O duhu i telu i pisanju istorije 1 Svi ljudi, koji nastoje da nadvise ostala živa bića, valja da zapnu svim silama da život ne provode u muku, poput stoke što je priroda stvori pognutu i trbuhu pokornu. Sva naša snaga jest u duhu i telu. Duh je, uglavnom, gospodar, a telo sluga: jedno nam je zajedničko sa bogovima, drugo sa životinjama. Zato mi se čini ispravnijim tražiti slavu u snazi duhovnoj nego telesnoj i, pošto je ovaj život koji uživamo kratak, ostaviti o sebi što trajniji spomen. Ugled zasnovan na prijatnoj spoljašnjosti ili na bogatstvu trošan je i loman, a vrlina je slavna i večna. Ljudi su se nadugačko i naveliko prepirali je li vojnoj veštini preča snaga telesna ili moć duhovna. Jer pre no što se čega prihvatiš, valja razmisliti; a kad si razmislio, valja ti biti hitar na delu. Znači, po sebi je oboje nedovoljno, pa jedno drugo treba da dopunjava. 2 U početku su se kraljevi – jer to je bio prvi naziv za vladare na zemlji – različito ponašali: jedni su vežbali duh, drugi telo. Tada su ljudi još živeli bez pohlepe, svak je svojim bio zadovoljan. Ali docnije, Kir u Aziji, Lakedemonjani i Atinjani u Grčkoj podjarmljuju gradove i narode, žudnju za moći uzimaju kao razlog za rat i najveću slavu vide u najvećoj vlasti. Tek se tada iskusilo i shvatilo da u ratu najviše može duh. Kad bi moral kraljeva i vladara bio isti u ratu i u miru, skladnije, postojanije bile bi prilike ljudske, i ne bi se videlo kako vlast prelazi sa jednog na drugog, kako se sve menja i komeša. Vlast se lako zadržava onim sredstvima kojima je stečena. Ali, kad se umesto radinosti nametne lenjost, umesto umerenosti i pravičnosti pohota i obest, zajedno sa ponašanjem menja se i sreća. Vlast sa manje valjanog vazda prelazi na najboljeg. U zemljoradnji, brodarstvu, građevinarstu sve se povodi za vrlinom. A mnogi ljudi, posvećeni stomaku i snu, neuki i neuglađeni, proživeli su svoj život kao da je tuđi. Njima je, izvesno, telo bilo za uživanje, a duh, protivno prirodi, na teret. Njihov život ja jednako cenim jer se o oboma ćuti. Čini mi se da živi i u životu uživa samo onaj ko, predan nekom poslu, traži slavu svetlim činom ili plemenitom veštinom. A u obilju stvari, priroda jednom pokazuje jedan, drugome drugi put. 3 Lepo je služiti državi delom, ali ni služiti rečju nije naodmet. Može se postati slavnim i u miru i u ratu. Mnogi su na glasu: oni koji su dela izvršili i oni koji su ta dela opisali. I premda ista slava ne prati pisca i tvorca podviga, čini mi se da je istoriju izuzetno teško pisati. Prvo, jer za dela treba naći primerene reči, a potom što većina misli da si zloban i zavidan ako nekog za greške prekoriš. Spomeneš li veliku vrlinu i slavu odličnika, svako
1
prima ravnodušno ono što misli da bi i sam lako učinio, a ono što ga prevazilazi smatra za izmišljotinu i laž. Ja sam se u početku, kao mladić, strastveno prihvatio bavljenja politikom i tu me je čekalo mnoštvo neprijatnosti. Umesto čednosti, odricanja i vrline, gospodarile su drskost, podmitljivost i lakomost. I premda sam, nenaviknut na poroke, ovo prezirao, ipak mi je, među tolikim nevaljalstvima, taština iskvarila slabačku mladost. Mada se nisam slagao sa rđavim navikama ostalih, žudnja za počastima mučila me je kao druge ljude slava i zavist. 4 Kad sam se oporavio od mnogih nedaća i odlučio da ostatak života provedem daleko od političke scene, nisam kanio da dragoceno slobodno vreme traćim u dangubi i dokolici, a ni da se bavim ropskim poslovima kakvi su obrađivanje zemlje ili lov. Rešio sam da se vratim onom poduhvatu i težnji od koje me je ružno častoljublje odvratilo i da, deo po deo, napišem istoriju naroda rimskog. Tome sam pristupio još ornije, jer mi je duh bio oslobođen od nade, straha, stranačke ograničenosti. Stoga ću ukratko, što istinitije budem mogao, opisati Katilininu zaveru. Ja taj događaj smatram naročito značajnim zbog nečuvenog zločinstva i opasnosti. Pre nego počnem sa pričom, moram sažeto prikazati karakter toga čoveka.
Katilina 5 Lucije Katilina bio je potomak plemenita roda 1, veoma snažna duha i tela, ali zle i naopake ćudi. Od mladićstva su mu bili mili građanski ratovi, ubistva, otimačine2, politička nesloga i u tome je proveo svoje mladićke dane. Telo3 mu je podnosilo glad, stud, nesan bolje nego bi iko mogao poverovati. Ćud smela, podmukla, prevrtljiva, u svemu beše licemerna i pritvorna; pohlepnik na tuđe, rasipnik svoga; vatren u strastima; vrlo rečit, al’ premalo mudar. Nezasit njegov duh težio je vazda neumerenom, neverovatnom, nedostižnom.
Rođen je 108. g. pre n. u plemićkoj porodici Sergija, koja je tvrdila da potiče od Enejinog druga Sergeste (Enejida, V 21). 2 Za Suline vladavine ubio je pretora Marka Marija Graditijana i više vitezova, a među njima i svog zeta Kvinta Cecilija: pripao mu je deo njihove imovine. Docnije je zbog plena smakao i svog odraslog sina. 3 Ovaj kratki a jezgroviti opis priziva u sećanje Livijevog Hanibala: nullo labore aut corpus fatigari aut animus vinci poterat. Caloris ac frigoris patientia par (XXI 4, 5-6). 1
2
Posle Suline vladavine 4, obuzela ga je silna želja da uzurpira državu i ničega se nije libio da bi stekao kraljevsku vlast. Iz dana u dan, sve više i više, obest mu podsticahu nemanje imovine i svest o zločinima; a oboje je bio uvećao onim svojstvima koje sam maločas pomenuo. Podstrekavala ga je, osim toga, moralna iskvarenost građana, koje su razdirala dva najgora a međusobno suprotna za: raskoš i gramzivost. Pošto me je ovo opomenulo na moral države, sama tema, čini se, zahteva da se vratim u prošlost i ukratko raspravim o tome kakva su načela preci primenjivali u miru i ratu, kako su upravljali državom, koliku su je ostavili, i kako se ona, malo-pomalo, izmenila i, od najlepše i najbolje, postala najgora i najsramnija.
Istorija i moral Rima 6 Grad Rim su, kako sam ja 5 doznao6, u početku sagradili i nastanili Trojanci koji su se, kao begunci pod Enejinim vođstvom, potucali bez stalnih prebivališta. S njima su bili Aborigini, pleme divlje, bezakono, bezvlasno, nepokorno i razobručeno. Pošto su se okupili unutar jednih zidina, a bili raznolikog porekla, različitih jezika i živeli svako svojim načinom života, zvuči neverovatno kad se spomene kako su se lako stopili: tako je, za kratko, od rasute i tumarajuće gomile, sloga stvorila državu. Pošto se njihova država uvećala građanima, uređenjem, teritorijom, i činila se prilično napredna i politički jaka, bogatstvo, kako to najčešće kod ljudi biva, pobudi zavist. Susedni kraljevi i narodu stanu da prete ratom 7, a malo im prijatelja priskače u pomoć: ostali se, zaplašeni, drže podalje. Ali su Rimljani budni i u ratu i u miru: hitaj, spremaj se, međusobno hrabri, dušmanima se suprotstvljaj, slobodu, otadžbinu i roditelje oružjem brani. Posle, kad bi hrabrošću otklonili opasnosti, iđahu u pomoć saveznicima i prijateljima i sticahu prijateljstva više čineći nego primajući dobročinstva. Lucije Kornelije Sula (138-78. g. pre n. e.), obrazovan čovek, epikurejac i skeptik, ušao u politički život kao Marijev kvestor, kad je sa afričkim kraljem Bokhom pregovarao o Jugurtinoj predaji. Posle četiri godine ratovanja, 83, primorao je na kapitulaciju pontskog kralja Mitridata. Iste godine, po povratku u Rim, pobeđuje Marijeve demokrate i zavodi strašne proskripcije. Proglašava se diktatorom sa neograničenim ovlašćenjima. Vlasti se odriče 79, odlazi u Puteole i za godinu dana umire. 5 Isticanjem lične zamenice ego Salustije pokazuje kako nudi vlastito viđenje stvari kojom se bavi. Njegova verzija se događaja se uistinu razlikuje od svih ostalih. 6 Bez sumnje preuzeto od Katona: agrum quem Volsci habuerunt campestris plerus Aboriginum fuit (Historia, frg. 7). 7 Kao što su Sabinjani (Sabini), Ekvi (Aequi), Rutuli (Rutuli) i Volsci (Volsci). 4
3
Imali su zakonitu vlast i to kraljevsku. O državi su se brinuli izabrani ljudi čije su telo oslabile godine, ali im je duh bio moćan od mudrosti. Oni su, bilo zbog životne dobi, bilo zbog roditeljske brižnosti, bili nazivani oci. Docnije, kad se kraljevska vlast, koja je u početku čuvala slobodu i uvećavala državu, izvrgla u despotiju8, promenili su državno uređenje i birali po dva vladara9 sa vlašću od godinu dana. Mislili su da će tako ljudski duh biti najmanje u prilici da se izobesti samovoljom. 7 U to doba svi su počeli da se sve više ističu i da vidnije iskazuju svoje sposobnosti. Kraljevi, naime, više sumnjaju u dobre nego u rđave i oni vazda strepe od tuđe vrline. Teško je poverovati koliko je država ojačala stekavši slobodu: tolika je žudnja za slavom nastala. Pre svih mladež, čim je stasala za rat, u logoru se praktično učila vojnoj veštini i više je žudela za svetlim oružjem nego za kurvama i gozbama. Takvim ljudima nikakav napor nije bio stran, nijedno mesto nepristupačno ili vrletno, nijedan neprijatelj strašan: vrlina je bila iznad svega. Za slavu su se najviše takmičili međusobno: svak se trudi da ubije neprijatelja, pentra se na bedem, a sve da pri tome bude viđen. To su oni smatrali bogatstvom, dobrim glasom i velikom slavom. Bejahu željni hvale, izdašni novcem; hteli su golemu slavu i pošteno stečeno bogatstvo. Kad me to ne bi udaljilo od teme, mogao bih navesti mesta gde je rimski narod šačicom ljudi razbio silne neprijateljske čete i na juriš uzeo prirodno utvrđene gradove. 8 Sreća je, međutim, stvarni gospodar svega. Ona više iz hira nego pravedno sve stvari čini slavnim ili beznačajnim. Podvizi su Atinjana, kako ja cenim, bili i znatni i sjajni, pa ipak nešto manji nego što kaže priča. Ali pošto su odatle potekli veoma daroviti pisci, dela Atinjana se po celom svetu slave kao najznačajnija. Vrednost dela velikih ljudi meri se rečima onih slavnih umova koji su ih umeli uzdići, a rimski narod nikad nije imao takvo bogatstvo jer je najumniji bio i najuposleniji. Niko nije vežbao duh a da ne vežba telo. Najbolji ljudi su dela pretpostavljali rečima i više su voleli da njihove podvige hvale drugi, nego da sami pričaju o tuđim. 9 Prave vrednosti su se, dakle, negovale i u miru i u ratu. Sloga bejaše velika, lakomost neznatna. Pravo i čestitost počivali su kod njih pre na prirodnom poretku nego na zakonima. Sa dušmanima su bili u svađi, neslozi i neprijateljstvu, a građani su se međusobno takmičili u vrlini. U službi bogovima bili su uzvišeni, kod kuće štedljivi, prijateljima verni. Ovim dvema osobinama – odvažnošću u ratu, pravednošću kad dođe mir – brinuli su se za sebe i za državu. Ja za ovo imam i neoborive dokaze: u ratu su češće 8 9
Za vladavine poslednjeg rimskog kralja Tarkvinija Oholog. Konzuli su, po tradiciji, prvi put izabrani 509. g. pre n. e. 4
bili kažnjeni oni koji bi se bez zapovesti borili sa neprijateljem 10, i koji bi, pozvani natrag, prekasno izašli iz bitke, nego oni što bi se usudili da napuste bojne znakove ili da, pritešnjeni, uzmaknu sa svog mesta. A u miru su vladali više dobrotom no strahom i većma su voleli da primljene uvrede oproste nego da se zbog njih svete. 10 Kad se država uzdigla radinošću i pravednošću, moćni kraljevi bili savladani u ratu, divlja plemena i silni narodi pokoreni silom, kad je Kartagina, suparnica rimska, do temelja satrta, a sva se mora i kopna otvorila, tad je sreća počela da besni i sve da vrtloži. Ljudima koji su lako podnosili napore, opasnosti, tegobne i pogibeljne situacije, spokojstvo i bogatstvo, kojima inače treba težiti, bili su na teret i nesreću. Prvo je nastala pohlepa za novcem, potom za vlašću: to kao da je bio izvor svih zala. Lakomost je uništila poverenje, poštenje i ostale vrline. Umesto njih, naučila je ljude oholosti, surovosti, nepoštovanju bogova, pokazala da se sve može kupiti. Slavoljublje je mnoge prislililo da budu pretvorni, da jedno misli a drugo govore, da prijatelje i neprijatelje ne procenjuju po onome što oni stvarno jesu nego kako im njihov interes nalaže, i da im se dobrota ogleda na licu, ali da ne prebiva u srcu. To je isprva lagano raslo, a docnije, kad je pošast navalila poput kuge, država se promenila i vlast, od najpravičnije i najbolje, postade okrutna i nesnosna. 11 Ljude je, u početku, više podsticalo slavoljublje nego lakomost. Ta mana ipak beše više nalik na vrlinu, jer ugled, čast i vlast priželjkuju jednako i čestiti i rđavi – samo čestit će pravim putem udariti, dok će rđav, jer za čestit način ne zna, posegnuti za prevarama i spletkama. Lakomost podrazumeva sklonost novcu, a to još niko pametan poželeo nije. Puna ljutog otrova, ona od čoveka čini ženu: vazda je bezgranična i nezasita, te ni u obilju ni u oskudici ništa manja ne biva. Vlast koju je Lucije Sula osvojio oružjem imala je, nakon dobrog početka, zle posledice: svi se dadoše na grabež i otimačinu, poželeše da uzmu od ovoga kuću, od onoga zemlju, koristeći se svojom pobedom preko svake mere i mimo svih obzira, te počiniše nad svojim sugrađanima nedela sramna i okrutna. Uz to je Lucije Sula, protiv običaja predaka, prema svojoj vojsci u Aziji bio rastrošan i odveć široke ruke, samo da mu bude verna. Te neustavljive ratnike začas razmekša neki ljubak kutak, stvoren za uživanje. Beše to prvi put da se vojska rimskog naroda daje na ljubav i pijanke, da se veseli kipovima, Tit Manlije Torkvat, sin Lucijev i unuk Aulov, tri puta konzul, bio je poznat sa svoje strogosti u Latinskom, 340, a posebno u Galskom ratu, 361. g pre n. e, kad je naredio da mu ubiju sina zato što se bez naredbe borio protiv neprijatelja. Po Liviju (VIII 7), to je bilo u Latinskom ratu. 10
5
slikama i cizeliranom posuđu, da ih otima, bilo privatno, bilo državno, da pljačka svetinje, da skrnavi i svešteno i svetovno. I otud Sulini vojnici, domogavši se pobede, ništa ne ostaviše pobeđenima. Nije za čudo: sreća je iskušenje čak i za mudre, pa kako bi se ovi, već iskvareni, znali umeriti u svojoj pobedi? 12 Pošto je bogatstvo počelo da služi za čast, a pratili su ga slava, vlast i politička moć, vrlina stade da slabi, siromaštvo da se smatra sramotom, poštenje pakošću. Zbog bogatstva su mladež, zajedno sa obešću, osvojili raskoš i lakomost: otimaj, troši, svoje slabo ceni a za tuđim žudi; prezri stid i poštenje, božansko i ljudsko; ni na šta se ne obaziri, ni u čem nemaj mere. Pošto si video kuće i vile sazidane poput gradova, vredno je truda posetiti hramove bogova koje su sagradili naši preci, ti vrlo pobožni ljudi. Ali, oni su hramove božje krasili pobožnošću, a svoje kuće vlastitom slavom; pobeđenima nisu oduzimali ništa sem samovolje da čine nepravdu. Nasuprot njima, ove bedne kukavice nisu prezale od najvećeg zločina: da grabe od saveznika sve ono što su im najhrabriji ostavili posle pobede, baš kao da vlast počiva jedino na nepravdi. 13 Našto da pominjem da su mnogi privatnici ravnali brda i zasipali 11 mora , kad u to ne može da poveruje niko ko nije video? Njima je, čini mi se, bogatstvo služilo za porugu jer su hitali da sramotno potroše ono što su mogli dostojno da upotrebe. A nije ih obuzela manja želja za bludom, pijančenjem i drugim raskalašnostima: muškarci, podajte se poput žena; žene, javno prodajte svoju čednost; radi naslada istraži sve – i kopno i more; spavaj pre nego te obuzme želja za snom; ne čekaj glad ili žeđ, hladnoću ili umor, nego sve to veštački izazovi nadražujućim sredstvima. 12 Ovo je, kad je ponestalo očevine, podsticalo mladež na zločinstva. Srce otrovano porocima nije moglo bez raspusnosti. Tim je neumerenije, na svaki način, težilo dobitku i trošenju.
Katilina i njegovi pajtaši Poput perskijskog cara Kserksa. Lukul, koga Pompej zove Xerxes togatus, a i sam Pompej prokopavali su brda da dovedu morsku vodu u svoje ribnjake i bazene, a vile sagrađene uz more postojale su u Salustijevo doba u Bajama. Vidi: Horacije (Carm. III 1, 33): Contracta pisces aequora sentiunt / iactis in altum molibus (Osećaju ribe – mora sve je manje. / Nasred mora silno podiže se zdanje... Preveo Miroslav Marković.). 12 Izazivali su glad i žeđ sredstvima za podsticanje apetita (aperitivima), ali i sredstvima za povraćanje. Vidi kod Seneke (Cons. ad Helv. 10, 3, 5): vomunt, ut edant, edunt, ut vomant (bljuju da jedu, jedu da bljuju). 11
6
14 U tako velikoj i tako iskvarenoj državi, Katilina se, što bejaše vrlo lako, okružio svim mogućim gadovima i zločincima kao telesnom stražom. Njemu su najbliži i najpoverljiviji bili svi kocoši, alavci, bludnici, koji su rukom, trbuhom i kitom spiskali očinski imetak. Tu su prezaduženi ljudi koji bi da se iskupe od sramote ili zločina; tu su belosvetske ubice i svetogrdnici, oni već osuđeni i oni prestrašeni da ih ne osude; sa njima oni čiji su jezik i ruke bili uprljani krivokletstvom ili krvlju građana. Tu su, napokon, i svi koje muči nevaljalstvo, siromaštvo i griža savesti. Čak bi i nedužnik neki, ako bi se s njim sprijateljio, svagdanjim druženjem i mamljenjem lako postao isti kao ostali. Katilina je ipak najviše težio prijateljstvu sa mladićima čiji, još nejak i nestalan duh, nije bilo teško namamiti u klopku. Prema godinama i strastima, jednima pribavlja kurve, drugima kupuje pse i konje, i ne žali ni troška ni vlastite časti samo da mu budu poslušni i odani. Znam da je bilo nekih koji su smatrali da se mladići koji posećuju Katilinu sramno iskorišćavaju. Te glasine su se širile iz nekih drugih razloga, a ne zato što je bilo nesumnjivih dokaza. 15 Još od rane mladosti Katilina je mnogo i nečuveno bludničio sa nekom devojkom plemenita roda, pa sa Vestinom sveštenicom13 i činio slična dela protivu ljudskih i božjih zakona. Najzad se zaljubio u Aureliju Orestilu, kojoj, osim lepote, čestiti čovek nikad ništa pohvalio nije. Ona je, međutim, oklevala da se uda bojeći se njegovog odraslog pastorka. Katilina onda – a to se smatra verodostojnim – ubivši sina, pravi u kući mesta za zlokobni brak.14 Čini se da je taj čin bio glavni povod da požuri sa zaverom. Jer poročni se duh, kivan i na bogove i na ljude, nije mogao skrasiti ni na javi ni u snu; tako je nečista savest podbadala nemirno srce. Odatle mu bledilo, izbuljene oči, hod čas brz, čas spor. I na licu i u držanju ogledala se mahnitost. 16 Mladež koju, kako rekoh, bejaše privukao, podučavao je raznorodnim zlodelima. Pravi od njih lažne svedoke i krivotvoritelje15; uči ih da preziru odanost, imovinu, opasnosti. Posle, kad im je zatro dobar glas i stid, zapovedao je krupnije stvari. Ako trenutno nema prilike za zlodela, plete zamke i ubija nedužne kao da su krivi. I bez povoda je zao i okrutan, samo da se u dangubi ne omilitavi telo ili duh. Fabijom, polusestrom Ciceronove žene Terencije; Katilina je, međutim, bio oslobođen optužbe. 14 Ovaj britki izraz ima svoj uzor u Ciceronu (Cat. I 14): cum morte superioris uxoris novi nuptiis domum vacuefecisses; i oponašatelja u Liviju (I 46, 9): cum domos novo matrimonio fecissent. 15 Prema Zakonima dvanaest tablica, krivotvoritelji su kažnjavani smrću. 13
7
Uzdajući se u ove prijatelje i saveznike, a budući da su, istovremeno, svi bili u pozamašnim dugovima i da se većina Sulinih vojnika16, spiskavši svoj imetak, sećala pljačke i pobede i silno želela građanski rat, Katilina odluči da kidiše na državu. U Italiji nema nikakve vojske, Gnej Pompej ratuje u najudaljenijim krajevima 17, a on sam gaji velike nade da će steći konzulat; Senat potpuno nebudan; sve je bezbedno i mirno i baš zgodno za Katilinu. 17 Zato oko junskih kalenda18, za konzulovanja Lucija Cezara i Gaja Figula, zove najpre pojedince. Jedne sokoli, druge iskušava, dokazuje svoju moć, nespremnost države, veliku dobit od zavere. Pošto je doznao tačno ono što je hteo, okuplja zajedno sve one koji su bili najugroženiji i najbezobzirniji. Tamo19 se sastaju senatori: Publije Lentul Sura 20, Publije Autronije21, Lucije Kasije Longin22, Gaj Ceteg23, Publije i Servije Sula24, Servijevi sinovi, Lucije Varguntej25, Kvint Anije26, Marko Porcije Leka27, Lucije Bestija28, Kvint Kurije29; osim njih, iz viteškog staleža: Marko Fulvije Nobilior, Lucije Stacilije30, Publije Gabinije Kapiton31, Gaj Kornelije32; napokon, i mnogi viđeniji ljudi iz kolonija i municipija. Uz tu zaveru su još, kradomice, bili brojni plemići koje je više podsticala nada da će steći moć nego oskudica ili neka druga nedaća. Uostalom, uz Katilinu je pristalo puno mladića, uglavnom plemića. Oni su mogli sjajno ili bar lagodno živeti u dokolici, ali su više voleli neizvesnost od izvesnosti, rat od mira. Neki su u Misli se na vojničke kolonije koje je Sula osnovao u Laciju, Etruriji i Samniju. Njegovim su odredbama mnogi veterani došli do visokih položaja. 17 Pompej je tada boravio u Siriji, pošto je pobedio Mitridata na Pontu (66-63. g. pre n. e.). 18 1. juna 64. 19 Verovatno u Katilininoj kući na Palatinu. 20 Konzul god. 71, a 63. su ga cenzori zbog pljačke izbacili iz Senata. 21 Publije Autronije Pet bio je sa Ciceronom kvestor 75. Godine 65, kao konzul, smenjen je zbog podmićivanja. 22 God. 66. pretor sa Ciceronom. 23 U Hispaniji se borio protiv rimskog namesnika Metela Pija. 24 Publije i njegov brat Servije Kornelije Sula bili su sinovci diktatora Sule. 25 Bio je kvestor sa Ciceronom. God. 65. tužen je zbog lažiranja izbora (De ambitu). 26 Bio je u vezi sa Umbrenom. Možda mu pravo ime nije Anije nego Manlije. 27 Narodni tribun. 28 Vidi glavu 43. 29 Vidi glavu 23. 30 Zna se samo da su bili vitezovi. 31 Nazvan Cimber. Ciceron ga pominje u trećem govoru Protiv Katiline (omnium scelerum improbissimum machinatorem). 32 Vidi glavu 28. 16
8
to vreme verovali da je za zaveru znao i Marko Licinije Kras 33. Njemu mrski Gnej Pompej komandovao je velikom vojskom, pa je želeo da se bilo ko suprotstavi njegovoj moći, a istovremeno se nadao da će im sam lako postati vođa ako zavera uspe.
Prva zavera 18 I ranije se protiv države zaverila nekolicina, a među njima Katilina. O toj ću zaveri govoriti što istinitije budem mogao. Za konzulata Lucija Tula i Manlija Lepida34, konzuli izabrani za sledeću godinu, Publije Autronije i Publije Sula, bili su pozvani na sud zbog predizbornog podmićivanja35 i kažnjeni. Malo posle toga, i Katilina je optužen zbog iznuđivanja i time sprečen da traži konzulat jer se nije mogao prijaviti u zakonskom roku36. Pojavio se tada neki Gnej Pizon 37, mladi plemić, vrlo drzak, ubog i stranački zaslepljen, koga su siromaštvo i rđav karakter podsticali na rušenje poretka. U dogovoru sa njim, oko decembarskih nona 38, Katilina i Autronije spremali su se da na januarske kalende 39, na Kapitolu ubiju konzule Lucija Kotu i Lucija Torkvata i prigrabe konzulska odličja 40; Pizon bi sa vojskom pošao da zauzme obe Hispanije. Pošto se za ovo saznalo, odložili su zamisao o ubistvu za februarske none41. Oni su tada radili o glavi ne samo konzulima nego i većini senatora. I da nije, pred većnicom, Katilina saučesnicima prerano dao znak, toga dana bi bio izvršen najgori zločin od osnivanja Rima. Budući da se još nije bilo skupilo dovoljno naoružanih ljudi, stvar je propala.42 Jedan od najbogatijih ljudi u Rimu, god. 71. ugušio je Spartakov ustanak. Pompej je, vraćajući se iz Hispanije, uništio ostatke Spartakove vojske i sebi pripisao pobedu. Od tada su Kras i Pompej neprijatelji. 34 God. 66. 35 Lex Calpurnia de ambitu iz god. 67. po kojem je krivac mogao biti ne samo oglobljen, već i zauvek izgubiti pravo na traženje službe. Sledio je još oštriji Lex Tullia (Ciceronis) de ambitu, koji je dodao i kaznu o progonstvu. 36 U roku od tri nedelje, trinundinum. 37 Gnej Kornelije Pizon, izabrani kvestor za god. 65. 38 5. decembra. Toga dana su u službu stupali kvestori (od Sulina vremena njih dvadeset), koji su sebi kockom određivali mesta. 39 Konzuli su primali dužnost 1. januara. Toga dana bi u svečanoj povorci išli na Kapitol u Jupiterov hram. 40 Svežnjeve pruća (fasces), sa sekirom koja strši iz njihove sredine, nosili su liktori ispred viših magistrata. Sekire su uklanjane kad su magistrati bili unutar grada jer su bile simbol imperium-a, koji je vredeo samo izvan grada. 41 5. februar. 42 Svetonije nešto drugačije prikazuje ovaj događaj. Vidi: Iul. 9. 33
9
19 Kasnije je Pizon bio poslat u ovostranu Hispaniju kao kvestor sa pretorskom vlašću, a pod paskom Krasa koji je u njemu prepoznao ljutog neprijatelja Gneja Pompeja. Senat mu je rado poverio provinciju jer je hteo da taj gnusnik bude daleko od države. Ujedno su i neki optimati računali na njegovu pomoć, budući da je već tada Pompejeva moć bila zastrašujuća. Ovog Pizona na putu ubiše hispanski konjanici kojima je zapovedao. Jedni tvrde da varvari nisu mogli trpeti njegove nepravedne, obesne i surove naredbe. Drugi opet kažu da su ti konjanici, stari i verni klijenti Gneja Pompeja43, nasrnuli na njegov mig. Hispanci, inače, nikad nisu počinili sličan zločin, a i ranije su podnosili mnoge okrutne zapovednike. Ja ću to ostaviti bez odgovora. O prethodnoj zaveri toliko.
Katilinin govor zaverenicima 20 Premda se Katilina često pojedinačno sastajao sa onima koje sam malopre pomenuo, ipak mu se, videvši ih na okupu, učini probitačnim da im se svima zajedno obrati i da ih osokoli. Skloni ih u zabačeni deo kuće, pa im tamo, odstranivši sve svedoke, otprilike ovako reče: „Da nisam iskušao vašu odlučnost i odanost, povoljna prilika bi se uzalud ukazala. Uzaman nam velike nade, vlast u rukama. Pa ne bih ni ja sa kukavicama i pustolovima išao u neizvesno, mesto da ostanem na sigurnom. Ali pošto sam u mnogim i velikim opasnostima sagledao vašu hrabrost i privrženost meni, usudih se da započnem najveće i najlepše delo. To činim i zato što sam uvideo da su moja sreća i moja nesreća ujedno i vaše. Jer pravo je prijateljstvo tek kad isto hoćeš i isto nećeš. To što sam smislio, vi ste, pojedinačno, već čuli. A moja ozlojeđenost svakim danom raste kad pomislim kakav će nam život biti ako sami sebe ne oslobodimo. Otkako je država došla u apsolutnu vlast malobrojnih moćnika, uvek su ovima kraljevi i tetrarsi plaćali poraz, a narodi i plemena danak. Svi ostali, mi valjani i čestiti, plemići i neplemići, postali smo rulja bez uticaja i moći, podređeni onima za koje bismo, da je država valjana, bili strah i trepet. I tako je sav uticaj, moć, čast i bogatstvo u njih ili u njihovih. Nama su ostavili pretnje, poraze 44, sudske progone i bedu. Dokle ćete više to trpeti, vi, junaci nad junacima? Nije li bolje hrabro poginuti nego sramno izgubiti bedi i nečasni život u kojem si igračka tuđe ubesti? Ali vere mi božije i ljudske, pobeda je ipak u našim rukama! U naponu smo snage, krepak nam je duh. Oni su pak zanemoćali od godina i Pompej je god. 76. dovršio Sertorijev rat u Hispaniji. Salustijeva brevitas je često neuhvatljiva za prevodioca, kome, kao jedino rešenje ostaje fusnota. Repulsas mogu biti, vrlo konkretno, porazi na izborima. 43 44
10
imetka. Treba samo započeti, ostalo će se rešiti samo od sebe. Ama koji čovek srca junačka može podneti da oni, prebogati, harče bogatstvo pregrađujući more i ravnajući gore, a mi da nemamo ni za najnužnije stvari? Oni da grade dve ili više kuća u nizu, a mi ni porodična ognjišta da nemamo? Iako kupuju slike, kipove, umetničko posuđe 45, ruše nove pa podižu druge zgrade, baš na svaki način harče i ćerdaju novac, ipak, i pored najvećeg rasipništva, nisu kadri da spiskaju svoj imetak. A kod nas u kući oskudica, napolju dugovi, jadna nam sadašnjost, još jadnija budućnost. Šta nam preostaje sem kukavnog života? Zašto se onda ne prenete? Evo one, baš one slobode koju ste toliko priželjkivali. Pred očima su vam i bogatstvo, čast, slava. Sudbina je sve ovo namenila kao nagradu pobednicima. Više nego moje reči bodre vas okolnosti, vreme, rizik, beda, sjajan ratni plen. Uzmite me za vođu ili za običnog vojnika – i dušom i telom sam uz vas! Taj ću naum, nadam se, ostvariti sa vama kao konzul, osim ako se nisam prevario, pa je vama drže da robujete nego da vladate.“
Pripreme za zaveru i borba za konzulat 21 Odslušaše ovo oni u kojih beše na pretek svakojakih nevolja, ljudi bez sadašnjosti i budućnosti. Premda im se činilo da bi rušenjem poretka mogli steći veliku dobit, ipak je većina njih zatražila da im se objasni pod kojim uslovima bi se rat vodio, koje će nagrade steći oružjem, ko im je i gde im je podrška, čemu se mogu nadati. Tada Katilina stade da obećava reviziju dužničkih spiskova, proskripcije bogataša, službe državne i svešteničke, i sve drugo što se stiče ratom i što obest pobednika poželeti može. Osim toga, reče da u ovostranoj Hispaniji ima Pizona, a u Mauretaniji, s vojskom, Publija Sitija Nucerina, koji su sa njim u dosluhu; da je među kandidatima za konzule Gaj Antonije46, njegov blizak prijatelj pritešnjen svakojakim nedaćama. Nada se da će mu biti kolega, pa će uz njegovu pomoć svoje zamisli sprovesti u delo. Onda stade da psuje časne ljude47, a da sve svoje poimence hvali: jednog podseća na sirotinju, drugog Toreumata, upola ispupčen vajarski rad, polureljef u drvetu, kamenu, metalu. Gaj Antonije Hibrida, sin govornika Marka Antonija, ujak i tast trijumvira Antonija; god. 63. konzul sa Ciceronom. 47 Omnes bonos: omiljena reč Ciceronova i kod njega ona označava optimates, plemiće ili, mnogo bolje, optimate. Ali kod Salustija, koji je cezarovac, stvar stoji mnogo komplikovanije. Borba protiv Katiline je bila stvar suprotnog političkog tabora – upravo optimata; i kad Salustije optimate, o kojima ne misli ništa dobro, naziva omnes boni, onda je posredi drsko svojatanje i bezobrazluk. 45 46
11
na požudu, ovoga i onoga na pogibelj i sramotu, mnoge na Sulinu pobedu i na plen koji im je donela. Pošto je vido da im je razigrao duhove, obodrio ih je da se staraju za njegov izbor i raspustio sastanak. 22 Neki su u to vreme pričali da je Katilina, pošto je okončao govor i naveo svoje saučesnike da se zakunu, dao da idu u krug žrtvene kupe u kojima je ljudska krv pomešana sa vinom. Kad su je posle zakletve svi okusili, kako je to običaj pri svečanim žrtvovanjima, on je otkrio svoje zamisli. Ovo je, kažu, uradio zato da bi, kao saučesnici u tolikom zločinu, bili verniji jedan drugom. Neki su smatrali da su ovo i još štošta izmislili oni koji su verovali da će docniju mržnju prema Ciceronu ublažiti surovost zločina kažnjenih zaverenika. Što se mene tiče, za ovako važnu stvar ima premalo dokaza. 23 Među zaverenicima bio je i Kvint Kurije, čovek iz dobre porodice, ogrezao u porocima i zločinima, koga su cenzori48 zbog nemorala isterali iz Senata. Bejaše on koliko lakoum, toliko drzak; niti je ćutao o onome što je čuo, niti je skrivao vlastite zločine; ukratko, nije merio ni reči ni postupke svoje. Sa Fulvijom, ženom plemenita roda, bludničio je odavno. Ipak, gubio je njenu naklonost, jer joj zbog nemaštine nije mogao kupovati skupe poklone. Onda je odjednom počeo da joj, hvaleći se, obećava kule i gradove, a ponekad joj je pretio mačem ako mu se ne potčini. Postupao je sa njom mnogo bezobzirnije nego ranije. A Fulvija, kad je saznala zašto se Kurije čudno ponaša, nije zatajila opasnost koja državi preti. O Katilininoj zaveri, onako kako je ona čula, govorila je mnogima. Ta okolnost je naročito podstakla ljude da konzulat povere Marku Tuliju Ciceronu. Ranije je, naime, veći deo plemstva kipeo od zavisti i smatrao da će konzulska vlast biti oskvrnjena ako je stekne skorojević49, makar kako čestit i izuzetan bio. Ali kad je zapretila opasnost, zavist i oholost ustuknuše. 24 Na komicijama su, dakle, za konzule izabrani Marko Tulije i Gaj Antonije i to je bio prvi udarac zadat zaverenicima. Katilinin bes se ipak nije stišao. On je svakim danom sve aktivniji: skuplja oružje na zgodnim mestima po Italiji; novac uzajmljen na svoj ili na račun prijatelja šalje u Fezule nekom Manliju50, koji je docnije prvi zaratio. Kažu da je u to vreme okupio oko sebe masu svakojakih ljudi i nekolike žene koje su u početku ogromne troškove namirivala bludom, a posle se jako zadužile, kad je starost učinila kraj prihodima, ali ne i rashodima. Katilina je mislio da preko njih Verovatno Gnej Lentul i Lucije Gelije, 70. g pre n. e. Homo novus, skorojević, novajlija, novopečeni plemić; ime za čoveka čiji preci nisu obavljali kurulsku dužnost, tj. Nisu bili kurulski edili, pretori ili konzuli. 50 Gaj Manlije ili Malije, jedan od najboljih Sulinih vojskovođa. Za svoje zasluge dobio je posed u Fezulama, koji je brzo spiskao skupim prohtevima. 48 49
12
može pobuniti gradske robove, zapaliti grad, njihove muževe za sebe pridobiti ili ih pobiti.
Sempronija 25 Među njima bejaše Sempronija51 koja je, s muškom odvažnošću, počinila mnoga nedela. Ova žena imala je dosta da zahvali sreći: za lepotu i poreklo, za muža i decu. Poznavala je grčku i latinsku književnost, pevala uz kitaru i plesala slobodnije nego što to priliči poštenoj ženi i razumevala se u još štošta što je oruđe raskalašnosti. Sve joj je bilo draže nego čast i stid; ne bi lako razlučio je li manje štedela imovinu ili dobar glas; požudom je tako plamtela da je češće tražila muškarce negoli je tražena bila. Ona je često i pre toga gazila zadatu reč, pod zakletvom odricala dug, bila umešana u ubistva; spoj rasipnosti i oskudice vukao ju je u sunovrat. A bila je vrlo darovita: umela da piše stihove, zbija šale, vodi bilo smerne, bilo nežne, bilo razuzdane razgovore. Ukratko, mnogo je u nje bilo duha i draži.
Neuspeh na izborima i krajnje mere 26 Pošto je izvršio sve te pripreme, Katilina se ipak kandidovao za konzulat za sledeću godinu52, nadajući se da će, bude li izabran, sa Antonijem lako raditi šta hoće. U međuvremenu nije mirovao, nego je Ciceronu postavljao svakovrsne zamke. A konzulu nije nedostajalo ni umešnosti ni lukavosti da se sačuva. On je, čim je stupio na dužnost, mnogim obećanjima izdejstvovao da mu, preko Fulvije, Kvint Kurije, koga sam malopre pomenuo, otkriva Katilinine planove. Sem toga, dogovorom o pokrajini53, nagnao je svog kolegu Antonija da ne snuje ništa protiv države. Oko njega su, iz potaje, stražarili prijatelji i klijenti. Pošto je došao dan izbora, a Katilini se ne posrećiše ni 54 kandidatura ni zasede što ih je postavio konzulima na Marsovom polju,
Žena Decima Junija Bruta, konzula iz god. 77. i majka Decima Junija Bruta Albina, jednog od Cezarovih ubica. 52 62. g. pre n. e. To je bio treći Katilinin pokušaj da postane konzul. 53 Po Sempronijevom zakonu, koji je bio usvojen na predlog Gaja Graha, konzulima su pre izbora dodeljivane dve provincije. Oni su ih posle izbora delili sporazumno ili žrebom. U ovom slučaju, radilo se o ovostranoj Galiji i Makedoniji. Ciceron je dobio Makedoniju, Antonije Galiju. Ciceron ustupa Antoniju Makedoniju, a sam se odriče Galije (deposuit provinciam) da bi ostao u Rimu. 54 Izabrani su Decim Junije Silan i Licinije Murena. 51
13
odluči on da zarati i da upotrebi krajnja sredstva jer mu se ono što je krišom pokušavao svršilo tako bedno i sramno. 27 Zato odasla Gaja Manlija55 u Fezule i tamošnji deo Etrurije, nekog Septimija Kamerinca u picenski kraj, Gaja Julija 56 u Apuliju, a druge drugamo, u mesta gde je mislio da će mu biti korisni. U Rimu se, u međuvremenu, silno upinje: plete zamke konzulima, sprema požare, sa oružanicima zauzima zgodna mesta; sam nosi oružje i zapoveda to i drugima; podstiče ih da uvek budu budni i pripravni; danju i noću hita, bdije, ne umara ga ni nesan ni napor. Najposle, kad mu od mnoga truda ništa ne uspe, u gluvo doba noći, poziva kolovođe zavere u kuću Marka Porcija Leka. Tamo im, potuživši se opširno na njihovu nesposobnost, saopštava da je Manlija poslao napred, ka onoj sili što ju je za rat pripremio; drugi, poslati na druga pogodna mesta, takođe će zaratiti; on želi da se pridruži vojsci, ali bi prethodno uklonio Cicerona koji je velika prepreka njegovim planovima. 28 Dok su ostali, uplašeni, oklevali, svoju pomoć obećao je rimski vitez Gaj Kornelije, i sa njim senator Lucije Varguntej. Oni su odlučili da, malo kasnije, iste noći, sa oružanicima uđu kod Cicerona da ga tobože pozdrave57 i da ga, nespremnog, u njegovoj kući iznenada saseku. Kad je Kurije video kakva opasnost preti konzulu, brže-bolje, preko Fulvije, dojavi Ciceronu šta mu se sprema. Tako se ovima, budući da su zaustavljeni pred vratima, zločin izjalovio. U međuvremenu, u Etruriji, Gaj Manlije buni plebs, koji je prevratu težio zbog siromaštva i ozlojeđenosti nepravdom što je za Suline vladavine izgubio svu pokretnu i nepokretnu imovinu. Pobunjuje i svakovrsne razbojnike, vrlo brojne u tom kraju, te neke Suline koloniste kojima požuda i rasipnost ne ostaviše baš ništa od silnih otimačina. 29 Kad je Ciceron o tome obavešten, on je bio vrlo uznemiren dvostrukom opasnošću što ne može više na svoju ruku da štiti grad od ataka i ne zna tačno koliko vojske Manlije ima i šta sa njom namerava. Zato je Senatu predočio stvar o kojoj je svet i ranije brujao.58 Senat, kako to obično biva u kritičnoj situaciji, odlučuje „da konzuli paze da kakvo zlo ne snađe državu“. Ovom odlukom, po rimskom običaju, Senat ovlašćuje magistrata da prikuplja vojsku i vodi rat, da na svaki način zauzdava saveznike i građane, Katilina je pozvao Gaja Manlija u Rim da mu pomogne prilikom nadmetanja za konzulat. 56 Ne zna se ko su Septimije i Julije. 57 Salutatio je ceremonijalni pozdrav, koji su štićenici i prijatelji iskazivali čast svojim zaštitnicima ili uglednicima. Na ovaj pozdrav se obično išlo ujutro, nakon izlaska sunca. 58 To se dogodilo 20. avgusta 63. g. pre n. e. Salustije, za razliku od Cicerona, izbore za konzule stavlja pre Ciceronovog sazivanja Senata (v. Gl. 24), a ovaj nije bio sazvan sve do 28. avgusta. 55
14
da u ratu i u miru ima neograničenu vojnu i sudsku vlast. Konzul, inače, bez odluke naroda, nema nijedno od ovih ovlašćenja.59 30 Posle nekoliko dana, senator Lucije Senije pročitao je u Senatu pismo za koje je tvrdio da mu je doneseno iz Fezula. U njemu je stajalo da se Gaj Manlije, sa velikom masom ljudi, šestog dana pre novembarskih kalendi60, latio oružja. U isto su vreme jedni, kako to u takvim prilikama obično biva, javljali o znamenjima i čudima, a drugi o okupljanjima ljudi, donošenju oružja i ustanku robova u Kapui i Apuliji. Zato je, odlukom Senata, Kvint Marcije Reks61 poslat u Fezule, a Kvint Metel Kritski62 u Apuliju i obližnja mesta: obojica sa titulom „imperator“63 bejahu pred gradom jer im je slavljenje trijumfa branilo spletkarenje nekolicine čiji je običaj da trguju svim i svačim – i časnim i nečasnim. Pretori Kvint Pompej Ruf i Kvint Metelo Celer 64 poslati su u Kapuu, odnosno u picensku zemlju, sa dopuštenjem da prikupljaju vojsku prema prilici i potrebi. Isto tako, odlučeno je da će onaj ko otkrije nešto o zaveri protiv države biti nagrađen: rob slobodom i sa sto hiljada sestercija, a slobodan čovek pomilovanje za učešće u zaveri i sa dvesta hiljada sestercija. Gladijatorski timovi imaju se rasporediti u Kapuu i druge municipije prema njihovoj važnosti i u Rimu postaviti straže kojima će komandovati niži magistrati. 31 Te odluke uznemirile su građane, pa se grad nije mogao prepoznati: namesto silnoga veselja i opuštenosti, što beše tekovina trajnog mira, sad odjedared nastade opšta utučenost. Svi počeše koračati žurno, u strepnji, podozrivi svugde i prema svakome; niti je rat niti mir, već je vreme kad svako odmerava opasnost veličinom svoga straha. K tome i žene obuze strah od rata, dotad nepoznat poradi moći države, pa se uzeše busati, moleći širiti ruke prema nebesima, zakukavati nad dečicom, zapitkivati, cepteti. Odbacivši obest i naslade, one očajavahu i nad sobom i nad otadžbinom. Izgleda da se ova odluka nije primenjivala pre kraja Trećeg punskog rata (146. g. pre n. e.), jer se u ovakvim situacijama do tada birao diktator. Senat nema pravo da prihvati takav zaključak bez odobrenja naroda. 60 27. oktobra 63. g. pre n. e. 61 Konzul god. 68, kasnije prokonzul na Siciliji. 62 Konzul god. 69, svoj nadimak duguje pobedi na Krićanima, koju je izvojevao kao prokonzul. 63 Počasni naziv koji su vojska i Senat dodeljivali vojskovođi za veliku pobedu. Stavljao se obično iza imena. 64 Kvint Pompej Ruf upravljao je docnije, god. 61. provincijom Afrikom. Kvint Metel Celer upravljao je god. 62. ovostranom Galijom. Umro je naglo, god. 59, pa se verovalo da ga je otrovala njegova žena, čuvena Klodija, tj. Katulova Lezbija. 59
15
A svirepi je Ktilina jednako terao po svome, mada se već pripravljahu straže, i mada je morao ići na saslušanje po tužbi Lucija Paula 65, a na osnovu Plaucijeva zakona66. Naposletku – da bi se činio neveštim, ili da istupio sebi u odbranu ako se ko obori na nje – on dođe u Senat. Tad konzul Marko Tulije, da li zazirući od Katilinina prisustva, da li u nastupu gneva, održa jednu sjajnu besedu – tu besedu docnije je izdao u pismenom obliku 67. A kada je on seo, Katilina, kako već beše vešt u igri prikrivanja, poče oborenih očiju i molećivim glasom tražiti od senatora da ne budu nepromišljeni u svome stavu o njemu. Porekao je, reče, iz takve porodice i od mladosti je život sebi tako udesio da ne priželjkuje ništa mimo dobra. Neka ne misle da je njemu, patriciju čiji su preci učinili, kao i on sam, nebrojena dobročinstva plebsu rimskome, potrebno da ova država propadne, a da tu istu državu čuva Marko Tulije, podstanar u gradu Rimu. A kad je tako nastavio sa pogrdama, stadoše ga svi nadvikivati i nazivati izdajnikom i ubicom. Tad njemu pade mrak na oči pa reče: „E kad sam već okružen dušmanima koji me guraju u bezdan, ja ću svoj požar68 ugušiti ruševinom!“ 32 Zatim je iz većnice69 odjurio kući. Tu mu se svašta motalo po glavi jer mu nisu uspevali napadi na konzula, a opazio je i da straže čuvaju grad od požara. Učinilo mu se najcelishodnijim da ojača vojsku i da, pre nego budu regrutovane legije70, pripremi šta je potrebno za rat. U gluvo doba noći, sa još nekolicinom, pošao je u Manlijev tabor. Cetegu, Lentulu i ostalima u čiju se odlučnost i hitrinu uverio, zapovedio je da svim raspoloživim sredstvima podupru zaveru, da što pre skleptaju konzula, da sve spreme za pokolje, požare i ostale ratne strahote. On će se, reče, za koji dan sa velikom vojskom približiti gradu. Dok se ovo dešavalo u Rimu, Gaj Manlije šalje iz svog ljudstva legate sa ovom porukom Marciju Reksu: 33 „Nama su, zapovedniče, bogovi i ljudi svedoci da se nismo naoružali da vojujemo protiv otadžbine niti da drugima naškodimo, nego da Lucije Emilije Paul bio je još 50. g. pristalica optimata, a kasnije je prišao Cezaru. Zakon (De vi) koji je 89. g. pre n. e. predložio narodni tribun Marko Plaucije Silvan. Bio je uperen protiv dela nasilja i kršenja mira. 67 Reč je o prvom govoru Protiv Katiline. 68 Odnosno „požar koji me uništava“. Uporedi sa Ciceronovim govorom Za Murenu (51): cim ille... respondisset, si quod esset in suas fortunas incendium excitatum, ide se non aqua, sed ruina restuncturum. Ovo upućuje na postupak rušenja zgrada pri gašenju velikih požara. Kod Valerija Maksima (9.11.3): incendium ab ipso excitatum. 69 U ovom slučaju iz hrama Sloge (Concordia). 70 Regrutovanje se vršilo svake godine u Kapitolu. Vojsku su bili dužni da služe svi građani od šestnaest do četrdeset pet godina. Od Marijevog vremena regrutuju se samo ljudi bez imetka, proletarii. 65 66
16
sebe zaštitimo od nepravde. Mi, jadni i ubogi, zbog pomame i svireposti zelenaša, mnogi ostadosmo bez otadžbine, a svi bez časti i imetka. Zbog surovosti zelenaša i pretora nikom od nas nije dopušteno da se, po običaju predaka, pozove na zakon i da, pošto smo izgubili očevinu, zadržimo bar ličnu slobodu71. Ne jednom su se vaši preci smilovali na rimski plebs i svojim odlukama pritekli u pomoć njegovoj nemaštini. I u naše vreme, nedavno, časni su ljudi odredili da se bog velikih duhova srebrni novac isplati bakarnim72. Često se i sam plebs, podstaknut bilo željom za vlašću, bilo obešću magistrata, naoružavao i odvajao od patricija. Mi ne tražimo ni vlast ni bogatstvo zbog kojih se zameću svi ratovi i kavge među ljudima, mi zahtevamo slobodu, koju čestit čovek brani do smrti. Tebe i Senat preklinjemo da se zauzmete za ojađene sugrađane, da povratite zaštitu zakona koju je otela pretorova nepravičnost i da nas ne prisiljavate da razmišljamo kako ćemo što skuplje prodati svoju kožu.“ 34 Na ovo je Gaj Marcije odgovorio73: „Ako hoćete nešto da molite Senat, položite oružje i pokajnički dođite u Rim. Senat naroda rimskog uvek je bio blag i milostiv i niko nikada nije uzalud o njega tražio pomoć.“ A Katilina je mnogim konzularima i uglednim optimatima sa puta slao pisma sledeće sadržine: „Pritisnut lažnim optužbama i nemoćan da se suprotstavim političkim protivnicima, pokoravam se sudbini i odlazim u progonstvo u Masiliju. Ne zato što se osećam krivim za toliki zločin, nego da u državi bude mir i da zbog moje lične borbe ne bukne ustanak.“ Sasvim različito pismo od ovog, koje mu je bilo uručeno u Katilinino ime, pročitao je u Senatu Kvint Katul74. Evo prepisa tog pisma: 35 „Lucije Katilina Kvintu Katulu. Tvoja izuzetna odanost, 75 dokazana i dragocena u velikim nedaćama koje su me snašle, zaloga je Po starom rimskom pravu, dužnik je jemčio poveriocu svojom ličnošću, tako da je poverilac, pošto istekne rok plaćanja, mogao dužnika prodati ili kazniti smrću. To je izmenjeno 326. g. pre n. ere, kad je donesen Lex Poetelia et Papiria, ali je i docnije bilo jemstva duga lišnošću. 72 Lucije valerije Flak je god. 86, kao konzul doneo zakon po koje se umesto celog duga plaća samo četvrtina. Budući da je srebrni sestercij vredeo četiri (bakrena) asa, govorilo se da se srebro isplaćuje bakrom. Valerije Paterkul (II 23, 2) zove taj zakon najsramotnijim zakonom (lex turpissima). 73 Salustije ovde daje neupravni govor, a meni se učinilo efektnijim da upotrebim upravni. Tako sam činio i u glavama 34, 41, 43 i 47. 74 Kvint Lutacije Katul, čovek od velikog ugleda, sin pobednika nad Cimbrima, konzul sa Lepidom god. 78, bio je Cezarov neprijatelj. 75 Katul je branio i odbranio Katilinu od optužbe povezane sa vestalkom Fabijom, koju je Salustije pomenuo u 15, 1. 71
17
moje preporuke. Nisam mislio da branim svoju neočekivanu odluku, već sam, budući da se ne smatram krivim, odlučio da ponudim opravdanje koje, bogami, možeš uzeti za istinu. Razdražen nepravdama i uvredama, lišen ploda svog rada i marljivosti, nisam dosegao dostojan položaj, pa se, po običaju, javno zauzeh za nevoljnike. Ne što ne bih mogao, prodajući svoje stvari, da otplatim drug – jer bi darežljiva Orestila svojim i novcem svojih kćeri isplatila i tuđe dugove – nego što sam uvideo da nedostojne ljude 76 obasipaju počastima i spoznao da mene odbacuju zbog neosnovane sumnje. Zato sam se predao nadi, dovoljno časnoj s obzirom na moju nesreću, da spasem ostatke dostojanstva. Htedoh još da ti pišem, kad mi javiše da se na mene diže vojska. Sada ti preporučujem Orestilu i stavljam je pod tvoje okrilje. Zaklinjem te tvojom decom, brani je od uvreda. Ostaj mi zbogom.“ 36 Katilina se nekoliko dana zadržao u aretinskoj oblasti kod Gaja 77 Flaminija snabdevajući već ranije pobunjene susede oružjem, a onda je, sa svežnjevima pruća i ostalim obeležjima vlasti78, pohitao u Manlijev tabor. Čim se za to saznalo u Rimu, Senat je proglasio Katilinu i Manlija za neprijatelje. Ostalom ljudstvu određuje rok do kojeg može nekažnjeno da položi oružje, sem onih što su već osuđeni na smrt. Pored toga, odlučuje da konzuli mobilišu trupe, da Antonije pohita u poteru za Katilinom, a Ciceron da brani grad.
Još malo o moralu i o političkim prilikama U to doba je, čini mi se, rimska država bila jadnija nego ikad. Premda je sve, od istoka do zapada, bilo pokoreno oružjem a kod kuće preticali mir i blagostanje, što je ljudima najvažnije, ipak je bilo onih koji su bandoglavo hteli da upropaste i sebe i državu. I pored dve senatske odluke, niko od tolike mase sveta nije, privučen nagradom, otkrio zaveru niti otišao iz Katilinina tabora: takva je pošast, poput kuge, napala duše većine građana. 37 Ali nisu zaslepljeni bili samo zaverenici, nego je i sav plebs, težeći prevratu, odobravao Katilinine namere. A on je, čini se, radio po svojoj ćudi. U jednom državi, naime, oni koji nemaju ništa uvek zavide dobrima i uzvisuju zle, mrze staro a žele novo. Mrze svoj usud, žude da se sve promeni i bezbrižno se hrane bunom i metežom jer siromah nema šta da izgubi. Gradski plebs je s mnogo razloga strmoglavce hrlio u prevrat. U Rim, kao u kloaku, sliše se prvo oni koji su se svuda isticali brukom i raskalašjem, potom oni koji su poradi poroka straćili očevinu, i najzad svi Aluzija na Cicerona, Murenu i Silana. Prva dvojica su homines novi, a Silan je plebejac. Koji je, kao i Manlije, bio Sulin veteran. 78 Katilina se ponaša kao da je konzul. 76 77
18
koje su sramota ili zločin izgnali iz kuće. Mnogi su se, sećajući se Suline pobede, kad su obične vojnike viđali kao senatore, a neke druge tako bogate da su živeli i gizdali se kao kraljevi, ponadali da će i oni, stupe li pod oružje, tako nešto steći pobedom. Mladež, koja je na selu životarila od nadnice, podstaknuta ličnim79 i javnim80 darivanjima, više je volela gradsku besposlicu nego nezahvalan rad. Oni i svi ostali živeli su od državne nesreće. Tim se manje treba čuditi što su se siromašni ljudi, opake ćudi a puni nade, podjednako loše starali o državi i o sebi. Osim njih i oni, kojima su roditelji proskribovani posle Suline pobede, imovina im oteta a prava slobodnog građanina umanjena, očekivahu ishod rata sa jednakim nestrpljenjem. I svi članovi stranaka, sem senatske, više su voleli da se država poremeti nego da im moć opadne. Tako se, posle dosta godina, zlo vratilo u državu. 38 Budući da je za konzulovanja Gneja Pompeja i Marka Krasa obnovljeno tribunstvo81, mladi ljudi, drski srazmerno svojim godinama, počeše, stekavši tu najvišu vlast, da ocrnjujući Senat pobunjuju plebs i da ga raspaljuju poklonima i obećanjima, čime sami postaju slavni i uticajni. Njima se svim silama opirao veći deo plemstva, tobože radi moći Senata, a u stvari radi svoje sopstvene veličine. I da skratim, istina je da su svi tada rovarili protiv države pod časnim razlozima: jedni, navodno, brane prava naroda, drugi dižu ugled Senata, a svako se, tobože za narodnu sreću, borio isključivo za svoju moć. A u toj borbi ne bejaše ni obzira ni mere: obe strane su svirepo iskorišćavale pobedu. 39 Pošto je Gnej Pompej poslat u rat sa gusarima i Mitridatom 82, uticaj plebsa je oslabio, a moć nekolicine porasla. Oni su imali u rukama magistrate, provincije i sve ostalo. Sami neranjivi, življahu u blagostanju i bez straha, a ostale su, da ne bi za svog službovanja suviše blago postupali sa plebsom, plašili sudskim istragama. Ali čim se, u kritičnom momentu, rodila nada u prevrat, srca plebejaca podjario je stari sukob. I da je u prvoj bici Katilina pobedio ili da bar nije izgubio, država bi, bez sumnje, pretrpela težak poraz i nesreću. Ne bi se ni pobednici, na duže, mogli koristiti stečenom pobedom, već bi im, iznurenima i iskrvavljenima, prvi jači 83 oteo vlast i slobodu. Bilo je, ipak, mnogo ljudi koji su, mimo zavere, u početku uputili Katilini. Među njima i Fulvije, senatorski sin, koga je otac uhvatio na putu i naredio da se pogubi. Obično kandidata na izborima. Žito po sniženoj ceni, gozbe i igre. 81 Sula je 81. g. pre n. e. ograničio prava tribuna, a Pompej ih je, jedanaest godina kasnije, 70, obnovio. 82 Pompej je god. 63. pobedio pontskog kralja Mitridata. 83 Salustije verovatno aludira na Pompeja. 79 80
19
Zaverenici, prevratnici, Alobrožani U isto vreme je u Rimu Lentul, po Katilininoj naredbi, pobunjivao, što sam, što preko drugih, sve one koje je po karakteru ili imovnom stanju smatrao pogodnim za prevrat, i to ne samo građane, nego svaki soj ljudi, samo da su za rat korisni. 40 Zato su uputili nekog Publija Umbrena 84 da potraži poslanike Alobrožana85, te da ih, ako može, pridobije za saveznike u ratu. Mislili su da se oni pritisnuti javnim i privatnim dugovima – a i inače je glaski narod po prirodi ratoboran – lako mogu nagovoriti na tako nešto. Pošto je u Galiji trgovao na veliko86, Umbren je poznavao većinu tamošnjih prvaka. I tako, ne oklevajući, čim je spazio poslanike na trgu, obavestio se malo o situaciji u državi, pa, kao da ih sažaljeva, počeo da ispituje kako misle da se izvuku iz tolikih nevolja. Pošto je video da se žale na gramzivost magistrata, da krive Senat što im ne pruža pomoć, da za svoje nevolje ne vide drug lek sem smrti, on reče: „E, ja ću vam, ako ste samo kadri da budete junaci, pokazati kako da izbegnete sve te nevolje!“ Čim je to rekao, Alobrožani ga, puni nade, mole da im se smiluje. Ništa, kažu, nije tako mučno ni tako teško što ne bi učinili da državu oslobode dugova. On ih vodi u kuću Decima Bruta jer je bila blizu trga, a zahvaljujući Semproniji, nije bila nesklona zaveri. Tada, naime, Brut nije bio u Rimu. Da bi svojim rečima pridao veću važnost, poslao je i po Gabinija. Pred njih otkriva zaveru i zaverenike, a onda, da bi još više pridobio poslanike, imenuje i razne neupletene ljude. Pošto su mu obrekli pomoć, on ih je otpustio kući. 41 Alobrožani dugo nisu znali koju odluku da donesu. Na jednoj strani stajali su dugovi, sklonost ratovanju, nada u pobedu i veliku dobit. Na drugoj su bila veća sredstva87, sigurna odluka i izvesna nagrada umesto varljive nade. Ta njihova vaganja su se najzad završila srećno po državu. Sve po redu, kako su znali, oni su ispričali Kvintu Fabiju Sangi, čoveku koji je Umbren je bio slobodnjak. Galsko pleme iz severnog dela Narbonske Galije. 86 Bio je negotiator, čovek koji se bavi veletrgovinom, pozajmljivanjem novca uz lihvarske kamate, ubiranjem poreza i sklapanjem javnih ugovora različitih vrsta. Uporedi, Ciceron, Za Fonteja (11, preveo Josip Miklić): „Galija je pretrpana vletrgovcima, puna rimskih građana; nitko od Gala ne obavlja nikakva posle bez rimskoga građanina; nijedan se novčić u Galiji ne obrne bez računskih knjiga rimskih građana.“ (referta Gallia negotiatorum est, plena civium Romanorum; nemo Gallorum sine cive Romano quidquam negotii gerit; nullus sine civium Romanorum tabulis commovetur.) 87 Engleski prevodilac kaže „the senate’s greater resources“. 84 85
20
često istupao kao patron tog plemena88. Preko Sange je i Ciceron doznao šta je posredi. Poslanicima je naredio: „Glumite da ste vatreni zagovornici zavere, pohodite ostale, dajte im lepa obećanja i trudite se da ovi pruže što više dokaza o svojoj krivici!“ 42 Gotovo u isto vreme bio je nemira u ovostranoj i onostranoj Galiji, u picenskoj i brutijskoj oblasti te u Apuliji. Oni, naime, koje je Katilina ranije otpravio, počeše nepromišljeno i skoro suludo da rade sve u jedan mah. Noćnim sastancima, prenošenjem oružja i streljiva, jurnjavom i opštim metežom više su zastrašili nego naškodili. Većinu njih je Kvint Metel Celer, pretor po senatskoj odluci, posle istrage bacio u tamnicu, a isto je, u onostranoj Galiji, učinio Gaj Murena89, koji je tom provincijom upravljao kao legat. 43 A u Rimu su se Lentul i ostali čelnici zavere, smatrajući da su sakupili dovoljno ljudi, dogovorili da, čim Katilina sa vojskom dođe u fezulsku oblast, narodni tribun Lucije Bestija sazove skupštinu i požali se na Ciceronove postupke, pa da mržnju koja vlada zbog pogubnog rata usmeri na vrlog konzula. Na taj znak, sledeće noći, svaki od brojnih zaverenika izvršiće svoj zadatak. Oni su, priča se, bili podeljeni ovako: Stacilije i Gabinije sa velikom četom treba istovremeno da podmetnu požar na dvanaest pogodnih mesta, da bi se u tom metežu lakše prišlo Ciceronu i ostalima kojima se radilo o glavi. Cetegu je naloženo da zauzme Ciceronova vrata i da navali na njega. Svako je imao svoju žrtvu: sinovima, uglavnom plemićima, povereno je da poubijaju svoje očeve. Pa kad sve bude pometeno od pokolja i paleža, da se probiju do Katiline. Usred ovih priprema i odluka Ceteg se stalno žalio na tromost svojih drugova: „Neodlučnošću i odgađanjem propuštamo najbolje prilike. U ovako rizičnoj situaciji treba delati a ne samo planirati. Ako mi nekolicina pomogne, navaliću na većnicu i bez ostalih slabića!“ Po prirodi divalj, žestok, gotov na boj, najviše se uzdao u hitrinu. 44 Alobrožane, po Ciceronovom uputstvu, Gabinije upoznaje sa ostalim zaverenicima. Oni od Lentula, Cetega, Stacilija i Kasija traže pisanu i pečatiranu zakletvu da je odnesu sugrađanima: u protivnom će ih teško nagovoriti na takav čin. Ostali, ništa ne sumnjajući, pristaju, dok Kasije 90 obećava da će uskoro doći kod Alobrožana i malo pre poslanika odlazi iz Tj. zastupao njihove interese u Rimu. Sanga je tu dužnost nasledio od svog oca Kvinta Fabija Maksima koji je dobio nadimak Allobrogicus, jer je taj galski narod prisilio na pokornost. 89 Brat lucija Licinija Murene koga je Ciceron na sudu branio zbog podmićivanja (govor Za Murenu). 90 Ne potpisavši. 88
21
grada. Lentul sa njima šalje nekog Tita Volturcija Krotonjanina da Alobrožani, pre nego se upute kući, uz obostrano datu reč, učvrste savez sa Katilinom. Sam daje Volturciju pismo za Katilinu. Evo prepisa tog pisma: „Od mog glasnika saznaćeš ko sam. Promisli o nevolji u kojoj si i opomeni se da si junak. Razmisli o tome šta tvoj položaj zahteva. Pomoć traži od svih, pa i od najneuglednijih.“ Uz to mu usmeno preporučuje da ne odbacuje robove, kad ga je već Senat proglasio za neprijatelja. U Rimu je spremno sve što je naredio; neka ne okleva da se približi gradu.
Zaseda na Mulvijevom mostu i hvatanje čelnika zavere 45 Pošto su te stvari obavljene i pošto je određena noć za 91 polazak , Ciceron, koga su poslanici o svemu izvestili, naređuje pretorima Luciju Valeriju Flaku92 i Gaju Pomptinu da iz zasede, na Mulvijevom mostu93, pohvataju Alobrožane i njihovu pratnju. Potanko im objašnjava zašto ih šalje i dopušta da ostalo rade prema prilikama. Ovi, iskusni vojnici, tiho su postavili straže i, prema naređenju, neopazice zaposeli most. Pošto su onamo došli poslanici sa Volturcijem i istovremeno se sa obe strane digla graja, Gali se, shvativši brzo o čemu se radi, bez oklevanja predaju pretorima. Volturcije se, u početku, hrabreći ostale, mačem branio od brojnijeg neprijatelja. Kad su ga poslanici napustili, on prvo preklinje Pomptina, koga je poznavao da ga spase. Napokon, uplašen i ne nadajući se da će izvući živu glavu, predaje se pretorima kao dušmanima. 46 Pošto je ovo obavljeno, sve je preko glasnika brzo preneto konzulu. A njega istovremeno obuzeše i velika briga i velika radost. Radovao se videći da je, pošto je zavera otkrivena, država oslobođena opasnosti. Sa druge strane, bio je uznemiren premišljajući šta mu je činiti sa tako uglednim građanima uhvaćenim u tako strašnom zločinu. Smatrao je da će njihovo kažnjavanje biti njemu na štetu, a nekažnjavanje na propast državi. Najzad, ohrabrivši se, naređuje da mu se pozovu Lentul, Ceteg, Stacilije, Gabinije i Ceparije Teracinjanin koji se spremao na put u Apuliju da pobuni robove. Ostali dolaze bez oklevanja, a Ceparije je, saznavši za dojavu, malo ranije pobegao iz grada. Lentula, budući da je bio pretor, konzul sam uzima za ruku i vodi pred senatore; zapoveda da se i ostali pod stražom sprovedu u hram Sloge94. Tamo saziva sednicu i, pošto se Senat Noć između 2. i 3. decembra 63. Upravljao je kao propretor provincijom Azijom. God. 59. optužen je zbog iznuđivanja, a branio ga je Ciceron. 93 Danas Ponte Molle, nekada najseverniji most u Rimu, udaljen od grada četiri kilometra. 94 Gde se tom prilikom održavala sednica Senata. 91 92
22
iskupio u punom sastavu, uvodi Volturcija sa poslanicima i naređuje pretoru Flaku da donese kutiju sa pismima koja je dobio od poslanika. 47 Volturcija pitaju za put, za pismo, za nameru i razloge. On prvo svašta izmišlja i pravi se da ne zna za zaveru. Pošto mu je javno obećano da mu se neće suditi95, naloženo mu je da govori. Volturcije otkriva sve što se zbilo, kaže da su ga nekoliko dana ranije vrbovali Gabinije i Ceparije i da ne zna ništa više od poslanika. Gabinije mu je često govorio samo to da su za zaveru Publije Autronije, Servije Sula, Lucije Varguntej i mnogi drugi. Isto priznaju i Gali, a Lentul taji. Krivicu mu dokazuju pismom i rečima koje je često ponavljao: „Sibiline knjige proriču trojici Kornelija da će vladati Rimom. Ja sam, posle Cine96 i Sule, treći kome je to odredila sudbina. Sem toga, ovo je dvadeseta godina otkako je zapaljen Kapitol 97, a haruspici su po mnogim znamenjima proricali da će biti krvav od građanskog rata.“ Budući da su pročitana pisma, a prethodno je svako prepoznao svoj pečat, Senat odlučuje da se Lentul, pošto se odrekne položaja98, i ostali stave u kućni pritvor99. Tako Lentula poveravaju Publiju Lentulu Spinteru koji je tada bio edil, Cetega Kvintu Kornificiju, Stacilija Gaju Cezaru, Gabinija Marku Krasu, a Ceparija – pošto je malo pre toga 100 uhvaćen u begu – senatoru Gneju Terenciju.
Dojave, političke spletke i pretnje državi 48 Kad je zavera otkrivena, plebs koji je prvo, željan prevrata, bio sasvim sklon ratu, sad menja mišljenje i proklinje Katilinine namere, Cicerona kuje u zvezde, raduje se i veseli kao da se oslobodio ropstva. Od rata je očekivao više koristi nego štete, ali je požar smatrao surovim, nesavladivim i po sebe krajnje pogubnim, jer je svo njegovo bogatstvo bilo u onom svakodnevnom – hrani i odeći. Dan kasnije pred Senat je doveden neki Lucije Tarkvinije za koga su govorili da je uhvaćen na putu ka Katilini. Pošto je obrekao dostave o zaveri ako mu država zajemči imunitet, konzul mu naloži da kaže šta zna. Volturcije ima status sličan današnjem zaštićenom svedoku. Lucije Kornelije Cina, marijevac, konzul iz god. 87, pao je u Ankoni kao žrtva vojničke pobune. 97 6. jula 83, s nepoznatog razloga. 98 Bez svojevoljnog odustajanja od službe nije moglo biti kazne. 99 Kao što se danas optuženi pušta na slobodu uz položenu kauciju, tako su tada okrivljene osobe predavane na čuvanje uglednim građanima koji su bili odgovorni za njihovo pojavljivanje na sudu. 100 Tj. pre izvršenja senatske odluke. 95 96
23
On, poput Volturcija, izveštava Senat o spremanju požara, ubistvu odličnika, kretanju neprijatelja. I još reče da ga je Marko Kras poslao da javi Katilini da ne strepi što su uhvaćeni Lentul, Ceteg i drugi: da se tim pre primakne gradu i ohrabri ostale zaverenike, a da ove lakše izbavi iz opasnosti. Kad je Tarkvinije imenovao Krasa, čoveka plemenita roda, vrlo bogata i vrlo moćna, neki su to smatrali neverovatnim, neki opet istinitim, ali im se ipak činilo da je u takvom vremenu tako uticajnog čoveka „bolje blažiti nego dražiti“. Većina njih je u privatnim poslovima zavisila od Krasa, pa su povikali da potkazivač laže i zatražili da se o tome raspravlja. Senat u punom sastavu, na Ciceronovo pitanje, izglasava da je Tarkvinijeva dojava lažna; da ne bi dalje dojavljivao, biće utamničen sve dok ne potkaže onog po čijem je nagovoru izrekao toliku laž. Neki su u to vreme smatrali da je tu dojavu izmislio Publije Autronije da bi Kras, ako bude optužen i ako se sam nađe u istoj opasnostim, svojom moći zaštitio ostale. Drugi su pričali da je Tarkvinija na to nagovorio Ciceron, da Kras, pošto po svom običaju preuzme odbranu zlikovaca, ne bi uzbunio državu. Ja sam, docnije, lično čuo Krasa kako priča da ga je to Ciceron teško oklevetao. 49 U isto vreme, Kvint Katul i Gaj Pizon101 nisu ni molbama ni ličnim uticajem ni mitom mogli naterati Cicerona da preko Alobrožana ili preko nekog drugog potkazivača lažno optuži Gaja Cezara. Obojica su, naime, bili njegovi ljuti neprijatelji. Pizon, jer ga je, kad mu se sudilo zbog primanja mita, Cezar optužio da je pogubio nekog nedužnog Transpadanca. Katul je plamteo mržnjom još od izbora za pontifika, kad ga je, u dubokoj starosti102, ovenčanog najvećim počastima, pobedio mlađani Cezar. Činilo se da je prilika zgodna jer se Cezar, retko darežljiv i po svojoj prirodi i u službi, žestoko zadužio. Pošto ne mogu naterati konzula na to nedelo, oni sami obilaze pojedince i pričaju ono što su tobože čuli od Volturcija ili Alobrožana. Tako su na njega navukli toliku mržnju da su neki rimski vitezovi koji su naoružani stražarili oko hrama Sloge, bilo zbog postojeće opasnosti, bilo zbog lične razdražljivosti, mačem pretili Cezaru pri izlasku iz Senata, namerni da što upadljivije pokažu svoju odanost državi. 50 Dok se to zbivalo u Senatu i dok su se, pošto je potvrđena njihova dojava, određivale nagrade poslanicima Alobrožana i Titu Volturciju, slobodnjaci i neki Lentulovi klijenti su tumbali ulice uzduž i popreko i Gaj Kalpurnije Pizon, istaknuti optimat, konzul 67, prokonzul u onostranoj Galiji 6665. g. pre n. e. Alobrožani su ga 63. optužili zbog iznuđivanja, a Cezar je, kao patron provincije, proširio optužbu. Pizona je uspešno branio i odbranio Ciceron. Vidi: Za Flaka, 39.98. 102 Cezar je, u stvari, tada imao trideset sedam ili trideset devet, a Kvint Katul dvadeset godina više. 101
24
huškali zanatlije i robove da ga izbave. Neki drugi su tražili one vođe masa koji su navikli da za novac riju po državi. Ceteg je, preko glasnika, molio svoje izabrane i uvežbane robove i slobodnjake da se okupe i da se, naoružani, probiju k njemu. Čim je čuo da se ovo sprema, konzul postavlja straže kako su zahtevale prilike i vreme, saziva Senat i pita šta im je činiti sa uhapšenima. Malo pre toga, Senat je, u punom sastavu, proglasio njihovo delovanje za protivdržavno. Tada Decim Junije Silan, u to vreme izabrani konzul za sledeću godinu pa stoga prvi upitan za mišljenje, predlaže da se okrivljeni, ali i Lucije Kasije, Publije Furije, Publije Umbren i Kvint Anije, ako budu uhvaćeni, kazne smrću. Docnije, ganut besedom Gaja Cezara, reče da podržava predlog103 Tiberija Nerona da se straže pojačaju, pa da se tek onda raspravlja o svemu. A Cezar, kad je na njega došao red, te ga konzul upitao za mišljenje, izreče ovakav govor:
Cezarov govor 51 „Oci senatori! Svi ljudi koji donose odluke u delikatnim okolnostima treba da budu slobodni od mržnje i naklonosti, gneva i milosrđa. Kroz ova osećanja duh teško vidi istinu, pa još niko nije u isto vreme podmirio i stras i korist. U pameti je snaga tek kad se na pamet oslonimo, a ako se prepustimo osećanjima, tad ona vladaju i duh je bespomoćan. Ja, oci senatori, mogu da pomenem mnogo primera kako je ovaj ili onaj kralj ili narod, iz besa ili iz sažaljenja, odlučio rđavo. Ipak više volim da navedem ono što su naši stari, mimo svojih osećanja i želja, učinili sve po pravu i po zakonu. U Makedonskom ratu 104 protiv kralja Perseja, veliki i velelepni grad Rodos, koji je ojačao blagodareći rimskoj pomoći, pokazao nam se nevernim i neprijateljskim. Kad se po završetku rata većalo o Rođanima, ostaviše ih naši stari nekažnjene da se ne bi reklo kako Rimljani u taj rat idu ne radi osvete, već radi bogaćenja. Isto je bilo i u svim Pošto učesnici rasprave obrazlože svoj predlog (sententiam dicere), ostali senatori odlaze na jednu ili na drugu stranu dvorane (discessio); često bi neko i tokom same rasprave pokazao svoj stav tako što bi stao uz predlagača (pedibus in sententiam alicuius ire). 104 Neposredno pre bitke kod Pidne (168. g. pre n. e.) Rođani su, plašeći se posledica za vlastitu trgovinu, zapretili Rimljanima ratom ako ne sklope mir sa Persijancima. Katon Stariji, u govoru čiji je jedan deo sačuvan (Gelije, VI 3), nagovara Rimljane da se ne svete. Rođani su ipak kažnjeni gubitkom teritorija u Likiji i Kariji, koje su im Rimljani dali kao nagradu za savezništvo u ratu sa sirskim kraljem Antiohom III Velikim (bitka kod Magnetije, 189. g. pre n. e). 103
25
punskim ratovima105: premda su Kartaginjani i u miru i za primirja mnogo puta počinili svakakva zlodela, naši stari nisu, iako je prilike bilo, nikad učinili ništa slično. Gledali su šta će biti dostojno njih samih, a ne na šta sve imaju pravo protiv Kartaginjana. Tako i vi, oci senatori, treba da pazite da vam zločin Lentula i ostalih ne bude važniji nego vaše dostojanstvo i da postupite u skladu sa svojom dobrom reputacijom. Jer ako postoji primerena kazna za njihova dela, onda podržavam neobični predlog koji smo čuli; ali, ako veličina zločina prevazilazi sve što smo kadri da smislimo, onda smatram da se treba držati onoga što je zakonima propisano. Većina onih koji su pre mene izrekli svoje mišljenje sistematično su i patetično oplakali udes države. Nabrojali su šta donosi ratna svirepost, šta sleduje pobeđenima: grabe se devojke i dečaci, otimaju deca iz ruku roditelja, a udate žene zadesi šta se pobednicima prohte; pljačkaju sve hramove i kuće; ubija se i pali; rečju, svugde se ubija, svugde su leševi, krv, suze. Ali, ruku na srce, sa kojim su ciljem ovde držani takvi govori? Da vas razjare protiv zavere? Pa ako nekoga nije ganuo taj krupni i strašni događaj, svakako ga neće razjariti beseda na tu temu! Jer niko na ovom svetu ne potcenjuje nepravdu koju je lično pretrpeo; naprotiv, mnogi ljudi doživljavaju i težima nego što jesu. Sa druge strane, oci senatori, različitim ljudima dopuštene su različite stvari. Ko svoj život živi kao beznačajan i bezimen čovek, čak i ako u srditosti nešto zgreši, to će znati tek poneko. Koliki mu je položaj, toliko je i poznat. A za dela onoga ko živi s velikom vlašću i u velikom dostojanstvu saznaju svi ljudi. I tako uz najveći položaj ide i najmanja sloboda. Tu ne dolikuje ni zauzimati se za nekoga ni mrzeti ga, a ponajmanje dolikuje žestiti se. Što se kod jednih zove srditost, to se kod onih na vlasti naziva oholost i surovost. U ovom slučaju, oci senatori, ja smatram da bi svaka kazna bila manja od učinjenog zlodela; međutim, većini ljudi ostaje u sećanju ono poslednje što se nekom dogodi, pa kad su u pitanju zlotvori, ljudi zaboravljaju njihova nedela, a razglabaju o kazni, ako je ova bila iole svirepija. Za Decima Silana, čoveka hrabrog i energičnog, pouzdano znam da je ono što je govorio, govorio iz odanosti prema državi i on se u ovakvoj situaciji ne rukovodi ni ljubavlju ni mržnjom jer je karakteran i razborit. Ali mi njegov predlog izgleda ne svirep – jer šta protivu takvih ljudi može biti svirepo? – nego protivan duhu naše države. Tebe je, Silane, kao izabranog konzula, ili strah ili grozota zločina primorala da predložiš nov način kažnjavanja. O strahu je izlišno govoriti kad je naš vrlo brižni i vrlo slavni konzul naoružao tolike ljude. Što se kažnjavanja tiče, ja mogu da kažem 105
U sva tri, znači, 264-146. g. pre n. e. 26
sledeće, i to stvarno i jeste tako106: kad se živi životom tužnim i bednim, smrt nije mučenje nego počinak od muke, oslobođenje od svih ljudskih zala; posle smrti nema ni brige ni radosti. Ali što nisi, tako ti besmrtnih bogova, predložio da oni najpre budu i išibani107? Zato što to zabranjuje Porcijev zakon? Pa ima i drugih zakona koji ne dozvoljavaju da se osuđeni građani pogube, a dopuštaju im progonstvo. Zar je surovije biti išiban nego biti pogubljen? Šta je uopšte surovo ili prestrogo za ljude kojima je dokazana krivica za toliki zločin? Ako je šibanje blaža kazna, kako to da si u manje važnoj stvari vodio računa o zakonu, a u bitnijoj ga zanemario? Ko će, uistinu, osuditi odluku koja se donese protiv izdajnika otadžbine? Okolnosti, vreme 108, sreća što samovoljno vlada narodima. Njih će, šta god da ih stigne, stići po zasluzi, ali, vi, oci senatori, dobro razmislite kako vaša odluka može uticati na ostale! Svi rđavi postupci potekli su od dobrih odluka. Da, kad vlast preuzmu neznalice ili nepoštenjaci, onda se taj novi postupak 109 primenjuje kako na krivce koji su kaznu zaslužili, tako i na nedužne koji je nisu zaslužili. Lakedemonjani su, pošto su pobedili Atinjane, postavili trideset ljudi da im upravlja državom110. Ovi su, u početku, bez istrage ubijali zlikovce i svima mrske ljude. Narod se tome veselio i govorio kako to s pravom čine. Posle, kako je samovlašće postepeno raslo, oni po svom hiru i bez razlike ubijaju i dobre i zle, a ostale zastrašuju. Tako je država, pritisnuta ropstvom, skupo platila svoje bezumno veselje. Kad je, u naše vreme, pobednik Sula naredio da se ubije Damasip 111 i drugi njemu slični ljudi, ko nije pohvalio njegov postupak? Govorilo se da su ti zlikovci i buntovnici, koji su rovarili državom, s pravom pobijeni. Ali, to je bio početak velikog Cezar zastupa epikurejsku filozofiju o smrtnosti duše, čiji telesni delovi propadaju odmah posle smrti. 107 Postojala su tri zakona ovog imena (jedan iz 189. g. pre n.e.), čije tačne odredbe nisu poznate. Po njima je šibanje ili smaknuće rimskog građanina bilo strogo zabranjeno. 108 Uporedi: Vergilije, Enejida (5.783): quam (= Iunonem), nec longa dies pietas nec mitigat ulla (ne može stišat je – Junonu – vrijeme, ni pobožnost mojega sina, preveo Bratoljub Klaić) ; Livije (2.45.2): diem tempusque forsitan ipsum leniturum iras (nadali su se da će vreme možda ublažiti srdžbu, prevela Miroslava Mirković). 109 Ili, tačnije, presedan. 110 Posle presudnog poraza kod Egospotama, 405. pre n. e. i završetka Peloponeskog rata sledeće godine, Atinjanima vladaju „Tridesetorica tirana“. U pokušaju da zadrže svoju vlast nad poraženim državama, Spartanci su, naime, u sve lokalne vlade postavili sebi odane aristokrate. „Tridesetorica“ su osam meseci samovoljno vladali sejući smrt, a onda su bili prognani. 111 Nadimak marijevca Lucija Junija Bruta koji je, kao pretor, god. 82. poubijao senatore, Suline pristalice. Posle ga je, u bici pred Rimom, Sula uhvatio i dao smaknuti. 106
27
pokolja. Jer čim je neko poželeo kuću ili vilu, ma posudu ili odeću nečiju, trudio se da taj dospe na proskripcione liste. Tako su oni koji su se veselili Damsipovoj smrti, malo posle i sami pogubljeni i nije bilo kraja klanju sve dok Sula nije sve svoje pristalice nakrcao blagom. Ne bojim se ja da će to danas učiniti Marko Tulije, ali u velikoj državi mnoge su i različne ćudi. Može se, u neko drugo vreme, pod nekim drugim konzulom, koji takođe ima vojsku pod svojom komandom, neka izmišljotina da smatra istinom. Ako, sledeći ovaj primer, a po odluci Senata, konzul trgne mač, ko će ga obuzdati, ko umeriti? Našim starima, oci senatori, nikad nije manjkalo ni razboritosti ni smelosti, niti ih je oholost sprečavala da preuzimaju tuđe izume samo ako su bili valjani. Tako su većinu oružja za odbranu i napad uzeli od Samnićana112, a većinu obeležja magistrata od Tuska113. Rečju, vrlo revnosno su prihvatali sve što im se kod saveznika ili neprijatelja činilo vrednim: više su voleli da dobro podražavaju nego da zavide. Ali su se, u isto vreme, poveli za grčkim običajem114, pa su građane kažnjavali šibanjem, a okrivljene osuđivali na smrt. Pošto se država uvećala i od mnoštva građana nastale jake stranke, počeli su progoni nevinih i druge slične stvari. Tada su izglasani Porcijev i drugi zakoni po kojima se osuđenima dopuštalo progonstvo. Ja ovo, oci senatori, smatram glavnim razlogom da ne usvojimo novi predlog. Jer sigurno su vrliji i mudriji bili oni koji su malim snagama stvorili tako veliku državu, nego mi koji jedva zadržavamo stečeno. Treba li onda pustiti okrivljene i njima uvećati Katilininu vojsku? Nipošto. Ja predlažem da im se zapleni imetak a da se oni čuvaju u najbezbednijim zatvorima u municipijama i da o njima, docnije, niko ništa ne predlaže Senatu niti raspravlja u skupštini; ako neko učini drugačije, neka Senat smatra da on radi protiv države i opšteg blagostanja.“ 52 Pošto je Cezar završio govor, jedni su bili za jedan, drugi za drugi predlog115. A Marko Porcije Katon, upitan za mišljenje, izrekao je ovakvu besedu: Stanovnici srednje Italije od kojih su Rimljani uzeli koplje (veru ili verutum), a možda i štit (scutum). 113 Rimljani su od Etruraca primili liktore, kurulni presto i purpurnu togu (Livije, 1.8.3). 114 Prema tradiciji, Zakoni dvanaest tablica (leges XII tabularum), objavljeni 449. pre n. ere, utemeljeni su na atinskim zakonima i zakonima drugih grčkih država. 115 Većina senatora bila je za Cezarov predlog, pa i Ciceronov brat Kvint. Zato je Ciceron opet besedio (Protiv Katiline, IV), ali bez uspeha. Tiberije Neron predlaže da se senatske sednice odlože. Mnogi se sa tim slažu, pa čak i Silan, koji kaže da je pod summum supplicium podrazumevao tamnicu. Tek tada reč uzima trideset dvogodišnji narodni tribun Marko Porcije Katon, unuk Katona Starijeg. 112
28
Katonov govor „Kad sagledam našu situaciju i opasnosti koje nam prete i kad razmislim o predlozima nekih naših članova, ja, oci senatori, zauzmem sasvim suprotan stav. Govornici su, čini mi se, raspravljali o kazni za ljude koji su se spremali da zarate protiv otadžbine, roditelja, žrtvenika i ognjišta svojih. Okolnosti nas opominju da se zaštitimo, a ne da raspravljamo kakvu ćemo odluku protiv njih doneti. Ostale ćeš zločine kazniti kad budu počinjeni. A ako ovaj ne osujetiš, uzalud ćeš, pošto se desi moliti sudove za pomoć: kad je grad osvojen, pobeđenima više ništa ne preostaje. Ja se, tako mi bogova, obraćam vama koji ste uvek više voleli svoje kuće, letnjikovce, kipove i slike nego državu. Ako to što vam je na srcu hoćete da zadržite i da mirno uživate u svojim nasladama, prenite se već jednom i preuzmite odgovornost za državu. Ne radi se tu više ni o porezima ni o nepravdama nanesenim saveznicima: sloboda i život naš su u opasnosti. Često sam i opširno, oci senatori, govorio ovde pred vama, i često sam se žalio na rasipnost i gramzivost naših sugrađana. Time sam stekao mnoge protivnike. Budući da ja ni sebi ni svojoj žudnji nikada nisam dopustio nikakav prestup, ni drugima nisam lako praštao nedela. Premda ste vi slabo marili za moje prekore, ipak je država bila jaka i svojom je moći prkosila nemaru. E sad se više ne radi o tome hoćemo li živeti pošteno ili nepošteno niti kako je veličanstvena i sjajna vlast naroda rimskog, nego hoće li sve ovo, kakvo god bilo, ostati naše ili će, zajedno sa nama, pripasti dušmanima. Pa mi tu neko spominje blagost i milosrđe! Odavno mi ne zovemo stvari pravim imenima! Rasipanje tuđih dobara zovemo darežljivošću, zločinačku bezobzirnost hrabrošću: eto zašto je država na rubu propasti. Pa neka ih, kad su već običaji takvi, nek budu izdašni sa imetkom saveznika i milosrdni prema pljačkašima državne blagajne! Samo nek ne poklanjaju našu krv i neka ne satiru sve poštene ljude štedeći nekolicinu zločinaca! Lepo je i kićeno malopre ovde Gaj Cezar govorio o životu i smrti smatrajući, uverene sam, neistinitim one priče o podzemnom svetu u kojima zli ljudi, daleko od dobrih, stanuju na ružnim, pustim, gadnim i strašnim mestima. Zato je i predložio da se okrivljenima zapleni imetak, a da oni sami budu utamničeni po municipijama, bojeći se očevidno da ih, ako ostanu u Rimu, zaverenici ili najmljena rulja silom ne oslobode. Kao da pokvarenjaka i zlikovaca ima samo u Rimu a ne i po celoj Italiji, i kao da tamo gde je odbrambena moć manja neće biti više drskosti. Ako strahujemo od zaverenika, njegov predlog je neozbiljan. A ukoliko se, u sveopštem 29
strahu, jedino on ničega ne boji, utoliko više ja treba da se bojim za vas i za sebe. Stoga kad budete odlučivali o Publiju Lentulu i ostalima, budite ubeđeni da istovremeno presuđujete i Katilininoj vojsci i svim zaverenicima. Što energičniji budete, njihovo će samopouzdanje biti manje! Ako opaze da se samo malo kolebate, odmah će besno navaliti. Nemojte misliti da su naši stari državu oružjem od male napravili velikom. Da je tako, ona bi nama bila još mnogo lepša, jer imamo više saveznika i građana, kao i više oružja i konja nego oni. Nešto je drugo njih učinilo velikim, a to nama nedostaje: radinost u kući, u državi pavedna vlast, duh slobodan u odlučivanju, neopterećen krivicom ni požudom. Umesto toga imamo rasipnost i pohlepu, siromašnu državu i bogate pojedince. Hvalimo bogatstvo, odajemo se neradu. Uopšte ne razlikujemo dobre i rđave; častoljublje osvaja sve nagrade za vrlinu. Ništa čudno kad svako od vas misli samo na sebe, kad kod kuće robuje nasladama a ovde novcu i moći. Zato se i napada na nezaštićenu državu. Ali da se manem toga. Zaveriše se najplemenitiji građani da otadžbinu bace u plamen. Podbadaju na rat Gale, zaklete neprijatelje rimskog naroda. Dušmanski vođa sa vojskom stoji vam nad glavom. A vi i dalje oklevate i kolebate se šta da učinite sa dušmanima uhvaćenim usred zidina. Ja mislim da ih pomilujete – zgrešila mlađarija iz častoljublja. Pustite ih sa sve oružjem! Samo pripazite da vas vaša blagost i milosrđe ne unesreće ako oni to oružje upotrebe. Situacija u kojoj smo je, bez sumnje, teška, ali vi ne strepite. O, još kako strepite! Ali, tromi i mlitavi, vi oklevate čekajući jedan drugoga i uzdate se, naravno, u bogove koji su ovu državu često izbavljali iz najvećih opasnosti. Zavetima i bapskim molitvama ne stiče se pomoć bogova: kad si oprezan i preduzimljiv, kad valjano razmišljaš, sve ti ide od ruke. A kad se predaš nemaru i lenjosti, uzalud zazivaš bogove – ljuti su i opasni. Za naših starih, u galskom ratu116, Tit Manlije Torkvat dao je ubiti svog sina zato što je ovaj, mimo naređenja, na valio na neprijatelja, pa je vrli mladić preveliku hrabrost platio smrću. A vi se nećkate oko odluke o najokrutnijim izdajnicima? Očito, sav je njihov raniji život u suprotnosti sa ovim zločinom. E pa slobodno poštedite Lentulovu čast ako je on ikada štedeo svoj stid i reputaciju, bogove ili ljude. Praštajte mladosti Cetegovoj ako on nije po drugi put krenuo u rat protiv otadžbine. Našto da trošim reči o Staciliju, Gabiniju, Cepariju? Da su oni ikada imali ikakvih obzira, ne bi ovako snovali protiv države. Na kraju, oci senatori, da ima vremena za greške, rado bih, Herkula mi, pustio iskustvo da vas nauči pameti, kad već za reči ne hajete. 116
Greška pisca ili prepisivača, jer misli se na događaj iz Latinskog rata, god. 340. 30
Ali opkoljeni smo sa svih strana. Za vratom nam je Katilina sa vojskom, ostali neprijatelji du unutar zidina, u srcu grada. Ništa se ne može ni pripremati ni dogovarati tajno: tim više valja požuriti. Stoga ja predlažem sledeće: budući da je država zbog bezočnog nauma opakih građana dovedena u najveću opasnost, a ovima je dostavom Tita Volturcija i alobroških poslanika krivica dokazana, te su oni priznali da su građanima i otadžbini spremali ubistva, požare i druga gadna i okrutna dela, neka se, kao očevidni krivci za najveće zločine, kazne po običaju naših starih.“ 53 Pošto je Katon seo, svi konzulari i veliki deo Senata hvali njegov predlog. Odvažnost mu dižu do neba, a svađaju se međusobno i jedni druge nazivaju kukavicama. Katona proglašavaju slavnim i velikim i Senat donosi odluku po njegovom predlogu.
Ekskurs o vrlini Budući da sam mnogo čitao i često slušao o tome kako je rimski narodu u miru i ratu, na kopnu i moru, izvršio mnoga slavna dela, prohtelo mi se da razmotrim šta ga je najviše podsticalo na ta pregnuća. Znao sam da se često šačica ljudi borila sa velikim neprijateljskim vojskama. Doznao sam da su se sa malim snagama vodili ratovi protiv moćnih kraljeva, a uz to je rimski narod trpeo udarce sudbine; Grci su Rimljane nadmašivali rečitošću, Gali bili vičniji u ratnoj veštini. Pošto sam mnogo razmišljao, zaključio sam da je za sve to zaslužna izuzetna vrlina nekolicine građana. Zahvaljujući njoj, siromaštvo je prevagnulo nad bogatstvom, manjina nad većinom. A kad se građanstvo iskvarilo raskošjem i neradom, država je, zahvaljujući svojoj veličini, ipak izdržavala poroke vojskovođa i magistrata. I kao u majke čija se plodnost iscrpela, u Rimu dugo nije bilo znamenitih ljudi. Ipak, u moje vreme bila su dva čoveka izuzetnih vrlina a različitih ćudi – Marko Katon i Gaj Cezar. Nisam nameran da ih ćutke mimoiđem kad sam ih već temom takao, pa ću, koliko mi dar dopusti, prikazati vladanje i karakter obojice.
Katon i Cezar 54 Njihovo poreklo117, godine i rečitost bili su gotovo jednaki. Ista im je bila i širina duha, ali svaki je bio slavan na svoj način. Cezar je veličan zbog svojih dobročinstava i darežljivosti, a Katon zbog neporočna života. Što nije tačno: Gens Porcia bio je plebejski, Gens Iulia patricijski. Cezar je važio i za boljeg govornika od Katona. 117
31
Ovaj se proslavio blagošću i milosrđem, onaj je ugled stekao strogošću. Cezar je sticao slavu dajući, pomažući i praštajući, a Katon nikom ne popuštajući118. Prvi je bio pribežište nesrećnicima, drugi propast zlikovcima. U ovoga su hvalili ljubaznost, u onoga istrajnost. Konačno je Cezar prelomio: raditi, bdeti, zanemariti svoje stvari brinući o poslovima prijatelja, ne uskraćivati ništa što bi vredelo dati. Sebi je želeo veliku vlast, vojsku i novi rat119 u kojem će zasjati njegova hrabrost. A Katon je težio umerenosti, pristojnosti i, ponajviše, strogosti. Sa bogatašem se nije merio u bogatstvu ni sa političarem u stranačkoj borbi, nego sa odvažnim u junaštvu, sa smernim u poštenju, sa neporočnim u uzdržavanju. Više je voleo da stvarno bude čestit čovek nego da tako izgleda. I tako, što je slavu manje tražio, to ga je ona više pratila.
Pogubljenje zaverenika 55 Pošto je, kao što rekoh, Senat usvojio Katonov predlog, konzul je mislio da je najbolje da se ne čeka sledeća noć, da u tom periodu ne izbiju nemiri. Zato naređuje da trijumviri 120 spreme ono što treba za pogubljenje. Postavivši straže, sam odvodi Lentula u tamnicu; pretori isto čine sa ostalima. U tamnici ima jedno mesto, kad se popneš malo ulevo, oko dvanaest stopa duboko pod zemljom, i zove se Tulijan 121. Odasvud je ozidan, a nad njim je kameni svod; gadan je i jeziv zbog štroke, tame i zadaha. Pošto je Lentul spušten na to mesto, dželati122 izvršavaju naređenje i dave ga konopcem. Tako je taj patricije iz dičnog roda Kornelija, koji je u Rimu već
Kod Svetonija (Iul. 19, 1) Katon kaže da je prećutno dozvolio podmićivanje kako bi osigurao izbor Bibula. 119 U Galiji. Rat u kojem bi imao potpunu odgovornost. (uporedi: Livije, IX 42, 3 i XXXI 8, 6). Salustije možda želi da se naruga Pompeju koji je dovršio rat što ga je drugi započeo. 120 Tresviri capitales bili su niži magistrati, policija koja je pazila na tamnicu i izvršavala presude. 121 Državna tamnica bila je u podnožju Kapitola, blizu hrama Sloge. Imala je dva dela: donji ili podzemni, koji je nazvan Tullianum, po kralju Serviju Tuliju ili po tullius – izvor, bunar; i gornji, koji je bio sagrađen nad podzemnim delom. Donji deo bio je šest metara dugačak, tri metra širok i dva metra visok. Imao je krov na svod (camera iuncta) sa rupom u sredini. Taj prostor bio je kao tamnica pod zemljom, u koju se, samo za kratko vreme, zatvaralo po nekoliko ljudi. 122 Tzv. carnifices, sluge spomenutih tresvira, ili možda sami tresviri. Vidi: Ciceron, O zakonima (III 3, 6). 118
32
bio stekao konzulsku vlasti, skončao shodno životu i delima svojim. Na isti način kazna je izvršena i nad Cetegom, Stacilijem, Gabinijem i Ceparijem.
Katilina manevriše 56 Dok se to dešavalo u Rimu, Katilina, od svih četa koje je sam doveo i od onih Manlijevih, obrazuje dve legije 123 i popunjava kohorte prema broju vojnika124. Onda ih je, kako je koji dobrovoljac ili zaverenik stizao u tabor, ravnomerno raspoređivao, pa je za kratko vreme popunio legije prema broju ljudi, mada ih na početku nije imao više od dve hiljade. Ali od te mase, samo je otprilike četvrtina imala pravo vojničko oružje 125. Ostali su, kako je koga slučaj naoružao, nosili sulice ili koplja, pa i zašiljene kočeve. Pošto se Antonije sa vojskom približavao, Katilina se zaputio preko brda. Premeštao je tabor čas prema gradu, čas prema Galiji ne dajući neprijatelju priliku za bitku. Nadao se da će, ako njegovi u Rimu izvrše zadatke, za koji dan imati mnogo vojske. U međuvremenu je odbijao robove koji su se, u početku, u velikom broju sticali kod njega. Uzdao se u zavereničke snage i istovremeno smatrao da nije u skladu sa njegovim načelima da u građanske stvari upliće odbegle robove. 57 A kad je u tabor prispela vest da je u Rimu zavera otkrivena, da su Lentul, Ceteg i ostali, koje maločas pomenuh, pogubljeni, razišla se većina onih što ih je u rat namamila nada u otimačinu i želja za prevratom. Katilina preostale, forsiranim maršem preko strmih planina vodi u pistorijsku zemlju126, nameran da prečicama neopazice utekne u onostranu Galiju. Ali Kvint Metel Celer je već bio u picenskoj zemlji sa tri legije, smatrajući da će Katilina, zbog teškog položaja u kojem se nalazi, preduzeti baš ono o čemu sam govorio. Čim je od prebega saznao za njegovo kretanje, žurno je digao logor i poseo podnožje planina, kuda je ovaj morao proći hitajući u Galiju. A ni Antonije nije bio daleko, jer je sa velikom vojskom, preko ravnog terena, lako sledio Katilinu u begu. Katilina uviđa da je opkoljen planinama i četama neprijatelja. U Rimu je propast, nema nade da će pobeći ili da će pomoć stići. Uveren da je u takovom položaju najbolje Budući da se vladao kao konzul, Katilina je podelio vojsku na dve legije. Jedna legija delila se na deset kohorti. U svakoj kohorti bilo je sto ljudi jer je Katilina u početku imao dve hiljade ljudi. Na kraju je formirao dve pune legije. 125 Što će reći: mač (gladius), sulicu (pilum), štit (scutum), kacigu (cassis) i nazuvke (ocreae). 126 Pistoria je bila u Etruriji: danas Pistoia, trideset kilometara severozapadno od Firence. 123 124
33
okušati ratnu sreću, odlučio je da se što pre sukobi sa Antonijem. Pošto je sazvao vojnike, ovako je besedio:
Katilinin govor 58 „Svestan sam, vojnici da reči ne ulivaju hrabrost i da vojskovođin govor neće tromu vojsku odvažiti ni plašljivu zajunačiti. Koliko je ko smelosti stekao rođenjem ili vežbom obično se očituje u ratu. Uzalud ćeš sokoliti onoga koga ne podstiče ni slava ni opasnost – njemu strah zatvara uši. Ja sam vas pozvao da vas malo posavetujem i ujedno vam obrazložim svoju odluku. Vi, vojnici, sigurno znate kakav je udarac svojom nesposobnošću i strahom Lentul zadao i sebi i nama, i kako, dok sam čekao pomoć iz grada, nisam bio kadar preći u Galiju. A u kakvom smo sada položaju vi uviđate jednako dobro kao ja. Protiv nas su dve neprijateljske vojske – jedna je iz Rima, druga iz Galije. Nestašica žita i ostalih potrepština ne dozvoljava nam da ovde ostanemo duže, mada bismo to želeli. Kamo god da se krene, put valja prokrčiti mačem. Zato vas pozivam da budete odlučni i hrabri i da, kad zametnete boj, imate na umu da ćete se svojim desnicama boriti za bogatstvo, čast, slavu, za slobodu i otadžbinu. Ako pobedimo, sve će nam biti osigurano, imaćemo provijanta u izobilju, municipije i kolonije biće dostupne. Ako, uplašeni, ustuknemo, dogodiće se suprotno – neće biti pribežišta ni prijatelja da štite one koje oružje nije odbranilo. Osim toga, vojnici, nas i njih ne tišti ista nevolja: mi se borimo za otadžbinu, za slobodu, za život svoj, a oni se potpuno nepotrebno tuku za vlast malobrojnih moćnika. Tim smelije jurnite, sećajući se negdašnje hrabrosti! Mogli ste da živite u izgnanstvu i u najvećoj sramoti. Neki od vas su, izgubivši imetak, u Rimu zavisili od tuđe pomoći. Budući da ste smatrali da je to sramotno i nedopustivo za vas junake, odlučili ste se na ovaj poduhvat. Treba smelosti da se sada odustane, jer samo pobednici rat pretvaraju u mir. A prava je ludost nadati se spasu u begu, kad oružje koje te štiti okreneš od neprijatelja. U boju su najveće kukavice uvek u najvećoj opasnosti – hrabrost je kao zid. Kad vas posmatram, vojnici, i kad razmatram vaše podvige, obuzima me velika nada da ćemo pobediti. Hrabri me vaš duh, vaše godine i hrabrost, ali i nužda koja i od kukavica pravi junake. Uski klanci, naime, sprečavaju dušmane da nas opkole. Ali, ako sreća pozavidi vašoj hrabrosti, nemojte ginuti neosvećeni! Ne dajte da vas, zarobljene, iskasape poput stoke, nego se borite junački i podarite dušmanima krvavu i žalosnu pobedu!“ 34
Bitka kod Pistorije 59 Kad je ovo izrekao, malčice zastade, pa naredi da trube zatrube, poređa vojsku i povede je u ravnicu. Pošto su uklonjeni konji127 da bi, suočeni sa istom opasnošću, vojnici bili hrabriji, on, kao pešak, sam razvrstava vojsku prema položaju i broju četa. Budući da je između planina sleva i strmog stenja zdesna bila ravnica, na čelo postavlja osam kohorti, a ostale namešta gušće, kao rezervu. Od njih određuje centurione, sve izabrane i prekaljene borce128. U prvu vrstu, sem njih, stavlja i najhrabrije i najbolje naoružane obične vojnike. Gaju Manliju poverava komandu nad desnim, a nekom Fezulancu nad levim krilom. On sam, sa slobodnjacima i komordžijama, staje pored orla129 što je, pričalo se, bio u Marijevoj vojsci za rata sa Cimbrima. Sa druge strane Antonije, koji zbog bolesnih nogu130 nije mogao da sudeluje u bici, poverava vojsku legatu Marku Petreju 131. Ovaj na čelo postavlja veteranske kohorte koje je mobilisao zbog nemira, a iza njih ostalu vojsku kao rezervu. Sam, jašući okolo, zove svakog vojnika po imenu, bodri ga i moli da ima na umu da se protiv nenaoružanih razbojnika bori za otadžbinu, za decu, za žrtvenike i za ognjišta svoja. Ta vojničina koja je, što kao tribun, što kao prefekt, legat pa pretor, više od trideset godina slavno služila u vojsci, poznavala je većinu ljudi lično i znala za njihove podvige: spominjući ih, raspaljivao je srca vojnička. 60 Čim je prikupio vesti o svemu, Petrej trubom daje znak i naređuje kohortama da napreduju postepeno. Isto čini i neprijateljska vojska. Pošto se došlo do mesta odakle bi strelci132 mogli zametnuti bitku, jedni se sa drugima sudaraju uz veliku viku: odbacuju koplja i vade mačeve. Veterani, pamteći negdašnju hrabrost, žestoko navaljuju, ali se neprijatelj hrabro suprotstavlja; vodi se ljuti boj. Katilina je u prvoj vrsti sa lako naoružanim pešacima. On pomaže potisnutima, dovodi nepovređene na mesto ranjenih, Uporedi: Cezar, O galskom ratu (I 25). Evocati, veterani, koji su, posle odsluženog vojnog roka, na poziv vojskovođe ponovo regrutovan, najčešće u činu centuriona. u ovom slučaju su mnogi od njih verovatno bili Sulini stari vojnici. 129 Orao je od Marijeva vremena bio zastava legije. 130 Dion Kasije (XXXVII 39) tvrdi da je Antonije glumio bolest da ne bi morao da se bori protiv svojih starih prijatelja i saboraca. 131 Marko Petrej, docnije Pompejev legat, borio se u Hispaniji i Africi protiv Cezara. Posle poraza republikanaca kod Tapsa, 46, izvršio je samoubistvo. 132 Ferentarii, lako naoružani pešaci smešteni na krilima; bacali bi koplja i odmah se povlačili iza linije bitke; nalik čarkašima (velites). 127 128
35
brine za sve; stalno se bori i često poseče neprijatelja – istovremeno vrši dužnost hrabog vojnika i dobrog vojskovođe. Kad je Petrej video da Katilina, preko njegovog očekivanja, zapinje iz sve snage, ubacuje u neprijateljev centar pretorsku kohortu 133. Pomevši ih, poseče sve što mu se opiralo, a onda navali na ostale sa bokova. Manlije i Fezulanac padaju boreći se u prvim redovima. Katilina, kad vide da mu je vojska razbijena i da je ostao sam sa nekolicinom, sećajući se porekla i ranijeg dostojanstva, jurne u najgušće redove neprijatelja i tu, u borbi, bude proboden. 61 Kad se bitka svrši, tek se tada pokaza koliko je smelosti i koliko poleta bilo u vojsci Katilininoj. Ta skoro je svaki, ispustivši dušu, svojim telom pokrivao ono mesto gde beše živ stajao u boju. Samo nekolicina, oni koje po sredini beše razbila pretorska kohorta, ležahu nešto postrance, inače svi behu pali sa ranom na prsima. A Katilinu nađoše da leži daleko od svojih vojnika, negde sred leševa neprijateljskih: još je malo disao i još mu se na licu čitala ona neobuzdana snaga kakvu imaše za života. U svemu, od celog onog mnoštva, zarobljeništva ne dopade nijedan rođeni građanin, ni u borbi ni u begu – eto kako su oni štedeli život, bilo sebi, bilo neprijatelju. Vojska rimskog naroda odnela je, dakle, pobedu, ali neveselu i sa ne malo prolivene krvi, jer oni najbolji junaci behu ili izginuli ili iz boja izašli sa teškim ranama. A mnogi koji su poradi znatiželje ili pljačke izašli iz tabora te prevrtali leševe neprijatelja, pronađoše onde ko prijatelja, ko gosta ili rođaka, a poneki prepoznaše i neprijatelje svoje. Tako svu vojsku obuzeše različna osećanja: ovde veselje a onde tuga, ovde žaljenje a onde radovanje.
Cohors praetoria bila je vojskovođina telesna straža, sastavljena od izabranih pešaka i konjanika. Cezar je takvom čašću hteo da nagradi čitavu desetu legiju (O galskom ratu, I 40). U vreme carstva pretorijanska garda stiče veliku važnost i političku moć. 133
36
