Plotin
Plotin odbacuje harmoniju Plotin započinje svoje raspravljanje o lepoti na granici konvencionalnog mišljenja svog vremena. Lepota se najviše obraća vidu i sluhu i obuhvata kombinacije reči i sve vrste muzike. Ona uključuje i vrste ponašanja i karaktera. Njegova krajnja definicija se prezrivo odnosi prema površinskom gledanju. „Jedna ista tela izgledaju katkad lepa, a katkad ne; zato je veliki razmak između ,biti telo' i ,biti lep'". Konvencionalna definicija: lepota je harmonija — ne zadovoljava. Ona je suviše uska zato što su jednostavne, nesložene stvari kao što su munja, zlato, muzički ton, moralna dela, takođe lepe.. Pored toga, lepota u složenoj stvari zahteva lepotu u pojedinostima. Definicija je pak suviše široka zato što savršeno sklopljen sistem ideja može biti lažan i ružan, iako pokazuje svojstvo harmonije u visokom stepenu. Drugim rečima, neko prosto svojstvo ili prosta jedinica mogu biti isto tako lepi kao i klasična harmonija; a harmonija opet može postojati a da nema nikakve lepote. Lepota je ono što se voli čim se opazi Plotin se ozbiljnije hvata u koštac sa celim problemom lepote. Pod lepotom mi podrazumevamo ono što volimo. Načelo koje podaruje lepotu materijalnim stvarima „jeste nešto opaženo na prvi pogled, nešto što duša imenuje kao da ga odavno poznaje i, prepoznajući ga, pruža mu dobrodošlicu i ulazi u jedinstvo s njim". Zato filozofija lepote mora ispitivati tu psihološku čežnju ljudske duše za nečim što saoseća sa njom, njeno lzlaženje iz sebe da bi našla ono što joj je slično, i radost koja kruniše uspeh u tome. Poistovećujući lepo sa predmetom želje, Plotin ponavlja temu Platonove Gozbe. Plotin pita zašto duša mora da oseća nedostatak nečega i zašto nalazi mir i zadovoljenje u nekoj vrsti intuitivnog doživljaja — u sjedinjavanju sa Lepotom? Ljubav prema lepoti je metafizička nostalgija Plotin uči da mi, kao pojedinačne duše danas i ovde, predstavljamo srednji trenutak u celokupnoj našoj istoriji. Mi smo prvobitno potekli iz Prvog Izvora sveg Bića, iz Savršenog Dobra, iz Jednog. To stvaralačko Poreklo proističe iz samog sebe, jer njegovo je svojstvo da deluje i da se umnožava. Ali njegova emanacija,
koja ide korak po korak, iz Jednog preko Razumnog Principa do Svetske Duše i konačno do individualnosti, uključuje snižavanje postojanja, kao što svetlost koja zrači iz sunca postaje tamnija ukoliko se više udaljuje od svog plamenog izvora. Tako i Beskonačna Energija Prvobitnog susreće na svom putu otpor mračne nepokretne materije, bezobličnog Nebića. Tako je ljudska jedinka biće odvojeno od svog pravog mesta u Jednom, koje je njegov pravi dom, pomešano sa stranim elementima. Zato ona neprestano čezne da se vrati kući, da krene onamo gde je energija jača. Kad čeznemo za lepotom, čeznemo i za domom — za dobrotom, za Bogom i za istinom. No u trenutku kad ta zamisao stiče tako svoj puni metafizički smisao, ona ujedno kao da postaje suviše rasplinuta da bi bila korisna. Ako je lepota ono sa čim želimo na kraju da se sjedinimo, a to je istovremeno i Dobro, i Jedno, i Izvor Bića, onda je to rešenje problema isto toliko etika koliko i estetika, a u stvari ni jedno ni drugo, već neki sveobuhvatni misticizam. Specifičnije, to je otelovljenje ideje Umetnost ne može biti podražavanje u običnom smislu jer iz ruke i mozga umetnika izlazi nešto više nego što pokazuje obična priroda. U duši jednog Fidije postoji takva bogata plodnost da se ona ne može nazvati lakim kopiranjem. „Moramo priznati da umetnosti ne daju proste reprodukcije viđenih stvari, nego se vraćaju Idejama iz kojih potiče sama Priroda, one drže lepotu i dodaju prirodi ono što joj nedostaje. Njegov genije se ne objašnjava vezama između njegovih čula i spoljašnjeg sveta, nego strujom stvaralačke energije koja je tekla u njega pravo iz dubokih ideja ili razloga koje spoljašnji svet samo kopira. „Umetnik drži (formu ili plan) ne pomoću svojih očiju ili ruku, nego svojim učestvovanjem u umetnosti." Lepota kipa dolazi više od načina na koji je majstor radio na njemu nego od prostih spoljašnjih činjenica, odnosa delova i boje. Po opštem obliku i boji kameni blok ima dosta zajedničkog sa kipom koji je iz njega izveden. Razlika je u tome što je umetnik dao završenom proizvodu život, kojeg u sirovom materijalu nema. Tamo gde sveopšti Stvaralac nije oživeo neku masu do potpune osećajnosti;; gde se na slici nalazi neko mrtvo, neobrađeno mesto, ili na kipu neka neizrazita površina, ili u muzičkom komadu neki nepovezan, viseći, ili monoton niz nota, tamo se nalazi i neprijatelj lepote, tamo je prisutna ružnoća i metafizičko nebiće. Tako možemo definisati razliku između ružnih i lepih lica. Lica čini lepim život duše
koji sija kroz telesne delove. Ziva lica su lepša od mrtvih, jer je u njima svetlost razuma. Pravilne crte ne očaravaju nas tako kao što nas očarava svežina izraza. „Pošto jedno isto lice, sa stalnom simetrijom, katkad izgleda lepo a katkad ne, možemo li sumnjati u to da je lepota nešto više od simetrije?" Lepota boje za Plotina je takode forma. Sjaj vatre „ima boju prvobitno" i izgarajući energiju svog žestokog sjaja prelazi u tupi elemenat tame. Više je lepote u živom nego u mrtvom, u boji nego u tami; više je lepote u stvaraocu nego u stvorenom. Umetnik ima veće zalihe estetske vrednosti u plodnosti svoje mašte i veštine nego što ih daje svojim proizvodima. Ali još više od tog nivoa umetnikovog stvaralačkog duha stoji nivo same umetnosti, od koje pojedinac dobija svoj talenat. Lepota, kaže Plotin, „postoji u umetnosti u mnogo višem stanju; jer ona ne prelazi potpuno u delo; ona izvorna lepota ne biva prenesena; proizlazi nešto izvedeno i niže... sve što izlazi napolje postaje zbog toga manje — snaga manje jaka, toplota manje topla, svaka moć manje moćna, pa tako i lepota manje lepa... Umetnik je manje od umetnosti; umetnost manje od prirode Svetska duša pak viša je od umetnosti, jer ona ne zavisi ni od kakve spoljašnje sile ili materijala, i ne iznosi nikakvu silu ili materijal na neko mesto van sebe. Ona je „princip koji stanuje sam u sebi". Proizvodnost prirode liči na umetnost voskara, kaže Plotin, uz ovu važnu razliku: voskari su ograničeni u tome što ne mogu sami proizvesti boje koje upotrebljavaju. Priroda je medutim „stvar potpuno samosvojna". „Kad bi Prirodu upitali zašto stvara svoja dela, ona bi, kad bi joj bilo do slušanja i govora, možda odgovorila: ,Bilo bi pristojnije da nisi postavljao pitanje, već da si učio u tišini, kao što sam i ja tiha... Proizvod je mrtav, a manji od umetnika; umetnik je pojedinačni čovek, manji od svoje umetnosti; umetnost je zavisna od spoljašnjeg materijalnog medija i zato nije samodovoljna; stvaralački čin koji vlada Prirodom jedini je samodovoljan. Ovde su čin i vizija jedno: boja i oblik nastaju u tom procesu zajedno. Procesom samodiscipline mi možemo steći „jedino oko koje vidi moćnu "lepotu" Jednog.
Njegov misticizam Mi moramo „okupiti sebe" u čistotu našeg bića, i obrezivati i glačati ličnost koju nađemo u tom središtu, dok ne napravimo od sebe savršeno delo. Tada, kad sve spoljašnje otpadne od izvornog čoveka, on „postaje sama vizija" Postati sama vizija znači za Plotina učestvovati u onom stvaralaštvu koje vrši Duša Prirode, i koje je izvor stvaralačke energije umetnosti. Istovremeno taj estetički ključ „postajanja samom vizijom" otvara dve brave. On otvara pogled na mističko povlačenje u sebe koje preporučuje Plotin i, ujedno, ukazuje na izvor čulne privlačnosti onoga što se prikazuje kao krajnje duhovno. Potpuno u sebe povučeno posmatranje vidi svetlosti i čuje muziku koji su odraz stvarne svetlosti i stvarne muzike, a nisu korigovani kritikom spoljašnjih dodira. To je odgovaralo onome što je grubo i glupo u čoveku. U Plotinu je prisutan i dvostruk stav prema magiji. Odbacivao je običnu praksu vračanja i astrologije, a istovremeno je tvrdio da duša sveta pokazuje svuda svoju prisutnost putem srodnosti i tananih simpatija među stvarima. Iako su astrološka čaranja praznoverice, ipak neka simpatetička magija sjedinjuje čoveka sa zvezdama. „Prava magija je u unutrašnjosti Svega" gde ,,ima mnogo privlačenja i začaravanja". Pojedinačni primeri — omađijavanje, provodadžisanje, molitva, muzičko očaravanje — samo su senke prvobitne ljubavi i čarolije koje postoje u prirodi. „Ako treperenje lire deluje na drugog snagom simpatije koja postoji među njima, onda svakako u Svemu mora postojati jedan melodijski sistem." „Svaki deo u takvoj celini postaće zbog analogije Znak." Umetnost u stvarima pokazuje se, kaže on, ne samo u velikim obrisima svemira nego i u veštoj izradi oblika živih bića, ljupkosti lišća i raskoši divnih cvetova. Sjaj sunca ga uvek osvaja. Ako postoji, kao što tvrde njegovi protivnici, neko sjajnije sunce od onog koje možemo videti, kakvo li tek to sunce mora da bude! On uporeduje kretanja Svega, prizor nebeskih tela što kruže i života biljaka i životinja, sa velikom horskom procesijom, a razbacane primere ružnoće sa nekom kornjačom koja preseca put povorci. Uticaj Plotinove filozofije na kasniju misao — srednjovekovnu, renesansnu, pa čak i modernu — teško se može preceniti.
