Menadment finansijskih institucija

UNIVERZITET SINGIDUNUM

Doc. dr Zoran Jovi

MENADŽMENT FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

Beograd, 2008.

MENADŽMENT FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

Autor: Doc. dr Zoran Jović Recezenti: Prof. dr Zoran Petrović Doc. dr Saša Kristić Izdavač: UNIVERZITET SINGIDUNUM Beograd, Danijelova 32 Za izdavača: Prof. dr Milovan Stanišić Tehnička obrada: Marko Marković Godina izdanja: 2008. Tiraž: 300 primeraka Štampa: ČUGURA PRINT – Beograd www.cugura.co.yu ISBN: 978-86-7912-128-8

Menadžment nansijskih institucija ● III

PREDGOVOR Knjiga „Menadžment nansijskih institucija“ napisana je prema Nastavnom planu i programu Univerziteta Singidunum za istoimeni nastavni predmet na studijskom programu „Finansije i bankarstvo“. Sadržaj knjige upoznaje studente sa pojmovnim određenjem i položajem nansijskih institucija u savremenom nansijskom sistemu. Bankama kao još uvek najznačajnijiim nansijskim institucijama, kao i svim drugim relevantnim nansijskim institucijama današnjice se posvećuje potrebna pažnja kako bi se dobio celovit uvid u menadžment nansijskih institucija i njihov značaj za ukupni nansijski sistem. Obrađeni su faktori koji utiču na menjanje bankarske i ukupne nansijske delatnosti. Posebno su obrađene nove usluge koje pružaju banke i njeni nansijski konkurenti-druge nansijske institucije, kao i uticaj konkurencije i novih usluga na operativno upravljanje performansama nansijskih institucija. Centralno mesto je posvećeno upoznavanju sa vrstama i karakteristikama nansijskih institucija, pri čemu su obrađene: centralna banke, banke, ostale depozitne nansijske institucije, nansijske kompanije, a posebno su obrađeni institucionalni investitori: osiguravajuća društva, penzioni fondovi, investicioni fondovi. Zatim su obrađeni berzanski posrednici: berze i OTC, brokeri i dileri, kastodi banke, a potom i savremeni nekreditni poslovi i institucije: lizing, franšizing, forfeting i faktoring. Posebno poglavlje je posvećeno regulisanju rada banaka i drugih pomenutih nansijskih institucija kroz regulativu rada nansijskih institucija direktivama EU i kroz aktuelnu lokalnu zakonsku regulativu. U posebnom poglavlju su obrađeni nansijski izveštaji banaka i drugih nansijskih institucija i njihovo međusobno upoređivanje, a u sledećem su prikazani indikatori uspešnog poslovanja banaka i drugih nansijkih institucija. Posebno je izdvojeno poglavlje posvećeno unapređenju poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija, a posebno poglavlje je posvećeno i međunarodnom bankarskom poslovanju kroz formu modernih međunarodnih nansijskih konglomerata i kontrolu njihovog rada. Kroz završno poglavlje izložena je problematika stvaranja i upravljanja karijerom u bankama i drugim nansijskim institucijama, koja studentima

IV ● Zoran Jović treba da ponudi neke od smernica za budući nastup na pragmatičnoj sceni raznovrsnih nansijskih institucija. Kao pomoć na tom putu stvaranja lične profesionalne karijere i imidža dat je i poseban dodatak u vidu poglavlja posvećenog poslovnom bontonu. Fond informacija koje knjiga sadrži predstavlja značajnu i solidnu osnovu u smislu potreba studenata za određenim znanjima iz oblasti „Menadžmenta nansijskih institucija“. Celokupno gradivo knjige je raspoređeno na dvanaest delova, sledećim redosledom: (1) Pojmovno određenje i položaj menadžmenta nansijskih institucija; (2) Finansijske institucije kao deo nansijskog sistema; (3) Faktori koji menjaju bankarsku i nansijsku delatnost; (4) Nove usluge koje pružaju banke i konkurenti iz oblasti nansija i njihov međusobni uticaj; (5) Vrste i karakteristike nansijskih institucija; (6) Regulisanje rada banaka i drugih nansijskih institucija; (7) Finansijski izveštaji banaka i drugih nansijskih institucija; (8) Indikatori uspešnog poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija; (9) Unapređenje poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija; (10) Međunarodno bankarsko poslovanje; (10) Stvaranje karijere u bankama i drugim nansijskim institucijama; (11) Poslovni bonton. Autor koristi ovu priliku da se posebno zahvali recezentima i drugim saradnicima čije su ideje i korisne sugestije doprinele unapređenju kvaliteta knjige. Takođe, autor će sa zahvalnošću prihvatiti sve dalje sugestije i dobronamerne kritike koje bi mogle doprineti da ova knjiga u svojim narednim izdanjima još bolje ispuni svrhu kojoj je namenjena. Beograd, oktobar 2008. Autor

Menadžment nansijskih institucija ● V

SADRŽAJ Predgovor 1. Pojmovno odreenje i položaj menadžmenta nansijskih institucija .................................................................................................1 1.1. Menadžment nansijskih institucija: denisanje i značaj ............1 1.2. Proces menadžmenta nansijskih institucija ................................5 1.2.1. Planiranje ............................................................................6 1.2.2. Organizovanje ....................................................................7 1.2.3. Vođenje ...............................................................................8 1.2.4. Kontrola ..............................................................................8 1.3. Vrste menadžmenta nansijskih institucija ................................10 1.4. Društvena odgovornost, etika i ekologija ...................................10 1.4.1. Društvena odgovornost nansijskih institucija ................. 11 1.4.2. Etika i menadžment nansijskih institucija .......................12 1.4.3. Ekologija i menadžment nansijskih institucija ................14 2. Finansijske institucije kao deo nansijskog sistema ..................17 2.1. Denicija i struktura nansijskog sistema i nansijskih institucija ....................................................................................17 2.2. Finansijske institucije .................................................................20 2.2.1. Kreditne institucije ...........................................................20 2.2.2. Institucionalni investitori ..................................................22 2.2.3. Investicione banke (berzanski posrednici) .......................24 2.2.4. Savremene nekreditne institucije ......................................26 3. Faktori koji menjaju bankarsku i nansijsku delatnost ...........29 3.1. Trendovi u savremenom bankarstvu ..........................................31 3.1.1. Deregulacija .....................................................................34 3.1.2. Konkurencija ....................................................................35 3.1.3. Globalizacija .....................................................................37 3.1.4. Informacioni progres ........................................................41 3.2. Rizici u savremenom bankarstvu ...............................................46 3.2.1. Kreditni rizik ....................................................................47 3.2.2. Kamatni rizik ....................................................................49

VI ● Zoran Jović 3.2.3. Valutni rizik ......................................................................51 3.2.4. Ostali tržišni rizici ............................................................52 3.2.5. Rizik likvidnosti ...............................................................54 3.2.6. Operativni rizik ................................................................56 3.2.7. Zakonski rizik ..................................................................58 3.2.8. Reputacioni rizik ..............................................................59 3.2.9. Državni rizik .....................................................................60 3.2.10. Moralni hazard ...............................................................61 3.3. Nove organizacione forme povezivanja banaka i drugih finansijskih institucija .................................................................62 4. Nove usluge koje pružaju banke i konkurenti iz oblasti finansija i njihov međusobni uticaj ...............................................67 4.1. Nove usluge i defnisanje parabankarskih i nekreditnih poslova ....................................................................67 4.2. Operativno upravljanje performanasama novih usluga ..............71 4.2.1. Uticaj na upravljanje rizicima banaka ..............................71 4.2.2. Uticaj na upravljanje likvidnošću banaka ........................74 4.2.3. Uticaj na upravljanje solventnošću banaka ......................79 4.2.4. Uticaj na upravljanje profitabilnošću banaka ...................80 4.2.5. Uticaj na ročnu usklađenost aktive i pasive banaka .........85 4.2.6. Uticaj na stvaranje finansijskih konglomerata .................88 5. Vrste i karakteristike finansijskih institucija ..............................91 5.1. Centralna banka ..........................................................................91 5.2. Banke ..........................................................................................92 5.3. Ostale depozitne finansijske institucije ......................................94 5.4. Finansijske kompanije i ostale finansijske institucije .................96 5.5. Institucionalni investitori ............................................................98 5.5.1. Osiguravajuća društva ......................................................98 5.5.1.1. Pojam i vrste osiguranja ......................................98 5.5.1.2. Organizacija i funkcionisanje osiguravajućih društava .....................................105 5.5.1.3. Osiguravajuća društva na finansijskom tržištu .. 110 5.5.1.4. Banke i osiguranja ............................................. 112 5.5.2. Penzioni fondovi ............................................................ 113 5.5.2.1. Reforma penzijskog osiguranja ......................... 114 5.5.2.2. Načini finansiranja penzijskog osiguranja ......... 116

Menadžment nansijskih institucija ● VII

5.5.2.3. Funkcionisanje privatnih penzionih fondova .... 119 5.5.2.4. Banke i penzioni fondovi ..................................121 5.5.3. Investicioni fondovi ........................................................123 5.5.3.1. Pojam i vrste investicionih fondova ..................123 5.5.3.2. Organizacija i upravljanje investicionim fondovima ...................................127 5.5.3.3. Funkcionisanje investicionih fondova ...............129 5.5.3.4. Prednosti i nedostaci ulaganja u investicione fondove ..........................................132 5.6. Berzanski posrednici ............................................................... 135 5.6.1. Berze i OTC ....................................................................135 5.6.1.1. Pojam i karakteristike berzanskih poslova ........136 5.6.1.2. Vrste berzanskih poslova ...................................138 5.6.1.3. Principi i način trgovanja na berzi .....................145 5.6.1.4. Banke kao berzanski posrednici.........................147 5.6.2. Dileri i brokeri ................................................................149 5.6.2.1. Pojam i karakteristike dilera i brokera ..............150 5.6.2.2. Banke u vršenju dilersko brokerskih poslova ...153 5.6.3. Kastodi banke .................................................................154 5.7. Savremeni nekreditni poslovi i institucije ................................156 5.7.1. Lizing ..............................................................................156 5.7.1.1. Pojam i karakteristike lizinga ............................156 5.7.1.2. Vrste lizinga .......................................................158 5.7.1.3. Troškovi lizinga .................................................163 5.7.1.4. Razvoj lizinga ....................................................164 5.7.1.5. Prednosti i nedostaci lizinga ..............................167 5.7.2. Franšizing .......................................................................169 5.7.2.1. Pojam i nastanak franšizinga .............................169 5.7.2.2. Učesnici u sistemu franšizinga ..........................172 5.7.2.3. Vrste franšizinga ................................................174 5.7.2.4. Franšizing u bankarstvu ....................................176 5.7.2.5. Prednosti i nedostaci franšizinga .......................177 5.7.3. Forfeting..........................................................................179 5.7.3.1. Pojam i nastanak forfetinga ...............................179 5.7.3.2. Učesnici u forfeting aktivnostima .....................183 5.7.3.3. Troškovi forfetiranja ..........................................185 5.7.3.4. Prednosti i nedostaci forfetinga .........................189 5.7.4. Faktoring ........................................................................191 5.7.4.1. Pojam i nastanak faktoringa ..............................191

VIII ● Zoran Jović 5.7.4.2. Učesnici u faktoring aktivnostima ....................193 5.7.4.3. Funkcije faktoringa ...........................................195 5.7.4.4. Vrste faktoringa .................................................196 5.7.4.5. Prednosti i ograničenja korišćenja faktoringa ...201 6. Regulisanje rada banaka i drugih nansijskih institucija .......205 6.1. Regulisanje rada nansijskih institucija direktivama Evropske Unije .........................................................................205 6.2. Regulisanje osnivanja i poslovanja banaka ..............................208 6.2.1. Delatnost i osnivanje banaka ..........................................208 6.2.2. Regulisanje adekvatnosti kapitala banaka ...................... 211 6.2.3. Regulisanje kreditnog rizika banaka ..............................214 6.2.4. Regulisanje likvidnosti banaka ......................................215 6.2.5. Regulisanje deviznog rizika banaka ...............................216 6.3. Regulisanje osnivanja i poslovanja drugih nansijskih institucija ...................................................218 6.4. Organizacija i način upravljanja bankama i drugim nansijskim institucijama ............................................239 6.5. Nadzor banaka i drugih nansijskih institucija ........................246 7. Finansijski izveštaji banaka i drugih nansijskih institucija ..255 7.1. Bilans stanja banke ...................................................................256 7.2. Bilans uspeha banke .................................................................258 7.3. Drugi korisni nsijski izveštaji banke ......................................262 7.4. Upoređivanje nansijskih izveštaja banke i drugih nansijskih institucija ...................................................263 8. Indikatori uspešnog poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija ......................................................265 8.1. Finansijski indikatori banaka ....................................................265 8.1.1. Pokazatelji prinosa .........................................................266 8.1.2. Odnos prinosa i rizika ....................................................271 8.2. Indikatori uspešnog poslovanja drugih nansijskih institucija ...................................................273 8.3. Uticaj veličine banke na poslovni uspeh ..................................274 9. Unapreenje poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija .....................................................277

Menadžment nansijskih institucija ● IX

9.1. Ekonomija znanja i njegova primena u bankarstvu i nansijskoj delatnosti ..........................................277 9.1.1. Mikroekonomski značaj ekonomije znanja ....................279 9.1.2. Makroekonomski značaj ekonomije znanja ...................281 9.1.3. Značaj ekonomije znanja za razvoj poslovnog bankarstva .....................................................284 9.2. Izvori informacija iz oblasti bankarstva i nansijske delatnosti ................................................................288 10. Meunarodno bankarsko poslovanje ......................................295 10.1. Vrste inostranih bankarskih organizacija i problemi ..............295 10.2. Stvaranje nansijskih konglomerata i njihova kontrola .........297 10.2.1. Monitoring nansijskih konglomerata .......................302 10.2.2. Neposredna kontrola nansijskih konglomerata ........303 10.2.3. Revizija nansijskih konglomerata ............................305 10.2.4. Interna kontrola nansijskih konglomerata ................306 11. Stvaranje karijere u bankama i drugim nansijskim institucijama ............................................309 11.1. Upravljanje ljudskim resursima ..............................................309 11.1.1. Denisanje i značaj ljudskih resursa ............................309 11.1.2. Planiranje ljudskih resursa ............................................ 311 11.1.3. Regrutovanje, selekcija i socijalizacija .........................313 11.1.4. Obuka ............................................................................317 11.1.5. Materijalne i nematerijalne stimulacije zaposlenih ......320 11.2. Mogućnosti za stvaranje karijere u bankarstvu i drugim nansijskim institucijama ..........................................325 11.3. Upravljanje karijerom ............................................................331 11.3.1. Planiranje budućnosti ...................................................331 11.3.2. Stvaranje pravog imidža ...............................................333 11.3.3. Promena posla ..............................................................334 11.3.4. Osvajanje vrha ..............................................................335 11.3.5. Opstanak na vrhu ..........................................................336 11.3.6. Lista za postizanje briljantne karijere ...........................337 12. Poslovni bonton ..........................................................................341 Literatura ...........................................................................................351

Menadžment finansijskih institucija ● 1

1. POJMOVNO ODREĐENJE I MENADŽMENTA FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

1.1. MENADŽMENT FINANSIJSKIH INSTITUCIJA: DEFINISANJE I ZNAČAJ Startni problem kod menadžmenta finansijskih institucija je njegovo precizno definisanje. Mnogi značajni teoretičari iz ove oblasti su pokušavali da definišu menadžment. Polazeći od najboljeg iz definicija većeg broja autora, menadžment finansijskih institucija se može definisati kao proces planiranja, organizovanja, vođenja i kontrole raspoloživih ljudskih i materijalnih resursa radi ostvarivanja ciljeva finansijske institucije. Menadžment finansijskih institucija je univerzalan proces koji se odnosi na svaku finansijsku institiciju i primenljiv je u svakoj od njih pojedinačno, bez obzira na njihov tip, veličinu i strukturu, zbog činjenice da je za postizanje ciljeva potrebno upravljanje. U teoriji i praksi, menadžment finansijskih institucija se izučava i sprovodi ne samo na nivou modeliranja finansijske grane kao celine, već i kao menadžment usmeren na modeliranje pojedinih oblasti finansija (bankarski menadžment, menadžment investicionih fondova, portfolio menadžment i sl.). Menadžeri u finansijskim institucijama su ljudi koji su odgovorni za usmeravanje aktivnosti ka ostvarenju ciljeva finansijskih institucija. Oni su zaduženi za sprovođenje aktivnosti planiranja, organizovanja, vođenja i kontrole. Uspešni menadžeri iz raspoloživih ljudskih i materijalnih resursa izvlače maksimum i ostvaruju ciljeve finansijskih institucija. Ako se pogleda u današnju realnost, može se uočiti da neke finansijske institucije u okruženju ostvaruju izuzetno visoke profite, dok druge finansijske institucije posluju sa gubitkom. Najveća razlika između uspešnih i neuspešnih finansijskih institucija je u menadžmentu. Otuda nije slučajno da je početak ovog veka u u znaku izuzetno visokih plata koje vlasni-

2 ● Zoran Jović ci nansijskih institucija plaćaju dobrim menadžerima. Ukoliko je mera uspešnosti nansijske institucije menadžerski pristup u njenom vođenju, onda je angažovanje dobrih menadžera samo na prvi pogled visok trošak za vlasnike. Po pravilu, dobri menadžeri vlasnicima obezbeđuju visoke prote ili ostvarivanje drugih ciljeva koje vlasnici pred njih postavljaju, što opravdava njihovo angažovanje. Organizacija postoji u svakoj prilici kada dvoje ili više ljudi rade na struktuiran nain da bi ostvarili jedan ili više ciljeva. Opšti pojam organizacije nansijskih institucija obuhvata jedinstvo sređenih, međusobno povezanih delova-podsistema, među kojima se kao jedan podsistem nalazi i menadžment nansijskih institucija. Menadžment je ključni proces poslovanja nansijske institucije i aktivnost usmerena ka realizaciji njenih ciljeva i zadataka, dok se istovremeno organizacija nansijskih institucija može posmatrati kao instrument i sredstvo menadžmenta. Otuda, za razlikovanje pojmova organizacije i menadžmenta nansijskih institucija najvažnije je u potpunosti razumeti mogućnost posmatranja tog odnosa sa različitih aspekata i znati sa kojeg aspekta je potrebno u svakoj pojedinačnoj situaciji posmatrati taj odnos. Teoretičari menadžmenta najčešće pri objašnjavanju organizacije i potrebe za organizacijom koriste primer lova. Parafrazirajući taj primer može se zamisliti tradicionalni zimski lov na vuka, kada više stotina lovaca kreće sa ciljem da pronađu i ubiju vuka. Kada bi svi ti naoružani lovci krenuli bez ikakve organizacije, samo sa željom da budu uspešni, realno je očekivati da bi jedini proteri bili vukovi i da je izvesno da bi lovci bili jedina opasnost samo za sebe – da povrede jedni druge. Sa dobrom organizacijom, u kojoj bi svaki lovac znao svoj put i pravac u kome može da puca, lovci mogu za nekoliko sati da pronađu i odstrele svakog vuka koji se nalazi u lovištu. Bitna odrednica u deniciji menadžmenta i organizacije je ostvarenje jednog ili više ciljeva nansijske institucije. Cilj je namera koju nansijska institucija planira da ostvari. Najčešći cilj nansijskih institucija je stabilna tržišna pozicija i ostvarenje prota. Ovaj cilj sebi postavljaju nansijske institucije osnovane od strane investitora koji investiranjem žele da zarade više od kamate koju mogu zaraditi oročavanjem sredstava u kvalitetnim bankama. Često nansijske institucije sebi postavljaju i druge ciljeve kao što su povećanje tržišnog učešća, smanjenje rizika tj. povećanje sigurnosti nansijskih plasmana, diversikaciju aktive, osvajanje novih nansijskih proizvoda i usluga odnosno tržišnih segmenata i sl. Polazeći od stava jednog od najpoznatijih teoretičara menadžmenta Pi-

Menadžment nansijskih institucija ● 3

tera Drakera, koji je analizirajući menadžerski učinak, denisao koncepte kojima menadžeri nastoje da ostvare ciljeve kao što su ekasnost i efektivnost, može se reći da ekasnost podrazumeva izvlačenje maksimuma uz što manja ulaganja. Menadžeri nansijskih institucija nastoje da ostvare planirane rezultate uz minimalno angažovanje sredstava, visoku produktivnost, minimum rizika i sl. Efektivnost podrazumeva da menadžeri ostvaruju cljeve nansijskih institucija ne samo uz što manja ulaganja već i kroz izbor aktivnosti kojima se do cilja stiže. Menadžer koji odabere da pekarsku proizvodnju bazira isključivo na proizvodnji hleba, zanemarujući činjenicu da je proizvodnja peciva višestruko protabilnija, je neefektivan čak i u slučaju da se hleb proizvodi na maksimalno ekasan način. Preneto na domen nansijskih institucija, to znači da menadžer koji recimo odabere da bankarsku uslugu bazira isključivo na depozitno-kreditnoj aktivnosti, zanemarujući činjenicu da su savremeni nebankarski i nekreditni poslovi protabilniji, je neefektivan čak i u slučaju da se depozitno-kreditna aktivnost obavlja na maksimalno ekasan način. Pojednostavljeno, ekasnost možemo denisati tako da se stvari rade na pravi nain, a efektivnost tako da se prave stvari rade na pravi nain. Iz svega reenog proizilaze bitne karakteristike menadžmenta:1 - rad s drugima i pomou drugih; - ciljevi organizacije; - ekasnost nasuprot efektivnosti; - ogranieni resursi; - promenljiva okolina. Slika 1: Međusobni odnosi i povezanost karakteristika menadžmenta iz denicije menadžmenta2

1 2

Vukičević dr Milan, Menadžment, Prometej, Novi Sad, 2007,str.17 . Ibidem

4 ● Zoran Jović Operativne zadatke poslovanja nansijskih institucija ne izvršava menadžment, već se u tome oslanja na druge članove nansijskih institucija koji su nosioci pojedinih zadataka. Menadžment osigurava logističku podršku kako bi se stvorili uslovi za efektivnu i ekasnu upoterbu drugih, u cilju ostvarivanja ciljeva nansijske institucije, što zahteva kolektivnu akciju koja pretpostavlja menadžment. Ciljevi određuju svrhu, smer i akcije menadžmenta, a ostvarenje ciljeva ukazuje na meru uspešnosti menadžmenta. Putem ekasnog menadžmenta se reduciraju troškovi nansijskih institucija, dok se putem efektivnog menadžmenta povećava prot kroz povećanje produktivnosti. Menadžment je veština postizanja ciljeva koje ostvaruju druge osobe, prvenstveno zaposleni radnici u nansijskoj instituciji. Racionalna upotreba resursa uslovljena je njihovom ograničenošću i visokom i rastućom cenom. Ekasnom i efektivnom upotrebom ograničenih resursa nansijske institucije, menadžment vrši primenu ekonomije poslovanja. Promene u okruženju nansijskih institucija su sve brojnije i dinamičnije što rezultira u složenom, heterogenom i dinamičnom okruženju. To od menadžmenta zahteva predviđanje budućih promena, pripremanje i prilagođavanje novonastalim uslovima poslovanja. Menadžment je univerzalan proces koji je primenljiv u svim granama privrede i svim vrstama nansijskih institucija različitih veličina, struktura i nivoa kojima treba uspešno upravljati. Iz napred navedenog uočava se veliki i rastući značaj menadžmenta. Kvalitetni menadžeri obezbeđuju ekasno i efektivno funkcionisanje i ostvarivanje ciljeva nansijskih institucija. U okruženju koje karakteriše sve veća konkurencija i sve zahtevniji klijenti ovo je izuzetno složen posao. Izvesno je očekivati da će prva polovina ovog veka biti u znaku rasta potreba za menadžerima nansijskih institucija. Verovatno najveće rezerve za brz ekonomski rast nansijskih institucija na našim prostorima, pa i ukupne ekonomije, leže u pravilnom sagledavanju i korišćenju efekta pravilne primene ekasnosti i efektivnosti. Menadžeri naših nansijskih institucija su najčešće okrenuti prema ekasnosti, pokušavajući da stvari urade na najbolji mogući način, što često donosi nedovoljno dobre efekte. Rešenje je u efektivnosti tj. potrebno je raditi prave stvari, koliko god je moguće na pravi način. Na primer, menadžerima kojima je povereno upravljnje bankom kojoj je osnovna delatnost plasiranje kredita privrednim subjektima, mogu primenom principa ekasnosti da povećaju obim plasmana i prota maksimalno za nekoliko proce-


nata. Ukoliko se okrenu principu efektivnosti i opredele za diversikaciju svoje aktivnosti, stavljajući težište na plasmane stanovništvu, plasmane u hartije od vrednosti odnosno rad na tržištu kapitala i atraktivnim novčanim tržištima, uvođenje dopunskih-parabankarskih poslova (investicioni fondovi, lizing itd.), obim prota mogu da povećaju čak i više puta.

1.2. PROCES MENADŽMENTA FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Usluge nansijskih institucija u krajnjoj instanci predstavljaju proces opsluživanja javnosti. Metod kojim se taj proces može uspešno obaviti i time postići cilj – legalno akumuliranje prota je: pružanje korisne usluge. Zakon ekonomije ne poznaje niti dugo toleriše dobijanje bez davanja i ne omogućava da se dobije nešto za ništa. U tržišnim ekonomijama, nansijske institucije, bez davanja ekvivalentne vrednosti zauzvrat, ne mogu legalno sticati prot samo na osnovu toga što su jače od drugih. Tržište daje priliku svim nansijskim institucijama da pruže korisnu uslugu i steknu odgovarajući prot proporcionalno vrednosti te usluge. Zanemarivanje ovog principa dovodi nansijsku instituciju do gubitka privilegije opsluživanja javnosti. Veština rukovođenja tj. menadžment nansijske institucije ima cilj da upravljačkim aktivnostima omogući protabilno poslovanje i razvoj nansijske institucije. To se postiže kroz obavljanje četiri funkcije: - Planiranje (planing); - Organizovanje (organizing); - Voenje (leading); - Kontrolisanje (controling).

Treba naglasiti da se ovde nikako ne radi o četiri odvojena ili labavo povezana skupa aktivnosti, već o međusobno povezanim funkcijama. Proces je tok, put i način kojim nešto nastaje. Takođe, proces je i razvizak i postupak. Posmatrano kroz prizmu denicije menadžmenta nansijskih institucija proces je tok, put i nain kojim menadžeri vode nansijsku instituciju u nameri da ostvare poverene zadatke-ciljeve nansijske institucije. Menadžment karakteriše sistematizovani metod na koji se obavljaju aktivnosti. Menadžment nansijskih institucija se naziva procesom da bi se istakla njegova vremenska dimenzija. On traje, prolazi kroz određene faze i poseduje interakciju tj. svi menadžeri nansijskih institucija, bez obzira na lične sposobnosti i veštine, upu-

6 ● Zoran Jović

štaju se u određene međusobno povezane aktivnosti kako bi postigli željene ciljeve.

1.2.1. PLANIRANJE Planiranje je proces postavljanja ciljeva i odreivanje podesnog toka akcije da bi se oni postigli.3 Planiranje znači da menadžeri unapred dobro promišljaju o svojim ciljevima i akcijama i da se te akcije ne zasnivaju na predosećanju nego na nekom metodu, planu ili logici. Planovima se postavljaju zadaci nansijskoj instituciji i određuju najbolje procedure za njihovu realizaciju. Istovremeno, planovi su i upustva po kojima nansijska institucija obezbeđuje i angažuje sredstva za postizanje ciljeva, a članovi nansijske institucije obavljaju aktivnosti koje su konsistentne sa odabranim ciljevima i procedurama. Napredovanje ka odabranim ciljevima se nadgleda i meri, tako da mogu da se preduzmu korektivne akcije ukoliko progres nije zadovoljavajući. Prvi korak planiranja jeste izbor ciljeva nansijske institucije, nakon čega se određuju ciljevi za svaki organizacioni deo – diviziju, sektor, odeljenje itd. Kada se oni jednom odrede, opredeljuju se programi za njihovo sistematsko postizanje. Top menadžment nansijke institucije, prilikom odabiranja ciljeva i razvijanja programa, razmatra njihovu izvodljivost i prihvatljivost u odnosu na menadžere i zaposlene u toj nansijskoj instituciji. Značajno mesto u aktivnostima planiranja zauzimaju odnosi i vreme. Planiranjem se dobija poželjna slika budućih okolnosti, uzimajući u obzir trenutno raspoloživa sredstva, prošla iskustva i sl. Planovi koje donosi top menadžment odnosno glavna uprava nansijske institucije koja je odgovorna za celu instituciju, mogu biti za periode duge do pet ili deset godina, dok planiranje za pojedine organizacione delove nansijske institucije obuhvata mnogo kraće periode kao što su godina, kvartal, mesec, nedelja, pa i radni dan. Planiranje je sastavni deo menadžmenta na svim nivoima, ali je njegova dimenzija različita na različitim nivoima menadžmenta. Otuda sve funkcije menadžmeta usklađuju svoje planove sa, u procesu planiranja, odabranim ciljevima i zadacima nansijske institucije. Planiranje, kao jedan od najvažnijih poslova menadžera višeg ranga, predstavlja prvu i osnovnu funkciju savremenog upravljanja nansijskom institucijom. Menadžeri prepoznaju nove razvojne šanse nansijske institucije i procenjuju rentabilnost novih projekata i ulaganja, čime postavljaju 3

Stoner Dž., Friman E., Gilbert D., Menadžment, Zelind, Beograd, 2002, str.9.


nove poslovne ciljeve. Pri ostvarenju ciljeva vodi se računa da se poslovanje nansijske institucije racionalno prilagodi očekivanim budućim promenama u okruženju i minimalizuje uticaj nepovoljnih tržišnih kretanja. Za dugoročno poslovanje nansijske institucije veoma je značajno strateško planiranje kao osnovica daljeg razvoja i perspektive. Denisanje dugoročne poslovne politike vrši Upravni odbor nansijske institucije, prvenstveno na predlog menadžment tima, koji kasnije svojom punom inicijativom sprovodi metode poboljšanja protabilnosti, utvrđuje planove razvoja i kompetenciju zaposlenih. Menadžment tim, takođe brine o blagovremenom jačanju kadrovskog potencijala, unapređenju njihove motivacije i nove organizacije rada i predlaže korekcije ili izmene dugoročnih planova i stretegija.

1.2.2. ORGANIZOVANJE Organizovanje je proces angažovanja dvoje ili više ljudi da na struktuiran nain rade zajedno kako bi postigli cilj ili grupu ciljeva.4 Organizovanje je proces aranžiranja i dodeljivanja poslova, autoriteta, te iznosa članovima nansijske institucije kako bi oni postigli njene ciljeve. Ostvarenje ciljeva tj. poslovnog uspeha ostvaruje se kroz uspostavljanje optimalne organizacije i kvalitetne procedure rada. Implementacijom adekvatnih procedura ostvaruje se optimalno organizaciono funkcionisanje nansijske institucije i ekasno sprovođenje utvrđene poslovne politike. Menadžment nansijske institucije organizuje poslovanje kroz ustrojenu podelu poslova i hijerarhiju, međusobnu funkcionalnu saradnju i razmenu iskustava uz neophodno uključivanje kompetentnih stručnjaka-specijalista za svaku posebnu aktivnost. Različite delatnosti i ciljevi zahtevaju i različite strukture. Finansijska institucija koja, na primer teži da razvije poslove sa hartijama od vrednosti zahteva sasvim drugačiju organizacionu strukturu od nansijske institucije koja teži da razvije poslove sa potrošačkim kreditima. Poslovi prve nansijske institucije zahtevaju angažovanje timova stručnjaka kao što su analitičari i trgovci hartijama od vrednosti, portfolio menadžeri i investicioni savetnici, ovlašćeni revizori, dok poslovi druge nansijske institucije zahtevaju angažovanje timova klijent menadžera, kreditnih analitičara, stručnjaka za obradu zajmova, risk menadžera, blagajnika i direktora poslovnih jedinica jer se radi o poslovima koji zahtevaju i teritorijalnu organizacionu 4

Ibidem, str.10.

8 ● Zoran Jović disperziju. Iako zaposleni u svakoj nansijskoj instituciji treba ekasno da sarađuju, oni se ne mogu organizovati po jednom modelu. Zato menadžeri moraju da usklade strukturu nansijske institucije sa njenim ciljevima i sredstvima. Taj proces se naziva dizajn nansijske institucije. Značajno mesto u aktivnostima organizovanja zauzimaju odnosi i vreme. Organizovanje stvara strukturu za odnose u okviru nansijske institucije i kroz te strukturirane odnose sprovode se budući planovi. Drugi aspekt odnosa koji zadire u organizovanje jeste potraga za adekvatnim brojem i strukturom zaposlenih, aktivnost poznata kao upravljanje ljudskim resursima.

1.2.3. VOĐENJE Voenje – liderstvo je proces usmeravanja i uticanja na radom povezane aktivnosti koje obavlja grupa ljudi ili itava organizacija.5 Vođenje podrazumeva usmeravanje zaposlenih, uticanje na njih i njihovo motivisanje kako bi oni ostvarili osnovne zadatke. Značajno mesto u aktivnostima vođenja, takođe zauzimaju odnosi i vreme. Vođenje, u stvari, zalazi u samu srž menadžerovih odnosa sa svakim od pojedinca koji rade za njega. Menadžeri su po pravilu lideri, rukovode pokušavajući da nagovore druge da im se pridruže u potrazi za budućnošću koja je denisana u fazama planiranja i organizovanja. Stvarajući pravu atmosferu, oni pomažu zaposlenima da daju sve od sebe u postizanju ciljeva nansijske institucije. Lideri su oni zaposleni, po pravilu menažeri, koje grupa zaposlenih doživljava kao vođu, što je razlog da se članovi te grupe ponašaju kao njegovi sledbenici. Najčešće su zaposleni sledbenici menadžera date grupe, koji je ujedno i lider, ali je moguće da grupa zaposlenih kao vođu doživljava drugu osobu nemenadžera-izvršioca, u kom slučaju se funkcija menadžera i lidera ne poklapa u jednoj osobi. Pošto svaki menadžer nije uvek i lider, važno je istaći da dugoročno posmatrano, svaki uspešan menadžer mora biti i lider, jer je to bitna pretpostavka ekasnosti menadžerskog delovanja u nansijskoj instituciji.

1.2.4. KONTROLA Kontrola je proces kojim se obezbeuje da se stvarne aktivnosti podudaraju sa planiranim.6 Konačno, menadžeri moraju da se uvere da 5 6

Ibidem Ibidem


akcije koje preduzimaju zaposleni, tu nansijsku instituciju vode ka utvrđenim ciljevima. Funkcija kontrole se obavlja kroz aktivnosti kao što su, na prvom mestu, ustanovljavanje standarda i metoda za merenje rezultata, zatim samo merenje rezultata, potom utvrđivanje da li rezultati odgovaraju standardima i na kraju se, ukoliko je potrebno, preduzimaju korektivne akcije. Pomoću funkcije kontrole menadžeri održavaju nansijsku instituciju na pravom putu. Sve češće nansijske institucije uspostavljaju nove načine da poboljšaju kvalitet funkcije kontrole. Važno mesto u aktivnostima kontrole zauzimaju odnosi i vreme. Menadžeri moraju da brinu o kontroli zato što tokom vremena rezultati koje postiže nansijska institucija nisu u skladu sa planiranim. Menadžment nansijskih institucija je ekasan i efektivan samo ako su kvalitetno ispunjene sve četiri osnovne funkcije (planiranje, organizovanje, vođenje i kontrola) i ako su one međusobno usklađene. Puno je primera u kojima menadžeri nansijskih institucija dobro urade plan ali zbog neadekvatne organizacije, vođenja ili kontrole ciljevi ne budu ostvareni. Zato je preporučljivo da se jednaka pažnja posveti svim menadžerskim aktivnostima, sa naglaskom na njihovoj koordinaciji zbog činjenice da je proces menadžmenta interaktivan proces. Funkcijom kontrole, kroz odgovarajuće procedure, menadžment nansijskih institucija vrši kontrolu primene utvrđene poslovne politike. Primenom interne kontrole u bankama i drugim nansijskim institucijama se svodi poslovni rizik na najniži mogući nivo uz istovremenu primenu principa likvidnosti i protabilnosti poslovanja. Interna kontrola svoju pažnju usmerava na: denisanost pojedinih dužnosti i odgovornosti, utvrđivanje različitih limita u odlučivanju, utvrđivanje procedura za donošenje odluka, kompletiranje dokumentacije, tačno, blagovremeno i sveobuhvatno iskazivanje poslovnih promena, procedure za izradu različitih izveštaja, dvostruku kontrolu imovine, duple overe naloga za plaćanje, obaveznu informisanost pri odlučivanju i plaćanju, ukrštanje funkcija itd. Kvalitet menadžmenta nansijske institucije se najviše ogleda u sposobnosti da identikuje, izmeri, prati i kontroliše rizike poslovanja od kojih su ključni likvidnosni, kreditni, kamatni i operativni rizik. Kontrolom ovih rizika obezbeđuje se sigurnost, pouzdanost i ekasnost poslovanja nansijske institucije.

10 ● Zoran Jović

1.3. VRSTE MENADŽMENTA FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Prema poslovima i dužnostima menadžment nansijskih institucija se može podeliti na: - Generalni menadžment; - Marketing menadžment; - Operativni menadžment; - Finansijski menadžment. Generalni menadžment upravlja kvalitetom poslovanja i snosi najveću odgovornost za sudbinu nansijske institucije. On predviđa neizvesnosti i promene na tržištu, priprema odgovarajuće planove, kontroliše i ograničava rizike poslovanja i upravlja motivacijom zaposlenih. Marketing menadžment identikuje i istražuje nova tržišta, priprema nove nansijske proizvode i usluge i kreira njihove reklamne kampanje i prezentacije. Operativni menadžment obezbeđuje praćenje, prihvatanje i primenu najsavremenijih informacionih tehnologija u poslovanju nansijskih institucija. Finansijski menadžment obezbeđuje sačinjavanje i distribuciju neophodnih nansijskih izveštaja, saradnju sa revizorima i kontrolorima, formiranje cena nansijskih usluga i pristup nansijskom tržitu.

1.4. DRUŠTVENA ODGOVORNOST, ETIKA I EKOLOGIJA Menadžment nansijskih institucija se suočava sa najmanje pet odgovornosti, a to su: ekonomska odgovornost, zakonska odgovornost, etika odgovornost, ekološka odgovornost i društvena odgovornost. Ekonomska odgovornost podrazumeva odgovornost za ispunjenje ciljeva nansijske institucije, što u protabilnim institucijama podrazumeva prot, zbog čega se i naziva ekonomska odgovornost i kojoj je inače i posvećen veći deo problematike proučavanja menadžmenta nansijskih institucija. Zakonska odgovornost podrazumeva poštovanje kako zakona i propisa, tako i internih akata nasijske institucije u kojoj se radi. Sankcije za menadžere koji ne poštuju zakone, propise i interne akte svoje nansijske


institucije su i materijalne i moralne, tako da je jedino pravilo da nema alternative poslovanju uz poštovanje svih propisa. Društvena odgovornost, etika i ekologija se ređe proučavaju, a vremenom dobijaju sve više na aktuelnosti, pa će na ovom mestu biti predmet nešto širih razmatranja

1.4.1. DRUŠTVENA ODGOVORNOST FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Društvena odgovornost nansijskih institucija predstavlja odnos njihvog menadžmenta prema okruženju koji se meri pisanim i nepisanim pravilima, prema kojima se ocenjuje ponašanje menadžmenta, odnosno nansijske institucije. Društvena odgovornost je relativno novi poslovni pojam koji je nastao početkom 70-ih godina dvadesetog veka, a podrazumeva obavezu menadžmenta da donosi odluke i preduzima akcije koje će biti istovremeno u skladu i sa interesima društva i sa interesima njihovih kompanija. Koncept društvene odgovornosti se zasniva na stavu da nansijske institucije nisu nezavisni subjekti odgovorni samo vlasnicima. One imaju odgovornost i prima širem društvu koje odobrava njihovo stvaranje i rad kroz različite zakone i propise i podržava ih korišćenjem njihovih nansijskih proizvoda i usluga. Otuda društvena odgovornost menadžmenta nansijskih institucija prevazilazi okvire ostvarivanja prota i uključuje zaštitu i poboljšanje društvene koristi. Društvena odgovornost nansijskih institucija znači da one treba da: - daju doprinos rešavanju socijalnih problema u društvu putem zapošljavanja i korektnog plaćanja zaposlenih radnika; - sprečavaju i rešavaju ekološke probleme; - unapređuju zdravlje, obrazovanje i kulturu u društvu; - omogućavaju svojim uspešnim menadžerima da se povremeno ili stalno angažuju na poslovima državne ili lokalne uprave kako bi unapredili njen rad. Pored pristalica koncepta društvene odgovornosti, postoje i protivnici stava da kompanije imaju i društvenu odgovornost, odnosno da je jedina društvena odgovornost menadžmenta maksimalno ostvarenje prota ili drugog cilja koji se pred njega postavlja. Argumenti za društvenu odgovornost su: očekivanje javnosti; dugoročni proti; etičke obaveze; javni imidž; bolja zaštita životne sredine; ravnoteža između odgovornosti i moći; dugoročni boljitak za akcionare; prednost

12 ● Zoran Jović prevencije nad lečenjem-predupređivanje skupog ispravljanja grešaka tj. društvenih problema. Argumenti protiv društvene odgovornosti su: neostvarenje maksimalnih prota; razvodnjavanje namere tj. bazičnih ciljeva kao što su povećanje produktivnosti, ekasnosti i efektivnosti; povećanje troškova; nepoznavanje veština odabira aktivnosti koje su zaista društveno značajne-mogućnost podržavanja aktivnosti koje nisu društveno značajne ili čak nisu društveno ocenjene kao korisne; previše moći u rukama lidera kompanija.

1.4.2. ETIKA I MENADŽMENT FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Poslovna etika je veoma značajan, a istovremeno i kontroverzan problem poslovnog sveta današnjice, što podrazumeva da ne postoji univerzalno prihvaćen pristup rešavanju etičkih pitanja. Etika se može denisati kao skup naela moralnog ponašanja nekog društva ili društvene grupe koja se temelje na osnovnim kategorijama društvenih vrednosti kao što su dobrota, poštenje, dužnost, istina, humanost, poštovanje, držanje obeanja, poštovanje vlasništva, poštovanje linosti, odsustvo zle volje itd. U svakodnevnom govoru termini etika i moral se smatraju sinonimima. Razlika postoji. Etika je širi pojam od morala. Etika predstavlja lozofsko i teoretsko shvatanje morala, dok je moral konkretan oblik ljudske slobode normiran pravilima ponašnja meu ljudima, ili još jednostavnije – moral podrazumeva praksu pravilnog ponašanja, dok se etika odnosi na teoriju pravilnog ponašanja (ponašanja koje uvažava osnovne kategorije društvenih vrednosti)7 Sa stanovišta menadžmenta nansijskih institucija etika je moralno procenjivanje menadžment akcija i odluka, kao prihvatljivih ili neprihvatljivih, sa stanovišta opšteprihvaćenih načela poslovanja. Etička pravila koja važe za nansijske institucije prvenstveno služe da zaštite interese klijenata odnosno investitora i obezbede integritet nansijskih tržišta. Etičke norme se uvode na nansijsko tržište preko učesnika, putem regulative u oblasti nansijskih institucija. Najveći broj osnovnih etičkih načela je formalizovan u zakonima, propisima i kodeksima kojima se ponašanje učesnika na nansijskim tržištima prilagođava važećim standardima u društvu. Međutim problem etike u menadžmentu je izuzetno složen, jer ima i 7

Vukičević dr Milan, Menadžment, Prometej, Novi Sad, 2007, str. 72.


dosta etičkih načela koja nisu formalizovana i pojava da se etika vezuje za jednog čoveka ili instituciju koji natoje da moralne standarde tumače i sprovode u skladu sa svojim interesima. Klijenti su izuzetno osetljivi na pojave neetičkog menadžerskog ponašanja nansijskih institucija kao npr. na diskriminaciju korisnika usluga, neistinite informacije u promociji, vezivanje nansijskih proizvoda i usluga i na taj način prodaju i onih neopravdano skupljih i sl. U Srbiji je proces etičke regulative nansijskog poslovanja započeo 2007. godine kada je Udruženje banaka Srbije objavilo Kodeks profesionalnog bankarskog ponašanja. U budućnosti se očekuje da i ostale nansijske institucije i njihova strukovna udruženja objave svoje kodekse po ugledu na stanje na razvijenim nansijskim tržištima. Ovim kodeksom se, pored ostalog propisuju osnovni principi koje zaposleni u bankarskom sektoru treba da primenjuju, kao što su: zakonitost, odgovornost, poslovna tajna, utivost, doslednost, informisanost i korektnost. Kodeksom su takođe obuhvaćeni odnosi između banke i klijenta zičkog lica, banke i klijenta pravnog lica, kao i odnos banaka i drugih institucija. Na razvijenim nansijskim tržištima, sa razvijenim nansijskim instrumentima i razvijenim nansijskim institucijama prihvaćena je potreba uspostavljanja etičkih principa u vidu kodeksa poslovanja. U SAD npr. postoji zakonska obaveza za određene institucije da formulišu kodekse poslovanja. Iako se sva etička pravila ponašanja ne donose u vidu normi, najveći broj nansijskih institucija poštuje etičke zakone zbog straha od sankcija klijenata ili samog nansijskog sektora. Često i same nansijske institucije denišu svoje etičke kodekse u želji da zaštite svoju delatnost i jedni druge. Kodeksima se formalizuju pravila kojima se mogu sprečavati trgovanje na bazi poverljivih informacija (insajdersko trgovanje), koon ikti interesa, pojave informacione asimetrije, zloupotrba poverljivih podataka, pojava moralnog hazarda, pokušaji manipulisanja, prevara i pronevera i sl. Na razvijenim nansijskim tržištima su zastupljeni poslovi davanja investicionih saveta koje obavljaju nansijski analitičari.Oni daju sopstvenu ocenu hartija od vrednosti i ne bi smeli da podlegnu bilo kakvom spoljnom pritisku. Davanje suviše optimističkih preporuka ulagačima u zamenu za siguran posao u investicionoj banci, ili davanje suviše pesimističkih preporuka iz nekih drugih razloga, su pojave koje zahtevaju etičko normiranje. Etičke norme su potrebne i u domenu korporativnog upravljanja. Odbore direktora koji obično vrše korporativnu kontrolu, biraju vlasnici. U praksi se pojavljuju situacije da odbori direktora sebi povećavaju plate iako njihove rme imaju gubitke. Korporativno upravljanje na etičkim principima

14 ● Zoran Jović treba da spreči da interes članova uprave bude iznad interesa akcionara i obezbedi prikladno etičko ponašanje u nansijskim institucijama. Propisi pojedinih zemalja dozvoljavaju penzionim fondovima ulaganje u matično preduzeće, što otvara mogućnost da se pojedini penzioni fondovi koriste u svrhu ograničavanja uticaja spoljnih akcionara. Ova pojava sa jedne strane može da slabi diversikaciju investicionog portfolia, a sa druge strane, ukoliko se postupi etički i to se ne prihvati, da umanji zaradu kompaniji i na taj način ošteti klijente bez njihovog pristanka. Dilema postoji da li oštetiti klijente ili prihvatiti planove kompanije koji su za njih poslovno neetički. Neetički je, a u razvijenim zemljama i zakonski sankcionisano, ulaganje na nansijskim tržištima zasnovano na insajderskim informacijama. Insajderi su zaposleni u određenoj kompaniji ili njihovi rođaci i prijatelji koji davanjem poverljivih informacija koje nisu dostupne javnosti, omogućavaju drugim zaposlenicima, rođacima, prijateljima i sl. dobijanje nepoštene prednosti pri obavljanju različitih nansijskih transakcija. Teško rešiv etički problem je i problem mešetarenja brokera. U slučaju kada brokeri koriste kupovinu i prodaju velikih iznosa hartija od vrednosti za svoje klijente ne sa prvenstvenom svrhom da obezbede zaradu za klijente, već sa primarnom svrhom da dobiju što veću proviziju koja je vezana za obim trgovanja, radi se o mešetarenju. Ovaj problem je teže rešiv jer je u praksi često teško dokazati da li se radi o mešetarenju ili je broker jednostavno pratio određenu investicionu strategiju svojih klijenata. Postoje tri tipa etike: individualna, organizaciona i profesionalna koje obezbeđuju potrebnu kontrolu i međusobnu ravnotežu. Profesionalna etika nameće standarde profesionalne prakse koji onemogućavaju da nansijske institucije sprovode neetičke aktivnosti ugledajući se na konkurente. Individualna etika je ekasna prepreka zahtevima nansijske institucije da se značajnim poslovnim partnerima i uticajnim političarima nudi mito u cilju ugovaranja unosnog posla. Organizaciona etika služi, da pored ostalog, kontroliše preambicioznu profesionalnu etiku koja je sama sebi cilj – nansijski stručnjaci neretko pokušavaju da svojoj profesiji daju veći značaj nego što joj realno pripada.

1.4.3. EKOLOGIJA I MENADŽMENT FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Ekologija je nauka koja proučava odnose između organizacije i prirodne sredine u kojoj ona posluje, odnosno živi. Sa stanovišta menadžmenta -


nansijskih institucija najinteresantniji aspekt ekologije je humana ekologija koja proučava odnos čoveka i njegovog okruženja. Savremena civilizacija je koristeći raspoloživa dostignuća, uključujući i znanja iz menadžmenta, istovremeno stvorila krupne ekološke i druge probleme koji mogu dovesti u pitanje njen budući razvoj i opstanak, ukoliko se na vreme ne pristupi njihovom ublažavanju i rešavanju. Ekolozi smatraju da ljudi moraju drastično da promene svoje ponašanje ili će biti suočeni sa ozbiljnim ekonomskim poremećajima, sa milijardama ljudskih žrtava, sa izumiranjem oko milion živih vrsta na Zemlji, a možda i sa gašenjem ljudske vrste. Problem zaštite životne sredine postao je jedan od najznačajnijih problema savremene civilizacije i zbog toga menadžment na početku ovog veka mora u potpunosti da uvažava ovu činjenicu. Može se postaviti pitanje kakve direktne veze ima menadžment nansijskih institucija sa problemom ekologije, kada nansijske institucije, po pravilu, nisu direktni zagađivači životne sredine. One direktno učestvuju u tom problemu samo u meri u kojoj one i njeni zaposleni koriste savremena dostignuća civilizacije (automobili, električna energija, deterdženti, ambalaža itd.) koja zagađuju životnu sredinu, a koja koriste i većina drugih ljudi na planeti. Tačno je da direktni uticaji nisu tako alarmantni i različiti od prihvatljivog proseka civilizacije. Međutim nansije uopšte i nansijske institucije koje nansijskim instrumentima obavljaju svoju delatnost na nansijskim tržištima, predstavljaju krvotok svake lokalne, regionalne i same globalne privrede. Bez nansija nema ekonomskog života, ni proste a kamoli proširene reprodukcije, investiranja, razvoja nijedne privredne delatnosti, a među njima ni onih koje presudno utiču na ubrzani razvoj problema globalnog otopljavanja, kiselih kiša, ozonskih rupa, zagađenja vazduha, vode i zemlje i drugih problema koji ugrožavaju opstanak ljudske vrste na Zemlji. Otuda su nansijske institucije, njihov način poslovanja, ciljevi i etičke norme plasiranja nansijskih sredstava nezaobilazna karika u rešavanju ekoloških problema. Danas većina banaka u svojim procedurama za sastavljanje kreditnih analiza koje služe kao osnova za plasiranje zajmova, obavezno predviđaju poseban odeljak za analizu ekološkog aspekta investicije. Na menadžmentu banaka i drugih nansijskih institucija je da favorizuju projekte koji predviđaju primenu što istije tehnologije, zamenu „prljavih“ tehnologija, odgovornu upotrebu prirodnih resursa, racionalnu primenu agrotehnikih mera, racionalno korišenje energije i energenata, primenu koncepta zdravog proizvoda, ekološku ambalažu, korišenje – reciklažu otpada. Takođe banke i druge nansijske institucije treba da praktikuju ekološko sponzorstvo odnosno da

16 ● Zoran Jović prihvataju da materijalno pomažu projekte čiji efkti treba da budu čistija i zdravija životna sredina, pri čemu mogu da računaju na medijsku i svaku drugu podršku okruženja. Ekološki standardi sve više postaju i zakonodavno propisana obaveza koju propisuju pojedine države, zajednice država i svetske organizacije. Ubuduće će najverovatnije i nansijske institucije dobiti zakonodavnu regulativu koja će ih obavezati da u svoje poslovanje odnosno nansijske odluke inkorporiraju i rigorozne ekološke standarde.


2. FINANSIJSKE INSTITUCIJE KAO DEO FINANSIJSKOG SISTEMA

2.1. DEFINICIJA I STRUKTURA FINANSIJSKOG SISTEMA I FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Finansijski sistem je sastavni deo ukupnog ekonomskog i privrednog sistema, a sastoji se iz više elemenata koji omogućavaju nesmetan tok nansijskih sredstava u jednoj društveno-ekonomskoj zajednici. Osnovni elementi nansijskog sistema su nansijska tržišta, nansijske institucije i nansijski instrumenti. Finansijski sistem u tržišnoj privredi funkcioniše preko nansijskih tržišta, mesta sučeljavanja ponude i tražnje nansijskih viškova. On obavlja tri bitne uloge : obezbeđuje platni promet, metode i institucije za prikupljanje štednje tj. akumulacije i omogućava alokaciju nansijskih resursa putem delovanja tržišnog mehanizma. U nerazvijenim nansijskim sistemima akumulacija se najčešće reinvestira u delatnosti iz kojih potiče, dok se u razvijenom tržišnom nansijskom sistemu akumulacija objedinjava i alocira na optimalan način u delatnosti koje obezbeđuju njenu ekasnu upotrebu. Na nansijskim tržištima se identikuju i mobilišu nansijski viškovi sektora stanovništva, privrede i javnih institucija i posredstvom nansijskih institucija prelivaju stanovništvu, privredi ili javnim institucijama kojima ta sredstva nedostaju.

18 ● Zoran Jović Slika 2

Tokovi nansijskih sredstava

Konkurencija na nansijskim tržištima obezbeđuje alokativnu ekasnost i najprotabilnija ulaganja, a tehnička ekasnost nansijskih tržišta obezbeđuje investitorima zaštitu uloženih sredstava. Na nansijskim tržištima trguju nansijski posrednici određenim nansijskim proizvodima i uslugama pomoću nansijskih instrumenata odnosno hartija od vrednosti (dužnčkih, vlasničkih i nansijskih derivata). Prema predmetu poslovanja, postoje tržišta novca, devizna tržišta i tržišta kapitala, a prema vremenu obavljanja transakcija postoje promptna i terminska tržišta. Finansijske institucije su posrednici u procesu povezivanja i transfera nansijskih sredstava između sucitarnih i decitarnih sektora (stanovništvo, privreda, javni sektor). Finansijske institucije posredstvom nansijskih tržišta povezuju ponudu i tražnju nasijskih sredstava i vrše njihov transfer na najekasniji način. Oni pretvaraju uloge investitora odnosno njihovu aktivu u svoju pasivu odnosno izvore sredstava za svoje poslovanje. Investiranjem svojih izvora (pasive) u nansijske instrumente, nansijske institucije ostvaruju prihode. Razlika između prihoda i obaveza prema investitorima predstavlja čist prihod odnosno prot nansijskih institucija koji nastaje kao rezultat njihovog rada. Pored uloge povezivanja i transfera, nansijske institucije obavljaju i funkcije transformacije ročnosti nansijskih sredstava, diversikacije i smanjivanja rizika, obezbeđivanja mehanizma plaćanja, ekonomičnosti obrade poslovnih informacija i sl. Postoje nedoumice i različiti pristupi pri grupisanju i klasikaciji svih nansijskih učesnika u okviru nansijskog sistema jedne zemlje. Zajednička karakteristika im je sveobuhvatnost nansijskih institucija, ali se razlikuju u pristupu njihovoj klasikaciji.


Prema jednoj klasikaciji8 nansijske institucije su svrstane u sledeće grupe: - Centralna monetarno-nansijska institucija, odnosno centralna banka; - Depozitne nansijske institucije – banke, štedionice, štedne i kreditne asocijacije, kreditne unije i sl. - Ugovorne nansijske institucije – osiguravajuća društva i penzioni fondovi; - Investicione institucije – investicione kompanije i fondovi; - Ostale nansijske institucije – fondovi, fondacje, zadužbine, nansijske kompanije, brokersko dilerske kuće, rme venture (inicijalnog) kapitala, rejting agencije. Prema drugoj klasikaciji9 prikazana je struktura nansijskih institucija u razvijenom nansijskom sistemu na primeru SAD: Finansijske institucije: Finansijski posrednici Uslužne nansijske institucije 1. Depozitne nansijske institucije 1. Brokerske kuće a) Komercijalne banke 2. Dilerske kuće b) Štedionice (thrifts) 3. Investicione banke - Štedno kreditna udruženja 4. Investicioni savetnici (savings and loan associations) 5. Organizovana tržišta - Štedne banke (savings banks) (berze I OTC) - Kreditni sindikati ( credit unions) 2. Nedepozitne nansijske institucije a) Institucije ugovorne štednje - Osiguravajuće kompanije . Kompanije za osiguranje života . Kompanije za osiguranje imovine - Penzioni fondovi . Privatni penzioni fondovi . Državni penzioni fondovi b) Investicioni posrednici - Investicioni fondovi (mutual funds) - Fondovi tržišta novca (money market mutual funds) - Finansijske kompanije 8 9

Erić dr Dejan, Finansijska tržišta i instrumenti, Čigoja štampa, Beograd, 2003, str.25. Šoškić dr Dejan, Živković dr Boško, Finansijska tržišta i institucije, Ekonomski fakultet, Beograd, 2007, str.47.

20 ● Zoran Jović Još jedna od poznatih klasikacija, deli nansijske institucije na:10 - Kreditne institucije - Institucionalne investitore - Berzanske rme (investicione banke) Pojedini autori11 grupišu nansijske institucije u dve velike grupe, gde su na jednoj strani banke koje su dominirale nansijskim sistemom u prošlim decenijama, a na drugoj strani nebankarske nansijske institucije koje dominiraju na današnjem dinamičnom nansijskom tržištu. Ovde se u nebankarske nansijske institucije ubrajaju štedna i kreditna udruženja, štedionice, kreditna udruženja, fondovi tržišta novca, investicioni fondovi, hedžing kompanije, privatni penzioni fondovi, brokerske i dilerske kompanije, nansijske kompanije, nansijske holding kompanije ili konglomerati, kompanije koje se bave životnim osiguranjem i osiguranjem imovine. Može se reći da u razvijenim tržišnim nansijskim strukturama funkcionišu četiri tipa nansijskih posrednika tj. institucija. To su : 1) Kreditne institucije 2) Institucionalni investitori 3) Investicione banke ili berzanske rme 4) Nekreditne institucije

2.2. FINANSIJSKE INSTITUCIJE 2.2.1. KREDITNE INSTITUCIJE Kreditne institucije su nansijske institucije sa zajedničkom karakteristikom da na osnovu formiranog potencijala vrše plasmane, prvenstveno u vidu kredita privredi i sanovništvu. Oblici kreditnih institucija su banke, štedionice i nansijske kompanije. Najvažniji oblik kreditnih institucija su banke koje predstavljaju nansijske institucije koje se bave posredničkim nansijskim aktivnostima na području prikupljanja depozita i davanja kredita. Banka kao depozitno-kreditna institucija formira izvore sredstava u obliku depozita sektora stanovništva i privrede a plasira ih u vidu kredita privrednim subjektima 10 11

Ćirović dr Milutin, Bankarski menadžment, Ekonomski institut Beograd, Beograd, 1995, str.5. Rose S. Peter, Hudgins C. Silvia, Bankarski menadžment i nansijske usluge, Data status, Beograd, 2005, str.8.


i građanima. Pri tome banka transformiše kratkoročniju tj. likvidniju depozitnu pasivu u dugoročniju odnosno manje likvidnu aktivu. Ovaj proces ročne transformacije sredstava nosi rizik nelikvidnosti banke usled formiranja gepa između kratkoročnijih depozita i dugoročnijih kredita. Da bi prevazišle ovaj rizik likvidnosti banke vrše emisije obveznica, čime formiraju dodatne iznose dugoročnih izvora za kreditne plasmane. Pored toga banke problem likvidnosti prevazilaze i korišćenjem kredita banaka na nansijskom tržištu. Banka je nansijski posrednik koji procenjuje kreditni rizik, sigurnost i racionalnost plasmana, u ime deponenata čija sredstva plasira. Pored kredita banka vrši plasmane i u kupovinu vrednosnih papira, odnosno vrši sekjuritizaciju nastojeći da smanji rizike i uposli eventualni višak depozita. Banke vrše i veliki broj vanbilansnih operacija (garancije, avali, akreditivi i sl.) nastojeći da na taj način prošire nekamatne prihode i pored kamata na kreditne operacije, ostvare i provizije na osnovu vanbilansnih operacija. Sve napred navedeno čini elemente tradicionalnog poslovanja banaka. Moderno transformisano bankarstvo u sebe uključuje čitav niz parabankarskih aktivnosti koje proširuju polje delatnosti i protne margine, a organizaciono egzistira u formi univerzalnih banaka, bankarskih holding sistema ili nansijskih konglomerata. Štedionice su drugi oblik kreditnih institucija, koje su po svom polju delovanja uže od banaka. One kao i banke spadaju u depozitne institucije, ali dok banke svoje izvore sredstava prikupljaju iz položenih depozita i sektora stanovništva i sektora privrede, štedionice svoj depozitni potencijal formiraju po osnovu štednih a vista i oročenih depozita građana, dakle samo iz sektora stanovništva. Otuda je aktiva štedionica vezana za sektor stanovništva, odnosno štedionice sredstva plasiraju u najrazličitije oblike kreditiranja stanovništva. Štedionice odobravaju stanovništvu potrošačke kredite, gotovinske kredite, kredite za nabavku trajnih potrošnih dobara, automobila i sl., a posebno hipotekarne kredite za stambenu izgradnju. Vremenom i štedionice proširuju asortiman svoje ponude i stvaraju nove nansijske proizvode i usluge. Treći oblik kreditnih institucija su nansijske kompanije, koje su, za razliku od banaka i štedionica, samo kreditne a ne i depozitne institucije. Finansijske kompanije svoje potencijale formiraju na tri načina i to : - na tržištu kapitala – emisijom dugoročnih obveznica, - na tržištu novca – emisijom komercijalnih papira, - na međubankarskom tržištu – kreditima banaka.

22 ● Zoran Jović Formirana sredstva, nansijske kompanije plasiraju direktno kroz potrošačke kredite građanima, ili indirektno daju kredite proizvođačima ili trgovinskim lancima za nansiranje prodaje roba na kredit. Velike proizvođačke kompanije, prvenstveno iz oblasti auto industrije imaju svoje nansijske kompanije koje nansiraju maloprodajnu mrežu dilera automobila. Finansijske kompanije su posebno značajne u oblasti kreditiranja nabavke nove opreme u industrijskim i trgovinskim rmama i to prvenstveno na bazi lizinga.

2.2.2. INSTITUCIONALNI INVESTITORI Institucionalni investitori su nansijske institucije sa zajedničkom karakteristikom da sredstva prikupljaju u nedepozitnim oblicima, a plasiraju ih u vidu investicija u hartije od vrednosti. Dve osnovne distinkcije između kreditnih institucija i institucionalnih investitora leže i na strani aktive i na strani pasive. Na strani pasive kreditne institucije su uglavnom depozitne organizacije, a institucionalni investitori su nedepozitne organizacije. Na strani aktive kreditne institucije su kreditne organizacije, a institucionalni investitori su investicione organizacije . Institucionalni investitori su : - osiguravajue kompanije, - penzioni fondovi, - investicioni fondovi. Zajednička karakteristika nabrojanih tipova institucionalnih investitora je da svoje nansijske potencijale formiraju iz dugoročnih nedepozitnih izvora, a plasiraju ih na tržištu kapitala u razne oblike hartija od vrednosti. Institucionalni investitori na tržištu kapitala kupuju državne obveznice, obveznice kompanija, akcije kompanija i raznovrsne nansijske derivate u cilju formiranja adekvatne portfolio strukture. Za uspešno funkcionisanje institucionalnih investitora potrebno je da postoji duboko sekundarno tržište hartija od vrednosti. U tom slučaju institucionalni investitori mogu sa povećanjem svojih dugoročnih potencijala da investiraju u dodatne kupovine hartija od vrednosti na tržištu kapitala i na taj način da zatvaraju svoje bilanse na višem nivou. Obrnuto, ukoliko postoji potreba da neki institucionalni investitor smanji nivo bilansa odnosno da je kod njega došlo do smanjenja dugoročnog potencijala, on to može učiniti prodajom dela hartija od vrednosti na tržištu kapitala. Na taj način, zahvaljujući razvijenosti tržišta kapitala, dugoročne hartije od vrednosti su utržive i aktive institucionalnih investitora su visoko likvidne, prvenstveno likvidnije u


odnosu na aktive kreditnih institucija (banaka, štedionica i dr.) iako su rokovi dospeća kredita znatno kraći od rokova dospeća hartija od vrednosti. Otuda se može povući još jedna razlika između institucionalnih investitora i banaka, a to je razlika u likvidnosti. Bankarski krediti su relativno nelikvidni plasmani, jer banke moraju da čekaju rokove dospeća kredita da bi njihovim povraćajem došle do likvidnog transakcionog novca, dok institucionalni investitori raspolažu likvidnijom aktivom i do likvidnog transakcionog novca mogu doći relativno brzo, izlaskom na nansijsko tržište i prodajom određenog dela aktive tj. hartija od vrednosti iz svog investicionog portfolia. Pojedinačno gledano, institucionalni investitori imaju svoje osobene karakteristike. Osiguravajue kompanije prikupljaju novčana sredstva na bazi izdavanja polisa osiguranja velikom broju građana i kompanija i na taj način veliki broj sitnih premijskih uplata pretvaraju u krupna novčana sredstva. Premije osiguranja se određuju na bazi zakona velikih brojeva i teorije verovatnoće, a svrha im je ekonomska zaštita imovine i lica od rizika. Životno osiguranje, kao dominantni oblik osiguranja u razvijenim tržišnim ekonomijama, omogućava da se u dugom vremenskom roku formiraju visoki iznosi matematičkih rezervi koji služe za kasnije isplate po ugovorenim osiguranjima. Ovakva dugoročna sredstva se upotrebljavaju za kupovinu hartija od vrednosti, a prvenstveno dugoročnih obveznica i akcija. Za tekuću likvidnost osiguravajuće kompanije određen iznos sredstava plasiraju u kratkoročne hartije od vrednosti koje su lako utržive na novčanom tržištu, a određen iznos sredstava drže i u likvidnom transakcionom novcu. Pored toga, na razvijenim nansijskim tržištima i plasmani u dugoročne hartije od vrednosti predstavljaju relativno likvidnu aktivu izlaskom na razrađeno tržište kapitala. Penzioni fondovi su mlade institucije u odnosu na osiguravajuće kompanije, ali institucije sa intenzivnom stopom rasta u novijoj istoriji. Nastali su kao odgovor na krizu klasičnih državnih penzionih fondova u savremenom svetu i bazirani su na penzionom osiguranju zaposlenih u velikim kompanijama, dok je osiguranje kod osiguravajućih kompanija zasnovano na individualnom osiguranju. Bez obzira da li se radi o državnim penzionim fondovima ili o dobrovoljnim ili obaveznim privatnim penzionim fondovima, oni su kolektor ogromnih suma dugoročnih sredstava koja se mogu investirati u dugoročne plasmane. Otuda su i penzioni fondovi značajni institucionalni investitori koji na tržištu kapitala investiraju u hartije od vrednosti: obveznice, akcije, nansijske derivate. Penzioni fondovi isto kao i osiguravajuće kompanije mogu na bazi ugovornog osiguranja da ra-

24 ● Zoran Jović čunaju na redovne mesečne prilive sredstva i na toj osnovi da programiraju svoj nansijski potencijal i investicioni portfolio. Investicioni fondovi su institucionalni investitori koji svoj nansijski potencijal formiraju prodajom svojih akcija građanima koji time postaju akcionari investicionih fondova. Finansijski potencijal investicionih fondova se plasira na tržištu kapitala u hartije od vrednosti tipa akcija, obveznica i različitih nansijskih derivata. Portfolio menadžment igra veoma značajnu ulogu u aktivnostima investicionih fondova koji periodično vrše prekompoziciju svoje aktive u cilju permanentnog postizanja ciljnih parametara protabilnosti, likvidnosti i sigurnosti. Prihodi investicionih fondova se s jedne strane sastoje od dividendi na akcije i kamata na obveznice iz aktive tih fondova, a s druge strane prinosi mogu da potiču i od kapitalne dobiti po osnovu rasta neto vrednosti aktive fondova. Po odbitku troškova funkcionisanja investicionih fondova, celokupni ostatak prihoda tj. neto dohodak pripada građanima – akcionarima investicionih fondova. Svojom posredničkom nansijskom uslugom, investicioni fondovi omogućavaju individualnim investitorima da posredno – preko akcija investicionih fondova, drže hartije od vrednosti mnogih kompanija i države, za šta individualno nikada ne bi bili u mogućnosti. Otuda dividende akcionara investicionih fondova, koje se sastoje od dividendi na akcije i kamata na obveznice mnogih kompanija i države, zavise od prosečne stope njihovih prinosa, tj. prosečne stope prinosa celokupne aktive investicionog fonda. Bitna karakteristika investicionih fondova je da oni ne preuzimaju rizik investitora, već prenose rizik ulaganja na svoje akcionare. Otuda akcionari investicionih fondova pored dividendi na akcije fondova, mogu da ostvaruju i kapitalni dobitak ili kapitalni gubitak, ukoliko dođe do porasta prosečne tržišne vrednosti aktive fondova, odnosno do smanjenja prosečne tržišne vrednosti aktive fondova, a sve u zavisnosti od kretanja vrednosti akcija i obveznica pojedinačnih rmi i države iz investicionog portfolia fondova.

2.2.3. INVESTICIONE BANKE (BERZANSKI POSREDNICI) Investicione banke u širem smislu ili berzanske rme su nansijske institucije koje obavljaju poslove na primarnom i sekundarnom tržištu kapitala. Svoj nansijski potencijal formiraju putem akcionarskog kapitala koji služi za nansiranje kratkoročnih transakcija na tržištu kapitala.


Funkcija investicionih banaka u užem smislu se obavlja na primarnom tržištu kapitala i sastoji se u pružanju usluga pri emisiji akcija i obveznica kompanija. One pružaju savetodavne i strune usluge u procesu emitovanja novih serija akcija i obveznica kompanija. Zatim investicione banke pružaju jemstva (underwriting) da će određeni novi kvantum emitovanih hartija od vrednosti biti plasiran na primarnom tržištu kapitala po unapred predviđenim uslovima. Davanjem garancija da će novoemitovani kvantum hartija od vrednosti biti plasiran, investicione banke imaju obavezu da u slučaju problema sa plasmanom, otkupe preostali deo emitovanih hartija od vrednosti ili da odobre kredit emitentskoj kompaniji do trenutka prodaje preostalih iznosa emitovanih hartija od vrednosti. Pored ovih funkcija, investicione banke organizuju prodaju novoemitovanih hartija od vrednosti u korist emitenata preko mreže brokersko-dilerskih rmi na tržištu kapitala. Radi podele rizika i raspodele poslova u vezi sa emisijom hartija od vrednosti, investicione banke se udružuju u konzorcijume za emisije hartija od vrednosti, pri čemu je uobičajeno da jedna investiciona banka ima ulogu glavnog koordinatora ili menadžera emisije. Kod emisija državnih hartija od vrednosti, procedura je jednostavnija iz razloga visokog kredibiliteta države i odsustva rizika koji postoje pri emisiji korporacijskih hartija od vrednosti. Na sekundarnom tržištu kapitala, investicione banke se pojavljuju u svojstvu brokera, dilera i diler-brokera. Investicione banke u svojstvu brokera obavljaju samo tehničke-posredničke poslove po nalogu svojih komitenata a u vezi kupovine ili prodaje hartija od vrednosti. U svojstvu dilera, investicione banke obavljaju poslove u svoje ime i za svoj račun, preuzimajući odgovarajući tržišni rizik. Kao dileri, investicione banke poseduju određene zalihe hartija od vrednosti, tako da mogu da se pojavljuju i u ulozi market mejkera sa dvostrukim kotacijama (kupovnom i prodajnom cenom) za određene vrste hartija od vrednosti. Najčešće se investicione banke javljaju u ulozi diler-brokera, objedinjavajući i brokerske i dilerske poslove, odnosno radeći u tuđe ime i za tuđ račun ili u svoje ime i za tuđ račun (brokeri), i u svoje ime i za svoj račun (dileri). Investicione banke u funkciji brokera ostvaruju zaradu u vidu provizije za obavljene usluge komitentima, a u funkciji dilera imaju mogućnost ostvarenja zarade na dva načina i to putem marže u ceni hartija od vrednosti i u vidu kapitalnog dobitka na posedovane hartije od vrednosti u slučaju kada njihova vrednost poraste. U slučaju pada cena posedovanih hartija od vrednosti dolazi do kapitalnog gubitka, što predstavlja rizik dilerskog načina poslovanja.

26 ● Zoran Jović Pored funkcija na primarnom i sekundarnom tržištu kapitala, investicione banke mogu da obavljaju i specične poslove u vezi sa nansiranjem prestruktuiranja velikih kompanija, tzv. poslovi merent banke (merchant banks). Merčent banke obezbeđuju visoku stručnost u poslovima vezanim za valorizaciju kompanija koje kreću u proces prestruktuiranja i obezbeđuju privremeno nansiranje tog procesa. Proces prestruktuiranja podrazumeva vlasničke transfere i promene u upravljačkom menadžmentu velikih kompanija. Za ovakve procese prestruktuiranja su potrebni značajni iznosi bankarskih kredita i emisija obveznica na tržištu kapitala, o čemu se staraju merčent banke.

2.2.4. SAVREMENE NEKREDITNE INSTITUCIJE Savremene nekreditne institucije su nansijski posrednici koji svojim delovanjem ubrzavaju obrt kapitala i podržavaju prodor na nova tržišta. Svoj nansijski potencijal formiraju putem akcionarskog kapitala i kreditnim zaduživanjem na novčanom tržištu a usluge plasiraju na novčanom tržištu i sekundarnom tržištu kapitala. U grupu savremenih nekreditnih institucija spadaju : - forfeting organizacije, - faktoring organizacije, - lizing organizacije. Ove institucije mogu funkcionisati kao samostalne kompanije ili, što je sve češći slučaj, kao specijalizovane kompanije poslovnih banaka ili posebni sektori u okviru poslovnih banaka. Forfeting kao organizacija pruža uslugu nansiranja izvoznih kredita, otkupljujući izvozna potraživanja od izvoznika uz odbitak odgovarajućeg ksnog iznosa, a sve to po osnovu prezentiranja dokumenata kojim uvoznik garantuje otplatu duga. Na taj način izvoznik koji je prodao robu na kredit brzo dolazi do likvidnih sredstava, uz određen diskont, istovremeno prebacujući celokupni rizik naplate izvoznog kredita na forfetera. Forfetiranje se obično radi za poslove vezane za izvoz opreme i investicione radove u inostranstvu sa rokovima koji se kreću i do sedam godina. Forfetiranjem se ubrzava obrt kapitala, povećava likvidnost izvoznika i smanjuje angažovanost njegovog kapitala, što omogućava i manje likvidnim izvoznicima da izvoze na kredit. Po osnovu raznih forfeting transakcija formira se sekundarno tržište hartija od vrednosti na kome forfeteri prodaju otkupljene menice koje su akceptirane od strane uvoznika. Na taj način je vreme angažovanja kapitala forfetera kratko, a


obrt brz, što omogućava forfeting organizacijama visoku multiplikaciju sredstava. Faktoring organizacija pruža uslugu kratkoročnog nansiranja izvoza, putem cesije izvoznikovih potraživanja na faktoring organizaciju, koja zauzvrat izvozniku avansira od 75% do 90% vrednosti izvoza. Najčešće se radi o izvozu robe relativno manje vrednosti i na kraće rokove naplate od 30 do 180 dana. Ovim putem se izvoznik kratkoročno kreditira, dok mu preostali iznos vrednosti izvoza uz odbitak kamate i provizije, faktor doznačava kada kupac primi robu. Na taj način se ubrzava obrt kapitala i pomaže prodor na nova tržišta prvenstveno manjim kompanijama koje nemaju dovoljno sopstvenih nansijskih potencijala i nemaju lak i otvoren pristup bankarskim kreditima. U takvim slučajevima faktor lakše dobija kreditnu podršku banaka, od kojih dobija i informacije o bonitetu i kreditnoj sposobnosti kupca, i te uslove prenosi na izvoznika uz naplatu kamate i faktorske provizije. Pored toga faktoring organizacije mogu u paketu da ponude malim izvoznicima i obavljanje poslova istraživanja tržišta, korespodencije, platnog prometa, naplate duga, knjigovodstvene usluge i sl. odnosno sve one usluge koje zbog malog obima poslovanja ili nedostatka sredstava manje kompanije nemaju interesa da organizuju i obavljaju u sopstvenoj režiji. Takođe, faktoring organizacije pružaju i usluge kratkoročnog nansiranja prodaje na domaćem tržištu na istim principima koji važe i za nansiranje izvoza. Lizing organizacija pruža uslugu nansiranja u procesu iznajmljivanja opreme i trajnih potrošnih dobara u zakup. Firme ili građani kojima su oprema ili trajna potrošna dobra potrebni, a nisu u mogućnosti da ih plate zbog visoke vrednosti, mogu se odlučiti da iste iznajme u zakup odnosno lizing. Lizing organizacija kao davalac lizinga posreduje u sklapanju tog posla u kome učestvuju još i isporučilac opreme/dobra (proizvođač) i primalac lizinga (rma ili građanin). Kao posrednik se obično javlja i banka, od koje lizing organizacija uzima kredit za nansiranje lizing operacija, odnosno plaćanje robe proizvođaču. Korisnik lizinga plaća zakupninu u formi lizinga i time indirektno otplaćuje deo vrednosti opreme i dobara koja su predmet zakupa. Poslovi lizinga omogućavaju korisnicima opreme i dobara da ih lakše nabave, bez obaveznog početnog kapitala ili učešća, da uh sukcesivno otplaćuju kroz troškove poslovanja u formi troškova zakupnine, što znači da oprema može sama sebe da otplaćuje kroz proces rada, a sve to lizingu daje veliki značaj u procesu razvoja tržišta i unapređenja plasmana roba.


3. FAKTORI KOJI MENJAJU BANKARSKU I FINANSIJSKU DELATNOST

U procesu proučavanja nansijskih institucija, potrebno je imati u vidu faktore koji utiču na menjanje bankarskog i nansijskog sektora. Danas je većina banaka rentabilna, ali njihovo tržišno ueše na tržištu nansijskih usluga konstantno opada.12 Sav nansijski potencijal mnogobrojnih nansijskih institucija se nalazi u procesu neprekidnog međusobnog približavanja obavljajući slične usluge i nudeći ih istim klijentima. Otuda, sa jedne strane dolazi do integracije između samih banaka i banaka i drugih nansijskih institucija, a sa druge strane se unutar banaka razvijaju parabankarski i nekreditni poslovi banaka koji su nastali kao odgovor na trendove u savremenom bankarstvu i na širenje lepeze rizika bankarskog poslovanja, u nastojanju banaka da uspostave adekvatnu protabilnost u novonastalim uslovima. Smanjenjem uloge državne regulacije kroz proces deregulacije poslovanja banaka, dolazi i do jačanja komponenata tržišne konkurencije između poslovnih banaka kao i između ovih banaka i drugih nansijskih institucija i to prvenstveno putem cenovne i produktne konkurencije, što sa svoje strane vodi širenju asortimana nansijskih usluga i stvaranju novih tipova nansijskih usluga. Iz procesa deregulacije i pojačane konkurencije proizilazi proces internacionalizacije-globalizacije poslovanja velikih nansijskih institucija koji deluje u pravcu integracije nansijskih tržišta. Informacioni progres koji se ogleda prvenstveno u brzom razvoju telekomunikacionih sistema i kompjuterskih tehnologija, stvara realne mogućnosti da banke relativno brzo i lako preuzimaju specijalizovane poslove drugih nansijskih institucija i obtnuto, što dovodi do mogućnosti razvoja bankarskih, parabankarskih i nekreditnih poslova »pod jednim krovom«. Procesi deregulacije, konkurencije, globalizacije i informacionog progresa 12

Banke i druge depozitne nansijske institucije su 1980.g. držale preko 90% američkog novca, a 2001.g. samo 45%. Istovremeno, one su na američkom tržištu kredita smanjile učešće sa 45% na 25%.

30 ● Zoran Jović se međusobno prožimaju i jedan drugog podstiču, formirajući međusobne dvosmerne podsticajne veze i uticaje (slika 3).

Slika 3

Međusobni uticaji savremenih trendova

U uslovima deregulacije omogućeno je poslovnim bankama da ulaze na teren savremenih nansijskih poslova, da ih uvlače u svoju organizacionu strukturu kao parabankarske i nekreditne poslove koji sinergetskim efektom sa klasičnim bankarskim poslovima daju komparativnu prednost takvim bankama nad bankama koje poseduju samo tradicionalnu bankarsku strukturu, kao i nad samostalnim institucionalnim investitorima, investicionim bankama i nekreditnim institucijama. Globalizacija poslovanja banaka kao i snažna ekspanzija investicionog bankarstva bitno utiče na širenje lepeze rizika kojima su izložene banke u svom poslovanju. Tako parabankarski i nekreditni poslovi sa jedne strane stvaraju nove rizike poslovanja naročito u sferi tržišnih i operativnih rizika, a sa druge strane svojim postojanjem smanjuju pojedine rizike bankarskog poslovanja, prvenstveno u sferi rizika likvidnosti, kreditnog, kamatnog, valutnog i zakonskog rizika. Visok stepen konkurencije između samih banaka i banaka i drugih nansijskih institucija i visoki ksni troškovi bankarskog poslovanja, primoravaju banke da proširuju asortiman svog poslovanja ulazeći u raznovrsne parabankarske aktivnosti iz kojih formiraju provizije koje čine značajan udeo ukupnih bančinih prihoda i prota. Primera radi, u prvih 15 zemalja Evropske Unije početkom ovog veka parabankarski poslovi gotovo duplo premašuju veličinu tradicionalnih bankarsko-kreditnih poslova, mereno učešćem u BDP-u (bruto društvenom proizvodu). Otuda je jasno da implementacija parabankarskih poslova u redovne aktivnosti banaka odlučujuće utiče na ekonomiju obima odnosno relativno sniženje ksnih troškova bankarskog poslovanja i na rast protabilnosti pojedinačnih banaka i bankarskog sistema u celini.


3.1. TRENDOVI U SAVREMENOM BANKARSTVU Intervencionistički pristup u regulisanju nansijske strukture posle Drugog svetskog rata nastojao je da obezbedi sigurnost poslovanja putem ograničavanja konkurencije i na taj način umanjenja rizika u funkcionisanju nansijskih institucija. Iako su u razvijenim zemljama funkcionisala nansijska tržišta i na njima nansijske institucije, pre svega banke, na tržišnim principima, ipak je u tim zemljama iz navedenih razloga bilo naglašeno državno regulisanje poslovanja banaka i ukupne nansijske strukture. Na taj način je vršena segmentacija nansijskog sektora na bankarske i nebankarske nansijske institucije tako da su ovi tipovi nansijskih institucija imali pravo da posluju samo na svom segmentu nansijskog tržišta. Bankama je npr. bilo dozvoljeno da obavljaju poslove na depozitno-kreditnom tržištu, a regulativom su određivane i maksimalne visine kamatnih stopa, a prvenstveno pasivnih kamatnih stopa, dok su Centralne banke mnogih zemalja usmeravale plasmane banaka i drugih nansijskih institucija u određene prioritete. Vremenom je došlo do snažnih procesa marketizacije bankarstva i celokupnog nansijskog sistema, do stvaranja novih trendova u savremenom bankarstvu odnosno jačanja procesa deregulacije, tržišne konkurencije, globalizacije poslovanja i razvoja i implementacije najsavremenijih dostignuća informacione tehnologije. Dotadašnje tradicionalno shvatanje pojma banke i bankarskog poslovanja je u razvijenim tržišnim ekonomijama napušteno i prilagođeno zahtevima novog vremena i savremenim potrebama globalnog nacionalnog i internacionalnog nansijskog tržišta. Transformacijom konzervativnog bankarstva u savremeno, stvara se sasvim novi tip modernog bankarstva tržišnog tipa čija je osnovna delatnost emisija i plasman proizvoda na tržišno-preduzetničkim principima. Osnovna delatnost moderne banke je da kreira bankarske proizvode i plasira ih na nansijskom tržištu gde ostvaruje dobit ili gubitak kao rezultat većeg ili manjeg kvaliteta bankarskih proizvoda, prihvaćenih i legalno realizovanih na konkurentnom nansijskom tržištu i dobrog ili lošeg organizovanja, upravljanja i rukovođenja procesom kreacije, emisije i plasmana tih proizvoda na principu »ključ u ruke«. Za razliku od savremenog, tradicionalno bankarstvo deniše svoju osnovnu delatnost kao obavljanje aktivnih, pasivnih i neutralnih bankarskih poslova; kreditnih, depozitnih ili komisionih; u zemlji ili sa inostranstvom; sa privredom ili neprivredom; sa stanovništvom ili pravnim licima i to sa ponudom na principu »uzmi ili ostavi«.

32 ● Zoran Jović Savremena banka je prilagodljiva tržišnim zahtevima i oscilacijama pa su posledice poslovnih promašaja ograničene na nju samu, bez većeg negativnog uticaja na ostale učesnike nansijskog tržišta, što joj sa makro aspekta daje stabilizatorsku funkciju. Savremena banka raspolaže elektronskom opremom i profesionalnim kadrom i inkopatibilna je sa tradicionalnom tehnologijom rada. Savremena banka funkcioniše, s jedne strane, na principu podele vlasti i ovlašćenja tj. na decentralizaciji funkcionalnog odlučivanja na krajnje izvršioce u banci, a s druge strane, na principu centralizacije informacija i strategije poslovne politike isključivo na nivou menadžmenta. U savremenoj banci ne postoje, kao u tradicionalnoj, kreditno odeljenje, depozitno odeljenje, odeljenje za štednju i bankarski specijalisti u njima, već je sve to objedinjeno u osnovni prodajni prostor-bankarski šalter, mesto na kome dolazi do poslovnog kontakta između banke i komitenta, na kome radi univerzalni, savremeni profesionalac tzv. »lični bankar«. Menadžment u savremenoj banci predstavlja zbir pojedinaca koji kolektivno rukovode i upravljaju bankom i čiji se kvalitet rada ocenjuje isključivo visinom protne stope i neto dobiti ostvarene legalnim plasmanom bančinih proizvoda na konkurentnom nacionalnom i internacionalnom nansijskom tržištu. Rad profesionalnog bankarskog kadra, koji kao zbir pojedinaca-bankara, kolektivno, a svojom pojedinačnom prezentacijom i aktivnošću realizuju plasman bankarskih proizvoda na nansijskim tržištima, se ocenjuje jedino i isključivo stepenom njihove pojedinačne lojalnosti i zaštite interesa banke. Zajednički rad menadžmenta i profesionalnog bankarskog kadra kroz savremenu organizaciju, tehnologiju i kontrolu procesa kreacije, emisije i plasmana bankarskih proizvoda usmeren je na uvećanje sopstvene imovine banke i ukupnog bogatstva nacionalne ekonomije. Tržišni uslovi u razvijenim zemljama su primorali bankarski sektor da zbog jake konkurencije, globalizacije, tehnološkog napredka i pada protne stope, uz stalni porast troškova poslovanja, uvede inovacije u poslovanje tj. da napusta politiku plasmana pojedinačnih bankarskih proizvoda i počinje da kreira, proizvodi i plasira segmentirani bankarski proizvod za tržišni segment i nepoznatog kupca na njemu. Otuda dolazi do prestruktuiranja bilansnih pozicija savremenih banaka i do promene učešća pojedinih podbilansa u ukupnom bilansu banke. Promena podbilansnih pozicija rezultira iz tržišnih zahteva i osnovni je indikator za ocenu uspešnog ili neuspešnog prilagođavanja banke tržišnim uslovima. Prema predviđanjima većeg broja istraživača, savremena banka koja bude početkom druge de-


cenije XXI veka imala u svom bilansu podbilans na kreditno-depozitnom tržištu veći od 10% ukupne vrednosti svoje aktive, neće moći, ne samo da uđe u novu fazu svog razvoja, već će morati da bude preuzeta od druge banke, ili će morati da bankrotira13. Primera radi, kreditno-depozitni podbilans srpskog bankarskog sistema u 2003. godini je iznosio 41% ukupne bankarske aktive. Savremeno bankarstvo se transformiše od konzervativnog bankarstva, preko elektronskog bankarstva (faza u kojoj se nalazi domaće tranzitorno bankarstvo), do kućnog bankarstva (faza u kojoj se nalaze razvijene zemlje). Transformacija bankarske delatnosti prolazi kroz prepoznatljive procese uvođenja automatskih bankarskih šaltera-bankomata, elektronske banke – e bankinga, telefonske banke – phone bankinga i banke u kući – home bankinga. Nastupajuće savremeno bankarstvo neće deliti svoje klijente na stanovništvo i pravna lica, već na dobre i loše i na male, srednje i velike, a banke će utvrđivati trgovački obligo limit za svakog klijenta posebno. Trgovački obligo limit14 predstavlja maksimalan iznos otvorene pozicije koju banka može imati kao neto potraživanje od svakog pojedinačnog klijenta. To nije kreditni limit već isključivo trgovački limit, unutar koga klijent sa bankom može trgovati, tj. kupovati i prodavati standardizovane proizvode i stvarati i preuzimati materijalne obaveze bez prethodno položenog gotovinskog pokrića ili izvršenog osiguranja. Dakle, trgovački obligo limit predstavlja izraz međusobnog poverenja i obostranog interesa kupoprodajnih partnera i kao takav sadrži u sebi sve vrste poslovnog rizika. Trgovački limit se utvrđuje primenom principa tržišne valorizacije svake vrste poslovnog rizika, a odluku o njegovoj visini za svakog pojedinačnog klijenta donosi nadležni organ banke na predlog generalno ovlašćenih lica banke za poslove trgovine proizvodima na nansijskim tržištima. To mogu biti diler-brokeri, portfolio menadžeri, bankarski operativni menadžeri, trezor menadžeri i sl. Primenom brzog korišćenja svih podataka i informacija vrši se permanentna kontrola stanja i visine preuzetog rizika, promptno se utvrđuje tržišna vrednost preuzete obaveze klijenta i vrši osiguranje od eventualno nastalog ili nastajućeg poslovnog rizika putem terminskih hedžing transakcija obavljenih na jedan od mnogobrojnih tržišnih načina. Primenom konvencionalnih principa, primena trgovačkih obligo limita bi bila neekasna i teško izvodljiva. 13

14

Ristić Dr Života, Transformacija konzervativnog bankarstva u savremeno u državama regiona, Drugi međunarodni seminar bankarskog menadžmenta, Miločer, 2003, str.16. Ibidem, str.13.

34 ● Zoran Jović Bankarstvu u tranzitornim zemljama predstoji da pređe put od šalterskog, korporativnog, retail ili univerzalnog bankarstva, preko digitalnog, do međunarodnog i multinacionalnog bankarstva. Korisnicima bankarskih usluga predstoji da pređu put od tuđeg bankarstva »preko puta« do svog vlastitog i »kućnog« bankarstva, od pripadnosti nekome i nečijem bankarstvu, do pripadnosti sebi i sopstvenom bankarstvu.

3.1.1. DEREGULACIJA Procesi deregulacije označavaju bitnu redukciju raznih administrativnih ograničenja koja su egzistirala na polju bankarstva i nansija. Ovi procesi su doveli do ukidanja raznih barijera koje su postojale između različitih sektora u nansijskoj sferi što je vodilo do procesa despecijalizacije različitih nansijskih institucija. Rezultat despecijalizacije je povezivanje bankarskog sektora i tržišta kapitala, odnosno povezivanje rada banaka, berzanskih rmi i institucionalnih investitora. Smanjivanjem državne regulacije i izlaganjem banaka i celokupne nansijske sfere tržišnoj kompetitivnosti, proces deregulacije je deklarisan kao glavni institucionalni pokretački mehanizam koji je doveo i dovodi do niza transformacionih procesa. Ovi procesi su u razvijenim zemljama zapada dobili zamah u sedamdesetim godinama prošlog veka, da bi ekspanziju doživeli u osamdesetim i devedesetim godinama, kao i u prvim godinama ovog veka. Dotadašnji razlog intervencionističkog pristupa u regulisanju nansijske strukture ležao je u nastojanju obezbeđivanja sistemske stabilnosti. Ograničavanjem konkurencije na segmentiranom nansijskom tržištu, smanjivani su i držani pod kontrolom rizici u funkcionisanju banaka i drugih nansijskih institucija. Delujući samo na depozitno-kreditnom tržištu banke su imale i ograničenja u visini prvenstveno pasivnih kamatnih stopa, kao i usmeravanja dela plasmana u određene prioritete denisane od strane Centralnih banaka. Prihvatajem koncepta deregulacije od strane najrazvijenijih zemalja sveta, stvoren je prostor za konkurentsku utakmicu između i unutar različitih tipova nansijskih institucija. Postepenim ukidanjem plafoniranja depozitnih kamatnih stopa i usmeravanja dela plasmana banaka, proces deregulacije umanjuje posebnu poziciju banaka u nansijskoj strukturi i postepeno banke izjednačava sa ostalim nansijskim institucijama i u prvi plan izbacuje protabilnost kao glavni kriterijum poslovne uspešnosti banaka i njenih organizacionih delova-protnih centara. Deregulacijom, jačanjem konkurencije, dolazi do sužavanja kamatnih marži, što negativno utiče na protabilnost banaka, ali sa druge strane primorava banke da to


nadoknade proširivanjem poslovanja na vanbilansne aktivnosti i stvaranjem složenijih bankarskih institucija-univerzalnih banaka koje proširuju svoje poslovanje u sferu investicionog bankarstva i ostalih parabankarskih poslova, pri čemu ostvaruju provizije koje postaju sve veći, pa čak i dominantni deo ukupnih prihoda banaka. Usvajanjem koncepta univezalne banke koja sme da se bavi ne samo bankarskim, već i svim berzanskim i ostalim parabankarskim poslovima, ukida se oštra razlika između banaka i nebankarskih nansijskih posrednika. Taj efekat deregulacije nosi veću protabilnost čitavog sistema univerzalne banke koji predstavlja sintetički izraz ukupnih performansi svih poslova koje može da obavlja jedna ovako deregulisana bankarska organizacija. Uporedo sa činjenicom da deregulacija čini nansijski sistem ekasnijim i dinamičnijim, leži i činjenica da ga ona istovremeno čini i manje stabilnim. Naime, deregulacija je omogućila da kompanije sa višim kreditnim rejtingom direktno mogu da izađu na tržište kapitala, što automatski smanjuje kvalitet kreditnih plasmana banaka. Otuda banke preusmeravaju plasmane u nansiranje nekretnina i vlasničkih prestruktuiranja velikih kompanija. Tako su banke primorane na formiranje rizičnije strukture aktive, koja nosi relativno više kamatne stope kao kompenzaciju viših kreditnih rizika. Praktično to je cena za pozitivne efekte funkcionisanja manje regulisanog, ali ekasnijeg i dinamičnijeg sistema. Otuda kao odgovor na negativne efekte deregulacije dolazi do pojačane kontrole i supervizije banaka i drugih nansijskih institucija. Regulativni centri pojedinih zemalja prudencionom kontrolom i supervizijom teže da nadoknade postojanje i ekspanziju tržišnih rizika i rizika vezanih za tržište kapitala.

3.1.2. KONKURENCIJA Proces dergulacije je inicirao niz ostalih procesa na globalnom nansijskom tržištu. On je direktno uticao na razvoj procesa konkurencije, a indirektno preko procesa konkurencije na razvoj i primenu informacione tehnologije i globalizaciju nansijskih tržišta. Pre procesa deregulacije je postojala ograničena konkurencija na nansijskom tržištu, dok je procesom deregulacije intenzivirana potpuna konkurencija kako između samih komercijalnih banaka, tako i između ovih banaka i drugih nansijskih institucija. Na tržištima razvijenih zemalja, snažna konkurencija i borba za opstanak na tržištu, bankama kao imperativ nameću protabilnost poslovanja. Sosticirani oblici marketinga, koji su ranije bili isključivo vezani za tr-

36 ● Zoran Jović govinu i industriju, prenose se na sferu bankarstva i drugih nansijskih institucija. Putem ekonomske propagande, stvaranja imidža, kombinacijom instrumenata marketing mixa, deluje se na privlačenje sredstava u komercijalne banke, razvijanje dodatnih aktivnosti banaka u cilju unakrsne prodaje nansijskih proizvoda i usluga i povećanog korišćenja tehnoloških i kadrovskih potencijala u procesima stvaranja univerzalnih banaka. Konkurencija nansijskih institucija uglavnom ima dva pojavna oblika: - cenovna konkurencija i - produktna konkurencija. Cenovna konkurencija se ogleda u obezbeđivanju povoljnih kamatnih stopa za komitente nansijskih institucija. Otuda deregulacija nansijskog sistema i kamatnih stopa, eksponirana kroz pojačanu konkurenciju banaka i ostalih nansijskih institucija rezultira u obaranju nivoa kamatnih stopa i kamatnih marži. Produktna konkurencija se ogleda u stvaranju novih nansijskih proizvoda i usluga, analogno produktnoj diferencijaciji u industriji i trgovini. Banke i druge nansijske institucije kreiranjem ovih proizvoda i usluga nastoje da zadovolje širi asortiman potreba svojih komitenata, da stvore tražnju za novim, do tada nepoznatim proizvodima i uslugama, da poboljšaju kvalitet svojih usluga i zadovoljstvo komitenata. Pogodnost korišćenja nansijskih usluga postaje faktor konkurentske borbe kroz stvaranje poslovne mreže koja obezbeđuje lokalnu prisutnost, do kreiranja novih oblika telekomunikacionih i kompjuterskih veza sa komitentima. Lansiranje novih oblika bankarskih proizvoda i usluga utiče na formiranje novih trendova u bankarstvu i nansijskoj strukturi u celini. Najbitniji oblici novih proizvoda su nansijski derivati kao što su nansijski fjučersi, forvardsi, opcije, svopovi, stelaža, report, svič poslovi, putem kojih se obavlja tržišno osiguranje od rizika, a prvenstveno od rizika kretanja kamatnih stopa i deviznih kurseva. Sa svoje strane, razvoj nansijskih derivata stvara jedan novi segment nansijskog tržišta, tržište nansijskih derivata, koje postaje deo integralne strukture nansijskog tržišta. Produktne inovacije obuhvataju i stvaranje hibrida osnovnih nansijskih instrumenata, odnosno hibrida hartija od vrednosti, i novih tržišta za ove hibride. Intenzivna konkurencija na nansijskom tržištu je dovela i do razvoja nansijskog inženjeringa. Putem nansijskog inženjeringa se vrši dekompozicija, tj. raspakovavanje (unbundle) jednog nansijskog instrumenta na njegove sastavne delove i prepakovavanje (rebundle) tih komponenti u nove nansijske instrumente sa promenjenim strukturnim karakteristika-


ma. Otuda je nansijski inženjering generator razvoja novih nansijskih instrumenata i mutiranja njihovih strukturnih karakteristika. Primer nansijskog inžinjeringa je pretvaranje hipotekarnih zajmova u specične obveznice emitovane na bazi pula hipotekarnih zajmova, pri čemu obveznice kao sekundarni instrumenti dobijaju drugačije strukturne karakteristike u odnosu na hipotekarne zajmove kao primarne instrumente. U zemljama u razvoju, pojačana konkurencija na međunarodnom bankarskom i nansijskom tržištu se odražava kroz prisustvo i snažniju konkurentsku ponudu banaka iz tradicionalno razvijenih zemalja koje nude niz kvalitetnih usluga i proizvoda zasnovanih na visokoj ekasnosti i produktivnosti baziranoj na primeni najsavremenijih tehnologija. To prisustvo međunarodne konkurencije donosi zemljama u razvoju niz prednosti na strani ponude na nansijskom tržištu, podiže standarde poslovanja i pomaže hvatanju koraka sa aktuelnim tehnološkim dostignućima i doprinosi privlačenju stranog kapitala neophodnog za razvoj celokupne ekonomije zemalja u razvoju. Istovremeno, sa druge strane, neumitno nosi negativne posledice, posebno za slabiji deo banaka i nansijskih institucija u tim zemljama, ugrožavanjem njihovog razvoja i zatvaranjem nekonkurentnih subjekata.

3.1.3. GLOBALIZACIJA Proces deregulacije i pojačane konkurencije indukovao je i proces internacionalizacije odnosno globalizacije poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija. Kroz taj proces se formiraju i razvijaju multinacionalne banke, koje kao i multinacionalne kompanije deluju u pravcu integracije nansijskih i robnih tržišta. Multinacionalne banke predstavljaju velike komercijalne banke koje otvaraju lijale u drugim zemljama gde vrše depozitno-kreditne aktivnosti i sve druge dozvoljene dopunske (parabankarske) aktivnosti na deregulisanom tržištu. Internacionalizacija i globalizacija su jednoznačni procesi pri čemu je globalizacija viši stadijum internacionalizacije nastao kao rezultat snažne prinude iza koje stoji realna ekonomska moć. Proces globalizacije je započet krajem 60-tih godina prošlog veka, a intenzivan razvoj doživljava početkom 90-tih godina primenom digitalnih tehnologija u operativnom poslovanju, a svoj vrhunac postiže poslednjih godina XX veka i u prvim godinama ovog veka primenom multimedijalnih komunikacija koje su omogućile obavljanje operativnih poslova između umreženih i interesno povezanih lica na čitavoj teritoriji zemljine kugle, bez ika-

38 ● Zoran Jović

kvog prostornog i vremenskog ograničenja. To znači da se poslovne aktivnosti i zadovoljenje nansijskih potreba mogu obavljati sa različitih radnih mesta kako iz kancelarije tako iz automobila, iz kuće, sa ulice, i to u svako doba dana i noći i sa svakog umreženog dela zemljine kugle. Pri tome su sve poslovne transakcije transparentne, sigurne, jeftine, standardizovane, kodikovane i bez posrednika. Efekti globalizacije bankarsko-nansijskih tržišta su, možda najbolje vidljivi iz dela Godišnjeg izveštaja iz 1998. koji je podneo Dr Walter Wriston, predsednik City banke, koja glasi: » Krajem 60-ih godina poslovna komunikacija u obavljanju nansijskih transakcija našeg osoblja iz Njujorka sa njihovim kolegama u Brazilu bila je prava avantura. Danas smo svedoci globalizacije nansijskih transakcija. Svakog dana na preko 300 digitalnih kanala City banka, širom sveta, obavi 100 miliona nansijskih transakcija, a sa velikom pouzdanošću očekujemo da će u 2001. godini taj broj biti udvostručen. Cela zemaljska kugla je danas povezana digitalnom mrežom, u okviru koje se nansijski podaci i poslovne informacije kreću brzinom svetlosti. Nema više ni teoretske mogućnosti da se negde ili nešto od nekoga sakrije. Ono što je bilo tajno i samo naše, postalo je javno i transparentno vlasništvo svih umreženih.«15 Generalno, proces globalizacije u bankarstvu predstavlja apsolutno i relativno povećanje međunarodnih tokova bankarskih kredita i drugih nansijskih usluga, kao i povećanje zičkog prisustva bankarskih institucija u drugim zemljama, u raznim vlasničkim i pravnim formama. Faktori koji utiču na globalizaciju bankarskog poslovanja su : potreba za internom troškovnom ekasnošću i boljom upotrebom kanala distribucije; potreba za dovoljno velikim udelom na tržištu i potreba za dovoljnom diversikacijom u segmentima klijenata i tržišta kojima se pruža usluga. Otuda procesi merdžera i akvizicija između velikih banaka međusobno ili sa drugim velikim nansijskim institucijama postaju sve češća pojava na svetskom nansijskom tržištu. Primeri merdžera i akvizicija između velikih bankarskih organizacija u Americi su: Bank of America – Nations bank, Bank One – Bank Chicago, Nortwest – Wells Fargo, u Evropi to su merdžeri UBS – Swiss bank, Unikredit – BaCa - HVB a u Japanu Fudži bank – DaiIchi Kangyo Bank – Industrial bank of Japan, trostruka kombinacija kojom je stvorena prva svetska trilion-dolar banka. 15

Đukić Đorđe, Bjelica Vojin, Ristić Života, Bankarstvo, Ekonomski fakultet u Beogradu, Beograd, 2003, str.267.


Osnovne karakteristike savremenih nansijskih tržišta su :16 1. Velika mobilnost kapitala i uspon internacionalizovanih tržišnih struktura, koji direktno deluju na nacionalnu regulativu, 2. Nagla internacionalizacija i sveukupna globalizacija nansijskih tržišta, 3. Deregulacija i internacionalizacija (uz međunarodna pravila i nadzor) cirkularno snaže jedna drugu i odvajaju je od nacionalne regulative, 4. Nacionalna monetarna politika suštinski gubi svoju autonomnost jer više ne može biti introvertno okrenuta ka domaćim realnim agregatima, nego ekstrovertno ka međunarodnim tokovima kapitala, 5. Brze i sveobuhvatne nansijske inovacije. Niz faktora utiče na proces internacionalizacije odnosno globalizacije nansijskih tržišta, a najjači uticaj imaju deregulacija i liberalizacija tržišta i s njima vezana povećana konkurencija, zatim tehnološki napredak i pomeranje težišta međunarodnog tržišta ka institucionalnim investitorima. Procesom globalizacije i smanjenjem ili ukidanjem institucionalnih ograničenja u pogledu okvira dozvoljenog poslovanja pojačava se međusobna konkurencija raznih tipova nansijskih institucija. U pojedinim zemljama su zadržana neka od bitnih ograničenja između tri osnovne sfere nansijskog posredovanja : komercijalnog bankarstva, investicionog bankarstva i osiguranja. Ali u tim zemljama je moguće da dođe do vlasničke integracije navedenih osnovnih sektora nansijskog posredovanja, i najčešće i dolazi pod vlaničkim okriljem jakih banaka, s tim da se operativno poslovanje svakog pojedinačnog sektora vrši preko bilansno i funkcionalno izdvojenih alijacija. Internacionalizacija kao proces nosi sobom šest glavnih prednosti i tri glavna nedostatka.17 Glavne prednosti mogu biti: - Diversikacija rizika – međunarodne aktivnosti pružaju mogućnost da se diversikuju domaći rizici. - Ekonomija obima – ekspanzija izvan domaćih granica potencijalno može sniziti prosečne operativne troškove poslovanja. - Inovacije – nove produktne inovacije ponuđene na međunarodnom tržištu mogu generisati ekstra prote. 16 17

Petrović Dr Pero, Međunarodni nansijski sistemi-globalizacija odnosa i tokova, Finansije, Beograd, br.7-8, 1999, str. 412. Cornet Marcia, Saunders Antony, Fundamentals of Financial Institutions Management, Irwin/McGraw-Hill, Singapore, 1999, str.663.

40 ● Zoran Jović

- Izvori sredstava – međunarodna ekspanzuja omogućava nansijskim institucijama da pronađu jeftinije i dostupnije izvore sredstava. - Odnosi sa klijentima – internacionalizacija omogućava nansijskim institucijama da održavaju kontakte sa domaćim multinacionalnim korporacijama sa kojima te nansijske institucije posluju. - Zaobilaženje propisa – domaća regulativa nije primenljiva na sve internacionalne aktivnosti, pa se u inostranstvu mogu koristiti povoljniji lokalni propisi npr. u pogledu visine obaveznih rezervi ili visine poreskih stopa, što može uticati na rast neto protabilnosti. Glavni nedostaci mogu biti: - Informacioni troškovi i troškovi monitoringa – međunarodna ekspanzija uvećava izloženost nansijskih institucija riziku naplate, pa prema tome zahteva i dodatne informacione troškove i troškove monitoringa. - Nacionalizacija/eksproprijacija - promene u stranim vladama mogu dovesti do nacionalizacije i oduzimanja osnovnih sredstava i imovine lijala u stranim zemljama. - Fiksni troškovi – ksni troškovi osnivanja organizacionih delova u inostranstvu mogu biti ekstremno visoki. Banke, osiguravajuća društva i druge nansijske institucije svoju internacionalnu odnosno globalnu prisutnost mogu uspostaviti na 3 načina : - Prodajom svojih nansijskih usluga, iz domaćih lijala, stranim kompanijama; - Prodajom svojih nansijskih usluga stranim klijentima kroz lijale, agencije i predstavništva osnovanih u stranim zemljama; - Prodajom nansijskih usluga stranim klijentima kroz supsidijarne kompanije u stranim zemljama koje su nastale kupovinom banaka i drugih nansijskih institucija u tim zemljama od strane matičnih domaćih banaka i drugih nansijskih institucija. U sledećoj tabeli je dat pregled 15 banaka u svetu sa najvećim procentom aktive van domicilne zemlje, odnosno 15 najglobalnijih banaka u svetu u 1998.godini.18 Izrazita internacionalizacija poslovanja na nansijskim tržištima, tržištima koja se sve više globalizuju, u fokus stavljaju procese upravljanja rizicima i transfera rizika tj. smanjenja rizika bez smanjenja prinosa na globalizovanom tržištu. Otuda postoji i potreba da se prudenciona 18

Ibidem, str.653.


kontrola u odnosu na bankarski sektor, osiguravajuća društva i berzanske rme harmonizuje u pogledu jedinstvenih kriterijuma koji bi važili na međunarodnom planu. Tabela r.br. 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15.

Prvih 15 banaka prema stepenu globalizacije BANKA Standard Chartered Credit Suisse Union Bank of Switzerland Credit Agricole Indosuez Swiss Bank Corporation HSBC Holdings Citicorp Comp Financierede Paribas Credit Lyonnais Creditanstalt-Bankverein Erste Bank J.P. Morgan & Co. Bankers Trust ABN – Amro Bank Allied Irish Bank

D O M I C I L N A Procenat posla ZEMLJA u inostranstvu Velika Britanija 74,3 % Švajcarska 74,2 % Švajcarska

71,0 %

Francuska Švajcarska Velika Britanija SAD

71,0 % 64,6 % 62,8 % 59,6 %

Francuska

55,6 %

Francuska Austrija Austrija SAD SAD Holandija Irska

52,5 % 52,3 % 51,0 % 50,9 % 49,5 % 49,4 % 48,8 %

3.1.4. INFORMACIONI PROGRES Kompleksni procesi deregulacije, konkurencije i internacionalizacije podsticani su od strane značajnih tehnoloških inovacija, poput uvođenja i široke primene kompjuterske i telekomunikacione tehnologije u savremenom, tržišno orijentisanom bankarstvu. Informacioni progres stvara gotovo neograničene mogućnosti korišćenja vremena i prostora. Masovnim korišćenjem informacione tehnologije enormno se povećava brzina i tačnost transakcija u okviru nansijskog sistema, što utiče na stvaranje

42 ● Zoran Jović eksibilnijih nansijskih struktura i eksibilnijih nansijskih institucija. Uvođenjem novih informacionih tehnologija unapređuju se procedure u poslovanju, podiže se ekasnost rada, pojednostavljuje i ubrzava praktičan rad, smanjuju troškovi i povećava produktivnost zaposlenih i štedi vreme klijenata. Trenutno prenošenje informacija i obrada podataka omogućavaju brzo sagledavanje najpovoljnijih kombinacija za poslovne transakcije i brze i kvalitetne poslovne odluke na nacionalnom i međunarodnom planu neprekidno 24 časa dnevno. To omogućava različitim nansijskim institucijama da vrše analize i nansiranje koje je ranije bilo rezervisano samo za određene tipove nansijskih institucija. Ocenu kreditne sposobnosti kompanija mogu sada da vrše i specijalizovane rejting agencije a ne samo banke, a rezultate evaluacije mogu da koriste različite nansijske institucije, čime se narušava nekadašnji monopol banaka. Osiguravajuća društva mogu na bazi podataka o svojim klijentima, brzom informatičkom obradom, da preuzmu poslove davanja raznih oblika kredita građanima. S druge strane, banke preko svoje mreže lijala i aplikativnih informatičkih programa mogu preuzeti poslove osiguranja lica, tako da taj posao prestaje biti monopol osiguravajućih društava. Informacioni progres omogućava i kompanijama van nansijske sfere sa razvijenim sistemom klijenata, davanje određenih nansijskih usluga (npr. velike robne kuće tipa Sears ili veliki proizvođači automobila tipa GM i Ford sa svojim nansijskim organizacijama GMAC i Ford Finance pružaju nansijske usluge svojim kupcima). Otuda sosticirani informacioni progres omogućava troškovnu, dohodovnu i protnu analizu ekasno i blagovremeno i podstiče mešanje bankarskih i nebankarskih poslova i kao miksa samostalnih delatnosti i pod okriljem jedinstvenih nansijskih institucija – konglomerata. Praktične činjenice pokazuju da banke sa zaostalom informacionom tehnologijom odnosno nekvalitetnim servisima, gube godišnje 2% tržišta, dok banke sa up-date informacionom tehnologijom odnosno dobrim servisima imaju godišnji rast tržišta od 6%. Troškovi rada sa neadekvatnom informacionom tehnologijom su visoki ako se uzme u obzir činjenica da je cena privlačenja novog klijenta od 5 do 10 puta viša od cene zadržavanja postojećeg klijenta. Danas klijenti imaju pristup količini informacija većoj nego ikada ranije, što im pruža dovoljno znanja o komparativnim prednostima i manama banaka i omogućava da kontrolišu odnos sa bankom. Klijenti danas lakše otkazuju lojalnost svojim bankama, osiguravajućim društvima, brokerima i sl. i posluju sa onim nansijskim institucijama koje ispunjavaju njihova očekivanja. Brand loyalty više nije dovoljan za zadržavanje klijenata, već je potrebno osluškivati njihova očekivanja i davati


im one proizvode i usluge koji su im potrebni i to putem konkurentnih informatičkih rešenja. Zajedno sa permanentnim pritiskom cena i klijenata, informacioni progres je uzrokovao dramatične izmene u načinima plaćanja i sveobuhvatnog poslovanja banaka. To je dovelo do izmene tradicionalnog poslovnog modela poslovanja banke ( sl. 4 ).

Slika 4

Poslovni modeli banaka

Tradicionalni poslovni modeli banaka Izmenjeni poslovni modeli banaka

• Krediti • Depoziti

• Deregulacija • Konkurencija (cenovni pritisak) • Internacionalizacija • Standardi • Tehnologije

• Krediti • Depoziti • Saveti/Komunikacije sa klijentima • Posredovanje na berzi • Parabankarske usluge • On-line Servisi za klijente - Plaćanja - Transferi novca - Drugi servisi za klijente

Značajna primena informacione tehnologije u poslovanju banaka datira od 70-ih godina prošlog veka i od tada se pojavljuju novi oblici distribucije bankarskih usluga: POS ili EFTPOS sistemi, bankomati, home-banking sistemi i internet u bankarstvu. POS sistemi (point of sale) i u novije vreme EFT/POS sistem (electronic funds transfer/point of sale) su elektronski sistemi koji spajaju potrošača, banku i trgovinu i omogućavaju elektronski bezgotovinski način plaćanja kupljene robe u trgovini korišćenjem debitnih i kreditnih plastičnih kartica. Online vezom sa kompjuterskom bazom banke koja je izdala karticu, posle trenutne identikacije i provere kupca (pin – personal identikacion number) vrši se direktno prebacivanje novčanih sredstava elektronskim putem sa računa kupca na račun prodavca. Na ovaj način se povećava

44 ● Zoran Jović ispravnost i tačnost novčanih transakcija, smanjuje promet novčane dokumentacije, stabilizuje depozitni potencijal banke, povećava bezgotovinski način plaćanja i smanjuje količina gotovog novca u opticaju. Klijentima korisnicima EFT/POS sistema se pruža brža bezgotovinska naplata, snižavaju troškovi platnog prometa, potpunije kontrolišu nansijski troškovi trgovačke robe i smanjuje rizik krađa, razbojništva i pljački. Sistemi POS terminala evoluiraju tokom vremena i već se izrađuju u kombinaciji sa optičkim čitačima – bar cod-ovima ili u obliku bežičnih tzv. mobilnih POS terminala koji su povezani sa matičnom bazom provajdera preko GSM sistema (Global System for Mobile Communication) koji su pogodni za primenu u uslužnim delatnostima tipa taksi službi, restorana, pošta i sl. Bankomati ili ATM (automated teller machines) su aparati koji sadrže mikroprocesore, imaju online vezu sa bazom podataka u banci i obavljaju rutinske poslove za korisnike. Praktično se radi o jednoj vrsti elektronskih lijala banaka koje rasterećuju lijalsku mrežu banaka od rutinskih operacija sa individualnim klijentima. Bankomati služe za ekasnije podizanje gotovine, polaganje novca na transakcione i štedne račune, prenos novca na druge račune, transfer novca između transakcionih i štednih računa, izdavanje stanja na računima, zamenu stranog novca za domaći itd. Bankomati zamenjuju zički rad šalterskih radnika, smanjuju operativne troškove u bankama a istovremeno povećavaju investiciono ulaganje u novu tehnologiju. Lokacijski, bankomati se instaliraju na mestima najveće frekfencije potencijalnih korisnika kao što su u ili na zgradama banaka, velikih trgovačkih centara, prodavnica i sl. Najčešće vreme korišćenja bankomata je van radnog vremena banaka i vikendom. Home banking sistem ili kućno bankarstvo predstavlja elektronsku komunikaciju između banke i klijenta koji se ne nalazi u banci, već na nekom drugom mestu, najčešće kući. Kućnim informacionim sistemom povezanim sa bankom se mogu obavljati različiti oblici prenošenja informacija, od kojih je samo deo vezan za rutinske bankarske operacije. Na taj način će u budućnosti svako domaćinstvo biti mini lijala neke banke. Home bankingom je moguće, pored novčanih i štednih transakcija, dobijati informacije o kretanju deviznih kurseva i kamatnih stopa, kretanju cena akcija i obveznica, stupati u kontakt sa brokerima i izdavati instrukcije za kupovinu i prodaju pojedinih hartija od vrednosti, birati i kupovati robu po velikim supermarketima i sl. Internet bankarstvo kao oblik interaktivnog elektronskog bankarstva se zasniva na korišćenju računarske mreže – interneta koja klijentima banke omogućava da korišćenjem personalnog računara komuniciraju sa svojim


računom u banci, bez zičkog dolaska u banku. U praksi se ovaj vid bankarstva naziva virtual banking ili on – line banking, a kod nas najčešće e – banking. Elektronskim bankarstvom ili e-bankingom se obavlja platni promet unutar i između banaka kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Vrednost novčanih transakcija beleži ogroman rast, ne samo zbog porasta robnog prometa, nego još više zbog porasta prometa na nansijskim i deviznim tržištima. Primena e-bankinga višestruko snižava troškove platnog prometa, ubrzava novčane transakcije, maksimalno iskorišćava radno vreme jer je na usluzi neprekidno 24 časa tokom 365 dana u godini, štedi vreme i eliminiše troškove odlazaka u banku i izvršavanja administrativnih formalnosti. Zaštita računarskih podataka i transakcija vrši se smart karticom (pametnom karticom) sa ugrađenim mikro čipom, koja se može čitati samo preko ugrađenog specijalnog čitača smart card reader-a. Platni promet ima svoja dva područja. Jedno je vezano za novčane transakcije između građana i privrede, kao i za manje novčane transakcije između privrednih subjekata. Drugo područje platnog prometa je vezano za velika plaćanja. Manji novčani transferi se vrše putem međubankarskog kliringa. Kliring je multilateralni sistem plaćanja kod koga se vrši prebijanje plaćanja između učesnika u okviru obračunskih ciklusa koji se obavljaju jedan ili više puta dnevno ( u našoj zemlji se međubankarski kliring trenutno obavlja tri puta dnevno ). Elektronski nalozi se šalju u paketima na međubankarski kliring. U okviru klirinškog ciklusa se vrši prebijanje dugovanja i potraživanja među učesnicima u kliringu (bankama) tako da na kraju klirinškog ciklusa dolazi do isplate neto salda svakog učesnika u odnosu na sve ostale učesnike u kliringu. Posle izvršenih kompenzacija jedni transaktori (banke) dobijaju višak sredstava u korist svojih transakcionih računa, dok se kod drugih manjak sredstava knjiži na teret njihovih transakcionih računa. Sistem platnog prometa sa velikim sumama RTGS (real time gross settlement system) je sistem bruto plaćanja u realnom vremenu. Novčani transferi se obavljaju trenutno – u realnom vremenu putem individualnih elektronskih naloga koji su direktni, bezuslovni i neopozivi. Međunarodna plaćanja elektronskim putem se vrše preko SWIFT-a (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunications) sistema za međunarodno prenošenje nansijskih poruka koji datira još od polovine sedamdesetih godina prošlog veka, sa centrom u Briselu. Plaćanja putem SWIFT-a se zasnivaju na standardima koji obezbeđuju veću brzinu i sigurnost transmitovanja platnih informacija. Ceo sistem radi on line i na svetskoj bazi. Svaki korisnik ima svoju SWIFT adresu ili kod, a putem šifrira-

46 ● Zoran Jović nja poruka se garantuje tajnost plaćanja. Plaćanja se vrše u vrlo kratkom vremenu unutar jednog radnog dana. Putem SWIFT-a banke u celom svetu razmenjuju poruke u vezi transfera novca, menjačkih poslova, poslova na deviznom tržištu, depozita i zajmova sa ksnim kamatnim stopama, plaćanja kamata, poslova u vezi sa hartijama od vrednosti, akreditivima i sl.

3.2. RIZICI U SAVREMENOM BANKARSTVU Bankarsko poslovanje po svojoj prirodi funkcioniše uz konstantno prisustvo raznih oblika rizika. Kako je u bankarstvu rizik neizbežan, otuda i činjenica da se posao banaka sastoji u permanentnom savladavanju rizika. Smanjenjem rizika na prihvatljiv i tolerantan nivo, smanjuju se mogućnosti potencijalnih gubitaka banaka, odnosno potencijalnih gubitaka akcionara, deponenata i drugih kreditora banaka, a ujedno se čuva i opšte poverenje u nansijski sistem uopšte. Postoji više denicija rizika, a uopšteno gledajući rizik bi bio svaka neizvesna činjenica u nansijskom poslovanju čija realizacija ima direktan ili indirektan (npr. gubitak imidža) uticaj na rezultat i položaj banke, odnosno rizik predstavlja verovatnoću gubitka nastalog kao rezultat dejstva neizvesnih događanja u poslovanju banke, odnosno preduzeća koja pružaju nansijske usluge.19 Prema tome u bankarskom poslovanju rizik bi mogao da se deniše kao mogućnost da plasirana sredstva neće zaraditi očekivanu stopu ili nivo prinosa, odnosno da će nastati gubitak u konkretnom poslu. Blagovremene i pouzdane informacije o kvantitetu i kvalitetu rizika osnov su za adekvatno identikovanje, merenje i upravljanje rizicima. Bankarski rizici se mogu podeliti na više načina u zavisnosti od principa podele, pa otuda u teoriji postoji više podela rizika. Po jednoj podeli, svi rizici se mogu svrstati u dve grupe: nansijski rizici u koje spadaju dividendni rizik, kapitalni rizik, kamatni rizik, rizik likvidnosti, devizni rizik i poslovni rizici u koje spadaju kreditni rizik, strategijski rizik, zakonski rizik, operativni rizik, kadrovski rizik, robni rizik, rizik vezan za nansijske proizvode.20 Po transakcionom principu rizici se mogu podeliti na: rizik plasiranja (Lending Risk), rizik trgovanja (Trading Risk) i bilansni rizik (Asset/Liability Risk).21 19 20 21

Petrović dr Pero, Menadžment rizicima na tržištu kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2000, str.24. Ibidem, str 20. Tomaž Aljoša, Menadžiranje rizika u banci, Drugi međunarodni seminar bankarskog menadžmenta, Miločer, jun, 2003.


Po postanku rizici se mogu podeliti na: kreditni rizik (Credit Risk), kamatni rizik (Inerest Risk), tržišni rizik (Market Risk), rizik promene položaja banke i njenog međunarodnog rangiranja (Performance Risk). Obzirom na posledice koje mogu prouzrokovati, rizici se mogu podeliti na: dohodovni rizik (Income Risk), rizik kapitala (Capital Risk), rizik sredstava (Liability Risk). Prema identikaciji i interpretaciji Bazelskog komiteta za bankarsku kontrolu, glavni rizici u bankarskom poslovanju su: - kreditni rizik - kamatni rizik - devizni rizik - ostali tržišni rizici - rizik likvidnosti - operativni rizik - pravni – zakonski rizik - reputacioni rizik - državni rizik U daljoj analizi rizika biće prihvaćena podela Bazelskog komiteta za bankarsku kontrolu, uz dodatak još jednog rizika, veoma specičnog i čestog u bankarskoj praksi, rizika poznatog pod nazivom: moralni hazard.

3.2.1. KREDITNI RIZIK Kreditni rizik ili rizik neizvršenja kreditnih obaveza predstavlja osnovni bankarski rizik koji potiče od mogućnosti da dužnici ne vrate kredite u rokovima dospeća sa pripadajućom kamatom. Neplaćeni krediti i kamate za svaku poslovnu banku predstavljaju gubitak. Nemogućnost da banka realizuje svoje potraživanje na dan njegovog dospeća i po punoj ugovorenoj vrednosti banci donosi u najmanju ruku gubitak očekivanog prihoda, a ukoliko su kašnjenja i iznosi nevraćenog kredita viši od očekivanog prihoda, onda to banci donosi čist gubitak. Kreditiranje privrede i građana je osnovna aktivnost većine poslovnih banaka. Odobravanje kredita treba da se zasniva na korektnim i objektivnim standardima za procenu nansijskog stanja i kreditne sposobnosti potencijalnog dužnika u dužem vremenskom periodu jer kreditna sposobnost dužnika može da se smanji tokom vremena usled dejstva različitih predvidivih i nepredvidivih činilaca.

48 ● Zoran Jović Nesposobnost dužnika da servisira dobijeni kredit u ugovorenim rokovima i na ugovoreni način važi ne samo za odobrene kredite, već se može javiti i kod ostalih bilansnih pozicija aktive i vanbilansnih stavki kao što su nalozi za naplatu, garancije, hartije od vrednosti itd. Kreditni rizik može nastati i kada banka ne vodi dovoljno računa o sektorskoj i geografskoj alokaciji plasmana i ne poštuje ograničenja u vezi davanja ukupnih iznosa kredita određenim privrednim subjektima, granama i geografskim oblastima, što usled raznih nepredvidivih događaja kao što je opšte nansijsko stanje pojedinog subjekta, jedne privredne grane ili nekomercijalnih rizika kao što su mogućnosti izbijanja raznih kon ikata u regionu ili elementarnih nepogoda, ugrožava likvidnost i kapital banke. Sveobuhvatnost rizika od ostvarenja gubitka po datom kreditu, rizik nenaplate i rizik zamene sredstava servisiranja kredita sastavni su delovi kreditnog rizika koji je nastao kada i samo bankarstvo. Svaki kredit koji odobri banka sadrži u izvesnoj meri kreditni rizik, ali je funkcija banke da upravljanjem rizicima smanji nivo ovog rizika i učini ga prihvatljivim za banku. Banke svojim upravljačkim aktivnostima nastoje da smanje nivo kreditnog rizika donošenjem racionalnih odluka o kreditiranju, diversikacijom datih kredita na različite korisnike kredita, limitiranjem maksimalne izloženosti prema jednom klijentu i grupi povezanih klijenata i raznim načinima kreditnog obezbeenja odnosno osiguranja. Potpuno osiguran kredit ne postoji i u većini slučajeva osiguranje nije dovoljno za vraćanje osnovnog duga, a naročito u slučajevima stečajnog postupka. Zalog nekretnina ili pokretne imovine, kao i drugi oblici osiguranja je opasan kada se koristi umesto analize i kreditne kontrole. Najviše slabih kredita nastaje pri kreditiranju koje bazira na obezbeđenju putem kolaterala. Ovo obezbeđenje kredita je značajno, ali je činjenica da korisnik kredita otplaćuje kamate i rate isključivo iz pozitivnog novčanog toka pa je postojanje pozitivnog cash ow-a tražioca kredita od presudnog uticaja za redovno servisiranje kredita. Osnovni princip je da kredit mora biti odobren kreditno sposobnim subjektima, da mora biti pravilno ročno i poslovno struktuiran (da se izbegne neopaženi prelazak iz kratkoročnog u srednjoročni ili dugoročni kredit, da postoji saglasnost između banke i tražioca kredita u pogledu obima komercijalnog poslovanja preko banke, u pogledu eventualne reorganizacije rme, isplate dividendi i sl.), odgovarajuće osiguran i dokumentovan kao i odgovarajuće kontrolisan kako bi se obezbedilo tekuće praćenje »nansijskog zdravlja« korisnika kredita.


Početni uslov da bi se rmi ili pojedincu odobrio kredit je da procena njihovog karaktera pokaže spremnost i želju da kredit vrati na vreme zajedno sa pripadajućom kamatom. Zatim se mora izvršiti procena kapaciteta zaduženja, odnosno sposobnosti tražioca kredita da iz tekućeg prihoda može da izvrši vraćanje kredita zajedno sa kamatom u periodu u kome kredit treba da se otplati. Pored toga treba proceniti neto imovinu odnosno kapital dužnika koji predstavlja rezervu solventnosti i time utiče na visinu odobrenog kredita. Kao realno pokriće i uslov za dobijanje bankarskog kredita mora postojati kolateral odnosno zaloga koja može biti u vidu ksne aktive, zalihe, hartija od vrednosti ili potraživanja od kupaca. Makroekonomske i sektorske prilike mogu konjukturnim kretanjem uticati na sposobnost adekvatnog servisiranja bankarskih kredita, pa su i konjukturne analize od značaja za proces upravljanja kreditnim rizikom. U periodu korišćenja kredita potrebno je obezbediti monitoring nad namenskom upotrebom kreditnih sredstava i ukupnim poslovanjem klijenta kako bi se u slučaju nepridržavanja odredbi kreditnog ugovora od strane klijenta kredit mogao proglasiti dospelim.

3.2.2. KAMATNI RIZIK Kamatni rizik, kao jedan od tržišnih rizika, predstavlja mogućnost smanjenja neto prihoda od kamate, smanjenja raspona između aktivne i pasivne kamatne stope pa samim tim i smanjenja vrednosti za akcionare usled nepovoljnih uktuacija kamatnih stopa. Smanjenje neto prihoda od kamata zavisi od odnosa između aktivnih i pasivnih kamata. Ukoliko bi aktivne kamate rasle po višoj stopi od rasta pasivnih kamata onda bi banka ostvarivala veću dobit, ali ukoliko bi pasivne kamate rasle po višoj stopi od aktivnih onda bi banka ostvarivala manju dobit. Na navedene promene kamatnih stopa menadžment banke nema uticaja ili je uticaj zanemariv, pa je stoga kamatni rizik potrebno amortizovati merama poslovne politike. U praksi najčešće i aktivne i pasivne kamate rastu ili padaju po sličnoj dinamici. Otuda najveći deo kamatnog rizika za dobit banke prizilazi iz ročne usklađenosti kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive. U slučaju da je veći deo aktive kamatno osetljiv na promenu kamatnih stopa od kamatno osetljivog dela pasive, tada pri rastu kamatnih stopa rastu i neto prihodi od kamata, a suprotno se događa pri padu kamatnih stopa kada padaju i neto prihodi od kamata. Ukoliko je veći deo pasive kamatno osetljiv na promenu kamatnih stopa od kamatno osetljivog dela aktive, pri

50 ● Zoran Jović rastu kamatnih stopa pada neto prihod od kamata, dok pri padu kamatnih stopa raste neto prihod od kamata. U in acionim uslovima nansijskog poslovanja veoma značajnu aktivnost predstavlja određivanje realne kamatne stope. In atorne i previsoke kamatne stope ukazuju na opštu nestabilnost i nansijsku nesigurnost, na poslovno okruženje koje se lako kreditno zadužuje, što otežava pravilnu procenu kreditnog rizika, a takođe može da ukaže na moguće spekulativne transakcije u okviru trgovine efektivom i devizama. Naša iskustva iz bliske prošlosti pokazuju da previsoke tržišne kamatne stope ugrožavaju prihode i kapitalnu osnovu banaka i predstavljaju jedan od glavnih uzroka propasti pojedinih domaćih banaka. U suprotnom slučaju, preniske tržišne kamatne stope u in atornim uslovima direktno ugrožavaju neto prihode i sam kapital banaka. Mogući izvor rizika kamatne stope mogu predstavljati i plasmani u hartije od vrednosti i to prvenstveno u obveznice. Ovi plasmani su indirektno podložni uticaju promena kamatnih stopa na nansijskom tržištu. Odnosi između cena hartija od vrednosti i kamatne stope je takav da cene hartija od vrednosti rastu kada opadaju kamatne stope i obrnuto, cene hartija od vrednosti opadaju kada kamatne stope rastu. Otuda nivo plasmana banke u hartije od vrednosti predstavlja značajnu determinantu nivoa rizika koji zavisi od nivoa kamatne stope. Kamatni rizik može proisteći i iz oblika primenjenih kamatnih stopa. Prilikom odobravanja kredita postoje dva osnovna oblika kamatnih stopa – ksne i promenljive kamatne stope. U savremenim uslovima privređivanja ksna kamatna stopa se obično koristi pri odobravanju kratkoročnih kredita u uslovima makro nansijske stabilnosti. Pri odobravanju kredita sa dužim rokovima vraćanja i u uslovima neizvesnosti u pogledu makro nansijske stabilnosti, banke pribegavaju zaključivanju kreditnih ugovora sa promenljivom kamatnom stopom, čime se štite od kamatnog rizika. Promenljive kamatne stope se sastoje iz bazične referentne kamatne stope (promenljiva), koja može biti kamatna stopa na međubankarskom tržištu, kamatna stopa na blagajničke zapise države, cena na londonskom tržištu kapitala LIBOR (London Interbank Offer Rate) ili cena na evropskom tržištu kapitala EURIBOR, na koju se dodaju premija rizika za neizvršenje otplate kredita, premija rizika za dugi rok (ukoliko se radi o dugoročnim kreditima) i protna stopa.


3.2.3. VALUTNI (DEVIZNI) RIZIK Jedan od osnovnih vidova tržišnog rizika je rizik promene kursa stranih valuta tj. promene deviznih kurseva. U bilansima stanja banaka postoje različite valute koje u sebi nose potencijalni, skriveni rizik, jer promenljivost kursne liste može da utiče na sposobnost pozajmljivača da otplate svoje zajmove. Rizik od promene kursa valuta kod banaka se naročito povećava u periodima nestabilnosti kurseva. Promena deviznih kurseva može trojako uticati na poziciju banke kroz: potencijalnu promenu prihoda, promenu stanja imovine i promenu konkurentske pozicije. Zbog značaja kontrolisanja deviznog rizika za uspešno poslovanje poslovnih banaka, Narodna banka Srbije je propisala da su banke dužne da odnose između devizne aktive i devizne pasive prate dnevno i da ih održavaju tako da ukupna rizina devizna pozicija, koja se sastoji od zbira »dugih« i »kratkih« otvorenih neto deviznih pozicija po svim valutama i plemenitim metalima, na kraju svakog radnog dana ne bude vea od 30% kapitala.22 Ukoliko dati pokazatelj deviznog rizika u toku dva uzastopna radna dana nije usklađen sa navedenim procentom od 30%, svaka poslovna banka je dužna da o tome obavesti Narodnu banku Srbije već narednog radnog dana. Osim dnevnih, banke su dužne da vode i mesečne izveštaje o deviznim rizicima i da ih dostavljaju Narodnoj banci Srbije do 5-og u mesecu za prethodni mesec.23 Otvorena neto devizna pozicija u navedenom kontekstu predstavlja razliku između potraživanja i obaveza banke u jednoj valuti i plemenitom metalu. Ukoliko je vrednost potraživanja u određenoj stranoj valuti veća od obaveza u istoj valuti onda je otvorena neto devizna pozicija banke »duga«, a ukoliko je vrednost potraživanja banke u određenoj stranoj valuti manja od obaveza u istoj valuti tada je neto devizna pozicija banke »kratka«. U uslovima promenljivih deviznih kurseva svaka, duga ili kratka, otvorena neto devizna pozicija u određenoj valuti banku izlaže deviznom riziku kao posebnoj vrsti tržišnog rizika. Banke su dužne da regulišu ovu vrstu rizika upravljanjem deviznim rizikom na više načina kao što su određivanje visine deviznog rizika u skladu sa ALM-om (asset liability managementupravljanje aktivom i pasivom), kompenziranjem otvorenih neto deviznih pozicija derivatnim transakcijama i diversikacijom valutnih portfelja. Jedan od načina za upravljanje deviznim rizikom razvijen je na savremenim 22 23

»Službeni list SRJ«, br. 39/2002. »Službeni list SRJ«, br. 52/2002.

52 ● Zoran Jović tržištima nansijskih derivata, prvenstveno korišćenjem svopova i forvard ugovora. Svop poslovi na deviznom tržištu podrazumevaju jednovremenu i sa istim partnerom promptnu kupovinu i terminsku prodaju određenog iznosa deviza, ili obrnuto, promptnu prodaju i terminsku kupovinu deviza čime se postiže cilj zaštite od deviznog rizika. Forvard ugovorima između kupaca i prodavaca deviza omogućuje se da se prodavac deviza obavezuje da isporuči kupcu ksni iznos deviza na ugovoreni budući datum po ugovorenom deviznom kursu. Forvard ugovorom se omogućava odložena kupovina deviza čime se vrši upravljanje deviznim rizikom. Forvard ugovori predstavljaju jednokratni ugovorni odnos dve strane koji nije standardizovan i nije predmet trgovine na berzama.

3.2.4. OSTALI TRŽIŠNI RIZICI Na utvrđenu nansijsku politiku banke utiče niz spoljnih i unutrašnjih faktora. Spoljni faktori su objektivno dati i banka na njih ne može direktno da utiče, ali svoju nansijsku politiku treba da im prilagodi. U spoljne faktore spadaju tržišni uslovi i njihova nepredvidivost, promenljivost i objektivnost koji zahtevaju permanentno prilagođavanje poslovne politike banke aktuelnim uslovima poslovanja. Promene tržišnih uslova uslovljavaju obim aktivnosti banaka, ponudu bankarskih proizvoda i usluga, pravce razvoja i stepen racionalnosti korišćenja nansijskih sredstava banaka. Pored rizika promene kamatnih stopa i rizika promene kursa stranih valuta, postoje i ostali tržišni rizici koji nastaju usled promene drugih tržišnih cena i promena koje zahvataju celu privredu, od promena u poreskom sistemu do promena u svetskoj energetskoj situaciji ili politici. Ovi rizici se najbolje uočavaju u trgovinskim aktivnostima na berzama. Rast ili pad cena hartija od vrednosti koje se nalaze u investicionom portfoliu banaka može značajno da utiče na ukupne prihode i mogućnost i visinu ostvarenja dobiti. Pored toga, ukoliko banka želi da proda ili kupi poslovni prostor, rast ili pad cena nekretnina, može da utiče na prihode i rashode banke i njen kreditni potencijal. U procesu zaštite od ostalih tržišnih rizika banka treba da poseduje informacije o tržištu i to o vrstama roba i usluga koje proizvode ili kojima trguju korisnici njenih kredita, o proizvodnom programu korisnika kredita i njegovoj protabilnosti, o životnom ciklusu njegovih proizvoda i fazama u kojima se nalaze ti programi, kao i kakav je konkurentni položaj korisnika kredita, kakav je konkurentni položaj njegovih proizvoda i usluga i ko su i kakvi su njegovi konkurenti.


Jasan proces upravljanja ostalim tržišnim rizicima može preventivno da spreči ili ublaži rizike poslovne banke i gubitke koji mogu nastati usled okolnosti na koje menadžment nema uticaja. Potrebno je da se obezbede odgovarajuće rezerve zbog rizika promene cena, kao i odgovarajući kvalitativni i kvantitativni standardi za proces upravljanja svojim rizikom u odnosu na dati tržišni rizik. Ostale tržišne rizike nije moguće odstraniti diversikacijom, jer oni utiču na cene svih vrednosnih papira, pa se redukcija ovog rizika postiže hedžing transakcijama. Suština hedžinga sastoji se u kombinaciji transakcija sa nansijskim instrumentima koji divergentno reaguju na promene odgovarajućih parametara (cene sirovina, kamatne stope, valutni kursevi, cene gotovih proizvoda i drugi).24 Hedžingom se vrši kombinacija dveju pozicija, pri kojoj potencijalni gubitak na jednoj poziciji teži da bude neutralisan protom koji je ostvaren držanjem druge pozicije. Dakle, radi se o transakciji čija je namena poništavanje ili potpuno ili delimično nadoknađivanje gubitka ili ostvarivanje prota. Opcije i fjučersi kao visokostandardizovane hartije od vrednosti vezane za robne i nansijske berze, predstavljaju vrednosne papire koji omogućavaju podelu ostalih tržišnih rizika na manje jedinice putem hedžinga. Hedžingom se praktično vrši transfer rizika od naglih promena cena, sa hedžera na druge učesnike nansijskih transakcija (špekulante). Da bi se ostali tržišni rizici lakše kontrolisali potreban je korektan i blagovremen pristup istinitim informacijama. Na ekasnim nansijskim tržištima sa pravovremenim i tačnim informacijama, teže se ostvaruju natprosečni prinosi investitora. Ukoliko tržište nije ekasno i ukoliko postoji vremenski termin za manipulacije, špekulativno orijentisani investitori će imati vremena da obave nansijske transakcije pre objavljivanja nepovoljnih informacija u javnosti. Raspoloživost informacija je potpuno komplementarna kontroli i praćenju ostalih tržišnih rizika. Iz tog razloga učesnici na tržištu treba da učine dostupnim informacije u vezi sa svojim poslovanjem i nansijskim pozicijama. Narodna banka Srbije kroz svoj kreditni informacioni sistem zainteresovanim bankama može dati podatke o ukupnoj zaduženosti određenog dužnika i broju banaka kod kojih je zadužen, bez navođenja njihovog naziva, kao i ostale podatke o zaduženosti za koje je dužnik dao saglasnost da se mogu saopštiti. Kreditni informacioni sistem NBS sadrži podatke o potraživanjima banaka po svakom dužniku pojedinačno i zbirno i po grupi povezanih dužnika. 24

Petrović dr Pero, Menadžment rizicima na tržištu kapitala, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2000, str.87.

54 ● Zoran Jović

3.2.5. RIZIK LIKVIDNOSTI Pored kamatnog rizika, rizik likvidnosti predstavlja rizik koji je u žiži klasičnog pristupa regulisanja bilansnih rizika. Ovaj rizik se odnosi na nemogunost banke da ispuni nansijske obaveze koje se odnose kako na pojedinane transakcije tako i na globalno izvršenje obaveza. Dakle rizik likvidnosti se javlja kada banka nije u mogućnosti da se brzo i lako prilagodi naraslim potrebama za izmirenjem dospelih obaveza, zahteva za isplatom depozita i povećanjem sredstava u kreditnom portfoliu. Nelikvidnost u krajnjem slučaju može da dovede do nesolventnosti, što za banku predstavlja daleko veću opasnost. Likvidnosni rizik se pojačava usled neplaniranog pada prihoda, pogoršavanja strukture aktive, povećanja procenta velikih pojedinačnih depozita, opšteg povećanja nestabilnosti depozita, otežane naplate potraživanja, loše ročne usklađenosti aktive i pasive, poremećaja u novčanim tokovima i sl. Osnovno merilo za likvidnost banke je odnos likvidne aktive (gotovina, hartije od vrednosti i depoziti kod velikih domaćih i stranih banaka) prema ukupnoj aktivi. Ovaj odnos treba da se kreće u rasponu od 30% do 35% ukupne aktive i svako pomeranje ovog odnosa povećava rizik vezan za likvidnost banke. Zadatak bankarskog menadžmenta je da stvori uslove da banka ne dođe u poziciju nelikvidnosti jer se informacije o likvidnosti banaka vrlo brzo šire, pa je obezbeđenje likvidnih sredstava zbog rizika pozajmljivanja nelikvidnim dužnicima, znatno skuplje nego u uslovima dobre likvidnosti. Tako ni prodaja nelikvidne aktive ne donosi adekvatan prinos banci zbog hitnosti i okolnosti pod kojima se izvršava. S druge strane, veće banke sa višim kreditnim rejtingom mogu lako da dođu do dodatnih sredstava na nansijskom tržištu u formi kredita za obezbeđenje likvidnosti. Usklađivanjem ročnosti sredstava i plasmana sprečava se nastanak rizika likvidnosti, ali banke taj metod ne koriste, jer je posredništvo u transformaciji ročnosti jedan od osnovnih načina za povećanje protabilnosti banaka. Otuda trajnu likvidnost banke mogu obezbediti kroz optimalno dugoročno upravljanje pasivom banke, usklađivanjem tokova gotovine, tolerantnom ročnom usklađenošću aktive i pasive, kroz kvalitetnu politiku i procedure za predviđene pojave neplaniranih situacija koje mogu da ugroze likvidnost. Za postizanje što optimalnije naplativosti potraživanja banke ugovaraju plasmane sa anuitetskom otplatom, a pored toga banka može da uskladi rokove dospeća i visine anuiteta dugoročnih kredita sa povećanjem stepena ekasnosti i operativnosti dužnika kroz ugovorenu


otplatu tj. amortizaciju kredita. Na taj način se vrši povezivanje visine i dinamike rata otplate kredita sa stopom prinosa aktivirane investicije. Ovakav vid otplate je, s jedne strane, povoljniji za dužnika, a s druge strane banci omogućava sigurniju naplatu uz kontinuiranu proveru kreditne sposobnosti dužnika kroz direktno povezivanje kreditnog rizika sa ostvarenim prinosima dužnika, a kroz naplatu poboljšava tekuća likvidnost banke. Treba napomenuti da su visoko obezbeđeni krediti često neadekvatni za savladavanje rizika likvidnosti jer obično banci nude malu likvidnost u trenucima kada ti krediti propadaju. Likvidnost banaka ima i širi društveni značaj, tako da je Zakonom o bankama i drugim nansijskim organizacijama propisan i denisan način izračunavanja i minimalni dozvoljeni dnevni iznosi pokazatelja likvidnosti (čl. 26 i 27 tačke 25-29). Takođe banke su dužne da sačinjavaju mesečne izveštaje o pokazateljima likvidnosti, koje dostavljaju Narodnoj banci Srbije do 5-og u mesecu za prethodni mesec. Merenje likvidnosti banke najčešće se temelji na racio analizi. Pokazatelji likvidnosti su: 1. Likvidnost sredstava : - državne obveznice / ukupna aktiva, - hartije od vrednosti i prihod od prodatih državnih HOV / ukupna aktiva, - tržišno verikovana vrednost HOV / knjigovodstvena vrednost HOV, - komercijalni i industrijski krediti, koji dospevaju do jedne godine / ukupni komercijalni i industrijski krediti. 2. Likvidnost obaveza: - veliki denominirani certikati / ukupne obaveze, - kupljene državne HOV i otuđene HOV sa pravom kupovine / ukupne obaveze, - obaveze po osnovu pozajmljenih novčanih sredstava / ukupne obaveze. Pokazatelji likvidnosti sredstava pokazuju nivo likvidnosti banake, koji u poređenju sa indikatorom likvidnosti kontrolne grupe banaka, mogu biti manji ili veći čime se dolazi do zaključka o zadovoljavajućem ili nezadovoljavajućem nivou likvidnosti banke. Pri tome treba imati u vidu da visok nivo likvidne aktive smanjuje mogućnost ostvarenja većeg prihoda kroz plasmane, odnosno da su likvidnost i protabilnost dva divergentna cilja za čiju egzistenciju treba nalaziti optimalnu kombinaciju. Pokazatelji likvidnosti obaveza pokazuju odnos između likvidne pasive i ukupnih obaveza banke. Povećanje pokazatelja ukazuje da je banka pove-

56 ● Zoran Jović ćala likvidne obaveze u odnosu na ukupnu pasivu, čime se povećava rizik likvidnosti banke i obrnuto, smanjenje pokazatelja ukazuje da je banka smanjila likvidne obaveze u odnosu na ukupnu pasivu, čime se smanjuje rizik likvidnosti banke.

3.2.6. OPERATIVNI RIZIK Operativni rizik predstavlja najčešći, svakodnevni rizik koji se može ispoljiti u svakoj nansijskoj transakciji, rizik kojem je banka izložena zbog moguih prevara, pronevera i pravnih i drugih troškova koje e snositi u sluaju njihovog nastanka. Operativni rizici su rizici personalnog karaktera, ali i rizici propusta u funkcionisanju i kvarova u informacionom sistemu, kao i rizici od moguih elementarnih i drugih šteta kao što su poplave, požari, provale i pljake usled neadekvatnih sistema zaštite. Uopšteno govoreći operativni rizik nastaje kao posledica neispravnog funkcionisanja sistema, rizik koji dovodi do gubitka koji je rezultat nekorektnog obavljanja transakcija i obrade informacija, posledica prevare i sistemske greške ili neadekvatne sistemske zaštite. Zbog toga operativni rizik predstavlja jedan od najtežih poslovnih rizika i za banku i za njene klijente. Rizik od zloupotreba zaposlenih u banci potiče pre svega od insajdera i povezanih lica. Insajderi su osobe kojima su dostupne sve ili neke od poverljivih bančinih poslovnih informacija i oni mogu biti od velikog ili malog uticaja. Od velikog uticaja su članovi upravnog odbora, veliki akcionari i izvršni direktori, dok insajderi od malog uticaja mogu biti veći deponenti, revizori, ostali rukovodioci i naravno, svi zaposleni. Povezana lica mogu vršiti uticaj na odluke rukovodstva banke kroz razne vidove međusobne kontrole i uticaja pravnih lica, kroz uticaj i raspoređivanje članova jedne porodice na razne funkcije u više pravnih lica, među kojima je i banka. Najčešći operativni rizik za banku proističe iz odnosa insajder – povezano lice, na taj način što povezana lica špekulativno koriste informacije ili dolaze do materijalne dobiti na štetu banke po osnovu informacija ili radnji koje izvrši insajder. Insajderi mogu za sebe ili za povezana lica da obezbede posebne pogodnosti kroz razna privilegovana kreditiranja sa nižom kamatnom stopom ili bez kamate, netipično duge rokove vraćanja, uz periode mirovanja u otplati, dobijanje kredita bez poštovanja utvrđene procedure i predviđenih uslova, kao i kroz tzv. »klik-klak« poslove tj. nabavku materijala i usluga za banku po cenama višim od tržišnih, kao i kroz korišćenje posebnih privilegija u obliku dobijanja na raspolaganje budžeta, aviona, automobila i sl.


Finansijski gubici za banku mogu nastati i na osnovu grešaka, prevara ili krađa koje izvrše insajderi. Rizici odnosno gubici mogu nastati od poslova koje vode zaposleni, a koji prevazilaze njihovu nadležnost kao što su neovlašćena trgovina na berzi sredstvima većim od dozvoljenog limita, ili od poslova koje vode na nemoralan i rizičan način. Zakonodavstvo Evropske unije je Drugom Bankarskom Direktivom (Second Banking Directive) predvidelo da kontrolori mogu, u slučajevima kada uticajne osobe rade protiv osnovnih interesa banke, da izdaju naredbe i izriču sankcije protiv direktora ili članova upravnog odbora i čak izvrše suspenziju prava glasa određenim akcionarima. Nemački zakon o bankama takođe predviđa da insajderi-akcionari mogu da ostanu bez prava glasa i odlučivanja ako nisu osobe od poverenja ili ne ispunjavaju uslove za zdravo ili ispravno rukovođenje bankom. Dalji vidovi operativnih rizika proizilaze iz velikih kvarova u tehnologiji informacionih sistema i načina funkcionisanja ovih sistema. Nekoliko poznatijih investicionih banaka u SAD su tokom devedesetih godina dvadesetog veka izgubile značajne novčane iznose zbog grešaka u trgovini koje njihovi informacioni sistemi nisu na vreme ili uopšte nisu otkrili. Pre informacionog buma, kada su podaci ručno obrađivani, greške su bile vidljive i lakše uočljive. Nove informacione tehnologije proizvode efekat »crne kutije« u kome su unutrašnji mehanizmi informacionog sistema u dobroj meri nejasni korisnicima tog sistema. Skoro niko ne shvata informacioni sistem u celini jer kreatori informacionog sistema njega ne koriste operativno, a korisnici sistema najčešće nisu oni koji su ga kreirali, pa otuda nedostatak razmevanja čini značajan operativni rizik u poslovnim transakcijama. Sledeći operativni rizici proizilaze iz mogućnosti nastupanja nepredvidivih događaja kao što su veliki požari, poplave, izlivanje vode, oružane pljačke ili krađe koje mogu izvršiti lica koja nisu zaposlena u banci. Sprečavanje operativnih rizika obuhvata formalizaciju bankarskih postupaka putem unapred utvrđene procedure poslovanja, korišćenje upravljačkih informacija, odgovarajuću selekciju kadrova i njihovu stalnu obuku i neprekidno praćenje primene savremenih tehnoloških dostignuća u bankarskoj praksi. Bitan faktor u sprečavanju operativnih rizika je primena sistema unutrašnje kontrole koja treba da obezbedi da se poslovi banke vode u skladu sa politikom i strategijama koje su određene poslovnom politikom. To podrazumeva da samo ovlašćena lica treba da daju naloge za nansijske transakcije, da obaveze budu pod kontrolom, da računovodstveni i drugi izveštaji obezbeđuju potpune, tačne i blagovremene informacije,

58 ● Zoran Jović da imovina bude zaštićena i da menadžment bude u stanju da identikuje i proceni rizike. Potrebno je poštovanje jasnih uslova za izbor odgovornih lica i procedura koje odvajaju funkcije isplata i ulaganja imovine banke od funkcija knjigovodstvenog evidentiranja i usklađivanje ovih procesa kao i testiranje doslednosti primene utvrđenih zakonskih propisa i ostalih pravila poslovanja. Potrebno je u procesu stalnih informatičkih promena beležiti detalje transakcija, naročito kod do tada nepoznatih transakcija i poslova, vršiti stalan program obuke za rad najnovijih sistema, obezbediti uvođenje beck-up sistema i doneti plan saniranja od posledica sistemske i nepredviđene greške. Treba imati u vidu da će se daljim razvojem savremene informacione tehnologije operativni rizik povećati i po obimu i po nepredvidivosti. U budućnosti operativni rizik može biti najučestalija vrsta bankarskog rizika.

3.2.7. ZAKONSKI RIZIK Zakonski rizik može doći u prvi plan onda kada su zakoni i pravila koji se odnose na bankarsko poslovanje podložni promenama, a naročito u vreme bitnijeg menjanja osnovnih postulata privrednog sistema. U tranzicionim uslovima naročito u procesima vlasničke transformacije ovaj rizik se postavlja u centar pažnje. Ekstremni primeri su nacionalizacija i denacionalizacija banaka, što se dešavalo u razvijenim tržišnim ekonomijama krajem XX veka. Rizik da će pravni sistem jedne zemlje izvršiti eksproprijaciju vrednosti deoničara banke predstavlja zakonski rizik. Zakonske rizike je teško uočiti i gotovo nemoguće proceniti. Često ili neblagovremeno donošenje propisa negativno utiče na razvijanje pune inicijative u poslovnoj politici banke. Zakonski propisi mogu da ne budu u stanju da reše pravna pitanja u kojima banka učestvuje, što iziskuje velike troškove i smanjuje kreditni potencijal banke. Zakonski rizik dolazi do izražaja i u slučajevima kada banke ulaze u nove vrste transakcija u kojima zakonsko pravo druge strane nije potpuno uspostavljeno i sasvim poznato. Banke mogu biti izložene zakonskom riziku i zbog lošeg ili nekorektnog pravnog saveta koji može dovesti do toga da bančina imovina vredi manje od očekivanja ili da obaveze banke budu veće nego što je pravni savetnik banke predvideo. Zakonski rizik se vezuje za garantovanje i opozivanje dozvola za rad banaka. Dozvola za rad tj. licenca može biti opozvana što za sobom povlači mogućnost obezvređivanja značajnih kapitalnih ulaganja. Banke mogu biti zatvorene zbog propisa o riziku i održivosti oduzimanjem dozvole za


rad. Takođe se može desiti da se predhodno dobijena odnosno zaštićena dozvola kompromituje, na taj način što i konkurenti dobiju dozvole da se bave poslovanjem na ograničenom tržištu. Zakonski rizik nastaje i kada vlasti promene svoju operativnu politiku vezanu za ograniavanje ili liberalizaciju visine kamate koju banke mogu da naplate, a ovaj rizik je naročito izražen u periodu velike in acije. Takođe, monetarne vlasti mogu promeniti nivo stope obavezne rezerve ili propisati nivo zaduženosti tražioca kredita preko koga banka mora da izdvaja posebne rezervacije ukoliko plasira kredit klijentu koji je zadužen preko propisanog nivoa. Zakonski zahtevi za odgovarajućim nivoom kapitala banaka svojim promenama mogu da utiču na opstanak pojedinih banaka na tržištu. U netržišnom, visoko regulisanom okruženju, vlasti same procenjuju ko ostaje, a ko odlazi iz oblasti bankarskog poslovanja i pružanja nansijskih usluga, što sobom nosi rizik vezan za zakonsku regulativu, rizik od plaanja kazni i rizik zatvaranja. Uz sve mere opreznosti ovu vrstu rizika je teško predvideti, jer ona često nije ni u kakvoj vezi sa prethodnim događajima u okruženju usled naglih i nepredvidivih promena. Jačanjem procesa regionalizacije, globalizacije i deregulacije može se očekivati sve veća disperzija ove vrste rizika. Transparentnim procesima standardizacije ovu vrstu rizika treba svoditi u bar delimično predvidljive okvire. To je posebno važno za zemlje u razvoju, odnosno zemlje u tranziciji koje tek formiraju integralna nansijska tržišta.

3.2.8. REPUTACIONI RIZIK Reputacija jedne banke proizilazi iz ukupne poslovne uspešnosti te banke. Dobra reputacija je osnov pozitivnog imidža banke, osnov poverenja koje prema banci gaje deponenti, kreditori i šira javnost. U suštini bankarski posao je posao opsluživanja javnosti, a gubitak dobre reputacije znači i gubitak privilegije opsluživanja javnosti. Dobru reputaciju ugrožavaju ostvareni gubici u poslovanju banke, operativni neuspesi proistekli iz operativnih rizika kao što su malverzacije i zloupotrebe insajdera i povezanih lica koje su nanele materijalne štete banci, zatim česte krađe, pronevere, afere i sl. kao i neuspesi u prilagođavanju relevantnim zakonima, propisima i pravilima. Reputacioni rizik mogu da izazovu i rizici vezani za kadrovsku politiku odnosno proces zapošljavanja, obučavanja, motivacije za rad i zadržavanja radnika. Rizikom neadekvatne ili pogrešne motivacije menadžerskog osoblja, rizikuje se da se izgubi ključno osoblje, a odlivom

60 ● Zoran Jović kvalitetnih i obučenih kadrova ugrožava se reputacija banke. Reputacioni rizik banke mogu da stvaraju i povećaju i svi drugi bankarski rizici kojima se ne upravlja dovoljno pouzdano i blagovremeno i koji zbog toga donose bilo kakvu štetu materijalnom položaju banke, što direktno utiče na visinu poverenja koje deponenti imaju u banku, ugrožava visinu depozita, snižava rejting banke u pregovorima sa novim kreditorima i otežava i dodatno uslovljava poslovne transakcije. Reputacija banke može biti ugrožena, a poverenje u banku smanjeno, ako se ona čak i beskorisno, povezuje sa licima iz kriminalne sredine. Jedan od najčešćih vidova zloupotrbe bankarskih nansijskih kanala je pojava pranja novca. Ona se eliminiše primenom visokih etičkih standarda u poslovanju, principom strogog upoznavanja klijenata, predanom kontrolom dokumentacije i otkrivanjem i obaveštavanjem nadležnih institucija o sumljivim transakcijama. Reputacija banke može da bude ugrožena i neuspehom u dobijanju određenih dozvola i saglasnosti od strane Centralne banke. Bankarsko poslovanje je regulisano brojnim propisima i pravilima iz oblasti bankarstva i drugih oblasti, tako da povreda uspostavljenih pravila može banku da izloži zakonskim kaznama i na taj način ugrozi njen ugled odnosno reputaciju.

3.2.9. DRŽAVNI RIZIK Državni rizik se odnosi na meunarodno kreditiranje i predstavlja dodatak odgovarajuem kreditnom riziku. Ovaj rizik je povezan sa ekonomskim, društvenim i političkim okruženjem zemlje dužnika i odnosi se na rizik da banka neće biti u stanju da naplati dug zbog platežne nesposobnosti države. Državni rizik je najevidentniji kada se kreditiraju strane vlade i njihove agencije. U slučaju kreditiranja privatnih dužnika u drugoj zemlji, koriste se drugi metodi procene kreditnog rizika i koriste se drugi elementi obezbeđenja kredita, jer se u obzir moraju uzimati rizici političkog mešanja u privatni bankarski sektor koji se izražava kroz limitiranje kamatnih stopa, različite devizne režime, opasnosti nacionalizacije banaka ili »nepromišljene« privatizacije i sl. Poslovanje na inostranim tržištima povećava kompleksnost regulisanja rizika jer su banke sa svojim alijacijama u inostranstvu izložene deviznoj kontroli ili političkom riziku određene države, pa ocena kreditnog rizika u inostranstvu zahteva nove analize i znanja. Manje alijacije inostranih banaka su osetljive na poteze koje vuku velike domicilne banke. Državni rizik je pogotovo izražen u novim tržišnim ekonomijama i viši je od državnog rizika u zemljama razvijene


tržišne ekonomije. Poslujući na međunarodnom tržištu banaka uvećava se rizik od prevara i pogrešnog rukovođenja u odnosu na situaciju kada jedna banka posluje samo na domaćem tržištu, ali joj istovremeno to poslovanje na međunarodnim tržištima s druge strane omogućuje bolje regulisanje pojedinih drugih rizika i time veći stepen protabilnosti. Banke koje se bave međunarodnim kreditiranjem i investiranjem moraju imati odgovarajuće politike i procedure za identikovanje, praćenje i kontrolu državnih rizika i transfera rizika, kao i adekvatan nivo rezervi za te rizike.

3.2.10. MORALNI HAZARD Moralni hazard na bankarskom tržištu predstavlja situaciju koju stvara banka kreditor svojom visoko rizičnom kreditnom politikom pružajići podsticaj korisnicima kredita da se angažuju u aktivnostima koje su za banku kreditora nemoralne i nepoželjne, jer čine manje verovatnom mogućnost da kredit bude vraćen. Banke koje imaju veću averziju prema riziku mogu da racionalizuju kreditnu politiku tako što će odbijati da daju kredite komitentima koji su spremni da plate kamatu po visokoj stopi jer kod njih postoji visok rizik da kredit neće otplatiti. Prisustvo moralnog hazarda smanjuje verovatnoću da će kredit biti otplaćen, pa je za banke bolje da kredite plasiraju ne po najvećoj mogućoj kamatnoj stopi već po kamatnoj stopi pri kojoj se očekivani prinos maksimizira, ( a rizik minimizira ), i koja je po pravilu niža od maksimalno moguće ostvarive kamatne stope. Posmatrano sa makro nivoa, u bankarskom sistemu u kojem postoji jaka državna zaštita koja se sprovodi politikom osiguranja depozita, deponenti nemaju stimulans da vrše juriš na neku banku u smislu povlačenja depozita, ukoliko posumljaju u kvalitet te banke, ali ni bankarski menadžeri nisu stimulisani da vode opreznu poslovnu politiku i drže kvantum kapitala na potrebnom nivou. U tom kontekstu dolazi do moralnog hazarda, što znači da bankarski menadžmenti ulaze u veće kreditne i ostale poslovne rizike. Banke se kockaju depozitima građana nastojeći da sredstva ulože u rizičnije plasmane koji po pravilu donose veće prinose, jer znaju da se u slučaju neuspeha bar deo ostvarenih gubitaka prenosi na državnu osiguravajuću agenciju. Takve banke rado povećavaju kamatne stope na depozite, da bi privukle što veće kvantume sredstava koja ulažu u rizične plasmane u očekivanju visokih prinosa. Tradicionalne i oprezne banke pretvaraju se u zombi banke. Kada, posle izvesnog vremena, proces dobije propulziju i državna osiguravajuća agencija postaje zombi. Ona ne zatvara blagovremeno problemske banke, jer i nema dovoljno

62 ● Zoran Jović sredstava da isplati osigurane deponente kod svih propalih banaka.25 Intervencionistička politika države može dovesti do preterane zaštite banaka od sistemskih rizika, što vodi nedovoljnoj sistemskoj ekasnosti bankarstva i stvaranju uslova da banke ulaze u moralni hazard tj. namerno ulaze u visoke rizike poslovanja, uverene da e ih država spasavati u sluaju neuspeha. Taj koncept poznat kao »too big to fail« - »suviše veliki da bi propao« je potpuno suprotan konceptu funkcionisanja banaka kao tržišnih institucija. Kako se pod moralnim hazardom podrazumeva asimetrina situacija koja postoji u institucionalnoj strukturi u kojoj banka može da prebaci višak kreditnog rizika na državu, a da zadrži eventualni ekstra prot za sebe, to je neophodno da banke budu adekvatno prudenciono regulisane da bi se uskladio odnos između prinosa i rizika i minimizirao moralni hazard banaka. Uspostavljanjem aktivnih kamatnih stopa na optimalnom nivou sa aspekta protne funkcije vrši se eliminacija moralnog hazarda. Funkcionisanje srpskog bankarskog sistema u predtranzicionom periodu pokazalo je da je menadžment u bankama bio veliki moralni hazarder jer je odobravao velike sume vrlo rizičnih plasmana, koji su svrstavani u kategoriju rizika sa ponderom 100. Najčešće se radilo o kreditnim i drugim plasmanima koji su beležili izuzetno visoku stopu rasta u ukupnoj strukturi bilansne i vanbilansne aktive. Nedostatak diversikacije plasmana je povećavao rizik poslovanja banaka odnosno povećavao moralni hazard samog menadžmenta banaka što je uticalo na nepoverenje stanovništva, privrede i spoljnih investitora tj. na devastaciju depozita i gotovo nepostojanje depozitne funkcije banaka. Početkom tranzicionog perioda uspostavljena je čvrsta zakonska regulativa koja reguliše poslovanje banaka i uvedena je čvrsta supervizorska kontrola Centralne banke što je pre svega uticalo na smanjenje moralnog hazarda menadžmenta banaka, a samim tim i na vraćanje poverenja stanovništva i privrede u bankarski sistem i popravljanje depozitne strukture banaka.

3.3. NOVE ORGANIZACIONE FORME POVEZIVANJA BANAKA I DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Faktori koji menjaju bankarsku i nansijsku delatnost poput trendova deregulacije, konkurencije, globalizacije i informacionog progresa kao i širenje 25

Ćirović dr Milutin, Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd, 1995, str.382.


lepeze rizika kojima su izložene banke i druge nansijske institucije uslovili su nove organizacione forme povezivanja banaka i drugih nebankarskih nansijskih institucija, bilo da su nastale spajanjem postojoćeh banaka i nebankarskih nansijskih institucija, bilo da su banke osnovale same svoje organizacione delove za obavljanje nebankarskih i nekreditnih poslova u formi parabankarskih poslova i subsidijara. Razvoj nebankarskih i nekreditnih nansijskih institucija u razvijenim ekonomijama je počeo šezdesetih godina prošlog veka, nešto snažnije u sedamdesetim godinama, da bi ekspanziju doživeli u osamdesetim i devedesetim godinama, kao i u prvim godinama ovog veka. U zemljama u tranziciji je došlo do jakih transformacionih procesa u nansijskoj strukturi u devedesetim godinama prošlog veka, a samim tim i do razvoja nebankarskih i nekreditnih poslova i institucija, poput penzionih i investicionih fondova, životnog osiguranja, lizinga, faktoringa, forfetinga, brokersko-dilerskih poslova i sl.. U Srbiji su transformacioni procesi u toku a time su i nebankarski i nekreditni poslovi u različitim fazama razvoja. Neki su već operacionalizovani, neki su u svom začetku, a neki su još u fazi idejnog razmatranja ili u fazi zakonodavnog postupka. Ovi poslovi kada su organizovani u sklopu bankarskih organizacionih struktura, što je najčešći slučaj, mogu se nazvati parabankarskim i nekreditnim poslovima banaka i sobom nose dugoročnije izvore sredstava, podižu likvidnost banaka u čijem su sastavu, protabilniji su od klasičnih bankarskih poslova i utiču na sniženje pojedinih rizika poslovanja. Diversikacijom nansijske ponude kombinovani bankarsko-parabankarski poslovi omogućavaju bankama: - sigurnost i stabilnost u poslovanju, - ekonomiju obima tj. relativno niže ksne troškove poslovanja, - eliminaciju kon ikta interesa različitih nansijskih institucija i poslova, - obezbeđenje dugoročnih izvora sredstava, - bolju ročnu usklađenost izvora sredstava i plasmana banaka, - prevazilaženje regulatornih ograničenja, - povoljniju konkurentsku poziciju. Postoje tri alternativne organizacione strukture za vezivanje bankarskih i nebankarskih nansijskih institucija odnosno bankarskih i parabankarskih i nekreditnih poslova pod okriljem banke. Ti organizacioni tipovi su: 1.potpuno integrisana univerzalna banka, 2.univerzalna banka sa subsidijarima i 3.holding kompanija (slika 5).


Alternativne organizacione forme povezivnja bankarskih i parabankarskih poslova

U potpuno integrisanoj univerzalnoj banci, bankarski i parabankarski poslovi se vode u različitim odeljenjima. To su tipični predstavnici nemačkog modela univerzalnih banaka u kome se velike nemačke banke bave prvenstveno poslovima komercijalnog i investicionog bankarstva a potom i drugim - parabankarskim poslovima. Univerzalna banka sa subsidijarima je model u kome se banka angažuje u parabankarskim aktivnostima putem osnivanja svojih ćerki rmi odnosno subsidijara za pojedine vrste parabankarskih poslova. To je tipičan model po kome komercijalne banke u Velikoj britaniji i Kanadi vode svoje parabankarske aktivnosti. U modelu holding kompanije, stepen bankarsko-parabankarske integracije je mnogo manji nego u modelu potpuno integrisane univerzalne banke i univerzalne banke sa subsidijarima. Dok je, na primer, kod univerzalne banke sa subsidijarima, banka direktan vlasnik parabankarskih kompanijasubsidijara, kod holding modela, banka i subsidijarne parabankarske kompanije su potpuno odvojene kompanije sa vlastitim kapitalom, ali kapitalom koji ima zajedničkog vlasnika-bankarsku holding kompaniju. Tipičan primer holding modela je Citi corp. i druge velike američke banke. U svim razvijenim zemljama sveta postoji tendencija razvoja nebankarskih nansijskih institucija kroz formu parabankarskih i nekreditnih poslova u okviru banaka kroz evropske tipove univerzalnih banaka ili kroz američki tip razvoja multinacionalnih nansijskih konglomerata. Time se ostvaruju ključni aspekti konkurentske prednosti koju pružaju sinergetski efekti udruživanja nansijskog potencijala i poslovne strukture banaka i performansi parabankarskih i nekreditnih poslova kako bi se kroz ekonomiju obima i unakrsnu prodaju bankarskih i drugih nansijskih usluga dobio nov kvalitet. U tim novoorganizovanim celinama, pored poslovnih


banaka, nalaze se i alijacije drugih nansijskih institucija u formi parabankarskih i nekreditnih institucija, koje sve skupa predstavljaju celinu u vlasničkom smislu. Banke na taj način postaju dovoljno dinamične i prilagodljive novim izazovima na nansijskom tržištu, tehnološkim promenama i jačanju međunarodne konkurencije.


4. NOVE USLUGE KOJE PRUŽAJU BANKE I KONKURENTI IZ OBLASTI FINANSIJA I NJIHOV MEUSOBNI UTICAJ

4.1. NOVE USLUGE I DEFINISANJE PARABANKARSKIH I NEKREDITNIH POSLOVA Pored klasičnih nansijskih usluga poput depozitno-kreditnih usluga, usluga platnog prometa, usluga imovinskog osiguranja i sl., na nansijskim tržištima su razvijene i nove nansijske usluge kao što su usluge životnog osiguranja, penzionih fondova, investicionih fondova, berzi i berzanskih posrednika, lizinga, franšizinga, forfetinga, faktoringa, kastodi banaka i sl. Sve nove usluge predstavljaju nansijske poslove koji se obavljaju ili samostalno kroz istoimene nansijske institucije ili u sklopu banaka kroz formu dopunskih bankarskih poslova. Trendovi u savremenom bankarstvu su omogućili da se banke više ne ograničavaju samo na pružanje tradicionalnih usluga, već da užurbano počinju sa pružanjem opštih i savremenih nansijskih usluga. Istovremeno mnoge nebankarske nansijske institucije pokušavaju da budu što sličnije bankama u pogledu usluga koje nude. Oduvek su banke bile ispred drugih nansijskih institucija i dominirale su nansijskim sistemom. Pojavom mnoštva novih nansijskih poslova i institucija, dominacija tradicionalnih banaka se gubi, ali su banke svoj odgovor našle u vlasničkom povezivanju sa drugim nansijskim institucijama i proširivanju svoje vlastite delatnosti na područja novih usluga. Ta nova dopunska forma delovanja i organizovanja banaka, poznata kao parabankarski aspekt funkcionisanja banaka, danas omogućava modernim nansijskim institucijama koje su zadržale tradicionalni naziv „banka“, a ustvari pored bankarskih obavljaju i sve druge nansijske poslove u formi parabankarskih-dopunskih poslova, da i dalje zadrže primat na nansijskim tržištima i budu ispred drugih pojedinačnih i samostalnih nansijskih

68 ● Zoran Jović institucija. Međusobni uticaj novih usluga koje pružaju banke i konkurenti iz oblasti nansija se najbolje može analizirati kroz koncept parabankarskih i nekreditnih poslova koji u sebi sadrži objedinjene sve nove usluge na nansijskim tržištima. Parabankarski i nekreditni poslovi banaka (poslovi osiguranja, poslovi penzionih fondova, poslovi investicionih fondova, berzanski poslovi, dilerski i brokerski poslovi, kastodi poslovi, poslovi lizinga, poslovi franšizinga, poslovi forfetinga, poslovi faktoringa), primarno predstavljaju savremene nebankarske (poslovi osiguranja, penzionih fodova, investicionih fondova, zatim berzanski, dilersko-brokerski i kastodi poslovi) i nekreditne (poslovi lizinga, franšizinga, forfetinga i faktoringa) nansijske usluge koje se obavljaju samostalno kroz posebne organizacione forme nebankarskih i nekreditnih nansijskih institucija, ali je sve češća praksa da se obavljaju i u sklopu banaka kao dopunski poslovi tradicionalnim bankarskim poslovima čija je svrha ostvarenje što većeg prota na nivou banke kao celine. U slučajevima kada se navedeni savremeni nebankarski i nekreditni nansijski poslovi obavljaju kroz posebno oformljene sektore u okviru univerzalnih banaka ili kroz »ćerke« rme u sastavu bankarskog holding sistema ili nansijskog konglomerata, ovi poslovi se mogu nazvati parabankarskim i nekreditnim poslovima banaka (PNP). U tom slučaju za savremene nebankarske nansijske poslove se upotrebljava sinonim parabankarski poslovi banaka, a za savremene nekreditne nansijske poslove se upotrebljava sinonim nekreditni poslovi banaka. Jezičko značenje reči „parabankarski“ potiče od grčkog predloga „par'a“ koji u složenicama može označavati neku promenu, preobražaj, prekoračenje ili premašaj, a pojmovno reč „parabankarski“ označava dopunske bankarske poslove. Denisanje parabakarskih (dopunskih) poslova se može posmatrati sa dva aspekta: a) denisanje u užem smislu, i b) denisanje u širem smislu. Parabankarski poslovi u užem smislu su poslovi osiguranja, penzionih fondova, investicionih fondova, berzanski, dilersko-brokerski i kastodi poslovi, tj. savremeni nebankarski nansijski poslovi ukoliko se obavljaju kao dopunski bankarski poslovi u sklopu neke od mogućih organizacionih bankarskih struktura. Parabankarski poslovi u širem smislu obuhvataju, pored parabankarskih poslova u užem smislu, i savremene nekreditne nansijske poslove kao što su poslovi lizinga, franšizinga, faktoringa i forfetinga, ukoliko se ovi poslovi obavljaju kao dopunski bankarski poslovi u sklopu bankarskih organizacionih struktura.


Originalno dopunska uloga ovih poslova klasičnom bankarskom poslovanju je u savremenim tržišnim privredama prevazišla svoj atribut dopunske funkcije i postala dominantna poslovna aktivnost čije su aktive skupa i po dva puta veće od aktiva poslovnih banaka u najrazvijenijim zemljama. Pored obima, ovi poslovi nose višu protnu stopu od klasičnih bankarskih poslova i spadaju u red najprotabilnijih nansijskih poslova današnjice. Parabankarski i nekreditni poslovi mogu da se obavljaju samostalno kroz posebne organizacione forme nebankarskih i nekreditnih nansijskih institucija, kada se nazivaju nebankarski i nekreditni nansijski poslovi, ali je sve češća praksa da ih obavljaju banke kroz posebno oformljene sektore za svaki pojedinačni parabankarski i nekreditni posao, a u okviru univerzalne banke ili kroz formiranje svojih »ćerki« rmi u sastavu bankarskog holding sistema ili nansijskog konglomerata. Na taj način banke proširuju asortiman svojih usluga, zadovoljavaju potrebe šireg kruga komitenata, vrše tržišnu penetraciju i po širini i po dubini i metodom unakrsne prodaje širokog asortimana nansijskih proizvoda i usluga trajnije vezuju klijente za sebe. Razvojem parabankarskih i nekreditnih poslova dolazi do multipliciranja pozitivnih efekata poslovanja banke i njenih komitenata, a istovremeno se mogu ublažiti uticaji raznih administrativnih mera i ograničenja na vođenje poslovne politike banke. Zajednička karakteristika savremenih nebankarskih nansijskih usluga, odnosno parabankarskih poslova u užem smislu je da oni funkcionišu na tržištu kapitala, dok čiste bankarske organizacije funkcionišu na polju depozitno – kreditnih odnosa. Svoje nansijske potencijale formiraju u nedepozitnim oblicima, a plasmane vrše investiranjem u raznovrsne oblike hartija od vrednosti i nansijske derivate. Aktive i pasive parabankarskih organizacija koje posluju u sklopu banaka su bilansno odvojene i međusobno i od bilansa matične banke. Najznačajniji parabankarski poslovi u užem smislu su : - poslovi osiguranja - poslovi penzionih fondova - poslovi investicionih fondova - berzanski poslovi - dilerski i brokerski poslovi - kastodi poslovi Pored ovih najznačajnijih parabankarskih poslova koji pripadaju grupi nansijskih poslova i prevashodno idu uz bankarsko poslovanje ili funkcionišu kao samostalne delatnosti , postoji i niz drugih poslova koji se mogu nazvati parabankarskim, jer ih mogu obavljati i banke kao dopunske

70 ● Zoran Jović poslove, ali ih takođe mogu obavljati i bilo koje druge proizvodne ili trgovačke kompanije kao svoje dopunske poslove. To su poslovi koji nisu prevashodno nansijske prirode. Takvi poslovi su npr. konsalting poslovi, poslovi prometa nekretnina, poslovi prometa roba i usluga u zemlji i inostranstvu, marketing poslovi, poslovi turističkih usluga i sl. Ovi poslovi su generalno usmereni na povezivanje robnih tokova između komitenata banke, bržu naplatu bančinih potraživanja i povećanje stepena likvidnosti banke i njenih komitenata. Nadalje, parabankarskim poslovima u širem smislu, pored napred navedenih, se mogu smatrati i savremeni nekreditni nansijski poslovi ukoliko se obavljaju u sklopu bankarske organizacione strukture, kao što su : - poslovi lizinga - poslovi franšizinga - poslovi forfetinga - poslovi faktoringa Ovi poslovi takođe mogu biti organizovani kroz samostalne kompanije, ali i kroz posebne sektore u okviru poslovnih banaka ili kroz specijalizovane kompanije poslovnih banaka. Zajednička karakteristika ovih poslova je da svoje potencijale stvaraju iz akcionarskog kapitala i sa tržišta novca a da im je aktiva vezana za novčano tržište i sekundarno tržište kapitala. Svi navedeni parabankarski poslovi se istovremeno mogu nazvati nebankarskim i nekreditnim nansijskim poslovima ukoliko se obavljaju samostalno, kao što se i svi navedeni nebankarski i nekreditni nansijski poslovi mogu smatrati parabankarskim poslovima ukoliko se obavljaju u sklopu banaka. Postoji mogućnost različitog načina grupisanja svih ovih poslova: kao parabankarskih poslova; kao nekreditnih poslova; ili kao grupe parabankarskih i nekreditnih poslova, pri čemu je suština ista. Najčešće se poslovi institucionalnih investitora i investicionih banaka, kada se obavljaju kao dopunski bankarski poslovi, nazivaju parabankarskim poslovima (u užem smislu) iako i savremeni nekreditni poslovi mogu da ponesu taj naziv (u širem smislu), ukoliko se obavljaju u sklopu banaka kao dopunski poslovi. Za potrebe dalje analize ovih poslova u tekstu je opredeljen naziv PNP poslovi – parabankarski i nekreditni poslovi banaka, čime je stavljen akcenat na obavljanje ovih poslova u sklopu banaka i na upotrebu oba naziva i diversikaciju ove grupe poslova na poslove institucionalnih investitora, investicionih banaka i savremene nekreditne poslove banaka.


4.2. OPERATIVNO UPRAVLJANJE PERFORMANSAMA NOVIH USLUGA 4.2.1. UTICAJ NA UPRAVLJANJE RIZICIMA BANAKA U savremenim, deregulisanim, tržišnim uslovima poslovanja banaka dolazi do povećanja i intenziteta i broja rizika. U tom smislu osnovni zadatak banaka postaje upravljanje bitno povećanim rizicima. Upravljanje rizicima se vrši s jedne strane putem menadžmenta upravljanja rizicima, a s druge strane neutralisanjem i tržišnim prenošenjem dela rizika putem parabankarskih i nekreditnih institucija na investitore. Poslovne banke mogu preko svojih parabankarskih delova vršiti tržišni transfer delova rizika. Putem svojih investicionih banaka odnosno brokersko-dilerskih društava može se vršiti sekjuritizacija kreditnih plasmana, odnosno putem nansijskog inženjeringa se mogu prekomponovati elementi rizika. Upotrebom nansijskih derivata poput nansijskih fjučersa, opcija, svopova, forvardsa i dr. može se, uz određenu cenu, izvršiti tržišno prenošenje rizika na krajnje investitore. Trgovinom rizicima na derivatnim tržištima putem svojih parabankarskih institucija banke, pored smanjenja rizika, mogu da snize i nivo potrebnog kapitala koji se dovodi u vezu samo sa visinom rizika koje banke zadržavaju za sebe. Smanjenje nivoa potrebnog kapitala, kod banaka je u korelaciji sa povećanjem protne stope na uloženi kapital, što je drugi efekat sekjuritizacije. Pored rizika koji proističu iz tradicionalnog bankarskog kreditno-depozitnog poslovanja, postoji i niz rizika koji nastaju iz uslovnih obaveza banaka koje zauzimaju sve veću proporciju kod savremenih banaka u tržišnim ekonomijama. Tu spadaju vanbilansni poslovi banaka poput garancija, akcepata i akreditiva kao i niz parabankarskih poslova vezanih za izlazak banaka na nansijska tržišta, a prvenstveno rad investicionih banaka, dilersko-brokerskih društava, institucionalnih investitora, vezanih za nansijske fjučerse, opcije, valutne i kamatne svopove i sl. Proces sekjuritizacije bankarskih plasmana se može izvršiti preko lanca parabankarskih institucija. Na primer, poslovna banka svoje kreditne plasmane može da prenese u nansijske pulove. Preko svoje investicione banke može da se izvrši primarna emisija hartija od vrednosti (HOV) . Promet hartija od vrednosti na sekundarnom tržištu, u ovom slučaju prvenstveno obveznica, može se izvršiti preko svog dilersko brokerskog organizacionog dela. Kupci hartija od vrednosti mogu biti prvenstveno

72 ● Zoran Jović

institucionalni investitori tipa osiguravajućih društava, investicionih i penzionih fondova i iz sastava matične banke ili spolja. Za proces sekjuritizacije je poželjnije da kupci-institucionalni investitori budu van sistema banke zbog dekoncentracije rizika pod »istim krovom«. Kupci ovih hartija od vrednosti mogu biti i komercijalne banke i štedionice, mada je u praksi to ređi slučaj. Šema sekjuritizacije kreditnih plasmana i smanjenja bankarskih rizika putem parabankarskih institucija data je na slici 6. Slika 6

Sekjuritizacija kredita putem parabankarskih institucija

Bankarski krediti predstavljaju osnovu za emisiju HOV kojima se vrši transformacija i prenos rizika na investitore. Smisao emitovanja HOV je da putem sekundarnog tržišta pređu u posed institucionalnih investitora za koje se pretpostavlja da će ih u posedu držati duže vreme. Zavisno od svojih portfolio politika, institucionalni investitori mogu HOV da prodaju na sekundarnom tržištu kapitala i pre rokova dospeća. U slučaju da HOV drže u svom portfelju do rokova dospeća, institucionalni investitori će ih podneti banci emitentu na naplatu. Dužnici po inicijalnim bankarskim kreditima plaćaju svoje anuitetske obaveze bankama od kojih su i dobili kredite, često i ne znajući da su ti krediti sekjuritizovani i da su njihovi kreditori postali raznovrsni institucionalni investitori, što za status njihovog duga prema bankama kreditorima nije od važnosti. Uticaj parabankarskih i nekreditnih poslova na upravljanje rizicima banaka može se pregledno dati u vidu matrice uticaja parabankarskih i nekreditnih poslova (PNP) na rizike (slika 7).


Forfeting

Faktoring

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

S

P S

P S

Franšizing

Diler. brok. posl.

S

lizing

Berzanski posl.

S

Kastodi posl.

Investic. fond.

ban. rizici Kreditni Rizik Kamatni Rizik Valutni Rizik Tržišni Rizik Likvidn. Rizik Operativ. Rizik Zakonski rizik Reputac. rizik Državni rizik Moralni rizik

Penz. fondovi

pnp

Matrica uticaja PNP na rizike banaka Osiguranje

Slika 7

S

S

S

S

S

S

S

P

P

P

P

P

P

P

S

S

S

S

S

S

S

S

S

P S P S P S

P S P S P S

P S P S P S

P S P S P S

P S P S P S

P S

P S

P S

P S

P

S

S

S

S

P – povećava rizik

S

S

S – smanjuje rizik

Matrica uticaja parabankarskih i nekreditnih poslova na bankarske rizike prikazuje osnovne uticaje i po svojoj strukturi nije konačna i može se proširivati razvojem novih vrsta parabankarskih i nekreditnih poslova, novih vrsta nansijskih derivata i pojavljivanjem novih vrsta rizika. Pojedine vrste poslova mogu dvojako da utiču na pojedine vrste rizika, zavisno u kom pravcu i u kakvim uslovima se ti poslovi obavljaju. Navedeni poslovi nemaju jednoznačan i jednosmeran uticaj na rizike, ali su prikazani i markirani preovlađujući uticaji koji u svakom polju date matrice mogu imati čitavu skalu uticaja od intenzivnih do zanemarivih, pa čak i suprotnih od prikazanih.

74 ● Zoran Jović

Matrica pokazuje da PNP prvenstveno utiču na smanjenje kreditnog, kamatnog, likvidnosnog i zakonskog rizika, dok istovremeno utiču na povećanje prvenstveno operativnog rizika. PNP mogu dvojako uticati na tržišne rizike, reputacione i državne rizike i moralni hazard, odnosno mogu ove rizike smanjivati i povećavati zavisno od uslova i menadžmenta tim rizicima. Prazna polja u matrici uticaja PNP na rizike banke predstavljaju neutralne uticaje. Transfer rizika, tj. smanjenje rizika bez smanjenja prinosa, na nansijskom tržištu je jedna od bitnih funkcija PNP i razlog njihovog ubrzanog uključivanja u redovne bankarske aktivnosti.

4.2.2. UTICAJ NA UPRAVLJANJE LIKVIDNOŠĆU BANAKA Likvidnost banke se ogleda kroz sposobnost banke da izvršava svoje obaveze o rokovima dospeća, odnosno da u svakom trenutku raspolaže sredstvima za izmirenje svih dospelih obaveza koje se odnose na deponente i kreditore banke, uključujući i isplate po mogućim obavezama preuzetim iz vanbilansnih pozicija. Problem likvidnosti banaka proističe iz činjenice da banke pri konverziji depozita u kredite vrše ročnu transformaciju sredstava. Ročna transformacija sredstava kod banaka onemogućava perfefektnu ravnotežu između depozita i kredita u ročnoj dimenziji. U načelu, deponenti banaka nastoje da sredstva kod banaka drže sa relativno kraćim rokovima, a sa druge strane korisnici bankarskih kredita nastoje da koriste sredstva sa relativno dužim rokovima vraćanja. Otuda ročni debalansi između izvora i plasmana, odnosno između pasive i aktive moraju biti pod striktnom kontrolom menadžmenta banke čiji je zadatak da operativno obezbedi likvidnost banke. Glavni izvor nelikvidnosti banaka potencijalno leži u previsokom debalansu u ročnim strukturama izvora i plasmana sredstava. Stepen likvidnosti banke zavisi od njene bilansne strukture i stepena i ekasnosti plasmana. Aktivna strana bilansa banke sadrži instrumente različitog stepena likvidnosti, od najlikvidnijih poput novca na računu kod centralne banke, preko HOV različitog stepena utrživosti na nansijskom tržištu, preko plasmana sa različitim rokovima dospeća koji u principu predstavljaju nelikvidnu aktivu, do najnelikvidnijih poput osnovnih sredstava u vidu zgrada, opreme i sl. Na pasivnoj strani bilansa banke se uglavnom nalaze likvidne obaveze banke ili prema depozitarima ili prema kreditorima. Pojedine obaveze


banke mogu biti i sa dužim rokovima vraćanja poput oročenih depozita i dugoročnijih primljenih kredita, ali komparativni odnos likvidnosti aktive i pasive bilansa banaka uvek nameće neophodnost upravljanja likvidnošću banke i održavanja živog tempa razvoja banke kako bi se u neprekidnom pozitivnom casch ow-u permanentno premošćavao jaz između likvidnije pasive i manje likvidne aktive. Vanbilansne pozicije banke takođe mogu da utiču na likvidnost banke i to u meri u kojoj svojim aktiviranjem postanu instrumenti naplate poslova za koje su originalno bili instrumenti obezbeđenja. Postoji više metoda odbrane likvidnosti banke, čiji se repertoar stalno proširuje. Banke sa relativno manjim nansijskim potencijalom upravljaju likvidnošću uglavnom promenama na strani aktive. Najčešće se radi o transakcijama na tržištu novca vezanim za kupoprodaju hartija od vrednosti i žiralnog novca, reeskontovanju menica, povlačenju sredstava sa računa kod korespodentnih banaka, opozivu datih kredita, povećanju kamatnih stopa i sl. i transakcijama na tržištu kapitala vezanim za povećanje ili smanjenje stanja u investicionom portfoliu i za promene neaktivne aktive putem prodaje osnovnih sredstava i sl. Banke sa relativno većim i stabilnijim nansijskim potencijalom upravljaju likvidnošću uglavnom promenama na strani pasive. Najčešće se radi o akcijama povećanja depozita i dugoročnih obaveza, izdavanja hartija od vrednosti, stvaranja mogućnosti većeg stepena promene ročne transformacije depozita, obaveznosti najave povlačenja depozita i sl. Na likvidnost banke može negativno da utiče i smanjenje prihoda, pogoršanje strukture aktive tj. povećanje loše aktive, povećanje nestabilnosti depozita, koncentracija depozita na manji broj depozitara, poremećaj usklađenosti rokova datih kredita i rokova preuzetih obaveza i sl. Nelikvidnost može da bude kratkoročnog ili trajnog karaktera. Trenutna ili kratkorona nelikvidnost je uslovljena neusklađenošću priliva i odliva gotovine zbog nemogućnosti naplate kredita u dospelim rokovima. Trenutnu nelikvidnost banka obično reguliše promenama na strani aktive. Trajna nelikvidnost je posledica neusklađenosti ročnosti plasmana i izvora sredstava banke pri čemu banka praktično postaje nesolventna i nesposobna da izmiri dospele obaveze iz raspoloživih sopstvenih sredstava. Za rešavanje ovog tipa nelikvidnosti nisu dovoljne samo promene na strani aktive, već je neophodno da banka povea dugorone izvore ili kroz povećanje obaveza ili povećanje kapitala ili kroz oba oblika dugoročnih izvora i na taj način uspostavi ročnu i kvantitativnu ravnotežu odnosno nadoknadi razliku iz koje su dugoročni plasmani pokriveni iz kratkoročnih izvora.

76 ● Zoran Jović Za rešavanje trenutne i trajne likvidnosti, banke mogu vrlo uspešno iskoristiti rad svojih parabankarskih i nekreditnih institucija. Trenutnu nelikvidnost, banke mogu rešavati intervencijama na strani aktive i to prvenstveno upotrebom forfeting, faktoring, lizing, berzanskih i brokerskodilerskih poslova. Osnivanjem forfeting organizacije (subsidijara), banka omogućava svojim komitentima-izvoznicima da ne posežu za bankarskim kreditima kojima bi nansirali izvoz i dugoročna potraživanja koja iz njega proističu, jer bi za banku takvi dugoročni krediti značili relativno nelikvidnu aktivu. Bančini komitenti mogu da ulaze u izvozne aranžmane sa dugim rokovima naplate, unapred računajući da će putem forfetinga brzo doći do likvidnih novčanih sredstava i nastaviti svoj proces reprodukcje, ne ulazeći u klasičan kreditni odnos sa bankom. Putem forfetiranja izvoznici mogu da prodaju svoja dugoročna izvozna potraživanja, koja mogu biti sa rokom i do sedam godina, banci odnosno njenoj forfeting instituciji uz odbitak odgovarajućeg ksnog iznosa. Na taj način se ubrzava obrt kapitala i smanjuju angažovana sredstva izvoznika, što direktno poboljšava njegovu likvidnost, a indirektno likvidnost banke čiji je deponent u meri u kojoj likvidnost deponenta i njegov značaj za banku utiču na ukupni status likvidnosti banke. S druge strane, banke ovim nekreditnim poslom ubrzavaju plasman sredstava, ne zarobljavajući sredstva u niskolikvidnim kreditima, već uglavnom, preko svojih specijalizovanih kompanija za forfeting, otkupljene menice iznose na sekundarno tržište hartija od vrednosti radi dalje prodaje i tako brzo dolaze do likvidnih sredstava. Slični efekti po likvidnost banke se ostvaruju i putem faktoringa, stim da se radi o nansiranju kratkoročnih potraživanja komitenata, uglavnom onih od 30 do 180 dana. Putem faktoringa banka smanjuje kratkoročno kreditiranje manjih proizvođača i izvoznika i posredno, kratkoročno kreditiranje prenosi na svoju faktoring organizaciju. Banke daju kratkoročnu kreditnu podršku faktoru, odnosno svojoj faktoring kompaniji, koja preuzima izvozno potraživanje rme kojoj avansira i do 90% vrednosti izvoza. Na ovaj način se ubrzava obrt kapitala i podržava prodor manjih rmi na nova tržišta, direktno se poboljšava likvidnost bančinih komitenata koja ima svoje indirektne uticaje i na likvidnost bankarske organizacije čiji su deponenti. Poslovanje lizing kompanija takođe ima pozitivne uticaje na likvidnost banaka. Poslovi lizinga smanjuju potrebu za dugoročnim bankarskim krditima (koji predstavljaju nelikvidnu aktivu banaka) kod nabavke opreme i osnovnih sredstava. Preko svoje lizing kompanije, banka može posredno da nansira nabavku opreme svojih komitenata. Nadalje, davalac lizinga


(bančina lizing kompanija) može da se renansira kod neke od nansijskih institucija (npr. faktoring ili forfeting organizacije) koje će pristupiti otkupu potraživanja od lizing kompanije i tako uvećati likvidnost lizing kompanije, odnosno banke u čijem je sastavu. Pored toga, lizing povećava likvidnost bančinih komitenata, indirektno i same banke, jer stvara mogućnost komitentima da slobodna novčana sredstva neko vreme zadrže na depozitu kod banke i ojačaju pasivnu stranu bančinog bilansa, ne angažuju bančine kredite tj. aktivu banke, a stvara mogućnost da se raspoloživa sredstva usmere u druge protabilne aktivnosti sa ciljem postizanja pozitivnih nansijskih efekata. Trenutnu nelikvidnost, banke kao berzanski posrednici brokersko-dilerskog načina poslovanja mogu uspešno rešavati na primarnom i sekundarnom tržištu kapitala. Na primarnom tržištu kapitala mogu vršiti pasivne bankarske poslove kroz emisiju sopstvenih vlasničkih ili dužničkih hartija od vrednosti, a na sekundarnom tržištu kapitala mogu vršiti aktivne poslove u vidu kupoprodaje hartija od vrednosti u okviru sekundarnih rezervi likvidnosti banke iz investicionog portfolia banke. Pri nastojanju da povećaju svoju likvidnost, banke moraju ili da smanje aktivu ili da poveaju kapital i izvore. Uključivanje u proces sekjuritizacije, koji označava povezivanje banaka sa nansijskim tržištima, banke kao berzanski posrednici mogu da vrše sekjuritizaciju dela datih kredita u novokomponovane obveznice, koje putem svojih dilersko-brokerskih rmi mogu da plasiraju na tržištu kapitala. Osnovna prednost sekjuritizacije kredita je povećana likvidnost banaka. Banke sa svojim nelikvidnim aktivama do rokova dospeća plasmana, mogu kredite sa dužim rokovima dospeća da pretvore u likvidni novac na taj način što će grupisati svoje zajmove u pulove i na toj osnovi emitovati obveznice. Obveznice se na sekundarnom tržištu kapitala, putem bančinih diler-brokera mogu odmah prodati, čime se bankama obezbeđuje likvidnost. Na taj način putem sekjuritizacije kredita, a preko bančinih parabankarskih institucija, se ostvaruju likvidniji bilansi banaka i stvara mogućnost brzog reagovanja banaka na tekuće likvidnosne izazove i prilagodljivost bančinih portfolio struktura promenljivim uslovima. Trajnu nelikvidnost, banke mogu rešavati intervencijama na strani pasive i to prvenstveno upotrebom institucionalnih investitora odnosno angažovanjem svojih osiguravajuih društava, penzionih i investicionih fondova. Osiguravajuća društva i penzioni fondovi imaju stabilne i dugoročne izvore nansiranja. Osiguravajuća društva jedan deo akumuliranih sredstava drže kod banaka čime ostvaruju prihode od kamata, a istovre-

78 ● Zoran Jović meno uvećavaju depozitni potencijal banaka. Sredstva rezervnog fonda tj. fonda sigurnosti osiguravajuća društva takođe drže kod banaka. Ova sredstva su dugoročnog karaktera i utiču na dugoročni depozitni potencijal banaka, odnosno na dugoročni kreditni potencijal banaka na način da utiču na ročnu usklađenost pasive i aktive banaka, čime se smanjuje generator dugoročne nelikvidnosti banaka. Putem penzionih fondova se formiraju dugoročni izvori sredstava kroz depozitne poslove sa najdužom ročnošću od svih poznatih izvora nansiranja. Pri vođenju penzionih fondova kompanija, banke jednim delom dolaze do dugoročnih izvora sredstava (onim delom sredstava penzionih fondova koji nije plasiran u raznovrsne hartije od vrednosti). U modelu »štednje za penzije« gde građani stvaraju penzione depozite kod banaka, kompletan depozitni potencijal se nalazi kod banaka, koji svojom stabilnošću i dugoročnošću omogućava i balansirane dugoročne plasmane banaka, odnosno ročnu usklađenost aktive i pasive i stabilnu likvidnost banke. Investicioni fondovi u sklopu banke takođe imaju pozitivne efekte na likvidnosni aspekt poslovanja banke u čijem su sklopu. Svojim likvidnim i operativnim sredstvima posredno utiču na likvidnost banke čiji su deponent, ali takođe vrlo ekasno mogu da intervenišu na području tekuće likvidnosti banke investiranjem u depozitne certikate banaka. Menadžment banke odnosno ALCO odbor je zadužen da ocenjuje likvidnu poziciju banke kroz nivo ročne usklađenosti aktive i pasive tj. stepen usklađenosti novčanih tokova. U proces usklađivanja odnosa depozitnih i kreditnih poslova banke, ALCO odbor treba sa posebnom pažnjom da uključi razvoj i poslovanje svojih parabankarskih i nekreditnih institucija koji svojim izvorima, depozitnim potencijalom, ročnošću depozita, vrstama nansijskih usluga koje pružaju i vezanošću za matičnu banku, presudno mogu da utiču na ročnu usklađenost aktive i pasive matične banke, odnosno na trenutnu i trajnu likvidnost banke. Parabankarski i nekreditni poslovi banaka su u savremenom bankarstvu duboko isprepletani sa konceptom očuvanja likvidnosti banaka. Ovi poslovi, koji su po deniciji likvidniji od klasičnih kreditno-depozitnih poslova banaka, nameću potrebu bankama da ih formiraju i obavljaju u sklopu svoje organizacione i vlasničke strukture. U sklopu razmatranja problema likvidnosti treba napomenuti i meusobnu zavisnost likvidnosti, protabilnosti i rizika banaka. Ove tri kategorije su međusobno zavisne, ali i izvesno divergentne. Protabilnost je vezana za rizik i konvergira mu. U postizanju veće protabilnosti mora se računati sa povećanjem rizika. Suprotno tome, protabilnost inverzno


varira sa likvidnošću, odnosno likvidnost i rizik imaju divergentna kretanja. Povećanje aktivnosti sa ciljem poboljšanja likvidnosti neizostavno uzrokuje i relativan pad planirane dobiti, tj. smanjuje protabilnost poslovanja banaka. Otuda uključenje parabankarskih i nekreditnih poslova banaka u rešavanje problema likvidnosti ima višestruk pozitivan uticaj na sve tri pomenute kategorije i njihovu međuzavisnost. Ovi poslovi ne samo da poboljšavaju likvidnost kao bazični uslov poslovanja bankarskog sistema u kome funkcionišu, već pozitivno utiču i na smanjenje većine bankarskih rizika i na povećanje protabilnosti bankarskog sistema u čijem su sastavu. Upravo parabankarski i nekreditni poslovi smanjuju divergentnost likvidnosti s jedne strane i protabilnosti i rizika s druge strane, konvergirajući sve tri kategorije ka postizanju boljih efekata za banku u celini.

4.2.3. UTICAJ NA UPRAVLJANJE SOLVENTNOŠĆU BANAKA Za razliku od načela likvidnosti koje se odnosi na kratkoročnu vremensku usklađenost aktive i pasive, tj. sposobnost banke da odgovori svojim dospelim obavezama u određenom roku, načelo solventnosti je vezano za dugoročnu vremensku usklađenost strukture aktive i pasive odnosno sposobnost banke da sve svoje obaveze može u celini isplatiti u jednom određenom trenutku bez gubitka po deponente i druge poverioce. Dok likvidnost označava sposobnost banke da plati dugove u određenom roku, solventnost označava sposobnost banke da sve dugove plati konačno. Solventna banka je sposobna da svojom aktivom pokrije ukupne izvore sredstava tj. ukupne obaveze uvećane za sopstveni kapital. Nesolventna banka ima obaveze iznad nivoa plasmana tj. aktive, zbog čega je vrednost kapitala banke negativna. U tom slučaju banka ne raspolaže svojim neto kapitalom, odnosno kapital je kao računska kategorija negativan. Stoga, solventna banka predstavlja sigurnost za poverioce banke, deponente i vlasnike, jer su neto aktiva i kapital banke garancija da banka može da isplati deponente i ostale poverioce, uz istovremeno očuvanje kapitala njenih vlasnika-akcionara. Solventnost, nadalje, potvrđuje sposobnost banke da podnosi ukupne rizike svog poslovanja, odnosno mogućnost da u jednom trenutku može isplatiti sve svoje poverioce. Očuvanje načela solventnosti doprinosi makroekonomskoj funkciji banke, koja ima specičnu ulogu u svakoj nacionalnoj ekonomiji, jer eventu-

80 ● Zoran Jović alna nesolventnost i potom likvidacija banke dovodi do propadanja mnoštva privrednih subjekata-deponenata banke. Za očuvanje solventnosti banke je posebno značajan kapital banke koji svojom veličinom obezbeđuje kontinuiranu aktivnost banke, apsorbciju gubitka, ročnu transformaciju kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane, obezbeđuje poverenje i ugled banke i pruža zdravu osnovu za ekspanziju banke. Svi parabankarski i nekreditni poslovi banaka koji imaju pozitivan uticaj na likvidnost banaka, imaju i pozitivan uticaj na solventnost banaka kao oblik dugoročne likvidnosti banaka. Uticajem na osnovne uzronike nesolventnosti banaka kao što su nelikvidnost, neusklaenost rone strukture sredstava i plasmana, gubici u poslovanju banke, neadekvatno upravljanje sredstvima banke, neusklaenost bankarske ponude i zahteva tržišta, utiče se na obezbeđenje načela solventnosti banke. Svi navedeni parabankarski i nekreditni poslovi koji pozitivno utiču na načelo likvidnosti banaka, rešavajući likvidnost banke kao jedan od ključnih faktora solventnosti banke, automatski pozitivno utiču i na solventnost banaka (forfeting, faktoring, lizing, berzanski i dilersko-brokerski poslovi, investicioni fondovi). Parabankarski poslovi poput osiguranja i poslova penzionih fondova koji su nosioci stabilnih i dugoročnih izvora sredstava, imaju bitan uticaj na ročnu usklađenost aktive i pasive banaka tj. pozitivno utiču na drugi faktor nesolventnosti banaka-neusklađenost ročne strukture sredstava i plasmana. Svi parabankarski i nekreditni poslovi proširuju asortiman ponude banaka i metodom unakrsne prodaje nansijskih prizvoda i usluga proširuju tržište, dublje vezuju poslovanje komitenata za matični bankarski sistem, povećavaju nivo zadovoljstva i lojalnosti komitenata matičnoj banci, što pozitivno utiče na eliminisanje trećeg faktora nesolventnosti banaka tj. na neusklađenost bankarske ponude sa zahtevima tržišta. Poslovne banke, dakle, u cilju obezbeđivanja sopstvene solventnosti, mogu vrlo uspešno koristiti parabankarske i nekreditne poslove kojima se elementi nesolventnosti mogu eliminisati ili svesti na minimum.

4.2.4. UTICAJ NA UPRAVLJANJE PROFITABILNOŠĆU BANAKA U tržišnim uslovima poslovanja banke posluju balansirajući kroz odnose prihoda i rashoda, težeći ostvarenju što veće razlike tj. prota kao ključnog motiva poslovanja svake banke. Ostvarivanje zadovoljavajuće stope prota doprinosi povećanju dividende akcionara banke i stvara uslove za


dalji razvoj i jačanje kapitalne osnove kroz zadržavanje dela prota odnosno njegovim pretvaranjem u kapital bez nove emisije akcija, čime banka stvara uslove za povećanje nansijskog i kreditnog potencijala. Ciljne funkcije savremene banke su ostvarenje adekvatne protne stope tj. stope prinosa po jedinici akcijskog kapitala i/ili maksimiziranje tržišne vrednosti banke koje jedine pružaju pouzdanu osnovu za dalju ekspanziju bankarskog poslovanja. Zakonski propisi o visini bankarskog kapitala u odnosu na visinu ponderisane rizične aktive u bilansu banke i rizičnih vanbilansnih stavki (min. 8% prema bazelskom sporazumu, min. 12% u Srbiji) određuju potrebu banaka da povećavaju svoj akcijski kapital kao osnovu za povećanje plasmana na strani aktive i povećanje depozitnih i nedepozitnih zaduženja na strani bilansne pasive. Upravo se akcijski kapital najlakše uvećava zadržavanjem i pretvaranjem dela prota u kapital bez emisije novih akcija ili alternativno, u nedostatku dovoljnog iznosa prota tj. nedovoljne protabilnosti banke, kroz emisiju dodatnih akcija. Najčešći parametri koji se koriste za ocenu protabilnosti jedne banke u sukcesivnim vremenskim intervalima ili za upoređivanje sa istim parametrima sličnih banaka su: a) protabilnost kao stopa prinosa na ukupnu aktivu tj. odnos prota i prosečnog stanja ukupne aktive (stopa povraćaja-prinos od aktive – ROA – return on assets), b) protabilnost kao stopa povraćaja akcijskog kapitala tj. odnos prota i akcijskog kapitala (stopa povraćaja-prinos od akcijskog kapitala – ROE – return on equity), c) protabilnost kao stopa prinosa na dohodak tj. odnos prota i ukupnih prihoda (stopa prinosa-prinos od dohodka – ROI – return on income). Prinos od ukupne aktive (ROA), kao odnos prota i ukupne aktive pokazuje stepen i kvalitet korišćenja aktive banke odnosno protabilnost aktive banke. Podelom bilansne aktive na kreditnu i investicionu (hartije od vrednosti) koja pretežno može biti oslonjena na rad parabankarskih organizacionih delova banke, može se odrediti uticaj pojedinih poslova i organizacionih delova na ukupne prihode i konačan nansijski rezultat. Prinos od akcijskog kapitala (ROE), kao odnos prota i akcijskog kapitala pokazuje stepen zarade koju donose bančine akcije. Natprosečna protna stopa nosi višu stopu dividendi na bančine akcije, ali ujedno povećava i rejting banke na nansijskom tržištu i povećava tržišnu vrednost njenih akcija. Prinos od dohodka (ROI), kao odnos prota i ukupnih prihoda pokazuje protabilnost banke u kontekstu odnosa ukupnih prihoda i ukupnih ras-

82 ● Zoran Jović hoda. Visina prota direktno zavisi od razlike između ukupnih prihoda i rashoda koji svojom veličinom opredeljuju iznos prota. Pored tri navedena, najčešća parametra za ocenu protabilnosti banaka, važno je istaći, između ostalih, i parametar koji pokazuje odnos nekamatnih prihoda i prosečne aktive. Ovaj parametar pokazuje stepen angažovanja aktive u ostvarivanju nekamatnih prihoda i zastupljenost parabankarskih poslova u sistemu banke kao i orijentaciju menadžmenta banke ka protu. Porast ovih prihoda ukazuje na porast nivoa pružanja usluga privredi i građanstvu u servisiranju drugih bankarskih i parabankarskih poslova koji mogu, ali i ne moraju biti bilansno odvojeni od poslovanja banke ( berzanski i dilersko-brokerski poslovi, kastodi poslovi, forfeting, faktoring, franšizing). Protabilnost banke zavisi od brojnih faktora na strani njene aktive i pasive. Najvažniji faktori koji utiču na protabilnost banaka su: a) kvalitet menadžmenta b) kvalitet aktive c) ročna usklađenost aktive i pasive d) ekonomija obima – troškovi poslovanja e) rizičnost i obim vanbilansnih operacija f) poslovno okruženje i konkurentnost drugih banaka g) strategija i politika likvidnosti Kvalitet menadžmenta banke je veoma značajan faktor ostvarivanja protabilnosti banaka. Zadatak menadžmenta banke je da sprovodi poslovnu politiku banke uz maksimalno korišćenje svih njenih performansi. U savremenom tržišnom okruženju dobar bankarski menadžment mora da poseduje pored stručnog znanja i profesionalnog rada i jak preduzetnički duh koji će pomoći da se izvrši blagovremena procena daljeg razvoja nansijskog tržišta, pozicije konkurencije, komparativne prednosti banke, razvoja banke, diversikacije ponude i razvoja parabankarskih i nekreditnih poslova, a sve u cilju razvoja banke koji stvara najvišu protabilnost i sigurnost na duži vremenski period. Kvalitet aktive, kao faktor protabilnosti i sigurnosti banke, je značajan sa aspekta njene strukture i eksibilnosti. U strukturi aktive je bitan procenat aktive koja donosi prihod u odnosu na ukupnu aktivu. Prihodonosna aktiva se može podeliti na kamatonosni (kreditni) i investicioni deo. Kamatonosni deo aktive je utoliko značajniji za protabilnost banke ukoliko su kreditne procedure pouzdanije. Investicioni deo prihodonosne aktive zavisi od stepena razvoja pojedinih parabankarskih poslova u banci (berzanskih, diler-brokerskih i kastodi poslova, investicionih fondova i dr.), od


informacionih tehnologija i kvaliteta praćenja stanja hartija od vrednosti na nansijskom tržištu. Kod kamatonosnog dela aktive banaka veoma je važna sekjuritizacija kredita koja deluje u pravcu povećanja protabilnosti banaka i to prevashodno putem smanjivanja potrebne stope kapitala u odnosu na ukupne kreditne plasmane. Prudencionim propisima bankama je određena minimalna stopa kapitala u odnosu na ukupnu rizičnu kamatonosnu aktivu (8 % odnosno 12%). Ukoliko banka procesom sekjuritizacije kredita, jednom plasiranu aktivu u vidu kredita proda posredstvom emisije obveznica, ovi krediti izlaze iz okvira bilansne strukture banke. Na taj način banka može dobijenim novčanim sredstvima od prodaje obveznica da uđe u nove kreditne plasmane na bazi istog obima kapitala. Tako sekjuritizacija omogućava bankama da višestruko prazne svoj kreditni potencijal na bazi iste veličine kapitala, što uvećava protabilnost banke koja se može iskazati kroz povećanu stopu prinosa na akcijski kapital – ROE. U procesu sekjuritizacije kredita bankama mogu od velike koristi biti njeni parabankarski poslovi vezani za emitovanje i trgovanje obveznicama (berzanski, dilersko-brokerski i kastodi poslovi). Rona usklaenost aktive i pasive odnosno potraživanja i obaveza je bitna za minimiziranje uticaja tržišnih kamatnih promena na protabilnost banaka. Usklađenost prihoda od kamata i kamatnih rashoda uz što manje oscilacije najdirektnije su povezani sa ugovorenim ročnostima kamatonosne aktive i izvora sredstava na koje se plaća pasivna kamata. Upravo uvođenje parabankarskih poslova poput osiguranja i penzionih fondova u sistem poslovnih banaka sa svojim dugoročnim i stabilnim izvorima sredstava omogućavaju optimizaciju ročne usklađenosti aktive i pasive i stabilnu protabilnost banaka kroz eliminaciju uticaja tržišnih kamatnih promena na protabilnost banaka. Stabilni depoziti koje ovi poslovi nose i na koje se sa sigurnošću može računati da neće imati veće oscilacije, omogućavaju veće i dugoročnije kreditne plasmane ili ulaganja u dugoročne hartije od vrednosti. Veće učešće stabilnih depozita u ukupnim izvorima sredstava stvara preduslove za kvalitetniju aktivu a otuda i višu i stabilniju protabilnost. Faktor ekonomije obima može vršiti direktan uticaj na smanjenje ksnih troškova po jedinici bankarskih proizvoda i usluga i povećanje protabilnosti banaka. Savremene banke sa visokim ksnim troškovima standardne opreme, skupe elektronske opreme, lokacijskim i telekomunikacionim troškovima, troškovima radne snage, teže da ekonomijom obima snize ksne troškove po jedinici proizvoda i usluga. Ekonomija obima može da se ostvaruje na više načina. Jedan od načina je da banka

84 ● Zoran Jović

obavlja transakcije u prosečno većim iznosima sa svojim klijentima, jer su troškovi većih transakcija relativno niži. Drugi način postizanja ekonomije obima i snižavanja ksnih troškova poslovanja leži u diversikaciji poslovne aktivnosti kroz koju banka širi asortiman svojih proizvoda i usluga i time stvara mogućnost unakrsne prodaje. Zbog visokih ksnih troškova i jake međusobne konkurencije između banaka sa jedne strane i banaka i drugih nansijskih institucija sa druge strane, banke nastoje da prošire asortiman svog poslovanja ulazeći u raznovrsne parabankarske aktivnosti iz kojih ostvaruju provizije koje čine veoma značajni udeo u ukupnim prihodima banaka. Cross selling metodom prodaje bankarskih i parabankarskih proizvoda i usluga, banke mogu potpunije da iskoriste svoje materijalne i kadrovske potencijale, da značajno snize ksne troškove po jedinici proizvoda i usluga u odnosu na situaciju kada se parabankarski poslovi ne obavljaju unutar banaka ili se obavljaju nezavisno od banaka. Otuda se može zaključiti da uvođenje parabankarskih aktivnosti u redovnu bankarsku ponudu i kroz ekonomiju obima ima značajan uticaj na protabilnost pojedinačnih banaka i bankarskog sistema u celini. Vanbilansne aktivnosti banaka utiču na njihovu protabilnost visinom rizika koji u sebi nose i stepenom ostvarenih prihoda. Širenjem vanbilansnih operacija banke preuzimaju i određene rizike koji mogu biti daleko niži ali i daleko viši od iznosa ostvarene zarade po osnovu naknada i provizija od tih aktivnosti. Rastom konkurencije, banke su prinuđene da šire parabankarske aktivnosti i ostvaruju što veće provizije iz tih poslova. Vanbilansni i parabankarski poslovi poput garancija i avala, berzanskih i dilersko brokerskih poslova, lizinga, osiguranja, investicionih fondova i dr. savremenom bankarstvu donose sve veće prihode, ali i nove poslovne rizike. Iz međusobnog odnosa uvećanih prihoda i uvećanih rizika proizilazi i konačan pozitivan ili negativan uticaj na protabilnost banaka i njenu visinu. Poslovno okruženje i konkurentnost drugih banaka predstavlja makroekonomski faktor koji utiče na stopu protabilnosti bankarskog sektora u celini. Proces recesije na makro ekonomskom planu ima negativne uticaje na poslovanje i protabilnost banaka. U uslovima recesije dolazi do jačanja sistemskog rizika i povećane stope stečajeva i bankrotstava klijenata banaka koji bi inače u povoljnijim makroekonomskim uslovima ostvarivali bolje ekonomske i protne performanse. Na banke i njihovu protabilnost takođe mogu negativno da deluju i sektorske krize poput kriza u agraru, energetici, građevinskom sektoru i sl. ukoliko banke imaju visoke


plasmane u tim sektorima. Recesiona kretanja obično koincidiraju i sa visokim kamatnim stopama što uvećava stopu neplaćanja kamata i otplata plasiranih kredita. Otuda u nepovoljnom makroekonomskom okruženju i pojačanoj konkurenciji drugih banaka rešenje za bolju protabilnost se može tražiti u poboljšanju mikroekonomske selekcije kreditnih zahteva i diversikaciji aktivnosti u pravcu onih parabankarskih aktivnosti koje prvenstveno pozitivno utiču na rešavanje kamatnih i kreditnih rizika banaka (lizing, forfeting, faktoring, sekjuritizacija putem berzanskih poslova i sl.). Razvoj investicionih fondova može pozitivno da utiče na bolju selekciju kreditnih zahteva i pravilnu diferencijaciju između klijenata banaka jer su kriterijumi plasmana sredstava investicionih fondova znatno strožiji od bankarskih kriterijuma za odobravanje kredita. Takvi rigorozniji kriterijumi se mogu preneti i na bankarske uslove za plasmane kredita što naročito dolazi do izražaja i ima veliku važnost u recesionom i sistemski rizičnom makroekonomskom okruženju. Pored toga, postoji i mogućnost kombinovanja depozitnih sredstava banaka i sredstava investicionih fondova u nansiranju protabilnih kompanija, što povratno pozitivno utiče na protabilnost samih banaka. Postoji naelna kolizija između dva bitna principa poslovanja svake banke, između principa likvidnosti i principa protabilnosti. Maksimalna likvidnost minimizira prihode i protabilnost, a obrnuto, minimalna likvidnost omogućava maksimalnu protabilnost. Ostvarivanje optimalnog odnosa protabilnosti i likvidnosti je jedan od najtežih zadataka u upravljanju poslovanjem banke. Parabankarskim i nekreditnim poslovima banke mogu uticati na ublažavanje suprotnosti između ova dva bazična načela bankarskog poslovanja. Ovi poslovi svojim ekasnim obavljanjem povećavaju protabilnost a istovremeno pozitivno utiču na trenutnu (forfeting, faktoring, lizing, berze) i na trajnu (putem institucionalnih investitora) likvidnost banaka. Na taj način banke mogu ostvarivati minimum potrebne likvidnosti i na tom nivou likvidnosti ostvarivati maksimalne prihode uz minimalne troškove tj. maksimizirati prote.

4.2.5. UTICAJ NA ROČNU USKLAĐENOST AKTIVE I PASIVE BANAKA Ročna usklađenost aktive i pasive banaka jedan je od osnovnih uslova za dugoročno uspešno funkcionisanje poslovne banke koji je usko povezan sa aspektom likvidnosti banke i ostvarenja potrebne protabilnosti, kao merila uspešnosti poslovanja. Uravnotežena pozicija u bilansu banke se

86 ● Zoran Jović uspostavlja kada se pored kvantitativnog nivoa izvora i plasmana tj. pasive i aktive, uspostavi i njihova ročna usklađenost. Izvori sredstava sa rokom dospeća do godinu dana predstavljaju kratkoročni kreditni potencijal, dok izvori sredstava sa rokom dospeća dužim od godinu dana predstavljaju dugoročni kreditni potencijal banke. Održavanje ročne usklađenosti aktive i pasive banaka jedino se može obezbediti ako se kratkoročni izvori sredstava koriste za kratkoročne plasmane, a dugoročni izvori za dugoročne plasmane. U stvarnosti se od ovog pravila odstupa i kod većine banaka dolazi do prelivanja sredstava iz kratkoročnih izvora u dugoročne plasmane, a banka za vršenje ročne transformacije naplaćuje određenu cenu. Ovakva transformacija ročne strukture sredstava direktno se odražava na tekuću likvidnost banaka, koja postaje još ugroženija ukoliko se i ovako dugoročniji plasmani u odnosu na izvore, ne servisiraju na vreme, odnosno krediti se ne vraćaju o rokovima dospeća. Finansijski potencijal većine domaćih banaka čine dva ekstremno, po ročnosti suprotna izvora sredstava, depoziti po vienju i kapital. Depoziti po vienju su kratkoroni i nesigurni izvori, dok je kapital potpuno siguran, nelimitiran i trajan izvor, ali izvor kome primarna funkcija nije da bude u ulozi izvora nansiranja, ve da svojim kvalitetom obezbeuje poslovne i operativne rizike. Domaćim bankama najviše nedostaju standardni i najpotrebniji izvori sredstava poput srednjoročnih i dugoročnih depozita, oročenih depozita i štednih uloga, povoljnih i jeftinih izvora po osnovu emitovanja hartija od vrednosti i sl. Visoko učešće depozita po viđenju sa praktično trenutnom dospelošću u kreditnom potencijalu uslovljava da banke zbog obezbeđenja od rizika kratkoročne likvidnosti, značajan deo sredstava drže u gotovinskom obliku, što smanjuje kreditno angažovanje njihove aktive odnosno umanjuje protabilnost banke. Za banku je najpovoljnije da sredstva pretežno plasira u skladu sa dospelošću obaveza iz kojih su obezbeđena. Na duži rok se optimalna likvidnost, bez ugrožavanja nansijske stabilnosti, postiže prvenstveno kada su rokovi vraćanja izvora sredstava i rokovi naplate plasmana usaglašeni. Transformacija ročne usklađenosti aktive i pasive podrazumeva mogućnost da banke svoje izvore sa jednom ročnom strukturom plasiraju klijentima po drugoj ročnoj strukturi. Za optimizaciju ročne usklađenosti struktura aktive i pasive, potrebni su pouzdani podaci o vremenu zadržavanja i postojanosti izvora sredstava, predvidljivi odnosi priliva i odliva sredstava, sigurni instrumenti obezbeđenja vraćanja kredita i sinhronizovanost novčanih tokova, odnosno priliva i odliva gotovine. Stoga banka mora kontinuirano da prati svoj kreditni potencijal sa aspekta rone strukture. Praćenje se


može obezbediti putem izraunavanja prosenih rokova korišenja depozitnih izvora i prosenih rokova dospea plasmana, kao i njihove meusobne uslovljenosti. U slučaju da su prosečni rokovi izvora sredstava kraći od prosečnih rokova plasmana, što je skoro uvek slučaj, taj odnos nije povoljan i potrebno je popravljati ročnu strukturu kreditnog potencijala banke. Ona se može popravljati usklađivanjem novih plasmana sa rokovima dospeća postojećih izvora sredstava, ili usklađivanjem rokova dospeća izvora sredstava sa aktuelnom tražnjom za kreditnim plasmanima. Trajnu likvidnost i solventnost banke mogu postići takvom ročnom transformacijom kreditnog potencijala koja striktno poštuje odnos između depozita i plasmana sa aspekta njihove ročnosti, tako da se kratkoročni plasmani pokrivaju kratkoročnim izvorima, a dugoročni plasmani dugoročnim izvorima. Obzirom na težnju deponenata da imaju što kratkoročnija sredstva i težnju korisnika kredita da sredstva drže relativno duže, banke moraju rešenje trajnije usklađenosti ročne strukture aktive i pasive tražiti u obezbeđivanju stabilnih dugoročnih i kvalitetnih izvora sredstava. Dakle trajnije rešenje usklaenosti rone strukture aktive i pasive banaka, realno leži na strani pasive, na obezbeivanju stabilnih, dugoronih izvora, a nosioci takvih izvora sredstava su institucionalni investitori koji svoju delatnost mogu da obavljaju i u formi parabankarskih poslova osiguranja, penzionih i investicionih fondova. Osiguravajuća društva kao krupan mobilizator štednje vrše ročnu transformaciju sitnih sredstava velikog broja osiguranika u krupna novčana sredstva. Fondovi sigurnosti, likvidna sredstva osiguravajućih društava, kupovina bančinih obveznica od strane osiguravajućih društava, čine značajan potencijal kvalitetnih, dugoročnih i stabilnih izvora matičnih banaka u čijem sastavu osiguranja funkcionišu kao parabankarski subsidijari ili su to nezavisna osiguravajuća društva koja su samo deponenti određenih poslovnih banaka. Privatni penzioni fondovi, na dobrovoljnoj ili obaveznoj osnovi, koji pružaju sigurnost budućim penzionerima, značajan su kolektor stabilnih mesečnih izvora koji se ročno transformišu u najdugoročnije poznate izvore sredstava od više desetina godina. Ovi izvori predstavljaju značajan potencijal koji se plasira na nansijskom tržištu, između ostalog i u dugoročne bankarske obveznice, stvarajući bankama osnovicu za kvalitetne, dugoročne plasmane. U meri u kojoj su penzioni fondovi deo parabankarskih aktivnosti banaka, u toj meri dodatno utiču na jačanje dugoročnih izvora sredstava matičnih banaka svojim celokupnim depozitnim potencijalom

88 ● Zoran Jović i mogućnošću upravljanja investicionim aktivnostima u korist interesa matičnih banaka. Time se sinergetskim efektom postižu i planirani ciljevi penzionih fondova i poboljšava ročna usklađenost aktive i pasive matičnih banaka, koje dobijaju mogućnost da iz dugoročnih izvora vode politiku kvalitetnih i protabilnih plasmana, uz obezbeđivanje zadovoljavajućeg stepena likvidnosti i trajne solventnosti. Osnovna karakteristika parabankarskih poslova, poput osiguranja i penzionih fondova, može se izraziti u kvalitetu kapitala kojim raspolažu, na jednoj, i rokom plasmana tako automatski mobilisanog kapitala, na drugoj strani, što presudno utiče na ročnu usklađenost aktive i pasive matičnih banaka. Osiguravajuća društva i penzioni fondovi su neto investitori na tržištu novca i kapitala i poseduju značajnu stabilizacionu funkciju na nivou nacionalne ekonomije. Takođe i investicioni fondovi osnovani kao parabankarski delovi banaka imaju slične pozitivne efekte na ročnu usklađenost aktive i pasive matičnih banaka. Investicioni fondovi sa aspekta mobilizatorske uloge velike količine novca i kapitala od višemilionskog auditorijuma vlasnika, značajno produbljuju nansijsko tržište, povećavaju konkurentnost i obogaćuju institucionalnu strukturu bankarsko-nansijskog sektora.

4.2.6. UTICAJ NA STVARANJE FINANSIJSKIH KONGLOMERATA Transformacionim procesima u nansijskoj strukturi razvijenih zemalja dolazi do formiranja nansijskih konglomerata. Integrisanjem nansijskih usluga stvaraju se konglomerati nansijskih usluga koji predstavljaju rme ili grupu rmi pod zajedničkom kontrolom koje nude raznovrsne nansijske usluge van tradicionalnih granica jednog sektora. Vlasnici i organizacioni nosioci nansijskih konglomerata mogu da budu banke, osiguravajuća društva, berzanske rme ili velike trgovačke rme sa razvijenom mrežom kupaca i adekvatnom bazom podataka o njima. Finansijski konglomerati se bave raznim aktivnostima iz domena komercijalnog i investicionog bankarstva, osiguranja itd. crpeći svoju snagu iz ekonomije obima i unakrsne prodaje bankarskih i parabankarskih proizvoda i usluga. Finansijski konglomerati sadrže, pored banaka kao jezgra, i druge delove koji se bave bankarskim i nebankarskim poslovima, ali koji u vlasničkom smislu predstavljaju celinu. Praktično, to znači da klijenti mogu da dobiju niz nansijskih usluga na jednom mestu u jednoj kompleksnoj nansijskoj instituciji. Tu mogu da otvore transakcione račune, da drže štedne i


oročene depozite, da koriste razne oblike kredita, od potrošačkih preko gotovinskih do hipotekarnih, da ispostavljaju naloge za kupoprodaju raznovrsnih hartija od vrednosti, da vrše prodaju svojih nedospelih potraživanja, da trguju akcijama investicionih fondova, kupuju polise osiguranja, pristupaju određenim penzionim fondovima, iznajmljuju opremu i trajna potrošna dobra na lizing itd. Tako se stvaraju nansijski konglomerati kao složeni poslovni sistemi koji su dovoljno dinamični i prilagodljivi novim izazovima na planu međunarodne konkurencije i tehnoloških promena na nansijskom tržištu. Korišćenjem metoda unakrsne prodaje na jednom mestu, nansijski konglomerati multiplikuju obim prodaje nansijskih usluga što istovremeno deluje na smanjenje troškova nansijskih usluga. Stvaranje nansijskih konglomerata izazvao je upravo prodor nebankarskih nansijskih institucija na područje kreditno-depozitnih aktivnosti, što je dovelo do odgovora banaka na taj način što su i same izvršile transformaciju svog poslovanja prodirući u područja parabankarskih aktivnosti, stvarajući nansijske konglomerate, čiji su nosioci upravo bile banke. Banke su formirale ili posebne sektore ili alijacije za poslovanje hartijama od vrednosti, investicionim fondovima, penzionim fondovima, osiguranjem, lizingom, forfetingom, faktoringom, dilersko-brokerskim i kastodi poslovima. Svi navedeni parabankarski i nekreditni poslovi mogu se obavljati i razvijati samostalno, ali se usled deregulacije banaka obavljaju i razvijaju i u okviru poslovnih banaka kroz sektore komercijalnog bankarstva u sklopu univerzalne banke ili kroz razvoj nansijskih konglomerata. Tendencije u svetu idu u pravcu razvoja ovih poslova u okviru banaka kroz evropski tip univerzalne banke koji je nastao na bazi nemačkog modela univerzalnih banaka koje se bave poslovima komercijalnog i investicionog bankarstva ili kroz američki tip razvoja multinacionalnih nansijskih konglomerata. Prelomni korak u formiranju nansijskih konglomerata je povezivanje banaka sa sektorom osiguranja kroz merdžere, akvizicije, džoint venčere i tržišne alijanse između banaka i osiguravajućih društava pri čemu su stvarani aranžmani pod nazivom bancassurance i univerzalne banke. Osnovni uzrok trenda razvoja nansijskih konglomerata nalazi se u izmenjenom obrascu nansijskog ponašanja stanovništva. Generalno, sektor stanovništva ispoljava smanjeni interes da drži likvidnu štednju kod banaka, a istovremeno raste zainteresovanost ovog sektora da drži štednju orijentisanu na povećane prinose (investicioni fondovi), štednju za obezbeđivanje penzija (penzioni fondovi) kao i štednju kombinovanu sa osiguranjem i obezbeđivanjem rentnih penzija (životno osiguranje).

90 ● Zoran Jović Ovakva orijentacija sektora stanovništva se događala u sklopu jakog porasta realnih dohodaka stanovništva u razvijenim tržišnim ekonomijama, s jedne strane i istovremenog porasta broja kompanija sa zadovoljavajućim kreditnim rejtingom koje su postale dovoljno velike da mogu neposredno da emituju hartije od vrednosti na tržištu kapitala, s druge strane. Ovakvi procesi na nansijskom tržištu dovode do promena pozicija banaka koje su prinuđene da proširuju okvire svog poslovanja na berzanske i dilerskobrokerske poslove, osiguranje, investicione i penzione fondove i druge parabankarske i nekreditne poslove, kako bi mogle da zadrže pozicije na tržištu i smanje svoju ranjivost na sužavanje protnih margina.


5. VRSTE I KARAKTERISTIKE FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

U nameri da se izvrši sveobuhvatan prikaz nansijskih institucija, one su za potrebe ove knjige grupisane na: centralnu banku, banke, ostale depozitne nansijske institucije, nansijske kompanije i ostale nansijske institucije, institucionalne invstitore, berzanske posrednike, savremene nekreditne institucije. Oblasti centralnog bankarstva, banaka, ostalih depozitnih nansijskih institucija, nansijskih kompanija i ostalih nansijskih institucija predstavljaju predmet šireg proučavanja drugih nastavnih predmeta, zbog čega će na ovom mestu biti prikazan samo kratak pregled bitnih karakteristika ovih nansijskih institucija. Akcenat je stavljen na široke oblasti institucionalnih investitora, berzanskih posrednika i savremenih nekreditnih poslova i institucija koje ovim nastavnim predmetom dobijaju širi prostor za njihovo proučavanje.

5.1. CENTRALNA BANKA Centralna banka je jedna od najvažnijih nansijskih institucija u okviru nansijskog sistema i nansijskih tržišta svake zemlje. Obavljanjem svojih funkcija, centralna banka doprinosi ostvarivanju makro i mikro ekonomskih ciljeva. Na makro nivou, centralna banka je odgovorna za sprovođenje monetarne, kreditne i devizne politike zemlje, što znatno utiče na opštu privrednu ravnotežu u zemlji. Na mikro nivou centralna banka daje podršku funkcionisanju većeg broja nansijskih institucija koje čine nansijski sistem i vrši njihovu kontrolu. Centralna banka je nansijska institucija koja stoji na vrhu piramide bankarskog sistema svake zemlje, koja ima glavnu ulogu u organizovanju, usmeravanju i regulisanju monetarnih kretanja. Njena ciljna funkcija je obezbeđenje stabilnosti domae valute, cenovne stabilnosti u zemlji, likvidnosti privrednih subjekata u unutrašnjem platnom prometu i pla-

92 ● Zoran Jović ćanjima prema inostranstvu, kao i monetarna i devizna kontrola banaka. Centralna banka ima privilegovan, monopolski položaj u monetarnom, kreditnom i bankarskom sistemu, koji se odnosi pre svega na monopol na izdavanje i emisiju novca. Osnovne funkcije centralne banke su:26 - emisiona funkcija – monopol na kreiranje i regulisanje primarnog novca tj. regulisanje potrebne količine novca u privredi i gotovog novca (novčanica i kovanica); - regulisanje kreditnog potencijala banaka i usmeravanje njihove kreditne politike; - uloga bankara države; - regulisanje likvidnosti bankarskog i privrednog sistema – uloga poslednjeg utočišta likvidnosti; - nadzorna uloga – kontrola boniteta i zakonitosti poslovanja bankarskog sistema i njegovog funkcionisanja; - upravljanje deviznim rezervama i spoljnim dugom zemlje; - upravljanje deviznim kursom nacionalne valute; - organizovanje funkcije platnog prometa u zemlji. Na međunarodnom planu centralna banka je zadužena za uspostavljanje poslovne saradnje sa multirateralnim nansijskim organizacijama kao što su Svetska banka (WB), Međunarodni monetarni fond (IMF), Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD), Banka za međusobna bankarska poravnanja (BIS). U zemljama u razvoju centralne banke ponekad imaju i specičnu razvojnu funkciju gde se javljaju kao izvor povoljnih (mekih) kredita za sektore čiji se razvoj želi podstaći. Za razliku od ostalih banaka koje su protne institucije, centralna banka nije protna institucija. Iako raspolaže sopstvenim izvorima prihoda, njena osnovna funkcija je uspostavljanje i održavanje monetarne i privredne stabilnosti nacionalne privrede kroz vođenje politike eskontne stope, stope obavezne rezerve banaka, operacija na otvorenom tržištu i kontrolom kreditne funkcije banaka.

5.2. BANKE Banke predstavljaju najveću i najznačajniju grupu i depozitnih nansijskih institucija i kreditnih nansijskih institucija, zavisno od ugla posmatranja i kriterijuma klasikacije jer se one mogu svrstati u obe klasikacije. 26

Hadžić dr Miroljub, Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007, str.113.


Banke danas, pojedinačno, još uvek predstavljaju i najveće i najznačajnije nansijske institucije uopšte. Prema klasičnim shvatanjima banka je nansijska institucija koja prima potražne depozite i odobrava komercijalne zajmove. Njena osnovna delatnost se nalazi u sferi opsluživanja javnosti i permanentnog savladavanja rizika. Osnovni bankarski poslovi su: - prikupljanje depozita i pribavljanje sredstava, - kreiranje novca i odobravanje kredita, - obavljanje platnog prometa – u zemlji i sa inostranstvom. Pored ovih poslova banke u značajnom obimu obavljaju i razne vanbilasne poslove poput izdavanja svih vrsta bankarskih garancija, jemstava, akcepata i avala. U novije vreme sve su zastupljeniji i dopunski bankarski poslovi (parabankarski poslovi) kao što su: poslovi osiguranja, penzionih i investicionh fondova, berzanski poslovi, brokersko-dlerski i kastodi poslovi, poslovi lizinga, franšizinga, faktoringa i forfetinga, poslovi sa nekretninama i pružanjem turistikih usluga i td. Bankarski posao je posao permanentnog savladavanja rizika. Rizici mogu biti materijalni i nematerijalni. Dok su materijalni rizici oni rizici koji se ogledaju u mogućnosti gubitka na transakciji, klijentu ili poslu, dotle su nematerijalni rizici oni rizici koji predstavljaju mogućnost, sa neizvesnom verovatnoćom, da može doći do narušavanja ugleda banke, koji je osnova poverenja u jednu banku, a čije narušavanje može ugroziti njeno celokupno poslovanje. Postoji više klasikacija rizika, a može se reći da su osnovni bankarski rizici: kreditni rizik, kamatni rizik, valutni rizik, ostali tržišni rizici, rizik likvidnosti, operativni rizik, zakonski rizik, repitacioni rizik, državni rizik i moralni hazard. Zajednička karakteristika funkionisanja svih banaka može se izraziti kroz naela bankarskog poslovanja, čija je svrha uticaj na smanjivanje stepena rizika bankarskog poslovanja i maksimiziranje racionalnosti poslovanja banaka. Ta načela su : - načelo likvidnosti banke, - načelo solventnosti banke, - načelo rentabilnosti poslovanja banke, - načelo sigurnosti plasmana, - načelo poslovnosti i ekasnosti, - načelo ažurnosti obavljanja poslova i evidentiranja poslovnih promena. Organizacija banaka se može posmatrati sa funkcionalnog i teritorijalnog tj. hijerarhijskog aspekta.

94 ● Zoran Jović Sa funkcionalnog aspekta pojedini bankarski poslovi se organizuju i odvijaju u posebnim organizacionim jedinicama banke: sektorima, direkcijama, odeljenjima. Sa teritorijalnog, odnosno hijerarhijskog aspekta banka može raspolagati različitim poslovnim jedinicanma: centralom banke, regionalnim centrima, lijalama, ekspoziturama, šalterima.

5.3. OSTALE DEPOZITNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE Na nansijskim tržištima pojedinih zemalja, pored banaka, postoji još nekoliko značajnih depozitnih nansijskih institucija čija je zajednička karakteristika da do sredstava dolaze putem prikupljanja depozita i to najčešće štednih depozita sektora stanovništva. Ove štedne (thrifts-štednja) nansijske institucije su: - štedno kreditna udruženja (saving and loan association), - štedionice (savings banks), - kreditne unije (credit union). Štedno kreditna udruženja, zadruge ili asocijacije, kako se sve nazivaju, su nansijske institucije sa tradicijom koje su se razvijale naročito u XIX veku, kada su banke smatrale da su retail-poslovi na malo sa stanovništvom neprotabilni i kada su banke više bile orijentisane ka velikoprodajnom bankarstvu odnosno obavljanju poslova sa privredom. Udruženja su funkcionisala na taj način što su svi članovi udruženja uplaćivali utvrđenu mesečnu ratu na štednju u cilju dobijanja kredita za npr. kupovinu placa i izgradnju kuće, a kada se prikupe dovoljna sredstva jedan od članova bi dobijao kredit. Redosled je određivan na dva načina: izvlačenjem brojeva ili aukcijom gde je kredit dobijao prvo onaj ko je ponudio najvišu kamatnu stopu. U početku su štedno kreditna udruženja imala ograničeni životni vek koji se završavao sa dodeljivanjem kredita poslednjem članu. Kasnijim razvojem je došlo do prerastanja u trajni karakter udruženja čime su ona postala prave nansijske institucije. Istorijskim razvojem ova udruženja su prolazila kroz periode uspona i padova. Danas ona i dalje predstavljaju značajnu grupu nansijskih institucija koje su u pogledu plasmana uglavnom orijentisane na odobravanje potrošačkih kredita, kupovinu nekretnina i investiranje u hipotekarne i državne hartije od vrednosti. U pogledu prikupljanja sredstava, pored prvobitno jedinog načina kroz prikupljanje štednih depozita sektora stanovništva, danas ova udruženja prikupljaju


sredstva i iz drugih izvora kao npr. sa tržišta novca emitovanjem različitih kratkoročnih hartija od vrednosti (komercijalnih zapisa, certikata o depozitima itd.), srednjoročnih hartija od vrednosti, različitih pozajmica i sl. Štedno kreditna udruženja su danas aktivna u trgovanju različitim nansijskim instrumentima i pojavljuju se i u ulozi emitenta svojih hartija od vrednosti, ali i u ulozi investitora. Štedionice ili štedne banke (savings banks) su po svojoj prirodi veoma slične štedno kreditnim udruženjima, teško je praviti jasnu i preciznu razliku između njih, pa se često poistovećuju. Reč je o nansijskim institucijama koje su nastale sa svrhom da pomažu siromašnim slojevima stanovništva da nansiraju svoje potrebe. Najzastupljenije su u oblasti severnoistočne obale SAD, Engleskoj, Nemačkoj, a imale su i veliki znčaj u Kraljevini Jugoslaviji. Štedionice su malobrojnije od štedno kreditnih udruženja, ali imaju veliku moć i aktivne su na mnogim segmentima nansijskih tržišta. Najvažniji izvori sredstava štedionica su depoziti sektora stanovništva, ali je moguće da izvore prikupljaju i emitovanjem svojih hartija od vrednosti. Sa druge strane, štedionice uglavnom vrše plasmane u hipotekarne kredite, državne i hipotekarne hartije od vrednosti, a u SAD, gde im je dozvoljen veći stepen diversikacije plasmana, one investiraju i u obveznice preduzeća, obveznice lokalnih organa vlasti, akcije itd. Kreditne unije su mlađe depozitne unstitucije u odnosu na štedno kreditna udruženja i štedionice. Nastale su sredinom XIX veka u Nemačkoj, gde su se grupe obično siromašnijih ljudi obraćale bankama da im na osnovu zaloge svoje imovine odobre kredite. Kada bi dobili kredit, članovi jedne grupe su ga delili među sobom i nadalje je svako bio lično odgovoran za uredno servisiranje svog dela duga. Osobenost kreditnih unija jeste zajednička pripadnost članstva. Članovi se međusobno poznaju i obično pripadaju ili istoj profesiji (mali privrednici, lekari, profesori, vojna lica, studenti, poljoprivrednici, mornari itd.) ili stanuju u istom kraju, tako da su vrlo retki slučajevi neizvršenja obaveza. Kreditne unije omogućavaju svojim članovima da dođu do relativno povoljnih kredita. One predstavljaju neprotne organizacije, što im daje i značajne poreske olakšice. Svoje izvore sredstava kreditne unije prikupljaju iz različitih vrsta depozita (po viđenju, oročeni, štedni, po tekućim računima itd.) i emitovanjem svojih hartija od vrednosti, najčešće kratkoročnih instrumenata duga (zapisa i nota). Plasmani kreditnih unija su uglavnom u manje potrošačke kredite ( u SAD je prosečan iznos tih kredita bio nešto ispod 5.000 USD sredi-

96 ● Zoran Jović nom 90-ih godina prošlog veka) za kupovinu automobila, bele tehnike, nameštaja i sl., a u novije vreme, od 80-ih godina se ulazi i u odobravanje hipotekarnih kredita za kupovinu kuća i stanova. One takođe i investiraju u pojedine hartije od vrednosti a pre svega u državne i hipotekarne hartije od vrednosti, što govori da su kreditne unije vrlo aktivne na nansijkim tržištima i u ulozi emitenta i u ulozi investitora.

5.4. FINANSIJSKE KOMPANIJE I OSTALE FINANSIJSKE INSTITUCIJE Finansijske kompanije su nansijske institucije koje odobravaju kredite privredi i stanovništvu. U početku su nansijske kompanije bile samo posrednici između proizvođača i potrošača tako što su samo uzimale kredite od banaka kako bi kreditirale potrošače. Kasnije su počele da emituju svoje hartije od vrednosti u obliku komercijalnih zapisa i obveznica, a povećanjem izvora sredstava, one su širile i područje plasmana, gde su pored odobravanja kredita ušle i u poslove lizinga i faktoringa. Postoje tri osnovne vrste nansijskih kompanija: - Prodajne (sales nancial companies) koje kreditiraju prodaju robe široke potrošnje veće vrednosti (automobili, čamci, jahte, nameštaj, bela tehnika itd.). Najveće svetske rme imaju svoje nansijske kompanije kao što su General Motors Acceptance Corporation, Ford Motor Credit Company, General Electric, Chrysler, Sears itd. Njihova uloga je da podstaknu prodaju proizvoda matičnih kompanija na kredit. Finansijske kompanije vrše indirektno kreditiranje potrošača na taj način što otkupljuju ugovore o kreditu od maloprodavaca (npr. dilera automobila) koji su se faktički pojavili u ulozi davaoca kredita svojim kupcima. Tako dileri i maloprodavci dobijaju povraćaj uloženih sredstava, a potrošači nastavljaju da otplaćuju mesečne rate, ali sada nansijskoj kompaniji. - Potrošake nansijske kompanije (consumer nancial companies) takođe nansiraju potrošače pri kupovini potrošnih dobara na kredit, ali za razliku od prodajnih odobravaju manje iznose kredita. Obično se radi o poslovima većeg rizika, jer se odobravaju potrošački krediti onim kategorijama potrošača koji imaju lošu kreditnu istoriju ili uopšte nemaju kreditnu istoriju kod banaka i drugih inansijskih institucija. Povećani rizici ovakvih plasmana nose sobom i više nivoe kamatnih stopa. - Komercijalne nansijske kompanije (commercial nancial compani-


es) odobravaju veće komercijalne i poslovne kredite malom biznisu i preduzetnicima, onim kategorijama privrednih subjekata koji teže dolaze do kredita kod poslovnih banaka. Finansijske kompanije su u tom pogledu eksibilnije, ali i one svakako traže obezbeđenje u vidu hipoteka i zaloga na aktivu tražioca kredita. Posebnu grupu komercijalnih nansijskih kompanija čine preduzea za tzv. rizina ulaganja (venture capital rms) koja se bave poslovima investiranja u druga preduzeća, pretežno mala i srednja, sa ciljem da im pomognu u početnim fazama razvoja, kako bi kasnije učestvovali u podeli dobiti. Finansijske kompanije su aktivan učesnik u poslovima na nansijskim tržištima i kroz aktivnosti prikupljanja sredstava, gde se javljaju i kao emitenti hartija od vrednosti, i kroz aktivnosti plasmana sredstava. Osnovni izvori sredstava nansijskih kompanija su bankarski krediti, komercijalni zapisi, obveznice i drugi nansijski instrumenti. Prikupljena sredstva se plasiraju putem različitih vrsta kredita poput potrošačkih, individualnih, hipotekarnih, poslovnih itd. Finansijske kompanije svoju zaradu ostaruju u vidu razlike u visini kamate koju naplaćuju na odobrene kredite i cena po kojima prikupljaju sredstva. Finansijke kompanije mogu da se jave i kao investitori na nansijskim tržištima kada investiraju u obveznice i akcije drugih kompanija. Poslovi nansijskih kompanija nose sobom visoke nivoe rizika i na strani aktive i na strani pasive, pa se zaštita od visokih rizika uglavnom traži u naplati visokih kamatnih stopa. Ostale nansijske institucije su pre svega fondacije, fondovi i zadužbine (endowment funds, foundation). Radi se o grupi raznolikih nansijskih institucija sa dugom tradicijom. Poznati su fondovi univerziteta, koledža, privatnih škola, umetničkih akademija, bolnica, fondacije bogatih porodica, znamenitih pojedinaca, poznatih kompanija itd. Ove institucije do sredstava dolaze uplatama članova ili donatora, primanjem poklona, ostavljanjem zadužbina, ali i kroz sopstvene prihode investiranjem na nansijskim tržištima. Pri investiranju na nansijskim tržištima fondacije i zadužbine se prvenstveno rukovode principom sigurnosti, u nameri da očuvaju supstancu sredstava kojima raspolažu. Otuda su njihova ulaganja usmerena najviše na dugoročne nansijske instrumente koji nose relativno niže stope rizika, poput državnih hartija od vrednosti i pojedinih obveznica visokog ranga. Pored fondacija, fondova i zadužbina u ostale nansijske institucije se mogu uključiti i hipotekarni zavodi i zalagaonce. Hipotekarni zavodi ili hipotekarne banke kako se ponekad nazivaju, su nansijske institucije specijalizovane za rad na segmentu hipotekarnih tržišta. Izvore sredstava im

98 ● Zoran Jović predstavljaju hipotekarni krediti koje koriste za izgradnju nekretnina. Te nekretnine kasnije prodaju novim korisnicima od kojih naplaćuju mesečne rate. Poenta je da prihodi od prodaje nekretnina (u vidu mesečnih rata) budu veći od rashoda za servisiranje (mesečno) uzetih hipotekarnih kredita za izgradnju nekretnina. Zalagaonice su nansijske institucije čiji koreni datiraju još iz srednjeg veka, a koje odobravaju manje iznose kredita na bazi zaloge pokretnih i nepokretnih stvari.

5.5. INSTITUCIONALNI INVESTITORI Institucionalni investitori su nansijske institucije koje raspolažu ogromnim kapitalom koga ulažu (investiraju) u diversikovane portfolije hartija od vrednosti. Za razliku od individualnih investitora iz redova stanovništva ili privrede, u grupu institucionalnih investitora spadaju : osiguravajue kompanije, penzioni fondovi i investicioni fondovi.

5.5.1. OSIGURAVAJUĆA DRUŠTVA Poslovi osiguranja su veoma značajni nebankarski nansijski poslovi, a osiguravajuća društva važne nansijske institucije koje obimom, stabilnošću, ročnošću i kvalitetom nansijskih sredstava koje prikupljaju predstavljaju velike “igrače” na nansijskim tržištima. Delimičnim plasmanom prikupljenih sredstava u bankarske depozite i hartije od vrednosti čiji su emitenti banke, predstavljaju i vašan segment najkvalitetnijeg dela pasive banaka. U novije vreme su prisutne različite forme zajedničkog funkcionisanja banaka i osiguravajućih društava, a zajednički cilj im je povećanje prota sinergijskom upotrebom bankarskih poslova i poslova osiguranja. 5.5.1.1. POJAM I VRSTE OSIGURANJA

Osiguranje kao jedna od najvažnijih ekonomskih institucija je postojala u svim društveno-ekonomskim formacijama, počev od prvobitne ljudske zajednice do razvijene tržišne ekonomije u kojoj postiže najrazvijeniji oblik. U osnovi osiguranje predstavlja udruživanje svih onih koji su izloženi istoj opasnosti odnosno riziku. U prvobitnoj ljudskoj zajednici ljudi su se od nepredvidivog delovanja stihijskih prirodnih sila udruživali u prirodne zajednice rizika poput plemena a kasnije i porodica. Obaveznim


prilozima svakog pojedinca u rodnim godinama stvarane su zalihe žita za zaštitu stanovništva od gladi u sušnim godinama. Dalji tragovi razvoja osiguranja vode preko drevne Kine, Hamurabijevog zakona i hebrejskog Talmuda, a odnose se na solidarno osiguranje trgovačkih transporta sa prvim začecima pomorskog osiguranja. U staroj Grčkoj i Rimu javljaju se i prva načela ličnog osiguranja, a na polje osiguranja stupa i država. Po prvi put u Rimu počinje da se osigurava novac tj. njegov transport. U Srednjem veku se kod germanskih naroda razvijaju gilde i cehovi u čijoj osnovi leži ideja o osiguranju kao kolektivnoj organizaciji. U Italiji, Španiji, Holandiji, Portugaliji, Engleskoj, Francuskoj i Dubrovniku dolazi do razvoja pomorskog osiguranja. Osiguranje od požara se prvi put pojavilo u Nemačkoj 1591. godine, a posle požara u Londonu 1666. godine i u Engleskoj, a u SAD 1752. godine. U 17. veku je osnovana najpoznatija osiguravajuća kuća Lojd. Lojd`s danas nije kompanija, već predstavlja tržište osiguranja. U Engleskoj su u 18. veku nastala i prva društva za osiguranje života. Od druge polovine 19. veka nastaje nov period u istoriji osiguranja, time što država stupa na scenu osiguranja uvidevši njegov ogroman ekonomski i socijalni značaj. Za državu je naročito važno dugoročno akumuliranje kapitala putem osiguranja, koje čini novi izvor akumuliranja sredstava državnih fondova neophodnih za razvitak društvene zajednice. Osnovna pretpostavka postojanja osiguranja leži u postojanju rizika koji stvara ekonomsku potrebu za njegovim pokrićem. Sva društva su razvijala odbrambene mehanizme zaštite od rizika tj. od posledica štetnih događaja, a vremenom su se pojavile specijalizovane institucije sa zadatkom da prikupljaju novčana sredstva koja se kreću u visini očekivanih šteta iz kojih se isplaćuju naknade osiguranicima kod kojih nastupi štetni događaj. Sama reč osiguranje označava sigurnost, poverenje u nešto, obezbeđenje i izražava svrhu osiguranja koja se sastoji u pružanju neke sigurnosti. Osiguranje u najširem smislu predstavlja zaštitu imovinskih interesa zikih i pravnih lica prilikom realizacije rizika, odnosno nastupanja osiguranih sluajeva, na raun fondova osiguranja formiranih naplatom premija od tih lica. Osiguranje u suštini predstavlja udruživanje svih onih koji su izloženi istim opasnostima a sa ciljem da zajedniki podnesu štetu koja e zade-

100 ● Zoran Jović

siti samo neke od njih. Dakle osiguranje poiva na naelu uzajamnosti i solidarnosti.27 Prema odboru za Međunarodne računovodstvene standarde ( IASAB – International Accounting Standards Board ), ugovor o osiguranju može da se deniše kao ugovor po kome jedna strana, nosilac osiguranja, prihvata rizik osiguranja u dogovoru sa drugom stranom, nosiocem polise osiguranja, kako bi nadoknadila štetu nosiocu polise osiguranja ili drugom navedenom korisniku, u slučaju budućeg događaja koji bi teško oštetio nosioca polise osiguranja. Izuzete su štete koje mogu nastati kao posledica promene kamatne stope, promena cene hartija od vrednosti, promene cene robe, promene indeksa cena, kreditnog indeksa i sl. Veoma je teško dati sveobuhvatnu deniciju osiguranja budući je ono multidisciplinarna nauka, istovremeno ekonomska, pravna i tehnika. Sa ekonomskog stanovišta, to je posao na osnovu koga se osiguravač obavezuje da za određeni iznos premije osiguranja osiguraniku isplati naknadu štete u slučaju nastupanja osiguranog slučaja. Sa pravnog aspekta osiguranje proučava prava i obaveze ugovornih strana, osiguravača i osiguranika. Sa tehnikog aspekta osiguranje je matematičko – statistička kategorija koja se bavi atomiziranjem rizika i njegovim raspoređivanjem na masu osiguranika, nivelisanog na znatno nižem nivou. Ove složene tehničke poslove u osiguravajućim društvima obavlja aktuarska služba. Odlučujući trenutak za nastanak modernog osiguranja vezuje se za nastanak zajednice rizika, kada su se sredstva potrebna za materijalnu zaštitu počela uplaćivati unapred kao obaveza iz osiguranja. Uloga i značaj osiguranja se mogu posmatrati sa aspekta pojedinca i nacionalne ekonomije. Sa stanovišta pojedinca osiguranje ima dvostruku ulogu zaštite osiguranika i zaštite trećih lica. Pojedinac osiguranjem štiti svoju i egzistenciju svojih najbližih u slučaju smrti, trajnog ili delimičnog invaliditeta, naknade putnih i bolničkih troškova itd. Takođe pojedinac može svoju imovinu osigurati od posledica požara, poplava, krađa, grada i sl. U obavljanju profesionalne delatnosti ili u svom stanu pojedinac može upotrebiti razne tehničke aparate i mašine i može se osigurati od mogućih šteta koje mogu da se dese prema njemu samom ili prema trećim licima upotrebom tih sredstava. Učestvovanjem u javnom saobraćaju, vlasnici odnosno korisnici motornih vozila i vazduhoplova su dužni da se obavezno osiguraju od odgovornosti za štete nanete tre27

Kočović dr Jelena, Šulejić dr Predrag, Osiguranje, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002, str.25.


ćim licima. Sa stanovišta nacionalne ekonomije osiguranje predstavlja važnu polugu ekonomskog razvoja zemlje. Postignuti stepen razvoja osiguranja i reosiguranja predstavlja jedan od bitnih pokazatelja stepena ekonomske razvijenosti neke zemlje. Na nivou nacionalne ekonomije osiguranje vrši nekoliko važnih funkcija kao što su pomaganje nansijske stabilnosti i smanjenje neizvesnosti, obavlja društveno socijalnu potporu u društvu, pospešuje razmenu i trgovinu, obavlja nansijsko akumulatorsku funkciju i doprinosi ekasnoj alokaciji kapitala. Posebno treba izdvojiti socijalnu funkciju životnog osiguranja koje teži pokriću budućih potreba i ima karakter namenske štednje i održavanja životnog standarda u periodima kada je mogućnost privređivanja smanjena u slučajevima nesposobnosti za rad, iznemoglosti ili starosti. Osiguranje unapređuje svetsku razmenu, trgovinu i preduzetništvo jer ih čini izvesnijim i stabilnijim. Osiguranje povećava kreditnu sposobnost potrošača, jer banke insistiraju da krediti budu osigurani, a u suprotnom banke su prinuđene ili da ne odobravaju kredite ili da uračunaju dodatne troškove za rizik koji u krajnjem slučaju uvećavaju cenu kredita odnosno kamatnu stopu. Osiguranje predstavlja izvor kratkoročnih i dugoročnih sredstava za nansiranje društvene reprodukcije. Premije koje se naplaćuju od mnoštva osiguranika u beskrajno malim iznosima akumuliraju se na jednom mestu i dobijaju oblik krupnih novčanih sredstava tzv. velikog novca. Transformacija tih novčanih sredstava kojom se postiže viši kvalitet nansiranja zajednička je karakteristika banaka i osiguravajućih društava. Sredstva se mogu plasirati pod uslovom obezbeđenja sigurnosti plasmana i očuvanja likvidnosti osiguravača. Osiguranja i banke su usko povezani. Osiguranja jedan deo akumuliranih sredstava drže kod banaka ili ulažu u državne obveznice. Drugi deo akumulacije služi za obrazovanje rezervnog fonda tzv. fonda sigurnosti koji je namenjen za neutralisanje odstupanja realizovanih šteta od predviđenih na bazi statistike. Sredstva koja osiguranja drže kod banaka, prvenstveno sredstva životnog osiguranja, pretežno su dugoročnog karaktera i povećavaju dugoročni depozitni potencijal banaka a samim tim i kreditni potencijal banaka koji utiče na privrednu aktivnost i privredni razvoj nacionalne ekonomije. Osiguranje je praktično vezano za štednju i predstavlja najsavršeniji vid štednje. Razlika između osiguranja i štednje u banci leži u momentu slobodnog odlučivanja za štednju u banci, dok se kod osiguranja javlja momenat ekonomske prinude osiguranika na štednju što ga čini još ekasnijim vidom štednje.


U razvijenim ekonomijama sredstva životnog osiguranja ne zaostaju za štednjom stanovništva u bankama i aktive osiguravajućih kompanija su se približile aktivama komercijalnih banaka. Danas osiguranja pored svoje primarne funkcije nadoknade štete u slučaju nastupanja štetnog događaja, obavljaju i sekundarnu – nansijsku ulogu jer imaju značajnu funkciju u nansiranju privrede. Stepen razvijenosti jedne ekonomije može se meriti stepenom razvijenosti osiguranja koji predstavlja odnos naplaćene premije osiguranja po glavi stanovnika i nacionalnog dohodka per capita. Danas sve može da se osigura, pa su vrste osiguranja brojne. Pri obuhvatanju različitih vrsta osiguranja može se poći od kriterijuma u odnosu na koji se vrši podela osiguranja. Na slici 8 28 prikazana je jedna takva podela osiguranja. Slika 8

Vrste osiguranja

Prema mestu gde rizik može biti realizovan, osiguranje se deli na kopneno, pomorsko i vazdušno. U novije vreme se posebno izdvaja transportno osiguranje koje takođe može biti kopneno, rečno, pomorsko i vazdušno. Transportno osiguranje može biti kasko – kada se osigurava od rizika koji 28

Kočović dr Jelena, Šulejić dr Predrag, Osiguranje, Ekonomski fakultet, Beograd, 2002, str.129.


mogu nastupiti na samom prevoznom sredstvu, kargo – kada se osigurava roba koja se prevozi i osiguranje od odgovornosti za štetu do koje može doći u toku prevoza u kom slučaju šteta može biti isplaćena i trećem licu. Prema predmetu osiguranja vrši se najšira i najsveobuhvatnija podela osiguranja na osiguranje imovine i osiguranje lica. Osiguranje imovine obuhvata osiguranje stvari i osiguranje od građanske odgovornosti. Osiguranje stvari obuhvata osiguranje od požara, osiguranje od provalne krađe i razbojništva, osiguranje domaćinstva, kasko osiguranje motornih vozila od uništenja, oštećenja ili krađe, osiguranje useva i plodova, osiguranje građevinarstva, osiguranje mašina od loma itd. Osiguranje od građanske odgovornosti obuhvata osiguranje od opšte odgovornosti i osiguranje od odgovornosti za štete nastale iz upotrebe motornih vozila. Za razliku od osiguranja imovine, osiguranje lica obuhvata rizik koji se ostvaruje na ličnosti osiguranog lica, a ličnost ne može da se izrazi kroz materijalnu vrednost u novcu, pa se ni šteta na osiguranom licu poput oštećenja zdravlja, povreda, invaliditeta, smrti, ne može izraziti u novcu. Stoga cilj osiguranja lica nije naknada štete prouzrokovane osiguranim slučajem, već isplata unapred utvrđene osigurane sume. Osiguranje života, prema načinu zaključivanja ugovora o osiguranju može biti sa lekarskim pregledom ili bez lekarskog pregleda, prema broju lica obuhvaćenih ugovorom može biti individualno ili grupno osiguranje, prema riziku obuhvaćenom osiguranjem može biti osiguranje za slučaj smrti, za slučaj doživljenja, mešovito osiguranje i osiguranje sa utvrđenim rokom isplate, prema načinu isplate osigurane sume može biti osiguranje kapitala i osiguranje rente, a prema tome koga obezbeđuje osiguranik može biti lično i osiguranje u korist trećih lica. Osiguranje od nesrećnog slučaja obezbeđuje korisniku isplatu osigurane sume ukoliko ugovorom predviđeni nesrećni slučaj prouzrokuje invaliditet ili smrt, kao i isplatu štete nastale usled troškova lečenja i izgubljene zarade u slučaju narušavanja zdravlja ili nastupanja prolazne nesposobnosti za rad. Prema načinu nastanka osiguranje može biti obavezno i dobrovoljno. Obavezno osiguranje se zakonski reguliše i obično se odnosi na osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, osiguranje vlasnika ili korisnika motornih vozila i vazduhoplova od odgovornosti za štete načinjene trećim licima, osiguranje depozita građana kod banaka i drugih nansijskih organizacija. Prema načinu organizovanja osiguranje se deli na premijsko i uzajamno osiguranje. Premijsko osiguranje je najzastupljeniji oblik osiguranja

104 ● Zoran Jović u savremenom svetu obzirom da se osiguravač profesionalno bavi osiguranjem i prikupljanjem sredstava u vidu premija koje mu osiguravači plaćaju kao cenu za preuzete potencijalne rizike. Ovaj vid osiguranja pruža osiguranicima sigurnost da će nastale štete biti isplaćene. Kod uzajamnog osiguranja je prisutna nesigurnost jer su članovi društva istovremeno i osiguravači i osiguranici i u obavezi su da u potpunosti nadoknade štetu i po cenu trošenja celokupne svoje imovine. Na kraju godine osiguranicima mogu biti vraćena sredstva koja nisu potrošena na obeštećenja i potrebne rezerve, ali mogu biti i pozvani da doplate razliku u slučaju da nije bilo dovoljno sredstava za pokriće šteta. Prema broju osiguranika osiguranje može biti individualno i kolektivno. Individualno osiguranje je osiguranje koje se odnosi na pojedinačna lica i pojedine objekte, a kolektivno osiguranje nastaje u slučajevima kada se jednim ugovorom osigurava više lica ili više stvari koje pripadaju većem broju lica kao npr. osiguranje useva i plodova, osiguranje učenika, studenata, sportista, članova profesionalnih udruženja i sl. Prema načinu izravnavanja rizika osiguranje može biti unutrašnje i spoljašnje. Unutrašnje osiguranje se odnosi na osiguranje u okviru zajednice rizika a ukoliko se ne može izvršiti izravnavanje rizika unutar zajednice rizika onda se prelazi na spoljašnje osiguranje koje obuhvata saosiguranje i reosiguranje. Saosiguranje predstavlja podelu jednog rizika na više delova na taj način što dva ili više osiguravača neposredno zaključuju ugovor o osiguranju sa osiguranikom tako da svaki od osiguravača preuzima pokriće određenog dela rizika. Nijedan od saosiguravača ne odgovara za obavezu drugog saosiguravača. Jedno od najpoznatijih udruženja je Lojd koji predstavlja udruženje pojedinih osiguravača udruženih u sindikate, koji istupaju kao saosiguravači. Saosiguranje se primenjuje u slučajevima kada se radi o velikim i teškim rizicima poput osiguranja brodova, vazduhoplova, atomskih centrala, elektrana gde jedan osiguravač nema uslova da sam preuzme obavezu u celini. Kod reosiguranja se zapravo radi o osiguranju osiguravača u slučajevima kada obaveze osiguravača iz ugovora o osiguranju prevazilaze njegov samopridržaj tj. maksimalni iznos obaveze koji on može da pruzme na sebe a da pri tome ne ugrozi svoju likvidnost. Reosiguranjem jednog dela obaveza kod reosiguravača ne menjaju se međusobni odnosi i obaveze između osiguravača i osiguranika, već se samo osiguravaču obezbeđuje da ne ugrozi svoju likvidnost i ne plati više nego što realno može da podnese. Reosiguranje danas predstavlja najrasprostranjeniji, najbrži i najekasniji način atomizacije rizika. Podela rizika između osiguravača i reosiguravača


ne mora biti konačna. U slučaju da reosiguravač nema mogućnosti da pokrije celokupnu preuzetu obavezu, on može deo preuzete obaveze da ustupi drugom reosiguravaču u kom slučaju se radi o tzv. retrocesiji. Odnos reosiguravača u retrocesiji je isti kao i odnos osiguravača i reosiguravača u reosiguranju. 5.5.1.2. ORGANIZACIJA I FUNKCIONISANJE OSIGURAVAJU IH DRUŠTAVA Prema domaćoj pozitivnoj praksi, društvo za osiguranje se može osnovati kao akcionarsko društvo ili kao društvo za uzajamno osiguranje. Akcionarsko društvo za osiguranje je pravno lice koje obavlja delatnost osiguranja imovine i lica radi sticanja dobiti pri čemu akcionari preuzimaju rizik pojedinačnih osiguranika. Osnivaju ga najmanje dva pravna ili zička lica. Strana pravna i zička lica mogu osnovati akcionarsko društvo za osiguranje ili ulagati sredstva u akcionarsko društvo za osiguranje samo pod uslovima uzajamnosti. Akcije akcionarskog društva za osiguranje mogu glasiti samo na ime. Strano pravno lice može osnovati i sopstveno akcionarsko društvo za osiguranje – »captive« (zatvoreno) radi obavljanja poslova osiguranja imovine i lica svojih osnivača u inostranstvu. Društvo za uzajamno osiguranje mogu da osnuju pravna i zička lica i to najmanje njih 250 za životna osiguranja odnosno najmanje njih 300 za neživotna osiguranja. Društvo može da obavlja sve poslove osiguranja, osim poslova reosiguranja. Društvo za uzajamno osiguranje može da se osnuje kao društvo sa neograničenim doprinosom ili društvo sa ograničenim doprinosom. Poslove reosiguranja može obavljati samo akcionarsko društvo za osiguranje koje je dobilo dozvolu za obavljanje poslova reosiguranja. Osnivači akcionarskog društva za osiguranje su dužni da obezbede sredstva za osnovni kapital akcionarskog društva za osiguranje u novčanom obliku tzv. početni fond sigurnosti ili cenzus i nenovčanom obliku koga čine pokretne i nepokretne stvari, hartije od vrednosti i sl. Visina iznosa sredstava početnog fonda – cenzusa za osnivanje i obavljanje poslova osiguranja se određuje zakonom i zavisi od vrste osiguranja kojom se društvo bavi. Cenzus mora biti uplaćen u novčanom obliku i izražava se u akcijama koje glase na jednake novčane iznose. Da bi se izbeglo negativno dejstvo in acije i obezvređivanje cenzusa naš Zakon je opredelio da se visina cenzusa izražava u EUR-ima (dinarska protivvrednost, obračunata po srednjem kursu NBS) i da uvek u toku poslovanja društva za osiguranje bude u visini koja nije manja od propisanog nivoa.

106 ● Zoran Jović Cenzus za osnivanje i obavljanje poslova osiguranja u zavisnosti od vrste osiguranja iznosi: ŽIVOTNA OSIGURANJA – sve vrste ........................4.000.000 EUR Dobrovoljno penzijsko osiguranje .............................3.000.000 EUR Životna osiguranja, osim dobrovoljnog penzijskog osiguranja ..........................2.000.000 EUR NEŽIVOTNA OSIGURANJA – sve vrste...................4.500.000 EUR Obavezno osiguranje od odgovornosti i kasko osiguranje.........................................................2.500.000 EUR Ostala osiguranja imovine,ostala osiguranja od odgovornosti i druge vrste neživotnih osiguranja ........................................2.000.000 EUR Osiguranje od nezgode i dobrovoljno zdravstveno osiguranje...............................................1.000.000 EUR REOSIGURANJE .........................................................4.500.000 EUR Od maja 2004. godine Narodna banka Srbije je regulator i supervizor u sektoru osiguranja. NBS izdaje i oduzima dozvole za rad, daje saglasnost za kvalikovano učešće, poslovna akta društva za osiguranje i procenjuje ispunjnje »t&proper« uslova za članove uprave, nadzornog odbora i ovlašćenog aktuara. NBS u roku od 60 dana odlučuje o izdavanju dozvole – green eld – za rad novog osiguravajućeg društva na osnovu ocene ispunjenosti zakonskih uslova i opravdanosti njegovog osnivanja. Osnivači akcionarskog društva za osiguranje su dužni da donesu ugovor o osnivanju, predlog statuta, dokaz o uplati novčanog dela osnovnog kapitala – cenzusa, poslovni plan, predlog akata poslovne politike sa mišljenjem ovlašćenog aktuara, spisak akcionara sa ukupnim nominalnim iznosom akcija i procentom učešća u osnovnom kapitalu, dokaze o ispunjenju uslova za akcionare, spisak povezanih lica sa dokazom o načinu povezanosti, dokaze o ispunjenju »t&proper« uslova za članove uprave, nadzornog odbora i za ovlašćenog aktuara i dokaz o organizacionoj osposobljenosti. Osnivači društva za uzajamno osiguranje su dužni da podnesu ugovor o osnivanju, predlog statuta, dokaz o uplati novčanog dela osnovnog kapitala – cenzusa, predlog akata poslovne politike sa mišljenjem ovlašćenog aktuara, dokaz o uplati doprinosa (premija) članova ( osiguranika) sa spiskom tih članova, dokaz o ispunjenosti uslova osnivača i poslovni plan. Obaveza je da se nakon 30 dana od dana dobijanja dozvole za obavljanje poslova osiguranja podnese prijava za upis u privredni registar, a rešenje


o upisu u privredni registar se dostavlja Narodnoj banci Srbije u roku od 7 dana od dana prijema rešenja. U slučaju kupovine akcija društva za osiguranje potrebna je saglasnost Narodne banke Srbije za sticanje više od 10%, 20%, 33%, 50% ili 66% učešća u kapitalu ili učešća u pravu glasa tog društva. NBS o ovakvim zahtevima odlučuje u roku od 30 dana, a zahtev može biti odbijen ako se iz dokumentacije i dodataka kojima se raspolaže zaključi da bi moglo biti ugroženo poslovanje društva za osiguranje, da bi moglo biti otežano vršenje nadzora nad društvom za osiguranje, da je podnosilac zahteva odnosno sa njim povezano lice u poslednje tri godine bilo član uprave, nadzornog odbora ili nosilac posebnih ovlašćenja u pravnom licu nad kojim je sproveden postupak likvidacije ili stečaja i ukoliko se zaključi da bi sticanje kvalikovanog učešća bilo suprotno uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje tržište hartja od vrednosti. Dominantni oblik pravnih lica u osiguranju su akcionarska društva na koja odlazi više od 2/3 ukupnog iznosa premija, a u oblasti životnog osiguranja oko 90% pravnih lica su akcionarska društva. Osnovna karakteristika funkcionisanja akcionarskog društva za osiguranje je da je premija koju naplaćuje konačna i da ne postoje dodatne neizvesne obaveze vlasnika polisa. Akcionari biraju upravni odbor a dobit se u vidu dividendi raspoređuje akcionarima društva. Organi upravljanja akcionarskog društva za osiguranje su skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Skupština donosi statut, utvrđuje poslovnu politiku, usvaja godišnji obračun i izveštaj o poslovanju, odlučuje o raspodeli godišnje dobiti i pokriću gubitka, odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala itd. Upravni odbor utvrđuje uslove osiguranja i donosi tarife premija, donosi akta poslovne politike osim onih koja donosi skupština, vodi računa o izradi godišnjeg obračuna i usvaja periodične obračune, priprema izveštaj o poslovanju, bilansu stanja i bilansu uspeha, predlaže raspodelu dobiti, postavlja i razrešava direktora itd. Direktor organizuje i vodi poslovanje društva za osiguranje, zastupa društvo, stara se o zakonitosti rada društva i odgovara za zakonitost rada društva itd. Nadzorni odbor vrši nadzor nad zakonitošću rada uprave društva i izvršnog odbora direktora, pregleda periodične i godišnje obračune i proverava da li su izrađeni u skladu sa propisima, utvrđuje da li se poslovne knjige i dokumentacija vode uredno i u skladu sa propisima, bilansima i poslovnoj politici, pregleda izveštaje o poslovanju i o tome izveštava skupštinu.

108 ● Zoran Jović Značajni principi funkcionisanja društva za osiguranje ogledaju se u tome što se jedno osiguravajuće društvo može baviti samo životnim ili samo neživotnim osiguranjem ili samo poslovima reosiguranja. Osiguravajuće društvo se može baviti samo poslovima osiguranja a ne i bankarskim, kreditnim i garancijskim poslovima. Osiguravajuća društva su dužna da svoja sredstva deponuju i ulažu u zemlji, a od 01.01.2007.godine dozvoljava se da se sredstva u visini do 20% iznosa osnovnog kapitala mogu deponovati i ulagati i u inostranstvu, uz prethodnu saglasnost Narodne banke Srbije. Društva za uzajamno osiguranje su društva neprotnog karaktera koja se ne osnivaju radi sticanja dobiti. Ona obavljaju delatnost osiguranja imovine i lica u interesu svojih članova – osiguranika radi pokrića njihovih rizika. Članovi društva su istovremeno i osiguravači i osiguranici. Društva funkcionišu na principu jednakosti u procesu upravljanja društvom i u procesu raspodele viška doprinosa. U slučaju da društvo za uzajamno osiguranje funkcioniše kao društvo sa ograničenim doprinosom onda to znači da ukoliko su štete i ostali rashodi veći od prethodno uplaćenog doprinosa i ostalih prihoda tada dodatni doprinos članova društva tj. osiguranika ne može biti veći od prethodno uplaćenog doprinosa svakog člana. Ukoliko društvo za uzajamno osiguranje funkcioniše kao društvo sa neograničenim doprinosom, onda to znači da ukoliko su štete i ostali rashodi veći od prethodno uplaćenog doprinosa i ostalih prihoda, tada dodatni doprinos članova društva tj. osiguranika može biti veći od prethodno uplaćenog doprinosa svakog člana. To znači da na kraju poslovne godine osiguranici mogu biti pozvani da plate dodatni doprinos. Otuda manjak iz prethodne godine može da se pokriva na dva načina i to dodatnim doprinosom osiguranika u slučaju društva sa negraničenim doprinosom i srazmernim umanjenjem naknade štete svim osiguranicima u slučaju društva sa ograničenim doprinosom. U slučaju da postoji višak doprinosa on se raspoređuje na taj način što se prvo pokriju gubici iz prethodne godine, potom se vrši povraćaj viška doprinosa osiguranicima srazmerno visini njihovih doprinosa, a nakon toga se izdvajaju rezerve sigurnosti i vraćaju osnivački ulozi sa odgovarajućom kamatom i nagrađuju zaposleni učešćem u višku u skladu sa kolektivnim ugovorom. »Keptiv« ili zatvorena osiguravajuća društva se bave osiguranjem samo svojih osnivača. Ovo su po pravilu off shore društva koja se osnivaju van zemlje sedišta njihovih vlasnika sa ciljem da se iskoristi pogodan poreski i nansijski sistem u tim zemljama. Agencije za pružanje drugih usluga u osiguranju se bave posredovanjem i zastupanjem u osiguranju, snimanjem rizika, snimanjem štete i njenom


procenom, pružanjem intelektualnih i tehničkih usluga u vezi poslova osiguranja. Dakle agencije nisu organizacije za osiguranje već specijalizovane organizacije za obavljanje poslova u vezi osiguranja. Mogu se osnivati u obliku akcionarskih i društava sa ograničenom odgovornošću od strane jednog ili više domaćih ili stranih lica. Ovim poslovima mogu da se bave i druga pravna lica koja ispunjavaju određene uslove a to su najčešće špediterska i transportna preduzeća, automoto savezi, autoprometna preduzeća, uslužne organizacije za tehnički pregled i registraciju vozila, stambena i komunalna preduzeća, zemljoradničke zadruge i sl. Osiguravajuća društva kao samostalni subjekti obavljaju poslove osiguranja ili reosiguranja u svoje ime i za svoj račun. Organizacije koje obavljaju druge poslove osiguranja mogu kao komisionari istupati u svoje ime a za račun drugih lica, kao zastupnici u ime i za račun drugih lica, ili mogu biti samo posrednici u obavljanju tih poslova. Osiguravajuća društva su dužna da posluju u skladu sa zakonom, dobrim poslovnim odnosima, poslovnim moralom i načelima lojalne tržišne konkurencije. Poslovanje po ekonomskim načelima i pravilima struke, po načelima uzajamnosti i solidarnosti obezbeđuje uredno izvršavanje preuzetih obaveza po osnovu osiguranja, sigurnost, solventnost i likvidnost društva za osiguranje. Osiguravajuće društvo mora voditi računa o tome da ukoliko svojim sredstvima ne može da pokrije preuzete obaveze po osnovu osiguranja, tu razliku obezbedi putem reosiguranja ili saosiguranja. Ukoliko deo ovih obaveza ne može da pokrije u zemlji, to može učiniti reosiguranjem u inostranstvu. Osiguravajuća društva preventivnim merama utiču na sprečavanje nastanka štete koja se pokriva osiguranjem, a merama represije se umanjuju štetne posledice kada se dogodi osigurani slučaj. Postoje različite mere kao npr. praćenje i analiziranje uzroka šteta, davanje sredstava za primenu zaštitnih mera na osiguranim stvarima, davanje bonikacija onim osiguranicima koji nisu imali štete u prethodnom periodu i sl. Poslovi osiguranja zahtevaju poseban nadzor nad radom osiguravajućih društava. U različitim zemljama nadzor vrše različite institucije, a najčešće se radi o kontroli koju vrše državni organi, sudovi, osnivači, osiguranici, profesionalna udruženja osiguravajućih društava i posredno sama šira javnost. U Srbiji nadzor nad radom osiguravajućih društava obavlja Narodna banka Srbije. Svrha nadzora je u krajnjem slučaju obezbeđenje solventnosti i likvidnosti osiguravajućih društava što se postiže insistiranjem na očuvanju ravnopravnosti ugovornih strana, zabrani bogaćenja na račun

110 ● Zoran Jović osiguranja, izbegavanjem elemenata kocke i opklade, obezbeđivanjem zdrave tržišne utakmice, usmeravanjem sredstava osiguranja u interesu nacionalne privrede, planskom zaštitom domaćih osiguravajućih društava od konkurencije inostranih i sl. 5.5.1.3. OSIGURAVAJU A DRUŠTVA NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU Osiguravajuća društva kao institucionalni investitori predstavljaju važan faktor na nansijskom tržištu ekonomski razvijenih zemalja, gde veličina njihove aktive dolazi odmah iza aktive komercijalnih banaka. Finansijski gledano osiguranje predstavlja formiranje novčanih rezervi na taj način što se mnoštvo sitnih premijskih uplata pretvaraju u krupna novčana sredstva (big money-veliki novac), sa prvenstvenim ciljem pružanja sigurnosti i zaštite a potom i formiranja kapitala. Premija osiguranja kao cena osiguranja, predstavlja najznačajniji izvor sredstava osiguravajućih društava. Faktori koji opredeljuju cenu osiguranja su rizik, osigurana suma, dužina trajanja osiguranja, troškovi osiguranja, visina kamatne stope na uložena sredstva osiguranja i sl. Visina premije se zasniva na zakonu velikih brojeva i teoriji verovatnoće i utvrđuje se tarifom koja se određuje na bazi višegodišnjih ostvarenih rezultata, na osnovu aktuarske matematike koja koristi statističke podatke o proteklim i sadašnjim rizicima. Za svoje nesmetano funkcionisanje osiguravajuće društvo mora da poseduje određene fondove kao što su poetni fond solidarnosti, fond preventive, rezerve sigurnosti i matematike rezerve. Cenzus ili početni fond sigurnosti sačinjavaju početni ulozi osnivača akcionarskog društva za osiguranje i kao trajan izvor sredstava predstavljaju sredstva koja se sa najmanje ograničenja u pogledu rokova mogu plasirati, pre svega, u dugoročne hartije od vrednosti kao što su državne obveznice i akcije i u nekretnine. Sredstva fonda preventive služe za sprečavanje i smajivanje šteta i nesrećnih događaja, pa njihov dugoročni plasman nije moguć osim za kupovinu nekretnina čija je namena ostvarivanje neke od preventivnih funkcija. Rezerve sigurnosti se formiraju kod imovinskih osiguranja i predstavljaju neutrošena sredstva tehničke premije imovinskih osiguranja nastala u godinama kada je osiguravajuće društvo pozitivno poslovalo, a služe da u narednom periodu preduprede moguća buduća iznenađenja poput eventualnih katastrofalnih šteta i sl. Ova sredstva se takođe ne mogu dugoročno plasirati, već je njihov plasman ograničen na maksimalno likvidne opcije.


Matematičke rezerve se formiraju kod životnih osiguranja i nastaju usled vremenskog nepodudaranja uplata i isplata tj. plaćanja premija životnog osiguranja unapred i isplata osiguranicima koje se vrše sukcesivno u trenucima kada nastane ostvarenje rizika. Na ovaj način se formiraju obimna dugoročna i trajna sredstva koja se mogu ulagati na nansijskom tržištu, prvenstveno na tržištu kapitala i to u obveznice, akcije, hipotekarne zajmove i nekretnine. Osiguravajuća društva sa sredstvima matematičkih rezervi životnih osiguranja predstavljaju jedan od najsnažnijih učesnika na nansijskom tržištu. Osiguravajuća društva plasiraju svoja novčana sredstva sa ciljem da ostvare dobit najmanje u visini prosečne kamatne stope ostvarene na tržištu kapitala. Plasman može biti usmeren u više pravaca, zavisno od ročne strukture fondova osiguravajućih društava i potrebe da se održi likvidnost u narednom periodu. Otuda plasmani mogu biti kratkoročni – do 12 meseci i dugoročni – preko 12 meseci. Plasmani mogu biti usmereni na kupovinu nekretnina, odobravanje hipotekarnih i drugih zajmova, na kupovinu hartija od vrednosti ili na deponovanje novčanih sredstava kod banaka ili drugih nansijskih organizacija. Imperativ svakog plasmana je obezbeđenje od rizika svojih osiguranika i postizanje što većeg prinosa na plasirana sredstva. Plasmani sredstava društava za osiguranje imovine se znatno razlikuju od plasmana društava za osiguranje života. Društva za osiguranje imovine nemaju toliko stabilan i predvidiv priliv sredstava kao društva za osiguranje života, a pored toga moraju da održavaju znatno višu stopu likvidnosti zbog nemogućnosti tačnog predviđanja nastanka štetnog događaja i isplate velikih suma osiguranicima. Iz ovih razloga društva za osiguranje imovine moraju znaajna sredstva da drže u tzv. visokolikvidnoj aktivi u kojoj znaajno mesto zauzimaju depozitni certikati banaka, komercijalni i blagajniki zapisi i gotovina. Postizanje odgovarajuće stope prinosa na svoje plasmane ova društva postižu prvenstveno plasiranjem sredstava u akcije pri čemu se nastoji obezbediti dvostruka dobit, kroz dividendu kao tekući prihod od akcija i kroz kapitalni dobitak kao rezultat rasta vrednosti akcija i njihove prodaje po višoj tržišnoj ceni od one u momentu kupovine. Struktura portfelja hartija od vrednosti društva za osiguranje života prvenstveno odražava brigu za zaštitu od kreditnog i kamatnog rizika. Pošto raspolažu stabilnim dugoročnim izvorima sredstava ova društva investiraju prevashodno u dugorone obveznice i nekretnine zbog visokog stepena sigurnosti koje nose ti plasmani.

112 ● Zoran Jović Generalno analizirajući ukupni portfelj hartija od vrednosti osiguravajućih društava u zemljama OECD-a može se zaključiti da osiguravajuća društva plasiraju slobodna novčana sredstva više u obveznice nego u akcije i to prvenstveno u državne obveznice, jer obveznice nose manji rizik, mada i manji prinos. Pored toga ulaganje u državne obveznice u pojedinim zemljama nosi izvesno poresko oslobađanje. Značaj osiguravajućih društava kao institucionalnih investitora je višestruk. Obimom poslovanja, ogromnim sredstvima kojima raspolažu i njihovim plasmanom osiguravajuća društva integrišu obeležja svih nansijskih posrednika koji bitno utiču na rad i razvoj nansijskog tržišta i ukupne ekonomije jedne zemlje . Osiguranje smanjuje neizvesnost i pojačava stabilnost nansijskog tržišta, obeštećuje pretrpele gubitke i ublažava efekat bankrotstva a time negativne efekte na proizvodnju, zaposlenost, poreske prihode za državu i sl. Dobrovoljnim penzijskim osiguranjem, osiguranje obezbeđuje sigurnost budućih penzionera, istovremeno stvarajući respektabilan potencijal sredstava za plasiranje na nansijskom tržištu. Osiguranje svojom transformacijom sredstava mnoštva sitnih osiguranika u krupna novčana sredstva postaje bitan mobilizator štednje kojom preko mehanizma nansijskog tržišta podstiče ekonomski rast. Osiguranje svojim procedurama za vrednovanje i transformaciju rizika može pomoći svim ostalim učesnicima na nansijskom tržištu da ekasno upravljaju rizikom. Svojim razrađenim šemama za plasiranje slobodnih novčanih sredstava osiguravajuća društva znatno ekasnije alociraju nansijska sredstva i procenjuju rizike nego što to mogu učiniti individualne štediše. Otuda osiguranje podstiče ekasnu alokaciju kapitala. Osiguranja svojim preventivnim aktivnostima sprečavaju ili redukuju gubitke osiguranika i društva u celini. Osiguranje je neizbežni faktor razvoja međunarodne trgovine, bilo da se radi o različitim vidovima transportnih osiguranja ili osiguranja kredita koji se koriste u međunarodnim plaćanjima kao podsticaj obavljanju međunarodne trgovine. 5.5.1.4. BANKE I OSIGURANJA Poslovi osiguranja, u slučajevima kada se obavljaju kao parabankarski poslovi, predstavljaju važan segment u poslovanju banaka obzirom na stabilnost, ročnost i kvalitet nansijskih sredstava koja poseduju. Značajna


mobilizacija kapitala i redovnost priliva kapitala po osnovu osiguranja imovine i lica predstavljaju izazov za sve učesnike na nansijskom tržištu. Osiguravajuća društva svoja sredstva prevashodno plasiraju u obveznice, akcije i bankarske depozite. Plasman sredstava preko banaka se intenzivnije vrši u odsustvu razvijenog tržišta kapitala. U tranzicionim ekonomijama tržište kapitala je još uvek nedovoljno razvijeno i još izvesno vreme ne može da bude dovoljno duboko da bi obezbedilo visok stepen likvidnosti institucionalnim investitorima, pa je plasman preko banaka za osiguravajuća društva posebno važan u zemljama u tranziciji. Integracijom nansijskih usluga banaka i osiguravajućih društava stvaraju se nansijski konglomerati pod zajedničkom kontrolom poznati pod nazivom bancassurance i univerzalne banke. Pod terminom bancassurance se podrazumevaju merdžeri, akvizicije, joint venture i tržišne alijanse između banaka i osiguravajućih društava. Ovim udruživanjima banke i osiguranja nastoje da smanje svoju osetljivost na sužavanje protnih margina. Banke nastoje da se preusmere sa tradicionalnih kreditnih poslova na usluge kod kojih bi mogle da naplaćuju proviziju, da prodaju usluge osiguravajućih društava, a osiguravajuća društva nastoje da prošire distributivne kanale preko lijalske mreže banaka, da kreiraju nove polise osiguranja i da primaju depozite od svojih osiguranika. U svetu postoje različita iskustva po pitanju funkcionisanja banaka i osiguranja. Postoje primeri gde banke sa osiguravajućim društvima potpisuju ugovore o prodaji osiguranja uz pravo na naknadu. Zatim ima primera da banke i osiguravajuća društva putem zajedničkog ulaganja osnivaju novo osiguravajuće društvo. Ima primera da banke same formiraju osiguravajuće društvo ili da kupuju postojeće osiguravajuće društvo kao i da se vrši spajanje banaka i osiguravajućih društava (merdžeri). Najboji praktični rezultati se postižu u slučajevima kada je banka osnivač sopstvenog osiguravajućeg društva, najčešće u formi holding sistema u kojem osiguravajuće društvo predstavlja jedno od akcionarskih društava u obliku »ćerke« rme koja je ravnopravna sa ostalim »ćerkama« akcionarskim društvima u holdingu. Postoje i obrnuti primeri da velika osiguravajuća društva osnivaju svoje banke ili ih preuzimaju putem merdžera i akvizicija ili sa njima ulaze u strateško partnerstvo.

5.5.2. PENZIONI FONDOVI Rashodi za isplatu penzija su postali veliki teret javnih nansija, pa su iz tog razloga u mnogim zemljama sprovedene ili su u toku reforme pen-

114 ● Zoran Jović zionog osiguranja čiji je cilj da građanima obezbede izvesniju, sigurniju i bezbedniju starost. Rashodi za penzijsko i invalidsko osiguranje dostižu iznose od 10% do 20% društvenog bruto proizvoda skoro svake savremene zemlje, kako onih razvijenih, tako i onih u tranziciji, sa blagom tendencijom rasta uslovljenu delovanjem niza faktora kao što su rast prosečne dužine života, opadanje nataliteta, rast učešća starijih lica u ukupnoj populaciji i pogoršanje odnosa između broja zaposlenih i broja penzionera. Sve to nameće kao neminovnost reformu tradicionalnog penzijskog sistema i novu ulogu penzionih fondova u njemu. Penzioni fond kao jedan od oblika institucionalnih investitora bi mogao da se deniše kao fond posebne vrste, odnosno zasebna imovina bez svojstva pravnog lica, koja se osniva radi prikupljanja novanih sredstava, uplaivanjem doprinosa lanova fonda i ulaganja tih sredstava sa ciljem poveanja vrednosti imovine fonda radi osiguranja isplata penzijskih davanja lanovima tog fonda, ostvarenih u skladu sa zakonom i drugim aktima fonda. 5.5.2.1. REFORMA PENZIJSKOG OSIGURANJA

U svetu postoje dva potvrđena i prihvaćena modela penzijske reforme. Jedan je model penzijske reforme u zemljama OECD-a, a drugi je model koji predlaže Svetska banka. Prema modelu OECD-a, reforma penzijskog osiguranja ima tri pravca delovanja i to na : - smanjenje visine penzija; - smanjenje broja korisnika; - povećanje prihoda. Smanjenje visine penzija se ne sprovodi kroz nominalno smanjenje penzija, već kroz smanjenje odnosa penzija i zarada za buduće korisnike penzija, odnosno kroz smanjenje indeksacije tj. načina usklađivanja penzija za sadašnje korisnike penzija. Vremenski period koji služi kao osnova za utvrđivanje penzije se produžava na ceo radni vek čime se direktno utiče na smanjenje odnosa između penzija i zarada. Pored toga, produžuje se period uplaćivanja doprinosa koji obezbeđuje punu penziju, odnosno produžava se starosna granica za odlazak u penziju. Smanjenom indeksacijom vrši se nepotpuno usklađivanje rasta penzija sa rastom zarada, čime se postepeno smanjuje visina penzija u odnosu na zarade. Smanjenje broja korisnika penzija postiže se povećanjem godina sta-


ža, odnosno povećanjem starosne granice za odlazak u penziju. Pored toga predlaže se ukidanje obaveze odlaska u penziju po navršavanju određenih godina života ili staža i davanje stimulacija za rad i nakon utvrđene starosne granice. Povećanje prihoda je ostvarivo na dva načina i to povećanjem doprinosa na zarade i povećanim učešćem države. Povećanje doprinosa na zarade je ograničeno visinom prosečne protne stope u privredi, a povećanje učešća države je ograničeno mogućnošću povećanja poreza. Model svetske banke predlaže organizovanje mešovitog satava sistema penzijskog osiguranja zasnovanog na tri stuba nansiranja penzija: - I stub: obavezno javno osiguranje tj. tekuće nansiranje na osnovu generacijske solidarnosti; - II stub: obavezno privatno osiguranje tj. obavezni penzioni fondovi zasnovani na obaveznoj kapitaliziranoj štednji; - III stub: dobrovoljno privatno osiguranje tj. dobrovoljni penzioni fondovi zasnovani na dobrovoljnoj kapitaliziranoj štednji. Slika 9

Funkcionisanje tri stuba penzijskog osiguranja po modelu Svetske banke

Obavezni penzioni fondovi na bazi generacijske solidarnosti zasnivaju se na modelu tekućeg nansiranja od strane poslodavaca, a predlaže se smanjenje stope doprinosa i smanjenje odnosa osiguravajućeg faktora i koecijenta zarade na oko 1/3 za puni radni staž. Ovaj model predlaže povećanje starosne granice na 65 godina i minimalni penzijski staž od 20 godina i jednakost penzija za isti radni staž. Prvi stub penzijskog osiguranja se organizuje u okviru države i on starijim osobama daje minimalnu

116 ● Zoran Jović sigurnost i štiti ih od rizika recesije, in acije, niske stope povrata investiranog kapitala i ostalih rizika privatnih penzionih fondova. Organizovanje drugog stuba penzijskog osiguranja kroz obavezne privatne penzione fondove je moguće na pojedinačnoj ili kolektivnoj osnovi pri čemu radnici i poslodavci uplaćuju doprinos fondu. Visina penzije se određuje na osnovu iznosa uplaćenih doprinosa uvećanih za interesnu stopu. U trenutku penzionisanja radnici mogu svoju individualno kapitalizovanu štednju da dobiju ili u obliku rente ili u celini prema ugovorenim rokovima, shodno svom slobodnom opredeljenju. Treći stub penzijskog osiguranja se razlikuje od drugog stuba jedino po tome što je na dobrovoljnoj bazi, a osnovna svrha mu je da pruži veću sigurnost za stare dane, da smanji rizik penzionisanja u javnom sistemu i pruži individualnu mogućnost izbora nivoa penzijske zaštite shodno tekućim nansijskim mogućnostima zaposlenih. 5.5.2.2. NA INI FINANSIRANJA PENZIJSKOG OSIGURANJA Postoji više načina nansiranja kako državnih tako i privatnih penzionih fondova, koji se u praksi ne pojavljuju uvek u čistom obliku već često predstavljaju međusobnu kombinaciju. Postoje dva tipa obezbeenja državnih penzija: univerzalni i proporcionalni. Univerzalnim tipom nacionalnih penzija se obezbeđuje minimalni životni standard svih penzionera metodom uravnilovke u određivanju iznosa penzija. Finansiranje univerzalnih penzija može da se vrši budžetskim transferom ili doprinosima na zarade. Proporcionalni tip nacionalnih penzija obezbeđuje penzionerima isplate zavisno od visine zarade i dužine perioda penzijskog osiguranja. Postoje dva načina nansiranja proporcionalnog obezbeđenja penzija i to po modelu PAYG-pay as you go, tj. modelu tekućeg usklađivanja doprinosa sa prihodima, i po modelu kapitalizacije, funded system, tj. modelu akumuliranja kapitala. Po modelu PAYG, tekuće penzije se nansiraju iz tekućih doprinosa zaposlenih i poslodavaca i u određenom procentu proporcionalno prate zarade. U osnovi ovog modela je i namera da se formira rezervni fond koji bi bio dovoljan da obezbedi isplatu penzija za nekoliko meseci unapred. Sredstva rezervi mogu da se plasiraju na nansijskom tržištu ali samo u nerizične hartije od vrednosti. Praksa, međutim, u mnogim zemljama pokazuje obrnutu stvarnost, da sistem PAYG ne da ne uspeva da obezbedi rezerve u penzionom fondu, već se pojavljuje hroničan decit u nansiranju tekućih penzija iz tekućih prihoda. Decit se pokriva uglav-


nom sunansiranjem države iz budžetskih sredstava ili kreditnim zaduživanjem kod drugih nansijskih institucija. Slika 10

Državni penzioni fond

Modeli nansiranja državnog penzijskog osiguranja

Tip obezbeđenja Način penzija nansiranja Budžetskim Univerzalni transferom Doprinosima na zarade PAYG Proporcionalni Kapitalizacijom

Način povrata

Uravnilovka Proporcionalno zaradi Fondovi utvrđene isplate naknade Fondovi utvrđenih doprinosa

Model akumuliranja kapitala se zasniva na principu štednje i principu kapitalizacije. Budući iznos penzija zavisi od akumulirane visine uplaćene premije (štednje) uvećane za tržišnu interesnu stopu. Način povrata akumulirane imovine može biti kroz fodove utvrđene isplate naknade (system dened benet) ili kroz fondove utvrđenih doprinosa (system dened contribution). Fondovi utvrđene isplate zarade isplaćuju penzije prema unapred utvrđenom procentu nalne ili prosečne zarade a iznos direktno zavisi od dužine trajanja osiguranja i ostvarene zarade po godinama rada. Fondovi utvrđenih doprinosa unapred utvrđuju samo iznos doprinosa, a visina penzija zavisi od tržišne interesne stope na investiranu štednju. Načini nansiranja privatnih penzionih fondova zavise od tipa samih fondova. Postoje različite klasikacije privatnih penzionih fondova, a jedna od najprikladnijih je podela prema kriterijumu osnivača:29 - penzioni fond jednog preduzeća (single company fund), - penzioni fond više preduzeća (multicompany fund), - penzioni fond koji sponzoriše osiguravajuća kompanija (insurance company sponsored fund), - individualni penzijski plan (individual retirement account). 29

Čolak-Mihalik dr Marija, Privatni penzioni fondovi, Jugoslovensko bankarstvo 11-12/2002, Beograd, 2002, str.22.

118 ● Zoran Jović Velike kompanije su u mogućnosti da osnivaju sopstvene penzione fondove čije vođenje i administriranje mogu poveriti bankama ili osiguravajućim kompanijama koje imaju specijalizovane sektore za obavljanje ovakvih poslova, ili mogu oformiti sopstvena investiciona odeljenja za vođenje ovih poslova. U praksi se često sreću zajednički penzioni fondovi tj. penzioni fondovi više preduzeća koji se obično formiraju po granama delatnosti kao npr. građevinarstvo, naftna industrija, rudarstvo, trgovina, transport itd. Ovim penzionim fondovima upravljaju trustovi sastavljeni od predstavnika zaposlenih i poslodavaca kompanija članova zajedničkog penzionog fonda. Ovaj vid penzionih fondova omogućava zaposlenima promenu poslodavca unutar asocijacije, bez ugrožavanja penzijske zaštite. Male i srednje kompanije obično svoju penzijsku štednju poveravaju na upravljanje bankama i osiguravajućim društvima. Finansiranje se može odraditi na dva načina i to kontinuiranom mesečnom kupovinom polisa osiguravajućih kompanija čime se obezbeđuje ksna i garantovana mesečna penzija zaposlenih; i na drugi način jednokratnom kupovinom polise u celosti u trenutku penzionisanja zaposlenih iz sredstava koja su akumulirana po osnovu doprinosa i prihoda koji su ostvareni njihovim investiranjem. Postoji mogućnost opredeljenja i za varijabilne anuitete koji uslovljavaju varijabilni iznos penzija u zavisnosti od investicionih rezultata odnosno vrednosti aktive osiguravajućih kompanija. Sami osiguranici biraju između ksne i varijabilne varijante penzije shodno visini rizika koji su spremni da preuzmu. Individualni penzijski planovi predstavljaju mogućnost otvaranja individualnih penzijskih računa kod osiguravajućih penzionih fondova i predstavljaju mogućnost izbora za svakog pojedinca, a uglavnom ih koriste zaposleni u samostalnim delatnostima. Banke i osiguravajuća društva često formiraju mešovite penzione fondove koji imaju različite investicione ciljeve i portfolio politiku, tako da penzijskim osiguranicima diversikuju rizike i omogućavaju zamenu akcija jednog sa akcijama drugog fonda u zavisnosti od kotiranja tih akcija na nansijskom tržištu. Većina zemalja u kojima su zaživeli privatni penzioni fondovi, poreskom politikom stimuliše ovakav vid rešavanja penzijskih davanja. Prihod namenjen penzijskoj štednji je uglavnom oslobođen poreza ali do izvesnog limita koji se razlikuje od zemlje do zemlje.


5.5.2.3. FUNKCIONISANJE PRIVATNIH PENZIONIH FONDOVA Funkcionisanje privatnih penzionih fondova je utvrđeno zakonskom regulativom pojedinih zemalja. Osnivači privatnih penzionih fondova mogu biti svi subjekti u sistemu jedne države, a obaveza fondova i izabranog menadžmenta je da posluje u skladu sa utvrđenim investicionim ciljevima, i da podnosi izveštaje o ostvarenim rezultatima koji podležu kontroli nadležnih državnih institucija. Organizaciono, privatni penzioni fondovi mogu biti povezani sa institucijama koje su ih osnovale (kompanije, banke, osiguravajuća društva...). Funkcionalno i bilansno ovi fondovi su potpuno samostalne institucije. Institucije pri kojima su fondovi osnovani mogu obavljati tehničke poslove za potrebe fonda i za taj rad naplaćivati proviziju. Funkciju upravljanja privatnim penzionim fondom ima upravni odbor, a aktivom tj. portfoliom penzionog fonda upravlja izabrani tim portfolio menadžera odnosno društvo za upravljanje penzionim fondom. Profesionalni tim portfolio menadžera bira upravni odbor fonda i nansijska institucija ili drugi osnivač fonda. Karakteristika privatnih penzionih fondova je da oni ostvaruju prihode po dva osnova. Prvi, po osnovu uplate doprinosa, a drugi po osnovu prinosa na investirani kapital. Doprinosi se mogu uplaćivati na tri načina. Mogu ih uplaćivati zaposleni u utvrđenom iznosu ili utvrđenom procentu od zarade do nivoa koji ne podleže oporezivanju, a koji se razlikuje od zemlje do zemlje zavisno od zakonske regulative. Doprinose mogu uplaćivati poslodavci kojima se predmetni iznosi tretiraju kao trošak poslovanja, pa su iz tog razloga neoporezivi. Treći je kombinovani način uplate doprinosa pri kome zaposleni i poslodavci međusobnim ugovorom utvrđuju iznos doprinosa koji će uplaćivati i jedni i drugi. Drugi osnov sticanja prihoda privatnih penzionih fondova je prinos ostvaren na tržištu kapitala. Investirani kapital fonda, s jedne strane donosi prinose u vidu dividendi i kamata, a sa druge strane donosi prinose po osnovu povećanja tržišne vrednosti aktive fonda. Pregovorima između poslodavaca i zaposlenih se utvrđuje visina doprinosa za penzione fondove, a pojedinci koji žele veća penziona primanja u budućnosti mogu uplaćivati dodatne doprinose za individualne penzione račune do visine neoporezivog iznosa. Pri kadrovskoj uktuaciji, zaposleni mogu pri promeni poslodavca da dobiju akumulirana sredstva gotovinskom uplatom ili prenosom na penzi-

120 ● Zoran Jović oni fond novog poslodavca ili na individualni penzioni račun kod nekog od penzionih fondova. Investiciona politika penzionih fondova je bitan faktor sticanja poverenja u privatne penzione fondove. Na početku rada penzioni fondovi pristupaju maksimalno oprezno pri plasmanu svojih sredstava i to prvenstveno u one hartije od vrednosti sa višim stepenom sigurnosti i nižim prinosima. Tokom rada penzioni fondovi postepeno vrše diversikaciju plasmana ka projektima i hartijama od vrednosti sa višim stopama prinosa i nešto nižim stepenom sigurnosti koji u svakom slučaju mora ostati na visokom nivou jer ga na to primoravaju i zakonska regulativa i spremnost osiguravajućih kompanija da osiguravaju samo visoko sigurnu aktivu pri njima formiranih penzionih fondova. Većina država spovodi kontrolu rada penzionih fondova preko nadležnih državnih institucija i na taj način stvara prostor za formiranje državnih agencija za osiguranje penzijske štednje građana čime aktivno učestvuju u procesu izgradnje poverenja u sistem privatnih penzionih fondova. Investiciona politika penzionih fondova se zasniva na mobilizaciji dugoročne ugovorne štednje zaposlenih i njenom plasiranju u hartije od vrednosti države i preduzeća i to prvenstveno obveznica države i bonitetnih kompanija, a u državama u kojima je to dozvoljeno i u korporativne akcije. Razlika između investicione politike penzionih i investicionih fondova leži u strožijim zahtevima po pitanju diversikacije plasmana penzionih fondova i ograničavanju investiranja u visoko rizične hartije od vrednosti. Kod penzionih fondova, sigurnost ulaganja je na prvom mestu. Penzioni fond nije klasičan investicioni fond već više jedna vrsta konzervativnog investicionog fonda, sa potpuno konzervativnom investicionom politikom. Zakonska regulativa mnogih zemalja dozvoljava investicije u nisko rizične hartije od vrednosti koje donose niže prihode ali omogućavaju penzionim fondovima sigurnu realizaciju preuzetih obaveza. Razvijene evropske zemlje imaju konzervativnu investicionu politiku penzionih fondova usmerenu više na državne obveznice i obveznice velikih korporacija, dok je investiciona politika Velike Britanije i SAD više usmerena ka tržištu akcija. U Velikoj Britaniji penzionim fondovima pripada vodeće mesto na tržištu akcija a osiguravajućim kompanijama na tržištu korporativnih obveznica. Penzioni fondovi su, polovinom 1980-tih godina, posedovali oko 40% akcija kojima se trgovalo na berzi, a osiguravajuće kompanije oko 18%.30 U SAD privatni penzioni fondovi više od polovine aktive 30

Čolak-Mihalik dr Marija: Privatni penzioni fondovi, Jugoslovensko bankarstvo 11-12/2002, Beograd, 2002.


usmeravaju u akcije a ostatak u državne i korporativne obveznice, i predstavljaju vodećeg institucionalnog investitora na tom tržištu. Korporativne akcije predstavljaju trenutno utrživu aktivu koja u svakom trenutku omogućava prekompoziciju u cilju obezbeđenja planiranih prihoda, pa otuda trend kretanja aktive penzionih fondova u SAD i Velikoj Britaniji ka ovom segmentu. Pozitivni efekti razvoja privatnih penzionih fondova su mnogobrojni a odnose se na: - Jačanje veze između uplaćenih doprinosa i penzija (saznanje zaposlenih da štede za sebe a ne druge uz očekivanje ostvarenja više interesne stope od kamatne stope ili stope rasta zarada), - Stvaranje agregata potražnje za hartijama od vrednosti, stvaranjem velike mase novca na jednom mestu (penzionom fondu), - Razvoj tržišta kapitala, - Stvaranje dugoročnih izvora za nansiranje (najduža ročnost od svih poznatih izvora nansiranja), - Jačanje konkurencije na nansijskom tržištu, podsticanje nansijskih inovacija, modernizaciju tržišta kapitala i njegovu transparentnost i prilagodljivost zahtevima tržišta. Negativni efekti, odnosno potencijalne opasnosti za osiguranike privatnih penzionih fondova leže u mogućem uticaju in acije i recesije, moguće neprenosivosti uloga prilikom promene poslodavca koji ne pripadaju istom penzijskom fondu i mogućnosti naplate poreza u slučaju prevremene isplate penzijske štednje. 5.5.2.4. BANKE I PENZIONI FONDOVI U razvijenim zemljama egzistiraju dva modela stvaranja penzionih depozita stanovništva kod banaka. Jedan je model »štednje za penzije« kojim građani obezbeđuju izvesniju, sigurniju i bezbedniju starost, a u tekućem periodu stvaranja štednih depozita kod banaka dobijaju viši kreditni rejting i mogućnost dobijanja bankarskih kredita i drugih bankarskih usluga iz cross selling bankarske ponude. Radi se o oročenoj štednji sa ugovorenim minimalnim rokom oročavanja i minimalnim iznosom obavezne mesečne štednje. Banka pruža besplatnu nansijsko-konsultantsku uslugu i prima sredstva na oročavanje do trenutka odlaska štediše u penziju. Po odlasku u penziju štediša može da bira jednu od solucija koju mu banka nudi i to da podigne sredstva u punom iznosu, da prenese sredstva na račun rentne štednje sa izborom redovne mesečne isplate kamate ili kamate i glavnice,

122 ● Zoran Jović da se opredeli za aranžmansko ulaganje sredstava ili se odluči na neki vid standardne štednje. U slučaju prekida života vlasnika računa za vreme perioda štednje, račun se gasi i štedni ulog sa ostvarenom kamatom se isplaćuje naslednicima. U tržišnim uslovima preplitanja bankarskih i osiguravajućih poslova nude se nansijski paketi usluga koji ovakvim štedišama nude stambene kredite, polisu osiguranja domaćinstva, usluge posredovanja u prometu nekretninama, što je posebno značajno u zemljama kod kojih nije došlo i u dogledno vreme se ne može očekivati da će doći do potpune saturacije kreditnog i nansijskog tržišta. Po drugom modelu, banke u razvijenim zemljama često vode penzione fondove kompanija. Upravljanje tim fondovima zahteva aktuarsko i specijalističko znanje portfolio menadžmenta, tako da banke svojim kadrovskim potencijalom preuzimaju portfolio menadžment s tim da je svaki penzioni fond bilansno izdvojen. Ugovorom između kompanije i banke se denišu generalni kriterijumi za vođenje investicione politike penzionog fonda. Kako je kod penzionih fondova sigurnost ulaganja na prvom mestu, to se i u zemljama poput SAD-a, u kojima je dozvoljeno ulaganje i u više rizične hartije od vrednosti kao što su akcije, primenjuje pasivna strategija komplesnog portfolia. Pragmatična varijanta pasivne strategije kompleksnog portfolia je strategija indeksnih fondova (index funds) koju korporacije koriste za penzione fondove svojih zaposlenih radnika. U cilju maksimalnog smanjenja netržišnih rizika vrši se diversikacija portfolio strukture, posebno diversikacija akcija koje inače imaju viši rizik nego obveznice. U SAD je prihvćen indeks akcija Standard & Poor 500 koji aproksimativno prikazuje ukupno tržišno kretanje cena akcija na američkom nansijskom tržištu. Diversikovani portfolio sa ovih 500 akcija u svojoj aktivi je zaštićen od netržišnih rizika iz devijacija cena nekih akcija u odnosu na prosek. Praksa je pokazala da se i držanjem 20 do 50 vrsta akcija iz grupe S & P 500 postiže skoro optimalna diversikovana portfolio struktura. Efekti formiranja i upravljanja penzionim fondovima za banke su višestruki i odnose se na : - Formiranje dugoročnih izvora sredstava kroz depozitne poslove, - Razvoj kastodi poslova i ostvarivanje prihoda po osnovu usluga, - Razvoj brokersko dilerskih poslova i ostvarivanje prihoda po tom osnovu, - Mogućnost plasmana dugoročnih hartija od vrednosti, preko tržišta hartija od vrednosti, u cilju pribavljanja adekvatnih izvora nansiranja.


U tranzitornim zemljama razvoj privatnih penzionih fondova zavisi od zakonskog okvira odnosno izmena penzionog zakonodavstva, korekcija strukture penzije, kriterijuma za penzionisanje, penzijskog osnova, metode usklađivanja rasta penzija i zarada, rasta zarada zaposlenih, zainteresovanosti poslodavaca za ovaj oblik osiguranja i stimulacije države za otvaranje i rad privatnih penzionih fondova u vidu umanjenja poreza na dobit korporacija za poslodavca, umanjenja poreza na dohodak građana za zaposlene i garancija države za položena sredstva u penzione fondove.

5.5.3. INVESTICIONI FONDOVI Investicioni fondovi sa svojim društvima za upravljanje investicionim fondovima (investicione kompanije) kao bitne nansijske institucije, predstavljaju još jednog velikog »igraa« na nansijskim tržištima odnosno velikog kolektora mnoštva disperzovanih manjih investicionih uloga i njihovog pretvaranja u velike novane sume (big money). Poslovi investicionih fondova mogu biti i važni parabankarski poslovi putem kojih banke, u uslovima protno orijentisane štednje stanovništva, nastoje da mobilišu značajna nansijska sredstva širokog sloja individualnih investitora pružajući im protnu alternativu klasičnom obliku štednje u bankama, istovremeno držeći pod kontrolom i svojim okriljem značajne transfere sredstava iz banaka prema investicionim fondovima. 5.5.3.1. POJAM I VRSTE INVESTICIONIH FONDOVA Investicioni fondovi su nansijske institucije koje se pored penzionih fondova i osiguravajućih društava svrstavaju u institucionalne investitore, a u uslovima kada rade pod okriljem banaka i u parabankarske nansijske institucije. Njihova osnovna delatnost je pružanje usluga portfolio menadžmenta. Investicioni fondovi emituju vlasnika prava u obliku akcija dok banke emituju dugovna prava, tako da se rizik poslovanja investicionih fondova direktno prenosi na akcionare dok rizik bankarskog poslovanja leži na samoj banci. Investicioni fondovi upravljaju investicijama u hartije od vrednosti tako što u svom poslovanju povlae sredstva manjih individualnih investitora kojima emituju akcije ili potvrde o uešu u nansijskoj aktivi fonda. Tako stvorenu nansijsku aktivu od mnoštva individualnih ulagača investicioni fondovi investiraju na nansijskom tržištu u hartije od vrednosti diversikujui tako investicioni portfolio. O ekasnom investiranju sredstava fonda brine se portfolio menadžment fonda sastavljen od

124 ● Zoran Jović stručnih ljudi – profesionalnih nansijskih menadžera. Akcionari investicionih fondova, srazmerno svom učešću u ukupnim akcijama fonda, učestvuju u podeli prihoda fonda po osnovu prinosa na hartije od vrednosti. U literaturi postoje različite denicije investicionih fondova kao npr: Investicioni fond je skup akcija, obveznica i drugih hartija od vrednosti u vlasništvu grupe investitora kojom upravlja profesionalna investicona kompanija.31 Investicioni fondovi su novi tip nansijskih posrednika čija se suština sastoji u tome da prikupljaju kapital putem prodaje svojih akcija stanovništvu s tim da formirani nansijski potencijal plasiraju u akcije i obveznice preduzeća kao i obveznice države. Prema tome, investicioni fondovi vrše intermedijaciju između domaćinstava kao investitora i preduzeća odnosno države kao emitenta vrednosnih papira.32 Investicioni fondovi ili investicione kompanije su vrsta nansijskih institucija koje povlače sredstva manjih individualnih investitora kojima za uzvrat emituju akcije (shares) ili, ređe, potvrde o učešću u nansijskoj aktivi fonda (units). Tako prikupljena sredstva investicioni fondovi investiraju, na domaćem i/ili međunarodnom nansijskom tržištu, u hartije od vrednosti stvarajući divesikovani investicioni portfolio.33 Može se zaključiti da je suština poslovanja investicionih fondova u zarađivanju novca, raspolaganjem i upravljanjem novcem koji pripada nekom drugom na principima sigurnosti, likvidnosti i protabilnosti sa dugoročnim ciljem ostvarivanja većih prinosa od onih koji se mogu ostvariti po osnovu drugih oblika štednje. Za prvu savremenu investicionu kompaniju se smatra Škotsko-Američka Investiciona kompanija osnovana 1860.godine u Londonu. Krajem 19. i početkom 20. veka otvara se niz investicionih kompanija u Velikoj Britaniji i SAD, koje su uglavnom bile zatvorenog tipa, dok od 30-tih godina 20-tog veka dolazi do značajnog rasta investicionih kompanija otvorenog tipa koje i danas dominiraju u svetskoj ekonomiji. U zavisnosti od aspekta posmatranja investicioni fondovi se mogu podeliti na različite vrste. U zavisnosti od ronosti hartija od vrednosti, investicioni fondovi se mogu podeliti na one koji investiraju na tržištu novca i 31 32 33

Moris K., Siegel A., Dabić S., U obliku novca-vodič kroz hartije od vrednosti, IQ media & hat, Beograd, 1995. Ćirović dr Milutin, Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd, 1995, str 203. Prema: Šoškić dr Dejan, Hartije od vrednosti: upravljanje portfoliom i investicioni fondovi, Ekonomski fakultet, Beograd, 2007, str.250.


one koji investiraju na tržištu kapitala. Na tržištu novca investicioni fondovi investiraju u kratkoročne hartije od vrednosti kao što su kratkoročne obveznice države, državni blagajnički zapisi, depozitni certikati banaka, komercijalni zapisi kompanija i sl. Ovakvi investicioni fondovi se nazivaju i likvidni investicioni fondovi jer ulaganja vrše na rok od 90 do 120 dana u likvidne i niskorizične kratkoročne hartije od vrednosti. Ovi fondovi privlače oprezne investitore jer ih karakteriše sigurnost i viša kamatna stopa od one koja se ostvaruje na štedne uloge. Investicioni fondovi koji investiraju na tržištu kapitala svoj portfolio formiraju uglavnom od hartija od vrednosti sa ksnim prinosima kao što su obveznice države i državnih korporacija, obveznice banaka i korporacija, obveznice lokalnih organa uprave, hipotekarne obveznice, zatim akcije i sl. U zavisnosti od investicione politike, investicioni fondovi se mogu podeliti na one koji investiraju u akcije, one koji investiraju u obveznice, mešovite fondove, fondove novanog tržišta i meunarodne fondove. Ova diferencijacija prema pravcima plasmana vezana je za visinu rizika koju prihvataju individualni investitori odnosno sa visinom očekivanih prinosa. Sledeća lista pokazuje razne tipove investicionih fondova sa karakterističnim plasmanom sredstava:34 - plasman u akcije domaćih kvalitetnih kompanija, - plasman u akcije međunarodnih kompanija, - plasman u akcije kompanija u određenoj zemlji (country funds), - plasman u akcije kompanija određene privredne grane (npr. rudnike zlata), - plasman u akcije kompanija koje su prošle kroz proces stečaja ili im stečaj preti (turnabout funds), - plasman u akcije indeksnih fondova (index funds), npr S & P 500, - plasman u državne obveznice, - plasman u obveznice korporacija visokog kvaliteta, - plasman u obveznice korporacija niskog kvaliteta (junk bonds), - plasman u municipalne obveznice, - plasman u balansirane investicione fondove (akcije i obveznice), - plasman u kratkoročne obveznice novčanog tržišta (money market mutual funds), itd. Individualni investitori biraju onaj tip investicionog fonda koji im najviše odgovara. Investicioni fondovi se međusobno razlikuju najviše po tome 34

Ćirović dr Milutin, Bankarski menadžment, Ekonomski institut, Beograd, 1995, str 213.

126 ● Zoran Jović da li sredstva ulažu u akcije sa varijabilnim prinosom ili u obveznice sa ksnim kamatnim stopama ili u neku od mogućih kombinacija obe varijante. Investicioni fondovi koji ulažu sredstva u akcije kompanija su izloženi velikom riziku, a posebno oni fondovi koji ulažu u slabe kompanije koje prolaze kroz proces restruktuiranja gde visoki rizici sobom nose niske dividende na kratak rok, ali i mogućnost ostvarenja visokih kapitalnih dobitaka. U praksi je najzastupljenija podela na dve vrste investicionih fondova: - investicione fondove Zatvorenog tipa (closed-end funds u SAD ili investment trusts u Velikoj Britaniji.), - investicione fondove Otvorenog tipa (mutual funds u SAD ili unit trusts u Velikoj Britaniji). Zatvoreni investicioni fondovi predstavljaju klasičnu formu akcionarskog društva koje se osniva emisijom akcija i njihovom prodajom na primarnom tržištu akcija putem javne ponude i koje vlasnicima daju sva akcionarska prava. Naziv »zatvoreni« potiče otuda što je unovčavanje akcija moguće jedino na sekundarnom tržištu odnosno na berzama i vanberzanskom tržištu. Otuda je ova vrsta investicionih fondova zastupljenija u zemljama sa razvijenim nansijskim tržištem. Osnovna karakteristika zatvorenih investicionih fondova je ta što kao i svako akcionarsko društvo u sferi realne ekonomije, ne otkupljuje sopstvene akcije od njihovih vlasnika. Individualni investitori mogu da kupuju postojeće akcije zatvorenih investicionih fondova na sekundarnom tržištu (berzama i vanberzanskim tržištima) preko brokera. Na taj način se vrši preraspodela akcija zatvorenog investicionog fonda između starih i novih holdera unutar sektora individualnih investitora. Otvoreni investicioni fond se razlikuje od zatvorenog u tome što vlasnik akcija ovog fonda ima pravo da u svakom momentu proda svoje akcije samom fondu i na taj način povuče svoj uloženi kapital. Otuda obim ovog fonda nije ksiran, već je neprekidno prilagodljiv zahtevima investitora. Ovi fondovi se ne registruju na berzi jer ne postoji potreba za njenom posredničkom ulogom. Kupovne i prodajne transakcije individualnih investitora obavljaju se direktno u kontaktu investitora i otvorenih investicionih fondova. Veća marketabilnost otvorenih investicionih fondova tj. mogućnost da se po potrebi akcije konvertuju u transakcioni novac uticala je da danas dominiraju otvoreni investicioni fondovi nad zatvorenim. Odnos aktiva otvorenih i zatvorenih investicionih fondova u SAD iznosi oko 20:1. U Nemačkoj i pojedinim zemljama Zapadne Evrope postoje samo otvoreni investicioni fondovi. Za zemlje u tranziciji sa mladim i nedovolj-


no razvijenim nansijskim tržištem posebno su pogodni državni investicioni fondovi. Sa aspekta sigurnosti plasmana ovaj fond je najpouzdaniji i najsigurniji. Ovaj fond se obično osniva u formi otvorenog invsticionog fonda sa ciljem da utiče na razvoj tržišta, produbljivanje tržišta i njegov stabilan prosperitet. Investicioni fondovi svojom aktivnošću dospevaju i do vlasnika kapitala koji je po visini zanemariv, kao i do onih vlasnika koji nisu imali priliku da ikada vide akcije a putem investicionog fonda ih mogu kupiti i koristiti prava iz njih. Investicioni fondovi mobilišu znaajan tezaurisani kapital prodajom svojih akcija milionima sitnih investitora koji, prirodno, ne mogu poznavati raznovrsnu ponudu na tržištu, a kupovinom akcija fonda vrše diversikaciju svog plasmana na mnoštvo akcija i obveznica, pa posedovanjem akcija investicionog fonda ustvari posredno poseduju akcije i obveznice mnogih državnih i privatnih institucija. Investicioni fondovi na taj nain dolaze u posed ogromnog iznosa kapitala, tzv. velikog novca, koji preko tržišta plasiraju na najbolji mogui nain vodei rauna o sigurnosti, disperziji rizika, likvidnosti i protabilnosti. Kroz investicione fondove se mogu realizovati i ciljevi socijalne politike u smislu stvaranja uslova za bogaćenje većeg broja malih investitora. Ova mogućnost se postiže izdavanjem jednog dela novoemitovanih akcija, npr. 10-20%,35 koje se mogu prodavati samo određenom sloju investitora, obično pod nešto povoljnijim uslovima ili uz poreske olakšice. Na taj način veliki broj pojedinaca može da uveća svoju imovinu kroz dividendu na akcije fonda i kroz kapitalni dobitak odnosno kroz porast cena akcija fonda na sekundarnom tržištu. 5.5.3.2. ORGANIZACIJA I UPRAVLJANJE INVESTICIONIM FONDOVIMA Osnivači investicionih fondova su najčešće banke, osiguravajuće kompanije i berzanske rme. Ove nansijske institucije se javljaju kao osnivači jednog ili više investicionih fondova istovremeno. U SAD investicione fondove osnivaju svi tipovi pomenutih nansijskih institucija a osnivaju se i potpuno samostalni investicioni fondovi koji zauzimaju sam vrh rang liste najvećih investicionih fondova u SAD. U Evropi investicione fondove osnivaju uglavnom banke. Razlog za dominaciju banaka u osnivanju i 35

Đukić dr Đorđe, Bjelica drVojin, Ristić dr Života, Bankarstvo, Ekonomski fakultet u Beogradu,Beograd, 2003, str.26.

128 ● Zoran Jović operativnom vođenju investicionih fondova leži u činjenici da u novijem periodu dolazi do prelivanja štednje iz bankarskih depozita u investicione fondove uslovljeno činjenicom da i stanovništvo i privreda postaju sve više kamatno svesni. Otuda banke u razvijenim zemljama same osnivaju investicione fondove kako bi držale pod kontrolom značajne transfere sredstava u investicione fondove i njima upravljali. Svaki investicioni fond se organizuje kao posebna kompanija čije je poslovanje bilansno i funkcionalno potpuno odvojeno od poslovanja banke ili druge nansijske institucije – osnivača. Ova razdvojenost je neophodna jer investicioni fondovi posluju po različitim principima u odnosu na svoje osnivače – banke i druge nansijske institucije. Akcionari investicionih fondova ostvaruju dividendu i snose kapitalni dobitak ili gubitak isključivo u zavisnoti od ostvarenih poslovnih rezultata njihovog investicionog fonda, bez obzira na poslovne rezultate nansijske institucije koja je osnivač i vršilac operativnog vođenja investicionog fonda. Investicioni fondovi posluju pod nadzorom regulatornih tela (Komisije za HOV-u Srbiji) sa ciljem zaštite interesa najšireg kruga investitora u fondove. Regulatorni nadzor ne podrazumeva garanciju države već rizik poslovanja snose akcionari investicionih fondova. Akcionari investicionog fonda, na skupštini akcionara, biraju upravni odbor u čiji sastav ulaze predstavnici akcionara i nezavisni članovi. Upravni odbor bira menadžment kompaniju i vrši nadzor nad njenim poslovanjem. Zadatak menadžment kompanije (društva za upravljanje investicionim fondovima), kao specijalizovane institucije, je da vrši upravljanje portfoliom investicionog fonda. Jedna menadžment kompanija može sklopiti više ugovora za upravljanje portfoliom sa više razliitih investicionih fondova. Osim toga menadžment kompanija obavlja niz tehničkih poslova. Rad na marketingu i prodaji novih akcija investicionih fondova je značajan za rast nansijskog potencijala fondova. Organizovanje transakcija između investicionih fondova i njihovih akcionara vrši se preko tzv. transfernih agenata. Realizacija portfolio transakcija investicionih fondova na nansijskom tržištu u cilju obezbeđenja optimalne portfolio strukture vrši se uglavnom preko »trast« departmenta neke banke, prvenstveno banke osnivača investicionog fonda, ukoliko zakonodavstvo neke države nije preciziralo tačno određenu banku ili državnu agenciju preko koje se moraju obavljati svi tehnički poslovi (npr. Depobanka u Nemačkoj). Menadžment kompanija za svoj rad naplauje proviziju koja se ugovorom precizno deniše. Provizija služi za pokrivanje troškova poslovanja investicionog fonda kao što su troškovi portfolio menadžmenta, troškovi transakcija investicionog fonda


na nansijskom tržištu i troškovi marketinga, prvenstveno reklama, koje su presudno značajne kod otvorenih investicionih fondova. Visina provizija se najčešće kreće u intervalu od 0,25% do 1,2% tržišne vrednosti neto aktive investicionog fonda u zavisnosti od vrste investicionog fonda i opredeljene investicione politike. Otvoreni investicioni fondovi imaju znatno više troškove reklama u odnosu na zatvorene investicione fondove pa stoga i više stope provizija. Investicioni fondovi koji ulažu isključivo u akcije naplaćuju više provizije od onih koji ulažu isključivo u obveznice jer je za optimiziranje njihovog portfolia potrebno znatno više analitičkog rada. Menadžment kompanije uglavnom upravljaju sa više investicionih fondova, specične investicione politike i portfolio strukture. One stvaraju tzv. kišobran (umbrella funds) u okviru koga posluju različiti investicioni fondovi i koji omogućava individualnim investitorima da unutar njega menjaju investicioni fond bez plaćanja provizije. Individualnim investitorima se provizije mogu naplaćivati na tri naina i to u momentu kada individualni investitor kupuje akcije investicionog fonda (4-6% max 8,5%), u momentu kada individualni investitor prodaje akcije investicionom fondu ili individualni investitor plaa godišnju proviziju u odreenom procentu u odnosu na prosečnu tržišnu vrednost akcije (1,25%). Investicioni fondovi su obavezni da u godišnjim izveštajima objavljuju način naplate provizije. Svi troškovi poslovanja investicionih fondova moraju biti javni. 5.5.3.3. FUNKCIONISANJE INVESTICIONIH FONDOVA Ekspanzija investicionih fondova je vezana za nastojanje individualnih investitora da povećaju svoju nansijsku aktivu u obliku hartija od vrednosti, ali ne direktnim držanjem tih hartija, već indirektno, posedovanjem akcija investicionih fondova. Akcionari investicionih fondova ostvaruju prihode po osnovu dividendi i kamata na hartije od vrednosti iz portfolia investicionih fondova. Ovi prihodi predstavljaju prosečan prinos diversikovanog investicionog portfolia i izražavaju se kao procenat nabavne cene akcije fonda. Drugi oblik prihoda može da se ostvari putem kapitalne dobiti po osnovu rasta neto vrednosti aktive fonda tj. rasta vrednosti hartija od vrednosti u investicionom portfoliu, što se efektuira kroz prodaju hartija od vrednosti po višoj ceni od nabavne. Investicioni fondovi imaju široke mogućnosti da kombinuju strukturu svojih portfolia, vodeći pri tome računa o principima sigurnosti, likvid-

130 ● Zoran Jović nosti i protabilnosti. U poređenju sa prudencionom kontrolom banaka, osiguravajućih kompanija i penzionih fondova, odgovarajuća kontrola investicionih fondova je znatno blaža. Investicioni fondovi imaju obavezu da informišu svoje klijente o investicionim ciljevima fonda, o rizicima i o troškovima fonda. Pojedine zemlje zakonski odreuju gornje granice investicionih plasmana u jednu vrstu hartija od vrednosti, kako bi se preventivno delovalo u pravcu disperzije rizika. Garancije za zaradu putem plasiranja u akcije investicionih fondova ne postoje. Investicioni fondovi su dužni da informišu postojeće i potencijalne klijente o svojoj investicionoj politici kako bi individualni investitori mogli da procene sve rizike i moguće prinose od ulaganja u fond. Shodno svojim preferencijama i nansijskim mogućnostima, individualni investitori biraju odgovarajući fond, imajući u vidu načelo da sa visinom rizika ide i visina prinosa u istom pravcu. Segment investitiora koji preferira manji rizik, time i manji ali sigurniji prinos, opredeljivaće se za investicione fondove koji ulažu sredstva u obveznice države i obveznice sigurnih kompanija. Segment investitora koji preferira više moguće prinose prihvata i veći rizik i opredeljuje se za investicione fondove koji ulažu sredstva u akcije. I u jednom i u drugom slučaju individualni investitori očekuju da će ostvariti više prinose od onih koje mogu ostvariti na štedne uloge kod banaka. Razlika je u tome što su ulozi kod banaka osigurani a kod investicionih fondova nisu, niti su prinosi ičim garantovani jer zavise isključivo od poslovnog uspeha investicionog fonda, pa je otuda i rizik ulaganja u fondove veći. Generalno gledano svi ulagači u investicione fondove prihvataju određeni nivo rizika, dok oni najkonzervativniji ulagači koji ne prihvataju nikakav stepen rizika preferiraju depozite kod banaka. Informacije o poslovanju i mogućnostima investicionih fondova, zainteresovanim investitorima su dostupne u javnim i besplatnim prospektima i izveštajima o poslovanju investicionih fondova. Prospekt je zvanični dokument preko koga se potencijalni investitori na popularan i razumljiv način upoznaju sa poslovanjem menadžment kompanije. Prospekt se može odnositi na jedan ili više investicionih fondova unutar menadžment kompanije i služi kako za zadovoljenje pravne obaveze o javnosti rada, tako i za marketiranje tržišta. Ukoliko su potencijalni investitori zainteresovani za više detalja o poslovanju investicionog fonda i imaju dodatna pitanja, mogu ih pronaći u izveštajima o dodatnim informacijama poznatih kao Deo B prospekta. Obavezan sadržaj prospekta fonda su dodaci kao što su ime fonda, regulatorni referentni broj fonda, depozitar fonda, revizor fonda, investicioni ciljevi, strategija, rezultati u kapitalu i prihodu sa


upozorenjima o riziku, kontakt osobama u fondu, neto vrednost sredstava po akciji od osnivanja ili najmanje za poslednjih pet godina, naknade i troškovi fonda, struktura menadžmenta, organizacija fonda, kapital fonda, formiranje cena, politika dividendi, poslovanje i informacije koje se daju deoničarima. Dužnost investicionih fondova je da publikuju polugodišnje i godišnje izveštaje, a po svom nahođenju mogu ih publikovati i kvartalno. Godišnji izveštaj fonda sadrži podatke o aktivi i pasivi fonda, prihodima i troškovima, promeni vrednosti i investicijima od zadnjeg izveštaja, distribuciji prihoda investitorima, investicionim transakcijama, portfelju fonda, ciljevima fonda, izveštaj menadžera fonda o rezultatima i perspektivama fonda, promeni neto vrednosti akcija fonda, adresi, pravnom savetniku, posredniku i oditoru fonda. Na osnovu podataka iz prospekta i izveštaja, zainteresovani investitori mogu donositi zaključke i opredeljenja prema onom fondu koji najviše odgovara preferencijama ulagača. Stepen diversikacije investicionog portfolia opredeljuje i nivo rizika i prinosa, jer je činjenica da se cene akcija na kratak rok kreću na nepredvidiv način i mogu se menjati naglo i dramatično (iako se na dugi rok oscilacije uglavnom kompenzuju), pa je na kratak rok moguće izvlačiti visoke prote iz kratkoročnih oscilacija tržišnih cena akcija, ali i rizikovati visoke gubitke. Otuda će investicioni fondovi koji vode aktivni portfolio menadžment i u njima dominiraju plasmani u akcije privlačiti investitore koji preferiraju više prinose i prihvataju veće rizike. Investicioni portfolio sa višim stepenom učešća stabilno prinosnih hartija od vrednosti poput obveznica ili jako diversikovani investicioni portfoliji ukazuju na pasivni portfolio menadžment fonda koji privlači investitore koji preferiraju stabilne, mada niže prinose i prihvataju niži stepen rizika. Dva najznačajnija pokazatelja poslovanja investicionih fondova koja presudno utiču na opredeljenje individualnih investitora za ulaganje u konkretan fond su neto vrednost aktive investicionog fonda i stopa prinosa investicionog fonda. Neto vrednost aktive investicionog fonda po akciji se može izračunati primenom obrasca: tržišna vr. emitovanih akcija obaveze vrednost neto aktive po akciji= -----------------------------------------broj emitovanih akcija U praktičnom primeru pretpostavljenog investicionog fonda to bi značilo da investicioni fond sa 4.000 emitovanih akcija sa tržišnom vrednošću

132 ● Zoran Jović od npr. 70.000.000 dinara i obavezama u iznosu od 10.000.000 dinara ima neto vrednost aktive po akciji u iznosu od 15.000 dinara tj. : neto vrednost 70.000.000 – 10.000.000 aktive po akciji = ------------------------------------- = 15.000 din. 4.000 Stopa prinosa investicionog fonda se dobija kao odnos zbira razlike vrednosti neto aktive investicionog fonda na kraju i na početku perioda, prinosa na kapital i kapitalnog dobitka s jedne i vrednosti neto neto aktive investicionog fonda na početku perioda s druge strane. (VNAt – VNAt-1) + Pt + Dt stopa prinosa = --------------------------------------------------------- x 100 VNAt-1 U simuliranom primeru, ukoliko bi u posmatranom periodu vrednost neto aktive po akciji porasla sa npr. 10 na 10,6 dinara, investicioni fond ostvario prinos od 0,4 dinara po akciji i kapitalni dobitak od 0,2 dinara po akciji, stopa prinosa bi iznosila 12% : (10,6 –10) + 0,4 + 0,2 stopa prinosa = ----------------------------------------- x 100 = 12% 10 Pri proceni performansi investicionog fonda na duži rok, prednost treba dati stopi prinosa koja u sebi sadrži i realizovane kapitalne dohodke, dok neto vrednost aktive po akciji usled konstantne prekompozicije strukture portfolia, realizovanja kapitalnih dobitaka i gubitaka, isplate kapitalnih dobitaka akcionarima koja umanjuje neto vrednost aktive i investicionog fonda umanjuje i njegove performanse u odnosu na kretanje cena akcija fonda. 5.5.3.4. PREDNOSTI I NEDOSTACI ULAGANJA U INVESTICIONE FONDOVE Individualni investitori imaju više opcija ulaganja svojih sredstava kao što su ulaganje u klasični vid štednje u bankama, kombinovani vid štednje i životnog osiguranja pri osiguravajućim kompanijama, direktno investi-


ranje u akcije i obveznice emitenata i posredno investiranje u hartije od vrednosti putem investicionih fondova. Prednosti ulaganja u investicione fondove ogledaju se kroz postizanje portfolio diversikacije, dobijanje profesionalnog portfolio menadžmenta i bolje marketabilnosti nansijske aktive. Portfolio diversikacijom se smanjuju nesistemski rizici dok se sistemski rizici koji proističu iz funkcionisanja nansijskog tržišta ne mogu smanjiti diversikacijom. Investiranjem u akcije investicionog fonda, individualni investitor postaje suvlasnik visoko diversikovane aktive fonda srazmerno obimu uloženih sredstava, odnosno indirektno postaje proporcionalni suvlasnik velike mase raznovrsnih i selekcionisanih hartija od vrednosti u čiji direktni posed, bez ovakve diversikacije, nikada ne bi mogao da dođe, prvenstveno zbog nedovoljnog kapitala i nedovoljnog poznavanja tržišta. Individualni investitori kupovinom akcija investicionog fonda kupuju i stručno znanje profesionalnih portfolio menadžera tzv. know how profesionalnih portfolio menadžera koji upravljaju aktivom investicionog fonda, vrše selekciju hartija od vrednosti, analiziraju tržišne informacije i obavljaju kupoprodajne transakcije u cilju postizanja permanentne optimalne portfolio strukture koja odgovara proklamovanim investicionim ciljevima fonda. Na taj način investicioni fondovi obezbeđuju više prinose od prinosa na oročene štedne depozite, a da se zbog diversikovanosti portfolia i stručnosti menadžmenta, rizik ne povećava u značajnoj meri. Finansijska aktiva do koje se dolazi kupovinom akcija investicionih fondova je marketabilnija nego posedovanje bazičnih vrednosnih papira emitenata. Aktiva otvorenih investicionih fondova je marketabilnija od aktive zatvorenih investicionih fondova. Kod otvorenih investicionih fondova, investitori u svakom momentu mogu da obavljaju transakcije direktno u kontaktu sa fondom, dok se kod zatvorenih investicionih fondova transakcije obavljaju preko brokera na berzama i vanberzanskim tržištima. Pogodnosti investiranja u investicione fondove karakterišu i niži transakcioni troškovi i provizije, jer individualni investitori koriste niže tarife koje važe za velike transakcije, a koje obavljaju fondovi u ime mnogih malih individualnih investitora. Posebna pogodnost je korišenje tzv. kišobrana fondova unutar koga individualni investitori po svojoj želji mogu menjati akcije jednog fonda za akcije bilo kog drugog fonda ispod »kišobrana« bez plaćanja provizije. Na taj način oni bez dodatnih troškova mogu menjati svoje investicione ciljeve i nivoe očekivanih prinosa i rizika uz zadržavanje mobilisanog kapitala unutar asocijacije fondova.

134 ● Zoran Jović Investicioni fondovi obavljaju danas i tradicionalne bakarske poslove kao što su poslovi platnog prometa u zemlji i inostranstvu, izuzev depozitno-kreditnih poslova, predstavljajući snažnu konkurenciju nekamatonosnim ili niskokamatonosnim transakcionim depozitima kod poslovnih banaka. Dostupnost, brzina i jednostavnost kupovine akcija investicionih fondova je velika prednost koja se može ostvariti telefonom, slanjem čeka, posredstvom brokera ili osiguravajućeg agenta. Posebna pogodnost ulaganja putem investicionih fondova u odnosu na direktno ulaganje se ispoljava kod inostranog ulaganja zbog poznavanja domaćeg tržišta i mogućnosti boljih procena. Akcionari investicionih fondova mogu doći i do besplatnih tržišnih analiza i prognoza, poslovnih informacija i saveta. Za tranzitorne zemlje je naročito značajna implementacija rada investicionih fondova putem kojih se mogu mobilisati značajna nansijska sredstva pojedinih slojeva stanovništva, obzirom da mogu pružiti više prinose u odnosu na štedne i oročene depozite kod banaka. Takođe u tranzitornim zemljama, investicioni fondovi mogu da odigraju zapaženu ulogu u procesu transformacije vlasničke strukture u privredi i bankarstvu. Privatizacija putem posedovanja akcija investicionih fondova je pogodna za šire slojeve stanovništva koji nemaju aspiracije da postanu većinski vlasnici niti imaju dovoljno znanja i vremena da prate tekuća zbivanja na nansijskom tržištu. Razvoj investicionih fondova može imati pozitivan efekat na razvoj banaka, jer bi banke mogle da koriste znatno strožije kriterijume investicionih fondova kod plasmana bankarskih zajmova čime bi se smanjili bankarski rizici i povećao stepen naplativosti kredita. Takođe banke mogu udruživati svoj depozitni potencijal sa sredstvima investicionih fondova kod značajnih investicija u protabilne rme. Banke sa svojim investicionim fondovima mogu da utiču na pojačan priliv kapitala iz inostranstva, naročito kapitala ino-rezidenata domaćeg etničkog porekla koji su navikli na funkcionisanje i logiku investicionih fondova u inostranstvu. Prednosti investicionih fondova se potvrđuju i time što su u svetu postali atraktivni za opredeljivanje privatnih penzionih fondova da svoj kapital plasiraju posredstvom pojedinih investicionih fondova. Jedini značajan nedostatak ulaganja u investicione fondove koji bi mogao da se apostrora je viši stepen rizika nego ulaganje u štedne i oročene depozite banaka tj. mogunost ostvarivanja gubitka.


5.6. BERZANSKI POSREDNICI 5.6.1. BERZE I OTC Berze predstavljaju specičan oblik nansijskog tržišta, a istovremeno imaju i pojedine odlike nansijskih institucija sa aspekta načina organizacije, organa i upravljanja. Finansijske berze su visoko organizovana tržišta na kome se okupljaju posebno ovlašćeni učesnici-berzanski posrednici koji povezuju kupce i prodavce novca, deviza i kapitala izraženog u vidu različitih nansijskih instrumenata. Na berzama se trguje listiranim hartijama od vrednosti, gde se obavlja veliki broj različitih osnovnih i specičnih berzanskih poslova koji u suštini predstavljaju zaključene kupoprodajne transakcije koje rezultiraju plaćanjem i isporukom određene aktive tj. nansijskih instrumenata. OTC (Over the Counter Market)-u prevodu prodaja preko šaltera, je tržište na kome se trguje nelistiranim akcijama što je prvi bitan atribut ovih tržišta. OTC tržište je manje rigorozno i manje formalizovano u odnosu na klasično listirano berzansko tržište. Na ovim tržištima se kupoprodaja hartija od vrednosti vrši kroz direktne pregovore ili kroz aukciju, a to mogu biti i tržišta bez mesta trgovanja (npr. Kanadska trgovačka mreža-Canadian Dealing Network). Dakle, neorganizovano tržište je drugi bitan atribut OTC tržišta koji ih razlikuje od berzi. Međutim postoje i OTC tržišta koja su organizovana sa utvrđenim pravilima i sistemom za trgovanje i na taj način poseduju jedan od bitnih atributa berzi-organizovanost i u pogledu organizovanosti takođe predstavljaju berzu. U SAD na taj način funkcioniše OTC tržište kroz privatnu kompaniju koja predstavlja i uređuje polovanje dilera –NASD (The National Association of Securities Dealers), a sistem na kojem se operativno vrše transakcije je elektronski sistem za automatske kotacije poznat kao NASDAQ. Beogradska berza trenutno ima samo četiri listirane kompanije, a sve ostale kompanije čijim se akcijama trguje na Beogradskoj berzi su nelistirane, čime gro akcija zadovoljava jedan bitan atribut berzanskog poslovanja-organizovano tržšte, a samo mali broj akcija (četiri) zadovoljavaju i drugi bitan atribut berzanskog poslovanja-listiranost. Otuda bi se moglo reći da Beogradska berza ima odlike, odnosno u sebi objedinjuje i berzansko i vanberzansko OTC tržište, odnosno da se na lokaciji berze koristi postojeća infrastruktura za organizovanje više tržišta-berzanskog i vanberzanskog OTC tržišta. Berzanski poslovi su i značajni parabankarski poslovi putem kojih banke obavljaju poslove na tržištu kapitala, učestvuju u emisiji i trgovanju

136 ● Zoran Jović hartijama od vrednosti i drugim berzanskim efektima za potrebe svojih komitenata i svojih investicionih i penzionih fondova, vrše sekjuritizaciju i ostvaruju prihode po osnovu provizija i naknada. 5.6.1.1. POJAM I KARAKTERISTIKE BERZANSKIH POSLOVA Sama reč berza potiče od francuske reči »bourse«, što u prevodu znači mesto gde su se susretali trgovci početkom XVI veka. Prve organizovane berze su se pojavile sredinom XVI veka u Londonu i Parizu. U Srbiji rad berzi datira od kraja XIX veka, kada je 1886. godine narodna skupština Kraljevine Srbije prvi put donela zakon o javnim berzama i osnovala Beogradsku berzu koja je počela sa radom 3. januara 1895. godine. Ova berza je bila mešovitog tipa čiji su predmet trgovanja bile razne robe, hartije od vrednosti i različite monete. Danas u Srbiji funkcionišu Beogradska berza i Produktna berza u Novom Sadu. Berze predstavljaju organizovan prostor na kome se obavlja kupovina i prodaja tipiziranih tržišnih materijala po unapred utvrenim pravilima trgovanja izmeu utvrenih uesnika u trgovini. Zavisno od predmeta berzanskog poslovanja, berze mogu biti: • robne ili produktne berze, na kojima se trguje robom, odnosno tržišnim materijalima koji personikuju robu u formi skladišnica; • nansijske berze, na kojima se trguje hartijama od vrednosti; • terminske berze, na kojima se trguje standardizovanim terminskim ugovorima kao što su fjučersi, opcije i svopovi; • novane i devizne berze na kojima se trguje novcem odnosno stranim deviznim sredstvima; • mešovite berze. Berze ne poseduju nikakvu sopstvenu robu, novana i devizna sredstva ili hartije od vrednosti. Berze kao institucije ne kupuju i ne prodaju tržišne materijale koji su predmet berzanskog trgovanja. Berze ne utvruju cene po kojima e se prodavati tržišni materijali. Cene berzanskih tržišnih materijala se odreuju na slobodnoj i otvorenoj aukciji pod uticajem ponude i tražnje u datom vremenu. Trgovanje na berzi obavljaju lanovi berze u odreenom prostoru – sali za trgovanje. Berza kao institucija obezbeđuje podršku procesu trgovine, sigurnost prava i realizaciju obaveza po zaključenim poslovima na redovnim berzanskim sastancima. Dakle, kljuna uloga berze je pružanje logistike podrške procesu trgovanja i obezbeivanje pravne i materijalne sigurnosti


svim uesnicima u tom procesu. Učesnici berzanskog načina trgovanja su zaštićeni od problema koji mogu nastati kao posledica neispunjenja obaveza druge strane učesnika u berzanskom poslu. Akteri berzanskog načina poslovanja su: • kupci tipiziranih tržišnih materijala (hartija od vrednosti, fjučersa, opcija, svopova, novčanih sredstava, deviza, skladišnica i sl.); • prodavci tipiziranih tržišnih materijala; • posrednici (brokeri, dileri, klirinške kuće). Berzanski posrednici koji se na engleskom zovu brokeri, na nemačkom makleri ili senzali a na francuskom courtieri, nastupaju na berzi: • u svoje ime a za račun svojih klijenata – kao komisionari, • u ime i za račun svojih klijenata – kao zastupnici. Brokeri za svoje usluge posredovanja ili savetovanja naplaćuju proviziju po izvršenju berzanske transakcije. Berzanski trgovci koji se u SAD nazivaju dileri, u Engleskoj brokeri ili džoberi a u Nemačkoj hendleri, na berzi nastupaju: • u svoje ime i za svoj račun – kao principali, • u svoje ime a za račun svojih klijenata – kao komisionari, • u ime i za račun svojih klijenata – kao zastupnici. Dileri su najčešće predstavnici banaka i investicionih fondova i predstavljaju eksterne učesnike na berzi. Ukoliko dileri nastupaju kao principali, tada kupuju tržišne materijale u svoje ime i za svoj račun, sa namerom da iste prodaju klijentima i ostvare zaradu (maržu) putem razlike u ceni. Istovremeno dileri su izloženi riziku gubitka u poslu ukoliko tržišne materijale prodaju po nižoj ceni od one cene po kojoj su ih kupili. Klirinške kue predstavljaju posrednika u trgovanju na berzi koje za svoje članove obavljaju poslove kliringa i saldiranja. Kliring predstavlja proces utvrđivanja međusobnih obaveza i potraživanja učesnika berzanske trgovine odnosno proces pripreme za proces saldiranja koji označava sam prenos sredstava u novčanom obliku ili u obliku hartija od vrednosti, sa klirinškog računa jednog na klirinški račun drugog učesnika berzanske trgovine po osnovu berzanske zaključnice o zaključenim poslovima. Klirinška kuća za kupca predstavlja prodavca, a za prodavca kupca po poslovima koji su zaključeni na berzi. Klirinška kuća na taj način ima ulogu garanta za ispunjenje prava i obaveza ugovornih strana – uesnika na berzi koji nastaju momentom zaključenja posla na berzi.

138 ● Zoran Jović Da bi neki subjekat postao član berze mora da ispuni propisane uslove. Svaka berza ima svoje specičnosti, ali su opšti uslovi za sve članove berze sledeći: • posedovanje garancije stručnosti tj. certikata o položenom stručnom ispitu, • posedovanje mesta na berzi koje se plaća putem članarine, • posedovanje dokaza da lice koje radi na berzi nije osuđivano. Berza ima svoje organe kao što su skupština, upravni odbor, direktor berze, nadzorni odbor i komisije berze. 5.6.1.2. VRSTE BERZANSKIH POSLOVA Berzanski poslovi se mogu podeliti na osnovne i specične berzanske poslove. Osnovni berzanski poslovi su: • promptni, kasa ili spot poslovi i • terminski poslovi. Specini terminski berzanski poslovi su: • stelaža • report • fjučers • opcije • svop (swap) poslovi Karakteristika promptnih berzanskih poslova je da se oni obavljaju odmah po zaključenju kupoprodajnog ugovora ili najkasnije u periodu od 3 do 5 radnih dana berze. Kupac je obavezan da novčani iznos odmah doznači prodavcu ili najkasnije do petog radnog od dana zaključivanja ugovora. Istovremeno prodavac ima obavezu da kupcu promptno doznači berzanske efekte na njegov depo-konto ili preda u ruke. Zbog brzine kojom se obavljaju na berzi, promptni poslovi se smatraju nerizičnim poslovima i za kupca i za prodavca. Odlika terminskih berzanskih poslova jeste da se obaveze kupaca i prodavaca ne izvršavaju promptno po zaključenom poslu, već u dužem, unapred određenom vremenskom periodu. Ukoliko se obaveza po berzanskom poslu izvršava u dogovorenom roku na tačno određen dan, onda se radi o bezuslovnom terminskom berzanskom poslu. Ukoliko se obaveza izvršava unutar dogovorenog vremenskog roka, onda je reč o uslovnom terminskom poslu. Kod bezuslovnih terminskih berzanskih poslova ugovorne obaveze


se ne mogu menjati, a kod uslovnih terminskih poslova ugovorne obaveze se mogu menjati, pa čak postoji i mogućnost da kupac ili prodavac odustanu od dogovorenog posla, ukoliko polože dogovorenu premiju kojom nadoknađuju drugoj strani odustajanje i neizvršenje svoje obaveze. Promptni berzanski poslovi se realizuju na efektnim berzama, a terminski berzanski poslovi se izvršavaju na specijalizovanim berzama. Terminski berzanski poslovi se izuzetno mogu izvršavati i na efektnim berzama pod uslovom da se obavljaju u posebnim prostorijama i na posebnim berzanskim sastancima. Terminski berzanski poslovi su složeniji od promptnih. Njih obavljaju dve stranke: besisti i hosisti. Besisti prodaju na utvrđen termin ili na dan unutar termina hartije od vrednosti koje ne poseduju, ali koje će nabaviti pre roka za izmirenje obaveze i to po nižoj ceni od cene utvrđene u kupoprodajnom ugovoru. Hosisti kupuju hartije od vrednosti na utvrđen termin ili na dan unutar termina sa ciljem da ih potom prodaju po višoj ceni nego što je ona koja je utvrđena u kupoprodajnom ugovoru. Stelaža je oblik specičnog terminskog berzanskog posla kojim kupac pri zaključenju kupoprodajnog ugovora unapred plaća proviziju čime stiče pravo prema prodavcu da jedan deo efekata berze preuzme po višem kursu o roku ili da isporuči deo efekata berze po nižem kursu. Stelaža obavezuje kupca da ne ostupi od posla, ali mu daje i mogućnost da izabere jednu od dve ponuđene varijante. Poslovi stelaže se u praksi izražavaju u vidu razlomka kao npr. 100/75, što kupcu daje mogućnost da se u ugovorenom roku izjasni da li će hartije od vrednosti kupiti po kursu od 100 ili će ih prodati po kursu od 75. Od procene donjeg i gornjeg limita kursa zavisi ko će, prodavac ili kupac, ostvariti pozitivne efekte berze. Ukoliko su donji i gornji limit dobro procenjeni i kurs na dan termina padne unutar zone limita, prodavac će ostvariti pozitivne efekte berze. Obrnuto, ako kurs na dan termina padne izvan zone limita, odnosno bude viši od gornjeg limita ili niži od donjeg limita, kupac će ostvariti pozitivne efekte berze. Praktično, to bi značilo da ukoliko je kurs u trenutku zaključenja posla (100/75) iznosio 90 din., a o roku bude npr. 105 din., onda će kupac razliku od 5 din. između prihvaćenog kursa stelaže od 100 din. i povećanog kursa o roku od 105 din. da realizuje kao svoj bruto pozitivan efekat berze koji umanjuje za stelažnu proviziju, nakon čega kupcu ostaje neto pozitivan efekat berze po stelažnom poslu. Realizacija hartija od vrednosti se vrši istovremeno tj. kupac iste hartije od vrednosti koje kupuje po stelažnom kursu od 100 din., istovremeno prodaje trećem licu po važećem kursu u tom momentu od 105 din. i ostvaruje pozitivan efekat od 5 din. Ukoliko kurs u roku padne

140 ● Zoran Jović na npr. 70 din., onda kupac kupuje hartije od vrednosti po ceni od 70 din. ili po mogućstvu i niže od trećeg lica, a prodaje ih istovremeno prodavcu iz stelažnog ugovora po prihvaćenom stelažnom kursu od 75 din. i na taj način zarađuje 5 din. Drugi praktičan primer bi bio u slučaju da pri datoj stelaži 100/75, kurs na dan termina bude npr. 90 din., onda prodavac zarađuje 10 din., kao razliku između 100 i 90 din. tako šo će kupiti hartije od vrednosti od trećeg lica po 90 din. a isporučiti ih stelažnom kupcu po 100 din. ili ako npr. kurs na dan termina bude 80 din., onda će prodavac zaraditi 5 din., kao razliku između 80 i 75 din., jer je kupac dužan da od prodavca o roku ili preuzme hartije od vrednosti po višem kursu od 100 din. ili mu isporuči hartije od vrednosti po nižem kursu od 75 din., koje će prodavac istovremeno prodati trećem licu po trenutno važećem kursu od 80 din. Suština stelaže je da pored sekjuritizacije hartija od vrednosti berzanskim učesnicima, kupcima i prodavcima, omogući i dodatnu zaradu koja zavisi od kvaliteta procene nivoa kursa o roku dospeća, pri čemu se prodavci nadaju da je njihova procena bolja i da će se kurs kretati unutar stelažnog razlomka, a kupci se nadaju da je njihova procena bolja i da će kurs o roku biti izvan limita stelažnog razlomka, tj. viši ili niži od limitnih, te da će im ta procena doneti dodatni izvor prihoda tj. pozitivne efekte berze. Report je specičan terminski berzanski posao pri kome banka privremeno kupuje terminske efekte tj. hartije od vrednosti od vlasnika efekata u cilju produženja ksno utvrđenog termina na koji dospevaju terminske obaveze pomenutih vlasnika. Na taj način vlasnik efekata vrši prolongiranje ksno utvrđenog termina u očekivanju da će u narednom terminu biti veće kursne razlike i veća zarada. Pri opredeljenju za report moraju se uzeti u obzir troškovi premije i reportne kamate koji moraju biti manji od koristi koju report može doneti. Report se zaključuje na kraće rokove, obično od 7 do 90 dana, po višim kamatnim stopama od klasičnih kreditnih, tako da za banke predstavlja atraktivan plasman i sa aspekta roka i sa aspekta visine kamatne stope, a takođe i sa aspekta upravljanja rizicima jer se banka obezbeđuje privremenim vlasništvom nad efektima i izjavom korisnika reporta da će kupiti privremeno prodate efekte banci po istom kupovnom kao što je bio prodajni kurs. Sama procedura reporta se sprovodi na taj način što poslovna banka svom komitentu, koji poseduje berzanske efekte, odobrava kredit uz istovremenu privremenu kupovinu tih efekata odnosno prenos efekata na poslovnu banku. Na taj način banka postaje privremeni vlasnik efe-


kata, s tim da ih o roku na sledeći berzanski termin, može prodati istom komitentu po istom kursu, uz naplatu reportnih troškova i provizije. U slučaju da o sledećem roku kurs efekata dovoljno poraste da stvori prostor i za pokriće troškova reporta i za zaradu korisniku reporta, report je ostvario svoju svrhu postizanja pozitivnih efekata berze. U slučaju loše procene korisnika reporta, pada kursa efekata, nepromenljivosti kursa ili nedovoljnog rasta efekata, korist će imati samo banka kao davalac reportnog kredita, dok će komitent-korisnik reporta zabeležiti negativan efekat berze. Fjuers je oblik terminskog berzanskog poslovanja koji predstavlja visokostandardizovani kupoprodajni ugovor određenih berzanskih efekata, najčešće obveznica, po utvrđenoj ceni ili kursu na dan zaključivanja transakcije, a sa isporukom na tačno utvrđen dan u budućnosti, obično za 1,3,6, ili 12 meseci. Za razliku od forvarda kao klasičnog terminskog ugovora, fjučers ugovori su standardizovani a uslovi i elementi ugovora kao što su vrsta efekata, rok i mesto isporuke, način plaćanja i sl. su utvrđeni na berzi. Bilo da su robni ili nansijski, fjučersi imaju značaj u procesu upravljanja rizikom i savladavanja gepa u nansiranju. Fjučers ugovori se zaključuju na specijalizovanim fjučers bezama. U trenutku sklapanja fjučers ugovora ne vrši se nikakvo plaćanje osim inicijalne marže koja služi kao garancija za preuzete ugovorne obaveze. Kako ne dolazi do prenosa efekata, već se samo stvara pravo i obaveza, dolazi do potencijalnog rizika između kupaca i prodavaca, što nameće potrebu sklapanja ugovora posredstvom klirinške kuće. Kupac i prodavac pojedinačno prenose uslove ugovora na klirinšku kuću koja postaje partner obojma, odnosno kupac za prodavca, a prodavac za kupca. Kupoprodajni ugovori se registruju u klirinškoj kući, s tim da je njihov saldo nula, jer svaki ugovor o kupovini ima i svoj suprotan ugovor o prodaji. Klirinške kuće izbegavaju rizik koji stvaraju različiti kursevi koje diktiraju kupci i prodavci, na taj način što su učesnici obavezni da polože inicijalnu maržu na poseban račun u vidu procentualnog iznosa od nominalne vrednosti fjučers ugovora. Od utvrđenog kursa berzanskih efekata u fjučers ugovorima zavisi da li će i koliku dobit ili gubitak ostvariti kupci odnosno prodavci. Klirinška kuća je obavezna da svakodnevno evidentira iznos dobitka, odnosno gubitka i vrši saldiranje tako što ako se na jednom ugovoru pojavljuje gubitak onda se na drugom protivugovoru pojavljuje dobitak, a saldo odnosa mora ostati neutralan. Ukoliko gubitak prevazilazi iznos uplaćene garancije u vidu inicijalne marže, onda je strana koja je izazvala gubitak dužna da za taj iznos izvrši dodatnu uplatu provizije za pokriće gubitka.

142 ● Zoran Jović Postoje dve vrste učesnika na fjučers berzama, a to su hedžersi (hedgers) i trejdersi (traders) tj. špekulanti. Hedžersi su učesnici koji se žele zaštititi od rizika koji mogu izazvati promene kursa odnosno cena berzanskih efekata i kamatnih stopa. Najčešći hedžersi su banke, izvoznici i akcionarska društva. Trejdersi su učesnici čiji je cilj da ostvare što veći prot na berzi po osnovu špekulativnih poslova i dirigovane promene kursa ili cena na više ili na niže, zavisno od potrebe. Trejdersi dolaze do prota na taj način što gomilaju zalihe onih efekata ili roba za koje procenjuju da će im cene u narednom periodu naglo porasti. Fjučers ugovori mogu biti kratkoročni i dugoročni. Kod kratkoročnih fjučers ugovora se radi o kupovini i prodaji na termin kratkoročnih obveznica, novčanih depozita i sl. Kod dugoročnih fjučers ugovora, predmet kupovine i prodaje na termin su sve vrste berzanskih efekata sa ksnim prihodom, dugoročne obveznice i sl. Suština fjučersa je da je on izvedeni tip hartije od vrednosti kojom kupac i prodavac postižu dogovor o kupoprodaji određenog berzanskog efekta (robe ili nansijskog instrumenta: obveznice, akcije, kamatne stope, tržišnog indeksa i sl.) po utvrđenoj ceni ili kursu na dan zaključivanja ugovora, s tim što će se isporuka i plaćanje obaviti u budućnosti. Fjučers je visokostandardizovan i likvidan ugovor i jedan od osnovnih instrumenata hedžinga na nansijskom tržišu kojim se nastoji da se smanji ili eliminiše rizik u poslovanju. On obezbeđuje prodavce od gubitka usled eventualnog pada prodajne cene berzanskog efekta u narednom periodu, odnosno obezbeđuje kupce od gubitka usled porasta nabavne cene berzanskog efekta u narednom periodu. Opcije su oblik terminskog berzanskog poslovanja u vidu ugovora koji daje pravo, ali ne i obavezu, njegovom imaocu da kupi ili proda određeni berzanski efekat po unapred utvrđenoj ceni realizacije opcije u ugovorenom roku i to svoje pravo može da ostvari svakog radnog dana do isteka opcije. U slučaju da se opcija ne podnese na realizaciju do određenog roka, ona prestaje da bude obaveza prodavca opcije. Opcije mogu biti robne i nansijske. Robne opcije su opcije na zemljište, građevinske objekte, poljoprivredne proizvode i sl., a nansijske opcije su opcije na hartije od vrednosti, opcije na kamatnu stopu, devizne opcije, opcije na berzanske indekse i sl. Kupac opcije je obavezan da plati opcijsku premiju koja predstavlja garanciju za datu opciju. Premija se mora platiti jer kupac ima privilegiju da opciju iskoristi ili neiskoristi u određenom vremenskom periodu, dok prodavac opcije mora postupiti po njegovom zahtevu i na prvi poziv mu prodati određeni berzanski efekat po ugovorenoj


ceni realizacije. Opcijska premija za kupca opcije predstavlja maksimalno mogući gubitak, dok za prodavca opcije ona predstavlja maksimalno mogući dobitak. Karakteristično za opcioni ugovor je to što se pri kupovini i prodaji opcije unapred ugovara opciona cena po kojoj će vlasnik opcije-kupac biti u mogućnosti da kupi berzanske efekte do određenog opcionog roka. Cena opcije pokazuje koliko je opciono tržište spremno u određenom trenutku da plati pravo iz opcije. Cena opcije zavisi od mnogih faktora kao što su cene na tržištu, promptni kurs berzanskih efekata, očekivano kretanje kursa, cena fjučersa i sl. Razlika koja se ostvaruje između opcione i tržišne cene predstavlja promptni berzanski kurs ili stvarnu vrednost opcije. Kurs opcije predstavlja vreme između kupovine opcije i unapred dogovorenog roka njenog dospeća, pri čemu se približavanjem krajnjem roku dospeća, smanjuje vrednost opcije. Kurs opcije je ravan nuli na sam dan isteka opcije, kada se i cena opcije izjednačava sa njenom stvarnom vrednošću. Bez obzira da li se radi o prodajnim (call) ili kupovnim (put) opcijama, kurs opcije zavisi od promptne cene opcije. Opcije za akcije sa stabilnim cenama imaće niži kurs, dok će opcije za akcije sa promenljivim cenama imati viši kurs. Između opcija i fjučersa ima sličnosti i razlika. Oba oblika terminskih berzanskih poslova predstavljaju kupoprodajne ugovore određenih berzanskih efekata po unapred utvrđenoj ceni ili kursu, sa isporukom na tačno određen dan u budućnosti kod fjučersa ili u određenom periodu do ugovorenog roka u budućnosti kod opcija, s tim što se fjučers mora izvršiti, a kod opcije kako i sam naziv govori postoji mogućnost izbora da se opcija izvrši ili neizvrši. Svop poslovi su specični berzanski poslovi putem kojih se vrši zamena jednih berzanskih efekata drugima. Na taj način se postiže promena investicionih ciljeva, promena prosečnog roka dospeća portfolia obveznica, promena kvaliteta hartija od vrednosti i sl. a sve u cilju otklanjanja rizika vezanih za likvidnost i protabilnost. Najzastupljeniji su kamatni i valutni svopovi. Kod kamatnih svopova, dve strane ugovaraju periodičnu međusobnu razmenu kamatnih prihoda, a kod valutnih svopova, dve ugovorne strane obavljaju razmenu valuta uz obavezu da po protoku određenog vremena obave obrnutu transakciju u istom inicijalnom iznosu. Cilj je da se obavi zaštita od deviznog rizika na taj način što se na deviznom tržištu obavlja jednovremena i sa istim partnerom promptna kupovina i terminska prodaja određenog deviznog iznosa, ili obrnuto, promptna prodaja i terminska kupovina deviza. Analogno tome, na tržištu kapitala se vrši raz-

144 ● Zoran Jović menjivanje isplate obaveza između dužnika po osnovu zajmova koji glase na različite valute. Suštinska odlika svake svop transakcije je da se njome između ugovornih strana vrši zamena isplate kamate jednog kvaliteta i jedne vrste za isplatu kamate drugog kvaliteta i druge vrste. Ugovorne strane ne zamenjuju međusobna dugovanja, već se samo vrši zamena isplate kamate po predmetnim dugovima. Ugovorom se utvrđuju datumi međusobne isplate učesnika u svop transakcijama. Na predviđeni dan isplate, prvo se vrši prebijanje kamata, a samo se razlika isplaćuje ugovornoj strani koja ima na to pravo. Banke imaju aktivnu ulogu u obavljanju svop poslova i presudno su uticale na njihov razvoj. Svop poslovi se zaključuju sa bankom i obavljaju se posredstvom banaka. Banka obavlja i tehnički deo posla, izračunava visinu transfera i vrši njegovu isplatu kao posrednik odnosno prodavac svop aranžmana. Svop poslovi se sklapaju obično na period od 3 do 10 godina. Svop poslovi mogu biti kamatni - u funkciji zamene ksne sa uktuirajućom kamatnom stopom u istoj valuti, ili valutni – u funkciji zamene kamatnih stopa u različitim valutama. Kamatnim svopom se ksiraju kamatne stope po određenom dugu na željeni nivo. Motiv za sklapanje kamatnog svopa leži u mogućnosti da se postojeće kamatne stope zamene za neke druge, povoljnije kamatne stope, te da se kredit koristi pod najpovoljnijim uslovima. Banka predstavlja garanta za kvalitetno izvršenje svop posla za šta naplaćuje proviziju koja je relativno niska i kreće se u intervalu od 1/8% do ¼ % na godišnjem nivou od vrednosti isplate. Valutni svop se pojavljuje u više modaliteta i to kao svop u funkciji zamene uktuirajuće sa ksnom kamatnom stopom u različitim valutama, svop u funkciji zamene ksnih kamatnih stopa u različitim valutama i svop u funkciji zamene uktuirajućih kamatnih stopa u različitim valutama. Valutni svopovi su složeniji od kamatnih jer u sebi sadrže elemente rizika koji proističu i iz kamatnih stopa i iz promene kurseva u različitim valutama. Valutni svopovi se realizuju u tri faze. Prvo se vrši inicijalna valutna konverzija osnovnog iznosa svop transakcije, zatim se vrši zamena kamatne svop transakcije i na kraju se vrši ponovna konverzija osnovnog iznosa svop transakcije u prvobitne valute. Svop poslovi obuhvataju i promptne i terminske transakcije. Kod prodajnih svop poslova, vrši se promptna kupovina jedne valute za drugu i terminska prodaja te valute za tu istu drugu valutu. Kod kupovnih svop poslova, vrši se promptna prodaja jedne valute za drugu i terminska kupovina


te valute za tu istu drugu valutu. Kada dve iste ugovorne strane realizuju i promptnu i terminsku kupoprodaju, onda se radi o čistom ili pravom svopu. Ako jedan učesnik zaključi promptnu prodaju određene valute sa drugim učesnikom, a terminsku kupovinu te iste valute sa trećim učesnikom, onda se radi o nečistom ili nepravom svopu. 5.6.1.3. PRINCIPI I NA IN TRGOVANJA NA BERZI Berzanski poslovi su poslovi koji se obavljaju i zaključuju u određenom prostoru, određenom vremenu, sa određenim predmetima kupoprodajeberzanskim efektima. Berzanske poslove obavljaju samo lanovi berze, a posrednike poslove obavljaju posrednici: brokeri, dileri, klirinške kue i sl. Trgovanje na berzi se može odvijati na dva načina i to putem zvaničnih ili nezvaničnih berzanskih sastanaka i putem knjige ponude i tražnje. Berzansko trgovanje putem knjige ponude i tražnje obavlja se preko rukovodioca kotacije. Rukovodilac kotacije u knjigu rukovodioca kotacije upisuje ponudu i tražnju iz tiketa koje mu dostavljaju predstavnici članova berze, a potom informacije unosi u kompjuterski sistem i o sučeljavanju ponude i tražnje obaveštava sve prisutne na berzi. Berzanskim efektima se može trgovati po: • utvrenoj preovlaujuoj ceni, • višestrukoj ceni, • sistemu neprekidnog trgovanja. Berzansko trgovanje sa preovlaujuom cenom se primenjuje kod berzanskih efekata koji imaju veliku razliku između cene ponude i cene tražnje ili kod nedovoljno aktivnih efekata. Po upisivanju ponude i tražnje u knjigu rukovodioca kotacije, rukovodilac utvrđuje preovlađujuću cenu. Svi članovi berze koji istrguju po preovlađujućoj ceni potpisuju zaključnicu. Potom se prelazi na drugi krug kotiranja po istoj tehnologiji i td. Ukoliko je ponuda berzanskih efekata veća od tražnje, onda prioritet prodaje po preovlađujućoj ceni ima član berze koji nudi veću količinu berzanskih efekata. Berzansko trgovanje po višestrukoj ceni se obavlja tako što rukovodilac kotacije ispisuje berzanski efekat kojim se trguje i njegovu početnu cenu koja je u stvari cena poslednje zaključene transakcije na berzi. Članovi berze daju svoju ponudu i tražnju, a rukovodilac kotacije najvišu cenu ponude i najnižu cenu tražnje objavljuje na tabli uz konstantno sučeljavanje ponude i tražnje. U momentu izjednačavanja cena ponude i tražnje se potpisuje

146 ● Zoran Jović zaključnica o trgovini predmetnim berzanskim efektom. Ukoliko po istoj ceni postoji više ponuda i tražnji, prednost se daje ponudi odnosno tražnji koja je prva plasirana, a tek zatim onoj koja je po obimu veća. Ukoliko je više ponuda i tražnji izjednačeno po svim kriterijumima, onda prednost ima ona ponuda ili tražnja koja bude izvučena žrebom-iz šešira. Berzansko trgovanje po sistemu neprekidnog trgovanja se obavlja na taj način što se izvrši grupisanje berzanskih efekata u grupe od najmanje 10 efekata po kriterijumu zajedničkih interesa ili obrta i sl. Odabrane grupe efekata se stavljaju na raspolaganje rukovodiocu kotacije. Trgovanje svakom grupom se vrši ili u odvojenim salama ili u određenim različitim vremenskim priodima. Za svaku grupu se iznosi ponuda i tražnja, a najviša cena ponude i najniža cena tražnje se objavljuju na oglasnoj tabli i konstantno sučeljavaju do zaključenja transakcije. Po završetku trgovanja sa jednom grupom efekata, prelazi se na trgovanje drugom grupom i tako redom sve dok postoji interes za trgovanje efektima na berzi. Institucija koja obezbeuje pravnu i materijalnu sigurnost svih uesnika u procesu trgovine na berzi je klirinška kua, koja za svoje članove obavlja poslove kliringa i saldiranja. U početnim etapama razvoja klirinška kuća predstavlja sastavni organizacioni deo berze, a u kasnijim etapama se može izdvojiti iz sistema berze i poslovati kao odvojeno pravno lice. Postoje dve koncepcije kliringa: amerika i evropska. Američka koncepcija podrazumeva postojanje jedne centralne klirinške kuće i velikog broja nezavisnih klirinških kuća, koje su međusobno povezne u jedinstven sistem. U evropskom sistemu kliringa postoji centralna klirinška kuća, organizovana po principu akcionarskog društva čiji su većinski akcionari berze za koje ova kuća obavlja poslove kliringa i saldiranja. Klirinška kuća pruža sigurnost poslovanju na berzi preuzimanjem rizika na sebe u slučaju da jedna od strana učesnica u berzanskom trgovanju ne ispuni svoje obaveze po zaključenom poslu. Jedinstven sistem kliringa i saldiranja počiva na postojanju čitavog lanca veza i odnosa između berzanskih uesnika: investitora, brokersko – dilerskih kua, berze i klirinške kue. Investitor koji trguje na berzi mora da ima svog brokera. Bez obzira što je odnos investitora i brokera stvar poslovne tajne, broker na berzi trguje u svoje ime i za tuđ račun, kliring berze za sve obaveze terti brokersku kuću koja je izdala nalog na berzi. Otuda brokerske kuće pažljivo posluju sa svojim klijentima – investitorima i od njih zahtevaju polaganje instrumenata obezbeđenja plaćanja u vidu depozita, bankarskih garancija i sl., jer za njihov račun, a u svoje ime moralno i nansijski preuzimaju


sve obaveze i rizike. Klijent – investitor je dužan da u brokerskoj kući otvori depo račun koji se sastoji iz dva dela: jedan za novčana sredstva i drugi za hartije od vrednosti u sopstvenom vlasništvu tj. za svoj imovinski portfolio. Deo koji se odnosi na novčana sredstva može biti u obliku gotovinskog ili marginskog računa, tako da investitor može davati naloge brokeru do iznosa raspoloživih sredstava u slučaju gotovinskog računa ili do iznosa odobrenog brokerskog kredita u slučaju marginskog računa, pri čemu broker preuzima rizik da klijent ne uplati na vreme dodatna novčana sredstva. Nadalje, svaki broker ili diler mora biti lan berze i klirinške kue da bi mogao da izdaje naloge svojih klijenata na berzi. Kao član berze broker – diler mora otvoriti depo račun u klirinškoj kući na koji mora uplatiti propisani minimalni iznos novčanih sredstava (margin account). Na tom računu se pri svakom zaključenom poslu na berzi otvara pozicija i dalje se zadužuje ili odobrava u zavisnosti od promene tržišne cene dotičnog berzanskog efekta kojim se trguje. U slučaju da sredstva na depo računu padnu ispod određenog minimalnog nivoa, klirinška kuća upućuje zahtev za uplatu dodatnog novčanog iznosa do visine minimalnog depozita. Na taj način, lancem veza i odnosa između berzanskih učesnika, obezbeđuje se da u slučaju neispunjenja obaveze jedne ugovorne strane, kliring može drugoj ugovornoj strani da obezbedi realizaciju prava iz predmetnog posla. U slučajevima spot trgovine kliring vodi računa da se u roku do tri dana od dana zaključenja berzanskog posla transferišu novčana sredstva sa depo računa kupca na depo račun prodavca ili da se izvrši imovinski transfer berzanskih efekata između pomenutih računa u okviru kliringa. U slučajevima terminskog trgovanja na berzi kliring obezbeđuje realizaciju prava drugoj ugovornoj strani kroz obezbeđivanje prodaje berzanskih efekata na spot tržištu po tekućoj berzanskoj ceni uz zaduživanje ili odobravanje razlike novčanih sredstava na njegovom depo klirinškom računu do ugovorene cene ili kupovinom berzanskih efekata i njihovom daljom prodajom na tržištu po tekućim cenama uz zaduživanje ili odobravanje razlike novčanih sredstava na depo klirinškom računu do ugovorene cene. To je mehanizam kojim kliring kuća postaje ključni faktor obezbeđenja potpune pravne i materijalne sigurnosti svim berzanskim učesnicima. 5.6.1.4. BANKE KAO BERZANSKI POSREDNICI Banke obavljaju tri grupe nansijskih operacija: regulisanje novčane mase, obavljanje platnog prometa i transfer nansijske štednje. Posredova-

148 ● Zoran Jović nje pri transferu nansijske štednje od sucitnih ka decitnim subjektima svrstava banke u najvažnije berzanske posrednike na nansijskom tržištu. Banke svojim osnovnim funkcijama multiplikacije i prerađivanja novca, imaju sposobnost i privilegiju da proizvode novac i kapital. I na primarnom i na sekundarnom nansijskom tržištu, banke svoju posredničku berzansku ulogu obavljaju na brokersko – dilerski način. U svim zemljama sa razvijenim i savremenim nansijskim tržištem, banke zauzimaju vodeću ulogu u berzanskom segmentu poslovanja, bez obzira o kojim berzanskim efektima je reč. Zavisno od zemlje do zemlje, organizacioni oblici i forme banaka kao berzanskih posrednika se razlikuju. U pojedinim zemljama postoje posebno osnovane specijalizovane banke za berzansko posredovanje. U nekim zemljama se formiraju posebni organizacioni delovi unutar banaka koji se bavi poslovnim operacijama specijalizovanim za rad berzi kao i za druge segmente nansijskog tržišta. I na kraju, u velikom broju zemalja, posebno evropskim, rade banke univerzalnog tipa koje obavljaju sve bankarske transakcije i transakcije na nansijskom tržištu, među kojima i berzanske. Bez obzira na oblike i forme uključivanja banaka u berzanske poslove, ovi poslovi su proizašli kao nužnost i interes komercijalnog bankarstva da se okrene ka tržištima kapitala, da učestvuje u emisiji i trgovanju hartijama od vrednosti i drugim berzanskim efektima, da se okrene investicionom menadžmentu kako zbog potreba svojih komitenata tako i zbog vođenja svojih penzionih i investicionih fondova, a sve to zbog zrelosti i zasićenosti klasičnog – komercijalnog bankarskog tržišta i potrebe osvajanja novih tržišta, sekjuritizacije i proširivanja protnih margina. Banka kao berzanski posrednik dilersko – brokerskog načina trgovanja, može da obavlja: • pasivne bankarske poslove u vidu emisije sopstvenih vlasničkih ili dužničkih hartija od vrednosti, • aktivne bankarske poslove u vidu kupovine i prodaje hartija od vrednosti u okviru sekundarnih rezervi likvidnosti banke ili iz investicionog portfelja banke, • uslužne bankarske poslove tipa brokeraže odnosno posredovanja i komisiona, • sopstvene bankarske poslove poput reporta, opcija, fjučersa, svopova i sl. u okviru trgovačkog portfelja banke. Na primarnom tržištu hartija od vrednosti banke vrše emisiju sopstvenih hartija od vrednosti; preuzimaju emisije drugih emitenata radi dalje prodaje – tzv. poslovi investicionog bankarstva, obavljaju poslove posredovanja


tj. brokeraže na berzi i van nje pri prodaji emisija drugih emitenata; obavljaju kupovinu hartija od vrednosti i njihovo držanje do datuma dospeća. Na sekundarnom tržištu hartija od vrednosti banke obavljaju poslove brokeraže tj. posredovanja u procesu kupoprodaje hartija od vrednosti i drugih berzanskih efekata; kreiraju tržišta za određene hartije od vrednosti i ostvaruju razliku u ceni prilikom njihove kupoprodaje; obavljaju kupovinu ponuđenih hartija od vrednosti sa namerom dalje prodaje i ostvarivanja razlike u ceni; obavljaju kupoprodaju hartija od vrednosti sa ciljem ostvarivanja pozitivnih efekata na razlikama u kamatnim stopama; obavljaju kupovinu hartija od vrednosti i njihovo držanje do datuma dospeća. Pored navedenih, banka može obavljati i mnoge druge poslove vezane za berzansko poslovanje. Banka može da pruža savete u vezi sa berzanskim efektima, može da izrađuje elaborate i odluke o emisiji hartija od vrednosti, elaborate i odluke o otkupu i pripajanju, odnosno reorganizaciji različitih pravnih subjekata, može da obavlja istraživanje tržišta hartija od vrednosti, njihovih cena, kamatnih stopa itd. Banka može da razvija nove bankarske proizvode, usluge i procese, sve poslove konsaltinga tj. davanja saveta i izrade projekata, može da upravlja portfeljom hartija od vrednosti svojih komitenata i td. Praktično banka kao berzanski posrednik dilersko – brokerskog načina poslovanja obavlja čitav niz poslova kao što su prijem naloga klijenata za trgovanje određenim berzanskim efektom, upravljanje nalogom klijenata na berzi i van nje, evidentiranje zaključenih poslova i čuvanje hartija od vrednosti, vodi portfelj hartija od vrednosti klijenta tj. kastodi poslove, pruža savete u vezi emisije i trgovine sa hartijama od vrednosti i dr. U svim navedenim poslovima banka ostvaruje prihode po osnovu provizija i naknada i njeno poslovanje se ne razlikuje od poslovanja specijalizovanih brokerskih i dilerskih kuća na berzi i van nje. Banka na ovaj način ostvaruje koncept nansijskog supermarketa sa ciljem da se klijenti tešnje povežu sa bankom, da se razvije dugoročno poverenje prema banci, da klijent na jednom mestu dobije kompletnu nansijsku ponudu, odnosno da iz banke ne može da izađe nansijski neuslužen.

5.6.2. DILERI I BROKERI Brokerske, dilerske i brokersko-dilerske nansijske institucije su specijalizovani posrednici između ostalih učesnika na berzama i nansijskim tržištima. Ova društva mogu da obavljaju brokerske poslove, dilerske poslove, poslove market mejkera, poslove portfolio menadžera, poslove

150 ● Zoran Jović agenta emisije, pokrovitelja emisije, investicionog savetnika i određene vrste poslova kastodi banke. Banke sve češće koriste dilerske i brokerske poslove kao čisto posredničke dopunske-parabankarske poslove koji se obavljaju na sekundarnom tržištu kapitala. Ovim poslovima banke proširuju svoju delatnost na trgovinu hartijama od vrednosti i nansijskim derivatima, ostvarujući dodatne prihode u vidu provizija kao brokeri i marži i kapitalnih dobitaka kao dileri. 5.6.2.1. POJAM I KARAKTERISTIKE DILERA I BROKERA Svi učesnici na nansijskom tržištu mogu biti u ulozi investitora i u ulozi posrednika. Izuzetak od ovog pravila čine dilersko brokerske institucije, koje se kao savremeni učesnici javljaju u isto posrednikoj ulozi na nansijskom tržištu, preciznije na sekundarnom tržištu kapitala. Brokerske i dilerske rme mogu da budu samostalne, a mogu raditi i u sklopu banaka kao njihovi sektori ili posebni organizacioni delovi, što u novije vreme postaje izrazita tendencija. Ove parabankarske organizacije u sklopu banaka imaju posebnu kapitalnu bazu i odvojene bilanse od glavnih oblika poslovnih aktivnosti banaka. U zavisnosti od načina regulisanja međusobnih odnosa između posrednika, s jedne, i kupaca i prodavaca sa druge strane, na nansijskom tržištu mogu biti uspostavljeni odnosi na : • brokerskim, • dilerskim, • dilersko – brokerskim principima nansijske trgovine i nansijskog posredovanja, koji danas dominira u praksi tržišno razvijenih zemalja. Broker je institucionalno organizovan nansijski posrednik koji kao zastupnik, u tue ime i za tu raun, ili komisiono u svoje ime i za tu raun, spaja poznatog prodavca i poznatog kupca. Za svoju uslugu broker naplaćuje posredničku ili komisionu proviziju – brokeražu. Brokeraža može da se naplati samo od kupca ili samo od prodavca ili po pola od obe strane. Broker je čist posrednik i nema nikakvih tržišnih pozicija, nikakvog poslovnog rizika i materijalne odgovornosti. Broker ima moralnu i profesionalnu odgovornost da se berzanske transakcije uspostavljene njegovim posredstvom u potpunosti izmire između kupaca i prodavaca. Ovaj proces je potpomognut obaveznim procesom kliringa i saldiranja putem klirinških kuća na berzama. Moralna i poslovna odgovornost brokera je jako naglašena u tržišnim privredama i sankcionisana


pravom nadležnog kontrolnog organa da nemoralnom i neprofesionalnom brokeru oduzme dozvolu za rad, bez mogućnosti ponovnog dobijanja ikada. Diler je institucionalno organizovan nansijski posrednik koji u svoje ime i za svoj raun obavlja kupoprodajne poslove na berzi i izvršava i preuzima sva prava i obaveze, rizike i odgovornosti iz ugovorenih poslova. Dileri striktno rade u okviru svojih ovlašćenja i kupoprodajnih limita koji su određeni od strane osnivača i regulatorne i kontrolne vlasti. Diler kupuje berzanske efekte od prodavca za nepoznatog kupca ili samo njemu znanog kupca, odnosno prodaje kupcu kome je nepoznat prodavac. Trgujući na taj način kao nansijski posrednik, diler se suočava sa problemom upravljanja i kontrole njegovom gotovinskom portfolio tržišnom pozicijom koja može u određenom vremenskom preseku biti: • kratka – u slučaju kada ima veći odliv od priliva gotovine; • duga – u slučaju kada ima veći priliv od odliva gotovine; • otvorena, kada je diler više prodao a manje kupio; • zatvorena gotovinska portfolio tržišna pozicija, kada diler nije ni u kratkoj, ni u dugoj, ni u otvorenoj poziciji (izbalansirana pozicija). U zemljama sa razvijenom tržišnom privredom se posebna pažnja posvećuje osnivanju, poslovanju i kontroli dilerskih nansijskih posrednika, kako bi se obezbedilo stabilno funkcionisanje nansijskih tržišta kroz kontrolu i regulisanje načina upravljanja gotovinskim portfolio tržišnim pozicijama dilerskih posrednika. Dilersko – brokerski posrednik je institucionalno organizovan nansijski posrednik koji predstavlja jedinstvo svih pozitivnih i eliminaciju svih negativnih karakteristika dilera i brokera. Danas ova vrsta posrednika predstavlja naješi nain organizovanja nansijskih posrednika na nansijskom tržištu, kojoj regulatorno kontrolna vlast pridaje posebnu pažnju. U savremenim uslovima poslovanja broker sve više postaje diler, a diler sve više broker. Dolazi do poistovećivanja njihove profesije, prvenstveno na području gde su postojale najveće razlike među njima, a to je segment odgovornosti prema klijentu u oblasti preuzimanja i kontrole poslovnog rizika i u oblasti rada sa otvorenim pozicijama. To je omogućeno time što se u savremenim tržišnim uslovima utvrđivanje stepena poslovnog rizika klijenta vrši tržišnom valorizacijom nansijskih proizvoda u postupku koji traje svega par minuta na berzi, umesto konzervativnog načina utvrđivanja stepena poslovnog rizika koji je obavljalo mnogobrojno osoblje nansijskih organizacija u dugom vremenskom periodu. Konzervativni način nije niti može biti ukinut, ali je dobio sekundarni značaj.

152 ● Zoran Jović Novi tržišni uslovi omogućavaju zaštitu od rizika prvenstveno promptnim i terminskim operacijama na nansijskom tržištu. Sekjuritizacija nansijskih transakcija se obavlja prvenstveno hedžingom, a ne zasnivanjem hipoteka, stavljanjem zaloga i uzimanjem drugih instrumenata obezbeđenja od eventualnih rizika. Umesto da određeno potraživanje protestuju i sudski naplaćuju putem naplate garancije, menice, hipoteke, zaloge i sl. dileri i brokeri mogu potraživanje i pre njegovog dospeća da promptno prodaju ili terminski hedžinguju. Nadalje, razlike između dilera i brokera su poništene zahvaljujući novom tržišnom mehanizmu osiguranja od rizika, koji brokeru nalažu obavezu polaganja garantovanog depozita i klirinških premija, i daju mu pravo na ulogu market mejkera, pravo na otvorenu trgovačku proviziju, pravo na davanje avala klijentu, pravo na formiranje i trgovinu sopstvenim portfoliom. Na taj način je proces deregulacije i cenovne konkurencije praktično, formalno i suštinski izjednačio dilere i brokere. Dobra tehnološka opremljenost dilera i brokera čine ih snažnom konkurencijom klasičnom bankarskom sektoru i njegovom depozitno – kreditnom monopolu kao najnetržišnijim oblicima nansijske trgovine. Karakteristika dilersko – brokerskih organizacija je da trgovinu obavljaju isključivo standardizovanim nansijskim proizvodima na promptnom tržištu i standardizovanim nansijskim derivatima na terminskom tržištu. Dilersko – brokerska organizacija se služi isključivo standardizovanim informacijama, od kojih je najznačajnija standardna cena koja ovaj način trgovine čini javnom, multilateralnom, transparentnom, regularnom i regulisanom. Diler – broker radi na potpuno tehnološki opremljenom radnom mestu na kome je moguća sosticirana evidencija, kontrola i izvršenje poslovnih transakcija. Poslovni rizici se tržišno valorizuju i hedžinguju, poslovna komunikacija je javna i multilateralna, a same dilersko brokerske organizacije postaju nadnacionalne i internacionalne. Sistemska regulativa, standardizovana i kodikovana nansijska trgovina i sosticiranost u obavljanju delatnosti čine dilersko – brokerske organizacije jednim od najznačajnijih faktora na nansijskim tržištima najrazvijenijih zemalja sveta.


5.6.2.2. BANKE U VRŠENJU DILERSKO BROKERSKIH POSLOVA Tendencija uključivanja banaka u obavljanje dilerskih i brokerskih poslova, pa i njihova dominacija u obavljanju ovih poslova, leži u neophodnosti da se banke i ovim dopunskim-parabankarskim poslovima odupru konkurenciji na deregulisanom nansijskom tržištu, izvrše sekjuritizaciju svojih plasmana na savremen tržišni način, prošire polje delatnosti kroz trgovinu hartijama od vrednosti i nansijskim derivatima i prošire protne margine. Obavljanjem brokerskih poslova, banke samo tehnički realizuju naloge svojih komitenata vezane za kupovinu ili prodaju berzanskih efekata. Pojedine najkvalitetnije hartije od vrednosti, banke mogu držati u svojoj lijalskoj mreži i neposredno na šalterima obavljati kupoprodajne transakcije sa svojim klijentima. Ukoliko trenutno ne poseduju odgovarajuće hartije od vrednosti, banke mogu preko svoje brokerske službe da izvrše tražene transakcije na vanberzanskom tržištu ili na berzi po tekućim berzanskim cenama. Obavljanjem dilerskih poslova na tržištu kapitala, banke rade u svoje ime i za svoj račun, što podrazumeva da poseduju zalihe određenih vrsta hartija od vrednosti. Posedovanjem vrednosnih papira, banke mogu da preuzmu i ulogu market mejkera, što podrazumeva da u svakom trenutku imaju dvostruke kotacije na berzi. Dvostruka kotacija znači da market mejker, u ovom slučaju banka kao diler, ksira kupovnu i prodajnu cenu za hartije od vrednosti koje poseduje. Market mejker je tada obavezan da izvrši kupovne i prodajne transakcije sa komitentima po tim cenama u okviru odreenih kvota. Dileri imaju slobodu određivanja kupovnih i prodajnih cena hartija od vrednosti i u svakom momentu mogu da izvrše promenu tih cena. Običaj je da za kvalitetnije hartije od vrednosti postoji više market mejkera tako da se tržišna cena formira kroz direktnu konkurenciju više market mejkera. Ovakav dilerski način formiranja cena garantuje kontinuitet tržišta na kome se cene vrednosnih papira kontinuirano menjaju, tako da investitori mogu u svakom trenutku da realizuju kupovne i prodajne naloge. Banke u obavljanju dilerskih i brokerskih poslova ostvaruju zaradu, što je jedan od glavnih motiva uključivanja u ove poslove. Obavljajući poslove brokera, banke ostvaruju zaradu u vidu provizije za izvršene usluge svojim komitentima (brokeraža). Obavljajući poslove dilera, banke ostvaruju zaradu na dva načina. Prvi način zarade je putem razlike u ceni-marže

154 ● Zoran Jović između prodajne i kupovne cene hartija od vrednosti (spread). Drugi način zarade, ali i potencijalnog gubitka, vezan je za kapitalnu dobit/gubitak tj. mogućnost promena cena hartija od vrednosti koje banka kao diler drži na zalihama. Zbog toga je neophodno praćenje prognoza budućih kretanja prinosa i cena berzanskih efekata na tržištu kapitala. Ukoliko se očekuje porast cena određenog vrednosnog papira u neposrednom budućem periodu, banka kao diler će povećati njegove zalihe u svom portfoliu i zauzeti dugu (vlasničku) poziciju. Ukoliko se, naprotiv, očekuje pad cena određenog vrednosnog papira u neposrednom budućem periodu, banka će ih kao diler prodavati i zauzimati kratku poziciju. U ovom slučaju banke kao dileri mogu čak i da spekulišu i da prodaju hartije od vrednosti koje ne poseduju (short sale), računajući da će ih kasnije kupiti po sniženim cenama i tako ostvariti spekulativnu dobit. Svojom dilersko brokerskom funkcijom na berzi, banke mogu da rade i na prikupljanju depozita stanovništva za potrebe svog komercijalnog bankarstva prodajom svojih depozitnih certikata zainteresovanim građanima. Depozitni certikati banaka mogu imati rokove dospeća od nekoliko godina, tako da se brokerskoj funkciji pruža mogućnost stvaranja sekundarnog tržišta za depozitne certikate banaka, koje su predhodno prodali.

5.6.3. KASTODI BANKE Svi poslovi oko voenja, uvanja i staranja o hartijama od vrednosti pripadaju grupi kastodi poslova. Kastodi poslove obavljaju banke i druge nansijske institucije, za šta je potrebno da od nadležnih regulatornih vlasti dobiju saglasnost za obavljanje delatnosti kastodi banke. Kastodi poslovi obuhvataju aktivnosti vođenja računa hartija od vrednosti za račun klijenata, vođenja namenskih novčanih računa klijenata namenjenih kupovini i prodaji hartija od vrednosti, postupanja po nalozima klijenata-vlasnika hartija od vrednosti, aktivnosti transfera novca po osnovu relevantnih ugovora, obavljanje komunikacije sa Centralnim registrom hartija od vrednosti, aktivnosti na kontroli i unosu naloga za preknjižavanje hartija od vrednosti, aktivnosti na kontroli i rasknjižavanju zaključnica sa berzi i svih vanberzanskih ugovora i sl. Kastodi banka zaključuje ugovore o obavljanju kastodi poslova sa klijentima, otvara i vodi račune hartija od vrednosti kod Centralnog registra hartija od vrednosti u ime i za račun klijenata, vrši naplatu potraživanja od izdavalaca po osnovu dospelih hartija od vrednosti, kamata i dividendi za račun klijenata, pruža usluge pozajmljivanja hartija od vrednosti, usluge


obaveštavanja akcionara o godišnjim skupštinama akcionarskih društava i zastupanja akcionara na godišnjim skupštinama, vrši otvaranje i vođenje namenskih novčanih računa klijenata namenjenih kupovini i prodaji hartija od vrednosti, vrši kliring i saldiranje obaveza i potraživanja novčanih sredstava po osnovu zaključenih poslova sa hartijama od vrednosti. Pored toga kastodi banka obavlja i niz kontrolnih aktivnosti kroz kontrolu i unos naloga za preknjižavanje hartija od vrednosti, kontrolu stanja novčanih računa i računa hartija od vrednosti radi pokrića zaključenih poslova sa hartijama od vrednosti, vrši prijem, slanje i verikaciju elektronskih poruka SWIFT formata, vrši rasknjižavanje obaveza i potraživanja klijenata nakon realizovanih naloga i ugovora, rasknjižavanje zaključnica na pojedinačne partije kupaca i prodavaca hartija od vrednosti, odobrava isplatu klijentima, vrši obračun i naplatu tarife kastodi banke, brokerskodilerskih kuća i Centralnog registra od klijenata, formira naloge i vrši knjiženje provizija brokerskih kuća i Centralnog registra. Kastodi banke za svoje usluge naplaćuju provizije i naknade. Provizije se naplaćuju za vođenje računa hartija od vrednosti klijenata i za vođenje novčanih računa namenjenih trgovanju hartijama od vrednosti. Naknade se naplaćuju za prenos prava iz hartija od vrednosti i upis prava trećih lica na hartijama od vrednosti, zatim za poslove naplate potraživanja od izdavaoca po osnovu dospelih hartija od vrednosti, kamata i dividendi za račun zakonitih imalaca tih hartija, za izvršavanje poreskih obaveza zakonitih imalaca hartija od vrednosti, za poslove pozajmljivanja hartija od vrednosti, za poslove obaveštavanja i zastupanja akcionara na skupštinama akcionara, za poslove staranja o ostvarivanju drugih prava koja pripadaju komitentima – zakonitim imaocima hartija od vrednosti i sl. U iznos provizije i naknada koje naplaćuje Kastodi banka nisu uključene provizije berzanskih posrednika, troškovi berze, provizije Centralnog registra hartija od vrednosti i naknade Centralne banke, koje klijent posebno plaća. Kastodi poslovi predstavljaju čisto uslužne nebankarske poslove koje obavljaju registrovane kastodi banke. Ukoliko se obavljaju kao dopunskiparabankarski poslovi, za njihovo obavljanje je potreban poseban organizacioni deo unutar banke koji je tehnički i kadrovski osposobljen za obavljanje poslova kastodi banke, a koji ne mora da zahteva nikakvo dodatno angažovanje sredstava, niti posebne bilansne pozicije, jer može koristiti postojeću bankarsku materijalnu, organizacionu i kadrovsku infrastrukturu. Kastodi poslovi omogućavaju bankama dodatne izvore prihoda bez direktnog ulaganja novčanih sredstava, podižu protabilbnost, iskorišćenost uslužnih kapaciteta i trajnije povezivanje sa klijentima i njihovo vezivanje

156 ● Zoran Jović za banku i njene parabankarske organizacije i u obavljanju čitave lepeze drugih poslova.

5.7. SAVREMENI NEKREDITNI POSLOVI I INSTITUCIJE 5.7.1. LIZING Lizing poslovi predstavljaju tipičan savremeni nekreditni posao koji obavljaju lizing kompanije kao nansijske institucije na nansijskim tržištima. Kada ih banke uključuju u svoju parabankarsku organizacionu strukturu, banke dobijaju mogućnost da posredno prošire područje svojih plasmana i na komitente koji nezadovoljavaju kriterijume za dobijanje bankarskih kredita uz eliminaciju kreditnog rizika, pošto davalac lizinga (parabankarska subsidijarna rma poslovne banke) zadržava pravo svojine nad predmetom lizinga. Ovom aktivnošću banka ostvaruje dodatne prihode kroz kreditne plasmane svojim lizing kompanijama i kroz učešće u njihovom protu ostvarenim kroz lizing provizije. 5.7.1.1. POJAM I KARAKTERISTIKE LIZINGA Reč »lizing« (leasing) potiče od engleske reči »to lease« i kao i brojni angloamerički izrazi (marketing, enginering, factoring, forfaiting, franchising, know-how, joint venture itd.) označava određeni ekonomsko-pravni odnos, a u bukvalnom smislu znači zakupiti, dati u zakup. Smisao lizinga se odslikava u Aristotelovoj tvrdnji da istinsko bogatstvo nije u vlasništvu nad imovinom, već u pravu da se ona koristi. Prema jednom izvoru, lizing je nastao u Egiptu 3.000 godina pre naše ere za vreme vladavine Thinites-a, a naročito za vreme vladavine Menes-a.36 U novijoj istoriji lizing kao oblik nansiranja se vezuje za poslovnu praksu SAD iz 1877. godine kada je američka rma »Bell Telephone« izvodila poslovne operacije slične današnjem lizingu a to su kasnije radile i druge rme poput »United Shou Machinery«, »IBM« i druge. Lizing u današnjem smislu se pojavio pedesetih godina dvadesetog veka u SAD odakle se proširio na druge zemlje sveta, prvenstveno u Evropu i Japan. Tome je 36

M. El. Mokhatar Ben u »Simbioza o lizingu i kreditu za zakup pokretnosti«, navedeno prema Laure M.: L Apport du creditbail aux techniques nancieres, izd. Societe Generale, Paris, 1977. str 3.


naročito doprineo visok stepen razvoja pojedinih industrijskih grana što je povećalo potrebe za kreditiranjem. Razvoju lizinga u SAD odlučujući doprinos dala je skalna politika, olakšicama za učesnike u lizing poslovima. Od 1960. godine u SAD je dozvoljeno i komercijalnim bankama da vrše nansiranje po sistemu lizinga, što je ujedno jedan od prvih zahvata u deregulaciji bankarskog sistema. Razvoju i primeni lizinga doprinela je i elastičnost anglo-saksonskog prava koje dozvoljava upotrebu novih oblika ugovaranja ako takvo ugovaranje nije u izričitoj suprotnosti sa prinudnim propisima. Tada su osnovane velike lizing organizacije koje posluju u Evropi i Japanu i po celom svetu, kao što su »Lease Club«, »Credit Union«, »Multi Lease« itd. Tada je lizing počeo da se prenosi i u ex Jugoslaviju, uzimanjem u zakup elektronskih računara. Inače prvi ugovor o lizingu na teritoriji bivše Jugoslavije datira iz perioda od 1911. do 1942. između industrije obuće Peko i austrijskih i nemačkih proizvođača mašina za obućarsku industriju (Oesterreichische Vereinigte Schuhmaschinen Gesellschaft GmbH i Deutsche Vereinigte Schuhmaschinen Gesellschaft GmbH). Dinamika razvoja i primene lizinga u svim zemljama je usko povezana sa zakonskom regulativom koja daje pravni okvir za razvoj ove delatnosti. U uslovima kada su investiciona sredstva pravnih subjekata ograničena, nemogućnost investiranja u osnovna sredstva dovodi do relativnog i apsolutnog zaostajanja, pada produktivnosti i sniženja nansijskih efekata. Lizing aktivnosti, uspostavljanjem zakupnog odnosa sa proizvođačem opreme ili imaocima sredstava koji ih privremeno ne koriste, omogućavaju korišćenje savremenih tehničkih sredstava uz ispoljavanje svih pozitivnih efekata koje ta primena donosi. Lizing se u teoriji različito deniše, pa se uopšteno može reći da lizing predstavlja poslove davanja pod zakup na profesionalnu upotrebu opreme, sprava-alatki, ili pokretnih i nepokretnih dobara kupljenih radi iznajmljivanja od strane organizacija koje ostaju njihovi vlasnici, s tim da se zakupcu daje pravo da pribavi deo ili celokupna pomenuta dobra po odgovarajuoj ceni, uzimajui u obzir uplate izvršene na ime zakupnine. Razlika izmeu lizinga i zakupa je u tome što se pri kupovini opreme ili trajnih potrošnih dobara od proizvođača ili trgovca javljaju specijalizovana lizing društva koja istu ustupaju primaocu na upotrebu i korišenje uz nadoknadu. Upravo to interpoliranje unansijera u klasini zakupni odnos daje poseban peat odnosima izmeu proizvoaa i njihovih poslovnih partnera koji mogu nabaviti njihovu opremu i onda kada nemaju sopstve-

158 ● Zoran Jović nog kapitala ili ne mogu da dobiju bankarski kredit. Takav trostrani pravni odnos naziva se nansijski lizing. Na snažan razvoj lizinga u svetu37 uticao je niz okolnosti i privrednih faktora. Najvažnija među njima je svakako promena u shvatanjima privrednika da vlasništvo nije osnovna i najvažnija kategorija savremene proizvodnje i prometa. U savremenoj privredi je mnogo važnija pravna mogućnost korišćenja investicionih dobara nego vlasništvo nad njima. Otuda je svrha lizinga da se brzo i ekasno alociraju savremena sredstva za rad u decitarna područja. Osnovne karakteristike lizing aktivnosti ogledaju se u konstantnom rastu vrednosti objekata i opreme koje su predmet lizinga. U strukturi lizing poslovanja najčešće je prisutna investiciona oprema, kompletna postrojenja, pa i fabrike, a u tome sve više oprema sa specičnim tehničko-tehnološkim karakteristikama. Prisutna je tendencija sve većeg uključivanja poslovnog bankarstva u lizing poslove kroz specijalizovane lizing rme ili kroz formiranje svojih sopstvenih lizing kompanija. Lizing transakcije su postala vrlo značajna stavka nacionalnih ekonomija. To je uslovilo da su eksperti UNIDROIT-a, međunarodnog instituta za unikaciju privatnog prava u Rimu, punih 14 godina (od 1974. do 1988. g.) radili na tekstu multilateralne konvencije o međunarodnom nansijskom lizingu koja je doneta na Diplomatskoj konferenciji iz 1988. u Otavi u Kanadi pod nazivom »The Unidroit Convention on International Financial Leasing, done at Otava on May 28. 1988.« . Na toj diplomatskoj konferenciji doneta je i Konvencija o međunarodnom faktoringu. Ugovorom o lizingu pravno ili zičko lice, umesto da kupi mašine, kompjutere, aparate, uređaje, vozila i drugu vrstu opreme i plati odmah ukupnu cenu, obraća se proizvođaču te opreme ili specijalizovanom preduzeću za tu vrstu poslova tj. lizing preduzeću, da mu pomenutu opremu da u zakup (lizing) za određeni vremenski period u kome će mu korisnik opreme plaćati ugovoreni iznos u određenim vremenskim razmacima, s tim da se stiče samo pravo korišćenja sredstava do utvrđenog roka ili eventualnog njihovog otkupa. 5.7.1.2. VRSTE LIZINGA U poslovnoj praksi postoje različite klasikacije lizinga zavisno od kriterijuma koji se uzimaju prilikom njihove podele. 37

Procenjuje se da je 16% ukupne nabavke kapitalne opreme u SAD nansirano putem lizinga.


Svaki lizing može biti direktni i indirektni. Kod direktnog lizinga, davalac lizinga je istovremeno i proizvođač opreme. Primalac lizinga uzima opremu u zakup direktno od proizvođača koji istovremeno nansira zakup. Nakon zaključenja ugovora o lizingu, proizvođač ostaje vlasnik opreme koja je predmet korišćenja iz ugovora o lizingu, pošto je on istovremeno i davalac lizinga. Kako u direktnom lizingu učestvuju samo dve strane, proizvođač opreme i primalac, to se ova vrsta lizinga često u literaturi označava i kao proizvođački lizing, kojim proizvođači zadovoljavaju trenutne potrebe tržišta i plasiraju dodatne usluge i nove proizvode na tržište, a često preuzimaju i obavezu servisiranja i isporuke rezervnih delova. Indirektni lizing ili lizing u užem smislu jeste pravi lizing u kome učestvuju tri strane: proizvođač tj. isporuilac opreme, zatim nansijer tj. lizing društvo kao davalac lizinga i primalac lizinga koji je zainteresovan za korišćenje predmeta lizinga. Davalac lizinga se osniva kao nansijska institucija ili kao privredno društvo. Po zakonu o nansijskom lizingu davaoci lizinga se osnivaju kao privredna društva. Primalac lizinga po odredbama čl.11 istog zakona je pravno ili zičko lice na koga davalac lizinga prenosi ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Isporučilac predmeta lizinga u smislu odredaba čl.12 pomenutog zakona, je pravno ili zičko lice koje na davaoca lizinga prenosi pravo svojine na predmetu lizinga, radi njegove predaje primaocu lizinga na držanje i korišćenje, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Dakle u indirektnom lizingu zakupodavac tj. specijalizovana nansijska institucija (lizing kompanija) kupuje opremu od proizvođača na zahtev zakupca i istu daje u zakup kupcu pod određenim uslovima. U ovom trostranom pravnom poslu centralno mesto pripada davaocu lizinga pri čemu se sklapaju dva ugovora. Posao lizinga se realizuje na taj način što primalac lizinga prezentuje davaocu lizinga specikaciju opreme i bira isporučioca. Na osnovu toga davalac lizinga zaključuje (1) ugovor o kupovini sa izabranim isporučiocem u skladu sa lizing (2) ugovorom koji je zaključen ili će biti zaključen sa primaocem lizinga uz znanje isporučioca tj. prodavca opreme. Pravo svojine u ovom slučaju stiče davalac lizinga. Isporučilac opreme, po nalogu lizing preduzeća, iz praktičnih razloga, najčešće isporučuje opremu direktno primaocu lizinga. Prema dužini perioda zakupa razlikuju se: kratkoroni lizing, gde zakup može da traje od nekoliko časova do 3 godine, srednjoroni lizing sa rokom od 3do 7 godina i dugoroni lizing sa rokom preko 7 godina. U zavisnosti od mogunosti otkazivanja lizinga u toku ugovorenog zakupa razlikuju se operativni i nansijski lizing.

160 ● Zoran Jović Operativni lizing označava kratkoročni lizing ugovor kod koga se ne ugovara čvrsti i neotkazni rok zakupa već samo otkazni rokovi u okviru kojih se oprema može vratiti zakupodavcu. Ugovorne strane imaju pravo da otkažu ugovor u svako vreme prema uslovima koji su u njima navedeni. Trajanje ovog ugovora je uvek kraće od uobičajenog ekonomskog veka investicione opreme koja je predmet ugovora, a naknada koju plaća primalac lizinga je uvek manja od vrednosti opreme. Davalac lizinga snosi rizik zastarelosti i gubitka opreme, plaća osiguranje, takse i troškove licenci, održavanja i servisiranja. Sve to davalac lizinga uračunava primaocu kroz rate lizing naknade. Operativni lizing je tzv. non-full-pay-out ugovor, odnosno ugovor preostale knjigovodstvene vrednosti zbog toga što davalac lizinga iz naknade koju plaća primalac za vreme trajanja ugovora može amortizovati samo deo svojih investicionih troškova. Kod nansijskog lizinga zakupac ne može otkazati ugovor o zakupu unutar tzv. baznog perioda, a to može uraditi jedino zakonodavac ukoliko se zakupac ne pridržava ugovornih obaveza, prvenstveno plaćanja zakupnine. Vreme trajanja nansijskog lizinga redovno odgovara uobičajenom vremenu korišćenja opreme koja je predmet ugovora. Bitna karakteristika ove vrste lizinga je da zakupodavac ne pruža nikakve druge usluge sem nansiranja zakupa, dok primalac snosi sve troškove i rizike opreme uzete u lizing koje inače snosi davalac kod operativnog lizinga. Takođe je bitno da zakupodavac nastoji da po isteku ugovorenog roka zakupa prenese vlasništvo nad opremom zakupcu. Za razliku od operativnog, nansijski lizing je po datim karakteristikima full-pay-out ugovor kod kojeg je ukupan iznos ugovorene naknade koju u ratama plaća primalac redovno veći od nabavne cene predmeta ugovora, tako da davalac može amortizovati svoje investicione troškove. Razlike između nansijskog i operativnog lizinga sastoje se u tome što nansijski lizing predstavlja nansiranje kupovine, a operativni nansiranje korišenja predmeta lizinga i što kod nansijskog lizinga postoji imovinski rizik, tj. rizik propasti ili oštećenja predmeta lizinga, koji snosi korisnik lizinga, dok je kod operativnog taj rizik na davaocu lizinga. Prema vrsti ugovornih obaveza po isteku ugovora o lizingu razlikuju se terminski lizing, revolving (obnovljivi) lizing, kupovni lizing i lizing sa opcijom kupovine. Kod terminskog lizinga rok zakupa je precizno utvrđen i nakon isteka roka, oprema se obavezno vraća davaocu lizinga. Kod revolving lizinga se izričito ugovara da će po isteku baznog perioda zakupa, zakup biti obnovljen. Najčešće se kod ove vrste lizinga ugovara i obaveza davaoca lizinga da opremu zameni savremenijim modelom.


Kupovni lizing predviđa ugovaranje izričite obaveze korisnika lizinga da kupi opremu koja se daje u lizing po isteku ugovorenog perioda. Kod lizinga sa opcijom kupovine izričito se precizira da će oprema koja je predmet lizinga biti kupljena od strane korisnika lizinga u toku ili na kraju ugovorenog perioda, mada ima gledišta da se time daje samo opcija (pravo ali ne i obaveza) kupovine. Prema vrsti ugovorenih obaveza u pogledu održavanja opreme date u lizing postoji neto i bruto lizing. Kod neto lizinga davalac lizinga ne preuzima nikakve obaveze u pogledu održavanja, popravke, servisiranja opreme i slično. Kod bruto lizinga davalac lizinga preuzima obavezu da vrši servisiranje, popravke, remont, održavanje, osiguranje opreme za vreme trajanja zakupa, snabdevanje rezervnim delovima, obuku kadrova i slično. Za ove dodatne poslove korisnik lizinga plaća određenu naknadu koja može biti uključena u ugovor o lizingu ili predmet posebnog ugovora. Prema vrsti opreme koja se daje u lizing moguća je podela na lizing pojedinane opreme i lizing kompletnih postrojenja, mada se ovde može govoriti i o lizingu pokretnih i nepokretnih stvari. Predmet lizinga je obično nova oprema, mada to može biti i polovna odnosno korišćena oprema, s tim što ona mora biti upotrebljiva odnosno da nije predhodnim korišćenjem u potpunosti amortizovana, tako da ne može biti predmet lizinga. Kada se davalac i korisnik lizinga nalaze u istoj zemlji tada se radi o domaem lizingu, a kada se nalaze u različitim zemljama, tada se radi o meunarodnom lizingu. Prema poreklu lizing dobra može se govoriti o uvoznom lizingu ili izvoznom lizingu. U međunarodnoj praksi postoji i specična vrsta lizinga tzv. »Sale and Lease Back« gde vlasnik određenog investicionog dobra isto prodaje lizing kompaniji pa ga potom uzima pod određenim uslovima u zakup. Nekada najvišu građevinu na svetu, Empire State Building, u Njujorku je 1961. god. prodao vlasnik i odmah uzeo natrag u zakup po osnovu lizinga na 114 godina. Postoji i »Blanket Leasing« u kome se davalac lizinga obavezuje da će primaocu lizinga nabaviti i dati u zakup određeno investiciono dobro u okviru prethodno utvrđenog maksimalnog iznosa. Početkom 1960-ih godina u SAD se razvila posebna vrsta lizinga poznata kao »Leveraged Leasing«. Ona je izrasla iz potrebe prakse za nansiranjem skupe pokretne investicione opreme i velikih projekata čiji ekonomski vek može trajati i preko 30 godina. Ova poslovna operacija uključuje najmanje tri učesnika: primaoca lizinga, davaoca tj. lizing društvo i kreditora na dugi rok (long-term lender). Davalac lizinga postaje vla-

162 ● Zoran Jović snik opreme osiguravajući samo 20 - 40% potrebnog iznosa za nabavku opreme. Ostatak kapitala on obezbeđuje kreditom od jedne ili više institucija kao što su banke, osiguravajuća društva i dr. Kredit se osigurava prvim lienom (rst lien) na objektu lizinga, prenošenjem – ustupanjem, odnosno cesijom lizinga i cesijom anuiteta lizing naknade. Kredit se, dakle, pokriva cenom lizinga. Od svih pomenutih vrsta lizinga, nansijski lizing, posebno onaj u trostranom odnosu, je privukao najveću pažnju strane doktrine i zakonodavstva, pa se i međunarodna UNIDROIT konvencija odnosi isključivo na ovu vrstu lizinga. Polazeći od te činjenice i Zakon o nansijskom lizingu donet 27.05.2003. god. u Srbiji se odnosi na ovakvu vrstu lizinga. Kao učesnici u lizing aktivnostima uglavnom se pojavljuju: davalac lizinga, primalac lizinga i isporučilac (proizvođač) predmeta lizinga. Davalac lizinga je specijalizovana organizacija koja ustupa određene stvari tj. opremu na korišćenje uz odgovarajuću naknadu. Primalac lizinga je organizacija koja uzima na korišćenje opremu na određeno vreme plaćajući ugovorenu naknadu u ratama. Isporuilac predmeta lizinga – opreme može biti i davalac lizinga kod tzv. direktnog lizinga, ali može biti i organizacija ili lice koje posredno učestvuje u lizing ugovoru. Primalac lizinga u skladu sa svojim potrebama uglavnom sam bira opremu kod proizvođača, a potom se obraća lizing preduzeću tj. davaocu lizinga koji tu opremu kupuje od proizvođača-isporučioca i putem lizinga je ustupa korisniku. Sama isporuka ugovorene opreme po pravilu se vrši neposredno primaocu lizinga od strane proizvođača. U poslovima uvoznog i izvoznog lizinga, veoma je važan oslonac davaoca lizinga na svoju poslovnu banku ovlašćenu za obavljanje poslova sa inostranstvom koja će mu obezbediti bankarsku garanciju, pružiti uslugu platnog prometa i aktivno pomoći u procesu prikupljanja i odabira pristiglih ponuda kao i izbora načina nansiranja nabavke opreme (gotovinom, kreditom, zakupom i td.). Bez obzira da li se radi o domaćem ili međunarodnom lizingu, davalac lizinga (lizing kompanija) će nastojati da se renansira kod neke od nansijskih institucija (npr. faktoring organizacije) koja će najčešće pristupiti otkupu potraživanja po osnovu plaćanja dospele zakupnine (naknade) i to najčešće uz diskont celokupnog iznosa ili dela ugovorene naknade. Davalac lizinga prema toj nansijskoj organizaciji uglavnom ostaje u čvrstoj obavezi sve dok primalac lizinga ne ispuni ugovorom utvrđene obaveze.


5.7.1.3. TROŠKOVI LIZINGA Ukupni troškovi lizinga se sastoje iz osnovnih i sporednih troškova. Osnovni troškovi se izražavaju kroz zakupninu u vidu naknade za korišćenje opreme, obavljanje pojedinih funkcija i preuzimanje poslovnih rizika. Primalac lizinga ovu zakupninu plaća davaocu lizinga u ugovorenim terminima koji mogu biti na mesečnom, tromesečnom, šestomesečnom ili godišnjem nivou. Davalac lizinga na sebe preuzima: . funkciju nansiranja, pošto kupuje opremu od isporučioca i isplaćuje je odjednom, a uložena sredstva vraća kroz duži vremenski period, . brojne poslovne rizike, kao što su: rizik nansiranja, komercijalne i nekomercijalne rizike, rizik valutnih promena, tehničko-tehnološkog zastarevanja opreme i potpune neupotrebljivosti po isteku zakupa, rizik oštećenja ili gubitka opreme i slično, . funkciju pružanja usluga servisiranja, održavanja, obuke kadrova i slično, ukoliko su navedene stavke predmet ugovora o lizingu. Prema tome, davalac lizinga u zakupninu uključuje sve troškove koji proističu iz obavljanja pojedinih funkcija i preuzimanja rizika, dodajući na taj iznos i određenu stopu dobiti tj. svoju zaradu. To znači da se struktura troškova zakupnine sastoji od: troškova amortizacije, osnovnih troškova nansiranja, premije za rizike ili samoosiguranje, poreske dažbine koje plaa davalac lizinga, troškova za obavljanje raznih usluga ukoliko su iste predmet lizing ugovora, i dobiti davaoca lizinga. Sporedni troškovi lizinga su vezani za nabavku i korišćenje opreme kao što su troškovi transporta i montaže opreme, troškovi osiguranja, carine i drugih dažbina, održavanja i servisiranja opreme i slično. Sporedni troškovi lizinga se uglavnom plaćaju posebno mada postoji i mogućnost uključenja ovih troškova u iznos zakupnine ukoliko se ta opcija predvidi lizing ugovorom. Tarifu (iznos) zakupnine opredeljuju i postojeći propisi zemlje o režimu amortizacije opreme, propisi o poreskim dažbinama, rok zakupa kao i procena razvoja na srednjoročnom tržištu kapitala. Napred navedene standardne lizing tarife u praksi mogu biti modikovane delovanjem različitih faktora kao što su bonitet primaoca lizinga, obim i vrsta garancija plaćanja, obim posla, vrsta opreme, rok zakupa, mogućnost obnavljanja zakupa ili prodaje po isteku zakupa i sl. Sve to dokazuje da ne postoje jedinstvene tarife zakupa i da je svaka lizing kalkulacija prilagodljiva konkretnom slučaju u zavisnosti od delujućih faktora modikacije.

164 ● Zoran Jović Lizing kompanije uglavnom imaju metodološki razrađene sisteme kalkulacija. Po pravilu se kalkulacija cene koštanja lizinga poredi sa kalkulacijom kupovine na kredit na određeni rok, sa avansom, kreditiranim delom vrednosti opreme, troškovima po osnovu kamate i drugim troškovima obrade i puštanja kredita. Nakon utvrđivanja cene kredita i lizinga, vrši se utvrđivanje novčanog toka tj. priliva i odliva sredstava koja ova dva vida nansiranja imaju. Upravo cash ow analiza može doneti prednost lizingu kao skupljoj alternativi u odnosu na klasični vid kreditiranja kao troškovno jeftinijoj varijanti nansiranja. 5.7.1.4. RAZVOJ LIZINGA Lizing kao značajna privredna delatnost počinje snažno da se razvija pedesetih godina XX veka. Tada se javljaju specijalizovana lizing društva koja nansiraju zakup skupe investicione opreme tako što je kupuju od proizvođača ili trgovaca a zatim je ustupaju primaocu na upotrebu i korišćenje. Upravo to interpoliranje nansijera u klasični zakupni odnos određuje lizing kao poseban odnos između proizvođača i njihovih poslovnih partnera koji mogu nabaviti njihovu opremu i onda kada nemaju sopstvenog kapitala ili ne mogu da dobiju bankarski kredit. Prvo lizing društvo u SAD je osnovano 1952. godine pod nazivom United States Leasing Corporation u San Francisku. Danas je to najveća lizing kompanija u SAD koja se bavi lizingom raznovrsne opreme, od sitnog inventara do turbomlaznih aviona. Procenjuje se da se 16% ukupne nabavke kapitalne opreme u SAD nansira putem lizinga38 preko 300 lizing društava. U Velikoj Britaniji je 1960. godine osnovana britanska alijacija pomenute američke lizing korporacije pod nazivom Mercantile Credit Co., a zatim se osniva više nezavisnih lizing društava kao i posebnih banaka i nansijskih institucija koje se bave lizingom kao što su Merchant Banks i Finance Houses.U Nemačkoj je prvo lizing društvo osnovano 1962.godine u Diseldorfu iz koga je kasnije preseljenjem u Frankfurt i spajanjem sa drugim manjim lizing kompanijama nastalo danas najveće lizing društvo investicione opreme – Deutsche Leasing AG. U Nemačkoj danas deluje više od 200 lizing društava i mnoge strane lizing kompanije. Oko 40% ugovora zaključuju lizing društva a ostalo je proizvođački lizing.39 38 39

UNIDROIT, Report on the Contract of Leasing, str. 2. Budimir Stakić, Milan Stamatović, Finansijski lizing i Lizing, Fakultet za nansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2003. str.15.


Za razliku od američke i britanske prakse gde lizing podržavaju skalne i obračunske prednosti, u Nemačkoj se ugovori o nansijskom lizingu tretiraju na skalnom planu kao prodaja u svim slučajevima gde osnovno vreme ugovora prelazi 90% normalnog ekonomskog veka upotrebljivosti objekata ugovora. Isto se tako tretiraju i oni ugovori u kojima se osnovno vreme njihovog trajanja kreće od 40% normalnog ekonomskog veka opreme, a primalac ima pravo opcije kupovine ili produženja lizinga po nižoj ceni od vrednosti na tržištu u vreme otuđenja. U ovakvim slučajevima primalac lizinga se smatra ekonomskim vlasnikom kojem se poresko-pravno pripisuje predmet ugovora. Zbog toga je lizing u Nemačkoj izgubio svoju glavnu skalnu atraktivnost, pa se forma nansijskog lizinga izbegava, a praksa je stvorila drugu generaciju ugovora o lizingu ili ugovora preostale knjigovodstvene vrednosti, tzv. non-pay-out lizing, kod koga se nansirano dobro ne mora amortizovati kroz osnovno neotkazivo vreme trajanja ugovora, a strogi skalni režim se izbegava i ugovornim formularima koji ne sadrže opciju kupovine u korist primaoca. Na taj način se izbegava poreska regulativa po kojoj se davalac lizinga smatra ekonomskim vlasnikom dobra pod uslovom da se osnovno vreme ugovora kreće od 40%-90% njegovog uobičajenog ekonomskog veka, a preko toga ekonomskim vlasnikom se smatra primalac. U Austriji su prva lizing društva osnovana 1963.godine. Dominira lizing opreme sa godišnjom stopom rasta između 30 i 60 % i lizing motornih vozila sa godišnjim rastom i do 100%. Lizing nekretnina nije postigao očekivani značaj zbog velikih poreskih nesigurnosti. Takođe u razvoju je cross-border leasing za koga ima interesovanja, naročito u Istočnoj Evropi. Nastanak lizinga u Francuskoj se vezuje za 1962.godinu. Najpoznatija lizing društva su: Lo cafrance, Bail-equipment i Concorde Finance sva tri iz Pariza a osnivači su banke, osiguravajuća društva i industrijska preduzeća. Predmet lizinga su najčešće pokretnosti a zatim i nekretnine u industriji, trgovini i poljoprivredi. Poreske olakšice, mogućnost dobijanja investicione opreme uz početno ulaganje u iznosu od samo jednog mesečnog anuiteta lizing naknade i ostale prednosti lizinga u odnosu na postojeće metode nansiranja uticali su da je ovaj način nansuiranja postigao istu relativnu vrednost u francuskoj ekonomiji za godinu dana koju je postigao u SAD za 10 godina. U Belgiji su 1962. i 1963. godine banke osnovale prva lizing društva od kojih su najveća Locabel SA, Fidisco SA i Eurolease SA, sva tri sa sedištem u Briselu. Prvo se razvijao lizing pokretnosti a u novije vreme i lizing nekretnina.

166 ● Zoran Jović U Italiji se lizing pojavio 1963. godine, a razvoj je doživeo tek posle 1970. godine. I u ovoj zemlji lizing je počeo u domenu nansiranja pokretnosti a razvoj nastavio sa nansiranjem nekretnina. U Švajcarskoj je lizing praksa počela 1964. godine, nešto kasnije nego u drugim zemljama Evrope. Prvo lizing društvo, Industrie-Leasing AG, osnovano je u Cirihu na inicijativu velikih švajcarskih banaka. Na razvoj lizinga u Švajcarskoj pozitivno je uticalo dobro razvijeno bankarsko nansiranje, posebno raznovrsni oblici kredita koje mogu uzimati davaoci lizinga i stimulativno poresko zakonodavstvo koje omogućava brzu amortizaciju novih mašina koja se priznaje kao odbitna stavka pri obračunavanju poreza koje je lizing društvo dužno da plaća. Negativne uticaje stvaraju određeni skalni problemi vezani za činjenicu postojanja 26 autonomnih kantonalnih skalnih administracija i još federalne poreske administracije, kao i činjenica da ne postoji nijedna zakonska odredba koja bi se odnosila specijalno na regulisanje lizinga. Sa gotovo istim razlozima i pod sličnim okolnostima, lizing je našao plodno tlo i u ostalim zemljama Zapadne Evrope kao što su Holandija, Danska, Finska, Švedska, Španija. Polako ali sigurno lizing se razvija u zemljama Istočne Evrope. U mnogim zemljama su osnovana posebna lizing preduzeća koja se bave lizingom industrijske opreme ( Rusija, Češka, Slovačka, Mađarska, Bugarska, Rumunija i Poljska ). Perspektiva za poslove lizinga je vrlo dobra u svim zemljama sveta. Japan, Australija, Kanada i Kina su zemlje sa veoma bogatom lizing praksom a ova savremena tehnika nansiranja se sve više razvija u Indiji, Egiptu, Južnoj Koreji, Nigeriji, Senegalu i Zairu. Lizing kompanije pojedinih zemalja osnivaju svoja udruženja koja se povezuju u šire oblike integracije kroz međunarodna profesionalna udruženja u kojima ostvaruju zajedničke interese. Poznata su sledeća udruženja: Leaseurope – federacija udruženja lizing kompanija iz 15 zemalja Evrope sa sedištem u Briselu, Bank Ameri Lease – udruženje na području SAD sa sedištem u San Francisku, Felalease – federacija lizing društava na području Latinske Amerike sa sedištem u Sao Paolu. Počeci lizing prakse u našoj zemlji datiraju iz 1972.godine u domenu tzv. pasivnih lizing poslova putem kojih se uvozi oprema od inostranog davaoca, najčešće priozvođača ili trgovca. Takvi poslovi su se odvijali u dvostranom odnosu kao direktni međunarodni lizing. Za takve poslove je bila potrebna integracija proizvođača opreme, banaka i trgovinskih preduzeća radi obezbeđivanja potrebnog kapitala za nansiranje i renansiranje i odgovarajuća poslovna saradnja sa zainteresovanim inostranim poslo-


vnim partnerima. Predmet ugovora uglavnom su bile razne vrste opreme, kao na primer, mašine za elektronsku obradu podataka, železnički vagoni, kontejneri, avioni i dr. Od 1973. godine do 1976. godine pomenuti oblik lizinga se odvijao u relativno povoljnom carinskom režimu, jer je primenom instituta privremenog uvoza bilo moguće vratiti opremu inostranom davaocu i dobiti nazad deponovane iznose obezbeđenja carinskih dažbina. U slučaju kada je ugovor sadržavao opciju kupovine u korist primaoca, primenjivao se režim redovnog uvoza kao da se radilo o kupovini tj. prodaji opreme. Carinskim zakonom iz 1976. godine nestaju pogodnosti privremenog uvoza, jer je uveden nepovoljniji carinski režim po kome je primalac lizinga mogao tražiti vraćanje razlike carinskih dažbina obračunatih prema vrednosti opreme u vreme uvoza i vrednosti opreme na dan vraćanja u inostranstvo, pri čemu se vrednost opreme umanjivala za 20% na ime istrošenosti za svaku godinu korišćenja. Na taj način, posle pet godina korišćenja opreme prestajalo je pravo na vraćanje carine i drugih uvoznih dažbina, bez obzira na to da li se oprema vraćala u inostranstvo ili ne. Što je duže vreme korišćenja lizinga, vraćao se manji iznos carine, a za lizing koji traje pet godina ovaj carinski režim nije pružao nikakve pogodnosti, primenjujući se i na ugovore o lizingu koji nisu sadržavali opciju kupovine. Carina se u ovim slučajevima plaćala za korišćenje opreme. Za ugovore sa klauzulom o opciji kupovine važili su carinski propisi o uvezenoj robi. U novije vreme u našoj praksi su realizovani uglavnom ugovori o nansijskom lizingu sa opcijom kupovine u toku ili po isteku ugovorenog perioda: aviona, vagona, građevinskih dizalica, tekstilnih mašina, a u slučajevima uvoza kompjutera koristio se operativni lizing sa obavezom davaoca lizinga u pogledu održavanja i servisiranja opreme. 5.7.1.5. PREDNOSTI I NEDOSTACI LIZINGA Lizing nudi nansijske i druge mogućnosti korišćenja najsavremenije tehnologije bez angažovanja sopstvenog kapitala ili bankarskih kredita. Lizing omogućava 100% angažovanje tuđih sredstava i ne zahteva plaćanja avansa kao kod kupovine na kredit, time doprinosi povećanju likvidnosti i stvara mogućnost da se raspoloživa sredstva usmere u druge protabilne aktivnosti sa ciljem postizanja pozitivnih nansijskih efekata. Nabavkom opreme putem lizinga, primalac lizinga ne umanjuje svoju kreditnu sposobnost, jer lizing nije kredit, a nabavka opreme putem ope-

168 ● Zoran Jović rativnog lizinga se evidentira vanbilansno, tako da se on može kreditno zaduživati za druge investicione projekte. Ugovorena lizing naknada najčešće ima karakter troška i nadoknađuje se iz ostvarenog prihoda tj. stvara uslove za korišćenje najsavremenije opreme uz plaćanje zakupa novčanim sredstvima ostvarenim upotrebom zakupljenih sredstava. Na taj način lizingom može da se ostvari viši nivo zaposlenosti, otkloniti »usko grlo« u procesu proizvodnje i uz to ostvariti veći nansijski efekti tj. nova akumulacija za buduće investicije. Amortizacija predmeta lizinga se vodi u poslovnim knjigama primaoca lizinga. U slučaju stečaja primaoca lizinga, davalac ima pravo na izdvajanje predmeta lizinga, putem izlučnog prava, iz stečajne mase primaoca lizinga. U mnogim zemljama primalac lizinga može koristiti određene olakšice koje mu pružaju poreski, carinski i drugi propisi. Naknada po osnovu lizinga u bilansu preduzeća ima tretman rashoda – operativnih tekućih troškova na koje se ne plaća porez tj. troškova koji umanjuju osnovicu primaoca lizinga za oporezivanje. Pored toga, u slučaju uvezene opreme, primalac lizinga uglavnom plaća alikvotni deo carine i drugih uvoznih dažbina na kraju zakupa ili sukcesivno u intervalima usaglašenim sa zakupninom, što je prednost u odnosu na klasičnu kupovinu pri kojoj se carinske i druge uvozne dažbine plaćaju u celini i odjedanput. Procedura u vezi sa lizing aktivnostima je jednostavnija i brža u odnosu na aktivnosti banke kod odobrenja i puštanja kredita. Lizing omogućava primaocu lizinga da uskladi dinamiku plaćanja lizing naknade sa predviđenim prilivom sredstava po osnovu realizacije roba i usluga proizvedenih opremom uzetom na lizing i na taj način poboljša svoj cash- ow. Nabavkom opreme putem lizinga smanjuje se rizik korišćenja tehnološki zastarele opreme i nedovoljnog korišćenja kapaciteta, kao i rizik nabavke viška opreme kod proizvodnje sezonskog karaktera ili proizvodnje izložene konjukturnim uktuacijama, čime se pored na troškovima nabavke, štedi na troškovima amortizacije, tekućeg održavanja, premijama osiguranja i sl. Ugovorom o lizingu davalac prenosi na primaoca lizinga znanje i iskustvo iz određenih oblasti tehnike i tehnologije obučavanjem kadrova u rukovanju opremom, a u zavisnosti od ugovora može da obezbeđuje servisiranje, remont i tekuće održavanje opreme date u lizing i snabdevanje rezervnim delovima, što ujedno smanjuje i potrebu za stalno zaposlenom radnom snagom primaoca lizinga.


Osnovni nedostatak lizinga je taj što je on relativno skup način nansiranja nabavke opreme. Iznos lizing naknade se prosečno kreće od 130% do 160% u odnosu na nabavnu cenu opreme koja je predmet lizinga. Lizing je skuplji od drugih načina nansiranja jer se naknada koju primalac lizinga plaća u anuitetima sastoji od dela amortizacije nansirane opreme i dobiti davaoca lizinga. Davalac lizinga treba da dobije od primaoca lizinga celokupan investirani kapital tj. cenu opreme, kamate, opšte troškove koje je imao u vezi sa sklapanjem ugovora o kupovini opreme i ugovora o lizingu i naravno plus jedan iznos prota. Lizing može dodatno biti nepovoljan u onim zemljama koje imaju nepovoljan carinski režim ili nepovoljne poreske i druge skalne propise.

5.7.2. FRANŠIZING Franšizing kao poslovna metoda na nansijskim tržištima se najčešće koristi u bankarstvu kod obavljanja poslova kartičarstva, pri čemu se banke javljaju kao primaoci franšize velikih internacionalnih kompanija, što im omogućava rad sa najsavremenijim i najprotabilnijim nansijskim proizvodima kakve su platne (debitne, kreditne i poslovne) kartice. Takođe postoji i franšizing kao kompletna polovna metoda koju banke primaoci franšize dobijaju uz ime banke davaoca franšize pri čemu zadržavaju svoju vlasničku strukturu. Franšizing na nansijskim tržištima, za razliku od ostalih analiziranih nansijskih institucija, ne predstavlja nansijsku instituciju, već istaknuti savremeni nekreditni posao koga obavljaju najvažnije nansijske institucije poput banaka. 5.7.2.1. POJAM I NASTANAK FRANŠIZINGA Franšizing je engleska reč koja svoju osnovu ima u staroj francuskoj reči »franchise« koja označava slobodu, privilegiju, povlasticu, pravo. Preovlađuju mišljenja da se franšizing pojavio u Evropi u 18. veku kada su britanske pivare uspostavljale i gradile sistem aranžmana sa krčmarima, kao i nemačke pivare koje su ugovarale distribuciju sa pivnicama. Godine 1863. se osniva prvi moderniji sistem franšizinga kroz maloprodajnu mrežu za šivaće mašine Singer. U proizvodnji i prometu osvežavajućih pića franšizing je zaživeo 1892.godine sa prvim dugoročnim ugovorom o franšizingu Coca-Cole. Proizvođači automobila, na čelu sa General Motorsom su takođe pioniri franšizinga. Oni su procenili da im je neophodan sistem za distribuciju tipa franšizinga, koji bi prihvatio pre-

170 ● Zoran Jović zentaciju, prodaju i servisiranje automobila, jer bi osnivanje sopstvene trgovačke mreže bilo preskupo. Razvoju franšizinga u Evropi najviše je doprinela Francuska, gde je 1929. godine prvi put primenjen franšizing od strane velikih proizvođača vune. Veliki američki franšizing sistemi poput Avis-a, Herc-a, Coca-Cole i drugih, prodrli su u Evropu preko Francuske. Velike naftne kompanije su počele sa primenom franšizinga 30-tih godina XX veka. Franšizing poslovnog formata čiji su nosioci Mc Donald’s, Holiday Inn, Pizza Hut i dr. pojavio se 50-tih godina prošlog veka. U našoj zemlji je franšizing počeo da se razvija od procesa Ekonomske reforme 1965. godine kada su zaživeli franšizni lanci poput Avisa, Coca-Cole, Intercontinental Hotela, American Expressa. Napuštanjem reforme, donošenjem ZUR-a, uskraćena je mogućnost razvoja franšizinga sve do 1988. god. kada je zaživeo franšizni lanac Mc Donald’s restorana u našoj zemlji. U literaturi su prisutna brojna tumačenja i denicije franšizinga, od kojih ćemo istaći neke najkarakterističnije. U suštini franšizing je metod poslovne aktivnosti koji se sastoji u tome da velika kompanija prodaje svoje ime i poslovne metode malim i nezavisnim preduzeima. Davalac franšize dozvoljava da se formira kompanija koja e koristiti njegovo ime i poslovne metode, obezbeuje im obuku, opremu, snabdevanje, vrši kontrolu kvaliteta i reklamu. U zamenu za to dobija proviziju i ueše u protu, a korisnik franšize ostaje samostalna kompanija u vlasnikom pogledu. » Franšizing je oblik poslovne kooperacije između pravno samostalnih partnera, na osnovu koje davalac poslovnog sistema ustupa primaocu pravo korišćenja poslovnog formata ( marketing strategiju i plan, operativna uputstva i standarde, know-how, imidž, uslugu, marku, zaštitni znak). Primalac se obavezuje da distribuira određeni asortiman davaoca. Koncept franšizinga se u osnovi svodi na iznajmljivanje poslovnog identiteta privatnim preduzetnicima tako da je identitet davaoca i primaoca franšize pred javnošću jedinstven i nedeljiv.«40 Međunarodno udruženje za franšizing (International Franchising Association-IFA) deniše franšizing kao kontinuiranu saradnju u okviru koje davalac franšizinga određuje dozvoljenu povlasticu u poslovanju i pomaže u organizovanju, obučavanju pojedinaca, komercijalizaciji i upravljanju uz određenu naknadu od primaoca franšizinga. Neraskidivi sastavni deo ovog sporazuma čini kontinuirana saradnja stranaka. Kao davalac franšizinga može nastupiti: proizvođač, veletrgovac, maloproda40

Ekonomski rečnik, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001, str.181.


vac, uslužna agencija u svim oblicima vlasništva (privatno, akcionarsko i društveno-državno). Kao primalac franšizinga može poslovati veliki broj pravno samostalnih: veletrgovaca, maloprodavaca, uslužnih poslovnica, takođe u svim oblicima vlasništva nad sredstvima za prizvodnju u sistemu tržišne privrede.41 Evropska Franšizing Federacija – EFF deniše franšizing kao sistem komercijalizacije proizvoda i/ili usluga i/ili tehnologije, koji se zasniva na bliskoj kontinuiranoj saradnji preduzeća, pravno i nansijski posebnih i nezavisnih, franšizanata i njegovih franšizata, pri čemu franšizant odobrava svojim franšizatima pravo i nameće obavezu da vode preduzeće u saglasnosti sa konceptom franšizanta. Tako ustupljeno pravo ovlašćuje i obavezuje franšizata u zamenu za direktnu ili indirektnu nansijsku naknadu, da koristi obeležje i/ili marku proizvoda i/ili usluge, znanja (francuski-souoir-faire; engleski-know-how) i druga prava intelektualne svojine, potpomognut kontinuiranim obezbeđivanjem komercijalne i/ili tehničke pomoći u okviru i za vreme trajanja pisanog ugovora o franšizingu, zaključenog između stranaka u tom cilju. 42 Nemačko udruženje za franšizing (Deutscher Franchise-Verband) deniše franšizing kao vertikalni, kooperativno organizovan sistem prodaje, pravno nezavisnih preduzeća, zasnovan na odnosu kontinuelne ugovorne obaveze, koji se pojavljuje na tržištu kao celina i koga karakteriše zajednički program nastupa partnera u sistemu, kao i sistem upustava i kontrole da bi obezbedio obrazac ponašanja koji pogoduje sistemu. Ova denicija je pogodna za najširu upotrebu jer jasno odslikava odnos, ne opterećujući elementima odnosa.43 Prema Mandelsohn-u, profesoru na Londonskom City Univerzitetu, franšizing ima četiri osnovne karakteristike: 1. Vlasništvo jedne strane (davaoca franšize) nad imenom, idejom, tehnološkim postupkom, ili opremom i, vezano sa navedenim, posedovanje goodwill-a i know-how-a; 2. Davanje dozvole jedne strane (davaoca franšize) drugoj (primaocu franšize), za korišćenje imena, ideje, tehnološkog postupka, opreme, kao i goodwill-a i know-how-a vezanog za te elemente; 41 42 43

Glušica Dr Zdravko, Franšizing, PP Vaki za konsalting i marketing, Novi Sad, 1991, str. 58. Čolak Mihalik Dr Marija, Franšizing, Jugoslovensko bankarstvo 11-12/99, Beograd, 1999. Kandić Dr Vojislav, Franšizing, Ekonomska Politika-Institut Ekonomskih nauka, Beograd, 1995, str. 58.

172 ● Zoran Jović 3. Uključivanje u ugovor o franšizingu odredaba koje se tiču operativnog vođenja posla, preko kojih se primaocu franšize omogućava pravo na uspešno poslovanje; 4. Plaćanje naknade od strane primaoca franšize davaocu franšize, za pribavljena prava i za usluge koje će davalac franšize nastaviti da obezbeđuje.44 Razvoj franšizinga u svetu je evidentan. Franšize se emituju za skoro sve vrste usluga uključujući i bankarstvo i formiraju se udruženja, savezi i federacije. U Čikagu je 1960.god. osnovano međunarodno udruženje za franšizing, International Franchising Association-IFA. Evropska federacija za franšizing, Federation Europeenne de la franchise, osnovana je 1972. godine. U Nišu je 1991. godine osnovano Srpska federacija za franšizing, SFF, a 1995. godine u Beogradu je formirana Jugoslovenska federacija za franšizing. Tekuća ekonomska snaga franšizinga iznosi preko bilion dolara. U SAD udeo franšizinga u maloprodaji iznosi 35%, u Japanu 10% i u Zapadnoj Evropi 5%. Ako bi 758 milijardi dolara ostvarenih prodajom putem franšize u SAD bilo pretvoreno u bruto nacionalni proizvod neke zemlje, bila bi to tada sedma zemlja u svetu.45 5.7.2.2. U ESNICI U SISTEMU FRANŠIZINGA Učesnici u sistemu franšizinga su davalac i primalac franšizinga koji ugovorom regulišu međusobna prava i obaveze. Davalac franšizinga poseduje jak poslovni sistem, ugled, znanje, savremenu organizaciju rada, znak koji uliva poverenje u kvalitet roba i usluga. On je lider sistema i dominira u poslu, obavlja funkciju razvoja, marketinga i nansiranja i traži saradnike tj. primaoce franšizinga koji treba da ulože rad i kapital a da pri tome zadrže pravnu i ekonomsku samostalnost. Davalac franšizinga ustupa primaocu franšizinga isključivo pravo prodaje proizvoda i usluga i najčešće se obavezuje da ista ili slična prava neće dati drugima, a primalac se obavezuje da prodaje isključivo ugovorene proizvode ili usluge pod znakom davaoca franšizinga i po njegovim upustvima. Davalac franšize ustupa trgovačko ime, znak i jednobrazni kvalitet prizvoda i usluga, oznaku rme, skraćeni naziv rme, poslovni znak i dr. Zatim ustupa znanje i iskustvo – know how iz oblasti tehnike i marketinga i vrši obuku kadrova primaoca franšizinga. Nadalje, davalac franšizinga 44 45

Ibidem, str 57. Ibidem, str. 1.


pruža pomoć oko pronalaženja poslovnog prostora, gradnje ili adaptacije istih, stara se da prodajna mesta budu identičnog izgleda, dizajna, boje, načina poslovanja, kvaliteta robe ili usluga, uslova prodaje (servisa, garancija, održavanja, rezervnih delova), nameće primaocu franšize nabavku opreme ili direktno od davaoca franšizinga ili od njega preporučenih dobavljača. Davalac franšizinga takođe može primaocu pružati pomoć u upravljanju preduzećem, analizi tržišta, određivanju asortimana, vođenju knjigovodstva, obračunu poreza i sl. Primalac franšizinga je obavezan da obezbedi poslovni prostor i opremi ga prema zahtevima davaoca franšizinga, da drži zalihe proizvoda koje nabavlja od davaoca franšizinga ili dobavljača kojeg on odredi i da primenjuje sve standarde i upustva poslovanja i čuva ugled i bonitet preduzeća. Za ustupljena prava davalac franšize naplauje prihode od primaoca franšize koji mogu biti u četiri osnovna oblika: jednokratna upisnina u sistem, royalties, izdvajanja za propagandu i prodaja robe i opreme. Kod jednokratne upisnine u sistem se radi o ceni ulaska primaoca franšize u sistem i participaciji u ustanovljenoj reputaciji i nagomilanom goodwill-u. Davalac franšize ovim prihodom naplaćuje svoj prot i pokriva niz inicijalnih troškova kao što su obuka, izbor lokacije, dizajn objekta, pomoć pri otvaranju, operativni priručnik i sl. Royalties se naplaćuje mesečno ili godišnje, kao procenat od prodaje koju ostvari primaoc franšize i uobičajeno se kreće od 2 do 5% od ukupnog prometa za odnosni period. Jedan deo royalties-a je prot za davaoca franšize, a drugi deo se odnosi na troškove obezbeđenja paketa kontinuiranih usluga i pomoći primaocu franšize. Izdvajanja za propagandu plaćaju primaoci franšize mesečno, kao procenat od prodaje. Kod ovog izdvajanja nema direktnog prota za davaoca franšize ali se korist ostvaruje kroz goodwill i reputaciju koja se nagomilava u sistemu. Procenat izdvajanja za ovu svrhu se obično kreće od 2,5 do 4% ali su često mogući i drugi iznosi, kao i mogućnost da izdvajanje za propagandu bude inkorporirano u iznos royalties-a. Četvrti oblik prihoda davaoca franšize potiče od prodaje robe i opreme primaocima franšize i od rentiranja ili sub-rentiranja lokacija primaocima franšize. Postoji veliki stepen međusobne ekonomske povezanosti i integracije učesnika u franšizingu iako u pravnom prometu svaki za sebe snosi rizik poslovanja i nastupa u svoje ime i za svoj račun. Otuda franšizing ne garantuje primaocu prot, već je sam primalac franšizinga kao sprovodilac biznisa jedini odgovoran za uspeh ili neuspeh.

174 ● Zoran Jović 5.7.2.3. VRSTE FRANŠIZINGA Postoje tri osnovne klasikacije franšizinga: 1. funkcionalna, 2. predmetna (šira), 3. predmetna (uža).46 Funkcionalna klasikacija polazi od funkcije učesnika u sistemu franšizinga i deli se na četiri tipa: 1) Proizvoa – maloprodavac, pri čemu proizvođač daje franšizu za niz maloprodajnih objekata u kojima se prodaju njegovi proizvodi. Najpoznatiji predstavnici ovog tipa su franšize Shell-a, Beneton-a, Chrysler-a... 2) Proizvoa – velikoprodavac, pri čemu proizvođač daje franšizu velikoprodavcima za doradu i distribuciju proizvoda. Tipični primeri su franšize Coca Cole i Pepsi Cole. 3) Sponzor usluga – maloprodavac, gde je usluga glavna komponenta u franšiznom sistemu, oko koje se gradi čitav program. Primeri ove vrste franšizinga su Mc Donalds, Holiday Inn, Avis... 4) velikoprodavac – maloprodavac, gde velikoprodavac formira čitav asortiman različitih marki proizvoda različitih proizvođača i daje franšizu maloprodavcima za distribuciju tog asortimana kao što su npr. Western Auto Stores, Walgreen... Kod šire predmetne klasikacije polazi se od ekonomskog smisla transakcija i on može biti : 1) Franšizing proizvoda, gde franšiza obuhvata distribuciju proizvoda i snjom vezan i vizuelni identitet, sistem računovodstva, politiku cena i reklamiranje. Ova vrsta franšizinga se odnosi na dilere automobila, benzinske pume i sl. 2) Proizvodni franšizing, gde franšiza podrazumeva proizvodnju i veleprodaju pod okriljem zajedničkog vizuelnog identiteta i reklame, a odnosi se prvenstveno na punionice pića. 3) Franšizing poslovnog formata, gde franšiza pored vizuelnog identiteta obuhvata i celokupan poslovni sistem a odnosi se na hotele, fast-food restorane i sl. Uža predmetna klasikacija razlikuje dve vrste franšizinga: 1) Franšizing proizvoda i trgovakog imena je dominantan oblik franšizinga sa preko 70% svih franšiznih prodaja u SAD, a odnosi se na dilere automobila i kamiona, benzinske pumpe i punionice pića. Franšizing se odnosi na proizvodnu liniju jedne kompanije, a pri46

Ibidem, str. 61.


malac franšize se do određenog nivoa poistovećuje sa tom kompanijom. 2) Franšizing poslovnog formata, gde poslovni odnos između davaoca i primaoca franšize uključuje proizvod, uslugu, trgovinsku marku i celokupni poslovni format tj. marketing strategiju i plan, operativne priručnike i standarde, kontrolu kvaliteta i kontinuiranu pomoć i nadgledanje. Franšizing ovog tipa obuhvata fast-food restorane, supermarkete, iznajmljivanje automobila, lične i poslovne usluge i sl. Pored osnovnih postoje i druge klasikacije franšizinga. Nepokretni i pokretni franšizing se razlikuju po tome da li je sedište primaoca franšize čvrsto ili pokretljivo. Operativni i teritorijalni franšizing se razlikuju po tome što pri teritorijalnom franšizingu, primalac franšize može na svojoj teritoriji novim ugovorom tj. subfranšizingom angažovati i treće lice. Privredna komora SAD-a deli franšizing na tradicionalni i franšizing novog tipa. Tradicionalni franšizing obuhvata petrolejske kompanije, proizvođače vozila i bezalkoholnih pića. Franšizing novog tipa obuhvata više različitih delatnosti koje se mogu podvesti pod već pomenuti franšizing poslovnog formata. Prema metodu ulaska na strana tržišta franšizing se može podeliti na direktni franšizing, zajedniko ulaganje i master franšizing. Direktni franšizing podrazumeva da davalac direktno angažuje primaoce franšizinga u stranoj zemlji da vode poslove bez učestvovanja trećih lica. Ovaj oblik se primenjuje u zemljama u kojima lokalni propisi dozvoljavaju direktno strano investiranje, a gde je ujedno i stepen političkog, socijalnog i ekonomskog rizika relativno nizak zbog sličnosti tržišta i male kulturne distance. Prednosti direktnog franšizinga su u boljem upoznavanju lokalnog tržišta, većoj kontroli i prisvajanju celog iznosa prota. Kod zajedničkog ulaganja davalac franšizinga u stranoj zemlji sa partnerom iz te zemlje osniva zajedničku rmu, pri čemu su zajednički i kontrola i prot, a zadovoljava se i eventualni zahtev strane države za učešćem lokalnih vlasnika u organizaciji. Ovaj tip franšizinga se primenjuje u zemljama gde vlade dozvoljavaju samo ovakav tip ulaska na investiciono tržište, kao i tamo gde je evidentna kulturna distanca i visok nivo političkog i ekonomskog rizika. Master franšizing je vrsta franšizinga u kojem primalac franšizinga stiče isključivo pravo davanja subfranšize na određenoj teritoriji, tako da primalac franšizinga postaje davalac franšizinga u svojoj zemlji. Master franšiza se daje u slučajevima kada postoje državne restrikcije, značajna kulturna distanca i visok stepen političkog i ekonomskog rizika. Ova franšiza

176 ● Zoran Jović zahteva niži nivo angažovanja ali nosi i potencijalnu opasnost gubljenja kontrole nad operacijom. 5.7.2.4. FRANŠIZING U BANKARSTVU Odnos franšizinga i bankarstva se može posmatrati sa dva aspekta: 1. Franšizing kao poslovna metoda u bankarstvu, 2. Banke kao nansijeri franšizinga. 1) Franšizing kao poslovna metoda u bankarstvu se najčešće primenjuje u izdavanju platnih kartica svih vrsta (debitnih, kreditnih i poslovnih) , gde se banke pojavljuju kao primaoci franšize, dok su davaoci franšize velike internacionalne kompanije poput Visa International-a, American Express-a, Diner s Club-a, Eurocard-a, Mastercard-a itd. Franšizing kao kompletna poslovna metoda preneta je i na bankarstvo, mada u dosta ograničenom obimu. U SAD je 1991. godine First Interstate Bank of Los Angeles dala franšizu za 28 banaka koje imaju 91 bankarsko sedište u 8 federalnih jedinica sa ukupnim aktivama od 4.4 milijardi USD.47 Banke primaoci franšizinga imaju pravo da koriste ime First Interstate Bank, dobijaju reklamu, obuku menadžera i poslovne savete, imaju pravo pristupa na mrežu ATM sistema i niz drugih pogodnosti. Pri tome su sve banke primaoci franšize zadržale svoju vlasničku strukturu. 2) Očekuje se da će banke i u budućnosti sve veću pažnju poklanjati nansiranju franšizinga jer su i davaoci i primaoci franšize upućeni na banke koje dobijaju ulogu kontrolnog punkta i medijatora. Prema Mendelsohn-u48 banke pored funkcije nansiranja treba da imaju i funkciju ltera u smislu da u slučaju pokretanja franšizne operacije koja nije pravilno struktuirana i ima neke nezadovoljavajuće karakteristike, banke na to ukažu i uskrate nansijsku podršku. Kada kritički preispituju davaoca franšize, banke ustvari ustanovljavaju da li su spremne da obezbede nansiranje za niz primaoca njegove franšize. Međutim to ne rade u ime primalaca franšize, već u svoje ime i za svoj račun. Svaka pojedina franšiza prolazi kroz temeljno ispitivanje od strane sektora za franšizing u banci, na čelu sa menadžerom za franšizing. 47 48

Ćirović Dr Milutin, Bankarski menadžment, Ekonomski Institut, Beograd, 1995, str.325. Kandić Dr Vojislav, Franšizing, Ekonomska politika-Institut Ekonomskih nauka, Beograd, 1995, str.109.


Ova evaluacija uključuje pregledanje pilot operacije, nansijske stabilnosti, strukture menadžmenta, marketing aktivnosti, kvaliteta proizvoda ili usluge i raspoznatljivosti trgovinskog imena i marke.49 Ocenjujući poslovne planove, operativne budžete i projekcije cash ow-a zajmotražioca, banke deluju kao posrednici u usmeravanju stranog kapitala ka domaćim primaocima inostranog franšizinga. Za proverene i odobrene sisteme franšize banke obezbeđuju nansijski paket sa konkretnim elementima koji su različiti za različite sisteme franšizinga. Globalno gledano, banke su oprezne prilikom procene potencijalnih franšiznih biznisa, pa kredite plasiraju samo za priznate franšize sa dobrom poslovnom istorijom. Otuda male rme koje tek osnivaju sistem franšizinga imaju probleme u pribavljanju sredstava za otpočinjanje franšiznih aktivnosti. 5.7.2.5. PREDNOSTI I NEDOSTACI FRANŠIZINGA Prednosti i nedostaci franšizinga se mogu analizirati sa mikro i sa makro nivoa, odnosno sa aspekta poslovnog interesa učesnika u franšizingu i sa šireg društveno – ekonomskog aspekta. Franšizni mehanizam davaocu franšize pruža mnoge prednosti. Najveća prednost se ogleda u uspostavljanju prepoznatljivosti marke. U poređenju sa punim vlasništvom, franšizing omogućava brzu tržišnu penetraciju i uvećanje brand-name kapitala što davaocu franšize daje prednost nad konkurencijom. Raspoređivanjem troškova reklame na sve primaoce franšize lakše se dostiže ekonomija obima u promociji. Svaki primalac franšize postaje novi protni centar davaoca gde ovaj pored jednokratne upisnine u sistem i royalties-a, stiče prot i kroz prodaju pribora i materijala, opreme, izvođenje građevinskih radova, izdavanje lokacija. Davalac franšize ostvaruje disperziju rizika tj. smanjuje poslovni rizik i delom ga prenosi na primaoca franšize. Ostvaruju se niži troškovi nabavke, opreme, reklamnog i promotivnog materijala zbog ekonomije obima. Davalac franšizinga rešava problem motivacije menadžera, jer su menadžeri-primaoci franšize ujedno i vlasnici svog biznisa osetljiviji na potrebu kontrole operativnih troškova, osetljiviji na potrebe lokalnog tržišta i spremniji da ulože više napora u razvoj tržišta. 49

Ibidem, str.154.

178 ● Zoran Jović Prednosti koje primaoce franšize navode da stupe u franšizni odnos i delom žrtvuju svoju ekonomsku samostalnost su evidentne jer one omogućavaju dobijanje trgovinskog imena, proverenog proizvoda ili usluge, pomoći pre i posle otvaranja, profesionalne reklamne kampanje, omogućavaju ekonomiju obima u nabavci tj. niže cene inputa, manji iznos potrebnog kapitala za otpočinjanje biznisa i manji poslovni rizik. Primaoc franšize odmah na početku rada dobija zamah prosperiteta jer sve što dobija od franšizera, prethodno je temeljno proučeno i ispitano kao što su asortiman, komercijalna politika, spoljašnji izgled objekta, unutrašnje uređenje objekta, izlaganje proizvoda i sl. Time franšizant smanjuje rizik od eventualnog pokretanja nerentabilnog biznisa, a za šta će i banke kod ocene boniteta komitenta prilikom odobravanja kredita, respektovati činjenicu postojanja iza potencijalnog korisnka, uspešnog davaoca franšize. Dok konvencionalni mali biznismen od banke može da očekuje podršku na bazi 1:1 (zajam/sopstvena sredstva), primalac franšize koji koristi paket nansiranja iz banke može da očekuje da se ovaj racio poboljša do 2:1. Znači da i do dve trećine ukupnog kapitala za početak operacije, uključujući trajna obrtna sredstva, može biti obezbeđeno na taj način.50 Franšizing na makro nivou može imati značajne društvene i ekonomske doprinose, prvenstveno u vidu smanjenja stope nezaposlenosti, ekasnog aktiviranja malih preduzeća, razvoja poljoprivrede, unapređenja bilansa plaćanja zemlje, poboljšanja položaja potrošača i privatizacije maloprodajnih i uslužnih delatnosti. Osnovni nedostatak franšizinga je taj što celokupna franšizna operacija povećava troškove i do 10% od ostvarenog prometa što opredeljuje nivo ostvarene dobiti svih učesnika u franšizingu. Za davaoca franšize nedostatak može biti u tome što mu ostali ne franšizni deo poslovanja može biti ugrožen obraćanjem pažnje i usmeravanjem napora na franšizing. Pored toga javljaju se i dodatni troškovi administrativne, operativne i pravne prirode vezani za opsluživanje disperziranih lokacija na kojima treba održati operativne standarde poslovanja. Ostvareni prot davaoca franšize iz franšiznog dela biznisa je manji nego prot ostvaren u objektima pod sopstvenim vlasništvom. U franšiznom mehanizmu mogu da se jave problemi u vezi sa kontrolom biznisa od strane davaoca, a mogu da se jave i divergentni interesi davalaca i primalaca franšize kada su u pitanju nivoi tržišne penetracije i izbor lokacije u slučajevima kada davalac namerava da uvede novog primaoca 50

Ibidem, str.68.


franšize koji bi delimično mogao da ugrozi stečene tržišne pozicije već postojećeg primaoca franšize. Jedan od nedostataka franšizinga su i sudski sporovi primaoca i davaoca franšizinga, što ima posledice za davaoca franšize kako u domenu imidža, tako i u visini odštete. Za primaoca franšize ovaj poslovni aranžman pored prednosti i sigurnosti, donosi ograničenje slobode i znatno sužen prostor za sopstvenu inicijativu. Pored toga, primalac može u momentu kupovine franšizinga, da ne sagleda realno prodajni potencijal što bi u budućnosti bitno uticalo na nivo ostvarenog prota. Zato je potrebno da se pre konačne odluke o pristupu franšizingu realno procene svi aspekti takve poslovne odluke.

5.7.3. FORFETING Forfeting je savremeni nekreditni posao kojim se vrši otkup dugoročnih nedospelih potraživanja bez prava na regres. Po pravilu forfeting institucije osnivaju banke sa visokim nansijskim i investicionim potencijalom da bi koristile prednosti ovog savremenog nekreditnog posla koje leže u brzini i jednostavnosti primene. To omogućava bankama i njihovim parabankarskim subsidijarima–forfetnim organizacijama da uz prihvatanje odgovarajućeg rizika ostvaruju znatno više protne stope od one koja se može ostvariti klasičnim kreditnim plasmanima. 5.7.3.1. POJAM I NASTANAK FORFETINGA Pod forfetiranjem se, uglavnom, podrazumeva otkup dugoročnih potraživanja koja dospevaju u narednom periodu, a potiču od isporuke roba i usluga, uglavnom u izvozu, od strane neke banke ili za to specijalizovane organizacije koja se bavi forfetiranjem, bez prava na regres od izvoznika, odnosno prodavca robe. Prema tome, u pitanju je kupovina dugoronog i nedospelog potraživanja pri kojem kupac potraživanja snosi rizik u vezi sa njegovom naplatom od treeg lica. Pojam reči forfeting potiče od francuske reči »a forfait«, odnosno nemačke »forfaitirung«, pri čemu obe označavaju da se proizvod kupuje u celini, i to po jednoj, unapred utvrđenoj ceni. Po pravilu reč je o otkupljivanju dugoročnog potraživanja tj. kredita proizvođača-izvoznika investicione opreme od strane banke ili posebne nansijske organizacije specijalizovane za bavljenje forfeting poslovima. Banka ili druga specijalizovana organizacija koja je otkupljivač potraživanja je forfeter i preuzimanjem

180 ● Zoran Jović potraživanja tj. dokumenata, preuzima i rizik naplate potraživanja. U slučaju da predmetno potraživanje ostane nenaplaćeno od strane trećeg lica, forfeter nema pravo da se regresnim zahtevom obrati ranijem vlasniku potraživanja. Po tome se ugovor o forfetingu bitno razlikuje od ostalih bankarskih poslova, posebno od ugovora o faktoringu, ugovora o eskontu i ugovora o novčanom kreditu. Do forfetiranja dolazi u situacijama kada se kupac u nedostatku novca i deviza za plaćanje roba i usluga koje želi da uveze, obraća prodavcu tj. izvozniku direktno ili preko svoje poslovne banke za kredit. Po prijemu ovakvog zahteva izvoznik se sam ili preko svoje banke obraća forfeteru (banci ili forfeting kompaniji) ili pak posredniku – makleru i nudi prodaju konkretnog potraživanja, pod uslovom da ga forfeter po ispunjenju određenih uslova i predaje dokumenata isplati. Forfeter tako postaje novi poverilac i stiče pravo naplaćivanja duga od uvoznika. Forfeteri su najčešće velike banke ili druge nansijske ustanove koje imaju velike mogućnosti renansiranja ili pribavljanja nansijskih sredstava na tržištu kapitala. To ukazuje na mogućnost lančane preprodaje vrednosnih papira, gde krajnji kupac snosi veći rizik, ali stiče i mogućnost natprosečne dobiti. Izvoznici i njihove banke su najčešće samo posrednici u pribavljanju kredita, tako da organizuju nansiranje svog izvoza sa inostranih tržišta kapitala i na taj način ne opterećuju svoje potencijale i sredstva sa domaćeg tržišta. Po pravilu se ugovara ksna stopa za ceo otplatni period i isključuje se kursni rizik. U slučaju da uvoznik sam obezbedi kreditiranje stvara se mogućnost avansnog plaćanja koje snižava nabavnu cenu u odnosu na slučaj kada se uz pomoć izvoznika organizuje forfetiranje. Korisnici forfetinga, u nekim jurisdikcijama, dobijaju mogućnost da van utvrđenih izvora namenjenih nansiranju izvoza na kredit i van kvota i drugih ograničenja, nabavljaju investiciona dobra i usluge na dugoročni kredit a da nemaju obavezu polaganja sopstvenog učešća niti plaćanja avansa. Osnovni motiv forfetera je zarada, koja je često i za nekoliko procenta veća u odnosu na onu koja bi se ostvarila na plasirani kapital pod uobičajenim tržišnim uslovima. Takođe, zarada je motiv i za aktivnosti većeg broja maklera koji na bazi prikupljenih informacija povezuju izvoznike sa bankom-forfeterom i time stiču pravo na proviziju koja koriguje odnosno poskupljuje kredit. Istorijski razvoj forfetinga datira u duboku prošlost. Jedna od mogućih varijanti ovog tipa nansiranja je verovatno korišćena pre više od dve hiljade godina. Feničanski trgovci svilom su davali Atinjanima kredite sa


ciljem da prodaju robu, ali su u isto vreme trgovci zahtevali neposrednu isplatu gotovine. Atinski kupci koji nisu imali gotov novac (imali bi ga tek posle prodaje kupljene feničanske svile) davali su feničanskom trgovcu priznanicu da će platiti robu nakon prodaje. U poslu se pojavio levantski nansijer (danas forfeter) koji je feničanskom trgovcu davao gotovinu u zamenu za atinsku priznanicu koju je naplaćivao od atinskog trgovca kad bi ovaj prodao kupljenu feničansku svilu. Slika 11

Primer antičkog forfetinga

(1) prodaja svile

(3) levantski nansijer daje gotovinu u zamenu za atinsku priznanicu

(2) kupac nema gotov novac ali će ga imati nakon prodaje svile daje trgovcu priznanicu

U novijoj istoriji, razlozi za nastajanje forfeting tržišta nalaze se u promenama svetske ekonomske strukture koje su se događale krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je tržište prodavaca kapitalnih dobara postepeno prelazilo u tržište kupca. Dolazilo je do značajnog povećanja obima međunarodne trgovine, praćeno rastućom tendencijom da uvoznici traže produženje roka kredita preko tradicionalnih 90 i 180 dana. Tako je moderni forfeting nastao u cilju zadovoljenja sve veće tražnje za nansiranjem međunarodne trgovine. Forfeting se u većini slučajeva koristi kao mehanizam za podsticanje izvoza iako se njegove mogućnosti ne isključuju i u slučajevima kada se prodaja investicione opreme obavlja i na domaćem tržištu, odnosno kombinovano. Primena forfetinga kao mehanizma potsticanja izvoza se ne koristi podjednako u razvijenim zemljama. Njegovu primenu u mnogome opredeljuje korišćenje državnog mehanizma i tamo gde je njegovo prisustvo veće, forfeting je slabije razvijen i obrnuto. U nekim razvijenim zemljama formirane su i državne organizacije sa ciljem podsticanja izvoza, ali su nekada njihova pravila i odobravanje materijalne podrške veoma složena u pogledu zahteva za podnošenjem odgovarajuće dokumentacije, sopstve-

182 ● Zoran Jović nog učešća, u obavezi vraćanja kredita i osiguranja rizika, pa se u tim slučajevima proizvođači-izvoznici opreme opredeljuju za korišćenje forfetinga koji im pruža veće pogodnosti u pogledu realizacije naplate vrednosti izvoza investicione opreme. Među izvoznicima opreme se uglavnom nalaze najrazvijenije zemlje, a među uvoznicima se nalaze pojedine zapadnoevropske zemlje, bivše socijalističke zemlje i zemlje u razvoju. U literaturi se pojava forfetinga tesno vezuje sa Švajcarskom, tradicionalno značajnim bankarskim centrom sa dugim iskustvom u nansiranju međunarodne trgovine. Prvi ugovor o forfetingu bio je zaključen u Švajcarskoj 1965.godine. Među prvim švajcarskim bankama koje su se bavile forfeting aktivnostima spada »Credit Swisse« koja je osnovala posebnu organizaciju »Finans AG« u Cirihu – prvu značajnu specijalizovanu nansijsku organizaciju koja je počela da se bavi forfetingom kao stalnom aktivnošću. Podstaknute ovim primerom isto su učinile i druge banke u Nemačkoj, Austriji i Italiji. Kasnije su, pored banaka, poslovima forfetinga počele da se bave i specijalizovane organizacije za forfeting u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Italiji, SAD i drugim zemljama. Za realizaciju kredita »a forfait« potrebno je da postoje uslovi za dobijanje ovakvih kredita i da se ispune formalnosti koje forfeter zahteva a to su pre svega: • da postoji dovoljno sredstava na forfetnom tržištu, odnosno mogućnost renansiranja, • da je zemlja kupca prihvaćena na forfetnom tržištu, • da ponuda kapitala odgovara strukturi tražnje sa aspekta valute u kojoj se vrši plaćanje, • da postoji dovoljno osiguranje naplate potraživanja i da rizik forfetera ne prelazi granice normalnog.51 Pored navedenih uslova forfeteru su potrebne i informacije o valuti, iznosu i roku nansiranja, zemlji izvoza, zemlji i nazivu uvoznika, zemlji i nazivu garanta, formi duga koji se forfetira, formi obezbeđenja, dinamici otplate, vrsti robe i datumu isporuke, datumu predaje dokumenata, neophodnim ovlašćenjima i saglasnostima i mestu plaćanja. Indikativnu ponudu za forfetiranje izvoznik prvo može zatražiti od svoje matične banke koja može prihvatiti ulogu forfetera ili organizovati grupu banaka u tu svrhu ili pomoći u pronalaženju organizacije koja se bavi forfetiranjem. U svakom slučaju banka može značajno pomoći izvozniku u proveri boniteta kupca, njegove zemlje i banke garanta. Na bazi prikuplje51

Milan Savović: Forfetiranje kao dopunski oblik nansiranja izvoza«, Jugoslovensko bankarstvo, Udruženje banaka Jugoslavije, Beograd, 7/79.


nih ponuda izvoznik može da sastavi svoju ponudu za kredit kupcu u koju ukalkulisava ponuđene troškove kredita kojima dodaje svoje troškove pribavljanja kredita i druge troškove, kamatnu maržu, kursni i valutni rizik i određenu zaradu. Tako sastavljenu ponudu izvoznik dostavlja kupcu-uvozniku, ali mu ne saopštava ime forfetera. Uvoznik sa dobijenom ponudom upoznaje svoju banku kao potencijalnog garanta ili avalistu i prezentuje joj ugovor o kreditu i kupovini robe. Posle provere uslova, korisnik kredita i banka garant ili avalista, opredeljuju konačne uslove i sprovode postupak u zemlji. U praksi su izgrađena pravila forfetiranja od kojih su najzastupljenija potraživanja sa rokom dospeća od 12 do 60 meseci. Potraživanja sa dužim rokom su prihvatljiva ukoliko je ekonomska i politička situacija zemlje prema kojoj glasi potraživanje bolja i obrnuto.52 Takođe prednost imaju potraživanja koja dospevaju polugodišnje i u jednakim ratama. Potraživanja plativa odjednom se prihvataju samo kod kratkoročnih kredita, uglavnom sa rokom od 6 do 18 meseci. U forfeting poslovima dominiraju valute koje pored stabilnosti karakteriše i široka mogućnost renansiranja. Postoje i određeni standardi u pogledu minimalnih i maksimalnih vrednosti izvoza koji se mogu forfetirati, s tim što za velike iznose kupovinu najčešće obavljaju konzorcijumi specijalizovanih institucija. Forfetno tržište je strogo kontrolisano i ograničeno na obim koji ne može bitno da utiče na funkcionisanje normalnog tržišta kapitala. Njegov obim opredeljuju monetarno-kreditne vlasti i učesnici na forfetnom tržištu. U nekim zemljama se forfeterima utvrđuju kvote pa čak i obim forfetnih kredita za svaku zemlju korisnika ovih kredita pojedinačno. Forfeteri moraju da prate kretanje na tržištima, ekonomske i političke prilike u zemljama korisnicima ovih kredita, kao i obim i zaduženje svake zemlje, kako bi mogli da utvrde politiku plasmana i preduzmu odgovarajuće mere za zaštitu od rizika naplate. 5.7.3.2. U ESNICI U FORFETING AKTIVNOSTIMA Zakonskom regulativom pojedinih zemalja se opredeljuju organizacije koje mogu da se bave forfeting poslovima. Bavljenje ovim poslom iziskuje posedovanje sopstvenog kapitala ili mogućnost renansiranja na tržištu kapitala. U slučajevima većih kredita, forfeteri se organizuju u međuna52

Prema »Forfaiting bulletin« iz aprila-juna 2003. god. sve prihvatljive zemlje za forfeting, njih 67, su svrstane po dužini perioda prihvatljivog za forfeting od 1-7 god. Sa 1 god. su prihvatljive pojedine arapske i azijske zemlje, a sa 7 god. razvijene zemlje Zapada. Srbija i Crna Gora su prihvatljive sa rokom od 3 godine.

184 ● Zoran Jović rodne bakarske konzorcijume. Forfeteri mogu potraživanja iz izvoza zadržati u svom portfelju ili samo izvršiti posredničku ulogu u cilju povećanja izvoza pojedinih kompanija ili zemalja. U trenutku kada krajnjem forfeteru zatrebaju sredstva ili se raspoloživa potraživanja mogu bolje unovčiti na tržištu kapitala, svoja potraživanja može ustupiti drugim bankama, takođe bez prava kupca potraživanja na regres. U forfeting aktivnostima učestvuje više subjekata kao što su : proizvoa-izvoznik, kupac-uvoznik, banka-kupca uvoznika, forfeter i neobavezni subjekti. Proizvođač – izvoznik je subjekt koji proizvodi investicionu opremu, izgrađuje kompletne objekte, izvodi radove u inostranstvu i koji kupcimauvoznicima odobrava prodaju na kredit, ali o čijoj realizaciji ne može i ne želi da vodi brigu te nastoji da još u toku pregovora o kupoprodaji nađe nansijsku organizaciju koja će mu otkupiti potraživanje. Kupac-uvoznik je subjekt koji ima nameru da kupi određenu investicionu opremu, ali mu nedostaju potrebna sredstva za nameravanu investiciju te se on obraća proizvođaču-izvozniku opreme sa zahtevom za odloženo plaćanje, odnosno odobravanje kredita. Slika 12

PRIMER FORFETNE TRANSAKCIJE 1/ komercijalni ugovor 2/ isporuka robe 3/ uručenje menice 4/ forfetni ugovor 5/ uručenje menice 6/ isplata nominalnog iznosa umanjenog za diskont 7/ podnošenje menice na naplatu o dospeću 8/ plaćanje o dospeću menice Banka-kupca uvoznika je nansijska organizacija preko koje se obavljaju najznačajniji poslovi obezbeđenja u vezi sa korišćenjem mehanizma forfetinga. Njene aktivnosti su usmerene u pravcu izdavanja instrumenata


obezbeđenja plaćanja kao što su avali na menicama, garancije i sl. u korist proizvodne organizacije-izvoznika. Forfeter je subjekt, nansijska organizacija koja se bavi forfeting aktivnostima i koja raspolaže dobrim poslovnim vezama u zemlji i inostranstvu, kao i mogućnostima da se za dospele naplate potraživanja proizvođača-izvoznika renansira na domaćem ili međunarodnom tržištu kapitala. Forfeting poslovima se bave velike, ugledne i poznate banke koje raspolažu mrežom lijala i korespodentskih odnosa sa bankama u drugim zemljama. Takve banke obično organizuju posebne specijalizovane organizacione jedinice ili službe za forfeting. Dolazeći u posed hartija od vrednosti, ove organizacije ih uglavnom samo prolazno zadržavaju u svom portfelju, očekujući vreme najpovoljnijeg plasmana na domaćem ili stranom tržištu. Makler-posrednik je neobavezni subjekt u forfeting aktivnostima, čija se uloga isključivo svodi na posredovanje tj. pronalaženje kupca forfetinga – izvoznika investicione opreme i dovođenje istih u vezu sa forfeting organizacijom. Za posredovanje, makleri naplaćuju proviziju, koja iako u principu nije visoka, povećava troškove zaključenog posla izvoza investicione opreme. 5.7.3.3. TROŠKOVI FORFETIRANJA Troškovi forfetiranja određeni su: - obimom rizika, - cenom renansiranja forfetera na nansijskom tržištu. Troškove pokria komercijalnog rizika po pravilu snosi uvoznik koji obezbeđuje aval ili garanciju svoje banke za blagovremeno izvršavanje svojih obaveza plaćanja po poslu uvoza robe na kredit. Otuda se može smatrati da su ovi troškovi neutralni za stranke u forfetnom poslu. Obim politikog ili transfernog rizika forfetor procenjuje prema konkretnim uslovima zemlje dužnika i tržišnim ocenama rizika. Troškovi pokrića ovog rizika su znatni i oni mogu varirati od 0,5% do 5% u zavisnosti od zemlje uvoznika. Troškovi renansiranja, uključujući rizik kretanja kamatnih stopa, baziraju na uslovima eurovalutnog tržišta za nansiranje u određenoj valuti na određeni rok uključujući i troškove terminskog pokrića. Za troškove aranžiranja i administriranja forfeting organizacija zaračunava 0,5% godišnje na stanje duga. Za preuzete obaveze od momenta forfetiranja forfeting organizacija zaračunava proviziju po stopi koja se u

186 ● Zoran Jović proseku kreće od 0,75% do 1.5% na iznos obaveze po osnovu forfetinga a koja se plaća mesečno unapred. Svi ovi troškovi se objedinjavaju i izražavaju u funkciji eskontne stope koju forfeting organizacija odnosno banka koja se bavi forfeting aktivnostima objavljuje u mesenim listama koje se odnose na zemlje, valute i rok hartija od vrednosti. Dakle na eskontnu stopu najviše utiču cena kapitala na tržištu i dodatne premije čija se visina utvrđuje u zavisnosti od svakog konkretnog posla. Cena kapitala je za svaku forfeting organizaciju individualizirana i zavisi od toga kakvim sredstvima, odnosno izvorima forfeting organizacija ulazi u zaključivanje forfeting posla. Otuda, prodajna cena potraživanja koje forfeting organizacija otkupljuje zavisi najvećim delom od visine eskontne stope. Kupovinom hartija od vrednosti bez prava na regres od ranijeg vlasnika tj. proizvođača-izvoznika, forfeter preuzima sve rizike koje izvoznik može imati u vezi naplate potraživanja po određenoj transakciji. Ovi rizici se uglavnom svode na sledeće rizike: • Politiki rizik, koji obuhvata vanredne političke mere i stanja kao što su rat, građanski rat, društveni nemiri, revolucije, štrajkovi i slično; • Rizik transfera, koji obuhvata nemogućnost ili nespremnost nadležnih monetarnih organa da odobre plaćanje u dogovorenoj valuti, uključujući i rizik uvođenja moratorijuma; • Valutni rizik može da se pojavi u slučajevima kada izvoznik ugovori i plaćanje u valuti druge zemlje, a sistem uktuirajućih deviznih kurseva može da dovede do značajnih odstupanja od ugovorene vrednosti posla; • Komercijalni rizik, koji obuhvata nesposobnost ili nespremnost dužnika ili garanta da izvrše plaćanje po dospeću. Treba napomenuti da se komercijalni rizik odnosi na privatni sektor, dok se rizik ove vrste u odnosu na subjekte javnog sektora svrstava u kategoriju političkih rizika. Da bi se obezbedio od pomenutih rizika forfeter nastoji da putem sopstvenih i tuđih izvora dođe do potrebnih informacija o bonitetu kupca-uvoznika i zemlje njegovog porekla i formira što detaljniju sliku rizika kako bi doneo konačan stav o uslovima pristupanja ili odustajanja od zaključenja ugovora o forfetingu. Načini obezbeđenja od rizika uključuju uobičajena sredstva i metode. Forfeter nastoji da otkupljuje komercijalne papire emitovane od prvoklasnih dužnika pokrivene obezbeđenjem u vidu garancije ili avala banke prihvatljive za forfetera. Forfeter se po pravilu odluuje za


kupovinu papira sa rokom dospea, tokom koga, po svojoj proceni smatra da može sagledati mogui razvoj dogaaja. U tom kontekstu bitna je i realna procena transfernog rizika. Forfeter takođe nastoji da što realnije proceni bonitet zemlje uvoznika tj. dužnika. Većina forfetnih kompanija otkupljuje prava potraživanja denominirana u valutama koje se mogu renansirati na međunarodnom nansijskom tržištu tako da pokriće valutnog rizika može predstavljati jednostavniji deo posla pokrića ukupnih forfetnih rizika. Kao instrumenti za obezbeđenje potraživanja u vezi sa primenom forfeting mehanizma najčešće se koriste: • sopstvena menica, • trasirana menica, • aval, • garancija banke, • dokumentarni akreditiv. Sopstvenu menicu izdaju kupci-uvoznici i kod ovih menica je proizvođaču-izvozniku dozvoljeno da prilikom njenog indosiranja stavi klauzulu bez regresa. Proizvođač – izvoznik kao poverilac sopstvene menice, može menicu da indosira na forfetera odnosno banku a koja istu dalje može da prenosi putem indosamenta. Forfeting organizacije daju poseban značaj sopstvenim menicama ukoliko su ih avalirale prvoklasne banke u zemlji domicila kupaca-uvoznika jer iste pružaju maksimalno obezbeđenje od komercijalnog rizika tj. rizika da sam kupac uvoznik kao dužnik neće biti u stanju da uredno i na vreme izvršava svoje dugovne obaveze. Proizvođači- izvoznici ovoj vrsti menice daju prednost i zbog toga što se oni kao korisnici forfeting potraživanja i menični poverioci, mogu prilikom indosiranja takvih menica unošenjem klauzule »bez regresa« osloboditi rizika za unovčenje potraživanja. Trasirana ili vučena menica je menica koju izdaje proizvođač-izvoznik a akceptira je kupac-uvoznik. Kod trasiranih menica proizvođač- izvoznik se ne može osloboditi obaveze po osnovu regresa ukoliko bi na menicu stavio klauzulu »bez regresa«. On može da se oslobodi svoje menično pravne obaveze samo za akcept a ne i za isplatu menice. Međutim, u angloameričkom pravu trasant se može osloboditi odgovornosti i za akcept i za plaćanje menice pa je u tom pravu klauzula »without recourse« - bez regresa, punovažna i oslobađa trasanta od odgovornosti i za plaćanje menice. Na osnovu iznetog evidentna je razlika u primeni »regresne« klauzule između trasirane (vučene) menice i sopstvene menice (promisorne note).

188 ● Zoran Jović Kod trasirane menice je proizvođač-izvoznik kao trasant izložen »regresnom« zahtevu u slučaju naplate menice. U cilju smanjenja ovog rizika, banka ili forfeter mogu izdati posebno pismo kojim se obavezuju da neće podnositi zahtev za naplatu u odnosu na proizvođača-izvoznika u slučaju da dođe do dugovne obaveze od strane kupca-uvoznika. U menicama koje se koriste u forfeting aktivnostima često se koristi klauzula efektivnosti tj. klauzula o moneti, kojom se određuje da se isplata ima izvršiti efektivno u valuti koja je određena na menici. U odnosu na mesto plaćanja menične obaveze, banka ili forfeter nastoje da ono bude u zemlji u kojoj je ona domicilirana, ali su u praksi mogući i slučajevi da se kao mesto plaćanja stavi domicil kupca – uvoznika. U forfeting aktivnostima se od kupca-uvoznika najčešće zahteva da avalira menicu. Potrebno je da avalista bude renomirana banka u zemlji kupca-uvoznika. Ovako avalirana menica obezbeđuje forfetera od rizika ukoliko kupac-uvoznik ne bude u mogućnosti da o roku isplati svoju dugovnu obavezu, tako da bi banka davalac avala preuzela obavezu plaćanja iznosa po osnovu datog avala. U slučaju kada banka ne pokazuje spremnost da na zahtev kupca-uvoznika izda aval na menici, ili se radi o zemljama kupaca koje nisu prihvatile ženevsku konvenciju o jednoobraznom zakonu o menici ( SAD, Engleska, Španija i veći broj zemalja Latinske Amerike ), pa u tim zemljama menični aval ne pruža poveriocima dovoljno obezbeđenje, onda postoji mogućnost da se isti zameni drugim odgovarajućim instrumentom obezbeđenja plaćanja kao što je garancija banke. Forfeteri uslovljavaju da garanciju izda renomirana banka u zemlji ili svetu i u čiju se solventnost ima poverenja. Garancija banke se obično ne zahteva u slučajevima kada su menice izdali prvoklasni kupci, vladine organizacije i ustanove kao i multinacionalne kompanije. Garancija treba da ima što više apstraktan karakter, tj. da bude garancija »bez prigovora« ili na »na prvi poziv«, što omogućava da se izbegne rizik vezan za valjanost potraživanja. U tekstu garancije treba da se vodi računa da garantna klauzula sadrži neopozivu i bezuslovnu garanciju o otkupu menice ili više njih i o rokovima njihovog dospeća. U slučajevima kada se otplata kredita garantuje samo garancijom banke i bez korišćenja menice, potebno je da se u sadržaj garancije unesu podaci koji se odnose na datume dospeća anuiteta sa tačnim iznosima koji obuhvataju glavnicu i kamatu. Forfeteri zahtevaju da se u sadržinu garancije unese i klauzula o njihovoj prenosivosti, čime ona može da se prenese


bez potrebe da se prethodno zahteva saglasnost kupca-uvoznika ili banke izdavaoca garancije. Dokumentarni akreditiv se ređe koristi kao instrument obezbeđenja potraživanja u forfeting aktivnostima. Banka odnosno forfeter, pošto isplati dugovno potraživanje proizvođaču-izvozniku prenosi na akreditivnu banku ili od nje ovlašćenu banku, svu odgovarajuću dokumentaciju od proizvođača-izvoznika kojom se potvrđuje da su se stekli uslovi isplate iznosa predviđenog u akreditivu. Ukoliko je dokumentarni akreditiv predviđen kao instrument obezbeđenja plaćanja, za prenos istog na forfeting organizaciju, potrebno je da se saglase svi subjekti koji učestvuju u akreditivnom poslu. 5.7.3.4. PREDNOSTI I NEDOSTACI FORFETINGA Korišćenje forfeting mehanizma pruža određene prednosti učesnicima u forfeting aktivnostima tj. izvozniku, uvozniku i forfeteru. Prednosti forfetiranja za proizvoaa-izvoznika su sledeće: • naplata potraživanja se obavlja odmah po isporuci opreme, čime se prodaja na kredit pretvara u gotovinsku transakciju; • poboljšava se likvidnost izvoznika; • povećava se potencijal izvoznika za zaduživanje; • eliminišu se mogući gubici zbog nelikvidnosti; • eliminiše se rizik rasta kamatnih stopa u budućnosti; • eliminišu se rizici po osnovu uktuirajućih deviznih kurseva; • eliminiše se rizik po osnovu promene boniteta i nansijskog statusa dužnika, • eliminišu se administrativni problemi i prateći troškovi oko naplate potraživanja; • ne zahteva se kreditno osiguranje; • pruža mogućnost brzog zaključenja ugovora o forfetingu zbog jednostavnije dokumentacije; • troškovi forfetinga mogu da se uključe u cenu izvoznog posla; • izvoznik ne mora da organizuje službu naplate potraživanja i vođenja sudskih sporova. Prednosti forfetiranja za kupca-uvoznika su sledeće: • omogućava se uvoz najsavremenije opreme i tehnologije na kredit, tj. u trenutku zaključenja posla se ne mora raspolagati neophodnim nansijskim sredstvima, a ako se njima i raspolaže ona se mogu angažovati u druge svrhe u cilju sticanja veće dobiti;

190 ● Zoran Jović • povećava kapacitet zaduženja uvoznika; • vraćanje kredita je po ksno utvrđenoj kamatnoj stopi; • dokumentacija je jednostavna i može brzo da se obezbedi a prodaja opreme koja se isporučuje iz više izvora može da se zaključi po osnovu samo jednog ugovora što kupca oslobađa ograničenja koja mogu nametnuti razne vladine kreditno-osiguravajuće agencije i organizacije. • uvoznik može da bira bilo koju konvertibilnu valutu ili valute bez obzira na potrebe izvoznika; • ubrzava se zaključnje komercijalnog ugovora; • smanjuju se restriktivne klauzule za uzimanje novih kredita kod banaka; • izbegava se administriranje i pravni troškovi koji su značajni kod drugih kreditnih aranžmana. Prednosti forfetiranja za forfeting organizaciju ili banku koja realizuje mehanizam forfetinga su sledeće: • dokumentacija je jednostavna, brzo se kompletira i nema veoma kompleksnih ugovora kao kod kreditnih poslova; • kupljena potraživanja (dokumentacija) su lako prenosiva i lako utrživa na razvijenom sekundarnom tržištu; • pruža se mogućnost ostvarenja značajnih prihoda tj. sticanja prota koji je u većini slučajeva znatno veći u odnosu na nivo da je kapital plasiran na nacionalnom ili međunarodnom tržištu kapitala, što je opravdano imajući u vidu da forfeter u potpunosti preuzima rizik naplate potraživanja na sebe. Nasuprot nizu navedenih prednosti forfetiranja, suprostavlja se cena nansiranja putem forfetiranja potraživanja koja je često prilično visoka i viša u odnosu na ostale alternativne mogućnosti nansirnja jer u cenu nansiranja izraženu kroz eskontnu stopu, forfeter uključuje troškove nansiranja i renansiranja u skladu sa tekućim tržišnim uslovima i rizicima kao i troškove administriranja. Iako skuplji vid uvoza opreme, kupci - uvoznici u forfetingu nalaze svoj interes uzimajući u obzir sve navedene prednosti i ukupne koristi koje se tom prilikom ukazuju. Takođe treba napomenuti i strogu kontrolisanost i ogranienost obima forfetnog tržišta. Može se zaključiti da su oštra konkurencija na tržištu investicione opreme i otežani uslovi plasmana bili glavni razlozi koji su opredelili izvoznike da kreditiraju kupce-uvoznike i na taj način preuzmu funkciju nansiranja koju su inače formalno obavljale banke i druge nansijske organizacije. Da bi se oslobodili rizika vraćanja kredita izvoznici su se obraćali specijalizovanim nansijskim organizacijama i bankama koje su


počele sa primenom forfetinga. Najvažnije karakteristike forfetinga kao što su relativno jednostavna primena, eksibilnost i brzina donošenja odluka uticali su na popularnost forfetinga u procesu podsticanja izvoza i uvoza investicione opreme. Forfeting je jedan od osnovnih mehanizama koji u bankama stvara uslove da pored klasičnih, u svoju ponudu uvrste i nove operativne forme poslovanja koje se mogu označiti kao parabankarske, a koje obezbeđuju komplementarnost i kontinuitet tradicionalnim bankarskim poslovima.

5.7.4. FAKTORING Faktoring je savremeni nekreditni posao kojim se vrši otkup kratkoronih potraživanja sa ili bez prava na regres. Poslove faktoringa obavljaju samostalne faktoring institucije ili, što je sve češći slučaj, banke kao dopunsku delatnost kroz zasebne sektore za faktoring ili svoje subsidijarne faktoring institucije. Ovi poslovi omogućavaju bankama ili njihovim parabankarskim faktoring organizacijama-subsidijarima da, u zavisnosti od obima i nivoa pruženih usluga, ostvare više protne stope u odnosu na one koje se mogu ostvariti klasičnim bankarskim kreditiranjem. 5.7.4.1. POJAM I NASTANAK FAKTORINGA Termin faktoring potiče od engleske reči »factor« koja znači: agent, zastupnik, poslovođa, komisionar i slično. Faktoring se razlikuje od klasičnih formi kreditiranja koje vrše banke i druge nansijske organizacije. On se deniše kao kupovanje potraživanja od strane faktora sa ili bez prava na traženje odštete u slučajevima kada kupac nije u mogućnosti da isplati dugovne obaveze. Faktoring je ugovor kojim se jedna strana (faktor) obavezuje da preuzme potraživanja druge strane (klijenta) da ih naplati u svoje ime i za svoj raun, a klijentu odmah ili po proteku nekog unapred utvrenog roka isplati protivuvrednost potraživanja i pod izvesnim uslovima garantuje naplatu, dok se klijent obavezuje da za to faktoru plati naknadu.53 Postoje različita mišljenja po pitanju mesta i vremena pojave faktoringa. Za preteče današnjih faktora mogu se smatrati podružnice i ispostave trgovaca u kolonijama tzv. faktorije, koje su osnivane još u XV veku ili opunomoćeni agenti koji se ugovorima iz XVII veka navode kao »agents 53

Ekonomska i poslovna enciklopedija, Savramena administracija, Beograd, 1994.

192 ● Zoran Jović and factors«.54 Prevladava mišljenje da je faktoring nastao u XIX veku u spoljnotrgovinskoj razmeni Evrope i Amerike. Faktor je obavljao funkciju komisionara koji je kupcima u Americi prodavao robu uvezenu iz Evrope i garantovao komitentu u Evropi da će mu krajnji kupac platiti robu. On je često vršio i knjiženje, naplatu komitentovih potraživanja ili pak plaćao robu pre nego što su njemu krajnji kupci platili. Po uvođenju oštrijih carinskih barijera u SAD krajem XIX veka, područje delovanja faktora se preusmerava ka unutrašnjoj trgovinskoj razmeni, prvenstveno u SAD. U evropskim zemljama faktoring je počeo da se primenjuje 60-tih godina XX veka. Prvo ga je prihvatila privreda SR Nemačke, a zatim i mnoge zemlje Zapadne Evrope. Danas se u svetu faktoringom kao delatnošću bavi veliki broj specijalizovanih kompanija, ali je on i nezaobilazna aktivnost mnogih renomiranih banaka u svetu. Faktoring je postao značajan instrument nansiranja u savremenom poslovnom svetu i to posebno malih i srednjih preduzeća. Sklapanjem ugovora o faktoringu, faktor preuzima potraživanje ili potraživanja svog komitenta prema trećim licima i vrši njihovu naplatu uz određenu naknadu, a pored toga najčešće preuzima i obavezu obavljanja raznih uslužnih delatnosti. Saradnja između faktora i komitenta se najčešće ugovara na duži vremenski period. Shodno uslovima ugovora, komitent može da cedira na faktora buduća ili samo neka od budućih potraživanja, ili veći broj pojedinačnih potraživanja u okviru »globalne cesije« koja se sukcesivno naplaćuje prema rokovima dospeća. Faktor najčešće insistira da klijent cesijom prenese na njega celokupna svoja postojeća i buduća potraživanja na duži vremenski period kako bi na taj način bila eliminisana mogućnost da klijent zadrži za sebe sigurna potraživanja, a nesigurna i neizvesna ustupi faktoru. Takođe se ugovorom može predvideti i mogućnost da faktor ne prihvati potraživanja kupaca za koje u toku pregovora utvrdi da su nelikvidni i nesolventni. Ova mogućnost ograničava slobodu klijenta da samostalno odabira kupce svojih proizvoda ili korisnike usluga, ali mu ne oduzima pravo da ih on ipak odabere po svojoj volji, za šta snosi sopstvenu odgovornost. Ugovor o faktoringu bi trebalo da sadrži:55 • statusne podatke ugovornih strana, • predmet i vrednost faktoring posla, • naknadu i način njenog plaćanja, 54 55

UNIDROIT, studija LVIII, Doc. 1, Izveštaj o faktoring ugovoru, Rim, 1976. Čolak-Mihalik dr Marija, Faktoring, Jugoslovensko bankarstvo 5-6/99, Beograd, 1999.


• • • • • •

rok naplate potraživanja, način isplate vlasniku potraživanja, pitanja rizika kao i način osiguranja, tj. garancija naplate, način obračuna, pitanje snošenja bankarskih i sudskih troškova, u slučaju primene kontinuiranog faktoringa periode obračuna i po potrebi priloge uz ugovor i slično. U procesu otkupljivanja potraživanja uobičajeno je da faktor kreditira klijenta sa sredstvima u visini od 75-90% vrednosti potraživanja, a moguće je i otvaranje kreditne linije klijentu na duži vremenski period. Primenom faktoring mehanizma ubrzava se protok roba i usluga, povećava se proizvodnja jer komitent po isporuci robe dolazi do novčanih sredstava koja može da plasira u novi ciklus proizvodnje, a avansiranjem svojih dobavljača može postići snižavanje nabavnih cena, ostvariti pozitivne ekonomske efekte koji delom ili u celini, ako ne i više od toga mogu pokriti troškove faktoringa. Efekti faktoringa se značajnije mogu ispoljiti kod malih, srednjih i preduzeća u osnivanju zbog česte nespremnosti banaka da ovim rmama odobravaju kredite ili vrše eskontovanje njihovih menica i drugih hartija od vrednosti, tako da im faktoring omogućava konkurentnost i opstanak u oštroj tržišnoj utakmici. 5.7.4.2. U ESNICI U FAKTORING AKTIVNOSTIMA Učesnici u faktoring aktivnostima su klijent, kupac i faktor. Klijent je subjekt koji proizvodi robu, najčešće potrošnu ili izvršava usluge, a sa kojim faktor zaključuje poseban ugovor. Kupac je subjekt koji kupuje robu od proizvođača, odnosno koristi usluge davaoca usluga (klijenta) i koji postaje dužnik faktora i snosi obavezu vraćanja kredita u vezi prodaje određenih proizvoda ili davanja usluga od strane klijenta. Faktor predstavlja organizaciju koja od svojih klijenata otkupljuje potraživanja i to u jednom dužem vremenskom periodu. Iz toga proizilazi da je osnovna aktivnost faktora u tome da naplaćuje na njega preneta tj. od strane klijenta cedirana potraživanja. Na slici 13 šematski su prikazani subjekti koji učestvuju u faktoring poslu, kao i odnosi koji postoje među zainteresovanim subjektima.


Odnosi subjekata učesnika i faze aktivnosti faktoring mehanizma

Iz slike 13 se vidi da se naplata potraživanja prenosi sa klijenta – proizvođača ili davaoca usluge na faktoring organizaciju, koja pošto odobri isplatu potraživanja, preuzima na sebe celokupno staranje oko realizacije i naplate odobrenog kredita. Učesnici u faktoring aktivnostima imaju konkretne obaveze. Obaveza klijenta-proizvođača je da faktoru uredno dostavlja kompletne fakture za proizvode isporučene kupcu ili za realizovane usluge. Pripremljene fakture moraju biti kompletne sa svim neophodnim podacima i informacijama i uslovima plaćanja, kako bi kupci mogli blagovremeno da izmire svoje obaveze. Nadalje, obaveza klijenta je da faktoru plati kamatu, proviziju za izvršene usluge i da mu nadoknadi troškove koje je on imao u vezi sa realizovanim obavezama u skladu sa ugovorom. Visina kamate i provizije utvrđuje se ugovorom, a ukoliko se to ne učini primenjuje se faktorska tarifa i običaj. Faktor stie pravo na proviziju po obavljanju posla a pravo na kamatu od momenta preuzimanja potraživanja. Provizija se obično obračunava u utvrđenom procentu u odnosu na ukupan promet klijentovih potraživanja realizovanih putem faktora, a njenu visinu opredeljuju kvalitet klijenta i njegovih kupaca, kao i vrsta faktoring aktivnosti. Faktoring provizije su više u odnosu na bankarske provizije jer su usluge faktoringa specične po sadržini i kvalitetu u odnosu na one koje


pružaju banke. Rast faktoring aktivnosti u razvijenim zemljama dokazuje da uprkos visini naknade, klijenti nalaze svoj interes u faktoringu. Kupac ima obavezu plaćanja za isporučenu robu ili uslugu. Imajući u vidu prisutnu konkurenciju na tržištu, kupac će zahtevati što povoljnije uslove plasiranja tj. kupovinu na kredit (odloženo plaćanje). Isplatom faktoru za kupljenu robu ili izvršenu uslugu, od strane kupca, završava se krajnja faza postupka nansiranja korišćenjem mehanizma faktoringa. Faktor je u obavezi da povereni posao izvrši stručno i profesionalno. Njegova je dužnost da u skladu sa ugovorom izvrši doznaku sredstava klijentu uz obavezu vođenja evidencije o rokovima i dospeću potraživanja od kupaca. Po okončanju posla je dužan da komitentu podnese račun, odnosno prezentuje sve efekte do kojih je došao, kao na primer naplaćeni novčani deo, kamate, troškovi i slično. 5.7.4.3. FUNKCIJE FAKTORINGA Postoje različite klasikacije funkcija faktoringa, ali u globalu dominiraju tri osnovne funkcije faktoringa: • funkcija nansiranja tj. obezbeđenja gotovinskog novca, • del credere funkcija, tj. funkcija preuzimanja naplate potraživanja klijentovih dužnika od strane faktora, • funkcija pružanja strunih faktoring usluga. Finansiranje predstavlja osnovnu funkciju faktoringa. Faktor nansira klijenta otkupljujući njegova sadašnja i buduća potraživanja najčešće sa rokom dospeća od 30 do 180 dana, isplaćujući mu kupovnu cenu odmah, a naplatu potraživanja od klijentovih dužnika vrši po roku dospeća. Moguća su dva oblika faktoring nansiranja i to putem avansa i putem diskonta. Kod avansnog nansiranja, faktor isplaćuje (avansira) klijentu od 7590% otkupljenog potraživanja, a preostali iznos se usmerava na poseban račun i isplaćuje klijentu po isteku roka za eventualni prigovor dužnika na kvalitet isporučene robe ili izvršene usluge tj. po izmirenju dužnikovih obaveza. Kod diskontnog postupka, faktor odmah isplaćuje otkupljeno potraživanje umanjeno za iznos svojih troškova i naknada. Realizacija bilo kog od pomenutih oblika nansiranja odvija se samo u slučajevima kada faktor utvrdi postojanje kreditne sposobnosti dužnika, dok se u slučajevima nepostojanja kreditne sposobnosti dužnika i ne pristupa otkupu potraživanja.

196 ● Zoran Jović Del credere funkcija uopšteno podrazumeva garantovanje za obaveze nekog trećeg. U faktoring odnosu je to preuzimanje odgovornosti za naplatu potraživanja od dužnika. Ako faktor preuzima na sebe rizik za platežnu sposobnost dužnika onda je u pitanju tzv. pravi faktoring. Ako klijent sam snosi del credere rizik u pitanju je tzv. nepravi faktoring. I u situaciji kada faktor preuzima del credere rizik, klijent mu i nadalje garantuje postojanje potraživanja kao i kvalitet i isporuku robe. Kupac može staviti prigovore na neisporuku robe ili na njenu isporuku neadekvatnog kvaliteta, za šta može tražiti sniženje cene, novu isporuku ili naknadu štete, što umanjuje ugovoreni iznos potraživanja i u odnosu na faktora kojem je klijent dužan da nadoknadi tu razliku. Obzirom da faktor ne može uticati na isporuku robe, to i del credere rizik ne pokriva klijentovu isporuku robe s nedostacima te odgovornost za kvalitet ugovorene i isporučene robe ostaje na klijentu. Funkcija pružanja stručnih faktoring usluga obuhvata čitavu lepezu direktnih i dopunskih usluga. Direktne, strune faktoring usluge su: • ispitivanje kreditne sposobnosti dužnika, • vođenje knjigovodstva, • ispostavljanje računa, • obračuni provizije, • obračuni poreza, • opominjanje dužnika, • naplaćivanje dugova. Grupu dopunskih usluga u faktoringu čine: • davanje raznih stručnih saveta, • istraživanje tržišta, • vođenje stanja na skladištu, • statistika prometa, • marketinške usluge, • razne posredničke usluge za klijenta kod banaka, dobavljača, kupaca, špeditera, osiguravajućih društava i slično.

5.7.4.4. VRSTE FAKTORINGA

U zavisnosti od polaznog kriterijuma prisutne su različite podele faktoringa. Prema teritorijalnom kriterijumu razlikuju se domai i meunarodni faktoring. Domaći faktoring predstavlja takvu vrstu faktoring aktivnosti u kojoj su proizvođač (klijent), kupac i faktoring organizacija domicilirani u


istoj zemlji. Ovaj oblik faktoringa je relativno jednostavan, obzirom da se ne postavlja problem konverzije valuta, primene različitih zakonskih propisa koji se odnose na devize, kao ni odredbe o primeni iz međunarodnog prava i međunarodnih ekonomskih odnosa. Kod domaćeg faktoringa prodavac isporučuje kupcu robu ili pruža uslugu i nakon toga mu izdaje račun. Prodavac odmah po isporuci robe ustupa potraživanje u korist faktora i u tu svrhu dostavlja kopiju računa sa izjavom o ustupanju-prodaji potraživanja koju su potpisali stranka koja ustupa potraživanje i kupac. Faktor može već narednog dana da prodavcu isplati avansni iznos od 75-90% nominalne vrednosti potraživanja, umanjen za iznos provizije faktoringa (0,6 – 3%). Na dan dospeća računa kupac plaća primljenu robu ili usluge doznakom na faktorov račun. Tada faktor pravi konačan obračun plaćanja za ustupljeno mu potraživanje i potom prodavcu isplaćuje razliku do konačnog obračuna, umanjenog za kamatu na isplaćeni avans. Međunarodni faktoring se uvek javlja u obliku pravog faktoringa gde faktor obavezno preuzima i rizik naplate. Pored rizika naplate, faktor često preuzima i rizik promene deviznog kursa, kao i politički rizik. Samo na taj način se u međunarodnim transakcijama može izdržati konkurencija ostalih oblika nansiranja u spoljnjoj trgovini. Faktor mora da bude dobro informisan o prilikama u zemlji kupca-uvoznika i o kreditnoj sposobnosti zemlje u celini kao i o sposobnosti plaćanja kupca-uvoznika. U tom cilju faktori uspostavljaju saradnju sa inostranim organizacijama koje se bave pružanjem usluga u vezi sa bonitetom kupaca-uvoznika. Saradnja se može odnositi na međusobnu razmenu informacija ili kupovinu informacija, a moguće je da faktori samostalno formiraju organizacione delove za pružanje takvih informacija u pojedinim zemljama. U okviru meunarodnog faktoringa mogu se razlikovati izvozni faktoring, uvozni faktoring i složeniji vid faktoringa u kome učestvuju faktor u zemlji izvoza i faktor u zemlji uvoza. Izvozni faktoring se ne razlikuje mnogo od domaćeg faktoringa. I ovde klijent još pre zaključenja denitivnog ugovora o prodaji (izvozu) stupa u kontakt sa svojim (izvoznim) faktorom, kako bi dobio prethodnu saglasnost za prodaju potraživanja i odobravanje kredita kupcima - uvoznicima u inostranstvu. Izvozni faktor, pored funkcije kreditiranja pruža klijentima i dragocene koristi preuzimanjem svih kreditnih, ko-


mercijalnih, političkih i valutnih rizika. Izvozni faktoring pruža daleko podsticajnije uslove izvozu nego klasični vid naplate izvoznih poslova putem dokumentarnih akreditiva uzimajući u obzir njihove troškove i vezivanje sredstava. Uvozni faktoring se primenjuje u slučajevima kada kupci-uvoznici raspolažu ograničenim sredstvima u odnosu na uvozne potrebe i nisu u mogućnosti da dobiju potrebne kredite od banaka. U tim slučajevima uvozni faktor može da pomogne kupcima-uvoznicima neposrednim otvaranjem akreditiva preko banke u korist inostranog proizvođačaizvoznika ili garantovanjem banci za zahtev kupca-uvoznika za otvaranje akreditiva što utiče na veću spremnost banke da otvori akreditiv, nego u slučaju da joj se kupac-uvoznik obratio neposredno i samostalno sa zahtevom za otvaranje akreditiva. Ukoliko faktor otvara akreditiv, on se obezbeđuje na taj način što se, u uslovima akreditiva, zahteva da sva dokumenta za proizvode koje dostavlja proizvođač-izvoznik glase na faktora, odnosno da su ista preneta na njega. Kada faktor primi dokumenta, on poziva kupca-uvoznika da izvrši isplatu u ukupnom iznosu odgovarajućeg potraživanja. Ukoliko kupac-uvoznik ne bi isplatio vrednost poslatih proizvoda, faktoru ostaje mogućnost da izvrši prodaju proizvoda i na taj način realizuje svoja potraživanja. U složenijem vidu faktoringa u međunarodnom platnom prometu postoje najmanje četiri subjekta. Klijent i izvozni faktor deluju u zemlji izvoznici, dok se u zemlji uvoznici nalaze kupac ili češće više kupaca i uvozni faktor. (Slika br.14) Izvozni faktor može zahtevati od uvoznog faktora odgovarajuće potraživanje u određenom procentu ili u celokupnom iznosu po prijemu fakture i druge odgovarajuće dokumentacije koja se odnosi na prodaju određenih proizvoda. Kada kupci-uvoznici isplate svoj dugovni iznos ili kredit, uvozni faktor će izvoznom faktoru doznačiti koliko je to predviđeno, a ostatak zadržati. Saradnja između izvoznog faktora jedne i uvoznog faktora druge zemlje, pruža prednosti u odnosu na poslovanje preko jedne faktoring organizacije u nekoj zemlji. Izvozni faktor u jednoj zemlji nije u mogućnosti da dobro upozna sve kupce-uvoznike sa kojima posluje njegov klijent. Uvozni faktor u drugoj zemlji je u stanju da mnogo povoljnije izvrši optimalni izbor kupaca, i izvrši naplatu potraživanja, jer ima bolji pregled boniteta i likvidnosti kupaca, stanja na tržištu i mogućnosti za odobravanje kredita i realizaciju potraživanja. Stoga upotreba složenijeg oblika faktoring


mehanizma u međunarodnom prometu ima veće prednosti u odnosu na korišćenje jednostavnijeg oblika faktoringa (uvozni i izvozni faktoring). U najrazvijenijim industrijskim zemljama ispoljava se tendencija stvaranja mreže lijala faktoring organizacija koje posluju samostalno ili u sklopu mreže lijala vodećih svetskih banaka. Slika 14

Složeniji vid faktoring mehanizma u međunarodnom platnom prometu56

Na međunarodnom planu faktoring organizacije su tesno povezane u okviru posebnih udruženja, od kojih su najpoznatija dva: International Factors i Factors Chain International.57 Prema kriterijumu predmeta obaveze i funkcija razlikuju se pravi i kvazifaktoring. 56 57

Trifunović dr Predrag, Faktoring i Forfeting, Center za međunarodno sodelovanje in razvoj, Ljubljana, 1988. str.28. Međunarodni lanac faktoring organizacija, Factors Chain International, sa sedištem u Amsterdamu trenutno pokriva 50 država, sa tendencijom daljeg širenja.

200 ● Zoran Jović Pravi faktoring nudi klijentu obavljanje funkcije renansiranja potraživanja, obezbeđenje plaćanja i funkciju pružanja stručnih usluga u vezi sa plasmanom robe i naplatom. Kod kvazi faktoringa, faktor vrši jednu ili dve od pomenutih funkcija, ne preuzima del credere rizik čime otpada njegova odgovornost za naplatu potraživanja jer ista ostaje na klijentu, ako ovaj ne naplati svoje potraživanje od dužnika. Jedna od podela je na otvoreni i zatvoreni (skriveni) faktoring. Kod otvorenog faktoringa izvoznik prenosi (cedira) na faktora svoje potraživanje od inostranog kupca koga obaveštava da svoje obaveze izmiruje faktoru. Otvoreni faktoring ima svoja dva oblika. Kod jednog oblika, izvoznik svoje potraživanje koje ima prema ino kupcu denitivno prenosi na faktora, tako da on prestaje biti poverilac prema ranijem dužniku. Funkciju poverioca preuzima faktor koji će po naplati potraživanja, izvozniku izvršiti isplatu istog umanjenog za iznos kamate, troškova i provizije. Kod drugog oblika otvorenog faktoringa izvoznik ustupa svoje potraživanje samo radi naplate potraživanja. U ovom slučaju cesija se ne vrši u cilju denitivnog prenošenja potraživanja na faktora, već samo da bi ga on naplatio od inostranog kupca u svoje ime a za račun domaćeg izvoznika. Zatvoreni ili skriveni faktoring je po složenosti mehanizma komplikovaniji od otvorenog faktoringa. On je proizišao iz verovanja da aktivnost faktora nije dovoljno pouzdana, ali je ovakvo gledanje iščezlo kada je veći broj banaka, prvenstveno u Engleskoj, preuzeo na sebe obavezu da obavlja faktoring aktivnosti. Kod zatvorenog ili skrivenog faktoringa izvoznik prodaje faktoru za gotovinu robu koja je namenjena izvozu a faktor označava prodavca-izvoznika kao svog agenta sa zadatkom da izvrši preprodaju i naplati vrednost proizvoda u korist faktora kao svog nalogodavca. Na taj način faktor odnosno banka u svojstvu skrivenog principala tu istu robu preko istog izvoznika preprodaje inostranom kupcu na kredit. Prodavac-izvoznik koji radi po nalogu faktora odnosno banke je u mogućnosti da proda proizvode kupcima-uvoznicima a da pri tome oni nisu svesni da postoji intervencija sa treće strane. U ovom modelu faktoringa, izvozniku je omogućen plasman robe, a faktoru daje mogućnost da, preuzimajući na sebe rizik prodaje, ostvari zaradu koja proizlazi iz razlike u ceni. U ovom modelu faktoringa zarada faktora može biti vrlo velika, ali su zato i rizici veći, dok je za izvoznika ovaj oblik skuplji i nepovoljniji. Jedna od podela faktoringa je na faktoring sa regresom i bez regresa. Ugovor o faktoringu sa pravom regresa daje pravo faktoru da u slučaju ne-


solventnosti kupca ili više njih, od klijenta traži kreditnu zaštitu, odnosno realizaciju naplate u visini neizmirenog potraživanja. Kod faktoring ugovora sa klauzulom bez prava regresa, u slučaju nesolventnosti kupca, faktoru se ne daje pravo nadoknade od klijenta ukoliko bi jedan ili više kupaca bilo u nemogućnosti da isplate svoje obaveze. U savremenoj svetskoj praksi preovlađuju faktoring ugovori bez prava regresa, što znači da celokupnu obavezu realizacije potraživanja od kupaca snosi faktor. Jedan od oblika faktoringa je faktoring plativ po dospeu. On ima karakteristike kao i pravi faktoring, osim usluge nansiranja koja se unapred isključuje. Faktor otkupljuje potraživanje s danom dospeća što znači da obavlja funkciju naplate potraživanja odnosno obezbeđenja plaćanja i funkciju pružanja stručnih usluga u vezi sa plasmanom robe i naplatom. 5.7.4.5. PREDNOSTI I OGRANI ENJA KORIŠ ENJA FAKTORINGA Efekti primene faktoring mehanizma mogu se posmatrati na makro i na mikro nivou. Koristi od faktoring aktivnosti na makro nivou ispoljavaju se kroz doprinos rastu proizvodnje i mogućnosti bržeg unapređenja izvoza i uvoza što može doprineti pozitivnim promenama u platnom bilansu zemlje sa posledicama koje mogu uticati i na promene u ukupnom rastu privrede zemlje. Upoređivanjem ukupnih prodaja putem faktoringa sa ukupnim društvenim proizvodom zemlje dobija se relativni pokazatelj značaja faktoringa za nacionalnu ekonomiju, a rast ili opadanje ovog pokazatelja ukazuje na povoljnije ili nepovoljnije efekte faktoringa. Koristi od faktoringa na makro nivou su višestruke. On omogućava svim proizvođačima, a naročito izvoznicima da se brže prilagode tržišnim kretanjima, da povećaju proizvodnu ekasnost i usmere svoje aktivnosti ka problemima tražnje, a ujedno ostvare uštedu troškova prenosom naplate potraživanja na faktora. Faktoring mehanizam se po pravilu, ne koristi za zadovoljavanje potreba u osnovnim sredstvima, što je po pravilu slučaj kod forfetinga, već najviše u slučajevima prodaje ili izvoza potrošnih proizvoda. Proizvođaču-izvozniku faktoring donosi poboljšanje likvidnosti, rentabilnosti i smanjenje rizika naplate potraživanja. Avansno isplaćena sredstva od strane faktora poboljšavaju likvidnost klijenta i omogućavaju mu nansiranje daljeg procesa proizvodnje, što je posebno značajno za mala

202 ● Zoran Jović i srednja preduzeća i za ona u osnivanju čiji je rad otežan zbog nedostatka obrtnih sredstava. Stavljanjem klijentu na raspolaganje odmah 75 do 90% preuzetih potraživanja, a preostalog iznosa od 10-25% po izvršenoj uplati od strane dužnika, faktor omogućava klijentu da svoje obaveze prema dobavljačima izvrši u gotovini, avansno, stekne jaču poziciju i postigne povoljniju cenu čime delom ili u celini može nadoknaditi troškove faktoringa. Proizvođač se takođe oslobađa rizika naplate jer faktor preuzimanjem del credere rizika za naplatu od dužnika garantuje naplatu potraživanja. Takođe proizvođač putem faktoringa može isnansirati i proizvodnju sirovina sezonskog karaktera, što mu omogućuje korišćenje raspoloživih kapaciteta tokom cele godine. Kupcu-uvozniku faktoring omogućava kupovinu robe na kredit uz mogućnost da sopstvena raspoloživa sredstva usmeri u nove poslovne aktivnosti u cilju sticanja veće dobiti. Faktoring organizacija ili banka svoj interes nalazi u mogućnosti sticanja prota koji je obično veći u odnosu na nivo koji bi se ostvario klasičnim plasiranjem sredstava. Svakako, visina prota je opravdana i proporcionalna obimu i nivou usluga koje se nude klijentu. Cena usluge faktora se sastoji iz provizije faktoringa i kamatne stope. Provizija faktoringa se kreće od 0,6 do 3%, a zavisi od obima poslovanja, uslova plaćanja, boniteta kupca i vrste usluga uključenih u ugovor o faktoringu. Kamatna stopa je promenljiva u skladu sa odnosima na tržištu novca a nansiranje je uvek vezano za valutu u kojoj se izdaju računi. Neophodno je napomenuti da je upotreba faktoring mehanizma posebno važna za one klijente kod kojih sposobnost upravljačke strukture daleko prevazilazi raspoloživa sredstva, jer faktor može takvim klijentima da stvori uslove za poslovanje na optimalnom nivou. Pri tom je značajno istaći da faktoring organizacija koja klijentu obezbeđuje potrebna sredstva, ne zahteva čak ni deo učešća u njegovom vlasništvu, a ukoliko faktoring usluge više ne budu potrebne klijentu, njihov međusobni odnos saradnje prestaje. Imajući u vidu značaj ispitivanja kreditne sposobnosti dužnika, faktoring organizacije često, zajedno osnivaju centar za evidenciju koji prikuplja podatke o kreditnoj sposobnosti dužnika, a koje koriste sve članice centra. Kreditna sposobnost dužnika je podložna brzim promenama pa ju je teško utvrditi za neki duži vremenski period. Zbog toga se faktori opredeljuju za otkup potraživanja koja relativno brzo dospevaju. Po mišljenju mnogih autora, potraživanja ne bi smela biti duža od godinu dana, a po mišljenju drugih, ne duža od 150 do 180 dana. Kao najpovoljnija potraživanja se


ocenjuju ona sa dospećem od 30 do 90 dana. Minimalni rok tj. donja granica ročnosti potraživanja je takođe bitna jer kod suviše kratkog roka faktoru nije celishodno preuzimanje del credere rizika. Kod plaćanja robe u gotovom izostaje potraživanje koje bi faktor otkupio, a za plaćanje do 10 dana klijent nije zainteresovan za uključenje faktora koji bi mu to potraživanje isplatio za nekih 8 dana ranije, osim samo iz razloga prenosa del credere rizika, na šta, kako je već rečeno, faktor uglavnom ne bi pristao. Za procenu isplativosti nansiranja putem faktoringa značajan parametar je obim poslovanja. U Nemačkoj se procenjuje da je gornja granica za rentabilno poslovanje sa faktorom određena godišnjim prometom od 75 do 100 miliona EUR-a, dok je donja granica prometa, ispod koje se ne mogu ispoljiti efekti primene faktoringa, na nivou od 1,5 miliona EUR-a. U Engleskoj se procenjuje da su granice za rentabilno poslovanje sa faktorom od 150.000 do 7 miliona EUR-a. Otuda je kod opredeljenja za primenu faktoringa, potrebno imati u vidu sve prednosti koje pruža, ali je neophodno uvažavati i pomenute granice, koje se u zavisnosti od privrednih okolnosti razlikuju od zemlje do zemlje, ali koje opredeljuju kako klijenta tako i faktora za sklapanje ugovora o faktoringu.


6. REGULISANJE RADA BANAKA I DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

6.1. REGULISANJE RADA FINANSIJSKIH INSTITUCIJA DIREKTIVAMA EVROPSKE UNIJE Poslovanje nansijskih institucija regulisano je direktivama Evropske Unije. Direktiva br. 92/30/EEC reguliše kontrolu kreditnih institucija na konsolidovanoj osnovi. Direktivom 93/6/EEC se uređuje adekvatnost kapitala kreditnih institucija i investicionih rmi čime se obezbeđuje konsolidovano praćenje bankarskih i investicionih grupa. Direktivom 98/78/ EEC se uređuje poslovanje osiguravajućih društava. Ovim direktivama nije obuhvaćeno poslovanje različitih oblika nansijskih konglomerata, pa se taj nedostatak rešava regulativom preko sektorskih direktiva koje se pojedinačno odnose na poslovanje banaka, investicionih fondova i osiguravajućih društava. Otuda jedan nansijski konglomerat može biti zakonski regulisan različitim sektorskim direktivama koje usled nedoslednog tretiranja sličnih prudencionih pitanja mogu i da se preklapaju. Celokupni sektor nansijskih usluga od kojih se inače u većoj ili manjoj meri sastoje i nansijski konglomerati podleže većem stepenu kontrole i nadzora jer ove nansijske institucije uglavnom posluju novcem svojih klijenata, a ne sopstvenim, pa stoga propast ovih institucija može naneti ogromne gubitke klijentima i celoj privredi. Otuda se i regulativa Evropske Unije istorijski gledano odnosila prvo na regulisanje banaka a zatim i drugih nansijskih institucija. Prva bankarska direktiva iz 1977. godine utvrđuje uslove pod kojima može da se osnuje banka, slobodu pružanja usluga i osnivanje nadzornih organa. Ova direktiva utvrđuje minimum sopstvenog kapitala, broj i kvalikacije rukovodećeg kadra banke i reguliše postupak prikupljanja depozita i odobravanja kredita. Druga bankarska direktiva iz 1989. godine propisuje minimum osnivačkog kapitala banke na 5 miliona EUR-a i dozvoljava da se depozitnim

206 ● Zoran Jović poslovima mogu baviti samo kreditne institucije. Ova direktiva obezbeđuje bankama da osnivaju svoje lijale u svim zemljama Evropske Unije, a da matična zemlja vrši kontrolu poslovanja banke na celoj teritoriji Evropske Unije uz određenu podelu nadzornih funkcija sa vlastima zemalja domaćina. Direktiva o sopstvenom kapitalu iz 1989. godine deniše sastav kapitala banke iz dva dela i to iz osnovnog ili osnivačkog kapitala – akcije, obavezni rezervni fond i fond rizika i dodatnog kapitala koji ne sme da bude veći od osnovnog kapitala. Direktiva o garanciji depozita garantuje klijentima depozite do određene sume u slučaju da je banka nesolventna. Ova direktiva propisuje da banka može svoje obaveze da izvršava iz svoje imovine zašta mora da formira sopstvene fondove u visini od 8% vrednosti imovine. Direktiva o godišnjim obračunima banaka propisuje bilansne šeme, postupak procene aktive i bilansnih stavki, a kod banaka sa zavisnim rmama-kćerima propisuje obavezu i postupak sastavljanja konsolidovanog bilansa. Direktiva o velikom povlačenju novca dozvoljava najvišu isplatu jednom klijentu do visine od 25% fondova banke, a u zbiru jedna banka ne sme da stvori obaveze o isplati velikih povlačenja u uznosu koji je viši od 80% njenih fondova. Direktiva o nadzoru nad kreditnim institucijama na konsolidovanoj osnovi donosi obavezu nadzora nad konsolidovanim bilansima nansijskih grupacija i poslovanjem banaka i drugih nansijskih institucija koje čine grupaciju. Drugi niz direktiva se odnosi na oblast poslovanja sa hartijama od vrednosti. Direktiva o prospektu reguliše sadržaj prospekta koji svaki emitent hartija od vrednosti mora da sačini i podnese nadležnom organu na odobrenje pre objavljivanja. Sadržaj prospekta treba da pruži sve validne informacije koje su potrebne za objektivnu nansijsku procenu predmetnih hartija od vrednosti. U okviru Evropske Unije postoji uzajamna saradnja zemalja i međusobno priznavanje prospekata o emitovanju hartija od vrednosti. Direktiva o stavljanju na berzanske liste pojedinih hartija od vrednosti određuje koje uslove trebaju takve hartije od vrednosti da ispune, a od emitenata zahteva da redovno objavljuju informacije. Direktiva o obaveštavanju o većinskim udelima obezbeđuje informacije o licima koja poseduju većinske udele u rmama koje su kotirane na


berzi. Direktiva o internim pravilima sprečava zloupotrebu internih informacija o rmama na štetu spoljnih investitora. Direktiva o investicionim uslugama propisuje da svaka država odredi nadležne organe za izdavanje dozvola, garanciju rada i nadzor investicionih rmi, kao i određivanje nivoa početnih izvora kapitala i profesionalnog rukovodstva. Direktiva o nansijskom bonitetu investicionih rmi propisuje minimum osnivačkog kapitala na iznos između 125.000 i 770.000 EUR-a. Direktiva o investicionim fondovima propisuje pravila za kupovinu i prodaju akcija u fondovima, izradu prospekta, način upravljanja fondovima i njihov nadzor. Direktiva o sprečavanju pranja novca se odnosi na nansijske institucije, kreditne ustanove i osiguravajuća društva a cilj joj je da spreči upotrebu nansijskog sistema za legalizaciju nelegalno stečenog novca tj. za pranje novca. Iako postoji veliki broj direktiva (17) i drugih propisa to ne znači da je još uvek postignut dovoljan stepen unikacije i integracije evropskih nansijskih tržišta. Na tom polju Evropska Unija je usvojila akcioni plan za nansijske usluge koji treba da rezultira usvajanjem direktive za oporezivanje prihoda od kamate na štednju i promenom usvojenih pravila postupanja pri oporezivanju preduzeća. Takođe su u planu poboljšanje direktive o prospektima pri emitovanju hartija od vrednosti i drugim investicionim uslugama, unapređenje propisa o računovodstvu nansijskih institucija, donošenje direktive o prekograničnoj upotrebi kolaterala, direktive o prodaji nansijskih usluga »na daljinu«, donošenje direktiva o investicionim fondovima i direktiva o kontroli penzionih fondova, donošenje sporazuma o pripajanju nansijskih institucija. U oblasti prudencione kontrole treba još doneti direktivu o likvidaciji banaka i osiguravajućih društava, direktivu o postupanju sa »elektronskim novcem«, izvršiti poboljšanje direktive o pranju novca i unaprediti pravila za nadzor nansijskih konglomerata. Regulisanje banaka i drugih nansijskih institucija u Srbiji može se sagledati kroz oblasti osnivanja i konstitutivnih promena, regulisanje adekvatnosti kapitala, regulisanje likvidnosti i kreditnog i deviznog rizika, organizaciju i način upravljanja i nadzor.


6.2. REGULISANJE OSNIVANJA I POSLOVANJA BANAKA 6.2.1. DELATNOST I OSNIVANJE BANAKA Banka je, prema Zakonu o bankama, akcionarsko društvo sa sedištem u Republici Srbiji, koje ima dozvolu za rad Narodne banke Srbije i obavlja depozitne i kreditne poslove, a može obavljati i druge poslove u skladu sa zakonom. Banka može, u skladu sa zakonom, obavljati sledeće poslove:58 - depozitne poslove (primanje i polaganje depozita); - kreditne poslove (davanje i uzimanje kredita); - devizne, devizno-valutne i menjačke poslove; - poslove platnog prometa; - izdavanje platnih kartica; - poslove sa hartijama od vrednosti (izdavanje hartija od vrednosti, poslovi kastodi banke i dr.); - brokersko-dilerske poslove; - izdavanje garancija, avala i drugih oblika jemstava (garancijski posao); - kupovinu, prodaju i naplatu potraživanja (faktoring, forfeting i dr.); - poslove zastupanja u osiguranju; - poslove za koje je ovlašćena zakonom; - druge poslove čija je priroda srodna ili povezana sa poslovima iz prethodnih tačaka a u skladu sa osnivačkim aktom i statutom banke. Banka ima eksluzivno pravo, odnosno niko osim banke ne može da se bavi primanjem depozita, davanjem kredita i izdavanjem platnih kartica, osim ako je za to ovlašćen zakonom. Narodna banka Srbije je ovlašćena da daje dozvole za rad banakama. Zakonom o bankama (Službeni glasnik RS br.107/05) uvodi se dvostepeni postupak za izdavanje dozvole za rad banke koji se sastoji iz preliminarnog odobrenja i dozvole za rad. Istovremeno ovim zakonom se reguliše samo rad banaka dok se druge nansijske organizacije (štedionice, štednokreditne organizacije, štedno- kreditne zadruge) brišu iz zakona. Prema zakonu o bankama,59 osnivači banke moraju da, pored zahteva za preliminarno odobrenje za osnivanje banke, prilože i sledeće dokumente: 58 59

Zakon o bankama, Službeni glasnik RS br. 107/2005. Službeni glasnik RS br. 107/2005.


-

podatke o osnivačima banke, iznosu njihovih uloga i broju, vrsti i nominalnom iznosu akcija koje stiču; - osnivački akt i predlog statuta banke; - izjavu da će novčani deo osnivačkog kapitala uplatiti na privremeni račun kod Narodne banke Srbije; - izjavu da će novčana sredstva preneti u osnivački kapital banke; - podatke o svim licima koja će imati učešće u banci i o osnovu tog učešća; - imena predloženih članova upravnog i izvršnog odbora banke i podatke o njihovoj kvalikaciji, iskustvu i poslovnoj reputaciji; - predlog programa aktivnosti banke za period od tri godine i predlog plana poslovne politike banke; - predlog procedura za upravljanje rizicima i unutrašnju kontrolu banke; - dokaz da je nadležno regulatorno telo države porekla odobrilo stranoj banci ili drugom stranom licu iz nansijskog sektora učešće u osnivanju banke u Republici Srbiji ili dokaz da takvo odobrenje nije potrebno prema propisima te države ako se banka osniva kao zavisno društvo strane banke ili drugog stranog lica iz nansijskog sektora koje je predmet kontrole, odnosno nadzora ovog regulatornog tela; - dokaze o ispunjenosti uslova koje propisuje Narodna banka Srbije ako je osnivač banke strana banka ili strano lice iz nansijskog sektora koje je predmet kontrole, odnosno nadzora regulatornog tela države porekla. Narodna banka Srbije o zahtevu za preliminarno odobrenje za osnivanje banke odlučuje u roku od 90 dana od dana prijema urednog zahteva. Osnivači banke su dužni da, najkasnije u roku od 60 dana od dana dobijanja preliminarnog odobrenja, Narodnoj banci Srbije podnesu zahtev za izdavanje dozvole za rad banke. Uz ovaj zahtev osnivači banke su dužni da dostave:60 - dokaz o uplati novčanog dela osnivačkog kapitala, kao i dokaz o prenosu nenovčanih sredstava u osnivački kapital banke i izjavu o poreklu tih sredstava; - dokaze o tome da su obezbedili: odgovarajući poslovni prostor i nabavili i pripremili opremu za nesmetano poslovanje banke, da taj prostor ispunjava zakonom utvrđene uslove što se tiče tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite i unapređenja životne sredine, kao i da taj 60

Ibidem

210 ● Zoran Jović prostor i ta oprema omogućavaju pristup svim relevantnim podacima i informacijama potrebnim za vršenje kontrolne funkcije Narodne banke Srbije; - dokaz o tome da su angažovali spoljnog revizora banke sa liste koju utvrđuje Narodna banka Srbije; - podatke o organizacionoj strukturi i kadrovskoj osposobljenosti banke. O ovom zahtevu Narodna banka Srbije odlučuje u roku od 30 dana od dana prijema urednog zahteva. Osnivačka skupština banke se održava najkasnije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Narodne banke Srbije o davanju dozvole za rad banke. Na osnivačkoj skupštini akcionari banke ostvaruju pravo glasa srazmerno visini svog uloga. Na osnivačkoj skupštini se dvotrećinskom većinom glasova osnivača banke donosi statut banke, biraju predsednik i članovi upravnog i izvršnog odbora banke, usvajaju program aktivnosti banke za period od tri godine i poslovna politika banke i donosi odluka o prvom izdavanju akcija. Osnivači banke su dužni da u roku od 5 dana dostave usvojena akta na saglasnost Narodnoj banci Srbije koja odlučuje o davanju saglasnosti na ova akta u roku od 60 dana od dana njihovog prijema. Banka je dužna da u svom poslovanju obezbedi da novčani deo njenog akcionarskog kapitala uvek iznosi najmanje 10.000.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom dnevnom srednjem kursu. Elementi novčanog dela akcionarskog kapitala banke su: 1. deo akcionarskog kapitala banke uplaćen u novčanom obliku po osnovu običnih i prioritetnih akcija banke-u visini nominalne vrednosti tih akcija, 2. emisiona premija banke, 3. rezerve banke, uključujući i rezerve za neidentikovane gubitke, 4. deo neraspoređene dobiti iz ranijih godina i iz tekuće godine po godišnjem računu banke, za koju je skupština banke odlučila da će biti raspoređena u okviru osnovnog kapitala, 5. stečene sopstvene akcije banke, kao odbitna stavka, 6. nepokriveni gubitak banke iz ranijih godina i iz tekuće godine po godišnjem računu, kao odbitna stavka, 7. privremeni gubitak banke u toku godine, kao odbitna stavka, 8. nedostajući iznos rezervi za neidentikovane gubitke, kao odbitna stavka. Prema navedenom, novčani deo akcionarskog kapitala banke predstavlja


zbir prva četiri elementa umanjenog za odbitne stavke od pete do osme tačke.

6.2.2. REGULISANJE ADEKVATNOSTI KAPITALA BANAKA Bazelski sporazum o adekvatnosti kapitala banaka iz 1988. godine je utvrdio minimalni iznos potrebnog kapitala u odnosu na rizičnu bilansnu i vanbilansnu aktivu u visini od 8%, s tim što se ta visina odnosi na banke u razvijenim zemljama sveta, dok se u cilju zaštite bankarskog sistema manje razvijenih zemalja daje mogućnost za utvrđivanje većeg iznosa potrebne visine kapitala banaka. Domaća zakonska regulativa je 1993. godine usaglasila potrebnu visinu adekvatnog kapitala u odnosu na rizičnu bilansnu i vanbilansnu aktivu banaka sa Bazelskim sporazumom i ovaj procenat popela sa 6% na 8%. Zakonskom regulativom iz 2004.godine61 banka je bila dužna da ovaj odnos održava tako da ne bude manji od 10%, a najnovija zakonska regulativa od 2007. godine povećava ovaj procenat za domaće banke na 12%. Banka je dužna da u svom poslovanju obezbedi da novčani deo akcionarskog kapitala u dinarskoj protivvrednosti uvek bude u visini koja nije manja od 10.000.000 EUR-a po dnevnom srednjem kursu. Banka je dužna da obim svog poslovanja usklađuje tako: 1) da održava odnos između kapitala i ukupnog iznosa aktive i vanbilasnih stavki aktive ponderasanih prema rizičnosti; 2) da održava odnos između različitih vrsta pasive; 3) da održava odnos između različitih vrsta aktive i različitih vrsta pasive; 4) da se pridržava odredaba o velikom i najvećem mogućem kreditu jednom zajmoprimcu i o ukupnom iznosu velikih kredita; 5) da učešće banke u kapitalu pravnog lica koje nije lice u nansijskom sektoru, pojedinačno ne može biti veće od 10% kapitala banke; 6) da učešće banke u kapitalu pravnih lica koja nisu lica u nansijskom sektoru i ulaganja u osnovna sredstva banke ukupno ne mogu biti veća od 60% kapitala banke; 7) da se pridržava drugih propisanih pravila poslovanja. Velikim kreditom (velika izloženost) se smatra kredit, odnosno drugo potraživanje i garancija koji su dati jednom zajmoprimcu koji je veći od 10% kapitala banke. 61

Službeni glasnik RS, br. 37/2004, 48/2004, 86/2004, 108/2004, 129/2004.

212 ● Zoran Jović Najvećom mogućim kreditom (najveća moguća izloženost) jednom zajmoprimcu, se smatra kredit, drugo potraživanje i garancija koji ukupno iznose do 25% kapitala banke. Izloženost banke prema licu povezanom sa bankom ne sme preći 5% kapitala banke. Ukupna izloženost banke prema licima povezanim sa bankom ne sme preći 20% kapitala banke. Pod povezanim licem se podrazumeva akcionar banke, pravno ili zičko lice koji je sa akcionarom banke ili bankom povezano imovinskim i upravljačkim odnosima, lice koje je član organa banke ili lice koje je član uže porodice ovog lica, lice sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima u banci, kao i članovi uže porodice ovog lica. Ukupan iznos velikih kredita (velikih izloženosti) i najvećih mogućih kredita ne može biti manji od 400% niti veći od 800% kapitala banke. Ukupni kapital banke čini zbir osnovnog kapitala i dopunskog kapitala. Osnovni kapital Banke 62 se sastoji od dela akcionarskog kapitala banke uplaćenog u novčanom obliku po osnovu običnih i prioritetnih akcija, osim prioritetnih kumulativnih akcija, od dela akcionarskog kapitala uplaćenog u nenovčanom obliku po osnovu običnih i prioritetnih akcija banke, osim prioritetnih kumulativnih akcija, od emisione premije banke, od rezervi banke, osim rezerve za neidentikovane gubitke, od dela neraspoređene dobiti banke iz ranijih godina i iz tekuće godine po godišnjem računu banke, za koju je skupština banke odlučila da će biti raspoređena u okviru osnovnog kapitala, i odbitnih stavki za koje se kapital umanjuje kao što su stečene sopstvene akcije banke, nepokriveni gubitak banke iz ranijih godina i iz tekuće godine po godišnjem računu, nematerijalna ulaganja banke, potraživanja od akcionara banke sa učešćem u kapitalu većem od 10% koja nisu odobrena po tržišnim uslovima, potraživanja od članova upravnog i nadzornog odbora banke, direktora banke i lica sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima u banci koja nisu odobrena po tržišnim uslovima i privremeni gubitak banke u toku godine. Dopunski kapital banke63 se sastoji od dela akcionarskog kapitala uplaćenog u novčanom obliku po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija banke, dela akcionarskog kapitala banke uplaćenog u nenovčanom obliku po osnovu prioritetnih kumulativnih akcija banke, od rezervi za neidentikovane gubitke, od dela revalorizacione rezerve banke koji se odnosi na osnovna sredstva banke i učešće u kapitalu i subordinarne obaveze banke koje imaju rok dospeća najmanje pet godina i koje mogu biti uključene najviše u visini do 50% osnovnog kapitala banke. 62 63

Ibidem. Ibidem.


Odbitne stavke od ukupnog kapitala banke su učešće u kapitalu druge banke veće od 10% kapitala te druge banke, subordinarna potraživanja od druge banke u kojoj banka poseduje više od 10% kapitala i nedostajući iznos rezervi za neidentikovane gubitke. Pod rizinom aktivom banke se podrazumeva zbir rizine bilansne aktive i rizinih vanbilansnih stavki banke, umanjen za iznos obrazovanih rezervi za identikovane gubitke. Rizična bilansna aktiva banke podrazumeva zbir knjigovodstvenih vrednosti bilansnih potraživanja banke umanjenih za deo obrazovanih rezervi za identikovane gubitke po bilansnoj aktivi i pomnoženih sledećim ponderima rizika 64: 1) Ponderom 0%: gotovina u blagajni, sredstva na žiro računu, zlato i drugi plemeniti metali, hartije od vrednosti koje se mogu renansirati kod NBS, potraživanja od NBS ili Republike Srbije i potraživanja obezbeđena njihovim bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv, potraživanja obezbeđena bezuslovnom garancijom fondova koje je osnovala Republka Srbija, plativa na prvi poziv, potraživanja osigurana kod fondova koje je osnovala Republika Srbija u visini osiguranog iznosa, potraživanja od vlada i centralnih banaka zemalja članica OECD-a i potraživanja obezbeđena njihovim bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv, pokriveni akreditivi, potraživanja obezbeđena gotovinskim depozitom kod banke, potraživanja obezbeđena zalogom na zlatu, ostalim plemenitim metalima, kratkoročnim hartijama od vrednosti koje se mogu renansirati kod NBS, obveznicama republike Srbije ili hartijama od vrednosti koje su izdale vlade i centralne banke zemalja članica OECD-a. 2) Ponderom 20%: potraživanja od banaka koje su, prema poslednjem rangiranju koje su izvršili Standard&Poor΄s, Fitch-IBCA ili Thompson Bank Watch rangirane s najmanje BBB ili koje je izvršio Moody΄s – s najmanje Baa 3, kao i potraživanja obezbeđena njihovim bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv, potraživanja od međunarodnih razvojnih banaka (IBRD, EBRD, EIB, IFC i sl.), kao i potraživanja obezbeđena njihovim bezuslovnim garancijama plativim na prvi poziv. 3) Ponderom 50%: potraživanja obezbeđena hipotekom na nepokretnosti čija vrednost, prema oceni ovlašćenog procenjivača, nije manja od ukupne visine potraživanja banke i drugih potraživanja obezbeđenih založnim pravom višeg reda prvenstva na istoj nepokretnosti, pod uslovom da je procena vrednosti nepokretnosti izvršena u poslednje tri 64

Ibidem.

214 ● Zoran Jović godine, da u tom periodu na tržištu nije došlo do značajnih promena u cenama nepokretnosti i da od prvobitnog datuma dospeća potraživanja nije prošlo više od 360 dana. 4) Ponderom 100%: ostala bilansna aktiva. Rizična vanbilansna aktiva podrazumeva zbir knjigovodstvenih vrednosti vanbilansnih stavki banke (garancije, avali i drugi oblici jemstva; otvoreni akreditivi i neiskorišćene preuzete neopozive obaveze) umanjenih za deo obrazovanih rezervi za identikovane gubitke po vanbilansnim stavkama i pomnoženih sledećim faktorima kreditne konverzije: 1) Faktorom 0%: neiskorišćeni iznos okvirnih kredita s rokom dospeća do jedne godine ili kredita koje banka može bezuslovno i bez najave da otkaže, obveznice emitovane u skladu sa Zakonom o regulisanju javnog duga po osnovu devizne štednje građana, vanbilansne stavke obezbeđene gotovinskim depozitom položenim kod banke - u visini depozita i vanbilansne stavke po kojima ne može doći do plaćanja. 2) Faktorom 20%: dokumentarni akreditivi obezbeđeni zalogom na robi koja se plaća akreditivom. 3) Faktorom 50%: činidbene garancije i neiskorišćeni iznos okvirnih kredita s rokom dospeća preko jedne godine ili kredita koje banka ne može bezuslovno i bez najave da otkaže. 4) Faktorom 100%: plative garancije, avali i akcepti menica, nepokriveni akreditivi, potraživanja po osnovu sporazuma o rekupovini i ostale preuzete neopozive obaveze.

6.2.3. REGULISANJE KREDITNOG RIZIKA BANAKA Prema postojećoj zakonskoj regulativi banke su dužne da kvartalno dostavljaju izveštaje Narodnoj banci Srbije o klasikovanoj bilansnoj i vanbilansnoj aktivi shodno stepenu naplativosti a u cilju utvrđivanja kreditnog rizika prisutnog u svom poslovanju. Svaki dužnik se kvalikuje shodno najlošijem roku izmirenja svojih obaveza prema banci pri čemu se dobija iznos potencijalnih gubitaka banke tj. visina kreditnog rizika te se tako izvršena klasikacija aktive koristi i kod utvrđivanja adekvatnosti visine kapitala banke. Ukoliko su potencijalni gubici banke veći od 50% njenog kapitala dolazi do pokretanja postupka ocene njenog nansijskog stanja i neposredne kontrole kreditnog portfolija nakon čega može doći do sanacije ili stečaja banke. Banke su obavezne da formiraju posebnu rezervu u cilju obezbeđenja od potencijalnih gubitaka proizašlih iz bilansnih i vanbilansnih pozicija.


Shodno stepenu naplativosti sva potraživanja banke se klasikuju u pet kategorija: A, B, V, G i D. Naplativost potraživanja se procenjuje na osnovu rokova izmirivanja obaveza dužnika pri čemu se svaki dužnik klasikuje u najlošiju kategoriju na osnovu svog nansijskog položaja i prema izmirivanju svojih obaveza prema banci. Stope izdvajanja posebnih rezervi za potencijalne gubitke iznose 1- 2%, 5 - 10%, 20 - 35%, 40 - 75% i 100% za potraživanja svrstana u A, B, V, G i D kategoriju respektivno.

6.2.4. REGULISANJE LIKVIDNOSTI BANAKA Banka je dužna da odnos između zbira likvidnih potraživanja prvog reda i likvidnih potraživanja drugog reda sa jedne strane, i zbira obaveza banke po viđenju i bez ugovorenog roka dospeća i obaveza sa ugovorenim rokom dospeća sa druge strane održava tako da65 : • iznosi najmanje 1,0 kada je obračunat kao prosek svih radnih dana u mesecu, • iznosi najmanje 0,8 kada je obračunat za radni dan, • ne bude manji od 0,9 duže od tri uzastopna radna dana. Banka je dužna da o neusklađenosti pokazatelja likvidnosti u toku dva uzastopna radna dana obavesti Narodnu banku Srbije, narednog radnog dana. Likvidna potraživanja banke prvog reda čine gotovina i potraživanja banke kod kojih je ugovoreno da dospevaju u narednih mesec dana od dana vršenja obračuna po osnovu: 1) gotovine u blagajni, sredstava na žiro računu, zlata i drugih plemenitih metala; 2) sredstva na računima kod banka koje su, prema poslednjem rangiranju koje su izvršili Standard&Poor΄s, Fitch – IBCA ili Thomson Bank Watch, rangirane s najmanje BBB ili koje je izvršio Moody΄s sa najmanje Baa 3; 3) depozita kod Narodne banke Srbije; 4) čekova i drugih novčanih potraživanja u postupku realizacije; 5) neopozivih kreditnih linija odobrenih banci; 6) akcija i obveznica kotiranih na berzi. Ostala potraživanja banke koja dospevaju u narednih mesec dana od dana vršenja obračuna pokazatelja likvidnosti predstavljaju likvidna potraživanja banke drugog reda. 65

Ibidem.

216 ● Zoran Jović Obaveze banke po viđenju i bez ugovorenog roka dospeća, čini deo njenih sledećih obaveza: 1) 40% depozita po viđenju banaka, 2) 20% depozita po viđenju ostalih deponenata, 3) 10% štednih uloga, 4) 5% garancija i drugih oblika jemstva, 5) 20% neiskorišćenih odobrenih neopozivih kreditnih linija. Ostale obaveze banke koje dospevaju u narednih mesec dana od dana vršenja obračuna pokazatelja likvidnosti predstavljaju obaveze banke sa ugovorenim rokom dospeća. Likvidna potraživanja banke se obračunavaju po tržišnoj vrednosti, a ako tu vrednost nije moguće utvrditi – po knjigovodstvenoj vrednosti. Dinarska protivvrednost likvidnih potraživanja i obaveza banke koje glase na stranu valutu utvrđuje se po zvaničnom srednjem kursu dinara na dan obračuna. Ukoliko potraživanje ili obaveza banke dospevaju u anuitetima, u obračun pokazatelja likvidnosti uključuju se anuiteti tog potraživanja ili obaveze koje dospevaju u roku od mesec dana od dana vršenja obračuna. Za potrebe izračunavanja pokazatelja likvidnosti, depoziti banke po viđenju i depoziti s dnevnom avizom smatraju se depozitima oročenim na jedan dan. U obračun pokazatelja likvidnosti ne uključuju se potraživanja banke koja se, prema stepenu naplativosti, klasikuju u kategorije V, G i D u skladu sa odlukom kojom se uređuje klasikacija aktive i vanbilansnih stavki i visina posebne rezerve banaka i drugih nansijskih organizacija.

6.2.5. REGULISANJE DEVIZNOG RIZIKA BANAKA Banka je dužna da odnose između aktive i pasive održava tako da ukupna rizina devizna pozicija banke, pod kojom se podrazumeva zbir dugih i kratkih otvorenih neto deviznih pozicija banke po svim valutama i plemenitim metalima, na kraju svakog radnog dana ne bude veća od 30% kapitala banke.66 Banka je u obavezi da o neusklađenosti pokazatelja deviznog rizika u toku dva uzastopna radna dana obavesti Narodnu banku Srbije, narednog radnog dana. Otvorena neto devizna pozicija banke predstavlja razliku izmeu potraživanja i obaveza banke u jednoj stranoj valuti ili plemenitom metalu i može biti: 66

Ibidem.


• otvrena duga pozicija – ako je vrednost potraživanja banke u određenoj stranoj valuti veća od vrednosti njenih obaveza u istoj valuti. • otvorena kratka pozicija – ako je vrednost potraživanja banke u određenoj stranoj valuti manja od vrednosti njenih obaveza u istoj valuti. Otvorena neto devizna pozicija banke se iskazuje odvojeno za potraživanja i obaveze u USA dolarima, u EUR-ima, zbirno u ostalim stranim valutama i zbirno u zlatu i ostalim plemenitim metalima. U obračun otvorene neto devizne pozicije banke uključuju se i potraživanja u dinarima, indeksirana deviznom klauzulom. Pod deviznom klauzulom se podrazumeva odredba sadržana u ugovoru kojom se ugovorena dinarska vrednost vezuje za vrednost neke druge valute. Pri obračunu ukupne rizične devizne pozicije banke ne mogu se međusobno prebijati otvorene kratke i duge pozicije po različitim valutama. Devizna potraživanja obuhvataju potraživanja banke u stranoj valuti, potraživanja u dinarima indeksirana deviznom klauzulom, u zlatu i u ostalim plemenitim metalima umanjena za izvršene ispravke vrednosti tih potraživanja i to: 1) gotovina, gotovinski ekvivalenti, zlato i ostali plemeniti metali, 2) potraživanja po kreditima, 3) potraživanja po hartijama od vrednosti, 4) potraživanja po sporazumima o rekupovini, 5) ostala devizna potraživanja. Devizne obaveze obuhvataju obaveze banke u stranoj valuti, obaveze u dinarima indeksirane devizniom klauzulom, u zlatu i ostalim plemenitim metalima i to: 1) obaveze po depozitima, 2) obaveze po kreditima, 3) obaveze po hartijama od vrednosti, 4) obaveze po sporazumima o rekupovini, 5) ostale devizne obaveze. Iz obračuna devizne pozicije banke se izuzimaju potraživanja po dugoročnim deviznim kreditima koji su odobreni po osnovu inostranih kredita a koje je preuzela država i konvertovala u kapital, zatim potraživanja u stranoj valuti i dinarima sa deviznom klauzulom do visine akcionarskog kapitala uplaćenog u stranoj valuti i potraživanja od Republike Srbije na osnovu Zakona o regulisanju javnog duga po osnovu devizne štednje. Dinarska protivvrednost potraživanja i obaveza u stranoj valuti utvrđuje se prema zvaničnom srednjem kursu dinara na dan obračuna devizne pozicije banke, a dinarska vrednost potraživanja u zlatu i drugim plemenitim me-

218 ● Zoran Jović talima se utvrđuje prema poslednjoj ceni ne unce zlata, odnosno drugog plemenitog metala utvrđenoj na Londonskoj berzi.

6.3. REGULISANJE OSNIVANJA I POSLOVANJA DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Berza je pravno lice organizovano kao akcionarsko društvo koje, u skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata, obavlja delatnost organizovanja trgovine hartijama od vrednosti i drugim nansijskim instrumentim na berzanskom tržištu, odnosno na berzanskom i vanberzanskom tržištu. Osnivač, odnosno akcionar berze može biti Republika Srbija, domaće i strano, pravno i zičko lice. Organizovanje trgovine hartijama od vrednosti obuhvata sledeće poslove:67 - organizovanje javne ponude hartija od vrednosti i povezivanje ponude i tražnje hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata; - objavljivanje informacije o ponudi, tražnji i tržišnoj ceni hartija od vrednosti i drugih podataka značajnih za trgovinu hartijama od vrednosti; - utvrđivanje i objavljivanje kursnih lista hartija od vrednosti; - obavljanje drugih poslova u skladu sa zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata. Berzi je zabranjeno da obavlja druge poslove osim napred navedenih, tako da berza ne može trgovati hartijama od vrednosti, davati savete koji se odnose na kupovinu i prodaju hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata, savete o izboru brokersko-dilerskog društva ili ovlašćene banke, niti obavljati poslove koji su zakonom određeni kao delatnost brokersko-dilerskog društva. Komisija za hartije od vrednosti izdaje dozvolu za rad berze. Uz zahtev za izdavanje dozvole za rad berze Komisiji se prilaže i:68 - osnivački akt berze; - dokaz o poreklu osnivačkog kapitala; - dokaz o uplati osnovnog kapitala na privremeni račun kod banke; - dokaz o kadrovskoj i organizacionoj osposobljenosti i tehničkoj opremljenosti; 67 68

Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata, Službeni glasnik RS, br. 47/2006. Ibidem


-

statut berze; pravila poslovanja berze; pravilnik o listingu i kotaciji berze; spisak osnivača, odnosno akcionara berze sa izvodom iz registra privrednih subjekata, odnosno overenim prevodom izvoda iz registra za strana pravna lica; - podaci o učešću lica iz prethodne tačke u osnovnom kapitalu berze, koje se izražava u procentima; - tarifnik berze; - podaci o članovima uprave berze. Komisija za hartije od vrednosti donosi rešenje o davanju dozvole za rad berze kada utvrdi valjanost zahteva, da su ispunjeni uslovi utvrđeni zakonom, da je priložena propisana dokumentacija i da su lica koja poseduju kvalikovno učešće podobna i pouzdna. Rok za donošenje ovog rešenja je 60 dana od dana podnošenja urednog zahteva. Novčani deo osnovnog kapitala berze ne može biti manji od 1.000.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara Narodne banke Srbije na dan uplate. Novčani deo osnovnog kapitala organizatora vanberzanskog tržišta ne može biti manji od 750.000 EUR-a u dinarskoj prozivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara Narodne banke Srbije na dan uplate. Brokersko-dilersko društvo je pravno lice organizovano kao akcionarsko društvo koje delatnost obavlja na organizovanom tržištu u skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata. Na brokersko-dilerska društva se primenju odredbe zakona kojim se uređuju privredna društva. Mogu ga osnovati pravno i zičko lice. Dozvolu za obavljanje delatnosti brokersko-dilerskog društva daje Komisija za hartije od vrednosti. Brokersko-dilersko društvo može obavljati sledeće delatnosti:69 - posredovanje u kupovini i prodaji hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata i kupovina i prodaja tih instrumenata u svoje ime, a za račun nalogodavca, odnosno u ime i za račun nalogodavca (brokerski poslovi); - kupovina i prodaja hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata u svoje ime i za svoj račun, radi ostvarivnja razlike u ceni (dilerski poslovi); 69

Ibidem

220 ● Zoran Jović -

obavezna kupovina i prodaja hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata u svoje ime i za svoj račun po ceni koju unapred objavljuje brokersko-dilersko društvo (poslovi market-mejkera); - upravljanje hartijama od vrednosti i drugim nansijskim instrumentima u ime i za račun nalogodavca (poslovi portfolio menadžera); - organizovanje izdavanja hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata bez obaveze otkupa neprodatih hartija od vrednosti, odnosno organizovanje uključivanja hartija od vrednosti na organizovano tržište (poslovi agenta emisije); - organizovanje izdavanja hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata sa obavezom njihovog otkupa od izdavaoca radi dalje prodaje, ili sa obavezom otkupa od izdavaoca neprodatih hartija od vrednosti (poslovi pokrovitelja emisije); - pružanje savetodavnih usluga u vezi s poslovanjem hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata (poslovi investicionih savetnika); Uz zahtev za dozvolu za obavljanje delatnosti brokersko-dilerskog društva Komisiji se prilaže i:70 - statut brokersko-dilerskog društva; - pravila poslovanja brokersko –dilerskog društva; - podaci o osnivačima, broju, vrsti i nominalnom iznosu akcija, kao i podaci o svim licima sa kojima je osnivač povezan u smislu Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata; - imena i podaci o kvalikacijama, iskustvu i poslovnoj reputaciji predloženih članova uprave brokersko-dilerskog društva; - dokaz o kadrovskoj i organizacionoj osposobljenosti i tehničkoj opremljenosti brokersko-dilerskog društva; - pravilnik o tari za obavljanje delatnosti brokersko-dilerskog društva. Napred navedeno treba da podnesu nansijske institucije, npr. banke, ukoliko žele da dobiju dozvolu za obavljanje brokersko-dilerskih poslova. Ako se zahtev podnosi radi osnivanja brokersko-dilerskog društva, pored napred navedene dokumentacije prilaže se i: - ugovor o osnivanju brokersko-dilerskog društva, - izvod iz registra privrednih subjekata za pravna lica-akcionare brokersko-dilerskog društva, kao i overeni prevod izvoda iz registra privrednih subjekata za strana pravna lica; - dokaz da je nadležno regulatorno telo države porekla odobrilo stranom pravnom licu učešće u osnivanju brokersko-dilerskog društva u Repu70

Ibidem


blici ili dokaz da takvo odobrenje nije potrebno po propisima te države, ukoliko će brokersko-dilersko društvo biti zavisno društvo stranog pravnog lica; - podaci o članovima uprave brokersko-dilerskog društva; - dokaz da će brokersko-dilersko društvo imati najmanje jedno lice zaposleno na neodređeno vreme sa dozvolom za obavljanje poslova predviđenih zakonom. Komisija za hartije od vrednosti donosi rešenje o davanju dozvole za obavljanje delatnosti brokersko-dilerskog društva kada utvrdi valjanost zahteva, da su ispunjeni uslovi utvrđeni ovim zakonom, da je priložena propisana dokumentacija i da su lica koja poseduju kvalikovano učešće podobna i pouzdana. Rok za donošenje ovog rešenja je 30 dana od dana prijema zahteva. Banka može obavljati delatnost brokersko-dilerskog društva ako dobije dozvolu Komisije za hartije od vrednosti. Ovlašena banka obavlja delatnost brokersko-dilerskog društva pod uslovom da za to ima poseban organizacioni deo, da u poslovnim knjigama obezbedi posebnu evidenciju i podatke o poslovanju tog organizacionog dela, da ispunjava uslove kadrovske i organizacione osposobljenosti i tehničke opremljenosti za obavljanje tih delatnosti. Banka donosi pravila poslovanja hartijama od vrednosti svog brokersko-dilerskog organizacionog dela, na koja Komisija za hartije od vrednosti daje saglasnost. Novčani deo osnovnog kapitala brokersko-dilerskog društva ne može biti manji od: - 50.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara NBS - za obavljanje brokerskih poslova i poslova investicionog savetnika; - 100.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednost po zvaničnom srednjem kursu dinara NBS - za obavljanje dilerskih poslova i poslova agenta emisije; - 200.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara NBS - za obavljanje poslova market mejkera i portfolio menadžera; - 300.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom srednjem kursu dinara NBS - za obavljanje poslova pokrovitelja emisije. Banka može obavljati delatnost kastodi banke ako ispuni propisane uslove i dobije dozvolu Komisije za hartije od vrednosti. Narodna banka Srbije može obavljati poslove kastodi banke bez dozvole Komisije za HOV – za hartije od vrednosti čiji su izdavaoci Republika i jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave.

222 ● Zoran Jović U okviru svoje delatnosti, kastodi banka obavlja sledeće poslove:71 - otvara i vodi račune hartija od vrednosti kod Centralnog registra u ime i za račun zakonitih imalaca – svojih klijenata (vlasnički račun hartija od vrednosti); - otvara i vodi račune hartija od vrednosti kod Centralnog registra, u ime kastodi banke, a za račun zakonitih imalaca – svojih klijenata, odnosno u ime svojih klijenata koji nisu zakoniti imaoci tih hartija, a za račun zakonitih imalaca (zbirni kastodi račun); - izvršava naloge za prenos prava iz hartija od vrednosti i naloge za upis prava trećih lica na hartijama od vrednosti i stara se o prenosu prava iz tih hartija; - naplaćuje potraživanja od izdavalaca po osnovu dospelih hartija od vrednosti, kamata i dividendi za račun zakonitih imalaca tih hartija i stara se o ostvarivanju drugih prava koja pripadaju zakonitim imaocima hartija od vrednosti koji su njeni klijenti; - pruža usluge pozajmljivanja hartija od vrednosti; - obaveštava akcionare o godišnjim skupštinama akcionarskih društava i zastupa ih na tim skupštinama; - po ovlašćenju klijenta stara se o izvršenju poreskih obaveza klijenta po osnovu hartija od vrednosti čiji je klijent zakoniti imalac; - obavlja druge poslove u skladu sa zakonom kojim su uređeni investicioni fondovi i dobrovoljni penzijski fondovi i drugim zakonom i pravilima poslovanja kastodi banke; Kastodi banka takođe može obavljati poslove koji se odnose i na druge nansijske instrumente, dužna je da se stara da na novčanom odnosno vlasničkom računu klijenta ima dovoljno sredstava, odnosno hartija od vrednosti na dan saldiranja. Dozvolu za obavljanje poslova kastodi banke izdaje Komisija za hartije od vrednosti. Uz zahtev za izdavanje dozvole prilaže se:72 - statut banke; - dokaz da je banka član Centralnog registra; - pravila poslovanja kastodi banke; - dokaz da banka ima poseban organizacioni deo za obavljanje poslova kastodi banke; - dokaz da banka ispunjava uslove kadrovske i organizacione osposobljenosti za obavljanje poslova kastodi banke; - dokaz da banka ispunjava uslov tehničke opremljenosti za obavljanje 71 72

Ibidem Ibidem


poslova kastodi banke, odnosno da ima odgovarajući informacioni sistem za obavljanje tih poslova; Komisija za hartije od vrednosti takođe daje i prethodnu saglasnost za imenovanje lica koje će rukovoditi poslovima kastodi banke. Prema Zakonu o osiguranju73 dozvolu za rad osiguravajućeg društva izdaje Narodna banka Srbije koja ujedno vrši i nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja. Poslovi osiguranja, u smislu ovog zakona, su poslovi životnih osiguranja i poslovi neživotnih osiguranja. Vrste životnih osiguranja su: 1) osiguranje života; 2) rentno osiguranje; 3) dopunsko osiguranje uz osiguranje života; 4) dobrovoljno penzijsko osiguranje; 5) druge vrste životnih osiguranja. Vrste neživotnih osiguranja su: 1) osiguranje od posledica nezgode, uključujući osiguranje od povreda na radu i profesionalnih oboljenja, koje pokriva: • isplatu ugovorenih osiguranih suma, dela osiguranih suma, odnosno naknadu ugovorenih troškova, • isplatu zbog posledica povrede ili oštećenja zdravlja ili zbog smrti putnika; 2) dobrovoljno zdravstveno osiguranje, koje pokriva: • jednokratnu novčanu naknadu zbog nesposobnosti za rad, • naknadu ugovorenih troškova lečenja, • kombinaciju isplata u skladu sa odredbama predhodnih podtačaka; 3) osiguranje motornih vozila, koje pokriva štete na motornim vozilima na sopstveni pogon, osim šinskih vozila i na vozilima bez sopstvenog pogona, odnosno gubitak tih vozila; 4) osiguranje šinskih vozila, koje pokriva štete na šinskim vozilima, odnosno gubitak tih vozila; 5) osiguranje vazduhoplova, koje pokriva štete na vazduhoplovima, odnosno gubitak vazduhoplova; 6) osiguranje plovnih objekata, koje pokriva štete na plovnim objektima, odnosno gubitak plovnih objekata (morskih, rečnih i jezerskih); 7) osiguranje robe u prevozu, koje pokriva štete na robi, odnosno gubitak robe, bez obzira na vrstu prevoza; 73

Službeni glasnik RS, br. 55/2004.

224 ● Zoran Jović 8) osiguranje imovine od požara i drugih opasnosti, koje pokriva štete na imovini koje nastanu usled požara, eksplozije, oluje i drugih prirodnih nepogoda, atomske energije, klizanja i sleganja tla, osim šteta koje pokrivaju osiguranja iz tačaka 3-7; 9) ostala osiguranja imovine, koja pokrivaju štete na imovini nastale zbog loma mašina, provalne krađe, loma stakla, grada, mraza ili drugih opasnosti, osim šteta koje pokrivaju osiguranja iz tačaka 3-8; 10) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila, koje pokriva sve vrste odgovornosti zbog upotrebe motornih vozila na sopstveni pogon na kopnu, uključujući odgovornost prilikom transporta; 11) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe vazduhoplova, koje pokriva sve vrste odgovornosti zbog upotrebe vazduhoplova, uključujući odgovornost prilikom transporta; 12) osiguranje od odgovornosti zbog upotrebe plovnih objekata, koje pokriva sve vrste odgovornosti zbog upotrebe plovnih objekata, uključujući odgovornost prilikom transporta; 13) osiguranje od opšte odgovornosti za štetu, koje pokriva ostale vrste odgovornosti, osim odgovornosti iz tačaka 10-12; 14) osiguranje kredita, koje pokriva: • rizik od neplaćanja, odnosno kašnjenja u plaćanju zbog nesolventnosti ili drugih događaja ili postupaka, • izvozne kredite i ostale rizike povezane sa izvozom, trgovinom i ulaganjima na domaćem i stranom tržištu, • kredite koji se isplaćuju u ratama, • hipotekarne i lombardne kredite, • poljoprivredne kredite, • ostale kredite i zajmove; 15) osiguranje jemstva, koje garantuje neposredno ili posredno ispunjenje obaveza dužnika; 16) osiguranje nansijskih gubitaka, koje pokriva nansijske gubitke zbog: • gubitka zaposlenja, • nedovoljnih prihoda, • lošeg vremena, • izgubljene dobiti, • neplaniranih opštih troškova, • neplaniranih troškova poslovanja, • gubitka tržišne vrednosti, • gubitka zakupnine, odnosno prihoda,


• posrednih poslovnih gubitaka, osim gubitaka iz predhodnih podtačaka, • ostalih neposlovnih gubitaka, • ostalih nansijskih gubitaka; 17) osiguranje troškova pravne zaštite, koje pokriva sudske troškove, troškove advokata i druge troškove postupka; 18) osiguranje pomoći na putovanju, koje pokriva pomoć licima koja naiđu na probleme na putovanju, odnosno u drugim slučajevima odsutnosti iz prebivališta ili boravišta; 19) druge vrste neživotnih osiguranja. Obavezno osiguranje u saobraćaju utvrđuje se i uređuje posebnim zakonom. Dobrovoljno penzijsko osiguranje je osiguranje kojim se, na osnovu ugovora, mogu obezbediti prava za slučaj starosti, invalidnosti, smrti i drugih rizika osiguranja, u obimu propisanom zakonom kojim se uređuje obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje ili u većem obimu. Dobrovoljno zdravstveno osiguranje je osiguranje kojim se, na osnovu ugovora, mogu obezbediti prava iz zdravstvenog osiguranja licima koja nisu osigurana po zakonu kojim se uređuje obavezno zdravstveno osiguranje, kao i licima koja su osigurana po tom zakonu, a kojima se obezbeđuje veći obim prava od obima koji se obezbeđuje po tom zakonu i druge vrste prava iz zdravstvenog osiguranja koja nisu obezbeđena tim zakonom. Jedno društvo za osiguranje ne može istovremeno obavljati poslove životnih i poslove neživotnih osiguranja, osim u izuzetnim slučajevima predviđenim članom 25 Zakona o osiguranju. Poslovi reosiguranja: Društvo za osiguranje dužno je da reosigura obaveze iz ugovora o osiguranju iznad samopridržaja. Samopridržaj društva za osiguranje je iznos ugovorom preuzetih rizika koji društvo uvek zadržava u sopstvenom pokriću i koji može pokriti sopstvenim sredstvima. Društvo za osiguranje dužno je da uvek zadrži deo rizika u samopridržaju. Društvo za osiguranje dužno je da deo rizika iznad samopridržaja reosigura kod društva za reosiguranje. Društvo za reosiguranje dužno je da deo rizika koji ne može pokriti svojim sredstvima ili reosiguranjem u zemlji, reosigura u inostranstvu. Uz zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja i poslova reosiguranja podnosi se i : 1. ugovor o osnivanju; 2. predlog statuta; 3. dokaz da je na privremeni račun kod banke uplaćen novčani deo osnovnog kapitala;

226 ● Zoran Jović 4. poslovni plan akcionarskog društva za osiguranje; 5. predlog akata poslovne politike, sa mišljenjem ovlašćenog aktuara; 6. spisak akcionara po prezimenu, imenu i adresi, odnosno rmi i sedištu, sa ukupnim nominalnim iznosom akcija i procentom učešća u osnovnom kapitalu akcionarskog društva za osiguranje; 7. za akcionare-pravna lica koja su kvalikovani imaoci: • rešenje o upisu u registar, • prepis akcionara iz knjige akcionara, odnosno dokaz iz drugog odgovarajućeg javnog registra, ako je akcionar akcionarsko društvo za osiguranje, • nansijski izveštaji, sa mišljenjem ovlašćenog revizora za poslednje tri godine, • dokaz nadležnog organa uprave o izmirenju poreza, ne stariji od šest meseci, • overenu kopiju rešenja nadležnog organa uprave o utvrđivanju i naplati poreza za tekuću, odnosno prethodnu godinu; 8. za akcionare-zička lica, koji su kvalikovani imaoci: • dokaz da to lice u poslednje tri godine nije bilo član uprave, nadzornog odbora ili nosilac posebnih ovlašćenja u pravnom licu nad kojim je sproveden postupak likvidacije, odnosno stečaja, • dokaz da to lice nije bezuslovno osuđivano za krivična dela protiv privrede, imovine, službene dužnosti i korupcije, na kaznu zatvora duže od tri meseca, • dokaz nadležnog organa uprave o izmirenju poreza, ne stariji od šest meseci, • overenu kopiju rešenja nadležnog organa uprave o utvrđivanju i naplati poreza za tekuću, odnosno prethodnu godinu; 9. spisak lica koja su povezana sa kvalikovanim imaocima, sa dokazom o načinu povezanosti; 10. za zička lica koja su predložena za članove uprave (članovi upravnog odbora i direktor) i nadzornog odbora: • dokaz o ispunjenosti uslova u pogledu školske spreme, kvalikacije i profesionalnog iskustva, • dokaz da to lice u poslednje tri godine nije bilo član uprave, nadzornog odbora ili nosilac posebnih ovlašćenja u pravnom licu nad kojim je sproveden postupak likvidacije, odnosno stečaja, • dokaz da to lice ne podleže ograničenjima izbora propisanim zakonom, a koja se odnose na članove uprave i nadzornog odbora akcionarskog društva za osiguranje,


•

dokaz da to lice nije bezuslovno osuđivano na kaznu zatvora dužu od tri meseca, • dokaz nadležnog organa uprave o izmirenju poreza, ne stariji od šest meseci, • overenu kopiju rešenja nadležnog organa uprave o utvrđivanju i naplati poreza za tekuću, odnosno prethodnu godinu; 11. ime i prezime lica koje će obavljati poslove ovlašćenog aktuara, sa podacima iz prethodne tačke (tačke 10) ili predugovor sa pravnim licem registrovanim za obavljanje aktuarskih poslova, kao i dokaz o osiguranju od odgovornosti za štetu koju ovlašćeni aktuar može prouzrokovati datim mišljenjem; 12. dokaz o propisanoj organizacionoj, kadrovskoj i tehničkoj osposobljenosti akcionarskog društva za osiguranje za obavljanje poslova iz ugovora o osnivanju i akata poslovne politike. Za osnivače – strana lica, dokumentacija se podnosi u overenom prevodu na srpski jezik. Narodna banka Srbije bliže propisuje uslove i način dokazivanja ispunjenosti uslova za lica iz tačaka 8-11, kao i potrebnu organizacionu, kadrovsku i tehničku osposobljenost akcionarskog društva za osiguranje. O zahtevu za izdavanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja, na osnovu ocene ispunjenosti zakonskih uslova i opravdanosti osnivanja akcionarskog društva za osiguranje, Narodna banka Srbije odlučuje rešenjem, u roku od 60 dana od dana prijema zahteva. Novčani deo osnovnog kapitala akcionarskog društva za osiguranje, prilikom osnivanja, ne može biti manji od dinarske protivvrednosti obračunate po srednjem kursu NBS na dan uplate, i to za: Iznos u EUR-ima 1.) Životna osiguranja (1) životna osiguranja, osim dobrovoljnog penzijskog osiguranja..........................................................2.000.000 (2) dobrovoljno penzijsko osiguranje .......................................3.000.000 (3) sve vrste životnih osiguranja ...............................................4.000.000 2.) Neživotna osiguranja (1) osiguranje od nezgode i dobrovoljno zdravstveno osiguranje........................................................1.000.000 (2) osiguranje motornih vozila-kasko, šinskih vozila-kasko i obavezno osiguranje od odgovornosti u saobraćaju .............................................2.500.000

228 ● Zoran Jović (3) ostala osiguranja imovine, ostala osiguranja od odgovornosti i druge vrste neživotnih osiguranja ...............2.000.000 (4) sve vrste neživotnih osiguranja ............................................4.500.000 3.) Reosiguranje.........................................................................4.500.000 Akcionarsko društvo za osiguranje je dužno da u poslovanju obezbedi da osnovni kapital društva uvek bude u visini koja nije manja od navedenih iznosa. Prema zakonu o nansijskom lizingu74 davalac lizinga mora biti privredno društvo koje obavlja poslove nansijskog lizinga u skladu sa propisima domicilne države i čiji je minimalni osnovni kapital 100.000 EUR-a. Ovaj limit osnovnog kapitala je zakonski uređen radi zaštite sigurnosti pravnog prometa. Predmet nansijskog lizinga može biti pokretna nepotrošna stvar kao npr. oprema, postrojenja, vozila i sl. Subjekti u poslu nansijskog lizinga su davalac lizinga, primalac lizinga i isporučilac predmeta lizinga. Davalac lizinga je lice koje, uz zadržavanje prava svojine na predmetu lizinga, prenosi na primaoca lizinga ovlašćenje držanja i korišćenja na predmetu lizinga, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Primalac lizinga je, po ovom zakonu, pravno ili zičko lice na koga davalac lizinga prenosi ovlašćenje držanja i korišćenja predmeta lizinga, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Isporučilac predmeta lizinga, po ovom zakonu, je pravno ili zičko lice koje na davaoca lizinga prenosi pravo svojine na predmetu lizinga, radi njegove predaje primaocu lizinga na držanje i korišćenje, na ugovoreno vreme i uz ugovorenu naknadu. Posao nansijskog lizinga, u smislu ovog zakona, je posao u kome davalac lizinga: 1) sa isporučiocem predmeta lizinga određenim od strane primaoca lizinga zaključuje ugovor na osnovu koga stiče pravo svojine na predmetu lizinga, prema specikaciji primaoca lizinga i pod uslovima koje, ukoliko se odnose na interese primaoca lizinga, odobrava primalac lizinga (ugovor o isporuci); 2) sa primaocem lizinga zaključuje ugovor o nansijskom lizingu kojim se obavezuje da na primaoca lizinga prenese ovlašćenje drža74



nja i korišćenja predmeta lizinga na ugovoreno vreme, a primalac lizinga se obavezuje da mu za to plaća ugovorenu naknadu u ugovorenim ratama (ugovor o lizingu). Lizing kompanije nisu tipično regulisane, pošto ne uzimaju depozite. Zakonom o nansijskom lizingu je predviđeno formiranje registra nansijskog lizinga-jedinstvene elektronske centralne baze podataka u kojoj se čuvaju svi podaci o nansijskom lizingu uneti u registar. Mnoge lizing kompanije su bankarski subsidijari, pa banke i bankarska regulativa imaju interes za funkcionisanje centralnog registra lizing aktivnosti sa namenom korišćenja za konsolidovanu superviziju, a osim toga banke ga koriste u kombinaciji sa centralnim kreditnim biroom za proveru kreditne sposobnosti tražioca kredita. Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o nansijskom lizingu75 Narodnoj banci Srbije je poveren nadzor nad poslovanjem davalaca nansijskog lizinga. Ovim zakonom Narodna banka Srbije je određena i kao institucija koja izdaje dozvole za obavljanje poslova nansijskog lizinga, daje saglasnost na imenovanje organa upravljanja davalaca nansijskog lizinga i preduzima korektivne mere prema davaocima lizinga u slučajevima kada se nadzorom utvrde nezakonitosti i nepravilnosti u njihovom poslovanju. Narodna banka Srbije donosi i podzakonske akte predviđene Zakonom o nansijskom lizingu, kojima bliže uređuje poslovanje davalaca nansijskog lizinga. Osnovni ciljevi nadzora poslovanja davalaca nansijskog lizinga su jačanje poverenja javnosti u nansijski sektor i lizing, obezbeđivanje transparentnosti nansijskog tržišta, razvoj nansijkog tržišta zasnovan na fer konkurenciji, zaštita i edukacija potrošača, ekasno sprovođenje konsolidovane supervizije učesnika u nansijskom sektoru. Zakonom o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima76 uređeno je organizovanje i upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima; osnivanje, delatnost i poslovanje društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima; poslovi i dužnosti kastodi banke, u smislu ovog zakona; nadležnost Narodne banke Srbije u vršenju nadzora nad obavljanjem delatnosti društava za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima; i druga pitanja od značaja za funkcionisanje dobrovoljnih penzijskih fondova. Propisano je da novčani deo osnovnog kapitala društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima, prilikom osnivanja, 75 76

Službeni glasnik RS, br. 61/2005. Službeni glasnik RS, br. 85/2005.

230 ● Zoran Jović iznosi najmanje 1.000.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan uplate, a obaveza društva za upravljanje je da u svom poslovanju obezbedi da kapital društva uvek bude u visini koja nije manja od dinarske protivvrednosti 1.000.000 EUR-a. Potrebno je razgraničiti dva osnovna pojma: dobrovoljni penzijski fond i društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom. Društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondom je privredno društvo koje organizuje i upravlja dobrovoljnim penzijskim fondovima u skladu sa zakonom. Dobrovoljni penzijski fond je institucija kolektivnog investiranja u okviru koje se prikuplja i ulaže penzijski doprinos u različite vrste imovine sa ciljem ostvarenja prihoda i smanjenja rizika ulaganja. Društvo za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima se osniva isključivo kao zatvoreno akcionarsko društvo, a mogu ga osnivati domaća i strana zička i pravna lica. Delatnost ovog društva se sastoji u organizovanju i upravljanju dobrovoljnim penzijskim fondovima. Ono može organizovati i upravljati sa više dobrovoljnih penzijskih fondova. Društvo za upravljanje upravlja dobrovoljnim penzijskim fondom, donosi investicione odluke, vrši programirane isplate, obavlja administrativne i marketinške poslove i aktivnosti i druge poslove u skladu sa zakonom. Ono može poveriti obavljanje administrativnih i marketinških poslova i aktivnosti drugim licima, pri čemu se odgovornost društva za upravljanje ne isključuje. Društvo za upravljnje dobrovoljnim penzijskim fondovima je dužno da angažuje najmanje jednog portfolio menadžera i ovlašćenog internog revizora zaposlene na neodređeno vreme. Uz zahtev za izdavanje dozvole za rad osnivači društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima podnose Narodnoj banci Srbije:77 - osnivački akt; - dokaz da je na privremeni račun kod banke uplaćen novčani deo osnovnog kapitala, sa izjavom o poreklu nansijskih sredstava; - spisak akcionara po prezimenu, imenu i adresi, odnosno poslovno ime i sedište, sa ukupnim nominalnim iznosom akcija i procentom učešća u osnovnom kapitalu akcionarskog društva za upravljanje; - za akcionare-pravna lica koji poseduju kvalikovano učešće: • rešenje o upisu u registar, odnosno overeni prevod izvoda iz registra za strana pravna lica i za njihove vlasnike, do nivoa zičkih lica, odnosno tržišno prepoznatljivih pravnih lica, 77

Ibidem


-

-

-

• prepis akcionara iz knjige akcionara, odnosno dokaz iz drugog odgovarajućeg javnog registra, ako je akcionar akcionarsko društvo za upravljanje, • nansijski izveštaji, sa mišljenjem ovlašćenog revizora za poslednje tri godine, • dokaz nadležnog organa uprave o izmirenju poreza, ne stariji od šest meseci; za akcionare-zička lica koji poseduju kvalikovano učešće: • dokaz da to lice u poslednje tri godine nije bilo član uprave, nadzornog odbora ili nosilac posebnih ovlašćenja u pravnom licu nad kojim je sproveden postupak likvidacije, odnosno stečaja, • dokaz da to lice nije bezuslovno osuđivano za krivična dela protiv privrede, imovine, službene dužnosti i korupcije, • dokaz nadležnog organa uprave o izmirenju poreza, ne stariji od šest meseci; pravila poslovanja društva za upravljanje; plan poslovanja za prve tri godine; spisak predloženih članova uprave društva za upravljanje sa radnim biograjama, izjavama o pristanku obavljanja dužnosti i dokazom da su ispunjeni drugi uslovi propisani zakonom; dokaz o organizacionoj i tehničkoj osposobljenosti društva za upravljanje, sa spiskom lica koja će obavljati poslove portfolio menadžera i internog revizora.

Uz zahtev za izdavanje dozvole za upravljanje fondom osnivači društva za upravljanje podnose Narodnoj banci Srbije: - nacrt standardizovanog ugovora o članstvu u dobrovoljnom penzijskom fondu; - nacrt prospekta i skraćenog prospekta fonda; - nacrt ugovora sa kastodi bankom; - spisak lica koja će obavljati poslove portfolio menadžera fonda koji se organizuje; - pravilnik o tari. Narodna banka Srbije istovremeno donosi rešenje o izdavanju dozvole za rad i rešenje o izdavanju dozvole za upravljanje fondom u roku od 45 dana od dana prijema zahteva, odnosno od dana naknadno primljene dokumentacije i informacija ukoliko su tražene. Dozvola za upravljanje fondom ne može se izdati bez pozitivno rešenog zahteva za izdavanje dozvole za rad društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima. Uko-

232 ● Zoran Jović liko namerava da organizije još neki dobrovoljni penzijski fond, društvo za upravljanje podnosi samo zahtev za izdavanje dozvole za upravljanje fondom. Osnovni cilj Narodne banke Srbije u nadzoru društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima deo je opšte funkcije uspostavljanja kredibilnog nansijskog sistema. Funkcija NBS u ovom segmentu nansijskih usluga jeste obezbeđenje stabilnosti i tržišne discipline dobrovoljnih penzijskih fondova kroz javnost rada, adekvatnost sistema upravljanja rizicima i odgovornost za delovanje društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima, kao i kroz poverenje u rad supervizije. Narodna banka Srbije teži uspostavljanju realne javnosti rada, koja građanima omogućava da se, u skladu sa sopstvenim prioritetima, odluče za obim rizika koji prihvataju pristupanjem određenom dobrovoljnom penzijskom fondu. Javnost rada dobrovoljnih penzijskih fondova prati adekvatna transparentnost kreiranja normativnih osnova i vršenja nadzora Narodne banke Srbije, sa ciljem kontrole procesa od strane stručne, akademske i opšte javnosti i uspostavljanja odnosa međusobnog poverenja. NBS se rukovodi principima proaktivne zaštite adekvatnosti upravljanja sredstvima članova dobrovoljnih penzijskih fondova i principima preventivnog nadzora nad društvima za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima uopšte. Dobrovoljni penzijski fond se organizuje radi prikupljanja novčanih sredstava uplatom penzijskog doprinosa od strane obveznika uplate i ulaganja tih sredstava sa ciljem povećanja vrednosti imovine fonda. Dobrovoljni penzijski fond jeste fond posebne vrste, odnosno zasebna imovina, bez svojstva pravnog lica, kojim upravlja društvo za upravljanje fondom u skladu sa zakonom. Imovina dobrovovoljnog penzijskog fonda je u svojini članova fonda, srazmerno njihovom udelu u imovini fonda i odvojena je od imovine društva za upravljanje fondom. Ova imovina se obavezno vodi na računu kod kastodi banke. Ona ne može biti predmet prinudne naplate, zaloge, hipoteke, ne može se uključiti u likvidacionu ili stečajnu masu društva za upravljanje fondom, kastodi banke ili drugih lica, niti koristiti za izmirivanje obaveza člana dobrovoljnog penzijskog fonda i drugih lica prema trećim licima. Pravo glasa na osnovu akcija koje čine imovinu dobrovoljnog penzijskog fonda ostvaruje društvo za upravljanje koje organizuje i upravlja tim fondom. Imovina dobrovoljnog penzijskog fonda ulaže se sa ciljem povećanja ukupnog prinosa u korist članova dobrovoljnog penzijskog fonda u skladu sa sledećim načelima:


naelo sigurnosti imovine dobrovoljnog penzijskog fonda – govori da se u strukturi portfolia dobrovoljnog penzijskog fonda trebaju nalaziti hartije od vrednosti izdavalaca sa visokim kreditnim rejtingom; - naelo diversikacije portfolija – govori da se u strukturi portfolija dobrovoljnog penzijskog fonda trebaju nalaziti hartije od vrednosti koje se razlikuju prema vrsti i izdavaocima, kao i prema drugim obeležjima; - naelo održavanja odgovarajue likvidnosti – govori da se u strukturi portfolija dobrovoljnog penzijskog fonda trebaju nalaziti hartije od vrednosti koje je moguće brzo i ekasno kupiti i prodati po relativno ujednačenoj i stabilnoj ceni. Investicionom politikom dobrovoljnog penzijskog fonda, koju utvrđuje društvo za upravljanje fondom, utvrđuje se način sprovođenja investicionih načela, najveći i najmanji deo sredstava dobrovoljnog penzijskog fonda koji se može ulagati u pojedine hartije od vrednosti i nekretnine, najveći deo sredstava koji se može ulagati u novčane depozite, kao i organi društva za upravljanje koji donose odluke o ulaganjima i postupak za donošenje takvih odluka i način izmene investicione politike. -

-

-

78

Imovina dobrovoljnog penzijskog fonda ulaže se u:78 dužničke hartije od vrednosti koje izdaje NBS, u skladu sa zakonom kojim se uređuje organizacija i nadležnost NBS; dužničke hartije od vrednosti koje izdaju Republika Srbija, jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave u Republici i druga pravna lica uz garanciju Republike, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javni dug; hartije od vrednosti koje izdaju međunarodne nansijske institucije; dužničke hartije od vrednosti koje izdaju strane države ili strana pravna lica sa minimalnim kreditnim rejtingom „A“, a koji utvrđuju agencije za procenu boniteta Standard and Poor’s, Fitch-IBCA, Thompson Bank Watch ili Moody’s; hipotekarne obveznice koje se izdaju na teritoriji Republike; hartije od vrednosti koje izdaju pravna lica sa sedištem u Republici kojima se trguje na organizovanom tržištu (berzi) u Republici; akcije stranih pravnih lica koje su listirane i kojima se trguje na berzanskim tržištima država članica EU, odnosno OECD-a; novčane depozite u bankama sa sedištem u Republici, osnovanim u Ibidem

234 ● Zoran Jović skladu sa zakonom kojim se uređuje poslovanje banaka i drugih nansijskih organizacija; - depozitne potvrde koje izdaju banke sa sedištem u Republici; - depozitne potvrde koje izdaju banke sa sedištem u državama članicama EU, odnosno OECD-a na osnovu deponovanih hartija od vrednosti; - nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike. U jednu nepokretnost može se uložiti najviše do 5% imovine dobrovoljnog penzijskog fonda. Ukupna ulaganja dobrovljnog penzijskog fonda u nepokretnosti ne mogu iznositi više od 15% imovine dobrovoljnog penzijskog fonda. Narodna banka Srbije propisuje uslove i način na koji se može ulagati imovina dobrovljnih penzijskih fondova u inostranstvu. Na ulaganja imovine dobrovoljnih penzijskih fondova primenjuju se sledeća ograničenja:79 - do 10% imovine dobrovoljnog penzijskog fonda ulaže se u hartije od vrednosti jednog izdavaoca ili ukupno u hartije od vrednosti dva ili više izdavalaca koji su povezana lica, osim hartija od vrednosti koje izdaje Republika, odnosno NBS; - do 5% imovine dobrovoljnog penzijskog fonda ulaže se u hartije od vrednosti koje izdaje organizator koji je organizovao penzijski plan koji je pristupio tom fondu; - do 5% imovine dobrovoljnog penzijskog fonda ulaže se u novčane depozite kod banaka. Ulaganjem imovine dobrovoljnog penzijskog fonda ne može se sticati više od 15% vlasničkog učešća, odnosno akcija sa pravom glasa jednog izdavaoca. Zakonom o investicionim fondovima80 uređeno je organizovanje i upravljanje otvorenim, zatvorenim i privatnim investicionim fondovima; osnivanje, delatnost i poslovanje društva za upravljanje investicionim fondovima; poslovi i dužnosti kastodi banke, u smislu ovog zakona; nadležnost Komisije za hartije od vrednosti; i druga pitanja od značaja za oblast investicionih fondova. Propisano je da novčani deo osnovnog kapitala društva za upravljanje investicionim fondovima prilikom osnivanja i dalje u poslovanju iznosi najmanje 200.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS. Potrebno je razgraničiti dva osnovna pojma: investicioni fond i društvo za upravljanje investicionim fondovima. 79 80

Ibidem Službeni glasnik RS, br. 46/2006.


Investicioni fond je institucija kolektivnog investiranja u okviru koje se prikupljaju i ulažu novčana sredstva u različite vrste imovine sa ciljem ostvarenja prihoda i smanjenja rizika ulaganja. Društvo za upravljanje investicionim fondovima je privredno društvo koje organizuje, osniva i upravlja investicionim fondovima, u skladu sa zakonom. Društvo za upravljanje investicionim fondovima se osniva isključivo kao zatvoreno akcionarsko društvo i na njega se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju privredna društva. Ono organizuje i upravlja otvorenim fondom, osniva i upravlja zatvorenim fondom, upravlja privatnim fondom. Društvo za upravljanje upravlja investicionim fondom, donošenjem investicionih odluka i vršenjem administrativnih i marketinških poslova i aktivnosti. Ono može poveriti obavljnje administrativnih i marketinških poslova i aktivnosti drugim licima, pri čemu se odgovornost društva za upravljanje ne isključuje. Društvo za upravljanje može da organizuje, osniva i upravlja sa više investicionih fondova. Ono je dužno da se u svom poslovanju pridržava odredaba zakona kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti, pravila sigurnog i dobrog poslovanja, korišćenja i saopštavanja privilegovanih informacija. Pravo glasa na osnovu akcija koje čine imovinu investicionih fondova ostvaruje društvo za upravljanje koje upravlja investicionim fondom. Društvo za upravljanje je dužno da angažuje najmanje po jednog portfolio menadžera za svaki investicioni fond kojim upravlja i jednog ovlašćenog internog revizora zaposlene na neodređeno vreme. Portfolio menadžer može upravljati samo jednim investicionim fondom. Domaća i strana zička i pravna lica mogu osnovati društvo za upravljanje , ali ona ili sa njima povezana lica ne mogu imati kvalikovano učešće (više od 10% učešća u kapitalu ili glasčkim pravima) u više od jednog društva za upravljanje. Komisija za hartije od vrednosti donosi rešenje o izdavanju dozvole za rad društava za upravljanje za šta je uz zhtev potrebno podneti i:81 - osnivački akt društva za upravljanje; - dokaz o uplati osnovnog kapitala na privremeni račun kod banke; - dokaz o poreklu osnivačkog kapitala; - pravila poslovanja društva za upravljanje; - organizacioni dijagram društva za upravljanje; - spisak akcionara po prezimenu, imenu i adresi, odnosno izvod iz regi81

Ibidem

236 ● Zoran Jović stra privrednih subjekata za pravna lica-akcionare društva za upravljanje, odnosno overeni prevod izvoda iz registra za strana pravna lica; - dokaz o organizacionoj i tehničkoj osposobljenosti; - spisak lica koja će obavljati poslove portfolio menadžera i ovlašćenog internog revizora, sa dokazima o stručnim kvalikacijama, kao i spisak predloženih članova uprave. Kada su osnivači društva za upravljanje banke, društva za osiguranje i druge nansijske institucije, dužni su da Komisiji dostave i izveštaj o bonitetu izdat od nadležnog organa za kontrolu njihovog poslovanja. Komisija za hartija od vrednosti donosi rešenje o izdavanju dozvole za rad u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, pošto utvrdi da su ispunjeni zakonski uslovi i da će biti obezbeđena adekvatna zaštita interesa članova, odnosno akcionara investicionog fonda. Društvo za upravljanje koje namerava da organizuje otvoreni, odnosno osnuje zatvoreni fond, dužno je da podnese Komisiji za hartije od vrednosti zahtev za izdavanje dozvole za organizovanje otvorenog, odnosno osnivanje zatvorenog fonda. Komisija donosi rešenje po zahtevu u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. Uz zahtev za izdavanje dozvole podnosi se:82 - nacrt prospekta i skraćenog prospekta investicionog fonda; - nacrt osnivačkog akta zatvorenog fonda; - nacrt ugovora sa kastodi bankom; - spisak lica koja će obavljati poslove portfolio menadžera investicionog fonda koji se organizuje, odnosno osniva; - nacrt ugovora o upravljanju zatvorenim fondom. Ukoliko su zahtev za izdavanje dozvole za rad društva za upravljanje i zahtev za izdavanje dozvole za organizovanje otvorenog, odnosno osnivanje zatvorenog fonda podneti zajedno, Komisija odlučuje istovremeno o oba zahteva. Dozvola za investicioni fond ne može se izdati bez pozitivno rešenog zahteva za izdavanje dozvole za rad društva za upravljanje. Investicioni fond se može osnivati na određeno ili neodređeno vreme. U skladu sa odabranim investicionim ciljem investicioni fondovi mogu biti:83 - fond rasta vrednosti imovine; - fond prihoda; - balansirani fond; - fond ouvanja imovine. 82 83

Ibidem ibidem


Imovina investicionog fonda se može ulagati u: dužničke hartije od vrednosti koje izdaje NBS; dužničke hartje od vrednosti koje izdaju Republika, jedinice teritorijalne autonomije i lokalne samouprave u Republici i druga pravna lica uz garanciju Republike, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javni dug; - hartije od vrednosti koje izdaju međunarodne nansijske institucije; - dužničke hartije od vrednosti koje izdaju države članice EU, OECD-a, odnosno susedne države, kojima se trguje na organizovanim tržištima u tim zemljama; - hipotekarne obveznice koje se izdaju na teritoriji Republike; - hartije od vrednosti koje izdaju pravna lica sa sedištem u Republici, kojima se trguje na organizovanom tržištu (berzi) u Republici; - hartije od vrednosti koje izdaju strana pravna lica, kojima se trguje na organizovanom tržištu u Republici; - hartije od vrednosti koje izdaju pravna lica sa sedištem u državama članicama EU, OECD-a, odnosno susednim državama, kojima se trguje na organizovanim tržištima u tim zemljama; - depozitne potvrde koje izdaju ovlašćene banke sa sedištem u Republici ili u državama članicama EU, odnosno OECD-a na osnovu deponovanih hartija od vrednosti; - novčane depozite u bankama sa sedištem u Republici; - novčane depozite u bankama u državama članicama EU, odnosno OECD-a; - nansijske derivate kojima se trguje na organizovanom tržištu u Republici; - nansijske derivate kojima se trguje na organizovanom tržištu u državama članicama EU, odnosno OECD-a; - akcije zatvorenih fondova sa sedištem u Republici; - akcije investicionih fondova sa sedištem u državama članicama EU, odnosno OECD-a, ukoliko se njihovim akcijama trguje na organizovanom tržištu; - akcije akcionarskih društava registrovanih u Republici kojima se ne trguje na organizovanom tržištu; - udele ortačkih, komanditnih i društava sa ograničenom odgovornošću registrovanih u Republici; - nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike. Ulaganje u nansijske derivate dozvoljeno je isključivo radi smanjenja investicionog rizika i samo ukoliko investicioni fond ima dovoljno imovi-

238 ● Zoran Jović ne da namiri obaveze koje iz nansijskog derivata mogu proisteći. Osnov ugovora o nansijskom derivatu mogu biti hartije od vrednosti, berzanski indeksi formirani od hartija od vrednosti na berzi sa sedištem u Republici ili u državama članicama EU, odnosno OECD-a, strane valute i valutni kursevi, kamatne stope. Na ulaganja imovine investicionog fonda primenjuju se sledeća ograničenja:84 - do 10% imovine investicionog fonda može se ulagati u hartije od vrednosti, odnosno nansijske derivate jednog izdavaoca ili ukupno u hartije od vrednosti, odnosno nansijske derivate dva ili više izdavalaca koji su povezana lica; - do 20% imovine investicionog fonda može se ulagati u novčane depozite u jednoj banci ili ukupno u novčane depozite u dve ili više banaka koje su povezana lica; - imovina investicionog fonda ne može se ulagati u pokretne stvari. - u jednu vrstu hartija od vrednosti koje izdaje Republika, NBS, odnosno drugo pravno lice uz garanciju Republike, može se ulagati do 35% imovine fonda. - NBS propisuje uslove pod kojima i način na koji se može ulagati imovina investicionih fondova u inostranstvu. - otvoreni i zatvoreni investicioni fondovi ne mogu sticati više od 20% vlasničkog učešća, odnosno akcija sa pravom glasa jednog izdavaoca. - u jednu nepokretnost može se uložiti najviše 20% imovine zatvorenog fonda. Otvoreni investicioni fond (o.i.f.) funkcioniše na principu prikupljanja novčanih sredstava putem izdavanja investicionih jedinica i otkupa investicionih jedinica na zahtev člana fonda. Otvoreni fond nema svojstvo pravnog lica. Minimalna novčana sredstva za otpočinjanje poslovanja otvorenog fonda ne mogu biti manja od 200.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate i moraju se uplatiti na račun kastodi banke u roku od tri meseca od dana upućivanja javnog poziva za kupovinu investicionih jedinica. Zatvoreni investicioni fond (z.i.f.) je pravno lice organizovano kao otvoreno akcionarsko društvo. On prikuplja novčana sredstva prodajom akcija putem javne ponude. Na zatvorene fondove se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti i odredbe zakona kojim se uređuju privredna društva. 84

Ibidem


Privatni investicioni fond (p.i.f.) je pravno lice organizovano kao društvo sa ograničenom odgovornošću, u skladu sa zakonom kojim se uređuju privredna društva. Minimalni novčani ulog člana privatnog fonda ne može biti manji od 50.000 EUR-a u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate. Privatni fondovi ne podležu opštim odredbama o investicionim fondovima koji se tiču izdavanja dozvole za investicioni fond, ulaganja imovine fonda, ograničenja ulaganja imovine fonda, ograničenja raspolaganja imovinom fonda, utvrđivanja prinosa investicionog fonda, izdavanja prospekta, marketinga, posrednika. Osnivanje i rad ostalih nebankarskih nansijskih institucija poput faktoringa i forfetinga, u Srbiji još nisu regulisani posebnim zakonima, ali postoje inicijative i predradnje na donošenju potrebnih zakonskih akata za početak rada ovih institucija.

6.4. ORGANIZACIJA I NAČIN UPRAVLJANJA BANKAMA I DRUGIM FINANSIJSKIM INSTITUCIJAMA Organi banke su skupština, upravni i izvršni odbor banke. Skupštinu banke čine akcionari banke, a pravo glasa ostvaruju neposredno ukoliko imaju 1% ili više akcija sa pravom glasa ili preko svojih predstavnika ukoliko imaju manje od 1% akcija sa pravom glasa. U svom delokrugu rada skupština banke:85 - usvaja poslovnu politiku i strategiju banke; - donosi statut banke i usvaja izmene i dopune osnivačkog akta i statuta banke; - usvaja godišnji račun banke i odlučuje o upotrebi i raspoređivanju ostvarene dobiti, odnosno pokriću gubitka; - odlučuje o povećanju kapitala banke, odnosno o ulaganjima kapitala u drugu banku ili u druga pravna lica, kao i o visini ulaganja u sredstva banke; - imenuje i razrešava predsednika i članove upravnog odbora banke; - određuje naknadu članovima upravnog odbora banke; - odlučuje o statusnim promenama i o prestanku rada banke; - odlučuje o sticanju stečajne, odnosno likvidacione mase banke u stečaju, odnosno likvidaciji; 85

Zakon o bankama, Službeni glasnik RS, br. 107/2005.


imenuje i razrešava spoljnog revizora; donosi poslovnik o svom radu i odlučuje o drugim pitanjima, u skladu sa zakonom i statutom banke. Redovno zasedanje skupštine banke se održava najmanje jednom godišnje. Vanredno zasedanje skupštine se može sazvati na zahtev upravnog odbora ili drugog organa banke koji je statutom banke za to ovlašćen, na zahtev akcionara banke sa najmanje 10% akcija sa pravom glasa i likvidacionog upravnika banke u postupku dobrovoljne likvidacije banke. Upravni odbor banke saziva vanredno zasedanje skupštine banke kada banka postane potkapitalizovana, zatim na zahtev unutrašnje revizije banke, spoljnog revizora banke, odbora za praćenje poslovanja banke, na zahtev NBS i u drugim slučajevima kada se oceni da je to potrebno. Organi upravljanja bankom su upravni i izvršni odbor banke. Oni su dužni da preduzimaju mere radi sprečavanja nezakonitih i neprimerenih radnji i uticaja, koji su štetni ili nisu u najboljem interesu banke i njenih akcionara i koje vrše lica koja imaju znatno ili kontrolno učešće u toj banci. Upravni odbor banke čini najmanje pet članova, uključujući i predsednika. Najmanje jedna trećina članova upravnog odbora banke moraju biti lica nezavisna od banke tj. lica koja nemaju direktno ili indirektno vlasništvo ni u banci ni u članu bankarske grupe u kojoj je ta banka. Članovi upravnog odbora banke moraju imati dobru poslovnu reputaciju i odgovarajuće kvalikacije koje propisuje NBS. Najmanje tri člana upravnog odbora banke moraju imati odgovarajuće iskustvo iz oblasti nansija, a najmanje jedan član mora aktivno znati srpski jezik i imati prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Upravni odbor banke odgovoran je da poslovanje banke bude u skladu sa zakonom, propisima i aktima NBS, kao i aktima i drugim procedurama koje utvrde organi banke, za uspostavljanje jedinstvenog sistema upravljanja rizicima u banci i za nadzor nad tim sistemom, da obezbedi da izvršni odbor banke identikuje rizike kojima je banka izložena, kao i da kontrolu tih rizika vrši u skladu sa odobrenim politikama i procedurama. Upravni odbor banke:86 - saziva sednice skupštine banke; - priprema za skupštinu banke predloge odluka i odgovoran je za sprovođenje tih odluka; - donosi, između dve sednice skupštine banke, akte kojima se sprovodi poslovna politika banke; 86

Ibidem


-

utvrđuje opšte uslove poslovanja banke, kao i njihove izmene i dopune; - bira i razrešava predsednika i članove izvršnog odbora banke; - bira i razrešava članove odbora za praćenje poslovanja banke (odbora za reviziju), kreditnog odbora i odbora za upravljanje aktivom i pasivom (ALCO odbora); - utvrđuje iznose do kojih izvršni odbor banke može odlučivati o plasmanima i zaduživanju banke i odlučuje o plasmanima i zaduživanju banke preko tih iznosa; - daje prethodnu saglasnost za izloženost banke prema jednom licu ili grupi povezanih lica preko 10%, odnosno za povećanje ove izloženosti preko 20% kapitala banke; - nadzire rad izvršnog odbora; - usvaja program i plan unutrašnje revizije banke; - uspostavlja sistem unutrašnjih kontrola; - utvrđuje procedure za identikovanje, merenje i procenu rizika i za upravljanje rizicima; - razmatra izveštaje spoljne i unutrašnje revizije; - usvaja tromesečne i godišnje izveštaje izvršnog odbora banke o poslovanju banke i skupštini banke podnosi usvojeni godišnji izveštaj na konačno usvajanje; - donosi poslovnike o svom radu i o radu izvršnog odbora; - obaveštava Narodnu banku Srbije i druge nadležne organe o utvrđenim nepravilnostima; - obavlja druge poslove u skladu sa statutom banke. Upravni odbor je odgovoran za tačnost svih izveštaja o poslovanju, nansijskom stanju i rezultatima poslovanja banke upućenih akcionarima banke, javnosti i Narodnoj banci Srbije. Sednice upravnog odbora banke održavaju se po potrebi, a najmanje jednom u tri meseca. Izvršni odbor banke čine najmanje dva člana, uključujući i predsednika koji predstavlja i zastupa banku. Pri preuzimanju pravnih radnji u ime i za račun banke, predsednik izvršnog odbore banke dužan je da obezbedi potpis jednog člana tog odbora. Članovi izvršnog odbora banke su u radnom odnosu u banci na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom. Članovi izvršnog odbora banke moraju imati dobru poslovnu reputaciju i odgovarajuće kvalikacije koje propisuje Narodna banka Srbije. Najmanje jedan član izvršnog odbora banke mora aktivno znati srpski jezik i imati prebivalište na teritoriji Republike Srbije, a svi članovi izvršnog odbora

242 ● Zoran Jović moraju imati boravište na teritoriji Republike Srbije. Izvršni odbor banke organizuje poslovanje banke i vrši dnevni nadzor nad aktivnostima zaposlenih u banci.

-

-

-

-

-

87

Izvršni odbor banke:87 izvršava odluke skupštine banke i upravnog odbora banke; obezbeđuje zakonitost rada banke; odlučuje o plasmanima i zaduživanju banke do iznosa koji utvrdi upravni odbor banke; odlučuje o svakom povećanju izloženosti banke prema licu povezanom s bankom i o tome obaveštava upravni odbor banke; primenjuje poslovnu strategiju banke; identikuje i meri rizike kojima je banka izložena u svom poslovanju i primenjuje principe upravljanja rizicima koje odobri upravni odbor banke; utvrđuje organizacionu strukturu banke koja odgovora strategiji banke; primenjuje procedure nadzora nad aktivnostima banke, redovno ocenjuje njihov kvalitet i, ako je potrebno, poboljšava ih, u skladu sa poslovnom politikom banke; obezbeđuje da svi zaposleni budu upoznati sa propisima i drugim aktima banke kojima se uređuju njihove radne obaveze; obezbeđuje sigurnost i redovno praćenje sistema informacione tehnologije banke; obezbeđuje sigurnost i redovno praćenje sistema trezorskog poslovanja; informiše upravni odbor banke o svim postupanjima koja nisu u skladu sa propisima i drugim aktima banke; najmanje jednom u toku poslovnog tromesečja podnosi upravnom odboru banke pregled poslovnih aktivnosti, bilans stanja i bilans uspeha banke; bez odlaganja informiše upravni odbor banke i Narodnu banku Srbije o svakom pogoršanju nansijskog stanja banke ili postojanju opasnosti od tog pogoršanja, kao i o drugim činjenicama koje mogu znatno uticati na nansijsko stanje banke; odlučuje o svim pitanjima koja nisu u nadležnosti skupštine banke i upravnog odbora banke. Ibidem


Obavezni odbori banke su odbor za praćenje poslovanja banke, kreditni odbor i odbor za upravljanje aktivom i pasivom. Odbor za praenje poslovanja banke (odbor za reviziju) pomaže upravnom odboru banke u nadzoru nad radom izvršnog odbora banke i zaposlenih u banci. Kreditni odbor odlučuje o kreditnim zahtevima u okvirima utvrđenim aktima banke i obavlja druge poslove utvrđene aktima banke. Odbor za upravljanje aktivom i pasivom (ALCO odbor) prati izloženost banke rizicima koji proizilaze iz strukture njenih bilansnih obaveza i potraživanja i vanbilansnih stavki, predlaže mere za upravljanje kamatnim rizikom i rizikom likvidnosti, a obavlja i druge poslove utvrđene aktima banke. Upravu berze čine predsednik i članovi upravnog odbora berze i direktor berze. Rešenje o davanju prethodne saglasnosti za njihov izbor odnosno imenovanje daje Komisija za hartije od vrednosti kada utvrdi da su ispunjeni uslovi utvrđeni zakonom i aktima berze i da je priložena propisana dokumentacija. Lice za koje se zahteva davanje saglasnosti prilaže dokaz da ispunjava zakonom propisane uslove i plan organizovanja i vođenja poslova berze. Berza treba da ispunjava zakonom propisane uslove koji se odnose na kadrovsku i organizacionu osposobljenost i tehničku opremljenost. Berza treba da ima najmanje tri lica koja su zaposlena na neodređeno vreme, koja imaju dozvolu za obavljanje poslova brokera, a koja im ranije nije oduzimana, kao i da ispunjavaju druge uslove propisane zakonom. Opšti akti berze su statut, pravila poslovanja, pravilnik o tari, pravilnik o listingu i kotaciji i drugi opšti akti. Berza ima komisiju za listing i kotaciju hartija od vrednosti. Članove ove komisije imenuje upravni odbor berze. Berza vrši nadzor članova berze u vezi sa poslovima zaključenim na berzi pri čemu ima pravo neposrednog uvida u knjigu naloga člana berze i drugih dokumenata u vezi sa poslovima koji se zaključuju na berzi. O preuzetim merama prema članovima berze, berza obaveštava Komisiju za hartije od vrednosti. Berza organizuje informacioni sistem kojim obezbeđuje da svi učesnici u trgovini hartijama od vrednosti i drugim nansijskim instrumentima mogu istovremeno, ravnopravno i pod jednakim uslovima davati i prihvatati naloge za njihovu kupovinu i prodaju, kao i da svi učesnici u trgovanju na berzi imaju u istom trenutku jednak pristup informacijama o hartijama

244 ● Zoran Jović od vrednosti i drugim nansijskim instrumentima kojima se obavlja trgovina. Radi rešavanja sporova između učesnika na berzi po poslovima zaključenim na berzi, berza obrazuje arbitražu. Arbitraža berze ima listu arbitara, koju propisuje skupština berze. Članovi uprave berze ne mogu biti članovi arbitraže berze. Za sporove između berze i učesnika na berzi Komisija za hartije od vrednosti propisuje uslove i način obrazovanja arbitraže. Upravu brokersko-dilerskog društva čine predsednik i članovi upravnog odbora i direktor društva. Rešenje o davanju prethodne saglasnosti za njihov izbor odnosno imenovanje daje Komisija za hartije od vrednosti kada utvrdi da su ispunjeni uslovi utvrđeni zakonom i aktima berze i da je priložena propisana dokumentacija. Lice za koje se zahteva davanje saglasnosti prilaže dokaz da ispunjava zakonom propisane uslove a lice koje traži saglasnost za imenovanje direktora i plan organizovanja i vođenja poslova brokersko-dilerskog društva. Organi akcionarskog društva za osiguranje su skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. Upravni odbor i direktor akcionarskog društva za osiguranje ine upravu društva. Akcionarsko društvo za osiguranje podnosi zahtev Narodnoj banci Srbije za dobijanje saglasnosti na predlog odluke o izboru članova uprave, odnosno članova nadzornog odbora društva. Pored zakonom propisanih dokaza, lice koje je kandidat za direktora akcionarskog društva za osiguranje podnosi i svoj program poslovođenja društvom. O ovom zahtevu Narodna banka Srbije odlučuje u roku od 30 dana od dana prijema zahteva. Članovi uprave akcionarskog društva za osiguranje, pored obaveza propisanih zakonom kojim se uređuje pravni položaj preduzeća, dužni su da obezbede:88 1) poslovanje društva u skladu sa pravilima o upravljanju rizikom, propisanim Zakonom o osiguranju i propisima donetim na osnovu tog zakona; 2) praćenje rizika i preduzimanje odgovarajućih mera za upravljanje rizikom; 3) vođenje poslovnih i drugih knjiga i poslovne dokumentacije, sastavljanje računovodstvenih isprava i nansijskih i drugih izveštaja, u skladu sa zakonom; 88

Zakon o osiguranju, Službeni glsnik RS, br. 55/2004.


4) sastavljanje izveštaja i druge dokumentacije koja se dostavlja Narodnoj banci Srbije, u skladu sa Zakonom o osiguranju; 5) obavljanje interne revizije, u skladu sa Zakonom o osiguranju; 6) da pravni poslovi zaključeni sa akcionarima, povezanim licima i drugim licima koja imaju dužnost prema društvu ne budu nepovoljniji po društvo od istih poslova zaključenih po tržišnim uslovima. Članovi uprave akcionarskog društva za osiguranje solidarno su odgovorni društvu za štetu koja je nastala kao posledica propuštanja propisanih obaveza. Uprava akcionarskog društva za osiguranje dužna je da odmah pismeno obavesti nadzorni odbor društva, ako: 1) je ugrožena likvidnost, odnosno solventnost društva; 2) nastupe razlozi za prestanak važenja ili za oduzimanje dozvole za obavljanje poslova osiguranja, odnosno razlozi za zabranu obavljanja pojedinih vrsta osiguranja; 3) se garantna rezerva društva smanji ispod nivoa margine solventnosti. O nastupanju navedenih okolnosti, direktor akcionarskog društva za osiguranje obaveštava Narodnu banku Srbije. Nadzorni odbor akcionarskog društva za osiguranje, osim poslova propisanih zakonom kojim se uređuje pravni položaj preduzeća, obavlja i sledeće poslove:89 1) prati rad interne revizije društva; 2) razmatra obaveštenja uprave i o svom stavu obaveštava upravu društva i Narodnu banku Srbije; 3) razmatra nalaze Narodne banke Srbije i drugih nadzornih i inspekcijskih organa u postupku nadzora i kontrole nad obavljanjem delatnosti osiguranja društva; 4) razmatra nansijske izveštaje i godišnji izveštaj o poslovanju društva, sa mišljenjem ovlašćenog aktuara i o tome daje mišljenje sa obrazloženjem, skupštini društva i Narodnoj banci Srbije; 5) razmatra izveštaj o sprovođenju politike saosiguranja i reosiguranja, sa mišljenjem ovlašćenog aktuara; 6) daje komentar izveštaja o obavljenoj reviziji skupštini društva. Članovi nadzornog odbora akcionarskog društva za osiguranje solidarno su odgovorni društvu za štetu koja je nastala kao posledica propuštanja propisanih obaveza.

89

Ibidem

246 ● Zoran Jović Davalac liznga je dužan da Narodnoj banci Srbije podnese zahtev za davanje saglasnosti na odluku o imenovanju članova organa upravljanja, odnosno lica sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima. O ovom zahtevu NBS odlučuje rešenjem u roku od 30 dana od dana prijema zahteva. Na organe društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju privredna društva. Narodna banka Srbije daje saglasnost na izbor predloženih članova uprave i direktora društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima. NBS donosi rešenje o davanju saglasnosti na njihov izbor kada utvrdi da su ispunjeni zakonom propisani uslovi i kada proceni da predloženi članovi uprave i direktor poseduju poslovni ugled koji upućuje na zaključak da će valjano obavljati poslove u društvu za upravljanje, te da im je nansijski položaj takav da se može pretpostavti da neće imati negativan uticaj na poslovanje društva za upravljanje, kao i da će njihovim izborom biti obezbeđena adekvatna zaštita interesa članova dobrovoljnog penzijskog fonda. Narodna banka istovremeno odlučuje o izdavanju dozvole za rad društva za upravljanje i o davanju saglasnosti na izbor predloženih članova uprave i direktora društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima. Na organe društva za upravljanje investicionim fondovima se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju privredna društva. Komisija za hartije od vrednosti donosi rešenje o davanju saglasnosti na izbor predloženih članova uprave i direktora društva za upravljanje na osnovu dokaza da su ispunjeni uslovi utvrđeni zakonom i kada proceni da su predloženi članovi uprave i direktor podobni i pouzdani. Komisija za hartije od vrednosti donosi rešenje o davanju saglasnosti na izbor člana uprave i direktora društva za upravljanje istovremeno sa rešenjem o izdavanju dozvole za rad društva za upravljanje investicionim fondovima.

6.5. NADZOR BANAKA I DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Pored propisivanja uslova za osnivanje i rad banaka i izdavanja dozvola za rad banaka, Narodna banka Srbije daje i saglasnost na sticanje direktnog ili indirektnog vlasništva u bankama više od 5% do 20%, više od 20% do 33%, više od 33% do 50% i više od 50% glasačkih prava. O davanju ove saglasnosti NBS odlučuje u roku od 60 dana od dana prijema urednog zahteva. Po dobijenoj saglasnosti zička lica mogu steći predmetno vlasništvo najkasnije godinu dana od dana dostavljanja rešenja, a pravna lica najkasnije do dana usvajanja prvih narednih godišnjih nansijskih izvešta-


ja, odnosno revidiranih nansijskih izveštaja tih pravnih lica. Nakon toga data saglasnost prestaje da važi. Narodna banka Srbije vrši kontrolu boniteta i zakonitosti poslovanja banke u skladu sa Zakonom o bankama i zakonom kojim se uređuju položaj, organizacija, ovlašćenja i funkcije NBS. Kontrola se vrši posrednokontrolom izveštaja i druge dokumentacije koju banka dostavlja Narodnoj banci Srbije i neposredno-uvidom u poslovne knjige i drugu dokumentaciju banke. Na isti način NBS može izvršiti kontrolu nad bilo kojim članom bankarske grupe. Neposrednu kontrolu vrše zaposleni Narodne banke Srbije koje rešenjem za to ovlasti guverner NBS ili lice koje on ovlasti. U postupku neposredne kontrole banke mogu učestvovati i ovlašćena lica stranog regulatornog tela koje kontroliše, odnosno nadzire poslovanje članova iste bankarske grupe u kojoj je i banka, u skladu sa sporazumom o saradnji između NBS i tog tela. Banka je dužna da ovlašćenim licima NBS omogući da kontrolu njenog poslovanja izvrše u sedištu banke i u svim njenim organizacionim delovima. Banka je dužna da ovlašćenim licima omogući da izvrše kontrolu usklađenosti sa propisima njenih poslovnih knjiga i druge dokumentacije, kao i informacione tehnologije, da im stavi na uvid poslovne knjige i dokumentaciju koju ta lica budu zahtevala u pismenoj, odnosno elektronskoj formi, kao i da im, radi vršenja kontrole računarskih programa, omogući pristup sistemu baze podataka koji banka koristi. Zapisnik o kontroli NBS dostavlja banci, koja na njega može dati primedbe u roku od 15 dana od dana kada joj je zapisnik dostavljen. Banka je dužna da NBS obavesti ukoliko je potkapitalizovana (ima novčani deo kapitala manji od 10.000.000 €) i dostavi joj informacije o razlozima zbog kojih je potkapitalizovana. Potkapitalizovana banka ne može: - započeti novu vrstu posla bez saglasnosti NBS; - povećati rizičnu aktivu bez saglasnosti NBS; - isplaćivati dividende ili vršiti raspodelu kapitala u bilo kom obliku; - članovima svog upravnog i izvršnog odbora isplaćivati naknade veće od utvrđenih. Banka je dužna da NBS obavesti ukoliko je znatno potkapitalizovana (ima novčani deo kapitala za 1/3 manji od 10.000.000 €) i dostavi joj informacije o razlozima zbog kojih je potkapitalizovana. Znatno potkapitalizovana banka ne može: - primati nove depozite; - plaćati na depozite kamatne stope koje su iznad prosečnih tržišnih;


povećavati plate ili druge vidove naknada za rad ili isplaćivati bonuse članovima upravnog i izvršnog odbora; - bez saglasnosti NBS zaključivati pravne poslove sa povezanim licima, odnosno preduzimati pravne radnje u korist povezanih lica ili lica povezanih sa tim licima. Ako kontrolom banke NBS utvrdi da je banka postupala suprotno odredbama Zakona o bankama, propisima NBS i drugim propisima, kao i standardima opreznog bankarskog poslovanja, odnosno na drugi način koji ugrožava njen bonitet, NBS će preduzeti jednu od sledećih mera:90 - uputiti pismenu opomenu; - uputiti nalogodavno pismo; - izreći naloge i mere za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti; - uvesti prinudnu upravu; - oduzeti joj dozvolu za rad. NBS može banci, članu upravnog i izvršnog odbora banke izreći novčanu kaznu koja, za banku, ne može biti manja od 1% ni veća od 5% propisanog novčanog dela osnivačkog kapitala banke, a za člana upravnog i izvršnog odbora ne može biti manja od jedne zarade ni veća od zbira dvanaest zarada koje su ta lica primala u periodu do dana donošenja tog rešenja. Narodna banka Srbije vrši i kontrolu bankarske grupe na konsolidovanoj osnovi. NBS može naložiti banci čiji je bankarski holding van Republike Srbije da izvrši konsolidaciju nansijskih izveštaja članica bankarske grupe sa sedištem u Republici Srbiji. Struktura bankarske grupe mora biti takva da omogućava adekvatnu unutrašnju i spoljnu reviziju, kao i nesmetano vršenje kontrolne funkcije NBS. Banka može steći ili osnovati podređeno društvo samo uz saglasnost NBS. Podređena društva banke mogu biti samo lica u nansijskom sektoru. Najviše matično društvo (pravno lice u kome nijedno drugo pravno lice nema kontrolno učešće) bankarske grupe priprema i NBS-u podnosi konsolidovane nansijske izveštaje te grupe. Za bankarsku grupu na konsolidovanoj osnovi utvrđuje se: - pokazatelj adekvatnosti kapitala; - velika izloženost; - ulaganje u druga pravna lica i u osnovna sredstva; - otvorena neto devizna pozicija. Ako je član bankarske grupe lice koje nadzire drugo regulatorno telo u Republici Srbiji, Narodna banka Srbije će obavestiti to telo o merama preduzetim prema tom licu. 90

Ibidem


Komisija za hartije od vrednosti najmanje dva puta godišnje vrši nadzor nad zakonitošću poslovanja berze. Nadzor se može vršiti i neposredno u poslovnim prostorijama berze. Ovlašćeno lice Komisije može u postupku nadzora da pregleda akte, poslovne knjige, izvode sa računa, korespodencije i druge dokumente berze i da zahteva informacije o pojedinim pitanjima značajnim za poslovanje berze, a po izvršenom nadzoru sastavlja se zapisnik. Ukoliko se utvrde nezakonitosti, odnosno nepravilnosti u poslovanju berze, Komisija donosi odluku kojom nalaže berzi da u određenom roku otkloni te nezakonitosti, odnosno nepravilnosti i može preduzeti jednu ili više mera:91 - izreći javnu opomenu; - dati nalog berzi da privremeno obustavi trgovinu određenim hartijama od vrednosti, odnosno da isključi sa listinga određene hartije od vrednosti; - dati nalog berzi da privremeno obustavi rad u trajanju od tri meseca; - dati nalog za privremenu zabranu raspolaganja sredstvima sa računa berze i drugom imovinom berze u trajanju od tri meseca; - dati nalog za privremenu zabranu isplate naknade članovima organa uprave berze i zaposlenima; - oduzeti dozvolu za rad berze; - preduzeti i druge mere, u skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata i svojim aktima. Nadzor nad zakonitošću poslovanja brokersko-dilerskog društva vrši Komisija za hartije od vrednosti najmanje dva puta godišnje. Nadzor podrazumeva i neposredan nadzor u poslovnim prostorijama brokerskodilerskog društva. Ovlašćeno lice Komisije može u postupku nadzora da pregleda akte, poslovne knjige izvode sa računa i druge dokumente brokersko-dilerskog društva, da zahteva informacije o pojedinim pitanjima značajnim za poslovanje brokersko-dilerskog društva. Po izvršenom nadzoru se sastavlja zapisnik. Ako se u postupku nadzora utvrde nezakonitosti, odnosno nepravilnosti u poslovanju, Komisija donosi rešenje kojim će tom društvu naložiti da utvrđene nepravilnosti otkloni u odgovarajućem roku i može preduzeti jednu ili više mera:92 - izreći javnu opomenu; - dati nalog za privremenu zabranu obavljanja pojedinih ili svih poslova iz dozvole za obavljanje delatnosti u trajanju od tri meseca; 91 92

Službeni glasnik RS, br. 47/2006. Ibidem


dati nalog za privremenu zabranu raspolaganja sredstvima sa novčanih računa i računa hartija od vrednosti i drugom imovinom u trajanju od tri meseca; - dati nalog za privremenu zabranu isplate dela dobiti koja pripada akcionarima, odnosno naknada članovima organa uprave i zaposlenima; - oduzeti dozvolu za obavljanje delatnosti; - preduzeti druge mere u skladu sa Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata i aktom koji ona donosi. Ukoliko je banka dobila ovlašćenje za obavljanje delatnosti brokersko-dilerskog društva (ovlašćena banka), onda ona u tom delu poslovanja potpada pod nadzor Komisije za hartije od vrednosti. Ukoliko Komisija u postupku nadzora utvrdi nezakonitosti, odnosno nepravilnosti u poslovanju ovlašćene banke, rešenje o preduzetim merama dostavlja Narodnoj banci Srbije. Odredbe Zakona o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansisjkih instrumenata koje se odnose na nadzor i mere u nadzoru koje su propisane za brokersko-dilesko društvo, shodno se primenjuju i na kastodi banku. Nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja vrši Narodna banka Srbije, prvenstveno, u cilju zaštite interesa osiguranika i drugih korisnika osiguranja. Narodna banka Srbije sarađuje i sa drugim nadzornim organima u zemlji i inostranstvu. Ona vrši nadzor nad poslovanjem društva za osiguranje, kao i društva za posredovanje u osiguranju i društva za zastupanje u osiguranju, odnosno zastupnika u osiguranju, agencije za pružanje drugih usluga u osiguranju, preduzeća i drugih pravnih lica koja imaju posebno organizovan deo za pružanje drugih usluga u osiguranju i pravnih lica koja poslove posredovanja i zastupanja u osiguranju obavljaju na osnovu posebnog zakona. Narodna banka Srbije može da izvrši nadzor i nad pravnim licima koja su povezana sa pomenutim licima i da ostvari uvid u poslovne knjige svih učesnika u poslu koji je predmet nadzora, ako je to neophodno radi vršenja nadzora nad poslovanjem društva za osiguranje. Ako nadzor nad određenim pravnim licem vrši drugi nadzorni organ, Narodna banka Srbije će nadzor nad poslovanjem ovog lica izvršiti u saradnji sa tim organom. Nadzor nad poslovanjem društva za osiguranje vrši se: 1) posrednom kontrolom, odnosno prikupljanjem, praćenjem i proveravanjem izveštaja i obaveštenja društva za osiguranje koje je u skladu sa odredbama zakona društvo dužno da dostavlja Narodnoj banci Srbije;


2) neposrednom kontrolom nad poslovanjem društva za osiguranje. Na osnovu izvršenog nadzora, Narodna banka Srbije izriče mere nadzora, u skladu sa ovim zakonom i podnosi prijave nadležnim organima u slučaju osnovane sumnje da utvrđene nezakonitosti i nepravilnosti sadrže obeležja krivičnog dela, privrednog prestupa ili prekršaja. Nadzor nad poslovanjem društva za osiguranje vrši ovlašćeno lice Narodne banke Srbije - inspektor osiguranja. Pri vršenju poslova, inspektor osiguranja mora imati legitimaciju kojom se utvrđuje njegovo službeno svojstvo. Inspektor osiguranja vrši nadzor na osnovu naloga koji izdaje guverner Narodne banke Srbije ili lice zaposleno u Narodnoj banci Srbije koje on ovlasti. U postupku vršenja nadzora inspektor osiguranja sačinjava zapisnik o izvršenoj kontroli i predlaže mere radi otklanjanja utvrđenih nezakonitosti i nepravilnosti. U vršenju nadzora nad poslovanjem društva za osiguranje Narodna banka Srbije može: 1) naložiti mere za otklanjanje nezakonitosti i nepravilnosti; 2) naložiti mere zbog nepostupanja u skladu sa pravilima o upravljanju rizikom; 3) naložiti prenos portfelja osiguranja na drugo društvo za osiguranje; 4) preuzeti kontrolu nad poslovanjem društva; 5) oduzeti dozvolu za obavljanje pojedinih ili svih poslova osiguranja za koje je izdata dozvola; 6) naložiti privremene mere; 7) predložiti mere prema članovima uprave, članovima nadzornog odbora, licima sa posebnim ovlašćenjima i kvalikovanim imaocima. Ako je ovim zakonom propisano da Narodna banka Srbije može izreći više mera, najpre će izreći onu meru koja je najmanje nepovoljna za društvo. Odlukom o bližim uslovima i načinu vršenja nadzora nad obavljanjem poslova davaoca lizinga93 propisuje se da NBS vrši nadzor nad obavljanjem poslova davaoca lizinga. NBS vrši nadzor: - posrednom kontrolom izveštaja i druge dokumentacije, kao i drugih podataka koje davalac lizinga dostavlja Narodnoj banci Srbije; - neposrednim uvidom u poslovne knjige i drugu dokumentaciju davaoca lizinga. NBS može da vrši uvid u poslovne knjige i drugu dokumentaciju i lica koja su sa davaocem lizinga povezana poslovnim odnosima, i to radi provere podataka do kojih dođe pri vršenju nadzora. Neposrednu kontrolu 93


252 ● Zoran Jović vrše zaposleni u NBS koje rešenjem ovlasti guverner NBS ili lice koje on ovlasti. U postupku vršenja nadzora sačinjava se zapisnik o izvršenom nadzoru koji se dostavlja davaocu lizinga. Ukoliko davalac lizinga ne dostavi primedbe na zapisnik u propisanom roku ili osnovano ne ospori nalaze iz zapisnika kojima su utvrđene nezakonitosti i nepravilnosti u njegovom radu, NBS će preduzeti jednu od sledećih mera: -

uputiće mu pismenu opomenu; uputiće mu nalogodavno pismo, uz mogućnost izricanja novčane kazne; - doneće rešenje kojim će davaocu lizinga biti izdati nalozi za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti, uz mogućnost izricanja novčane kazne kako davaocu lizinga, tako i članu organa upravljanja, odnosno licu sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima davaoca lizinga; - doneće rešenje kojim se davaocu lizinga oduzima dozvola za obavljanje poslova nansijskog lizinga. NBS donosi odluku na osnovu ocene nezakonitosti i nepravilnosti utvrđenih u poslovanju davaoca lizinga i pokazane spremnosti i sposobnosti organa upravljanja, odnosno lica sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima davaoca lizinga da otklone utvrđene nezakonitosti i nepravilnosti. Kod ocene nezakonitosti i nepravilnosti u poslovanju davaoca lizinga posebno se ocenjuju: - zakonitost njegovog rada; - njegov nansijski položaj; - stepen njegove izloženosti pojedinim vrstama rizika, a naročito kreditnom riziku, riziku preostale vrednosti (residual value risk), operativnom riziku, riziku likvidnosti i dr. - uticaj učinjene nezakonitosti i nepravilnosti na njegov budući nansijski položaj i poslovnu reputaciju; - broj i međusobna povezanost učinjenih nezakonitosti i nepravilnosti; - trajanje i učestalost učinjenih nezakonitosti i nepravilnosti; Kod ocene pokazane spremnosti i sposobnosti organa upravljanja, odnosno lica sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima davaoca lizinga da otklone utvrđene nezakonitosti i nepravilnosti procenjuju se naročito: - aktivnosti koje su preduzeli i njihova ekasnost u otklanjanju ranije utvrđenih nezakonitosti i nepravilnosti; - njihova sposobnost da nadziru rizike iz poslovanja i da upravljaju tim rizicima; - stepen njihove saradnje sa NBS i sa zaposlenima tokom nadzora.


Narodna banka Srbije vrši nadzor nad sprovođenjem Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, donosi podzakonske akte za izvršavanje ovog zakona za koje je ovlašćena i vodi registar dobrovoljnih penzijskih fondova. Narodna banka Srbije vrši nadzor: - posrednom kontrolom, odnosno prikupljanjem, praćenjem i proveravanjem izveštaja i obaveštenja koji se u skladu sa zakonom dostavljaju Narodnoj banci Srbije; - neposrednom kontrolom. Na osnovu izvršenog nadzora, NBS izriče mere nadzora, u skladu sa zakonom i podnosi prijave nadležnim organima u slučaju osnovane sumlje da utvrđene nezakonitosti i nepravilnosti sadrže obeležja krivičnog dela, privrednog prestupa ili prekršaja. NBS utvrđuje pravila u vezi sa vršenjem nadzora poslovanja društva za upravljanje i dobrovoljnih penzijskih fondova, kao i pravila identikovanja, merenja, kontrole i upravljanja rizicima u njihovom poslovanju. Ako u vršenju svoje funkcije NBS utvrdi da postoje pravna lica koja obavljaju delatnost društva za upravljanje ili posluju kao dobrovoljni penzijski fondovi, a nemaju dozvolu niti su registrovani na osnovu Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima, može zabraniti njihov rad i preduzeti druge mere, u skladu sa zakonom. Ovlašćeno lice u NBS može u postupku neposrednog nadzora poslovanja da pregleda opšte akte, poslovne knjige, izvode sa računa i druge dokumente društva za upravljanje i kastodi banke i sačiniti kopije dokumenata, može zahtevati informacije o pojedinim pitanjima značajnim za poslovanje društva za upravljanje i kastodi banke. O izvršenom neposrednom nadzoru poslovanja društva za upravljanje sastavlja se zapisnik. Ako u postupku nadzora NBS utvrdi nezakonitosti, odnosno nepravilnosti ili nepridržavanje pravila o kontroli rizika, NBS, u zavisnosti od težine utvrđenih nepravilnosti i stepena ugrožavanja interesa članova fonda, preduzima jednu ili više mera, i to:94 - izriče pismenu opomenu; - daje nalog za otklanjanje utvrđenih nepravilnosti u roku koji ne može biti duži od 60 dana od dana prijema naloga; - pokreće postupak pred nadležnim organom; - povlači saglasnost na imenovanje člana uprave društva za upravljanje; - oduzima dozvolu za rad društvu za uprvljanje. 94


254 ● Zoran Jović Način vršenja nadzora, postupak izdavanja naloga i preduzimanja mera, kao i rokove za izvršavanje naloga i trajanje mera propisuje Narodna banka Srbije. Komisija za hartije od vrednosti vrši nadzor poslovanja društava za upravljanje investicionim fondovima i investicionih fondova, kao i nadzor nad obavljanjem kastodi usluga kastodi banke u vezi sa ovim poslovima. Neposredan nadzor poslovanja društava za upravljanje i investicionih fondova i nadzor nad obavljanjem kastodi usluga kastodi banke Komisija vrši u poslovnim prostorijama društava, fondova i kastodi banaka najmanje jedanput godišnje, a po potrebi i češće. Ovlašćeno lice Komisije može u postupku neposrednog nadzora pregledati opšte akte, poslovne knjige, izvode sa računa i druge dokumente društva za upravljanje, investicionog fonda i kastodi banke, sačiniti kopije dokumenata i zahtevati informacije o pojedinim pitanjima značajnim za njihovo poslovanje. O izvršenom neposrednom nadzoru nad poslovanjem sastavlja se zapisnik. Ako u postupku nadzora društva za upravljanje, investicionog fonda i kastodi banke utvrdi nezakonitosti, odnosno nepravilnosti u poslovanju, Komisija donosi rešenje kojim nalaže društvu za upravljanje odnosno kastodi banci da utvrđene nepravilnosti otkloni u roku koji ne može biti duži od 60 dana od dana prijema tog rešenja. Ukoliko društvo za upravljanje i kastodi banka ne postupe po rešenju, Komisija preduzima jednu ili više mera:95 - izriče javnu opomenu; - pokreće postupak pred nadležnim organom; - povlači saglasnost na imenovanje članova uprave, odnosno direktora; - daje nalog za zabranu izdavanja investicionih jedinica u trajanju do tri meseca.

95



7. FINANSIJSKI IZVEŠTAJI BANAKA I DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

Usluge koje banke i druge nansijske institucije nude, kao i njihova celokupna nansijska struktura prikazuju se u nansijskim izveštajima. Finansijski izveštaji predstavljaju jednu vrstu putokaza koji ukazuje na poziciju koju su banke i druge nansijske institucije imale u prošlosti, koju imaju u sadašnjosti, kao i u kom pravcu će se kretati u budućnosti. Pravilno prikazivanje i tumačenje nansijskih izveštaja je od velike važnosti za procenu uspešnog poslovanja ili ukazivanje na propadanje određene nansijske institucije. Potrebna je opreznost prilikom analiziranja i tumačenja nansijskih izveštaja banka i drugih nansijskih institucija jer se u praksi i kod njih ponekad može naići na pojavu lažnih nansijskih izveštaja (ulepšane poslovne aktivnosti, podešeno računovodstvo, frizirani izveštaji). Postoje dva osnovna nansijska izveštaja koja su menadžerima banaka, klijentima a posebno velikim deponentima, i zakonodavnim organima merilo nansijskih performansi pojedinih institucija. To su: - bilans stanja (izveštaj o nansijskom stanju), - bilans uspeha (izveštaj o prihodima i rashodima). Sama reč bilans je latinskog porekla, a u slobodnom prevodu znači vaga sa dva tasa. Bilans stanja po svojoj formi predstavlja dvostrani račun, u kojem se, sa jedne strane predstavljaju sredstva (aktiva), a sa druge strane izvori tih sredstava (pasiva). Bilans uspeha pokazuje, sa jedne strane rashode, a sa druge strane prihode banke. Između bilansa stanja i bilansa uspeha postoji uzajamna povezanost, pa se oni ne mogu odvojeno posmatrati, već se moraju posmatrati u svojoj uzajamnoj povezanosti. Jedan od osnovnih razloga za to je taj što se utvrđeni nansijski rezultat u bilansu uspeha banke (neraspoređena dobit ili nepokriveni gubitak) prenosi u bilans stanja banke, tako što se na strani aktive evidentira nepokriveni gibitak, a na strani pasive neraspoređena dobit. Otuda se sredsva banke ne mogu identikovati sa aktivom banke jer sredstva banke podrazumevaju ukupnu aktivu banke umanjenu za iskazani nepokriveni gubitak banke.

256 ● Zoran Jović Prikazano u obliku indikativne formule to znači: S=A-G pri čemu su: S-sredstva banke; A-aktiva banke; G-iskazani nepokriveni gubitak banke. Dva najvažnija nansijska izveštaja banke mogu se posmatrati kao nansijski inputi i autputi. Bilans stanja kao izveštaj o nansijskom stanju banke prikazuje obim i komponente izvora sredstava-nansijski input koji je banka obezbedila kao osnovu nansiranja svojih kreditnih i investicionih aktivnosti, kao i pregled koliko je sredstava raspoređeno na kredite, hartije od vrednosti i ostalo korišćenje sredstava-nansijski autput, u datom vremenskom periodu. Finansijski inputi i autputi u bilansu uspeha kao izveštaju o prihodima i rashodima prikazuju troškove koje banka stvara prilikom prikupljanja depozita i drugih izvora sredstava, kao i prilikom ostvarivanja prihoda po osnovu korišćenja tako prikupljenih sredstava. U ove troškove ulaze i kamate koje se plaćaju deponentima i drugim poveriocima, troškovi angažovanja menadžment tima i osoblja banke, režijski troškovi za obezbeđenje i korišćenje poslovnih prostorija i porezi koji se plaćaju državi. Sa druge strane bilans uspeha prikazuje prihode ostvarene na osnovu prodaje raznovrsnih nansijskih usluga klijentima. Bilans uspeha kao izveštaj o prihodima i rashodima prikazuje i neraspoređenu dobit ili nepokriveni gubitak kao rezultat oduzimanja svih troškova od ukupnog iznosa svih prihoda. U zavisnosti od odluke skupštine akcionara banke, dobit se raspoređuje jednim delom za dividende akcionarima, a drugim delom, obično većim, se reinvestira u budući razvoj poslovanja odnosno pripisuje kapitalu banke. Gubitak se može pokrivati iz formiranih sredstava rezervi ili ako su one nedovoljne iz akcionarskog kapitala banke, odnosno kapital banke u pasivi bilansa stanja će biti umanjen za odgovarajući iznos ostvarenog gubitka.

7.1. BILANS STANJA BANKE Bilans stanja banke ili izveštaj o nansijskom stanju obuhvata sve pozicije aktive i pasive. U bilansu stanja svake banke kao i kod drugih institucija, ukupni izvori sredstava moraju biti jednaki ukupnim korišćenjima sredstava. Osnovna formula bilansa stanja: Aktiva=Pasiva ili Aktiva=Pasiva+Akcijski kapital u zavisnosti od načina tumačenja odnosa pasive i kapitala u različitim nansijskim jurizdikcijama (da li se kapital posmatra kao sastavni deo pasive ili kao posebna kategorija), mora da


bude ista za banke, nebankarske nansijske institucije i bilo koju drugu poslovnu kompaniju. Sredstava i obaveze banke u bilansu stanja obično se grupišu prema stepenu njihove likvidnosti i ročnosti. Prema bilansnoj šemi bilans stanja ima sledeću sadržinu: AKTIVA (Zbir pozicija od 1. do 17.) 1. Gotovina i gotovinski ekvivalenti 2. Depoziti kod centralne banke i hartije od vrednosti koje se mogu renansirati kod centralne banke 3. Potraživanja za kamatu i naknadu 4. Plasmani bankama u zemlji 5. Plasmani komitentima 6. Hartije od vrednosti i drugi plasmani kojima se trguje 7. Hartije od vrednosti koje se drže do dospeća 8. Učešće u kapitalu i ostale HOV raspoložive za prodaju 9. Stalna sredstva namenjena prodaji i sredstva poslovanja koje se obustavlja 10. Potraživanja za više plaćen porez na dobitak 11. Goodwill 12. Nematerijalna ulaganja 13. Investicione nekretnine 14. Osnovna sredstva 15. Ostala sredstva i aktivna vremenska razgraničenja 16. Odložena poreska sredstva i potraživanja za više plaćen porez na dobitak 17. Gubitak iznad iznosa kapitala PASIVA

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

OBAVEZE (Zbir pozicija od 1. do 11.) Obaveze prema bankama u zemlji Obaveze prema komitentima Obaveze za kamate i naknade Obaveze po osnovu hartija od vrednosti Obveze iz dobitka Obaveze po osnovu tekućeg poreza na dobitak Obaveze po osnovu stalnih srestava namenjenih prodaji i sredstava

258 ● Zoran Jović poslovanja koje se obustavlja 8. Ostale obaveze iz poslovanja 9. Rezervisanja 10. Ostale obaveze i pasivna vremenska razgraničenja 11. Odložene poreske obaveze i obaveze po osnovu tekućeg poreza na dobitak KAPITAL Akcijski i ostali kapital Rezerve Akumulirana dobit / gubitak VANBILANSNE POZICIJE VANBILANSNA AKTIVA VANBILANSNA PASIVA

7.2. BILANS USPEHA BANKE Biilans uspeha banke ili izveštaj o prihodima prikazuje nansijski rezultat poslovanja banke. Na levoj strani bilansa uspeha banke (ukoliko se prikazuje u obliku dvostranog pregleda) iskazuju se poslovni rashodi, koji se uvećavaju za rashode nansiranja i vanredne rashode. Na desnoj strani bilansa uspeha banke iskazuju se poslovni prihodi uvećani za prihode nansiranja i vanredne prihode banke. Na kraju rashoda i prihoda iskazuje se dobitak ili gubitak. Ukoliko su ukupni rashodi banke veći od ukupnih prihoda banke njihova razlika predstavlja gubitak, a ukoliko su ukupni prihodi banke veći od ukupnih rashoda banke njihova razlika predstavlja dobitak banke. U cilju uspostavljanja bilansne ravnoteže računovodstveno se gubitak dodaje manjoj strani, odnosno na ukupan prihod banke, a i dobitak se takođe dodaje manjoj strani, odnosno na ukupan rashod. Obično postoji visoka korelacija između veličine osnovnih stavki u bilansu stanja i bilansu uspeha banke. Aktiva u bilansu stanja prikazuje većinu operativnih prihoda, dok pasiva pokazuje većinu bankarskih poslovnih troškova. Osnovni izvor prihoda banke čine kamate kao prihod od bankarske dohodovne aktive-uglavnom iz plasiranih kredita i investicija. Dodatni prihodi se ostvaruju od provizija i naknada koje se naplaćuju za specične bankarske usluge (npr. provizija za platni promet, naknada za obradu kreditnog zahteva itd.). Glavni troškovi koji se stvaraju pri realizaciji ovih prihoda obuhvataju isplaćene kamate na primljene depozite, kamate na primljene kredite, cenu akcijskog kapitala, plate, nadnice, različite


povlastice isplaćene zaposlenima, režijske troškove vezane za održavanje poslovnih prostorija banke, rezervne fondove za potencijalne gubike iz poslova plasiranja zajmova, poreska dugovanja i drugi različiti troškovi. Razlika između svih prihoda i troškova je neto zarada. Iz toga sledi:96 Neto dohodak = Stavke ukupnih prihoda – stavke ukupnih troškova gde su: Stavke prihoda: gotovinska aktiva x prosečan prihod na gotovinsku aktivu + investicije u hartije od vrednosti x prosečan prinos od hartija od vrednosti + nenaplaćeni zajmovi x prosečan prinos od zajmova + rizična aktiva x prosečan prinos od različite aktive + prihodi od poverilačkih poslova + prihodi od provizija + dobit od poslova trgovine Minus (-) Stavke troškova ukupni depoziti x prosečni troškovi kamata na depozite + nedepozitne pozajmice x prosečni troškovi kamata na nedepozitne pozajmice + vlasnički kapital x prosečna cena vlasničkog kapitala + plate zaposlenih, nadnice i troškovi povlastica + režijski troškovi + rezerve za moguće gubitke na poslovima zajma + razni troškovi + poreska dugovanja 96

Rose S. Peter, Hudgins C. Silvia, Bankarski menadžment i nansijske usluge, Data status, Beograd, 2005, str.124.

260 ● Zoran Jović Iz datog pregleda se vidi da banke i druge nansijske institucije mogu da povećaju neto zaradu na nekoliko načina: - povećanjem neto prinosa na svaku poziciju aktive; - preraspodelom aktive koja donosi prihode u korist onih koje donose više prinose; - povećanjem obima usluga koje donose prihode od provizija; - povećanjem provizija od različitih usluga; - pomeranjem izvora sredstava u pravcu jeftinijih depozita i drugih pozajmica; - pronalaženjem načina za smanjivanje režijskih troškova zaposlenih, smanjivanje gubitaka od poslovanja sa zajmovima i raznih drugih troškova poslovanja; - smanjivanjem njihovih poreskih dugovanja primenom poboljšanih metoda u politici poreskog upravljanja. Menadžment banaka i drugih nansijskih institucija nema potpunu kontrolu i mogućnost uticaja na navedene stavke. Prinosi od različith vrsta aktive odnosno prihodi od prodaje nansijskih usluga, pasivne i aktivne kamatne stope, dobrim delom su određeni ponudom i tražnjom na nansijskom tržištu. Iako banke i druge nansijske institucije kreiraju nove nansijske proizvode i usluge, ipak je javnost ta koja dugoročno određuje koje će vrste zajmova ili depozitnih usluga moći da se prodaju na tržištu. Menadžment banaka i drugih nansijskih institucija deluje u prostoru koji mu dozvoljava konkurencija na tržištu, zakonodavstvo i pritisci javne tražnje i u tom prostoru pokušava da postigne optimum kompozicije prihoda i troškova, odnosno da maksimizira dobit, kroz politiku koju će voditi u odnosu na zajmove, hartije od vrednosti, gotovinu i depozite koje drži. Prema bilansnoj šemi bilans uspeha ima sledeću sadržinu: 1. Neto dobitak / gubitak po osnovu kamata (2-3) 2. PRIHODI OD KAMATA 3. RASHODI OD KAMATA 4. Neto dobitak / gubitak po osnovu naknada i provizija (5-6) 5. PRIHODI OD NAKNADA I PROVIZIJA 6. RASHODI OD NAKNADA I PROVIZIJA 7. Neto dobitak / gubitak po osnovu kamata, naknada i provizija (1+4) 8. Neto dobitak / gubitak po osnovu prodaje hartija od vrednosti (9-10) 9. DOBICI PO OSNOVU HARTIJA OD VREDNOSTI 10. GUBICI PO OSNOVU HARTIJA OD VREDNOSTI


11. Neto prihodi / rashodi od kursnih razlika (12-13) 12. POZITIVNE KURSNE RAZLIKE 13. NEGATIVNE KURSNE RAZLIKE 14. Prihodi od dividendi i učešća 15. Ostali poslovni prihodi 16. OSTALI POSLOVNI PRIHODI 17. Rashodi indirektnih otpisa plasmana i rezervisanja 18. RASHODI INDIREKTNIH OTPISA PLASMANA I REZERVISANJA 19. Ostali poslovni rashodi 20. OSTALI POSLOVNI RASHODI 21. Neto prihodi / rashodi od promene vrednosti imovine i obaveza (2122) 22. PRIHODI OD PROMENE VREDNOSTI IMOVINE I OBAVEZA 23. RASHODI OD PROMENE VREDNOSTI IMOVINE I OBAVEZA 24. Dobitak / gubitak iz redovnog poslovanja (Zbir 2,5,9,12,14,16,22 minus zbir 3,6,13,18,20,23) 25. Neto dobici / gubici poslovanja koje se obustavlja (26-27) 26. DOBICI POSLOVANJA KOJE SE OBUSTAVLJA 27. GUBICI POSLOVANJA KOJE SE OBUSTAVLJA 28. Neto vanredni prihodi / rashodi (29-30) 29. VANREDNI PRIHODI 30. VANREDNI RASHODI 31. Dobitak / gubitak perioda pre oporezivanja (24+25+28) 32. POREZ NA DOBIT 33. Dobitak/gubitak od promene odloženih poreskih sredstava i odl. poreskih obaveza 34. DOBITAK od kreiranih odloženih por. sredstava i smanjenja odloženih por.obav. 35. GUBITAK od smanjenja odloženih por.sredstava i smanjenja odloženih por.obav. 36. Dobit / gubitak (31-32+33)


7.3. DRUGI KORISNI FINANSIJSKI IZVEŠTAJI BANKE Informacije dobijene iz bilansa stanja i bilansa uspeha mogu se dopuniti sa dva druga nansijska izveštaja koji prikazuju bilanse stanja i uspeha u različitom formatu. To su:97 - Izveštaj o protoku sredstava (izveštaj o izvorima i korišćenju sredstava), - Izveštaj o akcijskom kapitalu akcionara. Izveštaj o protoku sredstava ili izveštaj o izvorima i korišćenju sredstava, nudi odgovor na dva pitanja: - Odakle potiču sredstva koja je neka nansijska institucija koristila tokom izvesnog vremenskog perioda? - Kako su korišćena ta sredstva? Pokazatelji gde banka ili druga nansijska institucija prikuplja sredstva i kako ih raspoređuje se baziraju na sledećim odnosima: Sredstva obezbeđena nansijskoj instituciji tokom određenog vremenskog perioda

Sredstva koja je nansijskih institucija kontrolisala tokom određenog vremenskog perioda

=

=

Sredstva odobrena nansijskoj instituciji = tokom određenog perioda

Sredstva realizovana iz poslova + Smanjenja u kapitalu nan.institucije + Povećanje obaveza nansijskih institucija

Dividente isplaćene akcionarima + Povećanje kapitala nansijske institucije + Smanjenje obaveza nansijske institucije Sredstva koja je koristila nansijska institucija tokom istog perioda

Izveštaj o akcijskom kapitalu akcionara navodi svaku promenu do koje je možda došlo u kapitalu vlasnika tokom obavljanja transakcija i koji činioci doprinose takvim promenama. Ovaj izveštaj otkriva promene na svim važnim računima sredstava i pokazuje do kakvih je promena došlo tokom 97

Ibidem, str.129.


prethodne godine kod sredstava koja su investirali vlasnici u nansijsku instituciju. Kako je akcionarski kapital akcionara baza nansijske snage banaka i ostalih nansijskih institucija i služi da u slučaju potrebe apsorbuje gubitke i zaštiti deponente i druge kreditore, to promene na računu sredstava banke i druge nansijske institucije pažljivo prate zakonodavna tela, kao i kreditori tih nansijskih institucija uključujući i velike deponente banaka.

7.4. UPOREĐIVANJE FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA BANKE I DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Bilansi stanja, bilansi uspeha i ostali nansijski izveštaji banaka su jedinstveni za sve banke, dok nansijski izveštaji drugih nansijskih institucija, u poslednje vreme, sve više postaju slični nansijskim izveštajima banaka. To se naročito odnosi na štedne nansijske institucije, kod kojih kao i kod banaka u bilansima stanja dominiraju zajmovi, depoziti klijenata i pozajmice na tržištu novca. Takođe njihovi bilansi uspeha sadrže detaljnu strukturu prihoda od zajmova i rahoda kamata koje moraju da plate na primljene depozite i pozajmljena sredstva. Među zajedničkim karakteristikama nansijskih izveštaja banaka i drugih nansijskih institucija je često korišćenje zaduženja radi nansiranja poslova, dominantnost nansijske aktive nad realnim-zičkim sredstvima (osnovnim sredstvima) i koncentracija dohodka od odobravanja zajmova i pružanja usluga u poslovima pri prodaji hartija od vrednosti. Za većinu nansijskih institucija, ključni rashodi su obično troškovi po osnovu kamata na pozajmice i troškovi za zaposlene. Kada se upoređuju nansijski izveštaji banaka i kompanija životnog i imovinskog osiguranja, investicionih kompanija-investicionih fondova, brokera i dilera vidi se da njihovi nansijski izveštaji sadrže podatke o kapitalu što je specično za njihov rad i njihov specičan sistem računovodstva. Kod nansijskih kompanija, nansijski izveštaji na strani izvora sredstava pokazuju veliko oslanjanje na komercijalne papire tj. pozajmice sa tržišta novca, pozajmice od banaka i od matičnih kompanija, a ne na depozite kao kod banaka. Finansijske institucije za životna i imovinska osiguranja, takođe odobravaju zajmove, posebno sektoru privrede. Međutim oni se obično prikazuju u bilansu stanja osiguravajuće kompanije u formi vlasništva nad obve-

264 ● Zoran Jović znicama, akcijama, hipotekama i ostalim hartijama od vrednosti, od kojih su mnoge kupljene na otvorenom tržištu. Osnovni izvori sredstava osiguravajućih kompanija potiču od uplata premija osiguranja mnogobrojnih vlasnika polisa osiguranja, dobiti od učešća u investicijama i od pozajmica na tržištu novca i kapitala. Najveći deo dobiti osiguravajuće kompanije ostvaruju od učešća u investicijama, a ne od premija koje plaćaju vlasnici polisa, koje uglavnom služe da svojim obimom pokriju troškove osiguravajućih kompanija. Investicioni fondovi prvenstveno drže akcije, obveznice, raznovrsne korporativne hartije od vrednosti i instrumente tržišta novca. Dileri i brokeri drže sličan asortiman investicija u akcijama i obveznicama, a nansiraju takvu aktivu pozajmicama na tržištu novca i kapitala i akcijskim kapitalom svojih vlasnika. Prihode ostvaruju naplaćujući provizuju za kupovinu i prodaju hartija od vrednosti za svoje klijente, za usluge pri novoj emisiji hartija od vrednosti, na kapitalnoj dobiti na hartijama od vrednosti kojima trguju u svoje ime i za svoj račun i sl. Banke, sve više nude iste nansijske usluge kao i druge pomenute nansijske institucije, tako da njihovi konsolidovani nansijski izveštaji izgledaju veoma slično onima koje imaju druge nebankarske nansijske institucije, što je odraz približavanja banaka i različitih nansijskih institucija jednih ka drugima.


8.

INDIKATORI USPEŠNOG POSLOVANJA BANAKA I DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

Finansijski izveštaji poput bilansa stanja i bilansa uspeha služe kao osnova za procenjivanje uspešnosti poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija. Dobijeni indikatori uspešnosti poslovanja se upoređuju sa postavljenim ciljevima banaka i drugih nansijskih institucija i na osnovu tih komparacija se ocenjuje stepen uspešnosti odnosno ostvarenja postavljenih ciljeva. Tumačenje uspešnosti umnogome zavisi od postavljenih ciljeva, jer isti rezultati ne govore isto za one banke i druge nansijske institucije koje žele da rastu brže, da ostvaruju svoje dugoročne ciljeve rasta i povećanja tržišnog učešća, i za one koje više preferiraju miran rad, minimalan rizik, uz održavanje slike solidne nansijske institucije, ali sa skromnim nagradama za svoje akcionare.

8.1. FINANSIJSKI INDIKATORI BANAKA Cilj banaka i drugih nansijskih institucija u tržišnoj ekonomiji je formiranje adekvatne stope prinosa po jedinici akcijskog kapitala i maksimiziranje tržišne vrednosti kompanije. Banke imaju potrebu da ostvaruju zadovoljavajuću stopu prota po jedinici akcijskog kapitala jer na taj način mogu da dođu do dodatnog iznosa kapitala potrebnog za njihovu dalju ekspanziju i to na dva načina. Prvo, ostvarivanjem adekvatne stope prota, protna suma se delom, obično manjim, raspoređuje na dividende akcionarima, a delom, obično većim, se pripisuje kapitalu i time se povećava kapitalna osnova banke. Drugo, ostvarivanjem više protne stope dolazi do rasta tržišnih cena akcija banke i do rasta zainteresovanosti spoljnih investitora za ulaganje kapitala u banku koji bi bio moguć pri novoj emisiji akcija banke. Dodatni iznos kapitala je potreban za rast banke ne samo iz razloga jačanja poverenja u jačinu i kapitalnu snagu banke i tim pu-

266 ● Zoran Jović tem povećanja atraktivnosti za nove deponente, već i zbog institucionalno propisanih minimalnih odnosa između visine bankarskog kapitala i visine aktive u bilansu banke (stopa adekvatnosti kapitala). Otuda, ukoliko banka ne povećava svoj akcijski kapital, ona nema uslova za povećanje plasmana na strani aktive, a onda nema ni motiva za povećanje depozita i nedepozitnih zaduženja na strani pasive svog bilansa. Uopšteno govoreći, najbolji pokazatelj uspešnosti poslovanja banke bila bi njena tržišna cena tj. berzanski formirana cena njenih akcija, odnosno ukupna cena akcionarskog kapitala banke. Međutim, treba imati u vidu da je kod razvijenih nansijskih tržišta najčešći slučaj da se berzanski kotiraju male i srednje banke, ali se njihovim akcijama ne trguje ili veoma retko trguje isključivo kod preuzimanja. Kod nansijskih tržišta u razvoju (emerging markets) tržište nije razvijeno u toj meri da se na njemu trguje akcijama banaka i akcije banaka se veoma retko kotiraju. Otuda je u oba slučaja berzanska cena nepogodna – ili ne postoji (kod razvijenih) ili je neperfektna zbog manjkavosti tržišta (tržišta u razvoju), te je korišćenje koecijenta protabilnosti praktično jedini način da se dobije slika o uspešnosti poslovanja neke banke.98 Dva osnovna aspekta poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija su rentabilnost i rizik. Adekvatan prot i ekasna kontrola rizika štite kapital, omogućavaju opstanak nansijske institucije i obezbeđuju njen budući razvoj. Postoji veliki broj nansijskih pokazatelja koji se dobijaju stavljanjem u relativni odnos pojedinih pozicija bilansa stanja i bilansa uspeha. Te matematičke formule nazivaju se racio brojevi i na osnovu njih se dobija ocena boniteta banke ili druge nansijske institucije. Dobijeni pokazatelji se vremenski upoređuju, tekuće poslovanje se stavlja u odnos sa poslovanjem iz prethodnih perioda, upoređuje se sa drugim bankama ili istovrsnim nansijskim institucijama u svom poslovnom okruženju. Dakle sami pokaztelji nisu dovoljni sami za sebe, već se moraju uporediti sa prošlim, sadašnjim i budućim rezultatima svoje nansijske institucije i njenog poslovnog okruženja.

8.1.1. POKAZATELJI PRINOSA Kljuni pokazatelji prinosa odnosno protabilnosti banke koji se koriste u međunarodnoj bankarskoj praksi su: 98

Hadžić dr Miroljub, Bankarstvo, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007, str.382.


-

ROE (Return on equity) – prinos na akcijski kapital, ROA (Return on assets) – prinos na aktivu, Kamatna marža, Nekamatna (proviziona) marža, Operativni prot, EPS (Earning per share) – prihodi po običnoj akciji.

ROE – prinos na akcijski kapital predstavlja najvažniji pokazatelj koji akcionarima banke pokazuje koliki prinos mogu očekivati na osnovu knjigovodstvene vrednosti kapitala kojeg su investirali u određenu banku. ROE = neto prot posle oporezivanja / akcijski kapital Prot banke zavisi od kvaliteta niza menadžerskih odluka vezanih za vođenje poslovne politike banke u jednoj godini i niza datih makroekonomskih okolnosti na koje menadžment banke nema ili ima veoma slab uticaj. Pri analizi ovog racija se koristi i ekspertska ocena tj. procena koji su faktori najviše doprineli poslovnom uspehu ili neuspehu određene banke. Ovom analizom se razlučuje delovanje makroekonomskog okruženja odnosno nansijskog tržišta i samog bankarskog tržišta koje svojim pogodnostima, teškoćama i prisutnim trendovima utiče na poslovanje određene banke, od mikroekonomskog ponašanja određene banke, čije su poslovne odluke, potezi i aktivnosti imali rezultantu u ostvarenom pokazatelju protabilnosti. Za postojeće i potencijalne akcionare banke ovaj pokazatelj je indikativan jer im pokazuje kakva je, u odnosu na druge banke, protabilnost njihovog uloženog kapitala, odnosno kolika će biti atraktivnost novih emisija akcija banke za potencijalne nove investitore. ROA – prinos na aktivu pokazuje koliko je banka bila ekasna kod upravljanja ukupnom aktivom. ROA = neto prot posle oporezivanja / ukupna aktiva Za ovaj pokazatelj prinosa su najviše zainteresovana regulatorna tela poput centralnih banaka i rejting organizacija. Kod izračunavanja ovog pokazatelja se preporučuje korišćenje prosečnog iznosa aktive tokom godine kako bi se izbeglo upoređivanje aktive koja tokom godine raste sa uobičajenim sezonskim oscilacijama i prota koji se stvara tokom cele godine.

268 ● Zoran Jović Kamatna marža meri razliku između prihoda i rashoda po osnovu kamata banke i odnos njene veličine prema veličini ukupne aktive banke. Kamatna marža = prihodi – rashodi po osnovu kamata / ukupna aktiva Kamatna marža ukazuje na ekasnost odluka menadžmenta banke u vođenju politike maksimizaranja prihoda po osnovu aktivnih kamata na svoje plasmane i minimiziranja rashoda po osnovu pasivnih kamata na depozite i kamata na ostale pozajmice. Ovaj pokazatelj prvenstveno zavisi od karakteristika nansijskog tržišta i njegove konkurentnosti. U uslovima kada je kamatni spred tj. razlika aktivnih i pasivnih kamata mala, odnosno spred-razlika između kamatnih prihoda i rashoda mala, menadžment banke može potražiti izvore prihoda na drugoj strani, kao što su plasmani u hartije od vrednosti koji mogu doneti više stope prinosa, ali istovremeno mogu biti i rizičniji od klasičnih bankarskih plasmana. Pokazatelj kamatne marže ima i podvarijantu, kada se umesto ukupne aktive u imeniocu racio razlomka nađe zbir stavki aktive koje donose prihode u vidu kamata ili provizija (zajmovi i plasmani u HOV), odnosno kada se iz imenioca isključuju neaktivna aktiva i osnovna sredstva. Nekamatna (proviziona) marža meri razliku između nekamatnih prihoda i rashoda banke i odnos njene veličine prema veličini ukupne aktive banke. Nekamatna marža = nekamatni prihodi – nekamatni rashodi / ukupna aktiva Ovaj pokazatelj samerava stavke nekamatnih prihoda, kao što su raznovrsne naknade i provizije koje banka naplaćuje za svoje usluge sa nekamatnim troškovima, kao što su plaćene provizije i naknade, plate i druge naknade zaposlenima, troškovi održavanja osnovnih sredstava, izdaci na ime gubitka po osnovu zajmova itd. U poslednje vreme dolazi do brzog rasta nekamatnih prihoda banaka, mada još uvek većina banaka ima negativan pokazatelj nekamatne marže, odnosno ostvaruje niže nekamatne prihode od nekamatnih rashoda. Danas se postavlja kao imperativ bankama, povećanje nekamatnih prihoda i pokriće nekamatnih rashoda nekamatnim prihodima, kako bi kamatni prihodi služili pokriću kamatnih rashoda i ostvarenju prota. Pokazatelj nekamatne marže takođe ima i podvarijantu, kada se umeto ukupne aktive u imeniocu racio razlomka nađe zbir stavki


aktive koji donosi prihode u vidu kamata ili provizija (zajmovi i plasmani u HOV), odnosno kada se iz imenioca isključuju neaktivna aktiva i osnovna sredstva. Operativni prot meri razliku ukupnih operativnih prihoda i rashoda banke i odnos njene veličine prema veličini ukupne aktive banke. Operativni prot = ukupni operativni prihodi – rashodi / ukupna aktiva Ovaj pokazatelj ukazuje na sposobnost menadžmenta banke da ostvari brži rast prihoda banke od njenih rashoda poslovanja. Na strani prihoda najzastupljenije su kamate na zajmove i hartije od vrednosti, kao i provizije i naknade za pružene usluge, dok se u strukturi rashoda nalaze plaćene kamate na depozite i pozajmice na tržištu novca, plate i ostali troškovi zaposlenih u banci. EPS – prihodi po obinoj akciji pokazuje odnos neto prota posle oporezivanja i broja običnih akcija odnosno zaradu po akciji. EPS = neto prot posle oporezivanja / broj običnih akcija Analitičari koji se bave akcijama imaju sklonost da favoriziju pokazatelje ROE i EPS, dok analitičari koji se bave kreditima, kao pokazatelje uspešnosti poslovanja banke favorizuju unapred denisane kriterijume kao što su bilansna suma, međusobno poređenje banaka i analiza trendova. Pored navedenih osnovnih pokazatelja uspešnosti poslovanja banke, koristi se i niz dopunskih pokazatelja protabilnosti banke:99 - Odnos prinosne aktive i ukupne aktive – ovaj pokazatelj govori o sklonosti banke da koristi kamatonosne prihode, odnosno proizvode u odnosu na nekamatonosne, provizione proizvode. Pri tom se koriste prosečne godišnje veličine aktive, kako bi se izbegle sezonske deformacije; - Prot po zaposlenom – odnos neto prota i broja ukupno zaposlenih radnika u banci, pri čemu se za sameravanje (indikativno) može koristiti odnos pasive banke i ukupnog broja zaposlenih, kao i iznos odobrenih kredita po zaposlenom ili iznos depozita po zaposlenom u 99

Ibidem, str.385


-

-

-

banci. Treba imati u vidu da je uobičajeno da se u bankarskoj praksi upoređuju neto profit po zaposlenom i ukupna pasiva banke po zaposlenom; Odnos nekamatnih prihoda i prosečnog iznosa aktive – ovaj pokazatelj govori o oslanjanju banke na nekamatne prihode u sticanju operativnih prihoda; Odnos rezervi i operativnog prihoda – izračunava se na osnovu rezervi za gubitke i operativnog prihoda. Ovaj pokazatelj govori u kojoj meri rezerve za gubitke utiču na iskazani neto profit banke nakon oporezivanja; Odnos izdataka za zaposlene i operativnog prihoda – govori o efikasnosti poslovanja zaposlenih u banci; Odnos profita pre oporezivanja i neto profita nakon oporezivanja – ukazuje na uporedno poresko opterećenje banke.

Da bi se dobio potpuni uvid u profitabilnost banke i poređenje pokazatelja uspešnosti između dva preseka stanja, obično između dve kalendarske godine, vrši se analiza sledećih odnosa: - stopa rasta / pada profita u odnosu na prethodnu godinu; - kumulativni porast / pad profita u odnosu na prethodnu godinu; - poređenje stope rasta / pada profita u dužem vremenskom periodu; - poređenje profita sa uporedivim bankama u okruženju; - uzroci eventualnog pada profita (eksterni i / ili interni); - poređenje sa drugim bankama u slučaju privrednog pada. Bankarski analitičari pridaju najveći značaj praćenju ROA i ROE pokazatelja, analizi njihovog trenda i poređenju sa ostalim uporedivim bankama u okruženju. Indikativne vrednosti pokazatelja prinosa na aktivu-ROA su sledeće:100 - manje od 0.5% - nisko, - 0.5% - 1% - prosečno, - 1% - 2% - dobro, - Preko 2% - visoko. Ukoliko je pokazatelj ROA preko 2.5% to ukazuje da je na tržištu prisutan bankarski kartel ili visoko rizični portfelj banke ili da je neki vanredni događaj uzrok ovako visokog prinosa. Sa druge strane posebno je važno reagovanje menadžmenta banke merama i aktivnostima na slučaj da banka zapadne u gubitke nakon višegodišnjeg trenda generisanja profita. 100 Ibidem, str.386.


Kod praćenja pokazatelja prinosa na kapital ROE najbitnije je pratiti kako je denisan koecijent adekvatnosti kapitala i u kojoj meri je postignut, što je vezano za pravila Bazelskog komiteta-min 8%, (u Srbiji min 12%). U slučaju da vrednost ROE bude iznad 20-25%, to predstavlja upozorenje menadžmentu, jer govori da je banka pribegla veoma velikom zaduženju na nansijskom tržištu. Pri daljoj analizi uspešnosti poslovanja banke, potrebno je poreenje rezultata jedne banke sa rezultatima sličnih banaka u okruženju. Rezultati poređenja mogu ukazati da je: - došlo do izmenjenih uslova poslovanja kod cele bankarske grupacije, kao npr. kada dođe do zaoštravanja nansijske discipline od strane regaulatornih organa u jednoj zemlji, kada dođe do promene stope obavezne rezerve koju propisuju centralne banke i do promena drugih bitnih uslova poslovanja za sve banke, kao i kada dođe do povećane konkurencije novopristiglih inostranih banaka. - došlo do promenjenih uslova poslovanja samo za posmatranu banku, odnosno da je došlo do promene poslovne politike posmatrane banke. Moguće je da su odluke menadžmenta dovele do povećanja ili smanjenja troškova poslovanja banke, do smanjenja ili povećanja izdvajanja rezervi određene banke u odnosu na referentnu grupu banaka, da je došlo do viših, odnosno nižih troškova pribavljanja sredstava banke, viših ili nižih prinosa u odnosu na grupu i većih ili manjih nekamatonosnih prihoda u odnosu na referentne banke.

8.1.2. ODNOS PRINOSA I RIZIKA Menadžment banke svoje svakodnevne odluke i godišnje sagledavanje rezultata poslovanja meri u odnosu na optimalni odnos izmeu prinosa banke i rizika poslovanja. Sagledavanje je lakše ukoliko se pokazatelji prinosa banke dekomponuju i analiza usmeri na pojedine poslove kao izvore prihoda. Pokazatelj ROE se može prikazati kao proizvod pokazatelja ROA i multiplikatora akcionarskog kapitala banke: ROE = ROA x multiplikator akcionarskog kapitala (leverage) ili: ROE = ROA x ukupna aktiva / ukupni akcionarski kapital

gde je multiplikator akcionarskog kapitala (leverage) prikazan kao od-


nos aktive banke i ukupnog akcionarskog kapitala. On pokazuje koja je vrednost aktive podržana jednom novčanom jedinicom akcionarskog kapitala. Iz ovako prikazanog pokazatelja ROE se vidi da je visina prinosa koju akcionari banke prisvajaju u velikoj meri osetljiva na kompoziciju izvora banke na strani pasive – vlasnički kapital u odnosu na zaduživanje na nansijskom tržištu. Proizilazi da banka koja se uglavnom oslanja na zaduživanje na nansijskom tržištu i ima malu kapitalnu bazu (banka koja posluje sa višim stepenom rizika) čak i kada beleži nizak nivo ROA, može da ostvari relativno visok nivo ROE. Obrnuto, banka koja ima veliku kapitalnu bazu i malo se oslanja na zaduživanje na nansijskom tržištu (sigurnija banka koja posluje sa nižim stepenom rizika), čak i kada ostvaruje viši nivo ROA, može da ostvari relativno nizak nivo ROE. Tabela – Opcioni odnos prinosa i rizika Aktiva/akcionarski kapital

ROA %

i

ROE %

5:1 10 : 1

0.5 2.5 5.0

1.0 5.0 10.0

1.5 7.5 15.0

2.0 10.0 20.0

15 : 1 20 : 1

7.5 10.0

15.0 20.0

22.5 30.0

30.0 40.0

1. Rastući odnos Aktiva/akcionarski kapital = rastui rizik (5:1; 10:1; 15:1; 20:1) 2. ROA % = 0.5 ; 1.0; 1.5; 2.0. 3. ROE % = sve ostale vrednosti dobijene množenjem 1 x 2 Može se zaključiti da ukoliko opada ekasnost poslovanja banke u pogledu generisanja prihoda na plasirana sredstva, odnosno ukoliko opada ROA, banka mora da preuzme veći rizik kroz zaduživanje na nansijskom tržištu kako bi mogla da postigne planiranu stopu prinosa na akcionarski kapital (ROE) koju akcionari očekuju da će biti ostvarena. Optimalnu poziciju banka ostvaruje ukoliko uspeva da generiše prot po višoj stopi od referentnih banaka u okruženju, uz razuman, prihvatljiv rizik koji ne prelazi preko granica standardnog.


8.2. INDIKATORI USPEŠNOG POSLOVANJA DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA Većina indikatora uspešnog poslovanja banaka primenljivi su i za merenje uspeha poslovanja drugih nansijskih institucija koje su takođe većinom privatne, protno orijentisane korporacije kao što su nansijske kompanije, osiguravajuća društva, rme koje izdaju kreditne kartice, brokersko-dilerske kompanije koje trguju hartijama od vrednosti, investicione banke itd. Sledeći ključni indikatori uspešnog poslovanja koji su obično jednako primenljivi i u bankama i kod drugih protno orijentisanih nansijskih institucija su: - Cene običnih i prioritetnih akcija - Prinos na aktivu – ROA - Prinos na akcijski kapital – ROE - Zarada po akciji - EPS - Neto kamatna marža - Multiplikator akcijskog kapitala – leverage - Knjigovodstvena vrednost aktive u odnosu na tržišnu vrednost aktive - Kamatno osetljiva aktiva u odnosu na kamatno osetljivu pasivu - Odnos prinosne aktive i ukupne aktive - Akcijski kapital u odnosu na rizičnu aktivu - Neto polovna marža - Račun blagajne u odnosu na ukupnu aktivu - Odnos neiskorišćene aktive i akcijskog kapitala Pojedini indikatori uspešnosti poslovanja su osobeni za svaku nebankarsku nansijsku instituciju ponaosob. Za osiguravajue kompanije životnog i imovinskog osiguranja, ključni pokazatelji poslovnog uspeha uključuju rast neto upisanih premija-pokazatelj ukupne prodaje i veličinu rezervi za životno i penziono osiguranje-njihova glavna dugovanja u odnosu na ukupnu aktivu. Kompanije životnog osiguranja takođe značajnu pažnju posvećuju pokazatelju ekasnosti koji iskazuje odnos isplaćenih potraživanja uvećanih za troškove poslovanja sa zarađenim premijama od osiguranika. Za investicione kompanije koje ulažu novac u raznovrsne hartije od vrednosti, ključni pokazatelji poslovnog uspeha su rast neto prodaje (ukupna prodaja akcija investicionog fonda ili investicionih jedinica fonda umanjena za otkupljene akcije ili investicione jedinice od građana), naknade za usluge u odnosu na prosenu aktivu i stopa povraaja uloženih sredstava.

274 ● Zoran Jović Potrebno je da svaka nansijska institucija upoređuje svoj nivo poslovanja danas u odnosu na poslovanje u prošlosti i u odnosu na poslovanje svojih relevantnih konkurenata. Čak i u slučaju kada jedna banka ili druga nansijska intitucija ne bi vodile računa o svom poslovnom uspehu, to sasvim sigurno rade javnost i nadležni kontrolni organi.

8.3. UTICAJ VELIČINE BANKE NA POSLOVNI USPEH Većina pokazatelja poslovnog uspeha veoma je osetljiva na rangiranost banke po kriterijumu veličine. Veličina banke merena veličinom aktive ili vrednošću ukupnih depozita predstavlja bitan faktor pri upoređivanju jedne banke sa drugom. Postoji više razloga zašto se teško mogu međusobno upoređivati banke različitih veličina. Jedan od njih je taj što velike banke relativno lakše povlače sredstva sa tržišta kapitala u odnosu na male banke. Zbog toga velike banke posluju sa nižim udelom akcijskog kapitala u pasivi banke od malih banaka, odnosno imaju nižu stopu adekvatnosti kapitala. Takođe velike banke više koriste pozajmljena sredstva a manje depozite nego male banke. Velike banke su sklone da više troše na plate zaposlenih, poslovne prostore i druge troškove nego male banke, a takođe su sklone većoj diversikaciji svog poslovanja i usluga koje pružaju nego male banke. Velike banke takođe generišu veće nekamatne prihode nego male banke zato što naplaćuju provizije za veliki broj usluga, a kada naplate, inače uvek, rizične kredite one zarađuju i veće ukupne kamatne prihode. Zarada i pokazatelji rizika se menjaju sa pomeranjem od manjih ka većim bankama. Najprotabilnije banke prema kriterijumu prinosa na aktivu – ROA spadaju u grupu najvećih banaka. Ove banke takođe imaju najviši pokazatelj prinosa na akcijski kapital – ROE. Banke srednje veličine iskazujuju najpovoljniju neto poslovnu maržu i najbolju poslovnu ekasnost - sa najnižim pokazateljem odnosa poslovnih troškova i zarade. Manje banke i banke srednje veličine često iskazuju veće neto kamatne marže i imaju veći raspon između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa zato što je većina njihovih depozita relativno malog obima sa prosečno nižim kamatnim troškovima. Sa druge strane, veći deo kreditnih plasmana malih i srednjih banaka otpadaju na potrošačke kredite sa višim kamatama. Kada je u pitanju izloženost riziku, najmanje banke obično imaju visoke koecijente adekvatnosti kapitala (odnosa akcijskog kapitala i rizične


aktive), što upućuje na nižu izloženost riziku odnosno veću kapitalnu sigurnost nego što to imaju velike banke koje obično imaju niži koecijent adekvatnosti kapitala tj. odnosa kapitala i aktive. Postoje mišljenja da velike banke imaju prođu nižim koecijentom adekvatnosti kapitala zato što su šire rasprostranjene na različitim tržištima i poseduju veći broj metoda za smanjenje ili otklanjanje rizika poslovanja na nansijskom tržištu. Velike banke nose veće kreditne rizike što pokazuje viši koecijent gubitka na kreditnim poslovima tj. neto otpisi u odnosu na ukupnu vrednost plasiranih kredita, u odnosu na male i srednje banke. Tabela - Indikativne prednosti banaka u odnosu na njihovu veličinu Veličina banke P R E D N O S T I

Male

Srednje

Velike

- veće neto kamatne marže - visoki koecijent adekvatnosti kapitalaniži rizik (kapitalna sigurnost) - niži kreditni rizik

- poslovna ekasnost - veće neto kamatne marže - niži kreditni rizik

- protabilnost viši ROA i ROE - lakši pristup tržištu kapitala - veća diversikacija poslovanja i usluga - viši nekamatni prihodi

Kako veličina banke može da ima značajnog uticaja na protabilnost i druge pokazatelje poslovnog uspeha banke, to se poređenje poslovnih rezultata jedne banke sa drugom treba vršiti sa bankama sline veliine. Banke slične veličine imaju tendenciju da nude iste ili slične bankarske proizvode i usluge, tako da se sa više pouzdanosti i validnosti mogu prihvatiti dobijeni uporedni rezultati. Da bi poređenja poslovnih rezultata različitih banaka bila još validnija, pored veličine, treba uzeti u obzir i veliki uticaj lokacije na poslovne rezultate banke, odnosno da li banka posluje u velikom nansijskom centru, manjem gradu ili ruralnom području. Najbolje je da se upoređuju banke slične veličine koje posluju na istom tržištu, a što je često teško ostvarivo, da se naročito u manjim sredinama nađu dve banke slične veličine. Rešenje ja da se za upoređivanje pronađe druga banka slične veličine u drugoj lokalnoj sredini koja je uporediva sa datom lokalnom sredinom po

276 ● Zoran Jović privrednoj strukturi i strukturi domaćinstava kao faktorima koji značajno utiču na poslovanje banke. Zakonska regulativa ima veliki uticaj na poslovni rezultat banaka. Zato je poređenje banaka u različitim državama veoma otežano i mora se sprovoditi sa velikom dozom opreza. U principu treba porediti banke koje podležu sličnim propisima i kontrolnim institucijama. Takođe, ukoliko je banka lijala jedne holding kompanije, korisnije je da ona bude upoređena sa drugim lijalama sličnih holding kompanija, nego da se upoređuje sa nezavisnim bankama. Poznata je činjenica da je nemoguće naći dve banke koje su potpuno slične po veličini, lokaciji, unutrašnjoj organizaciji, asortimanu nansijskih proizvoda i usluga ili bazi klijenata. Otuda se pri analizi poslovnih rezultata banke moraju učiniti maksimalni napori kako bi se pronašle najviše međusobno uporedive banke i analiza sprovela krajnje oprezno.


9. UNAPREENJE POSLOVANJA BANAKA I DRUGIH FINANSIJSKIH INSTITUCIJA

9.1. EKONOMIJA ZNANJA I NJEGOVA PRIMENA U BANKARSTVU I FINANSIJSKOJ DELATNOSTI Procesi deregulacije nansijske i bankarske strukture u razvijenim tržišnim ekonomijama uticali su presudno na jačanje konkurencije između banaka i drugih nansijskih institucija kao i međusobne konkurencije poslovnih banaka. Ovi procesi su u razvijenim zemljama zapada dobili zamah u sedamdesetim godinama prošlog veka, da bi ekspanziju doživeli u osamdesetim i devedesetim godinama kao i u prvim godinama ovog veka, dok su u zemljama u tranziciji ekspandirali devedesetih godina prošlog i u prvim godinama ovog veka. Ova ekspanzija je za Srbiju karakteristična posle 2000. godine. Procesi deregulacije i pojačane konkurencije su uticali na ubrzavanje procesa globalizacije poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija. Informacioni progres svojim tehnologijama obezbeđuje prostor i podršku za brze i neprekidne transformacije bankarskog sektora, konkurentsku borbu, opstanak na tržištu, momentalno prenošenje informacija i obradu podataka, brzo sagledavanje poslovnih rizika i donošenje najpovoljnijih poslovnih odluka. Izmenjeni uslovi poslovanja su sobom doneli i nove rizike poslovanja i potrebu razvoja novih mehanizama za upravljanje tim rizicima. Nebankarski i nekreditni poslovi u bankarskoj organizacionoj strukturi se javljaju upravo kao odgovor banaka na promene koje sobom nose procesi deregulacije, konkurencije, globalizacije, informatizacije i diversikacije rizika. Najznačajniji nebankarski poslovi su poslovi osiguranja, poslovi penzionih fondova i poslovi investicionih fondova. U uspešnim evropskim i svetskim bankama aktive ovih institucija prevazilaze aktive klasičnih ban-

278 ● Zoran Jović karskih poslova sa tendencijom daljeg širenja i pronalaženja novih formi i oblika poslovanja. Takođe su značajni i ostali nebankarski poslovi kao što su berzanski poslovi i dilersko-brokerski i kastodi poslovi. Ekspanziju doživljavaju i savremeni nekreditni poslovi kao što su lizing, franšizing, forfeting i faktoring. Svi navedeni nebankarski i nekreditni poslovi se mogu obavljati i razvijati samostalno, ali usled deregulacije banaka se mogu obavljati i razvijati i u okviru poslovnih banaka kroz sektore komercijalnog bankarstva u sklopu univerzalne banke ili kroz razvoj nansijskih konglomerata. Tendencije u svetu idu u pravcu razvoja ovih poslova u okviru banaka kroz evropski tip univerzalne banke ili američki tip razvoja multinacionalnih nansijskih konglomerata. Time se ostvaruju ključni aspekti konkurentske prednosti koju pružaju sinergetski efekti udruživanja nansijskih potencijala i poslovne strukture banaka i performansi nebankarskih i nekreditnih poslova kako bi se kroz ekonomiju obima i znanja i unakrsnu prodaju bankarskih i drugih nansijskih usluga dobio novi kvalitet. U tim novoorganizovanim celinama, pored poslovnih banaka, nalaze se i alijacije nebankarskih odnosno dopunskih-parabankarskih i nekreditnih institucija, koje sve skupa predstavljaju celinu u vlasničkom smislu. Banke na taj način, koristeći ekonomiju znanja, postaju dovoljno dinamične i prilagodljive novim izazovima na nansijskom tržištu, tehnološkim promenama i jačanju međunarodne konkurencije. Zbog karaktera generalnih transformacionih procesa u svetskom bankarstvu i za zemlje u tranziciji koje su stupile na put društvenih i ekonomskih reformi, postaje neophodno korišćenje ekonomije znanja i razvijanje ovih vrsta nansijskih poslova u okviru banaka, iako se oni mogu razvijati i samostalno, ali je to u praksi izraženo u manjem obimu. Za razliku od tradicionalnih bankarskih poslova, nebankarski i nekreditni poslovi sobom nose niži stepen rizika i dugoročnije izvore nansiranja, što za banke koje razvijaju ove poslove predstavlja dodatnu komparativnu prednost. Želja za rastućom protabilnošću banaka, kao i potreba za neprikosnovenom solventnošću i likvidnošću, uslovljava poklanjanje veće pažnje ekonomiji znanja ostalih nansijskih poslova u odnosu na klasične depozitno-kreditne poslove banaka. Pozitivni efekti ekonomije obima znanja u bankarstvu i nansijskoj delatnosti se prostiru na više nivoa i njihov značaj se može posmatrati preko uticaja na 3 aspekta: • mikroekonomski , • makroekonomski i • poslovno bankarstvo.


9.1.1. MIKROEKONOMSKI ZNAČAJ EKONOMIJE ZNANJA Na mikroekonomskom nivou, ekonomija znanja izražena kroz kumuliranje znanja različitih nansijskih poslova i institucija u jednoj nansijskoj grupaciji poput univerzalne banke ili nansijskog konglomerata donosi mnoge benete stanovništvu i privrednim subjektima. Tako naprimer, poslovi lizinga omogućavaju rmama korišćenje savremenih tehničkih sredstava u uslovima nedovoljnih investicionih sredstava i korišćenje svih pozitivnih efekata koje ta primena nosi, a da se pri tome sačuva kreditna sposobnost za druge protabilne aktivnosti, čime se otklanjaju uska grla, pokreće proces proizvodnje, povećava zaposlenost, povećava likvidnost, produktivnost i protabilnost, a sve to bez potrebe hipotekarnog obezbeđenja zajmova. Takođe i stanovništvu lizing omogućava korišćenje trajnih potrošnih dobara bez umanjenja kreditne sposobnosti, angažovanja žiranata i neophodnih avansa. Poslovi osiguranja omogućavaju rmama zaštitu imovine od neželjenih događaja, a stanovništvu zaštitu imovine i svoje egzistencije i egzistencije svojih najbližih. Naročito poslovi životnog osiguranja, predstavljaju veliki razvojni potencijal jer pružaju stanovništvu dodatnu sigurnost uz kombinaciju sa štednjom koja je značajna za rešavanje strateških individualnih ciljeva građana i dodatnu sigurnost budućih penzionera. Poslovi penzionih fondova, kako obaveznog tako i dobrovoljnog privatnog penzionog osiguranja (II i III stub nansiranja penzija) su sastavni delovi razvoja reforme penzijskog osiguranja. Oni omogućavaju privrednim subjektima delimično rasterećenje od izdvajanja za obavezno javno penzijsko osiguranje, a stanovništvu mogućnost stvaranja stabilnijih, diversikovanijih i obimnijih izvora nansiranja sopstvenih penzija, koje svaki pojedinac može u toku svog radnog veka da kreira prema svojim materijalnim mogućnostima i opredeljenju za nivo budućih penzionih primanja. Poslovi penzionih fondova omogućavaju da se prevaziđe nedostatak aktuelnog PAYG modela obaveznog penzionog fonda na bazi generacijske solidarnosti tj. modela tekućeg usklađivanja doprinosa sa prihodima koji ne uspeva da obezbedi rezerve u penzionom fondu i iskazuje hroničan decit u nansiranju tekućih penzija iz tekućih prihoda. Poslovi investicionih fondova individualnim investitorima tj. stanovništvu pružaju protnu alternativu za kamatonosnu štednju u bankama. Razvojem investicionih fondova pojedinci dobijaju više opcija ulaganja svojih slobodnih sredstava gde pored opcije ulaganja u klasičan vid šted-

280 ● Zoran Jović nje u bankama, u kombinovani vid štednje i životnog osiguranja pri osiguravajućim društvima, u direktno investiranje u HOV na berzi putem diler-brokera, dobijaju i mogućnost posrednog investiranja u divrsikovani portfolio HOV putem investicionih fondova, koji u principu nose i mogućnost ostvarivanja znano više protne stope od drugih navedenih mogućnosti investiranja, ali takođe nose i rizike neostvarivanja prota i mogućnost ostvarivanja gubitka. Poslovi faktoringa i forfetinga omogućavaju privrednim subjektima ubrzavanje naplate potraživanja i obrta kapitala, olakšavaju plasman i izvoz, prodor na nova tržišta i u uslovima nedostatka obrtnog kapitala i nedovoljne kreditne sposobnosti ili nedostupnosti potrebnih kreditnih sredstava. Forfeting mehanizam se po pravilu koristi za zadovoljenje poreba za investicionim dobrima i osnovnim sredstvima, dok se faktoring mehanizam vezuje za prodaju ili izvoz potrošnih dobara. Ovi savremeni nansijski poslovi privrednim subjektima ubzavaju protok roba i usluga, utiču na povećanje proizvodnje, sniženje troškova proizvodnje zbog snižavanja nabavnih cena putem avansiranja dobavljača, poboljšavaju likvidnost i povećavaju potecijal za klasična zaduživanja kod banaka, smanjuju mogućnost stvaranja gubitaka zbog nelikvidnosti, eliminišu rizike rasta kamatnih stopa u budućnosti, rizike po osnovu uktuirajućih deviznih kurseva, rizike promene boniteta i nansijskog statusa dužnika, a takođe utiču i na smanjenje operativnih troškova vezanih za organizovanje službe naplate potraživanja i vođenja sudskih sporova. Berzanski, brokersko-dilerski i kastodi poslovi omogućavaju i privrednim subjektima i stanovništvu pristup i rad na tržištu kapitala, trgovanje hartijama od vrednosti, evidentiranje, čuvanje i sve statusne promene u vezi vlasništva nad hartijama od vrednosti. Franšizing omogućava da najširem sloju stanovništva i svim privrednim subjektima budu dostupni najsavremeniji nansijski proizvodi u vidu raznovrsnih debitnih, kreditnih i poslovnih kartica (plastični novac) i da svi oni budu direktni korisnici beneta koje sobom nose ovi savremeni nansijski proizvodi. Franšizingom na nansijskom tržištu, prvenstveno prisutnim na polju kartičarstva omogućava se korisnicima franšizinga zamah prosperiteta kroz dobijanje uglednog trgovinskog imena, proverenog proizvoda tj. usluge, pomoći pri implementaciji usluge, profesionalne reklamne kampanje i ekonomije obima odnosno niže cene inputa, manji iznos potrebnog kapitala za otpočinjanje biznisa kartičarstva i niži poslovni rizik.


9.1.2. MAKROEKONOMSKI ZNAČAJ EKONOMIJE ZNANJA Na makroekonomskom nivou ekonomija znanja izražena kroz funkcionisanje različitih nansijskih poslova u bankarskoj nansijskoj grupaciji ili nansijskom konglomeratu ima višestruke pozitivne efekte koji upućuju na neophodnost njihovog zajedničkog razvoja. Poslovi lizinga omogućavaju aktiviranje proizvodnih kapaciteta, osavremenjavanje opreme i transportnih sredstava, povećanje globalne produktivnosti rada, konkurentnosti nacionalne privrede, povećanje izvoza i protabilnosti globalne ekonomije. Osiguravajuća društva kao značajni institucionalni investitori, obimom poslovanja, ogromnim sredstvima kojima raspolažu i njihovim plasmanom bitno utiču na razvoj nansijskog tržišta i ukupne ekonomije zemlje. Poslovi osiguranja pojačavaju stabilnost nasijskog tržišta i daju stabilnost ekonomskom sistemu zemlje, obeštećuju pretrpele gubitke i ublažavaju efekte bankrotstva i negativne efekte na proizvodnju, zaposlenost i državne poreske prihode. Poslovi osiguranja doprinose socijalnoj sigurnosti u državi a poslovi dobrovoljnog penzijskog osiguranja obezbeđuju sigurnost budućim penzionerima diversikujući odgovornost države za brigu o penzionom segmentu. Istovremeno poslovi osiguranja svojom transformacijom sredstava mnoštva sitnih osiguranika u krupna novčana sredstva stvaraju respektabilan novčani potencijal za plasiranje na nansijskom tržištu i postaju jedan od glavnih mobilizatora štednje koja preko mehanizma nansijskog tržišta može da podstakne ekonomski rast nacionalne ekonomije. Na taj način osiguranje predstavlja nezaobilazan izvor kratkoročnih i dugoročnih sredstava za nansiranje društvene reprodukcije. Plasmani sredstava društava za osiguranje imovine i društava za životna osiguranja bitno utiču na razvoj nansijskog tržišta i po širini i po dubini, a međusobno se razlikuju po ciljevima investiranja. Društva za osiguranje imovine nemaju tako stabilan i predvidiv priliv kao društva za životna osiguranja, pa zbog mogućnosti nastanka štetnih događaja i isplate velikih suma novca moraju svoja sredstva da drže u visokolikvidnoj aktivi kao što su gotovina, depozitni certikati banaka, komercijalni i blagajnički zapisi, a deo sredstava i u akcijama pri čemu nastoje da ostvare dvostruku dobitkroz dividendu i kroz kapitalni dobitak. Društva za osiguranje života koja raspolažu stabilnim dugoročnim izvorima sredstava, preferiraju zaštitu od kreditnog i kamatnog rizika te prvenstveno investiraju u dugoročne obveznice i nekretnine koje pružaju visok stepen sigurnosti ulaganja.

282 ● Zoran Jović Makroekonomski efekti razvoja privatnih penzionih fondova mogu biti veliki i odnose se na mogućnost stvaranja velike mase novca na jednom mestu-penzionom fondu, novčane mase koja ima najdužu ročnost od svih poznatih izvora nansiranja, čime se stvaraju dugoročni izvori nansiranja na nivou makroekonomije, izvori koji se mogu koristiti za dugoročne, krupne i kapitalne investicije, stvaraju se agregati potražnje za hartijama od vrednosti, inicira se razvoj tržišta kapitala, jača konkurencija na nansijskom tržištu, podstiču nansijske inovacije, modernizacija tržišta kapitala, njegova transparentnost i prilagodljivost zahtevima tržišta. Implementacijom rada investicionih fondova se mogu mobilisati značajna nansijska sredstva pojedinih slojeva stanovništva, obzirom da investicioni fondovi u principu mogu pružiti više prinose u odnosu na štedne i oročene depozite kod banaka. Investicioni fondovi prodaju svoje akcije milionima sitnih investitora koji ne mogu detaljno poznavati raznovrsnu ponudu na tržištu, pa kupovinom akcija fonda diversikuju svoj plasman na mnoštvo akcija i obveznica, odnosno posedovanjem akcija investicionog fonda posredno poseduju akcije i obveznice mnogih državnih i privatnih investitora. Na taj način investicioni fondovi dolaze u posed ogromne količine kapitala, tzv. velikog novca, veoma značajnog za razvoj makroekonomije, kapitala koga preko tržišta plasiraju na najbolji mogući način u skladu sa principima sigurnosti, diversikacije rizika, likvidnosti i protabilnoti. Kroz investicione fondove se mogu realizovati i pojedini ciljevi socijalne politike u smislu stvaranja uslova za bogaćenje većeg broja malih investitora. Sa socijalnog aspekta veliki broj pojedinaca dobija priliku da uveća svoju imovinu kroz dividendu na akcije fonda i kroz kapitalni dobitak tj. porast cena akcija fonda na sekundarnom tržištu, mada sa druge strane, ulaganje u investicione fondove nosi sobom i rizik od kapitalnog gubitka tj. pada cena akcija fonda na sekundarnom tržištu. Investicioni fondovi mogu da odigraju značajnu ulogu u procesu transformacije vlasničke strukture u privredi. Privatizacija putem posedovanja akcija investicionih fondova je pogodna za šire slojeve stanovništva koji nemaju aspiracije da postanu većinski vlasnici, a ne poseduju ni dovoljno stručnog znanja ni vremena da prate aktuelna zbivanja na nansijskom tržištu. Investicioni fondovi mogu da utiču na pojačani priliv kapitala iz inostranstva, a naročito kapitala ino-rezidenata domaćeg etničkog porekla koji su navikli na funkcionisanje i logiku investicionih fondova u inostranstvu. Kao i penzioni fondovi i investicioni fondovi stvaraju krupne agregate tražnje za hartijama od vrednosti, iniciraju razvoj tržišta kapitala, jačaju konkurenciju na nansijskom tržištu i podstiču nansijske inovacije, modernizaciju, transparentnost i eksibilnost tržišta kapitala.


Sa makroekonomskog aspekta ekonomija znanja iz oblasti poslova faktoringa je veoma važna za razvoj pojedinih privrednih grana kao što su prerađivački kompleks, proizvodnja potrošnih dobara i trgovina, a takođe poslovi faktoringa značajno mogu unaprediti poslovanje malih i srednjih preduzeća i onih u osnivanju koja još nisu stigla da stvore kreditni rejting kod banaka. Znanja iz oblasti poslova forfetinga su u većini slučajeva korisna kao mehanizam za potsticanje izvoza i to prvenstveno investicionih dobara i građevinarstva iako se njihove mogućnosti ne isključuju i u slučajevima kada se prodaja investicione opreme i građevinskih usluga obavljaju i na domaćem tržištu ili kombinovano. Otuda su ovi poslovi jako važni za smanjenje spoljno trgovinskog decita odnosno unapređenje platnog bilansa zemlje. Osnovni ciljevi uvođenja faktoring i forfeting poslova su unapređenje i davanje podsticaja prometu proizvoda i usluga u zemlji i izvoza u druge zemlje, ubrzavanje obrta kapitala i povećanje likvidnosti ukupnog privrednog sistema. Sa svoje strane ovi poslovi pozitivno utiču na razvoj nansijskog tržišta jer su kupljena potraživanja lako prenosiva i lako utrživa na razvijenom sekundarnom tržištu kapitala. S druge strane forfetno tržište je u svim zemljama strogo kontrolisano i ograničeno na obim koji ne može bitno da utiče na funkcionisanje normalnog tržišta kapitala. Njegov obim u principu opredeljuju monetarne vlasti i učesnici na forfetnom tržištu. Berzanski, brokersko-dilerski i kastodi poslovi skupa predstavljaju neophodne karike za funkcionisanje tržišta kapitala tj. za procese privatizacije, emitovanja hartija od vrednosti, trgovanja hartijama od vrednosti, evidentiranje hartija od vrednosti i svih statusnih promena u vezi vlasništva nad hartijama od vrednosti. Ovi poslovi vode ka produbljivanju i proširivanju tržišta kapitala kroz implementaciju specičnih berzanskih poslova poput stelaže, reporta, fjučersa, opcija i svopova. Franšizing na makro nivou može imati značajne društvene i ekonomske doprinose, prvenstveno u vidu povećanja stope zaposlenosti, ekasnog aktiviranja malih preduzeća, unapređenja platnog bilansa zemlje, poboljšanja položaja potrošača i privatizacije maloprodajnih i uslužnih delatnosti. Franšizing omogućava domaćoj nacionalnoj ekonomiji korišćenje najsavremenijih, najproduktivnijih i najprotabilnijih globalnih nansijskih proizvoda, prvenstveno na području debitnih, kreditnih i poslovnih kartica i raznovrsnih oblika elektronskog bankarstva (personal e-bank, corporate e-bank, home bank, mreže ATM-ova i sl.). Sva znanja vezana za obavljanje bankarskih, nebankarskih i nekreditnih poslova skupa, unakrsnim delovanjem, podstiču na makroekonomskom

284 ● Zoran Jović nivou rast zaposlenosti i stopu rasta BDP-a jer ovi nansijski poslovi nose sobom najviše stope rasta u savremenoj ekonomiji, a svojim uslugama omogućavaju i ostalim privrednim granama više stope rasta od onih koje su moguće bez postojanja ovih poslova.

9.1.3. ZNAČAJ EKONOMIJE ZNANJA ZA RAZVOJ POSLOVNOG BANKARSVA Pozitivni efekti razvoja ekonomije znanja u bankarstvu i nansijskoj delatnosti su višestruki i odlučujući za razvoj poslovnog bankarstva u narednom periodu. Ovladavanjem različitih nansijskih znanja i poslova banke proširuju asortiman ponude i metodom unakrsne prodaje nansijskih proizvoda i usluga proširuju tržište, dublje vezuju poslovanje komitenata za matični bankarski sistem, povećavajući nivo zadovoljstva i lojalnosti komitenata matičnoj banci, što pozitivno utiče na usklađenost bankarske ponude sa zahtevima tržišta, bolju iskorišćenost bankarskih infrastrukturnih i kadrovskih potencijala. To takođe doprinosi snižavanju ksnih troškova nansijskih usluga i pozitivno utiče na protabilnost, likvidnost i solventnost poslovnih banaka, smanjuje pojedine rizike bankarskog poslovanja i bitno utiče na ročnu usklađenost aktive i pasive banaka. Ekonomija znanja sa aspekta bankarskog poslovanja pozitivno utiče na proces upravljanja rizicima i smanjenje kreditnog, kamatnog, likvidnosnog i zakonskog rizika. Banke takođe mogu vešto koristiti nova znanja i poslove za rešavanje trenutne i trajne likvidnosti. Trenutnu nelikvidnost, banke mogu rešavati intervencijama na strani aktive i to uz pomoć svojih subsidijara za forfeting, faktoring, lizing, berzanske i brokersko-dilerske poslove. Trajnu nelikvidnost, banke mogu rešavati intervencijama na strani pasive i to prevashodno upotrebom institucionalnih investitora tj. svojih osiguravajućih društava i penzionih fondova koji imaju stabilne i dugoročne izvore nansiranja kao i putem investicionih fondova. Operativnom primenom novih znanja i uvođenjem dopunskih poslova u poslovanje banaka koji nose dugoročne i stabilnie izvore sredstava omogućava se optimizacija ročne usklađenosti aktive i pasive i stabilna protabilnost banaka kroz eliminaciju uticaja tržišnih kamatnih promena na protabilnost banaka. Ekonomijom obima se direktno vrše uticaji na smanjenje ksnih troškova po jedinici bankarskih proizvoda i usluga i povećanje protabilnosti banaka. Ekonomijom znanja može da se bitno utiče na upravljanje procesom međuzavisnosti likvidnosti, protabilnosti i rizika banaka. Ostvarivanje optimalnog odnosa protabilnosti i likvidnosti je jedan


od najsloženijih poslova u upravljanju poslovanjem banke. Protabilnost, likvidnost i rizici su međusobno zavisne, ali i divergentne kategorije. Novim znanjima i dopunskim poslovima banke mogu uticati na ublažavanje suprotnosti između ovih bazičnih načela bankarskog poslovanja. Oni ne samo da mogu da poboljšaju likvidnost kao bazni uslov poslovanja bankarskog sistema u kome funkcionišu, već mogu pozitivno da utiču i na smanjenje većine bankarskih rizika i na povećanje protabilnosti bankarskog sistema u čijem sastavu posluju. Ovi poslovi svojim ekasnim obavljanjem povećavaju protabilnost a istovremeno pozitivno utiču i na trenutnu (forfeting, faktoring, lizing, berze) i na trajnu (putem institucionalnih investitora) likvidnost banka. Upravo ova znanja i poslovi mogu smanjiti divergentnost likvidnosti s jedne strane i protabilnosti i rizika s druge strane, konvergirajući sve tri kategorije ka postizanju boljih efekata za bankarsku grupaciju u celini. Lizing poslovi se dominantno razvijaju u sklopu poslovnih banaka kroz supsidijarne organizacione oblike, a omogućavaju bankama posredni plasman novca i onim komitentima koji nemaju dovoljno sopstvenog kapitala za nabavku investicione opreme, mašina, postrojenja i transportnih sredstava, a nezadovoljavaju kriterijume za dobijanje bankarskih kredita. Putem lizinga se eliminiše kreditni rizik jer davalac lizinga-lizing kompanija koja je po pravilu bankarski supsidijar zadržava pravo svojine nad predmetom lizinga i u svakom trenutku nepoštovanja ugovornih obaveza od strane primaoca lizinga može doći u faktički posed predmeta lizinga. Na taj način, banka sa svojom parabankarskom, lizing kompanijom plasira sredstva uz smanjenje rizika sa istovremeno povećanom protnom stopom na nivou grupacije tj. sa zbirom prota od kamate na bankarski plasman lizing kompaniji za kupovinu predmeta lizinga i protom od lizing provizije tog istog bančinog lizing supsidijara. Poslovi osiguranja, a naročito razvoj poslova životnog osiguranja imaju veliki značaj za razvoj poslovnog bankarstva obzirom na stabilnost, ročnost i kvalitet nansijskih sredstava koja prikupljaju. Značajna mobilizovana sredstva po raznim osnovama osiguranja, osiguravajuća društva plasiraju u obveznice, akcije i bankarske depozite. Što je tržište kapitala manje razvijeno to je intenzivniji plasman sredstava osiguravajućih društava preko banaka. U tranzicionim ekonomijama tržište kapitala je još uvek nedovoljno razvijeno i još izvesno vreme ne može da bude dovoljno duboko da bi obezbedilo visok stepen likvidnosti osiguravajućim društvima, pa će plasman preko banaka za osiguravajuća društva i nadalje biti veoma važan. Procesom razvoja tržišta kapitala stvaraju se uslovi za veći plasman

286 ● Zoran Jović sredstava osiguravajućih društava mimo plasmana u bankarske depozite, odnosno u plamane preko tržišta kapitala, a u takvim uslovima se stvaraju šanse za razvoj drugih parabankarskih subsidijara poput penzionih i investicionih fondova i berzanskih i dilersko-brokerskih društava, pri čemu plasmani sredstava osiguravajućih društava putem lepeze parabankarskih poslova i dalje mogu da ostanu pod krovom jedne bankarske grupacije sa razvijenom parabankarskom infrastrukturom. Razvoj i formiranje penzionih fondova ima višestruke efekte na razvoj poslovnog bankarstva. Primenom znanja iz oblasti penzionih fondova dolazi do formiranja dugoročnih izvora sredstava kroz depozitne poslove. Veliki broj građana stvaranjem štednih depozita za penzije kod banaka dobija viši kreditni rejting i mogućnost dobijanja bankarskih kredita i drugih bankarskih usluga iz unakrsne bankarske ponude, a istovremeno bankama proširuje mogućnost plasiranja usluga sa smanjenom stopom rizika, odnosno usluga obezbeđenih depozitom penzione štednje. Na taj način banke vrše kreditnu multiplikaciju penzione štednje građana, odnosno građani koriste sopstvena sredstva penzione štednje u periodu njihove akumulacije kroz proces kreditiranja preko banaka. Poslovi penzionih fondova bitno utiču i na razvoj ostalih nansijskih poslova i razvoj tržišta kapitala. Banke preko svojih parabankarskih rmi ekonomski valorizuju rad penzionih fondova i to pružanjem kastodi usluga i ostvarivanjem prihoda po osnovu usluga, pružanjem brokersko-dilerskih usluga i ostvarivanjem prihoda po tom osnovu. Banke takođe dobijaju mogućnost plasmana dugoročnih hartija od vrednosti penzionim fondovima, preko tržišta hartija od vrednosti, u cilju pribavljanja adekvatnih izvora nansiranja. U većini zemalja investicione fondove osnivaju uglavnom banke. Razlog za dominaciju banaka u osnivanju i operativnom vođenju investicionih fondova leži u činjenici da u novijem periodu dolazi do prelivanja štednje iz bankarskih depozita u investicione fondove, što je uslovljeno činjenicom da i stanovništvo i privreda postaju sve više kamatno svesni. Otuda je neophodno da banke same osnivaju investicione fondove kako bi držale pod kontrolom značajne transfere sredstava u investicione fondove i kako bi mogle da tim tokovima upravljaju. Pored toga razvoj investicionih fondova može imati pozitivan efekat na razvoj banaka, jer banke mogu da koriste znatno strožije kriterijume investicionih fondova kod plasmana bankarskih kredita čime se smanjuju bankarski rizici i povećava stepen naplativosti kredita. Takođe, banke mogu udruživati svoj depozitni potencijal sa sredstvima investicionih fondova kod značajnih investicija u protabilne rme.


Potreba ovldavanja znanjima iz oblasti faktoring i forfeting poslova i njihov razvoj u okviru parabankarskih subsidijara poslovnih banaka proističe iz interesa banaka da stiču veći prot u odnosu na nivo koji bi ostvarivale klasičnim plasiranjem sredstava. Visina prota je opravdana i u korelaciji je sa visinom rizika i obimom i nivoom usluga koje se pružaju klijentima. Atraktivnost ovih poslova leži u njihovoj relativno jednostavnoj primeni, eksibilnosti i brzini donošenja odluka. Brzoj i obimnoj implementaciji ovih poslova služe poslovne banke sa svojom razgranatom poslovnom mrežom u domicilnim zemljama i u inostranstvu i sa svojom stručnom kadrovskom i tehnološkom infrastrukturom. Uključivanjem faktoring i forfeting poslova u parabankarsku ponudu banaka mogu se koristiti postojeći kapaciteti pojedinih delova banaka kao što su pravni sektor i organizacioni delovi zaduženi za praćenje boniteta komitenata čime se izbegava dupliranje poslova odnosno kapaciteta i snižavaju relativno ksni troškovi poslovanja po jedinici nansijskih usluga. Berzanski, brokersko-dilerski i kastodi poslovi i znanja i veštine potrebni za njihovo ovladavanje predstavljaju nužnost i interes poslovnog bankarstva da se okrene ka tržištu kapitala, da učestvuje u emisiji i trgovanju hartijama od vrednosti i drugih berzanskih efekata, kako zbog potreba svojih komitenata tako i zbog mogućnosti vođenja svojih penzionih i investicionih fondova. Zbog zrelosti i zasićenosti klasičnog komercijalnog bankarskog tržišta i potrebe osvajanja novih tržišta, sekjuritizacije i proširivanja protnih margina, banke neminovno razvijaju ove poslove. Banke na berzi mogu obavljati aktivne, pasivne, uslužne i sopstvene bankarske poslove, kao i druge poslove vezane za izradu različitih elaborata, istraživanja tržišta HOV, poslove konsaltinga i izrade pojekata, upravljanja portfeljom HOV i td. Banke su glavni akteri u poslovima reporta, opcija, fjučersa i svopova, u službi upravljanja bankarskim rizicima, hedžinga, sekjuritizacije i ostvarivanja viših stopa prota. Jedan od glavnih motiva uključivanja banaka u obavljanje brokersko-dilerskih poslova je ostvarivanje zarade, ali banke takođe mogu svojom brokersko-dilerskom funkcijom na berzi da rade i na prikupljanju depozita stanovništva za svoje potrebe prodajom svojih depozitnih certikata zainteresovanim građanima kao i da trguju njima na sekundarnom tržištu. Razvojem kastodi poslova kao čisto uslužnih parabankarskih poslova, banke mogu bez dodatnog angažovanja sredstava uz korišćenje postojeće bankarske materijalne, organizacione i kadrovske infrastrukture da dođu do dodatnih izvora prihoda, da podignu protabilnost i iskorišćenost uslužnih kapaciteta i doprinesu trajnijem povezivanju sa klijentima i unakrsnoj prodaji i ostalih bankarskih i parabankarskih usluga.

288 ● Zoran Jović Bez franšizinga kao savremenog poslovnog metoda ne bi bili dostupni najsavremeniji i najprotabilniji bankarski proizvodi poput platnih kartica velikih internacionalnih kompanija. Pored toga franšizing kao kompletna poslovna metoda u bankarstvu se sastoji u tome da velika banka prodaje svoje ime i poslovne metode malim i nezavisnim bankama, a u zamenu za to dobija proviziju i učešće u protu, pri čemu banka korisnik franšize ostaje samostalna u vlasničkom pogledu. To je klasični nekreditni posao gde banka bez angažovanja i plasiranja svojih sredstava stvara prihode putem provizija i učešća u dobiti. Franšizing kao poslovna metoda primenjena mimo bankarstva može imati uticaj na stav banaka pri oceni boniteta komitenata prilikom odobravanja kredita, jer banke u principu mogu respektovati činjenicu da iza potencijalnog korisnika kredita stoji uspešan davaoc franšize – neki od svetski respektabilnih franšiznih lanaca.

9.2. IZVORI INFORMACIJA IZ OBLASTI BANKARSTVA I FINANSIJSKE DELATNOSTI Upoznavanje sa vrstama i karakteristikama različitih nansijskih poslova i institucija nije dovoljo za njihovo uspešno vođenje. Menadžeri nansijskih institucija moraju da imaju i iskustvo i znanje koji su neophodni za unapređenje poslovanja. Zbog toga je menadžerima banaka i drugih nansijskih institucija uvek potrebno mnogo više informacija nego što to literatura može da pruži. Problemi i rešenja problema se vremenom menjaju, često brže nego što to mogu pratiti već napisane knjige. Sa istim problemima kao i menadžeri, susreću se i klijenti nansijskih institucija i regulatorni organi nadležni za pojedine vrste nansijskih institucija. Oni moraju da se angažuju i prikupe informacije od vitalnog značaja i to klijenti da bi ojačali svoja znanja i poziciju u procesu korišćenja nansijskih usluga, a regulatorni organi da bi procenili određene nansijske institucije u pogledu regularnosti usluga koje one pružaju. Informacije su neophodni i kvalitetni resursi na osnovu kojih učesnici na nansijskim tržištima donose svoje nansijske i investicione odluke. Za korisnike kredita i drugih bankarskih usluga bitne su informacije o visini aktivnih i pasivnih kamatnih stopa, naknada, provizija i drugih troškova, ročnosti kredita, zakonskoj regulativi, unakrsnom korišćenju nansijskih usluga i pripadajućim bonusima i sl. Za banke su bitne informacije o očekivanim prinosima, visini rizika i mogućnostima njihovog minimiziranja,


kreditnoj sposobnosti i kreditnoj istoriji klijenata i sl. Takođe za banke i druge nansijske institucije, kada se nalaze u ulozi emitenata hartija od vrednosti, posebno su važne informacije o visini troškova kapitala, o mogućnostima emitovanja pojedinih nansijskih instrumenata, o zakonskoj regulativi i sl., a kada se nalaze u ulozi investitora bitne su im informacije o očekivanim prinosima, visini rizika, načinu trgovanja, kliringu i saldiranju, poreskoj regulativi, zakonskim ograničenjima i sl. Postoji obilje informacija koje utiču na kretanje cena raznovrsnih nasijskih usluga na nansijskim tržištima. Uticaj informacija određuje ukupnu ekasnost nansijskih tržišta. Danas u uslovima informacione revolucije postoji puno načina za dolazak do relevantnih informacija. Najvažniji izvori informacija su berze, razni emitenti hartija od vrednosti, štampa, specijalizovane informativne kuće, državne agencije, međunarodne organizacije i institucije, tržišni indeksi i proseci, internet itd. Berze svakodnevno objavljuju izveštaje o prometu, štampaju svoje biltene i druga informativna glasila, a uglavnom sve informacije su istovremeno dostupne i preko interneta. Mnoge potrebne informacije se mogu dobiti direktno od emitenata različitih hartija od vrednosti jer su oni obavezni da javno objavljuju pojedine nansijske izveštaje i relevantne informacije o najvažnijim nansijskim pokazateljima. To se odnosi na podatke iz bilansa stanja i bilansa uspeha, kapitalnog bilansa, izveštaja o dividendi, kompanijskih izveštaja itd. Štampa je značajan izvor informacija jer poznati dnevni listovi objavljuju izveštaje sa berzi, različite informacije i vesti, analize i komentare. Postoje i dnevne novine specijalizovane za zbivanja na nansijskim tržištima kao što su Wall Street Journal i Financial Times. Specijalizovane informativne kue kao što su Reuters, Bloomberg, Standard & Poor’s Corporation i dr. pružaju informacije putem štampanih i elektronskih medija. Takođe i banke, brokersko-dilerske organizacije i druge nansijske institucije objavljuju svoje specijalizovane izveštaje sa puno korisnih informacija za klijente i ostale zainteresovane učesnike na nansijskim tržištima. Različite državne agencije su izvor informacija o opštim privrednim kretanjima poput stabilnosti cena, nezaposlenosti, budžetskoj ravnoteži, spoljnotrgovinskoj razmeni i platnom bilansu zemlje, stopama rasta, merama ekonomske politike i sl. Tržišni indeksi i proseci su značajni indikatori kretanja na nansijskim tržištima. Najpoznatiji tržišni indeksi na svetu su Dow-Jones Industrial Average ili skraćeno DJIA koji pokazuje prosek kretanja cena na Nju-

290 ● Zoran Jović jorškoj berzi, Standard & Poor 500 ili S & P 500, Nasdaq Composite, DAX, Nikkei itd. Kod nas egzistiraju indeksi Beogradske berze Belex 15, Belex Line kao i pokazatelj predviđanja budućih kretanja na beogradskoj berzi Belex Sentiment. Najobimniji izvor informacija je svakako internet jer se preko njega mogu pribaviti gotovi svi nabrojani izvori informacija uz malo truda, vremena i strpljenja. Pored obilja informacija i njihovih izvora koje je potrebno prikupiti da bi se uspešno nastupalo na nansijskim tržištima, veoma je bitno pratiti i razvoj najsavremenije informacione tehnologije koja omogućava brzo i ažurno prikupljanje informacija. Oduvek su berze i druga nansijska tržišta bile otvorene prema inovacijama u oblasti informacionih tehnologija u čijoj su primeni prednjačile počev od telegrafa, tiker trake, telefona, kompjutera do interneta. Primenom savremenih informacionih tehnologija sve više dominiraju sistemi elektronskog trgovanja pri čemu samo mestozička lokacija berzi i drugih nansijskih tržišta gubi na značaju. Učesnici na nansijskim tržištima mogu dobiti: pristup bazama podataka uz mogućnost istraživanja i analiziranja, elektronski pristup nansijskim izveštajima i podacima o obimu trgovanja, kotacije u realnom vremenu odnosno cene gotovo u momentu trgovanja, mogu dobiti grake i analize, ocene portfolija, informacije o kretanju tržišnih proseka i indeksa, usluge plaćanja putem kreditnih kartica, mogućnost kontinuelnog trgovanja u toku 24 sata dnevno itd. Elektronski sistemi direktnog trgovanja i elektronske komunikacione mreže doprinose eliminisanju nepotrebnih posrednika na nansijskim tržištima i smanjivanju troškova. Dinamična oblast informatike olakšava i same procedure trgovanja na nansijskim tržištima i sve ih više usmerava ka potrebama korisnika. Inovacije su neprekidne i svake godine se unaprđuju i poboljšavaju određena tehnička rešenja, a za očekivati je da će se takav trend nastaviti i u budućnosti. Na ovom mestu je korisno dati i spisak različitih udruženja i nansijskih institucija u svetu i kod nas sa njihovim internet adresama koje mogu poslužiti kao obiman izvor informacija iz oblasti bankarstva i drugih nansijskih institucija. Među najpopularnijim udruženjima koja objavljuju informacije od pomoći za rešavanje problema u nansijskoj oblasti (razvoj i unapređenje novih vrsta usluga, rešavanje problematične aktive, izrada nansijskog plana itd.) su sledeće:101 101 Spisak dat prema: Rose S. Peter, Hudgins C. Silvia, Bankarski menadžment i nansijske usluge, Data status, Beograd, 2005, str.191.


-

The American Bankers Association na adresi www.aba.com Bank Administration Institute na adresi www.bai.org Risk Management Association (RMA), Association of Risk Management and Lending Professionals na adresi www.rmahq.org America’s Community Bankers na adresi www.acbankers.org Credit Union National Association (CUNA) na adresi www.cuna.org American Council of Life Insurance (ACLI) na adresi www.acli.org Investment Company Institute (ICI) na adresi www.ici.org Insurance Information Institute (III) na adresi www.iii.org

Pored materijala koje obezbeđuju ova i brojna druga udruženja, svake godine izdavači knjiga, časopisa, kao i državne agencije objavljuju veliki broj časopisa, novina i knjiga. Među najvažnijim od ovih izvora informacija su sledeći:102 Opšte informacije o bankarstvu i konkurentnim nansijskim oblastima - ABA Banking Journal (objavljuje the American Bankers Association na adresi www.banking.com i www.aba.com/Products) - Risk Management and Lending Professionals Journal (objavljuje Risk Management Association na adresi www.rmahq.org) - The Canadian Banker (objavljuje Canadian Bankers Association na adresi www.cba.ca) - ABA Bank Marketing Magazine na adresi www.aba.com/MarketingNetwork Izvori podataka o pojedinačnim bankama i konkurentnim nansijskim kompanijama - Uniform Bank Performance Reports (UBPR) (kvartalno objavljuje Federal Institutions Examination Council na adresi www.ec.gov) - Historical Bank Condition and Income Reports (objavljuje National Tehnical Information Service na adresi www.ntis.org) - American Banker Online (bankarski časopis koji objavljuje American Bankers Association na adresi www.americanbanker.com) - The Wall Street Journal (objavljuje Dow Jones & Co., Inc., a može se naći i online, na adresi www.wsj.com)

102 Ibidem

292 ● Zoran Jović Ekonomski i nansijski trendovi koji utiču na bankarski i nansijski sektor - Survey of Current Business (koji objavljuje U.S. Department of Commerce na adresi www.bea.doc.gov) - Federal Reserve Bulletin (koji objavljuje Savet guvernera sistema federalnih rezervi, informacije iz biltena su dostupne na adresi www. federalreserve.gov/pubs/buletin) - National Economic Trends and Monetary Trends (objavljuje ogranak Fed-a iz Sent Luisa, na adresi www.stls.frb.org) Knjige i časopisi koji se odnose na zakone i propise, kao i na međunarodne tokove koji utiču na banke i druge nansijske institucije - International Economic Conditions (objavljuje ogranak Fed-a iz Sent Luisa, a informacije se mogu dobiti i putem mail-a i na adresi www. stls.frb.org) - The Economist (London) putem pretplate ili na adresi www.economist.com - Banking and Financial Institutions Law, William A. Lovett, West Group, St Paul, Minnesota, 2001. Glavne regulatorne agencije Ofce of the Comptroller of the Currency (OCC) na adresi www.occ. treas.gov - Board of Governors of the Federal Reserve System na adresi www. federalreserve.gov - Federal Deposit Insurance Corporation (FDIC)na adresi www.fdic. gov - Ofce of Thrift Supervision na adresi www.ots.treas.gov -

Osnovne informacije iz oblasti bankarstva i nansija za bankare i njihove klijente - Consumer Action na adresi www.consumeraction.org - Federal Reserve System na adresi www.federalreserve.gov - Federal Reserve Bank of Minneapolis na adresi www.mineapolisfed. org Postoje i direktorijumi koji se odnose na ovu oblast i daju spiskove kompanija prema nazivu kompanije, gradu, državi i zemlji u kojima se te kompanije nalaze. Među najpoznatijima su: - Thomson/Polk Bank Directory na adresi www.nance.tfp.com - Almanac World Bankers Directory na adresi www.cd-directories.com


-

International Insurance Directory na adresi www.cd-directories.com

Neke od relevantnih internet adresa iz ove oblasti kod nas su: - Narodna banka Srbije na adresi www.nbs.rs - Beogradska berza na adresi www.belex.co.rs - Ministarstvo nansija RS na adresi www.mn.sr.gov.rs - Komisija za hartije od vrednosti na adresi www.sec.sr.gov.rs - Centralni registar depo i kliring hartija od vrednosti na adresi www. crhov.co.rs - SEEbiz regionalni poslovni portal na adresi www.seebiz.eu - Udruženje banaka Srbije na adresi www.ubs-asb.com - Bloomberg World Index na adresi www.bloomberg.com - B92-Biz-Berza na adresi www.b92.net/biz/berza - Quotestation-praćenje trgovanja regionalnih berzi u realnom vremenu na adresi www.quotestation.com - Ekonomske diskusije na adresi www.economy.co.rs/diskusije - Srpski otvoreni investicioni fondovi na adresi www.investicioni-fondovi.com - Investicioni i penzioni fondovi u Srbiji na adresi www.mojnovac. co.rs/fondovi - Asocijacija lizing kompanija Srbije na adresi www.alcs.org.rs - Agencija za privredne registre na adresi www.apr.sr.gov.rs - Ekapija na adresi www.ekapija.com - Pojedinačne internet adrese banaka i drugih nansijskih institucija u Srbiji


10. MEUNARODNO BANKARSKO POSLOVANJE

10.1. VRSTE INOSTRANIH BANKARSKIH ORGANIZACIJA I PROBLEMI Banke su ne samo jedne od prvih nansijskih institucija koje su se pojavile u istoriji nansijskog poslovanja, već i jedne od prvih nansijskih institucija koje su počele da nude svoje usluge na udaljenim lokacijama i da posluju na međunarodnim tržištima. Međunarodno bankarstvo datira još iz antičkog vremena na Srednjem Istoku i srednjeg veka u Zapadnoj Evropi, sa bankama koje su odobravale zajmove i pomagale trgovcima u nansiranju isporuke sirovina i potrošne robe i vršile razmenu valuta trgovcima i putnicima. Tokom XX veka dominaciju na međunarodnoj bankarskoj sceni su imale evropske i američke banke, a od osamdesetih godina XX veka vodeću ulogu na međunarodnoj sceni su preuzele japanske i azijske banke. Početkom XXI veka vođstvo u bankarskoj i nansijskoj delatnosti ponovo preuzimaju američke i evropske banke i druge nebankarske nansijske institucije. Za svoj nastup u inostranstvu, međunarodne banke i druge nansijske institucije koriste različite forme organizacionih oblika. Predstavništva u inostranstvu omogućavaju protok informacija između banaka i drugih nansijskih institucija i njihovih inostranih klijenata. Agencije u inostranstvu pružaju pojedine nansijske usluge kao što su krediti klijentima i pružanje pomoći u trgovini hartijama od vrednosti klijenata. Filijale nude slične usluge koje pruža i centrala međunarodne banke ili druge nansijske institucije u matičnoj zemlji. Alijacije ili supsidijari takođe pružaju slične usluge u inostranstvu kao i centrale u matičnoj zemlji, ali su nastale preuzimanjem većinskog vlasništva nad posebno osnovanim inostranim nansijskim institucijama, pa pošto alijacija-supsidijar ima sopstvenu dozvolu za poslovanje i akcijski kapital to nije obavezno da i ona bude zatvorena

296 ● Zoran Jović ukoliko njen glavni vlasnik bankrotira i obrnuto. Zajednika ulaganja se često koriste da bi se izbegli pojedini restriktivni propisi u određenim zemljama, kada banke strahuju od izloženosti riziku pri ulasku na nova ino tržišta ili kada žele da ponude usluge za koje pojedinačne banke nemaju dozvolu kao što su osiguranje, trgovina hartijama od vrednosti i sl. kako bi zajedno sa nebankarskim nansijskim institucijama povećale tržišno učešće i izvršile međusobnu podelu dobiti i troškova. Integrisanjem nansijskih usluga u transformisanoj nansijskoj strukturi razvijenih zemalja stvaraju se konglomerati nansijskih usluga koji predstavljaju rme ili grupu rmi pod zajedničkom kontrolom koje nude raznovrsne nansijske usluge van tradicionalnih granica jednog sektora. Vlasnici i organizacioni nosioci nansijskih konglomerata mogu da budu banke, osiguravajuća društva, berzanske rme ili velike trgovačke rme sa razvijenom mrežom kupaca i adekvatnom bazom podataka o njima. Finansijski konglomerati obavljaju poslove iz domena komercijalnog i investicionog bankarstva, osiguranja i drugih nebankarskih nansijskih delatnosti, crpeći svoju snagu iz ekonomije obima i unakrsne prodaje bankarskih i nebankarskih proizvoda i usluga. Finansijski konglomerati sadrže, pored banaka kao jezgra, i druge delove koji se bave bankarskim i nebankarskim poslovima, ali koji u vlasničkom smislu predstavljaju celinu. Praktično, to znači da klijenti mogu da dobiju niz nansijskih usluga na jednom mestu u jednoj kompleksnoj nansijskoj instituciji, koja obično može da bude u obliku evropskog tipa univerzalne banke koji je nastao na bazi nemačkog modela univerzalnih banaka koje se bave poslovima komercijalnog i investicionog bankarstva ili u obliku američkog tipa multinacionalnih nansijskih konglomerata. Dinamičan razvoj međunarodnog bankarstva otvorio je i pitanja povećanog rizika poslovanja banaka na širem-međunarodnom prostoru i potrebe uvođenja međunarodnih standarda za ujednačavanje regulacije funkcionisanja nacionalnih bankarskih sistema i smanjenje rizika poslovanja. Tako je u cilju harmonizacije međunarodnog bankarskog sistema, 15. jula 1988. godine, postignut Bazelski sporazum koji su usvojile članice Bazelskog komiteta-grupe 12 najrazvijenijih zemalja sveta u Bazelu u Švajcarskoj. Sporazumom je predviđeno da međunarodno aktivne banke moraju da postignu zajedničke minimalne standarde koji se odnose pre svega na veličinu kapitala i obim rizične aktive. Zajednički standardi u pogledu kapitala su ptredvideli da banke moraju ostvariti minimalni koecijent ukupnog kapitala u odnosu na ukupan rizik usklađen sa aktivom na nivou od 8%. Svrha Bazelskog sporazuma je, sa jedne strane, jačanje međunarodnih ba-


naka i učvršćivanje poverenja javnosti prema njima, a sa druge strane, uklanjanje nejednakosti u propisima između različitih zemalja koji dovode do nejednakosti konkurencije među bankama tih zemalja. Time je ujednačena regulacija funkcionisanja nacionalnih bankarskih sistema i smanjen rizik poslovanja. U pogledu harmonizacije bankarskih sistema se najdalje otišlo u Evropskoj uniji, gde je svaka zemlja dužna da prihvati nadnacionalne standarde Evropske unije. Većina tranzitornih zemalja u Evropi je takođe prihvatila harmonizaciju svojih bankarskih sistema sa standardima Bazelskog sporazuma. Pojedine zemlje, zbog većih potencijalnih rizika poslovanja su prihvatile i nešto oštrije standarde od onih koje propisuje Bazelski sporazum. U Srbiji je npr. kapitalni cenzus za osnivanje i rad banaka 10 miliona € dok je po Bazelskom sporazumu predviđeno min. 5 miliona €. Stopa adekvatnosti kapitala u Srbiji je propisana na nivou od min.12% dok je po Bazelskom sporazumu predviđeno min. 8%. Pored narasle međunarodne regulatorne saradnje među državama, za šta je jedan od najboljih primera Bazelski sporazum, ozbiljni problemi očekuju današnji sektor međunarodnog bankarstva i drugih nansijskih usluga usled uvećanih rizika poslovanja u ovoj oblasti. Širenje u inostranstvo, a danas ga dominantno primenjuju raznovrsni međunarodni nansijski konglomerati, donosi im nove tržišne mogućnosti ali i nove državne restrikcije, nove rizike poslovanja, a sa druge strane postavlja i nove probleme i izazove pred regulatorne organe u pogledu načina i ekasnosti kontrole poslovanja nansijskih konglomerata.

10.2. STVARANJE FINANSIJSKIH KONGLOMERATA I NJIHOVA KONTROLA Procesi deregilacije i globalizacije nansijskih tržišta i pojačane konkurencije naglašene jakim informacionim progresom doveli su do novog načina poslovanja u integrisanoj svetskoj ekonomiji. Ovi procesi su uslovili nastanak nansijskih konglomerata koji pružaju raznovrsne nansijske usluge u različitim delovima sveta. Pored toga izmenjeni obrazac nansijskog ponašanja stanovništva sa smanjenim interesom držanja likvidne štednje kod banaka i povećanim interesom za štednju sa povećanim prinosom i štednju za obezbeđivanje penzija uslovili su snažan razvoj investicionih i penzionih fondova i institucija životnog osiguranja koji su kao institucionalni investitori i jaki parabankarski poslovi, postali, pored banaka, okosnica stvaranja nansijskih konglomerata. Formiranjem nansijskih konglomerata se koriste prednosti ekonomije obima i


sinergije između različitih nansijskih sektora koji nude različite nansijske usluge servisirajući na taj način znatno šire tržište, istovremeno diversikujući i rizike i prihode grupacije. Time se ostvaruje cilj nansijskih konglomerata za ekasnijim poslovanjem sa različitim nansijskim aktivnostima pri čemu se svaka aktivnost razvija nezavisno, dok mogućnost delovanja pozitivnih sinergetskih efekata stvara dugoročne konkurentske prednosti. Finansijski poslovi koji se obavljaju pod okriljem nansijskih konglomerata predmet su supervizorske kontrole nadležnih institucija. Nadzor se vrši i nad radom banaka i nad poslovima osiguranja i poslovima vezanih za hartije od vrednosti. U slučaju kontrole banaka i berzanskih rmi postoji razlika između zemalja sa univerzalnim bankarstvom i zemalja sa dihotomijom u nansijskom sistemu. U zemljama sa univerzalnim bankarstvom, organizacioni delovi za poslovanje hartijama od vrednosti su integralni delovi tih banaka tako da su transakcije sa hartijama od vrednosti već uključene u kontrolu banaka. U zemljama sa dihotomnim nansijskim sistemom, jedna supervizorska institucija vrši kontrolu poslovanja banaka, a druga vrši kontrolu rada berzanskih rmi bilo da su u poziciji samostalnih rmi ili posluju u okviru bankarskih grupacija. Otuda je prisutno da i u okviru jedne države nadzor nad pojedinim delovima nansijskih konglomerata vrši više institucija. Nadzorni organi u različitim zemljama su suočeni sa poteškoćama u radu jer su odgovorni za poslovanje samo jednog dela nansijskog konglomerata i to u svom regionu. Dodatni problem predstavlja i to što se pravila koja primenjuju supervizori banaka razlikuju od pravila koja koriste supervizori berzanskih rmi, posebno u pogledu kriterijuma adekvatnog nivoa kapitala i rezervi. Berzanske rme, tako mogu da imaju visok nivo subordinarnih zajmova koji se u značajnoj meri tretiraju kao supstitut kapitala što dovodi do visokog multiplikatora osnovnog kapitala berzanskih rmi. Za osiguravajuća društva se primenjuje posebna supervizija bez obzira da li ona posluju samostalno ili u sklopu nansijskih konglomerata. Između banaka i osiguravajućih društava postoje sličnosti i razlike. Obe nansijske institucije zavise od poverenja građana, pa otuda i supervizija nad njima ima za cilj da zaštiti interese komitenata i predupredi nastajanje poremećaja u nacionalnoj ekonomiji. Osnovne razlike između ovih nansijskih institucija leže u razlici njihovih rizika. Banke nose osnovne rizike na strani aktive kroz date kredite i investicije, a osiguravajuća društva na strani pasive kroz prava osiguranika, a u znatno manjoj meri na strani aktive kroz investicije.


Nadzor nad poslovanjem nansijskih konglomerata predstavlja poteškoću za kontrolne institucije, obzirom na njihovu kompleksnu strukturu i geografski raširenu aktivnost. Struktura nansijskih konglomerata zavisi od nacionalnog zakonodavstva, tradicije i sektora koji je predstavljao matičnu rmu odnosno aktivnost oko koje je stvoren nansijski konglomerat i koja čini glavnu aktivnost konglomerata (to mogu biti banka, osiguranje ili berzanska rma). Problemi mogu doći iz nerazumevanja različitih pristupa nadzoru koje primenjuju kontrole u različitim oblastima. Institucije nadležne za kontrolu osiguravajućih društava koncentrišu nadzor na strani pasive kao glavnog izvora rizika, a institucije nadležne za kontrolu banaka koncentrišu nadzor na strani aktive kao osnovnog izvora rizika. Otuda sa aspekta kontrole, uzajamna nansijska povezanost nansijskih konglomerata povećava veličinu potencijalnih problema, posebno ako se konglomerati sastoje iz delova čije aktivnosti obuhvataju brojna nansijska tržišta. Tradicionalni način kontrole konglomerata pri kojoj svaka kontrolna institucija vrši nadzor nad jednim delom konglomerata, a da ne ostvaruje kontakt sa kontrolnim institucijama koje vrše nadzor nad poslovanjem drugih delova konglomerata nije dovoljno adekvatno rešenje. Parcijalnim kontrolama delova nansijskih konglomerata treba dodati i kontrolu celine konglomerata kako bi se realno sagledali rizici na nivou cele grupe. Kontrolne institucije se prvo susreću sa problemom utvrđivanja adekvatnosti kapitala nansijskog konglomerata, jer postoje različiti zahtevi u pogledu visine potrebnog kapitala za rad banaka, osiguravajućih društava i rmi koje se bave hartijama od vrednosti. Postoje dva pristupa u praenju adekvatnosti kapitala nansijskih konglomerata i to konsolidovana kontrola i pojedinana ili »solo plus« kontrola. Konsolidovana kontrola primat daje nadzoru nad matičnom rmom osnivačem konglomerata. Adekvatnost visine kapitala cele grupe se utvrđuje analizom sredstava i obaveza pojedinih delova konglomerata koji se prikazuju konsolidovano. Zahtevi u pogledu kapitala se postavljaju u odnosu na ceo nansijski konglomerat i taj iznos se upoređuje sa kapitalom matične rme. Pojedinačna ili »solo plus« kontrola težište stavlja na kontrolu članica konglomerata. Sve članice konglomerata se kontrolišu u pogledu visine kapitala utvrđene od nadležnih kontrolnih institucija. Ova kontrola se dopunjuje opštom ocenom konglomerata kao celine i adekvatnošću visine kapitala na nivou konglomerata. Pri oceni adekvatnosti kapitala na nivou konglomerata poseban problem predstavlja različito denisanje kapitala od strane kontrolnih organa nadležnih za nadzor njihovog poslovanja.

300 ● Zoran Jović Pored problema utvrđivanja adekvatnosti kapitala nansijskih konglomerata kontrolne institucije se susreću i sa rizikom širenja gubitka iz jednog dela konglomerata u drugi. Kompleksnost konglomerata povećava rizik širenja negativnog uticaja lošeg poslovanja jednog dela konglomerata na poslovanje ostalih delova konglomerata. Rizik širenja štetnog uticaja gubitka ima svoja dva aspekta: psihološki i aspekt izloženosti unutar grupe. Psihološki oblik širenja negativnog uticaja gubitka jednog dela na ostale delove konglomerata vrši se tako što tržište nerado posluje sa »zaraženom« grupom. Finansijske institucije zavise od poverenja tržišta kako u pogledu pribavljanja sredstava tako i u pogledu plasmana. Za banke je jako osetljivo pitanje kako će ulagači prihvatiti rizik ukoliko se drugi delovi konglomerata nalaze u poslovnim teškoćama. Teškoće u poslovanju jednog dela konglomerata mogu dovesti do nelikvidnosti svih drugih delova konglomerata. Čak ni distanciranje banke od onih delova nansijskog konglomerata koji loše posluju ne umanjuje rizik da takvo stanje utiče na pogoršanje ugleda banke. Drugi aspekt rizika širenja gubitka odnosi se na prisutnu izloženost unutar nansijskih konglomerata. Postoji kompleksna povezanost direktnih i indirektnih potraživanja u okviru konglomerata, a najjednostavniji oblik unutrašnje izloženosti su krediti i kreditne linije koje matični delovi konglomerata daju drugim delovima konglomerata ili delovi daju jedni drugima. Nadalje, izloženost može biti u vidu držanja akcija unutar grupe, zatim kroz poslove trgovanja jednih delova sa drugima, kroz centralizovano upravljanje kratkoročnom likvidnošću u okviru nansijskog konglomerata i sl. Izloženost unutar konglomerata utiče i na likvidnost i na solventnost grupacije i utiče na rizik širenja gubitka jednog dela na ostale delove. Ovi rizici su značajni za kontrolne institucije koje vrše nadzor nad pojedinim delovima konglomerata. One procenjuju izloženost unutar konglomerata kroz analizu ukupnih obaveza, rokova dospeća tih obaveza, prota i gubitaka povezanih sa transakcijama unutar konglomerata, ocenu da li se poslovi unutar konglomerata obavljaju pod tržišnim uslovima. Metodom pojedinačne kontrole delova konglomerata od strane nadležnih kontrolnih institucija predupređuju se problemi preterane izloženosti unutar konglomerata jer kontrolni organi drugačije vide i procenjuju predmetni problem od matičnog dela konglomerata. U cilju zaštite od ovakvih negativnih kretanja, preporučljivo je da se uspostavi sistem preventivne zaštite delova u okviru konglomerata, čime bi se pomoglo drugim delovima konglomerata i sprečilo širenje negativnih uticaja na njih.


Sledeći problem u radu nansijskih konglomerata može da bude izloženost velikim kreditima na nivou grupe. Iznos kredita koji banka daje jednom klijentu ili grupi međusobno povezanih klijenata je u većini zemalja limitiran u odnosu na visinu kapitala banke. U Evropskoj uniji ovaj limit iznosi 25% kapitala banke. Osiguravajuća društva, takođe moraju da se pridržavaju određenih propisa o diversikaciji aktive koja u mnogim slučajevima nije povezana sa kapitalom. Pravila u pogledu davanja kredita jednom klijentu ili grupi međusobno povezanih klijenata znatno su oštrija u odnosu na poslovanje banke nego u odnosu na poslovanje osiguravajućih društava. Otuda je teško primenjivati ista pravila u odnosu na samostalna osiguravajuća društva i ona koja su deo nansijskih konglomerata, kao i primenjivati mehanizme kontrole bankarskih rizika u odnosu na celu grupaciju osiguravajućih društava. U okviru nansijskog konglomerata može nastati i sukob interesa kada se npr. zahteva da banka odobrava kredite drugim članovima grupe ili da osiguravajuće društvo plasira svoja sredstva unutar konglomerata umesto da ih plasira van po tržišnim uslovima. Da bi mogli da uspešno obave svoju funkciju, kontrolni organi moraju biti upoznati sa aktuelnom organizacionom šemom konglomerata, njegovom vlasničkom i upravljačkom strukturom i linijama odgovornosti unutar konglomerata. Složenost korporativne strukture nansijskih konglomerata naročito kod velikih međunarodnih konglomerata otežava njihovu kontrolu i povećava mogućnost širenja rizika sa jednih delova na druge. Pojedini nansijski konglomerati sami stvaraju što složeniju strukturu kako bi izbegli nadzor nad svojim poslovanjem ili ga učinili manje ekasnim. Otuda kontrolne institucije trebaju da imaju ovlašćenje da zabranjuju takvu strukturu nansijskih konglomerata koja onemogućava ili otežava njegovu adekvatnu kontrolu. Minimalni standardi za kontrolu međunarodnih bakarskih grupa omogućavaju da kontrolne institucije daju ovlašćenja za poslovanje bankama i nebankarskim organizacijama koji su delovi grupa odnosno nansijskih konglomerata pod uslovom da grupa čiji su oni delovi omogući ekasnu kontrolu svog poslovanja uključujući i konsolidovano praćenje poslovanja. Nadzor nad poslovanjem nansijskih konglomerata je ekasniji kada kontrolne institucije mogu da prate njegovo celokupno poslovanje i kada kontrola pojedinih delova konglomerata uključuje i pristup podacima o poslovanju matičnog dela i drugih delova grupe. Takođe je neophodna međusobna saradnja kontrolnih institucija ovlašćenih za kontrolu pojedinih delova konglomerata uključujući razmenu podataka o poslovanju na nacionalnom i međunarodnom planu.

302 ● Zoran Jović Organizacija kontrole nansijskih konglomerata može da bude postavljena po institucionalnom ili po funkcionalnom kriterijumu. Po institucionalnom kriterijumu, svaki organizacioni deo u okviru nansijskog konglomerata podleže posebnoj kontroli. Kako se nansijski konglomerati sastoje iz više delova (banke, berzanske rme, osiguravajuća društva...) to postoje i više supervizorskih vlasti koje kontrolišu te delove. U ovom pristupu kontroli postoji razlika u pravilima koja važe za različite vrste poslovanja, tj. različita su pravila za poslovanje banaka, od pravila za poslovanje berzanskih rmi ili osiguravajućih društava. Ta razlika stvara konkurenciju različitih tipova nansijskih institucija i stvara rizik prenošenja delova poslovnih aktivnosti iz jednog tipa nansijskih institucija na drugi. Otuda je potrebno da sve nansijske institucije budu regulisane na neutralan način. Po funkcionalnom kriterijumu ista regulaciona pravila važe za sve uporedive rizike u raličitim nansijskim institucijama, čime se postiže visok stepen neutralnosti kontrole. Ovaj pristup teži uspostavljanju jedinstvene kontrolne vlasti kompetentne za sve nansijske institucije u sklopu nansijskih konglomerata. Stvaranje međunarodnih nansijskih konglomerata stvara potrebu da se formiraju regulaciona pravila na globalnom nivou. Potebno je da se harmonizuju i supervizorska pravila različitih zemalja. Zato je potrebna međunarodna kooperacija različitih nacionalnih supervizorskih vlasti i međusobna razmena informacija.

10.2.1. MONITORING FINANSIJSKIH KONGLOMERATA Savremena nansijska tržišta, njihova ekspanzija i novi trendovi, stvaranje nansijskih konglomerata, odnosno grupacija sastavljenih od banaka i nebankarskih institucija, uslovili su razvijanje ekasnijeg i adaptibilnijeg monitoringa tj. praćenja svih nansijskih transakcija. Putem monitoringa, nansijske institucije su u stanju da realno procene rizike i potencijalne gubitke, da ih drže u granicama tolerancije i formiraju potrebne rezerve za njihovo pokriće. Kao što banke trebaju da ekasno sprovode monitoring svojih komitenata i svojih parabankarskih rmi, tako i one same moraju biti podvrgnute monitoringu centralne banke ili neke druge specijalizovane institucije, a sve u cilju da se banke i druge nansijske institucije ponašaju u skladu sa normama tržišne ekonomije. Prikupljanje i analiza obaveznih izveštaja o poslovanju nansijskih institucija i statističkih podataka, omogućava nadležnim institucijama da


prate poslovanje banaka i drugih nansijskih institucija u kontinuitetu, u redovnim intervalima i da na osnovu tih analiza utvrde rizične oblasti poslovanja. Izveštaji koji predstavljaju sastavni deo monitoringa sadrže, između ostalog, bilanse stanja i uspeha, vanbilansne stavke, podatke o kapitalu, nivou likvidnosti, rezervama, ulaganjima, obavezama i mnoge druge podatke koji su ograničeni kvalitetom internog informacionog sistema same nansijske institucije, pouzdanošću podataka od kojih su izveštaji popunjeni i stepenom obuhvatnosti svih vrsta poslovnih rizika. Kontrolne institucije se ne oslanjaju samo na monitoring tj. na prikupljanje i analizu dobijenih podataka, već vrše i neposrednu kontrolu, a sarađuju i sa eksternim revizorima po pitanju verikacije primljenih izveštaja, adekvatnosti procedura u oceni rizika i utvrđivanju rezervi za potencijalne gubitke, pouzdanosti primene računovodstvene politike i internih kontrola.

10.2.2. NEPOSREDNA KONTROLA FINANSIJSKIH KONGLOMERATA Nadzor nad poslovanjem banaka i drugih nansijskih institucija u velikoj meri zavisi od informacija dobijenih neposrednom kontrolom. Neposredna kontrola može da se sprovodi od strane regulacionih organa (SAD, Francuska) ili od strane eksternih revizora (Velika Britanija i Nemačka). U našoj zemlji neposrednu kontrolu sprovode nadležni organi Narodne Banke. Neposredna kontrola i ocena boniteta u prostorijama banke ili druge nansijske institucije kao samostalne ili kao nebankarske članice nansijskog konglomerata je usmerena na detaljnu procenu poslovanja, procedure koje se koriste, pouzdanost poslovne dokumentacije, uspešnost rukovodstva, rad interne kontrole, poštovanje zakona i propisa. Posebno se proveravaju podaci koji se kroz proces monitoringa dostavljaju nadležnim organima i procenjuje tačnost izveštaja. Neposrednom kontrolom, koja se uobičajeno sprovodi jedanput godišnje, na licu mesta se kontrolišu rizici i procenjuje kvalitet celokupne aktive. Tamo gde je prisutna velika diversikacija poslovnih aktivnosti nansijskih konglomerata (veliki broj bankarskih i nebankarskih poslova, veliki broj organizacionih jedinica, oblima i vrsta transakcija), primarna je usredsređenost na adekvatnost i funkcionisanje sistema internih kontrola i internih revizija. Neposrednom kontrolom se takođe može na licu mesta uveriti u opšti kvalitet menadžmenta, proceniti nivo stručnosti zaposlenih i oceniti kvalitet korišćene opreme.

304 ● Zoran Jović Nove nansijske usluge koje banke pružaju i tehnološke promene koje su znatno povećale obim i brzinu transakcija povećale su rizike i otežale nadzor nad poslovanjem banaka. Stvaranje nansijskih konglomerata i njihovo poslovanje u oblastima za čiji je nadzor često ovlašćeno više posebnih nadzornih organa, stvara potrebu za koordinacijom i objedinjavanjem nadzora nad poslovanjem nansijskih konglomerata. Proces globalizacije je takođe povećao rizike u nansijskim transakcijama i to prevashodno rizik promene deviznog kursa i rizik solventnosti, pa je mogućnost prenosa nepovoljnih kretanja između zemalja uticala da mnoge države promene svoje zakonodavstvo i računovodstvene sisteme u cilju aktivnijeg učešća na nansijskim tržištima. U cilju zaštite nansijskog sistema od snažnih sistemskih šokova potrebno je poboljšanje i modernizacija sistema nadzora. Nadzorne institucije trebaju da daju akcenat na identikaciju rizika, njegovu procenu, praćenje i otklanjanje. Neposredna kontrola i monitoring treba da budu čvrsto povezani uz racionalizaciju metoda i oblika prikupljanja podataka i ocenu nansijskih performansi. Potreban je razvoj baze podataka za uspostavljanje metoda praćenja rada tržišta kapitala, deviznih tržišta i tržišta nansijskih derivata. Sve to treba da prati program obuke novih kadrova koji bi bili spremni da prihvate novi pristup nadzoru nad poslovanjem nansijskih konglomerata. Jedinstvenom primenom procesa monitoringa i neposredne kontrole, može se vršiti ocena adekvatnosti kapitala, kvaliteta aktive, kvaliteta menadžmenta, kvaliteta prihoda odnosno protabilnosti i optimalne likvidnosti bankarskog poslovanja. Ovaj sistem je poznat pod imenom CAMEL rejting sistem ( C-capital adequacy, A-asset quality, M-management, Eearnings i L-liquidity ). To su glavne oblasti procene i one se ne mogu procenjivati odvojeno, već skupa jer su uporedne i utiču jedna na drugu, a ocene se kreću od 1 – (najbolja) do 5 (najlošija). U skladu sa utvrđenim normama rangira se banka u celini, a najbolji rejting ima banka sa ocenom 1, a najlošiji rejting banka sa ocenom 5. Veoma sličan model za ocenu rejtinga i rangiranje se može primeniti na osiguravajuća društva i penzione fondove, s tim što umesto akcenta na kvalitet aktive kod ovih nansijskih institucija akcenat treba staviti na kvalitet i ocenu pasive. Što se tiče kontrole investicionih fondova, ona je blaža u odnosu na kontrolu banaka, osiguravajućih društava i penzionih fondova. Investicioni fondovi imaju široke mogućnosti kombinacije strukture svojih portfolia, pri čemu prvenstveno vode računa o stopi prinosa, diversikaciji rizika i održavanju likvidnosti. Regulacione vlasti prvenstveno zahtevaju od investicionih fondova da informišu svoje klijente o investicionim ciljevima, rizicima i


troškovima rada fondova. U pojedinim zemljama se određuje gornja granica investicionih plasmana u jednu vrstu hartija od vrednosti zbog disperzije rizika, iako je u interesu i samih investicionih fondova da o tome i sami vode računa. Čineći svoju investicionu politiku javnom, investicioni fondovi omogućavaju individualnim investitorima da shodno svojim preferencijama biraju odgovarajući investicioni fond, odnosno da ukoliko žele veće prinose sa višom stopom rizika, kupuju akcije investicionih fondova koji investiraju u akcije, ili ukoliko žele sigurnije prinose sa nižom stopom rizika, kupuju akcije investicionih fondova koji investiraju u državne obveznice i obveznice sigurnih kompanija. Oba načina investiranja u investicione fondove u principu nose veće prihode od depozita kod banaka, ali su depoziti kod banaka osigurani, a kod investicionih fondova ne postoji takvo osiguranje, pa je i rizik veći, a otuda i potreba potpune javnosti tj. obaveštavanja klijenata o poslovnoj politici investicionih fondova.

10.2.3. REVIZIJA FINANSIJSKIH KONGLOMERATA Revizija podrazumeva nezavisan proces vrednovanja poslovanja i boniteta banke ili druge nansijske institucije. Revizija ima pravo uvida u sve poslovne knjige nansijskih institucija i pravo da zahteva od menadžmenta da bude upoznata sa svim podacima i objašnjenjima o kojima menadžment ima saznanja ili ih može pribaviti, a koji su reviziji potrebni za sastavljanje izveštaja. Revizija vrši analizu bilansa stanja i bilansa uspeha kao i analizu boniteta nansijske institucije u cilju utvrđivanja uspešnosti poslovanja u tekućem obračunskom periodu i njene sposobnosti da se zaštiti od gubitka u budućem poslovanju. Takođe ovlašćeni revizor daje mišljenje o istinitosti i objektivnosti godišnjeg obračuna. Revizija može biti eksterna i interna u zavisnosti od toga da li je sprovode lica zaposlena u posebnoj službi i koja dele sudbinu uspešnosti nansijske organizacije (interna revizija) ili je sprovode nezavisni revizori zaposleni u posebnim revizorskim rmama, čije se usluge naplaćuju od ovlašćenog naručioca (eksterna revizija). Eksterna revizija ima komplementarnu ulogu u nadzoru nad poslovanjem banaka i drugih nansijskih organizacija, uporedo sa neposrednom kontrolom, ali je ne može zameniti. Eksterna revizija predstavlja nezavisno ispitivanje i izražavanje mišljenja o računovodstvenim iskazima nansijske organizacije koju sprovodi imenovani revizor u skladu sa svojim imenovanjem, zakonskim i statutarnim obavezama. Ona prati primenljivost i ekasnost postupka upravljanja rizicima i metodologiju procene, vrši procenu pouzdanosti i pravovremenosti

306 ● Zoran Jović sačinjenih poslovnih izveštaja, testira računovodstvene evidencije, kontroliše utvrđene načine zaštite poslovne imovine i prati da li se poslovanje vrši u skladu sa utvrđenom poslovnom politikom i zakonskim propisima. Eksterna i interna revizija u svom radu koriste jedinstvenu metodologiju. Osnovna svrha eksterne revizije je realno utvrivanje boniteta nansijske organizacije i eventualno upoznavanje javnosti sa tim , dok osnovni cilj interne revizije nije verikacija nansijskih izveštaja, već pomo menadžmentu u ekasnom upravljanju, kroz identikaciju poslovnih rizika. U Srbiji su od 2003. godine sve banke dužne da formiraju službe internih revizija. Ove službe moraju da funkcionišu nezavisno od internih kontrola i drugih organizacionih delova banke i dužne su da izveštavaju nadzorni odbor banke o svojim nalazima. Načelo nezavisnosti je osnovni uslov za ekasan rad interne revizije koja mora da obavlja svoju funkciju bez uticaja upravljačkog tima nansijske organizacije. Uloga interne revizije je naknadno ispitivanje internih kontrola i operativnih postupaka i kao takva ne sme učestvovati u obavljanju procesa koje ispituje. Ispitivanjem i vrednovanjem utvrđenih procedura internih kontrola, interna revizija otkriva slabosti u operativnom poslovanju i prvenstveno o tome obaveštava organe upravljanja u cilju minimiziranja poslovnih rizika. Finansijske organizacije posebnim normativnim aktom regulišu status interne revizije, njene ciljeve i zadatke, planiranje, organizaciju i metode rada, prava i dužnosti internih revizora, način izveštavanja i tipove saradnje sa ostalim kontrolnim organima.

10.2.4. INTERNA KONTROLA FINANSIJSKIH KONGLOMERATA Procesom globalizacije, povećanjem obima i diversikacije nansijskih tržišta, permanentno se povećavaju rizici, pa u cilju izbegavanja potencijalnih gubitaka ili stečaja u poslovanju, nansijske institucije uspostavljaju sisteme interne kontrole. Sistemom interne kontrole moraju biti obuhvaćeni svi organizacioni delovi odnosno celokupno poslovanje svih organizacionih delova nansijskog konglomerata i svake nansijske institucije ponaosob. Interna kontrola je samo deo širih aranžmana potrebnih da bi se uspostavila i poboljšala nansijska stabilnost i uspešnost poslovanja jedne nansijske institucije. Osim globalnih i opštih standarda za uspostavljanje adekvatne interne kontrole, potrebno je uzeti u obzir i lokalne specične karakteristike bitne za poslovanje nansijske institucije. Priroda i rizici


lokalnog nansijskog tržišta i njihova promenljivost zahtevaju periodičnu procenu i preispitivanje uspostavljenih sistema interne kontrole. Svakoj nansijskoj instituciji su potrebne komunikacijske linije u okviru upravljačkog lanca, kao i funkcionisanje komunikacija nezavisno od menadžmenta. Jedan od vidova interne kontrole je i neophodnost da zaposleni o sumljivim transakcijama ili problematičnom ponašanju pojedinaca obaveštavaju svoje pretpostavljene ili unutrašnju bezbednost. Osnovna svrha interne kontrole je stvaranje uslova da nansijske institucije posluju u skladu sa načelima likvidnosti, rentabilnosti i protabilnosti, u skladu sa svojom poslovnom politikom, da se nansijsko stanje utvrđuje istinito i korektno, da se poštuju stroga pravila poznavanja klijenata, da se promovišu visoki etički i profesionalni standardi i da se preventivno spreče kriminalni i ostali nedozvoljeni postupci. Interna kontrola je usredsređena na organizacionu strukturu, denisanje pojedinih dužnosti i odgovornosti, utvrđivanje raznih vrsta ograničenja u odlučivanju, procedure za donošenje odluka i sl., na računovodstvenu politiku, poređenje kontrolnih lista, upotpunjavanje dokumentacije, tačno, obuhvatno i blagovremeno iskazivanje svih poslovnih promena, procedure za izradu potrebnih izveštaja i sl. i na podvojenost funkcija kroz dvostruku kontrolu imovine, duple overe na nalozima za plaćanje, ukrštanje funkcija i obavezna informisanost pri odlučivanju i plaćanju i sl. Na taj način interna kontrola doprinosi obezbeđenju tačnosti i pouzdanosti računovodstvenih podataka i zaštiti od predvidivih i nepredvidivih zloupotreba kroz omogućavanje pristupa sredstvima i poslovnoj dokumentaciji samo ovlašćenim licima. Interna kontrola treba da je integrisana u sve operativne poslove i da predstavlja sastavni deo poslovnih aktivnosti svih zaposlenih. Generalno, interna kontrola koja je prilagođena prirodi i obimu poslovne aktivnosti nansijske institucije treba da obezbedi da poslovne funkcije obavljaju stručna i odgovorna lica, da se poslovi vode u skladu sa utvrđenim politikama i strategijama, da novčane transakcije mogu da realizuju samo ovlašćena lica, da se obezbedi odvajanje funkcije angažovanja sredstava od knjigovodstvenih funkcija, da obezbedi usklađivanje datuma i rokova angažovanja sredstava sa knjigovodstvenim evidentiranjem, da obezbedi zaštitu imovine nansijske institucije, da obezbedi poštovanje utvrđenih ograničenja, da omogući pouzdane podatke u potrebnim propisanim izveštajima i njihovo blagovremeno dostavljanje nadležnim licima i službama, i da obezbedi jasnu identikaciju i procenu rizika. Osim toga interna kontrola treba da promoviše visoke etičke i profesionalne principe i ažurnost u otkrivanju i obaveštavanju o sumljivim transak-

308 ● Zoran Jović cijama u cilju sprečavanja pranja novca i drugih kriminalnih radnji. Potrbno je da interna kontrola bude dopunjena efektivnom revizorskom kontrolom, koja nezavisno vrednuje adekvatnost, operativnu funkcionalnost i ekasnost sistema interne kontrole. Interni revizor je odgovoran za ekasno i kvalitetno funkcionisanje uspostavljenog sistema interne kontrole.


11. STVARANJE KARIJERE U BANKAMA I DRUGIM FINANSIJSKIM INSTITUCIJAMA

11.1. UPRAVLJANJE LJUDSKIM RESURSIMA 11.1.1. DEFINISANJE I ZNAČAJ LJUDSKIH RESURSA Sam termin menadžment ljudskih resursa relativno je novi termin u teoriji i praksi domaćih nansijskih institucija. On podrazumeva ne samo moderniji naziv za raniju kadrovsku funkciju, već uključuje i veći broj upravljačkih aktivnosti i orijentaciju ka budućnosti. Postoji više denicija ljudskih resursa. Jedna od najprihvatljivijih je ona koja kaže da se pod menadžmentom ljudskih resursa smatra upravljačka aktivnost koja podrazumeva obezbeđivanje, razvoj, održavanje, prilagođavanje, usmeravanje i korišćenje ljudskih potencijala u skladu sa ciljevima organizacije, uz istovremeno respektovanje individualnih potreba i ciljeva zaposlenih.103 Nesporno je da su ljudski resursi najznačajnija komponenta svake organizacije. Ljudski kapital, odnosno ljudski potencijal, sa svojim znanjima, veštinama, sposobnostima, kreativnošću i inovativnošću čini temelj uspešnog ostvarenja svake ljudske aktivnosti. Stručni ljudi koji poseduju znanje, veštine, sposobnost i kreativnost u ostvarivanju ciljeva organizacije nazivaju se kadrovi. U širem smislu se svi zaposleni u organizaciji nazivaju kadrovima, ali je sa stanovišta menadžmenta ljudskih resursa prihvatljiviji pristup u užem smislu kojim se kao kadrovi denišu samo ljudi sa posebnim znanjima i drugim natprosečnim osobinama. Zadatak menadžera ljudskih resursa je da nansijskoj instituciji obezbede kvalitetne menadžere i radnike, da ih motivišu, obrazuju i razvijaju tako da postižu dobre rezultate i doprinose ostvarivanju ciljeva institucije. 103 Pržulj Ž., Menadžment ljudskih resursa, Institut za razvoj malih i srednjih preduzeća, Beograd, 2002, str.11.

310 ● Zoran Jović Uspešan menadžer je onaj koji zna izabrati, trenirati, osposobljavati kadrove, voditi sastanke, upravljati kon iktima između pojedinaca i grupa, zna pregovarati, zna integrisati napore eksperata različitih specijalnosti i usmeriti ih prema zajedničkom cilju, a naročito onaj koji zna upravljati promenama. Tehničke poslove i procese vezane za kadrove, menadžer prenosi na izvršioce koji čine posebnu organizacionu jedinicu koja se najčešće naziva kadrovska služba, kadrovski sektor, a u novije vreme ljudski resursi ili HR (human resourcies). Bavljenje kadrovima je gotovo neizbežni deo posla većine menadžera usmerenih na ostvarivanje ciljeva nansijskih institucija. Svaki menadžer, a posebno menadžer koji se profesionalno bavi upravljanjem ljudskim resursima u nansijskoj instituciji, mora da se upozna sa prirodom radnih odnosa, koja čini vezu između radnika i poslodavca, kao i sa propisima koji regulišu ovu oblast. Radnici nastoje da štite svoje interese kroz dobro organizovane sindikate, dok menadžment štiti svoje interese nastojeći da izvrši poverene poslove i ostvari planirane ciljeve, što često izaziva kon ikte zbog različitih interesa. Suprostavljeni interesi se pokušavaju pomiriti procesom kolektivnog pregovaranja. Poslodavac i rukovodstvo sindikata, koje predstavlja radnike, pregovaraju u cilju postizanja dogovora i potpisivanja ugovora u kome će se denisati prava radnika na povećanje zarada, otpremnine, nagrade za vernost tj. višegodišnji rad u instituciji i sl. Po pravilu, ovi pregovori su složeni i traju duže vreme, uz ustupke sa obe strane. Jednom potpisani kolektivni ugovor je podložan izmenama koje mogu inicirati poslodavac ili radnici. Poslodavac sa menadžerima sklapa menadžerske ugovore u kojima se denišu prava i obaveze menadžera, moguće stimulacije, uslovi raskida ugovora, čuvanje poslovne tajne i sl. Poslodavac (generalni direktor, predsednik izvršnog odbora i sl.) zaključuje menadžerski ugovor sa upravnim odborom izabranim od strane vlasnika. Takođe i ovaj menadžerski ugovor precizno deniše prava, odgovornosti i bonuse koje može dobiti ovaj najviši menadžer u slučaju da ostvari ili prebaci planom denisane ciljeve nansijske institucije. Upravljanje ljudskim resursima nansijske institucije obuhvata sledeće aktivnosti: - planiranje ljudskih resursa; - regrutovanje, selekciju i socijalizaciju; - obuku i usavršavanje;


- ocenu učinka i utvrđivanje nadoknade – materijalnu i nematerijalnu stimulaciju zaposlenih.

11.1.2. PLANIRANJE LJUDSKIH RESURSA Planiranje ljudskih resursa je proces čiji je cilj obezbeđivanje dovoljnog broja i odgovarajuće strukture zaposlenih, optimalnog korišćenja zaposlenih, a u svrhu obezbeđenja preduslova za ostvarenje ciljeva nansijske institucije. Preduslov za uspešno planiranje kadrova je dobra baza podataka. Proces planiranja ljudskih resursa se sprovodi kroz četiri faze: 1. analizu ranijih poslovnih dešavanja i kadrova na tržištu; 2. tekuće stanje potreba za kadrovima; 3. predviđanje potreba za kadrovima u budućnosti; 4. formulisanje potreba za kadrovima. - Analizom ranijih poslovnih dešavanja i kadrova na tržištu dolazi se do informacija o zakonitostima njihovog kretanja i promena koje, ako se posmatraju u dužem vremenskom periodu, daju osnovu za dobro prognoziranje budućih potreba za kadrovima. - Tekuće stanje potreba za kadrovima identikuje kako kadrovske potencijale same nansijske institucije, tako i potencijale okruženja. Takva identikacija daje odgovore na mnoga pitanja, kao što su: • kojom kadrovskom strukturom raspolaže nansijska institucija? • kojim stepenom kvalikovanosti kadrova raspolaže nansijska in stitucija? • koji stepen kvalikovanosti kadrova zahteva tehnologija posla koju primenjuje nansijska institucija? • kakva je raspoređenost kadrova po osnovnim grupama procesa? Sakupljanjem navedenih podataka u nansijskoj instituciji se stvara baza podataka o kadrovima i procesima – datoteka kadrova i datoteka radnih mesta. Datoteka kadrova je skup podataka o svakom zaposlenom u nansijskoj instituciji, a datoteka radnih mesta (poslova) je skup svih podataka o radnim mestima koja su projektovana u nekoj nansijskoj instituciji. Datoteke sadrže opis poslova predviđenih na nekom radnom mestu i uslove

312 ● Zoran Jović koje treba da ispunjava radnik ili menadžer (opis i specikacija posla). Spajanjem podataka iz dve datoteke moguće je da se utvrdi kakva je raspoređenost radnika i menadžera po tipovima procesa i osnovnim grupama procesa, a takođe i koji je stepen iskorišćenosti njihove kvalikovanosti (u celini, po radnim mestima, tipovima procesa i osnovnim grupama poslova). Najjednostavniji način za utvrđivanje potrebnog broja radnika je metod studije rada kojim se potreban broj radnika utvrđuje tako da se planirani obim nansijskih usluga pomnoži sa normativom vremena po jedinici nansijske usluge i podeli sa planiranim godišnjim fondom sati po zaposlenom. - Predviđanje potreba za kadrovima u budućem poslovanju počinje analizom postojećeg stanja, apliciranjem ovog stanja u budućnosti – biološko starenje kadrova, a potom se nastavlja predviđanjem promena na tržištu kadrova potrebnih kvalikacija u budućnosti. Ovde se procenjuju i kadrovi iz eksternog i kadrovi iz internog okruženja. Ponuda iz okruženja je rezultat opštih kretanja na tržištu rada koja nastaju kao rezultat demografskih promena, kretanja zaposlenosti, promena u strukturi zanimanja, razvijenosti školskog sistema i ostalih lokalnih i globalnih uticaja. - Formulisanje potreba za kadrovima predstavlja opšte opredeljenje i težnju menadžmenta u kreaciji strateškog opredeljenja gde usmeravati buduće poslovanje nansijske institucije, pošto iz njega proizilazi i strategija kadrova. Najpoznatije su tri strategije kadrova: • strategija istog broja zaposlenih; • srategija povećanja broja zaposlenih; i • strategija smanjenja broja zaposlenih. Strategija istog broja zaposlenih podrazumeva da se neće menjati broja zaposlenih, ali se može menjati njihova starosna, kvalikaciona i slična struktura. Ova strategija se preporučuje nansijskim organizacijama sa linearnim trendom razvoja. Strategija povećanja broja zaposlenih podrazumeva manjak zaposlenih usled povećanja obima posla. Broj zaposlenih se može povećati raznim oblicima zapošljavanja novih kadrova: • prijemom u stalni radni odnos;


• prijemom u radni odnos na određeno vreme; • povremenim angažovanjem po pozivu i na osnovu denisanog radnog vremena. Strategija smanjenja broja zaposlenih vodi otpuštanju dela zaposlenih u budućem vremenskom periodu pri čemu se izrađuju programi pomoći, prekvalikacije, prevremenog penzionisanja i sl. Ova strategija ne mora da znači i smanjenje obima poslovanja nansijske institucije.

11.1.3. REGRUTOVANJE, SELEKCIJA I SOCIJALIZACIJA Regrutovanje kadrova predstavlja proces privlačenja, na slobodna ili neadekvatno popunjena radna mesta, potencijalnih kandidata koji imaju sposobnosti, veštine i osobine potrebne za uspešno obavljanje poslova i postizanje ciljeva. Primenjuju se različiti sistemi privlačenja kadrova koji dolaze iz školske ili studentske populacije u odnosu na već iskusne kadrove. Mlađi kadrovi pridaju veći značaj mogućnostima za dalje stručno usavršavanje i napredovanje, dok iskusni i dokazani kadrovi preferiraju materijalne kompenzacije uz korektan položaj u organizacionoj hijerarhiji. Regrutovanje je podjednako usmereno i na unutrašnje i na spoljne izvore. U praksi se pokazalo da je najbolje kombinovati oba izvora. Najčešći unutrašnji izvori pribavljanja kandidata su: • unutrašnje oglašavanje koje se, po pravilu, preuzima pre spoljnog oglašavanja putem oglasnih tabli, razglasa, elektronske pošte, intranet stranica i sličnih sredstava unutrašnjeg oglašavanja. Na ovaj način se stvara klima jednakih mogućnosti i promovisanja stručnosti i sposobnosti i često se pronalaze adekvatni kadrovi za slobodna radna mesta; • preporuke neposrednih rukovodioca, koje se najčešće koriste u slučajevima napredovanja i rasporeda na nove poslove; • informacije i predlozi iz sektora za upravljanje ljudskim resursima, koji su naročito važni u većim nansijskim institucijama jer obezbeđuju kompletnu informaciju o kadrovskim potencijalima same institucije. Često menadžeri tek uvidom u informacije iz ljudskih resursa dođu do saznanja da u svojoj instituciji imaju saradnike sa posebnim

314 ● Zoran Jović znanjima kao npr. poznavaoce stranih jezika, sudske veštake, ovlašćene računovođe, ovlašćene revizore i sl. Najčešći spoljni izvori pribavljanja kandidata sa tržišta radne snage su: • spoljno oglašavanje, pri čemu nansijske institucije koriste razne medije spoljnog oglašavanja kao što su dnevne i nedeljne novine, stručni časopisi, radio i televizija, direktna pošta, oglasi i posteri na javnim mestima, promotivni materijali i sl.; • direktne prijave potencijalnih kandidata, koje se sve učestalije koriste i predstavljaju jeftin način pribavljanja kadrova, pri čemu se kandidati sami javljaju nansijskim institucijama u kojima bi želeli da rade i dostavljaju im podatke o sebi. Ove podatke nansijska institucija čuva u posebnoj evidenciji i poziva kandidate na razgovor kada se ukaže potreba za angažovanjem radnika ili menadžera sa njihovim znanjima i sposobnostima; • državne i privatne agencije za zapošljavanje. Privatne agencije ovoga tipa se u svetu nazivaju i lovci na talente (head hunters); • obrazovne institucije, koje predstavljaju čest oblik pribavljanja talenata i kandidata za menadžerske poslove. Dobri profesori mogu još u toku školovanja da prepoznaju kvalitet i upotrebljivost učenika i studenata za obavljanje pojedinih poslova i da ih preporuče nansijskim institucijama koje imaju interes za njihovim angažovanjem; • ostali izvori kao što su stručni skupovi, stručna praksa, konferencije, internet i sl. Selekcija kadrova – nakon pribavljanja informacija o kadrovima i stvaranja liste potencijalnih kadrova koji konkurišu za rad na određenom mestu, otvara se i problem izbora najboljeg među njima. Selekcijom kadrova se, uz sistem unapred utvrđenih i standardizovanih metoda i tehnika, izabiraju, za neki traženi posao, oni kandidati koji najbolje odgovaraju zahtevima tog posla. Takve menadžerske odluke značajno određuju i buduću radnu uspešnost cele nansijske institucije. Suština selekcije je da se otkriju budući kadrovi koji svojim potencijalima i individualnim osobinama odgovaraju zahtevima posla. Kvalitetnom selekcijom se ostvaruje maksimalna usklađenost zahteva posla i individualnih karakteristika kandidata.


Najvažnije individualne osobine za selekciju kadrova, po kojima se kadrovi međusobno razlikuju, su: • Sposobnost kandidata je prvenstveno psihička osobina kandidata sa kojom je rođen, ali koja se razvija pod uticajem okruženja i spremnosti kandidata da razvija osobine koje mu mogu pomoći da permanentno radi na postizanju preduslova za postizanje uspeha u određenoj aktivnosti. Nedostatak sposobnosti ne mogu nadoknaditi ni znanje ni motivacija. Sa druge strane, postoje pojedini radnici i menadžeri koji imaju relativno malo znanja i nisu previše motivisani za obrazovanje, ali su sposobni za postizanje natprosečnih rezultata. • Line karakteristike kandidata. Ličnost se može denisati kao specična struktura relativno postojanih i međusobno povezanih osobina koje najčešće obezbeđuju jednak i toj osobi svojstven stil ponašanja, koji je karakteriše i pri tome opredeljuje njeno prepoznatljivo ponašanje u različitim situacijama. Osobine ličnosti predstavljaju predispoziciju da se na različite vrste podražaja i situacija reaguje na sličan način i tako utiče na konsistentnost ponašanja. Osobine ličnosti se prepoznaju na temelju ponašanja kandidata, onoga što voli da radi, uspeha koji postiže u svom poslu, načina na koji obavlja poslove i odnosi se prema drugima. Od značajnih karakteristika ličnosti mogu se istaći emocionalnost, pouzdanost, radoznalost, otvorenost i sl. • Kompetencija kandidata je sposobnost uspešnog obavljanja nekog određenog posla ili zadatka, odnosno sposobnost osobe da demonstrira da može obaviti određene aktivnosti ili zadatke prema zahtevanim standardima. Kompetencija je proizvod sposobnosti, znanja, veština i motivacije pojedinaca. Posebno treba naglasiti da postoje poslovi gde je kompetencija kandidata i formalno određena. Poslove portfolio menadžera, investicionog savetnika, dilera, brokera, aktuara u osiguranju i sl. mogu obavljati samo ljudi koji imaju i formalne kvalikacije. Kada su utvrđeni zahtevi posla, potrebne osobine i kvaliteti kandidata, kriterijumi radne uspešnosti, pouzdani i valjani merni instrumenti kojima će se proveravati da li kandidati imaju i u kojem stepenu zahtevane osobine, nužno je da se organizuje postupak selekcije. Pod postupkom selekcije se podrazumeva primena utvrđenih instrumenata i drugih postupaka i izvora informacija da bi se utvrdilo koji od

316 ● Zoran Jović prijavljenih kandidata najbolje odgovara zahtevima posla i garantuje da će ga najbolje obavljati. Kroz selekcijski levak prolaze svi kandidati. U prvom koraku se vrši provera podataka o kandidatima i preliminarni intervju koji eliminiše kandidate bez potrebnih kvalikacija i znanja, kao i kandidate koji u prvom razgovoru ne ostave povoljan utisak da mogu ispuniti zahteve radnog mesta na koje se kandiduju. Kada se uradi uži izbor kandidata potrebno je da se uradi dirigovani intervju sa svakim kandidatom koji je došao do te faze. Neposredan živi kontakt i stručno praćenje reakcija sagovornika ne mogu da nadomeste nijedan upitnik ili test. Intervju sadrži standardizovani skup pitanja, kako bi svi kandidati na njih odgovarali, što omogućava poređenje kandidata. U okviru ovog intervjua postavljaju se i dopunska pitanja vezana za informacije i rezultate dobijene iz prethodnih informacija i testova, na osnovu čega se proveravaju kandidatova doslednost i iskrenost. Po potrebi se postavljaju i instant pitanja koja su isprovocirana trenutnom situacijom i samim tokom razgovora. Na osnovu ovog intervjua se procenjuje sposobnost komuniciranja, spontanost, prilagodljivost, samopuzdanje, razdvajanje bitnog od nebitnog, širina interesovanja itd. Strogost selekcije se povećava u slučajevima kada veliki broj kandidata konkuriše za jedno radno mesto. Preporučuje se da se u fazi selekcije obrati pažnja na nekoliko važnih razmatranja na koje se često zaboravlja: • treba proceniti da li kandidat može uspešno da sarađuje sa zaposlenima u nansijskoj instituciji i okruženju na koje će biti upućen prilikom obavljanja poslova; • ukoliko je kandidat osoba sa velikim potencijalom, a ne uklapa se u neposredno radno okruženje zbog, na primer, svog ličnog menadžerskog stila, treba videti koje mu drugo radno mesto u nansijskoj instituciji odgovara. Imati u nansijskoj instituciji talentovanog pojedinca, postaviti ga na pravo mesto, motivisati i zadržati u kolektivu upravo je centralna stvar menadžerskog znanja. To podrazumeva i analizu odnosa pretpostavljenog i podređenog gde treba izbegavati postavljenja koja će stalno stvarati kon ikte; • u slučaju da se pojavi kvalitetan kandidat za koga trenutno u nansijskoj instituciji ne postoji otvoreno – slobodno radno mesto, treba ga uneti u bazu potencijalnih saradnika. Sa druge strane, kandidate koji nisu ispunili uslove ni po kojem osnovu treba takođe evidentirati zajedno sa razlozima odbacivanja njihovog zahteva za angažovanje,


jer nije retka pojava da se ti kandidati redovno javljaju na konkurse koje raspisuje nansijska institucija. • u obzir treba uzeti i dugoročne planove željenog razvoja nansijske institucije, njene organizacione jedinice ili samog radnog mesta i projektovati karijeru kandidata kako bi ona bila produktivna i motivirajuća. Socijalizacija predstavlja aktivnost kojoj je cilj da se novoprimljeni članovi nansijske institucije što brže i uspešnije uključe u radnu sredinu. Za uspešnu socijalizaciju novoprimljenih radnika je potrebno uraditi pripreme koje podrazumevaju: • upoznavanje sa istorijom nansijske institucije, njenom misijom, vizijom, uslugama, postignutim rezultatima, ciljevima, planovima i sl.; • upoznavanje sa politikama, opštim pravilima nansijske institucije, statutom, pravilnicima o nagrađivanju, odlukom o organizaciji nansijske instuitucije i sl.; • upoznavanje sa radnim mestom, opisom poslova i radnih zadataka radnog mesta, radnim kolegama, sredstvima za rad i tehnologijom koja se primenjuje. Svaki radnik ili menadžer koji dolazi na rad u novu nansijsku instituciju odnosno novu radnu sredinu, oseća manji ili veći stepen nelagodnosti, ponekad čak i straha koliko će se uspešno uklopiti u tu radnu sredinu i koliko će uspešno izvršavati zadatke koji su mu povereni. Ovu nelagodnost je moguće smanjiti tako što se planiraju i realizuju aktivnosti kao što su: • pozdrav i dobrodošlica od strane neposrednog rukovodioca i rukovodioca sektora upravljanja ljudskim resursima; • prihvatanje od strane drugih članova nansijske institucije, naročito od strane onih sa kojima će novoprimljeni biti u kontaktu; • nesmetano završavanje neophodnih formalnosti vezanih za administrativne procedure kao što su ugovor o radu i sl.; • priprema radnog mesta i obezbeđenje potrebne opreme.

11.1.4. OBUKA Kada se jednom savladaju veštine ili usvoje znanja oni predstavljaju samo osnovu za nastavak obrazovanja, pri čemu određena specična

318 ● Zoran Jović znanja i veštine imperativno zahtevaju stalno usavršavanje. Permanentno obrazovanje i sistem stalnog usavršavanja predstavlja najisplativiji način postizanja konkurentske prednosti svake nanijske institucije. Pri tom je korisno razlikovati pojmove obrazovanja i obuke. Obrazovanje je pojam koji obuhvata proces najšireg usvajanja znanja i veština, dok je obuka priprema kadrova za kvalitetnije izvršavanje specičnih zadataka. Potreba za obukom je posledica niza promena koje se svakodnevno dešavaju u nansijskoj instituciji, a koje se mogu denisati kao: • • • • • • •

promene u asortimanu nansijskih proizvoda i usluga; promene tržišta; tehnološke promene u radnom procesu; promene različitih inputa u nansijsku instituciju; promene u informacionom sistemu; promene u organizaciji nansijske institucije; promene u ljudskim resursima i dr.

Proces obuke kadrova proizilazi iz planova, misije i ciljeva nansijske institucije na osnovu kojih se izrađuju planovi obuke kadrova. Postoje tri vrste obuke: - početničko upoznavanje sa poslom i unutrašnjom organizacijom institucije, upoznavanje sa načinom ponašanja, poslovnom etikom, mogućnostima, standardima i sl. Ova vrsta obuke počinje prvog radnog dana novoprimljenog radnika ili menadžera; - instrukcije za posao kojima se novoprimljeni kadrovi detaljno instruišu šta i kako treba raditi na svakom pojedinačnom radnom mestu. Obično je potrebno nekoliko dana dok radnici ili menadžeri na obuci ne nauče sve detalje vezane za uspešno obavljanje posla; - obuka sa ciljem obnavljanja ranije stečenih znanja, kao i novih standarda i metoda za obavljanje poslova koji su se pojavili posle završetka redovnog obrazovanja zaposlenih radnika i menadžera. Osnovna pretpostavka procesa obuke kadrova je denisanje politike obuke i razvoja kadrova kao i postojanje odgovarajuće organizacije za realizaciju te politike. Dok velike nansijske institucije u svojoj organizaciji, po pravilu, imaju posebnu organizacionu jedinicu – odeljenje za obrazovanje, dotle manje nansijske institucije ove poslove obavljaju preko


menadžera zaduženih isključivo za obrazovanje ili zaduženih i za druge srodne poslove. Korist od obuke imaju same nansijske institucije, ali i kadrovi koji završetkom obuke stiču nova znanja i veštine, čime povećavaju svoje šanse za napredovanje u poslu. Proces obuke se sastoji iz četiri osnovne faze: 1. identikacije potrebe za obukom; 2. planiranja potrebne obuke; 3. izvođenja obuke; i 4. ocene i evaluacije izvršene obuke. - Identikacija potrebe za obukom se sastoji u utvrđivanju razlike između nivoa potrebnih i nivoa stvarnih znanja i veština zaposlenih u nansijskoj instituciji. - Planiranje potrebne obuke proizilazi iz prethodno izvršenih analiza na temelju kojih menadžment utvrđuje ciljeve koji se žele postići, sadržaj i programe obuke, kao i metode i tehnike kojima će se obuka izvoditi. Planom obuke se određuju prioriteti, ključna područja obuke, broj i struktura kandidata, metode obuke, termini u kojima će se obuka izvoditi, kao i procena troškova obuke. - Izvođenje obuke je proces kojim se ostvaruje program obuke na unapred denisan način. Obuka se najčešće izvodi putem direktne komunikacije instruktora i polaznika, ali je moguće da se obuka izvodi i indirektno korišćenjem računara, udžbenika, TV-a i drugh sredstava. - Ocena i evaluacija izvršene obuke odnosi se na postavljanje odgovarajućih standarda obuke koji mogu biti u obliku ciljeva, politika i sl. Strategija evaluacije može biti usmerena na učenje (da se meri testiranjem polaznika pre, za vreme i posle završetka obuke), može biti usmerena na reakcije polaznika (meri se ocenom polaznika), može biti usmerena na upoređivanje troškova obuke i koristi (direktnih i indirektnih) koje nansijska institucija ostvari obukom (cost-benet). Važan element procesa obuke je metoda obuke kadrova. Metoda obuke je opredeljena programom obuke odnosno vrstom posla za koji se vrši obuka. Razlikuju se metode obuke radnika (nemenadžera) i metode obuke menadžera.

320 ● Zoran Jović Metode obuke radnika se mogu podeliti na: • metode obuke radnika na poslu, koje se izvode na taj način što menadžer najnižeg nivoa – prve linije preuzima funkciju instruktora tj. osobe koja uz rad svakodnevno i trajno vrši obuku kadrova u nastojanju da oni steknu određena znanja i veštane. Radi se, po pravilu, o veštinama jednostavnih procesa koje se stiču na temelju iskustva i ponavljanja određenih operacija (blagajnici, operateri na unosu podataka, kontrolori i sl.). Planove za ovu obuku vrše menadžeri srednjih i viših nivoa; • metode obuke radnika van posla, koje se planiraju za poslove i zadatke zaposlenih koji se ne planiraju za menadžerska radna mesta. Ovu obuku izvode menadžeri nižeg nivoa koji ne moraju biti neposredni rukovodioci zaposlenima koje obučavaju. Za ovu vrstu obuke se mora obezbediti poseban prostor i usaglasiti vreme vršenja obuke. Obučavanje se najčešće vrši u simuliranim radnim uslovima, ali se može obavljati i u kombinaciji sa predavanjima, audio-vizuelnim tehnikama, računarima i sl. Metode obuke menadžera se mogu podeliti na: • metode obuke menadžera iskustvom na poslu, koje se baziraju na sticanju iskustva menadžera konkretnim radom tj. obavljanjem menadžerskih poslova, pri čemu menadžer može da uči i na sopstvenim greškama; • metode obuke učenjem i iskustvom van posla, koje se baziraju na učenju i sticanju iskustva kroz individualne ili grupne programe, ili seminare na kojima se obuka vrši putem treninga, simulacija, rešavanja menadžerskih problema i sl.

11.1.5. MATERIJALNE I NEMATERIJALNE STIMULACIJE ZAPOSLENIH Menadžment upravljanja ljudskim resursima ima i posebno složen zadatak da izgradi mehanizam stimulacije zaposlenih u nansijskoj instituciji. Problem nagrađivanja, koji se sve češće naziva i kompenzacija, izuzetno je složen. Kompenzacije su ukupne nagrade koje zaposleni dobijaju za svoj rad u organizaciji. One su izražene u novcu, robi, drugim oblicima materijalne i nematerijalne prirode. Među kompenzacijama nematerijalne prirode posebno mesto zauzimaju unapređenja, premeštanja, degradiranja i razrešenja.


Menadžer ocenjuje radnu uspešnost svih njemu posredno ili neposredno odgovornih učesnika u radnom procesu, a ocena je osnov za kompenzaciju koju dobija radnik ili menadžer za izvršeni zadatak. Radni zadatak mora biti praćen i ocenjen kako bi se odredila radna uspešnost kao pretpostavka celog sistema. Praćenje i ocenjivanje radne uspešnosti je važan deo praćenja i poboljšanja ukupne organizacione uspešnosti, a podrazumeva donošenje ocena o nečijem radu i njegovom kvalitetu. Takve procene se mogu donositi na dva načina104: • sintetičkim načinom procenjivanja na temelju jedne ocene, tj. na temelju opšteg utiska, a obično se izražava ocenama zadovoljio ili nije zadovoljio, dobar ili loš, ostaje na poslu ili dobija otkaz, izvršio zadatak ili nije izvršio zadatak; i • analitičkim načinom procenjivanja na temelju raščlanjavanja na određene delove koji se procenjuju pojedinačno (tačnost, brzina, reklamacije, poštovanje radnog vremena, odanost, poštenje, štedljivost itd.), te se statističkim metodama dobije opšta vrednost radne uspešnosti. Praćenje i ocenjivanje radne uspešnosti je kontinuiran proces, dok je postupak analize i vrednovanja periodičan proces (svaki dan se prati dolazak na posao, odlazak s posla, dnevni odmor, izvršeni zadaci, pa se krajem dana, nedelje ili meseca daje ocena). Proces praćenja je proces prikupljanja informacija kako bi se dala ocena o radnim učincima, a ocena izvršenog posla je osnov za unapređenje rada pojedinca i grupe. Sadržaj procenjivanja i ocenjivanja radne uspešnosti zavisi od metoda koje će se upotrebiti za njeno izvršenje, a najčešće se ocenjuju kvalitet rada, kvalitet izvršenog posla, kooperativnost sa ostalim učesnicima u poslu, samostalnost u radu, poznavanje procesa i tehnologije rada, intuitivnost, inicijativnost, zička kondicija, osobine ličnosti, prilagodljivost na promene, sklonost učenju, sklonost vođenju ljudi, želja za napredovanjem, lični stav prema poslu i pretpostavljenom, životna dob, godine provedene u nansijskoj instituciji, ukupni radni staž, spremnost za prihvatanje odgovornosti, samopouzdanje, ambicioznost, vedrina, optimizam i sl. Svi navedeni elementi nemaju jednak intenzitet i vrednost, ali svi zajedno predstavljaju osnov za ocenu radne uspešnosti. 104 Vukičević dr Milan, Menadžment, Prometej, Novi Sad, 2007, str.150.

322 ● Zoran Jović Direktne kompenzacije materijalne prirode su plate i druge materijalne stimulacije, odnosno bonusi vezani za rezultate individualnog ili grupnog rada. Indirektne kompenzacije materijalne prirode su one koje se ne raspoređuju po kriterijumima individualnog ili grupnog radnog učinka i uspešnosti, već tu spadaju zdravstveno i penziono osiguranje, ishrana, stipendije, životno osiguranje, slobodni dani, godišnji odmori i sl. Finansijske kompenzacije, koje dobija zaposleni, sastoje se od plate i dodataka na platu, te indirektnih kompenzacija i benecija. Kompenzacije se vezuju za rezultate rada, za pripadnost nansijskoj instituciji i za udeo u dobiti koju ostvari nansijska institucija. Naknade vezane za rezultate rada se odnose na rezultate rada zaposlenog, organizacionog dela u kome je zaposlen ili nansijsku instituciju u celini. Ove naknade imaju karakter plate i isplaćuju se u novcu. Visina plate zavisi od: • odnosa ponude i tražnje za radnom snagom; • uticaja sindikata; • uticaja države; • radnog učinka; • poslovnog uspeha nansijske institucije i sl. Naknade vezane za pripadnost organizaciji zasnovane su na statusu zaposlenog. One se mogu isplaćivati u novcu, robi ili različitim uslugama, a neke od tih naknada imaju karakter dela plate. Naknade plate se isplaćuju za vreme kada zaposleni ostvaruje platu kao da je radio, a nije radio zbog godišnjeg odmora, bolovanja i sličnih situacija. U praksi su najčešće sledeće naknade: • za vreme bolovanja; • za vreme korišćenja godišnjeg odmora; • za vreme plaćenog odsustva; • za vreme vansezonskog poslovanja; • za vreme odsustva s posla zbog odazivanja na poziv organa vlasti do kojeg je došlo bez krivice zaposlenih; • za vreme pritvora; • za vreme praznika; • za vreme prekida u radu; • za vreme suspenzije;


• za vreme dnevnog odmora zaposlenih; • za vreme stručnog obrazovanja i usavršavanja; • za vreme sistematskog pregleda; • za vreme dobrovoljnog davanja krvi; • za vreme službenog putovanja; • za vreme službenog izlaska sa posla. Osim naknada, postoje i primanja po osnovu pomoći, nagrada, dnevnica, stipendija i otpremnina, zatim primanja od nesamostalnog rada, kao što su naknada troškova prevoza na službenom putu, naknada troškova prevoza s posla i na posao, naknada troškova noćenja na službenom putovanju, naknada za korišćenje privatnog automobila u službene svrhe i td. Novane pomoi su oblik kompenzacija koje se isplaćuju zaposlenima neposredno u novcu, nezavisno od izvršenog rada. Tu spadaju: • novčane pomoći u saniranju šteta od elementarnih nepogoda; • novčane pomoći za školovanje dece; • novčane pomoći penzionerima; • novčane pomoći porodici poginulog ili umrlog; • novčane pomoći u slučaju socijalne potrebe. Razne benecije su pogodnosti koje nansijska institucija pruža zaposlenima u različitim oblicima kao što su: • dodela kredita za izgradnju, kupovinu ili adaptaciju stana uz beneciranu kamatu; • pružanje zdravstvenih usluga posredstvom sopstvene zdravstvene službe; • prevoz s posla i na posao sopstvenim autobusom; • pružanje usluga prehrane u sopstvenom restoranu; • pružanja usluga stanovanja samcima u sopstvenim objektima za smeštaj; • diskontno snabdevanje; • kolektivno osiguranje; • jubilarne nagrade; • prigodni pokloni deci itd. Postoje i benecije koje se odnose na školovanje zaposlenih, posebna mesta za parkiranje, pružanje pravnih saveta i usluga, pomoć pri ulaganju novca i sl. Naknade vezane za udeo u dobiti počele su poslednje da se primenjuju s ciljem povećanja interesa zaposlenih za uspešnije poslovanje nansijske institucije. One se mogu isplaćivati u novcu, akcijama i drugim materijalnim oblicima.

324 ● Zoran Jović Sistemi direktnog učešća u podeli dobiti zasnivaju se na stimulisanju zaposlenih za ostvarenje što veće dobiti nansijske institucije, s obzirom na to da im se tek iz ostvarene dobiti isplaćuje odgovarajući deo, tzv. prot-šering. Razlikuju se tri ovakva sistema: • sistem neposredne isplate; • sistem tekućih isplata; i • sistem odloženih isplata. U sistemu neposredne isplate ova naknada se zaposlenima isplaćuje jednokratno i neposredno sa isplatom dividendi deoničarima. U sistemu tekućih isplata se deo dobiti izdvojen za isplate zaposlenima unosi u poseban fond iz kojeg se tokom godine isplaćuje zaposlenima obično sa ostalim delovima plate. Sistem odloženih isplata se bazira na formiranju fonda u kojem se kumuliraju izdvajanja iz dobiti namenjena za isplatu zaposlenima, a isplate se vrše sa vremenskom odgodom od dve do pet godina, ili u određenim slučajevima kao što su prestanak radnog odnosa po volji nansijske institucije, odlazak u penziju i sl. Sistemi deoničarstva zaposlenih se zasnivaju na težnji da zaposleni postanu suvlasnici nansijske institucije kako bi se povećala uspešnost njihovog rada. Oni se mogu podeliti na sisteme neposrednog i posrednog deoničarstva zaposlenih. • u sistemima neposrednog deoničarstva deonice su individualizovane, što znači da svaki zaposleni dobija sva prava koja proizilaze iz posedovanja deonica, uključujući i mogućnost da ih proda na tržištu kapitala; • u sistemima posrednog deoničarstva deonice nisu individualizovane već njima upravlja kolektivni organ u ime i za račun zaposlenih. Nagrade podrazumevaju različite bonuse koji se kao podsticaji daju na plate, a vezane su za ostvarivanje posebnih doprinosa, posebnih ciljeva, ideja i inovacija koje su doprinele unapređenju poslovanja nansijske institucije. Benecije predstavljaju pogodnosti koje nansijska institucija pruža svojim radnicima u različitim oblicima: mterijalnim, novčanim i uslužnim. Jasan uvid na sistem stimulacija zaposlenih može se dobiti kroz sledeću podelu: • nagraivanje – kompenzacija menadžera koja se najčešće sastoji iz tri dela:


-

osnovne plate ili novčane naknade koja je kompenzacija za posao dodeljen menadžeru; - bonusa koji predstavlja novčanu nagradu predviđenu za ostvareni uspeh nansijske institucije ili njenog organizacionog dela kojim menadžer upravlja; i - benecije ili povlastice koju menadžeri dobijaju u zavisnosti od njihovog položaja u nansijskoj instituciji. To mogu biti korišćenje službenog mobilnog telefona i službenog automobila uz sve plaćene troškove, plaćanje posebnog zdravstvenog i životnog osiguranja, poklonjene deonice i dr. • nagraivanje – kompenzacija nemenadžera (radnika) koja ima dva osnovna oblika: - materijalnu kompenzaciju koja polazi od činjenice da je osnovni razlog za radno angažovanje radnika očekivana materijalna kompenzacija i zbog toga je nagrađivanje direktno zavisno od ostvarene individualne ili grupne uspešnosti; i - nematerijalnu kompenzaciju tj. stimulaciju koja polazi od činjenice da nemenadžeri imaju brojne i veoma različite potrebe čije zadovoljenje nije uvek vezano za novac. Često će zaposleni izabrati manje plaćeni posao ukoliko mu on daje više slobodnog vremena, ukoliko je zaposlen u nansijskoj instituciji koja uživa veći ugled u okruženju ili ima bolji socijalni program – brigu o deci i sl. Još jednom treba naglasiti da posebno mesto u stimulaciji nematerijalne prirode imaju unapređenja, premeštanja, degradiranja i razrešenja.

11.2. MOGUĆNOSTI ZA STVARANJE KARIJERE U BANKARSTVU I DRUGIM FINANSIJSKIM INSTITUCIJAMA Banke i druge nansijske institucije imaju veliki značaj za funkcionisanje privrede i nansijskog sistema kao i bitnu ulogu u poslovanju sa klijentima. Pored toga banke i druge nansijske institucije imaju, za pojedince, i mnoge važnije uloge od onih koje se odnose na pružanje nansijskih usluga. Jedna od njih je i mogućnost stvaranja karijere u bankama i drugim nansijskim institucijama. Danas je mnogo teže stvarati i postići karijaru u bankama nego što je to bio slučaj u prošlosti, zbog povećane automatizacije i procesa udruživanja nansijskih institucija. Međutim pojavljuju se i razvijaju nove nansijske institucije koje ranije nisu postojale, tako da i danas ovo područje predstavlja veoma interesantno polje za postizanje ka-

326 ● Zoran Jović rijere. Pregledom interesantnih radnih mesta u bankama i drugim nansijskim institucijama dobija se uvid koje vrste stručnjaka rade u njima i koje su sve mogućnosti za stvaranje i postizanje karijere u njima. Službenici za poslove sa zajmovima105 Mnogi bankari i nansijski stručnjaci su započeli svoju karijeru na poslovima prijema i analize zahteva poslovnih klijenata i pojedinaca za odobravanje zajmova. Ovi službenici su lica koja uspostavljaju prvi kontakt sa potencijalnim novim klijentima i pomažu im da popune formulare za odobravanje zajmova i da uspostave kontakt sa bankom ili drugom kreditnom institucijom. Ovakva radna mesta se nalaze u bankama, kreditnim udruženjima, nansijskim kompanijama i štedioncama. Kreditni analitiari Kreditni analitičari izrađuju detaljnu pismenu procenu nansijskog stanja svakog podnosioca zahteva za zajam, u skladu sa internim pravilima kreditne analize, nakon čega savetuju rukovodstvo u procesu odobravanja svakog pojedinačnog zajma. Kao i službenici za poslove sa zajmovima i kreditni analitičari prolaze kroz profesionalnu obuku iz oblasti računovodstva, analize nansijskih izveštaja i nansijskog poslovanja. Strunjaci za obradu zajma Mnoge kompanije propadaju, a kao posledica toga i mnogi zajmovi koji su odobreni tim kompanijama i pojedincima postaju nenaplativi. Takvi zajmovi u bankama obično postaju predmet angažovanja posebne organizacione jedinice zadužene za tzv. work out. Zadatak ovih stručnjaka je da utvrde uzroke svakog problematičnog slučaja odnosno zajma i da pronađu rešenja koja maksimalno povećavaju šanse za povraćaj sredstava zajmodavaca. Stručnjaci za obradu zajma moraju dobro poznavati oblast računovodstva, analize nansijskog stanja, da poznaju zakone o poslovanju kao i samo poslovanje i da poseduju pregovaračke sposobnosti. Risk menadžeri Stručnjaci koji dobro poznaju nansijsku analizu, zakonske propise i uredbe i koji kontrolišu analize kreditnih analitičara i posmatraju ih kroz prizmu mogućih rizika. Osnovni zadatak im je ovladavanje procesom upravljanja rizicima. Neretko su stavovi risk menadžera presudni i konačni pri odlučivanju o plasmanu pojedinih zajmova. U modernim bankama sektor za upravljanje rizicima zauzima prvo mesto među jednakima (ostalim sektorima), iako im hijerarhijski nije nadređen, ali ima odlučujuću i završnu reč u proceduri odobravanja zajmova. Operativni direktori Direktori operativnih službi banaka i drugih 105 Pregled dat na osnovu: Peter S. Rose, Silvia C. Hudgins, Bankarski menadžment i nansijske usluge, Data status, Beograd, 2005, str.32.


nansijskih institucija su nadležni za obradu i izmirenje čekova i drugih gotovinskih stavki u ime svojih klijenata, za unapređenje i održavanje kompjuterske i elektronske mreže unutar institucije, za nadzor poslovanja blagajni, rešavanja problema koji se mogu pojaviti u poslovanju sa tekućim računima, za održavanje sistema bezbednosti i zaštite imovine, za kadrovska pitanja i sl. Direktori operativnih službi moraju dobro da poznaju oblast kojom upravljaju, funkcionisanje kompjuterskog sistema i sistema upravljanja informacijama, ali i da budu sposobni za komunikaciju sa velikim brojem ljudi. Direktori ijala Mnoge banke i druge nansijske institucije imaju velike mreže lijala koje su u nadležnosti direktora svake lijale posebno. Osnovni zadatak direktora lijale je da privuku što veći broj klijenata, kako privednih subjekata tako i građana iz određene lokalne oblasti na kojoj lijala posluje. Oni su takođe nadležni i za zahteve za zajmove i za rešavanje pritužbi klijenata. Direktori lijala su zaduženi i za motivaciju zaposlenih, kao i za predstavljanje svoje institucije u lokalnoj zajednici. Sistemski analitiari Ovo su visokoobrazovani kompjuterski stručnjaci koji su u kontaktu sa zaposlenima u svim delovima nansijske institucije i bave se prenošenjem nansijskih proizvoda i informacija na programski jezik. Oni su nadležni za održavanje vitalne veze između menadžmenta i kompjuterskih programa kako bi kompjuter mogao da služi kao ekasno sredstvo za rešavanje problema koji su u domenu rukovodstva, a takođe i da predstavlja ekasan, precizan i siguran kanal za pružanje usluga klijentima preko vebsajtova i drugih elektronskih kanala. Ovi stručnjaci moraju da poseduju detaljno obrazovanje iz oblasti kompjuterskog programiranja i matematike, kao i da budu kompetentni za rešavanje operativnih problema. Revizori i kontrolori Revizori i računovođe obavljaju zadatke koji se ubrajaju u najvažnije u okviru nansijske institucije. Oni su odgovorni za kontrolu priliva sredstava, za uvid u troškove, za praćenje promena nansijskog stanja institucije. Revizori i kontrolori štite nansijsku instituciju od gubitka usled krivičnog dela i rasipanja novca. Poslovi od takvog značaja zahtevaju izuzetno poznavanje oblasti revizije i računovodstva. Strunjaci za poverenike poslove Ovi stručnjaci rade u odeljenju za povereničke poslove gde pružaju čitavu lepezu usluga klijentima. Oni pomažu kompanijama u upravljanju penzionim fondovima zaposlenih, emitovanju hartija od vrednosti, vođenju poslovne evidencije i investiranju sredstava. Takođe klijentima pružaju pomoć u pogledu upravljanja njihovom imovinom i imovinom posle odlaska u penziju. Ovi stručnjaci uglav-

328 ● Zoran Jović nom imaju veliko iskustvo u oblasti obligacionog i privrednog prava, u procenjivanju nekretnina, u poznavanju strategija vezanih za investiranje u hartije od vrednosti, u analiziranju nansijskog stanja i marketingu. Blagajnici Blagajnici su zaposleni sa kojima mnogi klijenti direktno kontaktiraju u skoro svim depozitnim nansijskim institucijama. To su lica koja imaju svoje mesto u okviru prostorija lijale, ekspoziture ili šaltera. Blagajnici primaju depozite, isplaćuju gotovinu i pružaju informacije. Oni vrše klasikaciju i evidentiranje depozitnih priznanica i dokaza o povlačenju sredstava, vrše proveru potpisa klijenata, proveravaju salda na računima i najmanje jednom dnevno vrše saldiranje stanja gotovine svojih blagajni. Zbog direktnog kontakta sa klijentima i svoje uloge u komunikaciji sa njima, blagajnici moraju da budu komunikativni, ljubazni, precizni i upoznati sa uslugama koje pružaju ostali delovi nansijske institucije u kojoj su zaposleni. Analitiari i trgovci hartijama od vrednosti Ovo su stručnjaci koji se obično nalaze u odeljenjima koja posluju sa hartijama od vrednosti i odeljenjima koja se bave povereničkim poslovima. U svim nansijskim institucijama postoji velika potreba za kvalikovanim osobama koje su sposobne da obavljaju procene kompanija i država koje vrše emisiju hartija od vrednosti, a čije bi hartije od vrednosti ta nasijska institucija mogla da kupi, kao i da su sposobne da izvrše procenu uslova na nansijskim tržištima. Osoba koja je zainteresovana za poslove analitičara i trgovca hartijama od vrednosti treba dobro da poznaje privredu, bankarstvo, upravljanje gotovinom, novčana tržišta i tržišta kapitala i analizu investicija. Strunjaci za investiciono bankarstvo Banke su sve prisutnije u pružanju pomoći svojim poslovnim klijentima po pitanju emisije akcija, obveznica i stvaranja kapitala, kao i u davanju saveta o mogućnostima na nansijskim tržištima, fuzionisanjima i kupovini kompanija. Dinamično polje investicionog bankarstva zahteva brzo reagovanje i jedno je od najbolje plaćenih i najizazovnijih oblasti nansijskog tržišta. Stručnjaci za investiciono bankarstvo moraju da prođu kroz intenzivnu obuku iz oblasti računovodstva, ekonomije, strateškog planiranja, investicija i međunarodnih nansija. Portfolio menadžeri i investicioni savetnici Razvojem nansijskog tržišta na kojem sve aktivniju ulogu ima tržište kapitala sa osnovnim nansijskim instrumentima kojima se na njemu trguje poput akcija, obveznica, nansijskih derivata, raste potreba za ovim veoma atraktivnim zanimanjima. Radi se o poslovima upravljanja portfoliom hartija od vrednosti u ime i za račun nalogodavaca (poslovi portfolio menadžera) i o poslovima pružanja savetodavnih usluga u vezi sa poslovanjem hartijama od vrednosti


(poslovi investicionog savetnika). Za obavljanje ovih poslova potrebno je pohađati posebne dodatne kurseve i dobiti odgovarajuće licence od nadležne Komisije za hartije od vrednosti. Ovo su jedni od trenutno najbolje plaćenih poslova u nansijskim institucijama, a mogu se obavljati u investicionim fondovima, osiguravajućim društvima, penzionim fondovima, bankama, brokersko-dilerskim kućama i sl. Marketinško osoblje Porastom konkurencije između različitih i unutar istovetnih nansijskih institucija, mnoge od njih počinju da pružaju slične usluge i da ubrzano razvijaju nove usluge. U tom smislu one moraju agresivnije da prodaju svoje usluge. To su zadaci koji su obično u domenu organizacionog dela za marketing. Marketing kao važna poslovna funkcija zahteva poznavanje problema vezanih za kreaciju, lansiranje i prodaju usluga, kao i reklamnih tehnika za oglašavanje usluga. Rad u marketingu podrazumeva dobro poznavanje nansijskih proizvoda i usluga, konkurentnost njihovih cena, uticaj kanala distribucije na odabir najekasnijeg načina njihove prodaje i poznavanje procesa i tehnika promocije. Takođe su potrebna i znanja iz oblasti računovodstva zbog pitanja troškova, kao i obuka na planu ekonomije, statistike i upravljanja poslovanjem. PR menadžeri su osobe koje su u nansijskim institucijama zadužene za odnose sa javnošću i mogu raditi u organizacionom delu za odnose sa javnošću ili samostalno, a u uskoj saradnji sa top menadžmentom i marketingom nansijske institucije. Oni su zaduženi za stvaranje i održavanje pozitivnog imidža o nansijskoj instituciji u javnosti. Planiraju i organizuju javne nastupe i nastupe u medijima, konferencije za javnost na kojima top menadžment ili oni sami prezentiraju javnosti armativne informacije o novim poduhvatima i planovima nansijske institucije ili daju demante i obrazloženja u procesima upravljanja krizom. PR menadžeri treba dobro da poznaju istoriju svojih nansijskih institucija, konkurenciju, organizaciju, procese, procedure i nansijske proizvode i usluge svojih institucija, marketing, ekonomiju, da imaju izraženi talenat za pismenu i verbalnu komunikaciju, samokontrolu, jak psihološki prol, a posebno lični magnetizam i harizmu koju će projektovati na javnost koja po intuiciji identikuje nansijsku instituciju sa PR-om. Lica koja vrše kontrolu nad bankama i drugim nansijskim institucijama i donose propise Banke se nalaze među najstrožije regulisanim nansijskim i uopšte poslovnim institucijama, jer rade i raspolažu tuđim novcem tj. novcem svojih deponenata. Zato postoji stalna potreba za osbama koje obavljaju pregled nansijskog stanja i poslovanja banaka i drugih nansijskih institucija i koje će sprovoditi bankarske i druge nansijske

330 ● Zoran Jović propise. Organzacije koje su nadležne za sprovođenje propisa (Narodna banka, Komisija za HOV...) povremeno zapošljavaju stručna lica tako što posećuju univerzitete, organizuju radnu praksu za studente u svojim poslovnim prostorijama i pronalaze odgovarajuće osobe putem telefonskih razgovora ili pismenim putem. Osobe koje vrše proveru i sprovode regulativu moraju da imaju znanja iz oblasti računovodstva, upravljanja poslovanjem, privrede, nansijskih zakona i propisa. Direktori kadrovskih službi Uspešnost poslovanja nansijskih institucija u pogledu pružanja usluga klijentima, ali i svojim sopstvenim vlasnicima, u velikoj meri zavisi od znanja, iskustva i posvećenosti njihovih radnika i menadžera. Posao direktora kadrovske službe (ljudskih resursa) je da pronađe, regrutuje, izvrši selekciju, organizuje socijalizaciju i obuku kadrova za uloge koje će oni imati u okviru nansijske institucije. Velike nansijske institucije obično imaju intenzivne programe obuke koji traju od 6 do 18 meseci, a taj posao je u nadležnosti službi ljudskih resursa (kadrovskih službi) ili posebnih odeljenja za obuku u okviru ovih službi. Obuka se vrši metodama obuke na poslu i van posla. Direktori kadrovskih službi vode evidenciju o tome kako pojedini zaposleni izvršavaju svoje radne zadatke, savetuju ih kako da poboljšaju svoje rezultate rada i obaveštavaju ih o mogućnostima za napredovanje. Strunjaci za obuku Zaposleni u nansijskim institucijama obično prolaze kroz programe obuke koji se prilično razlikuju po trajanju i sadržini u zavisnosti od vrste, veličine i stepena razvijenosti samih nansijskih institucija. Programi obuke obično traju i do 18 meseci, s tim da i nadalje postoje programi kontinuiranog obrazovanja i obuke za usvajanje najnovijih saznanja i procedura iz oblasti pružanja nansijskih usluga. Programi podrazumevaju obilazak različitih odeljenja i održavanje klasične nastave. Većina programa obuke ohrabruje polaznike da se dodatno angažuju u procesu obučavanja u oblasti kompjutera, računovodstva, nansijke analize i MBA programa, kao i stranih jezika zbog sve prisutnijeg međunarodnog faktora na polju pružanja nansijskih usluga. Može se zaključiti da oblast usluga bankarstva i drugih nansijskih institucija nudi širok spektar mogućnosti za profesionalnu karijeru onima koji već poseduju neophodno obrazovanje, znanje i koji su prošli kroz program obuke. Intenzivne promene u ponudi nansijskih usluga, tehnologiji i regulativi u oblasti nansijskog poslovanja nude perspektivnu, uzbudljivu i izazovnu karijeru. Ipak danas nije lako pronaći dobar posao u ovoj oblasti, usled procesa udruživanja nansijskih institucija i međusobnog preklapanja poslova. Mnoge manje nansijske institucije nestaju sa pojavom veli-


kih nansijskih kompanija, što za posledicu može imati i smanjenje broja zaposlenih, ali u tranzicionim zemljama će još izvesno vreme biti prostora za neto rast broja zaposlenih u nansijskim institucijama, kako zbog širenja poslovnih mreža banaka, osiguranja i drugih klasičnih nansijskih institucija, tako i zbog pojave savim novih nansijskih usluga odnosno savremenih nansijskih institucija. Ukoliko je za vas ovakva karijera interesantna, onda svu svoju pažnju i interesovanje fokusirajte na dalje izučavanje oblasti bankarstva i nansijskih institucija, njihovog istorijata, usluga i problema. Takođe je važno da se upoznate sa zaposlenima u postojećim bankama i drugim nansijskim institucijama, kako bi ste više saznali o svakodnevnim poslovima i okruženju u okviru nansijskih kompanija. To će vam pomoći da pored teoretske obuke dobijete i nove vizije koje će vam pomoći da budete sigurni da li su profesionalno bankarstvo i druge nansijske usluge zaista dobar izbor za vas.

11.3. UPRAVLJANJE KARIJEROM 11.3.1. PLANIRANJE BUDUĆNOSTI Poslovni uspeh nikada nije lako postići. Nije dovoljno biti samo uspešan menadžer, već se mora biti dobar i na svom poslu i u svojoj karijeri. Može se biti odličan prodavac nansijskih usluga, može se dobro nansijski obezbediti, ali ako se pretenduje na više pozicije onda se mora početi sa „prodajom“ sebe. Svi u nansijskoj instituciji moraju znati da određena osoba poseduje znanja, moć prosuđivanja i iskustvo koja zavređuju napredovanje do najviših pozicija. Zato je potrebno da osoba koja želi da upravlja svojom karijerom počne sa planiranjem budućnosti. Prvo treba da upozna svoje ambicije, svoje dobre i svoje slabe strane. Zatim treba da razmotri svoj lični sistem vrednosti i zahteve i donese odluku da li želi visoko mesto? Ako voli dužnosti, traži izazove i interesuje se za postizanje samo najboljih rezultata onda je to verovatno prava ličnost za najviše položaje. Ako o tome razmišlja samo kada se ukaže prilika onda verovatno nije prava ličnost za najviša mesta u nansijskoj instituciji. Planiranje karijere treba započeti rano u svojoj menadžerskoj karijeri. Pet do deset godina je razuman rok za razmišljanje. Ne treba reklamirati svoju želju za vlašću, jer mladog rukovodioca željnog vlasti niko ne voli. S druge strane treba se držati sebe, ne verovati previše drugima, pažljivo postupati sa svojim ugledom i proučavati politiku svoje nansijske institucije.

332 ● Zoran Jović Naporan rad za napredak svoje kompanije i karijere, zahteva i podršku porodice. Ona mora da učestvuje u otvarivanju želje za napredovanjem u karijeri svog člana, da pristane na produženo radno vreme, poremećeni privatni život i jedan društveni život koji se vrti oko posla. Ko nije spreman da plati tu visoku cenu i želi da svoju porodicu poštedi plaćanja iste, ne treba da cilja suviše visoko. Ipak, ukoliko nekoga moć ipak privlači, a takođe mu je i način života vrlo važan, mudar kompromis bi mogao pronaći prelaskom u jednu manju i manje složenu nansijsku instituciju. Ko je zadovoljan sa nešto nižim položajem, treba da izabere onaj koji će najbolje odgovarati njegovim pozitivnim osobinama i da počne pažljivo da planira kako da dođe do njega. Nadareni direktori su potrebni nansijskim institucijama skoro isto koliko i vođe. Za ostvarenje ambicije potrebno je da se napravi plan za karijeru i vrlo rano počne sa ucrtavanjem svog pravca. Meteorski usponi na vrh su prava retkost. Uspeh na ovom polju pre ima veze sa planiranjem, napornim radom, posvećenošću, upornošću i svakako sa doživljavanjem nekoliko usputnih neuspeha. Kada se već jednom zacrta put ka uspehu, karijera se pretvara u projekat koji treba uspešno dovesti do kraja. Sledeća lista detalja može biti od koristi na tom putu:106 • Potrudite se da vas sa odobravanjem gleda svako koga sretnete. • Potrudite se da budete dobro obavešteni – dosta čitajte i diskutujte sa stručnjacima. • Stvarajte prijateljske veze u odeljenju za odnose sa javnošću i izdejstvujte da vas koriste kao predstavnika za štampu. • Postanite član važnih strukovnih, industrijskih ili trgovačkih tela. • Posmatrajte svoje članstvo u klubovima sa strateškog plana; idite uvek „naviše“, a ne naniže. • Pružajte podršku društvenoj funkciji kompanije, ali ne preterujte. • Upoznajte osobu čije mesto želite. • Pustite glasine da biste dobili povratnu informaciju o sopstvenom ugledu. • Potrudite se da za vas saznaju izvan vašeg odeljenja ili rme tako što ćete držati prigodne govore, baviti se poslovima zajednice, ići na posebne zadatke ili raditi nešto drugo što odgovara vašem temperamentu. 106 Young Arthur, Priručnik za menadžere, IQ MEDIA&HAT, Beograd, 1992, str.196.


• Zainteresujte se za nansije vaše kompanije – cenu deonica, za deoničare i berzanske agente.

11.3.2. STVARANJE PRAVOG IMIDŽA Kada promena na vrhu uprave nansijske institucije postane neminovna, potencijalni naslednik obično već čeka spreman. Taj kandidat ne samo da je sledio dobro prostudiran plan da bi došao na vrh, već je isto tako radio na svom imidžu i „pravom imidžu“ posla, nansijske institucije i branše. To obično znači da je ta osoba ispunjavala svoj deo nagodbe sa poslodavcem, da je ostvarila uspešne projekte, da temeljno poznaje situaciju u branši i poslove svoje nansijske institucije, da poseduje sposobnost rukovođenja ljudima, da je zadobila poštovanje klijenata i kolega u branši. Sve to samo po sebi nije dovoljno da se dobije mesto u vrhu nansijske institucije. Potrebno je posedovati i jednu posebnu osobinu „harizmu“ ili ono nešto što podsticajno deluje na druge ljude da slede određenu osobu. Sasvim kvalikovan i iskusan kandidat može slabo da prođe pored nekoga ko možda tehnički gledano manje odgovara, ali ima bolje poslovne veze, izgled, stil i poverenje koje inspiriše i sasvim je u skladu sa duhom nansijske institucije. Najviša rukovodeća mesta se mogu razlikovati od nansijske institucije do nansijske institucije, ali im je zajednička upotreba vlasti nad organizacijom, održavanje veza između nansijske institucije i važnih spoljnih institucija i to što predstavljaju svojevrsni barometar poslovne reputacije svoje nansijske institucije. Osnovna funkcija takvog posla jeste održavanje veza, našta sjajna reputacija i imidž najviše utiču i donose nansijskoj instituciji najviše poslovnih prednosti. Vrhunski biznismeni, kao i zabavljači i političari predstavljaju „javno dobro“. To sobom nosi izvesne opasnosti, ali ima i svojih prednosti. Uverljive, pouzdane izjave od strane uglednog rukovodioca mogu da inspirišu veru, podršku, pa i sklonost ka određenoj nansijskoj instituciji, njenim uslugama i time povoljno deluju na prestiž u odnosu na konkurenciju, poslovanje i kotaciju akcija nansijske institucije na berzi. Temelje projektovanog imidža treba položiti što je ranije moguće. Treba analizirati poreklo, kulturu i korene svoje nansijske institucije i branše, a takođe saznati čemu bi ljudi na vlasti lako pružili podršku. Potrebno je projektovati vrednosti koje odgovaraju dotičnoj nansijskoj branši i dati im bezrezervnu podršku. Korisno je razvijati prijateljstva sa ljudima iz medija, ali ne treba biti oruđe u njihovim rukama. Potrebno je unapređi-

334 ● Zoran Jović vati svoje stavove i biti spreman da se brane pred izazovima po pitanjima i stvarima koje su od velikog interesa za nansijsku instituciju. Treba stvarati jaku ekipu čija će se znanja međusobno dopunjavati i davati joj izazovne zadatke koji su ključni za uspeh nansijske institucije, a zatim postignutim rezultatima dati dosta publiciteta. Potrebno je pojavljivati se na radiju, televiziji i na drugim javnim nastupima, ali uvek uz brižljivu pripremu, a i traženje stručne pomoći i saveta kod prezentacija pred velikim brojem ljudi i medijima može biti od velike koristi. Takođe je korisno održavanje kontakta sa informisanim i uticajnim ljudima iz branše i sličnih nansijskih institucija. Potrebno je biti jednako dobar slušalac i govornik, ali se za postizanje velikog uspeha savetuje da se dvaput više sluša nego što se govori. Uvek treba podržavati napore svojih mlađih kolega, čime se privlače najbolji među njima i dobija njihova odanost. Nikada javno ne treba omalovažavati svoje takmace za visoki položaj.

11.3.3. PROMENA POSLA Promena posla je važan događaj u toku svake karijere, a izbor trenutka promene je odlučujući za poteze koje treba učiniti sledeći zacrtani plan razvoja karijere. Prošla su vremena kada se cenilo to što bi neko ceo radni vek proveo u jednoj rmi. Danas se to, manje ili više, smatra i nedostatkom. Međutim, nijedan put ka vrhu nije potpuno siguran. Bez obzira koliko se brižljivo planira da se postane uspešan rukovodilac, mogu se desiti nepredviđene okolnosti koje onemogućavaju da se uspe u tom nastojanju. Može se, na primer, desiti da nansijsku instituciju preuzme neka druga grupacija, tako da se put do vrha u novoj kompaniji može učiniti suviše dug. Sa druge strane, može se desiti da baš taj čin dramatično poveća mogućnosti za postizanje još viših ciljeva. Put do vrha u mnogim nansijskim institucijama obično zahteva da se provede izvesno vreme u drugim branšama, ili čak i u drugim zemljama, radi sticanja širokog iskustva koje se smatra potrebnim za jednog vrhunskog rukovodioca. Trenutak kada treba promeniti posao zavisi od okolnosti koje tu promenu mogu usloviti. Postoji više okolnosti koje su bitne za takvu odluku kao npr.: ako se u nansijskoj instituciji postigne plafon suviše rano i ako predstoji duži period čekanja do sledećeg unapređenja; ako je neki nedavni poslovni uspeh podigao ličnu „tržišnu cenu“; ako postoji lični osećaj da se na mestu na kome se nalazi ne dobija ono priznanje koje se zaslužuje; ako nansijska institucija u kojoj se radi zaostaje za


konkurencijom, a ne može se ubediti da reaguje; ako reorganizacija ili neka promena obezvređuje lični plan karijere; ako okruženje gde se radi postane preusko za dalji razvoj. Sa odlukom ne treba suviše oklevati. Bolje je rizikovati i učiniti promenu ranije nego što bi se inače htelo, nego sa takvom odlukom zakasniti. Danas, u strategiji upravljanja karijerom ne treba potceniti ni „lovce na glave“ (head hunters). Oni pružaju zainteresovanim nansijskim institucijama konsultantske usluge za angažovanje rukovodilaca i specijalizovani su za pronalaženje i predlaganje kvalikovanih kandidata za važne izvršne, upravne i stručno-tehničke poslove. Njih plaćaju rme koje traže stručnjake, a cene su visoke i u razvijenim zemljama se obično kreću oko 30% od godišnje plate za takvo mesto. I na našim prostorima, u tranzitornim zemljama, njihovo prisustvo je sve veće, a njihove usluge će sve češće koristiti i nansijske institucije. Za proces upravljanja ličnom karijerom, kontakt sa njima može doneti određene benete. Oni mogu biti sredstvo pomoću koga se može skloniti iz kompanije koja više, sa ličnog aspekta, nije interesantna. Oni mogu dati alternativnu strategiju koja može brže dovesti do ostvarenja cilja kome se teži. Poslovi koje oni nude mogu biti važni za sticanje širokog iskustva u branši. Oni mogu biti i izvor kontakata koji su korisni za uspešnost karijere. Iskustva pokazuju da se pri promeni posla treba držati nekih osnovnih postulata kao npr. da plata treba da pokazuje postojan rast; da ne treba raditi za trećerazredne šefove; da se moraju znati odgovori na pitanja:“Zašto se želi taj posao?“ i „Gde vidite sebe nakon trogodišnjeg rada?“; da se treba saznati što više o novoj kompaniji i dobro pripremiti za intervju. Na kraju i dobro sastavljena biograja može uvećati šanse za promenu posla više nego što se može i pretpostaviti.

11.3.4. OSVAJANJE VRHA Putovanje stazama upravljačke vlasti može biti krajnje komplikovano. Preovlađujuće poslovno ponašanje se razlikuje kod svakog organizacionog nivoa, pa je potrebno istovremeno i uklopiti se i biti van njega. Ne treba se ponašati kao predsednik kada se dobije na upravu svoje prvo veće odeljenje ili se postane niži direktor. Pored „prodavanja sebe“ i stvaranja pravog imidža, postoje i objektivna pravila za sticanje vlasti u nansijskoj organizaciji, kojih se treba pridržavati. Ta pravila govore da uvek treba raditi za „pobednike“. Treba biti lojalan, ali se ne libiti od promene posla ako preterana lojalnost šteti karijeri.

336 ● Zoran Jović Treba prilagoditi interese kompanije sa potrebama pojedinca i biti spreman na donošenje čvrstih, iako nepopularnih odluka. Ako neko trpi zbog takvih odluka, potrebno je saopštiti mu razloge njihovog donošenja. U oblastima u kojima se profesionalno slabo stoji, treba angažovati najbolje ljude da te nedostatke pokriju. Takođe se treba skoncentrisati na korišćenje svog talenta u korist nansijske institucije u kojoj se radi. Pored toga, poželjno je upoznati jake i slabe strane drugih menadžera na vrhu. Mora se poznavati kultura i organizaciona politika nansijske institucije u kojoj se radi, jer se sa svakom stepenicom kretanja naviše treba suočavati sa barijerom prihvatanja i konkurencijom drugih koji imaju slične ambicije. Treba da se oseti trenutak u rmi kada započinje proces osavremenjavanja uprave sa ciljem da se identikuju talentovani menadžeri i da im se omogući sticanje iskustva koja su potrebna za karijeru na višim nivoima uprave. Sigurna oruđa na putu osvajanja vrha su adekvatna kvalikacija, denisan cilj, realan i precizan plan za njegovo ostvarenje, žarka želja za njegovim postizanjem, harmonična saradnja sa grupom pravih ljudi i navika postizanja dobrih rezultata, koji moraju stajati kao realno pokriće pređenog puta.

11.3.5. OPSTANAK NA VRHU Na putu uspona na lestvici karijere uvek se postavlja jedno pitanje kako ostati na vrhu. Put u prvom delu karijere obično biva prilično stabilan, ali postaje sve nesigurniji kako se približava vrhu. Dugo ostajanje na jednom rukovodećem položaju se ubrzo može pokazati kao nepreporučljivo iz više razloga. Moguće je da zacrtana vizija i ambicija prevazilaze mogućnosti tog mesta. Moguće je da na tom mestu dolazi do stagniranja zbog nedostatka izazova, ili pak to mesto mora da se ustupi menadžerima koji su u usponu. Ipak, viša rukovodeća mesta se teže napuštaju od nižih rukovodećih mesta. Postoji više razloga za to, a to su obično: emocionalna vezanost viših rukovodilaca za nansijsku instituciju koja čini takvu odluku u psihološkom smislu teškom; zatim viša menadžerska struktura obično ima i značajne nansijske uloge u nansijskoj instituciji, te čini takav potez nepodesnim; zato što odlazak jednog ključnog višeg menadžera može negativno da se odrazi na poverenje klijenata i akcionara u nansijsku instituciju. Sve to može znatno usporavati nečiji put ka vrhu i ako se dođe u dilemu kada se niti želi otići, niti biti stalno nezadovoljan, onda postoji nekoliko mogućih alternativa: postati menadžer u drugoj


nansijskoj instituciji, ali bez izvršne funkcije; slediti neki svoj interes druge vrste i promeniti delatnost; osnovati sopstvenu kompaniju. Sposobnost da se nađu druga rešenja za svoj menadžerski dar je obeležje uspešnog profesionalca. Ono što proistekne iz toga može da prevaziđe neispunjenu ambiciju u predhodnoj rmi i kompletira ličnost preko novih ljudi, problema i odnosa. Ponekad, to čak može posredno da učini izglednijim pokušaj da se dostigne viši položaj u prvobitnoj rmi. Ako se posle svih napora uspe u nastojanju da se dosegne vrh karijere na čelu neke nansijske institucije, onda treba raditi na određenim načelima koja mogu učiniti opstanak na vrhu izglednijim. Potrebno je obezbediti široku unutrašnju i spoljnu podršku svojoj koncepciji vođenja nansijske institucije i biti sposoban da se iskoriste mediji za prenošenje svoje koncepcije. Treba obezbediti spoljne izvore informacija koje se odnose na konkurentske nansijske institucije i lične protivnike, a istovremeno obezbediti podršku moćnih ličnosti protiv potencijalnih protivnika. Treba angažovati najbolje stručnjake koji mogu rešavati probleme i iz čijih stručnih mišljenja se može crpeti podrška. Treba biti kreator promena i uvek osvajati nova područja aktivnosti koja se delegiraju na ekipu talentovanih stručnjaka. Na kraju, treba uvek imati rezervni put za slučaj nemogućnosti daljeg opstanka na vrhu nansijske institucije.

11.3.6. LISTA ZA POSTIZANJE BRILJANTNE KARIJERE Treba još jednom naglasiti da je za proces upravljanja karijerom potrebno dobro poznavati svoje sposobnosti, slabosti, ambicije, vrednosti, a potom napraviti solidan plan karijere kojim će morati dobro da se upravlja. Nije dovoljno samo isticati se na poslu i imati mudar plan za karijeru. Potrebno je biti siguran da vaša ličnost i javni imidž odgovaraju nansijskoj instituciji u kojoj želite da uspete. Briljantna karijera se retko ostvaruje glatko i pravolinijski i obično podrazumeva po neki usputni poraz ili prebacivanje iz jedne u drugu menadžersku branšu. Promena posla je često nezaobilazan put ka uspehu, ali put kojim se stiče iskustvo i eksibilnost za upravljanje poslovnom moći. Približavajući se vrhu, sve teže izgleda doći do njega. To je momenat kada je najviše potrebno iskustvo u organizacionoj politici svoje rme i poznavanje kulture određene branše. Ostati na vrhu nansijske institucije znači stalno napredovanje i izbegavanje stagnacije. Dodatne aktivnosti u raznim oblastima kao što su politika, sport,

338 ● Zoran Jović privatno preduzetništvo i sl. pre mogu umanjiti opasnost po sve ono što se postiglo u karijeri, nego ako se veže emotivno ili nansijski za postignutu poziciju vlasti. Na kraju razmatranja problematike upravljanja karijerom daće se lista za postizanje briljantne karijera koja ukratko sažima prethodno razmatrane postulate:107 Kako upravljati svojim poslom i svojom karijerom: - Budite realni u svojim ambicijama, dobrim i slabim stranama. - Izbegavajte preteranu ambicioznost. - Ponite da planirate rano u svojoj karijeri menadžera. - Budite sebi najbolji savetnik; uvajte se verovanja u druge ukoliko niste sigurni u svoje poverenje u njih; budite oprezni kada je u pitanju vaša karijera; prouite politiku vaše organizacije. - Pomno pratite rezultate koje postiže vaša kompanija, pratite cene deonica, saznajte ko su glavni deoniari, upoznajte berzanske agente vaše kompanije. - Pustite glas koji e vam doneti povratnu informaciju u vezi sa vašim ugledom. - Budite blizu osobe iji posao ste poželeli – ona e obino imati uticaja na to ko e je naslediti. - Ukljuite se u relevantna strukovna, industrijska ili trgovinska tela i aktivirajte se ako vam to godi i smatrate to korisnim. Stvaranje pravog imidža: - Formirajte jaku ekipu koja e nadopuniti vaša znanja i dajte joj zadatke koji su kljuni za uspeh kompanije. Pazite da rezultati koji uslede dobiju u javnosti prostor koji zaslužuju. - Podržite napore mlaih menadžera-tako ete pomoi njihovim karijerama a sebi pribaviti snažnu lojalnost. - Nikada javno ne optužujte svoje takmace u trci za visoki položaj. - Obezbedite da vaše vrednosti odgovaraju vašoj branši i dajte im snažnu podršku. - Odluite i budite spremni da branite svoj stav o znaajnim pitanjima i stvarima od važnosti za vašu kompaniju. - Razvijajte prijateljstva sa ljudima iz medija, ali ne dozvolite da postanete njihov pion. - Ako vam to leži tražite da se pojavite na televiziji, radiju i na javnim nastupima, ali se brižljivo pripremite. Potražite savet za pre107 Ibidem, str.206.


zentacije pred širokim auditorijumom i medijima. Promena posla: - Nikada ne odlažite odluke za dugo; bolje je rizikovati da do promene doe ranije nego što biste vi to voleli ili se može desiti da budete ublokirani. - Promenite posao ako ste prerano dostigli plafon; ako je nedavni uspeh podigao vašu „cenu na tržištu“; ako se vaš talenat ne uvažava; ako je promena obezvredila plan za vašu karijeru ili je uinila da se otvore novi obzori. - Redovno ažurirajte dobro napisanu biograju. - Razmislite da iskusite druge kompanije ili zemlje.Ovo vam esto može omoguiti da steknete šira znanja koja se smatraju potrebnim kod jednog rukovodioca na vrhu. - Nikad ne potcenjujte mesto „lovaca na glave“ u vašoj strategiji. Hod ka vrhu: - Uvek radite za pobednika. Regrutujte najbolje ljude da „pokrijete“ svoje nedostatke. - Pokažite lojalnost, ali ne po cenu ugrožavanja vaše karijere. - Upoznajte „organizacionu politiku“. - Budite pripravni na donošenje vrstih, iako nepopularnih, odluka. - Uravnotežite dobrobit kompanije sa svojim linim stremljenjima. - Ustanovite vrednosti svakog nivoa u organizaciji i podesite svoje ciljeve prema njima. Ostati na vrhu: - Pripremite svoje lojalne pristalice da vam pomognu da dobijete „politike“ bitke. - Obezbedite široku podršku za svoju koncepciju. - Koristite medije da prenesete svoju poruku. - Tražite nove izazove, na primer, u politici ili društveno korisnom radu, preuzimanju direktorskog mesta ali bez izvršne funkcije ili formiranju sopstvenog privatnog preduzea. - Izbegavajte „projekte mezimce“, koncentrišite se na glavna pitanja vašeg biznisa.


12. POSLOVNI BONTON

108

Bonton je reč francuskog porekla koja je internacionalno prihvaćena i podrazumeva no ponašanje, lep način izražavanja, kao i otmeno držanje dobro vaspitanih i obrazovanih ljudi. Menadžment teorija i praksa preporučuju poslovnim ljudima poznavanje i korišćenje osnovnih pravila bontona. Postoji niz pravila lepog ponašanja koja doprinose: - uspostavljanju dobrih meuljudskih odnosa u kolektivu; - osvajanju dobre pozicije u odnosu na konkurente i partnere, a da se pri tome oni ne oseaju kao gubitnici; - lepom i poslovnom izgledu; - izbegavanju sukoba i kriznih situacija; - zadobijanju poverenja kolega, rukovodilaca i poslovnih partnera; - primerenom ponašanju u liftu, hodniku, na radnom mestu, na sastancima i poslovnim rukovima; - pravilnoj komunikaciji telefonom, elektronskom poštom i sl.; i - primerenom ponašanju kod predstavljanja, pozdravljanja i oslovljavanja. Vreme utrošeno na sticanje dobrih manira svakako je pametna investicija. Ovladavanje poslovnom etikecijom stvara samopouzdanje i daje prednost nad onima koji se ponašaju nesmotreno. Poslovno ponašanje Šta poslovni čovek nikada ne radi: - ne koristi nepristojne i pogrdne reči; - ne upušta se u prepirke i svađe; 108 Prema: Vukičević dr Milan, Menadžment, Prometej, Novi Sad, 2007, str.251.


ne dozvoljava da ga poslovni saradnik ili bilo ko dugi isprovocira; ne povisuje ton u telefonskom ili direktnom razgovoru; ne gestikulira previše, ne govori i ne smeje se preglasno; ne ogovara saradnike, direktore ili prijatelje; ne doručkuje za radnim stolom i sl.

Poslovni čovek je uvek: - uredan, uredno odeven, očešljan; - zički svež i odmoran; - vedar i radno raspoložen (porodični problemi ne smeju da ga pritiskaju dok je na poslu); - komunikativan na sebi svojstven način; - poslovan, kreativan, operativan i dostojanstven. Odea i izgled Svi ljudi reaguju, makar i podsvesno, na izgled ljudi sa kojima kontaktiraju. Preporučuje se da, iako možda volite da eksperimentišete u odevanju, ostavite to za vreme kada ne radite. Postoje pravila koja se odnose na sve elemente garderobe poslovnog sveta, bez obzira na to da li se radi o odeći, obući ili ukrasnim predmetima: sklad boja, jednostavnost, neupadljivost, odmerenost, umerenost. Standardi ženske poslovne doteranosti Ako je žena loše obučena primetićete odeću, ali ako je žena besprekorno obučena – primetićete ženu. - Dužina suknje treba da bude umerena. Bez obzira na to da li se nose kratke ili veoma kratke suknje, najmanje će biti iznenađenja ako je dužina suknje na radnom mestu najviše 5 cm iznad kolena ili duža. - Obuća na radnom mestu treba da bude čista, udobna i elegantna. Preporučuju se potpetice srednje visine ili niske, zimi zatvorena cipela, a leti laka obuća sa zatvorenim prstima. - Na radnom mestu nije dozvoljeno nositi farmerke i uopšte džins, helanke, vunene i dezenirane čarape i odeću dubokog izreza spreda i pozadi. - Nakit treba koristiti sa merom. Preterano prstenje i narukvice, lančići i minđuše odaju neukus i ne uklapaju se u poslovni ambijent.


-

-

Šminka se preporučuje sa određenom dozom mere, uz izbegavanje izrazito jakih i tamnih tonova i previše jakih i dugih linija oko očiju. Preporučuju se blagi parfemi.

Standardi muške poslovne doteranosti Koncept odevanja muškaraca podrazumeva nošenje odela i kravate u svakoj poslovnoj prilici. - Preporučuju se poslovna odela, kao i kombinacija sakoa i pantalona mirnih boja. - U periodima visokih temperatura na radnom mestu je dozvoljeno nošenje košulja kratkih rukava. Sako je pri ruci i treba ga obući pre nego što gost uđe u kancelariju. Košulja mora biti uredno zakopčana. - Poželjne su tamnije boje obuće i čarapa. U letnjim mesecima su dozvoljeni svetlija obuća i čarape. Čarape moraju biti po boji i stilu u skladu sa pantalonama i cipelama, moraju pokrivati deo noge između cipela i pantalona. - Kosa kod muškarca treba uvek da bude čista i uredno podšišana. Nije poželjna ekstravagantna frizura. - Lice treba da je negovano i sveže izbrijano. Dozvoljeno je negovanje brade i brkova. Osnovni poslovni maniri u kontaktu sa ljudima -

-

Svoje ponašanje treba prilagoditi osobi ili osobama s kojima razgovarate. Morate biti opušteni, smireni, pripremljeni i tačno znati šta mislite. Budite ljubazan, dobar slušalac, pokažite puno razumevanja za nastali problem, kao i spremnost da se on reši na zadovoljavajući način. Nastojte da zadobijete poverenje sagovornika. Radite tako da se svaki sagovornik oseća posebnim, jedinim i važnim i to činite iskreno. Nikad ne obećavajte ništa što ne možete da ispunite. Reklamacije rešavajte profesionalno i ekasno. Nakon obavljenog posla nastavite da se družite sa poslovnim saradnikom i tako mu dajte do znanja da ste zadovoljni saradnjom i da je uvek dobrodošao.


Sačuvajte prisustvo duha bez obzira na eventualnu provokaciju. Vaši komentari treba da budu sažeti, da ne budu povod za raspravu, da pruže mogućnost vašem sagovorniku da na njih odgovori.

Pozdravljanje Pozdrav je prvi korak u ophođenju s ljudima (direktno ili telefonom). On je često prvi izraz simpatije prema osobi s kojom kontaktiramo i treba da bude srdačan, a ne odbojan i mrzovoljan. Treba istaći: - pozdravljanje je obavezno prilikom svakog kontakta telefonom ili ličnog susreta sa kolegama ili poslovnim partnerima; - rukovanje – blagi stisak ruke uz osmeh i pogled pravo u oči; - mlađi prvi pozdravlja starijeg; - osobe niže po poslovnom položaju prve pozdravljaju osobe starije po rangu; - onaj ko dolazi u novu sredinu pozdravlja prisutne; - nemojte sedati dok vam domaćin to ne ponudi. Predstavljanje U svakom kontaktu sa nepoznatom osobom obavezno je predstavljanje. Pravila predstavljanja nalažu da: - prilikom upoznavanja muškarci ustanu i ne drže ruke u džepovima; - prilikom predstavljanja poželjno je navesti funkciju ili titulu osobe; - dužnost vašeg domaćina jeste da vam predstavi svoje kolege koji su prisutni; - osobu sa nižom poslovnom funkcijom treba predstaviti osobi sa višim rangom. Oslovljavanje U našem poslovnom oslovljavanju uvek je obavezno sagovornika oslovljavati sa „gospodine“, „gospođo“,“gospođice“ i „vi“. Poželjno je da se i kolege oslovljavaju sa „vi“, čime se obezbeđuje lična diskrecija. Prilikom oslovljavanja stranih poslovnih partnera treba voditi računa o poslovnim pravilima zemlje iz koje gost dolazi. Davanje vizitkarte


Obavezno ponudite svoju vizitkartu partneru s kojim se prvi put sastajete. Treba dobro razmisliti da li ćete karticu dati na početku ili na kraju sastanka. Najbolje je da davanje vizitkarte ostavite za kraj sastanka, osim ako vaš domaćin započne sastanak davanjem vizitkarte ili ako želite da pružite dokaz o svom identitetu i službenom položaju. Mlađa osoba, odnosno osoba nižeg ranga, prva daje svoju podsetnicu starijoj osobi, odnosno osobi višeg ranga. Odnos sa kolegama na poslu Poslovni odnos sa kolegama na poslu mora biti zasnovan na poslovnoprijateljskom odnosu. Da bi se ovaj odnos razvijao na obostrano zadovoljstvo potrebno je da: - budete ljubazni prema svojim kolegama, bez obzira na njihovo mesto u kompaniji ili na titulu koju imaju; - poštujte svoje kolege i njihove stavove čak i ako se vaše mišljenje razlikuje od njihovog; - ukoliko nastane kon ikt kao sukob različitih motiva i interesa treba ga prevazići: zajedničkim rešavanjem jasno formulisanog problema, međusobnim poštovanjem, slušanjem bez prekidanja i dr.; - nemojte sebi dozvoliti da se upuštate u kritikovanje kolege ili širenje kancelarijskih intriga. Kad treba, branite svog kolegu kad ga kritikuju, jer ogovaranje može da šteti moralu, radnim navikama i da utiče na produktivnost; - obratite pažnju na ono što je za njih bitno; interesujte se za njihovu porodicu i čestitajte im ako su unapređeni i ako su primili neku nagradu; ne zaboravite komplimente: „danas lepo izgledate, imate lepu frizuru, kravatu...“; - najljubaznije zahvalite na komplimentu i pokažite da vam on prija. Kontakt sa rukovodiocem -

Poslovni kontakt zaposlenog sa rukovodiocem mora biti zasnovan na uzajamnom poštovanju i razumevanju. Ne zaboravite da vaš rukovodilac ima odgovornost u okviru hijerarhije kompanije koju morate poštovati.


-

-

Oslovljavajte rukovodioce sa „gospodine“, „gospođo“, „gospođice“, čak i ako ih lično poznajete. Nemojte nikada ponuditi da nekome nešto učinite, pozivajući se na vaše prijateljstvo sa rukovodiocem. Ne treba sa predpostavljenim razgovarati u prolazu, svoja eventualna neslaganja sa predpostavljenim treba izložiti putem činjenica koje to potvrđuju. Vaše buduće napredovanje delom će zavisiti i od toga kakva je vaša komunikacija sa rukovodiocem. Budite korektni, nemojte ga dovoditi u nezgodnu situaciju, i uvek podržite njegove odluke, čak i ako se sa njima ne slažete. Ako imate primedbe koje se tiču vašeg rukovodioca, u poverenju se obratite njemu na način koji će biti razumljiv. Nikada nemojte sebi dozvoliti da se upuštate u kritikovanje svog rukovodioca. Branite svog rukovodioca kada ga kritikuju. Ako se ne slažete sa načinom na koji vaš rukovodilac radi, o tome možete razgovarati sa nekim na višem položaju samo pošto ste o tome obavestili vašeg rukovodioca. Rukovođenje je proces u kome jedna osoba utiče na misli i ponašanje drugih, čime se obezbeđuje pokretanje procesa rada i uklađivanje mnogobrojnih operacija.

Poslovni kontakt sa korisnicima usluga organizacije -

Sa strankom se vodi planski usmeren razgovor sa određenim ciljem. Razgovor se vodi uvek u ime organizacije, a ne u lično ime. U kontaktiranju nikada ne treba da budete isključivi. Moramo uvek da budemo spremni da saslušamo predloge stranke. Ne smemo davati obećanja, rokove i slično koje ne možemo ispuniti. Ako procenimo da nas stranka obmanjuje, ne smemo joj to pokazati nego ćemo zamoliti da ponovo razmotrimo slučaj. Sukob sa strankom treba izbegavati, jer u protivnom to znači da nismo ovladali tehnikom komunikacije. Kontakt sa novim korisnikom mora da bude nešto duži, jer ćemo odgovoriti na mnoga pitanja pošto je korisnik uglavnom neobavešten.


-

Prvi kontakt prekidamo, ne onda kada nam se čini da nema više šta da se kaže, već kada je novoj stranki sve jasno. Svaki sukob treba eliminisati na miran način. Na rastanku ćemo uvek izraziti želju da se ponovo vidimo.

Najsnažniji utisak poslovnosti ostvarićete pripremom pre razgovora. - Saznajte što više podataka o stranki, njenim stavovima i interesima. - Obucite se prikladno. - Na sastanak treba da stignete na vreme. - Morate da znate o čemu hoćete da razgovarate i šta želite da postignete. - Budite spremni da brzo pređete na predmet razgovora. - Poželjno je da stranki pokažete brošuru sa svim vrstama usluga, ličnu kartu kompanije ili godišnji izveštaj. - Zabeležite dogovore da ne bi došlo do nesporazuma. - Ukoliko dođe do kon ikta, pažljivo razmislite o svojim odgovorima. Ukoliko stranka počne da viče ili psuje, bitno je da ostanete smireni i oprezni, nikako ne ulazite u duel povišenih tonova; u takvim situacijama najbolje je otići brzo i uljudno, npr.: „Žao mi je što se zbog toga toliko uzbuđujete. Predlažem da se ponovo vidimo za nekoliko dana, a do tada ćemo oboje imati dovoljno vremena da razmislimo o ovom razgovoru“. - Dobro je da završite razgovor uspešnim rezimeom, npr.: „Dobro, gospodine. Ja ću od vas dobiti te podatke do petka, a vi ćete imati našu ponudu do ponedeljka po podne“. Telefonska komunikacija Znati telefonirati je umeće. Telefon se koristi za ugovaranje satanaka i davanje informacija, a ne za pregovore o poslovima. Telefonski razgovori moraju uvek biti kratki, jasni i precizni. Prvi, i često poslednji utisak koji neko stiče o vama i vašem preduzeću, je onaj preko telefona. Da biste uspešno obavili telefonski razgovor, potrebno je da se za njega pripremite. Svrha dobre pripreme jeste da poziv bude što ekasniji i kraći, poštujte vreme onoga koga zovete. Pre nego što podignete slušalicu, postavite sebi sledeća pitanja: - Da li sam tačno denisao upit?


Da li su mi osnovne informacije pri ruci? Da li je osoba najbolji izbor za razgovor? Da li zaista o tome da razgovaram telefonom?

Da biste dobro zvučali tokom telefonskog razgovora: - dok razgovarate, sedite pravo, smešite se; - nemojte ispoljavati dosadu ili nervozu; - nemojte zvučati kao da ste pod pritiskom; - nemojte jesti niti pušiti dok držite slušalicu, - ako hoćete da budete ubedljivi ustanite; - tokom razgovora dobro je sagovornika oslovljavati po prezimenu; - ne izlažite informacije prebrzo; - ne prekidajte sagovornika u izlaganju; - ne zaboravite ljubaznost, jasnost, kratkoću; - nemojte vikati, glas treba da održava autoritet, toplinu i da uliva poverenje; - govorite jasno, glasno i čisto. Tok telefonskog razgovora Ukoliko poziv potiče od vas, to vam omogućava da razgovor usmerite na samom početku. Razgovor počnite sa: „Dobar dan, gospodine/gospođo (ako razgovarate sa nepoznatom osobom), pored telefona je (puno ime i pretime) iz rme...“; ako razgovarate sa nekim s kim ste duže ili kraće vreme bili u kontaktu, treba posle pozdrava razmeniti nekoliko uobičajenih rečenica (o vremenu, porodici i slično, ali ne o politici), a tek onda preći na razgovor. Ovo se odnosi na eksterne i interne komunikacije. Od sagovornika pokušajte da saznate tačno šta želi, postavljajte otvorena pitanja koja počinju upitnim rečenicama (ko, šta, kako, zašto, gde i kako...). Činite to sa mirom i ne budite agresivni. Svaku poruku precizno zabeležite i ponovite sagovorniku. Ubeležite datum i vreme poziva, prezime i ime i broj telefona sagovornika, odakle zove i kratak i jasan sadržaj poruke. Kada zovete nekoga telefonom preko centrale obavezno pozdravite službenika centrale i predstavite se. Kada dobijete sekretaricu, ponovo se predstavite i dodajte reč-dve o razlogu poziva.


Lepi maniri u telefonskom razgovoru Ako se javljate nekom koga lično ne poznajete, ne treba da preterujete sa komotnim i familijarnim načinom obraćanja. Većini ljudi odgovara kada im se ljudi u prvom kontaktu obrate prezimenom („Dobar dan, gospodine...“). Svaki vaš telefonski razgovor će biti mnogo ugodniji ako ne zaboravite da kažete „hvala“, „molim vas“, „budite ljubazni“, „žao mi je“, „da li želite da ostavite poruku“ i sl. Izbegavajte da u toku radnog vremena sa posla zovete prijatelje ili rođake da biste vodili privatne razgovore, osim kada je u pitanju neki hitan slučaj. Vaš direktan poziv, a ne preko sekretarice, ima suptilan psihološki učinak na onoga koga zovete i pokazuje vaše poštovanje i interesovanje. To je neka vrsta komplimenta onome koga ste pozvali. Kada vi primate poziv Kada telefon zazvoni slušalicu treba podići nakon drugog, a ne kasnije od trećeg zvona. Predstavite se odmah nakon uspostavljanja veze, uz vaše ime treba navesti ime rme ili sektora. Nakon identikacije može se preći na razgovor. Poslovna korespodencija Postoje tri osnovna pravila prepiske: budite jasni, jezgroviti i čovečni. Poštovanje bontona u pisanoj reči podrazumeva nekoliko jedinstvenih principa, od kojih je najvažniji: pre nego što napišete, razmislite dobro o onome kome pišete. Pismo koje nije korektno naslovljeno ili koje nije pisano u odgovarajućem tonu, lako može da uvredi onoga kome je upućeno. Morate voditi računa da vas onaj kome pišete shvati na pravi način. Ukoliko želite da pismo bude uručeno određenoj osobi, naznačite to na pismu. Prvo pravilo je da i u pismu i na koverti tačno navedete ime primaoca, njegovu titulu i funkciju. Formu i stil poslovne korespodencije namenite primaocu kome se obraćate. Većina poslovne korespodencije obavlja se u formi „Poštovani gospodine“ ili „S poštovanjem“ i sa tekstom pisma u prvom licu. Kada napišete pismo, pročitajte ga i postavite sebi pitanje: „Da li bih ovo isto rekao ako bih se lično sreo sa osobom kojoj pišem?“

350 ● Zoran Jović Humor, ironiju i sarkazam ne treba koristiti kao tehniku kada je posao u pitanju. Kada kopiju pisma šaljete još nekom, osim osobi na koju naslovljavate original, to treba jasno da naznačite pri dnu pisma : „Pismo je dostavljeno...“ Na pismo treba odgovoriti odmah – najkasnije nedelju dana po prijemu pisma. Ako iz opravdanih razloga ne možete da odgovorite, jer vam nedostaju traženi podaci ili informacije, dužni ste da pismeno potvrdite prijem pisma i navedete da ćete detaljnije odgovoriti čim prikupite potrebne podatke. Sekretarica uvek treba da potvrdi prijem pisma i odgovori u ime svog rukovodioca, ukoliko je on odsutan duže od nekoliko dana. Učtivo je da na pitanja koja vam je postavio autor odgovorite istim redom, jasno i iskreno. Treba davati prave odgovore, ako ne možete da date odgovor to i kažite, ako treba da se izvinite učinite to bez rezerve. Da se rezimira: Pravila poslovnog ponašanja zahtevaju poštovanje osnovnih principa, a to su: 1. tačnost; 2. strpljivost; 3. ljubaznost; 4. preciznost; 5. ekasnost; 6. sistematičnost; 7. prihvatanje kritike; 8. nastojanje da se na najbolji način zadovolji interes kompanije i partnera.


LITERATURA

1.

Adams Andrew, INVESTMENT, Graham and Trotman Ltd, UK, London, 1989 2. Aleksić Vesna, BANKA I MOĆ, Stubovi kulture, Beograd, 2002. 3. Anderson W. Ronald, Kegels Chantal, TRANSITION BANKING, Financial development of Central and Eastern Europe, Clarendon Press, Oxford, 1998. 4. Anđelić mr Goran, ULOGA I ZNAČAJ KLIRINGA U SISTEMU BERZANSKOG TRGOVANJA, Svet nansija br. 193, Novi Sad, 2003. 5. Antonijević dr Zoran, Petrović dr Milan, Pavićević dr Božidar, BANKARSKO PRAVO, Savremena administracija, Beograd, 1982. 6. Anufrijev mr Ana, INSTITUCIONALNI OKVIR ZA NASTANAK INVESTICIONIH FONDOVA U NAS, Svet nansija br. 196, Novi Sad, 2003. 7. Anufrijev mr Ana, MOGUĆE PRETPOSTAVKE O NOVOJ ULOZI PENZIONIH FONDOVA KOD NAS, Svet nansija br.193. Novi Sad, 2003. 8. Bakker Marie – Renee, Gross Alexandra, DEVELOPMENT OF NON - BANK FINANCIAL INSTITUTIONS AND CAPITAL MARKETS IN EUROPEAN UNION ACCESSION COUNTRIES, The World Bank working Paper no. 28, The World Bank, Washington D.C., 2004. 9. BANKING REFORM IN CENTRAL EUROPE AND THE FORMER SOVIET UNION, Central European Universitu Press, Budapest, 1995. 10. Barać Slobodan, Stakić Budimir, Hadžić Miroljub, Ivaniš Marko, MENADŽMENT U BANKARSTVU, Univerzitet Sinergija, Bijeljina, 2007. 11. Bessis Joel, RISK MANAGEMENT IN BANKING, McGraw-Hill, 2002. 12. Bishev dr Gligor, OPERATIVNO PRESTRUKTUIRANJE BANAKA, Drugi međunarodni seminar bankarskog menadžmenta, Miločer, jun, 2003. 13. Bjelica dr Vojin, BANKARSTVO, teorija i praksa, Stylos, Novi Sad, 2001.

352 ● Zoran Jović 14.

15. 16. 17. 18.

19. 20. 21. 22. 23.

24. 25. 26. 27. 28. 29. 30. 31.

Božić mr Dragan, TRŽIŠNA VREDNOST OBVEZNICA KAO DUGOROČNIH ZAJMOVNIH VREDNOSNIH PAPIRA, Svet nansija br. 160. Novi Sad, 1996. Burić mr Zdravko, INSTITUCIONALNI INVESTITORI NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU, Borba, Beograd, 1998. Business Weeks Guide to Mutual Funds, 1993. Center for Financial Training, ANKING SYSTEMS, Thomson South-Western, Mason, OH, USA, 2005. Cornett & Saunders, FUNDAMENTALS OF FINANCIAL INSTITUTIONS MANAGEMENT, Irwin / McGraw – Hill, Singapore, 1999. Ćirović dr Milutin, BANKARSKI MENADŽMENT, Ekonomski institut Beograd, Beograd, 1995. Ćirović dr Milutin, BANKARSTVO, Bridge company, Beograd, 2001. Ćirović dr Milutin, INVESTICIONI FONDOVI I DINAMIZIRANJE PRIVREDE, Ekonomist, br. 3 – 4/1994. Ćirović dr Milutin, INVESTICIONI FONDOVI U TRŽIŠNIM EKONOMIJAMA, Berza, Beograd, maj, 1994. Čolak – Mihalik dr Marija, FAKTORING, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, 5 – 6 / 1999. Čolak – Mihalik dr Marija, FORFETING, Bankarstvo, Beograd, 1 – 2/2003. Čolak – Mihalik dr Marija, LIZING, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, 7 - 8/1999. Čolak – Mihalik dr Marija, PRIVATNI PENZIONI FONDOVI, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, 11 – 12/2002. Davis E. Philip, PENSION FUNDS, Oxford University Press, Oxford, 1995. Dramond John, Bein Bill, POSLOVNA ETIKA, Clio, Beograd, 2001. Dugalić dr Veroljub, CENE AKCIJA, Stubovi kulture, Beograd, 2001. Đukić dr Đorđe, Bjelica dr Vojin, Ristić dr Života, BANKARSTVO, Ekonomski fakultet, Beograd, 2003. Đurić M. Dragana, UVOD U FINANSIJSKI MENADŽMENT, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1999.


32. 33. 34. 35. 36. 37. 38. 39.

40. 41. 42. 43.

44. 45. 46.

47. 48. 49.

EKONOMSKI REČNIK, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2001. Ellinger E.P., MODERN BANKING LAW, Oxford University Press, Oxford, 2002. Erić dr Dejan, FINANSIJSKA TRŽIŠTA I INSTRUMENTI, Čigoja štampa, Beograd, 2003. Essinger James, THE VIRTUAL BANKING REVOLUTION-the Customer, the Bank and the Future, McGraw-Hill, 1999. Fabozzi J. Frank, FOUNDATIONS OF FINANCIAL MARKETS AND INSTITUTIONS, Printice Hall, New York, 2002. FCE’s top 100 SOUTH EAST EUROPE BANK RANKINGS 2002, Finance Central Europe, London, 2003. FEDERAL RESERVE BULLETIN, Washington, USA, November 1993. FINANSIJSKA TRŽIŠTA, FINANSIJSKE INSTITUCIJE PRIVATIZACIJA PREDUZEĆA I BANAKA, Ekonomski anali - vanredni broj, Beograd, oktobar 2000. FORFAITING BULLETIN, april-jun 2003. Frank Groy, FORFAITING, Euromoney, Special Supplement, February, 1988. Golubović dr Velizar, FINANSIRANJE PENZIJSKOG I INVALIDSKOG OSIGURANJA, Budućnost, Novi Sad, 2002. Gordon Alexander, Sharpe William, FUNDAMENTALS OF INVESTMENTS, Printice Hall International Editions, New York, London, 1989. Hadžić dr Miroljub, BANKARSTVO, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007. Investment Company Institute, MUTUAL FUND FACT BOOK, 37th Edition, 1994. Ivanović mr Periša, BANKA KAO BERZANSKI POSREDNIK NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU, Svet nansija br. 162, Novi Sad, 1996. Jeremić dr Zoran, FINANSIJSKA TRŽIŠTA, Fakultet za nansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2006. Jeremić dr Ljiljana, FINANSIJSKO TRŽIŠTE I REGULATIVA ETIKE, Singidunum revija, No 1, Beograd, 2008. Jovanović dr Predrag, INVESTIRANJE U AKCIJE I OBVEZNICE, Berza 5- 6/2002, Beograd.

354 ● Zoran Jović 50. 51. 52.

53.

54.

55. 56. 57. 58. 54. 59.

60. 61. 62. 63. 64.

Jovanović dr Predrag, PENZIONI FOND KAO INVESTITOR NA TRŽIŠTU KAPITALA, Berza 5-6/1997, Beograd. Jović mr Zoran, Principi bankarskog menadžmenta, Svet nansija, br.196, Novi Sad, novembar-decembar 2003. Jović mr Zoran, STRUKTURNE PROMENE I DALJI PRAVCI TRANZICIJE BANKARSTVA U SRBIJI, Naučni skup – Institucionalne promene kao determinanata privrednog razvoja Srbije u 2005. godini, Kragujevac, decembar, 2004. Jović mr Zoran, RAZVOJ PARABANKARSKIH I NEKREDITNIH POSLOVA NA FINANSIJSKOM TRŽIŠTU SRBIJE, Naučni skup Institucionalne promene kao determinanta privrednog razvoja Srbije u 2006. godini, Kragujevac, decembar, 2005. Jović dr Zoran, STVARANJE FINANSIJSKIH KONGLOMERATA I NJIHOVA PRUDENCIONA KONTROLA, Finansije, Bankarstvo, Revizija, Osiguranje, br.3/2007, Beograd, 2007. Jović dr Zoran, PARABANKARSKI I NEKREDITNI POSLOVI, Čugura print, Beograd, 2008. Kandić dr Vojislav, FRANŠIZING, Ekonomska politika – Institut ekonomskih nauka, Beograd, 1995. Kočović dr Jelena, Šulejić dr Predrag, OSIGURANJE, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2002. Kovač dr Oskar, MEĐUNARODNE FINANSIJE, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2003. Kovačević dr Radovan, MEĐUNARODNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE, Institut za spoljnu trgovinu, Beograd, 1999. Kovačević dr Radovan, MOBILIZACIJA SREDSTAVA PUTEM EMISIJE HARTIJA OD VREDNOSTI NA STRANE VALUTE, Svet nansija br.162, Novi Sad, 1996. Kovačević dr Radovan, MEĐUNARODNE FINANSIJE, Institut za spoljnu trgovinu, Beograd, 1998. Krstić dr Borko, MEĐUNARODNO BANKARSTVO, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd, 2001. Lončarević dr Ranko, Mašić dr Branislav, Đorđević-Boljanović mr Jelena, MENADŽMENT, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2007. Mac Donald, Timothy W. Koch, MANAGEMENT OF BANKING, Thomson South-Western, Mason, OH, USA, 2006. Mackenzie A.G., REFORMING LATIN AMERICA’s OLD AGE PENSION SYSTEMS, Finance and Development, Mart 1995.


65. Marjanović Momir, PROCES PRIVATIZACIJE I TRŽIŠTA KAPITALA U MAĐARSKOJ, POLJSKOJ, ČEŠKOJ I SLOVENIJI, Beogradska berza, Beograd, 2004. 66. Matić mr Vesna, RESTRUKTUIRANJE BANAKA U TRANZICIONIM EKONOMIJAMA, magistarski rad, Ekonomski fakultet, Beograd, 2001. 67. Matić mr Vesna, UPRAVLJANJE KREDITNIM RIZIKOM U SVETLU ODREDBI NOVOG BAZELSKOG SPORAZUMA, Jugoslovensko bankarstvo br. 7 – 8 / 2002, Beograd, 2002. 68. Meir Kohn, FINANCIAL INSTITUTIONS AND MARKETS, McGraw-Hill, 1994. 69. Mešić mr Dušan, KONTROLA FINANSIJSKIH KONGLOMERATA, Svet nansija br. 192, Novi Sad, 2003. 70. Mičić Ljerka, SAVREMENI NADZOR POSLOVNIH SISTEMA, Svet nansija br.192, Novi Sad, 2003. 71. Miller Roger Le Roy, MODERNI NOVAC I BANKARSTVO, Zagreb,1997. 72. Mishin S., FINANCIAL MARKETS AND INSTITUTIONS, Addison Wesley, 2000. 73. Mishkin Frederic S., THE ECONOMICS OF MONEY, BANKING AND FINANCIAL MARKETS, Boston, 2000. 74. Moris K., Siegel A., Dabić S., U OBLIKU NOVCA – VODIČ KROZ HARTIJE OD VREDNOSTI, IQ media HAT, Beograd, 1995. 75. Naisbitt Group, THE FUTURE OF FRANCHISING, IFA, Washington D.C., 1989. 76. Pavićević dr Božidar, UGOVOR O LIZINGU,UGOVOR O FRANŠIZINGU, UGOVOR O FORFETINGU, Savremena administracija, Beograd, 1992. 77. Petrović dr Pero, EKSPANZIJA TRŽIŠTA FINANSIJSKIH DERIVATA, Svet nansija br. 194, Novi Sad, 2003. 78. Petrović dr Pero, MEĐUNARODNI FINANSIJSKI SISTEMI GLOBALIZACIJA ODNOSA I TOKOVA, Finansije, Beograd, br. 7-8,1999. 79. Petrović dr Pero, MENADŽMENT RIZICIMA NA TRŽIŠTU KAPITALA, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2000. 80. Pržulj Živka, MENADŽMENT LJUDSKIH RESURSA, Institut za razvoj malih i srednjih preduzeća, Beograd, 2002. 81. REFORMA BANKARSTVA U JUGOSLAVIJI, Zbornik, JUBMES, Beograd, 1998.

356 ● Zoran Jović 82.

83.

84.

85.

86. 87. 88. 89. 90.

91.

92. 93. 94. 95.

96.

Reutzmann Werner, Thomas Feichman, FORFAITING AN ALTERNATIVE TECHNIQUE OF EXPORT FINANCING, Euromoney, Decembar 1975. Ribnikar dr Ivan, BANKE, DRUGI FINANSIJSKI POSREDNICI (OSIGURAVAJUĆE INSTITUCIJE, INVESTICIONI I PENZIONI FONDOVI) I FINANSIJSKA TRŽIŠTA U DRŽAVAMA EU I TRANZICIJSKIM DRŽAVAMA, Drugi međunarodni seminar bankarskog menadžmenta, Miločer, jun, 2003. Ristić dr Života, NOVO EVROPSKO BERZANSKO PRAVO, EU DIREKTIVE, ZAKONI, INSAJDER PRAVILA, ETIČKI KODEKS I STANDARDI, Beograd, 2000. Ristić dr Života, TRANSFORMACIJA KONSERVATIVNOG BANKARSTVA U SAVREMENO U DRŽAVAMA REGIONA, drugi međunarodni seminar bankarskog menadžmenta, Miločer, jun, 2003. Robinson David, POSLOVNI BONTON, PS Gmeč-Privredni pregled, Beograd, 1995. Rose S. Peter, Hudgins C. Sylvia, BANKARSKI MENADŽMENT I FINANSIJSKE USLUGE, Data status, Beograd, 2005. Santoromero A., Babbel D., FINANCIAL MARKETS, INSTRUMENTS AND INSTITUTIONS, McGraw-Hill, 2001. Shelagh Heffernan, MODERN BANKING IN THEORY AND PRACTICE, John Wiley & Sons Ltd, Chichester, 1996. Sellon G., CHANGES IN FINANCIAL INTERMEDIATION : THE ROLE OF PENSION AND MUTUAL FUNDS, Federal Reserve Bank of Kansas City, USA, Third Qurter, 1992. Stakić dr Budimir, Stamatović dr Milan, FINANSIJSKI LIZING I LIZING, Fakultet za nansijski menadžment i osiguranje, Beograd, 2003. Stakić dr Budimir, Barać dr Slobodan, MEĐUNARODNE FINANSIJE, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008. Stanišić mr Mile, FUNKCIONISANJE SISTEMA INTERNE KONTROLE U BANKAMA, Svet nansija br. 193, Novi Sad, 2003. Stanišić mr Mile, INTERNA REVIZIJA U BANKAMA U SVETLU BAZELA, Svet nansija br. 196, Novi Sad, 2003. Šoškić dr Dejan, HARTIJE OD VREDNOSTI : UPRAVLJANJE POR.TFOLIOM I INVESTICIONI FONDOVI, Ekonomski fakultet, Beograd, 2007. Šoškić dr Dejan, Živković dr Boško, FINANSIJSKA TRŽIŠTA I INSTITUCIJE, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 2007.


97. THE BANKING AND FINANCIAL SECTOR IN THE COUNTRIES OF SOUTH – EASTERN EUROPE, Banca d Italia, Roma, 2002. 98. THE FUTURE OF EUROPEAN BANKING, Centre for Economic Policy Research, London, January 1999. 99. The World Bank, AVERTIN OLD AGE CRISIS-POLICES TOP PROTECT THE OLD AND GROWTH, Oxford University Press, 1994. 100. The World Bank, CAPITAL MARKETS AND NON-BANK INANCIAL INSTITUTIONS IN ROMANIA : ASSESSMENT OF KEY ISSUES AND RECOMMENDATONS FOR DEVELOPMENT, World Bank Working Paper no. 45, Washington, 2005. 100. Tomaž Aljoša, MENADŽIRANJE RIZIKA U BANCI, Drugi međunarodni seminar bankarskog menadžmenta, Miločer, jun, 2003. 101. Trifunović dr Predrag, BANKARSTVO, Savremena administracija, Beograd, 1980. 102. Trifunović dr Predrag, FAKTORING I FORFETING, Center za mednarodno sodelovanje in razvoj, Ljubljana, 1988. 103. Trifunović dr Predrag, FAKTORING U FUNKCIJI MEHANIZMA FINANSIRANJA MEĐUNARODNOG PROMETA, Vesnik, Februar 1988. 104. Van Horne, James C., OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA, Zagreb, 2002. 105. Vučo dr Nikola, EKONOMSKA ISTORIJA SVETA, Ekonomski fakultet, Beograd, 1985. 106. Vukičević dr Milan, Menadžment, Fakultet za pravne i poslovne studije i Prometej, Novi Sad, 2007. 107. Vuksanović dr Emilija, ELEKTRONSKO BANKARSTVO, Beogradska bankarska akademija, Institut ekonomskih nauka, Beograd, 2006. 108. Vuksanović dr Emilija, UPRAVLJANJE FINANSIJSKIM RIZICIMA U ELEKTRONSKIM SISTEMIMA PLAĆANJA, Jugoslovensko bankarstvo, Beograd, br. 1-2/ 1997, Beograd, 1997. 109. Vunjak dr Nenad, FINANSIJSKI MENADŽMENT, Ekonomski fakultet Subotica, Subotica, 1995. 110. WASHINGTON ECONOMIC REPORT, No 69, November 17, 1993. 111. Wooldridge D. Philip, THE INTERNATIONAL BANKING MARKET, BIS Quarterly Review, June 2002.

358 ● Zoran Jović 112. Yeager C. Fred, Seitz E. Neil, FINANCIAL INSTITUTION MANAGEMENT, Printice Hall International Editions, New York, 1989. 113. Zelenović mr Vera, FAKTORI INTERAKCIJA BANKARSKIH STRUKTURA ZEMALJA U RAZVOJU SA BANKARSKIM STRUKTURAMA RAZVIJENIH ZEMALJA, Svet nansija br.196, 2003. 114. Zelenović mr Vera, GLOBALIZACIJA FINANSIJSKIH INSTITUCIJA, Svet nansija br. 192, Novi Sad, 2003. 115. Zlatković M. Živorad, FRANŠIZING TRANZICIJA U POSTKAPITALISTIČKI PRIVREDNI SISTEM, Niš,1999. 116. Zopounadis Constantin, NEW TRENDS IN BANKING MANAGEMENT, Phusica-Verlag, Heidelrberg, 2002.

ZAKONI Zakon o bankama i drgim nansijskim organizacijama Zakon o bankama Zakon o osiguranju Zakon o nansijskom lizingu Zakon o deviznom poslovanju Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih nansijskih instrumenata Zakon o Narodnoj banci Srbije Zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima Zakon o investicionim fondovima Službeni glasnik RS – razni brojevi Službeni list RS – razni brojevi

LINKOVI www.nbs.yu www.belex.co.yu www.ecb.int www.ien.bg-ac.yu www.bis.org www.aba.com www.federalreserve.gov

www.economist.com www.thebanker.com www.alcs.org www.factoringcz.cz www.leasingslsp.sk www.factoringslsp.sk

Menadment finansijskih institucija

Recommend Documents