Brionski Plenum

БРИОНСКИ ПЛЕНУМ 1966. (дипломски рад)

Резиме:

Четврти или Брионски пленум Централног комитета Комунистичке партије Југославије, који је био 1. јула 1966. године на Брионима, представља историјску прекретницу не само у развоју југословенске службе безбедности, већ и целокупне политичке ситуације као и друштвено-економских односа у бившој Југославији. Почетком 1960-их година комунистички режим у Југославији покренуо је процес економске и политичке либерализације који је интензивиран привредном реформом 1965. године и сменом потпредседника Југославије Александра Ранковића 1966. године. То је резултирало попуштањем партијске стеге и полицијског надзора над друштвом и већом слободом деловања културних институција и медија. Домаћи и страни медији су будно пратили стање у земљи. Америчке и британске дипломате у Загребу и Београду такође су помно пратилe промене у Југославији, као и последице либерализације привреде, политике и јавног живота после покретања економске реформе, односно смене Александра Ранковића. Стога њихови извештаји представљају вредан допринос познавању западног става према положају тадашње Југославије, односно западне политике према југославенској федерацији. Смена Александра Леке Ранковића на чувеном Брионском пленуму 1966. године једна је од највише злоупотребљаваних тема из новије историје на овим просторима. Сложеност овог догађаја додатно појачава околност да практично нико, чак ни међу Ранковићевим најближим сарадницима, није сигуран шта је прави разлог - да ли наводно прислушкивање Тита, или нешто сасвим десето. Ове године, 1. јула, навршило се педесет година од догађаја изузетно важног у историји некадашње југословенске државе, а односи се на политички обрачун Јосипа Броза Тита са својим најближим, дугогодишњем државно-партијским сарадником Александром Ранковићем.

Кључне речи: Југославија, Четврти брионски пленум 1966., економска реформа 1965., Александар Ранковић, Тито.

2

Summary: The fourth or Brioni Plenum of the Central Committee of the Communist Party of Yugoslavia, which was July 1, 1966 at Brioni, a historic turning point not only in the development of Yugoslav security, but also the overall political situation and socio-economic relations in the former Yugoslavia. In the early 1960s, the communist regime in Yugoslavia started the process of economic and political liberalization was intensified economic reform in 1965 and the replacement of Vice President of Yugoslavia Aleksandar Rankovic 1966. This resulted in a loosening of party discipline and police control over society and greater freedom of action of cultural institutions and the media. Domestic and foreign media have closely monitored the situation in the country. US and British diplomats in Zagreb and Belgrade are also closely monitor changes in Yugoslavia, as well as the consequences of the liberalization of the economy, politics and public life after the start of economic reforms that shift Aleksandar Rankovic. Therefore, their reports are a valuable contribution to the knowledge of the Western attitude towards the situation of the former Yugoslavia and Western policy towards the Yugoslav federation. Shift of Alexander Rankovic Leke the famous Brioni Plenum in 1966 is one of the most topic of abuse from recent history in this region. The complexity of this event further reinforces the fact that virtually no one, not even among Rankovićevo closest associates, he is not sure what is the real reason - whether the alleged wiretapping Tita, or something completely different. This year, on July 1, marks the fiftieth anniversary of the event is extremely important in the history of the former Yugoslav state, and refers to the political calculation of Josip Broz Tito and his closest, long-term state-party associate Aleksandar Rankovic.

Keywords: Yugoslavia, fourth Brioni Plenum of 1966, economic reform in 1965, Aleksandar Rankovic, Tito.

3

САДРЖАЈ РЕЗИМЕ......................................................................................................................................2 САДРЖАЈ.................................................................................................................................. 4 ПРЕДГОВОР............................................................................................................................. 5 1.УВОД.......................................................................................................................................7 2. БРИОНСКИ ПЛЕНУМ И СМЕНА АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА...............................16 2.1. Александар Ранковић………...................................…………………………………….17 2.1.1. Смена Александра Ранковића…….......................…………………………….19 2.1.2. Узроци смене Александра Ранковића…….......................……………………23 2.1.3. Пленум………………………………………......................……………………27 3. ОДЈЕК БРИОНСКОГ ПЛЕНУМА У МЕЂУНАРОДНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ.........................33 4. ОДРАЗ И ПОСЛЕДИЦЕ БРИОНСКОГ ПЛЕНУМА.......................................................42 ЗАКЉУЧАК...............................................................................................................................46 ЛИТЕРАТУРА...........................................................................................................................48 ПРИЛОЗИ..................................................................................................................................50

4

ПРЕДГОВОР

Историјска наука није поље слободних интерпретација, упркос националистичкоревизионистичким, али и постмодернистичким изазовима са којима се суочава. Историчар је ограничен најмање двема детерминантама у свом раду – методолошким поставкама властитог заната, које га упућују на то да свака интерпретација мора нужно да произлази из расположивих историјских извора и другом детерминантом – историјским чињеницама. У овом раду коришћен је низ докумената, записа, интервјуа, и разне архивске грађе у циљу расветљавања значаја, узрока и последица Брионског пленума. Брионски пленум из 1966. као завршница политичке каријере Александра Ранковића означавао је тренутну премоћ реформске оријентације међу југословенским комунистима. У трагању за регулаторном формулом, монополистичка партија је ради што успешније социјалне интеграције показивала тежње ка сталним променама и реформама, задржавајући и ону своју другу – догматску и конзервативну природу и својства. О наведеним историјским процесима и смени Александра Леке Ранковића, сведоче извори, настајали у времену непосредно након смене Ранковића. Историјски архиви и библиотеке пуни су докумената и штампе о томе. Велики део тога је доступан и на интернету. На питање шта је слика која се Србији сервира о Брионском пленуму, одговор је врло једноставан. То је интерпретација која је креирана одмах после самог Пленума – она је псеудоисторијска, пуна теорија завере, препуна националистичких стереотипа и самим тим историјски неутемељена. И политиколози и историчари, независно од начина на који тумаче те догађаје, сматрају да такозвани случај Ранковић представља кључну тачку у процесу преобликовања југословенске федерације у de facto конфедерацију, до чијег је правног уобличавања дошло током прве половине 70-их и која се распала већ почетком 90-их. Такве оцене су нашле потврду у стенограмима заседања највишег југословенског руководства, који су последњих година постали доступни у архивима већине република СФРЈ. Последњих деценија, не само околности већ и ситнији детаљи смене Александра Ранковића и удаљавања његових сарадника од полуга владања Југославијом, привлаче пажњу савременика и учесника тих догађаја, историчара, као и истраживача.

5

Вео тајни који покрива ову тему је коначно уклоњен када су отворени архиви и, документи и многи мемоари постали доступни крајем 1980-их и 1990-их година. Ауторе који су се подробније бавили овом тематиком можемо поделити у две групе. Први, и нама најзначајнији јесу савременици тих догађаја који су крајем осамдесетих и током деведесетих година објавили своја виђења ових дешавања.1Они су Брионски пленум означили као почетак краја Југославије2. Реч је пре свега о људима који су у потпуности или делимично изгубили власт након поменутог пленума. Иако важни извори, треба их узети са резервом. Документи које су писали Ранковићеви противници углавном су имали задатак да оправдају одлуке пленума и објасне их масама, те стога имају врло ниску историографску вредност.3 Треба имати на уму да су сва дела писана када је Југославија запала у највећу државну кризу након сукоба са Стаљином 1948. год. Другу групу аутора по Милану Пиљку, представљају писци публицистичког жанра који су из свог угла покушали да дају одговор на узрок, последице и значај пленума. 4 Најновија књига коју је написала група аутора објавила је такође нове документе из архива безбедности Југославије.5 Ово је први пут да се они користе и излазе на видело из архиве, а значајни су због тога што је служба безбедности била главни инструмент Јосипа Броза у операционализацији уклањања Александра Ранковића. Имајући у виду ову чињеницу морамо настојати да откријемо праве или дубље разлоге тог питања. Покушали смо и да на основу доступног материјала утврдимо стварне разлоге смене Александра Ранковића, али и обрадити какав је био политички амбијент пре Брионског пленума 1966, на коме је донета одлука не само о његовој политичкој судбини, већ и о смени неких његових сарадника. Такође смо се бавили тиме шта се догађалоу току и после Четвртог пленума ЦК СКЈ и на шта је све одлука о Ранковићевој смени утицала. Многи кажу да је Александар Ранковић прислушкивао све – од курира до Јосипа Броза Тита. А да ли је било баш тако и да ли је афера која је променила ток историје СФРЈ, а у чијем центру је био тадашњи први човек југословенских и српских служби безбедности, била исконструисана – покушали смо да одговоримо у овом раду.

1

Милан Пиљак, Брионски пленум 1966.године, покушај историографског тумачења догађаја, Токови историје, 1, Београд, 2010., стр. 75. 2 Исто . 3 Mилан Пиљак даје објашњење да у својим интервјуима одлуке Брионског пленума једино нису оправдавали Иван Крајичић Стево (Недељни вјесник 28.10. 1984.год.) и Мика Трипало и Крсте Црвенковски (у Вечерњим новостима). 4 Mилан Пиљак, Брионски пленум 1966.године, покушај историографског тумачења догађаја, Токови историје, 1, Београд, 2010., стр. 75. 5 Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Ирена Поповић Григоров, Случај Ранковић из архива КОС-а, Београд: Медија центар Одбрана, 2014.

6

1. УВОД

Како бисмо сагледали суштину Брионског пленума, узрока и последица, као и свих догађаја који су уледили након тога, морамо најпре ући у уштину друштвено-економских односа у Југославији, и разјаснити тадашњу актуелну политичку ситуацију у земљи. Седамдесете године прошлог века су за Јосипа Броза Тита и његово најближе окружење, који су током 1944. и 1945. дошли на власт у Југославији, представљале посебну етапу у борби за очување водећих позиција у држави и партији. Настојали су да изграде оптималан модел вишенационалне државе који би се разликовао како од командно-административног система совјетског типа тако и од западних демократија. Међутим, реформе које су започели нису текле како је било планирано. Оне су само убрзале даљу дезинтеграцију земље. Критика Александра Ранковића на Четвртом пленуму Централног комитета Савеза комуниста Југославије 1. и 2. јула 1966. и промене које су потом уследиле у руководству, сматрају се кључним моментима за разумевање догађаја који су се десили у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. По речима хрватског аутора А. Батовића почетком 1960-их година југословенска федерација нашла се на политичкој и привредној прекретници. Прва фаза индустријализације, темељена на снажном државном интервенционизму била је завршена, а југословенска привреда својом неконкурентношћу није више могла пратити светске економске трендове. Самоуправно уређење, које је у теорији требало смањити државне интервенције у привреди, повећати аутономију привреде и оснажити тржишне механизме, у пракси није функционисало. Током 1950-их нагли економски раст базирао се великим делом на издашној економској помоћи Запада, која је почетком 1960-их битно смањена, а на наплату су почели долазити ранији зајмови. Изграђена инфраструктура и тешка индустрија још увек нису у потпуности придоносили економском расту, а прерађивачка индустрија је функционисала уз помоћ увезених сировина набављених страним зајмовима или по ниским ценама захваљујући ниским царинама и прецењеном динару. Са друге стране домаћим произвођачима сировина због ниске цене није било исплативо повећавати производњу, па је прерађивачима било све теже набављати сировине. Услед тога је до 1961. дошло до стагнације привреде, што се посебно

7

манифестoвало у паду броја запослених, великом дефициту у трговини сa иностранством и потешкоћама у отплати страних кредита.6 Велика или боље речено, нереална очекивања снажног развоја, уз све изражајније слабости постојећег система, довела су почетком шездесетих до нове кризе.Кључни проблем и даље је представљао све озбиљнији јаз између теорије и праксе југословенског самоуправног система. Криза привреде постала је политички проблем а настојања да се таква ситуација реши делимичном економском реформом 1961. године нису била успешна. Економија је и даље била нестабилна, цене су расле, што је било праћено хроничном неликвидношћу и проблемима са спољнотрговинским дефицитом. Реформа је предвиђала даљу децентрализацију и либерализацију економског система, што је довело до првог озбиљнијег сукоба унутар југославенске Партије. На седници Извршног комитета ЦК СКЈ у јулу 1962., први пут су се отворено манифестовала различита гледишта о будућем економском, па према томе и политичком уређењу Југославије. Поступно су се искристализирале две стране. Једна је била предвођена политичарима из развијенијих република Словеније и Хрватске и залагала се за развој тржишне економије и децентрализацију политичког система, док је друга била предвођена делом српских комуниста и залагала се за већу централизацију и утицај савезне владе на политички и економски живот земље.7 Након низа година сталног економског раста, нова криза многе је збунила, па и поколебала. Све гласније се почело сумњати у оправданост децентрализације и још радикалнију примену тржишних механизама.Дилема око тога да ли истрајати са започетим реформама или вратити се на старо, поделила је и економисте, али и политички врх у земљи. Расправа о реформи привреде се до 1964. водила углавном у уском кругу економских стручњака и политичара, али су почетком 1964. озбиљност економских проблема и учестали штрајкови присилили највише руководство државе да расправу о економској будућности земље и привредној реформи отвори за јавност. Упоредо са тиме радило се на нацрту новог устава који је донесен у пролеће 1963., а пратило га је доношење нових републичких устава и комуналних статута. Премда је Устав из 1963., слично као и Уставни закон из 1953., требао бити прелазно решење према даљем развоју самоуправних односа, он је донео законски оквир за даљу либерализацију привреде и аутономију предузећа у односу на државу, односно економске реформе које ће убрзо уследити. Почетком 1964. укинути су доприноси друштвено-инвестицијским фондовима, 6

Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010., str.539 -540. 7

Dušan Bilandžić, Hrvatska moderna povijest, Zagreb 1999, str.427.

8

а њихова средства пренесена су на банке, које постају главни фактор кредитирања привреде. Међутим, још увек није било решено питање вештачког креирања цена и курса, што је уз инфлацију битно отежавало нормално функционисање тржишта.8 Савезна скупштина организована је као представничко тело са пет домова, четири представничка тела организована према економској или друштвеној сврси, затим Савезно веће које је представљало подручне јединице и уједно укључивало Национално веће, односно представнике република и покрајина. Чланови свих домова бирани су пропорционално према броју становника, док је једино Национално веће бројало једнак број чланова из сваке републике и половину од тог броја као представнике аутономних покрајина. Сва тела била су бирана посредно од стране месних, републичких и покрајинских скупштина, те су заједно расправљала и доносила одлуке. Исто је учињено и са републичким и покрајинским скупштинама. Враћене су одредбе о праву република на самоодређење и отцепљење које су укинуте Уставним законом из 1953., а уједно је кроз одредбу новог устава формализована пракса да Савезно извршно веће треба да попуњавају представници свих република. Такав проширени представнички систем, премда ни приближно демократски у западњачком смислу речи, био је свакако новост за југословенску јавност и политичаре јер је прекинуо праксу беспоговорног усвајања одлука и унео свежину у дотада монотоно југословенско парламентарно уређење. Нови Устав је унео и две новине које су требале бити уступак конзервативној партијској струји: место потпредседника републике и председника владе. За потпредседника Републике изабран је Александар Ранковић, који је тако и формално постао Титов заменик и потенцијално његов наследник. Уз то је њему близак Петар Стамболић постао председник СИВ-а. Узрок оваквих промена била је велика друштвена промена југословенског друштва током петнаест година послератног развоја. Југославија је од руралне и заостале земље до почетка педесетих година прошлог века достигла степен средње развијене и релативно индустријализоване земље. У раздобљу од 1954. до 1961. годишњи привредни раст текао је по просечној стопи од 12%, док је стопа личне потрошње износила 10% годишње. До 1971. године око пет и по милиона људи отишло је са села да ради у градове, а истовремено је пољопривредна производња у истом периду повећана за 60% у односу на предратно раздобље.9

8

Dušan Bilandžić, Borba za samoupravni socijalizam u Jugoslaviji 1945-1969, Zagreb, 1969, str.113.

9

Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010. str.541.

9

Структура људи који су се налазили на челу земље је био промењен, као и социјална структура друштва. На политичку сцену је ступала генерација нових, младих људи одраслих у послератном друштву. Дошло је до постепене либерализације друштва и значајних промена не само у политичком, већ и у привредном и друштвеном животу Југославије. Конзервативни део у Партији представљао је највећу препреку даљим реформама у Југославији. Радило се углавном о старим партизанским кадровима и увереним комунистима који су се бојали дезинтеграције земље коју су у рату створили. Интелектуално гледано, то су били људи који су заузимали веома високе функције, како у државном апарату, тако и у привреди. Припадници ове струје су се бојали да ће децентрализација југословенског друштва ослабити Партију и умањити њен утицај у југословенском друштву.Зато је ова конзервативна структура припремала терен у Партији непосредно пре радикалних економских промена. Значајан обрт десио се на Осмом конгресу СКЈ у децембру 1964. године. На њему је донесен формални политички консензус унутар Партије за даље темељне економске реформе које су планиране за наступајућу годину. Међутим, у Партији уместо јединствене подршке, дошло је до раскола, тј.уследила је снажна борба поборника и противника планираних економских реформи у Југославији. Конзервативна струја се противила економским реформама, јер су њени припадници схватили да ће даљом модернизацијом и укључивањем Југославије у светске економске процесе, њихова позиција постати све несигурнија. Узевши све наведено у обзир, очигледно је да су противници реформе имали велики утицај, како на доношење, тако и на спровођење реформе. Било је очигледно да није могућ обрачун са сваким „конзервативцем“ појединачно. Уместо тога гледало се да се уништи само „језгро“ конзервативаца. Низ економских мера који је требао решити економске проблеме садржан је у пакету закона и регулативних одлука одобреном на Другом пленуму ЦК СКЈ 17. јуна1965., а 24. јуна подржан је и у Савезној скупштини. Био је то најснажнији покушај да се југословенска економија ревитализује и да се исправе пропусти који су пратили економски развој од раних педесетих година када је започето експериментисање са радничким самоуправљањем.10 Економска реформа југословенског друштва, била је неопходна из више разлога. Најпре је требало мењати политику контролисаних цена којима је до тада држава контролисана и усмеравала развој привреде, пре свега одржавањем цена готових производа, енергије, сировина и полуготових производа на ниском нивоу. Главна полуга такве политике био је комплексан систем подстицаја и субвенција тих индустрија. У фази 10

Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010. str.542.

10

већ релативно развијене индустрије систем контролисаних цена више није могао функционисати. Економска ситуација била је додатно отежана због дефицита у платном билансу са иностранством, односно далеко већег увоза од извоза. Извоз је покривао само две трећине увоза, док је у трговини са Западом извоз покривао само три петине увоза.У условима смањене економске помоћи Запада тај је проблем почео значајно оптерећивати привреду. Југославија је проблем спољнотрговинског дефицита покушавала решити још од 1952. када се економија поступно почела отварати и интегрисати у светско тржиште. До средине педесетих година привреда се темељила на развоју тешке индустрије, па је томе била прилагођена и трговина са иностранством. Приликом извоза ниским курсом се стимулисао извоз пољопривредних производа, док се високим курсом дестимулисао извоз производа тешке индустрије. Једнако тако се приликом увоза, политиком ниског курса, подстицао увоз машина и сировина за тешку индустрију, док се високим курсом отежавао увоз готових производа и луксузне робе. 11 То је подстицало монополистички раст цена, а домаћи произвођачи готових производа радије су продавали своје производе на домаћем тржишту, уместо да побољшањем квалитета покушају конкурисати на западним тржиштима. Батовић у свом раду наводи да је Југославија, како би подстакла извоз, од 1962. стимулисала извоз појединих производа давањем субвенција којима се покривао губитак због високе цене производње у односу на светске прилике. Са друге стране, приликом увоза држава је вештачки смањивала цене појединих производа и тако покривала губитке. Извоз је постао потпуно слободан док се увоз контролисао зависно од домаћих потреба. До 1964. субвенције извозу и увозу достигле су износ од 400 милијарди динара, односно 20% укупне вредности извоза. Субвенционисана предузећа тако нису зарађивала продајом својих производа у иностранству, нити је држава добијала преко потребну страну валуту, већ је напротив била у губитку, а домаћи купци куповали су њихову робу скупље него купци у другим земљама. У трговини са комунистичким земљама проблем спољнотрговинског биланса решавао се клирингом, међутим са западним земљама трговало се у конвертибилним валутама. Зато је било потребно успоставити равнотежу између извоза и увоза и стабилизовати курс динара у односу на друге валуте и учинити га конвертибилним.12 Иако су многи реформски оријентисани политичари били разочарани првим резултатима, није се ни помишљало на одустајање од предложених мера.Економска реформа је била тежак и сложени процес и укључивала је девалвацију динара, смањење Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb,2010., str. 542. 12 Isto, str. 542-543. 11

11

царинских заштита и смањивање извозних субвенција, како би се подстакао извоз и конкурентност привреде. Индустрија готових производа је у овом периоду добила могућност да набавља јефтине сировине на светском тржишту.Такође она је имала и могућност лакшег увоза у односу на претходне периоде, али је истовремено било неопходно „натерати“ југословенску индустрију да буде конкурентнија. Упоредо са тим мерама повећане су цене производа и услуга за просечно 24%. До 1965. држава је одређивала цене свих врста робе, при чему је цена сировина била далеко нижа од цена роба широке потрошње. Комбинација ових фактора, повећања личних доходака са великим стопама инвестиција и индустријског развоја, довела је до повећане личне потрошње, што је узроковало раст инфлације. Административно повећање цена требало је рефлектовати реалну вредност на светском тржишту. Према тој одлуци 67% цена индустријских производа повећано је у складу са светским ценама, 12% према трошковима производње, а 21% цена се није контролисало.13 Међутим, и овај пут је већ на самом почетку реформе постало јасно да ће жељене резултате бити пуно теже постићи, него што се очекивало.Последица свега овога било је масовни пораст цена свих производа.На удару се наравно, нашао стандард грађана, пошто су услед општег раста цена, нагло порасли и трошкови живота. По наводима Батовића, пољопривредни производи су поскупели за просечно 33%, а индустријски за 14%, од чега су сировине и полупроизводи поскупели 23%, а готови производи за 8%. Скочила је и цена енергената.Угаљ је поскупео 36%, а електрична енергија 34%. Највише су поскупеле сировине, чак три пута више од цена готових производа.14 Наредних година, није било могуће да тржиште диктира цене, па је тако и нарених година У следећих неколико година било је покушаја да се одређивање цена препусти тржишту, међутим то у пракси није заживело, те је држава стално морала контролисати висину цена. Један од циљева економске реформе у Југославији, био је даља децентрализација пословања. Требало је то организовати на такав начин, да се предузећима остави већи део прихода које би, у складу са теоријом самоуправљања, она могла распоређивати према сопственим потребама. Батовић такође наводи, да је између 1961. и 1964., 54% прихода предузећа ишло је држави, а само 46% је остајало за инвестиције и исплату доходака. Од 1964. поступно су се смањивала давања на доходак и профит да би реформом 1965. такав облик расподеле био укинут, као и порез на производњу који је био замењен порезом на

Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.-1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb,2010., str.543. 13

14

Isto, str. 543.

12

продају. Упоредо са тим направљена је нова прерасподела прихода по којој су предузећа могла задржати 71% својих прихода у односу на пређашњих 51%. 15 Уведен је принцип да се лични доходци могу повећавати у складу са успешношћу пословања предузећа.Такође је укинут надзор над расподелом прихода између инвестиција и личних доходака. Предузећа су додатни приход требала улагати у побољшање пословања, али она су га углавном трошила на подизање личних доходака. Тако да су у појединим предузећима били исплаћивани много већи лични доходци, него у другим, која су се бавила истом производном делатношћу.То је, међутим, довело до великих несразмера у висини доходака између појединих предузећа у истој производној грани.Истовремено се јавило незадовољство радника који су имали мала примања, па је дошло до притисака за порастом плата у предузећима која су била непрофитабилна. Како су предузећа била присиљена да издвајају више средстава за плате а мање за инвестиције није било довољно новчаних средстава за улагање у производњу. Смањила су се улагања, па су многа непрофитабилна предузећа због повећања зарада, мањак новца морали надокнадити кредитним задуживањем код банака. 16 Будући да су банке очекивале да ће смањењем државних давања предузећа моћи улагати више средстава у сопствени развој, а не у повећање плата, ограничиле су кредитирање па је дошло до велике неликвидности и пада производње.17 Савезна скупштина је 1965. године донела такође и Закон о банкама који је требао изменити улогу банака у финансијском систему и уопште допринети развоју тржишне економије. Новим законом банке су престале бити институције за расподелу државног новца и постале су независни субјекти одговорни својим клијентима, а не директно држави. Банке су од реформе 1961. године могле давати краткорочне и дугорочне кредите из средстава друштвених фондова којима су управљале. Међутим, већина банака деловала је на локалнм нивоу или у оквиру република, док су само три савезне банке са седиштем у Београду располагале средствима централних друштвених фондова. Биле су то Југословенска инвестицијска банка, Југословенска пољопривредна банка и Југословенска банка за спољну трговину. Када су 1964. године укинути друштвени инвестицијски фондови, њихова средства пребачена су у републичке или савезне банке. На тај начин су три савезне банке практично постале београдске, односно српске банке. Међутим задржале су средства из савезних инвестицијских фондова у које су се до 1964. сливала

15

Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010. str.543-544. 16

17

Isto, str.544. Isto, str.544.

13

средства из свих република. Та чињеница постала је касније политички проблем који је додатно погоршао односе између република.18 Подједнако важна била је одлука о формирању савезног Фонда за убрзани развој неразвијених република и Косова фебруара 1965., популарног знаног као Фонд за неразвијене. Он је требао заменити непопуларне друштвене инвестицијске фондове који су стварали тензије између република и врло неефикасно располагали средствима. Таква одлука представљала је компромис између интереса појединих република и настојања државе да ефикасно настави развијати недовољно развијена подручја. Фонд се требао финансирати од стране свих федералних јединица у износу од 1,85% друштвеног производа.Средства су се распоређивала неразвијеним републикама Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији и покрајини Косово.19 Ниједна од уведених мера није успела стабилизовати југословенску економију, највише због политичких отпора јер се ускоро показало да југословенска економија није била спремна за тако темељите промене, а при томе је доследно спровођење реформе могло довести у питање саме темеље самоуправне економије, односно дестабилизовати осетљиве економске и националне односе међу југославенским републикама и народима. Негативна страна реформе било је слабљење макроекономске политике као последица децентрализације и повећања разлика по регионалним, па онда и етничким линијама. Девалвација динара у комбинацији са порастом цена и плата довели су до повећања инфлације, а банке су истовремено ограничиле кредитна задужења па је дошло и до наглог пада инвестиција, односно привредног раста. Таква ситуација погодовала је расту незапослености у друштвеном сектору, па је у раздобљу од 1964. до 1967. године број запослених пао за 69 000. Упоредо са тим, број радника који су отишли да раде у иностранство повећао се са 138.000 у 1964. на 401.000 у 1968. години.20 Уопштено говорећи, сматрало се да нова привредна и друштвена реформа више погодује Словенији и Хрватској, док би се остале (мање развијене) републике брже развијале у централистички уређеној држави. Покушај реформе привреде додатно је продубио јаз између економски неразвијених југоисточних делова земље и развијенијих северозападних република. Посебно је у први план изашао сукоб између поборника две различите концепције привредног и политичког развоја Југославије. Наиме, до краја педесетих година, превладавали су политички савези окупљени око економских интереса. 18

Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010., str.544. 19

Isto,str.544-545.

20

Isto, str. 545.

14

Развијеније северозападне републике Словенија и Хрватска, биле су на једној страни, насупрот мање развијеним југоисточним републикама Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији. Међутим, генерализовање по принципу „либерални“ и реформистички оријентисани Словенци и Хрвати, и на другој страни конзервативни Срби, Македонци, Црногорци и Муслимани, само је додатно антагонизовало и заоштравало односе међу југословенским народима. Давањем веће политичке и економске аутономије републикама, почетком шездесетих година, њихови интереси се почињу значајније диференцирати према економским, али све израженије и према етничким линијама.

15

2.БРИОНСКИ ПЛЕНУМ И СМЕНА АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА

Четврта пленарна седница Централног комитета СКЈ, одржана је 1. јула 1966. године на Брионима по којима је и добио назив Брионски пленум. Пленум је одржан на малом острву Ванга у Јадранском мору. Ово острво је иначе било место на коме су одржани многи пријеми и сусрети, као и састанци највиших државника у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. На овој седници изнете су озбиљне оптужбена рачун првог човека државне безбедности. На први поглед, пленум је представљао обрачун унутар Централног комитета Савеза комуниста Југославије са снагама државне безбедности и њеним најистакнуријим члановима који су претили да преотму контролу над државом.На овом пленуму је политички ликвидиран Александар Ранковић, потпредседник Југославије и организациони секретар Централног комитета Комунистичке партије Југославије, који је одговоран за националну безбедност и унутрашње послове и један од најближих Титових сарадника. Ранковић је био шокиран озбиљношћу и тежином оптужби. Признао је своју моралну одговорност и поднео оставку на све функције, што је, наравно, прихваћено. Затим је уследила велика чистка кадрова у органима државне безбедности, посебно у Србији. Брионски пленум је у земљи и иностранству одјекнуо као највећа сензација. Ранковић је јавно оптужен за злоупотребу Националне службе за безбедност, јер је покушао да избегне контролу власти и партије. Такође је био оптужен за масовно прислушкивање државних и партијских лидера, посебно Јосипа Броза Тита. Нико није могао да схвати шта се заправо дешава и како је неко смео да прислушкује Јосипа Броза Тита. Били су изненађени обични људи, као и припадници снага безбедности, укључујући и војску.

16

Четврти или Брионски пленум 1966.год. 21

2.1. Александар Ранковић

Александар Ранковић Лека (1909-1983) је био свакако један од најистакнутијих српских комуниста ХХ века. По занимању абаџија, врло млад је ступио у СКОЈ и КПЈ, да би након издржане робије 1937. године постао секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а 1940. године и члан Политбироа Централног комитета КПЈ. Након доласка комуниста на власт у Југославији, био је дугогодишњи шеф УДБ-е, организациони секретар ЦК СКЈ, а од 1963. године и потпредседник Републике, дакле званично други човек у држави. Његову успешну каријеру изненада је прекинуо Брионски пленум, након кога се Александар Ранковић повукао у потпуну политичку пасивност. 21

http://www.ekspres.net/drustvo/krvava-istorija-tajne-policije-2-deo-kako-je-smenjen-leka-i-kako-se-stanedolanc-obracunao-sa-srpskom-emigracijom приступљено:14.01.2017. у 18h 15min.

17

Александар Лека Ранковић је био учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Ранковић је био један од људи који су после другог светског рата испливали као најпоузданији борци у име новог поредка и један од "старих комуниста”. Деловањем безбедносних служби на чијем је челу Ранковић био, послератна држава је веома брзо и успешно очишћена од политичких непријатеља режима - четника, недићеваца, збораша... а комунистичка власт је учвршћена.

ПријатељствоТита и А. Ранковића датира од Другог светског рата 22

Шеф свих тајних служби Југославије и Титов кум Александар Ранковић је био члан свих важнијих политичких тела, како у држави, тако и у Комунистичкој партији – био је потпредседник Савезне скупштине, члан Извршног комитета ЦК Савеза комуниста Југославије, потпредседник Савезног извршног већа и председник Одбора за унутрашњу 22

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:498825-Na-danasnji-dan-Tito-je-oteraoRankovica-i-krenuo-u-rat-protiv-Srba, приступљено: 14.01.2017. у 19h 03min.

18

политику, члан Секретаријата Извршног комитета ЦК СКЈ, члан ЦК Савеза комуниста Србије, члан Председништва Савезног одбора Социјалистичког савеза радног народа Југославије ... Све ово време, поред ових функција, Александар Ранковић је био и шеф свих полицијских и тајних служби Југославије, задужен за борбу против свих који су сматрани противницима државе и тадашњег режима. Све ове функције биле су подупрте (а добрим делом су и произилазиле) чињеницом да је Ранковић био веома близак са Титом. Када се Јосип Броз, 1952. године венчао са Јованком Будисављевић, Александар Ранковић је био Титов кум. И после разлаза Тита и Стаљина, Ранковић је остао веран партији и Титу. Службе којима је он руководио, вршиле су масовна хапшења и ликвидације симпатизера Информбироа. Многи су осуђени без довољно доказа, само на основу сумњи и без критеријума.

2.1.1.Смена Александра Ранковића

Ако бисмо покушали прецизније да утврдимо време када је Јосип Броз Тито донео одлуку да смени и из политичког живота елиминише свог најближег сарадника и потпредсеника СФР Југославије Александра Ранковића, вероватно то не бисмо могли урадити са високим степеном поузданости. Та одлука је доношена у дужем периоду и много фактора је на то утицало. Посебно је важан период између 1963. и 1965. године, тј. у време Осмог конгреса СКЈ и доношења новог југословенског Устава. Касније у време припреме Брионског пленума од 20. јуна 1966. године, Тито је рекао: Бојао сам се две године да предузмемо ово што сада предузимамо да случајно не би добило антисрпско тумачење.23 Вероватно је Крсте Црвенковски, председник Државнопартијске комисије формиране 16. јуна 1966. да испита случај Ранковић навео најважнији разлог за доношење такве одлуке, истичући да је то био прави тренутак да се направи историјска прекретница и да се паралелно са разбијањем централизма и унитаристичких тенденције ради на пуној афирмацији република.24 Заговорницима конфедералистичког концепта могла је да смета Ранковићева одређена популарност у врху Совјетског Савеза и неким социјалистичким 23

Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања? Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1, Београд, 2015., стр. 10. (Рад је део пројекта Српско друштво у југословенској држави у 20. веку:између демократије и диктатуре (177016), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.) 24

Исто.

19

земљама и њихова често нескривена подршка. Због тога су настојали да код Тита, а и код других, створе страх и укажу на опасности у случају да Ранковић буде нови председник Југославије. С друге стране, сам Тито, у тим годинама, није могао да прихвати чињеницу да постоји неко ко би могао да га наследи. Ранковић делује врло искрено када каже да је одмах после рата страна штампа спекулисала а домаћа чаршија подгревала приче о томе ко ће наследити Тита и да то годинама није никоме сметало, али су временом почела мало интензивнија размишљања о тој опасној варијанти.25 Потом је направљен савез са групом из Савеза комуниста Србије, односно са најважнијим актерима „нове“ политике у Србији, а то су били Петар Стамболић, Мијалко Тодоровић, Марко Никезић, Милентије Поповић, Добривоје Радосављевић, Коча Поповић... Представници те струје објашњавали су да то чине због модернизације, превазилажења кризе, а потом и борбе против српског национализма или чак шовинизма. Приметно је да је та група српских политичара већ на Брионском пленуму поделила (расподелила) функције смењених Ранковића и Светислава Стефановића-Ћеће.До 1966. године политичка моћ Александара Ранковића стално је расла. Зато је његов пад био још већи када је афера прислушкивања једном избила у први план. Први корак у процесу развлашћивања Александра Ранковића била је седница Извршног комитета ЦК СКЈ, одржана у Београду 16. јуна 1966. године. На сопствено изненађење, присутни Ранковић је оптужен за злоупотребу положаја. Осим тога, именован је као главни кочничар у спровођењу актуелних реформи у југословенском друштву. На лицу места, Александар Ранковић је поднео оставке на све функције које је до тада заузимао. Том приликом, именована је и партијска комисија, на челу са Крстом Црвенковским, која је добила задатак да испита све оптужбе које су Ранковићу и његовим следбеницима стављене на терет. Неколико дана касније, именована је још једна комисија, која је имала да провери стручно-техничке аспекте афере са прислушкивањем. Тада су на захтев Ј. Броза Тита разматрана нека питања из рада органа државне безбедности, као и појаве озбиљних злоупотреба ових органа у политичке циљеве од стране појединих функционера. Том приликом је Председник СФРЈ изразио сумњу да су просторије у којима је радио и становао биле годинама праћене путем прислушних уређаја, посебно Бели двор и резиденција у Ужичкој улици у Београду. Иако је постављање прислушних апарата урађено због вођења записника и мера сигурности, Броз је истакао да је недопустиво да се прислушкује он као шеф државе и остали руководећи другови. Признавши да је Удба одиграла значајну улогу у прошлости, он је указао да је она годинама била под контролом А. Ранковића Марка и С. Стефановића Ћеће, због чега је затражио да се формирају две комисије – једна са политичким карактером да испита и утврди чињенице и друга техничког карактера да истражи и прегледа инсталације. За

25

Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања? Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1, Београд , 2015. стр. 10.

20

председника Политичке комисије одређен је Крсте Црвенковски (1921-2001) и за чланове Д. Радосављевић Боби, Ђ. Пуцар, Б. Јовановић, Ф. Попит и М. Трипало.26 Ранковић је био изненађен оптужбама. Није могао да верује шта му се догађа и шта ће уследити након ових оптужби. Вероватно је неко осмислио комплетан сценарио Ранковићевог политичког слома, који је допуњаван и прилагођаван развоју догађаја, све до 9. децембра 1966. године, када је читава афера била завршена. Непостојање нормативног оквира, посебно законска и подзаконска неуређеност предлагања, одобравања, примене и коришћења резултата примене мера прислушкивања омогућили су да се многе ствари прикажу другачије и да се створи и лансира афера прислушкивања. Томе је посебно погодовало невођење или површно вођење документације, како о тајним, тако и јавним озвучењима и решавање тих питања по усменим договорима . Вероватно је у почетку наводно прислушкивање био главни, а можда и једини аргумент за рушење Ранковића, али су касније, када се видело да то није довољно, додавани и други аргументи. Због тога је Тито на седници Извршног комитета Централноиг комитета (ИК ЦК) СКЈ 16. јуна 1966. као једини и главни проблем навео прислушкивање и то просторија у којима станује и ради, у шта се наводно лично уверио, јер су, док је био одсутан, без његовог питања измењене разне инсталације и уређаји и уведени нови преко којих се може вршити прислушкивање разговора. Та тврдња, посебно зато што је изнета и пре формирања комисије, делује прилично необично.27 У другој половини јуна 1966.године, одржане су затворене седнице централних комитета СК југословенских република, као и седнице ЦК СКС. На једном од тих састанака, одржаном 26. јуна 1966. године, члан ЦК СКС и књижевник Добрица Ћосић је устао у одбрану А.Ранковића, и том приликом изјавио: Ако је Александар Ранковић или било ко повредио интегритет председника Тита и контролисао приватни живот, онда је то најобичнији криминал, који се суди по законима ове земље. Тај криминал не треба никако да постане идеолошки проблем СК. Међутим, очигледно није реч о томе. Реч је о покушају да се компромитује српски комунистички покрет, да му се стави хипотека национализма, хегемоније, стаљинизма и свих оних добро познатих атрибута из арсенала партијске пропаганде. Ако постоји сукоб између Тита и Ранковића у политичкој

26

Миомир Б. Гаталовић, Југословенска државна политика на Косову и Метохији 1958-1974., докторска дисертација, Филозофски факултет Београд, 2014. стр.256-257. 27

Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања? Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1, Београд, 2015. стр.12.

21

концепцији, а по свему постоји, онда о њему треба водити демократску партијску расправу и не увлачити Партију и друштво у нечувену срамоту криминалне афере.28 Ћосић је наредних дана упутио и писмо Јосипу Брозу Титу у коме је такође стао на страну Александра Ранковића: Вама је добро познато да је А. Ранковић, после Вас, најауторитативнија морална и политичка личност југословенске револуције, да после Вас ужива највеће поштовање и љубав радничке класе и народа. Сви остали значајни људи стоје далеко иза њега... Што се посебно Србије тиче, она Ранковића види са Вама и увек поред Вас. У осећањима љубави и поштовања српског народа, после Вас, Ранковићу нико није раван... Политичким падом и крахом А. Ранковића започиње у Србији процес моралне, политичке, националне дезитнеграције и раскол који ће наша генерација тешко моћи морално да поднесе и превазиђе. После оваквог пада и краха А. Ранковића, бојим се да ни Тито више неће бити Тито, ни СКЈ оно што свет верује да јесте у авангардној ренесанси социјализма и превазилажења свега што чини стаљинистичку епоху.29 Ранковић је као организацијски секретар Партије и шеф тајне полиције био сматран другим човеком у држави и најближим Титовим сарадником, па је његово заступање централизма и јачање савезних овласти имало посебну тежину. Међутим, једнако важна је била и његова српска националност, односно чињеница је био заговорник такве политике и као таквог су га перципирали. То му је донело етикету заштитника српских интереса и оптужбе да промовисањем централизма заправо жели наметнути српски хегемонизам, који се сматрао главним узроком националних проблема у предратној Југославији. Томе није припомогла чињеница да се Ранковић, посебно у вођству тајне полиције, окружио претежно својим српским истомишљеницима, и да је стварањем мреже поузданика у партијској организацији и савезним телима настојао контролисати и надзирати све аспекте политичког и друштвеног живота у Југославији.30 Вероватно му је етикета српског националисте пришивена делимично и без разлога, јер је он пре свега био уверени комуниста који је веровао у снажни централистички државни систем. Његова настојања да онемогући даље спровођење економских реформи и децентрализацију државе били су пре вођени страховима да ће то довести до губитка политичке моћи партије и евентуалног распада државе, него покушајима да постигне српску превласт над остатком државе. Он је заправо користио своју српску припадност и чињеницу да су Срби били најмногобројнији народ како би остварио своју визију политичког и друштвеног уређења земље.

28

Миомир Б. Гаталовић, Југословенска државна политика на Косову и Метохији 1958-1974., докторска дисертација, Филозофски факултет Београд, 2014., стр.259. 29 Исто, стр.260. 30 Mилан Пиљак, Брионски пленум 1966.године, Покушај историографског тумачења догађаја Токови историје, 1, Институт за новију историју србије, Београд, 2010., стр.78

22

Александар Ранковић је био један од ретких Срба у непосредном Титовом окружењу. Његовом сменом српска Државна безбедност значајно је ослабила, а "чистка" у којој су превасходно страдали српски званичници, довела је до слабљења утицаја Републике Србије у Југославији. Убрзо после Брионског пленума је покренуто и питање злоупотребе Удбе на Косову и Метохији, што су искористили албански сецесионисти и већ у јесен 1968. године изашли са захтевом "Косово република". Сменом Александра Ранковића на Брионима, верују неки, заправо су почеле припреме за оно што ће, постепено, довести до распада југословенске федерације почетком деведесетих година. После Бриона, Ранковић је заћутао. Живео је мирно и повучено и бавио се писањем мемоара. У њима је записао: Ја, који сам све прислушкивао, од скупштине до спаваће собе, задњи сам сазнао шта ми се спрема.31

2.1.2.Узроци смене Александра Ранковића

Неуспех реформе био је очигледан до краја 1965. године. Уз наведене економске разлоге, узроке неуспеха партијско руководство тражило је и у политичким отпорима који су се повезивали са противницима даље децентрализације државног апарата. Тито је све чешће прозивао кругове унутар Србије и Црне Горе за бојкот економских промена. Идеја о Ранковићевој смени вероватно је потекла од чланова ЦК СКЈ из Словеније и Хрватске. Политички најпре од најутицајнијих заговорника концепта јачања република или конфедералистичког модела преуређења Југославије: Едварда Кардеља и Владимира Бакарића32, а потом оперативно подржана од првог човека хрватске Управе државне безбедности Ивана Стеве Крајачића. Ранковићева смена била је, у ствари, уклањање препрека за процес убрзане децентрализације и претварања федерације у конфедерацију република. За то је Ранковић као други човек Југославије, а посебно када би и ако би наследио Тита, могао да представља проблем и препреку. Ранковићева власт засигурно би ослабила атрибуте република. Ранковић је, у принципу, био за јачање југословенске Федерације и федералистички концепт и био је означен као средиште „догматског језгра“. На видело је излазио сукоб са Александром Ранковићем који је имао личну димензију. Он је био најпопуларнији и најутицајнији српски политичар, а као први Титов сарадник перципиран је и као његов потенцијални наследник. Још од 1962. тињао је сукоб између Тита и Ранковића који се супротстављао настојањима Кардеља и Бакарића да добију 31

Mилан Пиљак, Брионски пленум 1966.године, Покушај историографског тумачења догађаја Токови историје, 1, Институт за новију историју србије, Београд, 2010. стр.78. 32

Исто, стр.91.

23

Титову подршку за политику веће аутономије република. Очигледно је то био увод у догађаје који су уследили током 1966. и кулминирали сменом Александра Ранковића, до које је дошло због радикалног заокрета према децентрализацији политичког и привредног живота Југославије крајем педесетих и почетком шездесетих година. Забрињавајући учинак реформи, манифестован кроз пораст цена и незапосленост, и инфлацију, додатно су антагонизовали супротстављене стране. Крајем 1965. и почетком 1966. партијско руководство настојало је решити проблеме настале око економске реформе, а који су прерасли у национални сукоб и поновно отворили болно национално питање. Искристализовало се да отпори највише долазе из појединих српских партијских кругова. Партијска дисциплина настојала се учврстити на III пленуму ЦК СКЈ одржаном фебруара 1966., а сам ток и исход тог догађаја указивао је на превагу политичког утицаја. У складу с тиме је и Ранковић јавно подржао службену партијску политику и осудио српски национализам. У Београду, 16. јуна 1966.год. на седници ИК ЦК СКЈ, Ранковић је најпре оптужен за злоупотребу положаја, те да је Удбу поставио изнад друштва, па и партије, са још неким високим функционерима, у личне сврхе, да је неовлашћено прислушкивао чланове Партије, па и самог Броза. Шокиран, Ранковић се прибрао и одмах поднео оставке на све функције. Ранковић је био затечен озбиљношћу оптужбе.На крају седнице формирана је комисија која је имала задатак да формулише и испита све оптужбе.Комисију су чинили представници свих република на челу са председавајућим Крстом Црвенковским (Македонија). Убрзо 22. Јуна одржана је нова седница ИО ЦК СКЈ. Комитет је одобрио и подржао рад комисије, која је требало да сачини извештај за 4. Седницу ЦК СКЈ. Важно је напоменути да је комисија Црвенковског на том заседању изјавила да није стручна и да нема могућности да испита и провери техничке детаље у вези са прислушкивањем. Зато је поднет и усвојен предлог о оснивању техничке комисије, али није именован њен састав. Након ове седнице Ранковић је отпутовао на Брионе. Сукоб је кулминирао на IV пленуму ЦК СКЈ, познатијем као Брионски пленум, када је дошло до осуде политичког деловања Александра Ранковића и рада савезне Службе државне безбедности која је била под Ранковићевим надзором. Формални разлог за тако драстични потез било је наводно прислушкивање југословенских челника и самога Тита од стране Удбе. Никада није поуздано утврђена права истина око те афере прислушкивања и јесу ли челни људи Југославије заиста прислушкивани или је то само било образложење за политички обрачун са шефовима Удбе. Разлози су свакако били пуно дубљи. Радило се пре свега о отпору Ранковићевог круга новом либералном правцу прихваћеном од партијског врха и уопште различитим концепцијама о будућем уређењу државе. Ту ситуацију додатно је потенцирала чињеница да је Ранковић био потпредседник Југославије, дакле и формално други човек у држави који је уједно контролисао партијски апарат и тајне службе. Додатни притисак стварале су 24

гласине о њему као Титовом наследником и човеку којег би Совјети, због његових антилибералних ставова, радо видели на челу државе. Титу је било јасно да је Удба надзирала све аспекте друштва, а посебно је била опасна њена инфилтрација у савезне институције преко којих је могла утицати на креирање државне политике. Добрица Ћосић, познати писац и члан ЦК СКЈ, у свом делу Пишчеви записи 1961.1968., наводи да га је Тито позвао средином новембра 1965. године и жалио се да унутар Партије постоје две фракције. По тој причи, Ранковић и Кардељ желели су да смене Броза, што је Ћосић пред Брозом порицао.33Ту се надовезује и теорија да је Броз имао страх од српских кадрова, чији је вођа могао бити Ранковић.Поред ових, популарна је и теорија о словеначко-хрватској завери која је имала за циљ да смени Ранковића као највернијег Брозовог човека и тиме остави на милост и немилост остарелог Тита Едварду Кардељу и Ивану Крајачићу, који су намеравали да разбију Југославију. 34 Данас сматрамо да је било више узрока за смену Александра Ранковића. Најчешће се спомиње кочење реформи усвојених на VIII конгресу ЦК СКЈ 1964. године, које је требало додатно да децентрализују државу и дају већу самосталност републикама на рачун федерације. Ранковић и један део високих функционера противили су се тој концепцији па су оптуживани као противници дебирократизације, децентрализације и развоја самоуправљања. Други разлог је борба за власт око Титовог места или наслеђа после његове смрти. Навођене су и могућности Ранковића као вође српског национализма и шовинизма. У његов пад укључује се и сукоб између Јованке Броз и супруге Александра Ранковића, па чак и Јованкин сукоб са Пепцом Кардељ, када Ранковић није хтео да заузме Јованкину страну и Пепцу изведе пред партијску комисију.35 На Титову одлуку да склони Ранковића са власти велики утицај имала је Јованка Броз, која је се од почетка 1960-их жалила на сметње у својим телефонским везама, да би потом упозоравала Тита на некакво проислушкивање и потом на политичку опасност од Ранковића, и годину-две пре Брионског пленума ушла у отворено непријатељство са њим. По директиви Јосипа Броза формирана је Техничка комисија која је имала задатак да испита да ли неко прислушкује Тита. Међутим, први резултати рада Комисије нису испунили та очекивања, иако је Комисија већ 21. јуна 1966. доставила Титу две информације. У једној се наводило да је у спаваћој соби Јованке Броз пронађен телефон, путем којег су се могли слушати не само телефонски разговори него и просторија у којој се он налази. Проналажење преправљеног телефона управо код супруге председника, и то у спаваћој соби, вероватно је резултат претходних проверавања, која је вршио Божо 33

Милан Пиљак, Брионски пленум 1966.године, Покушај историографског тумачења догађаја,Токови историје, 1, Институт за новију историју Србије, Београд, 2010. стр.78. 34

Исто, стр.79. Исто, стр.78.

35

25

Рашета, а не Техничка комисија, вероватно са циљем да изазове јак ефекат и прикаже бескрупулозност оних који су, наводно, прислушкивали председника Републике.36 Извештај о преправљеном телефону у Ужичкој 15, од 21. јуна коришћен је као главни аргумент о постојању прислушкивања, а дат је као доказ у прилогу извештаја савезног јавног тужиоца од 19. новембра 1966. године, иако је Комисија јасно написала да у време вршења контроле није био активан за слушање звучних сигнала, те да је вађењем блоккондензатора уништен телефонски кондензатор, због чега тај телефонски апарат није могао да се искористи као кључни доказ за постојање прислушкивања.37 Да Техничка комисија на челу са генералом Иваном Мишковићем, начелником Службе безбедности ЈНА, није формирана са циљем да се утврди стварно стање и отклоне сумње у то да неко заиста прислушкује Тита, види се упоређивањем наредбе о формирању комисије од 16. јуна и материјала за коначни извештај комисије од 6. јула 1966. године. Као разлог за формирање комисије у наредби се наводе примећене сметње на техничким комуникацијама са Титовом резиденцијом, што се доводи у везу са страним обавештајним службама. У материјалу за коначни извештај комисије такође се помињу стране обавештајне службе, али се поставља дилема колико су оне присутне, а колико је реч о злоупотребама механизма и органа службе унутрашњих послова од њених врхунских руководилаца као средство за фракционашке циљеве и борбу за власт.38 Према томе, требало је да Комисија за кратко време докаже да није реч о страним обавештајним службама, него о делатности „завереничке групе“, која се у борби за насилно освајање власти, између осталог, користила и прислушкивањем шефа државе и највиших државних и партијских руководилаца.39 Каснија истрага која је спроведена против Ранковића није могла да пронађе доказе који би га могли теретити за оптужбе. Да ли би се врхунским стручњацима, какви су несумњиво били чланови Техничке комисије, могло десити да униште крунски доказ или је и то резултат претходних испитивања? Такође је мало вероватно да су стручњаци који су наводно преправљали тај телефон оставили тако видљиве трагове да Комисија посумња да је управо тај телефон озвучен. У узвештају за Државно-партијску комисију потенцира се да је била озвучена спаваоница Јованке Броз преко преправљеног телефона и преко интерфонске везе, што је са становишта струке прилично неубедљиво, али за оне који верују у то изазива осећај гнушања и осуде. У том извештају Ранковић се помиње само једанпут, и то у контексту да су се лица која су радила на озвучењима позивала на њега,

36

С. Ковач, Б. Димитријевић, Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања? Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1, Београд, 2015.стр. 13. 37 Исто. 38 Исто. 39 Исто 13-14.

26

наводећи да је и он упознат с тим иако чак и за то у највећем броју случајева није било никаквих доказа.40 Велики број савременика је уверен да је извештај Техничке комисије пресудно утицао на судбину Александра Ранковића, што је потпуно нетачно. Није имала велики утицај чак ни измењена верзија тога извештаја. На Брионском пленуму 1. јула Тито чак није ни споменуо прислушкивање, осим да је формирана Техничка комисија која ради, али да истрага још није потпуно завршена.41 Чак и после Брионског пленума, службе безбедности су износиле процене за групацију око Ранковића сматрајући да нема елемената да иза тога стоји организовани рад.Расположива документација је демантовала да је Ранковић осмислио, организовао, наредио, а посебно да је лично учествовао у прислушкивању Тита, што је била прва оптужба против њега. Таквим оптужбама погодовао је неуређени систем у државној безбедности. За тај део постоји и Ранковићева одговорност, али и одговорност представника власти, који су имали задатак да уреде и контролишу ту област. Слична је ситуација и са другим оптужбама на рачун Александра Ранковића, које се односе на деформације и злоупотребе у Државној безбедности. Иако се не може негирати чињеница да су те злоупотребе постојале, сигурно је да не постоји никакав доказ да је то резултат деловања Ранковића и „групације“ око њега.

2.1.3.Пленум

Југословенско руководство је почетком 1966.године било заокупљено низом економских и политичких проблема. У том периоду, дошло је до појаве несугласица и размимоилажења у ставовима највиших партијских функционера. Претходно је на седници Извршног комитета ЦК СКЈ 16. јуна отворена афера у вези прислушкивања Јосипа Броза Тита. Посебно формирана комисија утврдила је низ неправилности у раду државне безбедности.Зато је 1. јула 1966. сазван Четврти пленум ЦК СКЈ. Пленум је био по важности, после конгреса СКЈ највиши облик спровођења власти. Одлуке донете на пленуму биле су највишег нивоа. Брионски пленум и читава атмосфера били су пажљиво припремљени. Ранковић је отишао на Брионе 30.јуна, као и остали учесници пленума. Сам Јосип Броз је тамо отишао неколико дана раније. Брозово путовање је организовано са великом опрезношћу и у 40

Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања? , Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1, Београд, 2015. стр. 13. 41

Исто, стр.15.

27

строгој тајности. Ранковић је на Брионе отишао са својим пријатељем Иваном Гошњаком. Тамо их је затекла хладна атмосфера. Људи су избегавали Ранковића и нису хтели да причају са њим. Ранковић није добио припремни материјал за пленум кад и остали чланови, тако да није имао могућности да га добро проучи и да спреми своју одбрану. Материјал му је достављен касно, ноћ пред пленум, око 23 сата.Док је читао оптужбе, Ранковић се јако узнемирио услед чега му је позлило.Доктор га је прегледао и препоручио му да мирује.42 Четврти пленум ЦК СКЈ, одржан 1. јула 1966. године, започет је излагањем Јосипа Броза Тита који је подсетио на седницу Извршног комитета ЦК СКЈ из марта 1962. године када су претресани разни проблеми који су се тицали односа у нашем руководству, односа у нашој Партији и уопште разних аномалија који се се догађале. Изразивши жаљење што се тада није ишло до краја у решавању спорних питања, односно што се због извјесних компромисних тежњи да се то не одрази на јединство наше Партије и на јединство нашег руководства, које је заправо већ онда било нарушено, стало на пола пута, Броз је нагласио: Ми смо, другови, погријешили што смо нашу државну безбедност у току двадесет и више година њеног постојања препустили тако рећи самој себи, а главни руководилац је био друг Ранковић... Морам да кажем да су људи почели да шапћу, да је створено неповјерење једног према другом, одозго до доље. А не сличи ли вам то на оно што је некада било код Стаљина? Ја мислим да то прилично сличи. Док је наш цјелокупни друштвени развитак ишао брзим темпом напријед, државна безбедност је не само стагнирала него је ишла натраг. Она је закржљала, није пратила токове нашег друштвеног развитка, већ је имала неке своје концепције, то јест да се стави изнад друштва. Сходно томе, он је закључио да су деформације неких органа СДБ основни узрочник неспровођења свих најважнијих одлука највишег партијског руководства, да је суштина проблема фракционашка борба за власт у држави и да је Брионски пленум сазван ради оздрављења наше Партије. Потом је К. Црвенковски прочитао извештај Партијске комисије, формулисан у тринаест тачака, у којем је указано да је СДБ постала кочница даљег друштвеног равитка и опасност за његов даљи социјалистички развитак, да ЦК СКЈ и Извршни комитет ЦК СКЈ сносе део одговорности за такво стање и да су занемарене, непоштоване и недовољно развијене неке основне норме демократског понашања и демократске процедуре у формумима СК. Како за кратко време свог деловања Комисија није била у могућности да у потпуности расветли све злоупотребе и деформације СДБ, она је предложила да ЦК СКЈ препоручи СИВ-у да се без одлагања приђе реорганизацији органа државне безбедности, односно да представничка тела у извршним органима власти обезбеде фактичку друштвену контролу над радом државне безбедности на бази уставних норми и постојећих законских прописа, да се истрага настави од стране за то посебно формиране државне комисије, да се председник Комисије за унутрашњу политику СИВ-а и председник Комисије за 42

Милан Пиљак, Брионски пленум 1966.године, покушај историографског тумачења догађаја, Токови историје 1, Београд, 2010. стр.84-85.

28

координацију служби безбедности С. Стефановић Ћећа, као непосредно одговоран за рад СДБ, искључи из СКЈ и разреши дужности члана СИВ-а, и да се прихвати оставка А. Ранковића на функције секретара ЦК СКЈ и члана Извршног комитета ЦК СКЈ.43 Присутнима се затим обратио Александар Ранковић. Он је негирао све оно што је наведено у оптужби. Признао је једино моралну одговорност и могућност да је било пропуста, па и неких грешака, али је категорички порицао сваку могућност да је прислушкивао Јосипа Броза или било којег другог финкционера у Југославији без одобрења Јосипа Броза Тита. Ранковић је чак признао да је могуће да је дошло до одређених деформација у државној безбедности, и да га је прегазило време, али је био изричит у томе да није прислушкивао Тита, нити је намеравао да га смени са власти.44 По завршетку Ранковићевог излагања, развила се дискусија током које је С. Стефановић Ћећа саопштио да није могао да замисли да ће му се ово догодити, да себе сматра револуционарем са 56 година живота и 40 година рада, да је живео у илузији да је радио добро и извршио свој задатак, да неће да прими жиг срамоте на своја леђа, да је државна безбедност од самог почетка првенствено радила на прислушкивању непријатељских и социјализму туђих елемената ради сазнавања њихове активности и да није имала никавог интереса да прислушкује и озвучава руководиоце без њиховог знања. Обративши се Брозу, он је покушао да га увери да га Удба није прислушкивала, да му је без разлога на терет стављено да је прислушкивао још два функционера – С. Вукмановића Темпа и Мехмета Хоџу, да већ три године није радио у унутрашњим пословима и да му се натоварује да је крив за све што не ваља у земљи.45 У расправи која је потом уследила, Стефановићу је замерено да је радио на томе да Ранковић наследи Броза, док му је Веселинов пребацио да намерно скрива поверљиве податке. Поред тога, Веселинов је говорио о потреби рашчишћавања онога што је труло у Партији указавши на деформитете државне безбедности у Аутономној Покрајини Косово и Метохији: Ми смо имали много тешкоћа на Косову и Метохији где смо врло тешко могли да изађемо на крај, јер је Удба сматрала да они кадрови тамо нису сигурни, да ови нису сигурни, и такорећи узела је власт. Отуда је и дошло до тога да су наши политички људи на Космету, који су учествовали у борби против Коминформа, који су касније учествовали у борби за изградњу били стално подвргнути неком саслушавању зато што је Удба сумњала у њих. То смо ми тешко могли да разрешимо, а то је имало и тежих политичких последица, јер се ту стварало несагласје итд. Ту ме је један друг подсетио да смо ми пре четири-пет година на седници Извршног комитета расправљали о стању на Косову, на бази извештаја које су слали унутрашњи послови. Они су слали по тој линији, 43

Миомир Б. Гаталовић, Југословенска државна политика на Косову и Метохији 1958-1974., докторска дисертација, Филозофски факултет Београд, 2014. стр.260-261. 44 Исто. 45 Исто, стр.261-262.

29

нама неки по другој, и када се све скупило – онда је то било база за расправљање код нас... Ми смо много пута неке ствари оценили, заузели ставове, чак смо хтели да предузмемо мере, али нисмо могли чак на најосетљивијим питањима да те мере спроведемо. Јер ми разговарамо једно, а неко спроводи нешто друго. Неко ко иступа, рецимо, на шовинистичкој линији па га ми позовемо на одговорност, тај исти добије подршку на некој другој страни. Он са нама и не разговара... У том смислу, у тој техници повезивања, давања разноврсне подршке, мислим да се то и може тако квалификовати како је и рекао друг Тито јутрос, да се ради о једној врсти перфидног групашења.На то је Д. Радосављевић Боби исказао уверење да је Удба, и савезна и републичка, у приличној мери у овим последњим политичким односима у свим републикама и у савезу играла значајну улогу у преношењу информација и дезинформација, да је Ранковићу указивао на националистичке појаве у активу Србије, посебно пред Пети конгрес СКС, на шта му је овај одговарао да има то и код других и да ништа није чинио по тим питањима.46 Завршну реч имао је Јосип Броз. Он је изразио своје задовољство исходом пленума, који је показао да је Југославија демократска земља и да се на ненасилан начин опходи према својим неистомишљеницима. Нагласио је такође да треба наставити тековине VIII конгреса СКЈ и очувати јединство Партије. У завршној речи на Брионском пленуму Тито није помињао прислушкивање. Указао је на потребу реорганизације Државне безбедности, што је један од закључака Брионског пленума, извештаја савезног јавног тужиоца и Комисије Савезног извршног већа. Одмах после те тачке, у другој тачки закључака препоручено је СИВ да формира комисију која ће наставити истрагу како би разоткрила све материјалне чиниоце, праве намере и смисао појединих подухвата и злоупотреба положаја и власти, као и да се кривци позову на одговорност. Броз је захтевао да се поврати поверење народа у ЦК СКЈ и Партију уопште, да се иде напред у још снажнијем извршавању одлука Осмог конгреса СКЈ, да се спрече разне приче и националистичке тенденције које би могле да се појаве после овог Пленума и да су велики задаци испред Извршног комитета СКС који треба да буде носилац спровођења одлука које ће се донети на овом Пленуму и да сузбија покушаје да се наше одлуке пребаце н националистичке трачнице. Захваливши Ранковићу што је схватио своје грешке и замеривши Стефановићу што се није држао као комуниста, он је затражио да се не дозволе напади на државну безбедност и да се изврши њена реорганизација, односно да се Партија очистит изнутра. Тако је Четврти пленум ЦК СКЈ усвојио наведне предлоге Политичке комисије, при чему је М. Тодоровић изабран за секретара ЦК СКЈ, Д. Радосављевић Боби кооптиран у ЦК СКЈ и именована Комисија за реорганизацију СКЈ која је бројала 40 чланова.47

46

Миомир Б. Гаталовић, Југословенска државна политика на Косову и Метохији 1958-1974., докторска дисертација, Филозофски факултет Београд, 2014. стр. 262. 47 Исто, стр.262-263.

30

Савезна скупштина прихватила је 14. јула1966. Ранковићеву оставку на место потпредседника Југославије, а на његово место изабран је Коча Поповић, што је требало ублажити негативне реакције у Србији због Ранковићеве смене. Чак и после Брионског пленума, службе безбедности су износиле процене за групацију око Ранковића да нема елемената за закључак да се иза свега тога крије организовани рад, односно да та групација нема формална обележја организације. За навођење деформација и злоупотреба у Служби државне безбедности коришћене су оцене Државно-партијске комисије Црвенковског. Наглашена је и одговорност представничких и политичко-извршних органа што нису вршили контролу рада државне безбедности, нити су предузимали превентивне мере како би се спречиле злоупотребе. 48

Најближи сарадници: Јосип Броз Тито и Александар Ранковић49

Тито и Ранковић последњи пут били на истој страни на драматичној седници Извршног комитета 1962. године, на којој се расправљало о опстанку Југославије. Обојица

48

Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања? , Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1, Београд, 2015. стр.20. 49 http://novayugoslavia.blogspot.rs/2016/01/dokument-iz-arhiva-kos-leka-rankovic.html, приступљено: 14.01.2017. у 18h 40min.

31

су се залагали да се Југославија очува и да се не иде у промене које су представници Словеније и Хрватске тражили. Ранковић до последњег тренутка није веровао да ће га Тито сменити. Сматрао је да су његове реакције пролазне и да то није његов коначни став. Такође је био уверен да је читава афера била усмерена против Тита. Ранковићевом сменом била би ослабљена Титова власт.50 Ранковић је у то време имао много присталица и у народу, и у власти. У Србији су га доживљавали као свог представника у федерацији, као човека који заступа њихове интересе. Тито и Ранковић су се међусобно уважавали и поштовали Били су пријатељи, сарадници и кумови. Нико није веровао да може пасти сенка на то пријатељство. Ипак, после аболиције никада се више нису видели, нити разговарали.

50

Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања?, Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1, Београд, 2015. стр.22.

32

3. ОДЈЕК БРИОНСКОГ ПЛЕНУМА У МЕЂУНАРОДНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

Смена Александра Ранковића са места потпредседника Југославије и његов политички пад био је у очима међународне заједнице најзначајнији догађај од Титовог раскида са Стаљином 1948. године. Било је то велико изненађење како за југословенску јавност тако и за стране дипломате у Југославији. Како је видљиво из коментара стране штампе, међународна ситуација и однос снага у Југославији нису допуштали радикалне промене у концепцији преуређења државе. Европски поредак хладног рата учврстио је крајем педесетих и почетком шездесетих година Југославију, јер је она одговарала интересима оба блока, па би свака радикална промена изазвала њихове неповољне, а можда и оштре реакције. Западу је Југославија одговарала као мала оаза између руских сателитских држава, а СССР-у као продужетак и контакт са несврстанима. Ипак, смена моћног политичара, тзв.другог човека у југословенској номенклатури власти тог времена, недовољно је истражена у контексту совјетско-југословенских односа и супротстављености два војно-политичка савеза на челу са СССР-ом и САД-ом у хладном рату. Недостатак радова на ту тему није повезан само са недостатком одговарајућих докумената (у данашње време се у потребној мери могу добити неопходни материјали у архивима бивших република СФРЈ), већ и са тиме што се случај Ранковић, на први поглед, није негативно одразио на совјетско-југословенске односе. Две наредне године, до 1968, представљале су време изузетно активне сарадње званичне Москве и Београда. Тек после познатих догађаја у Чехословачкој њихови односи су се оштро погоршали. Југословенски, а такође и совјетски и амерички архивски документи из 60-их и 70-тих година који су постали доступни истраживачима последњих година, дају могућност потпунијег представљања начина на који су експерти и политичари тог доба оцењивали догађаје у Југославији (посебно аналитичари обавештајних служби двеју суперсила – САД-а и СССР-а), анализе њиховог утицаја на совјетско-југословенске везе, преиспитивања наших ранијих представа које су се заснивале на незваничним информацијама и пропагандистичким лекцијама о међународним односима. Укључивање таквих материјала у научни живот дозвољава да се поново осврнемо на совјетско-југословенске односе последњих деценија ХХ века и дубље разумемо догађаје периода хладног рата и совјетског времена руске историје у целини. Деценијама се тачка гледишта Москве на место Александра Ранковића у југословенском 33

руководству и његову улогу у развоју совјетско-југословенских контаката мењала у зависности од стања међусобних односа. 51 Доминантна снага тадашњег социјалистичког блока – Совјетски Савез, неповољно је оцењивао смену Александра Ранковића. Рачунајући да ће, служећи се полицијским апаратом који је контролисао, али и кључним местом организационог секретара партије, Ранковић неминовно наследити Тита, чиме ће, сматрали су у Москви, бити ојачане просовјетске карактеристике у југословенском моделу социјализма. Због тога своје велико незадовољство Брионским пленумом совјетска врхушка није крила ни пред југословенским саговорницима. Према совјетским оценама, Брионски пленум спадао је међу тешке грешке СКЈ, због чега је даљи унутрашњи развитак Југославије пун неизвесности и нејасноћа. 52Такође, сметала им је и даља децентрализација Југославије, јер су сматрали да то води у стална локалистичка трвења. Совјетима је, судећи по реакцијама њихових дипломата, била од интереса и будућа судбина Ранковића, јер је он представљао револуционарнију оријентацију у Југославији, са којом треба рачунати. Изражавајући резерве, неспокојство и сумње, Совјети су чак послали и неку врсту упозорења Титу, да неће бити тежих последица за Ранковића, па ни за Стефановића.53 Према мишљењу утицајних совјетских дипломата, Ранковић је био бољи и поштенији комуниста од оних који су га сменили, и управо због тога је смењен, јер га је осудила победничка концепција, која води у либерализам и Москви личи на европску социјалдемократију. Констатујући да оно што се спроводи у Југославији нема ничег заједничког са совјетском праксом, СССР је имао озбиљних резерви како према политичким тенденцијама које су дошле до изражаја на Пленуму, тако и персонално према личностима, које су понеле кључну одговорност за даљи југословенски развој.54 Са друге стране Запад је поздравио брионске одлуке југословенског врха, сматрајући то повољним смером либерализације југословенског друштва. Министарство иностраних послова СР Немачке је констатовало да је углед председника Тита у порасту и да ће ојачати млађе либералне снаге које нису оптерећене ратом и са другачијим гледањима на значај и проблеме Европе.55 У Стејт Департменту у Вашингтону су били уверени у континуитет и стабилност еволуције у Југославији. У Влади САД су били сигурни да ће Брионски пленум да убрза економске и друштвене реформе у Југославији и ојача њен међународни престиж. Посебан значај за Сједињене Државе је имао модус операција који је био лишен екстремних мера и био доказ напретка процеса

51

Др Андреј Борисович Едемски ИЗА КУЛИСА СОВЈЕТСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ОДНОСА (ЈУЛ–ДЕЦЕМБАР 1966), Токови историје 2/2012. , Институт за новију историју Србије,Београд,2012, стр.17. 52 http://pescanik.net/kontrola-proslosti/ Миливој Бешлин: Контрола прошлости, приступљено: 18. 01.2017. у 15ч и 30 мин. 53 Исто 54 Исто 55 Исто

34

демократизације југословенског друштва.56 Насупрот совјетском незадовољству и забринутости да следи слабљење руководеће улоге партије у југословенском друштву, западне дипломате су једнодушно позитивно оцењивале резултате Брионског пленума, претпостављајући да оне неће са одобравањем бити дочекане у Москви, јер значе пораз Истока и шансу за Запад. Тито је, сматрала је италијанска дипломатија, осигурао победу, ако не либерала, онда бар прогресивних... Италијанска дипломатија је посебно истицала изненађење совјетског руководства брионским одлукама, које их нису обрадовале, јер су очекивали да ће доласком Ранковића на власт ојачати своје позиције у Југославији и на Балкану. Пораз Ранковића је пораз совјетске дипломатије не само у Југославији него и у лагеру, јер су настале промене нов подстицај идејама демократизације, независности и друштвених реформи...57 И западна штампа је Ранковића најдиректније повезивала са Совјетима, тумачећи Брионски пленум као велику концесију реформама, демократизацији и уопште западним вредностима у независној Југославији.58 Смена Александра Ранковића са места потпредседника Југославије и његов политички пад био је у очима међународне заједнице најзначајнији догађај од Титовог раскида са Стаљином 1948. године. Било је то велико изненађење како за југословенску јавност, тако и за стране дипломате у Југославији. Британски амбасадор у Београду Dankan Vilson (Duncan Wilson) је непосредно после Четвртог пленума Централног комитета на Брионима послао Forin ofisu (Foreign Officeu) извештај о Ранковићевој смени. Он наглашава да је током година Удба настојала постати партија унутар партије и покушала спречити трендове самоуправљања које су тумачили као слабљење комунистичке контроле над земљом, премда реформа Удбе није био знак да Партија жели слабљење своје позиције унутар друштва, већ је намера била разбијање снажне и неодговорне групације унутар својих редова, као и стварање либералног имиџа према јавности. Осим тога, уклањањем Ранковића, Тито се ослободио могућег супарника. Vilson је истакao: Утицај на спољну политику биће дакако индиректан. Тито ће вероватно искористити реформу Удбе како би Западу и несврстаним земљама показао свој либерализам. Сигурно се нада да ће још једанпут дати сјајан пример Источној Европи у тренутку када су Румуни у средишту пажње. Са друге стране тешко да ће хтети стварати проблеме Русима, чију европску политику верно подупире. С` обзиром на улогу коју су Ранковић и Удба имали у прогањању стаљиниста 1948., Руси краткорочно могу бити сасвим задовољни што је он уклоњен. Дугорочно, они и друге источноевропске

56

http://pescanik.net/kontrola-proslosti/ Миливој Бешлин: Контрола прошлости, приступљено: 18. 01.2017. у 15ч и 30 мин. 57 Исто 58 Исто

35

земље могу са разлогом сумњати јесу ли југословенске вође изабрале прави пут за јачање партијске позиције.59 Британска процена је била да би одлуке ЦК СКЈ могле озбиљно утицати на развој комунизма у Југославији, а можда и другде. Према Vilsonu Ранковићева смена припремала се од Трећег пленума у фебруару када је Тито проговорио о отпору високих полицијских кругова према економским реформама. Службено тумачење је било да се Удба није успела прилагодити процесу демократизације и самоуправљања, и да је постала супарник Партији. Зато је Удбу сада требало ставити под контролу Партије и представничких тела. Vilson наводи како се у последње две године не стиче утисак да је Југославија полицијска држава; дипломатска представништва нису под јаким надзором Удбе, контакти са странцима су допуштени, а просечни грађанин не води превише рачуна о активностима тајне полиције. 60 У случају Ранковића радило се, пре свега, о односу Удбе и Партије, а не односу Удбе према грађанима. Удба је оптужена да је манипулисала са члановима Партије наводећи их да кажу своје мишљење о појединим проблемима, па их онда пријављивала. Открило се да је прислушкивала партијске и државне званичнике, па и самог Тита. Ранковић је оптужен да је ширио гласине о Титовом наследнику, па је чак повучена паралела са ситуацијом после Лењинове смрти. Тито је пред Савезом бораца оптужио Ранковића за подстицање српског национализма и бојкотовање економских реформи. Vilson је сматрао да је Ранковић у самоуправљању и децентрализацији видео опасност од слабљења моћи Партије, што би у случају Титове смрти могло довести до јачања проблема национализма. Ранковић се припремао за тај тренутак и покушао је искористити Удбу и Партију у Србији за успостављање снажне централизоване владе којом би управљао са својим „тврдолинијашима“. Међутим, кључно за Ранковићев пад било је сазнање о свеобухватном надзору и прислушкивањима југословенских вођа, што је Тита подстакло на акцију.61 Реакције јавности биле су подељене. Многи у Србији протумачили су Ранковићев пад као удар против Србије. Са друге стране, углед Партије доведен је у питање због метода којима се Удба служила. Vilson је наставио: Упркос ружичастој слици коју су југословенски званичници настојали показати јавности о демократизацији Партије и већем суделовању грађана у процесу доношења Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010. str.552. 59

60

Isto, str.553.

61

Isto, str.552.

36

одлука, Партија се није намеравала одрећи своје улоге у друштву нити демократизовати у западњачком смислу речи.62 Према британском дипломати проблем са Удбом је произашао, пре свега, због економских реформи и административне децентрализације, што је био проблем са свим источноевропским земљама у којима су комунистички вође биле суочене са бојазни да ће такве мере довести до сукоба интереса, односно до слабљења улоге Партије. Таква дилема постојала је и у Југославији, премда није била тако очита као у другим земљама. Додатни проблем је био потенцијални сукоб између република, јер су се сиромашније републике бојале да ће их економска децентрализација и самоуправљање још више осиромашити. Ранковић се бојао да ће проблем самоуправљања ослабити моћ Партије, премда је постојала сумња да је он заправо хтео искористити таква незадовољства како би ојачао српску позицију унутар Федерације. Уз то, процес либерализације и осуда Ранковића могли су охрабрити противнике режима да почну отворено изражавати своје ставове, поготово у неким часописима који су били трн у оку режима. У том случају Тито би био присиљен деловати против њих, што би негативно утицало на имиџ који је желео створити у другим земљама.63 У свом извештају о смени Александра Ранковића из августа 1966.64 ЦИА је дала детаљну анализу догађаја и стања у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Извештај је укључио темељну анализу дотадашњег југословенског друштва, као и могући расплет догађаја после Брионског пленума, тј. утицај одлука Брионског пленума на политичке и друштвене прилике у земљи. Америчке информације о Ранковићевој смени биле су сличне британским и темељиле су се на доказима о Ранковићевој уплетености у бојкотовање економских реформи, што га је довело у сукоб са либералнијим делом партије и на крају и са Јосипом Брозом. ЦИА је негирала могућност да је Ранковић планирао да смени Јосипа Броза Тита. Такође Циа је у свом извештају потврдила да је било прислушкивања од стране државне безбедности. Ранковић је сматрао да је његов положај угрожен уочи планираних избора 1967. на којима би вероватно много његових истомишљеника и сарадника изгубило позиције, а он сам би био смењен са места потпредседника државе. Поред тога, многи у Партији и у јавности нису желели видети Ранковића као Титовог наследника, с обзиром на његову контраверзну прошлост на челу тајне полиције у раним годинама постојања режима. И на крају, његово српско порекло са снажном политичком базом у Србији као највећој републици није било по вољи многим Хрватима и Словенцима. Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010., str. 553. 63 Исто,стр,553. 64 Yugoslavia – the Fall of Rankovic, Current Intelligence Weekly : Special Report, Central Intelligence Agency (Directorate of Intelligence). URL: http://www.foia.cia.gov/docs/DOC_0000720786/ DOC_0000720786. pdf. Приступљено 29.11.2016. у 15 ч и 55 мин. ( Налази се Прилогу). 62

37

Посебно важну улогу Ранковић је, према извештају америчке обавештајне службе, имао у намештању кадрова у Државни секретаријат за спољне послове. Он је такође, према истом извору, успео извршити притисак на југословенска спољнотрговинска предузећа да запосле Удбине кадрове. Међутим, то му није успело у оружаним снагама, пре свега због отпора савезног секретара за народну обрану Ивана Гошњака, који је 1964. са места свога заменика сменио Отмара Креачића, који је, иако Хрват, словио за Ранковићевог поузданика. У свом извештају ЦИА наводи како постоје индикације да је Ранковић планирао поставити Креачића на место министра одбране после Титове смрти, међутим то никада није поуздано доказано. Ранковићева смена била је посебно осетљива због стално присутних националних антагонизама, па је било потребно неутрализовати негативна осећања које је код Срба створила та ситуација. Баш због тога је било потребно врло опрезно приступити решавању тога проблема. Комисија која је формирана због „случаја Ранковић“ састављена је од по једног члана из сваке републике, а ниједан Словенац или Хрват није отворено критиковао Ранковићево деловање на Брионском пленуму, већ су то направили српски званичници Јован Веселинов и Добривоје Радосављевић. Чак је и кадровска промена прилагођена успостављању националне равнотеже после смене Ранковића и његових сарадника. На њихова места су постављени истакнути српски званичници – Мијалко Тодоровић на место партијског секретара, Милентије Поповић је дошао на Ранковићево место у Извршном комитету ЦК СКЈ, док је Коча Поповић заузео његово место потпредседника државе.65 Тито је Ранковићевом сменом отворио питање својег наследник,а које је сада остало нерешено јер је управо због тог проблема 1963. и створено место потпредседника. Америчка процена је била да после Ранковића нема особе његовог ранга која би могла имати ауторитет да успешно наследи Тита.Едвард Кардељ нема политичку базу и харизму. Вељко Влаховић је популаран у Партији, али је Црногорац па као такав такође нема широку политичку базу. Србин Тодоровић опет је премлад да би могао заузети то место.66 Општи закључак америчке обавештајне службе је био да је стабилност Југославије сигурна док Тито чврсто држи узде власти у својим рукама, а Ранковићева смена добар је доказ да је он спреман предузети шта год је потребно како би осигурао стабилност режима после своје смрти. Тито се нада да ће постићи тако широку потпору за своју политику, унутар Партије и народа, да ће било коме, ко буде нови вођа, бити врло тешко, ако не и немогуће зауставити тренутни либерални смер у којем се земља налази. Међутим, он мора схватити да постоји противречје између партијске диктатуре, коју ће режим Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010., str.554. 66 Isto, str.555. 65

38

настојати по сваку цену одржати, и тренутне политике смањења партијске улоге у друштву. У дужем периоду тај проблем се може решити, међутим краткорочно то може довести до ерупције насиља.67 У америчкој интерпретацији догађаји из јула 1966. су посматрани кроз призму сукоба између либерала и конзервативаца, при чему у групу конзервативаца Американци нису убрајали само Ранковића и његове присталице већ су сматрали да су то и многи нижи партијски функцинери, чак и ако нису идентификовани као Ранковићеве присталице, али не подржавају Титову политику децентрализације државног апарата и прихватања економских решења.68 Ти централисти који су се ослањали на снагу и утицај партије су почели да губе своје позиције у власти и да коче реформе, чак и када то контрадејство децентрализације није откривало. У америчким документима је већа пажња посвећена перспективама развоја ситуације. Аутори су сматрали да смена Ранковића и његових кључних људи рашчишћава пут за даље промене уводећи у реформе мноштво младих либерала у партији, које су блокирали конзервативци и дозвољава ширење јавности у политичком и економском животу Југославије.69 Они су сматрали да ће касније бити прецизније одређене функције партије и владе, дат импулс спровођењу политике у оквиру које нико, сем Тита, неће моћи да држи главна места у партији и у влади што ће омогућити спровођење честе ротације кадрова, а чланство у СКЈ више неће бити основни критеријум за заузимање високих дужности у влади и економском животу. 70Експерти ЦИА-е су настојали да комплексно представе последице смене А. Ранковића. Они су подвлачили да је уклонивши свог очигледног наследника... Тито започео хитну реорганизацију владе и партије... иницирао друге кораке усмерене ка убрзању његове либералне политике. Такође, амерички стручњаци су предвиђали и будућу кризу режима: поново се развила борба ко ће бити Титов наследник, вратило се у арену национално питање, статус и утицај бивших партизана су умањени. Указивало се на то да ће у случају смрти или губитка радне способности Тита, та питања бити извори сурове политичке нестабилности.71 На тај начин, како су сматрали у Москви, јула 1966. у Југославији су победили противници Ранковићевог курса и земља се кретала ка Западу, а амерички аутори су у томе видели не само шансу за спровођење реформи у Југославији у циљу увођења демократије и тржишне привреде, већ и перспективу раста конфликaта и нестабилности у тој земљи.72 Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010., str. 555. 68 Др Андреј Борисович Едемски ИЗА КУЛИСА СОВЈЕТСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ОДНОСА (ЈУЛ–ДЕЦЕМБАР 1966), Токови историје, 2 , Институт за новију историју Србије,Београд, 2012., стр.27-28. 67

69

Исто, стр.28. Исто. 71 Исто. 72 Др Андреј Борисович Едемски ИЗА КУЛИСА СОВЈЕТСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ОДНОСА 70

39

Америчка амбасада у Загребу известила је 12. јула како се чини да су полиција и војска предузеле додатне мере опреза у Хрватској, веће него у другим републикама. Полицијска контрола је током целог викенда од 1. до 4. јула била појачана у Загребу. Слично је било у Љубљани и Ријеци. Војска је 1. јула стављена у стање приправности, а до амбасаде су допрли извештаји да су загребачка и љубљанска радио-телевизија под надзором полиције. Један високи хрватски званичник потврдио је да се ради о мерама опреза како би се онемогућиле евентуалне акције националистичких елемената.73 Према информацијама са којима је загребачка амбасада располагала, око педесетак радника Радио-телевизије Загреб ухапшено је по доласку на посао 2. јула и одведено полицијским аутомобилима. До 19. јула, када је амбасада известилао том догађају, они се нису вратили на посао. Разлог оваквих мера био је страх режима од потенцијалних диверзија и могућег заузимања радија и телевизије како би се искористила ситуација са Ранковићем и позвало на устанак у Хрватској.74 Озбиљност ситуације и страх режима показао је случај двојице америчких професора који су се 1. јула нашли на Сљемену и грешком залутали до телевизијског одашиљача. Одмах су их опколили наоружани стражари са пушкама. Међутим, инцидент је прошао без озбиљнијих последица а професори и њихов југословенски пратиоц одмах су пуштени. Сви саговорници са којима су америчке дипломате разговарале сложили су се да су пред земљом боља времена, а ситуацију у северозападном делу Југославије најбоље је описао аустријски амбасадор у Загребу када је рекао, коментаришући Ранковићев пад, да: тренутно пливамо у мору среће.75 Америчка амбасада у Београду прокоментарисала је догађаје у Југославији речима: Ранковићев пад и догађаји који су уследили дугорочно су у америчком интересу. Циљ америчке политике према Југославији је потпора либерализацији југословенског друштва и одржавање југословенске независности од централистичке комунистичке контроле, посебно од Москве. Ранковић је био партијски челник с ауторитарним склоностима који је надзирао улогу Партије да контролише и управља југославенским друштвом. Он је према томе био симбол партијског званичника који се не може прилагодити унутрашњим променама па се према томе осећао угроженим од економских и друштвених реформи. Он је такође највише одговарао Совјетима са којима је имао најуже контакте, уколико им и сам није био наклоњен.76 Хрватски медији су опширно писали о смени Ранковића. Хрватски медији су углавном негативно коментарисали писање западних медија који су Ранковићеву смену протумачили као југословенско (ЈУЛ–ДЕЦЕМБАР 1966), Токови историје, 2 , Институт за новију историју Србије,Београд, 2012., стр. 28.-29. 73 Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010., str.555. 74 Isto, str.555. 75 Isto, str. 556. 76 Isto, str.556.

40

удаљавање од социјализма и нагињање према Западу и капиталистичком систему. Међутим, амерички амбасадор у Југославији Роберт Овен, који је преузео ту дужност после амбасадорке Батјер, није пропустио да прокоментарише у Загребу, како су они негирали само економски аспект приближавања Западу, док је значајно да су истовремено прећутали идеолошки окрет, у смислу већих индивидуалних слобода. Друга критика коју су загребачки новинари нагласили била је опаска да се Југославија приближила вишестраначју. Амбасадору Роберту Овену је посебно била занимљиво упоређење југословенског и америчког страначког система, Вјесниковог новинара Звонимира Кристла. Према Кристлу, између републиканске и демократске странке није било никакве идеолошке разлике. Са друге стране стварање друге странке у Југославији имало би за циљ уништење социјализма. Овен се запитао: Зашто и ми не можемо имати другу странку унутар социјалистичке идеологије, ако је постојање две странке идеолошки тако сигурно као што је у Америци?77 У тексту „ Држава у држави“ у париском Монду од 2. јула описана је званична оптужба упућена Ранковићу, док су акције југословенског партијског руководства оцењиване као борба за власт. Исказана је претпоставка да је Ранковић могао да покуша „да убрза пут ка власти“, пошто је „већ одавно сматран најподеснијим кандидатом за могућег наследника маршала Тита: и у тим околностима је имао предност над Кардељем“.78 Оштро су критикована збивања у Југославијии у тексту „ Потрес у Југославији“ објављеном у Њуjорк тајмсу 4. јула 1966. Истичући да је победио „главни теоретичар југословенског неоортодоксног социјализма“ Едвард Кардељ, аутори чланка су говорили о „ личном сукобу између Кардеља и Ранковића“ који их је одавно учинио „симболима дијаметрално супротстављених приступа југословенским проблемима“. Даље се у чланку говорило да је „Србин Ранковић“ био „главни у табору присталица централизације у Југославији“ где би Србија играла „ доминантну улогу над мањим републикама, посебно Хрватском и Словенијом“, а „Словенац Кардељ – присталица децентрализације и акција које би повезале југословенски социјализам са широком економском и политичком демократијом“. У чланку је изведен закључак да би резултат економских реформи у Југославији требало да буде „успостављање велике слободе дејстава националних предузећа и значајно већих права југословенских република“, као и плодотворне сарадње између западних инвеститора и руководилаца југословенских предузећа. А у политичком животу ће бити убрзана демократизација процеса доношења одлука и увећаће се број људи који ће „утицати на развој националне политике“.79

Ante Batović: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.1966.), Historijski zbornik, 2, Zagreb, 2010., str.556. 78 Др Андреј Борисович Едемски ИЗА КУЛИСА СОВЈЕТСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИХ ОДНОСА (ЈУЛ–ДЕЦЕМБАР 1966), Токови историје, 2 , Институт за новију историју Србије, Београд, 2012. стр.21. 79 Исто, стр.21-22. 77

41

4. ОДРАЗ И ПОСЛЕДИЦЕ БРИОНСКОГ ПЛЕНУМА

Упркос смени Александра Ранковића и темељитој реформи службе државне безбедности било је нереално очекивати да ће у Југославији у потпуности нестати централистичких елемената. Премда поражени, они су и даље били присутни у свим сегментима друштва, на свим нивоима и у свим деловима земље. Међутим, процес децентрализације – политичке и економске – више није био упитан нити угрожен. На жалост, децентрализација није у потпуности представљала напуштање централистичких тенденција. Уместо једног савезног, држава је све више била подељена између шест републичких централизама. У таквој ситуацији до посебног изражаја долазе бројне противречности, све економске, националне и социјалне различитости, које саме по себи нису морале бити фактор нестабилности. Брионски пленум из 1966. године је отворио пут за отпочињање процеса политичког декомпоновања Југославије, јачањем права и надлежности њених република и аутономних покрајина, уз форсирање равноправности националних мањина. Тако је Југословенска држава, у складу са идеолошким начелима Партије, настојала да на Косову и Метохији ојача права и положај албанске народности, која је на овом простору представљала већинско становништво, како би се исправиле грешке из прошлости у вези са злоупотребама државне безбедности и очувао међунационални мир кроз даљу изградњу самоуправног социјализма у који је све мањи број грађана искрено веровао. Највећи проблем по земљу почели су представљати они који су је водили. Политичка елита се разјединила, при чему су се државни интереси све чешће подређивали републичкима. Борба за власт и моћ, уз наглашавање личних и неуважавање туђих проблема, потврдили су оправданост Титових страхова како би децентрализација могла водити у дезинтеграцију. Јосипу Брозу Титу је била неопходна подршка Србије у обрачуну са Ранковићем, али и ослањање на оне снаге у највећој републици које ће спроводити политику која је следила као природна консеквенца Брионског пленума, дакле, реформе, оријентација на тржишну привреду, демократизација и децентрализација земље, као и смањивање улоге партије у друштвеном животу. Управо се након тога Србија, прихватајући нова уставна решења и суштинску равноправност, ослобађала дотадашње идентификације са Југославијом, напуштајући идеју да је заједничка држава потребнија њој него другима. Српско руководство је у том периоду начинило дисконтинуитет са централистичком политиком и тезом о посебној мисији Србије – улози главног чувара Југославије. Србија се окренула себи и сопственом 42

економском и политичком развоју, уверена да се јединство земље може постићи само истоврсним положајем свих народа и република. Такође, са Ранковићем није отишла ни једна политичка личност од формата, а на кључне позиције наредних година долазе најистакнутији протагонисти реформске оријентације – иако промовисани као „нови људи“, њихов дугогодишњи партијски стаж је сведочио о континуитету реформистичких тенденција унтар СКЈ. Разлози за смену Ранковића били су превасходно политичке природе. Југословенски врх је недељама расправљајући о консеквенцама тог прелома, био јединствен да је прислушкивање и злоупотреба органа безбедности питање кривичне одговорности и да ће се тиме бавити надлежне институције (та истрага је фактички прекинута аболицијом Ранковића на самом крају 1966.), а да су прави мотив за смену политички. Само би слабости или бар недовољној снази реформских струја у СКЈ и подозрењу од реалне снаге Ранковића као фактичког шефа свих тајних служби и организационог секретара партије, требало приписати чињеницу да се у обрачун са њим није кренуло са суштинским и дубинским разлозима, дебатом унутар партије и друштва, него је искоришћен брзометни партијски пуч и шокантна афера са прислушкивањем, да би се смена безболно и брзо окончала. Ранковићева смена изазвала је велика очекивања реформистичке струје у југословенском друштву и хегемоној, али не и монолитној партији. Промене су се највише манифестовале на Косову где се до тада најјаче осећала дуга сенка и чврста рука Александра Ранковића. Речју, историјски процес и време су пронашли људе, отварајући најдинамичнији период развоја југословенског друштва од 1966. до 1972., а основне координате тих политичких активности су постављене одлукама, намерама и суштинским поимањем историјског прелома познатог као Брионски пленум. Ситуација у земљи се драстично променила, како по питању економске ситуације, тако и по питању репресивног апарата. Цене и трошкови живота су порасли, стандард грађана опао, а све присутнији проблем у друштву је и био и незапосленост. Грађани су били све незадовољнији, тако да се у овом периду јавља већи број штрајкова незадовољних радника на територији читаве Југославије. Најдоследнији и најконкретнији у критикама неправилности у постојећем систему били су поједини филозофи, социолози и економисти. Њихове примедбе и упозорења престали су бити предмет искључиво стручних расправа. Из сфере научне јавности полако се ушло у сферу општег интереса. Ове критике посебно плодно тло добијају код једне „групације“ којој је у надолазећем периоду најизвеснија била управо неизвесност. Била је то студентска популација чију су бројност, интелектуални потенцијал, али пре свега проблеме, људи на власти подценили. Бунт студената је у Југославију дошао као појава са Запада. Велики одјек у Европи су имали протести против репресије над студентима и професорима у Варшави, у марту и априлу 1968.г., као и репресије над 43

студентима у Западној Немачкој. С обзиром да се студентима ускоро на протестима придружило грађанство, дошло је до захтева за реформом целокупног друштва. Студентски немири били су у мањој мери изражени не само у Западној Немачкој, већ и Чехословачкој, Пољској и др. Европским земљама, али су до лета 1968. године били углавном умирени.80 Југословенски студенти су пратили описана дешавања, са једне стране разочарани неуспехом економске реформе, великом незапосленошћу, нарастајућим националним поларизацијама, појавама неједнакости у развоју друштвених односа и спорошћу у решавању нагомиланих државних проблема, а са друге стране подстакнути новом демократском атмосфером коју је Партија промовисала после Брионског пленума. Студенти су се веома критички односили према текућој реформи у Југославији.Они нису били на страни либерала, али ни на страни конзервативаца. Студентски покрет је формулисао трећу опцију која је спојила тежње ка демократизацији и тежње ка социјалној правди. На неки начин студенти су чак сматрали да су они прави чувари револуције социјализма у Југославији, који су морали да буду чувани од деструктивне политике Партије. И то се лепо види у документима студентског покрета: елемент који се често понавља јесте да студенти наглашавају да делују на основу идеологије државе и партије. На пример: 4. Јуна 1968. У току штрајка, писали су: „Ми немамо никакав посебан програм. Наш програм је програм најпрогресивнијих снага нашег друштва-Програм СКЈ и Устав. Ми захтевамо њихово доследно спровођење“81. Протести студената били су не само у Београду, већ и у Загребу, Љубљани и Сарајеву. Један од главних захтева студената био је демократизација друштва. Протест студената 1968.године јесте протест против ауторитарног режима у СФРЈ. Студентске демонстрације започеле су 2. јуна 1968. године и распламсале се услед интервенције милиције која је добила наређење да их угуши, при чему су демонстранти узвикивали различите пароле. Просоцијалистички карактер види се у слоганима и паролама, као и у симболима које су студенти користили у току демонстрација. После демонстрација на Новом Београду 3. Јуна 1968. студенти су окупирали универзитет и преименовали га у Црвени универзитет „Карл Маркс“82. Главне пароле протеста биле су: „Доле корупција“, „Свима једнаке услове школовања“, „Доле црвена буржоазија“, „Доле кнежеви социјализма“, „Против све већег богаћења појединаца на рачун радничке класепротив акционарског социјализма-против незапослености која тера наше раднике у капиталистичке земље на рад“, „Слободна критика и истинско самоуправљање“ и др.83

80

Boris Kanzleiter, Studentski pokret vs. „Crvena buržoazija“ 1968. u Jugoslaviji, Društvo u pokretu, Novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968.do danas, Cenzura, Novi Sad, 2009., str,34-35. 81 Isto, str.36. 82 Isto, str.34. 83 Isto, str.34.

44

Економска криза са једне, и попуштање чврсте (полицијске) руке са друге стране били су предуслов за велике промене. Догађаји у свету током 1968. представљали су додатну инспирацију и мотивацију. Година 1968. била је прва након Другог светског рата која је уздрмала Југославију изнутра. Политичари, али и сви остали грађани нашли су се пред неким сасвим новим питањима, али су исвремено били изненађени неким потпуно неочекиваним одговорима. После Брионског пленума Југославија је напукла, а онда је тотално разбијена 1991. године. Одлуке Брионског пленума и Афера Ранковић су, по нашем мишљењу, увертира у разбијање Југославије. После пленума, догодиле су се 1968. демонстрације на Косову, па 1971. „хрватско пролеће“, па Устав из 1974, а 1991. и распад Југославије. Интересантно је да је Ранковић судбину Југославије везивао за Тита. Великим силама очито није био интерес да на Балкану имају јаку Југославију и зато су одлучили да је разбију на више мањих држава. Ово су им свакако олакшали догађаји који су се у континуитету дешавали после Брионског пленума. Можда би судбина Југославије била другачија да је остао Ранковић. Можда би распад био одложен . По мишљењу Ковача и Димитријевића, позитивни ефекти Брионског пленума одразили су се на рад безбедоносних служби у Југославији. Ако је Брионски пленум имао неке позитивне ефекте, онда је то свакако одлука да се питање рада Службе државне безбедности нормативно уреди и да се уведу, макар минимални, механизми контроле њеног рада. Донети су нови прописи, којима су уређени надлежности и задаци служби безбедности, процедуре за примену посебних метода и средстава рада, уведени су макар и најелементарнији механизми надзора и контроле рада служби безбедности и учињени напори да се њихов рад усагласи.84 Могло би се рећи да је Југославија од 1964. до 1974. ишла у правцу конфедералног концепта, а да су од 1974. до 1984. снажно јачале сепаратистичке тенденције. Од 1984. до 1991. имамо експанзију национализма у свим југословенским републикама, а у Хрватској и Словенији врло јаке сецесионистичке покрете чији је циљ био стварање нових држава. Велика је трагедија Југославије и њених народа што се то све десило уз велике жртве и страдања великог броја људи.

84

Светко Ковач, Бојан Димитријевић, Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања?, Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1, Београд, 2015. стр.21.

45

ЗАКЉУЧАК

У закључку можемо рећи да је пад Ранковића изазвао велики политички одјек, не само због његове стварне моћи као другог најмоћнијег човека у држави, већ и зато што његово смењивање пада у тренутку најављене реформе федерације у чијој су се позадини сукобљавале две концепције. Међутим, Ранковићев пад није резултирао побољшањем односа у партијском врху, већ ће се тај конфликт, којем корене можемо наслутити још 1962, све више продубљивати. Многи мисле да је Војно-техничка комисија допринела Ранковићевој смени. Она је, само констатовала да постоје микрофони у Ужичкој улици и згради СИВ-а. Истовремено, комисија је закључила да исти микрофони нису били у функцији. Из тога се не може закључити да је Ранковић прислушкивао Тита. Тај извештај, међутим, није прочитан. Црвенковски је поднео произвољни усмени извештај, а онда је комисија СИВ дала произвољне оцене да је Ранковић спремао државни удар без иједног аргумента. Чак је и извештај савезног тужиоца био више политичка оцена, него правни акт – са доказима. То су биле произвољне оцене. Ранковић никада није размишљао о државном удару, нити о преузимању власти. Слепо је веровао Титу и био одан и њему и партији. И сам је после смене признао да је касно схватио да је био у заблуди. Брионски пленум 1966. остао је упамћен по смени Александра Ранковића, до тада, како се сматрало, другог човека у Југославији. Оптужбе против њега су деловале шокантно, што је и био циљ, јер је смисао целог процеса био уништење политичког утицаја Ранковића. Досадашња истраживања и документа све чвршће потврђују да је, што се тиче оптужби за које су га теретили, Александар Ранковић био невин. У тежњи да се разумеју прави разлози његове смене, извршена је анализа промена у држави и Партији након сукоба Тито–Стаљин, као и концепата најутицајнијих људи и њихових истомишљеника. Још 1958. године, Броз је сматрао да је Југославија у великој политичкој кризи која је настала због тражења новог пута након 1948. и због привредних тешкоћа у којима се налазила. За решавање проблема јединства унутар врха СКЈ одабрао је Александра Ранковића, са којим се слагао око узрока који су до њега довели. Ранковић није успео ни након четири године да реши проблем јединства СКЈ, а током процеса затварања „пукотине“ унутар врха СКЈ, савезну власт је поставио као врховну изнад свих република и тако себи одсекао базу за одмеравање и наметање свог концепта на савезном нивоу. Другим речима, Ранковић не само да је био по убеђењу Југословен, већ се сам одрекао подршке српске републике. Сматрамо да је ово чинио из принципијелних разлога уско везаних за концепт који је примењивао током покушаја да заустави слабљење савезне владе, опходећи се према српској републици као према било којој у Југославији. 46

Броз се суочио са неуспехом да поврати јединство у врху СКЈ, са неуспелим привредним реформама, иза којих је стајао целокупан ауторитет СКЈ, и све успешнијим отпором струје која се залагала за све већу улогу република у савезном одлучивању. У немогућности да смени децентралисте, док је Ранковић својим федералним концептом одсекао подршку српске републике, Броз је одлучио да се реши најближег сарадника, узимајући га за „жртвеног јарца“ кривог за пропале реформе и сматрајући да ће тако окончати даље сукобљавање између централиста и децентралиста. Бивајући све старији и слабијег здравља, Броз је морао да покаже снагу како би ставио до знања да није пуки посматрач сукоба између ове две струје. Сматрамо да је Броз руководио целокупном акцијом, да се дуго ломио, али и постарао да све оне који су на оперативно-обавештајном плану учествовали у операцији смене Ранковића полако и тихо уколони са сцене. Браћа Мишковић, Иван Крајачић Стево и други полако су отишли у пензију, а Владимир Бакарић и Едвард Кардељ, најутицајнији политичари у Хрватској и Словенији, руководили су се смерницама које им је Броз одредио. Напори да се редефинишу односи расподеле друштвене моћи између федерације и република, рађали су конфузију различитих гледишта, у чијој су позадини сигнализирани национални интереси, слабљења федералне моћи и југословенства као српског упоришта, првенства социјалистичких вредности, партијског јединства и централизма, јачањем либерализације привреде, демократизације друштва, аутономије и суверености република. Овај моменат јасно се могао профилисати, с обзиром на то каква је природа партијске државе у међурепубличким борбама, где је Хрватска уз подршку, чак и неразвијених република на које је рачунала Србија, преузела офанзиву против савезног центра из Београда који је у оптици несрпских народа симболизовао опасност од српског хегемонизма и покушај отварања српског националног питања у бившој Југославији. При том је осећај за нацију однео превагу, победу над демократским и привредним развојем, одлагањем ових питања у корист решења националног питања. Америчке и британске дипломатe интензивно су пратиле промене у југословенском друштву током шездесетих и седамдесетих година, а Ранковићева смена примљена је на Западу у огледалу светске штампе, са одобравањем, пре свега због наде да ће попуштање партијске стеге ојачати демократизацијске процесе у Југославији, који ће са временом ојачати, а не ослабити југословенску федерацију. Али, истовремено је у Вашингтону и Лондону увек постојао страх да би нагла либерализација могла довести до дестабилизације земље, што би је потенцијално могло одвести у совјетске руке. Овај страх је био оправдан јер је убрзо дошло до дестабилизације земље што је само било увод у распад СФРЈ.

47

ЛИТЕРАТУРА

1) Batović, Ante: Od ekonomske reforme do Brijunskog plenuma –Američki i britanski izvještaji o Hrvatskoj (1964.-1966.), Historijski zbornik god. LXIII (2010), br. 2. Zagreb, 2010, стр.539-558. 2) Bilandžić, Dušan: Hrvatska moderna povijest, Golden marketing,Zagreb, 1999. 3) Bilandžić, Dušan: Borba za samoupravni socijalizam u Jugoslaviji 1945-1969, Zagreb, 1969. 4) Борисович, Др Андреј Едемски: Иза кулиса совјетско-југословенских односа (јулдецембар 1966), Токови историје 2/2012. Институт за новију историју Србије, Београ, 2012. стр. 15-38. 5) Гаталовић Б. Миомир, Југословенска државна политика на Косову и Метохији 1958-1974., докторска дисертација, Филозофски факултет, Београд, 2014. стр.256263. 6) Ђорговић, Момчило: Успон и пад Титове Југославије и Ранковића на Брионима , ДанГраф, Београд, 2013. 7) Ковач, Светко; Димитријевић Бојан; Поповић Григоров Ирена: Случај Ранковић из архива КОС-а, Медија центар Одбрана, Београд, 2014. 8) Ковач, Светко; Димитријевић, Бојан: Случај Александра Ранковића према документима КОС-а: Да ли је било прислушкивања? Институт за савремену историју, Историја 20. века, бр.1/2015. Београд,2015. стр. 9-22. 9) Boris Kanzleiter, Studentski pokret vs. „Crvena buržoazija“ 1968. u Jugoslaviji, Društvo u pokretu, Novi društveni pokreti u Jugoslaviji od 1968.do danas, Cenzura, Novi Sad, 2009. str. 34-36. 10) Лукић, Војин: Брионски пленум, Обрачун са Александром Ранковићем, сећања и сазнања, Стручна књига, Београд,1990. 11) Пиљак, Милан: Игра моћи у Титовој Југославији: загонетка смене Александра Ранковића, Токови историје 3/2014., ИНИС, Београд. 12) Пиљак, Милан: Брионски пленум 1966.године, покушај историографског тумачења догађаја, Токови историје 1/2010., Београд, стр.75-85. .

48

49