Ljubomir Ž Petrović, Jugoslovensko međuratno društvo u mreži vlasti ( Yugoslav Interwar Society in the Web of Governmental Authority, Institute of Contemporary History, Belgrade 2009, pp. 268. )

Biblioteka STUDIJE I MONOGRAFIJE Knjiga 63

INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU Odgovorni urednik Dr Momčilo Pavlović

Recenzenti Dr Momčilo Pavlović Dr Kosta Nikolić Lektor Branka Kosanović Likovno-grafički urednik Mladen Acković

ISBN 978-86-7403-135-3 Objavljivanje knjige pomoglo je Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije, Beograd

Dr Ljubomir Petrović

JUGOSLOVENSKO MEĐURATNO DRUŠTVO U MREŽI VLASTI

Beograd 2009

str. 4 prazna

Mojoj Slavici

str 6 prazna

SADRŽAJ

UVODNE NAPOMENE............................................................

9

Glava I PRAVNA LEGITIMIZACIJA REPRESIVNE MOĆI U KRALJEVINI SHS................................................................

27

Glava II TEHNOLOGIJA DRŽAVNOG NADZORA NAD STRANCIMA...................................................................

97

Glava III ANATOMIJA SITNIH NEPOKORNOSTI............................... 131 Glava IV TAOCI POLITIZOVANE PROFESIJE..................................... 173 Glava V OTPORNOST DRUŠTVENIH PREDRASUDA...................... 209 ZAKLJUČAK............................................................................. 241 CONCLUSION......................................................................... 247 IZVORI I LITERATURA.......................................................... 253 BELEŠKA O AUTORU............................................................. 267

7

str. 8 prazna

8

UVODNE NAPOMENE Knjiga Jugoslovensko međuratno društvo u mreži vlasti, kroz proučavanje društvenog iskustva represije u Kraljevini SHS/Jugoslaviji između dva svetska rata, istražuje „... različita rešenja vlasti koja se vrši na različitim nivoima društva, u toliko raznovrsnim oblastima i oblicima prostiranja, u njihovim mehanizmima, u njihovim posledicama i u njihovim odnosima“.1 Po mišljenju teoretičara odnosa vlasti i moći, vlast se vrši i postoji samo u činu njenog vršenja, pri čemu značajnu ulogu ima odnos snaga proklamovanih vrednosti unutar sistema vlasti, ali i društva. Vlast se razume kao nešto što „pokorava“ društvenu grupu i pojedince, ona razrešava i generiše sukobe u društvu, sa ciljem da pretvori državu u snažnu i postojanu tvorevinu. To se radi sa motivacijom „endogenog imperijalizma“ u kome država postepeno putem moći, odnosno preko raznih vidova represije, preuzima kontrolu nad građanskim društvom.2 Represija, kao predmet interesovanja istoriografije, nudi istraživačima otkrivanje elemenata koji su bili slabo vidljivi očima tradicionalnog zanatskog pristupa istoričara. Za represiju, kao oblik vršenja vlasti, može se reći da je važna konstanta segmenta istorijskog iskustva srpskog stanovništva sa vlastima tokom 19. a posebno 20. veka. Promene u sistemu represije bile su vezane za kvalitet i intenzitet legalnog i nelegalnog karaktera, nezavisno od ideološko-političkih promena, jer je vlast težila kontroli društva preko represivnog aparata država, koje 1

Мишел Фуко, Треба бранити друштво, Предавања на Колеж де Франсу из 1976. године, Нови Сад 1998, 26. 2 O tome više: Мишел Фуко, Треба бранити друштво, 28–29; Мишел Фуко, Рађање биополитике, Предавања на Колеж де Франсу 1978–1979, Нови Сад 2005, 15, 259. 9

su se smenjivale gotovo istom brzinom kao i proklamovane „nedodirljive“ političke vrednosti. Jezičko polje značenja imenice „represija“ podrazumeva akciju potiskivanja, ponižavanja i lišavanja prava koja se dešava uz pomoć autoriteta ili sile. Sinonimi za tu aktivnost su: daviti, ugasiti, odbaciti, ugušiti pobunu, gnječiti, zatajiti. Reč „represija“ se obično odnosi na proveru, kontrolu, obuzdavanje, prinudu, sprečavanje, slamanje, potčinjavanje ili podjarmljivanje.3 Negativan kontekst reči „represija“ pojačavaju, kako naglašavaju sociolingvisti, „nejezički činioci“ koji obuhvataju verovanje, vrednovanje, stavove i sudove o jezičkim idiomima u procesu komunikacije među ljudima.4 Termin „represija“ se obično povezuje sa državom. Pod „državnom represijom“ u komuniciranju se podrazumeva: „... fizična in psihična prisila... ki jo državni organi izvajajo nad državljani. Zgodovinsko je razredna družba razdeljena na maloštevilni vladajoči sloj in številne podrejene. Z nastankom države v poznem 18. in potem 19. stoletju (Francija, Nemčija, Italija, Anglija,... že bistveno prej) si vladajoči sloj oblast organizira v obliki države, na bistveno večjem teritoriju, in jo izvršuje skozi birokratski upravni aparat. Večja moč podrejenih, predvsem ti srednjega razreda, izsili pravno ureditev in omejitev oblasti oz. načelo zakonitosti – država sme samo tisto, kar ji je z zakoni izrecno zapovedano. Bistveno za državno represijo je, da si država edina pridrži pravico do uporabe fizične prisile (oblasti). Vse, ki temu nasprotujejo, kaznuje s kaznimi (kazensko pravo). Države so na mnogih razvojnih stopnjah 3

„Repression“ Encyclopædia Britannica, from Encyclopedia Britannica Deluxe Edition 2005 CD. Copyright © 1994–2004 Encyclopædia Britannica, Inc. April 2, 2008. 4 Milorad Radovanović, Sociolingvistika, Sremski Karlovci–Novi Sad 2003, 213. 10

demokracije (vladavine ljudstva): ene bolj, druge manj zlorabljajo državno oblast za interese vladajočega razreda.“5 Represija je reč koja se suviše često koristi tako da se gubi iz vida njeno pravo značenje. Ona je, međutim, dovoljno moćna da ljude i sisteme vrednosti optereti etiketom. Nauke koje su se njom bavile nisu odolele iskušenju da koncept i predstavu o represivnosti pripišu drugim sistemima politike ili zemljama sa kojima su bili u ideološkoj ili političkoj raspravi. Izgledalo je da se represija uvek događala na nekom drugom mestu. Američki naučnici su posle Drugog svetskog rata razvili koncept totalitarnosti posvećen Nemačkoj, Italiji i Rusiji. Taj koncept su kritikovali marksisti zapadne provenijencije, jer nije postojala svest o represiji unutar društva iz kojeg su naučnici poticali pa su se tobože zato mnoge knjige pretvarale u teorijska ekspozea ili u studije slučaja. Prema shvatanjima marksista, specifičnost represije i njenih ispoljavanja vidi se iz tumačenja okolnosti da su postojala društva čiji organi vlasti nisu sprovodili represiju, već su to činili ljudi sa drugih pozicija moći. Vršenje represije može se definisati kao proces u kome krugovi koji imaju na raspolaganju razne oblike ispoljavanja moći svesno pokušavaju da unište ili oslabe, organizacije ili ideologije za koje misle da im predstavljaju pretnju. Iz vizure ideologizovane nauke represija sadrži model reprodukcije, pošto se primenjuje u toku određenog razdoblja na dnevnom nivou. Svaka primena represije dovodi do podele društva na moćne i nemoćne aktere.6 Ovakva predstava represivnog sistema ima elemente realnosti, ali u suštini zanemaruje činjenicu da je izvestan 5

Cit. prema: sl.wikipedia. org/wiki/državna_represija (28. mart 2008). Alan Wolfe, The Seamy Side of Democracy, Repression in America, New York 1973, 3–23; Ivana Dobrivojević, Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra 1929–1935, Beograd 2006, 22–23. 6

11

stepen represije neophodan za očuvanje društvene kohezije. Posmatrano iz ugla državnih i društvenih potreba racionalna represija suzbija kriminal, jača bezbednost građana, odgovara na izazove odbacivanja morala i obezbeđuje minimum funkcionalne sigurnosti društva. Nedavno je skrenuta pažnja na mišljenje engleskih pravnih teoretičara o neophodnosti represije za konsolidaciju državne vlasti i tako je u srpskoj istoriografiji otvoreno pitanje kritičkog vrednovanja represije koja se decenijama posmatrala sa pozicije negativnog iskustva i ideološki motivisane osude represivnog aparata u međuratnom periodu.7 Za proučavanje Kraljevine SHS/Jugoslavije i njenog odnosa prema represiji bitna je činjenica da je to bila liberalna državna tvorevina. Odnos liberalizma i represije uvek je sadržavao naslage protivrečnosti. Nastojeći da istovremeno štiti interese države i pojedinca, liberalizam je često kreirao konflikt tih strana u kome je država najčešće pobeđivala zbog sposobnosti da snagom represivnog aparata potvrđuje i odbrani stavove koje je zastupala.8 Zato je i predstava o jugoslovenskoj državi između dva svetska rata, kod komunista i istoriografije nastale pod uticajem njihovih ideoloških vrednosti, bila negativna. Govorilo se i pisalo o „režimu“, „krvavim obračunima“ sa štrajkovima i „progonima“ komunista, uporedo sa naglašavanjem potrebe njihove borbe „... s kapitalističkom državom, odnosno da organizuje kvalitativno drukčiju borbu za vlast.“9 Komentari i analize represije i državne vlasti koja ju je sprovodila pretežno su oblikovani tako da su se partijski izvori za istoriju 7

I. Dobrivojević, n. d., 19. O liberalizmu jugoslovenskog državnog koncepta videti: Nikola Žutić, Liberalizam i Srbi u prvoj polovini XX vijeka, Iz historije ideologije građanskog liberalizma, Beograd 2007, 50–53. 9 Slavoljub Cvetković, Idejne borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1919–1928, Beograd 1985, 90. 8

12

„učitavali“ u istoriografiju iz perspektive dnevne politike vremena u kome su nastajali. Protiv te pojave borili su se kritičniji srpski istoriografi epohe, uprkos zamerkama i polemikama koje su pokretali hrvatski i slovenački istoričari.10 Ne čudi što je i pravna misao dugo robovala ideološkim stereotipima poput zaključka da je srpska vojska „... postala nasilnička žandarmerija koja zavodi „red i mir“, koja se batinama i oružjem bori protiv svoje braće – braće i u nacionalnom i u socijalnom pogledu – iz drugih jugoslovenskih zemalja.“11 O državnim potrebama i o nasilju kao neophodnom i neizbežnom sredstvu zaštite sistema državnih vrednosti u nastajanju, niko nije ni hteo da razmišlja. Savremeni radovi o represiji bave se složenim društvenim problemima. Represija je fenomen koji je gotovo nemoguće adekvatno kvantifikovati, a tokom istraživanja mora se voditi računa o pristrasnom jeziku izvora i istoriografije, mada je reč o dijametralno različitim oblicima zapisivanja izvora i metodologijama njihovih tumačenja. Odbranjen je termin „diktatura“, koji je i ranije korišćen za označavanje vremena sprovođenja ideologije „integralnog jugoslovenstva“ između 1929–1935. godine. Proučavajući iskustvo diktature u kontekstu Evrope i Balkana, ukazano je na neuspeh političkih eksperimenata sa autoritarnom pozadinom u evropskim razmerama. Ravnoteža strukturalnosti i deskriptivnosti pokazala se kao jedini adekvatan način za istraživanje represije, čak i u kraćim vremenskim segmentima.12 10

O tome više: Коста Николић, Прошлост без историје, Полемике у југословенској историографији 1961–1991, Главни токови, Београд 2003, 94–123. 11 Драгослав Јанковић, Мирко Мирковић, Државноправна историја Југославије, Београд 1997, 342. 12 I. Dobrivojević, n. d., passim. O problemu kvantifikacije represije više u: I. Dobrivojević, n. d., 148–149; Srđan Cvetković, Neki mogući oblici kvantifikacije državne represije 1944–1953, Hereticus, časopis za preispitivanje prošlosti, Vol. V, (2007), No. 1, Beograd 2007, 198–206. 13

Upotreba politike sile u revolucionarnim potresima jugoslovenskog društva otvorila je pitanje retorzije u srpskoj istoriografiji, postavljajući je kao vid obračuna nelegalnim sredstvima sa političkim i ideološkim protivnicima između 1944–1945. godine. Pod retorzijom se podrazumevaju fenomeni denuncijacija, ličnog deljenja pravde, linča, fizičkog uklanjanja političkih i ideoloških neprijatelja i druge konkurencije vansudskim sredstvima. Brzo deljenje pravde, u sistemu kada sudstvo nije bilo do kraja organizovano, takođe potpada pod fenomen retorzije. Borba protiv kolaboracije bila je delom paravan za obračun sa „klasnim neprijateljem“ i izgovor za uklanjanje građanskog sloja sa vlasti.13 Na pitanje da li su sporadična upotreba retorzije između dva svetska rata u Jugoslaviji nad komunistima i nacionalistima i sistemska upotreba retorzije u Sovjetskom Savezu oblikovale posleratno iskustvo, može se dati potvrdan odgovor. Postojao je kontinuitet u sistemu dostava koji se iskustveno oblikovao u periodu Kraljevine SHS/Jugoslavije, da bi u vremenu sukoba jugoslovenskih i sovjetskih komunista postao masovan društveni fenomen i sredstvo za lična obračunavanja sukobljenih ljudi. Razmišljajući nad okolnostima koje dozvoljavaju da se spozna da je represija sastavni deo istorijskog iskustva svih država i naroda u raznim vremenima, treba se vratiti rečima intelektualca i političara Milana Grola napisanim pod utiskom herostratskih razaranja Drugog svetskog rata: „Čovek koji progoni čoveka čini to uprkos svim učenjima svetaca, mudraca i zakona, uprkos iskustvu svome i iskustvu vekova da zlo rađa zlo. Jer je on još uvek samostradalnik, žrtva svoje neupitomljene prirode, u kojoj pod dresurom svih učenja o dobru podrhtava 13

Наташа Милићевић, Реторзија и репресија 1944–1945, Случај Србије, зборник „Писати историју Југославије, Виђење српског фактора“, Београд 2007, 321–351. 14

još uvek nepoverljivi nagon samoodržanja – nagon zveri, uznemirene trepetom suvoga lista oko sebe i u strahu izbezumljene opasnošću ili pričinom opasnosti.“14 Ispod psiholoških ležale su i druge okolnosti, značajnije po posledicama a opipljivije u razmatranju vremena i prostora uvučenog u eksperiment jugoslovenske države. Činjenica da jugoslovenski narodi dugo nisu imali sopstvene državne tvorevine stvorila je naviku mišljenja da je svaka država neprijatelj, iako je to moglo važiti samo u vremenima ugroženosti, tuđe vladavine i osvajanja. Sistem vrednosti je stvoren, a da se nije ni zapitalo kako će jugoslovensko građanstvo shvatiti represivni sistem. Postojale su navike ljudi zaduženih za državno nasilje da, kao opasne po sistem, gone pojedince koji su iz nehata činili sitne povrede normi pri čemu su, braneći sistem, kršili zakon iz obesti. Analizirajući razloge zašto jugoslovensko iskustvo sa demokratijom nije bilo uspešno Grol je iz pozicije političkog, ali i duhovnog emigranta svog vremena uviđao nedostatak onoga što je malo neodređeno nazivao moralnom disciplinom. U društvima u kojima moralna disciplina nije postojala nedostatak se nadoknađivao i zamenjivao „stegom“, koju je Grol osuđivao kao „poredak sa malo očiju“, prinudnim odnosom koji je isključivao dobru volju i poverenje između nalogodavca i poslušnika. On je, drugim rečima, zamerao moćnicima države da su pomešali moralnost sa podobnošću i tako dobili podobnost bez moralnosti. Birokratizacija sistema lišila je državno činovništvo osećaja za pravdu, moral, svest i savest. To je dovelo do neispunjavanja dužnosti i prekoračenja prava, što su bila osnovna obeležja neuspeha represivnog aparata Jugoslavije.15 Racionalno promišljanje nedostataka pretvaralo se u lament nad propuštenim prilikama. Strah od iskustva 14 15

Милан Грол, Искушења демократије, Београд 1991, 111. Исто, 12, 13, 31–34, 37, 62, 69. 15

nestajanja države rađao je represiju i opravdanje za nju kao psihološkog fenomena neophodnog za uspostavljanje nadpersonalne sigurnosti. Ako se svede na funkcije ličnosti represija je skup odnosa između žrtava, sudija, dželata i koncepta pravde i prava. Država mora da se brani, ali do kog stepena? Čim se pređe granica, koja je ponekad jedva vidljiva, represija postaje nelegitimno oružje u ispoljavanju niskih strasti mučitelja. Kao društveni fenomen ona pokazuje da li je društvo dovoljno zrelo da, preko institucija i pojedinaca, odredi stepen do koga se represija može efektivno upotrebljavati. Kada se pređe ta granica represija prestaje da bude delotvorna, jer strah rađa mržnju koja podstiče na otpor. Represija vodi istraživača prema usitnjenim pojedinačnim iskustvima uporedo sa globalnim socijalnim predstavama o njoj. Slika stvarnosti nije onakva kakvu je doživljavaju sprovodnici represije, ali ni onakva kakvom je ocenjuju žrtve vođene prenaglašavanjem sopstvenog iskustva. Lične strasti, predrasude i shvatanja političkih oponenata kao ličnih i državnih neprijatelja bili su pokretač mnogih tragičnih dešavanja u srpskoj istoriji. Podeljeno društvo, na „patriote“ i „izdajnike“, postoji kao konstanta 200 godina. Sukob dinastija Karađorđevića i Obrenovića stvorio je prve disidente i političke žrtve. Stranački život bio je takođe povod za progone neistomišljenika. Sukobi liberala sa radikalima i socijalistima, a zatim radikala i naprednjaka, pretvarali su se u obračune lišene ljudskosti i moralnih dogmi. Svetost života uzmicala je pred političkim potrebama.16 Nastavak takve politike u periodu posle Drugog svetskog rata iznedrio je pristup da se iskustvo represije protumači sa aspekta ideološki srodnih režima, pa se sa pravom pisalo o 16

Sažet istorijat progona politički nepodobnih osoba u: Срђан Цветковић, Портрети дисидената, Београд 2007, 19–63. 16

„istorijskom kontekstu“ represije socijalističkih zemalja.17 Kontinuitet iskustva sa Kraljevinom SHS/Jugoslavijom bio je mnogo manje vidljiv, iako je država u tom periodu pokušala, u pojedinim segmentima i uspela, da mehanizme kontrole spusti do ličnog i porodičnog života pojedinaca, pa i čitavih profesija, pod ideološkim i socijalnim pritiskom. Ideološki imperativi represije svodili su se tokom istorije na državne razloge, ideološka ubeđenja o potrebi stvaranja „novog čoveka“, a u krajnjoj liniji u pitanju je bila odbrana nametnutog ili tek stvorenog legaliteta i legitimiteta. Nameće se pitanje: da li se represija može definisati kao stanje sistema? U tom slučaju despotizam i autokratija bili bi vezani za socijalne i psihološke karakteristike vladara, a represija bi u tom kontekstu bila samo posledica despotske i autoritarne politike. Represivnost demokratskih sistema jeste činjenica koju ovakav pristup automatski opovrgava. Svaka država ima represiju i posrednike koji učestvuju u njenom sprovođenju. U slučaju Kraljevine SHS tek nastala država suočila se sa uspostavljanjem i održanjem sistema vlasti na mnogo većoj teritoriji nego ranije. Došlo je do fenomena koji Karl Vitfogel naziva „zakonom umanjenja administrativne dobiti“, koji se svodi na pojavu da što država više širi svoju teritoriju to ona mora više držati pod kontrolom sve aktivnosti neophodne za razvoj i održanje. Unutrašnja dinamika represije uvek je složena. Ona podrazumeva postojanje ideoloških imperativa sistema, bez obzira na to da li ideologija utiče na uobličavanje sistema vrednosti ili predstavlja samo opravdanje za prikrivene ciljeve vlasti, bogatstva ili statusa. Sistem administrativnih naredbi u jugoslovenskom društvu pokazivao je sklonost ka preskakanjima u komandnoj strukturi i istrošenost u komandnom lancu odgovornosti, što je 17

Srđan Cvetković, Između srpa i čekića, Represija u Srbiji 1944– 1953, Beograd 2006, 27–114. 17

dovodilo do prenebregavanja pojedinih naredbi u sistemu represivnog aparata. Legalitet i legitimitet sistema vlasti štite se represijom, ali represija može uništiti oboje ukoliko se nekontrolisano upotrebljava. Stepen uspešnosti represije u krajnjoj liniji zavisi od toga koliko građani posmatraju državu kao nešto čemu pripadaju, a gubi na uspešnosti ukoliko je građani posmatraju kao plod nametnutog nasilja. Represija može da se otrgne kontroli sistema koji je vrši. Odsustvo određenih zakonskih normi i pravnih standarda pogodovalo je širenju represije do te mere da je pojačan stepen represije delom proizilazio iz nedovoljne pravne i normativne zaštite populacije. Ako se pokuša definisati šta to čini iskustvo represije u godinama višestranačkog sistema, ali i diktature Dvora, pre Drugog svetskog rata može se reći da su teror policije, pritisci na izborima, kontrola partijskih funkcionera, prekoračenje dužnosti u sistemu zaštite, loše stanje u zatvorima i teškoće u funkcionisanju sudova opterećivali građane i društvo. Sredina bremenita nacionalnim netrpeljivostima, politički motivisanim atentatima, prisustvom verbalnog delikta, aktivnošću komunista, špijunskim aferama i hajdučijom svakako je zahtevala određen sistem zaštite. U državi, u kojoj su se žandarmerija i vojska suočavale sa antidržavnom delatnošću, propusti policijskih vlasti i represija opštinskih vlasti bili su nezaobilazan deo društvenog iskustva. Negativna percepcija represije delom je dolazila zbog pritiska vlasti na privatni i javni život, oličenog u kontroli pisama i kontroli države nad javnim mnjenjem. Postojao je i uzvratni pritisak javnog mnjenja na represiju, koja se oslanjala na funkcionisanje sistema dostava i na inerciju unutar represivnog sistema. Samo dve godine posle stvaranja države i pod utiskom uspešnih i propalih komunističkih revolucija u inostranstvu, jugoslovenski državni vrh se suočio sa strahom od nasilne 18

smene vlasti. Dragoljub Jovanović, pristrastan i politizovan hroničar svog vremena, svedočio je da se 1920. godine zbog komunista navodno pomišljalo na „... raspuštanje parlamenta, na vojnu diktaturu i preke sudove“, ali nije naveo koji su se ljudi opredeljivali za autoritarne metode borbe, pa je utisak o spremnosti sistema za borbu svim sredstvima bio više ideološki motivisan nego što je to bilo u stvarnosti. Sa druge strane, politički uspesi komunista na opštinskim izborima u Srbiji 1920. i sukobi vojske i žandarmerije sa hrvatskim seljacima stvorili su psihozu iščekivanja revolucije sa nacionalnim ili socijalnim predznakom.18 Drugi savremenik, Milan Stojadinović, kasnije je tvrdio da su Hrvati, odbijanjem da učestvuju u radu Ustavotvorne skupštine, „... obeležili svoj stav, ne opozicije prema jednoj određenoj vladi u Beogradu, nego prema samoj državi. Tek što su bili ušli u političku zajednicu sa Srbima i Slovencima, oni su je počeli da ruše i da traže svoju zasebnu, hrvatsku republiku.“19 Barijere nepoverenja i odsustva poznavanja sukobljenih različitih političkih mentaliteta, kao i psihoza rata u postepenom nestajanju, olakšale su primenu represije prema političkim oponentima. Knjiga koja se nalazi pred čitaocem bavi se aspektima koji do sada nisu ulazili u fokuse istraživača represije, vlasti i moći. Iskustvo društvenih slojeva i društvenih grupa sa represijom i vlastima u uslovima vladavine demokratskih principa dragoceno je zbog proučavanja socijalnih aspekata kontinuiteta politike zaštite države u uslovima diktature kralja Aleksandra I Karađorđevića, ograničenih političkih sloboda posle njegovog ubistva, pa i revolucionarne smene vlasti u Drugom svetskom 18

Драгољуб Јовановић, Политичке успомене, Заноси, књ. 1, Београд 1997, 149–151. 19 Milan Stojadinović, Ni rat ni pakt, Jugoslavija između dva rata, Rijeka 1970, 162. 19

ratu. Svi naredni režimi delimično su počivali na iskustvima stečenim u prvoj deceniji postojanja jugoslovenske države. Insistiranje na odbrani državnih interesa preko raznih vidova represije, na moralnoj podobnosti, ne samo u političkom smislu te reči, zaštiti „lika i dela“ čelnih ljudi političkih sistema, skriveni represivni mehanizmi društvene zajednice – postoje i danas, čineći sastavni deo funkcionisanja država. Identitet represivne politike izgrađivan je kroz izoštren pogled eksperata pravnih nauka, kroz tumačenja razloga i potreba za njenim postojanjem i opstajanjem. Način sprovođenja represije razlikovao se od teorijskog koncepta po zloupotrebama i ponoru koji je delio teorijsku predstavu od stvarnosti. Moralno sumnjive grupe i pojedinci dolazili su u bliski susret sa represivnim aparatom preko institucija zaduženih za nadzor. U društvu u kome ograničena sloboda mišljenja nije dopuštala da se o autoritetima države i vlasti govori jezikom netrpeljivosti, verbalni delikt bio je jedan od načina da se dođe pod udar zakonskih normi, čak i kada pojedinci nisu imali neprijateljske stavove prema Kraljevini SHS/Jugoslaviji. Podobnost misli i dela posebno se tražila od učitelja, čiji je zadatak bio da oblikuju poželjan politički profil generacija koje su ulazile u prosvetne sisteme. Nije samo država bila represivna, već je i zatvoreno društvo naginjalo prema represivnim merama. Malo vidljiva, ali vrlo efikasna, represija društva nad marginalnim grupama ogledala se u politici izopštavanja invalida iz društvenih tokova. Iskustvo sa represijom nije bilo svojstveno samo simpatizerima nestale austrougarske države, komunistima i antijugoslovenskim nacionalistima, kao glavnim neprijateljima poretka. I mnogo šira kategorija običnih, potpuno anonimnih, osoba dolazila je u sukob sa vrednostima iza kojih su stajali zaštitnici državnih interesa. 20

Kada se primeni metod „uspinjuće analize“ sitnih celina i slučajeva, mogu se primetiti „tehnologija“ i neka vrsta „taktike“ vlasti u kojoj su ideološki proizvodi, poput društveno poželjnog obrazovanja i zapošljavanja, ili ugleda monarhije, postali opravdanja za aktiviranje instrumenata za sticanje znanja, posmatranja, registrovanja, istraživanja i proučavanja nepoželjnih pojava. Te pojave su postale predmet intenzivnog posmatranja ljudi koji su direktno ili indirektno, kao svedoci ili državni službenici, bili uvučeni u funkcionisanje aparata provere podobnosti. I u delovanju države tokom demokratskog funkcionisanja parlamentarnih institucija bilo je elemenata autoritarnosti. Svedok, potkazivač, izveštač, ocenjivač tuđeg ponašanja, proizvođač iskrivljenih tumačenja, ishitrenih zaključaka i brzopletih namera – bile su društvene uloge pojedinaca u sistemu odnosa među ljudima, pokazujući njihovu sklonost da mehaniku vlasti koriste kao oruđe za obračun sa ljudima koji nisu imali slična mišljenja o raznim, često sasvim privatnim stvarima. Da li je takav sistem preterano nadziranog društva opravdao svoje postojanje – tema je o kojoj se može sporiti. Izvesno je da su fenomeni političke podobnosti, proganjanja raznih oblika različitosti i metodologija marginalizacije i isključivanja nepoželjnih grupa i pojedinaca oblikovali jugoslovensku istoriju i definisali granice upotrebljivosti represije kao mehanizma zaštite države od nepoželjnih faktora rizika. Proces nastajanja društva i države tekao je uporedo. Stanovnici nove države nisu se međusobno poznavali, niti su imali zajedničku istorijsku svest. Šest godina pre 1918. čitav jugoslovenski prostor bio je podeljen između dve velike imperije, otomanske i habzburške, ali je ulazio i u dve male države kakve su bile Srbija i Crna Gora. Granice tih država, tokom vekova, oblikovane su kao civilizacijske međe oko kojih su se sukobljavale religije i vodili brojni ratni poduhvati. Bilo je to 21

društvo sa slabom prostornom mobilnošću zbog koje je čak 92,4% ljudi, prema podacima iz 1931. godine, živelo u banovini na čijoj su se teritoriji rodili.20 Lutanje u nazivu nove države, od Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, preko kraljevine sa istim „plemenskim“ obeležjima u imenu, do Kraljevine Jugoslavije od 1929. godine, svedoči o problemu identiteta nove političke zajednice. Na početku međuratnog perioda samo pet gradova imalo je preko 50.000 stanovnika od ukupno 26.580 naseljenih mesta. Skromne domete gradskog iskustva ilustruje podatak da je samo 449 naseljenih mesta imalo status grada ili varošice. Bilo je to multikonfesionalno društvo. Pred Drugi svetski rat od 15.781.000 državljana Jugoslavije 8 miliona bilo je pravoslavne veroispovesti, rimokatoličke 5 miliona i 1,750.000 muslimanskih vernika. Druge vere bile su zastupljene u malom procentu. Deo problema u međusobnom poznavanju stanovništva ležao je u nerazvijenoj saobraćajnoj infrastrukturi, jer je u celoj državi 1928. godine bilo samo 40.000 km putne mreže čija gustina nije bila na zadovoljavajućem nivou. Može se samo nagađati koje je nepovoljne posledice po život stanovništva ostavila činjenica da su opštine bile udaljene od železničkih stanica više od 13,5 km u proseku. Vlasti u kasnijem periodu bile su neugodno iznenađene činjenicom da je postojalo samo 50 puteva koji su smatrani državnim. Ovo su sve pokazatelji da prostor nije mogao da ujedini stanovništvo.21 20

Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918–1941, књ. I, Београд 1996, 56; Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у периодици 1920–1941, Београд 2000, 55–117. 21 Др М. Стојадиновић, Постанак, развитак и значај градова, Нова Европа, књ. XII, бр. 1, 1. јули 1925, 18; Јован Ердељановић, Др. Јоже Рус, Главни статистички податци о Држави Срба, Хрвата и Словенаца, Српски књижевни гласник, књ. I, бр. 7, 1. децембар 1920, 558; Михаило Радовановић, Југославија, географско-статистичка и 22

To isto može se reći i za ekonomiju države. Više od 78% domaćinstava živelo je od poljoprivrede, a posle jedne decenije тај broj je smanjen za svega 2%. Nešto više od dva miliona ljudi 1921. godine živelo je u gradovima, a preko devet miliona na selu. Preostale klase i zanimanja bavile su se industrijom i zanatima (9,91% tokom 1921, odnosno 11% u 1931. godini), trgovinom, kreditima i saobraćajem (4,35% tokom 1921, odnosno 4,85% u 1931. godini). Još manji procenat stanovništva radio je u javnom sektoru, slobodnim zanimanjima i vojsci (3,80% tokom 1921, odnosno 4,08% u 1931. godini), a ostale profesije bile su u povoju (3,07% tokom 1921, odnosno 3,49% u 1931. godini). Kraljevina SHS/Jugoslavija nije mogla da se razvije u veliku agrarnu silu. Izračunato je da je 88,3% zemljišnih poseda u državi bilo između 0,01–10 hektara. Ti posedi većinom nisu bili sposobni za obimniju proizvodnju i tržišnu utakmicu. Od ukupne državne teritorije moglo je da se obrađuje samo 46,18% zemljišta. Podatak da broj bašta i vrtova ni u jednoj banovini Kraljevine Jugoslavije nije dostizao 2% plodnog zemljišta posredno govori o agrarnoj prenaseljenosti stanovništva, izraženoj i u činjenici da je na 100 ha obrađene zemlje dolazilo 114 poljoprivrednih proizvođača. Bilo je samo 30% ravničarskog zemljišta. Oranice su preovlađivale sa 51,91% svih zasejanih površina. Na preko 80% tog prostora gajene su cerealije, a povrtarstvo i industrijske biljke bili su na marginama proizvodnje. Glavni proizvodi, od kojih se živelo, bili su kukuruz i pšenica. Krompir, sa 3,11% u ukupnoj ishrani, nije zauzimao vidno mesto na prosečnoj seoskoj етнографска студија о броју Срба и Хрвата, Српски књижевни гласник, књ. LVIII, бр. 6, 16. новембар 1939, 350–355; Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у периодици 1920–1941, 86. 23

trpezi.22 Siromašno, prema vlastima naizgled pokorno, ali u suštini nepoverljivo selo bilo je podložno kontroli vlasti. Privredu Kraljevine SHS ometalo je postojanje četiri različita železnička sistema: austrougarskog, otomanskog u Makedoniji, bosanskog i srpskog. Nestašica stoke i poljoprivrednih artikala za ishranu, tržište prezasićeno radnom snagom povratnika iz ratova 1912–1920. godine, energetska kriza, nepostojanje uslova za trgovinsku razmenu između pojedinih delova države – oblikovali su stvarnost u kojoj su uporedo postojali periferna industrija propale bečke imperije i primitivna obrada zemljišta. Iskustvo mešavine socijalnog i tehnološkog sudara noćnih izvora svetlosti, od luča, preko petrolejke do sijalice, ilustruje stepen različitih aspekata modernosti koja se za kratko vreme nije mogla raširiti do nivoa civilizacijske jednoobraznosti. Zavisnost od uvoza industrijskih proizvoda i orijentisanost na znatno jeftiniji izvoz sirovina nisu se mogle isplatiti državi i preduzetnicima na duge staze. Industrija jugoslovenskih prostora hronično je patila od nedostatka kapitala usmerenog prema razvoju. Industrijske resurse su kočile visoke kamate i po oceni banaka, koje nisu htele razvoj suparničkog sektora privrede, „sporo“ obrtanje uloženog novca.23 Razdrobljenost ekonomskog prostora nove države i kulturna zaostalost pretežno nepismenog stanovništva predstavljali su trajne ograničavajuće faktore za primenu ekonomskih i kulturnih mehanizama integracije. Prelaz iz ratnog u mirnodopsko stanje bio je spor, pa su uniforma i oružje dugo opstajali kao simboli autoriteta, ali i nasilja vlasti i onih koji su se 22

Ljubodrag Dimić, Socijalno-ekonomska osnova jugoslovenskog sela i kultura življenja 1918–1941, Vojnoistorijski glasnik, br. 3, Beograd 1991, 109–148. 23 Љубомир Петровић, Југословенска држава и друштво у периодици 1920–1941, 221–222, 233–235. 24

od nje odmetali. Zato je mreža državne moći ostala bez realnih sredstava za povezivanje drugim, manje represivnim, sistemima od onih za kojima je posezala. * Knjiga је deo projekta Instituta za savremenu istoriju (Ne)uspešna integracija – (ne)dovršena modernizacija: Međunarodni položaj i unutrašnji razvoj Srbije i Jugoslavije 1921–1991 (broj 147039), koji finansira Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije. U Beogradu, aprila 2009

Autor

25

str. 26 prazna

26

Glava I PRAVNA LEGITIMIZACIJA REPRESIVNE MOĆI U KRALJEVINI SHS Trajnost posedovanja moći, po mišljenjima eksperata humanističkih nauka, zavisila je i još uvek zavisi od preobražavanja moći u legitimnu vlast. Održavanje na vlasti čistom primenom sile može dati kratkotrajne rezultate, ali to nije metod kojim se moglo vladati u dužem vremenskom periodu. Legitimnost se sticala načinom korišćenja vlasti. U periodu između dva svetska rata, u oblasti prava postojalo je uverenje da je pravni poredak, zajedno sa legalitetom i legitimitetom, samo tehnologija primene prinude kako bi norme i zapovesti mogle da se izvršavaju. Pravo je kroz istoriju postalo izraz volje političkih moćnika, ali i sredstvo za racionalno regulisanje odnosa u društvenoj zajednici.1 Represivna funkcija države i vlasti smatrala se presudnom karikom u lancu sprovođenja tokova moći. Represija je posledica uzajamnosti različitih faktora kao što su: zakonodavstvo, stepen društvene odgovornosti građana, nivo pravne svesti državnih i društvenih institucija, kultura društveno poželjnog ponašanja, ideologija državne zajednice, pa i ličnih shvatanja nosilaca zaštitnih sistema (policija, vojska, sudstvo i tužilaštvo), o prirodi svog posla. Sprovođenje represije, što je bio dominantan vid ispoljavanja moći, imalo je tri cilja: 1) funkcionalni, da štiti pravni, politički i društveni poredak; 2) korektivni, da počinioce inkriminisanih dela 1

Војислав Становчић, Моћ и легитимност, Београд 2006, 7, 59. 27

„privede pravdi“ i sankcioniše povrede zakonskih normi; 3) preventivni, u smislu odvraćanja kako lica nad kojim se vrši represija tako i eventualnih budućih počinilaca od nepoželjnih „antidržavnih“ akata. Državna represija je oduvek bila sastavni deo društvenog života neke zajednice. Za fizičku prinudu, koja je njen bitan deo, smatralo se da ima poseban značaj uslovljen vezanošću državne vlasti i moći za nju. Prinuda se opravdavala neophodnošću neposrednog dejstva fizičke sile države, a delovala je i psihološki kao vid pretnje. Do sredine 20. veka među pravnim ekspertima nije postojala saglasnost o tome da li je represija glavno sredstvo za definisanje prava ili je to organizacija koja načelno nije morala da raspolaže sredstvima za vršenje prinude. Potencijalna i stvarna uloga represije u pravnom životu države postaje očigledna kada se zna da su pravni karakter imali samo propisi koji su sadržavali sankcije.2 Iskustvo društvenih grupa sa represijom nije se svodilo isključivo na kažnjavanje zbog učinjenih delikata. Sam čin prestupa, zločina ili protivpravnog akta, uz nezaobilazno dejstvo javnog nadzora, činio je samo deo složene piramide odnosa državne moći i vlasti prema pojedincu i pojedinca prema državi. Država je imala pravo da nadzire, hapsi i kažnjava pojedince koji su bili pod sumnjom ili su delovali mimo zakona, ali je i sama pokazivala sklonost da prekoračuje zadate pravne okvire koji nisu pružali adekvatan odgovor na složene političke i socijalne prilike. Moderna pravna država, kako su je definisali eksperti između dva svetska rata, davala je pravo masi da učestvuje u organizaciji države preko prava glasa, a državni sistem je preuzeo zaštitu individualna prava. O zaštiti građanskih prava moglo se govoriti čim je državna vlast stavila sopstvene organe pod ingerenciju 2

Ђорђе Тасић, Проблем оправдања државе, Београд 1995, 171, 173–174. 28

prava i definisala njihovu odgovornost, ili odgovornost države, za učinjena protivpravna akta.3 Država je, međutim, preuzela i obavezu suzbijanja zločina i drugih delikata. O rasprostranjenosti kriminaliteta u Kraljevini SHS svedoči i tabela njegovog kretanja 1919–1928. godine.4 Godina Ubistvo sa predumišljajem Ubistvo bez predumišljaja Silovanja Razbojništva Paljevine Opasne krađe Proste krađe Prevare Falsifikovanje novca Ostali zločini i prestupi Istupi Ukupno

1919

1920

1921

1922

1923

1924

1925

1926

1927

1928

747

856

933

1.191

1.013

1.115

631

573

519

575

372 218

500 371

621 441

617 485

651 546

591 476

460 473

480 412

543 446

602 437

1.287 664

1.225 1.157

1.107 1.394

896 1.005

910 1.351

677 1.128

439 1.481

383 1.275

353 1.417

393 1.420

7.098

9.994

9.633

7.988

8.961

7.127

6.454

5.982

5.426

6.719

12.981 12.909 10.329 1.446 1.590 743

8.774 651

8.660 541

7.503 307

7.910 304

8

12

10

7

14.995 914 16

17.076 13.394 1.515 1.848 25

20

12

13

31

15.406 50.432 25.075 29.494 33.972 27.987 22.935 131.116 19.028 26.493 40.105 53.192 66.674 77.371 87.979 95.568 101.122 103.174 106.448 112.512 81.822 136.343 121.140 133.486 149.895 145.772 143.428 252.608 142.000 157.372

Tabela 1. Kretanje kriminaliteta u Kraljevini SHS 1919–1928

Kada se pogleda slika kriminalnih aktivnosti stiče se iznenađujući utisak da je u prve dve godine jugoslovenske države bilo manje ubistava i silovanja nego u kasnijem periodu. Zabeleženo je više prostih krađa nego u kasnijem vremenu, što 3

Исто, 73. Podaci iz tabele 1 navedeni su prema: Bogoljub Konstantinović, Socijalna medicina, Osnovi za poznavanje i rešavanje zdravstvenih pitanja u vezi sa društvenim pojavama, Beograd 1932, 357. 4

29

posredno govori o posleratnom siromaštvu stanovništva. Paljevina je bilo manje, u poređenju sa budućim kretanjima, dok su prevare beležile rast koji se značajno smanjivao od 1924. godine. O represivnom odnosu vlasti prema društvu svedoče, za bulevarsku štampu, manje uzbudljive kategorije kriminala poput „ostalih zločina i prestupa“ i „istupa“. Za period 1919– 1928. godine zabeleženo je 381.938 slučajeva ostalih zločina i prestupa, uporedo sa 844.145 dela istupa. Drugim rečima, 1.226.083 kriminalnih dela nije imalo vezu sa klasičnim kriminalom. U pravnim normama kriminalna dela su kasnije podeljena, shodno težini, na „zločinstva“ i „prestupe“. 5 U sociologiji se danas smatra da nije lako definisati prestupničko ili devijantno ponašanje, pošto se nijedna jedinka ne pridržava svih pravila i propisa. Iza fenomena prestupničkog ponašanja nalazimo skriven uticaj klasne pripadnosti i društvene moći na socijalne norme. Devijantno ponašanje definiše se kao odbijanje da se postupi prema skupu normi koje su prihvaćene od većeg broja pripadnika neke zajednice. Te norme podrazumevaju sankcije kao sredstvo za obezbeđivanje delotvornosti normi i sprečavanje njihovog kršenja. Postoje pozitivne i negativne sankcije. Pozitivne sankcije predviđaju nagradu za pridržavanje, a negativne su kazna za odstupanje od normi. Sankcije mogu biti formalne i neformalne. Formalne sankcije primenjuju posebne institucije, kao što je pravosuđe, radi obezbeđivanja poštovanja normi. Neformalne sankcije su manje organizovane i spontani su odgovor pojedinaca ili zajednice na kršenje pravila. Sudovi i zatvori u modernim društvima predstavljaju institucije za sprovođenje formalnih sankcija, dok je dužnost policijskih organa da počinioce krivičnih dela privedu pravdi. Zakonodavstvo nije ništa više od formalnih 5

Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1929, 5. 30

sankcija koje država donosi, a građani su dužni da im se pokoravaju.6 Postoje razne teorije koje pokušavaju da objasne prirodu krivičnih dela. Krivično delo se može sagledavati kao vrsta ponašanja kojim se krši zakon. U istoriji kriminologije bilo je više pokušaja da se objasni pozadina nastanka krivičnih dela i prestupničkog ponašanja. Italijanski pravnik iz 19. veka Čezare Lombrozo verovao je da se kriminalci mogu prepoznati na osnovu bioloških faktora, po obliku lobanje. Njegova ideja je bila da većina kriminalaca potiče iz biološki degenerisanih porodica ili da je prestupničko ponašanje rezultat mentalnih poremećaja pojedinaca. Izučavanje naslednih faktora nije pokazalo njihovu povezanost sa kriminalom, ali je sredinom 20. veka bilo novih pokušaja da se fizičke osobine muskularnih i fizički aktivnijih osoba dovedu u vezu sa krivičnim delima. Nije dokazano da su razdražljivost i agresivnost, kao osobine ličnosti, povezane sa kriminalom. Uprkos tome, pokušavalo se da se pozadina kriminala nađe u razvijanju amoralne ili psihopatske ličnosti, iako je to važilo za sasvim mali broj ljudi. Dosadašnja psihološka istraživanja nisu ustanovila vezu između psihopatskih osobina i kriminala. Nedostatak ovih istraživanja je što su objekti ispitivanja bili osuđenici, a njihove ličnosti predstavljene su isključivo kao negativne. Teoriji zločina pokušavalo se prići i na drugi način – proučavanjem odnosa društva i zločina. Pošlo se od toga da svi elementi zločina u suštini zavise od percepcija socijalnih institucija društva. Tako je zločin mogao da se objašnjava isključivo u kontekstu pravnog i moralnog postupanja ljudi. Zločin je postao relativna kategorija kada su se u modernim društvima pojavile subkulture, po kojima je ponašanje u skladu sa normama jedne subkulture zločin u očima 6

Entoni Gidens, Sociologija, Podgorica – Banja Luka 2001,

124–127. 31

druge subkulture. Devijantnost je tako postala stvar društvenog konsenzusa i konteksta. Pojedini teoretičari smatraju da se devijantnost stiče u procesu udruživanja sa ljudima definisanim kao nosioci kriminalnih normi ponašanja. Drugi su smatrali da je anomija uzrok zločina. Anomija nastaje kada u društvima opada značaj tradicionalnih vrednosti i standarda, a da se pri tom ne pojavljuju nove norme koje bi ih zamenile. Ona se može definisati odsustvom jasnih kriterijuma koji određuju ponašanje u datoj oblasti socijalnog življenja.7 Po Robertu Mertonu, anomija je u modernim društvima povezana sa tenzijom sukoba društvene stvarnosti i opštih normi. Merton je to konkretizovao mišljenjem da su ekonomske nejednakosti stvorile prestupničko ponašanje. On je podelio ljude na nekoliko kategorija od kojih su inovatori i buntovnici bili najopasniji po društveni i državni poredak. Inovatori su ljudi koji su nastojali da se drže prihvaćenih vrednosti, ali su koristili nezakonita sredstva da do njih dođu. Političari i javni službenici koji su zloupotrebljavali svoj položaj i pristajali na korupcionaštvo pripadali su toj grupi. U njoj se dešavao i proces zloupotrebe pravnog poretka. Buntovnici su predstavljali malobrojne grupe ljudi koje su odbacivale i sredstva i društvene vrednosti nastojeći da ih zamene drugim i da definišu društveni sistem na osnovu svojih ideoloških stavova. Kao primer kategorije buntovnika navodio je radikalne političke grupe. Ulogu tih grupa u Kraljevini SHS svesno su preuzimali komunisti i radikalni nacionalisti skloni rušenju nove države. Postoji i teorija etikete po kojoj je prestupničko ponašanje proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. Devijantnost je samo etiketa, a predstavnici reda i zakona nalaze se u situaciji da definišući kategorije konvencionalne moralnosti upotrebe te etikete radi stvaranja kategorije prestupnika i ispoljavanja 7

32

Isto, 127–133.

strukture moći u društvu. Obeležiti nekoga kao kriminalca značilo je proglasiti ga nepouzdanim u važnim socijalnim aktivnostima, kakve su bile školstvo i zapošljavanje. Iskazano nepoverenje je često povećavalo individualne kriminalne aktivnosti, kao posledica još većeg otuđenja od prihvaćenih društvenih konvencija. Smatralo se da je početni kriminalni akt samo primarna devijacija, a da je sekundarna posledica to što kriminalac prihvati samog sebe kao čoveka sa etiketom sklonog prestupništvu. Ova teorija polazi od pretpostavke da nijedno delo nije po sebi kriminalno, ali da u procesu sekundarne devijacije bitnu ulogu igraju zatvori i prihvatilišta uprkos nameri pravosudnog sistema da oni budu mesta na kojima će se ispravljati prestupničko ponašanje. Teorija ima nedostataka, jer ne vodi računa o razlikama unutar socijalizacije i moralnim stavovima ličnosti i njenog okruženja, a nije dokazano da etiketiranje zaista dovodi do intenziviranja prestupničkog ponašanja. Zločin je tako ostao samo jedna kategorija u ukupnom prestupničkom ponašanju, a dodatni problem leži u tome što je kontekst u kojem se neke radnje mogu smatrati kriminalnim i kažnjivim vrlo daleko od čvrstih okvira. Nove ideje polaze od toga da su mnoge kriminalne grupe nastale na marginama uglednih slojeva i da imaju strateški cilj da se suprotstave tim slojevima vršeći kriminalne aktivnosti. Pojam zločina uvek je bio povezan sa stereotipima i lažnim predstavama i dosta je odslikavao raširenost socijalnih predrasuda.8 Mnogo ozbiljniji problem od uobičajene slike kriminalca sa margine društva i niskog životnog standarda predstavljaju osobe koje su posedovale imetak i moć stečene i korišćene u nezakonite svrhe. U sociološkoj teoriji to se naziva zločinom bele kragne. Zločini bele kragne obuhvatali su širok spektar kriminalnog delovanja od utaje poreza, nezakonite trgovine i pronevere 8

Isto. 33

novca, preko proizvodnje i prodaje opasnih proizvoda i zagađivanja ekoloških resursa, do prevara na polju osiguranja imovine i lica. Korišćenje profesionalnog položaja ili socijalnog statusa srednje klase u izvršavanju krivičnih dela čini bitnu karakteristiku zločina bele kragne. Posebnu kategoriju obuhvataju krivična dela moćnih osoba u kojima se vlast koristi na kriminalan način. Rasprostranjen vid ove zloupotrebe jeste kad političari primaju mito da bi favorizovali neke odluke ili procese. Pojedini sociolozi ostavljaju otvoreno pitanje da li državni organi uopšte mogu biti počinioci krivičnih dela. Odgovor na to pitanje je potvrdan čim se zločin definiše kao kršenje moralnih normi sa štetnim posledicama. Drugo je pitanje da li je za državu probitačnije da zaštitu svojih interesa bazira na normama moralnosti ili da se postavi utilitarno i da dopusti državnim organima da u procesu odbrane državnog interesa krše ili ignorišu zakone koje inače treba poštovati. Zločin i prestupničko ponašanje nije uvek neophodno posmatrati u negativnom svetlu. Mora se prihvatiti činjenica da u društvu postoje grupe i prostori čije se aktivnosti ne uklapaju u opšteprihvaćene poglede. Da li je visok stepen kriminala cena za određen nivo ličnih sloboda u društvu ostaje pitanje na koje se ne može odgovoriti potvrdno. Pojedini teoretičari smatraju da blagonaklonost prema devijacijama u ponašanju neizbežno dovodi do procesa socijalnog razaranja društva. Taj ishod nije nužan ako se ličnim slobodama pridruži jasno definisana kategorija socijalne pravde.9 Takvi uslovi nisu postojali u Kraljevini SHS. Civilizacijske, kulturne, socijalne i verske razlike nisu omogućile da se u periodu formalne demokratije i višepartijskog sistema u Kraljevini stvori poredak bez preteranih socijalnih i ekonomskih nejednakosti. U takvom društvu kriminalno ponašanje nije bilo isključivo pokušaj antisocijalnog karaktera, 9

34

Isto, 145–148.

već je sadržavalo elemente političkog i nacionalnog nezadovoljstva novim državno-političkim okvirima. U toj državi nije bilo onoga što se definiše kao rastuća mogućnost izbora društvenog konteksta, a izvršni organi vlasti su jedva uspevali da sa manjkom samouverenosti i sveobuhvatnosti primenjuju vlast na specifične grupe. Uloga države i njenih institucija u borbi protiv svih oblika kriminala, krivičnih dela i devijantnog ponašanja bila je represivna. Negativni društveni odnos snaga u represivnom sistemu ogledao se u nesposobnosti učesnika u raznim podsistemima zaštite da razmišljaju o svrsishodnoj kompatibilnosti i da uzimaju u obzir i druge elemente državne zaštite. Napor naizgled moderne jugoslovenske države da organizuje društvo tako da svi podsistemi budu izloženi pritisku, da stalno budu u vezi sa drugim područjima akcija, bez obzira na to da li je u pitanju unutrašnja trgovina ili zaštita države, ostao je bez uspeha. Pored praktičnog neuspeha etatizam nije uspeo ni zbog teorijskog prigovora da može delovati samo u uslovima kada postoji ciklično kretanje i nesuvisle pretpostavke da državni red postoji pre same države, zbog nesposobnosti da se shvati ideja da svaka državna moć ima potencijal da očuva socijalni i politički mir. Represija, kao jedan od mogućih načina odbrane državnih interesa, nije uspela da stavi pod kontrolu ili odgovorno reguliše fatalne odnose koji su se kontinuirano stvarali na makro nivou, a bili su vezani za socijalna i politička prava. Norberto Bobio smatra da postoji tendencija liberalno-dogmatskih sistema (što je pre njega tvrdio i Maks Veber), da dopuštaju da se formalna prava demokratske participacije izvitopere zbog toga što posrednički organi stranačkih birokratija, političkih vođa i parlamenata postaju dominantni nad opštim interesima. Na primeru prve decenije postojanja jugoslovenske države može se videti da su politička upotrebna vrednost i materijalni značaj demokratskih prava građanstva 35

potisnuti formalnim organizacionim strukturama i birokratizovanim postupcima. U iskustvo građana Kraljevine SHS ugrađena je slika o neefikasnosti državnog poretka i upravljačkih mehanizama što je tokom režima integralnog jugoslovenstva, uz iskustvo gubitka slobode, pokazalo da postoji stalan procep između potreba za upravljanjem i sposobnosti da se upravlja, između neefikasne složenosti strukture i nedosegnute složenosti kontrole putem inovacija u institucijama sistema. Suočavanje države sa modernizacijom dovelo je do ukupne stagnacije i podstaklo nefleksibilnost svih slojeva društva. Neuspešan pokušaj jugoslovenskih integralaca od 1929. da na osnovu ideologije jugoslovenstva eksplicitno proklamuju moralnu izvesnost lažnog monoetničkog društva pokazao je da nisu bili sposobni da svojoj ideologiji obezbede izvesnost njene uopštivosti. Dokazali su da se problemi državnog poretka ne mogu moralizovati i postati prihvatljivi za sve ako su previše dogmatizovani i opterećeni imperativima sopstvenog opstajanja u apsolutnoj nekritičnosti. Koncept ideoloških mučenika jugoslovenstva insistirao je na postojanju represije u Austrougarskoj, a sama jugoslovenska država prihvatila je to iskustvo i vršila ga nad oponentima. Jugoslovenska ideologija je prihvatila pojavu generalizacije bola i strepnje proizašlih iz ugrožavanja telesnog integriteta ili načina života, nesvesna da će se neprijateljske ideologije nacionalizma i komunizma sa više uspeha i strasti služiti tom metodom. Represivno nasleđe iz ranijih perioda ostavilo je za sobom problem normativne regresije. Država nije uspela da pomiri parcijalne racionalnosti ekonomsko-tehničke efikasnosti i birokratsko-državnih bezbednosnih mera sa osetljivošću društva na psihofizičke posledice otpora državi, iz straha da ne negira relativan značaj bezbednosti i njenu praktičnu neophodnost. Da li je jugoslovenska država bila stvarno moderna, pitanje je koje ne treba postavljati. 36

Termin moderno društvo podrazumeva da opcije otvorenosti postoje samo u sferama javne politike, materijalne proizvodnje, kulturne reprodukcije i dominacije države. U ostalim oblastima življenja modernost nije uopšte izražena kategorija. Jugoslovensko državno iskustvo u 20. veku pokazalo je da harizmatske ličnosti, politički lideri, nisu posedovali ili imali u vidu sve relevantne promenljive činjenice. Nijedna politička etika niti prividni konsenzus elita na vlasti nisu bili sposobni da dovedu do povećanja, preuređenja i rasterećenja mehanizama države za upravljanje društvom. Pokušaji da se preko državne administracije i pravnim regulisanjem omogući stabilan društveni i državni život bili su neuspešni.10 Uloga represije je zato bila nužno ograničena limitima nedovoljno funkcionalnog društva i predstavama koje su o ulozi represivne moći imali službenici bezbednosnog sistema. Sve se to dešavalo čak i u državama sa obeležjima čvrstog pravnog sistema, a tim više u situacijama kada nasleđene norme nisu odgovarale na praktične probleme očuvanja tek stvorenog državnog i ideološkog sistema vrednosti. Početak pa i završetak Prvog svetskog rata označili su potpun raskid sa predratnim iskustvom. Nove države i poredak novog sistema međunarodno-pravnih odnosa predstavljali su samo neke od posledica dubokih podela na pobednike i poražene u svetskom sukobu. Državotvorna i pravna iskustva iz prethodnog veka, pa ni ona iz ratnog perioda 1914–1918. godine, nisu mogla biti adekvatan pokazatelj u novim uslovima.11 O tome rečito svedoče problemi u funkcionisanju represivnog sistema u Kraljevini SHS. Postavlja se pitanje kako okarakterisati sistem pravnih normi koji je deset godina bio u 10

Klaus Ofe, Modernost i država, Istok, Zapad, Beograd 1999, 22–44. O tome više: Hagen Šulce, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd 2002, 186–194. 11

37

procesu stvaranja i koji je dovršen tek u vremenu integralnog jugoslovenstva.12 Kraljevina SHS je do tog trenutka bila zemlja sa šest različitih pravnih sistema, što je stvaralo veliku zbrku u javno-pravnim i privatno-pravnim odnosima. Pravni partikularizam se osećao u svim sferama života jugoslovenske države.13 To se ogledalo i u funkcionisanju represivnog sistema. 12

Integralci su sa ponosom gledali na uvedeni pravni poredak, smatrajući to velikim doprinosom ideološkom oblikovanju jugoslovenske nacije pošto je, po njima, „Jugoslovenska misao diktovala je što skorije izjednačenje zakonodavstva i stvaranje jednog jedinstvenog pravnog poretka. U jednoj državi, gde živi jedan jugoslovenski narod, koji imade jednu vladu i jednog zakonodavca, nemoguće je zamisliti, da ne postoje jedni zakoni. Ako je jedno delo u jednom pravnom području delikt, a u drugom nije; ako neko može u jednom pravnom području otvoriti radnju, a u drugom ne može; ako je neko u jednom pravnom području pravno sposoban, a u drugom nije; ako se na izvesne imovinske objekte može u jednom pravnom području voditi ovrha, a u drugom ne može; ako je neko sa određenim brojem godina fizički punoletan, u jednom pravnom području, a u drugom treba još nekoliko godina da sačeka do fizičke punoletnosti, onda sva uveravanja o narodnom jedinstvu, i sam fakat državnoga jedinstva sili prosečnog čoveka, koji pravne finese ne poznaje, na razmišljanje i vodi ga pre do zaključka, koji je u opreci sa našom narodnom i državnom misli, nego li da se njegovo mišljenje sa tom misli u celosti pokriva.“ – Ljudevit Auer, Izjednačenje zakonodavstva i jugoslovenska misao, Jugosloven, br. 1, novembar 1931, 15. 13 Prema istoriografskim shvatanjima: „Kraljevina je u nasleđe dobila isparcelisan pravni sistem, odnosno pravni partikularizam, koji se ogledao u paralelnom postojanju više pravnih područja na istoj državnoj teritoriji: hrvatsko-slovenačkog i dalmatinsko-slovenačkog, Vojvodine i Međumurja, Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Raznoliki pravni sistemi uslovljavali su i nejedinstvenu primenu prava. Sa srpskim su živeli austrijsko, mađarsko, šerijatsko i crnogorsko pravo. Strana i domaća pravna pravila, moderna i arhaična, verska i svetovna, nastavljala su da razdvajaju, umesto da spajaju. Staro pravo nadživelo je slom državnih poredaka koji su ga utemeljili. U postojećem pravnom mozaiku nije mogla da se stvori jedinstvena pravna svest niti osigura jednoobrazna zaštita pravne sigurnosti.“ – Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I, Beograd 1988, 51–52. 38

Pitanje je kakav je u opštim crtama bio ovaj pravni sistem u nastajanju, odnosno da li je bio totalitaran. U teorijskom smislu, postoji izvesna saglasnost o pravnim kriterijumima za definisanje totalitarnog pravnog sistema. Mada u pravnoj literaturi postoje klasične suprotnosti između koncepta pravde, svrsishodnosti prava i pravne sigurnosti, smatra se da je svrsishodnost prava obeležje policijskih i autoritarnih država. Današnja pravna misao insistira na stanovištu da je krivično pravo, čija je „ishodišna tačka“ prevashodna zaštita državnih interesa dok je zaštita prava delinkventa na sporednom mestu, nelegitimno i totalitarno.14 Takva vrsta pravnog poretka bila je nesporna i uobičajena u vreme stvaranja Kraljevine SHS. U takvom pravnom sistemu bekstva van dometa pravde bila su ishitren, ali prirodan odgovor na preventivan aspekt kažnjavanja koji je mogao da dovede i do osuđivanja potpuno nedužnih osoba.15 Ne može se ipak reći da je jugoslovenska državna zajednica imala zaista totalitaran pravosudni sistem, jer se često dešavalo da sudske vlasti budu blaže od očekivanja izvršnih organa državne zaštite. Od pitanja opravdanosti pravnog poretka samo je jedan korak do postavljanja pitanja opravdanosti države. Mogla bi se postaviti hipoteza da je problem represije pokazatelj koliko je država jaka ili slaba. Taj odgovor nije zadovoljavajući, jer je u svim državama tog vremena postojao problem koji ni do danas 14

Jovan Ćirić, Društveni uticaji na kaznenu politiku sudova, Beograd 2001, 18–19, 21; Gustav Radbruh, Filozofija prava, Beograd 1980, 99–100. 15 Pravni eksperti smatraju da: „Ukoliko je kazna determinisana samo razlozima svoje društvene korisnosti i (generalne) prevencije, onda ukoliko je potrebno zastrašiti druge potencijalne učinioce a građanima vratiti poverenje u pravni sistem, može se posegnuti i za kažnjavanjem nevinih.“ – J. Ćirić, n. d., 20. Takođe videti: Igor Primorac, Prestup i kazna, Beograd 1978, 121. 39

nije rešen na pravi način. Reč je o ograničenosti političkog delanja kao sposobnosti da se napravi i sprovede izbor koji bi kolektivno obavezivao članove društvene i državne zajednice. Danas se smatra da jaka država ima tendenciju da ugrožava građanska i ljudska prava svojih državljana i da taj fenomen nije poželjan niti za sebe ni po sebi. Izlaz nije ni u slaboj državi, posebno ne u uslovima kada je politička moć vlada ili političkih partija ključno sredstvo za zaštitu kolektivnih interesa.16 Kontekst savremene ideje o državi potpuno je izmenjen u odnosu na sredinu 20. veka. Tada se podrazumevalo da svaka politička zajednica modernog i zaostalog sveta mora, kroz etapni istorijski razvoj i kulturno restruktuiranje, doći do sopstvenog modela nacionalne države modernog tipa. Neuspeh velikog broja država Trećeg sveta da to i ostvare putem progresa shvaćenog na prozapadni način i neočekivana kulturna elastičnost zaostalih društava, koja je dovela do sukoba tradicionalne kulture i modernih državnih potreba, oživeli su etničku samosvest i nacionalizam.17 Nije uopšte primećeno da je ova paradigma donekle važila i za evropske prostore, u prvom redu za jugoslovensku državnu tvorevinu između dva svetska rata. Jugoslavija se tada suočavala sa problemom opstanka i opravdanja države i njene sile. Razlozi državnih struktura za primenu represije dobijaju na jačini ako se razume da kod većeg broja stanovnika nije postojala ni svest o potrebi postojanja zajedničke države. Nacionalni i ideološki mitovi, rigidni socijalni i lični stavovi pojedinaca i zatvorenih socijalnih struktura, kao i realna ograničenja razvojne politike i onako neravnomerno razvijenog društva bili su neki od razloga za neosnovano verovanje prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, dvorskih i 16

K. Ofe, n. d., 7, 10. Ašis Nandi, Država, Volfgang Zaks (prir.), Rečnik razvoja, Vodič kroz znanje kao moć, Novi Sad 2001, 11–23. 17

40

političkih struktura da će represivna politika prema protivnicima nove države dovesti do brze unutrašnje kohezije, usmerene ka normalizaciji komplikovane spoljnopolitičke situacije. Jugoslovenska država, uprkos decenijskim naporima, nije uspela da zaživi kao moderna politička zajednica. Zastala je na prvom koraku političke institucionalizacije koji je podrazumevao prelaz od fiktivne nacionalne države, preko konstitucionalne državne forme, ka demokratskoj državnoj zajednici kao preduslovu za današnju državu blagostanja (wellfare state). Jedan od bitnih razloga za neuspeh možda se krije u tome što nikada nije došlo do odvajanja „aktera, organizacija i društvenih podsistema“ od drugih delova države i društva u samostalne i relativno nezavisne celine. Nije došlo ni do opadanja pritiska obavezujućih „tradicionalnih rutina“ i očekivanja u prostorima dominacije birokratskog sistema, političke participacije, kulturne reprodukcije i materijalne proizvodnje.18 U periodu od 1918. pa sve do 1991. godine, glavni problem bio je nespremnost monarhističkih i komunističkih ideologa da stvore modernu pravnu državu, bez pritisaka službenih mitova i struktura moći. Svega deset godina ukupnog demokratskog iskustva jugoslovenske zajednice 1918–1928. i neuspeh suočavanja države sa različitim civilizacijskim, ekonomskim, socijalnim, političkim i verskim nasleđem stanovništva, uz autoritarne ličnosti na vrhovima sistema upravljanja, odredili su ponekad preteranu i negativno shvaćenu ulogu represije u sistemima državne zaštite. U znatnom delu prve polovine 20. veka represija nije posedovala negativnu konotaciju. Tek su diktature nacista, fašista i boljševika stvorile sliku apsolutno represivnih totalitarnih sistema bez premca u ranijoj istoriji. Rašireno negativno 18

O uslovima pod kojima se neka država može smatrati modernom videti više: K. Ofe, n. d., 20–21. 41

mišljenje o represiji delom je posledica zloupotrebe represivnih institucija i osoba koje su bile zadužene da je sprovode čak i u okolnostima postojanja demokratskih i parlamentarnih sistema. Blage kazne i često oslobađanje optuženih zbog nedostatka dokaza bili su jedna strana medalje, a drugu stranu je činilo policijsko samovlašće. Mučenja tokom istražnog postupka i ubistva političkih protivnika jugoslovenske države i poretka bila su i za vlast nepoželjni izuzeci, koji su kasnije omogućili komunistima da stvore preuveličanu sliku o navodnom državnom teroru.19 Zato je potrebno odgovoriti na pitanje kako su srpska i jugoslovenska pravna nauka između dva svetska rata gledale na represivnu funkciju države. Za Slobodana Jovanovića, glavno merilo kome se sve podređivalo bilo je oličeno u postojanju same državne zajednice. Državna sila nije isključivo u funkciji ograničavanja ljudskih sloboda, već i u nužnoj odbrani tih istih sloboda. Jovanović je bio svestan da veći deo društva ne poseduje svest o ograničenosti ličnih sloboda, a uloga države bila je bitna zbog njene kontrolne moći i proklamovane neutralnosti državne institucije prilikom uređivanja međuljudskih odnosa. On je bio jedan od retkih srpskih pravnika koji nije smatrao da je podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku bitan preduslov da bi državna zajednica imala atribute pravne države. Dok se međusoban nadzor tri grane vlasti predstavljao kao najbolje teorijsko rešenje do kojeg je pravna misao mogla doći, Jovanović je na tu ravnotežu gledao iz drugog ugla. Po njegovom mišljenju, poništavanje akata upravne vlasti od strane sudstva nije proizilazilo iz logike pravne države. Uloga države svodila se na stvaranje „duhovnog i moralnog“ jedinstva članova državne zajednice i na ispunjavanje potrebe jedinke za podređivanjem 19

O tome više: Ivana Dobrivojević, Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra 1929–1935, 256–280. 42

nekom autoritetu. Nijedna moralna kategorija, smatrao je Jovanović, nema izgleda da se uzdigne iznad vrednosti ideje o državi. Njegova teorija države, međutim, nije nastala samostalno nego se oslanjala na idealistička viđenja nemačke teorije o državi stvorena tokom 19. veka. Evolucija seoske patrijarhalne zajednice u modernu pravnu srpsku, pa i jugoslovensku, činovničku državu u kojoj bi se poštovao zakon kome bi se svi potčinjavali – bila je ideal za Slobodana Jovanovića koji je, barem teorijski, težio uklanjanju primitivizma vlasti. On nije stavljao znak jednakosti između vlasti i nasilja, mada je državi priznavao pravo na izdavanje naređenja radi zaštite pravnog poretka i ličnih sloboda. Iz tih pobuda kritikovao je površno i naivno mišljenje Svetozara Markovića koji je državu shvatao jednostrano kao instituciju „organizovanog nasilja“.20 Država je, po Jovanoviću, posedovala regulatorni, intelektualni i moralni karakter institucije usmerene prema vođenju društva u smeru opštih društvenih interesa. Nije trebalo da služi uskim interesima društvenih grupa i morala je biti nosilac državne ideje. Državni službenici su u tom cilju morali posedovati svest o državnoj ideji i svakodnevno raditi na njenom ostvarivanju. To je, razumljivo, bilo moguće samo u uređenoj državi u kojoj zakoni nisu služili interesima jedne društvene grupe nego ukupnom državnom blagostanju. Razlog postojanja države je u regulisanju sukoba među ljudima zbog prirodnih razlika u njihovim interesima i snazi. Ona je prinudna institucija i upravo zbog svoje prinudnosti donosi odluke koje mogu biti od koristi ili na štetu raznim grupama ili pojedincima, ali uvek sa ciljem objektivne zaštite građanskih interesa. 20

Владан Михајловић, Слободан Јовановић и грађанска држава, Београд 1996, 7–8, 15–17; Слободан Јовановић, Светозар Марковић, Политичке и правне расправе I–III, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 2, Београд 1990, 112. 43

Slobodan Jovanović je zamerao marksistima što su državu shvatali kao instituciju monopola klasnog nasilja i što su pojednostavljivali neke njene pojavne oblike. Bio je svestan da sila ne može biti rešenje trajnog karaktera, čak i kada je primenjuju državne institucije. Konsenzus između državnih organa i društvenih snaga, predstavljenih u državi, preduslov je za njeno normalno funkcionisanje koje nije usko klasne prirode. Princip subordinacije je ugrađen u državno iskustvo bilo koje vrste, pošto ne postoji društvena organizacija u kojoj nema elemenata nadređenosti i podređenosti. Borba za moć unutar državnih institucija, prisutna u svakoj državi, dovela je do toga da država postane središte ukrštanja raznih centara moći preko odmeravanja snaga raznih nosilaca vlasti. Zbog te međusobne borbe nije bilo moguće upravljati državom isključivo sredstvima prinude i nasilja. Sistem upravljanja državom podrazumevao je sprovođenje ideje sa autoritetom oslonjenim na javno mnjenje. Za razliku od pojedinih svojih kolega, poput Đorđa Tasića, Slobodan Jovanović je bio ubeđen da javno mnjenje kao takvo proizvodi vlast. Nepostojanje konsenzusa oko onoga šta državnu vlast čini efektnom nije bila prepreka da se zaključi da ispoljavanje vlasti znači prevagu jednog uverenja nad drugim, a ne puku primenu instrumenata nasilja. Prinudna uloga države ograničena je samo nastojanjem da se obezbedi skup normi neophodnih za društveno i državno funkcionisanje. Rečeno je da država vrši funkciju upravljanja u društvenom životu, a suština demokratskog funkcionisanja bila je u pružanju onoga što bi građani sami sebi želeli. Ako pod demokratskom državom podrazumevamo građansku kontrolu nad njenim institucijama i ako u okviru tih mogućnosti građanin ima priliku da se u potrazi za boljim životom kreće kroz razne države relativno 44

neometano, možemo zaključiti da od same države ne zavisi mnogo koji će kvalitet demokratije posedovati. Država nikada nije bila prepreka za evoluciju jednog oblika demokratije u drugi, već je to neprestana borba raznih interesnih grupa da se vlast stavi u ovakve ili onakve pozicije.21 Đorđe Tasić je smatrao da je sloboda sastavni deo državnog mehanizma, pošto se preko društvene slobode celokupan društveni život integrisao u državu. Definisao je državu kao složenu zajednicu, podeljenu na one koje upravljaju i one nad kojima se vrši upravna vlast. Država je „viši stepen“ političkog organizovanja. Ona je zajednica sa vođama i kontinuiranim ostvarivanjem ciljeva. Ima oblik institucije ili ustanove koja raspolaže vlašću, što znači da može primeniti prisilu radi obuzdavanja otpora njenim naredbama. Država je politička zajednica na omeđenoj teritoriji i upravo je njena teritorijalna ograničenost karakteriše kao političku organizaciju. Ona vrši vlast nad ljudima u prostoru koji je obuhvaćen njenim granicama. Pravna funkcija države svodila se na „regulisanje“ odnosa, a iz nemačke filozofije raširila se slika o njenoj većoj etičkoj vrednosti u poređenju sa društvom. Prinuda, u formi fizičke sile, obezbeđivala je vezivanje prava kao socijalnog fenomena za političku organizaciju u liku države. Problem državne represije nije nikada bio jednostavan, jer je podrazumevao stalnu procenu smisla i dejstva „državnih sankcija“ pored postojećih društvenih normi, a nadovezivalo se i pitanje da li se te mere isplate sa stanovišta očekivanog posla državnih organa, uloženog napora i novca. Posebno poglavlje nedoumica otvaralo se iščekivanjem države kakvo će biti socijalno dejstvo donetih zakona čiji se efekti nisu uopšte mogli adekvatno proceniti, jer je bilo primera da su pojedine nove norme imale mnogo veći negativan efekt od očekivanih 21

В. Михајловић, н. д., 52–60. 45

pozitivnih trendova. Politički autoritet u državi odlučivao je da radi očuvanja vlasti po potrebi koristi policiju i u izuzetnim okolnostima vojsku za sprovođenje monopola upotrebe sile kao krajnjeg sredstva održavanja autoriteta vlasti.22 Država je za Slobodana Jovanovića bila čuvar slobode građanina, koji se samo preko države mogao nadati zaštiti od raznih vidova nedržavnog nasilja. Pravni poredak bio je garant pravno shvaćene slobode ličnosti, a državna prinuda sredstvo za sprečavanje drugih oblika represije koji nisu poticali iz sektora upravljanja zajednicom građana niti iz šeme zaštite državnog autoriteta. To mišljenje nije bilo usamljeno. Podržavao ga je i Isaija Berlin, kvalifikujući slobodu kao voljom države stvoreno „pravno dobro“, što je bila osnova za tvrdnju da sloboda može da se ograničava po nahođenju države zavisno od procene prioritetnih državnih interesa. U to vreme postojao je veliki sukob krajnjih gledišta u definisanju odnosa države i društva. Ekstremno liberalno gledište smatralo je da se čovekovo društveno biće ne može usaglasiti sa idejom države, jer ona, navodno, propagira vladavinu jedne osobe nad drugim ljudima. Iz toga je sledio zaključak da država kao institucija ima amoralan karakter. Totalitarne ideologije su imale potpuno drukčiji stav. Bez obzira na različite i međusobno suprotstavljene ideološke ciljeve, razne totalitarne varijante apsolutne vlasti bile su jedinstvene u proceni da je država važnija od bilo kog pojedinačnog interesa i da građanin mora biti podređen državnoj ideji.23 22

Ђорђе Тасић, Увод у правне науке, Увод у право, Хрестоматија, Београд 1991, 22; В. Михајловић, н. д., 23; Ђорђе Тасић, Увод у правне науке, Енциклопедија права, 40, 219–223, 226–231. 23 В. Михајловић, н. д., 25, 28–29; Слободан Јовановић, О држави, Основи једне правне теорије, 53; Исаија Берлин, Четири огледа о слободи, Београд 1992, 61–62. 46

Pogledi Slobodana Jovanovića na odnos države i društva bili su mnogo uravnoteženiji od ekstrema liberalne i totalitarne provenijencije. Baveći se političkom sociologijom, on je zaključio da između države i društva postoji uzajamna zavisnost. U užem smislu politička sociologija tog vremena definisala je državu kroz pravne norme i organe državne vlasti i svela ju je na „pravno stanje“. Kategorije društva, kako se smatralo, bile su slobodno udružene socijalne grupe stvorene kao izraz zajedničkih interesa ili ideologija. Pripadnost društvu čine konfesionalno opredeljenje, profesionalna udruživanja, klasni interesi, političke stranke i drugi oblici organizovanja. Društveni uticaj na politiku nastao je iz razumevanja da država, preko pravnih aktivnosti, utiče na koheziju, strategiju i trajanje društvenih grupa. Borba raznih socijalnih grupa za veći uticaj na državno zakonodavstvo proisticala je iz zavisnosti razvoja tih grupa od pravnih normi. Uprkos težnji državnih struktura za što većim nadzorom nad društvenim grupama, pitanje kontrole je uvek bilo otvoreno. Taj nadzor nikada nije bio apsolutan i uvek su postojali fragmenti neregulisanih odnosa, izuzetih od uticaja državnih institucija, a to dokazuje relativnu samostalnost društva prema državi.24 Krajnji zaključak bio je nedvosmislen: država je imala pravo da se brani od neprijateljskog stava drugih država, pojedinaca i društvenih grupa represivnim sredstvima koja su joj stajala na raspolaganju, u rasponu od oružanih formacija, preko zakonskih propisa, do služenja sredstvima koja se ne mogu podvesti pod kategorije legalnosti ili legitimnosti. Nasilje je, po Slobodanu Jovanoviću, direktno uticalo na postanak države kao političke formacije, pošto je samo ratni sukob među 24

Слободан Јовановић, Примери политичке социологије, Енглеска, Француска, Немачка 1815–1914, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 10, Београд 1990, 11–12; В. Михајловић, н. д., 28–29. 47

plemenima mogao da stvori psihološku atmosferu nesigurnosti i zajedništva u kojoj se moglo eksperimentisati sa jačom političkom zajednicom od do tada uobičajenih plemenskih okvira. Iznuđivanje pokornosti individua sistemu na omeđenoj teritoriji imalo je pokriće u nametanju državne volje svim drugim partikularističkim interesima. Identitet vojne zajednice ostao je suštinski ugrađen u državnoj ideji. Mnogi mislioci su ipak upozoravali da pretežna uloga sile u funkcionisanju državne zajednice nije efikasno rešenje u dužem vremenskom periodu. Autoritet države u svesti podanika bio je bitna karika funkcionisanja sistema u kome su građani dugovali „poslušnost“ državi, a podrazumevalo se da su njihove obaveze bile normativno regulisane.25 Represija i ideologija su uvek bile bitna sredstva za kojima se posezalo u naporu da se očuva postojeći poredak, učvrsti moć, osvoji nova državna teritorija ili izvede revolucionarna smena vlasti. Svest o potrebi funkcije represivne moći u državama tokom istorije prolazila je kroz razne faze. Represija je u početku identifikovana sa kaznenom politikom. U 19. veku, prema nekim viđenjima, došlo je do promena u politici kažnjavanja. Do tada je postojala skala načina dokazivanja krivice optuženih. U konstruisanju pravnih dokaza primenjivana je čitava skolastika i aritmetika. U 18. veku bilo je dovoljno sabrati više vrsta dokaza: kompletne, nekompletne, pune, nepotpune, cele dokaze, indicije i pomoćne dokaze, da bi sud izrekao odluku. Zakoni ili pravni običaji određivali su, direktno ili indirektno, zbir dokaza neophodnih za donošenje presude. Nepotpunost svih dokaza nije značila odustajanje od kažnjavanja. 25

В. Михајловић, н. д., 38–42; Слободан Јовановић, О држави, Основи једне правне теорије, 36, 38; Слободан Јовановић, Из историје политичких доктрина, Платон, Макијавели, Берк, Маркс, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 9, Београд 1990, 49. 48

Postojale su norme po kojima je najmanji elemenat dokaza povlačio neki elemenat kazne, tako da su se i osumnjičeni sasvim legalno kažnjavali. Promena paradigme represije uticala je na pojavu suprotstavljenog gledišta – načela najdubljeg uverenja. Kazna se, formalno gledano, od tada nije smela izricati bez postizanja potpune pravne sigurnosti sudije. Proporcionalnost dokaza i kazne, aritmetička kazuistika zločina, sišla je sa mesta suverene vlasti nad ljudskim životima. Umesto zakonitosti krivičnog dokaza tražila se njegova uverljivost. Krivična praksa je pokazala da i danas opstojava delimična proporcionalnost između stepena sigurnosti nečije krivice i težine presude. Tako je ideja o sudskim ekspertima nastala kao korektiv ili dopuna najdubljeg uverenja sudije u smislu znanja stručne osobe o pozadinama nekog zločina. Do 19. veka postojali su samo mali okružni zatvori koji su većinom služili u svrhe pritvora pre suđenja, a sama kazna zatvorom bila je retko izricana za neko krivično delo. Samo je u većim evropskim gradovima bilo velikih kaznionica u kojima su osuđenici iščekivali izvršenje smrtne kazne. Glavne kazne svodile su se na stavljanje osuđenih u lance, šibanje, žigosanje usijanim gvožđem, a kao smrtna kazna primenjivano je vešanje. Izvršenja smrtnih kazni bila su javna, a osuđenik je imao pravo da pred pogubljenje održi govor u kome je najčešće tvrdio da je nevin. Ideja savremenog zatvora nikla je iz institucije popravilišta stvorenih u 17. veku da bi se smestili lutalice i beskućnici koji su u njima dobijali hranu radeći teške poslove. Ta mesta vremenom su postala azil za sve vrste invalida i odbačenih starih osoba. Reformatori kaznene politike u 18. veku došli su na ideju da je zatvaranje najdelotvornija mera za suzbijanje kriminala, a ideja ličnih sloboda i prava nametnula je ubistvo i ugrožavanje života za najteži zločin. Zatvori su tada postali institucije za prevaspitavanje kažnjenih osoba i mesta koja su pripremala svoje štićenike za 49

ispravan budući život. Ideja vodilja sistema zatvora razlikovala se od stvarnosti, jer je dokazano da zatvori pretežno ne deluju onako kako su se nadali reformatori represivnog sistema. Oni su upali u logičku klopku kako odvratiti potencijalne prestupnike, a one koji su prestup izvršili rehabilitovati u uslovima kada je zatvor postajao veoma nepovoljna institucija za boravak.26 Za razliku od današnjih shvatanja, koja su ideju opravdanosti nasilja države podredila interesu pojedinca, teoretičari sociologije i prava početkom 20. veka smatrali su da je pravni poredak države čvrst i osiguran samo ako postoji aparat ljudi zadužen da vrši određeni nivo fizičke i psihičke prinude da bi održavao i eventualno kaznio povredu uspostavljenog poretka.27 Represija države, po njihovom mišljenju, bila je nužna posledica sukoba interesa društvenih slojeva. Različiti društveni slojevi nastaju usled ekonomskih razlika, ali i zbog nejednakosti u sferama društvenog ugleda i društvene moći. Razlikovali su moć i vlast. Vlast je nametanje volje, a moć se iskazuje količinom poslušnosti toj volji. Vlast je vrsta moći. Legitimna vlast je počivala na tri tipska ponašanja: racionalnosti, odnosno zakonitosti, tradicionalnosti i harizmatičnosti pri čemu ne postoje čisto idealni već samo mešoviti tipovi vlasti u kojima preovlađuje jedan od ta tri tipa. Racionalna i tradicionalna vlast su trajnog karaktera, dok je harizmatska vlast privremena i da bi se održala mora da pređe u racionalnu ili tradicionalnu.28 Država je tako postala zajednica koja ima pravo monopola 26

Мишел Фуко, Ненормални, Предавања на Колеж де Франсу 1974–1975, Нови Сад 2002, 17–31; Dušan Subotić, Ideja odmazde u kaznenom pravu, Kritička studija, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XII, knj. V, sv. 1, Beograd 1922, 1; E. Gidens, n. d., 135–137. 27 Maks Veber, Privreda i društvo, knj. I, Beograd 1976, 23. 28 Isto, XVI–XVIII. 50

nad legitimnim nasiljem, dok je politika ostala htenje za učestvovanjem u moći, odnosno posedovanjem uticaja na raspodelu moći. Postojala su tri načina za opravdavanje legitimnosti vlasti. Prvi način se oslanjao na stečeni autoritet običaja, drugi se povezivao sa harizmom istaknutog pojedinca, a treći način se dobijao verovanjem u zakonske propise na osnovu kojih se vrši funkcija vlasti.29 Uloga nasilja i represije bila je složena tema sa mnogo otvorenih pitanja koja ni teoretičari društva i prava nisu često postavljali. Jedno od tih pitanja bilo je prekoračenje pravno dopuštene represije u procesu državne zaštite, odnosno problem zloupotrebe pravnog poretka od strane države. Mislioci kasnog srednjeg veka i renesanse, Grocijus i Pufendorf, pozivajući se na prirodno pravo, definisali su zavisnost legitimiteta države od saglasnosti naroda i podredili su državnu vlast pravnim institucijama naglašavajući individualnu slobodnu volju kao uslov i temelj krivične odgovornosti pojedinca. Na ovim više filozofskim nego pravnim postavkama počivala je ideja suzbijanja zloupotrebe prava. Današnja pravna teorija razlikuje više oblika zloupotrebe prava, iako je istovremeno skeptična kada je reč o korišćenju i logičnosti tog termina. Pod zloupotrebom prava misli se na nedopušteno, odnosno zabranjeno vršenje prava. Vidovi te zloupotrebe razlikuju se po razlozima koji vršenje prava pretvaraju u zloupotrebu. Osnovna delatnost pravnih eksperata jeste razgraničavanje dopuštene upotrebe od zabranjene zloupotrebe prava. Postoji više vrsta zloupotrebe pravnih normi. To su šikanozno vršenje prava, beskorisno, nesrazmerno, protivciljno, neprimereno, protivrečno, nemoralno i nepravično vršenje prava. Vršenje prava je šikanozno ako se isključivo vrši 29

Maks Veber, Privreda i društvo, knj. II, 433–434. 51

sa namerom da se nekom naškodi. Ono podrazumeva svest i htenje o štetnosti poduhvata, ali ne i svest počinioca o protivpravnosti šikaniranja. Štetnost nekog poduhvata podrazumeva nepovoljnu posledicu koju vršenje određenog prava nanosi nekoj osobi. Beskorisno vršenje prava potiče iz razloga oskudice opravdanog interesa za vršenje prava uopšte, pretežno zbog nepostojanja bilo kakvog interesa da se pravo vrši kao takvo. Primer beskorisnog vršenja prava predstavlja otpuštanje nekog radnika zato što ima drugačije političke poglede od poslodavca. Zloupotrebu predstavlja i vršenje prava ili interesa koji nisu legitimni, bez namere da se nekom naškodi. Nesrazmerno vršenje prava događa se kada se primenom pravnih normi zadovoljava interes koji je od manje važnosti u poređenju sa štetom koja se napravi zadovoljenjem tog interesa. Protivciljno vršenje prava je zloupotreba koja nastaje kada namera za vršenje neke obaveze leži izvan legitimnih normi. Postoji mišljenje da je taj kriterijum opasan zbog nepreciznosti protivciljnog delovanja, ali i zbog moći suda da te slučajeve koristi u arbitražno političke svrhe i tako direktno omogući prodor ideologija u pravosuđe. U ovom slučaju postoji razlika između interesa pravnog poretka i nosilaca pravnog delovanja, a razlika u interesu je suština protivciljne zloupotrebe. Pod neprimerenim vršenjem prava misli se na situaciju kada se zakonsko pravo ostvaruje na način koji nanosi štetu, materijalnu ili moralnu, a postojala je mogućnost da se sprovede sa manje negativnih posledica. Protivrečno vršenje prava spada u najčešće slučajeve zloupotrebe prava, a nedoslednost u ponašanju nosilaca prava jeste bitna karakteristika ove nedozvoljene aktivnosti. Jedan od načina za protivrečno vršenje prava leži u nameri da se u određenom trenutku preduzmu neke pravne aktivnosti iako one nisu ranije vršene, što predstavlja kontradikciju u ponašanju nosioca prava. Druga grupa protivrečnog ponašanja 52

definiše se kada se neko ponaša na način kao da poseduje neko pravo, a u stvari ga nema, a kasnije se pozove na to pravo koje je naknadno stekao. Mnogi pravni sistemi polaze od pretpostavke da je nedopušteno vršenje prava koje se smatra nemoralnim i time definišu da je moral ono što postavlja granicu pravnim normama. Nemoralna zloupotreba dešava se kada je neko subjektivno pravo stečeno na nemoralan način, a onaj ko zahteva da se pravna pozicija izvrši ne sme imati koristi od sopstvene nemoralnosti. Moral koji je relevantan za procenu da li je bilo zloupotrebe, definiše se kao društveni. Da bi se nemoralnost dokazala potrebno je da vršenje prava nanosi štetu drugim licima. Najmanje definisana je ona zloupotreba kada je u pitanju nepravično vršenje prava. Ona se dešava kada postojanje subjektivnog prava nije dovoljno da opravda prirodu nanete štete drugim ljudima. U ovom slučaju uskraćuje se pravna zaštita nosiocu prava. Smatra se da je preteča zabrane zloupotrebe prava postojala još u rimskom pravu, a da je prevaziđena ideja da se zloupotreba prava pojavila prvo u vidu šikaniranja, dok su ostali vidovi zloupotrebe nastali kasnije. U srpskom građanskom zakoniku iz 1848. ne nalaze se odredbe koje direktno zabranjuju zloupotrebu prava. Tek četiri decenije kasnije, u Opštem imovinskom zakoniku pojavila se odredba o zabrani šikanoznog vršenja prava koja se istovremeno mogla koristiti kao osnov za proganjanje beskorisnog vršenja prava.30 Paradoksalno je što, za razliku od pravnika iz vremena između dva svetska rata, moderna pravna misao uopšte ne razmatra mogućnost zloupotrebe prava od strane države. To pitanje je bilo predmet složenih rasprava u Kraljevini. Slobodan 30

Vladimir V. Vodinelić, Takozvana zloupotreba prava, Beograd 1997, 1, 3–4, 6, 11–27, 29–33, 43–55, 103–111, 130–131, 135, 144, 158, 183; Ljubo Bavcon i dr., Kaznenopravna zaštita države i njenog društvenog uređenja, Politički delikti, Zagreb 1988, 28. 53

Jovanović je sa preteranim optimizmom prilazio pitanju državne zloupotrebe prava kada je definisao da je za državnu upravu dovoljno da postigne sklad između stručnih i političkih elemenata. Na toj ravnoteži, kako se nadao, moguće je održati sistem bez preterane zloupotrebe prava i represije. Đorđe Tasić je bio mnogo obazriviji istakavši da je država pravna organizacija sa svojstvom pravnog lica kada odgovara za učinjena „protivpravna akta“. Država poseduje stalnu pravnu funkciju, sa dužnošću da pravo formuliše i primeni. U pravu, po njegovom mišljenju, nije bitna prinuda, već činjenica da država kao pravno lice u pravnom i moralnom smislu gubi pravo vlasti kada vrši protivpravno nasilje u unutrašnjim odnosima sa građanstvom. Država je tako odgovarala pojedincima, ali je i sam pojam protivpravnog akta bio kompleksan i donekle kontradiktoran. Država je, uprkos pravu i moralu, ostajala materijalno faktički vlast i onda kada je protivpravno delovala. Protivpravni akti imali su maksimalno i minimalno polje dejstva. U slučajevima maksimuma, akt države uopšte nije mogao da pravno postoji kao zahtev, norma ili uredba. Kada je bila reč o minimalnom polju pojedinac je mogao samo da se žali i traži eventualnu nadoknadu štete koju mu je država nanela. Podela protivpravnih akata mogla se vršiti i po drugoj osnovi, na potencijalne i efektivne. Potencijalna protivpravnost ostajala je bez konstatacije o protivpravnosti neophodne u procesu podnošenja žalbi na postupke države. Efektivna protivpravnost bila je plod situacije kada je protivpravna priroda akta toliko vidljiva da se mogla definisati bez ikakvih ograda. U procesu utvrđivanja protivpravnosti oštećeni građanin imao je aktivnu ulogu. Da bi se uopšte utvrdila eventualna protivpravnost, morao je postojati akt protesta oštećenog u propisanoj pravnoj formi. Ukoliko se protivpravni akt države ne konstatuje kao takav, ostao bi samo potencijalan i građanin je bio 54

dužan da mu se pokori. Pravo na pokornost prestaje samo kada se utvrdi protivpravna priroda čina države. Drugim rečima, pravne norme ne dozvoljavaju protivpravnost, ali ni otpor državi dok se ne utvrdi da njen akt ima protivpravnu prirodu. To znači da je protivpravnost uvek naknadno utvrđivana čvrstim formalnopravnim postupkom i u takvoj situaciji država nije imala vlast. Postojao je i drugi mogući vid zloupotrebe poretka kada se funkcija državnog činovnika iskorišćavala na nedozvoljen način, ali u tom slučaju država nije odgovarala i ostajala je samo društvena organizacija bez karakteristika pravnog subjekta. Činovi protivpravnosti obuhvatali su brojne elemente koje je bilo moguće zloupotrebiti. U periodu formiranja državnog prava nije moguće govoriti o protivpravnosti pošto pre tog razdoblja nisu postojali pravni spomenici, pa tako ni pravna odgovornost. Situacija je postala komplikovanija posle stvaranja osnovnih pravnih akata zbog mogućnosti delovanja protivustavnih zakona. Zloupotreba prava mogla se vršiti i na drugi način: da zakonodavno telo zakonskim aktima porekne pravnu obavezu države. Taj čin postaje fenomen zloupotrebe pod uslovom da se odnosi isključivo na jedan konkretan slučaj zbog kojeg je određeni zakon donet. Primer Obznane o zaštiti države dovoljan je pokazatelj ozbiljnosti tog problema sa kojim se suočavala Kraljevina SHS. Kasniji teoretičari su smatrali da svaka državna vlast mora istovremeno da štiti sebe, prava građana i građanske slobode od nelegitimnog i samovoljnog posezanja države i njenog represivnog sistema za sredstvima koja nisu legalna, a u ime zaštite društvenog uređenja države. Postoji suštinsko protivrečje između ovog teorijskog stava i prakse da se u području krivičnih zakonodavstava pojavljuju odredbe koje direktno krše načelo zakonitosti i pravne sigurnosti i suprotstavljaju se odredbama i pravilima krivičnog prava. Kršenje ovih normi 55

zadire u slobodu i prava pojedinca do te mere da ga je moguće zloupotrebiti u svrhu neograničene političke represije. Razvoj krivičnog prava, kako je primećeno, uvek je bio posledica sukoba oko koncepcija vladanja i vlasti onih koji upravljaju i onih koji su im podređeni. Filozofska i pravna teorija pune su zahteva iz raznih prošlih epoha da se ograniči vlast države nad stanovništvom, da se suze prava i ovlašćenja represivnih organa, da ti organi deluju po slovu zakona, da se omogući razmera između delikta i kazne i da se sprovođenje represije u vidu kazne humanizuje do najvišeg nivoa. Ni zakonodavstvo ni sudstvo nemaju prava da krše osnovna načela legitimnosti, da šire ograničeno polje represije, njene zakonitosti, da se kreću izvan određenosti krivičnog dela u zakonu i da krše pravila krivičnog prava.31 Sudska grana vlasti u Kraljevini SHS takođe nije bila lišena mogućnosti zloupotrebe i dosta se razmišljalo o tome kako izbeći pravnu neodgovornost države u odnosu na sudske odluke, pogotovu ako se ispostavi da je neophodna revizija presude. Izlaz je nađen u propisima po kojima je država materijalno odgovarala pojedincu u slučaju da dođe do trajne revizije presude i osuđenik se naknadno proglasi nevinim. Za sudsku funkciju karakteristično je da je mogućnost protivpravnih dela znatno smanjena u odnosu na mogućnost zloupotrebe zakonodavne vlasti, pa je i odgovornost države u tom sektoru bila umanjena. Najviše mogućnosti za protivpravno delovanje pružale su upravne funkcije svojim administrativnim aktima. U administrativna akta ne spadaju dokumenti koji govore o međusobnim odnosima vlade, parlamenta i drugih državnih institucija i u okviru njih ne postoji protivpravnost niti odgovornost 31

В. Михајловић, н. д., 77; Слободан Јовановић, О држави, Основи једне правне теорије, 385; Ђорђе Тасић, Проблем оправдања државе, 21, 41, 55–57; Lj. Bavcon i dr., n. d., 10–11. 56

države. Država je odgovarala za akte vlasti učinjene u njenom vršenju. Ona jeste subjekt, ali ne privatno pravne prirode. Država nije pravno lice samo dotle dok ispunjava svoje odgovornosti u okviru precizno utvrđenih zakonskih normativa. Kada u odnosu prema građanima prekorači i zloupotrebi svoja ovlašćenja, ona prestaje da bude iznad zakona i postaje pravni subjekt koga je moguće tužiti. U okviru međunarodnih odnosa ostajala je jednaka sa drugim državama u složenim odnosima mešavine javnog i privatnog prava u kojima nije morala odgovarati samo materijalno, već i na osnovu vršenja vlasti radi donošenja izvesnih zakona ili kažnjavanja delova svojih institucija. Pravnici nisu mogli da se slože u odgovoru na pitanje šta je država, ali su bili saglasni da se ona ne može posmatrati kao pravni subjekt. Postojale su tri teorije o odnosu države i prava koje su pokušavale da se jasnije odrede prema državi kao predmetu interesovanja i njenom odnosu prema pravu, zakonima i normama neophodnim za funkcionisanje države i društva. Sve tri teorije, po mišljenjima savremenika, bile su vezane za demokratsku koncepciju države i sve tri su govorile o demokratiji kao nezamenjivoj vrednosti ljudskog društva. Samim tim nisu se mogle primeniti na države autoritarnog i totalitarnog karaktera. Francuski pravnik Leon Digi stvorio je teoriju sociološkog pozitivizma, koja razlikuje državu kao društveno-politički fenomen od prava. Skupu pravnih normi dao je primat u odnosu na državu. Teorija Hansa Kelzena o dogmatičkom normativizmu odvaja pravnu normu od društvenih zbivanja i tek nerado pristaje na povezanost ta dva sveta u uslovima kada je pravo identično sa državom. U ovoj teoriji osećaju se primese neokantovske filozofske misli, po kojoj pravo stoji iznad države kao političke organizacije socijalnih struktura. Zajedničko Kelzonu i Digiju jeste da obe teorije podrazumevaju pravnu 57

državu u kojoj su institucije vlasti ograničene pravnim poretkom. Treća teorija, koja se svodi na institucionalizam, bila je delo Morisa Orijua za koga pravne norme nisu bile stvorene individualnim karakterom zakonodavca već su predstavljale opšteprihvaćene ideje članova vladajuće društvene grupe. Država se, po njemu, nalazi u stalnom procesu evolucije između snaga koje zagovaraju učvršćivanje trenutnog društvenog poretka i onih koje se zalažu za njegovu transformaciju. Pravo je deo socijalnog poretka i podleže evolutivnosti isto kao država i društvo. Oriju je pod državne institucije podvodio tri različita faktora: državnu ideju, centralizovanu vlast i narod. Nijedna od navedenih teorija, međutim, nije mogla da objasni pravnu prirodu države i nije dala jasnu definiciju odnosa između države i prava.32 Đorđe Tasić je pokušavao da reši to pitanje tako što je državnu vlast proglasio nadležnom za procenu prava i dužnosti koje ona treba da obavi, u sklopu odnosa države i prava. Za njega sve osobe koje su vršile javnopravne funkcije, uključujući i biračko telo na izborima, bile su državni organi. Nosioci državnih funkcija imali su subjektivna javna prava. Javna prava su služila za stvaranje pravnih normi i vršenje državne vlasti. Država nije bila pravno ograničena i od njene volje je zavisilo da li će poštovati prava pojedinca, niti je bila formalno vezana pravom čak i u slučajevima kada ih je poštovala. Tasić je kritikovao ideju nemačke teorije apsolutne suverenosti države upravo sa aspekta protivpravnih akata, pošto ona nije uopšte mogla da prihvati ideju o odgovornosti države kod protivpravnih zbivanja. Konstatovao je da je država, kao složena društvena organizacija sa mnoštvom ljudi koji rade za nju, u prilici da 32

Ђорђе Тасић, Проблем оправдања државе, 62–63; Милорад М. Симоновић, Општи поглед на савремене правне теорије о држави, Београд 1940, 3–16. 58

se suočava sa protivpravnim aktima upravo iz namere da spreči svoje službenike da zloupotrebe položaj. Bez obzira na to da li država ima tendenciju da sprečava protivpravnost ili da je prećuti, ostaje činjenica da je ona odgovorna za većinu protivpravnih činova koji se vrše u njeno ime. Tasić se u tom pogledu razlikovao od Slobodana Jovanovića koji je smatrao da država, pošto je njena volja oličena u pravu, ne može odgovarati. Nije isključivao ni mogućnost da država primi odgovornost za činovničke postupke, ali je naglašavao da ona nije dužna da to učini. Ovo tumačenje je bilo u skladu sa nemačkim teorijama, tako da je pravna prizma kroz koju se gledala država trpela jak uticaj inostranih teorija. Za Tasića pravo je kodifikovana upotreba nasilja u naporu da se pojedinci prisile da se pokore pravnim normama države. Neizvršavanje državne zapovesti povlačilo je niz pravnih posledica, iako odnos između države i pojedinca ne može da se svede na pravne odnose. Samu državu shvatao je kao socijalnu organizaciju sa elementima vlasti, a ne kao pravno lice. Norme koje su bezuslovno važile, pretvarale su se u zakone. Da bi funkcionisale bilo je potrebno da ne postoji potpuno poklapanje stvarnosti sa njima. To znači da su se krivična pa čak i protivpravna dela mogla posmatrati kao normalna društvena pojava. U svetlu normalnosti kriminala i krivičnih dela postaje jasnija uloga zakonodavca. Sa unapred pripremljenom sankcijom on se starao da njegov zakon ima praktičnu vrednost, a uloga sudije bila je da te sankcije primeni prema potrebi. Poštovanje prava podrazumevalo je shvatanje prava kao reda koji se postiže dobrovoljnim pristankom pojedinca ili psihološkim pritiskom. Tasić je spadao u pravnike koji su smatrali da isključivo fizička prinuda ima ograničen domet i slabo dejstvo. Sankcije su „oružje“ zakona, ali i preventivna mera, koja ne 59

mora biti uspešna posebno ako ne postoji pristanak građana da se pravne norme primenjuju.33 U takvim razmišljanjima nije se moglo izbeći pitanje odnosa države prema pravnom poretku. Država je bila nosilac svih postojećih pravnih normi. Štitila je i stvarala pravo i javljala se u dvostrukoj ulozi nosioca i tvorca pravnog sistema. Država nije isključivi tvorac pravnog sistema, iako se javlja u toj funkciji, već je to karakteristika zakonodavnih organa vlasti. Pošto je to parlament može se reći da i biračko telo, kao državni organ, učestvuje u stvaranju zakonodavstva. Zakonodavni državni organ je pri tome primarnog karaktera, dok su sudske i upravne institucije sekundarnog karaktera. To znači da država i pojedinac, kao deo društva koje se poklapa sa državom, učestvuju u procesu stvaranja prava. Deo volje zakonodavca ispoljavao se stvaranjem zakona, a njegova potpuna volja izražavala se administrativnim i sudskim putem preko poštovanja propisa. Jedinstvo htenja zakonodavne, sudske i izvršne vlasti da poštuju i primene propise čine jedan zakon primenljivim u društvenom okruženju. Upravni ili izvršni organi imali su prostor da po svojoj volji i shvatanju odrede delokrug dejstva nekog procesa, što se smatralo diskrecionim pravom administratora koji se u svojstvu tehničkog lica brine o opštim interesima. U pravnom poretku bilo je mnogo elemenata koji strogo gledano nisu pripadali pravu već ih je teorija proglasila za protivpravne, ali je praksa podrazumevala poštovanje takvih običaja ili propisa. Nesklad je bio uočljiv u trenucima formiranja prava Kneževine Srbije, kada je odnos između politike i moći uticao na oblikovanje sistema pravne i državne zaštite. Bila je to posledica okolnosti da u Srbiji do 1844. odnosno 33

Ђорђе Тасић, Проблем оправдања државе, 66–67, 70, 76– 78, 81, 83, 89–90. 60

1860. godine nisu postojali sistemski zakoni, a formalno zakonodavstvo počelo je da se razvija tek 1853. i 1865. godine. Pre toga sudilo se na osnovu običajnog prava i zdravorazumskog shvatanja. Pravo Skupštine da odbaci budžet u celosti je spadalo u odredbe običajnog prava. Postojali su i protivpravni principi koji su se održali u funkcionisanju institucija. Primer za to je postupak Glavne poreske kontrole da odobri izvršenje budžeta ministru finansija, iako je to pravo teorijski pripadalo Skupštini. Mnogi zakoni, kao i mnogi akti najviših državnih činovnika, opstajali su uprkos neustavnosti. U tom smislu se moglo govoriti o prazninama u zakonima, što je dolazilo do izražaja u okvirima nedovoljno određenih zakonskih propisa. Ostaje otvoreno pitanje da li je neodređeni zakonski propis simbol praznine u zakonodavstvu. Tasić definiše prazninu u zakonodavstvu kao zakon iza koga ne stoji nikakav princip. Nepredvidljivost društvenih kretanja bila je teškoća sa kojom se suočavao zakonodavac, jer nije mogao da predvidi sve slučajeve u kojima se odredbe nekog pravnog akta mogu primeniti.34 Represija, drugim rečima, nije proisticala isključivo iz slova zakona, već je zavisila i od tumačenja koje je davao organ izvršne ili sudske vlasti. Svest o državi i represivnoj funkciji njenog odbrambenog sistema nije bila nezavisna od političkih stavova jugoslovenskih stručnjaka. Konzervativni i autoritarni stav Slobodana Jovanovića proizilazio je iz njegove snažne odanosti prema srpskoj državi i antipatiji prema populističkim partijama demokrata i radikala. U njegovoj svesti oblik države bio je podređen državnoj ideji. Ambiciozna državna ideja, kakva je bila jugoslovenska, zahtevala je jaku i čvrsto organizovanu državu što nije bilo moguće postići sa demokratskim uređenjem. Pojedinci su, po njegovom mišljenju, grešili kada su smatrali da je 34

Исто, 93–94, 105, 108–109, 113, 114, 119–121. 61

u demokratiji pitanje moralnog jedinstva uspešnije rešeno nego u drugim oblicima vladavine.35 Pogledi profesora Pravnog fakulteta Đorđa Tasića na državu i represiju bili su pod uticajem demokratskih ideja koje će kasnije doći do izražaja u stavovima njegove političke grupe „Napred“.36 Ostaje otvoreno pitanje da li je među srpskim pravnicima postojala jedinstvena stručna svest o represiji i njenoj ulozi u procesu očuvanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta nove države. Slobodan Jovanović je mislio da raširena teorija o opravdavanju državne sile pukom nadmoći države nad pojedincem ima logičkih nedoslednosti. Ako je, po toj teoriji, država jača od individue i nije joj potrebno nikakvo opravdanje za primenu nasilja, pitao se on, kako to da baš zbog te nadmoći ona poseduje navodno pravo na upotrebu sile. Zaključio je da „teorija o pravu jačega“ nije u stanju da objasni proces kojim se nasilje pretvara u pravo upotrebe nasilnih mera.37 Pojedini autori su smatrali da je tek druga polovina 19. veka dala odgovor na pitanje opravdanja cilja kaznene politike države i na opšte mišljenje pravnika o potrebi sprovođenja državne represije. Postojale su tri grupe teorija kojima se opravdavalo kazneno pravo. Apsolutne teorije polazile su od gledišta da je kazna opravdana samom činjenicom da učinjeno 35

В. Михајловић, н. д., 67–68; Слободан Јовановић, О држави, Основи једне правне теорије, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 8, Београд 1990, 501. 36 Savremenici i stvaraoci ove organizacije smatrali su da je „Napred“ bila grupa „... naših intelektualaca koja je u predvečerje drugog svetskog rata pokušala, s jedne strane, da doprinese ozdravljenju i demokratizaciji našeg političkog života, a s druge da se, na međunarodnom idejnom planu, odupre agresiji fašizma, totalitarizma, diktature i nasilja u svetu.“ – Božidar S. Marković, Izdavačka zadruga Politika i društvo, Sociološki pregled, Vol. XVIII, No. 3–4, Beograd 1984, 285. 37 Слободан Јовановић, О држави..., 42–43. 62

krivično delo zahteva „odmazdu“, ali bez ulaženja u ocenjivanje kazne kao sredstva. Relativne teorije smatrale su da je kazna nužna zbog ostvarenja cilja koji se nameće pravnom poretku kao odgovor na izvršeno krivično delo. One su insistirale na prevenciji i na mogućnosti prevaspitavanja krivaca u uzorne građane. Mešovite teorije su, sa manje ili više uspeha, pokušavale da objedine mišljenja apsolutnih i relativnih teoretičara. Uporedo sa idejom stvaranja jedinstvenog polazišta, pristalice mešovitih teorija tražile su najmanji zajednički imenitelj međusobno suprotstavljenih relativnih teorija.38 Poznavaoci krivičnog prava delili su apsolutne teorije na dve grupe: prva je insistirala na potrebi kazne u funkciji „izjednačenja i povraćaja“ za neko delo, dok je druga grupa postala poznata kao „teorija pravičnosti“. Situacija u teorijskom diskursu postala je veoma složena kada se pojavilo mnoštvo razlika u samim školama i pristupima. Disperzija gledišta unutar većih pristupa dostigla je neslućene razmere. Teorija „izjednačenja i povraćaja“ pocepala se u razne pravce od kojih su bitno mesto zauzimale teorije moralne i pravne odmazde, kao i teorija kazne kao sredstva uspostavljanja navodne poremećene harmonije. Bilo je pravnika koji su stvorili teoriju odmazde istim zlom koje je krivac učinio, a postojali su i filozofski nastrojeni mislioci koji su kaznu doživljavali kao negaciju krivičnog dela. Od filozofskog do teološkog diskursa bio je samo korak, učinjen oblikovanjem teorije pravičnosti. Ova teorija je posmatrala kaznu kao kategorički imperativ. Kazna je morala biti u srazmeri sa krivicom, a time se samo podražavala „božanska pravičnost“ u naporu da se popravi božanski i pravni poredak. Kazna i represija su tako 38

Dušan Subotić, Ideja odmazde u kaznenom pravu, Kritička studija, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XII, knj. V, sv. 1, Beograd 1922, 1–13. 63

postale ciljno sredstvo osiguranja i održavanja pravnog poretka u državi.39 Relativne teorije su bile podeljene na teorije opšte i specijalne prevencije. Opšta preventivna teorija pretpostavljala je da bi društveni poredak došao u opasnost ako bi krivična dela ostala bez posledica i da je pravna kazna jedini način da se potencijalni krivci uzdrže od svih vrsta zločina. Specijalna teorija prevencije zahtevala je zaštitu društva od ponovljenih zločina prestupnika i evoluirala je u teoriju prinude sa ciljem promene „protivpravne volje“ pojedinca. Iz nje je nastala treća grupa relativnih teorija čiji se zadatak sastojao u promeni te volje, odnosno „protivpravnog raspoloženja“. Deo teoretičara te škole smatrao je da se kaznom ispravlja „intelektualna šteta“ nastala krivičnim delom, a drugi se fokusirao na vraćanje posrnulih pojedinaca u okvire društvenih i moralnih normi.40 Sve škole kaznenog prava, kako apsolutne i relativne tako i mešovite, imale su zajednički nedostatak u odsustvu jasno definisanih psiholoških veza između zločina i kazne kroz istoriju. To je postalo polje sukoba između klasične i pozitivističke škole, koje su nastale početkom 20. veka. Kažnjavanje krivca, prema shvatanju klasične škole, bilo je posledica toga što je on lično uzrok krivičnog dela. Pozitivisti su, za razliku od klasičara, smatrali da je krivično delo simptom ili čak dokaz socijalne opasnosti ili antisocijalnog raspoloženja osuđenog. Glavna razlika između škola ostala je u shvatanju prirode kazne. Klasična doktrina je govorila o kazni i represiji kao o činu legitimne i legalne „odmazde“, a pozitivistička je tumačila kaznu kao ciljnu aktivnost pravosudnih organa da bi se navodno promenio „antisocijalni“ stav osoba sukobljenih sa zakonom. Pojedini teoretičari su negirali stavove obe škole 39 40

64

D. Subotić, n. d., 2. Isto, 2–3.

smatrajući da su jednostrani, jer je svaka odmazda u vidu kazne istovremeno posedovala preventivnu tendenciju. Ovo gledište su prihvatali retki pravnici, jer su bili na stanovištu da je i samo pitanje – da li država kažnjava zbog direktne povrede zakona ili iz preventivnih razloga radi sprečavanja budućih nedela – pogrešno postavljeno. Ostaje činjenica da su se obe škole, klasična i pozitivna, oslanjale na prethodnike. Klasičari su sledili i unapređivali postavke apsolutnih teorija, dok je pozitivna škola širila horizonte relativnih teorija. Za razliku od pristalica apsolutnih teorija, klasičari su prihvatili ideje prevencije, zastrašivanja, „popravljanja“ ili držanja pojedinaca u uslovima koji će ih neutralisati ili onesposobiti za nanošenje zla društvenoj zajednici, ali su ih smatrali samo sporednim ciljevima. Ono što je za njih bilo sporedno, za pobornike pozitivnih teorijskih pristupa bio je glavni cilj. Po merilima pozitivne škole, kazna je korisna samo onda ako zastrašuje, popravlja posrnule ili ih čini bezopasnim, a njeno opravdanje nalazilo se u zatvorenom krugu sopstvene nužnosti, ali i koristi kazne za održavanje poretka.41 Bio je to samo početak formiranja naizgled nepremostivih razlika u polazištima. Za klasičnu školu, pojam „odmazde“ za krivično delo bio je samo polazna tačka u naporu pravosudnog sistema da posluži zaštiti i održanju pravnog poretka, iako drugim sredstvima od onih koje je podržavala pozitivna škola. Kazna, izrečena od suda, morala je posedovati izvestan stepen „kvantiteta“ učinjenog zlodela da bi zadovoljila zahtev za „kvalitetom pravičnosti“. U odredbama krivičnog zakonodavstva represija je trebalo da ostane i opstane kao sredstvo za kažnjavanje kriminaliteta. Ideje pozitivne škole polazile su od pitanja zašto nastaje kriminal. Smatralo se da je uzroke nastanka kriminalnih radnji moguće definisati po ugledu na 41

Isto, 2–5. 65

matematički osmišljene zakone prirodnih nauka. Definisane su tri vrste uslova koje su navodno stvarale pogodno tlo za kriminalne radnje: telesne osobine budućeg zločinca, fizički uslovi življenja i socijalni faktori. Ova podela uticala je na stvaranje pseudonaučnih, ali i naučnih grana kriminalistike kao što su kriminalna antropologija i sociologija kriminala. Telesne karakteristike i socijalno okruženje trebalo je da zamene „volju krivca“ na pijedestalu uzroka zločina. Neuspeh pozitivne škole da definiše karakteristike po kojima su se zločinci razlikovali od drugih ljudi svedoči o naraslom strahu od priznavanja „normalnosti“ zločina. Nedokazana predrasuda da je svaki zločinac nenormalna osoba imala je ipak pozitivnu ulogu u istoriji percepcije kriminaliteta i represije. Francuski kriminolog Feri nameravao je, tokom 1905, da kazneno pravo liši čvrste doktrine i da ga pretvori u sociologiju sa zadatkom da se izbori sa pojavom kriminala. Kriminal je uopšteno shvaćen kao simptom individualnih i društvenih patologija. Zločin je postao bolesna pojava koja je suzbijana sredstvima prevencije, a represija je trebalo da nestane iz krivičnih normi.42 Povezivanje klasičnog i pozitivnog stanovišta, sa izbegavanjem teorijskih krajnosti, postao je složen i neophodan zadatak u jačanju preventivne i represivne uloge države i njenih institucija. Ulogu u tome odigrao je pokušaj psihološkog objašnjavanja značaja zločina i odnosa okrivljenog prema izvršenom delu i kazni. Smatralo se da postoje zakonitosti kojima se pokoravala dinamika zločina, ali je sociologija kriminala sa politikom države prema kriminalu tek trebalo da objasni pravila borbe protiv pojave koja se po automatizmu smatrala antisocijalnom karakteristikom. To gledište opravdavalo je postojanje kaznenog prava sa posebnim represivnim ciljem, koji je postavljen ne da bi kaznio krivično delo nego da bi izmenio navodnu 42

66

Isto, 5–6.

volju zločinca za izvršenjem zločina, delikta i prestupa. Slaba tačka ove teorije odnosila se na klasifikaciju zločinaca. Svi zločinci su svrstani u tri grupe: trenutne, stalne koji se mogu resocijalizovati i stalne koji se ne mogu vratiti u okvire poštovanja društvenih normi. Na osnovu podele prema njima je trebalo primeniti tri konsekvence kažnjavanja: zastrašivanje, popravljanje delinkvenata i moduse koji su korišćeni da bi se zločinci onemogućili u vršenju novih krivičnih dela. Tvorci ovog modela i sami su priznavali da je podela samo „verovatna“, ali ne i sigurna slika delinkvencije i delinkvenata. Tako je otvoreno novo poglavlje u tumačenju fenomena represije koje se od opštih slika pojedinih škola, baziranih na uopštenim predstavama, spustilo ka počiniocu inkriminisanih radnji pokušavajući da ga podvede pod različite kategorije. Novi trendovi pokušali su da zločince dele prema motivu izvršenja krivične radnje. Obrazloženje se ticalo predstava da se na osnovu motiva daje mogućnost zakonodavnim i sudskim organima da kaznom direktno deluju na sam motiv zbog koga je učinjeno neko delo. Problem je bio što u to doba, krajem 19. veka, motiv još uvek nije bio naučno utvrđen niti se razumevanje motiva moglo podvrći opštim kriterijumskim obrascima. Tvorac prve podele zločinaca, fon List, protivio se podeli na osnovu motiva zato što ona navodno nije pružala dovoljnu teorijsku osnovu za psihološku podelu zločinaca u naporu da se utvrde opšti psihološki uzroci zločina. Čak je i njemu bilo jasno da njegova podela na trenutne, privremene i trajne zločince nije delotvorna sa stanovišta državne politike prema kriminalu, za koju se polako stvaralo mišljenje da treba da dostigne više preventivan nego represivan karakter. Neke opaske ipak zaslužuju pažnju, a posebno ona koja se odnosi na ponovna preispitivanja rezultata kriminologije sa gledišta položaja 67

kriminalca prema pravnom poretku njegove države. Insistiranje na toj kategoriji, koja danas izgleda veoma savremeno, dovelo je fon Lista u situaciju da brani čak i biološko istraživanje kriminala u naporu da se istraže psihofizički uzroci za psihološku osobenost izvršenog zločina. Potraga za zločincem, na teorijskom planu, završavala je u ćorsokaku istraživanja da li su psihofizički nedostaci predaka zločinca uticali na stvaranje zločina.43 Uzrok svih rasprava bila je težnja da zakonodavci, na osnovu precizne slike kriminala, izvrše inovacije i reforme u zastarelom sistemu kaznenog prava. Raširenu zabludu pozitivističke škole da se kriminal rukovodi zakonima antropologije i statistike, osporavali su pripadnici klasične škole. To su činili iz straha da ideja zločina, kao rezultat unapred datih odnosa na socijalnom i psihološkom planu, ne uništi ideju krivične odgovornosti pojedinca i time diskredituje pojam kazne u zakonodavstvu. Klasična škola nije poricala psihološke i sociološke uzroke koji stvaraju kriminal, ali im je poricala značaj prirodnog zakona koji je navodno bezuslovno opredeljivao jedinku da pođe mimo zakona i prava. Traganje za uzrocima kriminala postepeno se prevodilo na teren prevencije, iako je nastalo u okvirima preispitivanja uzroka nedovoljne efektivnosti kazni. Viđenje klasične škole zahtevalo je da se zakoni statistike i društvenih nauka jednostavno ne uzimaju u obzir kada je u pitanju pojava zločina kao takvog, već da kazna u vidu represije treba da vrši korektivni i preventivni zadatak.44 Novo polje sukobljavanja otvoreno je kada je postalo jasno da obe škole imaju različita gledišta o pojmovima krivice i kazne. To razmimoilaženje bilo je osnova iskustva raznih reformi u krivičnom pravu prvih decenija 20. veka. Sociologija 43 44

68

Isto, 6–11. Isto, 12–13.

i antropologija kriminala su insistirale na determinističkom pristupu zločinu kao unapred određenom biopsihološkom fenomenu. Adekvatno delovanje kazne, u očima pobornika tih škola, značilo je odbacivanje ideja krivice i odmazde. Krivicu i odmazdu zamenili su pojmovi „antisocijalnog raspoloženja“ i „socijalne opasnosti“. Kaznom se uticalo isključivo na htenje zločinca. Ni ovaj naizgled moderan pristup, međutim, nije bio lišen slabosti i protivrečnosti. Ako je „socijalna opasnost“ trebalo da zameni krivicu, otvaralo se veoma osetljivo pitanje definisanja razlike između duševno poremećenih zločinaca i onih koji su bili psihički zdrave osobe. U krivičnom pravu, zasnovanom na ideji odmazde za zločin, duševna bolest je bila tretirana kao razlog za izricanje mere nadzora u posebnim ustanovama, a ne kazne. Novo krivično pravo, sa idejom „socijalne opasnosti“, ukidajući kaznu kao represiju postavilo je znak jednakosti između delovanja na svest psihički normalne osobe i onih koji to nisu bili. Teoretičari tog vremena, u naporu da što kraće definišu razlike između dva pristupa, govorili su o dve paradigme kažnjavanja – kao odmazde i kao zaštite. Deterministički pravac ipak je zadobio priznanje zbog ublažavanja dogmatizma klasične škole i insistiranja na većoj individualizaciji krivice. Škola odmazde, pod njihovim uticajem, počela je da vodi računa da se u okviru maksimuma i minimuma izrečene kazne osvrne i na budućnost krivca. Klasična škola rešila je i pitanje adekvatnog uticaja socijalnih faktora na kriminal, ostavljajući sudiji da prema dejstvu tih faktora na kriminal jasnije odredi kaznu kao meru individualnog pristupa prema kriminalcu. Hipertrofirana upotreba pojma „socijalne opasnosti“ mogla je dovesti i do neželjene posledice izricanja neodređenih presuda, čemu se protivila klasična škola. Bilo je i onih koji su pokušavali da ostvare ideju 69

kompromisa između dve škole mišljenja. Ostavljali su mogućnost da kazne služe u profilaktičke svrhe, ali dopuštajući da one treba ponegde da ustupe mesto merama zaštite radi boljeg služenja interesima prava. U praksi, to je ostao samo spisak lepih želja.45 Ideja o zaštitnim merama uvedena je u srpsko krivično zakonodavstvo tek 1910. godine, a da time nije ukinuta ideja o kaznenom pravu represije za krivično delo. U samu praksu je tako ušlo otvoreno i nerešeno pitanje šta se kažnjava: da li izvršilac krivičnog dela ili samo krivično delo kao takvo. Negacija represije osećala se u formulaciji da se kažnjava zbog samog krivičnog dela i da se kazna ne odnosi na krivca kao ličnost. Većina srpskih pravnika prihvatala je ideju kazne kao represije i odmazde upravo zbog toga što je energičan preventivni rad državnih organa zahtevao upotrebu autoriteta kao „oruđa straha“ prema onome koji je kršio zakon. Opravdavali su to istorijskom činjenicom da zločini prizivaju reakciju u formi odmazde. Pojedini od njih su smatrali da čak ni odricanje same države od krivičnopravnih funkcija ne bi dovelo do gašenja ideje odmazde u državnom pravu. Ostajalo je otvoreno pitanje kako utvrditi precizno individualizovanu količinu odmazde koja bi bila srazmerna krivici osuđenog. Suština ideje odmazde ležala je u odgovornosti svakog čoveka za ono što je učinio, a srpski krivični zakonik potencirao je odgovornost insistirajući na odmeravanju onoga što zločinac „zaslužuje“. Raspravljalo se o tome šta se dobija vršenjem odmazde. Teorijski odgovor na ovo pitanje bio je neodređen i zasnivao se na ideji da „unutrašnji osećaj pravičnosti“ odobrava, traži i vrši odmazdu nad počiniocima krivičnog dela. Smatralo se da svako odstupanje od osećaja pravičnosti i 45

70

Isto, 98–104.

propust u kažnjavanju dovodi do osećanja „negodovanja“ prema državnopravnim strukturama upravo zbog odsustva odmazde. Idealističko shvatanje da je osećaj pravičnosti osnova pravnog poretka svih država bilo je dovoljna pozadina za odbacivanje teorija da ne postoji pravičnost kao kategorija ili da nije dokazan bilo kakav značaj pravičnosti za krivično pravo.46 Pojam odmazde nije u prvi mah podrazumevao pravo države da kazni nekoga. Tek je moderno shvatanje klasične škole pravo države na kažnjavanje podvelo pod pojam političkog zakonodavstva i pravnih gledišta. Prihvatalo se kao očigledno da je država sama sebi, bez objašnjenja na koji je to način izvela, prisvojila pravo i dužnost da vrši odmazdu u funkciji pravičnosti. To državno pravo proizilazilo je iz samog zločina, tako da se počinilac moralno nije mogao žaliti na zlo koje je doživljavao na osnovu presude. Pravo represije shvaćeno je kao pravo dužnosti države da očuva svoj autoritet primenom odmazde. Ograničenost ove ideje bila je u premisi da je ostvarivanje pravičnosti podređeno autoritetu države radi zaštite pravnih dobara i društvenih interesa. Početkom 20. veka bilo je pomodno razmišljati da je suština istorijskog razvoja krivičnog prava vodila ka ukidanju odmazde. Zastupnici tog mišljenja nisu se libili da govore o krizi ili bankrotstvu krivičnog prava. Opšta kretanja posle Prvog svetskog rata shvaćena su kao opovrgavanje ideje o propasti krivičnopravnog sistema, navodno pod uticajem „borbi za slobodu“. Razmišljalo se o teorijskim obrazloženjima prava na odmazdu. Odmazda se shvatala kao kategorija podređena održavanju pravnog poretka i autoriteta države, što se podrazumevalo pod floskulom da je ona u suštini „korisno primenjena pravičnost“. Tako se pobijalo shvatanje socijalne antropologije da su odmazda i pravičnost osećaji privatne prirode, pošto je državnom autoritetu bilo 46

Isto. 71

isključivo stalo da pravičnost odmazde bude opšteprihvaćena kategorija u svim slojevima društva.47 Odmeravanju kvaliteta pravičnosti trebalo je da posluži stav države da se sitna krivična dela ne moraju bezuslovno kažnjavati. Upravo na tom nivou rasprava došlo je do rascepa među pripadnicima klasične škole. Jedni su smatrali, formalistički kruto, da se mora kažnjavati svako krivično delo čim je proglašeno za protivpravnu aktivnost. Drugi su zastupali stav da je država ta koja treba da odluči da li primena kazne može izostati shodno državnom interesu. Pitanje je ostalo otvoreno, tako da se dopuštalo zakonodavcu da prema svojoj volji odredi da li se svako krivično delo mora bezuslovno kažnjavati. Kategorije beznačajnih krivičnih dela nazivale su se bagatelnim, a rimsko pravno nasleđe dopuštalo je odustajanje od gonjenja u takvim okolnostima. Nije se odgovorilo na problem da li je umesnije bagatelna krivična dela proglasiti za činove koji se neće kažnjavati ili ih treba ostaviti sa sankcijama, a da sudija u konkretnom slučaju odluči o kazni. Većina pravnika bila je uverena da se kazna mora izreći uvek ako krivično delo dovodi u pitanje očuvanje državnog autoriteta. Indirektno se došlo do stava koja vrsta pravičnosti državi najviše odgovara. Ispalo je da državne institucije podržavaju samo pravičnost koja se posredno ili neposredno oslanja na zaštitu autoriteta državne organizacije i samim tim ta pravičnost je oglašena za neophodnu i korisnu. Pravičnost karakteriše kažnjavanje protivpravnosti shvaćene kao kršenje odredaba pravnog poretka namenjenog zaštiti pravnih dobara i društvenih interesa. Korist i pravičnost bili su deo pomoćnog aparata za funkcionisanje kažnjavanja, a sama kazna tretirala se kao izvestan vid vršenja zla nad osobom koja je narušila pravni poredak.48 47 48

72

Isto, 105–108. Isto, 109–110.

Preduslov za izricanje kazne uvek je bilo krivično delo, jer se zaštita državnog autoriteta nije mogla vršiti bez utvrđene protivpravne karakteristike nekog dela. Utvrđivanje protivpravnosti nije bilo dovoljno da po automatizmu dovede do izricanja kazne, jer je državna struktura pravosudnog sistema kao dodatnu obavezujuću okolnost predviđala i krivičnost radnje. Osuđenik je trpeo kaznu samo zato što je svojom voljom izvršio ne samo protivpravni nego i krivični delikt. Otvaralo se pitanje da li se kažnjava samo krivično delo ili protivpravnost počinjenog dela. Pristalice ideje odmazde u kaznenom pravu pojednostavile su problem ističući isključivo krivično delo dok je protivpravnost, iako glavni uzrok osude, bila u drugom planu. Ideja protivpravnosti stvorena je kao pravni pojam unapred određenog karaktera. Svaki krivični zakon definisao je kažnjive radnje i unapred određivao uslove pod kojima se one moraju sankcionisati. Pitanje krivice bilo je činjenično pitanje pošto se krivac mogao osloboditi ukoliko je neko delo učinio pod uticajem okolnosti ili neizbežnih nužnosti koje mu se ne mogu prebaciti. U praksi to je značilo da je za krivičnu odgovornost bilo neophodno da okrivljeni poseduje minimum umnih sposobnosti u procesu odlučivanja da li će izvršiti ili odustati od nekog krivičnog dela. Pravo odmazde zasnivalo se i na verovanju da je krivac mogao odustati od protivpravnog čina i da se pretnjom kazne i njenim izvršenjem uticalo na volju ljudi da odustanu od krivičnih dela. Pozitivistička škola upala je u protivrečnost kada je protivpravni akt svodila na biološke ili socijalne uzroke, a potom zahtevala da se kaznom deluje na ličnost počinioca da ne ponovi ili ne učini novo krivično delo. Upravo na sposobnosti čoveka da se odupre negativnim iskušenjima krivičnih dela zasnivao se pojam uračunljivosti. Pojedine klasične škole pošle su korak dalje smatrajući da pravo odmazde 73

zavisi isključivo od ishoda počinjenog dela. Većina srpskih pravnika nije htela da prihvati ovu premisu, smatrajući da se krivica može umanjiti ili povećati zavisno od „otpornosti“ zločinca prema iskušenju ideje da se izvrši krivično delo. Početna faza krivičnog prava oslanjala se na taksativno nabrajanje krivičnih dela i unapred fiksirane kazne. Razvoj krivičnopravne prakse uticao je na sve složeniju sliku protivpravnih činova, posebno kada se stekla stručna svest o subjektivnosti svakog krivičnog dela. Priprema, pokušaj, saučesništvo, sticaj okolnosti, ponovljene krivične radnje pa i nužna odbrana, otežavajuće ili olakšavajuće okolnosti, postali su deo mehanizma znanja pravosudnih organa u obračunu sa raznim vidovima kriminala. Dolazilo je i do preteranog uprošćavanja uloge dopuštene represije u sistemu zaštite države i pojedinca. Pozitivisti su nastojali da sve odredbe krivičnih zakona, po mišljenju pristalica teorije odmazde, pogrešno svedu na opšti princip. Po tom principu svaki čovek opasan po društvo morao je da se učini „bezopasnim“, sve dok tu meru traže interesi socijalne zajednice. Svođenje svih krivičnopravnih normi na jedan opšteprihvaćen stav dovelo bi do paradoksa nestajanja ciljno usmerenog pravosudnog sistema.49 Svaki čovek ocenjen kao potencijalna opasnost po interese društva, bio bi izložen nečemu što više ne bi bila kazna nego mera samozaštite sistema ne samo od činova koji se mogu podvesti u kategoriju kriminala, već i od delikta mišljenja. Napredna ideja o tome da kriminal nije samo posledica individualnih osobina neke osobe pretvorila se u pogodno oruđe za suzbijanje sloboda mišljenja i delovanja. To je bio jedan od razloga što pozitivistička škola nije stekla veći broj pristalica, iako su njene ideje izgledale mnogo demokratičnije od šablonskih stavova klasičnih škola. 49

74

Isto, 169–172.

Jugoslovenski pravnici slagali su se sa mišljenjem klasične škole da se reforma zakonodavstva može uspešno izvesti na osnovu ideje odmazde za zločin uz doziranu tendenciju prevencije. Cilj generalne pravne zabrane nekog delikta bio je preventivan i pretpostavljalo se da će delovati na „ljudsku volju“ odvraćanjem od „kažnjivih dela“. Kada je preventivni faktor zakazivao u svojoj ulozi, otvarao se prostor za kaznu kao odmazdu. Kazna je dejstvovala represivno, ostvarujući pretnju koja nije uspela da deluje preventivno. Istovremeno delovanje prava odmazde kao kazne i prevencije svedočilo je o postojanju odnosa između represije i preventivnosti. Cilj reformi u zakonodavnom sistemu bio je jasno ograničavanje prostora delovanja, kako represivne tako i preventivne tendencije. Definisanje cilja krivičnog prava postalo je osnovno pitanje. Teorija i praksa su upozoravale da bi postavljanje prevencije za glavni cilj u krivičnom zakonu izmenilo oblik i kvalitet kažnjavanja. U tom slučaju kazna kao preventiva izricala bi se u okolnostima kada bi postojala samo namera, dok bi vršenje krivičnog dela gubilo na važnosti kao kriterijum za presudu. Borba protiv izvršenog kriminala ne bi više imala značaj koji je dobila u klasičnom pravu. Pravosuđe bi se našlo u situaciji da bude neefikasno i nesposobno u odmazdi za izvršeno krivično delo. Verovatnoća opasnosti po nešto ili po neku osobu postala bi osnovno merilo u politici kažnjavanja. Spor između pozitivista i klasične škole ponovo je osnažen, jer se nijedna pozitivistička škola nije usudila da odbaci učinjeno krivično delo kao kriterijum kažnjavanja uprkos nelogičnosti opstajanja tog postulata u sistemu preventivnog kažnjavanja. Klasična škola im je sa pravom prebacivala da se, ukoliko ostanu pri zahtevu kažnjavanja krivičnih dela, može isključivo govoriti o kazni kao represiji sa većim ili manjim akcentom na 75

prevenciji. Pristalice srednjeg puta našle su rešenje da se ideja prevencije može jasnije ispoljiti većim dijapazonom kazne i preciznijim određivanjem njenih veličina. Pozitivna škola otišla je u ekstremno zaključivanje kada je definisala da je bojazan od krivičnog dela dovoljna kategorija da se pristupi kažnjavanju. Od kažnjavanja se moglo odustati čak i posle izvršenja krivičnog dela ukoliko više ne bi postojala opasnost da se ono uradi. Sve je učinjeno sa namerom da se lična sloboda pojedinca zaštiti pred zakonom. Stav klasičara bio je da se lična sloboda ne može ugroziti objektivnim dokazivanjem nečije opasnosti, a ukazivali su i na nelogičnost primene prevencije na izvršeno krivično delo.50 Otvarao se i problem kako definisati razlog zbog koga bi pravosuđe intervenisalo u procesu dokazivanja krivice. Postojali su činovi koji nisu imali protivpravnu osnovu, ali su ukazivali na antisocijalno raspoloženje osobe koja ih je vršila. Dokazivanje krivice prvih decenija 20. veka oslanjalo se na traženje psiholoških osobina koje su izazivale kriminal. Posao pravnika bio je da dovede u vezu psihu kriminalca i krivično delo, a sama činjenica da je ta veza postojala tumačila se kao dokaz krivice. Ideja preventivne akcije govorila je ne više o kazni kao meri odmazde, već o merama sigurnosti da se neko delo ne bi izvršilo. Značaj preventivne akcije bio je u njenom korišćenju protiv osoba kojima se nije mogla dokazati krivična odgovornost, a njihovo ponašanje davalo je povoda za sumnju da će pravni poredak biti povređen trenutno ili u budućnosti. Čak su i pristalice klasičnog prava smatrale da je u tom slučaju prevencija na mestu i poredili su je sa zaštitom od divljih životinja ili elementarnih nepogoda. Bilo je i onih koji su smatrali da pojam socijalne odgovornosti nije ekvivalentan za povredu pravnih normi kod kojih se može govoriti o stvarnoj krivičnoj 50

76

Isto, 172–175.

odgovornosti. Tendencija odvajanja prevencije i represije bila je paradoksalno jedini način na koji su obe pravne teorije mogle opstati i dopunjavati se. One su mogle delovati samo u slučaju da ne budu izjednačene ili da ne dođe do prevlasti jedne tendencije nad drugom. Ove dve tendencije razlikovale su se i po stepenu obuhvatanja pravnog interesa društva. Za pravo odmazde bio je merodavan javni interes očuvanja državnog autoriteta, a samo posredno zaštite svih privatnih interesa. Za preventivno pravo zaštite od značaja su bili svi pravni interesi i sva pravna dobra, kako privatna tako i javna. Sektor posredne zaštite svih privatnih interesa bio je i mesto susreta prava odmazde i prava prevencije. Bilo je savršeno jasno da se kaznom represije čuva državni autoritet, ali što je još bitnije da preventivna akcija države nije bila dovoljna za očuvanje autoriteta. Tako je neuspeh države da preventivno deluje izazivao represiju. Svest pravnika bila je dovoljno visoka da promišljeno relativizuje oba metoda borbe protiv zločina, pogotovu u okolnostima kada su prevencija i represija primenjivane nezavisno i samostalno jedna od druge.51 Konkretna pravna svest o represiji bila je povezana sa idejom o kaznenom pravu odmazde koje je za njih bilo jednako represiji. Represija je posredno učestvovala u borbi protiv kriminala. Jedan od razloga održavanja represivnog prava ležao je u činjenici da se ono moglo koristiti i u preventivne svrhe dok su preventivne metode, na teorijskom nivou, bile lišene karaktera odmazde. Tamna strana prevencije bila je u kažnjavanju „bezopasnih zločinaca“ i u primeni mera zaštite, drugim rečima represije, ne samo protiv onih koji su bili zločinci nego i protiv osoba koje nisu mogle odgovarati za sopstvene postupke, naročito u slučajevima mentalnih bolesnika. Kategoriji prevencije nedostajala je ideja pravičnosti. 51

Isto. 77

Uspeh pravnog sistema merio se kvalitetom podjednako dostignutog preventivnog i represivnog cilja. Čak i ovo gledište moglo se uspešno pobiti ukazivanjem na objektivnu individualnu opasnost zločinca ako je sam značaj krivičnih dela bio nedovoljan da utiče represivno i preventivno. Kažnjavanje u preventivnom zakonodavstvu bila je više mera kojom se ciljalo na zastrašivanje i prevaspitavanje, ali je ideja kazne kao ciljnog određenja izostala. Borba protiv uzroka kriminala nikada nije bila predmet krivičnog prava već se definisala isključivo kao jedna od funkcija upravne državne vlasti. Primena krivičnog prava bila je samo jedna od komponenti pridodatih sudskoj vlasti u borbi protiv praktičnog kriminala. Uprkos priznanju potrebe reformisanja krivičnog prava ostalo se na shvatanju da je represija neophodna za pravno održanje autoriteta države. Zločin, kazna i krivična odgovornost ostali su predmeti koje država nije htela da ispusti iz svojih ruku radi održanja minimuma sile neophodne za njen opstanak. Princip individualnog prilaza merama represije bio je jedini logičan način da se izbegnu kazne sa trajanjem nesrazmernim zločinu i da mere zaštite od prestupa ne postanu posebne kaznene mere. Obrt u smeru od zaštite do kazne desio se kada su se, tokom vremena, norme prvobitno zaštitnog karaktera kao što su: mera policijskog oduzimanja i uništavanja sredstava za vršenje nezakonitih radnji i zabrana obavljanja nekih aktivnosti počele da se posmatraju kao vrsta kazne u krivičnom pravu. Sporedno krivično zakonodavstvo predstavljalo je glavnu oblast prodora preventivnih metoda. Nijedna pozitivistička škola nije odustala od pojmova kao što su krivično delo i krivična odgovornost, iako su to bila dva ključna oslonca pristalica odmazde. U okvirima vršenja odmazde, klasične škole su i 78

dalje tvrdile da kazna mora biti proporcionalna krivičnom delu i da se mora pojedinačno odmeravati prema iskazanom asocijalnom stavu osuđenika. U naporu da stvore što obuhvatnije zakonodavstvo, jugoslovenski pravni stručnjaci su definisali načelo da pravo odmazde treba zadržati, ali i prihvatiti preventivno pravo kao sredstvo za „sistemsku borbu“ države protiv kriminala.52 Šta su konstante koje su odredile sumu jugoslovenskog iskustva sa represijom u demokratskom sistemu koji je bio na snazi čitavu deceniju, od 1918. do kraja 1928. godine? Dva osnovna problema bila su odsustvo poznavanja konstitutivnih naroda i konstantna zloupotreba funkcionisanja upravljačkih, zakonodavnih i izvršnih institucija sistema. Postavlja se pitanje da li je država u ranijem zakonodavstvu, baštinjenom iz sasvim drugih unutrašnjih i spoljnopolitičkih prilika, imala prostora da sebe brani legalnim i legitimnim sredstvima? Čak i ako su represivni zakoni većinom bili plod negativnog iskustva ostaje otvoreno pitanje zašto se u odbrani ugroženih državnih interesa posezalo za nelegalnom i nelegitimnom praksom, a time suštinski i nehotice dodatno ugrožavao nestabilan poredak? Da li je korišćenje takvih sredstava objektivno odgovaralo jugoslovenskoj državi kao novonastaloj pravnoj i političkoj zajednici? Bilo je i drugih problema koji nisu mogli biti prevaziđeni prethodnim radom srpskih državnih institucija. Neizvesnost pitanja kako će se završiti Prvi svetski rat i u kojoj meri će biti ostvareni srpski ratni ciljevi bili su osnovni razlozi koji nisu dopuštali da se konture novog pravnog poretka uobliče u emigraciji.53 52

Isto, 176–181. Više o ratnim ciljevima Kraljevine Srbije u Prvom svetskom ratu u: Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984, 94– 100; Milorad Ekmečić, Ratni ciljevi Srbije 1914–1918, Beograd 1992, 27– 53

79

Sticajem neumitnih istorijskih i civilizacijskih okolnosti jugoslovenska država je u procesu svog nastajanja pružala sliku izrazito konfliktnog društva u formiranju sa istaknutim lokalnim osobenostima delova nove državne tvorevine. Radilo se o prostoru na kome su se susretale, ali i sukobljavale, ideologije, religije, civilizacije, kulture, društvene norme, običaji i verovanja. Tokom vekova, kontakti između Azije i Evrope odvijali su se preko prostora naroda koji će se prvi put politički okupiti u granicama Kraljevine SHS. Primat politike odredio je modalitete ujedinjenja. O njemu se razmišljalo izvan konteksta ekonomskih i kulturnih faktora koji su mnogo uspešnije mogli predstavljati „vezivno tkivo“ u stvaranju identiteta nove zajednice od proklamovane političke ideologije.54 Pred stvaranje države raznorodne celine – od feudalne Bosne i Hercegovine, preko siromašne Dalmacije, zaostale i ratnim dejstvima izložene Makedonije, okupiranih krajeva Srbije i cele Crne Gore, do industrijski znatno razvijenijih delova Hrvatske i Slovenije – imale su nagomilane probleme. Pitanja bezbednosti, ishrane stanovništva, straha i nade lokalnih nosilaca političkih zbivanja od okupacije i njenih političko-ekonomskih posledica, bila su jedini zajednički imenitelji turbulentne situacije pred i u toku urušavanja vlasti oslabljenih bugarskih, nemačkih i austrougarskih sistema vladavine. Delovi buduće države imali su nagomilane i sopstvene probleme funkcionisanja. Upućeni savremenici naglašavali su, sasvim tačno, da srpska politička elita, uprkos internacionalnom iskustvu stečenom tokom 54, 174–223; Đorđe Stanković, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije, Beograd 1984, 47–55; Dragoslav Janković, Srbija i jugoslovensko pitanje 1914–1915, Beograd 1973, 33–121; Ljubinka Trgovčević, Naučnici Srbije i stvaranje jugoslovenske države 1914–1920, Beograd 1987, 27–32. 54 O tome više u: Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Простор, друштво, политика, (Поглед с краја века), Београд 1998, 37–38. 80

školovanja u raznim zemljama Evrope, nije u dovoljnoj meri poznavala prilike i tokove političke svesti u srpskim, hrvatskim i slovenačkim krajevima Austrougarske. Političari srpske nacionalnosti koji su živeli u Kraljevini Srbiji bili su zarobljenici nacionalnog i državotvornog iskustva Evrope 19. veka i nisu imali dovoljno vremena da se pre Prvog svetskog rata upoznaju i srode sa funkcionisanjem multietničke države kakva je postala Srbija posle Balkanskih ratova 1912–1913. godine. U svom patrijarhalnom habitusu, izjednačavali su nacionalnu i porodičnu zajednicu. Pozivajući se na objektivno nepostojeću etničku jedinstvenost „troplemenog naroda“, pokušavali su da centralizam nacionalno homogene srpske sredine prenesu na mnogo složeniju situaciju u kojoj se formirala nova država. Svako plediranje za oblike društvenog i državnog uređenja koje nije poticalo iz srpskog državotvornog iskustva doživljavano je kao izraz neprijateljstva prema Kraljevini SHS, a zastupnici takvih ideja bili su izloženi represiji. Ona je bila više proizvod straha od naraslog broja spoljnih i unutrašnjih protivnika jugoslovenske države nego rezultat svesne i promišljene akcije zaštite državnih interesa. Glasovi koji su upozoravali na opasnost od mogućnosti da represija podstakne dezintegracione procese bili su usamljeni i više su služili u svrhu kritike pojedinih političara koji su tada bili oslonci sistema, a posebno Svetozara Pribićevića, nego što su nameravali da ukažu na potrebu racionalizovanja represije.55 Od svih institucija predviđenih da budu nosioci novog državnog uređenja, vlade, parlamenta i krune, samo je regent sa osloncem na srpsku vojsku bio spreman da Kraljevstvu 55

P. S. Taletov, Srpsko pitanje, Vreme, 2. septembar 1928, 1; Vlad. Ristović, Nekrolog Svetozaru Pribićeviću, Epoha, 10. oktobar 1922, 1; Sofija Božić, Beogradsko javno mnjenje o Svetozaru Pribićeviću, Tokovi istorije, br. 1–4, Beograd 2001, 7–20. 81

Srba, Hrvata i Slovenaca odredi parametre funkcionisanja preko kojih se nije moglo ići. To je bilo moguće zato što je Krfska dekleracija iz 1917. godine unapred odlučila o ograničavanju suverenosti buduće Ustavotvorne skupštine, postavljajući srpskog monarha iznad tog tela.56 To je bila greška. Sa gledišta formalnog prava, tek je Ustavotvorna skupština, kao najviše zakonodavno telo, imala pravo da odlučuje o državnopravnom uređenju zemlje, ali je njena uloga derogirana pre nego što se ona formirala i sastala. Uobičajen redosled u demokratskim zemljama, da se privremeno parlamentarno telo formira pre vlade, nije bio poštovan. Čin mešanja regenta Aleksandra Karađorđevića u pregovarački proces o sastavu prve vlade, odnosno njegovo odbijanje da mesto premijera bude rezervisano za jednog od tvoraca Kraljevstva SHS Nikolu Pašića, ali i indirektno učešće Krune u formiranju Demokratske stranke čime se stvarao pandan radikalima i rasparčavala odnosno podvajala srpska politička scena, svedoče o uticaju vanparlamentarnih faktora na zametke političkog života u državi. Bio je to nagoveštaj represivnog delovanja autoritarne ličnosti budućeg vladara čak i na institucije kao što su vlada i parlament koje su, po osnovnim demokratskim načelima, trebale da budu oslobođene nelegalnih pritisaka. Nije postojao ni osnovni legitimni odnos zakonodavne i izvršne vlasti pošto su vlade nove države, koje su se veoma brzo smenjivale, uprkos delovanju parlamentarnih odbora Privremenog narodnog predstavništva donele oko 800 uredbi sa zakonskom snagom čime su organi izvršne vlasti objektivno preuzeli zakonodavnu vlast. Pravni eksperti su uzalud isticali da je sistem uredbi po svojoj funkciji bio plod vanrednih situacija nastao usled ratnih potreba i „surogat“ zakonskih normi. Razlika 56

Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918–1984, Zbirka dokumenata, Beograd 1985, 51–53. 82

i presedan između srpskog pravnog iskustva sa uredbama i evropske prakse tokom Prvog svetskog rata bila je što je srpska vlada izdavala uredbe bez bilo kakve dozvole parlamenta, dok su druge vlade imale posebna ovlašćenja od svojih skupština. Primer sprovođenja agrarne reforme u novoj državi, čije se zakonodavstvo isključivo baziralo na uredbama vlada dok se donošenje zakona ostavljalo za neki kasniji momenat, svedoči da je zloupotreba institucija uzela maha već na samom početku njenog postojanja. Moć zakonodavne vlasti je dezavuisana od strane izvršne vlasti, a u tome su imali podršku čak i većine članova parlamenta. Ilustrativan primer dao je komplikovani proces stvaranja poslovnika o radu Ustavotvorne skupštine. Njega je trebalo osmisliti u Privremenom narodnom predstavništvu. Ono taj zadatak nije izvršilo pre raspuštanja, već ga je prenelo vladi koja je ujedno dobila od PNP-a pravo da poslovnik propiše običnom uredbom, a to je bio dalji oblik derogiranja najvišeg državnog tela. Pretila je opasnost da hipertrofirana upotreba uredbi dovede do psihoze privremenosti pravnog poretka. Od 1918. do 1921. promenilo se pet vlada koje su često koristile uredbe da bi ukinule druge uredbe svojih prethodnika. Kvalitet tih uredbi bio je nizak. Praktični nedostaci u njihovom funkcionisanju i „olako“ formulisanje odredbi bile su osnovne karakteristike uredbodavne politike.57 Drugim rečima, ni regent ni vlade, kao centri moći, nisu pokazivali dovoljno etičke dalekovidosti i političke mudrosti da se dobrovoljno odreknu dominantnih pozicija stečenih tokom vanrednih okolnosti Prvog svetskog rata, izbeglištva i okupacije. Tako je poremećaj balansa moći, između Skupštine, vlada i 57

Ljubodrag Dimić, Istorija srpske državnosti, knj. III, Srbija u Jugoslaviji, Novi Sad 2001, 37, 38, 43–45, 50–53, 58; Slobodan Jovanović, Nestajanje zakona, Iz istorije i književnosti, knj. I, Sabrana dela Slobodana Jovanovića, tom 11, Beograd 1991, 399–409. 83

Dvora, ugrađen u jugoslovensko državotvorno iskustvo i direktno se reflektovao na represivnu politiku. Od upravljanja uredbama do njihovog korišćenja u represivne svrhe ispoljavanja državne moći bio je promišljen i netipičan prelaz. Jedna od prvih represivnih uredbi, osmišljena da zaštiti državu od boljševičkog prevrata i diktature proletarijata, bila je Obznana o zaštiti države, od 29. decembra 1920, kojom su ukinuta politička prava komunista. Pripadnicima KPJ oduzeta su prava na okupljanje i slobodu štampe, a njihove oružane akcije podlegale su jurisdikciji vojnih sudova. Obznana se, sa pravne tačke gledišta, razlikovala od fizionomije drugih uredbi po naslovu i načinu objavljivanja. Reč „obznana“ trebalo je da joj umanji objektivan značaj, tretirajući je kao običnu administrativnu aktivnost, čemu je doprinosilo i to što su je potpisali samo članovi vlade Milenka Vesnića, koja je bila u ostavci, ali ne regent ili kralj. Za razliku od drugih uredbi, nije bila formalno objavljena u državnom Službenom glasniku, već je u formi plakata izlepljena po ulicama tako da su joj nedostajali elementi pravne validnosti koji su bili poštovani kod drugih uredbi. Zato se, po Slobodanu Jovanoviću, koji se ne može nikako optužiti za simpatije prema komunističkim ciljevima, mogla posmatrati kao pseudo uredba čija je svrha bila „političko zastrašivanje“, odnosno represija.58 Profesionalnom pravniku i legalisti kao da je izmakla lična drama moralno čvrstih ljudi, inače ubeđenih demokrata po političkim pogledima, koji su bili odlučni da državu brane i nelegalnim sredstvima. Milorad Drašković, ministar unutrašnjih dela i tvorac Obznane, isticao je da Vesnićeva vlada nije imala „zakonsko ovlašćenje“ za takav čin, ali nije mogla pasivno posmatrati ono 58

84

Slobodan Jovanović, Nestajanje zakona..., 402–403.

što je smatrala opasnošću po zakonitost, državne institucije i budućnost Kraljevine SHS.59 U starijoj istoriografskoj literaturi procenjivalo se da je KPJ tokom 1920. imala oko 65.000 članova i oko 250.000 sindikalno organizovanih simpatizera. Bio je to prilično veliki broj potencijalnih „antidržavnih elemenata“ u uslovima koji su bili daleko od stabilnog poretka. Vlade nove države su iz tih razloga donele niz odbrambenih mera. Proglašavanju Obznane prethodila je uredba o militarizaciji železnica u slučaju štrajka, od 15. decembra 1920. Slamanje štrajka husinjskih rudara u Bosni, krajem 1920. godine, oružanom silom žandarmerije i vojske bio je akt represije, ali i pokazatelj spremnosti državnih institucija da se odupru revolucionarnim trendovima. Reakcija prokomunističkog Centralnog radničkog sindikalnog veća Jugoslavije na eskalaciju nasilja prema rudarima, bila je najava opšteg jednodnevnog generalnog štrajka u Kraljevini. To je, prema nekim viđenjima, bio povod za uvođenje Obznane kao represivnog akta, karakterističnog za proces stvaranja zaštitnog sistema države koji nije imao pravo na grešku, jer bi ona ugrozila krhke temelje državne, društvene i političke zajednice.60 Zbog neophodnosti jedinstvene borbe državnih ustanova protiv svih oblika kriminala Nacrt o krivičnom sudskom postupku u Kraljevini SHS stvorio je instituciju državnog tužioca kao čuvara zakona i pravnog poretka. Državni tužilac je postao figura bitna za moć državnog aparata prinude. Bez predloga državnog tužioca nije se mogao pokrenuti krivični proces. Pravo progona krivičnih dela steklo je državno tužilaštvo kao ustanova javne vlasti. Istražni sudija nije bio samostalan u donošenju odluke o istrazi krivičnih dela po službenoj dužnosti, pošto ga je odmah morao prijaviti tužilaštvu i sačekati 59 60

Milorad Drašković, U odbranu otadžbine, Beograd 1921, 36. Slavoljub Cvetković, Idejne borbe u KPJ 1919–1928, 89–118. 85

dalje naloge. Državni tužilac je mogao da i u slučajevima privatnih tužbi preuzme gonjenje optuženog i zastupanje optužnice, ukoliko oceni da mu to nalaže javni interes. Privatni tužilac je imao mogućnost da zahteva prisustvo državnog tužioca na javnom pretresu. Posebno važnu ulogu tužilac je imao u procesima protiv maloletnika. Dato mu je diskreciono pravo, na osnovu procena oportunosti suđenja i povrede javnog interesa, da obustavi gonjenje maloletnih prestupnika za „neznatna“ krivična dela. Bila je to tzv. akuzatorska vlast kojom je slobodno uverenje tužioca dolazilo do izražaja. Njegova dužnost je bila da odredbe pravnih normi prilagodi društvenim prilikama. Osnovni cilj državnog tužioca bio je utvrđivanje istine o počinjenom krivičnom delu. Zahtevalo se da njegov profesionalni moralni stav bude na visini, odnosno da on lično bude protivnik krivičnih dela a ne optuženih. Odluke državnog tužioca imale su obavezujući karakter za istražne organe u svim fazama istražnog postupka, na osnovu koga se kasnije podizala optužnica. U slučajevima kada državni tužilac nije sam mogao da sprovede istragu već da predloži nadležnom sudu da se ona povede, tužilac se starao da istražne sudije utvrde da li je krivično delo uopšte bilo izvršeno. Posle završenih istražnih radnji postojale su dve mogućnosti: podizanje optužnice ili obustava krivičnog postupka.61 Državni tužilac nije smeo da podiže optužbe samo zbog efekta statističkih brojeva o učestalosti optužnica. Starao se da sudu dostavi sve vrste podataka bez obzira na to da li oni svedoče na štetu ili idu u prilog optuženim licima. Podrazumevalo se da optužnice moraju biti solidno obrazložene da ih Apelacioni sud ne bi, trajno ili privremeno, odbacio kao neosnovane. Obustava krivičnog postupka takođe je spadala u 61

Andraš Jeglić, „Državni Tužilac“, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XII, knj. V, sv. 5, Beograd 1922, 213–224. 86

dužnosti tužioca koji je tako dobio elemente sudske vlasti, ali bez nadzora. Biti osumnjičeni za neko krivično delo nije uvek donosilo negativne posledice. U Sloveniji je jaz između „osnovanih sumnji“ i podizanja optužnica bio veliki. Tokom 1919. godine samo je 19,3% osumnjičenih izvedeno pred sudove nove države. U 1920. taj broj je povećan na 21,7%, a 1921. godine optužnice su podignute za 20,9% osumnjičenih. Krivični postupak obustavljen je tokom 1919. godine za 34,2% okrivljenih, u 1920. povećao se broj obustava na 35,6%, da bi se 1921. vratio na 34,2%, odnosno sveo na nešto više od trećine svih postupaka. Dužnosti tužioca bile su da sprečava odugovlačenje sudskog procesa, predlaže puštanje iz istražnog zatvora, štiti zakon od moguće zloupotrebe sudija, učestvuje u donošenju odluke o odgađanju kazne i o eventualnom proterivanju osuđenih stranaca iz Kraljevine SHS. Učestvovao je u donošenju odluka o nadoknadi štete zbog neopravdanih presuda i u procesima ekstradikcije stranaca i državljana Kraljevine optuženih u drugim državama. Rehabilitacija, pomilovanje i abolicija nisu se mogli vršiti bez učešća državnih tužilaca. Viši državni tužilac kontrolisao je rad državnih tužilaca i nalazio se u sastavu Apelacionog suda gde se odlučivalo o pravnoj validnosti presuda. Pravi zadatak i funkcija viših državnih tužilaca bila je zaštita zakona. U krivičnim slučajevima pred prvostepenim sudom viši državni tužilac je preuzimao ulogu državnih tužilaca. U delokrug njegove funkcije spadala je i kontrola cenzure časopisa i listova koju su vršili državni tužioci. Sve dužnosti viših državnih tužilaca nisu bile povezane sa sudstvom. Do donošenja jedinstvenog krivičnog zakonodavstva za celu državu 1929. godine, viši državni tužilac u Sloveniji vršio je nadzor nad upravom i osobljem dva zatvora.62 62

Isto, 215–219. 87

Kada je reč o represiji bitno je da se razmotri uloga sudova. Sudska praksa, pored zakonodavstva, ostaje važno sredstvo za proučavanje političkog delikta. Prihvaćeno je mišljenje da upravo politika utiče na razlike između prava u zakonima i načina na koji se to pravo shvata u sudnici.63 Teorija prava slaže se sa idejom da je nezavisno sudstvo kamen temeljac legalne i legitimne upotrebe pravnog poretka i represije. Komplikovana upravljačka politika nije mogla da se ne odrazi na sudsku praksu. Sa pravne tačke gledišta jugoslovenski sudovi došli su u situaciju da prihvate politiku upravljanja uredbama, a time pogaze osnovno načelo da su uredbe merodavne za sudove samo ukoliko su predviđene zakonima i time potvrde da su uredbe vlada nadređene zakonima države, ili da uredbama ospore pravnu važnost i tako svesno diskredituju zakonodavnu aktivnost vlada kao institucije sistema. Pokušaji da se dilema razreši kompromisnim rešenjem kojim bi sudovi de facto priznali pravo vladi da se po potrebi služi uredbama, bili su daleko od suštine problema: pitanja nezavisnosti sudstva u odnosu na vlast. Sudovi koji bi eventualno priznali vladama pravo na derogiranje zakona u korist uredbi, lišili bi sebe praktične samostalnosti u radu.64 Situaciju je dodatno otežavalo i to što sve do 1928. godine država nije donela zakon o sudijama redovnih sudova.65 Odgovor na pitanje zašto se posezalo za tolikim protivrečnostima u razvoju države možda je ležao u shvatanju pripadnika Demokratske stranke da je u novoj državi na delu bila „revolucija“ nedovršenog tipa, a članovi parlamenta opisivani 63

Lj. Bavcon, n. d. , 234. Slobodan Jovanović, Nestajanje zakona..., 404–406. 65 Dragan Subotić, Prilozi za nacionalnu istoriju države i prava u 19. i 20. veku, Odabrana poglavlja iz naše pravno-političke književnosti, knj. II, Beograd 1996, 188. 64

88

su kao politički otpisane i zastarele snage koje je bilo moguće prenebregavati u procesu donošenja bitnih odluka. Kršenje zakona i Ustava bilo je čak i samo ujedinjenje, pošto je čin ujedinjenja bio u suprotnosti sa ustavnim aktom Kraljevine Srbije. Nove vlasti primenjivale su Ustav Kraljevine Srbije, iako nije bilo predviđeno da on bude na snazi na celoj teritoriji, a postojali su propisi i uredbe koje su bile direktno suprotne Ustavu. Vladalo se bez ustavnog ograničenja.66 Bila je to zloupotreba vlasti na najvišem nivou države koju su diktirali regent Aleksandar i vlade. U neizbežne protivrečnosti jugoslovenske države spadala je i nesklonost državnih institucija i pojedinaca na vlasti da prihvate i odobre zloupotrebu vlasti na lokalnom nivou funkcionisanja. Još dok je država bila u procesu formiranja, na mikro nivou ispoljavanja moći i vlasti načelnici okruga preuzeli su nimalo laku odgovornost da se obračunaju sa samovoljom seoskih kmetova. To se isključivo odnosilo na lokalne funkcionere (kmetove) čiji su se nezakonite radnje već nalazile u procesu pokretanja sudskog postupka. Načelnici okruga upozorili su nadležne institucije da moraju biti oprezne prilikom smenjivanja kmetova, da ne bi usled čestih i neopravdanih žalbi srpskih vojnika nove vlasti ostale bez opštinskih i seoskih funkcionera. Upozorenje posredno ukazuje na mestimične sukobe civilnih i vojnih autoriteta u pojedinim lokalnim sredinama. Zloupotrebe i previranja nisu bili karakteristični samo za seoske sredine. U gradovima su se dešavala lokalna politička prestrojavanja, pri čemu su stare i lične razmirice igrale veliku ulogu. 66

Ljubodrag Dimić, Istorija srpske državnosti, knj. III, Srbija u Jugoslaviji, 63–64; Бранислав Глигоријевић, Стапање Србије са Југославијом, зборник „Србија на крају Првог светског рата“, Београд 1990, 127–128. 89

Proširenje članova Gradskog odbora odnosno Senata u Somboru pretvorilo se u problem koji su morali zajednički da reše gradonačelnik tog mesta i Ministarstvo unutrašnjih dela. Mađarski statut o ustrojstvu gradova, koji je još uvek bio na snazi, predviđao je da Gradski odbor ima 100 članova od kojih se polovina birala na osnovu izbornih lista, a druga polovina delegirala od postojećeg broja kvalifikovanih osoba po obrazovanju koje su imale obavezu da plaćaju određenu visinu poreza. Kada je Sombor 21. novembra 1918. pripao Kraljevini SHS dotadašnji odbor bio je razrešen dužnosti, a imenovan je privremeni sa tridesetak članova. Privremeno telo donelo je odluku da se u toku 1919. proširi na preko 100 osoba. Partijska podeljenost postojećeg odbora dovela je do kontinuiranih žalbi onih koji nisu bili izabrani i onih koji su se protivili proširenju broja odbornika, želeći da brojke iz prethodnih zakonskih rešenja ostanu na snazi. Lokalni sukob demokrata i radikala, u koji su se morale umešati državne vlasti, dovoljno govori o sklonosti čak i intelektualno prosvećenijih sredina da se sa osloncem na nečiji autoritet obračunavaju sa neistomišljenicima čak i onda kada taj obračun nije odgovarao interesima lokalne zajednice.67 Postojao je i još jedan vid zloupotrebe represivne moći. Političke strukture koje su opstajale na vlasti, uprkos ispoljenim antidržavnim stavovima, imale su sklonost da neosnovano optužuju nadređene vojne i civilne vlasti za represiju po političkoj 67

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–4–13. Izveštaj načelnika Niškog okruga o smenjivanju kmetova – ministru unutrašnjih dela, 2. decembar 1919; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–4-13. Izveštaj gradonačelnika Sombora o sukobima oko gradskog Senata – ministru unutrašnjih dela, 25. septembar 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–4–13. Izveštaj inspektora Ministarstva unutrašnjih dela N. Jovanovića o stranačkim sporovima u Somboru – ministru unutrašnjih dela, 26. jul 1920. 90

liniji. Ministarstvu unutrašnjih dela dolazile su žalbe pojedinih predsednika opština da ih sreske vlasti i vojska maltretiraju pozivajući opštinske služitelje na vojne vežbe, uprkos mišljenjima lokalnih funkcionera da bez njih opštinska služba ne može da funkcioniše. Iza ovakvih žalbi iz hrvatskih sredina skrivao se otpor izvršavanju građanskih i vojnih obaveza prema novoj državi. Putem političke mimikrije to se pretvaralo u žalbu lokalnih moćnika protiv navodnih zloupotreba nadzornih vlasti optuženih da su pokušavali da kazne opštinsku upravu i birače tobože zato što nisu pripadali istoj političkoj opciji. Dok su Hrvati svoje optužbe delimično izmišljali ista situacija, samo ovoga puta u realnosti, dešavala se u Debru. Sreske vlasti u tom gradu su postupale mimo zakona i mimo uobičajenog funkcionisanja institucija, tako da je načelnik sreza bio prisiljen da obeća Ministarstvu unutrašnjih dela da takvih slučajeva više neće biti.68 Lokalne zajednice su imale sopstvenu predstavu o moći. Srpski seljaci imali su nerealan osećaj da je obraćanje državnim institucijama u sličnom ili istom rangu kao kad se obraćaju lokalnim vlastima. Vlast im je izgledala kao glava patrijarhalne porodice, a ministri kao osobe koje je moguće voleti i mrzeti, obraćati im se u poverenju pa čak ih i upozoravati kada bi uradili nešto što se u seoskoj sredini smatralo nepoželjnim postupkom. Lokalne vlasti su vršile akte represije često nezakonite prirode i jedne prema drugoj kada nije postojao izvestan stepen poverenja u saradnji. Takvi slučajevi pretvarali su se u hotimičnu upotrebu represije sa ciljem da se podređene 68

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–5–18. Žalba predsednika opštine Slunj Dukovića o pritisku nadzornih vlasti – ministru unutrašnjih dela, 28. oktobar 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–5–18. Izveštaj načelnika Debarskog sreza o nezakonitim postupcima vojske i policije u Debru iz oktobra 1920. 91

vlasti izvrgnu ruglu, ali i sa namerom da se očuva autoritet u međusobnim odnosima i komunikaciji. Do viših institucija često su dolazile iskrivljene informacije sa pogrešnim akcentom. Načelnik okruga Požarevac dobio je informaciju da predsednik opštine Žabari u njegovom okrugu neargumentovano hapsi socijaliste iz druge opštine, a proverom informacije ustanovljeno je da se radilo o običnom lopovu koji se nije odazvao na sudski poziv. Tako se dogodilo da je za načelnika okruga priča o politički motivisanom teroru u očima opštinskog suda bila smicalica kriminalca spremnog da izbegne kaznu koristeći sukob institucija nadležnih za vršenje pravde. Opozicioni mediji kao da su se međusobno takmičili u neopravdanom kritikovanju lokalnih vlasti. List Republika optuživao je čelnike opštine Prizren da su uveli trošarinu i kuluk za kolare, a suprotstavljanje kuluku navodno se kažnjavalo batinama. Kada se šef kabineta ministra unutrašnjih dela koji je direktno prozvan u tom članku, jer se u državi živelo kao u „centralnoj Africi“, raspitao kod načelnika prizrenskog okruga dobio je odgovor da je u članku bila tačna samo vest o uvođenju trošarine, a da su informacije o batinama i kuluku bile lažne.69 69

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–4–13. Žalba seljaka iz opštine Mladenovac na premeštaj načelnika sreza Vujića – ministru unutrašnjih poslova, 8. septembar 1927; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14– 4–16. Žalba na zakonitost sudske presude kmetu Radojku Stojanoviću – ministru unutrašnjih dela, 12. jun 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–25–63. Dopis načelnika okruga Požarevac o progonu socijalista iz drugih opština u opštini Žabere – Sudu opštine Žabare, 23. jun 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–25–63. Odgovor Suda na načelnikov dopis od 23. juna 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–25–64. Dopis šefa kabineta ministra unutrašnjih o pisanju lista Republika – načelniku Prizrenskog okruga, 11. jul 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–25– 64. Odgovor načelnika Prizrenskog okruga, 24. jun 1920. 92

Odgovor represivne moći i vlasti na razna prekoračenja društvenih, zakonskih i moralnih okvira nikada ne bi bio potpun da osim institucija u sistemu nadzora, prestupa i kazne nije bilo prostora za male pojedince i njihovo shvatanje pravde, pravednosti, državnog i društvenog morala. Sistem dostava podrazumevao je postojanje individua spremnih da iskoriste institucije represije za obračun sa ličnim oponentima. Kroz pisane dojave moguće je detektovati sistem razmišljanja koji pokazuje civilizacijski nivo pojedinca u susretu sa državnim organima, ali govori i o naporu da se sistem moći zamišljen kao odgovor na ugrožavanje države zloupotrebi u privatne svrhe. Dostave su bile mešavina netrpeljivosti, predrasuda i pristrasnih analiza ponašanja osoba koje su bile na meti dostavljača. Karakteristično je da su dostave dolazile od jedva pismenih ljudi. Ovde nije bilo bitno da li je postojala pravna svest o funkcionisanju državnih institucija u funkciji represije, već se radi o spremnosti pojedinaca da taj sistem zloupotrebe u lične svrhe. Vlasti je bilo jasno da se svakoj takvoj dostavi ne može verovati na reč, a pogotovo ne u nacionalno mešovitim sredinama. Poglavarstvo tajne policije je često bilo prisiljeno da se tragom dostava raspituje kod lokalnih opštinskih i crkvenih vlasti o držanju i političkim pogledima prijavljenih osoba. Često se radilo o prikrivenom nacionalnom trvenju. Detektivi državne tajne policije su u tim slučajevima imali nezahvalan posao da sakupe podatke, „strogo poverljivo“ u vrlo kratkom roku (često samo dva dana), o držanju osumnjičenih lica na poslu, o njihovom moralnom vladanju pa čak i o „političkoj poverljivosti“. Doba političke podobnosti iznedrilo je „savršen portret“ idealnog člana društva. On nije smeo biti alkoholičar i kockar, verske i nacionalne dužnosti morao je 93

savesno obavljati, a odanost državi bila je moralna kategorija koja se tražila i većinom nalazila kod takvih osoba. Pošto je dužnost tajne policije bila da u kratkom roku proverava dostave, represivni sistem nije mogao da se održi bez privremene i dobrovoljne saradnje građana nekog mesta u procesu informisanja agenta tajne službe. Beznačajne trivijalnosti i javna slika neke ličnosti stapale su se u često živopisne ali policiji malo korisne informacije o životu i verovanjima javnih osoba. Propovedanje „mađarskih iredentističkih težnji“ na javnom mestu automatski je povlačilo nadzor tajne policije, posebno ako se radilo o ljudima koji po rođenju nisu pripadali „državotvornim“ jugoslovenskim plemenima.70 Državni detektivi su uz prijavu prekršaja dostavljali i spisak svedoka „inkriminisanih nedela“, a preporučivali su da takvim osobama ne treba dozvoliti vršenje javnih funkcija. Razmere toga mogu se videti iz žalbe Uprave grada Beograda upućene Poglavarstvu državne tajne policije u Subotici da policija iz cele zemlje svaku politički sumnjivu osobu upućuje na nadležnost Upravi grada. Radilo se o ogromnom broju ljudi 70

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–103–398. Dostava protiv sveštenika Jefte Petrovića iz Stare Kanjiže – šefu državne tajne policije u Subotici, 11. jun 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–103–398. Žalba protiv sveštenika Jefte Petrovića iz Stare Kanjiže, zato što je bio protiv ulaska doseljenih Srba iz drugih krajeva u opštinski crkveni sabor – šefu državne tajne policije u Subotici, 10. mart 1924; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–103–398. Naredba šefa državne tajne policije za Banat, Bačku i Baranju tajnom agentu Rakiću za izvršenje zadatka provere držanja Jefte Petrovića u roku od 2 dana, 16. jun 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–103–398. Izveštaj agenta Gavre Rakića – šefu državne tajne policije, 3. jul 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–252–873. Izveštaj tajnog agenta Kedamačkog o držanju opštinskog beležnika Ota Milera iz sela Sveti Đurađ – vođi Odeljenja državne tajne policije u Velikom Bečkereku, 23. decembar 1922. 94

čija se krivica nije mogla utvrditi, ili o strancima koji nisu ništa učinili osim što im u većini slučajeva vize nisu bile uredne. Po puštanju na slobodu ostajali su u Beogradu, a stranci su obraćajući se konzulatima i ambasadama za intervenciju stvarali ogroman dodatni posao ne samo Upravi grada nego i ministarstvima spoljnih i unutrašnjih poslova. Predstavnici gradskih vlasti nisu skrivali neugodnu činjenicu da zbog takvog ponašanja policije strana predstavništva stiču utisak kako se u Kraljevini SHS proganjaju strani državljani. Upućivali su molbe tajnoj policiji da se Uprava grada obaveštava i da se osumnjičeni šalju samo onda kada su u pitanju bile neprijateljske grupe koje su delovale protiv države i njenog unutrašnjeg poretka. Za ostale osumnjičene tražili su da se o njima brinu isključivo lokalni policijski organi u okvirima utvrđenih nadležnosti. Čak su se i ministri pojedinih resora bavili slikom političke podobnosti službenika svojih ministarstava u službenim dopisima, izveštavajući jedni druge da li treba pokloniti pažnju njihovim zahtevima za prijem u državne službe. Kulminacija dostava mogla se osetiti iz činjenice da je bilo dovoljno posedovati zastave Turske i Austrougarske u opštinskim kancelarijama pa doći pod direktan nadzor odeljenja državne tajne policije. Pripadnici državne tajne policije bili su posebno i sa pravom nepoverljivi prema stavovima Nemaca u Vojvodini i aktivnostima „Kulturbunda“.71 71

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–252–873. Prepis dopisa Ministarstva unutrašnjih dela – poglavaru državne tajne policije o postupku prema sumnjivim licima, 10. maj 1922; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–251–871. Obaveštenje ministra poljoprivrede i voda o držanju bivšeg službenika Ministarstva narodne privrede Kraljevine Srbije Lazara Običnog – ministru unutrašnjih dela, 24. januar 1920; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–27–71. Izveštaj policijskog agenta Velimira Poroškog o predsedniku opštine Gakovo Stevanu Vojtehi zbog držanja turskih i austrougarskih zastava u opštinskoj kancelariji – vođi Odeljenja državne tajne po95

Pravna teorija represivne moći i praksa kontrole društva ukazivali su na potrebu državnih i lokalnih vlasti da kontrolišu grupe i pojedince koji su smatrani za potencijalno opasne po sisteme vladajućih vrednosti. Nastojanja nisu uvek bila uspešna, ali je legitimno nasilje bilo dovoljno jako da onemogući sistemske prevrate iznutra. Tek su okupacija i rasparčavanje državne teritorije slomili sistem bezbednosti i odbrane državnih i socijalnih vrednosti monarhističkog perioda.

licije u Somboru, 9. decembar 1924; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–27–71. Izveštaj policijskog agenta Velimira Poroškog o političkim aktivnostima Kulturbunda u Gakovu – vođi Odeljenja državne tajne policije u Somboru, 9. decembar 1924. 96

Glava II TEHNOLOGIJA DRŽAVNOG NADZORA NAD STRANCIMA Prevencija nepoželjnih tokova zbivanja u sferi državne i opšte bezbednosti društva shvaćena je kao mera zaštite vlasti i ispoljavanje moći institucija koje su bile zadužene za zaštitu javnog reda i poretka u Kraljevini SHS/Jugoslaviji. U domenu represivnog delovanja značajnu pažnju policijske institucije posvećivale su nadzoru nad sumnjivim osobama u naporu da spreče špijunažu i antidržavnu propagandu. Kao zemlja koja se nalazila na raskršću Evrope i Azije, jugoslovenska država bila je stecište tranzita robe, ljudi, ideja i kapitala. Geostrateški položaj nosio je sobom izazov kako kontrolisati priliv stranaca koji se u očima revnosnog državnog službenika pretvarao u ksenofobičan opis mogućeg i potajnog državnog neprijatelja. Bio je to razlog da se čitava jedna profesija, slobodnih stranih umetnika estradnog karaktera, ali i prokažena socijalna grupa vojnih begunaca, stave pod nadzor policije i vojske. Znanje policijskih činovnika o sprečavanju krivičnih dela protiv bezbednosti države svodilo se na svest da je cilj domaće obaveštajne službe da dozna koja društva ili ličnosti služe neprijateljskim državama. Za zaštitu države bilo je potrebno saznati na koji način se vrši korespondencija, prenose dogovori i obaveštenja, bez obzira da li se to radilo putem pošte ili organizovane kurirske službe. Prikupljanje podataka o političkoj moći eventualnih protivnika podrazumevalo je sticanje saznanja da li se i šta preduzima radi vrbovanja državljana Kraljevine Jugoslavije, ali i stranaca sa namerom da se nanese šteta i 97

omete političko i diplomatsko funkcionisanje sistema. Od policije se tražilo da bude glavni pomoćnik vojsci u prikupljanju podataka: ko su izvori informacija stranih obaveštajnih službi, kakvo je osoblje stranih predstavništava i o čemu ih izveštavaju izvori iz zemlje. Stepen nepoverenja video se naročito iz preporuke da policija obrati posebnu pažnju na podanike svoje države koji žive na teritoriji susednih zemalja, a pogotovu na vlasnike imanja na susednim teritorijama. Oni su mogli istovremeno predstavljati važan izvor informacija, ali i potencijalnu opasnost ako su se nalazili u službi drugih zemalja. To je rađeno sa namerom da se spreče i otkriju sve organizacije koje su bile zabranjene državnim zakonima zbog opasnosti i štete po poredak i opšte interese.1 Nadzor u jugoslovenskom društvu vršio se kao deo opravdanog i uobičajenog represivnog sistema vlasti u naporu da se otkriju osobe koje su propagirale „buntovničke“ i komunističke ideje u vojsci i građanstvu da bi, posle prikupljanju dokaza o krivici, bili predati sudskim organima. Dužnost svakog policajca bila je da spreči i da u toku pripreme omete vršenje zabranjenih dela precizno navedenih u Zakonu o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Trebalo je da prikuplja tačne podatke o „tuđinskim agentima i elementima štetnim po državno uređenje i državne interese“, da ih neprimetno nadzire i kontroliše, a po potrebi goni i uhvati. U ovako zamišljenoj unutrašnjoj obaveštajnoj službi bili su dužni da učestvuju policijski činovnici, žandarmi, agenti i poverenici, kao i svi opštinski sudovi u državi. Obaveštajna služba u inostranstvu imala je obavezu da dostavlja materijal pripadnicima unutrašnje obaveštajne službe 1

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput za suzbijanje antidržavne propagande i strane špijunaže (dalje: Uput...), Beograd 1923, 3–12. 98

za nadzor nad sumnjivim osobama, atentatorima i špijunima, anarhistima i drugim „razornim“ elementima. Unutrašnja služba je za uzvrat dostavljala spoljnoj službi podatke o tome da li sumnjive osobe odlaze u inostranstvo. Nadzor se morao sprovoditi i kada su ga zahtevale vojne vlasti, a o rezultatima nadzora i eventualnom hapšenju osumnjičenih policija je bila dužna da obaveštava ne samo pretpostavljene već i vojne strukture koje su tražile nadzor. Uputstvo o radu na takvim slučajevima nalagalo je da svaki izveštaj treba da bude kratak, jasan i potpun. Velika veština u pisanju, sa kojom se u praksi veoma oskudevalo, bila je neophodna jer se naglašavalo da se u izveštaju treba razlikovati lično osmatranje, prenete informacije, obaveštenja dobijena prisluškivanjem i glasine. Svaki izveštaj je trebalo da sadrži ocenu verodostojnosti podataka uporedo sa vremenom pisanja izveštaja i vremenom kada je taj podatak prikupljen. Ogroman raskorak između ovakve teorije i svakodnevne prakse polupismenih i nejasnih izveštaja bio je neminovnost.2 Boravak velikog broja stranih umetnika u jugoslovenskoj državi uslovljavao je bezbednosnu politiku stalnog nadzora nad njima. U pitanju je bila posebna vrsta ispoljavanja moći, znatno udaljena od primene gole fizičke sile nad političkim i ideološkim protivnicima, sa krajnjom namerom preventivnog dejstva radi sprečavanja propusta u sistemu bezbednosti. Ovakvu vrstu represivne mreže vlasti često nije bilo moguće direktno identifikovati od strane lica koja su joj bila izložena i samim tim imala je efikasniji karakter. Strani umetnici predstavljali su ne tako poželjnu, ali stalno prisutnu populaciju koja je odgovarala izvesnom nivou masovne kulture. Kultura zapadne Evrope, koja je bila ideal 2

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput..., 3–12. 99

intelektualne elite Kraljevine Jugoslavije, nije se osećala samo u umetničkom životu i ukusima domaće publike.3 Ona je uticala i na oblikovanje „noćnog života“ jugoslovenskih građana. Urbanizacija je stvorila nove društvene grupe, a grad se pretvorio u centar društvenih događanja.4 Gradska kultura u oblasti zabave bila je prožeta težnjama da se, sa novim muzičkim pravcima i modernim igrama koje su stigle sa američkog kontinenta, iskaže kontinuitet u praćenju opštih kulturnih trendova Zapada.5 Taj fenomen sociolozi kulture definišu kao difuziju kulturnih elemenata u oblasti slobodnog vremena, a on pokazuje kakav je bio kvalitet života u Kraljevini u poređenju sa uzorima iz inostranstva.6 „Umetnost“ varijetea nudila je sliku glamura obojenog eksplicitnom seksualnošću, što je u gradskim sredinama bilo povezano sa potiskivanjem emocionalnosti i snažnim razvojem individualnosti.7 Scenski nastupi su postajali podređeni „ideologiji prisnosti“ u društvenim odnosima i opterećeni potrebom 3

„Kultura Evrope stizala je preko Panonske nizije i dolinama reka potiskujući ostale kulturne pojaseve i postajući, u XX veku, dominantna.“ – Ljubodrag Dimić, Srbi i Jugoslavija, prostor, društvo, politika (pogled s kraja veka), Beograd 1998, 61–62. 4 Predrag J. Marković, Teorija modernizacije i njena kritička primena na međuratnu Jugoslaviju i druge istočnoevropske zemlje, Godišnjak za društvenu istoriju, god. I, sv. 1, Beograd 1994, 15, 16. 5 Predrag J. Marković, Teorija modernizacije i njena primena na međuratnu Jugoslaviju i Beograd, zbornik „Srbija u modernizacijskim procesima XX veka“, knj. I, Beograd 1994, 442, 444. 6 Raznovrsni pristupi difuziji kulturnih elemenata otežavaju pokušaje definisanja difuzije i određivanja njene efikasnosti. O mišljenjima pojedinih sociologa videti: Nikola Božilović, Sociologija kulture, Prolegomena, Niš 1998, 114–118. 7 O psihološkim promenama kod jugoslovenskih građana videti: Lj. Dimić, n. d., 80; Dragan Radulović, Prostitucija u Jugoslaviji, Beograd 1986, 154. 100

da emocionalnu komunikaciju umetnika i publike svedu na doživljaje estetske, pa i erotske, bliskosti.8 Sklonosti ka nekritičkom podražavanju zapadnih uzora odigrale su značajnu ulogu u formiranju opšteg ukusa. Malobrojni teoretičari kulturne politike predratne države rezignirano su primećivali da su jugoslovenski kulturni centri bili „...manje više provincijski akumulatori velikih evropskih kulturnih strujanja.“9 Takvi trendovi osećali su se, sa posebnom jačinom, u širokoj oblasti masovne kulture.10 Masovnu kulturu karakterišu kosmopolitizam, reproduktivnost proizvoda za masovnu potrošnju, stvaranje stereotipnih kulturnih vrednosti i kultova ličnosti estradnih i filmskih zvezda.11 Većina karakteristika masovne kulture mogla se osetiti u nastupima i programima varijetea, kafana, klubova i hotela, koji su angažovali zabavljače iz inostranstva. Broj tih lokala nije bio mali, iako su bili veoma neravnomerno raspoređeni na teritoriji države. Veći deo umetnica angažovanih u Kraljevini Jugoslaviji činile su igračice. U to vreme nije postojao izraženiji društveni interes za njih i njihovu profesiju, a spominjale su se uglavnom u negativnoj konotaciji. Antropolozi i sociolozi između dva svetska rata svrstavali su ples u grupu tzv. telesnih 8

Ričard Senet je definisao ideologiju prisnosti kao stanje u kome: „...društveni odnosi svih vrsta zbiljski su, uvjerljivi i autentični utoliko ukoliko su bliži unutrašnjim psihološkim brigama svake osobe.“ – Richard Sennett, Nestanak javnog čovjeka, Zagreb 1989, 343. 9 Zagorka Mićić, Naša kulturna politika, knj. I, Beograd 1939, 20–21. 10 „Masovna kultura može da se shvati kao bitni vid širenja ili demokratizacije urbane građanske kulture; uostalom, ona se i jeste razvila u krilu i razaranjem seosko-plebejskih kultura.“ – Edgar Moren, Duh vremena, Beograd 1967, 102. 11 Milovan Mitrović, Sreten Petrović, Sociologija, Beograd 1993, 184–186. 101

tehnika, odnosno, „tehnika aktivnog odmora“. Tehnike su, prema njihovim tumačenjima, karakteristične za određena podneblja, pa su razne etničke grupe imale svoje načine hodanja, plivanja, pa i plesanja. Ples, međutim, tadašnji antropolozi nisu sagledavali kao telesnu tehniku u ulozi zanata.12 Ukupno je 16 gradova imalo 43 kafane u kojima su publici bili dostupni inostrani izvođači. Za nepunih šest godina, od 1935. do 1941, na teritoriji Jugoslavije boravilo je i zabavljalo publiku preko 1.000 stranaca. Najveći broj njih dolazio iz Nemačke, a nešto manje iz Austrije, dok nije postala deo Trećeg rajha, i iz Čehoslovačke. U Kraljevini Jugoslaviji boravio je veliki broj inostranih radnika i zanatlija. Godine 1932. u vreme velike ekonomske krize i nezaposlenosti u privredi je, prema zvaničnim statističkim podacima, radilo oko 52.000 stranih državljana što je, sa porodicama, predstavljalo oko 118.000 ljudi. Da bi se anulirali negativni efekti na zapošljavanje domaće radne snage, bilo je neophodno kontrolisati njihov priliv. Jugoslovensko zakonodavstvo je kasnilo tri godine za drugim zemljama u jačanju nadzora nad stranim radnicima. Turska, Belgija i Francuska rešile su taj problem u toku 1932. prostom zabranom zapošljavanja u nekim sektorima privrede ili kontingentiranjem pridošlica, dok su pravni eksperti Kraljevine Jugoslavije uveli pojačanu kontrolu nad strancima tek od 1935. godine.13 Organi bezbednosti su mnogo ranije bili spremni da u slučaju potrebe stave pod nadzor svakog stranca. Procedura nadzora vršila se kroz tačnu podelu rada gde se, bar na teorijskom nivou, znalo mesto svakog činioca u 12

Marsel Mos, Sociologija i antropologija, knj. I, Beograd 1998,

382–383.

13

O raznim rešenjima zapošljavanja stranaca u drugim državama i statističkim podacima o njihovom brojnom stanju u Jugoslaviji videti: Vladislav D. Pavlović, Zaposlenje stranaca u Jugoslaviji, Beograd 1936, 4–6. 102

složenom aparatu nadziranja. Rukovođenje tim poslom, formacijski gledano, pripadalo je Odeljenju državne zaštite koje se nalazilo pod ingerencijom Ministarstva unutrašnjih dela. Odeljenje je osnovano 11. novembra 1921. sa ciljem da dobija sve izveštaje policijskog aparata i drugih ministarstava sa kojima je Ministarstvo unutrašnjih dela bilo povezano u procesu vršenja bezbednosne politike. Na osnovu tih izveštaja Odeljenje je davalo nalog policiji da motri na sumnjive osobe. Dok je otpočinjala faza nadzora u Odeljenju se otvarao dosije za svaku nadziranu osobu u dva primerka. Jedan je bio za opštu registraturu policijske kartoteke, a drugi je odlazio u specijalnu registraturu. U dosijeu su prikupljani podaci o eventualnim antidržavnim, špijunskim i drugim nedozvoljenim aktivnostima osobe pod nadzorom. Kada se nadzor završio, dosije se predavao opštoj registraturi. Izveštaji o nadzoru pisani su na polutabaku ili tabaku za svaku osobu pojedinačno. Od podataka unosili su se, pored generalija i mesta prebivališta, opisi osobe pod nadzorom, a kao vrlo poželjan podatak figurirala je moguća, ali tada vrlo složena operacija nabavljanja fotografija osumnjičenog tim pre ako su njihova zanimanja bila povezana sa čestim putovanjima ili promenama mesta boravka, kao što je to bio slučaj sa umetnicima. Drugi nivo posla obavljao je okružni načelnik koji je imao zadatak da stvori obaveštajnu mrežu kako bi Ministarstvo unutrašnjih dela obaveštavao o prilikama na teritoriji svog okruga, pa čak i na teritoriji susedne zemlje. Izveštaji su svakih 15 dana stizali u Ministarstvo, a okružni načelnik imao je i dodatnu obavezu da jednom mesečno isti takav izveštaj dostavlja vojnim vlastima. Među obaveznim podacima u izveštajima nalazili su se ubacivanja agitatora, brošura i zabranjenih rukopisa, gerilskih grupa, oružja i municije, atentatora i špijuna. Po dobijanju takvih obaveštenja policija i vojska su imale 103

zadatak da između ostalog vrše nadzor nad osumnjičenim osobama kako bi prikupili materijal za moguću sudsku presudu, ili samo da bi se uspešnije pratio rad neprijateljskih elemenata. Među dužnosti okružnog načelnika spadala je i precizna evidencija političkih zločinaca i sumnjivih ličnosti. Registar ovih kandidata za nadzor vodio je ukazni činovnik, posebno određen za taj posao, zato što je precizan registar bio važno oruđe u funkcionisanju unutrašnje obaveštajne službe države. Pomoćni organi u vršenju tako složenog delokruga poslova bili su sekretari okružnih načelstava. Oni su rukovodili unutrašnjom obaveštajnom službom na nivou srezova, određivali činovnike koji će se baviti obaveštajnom službom i vršili selekciju poverenika i agenata, odnosno osoba čije su informacije bile veoma važne za uspešan nadzor. Sekretari su upravo zbog nadzora dobijali ovlašćenja da nadziru sve političke, društvene i kulturne institucije u okrugu. Od njih se tražilo da „bezuslovno“ saznaju šta se govorilo na konferencijama svih lokalnih udruženja, a posebno koje su rezolucije ili odluke donete na skupovima. Bila je dovoljna samo sumnja da neko društvo skreće sa „zakonom dozvoljenog“ pravca delovanja pa da sekretar okružnog načelstva pojača nadzor nad njim, a da to članovi udruženja nisu smeli ni da osete. Instrukcije su bile jasne: nadzor je vršio poverenik sekretara, najčešće čovek iz sredine pripadnika udruženja, čiji je cilj bio da mu prenese sve odluke, planove i namere društva. U slučajevima kada sekretar nije imao na koga da se osloni kao poslednjem sredstvu pribegavalo se ubacivanju ljudi odanih okružnom načelstvu u društvo, na konferencije i zborove. Stoga je prirodno da je sekretar okružnog načelstva vodio nadzor nad svim strancima koji su se kraće ili duže vreme zadržavali u okrugu. On je imao pravo da među njima izdvaja sumnjiva lica, a da bi se dospelo u tu grupu bilo je dovoljno da 104

potiču iz zemlje za koju se smatralo da je neprijateljski raspoložena prema Jugoslaviji. Osobe iz te grupe stavljane su pod jaču policijsku kontrolu policijskih agenata ili poverljivih ljudi izvan policije. Jugoslovenski podanici osumnjičeni da su u službi strane špijunaže, komunisti, nacionalisti i anarhisti imali su u svojoj blizini lica koja su ih držala pod nadzorom. Posebnu kategoriju osoba pod nadzorom činili su strani vojni begunci čija je sloboda kretanja bila veoma ograničena i obično se završavala granicom nekog okruga. Sekretar je vodio nadzor i nad političkim emigrantima iz inostranstva koji su našli utočište na jugoslovenskoj teritoriji. Sve te osobe podvođene su pod posebne registre i dosijee složene po azbučnom redu koji su korišćeni pri izdavanju putnih isprava, dozvola za stanovanje i raznih poslova za čije je obavljanje bila potrebna dozvola nadležnih policijskih vlasti. Sekretar je imao pravo da sumnjive strane državljane protera iz zemlje, iako im se nije moglo dokazati vršenje nedozvoljenih aktivnosti, a njegovo diskreciono pravo ticalo se odlučivanja koju osobu izabrati da služi kao „primer“ nelojalnim strancima. Posao nadzora nije se završavao sa tim grupama. Kod svakog sekretara okružnog načelstva postojao je registar bivših vojnih begunaca sa svim generalijama i mestom boravka kako bi preko vojnih vlasti i policijskih agenata kontrolisao i ovu grupu politički nepodobnih osoba.14 Drugu kariku u lancu nadzora činili su službenici granične policije. Za policajce granica je bila mesto za prelaz špijuna, „antidržavnih propagatora“, profesionalnih revolucionara, kurira sa špijunskim naredbama i novcem, a iz zemlje su u suprotnom smeru odlazila poverljiva obaveštenja špijunske prirode i izveštaji stranih poverenika. Policija je bila upozorena 14

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput..., 12–21. 105

da je tajni poštanski saobraćaj veoma komplikovana pojava, koja se u principu opire nadzoru, jer se kao kuriri pojavljuju posednici dvovlasničkih imanja pa čak i obični putnici koji nisu znali da noseći pismo rodbinskog ili prijateljskog karaktera nesvesno vrše usluge stranim obaveštajnim službama. Među malim brojem onih koji su svesno služili za prenošenje informacija posebno su apostrofirani ljudi zaposleni u železničkim i parobrodarskim službama. Prosečan policajac je u to vreme znao da uspešno kontrolisanje putnika zavisi od niza preduslova, među kojima je najbitniji bio jasno utvrđen granični prelaz kako za ulazak tako i za izlazak sa teritorije jugoslovenske države. Prema vlasnicima dvovlasničkih imanja primenjivana je posebna praksa nadzora zato što je bilo potrebno unapred odrediti mesto prelaska preko granice, vreme odlaska na teritoriju susedne države pa čak i vreme povratka u Jugoslaviju. Strani državljani koji su imali imanja na teritoriji Kraljevine nadzirani su tako što im se unapred određivao put kojim su mogli dolaziti do svojih imanja, sa izričitom zabranom kretanja po okolini. Ni oni nisu bili lišeni administrativne procedure koja je propisivala posebne zagranične isprave, odnosno pasoše. Koliko se tome pridavao značaj vidi se iz nastojanja Ministarstva unutrašnjih dela da o svim formalnostima carinskih propisa unapred obaveštavaju oblasne vojne komande i graničarske vojne jedinice. Nadzor nije prestajao na granici već je vršen i po dolasku putnika u veća vojna i politička središta, gde se ponovo vršila kontrola nad njima i njihovim dokumentima. Saradnja policijskih i vojnih vlasti bila je tesna u tolikoj meri da su na važnijim delovima graničnih prelaza i po mestima gde su se nalazile veće železničke i brodske stanice postojale mešovite patrole od žandarma i vojnika sa zadatkom da pomažu policiji u 106

kontroli putnika i eventualnom obaveštajnom radu. Tamo gde tih patrola nije bilo, policija je bila dužna da sastavlja spiskove pridošlica sa tačnim podacima o njihovom kretanju i da ih šalju institucijama vojne obaveštajne službe.15 Dijapazon dužnosti pogranične policije bio je širok i obuhvatao je, osim pregleda pasoša, sprečavanje bekstva u inostranstvo onih koji su odbijali da ispunjavaju građansku dužnost prema vojsci, uključujući hvatanje i sprovođenje vojnih begunaca iz inostranstva nadležnim vojnim organima. Nadzor je bio potreban i da bi se na samoj granici uhvatile osobe za kojima je policija podigla poternice, a imali su i odrešene ruke da hapse i osobe kojima je po zakonu trebalo odrediti meru preventivnog pritvora. Policija je bila zadužena da sprečava pristup prognanim licima na jugoslovensku teritoriju, a posebno da pravo prelaska uskrati osobama koje su bile sumnjive sa policijskog gledišta. Poseban zadatak bio je vezan za sprečavanje špijunaže komunista i anarhista, a situaciju je dodatno komplikovalo to što su bili zaduženi i za onemogućavanje „agenata defetističke propagande“. Nadzirali su hotele, gostionice, krčme i sve javne lokale na granici, a u njihove administrativne dužnosti spadalo je i sprovođenje propisa o prijavi i stanovanju stranaca. Kontrola putnika koji su prelazili granicu vođena je sa ciljem da niko bez ličnih dokumenata i bez znanja jugoslovenskih diplomatskih predstavništava ne uđe u zemlju, a pogotovu ne osobe sa poternica ili ljudi kojima je iz raznih razloga bilo zabranjeno da pređu granicu. Povoljniji tretman od stranaca na granici su imali državljani Jugoslavije pošto im za ulazak u zemlju nije bio potreban pasoš već samo „nesporni dokaz“ da su državljani zemlje. Strancima za koje je postojala naredba o 15

Isto, 22–25. 107

zabrani ulaska u zemlju, pristup preko granice nije se mogao dozvoliti čak i onda kada su posedovali potpuno uredne putničke isprave. Dužnost policijskog komesara granične policije bila je da na kontrolnom punktu zapiše podatke o svakom licu koje je ulazilo ili izlazilo iz zemlje. Te podatke trebalo je uporediti sa postojećim registrima i na osnovu podataka u registru zaključiti kako treba postupati sa pridošlicom i to odmah javiti nadležnim kontrolnim institucijama koje bi pripremile određen postupak. U svakodnevne obaveze komesara spadalo je utvrđivanje osoba koje su češće prelazile granicu u oba smera, da bi se pratilo kretanje sumnjivih osoba preko agenata u civilu ili dojavom policijskim vlastima u mesto u koje je osumnjičeni odlazio. Špijuniranje dvovlasnika bilo je još jedna radna obaveza komesara tim teža što je morao da ih prati kuda se kreću, sa kim se druže, pa čak i kakve razgovore vode sa pojedincima. Ta obaveza je opravdavana strahom da su svi dvovlasnici stranog porekla obaveštajni poverenici susednih državnih vlasti i oruđe za pogranično izviđanje i agitaciju. Paranoja je išla do pomnog zagledanja svake štampane ili pisane stvari koju su nosili sumnjivi putnici. U tu svrhu postojale su posebne policijsko-tehničke stanice koje su po potrebi ispitivale pronađene rukopise. Neargumentovani pretres sumnjivih osoba, ukoliko nije donosio rezultate, pretvarao se u ozbiljno kršenje Ustava pošto je njime predviđeno da se pretres može vršiti samo nad osobama protiv kojih je postojala dovoljna osnova za sumnju. Komesaru se stoga preporučivalo da nad osobama koje su mu samo izgledale sumnjive primenjuje meru carinskog pretresa. Budući da to nije bilo predviđeno zakonom sugerisano mu je da održava prijateljske odnose sa carinicima, jer su oni takve zahteve za pretres mogli sa puno prava da odbiju. Prilikom 108

pretresa nije se tražila isključivo prepiska sumnjive prirode. Tragalo se za zabranjenim novinama, brošurama, plakatima, lecima, fotografijama, pločama, slikama i filmovima. Predmet pretrage bile su čak i stvari za koje nije postojala formalna zabrana cenzure, ali su u njima postojali određeni izrazi neprijateljske sadržine ili su se mogle koristiti u svrhu bilo kakve antidržavne propagande.16 Sve ove mere primenjivane su i nad stranim zabavljačima. Strani zabavljači i pored toga što su okupljali brojne gledaoce i slušaoce i nametali procese modernizacije zabave, kao sastavnog dela društvenog života u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, bili su nerado gledani u moralizatorskim, pretežno patrijarhalnim krugovima koji su često napadali muzičare i artiste smatrajući da uništavaju „tradicionalne vrednosti“ jugoslovenskog društva. Napadi su delom bili prouzrokovani odsustvom spremnosti i nedostatkom sposobnosti većine jugoslovenskih zabavljača da se odupru konkurenciji, da prihvate i prilagode se inostranim programima varijetea i savremenim scenskim nastupima, ali su i egzistencijalni razlozi domaće zabavljačke elite uticali na odbojnost prema njihovim kolegama iz drugih zemalja. To se posebno odnosilo na oblast zabavne i klasične muzike. U redovima domaćih javnih radnika i publicista otpor prema stranim muzičarima bio je veliki. Motivisan navodnom brigom za državnu bezbednost, jer su svi strani muzičari tobože bili špijuni svojih država, dolazio je u vreme zavođenja visokih taksi na muziku po kafanama zbog koje su ugostitelji masovno otpuštali domaće muzičare. List Pokret, zvanično glasilo Zanatlijskog saveza, isticao se u zahtevu da se strani muzičari proteraju pošto su Jugoslovenima dovoljni „narodni 16

Isto, 25–28. 109

instrumenti“. Borba je pokrenuta da bi se u zemlji smanjio broj češkoslovačkih umetnika, koji su doprinosili širenju svetske muzičke kulture, ali i predstavljali nepoželjnu konkurenciju. Protesti su kulminirali u trenucima kada je uprava Narodnog pozorišta angažovala 14 bečkih muzičara kako bi popunili orkestar opere.17 Muzički obrazovani umetnici iz inostranstva dolazili su do angažmana i na zaobilazan način. Formalno su stupali u službu jugoslovenske vojske, kao vojni muzičari, čime su sticali dozvolu za ulazak u zemlju, da bi je napuštali kada im se ukazivala prilika za ugovore sa vlasnicima objekata za zabavu i bolje plaćene nastupe pred publikom. Komandant Potiske divizijske oblasti tražio je 1924. godine od gradonačelnika Novog Sada da onemogući stanovanje takvim ljudima i predlagao Ministarstvu vojske i mornarice da se dozvole za stanovanje izdaju uz ogradu da važe samo dok muzičarima traje ugovor sa vojskom. Ministarstvo vojske je podržalo predlog u prepisci sa Ministarstvom unutrašnjih dela, opravdavajući ga neodložnom potrebom da se donekle smanji konkurencija domaćim muzičarima i slabom muzičkom kulturom zaposlenih stranaca.18 Poseban tretman angažovanja vojnih muzičara pokazao se i početkom 1929. godine kada je Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja uputilo cirkular oblasnim inspekcijama rada po kome za strane muzičare u vojnoj službi nije bila 17

Podaci prema: Nepotpisano, Sindikalni pregled, Borba protiv Saveza M. D. O., Radničke novine, br. 120, 18. maj 1920, 3. 18 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1054. Pismo armijskog generala Mirka Milisavljevića, komandanta Potiske divizijske oblasti – Generalštabnom odeljenju Ministarstva vojske i mornarice, 8. mart 1924; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1055. Pismo načelnika Ministarstva vojske i mornarice Ministarstvu unutrašnjih dela, 12. mart 1924. 110

potrebna dozvola za zapošljavanje, inače neophodna svim drugim strancima.19 Savezi umetnika, koji su bili direktno ugroženi stranom konkurencijom, vršili su stalan pritisak na nadređena ministarstva radi smanjivanja priliva artista. Savez muzičara Kraljevine SHS tvrdio je, u predstavci upućenoj 1928. godine na adresu Ministarstva socijalne politike, da je u Beogradu prethodnih godina zaposlen znatan broj stranih muzičara bez dozvola za rad. Odeljenje za zaštitu radnika iz tog ministarstva zahtevalo je da Odeljenje za državnu zaštitu pri Ministarstvu unutrašnjih dela proveri da li svi muzičari iz inostranstva zaposleni u prestonici imaju uredno izdate radne dozvole.20 Priliv muzičara iz drugih zemalja pokušavao se zaustaviti i akcijama manjeg obima. Beogradski muzičari su bezuspešno tražili da se češkim muzičarima ne izdaje viza, ali zahtev nije odgovarao stvarnosti, jer su vize bile ukinute, tako da se putničkom saobraćaju između dve države nije mogla postaviti efikasna administrativna prepreka.21 Savez muzičara istrajavao je u protestima zbog prisustva stranaca i narednih godina. Otvorena ksenofobija pojedinih zagovornika ideje integralnog jugoslovenstva, koji su pledirali za samosvojnu „jugoslovensku kulturu“ suprotstavljenu nepoželjnim zapadnoevropskim uzorima, došla je do izražaja i u njihovoj žalbi 19

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1068. Dopis Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja – Ministarstvu unutrašnjih poslova, 2. maj 1929. 20 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1217. Pismo Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja – Ministarstvu unutrašnjih poslova, 16. mart 1928. 21 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–163–1232. Pismo beogradskog Muzičkog podsaveza – Ministarstvu socijalne politike, 29. mart 1929. 111

da je zaposleno samo 25% muzičara, a od tog broja preko 50% stranaca, dok je najveći broj njihovih kolega, jugoslovenskih državljana, bio prisiljen da zbog velike konkurencije traži posao u inostranstvu. Od Ministarstva unutrašnjih poslova se zahtevalo da se svi strani državljani „uklone“ i da se njihovi poslovi ustupe domaćoj radnoj snazi.22 Glumci su takođe gledali sa podozrenjem na česte nastupe inostranih kolega. Skupština Udruženja glumaca, održana jula 1921. u Ljubljani, donela je rezoluciju u čijoj je petoj tački zahtevala od Ministarstva prosvete da se stranim umetnicima koji su gostovali na jugoslovenskim pozorišnim scenama ograniči dužina boravka na mesec dana. Tražilo se da stranci ne dobijaju veće plate od domaćih glumaca.23 Iako su predrasude prema strancima bile najvećim delom isforsirane, postojali su realni osnovi za tvrdnju da su se pojedini strani zabavljači bavili špijunažom. Policija iz Skoplja izveštavala je Ministarstvo unutrašnjih dela o sumnjivom britanskom državljaninu egipatskog porekla, jer se raspitivao o ekonomskim prilikama u Makedoniji, izvozu žita i stvarima „koje imaju veze sa zemaljskom odbranom“.24 Iz policijskog dopisa vidi se da je čitao nemačke novine, a iz kartoteke i podatak da je znao srpskohrvatski jezik. Posao na teritoriji jugoslovenske države imao je od 1928. godine.25 Bio je to neuspeh pogranične policija koja je imala dužnost da sprečava ulazak 22

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–163–1206. Žalba Saveza muzičara u Kraljevini Jugoslaviji – ministru unutrašnjih poslova, 12. april 1933. 23 AJ, f. Ministarstva prosvete 66–618–1026. Skupštine i rezolucije Udruženja glumaca. 24 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–982. Kartoteka stranih artista (dalje: Kartoteka...) 25 Isto; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–977. Kartoteka... 112

na teritoriju države osobama koje su bile politički sumnjive. Među njima su bila i lica za koja se smatralo da su u službi stranih špijunskih servisa. Komesar policije je imao u svom sedištu kartoteku registra tih osoba kako bi sprečio njihov boravak. Policija je smatrala da su špijuni eksponenti stranih država obučeni da se raspituju i obaveštavaju o političkoj situaciji u zemlji, da prikupljaju podatke o vojsci, a za račun neprijateljskih država da nanose materijalnu štetu, uništavaju objekte pa čak i terorišu stanovništvo. Cilj špijuna definisao se kao vođenje propagande među civilima i u vojsci radi prouzrokovanja nereda i meteža. Zbog toga su mnogi od njih podržavali antidržavne i defetističke elemente sa namerom da ometaju unutrašnju konsolidaciju zemlje komitskim četama, akcijom boljševika ili prosto čistim terorizmom. Mere koje su se odnosile na sprečavanje špijunaže sprovodile su isključivo policijske vlasti, mada su organi vojske imali pravo praćenja i asistencije u hvatanju špijuna. Kontraobaveštajne mere vojske ostavljene su njoj samoj, iako je policija imala uputstva da obavezno izvesti vojne vlasti ukoliko je doznala da u samoj vojsci postoji ćelija strane obaveštajne službe. U sklopu prevencije rada stranih agenata policija je primenjivala posebne mere u pogledu kontrole putnika, stranaca i sumnjivih lica. Posebne mere nisu bile striktno definisane, ali su se odnosile na primenu svake vrste represije kako bi uhvaćenog špijuna naterali da oda ključ za dešifrovanje tajne prepiske.26 Pojedini lokali, poput hotela „Sloboda“ iz Sombora, bili su pod nadzorom državne tajne policije zbog optužbi publike da su muzičari odbijali da sviraju srpske patriotske pesme i da su vređali kralja Petra Karađorđevića.27 U okviru procedure 26

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput..., 33–39. AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428–53. Prijava Lazara Konjovića protiv muzičara i direktora hotela „Sloboda“ – Odeljenju 27

113

prijavljivanja stranih umetnika, državni organi Kraljevine Jugoslavije su pokušavali da dobiju podatke da li su stranci služili vojni rok u svojoj zemlji i eventualno koji čin imaju u vojsci, ali su njihovi pokušaji imali malo uspeha. Opredeljenje za prikupljanje takve vrste informacija imalo je osnovu u verovanju da su se potencijalni špijuni, radi kamuflaže, nalazili u artističkim profesijama koje bi malo ko smatrao „ozbiljnim“ zanimanjima i u želji da se izbegne zapošljavanje većeg broja vojnih begunaca. U beogradskom varijeteu „Ruski car“ i u Novom Sadu gostovao je tokom 1935. godine nemački artista, po struci „univerzalni umetnik“, koji je bio podoficir u Luftvafeu.28 Države tog vremena nisu rado gledale osobe koje su iz različitih pobuda izbegavale vojnu obavezu koja se tada smatrala za nešto vrlo blisko „patriotskom“ ispunjavanju građanskih dužnosti. Da bi se izbeglo da veliki broj ljudi bez ispunjene vojne obaveze povuče za sobom veće delove društva, što bi prouzrokovalo neuspeh mobilizacije u kritičnim trenucima po državu, posezalo se za administrativnim ograničenjima. Jugoslovensko iskustvo je predviđalo da svaki muškarac u godinama za vojnu službu prilikom odlaska u inostranstvo pokaže carinskim organima dokument o ispunjenju vojne obaveze uporedo sa putnim ispravama. U vreme vanrednog stanja, mobilizacije ili rata komesar granične policije dobijao je specijalnu naredbu da se u inostranstvo mogu pustiti samo državljani Jugoslavije koji su u svojim pasošima, osim viza civilnih vlasti, imali posebnu vizu koju im je izdavala vojska. državne tajne policije u Somboru, 2. septembar 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428–54. Koncept dopisa Odeljenja državne tajne policije iz Sombora – Poglavarstvu državne tajne policije za Banat, Bačku i Baranju u Subotici, 3. septembar 1925. 28 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–53. Kartoteka... 114

Zakonima se predviđalo da po izdavanju naređenja za mobilizaciju nadležne vlasti propišu i dostave sistem mera koje su policijski organi bili dužni da poštuju prilikom kontakata sa putnicima. Strani vojni begunci su izazivali snažno podozrenje državnih vlasti iz straha od špijunaže. Strah je bio posebno prisutan kada se radilo o vojnim beguncima država koje su gajile teritorijalne pretenzije prema Kraljevini. Insistiralo se na neprekidnom nadzoru nad vojnim beguncima od trenutka kada su prešli granicu pa do momenta napuštanja jugoslovenske teritorije. Koliko je taj nadzor bio totalan govori preporuka svim državnim organima da povedu računa da uvek znaju gde se nalazi strani vojni begunac, šta radi, pa čak i sa kim se dopisuje. Direktan nadzor nad beguncem vršila je policija mesta koje mu je određeno za stanovanje. Teritorijalna komanda vojske vodila je brižljivu evidenciju o vojnim beguncima i nadzirala je policijsku vlast da li se nadzor vrši po svim pravilima.29 Postupci prema beguncima bili su detaljno razrađeni. Kada je nailazila na strane vojne begunce, patrola granične straže je imala dužnost da ih razoruža, detaljno pretrese i oduzme sve hartije i dokumentaciju. Sa spiskom zaplenjene dokumentacije, sprovodila ih je graničnom komesaru čija je dužnost bila da sasluša begunce kako bi prikupio generalije i obavestio se o tome da li je prilikom bekstva počinio krivično delo kažnjivo po zakonima njegove države. U potrebne elemente informisanosti jugoslovenskih organa zaštite spadali su uzroci bekstva pojedinog begunca i organizacija obaveštajne službe u njegovoj zemlji. Deo saslušanja predviđao je čak i pitanja da li dezerter poznaje nekoga ko radi u obaveštajnoj službi. Po završetku saslušanja begunce su pod jakom stražom sa svim dokumentima i sa originalom zapisnika o saslušanju 29

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput..., 39–40. 115

sprovodili do najbližih vojnih komandi, tačnije do vojnog obaveštajnog odeljenja sa kojima su granični komesari imali direktne veze. Pisanje sprovodnog akta podrazumevalo je detaljan opis okolnosti hvatanja begunca na granici sa naglaskom na eventualnom sumnjivom držanju. Oduzeto oružje slalo se naknadno komandi puka na čijoj je teritoriji begunac uhvaćen. Begunci su transportovani gotovo u potpunoj tajnosti, sporednim putevima ili noćnim vozovima. Ministarstvo vojske i mornarice vršilo je dislokaciju begunaca na unapred određene vojno-teritorijalne celine. Begunci iz Grčke i Bugarske boravili su na prostoru Vrbaske divizijske oblasti. Za Rumune je bila nadležna Bosanska divizijska oblast, a za Mađarsku i Austriju Šumadijska divizijska oblast koja je bila nadležna i za begunce zemalja koje se nisu graničile sa Jugoslavijom. Dezerteri iz Italije i Albanije držani su na prostoru Drinske divizijske oblasti. Policijske vlasti nisu sprovodile vojne begunce komandama tih oblasti, već su to radile vojne vlasti najbližeg mesta gde je begunac uhvaćen. Od trenutka kada im je vojska odredila mesto boravka policijske vlasti ponovo su preuzimale nadzor. Oni su kod sebe imali spisak vojnih begunaca, koji je obično sadržavao podatke o činu i zvanju u vojsci, zanimanju u civilu, mestu nadležnosti, datumu kada je prešao granicu, mestu prelaza, kao i mišljenje da li je politički sumnjiv. U saradnji policije i opštinskih vlasti bilo je i problema, pošto je od organa državne zaštite direktno traženo da se prilikom nadzora ne oslanjaju na opštinske vlasti niti da ih pozivaju na odgovornost usled mogućih previda. Naglašavalo se da se pozivanje na nemarnost opštinskih sudova tokom nadzora neće tolerisati, već da policijski službenici moraju da prinude ne samo opštinske sudove nego i žandarmerijske stanice da učestvuju u procesu nadzora. On je bio isti nad vojnim beguncima i sumnjivim licima. Posle duge kontrole druženja, razgovora, 116

sastanaka i dopisivanja begunca mere nadzora mogle su se postepeno ublažavati u skladu sa njegovim korektnim držanjem. Posebno nepoverenje vladalo je prema Mađarima, Bugarima i Italijanima koje je trebalo smeštati po manjim mestima, striktno im zabraniti premeštanje u drugo mesto a posebno putovanja. Bila je dovoljna sumnja u njihovo korektno političko držanje pa da se podnese predlog da se prebace na teritoriju neke druge države. Transport političkih sumnjivaca italijanskih državljana bio je veoma komplikovan, jer se iz političkih razloga zahtevalo da se prebacivanje vrši u tajnosti bez saznanja diplomatskih i konzularnih predstavnika Kraljevine Italije. Prema politički sumnjivim beguncima preduzimana je opširna istraga sa namerom da se otkrije eventualna obaveštajna mreža. Ukoliko nije bilo tragova a podozrenje je ostalo veliko, begunac je proterivan iz zemlje.30 Nepoverenje prema stranim radnicima izražavali su i lokalni organi vlasti povodom namere države da zakonodavno uobliči opštu liberalizaciju u pogledu zapošljavanja. Veliki župan Splitske oblasti zahtevao je, tokom 1928. godine, od ministra socijalne politike da se spreči donošenje Uredbe o upošljavanju stranih radnika, pozivajući se na neophodnost očuvanja ekonomske i političke nezavisnosti države. Strah od prevlasti kvalifikovane italijanske radne snage u Dalmaciji uticao je na predlog da se ograniči pravo na slobodno angažovanje stranaca. Veliki župan je ukazivao i na nedoslednosti u nacrtu Uredbe, jer su članovi 4 i 5 Uredbe predviđali da se stranac može slobodno zaposliti ako plati taksu, što je bilo u suprotnosti sa članom 1 koji je zabranjivao svako zapošljavanje stranog državljanina bez saglasnosti institucija sistema.31 Ovakve primedbe 30

Isto, 41–44. AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–34–104–340. Pismo velikog župana Splitske oblasti – Kabinetu ministra socijalne politike, 3. jun 1928. 31

117

uticale su na usporavanje donošenja zakonskih normi i na tok njihovog usklađivanja sa inostranim propisima i iskustvima. Klima surevnjivosti prema stranim umetnicima, ali i zabavljačima uopšte, dugoročno je uticala na lokalno zakonodavstvo. Naredbom upravnika grada Beograda, iz 1929. godine, zgrade se nisu smele upotrebljavati za priređivanje predstava i zabava bez posebnog odobrenja Uprave grada. Restriktivne mere bile su opravdavane potrebom zaštite publike od eventualnih nezgoda.32 Odeljenje opšte policije Uprave grada izdavalo je odobrenja za „skupljanje sveta“ u javnim lokalima. Prijave svih vrsta skupova, pa i zabavnih, morale su se podnositi tom Odeljenju 24 časa pre predstava. Organi vlasti imali su obavezu da prisustvuju predstavama, sa ovlašćenjem da spreče izvođenje predstava ako se ugrožavaju „mir i red“ i bezbednost publike ili „povredi zakon“.33 Vlasnici ili zakupci javnih lokala bili su dužni da poseduju odobrenja Odeljenja opšte policije Uprave grada za angažovanje muzičara, pevača i artista. Mogli su zapošljavati samo estradne umetnike koji su posedovali radnu dozvolu izdatu od tog Odeljenja. Dozvole su izdavane članovima „priznatih profesionalnih udruženja“, a udruženja su morala da primaju profesionalce koji su živeli od svoje umetnosti. Osobe koje nisu bile članovi tih umetničkih asocijacija dokazivale su svoje umeće uverenjima „državnog nastavnika veština“ i priznatih muzičkih škola u Kraljevini.34 Zavođenje šestojanuarskog režima 1929. godine uticalo je i na politiku kulturne saradnje sa drugim zemljama. Udruženje glumaca Kraljevine Jugoslavije formiralo je „Povlašćenu 32

Branislav Božović, Beograd između dva svetska rata, Uprava grada Beograda 1918–1941, Beograd 1995, 333. 33 Isto, 365. 34 Isto, 366. 118

jugoslovensku umetničku berzu“ koja je posredovala u sklapanju poslovnih aranžmana sa inostranim umetnicima i artistima. Kontrola države nad gostovanjima umetnika povećala se tokom 1932, kada je Ministarstvo prosvete naredilo da se svi poslovi oko angažovanja umetnika prepuste povlašćenim umetničkim agencijama.35 U okviru rada državnih organa sa stranim artistima postavljalo se i neizbežno pitanje sukoba kompetencija pošto je Ministarstvo unutrašnjih poslova, uz podršku Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja, naglašavalo da je izdavanje dozvola za rad bilo isključivo njihovo, zakonom utvrđeno, „diskreciono pravo“. To je izazivalo revolt osoblja Ministarstva prosvete koje se trudilo da istakne kulturno-prosvetni značaj boravka stranih umetnika u jugoslovenskoj sredini.36 Ministarstvo unutrašnjih dela posedovalo je od 1935. godine kartoteku stranih umetnika i artista angažovanih u Jugoslaviji, radi lakšeg praćenja i nadzora pridošlica. Svi oni bili su angažovani preko „Jugoslovenske povlašćene umetničke agencije udruženja glumaca“. Dozvole za gostovanja stranih umetnika, pretežno akrobata, pevača i igrača u nekom mestu, izdavale su se isključivo na mesec dana, a ukoliko bi umetnika po isteku termina angažovao drugi ili isti ugostiteljski lokal, njegov vlasnik morao je da traži novu dozvolu. Procedura je predviđala da vlasnik lokala pošalje formular sa ličnim opisom i podacima angažovanog umetnika, eventualnim informacijama o visini plate koju je primao, mestu prebivališta i nazivu objekta u kome je gostovao. Karton, u slučaju prvog gostovanja umetnika, odnosno obrazac, ukoliko je bila reč o osobama 35

Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918–1941, knj. III, Beograd 1997, 308–309. 36 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1221. Dopis Ministarstva unutrašnjih poslova – Ministarstvu prosvete, 10. februar 1933. 119

koje su ranije boravili u zemlji, registrovao se kod lokalne policije ili opšte upravne vlasti. Karton ili obrazac slao se Ministarstvu unutrašnjih dela, koje je otvaralo personalni dosije svakog pridošlice, Jugoslovenskoj povlašćenoj umetničkoj agenciji udruženja glumaca i Odeljenju za socijalno staranje Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja. To odeljenje dostavljalo je svoje, pretežno pozitivno, mišljenje o potrebi angažovanja stranca Odeljenju za državnu zaštitu, a ono je funkcionisalo u sklopu Ministarstva unutrašnjih dela, koje je izdavalo rešenja o zapošljavanju na mesec dana. Izveštaj o dozvoli ulaska u zemlju slao se poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u državi iz koje je umetnik dolazio.37 Za artiste iz inostranstva važili su propisi o dolasku i boravku stranaca u Kraljevini. Sredinom 1930-ih godina vize su bile ukinute samo za čehoslovačke i nemačke državljane. Ostali stranci dobijali su vize na određeno vreme, od mesec dana do šest meseci. Prvostepeni policijski organi mogli su da izdaju vize sa dužim boravkom, u poređenju sa vizama koje su izdavala jugoslovenska diplomatska predstavništva u inostranstvu. Jednogodišnji boravak stranaca morali su da odobre Uprava grada Beograda ili institucije nadležne banovine.38 Zapošljavalo se na osnovu Uredbe o zaposlenju stranih državljana iz 1935. godine. Pre te godine jugoslovensko zakonodavstvo nije pridavalo posebnu pažnju zaposlenim strancima. Zaposlenje stranih državljana je prvi put bilo regulisano Pravilnikom o uposlenju stranih radnika po kome su se zapošljavali i muzičari. Pravilnik je, bez izmena, korišćen do 1928. godine.39 37

V. D. Pavlović, n. d., 82–85. AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–34–104–286. Kratak izvod glavnih propisa o dolasku i boravku stranaca u Kraljevini Jugoslaviji iz 1939. 39 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–163–1173. Dozvole boravka stranim muzičarima. 38

120

Zakonska regulativa bila je dopunjena članom 321 finansijskog zakona za 1928. godinu i članom 67 finansijskog zakona za 1933/34. godinu. Uredba o zaposlenju stranih državljana primenjivana je od 25. marta 1935, a od 21. septembra iste godine postojao je Pravilnik za primenu Uredbe. Posle godinu dana pojavilo se i „Uputstvo za overavanje i evidentiranje dozvola na neodređeno vreme“, ali se ono nije odnosilo na artiste.40 Inspekcija rada je izdavala radne dozvole, isključivo kvalifikovanim radnicima, na rok od godinu dana, a za rad na duži period ili na neodređeno vreme bila je potrebna odluka Ministarstva socijalne politike.41 Prema Pravilniku za primenu Uredbe o zaposlenju stranih državljana, u procesu administrativne procedure za primanje stranih artista u radni odnos učestvovali su i Središnja uprava za posredovanje rada i Ministarstvo prosvete.42 Središnja uprava za posredovanje rada ovlastila je Udruženje glumaca Kraljevine Jugoslavije da, preko ustanove Jugoslovenske povlašćene pozorišne agencije, vrši funkciju berze rada.43 U retkim slučajevima kada artisti, i pored izdate dozvole za rad, nisu dolazili u Kraljevinu Povlašćena umetnička agencija udruženja glumaca izveštavala je o tome memorandumom Ministarstvo unutrašnjih dela.44 Agencija je imala pravo da odlučuje o izboru mesta u kome će artisti gostovati. Ukoliko se destinacija gostovanja, usled naknadnog dogovora, razlikovala od mesta navedenog u kartonu ili obrascu, Agencija je tražila od Ministarstva unutrašnjih dela da izda novo rešenje o 40

O tome videti: Nenad Đorđević, Zakoni, Uredbe i ostali propisi, izdani 1. XII 1918. do 31. XII 1936, Beograd 1937, 329–330. 41 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–34–104–320. Pravilnik o uposlenju stranih radnika. 42 V. D. Pavlović, n. d., 83. 43 Isto, 85. 44 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–198. Kartoteka... 121

privremenom zapošljavanju.45 Promene dogovorene saradnje, zbog zatvaranja lokala i zapošljavanja kod drugog poslodavca u istom mestu, podlegale su istoj proceduri.46 U funkcionisanju administrativne procedure ponekada su se dešavale greške i propusti. Tako je Agencija naknadno otvorila dosije poljskom umetniku, koji je imao status konferansijea, posle njegovog odlaska iz zemlje. On je inače radio za visoku platu, od 4.500 dinara, u beogradskom varijeteu „Ruski car“ i u hotelu „Sloboda“ u Novom Sadu.47 Vlasnici javnih lokala povremeno su imali probleme sa funkcionisanjem Odeljenja za socijalno staranje. Tako se grčka pevačica iz beogradske kafane „Dardaneli“ tokom 1936. godine nije prijavila Agenciji, a vlasnik lokala nije podneo „kartu zanimanja“, odnosno nije otvorio karton. Na saslušanju se pravdao time da je karton predao Odeljenju, koje se, po njegovim rečima, proglasilo nenadležnim za dalju dostavu.48 Ukoliko umetnici u svom pasošu nisu imali navedeno zanimanje kojim su se bavili, ili ako im je u pasoškoj rubrici bila navedena druga struka, nisu dobijali dozvolu za rad. Agencija je zbog toga zabranila jednoj češkoslovačkoj domaćici da nastupa kao igračica u beogradskim barovima, varijeteima i kafanama.49 Da bi se zaposlili u Jugoslaviji strani državljani pribegavali su i falsifikovanju ličnih podataka. Čehoslovačka artistkinja, koja je gostovala u Novom Sadu, dobila je dozvolu za rad pod tuđim imenom, što je otkriveno posle rutinske provere, pa je Odeljenje za državnu zaštitu zahtevalo od nje da se prijavi pod svojim pravim imenom ili da napusti 45

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–801. Kartoteka... AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–36. Kartoteka... 47 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–423. Kartoteka... 48 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–992. Kartoteka... 49 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–7. Kartoteka... 46

122

zemlju.50 Bilo je i drugih sličnih, tragičnijih primera. Nemačka igračica, emigrantkinja, koja je prethodno tokom 1937. radila u zagrebačkom „Pik“ baru za 2.500 dinara mesečno, a zatim u Mariboru, Supetru, Somboru i Novom Sadu, bila je proterana 1940. iz Kragujevca, u kome nije radila, prema policijskim izveštajima, zbog prepravke rubrike zanimanja u pasošu i proklamovane zabrane boravka nezaposlenim u Kraljevini.51 Zbog takvih slučajeva još su vlasti Kraljevine SHS, preko Odeljenja za državnu zaštitu, izdale uputstvo za kontrolu javnih isprava. Razlog proterivanja odnosio se na stereotipnu predstavu policije da su se falsifikovanim ispravama služile isključivo osobe koje su bile u službi neprijateljskih država. U to vreme najčešće su falsifikovani pasoši, dozvole za boravak u određenom mestu i brojna uverenja o ispravnosti i vladanju osoba sa putnim ispravama. Jačinu policijskih stereotipa ilustruje izjava da se falsifikovanjem dokumenata bave isključivo države koje su imale neprijateljske namere, a nikome nije padalo na pamet da su se dokumenta mogla falsifikovati i u zemlji i to sa ciljevima koji nisu morali biti političke već egzistencijalne prirode. Svako uverenje koje su stranci podnosili obavezno se podvrgavalo policijskoj kontroli. Kao tajni znak kontrole, za upućene osobe, služio je datum koji je formalno figurirao kao datum zavođenja putne isprave. Prepoznavao se po horizontalnoj i vertikalnoj liniji cifara koje su mogle biti zamenjene za datumske odrednice. Ključnu ulogu imala je razlomačka crta između dana i meseca sa jedne strane državnog grba, dok je godina izdavanja bila sa druge strane. Ta razlomačka crta bila je signal da je lice pod kontrolom i da je dokument bio potpuno originalan.52 50

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–125. Kartoteka... AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–156. Kartoteka... 52 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–26–70. Uput za kontrolu javnih isprava, 4. septembar 1924. 51

123

Iako se najveći broj muzičkih umetnika Kraljevine Jugoslavije (oko 90%) nalazio u državnoj službi i tako rešavao egzistencijalne probleme, njihove kolege artisti iz kafana, varijetea, hotela i noćnih klubova suočavale su se sa pukim preživljavanjem.53 Među njima su se nalazili i pripadnici armije generala Vrangela, beli Rusi, koji su se, posle povlačenja sa Krima i dolaska na prostor jugoistočne Evrope, prihvatali raznih poslova. Tako je jedan od izbeglica, posle oficirske karijere i višegodišnjeg ratovanja, bio primoran da se zaposli u Karlovcu kao muzičar u javnoj kući.54 Za mesec dana nastupa osobe iz inostranstva dobijale su u periodu 1935–1941. godine, sudeći prema kartoteci Ministarstva unutrašnjih dela, između 900 i 3.000 dinara. Igračice su uglavnom primale platu od 1. 200 dinara, što je bio veći prihod od prosečnog dohotka nadničara (720 din.), ali nešto manji od plate radnika (1.400 din.), iz 1930. godine. Tada je, poređenja radi, za život radničke porodice u Beogradu bilo potrebno 1.900 dinara mesečno.55 Koliko je poziv „noćnog umetnika“ bio povezan sa lošim materijalnim prilikama pokazuje molba bugarskog državljanina, upućena Ministarstvu unutrašnjih dela, da mu se dozvoli zaposlenje zbog „siromaštva“. On je došao na poziv zagrebačke „Operete“ sa namerom da nađe posao, ali mu je jugoslovensko poslanstvo u Sofiji izdalo samo tromesečnu vizu bez prava na rad. Budući da mu je molba bila uvažena, on je sklopio aranžman sa vlasnikom kafane „Ruski car“ gde je 1936. 53

O umetnicima u državnoj službi videti: Milosav Janićijević, Stvaralačka inteligencija međuratne Jugoslavije, Beograd 1984, 32–41. 54 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–1–163–1192. Dopis velikog župana Primorsko-krajiške oblasti – Ministarstvu unutrašnjih dela, 21. decembar 1926. 55 Podaci o platama u Beogradu prema: Peđa J. Marković, Beograd i Evropa 1918–1941, 36. 124

radio za mesečnu platu od 1.500 dinara.56 Izuzetan položaj imala je jedna nemačka pevačica koja je primila 5.000 dinara za mesec dana pevanja u beogradskoj kafani „Vračar“ tokom 1936. godine. Pevačica je kasnije gostovala u Ljubljani i Mariboru, ali nema podataka o tome koliko su joj plaćali u Sloveniji. Imala je turneju i po Hrvatskoj i Dalmaciji (Osjek, Zagreb i Split).57 Bila je ipak manje plaćena od češkoslovačkog operskog tenora Jana Borštonjija, koji je u Narodnom pozorištu zarađivao 6.000 dinara mesečno.58 Istu sumu te godine dobila je nemačka trupa, u kojoj su nastupali otac, majka i dve kćerke, za jednomesečno gostovanje u Ljubljani, a verovatno su sličan dohodak ostvarili i u Mariboru.59 Poseban status, kada je bila reč o dohotku u artističkoj struci, imali su rvači. Zarađivali su „na procenat“, ali nije jasno kakav je procenat bio u pitanju: da li od opklada ili od pobeda nad drugim rvačima. Postojala su samo dva lokala u kojima su se oni takmičili: „Kasina – koloseum“ iz Beograda i „Luksor – kino“ iz Zagreba.60 Agencija je ponekad stranim rvačima izdavala samo uslovnu dozvolu za rad. Na njen zahtev, poslodavac rvača bio je primoran da zapošljava i jugoslovenske rvače kako bi se borili sa strancem.61 Time se, donekle, anulirao negativan uticaj angažmana stranaca na zaposlenost 56

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–595. Kartoteka... AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–160. Kartoteka... 58 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–647. Kartoteka... 59 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–606. Kartoteka...; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–624. Kartoteka...; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2-630. Kartoteka...; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–636. Kartoteka...; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–640. Kartoteka... 60 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–984. Kartoteka...; AJ, 14–40–145–1008. Kartoteka... 61 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–910. Kartoteka... 57

125

domaćih kadrova. Spoljnopolitičke okolnosti uticale su povremeno na donošenje odluke da li će se nekom dozvoliti posao. Tako je 1936. odbijen zahtev „Kasine – koloseuma“ za zapošljavanje mađarskog rvača zbog njegovog državljanstva.62 To se nije uklapalo u manevrisanje jugoslovenskih vlasti u trenucima pregovora Beograda sa Budimpeštom o poboljšanju zategnutih odnosa, pa predstavlja dokaz inercije državnih institucija koje nisu usklađivale svoje poteze prema novim spoljnopolitičkim trendovima.63 U jugoslovenskom društvu strane artistkinje su bile izložene snažnom podozrenju. Tokom 19. veka kafane u Srbiji su predstavljale stecišta tajne prostitucije, a posebno u Beogradu. U tadašnjem ugostiteljstvu radnice iz inostranstva pojavljuju se sredinom 1870-ih godina, kao podrška lokalnim bludnicama. One su se često bavile, kao dopunskom delatnošću, artističkim zanimanjima. Na početku 20. veka isticala se vidna razlika u umetničkom kvalitetu između njih i domaće konkurencije.64 To je bilo dovoljno nasleđe za restriktivne mere u zakonodavstvu Kraljevine SHS, iako su se lokalne zakonske norme u oblasti prostitucije razlikovale. U Sloveniji se od 1919. godine prostitucija nije uopšte tolerisala, u Zagrebu je od 1922. godine postojao stalan nadzor nad prostitutkama, ali su javne kuće ukinute, dok su u Beogradu javne kuće, posle kratke zabrane, bile dozvoljene.65 Anketa 62

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–810. Kartoteka... Za osnovne podatke o spoljnoj politici vlade Milana Stojadinovića prema Mađarskoj videti: Vuk Vinaver, Jugoslavija i Mađarska 1933– 1941, Beograd 1976, 159–168. 64 Vladimir Jovanović, Prostitucija u Beogradu tokom XIX veka, Godišnjak za društvenu istoriju, god. IV, sv. 1, Beograd 1997, 9–12, 18– 19; Војислав Кујунџић, Проституција у Београду и обавезна предохрана од полних болести, Београд 1905, 34. 65 O tome više: D. Radulović, n. d., 176–177; Богољуб Константиновић, Проституција и друштво, Београд 1930, 78. 63

126

sprovedena oko 1930. na ograničenom uzorku od 373 prostitutke, pokazala je značajno prisustvo stranih državljanki (36,9%, odnosno 138 žena), među njima što je doprinosilo negativnoj medijskoj i socijalnoj slici o primetnoj ulozi stranaca u noćnom životu jugoslovenskih gradova.66 Koliko je poziv artistkinje stekao negativan imidž u očima srpskog građanstva, vidi se iz podataka policije u Mariboru da je bugarska igračica dala otkaz vlasniku novosadskog hotela „Sloboda“ zbog nepristojnog ponašanja publike u lokalu i prihvatila ponudu da gostuje u Sloveniji.67 Diskretno prisustvo „dama za zabavu“, odnosno prikrivenih prostitutki, u javnim lokalima, reflektovalo se i na shvatanja neupućenih savremenika koji su ih često poistovećivali sa artistkinjama.68 Od kraja 1922. godine postojao je pravilnik o obaveznom pregledu svih radnica u javnim lokalima, na osnovu koga su zaposlene neudate devojke, od 15. godine života, morale da se podvrgavaju ginekološkim pregledima ukoliko se sumnjalo da su stupale u polne odnose sa muškarcima. Izbegavanje pregleda kažnjavano je sa 30 dana zatvora ili novčano sa 150 dinara i proterivanjem u rodno mesto.69 Nepoverenje prema moralnim kvalitetima sviračica, pevačica i igračica ogledalo se kasnije i u propisima Uprave grada Beograda, po kojima pripadnice tih profesija nisu smele da sede sa gostima u lokalima koji su ih angažovali, niti da stanuju u zgradi lokala, pa čak ni u njegovom dvorištu.70 Razlozi za takvu politiku države prema artistkinjama učvršćivani su shvatanjima društvene sredine, koja 66

Б. Константиновић, н. д., 30. AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–41–146–877. Kartoteka... 68 Б. Константиновић, н. д., 33–34. 69 Svetlana Stefanović, „Ženski pokret“ o problemu braka, slobodne ljubavi, seksualnog vaspitanja, prostitucije i kontrole rađanja, Godišnjak za društvenu istoriju, god. V, sv. 1–3, Beograd 1998, 75. 70 B. Božović, n. d., 366. 67

127

su polazila od pretpostavke da je njihov poziv bio idealan za vršenje tajne prostitucije, dok su poznavaoci socijalnih prilika neuspešno ukazivali na potrebu većeg opreza u generalizacijama.71 Zakonom o suzbijanju polnih bolesti, iz 1934. godine, prostitucija je zabranjena, a javne kuće zatvorene. Time je otpočela nova faza, unutar polusveta, koju odlikuje porast tajne prostitucije i njeno dislociranje u hotele i privatne stanove koji su preuzeli ulogu skloništa i sastajališta.72 Tokom pretresanja zakona u Senatu Kraljevine Jugoslavije govorilo se i o negativnom uticaju javnih kuća, sa pratećim zabavnim programima i točenjem alkoholnih pića, na zdravstveno stanje jugoslovenske omladine. Upozoravalo se da se prostitucija neće iskoreniti samo zakonskim merama, već je efikasnost pravnih institucija trebalo dopuniti podizanjem društvenog morala.73 Usvajanje zakona nije značilo da se strane artistkinje nisu dalje bavile prostitucijom kao dopunskim načinom zarade. U Skoplju je izgleda bilo najviše takvih slučajeva. Kada bi ih policija otkrila, bile bi proterane iz Jugoslavije (kao što se desilo dvema sestrama, grčkim Jevrejkama, igračicama u skopskoj „Beloj kafani“, koje su nastupale tokom 1937. godine za 900 dinara mesečno). Zajedno sa njima proteran je i njihov otac, koji im je bio muzička pratnja, zbog toga što nije sprečavao 71

„Често се извесни позиви... убрајају ка тајној проституцији. Тако келнерице, артистице, разне играчице и сл. Факат је, да се женскиње тих позива много одаје проституцији, да делимично сачињава и кадар јавних проститутки, али се ипак не може уопштити нити све женске овог позива једноставно са проституткама идентификовати.“ – Б. Константиновић, н. д., 8. 72 D. Radulović, n. d., 178. 73 Diskusija senatora Petra Zeca na IX redovnom sastanku Senata Kraljevine Jugoslavije od 13. februara 1934. Стенографске белешке Сената Краљевине Југославије, Редован сазив за 1933. и 1934. годину, књ. I, Београд 1934, 120. 128

kćerke da vode „nemoralan život“. U kartoteci stranih artista postoje zanimljivi podaci o znanju stranih jezika i školskoj spremi ovih artistkinja, iz kojih proizilazi da su obe devojke završile samo osnovnu školu i da su govorile srpski jezik.74 Skopska policija je godinu dana ranije tražila da se jednoj nemačkoj igračici uskrati dozvola boravka u Jugoslaviji zbog toga što se pojavljivala na javnim mestima sa raznim muškarcima i po privatnim stanovima „provodila blud“ sa gostima hotela „Metropol“. Na policijsko insistiranje ukinuta joj je dozvola za rad. Igračica je posle više meseci pokušavala da se zaposli u Beogradu, ali joj, na osnovu uvida u kartoteku, nije bilo dozvoljeno da uđe u zemlju.75 Ni isključivo bavljenje prostitucijom nije obezbeđivalo visok životni standard. Prodajom seksualnih zadovoljstava moglo se početkom 1930-ih godina mesečno zaraditi manje od 3.000 dinara što je, prema nekim procenama, bilo nedovoljno za život zbog novčanih izdataka prostitutki na skupa kozmetička sredstva i atraktivnu odeću.76 Drugi svetski rat doveo je do daljih promena u okviru sveta zabave. Izbeglice sa okupiranih i ratom zahvaćenih područja, u očajničkoj potrazi za izvorima sigurne egzistencije, kvantitativno su ojačale artističku struku. U bekstvu pred ratnim nedaćama jedna žena iz Holandije je tokom 1940. godine stigla u Novi Sad gde se izvesno vreme izdržavala pomoću ušteđevine. U februaru 1941. sklopila je angažman sa vlasnikom novosadske kafane „Elita“. Odeljenje za državnu zaštitu proverilo je kod lokalne policije njen materijalni, pa čak i moralni status da bi joj posle preispitivanja izdalo dozvolu za 74

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–40–145–433. Kartoteka...; AJ, 14–40–145–483. Kartoteka...; AJ, 14–40- 145–458. Kartoteka... 75 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–42–147–287. Kartoteka... 76 Б. Константиновић, н. д., 39. 129

rad.77 Oružani sukobi u neposrednom susedstvu Kraljevine Jugoslavije, između Grčke i Italije, uticali su na smanjivanje dolazaka stranih zabavljača. Beograđani su i pored toga imali prilike da tokom marta 1941. u varijeteu „Palas“ gledaju rumunsku artistkinju koja je produžila ugovor o nastupima do kraja aprila, ali te namere nisu bile ostvarene zbog izbijanja rata na jugoslovenskim prostorima.78 Kontinuitet represivne kontrole državnih institucija nad strancima pokazivao je sa koliko snage se opšte negativno mišljenje o nekim profesijama i stranim radnicima sporo menjalo i koliko su predrasude, ali i neka tačna zapažanja građanstva, uticale na oblikovanje i sprovođenje jednog segmenta državne moći. Otpori stranom iskustvu i istovremena privlačnost opštih evropskih tokova u svetu zabave, odredili su domete prisustva i stranih uticaja u jugoslovenskoj sredini koja se, iako na mahove i sporo, na kraju prilagodila uvezenim kulturnim obrascima.

77 78

130

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–56–2–369. Kartoteka... AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–41–146–322. Kartoteka...

Glava III ANATOMIJA SITNIH NEPOKORNOSTI Jugoslovensko stanovništvo je relativno lako dolazilo u konflikt sa vlastima. To nisu morali biti ozbiljni prekršaji, ali bili su dovoljni oštra reč i prek izraz da se pojedinac nađe u sistemu koji je bio zadužen za zaštitu državnih interesa. Verbalni delikt bio je čest vid otpora autoritetu države i javnih službenika. Politikolozi primećuju da je izvesna doza autoritarnosti postojala u srpskom društvu od samih početaka državnopravne tradicije, kojom je dominirala ideja o jakoj političkoj ličnosti sposobnoj da izvrši zadatke oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. Kapitalistički model autoritarne vlasti, po njima, postojao je i u Kraljevini SHS u monarhističkom obliku cezarizma, odnosno apsolutne vlasti vladara.1 To je politička suština razloga što su dinastija Karađorđevića i kraljevi Petar I i Aleksandar I bili najčešće na udaru izvršilaca verbalnog delikta. Sankcionisanje verbalnog delikta bio je način da se izgradi i očuva autoritet države i njenih institucija, iako bi se taj postupak mogao okarakterisati kao ograničavanje slobode pojedinca. Verbalni delikt predstavlja vid otpora mehanizmima društvene kontrole i represije koje nameće državni aparat, ali i oblik izražavanja protesta pojedinca uperenog protiv silom nametnutih ideja i postupaka predstavnika vlasti. U protestu prema državi unutar mediteranskih društava postoje funkcionalni 1

Марија Мартић, Републикански ауторитаризам у политичком животу Србије, Зборник Београдске отворене школе, бр. IV, св. 2, Београд 2001, 71–85. 131

elementi prikrivenih strategija koje vode ka slabljenju državnih struktura i potkopavanju pravnih normi.2 Jezički napad na dostojanstvo ne podrazumeva samo nezadovoljstvo usmereno ka ličnostima i pojavama koje personifikuju državu, već i kritičku nameru osobe koja ga vrši. Stepen lične slobode izražavanja ne zavisi isključivo od postojećeg zakonodavstva nego i od osećanja ugroženosti države i njenih institucija kod izvršnih i sudskih organa. Važno je napomenuti da se Kraljevina SHS od osnivanja suočavala sa neprijateljskim namerama susednih država, sa revolucionarnim delovanjem pobornika komunizma, sa javnim i tajnim otporom njenih novih podanika koji su ostali verni ideji austrougarske države. Bilo je i onih koji su podržavali stvaranje malih samostalnih država, posebno u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Ako se tome doda oružani otpor albanskih kačaka i bugarskih komita na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji kao i vođenje čitavih ratnih operacija u Sloveniji za obezbeđenje državnih granica, dobija se samo približna slika pritisaka na institucije nove države koje su bile tek u procesu stvaranja.3 Sistemsko usaglašavanje zakona i proces stvaranja jedinstvenog pravnog prostora trajali su više od jedne decenije. Na teritoriji jugoslovenske države funkcionisalo je čak šest različitih pravnih sistema. Zahvaljujući tome, njeni žitelji uopšte nisu mogli oformiti jedinstven pravni identitet neophodan za formiranje osećaja zajedničke pripadnosti državi.4 2

Kristijan Đordano, Ogledi o interkulturnoj komunikaciji, Beograd 2001, 113. 3 Kratak pregled izuzetno komplikovane i haotične spoljnopolitičke situacije Kraljevine SHS do 1929. godine u: Branko Petranović, Momčilo Zečević, Agonija dve Jugoslavije, Beograd 1991, 27–31. Više o unutrašnjim aspektima ujedinjenja u: Ljubodrag Dimić, Srbi i Jugoslavija, prostor, društvo, politika, Pogled sa kraja veka, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd 1997, 7–34. 4 O pravnom partikularizmu i njegovim posledicama videti: Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I, Beograd 1988, 51–52; 132

Taj dugi proces se nije odnosio na najvažnije odredbe krivičnog prava jer je, odmah po stvaranju najnužnijih preduslova za funkcionisanje sistema, bilo neophodno oformiti polazne institucionalne i pravne osnove za suzbijanje antidržavnih delatnosti i kažnjavanje lica koja su vršila takve aktivnosti. U istoriografskoj literaturi naglašavalo se da je u julu 1919. Privremeno narodno predstavništvo (PNP), u razdoblju do sazivanja Ustavotvorne skupštine najviše zakonodavno telo, na 51. redovnom sastanku donelo odluku da proširi važnost IX i X glave Krivičnog zakona Kraljevine Srbije na celu teritoriju Kraljevine SHS. Koliko se proširenje važnosti smatralo hitnim svedoči činjenica da je ministar pravde podneo predlog zajedno sa ukazom i sprovodnim pismom.5 Tako je, u oblasti stvaranja pravne države, formiran delimični kontinuitet blisko povezan sa represivnom ulogom države i njenih institucija. Činjenica da su zvaničnici pokrajinske vlade Hrvatske, u ime bana, više puta urgirali da se izda „provodna naredba“ o korišćenju glava tog Krivičnog zakona na hrvatskoj teritoriji, upravo zbog isleđivanja verbalnog delikta, ostala je nezapažena. Ministarski savet nove države doneo je ukaz o proširenju važenja tih segmenata srpskog krivičnog prava već 19. februara 1919. godine. Ukazna odluka važila je i pre usvajanja predloga u PNP-u. Za područje Slovenije, taj ukaz počeo je važiti i pre nego što je takva odluka doneta za Hrvatsku.6 Zajedničke Ljubomir Petrović, Jugoslovenska država i društvo u periodici 1920–1941, Beograd 2000, 113–115. 5 Neda Engelsfeld, Prvi parlament Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, Privremeno narodno predstavništvo, Zagreb 1989, 134. 6 AJ, f. Ministarstva pravde, 63–27–19. Dopis banskog zastupnika o kaznenom postupku zbog uvrede kralja i članova vladarske kuće – ministru pravde Kosti Timotijeviću, 19. septembar 1919. 133

represivne odredbe, uključujući one koje su se odnosile na prestupe mišljenja, neravnomerno ali brzo ulazile su u život pokrajina jugoslovenske države. U oblasti političkog delikta najsporniji elementi krivičnog zakonodavstva odnose se na klevetanje države i vređanje njenih predstavnika, institucija i simbola. Ovo područje pravnih normi idealno je za vršenje zloupotreba u cilju nelegitimnog proganjanja politički nepoželjnih osoba. Posle Drugog svetskog rata jugoslovenska pravna teorija je smatrala da verbalni delikt ima karakteristike „objektivno prepoznatljivog“ ponašanja, ali u sektoru gde je teško moguće uspostaviti kriterijume objektivnog prosuđivanja. Pojedine evropske zemlje rešile su problem tako što su u pravnim normama jasno odredile granicu između dopuštenog i kažnjivog ponašanja, dok su druge u preciznom opisu verbalnog delikta pružile sudovima oslonac za razlikovanje legitimnog i krivičnog ponašanja. Verbalni delikt, u suštini, spada u političke delikte kod kojih su izražene subjektivne okolnosti. Kod takvih dela, sudije i tužilaštvo su prinuđeni da formiraju pretpostavke o namerama optuženog. Stvarno subjektivno stanovište počinioca teško je ustanoviti na osnovu samog čina verbalnog delikta. Dalji problem je činjenica da između krivičnog dela i posledice namere počinioca ne mora postojati direktna veza. Ako je nju nemoguće ustanoviti po objektivnoj karakteristici dela, postoji mogućnost zloupotrebe prava. Ona se sastoji u strategiji da se uz neodređene inkriminacije optuženom podmetne namera političkog delikta, a tada se o njegovim namerama i ciljevima odlučuje na osnovu njegovih uverenja i kažnjava se njegovo stanovište, a ne krivično delo kao takvo. Verbalni delikt spada u političke prekršaje koji poseduju nameru i stoga se smatra da se može počiniti samo sa predumišljajem, a zadatak organa gonjenja jeste da na sudu dokaže posebnu nameru počinioca. Pokazalo se da je 134

subjektivno vršenje krivičnih dela osetljiva tema za krivično zakonodavstvo i sudstvo, pogotovo stoga što je uvažavanje subjektivnosti neophodan uslov da krivična represija bude legitimna i da će kazna stići samo zaslužene krivce. Druga strana medalje dokazuje da se subjektivnošću krivičnog dela može nelegitimno progoniti uverenje i mišljenje. Praksa kažnjavanja verbalnog delikta još uvek zavisi od opšte državne politike i situacije koja pokazuje oštrinu i dubinu političke represije, a nezavisnost sudstva je još jedina brana mogućim zloupotrebama.7 Verbalni delikt je još uvek veoma sporno oruđe državne zaštite, ali ga niko do sada nije definitivno ukinuo, već i dalje opstaje pod formom sankcionisanja „neprijateljske propagande“, a u demokratskim društvima oličen je u formi „govora mržnje“. Da bi se odgovorilo na pitanje teorijskog pristupa verbalnom deliktu, koji je u suštini akt pravnog ograničavanja slobode govora i mišljenja, neophodno je videti koje su ustavne slobode uživali državljani Kraljevine SHS/Jugoslavije. Odnos između represivnih institucija i stanovništva u dobroj meri bio je definisan ustavnim odredbama. U oblasti ljudskih prava i građanskih sloboda država je po ustavu iz 1921. bila naizgled veoma liberalna. Ustav je proklamovao jednakost građana pred zakonom, a takođe pred sudskim i upravnim vlastima koje su imale obavezu jednakog postupanja prema svim državljanima. Osnovne građanske dužnosti svodile su se na pokoravanje državnim zakonima, (što se podrazumevalo i za strane državljane), plaćanje poreza i služenje vojnog roka. Stanovnici su zauzvrat dobili niz građanskih prava. Samo su nadležni sudovi imali pravo da sude za počinjena dela, pa i za verbalni delikt. Nije se dopuštalo njihovo naknadno konstituisanje u svrhu 7

Ljubo Bavcon i dr., Kaznenopravna zaštita države i njenog društvenog uređenja, Politički delikti, Zagreb 1988, 98, 109, 118–120, 124. 135

suđenja za neko delo koje pre toga nije bilo sankcionisano zakonom. Nije postojala ni mogućnost osude optuženog bez saslušavanja nadležnih organa i bez poziva, regulisanog zakonom, da se odbrani od optužbi pred pravnim ustanovama. U jugoslovenskom pravu je zato postojala mera izricanja kazne u odsustvu optuženog. Kazne, odnosno represivne mere, mogle su poticati samo iz zakonskih normi i samo za delikte koji su bili unapred definisani zakonima. Eventualno samovlašće sudskih instanci prema građanstvu sprečeno je direktnim unošenjem propisa iz objektivnog prava u ustavne odredbe. Time su se učvršćivala građanska prava. Građani su mogli da se na zloupotrebe vlasti žale upravnim sudovima sa rokom od devet meseci za zastarevanje tužbe. U procesu zaštite ljudskih prava, ako je žalba na presudu bila osnovana, prvo je Upravni sud poništavao odluku kojom su građani oštećeni, a zatim je lice moglo tužiti državu za naknadu učinjene štete redovnim sudovima. Za krivična dela državnih i samoupravnih organa tokom službenog rada, pojedinac ih je mogao tužiti sudu ne tražeći bilo čije odobrenje. Pritvaranje osumnjičenih, pa i onih za verbalni delikt, bilo je moguće isključivo u slučajevima koji su bili predviđeni zakonom. Pravo sudova i policije, odnosno kako se tada govorilo upravne vlasti, da zatvaraju građane bilo je limitirano i rokom od 24 časa, u okviru koga su sudovi bili dužni da uhapšenoj osobi izdaju pismeno rešenje o zatvaranju i razlozima pritvora. Zatvorenik je imao rok od tri dana da se žali nadležnim sudovima. Ukoliko žalba ne bi bila podneta, po isteku dana od kraja tog roka istražni organi slali su rešenje o pritvoru nadležnom sudu koji je donosio izvršno rešenje, a ono se moralo doneti dva dana po prijemu rešenja istražnih institucija. Sudska vlast je na taj način imala pravo kontrole nad policijom i time se sprečavala zloupotreba službenih dužnosti u istražnom 136

postupku. Ove liberalne odredbe dovodila je u pitanje okolnost da u ustavnim aktima nije bila predviđena dužina trajanja policijskog pritvora. Dužina pritvora određivala se tokom krivičnog postupka, što je ostavljalo mogućnost dugog trajanja istražnog pritvora. U okviru garantovanih ličnih sloboda građana postojala je i odredba o nepovredivosti stambenog prostora. Pojedini pravnici su smatrali da ova odredba podrazumeva zabranu rekviriranja stana od vlasti. Druga mogućnost odnosila se na ograničenje predstavnika vlasti koji nisu mogli ući u stan mimo volje stanara. Pretres stana mogao se obaviti samo u strogo zakonski propisanim uslovima i uz poštovanje određenih formalnosti. Pre pretresa stanaru se moralo uručiti pismeno rešenje istražnih organa o pretresu, a njegovo pravo na žalbu prvostepenom sudu nije zaustavljalo izvršenje rešenja. Obavezno se vršio u prisustvu dva svedoka, a na kraju pretresa stanaru se izdavala potvrda o ishodu pretresa uporedo sa eventualnim spiskom oduzetih stvari. Noću je bilo zabranjeno pretresanje i ulazak u stan čak i organima vlasti, sa značajnim izuzetkom nasilnog upada u stan progonjenog lica i poziva za pomoć koji bi dolazio iz stana. Procenu nužde vršila je nadležna vlast, ali uz obavezno prisustvo jednog opštinskog predstavnika ili dva građana. U ustavne slobode spadalo je očuvanje privatnosti lične prepiske, telegrafskih i telefonskih poruka, što se suspendovalo samo u slučajevima mobilizacije, rata i krivičnog postupka. Politička policija nije imala pravo da za svoje potrebe otvara prepisku građana. Naizgled idiličnu sliku osiguranih građanskih prava narušavala je odredba da se ustavna zabrana ne odnosi na privatna pisma zaplenjena pretresom. Pisma koja bi sadržavala verbalni delikt mogla su služiti kao materijal za podizanje optužnica. Bilo je i drugih aspekata ograničavanja sloboda. Poznavaocima ustavnog prava omaklo se priznanje da je tajna 137

telefonskih i telegrafskih poruka obavezna za administraciju telefonskih službi, ali uz opasku da „nema smisla“ zabraniti vlastima da doznaju sadržinu tih poruka. Ostaje otvoreno pitanje da li je verbalni delikt počinjen u toku telefonskog razgovora u slučaju prisluškivanja mogao biti tretiran kao krivično delo. Bez obzira na to svaki vid ustavne slobode bio je prožet nevidljivim ili sitnim ogradama koje su u određenim uslovima stupale na snagu anulirajući osnovna prava građana.8 Takva ograničenja je diktirala potreba države, ali to nije značilo da je država sama za sebe bila neki diktatorski fenomen ili da je svoje očuvanje povezivala sa ograničavanjem svih vrsta sloboda. Radilo se samo o legitimnom pravu na samoodbranu ugroženog državnog i političkog sistema. Ni uvereni pobornici demokratije tog vremena nisu se u svojim raspravama doticali pitanja ličnog dostojanstva, slobode i odgovornosti građana što je bio preduslov za određivanje dometa legalnih i legitimnih vidova represije. Bilo je naravno protesta onih koji su, zbog svoje delatnosti protiv države ili političkog sistema, imali „blizak kontakt“ sa institucijama koje su je sprovodile. Jugoslovenska istoriografija posle Drugog svetskog rata bila je pod snažnim pritiskom ideoloških trendova koji su posmatrali monarhistički period u jednostranoj vizuri dogmatizovanih gledišta. Na revolucionarni period KPJ gledalo se kao na doba herojske i pravedne borbe komunista sa represivnom i neprijateljskom državom, a partijski vrhovi koristili su te crno-bele predstave za ideološko vaspitavanje, odnosno oblikovanje starih i novih partijskih kadrova i stvaranje ideološki poželjne istorijske svesti đačke populacije u okvirima državnog obrazovnog sistema.9 8

Slobodan Jovanović, Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1995, 503–524. 9 Više o dogmatizaciji istorije i uticaju SKJ na istoriografiju i istoriografska tumačenja: Branislav Gligorijević, Kominterna, jugoslovensko i 138

Na slična shvatanja, mada iz sasvim drugih ideoloških pobuda, nailazi se u savremenoj hrvatskoj istoriografiji. Njeni predstavnici govore o zajedničkoj državi između dva svetska rata u krajnje negativnom tonu, dok je paleta navodnih žrtava proširena od komunista na hrvatske nacionaliste, pripadnike HPSS Stjepana Radića, pa sve do običnih ljudi u naporu da je okarakterišu kao mašinu za sprovođenje političkog terora nad nesrpskim stanovništvom u svim sferama života.10 Tako se, pod uticajem raznih ideoloških stereotipa nacionalizma i komunizma, jugoslovenskoj državi oduzimalo pravo na odbranu sopstvenog postojanja i osnovnih, mada netačnih, ideoloških polazišta o jedinstvenoj „troplemenoj“ naciji. Zato i ne čudi mišljenje hrvatskih istoričara da je verbalni delikt navodno bio primer da „karađorđevićevska država“ nije podnosila opoziciju. Navodili su, bez ikakvih dokaza, da se istragama o verbalnim deliktima htelo „upokoriti“ hrvatsko seljaštvo, kao da u drugim delovima Kraljevine SHS/Jugoslavije nije dolazilo do sličnih ispada.11

srpsko pitanje, Beograd 1992, 330–331; Kosta Nikolić, Boljševizacija KPJ 1919–1929. Istorijske posledice, Beograd 1994, 7–13; Đorđe Stanković, Ljubodrag Dimić, Istoriografija pod nadzorom, Prilozi istoriji istoriografije, knj. I, Beograd 1996, 248–249; Ljubodrag Dimić, Od tvrdnje do znanja, Prilog istoriji istoriografije o Jugoslaviji u ratu 1941–1945, Vojnoistorijski glasnik, br. 1–2, Beograd 1996, 199–210; Predrag J. Marković, Istoričari i jugoslovenstvo u socijalističkoj Jugoslaviji, JIČ, br. 1–2, Beograd 2001, 151–165; Kosta Nikolić, Bojan Dimitrijević, Raskrsnice savremene srpske istoriografije, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd 2002, 176. 10 Najnovije primere tog shvatanja videti u radovima: Bosiljka Janjatović, Politički teror u Hrvatskoj 1918–1935, Zagreb 2002, 7–10; Mira Kolar-Dimitrijević, Gospodarstvo kao sredstvo političke prisile, U povodu šezdesete godišnjice ubojstva Josipa Predavca, Časopis za suvremenu povijest, br. 2–3, Zagreb 1993, 203–224. 11 B. Janjatović, n. d., 129. 139

Današnja teorija zaobilazi pojam represije i više se služi izrazima kao što su „strahovlada“ i „državni teror“. Između represije i državnog terora postoji odnos kvantitativne i kvalitativne razlike u kome je represija pojava nižeg intenziteta i ne mora biti isključivo negativne prirode. Porast zanimanja za ljudska prava i negativno istorijsko iskustvo 20. veka svedoče o osetljivosti prema procesima dehumanizacije društvenih i političkih odnosa kako na državnom tako i na međunarodnom nivou. Uviđa se da političko nasilje ima sofisticirane oblike dosta udaljene od proste fizičke prinude, ali i to da je samo nasilje neophodan deo razumevanja države i njene politike. Pretnja i zastrašivanje sastavni su deo funkcije represivnog sistema i služe za povećanje potrebne ekonomičnosti golog nasilja. Posebna karakteristika društava, ponor između legalnosti i legitimnosti, uticala je i na formiranje masovnih predstava o poželjnosti otporu državnim institucijama, a verbalni delikt u obliku psovanja bio je najčešći vid masovnog ispoljavanja otpora. Zato je potrebno odrediti se prema toj pojavi.12 Upućeni savremenici Kraljevine SHS/Jugoslavije, poput Jovana Cvijića i Vladimira Dvornikovića, uočavali su sklonost širokih slojeva stanovništva prema, kako se tada govorilo, „jakim izrazima“. Mada se Cvijić nije osvrnuo na antropogeografsku pozadinu psovki čini se da ih je prećutno smeštao u habitus svih jugoslovenskih naroda, ističući među zajedničkim psihološkim crtama Srba, Hrvata i Slovenaca i sklonost ka „življim osećanjima“ koja su se, po njemu, mogla izroditi i u „strasti“ i „netrpeljivost“. Nešto otvoreniji bio je u bogatom opisu opštih psiholoških osobina stanovništva dinarskog tipa kome je, između brojnih vrlina i mana, istakao navodnu povodljivost za impulsima negativnih emocija, a u 12

Vojin Dimitrijević, Strahovlada, Ogled o ljudskim pravima i državnom teroru, Beograd 1997, 15, 17, 18; K. Đordano, n. d., 173–185. 140

prvom redu „srdžbe“. Najveće izlive besa pripisivao je „violentnim“ predstavnicima tipa koji su bili skloni ispadima jarosti i mržnje. Smatrao je da je ispoljavanje „violentnosti“ zavisilo od više činilaca, među koje je svrstao opšte psihološke i etičke osobine temperamenta, ono što je definisao kao „duh vremena“ i faktor socijalne okolnosti sredina u kojima su živeli. Stanovništvu panonskog tipa pripisao je sličnosti u mentalitetu sa dinarskim tipom, ali u svojim istraživanjima nije dalje pominjao karakteristike ekscesnog ponašanja. Za razliku od Cvijića njegov sledbenik, ideološki impregnirani integralac Vladimir Dvorniković, otvoreno je naglašavao da je ono što je nazivao „erotskom psovkom“ duboko ukorenjeno u mentalitet svih Jugoslovena sa izuzetkom Slovenaca. Mada ju je etiketirao kao „surovu i neestetsku osobinu“, zapazio je njenu situacionu raznolikost. Konstatovao je da se koristila ne samo kao sredstvo za vređanje ličnosti, već i kao konverzacijska „poštapalica“, pa čak i kao izraz naklonosti i ljubavi. U najvećem broju slučajeva služila je kao ventil u trenucima jakih negativnih emocija, a za objekt psovanja biralo se većinom svesno ono što u svakodnevnim situacijama predstavlja višu vrednost u hijerarhiji življenja: porodica, religija ili prirodna pojava. Struktura erotskih psovki polazila je od dovođenja takvih pojmova u vezu sa „erotskim glagolom“ što je, po njegovom mišljenju, „simbolikom polnog silovanja“ bilo u funkciji ponižavanja.13 Današnji retki istraživači vulgarizama i opscenih izraza insistiraju na dva faktora psihosocijalnog okvira njihovog ispoljavanja. Prvi faktor je povezan sa mehanizmima psihologije 13

Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Osnovi antropogeografije, Beograd 1966, 354, 362, 370, 549; Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена, Београд–Ниш 1990, 345–349. 141

ličnosti, sferom nagona i seksualnom motivacijom. Drugi ima osnovu u tipu nagonske motivacije, kakva je agresija, odnosno mehanizmu oslobađanja od agresije putem verbalnog nasilja. Norma prohibicije izražavanja polnog nagona bila je i ostala osnova društvene konstrukcije nepodobnosti psovki, uprkos postojećem transkulturnom relativizmu ove zabrane.14 Iz ovoga sledi da postoji politička seksualnost, delom oličena u formi fiktivnog silovanja i čestog verbalnog iživljavanja nad oponentima u najintimnijoj oblasti življenja. Opstajanju tog vida opscene komunikacije pogodovao je i fenomen postojanja velikog broja nepristojnih reči u srpskohrvatskoj leksici. Istraživanja pokazuju da postoji osnovni fond od 11 opscenih reči čija je bitna karakteristika dugo trajanje. Većina njih potiče iz praslovenske ili čak indoevropske epohe jezičkog razvoja. Vremenom, taj aspekt srpskog jezika razvio se do ogromnog broja od 2.914 reči, od čega 1.661 imenica, 1.056 glagola, 181 prideva, 11 priloga i 5 zamenica. Njihova stvarna funkcija u govornom jeziku jeste jačanje intenziteta saopštene poruke.15 Civilizacijske vrednosti patrijarhalnog društva Kraljevine SHS/Jugoslavije uticale su da se u središtu takvih napadačkih izjava nađu majke i sestre, Bog, prirodno okruženje i javne ličnosti. Parcijalni pravni kontinuitet krivičnog zakonodavstva Kraljevine Srbije i Kraljevine SHS zahteva kratko upoznavanje sa položajem lica koja su bila osuđena na osnovu tih normi u Kraljevini Srbiji. Srpski krivični zakon do 1918. poznavao je 11 vrsta kazni, uključujući kaznu smrti streljanjem. Među raznim oblicima kažnjavanja razlikovale su se robija, zatočenje i zatvor. Te kazne su primenjivane i u slučajevima verbalnog 14

Данко Шипка, Опсцене речи у српском језику, Београд–Нови Сад 1999, 9–11. 15 Исто, 25–26, 36–38. 142

delikta. Robija nije mogla trajati manje od 2, ali ni više od 20 godina. Osuđenik je, na osnovu rešenja suda, mogao nositi lake ili teške okove tokom trajanja kazne. Laki okov je imao 2,560 kg, a teški 5,120 kg. Razbojništvo, opasna krađa, hajdučija, jatakovanje, paljevina i hotimično ubistvo bez predumišljaja bili su delikti za koje se predviđalo nošenje okova, ali se maloletnici i žene nisu osuđivali na tu meru. Osuđenicima koji su na robiju osuđeni bez okova oni su se mogli staviti samo kao disciplinska kazna, o čemu se odlučivalo na osnovu posebnog pravilnika koji je propisivao lično ministar pravde. Od takvih represivnih mera izuzeti su politički zatvorenici i maloletna lica. Robijaši su izdržavali kaznu u tzv. robijašnicama, posebnim zatvorima u kojima se primenjivao fizički rad. Radili su teške poslove na poljoprivrednim dobrima i u robijašnicama, a žene su bile oslobođene poljskih radova. Izdržavala ih je država o svom trošku, a nosili su posebnu odeću. Robija se u slučaju postojanja olakšavajućih okolnosti mogla zameniti zatočenjem. Zatočenje je bilo mnogo blaža kazna, iako mu je vremenski raspon bio isti kao kod robije. Zatočenici su smeštani u posebne institucije, nisu se smeli okivati ili terati na teške fizičke poslove. Mogli su se hraniti o svom ili o državnom trošku, iako je pitanje njihove ishrane, čak i kada su je plaćali svojim sredstvima, regulisano posebnim zakonom. Troškove odevanja siromašnih zatočenika snosila je država. Osuđenici na robiju i zatočenje nisu imali prava da raspolažu svojim imanjima, izuzev preko testamenta, niti da zaključuju ugovore sa drugim licima. Oni su, takođe, gubili pravo na sva javna ili počasna zvanja, aktivno i pasivno biračko pravo. Nisu se mogli pojavljivati na sudu u svojstvu sudije, stručnjaka za veštačenje, svedoka, punomoćnika drugog lica, pa ni u svojstvu staratelja. Oduzimana su im prava na nošenje odlikovanja, činovi i titule, penziju i sve vrste pomoći države i javnih institucija. U procesu 143

kaznenog sudskog postupka odlučivalo se da li će i kada osuđenik povratiti prava koja je presudom izgubio. Treću kategoriju osuđenih lica činili su zatvorenici. Zatvor nije mogao trajati manje od mesec dana, ali ni duže od 5 godina. Osuđeni na takvu kaznu nastavljali su da se u zatvoru bave istim zanimanjem kao na slobodi ili, u slučajevima kada to nije bilo moguće, poslovima koji su im barem donekle odgovarali. Izuzeci su postojali pošto je sud imao pravo da oslobodi radne obaveze bolesne i neke privilegovane zatvorenike. Od svih oblika rada u zatvorima bili su, po zakonu, oslobođeni sveštena lica i činovnici. Činovnici za vreme trajanja zatvora nisu dobijali platu. Ishrana i odevanje siromašnih obezbeđivali su se, slično zatočenicima, iz državnih prihoda. Država je zanatlije i zemljoradnike koji su bili u zatvorima mogla iskoristiti za radove iz njihove struke samo u slučaju „praviteljstvenih“ ili „opštenarodnih“ potreba. Osam meseci robije ili zatočenja bilo je ekvivalentno godini dana u zatvoru, o čemu se vodilo računa prilikom zamenjivanja zatvora robijom ili zatočenjem. Zatvor se mogao izdržavati i izvan kaznenih zavoda. Oni kojima je ostalo najviše mesec dana kazne mogli su ih izdržati u okružnom ili sreskom zatvoru, što je zavisilo od veće udobnosti ili popunjenosti okružnih i sreskih zatvorskih kapaciteta. Sveštenici koji su bili osuđeni za kanonsko krivično delo u službi, izdržavali su kazne u manastirima Gornjaku, Sv. Romanu, Sretenju i Tronoši. Početak izdržavanja robije, zatočenja i zatvora računao se od dana presude, a u slučajevima kada je optuženik bio u bekstvu, ili na slobodi ukoliko njegovo delo nije podrazumevalo pritvor, od dana njegovog hapšenja.16 16

Toma Živanović, Krivični (Kazneni) zakonik i zakonik o postupku sudskom u krivičnim delima Kraljevine Srbije, (dalje: Krivični zakonik Kraljevine Srbije), Beograd 1913, 10–15. Iako je reč o jednoj knjizi, 144

Na osnovu članova 9. i 10. glave Krivičnog zakona Kraljevine Srbije, osoba koja bi radila na zatvaranju i predaji članova vladarske porodice ili kralja neprijatelju, njihovom ubistvu ili samo prouzrokovala nesposobnost prestolonaslednika ili kralja za vršenje vlasti kaznila bi se smrću. Istu kaznu povlačio je akt „nasilja“ protiv kralja, mada se u slučaju olakšavajućih okolnosti mogla zameniti dvadesetogodišnjom robijom. Nasilje nad članovima vladarske porodice kažnjavalo se daleko blažom merom od 3 do 10 godina robije, a u slučaju postojanja olakšavajućih okolnosti osuđivalo se na zatvor od godinu dana do 5 godina. Delom izdaje smatrala se i nasilna izmena reda nasleđivanja u dinastiji ili nasilna promena Ustava, što se sankcionisalo robijom u trajanju od 15 do 20 godina. Za institucionalizaciju najtežeg vida verbalnog delikta bitno je što je kaznu do 10 godina robije povlačila propaganda takvih dela bez obzira na postignuti efekat čina izdaje.17 Lakši vidovi verbalnog delikta odnosili su se na direktno vređanje kralja, nameru da se govorom izazove mržnja prema njemu i njegovo izlaganje podsmehu i prezrenju. Počiniocu dela pretio je zatvor od 12 meseci do 5 godina. Isti postupci prema članovima vladarske porodice u pravoj liniji kažnjavani su zatvorom od 30 dana do 2 godine. To je važilo i za namesnike. Isleđivanje i suđenje preduzimano je isključivo na osnovu odobrenja ili zapovesti ministra unutrašnjih dela. Izmenama i dopunama ovog paragrafa pooštravale su se sankcije. Tako je za uvredu kralja kazna povećana od 3 do 10 godina zatvora, a za vređanje pripadnika kraljevske kuće zatvor je uvećan na 1 do 5 godina. Zakon nije dopuštao da se donosi kazna radi sistematičnijeg praćenja izvora deo o sudskom postupku dalje će se navoditi kao posebna publikacija pošto ima različitu paginaciju od Krivičnog zakonika. 17 Toma Živanović, Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 49–53. 145

ispod propisanog minimuma i nije se ograničavao samo na izgovorene reči. Pod njegov udar dolazili su svi pisani ili štampani tekstovi. Gestovi i slike mogli su biti sredstvo za vređanje ili omalovažavanje. Napad na ustavna prava monarha, red nasleđivanja prestola i postojeću formu vladavine podrazumevao je kaznu od 3 do 10 godina zatvora. Podsmeh, preziranje i napad na pravne ustanove, porodicu, brak i ličnu svojinu kažnjavani su sa 3 meseca pa sve do 5 godina zatvora. Pozivanje na nepokornost zakonima, uredbama ili naredbama vlasti kažnjavalo se, isto kao i pohvala nekog krivičnog dela, novčano do 3.000 dinara ili zatvorom od 12 meseci do 5 godina. Sprečavanje činovnika u vršenju zvanične dužnosti, čak i rečima, kažnjavalo se zatvorom od 2 meseca do 2 godine. Ista kazna pretila je počiniocima koji bi sprečavali pomagače službenih lica u vršenju njihovih ovlašćenja. Uticaj pretnji na vršenje službe u smislu činjenja ili nečinjenja propisa suzbijao se odredbama po kojima se kažnjavao svaki takav čin najmanje tromesečnim a najviše četvorogodišnjim zatvorom. Činjenica da se kažnjavao i pokušaj indirektno svedoči o raširenosti te pojave u srpskom društvu. To potvrđuje propis da se udruživanje više ljudi (najmanje petoro po odredbama Kasacionog suda iz 1908. godine) u svrhu pretnje vlastima i činovništvu kažnjava ne samo sa zatvorskom kaznom od 5 godina, nego i mogućnošću da se u slučajevima većeg zlostavljanja ljudi kazne mnogo strože pa čak i do 5 godina robije. Odustajanje grupa od nameravane akcije ili pretnje nije značilo automatsko oslobađanje počinioca od svake odgovornosti. Vođe pokušaja podbunjivanja kažnjavale su se zatvorom do 2 godine, pri čemu im je kao olakšavajuća okolnost priznavano pomaganje pri stišavanju pobunjenika. Neposlušnost grupe ljudi prema vlastima prilikom vršenja javnih radova, opštinskih i državnih poslova, posle izricanja opomene, 146

nije se tolerisala. Vođe poduhvata rizikovale su od 3 do 6 meseci zatvora, a učesnici od 1 do 3 meseca. Za nagovaranje vojnika i građana da odbiju vojne pozive ili da ne slušaju naredbe pretpostavljenih vojnih lica sledio je zatvor do 12 meseci, a na dezerterstvo između 3 meseca i 3 godine. U sklopu sprečavanja verbalnog delikta, najviše se sudilo po odredbama zakona koje su kažnjavale svako javno potvrđivanje izmišljenih i iskrivljenih vesti. Zabrana se odnosila na javno suprotstavljanje i ismejavanje državnih uredbi, a takođe na podsticanje mržnje i prezira prema državnim činovnicima. Ti delikti, zajedno sa pobijanjem ili osporavanjem važnosti naređenja državnih organa i podstrekivanjem klasnih sukoba, kažnjavani su novčano od 200 do 3.000 dinara ili zatvorom od 3 meseca do 3 godine. Vređanje nadleštava i institucija, političkih tela, a posebno Narodne skupštine i narodnih poslanika, državnih zvaničnika, porotnika i sudija tokom obavljanja službene dužnosti povlačilo je zatvor od 2 meseca do 2 godine. Uvreda sa klevetom povećavala je kaznu na 3 godine. Policijske vlasti su dobile pravo da počinioce svih ovih dela mogu predavati sudovima, bez obzira na to da li su oštećena lica protiv optuženih podnela privatne tužbe.18 Verbalni delikt je po rangiranju krivičnih dela spadao u prestupe, a to su bila dela za koje su zakoni predviđali kaznu dužu od mesec dana zatvora, lišavanje zvanja, ili novčanu kaznu veću od 30 talira. Po srpskom krivičnom zakonu, propaganda nasilne promene ustava, pozivanje na nasilnu promenu reda nasleđivanja i svi drugi oblici verbalnog delikta zastarevali su posle 10 godina od dana njihovog izvršavanja.19 Tako je opšti politički duh krivičnog zakonodavstva Kraljevine Srbije uticao i na formiranje pravne svesti u društvu Kraljevine SHS. 18 19

Toma Živanović, Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 51–60. Isto, 6, 41. 147

Osobama optuženim za sve vrste krivičnih dela, pa i za verbalni delikt, prestupi, zločini i istupi isleđivani su i presuđivani po odredbama srpskog Zakonika o postupku sudskom u krivičnim delima od 10. aprila 1865. Iako je u Kraljevini SHS taj zakon važio isključivo na teritoriji bivše Kraljevine Srbije, bitno je rekonstruisati osnove po kojima se u Srbiji sudilo počiniocima verbalnog delikta da bi se stekla potpuna normativna slika, budući da su pre stvaranja jugoslovenske države srpski krivični zakon i zakon o sudskom postupku bili kompatibilni delovi jedinstvenog pravnog sistema. Ukoliko se istraga vodila „po zvaničnoj dužnosti“, isleđivalo se bez obzira na to da li je tužilac podneo dokaze o izvršenom delu. Sud, drugim rečima, nije imao samo mandat da oceni da li je optuženi izvršio delo koje mu se stavljalo na teret, već i da tokom procesa prikuplja dokaze o vršenju krivičnog dela. To znači da su istražni i sudski postupci, do izvesne mere, bili objedinjeni. Za kategorije prestupa i istupa, odnosno za lakše oblike verbalnog delikta, nije bilo predviđeno obavezno postojanje branioca pred sudom na glavnom pretresu. Bilo je, međutim, izuzetaka. U njih su spadale žene, maloletnici, neme osobe, stranci koji nisu govorili srpski i optuženi koji zbog bolesti nisu prisustvovali suđenju ili im se sudilo u odsustvu. Optuženi je imao pravo da sam angažuje advokate, a ukoliko ih nije imao određivao ih je sud po službenoj dužnosti. Za krivična dela iz kategorije zločina prisustvo branioca optuženog tokom suđenja bilo je neophodno. Sudovi su tokom procesa imali pravo da istovremeno sa građanskom parnicom o nekom činu vode krivičnu istragu o njemu i da se služe dokazima i presudama građanskih sudova. Tokom građanske parnice, ukoliko je bila povezana sa vršenjem krivičnog dela, nije se moralo ponovo dokazivati ono što je krivični sud doneo kao presudu. Do bitnih pravnih izmena 148

zakona o sudskom postupku došlo je 1911. godine. Do tog vremena istrage i isleđivanje krivičnih dela vršili su kmetovi, okružni i sreski policajci i okružni sudovi, a od tada isključivo sreski i gradski sudski organi dok su kmetovi i policija svedeni na pomoćne institucije u tim radnjama. Rešenja istražnog sudije u postupku, po potrebi, podlegala su reviziji prvostepenog suda. Svaki prvostepeni sud imao je „isleđujućeg sudiju“ sa pisarom koje je određivao predsednik tog suda. Sudija koji je isleđivao delikte istovremeno je vršio i dužnost državnog tužioca. Bio je nadležan i da donosi odluke o prekidanju istražnog postupka. Radi sprečavanja zloupotreba policije ili islednih organa pismena izjava optuženog uzimala se u prisustvu dva tzv. isledna svedoka. Oni su bili mahom pismeni, od opštinskih odbora izabrani, stanovnici opštine u kojoj se vršio istražni postupak. Islednik je imao pravo da ispituje sve osobe za koje je procenjeno da mogu dati bilo kakvu izjavu o okolnostima pod kojima je delikt učinjen ili o osobama koje su učestvovale u vršenju delikta. Mogli su se ispitivati i o njihovom ličnom odnosu prema učinjenom delu ili prema delu koje je učinilo povređeno ili oštećeno lice. Dotadašnji život optuženog, njegovo vladanje u društvu i podaci o tome kako na njega gledaju ostali građani prikupljali su se pismenim svedočenjem opštine ili iskazima svedoka. Za verbalni delikt karakteristično je da su izjave svedoka bile glavni a često i jedini dokazni materijal na kojem se temeljila optužba. Zato je neophodno istražiti pravne aspekte svedočenja pred istražnim i sudskim organima. Za svedoke se nisu mogla pozivati lica svešteničke struke, državni zvaničnici koji bi iskazom povredili državnu tajnu i oni koji zbog bolesti u momentu isleđivanja nisu bili u stanju da svedoče. Svedoke je pred istražnog sudiju dovodila sreska vlast, a iz drugih srezova svedoci su dovođeni preko angažovanja načelnika sreza. 149

Odbijanje pozvanih svedoka da svedoče ukoliko sudija proceni da nešto kriju moglo je biti sankcionisano pritvorom protiv koga nije bilo nikakvog pravnog leka, a određivao ga je istražni sudija. Ukoliko svedok odbije da svedoči pred sudom sud je imao pravo da ga osudi na pritvor do šest nedelja, a ako bi se zbog toga odložilo suđenje pritvoreni je morao da snosi naknadu troškova. Kazna bi se ukidala čim bi se svedok odlučio na davanje izjave. Ukoliko svedok i veštak nisu hteli da se zakunu na istinitost izjave sledila im je ista kazna. Pod prismotrom su držani svedoci za koje je postojala sumnja da će pobeći. Prismotra je mogla da traje sve vreme istražnog postupka. Svedoci su se pojedinačno ispitivali na način koji nije dozvoljavao da jedan svedok prisustvuje ispitivanju drugog, a za vreme istražnog postupka ni pred optuženim. Da bi se sprečila lažna podudarnost iskaza, zabranjivalo se bilo kakvo sastajanje svedoka pre ispitivanja. Svedočenje je bilo isključivo usmeno, a suočavanje svedoka izvodilo se isključivo ako su međusobno nesaglasni oko pitanja važnih za izjavu. 20 Nadležnost suda u sudskom postupku unutar teritorije bivše Kraljevine Srbije određivala se tako što je za neko krivično delo bio nadležan sud okruga u kome je počinjeno krivično delo. Drugi sud po nadležnosti bio je onaj čija se jurisdikcija prostirala na teritoriji prebivališta optuženog, a treći sud sudio je na osnovu jurisdikcije nad terenom na kome je optuženi uhvaćen. Ukoliko su delikti počinjeni na više mesta, za suđenje je bio nadležan sud koji je prvi započeo isleđivanje krivičnih dela. Sukobe nadležnosti sudova rešavao je Kasacioni sud, a isto tako određivao je koji će drugi sud preuzeti 20

Toma Živanović, Zakonik o postupku sudskom u krivičnim delima Kraljevine Srbije, (dalje: Sudski postupak za Kraljevinu Srbiju), Beograd 1913, 9, 11, 12, 15–16, 18, 19. 150

suđenje ako su postojali pravni uzroci po kojima neki sud nije mogao da presuđuje optuženom.21 U procesima za izvršioce verbalnog delikta dešavalo se da pojedinci budu optuženi i osuđeni, a da im isti okružni sud kasnije donese rešenje po kome se kazna brisala i predmet „bacao u zaborav.“ Neujednačen pravni jezik stvarao je mnoge praktične probleme pravnicima oko razumevanja normi. U nekim sudovima Bosne i Hercegovine za verbalni delikt izricala se mera „kaznenog progona“, što je bio zastareli pravni eufemizam za lišavanje slobode, dok su se izrazi kao što je „zatvor“ koristili isključivo za opisivanje institucija u kojima su kažnjenici boravili.22 Ispoljavanje neslaganja pojedinaca sa državom, politikom ili ličnostima iz javnog života shvatalo se kao verbalni delikt. Prestupi ove vrste bili su najrasprostranjeniji na teritoriji Bosne, Hrvatske, Dalmacije i Vojvodine. Psovke i nedolični izrazi bili su glavni načini iskazivanja javnog nezadovoljstva državom i ličnostima koje su je personifikovale, bez obzira na intelektualne, socijalne, verske i političke razlike među počiniocima delikta. Do proširivanja važnosti krivičnih odredbi iz srpskog prava na celu državnu teritoriju, verbalni delikt kažnjavao se po shvatanjima lokalnih organa vlasti. Tako su vojne vlasti u Bjelovaru, između decembra 1918. i januara 1919, fizički kažnjavale uvredu veličanstva sa 25 batina, bez obzira na to da li su izgrednici bili vojnici ili civili.23 Posle usvajanja pravnih normi, prvo izviđanje tih krivičnih dela i hapšenja okrivljenih vršile su žandarmerijske patrole na terenu. Njihovi izveštaji, pored iskaza svedoka, 21

Isto, 23–25, 44–55. AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–88. Evidencioni kartoni bosanskih muslimana Muhameda Hrasnice i Osmana Mujanovića. 23 B. Janjatović, n. d., 124–125. 22

151

predstavljali su glavne i relevantne informacije o prestupu za sudove i tužilaštva. Zaštitne funkcije vojske i policije u slučajevima verbalnog delikta bile su do te mere objedinjene da se svaki žandarmerijski izveštaj o prestupu, po automatizmu, slivao u mrežu podataka vojnog karaktera o stanju „duhova“ u državi. Terenski izveštaji o verbalnom deliktu upućivani su štabovima nadležnih žandarmerijskih brigada, zatim komandantu celokupne žandarmerije, predsedništvu zemaljskih vlada Kraljevine SHS i komandantu nadležne armijske oblasti koji je posle te izveštaje prosleđivao ministru vojske i mornarice.24 Iz sačuvanih izvora vidi se da su u procesu informisanja državnih institucija o pojedincima optuženim za verbalni delikt ključno mesto imali ministri pravde i unutrašnjih dela. Lišavanje slobode, pa ni isleđivanje, zbog tog prestupa nije se moglo vršiti bez izričitog odobrenja ministra unutrašnjih dela, a ministar pravde imao je bitnu ulogu u proveravanju korektnosti optužnica, posebno u periodu 1918–1921. godine kada je stvarana mreža funkcionisanja represivnog sistema države. Odobrenje Ministarstva unutrašnjih dela za eventualno pokretanje krivičnog sudskog procesa zbog „uvrede Veličanstva“, nije se uopšte moglo dobiti bez evidentnih dokaza o 24

Najbolje primere institucionalne povezanosti u isleđivanju verbalnog delikta videti u: AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandarmerijske stanice Visoko o prestupu vojnika Rasima Dobojaka – komandantu Sarajeva, 19. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj štaba Četvrte žandarmerijske brigade iz Zagreba o prestupu seljaka Jožefa Mareša iz Velikog Grđevca –komandantu celokupne žandarmerije, 29. avgust 1921, ujedno dostavljen Predsedništvu kraljevske hrvatsko slavonske zemaljske vlade i komandantu četvrte armijske oblasti. 152

krivici. Veliku ulogu u tome imala je i procena „moralne podobnosti“ optuženih u istražnom postupku.25 Administrativne aktivnosti su nešto kasnije pojednostavljene pošto su detaljni opisi prestupa u izveštajima zamenjeni evidencionim kartonima. U njima, osumnjičene osobe bile su okarakterisane kao simpatizeri komunista, komunisti, separatisti ili prosto kao „antidržavna lica“. Bile su moguće i druge vrste klasifikacije. Pojedinci su optuživani i za „nezadovoljstvo postojećim narodnim jedinstvom“, ali i za navodni nedostatak odanosti državnom uređenju. Za administrativnu aljkavost činovnika karakteristično je da se prilikom upisivanja u karton nije vodilo računa o označavanju vlasti koja je prethodno izdala nalog da se osumnjičeni vodi u evidenciji, niti se obraćala pažnja na zahtev administrativne prirode da se prilikom upisivanja jasno popuni broj rešenja sa datumom dana kada je doneto. 25

Iscrpna pravna analiza mehanizma delovanja u: AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Predstavka advokata Dušana Boškovića povodom slučaja verbalnog delikta Đorđa Petkovića – ministru unutrašnjih dela Petru Živkoviću, 3. februar 1929; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Rešenje istražnog sudije okružnog suda u Pančevu Vite Petrovića, o odluci da se Đorđe Petković brani sa slobode, 18. januar 1929; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Žalba Đorđa Petkovića povodom odluke optužnog senata pančevačkog suda da mu se odredi prethodni pritvor bez odobrenja ministra unutrašnjih dela – Okružnom sudu u Pančevu, 27. januara 1929. O ulozi ministra unutrašnjih poslova: Toma Živanović, Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 52. Sud o korektivnoj ulozi ministra pravde donet je na osnovu: AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Izveštaj Predstojništva za pravosuđe pokrajinske vlade Dalmacije o verbalnom deliktu Marte Mikulandre – Ministarstvu pravde Kraljevine SHS u Beogradu, 8. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Pismo ministra pravde o slučaju verbalnog delikta Marte Mikulandre-Butković – ministru unutrašnjih dela, 18. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–86–62. Optužnica novosadskog državnog tužilaštva protiv Antonije Valić za verbalni delikt – istražnom sudiji, 20. novembar 1921. 153

Umesto precizne kategorizacije osumnjičenih, u političkom smislu, često se mogao naći izraz da su optuženi za „uvredu Nj. V. Kralja“ iako je ta praksa odudarala od šeme rubrika na kartonu.26 Pojavu verbalnog delikta usmerenog ka kraljevskoj kući karakteriše određena prisnost optuženih lica, pretežno seljaka, prema vladaru čak i kada im on nije politički blizak, u smislu da ga apostrofiraju i potežu kao oličenje nezadovoljstva kritikovanim postupcima vlasti. Među prvim izvršiocima delikta nalazili su se nemački i mađarski podanici jugoslovenske države iz Vojvodine, koji su otvoreno izjavljivali da se ne plaše žandarma, usput vređajući vladara ili javno protestujući protiv kupovine slika dinastije Karađorđevića koje su bili dužni da drže u svojim lokalima.27 Pojedini državljani srpske nacionalnosti, zasićeni ratnim sukobima, nisu imali lepih reči za produžavanje ratnog stanja i mobilizaciju vojnika tokom 1920. godine. Navodno su otvoreno poručivali kralju da neće više ići u rat, pa neka on sam vodi eventualne ratove protiv Italije.28 Ti ljudi, koji 26

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Evidencioni kartoni bosanskih Hrvata i muslimana. 27 AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–114. Prijava državnog tužioca iz Pančeva protiv Adolfa Bišofa zbog uvrede Veličanstva – istražnom sudiji iz Pančeva, 28. jul 1919; AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Prijava žandarmerijske stanice u Starom Keru protiv Jožefa Langa zbog uvrede kralja Petra i prestolonaslednika Aleksandra – Sreskom sudu u Novom Sadu, 10. septembar 1919. Slučaj Lang povlačio se po sudovima dve godine, pošto je tek 1921. državno tužilaštvo Novog Sada odobrilo pokretanje krivičnog postupka. O tome više: AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Dopis zamenika vrhovnog državnog tužioca Emilijana Bogosavljevića povodom krivičnog predmeta Jožefa Langa – Glavnom državnom tužioštvu u Novom Sadu, 26. novembar 1921. 28 AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–108. Izveštaj žandarmerijske stanice Ilanča o prestupu komuniste Dragoljuba Stojšina, 27. oktobar 1921; 154

su se javno deklarisali kao komunisti, uopšte nisu vodili računa o neophodnosti zaštite teritorijalnog integriteta i suvereniteta Kraljevine SHS u trenucima kada su postojali otvoreni granični sporovi sa gotovo svim susednim zemljama. Atmosfera u zemlji bila je veoma napeta. Pojedini Hrvati u dalmatinskim krčmama su krajem 1921. godine javno uzvikivali parole privrženosti poslednjem austrougarskom vladaru, usput vređajući tek ustoličenog kralja Aleksandra. Drugi su žalili za italijanskom okupacijom Dalmacije pa su, slaveći Stjepana Radića, isticali da će se silom suprotstaviti „četi srbijanskoj“, a neke Hrvatice iz Bosne nisu skrivale da još uvek osećaju odanost prema Habzburzima. Cela situacija uticala je na to da se i kasnije obraćala pažnja na izjave „nepouzdanih elemenata“. Tako je bivši austrougarski oficir dospeo pod udar zakona pošto se u razgovoru sa srpskim trgovcima iz Velikog Bečkereka veoma nepovoljno izrazio o inteligenciji kralja Aleksandra, nasuprot navodno velikoj intelektualnoj moći poslednjeg habzburškog monarha.29 AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–108. Nalog zamenika glavnog državnog tužioca o pokretanju istrage protiv Dragoljuba Stojšina zbog uvrede veličanstva – istražnom sudiji u Pančevu, 27. oktobar 1921. 29 AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Izveštaj državnog nadodvjetništva u Splitu povodom verbalnog delikta 57 stanovnika Splita tokom februara 1921 – Ministarstvu pravde, 25. novembar 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Izveštaj državnog nadodvjetništva u Splitu o verbalnom deliktu Bare Raste – Ministarstvu pravde, 26. novembar 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandarmerijske stanice Donji Vakuf o verbalnom deliktu Luce Bulat – komandantu Treće žandarmerijske brigade, 20. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14– 117–428. Prijava državnog detektiva Nićifora Vuksanovića protiv Vilhelma Krušnjaca – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 8. jun 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj podžupana Torontalsko-tamiške županije o političkom držanju Vilhelma Krušnjaca – Mi155

Bilo je i onih koji verbalni delikt nisu vršili sa namerom da učine antidržavni ispad. Tako je u atmosferi predstojećih izbora za poslanike u Ustavotvornoj skupštini, izvesni srpski dobrovoljac u Novim Karlovcima žučno pred seljacima u kafani demonstrirao ličnu nezavisnost od Nikole Pašića i kralja Petra. Primedba slušalaca da su upravo kralj i Pašić, navodno, bili zaslužni za dodelu zemlje dobrovoljcima iznervirala ga je do te mere da je opsovao obojicu trudeći se da dokaže da je on tu zemlju zaslužio nezavisno od odluka Dvora ili političkih partija. Više meseci posle tog razgovora bio je uhapšen i odveden u zatvor kotarske oblasti Stara Pazova.30 Slični incidenti, ali sa jačim političkim predznakom, događali su se i kasnije u drugim krajevima zemlje. Stanovnik sela Paraga, blizu Bačke Palanke, isticao je u kafani tokom 1924. godine da je Kraljevina SHS „zemljoradnička država“ i da mora imati zemljoradničku vladu, psujući kralja i Nikolu Pašića. Komandir žandarmerijske stanice u Silbašu pustio je okrivljenog na slobodu, a da slučaj nije ni prijavio državnom tužiocu. Prijavu protiv počinioca podneo je, tek dve godine posle vršenja delikta, polupismeni državni detektiv i prosledio je poglavaru državne tajne policije u Subotici. Radikal iz Surduka, u vozu tokom putovanja, u žaru političke rasprave sa putnicima vređao je svog šefa stranke i njegovog sina da bi potom uputio nepristojne izraze mrtvom kralju Petru i njegovom nasledniku. Zanimljivo je da je razgovoru prisustvovao policijski detektiv u civilu koji ga je i nistarstvu unutrašnjih dela i poglavaru državne tajne policije u Subotici, 20. septembar 1926. 30 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj štaba Četvrte žandarmerijske brigade iz Zagreba o verbalnom deliktu seljaka Steve Veselinovića – komandantu celokupne žandarmerije u Beogradu, 18. avgust 1921. 156

priveo žandarmeriji. Poglavar sreza Stara Pazova kaznio je izgrednika sa 14 dana zatvora. Drugi državni detektiv priveo je studenta pravnog fakulteta iz Subotice, inače Crnogorca, pošto ga je prolazeći ulicom navodno čuo da je u nekom društvu opsovao oca kralju Aleksandru prebacujući mu da je radikal i loš čovek. Okrivljeni student je na saslušanju porekao da su on i njegovi drugovi razgovarali o politici, ističući da ne pripada nijednoj političkoj stranci. Njegovi sabesednici su podržali tu verziju događaja, nasuprot izveštaju možda preterano revnosnog policijskog službenika. Pomoćnik poglavara državne tajne policije i pored toga podneo je prijavu protiv studenta subotičkom velikom kapetanu.31 Nije poznato kako je ovaj slučaj okončan, ali očigledno je da su policijski detektivi u civilu, u funkciji putnika ili prolaznika, prisluškivali razgovore sa političkom konotacijom na javnim mestima i reagovali na svaki verbalni delikt. Dešavalo se da su detektivi prijavljivali državnoj tajnoj policiji delikte stare i po dve godine, kao u slučaju grupe dobrovoljaca iz sela Takova koji su vređali kralja i psovali bradu Nikoli 31

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava državnog detektiva D. Janičića protiv Mladena Živanova – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 22. april 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava državnog detektiva Svetozara Maluševića protiv Paje Lukića – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 5. februar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Dopis poglavara sreza Stara Pazova o kažnjavanju Paje Lukića – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 2. jun 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava državnog detektiva Gojka Popovića protiv Petra Vukčevića – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 2. novembar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Zapisnik o saslušanju Petra Vukčevića, Henriha Huše i Miloša Rajičevića, 2. novembar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava pomoćnika poglavara državne tajne policije za Banat, Bačku i Baranju, protiv Petra Vukčevića – velikom kapetanu Subotice za krivični postupak, 5. februar 1926. 157

Pašiću u martu 1924, a prijava je usledila tek početkom 1926. kada je detektivu iz centrale tajne policije u Subotici saopšteno da podnese tužbu žandarmerijskoj stanici u tom vojvođanskom selu.32 U službenim izveštajima lokalne žandarmerije komentar na psovke upućene vladaru ponekad je prevazilazio granice krutog i formalističkog načina pisanja pa se, delom zbog oskudne pismenosti podnosioca, pretvarao u karikaturalnu opasku o vremenu, mestu i ljudima koji su isleđivali sve zločine i prestupe, pa i verbalne delikte. U tom kontekstu može se razumeti i žalba jugoslovenskih integralaca u kasnijem razdoblju na nedovoljnu obrazovanost činovništva državnog i policijskog aparata. Preterivanje u službenoj revnosti dovodilo je do grotesknih situacija. Zato i ne čudi gotovo anegdotski događaj angažovanja državnih policijskih detektiva oko skarednih seksualnih grafita na račun kraljice Marije koji su pronađeni u jednom javnom toaletu u Subotici. Komesar železničke policije, sa dva državna detektiva i policijskim kapetanom, zatvorio je kabinu toaleta i ispred nje postavio jednog od detektiva da sprečava „ulazak publike“ čitava 24 sata dok nisu došli stručnjaci za fotografije iz tehničkog odeljenja policije da snime grafite koji su posle toga uklonjeni. Za neke tajne agente državne policije bila je sumnjiva i sama činjenica da su izvesne Mađarice pred svojim trafikama držale slike i natpise na mađarskom jeziku, koje su inače služile kao kuhinjski ukras.33 32

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava agenta tajne policije Dragutina Stefanovića protiv Drakulića i drugova – Poglavarstvu državne tajne policije u Subotici, 10. januar 1926. 33 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj štaba Četvrte žandarmerijske brigade iz Zagreba o uvredi veličanstva seljaka Luke Šagovca iz Novske – Komandi celokupne žandarmerije, 29. avgust 1921. Na sedmoj sednici Ministarskog saveta posle zavođenja monarhodiktature, 14. marta 1929, predsednik vlade i ministar unutrašnjih dela Petar 158

Iako žene nisu imale pravo glasa na izborima, nepoželjni politički stavovi ovog dela populacije potpadali su pod udar zakona. Ozlojeđene novom vlašću, pojedine hrvatske seljanke optuživale su Petra I Karađorđevića na jedan nimalo učtiv način za „izgladnjivanje“ jugoslovenske vojske poredeći tom prilikom Austrougarsku i Kraljevinu SHS u korist propalog carstva. One su pritvorene u kotarskom zatvoru, a protiv njih su podnete dve prijave. Sudu u Slatini podneta je „obavestna“, a zagrebačkom tužilaštvu krivična prijava.34 Gotovo da ne postoji nijedan slučaj verbalnog delikta čija su akta sačuvana u potpunosti. Pojedini slučajevi donekle rasvetljavaju funkcionisanje mehanizama državne represije kada su u pitanju verbalni delikti. Među Hrvatima iz Dalmacije postojalo je jako antidržavno raspoloženje tako da su čitave porodice, shodno odredbama Rapalskog ugovora, optirale za Italiju. Žena jednog optanta, na dan iseljavanja u Italiju, razdražena negativnim stavom mase maloletnika prema njima opsovala je jugoslovenskog kralja pred svedocima i uzvikivala „dole kralj Petar, dole Jugoslavija“. Državni tužilac iz Šibenika smatrao je da je poklič „dole Živković žalio se da čak 40% poglavara i 80% policijskih pisara obavljaju poslove bez neophodnih kvalifikacija. – O tome više: Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Blagoje Isailović, Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1929–1931, Beograd 2002, 58; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj državnog detektiva Vase Pajovića o grafitima u subotičkom javnom toaletu – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 17. novembar 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117– 428. Izveštaj agenta državne tajne policije Slavka Bakoča iz Subotice o sumnjivom držanju neidentifikovane Mađarice – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 25. oktobar 1925. 34 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj štaba Četvrte žandarmerijske brigade iz Zagreba o verbalnom deliktu seljanki Jule Harš i Jule Zelanović – komandantu četvrte armijske oblasti, 10. avgust 1921. 159

Jugoslavija“ u funkciji javnog hvaljenja krivičnog dela uništenja države. Zaključak je bio veoma diskutabilan tako da ga je Predstojništvo za pravosuđe pokrajinske vlade Dalmacije izmenilo, smatrajući da je u pitanju pozivanje na nepoštovanje zakona i uredbi jugoslovenske države što je, zajedno sa verbalnim deliktom, povlačilo kaznu zatvora od 3 do 10 godina. Ministar pravde je avgusta 1921. obavestio ministra unutrašnjih dela da se njena namera ograničavala isključivo na vređanje države. Ministar unutrašnjih dela odgovorio je kolegi da odobrava sprovođenje istražnog postupka i suđenja protiv osumnjičene, a u isto vreme Predstojništvo pravosuđa za Dalmaciju zahtevalo je da sud prilikom suđenja uzme u obzir porodično stanje okrivljene zbog teškog materijalnog položaja i maloletnih kćeri koje su pobegle u Zadar, što je rezultiralo blagom sudskom presudom od pet meseci zatvora.35 Presuda je predstavljala kršenje slova zakona, pošto je kazna bila ispod 35

AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Prijava Kraljevskog državnog odvjetništva u Šibeniku protiv Marte Mikulandre-Butković – Predstojništvu pravosuđa pokrajinske vlade za Dalmaciju, 2. avgust 1921; AJ, fond Ministarstva pravde 63–89–104. Nedatirana optužnica državnog tužioca iz Šibenika protiv Marte Mikulandre-Butković – istražnom sudiji; AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Izveštaj Predstojništva za pravosuđe pokrajinske vlade Dalmacije o verbalnom deliktu Mikulandre – Ministarstvu pravde Kraljevine SHS u Beogradu, 8. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Pismo ministra pravde o slučaju Mikulandre-Butković – ministru unutrašnjih dela, 18. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63– 89–104. Odobrenje ministra unutrašnjih poslova za isleđivanje i suđenje ovog krivičnog dela – ministru pravde, 24. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Telegram Predstojništva pravosuđa za Dalmaciju o molbi predsedništva Apelacionog suda u Zadru da kazna bude blaga – Ministarstvu pravde u Beogradu; AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–104. Izveštaj odeljenja Ministarstva pravde u Splitu o presudi suda u ovoj parnici – Ministarstvu pravde u Beogradu, 10. oktobar 1921. 160

predviđenog minimuma. Takva odluka suda posredno svedoči o fenomenu porasta ove vrste „deliktnog ponašanja“ do masovnog nivoa pa je postepeno gubilo nemoralni i protivpravni karakter u društvenoj svesti.36 Ali, to nije značilo da se ispadi nisu i kasnije prijavljivali. Mađarica iz Sombora odbila je da na rođendan kraljice Marije 1925. godine istakne državnu zastavu na svojoj kući. Kada su je predstavnici policije na to naterali ona je, po njihovom odlasku, vređala jugoslovensku kraljicu. Zanimljivo je da je prijavljena tek pola godine posle incidenta. Državno tužilaštvo Sombora, sumnjajući da je posredi lični obračun između Mađarice i njenog podstanara, ispitivalo je odgovorne u tajnoj policiji zbog čega prestup nije odmah prijavljen i tražilo je podatke o identitetu osobe koja ju je prijavila.37 Ni deca nisu ostajala pošteđena krivične odgovornosti za verbalni delikt. Đak šestog razreda osnovne škole u Omišu kažnjen je zbog toga što je prilikom diktata iz srpske istorije, pošto je gradivo kasnije trebalo naučiti napamet, pored imena kralja Petra dva puta napisao reč „magarac“. Slično je prošla i devojčica iz sela Selnice u opštini Marija Bistrica tokom 1922. godine kada je išarala sliku kralja Aleksandra. Zanimljivo je da su u istom selu, ali dve godine kasnije, dvojica 14-godišnjaka precrtala oči jugoslovenskom 36

O mogućnosti postojanja takve socijalne situacije videti: Jovan Ćirić, Društveni uticaji na kaznenu politiku sudova, Beograd 2001, 12. 37 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134–475. Izveštaj vođe Odeljenja državne tajne policije u Somboru Bore Nikčevića o prestupu rentijerke Roze Budai – Gradskoj kapetaniji Sombora, 2. jun 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134–475. Pitanja Kraljevskog državnog tužioštva o razlozima kašnjenja prijave i identitetu podnosioca prijave – Odeljenju državne tajne policije u Somboru, 2. septembar 1925. 161

vladaru i zbog toga odgovarali pred sudom u Donjoj Stubici. Ostaje otvoreno pitanje da li su i roditelji te dece snosili krivičnu odgovornost, kako tvrdi hrvatska istoriografija, jer nema nikakvih podataka o postojanju takvih slučajeva.38 Nacionalne, političke i verske razlike između vladara i podanika igrale su vidnu ulogu u vršenju verbalnog delikta. On se najčešće iskazivao u formi odbijanja podaničkih obaveza. Pojedini muslimani su se za vreme odsustva tokom služenja vojnog roka opirali ideji služenja u jugoslovenskoj vojsci sa obrazloženjem da ne žele više da služe kralja Petra uz nezaobilazne pogrdne reči. Ovakve scene su se relativno često dešavale na javnim mestima (ulice, zanatske radnje, kafane i vozovi), pa je uvek bilo svedoka spremnih da daju iskaze o prestupu. Nisu samo muslimani pružali verbalni otpor. Bilo je i Mađara koji su, iako rezervni podoficiri vojske Kraljevine SHS, sa sunarodnicima u vozovima na mađarskom pevali pesme sa političkim nabojem u kojima se po cenu života odbijala vojna služba jugoslovenskom vladaru. U njihovom društvu na relaciji Horgoš –Subotica nalazio se i policijski kapetan koji ih je razumeo i naknadno prijavio državnoj tajnoj policiji zbog nelojalnog ponašanja. Mada vojni i policijski organi nisu uspeli ući u trag delu te grupe putnika, identifikovali su podoficira koji se nalazio na popuni Prvog diviziona konjičke artiljerije.39 38

AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Izveštaj Predstojništva za pravosuđe pokrajinske uprave za Dalmaciju o verbalnom deliktu đaka Nedjeljka Peraćića iz Omiša – Ministarstvu pravde, 30. avgust 1921; B. Janjatović, n. d., 127. 39 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandarmerijske stanice Visoko o prestupu vojnika Rasima Dobojaka – komandantu Sarajeva, 19. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117– 428. Dopis generalštaba obaveštajnom oficiru u Subotici povodom nelojalnosti neidentifikovanog podoficira, 27. septembar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj komandanta Prvog divizi162

Na vest o smrti kralja Petra I tokom leta 1921. godine pojedine porodice bosanskih Hrvata smejale su se i javno veselile, što se takođe tumačilo kao verbalni delikt. Među tom pretežno antijugoslovenski raspoloženom populacijom, prema prvom vladaru tek stvorene države postojale su i politički motivisane predrasude da je bio „nemački najamnik“, a zanimljivo je da se to izmišljeno najamništvo navodilo kao razlog odbijanja pokornosti Kruni.40 Drugi primer iz Splita pokazuje napetu psihološku atmosferu tog dana, u kojoj se inače neutralni komunikacijski idiom lokalnog stanovništva na požurivanje („što je priča, ali je krepalo magare“) pretvorio snagom imaginacije pojedinaca svedoka, možda i zlonamerno politički motivisanih, u delikt prema mrtvom vladaru.41 Sistem oslanjanja na izjave svedoka dovodio je neminovno do zloupotrebe institucije verbalnog delikta u privatnim obračunima građana. Uprkos odredbama srpskog krivičnog zakona, po kojima se lažno svedočenje kažnjavalo zatvorom od 3 meseca do 2 godine, bilo je pojedinaca spremnih da obmanu pravosuđe. Tako je član „Hrvatske radničke zadruge“ iz Dubrovnika, posle izleta te organizacije do Stona, po gradu širio neistinite glasine da je jedan od izletnika psovao Srbe, regenta ona konjičke artiljerije potpukovnika Živ. Pavlovića o identifikaciji i isleđivanju kaplara Adama Rajsa – komandantu Subotice, 29. septembar 1926. 40 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandarmerijske stanice Orašje o prestupu Antuna Kedačića i njegove žene Marice – komandantu Treće žandarmerijske brigade, 17. avgust 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–30–84. Izveštaj žandarmerijske stanice Bugojno o uvredi Veličanstva kafedžije iz Bugojna Joze Tomasa – komandantu Treće žandarmerijske brigade, 21. avgust 1921. 41 AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–111. Izveštaj Državnog nadodvjetništva u Splitu o istrazi protiv Ante Beroša – Ministarstvu pravde u Beogradu, 31. oktobar 1921. 163

Aleksandra i kralja Petra. Kada je policija došla do tvorca glasina on ih je porekao, ali je i dalje u društvu pripovedao nešto izmenjenu verziju navodnog delikta. Drugi svedoci su u javnosti potvrđivali ovu priču, ali nisu bili spremni da pred sudom i pod zakletvom svedoče o prestupu, pa je dubrovačko tužilaštvo bilo prisiljeno da odustane od optužbe. Nameravalo je da optuži glavnog svedoka za lažno svedočenje, a ostavilo je pravo nevino optuženoj osobi da podnese privatnu tužbu protiv klevetnika. Bilo je i slučajeva lažnog svedočenja da bi se oklevetale osobe sa kojima navodni svedoci nisu bili u dobrim odnosima. Tako je jedan dalmatinski seljak optužio svog šuraka za uvredu mrtvog kralja Petra kako bi mu se osvetio zbog međusobnog imovinskog spora. Otpušteni „procentaš“ iz Vojvodine optužio je bivšeg gazdu gostioničara i grupu njegovih klijenata da su, prilikom slavlja, namerno oštetili sliku kralja Aleksandra. Istraga sreskog poglavara utvrdila je da navodi iz prijave o oštećenoj slici nisu odgovarali istini.42 42

O kazni za lažno svedočenje videti: Toma Živanović, Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 109. AJ, f. Ministarstva pravde 63–89–117. Izveštaj Državnog nadodvjetništva u Splitu povodom prestupa Dragutina Piceka – Ministarstvu pravde, 31. oktobar 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Izveštaj kraljevskog Državnog odvjetništva iz Dubrovnika o odustajanju od krivičnog gonjenja seljaka Stijepana Motoljana zbog lažne optužbe – Državnom nadodvjetništvu u Splitu za Ministarstvo pravde, 18. novembar 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj državnog detektiva Mite Brdarskog o nanošenju štete slici kralja Aleksandra u selu Jarkovcu – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 17. novembar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj sreskog poglavara iz Kovačice o rezultatima istrage u Jarkovcu – poglavaru državnog tajnog redarstva u Subotici, 11. decembar 1926. 164

Na tapetu nelojalnih državljana bili su i simboli kao što je šajkača. Tako je jedan Srbin iz Vojvodine, očigledno prohabzburški orijentisan, u mestu Dolovo krajem 1920. napadao stanovnike što je nose i što služe Karađorđevićima, psujući usput članove kraljevske kuće.43 Biste kralja Petra I i Nikole Pašića bile su omiljena meta napada izazivački raspoloženih mađarskih nacionalista. Krajem 1925. godine na železničkoj relaciji Pančevo–Veliki Bečkerek došlo je do razbijanja njihovih bisti u jednom vagonu, a na ostacima napisani su pogrdni izrazi na mađarskom. Situaciju je dodatno komplikovala činjenica da taj plombirani vagon nije bio istovaren u Velikom Bečkereku, gde je trebalo da bude odredište bistama, već je kao prazan prikačen teretnom vozu za Suboticu. Kada je u Subotici incident otkriven nije bilo moguće utvrditi ko je od osoblja uputio vagon ka drugom odredištu, pošto su akta o promeni odredišta navodno nestala, a istraga komesara železničke policije u saradnji sa načelnikom iz Ministarstva saobraćaja pokazala je da su dvojica železničara mađarske nacionalnosti glavni osumnjičeni za uništavanje bisti. U toku istrage komesar je primetio da se među 2.000 železničara u Velikom Bečkereku nalazio, po njemu, „nesrazmerno veliki“ broj Mađara, što dovoljno govori o atmosferi sumnje i o tenzijama koje su bile sastavni deo istražnog postupka. Ovaj slučaj vandalizma iskoristili su drugi mađarski nacionalisti za širenje glasina o navodnom otpuštanju 200 činovnika železničke direkcije u Subotici. 43

AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Nalog zamenika glavnog državnog tužioca Branka Milašinovića o pokretanju istrage protiv Jovana Markovića – istražnom sudiji u Pančevu, 18. novembar 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Dopis zamenika vrhovnog državnog tužioca povodom prestupa Jovana Markovića – Ministarstvu pravde Kraljevine SHS, 24. novembar 1921. 165

Od sličnih kažnjivih postupaka nisu prezali čak ni žandarmerijski podoficiri mađarske nacionalnosti. Žandarmerijski podnarednik iz Sombora vređao je pred svedocima u pripitom stanju sliku mrtvog kralja Petra i zahtevao da se njegova slika skine sa zida kafane u kojoj se nalazio. U nekim slučajevima, kada nije bilo moguće istragom ustanoviti vinovnika političkog vandalizma nad slikom vladara zbog pretpostavljene solidarnosti svedoka i vlasnika lokala sa počiniocima, predlagano je i preventivno zatvaranje tih radnji. Likovi vladara na novcu bili su takođe objekti napada. Hrvat iz Subotice podrugivao se javno liku kralja Aleksandra na metalnoj banknoti od dva dinara, govoreći da na liku nema monokl pošto bi on pao i razbio bi se, dodajući da neće dugo vladati pošto mu ni novac, navodno, nije dobro osmišljen. Ova dvodinarka bila je i meta sistematskih napada. Odeljenje za državnu zaštitu obavestilo je oblasne i gradske župane jugoslovenske države, krajem 1926. godine, da su protivnici države puštali u opticaj kovani novac od dva dinara sa probušenim likom vladara, preporučivši im da pronalaze izgrednike i o tome obaveštavaju Ministarstvo unutrašnjih dela.44 44

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj komesara železničke i pogranične policije Predića o rezultatima istrage povodom razbijanja bisti kralja Petra i Nikole Pašića – poglavaru državne tajne policije za Banat, Bačku i Baranju, 7. februar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj o istrazi povodom razbijanja bisti detektiva Nićifora Vuksanovića – poglavaru državne tajne policije za Banat, Bačku i Baranju, 18. februar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134– 475. Prijava agenta državne tajne policije D. Mihaljevića protiv žandarmerijskog podnarednika Franje Matausa zbog uvrede Veličanstva – Kraljevskom državnom tužioštvu u Somboru, 10. oktobar 1921; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134–475. Izveštaj vođe Odeljenja državne tajne policije V. Stamenića o rezultatima istrage protiv Franje Tapana iz Telečke – sreskom 166

Strani državljani takođe su dolazili pod udar zakona ukoliko bi izvršili verbalni delikt. To se desilo jednom austrijskom državljaninu koga su zatvorile jugoslovenske vlasti u Murskoj Soboti, iako je tvrdio da je nevin. Okružni sud u Mariboru izvestio je Ministarstvo pravde da je porodica okrivljenog, navodno, poznata po negativnom stavu prema Kraljevini SHS. Austrijsko poslanstvo je intervenisalo u njegovu korist i zahtevalo da se njegov slučaj što pre okonča ili da se, ukoliko je nevin, pusti na slobodu. Uvidom u slučaj, okružni sud došao je do zaključka da treba obustaviti istražni postupak i pustiti ga iz zatvora. U istražnom zatvoru okružnog suda u Dubrovniku našao se i Ivan Simeonovič Zajkin, izbeglica iz Rusije, optužen za vređanje kralja Aleksandra.45 Na krivičnu odgovornost zbog verbalnog delikta pozivani su i zatvorenici koji su bili pritvoreni iz sasvim drugih razloga u istražnom zatvoru. Crnogorac osumnjičen za krađu u načelniku Sombora, 24. novembar 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Naređenje načelnika Ministarstva unutrašnjih dela R. P. Todorovića o sprečavanju opticaja probušenog kovanog novca od dva dinara i kažnjavanju izvršilaca tih prestupa – svim oblasnim i gradskim županima, Upravi grada Beograda, komesarima železničke i pogranične policije, poglavaru sreza Batina, Generalnom inspektoratu Ministarstva finansija, velikom kapetanu Subotice i šefu državne tajne policije, 25. novembar 1925. 45 AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Dopis Ministarstva inostranih poslova o zahtevu austrijskog poslanstva da se reši slučaj Rudolfa Foglera – Ministarstvu pravde, 5. septembar 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Odgovor Ministarstva pravde povodom slučaja Fogler – Ministarstvu inostranih poslova, 7. septembar 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Dopis okružnog suda u Mariboru o oslobađanju Foglera – Ministarstvu pravde, 17. septembar 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–85–21. Izveštaj Državnog nadodvjetništva u Splitu o kaznenim spisima Ivana Simeonoviča Zajkina – Ministarstvu pravde, 16. septembar 1921. 167

Kotoru, ogorčen zatvaranjem, vređao je kralja Petra i regenta Aleksandra u afektu toliko glasno da su ga čuli stražari, zatvorenici i prolaznici na ulici. Mišljenje predstojnika za pravosuđe u Dalmaciji bilo je da treba proširiti istragu i na taj prestup, o čemu je obavestio Ministarstvo pravde, tražeći da se od Ministarstva unutrašnjih dela dobije ovlašćenje za pokretanje krivičnog postupka. Ministarstvo unutrašnjih poslova je zahtevalo preduzimanje dodatnih istražnih radnji, što upućuje na nedoumicu među njegovim pravnim ekspertima da li se uvreda unutar istražnog zatvora može tretirati na isti način kao na slobodi. Dalja istraga pokazala je neosnovanost optužbi za krađu, ali tužilac iz Kotora tražio je da za primer drugim zatvorenicima bude „dolično kažnjen“ zbog uvrede kraljevske kuće. Sud u Kotoru osudio ga je na tri godine zatvora, a zanimljivo je da se optuženi sam odrekao prava na žalbu, tako da je presuda odmah postala pravosnažna.46 Zatvorenica kaznionice u Novom Sadu, po nacionalnosti Hrvatica iz Dalmacije, tokom razgovora sa drugim osuđenicama o svojoj amnestiji povodom stupanja na presto Aleksandra I Karađorđevića izvršila je verbalni delikt. Državni tužilac je predložio istražnom sudiji da joj se odredi službeni branilac i da se prilikom sudskog postupka pribave dokazi o njenom „moralnom vladanju“, pa čak i imovinskom stanju.47 46

AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–200. Izveštaj Predstojništva za pravosuđe pokrajinske vlade za Dalmaciju o verbalnom deliktu Blaža Ajdukovića – Ministarstvu pravde, 28. maj 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–200. Odgovor Ministarstva pravde o isleđivanju slučaja Ajduković, 6. jun 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–200. Telegram Državnog tužioštva u Kotoru o rezultatima istrage protiv Ajdukovića, 14. jun 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–200. Izveštaj odeljenja Ministarstva pravde u Splitu o presudi Blažu Ajdukoviću – Ministarstvu pravde, 6. oktobar 1921. 47 AJ, f. Ministarstva pravde 63–86–62. Optužnica novosadskog državnog tužioštva protiv Antonije Valić za verbalni delikt – istražnom sudiji, 20. novembar 1921. 168

Nedužni pojedinci su posle optužbi za prestup pokušavali da izbegnu kaznu. Tako je pitomac mašinske škole ratne mornarice, hrvatske nacionalnosti, okrivljen da je u pripitom stanju navodno izvršio verbalni delikt protiv regenta Aleksandra. Komandant Treće pomorske obalne komande kaznio ga je, po odredbama vojnog prava, za pripito stanje na mesec dana zatvora. Iako se u međuvremenu odustalo od njegovog gonjenja zbog verbalnog delikta, on je ne čekajući odluku o tome pobegao u italijanski Zadar odakle je upućivao molbe da mu se kazna oprosti. Izrazio je želju da se ponovo vrati u mašinsku školu.48 Ovakve reakcije bile su ishitren, ali i razumljiv odgovor na preventivni aspekt kažnjavanja koji je mogao da dovede i do osuđivanja potpuno nevinih osoba.49 Protivnici države su zato ponekad svesno pribegavali formalnoj mimikriji, nadajući se da ih organi gonjenja neće primetiti. Jedna Hrvatica iz Sombora držala je u svom lokalu dva psa, kojima je dala imena „Petar“ i „Dinar“. Pred gostima, pretežno Srbima, strašno je napadala „Petra“ i „Dinara“ osećajući se bezbedno od policijskih agenata.50 48

AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Izveštaj predstojništva za pravosuđe Pokrajinske vlade za Dalmaciju o prestupu pitomca mašinske škole u Kumboru Rudolfa Karduma, 10. septembar 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Dopis kancelarije Nj. V. Kralja o molbi Rudolfa Karduma za pomilovanje – Ministarstvu pravde, 16. maj 1921; AJ, f. Ministarstva pravde 63–74–215. Dopis Ministarstva pravde o molbi Karduma – Ministarstvu vojske i mornarice, 27. septembar 1921. 49 Moderni pravni eksperti smatraju da: „Ukoliko je kazna determinisana samo razlozima svoje društvene korisnosti i (generalne) prevencije, onda ukoliko je potrebno zastrašiti druge potencijalne učinioce a građanima vratiti poverenje u pravni sistem, može se posegnuti i za kažnjavanjem nevinih.“ – J. Ćirić, n. d., 20. Takođe videti: Igor Primorac, Prestup i kazna, Beograd 1978, 121. 50 AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava poglavara Državnog tajnog redarstva za Banat, Bačku i Baranju protiv Katike Pekalović – Gradskoj kapetaniji u Somboru, 18. januar 1926. 169

U kontekstu prijavljivanja verbalnog delikta, zanimljivo je da među državljanima Kraljevine SHS nije postojala raširena svest o potrebi suzbijanja izliva etničkih netrpeljivosti. To, možda, ima veze sa činjenicom da srpsko državno iskustvo do 1912. godine nije poznavalo kategoriju multietničnosti. Srpsko krivično zakonodavstvo zato nije uzimalo u obzir tu vrstu prestupa. Ipak, odredba o kažnjavanju pojedinaca za stvaranje „mrzosti i prezrenja“ među klasama mogla je poslužiti u te svrhe. Čovek osumnjičen za takav prestup izlagao se opasnosti novčane kazne od 200 do 3.000 dinara ili zatvorom od 3 meseca do 3 godine.51 Policijskim organima su svega u nekoliko navrata prijavljene osobe koje su širile nacionalnu mržnju, uglavnom prema srpskom narodu. Najinteresantniji je možda slučaj „belog“ Rusa Jovana Furuzova koji je, iako zaposlen u državnoj službi kao telegrafista na železnici, javno izjavio pred policijskim službenikom da „mrzi Srbe“ i nepovoljno se izrazio o njihovoj inteligenciji, smatrajući ih „zaostalim“ u odnosu na druge nacije. U tom viđenju nije bio usamljen. Čak su i pojedini Srbi iz Vojvodine otvoreno govorili u Pančevu da su Mađari bili u pravu kada su Srbe nazivali divljacima. Išli su tako daleko da su tvrdili da je „šteta“ što ih Mađari nisu sve pobili za vreme Prvog svetskog rata. Poglavar državne tajne policije preporučio je Ministarstvu unutrašnjih dela da počiniocu, pored odmeravanja kazne, oduzmu i dozvolu za vršenje ugostiteljske delatnosti. Kada su se tako ponašali odnarođeni pripadnici srpskog naroda, ne čudi što je Mađar iz sela Đale u Banatu izjavio da su svi Srbi, uključujući i dinastiju Karađorđevića, lažovi. Pojedini neprijateljski raspoloženi Bunjevci iz Sombora nisu se ustručavali da izjave da su Srbi „opančari“ i čak „potkovani konji“. Posle hapšenja i privođenja državnom tuži51

170

Toma Živanović, Krivični zakonik Kraljevine Srbije, 59.

ocu u tom gradu, prestupnik je ubrzo pušten da se brani sa slobode. Iako mu je gradonačelnik Sombora oduzeo dozvolu za rad zbog neprijateljskog delovanja, policija o tome nije bila obaveštena tako da je njegova gostionica i dalje radila uprkos tome što su nadležne finansijske institucije obaveštene o oduzimanju, kako se tada govorilo, „ličnog prava“. Odeljenje državne tajne policije tražilo je tim povodom, pre obraćanja nadležnim gradskim vlastima, da Glavna finansijska uprava Sombora ispita kako je moguće da gostionica bude i dalje otvorena.52 Pojava verbalnog delikta nije ravnomerno zabeležena na celokupnom jugoslovenskom prostoru. Na terenu Južne Srbije, u kojoj su etničke i političke strasti eskalirale do oružanih sukoba i terorističkih akcija, verbalni delikt nesumnjivo je postojao, ali je bio u pozadini previranja svih vrsta iako je više 52

AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj državnog detektiva Janičića o uvredi nacije od strane Jovana Furuzova – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 17. maj 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj poglavara državne tajne policije Stepanovića o prestupu Furuzova – Odeljenju za zaštitu države u Beogradu, 25. jun 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj poglavara državne tajne policije o prestupu protiv nacije kafedžije Milana Simića iz Banatskog Novog Sela – Odeljenju za državnu zaštitu u Beogradu, 7. april 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Prijava državnog detektiva Mite Brdanskog protiv Janoša Čorbe iz Đale – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 26. maj 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–117–428. Izveštaj vođe odeljenja državne tajne policije u Somboru Bore Nikčevića o prestupu kafedžije Šandora Kuntića – poglavaru državne tajne policije u Subotici, 16. mart 1925; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134–475. Dopis vođe Odeljenja državne tajne policije iz Sombora Bore Nikčevića o nelegalnom radu gostionice Šandora Kuntića – gradonačelniku Sombora, 16. avgust 1926; AJ, f. Ministarstva unutrašnjih dela 14–134–475. Dopis vođe Odeljenja državne tajne policije iz Sombora Bore Nikčevića o nelegalnom radu gostionice Šandora Kuntića – Glavnoj finansijskoj upravi Sombora, 6. jul 1926. 171

od 50.000 ljudi iz tog dela jugoslovenske države u razdoblju 1918–1930. bilo optuženo za političke delikte.53 On se, drugim rečima, primećivao i zakonski sankcionisao u sredinama u kojima je postojala relativno stabilna situacija uz preduslov postojanja izvesnog stepena pravne svesti svedoka i onih koji su te delikte prijavljivali nadležnim institucijama. To nije bilo moguće potpuno primeniti u uslovima parcelizovanih pravnih, pa i kulturnih, područja države uprkos tome što su kazneni propisi na papiru bili ujednačeni. Tome je doprinosila i činjenica da, za razliku od srpskohrvatskog, slovenački jezik ne poseduje autohtone opscenosti već ih pozajmljuje iz srpskog, odnosno italijanskog jezika.54 Tako je i verbalni delikt, kao čin otpora državi i njenim reprezentantima, bio pokazatelj civilizacijskih i kulturoloških raznolikosti jugoslovenskog društva između dva svetska rata.

53

O bezbednosti tih krajeva i represivnim institucijama sistema upravljanja više u: Vladan Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929, Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, Beograd 2002, 86–111, 163–201. 54 O toj specifičnosti slovenačkog jezika videti: Д. Шипка, н. д., 21. 172

Glava IV TAOCI POLITIZOVANE PROFESIJE Istorija školstva je prikrivena istorija ideja odraslih o detinjstvu, a te ideje nemaju veze sa onim što je definisano kao „društvena funkcija školovanja.“1 Društvena funkcija školstva imala je u svim vremenima snažnu političku konotaciju. Potvrdu tih stremljenja država i nacija daje česta upotreba pedagoških radnika u ideološke svrhe. Danas se mnogo govori i piše o instrumentalizaciji prosvete u političke svrhe i o ideologizaciji udžbenika u periodu od 1945. do 2001. godine. Malo je poznato da postoji određen kontinuitet između iskustava Kraljevine Jugoslavije i perioda posle Drugog svetskog rata u sferi iskorišćavanja prosvete za ciljeve koji nisu bili toliko povezani sa obrazovnim profilom učenika koliko sa idejama elita na vlasti. Poželjno vaspitavanje mladih, a u vezi sa tim i težnja za političkim likom idealnog učitelja, stalna je karakteristika svih državnih sistema, ali se u složenim okolnostima postojanja totalitarnih režima pretvara iz pretežno obrazovnog u snažno politički intoniran državni servis. Zato se nad učiteljima sprovodila kontrola mreže prosvetnih vlasti. Pritisak države na prosvetne radnike odnosio se na „delikte mišljenja“, odnosno obuhvatao je ličnu sferu individua od kojih se tražila čak i misaona „pravovernost“. Kontrolom mreže vlasti ograničavao se prostor za ispoljavanje društvenih uloga pojedinaca u učiteljskoj službi i tako se stvarao latentan, ali 1

Filip Arijes, Žorž Dibi (prir.), Istorija privatnog života od Rimskog carstva do 1000. godine, Beograd 2000, 25. 173

stalno prisutan, sukob između neophodnosti održavanja egzistencijalnog položaja državnog činovnika, odanosti profesiji prosvećivanja ljudi i otvorenog ispoljavanja ličnih političkih, društvenih, seksualnih i nacionalnih uverenja. Kontinuitet profesije pod pritiskom javnosti i politike oblikovan je preko nastojanja državnog sistema da didaktika bude politizovano sredstvo za oblikovanje lojalnosti naroda. Politički profil prosvetnih radnika bio je pod kontrolom ministara prosvete i tokom parlamentarnog sistema 1918–1928. godine, ali je doba lične vladavine kralja Aleksandra I Karađorđevića pojačalo pritisak na ovu društvenu grupu do nivoa idealističko-političkog imperativa. Ukidanje parlamentarizma 6. januara 1929. bilo je odgovor kralja Aleksandra na unutrašnje i spoljne probleme Kraljevine SHS. Revizionizam susednih država, hrvatsko pitanje, kontinuirane zloupotrebe parlamentarnog režima, podrivanje spoljnog ugleda države i autoritaran karakter kralja Aleksandra doveli su do nametanja integralne jugoslovenske ideologije. Osnovna ideološka hipoteza počivala je na fikciji o etničkom jedinstvu nacije. Ideologija „troimenog naroda“ Srba, Hrvata i Slovenaca od ratnog cilja Kraljevine Srbije postala je, krajem 1918. godine, politički program nove državne zajednice. Njene pristalice, pretežno Srbi, shvatali su je kao filozofiju oblikovanja nove nacije. Za antijugoslovenski opredeljene Slovence i Hrvate bila je isključivo propagandistička parola za jednokratnu upotrebu, a jugoslovenska država se u tim krugovima prihvatala samo kao privremeno rešenje do povoljnije situacije za ostvarivanje ciljeva nacionalne samostalnosti. Nepostojanje konsenzusa oko toga šta čini naciju – jezik, etnička pripadnost ili neka druga kategorija – zbog čega se i danas u svetu vode česte i burne rasprave, pa čak i ratni konflikti, stvorilo je pogodan teren za formiranje raznih stereotipa o naciji i nacionalnom 174

identitetu kako kod pristalica tako i kod protivnika Kraljevine SHS. Ideja jugoslovenske kulturne zajednice prihvaćena je među srpskim, hrvatskim i slovenačkim učiteljima još na početku 20. veka. Ne čudi stoga što je staleško Udruženje jugoslovenskog učiteljstva, osnovano sredinom 1920. godine, u prvim javnim nastupima tražilo stvaranje jedinstvenog prosvetnog zakonodavstva u državi. Udruženje se zalagalo za društvo u kome će formiranje „jedne duše narodne“ biti njegov zadatak, a tako je vlastima dat signal za zloupotrebu učiteljskog staleža u političke svrhe devet godina kasnije.2 Ishitreni entuzijazam prosvetnih radnika, proistekao iz političkog zanosa naizgled potpuno ostvarenim nacionalnim i državnim interesima, nije vodio računa o balastu istorijskog, političkog i ekonomskog nasleđa prethodnih državnih tvorevina. Na prostoru tek ujedinjene države sudarala su se tri civilizacijska i verska modela, pravoslavni, islamski i katolički, donoseći različite i dramatično suprotstavljene istorijske svesti, mnoštvo razdvojenih samostalnih kulturnih pojaseva, pluralizam mentaliteta i svakodnevnih kodova ponašanja uz neujednačenu i ograničenu toleranciju iskustva zajedničkog života i preuzimanja drugih civilizacijskih obrazaca.3 Od početka funkcionisanja jugoslovenske države u obrazovno nerazvijenim sredinama postojali su otpori prema državnoj politici obaveznog školovanja. Mimikrija nepoverljivog seljaštva u odnosu prema državi i njenim institucijama, mogla se osetiti u nerealnoj svesti stanovništva da je svaki državni zahtev, ma koliko bio opravdan sa civilizacijskog stanovišta, vid represije i da ga treba ispuniti tek ako nema drugog 2

Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, knj. II, Beograd 1997, 247–294. 3 Ljubodrag Dimić, Srbi i Jugoslavija, Prostor, društvo, politika, Pogled s kraja veka, Beograd 1998, 61–62. 175

izbora. Školske obaveze đačke populacije u Srbiji bile su tipičan primer. Obavezno školovanje dece u negotinskom kraju početkom 1920. godina izbegavano je čak i uz podršku stranački angažovanih učitelja koji su dopuštali da deca u selima uopšte ne pohađaju nastavu. Uslov za tu „uslugu“ bilo je učlanjivanje oca porodice u Demokratsku stranku.4 Prosvetnim vlastima stizale su dojave o srpskom učitelju iz sela Topolovnik, blizu Velikog Gradišta, koji je „... neuredno, a gotovo nikako u školi“ držao časove deci, dok je školsku zgradu koristio za održavanje političkih skupova. Na sastancima, po obaveštenjima Ministarstva prosvete, govorio je o pojavama koje nisu išle „... u prilog državnog konsolidovanja, već na protiv države. Koja ga kao svog saradnika plaća“.5 U proceni prosvetnih mogućnosti i držanja prema državi učitelja sa dužim radnim stažom, bile su značajne i lične karakteristike koje su nadzornici škola tokom vremena ostavljali o prosvetnim radnicima. Dokumenti o ljudima vodili su se kao „Osobnici“. Procene raznih nadzornika u dužem nizu godina otkrivale su da su učitelji, skloni sebičnosti, materijalnim dobrima, osvetoljubivosti i nepravdama prema podređenim prosvetnim radnicima, bili politizovani do te mere da su rad sa decom smatrali sporednom aktivnošću. Pošto su se kod pojedinaca sa dužim učiteljskim stažom takve karakteristike ponavljale iz vremena Austrougarske jasno je da je primat politike u životu prosvetnih radnika, iz ugla različitih ljudi zaduženih za kontrolu kvaliteta njihovog rada u Austrougarskoj i Kraljevini SHS, 4

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 8–27. Izveštaj načelnika krajinskog okruga – Ministarstvu unutrašnjih dela, 16. mart 1921. 5 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 11–31. Nedatirano pismo referenta za osnovnu nastavu – školskom nadzorniku u Velikom Gradištu iz 1920. 176

ometao misiju prosvećivanja u zaostalim krajevima.6 Bila je to zajednička crta obe države. Multikonfesionalnost i nerado priznavana multietničnost, uz izražen prostorno ograničavajući karakter uticaja većine političkih stranaka, stvarali su odbrambenu naviku državnih vlasti da ne trpe podeljene lojalnosti između prosvetnog poziva i politike usled straha od stvarnih ili zamišljenih separatizama. Danas se generalno smatra da sloboda, odnosno sposobnost izbora da se odaberu kulturni sadržaji prihvatljivi za pojedinca i njegovo delovanje u skladu sa ličnom savešću i potreba da se odluke donose prema ličnim shvatanjima vrednosti – čine sastavni deo identiteta.7 U državama tokom prve polovine 20. veka na to se gledalo sa podozrenjem. Demokratija i totalitarizam razlikuju se danas, između ostalog, po odnosu prema identitetu: dok totalitarizam vrši pritisak na individualnu i kolektivnu slobodu, dotle demokratija insistira na slobodi ličnosti, nacija i grupa, a sloboda pojedinaca i naroda zahteva, kao preduslov, stvaranje jakog ličnog i grupnog identiteta.8 To nije bilo toliko vidljivo u tek stvorenim društvima, kakvo je bilo jugoslovensko, koja su radi opstanka insistirala na nadpersonalnim kolektivnim vrednostima. Ostrašćeni u političkim namerama, pojedini prosvetni radnici davali su povode za kontrole podobnosti. Borili su se i glasinama u medijima. Iz Crne Gore je dolazila primedba kako je bilo nepotrebno da se polaganje zakletve učitelja Cetinjskog okruga vrši pred policijom i da tekst zakletve nije bio podudaran sa tekstom u zakonu pa su učitelji položili, navodno, 6

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 11–31. Pismo Pokrajinske uprave za Bosnu i Hercegovinu o političkom delovanju učitelja u selu Bok, sreza Brčko – Ministarstvu prosvete, 23. oktobar 1922. 7 Zagorka Golubović, Ja i drugi, Antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta, Beograd 1999, 19–23. 8 Isto, 9–10. 177

nezakonitu zakletvu. Bila je to namerna dezinformacija, verovatno plasirana iz redova pristalica crnogorske samostalnosti, a širili su je nezadovoljni učitelji. Kada su pozvani „na odgovornost“ nisu hteli da se izjašnjavaju, pravdajući se navodnom tajnošću informacija. Pošto tekst nije bio potpisan, a policija nije zabranila list zbog širenja glasina, prosvetne vlasti su odustale od kažnjavanja iako su školski nadzornici revoltirano ukazivali da je mogući pisac dezinformacije „siledžija učitelj –političar“. Tekst je suštinski bio uperen protiv Demokratske stranke dok je bila na vlasti i pokazivao je sklonost da se prosvetni kadrovi stavljaju u službu parcijalnih stranačkih interesa. Ni u drugim delovima države politički otpor nije prolazio bez učešća prosvetnih radnika. Pojedini hrvatski učitelji u Bosni skretali su pažnju prosvetnih vlasti na sebe političkim angažovanjem u korist HPSS i Stjepana Radića. Ugled učiteljskog poziva imao je posebnu težinu na selu, pa su učitelji pridobili celo stanovništvo sa hrvatskom većinom za republikansko državno uređenje.9 Tako su i krajnje partijski politizovani prosvetni kadrovi svesno doprinosili niskom obrazovnom profilu prosečnog stanovnika. Da bi se, po mišljenju integralaca, suzbili takvi „negativni elementi“ prosvećivanju se morao dati mnogo veći značaj nego do tada. Osnovno školstvo bilo je zaduženo za „zajedničko vaspitavanje“ učenika iz svih društvenih slojeva. Po izlasku iz škole mladi ljudi su morali biti zagovornici ideje narodnog i državnog jedinstva, sa izraženom verskom tolerancijom, moralni ljudi skloni aktivizmu u zajednici koja se opisivala kao društvena, narodna i državna kategorija. Razvijati svest i osećaj za državu bio je primarni zadatak učitelja kao lojalnog 9

Nepotpisano, Dnevnik, „Crna Gora“, list Narodne radikalne stranke za Crnu Goru i Boku, br. 68, 13. septembar 1921, 3; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 11–31. Prijave protiv nesavesnog rada učitelja. 178

državnog službenika. Nadzor nad učiteljima proizilazio je iz verovanja da način života prosvetnog radnika i njegov profesionalni rad mogu da se procene samo u kategorijama korisnog i štetnog u političkom i nacionalnom smislu. Kategorija štetnog bila je jedan od razloga zbog kojeg su nadzornici škola dobijali uputstvo da savetuju nastavnike i u pogledu ličnog života van školskih prostorija. Savetodavni uticaj shvaćen je kao nužna dopuna pedagoško-didaktičkom radu nadzornika sa prosvetnim radnicima. Jedina obzirnost, koju je diktirao društveni moral, koja se dopuštala školskom nadzorniku u odnosu sa učiteljem bila je da se primedbe na lični život, kroz savete i opomene, izlažu pojedincu bez prisustva drugih osoba.10 Jedan od prvih koraka autoritarnog režima bio je intenziviranje rada prosvetnih institucija. Napisani su novi udžbenici i stvoreni odgovarajući planovi i programi. Samo za prvih šest meseci 1929. izjednačeno je prosvetno zakonodavstvo i otvoreno 58 novih osnovnih škola, dok su planovi predviđali da se taj broj do kraja godine udvostruči. U isto vreme, vlasti su nameravale da otvore dve građanske škole i podignu 90 školskih zgrada u celoj državi. U periodu 1929–1931. podignuto je 229 osnovnih škola tako da se od 9.409 njihov broj povećao na 9.638, a broj učenika od 1.300.326 na 1.407.111, odnosno za 106.785 dece. Koliko je taj napor bio relativan svedoči i činjenica da izdvajanja iz budžeta za prosvetu tih godina nisu dostigla ni 7% svih rashoda na godišnjem nivou. Nemar za prosvetne i kulturne tekovine otkriva i podatak po kome je samo 10% prosvetnog budžeta bilo namenjeno direktnom ulaganju u razvoj školstva, a 90% sredstava odlazilo je na dohotke činovnicima i prosvetnim radnicima. Državne vlasti, uprkos deklarativnim javnim istupanjima političara, nisu pokazivale veći 10

AJ, f. Ministarstva prosvete 66–1280–1525. Nacrt Zakona o narodnim školama iz 1929. godine. 179

interes za širenje prosvećenosti u nepismenim sredinama. Analfabetizam, kao masovna društvena pojava, nije se mogao suzbijati sredstvima koja su tek na početku Drugog svetskog rata 1939–1940. godine dostigla minornu cifru od jednog dinara po nepismenom stanovniku.11 U međuratnom periodu, pored slabosti organizacione i normativne prirode, postojao je veliki raskorak između proklamovane slike idealnog prosvetnog radnika i egzistencijalno opterećenog, ideološki pritisnutog učitelja sa svim ljudskim manama. Zato su direktori škola i gimnazija, školski nadzornici i anonimni dostavljači bili karike u lancu moći pomoću kojih se vršio sistem kontrole državne vlasti nad učiteljima i profesorima, podvrgavanim „oblicima potčinjavanja“. Postojali su razni aspekti u tom procesu. Mišel Fuko je govorio da treba usmeriti pažnju „... na oblike potčinjavanja, na veze i upotrebu lokalnih sistema tog potčinjavanja i konačno na mehanizme znanja.“12 Reč je o lokalnoj mehanici vlasti preko koje se nastojao kontrolisati javni i privatni život pripadnika jedne profesije koji su, zbog važnosti obrazovanja za oblikovanje identiteta stanovništva, postali zarobljenici uskih ideoloških i patrijarhalnih društvenih postulata. Vreme vladavine jugoslovenskih integralaca, između 1929. i 1935. godine, stvorilo je javan i politički upotrebljiv idealistički portret učitelja kao savršenih ideologa i vaspitača mlađih generacija. U ideološkim i političkim vrhovima Kraljevine od prosvete se očekivalo da će preuzeti zadatak stvaranja 11

Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Blagoje Isailović (prir.), Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1929–1931, (dalje: Zapisnici...), Beograd 2002, 86, 36; Ljubodrag Dimić, Materijalna osnova školovanja u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd 2001, 34, 36. 12 Мишел Фуко, Треба бранити друштво, Предавања на Колеж де Франсу из 1976. године, Нови Сад 1998, 49. 180

„jugoslovenskog čoveka“ i da će biti ključni faktor u širenju poželjnih ideoloških stavova. Na šestoj sednici Ministarskog saveta Kraljevine SHS, održanoj 12. marta 1929, dogovoreno je da osnovnim školama prioritet bude „nacionalno“ vaspitavanje učenika, a njihovo opismenjavanje postalo je cilj drugog reda. Srednje škole trebale su da dovrše proces ideološkog oblikovanja ljudi, a od učiteljskih škola tražilo se, imperativno, da stvaraju kadar koji neće „dolaziti u koliziju sa bitnim idejama o uređenju države“.13 Takva očekivanja bila su dobrim delom u suprotnosti sa osnovnim ciljem prosvete da osposobi učenike za samostalno i kritičko razmišljanje. Poslušnost, umesto znanja, postala je osnovna vrlina podanika Jugoslavije. Prosvetari nisu imali mogućnosti da se tome suprotstave, jer su bili u potpunosti egzistencijalno zavisni od države.14 Školski programi su bili u znaku jedinstva „troimenog“ naroda, a glorifikacija dinastije Karađorđevića zauzimala je važno mesto u njima. Represivne mere su ispoljavane prema onim učiteljima i đacima za koje se sumnjalo da su bili pristalice levičarske ideologije.15 U uslovima apsolutne kontrole autoritarnog sistema, dirigovana periodika zahtevala je od prosvetnih radnika da postanu 13

Zapisnici.., 35–37. Već početkom 1920. ukazivano je na težak položaj intelektualaca, pa i prosvetnih radnika, u državi: „Umni radnici svakim danom dolaze sve više u podređeni odnos prema svojim poslodavcima (bilo da je to država, opština, privatna udruženja, preduzeća ili pojedinci), njihov položaj postaje sve teži i njihov opstanak dolazi sve više u pitanje, više nego i fizičkih radnika.“ – M. Đ. Popović, Umno radništvo i njegov položaj u današnjoj državi i društvu, Izveštaj podnesen I Konferenciji umnih radnika 9. maja 1920. u Beogradu, Beograd 1920, 3–4. 15 Branko Petranović, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I, Beograd 1988, 326. 14

181

nosioci jugoslovenske ideje.16 Direktivni i šablonski članci imali su malo veze sa praktičnim prosvetnim aktivnostima. Već u osnovnoj školi tražilo se stvaranje jedinstvene jugoslovenske kulture, svesti i verske trpeljivosti kako bi se od omladine stvorila jedinstvena jugoslovenska nacija.17 Bilo je hipertrofiranih kritičkih opaski na rad prosvetnog sistema pre 6. januara 1929. godine. Iako je u većoj meri bilo politizovano, kritičko mišljenje o potrebi promene u sferi državne prosvetne politike imalo je realnu pozadinu. Čitavu deceniju posle stvaranja jugoslovenske države postojale su velike razlike u kulturnim sredinama. Prosvetni sistemi Srba, Hrvata i Slovenaca bili su međusobno različiti.18 Oštrica kritike integralaca bila je usmerena prema očiglednim nedostacima diskontinuiteta prosvetne politike koji su se, sa manje ili više prava, pripisivali višestranačkom sistemu u periodu parlamentarizma.19 To nije 16

Naglašavalo se da: „U današnje doba naša narodna osnovna škola mora na prvom mestu da bude skroz nacionalna i državna, jer je ona najmoćniji i glavni činilac narodnog i državnog života, napretka i preporoda. Ona mora da je za celu zemlju jedinstvena, da kroz nju provejava jedinstvo nastavnog programa, rada i osećanja, u kome kulminira rad za jedinstvo jugoslovenske države i ljubav prema jugoslovenstvu.“ – Kam. Milošević, Jugoslovenstvo i osnovna škola, Jugosloven, br. 1, novembar 1931, 10. 17 Isto, 11. 18 Istoričari prosvetne politike integralaca primećivali su da: „U nizu mera i akcija koje su činile kulturnu politiku režima na prvom mestu bilo je stvaranje stalnog državnog prosvetnog programa, izjednačavanje pravopisa i terminologije, unifikacija prosvetnog zakonodavstva, izrada jedinstvenih udžbenika za jedinstvenu školu.“ – Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, knj. I, Beograd 1996, 249. 19 „Došao je još i politički momenat da to stanje pogorša. Ljudima koji su se bavili dnevnim pitanjima nije ni padalo na pamet koliko je i škola naša trpela od strančarstva koje je bilo zatrovalo čitav naš javni život. Osećalo se to mnogo i kočilo je pravilno funkcionisanje njeno, ako ni u čemu drugom, a ono u pitanju organizacije njene i u pitanju nastavnog osoblja. Od ćudi pojedinih ministara zavisio je, ponekad, opstanak čitavih prosvetnih 182

značilo i manju ideologizaciju prosvete i njenih ciljeva. Za pojedine prosvetne radnike ideja jugoslovenstva bila je apsolutna i nepovrediva.20 Naglašavanje realnosti ideoloških sadržaja i njihova prisutnost u svim sferama života vodili su hipokriziji državnih činovnika, pa i prosvetnih radnika, koji su odbijali da se javno izjasne o vidljivom raskoraku između ideala i stvarnosti. Proglašavanjem jugoslovenske ideje za dogmu i verovanjem u mesijansku ulogu srednje škole, politička ideja jugoslovenstva se oblačila u religiozno ruho. Neprihvatanje bilo kakvih rasprava o jugoslovenstvu i nehotice je značilo postojanje skrivene svesti o slabosti zvanične doktrine, odnosno predstavljalo je indirektnu potvrdu pritajenog tinjanja nacionalnih antagonizama. Pošto je zadatak učitelja bio da potpomažu učvršćivanje narodnog jedinstva i državne celine, zahtevala se organizovana akcija prosvetnog kadra, koja bi bila pod nadzorom učiteljskog udruženja i države. Proklamovani cilj akcije bio je širenje znanja o svim krajevima zemlje, čime je trebalo jačati rodoljublje učenika.21 Ovi predlozi su bili u potpunom skladu sa državnim namerama.22 Visoki zahtevi države prema zavoda, a da i ne govorimo već o čestim i bezrazložnim premeštajima koji su usleđivali posle kakve promene političkog kursa.“ – L. Ćurčić, Srednja škola i jugoslovenska misao, Jugosloven, br. 2, decembar 1931, 82. 20 Po rečima samouverenih vernika jugoslovenstva: „Kao svaka dogma, jugoslovenska ideja se ne da diskutovati; nije to ni potrebno, pošto se na delu pokazalo koliko je naša stvar ovako dobila bolji izgled u očima čitavog sveta.“ – Isto, 84. 21 „Treba približiti sve krajeve, treba upoznati omladinu, treba omiliti svakome svaki kut naše države, treba ljubav proširiti do krajnjih njenih granica, treba ublažavati razlike koje je među nas postavila istoriska nužnost. Ono što nas razlikuje treba da je cenjeno od sviju tako, da nam te razlike ne čine smetnju da se jedan drugom bratski približimo.“ – Tih. N. Nikolić, Učiteljstvo i jugoslovenstvo, Jugosloven, br. 4, februar 1932, 206. 22 „U krugovima vlasti je shvaćeno da je svest o neophodnosti utemeljenja jugoslovenskog kulturnog identiteta nerazdvojno povezana sa 183

učiteljskom kadru nisu imali pokriće u materijalnom staranju Kraljevine za prosvećivanje.23 Ovakav splet okolnosti ukazivao je na nesrazmeru između proklamovanih ideoloških ciljeva i ostvarene realnosti. U vrhovima vlasti postojalo je stalno nepoverenje prema mađarskoj nacionalnoj manjini, što se odrazilo i na prosvetni položaj Mađara u Vojvodini.24 Iako se naglašavalo da je razvoj prosvetnih prilika u Vojvodini bio potpuno drugačiji od onog u Austrougarskoj, isticao se trend opadanja broja mađarskih osnovnih škola. Mađarska nacionalna manjina se u više navrata žalila Društvu naroda na prosvetnu politiku države.25 razvijanjem svesti i osećanja pripadnosti istom jugoslovenskom društvu. Za utemeljenje jedne moderne ideje, kakva je bila jugoslovenska, neophodno je bilo potrebno da postoji istorijski identitet jugoslovenskog prostora.“ – Ljubodrag Dimić, Kulturna politika i modernizacija jugoslovenskog društva 1918–1941 (mogućnosti i ograničenja), zbornik „Srbija u modernizacijskim procesima XX veka“, knj. I, Beograd 1994, 199. 23 „Pretstavljajući nekoliko hiljaditih delova u budžetu Ministarstva prosvete, sume namenjene narodnom prosvećivanju uskraćivale su svaku šansu promenama u načinu proizvodnje i načinu života.“ –Ljubodrag Dimić, Kulturna politika u Kraljevini Jugoslaviji, knj. I, Beograd 1996, 131. 24 „Više momenata određivalo je odnos kulturne politike Kraljevine Jugoslavije prema mađarskoj nacionalnoj manjini. Činjenica da su u Austro-Ugarskoj monarhiji imali status povlašćene grupe, što je pružalo mogućnost da kroz školstvo vrše mađarizaciju ostalog stanovništva monarhije, nametala je kao imperativ kulturnoj politici Kraljevine da izvrši hitnu reviziju školskog zakonodavstva. Gorda na svoju kulturu i prošlost, mađarska nacionalna manjina teško je mogla, a i htela, da se prilagodi životu u novonastaloj Kraljevini SHS, a time i kulturnoj i prosvetnoj politici koju je ona sprovodila. Lažna nada da je stanje stvoreno mirovnim ugovorima privremeno, nemirenje sa postojećim stanjem, teško uklapanje u politički, ekonomski i kulturni život nove domovine, podsticali su nepoverenje, podozrenje, sumnju državne vlasti u lojalnost mađarske nacionalne manjine.“ – Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, knj. III, 57. 25 O tome videti: Isto, 77–78. 184

Na optužbe se odgovaralo da je jugoslovenska država potpuno nezainteresovana za nasilno menjanje etničke slike u Vojvodini i tvrdilo da se radi o procesu povratka mađarizovanih naroda u stare etničke zajednice.26 Tako su „lučonoše“ jugoslovenske prosvete bile angažovane na poljima društvene, čisto političke i ideološke akcije pa su gotovo zanemarile osnovni zadatak opismenjivanja populacije i doprinele, slobodno se može reći, krahu prosvetne revolucije srpskog naroda. Školske prilike u Kraljevini Jugoslaviji bile su odraz neravnomernog prosvetnog i civilizacijskog razvoja. Slika prosvećenosti jugoslovenskog društva može se sagledati ako se ima u vidu da je pred početak Drugog svetskog rata 1939. godine bilo 10.874 škola, sa 34.392 odeljenja. Osnovnu školu pohađala su 1.722.173 đaka, a podučavalo ih je 49.384 nastavnika. Ove naizgled impozantne brojke samo donekle prikrivaju činjenicu da je Jugoslavija imala 44,61% nepismenih prema popisu iz 1931. godine. Ta brojka nije se mogla bitno smanjiti u narednih osam godina. Koliko je prosvetni napor jugoslovenskih vlasti bio relativan vidi se i po procentu đaka osnovnih škola. Samo 9,03% ukupne populacije 1939. pohađalo je osnovnu nastavu, a još je manji bio broj srednjoškolaca koji su činili 1,66% stanovništva. Postojala je izražena razlika u procentu osnovnog školovanja oba pola koja je 1938/39. godine iznosila 14,81% u korist muškaraca, što je bio pokazatelj negativnog uticaja razvijene patrijarhalne kulture.27 Teritorijalni raspored škola na prostoru jugoslovenske države tokom 1936. i 1937. godine pokazuje neujednačenu prostornu sliku. Od većih administrativnih celina, Vrbaska banovina imala je najma26

H, Prosvetne prilike narodnih manjina u Vojvodini nekad i sad, Jugosloven, br. 3, januar 1932, 165. 27 Podaci prema: Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, knj. II, 181, 188, 190, 191, 192. 185

nje razvijenu prosvetnu mrežu sa 503 obrazovne ustanove, dok je Savska banovina sa 1.907 škola bila na čelu po brojnosti. U Beogradu je postojalo 76 prosvetnih ustanova sa 627 odeljenja, što znači da je na jedno školsko odeljenje dolazilo 592 stanovnika. Prosvetna disproporcija mnogo je jasnija kada se ta brojka uporedi sa 1.158 stanovnika Vrbaske banovine. Među paradokse spada zaključak da prosvetna mreža izgleda nije mnogo uticala na paritet đaka i učitelja. Dok je u prestonici na jednog učitelja u proseku dolazilo 30 đaka, dotle je učitelj u Dravskoj banovini morao da radi sa 70 učenika. Njegove kolege iz prosvetno zaostale Vrbaske banovine pokrivale su potrebe 41 deteta, a u Moravskoj banovini 55 đaka.28 Nasuprot „savršenom“ državnom službeniku i beskompromisnom ideologu u redovima desetina hiljada prosvetnih radnika postojale su ne samo politički protivnici sistema, nego i za vaspitavanje đaka moralno nepodobne osobe. Njihove „slabe tačke“ i eventualni neprihvatljivi izgredi bili su pod nenametljivim, ali pažljivim nadzorom Ministarstva prosvete. Prvih godina postojanja nove države bilo je izraženo nepoverenje prosvetnih vlasti prema komunistima i pripadnicima nacionalnih manjina. Čak su i inače veoma nepopularni žandarmi u makedonskim selima bili u povlašćenom društvenom položaju u odnosu na učitelje. Makedonija je služila kao svojevrsna kažnjenička kolonija za učitelje sa komunističkim sklonostima. Politički prokaženi prosvetni radnici, bez obzira da li se radilo o komunistima, simpatizerima bivše austrougarske države ili raznim antijugoslovenskim nacionalistima, u najvećem broju slučajeva do sredine 1921. bili su premeštani sa službom u krajeve koji su se procenjivali kao nacionalno sigurni ili tamo gde je bilo manje uslova za njihovo povezivanje sa političkim 28

Повремени, Говор бројева, Српски књижевни гласник, бр. 4, 16. фебруар 1939, 306–307. 186

istomišljenicima. Mađarski učitelji, sa slabim znanjem „državnog jezika“ i nacionalističkim sklonostima, premeštani su u čisto srpske sredine. Nije se uopšte razmišljalo kakav kvalitet obrazovanja ta vrsta prosvetara može pružiti u uslovima postojanja jezičkih barijera i političkih predrasuda. Mađarski simpatizeri iz redova državnih službenika, a posebno učitelji, bili su u funkciji obaveštajaca vojne uprave Mađarske i kao takvi doprineli su da mađarska vojska dobija pouzdane podatke o broju jugoslovenskih trupa na mađarskoj granici. Učitelji mađarske nacionalnosti nisu proslavljali dane jugoslovenskog ujedinjenja u pravoslavnoj crkvi iako im je to bila službena dužnost, a ohrabrivali su ljude koji su im bili bliski da izbegavaju služenje vojnog roka u jugoslovenskoj vojsci. Pojedini nemački učitelji slagali su se sa mađarskim kolegama u nastojanju da veliki delovi jugoslovenske države pripadnu njihovoj matičnoj zemlji. Male seoske sredine bile su osetljive na nacionalističke ispade pojedinih učitelja. Tako su nastajali fizički sukobi koji su dodatno opterećivali odnose Slovena i Mađara, odanih Habzburzima. U vremenima kada se vlast konsolidovala postalo je jasno da su neke od optužbi bile neosnovane. Pošto bi se uverilo u podobnost osumnjičenih učitelja, Ministarstvo unutrašnjih poslova obaveštavalo je Ministarstvo prosvete o prekidu „policijskog nadzora“ nad njima.29 Postojala je, drugim rečima, dvosmerna komunikacija u oblasti kontrole osumnjičenih osoba. Aparati kontrola dva ministarstva radili su odvojeno, ali uz izvestan stepen koordinacije. Bilo je pojava koje su upućivale na potrebu saradnje i opasnost od zloupotreba prosvetnog sistema u „antidržavne“ svrhe. U Bačkoj Topoli Mađari su otišli toliko daleko da su pokrenuli lokalni časopis u kome su na mađarskom jeziku 29

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-4–10. Promađarska delatnost, premeštaji, otpuštanja, kazne. 187

objavljivali naredbe školskog nadzornika. Time su se suprotstavljali nastojanjima školskih vlasti da mađarski učitelji nauče državni jezik, a kršili su i zakon o Narodnim školama, jer za prevodilački rad nisu imali odobrenje ministra prosvete ili školskog nadzornika. Izjave pojedinih učitelja svedočile su o otvorenoj mržnji prema Srbiji i Srbima. Oni su izjavljivali da je Vojvodina pripala Srbiji „na lopovski način“, dodajući da bi sve Srbe „trebalo klati tupim nožem“. Nemački učitelji, habzburški lojalisti, suprotstavljali su se pritisku školskih nadzornika i vlasti iz Beograda da revnosnije rade u struci. Pojedini od njih potpisivali su se kao „mađarski učitelji“ što je bilo prikriveno izražavanje lojalnosti drugoj državi, koja je imala teritorijalne aspiracije prema susedima. Bilo je zamerki da su javno ispoljavali neslaganje sa mobilizacijom kada se Kraljevstvo SHS suočilo sa mogućom pretnjom restauracije monarhije u Mađarskoj. Protivili su se prelasku seoskih škola pod državni nadzor. Pojedini učitelji su imali imanja u Mađarskoj i uspostavljali su kontakte sa lokalnom vojskom i policijom u pograničnim mestima zbog čega su smatrani za špijune. U Staroj Kanjiži od 17 učitelja, koji nisu bili Sloveni, osam osoba izjasnilo se da neće služiti u vojsci nove države. Gradonačelnik ih je u izveštaju prosvetnim organima okvalifikovao kao „politički podozrive“. Hrvatski prosvetni radnici u Bačkoj često su radili za mađarsku stranu, zbog čega su iz graničnih mesta premeštani u unutrašnjost države kako ne bi održavali kontakt sa neprijateljskim elementima. Zbog „... ni kakve ljubavi prema našoj državi“ pojedini učitelji su predlagani za penzionisanje. Učiteljice mađarske nacionalnosti bile su politički sumnjive zbog rodbinskih veza sa oficirima mađarske vojske. Neki učitelji poreklom iz Mađarske dospevali su pod nadzor vlasti zbog toga što njihova deca nisu izvršavala propisanu vojnu obavezu, ili su imali javne kontakte sa mađarskim članovima 188

Komisije za razgraničenje dve države. Špijunska afera na Kraljevom bregu kod Subotice 1923. godine, koju je vlastima potkazao vojni begunac iz Hrvatske posle hvatanja po povratku u zemlju, pokazala je da je jedan od članova porodice mađarskih učitelja, uz pomoć sunarodnika koji su se sami bavili prosvetom, pobegao preko granice da ne bi odgovarao za krivično delo špijunaže. Nepoverenje prema mađarskim lojalistima očigledno nije bilo bez osnova.30 Reakcija „nacionalno svesnih“ službenika na nelojalnost čitavog niza ljudi bila je odraz uverenja jugoslovenskih nacionalista da je moguće obračunati se sa protivnicima države, a istovremeno se osloniti na njihov rad u prosveti. Bila je to situaciona i ideološka kontradikcija kojom se indirektno priznavao deficit prosvetnih radnika u državi. U inspektoratu za Potisje smatralo se da je zbog „suzbijanja protudržavnoga rada nekih učitelja Mađara“ neophodno raspisati konkurs za radna mesta učitelja. Plan je bio da se molbe za posao u odeljenjima sa „državnim nastavnim jezikom“ podnesu isključivo preko školskih nadzornika i prosvetnih inspektora. Nadzornici i inspektori imali bi obavezu da svaku molbu za posao proprate „poverljivim mišljenjem“ koje bi imalo odlučujuću ulogu u procesu ponovnog zapošljavanja mađarskih kandidata. Predlagane su i mere popune nastavnog osoblja Srbima, Hrvatima i Slovencima, a da se Mađari premeste u unutrašnjost, kako bi naučili državni jezik. Inspektori Potiske oblasti žalili su se da država nije dobro postupila kada je ignorisala njihove navode o neprijateljskom radu mnogih učitelja posle oslobođenja. Prosvetni organi Kraljevine SHS optuženi su da su pet godina tolerisali pasivne oblike otpora mađarskih nacionalista. Činilo se da je oštar nadzor gotovo bio iznuđen potrebom da se 30

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 4–10. Promađarska delatnost, premeštaji, otpuštanja, kazne. 189

stane na put paradoksu da identitet i poželjan politički profil slovenskim stanovnicima Vojvodine nameću i stvaraju oni za koje se sumnjalo da su državni neprijatelji. U stvarnosti, mnogi od navodno zaboravljenih predmeta političkog karaktera nalazili su se u raznim fazama disciplinskih postupaka ili su prijave odbačene zbog nedostataka dokaza o krivici.31 Nisu samo učitelji poreklom iz nacionalnih manjina i Hrvati postajali nepodobni u očima prosvetnih institucija. Bilo je i Srba bivših ratnika iz ratova 1912–1920. godine, na službi u Hrvatskoj, koji su se u javnosti nepovoljno izjašnjavali o državi, ministrima prosvete i o kralju Aleksandru I Karađorđeviću. U ogorčenju, optuživani su za nezahvalnost prema ratnicima i njihovoj borbi „za Srpstvo“. U jednom razgovoru pred svedocima, iznervirani prosvetni radnik pripisao je zasluge za oslobođenje Srbije i stvaranje Jugoslavije „brdima kostiju“ izginulih ratnika, odbacujući politički oportunu floskulu o zaslugama dva jugoslovenska vladara. Zbog javnih izgreda učitelj, koji je bio i upravnik škole u Dabru, kažnjen je sa 10 dana zatvora.32 Osim politički sumnjivih nacionalista na listi nepoželjnih učitelja našli su se komunisti i njihovi simpatizeri. Socijalisti, budući komunisti, u aprilu 1919. javno su nastupali sa pozicija koje nisu imale miroljubivi karakter. Od svih „Jugoslovena“ su tražili „... da nam se pridruže kako bi bili jači u borbi protiv buržoazije ako slučajno do toga dođe. Naročito je važno da se iskoriste prilike i brzo dejstvuje. Sad je zgodan trenutak 31

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 4–10. Referat Potiskog inspektorata – Odeljenju za osnovnu nastavu Ministarstva prosvete, 14. decembar 1923. 32 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 11–31. Pismo Kraljevske banske uprave Savske banovine u Zagrebu – Ministarstvu prosvete, 20. decembar 1930. 190

jer se socijalistička borba manifestuje u više mesta u Evropi. Ako nekom nesrećom naš trud ne bude imao uspeha ostaće nam uvek na raspoloženju poslednje sredstvo da iziđemo i odemo na barikade i branimo se do poslednjeg čoveka.“33 Država je razumljivo ovakve pozive shvatala kao opasnost, a komunistički agitatori u prosveti doživljavani su kao neprijatelji. Budući da su učitelji bili tretirani kao državni službenici, nisu imali obezbeđenu stalnost zaposlenja. Postojala je mogućnost da u svakom trenutku budu otpušteni sa posla administrativnim putem, što se u praksi zloupotrebljavalo.34 Ministarstvo prosvete Kraljevstva SHS, na zahtev opštinskih zborova, tokom 1920. godine vršilo je premeštaje učitelja koji su bili pristalice komunista. Učitelji su premeštani pred kraj školske godine, što se negativno odražavalo na nastavu i kvalitet znanja. To je svedočilo o razmerama više kampanjskog, nego kontinuiranog, otpora države komunistima i represiji sa izrazitim svojstvima variranja. Tehnologija obračuna sa potencijalno opasnim državnim protivnicima, kakvi su bili komunisti, zahtevala je podršku javnog mnjenja na lokalnim nivoima. Ministarstvo prosvete je sredinom 1920. godine saopštilo da postoji više od 100 prijava i tužbi protiv učitelja sa komunističkim sklonostima, 33

Богдан Лучић, Зборник грађе за историју револуционарног радничког покрета у Београду 1918–1920. године, Београд 1973, 575. 34 „U tome pogledu, kao najdrastičniji primer zloupotrebe vlasti, može se navesti slučaj administrativnog otpuštanja uoči samog sticanja prava na penziju. Kao što smo već napomenuli, službenici koji nemaju stalnost mogu biti administrativnim putem otpušteni, ako još nisu stekli pravo na ličnu penziju, inače na taj način mogu biti samo penzionisani. Pravo na ličnu penziju, pak, stiče se sa deset godina efektivne državne službe.“ – Mihailo Ilić, Narodna škola i narodni učitelj, Beograd 1938, 21. 191

a u partijskoj štampi tvrdilo se da su tužbe podnete na inicijativu policijskih struktura.35 Nova faza u pritiscima na komunistički opredeljene prosvetne radnike započela je posle proklamovanja Obznane o zaštiti države krajem 1920. godine. Tvrdilo se da su se neprijatelji nove države pridružili komunistima da bi izazvali i podržali nerede. Da se to ne bi desilo vlada je odlučila da zabrani ne samo komunističku već i svaku drugu „rastrojnu propagandu“, da zatvori komunističke organizacije i „zborišta“ i obustavi štampanje svih izdanja koja su hvalila nasilje, diktaturu ili revoluciju. Nizu zaštitnih mera pridružila se i odluka o proterivanju stranaca koji bi učestvovali u delovanju protiv države. Državni službenici za koje bi se ustanovilo da promovišu boljševičke ideje rizikovali su da ostanu bez posla, a studenti komunisti izlagali su se neprijatnosti da im država oduzme pomoć za školovanje. U kratkom tekstu Obznane često se pominju reči: rastrojstvo, ratovi i drugi izrazi koji svedoče o strahu političke elite od mogućih posledica sprovođenja revolucije. Uprkos tome što su u Obznani taksativno navedene razne kazne za komunističku propagandu ostaje činjenica da je ovaj akt obavezivao samo administrativnu strukturu vlasti, ali ne i njenu sudsku granu. Iako se tekst Obznane pretežno odnosio na komuniste, njegove odredbe mogle su se primeniti i na nacionaliste zato što su se direktno zabranjivale sve „rastrojne“ aktivnosti.36 Neposredno po objavljivanju Obznane prosvetne vlasti su dodelile nižim organima dve vrste zadataka. Prvi se odnosio 35

X, Hajka protiv učitelja komunista, Radničke novine, br. 118, 15. maj 1920, 1; Сергије Димитријевић, Комунистичка партија Југославије у легалном периоду њеног постојања 1919–1921, Београд 2001, 240, 244. 36 Branko Petranović, Momčilo Zečević, Jugoslavija 1918–1984, Zbirka dokumenata, 142–143. 192

na evidencije učitelja komunista, a drugi na prikupljanje izjava osumnjičenih osoba o njihovom držanju prema boljševizmu. Školski nadzornici su u januaru i februaru 1921. bili opterećeni poslom da podređene školske radnike kontrolišu u političkom smislu, jer je bilo jasno da aktivnim zagovornicima revolucije više nema mesta u prosvetnom sistemu. Nadzorne vlasti su sastavile razne spiskove komunista učitelja čiji je broj varirao od samo 65 do gotovo 200 ljudi. Komunistička partija nije dostavila svojim članovima uputstva o ponašanju, pa su osumnjičeni učitelji ostali prepušteni sami sebi u suočavanju sa pitanjima koja su mogla ukazivati na njihovo podržavanje ideja koje su postale politički nepodobne. Prilikom saslušavanja pitanja su bila jednoobrazna i usredsređena na odgovore da li su pristalice komunističkih ideja, da li ostaju odani toj partiji i kakvo će držanje zauzimati posle pojave Obznane. Pod direktnim egzistencijalnim pritiskom rađale su se različite strategije suočavanja sa ovim pitanjima. Pojedini učitelji su priznavali da su radili za komuniste na izborima za Ustavotvornu skupštinu, ali su odmah dodavali da su navodno uvideli kako je ova stranka imala antidržavni karakter. Njihov podanički mentalitet dolazio je do izražaja u obećanju da će u budućnosti raditi samo za one stranke čije je opredeljenje bilo usmereno ka državnom jedinstvu. Nekima ovakvo držanje nije pomoglo da izbegnu otkaz. U drugoj grupi nalazile su se osobe spremne da sve negiraju – od ranije pripadnosti partiji do spremnosti da agituju za komunizam. Te osobe su, međutim, izbegle da se izjasne o tome kakve će stavove prema komunistima zauzimati u budućnosti. Negiranje kao strategija povlačenja postojalo je i kod onih koji su odlučno tvrdili da se odriču komunističkih ideja, ali tek posle razmene mišljenja sa školskim nadzornikom, usput napominjući da su porodični ljudi, što je verovatno bio i 193

presudan motiv. Povučenost i neaktivnost članova partije u vremenu dok je bila legalna bio je bitan faktor u odluci da se neki komunisti ili njihovi simpatizeri zadrže u učiteljskoj službi. Strategija pasivnog otpora mogla se osetiti u odgovorima pojedinih učitelja koji su navodili da nisu u stanju da kažu kakvo će držanje imati prema komunistima u budućnosti, kasnije naglašavajući da tokom službene dužnosti nisu „sprovodili“ komunističke ideje. Pojedini osumnjičeni su verovali da će izbeći odgovornost ako kažu da su komunistima pripadali samo do Drugog vukovarskog kongresa i da nikada nisu bili formalni komunisti. Bilo je i hrabrih koji su školskom nadzorniku poručivali da takva pitanja remete njihov učiteljski posao i otvoreno su se izjašnjavali kao pristalice komunističkih ideja, a samo retki su se usuđivali da izjave da će u budućnosti zauzeti stav koji budu ocenjivali za shodno.37 Kraljevina SHS, kao država nacionalnog pomirenja, primila je u službu i kadrove koji nisu bili na liniji jugoslovenske ideologije ni pre ni tokom Prvog svetskog rata. Tako su decu u odanosti jugoslovenskoj ideji vaspitavali ljudi čiji je život prošao u neprijateljskim delatnostima protiv države i naroda druge vere. Mnogi od njih su nastavili prosvetnu delatnost u kontinuitetu od austrougarske okupacije Nove Varoši do vremena podobnosti integralnog jugoslovenstva. Ministarstvu prosvete stizale su anonimne prijave o radu čoveka koji je svojim svedočenjem izvodio Srbe pred sud okupatorske vojske i skidao zvona sa crkvenih tornjeva, a posle stvaranja jugoslovenske države uvukao se u Demokratsku stranku i obavljao posao veroučitelja lokalne islamske verske zajednice. Da je njegov moralni kredibilitet dolazio u pitanje, 37

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov. 8–26. Komunistička aktivnost prosvetnih radnika. Razni izveštaji školskih nadzornika. 194

svedoči i napomena u anonimnoj prijavi da je dva puta bio isteran iz prosvetne struke.38 Pojedini prosvetni radnici u Crnoj Gori držali su čitav arsenal oružja, verovatno za potrebe pobune crnogorskih separatista. Kao kuriozitet zvuči opravdanje učitelja pred žandarmerijskom patrolom koji je, umesto legitimacije za oružje, pružio na uvid sliku Nikole Pašića jer je navodno bio član Radikalne stranke. Protivljenje jugoslovenskoj državi učitelji su iskazivali i jatakujući poznatim razbojnicima u brdskim krajevima, što je izazivalo nevericu i zaprepašćenje kod lokalnih državnih službenika. Takvim ličnostima nisu bile strane navike da budu netrpeljivi prema kolegama kojima su pretili odmetnicima. Elemente realnosti u pomalo vodviljski narativan splet okolnosti uneo je načelnik Ministarstva unutrašnjih poslova koji je upozorio i na rodbinske veze prokaženog prosvetnog radnika sa odmetnicima. Odsustvovanja sa posla i strah da kraj oko Berana može biti „poprište kačačkih akcija“ bili su razlozi da lokalne vlasti zatraže premeštaj osumnjičenog „što dalje od albanske granice“. Za učitelja iz Bigrenice u Moravskoj banovini i njegovu ženu lično je pomoćnik ministra unutrašnjih poslova tokom 1935. godine tražio premeštaj zbog jatakovanja raznim odmetnicima, pa i po zlu čuvenom hajduku Babejiću. Učitelji i učiteljice nisu bili jedini koji su dospevali pod nadzor zbog nepouzdanog političkog vladanja. To se dešavalo i školskim nadzornicima čija je krivica to što su bili u kumovskim vezama sa političarima, poput Svetozara Pribićevića, koji su se suprotstavljali režimu integralnog jugoslovenstva.39 38

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Anonimna dostava, 12. jul 1930. 39 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Izveštaj komandira žandarmerijske stanice u Nikšiću, 21. maj 1923; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Izveštaj o jataku Vejsa Đukića, 10. oktobar 1930; AJ, f. 195

Disciplinska odgovornost učitelja na celom području Kraljevine SHS zakonski je definitivno regulisana tek 1927. godine Uredbom o učiteljskim disciplinskim sudovima. Do tada, sve odredbe o optuživanju, isleđivanju i kaznama bile su samo članovi i paragrafi u okviru prosvetnih i činovničkih zakona u parcelizovanom pravnom sistemu. Procesi pred disciplinskim sudovima mogli su trajati najviše 4 meseca od dana prijema tužbe. Postojali su oblasni disciplinski sudovi i u drugom stepenu Vrhovni učiteljski disciplinski sud. Oblasne sudske instance imale su pravo da suspenduju optužene u kratkom roku od tri dana po prijemu optužbe, ali mu nisu mogle oduzeti celu platu niti druga novčana primanja. Za izvršene „disciplinske istupe“, kojim bi se narušio ugled profesije ili povredila službena dužnost, bile su predviđene kazna opomenom, zatim novčana kazna čiji je maksimum bio 10% od plate, pa i premeštaj u drugu radnu sredinu sa ili bez priznavanja prava na selidbene troškove. Takvi premeštaji bili su i sredstvo kažnjavanja prosvetara koji su dve godine uzastopno ocenjivani slabom ocenom u radu tokom školske godine. Strože kazne izricane su za „disciplinske prestupe“ i podrazumevale su ukor ili smanjivanje plate od 20% sa najdužim rokom trajanja od 12 meseci. Prisilno penzionisanje bez umanjenja penzionih prihoda moglo se izreći kao vrsta kazne, a u težim slučajevima mesečna penzija učitelja mogla se smanjiti za 20% i mera nije smela trajati duže od 10 godina. Najveća represivna mera bila je otpuštanje iz službe sa nijansama koje su varirale od zadržavanja ili gubitka stečenih prava u državnoj službi, a optuženi je mogao Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Izveštaj školskog odbora osnovne škole Ljevorečke opštine o jatakovanju učitelja, 27. novembar 1930; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11- 31. Izveštaj o vladanju školskih nadzornika, 8. februar 1933; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Predlog premeštaja učitelja zbog jatakovanja, 9. februar 1935. 196

izgubiti i pravo na penziju ukoliko ga je stekao pre odlaska na disciplinski sud.40 Među učiteljima koji su skrenuli pažnju na sebe profesionalnim propustima nalazili su se i neki koji su samovoljno prekidali nastavu u školama, zbog nedostatka ogreva. Istragom je utvrđeno da je nedisciplinovani učitelj drva, predviđena za školu, trošio u privatne svrhe poklanjajući ogrev ženama koje su mu spremale hranu. Nije bio redak slučaj, po tvrdnjama pojedinih nadzornih odbora, da su se učitelji tokom radnog vremena šetali po poljima umesto da drže nastavu.41 Posebnu ulogu u postupku procene političke podobnosti i prosvetne sposobnosti učitelja imao je sreski školski nadzornik. U okviru staranja za unapređenje školstva, njegovo pravo bilo je da istražuje eventualne „krivice“ nastavnika i predlaže kazne koje su spadale u delokrug odluke sreskog načelnika. Mandat za mešanje nadzornika u privatni život prosvetnih radnika bio je znatan, jer je kao poslovnu obavezu imao istragu i rešavanje „ličnih sporova“ među nastavnicima. Praksa kontrolisanja privatnog života prosvetnih radnika nastavljena je i posle perioda integralnog jugoslovenstva, s tom razlikom što su pod kontrolu potpadali i školski nadzornici. Veličina prestupa, njegovo ponavljanje, otežavajuće okolnosti i drugi momenti uticali su na status prosvetnog radnika i direktno se odražavali na njegov život i sudbinu njegove porodice.42 Sistem kažnjavanja pretrpeo je kasnije evolutivni skok prema 40

Više o tome: Vojislav V. Rašić, Uredba o učiteljskim disciplinskim sudovima u vezi sa disciplinskim postupkom, Beograd 1927, 3–5, 14, 15, 19, 20–21. 41 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-11–31. Prijave protiv nesavesnog rada učitelja. 42 AJ, f. Ministarstva prosvete 66–1280–1525. Nacrt Zakona o narodnim školama iz 1929; AJ, f. Ministarstva prosvete 66–1280–1525. Nacrt Uredbe o disciplinskoj odgovornosti školskih nadzornika i nastavnika, 16. jul 1936. 197

klasičnom krivičnom sudskom procesu i tako se zatvorio krug u kome je mehanizam kontrolisanja ljudi bio preduslov za delovanje i ispoljavanje moći državnih prosvetnih vlasti. Ugled profesije bio je razlog kojim se opravdavalo narušavanje privatnog prostora i intimnosti prosvetnih radnika. Mreža vlasti se sprovodila preko više nivoa disciplinskih sudova. Tokom regentstva kneza Pavla Karađorđevića u svakoj banovini postojao je prvostepeni disciplinski sud, a takva instanca postojala je i u Ministarstvu prosvete, ali je ona mogla imati i karakter suda drugog stepena. Upravni sudovi i Državni savet Kraljevine Jugoslavije bili su institucije sa snagom poslednje reči u disciplinskim postupcima. U disciplinskom sudu pri Ministarstvu prosvete radilo je pet sudija. Predsednik suda i trojica članova poticali su iz redova „najstarijih“ službenika Ministarstva, od kojih je jedan morao biti pravnik po obrazovanju. Petog člana suda davala je Centralna uprava profesionalnog udruženja nastavnika narodnih škola, a to udruženje osnovano je prema propisima Zakona o činovnicima. Zahtevi disciplinskih sudova obavezivali su sve državne i samoupravne vlasti koje su ih po automatizmu morale smatrati „hitnim slučajevima“, čak i kada nisu nosili takvu oznaku. Šema utvrđivanja prestupa podrazumevala je „kratko izviđanje“ nadređenih počiniocu dela. Upravitelji škola slali su izveštaje sreskim načelnicima, a u gradskim sredinama samostalnim gradskim školskim nadzornicima. Izveštaje načelnika i nadzornika, sa predlozima mera protiv optuženih, primali su banovi, a za Beograd je bio zadužen ministar prosvete. Banovi i ministar donosili su rešenja o pokretanju disciplinskih postupaka i prosleđivali izveštaje sa svojim tužbama disciplinskim sudovima. Rešenje o pokretanju sudskog postupka dostavljano je „disciplinskom tužiocu“ i okrivljenom, koji nije imao pravo da se žali na pokretanje postupka. Ako bi prosvetni radnik bio i krivično gonjen, 198

onda je disciplinski sud bio u obavezi da krivičnom sudu dostavi sva dokumenta vezana za slučaj, a disciplinski postupak odlagao se do završetka krivičnog procesa. Neke krivične presude, koje su povlačile gubitak radnog mesta, uticale su na trenutno administrativno otpuštanje bez vođenja disciplinskog postupka.43 Postojala je funkcija „disciplinskog islednika“, koji je saslušavao svedoke i potrebne veštake, sa ciljem da po „službenoj dužnosti“ rasvetli okolnosti i prikupi dokaze za vođenje postupka. Optuženi je pred njim, pre suočavanja sa sudom, dobijao priliku da se izjasni o svim tačkama optužbe, a islednik je imao prava da pozove na saradnju upravne i policijske institucije posebno ako su svedoci ili veštaci bili nedostupni za isleđivanje. O rezultatima istrage obaveštavan je tužilac, koji je podnosio predlog o kazni disciplinskom sudu. Taj sud je potom donosio odluku o usmenom pretresu. Pre pretresa i optuženi je imao pravo da u roku od 8 dana, u saradnji sa braniocem, dostavi svoj predlog završetka postupka. Sadržaj usmenog pretresa bio je službena tajna čije se odavanje novčano kažnjavalo. Odbrani optuženog su, osim zapisnika o većanju sudija, bili dostupni svi prikupljeni dokazi. Veštaci i svedoci zaklinjali su se prilikom pretresa, a to govori o gotovo potpunoj simulaciji procesa iz domena krivičnog prava. Postupak se mogao izvoditi i bez prisustva optuženog, kako bi se sprečila manipulacija izostajanjem sa ročišta. Presuda se izricala na osnovu slobodnih uverenja sudija, stečenih tokom usmenog pretresa. Tužilac, branilac i optuženi imali su pravo na završnu reč posle izvođenja dokaznog postupka. Ostavka prosvetnog radnika donosila je prekid postupka, osim kada se radilo o težim prekršajima za koje je bila predviđena kazna otkaza. Ni 43

AJ, f. Ministarstva prosvete 66–1280–1525. Nacrt Uredbe o disciplinskoj odgovornosti školskih nadzornika i nastavnika, 16. jul 1936. 199

odlazak optuženog u eventualnu penziju nije prekidao prvostepeni postupak, već se tek u drugom stepenu vodilo računa o statusu penzionera. Slučajevi povreda discipline zastarevali su tek posle pet godina. Svaki pokrenuti istražni postupak, u tim hronološkim granicama, prekidao je tok zastarevanja. Posle pravnosnažnosti presude, optuženi je imao pravo da po izdržanoj kazni zatraži ponavljanje postupka, mada samo sa novim činjenicama i dokazima. Isto pravo dobijali su i članovi njegove porodice, što indirektno govori o drastičnim društvenim i ekonomskim posledicama kažnjavanja. Ako bi u ponovljenom procesu prosvetni radnik bio osuđen, kazna nije smela biti oštrija od kazne izrečene u prvom postupku. Kada se proces ponavljao sud je, uz saglasnost tužioca, mogao i bez usmenog pretresa doneti odluku o nižoj kazni ili oslobađajućoj presudi. Država je bila dužna da oslobođenim ili manje kažnjenim prosvetnim radnicima nadoknadi „službene prinadležnosti“ koje su gubili zbog „više izdržane kazne“, a ta mera odnosila se i na naslednike ako bi prosvetni radnik preminuo tokom kazne ili ponovljenog procesa. Kontrola života i morala bivših učitelja nastavljala se i po odlasku sa radnih mesta. Penzionisani prosvetni radnici podlegali su disciplinskom postupku „za teške povrede ugleda struke učinjene u penziji“, mada se povreda ugleda nije preciznije definisala. Kazne za penzionere bile su u formi „pismenog ukora“. Za ozbiljnije prestupe mogla se smanjiti penzija osuđenog na rok do 10 godina, ali smanjivanje nije moglo iznositi više od 20% penzije na mesečnom nivou. U najtežim slučajevima prosvetni radnici izlagali su se riziku trajnog gubitka prava na ličnu i porodičnu penziju.44 Za disciplinski kažnjiva dela aktivnih prosvetnih radnika smatralo se nemarno, pristrasno i nesavesno vršenje prosvetnog 44

200

Isto.

poziva. Ucenjivanje ili iznuđivanje nagrade i mita takođe je bio težak prekršaj. Učitelji, nastavnici i profesori nisu smeli da nemarno i neuredno dolaze na posao, a smatralo se kažnjivim ako su to radili i posle izricanja blažih kazni za neuredno ponašanje. Nedopuštena kritika starešine i pretpostavljenih bila je težak greh. Lakomisleno zaduživanje i izazivanje svađe sa drugim nastavnicima nisu tolerisani. Nemoral u privatnom životu bio je još jedan od razloga da se prosvetni radnici disciplinski kažnjavaju. U nemoralne činove spadali su alkoholizam, kocka i skitnja. Kritika postupaka vlade, vlasti i poretka, kao i zaštita onih koji su vršili takvu vrstu kritike, povlačila je disciplinsku odgovornost.45 Sistem kontrole i represije bio je opravdavan činjenicama i okolnostima koje su ukazivale na neophodnost funkcionisanja mreže kažnjavanja i nadzora sa potrebom rasta i razvoja provera dostava. Pojedini prosvetni radnici su bili skloni seksualnoj zloupotrebi dece, uprkos strogim normama kojim se predviđala kazna do 10 godina robije za to teško krivično delo.46 Optuživanje nastavnika i učitelja da nisu korektni prema đacima i da su deca izložena verbalnom i fizičkom seksualnom uznemiravanju vaspitača bilo je česta pojava. Tako je učitelj iz sela Strašimirce u Makedoniji silovao jednu od svojih učenica, a njegov slučaj, zbog političkih implikacija koje su dovodile u sumnju nastavnički poziv kao profesije kojoj su posvećeni idealni ljudi, došao je do predsednika Ministarskog saveta države i ministra unutrašnjih poslova. Taj učitelj je otpušten iz službe i krivično je odgovarao pred sudom. Mnoge optužbe su bile lažne i predstavljale su način da se deca i roditelji osvete učiteljima zbog strogog ocenjivanja. Primer takve prakse osetio je 45

Isto. Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1929, 77. 46

201

učitelj sela Pepelište u Tikveškom srezu, koga su roditelji ženske muslimanske dece optužili za seksualno uznemiravanje učenica. Prosvetni inspektor iz Skoplja otišao je u mesto da proveri iznete optužbe i došao je do zaključka da je u pitanju bio otpor seljaka koji nisu želeli u selu državnu već versku školu, tako da su odbijali da decu šalju tom učitelju i činili su mu znatne prepreke u njegovom pokušaju da ih opismeni. Savet školskog nadzornika prosvetnim vlastima u Beogradu bio je da se učitelj premesti u drugo mesto, da ne bi gubio vreme sa desetak preostalih đaka koji nisu imali ni sklonosti da redovno pohađaju nastavu. Na meti nezadovoljnih đaka našao se i jedan arhimandrit Srpske pravoslavne crkve, koga su i muška i ženska deca navodno optužila za silovanje. Direktor gimnazije u Ohridu pozabavio se optužbama i došao do zaključka da nisu istinite, a koliko su glasine uzele maha svedoči i čaršijska priča da je crkveno lice otišlo toliko daleko da je istovremeno silovalo dve učenice starijih razreda srednje škole. Ministarstvo prosvete se umešalo u slučaj zato što je okrivljeni arhimandrit predavao veronauku. Na kraju, ispostavilo se da ništa od optužbi nije bilo istinito, a ostalo je otvoreno pitanje morala i namera onih koji su širili tu priču. Slične prijave, ovoga puta dokazane, podnošene su i protiv suplenta gimnazije u Prizrenu zbog afere sa učenicom, pa je direktor gimnazije predložio odeljenju za srednju nastavu Ministarstva prosvete da ga po kazni premesti u drugu školu.47 47

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–23. Pismo ministra prosvete – predsedniku Ministarskog saveta i ministru unutrašnjih dela Antonu Korošecu, 7. novembar 1928; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–23. Nalog referenta Odeljenja za osnovnu nastavu za vršenje istrage po prijavi roditelja iz sela Pepelište protiv učitelja Josifa Petrovića – prosvetnom inspektoru iz Skoplja, 28. januar 1924; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.67–23. Izveštaj školskog nadzornika iz Kavadaraca o slučaju Petrović, 7. februar 1924; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–25. Nalog kabineta 202

Ispoljavanje homoseksualnih sklonosti učitelja, osim skandala, donosilo je vinovniku i sukob sa zakonom, jer je bilo predviđeno da se počinioci ovog dela kazne strogim zatvorom čak i onda kada nije moglo biti govora o težem krivičnom delu.48 Ministarstvo prosvete je obaveštavano o ispoljavanju homoseksualnih sklonosti profesora koji su napustili službu i nisu više bili pod ingerencijom ministarstva. Iz policijske prijave videlo se da je optuženi bivši profesor bio higijenski zapušten i alkoholičar, sklon seksualnom napastvovanju uniformisanih osoba na dužnosti. Učenik opšte zanatske škole iz Leskovca prijavio je učitelja matematike zbog pokušaja zavođenja i nagovaranja na seksualni odnos. Kada ih je upravnik škole suočio na saslušanju, učitelj se fizički obračunao sa učenikom nanevši mu zbog prijave lake telesne povrede. Prosvetne vlasti su kaznile učitelja premeštajem u zabačeno selo Zetske oblasti, bez prava na putne i selidbene troškove.49 Moralni nadzor sprovodio se i nad učiteljicama. Prosvetni inspektorat Primorsko krajiške oblasti žalio se Ministarstvu prosvete da mnoge učiteljice žive „sablažnjivim“ životom i da nisu u stanju da vaspitno deluju na đake. Iza termina sablažnjivosti krila se lična drama nastavnica prisiljenih da, zbog prirode svog posla, izbegavaju bračne veze sa ljudima koji nisu pripadali ministra prosvete za istragu u slučaju arhimandrita Venijamina – direktoru gimnazije u Ohridu, 11. februar 1925; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.67–25. Izveštaj direktora ohridske gimnazije, 26. februar 1925; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–23. Izveštaj direktora prizrenske gimnazije, 10. februar 1926. 48 Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, 79. 49 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–132. Prijava redarstvenog povereništva u Zemunu protiv bivšeg učitelja iz Kumanova, 15. mart 1935; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.- 67–132. Izveštaj pravnog referenta Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije o ponašanju učitelja opšte zanatske škole, 12. septembar 1929. 203

njihovoj profesiji. Često su porodice prosvetnih radnika ostajale u jednom mestu, dok su suprug ili supruga učiteljevali i živeli u drugim krajevima zemlje. Zato nije ni čudo što su mnoge učiteljice, po ocenama revnosnih državnih službenika i skandalizovane čaršije, živele u „konkubinatima“ i imale vanbračnu decu. Od 17 učitelja i učiteljica njih 7 je bilo srpske nacionalnosti. Optužene su za „nedopuštene odnose“, „nedostojno vladanje“ i „nelijep život“. Alkoholizam, zanemarivanje dužnosti prema đacima i procene sreskih načelnika i školskih nadzornika bile su takođe stavke za premeštaj prosvetnih radnika prema potrebama službe.50 Učiteljice su postajale nepodobne za posao i po drugim osnovama. Za zaostalu sredinu bilo je dovoljno da je učiteljica razvedena, da puši cigarete i da izgleda malo slobodnije u očima drugih pa da celo uzorno katoličko mesto Vinkovci proširi priču kako se odaje prostituciji. U očima građana, ni kolege te učiteljice nisu bile bolje. Svakodnevno su izmišljane priče o alkoholizmu njenih kolega, seksualnim avanturama školskog nadzornika sa učiteljicama, skandalima koje su pravile ljubomorne supruge. Spisak prokaženih učiteljica pokazuje da su većina njih bile srpske nacionalnosti pa se može pretpostaviti da se iza priča o nepoželjnom društvenom ponašanju skrivala nacionalna netrpeljivost, a možda i svesna namera da se ugrozi ugled verski indiferentnoj državnoj prosveti.51 Zbog pritiska konzervativne javnosti jedan učitelj iz Lapca kod Bitolja premešten je u blizinu Bečeja po kazni. Njegov greh bio je u tome što je pisao ljubavna pisma udatim ženama i upotrebljavao đake kao poštare.52 50

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.- 67–132. Predlog premeštaja učiteljica i učitelja po potrebi službe, 12. jul 1929. 51 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–132. Anonimne prijave prosvetnom inspektoru iz Vinkovaca, 1. avgust 1929. 52 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67–132. Izveštaj pravnog odseka Ministarstva prosvete, 3. mart 1927. 204

Profesor gimnazije u Požarevcu predlagao je učenici sastanke izvan grada, po rečima direktora gimnazije, „... na način koji zaprepašćuje“, a od njenih optužbi branio se agresivnom tvrdnjom da postoji „... nastavničko pravo da sa svojim učenicama može opštiti i van škole“, uz poricanje sopstvenih „zadnjih namera“. Njegov bivši profesor, na funkciji direktora gimnazije u kojoj su obojica predavali, opisao ga je prosvetnim vlastima kao čoveka bez vaspitanja „... sklonim za vršenje ekscesa“, tražeći da se odmah udalji iz gimnazije, posle čega je za kaznu premešten u Vranje. Osumnjičeni profesor je više od dva meseca pokušavao da odsustvima i bolovanjima odloži prelazak na novu dužnost, što se može shvatiti i kao indirektna potvrda njegove sklonosti za sukobe sa nosiocima autoriteta.53 Društveno okruženje i vaspitanje iz patrijarhalnih sredina uticalo je na oblikovanje vrednosti koje su mogle biti direktno suprotstavljene prosvetnim obrascima. Pojedini Crnogorci, navikli da se prema ženama ponašaju u stilu koji bi se modernim rečnikom nazivao „seksitičkim“, zgranjavali su učenice iz gradskih sredina u Srbiji. Profesor je u toku časova imao naviku da spominje njihove „crne oči“, pa čak i „kavaljerijske noge“. Nazivao ih je „guskama“ ili „princezama“. Pojedinim učenicama je govorio da su „... u najboljim godinama za udaju“, tvrdeći da bi se muškarci pobili oko njih kada bi napustile školu. Sistem odbrane ovog prosvetnog radnika gimnazije u Ćupriji, optuženog za „neuputno“ ponašanje prema učenicama, služiteljkama i građanima uopšte, zasnivao se na pravdanju lošim zdravstvenim stanjem koje nije imalo veze sa optužbama. Okrivljenom suplentu, bolesnom od tuberkuloze, optužbe devojaka navodno su podizale temperaturu do stanja kada nije mogao da na njih pismeno odgovori. Odbacivao je njihova 53

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-34. Prijava direktora gimnazije u Ćupriji protiv suplenta zbog odnosa prema učenicama, 29. mart 1921. 205

svedočenja nazivajući ih „gadostima“. Bila je to loša strategija usmerena na isključivo izazivanje saučešća kod direktora gimnazije i Ministarstva prosvete, pa je rezultat afere bilo njegovo premeštanje po kazni, ali se iz izvora ne može zaključiti gde je premešten.54 Direktor gimnazije na Cetinju tražio je premeštaj suplenta zbog prosidbe učenice sedmog razreda, „na jedan dosta nespretan i neuobičajen način“, zbog koje se ona žalila razrednom starešini. Iako je direktor priznavao da u postupku profesora „... nije bilo ničeg nemoralnog“, ostaje utisak da su osuda javnosti i odbijanje prosidbe bili dovoljni da mu umanje društveni ugled do tačke kada se premeštaj nametao kao jedino rešenje. Zanimljivo je da se u zahtevu direktora negativno govorilo o prosvetnim sposobnostima suplenta. Iako je stekao „nekakav doktorat u Gracu“, profesor je ocenjen kao „... dosta ograničen i sapet u predavanju“ zbog navodno čudne terminologije i nepoznatih reči koje je koristio u nastavi. Po nacionalnosti je bio Hrvat, pa je i to uticalo na nedovoljnu komunikaciju sa crnogorskom sredinom. Neobično zvuči zaključak da je bio politički ispravan, jer se nalazio u takvoj sredini. Ispada da je okolina oblikovala političke stavove i definisala njihovo ispoljavanje u redovima prosvetnih radnika. To nije bilo dovoljno da mu nadređeni na radnom mestu ne zamere na šovinističkoj crti koju je ispoljavao kada je govorio o svom doktoratu. Direktor gimnazije je predložio Ministarstvu prosvete da izvrši zamenu nastavnika i da stručnjaka za prirodne nauke dovede na Cetinje iz Podgorice, a da optuženi bude premešten tamo. Predlog je bio neuobičajen, jer je Ministarstvo prosvete zadržavalo pravo da odluči o lokaciji na koju će učitelji i profesori kao disciplinski kažnjavani pojedinci obavljati dužnosti. 54

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-34. Prijava direktora gimnazije u Požarevcu protiv profesora zbog odnosa prema učenici, 1. januar 1920. 206

Možda se razlog postupka direktora krio u malom broju ljudi specijalizovanih za prirodne nauke u srednjim školama.55 Jug Srbije pokazivao je veću osetljivost u poređenju sa Cetinjem. Prosidba učenice bila je, po mišljenju direktora gimnazije u Prizrenu, „... vrlo neugodan slučaj, čije posledice mogu biti po ovu školu veoma nelagodne i kobne“, pošto je „čitava senzacija“ odjeknula u društvenoj sredini „sa drugojačim pojmovima“ od modernih gradskih centara. Pojedini roditelji su bili spremni i da ispišu decu iz gimnazije i o tome su obavestili direktora, obrazlažući odluku sledećim rečima: „I dok mi sa pravom tražimo da pratite svaki njihov korak vodeći ih putem čednosti, eto vidimo da nastavnici vode sa njima ljubav te se time prethodi (sic!) primerima i ostaloj školskoj omladini“. Pod pritiskom raširenog shvatanja da gimnazija treba moralno da vaspitava đake, direktor je odlučio da za zaljubljenog profesora zatraži premeštaj po kazni.56 Nekorektan odnos prema učenicama i višestruki pokušaji seksualnih nasrtaja na služiteljku gimnazije u Aranđelovcu bili su povod za otpuštanje profesora matematike, mladog ruskog emigranta, jer je direktor ustanovio da su optužbe „... u glavnome zasnovane na istini“. Kao prvu meru uskratio mu je pravo ulaska u školu, „... koju je trebao da smatra kao crkvu, a koju je on pokušao da oskrnavi...“ Kratak postupak Ministarstva prosvete, koji se zahtevao u lokalnim okvirima, posmatran je kao adekvatna satisfakcija „... kako za uvređenu omladinu i nastavnike ove škole, tako i za đačke roditelje i građane.“57 55 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-54. Prijava direktora gimnazije na Cetinju protiv suplenta zbog odnosa prema učenici, 4. jul 1922. 56 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67. Prijava direktora gimnazije iz Prizrena protiv suplenta zbog veze sa učenicom, 10. februar 1926. 57 AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-34. Prijava direktora gimnazije u Aranđelovcu protiv profesora zbog odnosa prema služiteljki i učenicama, 3. avgust 1922.

207

Dolazilo je i do dramatičnijih situacija kada je, na primer, učenica četvrtog razreda gimnazije u Prištini rodila vanbračno dete, a kao oca navela profesora. Javno mnjenje je prihvatilo tu priču, jer su se od ranije širile glasine da je imao čak pet ljubavnica među učenicama, a u veliki greh pripisivalo mu se što je živeo u vanbračnim odnosima sa učiteljicom iz osnovne škole. Razjareno građanstvo je bilo spremno i na linč profesora, a Ministarstvo prosvete je radi „spasavanja mladeži“ hitno premestilo profesora i učiteljicu u međusobno udaljena mesta.58 Društveni pritisak na prosvetne institucije, zadužene da kontrolišu službenike Ministarstva prosvete i da ih kažnjavaju, često je bio oblikovan preko anonimnih dostava u kojima su dolazile do izražaja netrpeljivosti dostavljača. Stanovništvo jugoslovenske države brzo je naučilo da represivne institucije i mehanizme zloupotrebi za lične obračune ili za širenje glasina o tuđim životima. Ideološki pritisak države, nametnut slikom o idealnom učitelju, bio je plodno tlo za oblikovanje ličnosti prema potrebama prosvetnog sistema, koje često nisu uvažavale slobodu ličnosti i mišljenja. Tako je nastavljen pritisak mreže vlasti i moći na lični i intimni život prosvetnih radnika, sa namerom da se od njih napravi uzor za neprosvećene slojeve društva.

58

AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.- 67–132. Nedatirana peticija građana Ministarstvu prosvete; AJ, f. Ministarstva prosvete 66 pov.-67– 132. Izveštaj direktora Državne gimnazije u Prištini, 10. septembar 1926. 208

Glava V OTPORNOST DRUŠTVENIH PREDRASUDA Mreže vlasti i moći nisu bile uvek uspešne u nametanju interesa društvu jugoslovenske države. Neuspeh je posebno vidljiv u oblasti nastojanja da se marginalne grupe nove države integrišu u društvenu zajednicu. Civilizacijski neuspeh integracije najviše je pogodio osobe sa invaliditetom. Povratak preko 50.000 priznatih ratnih invalida svojim domovima izazvao je psihološki šok, posledicu tradicionalnog stereotipa o invalidima kao nepotrebnom „teretu“ za porodicu i društvo. Do početka ratova 1912–1918. osobe pogođene svim oblicima invaliditeta bile su stigmatizovane u društvu čiji su stavovi, sa retkim izuzecima, bili pod velikim uticajem patrijarhalnih seoskih normi. Surova logika privređivanja na selu, čije je stanovništvo mukotrpno živelo, vodila je računa o ljudima sposobnim za teške radove. Za prosečnu seosku porodicu invaliditet njenog člana bio je katastrofalan ishod, čak i gori od smrtnog slučaja, imajući u vidu da je trebalo izdržavati osobu koja nije bila sposobna za adekvatno privređivanje. Nova država je stoga bila prinuđena da razmotri načine obezbeđivanja egzistencijalnih uslova za invalide koji su se nastanili u gradovima. Državna mreža vlasti i moći suočila se sa otporom nazadnog društvenog morala koji je dezavuisao invalide i oblikovao jednu vrstu društveno prihvaćenog isključivanja. Ne može se sa sigurnošću reći koliko je ljudi bilo pogođeno takvim odnosom. Prema prvim dostupnim i nepotpunim podacima, pripremljenim za Mirovnu konferenciju u Parizu 1919–1920. godine, samo je Srbija imala 1.247.435 poginulih građana od čega 209

402.435 vojnika i 264.000 ratnih invalida.1 Udruženje ratnih invalida Kraljevine Jugoslavije (URI) postalo je jedini donekle uspešan zastupnik njihovih interesa. Tokom 1935. godine procenjivalo se da u celoj državi udruženje ima 88.000 članova, od čega 45.000 ratnih invalida.2 Okupljanje invalida oko budućeg udruženja započelo je početkom 1919. godine kada su se u tek oslobođenu zemlju počeli vraćati oni koje je narod nazivao „sakati ratnici“. Združeni zajedničkom nesrećom okupljali su se u Beogradu, gde su se viđali i pokušavali da dođu do posla i krova nad glavom. Grupa aktivnijih je odlučila da obrazuje odbor, a kasnije i udruženje ratnih invalida, sa ciljem da se olakša prihvatanje ove populacije u društvu i da joj se pruži pomoć u pravnom, materijalnom i moralnom smislu. Organizatori su stupili u bliske veze sa mrežom vlasti. Bili su svesni da bi izostajanje akcije u tom smeru značilo pojavu „nakaradnih poroka“, pa i „zlih političkih ideja“ pod čime se podrazumevao boljševizam kod invalidske populacije. Iskusne ratnike je trebalo zakloniti od „poruga“ onih koji nisu bili svesni tereta invalidnosti, kao i od iskušenja nezaposlenih da se odaju prosjačenju kao rešenju svoje egzistencije. Pokretač tih ideja i veza sa političkim vrhom bio je dr Milivoje Jovanović ratni invalid iz Balkanskih ratova, đak univerziteta u Berlinu, Minhenu i Lajpcigu, profesor Bogoslovskog fakulteta u civilu i poslanik Ustavotvorne skupštine, a zatim budući ministar socijalne politike u jednoj od brojnih vlada Kraljevine SHS. Važno je primetiti da su u osnivanju URI invalidi iz Balkanskih ratova igrali značajniju ulogu od njihovih drugova 1

Момчило Исић, Сељаштво у Србији 1918–1925, Београд 1995, 25–26. 2 Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavije o radu u 1934–1935. godini, Beograd 1935, 6. 210

sapatnika sa Solunskog fronta. Zbor invalida i porodica palih ratnika održan je 19. februara 1919. u kafani „Takovo“ na Terazijama, koja je imala najveću salu u Beogradu. Tada je stvorena uprava odbora osnivača invalidskog udruženja. Mnogi od njih učestvovali su i u osnivanju udruženja ratnika u junu 1920. Postojala je organizaciona simbioza između ratnih invalida i veteranskih organizacija. Bio je to još jedan vid povezivanja sa mrežom vlasti preko vojnih struktura. Zajedničkim naporima bivših ratnika i invalida fuzionisano je Udruženje rezervnih oficira i obveznika činovničkog reda sa Udruženjem ratnika. U glavnoj upravi i Upravnom odboru Udruženja rezervnih oficira bili su i ratni invalidi. Čak i onda kada je Udruženje ratnih invalida formirano kao posebna organizacija njeni članovi su ostali u organima uprave Udruženja rezervnih oficira. Prvi pokušaj invalida da učešćem u politici aktivno utiču na svoj društveni status povezan je sa kandidaturom Dragutina Jovkovića na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920. godine. On se kandidovao za poslanika na više različitih lista: u Beogradu na listi Zemljoradničke stranke, u izbornom okrugu Sarajevo na listi Srpske nacionalne organizacije, a u izbornom okrugu Tuzla bio je i nosilac njihove liste. Iako je priznao da zbog oskudice sredstava i obaveza na radnom mestu uopšte nije kontaktirao sa biračkim telom, Jovković se godinama kasnije žalio da ga je ponavljanje izbora u jednoj opštini lišilo mogućnosti da postane poslanik do čega mu je, navodno, trebalo samo 18 glasova.3 3

AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–271–401. Žalba Dragutina Jovkovića na ponašanje generala Nikole Tomaševića, komesara Ministarstva za socijalnu politiku i narodno zdravlje – kralju Aleksandru, 26. septembar 1929. O Milivoju Jovanoviću videti: Ko je ko u Jugoslaviji, Beograd – Zagreb 1928, 61. 211

Brojne veze URI sa mrežom vlasti i moći jugoslovenske države najčešće nisu imale pozitivan efekat. Udruženje ratnih invalida trudilo da održava dobre i česte kontakte sa Dvorom. Kralj Aleksandar, u želji da zadrži imidž i autoritet kod bivših boraca, pružao im je iluziju da podržava njihove opravdane zahteve u pogledu povećanja broja invalida sa obezbeđenim invalidninama, ali u stvarnosti nije mnogo učinio da poboljša njihov položaj.4 Iz ugla velikog broja invalida koji su vapili za socijalnom pravdom logika intervencionizma jugoslovenskog vladara, koji je ispravljao krupne nedostatke u administrativnom sistemu države, oslanjala se na pretpostavljenu i nedokazanu volju Krune da reši socijalne probleme prokaženih pojedinaca po ugledu na elemente tradicionalne porodične autoritarnosti tako bliske društvenom iskustvu jugoslovenskih prostora. Za većinu njih, kralj je bio uprošćena domaćinska figura ratnog druga, oca domovine i zaštitnika slabih i ugnjetenih. Lični ugao posmatranja vlastitih problema, tako čest kod molilaca, samo je otežavao dvorskim institucijama da budu, ne toliko poželjan, koliko neophodan korektor nagomilanih i otvorenih socijalnih pitanja. Za uzvrat, vladar je iskorišćavao invalide u složenim igrama oko kreiranja poželjnog identiteta građanina Kraljevine SHS/Jugoslavije, dodeljujući im zastave i učestvujući preko posrednika na raznim svečanostima. Centralni performansi bili su povezani sa insistiranjem na kultu žrtava iz Prvog svetskog rata. Godišnjice bitaka i kongresi URI, uz retke lokalne humanitarne akcije većeg obima, državne i verske praznike, bile su prilike da invalidi postanu deo dekora i živi podsetnici na ogromne žrtve u stvaranju jugoslovenske države. Ta politika nije bila neuobičajena u svetskim razmerama. Bio je to proces koji se u savremenoj istorijskoj nauci definiše kao „izmišljanje tradicije“. 4

212

Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 40, 43–44.

Cilj izmišljanja tradicije bio je naknadno pokrivanje patinom prošlosti da bi se dobilo na legalitetu i legitimitetu. To je širok izraz koji u kontekstu obuhvata kako tradicije koje su nedavno izmišljene i formalno ustanovljene, tako i one čiji se metod i način uspostavljanja može samo neprecizno ustanoviti u okviru nekoliko kratkih godina. U pitanju su radnje simboličkog karaktera i ritualne prirode, koje se ispoljavaju prema pravilima koja često mogu biti prikrivena i prihvaćena bez formalne standardizacije. One teže da uspostave kontinuitet sa prošlošću i da kroz ponavljanja usade norme ponašanja u mentalne okvire publike. Još jedna svrha ovih svetkovina bilo je asociranje na navodnu ili stvarnu nepromenljivost obično fiksiranu u daljoj prošlosti. U kontekstu oslobađanja predmeta ili prakse za ritualnu funkciju gotovo isključivo onda kada više nisu posedovali praktičnu svrhu, nije neobično što se poseglo za upotrebom zastave po ugledu na ratne pukovske zastave onda kada su one završile u muzejima i kada je rat izgledao kao progresivna posledica koja je dovela do navodnog stvaranja jugoslovenske nacije. Prilagođavanje prakse tradiciji, bez obzira na to da li je bila realna ili izmišljena, podrazumevalo je teatralnu politiku starih načina korišćenja simbola u novim uslovima i korišćenje prethodnih uzora u svrhe koje su imale novi karakter.5 U jugoslovenskom slučaju radilo se o stvaranju poželjne političke slike rata bez naglašavanja neprijateljske strane, pošto se i ona po porazu našla u sastavu nove države. Ako je već neprijatelja trebalo identifikovati, bilo je mnogo lakše i politički svrsishodnije pripisati mu nemački ili mađarski karakter. Kao temelj ideologizovane predstave služili su performansi patriotskog karaktera, dok je religiozni deo gotovo nestao sa 5

Erik Hobsbom, Terens Rejndžer (ur.), Izmišljanje tradicije, Beograd 2002, 5–12. 213

scene. Multireligioznost jugoslovenskog prostora onemogućavala je efikasniju smešu religiozne i patriotske prirode, a istorijski kontinuitet, u čije ime se dešavala svečanost dodele zastava invalidima, u stvarnosti nikada nije postojao kao takav. Tim manifestacijama nedostajao je i uži karakter identiteta shvaćenog kao suprotnost u odnosu na drugog. On se možda i mogao pronaći u naglašavanju ratnog iskustva i tragedije sticanja invalidnosti. Ova vrsta izmišljene tradicije uklapala se u proces evropskih razmera koji je započeo oko 1870. a završio se 1914. godine. Nova država je očigledno kasnila za iskustvom svojih prethodnica, što je i razumljivo zbog hronološkog sticaja okolnosti njenog nastajanja. Izmišljanje tradicije tog razdoblja može se podeliti u tri tipa koja nisu nužno neodvojiva već se u dobroj meri prepliću i dopunjavaju. Prva vrsta tradicija odnosi se na one koje su svojom simbolikom oličavale socijalnu povezanost zajednice, bez obzira na to da li je ona bila stvarna ili izmišljena. Druga vrsta imala je zadatak da uspostavi identitet i afirmiše legitimitet institucije ili zajednice. Treća kategorija dobila je svrhu da usadi sistem vrednosti i verovanja vezanih za očekivana tipska ponašanja. Prednost ove vrste tradicija bila je u nesklonosti sporadičnih identiteta različitih društvenih grupa da se suprotstave jedna drugoj u okviru neke ličnosti.6 Taj društveni i politički proces „obeležavanja uspomena“, odnosno insistiranja na politički poželjnom usklađivanju individualnih i kolektivnih iskustava koja su podsećala na žrtve podnete na oltar političkog ideala, bio je i u službi potrebe da se dalje stabilizuje do trenutka dostizanja „jednoplemene“ svesti svih podanika sa jugoslovenskim obeležjima. U tim mitologizacijama sa primesama sakralnog rituala, u ime povezivanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, žrtvovanjem „za kralja i 6

214

Isto, 13–18.

otadžbinu“ bez pogovora, kroz fiktivnu numeričku nadmoć mrtvih nad živima i preživelima, stvarao se moralni i kategorički imperativ očuvanja države po svaku cenu. Po mišljenju francuskih sociologa, radi se o prostom korišćenju sugestivne moći vođa da privuku mase pomoću preslikavanja odnosa iz prošlosti na savremenost i sutrašnjicu. Većina svečanosti sa istorijskom konotacijom proticala je u naporu prikazivanja i prizivanja patriotsko- didaktičkih šema moralnosti.7 U tu svrhu postojanje invalida rata iskorišćeno je ne samo da bi oni dobili na društvenoj korisnosti, već i sa namerom da se budućim vojnicima na braniku otadžbine usadi ideja da nikada neće biti napušteni od države i Dvora, čak i onda kada budu stekli invalidnost. Iako pitanje zastave koja se dodeljivala predstavnicima invalidskih organizacija može izgledati efemerno, ono je bitno budući da je zastava bila likovni izraz povezanosti države, dinastije i invalida. Drugim rečima, slika odnosa mreže vlasti i podređene socijalne grupe. Zastava je bila veličine 90 x 70 cm. Sa jedne strane bila je crvena, a na svakom uglu imala je izvezene inicijale „A I“ što je asociralo na ubijenog kralja. Na sredini se nalazio grb dinastije Karađorđevića oivičen vencem od izvezene svile. Iznad venca nalazio se kružni natpis „Jugoslovenskim ratnim invalidima Aleksandar I“, dok su sa strane stajale godine 1804–1912. Na oba ugla zastave nalazile su se zlatne kićanke. Druga strana zastave bila je u znaku državne trobojke, dok je u sredini stajao 7

John R. Gillis, Memory and Identity: The History of a Relationship, in: John R. Gillis (Ed.), Commemorations, The politics of National Identity, New Jersey 1994, 5. Navedeno prema: Мирослав Јовановић, Наслеђе „вишше классе“: одраз друштва у српском књижевном, културном и научном наслеђу 18. века, (Прилог проучавању српских грађанских традиција 18. века), Годишњак за друштвену историју, год. IX, св. 1–3, Београд 2002, 16; Serž Moskovisi, Doba gomile, knj. I, Beograd 1997, 173–174. 215

dvoglavi beli orao okružen vencem kome je na grudima bio postavljen državni grb. Oko orla i grba nalazio se zlatnim slovima ispisan natpis „Pod pokroviteljstvom Njegovog Veličanstva Kralja Aleksandra I“. Sa strane su bile godine 1918–1932. U svakom uglu nalazila se vezena hrastova grančica. Uz zastavu je išao i propratni materijal. Bila je to plava traka duga 60 i široka 17 cm sa zlatnim resama, zlatnim gajtanom, šipkom i slovima vezenim u zlatu što je obično bila posveta darodavca zastave prostorno ograničena na 25 slova. Pored zastave išlo je i koplje na čijem su vrhu bili mizdrak i futrola. Cena zastave bila je 10.000 dinara. Bila je to svojevrsna piktografska ukrštenica čiji je rezultat asocirao na neprekinut hronološki niz državnosti od Prvog srpskog ustanka do kraja Prvog svetskog rata, pa i duže, pri čemu dnevnu aktuelnost sugeriše godina stvaranja države i godina dodele zastave. Koliko je igra stvaranja identiteta političkog karaktera bila uska i zavisila od kraljeve lične percepcije svedoče i nesporazumi u vezi sa invalidskim zastavama i praksom njihove promocije. Ustanove zadužene za socijalnu politiku pokazale su se potpuno neobaveštene. Ministarstvo socijalne politike se obratilo Središnom odboru u nastojanju da dozna kontinuitet prakse dodeljivanja zastava. Tek kada je kralj Aleksandar prvi odlučio da Središnom odboru pokloni zastavu i da joj kumuje matica svih ratnih invalida dozvolila je svojim organizacijama posedovanje zastave, ali pod uslovom da ona mora biti tačna kopija originala zastave Središnog odbora. Ni maršalat Dvora nije imao uvid u postojanje takve prakse, pa je bio zatečen zahtevom oblasnog odbora URI iz Tuzle. Kada su protokolarni problemi bili konačno razrešeni, pokrenuta je nova praksa u kojoj su lokalni organi vlasti umesto Dvora preuzeli ulogu darodavaca. Tu politiku prvi je promovisao ban Vrbaske banovine Bogoljub Kujundžić kumujući zastavi oblasnog odbora iz Banjaluke 1935. godine. 216

Uloga Dvora u javnim svečanostima svela se na poklanjanje zlatnih eksera za zastavu sa monogramima kneza Pavla i kralja Petra II. Lokalna osobenost svečanosti dodele zastave bila je u proglašavanju tog dana za dan invalida u celoj Vrbaskoj banovini. Program proslave obuhvatao je prisustvo izaslanika i brojne priredbe u korist ratnih invalida. Lokalne vlasti Vrbaske banovine podržale su sve zahteve invalida u pogledu prisustva izaslanika i pravila ceremonije dodele zastave.8 Posle zavođenja režima integralnog jugoslovenstva mreža vlasti se ponašala u duhu politički podobne centralizacije sistema nadzora nad socijalnim slojevima. Na pravnom polju to je značilo objavljivanje Zakona o državnom nadzoru nad radom invalidskih društava. Obnarodovan 1929. a dopunjen 1931. godine ovaj pravni akt definisao je da sva društva koja su imala veze sa invalidnošću, bez obzira na to da li su uživala državnu pomoć, moraju biti pod nadzorom ministra socijalne 8

AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Molba URI da kralj Aleksandar prisustvuje njihovom X kongresu, 16. maj 1933; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Dopis maršala Dvora o određivanju izaslanika za kongres URI – prvom ađutantu kralja Aleksandra, 16. maj 1933; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Molba Središnog odbora URI za audijenciju kod kneza Pavla – maršalu Dvora, 13. februar 1935; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Molba oblasnog odbora iz Tuzle da kralj Petar II kumuje i prisustvuje osvećenju zastave oblasnog udruženja – Kabinetu kralja, 18. septembra 1935; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Prepis pravila o izgledu zastave; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Dopis Središnog odbora URI Ministarstvu socijalne politike o pravu oblasnih odbora na zastavu; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Obaveštenje oblasnog odbora URI iz Banjaluke o svečanosti dodele zastave, 15. novembar 1935; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Naredba ministra Dvora da se odredi kraljevski izaslanik za svečanost dodele zastave; AJ, f. Dvora Kraljevine Jugoslavije 74–233–348. Podrška načelnika upravnog odeljenja Vrbaske banovine zahtevima invalida, 21. novembar 1935. 217

politike i narodnog zdravlja, koji je dobio i pravo da odobrava osnivanje novih udruženja. Nadzor se vršio na tri načina: preko Ministarstva socijalne politike, preko institucija Glavne kontrole, pa čak i preko pojedinaca sa ministrovim ovlašćenjem koji nisu morali biti aktivni državni službenici. Dužnost invalidskih organizacija bila je da podnose tromesečne izveštaje o radu, iz kojih su se morale videti sve odluke njihovih odbora pa čak i odvojena mišljenja onih koji se nisu slagali sa njima. Posebnu celinu izveštaja činili su finansijski izveštaji i pozicije primanja i izdavanja novčanih sredstava. Izveštaje su potpisivali svi članovi upravnih i nadzornih odbora ili u slučaju da ta tela nisu bila formirana osobe ovlašćene da potpisuju službenu prepisku. Kontrola rada invalidskih organizacija bila je osnažena diskrecionim pravom ministra socijalne politike da odredi bilo kom invalidskom društvu osobu u funkciji komesara, sa pravom da razrešava upravne i nadzorne odbore invalidskih organizacija ili pojedine članove i da u sporazumu sa ministrom preuzme poslove udruženja uz pomoć stručnih lica. Po zavođenju komesarske uprave on je bio dužan da pregleda celokupan rad društva do zavođenja uprave i da podnese izveštaj o radu lično ministru sa predlogom daljih planova. Funkciju komesara mogli su isključivo obavljati ratni invalidi ili rezervni oficiri, mada je bilo poželjno da budu državni činovnici iako se ostavljalo mesto i za osobe sa slobodnim profesijama. Jedino ograničenje komesara bilo je u instrukcijama zakona da se mora raditi po pravilima preuzetog invalidskog društva uz dogovor i naređenja resornog ministra. Na komesara su, po automatizmu, prelazile sve dužnosti članova raspuštenih odbora. Trajanje komesarskog nadzora nije bilo ograničeno i određivao ga je ministar socijalne politike kome je komesar odgovarao za svoj rad. Od komesara se nije očekivalo da volontira. 218

Nagradu za njegov rad određivao je ministar, ali iz sredstava budžeta društva u kome je radio. Zakon je 1938. godine postao svojevrsni „lex specialis“, jer se voljom državnih vlasti prestao odnositi na URI koji je iskusio težinu komesarske uprave u periodu 1929–1932. godine.9 Posle pogibije kralja Aleksandra i proklamovanja Namesništva krajem 1934. godine, URI je formalno postalo prvo privatno udruženje u Jugoslaviji, pod pokroviteljstvom maloletnog kralja Petra II, a njegova delegacija je primljena u svečanu audijenciju kod kneza namesnika Pavla Karađorđevića. Tokom audijencije, knez je obećao da će o promenama Zakona o invalidima „razgovarati“ sa premijerom Bogoljubom Jevtićem. Izgledalo je da se situacija može popraviti aktivnim prisustvom invalida na vladinoj izbornoj listi sa pet kandidata za poslanike tokom izbora 1935, o čemu je postignuta preliminarna saglasnost sa Jevtićem, ali su se ministri Jevtićeve vlade tome usprotivili. Većina poslaničkih kandidata iz redova invalida povukla je posle toga svoje kandidature osim dvojice, ali ni oni nisu uspeli da budu među 370 izabranih poslanika u Narodnoj skupštini. Njihov izborni neuspeh bio je posledica direktnog mešanja ministra unutrašnjih poslova Velje Popovića u izborni proces. Popović je protežirao suparnike članova udruženja i naredio je policiji da izvrši pritisak na glasače kako invalidi ne bi slučajno pobedili njegove ljude.10 Tako se završio pokušaj međuratnih invalida da delovanjem u politici utiču na poboljšanje lošeg položaja u jugoslovenskom društvu. 9

Ljubomir Hofmanović, Zbornik najnovijeg invalidskog zakonodavstva u 1939. godini, Beograd 1939, 169–171. 10 Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 55, 57–58. O nasilju i pritiscima tokom izbora održanih 1935. godine videti: Đoko Tripković, Izborna kampanja vlade Bogoljuba Jevtića 1935. godine, Istorijski glasnik, br. 1–2, Beograd 1983, 76–78. 219

Nespremnost i nesklonost političkih struktura da se suoče sa potrebom invalida da svoje stavove izraze aktivnim učešćem u izbornom procesu najbolje svedoči o predrasudama prema njima, ali i o tendenciji zapostavljanja njihovih interesa. Pojedini invalidi su pokušavali da ličnim intervencijama u Narodnoj skupštini reše svoje životne probleme. Ostalo je zabeleženo da je 1924. godine nekoliko ratnih invalida i jedna žena invalid uputilo molbe i žalbe lično Odboru za molbe i žalbe u Skupštini, koji je bio dužan da ih prouči i da podnese izveštaj skupštinskom sazivu.11 Sudbina ovih molbi i žalbi nije poznata, ali je to bio još jedan od dokaza da su narodni poslanici, kao deo mreže vlasti, mogli i na taj način da se upoznaju sa problemima koji su pritiskali invalide. Stranački i politički interesi uticali su i na predstave narodnih poslanika i ministara kraljevskih vlada da su invalidi bili i ostali značajno glasačko telo koje se u procesu biranja narodnih poslanika moglo povesti i za svojim socijalnim interesima. Opozicija u Narodnoj skupštini napadala je vladu Milana Stojadinovića da joj je politički običaj da svake godine prilikom izglasavanja budžeta za socijalnu politiku frazira sa izjavama saosećanja sa invalidima, a da u stvarnosti ne čini ništa da im poboljša položaj. Odbijanje Dragiše Cvetkovića da u zakonsku proceduru uvrsti predlog opozicije za rešenje invalidskog pitanja, pod izgovorom da je u pitanju isti projekat koji je ministarstvo nameravalo da dostavi Narodnoj skupštini, bio im je dokaz da vladi nije bila važna socijalna politika već glasovi socijalno ugroženih. Sam ministar nije video ništa strašno u prekorima 11

Izlaganje sekretara Skupštine Dimitrija Popovića na 7. redovnom sastanku Narodne skupštine od 11. oktobra 1924, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine SHS, god. V, knj. III, Beograd 1924, 162. 220

da se povodi za stranačkim interesima, jer je smatrao da se za njima povodi i opozicija.12 Pokazatelj lošeg društvenog statusa invalida bio je i veliki broj intervencija udruženja u institucijama socijalne politike. Za društvo koje je, po rečima savremenika, ogrezlo u intervencionizmu nije bilo čudno što je URI od 1933. do 1935. imalo čak 2.736 intervencija.13 Središni odbor je pismeno intervenisao u 298 slučajeva, a oblasni odbori čak 796 puta. Sami invalidi intervenisali su pismeno u 326 predmeta, a usmeno se 396 puta obraćali nadležnim vlastima. Mesni odbori podneli su 238 neposrednih predstavki. Ukupno gledano, najveći broj predstavki upućen je ministarstvima za prosvetu, finansije i socijalnu politiku. Pretežan broj intervencija, oko 2.000, imao je veze sa primenom Zakona o invalidima iz 1929. godine. To nije bio jedini vid obraćanja ustanovama. Procenjivalo se da je tokom 1934. godine postojalo oko 8.000 slučajeva u kojima su se invalidi obraćali institucijama, a do kraja jula 1935. brojke su se kretale do 5.100 molbi, žalbi i drugih akata.14 Zakonodavci, i pored svih napora, nisu uspevali da adekvatno odgovore osnovnim društvenim ni materijalnim potrebama invalida. Svi jugoslovenski zakoni o invalidima između dva svetska rata bili su saglasni u diskriminatorskoj odredbi da invalidi sa procentom oštećenja nižim od 20% nemaju nikakva 12

Diskusija narodnog poslanika Milana Petkovića na 32. redovnom sastanku Narodne skupštine od 10. marta 1938, Stenografske beleške Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije, god. VII, knj. III, Beograd 1938, 879. 13 Pod intervencionizmom su se podrazumevale zloupotrebe partijskih funkcija i ukorenjena navika jugoslovenskog stanovništva da razne administrativne probleme rešava preko „veze“. O žalbama na činovnike videti: Ljubomir Petrović, Jugoslovenska država i društvo u periodici 1920– 1941, Beograd 2000, 115–116. 14 Podaci prema: Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 140. 221

prava.15 Posle stvaranja jugoslovenske države krajem 1918. godine, privremena zakonska rešenja omogućila su Ministarstvu socijalne politike da „u hodu“ vodi politiku zaštite invalida, ali nisu trajno rešavala njihov status. Sa nestrpljenjem se, iz tih razloga, čekalo na trajnu konsolidaciju socijalno pravnih normi. Tokom 1922. godine Ministarstvo socijalne politike, u bliskoj saradnji sa invalidskim organizacijama, kreiralo je nacrt zakona o invalidima. Taj nacrt, međutim, kao ni desetak narednih zakonskih predloga i projekata za rešavanje problema invalida, nije ni ušao u proceduru u Narodnoj skupštini. Konačno uobličavanje zakona izazvalo je razočarenje zbog njegovih restriktivnih ekonomskih odredaba. Poznavaoci socijalnih prilika u Kraljevini nisu štedeli reči kritike na račun zakona o invalidima iz 1925. ocenjujući ga kao „... jedan od najlošijih socijalnih zakona naše ere.“ Po njegovim paragrafima, invalidi rata primali su iz državne blagajne 1,30 dinara invalidnine dnevno po osobi. Samo oko 800 najtežih invalida moglo je da računa na ličnu potporu koja je iznosila 13 dinara dnevno. To nije bilo dovoljno ni za puko preživljavanje samaca, a tim manje za izdržavanje brojnih članova porodice osoba sa invaliditetom. Država se pokazala nesposobnom da obezbedi kontinuitet u isplaćivanju tih potpora. Po nekim proračunima, sredinom 15

Zakon o privremenoj pomoći invalida i porodica poginulih, pomrlih i nestalih vojnika kao i nekih građanskih ratnih žrtava (dalje: Zakon o privremenoj pomoći invalida...), Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, god. III, br. 294, 31. decembar 1921, 1; Invalidski zakon (dalje: Invalidski zakon iz 1925. godine), Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, god. VII, br. 268, 21. novembar 1925, 5; Invalidski zakon (dalje: Invalidski zakon iz 1929. godine), Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, god. XI, br. 161, 13. jul 1929, 1170; Uredba o ratnim invalidima i ostalim žrtvama rata (dalje: Uredba o ratnim invalidima...), Službene novine Kraljevine Jugoslavije, god. XX, br. 277, 2. decembar 1938, 1346. 222

treće decenije prošlog veka Ministarstvo socijalne politike dugovalo je invalidima 200 miliona dinara.16 Broj priznatih ratnih invalida, zbog restriktivne budžetske politike jugoslovenskih vlada, nije prelazio 52.425, a odredbama novog zakona iz 1929. godine spao je na samo 27.532 ljudi. Posebna nepravda učinjena je ratnim vojnim invalidima koji su to postali od posledica bolesti, preležanih u ratovima. Ideja zakonodavca da isključivo bolešću onesposobljeni invalidi sa 80% i više procenata oštećenja imaju pravo na državnu pomoć bila je nehumana i u suštini anticivilizacijska.17 Finansijski efekti redukcije invalidnina u narednom petogodišnjem periodu 1929–1934. približno su procenjivani na 600 miliona dinara uštede, ali to nije bilo adekvatno opravdanje za prepuštanje invalida ekonomskim i socijalnim nedaćama.18 Na početku nije izgledalo da će mreža vlasti, od raznih ministarstava, preko Skupštine, do lokalnih institucija, prepustiti invalide sudbinama marginalnih grupa. Krajem 1919. godine, Ministarstvo za socijalnu politiku organizovalo je anketu o invalidskim problemima u Beogradu. Iz anketnih pitanja vidi se namera Ministarstva da formira socijalnu sekciju pri Državnoj invalidskoj komisiji, koja bi se bavila, između ostalog, radnim mestima u državnim i autonomnim upravama, a predviđala su se i posebna preduzeća u kojima bi radna mesta, isključivo ili većim delom, popunjavali invalidi. Sekcija bi bila zadužena i za rešavanje pitanja raznih povlastica u administrativnom, odnosno zakonodavnom pogledu, formulisanje uputstva 16

Ljubomir St. Kosier, Socijalno stanje i socijalan rad u Jugoslaviji, Jugoslovenski državni almanah, deo I, Jugoslovenski socijalni almanah, Beograd 1930, 8. 17 Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavije o radu u 1934–1935. godini, Beograd 1935, 49. O tome više: Božidar Nedić, Problem obezbeđenja invalida, Beograd 1936, 31. 18 Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 54. 223

za posredovanje u zapošljavanju invalida i stvaranje smernica za poboljšanje njihove ekonomske egzistencije, pružajući im moralnu, materijalnu i pravnu podršku. Pojavio se problem da li u procesu reedukacije invalida treba od samog početka priznati učenicima pravo na izvestan dohodak koji bi se uvećavao sa približavanjem kraja školovanja. Namera da se zaposli većina ratnih invalida otvarala je brojna pitanja iz oblasti ekonomskog razvoja nove države. Razmišljalo se o zavođenju eventualne obaveze privilegovanih i akcionarskih industrijskih preduzeća da obrazuju i zaposle osobe sa invaliditetom, a nagoveštavalo se da bi se hroničan nedostatak prosvetnog kadra specijalizovanog za rad sa invalidima prevazilazio uključivanjem svršenih polaznika zanatskih i poljoprivrednih škola i kurseva u nastavni proces. Jedna od ideja, od koje se brzo odustalo, bila je upotreba ratnih invalida za suzbijanje nepismenosti u zabačenim selima koja nisu imala uslove za otvaranje osnovnih škola.19 Većina ovih ideja primećivala se, u većoj ili manjoj meri, u zakonskim osnovama za zapošljavanje invalida. Sa Vidovdanskim ustavom iz 1921. država je i zvanično, kao ustavnu dužnost, preuzela brigu o stručnom usavršavanju invalida kako bi se osposobili za samostalno privređivanje, a priznala im je i pravo na državnu pomoć i zaštitu. Te beneficije pripadale su i porodicama poginulih i umrlih boraca. Tako su invalidi prisiljeni da svoja specifična prava ostvaruju u zajednici sa osobama koje nisu bili invalidi, a koje su pripadale ekonomski i socijalno nedovoljno obezbeđenim kategorijama društva.20 Središni odbor URI je kontrolisao rad zanatlijske 19

AJ, f. Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja 39–926. Anketa o invalidskom pitanju u Beogradu, sprovedena 13–16. novembra 1919. 20 O tome svedoči član 32 Vidovdanskog ustava kojim je regulisano da: „Invalidi, ratna siročad, ratne udovice i siromašni i za rad nesposob224

proizvođačko-nabavne zadruge ratnih invalida, stacionirane u Zemunu, koja je služila za profesionalno osposobljavanje invalida i ratne siročadi. Ona se bavila isključivo edukacijom zanatlija sve do zatvaranja radionica 1927. godine, a u radionici je na obuci bilo oko 60 invalida i siročadi. Invalidima je tokom obuke isplaćivano 108 dinara mesečno. Kada je zadruga prestala sa radom, deo ratne siročadi upućen je na produžetak školovanja pri radionicama Pirotehničkog zavoda u Kragujevcu.21 Iako je ta zadruga ostvarivala značajne rezultate oni nisu bili ni izbliza dovoljni da se obezbedi adekvatan nivo zaposlenosti invalida koji su se, prilikom pokušaja obezbeđivanja posla i egzistencije, suočavali sa snažnim društvenim predrasudama. Neadekvatan odnos mreže moći i vlasti prema invalidima najbolje ilustruje podatak da se uopšte nije vodila uredna državna statistika o brojnosti invalidske populacije. Tek sredinom i krajem 1930-ih godina stidljivo se nagoveštavala potreba državnih institucija za tom vrstom informacija i tražila pomoć invalidskih organizacija u obavljanju tih zadataka. Rok u kome bi se obavio tako složen poduhvat nije bio određen. Središni odbor URI je odlučio da svoje oblasne odbore podrži sumom od 300.000 dinara za podmirivanje eventualnih visokih troškova prikupljanja statističkog materijala.22 Izbijanje Drugog svetskog rata sprečilo je ostvarivanje plana o evidentiranju ni roditelji poginulih ili u ratu umrlih ratnika uživaju naročitu državnu zaštitu i pomoć u znak priznanja. Zakonom će se urediti pitanje o osposobljavanju invalida za rad, i o vaspitanju ratne siročadi za rad i život.“ – Citirano prema: Slobodan Jovanović, Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, 528. 21 Grupa autora, Istina o stanju u Invalidskom Udruženju i radu njegovog bivšeg Središnog Odbora, (dalje: Istina...), Beograd 1930, 35–36. 22 Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavije o radu u 1935–37. godini, (dalje: Rad URI tokom 1935–1937. godine), Beograd 1937, 9. 225

invalidske populacije. Broj stvarnih invalida bio je znatno veći od broja onih koji su uživali socijalne beneficije. Po nezvaničnoj statistici na teritoriji Kraljevine SHS bilo je 74.537 osoba sa invaliditetom stečenim u ratovima 1875–1918. godine. Po nacionalnoj strukturi, među njima su najviše bili zastupljeni Srbi sa 33. 837 lica ili 45,39% od ukupnog broja. To je i razumljivo kada se zna da je u periodu 1875–1918, za samo 43 godine, srpski narod vodio 5 ratova, u proseku jedan na svakih 8,6 godina. Druge nacionalne zajednice jugoslovenske države sa tim problemom suočile su se tek u toku Prvog svetskog rata, a najviše su bili pogođeni Hrvati sa 21.850, odnosno 29,31%, dok su Slovenci imali 11.817 ili 15,85% invalida rata. Među nacionalnim manjinama bilo je najviše Nemaca: 2.657 (3,56%), 2.527 Mađara (3,39%), 800 Rumuna (1,07%), 643 Čeha i Slovaka (0, 86%), dok je 400 invalida (0,53%) pripadalo drugim nacionalnostima. Statistika njihovog bračnog stanja svedoči da je od 74.537 invalida samo 14.902 (19,99%) bilo bez bračnog partnera, ne računajući 2.132 (0,02%) udovca. U braku su bila 57.503 invalida rata (77,14%), a ukupno 59.715 oženjenih i udovaca imalo je 126.649 dece što znači prosečno 2,12 dece na jednu porodicu. Opadanje važnosti porodične zadruge za jugoslovensko društvo vidi se iz podataka da je samo 18.029 invalida (24,18%) živelo u zadrugama i moglo da računa na fizičku i materijalnu pomoć šire porodične sredine. Socijalno ugroženo je bilo 16.750 invalida (22,47% od ukupnog broja), pošto nisu mogli izdržavati ni sebe, a tim manje svoje porodice. Najviše takvih slučajeva (3.234) zabeleženo je u Crnoj Gori, a najmanje (1.385) u Vojvodini. Srbija, u granicama iz 1913. godine, imala je 2.234, Bosna i Hercegovina 3.167, Dalmacija 2.840, Hrvatska sa Slavonijom 1.240, a Slovenija 2.650 socijalno ugroženih invalida. Većina evidentiranih osoba sa invaliditetom, 226

njih 47.384 ili 63,57%, posedovala je zemlju. Od 26.973 invalida bez zemlje čak 68% živelo je na teritoriji Dalmacije, dok u Srbiji i Crnoj Gori njihov broj nije prelazio 10% popisanih. Imanja sa okućnicom bila su toliko mala da nisu zadovoljavala osnovne životne potrebe. Više od polovine svih invalida (43.000 ili 57,68%) bavilo se zemljoradnjom. Oko 3.000, odnosno 4,02% njih, bavilo se slobodnim profesijama, a njih 6.000 potražilo je zanimanje u redovima slabo plaćenih radnika i služitelja. Oko 23.000 ljudi bavilo se šumarstvom, zanatima, pa čak i rudarstvom. Među njima je bilo 48.326 poreskih obveznika, ili 64,83%, koji su plaćali od 5 do 100 dinara poreza. O njihovoj nemaštini posredno svedoči i podatak da je tri četvrtine oporezovanih invalida plaćalo državi svega 5 dinara.23 Zakonodavci su bili svesni da su predviđene budžetske sume za penzije i invalidnine bile nedovoljne za sticanje normalnog životnog standarda. Zato se pokušavalo i sa kodifikacijom prava na zapošljavanje ratnih invalida, tim pre što je u zapadnoj i srednjoj Evropi institucija „prinudnog upošljavanja“ invalida u javnim i privatnim službama bila uobičajena. Ustavne norme su predviđale pravo države da interveniše kao sudija u privrednim odnosima građana. Izričito se naglašavalo da će se zakonski regulisati osposobljavanje ratnih invalida za rad.24 U stvarnosti, to je regulisano 1921. godine. Do tada, ali i posle te godine, bilo je mnogo slučajeva nelegalnog otpuštanja ratnih invalida iz redova službenika. Božidar Nedić, dugogodišnji predsednik URI, i sam je dobio otkaz 1921. kao državni činovnik sa motivacijom da zbog 16 rana zadobijenih u ratu nije sposoban ni za obavljanje administrativnih poslova, iako je kasnije vršio sve dužnosti koje je podrazumevala funkcija 23

Milutin Mrvaljević, Invalidsko pitanje, Jubilarni zbornik života i rada Kraljevine SHS 1918–1928, Beograd 1928, 675–678. 24 S. Jovanović, n. d., 524, 528. 227

predsednika.25 Svi propisi, bez izuzetka, navodili su obavezu države da pomogne invalidima u sticanju ekonomske samostalnosti i društvene resocijalizacije. Vrste državne pomoći bile su stručna obuka, državna materijalna podrška pri započinjanju profesije ili poboljšavanju privrednog položaja invalida. Brojnim zemljoradnicima invalidima obećavana je zemlja i sredstva za proizvodnju. Davanje prava na prodaju monopolskih proizvoda, duvana i lutrije imalo je cilj da pojača materijalnu poziciju onih koji nisu mogli da se zaposle na druge načine. Drugi načini obuhvatali su posao u javnim upravnim i samoupravnim telima i preduzećima, a podrazumevali su i aktivno posredovanje države prilikom zapošljavanja.26 Zakoni u oblasti zapošljavanja bili su na početku veoma liberalni, da bi sa godinama pristup postajao sve restriktivniji, mada delimično potisnut tek pred izbijanje Drugog svetskog rata. Odredbe o stručnom usavršavanju invalida u zanatima bile su tipičan primer. Privremena rešenja predviđala su obavezu svake ratom hendikepirane osobe da se obuči za zanimanja koja je fizički bila u stanju da obavlja. Po završetku obuke i polaganja majstorskog ispita invalidi su, shodno državnim finansijskim mogućnostima, dobijali poklon u novcu kako bi mogli da nabave alat za svoju struku. U trogodišnjem roku taj alat bio je u privremenom vlasništvu države i svojina pod nadzorom invalidskog odeljenja Ministarstva socijalne politike, a posle toga prelazio je u trajno vlasništvo zanatlije. Bez obzira na zanat koji su odabrali mogli su da računaju i na državnu dvogodišnju pozajmicu do 2.000 dinara bez kamate. Ukoliko pozajmica ne bi bila vraćena u roku, ili ne bi bila 25

O njegovom otpuštanju videti: B. Nedić, n. d., 64. Zakon o privremenoj pomoći invalida..., 2; Invalidski zakon iz 1925. godine..., 2; Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1170; Uredba o ratnim invalidima ...,1342. 26

228

iskorišćena u predviđene svrhe, invalid je gubio sva zakonom utvrđena prava osim besplatnog lečenja i penzije.27 Nova zakonska rešenja tretirala su tu problematiku na sasvim drugi način. Od 1925. alat su mogli da dobiju isključivo invalidi koji su sa „dobrim“ uspehom završili obuku, a on im se dodeljivao iz prihoda Narodnog invalidskog fonda čije je vlasništvo bio.28 Četiri godine kasnije ta odredba je nestala iz novog zakona, a umesto nje pojavila se druga koja je sve izdatke za obuku i školovanje invalida prebacila na teret prihoda Narodnog invalidskog fonda.29 To gledište ponovo je osnaženo pred kraj međuratnog razdoblja kada se više nije smatralo neophodnim učešće države u stvaranju preduslova za bavljenje malom privredom. Podsticaj dobrim učenicima zanata davao se odredbom da oni imaju pravo na nagradu od koje im se trećina sume isplaćivala odmah, a preostali deo sa kamatom ulagao se u banke i predavao invalidima na kraju školovanja.30 Ratnim invalidima koji su bili državljani Kraljevine SHS, po kratkotrajnom zakonu o privremenoj pomoći invalida davalo se apsolutno pravo prvenstva prilikom zapošljavanja u javnim i samoupravnim službama. Ulogu u dobijanju radnog mesta imali su principi delimične fizičke, ali i stručne osposobljenosti pojedinaca. Kada su se vraćali u svoje staro preduzeće imali su prava na isti ili sličan položaj koji su zauzimali pre ratova. Kako bi invalidi mogli da dobiju ta mesta zakon je poslodavcu, po potrebi, nalagao i otpuštanje zdravih radnika, a posebno stranih državljana. Ministar socijalne politike zadržavao je pravo da, u dogovoru sa drugim ministarstvima i na osnovu „saslušanja“ privrednih institucija, naredi poljoprivrednim, 27

Zakon o privremenoj pomoći invalida..., 2–3. Invalidski zakon iz 1925. godine..., 4–5. 29 Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172. 30 Uredba o ratnim invalidima..., 1344. 28

229

industrijskim, trgovačkim i transportnim preduzećima da zaposle invalide koji su prošli posebnu obuku za rad u njima, iako o toj obuci nije doneta zakonska odluka. Sporne slučajeve, oko stručne sposobnosti kandidata i visine plata invalida, rešavala je posebna komisija u čijem su sastavu bili predstavnici URI, Državne inspekcije rada i vlasnici preduzeća ili predstavnici zaposlenih. Komisija je donosila odluke polazeći od stava, utvrđenog zakonom, da se invalidu ne sme smanjivati dohodak zbog toga što uživa državnu novčanu pomoć. Da bi se invalidima olakšalo traganje za poslom, predviđalo se i besplatno posredovanje državnih berzi rada.31 Novi zakon o invalidima iz 1925. formalno je osiguravao prioritet invalida prilikom „popunjavanja mesta“ u državnom i samoupravnom sektoru. U odnosu na ranije norme novina je bila naglašavanje da fizička nesposobnost ne sme biti povod za otpuštanje ili za odustajanje od postavljanja na nove dužnosti tamo gde se ti poslovi mogu obavljati shodno mogućnostima invalida. Za vojne činovnike, aktivne oficire i podoficire predviđalo se da ostanu u aktivnoj službi ukoliko bi ih lekarska komisija proglasila sposobnim za obavljanje dužnosti, a prebacivanje iz trupa u kancelarijsku službu i obrnuto vršilo se na osnovu „superrevizione“ komisije nadležne divizijske oblasti. Lekarske komisije za civilne državne činovnike donosile su odluku o tome da li će oni ostati u državnoj službi, a napominjalo se da invalidnost ne sme da bude prepreka profesionalnom napredovanju. Izričito se naglašavalo da će se invalidima, ako već ne mogu da rade u struci za koju su se ranije osposobili, dodeljivati radna mesta koja nisu zahtevala „naročito naporan“ rad ili posebnu stručnu spremu. Da su opštinska i samoupravna tela izbegavala zapošljavanje invalida, predviđeno u prethodnom zakonu, vidi se iz odredbi koje su sankcionisale 31

230

Zakon o privremenoj pomoći invalida..., 4.

taj postupak. U slučaju da ne zaposle invalide, predsednici opština i predstavnici samoupravnih tela kažnjavani su novčanom kaznom od 1.000 do 50.000 dinara. Kazne su izricale sudije prvostepenog suda iz sreza ili oblasti u kojoj se opština nalazila, a novac je odlazio u kasu Narodnog invalidskog fonda. Žalbe na presudu mogle su se uputiti nadležnim apelacionim sudovima u roku od dve nedelje po izricanju presude. Iz prihoda fonda ministar socijalne politike imao je pravo da dodeljuje invalidima i svim njihovim udruženjima novčanu pomoć za privredno osamostaljivanje.32 Prema novom zakonu iz 1929. invalidi koji nisu uspevali da se zaposle u državnim i samoupravnim institucijama imali su pravo na zapošljavanje u preduzećima sa više od 50 radnika i na poljoprivrednim dobrima sa zemljišnim posedom većim od 100 hektara, srazmerno njihovim ekonomskim kapacitetima, ali pod uslovom da broj zaposlenih invalida ne bude veći od 5% ukupnog broja zaposlenih.33 Uredba iz 1938. godine, osim potvrđivanja odredaba iz prethodnih zakona, pooštrila je kaznene mere protiv preduzeća koja su odbijala da zaposle invalide. Ona su bila primorana da za svakog nezaposlenog invalida u invalidski fond nedeljno uplaćuju sumu novca u iznosu plate zdravog radnika iste struke, sve do trenutka kada se odluči na zapošljavanje invalida. Pojedina preduzeća su bila oslobođena obaveze njihovog zapošljavanja, ali uz uslov da godišnje uplaćuju 2.000–20.000 dinara u invalidski fond, a odluke o oslobađanju i visini uplate donosio je ministar za socijalnu politiku. Invalidima su davane i koncesije u pogledu zakupa hotela i drugih ugostiteljskih objekata, slično ranijim zakonskim rešenjima, ali uz dodatak prava na prodaju stranih novina, autobuski saobraćaj van gradova, 32 33

Invalidski zakon iz 1925. godine..., 4. Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172. 231

dozvolu za eksploataciju raznih automata i povlasticu za besplatno oglašavanje na državnim objektima i na mestima na kojima su reklame bile dozvoljene: zgradama, vozovima, brodovima, pa čak i na državnim formularima.34 Negativna politika države prema ratnim invalidima osećala se i u socijalnom zakonodavstvu, jer su od 1929. godine bile predviđene kazne za one koji odbiju da zaposle invalida, ali bez odluke o tome ko je nadležan za izricanje tih presuda. Novčane kazne za diskriminaciju invalida išle su do 6.000 dinara, a uplaćivane su u Narodni invalidski fond.35 Takva provizorna rešenja omogućavala su da se, po uhodanom sistemu prebacivanja nadležnosti sa jedne sudske instance na drugu, odugovlače presude u korist osoba sa invaliditetom. Politika zapošljavanja invalida rata pretrpela je potpun slom u sektoru prodaje duvana na veliko. Prvi socijalni zakoni predviđali su pravo na prodaju duvana, srećaka i ostalih monopolskih proizvoda. Trafike su davane isključivo u eksploataciju invalidima, a ranijim vlasnicima su oduzimane. Eksproprijaciju trafika vršile su komisije sastavljene od predstavnika Ministarstva socijalne politike, Ministarstva finansija, URI i lica koja su zastupala dotadašnje vlasnike trafika. Prihod od prodaje služio je za isplatu plata i procenta dobiti prodavcima invalidima. Deo prihoda išao je u fond kaucije Uprave monopola sve do momenta kada bi taj fond dostigao visinu kaucije svih duvanskih koncesija koje je koristio URI. Ostatak prihoda ravnopravno je odlazio u korist svih članova invalidske organizacije, a 25% ukupne sume dobijao je Narodni invalidski fond. Uprava državnih monopola imala je obavezu da svake godine u kasu fonda uplati 4% od celokupnog prihoda velikoprodaje duvana. Ministarstvo socijalne politike nije bilo jedino zaduženo 34 35

232

Uredba o ratnim invalidima..., 1345. Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172.

za brigu o invalidima. Ministar poljoprivrede i voda imao je zadatak da odredi deo čistog prihoda državne lutrije za potrebe Narodnog invalidskog fonda. Zakon iz 1925. potpuno je drugačije uredio ovu oblast. Uprava monopola bila je u obavezi da 50% svih trafika ustupi invalidima koji su imali pravo i na povlastice prioritetnog prava zakupa bioskopa, restorana i kioska. Isti propisi važili su i po zakonima iz 1929. i 1938. godine. 36 Udruženje invalida je, zahvaljujući tim privilegijama, moglo da isplaćuje novčanu pomoć invalidima nesposobnim za rad i da zapošljava one koji su imali očuvane radne sposobnosti. Ta koncesija je kasnije povučena, mimo zakona i bez saglasnosti invalida, a Uprava monopola ponudila im je, kao naknadu, prihod od prodaje na veliko od 250 na svakih 1.000 trafika. Ni tako mala dobit nije bila za potcenjivanje pa je i taj sporazum posle izvesnog vremena ukinut, a invalidi su potisnuti u sektor prodaje na malo. I pod tim uslovima bili su pod stalnim pritiskom Uprave monopola koja se trudila da favorizuje pojedince koji nisu bili invalidi, a imali su veliki kapital, pravdajući to činjenicom da invalidi nemaju novca da bi na lageru držali dovoljno veliki asortiman duvana, šibica i drugih monopolisanih proizvoda. Podstičući neravnopravnu tržišnu utakmicu između invalida i drugih prodavaca monopolskom robom, Uprava monopola je oduzimala trafike od invalida, kojima se tako ugrožavala egzistencija, ili je dopuštala da se u blizini trafika u kojima su radili invalidi podignu druge koje su im smanjivale profit.37 Beogradska opština je tokom 1927. godine nameravala da podigne deset trafika u kojima bi radili invalidi. Uslov je 36

Zakon o privremenoj pomoći invalida..., 3–4; Invalidski zakon iz 1925. godine..., 5; Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172; Uredba o ratnim invalidima..., 1345. 37 Rad URI tokom 1935–1937. godine, Beograd 1937, 90–91. 233

bio da se Središni odbor URI postara za podizanje tih kioska po utvrđenom administrativnom planu. Ministarstvo socijalne politike odobrilo je 250.000 dinara beskamatne pomoći iz Narodnog invalidskog fonda, što je iskorišćeno za podizanje i zapošljavanje invalida, o čemu je brinuo beogradski oblasni odbor udruženja. Središni odbor je od dela tih sredstava dao pozajmicu zaposlenim invalidima da bi stvorili obrtni kapital neophodan za privatni biznis.38 Korisnici ovih kredita bile su i poznate ličnosti i nacionalni radnici iz vremena pre stvaranja jugoslovenske države. Tako su kioske koristile četničke vojvode Ilija Trifunović Birčanin i Jovan Dovezenski. Da je to bila više socijalna mera, a ne davanje privilegija, pokazuje i činjenica da je Središni odbor pozajmio beogradskom odboru 4.000 dinara za kupovinu drvenog kioska u kome bi zaposlili invalida koji bi tako izdržavao brojnu siromašnu porodicu.39 Rezervni oficiri koje je invalidnost sprečila u obavljanju profesija, ako nisu imali dopunske prihode, živeli su isključivo od malih invalidnina koje za niže oficirske činove tokom 1936. godine nisu prelazile 480 dinara mesečno. Ako se zna da je u Beogradu tokom 1930. godine prosečan prihod javnih činovnika iznosio oko 3.000 dinara, njihovih kolega u privatnoj službi oko 2.100, radnika 1.400 i nadničara oko 720 dinara mesečno, onda se dobija prava slika lošeg standarda invalida.40 Neuspeh mreže vlasti da obezbedi socijalnu integraciju ne bi bio toliko veliki da nije postojala sistematska politička podrška oblicima isključivanja. Na početku vladavine integralaca, 38

Istina..., 20. Isto, 41. 40 Podaci o invalidninama za niže oficire u: B. Nedić, n. d., 39. Visina plata u prestonici navedena je prema: Peđa J. Marković, Beograd i Evropa 1918–1941, Evropski uticaji na proces modernizacije Beograda, Beograd 1992, 36. 39

234

na drugoj sednici Ministarskog saveta Kraljevine SHS održanoj 15. januara 1929, ministar finansija je zatražio reviziju invalidskih penzija i broja obezbeđenih invalida, pravdajući to navodnim zloupotrebama državnog budžeta, tvrdeći da je stavka od 313 miliona dinara bila suviše velika. Ni predsednik vlade u tom pogledu nije imao pozitivno mišljenje o invalidima pa je na narednoj sednici, deset dana kasnije, izneo stav da invalidsku penziju treba dopustiti samo invalidima koji nisu imali drugih sredstava za život i saglasio se sa revizijom i redukcijom ove socijalne grupe. U skladu sa tim stavovima ministar socijalne politike podneo je nešto kasnije ekspoze članovima Ministarskog saveta u kome je priznao da je invalidsko pitanje bilo komplikovano i zapušteno. Poreskim i finansijskim upravama u državi naredio je da mu dostave spiskove iz kojih bi se mogla izračunati suma potrošena za invalidnine, a uprkos tome što još nije dobio odgovor od njih usuđivao se da prognozira da će „državne terete“ na račun invalida moći da smanji za 100 miliona dinara. Po mišljenju ministra, bilo je potrebno izbaciti iz zakona sve invalide sa lakim oštećenjima u nameri da revizija svih invalida prođe bez „većih troškova“. Predložio je ukidanje svih invalidskih sudova, a njihove poslove prenosio je na imaginarne sudske komisije pri divizijskim oblastima čiji bi zadatak bio dosuđivanje stepena invalidnosti, pa čak i „utvrđivanje pravih invalida“. Bilo mu je ispod časti da se bavi mogućom statistikom ratnih invalida do te mere da je hteo da zakonom ostavi „u dužnost“ sreskim i policijskim vlastima da se pobrinu za statistiku. Sa pojedinca nebriga se širila i na ustanove. Po rečima ministra sve institucije i zavode koji su služili invalidima trebalo je podvrći posmatranju da bi državni organi na najlakši i najbrži, a pogotovu najjeftiniji način „doskočili“ potrebama invalida, a nije se stideo da terete invalidskog pitanja, 235

po mogućnosti, prebaci i na buduće generacije jugoslovenskih građana.41 Sistematsko potiskivanje invalida u maloj privredi najviše se osećalo na lokalnom nivou. Početkom 1937. mesni odbor URI za Beograd konstatovao je da je od preko 500 trafika samo osam bilo prepušteno odboru, iako je Pravilnik za izdavanje dozvola za maloprodaju duvana striktno odredio da 50% svih gradskih trafika mora biti u rukama invalida. Ovi propisi direktno su se sudarali sa interesima Uprave grada u čijem se vlasništvu nalazila većina trafika i prihodi od njih slivali se u gradsku blagajnu. Iako je odbor intervenisao u Upravi grada molbom da se invalidima ustupi bar još nekoliko trafika, rezultati su bili suprotni očekivanjima. Ne samo da nisu dobili tražene kioske već su im gradske vlasti, koristeći se istekom roka zakupa, oduzele dve trafike.42 Tako se nastavljala praksa produbljivanja ponora između normativne sfere i stvarnog života, prenebregavanjem zakonskih propisa usmerenih ka poboljšanju položaja invalida. Ni u unutrašnjosti zemlje stanje nije bilo povoljnije. Oblasni odbor URI iz Travnika bezuspešno je pokušavao da, u dugim pregovorima sa rukovodstvom lokalne fabrike duvana, zaposli bar deo invalida koji nisu imali nikakve stalne prihode. Zagrebački oblasni odbor uložio je velike napore da od gradskih vlasti dobije dozvolu za podizanje kioska, kupovinu električnih vaga za merenje i otvaranje knjižare u kojoj bi radili invalidi, ali je zahtev bio odbijen. Ni u Splitu nije bila bolja situacija. Iako je invalidski zakon predvideo da invalidi imaju prvenstvo u zapošljavanju, niko nije hteo da primenjuje tu odred41

Ljubodrag Dimić, Nikola Žutić, Blagoje Isailović (prir.), Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1929–1931, 11, 14, 42–43. 42 Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 165. 236

bu tako da je većina invalida ostala nezaposlena. Opštine na teritoriji Primorske banovine izbegavale su da zaposle invalide kao šumare ili poljare, već su na ta mesta postavljale zdrave i imućne seljake. Gradsko poglavarstvo Splita imalo je upražnjena radna mesta koja su postojala i kod Direkcije pošta i telegrafa, Javne berze rada i mnogih opština, ali niko nije hteo da zapošljava invalide mada su oni mogli da obavljaju administrativne poslove. Uspeh u zapošljavanju zabeležen je u Dravskoj banovini gde je tokom 1935. u privatnim preduzećima Kranja zaposleno više od 20 invalida. Najveći domet postigao je oblasni odbor iz Kragujevca koji je, zahvaljujući saradnji sa čelnicima Vojnotehničkog zavoda, obezbedio posao za većinu siromašnih invalida iz grada i okoline. Šabački oblasni odbor uspeo je da zaposli izvestan broj invalida u opštinama, ali su takvi poduhvati nailazili na ogorčen otpor državnih institucija i privatnih preduzeća.43 Deo invalida, pod pritiskom materijalne oskudice, zapošljavao se i u profesijama sa niskim društvenim ugledom. Dogovor URI i većine banovina u državi, sa značajnim izuzetkom zvaničnika Vrbaske banovine, predviđao je da invalidi budu zaduženi za rukovanje aparatima za kockanje. Broj tako zaposlenih ljudi bio je ograničen zbog oklevanja Središnog odbora da preduzme kontrolu svih aparata. To oklevanje bilo je motivisano strahom od otpora javnog mnjenja, koje je smatralo neprikladnim da se invalidi i invalidske organizacije izdržavaju od „moralno sumnjivih“ poslova.44 Ni invalidi koji su se zaposlili u državnoj službi nisu mogli računati na adekvatno obezbeđivanje egzistencijalnih uslova. Koliko je i tako stečen dohodak bio nedovoljan za život 43

Rad URI tokom 1935–1937. godine, 175, 184, 191–192, 205,

215, 218.

44

Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 118. 237

indirektno pokazuje zahtev služitelja Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja, među kojima su bili i invalidi rata, da im se na račun države nabave zimski kaputi i cipele. To su obrazložili potrebom da obavljaju službenu dužnost noćnog stražarenja u objektima Ministarstva, žaleći se da su prethodni par odela morali doplatiti iz „mizernih plata“.45 Druga, još tamnija, strana medalje bila je u sklonosti lokalnih institucija da šikaniraju i otpuštaju zaposlene invalide. Tako je obrenovačka opština otpustila petoro ratnih invalida i pored toga što su imali brojne porodice.46 Čelnici URI protestovali su protiv otpuštanja pošto su smatrali da je stalnost zapošljavanja invalida bila zakonom zagarantovana, ali to nije bilo tačno. Zakon o invalidima iz 1929. godine propisivao je samo da su pojedine opštine bile dužne, kao i sva druga samoupravna tela, da zaposle deo populacije ratnih invalida iz svoje opštine, a broj zaposlenih invalida određivale su „nadležne vlasti“. Uprkos pozitivnom tonu, u tim odredbama postojala je diskriminatorska težnja pošto su nezaposleni mogli da računaju na samo 10% ukupnih radnih mesta u opštini.47 Posle uporne intervencije URI samo trojica otpuštenih opštinskih činovnika vraćena su na posao, ali su premešteni na poslove koje fizički nisu mogli da izdrže. Primer ratnog invalida, monopolskog činovnika iz Bosne, koji je neosnovano proglašen za duševno obolelu osobu da bi se po svaku cenu dokazala njegova nesposobnost za javnu službu, nije bio usamljen. Činovnik mašinske ložionice u Mostaru, takođe ratni invalid, lažno je optužen za službene 45

AJ, f. Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja 39–926. Pismo služitelja Ministarstva za socijalnu politiku i narodno zdravlje – ministru socijalne politike, 29. septembar 1931. 46 Istina..., 30–31. 47 Invalidski zakon iz 1929. godine..., 1172. 238

propuste, a dokazivanje njegove nevinosti potrajalo je godinama. Za otkaz su ponekad bili dovoljni i čisto formalni razlozi. Gradsko poglavarstvo Vranja otpustilo je činovnika invalida posle dugogodišnje službe sa obrazloženjem da nije građanin opštine u kojoj je bio zaposlen.48 U armiji od 180.000 državnih činovnika, po podacima iz 1936. godine, nalazilo se samo 870 invalida što je 1,65% od ukupnog broja priznatih invalida po zakonu iz 1925. godine. Manji broj invalida (774 ili 1,47% od broja invalida priznatih zakonom iz 1925), kako se tvrdilo, obezbedio je egzistenciju sebi i porodici zapošljavanjem u samoupravnim i privatnim organizacijama.49 U zapošljavanju invalida postojale su i regionalne neravnomernosti. Najveći broj invalida bio je zaposlen na području Dunavske banovine, a najmanji broj u Zetskoj banovini. Ovi podaci govore da je od 52.425 prvobitno priznatih invalida samo 1.644 osoba ili 3,13% imalo obezbeđen posao, pa se sa pravom može govoriti o potpunom fijasku politike zapošljavanja. Uspeh otpora mreži vlasti vidi se iz toga što je provizorno tumačenje zakonskih akata socijalne prirode postalo uobičajena praksa. Ekonomski interesi privatnih i državnih firmi došli su u koliziju sa proklamovanom socijalnom politikom, pošto im je ograničavala pravo na slobodno zapošljavanje po njihovim kriterijumima. U pogledu zapošljavanja invalida, socijalno zakonodavstvo je postalo svojevrsni predmet izbegavanja ljudi koji su smatrali da ih zakoni uopšte ne obavezuju. Otpor prema invalidima postojao je i u mnogo razvijenijim sredinama od jugoslovenske. Francuska sociološka škola primetila je da su invalidi, zbog telesnih ili mentalnih nedostataka, izloženi „društvenom 48 49

Izveštaj o radu u 1934–35. godini, 139; B. Nedić, n. d., 64–65. B. Nedić, n. d., 134. 239

ekstraktizmu“, odnosno segregaciji i preziru, što je doprinosilo pojavi skitnica među njima.50 U jugoslovenskim zakonima bilo je elemenata koji su se mogli tumačiti kao stvaranje pravnih barijera među invalidima. Zaštitnici interesa invalida napadali su ne samo finansijske aspekte ovih zakona, već „duh“ i „strukturu“ takvih rešenja.51 Njihove ogorčene primedbe bile su tačne, ali se na njih nije osvrtalo. To nije bilo samo nelegalno odbacivanje dela invalida, nego i ono što se u pravnim tumačenjima definiše kao izigravanje zakona. Izigravanje zakona spada u pravne definicije koje su srodne zloupotrebi prava. Postoje dva vida izigravanja zakona: 1) zakon se primenjuje kada toj primeni nema mesta; 2) teži se izbegavanju primene zakona. U slučaju zapošljavanja invalida radilo se o osujećivanju cilja pravno legalnih normi, a izbegavanja primene merodavne norme bile su direktan akt izigravanja zakona.52 Dodatni problem bio je u kratkom trajanju i čestim izmenama zakona o ratnim invalidima. Pravna svest o socijalnim dužnostima društva nije se mogla kristalisati u takvim uslovima. Ponor između zakonskih rešenja i svakodnevne prakse dokazuje da je briga mreže vlasti i moći bila nedovoljna da onemogući diskriminaciju invalida.

50

Cvetko Kostić, Grad i vreme, Osnovi sociologije grada, Beograd 1982, 204. 51 „Umesto da ih zaštite, novi zakoni ih podvajaju na prave i manje prave, gone istinske invalide kao lažne, udove palih dele na moralne i nemoralne, borce unakažene bolešću između redova oglašuju za nedostojne zaštite, invalide-zemljoradnike bez udova, „posednike“ sa čatrljom i okućnicom proglašuju za bogate, sve to u očitoj težnji ne da se jedno pitanje pravilno reši, već da se skine jedan teret.“ – B. Nedić, n. d., 17. 52 Više o izigravanju zakona: Vladimir V. Vodinelić, Takozvana zloupotreba prava, 130–140. 240

ZAKLJUČAK Knjiga Jugoslovensko međuratno društvo u mreži vlasti svedoči o elementima autoritarnosti koji su postojali u društvu mnogo pre zavođenja diktature kralja Aleksandra I Karađorđevića 1929. godine. Pravnici nove države dali su doprinos procesu stvaranja identiteta institucija zaduženih za legitimno nasilje. Domet državne moći i vršenja vlasti nad društvenim grupama u Kraljevini SHS/Jugoslaviji bio je ograničen verovanjima da su neke od njih predstavljale moralnu ili političku opasnost. Druge grupe, poput osoba sa invaliditetom, bile su na meti zbog svog simboličkog karaktera, povoljnog po državne interese. Građanstvo i seljaštvo dolazilo je u dodir se represijom i državnom moći preko ograničavanja prava na slobodu govora i pisanja. Saznanje da se može dospeti u zatvor zbog olako izgovorenih reči činilo je iskustvo „malih ljudi“ posebno dramatičnim kada se se uzme u obzir da većina njih nije pripadala kategorijama državnih neprijatelja. Bila je to, po rečima Mišela Fukoa, „ceremonija manifestacije vlasti“, ali sa značajnim posledicama u sferama pokornosti i otpora autoritetima. Društvo nove države i samo je bilo sklono dinamici socijalnog isključivanja, posebno grupa sa niskim ugledom, do tačke sudara državnih i društvenih interesa oko potrebe integracije. Tako je stvorena nelegalna društvena represija kao odraz iskustvenog prihvatanja autoritarnosti. Prva glava, Pravna legitimizacija represivne moći u Kraljevini SHS, posvećena je pravnoj legitimizaciji represivne moći u Kraljevini SHS 1918–1929. godine. U jugoslovenskoj državi, kao i na svetskom nivou, postojala su razmimoilaženja u teoriji represivnog sistema za zaštitu vlasti i moći. Raskol među pravnicima u sferi proklamovanog ispitan je multidisciplinarnim 241

pristupom na osnovu literature iz istoriografije, pravnih nauka i sociologije. Jugoslovenski pravnici slagali su se da je država institucija u funkciji odbrane ljudskih sloboda, ali i u funkciji nužnog ograničenja njihovih prekoračenja. Država je ostajala vlast i kada je delovala protivno pravnim normama. U ocenjivanju potrebe države da sprovodi represiju pravnici su bili podeljeni na političkim osnovama, ali se i u svetu dešavao proces stvaranja široke lepeze gledišta o svrsi i potrebi represije i kazne. Većina jugoslovenskih pravnika prihvatala je ideju kazne kao vrstu represije i odmazde, pravdajući je upotrebom autoriteta države kao oruđa straha usmerenog ka osobi koja je kršila zakone. Bili su saglasni i u tome da se kazna morala izreći bezuslovno ako je krivično delo dovodilo u pitanje državni autoritet. Odmazda za zločin ili prestup morala se sprovoditi, po pravničkom mišljenju, uz doziranu upotrebu preventivnih mera. Uspeh pravnog sistema merio se podjednakim kvalitetom dostizanja preventivnog i represivnog cilja borbe protiv svih oblika kriminala. U praksi, stvarnost je bila veoma udaljena od idealističkih koncepcija o represiji i kazni. Država nije uspela da pomiri potrebu za delimičnom racionalizacijom ekonomske i tehničke efikasnosti represivnog sistema sa društvenom osetljivošću prema kažnjavanju. To je dovelo do psihosocijalnih posledica otpora prema državi. Strah vlasti da će priznavanje društvene osetljivosti voditi negaciji relativne važnosti bezbednosnih mera u praksi oblikovao je sistem vrednosti u kome je zloupotreba moći na lokalnom nivou bila neprihvatljiva, dok se na državnom nivou pretvarala u stalan fenomen. Nedostatak poverenja i saradnje među lokalnim moćnicima dovodio je do upotrebe represivnih metoda u borbama zavađenih lokalnih autoriteta za očuvanje moći. Obični ljudi sticali su iskustvo upotrebe represivne moći vlasti u lične svrhe obračuna sa neprijateljima. Bio je to deo mentaliteta u svim društvenim 242

slojevima. Vlastoljublje i stranački interesi dominirali su pozadinom iskustva zloupotrebe moći. Druga glava, Tehnologija nadzora nad strancima, ocrtava procese nametanja kontrole preko nadzora. Mreža državne vlasti i moći održavala se preko preventivnih mera u koje je spadao i nadzor. Državni nadzor nije bio usmeren isključivo prema državljanima jugoslovenskog porekla. Osim ljudi opasnih za bezbednost države, nadzor je omogućavao praćenje osoba koje su smatrane za moralno nepodobne zbog profesije ili antiratnog stava. Stranci u monarhističkoj Jugoslaviji nadzirani su ako su pripadali kategorijama zabavljača i begunaca od vojnih obaveza u matičnim zemljama. Sistem nadzora bio je na teorijski visokom nivou, ali je u praksi pokazivao slabosti, karakteristične za nedovoljno obrazovano policijsko činovništvo. Položaj stranih artista u Jugoslaviji između dva svetska rata kretao se između veštačkog sjaja na sceni, zvučnih umetničkih nadimaka, otvorenog erotskog šarma, na jednoj strani, i bednih plata, moralnih predrasuda društva, željnog svetskog provoda, ali u isti mah i moralno preosetljivog na kriminalne aktivnosti koje su, po opštem mišljenju javnog mnjenja, bile suviše čest pratilac sveta noćne zabave, na drugoj strani. Postojali su i vidni otpori domaćih umetnika prema prodoru stranaca. Otuda i ne čudi težnja državnih, pa i strukovnih umetničkih institucija da artiste, koji su se ponekad dovijali da dođu do poslova i prihoda na načine koji nisu bili legalni sa tačke gledišta zakonodavstva, drže pod strogom kontrolom. Više od 1.000 stranih artista gostovalo je u periodu 1935–1941. godine na scenama jugoslovenskih javnih lokala. Treća glava, Anatomija sitnih nepokornosti, pokazuje da je verbalni delikt u Kraljevini SHS/Jugoslaviji bio rasprostranjen, mada neravnomeran, vid otpora državnim vlastima. U teritorijalnom smislu bio je raširen u Bosni i Hercegovini, 243

Vojvodini, Dalmaciji i Hrvatskoj. Napadi opscenim rečima na državne simbole, političke zvaničnike, vladarsku porodicu, pa i na kraljeve Petra I i Aleksandra I, bili su deo usijane političke svakodnevice uprkos proklamovanim zatvorskim kaznama za počinioce prestupa. Neprijatelji nove države i politički oponenti vladajućih stranaka nisu se ustručavali da, na nekulturan način, izraze neslaganje sa političkim prilikama do te mere da je država bila prisiljena da i ovakvim ograničenjem slobode govora zaštiti svoj autoritet. U oblasti zakonodavstva postojao je kontinuitet sa krivičnopravnim nasleđem Kraljevine Srbije po kome su prestupnici bili osuđivani na zatvor u trajanju od mesec dana do deset godina u zavisnosti od težine izvršenog verbalnog delikta. Od odgovornosti nisu bile oslobođene ni društvene grupe koje nisu imale glasačko pravo na izborima, kao što su deca i žene. Za učinjeni verbalni delikt sudilo se i zatvorenicima koji su bili lišeni slobode zbog drugih prestupa i zločina. U pozadini prestupa postojala je izražena politička seksualnost u formi fiktivnog silovanja i čestog verbalnog iživljavanja nad oponentima u najintimnijoj oblasti življenja. U četvrtoj glavi, Taoci politizovane profesije, ispituje se kako je Ministarstvo prosvete Kraljevine SHS/Jugoslavije negovalo kult savršenog prosvetnog radnika i vršilo pritisak na učitelje i učiteljice da se ponašaju u skladu sa idealnim društveno-političkim predstavama o njima. Prosvetne i policijske vlasti kontrolisale su politička mišljenja i intimne živote prosvetnih radnika, kažnjavajući ih do nivoa da su pod represijom bili i oni koji su predstavljali žrtve zaostalih pogleda sredine u kojoj su radili. Bilo je i dojava, upućenih Ministarstvu prosvete, koje se mogu sagledavati kroz prizmu lokalnih nacionalnih i politički motivisanih netrpeljivosti. Politička i moralna podobnost bile su i ostale ključne komponente pomoću kojih se očekivalo da će prosvetni radnici stvoriti idealan tip poslušnog 244

jugoslovenskog građanina. Zato je među prosvetnim radnicima u društvu postojao sukob ličnih i profesionalnih identiteta do tačke da se može govoriti o podvojenoj lojalnosti prosvetnih radnika prema svom pozivu i ličnih političkih, društvenih i seksualnih opredeljenja koja su bila u sukobu sa proklamovanom težnjom o perfekcionizmu sa političkom pozadinom. Peta glava, Otpornost društvenih predrasuda, na osnovu građe o invalidima, zakona i literature, svedoči o nedovoljnoj efikasnosti politike mreže vlasti i moći u sferi života invalida. Iako su vlasti kontrolisale rad udruženja invalida i upotrebljavali ih tokom prigodnih svečanosti, invalidi nisu preko njih uspeli da zaštite egzistencijalne interese. Postojala je pravno nelegalna, mada društveno legitimna represija ostalih društvenih grupa usmerena protiv invalida, čemu su se zakonodavni organi bezuspešno suprotstavljali. Pitanje zapošljavanja ratnih invalida bilo je jedna od socijalnih posledica Prvog svetskog rata. U jugoslovenskoj državi, formalnopravno i po slovu zakona, više od 50.000 invalida uživalo je izvesne socijalne beneficije, uključujući prioritet u zapošljavanju. Situacija u stvarnosti bila je sasvim drugačija, pošto su brojna preduzeća, ustanove i institucije sistematski opstruisale to pravo. To je bila posledica društvenih predrasuda prema invalidima u preovlađujućim seoskim i pretežno tradicionalnim sredinama, što je uticalo i na stavove gradskog stanovništva. Teorijski nedefinisan otpor zapošljavanju invalida, iako praktično veoma raširen, bio je izraz socijalnog isključivanja nepoželjnih ljudi. Njihova zamišljena „krivica“ bila je u fizičkom ili psihološkom odstupanju od predstave o slici zdravlja prosečnog čoveka. Rezultat neslaganja sa socijalnim planovima države ogledao se u malom broju zaposlenih i lošem životnom standardu invalida i njihovih porodica. 245

Mreža vlasti i moći, umesto da nametne neophodne socijalne, moralne i političke interese, uklopila se u spektar društvenih predubeđenja doprinoseći marginalizaciji i potcenjivanju pojedinih profesija (umetnici, prosvetni radnici) i društvenih grupa (invalidi). Elementi nametnute političke podobnosti, preko kažnjavanja verbalnih ispada, odredili su potkazivanje i prividnu pokornost autoritetima kao dominantne strategije uspona i opstanka u uslovima preterane politizacije jugoslovenskog društva. Stvoren je slabo vidljiv, ali prisutan kontinuitet političkih strategija pojedinaca i interesnih grupa, aktuelnih u kasnijem razdoblju jednoumlja komunizma.

246

CONCLUSION The book Yugoslav interwar society in the web of governmental authority analyses the authoritarian aspects present in Yugoslav society much before the establishment of dictatorship in 1929. Legal scholars in the interwar period contributed to the process of identity creation of the institutions of legitimate violence. The scope of state power and repressive governance over the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes was dictated by the belief that some of the social groups represented a moral or political threat. Other groups, such as disabled persons, were repressed due to their symbolic susceptibility to the interest of the state. Citizenry and peasantry were affected by repression and state power through limitations imposed on the rights of free speech and writing. The awareness that one might go to prison for words hastily spoken, dramatized the experience of „the little man“, in view of the fact that the majority did not belong to the category of the enemies of the state. In the words of Michael Foucault, it was „a ceremony of the manifestation of power“, bearing important consequences on aspects of obedience and lack of resistance towards authority. The society in this new state was prone to the dynamics of social exclusion, particularly toward low-ranking groups, leading to the point of collision between the interests of the society and the visions the state had about integration. The outcome was illegal governmental repression, as a reflection of the acceptance of authoritarian experience. The first chapter, Justification legalisation of represive power in Kindom of Serbs, Croats and Slovens, deals with the official legitimization of repression in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes between 1918 and 1929. Theorization of 247

the usage of repressive systems in protection of governmental authority was a matter of legal controversy. The dispute between legal scholars is analyzed through a multidisciplinary approach to historiographical, legal and sociological texts of the time. Yugoslav legal scholars agreed that the state is an institution created with the purpose of defending human liberties, but also restraining their excesses. The state retained its authority even when it acted contrary to legal norms. Lawyers were divided politically over the issue whether the state needed to maintain repression, at a time when a wide specter of views concerning the purposes and functions of repression and penalty was being created globally. The majority of legal scholars accepted punishment as a form of repression and retribution, justifying it as an element of threat directed towards offenders. They also agreed that the penalty had to be unconditional in cases when the offense was challenging the authority of the state. Retribution was to be achieved through a dosage of preventive measures. The success of the legal system was measured in terms of balance between preventive and repressive action in the fight against all violations of law. In practice, reality was quite remote from the theoretical conceptions and idealist visions of repression and penalty. The state did not succeed in achieving the rationalization of economical and technical efficiency that could match social reactions to punishment. Resistance towards the state occurred as a psychosocial consequence. The authorities feared that accommodating social sensibilities could cause the erosion of importance of security measures, which was in turn forging the system of values in which the abuse of power was unacceptable at the local level, and omnipresent on the level of the state. The absence of mutual trust and cooperation between local power players was leading towards the abuse of repressive measures in the conflicts 248

between local authorities. Ordinary people were therefore experiencing the misuse of repressive power as a tool of encounter with the enemy. That had become a part of the mentality among all social strata. Power-mongering and party interests were the dominant experiences of the abuse of power. The second chapter, Technology of surveillance over foreigners, depicts the process of assuming control through surveillance methods. The web of governmental authority and power was maintained through preventive measures, among them surveillance. The official surveillance was not directed solely towards citizens of Yugoslav origin. Besides those deemed dangerous for the security of the state, surveillance allowed to track individuals considered morally unsuitable, due to their professions or known pacifism. Foreigners were tracked in the Kingdom if they happened to belong to the categories of entertainers and deserters from other countries’ armies. Theoretically, the system of surveillance was well founded, but it showed many weaknesses in practice, that were typical for insufficiently educated police rank-and-file. The position of foreign artists in interwar Yugoslavia was oscillating between artificial glamour, fancy artistic names and open erotic charm, on the one hand, and miserable wages and moral prejudices of the society, on the other. The society was eager for entertainment, but at the same time sensitive to illegal activities, which, according to common views, were an inseparable part of the nighttime. There was also visible resistance towards the influx of foreigners into the ranks of local artists. Hence the governmental efforts, as well as those of artistic trade unions and institutions, to keep tight control over artists, who struggled to acquire jobs even when they were at odds with the law. Over a thousand foreign artists were performing between 1935 and 1941 in the Yugoslav public space. 249

The third chapter, The anatomy of petty defiance, shows how verbal delict spread in the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, as a form of resistance to the state authorities. It was unevenly spread, being commonplace in Bosnia and Herzegovina, Vojvodina, Dalmatia and Croatia, but not elsewhere. The obscene attacks on symbols of the state, including the monarchs Peter I and Alexander, were part of the politically heated everyday life, despite the threat of prison sentences proclaimed for such offenses. The enemies of the new state and political opponents of the ruling parties did not hesitate to proclaim their disagreement with political trends of the time, sometimes in a very rude manner, to the degree in which the state was forced to restrict freedom of expression in order to protect its authority. In the legislative realm there was continuity with the criminal law of the Kingdom of Serbia in which such offenders were sentenced to time in prison, ranging from one month to ten years, depending on the gravity of the deed. Not even social groups that had no voting rights, such as women and children, were exempted. Prisoners serving their time for other crimes could be sentenced for committing a verbal delict. As a background to verbal delict, there was frequent expression of political sexuality, articulated through the deeds of fictitious rape and verbal abuse over opponents in the most private spaces of their existence. The fourth chapter, The hostages of the politicized profession, analyses the cult of a perfect educator promoted by the Ministry of Education of the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, and the pressure it exercised over teachers in order to make them confirm to the social and political role models. Educational and police authorities were inspecting political opinions and private lives of educators, punishing them to the extent that they were even repressed as victims of backward 250

beliefs of their surroundings. Many denunciations that reached Ministry of Education can be analyzed in the light of local ethnic and political tensions. Political and moral conformity remained crucial components expected from educators in order to create the ideal obedient Yugoslav citizen. These expectations created a collision between personal and professional identities among educators, whose loyalty to their work was colliding with their political, social and even sexual beliefs, if the latter happened not to be within the boundaries of proclaimed aspiration to perfectionism. The fifth chapter, Persistance of social prejudices, is based on the sources that treat the disabled, in legal documents as well as literature, and bears witness to the insufficient efficiency of the web of government and power in regard to the life of disabled persons. Although the government controlled the activity of the societies of disabled persons and used them frequently in official ceremonies, it did not succeed in protecting their existential interests. The disabled were experiencing repression that was illegal, but socially legitimate. It was exercised by other social groups, and the law constantly failed to prevent it. The issue of employment of the invalids of war was one of the social outcomes of the First World War. Over 50.000 invalids were in such position, according to the state regulations, and they enjoyed some social privileges, including priority in obtaining a job. In practice, the situation was much different, since a great number of companies and institutions systematically obstructed this right. It was a consequence of social prejudice towards the disabled in a dominantly rural and traditional environment, which was in turn shaping the attitudes of citizens as well. Theoretically undefined, although very much present in practice, the resistance to the employment of disabled persons was an expression of the social exclusion of 251

unwanted people. Their imagined „guilt“ was the failure to fit in the concept of health as imagined by the average citizen. The result was resistance to the social policy of the state, which can be tracked through low numbers of employment and low life standard of disabled persons and their families. Instead of establishing the necessary social, moral and political agendas, the web of power and authority was itself caught into a wide range of social prejudice, leading to marginalization and underestimation of certain professions (artists, educators) and social groups (disabled). Elements of political conformity, imposed through the control of free speech, stimulated denunciation and pretended obedience as dominant strategies of success and survival in the conditions of the overt politicization of Yugoslav society. The overall result was the creation of a barely visible, but established presence of political strategies of individuals and interest groups, that would go on to play a significant role in the following period of single-minded Communism.

252

IZVORI I LITERATURA

Neobjavljena arhivska građa Arhiv Jugoslavije (AJ) Dvor Kraljevine Jugoslavije Fondovi Ministarstvo pravde Ministarstvo prosvete Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja Ministarstvo unutrašnjih dela Objavljena arhivska građa Dimić Ljubodrag, Žutić Nikola, Isailović Blagoje (prir.), Zapisnici sa sednica Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije 1929–1931, Beograd 2002. Hofmanović Ljubomir, Zbornik najnovijeg invalidskog zakonodavstva u 1939. godini, Beograd 1939. Invalidski zakon, Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, god. VII, br. 268, 21. novembar 1925. Invalidski zakon, Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, god. XI, br. 161, 13. jul 1929. Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavije o radu u 1934–1935 godini, Beograd 1935. Izveštaj Središnog odbora Udruženja ratnih invalida Jugoslavije o radu u 1935–37 godini, Beograd 1937. Лучић Богдан, Зборник грађе за историју револуционарног радничког покрета у Београду 1918–1920. године, Београд 1973. 253

Petranović Branko, Zečević Momčilo, Jugoslavija 1918–1984, Zbirka dokumenata, Beograd 1985. Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Југославије, година VII, књ. III, Београд 1938. Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине СХС, година V, књ. III, Београд 1924. Стенографске белешке Сената Краљевине Југославије, Редован сазив за 1933. и 1934. годину, књ. I, Београд 1934. Uredba o ratnim invalidima i ostalim žrtvama rata, Službene novine Kraljevine Jugoslavije, god. XX, br. 277, 2. decembar 1938. Zakon o privremenoj pomoći invalida i porodica poginulih, pomrlih i nestalih vojnika kao i nekih građanskih ratnih žrtava, Službene novine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, god. III, br. 294, 31. decembar 1921. Memoari Јовановић Драгољуб, Политичке успомене, Заноси, књ. 1, Београд 1997. Stojadinović Milan, Ni rat ni pakt, Jugoslavija između dva rata, Rijeka 1970. Knjige i brošure Arijes Filip, Dibi Žorž, (prir.), Istorija privatnog života od Rimskog carstva do 1000. godine, Beograd 2000. Atif Purivatra, Jugoslovenska muslimanska organizacija u političkom životu Kraljevine SHS, Sarajevo 1974. Bavcon Ljubo i dr., Kaznenopravna zaštita države i njenog društvenog uređenja, Politički delikti, Zagreb 1988.

254

Bjelajac Mile, Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918–1921, Beograd 1988. Božilović Nikola, Sociologija kulture, Prolegomena, Niš 1998. Božović Branislav, Beograd između dva svetska rata, Uprava grada Beograda 1918–1941, Beograd 1995. Cvetković Slavoljub, Idejne borbe u Komunističkoj partiji Jugoslavije 1919–1928, Beograd 1985. Cvetković Srđan, Između srpa i čekića, Represija u Srbiji 1944–1953, Beograd 2006. Цветковић Срђан, Портрети дисидената, Београд 2007. Cvijić Jovan, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Osnovi antropogeografije, Beograd 1966. Čubrilović Vasa, Istorija političke misli u Srbiji XIX veka, Beograd 1982. Ćirić Jovan, Društveni uticaji na kaznenu politiku sudova, Beograd 2001. Dimić Ljubodrag, Istorija srpske državnosti, knj. III, Srbija u Jugoslaviji, Novi Sad 2001. Dimić Ljubodrag, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, knj. I–III, Beograd 1996–1997. Dimić Ljubodrag, Srbi i Jugoslavija, Prostor, društvo, politika, Pogled s kraja veka, Beograd 1998. Димитријевић Сергије, Комунистичка партија Југославије у легалном периоду њеног постојања 1919–1921, Београд 2001. Dimitrijević Vojin, Strahovlada, Ogled o ljudskim pravima i državnom teroru, Beograd 1997. Dobrivojević Ivana, Državna represija u doba diktature kralja Aleksandra 1929–1935, Beograd 2006.

255

Drašković Milorad, U odbranu otadžbine, Beograd 1921. Дворниковић Владимир, Карактерологија Југословена, Београд – Ниш 1990. Đordano Kristijan, Ogledi o interkulturnoj komunikaciji, Beograd 2001. Đorđević Nenad, Zakoni, Uredbe i ostali propisi, izdani 1. XII 1918. do 31. XII 1936, Beograd 1937. Ekmečić Milorad, Ratni ciljevi Srbije 1914–1918, Beograd 1992. Engelsfeld Neda, Prvi parlament Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, Privremeno narodno predstavništvo, Zagreb 1989. Fuko Mišel, Nadzirati i kažnjavati, Sremski Karlovci– Novi Sad 1997. Фуко Мишел, Ненормални, Предавања на Колеж де Франсу 1974–1975, Нови Сад 2002. Фуко Мишел, Рађање биополитике, Предавања на Колеж де Франсу 1978–1979, Нови Сад 2005. Фуко Мишел, Треба бранити друштво, Предавања на Колеж де Франсу из 1976. године, Нови Сад 1998. Gidens Entoni, Sociologija, Podgorica – Banja Luka 2001. Gligorijević Branislav, Demokratska stranka i politički odnosi u Kraljevini SHS, Beograd 1970. Gligorijević Branislav, Kominterna, jugoslovensko i srpsko pitanje, Beograd 1992. Gligorijević Branislav, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji 1919–1929, Beograd 1979. Golubović Zagorka, Ja i drugi, Antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta, Beograd 1999.

256

Грол Милан, Искушења демократије, Београд 1991. Група аутора, Истина о стању у Инвалидском Удружењу и раду његовог бившег Средишног Одбора, Београд 1930. Guzina Ružica, Istorija političko-pravnih institucija Jugoslavije 1918–1941, Beograd 1964. Ilić Mihailo, Narodna škola i narodni učitelj, Beograd 1938. Исић Момчило, Сељаштво у Србији 1918–1925, Београд 1995. Janićijević Milosav, Stvaralačka inteligencija međuratne Jugoslavije, Beograd 1984. Janjatović Bosiljka, Politički teror u Hrvatskoj 1918– 1935, Zagreb 2002. Janković Dragoslav, Jugoslovensko pitanje i Krfska dekleracija 1917, Beograd 1967. Janković Dragoslav, Mirković Mirko, Državnopravna istorija Jugoslavije, Beograd 1997. Janković Dragoslav, Srbija i jugoslovensko pitanje 1914–1915, Beograd 1973. Јовановић Слободан, Из историје политичких доктрина, Платон, Макијавели, Берк, Маркс, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 9, Београд 1990. Јовановић Слободан, О држави, Основи једне правне теорије, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 8, Београд 1990. Јовановић Слободан, Примери политичке социологије, Енглеска, Француска, Немачка 1815–1914, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 10, Београд 1990.

257

Јовановић Слободан, Светозар Марковић, Политичке и правне расправе I–III, Сабрана дела Слободана Јовановића, том 2, Београд 1990. Jovanović Slobodan, Ustavno pravo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Beograd 1995. Jovanović Vladan, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918–1929, Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, Beograd 2002. Ko je ko u Jugoslaviji, Beograd – Zagreb 1928. Константиновић Богољуб, Проституција и друштво, Београд 1930. Konstantinović Bogoljub, Socijalna medicina, Osnovi za poznavanje i rešavanje zdravstvenih pitanja u vezi sa društvenim pojavama, Beograd 1932. Kostić Cvetko, Grad i vreme, Osnovi sociologije grada, Beograd 1982. Kostić Laza, Administrativno pravo Kraljevine SHS, Beograd 1933. Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1929. Krizman Bogdan, Raspad Austro-Ugarske i stvaranje jugoslovenske države, Zagreb 1977. Кујунџић Војислав, Проституција у Београду и обавезна предохрана од полних болести, Београд 1905. Marković J. Peđa, Beograd i Evropa 1918–1941, Evropski uticaji na proces modernizacije Beograda, Beograd 1992. Marković V. Božidar, Naše narodno ujedinjenje, Unutrašnje uređenje Jugoslavije, Beograd 1938. Mićić Zagorka, Naša kulturna politika, knj. I–II, Beograd 1939.

258

Mihajlović Vladan, Slobodan Jovanović i građanska država, Beograd 1996. Mitrović Andrej, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984. Mitrović Milovan, Petrović Sreten, Sociologija, Beograd 1993. Moren Edgar, Duh vremena, Beograd 1967. Mos Marsel, Sociologija i antropologija, knj. I–II, Beograd 1998. Moskovisi Serž, Doba gomile, knj. I–II, Beograd 1997. Mužić Ivan, Stjepan Radić u Kraljevini SHS, Zagreb 1990. Nandi Ašis, Država, Volfgang Zaks (prir.), Rečnik razvoja, Vodič kroz znanje kao moć, Novi Sad 2001. Nedić Božidar, Problem obezbeđenja invalida, Beograd 1936. Nikolić Kosta, Boljševizacija KPJ 1919–1929. Istorijske posledice, Beograd 1994. Николић Коста, Прошлост без историје, Полемике у југословенској историографији 1961–1991, Главни токови, Београд 2003. Ofe Klaus, Modernost i država, Beograd 1999. Ofe Klaus, Modernost i država, Istok, Zapad, Beograd 1999. Pavlović D. Vladislav, Zaposlenje stranaca u Jugoslaviji, Beograd 1936. Petranović Branko, Istorija Jugoslavije 1918–1988, knj. I, Beograd 1988. Petranović Branko, Zečević Momčilo, Agonija dve Jugoslavije, Beograd 1991. Петровић Љубомир, Југословенска држава и друштво у периодици 1920–1941, Београд 2000. 259

Popović M Đ, Umno radništvo i njegov položaj u današnjoj državi i društvu, Izveštaj podnesen I Konferenciji umnih radnika 9. maja 1920. u Beogradu, Beograd 1920. Popović-Obradović Olga, Parlamentarizam u Srbiji 1903–1914, Beograd 1988. Primorac Igor, Prestup i kazna, Beograd 1978. Radbruh Gustav, Filozofija prava, Beograd 1980. Radovanović Milorad, Sociolingvistika, Sremski Karlovci – Novi Sad 2003. Radulović Dragan, Prostitucija u Jugoslaviji, Beograd 1986. Rašić V. Vojislav, Uredba o učiteljskim disciplinskim sudovima u vezi sa disciplinskim postupkom, Beograd 1927. Sennett Richard, Nestanak javnog čovjeka, Zagreb 1989. Simonović Milorad, Opšti pogled na savremene pravne teorije o državi, Beograd 1940. Stanković Đorđe, Dimić Ljubodrag, Istoriografija pod nadzorom, Prilozi istoriji istoriografije, knj. I–II, Beograd 1996. Stanković Đorđe, Nikola Pašić i Hrvati 1918–1923, Beograd 1995. Stanković Đorđe, Nikola Pašić, saveznici i stvaranje Jugoslavije, Beograd 1984. Становчић Војислав, Моћ и легитимност, Београд 2006. Stefanovski Mirjana, Ideja hrvatskog državnog prava i stvaranje Jugoslavije, Beograd 1995. Subotić Dragan, Prilozi za nacionalnu istoriju države i prava u 19. i 20. veku, Odabrana poglavlja iz naše pravno-političke književnosti, knj. II, Beograd 1996.

260

Шипка Данко, Опсцене речи у српском језику, Београд – Нови Сад 1999. Šulce Hagen, Država i nacija u evropskoj istoriji, Beograd 2002. Tasić Đorđe, Problem opravdanja države, Beograd 1995. Tasić Đorđe, Uvod u pravne nauke, Enciklopedija prava, Beograd 1995. Trgovčević Ljubinka, Naučnici Srbije i stvaranje jugoslovenske države 1914–1920, Beograd 1987. Veber Maks, Privreda i društvo, knj. I–II, Beograd 1976. Vinaver Vuk, Jugoslavija i Mađarska 1933–1941, Beograd 1976. Vodinelić Vladimir, Takozvana zloupotreba prava, Beograd 1997. Vujović Dimitrije, Ujedinjenje Crne Gore i Srbije, Titograd 1962. Wolfe Alan, The Seamy Side of Democracy, Repression in America, New York 1973. Zečević Miodrag, Lekić Bogdan, Granice i unutrašnja teritorijalna podela Jugoslavije, Beograd 1991. Живановић Тома, Кривични (Казнени) законик и законик о поступку судском у кривичним делима Краљевине Србије, Београд 1913. Žutić Nikola, Liberalizam i Srbi u prvoj polovini XX vijeka, Iz historije ideologije građanskog liberalizma, Beograd 2007.

261

Rasprave i članci Auer Ljudevit, Izjednačenje zakonodavstva i jugoslovenska misao, Jugosloven, br. 1, novembar 1931. Božić Sofija, Beogradsko javno mnjenje o Svetozaru Pribićeviću, Tokovi istorije, br. 1 – 4, Beograd 2001. Cvetković Srđan, Neki mogući oblici kvantifikacije državne represije 1944–1953, Hereticus, časopis za preispitivanje prošlosti, Vol. V, ( 2007 ), No. 1, Beograd 2007. Ćurčić L., Srednja škola i jugoslovenska misao, Jugosloven, br. 2, decembar 1931. Dimić Ljubodrag, Kulturna politika i modernizacija jugoslovenskog društva 1918–1941 (mogućnosti i ograničenja), zbornik „Srbija u modernizacijskim procesima XX veka“, knj. I, Beograd 1994. Dimić Ljubodrag, Materijalna osnova školovanja u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd 2001. Dimić Ljubodrag, Od tvrdnje do znanja, Prilog istoriji istoriografije o Jugoslaviji u ratu 1941–1945, Vojnoistorijski glasnik, br. 1–2, Beograd 1996. Dimić Ljubodrag, Socijalno-ekonomska osnova jugoslovenskog sela i kultura življenja 1918–1941, Vojnoistorijski glasnik, br. 3, Beograd 1991. Dimić Ljubodrag, Srbi i Jugoslavija, prostor, društvo, politika, Pogled sa kraja veka, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd 1997. Ердељановић Јован, Др. Јоже Рус, Главни статистички податци о Држави Срба, Хрвата и Словенаца, Српски књижевни гласник, књ. I, бр. 7, 1. децембар 1920.

262

Gillis R. John, Memory and Identity: The History of a Relationship, in: John R. Gillis (Ed.), Commemorations, The politics of National Identity, New Jersey 1994. Глигоријевић Бранислав, Стапање Србије са Југославијом, зборник „Србија на крају Првог светског рата“, Београд 1990. Goršić Franjo, Socijalno-politička uprava Slovenije, Jugoslovenski državni almanah, Jugoslovenski socijalni almanah, deo I, Jugoslovenski socijalni almanah, Beograd 1930. H, Prosvetne prilike narodnih manjina u Vojvodini nekad i sad, Jugosloven, br. 3, januar 1932. Janković Dragoslav, Ideje unitarizma i federalizma pre stvaranja jugoslovenske države, zbornik „Federalizam i nacionalno pitanje“, Beograd 1971. Janković Dragoslav, Narodna skupština Srbije za vreme Prvog svetskog rata i pitanje njenog kvoruma, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, br. 14, Beograd 1966. Janković Dragoslav, Niška deklaracija, Nastanak programa jugoslovenskog ujedinjenja u Srbiji 1914, zbornik „Istorija XX veka“, br. 10, Beograd 1969. Janković Dragoslav, Ženevska konferencija o stvaranju jugoslovenske zajednice 1918. godine, zbornik „Istorija XX veka“, br. V, Beograd 1963. Jeglić Andraš, Državni Tužilac, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XII, knj. V, sv. 5, Beograd 1922. Jovanović Miodrag, Naša pravna teorija na isteku drugog milenijuma, Prilozi sa naučnog skupa „Jugoslovenska teorija, filozofija i sociologija prava u prošlosti i danas“, Beograd 1997. Jovanović Slobodan, Nestajanje zakona, Iz istorije i književnosti, knj. I, Sabrana dela Slobodana Jovanovića, tom 11, Beograd 1991. 263

Jovanović Vladimir, Prostitucija u Beogradu tokom XIX veka, Godišnjak za društvenu istoriju, god. IV, sv. 1, Beograd 1997. Kolar-Dimitrijević Mira, Gospodarstvo kao sredstvo političke prisile, U povodu šezdesete godišnjice ubojstva Josipa Predavca, Časopis za suvremenu povijest, br. 2–3, Zagreb 1993. Kosier St. Ljubomir, Socijalno stanje i socijalan rad u Jugoslaviji, Jugoslovenski državni almanah, deo I, Jugoslovenski socijalni almanah, Beograd 1930. Marković J. Predrag, Istoričari i jugoslovenstvo u socijalističkoj Jugoslaviji, Jugoslovenski istorijski časopis (JIČ), br. 1–2, Beograd 2001. Marković J. Predrag, Teorija modernizacije i njena kritička primena na međuratnu Jugoslaviju i druge istočnoevropske zemlje, Godišnjak za društvenu istoriju, god. I, sv. 1, Beograd 1994. Marković S. Božidar, Izdavačka zadruga Politika i društvo, Sociološki pregled, Vol. XVIII, No. 3–4, Beograd 1984. Marković S. Božidar, Jedan vek razvitka srpske privatno-pravne misli 1841–1941, Prilozi sa naučnog skupa „Jugoslovenska teorija, filozofija i sociologija prava u prošlosti i danas“, Beograd 1997. Milošević Kam., Jugoslovenstvo i osnovna škola, Jugosloven, br. 1, novembar 1931. Mrvaljević Milutin, Invalidsko pitanje, Jubilarni zbornik života i rada Kraljevine SHS 1918–1928, Beograd 1928. Nepotpisano, Dnevnik, „Crna Gora“, list Narodne radikalne stranke za Crnu Goru i Boku, br. 68, 13. septembar 1921.

264

Nepotpisano, Sindikalni pregled, Borba protiv Saveza M.D.O., Radničke novine, br. 120, 18. maj 1920. Nikolić Kosta, Dimitrijević Bojan, Raskrsnice savremene srpske istoriografije, Istorija 20. veka, br. 1, Beograd 2002. Nikolić N. Tih., Učiteljstvo i jugoslovenstvo, Jugosloven, br. 4, februar 1932. Повремени, Говор бројева, Српски књижевни гласник, бр. 4, 16. фебруар 1939. Радовановић Михаило, Југославија, географскостатистичка и етнографска студија о броју Срба и Хрвата, Српски књижевни гласник, књ. LVIII, бр. 6, 16. новембар 1939. Rakić Lazar, O ulasku Vojvodine u zajedničku jugoslovensku državu 1918. godine, JIČ, br. 1–4, Beograd 1989. Ristović Vlad., Nekrolog Svetozaru Pribićeviću, Epoha, 10. oktobar 1922. Simić Miroljub, Srpska teorija prava XIX veka, Prilozi sa naučnog skupa „Jugoslovenska teorija, filozofija i sociologija prava u prošlosti i danas“, Beograd 1997. Stefanović Svetlana, „Ženski pokret“ o problemu braka, slobodne ljubavi, seksualnog vaspitanja, prostitucije i kontrole rađanja, Godišnjak za društvenu istoriju, god. V, sv. 1–3, Beograd 1998. Strugar Vlado, Vojna zaštita jugoslovenskih zemalja u danima ujedinjenja 1918. godine, VIG, br. 3, Beograd 1991. Subotić Dušan, Ideja odmazde u kaznenom pravu, Arhiv za pravne i društvene nauke, god. XII, II kolo, knj. V, sv. 1–6, Beograd 1922. Taletov P. S., Srpsko pitanje, Vreme, 2. septembar 1928.

265

Tripković Đoko, Izborna kampanja vlade Bogoljuba Jevtića 1935. godine, Istorijski glasnik, br. 1–2, Beograd 1983. Vukadinović Gordana, O našoj savremenoj teoriji prava, Prilozi sa naučnog skupa „Jugoslovenska teorija, filozofija i sociologija prava u prošlosti i danas“, Beograd 1997. X, Hajka protiv učitelja komunista, Radničke novine, br. 118, 15. maj 1920. Стојадиновић др М., Постанак, развитак и значај градова, Нова Европа, књ. XII, бр. 1, 1. јули 1925. Elektronski izvori sl.wikipedia.org/wiki/državna_represija (28. mart 2008) „Repression“ Encyclopeædia Britannica, from Encyclopedia Britannica Deluxe Edition 2005 CD. Copyright © 1994– 2004 Encyclopædia Britannica, Inc. April 2, 2008.

266

BELEŠKA O AUTORU

Dr Ljubomir Ž. Petrović rođen je u Beogradu 6. decembra 1970. godine. Studije istorije (1994), poslediplomske (1999) i doktorske studije (2006) završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Objavio je monografije Jugoslovenska država i društvo u periodici 1920–1941, Nevidljivi geto, Invalidi u Kraljevini Jugoslaviji 1918–1941. i preko trideset naučnih i stručnih radova. Radi u Institutu za savremenu istoriju u Beogradu.

267

Izdavač INSTITUT ZA SAVREMENU ISTORIJU Beograd, Trg Nikole Pašića 11 [email protected]; www.isi.co.rs Za izdavača Dr Momčilo Pavlović, direktor Tiraž 300 primeraka Prvo izdanje

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 323.282(497.1)"1918/1941" 323(497.1)"1918/1941" ПЕТРОВИЋ, Љубомир, 1970Jugoslovensko međuratno društvo u mreži vlasti / Ljubomir Petrović. - 1. izd. - Beograd : Institut za savremenu istoriju, 2009 (Trstenik : M-graf). - 267 str. : autorova slika; 21 cm. - (Biblioteka Studije i monografije / [Institut za savremenu istoriju]; knj. 63) Tiraž 300. - Beleška o autoru: str. 267. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 253-266. ISBN 978-86-7403-135-3 a) Политичко насиље - Југославија - 1918-1941 b) Југославија Политичке прилике - 1918-1941 COBISS. SR-ID 167160332

Štampa: M-graf, Trstenik