Đorđe Balašević DODIR SVILE JEDNI GA HVALE, DRUGI ŽALE, TREĆI KAŽU: „E, MOJ BRALE..." Dobio sam već nekih nagrada u životu. Manje, doduše, no što sam zaslužio, a opet više no što mi je potrebno... One najvrednije se, dakako, ne mogu ni opipati, a kamoli okačiti na zid... Neke od njih su me obradovale, neke obrukale, ali malo koja je uspela da me iznenadi... Ova se, eto, već i po tome razlikuje od ostalih... U krugovima koji prate dodeljivanja nagrada drugima, vlada opšte mišljenje da mi je nagrada „Todor Manojlović" dodeljena nezasluženo, ali to je potpuno razumljivo. Ona se, naime, i ne dodeljuje za opšti nego za posebni umetnički senzibilitet, lepo piše u obrazloženju... U redu je, momci. Ni ja vas verovatno baš ne bih voleo da sam takav kao vi, a da ste vi ovakvi kao ja... Toliko o Opštem i Posebnom... Uostalom, u protivnom sam ovo priznanje samo overio i učinio ga još značajnijim? Dobro je poznato da se sve Velike Nagrade pretežno dodeljuju nezasluženo, a prethodni laureati su „Todora" bez sumnje pošteno zaslužili, opasno pripretivši da ga dovedu na rđav glas? Uzgred, ja bih eventualno mogao da se otkupim vrećicom punom nagrada koje mene nisu zaslužile, no dosta o tome, to je gotovo, pala karta, davno su se razišle i najkomotnije zvanice iz zrenjaninskog Magistrata... Pesme Koje Su Otpevale Svoje sad, uglavnom, moraju izaći da se poklone publici, a muzika i ja možemo samo da virimo iza zavese, strepeći kako će one bez nas... Mada to nisu Pesme Početnice, o naprotiv, iznenadili biste se da samo znate... Medu pravim pesnicima, takozvanim Pesnicima Po Zanimanju, najviše je onih čije su pesme pročitali samo pijani glumci na promociji, retkima po neku pesmu i poneko od rodbine zna napamet, šačica
najuspešnijih dogurala je dotle da klinci po školama uče njihove stihove po kazni, a Pesmama Koje Su Otpevale Svoje dešavalo se, bome, da ih na desetine hiljada ljudi izgovara uglas, kao zakletvu, ili šapatom, kao molitvu pred odlazak na počinak... Ma, ne bojim se ja za njih... Da li bi se, dakle, Nečije pesme mogle otpevati ovako kako se moje mogu ne otpevatfl Da li bi se, pardon, Nečije pesme mogle barem otpevati, ako ništa drugo? Ne, gospodo, ovaj „Todor Manojlović" mi je izuzetno drag, no to je bila samo lozinka da stignem do još nekih Naših, do nekih Zaverenika u taštom i hermetičnom literarnom carstvu u kom je „Carevo novo ruho" i dalje i ustav i zakonik... Ali, što se nagrada tiče, Vreme i dalje ostaje jedini žiri koji priznajem, a taj žiri mi se nešto značajno smeška, namiguje, i šalje mi kojekakve signale, domunđavajući se i većajući, tobož... Oprosti, Skromnosti, ali ja sam definitivno Đorđe Balašević, i čini mi se da sam poslednja osoba na svetu koja bi trebala da se privikava na to... Ja već godinama znam ko sam... Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe, i ako znaš prečicu nema potrebe da se puno lomataš po bespućima... Ne, bato... Stigao si Čim kreneš... Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu... I eto ti... U tome je tajna... U tome je jedini trik...
JOŠ JEDNA PESMA O PRVOJ LJUBAVI Tad još nisam ništa znao, i još nisam verovao Da na svetu tuge ima. Jedino mi važno bilo da postanem levo krilo, IV centarfor školskog tima. Tad sam iznenada sreo najtoplijeg leta deo, To su njene oči bile. Imala je kose plave, i u njima (na vrh glave), Belu masnicu od svile... Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama... Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama... Kad je prošlo đačko vreme, padeži i teoreme I stripovi ispod klupe... Nije više bila klinlca, počela je da se šminka I da želi stvari skupe. Tako mi je svakog dana bivala sve više strana, Slutio sam šta nas čeka. Pa sam prestao da brinem kako da joj zvezde skinem, Postala mi je daleka... Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama... Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama... Danas je na sedmom nebu (kažu mi da čeka bebu), Našla je sigurnost, sreću, dom. Ima muža, inženjera, pred kojim je karijera I mesto u Društvu Visokom. Ja još kradem dane bogu, ja još umera, ja još mogu Da sam sebi stvorim neki mir, Još sam sretan što postojim, pišem pesme, zvezde brojim, Još sam onaj isti vetropir... Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama... Za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama...
TAD JOŠ NISAM NIŠTA ZNAO... Te godine je predsednik žirija Opatijskog festivala bio Angelo Vlatković, Poslednji Novosadski Gospodin... Festivale je prenosila svemoćna televizija, oko njih su se okupljali svi mogući Terminatori Dnevnica & Putnih Troškova, i danas ni izbliza nema te koncentracije publiciteta na jednom mestu, čak ni kad su u pitanju kongresi vladajuće partije... Angelo me je pozvao na dogovor, on se zbog problema sa venama i po lavirintu radijskih hodnika kretao u kariranim ze'pama, a zbog iskustva sa ljudima svima se obraćao u rukavicama, tako da je sve teklo tapacirano, u pola glasa, taman na nivou mojih vokalnih sposobnosti, rekli bi zlobnici... Naivni, medu kojima sam i ja do tog časa bio, misle da se pesme za festivale biraju iz rože koverata koji pristignu poštom? Sedeli smo u režiji u kojoj se inače snimaju radio drame na rumunskom jeziku, Angelo je odslušao moje pesme sa nepotkupljivim izrazom lica, da bi mi na kraju surovo prepustio da sam odaberem jednu za „slobodne forme"... - Ti ćeš sledećih par godina biti glavni... Ako budeš pametan, lafe... Za dalje ne znam... Ali, sa ovim što imaš u fioci, možeš biti miran... Javi mi šta si odlučio... Odlučio sam da to bude pesmica o prvoj ljubavi, durska baladica koja je utihnula larmu na mnogim žurkama gde su se dežurni trubaduri prevarili da i meni ponude da odsviram nešto. „Razdeljak" se i nakon mog odlaska iz „Žetve" vrteo besomučno, kao reklama za omekšivač rublja, i neka budala bi brže-bolje snimila i sledeći tango, ali ovde nije reč o nekoj, nego o jednoj sasvim određenoj budali... Po propozicijama, aranžman se pravio za revijski sastav, a oko tog stada lasom je mahao neizbežni Producent, veliki lovac na procente, koji je obećao da će se striktno držati demo-snimka koji mu je doturen. No, iste te večeri, kad sam natakao slušalice da nasnimim i vokal, posumnjao sam da je taj tip profesionalno obučen da me šokira? - Šta je ovo? Orkestar vatrogasnog doma iz Srpske Crnje? 10
Nije znao šta da odgovori, bila je prijatna pramena videti njega zbunjenog. Najčešće je nailazio na očajnike, još češće očajnice, koje bi spuštale pogled i podizale suknju samo da bi pevale na radiju, i luđak koji je odbijao da dovrši snimale koji sutra mora biti u Zagrebu, nije mu išao u glavu? - Znate, Đorđe... To je jedna fraza koja je dosad ponovljena hiljadu puta. - Super... Ali neće se hiljadu i prvi put ponoviti baš u mojoj pesmi... Jednostavno sam se okrenuo i otišao, oni koji me poznaju znaju da ne lažem... Producent je slegao ramenima i korigovao listu putnika za Opatiju, ali Angelo me je na vreme pronašao kod Cileta i Dukija, koji su sa ostalim „Neoplantima" tad tezgarili u „Parku", snimili smo pesmu za manje od dva sata, i u ponoć već predali traku vozaču „Niš expressa"... Bili smo ubeđeni da ćemo prvom prilikom napraviti Pravu Verziju, ali sad je već pomalo kasno, bojim se... Sedamnaestog marta hiljadu devetsto devedeset i šeste, pesmica o prvoj ljubavi postala je punoletna... I više nije pod mojim starateljstvom... *** U Opatiji su nam se obradovali kao vodoinstalaterima na Badnje veče... Urednik „Jugotona", gospon Kundić, rekao mi je da je pjesma potpuni promašaj, ali da će je oni ipak objaviti, u nadi da ću ja kad-tad ponoviti „Razdeljak"... Usput su odsekli uvod pesme o Kristiforu Kolumbu, i malo skratili naslove koje sam ambiciozno odredio. Duhovitost na koju sam računao je očito izostala, objasnili su mi... Anton Marti, zatim, prosečni režiser sa natprosečnim imidžom, histerisao je na probi zbog toga što ja držim gitaru, a ne sviram, i što Knez svira gitaru, a ona se ne čuje, i tako redom... 11
- Najgori ancambl, najgori pecma, najgori cve... A mene pravi najviše problemi... Devojka koja je pevala sa nama patila je od treme, koja na sceni može da te učini glupljim nego otkopčan šlic, i kad sam primetio da suze odranjaju grumenje kreona sa njenih trepavica, morao sam da obuzdam sinjor Tonija, ništa strašno, sretao sam i veće mangupe... -Psst! Ti ci tu da dika! Ne da priča o pecma! Čamo da dika! Dobro? Nakon mog huliganskog istupa, do glavne večeri više niko nije komunicirao s nama. Kiša je padala kao da su se oblaci ugovorom obavezali da će svu kišu iskipovati pod Učkom pre nego što se vrate nad more, i ja sam birao najgušće palme ne bih li svoju ispasanu košulju i bele patike što svečanije sproveo do dvorane... - Gde je tebi odelo? Ne misliš valjda ovako na scenu? Jovan Rica Ristić u svojim šarenim prslucima godinama služi kao test za kolor na televizorima, ali ako je pošten kao što mislim da jeste, setiće se da je kao režiser zadužen za „iza scene", te večeri nosio čak i besramnu leptir mašnu... - Tu mi je... Na ofingeru... Nisam hteo da pokisne... Sad ću se presvući... Nastupali smo pod rednim brojem jedanaest, i tek kad se deseta, Verica Ristevska, sa olakšanjem strunila niz stepenice, moje patike su^šmugnule na scenu, kao dva bela vragolasta Šteneta... - Sta? E pa, platićeš mi za ovo! Jedino mi je Oliver iza scene kasnije priznao da mu je krivo što i on ne nastupa tako, što mu nisam zaboravio, Oliver je tad već bio velika zvezda, a bio sam i ja, medu nama budi rečeno, samo što javnost to još nije uspela da sazna? Ali je bila na dobrom putu... Sutradan se voz oko ponoći zaustavio na zagrebačkom kolodvoru, kroz prozor smo kupovali „koktu" i sutrašnji „Večernjak"... „Traperice u kristalnoj dvorani..." Oh! Skandal? Nikad nisam skupljao isečke iz novina, ali taj mi ne bi bio na odmet? Dečko sa gitarom pod miškom, sam pod ogromnim kristal12
nim lusterom, na prvoj stranici, važniji od sporta, politike, kriminala i vremenske prognoze... Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima, i na Zemlji i na Mesecu, i teško da bih ja tu išta mogao da dodam? Jedino, možda, da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe? No, to se verovatno podrazumeva? To i nije neka mudrost...
13
SVIRAJTE MI „JESEN STIŽE, DUNJO MOJA..." Toga jutra sam stigao putničkom klasom, Pa kući sa stanice časom, Kroz baSte i prečice znane... A u vojsci sam stekao druga do groba, I hroničnu upalu zgloba, Suvenir na stražarske dane... Ušao sam na prstima, Mati bese već budna, i brzo se prekrstila. Reče: „Prošlo je ko za čas. Baš si stigao dobro, jer svatovi su tu, do nas, Pa će ti svirati, a ti ćeš birati..." Svadba bese ko svadba, i šta da se priča? Parada pijanstva i kiča, I poznata cura u belom... Već po redu, poželeh im zdravlja i sreće, Iz ruku mi otela cveće, I sakrila pogled pod velom... Tad me spaziše Cigani. Kum je tražio pesmu, al' ja sam stigo, briga njih... Širok osmeh i zlatan zub: „Znam da nije ti lako, al' danas nemoj biti grub, Nego zapovedi šta ćemo svirati..." Svirajte mi „Jesen stiže, dunjo moja..." Jesen rana, Nek zazvone tambure u transu! Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac, Al' ja moram čuti tu romansu! 14
Svirajte mi „Jesen stiže, dunjo moja..." Polagano, Da mi ne bi koja reč promakla... Sklon'te čaše i bokale, razbio bih svet od šale, Da je samo slučajno od stakla... Dunjo moja... Retko odlazim kući, a pišem još rede, I slike su blede i bleđe, Pa lepe potiskuju ružne... Al' nekad poručim piće i tako to krene, A stigne u svatove njene... Sve prave su ljubavi tužne... Nikom ne pričam o tome... Brzo dođe taj talas, i znam da ću da potonem. Spas mi donose Cigani, Oni imaju srce za svakog od nas, briga njih, Oni me pitaju šta da sviraju... Svirajte mi „Jesen stiže, dunjo moja..."
15
POSVAĐANA PESMA .Sa katedrale je tri puta lupilo, Dosta se zvezdica na misu skupilo. Pločnik ko potočić posrebren krivuda... Da 1' su se ulice ponovo smanjile, A scnke brestova utanjile, II' ja to nisam predugo prošao tuda? Rasipam korake, ko pijan dinare, Od Mičurinove do Detelinare... Nemir me vuče njoj svojim tankim vlaknom. Možda se upravo malo odljutila? Možda je nekako naslutila Kakva se drama odvija pod mojom jaknom? A Mesec pojma nema, Matora lola drema, Jutros je lumpovo po Kini. Dok se sa sobom borim Da tačno izgovorim Tu tešku stranu reč „izvini"... Ona me voli, znam, OK, ne suviše, AV taman dovoljno da krišom uzdiše Kada me tračerke ubace u šemu... Škripuću oblaci pod njenim nogama... Ne da se, ludica tvrdoglava, Štaviše, piše udžbenik na tu temu? Samo je vetar sretan, Vrti se ko baletan U svojoj sivoj pelerini. Dok moje misli traže Kako se ono, po naški, kaže Ta teška strana reč „izvini"... 16
PROVINCIJALKA Rekli su mi da je došla iz provincije, Strpavši u kofer snove i ambicije. Drug je studirao sa Njom, Pa smo se najzad sreli Ona i ja. Shvatih: Bože, Ovo je sazvežđe za Nju Provincija... Srce stade kao dete da se otima, Tražili smo se po prethodnim životima. Ostavili iza sebe svet, Zablude, promašaje koji tište... Prosto, lako, Ko neko beznačajno pristanište... I da mi je Da se još samo jednom zaljubim, Opet bih uzeo kostim Večnog Dečaka. I opet bih Smislio kako da prodangubim Dok Ona ne sleti niz hodnik studenjaka... Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih, Usamljeni galeb iznad mora Osrednjih. Reci bi sve pokvarile, Samo se ćutke pokraj mene stisla... Sami, svoji, Izbeglice iz Besmisla... I da mi je Da se još samo jednom zaljubim, Opet bih gledao niz kej kao niz prugu. 1 opet bih Znao da se u oblak zadubim, 17
I čekao bih samo Nju, Nijednu drugu... (Napiši mi pesmu, mazila se, i nisam znao da li ću uspeti. Reci jesu moje igra čke, Cakle mi se u glavi kao raznobojni stakli ći kaleidoskopa, I uvek mi je druga slika pred o čima kad protresem misli... Ali, Postoje u nama neke neprevodive dubine, Postoje u nama neke Stvari, neprevodive u reci... Ne znam... Napiši mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, A tako sam te ško to znao da poka žem... A onda, odjednom, raspored mlade ža na njenim le đima Mi je, kao tajna mapa, Otkrio u koje zvezde treba da se zagledam... I tako... Eto ti pesme, Ludo jedna...)
18
DIVLJI BADEM Vrteli se točkovi mog bicikla, Gde god je stao taj rulet bese premija. Smakla se o stepenik njena štikla. Nekad su pogledi bili čista hernija... Dobro je počela nedelja, Poslednje pripreme za maturu, Virili smo u daljine puni nade... Preko gimnazijskog bedema, Ko pravi dekor za avanturu, Prosuo je nežni purpur divlji badem... Poneli nas vetrovi ko maslačke, Jedni su leteli lako, drugi padali. Curice su postale glavne mačke, A loši đaci, odjednom, svetom vladali... Sve mi je odlično zvučalo, Dobro sam stajao tih sezona, Ljuljale me oči širom promenade... A nju sam sretao slučajno, Uvek je s pogrešnim bila ona, Ali znao sam da sanja onaj badem... Stane sve u strofii-dve, u baladi, Pustinja prošlih minuta i ova zrna sad. I pred treći refren već nismo mladi... Ušla je nedavno, sama, u kafe Petrograd. Previše tajni u očima, U zlatni okov je prstić pao, Molio me dugi pogled da je kradem... Do vraga, kafa je gorčila, Al' taj sam ukus odnekud znao: Probao sara jednom davno divlji badem.. 19
NEVERNIK Ko uklet jedrenjak, U gusti modri mrak uranja kolodvor... O, dobra noć, Banja Luko. Ne, ne dolazim, samo prolazim, Nismo se videli dugo... Da 1' ono bese čast šinjel maslinast? Znam, Ona spava sad, Al' možda ponekad predgrađem njenog sna Prožeta Ludi desetar? Da 1' ikad pomisli uz prozor pokisli... II' je sve pomeo vetar? Hej, oči čame ispred kasarne... Njenima nisam bio po volji, Važno im bilo odakle su moji. Zašto to smeta? Sa ovog su sveta, Hlebotvorci, čestit soj... Njen me je baba uzo na nišan: Da P sam od Njinih, il' baš i nisam? Sloven sam, belac, slobodni strelac... Mani se, čiča, ja sam Svoj... Od Stare Kanjiže, Pa malko naniže, gde Tisa uspori Dići ću salaš na bregu. Možda im pobegne kad žito polegne, Kad se jarebice legu... Možda kad sneva meni dospeva? Otpravnik klima crvenom kapom, Vreme je bilo, 'ajmo, polako. Prosipa vetar behara pehar, Spavaj mala, mašala... 20
Ne volim kad me uzmu na nišan: Dal' sam od Njinih, il' baš i nisam? Sloven sam, belac, slobodni strelac... Za svaki slučaj - još uvek samo Svoj.
21
SLOVEN, BELAC, SLOBODNI STRELAC... Za nas Ravničare gradovi okruženi brdima uvek pomalo liče na gnezda... Iz obzira prema čaršiji Olja i ja smo stigli tog dana čak na Baš-čaršiju, tragajući za mestom kojim ćemo konačno mirno proći zagrljeni. Razlozi iz kojih smo se u jesen sedamdeset devete krili od Sveta danas su potpuno nevažni, a nevažni su naravno bili i u jesen sedamdeset devete, samo što mi to tad nismo znali... Sve prave su ljubavi... ružne? Ma, ne, otkud to? Sve prave su ljubavi tajne... Jednostavno smo se uhvatili za isti taksi, kao u crno-belom filmu. Pomislih da je došla iz Provincije (odakle bi inače autobus već u pola osam ujutro stigao u Grad?), i gledajući njen mali žuti kofer, pade mi na pamet mamino proročanstvo da ću svoju nevestu najsigurnije poznati po tome što će čitav miraz umeti da upakuje u tufnas-tu svilenu maramu... Narednih meseci limanski studenjak skrivao nas je kao dobri kaluder... Da se ne foliramo, ja čak ni u dvadeset i šestoj nisam nešto preterano ličio na Princa, ali izvesne Grizele & Anastazije ipak su se opako nameračile na mene, pa sam sa Sindirelom u gluvo doba šetao donjom platformom keja, onom koja se ne vidi s puta, i tihim senovitim uličicama koje su bile sasvim sporedne sve do časa dok Ona nije njima prošla... Tako smo i u Sarajevo pošli pod izgovorom nevažnog estradnog dogovora, prihvaćenog samo zbog prvog zajedničkog putovanja. Nisam joj puštao ručicu ni na tren, slutim da su se Jovana, Jelena i Aleksa upravo tada preslikali s njenog dlana na moj... Vratili smo se nekako drugačiji, kao Tajno Venčani, uramivsi umesto bračne slike našu fotografiju pokraj One čudne Kućice šta-li-je Oko Koje Se Uvek Okupljaju Narod I Golubovi... Pokraj šedrvana, saznadoh mnogo kasnije...
22
**# Sve do hiljadu devetsto devedeset i osme sedmi februar nije bio nikakav svetac... Koji minut posle osam Fadil i ja smo se pustim hodnikom lagano uputili ka sceni. Profesionalci. Dva verovatno najmirnija čoveka u Skenderiji, kako je to sutradan opisao jedan od novinara. Mustafa se pojavio daleko ispred, niotkuda, kao duh iz boce, a iza leda, kao senku delfina pod lađom, osetio sam i prisustvo ćutljivog Mirsada... Oni su već Čuvali Papu. I Klintona. I sve Ostale, kako mi reče Fadil... - Ma, šta vam je... Neće mene niko... Sumnjičavo se osmehnuo, dajući u tom gestu pristojnu prednost osmehu u odnosu na sumnju. Posle sam čuo da je za četiri ratne godine u Sarajevu od snajpera poginulo više ljudi nego što ih je bilo na koncertu, no, taj famozni atentat, najavljen ko zna kojim atentatom žutih Novinara na moju porodicu, ipak se nije dogodio Tamo. Jedan teški moralni atentat doživeo sam tek po povratku Kući, na ulicama na kojima sam se dotle smatrao najbezbednijim, ali to će eventualno ući u neku sledeću glavu ove knjige, u moju glavu, bojim se, nikada neće... Uglavnom, Noć kad sam preplivao Dunav uveliko je odmakla, i osetivši da Kiki uzima vazduh stisnuo sam pajaca na svom ordenu i ušao unisono sa saksofonom... A put sam dobro znao... Kroz ista ta velika crna vrata otišao sam sa Svog Poslednjeg Jugoslovenskog Koncerta, iz iste te Skenderije, sedam godina se navalilo od tad. Bese to dug nastup, čak i predug, čini mi se, ali da sam znao šta će se posle njega zbiti, ni do danas ga ne bih završio... I negde sam rekao da ću u Sarajevu zapevati tek kad se u njega vrate ptice. I boje. Neprocenjivi zvuči svakodnevice. Ni ne pomišljajući da će do toga posle Svega doći ovako brzo, Bog nek mi oprosti... Da je zvezda pala svaki put kad sam izašao na binu Mesec bi odavno bio najusamljeniji fenjer na svetu. Dvadeset godina? Hiljadu i jedan koncert? To će mi večeras dobro doći, pomislih, ose23
tivši huk silne emocije koja se kao ponornica valjala tamnim pećinama dvorane, preteći da svakog časa eksplodira u bljesak... Ne, tremu zaista nikad nemam, nisam slagao... Ali Srce imam uvek, to je ipak nešto sasvim drugo... - Dobro veče, Sarajevo, došao je i taj dan... Eto, tako to ide... Ratovi prolaze... Ljudi ostaju...
Na te reci Aida je višemesečnu neizvesnost i brige oko mog dolaska zbacila sa sebe kao tesni jelek, i povukla Svog Dragog u kolo sedam hiljada Tajnih Zemljaka... Lako su se uklopili među raspevane klince podignutih ruku i penzionere zamagljenih pogleda koji su po prvi put u životu kresnuli šibicu na prazno. Ma, pod zvezdanom lupom svi smo mi ista generacija. Generacija devetsto i neke. A i to je obično sitničarenje... Aidu Pobrić iz UNHCR-a su nam krajem novembra najavili dramatično, kao Jednu ženu Koja Dolazi Iz Sarajeva. Na našoj kapiji uzbuđeno je mahnula lepezom preporuka i akreditacija, a onda, pre no što je išta rekla, pustila je dve suze, iako je i jedna bila više nego dovoljna. Ona i Olja su još tad sve ugovorile, ne progovorivši pri tom... I ispalo je najbolje... Da su se žene više dogovarale, možda danas u ovoj zemlji ne bi svaki drugi-treći most pretendovao da bude granica, ko zna? Uostalom, kažu da iza svakog velikog čoveka stoji velika žena, mada mi je to malo sumnjivo? Da je taj čova stvarno velik žena bi stajala uz njega, a ne ka? No, Olja Balaševa je, uglavnom, prelomila pogaču iskušenja ponuđenu iz Bosne, znala je da će tek njen blagoslov udariti pečat na moju kartu za Sarajevo, a isto tako je znala i da moram otići... Godinama sam izbegavao pozive u rat, stigao je i prvi poziv za mir, Moja Prava Mobilizacija, kako je rekla... Po Aidinom odlasku ostali smo prilično usamljeni, što i nije neka promena... 1 Bend se podelio, poznanici su smatrali da je možda još rano, krenula su i tradicionalna preteča anonimna pisma u plavim kover24
tama, Što je inače najbolji znak da radimo pravu stvar, ali varljiv je taj koračić koji odvaja Ljude od Ziceraša... Korak približavanja uvek je i korak udaljavanja od Onog Iza... - Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda... Kao dete... Zaigrano... Prostodušno...^ Naivno... Beograd je, recimo, Taj Beograd... Muškarčina... Svaca i galamdžija u raspasanbj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima... I Zagreb je Gospon Zagreb... Koketni geblovski brčići, prefriganišmekpreko jutarnje štampe... Najveću larmu podigne kadzvecne kašičicom o rub porcelanske šoljice... Pa Gospoda Ljubljana... Snežna Kraljica... Uobražena, elegantna, racionalna... Koja je tako hladno napustila taj brak iz računa, čim je shvatila da računa više nema... A Sarajevo... Lakoverno, detinjasto... Zato ono prvo i pruža ruke... Da Mila, potpuno si u pravu, pomislih zagrljen Skenderijom... Krivo mi je da se ja toga nisam setio? *** Ratujući sa ratom izgubio sam silne gradove... Neke od njih pronašao sam te večeri u Sarajevu... Po dve hiljade karata otišlo je u Banja Luku, Mostar i Tuzlu. Još tri u ostale varoši. Namera nam je bila da Svi dođu, i došli su, svidelo se to nekom ili ne... Stranac Sa Ulogom Domaćina neoprezno ih je poimence prozivao u pozdravnom govoru koji mi je uputio, i zvižduci su odjeknuli halom, sasvim prosečni zvižduci, doduše, kao kod slobodnih bacanja za gostujuću ekipu, ali svakako dovoljno glasni da zasluže pitanje na sutrašnjoj pres konferenciji... Nije taj rat bio nacrtan pa da ga obrišeš pesmom kao gumicom, rekoh tad. Nek se zviždi na sav glas na koncertima i na utakmicama kad danas-sutra zaigraju Jedni protiv Drugih, samo nek više ne zazvižde granate nad Bosnom... Patetično, ocenio je u tiražnom beogradskom listu devetnaestogodišnjak poslat od svog urednika na taj Zadatak nevaspitano, kao pripravnik na pijacu da pribeleži cene prvih trešanja i mladog luka... 25
Ma, da, sinko, patetično do bola... Mada bih ja za svaki slučaj pitao i Bosance šta oni misle o tome?
Ne gledam i ne slušam snimke svojih nastupa... Definitivno o sebi imam bolje mišljenje od bilo koje do sad napravljene trake... Izmontiram u sećanju neke sekvence, isečem kilometre materijala, utišam greške, pojačam aplauze, baš me briga... Samo mi još treba da počnem i u sebe da se razočaravam? Ionako jedva postižem... Ukratko, bolje da ni o Tom Koncertu ne pričam suviše. Nisam baš najobjektivniji. Uvek mi zapadne da gledam na potpuno suprotnu stranu od publike... ,,Washington Post" je, na primer, priču o tih 285 extraordinary minutes objavio pod naslovom „Serbs, Muslims, Croats join in love for singer", a Politika Ekspres se zadovoljila pljuvačkim pismom Revoltiranog čitaoca Igrom Slučaja Zaposlenog U Redakciji, naslovljenog sa „Pretera ga, majstore", ili tako nešto? Svako to vidi iz svog ugla. Neko iz oštrog, neko iz krajnje tupog, a iz pravog ugla stvari posmatra retko ko, pa nemam puno razloga da se nadam kako sam baš ja jedan od tih genijalaca? Ponekad se naprosto osećam kao stari ofucani gladijator, ne samo zbog Arene i borbe za život, i ne samo zbog laskavog strahopoštovanja koje moji ožiljci izazivaju i kod Onih Koji Me Ne Vole, nego i zbog Blazirane Rulje, i zbog njene sve grozničavije i sve očiglednije želje da me već jednom vidi poraženog... Znam, nije sve tako crno. Ali otrovno bilje je jarko. I čovek je proklet da ga na livadi prvog opazi... Put U Sarajevo izazvao je prvorazrednu medijsku pozornost, i, kako to već biva, Trećerazredni su se brže-bolje očešali o to, pokušavajući da sebi pridaju barem drugorazredni značaj... Maskota bi mogao biti takozvani Mladi Glumac koji se prvi uspravio u loži i okrenuo palac nadole? Neki su mi objašnjavali da živi u Sloveniji, a daje pre živeo u Bosni, neki su znali čak i u kojim 26
|c sve filmovima igrao, no, njegovog imena svejedno niko nije mogao da se seti? Malo mi je to kilavo? Kao ono u kvizu, kad se na igri asocijacija otvore sve četiri verlikalne kolone, ali niko ne zna konačno rešenje. Mladi Glumac Koji Je Opleo Balaševića? Ah, Taj? Žiri? Možemo li uvažiti ovaj odgovor? Neka ih samo... Biti protiv Ovog Nevernika momentalno je komercijalnije nego napraviti hit, posebno onima koji hit nikad i nisu napravili. Junaci Viktora Igoa, koji teškom mukom napune sobu gostima za svoj rođendan, sad su jako zabrinuti kako će puniti Skenderiju posle tih besplatnih nastupa? Portparoli izvikuju parole. Glumci glume na vlastite tekstove, što im i nije neki repertoar, a pokršteni menadžeri dospevaju do toliko sanjanih prvih stranica štampe tek postavivši krucijalno pitanje ko stoji iza Njega, sa upitnikom i par uskličnika? Ko stoji Iza? Pa, Vatikan, jasno. KGB. Fundamentalisti. Coca-cola. Komunisti. Tito. CIA. I Masoni... Uhodana ekipa... Mada mi se čini da je problem u stvari u Onima Koji Stoje Ispred Mene? A to su Ljudi... Na hiljade njih... Izdaleka, kroz nišan snajpera ponekom bi se možda učinilo da su to pre Muslimani, Srbi ili Hrvati, ali ja sam im prišao prsa u prsa, dobro sam ih video, i verujte mi na reč... To su samo Ljudi... Ništa strašno... *#* Nas Ravničare gradovi okruženi brdima uvek opčine sunčanom izmaglicom... Dva jablana pošla su ka meni iz jutarnje fatamorgane pred hotelom „Grand", Fadil ih je primetio sekund pre nego ja, i tad sam prvi put video da Mirzu Delibašića neko može da zaustavi i bez faula... 27
I Korak iza smešio se Vahidin Musemić, momak u plavom dresu sa moje geometrije za prvi gimnazije, pomenuo sam ih sinoć pričajući o uspomenama, i Dve Moje Uspomene došle su da se pozdravimo pred put... Tek to me je slomilo... Od časa kad sam pozvan u Sarajevo spremao sam se kao vitez, svakog dana navlačeći delić oklopa koji će me štititi od tog strašnog Zmaja Ljubavi. Izlazio sam mu već na megdan u Skoplju, u Ljubljani i Mariboru, satirao me je silinom svoje vatre, ali plašio sam se da bi me u Skenderiji mogao i dotući... Kakav li je tek Ranjeni Zmaj, slutio sam? Ali sve do par minuta pred polazak dobro sam se nosio s njim... Nisam zadrhtao prolazeći kraj srušene Zetre. Ni kraj izgorelog Doma mladih, gde sam održao prvi koncert u toj varoši. Pa čak ni kad sam sam sreo Troku. Nadrealiste. Kemu Montena. Ruždiju. Greba. Vlatka Marko vica... Muški sam izašao pred Ljude, pokrivši srce kao sokola na ramenu, ne dopuštajući mu da poleti previsoko... I tek pred polazak Kući, oproštajni zagrljaj Momaka Za Koje Sam Jednom Davno Navijao napipao je ranjivo mesto, kao koplje onaj fatalni mladež na Sigfridovoj plećki... - Možemo li stati na trenutak? Toki i voki su se kratko došaptavali i konvoj se zbunjeno zaustavio kraj Većnice. Osetio sam isti onaj Dobri Ritam Sarajeva, utrkivanje tramvaja sa Miljackom, puls Kujundžiluka, step po čaršijskoj kaldrmi... Za ugao sokaka zamakla je nasmejana devojka u štepanoj jakni boje cigle, s Njom se nikad ne zna da li je priviđenje, lagano sam pošao tim putem... - Hoćemo li se dugo zadržavati?, pitao me je Fadil. - Ne, rekoh... - Samo da prođem kraj onog šedrvana...
28
KAD ODEM Kad odem, Kad me đavo isprati glavnim sokakom, I kad mesečina zaveje moj trag, Nemoj tugovati... Jer jednom svakom Mali nemi slavuj doleti na prag... Kad odem, Kad zamumla vetar zimske očenaše, I kad mrtvo lišće potera u kas, Za kaznu prognaće I tamburaše Zbog pogrešne pesme, U pogrešan čas... Tad budi jaka ti... Najlakše je plakati. To nam samo Gospod svira jesenju sonatu... Snio sam vrata u tom suvom zlatu. Strah me da prođem, AP proći ću... Znam, laf si stari ti, Nemoj sve pokvariti. Kresni samo jednu svecu na Svetog Jovana. Ne čuvaj dugo pepeo tih dana Kad jednom odem, A poći ću... Kad odem, Kad u prozor staviš prvu hrizantemu I kad popucaju divlji kesteni, Ne pali uzalud Fenjer na tremu Kad me otmu magle jedne jeseni... 29
STARIM Jutro me zatiče samog lco školjku u pesku. Svu noć su senke na zidu skicirale fresku. Tražio sam jedan stih (skoro da ga osetih), Al' mi je odjednom nestao. Protura se novi dan, al' taj trik je providan: Samo da bi prošli prestao... Jutro me zatiče u pravom haosu tema. U mojim strofama lagani raspad sistema. Al', u tajnim vezama s nekim davnim brezama, Ponovo se pesma primiče? Za sad nema imena, samo bluza svilena Kako mi iz ruku izmiče... Zaboravljam imena, samo lica ostaju, U prolazu ljude otkrivam kroz šifre... Dovraga, sve mi to govori da starim? Zaboravljam dosadne cifre... Zaboravljam adrese malih bircuza uz put, I curice što su uvek rade bile... Neke bistrine se nepovratno mute, Ali nikada dodir svile... Jutro me zjatiče opet u smišljanju bekstva. Čim malo usporim stignu me davna prokletstva. To su samo momenti, lošim vetrom doneti, To su samo male večnosti. To su samo godine kad se čovek otkine Ko od one gorke tečnosti...
30
SLOVENSKA Nošen dahom sna, doleteo je cmi golub na moj dlan... Zašto, ko da zna, aF to sam jutro dočekao umoran? Ko da sam i ja leteo s njim Krilima teškim, olovnim, I video svet sakriven iza zlatnih oblaka... Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ružmarin... Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin. Nek mi ne drže govore, Nek drugom pletu lovore, Ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu... I Jplaši me sjaj milion sveca kad se nebom popali... (ide je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali? Zašto se sve to dešava? Da P čovek išta rešava? II' smo samo tu zbog ravnoteže među zvezdama? (), zagrli me sad jako, najbolje što znaš, I nemoj crnoj ptici da me daš... Ma, ne, ne brini, proći će za tren, Ja sam samo malo lud i zaljubljen... U mojim venama Davni Sever samuje... 1 ja ponekad ne znam šta mu je. Što luduje? Od sreće tugu tka? Moja prosta duša slovenska...
31
OPROSTI MI, CATHERINE Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta Sam čekao autobus i svirao gitaru. Tad sela je kraj mene i pitala da 1' smeta I znam li dobar hotel u Rovinju il' Vrsaru... Još reče da je stigla tog jutra iz Dižona, Povedoh je u mali restoran s dobrom klopom. Uz sendviče i katu, onako, iz fazona, Predložih joj da dalje krene sa mnom, auto-stopom.. Oprosti mi, Catherine, Možda nisam bio fin, mada si mi bila draga. Oprosti mi, Catherine, Sve je sada samo dim, našoj ljubavi ni traga... A sutra sve je bilo kao da se dugo znamo, Na plaži joj, na poklon, izronih morskog puža. I nije rekla ništa, nasmešila se samo, I pružila mi rake kao sebe da mi pruža... O, mahala mi dugo sa prozora vagona, I pisala mi, posle, da pamti sunce juga. I zvala me u jesen da dođem do Dižona, al'.„ Tamo ne bi bila ista, nego neka druga... Oprosti mi, Catherine...
32
MIRKA Čuli ste za „Zlatni bokal"? To je jedan sumnjiv lokal, Al'kuvar je pravi as. Sedeo sam sam za stolom, pio viski s coca-colom Kada začuh piskav glas: „Znam vas, pardon, s televizije. Vi ste ponos naše nizije! Moja kći od devet godina sve vaše pesme zna, Baš svaki stih..." Na te reci (izvanredne!) ponudih da sa mnom sedne, Čekao je samo to. Reče: „Ja sam iz orkestra, ta što peva mi je sestra, Tu smo već mesec i po. Mi vas ne bi maltretirali, aP bi nešto sad odsvirali. To je jedan šlager lično naš, želimo čuti vaš cenjeni sud..." Pa reče: „Mirka! Ljubavi jedina moja ti! Ko te sada dirka? I ko ti pod prozore dolazi? Da ti svirka... Mirka! Možda bi i sretno živeli? Samo da si ti našla pravi put do mog tužnog srca..." Rekoh da ću im pomoći, kol'ko je u mojoj moći, Ali ja sam pevač tek. Reče: „Svi su producenti promašeni dirigenti, Niko od njih nema šmek! Mi već godinama sviramo, strašno slabo prosperiramo. Poslušajte još jedanput bar, ovo je prava stvar, veliki hit! Mirka..."
33
Pričali smo posle dugo o muzici, šta bi drugo? Popili smo oho-ho. Ja od tada slabo radim, Stvarno, nije da se vadim, al' razlog je tačno to: Ta mi se interpretacija javlja ko halucinacija, Proganja me, muči, vraća se, uvek ko bumerang Taj smešni, divni refren: Mirka...
34
MARIM JA Najbolje godine ovog života mog, ! )obre i rđave Samo su kliznule, Ko sila Dunava pod senkom Tvrđave... (iodine lavova, vina i makova, Prošle su lagano Ko carski poručnik, mlad i uobražen Sa svojom draganom... AF marim ja... lb su samo kapi vremena Prosute ko šaka semena Po širokoj njivi Gospodnjoj... I marim ja... (ide su sada davni nemiri, Razigrani beli leptiri, Dani zvezda poklonjeni Njoj /,auvek? Veliki datumi, čekani, cifrani Kružićem crvenim Tiho su minuli ko oblak pamučni Nad tornjem crkvenim... Najbolje godine ovog života mog Prošle su podmuklo. Malo sam zastao... Loše ih društvo već za sobom povuklo. Al' marim ja... To su samo kapi vremena Prosute ko šaka semena Po širokoj njivi Gospodnjoj... 35
Da, marim ja... Gde su sada davni nemiri, Razigrani beli leptiri, Dani zvezda poklonjeni Njoj Zauvek?
36
SAPUTNIK Na granici sam bio posle ponoći, Noć je moja boja, i tu nema pomoći. ('arinik, još dečak, Klimnuo mi glavom zvaničan i krut. I samo lupio pečat: Sve u redu? Laku noć i sretan put... l'ul se odmotava ko dugi sivi Šal. Sutra će se Stare Koke picnuti za bal... l'akav dan se pamti: Petnaest godina u vetar poslatih... 1 )olaze svi maturanti, AP će neki neke teško poznati? Promiču dani kao jablani uz drum. Jutro već miriše na vanilu, i na rum... (ide su? Kako se drže? Baš da vidim šta je s dobrim đacima, Oni se potroše brže, Mi smo nekad bili generacija... Dosadne proslave mi dođu kao kazna, Ali, svejedno idem, Možda najzad saznam: Gde je moja Pegava? Dugo me izbegava, Nije mi se javila nikad više... Magija je prestala, nečujno je nestala Kao leptiri pre kiše... Gde je moja Pegi Su? Nije ovde, rekli su, Oni su odselili, nemoj zvati... Ostao je samo lik, Mali vemi saputnik, Mali svitac srebrni... Da me prati... 37
REMORKER Dolaze snegovi... Ne vredi, sve više i više mi smetaju studeni. U kosu me nežno ko sedefnu šnalicu udeni, To mi treba, Moj mali zaklon ispod neba... Otkači šlepove... Nanišani jutro i pusti tu stvar neka klizi. Pronašli su Ameri šifru za to: Take jt easy, Lutko lepa, Zrela se breskva nebom čepa... Promiču selice... Lepršaju svilena jedra po nebeskoj pučini. I uvek me odlazak gusaka starijim učini, Put do raja? O, zar je uzvodno do kraja? Spusti svetla, oduzmi gas... Smešnih stvari se bojimo... Misliš da neko pita za nas? Kao da ne postojimo... Stavi misli u prazan hod, Stresi zvezde ko dudove... Pa polako nasuči brod Na te plišane sprudove... I sanjaj...
38
NK VOLIM JANUAR Ne volim januar i bele zimske vragove. (J svakom snegu vidim iste tragove, Tragove malih stopa Hroj trideset i... ko zna? Kako polako odlaze... Više ne prolazim ulicom Dositejevom I nemam pojma kad neko pita gde je to. Tih dvesto šest koraka, I )užinom tog sokaka, Nikad ja nisam brojao... Nisam te nikad čuvao, Nisam te nikada mazio-pazio, Tvoju sam ljubav gazio, Svemu smišljao broj... Nisam te puno štedeo I nisam umeo stati i ostati, Sta će od mene postati, Mali anđele moj? Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih. Dosta je suza i rastanaka nesretnih... Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima? Tako se lako rasplaču... (Bila je noć u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu. A ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni Kao kuvano vino koje su pili... Gde su svi mirisali na karanfilić i pevali „Roždestvo tvoje".. I dugo sam stajao pred njenim prozorom 39
'IP
Pred kućom broj 7a u ulici Dositejevoj... A tišina je bila, Kakva samo u Novom Sadu ume da bude ponekad... Samo koraci, u daljini, niz Kisački drum I Iepet krila oko Almaške crkve... A ipak... Dugo sam stajao pod njenim prozorom, Ali nisam uspeo da čujem kako diše u snu...)
40
BEZDAN Nema me više u tvojim molitvama, Više me putem ne prate. A noć mi preti, ponoć i pusta tama, Kad me se samo dohvate... Više me ne voliš, Kad se vraćam nisi budna. Ne goriš, Gasne naša zvezda čudna, Lažna srebrna stvar... Daleko putujem, Vetar nudi neke rime? Kupujem... Pristaju uz tvoje ime Dva-tri stiha na dar... Ne slušam više šta šapućeš dok snivaš, Brine me koga pominješ. I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš, Kao da opet počinje... Ali me ne voliš, To se uvek drugom desi? Govoriš, Ali više ne znam gde si, Da li Neko to zna? Šta sam uradio? Kakva tužna humoreska... Gradio Ispod gradova od peska Dubok bezdan bez dna...
41
BADNJE VEČE Kao davni greh, uvek mi se ista javljaš, Odzvanja ti smeh, Cipele u prozor stavljaš. I večno sanjaš... Svetom putuješ bez putovanja, A Badnje veče prolazi... Mogla si mi baš I reći neke reci nagle. Oči su mi, znaš, Pune one iste magle. Al', suprotnost sušta, Sad u meni tuga koren pušta Dok Badnje veče prolazi... To je bilo naše zadnje, Sad opet zvona zvone, slušam to. Znam, nije svako veče Badnje, Al' ovo danas, sasvim slučajno Badnje je... U poslednji čas, kao uvek na to veče, Gospođa do nas Unucima kuglof peče. U mojoj sobi Samo stari veker vreme drobi, A Badnje veče prolazi...
42
NEKO TO OD GORE VIDI SVE Stevu Čenejca je ubio grom nežno, ko rukom, Na širokom šoru, tu negde, pred zoru, il' pre. 1 niko se nije pitao gde se to noću skitao, Samo su žalili i svece palili svi... S njegovim stricem sam proveo dan, bio je očajan, Al' taj matori momak je imao stomak za sve. Pa reče: „Eto, tuđeg se latio, zato je glavom platio, Zbog žene svog kuma je sišao s uma sasvim. A vidiš, Neko to od gore vidi sve, Povlači nam konce, sigra se... Postavi na svoje mesto svako dobro, A zlo još pre, Sve vide oči sudbine..." Tako, ponekad, te reci mi dođu ko jeka Kad bure se spuste, pa pacovi napuste brod. Ne žalim puno za njima, vrate se s lepim danima, Pa idemo dalje, i plovidba traje ko pre... Lomiš mi srce ko bagremov prut, onako, usput, Kad ostaneš sama, ti nađeš par dana za nas. Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove, Znam, možda se varam? Al' što da se staram o tom? Kad uvek Neko to od gore vidi sve, Povlači nam konce, sigra se... Postavi na svoje mesto svako dobro, A zlo još pre, Sve vide oči sudbine... 43
PISALI SU DA SAM ZLATAN... ILI DA SAM ČIST ŠARLATAN? Jesi ili nisi? I gotovo... Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam zatim silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti ostale tamo odakle dolazim... Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem... Godinama sam Miidrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta... Samo da smo mi živi i zdravi... Sve u svoje vreme... Jesi ili nisi? Ponekad je najteže uraditi nešto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno? Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija... Ne, ne uvek... Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima... *** Svet je prepun tipova koji će me uništiti čim ugrabe jedno slobodno popodne... Po ispovedaonicama lokalnih bifea poveravaju se kako su baš oni napravili Zvezdu od mene, i uporno se pogrešno zamajavaju 44
tezom otkud baš oni, umesto otkud baš od mene? U protivnom bi se do sad verovatno zapitali kako onda' nisu napravili Zvezdu i od još ponekog, kad je to tako prosto? Ma... Imam averziju prema znacima navoda, ali uz ovo „zvezda" ću zaista početi da ih koristim, da ponovo ne budem pogrešno shvaćen... Oni Koji Nisu Zvezde, naime, uvek najbolje znaju šta bi radili tla su Zvezde, ali Prave Zvezde ne misle o tome da li su zvezde ili nisu, pa i ne rade ono što od Zvezda očekuju Oni Koji Nisu Zvezde. Znači, ispada da Zvezde koje rade ono Sto bi i Oni Koji Nisu Zvezde radili da su Zvezde, i nisu Prave Zvezde? Eto... Rekoh ja da je konfuzno do vrtoglavice? A naprosto jesi ili nisil I tu nema spasa... Neki tip sa radija je, recimo, sedamdeset i sedme dvaput za redom pustio „Razdeljak" u svojoj emisiji koja je igla četvrtkom pre podne, i da toga nije bilo, hor Neprocenjivih Pokislih Klinaca ne bi mi desetak godina kasnije otpevao „Protinu kći", šapatom, kao uspavanku, stotine milja dalje, pred grozomornim hotelom „Bonavia"? Hm? Čisto sumnjam? Probaj da zaustaviš izvor kamenčićem, pljucnuće ga kao košticu, naguraj pred njega stene i gromade pa će ih zaobići, izbice drugde, gde mu se najmanje nadaš, zagolicaće tabane brda, podvući se kroz korenje planine, opipaće uzduž i popreko debele zidove Tame, sve dok pred njim najzad ne zatreperi onaj Svitac Svetlosti za kojim je toliko tragao... Nema izvora koji nije izbio... Ako ne izbiješ, znači da nisi... Za izvore to pravilo naročito važi... Ljudi iz Medija duvaju Zvezde kao balone, to je neosporno, ali Naduvani Baloni dižu se samo onoliko, i samo dotle, dok ih neko od dole gurka vrhovima prstiju. Poneki balon se otrgne i odleti put obla45
ka, i Duvači Balona tad besno trčkaju pod njim, zalud pokušavajući da ga domaše, i zlobno mu priželjkuju da se bar natakne na neki gromobran, kad im je već tako drsko izmakao... Ali nemaju pravo. To nikad i nije bio njihov, Naduvani Balon... I deca znaju da se do neba ne dižu Naduvani, nego samo oni baloni koji su napunjeni nekom posebnom hernijom? A Hernija upravo i jeste sve ovo o čemu pokušavam da pričam... Novinare sam sretao i dobre i loše, ne kažem, i nisam toliko prost da u Dobre svrstavam samo one koji su me hvalili... Medu onima koji su dobro pisali o meni, bilo je, nažalost, više Loših nego Dobrih... Dobrih je bilo taman toliko da naglase koliko je Loših, ali ni zbog njih nisam počeo da sakupljam isečke... Neki me vole, neki osporavaju, ali to niti usporava moj jedrenjak, niti mu dodaje vetra... Jesi ili nisi, odavno mi je poznato... I sumnjam da posle svih ovih godina postoji još ponešto što bih o sebi saznao od nekog drugog? *** „Panta rei" nije obećavao ništa dobro... Na prethodnom talasu srebrila se pena silovitog „Bezdana", a još nikom na svetu kritičari nisu pohvalili dva albuma zaredom... Imala je ta ploča i drugih mana, ali ja tako nešto u decembru osamdeset i sedme nisam ni slutio. Uradio sam je najpoštenije što sam znao, želeo sam da se po nečemu razlikuje od prethodne, i dao sam muzičarima sva ovlaštenja oko aranžmana, nadajući se da ću time malo pomeriti pesme od Onog Stereotipnog Balaševića... Ali pomerio sam ih jedino od publike... Što je već potpuno druga priča... Omot se nametnuo kao crn, sa plavim prugama koje su simbolizovale da „sve teče", to je bila jedina improvizacija u čitavom projektu, ali i zlo predskazanje, u to i danas verujem... Moj Cale je bio Veliki Putnik, i puno smo se mimoilazili po životu... 46
Pamtim ga po porukama koje mi je ostavljao pred polazak, po raznobojnim ceduljicama sa instrukcijama o zalivanju cveća ili uplati lota, to su bili najsigurniji tragovi da je navraćao kući... Pao je u komu onog dana kad se prvi „Panta rei" pojavio u prodaji, ne ostavivši mi cedulju šta da radim. Iz bolnice u Frankfurtu su nam javljali da je sve moguće, i ja sam vračao time što nisam otkazivao Beogradske Novogodišnje Koncerte, ali mi se onaj zloslutni crni uinot stalno priviđao, kao umrlica u izlogu knjižare... Sedamnaest dana je moj stari tražio izlaz iz besvesti, ali ga je pronašao na pogrešnoj strani, kao i većina onih koji zalutaju... Umro je kad sam već polazio u Beograd, Olja me je sustigla pod kapijom ćutke mi oduzevši kofer sa gitarom iz ruke, a prijatelji iz „Sava centra" sačekivali su te večeri publiku pred dvoranom, nije bilo vremena da se odlaganje koncerta objavi u štampi ili na radiju... I onda je izašao Prikaz Ploče u novinama. Ciničan. Zlonameran i podsmešljiv... Tuđe rečenice ne pamtim ni izbliza tako dobro kao svoje, one > ibično samo s vrata zavire u moju glavu, i odmah im je jasno da nisu za društvo koje se okuplja u tom bircuzu. No čitavi pasusi pomenutog i'lanka vraćali su mi se danima, kao refren. Ne želim da pričam o niskim udarcima, svi boksujemo u istoj kategoriji, pa se dogodi i da se mali tuku sa velikima, i da se neko propne na vrhove prstiju, pa opet onog drugog odvali daleko ispod pojasa, imao sam već takvih mečeva... U jednom frapantno sličnom trenutku mog života slično su opljuvali i „Odlazi cirkus"... Kapetan mi je muški uručio telegram i ono crno presvučeno dugme, koje ubuduće moram nositi na vidnom mestu na uniformi, da bi drugovi znali da sam pretrpeo gubitak u najužoj porodici... Mamu sam poslednji put video kako viri kao mišić kroz odškrinuta vrata hirurgije, jednom rukom je prikrivala da nedostaju dva gornja dugmeta na otrcanoj bolničkoj spavaćici, a drugom mi inahnula brižno, kao da ću ja sutra biti operisan Od Ko Zna Čega... Kažnjen sam da je se takve sećam... Tramvaji su tumarali kroz magleno Travno pokušavajući da nadu put do mosta, lako sam ih mogao uputiti, ali niko nije dizao pogled ka svetlamiku hodnika kasarne... 47
- Da, to je novi Balašević, dragi slušatelji, a stari, lažni razočarenjak u život... Sve što valja na ovoj ploči lagano bi stalo na jedan singl... Da, bio bi to sasvim solidan singl... Vasa Ladački. Ostaje mi to Što se volimo. Život je more. Mirka. Menuet. Odlazi cirkus... Iskustvo ne vredi puno, to iz iskustva znam. Ono što sam već doživeo sa „Cirkusom" nije mi pomoglo da nakon sedam godina lakše prebrodim „Panla rei". Osamdeset i osma je za mene počela prilično jadno, i iz svih navedenih razloga dobro sam zapamtio ime ispod onog teksta, nadajući se da ćemo se kad-tad sresti. Doslednost dotičnog Novinara trajala je tačno godinu dana, kao i sva kvarljiva roba... „Tri posleratna druga" su kroz sve novine prošla nadmoćno, rumeni, ludi i zagrljeni, kao pijani seoski momci na onoj lepoj Predićevoj slici... Padao je krupan sneg kad se Ono Ime javilo telefonom, i ja sam poslovno ugovorio intervju, ne otkrivajući da znam o kome se radi... Rekao je da će me čekati ispred redakcije, krenuo sam ranije, što nije moj običaj, i Olja je žurno ogrnula kaput, prepoznavši mister Haj da pod mojim kačketom... Kej je bio pust, razduvavši poljupcem maslačak pahulja sa njene kose, pomislio sam kako neoprostivo dugo nismo šetali tu, i Novinar odjednom nije bio tako,važan kao maločas... A onda je za sekund postao totalno nevažan, otopio se brže nego tihi snežni padobranci koji su nesretno upadali u Dunav... Iz sumraka je izronila zdepasta figura koja se batrgala po lapavici, i bubuljičavi klinac sa debelim cvikerima, i štrikanom zelenom kapom sa velikom gombom, zavirio nam je u lica čkiljavo, kao krtica... - Izvinite... Ali malo ste poranili... Bože, kako ga sve nisam zamišljao? Kao nekog koga ću udariti? Kao nekog ko bi mi mogao vratiti? Kao nekog razložnog? Nekog ko će možda i argumentovati sve što je napisao? A, ono... Patuljak sa zelenom štrikanom kapom, mali zli čarobnjak iz Oza, prepadnut i beznačajan izvan tvrđave svojih stubaca... 48
Pogledao sam Olju sažaljivo, laknulo joj je kad je videla da se doktor Džekil vratio kući, i povukla me pomirljivo prema autu... - Mila? Nemoj mi reći da je ovo On? Krtica je unezvereno njuškala levo-desno, drhtao je kao da je došao po autogram, nije mu bilo jasno čemu se čudimo... - Molim? Da, ja sam vas zvao telefonom... Ne vidim u čemu /<• nesporazum? *## Sve manje se piše o meni, i sve manje ja to čitam, ali uvek ima dežurnih prijatelja koji sačuvaju neki članak u kom sam pomenut, posebno ako sam pomenut po zlu... Sujetan sam i nesiguran u ono što radim, ali čujem da su to neizbežni začini kad se kuva umetnost, ola-la, do kraja će se još indirektno ustanoviti da zaista imam neke dalje veze s umetnošću? Uvežbao sam, uglavnom da dobre kritike primam kao nešto normalno, a loše kao nešto lično, i niko ne mora da me podseća da ne treba ni da se dičim ni da se jedim zbog toga... Sve to ionako pišu Dečaci U Štrikanim Zelenim Kapama Sa Velikom Gombom... A ti burazere moj, jesi ili nisi... To ni Bog više ne može promeniti...
49
MENUET U pet i petnaest je zvonio sat Jednoga jutra, na kraju leta. U šest i deset je kretao voz S nekog perona na kraju sveta, Mene je čekao taj voz... Kraj mojih nogu je spavao pas. Rekoh mu tiho: „Hej! Beži odatle..." Otvorih vrata, izađoh na trem Nakom su cvetale bele muškatle. Pomislih: To je, valjda taj Dom? Nije me čula, Mirno je snila svoje lepeze, i svece, i čipke. Snila je dane, mirne, bez mane Ko crno-bele klavirske tipke. A u životu, sama na svetu, U menuetu tražila spas... Siđoh pred kuću na prašnjavi put Ko neki lopov, lagano i tiho. Ja nisam bio taj vitez za nju, Mada mi govore da sam Don Kihot. Ne, to je ipak druga stvar... Bila je zvezda, bila je pesma, Svaki dan druga, a večito ista. Snila je dobra, stara vremena I svog Šopena i Baha i Lista. Možda će sama u grubom svetu U menuetu naći svoj mir? Od tad je prošao vek ili dva? Javi se retko, ponekom kartom. 50
I ko zna gde je, ne želim da zna Koliko čeznem za dalekim martom Kad sam je sreo prvi put... Još uvek lutam, gde je kraj puta? Pamte me ravne provincijske pruge, (irle me mračne, sumnjive krčme... Noći su ponekad surovo duge? Nestajem tada u nekom svom svetu.. U menuetu? U menuetu...
51
O, KAKO TUŽNIH LJUBAVI IMA Profesor Lukić sa četvrtog sprata je živeo prilično sam, A decu je učio ljubavne pesme, sonete... I šta ti ja znam.. O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam: Njegova žena, Lukić Milena, s drugim je otišla. O, kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima, Sve više sumnjam da neko sretno i voli još... Gospođa Roža je radila goblen i subotom igrala tač. Od muža joj ostalo par žutih slika, oficirska šapka i mač. O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam: Kapetan Bata, iz Nekog Rata nije se vratio. O, kako ružnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima, Sve više sumnjam da neko sretno i voli još... Pišu romane, pišu novele O tome „kako ljubav uvek nade put"... Znam puste kuće, sive hotele, Armiju Samih što se pred životom povlači u kut... Anđelija Prokić je čekala princa i njegovu čarobnu moć Da joj otplati kredit, da joj napravi klinca, Da je voli do kasno u noć. O, kako tužnih ljubavi ima, baš nešto razmišljam: Njen jadni Bane, noći i dane nije se treznio. O, kako tužnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima, Sve više sumnjam da neko sretno i voli još... AF kad se jednom (u dva i deset!) Vratio kući, željan ljubavi i sna, Našao pismo, pao u nesvest: Žena mu s Lukićem (iz prve strofe) pobegla u noć... O, kako tužnih ljubavi ima, ne smem da pomislim. Da nije naša tu medu njima? Da nismo ko i svi? O, kako ružnih ljubavi ima, ovaj svet je ispunjen njima, Sve više sumnjam da neko sretno i voli još... 52
(»STAJE MI TO ŠTO SE VOLIMO Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu Ko u ruskom romanu, tačno tako, Ima ženu i sina i podrum pun vina, i sve mu je ravno. 11 poslednje vreme ja ga viđam sve rede, Samo onda, uglavnom, kad nešto slavi. \P on ne pita puno, pruži ruku i kaže: „Nisi bio odavno...' I sećamo se dana kad smo još bili divlji ko jeleni hitri... I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj litri... I'itam ga da 1' zna da si otišla, da si otišla. ,,1'a, dabome", kaže on, „imala je drugog, znaš?" I'itam ga da 1' zna da se volimo, da se još volimo. .,Blago tebi", gunđa on, „nekad si ko dete baš..." Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto, Vidi nebo i zemlju, ma, ima pravo. !a sam prokleti pesnik koji stoji na kiši, koji laže i voli. Mada smo učili istu grubu životnu školu, Mi smo katkad daleki, al' to je ljudski. Svako nosi u sebi nekog svog malog Boga Kom se potajno moli... I sećamo se dana kad smo bežali vetru ko besni čilaši... I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj čaši... l'itam ga šta sad, kad si otišla, kad si otišla? „Vrlo važno", kaže on, „pa ima tol'ko sličnih njoj..." l'itam ga da V zna da se volimo, da se još volimo. „(), koješta", gunđa on, „dodaj bokal stari moj..." Moj drug iz detinjstva se oženio zelen, Al' je imao sreće, ja, vidiš, nisam. 53
Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne, Neke potpuno strane... I sve mi se Čini da ne postoji način Da mu objasnim tebe - jedinu pravu... Zato topim u vino čitav svet, Jer u čašu može svašta da stane... Pa brže vraćam priču na detinjstvo i na ždrepce znojavih sapi... I sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledećoj kapi... Pitam ga da 1' zna da je nevažno što si otišla. ,,Ajd', u redu", kaže on, ,,i Šta ti sada ostaje?" Pa ostaje mi to što se volimo, što se još volimo. ,,O, da 1' zbog vina", gunđa on, ,,al' ovo smešno postaje..."
54
I) MOL ()dlutaš ponekad i sanjam sam, Priznajem, ne ide, ali pokušavam... I uvek dođe D-mol... Spusti se ko lopov, po žicama, Kuke mi napuni tvojim sitnicama... I teško prođe sve to... ledan D-mol me dobije... Kako odeš ti, u sobi je, (i lupi D-mol, uvek sazna kad je to. I1 hvati me čvrsto, i ne popušta... I ,ud je za tišinom, to ne propušta. Vodi me U svoj plavičasti dol... ledan D-mol me razvali, Neki bi to, prosto, tugom nazvali? Nije to... $La je tuga za D-mol? Ponekad te nema i sasvim sam l/mišljam način da malo smuvam dan, Ali je lukav D-mol... Pusti da se svetla svud priguše, Sačeka poslednje zvezde namiguše, Vuče mi rukav: Idemo... Plaši me on, gde si ti? I liljadu se stvari moglo desiti? («lupi D-mol, za kim tuguje svu noć? \ Izme me u svoju tamnu kočiju, Nebo primi boju tvojih očiju, 55
Znam taj put, To je prečica za bol... Jedan D-rnol me razvali, Neki bi to, prosto, tugom nazvali? Nije to... Šta je tuga za D-mol? (Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana, Neke stvarčice od Herendi porcelana, I jedan plavi pulover, U kom si bila... I ostala je ploča: The best of Ry Cooder, Fina mala kutija za puder... I ja sam te ostao željan, dok me bude, Moja mila...)
56
MARINA Marina, i'ek uz pomoć starih slika loš mogu da se setim tvoga lika. I bude se tad neki nemiri zli I drugovima pričam da si moja bila ti, Sav pijan, ()d te laži, ko od dobrog, rumenog vina. Marina, l'i si bila moja plima, Marina: svetio, tama, leto, zima... I verujem još, u tome je spas, 1 često tako smišljam neki život za nas... Al' tada Javi mi se stvarnost serno, ko violina. Marina, Ja još iste pesme pevam, Marina, ja još iste snove snevam... Iz ničega smeh još stvoriti znam, Na kraju svake pesme ipak ostanem sam... I uvek Čujem kako šumi more 1/ daljina... Marina, I )a 1' ćemo se ikad sresti? Ja ne znam kuda će nas to odvesti AT dobro je to što ne znamo kraj... Sad zbogom, neću reći da te volim, al' znaj: Marina, Ti si bila moja pesma I moja plima...
57
LAGANA STVAR Tad još nisam birao ni gde ni šta sam svirao, A baš u tome je čar? Ona je prišla tad i rekla: „Pokušaj, Napravi, jednom bar, za mene neku finu sporu stvar, Finu laganu stvar..." I, od dva-tri akorda (jer ni ne umem bolje ja) Pesma je nastala... I čim su čuli nju (laganu pesmu tu), Svi su pevušili i svi su zaneseno plesali Uz tu laganu stvar... Čule su me Krupne Zveri: producenti, menadžeri... Shvatili su kakav imam dar. Nudili mi rajsko voće, brdo love, slavu, ploče... Ubrzo sam posto superstar... Zahvaljujući muzici, baš ko kuče na uzici Svetom me vodili. Pričali: „To je taj! Čudo od deteta!" A ja sam pevao milion puta jednu istu stvar, Finu laganu stvar... Verovali ili ne, za sve moguće novine Dao sam intervju. Svi su me snimali i očekivali Da kažem kad i gde sam tako genijalno smislio Finu laganu stvar... Pisali su da sam zlatan (ili da sam čist šarlatan) I sve manje ja sam bio svoj... Kad sam razmislio o tom, zamislih se nad životom. Rekoh sebi: Kući, stari moj... Zeleo sam život nov: U senci bresta crven krov i moju draganu... 58
Gde god sam bivao o njoj sam snivao Od onog dana, još, kad je poželela da napišem Finu laganu stvar... Žurio sam naći nju, 1 čim stigoh na stanicu upitah da 1' je tu. Tad su mi rekli da se davno udala Za nekog mangupa S kojim je ćelo leto plesala Uz tu laganu stvar, Finu laganu stvar...
59
ŽIVOT JE MORE Život je more, pučina crna, Po kojoj tonu mnogi što brode... Nije mi srce plašljiva srna, Ja se ne bojim Velike Vode... Lome me vali, nose me struje, Oseka sreće, a tuge plima... Šiba me nebo bičem oluje, AF još se ne dam i još me ima... U jutra rana plaše me senke mmulih dana. Sećanja mutna kao u laži, kao u snu... Ipak se borim, ipak se nadam, Sve manje letim, sve više padam, I sve su jače ruke što me vuku dnu... Možda će žena svilenog bedra, Koja me zove i pruža ruke, Uliti vetar u moja jedra Do nove žene, do nove luke...
60
OLIVERA Na pragu svojih dvadesetih bio sam laka roba, Bile su moderne barabe onih dana. Ne želim svega ni da se setim... Svašta sam morao da probam, Mamilo zabranjeno voće s raznih grana... Sad žalim, da, al' šta sam znao ja? Ti si bila još devojčica. Leteo je kao leptir tvoj čuperak... Drugi bi sve imalo smisao, Drukčije bih život disao, Da sam znao da postojiš Olivera... Možda smo, a da nismo znali, pred isti izlog negde stali? Možda smo zajedno iz voza negde sišli? Možda si sasvim blizu bila? Ulicom mojom prolazila? I možda smo se za trenutak mimoišli? Sad žalim, da, al' šta sam znao ja? Ti si bila još devojčica, Daleko od moga oka i mog pera. Drugi bi sve imalo smisao, Ne bih svakoj pesme pisao, Da sam znao da postojiš Olivera... Drugi bi sve imalo smisao, Ja bih iz te gužve zbrisao, 1 nikom ne bi bilo jasno šta to smeram... Znao bih gde da sebi nađem mir, Skrio se u tamni manastir, 1 čekao da ti odrasteš Olivera... 61
ČOVEK ZA KOG SE UDALA BUBA ERDELJAN U Bačkoj Palanci bila je igranka, Ma lažem, ordinarna pijanka, Samo smo brljali, kako smo starili... Sve smo surovije tezgarili, Posle se kaj ali, sve, šatro, čudili Gde smo to stigli? I kraj kakvih smo se krokodila budili? Nešto pre fajronta prišla mi tipčina Sa onim hitlerskim brčićima, Pečatnim prstenom, kravatom labavom. Da časti... Oduševljen zabavom... AP ja baš nisam fan napadnih pedera Što večno jure konobarice i mirišu na berbera... Bio sam umoran... Rekoh tom paunu: „Majstore, ja sam u nokdaunu, Grebem po žicama, tamburam danima, Ubi me dim po restoranima... Sad, vidiš, promaja, pod ovim šatorom." On reče: „Stani malo... Ti si bio dobar s mojom matorom?" Da, Onda sam ga poznao tek, Pa nije čudo, proso je vek... Za tog se dripca udala Buba Erdeljan... Šta ti je trebalo to, mali mišu moj, da pođeš za takvu barabu? Što nisi pazila? Što si princa preobrazila u ovu žabu? Bila si kći tatina, ja vucibatina, šašavko sa senom u kosi. Uzmi il' ostavi? Ko je mogo da pretpostavi? Đavo ga nosi... Tip reče: „Ovde sam s dve fine ženice, Uf! Dve opake raspuštenice." 62
Namignu mangupski: „Svi malo Šaramo..." Namignuh i ja, kao: „Naravno..." Sco sam tako s njim i onim guskama, A on je samo brbljao, o da 1' je poljubi tim usnama? Konobar! Što zastajkuješ? li danas ko da štrajkuješ? Daj, sinko, odma litru svirni... Da smo mirni... l'iošo sam sever i jug, širom, pa u krug, i čega sam ostao željan? Pa, ne baš mnogo tog, bršljana s jednog zida visokog... I Bube Erdeljan... Sta ti je trebalo to, moja lepojko? Udavača dukata vredna. Što si pustila da te ovaj tu izgustira? Budalo jedna... I',, moji lanjski snegovi...
63
NAPOSLETKU Naposletku, Ti si dobro znala ko sam ja, Otkud sad te suze, moja mila? Rekla si da se za točak bršljan ne hvata, Zalud izgužvana svila. To je tako: Ne pravi od tuge nauku, Mami svetio na sledećem bregu... Okopniće moj otisak na tvom jastuku Kao jezuška u snegu... Razbiću gitaru, Crn je mrak ispunjava, Odavno se svoje pesme bojim. Pomera u meni one gene Dunava, Pa ja tečem i kad stojim. Ali opet... Da 1' bi ikad bila moja ti Da sam vojnik u armiji ljudi? Rekla si da baš ne umem novce brojati I da je Ništa sve što nudim... Naposletku, ti si navek znala da sam svirac, Brošić što se teško pribada. Da me može oduvati najblaži Nemirac, Da ću u po reci stati, Da se neću osvrtati Nikada... Redaš po vitrini Fini porculanski svet, AF ja sam figurica bez žiga. Pazi, to je bajka što ti pada na pamet, 64
Fali ti baš ovaj Cigan? Ne, mila... I ek u jesen otkriju se boje krošanja, Sve su slične u leto zeleno. Naposletku, ti si dobro znala ko sam ja, Čemu suze lepa ženo? I )raga moja, ti si navek znala da sam pajac, Moj je šešir šatra pomična, I Jsne, tice-rugalice, a u oku tajac... 1 )a sam kaput sa dva lica, 1 )a sam Gospon Propalica Obična... Naposletku, ti si navek znala da sam svirac I da je nebo moja livada. I )a me može oduvati najblaži Nemirac, Da ću u po reci stati, I )a se neću osvrtati Nikada...
65
RAČUNAJTE NA NAS 1J ime svih nas iz pedeset i neke /a zakletvu Titu sam spevao stih, Ne spominjem prošlost, ni bitke daleke, Icr rođen sam tek posle njih. Al' život pred nama još bitaka skriva, I preti nam, preti, ko duboki vir. la znam da nas čeka još sto ofanziva, Icr moramo čuvati mir: Računajte na nas... Sumnjaju neki da nosi nas pogrešan tok, Icr slušamo ploče i sviramo rok. A.1' negde u nama je bitaka plam, I kažem vam šta dobro znanr Računajte na nas... IJ nama je sudbina budućih dana, I neki se možda i plaše za nju. Kroz vene nam protiče krv partizana, I mi znamo zašto smo tu: Računajte na nas...
69
kakvu oni nikad ne bi umeli, a kakva im je odavno bila potrebna... Na sledećem sletu, poslednjem na kom je Joza-Broza istrčao na teren, završna tačka je izvedena uz „Računajte na nas", ali Crveni Đavoli mi nisu oprostili što sam ih prozreo. Za kaznu su unajmili ljubljansku grupu „Pepel in kri", da to otpeva umesto mene... Pesma je bila podobna, a ja Nepodoban, takav preokret sam i zaslužio, sa dotičnom karakteristikom sam poslat i u vojsku, godinu dana kasnije, a zbog nje me, evo, i dan-danas skidaju s programa, nepodobnost je zločin koji ne zastareva... Eto... Morao sam malo da se opljujem, očito da nema ko... Na ove Moje Dušmane se ne mogu osloniti, ne znaju oni, siroti, ni da me kritikuju kako treba... I na poslednjoj ploči nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzičara, i da mi još jednom zamere što sam onako uvlakački pevao Titu, u martu sedamdeset i osme... Čujem da kolege nisu? Zašto? Nisu ih zvali? Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo. Ali neću dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum... Savest mi je, znači, čista? O, koješta. Naravno da nije... Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa „Triput sam video Tita", to je tek nezamisliva ljiga... I ja sam video Tita Maršala... Legendu tu... Slobodotvorca... Coveka tog.. Druga & borca... Tada sam ja video Tita drugi put... Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci, i ja sam bio spreman da napišem i „Triput sam video feldmaršala 72
Geringa", samo da na dva dana klisnem iz kasarne i vidim moju devojčicu i njenu lepu mamu. Majstori su mi obećali da je to samo za potrebe emisije koja obeležava prvu godišnjicu Predsednikove smrti, ali u to vreme smo se obojica još vrlo dobro prodavali, pa PGP nije propustio penal da izda i taj singl, no, za isti se baš nešto i nisu otimali? Dosta kasnije stavio sam tačku na trilogiju o Malom Joži, napisavši ,,Requiem", iste pirane koje su tu pesmu tad glodale kao „titoističku", sad je veličaju kao „proročansku", ali možda je bolje da sačekamo još koju deceniju da je i ostali prevedu na jezik svoje osrednjosti, pa da onda popričamo o njoj? A da sa ovim „Računajte na nas" raščistimo odmah, jednom za svagda? Bilo mi je dvadeset i četiri, kao što rekoh, a to su tako dobre godine da se za njima žali već u dvadeset i petoj. Brinuo sam jedino oko toga da li će sutra izaći novi „Alan Ford", da li će gospoda Šilićka kuckati u cevi ako opet kasno budem svirao gitaru, i koja će curica zadnja utihnuti svetio u petospratnici preko puta? A Zakletva, Tito, i Bitaka Plam? E, pa... Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da se bunim, jer neke su ispale i bolje... Ova, eto, slučajno nije, omakla se u silnom uzbuđenju zbog nagoveštenog susreta sa prvom stranicom bukvara, sa nečim što za mene i nije bilo čovek, nego pre simbol, nešto kao „Hej Sloveni", ili zlatom oivičena petokraka na trobojnici koja se diže... Ne, gospodo, molim da se ovi redovi ubuduće tretiraju kao moj potpis pod svečanom izjavom: Nisam ja bio nikakav Titoista... A, opet... Kad bih samo znao da Sve Ono nije bilo slučajno? I da je zaista provalio fazon kako da četrdeset godina drži sve ove Luđake i Nacionaliste na bezbednom odstojanju od Ljudi? Postao bih Titoista, istog trena... Pa makar štafetu nosio sam...
73
SOLITER Naš soliter je super, brat je nad glavom bratu, Al' da krenemo redom: dakle, na prvom spratu Žive Dobri Južnjaci, znam ih samo po faci 1 po pesmama... A nad njima se viju Tići Junačke Krvi, Jes', na drugom su spratu, no su inače prvi. Kažu: „Uzdaj se u se, u se i svoje Ruse, Pa da guslamo..." Naš soliter je veselo zdanje, Talasa masa ljulja ga stalno. Sad je doveden u prizemno stanje Al' zamišljen je monumentalno... Takvog nema na svetu okruglom: Fasada drži, al' temelji klize. Naš je soliter pod izvesnim uglom, Kao slavni toranj iz Pize... A na trećem je spratu opštenarodna strava: Ona dva podstanara traže stanarska prava. Za sad parnica fer je, dok ne poleti perje Kroz naš soliter... Uf, na četvrtom spratu raja puca... Od zdravlja.. Jedni vide svog Boga, drugim Gospa se javlja. A proleter goloruk diže vile na o-ruk, Era mermera... Naš soliter je veselo zdanje... Susjed s petoga kata ima pregled od gore: Jedan prozor na zapad, drugi prozor na more. 74
Da se ne bi opekel nikad niš ne bu rekel -To je najbolje... E, na šestom nastropju neki skupovi tužni. Ti se ne druže s nama, mi smo suviše Južni. I kad razmislim malo - njima nije ni stalo Za naš soliter? Naš soliter je veselo zdanje...
75
REGRUTESKA Sine moj, Ti se majke sećaš nejasno, Dobre senke iznad kolevke. Počo si da pamtiš prekasno... Osluškujem lepet anđela, Znaću valjda da je nađem ja? Eh, mani me, Naš sam dom ko čergu selio. Tepanja na vino mirišu... Njene stvari sam razdelio... Svaki praznik minu ćuteći, Sebi nisam mogo uteći... Stade sve, samo život prođe, Sine moj, oči njene plave... Stiže dan da u vojsku pođeš, Čudni se ovde sveci slave... Ej... Sine moj, kako da te pustim? Ti si sve Sto mi od nje osta... Di ćeš s tim trepuškama gustim? Život baš ne zna šta je dosta... Slušaj njih Što uz bojni poklič legaju, Pevaju u slavu noževa, Pevaju, pa onda begaju... Pošlo vreme s goreg na gore Razigralo one Najgore... Sine moj, Gajde će ti baba kupiti, Tamburu sa ticom sedefnom... 76
('ure će pred kućom pupiti. Nek se šorom digne prašina Kad bataljon suknji maršira... Stade sve, samo život prođe, Sine moj, oči njene plave... Stiže dan da u vojsku podeš, Lumpuju, usijane glave... Sine moj, sve su to barabe! Ne dam ja mog spomenka bokor., I )erane, drž se tvoga babe, Misi ti za taj jad i pokor, ej...
77
NIKAD KAO BANE Još u školi je ručicu dizao vesto. I svi su znali da postaće nešto, Svi su znali da postaće neko... Ko bog? Mi smo rasli u šarenom kraljevstvu igre, On je imao drugi pedigre, Mali Bane je bio daleko od tog... I često se pitala moja mati: „0, čedo moje, samo da mi je znati Šta će to sa tobom biti? Da 1' ćeš ikad biti i ti Kao Bane, dobri sin, tih i miran, čist i fm? Kao Bane, ozbiljan, i solidan, i koristan? Kao Bane, vredni mrav, poslušan i učtiv sav? Kao Bane, odmeren, i usmeren, i proveren?" Pred maturu su pristigli momenti novi: Sport i ploče, nemirni snovi... Neki izlozi prepuni svega za nas. Ali Bane, taj je imao izloge prazne, Pa smo zato za funkcije razne Svi mi večito birali njega, uglas... I često se pitala moja mati: „Gde se to skitaš, da mi je znati? I šta će sa tobom biti? Da 1' ćeš ikad biti i ti Kao Bane?" Tu i tamo još ponekad sretnem tog dečka, Crna tašna, šofer i mečka... TV-dnevnik ga forsira nešto, o, da... Bez krivice u štampu je stigao skokom, 78
UT, kad kreneš tim poznatim tokom l.id svi ručice podižu vesto: jen-dva! I često se pitala moja mati: ,,Ko ga to gura, da mi je znati? I Sta će sa tobom biti? Nećeš valjda biti i ti Kao Bane?"
79
ZA TREĆU SMENU Vidiš li gde sam to sad, u kom sam dobu? Čudne mi tiče, da znaš, snovima jezde. Jer još sam suviše mlad da mislim o grobu, A već sam suviše star da brojim zvezde... Čuješ tišinu, taj zvuk? Prolazi vreme... Zuji i preti kroz noć, drhti ko kobra. Nemoj da načinješ sad neke ozbiljne teme, Dođi i skupi se tu i budi dobra... Pa naspi još jednu za večite krivce, za balansere. Ne boj se, imam ja priličan cug. Naspi još jednu za umorne livce, za proletere... Večeras treća smena vraća tuđi dug... Skoro će svanuti dan, još jedan praznik, Znam, svi su ti plavi ko san, svi su ti isti. Budiš se retko u šest, samo po kazni? Kad moraš negde na put, ili na ispit... Daj, naspi još jednu... Ponekad tragam i ja za zlatnim runom, Možda ću sanjati dim, vatru i čelik? Al' nisi ti kriva za to, ma, volim te puno. 'Ajde, sad, daj mi pred san jedan poljubac velik.. I naspi još jednu...
80
\ IKOVITICA J.i nikad do sad nisam bio u Americi I ne nameravam. Mene da klepi neki tip, za dolar-dva, pa čak i tri? Nemam tih nerava... A baš bih voleo da vidim Kaliforniju I I oš par točaka, AT imam strašnu fobiju od onih narkosa I tamno-crnih mačaka... So sorry USA, možda si ti OK? Možda me priče varaju? Al' ja bih ipak ostao tu... I nikad nisam bio u Sovjetskom Savezu I ne nameravam. I iio bih u tom savezu kao u nekom kavezu? Nemam tih nerava... A baš bih voleo da stignem sve do Rostova Ili do Gruzije. Plašim se tol'kog prostora, Možda se negde zagube moje iluzije? I/.vini SSSR, možda si sasvim fer? Možda me priče varaju? Al' ja bih ipak ostao tu... Amerika je divna, predivna, čak, Čim u njoj živi Paja Patak, zvani Donald Duck, Al' nije svako kao Donald, mene brine onaj Ronald? Taj je nezgodan...
81
Imamo neke veze Rusi i ja, Onaj me Dostojevski jednostavno obara, Al' nisu svi ko Dostojevski, mene plaši Sibirevski? Taj je prohladan... I ja ću ostati tu... Ali sam često pevao u Virovitici i dobro prošao... Ma, da su strme litice svud oko Virovitice Opet bih došao... U Virovitici ne postoje pritisci, I žive mirno svi, kao hipici, U Virovitici...
82
MARI ORKESTAR l,i] orkestar stari nema pojma, u stvari, Jn vcčito svira isto „tralalala"... A I1 Sto da se menja, kad su uslovi čisti: l'ivi su (i jedini su) na top-listi... .i] orkestar stari dugo pali i žari / cvergrin temu zvanu „tralalala"... i Uo da se vežba, da se popuni lager? /.i publiku je dosta jedan jedini šlager... I samo: Ja, pa ja, o draga gospoja... '), tako pametan i tako postojan. I ].i ću da vam sviram a vi plešite i' krug! I pogled dole! I ne grešite! l.ij orkestar stari dobro poznaje stvari i' im traje toliko uz „tralalala"... I >.i stigneš do neba treba znanja i truda, \ niko od nas za to nema... Snage? < )ni što gude se najviše trude, A I' već u refrenu sve drukčije bude: I )ominiraju trube... Koriste bubnjeve bolje od grupa I svima pokazuju kako se lupa, Nikad ritam ne gube... I samo: Ja, pa ja, o, draga gospoja... Taj orkestar stari audicije kvari Jer pevaju neki svoje „tralalala"... A.F brzo se svaki antitalenat smiri, Jer slučajno su Stari Momci vrhovni žiri. 83
i Taj orkestar stari ima izvesnih čari, Al' već se pevuši novi „tralalala"... I Sto vize slušam, sve sam više tog dojma Da nikad nisu imali pojma...
84
NI-, LOMITE MI BAGRENJE Verujem, cenjeni sude, da dobro poznaješ ljude. Vi barem imate posla, Jn ćud je ćud, a sud je sud. Vcrujem, cenjena glavo, da dobro poznaješ pravo I'a svakom sudiš pošteno, li'i čast je čast, a vlast je vlast. I sve po zakonu... /a to sam prvi, ne bi bilo ove krvi ! )a je bilo sve po zakonu. Vlast je vlast... Sve ja to poštujem, I u su paragrafi pa zagrabi nek isto je i đavolu i đakonu., I nek se zna: Nck su mi gazili njivom, mojom se sladili šljivom, I Ivek je lopova bilo, JIT ćuk je ćuk, a vuk je vuk. Nikada zlotvora dosta, suša mi uništi bostan, I led se prospe pred žetvu, ■\1' led je led, a red je red. I prekardašilo... I mo sam bagremovu šumu, tamo dole, prema drumu, Pa sam čekao. Red je red... Polako, komšije, Ne može samo da se uđe, da se ruši tuđe, Lepo sam im rekao: „Ne lomite mi bagrenje, Bez njih će me vetrovi oduvati. Pustite ih, moraju mi čuvati leđnu tajnu zlatnu kao dukati... Ne lomite mi bagrenje, 85
Pod njima sam je ljubio, Bosonogu, I odbeglu od sna..." Ljudi smo, cenjeni sude, pa neka bude šta bude... Žao mi marama crnih, Al' plač je plač, a mač je mač. Ne pitaj šta bi sad bilo kad bi se ponovo zbilo... Ne pitaj da li se kajem, Jer jed je jed, a red je red. I sve po zakonu... Tu su paragrafi, pa zagrabi pošteno i za veru i za neveru. Sve ja to poštujem, Jer više bilo bi ubica nego tica koje odleću ka severu... „Ne lomite mi bagrenje, Bez njih će me vetrovi oduvati. Pustite ih, moraju mi čuvati Jednu tajnu zlatnu kao dukati... Ne lomite mi bagrenje, Pod njima sam je ljubio. O, zar moram da vam ponovim? Okanite se njih, Jer sve ću da vas polomim..."
86
NARODNJACI Narodnjaci su preuzeli stvar, znaju sistem I stvaraju dar-mar. Rasturaju po pitanju tiraža, Sve veća je blamaža biti neko od nas? Narodnjaci su ukrali moj bend, Narodnjaci su federalni trend, A mi smo gurnuti u ilegalu. Na kom tajnom kanalu naći nadu i spas? Nemaju njive te perspektive, armiran beton zove nas sad! A misli lebde između negde, na relaciji selo-grad... Nastupa era amatera, iz svoje kože može se sad! Kapidno stasa hibridna klasa na pola puta selo-grad... Narodnjaci na ključnim mestima, Narodnjaci u glavnim vestima, Na džinovskim plakatima u boji... Kud koji, mili moji, da vam ne čujem glas! Narodnjaci sa našim curama, Narodnjaci u svim strukturama: Od udruženog rada pa do sporta -Narodnjak ante portas! Njihov dolazi čas! Narodnjaci! Sve vam je u šaci, al', zašto da se baci? Ostavite nešto i za nas? Narodnjaci! Braćo & zemljaci! Budite ortaci, pa smanjite taj gas?
87
BLUES MUTNE VODE Svašta se rodi u mutnoj vodi: Lukava mrena i glupavi smuđ, Karaš i bandar, lopov i džandar, I ribe što žive na račun tud... Malene ove lakše se love: Ne paziš i već te nema, za tren. Gde god da beže, dospu u mreže -Neko se rodi da postane plen... Ja pevam svoj blues, bez namere bitne I najveće ribe za mene su sitne. Ja sa strane samo posmatram taj svet... Al' budem i ja i smuvan i varan, Tja, svakom se desi da ispadne Šaran To je bar rutinska stvar... Ko život vodi u mutnoj vodi Mora sve trikove dobro da zna... U mutnoj vodi, što mnogim godi, Posebno onim sa vrha i dna... Svi znaju svrhu štuka na vrhu: Tu su da kvare i naprave lom, A dole, na dnu, sudbinu jadnu Mnogima rešava nekakav som... Ja pevam svoj blues... Na šta se svodi život u vodi? Pa eto, grabljivci imaju vlast. Grgeč je glupan, ali je krupan, Pa sitne ribice guta u slast... 88
l' dane gadne, kad voda padne, Plašljiva srca ne vrede ni groš. K.ul dođu krize, drukčije grize I '.amo najbolji plivaju još... i .i pevam svoj blues, bez namere bitne I najveće ribe za mene su sitne. l.i sa strane samo posmatram taj svet... \1' budem i ja i smuvan i varan, I |a, svakom se desi da ispadne šaran lo je bar rutinska stvar...
89
ČULE SU ME KRUPNE (?) ZVERI: PRODUCENTI, MENADŽERI... Čujem da postoje zemlje u kojima ima i poštenih menadžera? OIĆ, predajem se, pretpostavljam da je Disnevland jedna od tih, ali koje su ostale? Za ovih dvadeset godina sam upoznao najgori šljam koji se valjao Velikom Jugoslavijom. Cena slave otplaćuje se beskonačnim ratama, a Menadžeri su valjda najskuplja od njih? U mojoj arhivi o tim tipovima nema puno ličnih podataka, klasifikovani su jedino po tome za koliko me je koji pokrao, što je proporcionalno vremenu koje je svaki od njih proveo uz mene, pomnoženo uobičajenom tarifom... A što sam se uopšte i petljao s takvima? Braniču se ćutanjem... Recimo, ipak, da prva od deset estradnih zapovesti glasi: Ne potpisuj! U odnosima oko novca se, dakle, sve svodi na Džentlmensku reč. Za razliku od preferansa, za ovu igru je dovoljno i dvoje, ali osedeo sam tražeći još jednog džentlmena s kojim bih odigrao poštenu partiju, do sad ga nisam našao... Loš trgovac, a dobar čovek, ura, dobitna kombinacija za one sa obrnutim atributima ispred zajedničkih imenica... Sretao sam tako Stare Vrane, mahere koji su mogli da lažiraju sve, od top-liste do opštinskih izbora, ali i ove Pejdžeraše, provincijske skorojeviće, koji bi se jedne godine još oduševljavali pokretnim stepenicama i svetlećim reklamama velegrada, da bi sledeće vitlali mobilnim telefonima kroz Knez-Mihailovu, osnivajući kompanije i korporacije... Klinci popale šibice, suzice zasjaje u očima, po koja zvezda spusti se kao jo-jo samo da ih takne i blagoslovi, sećam se koncerata na kojima je zlato kipilo sa svih strana, nekih Baš Velikih Koncerata, koji su kao svetionici blistali u tmini ovog vremena kom smo dodeljeni tako malerozno, kao đaci-prvaci najgoroj učiteljici... 90
A dotle... Negde dole, daleko ispod nas, ispod pesme i ispod tišine, kao /ohari u tunelima pod patosom, sve vreme su unezvereno bauljali smutljivci i prevaranti, otimajući se poput Cigančića pred crkvom /a svako prosuto zrnce čarobnog praha... Mi bismo još lebdeli na odjeku, kao na letećem ćilimu, zagledani u svetla kroz (najčešće) pokisle prozore kombija, a Menadžeri su grozničavo cupkali na prednjem sedištu, nestrpljivi da leglu punu zlatne prašine što pre trampe za još veći auto, i za još svileniju i još ljubičastiju svilenu ljubičastu košulju... Pa, ne oblače se oni slučajno kao makroi... Kolege takođe žive naplaćujući tuđu ljubav, ljubav publike I )i ema nekome, nekoga prema publici, ljubav prema umetnosti, ljubav I nema ljubavi, svejedno, ja nemam pravo da im to prebacujem... Meni su, naime, svi oni pomagali bez interesa. Samo zato što i/uzetno poštuju To Što Radim. Ja sam, eto, taj izuzetak. Na meni su svi večito bili u gubitku, eventualno na pozitivnoj nuli, to im je hvala tlo su napravili zvezdu od mene? Ni za rođenog brata ne bi uradili to Sto su radili da ja budem zadovoljan. I redom su za mene obavljali Prljave Poslove. Prljave poslove posle kojih im ostaje Čista Zarada. Sto-dvesto-tristo hiljada, kako kome zapadne? Konvertibilnih. Neoporezovanih. Lakih... Dosta, bre, hohštapleri... Meni se svašta može prebaciti, ali ne i to da sejem siromašne menadžere za sobom? Pokažite mi nekog od Mojih Bivših da vozi, na primer, „jugo 55", ili da nije kupio stan za keš, pa da pomognemo? 1 ,judi smo, dogovorićemo se, uradićemo začas za čoveka seriju humanitarnih koncerata, to bar nije neki problem... Postojao je i izvesni Mario Štrukla, ne znate ga vi, lokalna lajara, jednom prilikom ustupljen sam mu kao prebijanje ko zna kakvog duga, možda bih sve lakše objasnio da sam ga se odmah setio? Bilo je to davno, nastupao sam u Bjelovaru, sam, sa gitarom, koncert je bio planiran za Kazalište, više kao recital, ali kad sam se po svom običaju pojavio na licu mesta u minut do osam, moleri su onim čupavim valjcima upravo prelazili tavanicu na već drugi „bis"... 91
- Renovira se, gospon Đorđe... Da li će se osušiti do osam, upitah? Jedan od ljubaznih soboslikara reče da me publika još od sedam i pol čeka ispred sportske dvorane, i da požurim, na šta sam se samo nelagodno pretresao... Bjelovarska hala nije baš Medison Square Garden, nema govora, ali u nju komotno stane blizu dve tisuće (što je i u 'iljadama tu negde?), definitivno prevelik prostor za Usamljenog Tamburaša... - Nema teorije da izađem... Dogovorili smo se za pozorište, tristo-četristo ljudi... Ne mogu... Masa bi me linčovala... U Bjelovaru su me uvek voleli, na stotine njih je žurno ulazilo u dvoranu, samo je Mario žurno izlazio iz iste... - Fućka mi se, da ti prav velim... Rulja je vidla da si došel... Niko meni ne bu razbil auto ak ti ne nastupiš... A lova je tu, u kesi... Mene ne interesiraš ni ti, ni tvoje pjesmice, ni jednu ti ne znam... Ja lovu nilcom ne bum vrnul, i bog... Pa radi kaj znaš... Sledećih par sati sam pošteno radio To Kaj Znam, koncert je bio odličan, ali po tome ga sigurno ne bih zapamtio? Moji koncerti se nikad nisu razlikovali jedan od drugog po tome da li su odlični, to nikad nije bilo sporno... Glava me je bolela do zemlje, patrola me je zaustavila na ravnini ispred Bizovca, i dugo smo pričali oslonjeni na plavi milicijski ,,sto-jadin", dok se svitanje nasipalo u rosu kao zlatna kajsijevača u saće rakijskih čašica na svatovskoj tacni... Onaj pričljiviji pandur, gologlavi, zasukanih rukava, pitao me je kako to da Menadžere niko ne hapsi, kad su već takvi kakvi kažem da su. Rekoh da su jednog spakovali pred mojim očima. Na Salati, u Zagrebu. To me je, istina, opasno koštalo, izgubio je u kazinu našu zaradu od jedanaest prepunih koncerata, ali kad bih znao da je to cena, uradio bih još trideset i tri koncerta, nek ide život, samo da uhapse bar još trojicu po mom izboru... Kretao sam kad je usporio pekarski kamion, Gologlavi je svirnuo u prste i sustigao me sa veknom dvokilašicom koja se još pušila... - Ponesi da imate bar za doručak. Šta ćeš sad reći ženi? 92
Eh... Ne znaš ti moju Olju... Pitaće da li su znali nove pesme, da li je bilo puno, šta sam pevao na kraju, čime počeo? Bogu fala da je tvoj talenat tako blagorodan, ume ona da kaže, pa ostane ponešto i za nas. Ne mogu oni da nakradu koliko ti možeš da zaradiš... I dan-danas je tako... Maria Štruklu nikad više nisam sreo, a možda i jesam, ali se nisam setio da je to on? No, svejedno neću ga zaboraviti ni kad krenem na Poslednju Tezgu, to je sasvim sigurno... U odnosu na pljačke koje su prethodile i sledile, njegova prevarica mu dođe kao nevraćeni kusur, nešto kao dvaput obračunata šopska salata u nekoj kafani-krajputašici, ali majstor je jedini glasno izrekao nedvosmisleni Menadžerski Manifest, i ja to poštujem... Svi ovi drugi su bili isto tako nezasiti, pohlepni i zli, ali su lagali do poslednjeg daha, i nadam se da će kupovati lekove za svaku žutu banku koju su oteli ubogim svircima... Ma, 'ajde, šta se foliram, od vaspitanja sam ionako imao samo štete u životu? Nadam se, štaviše, da im ni ti lekovi neće pomoći...
93
SVE JE OTIŠLO U HONDURAS Prate me još od rane mladosti Tipovi spremni na sve gadosti. Svim promenama odolevaju, O, Bato, Bato, samo polevaju... Čuvam se raznih elemenata: Od maloletnih delikvenata, Bacila, matorih onanista, O, Bato, Bato, nacionalista... Sad mi je pomalo dosta tog presinga, Polako, momci, ja nemam vrat od mesinga... O, da 1' se iko javio da nije odmah davio i gnjavio? Sve manje tipova ostaje poput nas, Sve drugo odavno je otišlo u Honduras... Mi trudimo se znanstveno Da propadnemo barem dostojanstveno... Prate me frajeri što govore ,,r", Oni su prgavi po pravilu. I pretežno se konfrontiraju, O, Bato, Bato, i oponiraju... Čuvam se devojaka razrokih, Postoje za to dobri razlozi... Nikada ne znaš koga čekaju, O, Bato, Bato, sa kim se šmekaju... Sijede me ljica koja govore ,,lj", Oni su zljočesti po pravilju. I vrlo rado maljtretiraju, O, Bato, Bato, eljiminiraju... 94
Čuvam se dvosmislenih viceva, Debilnih pitanja i bliceva. Pun mi je kufer razne bratije, O, Bato, Bato, i birokratije... Stvarno je pomalo dosta tog presinga, Polako, momci, ja nemam vrat od mesinga... O, da 1' se iko javio da nije odmah davio i gnjavio? Sve manje tipova ostaje poput nas, Sve drugo odavno je otišlo u Honduras... Mi trudimo se znanstveno Da propadnemo barem dostojanstveno... Mek idu malo svi u Honduras, Nek idu svi u lepi Honduras... Ili da otidnu u Kaunas? O, Bato, Bato, Bolje u Honduras... Nek idu malo svi u Honduras, I biće ovde više mesta za nas... Nek idu svi u krasni Honduras, Tamo ih čekaju banane...
95
REQUIEM Kad god prođem ulicom sa tvojim imenom Pomislim na Onu Pesmu. Već je godinama ne pevam, Stari refren nikom ne treba... Ma, ljudi pesme kratko pamte, Eh, Komandante... Ostaće u knjigama i priča o nama: Balkan krajem jednog veka... Svako pleme crta granicu, Svi bi hteli svoju stranicu, Tope se snovi kao sante... Eh, Komandante... Ma barikadama su opet zastave, Svet ide ko na praznike. I decu izvode s jutarnje nastave Da vide gladne radnike... A gde smo mi, Naivni, što smo se dizali na „Hej, Sloveni"? Kao da smo uz tu priču izmišljeni? Vremena su nezgodna za momka kao ja Koji gleda svoja posla. Nisam lutak da me naviju, Naviknut na Jugoslaviju. Sve druge baklje bez mene plamte... E, moj Komandante... Na barikadama su opet zastave, Svet ide ko na praznike. I decu izvode s jutarnje nastave Da vide gladne radnike... 96
I svi su tu da nešto dobiju Na toj lutriji. Na barikadama su samo najbrži, Al' nikad i najmudriji... A gde smo mi, Naivni, što smo se dizali na „Hej, Sloveni"? Kao da smo uz tu priču izmišljeni? I prevareni? I kad god prođem ulicom sa tvojim imenom Pomislim na panta rei... Baciće se, tako, neki lik Kamenom i na tvoj spomenik, Jer sve se menja... I sve teče... Čoveče...
97
KAKO SU ZLI DEDACI RAZBUCALI PROSLAVU GODIŠNJICE BRAKA KOD MOG DRUGA JEVREMA Na godišnjici braka kod mog druga Jevrema Forsirala se muzika iz Našeg Vremena, I točilo se vino iz raznih buradi, I radilo se sve što treba da se uradi... Al' nepoznati genije je kresnuo Te Ve, A baš je išo Dnevnik i pokvario nam sve. I stado se poizvrtalo svud po patosu, I začas smo skomolali, ko na parastosu... Loša vest, pa još sve puta šest! Olala, prepotentni su sretni... Vidim ja, bolje rat nego rad? AF, ja spomenicu ne bih, i eto ti ga sad... Zli Dedaci su zauzeti novim samitom? Uf, podigli su nosine, sav svet popalili. Pa drugi organ ne bi digli ni dinamitom? Eh, svoj su zadnji metak odavno opalili... Dedaci, bolje igrajte šah! Olala, impotentni su sretni... Sledi im još kalendar, il' dva? Pa pakuju za oblake i momke kao ja... Ta glupost s televizorom je bila teški kiks, Jer mužjaci su penili o vojnim silama, A dame su se povukle da gledaju „Tvvin Peaks", I niko više nije slušo starog Dilana... Loša vest, pa još sve puta šest! Olala, prepotentni su sretni... 98
Vidim ja, bolje rat nego rad? AT, ja spomenicu ne bih, i eto ti ga sad. Dedaci, bolje igrajte šah! (Mala, impotentni su sretni... Sledi im još kalendar, il' dva? l'a pakuju za oblake i momke kao ja... Slali su na Gola Ostrva, ()dležali svoje robije, l'lamen sipaju iz nozdrva: Mame narod da se pobije... Sanjam Vijeća, sanjam Skupštine... Sanjam Mupovce, i Sabore... Nek me neko brzo uštine! Vuku me u svoje tabore... Profitiraju iz Nereda, Skrivaju se iza Nacije, Niko nas u oči ne gleda, Gledaju nam registracije...
99
SUGAR RAP (ILI: PROCES DIFERENCIJACIJE U KOMBINATU PROIZVODNJU I PRERADU ŠEĆERNE REPE) U disku „Napredak" u Centi ne prave se incidenti, Al' onomad, bome, bilo je belaja... Jebeš ga, sam je isko, kud je navraćo u disko Kad je znao da mi ide na... Živac? Vidim ja, čim sam ušo, Generalni duška s društvom, Mlati glavom, sav zajapuren ko vepar. Postavljen svima u inat, pravi čovek za kombinat, Valjda zato što je prljav ko repa? Kraj njega đipa ćerka (pardon, ipak je švalerka?), Tu sam noćnu tiču susreto po šoru. Guguče na centrali, na nju su se već pentrali, Da prostite, više neg na Frušku Goru... Vido me, kelnera šilje: On časti, šta pijem? Uf, jedva sam uspo da se malo smirim. Dobro, reko, tu sam te čeko: Fala, al' od tebe, Bato, ni aspirin... Ti ovde fino repuješ? I glumiš plesni tečaj? Ti mi se ovde šlepuješ? A kod nas besni stečaj? Kući begaj! Ranije legaj, prika moj! Zaradi lebac! Repuj di treba, bitango! On reče: „Ti ćeš mi kasti? Nemoj sad da zovem vlasti? Nemoj sad da samo okrenem mog kuma?" Već mi je bilo na umu da kažem: 'Ajd okreni kumu? Da sam reko, on bi pukno ko guma... Još reče: „Tako to ide... Daš im poso i sve priđe, Pa smo ravni, nema respekta ni trunke." 100
i
ZA
\lco sam s tobom, reko, ravan, o'ma odlazim na tavan I )a se od sramote obesim med šunke... ()n viknu: „Ti si glupi Lala..." E, pa lepo... Baš ti fala.. Al' sam jedno ipak uspeo da shvatim: Supalj si ko crkveno zvono, jebo te voz koji te dono I )a se ja tu s tobom ćela veka patim! l'i ovde fino repuješ? A firma jadna-bedna? I i mi se ovde šlepuješ, teška lambando jedna? Kući begaj! Ranije legaj, prika moj! /aradi lebac! Repuj di treba, bitango! Nije mu dosta, ma kakvi... Viče: „Umem ja sa takvim, Kad te bocnem ovom bricom bićeš miran!" li, šteta, ja nemam bricu, vi'te, imam sikiricu, Kanda da ću malko da te nasekiram? Jo, da ste vid'li te muke... Reče: „Čekaj, evo ruke, Od sve šale još će neko i da strada..." Ma nemoj? 'Vataš na buku? Sad ćeš ti dobiti ruku Tamo di se Bato malo nadaš... AF čim se odmakno malo viknu: „Pijana budalo! Zaboravi bolje di je firma!" Onda sam uzdahno jako... I skino sam sako... I tad je došlo do prekida filma... Ti ovde fino repuješ? Sa znakom aligatora? Ti mi se ovde šlepuješ? Džukelo jedna matora! Kući begaj! Ranije legaj, prika moj! Zaradi lebac! Repuj di treba, bitango! Posle su došli iz SUP-a... Alo, kobac! I sve skupa... Čekaj! Ko je, drugovi ode koga tuko? 101
Odveli me na policiju, dali mi aboliciju, A u firmi sam se izvuko uz ukor (Na ovom zadnjem sastanku... Eh, da je bar zadnji, je 1'?)
102
AMO DA RATA NE BUDE i'i]ani momci prolaze duž naše tihe ulice, i »ni u vojsku polaze, I'rate ih tužne curice, Urinu ih slutnje sulude: Da rata ne bude? ' ,'c mogu da me ne sete suze na vrh tvog nosića I H-vetsto osamdesete, I1lice Brane Ćosića, I voza, crnog, ko da s njim Z.iuvek odlazim... /.naš šta? Neka mora sve potope, Nck se glečeri razvale, Vcčni snegovi otope... I'a šta? Neka kiše ne prestaju, Neka gromovi polude, Samo rata da ne bude! /naš šta? Nck se doba preokrenu, Nek se zvezde uznemire, Nek se planine pokrenu... l'a šta? Vetri nek pomahnitaju, Nek se vulkani probude, Samo rata da ne bude! Samo da rata ne bude, 1 nudila medu ljudima. I ,ude nam nude zablude, IMaše nas raznim čudima. I svakoj bajci naude... Nek rata ne bude! 103
Ko zlatni prah, oreol sna oko malenih glavica. I naša ljubav nad njima Čuva ih kao lavica. Loše te vesti uzbude: Da rata ne bude?
104
ČOVEK SA MESECOM U OČIMA Sumoran i nem Jablan gromom razvaljen, Zagledan u čašu preduboku... Bio mi je stran, I, naizled, normalan, Al' tad mu spazih odraz meseca u oku... On me oslovi: „Pa, kako idu poslovi?" Ma, idu, progunđah, u vražjeg vraga... On planu naprasno, Odmeri me sablasno: „Nemate vi pojma, braćo draga... Ne znaš ti šta znači ubiti grad? Ne znaš ti bauke kaljavih rovova? Ne znaš ti šta znači spavati, sad? Kad sklopim oči... Ništa... Osim tih krovova.. Kada sklopim oči nebom naiđu mobe, Zamirišu gostinske sobe, Nebom svadba odzvanja... Kada sklopim oči nebom promiču lica, Zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja... Zverko ludila Što si se probudila? Crni ti je Princ poljubac dao... Al', što se stideti Što Boga neću videti? To i nije Bog kojeg sam znao...
105
Ne znaš ti: nema Oslobođenih... Svaku tišinu mi granata prošara... Spašen je taj Prvi Pogođeni, A svi su drugi večni taoci Košmara... Kada sklopim oči nebom naiđu lade.. Zvona... Lavež... Komšijske svađe... Miris svežeg oranja... Ali, kada svane vetri s reke zacvile, Znam, to tuže vodene vile... Dunav tamjan odranja..."
106
THE LAST MARCH! Postoji jedno stručno mišljenje Po kom sam uvek dosadan i isti? Zbog tog sam probao već svašta: Blues i tango, reggae, countrv, rock, i dixie... U potrazi za novim šlagerom, Sad kopam prstima po tamburi, ko bagerom.. Ali: panika! Tonem poput Titanika... Jer ostade mi marš... Jedino još marš? Za Ovo Ovde, za happy raju, Što slavi Bedu u punom sjaju... Ostade mi marš... Ništa osim: marš! Pesmica jes' malo čudna, Al', vremena oskudna, Daj šta daš... Javlja se određeni utišale Da imam neke momente u stihu? Ali da moje žalostivne rime Negativno utiču na psihu? Dobar sam, kažu, u baladama, Njima bih dirnuo i onog PRAVOG Sadama... Ali u ritmu sam Nedovoljno iskusan? Pa, da probam marš? Jednostavno: marš! Za Ovo Ovde, za sretno stado, Koje u mraku mekeće rado? Ostade mi marš, Jedino još: marš! 107
Pesmica jes' malo jadna, Al', vremena prikladna, Daj šta daš... Kažu da pesma nas je održala I ja lično zastupam tu tezu... Al' sad, na primer, imam tremu, Imam jezu kao slepac na trapezu... Ovo je rasklimana država, To više, bre, ni Pavaroti ne održava, Kamoli jadan ja? To su naivna nadanja... Al' možda legne marš? Možda TREBA: marš! Za Ovo Ovde, veselo krdo, Što je na svome tek kad mu je tvrdo. Ostade mi marš, Jedino još: marš! Jes' da je pesmica bedna, Al', vremena vanredna, Daj šta daš... Pa da probam marš? Kratko, jasno: marš! Za Ovo Ovde, lenjo do srži, Čiji je moto: trpi i rži! Ostade mi marš, Ništa, samo: marš! U glavu, što bi se reklo, Al', vreme je isteklo, Daj šta daš...
108
1
I'UTUJ, EVROPO Nisu krivci primitivci što su pokupili mast. Korov nikne di god stigne, ma, svaka njima čast, Krivi smo mi... ( Hkud svi ti paraziti što su nam zagustili? Nemoj, stari moj, Krivi smo mi, što smo ih pustili... Sta su znali Generali i Brkati Majori? ledino da viču: Pali! Ali nisu najgori, Krivi smo mi... i svi ti silni, infantilni, što su puške sanjali? Ne, ne derane, Krivi smo mi, što smo se sklanjali... Nisu krivci depresivci, lude i psihopate, Što su rušili, pa sada nama nude lopate, Krivi smo mi... Nisu krivi sedativi što ih nisu sputali, Sorry, matori, Krivi smo mi, koji smo ćutali... Putuj, Evropo, Nemoj više čekati na nas... Ne pitaj mnogo, Dospećeš i ti na rđav glas? Putuj, planeto, Super smo se družili... Nama je lepo, Taman kako smo zaslužili...
109
Putuj, Evropo, I poš'lji nam malo peciva? Nama je dobro, Sreća jedna neizreciva... Putuj, planeto, Ovde se mralc priziva... Nama je lepo, Slika jedna neopisiva...
110
NAMĆOR Ne volem... Nikog, lutko, takva mi je narav, Kao odžak star i garav, Puno dima je kroz mene prošlo... Ne volem... Ujne, strine, šogore, komšiluk... Nataknem ih na čiviluk, Od njih ništa dobro nije došlo... Ne volem... Semenkare, Cigane trubače... Burek, ulične pisače, Nek mi moju lepu varoš vrate... Ne volem... Džipadžije, dizel, Butikaše, restoteke, tamburaše, Svaku pesmu bar za strofu skrate, Mater im... Al' tebe volem, to je fakat, Ti si mi ljubav jedina... Prodaću onu našu kućerdu na lakat, Pa nek je stoput dedina... Da kupim četir' konja besna, Da ih u oblak upregnem, Pa s tobom di nas niko ne zna uteknem... Ne volem... Kad mi gaće uđu, di već uđu... Te što brinu brigu tuđu... Košticu u štrudli od višanja... Ne volem... Zatucane, gratis, kravataše, Hipohondre Što se plaše Da dobiju rak od razmišljanja... Ne volem... Krvoločne pse i gospodare, Nađubrene trotoare... Maskirne kad navale na pendžer... Ne volem... Lopuže što voze tuđa kola, Znaju azbuku do pola, 111
Miču usnama dok sriču pejdžer... (Nji' se malko i gadim, pravo da ti kažem...) AF tebe volem, to je fakat, Ti si mi ljubav jedina... Prodaću onu našu kućerdu na lakat, Pa nek je stoput dedina... Da kupim čamac na dva vesla, I onaj šešir rogozan, Pa tebe di nas niko ne zna odvozam... Ne volem... Šizove i nervne bolesnike, Pre ih puštali za vikend, Sad ih puste pravo pred kamere... Ne volem... Sve te lezibejke, da prostite, Proročice, travestite, Nek mi gospon-dame ne zamere... Ne volem... Teget girtlu na teget mantilu... Šestu ličku, Sedmu silu, Opa-cupa preko Okučana... Ne volem... Izbore, televizor, plakate... Dosta, ako boga znate... Ludnica je kanda otključana? (Prove'rte, molim?) AP tebe volem, to je fakat, Ti si mi ljubav jedina... Prodaću onu našu kućerdu na lakat, Pa nek je stoput dedina... Da kupim adicu od peska, Na njoj šumarak nakrivljen, Da tebe di nas niko ne zna sakrijem... Ne volem... Uzdržane, trezvene, pa džoging, Takve najpre trefi šloging, 112
Al' ni krkanje mi nije blisko... Ne volem... Što odasvud samo čuješ: Daj mi! II' se prosi, iV se zajmi... Jebo te, ja nikad nisam isko? Ne volem... Štreberčine, večne odlikaše... Crne rolke i sektaše... Ne padam na Tibet ili Burmu... Ne volem... Škrtariju, intelektualce, Koji važno vrte palce, Kupiš ih za špricer i kavurmu... (Koju takođe ne obožavam...) Al' tebe volem, to je fakat, Ti si mi ljubav jedina... Prodaću onu našu kućerdu na lakat, Pa nek je stoput dedina... Napuklo srce na dve pole, Ljubav je teret pregolem... Baš ni to što te tol'ko volem... Ne volem...
113
PUT U SREDIŠTE ZEMLJE (Labincima sa koncerta u Puli) Kad sam jutros stigo kući s posla Sačeko me papir siv: Otišla mi draga, svega joj je dosta, Nikad ne zna da 1' sam živ... Pa idi, Lutko Lepa, s milim bogom... Ti si više komad lak. Nisi nikad Tamo stala svojom nogom, Nemaš ti pojma šta je mrak... Tamo dole đavoli se kote, Tri planine pritiska mi vrat. Baš i nisi drugar, oj živote... Al' neka, neka, biće slade Kad srce zemlje nađem... Neki Francuz, neki pisac mudar, Proreko je mnogo tog. Ne znam da 1' je ikad radio kao rudar, Ali ga volim kao svog... Knjige kažu da postoji mesto, Usred zemlje neko sunce sja? Tamo se može i s milion dvesto? Tražim srce zemlje stare, I sunce za rudare... Tamu slušam, dišem, tamu gazim, Trpim najbolje Sto znam, Al' ću jednom da je proburazim, I da se svetla dočepam...
114
NEMAŠ TI POJMA ŠTA JE MRAK... Jedan mi je već prebacio da u mojim pričama još važe stare granice? Ne, prika, rekoh mu, u mojim pričama granice ne važe, to je tebi zasmetalo... Odnedavno su počeli da mi udaraju recke kad god kažem Skoplje ili Ljubljana, svima najteže pada Svoje Inostranstvo? Susreću se, čujem, sa sličnim problemima i ostala braća Sloveni, možda je sad trenutak da se po ugledu na Nesvrstane formira Pokret Raspadnutih, pa da se nekako ispomažemo? Ovako dalje ne ide... Priznajem da sam već pomišljao i na to da lažiram uspomene? Da sve ono što pamtim iz Tuzle, Poreča, Struge, jednostavno konvertujem u lokalne gradove u kojima nikad nisam nastupao, pa da mogu na miru da se sećam... Jaka bura puštala nas je kao zmaja nad leskovačkim aerodromom... Jedan felinijevski jedrenjak je dubokom brazdom upravo orao pristinsku luku... Ops? Dolazilo bi do zabune, bojim se? Ima tako nekih gradova koji su nezamenjivi, kao u inat. To sad već i Oni Tamo znaju kao što znamo Mi Ovde, ali eto, tek pokoji izdajnik drzne se da i javno prizna? Za Pulu sam, na primer, našao jednu odličnu lokaciju na periferiji Pirota, ali onda bi Brioni verovatno zapali Bugarima, a to ipak ne mogu da im učinim. Ni Brionima ni Bugarima... Zato ću Taj Grad provući kroz ove redove pod pravim imenom, ali garantujem da neće biti nostalgije za Velikom Jugoslavijom, kao Sto ne garantujem da neće biti nostalgije za svim ostalim? Te jeseni se „Dunja" žutela na sve strane, na turneju smo pošli velikim busom, tad nam je parohija još bila tolika da je nismo mogli obilaziti biciklom... Danas napuniš rezervoar kad kreneš na turneju, a ostane ti 115
barem frtalj kad se vratiš? Da mi je samo mikrofon sa malo dužim gajtanom, ne bih morao ni da krećem na put, sve bih odradio iz kuće... No, ploča o kojoj sam počeo da pričam bila je fiil kečeva, u svakom slučaju, čak su i Večiti Osporanti priznali da će se album verovatno dopasti onima koji to vole, i ni u jednom gradu nismo morali pitati za put do hale. Lako smo je pronalazili prateći kolone Doteranih koje su se slivale ka njoj, i tek bi pokoji mesni Narodnjak tabanao u suprotnom pravcu... Ali Pula se nije dala... Na pustom parkingu pokraj dvorane se za vreme našeg koncerta komotno moglo održati i regionalno takmičenje u kartingu? Iako smo stigli u vreme koje se poklapalo sa dolaskom publike, naš glomazni luksuzni „Neoplan" razbaškario se uzduž i popreko... - Otišlo je blizu devetsto karata... Boško Obradović, direktor hale, obazrivo mi je saopštio tu vest. Moj dobri prijatelj je godinama bio u poslu, kao tekstopisac i siva eminencija „Atomskog skloništa", i znao je štošta o estradnoj sujeti... U dvorani od četiri hiljade mesta, devetsto gledalaca deluju kao rođaci i verenice na treningu rukometne ekipe. Pula je i inače važila za Nezgodan Grad kad su koncerti u pitanju, i nikom od bendova iz One Zemlje Koju Sam Obećao Da Neću Pominjati nije uspevalo da je napuni do kraja... - Pa ništa... Onda nećemo raditi, i gotovo... Momak koji mi je preprečio put kad sam se uvređeno uputio niz hol, učinio je to gipkošću koja me je iznenadila. Ima stamenih tipova za koje se kaže da ih je lakše preskočiti nego obići, ovaj je bio od onih koje ne možeš ni preskočiti ni obići, a opet se kretao mačje meko, i pričao bibliotekarski tiho... - Đorde? Nemoj nas razočarati... Prevalili smo dug put da te vidimo... Nosio je riđu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateći njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi ćutke klimnuli glavama... - Mi smo rudari iz Labina... Puno te slušamo... Tisi Naš, to znaš? O, sveca mu... Pišući pesme uvek sam gledao u nebo, čičkao stihove 116
oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na leđima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vaše Ladačkog, žalili za nesretnim Stevom Čenejcem i čekali da Protina Kći promakne lavirintom hodnika, rasipajući latice krina kao dijamante za sobom... Bio je to jedan od onih koncerata o kojima čak i menadžeri pričaju, seli smo na ivicu bine kad smo otpevali i poslednju stvar, svetla su se popalila, ali niko nije odlazio... Sledeći put kad smo došli u Pulu, Boško mi je pred nastup vezao šal preko očiju, odveo me do sredine dvorane, i tamo mi ga smakao svečanim potezom, kao da otkriva spomenik... - Rekao sam ti da će večeras svi doći? Održao sam preko sedamdeset koncerata u Beogradu, poštenih dvadesetak u Zagrebu, punio sam Gripe, Čair, Tivoli, u Skoplju pevao pet dana zaredbm, prvi na Zetru okačio natpis „Prodato!", ali sam u tezgaroškim krugovima ipak ostao zapamćen kao Čovek Koji Je Napunio I Pulu... Rudare Iz Labina nisam našao na tom drugom, mom poslednjem koncertu u Prestonici Istre, bila je gužva, i bilo je previše blještavo za njih, verovatno su se i pomerili iz neke senke kad je svetio ugašeno, ali u istom času sam ja zakoračio u Svoj Mrak, oprezno pipajući prve metre tajanstvenih tunela na Putu U Središte Publike, i tu smo se zauvek mimoišli... Malo ko zna kako mrak ume da bude gust kad si ti jedini Osvetljeni? Bezbroj puta se još planina tmine i tišine navalila na mene, i sumnjam da bi Moja Braća Po Mraku poverovala gde i kad sam sve pomišljao na njih, pa se u to neću ni kleti... Ali često je plam Onih Dalekih Šibica bio jedino svetio... A ja ni jednom nisam odustao kad naiđem na Tvrdo... I ne samo da ih još uvele nisam razočarao... Nego sam se spustio do najdubljeg okna u sebi... I odronio još gomilu zvezda...
117
ŠANSONA O, Bože dragi, sve što kažem odmah vuče na šansonu? Zato na penal dospevam, da svaku glupost otpevam? I već se plašim da sam veštac, il' već tip u tom fazonu, Jer sve što pevam pogodim? Uvek se tako dogodi... Za teta-lije iz pešadije baš nisam po rezonu? Nešto im nisam logičan? Jasno. Cim nisam običan. I sve što ne sme da se kaže ja provučem kroz šansonu... I dok se vlasi dosete, isteklo vreme posete... Gone me ko da sam vražiji vrag, I sve je manje onih kojim sam drag? I sve je više onih što mi baš nisu skloni... Hteli bi da mi smrse končiće? Ali pobrkaću im lončiće: Imam na kapi nove, ratne zvončiće... Hej? Konkurencija baš prija: Fini momci za sezonu? Mene je sreća služila: sezona se odužila... 0 Bože dragi, sve što kažem odmah vuče na šansonu? 1 neki misle: Lako je... Dabome, deco. Tako je... Gone me ko da sam vražiji vrag, I sve je manje onih kojim sam drag? I sve je više onih Što mi baš nisu skloni... Hteli bi da mi smrse končiće? Ali pobrkaću im lončiće: Imam na kapi nove, ratne zvončiće...
118
I
PRIČA O VAŠI LADAČKOM Znate 1' priču o Vaši Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo... Jednom devet dana nije izlazio iz birtije, Kažu da je bio Čudna sorta. Otac mu je bio sitni paor, Ranio je sedam gladni' usti. Mati mu je bila plava, tiha, nežna, jektičava, Umrla je s trideset i nešto. Imali su par jutara zemlje, Malu kuću na kraju sokaka, Na astalu navek 'leba Taman tol'ko kol'ko treba, Al' je Vasa 'teo mnogo više... Želeo je konje vrane, po livadi razigrane, Sat, sa zlatnim lancem i salaSe... Želeo je njive plodne, vinograde blagorodne, U karuce pregnute čilaše... Samo, Nije mogo da ih ima... Voleo je lepu, al' sirotu. Uzo bi je, samo da je znao: Voleš jednom u životu, Sad, bogatu il' sirotu? To ne bira pamet nego srce. Sve se nado da će ljubav proći, Zanavek je otišo iz sela. Nikad nije piso nikom, Venčo se sas miraždžikom, Jedinicom ćerkom nekog gazde... Dobio je konje vrane, po livadi razigrane, Sat, sa zlatnim lancem, i salaše... 121
Dobio je njive plodne, vinograde blagorodne, U karuce pregnute čilaše... Sve je imo, Ništa imo nije... Propio se, nije prošlo mnogo, Dušu svoju đavolu je prodo. Znali su ga svi birtaši, Tražio je spas u čaši, Ali nije mogo da ga nade. Mlad je, kažu, bio kad je umro Sred birtije, od srčane kapi. Klonula mu samo glava, Ko da drema, ko da spava... I još pamte šta je zadnje reko: Džaba bilo konja vranih, po livadi razigranih... Džaba bilo sata... I salaša... Džaba bilo njiva plodnih... Vinograda blagorodnih. Džaba bilo karuca... Čilaša... Kada nisam s onom koju volem... E... Kad nisam s onom koju volem... Znate 1' priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo... Čak i oni slični njemu, Kada razmisle o svemu, Kažu da je bio - čudna sorta...
122
VALJA MI TAMBURU SPALITI, KO ONE VIKINŠKE LAĐE: PUSTITI REKOM, PA ŽALITI... NEK JE ĐAVO NAĐE... Postojao je običaj da se svečari ne rasture dok svi u krug ne otpevaju Svoju Pesmu. Za našim okruglim, furniranim stolom (oko kog se čitava familija natezala, kao oko konopca, da bi ga razvukla), zvanice su bile pobrkane, ali uvek po striktnom redu, kao brojevi na ruletu. Teta Mila je redovno nastupala kao predgrupa, obično sa „Ja o prošlosti ne mislim više", što i nije bilo tako tragično... Dešavalo se da kuvano vino bude slabije razblaženo, i tad bi se ona zarumenela više nego što treba (što se redovno dešavalo i breskvama od marcipana koje je neizostavno donosila), a mi smo pod stolom prekrštali prste vračajući da nipošto ne krene „Jesenje lišće već opalo je", u onoj svojoj LP-verziji, spram koje je i „Početak bune na dahije" samo ništavni aforizam... Moja majka je čak sumnjala da teta Mila sama dopisuje strofe. I zaista, niko nije uspevao da je prati dalje od treće-četvrte. Tu su se svi šaltovali na mumlanje. Zatim nas je Ćale morio uz „Ribar plite mrižu svoju", kuma Ljuba bi prepala zadremale ciknuvši „Čim čujem tambure ja skočim na bure", a onda bi i gospo'n Bandika ustao da otpeva „Oj spomenče plavo cveće", na šta se čulo kako dame repetiraju otvarače svojih tašnica, na vreme pripremajući maramice... Ja sam se dotle uspešno izvlačio, i svi su se čudno zgledali kad sam iz svoje sobe doneo gitaru... Slavio se moj dvadeseti rođendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj prećutni ispraćaj u Svet Velikih. Rođendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ah to je definitivno najmanja šteta... Znate I 'priču o Vaši Ladačkom? I ja sam je tek onomad cuo
Niko nije vrisnuo.
123
Zažmurio sam, misleći da ću tako samo sebi prigušiti svetio, ali i ostali su se začas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari... Cak i oni slični njemu... Kada razmisle o svemu... Kažu da je bio... Čudna sorta... Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu Čuli da sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je poznato, štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao čija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama i očekivali... Izgleda da su oni ipak tajno veruckali u mene. AT, eto... Nisu baš umeli da pokažu... - Bože, Jovice...ja i ne znam da ovaj na š Đoliško tako lepo peva ? Ćale je pogledao gitara gotovo razočarano, znao sam da upravo misli samo na to da su Mačak i Lisica ponovo došli da njegovog Pinokija odvuku od škole... - Da, blago nama... Još kad bi bio pametan da malo zapeva i na maturi... **# Nekima se čini da su moje pesme sve iste... Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one AjnŠtajnove formule sve iste. Nismo svi svemu dorasli... Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjalc baštenskog stola, i odaću tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amor&ost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama... Pade, znači, kula od karata sa čije su osmatračnice Nedorasli taman opazili metričke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle... Do vraga, počinjem da zvučim kao Kritičar. U prevodu, najveći krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego 124
više Ja Pevač Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli... Sve bi bilo mnogo jasnije da jednu moju pesmu peva neki Šaban u bordo odelu, drugu, recimo, blazirana Rok Princeza Na Zrnu Belog Praška, a tek svaku treću ja... Jednog dana sve će doći na svoje, to znam, ali prethodno bih morao da nađem malo vremena da umrem, i ispunim još par rubrika u formularu Večnosti, tako da baš ne vapim za tim danom... Muzičari me (umereno) hvale kao pesnika, a književnici kao pevača, ali i jedni i drugi triput pljucnu i prekrste se terajući me od sebe, čim primete da im se primičem u odrpanoj sivoj kukuljici, zveckajući upozoravajućim zvonom na štapu svog talenta... Ali, dojave mi Dobronamerni da me je neko od kolega opljuvao u štampi, pa tako saznam da imam i kolege? Nedavno me je u holu hotela „Maestral" spopao jedan Interpretator, Nosilac Festivalske Spomenice, jedan od onih najokorelijih, što farbaju kosu u crno i povlače se po jutarnjim programima... Ma, ne dolazi u obzir... Za njegovo ime ne samo da nema mesta ni na marginama ove knjige, nego ne mogu da ga prilepim ni za korice, kao žvaku... Potreban mi je više kao maskota svih onih koji kad im stane auto traže kvar na tuđem vozilu... Vokalni Solista me je, uglavnom, pitao kad ću i ja napraviti jednu pravu pesmu? Dosta mu je tog recitovanja, šta li je? Morao je već jednom da mi kaže šta misli o meni... Ljudi iz njegovog društva branili su ga time što je malo popio... U redu je, rekoh... Ja bih morao puno da popijem da bih rekao šta mislim o njemu, i njima... A iza svojih pesama stojim... I ne pada mi na pamet da ih branim... One su tu da brane mene... Zato i stojim iza njih...
125
*** Bilo bi glupo da kažem kako više nemam onih dvadeset godina? Imam ih, na sreću... I još dvadeset i tri sledeće uz njih... Nazivali su me amaterom kada sam ušao u posao, u međuvremenu su se svi potpisali pod diplomu Velikog Profesionalca koju sam stekao, ali i papirni brodići napravljeni od ovih stranica poterani su od obale daškom Amaterizma, koji sam eto uspeo nekako da sačuvam u sebi, ljubomorno, kao tajni porodični recept... Onaj okrugli furnirani sto više ne bi morao da se razvlači, tek par gostiju je preostalo... A ja naravno nikad nisam maturirao... Školske 1994/95. godine, u gimnaziji u Senti uradio je to za mene konačno moj mladi prijatelj Adrijan Arsenović, odbranivši sa najvišom ocenom svoj maturski rad iz muzičke kulture na temu: „Harmonska i formalna analiza pesama Đorđa Balaševića". Mom Doletu, umesto maturske slike u izlogu... Tek toliko... A ja zaista možda i jesam slab muzičar, kao što se priča... Ali šta bi tek bilo da nisam? Ih, brate... Ko bi nam bio ravan?
126
I
LEPA PROTINA KĆI Još sam bio sasvim mlad (Neke barske tiče sam lovio tad), Kad je došla da se kupa Lepa protina kći... Nije znala gde sam ja, Da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš, Preko reke noć je pala Kao plašt... Mesec tinja nad vrbakom, Srebri nebo zvezda roj... I kapi vode, kao biseri, Koji blistaju svud po njoj... O, srce ludo, ludi sni... (Već se moji drugovi momčili svi), Ja sam hteo samo jednu -Lepu protinu kći... Čudnom pesmom zvoni drum... Te su zime svatovi došli po nju, Izdaleka, neki svet Za mene tuđ... Baš sam prošao sokakom, Padao je prvi sneg... I još ponekad zazvone praporci, Što je odnose... Ko zna gde? Da se ženim? Imam kad. (Ja sam, eto, ostao momak do sad), Nikad više nisam sreo Lepu protinu kći... 127
Jedan život, miran, tih... Nekad bacim kartu U' napišem stih. Stvari teku, ja se držim Izvan njih... I ljubim dobre, ljubim lake, Neke prave, a neke ne. I sve su vile, sve su kraljice... I sve su nevažne naspram nje...
128
RATNIK PAORSKOG SRCA Kada se Braca devetnaeste vrno S dalekog fronta di soldat je bivo, Pričo nam kako ga trefilo zrno, Pa zavrto rukav i to pokaživo... A mi... Mi smo bili derani... Pričo nam Braca o mirisu mora I o patroli od koje je bežo... I kako je opsovo gos'n majora, Pa zbog tog posle na robiji ležo... A mi... Mi smo bili derani... Pričo nam kako su prešli Karpate, Zujali meci ko rojevi pčela... Reko je: „Rat vam je krvav, da znate, Al' ni mi je žao ni ljudi ni sela...
§ j' Zao mi konja..." Kada se Braca devetnaeste vrno Svake je večeri pričo na šoru Kol'ko je curica usput prevrne.. I kako topovi livade oru... A mi... Mi smo bili derani... Čim Braca korak iz avlije kroči Skupi se društvo iz našeg sokaka. A svi smo imali velike oči, Čestita srca, i maštu dečaka... Pa da, jer tad smo bili derani... Psovo je Braca i krivce i žrtve... Puške i vaške... I rov prepun blata... 129
Reko je: „Ne mož' izbrojati mrtve, Jer su se carevi igrali rata. Zao mi konja..." Negde u Braci je paorski koren I može rata i rata da bude. Al' nije paor za soldata stvoren, Volije zemlju i konje neg ljude. A mi... A mi smo bili derani I sve još je vredelo za nas. Hej-hej! Konji beli, nebom terani, Kroz san I kroz oblake, U kas...
130
AL' SE NEKAD DOBRO JELO Nema više, dobri svete, one lepe šeset pete Kad smo bili na svečari kod kumova naših starih. Klizio je voz ko sanke, al' smo stigli do Palanke, Severac je duvo 'ladan, pa ko ne bi bio gladan? I čim smo stigli reče kum svojoj ženi: „Sido, Postavljaj, Bog te vido!" Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša, MaUko 'ladne kremenadle, i par sarmi svakom, Mesto 'leba mesa bela, princes-krofne (vangla ćela), Suvi' šljiva, i koljiva, i rezance s makom... Ao, kad se samo setim... Al' se nekad dobro jelo, baš! Do večere vreme kratko, uz kitnikez i uz slatko. Da odbiješ? To ne vredi... Da se kuma ne uvredi? Naš kum Pera (dipl. agronom!), reč o ovom, reč o onom. Sve uz vino „Portugizer", di gutljaji sami klize... Taman smo bili gladni kada se začu: „Sido, Večeru, Bog te vido!" Odjedared, astal šaren: sos-paradajz, krompir baren, Fine šnicle (ko promincle!), karabatak svakom, Na podvarku ćurka - zna se, di je ćurka - tu je prase. Ondak torte, razne sorte, i rezanci s makom... Ao, kad se samo setim... Al' se nekad dobro jelo, baš! Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru. Baba reče: „Deder kaput! Radni dan je, ajmo na put!" Al' kum-Pera o'ma skoči: „Šta to vide moje oči? Sido, ne daj nikom kaput! Prvo frušruk, ondak na put!" 131
Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle, Brža je od raketle! Nosi vruća 'leba kriške, fafarone, čvarke friške, Začas sprema šunke, rena, i pitije, svakom. Pitamo ih: „Ljudi, dokle?" Kažu: „Čekaj! Još šnenokle, Pa šnufnudle i griz-štrudle, i rezance s makom..." Ao, kad se samo setim... AF se nekad dobro jelo, baš!
132
il
POSLEDNJA NEVESTA Vesnik svadbe po sokaku svuda je, Brinu snajke šta će koja mesiti. Neko mi se, kanda, skoro udaje? Moralo se i to jednom desiti. Tu livadu ja sam prvi kosio... Pričam više nego što bih smeo... 'Ajde, odavno bih je zaprosio, Da sam samo hteo... Vetrić glanca krune granja, Tamiš nosi par lokvanja... Račun svedi: Šta sad vredi mladost tričava? Nevažno je to sve skupa, Sećanje je smešna lupa Koja sitne stvari uveličava... Oprezno s tom violinom, Ona čezne za tišinom. Ko da škakljaš anđelčiće vrhom gudala... A Nju nemoj pominjati, Neće svet zbog toga stati, Neće biti prva što se udala... Ništa lakše nego sebe slagati, Ništa lakše neg se na smrt opiti, Ništa teže nego zalud tragati, Od sto drugih nju sam hteo sklopiti. Srce cupka, al' misao okleva, Čeka da se stvari same dese... Tuga lepše zvuči kad se otpeva, Pesma sve podnese... Bog je katkad pravi šeret, Na strmini doda teret 133
I potura Nedohvatno da se dohvati... Bog je dobar... Kako kome... Bolje ne pitaj o tome, Ućutaću... Ili ću opsovati... Polagano, Šanji-bači... Ti si znao šta mi znači. Ko da heklaš paučinu vrhom gudala... Kad pred crkvom baci buket Neka padne, kao uklet, Neka bude zadnja što se udala... Samo bol je u životu siguran... Sreću nosi neki poštar jako spor? Neka... Samo ovu noć da izguram... Sutra ću već naći dobar izgovor...
134
SIN JEDINAC Stara stvar u Novom Bečeju: Slava je za Gospojinu. Ne znate vi moju Ninu, Dece nema pa me vole kao matera. Pridveče do crkve trkne, Za pokojnim Strikom smrkne, A sve brine da me u špacirung natera... Ja sam otrov za udavače. Trepću oči-snevalice, Uzdišu ko zevalice, Gurkaju se laktovima, usne napuće... Jednoj miraz mlin što melje, Drugoj lanac i po zemlje, Trećoj cifra tol'ka da se samo šapuće... Bež'te curice s glavne ulice Kada prođe sin jedinac, štikla kleca... Sitne su vam udice, Korzom plovi štuka što se retko peca... Zbogom Totice, male skotice, Mađarice-svađalice, srcolomke... Prave ste lepotice, Žali bože faliti vam druge momke... Videh pendžer u Bečkereku. I u njemu, povrh lale, Tog trenutka procvetale, Zasja pramen riđi, kao krilo tetreba. Ni do čeg mi više nije, Snevam zemlju iz saksije! Meni, babo, od te zemlje više ne treba..
135
Nek se okuša hor torokuša... Ja sam babin sin jedinac, mater svima.. Štagod kogod pokuša, Uzeću je, pa da samo bluzu ima! Zbogom Sremice-uspaljenice, I Bačvanke, probiranke od zanata... Fine ste vi ženice, Al' već vidim: ženicu se iz Banata...
136
DOĐOŠKA Njenog brata znao sam, tako, iz čuvenja. Nisam puno mario za te Dođoše. Vukla se ko kornjača jedna jesen lenja, Spori dani davno prođoše... Pretio je da će on na put da mi stane I da mu se sestre okanem. A... Mi smo samo šetali, i pomalo kisli. Dobro sam se nagledo njenih koraka. Druge su mi devojke pobegle iz misli, Prhnule, ko jato čvoraka. Tih je dana zvonilo u čast Malog Prinsa I odvažnog Bilbo Baginsa... Na svim mojim crkvama satovi su stali, Kazaljke se, srećom, baš tada sklopiše... Sto hiljada reci znam, al' jedna mi fali, Da nju kako treba opišem. Pa sram ga bilo, gospodo, ko pomisli loše, Al' ni nalik na druge Dođoše... Od tad baš ne uzimam svaku Što se pruža... Srce se odupire, pa se privikne. Al' zumbuli su zumbuli, a Ruža je Ruža Pa da na kraj sveta iznikne. Ma... Da se redom postroje odavde do ćoška, Nijedna ko moja Dođoška... Ta, idi, Kao moja lepa Dođoška...
137
DEVOJKA SA „ČARDAŠ" NOGAMA Nosila je jelek svileni kao u pesmi narodnoj. I krstić, znak na lančiću, da nekog čeka, navodno? O, to su bili svatovi sve kićeni i zlaćeni, A mi smo bolje svirali neg što smo bili plaćeni... AF, dobro sad... Nosio sam šal od kašmira i prsluk protkan tajnama. Baš od Takvih su je čuvale tetke sa 'ladnim trajnama. Ko srna me je gledala, žalosnom pesmom sluđena... Čije si, pile pirgavo? Sto nisi meni suđena? Eh, da... Hej, Pusti kose pune polena! 'Ajde, Baš u inat baba-rogama! Opla, Digni suknju iznad kolena, Znam da kriješ Čardaš u tim lepim nogama! Rekoh joj: Beži, mani se, i traži bolje partije, Premala je moja tambura da te od kiše sakrije... Rekoh joj: Ja sam samo tu da vreme brže proleti, Ja nosim čizme Skitaljke, mene je teško voleti... Badava... Hej, Doleti mala senice, Tu Na moje zlatne čivije! Vatra šara tvoje ženice, Razbij nešto I zaigraj ludo, Divije... 138
NOĆ KAD SAM PREPLIVAO DUNAV Na mostu smena straže, Znao sam da me traže, Džandara nema koji ne zna moj lik. Zar moja glava vredi sto forinti Gospodo draga? Pod slikom toliko piše, Vredi bar krajcaru više? Dobre smo krčme znali, Dobre smo konje krali, Dobra nas neka zvezda pratila svud. Ostajte zbogom zeleni Karpati, Drumovi carski... Dugo sam bio daleko, Da 1' me poželeo neko? * Dolazim, Sto dukata donosim, I kašmirsku maramu čudesnih boja... Dolazim, Da te opet zaprosim Dok te drugom ne daju, ljubavi moja... Talasi lađe lome, Šta srce zna o tome? Srce je ludi husar, pijan i mlad. I te sam noći preplivao Dunav, Dubok i strašan... Oprosti, velika reko, Al' ja sam morao preko... Dolazim, Sto dukata donosim, 139
I kažmirsku maramu čudesnih boja... Dolazim, Da te opet zaprosim Dok te drugom ne daju, ljubavi moja.
140
CITRON PESMA Da je meni da za čarobnjaka izučim: Cilinder nabavim, i zabavim se s otom magijom. Iz rukava bele zecove da izručim, Pa tebe mlatnem štapićom, žestoko, ko oklagijom. E, kad već nećeš mirnim putom, Dobićeš čarobnim prutom, Da se sludiš i već jednom zaljubiš... Kad neće mali anđeli, srediće mali đavoli, Da mene Lenka naposletku zavoli! Sve ono: Pati i sanja, Prolazi kroz čudna stanja... E, pa ljubav mora i da zaboli... Da je meni da se šnajderaju naučim: Mašinu poteram i doteram moj salcov somotan. Pa te sačekam za ćoškom i opaučim, Pa te smotam, jedan-dva, pod taj sakov komotan... E, kad već nećeš mirnim putom, Okončaćeš pod kaputom, Kada nećeš bratski... I demokratski... Da je meni ona žuta farba drečava, Kada je oblačno i mračno, a ja malko nabaren. Pa da prođem tvojom tarabom ko mećava, I metnem grafit erocki, za to sam, kažu, nadaren. E, kad već nećeš mirnim putom, Primoran sam citron-žutom Da ti svoje emocije otkrijem... Kad neće mali anđeli, srediće mali đavoli, Da mene Lenka naposletku zavoli! Sve ono: Pati i sanja, Prolazi kroz čudna stanja... E, pa ljubav mora i da zaboli... 141
SLABO DIVANIM MADŽARSKI Slabo divanim madžarski, dve-tri reci, a i to s greškom. Tečno govorim rukama. I perfektno se služim smeškom. Ali madžarski ne umem, daj, nauči me, 'leba ti, Nisam mogo da pomislim da će mi tol'ko trebati... Tvoje oči mastiljave, crne, zrele višnje španske, Tvoje usne sladunjave kao rizling od berbe lanjske. Suva trava, sva šuškava, kao žipon na nevesti... Ali džabe pripovedam, kada ne umem prevesti... Ma, di ćeš naći boljeg momka za te pare? Ne budi smešna draga ti, možeš doveka tragati, Al' nećeš naći nikog, tako mi gitare, Ko će te više voleti i ko će lepše lagati... Slabo poznajem Sentomaš, ali stignem do tvoje kuće. Tiho zazvečkam šibicom... Sve se ponadam: Možda čućeš? Ali pendžeri miruju, a te firange čipkane Samo vatru potpiruju tvojom rukicom pipkane... Ma, di ćeš naći boljeg momka za te novce? Da ste mi sretni on i ti, ja ću se oma skloniti, Al' me na svilen gajtan veži kao zvonce, I samo cimni kad poželiš, ja ću ti zazvoniti... Slabo divanim madžarski, dve-tri reci, a i to mani. Učio sam iz čitanke, al' sam osto na osmoj strani. Babe su me začarale perom iz krila selice, Ali ti ćeš me resiti, moja medena čelice...
142
PANONSKI MORNAR Gledam Banat, Srem & Bačku s Fruške gore, Gledam tako, a u duši lom. Tu je nekad, kažu knjige, bilo more, Čekalo me, pa presušilo... A rođeni sam moreplovac, ko Magelan, II', još bolje, ko admiral Kuk. U ravnici, usred njiva, gubim elan, Nasukan u žitu morski vuk... Život mi je zato gorak kao tonik, Tuga moja bez kraja i dna. Al', na sreću, tu je Mesec, svetionik, Vodi me kroz plave vode sna... Mog mora nema i ne znam šta da radim, Moj stari kaže da ni Dunav nije loš. Mog mora nema, al' ja živim u nadi Da možda ipak negde srešćemo se još... O, gde baš mene da tako nešto snađe? Ovo je priča i za suze i za smeh. Poneki mornar možda ostane bez lađe, Ali bez mora!? To je izuzetan peh...
143
PALETO VA PESMA Ne pitaj me nikad više zašto neven ne miriše, Ne sećam se, to je priča duga... Ne pitaj me (tu, pred svima!), šta to na dnu čaše ima, Ne pitaj me nikad zašto cugam... Bolje da šešir nemam, pod njime đavo drema, Sneva i izvoljeva -Đavo mi je kriv... Budi me u zlo doba, Za njega red ne važi, On mora sve da proba, To Đavo vino traži... Ne pijem što uživam, Nit što se čega bojim, Pijem da njega napojim... Ne pitaj me, ne znam kasti, di će koja zvezda pasti, Di će pasti dugme s mog kaputa... Ne pitaj me što na kraju svi kerovi za mnom laju, Ne pitaj me nikad zašto lutam... Bolje da šešir nemam, pod njime đavo drema, Sneva i izvoljeva -Đavo mi je kriv... Budi me u zlo doba, Za njega red ne važi, On mora sve da proba, To Đavo mesto traži... Ne lutam što uživam, Nit miris druma volim, Lutam, da njega umorim... 144
I
Ne pitaj me da 1' je zima, dok po rosi s Ciganima Brilijante za kravaru biram... Ne pitaj me zašto tice ne sleću na svake žice, Ne pitaj me nikad zašto sviram... Bolje da šešir nemam, pod njime đavo drema, Sneva i izvoljeva -Đavo mi je kriv... Budi me u zlo doba, Za njega red ne važi, On mora sve da proba, To Đavo pesmu traži... Ne sviram što uživam, Nije to pesma prava, Sviram da njega uspavam...
145
STARI LALOŠKI VALS Uz blagoslov Magle i Nebeske Pravde Sad vreme je, vele, da idem odavde. Ej, ne vol em s Takvima ni da se svađam, Al\ nisam ja došao, di da se vraćam? Tu je sjahao moj askurdel, To je naša ledina, Naša Vojvodina, Jedna i jedina... Nebo i zemlja su spojeni šavom I jedini kamen je onaj nad glavom. Tu mi je čardak, odliven u zlatu I komotno vreme na crkvenom satu. f tu je moja dragana, Baš za Božić neguje klas. A usput, Ko da tancuje Stari Laloški Vals... Rasti 'šenice, nek nam je roda, Opleti brazdama... Nisam ja bitanga, pa da te prodam Ovakvim gazdama! Možda odem, jedared, kad naiđe red? Al' idem zadnji od Nas Dok na miru odslušam Stari Laloški Vals., Nalož'te Vragovi, furune pakla, Ma, nek se zažari! Al' moja se zvezda još nije ni makla, Bog nad njom stražari. Ja vam sledim, jedared, kad naiđe red, AF i tad mi ostav'te čas Da sa njome odigram Stari Laloški Vals... 146
ZA SVE JE KRIV TOMA SOJER Jedne letnje noći tople, Čile, Pićuka i ja Poneli smo nešto klope, Da se nade za dan-dva. Pa smo krenuli u Brazil, IV do južnih mora, bar? Smislili smo strašan fazon, Skovali smo dobar plan: Džungla, zlato, i Amazon... Pa je došao taj dan: Dunavom do Crnog mora, Sve je dalje prosta stvar... Birali smo dugo čamce, Maznuli smo jedan žut. Poneli smo Čak i mamce Da bi pecali usput. Činilo se, na početku, Da će provod biti lep... AF nestalo nam prvo hleba, Mučila nas grozna glad. Onda grom iz vedra neba, Pa oluja, pljusak, grad... I na sreću neki čiča Tad nas primio na šlep... Za sve je kriv Toma Sojer, Takve knjige ne bi smele da postoje. To je bilo iskušenje, On je tako dobro terao po svom... Za sve je kriv Misisipi, 149
O kom smo sanjali na našoj staroj lipi, Dok smo gledali kroz krošnju Kako nebom, sve do zvezda plovi Tom Na onom splavu svom... Vratili nas sutra kući, Jao, što me bio stid. Sve sam hteo krišom ući, Šunjao se uza zid. Videla me prvo mati: ,,0pa? Vratio se sin?" Na to otac reče samo: „Neka... Nek je živ i zdrav..." Al' sam sutra, tu i tamo, Bio nešto čudno plav... Pa su me u školi dugo Zvali Haklberi Fin... Za sve je kriv Toma Sojer...
150
UTICAJ ROĐAKA NA MOJ ŽIVOTNI PUT Kad sam prvi put pao u školi, otac je rekao: „Dobro... Pa, desi se to... Al' razmisli sad, sine moj, Jer, život se ne igra s tobom, uporedi druge sa sobom: Svi tvoji vršnjaci su odlični daći, a jedino ti si na dnu..." Moj brat Sava je učio prava, pa su hteli da učim i ja. Od tih stvari me bolela glava: mnogo jave a premalo sna... Nisam mislio da su diplome ona presudna životna stvar, Pa sam živeo život po svome, Kao prosjak i kao car... Glas savesti: „Tako to biva kad se previše sniva, a stvarnost se malo zna! Tako to biva kad se previše pliva mutnim vodama sna!" Kad sam drugi put pao u školi, otac je rekao: „Sad je već ozbiljna stvar... Sine moj, razmisli bar! Jer život se ne igra s tobom, uporedi druge sa sobom: Svi tvoji vršnjaci su svršeni đaci, a jedino ti si još tu..." Moj stric Jova je slagao slova, pa su hteli da slažem i ja. Ja sam svitanja čekao nova negde između neba i tla... Nisam mislio da su diplome ona presudna životna stvar, Pa sam živeo život po svome, Kao prosjak i kao car... (Glas savesti se ponovo oglašava sa istom porukom, nema svrhe ponavljati.) Kad sam treći put pao u školi, otac je ćutao... Nije mi reko ni reč... 151
No, ja sam sve znao već: Da Život se ne igra sa mnom, Da idem ka ponoru tamnom, Svi moji vršnjaci s diplomom u Šaci, Ma, ne marim mnogo za to... Jer... Ujka Živan je bio bonvivan, pa sam hteo da budem i ja. U tu svrhu sam smislio divan, mada naizgled nemoguć plan... Nisam mislio da su diplome ona presudna životna stvar, Već sam živeo život po svome, Kao prosjak i kao car... (Glas savesti se ponovo javlja, više reda-radi, postepeno se utišava, i potpuno nestaje u daljini, gde mu je otprilike i mesto.)
152
TUŽNA PESMA O KRISTIFORU KOLUMBU, KOJU U JEDNOJ RELATIVNO ZABAČENOJ PORTUGALSKOJ KRČMI PEVAJU LEPA KONOBARICA I HOR PIJANIH MORNARA Dosadio španskom kralju stalno jedan isti svet. Na Kolumba izbor pade da načini preokret: Nije stigo da se snađe, a već mu utrapiše lađe I rekoše: „Nadi kontinent!" Nije znao da će sasvim promašiti liniju, Da će naći Ameriku, sve tražeći Indiju... Kristifore, crni sine, kud se vinu na pučine, Kad ti to ne leži ni za lek? Ne ide se preko mora bez kompasa i motora, Ko te pita da 1' je srednji vek! Jednog dana, kad pred njima neka zemlja velika. Svi misliše: Indija je! Kad ono: Amerika... Krista se za glavu fata, meće omču oko vrata, Da potraži stvarno Drugi Svet... „Ljudi moji, totalno sam promašio liniju! Našao sam Ameriku, a tražio Indiju!" Kristifore, crni sine, kud se vinu na pučine, Kad ti to ne leži ni za lek? Ne ide se preko mora bez kompasa i motora, Nema veze što je srednji vek...
153
DRAGO MI JE ZBOG MOG STAROG Drago mi je zbog mog starog Što sam, bez škole, pošo od dole I posto car... Dobro se sećam: Posle zvuka poslednjeg zvona, trk od škole do stadiona. Bio sam srećan... Tačno pamtim dan (trening prvi), i: „Mali ima fbdbal u krvi..." I onda: Trči! I onda: Lezi! Nekad po kiši, Nekad po žezi. To su bili teški dani, Ali sve je prošlo, Vreme je došlo Da vladam ja... Moj stari veruje, možda preteruje, Al' kaže da sam bolji od svih. Drago mi je zbog mog starog Što sam od trnja stigo do zvezda za tili čas. Kad pružim dobar meč, on vodi glavnu reč, i pita: „Zar je selektor šlep!?" Drago mi je zbog mog starog, On sada ima moć da pred svima podigne glas... U ime sporta Ja sam glavi rekao zbogom, pa sam slavu stekao nogom. Takva smo sorta, Brdo love kvari nas lako. I onda đonom startuje svako. I nema: Driblaj! I nema: Dodaj! 154
Već samo ima: Dobro se prodaj! Doviđenja ideali, Manje me brine zvižduk s tribine, neg prazan džep., Moj stari veruje, možda preteruje, AP kaže da sam bolji od svih. Drago mi je zbog mog starog Što sam od trnja stigo do zvezda za tili čas. Kad loše odigram, on pije sasvim sam i tvrdi: „Trener kriv je za sve!" Drago mi je zbog mog starog, On sada ima moć da pred svima podigne glas...
155
BOZA ZVANI PUB Ovo je priča koju vrlo rado pričam, To je priča o Bozi zvanom Pub. Jedni ga hvale, drugi žale, Treći kažu: ,,E, moj brale, Taj je bio kvaran kao šupalj zub." Odavde, pa sve do Pešte, i do Srema, na jug, Priča bajke o njemu mutni kockarski krug, I kažu: „Taj u životu nije igro na dug..." I svi se slažu kako danas nema takvih kao Boza Pub.. Negde je imao imanje, To se znalo, više-manje, Mada o tom nije pričo ni za lek. Trebo je biti veterinar, al' je tero neki inat, Pa je živeo od kocke čitav vek. Ej, on je pratio karte ko da vidi kroz njih, I u vek 'ladan ko špricer, uvek opasno tih, I samo kad tera maler on bi rekao stih. I svi još pamte reci kojim maler tera Boza zvani Pub: „Džaba vam novci, moji sinovci, Džaba vam bilo dobre volje, I pogledi čvrsti, i lepljivi prsti, Ja ipak varam malko bolje..." E, pa da... A karta je kurva, izvin'te me što psujem, Jer ja samo pričam onako kako čujem. I, ako su lagali mene, i ja lažem vas! Tu priču zna svako, od vraga do popa, Jer mnogi su mangupi ostali tropa. Kockar se krije i čuči u svakom od nas I čeka pravi čas... Jednom se karto s nekim ruskim emigrantom, To je bio lihvar bogat kao Krez. 156
Igro je i upravnik pošte, zvani Ljupče, od milošte, I neki švercer kog je jurio sav srez. Uh, to je partija bila, još se priča o njoj: Kibiceri u transu, 'ladan probija znoj... Na stolu kamara para, da ne pominjem broj... I povuko je damu na osamnaest mrtav-ladan Boza Pub.. A, znate 1' za ono kad je s izvesnim baronom Igro četir' dana? To je bio rat... Išle ga stalno karte jake, pa je odneo fijaker, Crnog konja, tabakeru, štap i sat... Baron je pričao posle da je špil bio star, Da je previše pio, da ga poneo žar... Svi što gube se ljute, to je poznata stvar, A svako gubi bar ponekad ali nikad Boza zvani Pub... „Džaba vam novci, moji sinovci..." Sa švalerske strane nije spado u Tarzane, Al' daleko od tog da je bio zec. Imo je neke, tu i tamo, al1 svi vrlo dobro znamo Da kod žena igra neki peti kec! Ljubav je igra u kojoj Često ne pali blef, Srce se otvara teže nego najbolji sef. Imo je on svoje dame: karo, pik, herc i tref, I bio im je veran sve do sudnjeg dana Boza zvani Pub... Gospodo draga, on je nestao bez traga, I to celoj priči daje čudan ton? Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli Jednog tipa što je bio isti on. Možda ga odvela karta čak u Prag, ili Beč? Već dugo niko o njemu nije čuo ni reč Da 1' se još drži na svetu, il' je predao meč, Pa s anđelima, na vrh neba, igra raub, preferans i ajnc? Džaba vam novci, moji sinovci... 157
PESMA O JEDNOM PETLU Imo sam strašnog petla, bio je pravi đavo! Na kiši i na vetru, navek je stojo pravo! Po selu perje leti, diže se strašna graja, U našoj kući uvek bilo je dobrih jaja... Imo sam strašnog petla, bio je pravi luđak! Koju taj koku kljucne, ko da je tresno budak! A koke, čudne tiče, uvek im srce puca Za nekim grubijanom koji ih dobro kljuca... Za njega nisu bile samo koke slatke, Ne, taj je skako i na guske i na patke. A tek na ćurke? Čim je bilo neke šanse! Princip je isti, Sve su ostalo nijanse... Imo sam strašnog petla, bio je malo čudan: Po danu nešto dremljiv, al' noću vazda budan! Curice iz mog sela čule su za tog dasu, Zbog tog sam petla i ja bio na dobrom glasu... Imo sam strašnog petla, bio je prvak sveta! Danas su petli čudni, svaka im dlaka smeta. Ja ne znam šta je razlog, danas su drugi dani. Uglavnom, spram mog petla ovo su sve cverglani. Meni je šeset peta, stiže jesen pozna, Putuje moje društvo, i ja čekam na red. Ne bi mi ova starost bila tako grozna Da čujem petla barem mesečno jedared... Poslušaj zato savet što će ti čiča dati: Kad imaš mladog petla ne daj mu da se pati. Pusti ga neka leti, neka ga koke vide, Posle će biti kasno, i petlu vreme ide... 158
U RAZDELJAK TE LJUBIM Kad je, pre mnogo leta, bal pravio baron Fon Ligenštul je pozvan da naiđe i on... Čim ušo je u salu, onako lep i mlad, Prišla mu neka dama, i uzviknula tad: ,,U razdeljak te ljubim, svim žarom srca svog, Jer hoću da poludim zbog razdeljka ti tvog! U razdeljak te ljubim, jer želim da se zna: Zbog njega razum gubim, zbog njega nemam sna..." Fon Ligenštul je hitro napustio taj bal Želeći da, pre svega, eskivira skandal... Al' već sledećeg dana ponovilo se zlo! Stiglo je njeno pismo u kom je pisalo: ,,U razdeljak te ljubim..." Fon Ligenštul je bio zbunjen stvarima tim, Pogubio je živce, promeno se sasvim... I počo je da traži u alkoholu spas, Umesto miševa belih priviđo mu se glas: ,,U razdeljak te ljubim... "
159
KAD JE, PRE MNOGO LETA... Jedva su me nagovorili da i to uvrstim u knjigu... Istina, da nije bilo „Razdeljka", ko zna kad bih, i da li bih, ikad snimio ijednu drugu pesmu, ali on me podseća na štošta što sam morao da progutam, i na nečasnu opsadu Troje zvane Radio Novi Sad, kad sam se u drvenom konju zvanom „Žetva" na prevaru uvukao u dotle neosvojivu citadelu i uhvatio na spavanju Jocu Adamova i njegovu veselu družinu... Ortak iz gimnazije je po ko zna koji put okupio akustičarsku grupu, ali je najzad uspeo da zavrbuje i dva Ženska Vokala. Grupičuljci sa vodećim histeričnim sopranom su u to vreme već uveliko izlazili iz mode, ali reakcionarna produkcija RNS-a kaskala je za trendovima taman toliko da i to popuši... Pristupio sam im u zimskom prelaznom roku, bio je u igri Jedan Rođak Koji Će Već Nekako Srediti Za Subotički Festival, na to sam jeftino navučen... Nisam izdržao dugo, u to vreme zanosio sam se idejom o bendu sastavljenom od prijatelja, bile su potrebne godine da shvatim da u životu ne možeš sastaviti ni ukupno pet prijatelja, a kamoli pet prijatelja koji perfektno sviraju... Umesto alimentacije sam grupi ostavio odlično ime, „Žetva", i ideju da se peva o ravnici i Dunavu, što izgleda i nije tako jednostavno kao što ponekad izgleda? U međuvremenu sam, za osam tadašnjih hiljada po minutu (što je i bilo upravo tako mizerno kao što zvuči), pisao prepeve svetskih hitova za „Muzički klub", emisiju o mladim talentima, koje na portirnici kanda baš i nisu legitimisali, jer su se tu prošvercovali i „Neoplanti", „Zipovci", „Cvrčak i mravi", i još mnogi duplovani tinejdžeri... Vadio sam stvar kad to više niko nije mogao, smišljao tekstove za matrice koje su zvučale kao pokvareni mikseri, ali sam šansu da Producentu poturim svoje demo-snimke dobio tek kad sam već balansirao na spoljašnjoj strani donje crte dostojanstva, kao artist nad ambi-som poniženja... - Hm, da... Gitara je raštimovana... Sad je poplava tih mol160
skih pesmica... Baš smo jednu istu ovakvu radili za festival... Neda, Miljenko i Dario... Iz Rijeke... Čuli ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst... Konfuzno je... Taj španski ritam opterećuje refren... Ko ševi Onu Crnu? Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele mog tate... -Mo lim? - Ovu Crnu, što peva s tobom... Je I'to ti peglaš? I pre i posle toga Producent i ja smo bili „na vi", to je bio jedini slučaj da mi se obratio sa „ti", ali po mom pogledu je u momentu zaključio da sa mnom moraš biti jako „na ti" da bi mi postavio takvo pitanje... -Dobro... Harmonski je, znači, potpuno predvidivo... Šablon, običan... Ali, nije samo to... Melodija je monotona... Učinili biste sebi medvedu uslugu da to snimite... Bolje se držite pisanja tekstova... To vam sasvim dobro ide... Ne sećam se ni da li sam se zahvalio čoveku na dragocenim savetima. Ta monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se inače „Oprosti mi, Catherine", i bandoglavo sam učinio sebi medveđu uslugu, snimivši je nešto kasnije... „Žetva" je u međuvremenu doista nastupila na Subotičkom festivalu (vidi ti samo našeg Rođaka?!), imali su termin u studiju, ali ja sam imao pesme, klasika, kao u onom glupom crtaću sa konzervom i otvaračem za konzerve... Bio je trinaesti septembar sedamdeset sedme, predveče, rominjalo je u ulici Žarka Zrenjanina... Tad sam prvi put ušao u studio, „Razdeljak" je otišao u petsto hiljada, Producent je maznuo dva procenta, a mi izvođači po solidnih 0,33 i to tek nakon otkrivene mahinacije oko avansa... Svoju zlatnu ploču od „Založbe kaset in plošč RTV Ljubljana" nikad nisam dobio, jer sam napustio „Žetvu", kao što sam i naumio, čim sam shvatio da mi Troja lagano ostaje za krmom... Prodaješ koku koja nosi zlatna jaja, rekli su mi... Koko-da, koko-da, pomislih u sebi... Jako se varate, gospodo... Ali jaja odlaze sa mnom... 161
SLOW MOTION Život je stari kučkin sin, stalno se raspravljam sa njim, Život je ofucani holivudski film... Svi smo mi malo dramili, ćutali i galamili U tom spektaklu... Neki su rođeni za maske, neki statiraju do daske, Ja sam pozitivno-negativan tip. I kao svi iz stare škole radim sve slow motion... Igram bez dublera, sve sam, što nije praktično, to znam., Pa malo šmiram i malo briljiram. Partner sam raznim licima, zvezdama i naivcima U tom spektaklu... Možda i nisam neki biser, ali sam barem svoj režiser, Sam za sebe smišljam zaplete i kraj, Koristeći uglavnom laku tehniku slow motion... Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave, Ako uopšte ikom išta značim? Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti, Al' ja bih da preživim na svoj način... Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi... I, sve u svemu, nemam lepe reci. AP ja bih, baš u ime to, još jednu popio, I teško da će neko da me spreči... Život je stari kučkin brat, sve manje sa njim vodim rat Jer sve mi više liči na peščani sat. U svakom zrnu neki dan, u svakom danu neki san, I: keep on smilling... Neću da od tog pravim roman, Ko svaki prosečan grandoman, Biću sretan ako dovršim svoj stih, Jer, sati i minuti nisu čulu za slow motion... 162
BOLJE DA SAM SE ODSELIO Prolaze gradom umorne bivše lepojke Iz moje slatke mladosti. Bore ih muče, jedna više nego juče? Vreme im smišlja pakosti... Najbolji momci sa korzoa, Mladi Lavovi, mangupi i ugursuzi... Sad su šoferi, magacioneri... Kriju ih mračni bircuzi... Kad o tome razmislim, sam sam kriv što živim s tim. Bolje da sam se odselio, život na dva podelio... Ma, da se nikad ne vratim, Da ih onakve zapamtim. Bolje da sam se odselio, Negde sa dva'es dve i po... I ja sam bio dečko s gitarom, Mali car, luckasti boem za sve njih. Dečko s gitarom, odjednom: dečko s honorarom, Koji ga odvaja od svih... Kad o tome razmislim, sam sam kriv što živim s tim. Bolje da sam se odselio, život na dva podelio... Ma, da se nikad ne vratim, Da me onakvog pamte svi. Bolje da sam se odselio, Negde sa dva'es dve i po.
163
OLELOLE Olelole... Pišem ti pesmu devet dana, Brusim filigranske detalje, Nižem, aP ništa od derdana, Lepo neće dalje. Olelole... Nameću neki ritam marša, Lude se klanjaju ko đeram, Pevaju pesme s puno falša, Ja po svome teram... Lole...Valja mi tamburu spaliti Ko one vikinške lađe: Pustiti rekom pa žaliti, Nek je đavo nade. Lole... Daj mi da još jednu ispijem, Opet sam sanjao sušu, Pa pusti ponovo „Džipsije" Za moju dužu... Olelole... Imaš li ikoga na svetu? Ili bi sa mnom na put mogla? 'Ajde da menjamo planetu? Sutra dajem oglas. Lole... Pogledaj samo šta nam rade! Na karti neba mi smo tačka. Stavi pred krevet barikade, I Mirna Bačka... Lole... Taman se ludilo raščisti, Taman smo na domak smisla, Evo ih Sledeći Fašisti? , Dok si reko: piksla! Lole... Daj mi da još jednu ispijem, Opet sam sanjao sušu, 164
I Pa pusti ponovo „Džipsije" Za moju dušu... Olelole... Cakli se mesec ko medaljon, Al' nešto goropadno motri? Postrojen zvezdani bataljon, Fališ na toj smotri. Lole... Baš tebe briga, slušaš jastuk, Stiskaš tu svilu kao klešta. Misliš na neki bezobrazluk? O, bože... Baš koješta... Lole... Danas sam pun neke Španije, Triput sam živeo tamo. Sumnjaš u živote ranije? 'Ajd dobro, smej se samo... Lole... Daj mi da još jednu ispijem, Opet sam sanjao sušu, Pa pusti ponovo „Džipsije" Za moju dušu...
165
NEKI NOVI KLINCI Moj deda već dugo ore nebeske njive, Ali baka još čuva sve stvari i sliku našeg sveca. Na dan kad sam rođen tu je posađen oraj, I u avliji, pod gustom krošnjom, sad igraju se deca, Neki novi klinci... Kroz maglu treperi devet sveca na torti, Tad sam dobio par mandarina i malog belog zeca. U maju, još uvek, zriju komšijske bašče, Ali trešnje i zelene kajsije kradu druga deca, Neki novi klinci... Moj drugar Milutin (druga klupa do vrata), Ima klinca od četiri i po i uči ga da peca. Ponekad ga sretnem, mahne kroz prozor kola. A u Porti za loptom sad jurcaju neka draga deca, Neki novi klinci... A ja, ja se kockam s prevarantom životom, Iz rukava on svakoga dana izvuče nekog keca. I stari mi kažu: Sad si u pravom dobu. A u ulici Jovana Cvijića rastu druga deca, Neki novi klinci...
166
JEDNOM Jednom su sadili lipu Stari Nestorov, gospon Čeda i još jedan. Bio sam nov u tom stripu, Komšijin mali kog su pustili da gleda. Stari Nestorov, potpalivši korov, tad reče mi: „Ti si mlad, Ti ćeš dospeti za taj hlad..." Jednom sam voleo zbilja... Mislim na Ljubav Pravu, šašavu i silnu. Vozio hiljadu milja Ko onaj ružni Francuz u prelepom filmu. Vukle me šine pod točak mašine, Al' Ona me spasila, Sve je druge ugasila... Da, sve to dođe na svoje... Odavno pravila znam: Samo tuge se broje... Da, opet tornjevi tuku na Svetog Luku, Jesen je kriva, Uvek me rasturi Siva... Jednom je prošla kraj mene Sa tipom kog sam znao, taman da se javim, Skrila je pogled na vreme, No, sasvim dovoljno za blues u mojoj glavi. Bezvezno „zdravo" i klimanje glavom I sve što već sleduje... Neka lutko, u redu je... Da, sve to dođe na svoje...
167
Jednom su palili lišće Sa one iste lipe. Dim je lebdeo do neba, Na kom su, nema ih više, Stari Nestorov, gospon Čeda i još jedan. Ko nije drvo razumeo prvo Pa tek onda sadio, Taj nije ništa uradio... I shvatiće, kad-tad, da ne zna šta je hlad..
168
RFNGIŠPIL Curi od jutros, od četiri-pet, Resilo nebo da potopi svet? Nad gradom danima vise iste kulise... Poliva kiša, aP to joj je zanat... Ma, sve mi je ravno ko severni Banat, Manje-više... I sa kišom i bez kiše... Vreme se vuče ko teretni voz, Gde li večeras da pomolim nos? Klasika: Konobar! Un caffe macchiato! Prolazi vreme, al' to mu je manir... Ma, sve je to plitko ko plekani tanjir, Izeš sliku... Nigde jedra na vidiku... O, daj, okreni taj ringišpil u mojoj glavi, To ne zna niko - samo ti, Bez tebe drveni konjići tužno stoje... Dođi! Iz plave boce se pojavi, Bar jednu želju ispuni, I dodaj svetu malo boje... Čudo moje... Veče se klati ko prezreli klip, Teška vremena, a ja težak tip, Pa gravitacija začas uzima svoje... Slab sam ja igrač za subotnje gužve, AP shvatam pomalo te pokretne spužve -Neko pijan lakše život odrobija...
169
O, daj, okreni taj ringišpil u mojoj glavi, To ne zna niko - samo ti... Bez tebe drveni konjići tužno stoje... Dođi! Iz plave boce se pojavi, Bar jednu želju ispuni, I dodaj svetu malo boje... Čudo moje... Sustajem, odustajem, Pritiska me kao pegla... Javi se, pojavi se, Dodaj svetu malo vergla... Nekad si me čudila, Danas bi mi tako legla... Dodaj malo ludila, Dodaj svetu malo vergla...
170
ODLAZI CIRKUS Odlazi cirkus iz našeg malog grada Širokim drumom što izlazi na most... Odlazi cirkus i ja se pitam sada: Ko je domaćin, a ko je bio gost? Nestaje cirkus u širokoj ravnici. U kišnoj noći za njim se srebri trag... Žena od gume, i majstori na žici, I tužni pajac što bio mi je drag... Da 1' je sve bilo samo fol? Da F je sve samo jeftin trik? II' sve te maske kriju bol? I neki sasvim drugi lik? Pričaće deca o svetlima arene, Vežbaće krišom kod kuće neki štos... Ali već sutra, čim prođe neko vreme, Samo će retko pomišljati na to... Ostaće okrugli trag na mestu šatre Tu, gde se rvao s tigrom hrabri Grk... I par plakata, na njima gutač vatre Kome će klinci već dočitati brk... Da F je sve bilo samo fol? Odlazi cirkus, za sve je bolje tako, Mnogi su predstavu shvatili do sad... Nove pajace će masa naći lako, Jer drugi cirkus će doći u naš grad...
171
DAN POSLE PONEDELJKA Pogledom je dala punomoć da joj utučem dosadu. Bio sam negde vizavi planete, sam u dubokom ofsajdu... 0 slatkom vinu mladosti začas smo priču sklopili, Ispade da smo prosuli daleko više neg što smo popili... Vrtela je isti stari film, samo u svojoj režiji... Eh, gde si bila prethodnih aprila, dok sam još bio svežiji? Udavila me Indijom, klepetala ko nanula, No sve je bilo legalno dok nije zora na prozor banula... Još jedan utorak? Ne, to ne mogu da podnesem... Taj dan je baksuzan, zar nije dosta što je jesen? Utorke mrzim, i tačka... Još jedan utorak koji se ljulja kao ljiljan... Rekla je, formalno, kako ću s tobom kad si pijan? 1ne baš sveže obrijan... Birala je belu haljinu, kakve se nose nedeljom. Špricnula „Tresor" na svoj kombinezon, al' nije puno vredelo.. Kiša je rondala svu noć, i dođe konac laganju. I nigde šeik, ni playboy? Nikog sem mene na raspolaganju... Još jedan utorak koji me zatiče na delu: Barut na jastuku i otisci na stranom telu... Gorki su utorki, al' uvek... Još jedan utorak... Što ja ne bežim, zar sam vezan? Rekoh joj normalno, šta bih ja s tobom da sam trezan? Trezan sam tako bezvezan...
172
MIHOLJSKO LETO Do pola jedan je bila na času klavira, Onda korakom merila grad. I usput gledala izloge, Pardon, svoj odraz u njima. U kosi još, poput venca, ona molska kadenca, Mala vračka da upravo tad Uz „caffe Kibic" polagano nadode On Kao plima... Tajne su tu zato da ih neko nasluti, Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti. Bogu je kanuo čaj, svud je prsnuo sjaj, Jedan platan će .ostati zlatan... Ona kroz smeh čvrsto svoju kajdanku stišće, Ne drhti On, to je samo to uvelo lišće... Blaženo Miholjsko leto, Jedno i sveto za njih... A On je nosio naglas svojih Skoro Osamnaest, Sve češće mu govore Vi. Begeš u grudima udara, Bije u bronzane žice... U džepu sretni staklenac, ko ono novčić i zdenac, Mala vračka da nestanu svi... A Ona bane ko lupež i prospe mu kosu U lice... Kao osrednji klošar, malo prosed i prostar, Na uglu sam zastao sam... Ne tako dobar oktobar I misli sve u ruskom štimu... A onda shvatih, na prepad, da te volim ko nekad, Vreme samo raspiruje plam? U meni Miholjsko leto... To prkosno sunce Pred zimu... 173
PORTRET MOG ŽIVOTA Mesec prosipa bokal fosfora, Vitraž mraza na oknu prozora, Jedne noći ko ova, znaće Bog, Doslikaću portre života mog... Silueta se davno nazire. Neko uzdahne, neko zazire. Isto vide, a razno tumače? Đavo prste u farbu umače... Prave si boje dodala Na taj portre života mog: Talase Plave, Nijansu Lave, Vrtloge Zelenog, I Lila, tamnu, čežnjivu, I boju breskve, nežnu, i sramežljivu, Setno-Sivu, Nepogrešivu... Rože nadoh med starim pismima, Modru vrpcu nad teškim mislima, Ukrah Riđu iz pera drozdova, Laki Purpur iz prvih grozdova... Uzeh Oker sa svece svečarske, Drap sa svilene mašne bećarske, Mrku s tambure tužnih tonova, A Cinober sa nosa klovnova... Prave si boje dodala Na taj portre života mog: Talase Plave, 174
Nijansu Lave, Vrtloge Zelenog... A Crnu nisi štedela, Ali bez nje bi Bela još izbledela, Bez Crne Bela ne bi vredela... Srce je moje napuklo Ko kora starog bagrema, Al' u tvom oku kao lane zadrema. I jedva, kao šapati, Niču po uglovima zlatne paprati. Pramen sna u sliku navrati... Vetar dokono senke spopada, Huk kroz ambis tišine propada... Jedne noći ko ova, znaće Bog, Doslikaću portre života svog...
175
JOŠ SAM SRETAN ŠTO POSTOJIM: PIŠEM PESME, ZVEZDE BROJIM... Pesme sam pisao onda kad pošten svet i piše pesme... U pubertetu... Bile su žalostivne i čežnjikave do zla boga, i Jesenjinu bi bilo neugodno, i mada su davale intonaciju horu uzdaha na velikom odmoru, mislim da nije tragično po svetsku, književnost što nijedna nije sačuvana... Uzgred, imam sasvim određeno mišljenje o raznim Knjigovođama Vlastitih Literarnih Pokušaja, o tipovima koji po herbarijumima kojekakvih fascikli pedantno presuju Svoje Prve Objavljene Radove, ali ga ni ovog puta neću javno izneti, iz (strahopoštovanja prema njihovoj veličanstvenoj upornosti... Izvadiću se na svoj stil, šta li je, koji je naprosto za nijansu riskantniji, ili se tu naprosto radi o sujeverju, vrag će ga znati? Pišem, naime, u jednom primerku. Kopije čuvam isključivo u onima kojima je to Napisano i namenjeno... Po meni su pesme kao visoki letači. Kao golubovi koji se cene po tome sa koje ti se daljine vrate... Mnogo kasnije, kad više nisam pisao Pesme nego Tekstove, puno puta sam osetio tu povratnu snagu, silnu, jaču od upornih struja osporavanja i zaborava, koju nijedna od mojih ranih, neotpevanih pesama, očito nije imala... Neka od njih bi se, inače, odavno uzdigla iznad neke rođendanske posvete ili prhnula iz spomenara u koji je zapisana, i umiljato mi doletela na dlan? Nestvaran... Satkan od dima, Sad idem... Bez stiska ruke... I, ko prokleti brod bez luke, Lutaću, dok me ima... Eh, naravno da se sećam ponekog stiha. Sećanje je ipak moj zanat. Pamtim, nažalost, i daleko besmislenije stvari nego što su prve strofe mojih rođenih tinejdžerskih soneta... 176
A Mesecu zvezde krašću Kad zaspi ohol i tih... I, voleću svaku od njih... Nekom čudesnom strašću... Čoveče... Dučić i ekipa provukli su se za dlaku? Da sam se rodio koju deceniju ranije, nigde ih ne bi bilo... Jesen šezdeset i sedme, izrazito lirska, protekla je tako u traganju za jednosložnim recima, i za devojkom koja ima-četrnaest slova u imenu i prezimenu? Kao u inat, Ana Kiš i Aleksandra Karamatijević bile su lepe kao mlinarice na holandskom porcelanu, ali zalud, nisu ispunjavale ni osnovne uslove za akrostih. Krajem prvog polugodišta stigao sam čak do trećeg soneta u vencu, što se još uvek vodi kao moj lični rekord, ali već na sledećem tromesečju sam shvatio da eventualno mogu izdati jedino „Zbirku započetih sonetnih venaca", ništa bolje od toga... Toliko o Pesmama Osnovkama... Nadam se da niko neće iskopati ono kako naš poštar ima zvonak glas, dubok i oštar, čini mi se bas, što je doduše oduševilo moju učiteljicu Zdravku i dobar deo prvog B razreda, ali, ruku na srce, ipak nije za jednu ovako Ozbiljnu Knjigu... Ne bih voleo da ovo zazvuči kao da se stidim što sam sa osam godina pisao kao osmogodišnjak, stideo bih se da tako pišem danas, da slažem dečake što nose zoknice, uz curice što glade lolmice, ne bi mi baš bilo svejedno da spadam u starčiće koji otimaju honorarčiće po dečjim emisijama, u te majstore pera, sa tezgom stalnom, što se vode pod: Dečji Pesnici, u Socijalnom, bljak, Poete Bez Poente oduvek su me najviše užasavale... Rođen sam, dakle, sa neospornim darom za rimu (koji sam /a sebe ništa ne znači), i sa nivoa svog talenta sam odmalena vrlo lako razlikovao pesnike od pesnika, ne toliko, zaboga, da bih se bavio kritikom, il' nekom sličnom nepristojnom rabotom, ali ipak sasvim dovoljno da bih već nakon pola strofe mogao da otkrijem one koji rade (samo) po sluhu, od onih koji pri tome aktiviraju još po neko čulo.. 177
Više puta sam, ispunjavajući želje svojih devojčica, gostovao u vrlo gledanoj lokalnoj TV emisiji za decu, gde sam, na molbu voditelja, u prolazu smišljao bećarce i stihove koji su po pravilu vadili stvar, posmatrajući oko sebe nadobudne Kostimirane Boeme koji sasvim solidno žive od onoga što prosečan kantautor sklepa za minut i po... U gimnaziji sam, recimo, potpuno apstinirao od rime... U školskom listu, nepredvidivo nazvanom „Gimnazijalac", dogurao sam (na zgražavanje takozvanih kolega, redom članova fan kluba „Branko Miljković"), i do čitave svoje stranice, i taj period nosim kao zlaćani orden na reveru svojih uspomena... Da ti imaš telefon, ja bih bio slušalica, I onda bi me dizala i spuštala... I dizala i spuštala... Pa bi šaptala u mene s vremena na vreme... I brisala me krpom uoči Male Gospojine, Kada vam dolaze gosti... Iz već pomenutih razloga, u arhivi gimnazije „Svetozar Marković" moja Dela eventualno postoje sačuvana celovitije nego što bih sad uspeo da ih interpretiram. Bile su to poeme, kažu oni koji se bave tim stvarima. Sveska u koju su bile zapisane izgorela je kad nam je prskalica zapalila jelku, a jelka stan, i priznajem da mi ta sveska ponekad nedostaje... Da ti imaš telefon, bio bih ja i imenik, I to, u inat, baš bez broja koji tražiš, I onda bi me prevrtala i listala... I prevrtala i listala, I dugo bih bio u tvojim rukama... A to trenutno nisam u stanju... Šurjanka, legendarna hemičarka, uSla je jednom u razred sa novim „Gimnazijalcem" u ruci, i prozvala me iz njega, kao iz dnevnika... 178
- Vi, deco, ni ne znate kako talentovano dete sedi tu medu vama...
Tad sam prvi put od nekoga ko nije moja mama čuo da sam talentovan, i možda zato nikad nisam zaboravio taj dan? Šurjanka je, nažalost, uskoro otišla iz škole, a podrška koju sam imao od Slobodanke (srpskohrvatski jezik & književnost), i Jovančice (istorija & sociologija), nije bila dovoljna da me sačuva od inkvizicije koju su predvodili Grginka, Ševara i Kovač (hernija, fizika & matematika, jasno)... Da ti imaš telefon, ja bih bio onaj automat za tačno vreme, „ Već toliko sati, toliko minuta, i toliko sekundi te volim..." Oh! Kakav dražestan automat, govorila bi ti spuštajući slušalicu, A sve sam to ja... I slušalica i automat... One godine kad je vladala epidemija velikih boginja, nije bitno koje, na „Martovskim susretima" u Kikindi, koji su se računali kao „najveća smotra poezije srednjoškolske omladine Vojvodine", nagrađena je i pesma pod šifrom „16" (ubijte me ako se sećam zašto baš „16", sigurno zbog broja na nečijem dresu?), a ta pesma zvala se Dani (radni naslov: Srozavanje jednog genija...), i prisećam se samo početka: Mada se budim gotovo svakog jutra, Ja još nijednom nisam prestao da sanjam, I to u potpunosti objašnjava sledeću rečenicu koja kaže Da moj dan obično započinje utopističkim razmišljanjem na temu Jednog leta bez popravnog... I neko vreme zadržava se ta naučno-fantastična slika U mojim bioskopalnim mislima... U autobusu, na povratku, upoznao sam izvesnog M Crnjanina, koji je bio u žiriju, i on mi je, šarmirajući prisutne ade 179
lescentkinje, uzgred otkrio da sam bio najozbiljniji kandidat za prvu nagradu (koja te godine nije dodeljena), ali da su Oni ocenili da je tu ipak primetan uticaj jedno pedesetak pesnika od kojih sam dotad (i otad) čuo jedino za Mariju Bećkovića, pa mi je zato ipak dodeljena samo druga nagrada, i knjiga Ljubimac, Gi De Mopasana, u trajno i neotuđivo vlasništvo... Bojim se da moja averzija prema poeziji datira baš od tog međugradskog putovanja, a drastično se pojačala u sledećih nekoliko dana, kad sam se prvo probio do redakcije Indeksa, gde sam po propozicijama nagrade zaslužio i objavljivanje pesme, da bi me zatim i Rade Obrenović, gl. i odg. ur. Stražilova, uputio na svog urednika poezije, koji moj „higijenski minimum", kako to već kažu sanitarci, nije zadovoljavao ni izdaleka, a o izbliza da i ne govorimo... Nešto me je, uglavnom, naglo odvratilo od poezije? Gimnazija je uvek organizovala berbu kukuruza početkom oktobra, momci su poneli gitare i patili se sa nekim prepevom „BeeGees"-a, a onda sam se odjednom pojavio i ja, sa očima punim oblaka i kolekcijom čičkova i krpiguza na svom omiljenom teget puloveru, i tako... Pesma koju sam tad sastavio zaboravljena je, naravno, i pre nego što je pomenuti kukuruz okrunjen, ali na širokoj njivi mog života, ako se dobro zagledam, još uvek mogu da je pronađem kako izviruje iz zemlje, kao obli granični kamen... Nikad više, naime, nisam napisao ni jednu pesmu onako na suvo, bez muzike... A, i neću, kako stvari stoje... Poezija možda još uvek nije zanat koji izumire... Ali je još uvek zanat... Njoj se lako mogu vratiti ako, ne do bog, jednog dana ostanem bez leba...
180
DRVENA PESMA Snio sam noćas nikad prežaljenu stvar: Mog drvenog konjića, Kanap i zvuk točkica, Vrbice zvon... Za mnom verni Sančo moj U pohodu na Nespokoj... Snio sam još i svoju prvu tamburu, Kako ko noćna dama Iz južnog Amsterdama Iz izloga mene klinca zavodi, Na smrtne grehe navodi... Di je to drvo raslo, od kog je tesana? Da 1' se pod njime neko nekada ljubio? Otkud u njemu izvor svih mojih pesama? Da 1' je to znao onaj ko ga je dubio? Di je to drvo raslo, vrh kojih bregova? Da 1' nas je ista kiša mlađane zalila? Ko mu je grane kreso, mati ga njegova? Čija je ruka lišće s jeseni palila... da znam? Snio sam, onda, krevet sav u čipkama, Obesnu igru vatre, Sklopljene šalukatre... Na uzglavlju ruža u intarziji, Pod kojom smo se mazili... Snio sam sanduk, crni, srebrom okovan... Novembar... Izmaglica... I kvartet dragih lica... Maleni čun, nasred luke pokisle, Da me u večnost otisne... 181
Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova? Da 1' je pod njime neko za nekim žalio? Što ga je grom obišo^ mati ga Petrova? Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio? Jedina moja mila, što si me budila? Bio sam tako blizu naličja vremena. Taji se jedno drvo u mojim grudima... Gde li će nešto nići iz toga semena... da znam?
182
USPAVANKA ZA DEČAKA Pričaće ti jednom, možda, kako sam ja bio štošta... Pile moje, pače moje malo. Mudrovaće Badavani kad me nema da se branim. Da sam blizu, ne bi im se dalo... Pričaće ti o plovidbi ti što nisu sidro digli... Šta sam za njih neg ukleta šajka? Tvrdiće, sa zlobnim sjajem, da sam drhtao pred zmajem. Videli su oni iz prikrajka... AP ti slutiš otkud bore, trunje se u oku diglo... Olujno je tamo gore, gde nas nije puno stiglo. Znam da sanjaš more sveca i korake po tom doku, Ti si tamo bio - u mom oku... Pričaće ti, kojekakvi, zloba se ko rubin cakli, Kako odjek mog osmeha ječi. Kleće se u pretpostavke kljuckajući kao čavke Moje loše prepričane reci... Brojao sam ljude s krsta, pravila i izuzetke... Posvud promašena vrsta, samo retki nađu retke. Znam da sanjaš vaskrsenje, jednu siluetu plahu, Ti si tamo bio - u mom dahu... Pričaće ti jednom svašta, boljima se teško prašta, Pile moje, pače moje malo. Silni miševi u boci javiće se ko svedoci Pustolovnog traganja za Gralom... Ne znam više, bože prosti, da 1' da strepim, il' da stremim Da to breme posebnosti i na tebe nakalemim? Ako nije kasno već? 183
Znam da sanjaš rimovanja, krike i tišinu nemu • Ti si bio svugde u mom svemu... Pile moje, pače moje malo, Lavče moje...
184
DEVEDESETE Mi smo bar imali stare gitare, poneki bedž na reverima... Glupo bi zvučalo je-je uz ove dileje s revolverima. Al' zastavu šezdesetih vezle su gramofonske igle I put od žute cigle prostro se pred nas. Mi smo bar imali razne Če Gevare i veće prevare. To mladost piri u dahu kao šećer u prahu sa bundevare. Protesti sedamdesetih više su bili odraz mode, Jer bokal pun slobode točen je za nas. Mi smo bar imali putovanja, perone, suze, cmakanja... Crveni pasoš bez mane što prolazi grane bez puno njakanja. Dnevnici osamdesetih švrljani su na jarke razglednice, Svet je lice šminkao zbog nas. Mi smo bar imali one snove koji se teško ostvare. A snovi najčešće vrede tek kad s tobom osede, kad s tobom ostare. Nije baš sve na kantaru, čitavo čudo kupi lova, Ali snova nema... Onda su došle devedesete tužne i nesretne - opake. Gospod je barut primirisao, pa 'ladno zbrisao za oblake. E, kad već puknu ustave, nema nam spasa dok se reke ne zaustave. No i taj dan će svanuti kad-tad. Onda su došle devedesete tužne i nesretne - fobične. U udžbenike i u čitanke ušle su bitange obične. Kasno je da se paniči, dali smo šansu da se ludilo ozvaniči, A sad smo prosto zgranuti. Mi smo bar imali neke veze s planetom i sa ljudima. Znalo se ko togu nosi, a ko cvetić u kosi, o, blago ludima. Danas se laž odvažila, a zadnja bagra kroji moral, Pa je OK koral dignut oko nas. 187
Ma jebite se devedesete, vas mogu jedino psovati. Za vama niko neće žaliti, niti vam stihove kovati. Jednu ste mladost sludele, budite sretne ako vam i strofu udele Pred crkvom pravih vrednosti. Ma jebite se devedesete, i vaša priča je gotova. I da bog da se nikad ne sete svih ovih protuva i skotova. Kad zakon metlom zama'ne, ili ih pusti da se međusobno tamane (Što ima svojih prednosti).
188
ŽIVETI SLOBODNO Davno ti je vrag zaseo na prag zemljo Srbijo. Niko živ se ne seća tolikih nesreća za jednog vezira. Oko tebe komšije podižu bedeme jeda i prezira, E tog još nije bilo, ludama je milo, a ostale je stid. Crne hronike i harmonike - sitan rock-and-roll. Bajke da na kraju ponajbolji ostaju više ne prolaze. S tamne strane globusa bolje se vidi da najbolji odlaze.. Pločnici Toronta, oči boje fronta - lozinka svih nas. Na šta se priča svodi: eh, parole o slobodi, Šetači, preletači - slaba potpora. Nije to glava-pismo, ili jesmo ili nismo, Ovo srce bubnja večni tam-tam otpora: Živeti slobodno, svetom se oriti, Okićen perom sokola za urok protiv okova. Živeti slobodno, pesmom pokoriti, Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje! Probati jug ko zrno grožđa sa dlana Bogorodice, Liznuti so sa onog gvozda za koje vežu brodice, Slušati vetre kako gude u bele stepske jasene, Zaj'titi vode koje bude gene u tebi spašene! Al' čim se pomene fantom promene - sevnu šlemovi. O, žali bože matore oni se zatvore čim gazde podviknu. Upiru se deca da rođene očeve od laži odviknu. I šta na kraju bidne? Pa znaš: Putnici za Sidnej, ajmo, izlaz taj i taj. Dokle bre da nas voza zli Čarobnjak iz Oza? Dokle taj glupi džoker: ćuti, dobro je? (Ma nije!) 189
I čitav plen da skupe, pa ne mogu da vas kupe, Da vam mladost kao sitan kusur odbroje. Živeti slobodno, svetom se oriti, Okićen perom sokola za urok protiv okova. Živeti slobodno, pesmom pokoriti, Tvoj steg na svakom gradu je gde ti se neko raduje! Svako je jutro novo ušće, poteci kao rečica, Neka se trnje plete gušće - nebo je tvoja prečica. Izdrobi lažne dijamante ko ljusku šupljeg oraha, Nek bulevari sveta pamte muziku tvojih koraka!
190
BALKANSKI TANGO Ovaj život je san: Mala kuća kraj rampe, Snop žućkaste lampe i zalihe tuge. Nažalost ružan san: Ćale notorni smuk, Keva s daskom za luk - manekeni za jad. Sve je morao sam. Prst na orozu lagan, U srcu uragan - i skok preko duge. Drum, šleper... I sa dvadeset dve već je imao sve, Nju je video tad. „Lud sam za tobom pače, ali lud sam ionako. Tražim te otkako za sebe znam. Budi moj ortak mače, nije mi lako Da svu tu silnu lovu razbucam sam. Nešto sara načuo da sutra možda ne postojim, Pa bolje da odmah probamo sve. Za sitan groš kupi me, Razmazi te divlje kupine. Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, I ja ću za nas osedlati strah. A ti me ljubi do zla, Dok ne izgubim dah." A ona - seoski krin. Noćni bus iz Provanse, Mis nikakve šanse, tek statista sreće. Presečen film: 191
Ćale prosvetni miš, keva izlizan pliš, Sestra ružna ko vrag. On je bio njen tip. Prve noći u dvosed, pa druge na trosed, A treće, eh treće... Ma nek puknu svi Kad je njen mladi don spusti pravo na tron Kao višnju na šlag. „Lud sam za tobom pače, ali lud sam ionako. Tražim te otkako za sebe znam. Budi moj ortak mače, nije mi lako Da svu tu silnu lovu razbucam sam. Nešto sam načuo da sutra možda ne postojim, Pa bolje da odmah probamo sve. Za sitan groš kupi me, Razmazi te divlje kupine. Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, I ja ću za nas osedlati strah. A ti me ljubi do zla, Dok ne izgubim dah." Opet loš deja vu: Jutro mokro ko ribar i profi kalibar, Počinilac neznan. U čitulji - pune stranice dve Mafija i DB složno žale za njim. Balkanski tango uvek završi na trotoaru, Đavo je kredom upisao bod. A ona lagano niz ulicu staru, Tražeći sponzora punog ko brod. 192
Dok klatno tašnice u ritmu hoda broji vreme, 1 dok je rnerkaju ko svezi but, U beli prah smrvi dan I mrmlja refren odnekud znan: „Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, 1 ja ću za nas osedlati strah. A ti me ljubi do zla, Dok ne izgubim dah."
193
PLAVA BALADA E moj plavi, Bio si malo sirov, al' ipak pravi, Nikad u dilu s bagrom, nikom u stranu, nikome dužan. Bio si, sve u svemu, dobrom čukom naoružan. Šta da pričam, Ja danas ne znam nikog ko ti je sličan: Spremnog da bez računa tačno u podne razgrne slabe I kao Geri Kuper sam izađe pred barabe. Da, tu i tamo Setim se devojke po kojoj se znamo. Ćudljivo kišno leto sedamdes' koje (godina Raka) Kad me je školska ljubav ostavila zbog murijaka. Aj' davno bilo, Od tad se sedam mora Dunavom slilo. Dok jedro mog kaputa burnim su morem terali vetri, Na tvoje epolete sletele su zvezde dve-tri. I tad su došli popovi, pa topovi, pa lopovi, I čitav svet se izobličio. Ispuzali su grabljivci, pa lažljivci, snalažljivci, Al' ko je smeo da te podseća šta si -Dobro se pamti samo prvi u klasi. Ne znam plavi, Meni se činilo da Beograd slavi: Veliki Uskrs duha, svi ti grafiti, a onda kordon Pred onom decom ko pred tobož nekom hordom. Znaš šta sledi: Ipak je ona bila nešto što vredi. 194
Pa kad se onog juna nismo potukli zbog njene časti, Zar ćemo sad zbog ovih očajnika željnih vlasti? Dogod je ovih frikova sa punom vrećom trikova Ništa što vredi neće vredeti. Zar stvarno nema načina pred najezdom prostačina? Pa ti si školovan da hapsiš taj talog, A ne da puštaš da ti izdaju nalog! Sorry plavi, Pošaljem katkad srce na raport glavi, Od starog društva - ništa, neko je puko, neko je svirao, A ti si super brate ako stvarno spavaš mirno.
195
STIH NA ASFALTU Da mi je još jedared proći Ilicom Pa da bećarac našvrljam ćirilicom. Teško da bi drugi mogli resiti taj hijeroglif, Al' bi neko znao da sam tu. Cipelice jedne bele Zastale bi i prevele stih na asfaltu. Jednom ću u baladu da se prerušim, U refren što se tamo još zapevuši. Pa da minem starom Vlaškom, Da joj kosu sklonim daškom, I za uglom hitro zamaknem. Da pred nosom strašnog Bana Kao senka Petra Pana kapu nakrivim. Preko krova i mansarde ošamućen daljinama Da ostavim struk lavande medu njenim haljinama. Lagano se bore nanose, Malo šta je još po starom. A Lokice, moje Šokice Madijaju istim žarom. Ladica đinđuva po nebu prosuta, U jesen vetar primi miris Bosuta. I isprva mi nije ništa, al' već posle par gemišta Dopre izdaleka lagan prim, Praćen tercom suvog lišća S jednog hrasta kraj Belišća stidljivo sasvim. Što sam joj kog vraga dao belu ružu samoniklu, Što li sam je povezao onaj krug na mom biciklu... Lagano se bore nanose, Malo šta je još po starom. A Lokice, moje Šokice Madijaju istim žarom. 196
LEGENDA O GEDI GLUPERDI Ovo je priča koju vrlo nerado pričam: To je priča o antihristu jednom i raspikući, Gedi takozvanom, Što je silnu zemlju nasledio od pokojnog teče I sve spisko. Bilo je tih slučajova već i ranije Da je neko zemlju potrošio i razbuco, Al' da je neko našu zemlju razbuco, To još nismo doživljavali. E, tu smo se mi iz familije malko zamislili I metili prst na čelo, mada je bilo i predloga Da i Gedi prislonimo štagod na čelo, Al' to nije prošlo (mislim, još me nije prošlo). Gedo Gluperdo, svu si zemlju proćerdo, Sve si spisko sram te bio Gedo bekrijo. Jednom tako Geda išao na vašar, Za opkladu jaho junca. Otkad je s tog junca tresno, Malko usta krivi desno, breca se i bunca. A jednom opet Geda išo u teatar Pa gledo komad s onim vitezom i zmajom. Još mu tad na pamet palo Da se, čim odraste malo, oženi aždajom. I svi mu kaz'li: „Gedo Gluperdo, svu si zemlju proćerdo, Sve si spisko sram te bio Gedo bekrijo." Jednom Geda onda išo na igranku, AF ga bubnjar merko mrsko i drsko. 197
„Šta me gledaš ti sa kosom?" E, odma mu je Geda nosom Svu onu pesnicu razmrsko u paramparčad. Jednom Geda jedva išao u crkvu Ali tu se bruko grdno. Joj sramote i belaja, istero ga otac Paja Jer je naglas podrigivo. Gedo Gluperdo, svu si zemlju proćerdo, Sve si spisko sram te bio Gedo bekrijo. Ovo je druga glava o Gedi pripovedanja: Geda je, kako bi ga fizički opiso, Jako ima oštar pogled, moš' šeći lubenicu njim Al' drugo mu tupo, svu je zemlju slupo. Jednom zgodom Geda išo da pravi mostić, Pa pričkino palac s daskom. Siso ga da smanji otok i smišljo je Da bolje potok zatrpamo časkom. Jednom tako Geda nije nigde išo (za pramenu) Što je nažalost značilo da smišlja neku još goru bedu Uvali se na otoman, reklo bi se al' je skroman, Al' mi znamo Gedu. I svi mu kažu: „Gedo Gluperdo, svu si zemlju proćerdo, Sve si spisko sram te bio Gedo bekrijo." Jednom davno Geda išo u bioskop Tužni niski ratni film ga dirno svojski. Sav uplakan reče ženi: ,,E to vidiš da je meni: ratova i vojski!" 198
A jednom Geda tako nijednom nije otišo na sud A minuse mu pišu kredom. Ja kad se zaparničim, tu ima sve da varniči, Teško nama s Gedom. I svi ćemo kasti u glas: „Gedo Gluperdo, svu si zemlju proćerdo, Sve si spisko sram te bio Gedo bekrijo." Ovo je treća glava o Gedi i bilo bi još glava. Geda je ko meksikanska serija s happy endom. Jer kako god da se završi biće happy end -Za nas il' za Gedu. Jednom tako Geda išao na živce, Jedio komšiluk redom. I sad, ko je lud najposle, Da li Geda ili mi što se natežemo s Gedom? Stalno brašo Geda išao u krajnost, Osta zemlje tol'ko samo Da mi lepo našeg Gedu kada pođe sve po redu Sretno zakopamo, na šta će popa kasti: „Gedo Gluperdo, svu si zemlju proćerdo, Sve si spisko sram te bio Gedo bekrijo.''
199
SEVDALINKA Šta god noćas da zapevam Vući će na sevdalinku. Usnio sam čobanicu Uplakanu u šljiviku. Grom udari, planu seno, Rasturi se stado njeno, Zaplete se dim na uvojku... Reče da se zove Bosna -Čudno ime za devojku. Nekom Drina teče desno, Nekom Drina lijevo teče. Ma sve da teče u dubinu, Na dve pole svet da seče -Znam tajni gaz, moje lane, Most se pruži gde ja stanem. Sve da vuku me konji vrani, Nema meni jedne strane Dok si ti na drugoj strani. Osta ovaj stari kompas u grudima, A po polju nikli zabrani. Crne senke što se gnezde u ljudima Nadleću me kao gavrani. Nekada sam putovao po Mjesecu, Kroz vilajet pun hajdučije, A sada me oči ljudske Plaše više nego vučije. Sto puta su prijatelji U molitvi pomenuti. Da 1' će mi se radovati, 200
Ili glavu okrenuti? Šta slagati, šta im kasti? Svet ne možeš pesmom spasti. Nj ine brige me i noćas brinu Dok se spremam na put kući, Na put kući u tuđinu. Svetom smo se rasipali ko đerdani, Nosili nas nebom ćilimi. Da li su to stvarno bili bolji dani, Ili smo to bolji bili mi? Nekad smo se bratimili po pogledu, Sluteći da isto sanjamo. I Bogu je prosto bilo Krstimo 1' se ili klanjamo.
201
KAO TALAS... Negde se pipnu naši mali svemiri Kada već pomislim da spavaš. Zašumi saten, tama se uznemiri, I kao talas naideš. U školjki tvoga pupka leto zimuje, Tu čuvaš mrve sunca za nas. Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje, Dok kao talas nadireš. I nfsta više nije važno, Lice sveta zlobno i lažno se raspline začas. I niko više nije bitan, Svi su pesak prezren i sitan, pesak ispod nas. Srebra decembra kuju prsten za tvoj prst, Niz tvoje sapi zvezda pala. Zalud te privijam uz sebe ko uz krst, Ti kao talas izmičeš. Ostavljaš slane kapi bistre I jato dobrih mirisa Istre po sobi razvijaš. Ostavljaš varljiv zalog pene U srcu ove napukle stene koju razbijaš. I ništa više nije važno, Lice sveta zlobno i lažno se raspline za čas. I niko više nije bitan, Svi su pesak prezren i sitan, pesak ispod nas.
202
f
NEDOSTAJE MI NAŠA LJUBAV... Na jastuku bdim na ponoćnoj straži Kao stari posustali ratnik. Kom svaki put od riznice neba Jedva zapadne mesečev zlatnik. Pod oklopom drhti košuta plaha, Večno gonjena tamnim obrisima straha, Koja strepi i od mirnih ogranaka sna. Nedostaje mi naša ljubav mila, Bez nje se život kruni uzalud. Nedostaješ mi ti kakva si bila, Nedoslajem i ja pnako lud. Ja znam da vreme ne voli heroje I da je svaki hram ukaljalo, Al' meni, eto, ništa sem nas dvoje Nije valjalo. Kad potražim put u središte sebe Staze bivaju težnje i tešnje. I skrijem se u zaklon tvog uha Kao u mindušu od duple trešnje. Al' uspevam da još jednom odolim, Da prošapućem da te noćas ruski volim, Šta su reci - kremen što se izliže kad-tad. Nedostaje mi naša ljubav mila, A bez nje ovaj kurjak menja ćud. Nedostaješ mi ti kakva si bila, Nedostajem i ja onako lud. Ja znam da vreme svemu menja boje I da je silan sjaj pomračilo, Al' meni, eto, ništa sem nas dvoje Nije značilo. 203
Ponekad još u moj filcani šešir Spustiš osmeh ko čarobni cekin. I tad sam svoj, il' ma kako me zvali, Ja sam samo tvoj lični harlekin. Ponekad još suza razmaze tintu I ko domino padne zid u lavirintu, Tako prosto, ponekad još stignemo do nas. Nedostaje mi naša ljubav mila, Bez nje uz moje vene puže stud. Nedostaješ mi ti kakva si bila, Nedostajem i ja onako lud. Ja znam da vreme uvek uzme svoje I ne znam što bi nas poštedelo, Al' meni, eto, ništa sem nas dvoje Nije vredelo.
204
NAOPAKA BAJKA U suterenu tunel ka nebesima, Na tankoj gazi jutro mračan goblen tka. Sumorna lica nasamo sa gresima U hodniku bez povratka. U crni grm se moja ptica zaplela, Zaneta titraj ima zvezda Danica. I kasni dah dok hladni čelik skalpela Klizi niz nit brojanice. Postoji plan da je anđeli ukradu, U' bar na čas da je vrate medu njih. Jer nekad nebo pravi veliku baladu I traži rimu za glavni stih. Na grad juriša nežna bela legija, Januar prostire svoj prefmjeni.sag. U tajnom dosluhu smo prvi sneg i ja Da zima pričeka njen trag. Ne vrede priče koje znam, Laži za oči pospane. Izmišljam bajku, čudnu naopaku uspavanku, Da od nje budna ostane. Postoji put koji namernike bira, Tajnovit drum uvek najboljima sklon. Jer nekad nebo samo crne dirke svira 1 traži notu za taj ton. Negde sam dečak jedan zbunjeno na mostu stoji Jer tek sluti da postojiš. Negde u tebi čeka okovana neka pesma 205
Koju niko živ još ne zna. U tebi lanac zvecka tajnim alkama, Bićeš ti majka majkama. Postoji plan da te anđeli ukradu, 11' bar na čas da te vrate medu njih. Jer nekad nebo pravi veliku baladu I traži rimu za glavni stih. Postoji put koji namernike bira, Tajnovit drum uvek najboljima sklon. Jer nekad nebo samo crne dirke svira I traži notu za pravi ton.
206
DOK GORI NEBO NAD NOVIM SADOM Da se ne lažemo, nije to bio neki most Od onih podignutih da bi se u njih gledalo. Ne, pre je bio od onih podignutih Da bi se sa njih gledalo I pod njima prvi put poljubilo. Ali ponekad ga je ona prelazila Svojim uobraženim kadetskim korakom, A mesečina se kao deverika Lovila u mreži njene kose. Po tome ću ga, eto, pamtiti. Rat je kao pijan svat prošao poljem, Šenlučio ćelu noć. Kaleći bes na ranom žitu I tek niklom bostanu. Zašto, ne pitaj se, jer tako je bolje. I Bog je pristao na to. Ratovi prolaze a ljudi, eto, ipak ostanu. Za zlo sam teški laik, ma, to je stara priča: Znaš već, bila jednom dva brata, i to... Kad sklopim taj mozaik Ostane mi kamičak I tu smo izgleda mi. Ma hitni papuče uvis, žalosna Panonska Vilo, Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem, I lupni daire o bok, ramena pospi aprilom Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem. Zaigraj, bosa i prkosna, Dok iznad Novog Sada đavo pali svoja kandila. Zad na reci tamni čim se sumrak zgusne, Dunav je pred zoru prek. 207
II
Plaše te aveti što maglom brode teškim skelama. Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne, Resi ga se jednom zauvek. I veruj zvezdi koja zraku tvog života prelama. Nije to prva neman što preti dahom vatre, Ne, ali ljubav je vitez. Arhanđel s mačem spreman da i tu alu šatre, Da, i samo čeka moj znak. Ma hitni papuče uvis, žalosna Panonska Vilo, Za tvoje dugme sedefho ja noćas kraljevstvo dajem, I lupni daire o bok, ramena pospi aprilom Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem. Zaigraj, bosa i prkosna, Dok iznad Novog Sada đavo pali svoja kandila.
208
MRTVI Od loših vesti i reklama prognan Utekoh na Treći program Gde je, nekim čudom, tekla poznata burleska. Svi oni gegovi i lica, Ista slikovnica što se lista, Setno, ko na dnu škrinje nađena sveska. Osmeh se zaledi načas, Gde su sad Laurel i Hardi I onaj ljuti zrika i njegov beli psić? O, svi su mrtvi, odneseni, Bršljan je davno prekrio stih. Od zla i briga su rešeni, Al' divna ludost ko oreol još Rominja oko njih. Bila je berba, osta fotka od nje, Leto neznano Gospodnje. A uglavnom ta su burad otkad popijena. Ćale s kačketom čuvenim od tvida, Putanju sa leđa skida, Deda pred vranca spušta otkose sena. U smeđoj senci bresaka Samo po bluzi poznam majku I ko da čujem mobu i kikote niz drum. O, svi su mrtvi i blaženi, Bršljan je davno prekrio stih. Od zlih vremena su spašeni, A trag poštenja i dobrote Ko oreol još rominja oko njih. U godišnjaku Škole važna lica šmekera i bubalica, Ali samo jedan moto drži se planetom. 209
Sanjari, genijalci, šampioni, Žrtvovani ko pioni, Pale su zastave u četrdes' petoj. Kad god ih sretnem žale se, Šapuću ko zaverenici, Al' pijan dah je vetar što zmaja ne diže. Ma već su mrtvi, a hodaju, Ja nisam rođen da čekam smak. Moj život nije na prodaju, A kada pleteš svoj oreol Za to im nema boljeg mesta nego mrak.
210
Dobrivoje Stanojević I NIŠTA VAŽNO VIŠE NIJE VAŽNO* (Đorde Balašević, pesnik devedesetih)
Pravi pesnici se vide u svakoj pesmi. Makar u samo jednom stihu prepozna se bujica neizrecivosti. Rečeno je da ima mnogo pesnika, ali veoma malo poezije. Književna kritika često zanemaruje učinak pesnika skrivenih iza zavodljive muzike. Ne oprašta se, često, što neko može da bude dobar pesnik i muzičar istovremeno. A poezija nije drugo nego muzika, ili bar ne može bez muzike. Postoji jedan pesnik medu muzičarima koga kritika nerado uvršćuje u pesnike. A i kako bi kad je njegova poezija dodir svile, a bogatstvo svile oseća se samo na nežnoj koži. Uprkos svemu, na svoj način uticajan je gotovo kao i veliki srpski pesnici. Poezija ovog svojeglavo svojeg, a nepodeljeno svačijeg, srpskog muzičkog Jesenjina, po duhovitosti bećkovićevski raspoloženog, ali modernijeg, modernijeg, po invenciji i pesničkom vicu bliskog stihovima Branislava Petrovića, romantičara i postmoderniste istovremeno, nije dovoljno tumačena i razumevana u savremenoj srpskoj kritici. A on je zaslužan za popularizaciju poezije, možda tek nešto manje, ili tek nešto više, od njegovih zemljaka Branka Radičevića i Mike Antića. Obešenjak koji daje kraljevstvo za sedefnu dugmad, osmehe ili papuče zna da je na našim, sve manjim prostorima (trudio se uvek da ih proširi), obeščašćenje poezije česta pojava. Prava slava je uvek pripadala samo ratnicima. A on je posebni modemi ratnik koji svoje pesme 0 panonskim vilama šalje nasuprot đavolima koji pale svoja kandila. Uvek na ti sa vremenom, oči u oči sa pristajanjem da bude to što nije i ne postane to što jeste. On je, istovremeno, lirski hroničar 1 emotivni istoričar. Tamo gde veliki stratezi zastaju, tamo gde se od bršljana ne vidi stih pojavljuje se poetski iskaz Đorđa Balaševića, jer o Njemu je reč i reč je o Njemu, glavom i bradom, da otkrije * Tekst je objavljen u časopisu Sveske, Pančevo, mart, 2001, br. 57-58, str. 202204. U ovoj knjizi se nalazi prerađena i dopunjena verzija.
213
svoju istinu o istinama, da je izvuče iz blaženstva zaborava u nespokoj pamćenja. Njegova poezija vidi u tami, čak i kada se već ništa ne vidi. Neobuzdana, a muzičkim izazovima obuzdavana, pesnička mašta nadire kroz velove prošlosti i budućnosti snažna i kad greši, ljupko grešna i kad ohrabruje. Gotovo da nema vela osećajnosti koji nije pomeren kod njegovih slušalaca. A nema toga ko nije njegov slušalac. Možda čak i vulgaran, ako zatreba, a najpotrebniji kad se skriva i kad ga proganjaju. Pesnička snaga kojom se psuje decenija, time i vek, pa i milenijum potrošena je, možda, na neke uzaludne rime, na „bitange obične" i njima slične. „Ozvaničeno ludilo" često nije imalo sluha za ove stihove. Neozvaničeni pesnik, međutim, snažniji je od mnogih koji misle da su pesnici, pravi. Jedan od retkih pesnika koji ume lepo i strogo da peva o svemu čega se dotakne. „Oduvek ima tajnih veza između pesnika i breza", pevao je Dobriša Cesarić. A ja ne mogu da se setim nijedne pesme o brezi ovoga pesnika, iako je pevao teško o lakom i lako o teškom. Jesenjinu se to ne bi dogodilo. Možda je tu, izvesna, razlika u korist poslednjeg Panonskog Mornara (Jesenjin je bio poslednji pesnik sela), a prvog Brodolomnika koji se nije, poput većine, plašio svojih brodoloma. Balašević ume da govori o svojoj poeziji, onako postmoderno ironično, taman kako valja na početku milenijuma. Bajke, sevdalinke, cme hronike, pločnici... Da li je istina da su pesnici lazovi koji uvek govore istinu, kako je smatrao Žan Kokto. „Živeti slobodno", nije uvek prednost. Trebalo bi uvek ispočetka pokušavati da se živi slobodno. „Ovo jeste vreme ludih", a opasno je biti napola lud. Pesnik moćne personifikacije (psedlati strah), antimetabole (mostovi za gledanje - mostovi sa kojih se gleda; da li su to bili bolji dani ili smo to bolji bili mi), žargona (murjak, barabe)... Sadašnjost odaslata u budućnost da bi se sutra slilo u danas. Lični harlekin, „ludiranje" kao pogled na svet koji je ludi od ludiranta. Ova poezija ne poštuje one koji foliraju u ludiranju. Ludiranje je ozbiljna igra šaljivih sadržaja sa punom vrećom trikova i augmentativa (prostačine). Skitam i pričam, rekao je Momo Kapor. Pričam da bih skitao i skitam da bih pričao, kao da kaže Balašević. 214
Njegove pesme se uvek nekome obraćaju, uvek sa nekima razgovaraju. Dokaz da lirika ne može bez retorike, kao Što retorika ne može bez lirike. Jedno od najuverljivijih besedništva u stihovima. Poezija u kojoj se prvi put rimuju Ilica i ćirilica. Pesnici obično znaju sve o velikim ljudskim tajnama, ili ništa o malim tajnama, ali Balašević zna mnogo baš o tajnicama tajnih tajni. Tajnovitost na kub. Bele ruže samonikle niču u ovoj ispred sebe okrenutoj poeziji. Pesnik možda piše baš onom krvlju koju izazovemo ako hoćemo da se približimo samonikloj ruži. Brojne figure ove poezije deluju uvek svetio i neobično, iako nam se čini da ih odnekle znamo. Ponikle su sa dna bunara našeg sećanja, a bunar sećanja ima bezdanost u sebi. Naučio nas je da se sećamo. Od ironije i satire, do romantičarske zamišljenosti i, ili, obrnuto. Boza. Pub, Stric Živan, Geda,... koliko likova, toliko neponovljivosti. Muzički motivi se prepoznaju, ali oni su samo okvir za pesmu u priči i priču u pesmi. Pesma često liči na bajku: Jednom tako Geda... Podseća na već poznatu pesmu koja nas ne iznenađuje svojom neočekivanošću jer je očekivano neočekivana. Čini se da u ovim pesmama nema ništa više od upisanog. One nisu pretenciozne, ali su duhovite i recite. U njima se iza nedoslovnog krije bar još jedno nedoslovno značenje. Na taj način rečitost se ne shvata kao prestup. Ona se zaslužuje nesvakidašnjom duhovitošću. U ovoj poeziji se {Bravo, gosin Popo) ne propoveda strogi moral. Ipak, ne može svako da ude u tu muzičko-pesničku kuću, a da ga ne zapeče savest. Nigde manje defmisanja, a više pravih određenja („Oči ljudske plaše više nego vučije"). Malo koji srpski pesnik ima tako neposredan osećaj za nesvakidašnje okolnosti i posebnu sposobnost da to iskaže. Tu nema zabluda („Svet ne možeš pesmom spasti!"), iako ima onih koji se mole (ili kljanjaju). Geteu se nije nimalo dopadalo što se tako mnogo peva i piše. Činilo mu se da upravo pesnici („mali svemiri") gone pesnike. Đorđe Balašević, naprotiv, budi nove pesnike („kao talas"). Njegovi oksimoroni („leto zimuje") ne prilagođavaju se trenutku već prilagođavaju trenutak za doček večnosti. „Računajte na nas" nije prila215
gođavanje trenutka, mada neki to i tako slušaju. To je vidovito prilagođavanje trenutka koji je zapretio da postane večnost. VeČnost može biti na talasu prolaznog, kao što i talas može biti večnost prolaznog. Večnost mnogim pesnicima izmiče kao talas, dok se drugi igraju večnošću kao talasom. Balašević stoji sa druge strane tapiserije i priča o rasplinutom naličju. Debele naslage navika pesnik razgrće pevajući da bi dublje video, a gleda da bi bolje pevao. Čini se da je sve tako lako napisano, da se još lakše sluša, najlakše pamti, ali se teško zaboravlja. Reč je o trajnoj čežnji i nedostajanju: Nedostajem i ja onako lud! Ovaj pesnik, a Balašević je jedan od retkih koji je zaslužio da ga tako zovu, ne piše da bi sticao. Srećom, steklo se da ima još takvih koji pišu. Uspešan, reklo bi se, a priznaje da mu neko nedostaje. Savremeni pesnici su, obično, sami sebi dovoljni. U njihovoj poeziji kao da sanjaju svi ljudi sveta, ali oni ne sanjaju takve ljude. U titrajima ove poezije treperi Horacijevo geslo o koristi (i Šteti, rekao bi Hegel) i zabavljanju, ali i ironijska svest o šteti korisnosti i dosadi zabave kad je samo na sebe usmerena. Ko još piše angažovanu poeziju osim Balaševića, Bore Čorbe, Ramba, Bajage i još ponekog? Angažovanost nije vredna ako i sama ne angažuje. Ova poezija je u devedesetim dopirala gde svetlost nikako nije mogla. Tako je i sama postala naročita svetlost. Ona je izrasla u sliku zdravog razuma kad se gubio razum, filozofiju kad su filozofi tonuli, ili se rasipali. Pesnik je, možda, samo tražio lepotu i zabavu, a često je ukazivao, kao slučajno, na istinu. Onaj ko traži istinu, a u tome ne vide lepotu i strast, nikada neće reći: Da se ne lažemo! Ima krležijanskog bunta („Rat je kao pijani svat prošao poljem", „ali ponekad ga je ona prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom"), džojsovske (bez preterivanja), panonski razblažene, uznemirenosti (pesma „Mrtvi") u ovoj poeziji. Balaševićevoj poeziji ne možete zavideti što joj se dive, možete joj se diviti jer u njoj ima najmanje zavisti. Ako je i nastojala da nas obmane da je ovaj svet gori nego što jeste i nju su obmanjivali da je bolji nego što sećanje govori. Zato je ova poezija, često, nerazumno razumna, a naravno da je nisu mnogo razumevali, iako su besomučno ponavljali stihove. 216
Sve se u ovoj poeziji menjalo, iako je bilo neverovatno slično stvarnosti. Stalna samosumnja u nju učinila je da se ne izgubi poverenje. Verujemo jedino onome koji stalno sumnja. Ali onome koji sumnja „nema spasa". Teško onome pesniku ko siđe sa Pegaza svoje poezije! A Balašević je silazio među obične, jer je običnost njegovo poetičko „vjeruju". Nesrećan je pesnik sa tumačima kakve je najčešće imao Panonski Mornar. Blago lopovima i skotovima koji uđu u ove stihove. Iz njih nikada neće izaći. Postaće gotovo simpatični i nekako sasvim lične, privatne zloće. Autor Devedesetih umeo je da leci druge od svojih bolesti i da se razboljeva zbog tuđih boleština. Njegova je poezija, stoga, neprestano u stanju povišene temperature. Ona je plod panonskog prostora, a to ima veze sa Panom. Ona je i posebna lirska politika toga prostora. Panonski Mornar je vaskrsao more da bi ponovo njime plovio. Ali dok ima panonskih mornara, biće i Panonskog mora. Panonija nije samo geografska već, zahvaljujući Balaševiću, i posebna duhovna oblast: PAN ON I JA. Ovde nema usamljenički neizlečive samoće. Ona je uvek u razgovoru sa drugim usamljenostima. Ludilo je redak dar, piše još jedan autentičan pesnik Milovan Marčetić. Ni luđaci sa uraganom u srcu (hiperbola danas ima tako malo koje priznaju da jesu to što jesu; većina njih se lažno predstavlja) nisu usamljeno ludi niti ludo usamljeni. Oni su najluđe prisebni od svih, i najprisebnije ludi. Poezija, istina, donosi tugu, ili, bar, opasnost nerazumevanja. Da li je opasnost manja ako dolazi zbog nerazumevanja. Pesnik je kralj prosjaka rekao je jedan mudrac, i to je to. Balašević nije pristajao da bude prosjak kod kralja. Radije je ostajao kralj prosjaka. Božji ljudi njegove poezije prolaze u karnevalskom kolopletu tako dugo posmatrani, a neocenjeni, ponekad, istina, jeftiniji nego što bi morali da budu. Pesnik je potpuno zreo da iskaže osećanja, a da se misli ne kloni. Afektivna skala ovog pevanja ide od smislenosti besmisla do besmislenosti smisla. Njegovo dalje traženje, sudeći po svim što smo, jureći se u međuvremenu, izgubili. Onaj ko traži, naći će. Ponekad je nalaženje u samom činu traženja. Ali, govorio je nestašni duhom (Balašević nekih minulih epoha) Stanislav Vinaver, metafizičari su prokleli pesnike. 217
Metafizika se bavi poslednjim principima - pesnici principima poslednjih; metafizika, ponekad, uzrocima svega pesnici hoće da znaju sve o uzrocima; metafizika, stvarima po sebi - pesnici sve po sebi mere; metafizika saznanjima koja prelaze iskustvo i pojavni svet - pesnici svetom koji ne priznaje iskustva; metafizika, apsolutnim saznanjem - pesnici, saznanjem apsolutnog; metafizika, sistemom svih saznanja o svetu - pesnici svetom saznanja... Previše drugima nedohvatnih „meta" je pogodio slobodni strelac devedesetih. A zbog vrlina se, govorio je Andrić, ponekad više strada nego zbog mana. Specifični pesnički „kosmos" Balašević liči na snove razboritih nerazboritosti. Pravi pesnici se kriju u svakoj pesmi. Đorđe Balašević ume da pesnički saoseća. Zna, takode, i to je posebna vrednost, da se ne smeje sa onima koji se uvek smeju. I ništa nije važnije i čestitije od onoga ko je odvažan i čestit i čestito odvažan istovremeno. A kad je neko čestit (na pesnički način), govorio je još Heraklit, on vredi koliko hiljadu drugih.
218
\
SADRŽAJ Jedni ga hvale, drugi žale, treći kažu: ,,E, moj brale...", 5 FINA LAGANA STVAR Još jedna pesma o prvoj ljubavi, 9 Tad još nisam ništa znao..., 10 Svirajte mi „Jesen stiže, dunjo moja...", 14 Posvađana pesma, 16 Provincijalka, 17 Divlji badem, 19 Nevernik, 20 Sloven, Belac, Slobodni Strelac..., 22 Kad odem, 29. Starim, 30 Slovenska, 31 Oprosti mi Catherine, 32 Mirka, 33 Marim ja, 35 Sapumik, 37 Remorker, 38 Ne volim januar, 39 Bezdan, 41 Badnje veče, 42 Neko to od gore vidi sve, 43 Pisali su da sam zlatan...Ili da sam čist šarlatan?, 44 Menuet, 50 O, kako tužnih ljubavi ima, 52 Ostaje mi to što se volimo, 53 D-mol, 55 Marina, 57 Lagana stvar, 58 Život je more, 60 Olivera, 61 Čovek za koga se udala Buba Erdeljan, 62 Naposletku, 64
ZA TREĆU SMENU Računajte na nas, 69 Triput sam video Tita..., 70 Soliter, 74 Regruteska, 16 Nikad kao Bane, 78 Za treću smenu, 80 Virovitica, 81 Stari orkestar, 83 Ne lomite mi bagrenje, 85 Narodnjaci, 87 Blues mutne vode, 88 Ćule su me krupne (?) zveri: producenti, menadžeri..., 90 Sve je otišlo u Honduras, 94 Requiem, 96 Kako su zli dedaci..., 98 Sugarrap, 100 Samo da rata ne bude, 103 Čovek sa mesecom u očima, 105 The last march, 107 Putuj, Evropo, 109 Namćor, 111 Put u središte zemlje, 114 Nemaš ti po/ma šta je mrak.., 115 Šansona3 118 STARI LALOŠKI VALS Priča o Vaši Ladačkom, 121 Valja mi tamburu spaliti ko one vikinške lađe..., 123 Lepa protina kći, 127 Ratnik paorskog srca, 129 Al' se nekad dobro jelo, 131 Poslednja nevesta, 133 Sinjedinac, 135
Dodoška, 137 Devojka sa „čardaš" nogama, 138 Noć kad sam preplivao Dunav, 139 Citron pesma, 141 Slabo divanim madžarski, 142 Panonski mornar, 143 Ćaletova pesma, 144 Stari laloški vals, 146
''
PORTRET MOG ŽIVOTA
I
Za sve je kriv Toma Sojer, 149 Uticaj rođaka na moj životni put, 151 Tužna pesma o Kristiforu Kolumbu..., 153 Drago mi j"e zbog mog starog, 154 Boza zvani Pub, 156 Pesma o jednom petlu, 158 U razdeljak te ljubim, 159 Kad je, pre mnogo leta..., 160 Slow motion, 162 Bolje da sam se odselio, 163 Olelole, 164 Neki novi klinci, 166 Jednom, 167 Ringišpil, 169 Odlazi cirkus, 171 Dan posle ponedeljka, 172 Miholjsko leto, 173 Portret mog života, 174 Još sam sretan što postojim: pišem pesme, zvezde brojim..., 176 Drvena pesma, 181 Uspavanka za dečaka, 183 DEVEDESETE Devedesete, 187
Živeti slobodno, 189 Balkanski tango, 191 Plava balada, 194 Stih na asfaltu, 196 Legenda o Gedi Gluperdi, 197 Sevdalinka, 200 Kao talas, 202 Nedostaje mi naša ljubav, 203 Naopaka bajka, 205 Dok gori nebo nad Novim Sadom, 207 Mrtvi, 209 Dobrivoje Stanojević I NIŠTA VAŽNO VIŠE NIJE VAŽNO, 213
I
Izdavač: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin", Zrenjanin Za izdavača: Dragana Sabovljev Glavni i odgovorni urednik: Dušan Jakovljev Estetska oprema knjige: Rastko Ćirić Korektori Dragana Sabovljev Dragana Milin Slog i prelom: GNB „Žarko Zrenjanin" Štampa: EKOPRES, Zrenjanin 2001. Tira ž: 3000 CIP - KaTajiorroauHJa y EH6;iHOTeKa Mamine cpncKe, HOBH 886.1-14 886.1-94 EAJIAUIEBHTi, "fioprje Dodir svile: pesme koje su otpevale svoje / Đorđe Balašević. - [5. izd.] - Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin", 2001 (Zrenjanin : Ekopres). - 218 str. ; 21cm. - (Biblioteka „Feniks" ; knj. 4) Tiraž 3000. - I ništa važno više nije važno / Dobrivoje Stanojević : sh. 213-218. a) BajiaineBHh, T>opr}e (1953-) ISBN 86-7284-044-5 © Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin", Zrenjanin
