Dorijan Nuaj-Bozanska Revolucija Katastrofe



Dorijan Nuaj BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE

Centar za izučavanje Tradicije

UKRONIJA





Dorijan Nuaj

Urednici Svetislav Bajić Srđan R. Furtula

BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE (I UGOVOR SA ĐAVOLOM)

ogled kreativnog nihilizma ili objava metakosmičkog kulta

BEOGRAD  MMVIIi





Sadržaj

Prolog Reči predgovora i razumnog upozorenja Prvo poglavlje  Kosmologija Dodatak Svetlost i tama Drugo poglavlje: Psihologija Treće poglavlje:  Psihologija ii Četvrto poglavlje:  Psihologija iii Dodatak  O sindromu duše Peto poglavlje Psihologija iv Šesto poglavlje Antropologija Sedmo poglavlje Antropologija ii Dodatak Crtice o drevnom Magijskom jeziku Osmo poglavlje Teologija Deveto poglavlje Teologija ii  Deseto poglavlje Teologija iii Jedanaesto poglavlje Religija Dvanaesto poglavlje Tanatologija (Nekrosfera)

9 11 13 13 18 18 21 21 25 25 31 31 34 34 37 37 43 43 49 49 56 56 59 59 67 67 73 73 77 77 81 81

Trinaesto poglavlje Metafizika  Četrnaesto poglavlje Demonologija Petnaesto poglavlje Konspirologija Šesnaesto poglavlje Kulturologija Sedamnaesto poglavlje Kulturologija ii Osamnaesto poglavlje Kulturologija iii Dodatak Devetnaesto poglavlje Kulturologija iv Dvadeseto poglavlje Aksiologija Dvadeset i prvo poglavlje Aksiologija ii Dvadeset i drugo poglavlje Aksiologija iii Dvadeset i treće poglavlje Ideologija Dvadeset i četvrto poglavlje Ideologija ii Dodatak O nadistorijskoj Zajednici slobodnih Ljudi Dvadeset i peto poglavlje Istorija Dvadeset i šesto poglavlje Istorija ii Dodatak Antihrist

85 85 91 91 97 97 101 101 107 107 109 109 114 115 115 119 119 125 125 131 131 135 135 139 139 144 144 147 147 151 151 157 157



 Dvadeset i sedmo poglavlje Istorija iii Dvadeset i osmo poglavlje Politička Antropologija  Dvadeset i deveto poglavlje Politička Antropologija ii Trideseto poglavlje Politička Antropologija iii Trideset prvo poglavlje Politička Antropologija iv Trideset i drugo poglavlje Futurologija Trideset i treće poglavlje Humanizam Trideset i četvrto poglavlje Humanizam ii Trideset i peto poglavlje Humanizam iii Trideset i šesto poglavlje Revolucionarna Psihologija Kodeks revolucionara Trideset i sedmo poglavlje Dijabolika Trideset i osmo poglavlje Inicijacija

159 159 165 165 177 177 183 183 195 195 201 201 207 207 213 213 219 219 223 223 224 231 231 237 237





Prolog

Sve je bolje od sudbine namenjene ljudima. Svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti, jer svaka izvesnost deo je sudbine namenjene ljudima. Neizvesnost je jedina šansa da uteknemo od izvesnosti namenjene ljudima. Sve u vezi nas, što smatramo prirodnim, nije prirodno, već je deo izvesnosti namenjene nama. Neizvesnost je slatka muka pred užasom izvesnosti. Krenimo u neizvesnost, jer izvesno je jedino ništavilo.

10

11

Reči predgovora i razumnog upozorenja

Za sve izneseno u ovoj knjizi ne tvrdim da je istina, u nekom opštem smislu. To su samo moje činjenice koje tvore moju ličnu istinu i pogled na svet. Međutim, čak i kao takve, te činjenice u mom umu ne figuriraju kao konačne istine. Promena perspektive (ili dioptrije) viđenja, gledanja na stvari, pojave i odnose, rezultiraju i promenom poimanja istine. Ipak, bez obzira na to, držim kako je moja istina, ovde iznesena, “istinitija” od mnogih aktuelnih opšteprihvaćenih istina i njihovih, takođe opšteprihvaćenih, alternativa. Na ovaj spis se može gledati i kao na neku malu enciklopediju mojih istina, koja bez sumnje može zaličiti i na kakav volšebni katalog predrasuda ili promišljanja jednog ekscentrika, proročanstvo, dijaboličnu manipulaciju, obično i neubedljivo lupetanje, postmoderni uvod u doktrinu političkog i socijalnog satanizma, neveštu skicu neke nove ideologije, intelektualnu šalu, odnosno provokaciju kojom neki marginalac želi da skrene pažnju na sebe itd. Ako neko zaista to i pomisli tokom čitanja ove knjige, verovatno je da će imati dobrih razloga za takav sud. Naravno, šta god čitaoc da pomisli o ovom spisu i njegovom autoru, biće u pravu. Sa stajališta čitaoca koji je to zaključio, doneseni sud će nesumnjivo biti istinit. To je sasvim u redu pošto je istina klovn sa bezbroj lica, od kojih mi, tokom naših kratkih života, stignemo da upoznamo tek jedno, dva, eventualno tri. Naš suštinski hendikep je upravo to što ne možemo da vidimo sebe očima drugih. Mi o sebi znamo tek onoliko koliko smo samosvesni, a o drugima još manje, jer ne znamo kako je to biti neko drugi, ili nešto drugo. Ukalupljeni smo i omeđeni determinizmom naše ličnosti, naše nepo-

12

novljive i jedinstvene pojave, našom energijom, oblikom, kulturom, nasleđem, našom vrstom. Kao pojedinci mi nemamo iskustvo samosvesti drugih. Otud isključivost i mnoštvo analognih isključivih istina, te činjenica (perceptivnih iskustava iIi fenomena koje procesom interpretacije pretvaramo u tzv činjenice). Ako ova knjiga pomogne ili odmogne nekom u traženju, odnosno građenju njegove vlastite istine, onda je njena svrha ispunjena. U svakom slučaju ne želim da namećem moju istinu, već želim da ona posluži kao ilustracija tome da svako može da izgradi sopstvenu, originalnu i samosvojnu istinu, pogled na svet koji se ne uklapa nigde i koji je možda drugima neprihvatljiv i nefunkcionalan, ali onome ko ga je stvorio jeste. Na taj način svako može da postane “kovač sopstvene sreće“, bez da bude nečiji vernik, bhakta, apostol, sledbenik… Pravi učitelj, autoritet, navigator, nikada neće ono što je za njega dobro proglasiti univerzalnim dobrom. On će uputiti druge kako da oni sami dođu do toga šta je za njih dobro. To svakako ne znači da sam ja uopšte neki učitelj, a kamo li pravi. Ja sam, jednostavno, slučaj; neko ko je video, osetio i doživeo nešto, porazmislio o tome, setio se nečeg te ima nešto da kaže povodom toga. Oni kojima su aktuelne istine/činjenice takođe iz nekog razloga neprihvatljive, a kojima se dopadne moja istina, neka se osete slobodnim da je usvoje, delimično ili upotpunosti, bar do onog momenta kada će i njoj reći zbogom. *** Jedna od specifičnosti ove knjige jeste i to što je namenjena isključivo muškarcima, što ne znači da je žene ne bi trebalo čitati. Ovo kažem u smislu da Revolucija Katastrofe za ženska bića skoro da nema nikakav praktičan značaj. Što se ženskog sveta tiče, čitanje ove knjige jeste stvar dobre volje, dok bi pojedini muškarci zaista imali razloga da je uzmu u ruke. Ovde, naravno, nije reč o seksizmu, ali ja se ne usuđujem da kažem kako sam u dovoljnoj meri kompetentan da se na relevantan način obratim i ženskom svetu po tako fundamentalnim pitanjima koja se u ovoj knjizi razmatraju. Moj pogled na svet je muški i ne znam od kakve bi koristi bio ženama, osim možda onima koje su u velikoj meri usvojile muški način razmišljanja (i tako podlegle defeminizaciji svog duha). Što se mene tiče žene su velika misterija i ja nemam odvažnost jednog Oto Vajningera da se pozabavim tim pitanjem, što ne znači da bi moj stav bio podudaran ili pak dijametralno suprotan njegovom. Moje promišljanje i uopšte doživljavanje ženskog i ženstvenosti, jeste isuviše subjektivno da bi bilo iskazano na neki adekvatan i racionalan način, što ne znači da se ja tim pitanjima uopšte ne bavim. Naprotiv…

13

Prvo poglavlje

KOSMOLOGIJA

1. O Univerzumu govorim kao o velikom dinamičkom sistemu, koji postoji upravo zahvaljujući toj dinamici. Dinamika je uslov i uzrok Univerzuma kao takvog. Za uzroke te dinamike teško se može reći da leže negde spolja, izvan Univerzuma, s obzirom da pod tim pojmom podrazumevamo sveukupnost postojanja. Svaki spoljni, vanuniverzumski faktor dinamičnosti je prema tome nerealan. Van Univerzuma jeste Ništa. 2. Osnovni uslov dinamike i egzistencije (odnosno dinamike egzistencije) jeste prostiranje. Agens prostiranja je Prostor; Prostor kao praznina, kao ništavilo koje teži da bude ispunjeno. Otud je iz perspektive samog Prostora, beskraja metakosmičkog Ništavila, Univerzum posve irelevantna pojava: tačka svetlosti čija je sudbina disperzija u beskonačnosti, usisavanje u beskraj Praznine. Jedina luč u tami osuđena je na gašenje raspršivanjem. Svetlosna Energija se bespovratno rasipa u dubinama Prostora. Šireći se i “osvajajući” beskrajna prostranstva, Univerzum se gubi u veličini. 3. Ništavilo je, dakle, taj fantomski “spoljni” uzrok dinamike i egzistencije Univerzuma, ali s obzirom na strukturu i uslovljenost te dinamike/eg) Hermetički komentar: pojam dinamike po svojoj prirodi odgovara elementu Vode, koji u modernoj interpretaciji prejudicira pojam Energije. Voda kosmološki korespondira potencijalu Tame kao suštinski htonski element. ) Prostor se vezuje za element Vatre, za perspektive visine i beskraja. To je forma koja sadrži beskrajne sile Vode. ) Tzv Kraljevstvo četiri elementa hermetizma.

14

15

zistencije, Ništavilo je i “unutrašnji” njen uzrok. U oba slučaja Ništavilo je uzrok i uslov. Osim što okružuje, ono i prožima sve što postoji. Ništavilo je demijurg, “prvi pokretač“, aktivno u svojoj pasivnosti, deus otiosus. Međutim, to ne objašnjava otkud svetlost, otkud energija, ali svakako da ostavlja mesta za kontemplaciju o svetlosti kao uljezu u beskrajnom carstvu Ništavila i tame. Svetlost je uljez, koji ukoliko ne iznađe način da u određenom vremenskom roku napusti svet prožet Ništavilom, jedino šta može da očekuje jeste sopstveno rastakanje, smrt... Kako i kuda to svetlost može da ode a da ne bude u domašaju smrti i tame, drugo je pitanje.

6. Ishodište dijalektičkog procesa trajanja Univerzuma jeste njegovo samorazgrađivanje te nestajanje. Njegovi konstitutivni elementi teže međusobnom razlazu, “razdruživanju” i rastakanju celine koju zajednički tvore. Tvar teži povratku u njeno početno nedelatno stanje, u neaktivnost nevremene primordijalnosti, u “večni mir“. Privremeno zarobljeni u strukturi i odnosima Univerzuma, njegovi konstitutivni elementi teže “slobodi” čije ostvarenje u odnosu na celinu predstavlja destruktivan čin, ali i samouništenje svake pojedinačnosti, svakog dela Univerzuma, svakog kvanta svetlosti i energije koji nije utekao datoj izvesnosti.

4. Apstrahujmo sada Ništavilo kao fundamentalni faktor dinamike i egzistencije Univerzuma. Takođe, tu ulogu ne mogu da preuzmu ni nekakvi vanuniverzumski entiteti energije i materije (recimo Bog/bogovi), jer bi u tom slučaju i oni činili deo sistema sveukupnosti postojanja i dinamike, tj Univerzuma. Univerzum je jedan, ali složeno Jedan. U suprotnom ne možemo govoriti o Univerzumu kao jednom sistemu već o “ostrvima” materije i energije; ali ako između tih “ostrva” nema nikakve međusobne interakcije da jedno bude pokretač drugog, da bude bilo kakav faktor u ritmovima, procesima i ciklusima nekog drugog “ostrva“, onda je njihovo postojanje međusobno irelevantno. Ta “ostrva” bi u tom slučaju bila međusobno nebitna jer ne utiču jedni na druge. To gledište samo bi proizvelo jedan drugačiji model Univerzuma sastavljenog od međusobno izolovanih ostrvaca svetlosti, dok u slučaju da između tih ostrvaca postoji interakcija onda bi Univerzum bio sistem, suma povezanih energetskih polja. Da li su ta ostrvca međusobno povezana nekim energetskim sadejstvima ili poljima, ili nisu, nema neku važnost u ovoj raspravi. Bitno je to da sva ostrvca dele istu sudbinu, podležu zakonima Ništavila.

7. Oslobodilačka i emancipatorska težnja konstitutivnih elemenata Univerzuma jeste Entropija. Entropija je potvrđivanje Ništavila kao imanentne sile, sudbonosnog i determinišućeg prisustva/odsustva, kao suštine, kao alfa i omega, kao izvorišta i ishodišta, početka i kraja… Ništavilo je mit koji svakodnevica osvedočuje. O tom mitu svedoči Dekadencija, svedoči svaki proces i svaka struktura. Stoga, ako sve ukazuje na Ništavilo (čak i ako ga apstrahujemo), na šta onda ono ukazuje?

5. Isključivanjem iz razmatranja Ništavila ili bilo kakve spoljašnje realne faktore dinamike i egzistencije Univerzuma, našli bismo da pokretač, uzrok, demijurg univerzalne dinamike/egzistencije leži u samoj prirodi Univerzuma, u njegovim unutrašnjim antagonizmima, a što zvuči veoma dijalektički. Univerzum bi stoga bio samonikli dijalektički proces; proces sa fatalnim i konačnim ishodom, dok bi traženi demijurg iz te perspektive bio sekularan, “svetski“, te ne bi bio deus otiosus ili Veliki Arhitekta, već neko drugi i drugačiji, neko prisutan i aktivan. ) Naposletku, pojam egzistencije logično svoju analogiju pronalazi u elementu Zemlje (materija).

8. Prirodan hod, inercija Univerzuma ka Ništavilu, uzrok je, uzor i generator svakolike i sveopšte Entropije i Dekadencije na nižim, podsistemskim i mikronivoima (naravno, ne bi trebalo smetnuti sa uma da priroda ipak dozvoljava neka odstupanja, doduše škrto i teško). Takođe, bili bi u pravu i ako bismo tvrdili suprotno. Logika ovog iskaza svoju analogiju nalazi u čuvenom Hermesovom zakonu: “Kako je gore, tako je dole..“, a što magistralno povezuje dve prostorne i vrednosne perspektive koje se gube u dvema suprotnim beskonačnostima. Reč je o makrokosmosu i mikrokosmosu, o infinitivnom i infinitezimalnom, o tamnoj boginji Prostora i nevelikoj krilatoj kugli svetlosti i svesti. 9. Dekadencija počinje uporedo sa početkom trajanja samog Univerzuma. Svet postoji da bi bio uništen silom sopstvene prirode. To znači da je egzistencija, u većini slučajeva, dekadentan i fatalan proces: nešto nastaje, raste i razvija se, dostiže svoj vrhunac, zatim stagnira, opada; na ) Mitski Kronos koji proždire svoju decu, zli Saturn. ) Točak koji melje, žrvanj, Princeza ili Paž Diskova iz Tarot špila. ) Infinitezimalno krilato sunce Hadit egipatske tradicije koje stoji nasuprot infinitivne Nuit. Spermatozoid spram jajne ćelije. Plankton spram kita. Prava mera odnosa svetlosti i tame, muškog i ženskog, fundamentalna istina života i smrti. Uzgred, ovaj motiv figurira kao ugaoni kamen doktrine Teleme, iznete u Knjizi Zakona čuvenog britanskog “egipćanina” Alistera Krolija (1875-1947).

16

kraju umire, nestaje… Egzistencija, dakle, nije samo dekadentna, u smislu da je dekadentnost tek jedno od njenih obeležja. U većini slučajeva egizistencija sama po sebi jeste Dekadencija. 10. Pošto vodi konačnom uništenju, osnovno načelo Univerzuma nije Kosmos (Red), već Haos (Nered). To što Univerzum deluje kao vrhunsko delo genijalnog natprirodnog arhitekte perceptivna je varka. Arhitekta je projektovao Haos koji funkcioniše po određenim principima. Principi Haosa su jedino šta je “kosmično” u Univerzumu. Kosmos je, u hijerarhiji principa i sila Univerzuma, podređen Haosu; nalazi se u funkciji svrhe Haosa. 11. U Univerzumu je svaka uređenost relativna, ograničena te u funkciji potonje destrukcije. Svaki Napredak i svako stvaranje nalaze se u funkciji opšte Dekadencije i uništenja. Cena Napretka je uništavanje. To pravilo je uočljivo i u ljudskom ponašanju. Da nema Napretka ne bi bilo uništavanja, ali onda ne bi bilo ni Napretka. Iako deluje neprirodno Napredak je prirodan, kao što je i uništavanje koje on vuče sa sobom takođe prirodno; ionako će sve, bez Napretka ili sa njim, pre ili kasnije, usled delovanja fundamentalnih sila Univerzuma, biti uništeno. ) Naravno, tu postoje neke alternative, doduše skromnog obima, ali ipak postoje, mada bih sada izbegao tu temu, jer te alternative nisu deo opšteg pravila, pa su samim tim teško dostupne i ostvarljive. ) Ovo nalazi svoju paralelu u filozofiji čuvenog biskupa iz Hipona (sveti Avgustin) koji tvrdi da je grešan jer postoji, odnosno da je grešno sve što postoji, jer da nije grešno ne bi ni postojalo. Verovatno je da bi i obrnuto tvrđenje, shodno tom gledištu, bilo ispravno. U svetlu ove kosmologije, biskupov iskaz bio bi malo modifikovan, a što bitno ne menja stvari, u: dekadentan sam jer postojim. Da ne postojim, verovatno ne bih bio dekadentan, tj propadljiv, sklon kvarenju svake vrste, te konačno sklon rastakanju i smrti. Dakle, prirodno je biti dekadentan, odnosno prijemčiv degeneracijskim težnjama i procesima, ali je takođe prirodno (i moralno) težiti suprotnom, težiti ne biti takav, nameravati nasuprot propadanja i umiranja. Prirodno je odupirati se sopstvenoj prirodi, kao što je prirodno prepuštati joj se. Odupiranje prirodi, stoga, nije neprirodno; ono je moralno. Prepuštanje prirodi je takođe moralno onda kada ne postoji svest o odupiranju, ali tada je reč o funkcionalno nižem moralu. Vidimo, dakle, da je svaki izbor istovremeno prirodan i neprirodan, a pošto je moral (kakav god bio) u svakom izboru i životu uopšte, makar u minimalnim količinama, zaista neophodan, onda je svaki izbor moralan – bez obzira da li je prirodan ili neprirodan, tj bez obzira da li ide protiv prirode ili je slepo prati. ) Međutim, bez obzira što je prirodno suprotstavljati se uništenju, nije prirodno (iz perspektive višeg funkcionalnog morala) suprotstavljati se Napretku, bez obzira što ovaj sa sobom nosi uništavanje. Suprotstavljati se napretku, osim što je neprirodno, to je i neumno, nemoralno. Nemoralno je suprotstavljati se napretku čak i kada ovaj, osim uništavanja, sa sobom nosi i nemoral. Napredak je instrument Haosa, malo

17

12. Kao dinamična, dekadentna, fatalna i konačna, egzistencija je Proces. Egzistencija može biti nedekadentna i neprocesualna jedino u slučaju: a) da je reč o svesnoj volji i nameri bića da se odupre destruktivnim silama sopstvene i spoljne prirode; b) da je osnovno načelo Univerzuma Kosmos. U Univerzumu čije je načelo Kosmos, svaka egzistencija jeste večna, nepropadljiva. U odnosu na definiciju egzistencije kao Dekadencije, kao entropijskog te fatalnog procesa, jasno je da egzistencija u Univerzumu Kosmosa nije egzistencija. U takvom Univerzumu egzistencija bi bila statična, a svaka dinamičnost imala bi relativan karakter te bi bila u funkciji osnovnog načela tako ustrojenog sveta. Uništenje bi bilo u funkciji stvaranja. U tim uslovima Napredak bi bio beskonačan i umesto uništavanja donosio bi stalno stvaranje i regenerisanje. Takav kosmičan Univerzum jeste jedna idealna služba koja pruža mogućnost stalnog napredovanja. Ipak, takav Univerzum ne postoji, što međutim, ne negira teorijsku postavku religije, već je potvrđuje. 13. Kosmični Univerzum, budući da ne postoji, na neki način predstavlja sveukupnost nepostojanja. Nepostojanje “jeste” dimenzija nekakve paraegzistencije koja nije Proces – dekadentan i fatalan. Iako predstavlja sveukupnost neegzistencije, kosmični Univerzum (kao alternativni “svemir B“) i Ništavilo nisu isto. Ništavilo je kao beskrajnost Prostora utopljenog u ambis Vremena ipak realnost. Nepostojanje podrazumeva (ne)određene sadržaje kojima nije svojstveno prostor-vremensko manifestovanje. Nepostojanje bi takođe mogli da odredimo i kao neostvarenu egzistenciju, kao nešto što nema dovoljno energije da bi postojalo ili čija energija nije kompatibilna sa postojanjem, sa egzistencijom kao takvom.

ostrvo Kosmosa i svesti, komad čvrstog pod nogama, orijentir razuma, Hadit za koji se jedino možemo uhvatiti u beskrajnom okeanu Nuite. ) Jedino ispravno verovanje jeste verovanje u ono što ne postoji, jer da postoji, bilo bi, shodno tome, dekadentno, smrtno, propadljivo, podložno negacijskim silama Ništavila i argumentima svetog Avgustina. Pogrešno je verovati u nešto što postoji. Sve što postoji pre ili kasnije prestaće da postoji, svojom ili voljom same prirode. Zato verujmo u ono što ne postoji, ako ni zbog čega drugog ono bar zato što to, budući da ne postoji, ne može biti uništeno, ne može biti propadljivo. Ovo poslednje daje mesta tvrdnji da je na neki način realnije ono što ne postoji od ovog što postoji. Sve to izgleda kao igra reči, ali ja nemam bolji način da raspravljam fenomenologiju nepostojanja.

18

Dodatak SVETLOST I TAMA

1. Mi kao ljudska bića, navikli smo da svetlost i tamu, odnosno dan i noć, tretiramo kao jednake datosti prirode, kao neke ravnopravne pojave ili subjekte. Naime, takav utisak stičemo zbog relativno jednake proporcije zastupljenosti obe pojave na osnovu kojih je izgrađen ritam čitavog života na Zemlji. I to je za nas normalno. Međutim, ako malo bolje sagledamo stvari, videćemo da je svetlost daleko inferiornija komponenta datog dualiteta. U otvorenom svemiru, a što nam se jasno predočava noću, svetlosti ima u daleko manjoj ”količini“ u odnosu na tamu. Dominacija svetlosti jeste iluzija, odnosno posledica prisustva ogromnog izvora svetlosti i toplotne enrgije, tj Sunca. Tama je, dakle, nešto mnogo realnije, istinskije na neki način, jer prethodi svetlosti, a i nastupa automatski kada izvor svetla nestane ili se ugasi. Tama je alfa i omega. Svetlost predstavlja pritvornost postojanja, osnovnu referencu projekcije Prostora i Vremena. 2. Kvantitativna superiornost tame nad svetlošću, odnosno ljudsko poimanje te superiornosti, koja uostalom i očitava realniju sliku prirode sveta, nalazi svoju paradigmu u našem strahu. Naime, noću se uvek više plašimo nego danju. Uvek nam nekako lakne kada svane. Nije nužno da tama pretpostavlja ili krije neko Zlo, niti svetlost podrazumeva Dobro. To su ljudski “stereotipi”. U ovom Univerzumu nisu na delu nikakvi uzvišeni principi već najbrutalniji darvinovski “lanac ishrane”. ) Jedan od tih stereotipa, rekao bih fundamentalan stereotip jeste onaj koji drevnost i tamu pripisuje ženskom elementu a svetlost i Sunce muškom. Jungovac Erih Nojman, u knjizi Istorijsko poreklo svesti, Prosveta, 1994, str. 49 navodi Bahofena: “...Ženstvenost stoji na čelu, muški lik snage javlja se tek posle, u drugoj liniji. Žena je datost, muškarac nastaje. Od početka jeste zemlja, materinski elemenat Iz njene materinske utrobe proističe zatim vidljivo stvaranje, i tek se u ovom pokazuje dvojaki, odvojeni pol; tek u njemu na stupa na svetlo dana muški lik. Žena i muškarac se, dakle, ne pojavljuju istovremeno, oni nisu istoga reda. Žena je ono što je dato, muškarac tek ono što je iz nje nastalo. On pripada vidljivom, ali stalno promenljivom stvaranju; on dolazi na svet samo u smrtnom obličju. Od početka postoji, data je, nepromenljiva je, samo žena; postao i zato stalnom propadanju izložen je muškarac. U sferi fizičkog života muški princip stoji, dakle, na drugom mestu, on je ženskom podređen. U tome ginekokratija ima svoj uzor i svoje utemeljenje. U tome je koren one davnini svojstvene predstave o vezi

19

3. Uzmite komad uglja, uzmite blato, izmet, bilo šta što se možda čini odvratno i mračno, zapravo bilo koju stvar, prijatnu ili neprijatnu. Sve je to nekada bila čista svetlost. To i današnja nauka može da potvrdi, ali ne može da dokaže otkud svetlost. Stoga se moderna nauka vraća na drevne mitove čije praktične konsekvence i potonje realizacije kategorički negira; vraća se na primordijalno kosmičko jaje iz čega je sve proisteklo. Logičan odgovor na pitanje otkud svetlost jeste taj po kome svetlost dolazi od nečeg fundamentalnog autarkičnog. Ta fundamentalno autarkična tvar ili entitet jeste ona svetlost koja ljudskoj percepciji izgleda kao tama. Iz naše perspektive to je nemanifestovana svetlost (tama je nemanifestovana svetlost). Međutim, bitno je pitanje kako nešto što je pasivno, nemanifestovano, što je ništavilo, a u fizičkom smislu vakuum, iznenada biva manifestovano, aktivno, biva prokreativna i životvorna svetlost? Otkud primordijalno kosmičko jaje čiste energije usred ništavila? Odgovor na to pitanje upućuje na neku silu, veoma aktivnu silu koja stvara energetske forme mešajući svoju sa nemanifestovanom energijom Ništavila. Tako nastale forme, budući dvostruke prirode, sačinjene od dve vrste energije, teže raspadu, odnosno svaka vrsta energije teži da se oslobodi nametnutog, neprirodnog stanja, te da se vrati u svoje normalno stanje, odnosno prvobitni, nevremeni ambijent. To znači kako je sve što nas okružuje sazdano od ove dve vrste energije. Ono što je nestvoreno monoenergetske je prirode, ne može umreti niti živeti u smislu koji je nama blizak i znan. Sa druge strane, sve što nastaje, živi i umire, jeste bienergetskog porekla. 4. Poreklo prokreativne sile otvara čitav niz rasprava, čak bi mogli biti odvedeni u pravcu da tvrdimo kako je to BOG, što naravno, ne znači da su teorija i praksa aktuelnih i uopšte istorijskih religijskih formi ispravne i opravdane. besmrtne majke sa smrtnim ocem. Ona je uvek ista, a na strani muškarca gradi se nepregledan niz generacija. Sa stalno novim muškarcima sparuje se uvek jednaka pramajka.” Podsetio bih samo na onaj momenat kod Karlosa Kastanede kada njegov učitelj čarobnjak Don Huan govori o kvantitativnoj superiornosti ženske svesti u odnosu na mušku koje u univerzumu ima u tragovima. ) Pažljiviji čitalac bi mogao da iznese opasku da sam u četvrtom pasusu ovog poglavlja kategorički odbacio pojam boga kao nekakav faktor dinamike a sada se na koncu svega pozivam na njega. Složiću se, ali ću negirati bilo kakav modus pozitivnog ili negativnog određenja istog, što pomalo čini besmislenim teološke rasprave o Bogu kao Apsolutu. Pojam božanskog otvara mogućnost sagledavanja tek svojom manifestacijom, koja je pak podložna zakonima entropijskog Univerzuma. Ta činjenica ipak ne čini neki entitet, neku pojavnost više božanskom od bilo koje druge pojavnosti, bilo kog drugog entiteta. Generalno, u metafizičkom smislu, svi smo mi jednaki, ali neko može da hoda po vodi a neko ne.

20

21

Drugo poglavlje

PSIHOLOGIJA

1. Ako ćemo se baviti psihologijom, prvo na šta moramo obratiti pažnju jeste pojam svesti. Iz perspektive ove psihologije svest ima značenje samog života, odnosno svetlosti. Sve što postoji, u totalu ili kao parcijalnost, ima svest, tačnije jeste svest. Forma, oblik, prostiranje, jesu emanacije svesti, proizvodi kreativne (ali nestabilne, odnosno privremeno stabilne) sinteze energija/tvari svetlosti i tame. To sve znači da se svest nalazi kako u čistoj svetlosti, vidljivoj ili nevidljivoj, tako i u svim njenim derivatima (ma kako ovi čvrsti, odvratni ili tamni bili). Setimo se kako je sve što je sada čvrsto, tečno, gasovito, ljigavo, lepo, hladno ili tamno, nekada bilo čista svetlost. Svetlost je proizvela takve oblike, zauzela takvu formu tek prilikom interakcije sa tamnom tvari Ništavila. Svetlost je postala to tek u dodiru sa Tamom. U esencijalnom vidu, svest/svetlost jeste nešto bezoblično i krajnje apstraktno, nepostojeće. Iako u našoj okolini, u zemaljskim uslovima, ima dosta svesti, u razmerama Univerzuma ona je prilično retka. U odnosu na ogromnost Prostora i veličinu Univerzuma, svesti ima veoma, veoma malo. Svest je poput zlata, dragocena i retka, te bi bilo mudro zauzeti takav stav po pitanju svesti, jer ako ljudi to ne urade izgubiće je. Ljudska svest postaće plen grabljivaca. ) Ipak, dozvolimo mogućnost ”postojanja“ nekakve tamne svesti koja predstavlja ”staru“ svest; svest koja više ne poseduje svetlosni aspekt, svest lišena sjaja svesti, bilo da je isti izgubila ili ga pak nikada i nije posedovala. Priznaćete, to je spekulacija višeg nivoa koja nadilazi okvire ovog rukopisa. ) Karlos Kastaneda i članovi njegove grupe govore o Letačima (Los Voladores), apstraktnim neorganskim bićima koja se hrane našom svešću, tačnije njenim sjajem, a što je njen poseban kvalitet koji fundamentalno utiče na karakteristike naših bića.

22

2. Svest je percepcija. Ona opaža i reaguje. Svest je univerzalna supstanca, koja međutim, nije homogena (bar ne u pojavnoj formi), već je partikularizovana; istovremeno podeljena, ali i jedinstvena u njenom totalitetu. Pritom su partikule te univerzalne supstance međusobno različite po sjaju, količini energije koju za sebe vezuju, po boji i po formi koju svaka od njih posebno projektuje (mešajući se u formi sa supstancom Ništavila), tvoreći tako diverzitet, raznorodnost i različitost pojavnosti i manifestovanih formi u Univerzumu. 3. Ako posmatramo parcijalno, svest je autonoman i interaktivan supraenergetski entitet (a esencijalno, kao što je već naglašeno, bez strukture i forme), koji u interakciji sa energetskim partikulama Ništavila (tamna energija) tvori oblik. Tako je nastao Univerzum (što ne objašnjava otkud svetlost i otkud svest). Manifestovana svetlost u interaktivnoj simbiozi sa tamnom tvari Ništavila, generisanjem određene forme, istovremeno generiše i određenu operativnu, formatizovanu svest, tj sadržinu koja ispunjava i puni svrhom datu formu. Tako nastaje biće. Biće ima svest, sjaj svesti, energiju i formu ovakve ili onakve strukture. To znači da svaki oblik ima adekvatnu svest, smatrali ga mi živim ili neživim, u kome god se agregatnom stanju nalazio, bilo da je reč o čvrstim rešetkastim, mineralnim ili organskim strukturama, bilo da je reč o fluidima ili energetskim talasima i poljima. Svest bez sjaja, bez energije, bez forme je pasivna svest. Tek kao biće, svest postaje aktivna, delatna u Univerzumu. Kako i zašto se dešava da određena partikula svesti iz pasivnosti pređe u aktivno stanje i opet nazad (ili suprotno), sasvim je drugo pitanje o kome u ovom trenutku ne mogu relevantno da govorim. U svakom slučaju, budući da se manifestuje u Univerzumu čiji je imperativ dekadencijska dijalektika, svest/svetlost kao takva - manifestna – podleže tim zakonitostima i principima. 4. Iluzija poretka u Univerzumu jeste, kao što sam već rekao u poglavlju Kosmologija, refleksija relativne uređenosti, kosmičnosti Haosa. Svest (ljudska svest od sada i ubuduće) arbitrarno, na osnovu ograničenog iskustva u formi koju tvori u tom trenutku, uz pomoć i prinudu sila kulturnog i ekološkog determinizma, kreira poredak u svetu, tj kreira svoju perspektivu iz koje je svet uređen. Svest (ljudska svest) stvara određene predstave o svetu i o svom subjektivitetu u njemu, u cilju uspostavljanja i održanja poretka i ravnoteže u sopstvenoj strukturi, strukturi forme koju privremeno zauzima, strukturi bića koje privremeno u prostoru projektuje (te se poistovećuje sa svojom projekcijom). Tako svest u formi bića, obezbeđuje svoju privremenost, odnosno svoje delatno stanje,

23

od entropije i ništenja. Iz nekog razloga svest teži aktivnosti. Istovremeno, svest ograničava samu sebe zarad sopstvene efikasnosti, zarad kontrole nad svojom formom, odnosno projekcijom, bićem, zarad očuvanja svog integriteta i identiteta kao manifestovanog, delatnog, projektovanog bića. Taj manevar svesti nazvaću njenim samoodređenjem. 5. Iz ljudske perspektive, proces predočenog samoodređenja svesti zasniva se na temeljima vlastitog i iskustava drugih jedinki te prethodnih generacija, živih i mrtvih; iskustava nasleđenih i dograđivanih (ili devastiranih) tradicijom kao sumom procesa tezauriranja određenih znanja, impresija, iskustava, predrasuda i sudova, običaja, normi, verovanja, kulturnih obrazaca itd., te standardizovanja percepcije i pogleda na svet. 6. Osnovni instrument samoodređenja svesti kod ljudi jeste Razum. Razum je mehanizam, softver zasnovan na logičkim algoritmovima i na imaginaciji (a kojeg u rudimentarnom obliku poseduju i životinje), s tom razlikom što moć intuicije (tzv nemog znanja) predstavlja osnovu samoodređenja životinjske svesti. ) Formulaciju manevar svesti posudio sam iz literarnog opusa Karlosa Kastanede. ) Kastanedin učitelj Don Huan govori o procesu učvršćivanja tzv skupne tačke, apstraktne energetske organele energetskog jajeta ljudskog bića kojim ono fokusira percepciju, tj. prikuplja energetska vlakna spoljašnjeg sveta i na taj način percipira. Evo šta o tome piše sam Kastaneda: “Šamani su otkrili da se s druge strane te svetleće lopte nalazi jedna još sjajnija tačka. Tokom direktnog posmatranja energije procenili su da je ta tačka ključna za pretvaranje energije u čulne podatke koje će zatim tumačiti. Nazvali su je zbirna tačka, jer su procenili da se energija zaista tamo skuplja. Zbirna tačka se po njihovom opisu nalazi ispod ramena, iza lopatica. Takođe su otkrili, da se zbirna tačka za celu ljudsku rasu nalazi na istom mestu i da zato ljudi imaju veoma slične poglede na svet… Izuzetno značajan pronalazak, kako za njih, tako i za šamane budućih generacija, bio je da je pozicija zbirne tačke rezultat običaja i socijalizacije. Otuda i njihova tvrdnja da je taj položaj proizvoljan i da samo stvara iluziju da je konačan, i da se ne može preoblikovati. Proizvod te iluzije je da su ljudska bića naoko nepokolebljivo uverena da je jedini svet koji postoji onaj sa kojim se svakodnevno susreću, i da se njegova konačnost ne može dovesti u pitanje… taj osećaj konačnosti sveta je čista iluzija i opstaje kao jedini mogući pogled na stvari samo zato što nikada nije bio osporavan. A može ga osporiti mogućnost da se vidi ta energija koja kruži svemirom. Koristeći to oruđe, čarobnjaci iz moje loze došli su do zaključka da čovekovom opažanju stoji na raspolaganju zaista zaprepašćujući broj svetova koje su šamani opisali kao sveobuhvatne, u kojima čovek može da dejstvuje i da se bori. Drugim rečima, to su svetovi u kojima čovek može da živi i da umre, baš kao i u ovom svakodnevnom životu.” (Citat naveden iz knjige Karlos Kastaneda: Magija pokreta, Narodna knjiga, Beograd 1998, str.13) ) Imaginaciju bi mogli definisati kao interaktivni konglomerat mentalnih slika sintetizovanih od elemenata memorije. ) O procesu samoodređenja svesti kod tzv nižih životinja, biljaka, minerala ili pre-

24

7. U uslovima kulturnog, simboličkog i civilizacijskog ekološkog ambijenta življenja, a nauštrb intuitivnog mehanizma pogodnog za ne-kulturni način života, Razum ima zadatak da potpomognut kulturom, socijalizacijom, navikama i pamćenjem, održava i produbljuje poredak sveta i bića. Poredak svesti i bića jeste uređena predstava ili niz predstava koje individua stiče i gradi (odnosno produbljuje nasleđene predstave), a koje se tiču nje same i orijentira koje ona ima na raspolaganju u funkciji opstanka i snalaženja u svetu. U te orijentire možemo ubrojati kategorije kao što su identitet subjekta, vreme, prostor, telo, društvo, elementi kulturnog univerzuma itd. O svim navedenim stavkama (i o mnogim koje nisu taksativno navedene) neophodno je imati stabilne i jasne predstave, ne bi li život ljudske individue (kakvu znamo i čiju ulogu svi više-manje igramo) bio uravnotežen, stabilan i smislen. 8. U užem smislu Razum je proces – racionalizacija – neprekidna aktivnost mentalnog softvera. Posledica, ali i uzrok te aktivnosti jeste osećaj poznat kao Ja/Jastvo, kojeg, takođe u rudimentarnom obliku poseduju i tzv više životinje, ali koji kod čoveka, naročito kod kulturnog i civilizacijskog čoveka, poprima gigantske razmere. Primarna funkcija Jastva jeste da bude policajac, odnosno stožer kakve-takve kontrole nad stvarnošću, da pospešuje realističnost i postojanost stvarnosti. Međutim, evidentno je da kod civilizovanog čoveka Jastvo postaje samo sebi cilj, budući da je nosilac identiteta subjekta vezujući se za njegovo ime, prezime, a preko toga za društvo, bogove/Boga, kontinuitet porodice, klana, nacije, vere, intelektualne tradicije, odnosno velikih identifikacionih kodova. Jastvo je postalo veoma cenjeno i važno u društvenim i međuljudskim relacijama (naročito otkada su počeli da slabe pomenuti veliki identifikacioni kodovi), a time i samovažno, samosvrhovito. Na taj način, umesto same svesti, Jastvo se postavilo kao središte subjekta, kao središte bića, nakitivši se znamenjima i insignijama Razuma i identifikacija koje bi trebalo da pruže legitimitet tom uzurpatoru. Kao posledica toga subjekt čovek je tokom istorije svog trajanja počeo da se totalno poistovećuje sa svojim Ja, tj sa jednom od niza identifikacionih matrica, u biti društvenim izumom.

dmeta zaista je teško reći bilo šta a da to bar u pola procenta bude izvesno ako ne sasvim tačno. ) Ne tvrdim da je to dobro i da tako treba ali je u jednom trenutku to zaista neophodno.

25

Treće poglavlje

PSIHOLOGIJA II

1. Um nikada nije miran već neprestano vri, svodeći ljudski duševni život na neprekidnu buku, monolog (ili dijalog sa drugima), te stalnu obuzetost i upregnutost tim mentalnim haosom. Kako je čovek sve civilizovaniji i kulturniji, buka (mentalna aktivnost) u njegovoj glavi i u ekološkom ambijentu (bar za veliku većinu ljudi) sve je veća, a čovek sve uplašeniji od tišine. Tišina postaje vrhunski užas u njenoj podmukloj neizvesnosti koja ukazuje na jezovitu tišinu Univerzuma i nemerljivog beskraja zjapeće svemirske praznine. Mentalna i ambijentalna buka preuzimaju ulogu utočišta od straha i svih upozorenja od strane prirode. 2. Funkcija mentalne buke, uključujući i onu spolja proizvedenu od strane mašina i drugih ljudi, jeste da čoveku ulije ili potvrdi predstavu o njegovoj sigurnosti u svetu u kome bitiše. Permanentna kakofonija učvršćuje okvir percepcije na jednom određenom, stabilnom, poznatom, normalnom i proverenom nivou. Čovek se rado prepušta haosu hiperak) Tvrdnja da je čovek pobedio Prirodu zapravo se odnosi na njegovo sigurnije i hrabrije (arogantnije) ponašanje i držanje na ovom svetu. Čovek je stekao veće samopouzdanje i veću sigurnost, a svet više ne izgleda tako strašno i nepoznato kao nekada. Grmljavina je danas “pražnjenje elektriciteta u atmosferi“, a ne “gnev bogova”. Naravno, veliki broj ljudi se i dalje plaši grmljavine ili strahuje od udara groma. Međutim, ta ljudska pobeda je krhka, ne zato što čoveka uvek može da udari grom, nego zato što pojma nemamo kako ćemo se ponašati ukoliko iznenada pred nama iskrsne neka nepoznata i zastrašujuća pojava pred kojom tzv racionalno objašnjenje zataji, s obzirom da se ova ne nalazi ni u jednoj od svih naših standardizovanih predstava o svetu. Svaki iole veći diskontinuitet u kontrolisanoj ili pobeđenoj stvarnosti srušiće kao kulu od karata ostvareni ljudski Napredak, odnosno kontrolu i pobedu.

26

tivnosti mentalnih (i kulturnih) sadržaja, povišenim decibelima, simbolima, televiziji, ekranu i zvučniku, ne bi li stekao sigurnost i moć da opstane i sačuva samokontrolu okružen tišinom i zlokobnim vrebanjem jednog tajanstvenog sveta, vrebanjem koje uzdrmava bedeme spokoja i mentalne ravnoteže, temelje kontrole ili pobede nad stvarnošću. Bez te kakve-takve kontrole stvarnost se izobličava baš kao kada netremice buljimo u neku stvar, ili kada se nađemo pod dejstvom narkotika. 3. Univerzum je sablasno tih. Njegova tišina teži poništavanju svake individualnosti, svakog egocentrizma, parcijalnosti, apsorbujući sve u monolitnu anonimnost, tišinu i bezličnost prirodnog toka, putevima nastajanja i nestajanja, do (bes)konačne entropije ka matricama Ništavila. U ambijentu totalne anonimnosti i bezličnosti tišine Univerzuma niko ne može reći Ja a da pritom i čitav Univerzum ne kaže isto. Ljudska bića neprestano ističu i govore Ja, svakako sa skučenih pozicija delića jedne ogromne celine, delića koji smatra kako ima sopstveni integritet i identitet (dok je sa druge strane veoma problematično pitanje bilo kakvog individualiteta). Sa stanovišta totalne perspektive svaka parcijalnost, svaki poseban integritet, a kamo li identitet, jeste nešto posve bespredmetno. 4. Kakav je smisao integriteta neke autonomne partikule (prividno samostalne prividne celine) u gigantskom sklopu beskrajnosti Univerzuma (i metakosmičkog Ništavila), ako ne da bude šraf (ukoliko već nije ključni atom, ugaoni kamen, što je možda uloga Spasitelja), kockica u mozaiku, delić koji će u svakom slučaju ispuniti nekakvu svrhu i biti iskorišćen, odbačen, pretopljen u nešto drugo. Taj zakon je neumoljiv i nemilosrdan; zakon superiornosti infinitivnog nad infinitezimalnim. Međutim, ta uloga čak ni pomenutom ključnom atomu ne potvrđuje integritet, već ga još elegantnije uklapa i utapa u totalni integritet sveukupnosti, tačnije u dez-integritet, s obzirom na dekadentnu prirodu Univerzuma. Ključni atom, ili pak svest kakvog genija-pokretača, Logosa, tada umesto vlastitog poseduje apsolutni, univerzalni, infinitivni identitet. On spoznaje da ) Ova sentenca predstavlja parafrazu dela Kodeksa prvog stupnja Ordo Explorarum, iz knjige Dragoša Kalajića (1943-2005) “Kosmotvorac”. Ta ideja ima forme sledećih iskaza: “IX: Na ovoj stanici razvoja kosmičkog bića vrhovni zadatak je napuštanje stanice u pravcu beskraja zvanog “kosmički Um”. X: U idealnoj projekciji sopstva kosmičkog bića iz tebe, ti nisi član reda, već je red član tebe; ti nisi jedinka ljudske zajednice, već je ta zajednica jedinka tebe; ti nisi deo sveta, već je svet deo tebe; ti nisi stanovnik kosmosa, već je kosmos stanovnik tebe. XI: Ti si učenik, a kosmički Um je vrhovni učitelj. Pri najvišoj katedri učenja, najteže pitanje glasi: “Ko si ti?” Odličan odgovor glasi: “Ja sam Ti.”” U posthumno objavljenoj knjizi ovog pisca Kodeks solarnog reda, navedeni citati nalaze se na strani 21, Nikola Pašić , Beograd, 2005.

27

nikada i nije imao svoje Ja, već je njegovo Ja u suštini Ja samog Univerzuma, ako tako mogu da kažem. To znači da se njegov integritet ne završava na granicama njegovog majušnog prostiranja (ukoliko pretpostavimo da je Logos manifestovan kao Čovek), već se uopšte ne završava – gubi se u veličini, u beskraju, daleko iza samih granica Univerzuma. Onaj ko se probudio i postao Buda, samospoznavši se kao Jastvo Univerzuma, kao univerzalna svest, lako otkriva beskrajne magnitude svog integriteta čije je uporište metakosmičko Ništavilo, te otud govori o nirvani. 5. Vidimo, dakle, da je suština integriteta (i identiteta) usmerena ka infinitivnosti Ništavila. Takođe, pitanje identiteta bi dozvoljavalo tvrdnju po kojoj je svaki identitet proizvoljan, podložan promeni, te stoga istinit koliko i lažan, a što zavisi od količine energije uložene u njega. Dekartova tvrdnja – mislim, dakle postojim – (cogito ergo sum) – jeste, u najmanju ruku, groteskna izjava. Korpuskula koja se odaziva na Dekart i koja tvrdi da, misleći, ona postoji, ne potvrđuje time postojanje sebe kao korpuskule, već sebe kao Dekarta, kao identitet. Forma koja se odaziva na Dekart zaista je nekada postojala, sudeći po relevantnim istorijskim svedočanstvima, ali je sam Dekart naziv fikcije koja je opsedala tu formu (to je zapravo naziv formine ličnosti). Nikakav Dekart nikada nije postojao kao nešto realno. To biće (koje istorijska svedočanstva tako oslovljavaju i identifikuju) je samo umislilo kako je On – Dekart. Izostanak procesa razmišljanja, toka misli, ne ukida korpuskulu zvanu Dekart, već ima za posledicu ukidanje fikcije, fantoma, odnosno Dekarta. Mentalna tišina razgrađuje identitet, odnosno iluziju identiteta. Identitet postoji samo dok teče misaoni proces. Zbog toga. – mislim, dakle postojim – važi samo za Dekarta, a ne i za biće koje je uz pomoć kulturnih sila (a i šire) proizvelo fikciju zvanu Dekart. Ako bi kojim slučajem čovek Dekart pao izgubivši svest, očevici bi rekli da se čovek koga znaju kao Dekart – onesvestio. Istina bi bila da je Dekart privremeno prestao da postoji. Očevici u tom slučaju mogu videti Dekarta, odnosno poznatog im čoveka, tj telo kako leži, ali Dekarta nigde ne bi bilo, jer budući onesvešćeno, biće ne razmišlja i ne dotira energiju u održavanje adaptiranog identiteta zvanog Dekart. Kada se Dekartovo biće probudi, probudiće se i Dekart, koji je u međuvremenu bio kompresovan. Vidimo da je identitet običan energetski mo) Iz perspektive zagraničnog beskraja, čitav Univerzum deluje kao neka udaljena svetla tačka. Kao da je reč o usamljenoj zvezdi na totalno tamnom i praznom beskrajnom horizontu, ili se čak ni to ne vidi. ) Međutim, ako se u Dekartovoj svesti odvija aktivan proces sanjanja, to znači da se Dekart povukao (dobro je pitanje gde se to povukao). Ljubinka Radovanović, u knjizi Velika jednačina, u podnaslovu Mit i simbolika starog Egipta (Vuk Karadžić, Beo-

28

dus, manje ili veće vrednosti, nešto krhko i nesposobno za samostalno bitisanje, lutka, larva… 7. Ne bi mnogo pogrešili ukoliko bi za sindrom Dekart (ljuštura Jastva) rekli kako potiče iz ubeđenja ljudi da imaju dušu (a što je jedna od posledica razvoja religije), te da se u njenom središtu nalazi njihov osećaj Jastva, osećaj koji, navodno, postoji i nakon smrti i čija stanja zavise od određenog religijsko-dogmatskog determinizma. Isto tako, ne bi mnogo pogrešili i ukoliko bi ustvrdili kako je Jastvo posledica i proizvod određenog načina i opsega percipiranja. Međutim, što se tzv posthumne egzistencije tiče, to pitanje isključuje iz razmatranja formu zvanu Čovek (odnosno forme znane kao Muškarac i Žena), koja je, sa druge strane, za osećaj Jastva, za Dekarta krucijalna. Mi smo toliko vezani za vlastitu, ljudsku formu, da nam je praktično nemoguće da uopšte zamislimo sebe kao nešto drugo, a kamo li da to postanemo, odnosno da se voljno transformišemo u to što zamislimo (pritom bi bilo u redu ako tu mogućnost ostavimo retkim slučajevima poput šamana, vračeva, veštica, magova i sl., koji se pretvaraju u životinje itd.). 8. Jastvo je uslovljeno upravo ljudskom formom, bez obzira što u suštini izvire iz bezličnosti i anonimnosti svesti kao takve. Taj osećaj je nerazvijen kod novorođenčadi, ali će rastom deteta i njegovim sazrevanjem trošiti i zahtevati sve više vitalne energije bića za procese razmišljanja, zamišljanja, bavljenja sobom i interakcija sa drugim individuama i okolinom. grad, 1973) koristi isti primer: “Mislim – znači jesam, kaže Dekart. Međutim, formulacija: Ja mislim, već sama po sebi uključuje 1. Ja i 2. mislim. Ko je taj JA koji jeste i čiji atribut je misao? Taj JA s kojim se identifikujemo, kao da je NEKO: apsolutan, van-misleni, od koga misli potiču. Ličnost koja je izvan analize, uključena u filozosofiju i kao sebe ne računajući, koja zaključuje?! U ovoj podeli između nas i misli, mi se identifikujemo sa NEKIM ko je efekat, uzimajući ga za uzrok. Taj neko – ličnost, istog je porekla kao i neko – Bog. Pozvani smo da obrnemo logiku i identifikujemo se time ne sa nekim, nego sa NEČIM. Ovo jeste misao. Misao koja nas stvara a ne koju mi stvaramo. Mišljen sam, znači jesam, bilo bi ispravnije reći. Mišljen od koga? Ni od koga: misao jeste misliti. Postojanje je činilac bića. Mislilac i misao identifikuju se. Mi osećamo naš život kao afirmaciju naše ličnosti i u ovoj samouverenosti smo poništeni samim životom. Upitajmo se: čija smo afirmacija? Afirmacija čega? Svakako ne nas samih, pošto smo posledica: proporcija odnosa naših roditelja. Ova proporcija koja nas začinje stvara se, afirmiše nama, kao misao čiji smo mi glagol. Kao glagol stvaralačke misli, naše biće jeste postojanje ove misli. Zato misao ne svedoči naše biće, već mi njega. U ovoj na izgled maloj razlici je jaz podele. U ovoj podeli je koren smrti...”

29

9. Prvi i najvažniji činioc u procesu generisanja Jastva, odnosno ličnosti, jeste svest, potom ljudska forma – korpuskula ili energetsko telo, a tek na trećem mestu dolazi uticaj kulturnih i socijalnih sila. Uticaji iz prirode su na četvrtom mestu. Ono što ljušturi ličnosti daje energiju i vitalnost jeste ljudska forma, energija, struktura, anatomija i snaga te forme. Velika je verovatnoća da će se lep i snažan čovek sigurnije osećati nego neki bolešljivi, ružnjikavi, iskompleksirani kržljavko koji bi morao da uloži velike napore da bi prevazišao posledice svoje hendikepiranosti (bilo da je ova evidentno prirodna ili socijalno uslovljena). 10. Jastvo je emanacija svesti, uostalom kao i celokupno ljudsko biće – njen odgovor na izazove sila koje vladaju Univerzumom, (mada bi preciznije bilo reći kako je Jastvo – ljudsko Jastvo - emanacija same ljudske forme, koja je emanacija bezlične svesti, a koja je samim tim što je projektovala ljudsku formu postala ljudska svest. Međutim, Jastvo kakvo jeste, samo delimično ispunjava tu svrhu. Autonomija koju ono ima često ume da bude nepraktična, a što ima za posledicu katastrofu svesti koja praktično biva pojedena od strane spoljnih sila. 11. Da bi održalo samo sebe Jastvo vezuje ogromne količine vitalne energije bića te teži sticanju moći koja obezbeđuje kontrolisanje stvarnosti i sopstvenog integriteta, i to po strogo određenim standardima i obrascima koji potiču iz društvene i kulturne sfere. Podsticaj za sopstveno održanje Jastvo traži u unutrašnjoj i spoljašnjoj kakofoniji. Ono stalno podstiče inflaciju kakofonijskih i fantazmagorijskih sadržaja (kao sumu tog procesa imamo inflaciju kulturnih sadržaja). Takvo stanje ljudskog duha i ljudske percepcije čoveka čini lakim zalogajem smrti i dekadencijskih te destruktivnih sila, odnosno čini ga podložnim delovanju sila čije su posledice po tako utemeljen ljudski sklop destruktivne. Zato nas smrt uvek sustiže. Stvar nepogrešivo funkcioniše te se gotovo uvek sasvim neočekivano probije u samo središte našeg života, čak i onda kada je to sasvim za očekivati. Povodom takve situacije velika većina ljudi ne može gotovo ništa da uradi.

) Da bi se ispunila sudbina neophodno je dešavanje čitavog niza slučajnosti. Zaista je slučajno kako ćemo umreti (čak i da je ta smrt biblijski ili nostradamusovski prorokovana, tj da o tome postoji razrađen scenario); činjenica da smo umrli upravo po tom scenariju sasvim je slučajna. Ono što je deo sudbine jeste fakat same smrti.

30

31

Četvrto poglavlje

PSIHOLOGIJA III

1. Jedna od velikih iluzija koje uslovljavaju naše živote jeste iluzuja Vremena, čija je izravna posledica naš osećaj/percepcija kontinuiteta, tj kontinuiteta našeg individualnog i kolektivnog trajanja u vremenu i prostoru.. Ako prihvatimo tu široko rasprostranjenu i snažnu, rekao bih sudbonosnu perceptivnu i kulturnu varku, a uglavnom je prihvatamo, bićemo svakako deprimirani i onespokojeni (osim ukoliko nemamo neku delotvornu alternativu ili novu iluziju) ishodištem tog kontinuiteta – a to je prekid. 2. Svesnost vodi u ne-svesnost, Jastvo u ne-jastvo, a nešto što ima početak, neminovno ima i svoj kraj. Geometrija je prosta i jasna. Svesnost o ne-svesnosti izaziva asocijacije o ukidanju svesti i samog subjekta. Ishodište linearnog bitisanja koje ima svoje polazište u tački A, jeste nebitisanje koje nastupa zaključno sa dostizanjem tačke B. Biće onda da je vedrije, povodom toga, uzgajati misao o sopstvenoj nelinearnosti, tj o nelinearnosti svog prostor-vremenskog kontinuuma, odnosno ne misliti o sebi kao o kontinuumu već kao diskontinuumu. To praktično znači kako bi trebalo usvojiti stav o svojoj egzistenciji kao procesu koji ne prati pravolinijsku i kontinuiranu vremensku putanju. Nelinearna egzistencija povlači za sobom neke druge, brojnije i različite mogućnosti percepcije i prostiranja subjekta. 3. Linearno percipiranje i vrednovanje sopstvene i egzistencije sveta (linearna svesnost), proizvodi linearno strukturisanu memoriju. Unutrašnji mehanizam svesti memorijske sadržaje uređuje hronološki i manje-

32

više strogo razdvajajući elemente snova od elemenata tzv budnog stanja. Pritom se vrši diskriminacija svih onih sadržaja koji se ne uklapaju u izgrađenu sliku o svetu i sopstvu u njemu. Ti diskontinuiteti se svrstavaju pod kategorije čuda (tada kada se takvim pojavama dodeljuje mnogo veliki značaj) ili fantazija, halucinacija (onda kada se značaj takvih pojava minimalizuje) itd. Takođe, postoji čitava klasa impresija koje smo greškom percipirali, čija je sudbina da budu automatski istisnute, pa kada slučajno isplivaju onda za to optužujemo tzv podsvest. 4. Linearna svesnost formira krut mentalni sklop i psihološki profil, koji je uz to, ograničen kulturom nametnutim limitima. Sve to stvara okvir ljudskosti, kulturne ljudskosti koju mlado ljudsko biće usvaja pod strahovitim pritiskom odraslih jedinki (a danas i medija), a što takođe određuje i okvir iskustava, spoznaje te pravac “razvoja”. Nesloboda, dakle, dolazi iz interakcije, putem slatkog soka sa drveta Znanja. Nesloboda ima ukus prvog posisanog majčinog mleka. 5. Socijalne manifestacije linearne svesnosti ogledaju se u mnoštvu ograničenja koja čine naš život i temelj našeg vaspitanja, (kroz razne tabue, neslobode, zabrane, moranja i totalitarizama tzv “carstva nužnosti”). To sve, u ovoj ili onoj meri, opterećuje međuljudske odnose, kao i svaku jedinku ponaosob. Lanci vrste, kulture i socijalizacije, iako nametnuti od spolja, prevashodno su namenjeni da vezuju iznutra, putem njihove adaptacije i prihvatanja od strane ljudske jedinke. Na taj način oni još intenzivnije i beskrupuloznije na neki način žuljaju iznutra. 6. Apsolutna uverenost ljudi u kontinuitet i linearnost pojedinačnog i kolektivnog (istorijskog, tradicionalnog) bitisanja, odnosno ljudska uverenost da bitišu u tzv materijalnom svetu, jasno razotkriva, ili prikriva, spektakularnu i gotovo šizofrenu krhkost temelja samog čoveka i njegovih predstava, te beznačajnost, neodrživost i apsurdnost tih predstava, a što indirektno proizvodi beznačajnost, neodrživost i apsurdnost njegovog položaja u Univerzumu. Ako svemu tome pridodamo epitete fatalnosti, kratkotrajnosti i umišljenosti, opšti utisak povodom stvorenja zvanog Čovek je više nego katastrofalan.

) “Reč greha je ograničenje” – kaže Aiwass, glasnik bogova, u već pomenutoj KNJIZI ZAKONA slavnog britanskog okultiste Krolija. Ograničenost, osim što je greh, sudeći po Krolijevom anđelu čuvaru, ono je prethodnica svih totalitarizama i inkvizicija. Ograničenost je prokletstvo, zalog smrti i suštinski hendikep.

33

7. Zdrav razum je spreman da žučno interveniše protiv gledišta koje tvrdi da biće može postojati u diskontinuiranom i nelinearnom obliku, odnosno na diskontinuiran i nelinearan način. Na drugoj strani, u svojim religijskim i eshatološkim projekcijama taj isti zdrav razum mašta o večnosti, linearnoj večnosti zasnovanoj na nelinearnim principima (npr nepropadljivost, odsustvo smrti i večni život i sl). Linearna večnost utemeljena na nelinearnim načelima čini suštinu tzv duhovnog sveta, odnosno ljudskih predstava o onome šta se pod time podrazumeva. Naravno, zadržavam za sebe pravo da pitam nije li onda i pojam “duhovno” takođe intelektualna konstrukcija? Ako pod tim pojmom želimo da označimo sve ono što nije materijalno, a pritom i o tom materijalnom uglavnom više ne znamo nego što znamo, znači li to da sebe ograničavamo još jednom podelom više, još jednom klasifikacijom, još jednim arbitrarnim instrumentom pomoću kojeg vršimo diskriminaciju onog šta opažamo? Duhovno i materijalno nisu ništa više do intelektualni spomenici ljudskog neznanja, ograničenosti i svega šta ide uz to. U međuvremenu, ti spomenici su svoju praktičnu primenu našli u ideološkoj, političkoj demagogiji i svakolikoj manipulaciji. 8. Iz perspektive vulgarnog hronocentrizma tzv (post)modernog sveta, svaki diskontinuitet u svesnosti i opažanju, te svaka nelinearnost u hronologiji i nedoslednost u poreklu sadržaja memorijskih slika, tj u načinu na koji se neko ponaša, govori, misli ili se seća, proizvod su neke određene ili neodređene patologije, “mentalne poremećenosti”, “ludila”, “psihoze”, “halucinacije” i sl., dok su u prošlosti to bila “znamenja Božja”, “opsednutost đavolom”, delovanje magije itd. ) Često uzrok tome mogu biti i te opake seksualne frustracije, koje možda jesu realne ali tek je pitanje zašto društvo deluje tako stimulativno u pravcu njihovog generisanja? Fransoa Donatjen markiz de Sad je ponudio eksplicitnu alternativu ali pošto napredni duh Velike Francuske revolucije ipak nije bio toliko napredan, siroti Markiz mora da je doživeo veliko razočarenje nakon revolucionarnog prevrata. Njegov “sadistički” društveno-seksualni režim i pored svih pomaka, ni nakon dvesta godina nigde nije prihvaćen, bez obzira što njegova doktrina ima izuzetno briljantnu argumentaciju oslobođenu iracionalnih humanističkih momenata. Markiz de Sad je, čini mi se, jedan od najvećih pobornika tzv “vladavine Razuma”, pošto je shodno njegovom shvatanju, moralno, logično i sasvim razumno uzeti kao svrhu i cilj života težnju za ličnim zadovoljstvom, kakvo god ono bilo i kako god da se manifestuje, jer on odbacuje ulogu Boga kao vrhovnog moralnog arbitra te odbacuje bilo čiji patronat i autoritet na polju etike i morala kao arbitraran. To što se kod de Sada težnja za ličnim zadovoljstvom manifestovala “sadistički” (zbog čega je dobar deo svog života proveo u tamnicama jer je imao hrabrosti da živi sopstvenu filozofiju, a koja je bila itekako praktična), stvar je njegovih crta samosvojnosti te specifičnosti njegovog karaktera, dok je načelno on smerao dobrim pravcem. On svoj model liberten-

34

9. Kako to i sam zdrav razum može da primeti, a obično primećuje ali se ne upušta u istraživanje ili pak previđa krajnje posledice tog kauzaliteta, svaka promena percepcije, rezultira adekvatnom izmenom ljudskog obličja. Što je veći “diskontinuitet” svesnosti, veće su i vidljivije fizičke promene na čoveku, i to sve do onog momenta kada će čovek na naše oči iščeznuti ili se transformisati u nešto drugo! Da neko spava, ili se nalazi u kakvom transu, sasvim je očigledno. Da je neko “lud”, vidi mu se iz pogleda, držanja, ponašanja; ali, da se neko nalazi u potpunom nelinearnom stanju svesnosti, nemoguće je primetiti iz perspektive linearne svesnosti. Za tzv linearnu pažnju, nelinearne pojave ne postoje; ona ih ne primećuje. Da bi neko opažao nelinearno mora i sam postojati na takav način.

Dodatak O SINDROMU DUŠE

1. Osnovna zabluda civilizovanih ljudskih bića ogleda se u tome da oni za sopstvenu suštinu smatraju ne ono što ima moć da projektuje forme (uključujući i onu koju sami trenutno zauzimaju) i suptilne mentalne organele, već ono što je proizvod toga. Oni za svoju suštinu smatraju jedan specifičan osećaj oko kojeg se grupiše mentalna aktivnost, a to je Jastvo. Oni to zovu dušom. 2. Mit o duši je jedan od najstarijih. Utisak posedovanja duše dolazi od perceptivnog osećaja integriteta, koji jeste neodređen ali je snažan. To što osećamo i što obično nazivamo Ja, jeste ono što se mahom odnosi na pojam duše, (iako je pojam duše izvorno vezan za nešto sasvim drugo) – jedini je indikator, osnova za veru u dušu, koja je, reklo bi se, starija stva nije nametao kao univerzalan, što je dokaz njegovog intelektualnog i moralnog poštenja (ma kako ovo poslednje apsurdno zvučalo). Na žalost, iz perspektive sadizma kao doktrine, danas smo svedoci gotovo inkvizitorskog proganjanja pedofila, silovatelja, tzv manijaka i ostalih libertena. ) Odnosno “promena položaja skupne tačke”, kako bi to definisao Karlos Kastaneda.

35

od vere u Boga ili u bogove. Ta vera kao takva nije pogrešna i nije neutemeljena, ali ona više nije ono što je nekada bila. Duša je u međuvremenu “postala” Ličnost. 3. Verovanje u dušu kao praktično polazište, za civilizovanog čoveka nema operativni značaj, bez obzira što eshatologija cilja na čistoću i spasenje duše. Ako veruje, on veruje u Boga te tako skreće svoju pažnju sa sopstvenog bića na neko apstraktno i nedokučivo biće koje bitiše negde tamo u beskraju, (na nešto od čega praktično nema nikakve svrhe i čija je svrsishodnost uslovljena na razne, doktrinarne načine, što je posledica razvoja religijske patologije). No, kako čovek ima potrebu da se koncentriše na sebe, a ne na nešto neodređeno što bitiše tamo negde u beskraju, sada umesto na svoju prokreativnu ontološku suštinu, on obraća pažnju na svoju ličnost koja nema tu mističnu moć duše. Kvaziaktivna Ličnost smenila je pseudopasivnu Dušu. 4. Ljudi će pre reći kako nema Boga nego što će negirati da je suština ljudskog bića duša sa Jastvom u centru. Ta duša je navodno večna, te ljudi veruju da će taj najfundamentalniji deo njih nadživeti njihovu fizičku (!?) smrt, postajući tako deo večnosti ili nekakvih gigantskih kosmičkih ciklusa potonje (nad)egzistencije, a što razotrkiva shvatanje da je Univerzum u suštini dobroćudna kosmička mašina koja funkcioniše po nekom božanskom Planu iza kojeg stoji najviše Dobro, odnosno Logos, Razum, Red, Proviđenje, Bog, Veliki Arhitekta, Maat… To se jednostavno zove optimizam. Ipak, bez obzira na Univerzum kao dobroćudnu mašinu iza kojeg stoji Inteligencija, retko ko je u stanju da prihvati večnu, totalnu samoću u Univerzumu i/ili izvan njega (a takva je samoća te metakosmičke Inteligencije - ona je jedina i sama). 5. Ma koliko delovala prevaziđeno i otrcano, konstatacija - čovek je društveno biće - itekako ima utemeljenje u životu, pa pošto je samoća (a kamo li kosmička samoća) teskobna, verovanje u dušu (i njen posthumni kontinuitet – kakvog li paradoksa) pretpostavlja i verovanje u neku savršenu, duhovnu, metafizičku zajednicu čije su ovozemaljske emanacije kakva sekta, kult, crkva, klan, pleme, narod, nacija itd. Pobrojane društvene kategorije predstavljaju, shodno tome, zajednice čije su implikacije večne, duhovne, transcendentalne, nepropadljive te prožete principom vrhunskog, božanskog Dobra. One su oličenje vrhunske Pravde i nebeskog Poretka na Zemlji, zapravo projekcije tog Poretka među ljudima, u ljudskom društvu. Zajednica je zalog da duša svoju zagrobnu večnost neće provesti u samoći, u otpadništvu, očaju i teskobi, već u srećnoj i bla-

36

ženoj nebeskoj zajednici, a to sve zbog istorijski razvijane i načelno deformisane vere u dušu kao ličnost, zbog poistovećenja duše sa ličnošću. Raj je, dakle, zajednica. Pakao je suma odeljenih i nesrećnih, usamljenih individua – društvo, usamljena gomila. Rajska zajednica je vezana metafizičkom idejom, duhom božanstva kome su njeni pripadnici bili verni za svojih života. 6. Međutim, šta ako je smrt zaista, zaista kraj? Smrt zaista jeste kraj ličnosti koju smo poistovetili sa dušom, odnosno sa našim ontološkim fundamentom. Otud je i nebeska zajednica shvaćena kao zajednica ličnosti sasvim izvesno neodrživ koncept. U svetlu ovog učenja, za većinu ljudi, veliku većinu ljudi, smrt je zaista kraj – nivelacija u mukloj anonimnosti monolitnog jedinstva Univerzuma. Za neki mali broj ljudi koji se zaista bore, ostavićemo nekakvu mogućnost X kao nagradu za njihov trud, a što otvara jedno sasvim drugo pitanje.

37

Peto poglavlje

PSIHOLOGIJA IV

1. Stubovi i orijentiri tzv zdravog razuma jesu memorija i utisak da objekte/subjekte oko sebe, i glavna načela funkcionisanja stvarnosti (i odnose u njoj) - poznajemo! Taj utisak je proizvod i uslov sticanja određene sigurnosti tokom iskušavanja i istraživanja sveta, kao i temelj naše vere. To je takođe plod stabilizovanja percepcije na jednom određenom nivou u okviru determinisanom od strane relevantnih faktora tokom procesa interakcije našeg bića sa spoljnim svetom. Ipak, bez obzira na to, činjenica da nam se neki ljudi javljaju na ulici, da smo sa nekim proveli gotovo čitav život, ili to što imamo sećanja, uspomene, predmete ili fotografije, nije nikakav dokaz da smo postojali juče, niti da je “juče” uopšte postojalo. Ovako, na osnovu raznih svedočanstava, automatskog sećanja i arheoloških iskopina mi verujemo kako je postojao jučerašnji dan (i mi u njemu). Danas je sve i dalje na svom mestu kako je i juče bilo (čak i da nije mi imamo utisak kontinuiteta današnjice sa jučerašnjicom). Rukovodeći se sećanjem i utiskom kontinuiteta reda stvari mi bez ikakve zadrške, verujući u naš individualni i kolektivni temporarni kontinuitet, prihvatamo jučerašnjicu (sa svim njenim posledicama), a posledično i današnjicu, odnosno sutrašnjicu; pa ako je danas ponedeljak, juče je bila nedelja, a sutra je utorak. Nedelja, ponedeljak, utorak su čiste apstrakcije za čiji protok, kao određenih

) Po knjizi američkog sociologa Rajta Milsa (Wright Mills).

) Pravi dokaz da je postojalo juče imali bismo ukoliko bi po volji, x puta, mogli da ponovimo jučerašnji dan, ili da se u njega vratimo, koristeći pritom jasno određeni metod. Bio bi to naučni, eksperimentalni dokaz, po svim merilima tzv naučnog metoda. Taj metod silom svoje definicije uključuje mogućnost da i neko drugi, koristeći se istim postupkom, uradi isto, odnosno da dođe do istog rezultata. Može li neko da izvede takav eksperiment?

38

vremenskih ciklusa, kosmičkih ritmova (rotacija Zemlje), mi uopšte nemamo pouzdanih racionalnih dokaza. Mi ne možemo da zaustavimo Zemlju da bi dokazali kako se ona kreće. Na osnovu nekih, čisto perceptivnih pokazatelja, mi zaključujemo kako se ona kreće te proizvodi utiske koje je naša kultura svrstala pod kategorije ponedeljka, utorka, srede… Dakle, mi uz pomoć sila kulturnog determinizma proizvodimo našu kolektivnu (a samim tim i individualnu) kulturnu i civilizacijsku stvarnost te verujemo u to što smo stvorili čisto na osnovu našeg perceptivnog i emotivnog utiska, kao i na osnovu navika koje smo povodom toga stekli. Ako je već tako zbog čega onda naša linearna i kontinuirana egzistencija ne bi bila tek jedna od mnogobrojnih varijatni i modaliteta egzistiranja? 2. Na osnovu do sada izloženog, perspektive neizrecivog užasa (i veličanstvenosti) kosmičke usamljenosti svesti sasvim su izvesne, što prosečnom ljudskom umu može delovati zastrašujuće. Za mnoge ljude sama pomisao na činjenicu da biti sam u Univerzumu kao jedino biće, kao jedino što istinski postoji, zaista je uznemiravajuća. Bez obzira na svu moguću kontraargumentaciju tvrdim da je to zaista istina. Svako od nas je potpuno sam u Univerzumu. Iz te perspektive Univerzum je pakao, ali isto tako može biti i raj, odnosno ništa od toga, a što isključivo zavisi od nas samih, tačnije od toga kako podnosimo činjenicu kosmičke samoće. 3. Mnogi ljudi ne mogu podneti ni to da budu sami u kući, u sobi čak , pa otud društvenost služi da to ublaži te da pruži utisak mnoštva, zajedništva i pripadnosti. Takođe, mnogi ne mogu podneti ni to kako je ljudska vrsta jedina inteligentna u svemiru. Ako se sve to ne može podneti, kako se onda može podneti perpektiva u kojoj je neki prosečan pripadnik ljudske vrste jedini stanovnik Univerzuma? To je nepodnošljivo ukoliko rezonujemo kao Ličnosti sa svim našim svakodnevnim karakteristikama, vrlinama i manama. 4. Čak i da činjenica kosmičke samoće ne može biti istina, postoje bar dva trenutka u životu koji potvrđuju kosmičku samoću naše svesti, našeg bića. To su zaista trenuci manifestovanja totalne usamljenosti i trenuci najviše istine te suočenja sa svetom kakav on zaista jeste. Naravno, reč je o sudbinskim trenucima rađanja i umiranja. Svako od nas na ovaj svet dolazi sam i odlazi sam, svak za sebe, bez obzira što u datom trenutku još mno) Ako tragaoci za Istinom nisu spremni, ne smeju ili ne mogu da pojme suočenje sa kosmičkom samoćom, dakle totalnom samoćom, onda Istina i nije za njih. ) A svako je sam u sopstvenom biću, ako ne računamo suptilne parazitske uticaje iz nekih apstraktnih sfera.

39

go ljudskih bića umire ili se rađa. To uopšte ne utiče na ogoljenost činjenice da se kroz rađanje i umiranje prolazi, te da se oni proživljavaju krajnje individualno. Niko drugi nam u tim dramatičnim trenucima ne može praviti društvo, makar delio istu sudbinu sa nama. Fraza zajedno u smrti ima važenje samo do izvesnog krucijalnog momenta, dok fraza dok nas smrt ne rastavi daleko preciznije barata istinom, istinom koja je oličenje izvesnosti za veliku većinu bića. 5. Pomenuta dva događaja su krucijalna kada svet pokazuje svoje pravo lice. Na žalost, ljudi zaboravljaju prednatalna i natalna iskustva (dozvoliću neke ekstremne slučajeve, oni često umeju da budu nosioci baklje slobode i napretka), dok o iskustvima umiranja obično nema ko da priča (u to svakako ne uvrštavam medijski rabljene ispovesti o tzv kliničkoj smrti). Na taj način pravo lice sveta ogromnoj većini živih ljudi ostaje skriveno, što nas prosto navodi da se zapitamo šta su razlozi takve sudbinske perfidnosti. 6. Mi smo sami u svemiru, ne samo kolektivno kao inteligentna vrsta (ostali živi svet je navodno neinteligentan), već i pojedinačno svako od nas. Mi smo sami i neponovljivi, uklješteni između kandži neke nepojmljive sile koja namerava da nas poništi tako što će nas perfidno navesti da verujemo kako: - imamo svoje Ja koje je fundamentalno povezano sa neoborivom činjenicom da mi individualno i kolektivno JESMO (ja sam, ti si, mi smo...); - postojimo linearno i kontinuirano, čime bivamo navedeni da se pomirimo sa ishodištem kontinuiranosti i linearnosti, a to je kraj; - se zaista fatalno užasavamo svemirske i totalne samoće; - se naša životna drama odigrava po zakonima Sudbine ili Slučaja (ili možda kakve hibridne kategorije), u svakom slučaju nužnošću neke više sile kojoj se u krajnjoj liniji ne možemo odupreti. 7. Ako je prethodno izloženo posledica prihvatanja stava da mi JESMO, onda delotvorna alternativa leži u stavu da mi NISMO, niti JESTE bilo ko od nas. Ono što nas čini da JESMO, zaista JESMO, nema nikakve veze sa našim predstavama o nama samima, niti o drugima. Ako kažemo da mi NISMO, to ne znači da negiramo sebe ili neko naše svojstvo, već pre svega znači da smo učinili prvi korak ka ustanovljavanju nekih novih temelja na osnovu kojih mi JESMO, svakako na neki drugačiji način koji prevazilazi naše trenutne uslovljenosti.

40

8. Svako od nas na neki način zna da sve što opažamo ne mora nužno i uvek izgledati tako, niti je suština stvari i pojava samo u onom što mi vidimo ili što smo vaspitanjem i obrazovanjem o tome naučili, te zauzeli stav povodom toga. Sve što vidimo ima mogućnost zauzimanja neke alternativne konfiguracije ili modaliteta. To znači da sve može biti ono što jeste ali takođe može postati i ono što nije. Takođe, to znači i kako je tanka linija između onog što tretiramo kao stvarnost i onog što trpamo pod stavku iluzija. 9. Dakle, naslanjajući se na zaključak iz prethodnog pasusa ovaj bih mogao započeti konstatacijom kako je posledično tanka i linija između sfera postojanja i nepostojanja, dok su recimo mnoge barijere u sferi postojanja gotovo nepremostive. Samim tim jaz između logičkih i moralnih kategorija nije tako dubok, odnosno širok. Te kategorije su relativne, budući da su zavisne od ljudskog izbora, ukusa, shvatanja, raspoloženja, mode, interesa. S obzirom da su još i po definiciji apsolutne, te kategorije su istovremeno krajnje relativne. Drugim rečima, kategorije kao što su: Istina, Laž, Dobro, Zlo, Pravda itd., izazivaju otpor realnosti. One ne pripadaju ovde te je uzaludno i manjkavo svako ljudsko nastojanje da one zažive u stvarnosti. Ljudska priroda je ta koja ih sama neće, dok paradoksalno, sami ljudi misle da ih privrženost tim kategorijama, odnosno principima koje te kategorije predstavljaju, upravo čini ljudima a ne zverima. Jaz između tih suprotstavljenih moralnih/etičkih principa u ovom svetu ne postoji, a ako postoji onda je krajnje relativan. Pre će biti da je na delu jaz između ovog sveta i svih tih kategorija i principa zajedno, dok se jaz između njih samih možda nalazi u nekom drugom i posve drugačijem svetu (ili se nigde ne nalazi). U svakom slučaju njihov svet nije ovaj svet, a samim tim što pokušavamo da u ovaj svet uvedemo nešto što mu izvorno ne pripada, mi takođe pokušavamo i da tu sferu u kojoj su ti principi realni približimo sebi, odnosno sebe njoj. Možda je to ispravno nastojanje, ali u svakom slučaju mi nešto pogrešno radimo. Možda bi bilo bolje da na tom planu više ništa ne činimo nego da činimo pogrešno i uzaludno. Možda je krajnje vreme da iznađemo neke drugačije načine da se približimo nekom drugom i drugačijem svetu koji bi možda trebalo da bude bolji od ovog ili bar da nas učini boljima. 10. Taj apsolutni relativizam logičkih-etičkih-moralnih kategorija može praktično biti ilustrovan primerom iz Krolijeve “Magike u teoriji i praksi”. Naime, u ambijentu rimskog koloseuma zatičemo prizor u kome je grupa hriščana izložena lavovima. Moralno poimanje ima dvostruki iz-

41

bor: da nas natera da saosećamo sa nesrećnim ljudima prepuštenim zverima, ili da žalimo gladnog i jadnog mladog lava iz grupe lavova koji nije dobio nijednog pripadnika te subverzivne antidržavne sekte. Eventualna treća varijanta saosećanja bila bi usmerena ka dekadentnoj, razularenoj i bestijalnoj gomili rimskih građana čiji bolesni mentalitet obožava takve sadističke, nehumane spektakle. 11. Svaki proces u svesti bilo kog pojedinca je i svemirski proces, gledano iz perspektive datog pojedinca. Ukoliko ukinemo tu individuu ukinuli smo i Univerzum – iz perspektive ukinute individue. Eto još jednog argumenta u prilog naše totalne svemirske samoće. Otud i preteranost koju neko gaji o sopstvenom značaju u svemirskim relacijama, pridajući sebi vaseljensku važnost, ili umišljajući da je božanstvo, nije odraz njegove mentalne bolesti, psihičke nestabilnosti ili egomanije, već sasvim prirodnog pogleda na svet (drugi je problem ukoliko ta individua nema načine i instrumente da obezbedi podršku realnosti za svoje nazore). Takav pogled na svet i na vlastiti položaj u njemu ni po čemu nije nerealniji ili bolesniji od onog po kome je normalno gledati na sebe te na sopstveni položaj i ulogu u odnosima unutar Univerzuma kao na infinitezimalnu vrednost, kao na beznačajno zrno, nebitan šrafčić u gigantskoj mašineriji sveta (što na neki način, ovo drugo gledište – infinitezimalističko – razotkriva takođe kao na vid nekakve patologije, suprotni oblik egocentrizma – egodecentrizam, koji je usmeren ka ništenju sopstvenog značaja; svačiji značaj je univerzalan, kao što je univerzalna i svačija beznačajnost). 12. Možda je zbog poštovanja principa ravnoteže uputnije zauzeti nekakvu središnu poziciju između perspektiva infinitivnosti i infinitezimalnosti, dok ne dođe sudbinski trenutak opredeljenja za neku od opcija koje će tog momenta biti privlačnije ili realnije. Svaka infinitivnost sadrži i mogućnost transformacije u neku infinitezimalnost, i svaka infinitezimalnost ima infinitivni potencijal (bila bi to parafraza čuvenog Hermesovog zakona adekvatna duhu ove rasprave).

42

43

Šesto poglavlje

ANTROPOLOGIJA

1. Iako postoje prirodne zakonitosti koje dešavanja u Univerzumu čine uređenim, sama činjenica da ta uređenost vodi u smrt, nateralo je čoveka da potraži okvir bitisanja koji može, ali i ne mora biti uređen po tako strogim principima, a koji prvenstveno otklanja pretnju neizvesnosti iščeznuća sa ovoga sveta. Spoznaja o fatalnosti procesa življenja navela je naše drevne pretke (svaka tradicija na svoj način) da u svoj mentalni poredak uvedu ideju o metasvetu (ili pak metasvetovima), čije su nam formulacije danas poznate kao: duhovni svet, svet mrtvih, podzemni svet, nebesie svet, svet duhova, stanište bogova, onaj / drugi svet itd. 2. Ako život pre svega podrazumeva iskustvo, znači li to da smrt nije iskustvo, tj da smrt predstavlja odsustvo iskustva? Potvrda ovog pitanja imala bi utemeljenje samo ukoliko bi smrt predstavljala suprotnost životu, pa je stoga sasvim prirodno da bi suprotnost iskustvu predstavljalo ne-iskustvo, suprotnost dinamici statika, te redom po tako trasiranoj analogiji. 3. Posmatrano iz ugla ovako date dileme vidimo kako ideja o metasvetu, odnosno metastvarnosti, ilustruje težnju da se onome što predstavlja negaciju iskustva (smrt) pridoda iskustvo, ali s obzirom na bitno drugačije okolnosti i radikalni prekid sa kontinuitetom životne stvarnosti, to iskustvo je posve različito koncipirano. Ono je postalo deo tzv posthumne egzistencije, odnosno zagrobnog života. Sfera postmortalne egzistencije je, shodno tom gledištu, locirana u drugačijoj realnosti, ali je na neki način povezana sa ovim svetom, tj svetom živih. To znači da pretci, iako mrtvi,

44

na neki način postoje, percipiraju, ostaju u vezi sa svojim potomcima, odnosno imaju iskustvo – egzistiraju. Okupljeni oko mitske ili totemske ličnosti, odnosno entiteta (osnivača zajednice, velikog ili prvog pretka, nekog heroja, boga ili božanskog glasnika), alternativno postojeći pretci čine osnov kolektivnog identiteta neke zajednice. Preciznije rečeno mrtvi predstavljaju polaznu tačku okupljanja i zajedničkog identiteta živih, što jeste tačno bez obzira da li mrtvi na neki alternativan način postoje ili ne. Oni su umnogome trasirali način života aktuelno živih. 4. Ideja o metasvetu (metasvetovima) jeste prva ideja koju je čovek otkrio, a koja zasigurno nije proizvod filozofskog umovanja već određenog transcendentalnog iskustva. To iskustvo je čoveka na neki način izdiglo iz životinjskog carstva. Međutim, istorija sasvim jasno svedoči o tome da ga je to iskustvo i unizilo, osim što ga je uzvisilo. Čovek je postao kultivisaniji ali i bestijalniji, a u mnogim slučajevima čak i nerazumniji od životinja. 5. Govoreći o posledicama otkrića metastvarnosti, uveren sam da je taj događaj (zapravo nečiji doživljaj) inicijalni momenat začetka procesa generisanja ljuštura Jastva, kompleksa Razum-Ego-Ličnost, te velikog transgeneracijskog niza identifikacija, asocijacija, kulturnih sadržaja, mentalnih slika povezanih jakim emocijama itd. Početak tog procesa možemo nazvati početkom istorije, budući da je sasvim izvesno kako taj proces čini njenu okosnicu. 6. Prvi vidovnjak, prvi iskušavaoc metasvetskog ambijenta, osim što je isprva bio zbunjen ili oduševljen, takođe nije bio daleko od toga da se uobrazi ili zanese sumanutim mislima te šaputanjima onostranog. U svakom slučaju taj prvi pionir metasvetske arene utemeljio je put procesu preobražaja čoveka kakvog ne znamo u čoveka kakvog znamo, a to je istorijski čovek. Dakle, rad nije stvorio čoveka, kako to uči Marks, već je to učinio splet okolnosti po obuhvatnosti i značaju smešten između pojmova sudbine i slučaja (a što je po sebi dovoljno tragično). Istorijski čovek je stoga rezultat reagovanja predistorijskog čoveka na neke nama nepoznate (ili možda poznate) izazove. ) Pacov je uvek pacov, ali čovek sa pacovskim psihičkim crtama, ili svinjskim osobinama u svom karakteru, veći je pacov ili prasac od samog pacova odnosno prasca. Pacov ili svinja jednostavno nemaju svu tu moć ljudskog uma i imaginacije za naknadno unižavanje sebe. Svinja svoje svinjstvo ne može, a nema ni razloga da skriva, ali čovek može. Otud je čovek opasnija zver ili veća svinja od same zveri, odnosno svinje.

45

7. U ovom slučaju konkretno mislim na tzv biljke moći, odnosno na nešto što sa pozicija (još uvek) aktuelnog morala deluje poražavajuće, jer kada se spomenu biljke moći to neizostavno asocira na neku drogu, odnosno na zloupotrebu iste. Tako ispada da je čoveka stvorilo ono što ga uništava. Ovo ne znači ako se budemo drogirali da ćemo postati nešto više od čoveka ili pak bolji i produhovljeniji ljudi. U većini slučajeva postajemo narkomani, ili umiremo, a što sa druge strane ne znači da znalačkom upotrebom biljaka moći i njihovih derivata ne možemo ostvariti neke rezultate na polju našeg prodiranja ka metasvetskim magnitudama. Setimo se sakralne upotrebe some/haome kod drevnih Arijaca, a svugde ima sličnih primera kako u drevnoj tako i u novijoj prošlosti (Alister Kroli, Karlos Kastaneda…) Čovek je ostvario napredak uz pomoć duhova biljaka koji su mu pomogli da radikalno izmeni pogled na svet prilikom konzumacije, a posledično i nakon toga. Ta iskustva su sigurno navela čoveka na duboko razmišljanje i na traženje objašnjenja kojima bi uskladio proživljeno iskustvo sa iskustvom svoje svakodnevice. U svakom slučaju, izvodljiv je zaključak po kome je iskustvo sa duhom biljaka moći delovalo podsticajno na buđenje Razuma, a što ukazuje na još jedan apsurd po kome je ono što stimuliše mentalnu aktivnost i imaginaciju, između ostalog, upravo ono što iste pomućuje. ) Deniken bi rekao da su za to odgovorni tzv vanzemaljci. Za nekoga je sve to usmerevano od strane tajnih centara magijskog uticaja ili pak vodi poreklo od preživelih tradicija mitske Atlantide. ) Mada je Kastaneda načelno protiv toga, u jednom delu njegove vidovnjačke obuke kod legendarnog starog Indijanca Don Huana, upotreba takvih biljaka pod budnim okom njegovog učitelja bila je neophodna prvenstveno zbog krutosti i ušančenosti Kastanedine moderno-zapadnjačke forme mentis, koja je mogla biti ozbiljno poljuljana jedino usled šokantnih iskustava koje posledično upotreba jakih halucinogenih biljaka izaziva. Sa druge strane Britanac Kroli se nikada nije odricao tih blaženstava, krećući se metafizičkim sferama na raketni pogon (De Herba Sanctissima Arabica). ) Naravno, ovo je samo jedna od mogućih nemogućih storija o početku istorije. Naravno, povodom ovog scenarija neću zauzeti beskompromisan stav, jer i sam uzgajam još jednu zamisao o tom pitanju, zamisao koja implicira jedan težak i krajnje morbidan scenario po kome je istorija mreža/zamka postavljena od strane halapljivih neljudskih sila zarad gotovo večnog potčinjavanja i trajnog proždiranja ljudskog roda. Najbliža tom scenariju je Kastanedina priča o Letačima kao apstraktnim kosmičkim zavojevačima od kojih potiču sve religijske, političke i metafizičke ideje koje usađuju u ljude jednostavno im instalirajući vlastite umove s ciljem uniženja i postizanja invalidnosti ljudskih bića i njihovih spoznajnih/percepcijskih moći. Sve to da bi se tamne i teške svesti Letača hranile ljudskim najvećim bogatstvom – zlatnim sjajem ljudske svesti! Mi provodimo čitave živote misleći misli koje nisu naše, povodeći se za idejama čije poreklo teško da možemo pouzdano utvrditi, te ne primećujući monstruozno prisustvo i dominaciju nekih teško pojmljivih i gotovo nezamislivih entiteta čija je domovina beskraj metakosmičkog Ništavila. Hauard Filips Lavkraft je sve ovo ispravno slutio kada je skovao termin “kosmička strava”.

46

8. Pokušavši da to svoje neobično iskustvo saopšti drugim ljudima iz svog okruženja, taj prvi iskušavaoc metasvetskog je pokrenuo povesne procese. To uopšte nije išlo glatko, budući da za opisivanje i prenošenje iskustva jednog apstraktnog doživljaja (doživljaj je konkretan da konkretniji ne može biti, apstraktna je samo pozicija tog doživljaja u redosledu životnih iskustava te njihovih poimanja) preistorijski način komunikacije nije bio sasvim adekvatan. Kako ti ljudi nisu posedovali govor u istorijskom smislu reči, prvi probuđeni je naišao na zid nerazumevanja. U mnogobrojnim i teškim pokušajima da saopšti svoje nesvakidašnje iskustvo i da opiše horizonte koji su mu se tom prilikom otvorili, pri interakciji sa radoznalim ili zabrinutim sabesednicima, taj prvi genije kulture, inicijator i revolucionar, započeo je gradnju nečeg što čini temelje današnjeg kulturnog i civilizovanog sveta. Tako je iniciran razvoj jezika, začela se logika, racionalnost, imaginacija, magija, religija… Trebalo je nekako opisati nezamislive ili nepojmljive stvari i pojave. Posledice su grandiozne. 9. Mitski metasvet, mada u različitim tumačenjima i vizijama, odnosno neposrednim iskustvima, oduvek je bio uzor i odredište religijskih i mističkih težnji, jer je prevashodno značio MIR – mir kao izraz suštinskih ljudskih stremljenja – metamir, čak i onda kada to praktično znači rat (npr scenario skandinavske mitologije). Podsetimo se da suštinska ljudska stremljenja, u metafizičkom smislu, ciljaju u pravcu reda, poretka, stabilnosti, uravnoteženosti, pravde, trajnosti. To su ujedno i principi metasvetskog mira – metamira. 10. Težnja za metamirom začela je i izgradila kulturu, civilizaciju, tradiciju, religiju, umetnost, istoriju – u cilju da ove posluže čoveku i njegovoj zajednici, u njihovom nastojanju da svoju egzistenciju iz okvira PROCESA transformišu u okvir STANJA (da se ovekoveče). Ipak, da je reč o ) Ovo gledište se ne slaže sa nekim mitološkim predstavama o sakralnoj drevnosti kakvu zamišljaju umovi istorijskih ljudi. U skladu sa tom projekcijom, sakralna praistorija podrazumeva čudesa u magijskom, religijskom i civilizacijskom smislu: hramove, portale, letelice, volšebne misterije i koješta. Sve potonje je samo dekadentan odraz nekadašnjeg uzvišenog stanja ljudskog bitisanja na Zemlji. Možda to i jeste bilo tako, ali većina mitologija svedoči o nekakvoj katastrofi nakon kojeg se moralo poći iz početka jer su mnoga znanja izgubljena. To može, ali i ne mora nužno da bude tako. Već pominjani Dragoš Kalajić u Kodeksu Ordo Explorarum kaže: “XIV: Nije čovek postao od majmuna, već je majmun postao od degradacije čoveka. Evolucioni niz vrsta do ameboidnih i parazitskih – nije prošlost, već je pedagoški preteća budućnost bića u čoveku, ako zaboravi svoju misiju i izgubi pravac odličnog razvoja, kao i povratka zvezdanim magnitudama.”

47

smrtonosnom koliko i spasonosnom pregnuću, govori činjenica da je taj neimarski poduhvat ljudske volje, ljudskog duha gonjenog težnjom za nadilaženjem svog ništenja, doveo u pitanje samo postojanje ljudske vrste, a što imamo na delu u današnje vreme, naročito u XX veku povodom koga XXI vek ne budi nimalo nade. 11. Mi koji postojimo danas, posledica smo kako uzvišenih ljudskih stremljenja tako i svih čovekovih niskosti i bedastoća, koje su zajedno, rame uz rame, zidale istoriju koja rezultira savremenim civilizacijskim kompleksom čije je utemeljenje dualno, a duh, iz evidentnih razloga, u samoj njegovoj srži šizofren. Duhovnost, osim što je stvorila istorijskog čoveka, preti i da ga uništi. Osim evolucijskog, ona može da ima i retrogradni, involucijski smer (što zavisi od stepena izvitoperenosti i degenerisanosti nekog spiritualnog sistema te njemu kompatibilnog mentalnog sklopa). Uzroke za takvo stanje stvari potražićemo u degeneracijskoj te u krajnjoj liniji smrtonosnoj dijalektici dekadencije svega, svačeg i svakog (uz određene izuzetke onih koji se tim silama uspešno opiru). 12. Smisao života, a samim tim i čoveka, oduvek je bio oličen borbom u svetskoj areni, borbom i odupiranjem degeneracijskim i razornim silama Univerzuma Haosa. Kreacija uvek teži sopstvenom održanju, zapravo njena forma, dok njen sadržaj, tvar od koje je sačinjena, teži oslobađanju iz okova i ograničenosti forme – strukture Kreacije, iako paradoksalno, ) Duboko sam ubeđen da će taj vek doneti mnogo više mraka, zla, uništenja i opšte pogibelji nego sva prethodna stoleća zajedno. Nakon XXI veka, ukoliko ga ljudi nekako uopšte prežive, čitavo ljudsko bitisanje i sva buduća istorija svešće se na preživljavanje i oporavak od katastrofalnih posledica stoleća koje je pred nama. ) Svaki napor usmeren ka nekakvom spasenju ili kakvom pozitivnom sudbinskom ishodu potencijalno je spasonosan, čak i da je rizik koji sa sobom povlači to pregnuće izuzetno visok. Na kraju, rizik je apsolutno nebitan s obzirom da je ishod života brodolom. Ako poginemo pokušavajući da se spasimo bolja je solucija nego da sedimo skrštenih ruku govoreći kako je svako opiranje uzaludno - i neminovno poginemo! U slučaju otpora možda i možemo da se izvučemo. Vredi boriti se, makar ta borba bila besmislena. Možda nam se smisao javi u jeku borbe. “XIII: Ne izbegavaj broj trinaest, koji obeležava mesta opasnih i vrsnih ispita... XXII: Misli i delaj neuslovljiv od pretnji poraza ili obećanja pobede. Nema pobede vrednije od vernosti sebi i u porazu – niti ima većeg poraza od izdajstva sebe zbog pobede. XXVI: Pitanje izbora između života i smrti odaje slabost čoveka, jer je odgovor unapred određen. Po sili svoje nečasnosti, to pitanje je i nekorisno: premišljajući, čovek propušta priliku delotvornosti, a izbor života nije uvek spasonosan, kao što ni izbor smrti nije uvek smrtonosan. XXVIII: Bolje je biti mrtvi lav nego živi pas. Život vrlog primera u memoriji potomstva je moćniji i plodotvorniji od života koji ga je izveo.” (Kalajić, Kodeks Ordo Explorarum...).

48

49

iz nekih razloga, sadržina teži da formu neko vreme zadrži i sačuva (to kratko vreme trebalo bi maksimalno iskoristiti). Tvar uglavnom pobeđuje u svojoj nakani, uz veći ili manji otpor forme. 13. Brak forme i sadržine ima dvostruki izbor: rastvaranje ili preobražaj. Ovo poslednje može uključiti i čitav niz transformacija, sve do ustanovljenja one idealne forme koja ne frustrira tvar, ili možda rešenje tog problema leži u večitoj dinamici beskrajnih transformacija (što liči na bežanje od ništenja). Dakle, biće može da odabere jednu od tri sudbonosne varijante: a) rastvaranje – trijumf smrti i Ništavila; b) evolucija – postizanje savršene forme ili bezobličnosti; c) izbegavanje smrti – stalni transformacionizam, involucija, odnosno “spasonosna” degradacija.

Sedmo poglavlje

ANTROPOLOGIJA II

1. Platonova psihologija govori o strukturi duše koju čine tri dela: a) Umni deo duše; b) Voljni (ili Emotivni) deo duše; c) Požudni deo duše. Zdravorazumska orijentacija bi svakako uvažila ovakvu podelu, jer i bez neke naročite metodološke egzaktnosti možemo ustanoviti da svako od nas u svom karakteru ima određene tendencije ili osobine za koje se može reći da su umne, voljne, emotivne i požudne. Vidimo kako ima četiri određenja, ali tradicionalni psiho-antropološki sistemi voljni i emotivni aspekt ljudskog bića često lokalizuju na istom ili približnom mestu – u predelu srca, odnosno pleksusa solarisa. Požudni deo duše korespodnira sa oblašću donjeg stomaka, dok je glava rezervisana za umni aspekt. Tako uči tradicija. 2. Ukoliko bi želeli da damo neko objašnjenje o tome kako se desila ta duševna dinamika koja je prouzrokovala mitski pad, odnosno uzdizanje Čoveka, našli bi se na velikoj muci s obzirom na izvesna ograničenja tradicionalno-platonističke podele. U uslovima mitskog, rajskog ili zlatnog doba ljudske egzistencije, Umni deo duše nije bio nešto baš posebno aktivan, a nije ni bilo neke naročite potrebe za tim, ukoliko uzmemo u ubzir ) Po kabali srce kao organ korespondira sa solarnom sefirom Tifaret. U jogi je za srce vezana solarna čakra Anahata.

50

jednostavnost necivilizacijskog načina života. Životne probleme ljudi toga vremena nije rešavalo apstraktno umovanje, već su se ljudi često oslanjali na intuiciju i to tzv nemo znanje. “Deo duše” koji odgovara nemom znanju nazvaćemo Nemim delom duše. Stanje svesti koje karakteriše dominacija Nemog dela duše (stanje u velikoj meri karakteristično za životinje) simbolički bi najbolje predstavljala drevna figura Uroborosa – zmije koja držeći svoj rep u ustima tvori krug. 3. Ono što je prouzrokovalo stvaranje pretpostavki kako za evolutivne, tako i za involutivne pomake i promene kod ljudi jeste buđenje Umnog dela duše i uzdizanje tog dela nad prvobitnim stanjem uroborosa. Međutim, gde je god na delu neki razvoj i evolutivni pomak, gde god nešto kreće napred, tu nešto krene i nazad. Mitološka svedočanstva bi o tome mogla mnogo reći. Kusajući plod sa Drveta Znanja, Čovek (Muškarac i Žena) je izbačen iz Rajskog vrta. 4. Buđenje, ili uzdizanje Umnog dela duše na mikrokosmički tron ljudskog bića, korespondira sa buđenjem racionalnosti, sa iniciranjem simbola, rađanjem magije, jezika, kulture… Ljudsko biće postalo je homo magicus, a magija, kao što je poznato, može biti crna ili bela, evolutivna i involutivna, progresivna i degenerativna… Takođe, može se reći kako je magija posledica ili rezultat involucije prvobitnog – predmagijskog stanja svesti. 5. Magijsko delovanje zasnovano je na idejama. Zbog toga je magijski um prvenstveno racionalan um, ma koliko magija kroz mutne vizire današnjice može delovati kao neka petparačka, opskurna ili iracionalna delatnost. Imaginacija te sposobnost simboličke komunikacije, predstavlja suštinu racionalnosti, osnovu magije. Kreiranje simbola i njihova upotreba, kao i mišljenje te delovanje na osnovu pojmova i analogija jesu racionalni procesi, radnje razumnog bića – magijskog bića, a to je istorijski, civilizacijski ili predcivilizacijski, u svakom slučaju kulturni čovek. ) Nemo znanje o kome govorim ne može biti lokalizovano, u smislu da korespondira sa određenim delom ljudskog tela na način kao što se to može učiniti sa Umnim, Emotivnim/Voljnim i Požudnim delom duše, odnosno suptilnim aspektom ljudskog bića. Aspekt nemog znanja korespondira sa čitavim telom, te je zbog toga superioran i sveobuhvatan. ) Taj proces po poimanju nekih psihologijskih metafizičara korespondira sa buđenjem svesti; vidi pomenutu knjigu Eriha Nojmana: Istorijsko poreklo svesti. ) Moć zamišljanja, moć jasnog viđenja objekata i slika na tzv mentalnom ekranu.

51

6. Magija može da čini sve što je kadra da zamisli, tj da u imaginaciji stvori, uključujući zvuke, osećaje, osete, ukuse, mirise, a ne samo vizuelne forme. Granice imaginacije su granice magije. Van imaginacije ona ne postoji, ne postoji van imaginacijskih mogućnosti, te do imaginacijskih limita i dopiru moći magijskog delovanja. Ako je nečija imaginacija bezgranična, bezgranični su i domeni njegove magije. 7. Posledice magijskog delovanja u onome što čini datu stvarnost, u biti jesu refleksije magijskih (imaginacijskih) mentalnih projekcija magijskog operatora. Svako mentalno projektovanje, tj napor usmeren ka kreiranju imaginacijskih formi i sadržaja jeste magijsko delovanje. Pritom je drugo pitanje da li te projekcije bivaju realizovane u stvarnosti. Ono što je ovog momenta bitno naglasiti jeste činjenica da ogromna većina ljudi, budući stalno imaginacijski aktivna, u manjoj ili većoj meri, zapravo magijski deluje. Zaključak je da se svi mi, manje ili više, hteli mi to ili ne, uspešno ili bez nekog većeg uspeha - bavimo magijom, tačnije magijski delujemo. Mi smo magijska bića. Čovek je magijsko biće (uključujući i one ljude koji se snebivaju, užasavaju od magije ili joj se podsmevaju). Da bi neko magijski delovao ne mora toga biti svestan, dok je pitanje “bavljenja” magijom nešto posve drugo. 8. Magijska imaginacija je u njenom praktičnom vidu u velikoj meri određena analogijskim i simboličkim konstrukcijama i relacijama (čije je ustanovljavanje, podsetimo se, racionalan napor, odnosno plod racionalnog procesa). Te konstrukcije i relacije sa osnovnom idejom u središtu (idejom vodiljom), predstavljaju logičko-etičko-imaginacijsku, dakle racionalnu podlogu za magijsku praksu i mišljenje, te predstavljaju okvir u kojem biva sintetizovan magijski pogled na svet, koji je, ponavljam, racionalan, što će reći da je precizan, standardizovan i čija fleksibilnost zavisi od elastičnosti osnovnih načela. Formiranje pogleda na svet jeste takođe magijski napor. Smisao ustanovljavanja pogleda na svet, tj mentalno-idejnog poretka, jeste u tome što taj poredak / pogled dobrim delom služi kao instrument koji determiniše dijapazon magijskog i uopšte bilo kakvog delovanja u uslovima kulture. 9. Razum je instrument. Magija je skup metoda, operativni sistem koji sadrži i svoju dogmatsko-teorijsku komponentu. Problem je u tome što su ljudi od metoda načinili fetiš, i to mističan fetiš. Od magije stvorena ) U nekim delovima zapadne Afrike vračevima se smatraju i oni koji samo zlo misle (što generalno magiju ne karakteriše kao opaku radnju).

52

53

je magija. O uzrocima takvog stanja stvari možemo diskutovati ali ne smemo tokom te diskusije smetnuti sa uma jednu elementarnu činjenicu ljudskog karaktera, a to je da su ljudi pohlepni i ljubomorni, kako na sopstvena tako i na tuđa dostignuća. To je možda glavni razlog što se magija počela ogrtati velovima tajne dovodeći sebe do jalovosti i degenerisanosti. Zavist, ljubomora, pohlepa, požuda, egoizam, halapljivost, ali i strah, učinili su da, ne samo magija, već i sve što čovek stvori i čega se dotakne, postane takvo kakvo jeste. Možda sudim prestrogo, ali mislim da bismo danas i te kako trebalo biti zadovoljni kao vrsta jer nas priroda još uvek nije zbrisala sa lica Zemlje.

12. Čovek predmagijskog doba (ukoliko je uopšte reč o čoveku u današnjem smislu reči) nije morao da dela u cilju sticanja moći (nedelatnost uroborosa!). On je imao moć u znatno većoj meri nego što čovek magijske ere prirodno ima na raspolaganju, te zato nije morao da dela u cilju njenog sticanja. Bio je oslobođen balasta magijskih tehnika, rituala i doktrinarne discipline. Korišćenje moći uklapalo se u njegov način života. Predmagijski čovek nije bio svestan svoje moći na način kojim je čovek magijske ere svestan. Predmagijski čovek nije svoju moć poimao kao MOĆ – u smislu nečeg misterioznog. U tome nije bilo nikakve tajne, ničeg ritualnog, okultnog, svetog, simboličnog...

10. Došli smo do zaključka da sistem analogija i asocijacija, poredak ideja i koloplet relacija između njih, predstavljaju osnovne komponente magijskog softvera, delatnog sistema i pogleda na svet, čije trajanje do današnjih dana svedoči o suštinski magijskom karakteru mentalnog sklopa istorijskih, pa shodno tome i savremenih ljudi. To trajanje takođe svedoči i o magijskoj osnovi kulture i civilizacije, te o magijskoj prirodi Razuma (i o racionalnoj prirodi magije). Razum je u samoj njegovoj suštini čista magijska tvorevina, magija po sebi, instrument koji je funkcionalna matrica diskriminacije pojava i pojmova te prevođenja onih prvih u ove poslednje i obrnuto. Mag, operator, praktično ne može da dela ukoliko za neku pojavu nema izgrađen adekvatan pojam, ako nema simbol, reč, misao. Principi Razuma od trenutka njegovog nastanka pa do naših dana suštinski nisu promenjeni. Da sam romantični idealista ili kakav dogmata, rekao bih da su ti principi večni.

13. Za razliku od magijskog, predmagijski um ne barata idejama i ne dela uokviren idejnim i kulturnim poretkom. Osnovna funkcionalna sličnost predmagijskog i magijskog uma jeste koncentracija, koja je kod predmagijskog znatno izraženije svojstvo. Taj čovek je, poput životinje, mogao znatno lakše i brže postići dublju koncentraciju nego što je to u stanju istorijski te savremeni čovek. Magijska koncentracija, odnosno koncentracija magijskog delovanja, prevashodno je usmerena ili ispunjena simbolima ili određenim sadržajima imaginacije koji bi bili u skladu sa određenim verovanjima, predstavama, pravilima i datim pogledom na svet. Koncentracija predmagijskog baratanja sa moći usmerena je neposredno na pojavu, stvar, biće ili objekat, ili na deo neke šire pojave (potok,

11. Zadatak magije kao metoda jeste sticanje moći da bi se realizovala određena namera. Ciljevi pritom mogu biti različiti i kojekakvi i zavise od motiva te karaktera magijskog operatora. Magijski operator, težeći da stekne ili kontroliše moć (u krajnjem slučaju samoga sebe, tačnije potencijale i instinkte sopstvenog bića), otkriva nam činjenicu kako je on savršeno svestan da istu nema, da je ne poseduje ili je ne kontroliše, što upotpunosti, a što u onoj meri koja je njemu iz nekih razloga neophodna. On je primoran da sledi određenu disciplinu, izvršava određene postupke ili procedure isključivo sa zadatkom sticanja moći ili prikupljanja energije. Njegova lista prioriteta je sasvim jasna i nedvosmislena. Njegovo ponašanje je tome podređeno. Takođe, mag mora uložiti određeni napor kako bi uopšte doveo sebe u stanje da sprovodi svoju volju. On mora da stekne jasan i nedvosmislen osećaj moći ne bi li ostvario svoju nameru. Uz pomoć magijske delatnosti, magijske discipline, mag teži da sebe dovede do konačnog i definitivnog HTENJA – čime on tvori svoju volju. ) U tom smislu Krolijeva (AIWASS-ova) maksima objavljena u Knjizi Zakona:

“Čini kako ti Volja i neka ti to bude jedini Zakon”, kojom on najavljuje dolazak Novog Eona, jeste moderni sintaksički odraz te drevne činjenice. ) Da li mi našu sposobnost upravljanja automobilom tretiramo kao neku posebnu mističnu moć ili je to nešto što bespogovorno prihvatamo kao normalno i neophodno za uslove života u savremenoj civilizaciji? Ta moć je nešto što se svakako podrazumeva. ) S obzirom da je sve to – opskurna, tajanstvena, opčinjavajuća, sveta, zavetna i sl., magija (uz neke izuzetke) pruža sliku nekakve dekadentne mistagogije. Ona poseduje tajnu, po čemu je slična religiji i politici (državne i službene tajne, vojne tajne …), a poseduje baš kao i ove dve, gotovo debilastu ekskluzivnost. Sve tri sestre, kao fundamentalna rečna korita kulture i društvene “supstance”, imaju svoje, reklo bi se, identične ili veoma slične simbole, dogme, principe, rituale, inicijacije, više i niže inicijatičke i hijerarhijske rangove te nivoe posvećenja, zatim božanstva i fetiše, sveštenstvo, crnu i belu varijantu, sujeverja i veru, mitologiju, demagogiju, spiritističke i nekrofilske te nekromantijske momente, mađioničarstvo i šarlatanstvo, podvižništvo i podložništvo, autoritete, hramove, doktrinu, sveta mesta i mesta moći, neprijateljske sile i saveznike… Magičnost i religioznost politike usko je skopčana sa magičnošću i politikanstvom religije. Ono što obe vezuje sa magijom jesu ritualnost i volja za moći. Religija bez magijskog instrumentarija ne može biti manifestovana a da ne završi kao priča, kao teologija, odnosno filozofija. Religija, da bi bila delotvorna, mora posedovati i neke magijske aspekte, kao što je politika bespomoćna bez religijskih elemenata koji u sebi opet sadrže magijske komponente.

54

jezero, planina, krošnja, oblaci, zvezde…), sa kojom se ulazi u interakciju, i to bez posredstva ikakvog simbolizma i racionalnih apstrakcija. 14. Predmagijski čovek nije imao potrebe da opšti sa božanstvima. On ni u šta posebno nije verovao; tačnije, nije verovao u apstrakcije. Takođe, nije verovao ni u ideje, niti su mu one uopšte bile bitne. Predmagijski čovek je uglavnom mogao šta je hteo, međutim, usled njegove umne ograničenosti (posmatrano iz ugla civilizacijske forme mentis), on i nije mnogo šta želeo. Ono o čemu civilizacijski – know how - homo magicus mašta, predmagijskom čoveku uopšte nije padalo napamet niti mu je to bilo neophodno ili poželjno. Čovek predmagijske ere nije bio tako bolesno ambiciozan poput ljudi civilizacijske-magijske epohe Jednostavnost načina života predmagijskog čoveka, usmerevala ga je na usredsređenost ka bićima i pojavama od kojih zavisi njegov opstanak i njegovo sigurno bitisanje u svetu takvom kakav jeste. 15. Predmagijskom humanoidu nisu, dakle, bili potrebni simboli, imaginacija, bogovi, apstraktno umovanje, rituali, mitovi, pojmovi, kultura uopšte. On, poput životinje, zna da neki njegov postupak izaziva određenu posledicu. Sledeći tu zakonitost, on dela bez da ulazi u proučavanje i razmišljanje zbog čega je to tako. Otuda predmagijski ljudi nemaju “prošlost”, tradiciju, ne poznaju sveto i profano, “duhovno” i “materijalno”, ne razlikuju “dobro” od “zla”, ne bave se metafizikom i moralisanjem, već za razliku od nas ) Ovo ne znači da tvrdim kako je taj način koncentracije iščezao, ali je uglavnom uvršten u neki širi doktrinarni kontekst, te ne predstavlja akt delovanja sam po sebi već iz razloga nekog unapred određenog postignuća ili očekivanog rezultata, u okviru određene prakse te analogne joj tradicije. ) Formulacija “civilizacijsko-magijsko” implicira moj stav po kome je civilizacija čedo magije koja ju je zarad sopstvenih ciljeva osmislila, projektovala, izgradila te održavala do našeg doba, uključujući i naše vreme, pa i ono buduće, dokle god civilizacija bude postojala. Magija možda i može bez civilizacije ali civilizacija bez magije ne može nikako s obzirom da samo magija (i njene mlađe sestre religija i politika) njoj daje smisao i osnovne smernice. Ukoliko bi neko pomislio kako preterujem, zamolio bih ga da sa punom pažnjom osmotri simbolizam savremenih društvenih i političkih institucija: grbove i zastave, logoe i novčanice, ambleme, rituale, protokole; da uporedi principe modernih političkih ideologija sa doktrinarnim postavkama drevnih kultova itd. ) Ne kažem da je to dobro, jer da jeste, ne bi mi kao vrsta danas bili tu gde jesmo, a što nas sa druge strane ne oslobađa odgovornosti, s obzirom da propuštamo da budemo bolji od naših predmagijskih predaka, pa ako smo posledica njihovih grešaka mi, takvi kakvi jesmo, onda bi nad posledicama naših grešaka trebalo da se zabrinemo. Plašim se na šta će ličiti oni u odnosu na koje ćemo mi biti superiorniji, na način kako su to naši predmagijski pretci spram nas – ukoliko ljudski rod uopšte uspe da iznese bar još nekoliko generacija.

55

žive u sopstvenom središtu. Mi živimo na periferiji naših vlastitih bića zaokupljeni efemernostima. Od efemernosti zidamo palate našeg spokojstva, sreće ili briga, da bi na kraju bili istrgnuti iz svega toga, eto tek tako. 16. Tranzicija čoveka iz predmagijske u magijsku fazu znači da je Umni deo duše, lagano ali sigurno, uspešno kretao u pohod na suverenski “vrh” kojim je do tada, kao vrhovni princip ljudskog bića, neprikosnoveno vladao Nemi deo. Sledeći stadijum, nakon uspinjanja, tj dosezanja dominantnog položaja Umnog dela duše nauštrb Nemog dela, u hijerarhiji “delova duše” dovodi u pitanje skoro vek i po standardizovano ubeđenje o evoluciji te sveopštem razvoju čovečanstva. Iskustvo XX veka govori nešto sasvim drugo. 17. U skladu sa rečenim, što se tiče ljudske vrste, pre bi se reklo da je na delu involucija nego evolucija, što ne znači da to važi za sve ljude. Upravo povodom toga, ljudski element pred sobom istovremeno ima tri sudbonosne opcije: a) da bude proždran od strane negacijskih sila (ljudi u proseku nemaju načina da to izbegnu); b) da nastavi bitisanje u novoj, involucijskoj formi, neprirodno te naposletku uzaludno odlažući smrt razvijenim tehnologijama budućnosti ili morbidnim okultnim metodama (poput Kastanedinih “starih vidovnjaka”); c) da prebaci svoje prisustvo u neke nelinearne metasvetske sfere, bivajući tako nepostojeći iz perspektive Univerzuma Haosa, a što predstavlja čin ontološke evolucije. 18. Sveti Avgustin je na neki način bio u pravu kada je ljude podelio na Božji i Đavolji tabor, čime je grubo ali efektno okarakterisao osnovne tendencije u psihi i ljudskom društvu. Da bi ta slika bila potpunija, kao i u slučaju sa Platonovim učenjem o delovima duše, tako se i ovde ukazuje potreba za identifikovanjem trećeg tabora, a kojem, po mom mišljenju, ) Zaista je bespredmetno i uzaludno truditi se ustanoviti kada je sve to počelo da se dešava (te da li je svugde, tj globalno i završeno), te kako i kojim se putevima taj proces kretao. Naposletku, sve što sam rekao o periodima supremacije nekog posebnog dela duše nad drugim delovima ne važi baš u svakom slučaju kod svake jedinke ljudske vrste. Naime, kod nekih izuzetaka to ne važi, ali za većinu i te kako važi. Neke stvari važe za sve dok druge stvari nisu tako strogo sveobuhvatne. Držim da je povodom bilo kog pitanja uvek moguće naći neke izuzetke.

56

pripada većina ljudi. Reč je o taboru Ništavila. Tu kategoriju čini masa, “topovsko meso” istorijskih procesa; masa koja se može identifikovati sa grupom a) iz prethodnog pasusa. Sa grupom b) korespondira ambiciozan, beskrupulozan, pohlepan, gramziv, inteligentan, podmukao, samoživo i egocentrično raspoložen tabor dijabolika – Đavolji tabor - uslovno rečeno, čijih je pripadnika znatno manje nego ovih iz tabora Ništavila, ali se zato oni u mnogo većem broju nalaze u samom vrhu društvene moći. Strateški su se rasporedili, isključivo sledeći svoje instinkte. Gde je god neka moć koncentrisana, oni su tu. Grupu opcije c), uslovno rečeno, čine pripadnici Božjeg tabora, koji su pritom i najmalobrojniji. Uslovna diferencijacija ljudi na Božji, Đavolji i tabor Ništavila, posledica je istorijskog razvoja i diferencijacije društva. Tzv primitivne, ranoistorijske i predmagijske zajednice bile su jednoobrazne, za razliku od civlizacijskog društva. Pitanje produžetka bitisanja, van ili u okviru Univerzuma Haosa, bilo nekakvim magijskim ili naučnim, tehnološkim metodama, van okvira uobičajenog ljudskog veka, nije zagarantovana izvesnost, već samo mogućnost, što u najvećoj meri zavisi od samog pojedinca. Pripadnost određenom taboru iz date podele nije garancija ni za šta. Ovaj svet ne daje nikakve garancije nikome, nijednoj grupi i nijednom pojedincu – šta god ovaj (ne)činio ili u šta god (ne)verovao.

Dodatak CRTICE O DREVNOM MAGIJSKOM JEZIKU 1. Obratimo pažnju na prvobitni magijski jezik, koji je uostalom i otac, odnosno majka svih jezika. O njemu se gotovo ništa ne zna i to zato što na tom jeziku nikada ništa nije napisano, te zato što je taj jezik napušten, zaboravljen, a osim toga veoma je težak za raspoložive mentalne kapacitete istorijskih ljudi. To ne znači da su ti kapaciteti suštinski suženi u odnosu na naše drevne pretke, već način života civilizacijskih ljudi onemogućava razvijanje onih naočitih sposobnosti koje služe kao preduslov za usvajanje i učenje takvog jezika. Način života savremenog te civilizacijskog čoveka inhibira i samo ) Termine poput đavolji, božji shvatite uslovno. Ne bi bilo mnogo razlike i kada bih upotrebio tabor tamas – tabor ništavila, tabor rađas – đavolji, tabor satvas – božji.

57

interesovanje ka ontološkom samorazvoju, pa shodno tome i ka tako efektnim sredstvima tog razvoja kao što je drevni magijski jezik. Tako do nas dopiru mahom kamuflirani, osakaćeni i bedni ostaci, koji su, srećom, bar za one koji umeju da ih prepoznaju, u dovoljnoj meri transparentni, pa je otud moguće stvoriti kakvu-takvu predstavu o nekim karakteristikama tog jezika. 2. Navodno, uz pomoć tog jezika moći ljudi su mogli da ugroze same bogove (te da direktno opšte s njima, o čemu svedoče mnoga mitološka svedočanstva), pa stoga nije ni čudo što su se bogovi svojski potrudili da se tom moćnom oruđu u ljudskim rukama zametne trag. Kao da u pozadini gubljenja tog jezika stoji neka neljudska namera da čovek, pre nego što se uspne u božanske sfere, iz animalne, prvo prođe kroz fazu Istorijskog Čoveka, kulturnog Čoveka, uz sračunat rizik da završi kao nešto demonsko/podljudsko, odnosno kao ništa, što je za većinu primeraka ljudskog roda sasvim izvesna opcija, naročito ako se uzme u obzir hronična ljudska opredeljenost ka efemernostima. 3. Drevni jezik moći nije mogao biti uguran u slova ili idiograme, bez obzira na svu njegovu sintaksičku jednostavnost, da ne kažem primitivnost. Jedna ista glasovna artikulacija mogla je imati mnoštvo značenja, što je zavisilo od nebrojenih činioca, prisutnih ili odsutnih, onda kada se to artikulisanje izvodilo. U jednoj prilici artikulisan glas nije imao isti značaj i značenje kao u drugoj. U zavisnosti od prisustva ili odsustva neke osobe, životinje, predmeta, biljke, nebeskog tela, atmosferskog dešavanja itd., artikulacija bi menjala značenje. Reč je o jednom veoma kompleksnom nizu faktora na koje današnji čovek retko obraća pažnju, osim možda što pazi pred kime šta govori. Ta kompleksnost mnogobrojnih uslova nadomeštala je nedostatak većeg broja reči i gramatičkih pravila. 5. Shodno rečenom, ispada da su tzv pismeni jezici u suštini invalidni u odnosu na taj prvobitni magijski jezik moći. S obzirom na složenost nje) U knjizi Postanja, u poglavlju o kuli Vavilonskoj kaže se: “Gospod siđe da vidi grad i kulu koju zidahu sinovi čovečji. I Gospod reče: Gle, ovi su svi jedan narod i svi istim jezikom govore, i to oni počeše raditi! Sad im neće ništa smetati da učine sve šta god naume. Hajde da siđemo i da im pometemo jezik, da ne razume jedan drugoga što govori. Tako ih Gospod rasu odande, po svoj zemlji i oni prestadoše da zidaju grad. Zato se on prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.” ) Duga je lista takvih determinanti: noć, dan, konstelacija zvezda, Mesečeva faza, pomračenje Sunca ili Meseca, konfiguracija i tip oblaka, grmljavina, godišnje doba, vatra, prisustvo vode, biljaka, životinja, određenih ljudi, zatim mesto na kome se artikulacija vrši, status čoveka koji vrši artikulaciju, tj govori (mada je taj govor danas totalno nepraktičan), boja i visina glasa, intenzitet, prateća grimasa, gestikulacija…

58

gove upotrebe nije ni čudo što je taj jezik zaboravljen. Korišćenje tog jezika zahteva izuzetnu pažnju na ono što se dešava oko nas, kao i izuzetnu koncentraciju, memoriju te sofisticiranost karaktera onoga ko se njime koristi. Keltski druidi nisu bili nepismeni zato što su prezirali pisanje ili su bili glupi da se tome nauče, nego jednostavno nije bilo potrebe za tim, a efekat bi bio kontraproduktivan. Reči uhvaćene u simbole, u pismo, gube snagu i moć. Simboli, a naročito mediji njihovog prenošenja i tezauriranja su kavezi za reči, za njihov apstraktni smisao. Proniknuti u smisao svake reči zahteva veliko pregnuće, dok ih današnji ljudi olako prihvataju i koriste. 6. Ono što celoj ovoj priči daje poseban prizvuk jeste činjenica da korisnici tog starog magijskog jezika moći nisu imali tako složenu antropologiju i psihologiju kojom bi ljudsko biće objašnjavali i delili na komponente tipa duša, telo, astralno telo, duh itd. Čovek je jednostavno bio čovek, jedan i jedinstven, ali je imao različita svojstva od kojih su kasnije izvedeni pojmovi koje sam naveo. Ta svojstva ljudskog bića nam danas i ne mogu pasti napamet a kamo li da to koristimo. Svim tim svojstvima vešto je raspolagao drevni magijski jezik. Na primer, posebnom intonacijom, na određenom mestu i uz prisustvo i/ili odsustvo određenih činilaca, šaman je mogao da se obrati nekom posebnom svojstvu u sebi ili u nekom drugom. Mogao je da prizove ili da manifestuje neko naročito svojstvo, pa je stoga lako mogao da glasom naredi sebi (ali i nekom drugom) da ne izgubi vitalnost, da umre ili oživi, da promeni percepciju. Šaman je izgovarao određene reči, odnosno ispuštao posebno artikulisane glasove i dešavala su se čuda. 7. Na žalost, nisu svi rani magijski ljudi bili šamani i nisu svi imali jednak nivo moći. Ovi koji su bili moćni vremenom su postajali sve ekskluzivniji, dok su ovi sa manje moći i umeća upotrebe magijskog jezika vremenom kvarili, vulgarizovali i bogatili izrazima taj drevni jezik, što je rezultiralo opštim padom nivoa magičnosti komunikacije. Zlatno doba magije je tamnilo, a šamani su lagano postajali sveštenici, dok su se istinski baštinici drevne veštine gubili u anonimnosti i iščezavali pred nadirućom civilizacijom. Drevni magijski jezik moći je već odavno mit, te pripada vremenu neporočne kulture i istinske vladavine Razuma. Glasom je bilo moguće menjati sebe i još što šta. Danas je ljudski glas sveden na obično torokanje, škrabanje i tipkanje.

59

Osmo poglavlje

TEOLOGIJA

1. Neko više, neko manje, neko to poriče dok drugi baš ističe, ali uglavnom većina, na ovaj ili onaj način, manje ili više intenzivno, makar verujući kako “postoji nešto”, ili kako “ipak tamo nečeg ima” – čini to: vernik je i štovatelj nekog boga. Ljudima je potrebna nečija pomoć: nekih drugih ljudi, nadljudi, duhova, polubogova, bogova ili Boga. Sami od sebe, takvi kakvi su, u životnim situacijama takve kakve jesu, oni teško da mogu pronaći dveri metasvetskih destinacija, utehu ili bar nadu. Naravno, takvo stanje je jadno stanje, jer čoveku suštinski niko nije potreban, s obzirom da je ljudsko biće mikrouniverzum, ali kako stvari stoje, u naše vreme čovek se nekako smanjio. U međuvremenu, bogovi su porasli te u mnogim očima figuriraju kao Bog. 2. Pomenutom Bogu se obraćamo odmah, od početka naših života, poučeni lekcijama tzv veronauke, ili na kraju, kada pritisnuti nekom teškom životnom situacijom upotrebimo sve adute i kada nam ništa drugo ne preostane. Tada se setimo Boga. Navodno, ljudi postoje Božjom voljom, ali iz perspektive samih ljudi, njihovih želja, težnji, potreba i strahova, stvari izgledaju sasvim drugačije. Ljudi, stvarajući likove svojih bogova, kreirali su paradigme samih sebe. ) Tako kada neki narod preuzme božanstvo nekog drugog naroda, on na sebe kalemi deo tzv kolektivnog karaktera tog naroda. U praktičnom smislu usvaja tuđu etiku i moralne vrednosti što umnogome utiče na preusmeravanje kulturnih procesa u okviru tradicije naroda domaćina, a takođe utiče i na prekomponovanje kulturnih obrazaca, običaja te pogleda na svet. Drugim rečima, ponašanje naroda se menja u skladu sa preuzetim božanskim (etičko-logičko-interpretativno-moralnim) mo-

60

3. Ljudi se već vekovima bave sumnjivom teologijom, koja jeste filozofija, a filozofija po samoj svojoj prirodi predstavlja određeni sinkretizam raznorodnih idejnih elemenata čije poreklo dobrim delom ne pripada osnovnom idejnom korpusu date verske objave i izvorne tradicije. Ljudi koji nedovoljno veruju uposlili su filozofiju ne bi li dokazali sebi kako zapravo veruju, te da ubede druge da poveruju u ono šta oni dokazuju - i da pritom budu fascinirani. Povrh svega, osim altruističnog, motivacija za teološku produkciju neretko je bila i prozelitistička te prohijerokratska. 4. Možda poslednje dve rečenice iz prethodnog pasusa deluju sarkastično, ali osnovno pitanje povodom napora doktrinarne teologijske filozofije nije jesu li njeni protagonisti u pravu, nego ima li Bog razumevanja za svoje apologete? Proširiću to pitanjem ima li božansko biće ikakvog osećanja ili saosećanja za Njegove vernike uopšte? Božanska savršenost Njegovom biću ne odriče osećajnost. Međutim, biće, da bi bilo savršeno, po definiciji ne bi smelo da bude podložno nekanalisanim izlivima emocija; ne bi smelo da bude emotivno ranjivo niti podatno osećanjima koje bi ga upotpunosti zaokupili tako da On izgubi iz vida gde je krenuo i šta to radi, makar to bila ona osećanja koja se po svim standardima kulture smatraju plemenitim. 5. Iza svih božanskih osećanja i raspoloženja stoji neka moćna krotiteljska sila, suštinska komponenta božanskog karaktera, nešto što sprečava totalno podavanje božanskog bića nekoj emociji, i što čini moćno oruđe kanalisanja te usmeravanja istih. Ta moćna, krotiteljska i regulativna crta božanskog karaktera jeste božanska Ravnodušnost. Božja Ravnodušnost, taj ponor i izvor Njegovih emocija, raskrinkava Njegovu Ljubav, Gnev, Milost, Saosećanje itd., kao prideve u službi Njegove božanske Moći. Iza svega Božjeg, iza sve te božanske Principijelnosti ili Kontradiktornosti, Emotivnosti ili Hladnokrvnosti, tj manifestnih osobina – stoji Njegova Moć, oličena u nemanifestovanoj besprekornoj Ravnodušnosti, toj najtananijoj osobini Božjeg bića. 7. Saosećanje, na primer, spada u red minimalnih, ali neophodnih emotivnih kredita ljudske solidarnosti, potrebnih za život u zajednici. Samoći kakva je Božja (pod uslovom da je bog jedan), saosećanje prema sebi i prema drugim bićima nije potrebno. Iz Njegove perspektive, budući da je tvorac svega i svih, jedino On realno postoji. On je, posledično po monodelom. Divlji varvari odjednom se uče praštanju i milosrđu. Negde je to urodilo plodom, tvoreći kreativnu sintezu, drugde je to završilo krahom date civilizacije. ) Neka mi feministkinje ne zamere što Boga tretiram kao muško biće. Na muškog

61

teističkom scenariju, jedina svest, jedino realno biće, jedino nestvoreno. Nigde nikog i ničeg realno nema. Svi su i sve je opsena, odnosno realnost Njegove moći Stvaranja, manifestacija Njegove božanske Svesti, Njegove Volje i Imaginacije. Za Njega je sve na neki način iluzorno, budući da je deo Njegove Igre, te otud ne postoji niko i ne postoji ništa što nije podložno Njegovoj Volji. Autonomija svega stvorenog je relativna, suštinski nesamostalna i nesposobna za preživljavanje u Ništavilu (to znači i da je čovek nesposoban da opstoji bez Božje pomoći). Kreacija, dakle, jeste stvarna, ali je i iluzorna jer je invalidna te naposletku podložna destrukciji. Navodno, stvorenja, ukoliko su Bogu pokorna te vezana za Njega u njihovim molitvama, meditacijama, moralu, ponašanju, mislima itd., mogu izbeći tu sudbinu te zauvek živeti večnim životom Njemu pokorne Nebeske Zajednice. To nije ništa više od zlatnog kaveza Raja u kome žive srećne, bucmaste i suštinski neslobodne duše pravednika. Opstati sam u Ništavilu, izazov je i ideal vredan večnosti. Božja osećajnost usmerena prema Njegovim vernicima, ili svim stvorenjima, nalazi se u funkciji Njegove prokreativne Moći. Pošto su Njegova osećanja takva i Njegova, smatraćemo ih istinskim i iskrenim, s obzirom da ih Njegova Volja obistinjuje (baš kao što i nas obistinjuje). 8. Navodno, Bog je stvorio ljude iz Ljubavi. Ja tu Ljubav, naravno, ne razumem, ali ono što razumem jeste da iznad te Ljubavi postoji Zakon, Boga gledam kao na Tvorca, ali na ono od čega je Kreacija stvorena, gledam kao na telo nedelatnog ženskog principa, odnosno Boginje, što Njoj ne odriče principijelnu jednakost sa Njim, niti je stavlja u inferioran položaj. Ona je neizostavni faktor kako Stvaranja, tako i Razaranja. To što je On koristio Njeno telo, tj Njenu Energiju ili neko Njeno svojstvo, ne znači kako je Ona lišena svoje Volje ili podređena Njegovoj. Njihove Volje su usklađene, ali bez obzira na to Njihovo kosmogonijsko partnerstvo Oni suštinski nemaju veze jedno sa drugim. Oni su toliko različiti da je to prosto kreativno (ali i destruktivno). Ako bih koristio Kastanedinu terminologiju da opišem ono na šta ciljam, za Boga bih rekao da predstavlja tonal, dok je Boginja nagual. Pritom sam, naravno, svestan da bi poznavaoci Kastanedinog dela, kojeg neobično mnogo cenim, za ovo moje određenje rekli da je čista glupost te da tonal i nagual nemaju nikakve veze sa bilo kakvom teologijom i božanstvima; međutim, iz praktičnih razloga neka to za sada bude tako. Za prave kastanediste Bog, Boginja, Duh i sl., nisu ništa više od čili sosa, bočice za čili sos, stolnjaka i tanjira u nekom jeftinom meksičkom restoranu na putu za Oaksaku. ) Raj u kome bi se nalazili aktivisti verskog pokreta Jehovini svedoci, (a koji su mi maločas bili na vratima nudeći mi Reč Božju, Istinu i Spasenje), za mene bi bio Pakao, čiji bi Satana nesumnjivo bio Jehova. ) Božanske emocije nalaze se pod krotiteljskom silom Njegove Volje, čime se povlači paralela sa čuvenom maksimom Alistera Krolija, a koja predstavlja jednu od osnovnih dogmi njegovog kulta teleme: “Ljubav je Zakon, Ljubav pod Voljom” (Knjiga Zakona). Dodao bih da Zakon može biti bilo šta ukoliko je pod Voljom i ukoliko nije u koliziji prirodnim tokom, koji da bismo postojali, moramo ispoštovati.

62

oličen u Njegovoj Volji od koje svi, shodno datom scenariju, zavisimo. Ako nas Bog zaista voli onda neka nas oslobodi tog Zakona. Neka nam daruje totalnu slobodu a ne samo slobodu izbora u okviru mogućnosti datih od strane Njega (ili-ili mogućnost). Neka nas oslobodi od samog sebe, pa kako se ko snađe u ulozi individualnog i neinvalidnog kosmotvorca. Tada bi tzv duhovni život imao smisla. Spram takve jedne ili-ili perspektive, bolje je onda verovati ni u šta. Bolje je biti životinja. Život bez slobode je privid života. Apsolutna ontološka sloboda jeste jedini smisleni cilj ljudskog delovanja; sve ostalo je čisto zavaravanje. Biće onda da je pojam Slobode nespojiv sa Ljubavlju. 9. Shodno rečenom u prethodnom pasusu, sada bih apstrahovao još jedan socio-antropološki tabor, kao dodatak na avgustinovsku dihotomiju iz Civitas Dei, te na moju imputaciju toj klasifikaciji. Radi se o najapstraktnijem te gotovo nepostojećem taboru Apsolutne Slobode, kao četvrtom taboru. 10. Posledica ne baš mila uhu i ideološkom ukusu aktuelne dominantne i globalizujuće civilizacije (utemeljene na principima vere u Jednog Boga koji je iz-Ništa stvorio kosmos), jeste činjenica da Božji Zakoni, obavezni za Kreaciju i sva bića u njoj (fizički zakoni), te metafizički zakoni (koji isključivo važe za Čoveka, povrh fizičkih zakona) – za Njega ne važe. Ukoliko bi se ti Zakoni i na Njega odnosili, On više ne bi bio Bog. Bog, osim što je natprirodan, On je i nadmoralan, da ne kažem nemoralan. Ipak, bez obzira na sve, ne bi se reklo da je Bog posve nemoralan i da se nalazi van ikakvog zakona. Bog nije bezakonik. On je moralni “duplex”. Budući da je davalac dve vrste zakona, On je izvor dva različita morala (a što nas vodi do zaključka koji nije baš u saglasju sa tvrdnjom o Božjoj nemoralnosti). Naime, jedna vrsta zakona (mislim na moralne – metafizičke Zakone, koji u toj sferi igraju ulogu fizičkih zakona u ovoj sferi) važi za ljude kao i za već pomenuta anđeoska/demonska bića, dok neki sasvim drugi moral te adekvatno i Zakon – važi isključivo za Njega. Taj drugi, ekskluzivni Zakon, rezervisan samo za božansko biće, nazvaćemo Njegovim bo) Sada se možemo vratiti tradicionalnoj doktrini elemenata pominjanoj u fusnotama na početku. Svaki od navedenih tabora čovečanstva možemo povezati sa nekim od četiri tradicionalnih elemenata hermetizma. Tabor Ništavila je element Zemlje (Bik, Venera). Dijabolični tabor je Voda (Škorpija, Mars). Božanski tabor je Vazduh (Vodolija, Saturn). Tabor apsolutne Slobode je Vatra (Lav, Sunce). ) Kao i za neku klasu tzv anđeoskih ili demonskih bića, ali za koje ne važe fizički zakoni.

63

žanskim Kodeksom, koji je nesumnjivo vezan za Božji imperativ Stvaranja. Taj Kodeks je izvan domašaja ljudi i svih stvorenih bića. 11. Stvorenja uglavnom slede, milom ili silom, zakone date od Boga, zakone koji ne važe za Njega, ali su ustanovljeni shodno principima Njegovog božanskog Kodeksa po kome je neophodno da zakoni Kreacije ne važe za Kreatora. Kreator ima svoje posebne zakone. To je nešto posve drugačije i nedodirljivo, nepojmljivo, rekao bih “intimno” i apsolutno isključivo za stvorenja te je osuđeno da zauvek ostane nepoznato. Principi božanskog Kodeksa su jedina, prava i suštinska tajna. Sve ostalo nije nikakva tajna. Ukoliko bismo znali principe Njegovog Kodeksa, znali bismo kako “funkcioniše” Bog, odnosno na koji način se Njegova Svest samoodređuje, ako se uopšte samoodređuje (drugo je pitanje da li bi mi to uopšte bili u stanju, ali pričam spekulativno). Međutim, šta će nama to znanje, izuzev ako nemamo ambiciju da nam Njegov božanski Kodeks posluži kao uzor ili primer u našem nastojanju da stvorimo vlastiti kodeks, a što nas možda ne bi učinilo bogovima ili ravnima Bogu, mada bi u svakom slučaju bili savršenija bića. Bojim se da bi to bilo u suprotnosti sa oktroisanim Božjim Zakonima, ali ne bih baš bio posve siguran u to. U svakom slučaju, u toj maloj neizvesnosti leži velika prilika, a svaka prilika, ma koliko mala i neizvesna bila, dobra je prilika (a o velikim prilikama da i ne govorim). 12. To što nam je, kao ljudskim bićima, božanski Kodeks na prvi pogled neuhvatljiv, ne bi trebalo da nas obeshrabri u nastojanjima da izgradimo naš vlastiti kodeks, (svako od nas samo za sebe), ma kakav bio. Težnja ka slobodi od oktroisanih božanskih zakona (fizičkih i metafizičkih) poklapa se sa nastojanjem koje ima za cilj da ustanovi vlastiti i jedinstveni kodeks čija je namena da nadvremenski traje i da nadživi ličnost / individuu koja ga je izgradila. Taj kodeks je naš večni, anonimni identitet, dostojna zamena kržljave Ličnosti i našeg svakodnevnog te smrtonosnog Jastva. Meni svojstven i stoga jedinstven i neponovljiv etički kodeks jeste suštinska tačka okupljanja moga bića, osnovni orijentir moje svesti - kosmičke tvari kojoj moj identitet pripada. 13. Verujem kako je ljudsko biće sposobno da se oslobodi ograničenja koje nose oktroisani Božji Zakoni – kako oni fizički tako i metafizički. Ali, da bi čovek uopšte bio sposoban za takav životni podvig oslobađanja, mora pretodno iskusiti mnoga svojstva tih ograničenosti. Naravno, božanska amnestija, odnosno sticanje “imuniteta” od ograničenosti koje nameću pomenuti Zakoni, ne povlači za sobom pokornost čoveka mo-

64

ralnim, ontološkim, eshatološkim i teleološkim božanskim projekcijama datim za ljudsko biće. Naprotiv, ljudi, bar teoretski, imaju mogućnost da izgrade – svako za sebe – svojstveni etički-ontološki-teleološki-gnoseološki itd., kodeks, a koji bi bio u skladu sa imperativima njihove istinske volje i jasne namere. 14. Posledice jednog takvog, ultralibera stremljenja su zaista stravične, naročito iz perspektive svakodnevne te kulturom uslovljene ljudske egzistencije. Zato čovek koji se nađe na tom putu mora biti spreman da preuzme kompletnu odgovornost za svaki svoj čin, svaku misao, osećaj, za svoju sudbinu, te mora da bude besprekoran u svojoj nameri. da tako živi. Sve što mu smeta u toj nameri mora biti uklonjeno iz njegovog života. Nevolja je u tome što ni tu ne postoji nikakav standard. Ti princi) Mi možemo da odlučimo kako je u interesu našeg razvoja te samoizgrađivanja, da pokoravamo ili ubijamo druge. Sve dok je u skladu sa našim kodeksom, jedno takvo očigledno nemoralno i zločinačko ponašanje (iz perspektive aktuelnog morala), sa naše tačke gledišta je posve moralno. Šta bi neko pomislio o tome nije naš problem, već je problem onoga ko o tome misli. Svako karakterisanje nekog ljudskog ponašanja ili postupka kao zločinačkog, prvenstveno govori o suštinskom nepoznavanju vlastitog položaja onoga ko uopšte pokušava da o nečijem ponašanju presuđuje. Nešto je zločin samo sa ljudskog stanovišta, tj sa stanovišta kulture. Naposletku, pojam zločin jeste formulacija koju je iznedrio ljudski strah – strah od smrti i Ništavila, dakle strah od nečeg što nesumnjivo vreba i što nesumnjivo jeste stvarno i rekao bih – neizbežno. To sve ukazuje na apsurdnost ljudskog položaja, te adekvatno tome i na apsurdnost ljudskog prosuđivanja. Šta god činio ili ne činio, ako je to u skladu sa mojim kodeksom – izgrađenim na fundamentalnim principima meni svojstvene nadvremenske slobode (principima koje sam usvojio kako sam znao i umeo) – pre će biti u redu nego izvitopereno prenemaganje doktrinarnog moralizma bez kredita. Moja savest je u svakom slučaju čista; znači nemam dvoumljenja i sumnji, niti me muče prizori mojih dela, a nisam ni žalostan ili ponosan zbog zoga. Ako je to šta činim u skladu sa mojim kodeksom, a što drugima može delovati zastrašujuće, mizerno, bizarno, veličanstveno, zlo ili dobro, ne može uticati na mene. To je moj izbor, moja sloboda, i nikad je se neću odreći, čak to i ne mogu (osim ukoliko to odricanje nije u skladu sa mojom ”reformom“ samoga sebe, reformom koja je svakako u skladu sa mojim kodeksom). Apsolutno me ne zanima šta o tome i da li uopšte neko misli, povređuje li to nekog ili mu čini dobro. Najbolje bi bilo da niko ništa ne zna o meni i mojim traganjima i delovanjima. Ako se neko nađe zgrožen nad ovim mojim, rekao bih praktičnim razmišljanjem, zamoliću ga da baci pogled na neku tzv svetu knjigu (Stari Zavet bi bio idealan). Takav je Bog. Mišljenje koje izražava zgražavanje nad ovim mojim razmišljanjem potiče od stava (ukoliko dolazi od strane nekog vernika) po kome je moralno biti pokoran i obožavati takvog Boga, nego u svom životu ravnati se na način svojstven Bogu. Kada bih se ponašao kao Jehova proglasili bi me zločincem. Ono što je dozvoljeno Jupiteru nije dozvoljeno volu. Naposletku, čak i oni koji ne veruju ni u kakvog boga, a nalaze se pod uticajem aktuelne dominantne civilizacije, u svom poimanju moralnosti i etičnosti, ravnaju se u skladu sa principima izvedenim iz jedne takve doktrine. Takvom bogu svaka čast, ali ja ne želim da delim sudbinu Njemu pokornih.

65

pi nisu opšti za sve ljude, već krajnje individualni i stoga jedinstveni. U svakom slučaju, neka cena mora biti plaćena, visoka ili niska, a pritom niko ne može računati na nekakve garancije povodom svega što je uradio ili nije uradio. Udar Ništavila biće nemilosrdan, a možda i perfidan, što znači da bi trebalo biti jak i oprezan, te se ozbiljno pripremati za opstanak u totalno nepoznatom ambijentu. 15. Koliko god proširili granice postojanja, horizonti nepostojanja su sve dalji i dalji. Koliko god mi znali, naše neznanje je sve veće. Koliko god mi istražili, neistraženo nas deprimira jer se neverovatnom brzinom gomila pred nama. Horizonti su uvek deprimirajuće nedostižni. To je osnovni zakon metafizike. Nikada ta volšebna superiornost Beskraja neće biti ugrožena uzoranim poljima i kreacijama božanskih revolucionara Stvaranja. Makar sve stvoreno bilo beskrajno, ono je opet deprimirajuće minijaturno, infinitezimalno spram beskrajnosti Beskraja i njegove vapeće Praznine. Zato nam Bog onda može dozvoliti da ga napustimo, ali tada smo prepušteni samima sebi i Beskraju. Jao nama ako pritom nemamo naš kodeks, tada kada pred nama puknu horizonti i perspektive infinitivnosti. Na kraju, tamo gde nema Boga, ne samo čovek, već i muva može biti bog. Tamo Hermesov zakon ima apsolutno značenje, ali i nema. 16. Na kraju priče o kodeksu bilo bi dobro da malo preciznije odredim šta pod tim pojmom podrazumevam. Kodeks o kome je reč predstavlja jedan lepo uklopljen niz odluka koje besprekorno sprovodimo. Pritom, tu nije reč o odlukama koje se tiču naših svakodnevnih problema, već o odlukama čije su posledice manji utrošak naše energije prilikom suočavanja sa svakodnevnim životom, u cilju da nam ostane dovoljno za iskušavanje nesvakidašnjih situacija i pojava. Tako dovodimo sebe u stanje da znatno više energije investiramo ka našim suštinskim ciljevima, koji su takođe obuhvaćeni našim kodeksom. Međutim, kodeks može da bude i posve nesavršen, ili čak kontradiktoran niz odluka, na prvi pogled krajnje impulsivan i nedosledan. No, ne bi trebalo smetnuti sa uma činjenicu po kojoj odricanje od besprekornosti podrazumeva prethodno dosezanje izuzetne besprekornosti, ne bi li čovek uopšte imao moć da ne bude besprekoran.

66

67

Deveto poglavlje

TEOLOGIJA II

1. Može biti čak i da su u pravu oni koji tvrde da životinje, a kamo li biljke, minerali itd., nemaju dušu.To bi onda značilo kako je svo zlo ovoga sveta koncentrisano u čoveku, pošto shodno takvom shvatanju, samo ljudsko biće ima dušu (”organ” čiji se gresi mere postmortem). U tom slučaju nema dileme da je zapravo čovek nosioc radikalnog zla. Druga stvorenja su nevina, ni dobra, ni zla. Držim da nevinost, u moralnom smislu, podrazumeva distanciranost od oba navedena principa. Nije nevin onaj ko je dobar, s obzirom da je opredeljen za jednu od strana. 2. Ljudsko biće nipošto nije nevino, naročito ne odrasla jedinka. Kakav god bio, moralan ili kontramoralan, čovek je grabljivac; grabi i uzima. Čak i kada daje, čovek to čini ne bi li zarad toga nešto ugrabio: neku osobu, predmet, emociju, naklonost, moć, slavu, dragocenost ili pak kakvu spoznaju, znanje… U tom smislu, funkcija morala jeste da neke oblike grabljivosti sankcioniše ili etiketira kao nemoralne, jer ukoliko bi svi grabili onako kako im to instinkt nalaže, ljudima bi bilo nemoguće da se kultivišu i civilizuju, čak bilo bi im nemoguće da opstanu. Moral kanališe taj vekovni ”rat svih protiv sviju”. 3. S obzirom da nije nevin te da grabi mnogo, uvek, i manje ili više (ne)sofisticirano, od čoveka sve živo strepi te ga niko ne podnosi. Čovek je univerzalni neprijatelj svem životu, a posledično tome i sebi samom. Ne tvrdim da je čovek oduvek bio takav, ali takav je danas, ukoliko ljudsku vrstu posmatramo u njenoj (destruktivnoj) celokupnosti. Kao takav on više i ne može da bude životinja, s obzirom da je monstrum. On ima dušu,

68

dušu koja je zatrovana destrukcijom i strahom. On uništava i strepi od samoga sebe. 4. Ako je čovek mentalno superiorniji od životinja, kao što misli, a uz to je i neviđeni monstrum koji ide unaokolo i uništava sve od reda, plašim se šta je i kakvo je biće koje predstavlja inteligenciju superiorniju od ljudske. To je supermonstrum, da ne kažem Bog. Mitologija je skup svedočanstava o nerazumnom ponašanju i radikalnosti bogova, zapravo tih viših bića ka kojima čovek stremi i koje obožava. Ako takva užasna bića ne postoje, kao što sugeriše humanistički i scijentistički mentalitet modernosti, nego su plod ljudske mašte, tim gore po čoveka (i po humanizam), jer odgovornost za sva nedela bogova pada na njega. Čovek ih je stvorio (bogove), istovremeno načinivši sebi čudovišne ideale. 5. Ukoliko ljudi zaista žele da dosegnu magnitude slobode, tada se moraju ugledati na bogove, upravo na te monstrume koje krasi uzvišena hipokrizija utemeljena na superiornoj božanskoj ravnodušnosti kao principu božanskog Kodeksa. Jehova je ljudima preko Mojsija zapovedao da ne ubijaju, a On spaljuje i potapa čitave gradove, što ga čini najvećim ubicom. No, On je Bog, može mu se, dok mi mora da pazimo šta radimo. 6. Vidimo kako su principi etike i morala deo opsežnog instrumentarija bogova i vlastodržaca. Principi etike i moralne norme obavezuju sužnje, robove Božje, sluge, podanike kraljeva-bogova i hijerokrata, ali i moderne svemoćne Države, odnosno Naddržave. Ti principi i norme ni) Nekada je bilo lakše verovati u Đavola ili u zle duhove nego danas, bez obzira što je u našem vremenu normalno postojanje, recimo Satanističke crkve. Za razliku od perioda srednjevekovne “zatucanosti”, u (post)modernom i (post)emancipovanom dobu današnjice, pre će biti da odnekud iz mraka vreba manijak, davitelj, ubica, lopov, kriminalac ili terorista, nego vampir, vukodlak, bauk, demon ili Belzebub. Nosioci strave i zla više nisu demonska bića nego ljudi. Od njih se čuvamo a ne od čudovišta ili demona. U eri humanizma i zlo se humanizovalo; čak, ono se birokratizovalo i industrijalizovalo (vidi Hana Arent u Izvori totalitarizma, Feministička izdavačka kuća 94, Beograd 1998), te ma koliko apstraktno bilo, ono nosi samo jedan lik, i to lik koji ga najbolje odslikava – lik Čoveka. Setimo se da je broj Zveri i Čoveka – 666! ) Isto tako nije baš sasvim jasno u kojoj se relaciji nalazi zapovest “Ne ubij”. Znači li to da se ta zapovest odnosi samo na članove Jahveovog kulta, dok je recimo sasvim u redu ubijati Kaanance, pošto su oni nevernici? ) Takvo stanje stvari je prirodno, mada ne i pravedno, što opet ukazuje kako Pravda nije od ovoga sveta, pa shodno tome nije prirodna, odnosno nije u skladu sa prirodom ovoga sveta.

69

kako ne važe za one koji ih donose, daruju, ili su tek stožeri ili žreci istih (koji svoju privrženost tim principima i normama često uverljivo i odglume, što ne znači kako su svi vlastodršci uvek i po pravilu dvolični licemeri). Oni su jednostavno iznad, pater superiori – otporni na poroke Univerzuma. 7. Etika i moral su sredstva društvene kontrole (društvena kontrola je praktičan cilj društvene moći), između ostalog i zato što su bitni izvori tzv predrasuda (u danas opšteprihvaćenom, medijski rabljenom, politički korektnom, te negativnom smislu te reči) i tabua. Predrasude i tabui, iako iracionalni, uglavnom se prihvataju kao razumna, logična, normalna, ljudska, odnosno moralna gledišta. Njihova je uloga da “uteruju” normalnost te da vlast nekog boga, ideologije i određene strukture moći učine normalnom, prirodnom, razumnom, logičnom, pravednom, božanskom, narodnom, odnosno legitimnom. Ta gledišta, oličena u predrasudama i tabuima, nemaju nikakvu realnu utemeljenost izuzev u ideologiji poželjnog društvenog i intimnog ponašanja, što u krajnjoj liniji vodi ka duboko zaklonjenom i kamufliranom interesu nosilaca (a ne samo pukih izvršitelja) dominantne društvene moći. 8. Većina ljudi je zaista zainteresovana za održavanje aktuelnih predrasuda i tabua, te etičkih i moralnih principa i normi, bez kojih je stvarno otežano funkcionisanje ravnoteže nekog društvenog i ideološkog sistema. Evidentno je da su, i pored svega, predrasude i tabui, normalna i prirodna pojava, čak funkcionalna, te su apsolutno u skladu sa etičkim principima i moralnim normama koje su u nekom društvu uglavnom prihvaćene i dominantne. Ono što se danas žigoše kao predrasuda, kliše, tabu, jeste ono što ne odgovara vladajućem ideološkom poretku jer se kosi sa predrasudama, klišeima i tabuima na kojima je utemeljen njegov legitimitet. 9. Možda će sledeće što ću reći delovati grubo i neprimereno, odnosno neprimenljivo baš u svakom slučaju, ali ako bi me neko pitao šta je to kriminal, rekao bih kako je kriminal kada se nešto čini bez dozvole ili protiv interesa kriminalaca koji su na vlasti ili istu kontrolišu. Isto to važi i za pitanje šta su to predrasude. To je sve ono što se kosi sa dominantnim ili vladajućim predrasudama. Zaključak je da nema opšteprihvaćenog (tzv zdravorazumskog) shvatanja, uverenja, popularnog suda, a da nije reč o nekoj vrsti predrasude (govorim ne o značenju tog pojma kao obliku rasuđivanja na osnovu pređašnjeg iskustva, već o značenju koje tom pojmu daje ideološki smisao). Povodom toga relevantno je pitanje koja predrasuda sa so-

70

bom nosi više, odnosno manje štete. Ljudi nisu u dovoljnoj meri razumni da bi donosili “objektivne” sudove, ali su u dovoljnoj meri podložni strastima, neznanju, lenjosti, nedostatku volje, smisla i ciljeva, da su sasvim sposobni bilo da generišu, bilo da slede pseudoracionalne (pseudologičke i pseudoobjektivne) opšteprihvaćene i opšteprihvatljive zaključke. 10. Predrasuda po kojoj je normalno da žene budu pokorne muškarcima i adekvatno tome tretirane kao deo njihove imovine, nalazi svoje utemeljenje na višem, etičkom nivou, poreklom iz teološke sfere po kojoj žena nastaje iz muškarčevog rebra. Zato je ona, spram muškarca, inferiorno biće. Pa ipak, čak i da žena jeste nastala iz muškarčevog rebra ne znači da je zato inferiorna. Zašto ne bi bila superiorna upravo iz tog razloga? Na predočenoj predrasudi izgrađen je čitav sistem društvenih odnosa koji datu predrasudu stavlja u funkciju opšteg društvenog interesa. Naposletku, ta predrasuda potiče direktno od muškog Boga (Njegovih sveštenika i proroka), od čije strane je i instrumentalizovana kao oruđe nečijeg interesa (interesa elite materijalne i duhovne moći). Ovo je samo jedan primer koji ipak daje prostora za otvaranje sledećeg pitanja: nije li društvena etika koncipirana na idealu Pravde, uvek i svugde podložna, u većoj ili manjoj meri, praktičnoj pervertaciji u kod nepravde i manipulacije? 11. Etički principi, moralne norme, predrasude i tabui, putem socijalizacije bivaju nametnuti novim pokoljenjima koja u njihovom donošenju i stvaranju nisu ni učestvovala niti ih je iko išta pitao povodom toga. Zašto bi se onda oni pokoravali i ravnali po nekim normama i principima, shemama i odnosima koje su prenele i ustanovile prethodne generacije? Verovatno zato što na prvi pogled nemaju izbora, ali oni baš zbog toga imaju pravo na sopstveni izbor. Imaju pravo na pobunu, diskreciono pravo na revoluciju. Čak i da neka generacija odluči da zakine budućnost potonjim pokolenjima (da ukine ljudski rod), ona na to ima pravo jer buduće generacije u tom trenutku ne postoje. Isto tako generacija ima pravo da se ogreši o prethodna pokoljenja, da raskine sa njihovom tradicijom i identitetom, iz prostog razloga što ovi ne postoje da ih u tome spreče. Drugim rečima, bar teoretski, svaka generacija ima mogućnost za sopstveni etički i moralni plebiscit i konsenzus. Svaka generacija, dakle, ima mogućnost (a samim tim i pravo) na abortus te da stavi tačku na sebe i na kontinuitet ljudskog roda ukoliko to smatra za shodno. Naravno, razlog za tako nešto mora da bude zaista krucijalan. ) Zašto je tako teško prihvatiti kraj čovečanstva, naročito ukoliko je to rezultat svesne ljudske odluke (pritom je veliko pitanje da li je jedan takav kolektivni konsenzus uopšte moguć)? Zašto ono uvek mora da postoji? To se pitao i nesretni Oto Vajninger

71

12. Osnovni principi po kojima se odvija proces socijalizacije vode poreklo od nekog božanstva (tj imaju magijski i religijski koren), od neke metasvetske ideje, a što omogućava vlast nekog boga nad datom zajednicom, čak i onda kada je taj bog izašao iz masovne kultne mode ili upotrebe. Pritom nije važno funkcioniše li ta zajednica u skladu sa objavljenom etikom datog božanstva (ili božanstava); važno je da se kreće tom linijom makar smer bio suprotan. Povodom poslednje tvrdnje mogu istaći kako je istorija puna primera kako se kanoni, dogme, pravila, norme, tabui itd., ukidaju, redefinišu, slobodnije tumače, elegantno zaobilaze ili grubo krše zbog moći, položaja, bogatstva, ali i zbog ljubavi, požude, mržnje svakako, gneva, pohlepe, saosećanja, iz straha, naposletku iz obične gluposti. To samo govori kako kolektivna načela, u znatnoj meri predstavljaju referentne tačke ili odrednice samozavaravanja, odnosno manipulacije. Neko u njih iskreno veruje, dok ih drugi koriste zarad ostvarivanja kakvog sebičnog interesa. Ovi koji ih lukavo (i uspešno) koriste, jesu uglavnom oni koji imaju nekakvu moć, a što ne amnestira one posve nemoćne. 13. Bog je besprekoran, te budući da se strogo pridržava svoje Promisli , Njegova se osećanja nalaze u drugom planu u odnosu na tu božansku Besprekornost i Ravnodušnost. Njegova osećanja su dominioni Njegove Volje koja ih kontroliše i kanališe. Bog, manipulišući svojim osećanjima, emotivnom stranom svoga bića, indirektno manipuliše i sa svojim vernicima, štovaocima, bhaktama. U tom svetlu, Njegova osećanja manifestovana spram stvorenja (Milost, Ljubav, Gnev...), iako čista i iskrena, deo su Njegove Promisli, Njegove Igre – u našem slučaju igre sa ljudima.

pre nego što je digao ruku na sebe. Ubiti sebe ili sačekati “prirodnu” smrt? Uništiti čovečanstvo ili ostaviti da ono dođe do svog “prirodnog” kraja? To su lažne dileme. Izbor smrti nije uvek katastrofalan niti je smrtonosan. Nekad je bolje umreti po ceni koju smo sami odredili nego živeti po svaku cenu. Bar su Isus, Sokrat i Žak de Molaj to svojim izborom potvrdili. Ako nastavak života znači propadanje, radije ću umreti. Ako je smrt propast, boriću se za život. Valja biti mudar pa proceniti kada je smrt dobra a kada je to život. Život i smrt su kao konstante apsolutne ali je njihova vrednost promenljiva, što je paradoksalno, te varira od slučaja do slučaja i od trenutka do trenutka. Naposletku, ako do pomeutog samoukidanja čovečanstva ikada dođe, biće to posledica ljudske malodušnosti, nemarnosti i zaslepljenosti. ) Nije li upravo Božja Promisao prva i najveća predrasuda? ) Nisu li kontrola i kanalisanje pseudonimi MANIPULACIJE?

72

73

Deseto poglavlje

TEOLOGIJA III

1. Magija je, stupanjem na scenu i iniciranjem saradnje sa određenim božanskim, demonskim i ostalim ”spiritualnim” entitetima i bićima, zapravo otvorila put surovoj i totalnoj vlasti neljudskih sila, koje su, hraneći se ljudskom energijom i svešću, izrasli u bogove i Boga. To su one sile koje su ljudski um punile raznim parazitskim (i kontraobaveštajnim) idejama, i čiji su apetiti stalno rasli. ) Jedna od tih podmuklih ideja jeste i ona po kojoj smrt predstavlja tek i samo promenu, (čime se perfidno sprečava komunikacija čoveka sa njegovom smrću tokom života; Kastanedin učitelj Don Huan je govorio kako se čovek može savetovati sa sopstvenom smrću). U pojedinim religijskim scenarijima ta promena implicira blaženstvo i nagradu za poslušnost, ili agoniju i prokletstvo kao kaznu za otpadnike i neposlušne. Isto tako u red tih suptilnih manipulacija-implantacija spada i aktuelna moda verovanja u reinkarnaciju, poreklom iz starijih uzora. Postoje čitavi metodi (regresija) pomoću kojih neko može da otkrije šta je bio u prošlom životu. Nesumnjivo je da ti metodi dovode do izvesnih spoznaja i senzacija o nekim prošlim inkarnacijama. Na taj način možemo videti neke ljude ili životinje koje su, može biti, nekada zaista postojale, ali je stvarno neutemeljen svaki zaključak da smo to upravo mi, tj da je to što smo videli scena iz neke naše pređašnje inkarnacije. To što smo videli nema nikakve veze sa nama osim činjenice da smo to videli. Sve što vidimo ima onoliko veze sa nama koliko i daleki horizonti noćnog neba. Čitav proces viđenja naših prošlih inkarnacija može se porediti sa upadom u nekakvu volšebnu kosmičku arhivu u kojoj su pohranjene slike, impresije i informacije o svim formama koje je svetlost ikada zauzimala, koje zauzima i koje će zauzimati. Ta arhiva čuva svedočanstvo o svim dešavanjima u Univerzumu, tezaurira beslovesna forme. Tu svesti više nema u pojavnom obliku, te kako je jednom postojala više ne postoji nikad. Postoji samo njen otisak. Pritom se ništa ne reinkarnira. Onaj ko se reinkarnira to može učiniti jedino voljno, i to sa pozicija totalne slobode bića koje je na neki način izašlo van dometa smrtonosne mašinerije sveta. Činom smrti naša svest neminovno biva zbrisana

74

2. Osim što su vrhunski manipulatori, a ponekad i paraziti, bogovi su ljubomorni; lako planu šaljući potom razne pošasti, suše, poplave, požare, muve, skakavce i sl., (ukoliko im se nešto kod ljudi ne dopadne, ukoliko ovi nisu revnosni u veri, ukoliko naprave neku ritualnu, moralnu grešku ili u slučaju da malo zapostave kult). Ono što je svim bogovima zajedničko, ma bili oni dobri, zli ili ambivalentni, jeste to da oni – na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, posredno ili neposredno – zahtevaju upravo ljudske žrtve. Ako im se ljudsko biće ne žrtvuje milom, ritualno, posvećeno, oni će tu žrtvu uzeti silom, na posve drugačiji način. U svakom slučaju neko strada. Njihova milost se između ostalog kupuje i krvlju. Dakle, svako bavljenje duhovnim trebalo bi da podrazumeva spremnost onoga ko kroči na tu stazu na prinošenje određenih ljudskih žrtava: ili će žrtvovati sebe, ili će umesto sebe poturiti druge. Bogovi u tom slučaju ne prave nikakvu razliku. 3. Setimo se kako je ta trgovina počela. Tzv primitivna religija je poput primitivne ekonomije. Tu je reč o prostoj naturalnoj razmeni sa tim krvožednim “duhovnim” entitetima, koja je funkcionisala na principu: mi Tebi žrtvu, Ti nama pomoć u izvršenju nekog našeg konkretnog egzistencijalnog zahteva.Viši nivo trgovine, koji bi se mogao porediti sa robno-novčanim odnosom, podrazumeva uvođenje čitave “manufakture”: mi Tebi žri samo teškim naporima tokom života, neki posvećenik, a što je redak slučaj, može da se izbori za svoju slobodu te opstanak u posve drugačijim okolnostima. Setimo se koliko spermatozoida biva uništeno ne bi li samo jedan izvršio oplodnju. Priroda je strahovito rasipna i ne postavlja pitanja kada su njeni ciljevi u pitanju. Zašto bi štedela na nama? Samo zato što smo mi, pobogu, ljudi? Zato što smo ti i ti, taj i taj, iz plemena tog i tog? Priroda je besprekorna, ali i impulsivna te nedosledna. Šta mi znamo o njenoj nedoslednosti? Kada i u kojim slučajevima važi ono što uglavnom ne važi, i kada ne važi ono što obično važi? Koliko ljudi opravdava svoje postojanje? Koliko ljudi opravdava ukazano poverenje da budu ljudska bića, da budu Čovek, a kamo da li zaslužuju još jednu priliku? Nema padanja ili ponavljanja; ili idemo gore, evolutivnom putanjom, ili nas nema, nakon dužeg, odnosno kraćeg odlaganja smrti. Iz perspektive Ništavila to što je neko živeo hiljadu godina ili samo godinu dana nema nikakav značaj, kao ni to da li je neko mikroskopske veličine ili možda svojom veličinom ispunjava međugalaktički prostor. Ako je Buda u nirvani ne znači da su ”tamo“ i svi budisti. Da bi neko bio u nirvani neophodno je da postane Buda. Alister Kroli je rekao da je ovaj svemir čista prilika. I jeste – prilika je! Kada ovaj život, ovaj kredit postojanja potrošimo, sasvim je neizvesno i gotovo neverovatno da ćemo dobiti još jedan, osim ukoliko tokom aktuelnog života nismo stvorili nikakve šanse da na neki način sačuvamo glavnicu svoga bića prilikom suočavanja sa smrću. Čime bi to trebalo da zaslužimo da nam se pruži još jedna prilika? Sleđenjem propisane procedure? Verovanje u reinkarnaciju, kao i verovanje u nekog boga koji nagrađuje i/ili kažnjava jeste bespredmetno te predstavlja odraz zaista primitivnog mentaliteta (od kojeg su naši rani magijski i predmagijski pretci bili pošteđeni).

75

tve, čitav kult, štovanje, molitve, obrede, hramove, sveštenike, a Ti nama političku podršku, pomoć u ratu protiv neprijatelja, ekonomsko blagostanje, zaštitu od neprijateljskih magijskih uticaja, pošasti, drugih bogova i demonskih sila… Najapstraktniji nivo razmene postignut je u hrišćanstvu gde se razmenjuje nešto posve apstraktno i neuhvatljivo – LJUBAV, čime se čovek vezuje za božanstvo na mnogo jači i obuhvatniji način, te adekvatno tome biva još veći rob pa stoga sve manje slobodan od sve suptilnijih uticaja okultnih sila. 4. Uzmimo u kratko razmatranje tri istorijska primera masovnog žrtvovanja. Sva tri žrtvovanja su odrađena po nekoj proceduri te pod demagoškim plaštom neke ideologije i imperativom aktuelne političke situacije. Reč je o zločinima katoličke inkvizicije, nemačkih nacista i američke administracije. U sva tri slučaja imamo izvanrednu organizaciju, sleđenje određene procedure i papirologije. Na delu je birokratizovano zločinstvo koje uporedo sa razvojem civilizacije i tehnologije biva sve sofisticiranije. U sva tri slučaja - paljenje veštica i jeretika; - masovna deportacija i uništavanje miliona ljudi u koncentracionim logorima; - masovne i razorne vojne akcije sa velikim posledicama po civilno stanovništvo (Drezden, Hirošima, Nagasaki, Vijetnam, Irak…); žrtve masovno umiru u ognju. Žrtve su prvobitno, u mnenju počinilaca ubistava, dehumanizovane i satanizovane. Za inkviziciju reč je o vešticama i podanicima Đavola, odnosno o nekome ko samo izgleda kao čovek, ali budući da mu je Đavo uzeo dušu ili je stavio pod svoju kontrolu (onečistivši je), inkvizitorska žrtva nije ljudsko biće u punom smislu reči. Što se tiče nacista, žrtve su pripadnici prirodno inferiornijih, tzv nižih rasa, neka parazitska vrsta podljudi (Jevreji, Sloveni, Romi). Naposletku, za američki establišment ubijeni u nuklearnom ili napalm ognju su neki tamo Japanci, Vijetnamci, Arapi, nacisti, fašisti, komunisti, autoritarci, fanatici, ekstremisti, rasisti, zločinci… Njihova ljudskost unakažena je i redukovana njihovim stavovima, vrednostima, uverenjima i ponašanjem. U svakom slučaju ni oni nisu ljudi u smislu u kome su to Amerikanci. 5. U sva tri slučaja, u ime viših interesa u ime Pravde, Boga, nacionalnog interesa, demokratije, slobode, čistote vere, nacije ili rase, neka organizovana sila na državnom nivou vrši masovnu egzekuciju podljudskog

76

elementa koji kao takav prezentuje sile haosa, destrukcije i retrogradnosti. Kao takva, ta kategorija ljudi može biti slobodno najsurovije žrtvovana bez da se to kosi sa osnovnim moralnim i etičkim načelima izvršilaca pravde. Objekti žrtvovanja su idealni jer u mnenju dželata figurišu kao nosioci zla, kao žrtveni jarci ili neljudi koji u sebi nose sve grehe ovoga sveta i sve grehe onih koji vrše egzekuciju. I inkvizicija, i nacisti, i američka administracija su svojim žrtvama pripisali ono čega se najviše gnušaju, čega se boje i što u određenoj meri prepoznaju u vlastitom karakteru. Podsetimo se kako je većina ubijenih po logorima, po stratištima inkvizicije ili garištima nuklearnog ili napalm holokausta u principu nevina, što je slučajno zar ne?

) I Etiketiranje žrtava po inkviziciji: dijaboličnost, grešnost, pakt sa Đavolom, otpadništvo od vere, magijsko delovanje itd.; II Etiketiranje žrtava po nacistima: konspirativnost, zlonamernost, parazitizam, ljudska inferiornost, animalnost itd.; III Etiketiranje žrtava po američkoj administraciji: genocidnost, rasizam, komunizam, autoritarnost, agresivnost, totalitarizam itd.; U sva tri primera reč je o žrtvovanju. Naručioci i inspiratori zločina jesu: a) za inkviziciju: krvožedni Bog Otac katoličke biblije; b) za naciste: paganski germanski bog rata; c) za američku administraciju: bog čije oko posmatra sa vrha piramide koja krasi novčanicu od 1 US dollar. U svakom slučaju ljude je trebalo žrtvovati, a što nije bilo moguće bez neke dobre operativne isprike.

77

Jedanaesto poglavlje

RELIGIJA

1. U optici bolesne ravnodušnosti tabora Ništavila, iako zastrašujuća, smrt je nada; potaknuta strahom od Ništavila i neutaživim emocijama koje suvereno vladaju ljudima, s tom razlikom što taborom Ništavila vladaju kontradiktorne a ne koherentne emocije, kao što je to slučaj sa pripadnicima Božjeg, odnosno Đavoljeg tabora. Usled toga, ali i iz straha, te pustih želja i nada, tabor Ništavila je uvek trgovački raspoložen, pa se tako i odnosi prema božanstvu. Taj tabor je u stanju da mobiliše zapanjujuće mnogo energije ne bi li stekao nekakvu garanciju, predispoziciju, indulgenciju ove ili one vrste, da neće završiti onako kako će inače završiti – kao ništa, nego kao isto ono što su bili za života, samo u boljem ambijentu, u uslovima koji odgovaraju njihovoj ograničenosti i gluposti. To znači bez bola, bez straha, nedaća, propasti, tamo gde je prijatno, gde se uživa, gde sitnih zadovoljstava koja čine bednu ljudsku sreću ima napretek i gde će oni i dalje postojati takvi kakvi jesu, samo malo bolji, nikako sami nego u odabranom krem društvu večnosti, te da će i dalje moći da održavaju svoje predrasude i idiotizme. 3. Iz perspektive Božjeg tabora religija ima neposredniji smisao. Članovi tog tabora su oboženi, bogoliki; postali su takvi usled nepokolebljive volje za dosezanjem božanstva ili sopstvenim oboženjem. Oni su, za razliku od tabora Ništavila, zdravije ravnodušni, u smislu da imaju izgrađenu distancu spram svoje životne sudbine. Njihov život nije određen že) Zapravo, neljudske sile posredstvom emocija vladaju ljudima. ) Tabor Apsolutne Slobode nasuprot ostalih vlada emocijama.

78

ljom za uspehom i strahom od neuspeha. Njima je cilj BITI a ne IMATI; biti sa božanstvom a ne uživati određene koncesije u životu i nakon smrti sa potpisom datog boga. 4. Sa stanovišta Božjeg tabora religija je život. Njihova vera je njihov život te je shodno tome njihov bog u samom središtu njihovih života, kao u nekom hramu. Nema svetovnih i duhovnih aktivnosti. Svaki njihov čin deo je njihove vere, njihovog duhovnog života. Svaki segment njihovih života je produhovljen. Takav način života je nepristupačan većini te rezervisan za one posebnog kova, za one koji nisu ponosni i puni sebe kada u životu pobeđuju, niti su tužni i gnevni onda kada gube. Ko je sa Bogom ne gubi ništa, pa mu preko toga ništa nije potrebno. 5. Za tabor Ništavila religija je uteha, nada (ili moda), a hramovi mesta kolektivne histerije i snobizma. Oni su negacija religije, doduše slobodniji od vlasti bogova, ali zato zarobljeni u raljama vlastitih inferiornih tendencija koje ih neminovno vode u uništenje. Njihova vera (sujeverje) se ne pretvara u istinu, u stvarnost. Tabor Ništavila, rukovođen principom IMATI propušta da BUDE. Princip BITI u krajnjoj liniji vodi ka metasvetskim destinacijama, dok je IMATI vezano za Univerzum Haosa koji svako posedovanje pre ili kasnije poništi. IMATI je uvek vezano i za strah da se ne izgubi ono što se poseduje (da se ne izgubi kontrola nad objektima i ljudima). BITI znači sadržati u sebi nešto od svog “vrhunskog objekta žudnje”, i istovremeno delom biti u njemu. Iz razloga što im je taj osećaj stran a cilj nepojmljiv, gomile pripadnika tabora Ništavila, abortusa prirode, propalih spermatozoida, završavaju nosevima zabijenim o mračan i hladan zid materice Ništavila. Njihova bića propadaju i ne vrše nikakvu oplodnju. Njihova svrha je da budu bačeni i pojedeni. 6. Tabor Ništavila, nesposoban za BITI sa Voljenim, gladan za IMATI, a uplašen od NEMATI, radije pristaje na ropsko potčinjavanje. To je izbor malog čoveka. U klimi nesigurnosti, dajmo takvom čoveku nekakvu sigurnost, istovremeno ga lišavajući svake odgovornosti (izuzev odgovornosti pretpostavljenom), pa onda možemo od njega komotno činiti šta nam je volja. On je poslušan i ne pita mnogo, čak biva skroman. To je psihologija ljudi-miševa i pasa čuvara. Takođe, to je osnovna karakteristika ljudskog materijala totalitarizma. Gotovo svaka religija nudi tu ropsku alternativu. Na taj način, nudeći topovsko meso Ništavilu, Bog kupuje ulaznicu za Raj onim Njegovim retkim štovaocima koji su postigli izvestan ) A to čini većinu čovečanstva.

79

stepen povezanosti s Njim, koja to omogućuje. Ostali su prevareni u kolektivnoj samoprevari religije, u masovnoj opsenarskoj manipulaciji i automanipulaciji nadljudskih, ljudskih i podljudskih entiteta, bića, inteligencija i energija. Zato je religija laž – ”opijum za mase“ (Marks), ali je istovremeno i istina, kako za koga.

) Naravno, i to je ropstvo, samo mnogo suptilnije. Ima ukus slobode zato što je rezultat izbora slobodne volje – volje koja je izabrala neslobodu: zlatan kavez rajske večnosti. Taj Raj, ma koliko metasvetski delovao, ipak nije Univerzum reda, već neka eteričnija sfera niverzuma Haosa, koja takođe podleže silama propadanja i ništenja ali na drugačiji način. I tamo vreba smrt, samo ne tako očigledno, ne tako neposredno i brzo, s obzirom na nezamislivo spor protok vremena. Raj kao pseudometasvet, kao pseudo-Univerzum Reda jeste mesto privremenog azila od neumitnog. Van Univerzuma Haosa nalazi se carstvo apsolutne slobode što ću tehnički nazvati Univerzumom reda, jer slobodna i samoodređena svest sigurno neće težiti totalnom haosu već nekoj minimalnoj/optimalnoj uređenosti. Sloboda, prava sloboda ne trpi čak ni ljubav. Njeno blaženstvo je u samoći, totalnoj i apsolutnoj samoći koja je prosečnom ljudskom umu neshvatljiva i neprihvatljiva. To je samoća kosmotvorca. Takva, dakle prava sloboda, je van dometa Božjeg tabora. Nju dosežu retki ekstremi, rekao bih apsurdni ekstremi, krajnje revolucionarni, budući da su najbolji (najekstremniji) u svojoj vrsti, koja po definiciji jedina dozvoljava ekstremizam. Oni su vrhunski totalni dijabolici – već pominjani tabor Apsolutne Slobode.

80

81

Dvanaesto poglavlje

TANATOLOGIJA (nekrosfera)

1. Smrt je otkrovenje svemirskog užasa kome je pridodata spoznaja onog ko umire, o neizmernoj ništavnosti stradalnika, te o grandioznosti i sveobuhvatnosti svemirskih perspektiva, sila i procesa koji ukazuju na kakvo ogromno svemirsko biće-silu-entitet-mašinu, sastavljeno od mnoštva velikih, malih ili minijaturnih energetskih-entitetskih konglomerata svesnosti, percepcija, subsistemskih komponenti itd. Iz te perspektive Univerzum liči na beskrajan i uređen Haos koji je na neki podmukao i zastrašujući način ŽIV. Čak, to uopšte nije ni bitno, s obzirom da su u svetlu fundamentalnih spoznaja tokom procesa umiranja razlike između živog i neživog posve irelevantne. Zapravo tek u takvim situacijama uviđamo da tih granica zapravo nikada realno nije ni bilo. Podela na živu i neživu prirodu proizvod je ljudske ograničenosti i kulturne krutosti te zatupljujućeg efekta koji civilizacija ima nad ljudskim bićem, njegovim instinktima, spoznajnim moćima i istinskim težnjama. 2. Pravi uzrok smrti je van dometa prosečnih ljudskih analitičkih pa i nekih drugih moći. Nama se umiranje čini kao smrt, odnosno smrt kao umiranje, ali to izgleda tako samo iz naše, ljudske perspektive. Iz neke druge perspektive to izgleda drugačije. Sa stajališta koje se temelji na percepciji Beskraja i Večnosti, smrt je tek jedna u nizu bezbrojnih fatalnosti koje čine univerzalnu transdimenzionalnu mašineriju Velikog Kosmičkog Tkača koji stvara i rastvara bezbroj mehurova svesti, mešajući sopstvenu i tvar Ništavila.

82

83

3. Sada bih se upustio u opisivanje tek i samo slike moje smrti do koje sam postepeno, i uz određene napore, dolazio, koju smatram samo mojom, ali koja ima određeni šablon koji bi, teoretski, mogao da se odnosi i na slučajeve drugih ljudi. Smrt ima četiri faze - ukoliko izostavimo fizički determinizam, tj kako je smrt nastupila iz standardne, civilizacijske perspektive. Te faze su sledeće: a) memorijski bljesak; b) fiziološki udar; c) “čupanje ” duše; d) rastakanje svesti; 4. Memorijski bljesak, fenomen poznat i pominjan u danas već standardnim predstavama doživljavanja procesa umiranja, podrazumeva “odmotavanje”, tj jednu ubrzanu retrospektivu memorijskih sadržaja. Drugim rečima, svi sadržaji memorije bivaju upotpunosti i sveobuhvatno osvetljeni. Stradalnik biva svestan svega čega se na bilo koji način dotakao ili što ga je dotaklo tokom čitavog njegovog života. U tom “odmotavanju” filma najduže sekvence zauzimaju oni trenuci koji su u najvećoj meri izazvali zarobljavanje velikih količina njegove energije za života. Tom prilikom, stradalnik je posve lišen kontrole nad onim što opaža. Te slike imaju svoj tok i dinamiku na koje ovaj nipošto ne može uticati. Onaj koji umire je pasivan posmatrač. 5. Memorija, budući da predstavlja modalitet vezivanja i ukalupljavanja ljudske energije u određene forme (slike), tih dramatičnih trenutaka posmrtne revizije nepovratno se briše, biva rasformirana i istopljena, čime se oslobađaju od forme velike snage koje je čovek tokom života inertizovao, vezao te sklonio u stranu, ne koristeći te potencijale, a što je u značajnoj meri uticalo na njegovu podložnost udarima sudbine. Ta energija se u ovoj fazi procesa umiranja oslobađa, a sva sećanja i impresije koje je ljudsko biće tokom celog svog života marljivo skupljalo i “katalogizovalo”, bivaju oduzeta, konfiskovana. Naše memorijske slike kao da su nekakv plod koji daju misleće biljke zvane ljudi. Taj plod neka sila uzima samo za sebe, čime poništava našu samobitnost, samoodređenje naše svesti, autonomiju delanja i postojanja, dok ljudi uglavnom nemaju nikakvu rezervnu varijantu. Tu tiransku, sebičnu, totalnu i fatalnu silu samo to i zanima. Ostatak ljudskog bića biva odbačen i prepušten strvinarima Univerzuma Haosa. Mi toj sili služimo samo da bi je nahranili plodovima naših života, našim najvrednijim i najsočnijim delovima – našom memorijom (energetskim formama koje je sintetisala naša svest u interakciji sa derivatskim energi-

jama Univerzuma). Pomenuta sila uzima iskustvom života obogaćenu svest, ostavljajući prazne sudove, šuplje ljušture, larve, klipote, ono što ne može da svari ili što ne odgovara njenom istančanom ukusu. 6. Veliki Kosmički Tkač, ako tako silu o kojoj je reč mogu da nazovem i proizvoljno odredim (onako magijski, na osnovu analogije te kulturom, u moju psihu, umetnutog asocijativnog sklopa), jeste davalac i oduzimaoc života, slobode bića i svesti. To je entitet koji izdvaja iz sebe delove vlastite tvari puštajući ih u arenu privida slobodnog ciklusa bitisanja, a koji predstavlja Univerzum. Takvo delovanje (tkanje) jeste suštinski element svega što postoji. Tvar tkanja jeste tvar svetlosti i svesti. Svest, dakle, ima jednu jedinu svrhu privremenog autonomnog bitisanja (tj projekcije): da za celinu iz koje biva ekstrahovana, projektovana u prostor, prikupi što više jedinstvenih impresija i memorijskih formi, odnosno iskustva egzistencije. Pitanje zašto je to tako za mene predstavlja misteriju, ali kada je već tako, onda je to za mene činjenica kao što su noć i dan činjenice za većinu od nas. 7. Nakon ovog skretanja vratio bih se na osnovnu temu te rekao nešto o drugoj fazi procesa umiranja (slike moje smrti), a to je ono što sam nazvao fiziološkim udarom. Fiziološki udar jeste konfiskacija fizičkih i fizioloških memoranata, odnosno telesnih sećanja. U toj fazi telo stradalnika se ubrzano i sveobuhvatno priseća svih fizičkih i fizioloških impresija koje je tokom života iskusilo (bol, glad, svrab, žeđ, dah, zadovoljstvo, hladnoća, vrućina, grč, tišina, buka, strah, gušenje, golicanje, mučnina, orgazam, mrak, svetlost, boje…). Ova faza procesa umiranja po intenzitetu proživljavanja umnogome nadmašuje prethodnu iz razloga što su fizičke i fiziološke impresije primarnije od svih memorijskih sadržaja koje se tiču nas kao ličnosti. Naravno, baš poput memorijskih slika, tako i telesne impresije, telesna i čulna iskustva vezuju određenu energiju koja tada biva takođe oslobođena i oduzeta. 8. “Čupanje duše”, kao treća faza procesa umiranja jeste jedan snažan osećaj cepanja sopstvenog bića i podseća na nekakvo silovito katapultiranje iz vlastitog tela. Onaj fundamentalniji deo čovekovog bića, nazovimo ga “nosačem svesti”, astralnim telom i sl., delovanjem neke jake sile biva jednostavno izbačen, dislociran iz okvira tzv grube energije, tj. tela, obrevši se u nekakvom intermundijarnom ambijentu. Taj ambijent karakteriše čitav niz kaleidoskopski veličanstvenih i zastrašujućih geometrijskih prizora i perspektiva u kome su orijentiri poput gore, dole, levo,desno, ispred, iza, privlačenje, odbijanje, mirovanje, kretanje, gravitacija i sl., zbrisani.

84

Tada gubimo osnovne orijentire prostor-vremenskog kontinuuma. Prethodno izgubivši sposobnost sećanja, mišljenja, osećanja i samosvesnosti, sada bivamo lišeni i orijentacija u prostoru kao i orijentacije koja naše biće razdvaja od percipiranog ambijenta. U tom trenutku jedna istina zauzima sasvim jasnu i nedvosmislenu poziciju (uostalom, kao i niz drugih istina), a to je istina da je prostor zapravo tek svojstvo percepcije, svojstvo projekcije svesti. 9. Konačno, u četvrtoj fazi biva nam oduzeta i moć aktivne percepcije. Ulazimo u mirovanje, perceptivnu i delatnu “nevinost”. Tu fazu nazvao sam “rastakanje svesti”, a što predstavlja najtragičnije i najbolnije iskustvo, kada svest, poput zvezde koja došavši do kraja svog života (nakon eksplozivne faze supernove), lagano počinje da se gasi i utapa u stud i tamu svemira. Nastupanjem te faze gubimo sebe i moć da opazimo bilo šta konkretno. To nije čak ni tama. Nema više ni onih spektakularnih vrtoglavih geometrijskih megaperspektiva. Ono što se tada javlja na “mentalnom ekranu” svesti jeste neartikulisani i neizdiferencirani “melting pot”. Stvarnost tada gubi svaki smisao. Sve gubi svaki smisao. Ono što tu besmislenost opaža i samo u tome učestvuje – beslovesno i tupo, bezvoljno, slepo, gluvo... Nema više strasti, misli, osećanja, želja, volje niti ikakve namere. Svest biva henida (Termin Oto Vajningera kojim je on označio nejasne mentalne slike. Vidi njegovu knjigu: Pol i karakter), kap u okeanu nedelatne primordijalnosti, spavač, tvar... 10. Sada je valjda sasvim jasno da jedino čega realno ima jeste Veliki Kosmički Tkač koji stvara iluziju različitih vrsta i nivoa stvarnosti. Jedino šta možemo da učinimo jeste da igramo po pravilima te sile, čak i onda kada hoćemo da se istrgnemo iz totalnog polja njenog delovanja. Veliki Kosmički Tkač je ambivalentan. On istovremeno pomaže i odmaže. Iskoristimo to kada pomaže, sklonimo se i sačuvajmo onda kada odmaže. Čeznimo, besprekorno čeznimo za slobodom, ali joj se ne nadajmo. Pustimo da stvari idu svojim tokom a pritom uradimo sve kako najbolje umemo. Jedino to možemo.

) To je fundamentalna ideja Kastanedine knjige Orlov dar.

85

Trinaesto poglavlje

METAFIZIKA (O kretanju, smislu i Spasitelju) 1. O kretanju. Iz Tanatologije smo videli kako je utisak prostora tek jedno od svojstava egzistencije. Shodno tome, kretanje je svojstvo egzistencije. Ako je percepcija svojstvo svesti, onda je egzistencija svojstvo projekcije svesti, projekcije u prostoru koji je i sam svojstvo percepcije, budući da je egzistencija nezamisliva bez prostora kao njenog fundamentalnog uslova. Jedino u stanju projekcije svest postoji, tj ako postoji onda postoji jedino kao svetlost i kao derivacije te svetlosti. U tzv henidnom stanju svest ne postoji. Paradoksalno, ali postojanje je pritvornost, nepostojanje je istina. Ništavilo je fundamentalno stanje svesti. 2. Istina ne postoji, a ako postoji onda postoji kao Ništavilo. U svakom slučaju, istina je kontradiktorna jer nije logična. Logične su iluzije. Verovatno zbog toga i nasedamo na njih. Uostalom, objašnjenja su po prirodi manjkava. Objašnjenja nikako ne mogu da obuhvate realnost koja im uvek nekako izmiče. Tako nama izmiče istina. Objašnjenje je objašnjenje a stvarnost je stvarnost. Kakve to veze ima jedno sa drugim? Objašnjenja se tiču nas, a stvarnost se tiče sama sebe; mi je se ne tičemo. 3. Budući da je primordijalno i najprirodnije stanje svesti henidno, tj besperceptivno, a samim tim i besprostorno, bezvremensko, mi smo u samoj svojoj suštini tačke, one čuvene Lajbnicove monade. Mi praktično stojimo u mestu za večnost. Naše mirovanje je nadrealno te ga zato i ne primećujemo. Mi mislimo, tačnije percipiramo, kako se krećemo po volji, čak i da se Zemlja kreće, da se galaksije kreću itd. Međutim, to u suštini

86

nije tako, bez obzira što je očigledno tako. To su projekcije svetlosti, 3D projekcije, samo i tek projekcije. Istina je da se niko i ništa ne kreće. Mi smo poput atoma zarobljenih u rešetkastoj strukturi neke nulte dimenzije izvan Univerzuma (koji je tek pojavnost, tačnije sveukupnost pojavnosti i projekcija). Činjenica je da sve što je projektovano jednom biva de-projektovano, tj vraćeno u svoje prvobitno stanje. Pritom nema nikakve promene položaja jer nema nikakve veličine. Metakosmička rešetkasta struktura bezbrojnih monada je naš istinski ambijent, metafizički ambijent, bez obzira što navedena formulacija apsolutno ne odgovara istini kakva ona zaista jeste. 4. Iz perspektive pomenute Metakosmičke Strukture i sam Veliki Kosmički Tkač jeste irelevantna vrednost, i to bi bilo sve šta ja znam o tome. U suštini ovo su samo moje apstrakcije pomoću kojih pokušavam da približim mom razumu nešto što u suštini i sam ne razumem. To su moja ograničenja, ali ja znam da se iza ovih mojih reči, a ne u njima, krije istina. Ja sam to nazvao Tkačem i Strukturom, henidom, monadom i Ništavilom, ali to su puki termini, obične predstave o nepojmljivom. 5. Ako mi “večno” mirujemo, ako ne idemo nikud, onda ono čemu težimo (ukoliko ne želimo da to čemu težimo ne bude tek projekcija, odnosno iluzija, pritvornost egzistencije) jeste nešto što dolazi do nas. Mi ne idemo ka tome, ono dolazi, a mi čekamo…To znači da istinska težnja podrazumeva čežnju za nečim što u rešetkastom carstvu monada ima superiornu i rekao bih hipernadrealnu (nadrealnu u nadrealnom) konotaciju, ima superiorna svojstva: a) kreće se; b) nije monada. 6. O smislu. Za smislom se ne traga. Smisao se svakodnevno i mukotrpno gradi. Traga se za gradivnim komponentama smisla, koje se kriju u našoj svakodnevici. Ja kao čovek imam toliko mana da kao jedinu moju vrlinu mogu da navedem samo taj mukotrpan svakodnevni rad na izgradnji mog životnog smisla. Smisao života ujedno je i smisao smrti, te je napor uložen ka izgradnji prvog takođe napor usmeren i ka drugom. Zato je pitanje nečijeg smisla istovremeno pitanje njegovog života i smrti. 7. Iz perspektive bilo smisla ili besmisla neke druge osobe, smisao mog života može delovati zaista besmisleno. Mene tuđ smisao ne zanima, ali poštujem one koji svoj smisao predano grade i dograđuju, makar ovi bili monstrumi. Ako je monstruoznost rezultat nečijeg napora usmerenog ka izgradnji sopstvenog smisla, i to je činjenica dostojna poštovanja. Besmi-

87

sao je gora stvar od smisla čiji je plod monstruoznost, pa čak i svesno odabrana monstruoznost. 8. Ako bih kojim slučajem izgubio vlastiti smisao, ili ako bi mi se isti urušio, verovatno bih se, poput nesretnog Vajningera ubio, budući da ne bih mogao da podnesem život besmisla, te bih zaigrao na poslednju kartu građenja i/ili konačnog uobličavanja smisla u sopstvenoj smrti. Smrt predstavlja ispit životne, nikad dovršene građevine našeg smisla. Taj ispit prolazimo ili padamo. Otud je luksuz verovati u mogućnost reinkarnacije, tj neke druge prilike koja nam se pruža i koja predstavlja stepenik više ukoliko smo u ovom životu bili ispravni, odnosno niže, ukoliko smo bili nevaljali. 9. Moj lični moral reinkarnacionističku veru (nadu) sankcioniše kao protivmoralnu, iz prostog razloga što u svakodnevnim nastojanjima da izgradim sopstveni smisao, pomisao na beskrajnu mogućnost raspolaganja vremenom obesmišljava moj napor i potkopava moju građevinu, pa čak i da je to istina. Nama večnost ne stoji na raspolaganju, već mi njoj. Večnost je eutanazija, amnezija i anestezija. To nije čak ni opcija. Za tu volšebnu reinkarnacionističku opciju nemamo nikakve garancije. Jedino šta realno imamo jeste ovo ovde i sada, dve relacije u kojima je bilo kakvo delovanje jedino moguće, s obzirom da ispit životnog stremljenja uvek vreba, te kada konačno i nastupi biće to upravo ovde i sada, ispit odmah ovde a ne negde tamo i jednom nekad. Za finalni ispit našeg (be)smisla moramo uvek biti spremni; to je smisao samog smisla a ne zanošenje fantazijama i nadom o N broju ispitnih rokova, što nam pruža X prilika i vremena da polako, ležerno, temeljno, bez žurbe i opterećenja, krajnje opušteno spremimo, utvrdimo i položimo ispit nakon Y padova. Takav stav implicira shvatanje po kome vreme ne deluje na nas, tj da smo na neki fundamentalan način večni i neuništivi. Takvo gledište, čak i da jeste istina, inspiriše lenjost duha, egocentrizam i athezione sile besmisla. 10. O Spasitelju. Hrišćanski mit o Spasitelju (koji, uzgred nije jedini i nije izvorni), čiji je glavni junak Isus, sin Josifov, predstavlja jednu od varijanti tog mita i vere u dolazak Spasitelja, Saošjanta, Mesije… Taj Spasi) “Borba protiv čudovišta mazdijanske eshatološke drame, posebno borba protiv daeva, iščekivanje i priprema sveopšteg Preporoda (frašo-kereti). Pošto je novogodišnjim obredom Svet bio simbolično iznova stvoren a Vreme obnovljeno, na kraju je u okvire istog scenarija smeštena i eshatološka Obnova. Žrtva koju prinosi zaratustrijanski sveštenik anticipira konačnu žrtvu kojom će Saošjant izvršiti Obnovu... Pahlavi tekstovi naširoko opisuju konačnu žrtvu koju će prineti Saošjant i njegovi

88

teljev dolazak umnogome predstavlja “silazak” Boga, Njegovo spuštanje sa božanskih visina u zemaljsku delatnu sferu. Spasitelj je Bog koji, budući da “spasava” čovečanstvo (ili neki poseban narod), biva predstavljen u ljudskom obličju. Bog sam po sebi preuzima ljudsko obličje, uzima ljudski identitet, a identitet podrazumeva realan život nekog realnog čoveka koji je postao Spasitelj, probudivši se iz sna čoveka i usnivši san Spasitelja. Spasitelj, u svakom slučaju, ne dolazi niotkuda. On nije čovek ali deli ljudsku sudbinu na nivou svoje pojavnosti kao ljudskog bića (sa božanskim osobinama i spasiteljskom misijom). 11. Spasitelj je otelovljenje vrhunskog ljudskog ideala, a to je čovek sa nadljudskim osobinama, Natčovek, Bogočovek… Ta vera u Bogočoveka je drevna, jer On je taj koji spaja alfu i omegu, početak i kraj, odnosno mitskog Prvog Čoveka i mitskog poslednjeg – Bogočoveka, tj sebe, čime se zaokružuje istorijski proces – proces istorijskog ljudskog razvoja i napretka. Pojava Spasitelja je u tom smislu cilj istorije, cilj Progresa i evolucije ljudskog bića. On predstavlja pobedu nad Univerzumom. 12. Vera u Spasitelja kao Bogočoveka je progresivna i optimistička vera, projektovana u neku neodređenu budućnost koja predstavlja kraj istorije, kraj ljudskog bitisanja kakvo znamo te početak nekih novih procesa, početak nadistorije i nadljudskog bitisanja kakvo ne znamo. To je evolutivna opcija. Naravno, dozvoljavam mogućnost ishodišta koje implicira nekakvu degenerisanost, odnosno involutivnu opciju. U svakom slučaju, zbog čega obe opcije ne bi bile ishodište čovečanstva, s tim što bi to značilo definitivan rascep u ljudskoj vrsti. 13. Spasitelj je apsolutno revolucionarna pojava. On je revolucionar katastrofe starog i inicijator (kosmotvorac) novog ciklusa bitisanja čiji je okvir posve drugačiji od nama znanog, iskušavanog i zamislivog. Ipak, ono što moju predstavu o Spasitelju razlikuje od, recimo hrišćanske, vidljivo je u sledećem. Naime, za mene je Spasitelj onaj koji spasava apsolutno SVE – sve što postoji i što je ikada postojalo. Spasitelj pritom ne spapomoćnici, a kojoj će prisustvovati Ormuzd i Ameše Spente; posle nje će ljudi oživeti i postati besmrtni, a čitav se Univerzum iz korena preporoditi.” (str. 278) “Pošto je konačni cilj bio sveopšti preporod, vrednovana je temeljna kosmogonijska funkcija žrtvovanja: eshatološki preporod, naime, ne samo što “spasava” nego i stvara novo čovečanstvo jer vaskrsava tela. To podrazumeva jedno novo Stvaranje, neuništivo i nepokvarivo. Kako to objavljuje Jašt 19:90: Materijalni svet se više neće ugasiti…” (str. 279) Mirča Elijade, Istorija verovanja i religijskih ideja I, Prosveta, Beograd, 1991. ) Sve ono što više ne postoji, na neki način figuriše kao henida u nadvremenskoj metakosmičkoj mrežastoj rešetkastoj strukturi monada o kojoj je već bilo reči.

89

sava samo vrle i odane mu ljude, već sve ljude, sva bića, svu Materiju i Energiju, svu svetlost i svu svest. Sve monade koje su ikada zasvetlile zasjaće ponovo kao deo Jedinstva Mnoštva u velikom metanebeskom maršu svetlosti i svesti ka nepojmljivim magnitudama o kojima je zaista nemoguće govoriti a da to ne bude isprazan govor tzv velikih formulacija. 14. Predvodnik i inicijator pomenutog metanebeskog marša svetlosti i svesti jeste apsolutna svest Spasitelja. Spasitelj je nešto što ima dva već pomenuta superiorna svojstva: kreće se i nije monada. Perspektive koje će sa silom/entitetom zvanom Spasitelj biti otkrivene praktično su bezbrojne i beskrajne, te bih tako i završio ovo malo proročanstvo o kraljevskom ishodu budućnosti, što sa druge strane ne znači da bi trebalo da se opustimo i bezbrižno čekamo. Proročanstvo o Spasitelju je ipak samo proročanstvo, a na proročanstva i mitove se ne bi trebalo oslanjati. Mit je tu da da bodri duh a ne da mu pruža utočište. 15. Za mene lično Spasitelj nije istorijski Isus Hrist, rodonačelnik hrišćanskog kulta, ili glavna ličnost mita od kojeg je neko drugi i sa drugačijim ciljevima stvorio kult. Ne priznajem onog Spasitelja u kojeg, gradeći smisao mog života, nisam ugradio i bitne elemente sopstvenog smisla. Spasitelj, budući da predstavlja perspektivu budućnosti, dakle ono što još nije postalo istina, nije nikakva stoprocentna izvesnost, te u praktičnom smislu ne znači ništa. Spasitelj iz perspektive “ovde i sada” nije činjenica, već mogućnost, koja da bi se ostvarila zahteva trud i veru. Spasitelj je plod truda i vere niza pokoljenja, makar u svakoj generaciji postojala samo jedna individua koja je verovala tu veru, gradila taj smisao, živela život čiji je sastavni deo ideja o Spasitelju. 16. Kao što sam već naglasio, za mene Spasitelj nije Isus, ali ukoliko neko drugi Isusa prepoznaje kao Spasitelja, to nije negacija moje vere niti ja verujem da je neko sa takvom verom u zabludi. Ja Spasitelja prepoznajem kao nekog drugog, kao nekog ko meni najviše odgovara jer me spasava bez da sam sledio tuđe principe nego samo svoje, bez da sam verovao Svetoj Knjizi, sveštenstvu, prorocima ili teološkoj doktrini. Bilo kakav posrednik, sveštenik, crkva, sveta organizacija, loža, Red, jeste nešto suštinski nepotrebno. Boraveći u duhovnoj gravitaciji drugih, ispuštam da stvorim sopstveno duhovno gravitaciono polje, ma kakvo ono bilo. Duhovna samoća je, kako sam negde pročitao, dar nebeski. Spasitelj će, kao i smrt, ) Pritom je sasvim bespredmetna rasprava o tome da li je Spasitelj čovek, bog ili bogočovek. Spasitelj je jednostavno Spasitelj; sila, odnosno entitet koji tako nazivam u nedostatku nekog boljeg termina.

90

91

ili život, naći put do mene bez posredništva žreca i doktrine, a što sa druge strane ne znači da čoveku na tom putu nije potreban učitelj. 17. Ako verujete nekom autoritetu, ako imate duhovnog učitelja, nadzornika, anđela-čuvara, superiora, gurua, vaspitača, trenera, majstora, verujte mu i činite šta on/ona kaže. Međutim, osim što ste ulagali napor da ispravno sledite njegove instrukcije, da otkrivate i ispravljate vlastite greške, greške u vašem radu, uložite povrh toga još jedan dodatni napor: trudite se da otkrijete gde on greši, u čemu greši, s obzirom da negde i u nečemu on zaista greši. Ne postoji niko ko ni u čemu i nikada ne greši, pa tako ni vaš autoritet. Otkrijte njegovu grešku čime ćete umanjiti sopstvenu. U suprotnom grešićete dvostruko, za njega i za sebe. Vaša duhovna loza, vaša tradicija, porodica, vaš Red, Crkva, ukoliko svaka nova generacija sukcesora ne otkriva i ne ispravlja greške prethodnika, svojih učitelja, neminovno će se izvitoperiti, degenerisati i propasti. Biblija je biblija, a pravi trenutak je pravi trenutak – za činiti ili ne činiti. U bibliju možemo da verujemo ili sumnjamo, ali u odluke koje smo doneli u otsudnom času mi jednostavno nemamo drugog izbora osim da u njih verujemo i shodno tome se ravnamo.

) I bez da izdvajam novac radi izdržavanja tih dušebrižničkih parazita koji su svoje živote upotpunosti predali Bogu. Dušebrižničke i parazitske teokratske nomenklature su žrtve i/ili manipulatori zablude po kojoj mi idemo Bogu (ili od Njega), koji je nepokretan. Ja zastupam suprotno stajalište po kome smo mi ti koji su nepokretni dok je On/Spasitelj taj koji dolazi nama. Takav stav posledično isključuje bilo kakvo posredništvo. Bog bi, shodno tome, trebalo da dođe do svakog. Međutim, oni i tu nalaze sebi mesto kao neko ko upozorava onog ko ”spava“ na prisustvo Boga. Da je Bog zaista pred nečijim vratima, tresla bi se čitava kuća. Naposletku, šta se njih uopšte tiče hoće li neko (njihovom) Bogu otvoriti vrata (i novčanik) ili neće (od čega zavisi njihova materijalna egzistencija)? Šta je njih uopšte briga jesmo li mi čuli za Reč Božju ili nismo? To je Božji, odnosno naš a ne njihov problem. Otkud njima pravo da druge prekorevaju zato što se ovi ne ponašaju onako kako je to njihov bog odredio kao moralno i ispravno? Kakav je to patološki altruizam!? To nije vera, već bolest! Ako im je njihov bog naložio da tako čine, neka idu onda k vragu i oni i njihov bog!

Četrnaesto poglavlje

DEMONOLOGIJA

1. U legendama i mitovima svih naroda gotovo je neizbežno pominjanje nekakvih nakaza koje nasrću na čoveka i koje mu uvek rade o glavi (ili duši), nanose mu zlo, mada ponekad i pomažu. Nazovimo tu vrstu bića demonima, mada je valjanost tog termina pod znakom pitanja. Naime, termin daemon podrazumeva unutrašnjeg genija, anđela čuvara, odnosno duhovnu inteligenciju ljudskog bića. Demon je genij, “inteligencij”, duhovna suština, duh čoveka, odnosno duh životinje, duh prirode, duh uopšte. Međutim, taj termin ima i drugi aspekt značenja u svojstvu negacije rečenog. Duh se pretvara u zloduha, dok demon poprima tradicionalna zlokobna svojstva. Postaje đavo. 2. Po raznim bliskoistočnim predanjima demoni su nedovršena stvorenja. Tvorac je iz nekog razloga propustio, namerno ili nenamerno, da to učini. Usled toga njima nešto bitno nedostaje, a što za posledicu ima njihovu ontološku hendikepiranost (ili se to tako samo čini iz ljudske perspektive). Navodno, stvarana u sumrak, demonska bića oskudevaju svetlošću, odnosno sjajem svesti. Budući da su nedovršeni, nedostatni (ili im ) “U Grka su demoni zbog stanovite moći božanska bića ili bića slična bogovima. Nečiji se demon poistovjećivao s božanskom voljom, pa prema tome i sa čovjekovom sudbinom. Riječ je kasnije počela označivati niže bogove i napokon zle duhove.” J. Chevalier – A. Gheerbrant: Rječnik simbola, Romanov, Banja Luka, 2003, str. 113, odrednica DEMON. ) Kada je Sunce zašlo umorni Tvorac je otišao na počinak; nedovršena, bića sumraka su otprhnula put treperave noćne sfere. Otud je sasvim prirodno da će oni tražiti ono što im je uskraćeno, ne bi li se nekako sami “dovršili”.

92

je priroda jednostavno takva da postavlja za naše ukuse nesnosne prohteve), oni to osećaju kao nepodnošljivu teskobu. Iz tog razloga su prvenstveno zainteresovani u pravcu podmirivanja svojih nesnosnih potreba, rupa i nedostatnosti, uslovno rečeno. 3. Simptomi demonske histerije potiču iz same prirode njihove percepcije. Budući da su “nedovršeni”, karakteriše ih percepcija koja je na neki način takođe nedovršena. Naime, demoni nisu u stanju da opaze ništa što bi dovoljno dugo delovalo čvrsto, stabilno, stameno, na način kako to izgleda nama. Njihova stvarnost je neopisivo fluidna, s obzirom da su i sami fluidne forme. Otud su fascinirani i privučeni svim onim što iz njihove perspektive deluje postojanije i sjajnije, a to je svakako sjaj svesti “organskih” bića: biljaka, životinja, a naročito ljudi. 4. Sledeći nit legendi, takođe dolazimo do onog kazivanja koje svedoči o navikama tih stvorenja da nalaze sebi zaklon i stanište u tami, pod zemljom, ili u vodi čija svojstva deluju blagotvorno na njihovu istovremeno krhku i snažnu strukturu. Ukoliko bi se ova bića izlagala dnevnom svetlu, njihova percepcija bi bila doslovno istopljena te postala haotična do besmislenosti, što bi dovelo do njihove izgubljenosti u ambijentu koji ne sadrži ništa konkretno, a što demona čini posve nesposobnim, ranjivim i izloženim smrtonosnim udarima solarne sile. To su neki praktični razlozi zbog kojih tzv stvorenja noći nose taj epitet te zbog čega je njihovo kraljevstvo “tama podzemlja” ili pak noćno nebo. Izostanak sunčeve svetlosti nipošto ne znači da u “podzemlju” vlada tama. Pojam tame je proizvod ljudskog iskustva, osobenosti ljudske percepcije i percepcije velikog broja tzv. organskih stvorenja. Demoni ne poznaju tamu u smislu kakvu je mi znamo. Oni u njoj mnogo bolje opažaju s obzirom da ih ne remeti po njih destruktivni solarni faktor. 6. Kako se demoni umnogome razlikuju od ljudskih bića, sasvim je prirodno da im je i životni ciklus različit. Naime, njihova svest ima znatno nižu frekvenciju, uslovno govoreći, što znači da su životni ciklusi demona duži a metabolizam sporiji. To praktično znači da je njihov životni vek znatno duži od ljudskog. Takođe, oni su u stanju da opažaju i doživljavaju svet ili nas, na način i u obličju kakvo mi i ne možemo zamisliti. Iz njihove perspektive čovek deluje poput nekakve fluidne svetleće mase čiji postojan i intenzivan sjaj ukazuje na ontološku dovršenost ljudskog bića i na relativnu čistiju i sjajniju tvar ljudske svesti. Tamne nijanse sjaja svesti de) Odnosno u perceptivnom ambijentu koji je za njih prirodan.

93

monskih bića na neki način gladne su svetlije tvari. To nipošto ne znači da su demoni zbog toga “zli”. 7. Ono što demona, bez obzira na apistalne razlike, približava čoveku, jeste zapanjujući visok nivo inteligencije. Ta inteligencija je, s druge strane, u tolikoj meri drugačija od ljudske da je prosto kompatibilna sa njom, a što može da ima veoma praktično značenje. Ta činjenica omogućava “razumnu” komunikaciju između demona i ljudi (uglavnom magijskih operatora i šamana). Ljudi i demoni su u značajnoj meri sposobni ne samo da komuniciraju međusobno, već i da sarađuju, pa čak i da uđu u neku vrstu simbioze. Mi smo toliko različiti tako da možemo da postanemo veoma bliski, što može da ima dalekosežne posledice, s obzirom da smo u dovoljnoj meri upućeni jedni na druge. Ta činjenica može nekom delovati zastrašujuće, ali zamisao nekakve saradnje možda može biti zaista korisna. Niti su demoni, niti su ljudi u boljem, odnosno gorem položaju, jedni spram drugih. 8. Tzv Đavolji tabor, dakle onaj tabor u sveljudskoj podeli o kome nisam do sada mnogo govorio, jeste najviše podložan demonskim uticajima pa i najviše spreman na saradnju sa demonskim entitetima, s obzirom da tu vrstu ljudi jedino i samo zanima MOĆ. Oni su besprekorni egocentrici gladni moći kao što je tamna svest demona gladni čistije i sjajnije svesti. Uticaj pripadnika Đavoljeg tabora na čovečanstvo je dominantan, kako u aktuelnom istorijskom trenutku, tako i od samih istorijskih početaka. U vrhu dijabolične piramide vlasti nalaze se najmoćniji, najbeskrupulozniji, najperfidniji, najinteligentniji itd., među dijaboličnim karakterima. To su ljudi koji razmišljaju strateški i čiji su interesi dugoročni, transgeneracijski. Kratku pamet i plitke ciljeve imaju samo individue iz tabora Ništavila. 9. Pripadnici Đavoljeg tabora su u svojim delovanjima i maštanjima upućeni na demonsku klasu bića, baš kao što je Božji tabor upućen na božanska bića i stvorenja koja su u velikoj meri slična demonima ali drugačije orijentisana, potpunija i sjajnija. Ponašanje i ophođenje tih “čistijih” bića i njihovih ljudskih saradnika i saveznika karakterišu visoko postavljeni etički principi, dok demoni i njihovi ljudski saradnici iz Đavoljeg tabora svoju kooperaciju temelje na nekim drugačijim načelima, mada se u suštini sva ta kooperacija svodi na energetsku razmenu. ) Ukoliko kao početak istorije računamo ona vremena kada je počela gradnja hramova i svetilišta.

94

10. Magijski pretci današnjih dijabolika su u davnoj prošlosti sklopili savez sa čitavim legijama demonskih stvorenja, čije su vođe, arhidemoni, postali bogovi, ili su uzurpirali njihova mesta na oltarima i u umovima vernika. Perfidan um žreca Đavoljeg tabora je od svojih demonskih saveznika načinio svoju ontološku komponentu. U praktičnom, političkom smislu, to znači sledeće: demonska aristokratija dobija svoja sledovanja svetlosti svesti i krvi, dok njihovi partneri, dijabolici, vladaju i žive neprirodno dugo, opskrbljujući demonske legije žrtvama i hranom. Ako bih ovo skroz pojednostavio, rekao bih da dijabolici vladaju ljudskim telima i donekle umovima, dok demoni polažu pravo na ljudske umove takođe, ali i na ljudske duše.

95

strofa, dok bi u suprotnom, ako stvari ostavimo da idu svojim tokom, ljudi kao vrsta bili zatečeni katastrofalnim ishodom svemoći i svevlasti Đavoljeg tabora.

11. Đavolji tabor, dakle, osim što postoji otkada traje istorija, nego on i vlada – vlada civilizacijom, tačnije kontroliše i usmerava civilizacijski tok. Dijabolici kao tabor, pritom nemaju ni neprijatelja. Sva neprijateljstva i svi ratovi ikada vođeni u istoriji dela su Đavoljeg tabora, posledice njihovih sukobljenih interesa i sujeta. Tabor Ništavila je nesvestan tih procesa te se slepo pokorava svojim nagonima, strastima, strahovima, skučenim interesima (koji proizilaze iz njihove skučene, bledunjave svesti), dok je uticaj Božjeg tabora daleko suptilniji. 12. Smatram da je krajnje vreme da se vlast Đavoljeg tabora za svagda okonča te da se kontrola nad ljudskim resursima i potencijalima izbije iz njihovih ruku. Taj težak i opsežan zadatak ne mogu da obave prosečni ljudi iz tabora Ništavila, niti one strogo principijelne i etičke zamlate iz Božjeg tabora, već to mogu samo najekstremniji dijabolici (koji po sebi tvore poseban tabor – tabor Slobodnih). U svetlu prethodno rečenog, ovaj spis ima poseban zadatak: da osvetli (ili da inicira, odnosno najavi) pojavu takvih pojedinaca koji će prirodno težiti inflitraciji te dosezanju samih vrhova piramide moći Đavoljeg tabora. Sa tih pozicija oni će, praktično ODOZGO, izvršiti revolucionisanje dijaboličnih struktura moći, a samim tim i čitave civilizacije, odnosno čovečanstva. To ukazuje da ideje iznesene u ovom tekstu ciljaju ka globalnoj revolucionarnoj akciji; akciji koja je perfidna, opskurna, konspirativna i transgeneracijska. 13. Za dijabolične strukture moći, za civilizaciju, pa i čovečanstvo uopšte, uspon najekstremnijih dijabolika (Red Slobodnih) biće prava katastrofa, s tim što će to biti svesno uzrokovana, da ne kažem izvedena kata) Rekao bih da oni određuju najopštije tokove moći, kodove po kojima dijabolici tkaju svoje mreže uticaja i delovanja tvoreći proces istorije. ) Otud naziv ovog spisa: Revolucija Katastrofe (i Ugovor sa Đavolom).

) Možda ćete nakon pročitanog nesumnjivo pomisliti da su možda moje ideje pomalo sumanute (ako ne i mnogo sumanute), ali molim vas, osvrnite se malo oko sebe... Zar je zaista teško primetiti sveljudski juriš ka katastrofi globalnih razmera? Nije mi jasan optimizam što se budućnosti tiče. Biće sve komplikovanije živeti i sve teže preživeti. Već je mnogo teško ostati normalan i priseban. Raja na Zemlji odavno nema. Mit o Zlatnom dobu je iskrivljeno ili kriptovano svedočanstvo o izgubljenoj prošlosti nekih srećnih ljudi, čijih grešaka smo posledica mi. Ovaj ljudski svet je svojevrsni limbo; ili ćemo se otrezniti i trgnuti, ili ćemo propasti. Nestaćemo kao dinosaurusi. Ostaće samo bubašvabe i demoni.

96

97

Petnaesto poglavlje

KONSPIROLOGIJA

1. Zamislimo globalnu scenu političke, ekonomske, kulturne i magijske moći kao veliku šahovsku tablu na kojoj su strateški raspoređene figure dvaju garnitura – Bele i Crne. To su dve vladajuće i međusobno suprotstavljene garniture Đavoljeg tabora. Na delu je velika igra, milenarni sukob dvaju garnitura hijerarhije i moći, dvaju kultova: kulta Vode i kulta Zemlje. Čitav dosadašnji civilizacijski i istorijski tok usmeravan je i vođen idejama, interesima i sukobima ova dva kulta, dvaju garnitura tajnih kovača istorije. To je sukob globalnoistorijskih razmera koji prožima gotovo sve nivoe ljudskog delovanja. 2. Predstavnici, odnosno nosioci uticaja obeju garnitura nalaze se gotovo svugde, u svakom centru institucionalne ili vaninstitucionalne moći, boreći se za kontrolu nad svim njima korisnim ili potrebnim resursima. Nijedan centar formalne ili neformalne moći se ne nalazi pod totalnom kontrolom jedne od garnitura. Tzv. Bela garnitura dijabolika kontroliše neke centre, dok Crni dominiraju u nekim drugim centrima. Pritom nijedna od njih ni u jednom centru nema potpunu dominaciju i kontrolu, s obzirom da uvek i svuda ima krtica i špijuna onih drugih. Ta mreža je praktično beskrajna. Obe pomenute garniture su približno jednake moći i uticaja, osim povremenih i privremenih oscilacija u korist jedne od njih. Ponekad se dogodi da neki centar kojim je prethodno dominirala jedna garnitura padne pod kontrolu one druge garniture i obrnuto. Ponekad garniture, samostalno ili čak zajednički, formiraju nove centre moći itd. Tako je već hiljadama godina. ) Taj uticaj može biti svestan, nameran ili nesvestan.

98

3. Vreme je da se taj sukob okonča, a sa tim da se likvidiraju i aktuelni oblici magijskog globalizma. Nijedna strana iz tog sukoba ne može da izađe kao pobednik, s obzirom da se nalaze u međusobnoj dead lock petlji, koja se mora preseći pre nego što zaista bude kasno, globalno kasno. Oni to znaju, ali nemaju snage da to učine, niti imaju poverenja jedni u druge, niti sami u sebe. 4. U pozadini te komplikovane i opskurne skalamerije milenarnog rata dvaju garnitura stoje visoki adepti oba kulta. Oni su poput kraljeva i kraljica u šahu. Neki su čuvani kao kraljevi i nalaze se u neverovatno dubokoj konspirativnoj anonimnosti, slabo pokretni te zaokupljeni fundamentalnim stvarima i delatnostima poput komunikacije sa okultnim silama, tj sa onim entitetima koji stojeći van istorijske šahovske table kolektivne sudbine ljudskih bića, igraju ulogu Igrača, pomeraju figure i sve šta ide uz to. Drugi su pak operativni i superaktivni kao figure kraljica. Na dnu obeju hijerarhija nalaze se figure nižeg ranga i pioni. To su izmanipulisani korisni idioti, indoktrinirani, omamljeni, namamljeni, ucenjeni, hipnotisani, kupljeni, privilegovani u odnosu na prostodušnu neiniciranu raju. Pritom, pioni nemaju uvid u celu igru, u njen volšebni transeonski smisao i složenu istorijski izgrađivanu strukturu. 5. Obe garniture, bez obzira na njihovu raspru, daju jednak doprinos svim negativnim i destruktivnim procesima kako aktuelnog civilizacijskog trenutka, tako i tokom čitave istorije. U samoj njihovoj suštini oba kulta predstavljaju suprotne krajeve istog magijskog lanca, Mebijusove trake, (naposletku, iste magijske struje), te kao takvi oni moraju biti uništeni, što je neminovno, pošto će se već sami od sebe urušiti i nestati. Međutim, iako je sudbina dvaju garnitura i kultova koji iza njih stoje (odnosno čitave magijske struje) izvesna, jedna od ideja ove knjige jeste da naglasi kako čovečanstvo nema vremena da čeka dok se to jednom konačno i ne desi. Naime, njihovo urušavanje povućiće za sobom i celokupnu ljudsku vrstu. Vremena zapravo ima veoma malo, jer je proces urušavanja daleko odmakao. Zadatak je pogurati taj proces specifičnim delovanjem iznesenim u ovoj knjizi, ne bi li se malo uštedelo na vremenu, odnosno na vremenskoj razlici između prirodnog i forsiranog procesa urušavanja jedne drevne i moćne magijske struje (a što bi se već moglo iskoristiti u neke druge svrhe). 6. Revolucija Katastrofe koju u ovoj knjizi propagiram nije ništa više do katastrofa drevnih kultova Vode i Zemlje, i to u svim njihovim vidovi-

99

ma. Ko će, kada i kako izvesti nužnu revolucionarnu devastaciju, juriš na njihove tornjeve, zigurate i ”bastilje“ moći, posve je nebitno. Univerzum je ionako na strani revolucionara. Stari, okoštali i otrovni kultovi i njihove garniture, uz manji ili veći otpor, nestaće sami od sebe, silom nužnosti i besprekornom neumoljivošću sila prirodnog toka. Zadatak Revolucije jeste da gurajući bolesnika u smrt, obezbedi bar minimalne opcije za budućnost. Na žalost, te minimalne opcije budućnosti ne podrazumevaju samo izostanak dijabolika, već i njihovih robova iz tabora Ništavila. Takođe, ono što je još intrigantnije, minimalne opcije budućnosti o kojima je reč, osim navedenih tabora, isključuju i Božji tabor. U vrlom postrevolucionarnom svetu, ni za njih, sledbenike vrline, neće biti mesta. Dijabolici su posledica njihovog delanja. Svako je nečije dete. 7. Nestajanje Đavoljeg tabora sa sobom nužno povlači i nestajanje Božjeg tabora, što uopšte nije protivrečno, s obzirom da između njih, suštinski i nema neke posebne razlike. Reč je uglavnom o kozmetici, jer adepti vodećih kultova oba tabora jašu na energijama iste magijske struje. Naime, Đavolji tabor kao takav predstavlja psiho-socijalnu refleksiju kultova Vode i Zemlje, dok Božji tabor korespondira sa kultovima elementarnih sila Vazduha i Vatre, što znači da i tu postoje dve prateće garniture, kao i u slučaju dijabolika. Osa simetrije koja spaja ali i razdvaja garniture dva nebeska kulta Božjeg tabora jeste LJUBAV, dok je u slučaju dijabolika to GNEV. 8. Eventualni nestanak dvaju elementarnih kultova – Vode i Zemlje, automatski povlači i nestanak kultova preostala dva elementa – Vatre i Vazduha. Duboke i uspavane elementarne sile konačno će se probuditi i proždrati one koji ih ”čačkaju“ već hiljadama godina. Naposletku, ostaće samo neizlečivi zaljubljenici Apsolutne Slobode, koji će okrenuti novu stranicu evolucijskog proboja ljudske svesti. Biće to početak nadistorijske ere. Revolucija katastrofe takođe predstavlja jednu od doktrina nekog kulta, i to kulta koji nadilazi samosuprotstavljenu bipolarnost kultova Vode, Zemlje, Vatre i vazduha. Doktrina božanske Revolucije Katastrofe je aspekt nekog posve drugačijeg kulta (kulta Petog elementa), nazovimo to progresivnim Zvezdano-magnitudnim kultom koji stremi neizmernim metakosmičkim destinacijama te metamorfozom u Metakosmički kult. U svetlu rečenog, ja kao pisac ovih redova delujem kao propagandista ovog, u biti nepostojećeg i krajnje apstraktnog kulta, otkrivajući onoliko koliko mi je to dozvoljeno, a dozvoljeno mi je da otkrijem i objavim tek onoliko koliko mi je dato da znam, osetim i vidim. Drugim rečima, ne znam ništa više od ovog ovde napisanog. ) Ovde je reč prvenstveno o revolucionarnom magijskom delovanju.

100

101

Šesnaesto poglavlje

KULTUROLOGIJA Globalizacija i pseudocivilizacija 1. Istorijski čovek je od svojih samih početaka (dakle nakon predmagijske epohe), tragao za nekim efikasnim metodom kojim bi trebalo prevazići datu stvarnost i nadomestiti je trajnijom stvarnošću. Trajnija stvarnost bi isključivala procese propadanja i ništenja, i bila bi lišena svih teskobnih nedostataka aktuelnog sveta. Pritom, ta bolja stvarnost kojoj se teži, nije transparentna, već skrivena, okultna, metastvarnost, ipak dostupna uz primenu određenih metoda koji su u manjoj ili većoj meri efikasni ili neefikasni (a što je posve drugo pitanje). 2. Pomenuti metodi čine osnovu onog što zovemo kulturom. Sama kultura je izraz jasne namere sa metasvetskim implikacijama. Uzimajući u obzir njenu racionalnu i metodološku osnovu, svrha kulture je prevashodno tehnička. Kultura bi trebalo da posluži čoveku kao priprema, inkubacija i kao odskočna daska za postizanje metastvarnosti, a što za posledicu ima moralno te ontološko usavršavanje ljudskog bića. Kultura će svoju funkciju ostvariti tako što će pomoći ljudski preobražaj te pripremiti, vaspitati i usmeriti čoveka, ali će mu isto tako pomoći i da se sačuva, da opstane u svetu u kome vrebaju negacijske sile. 3. Sa savremenog stajališta, i uopšte sa istorijskog stajališta (tj sa stajališta magijske epohe), očigledno je da kultura gotovo da i ne vrši prethodno opisanu, tehničku ulogu. Njenom statičnošću, ukalupljenošću i krutošću, usled mnogih retrogradnih pojava i procesa, kultura uglavnom inhibira, sputava i ometa ljudske proboje, inovacije i realizacije. Tokom

102

istorije, a naročito u naše vreme, kultura sve više postaje oruđe političke, ideološke, ekonomske i uopšte društvene kontrole. Umesto prosvećenog sluge, tokom razvoja civilizacije, kultura je u sve većoj meri postajala neprosvećeni a podmukli gospodar. 4. Istorijski i način života današnjice utemeljen je na inicijatičkim principima metasvetskih težnji, odnosno na degenerisanim i dekadentnim oblicima institucionalizacija, instrumentalizacija i operacionalizacija tih težnji. Kako su osnovna načela, koja su definisala kultivisanje tih težnji, uglavnom iskrivljena ili zaboravljena, ostala je samo veličanstvena forma u obliku materijalnog i intelektualnog nasleđa te obrazaca koji se stalno, besmisleno, reprodukuju, nadgrađuju, razgrađuju, umnožavaju ili dodatno usložnjavaju. Tako se danas, pred našim očima, odvija titanski kulturni proces stvaranja jedne globalne, superiorne hiperkulturne civilizacije. 5. Aktuelni proces globalizacije vodi ka objedinjavanju, sinkretizaciji i unifikaciji svih postojećih svetskih kulturno-civilizacijskih tradicija. Međutim, finalni proizvod tog procesa nikako ne može biti civilizacija u smislu kao što su to moderna evropska, islamska, kineska, indijska, stara egipatska, rimska, helenska, persijska, evropska srednjovekovna, ruska, vizantijska, feničanska, sumerska te civilizacija Inka, Acteka ili Tibeta. Konačni, uobličeni kulturno-civilizacijski kompleks aktuelnog globalizacijskog trenda jeste jedan masivan, u biti redukovan konglomerat, (u smislu redukcije mnogih važnih, samosvojnih i životvornih elemenata njegovih gradivnih sinkretičkih komponenti). To praktično znači da mnoge kulturno-civilizacijske tradicije moraju da odbace, preformulišu, prilagode, redukuju neke svoje karakteristike ne bi li se bolje uklopile u zajedničku celinu. Otud ishodište globalizacije nije civilizacija nego pseudocivilizacija. 6. Pseudocivilizacija nema svog boga, ili panteon bogova, već panteon ideoloških fetiša, što je sasvim u neskladu sa osnovnim svojstvom kulture: da stimuliše čoveka u njegovom nastojanju da transcendira entropičnu stvarnost. Fetiši samo pospešuju ljudsku prikovanost za takvu i fatalnu stvarnost, tvoreći od čoveka grotesknu figuru koja svu svoju životnu energiju i vreme troši na efemernosti, i to efemernosti podmuklo postavljene u samo središte ljudskog života, težnji i želja. Takav način života deluje sputavajuće spram, kako onih metafizičkih, tako i onih posve animalnih ) Konstituensi finalnog civilizacijskog proizvoda procesa globalizacije.

103

težnji. Ako nešto inhibira uzvišene ljudske prohteve i stremljenja, inhibiraće i one najniže. Naime, takvo društvo mi jednako brani da budem kako mesija, odnosno revolucionar, tako i seksualni devijant. 7. Civilizacija u nastajanju, odnosno pseudocivilizacija koja se rađa paralelno sa procesom globalizacije, lišena je metafizičke dimenzije. Ona nema svojih piramida, zigurata, katedrala, sinagoga, džamija, partenona, ašrama, pagoda, stounhendžova, crkvi, manastira, kuća duhova, obitavališta bogova, tornjeva smrti itd., već predstavlja obesmišljen konglomerat svega toga, konglomerat integrisan u globalni medijski koloseum. 8. U okvirima duha pseudocivilizacijskog stremljenja, Markiz de Sad je apsolutni heroj, pa je sasvim normalno, shodno njegovoj doktrini, posvetiti život beskrupuloznom uživanju u krajnjoj sebičnosti i samoživosti sadizma, bez ikakvog obzira prema svim živim bićima, što predstavlja sve izvesniju perspektivu, ako ne morala, ono bar opštih obrazaca tzv “neformalnog” ponašanja. Naime, danas je sasvim “cool” biti “opičen”, “ludak”, čak biti i “svinja”; sutra će se to odnositi na zločinačke umove. “Cool” je biti zlikovac. “Cool” je pedofilska ili nekrofilska strast. “Cool” je biti suicidan, izvitoperen, isprazan… 9. Ako vrednosti izviru iz čoveka, a nisu date od Boga - humanizam, onda su one posve arbitrarne, pa stoga niko nema prava da svoje vrednosti nameće kao univerzalne samo zato što se čine logičnim ili moralno ispravnim. Istorijske društvene snage koje su taj filozofski prestup načinile i još uvek ga čine jesu duhovni stožeri aktuelnog pseudocivilizacijskog procesa, kao i njihovi nastavljači. U svetlu ove konstatacije nameće se neodoljiv utisak koji povezuje “sirotog Markiza” sa novovekovnim humanističkim i nacionalističkim revolucionarima. Taj utisak ukazuje na činjenicu da je duh građanskih, demokratskih, nacionalnoslobodilačkih te komunističko-socijalističkih revolucija zapravo jedan duh. Taj duh, osim što ) U novije vreme, već pominjani Alister Kroli je pokušao da bude i jedno i drugo, ali su ga njegovi savremenici proglasili “najgorim čovekom”. Molim vas, ukoliko imate prilike, pročitajte Krolijevu povelju o ljudskim pravima – Liber Oz, pisanu početkom XX veka. Njeni visoki standardi slobode (koji su sasvim prihvatljivi zdravom razumu) još uvek nisu nigde ni upola dostignuti. ) Na žalost neprijatelja Revolucije, takav ambijent pogoduje realizaciji njenih ciljeva i delovanju revolucionarnih posvećenika. ) Ovo predstavlja jednu od bazičnih ideja dosadašnjih istorijskih revolucija tzv Novog veka. ) Ovo je ključna ideja radikalno ateističkog i ultrahumanističkog sadizma kao filozofskog učenja.

104

je duh modernosti, istovremeno je i preteča duha pseudocivilizacije. Taj duh, budući nasilan i samoživ, beskrupulozan i isključiv, egocentričan i revolucionaran, u suštini je duh sadizma. 10. Sve što činimo zaista je besmisleno ukoliko u to nije ugrađena namera čiji je cilj pobeda nad negacijskim silama. U kompleksu pseudocivilizacijskih vrednosti (i prakse), predočena namera ne postoji ili je krajnje izvitoperena. Reč je, svakako, o kozmetici. Uskoro ćemo biti svedoci kiborgizacije u cilju prolongiranja neumitnog: procesa starenja, oboljevanja i umiranja. Sve te akcije s ciljem odlaganja neumitnog, u krajnjoj liniji izraz su besomučnog traganja za nekakvim elektronskim, hemijskim, genetskim ili pak kvaziokultističko-mističkim eliksirom mladosti i besmrtnosti. To sve ukazuje i za kakvu se ontološku opciju opredelio duh pseudocivilizacije. Njegova opšta intencija jeste izbegavanje smrti (prolongiranje neizbežne egzekucije) putem degradirajućeg niza “spasonosnih” transformacija (involucija), a što će se smatrati evolutivnim procesom.  11. Duh pseudocivilizacije, s obzirom da je ujedno i duh sadizma, iz praktičnih razloga pribegava mimikriji. Ogrće se šarenim velovima: - ocijuma i artizma: manija sporta, klađenja, zabave, koncerata, diskoteka, provoda, tzv kulturnih događaja, spektakala, filma, televizije…; - pseudotradicije: tradicionalizam, pseudomonarhizam, vulgarni i destruktivni nacionalizam/rasizam, tobožnji povratak religiji i nacionalnim mitovima; - spiritualizma: moda “verovanja”, “bavljenja” jogom, budizmom, magijom, misticizmom itd.; - agapizma: kliče se nekakvoj apstraktnoj univerzalnoj ljubavi, slavi se ljubav u svakojakim oblicima, odnosno sve i svašta se proglašava kao ljubav; - psihologizma i scijentizma: kult “naučnosti” i naučnih objašnjenja, ekspertizam, masovna upotreba psihologističkih konstrukcija i tumačenja, inflacija studija o svemu i svačemu, inflacija diploma i stručnjaka; ) Zatezanje bora, skidanje celulita i masnog tkiva, manija “zdravlja”, dijeta, mršavljenja, vežbanja, kljukanje raznim “vitalističkim” preparatima, transplatacije, alternativa, genetika, bionika… ) U tu svrhu pročitajte poglavlje “Izazivači smrti”, Kastanedine knjige “Unutrašnji oganj”, gde se opisuje sudbina praktikanata involucijske opcije među starim čarobnjacima Meksika. Naime, trudeći se da izbegnu smrt (koja će ih kad-tad uloviti), pretvorili su se u čudovišta. Verovatno će kao takvi naposletku i umreti. Biće to smrt monstruma a ne ljudi.

105

- ekologizma: tzv ekološka svest nikada pre nije bila tako razvijena a Zemlja nikada pre nije bila toliko prljava i zagađena…; - društvenog angažmana: moda “aktivizma”, razna udruženja, klubovi, nevladine organizacije, konferencije i seminari, tzv radionice, projekti…; - poslovnosti i efikasnosti: kult menadžmenta; humanitarizma; filantropizma; ekumenizma; egalitarizma; političke korektnosti; pacifizma; demokratizma; multikulturalizma; feminizma; know-how doktrinarstva itd. 12. Predočena lista predstavlja one najupadljivije ideološke velove duha pseudocivilizacije aktivirane procesima globalizacije koju vidim prvenstveno kao istorijski proces globalnog organizovanja čovečanstva. Pomenuti pseudocivilizacijski ideološki velovi deluju groteskno poput de Sadovih oblika seksualnosti. Iz perspektive sadizma kao doktrine, navedeni oblici manifestovanja pseudocivilizacijskog duha deluju besmisleno i frustrirajuće spram, po sadizmu, fundamentalne i jedino smislene ljudske težnje – za ličnim zadovoljstvom! Manifestni ideološki oblici duha pseudocivilizacije samo su mimikrija nekakve univerzalne etičnosti i poretka u funkciji ideološkog (samo)obmanjivanja (post)modernog čovečanstva; naposletku u funkciji ambicije globalne hegemonije ostvarene doziranim kreiranjem haosa čije su posledice beda, ratovi, ekološka katastrofa, ekonomska propast, milioni gladnih, izbeglica, drastično pojeftinjenje ljudskog mesa i ljudskih masa, servilnost, ropska pokornost, strah, beznađe. Svrha navedenih ideoloških formi (a i onih koje nisam naveo) leži u njihovoj praktičnoj demagoškoj upotrebljivosti, što u krajnjoj liniji služi uveća) Hana Arent u knjizi “Izvori totalitarizma”, na kraju poglavlja gde govori o ljudskim pravima, upozorava da savremena civilizacija, za razliku od prethodnih, ne može biti ugrožena nekakvim varvarskim upadima spolja (npr. nomadski Mongoli koji ugrožavaju Evropu i Kinu), već ona sama proizvodi milione varvara unutar svojih granica, gurajući mase u egzil, u slamove i na margine (Soveto, Bronks, Istočni Los Anđeles, favele oko Rija, “ljudi iz čamca”, “prognana” ili “interno raseljena lica” – specijalitet Balkana, azilanti, trgovina “belim robljem”, mafija…). Takođe, Hana Arent kaže kako je fenomen totalitarizma proizvod posrnuća same moderne civilizacije, jer ako malo bolje pogledamo, hitlerovski vulgarni neopaganizam kao i boljševizam (na bazi marksizma i lenjinizma) nisu nastali u okrilju nekakve predmoderne i nezapadne kulture (negde u Hiperboreji ili zapadnom Sibiru), nego su refleksija idejnih zbivanja u Evropi tokom XIX veka. Odatle, kako je to pokazao Karl Poper u knjizi “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, linija geneze totalitarizma seže duboko u prošlost, ali ne do nekih paganskih Germana, Kelta, Tračana ili Skita, nego do civilizovanih antičkih Grka, do obrazovanog filozofa Platona. Pomenuti pagani su tradicionalni ljudi, tzv divljaci, dok je totalitarizam fenomen visoke civilizacije i sofisticirane kulture.

106

107

nju vlasti pseudocivilizacijske elite moći. Taj put je opasan put, te lagano ali sigurno, preko globalnog haosa vodi u globalni totalitarizam, jer to će biti jedini način uspostavljanja reda, koji će iznedriti još veći nered… 13. Ako obratimo pažnju na to gde su se konstituisale snage koje su pokrenule taj revolucionarni niz pseudocivilizacijskog nadiranja, videćemo srednjevekovnu, rimocentričnu, katoličku Evropu. Taj svet, za koji ne tvrdim da je bio stoprocentno teokratski, a kamo li totalitaran, jeste da je bio sponzor i inspirator grandioznih dela filozofije, nauke, arhitekture i umetnosti srednjevekovne evropske civilizacije, međutim, pogledajmo te stravične posledice papske ideološke dominacije: genocid izvršen u ime verskog i političkog jedinstva. Na hiljade ljudi, a među njima čitavi narodi (Avari, stari Prusi itd.), uništeni su odbijajući da se priklone hrišćanstvu, ili hrišćanstvu u zvaničnoj verziji. Zapadna crkva (ali i Istočna) okrvavila je ruke krvlju “nevernika”, kao i vlastitog naroda. Nije to bila samo borba protiv jeresi unutar sopstvenih redova (poput čistki u revolucionarnim i komunističkim partijama), ili protiv morbidnih veštica i satanista. Istoričar religije Mirča Elijade piše da mnoga svedočanstva ukazuju na to da su glavne žrtve inkvizicije bili ljudi koji su praktikovali i slavili drevne paganske bogove, običaje i rituale (koje Crkva nije kanonizovala), a što su progonitelji namerno ili iz neznanja tumačili kao “satanizam”. Istražitelji svete inkvizicije su baš poput komunističkih islednika primoravali svoje žrtve da potpišu unapred sročeno priznanje na osnovu čega je inkriminisana ličnost mogla biti spaljena na lomači, a čime se organi Crkve obezbeđuju od odgovornosti ne samo za ubistvo, nego i za montiranje sudskog procesa, torturu prilikom iznuđivanja priznanja itd. Sklon sam verovanju da satanizam kao religija nikada nije postojao već je to upotpunosti ideološka izmišljotina Katoličke Crkve (za markiranje i etiketiranje neprijatelja, žrtvenih jaraca, kao i svih koji joj nisu po volji). Danas, eto, postoji satanizam.

Sedamnaesto poglavlje

KULTUROLOGIJA II

1. Kultura je aplikativni aspekt jedne promiskuitetne magijske sile, rekao bih sudbinske sile, sastavljene od savršeno uklopljenog niza slučajnog i namernog ljudskog delovanja. Kao takva, kultura je istorijski proces koji, osim što teži diverzifikaciji, jednako teži i unifikaciji. Istovremeno, istorija je deo kulturnog procesa. Bez kulturne komponente ona jednostavno ne postoji. 2. Kultura kao proces i kao sila najviše utiče na formiranje vektora i opsega ljudskog opažajnog, saznajnog, spoznajnog i emotivnog delovanja. Pojedinac, u svoju odbranu ili zaštitu od inhibitornog uticaja kulturnih sila i procesa malo šta može da učini bez ogromnog i usredsređenog napora i bez jasne vizije šta bi sa manevarskim prostorom koji je antikulturnim naporom prokrčio sebi. 3. Kultura je sila (ili skup sila) koja kao spoljni faktor fundamentalno utiče na formiranje percepcije i samosvesti individue, posredstvom kompleksa raznih sadržaja koji se kao aktivni činioci implementiraju u svest individue. Kulturni sadržaji su ništa više do implanti jedne, u principu strane sile. Otud su samo one misli koje su po svom smislu van opsega kulture uistinu naše. Sve ostalo je fabrikat nastao interakcijom naše mentalne “tvari” sa implementiranim elementima koji su strani i zavojevački. Iz tog “mešovitog braka” našeg i umetnutog umnog proizvoda nastaju novi naraštaji implanata. Proizvodi ili dostignuća izvornog ljudskog uma su u takvoj parazitskoj i genocidnoj interakciji recesivna i gubitnička komponenta. “Deca” jedne takve interakcije (koja se kontinuirano ponavlja)

108

109

jesu novi zavojevački elementi koji ugnjetavaju kako onog koji ih je iznedrio tako i druge individue. 4. Otud je istorija klopka za ljudska bića, a kultura je perfidni tamničar i dželat. Ljudi su, u svojoj suštini, baš poput životinja, neistorijska i nekulturna bića. Istorija i kultura, kao procesi samoporobljavanja i autodegenerisanja čoveka, jesu osnovni instrumenti Dekadencije pomoću kojih se nanose nepovratne i fatalne štete kako ljudskim, a kroz delovanje ljudi, i svim ostalim bićima na ovoj planeti. Istorijski i kulturni čovek je mutirani, degenerisani monstrum, koji vremenom postaje sve groteskniji. Sa ove tačke gledišta svaki humanizam, i svaka humanost, odnosno filantropija jeste nešto izlišno i krajnje neprimereno. 5. Kultura je proizvod, proces ali i polje transgeneracijskog, milenarnog ljudskog delovanja. Ona je, da se primetiti, jedan fatalan, dekadencijski, dijalektički proces, te se prema njoj moramo odnositi svrsishodno, oprezno i krajnje praktično. U protivnom, ona će nas jednostavno proždrati, i to kanibalski – putem našeg vlastitog samoproždiranja. Pritom imajmo na umu da je kultura deo našeg uma i paradoksalno je dvostruka: istovremeno je deo ljudskog bića, ali i nije, istovremeno služi čoveku ali i radi protiv njega. 6. Osnovna načela kulture su dekadencija i divergencija. Suprotne tendencije su podsistemski procesi u funkciji ovih osnovnih. Svako uzdizanje u funkciji je unižavanja i pada. Svaka cigla ugrađena u kulu Progresa u funkciji je ostvarenja Ruševine, te služi kao gorivo pećnice negacijskih sila. Svaka evolucija izazov je čeljustima involucije, generacija izazov degeneraciji. Svaki proboj ljudske svesti izaziva najcrnju tamu. Lepota priziva nasilje i rugobnost, a vrlina porok. Svaka ideja ima svoju anti-ideju, a iniciranje neke ideje automatski za sobom povlači kontrainicijatičku reakciju. Krajnji ishod kulture je nekultura. To su neke osnovne pretpostavke kulturnog univerzuma. Ona raste, razvija se i srlja u antipod, u nešto što joj nije bila prvobitna namena. Kultura će, naravno, i kao antipod, i dalje biti kultura, kultura u smislu antikulture, dok put od antikulture vodi u nekulturu. Nekultura, što nije teško pretpostaviti, nije stanje svojstveno civilizovanom istorijskom čoveku, već zverima ili pak bogovima.

Osamnaesto poglavlje

KULTUROLOGIJA III

1. Univerzum je svet iz perspektive čoveka, dakle, jedna interpretacija. Da li je Univerzum, uključujući i samog čoveka, to šta čovek misli ili zna da jeste (ili što mu se iz aktuelne ljudske perspektive čini da zna da jeste), teško da ima ubedljivog dokaza tako da svakog liši ma kakve sumnje. Čak je i sam pojam DOKAZ kategorija podložna raspravi. Mi se ophodimo kao da mi jesmo, i da svet jeste, kakvim nam se čini da jeste, na osnovu naše ukorenjene i snažne vere da mi jesmo baš takvi kakvi verujemo da jesmo, te da svet jeste upravo onakav kakav verujemo da jeste. Svet sa tačke gledišta kabalističkog i pozitivističkog naučnika nije isti, iako je reč o istom svetu, iako se obojica, između ostalog, igraju brojkama i slovima. 2. Čovekov pogled na svet nastaje sintezom opažaja, memorije, verovanja, interpretacija koje tvore tačku gledišta oko koje se okupljaju, ili iz koje proizilaze predstave složenije prirode, gradeći tako manje-više koherentan sistem interpretacijskih i logičkih orijentira bez kojih je istorijski i kulturan ljudski život nezamisliv. Novorođenče, pošto nema uverenja, stavova, interpretacija, i čija percepcija još nije stabilizovana, jeste na neki način prazna tabla - tabula rasa. 3. Svet je, iz perspektive čoveka, veoma osetljiva, rastegljiva, krhka, gotovo fantomska, ali i prokleto čvrsta, stabilna pojava; čvrsta ili krhka u najboljem ili najgorem trenutku, (a od čega zavisi samo ljudsko postojanje). Takav je i sam čovek. Zašto bi bio drugačiji? Zbog toga i umire. Bio je čvrst onda kada je trebalo da bude elastičan. Bio je mek onda kada

110

bi mu izvesna doza čvrstine spasila život. Sva je veština života da budemo onakvi kakvi bi zaista trebalo da budemo onda kada to situacija iziskuje. 4. U današnje vreme konfuzija koja nastaje usled enormnog povećanja količine i protoka informacija (kao i opšte ubrzanje istorije i ekspanzija kulturnih sadržaja) znatno uzdrmava stabilnost ljudskih tački gledišta, predstava, stavova, dovodeći ličnost u stanje infantilne nestabilnosti. Civilizovan čovek u sve većoj meri postaje jedno veliko dete, matori infant. Ljudske predstave i ostali orijentiri racionalnosti i ličnosti nalaze se u procesu opšte, globalne tranzicije. Univerzum nikada pre nije izgledao na način kako to sada izgleda. Da li se promenio Univerzum ili čovek, nije ni bitno, jer ako se promenio Univerzum (u čiji je korpus, naravno, uvršten i sam čovek), to je i na čoveka imalo snažnog efekta. Ako je, pak, čovek taj koji se promenio, to je itekako uslovilo i promenu Univerzuma – iz perspektive čoveka. Evidentno je kako je u praktičnom smislu svaka, ma i najmanja promena univerzalna, po krajnjim konsekvencama revolucionarna, s obzirom da nakon te promene nešto više nije kao pre – o kakvoj god irelevantnosti da je reč. S tom promenom Univerzum više nije isti. U domenu njenog dejstva svaka promena je relevantna. 5. Civilizacijsko-tehnološki trend rasta količine raznovrsnih, često i protivrečnih informacija, kao i povećanje frekventnosti te obima tog permanentnog emisionog informatičko-komunikacionog procesa, teži da poremeti (još više dinamizuje) stabilnost i uvreženost ljudskih predstava i samopredstava, stavova i prioriteta. To sve zajedno vodi nas korak dalje ka opštoj patologizaciji usled poremaćaja moralne, etičke, logičke, vrednosne, emotivne, uopšte psihičke ravnoteže zasnovane na principima jednog sveta kakav više ne postoji, budući da se taj svet (kulturni univerzum, odnosno društvena sfera) rapidno brzo i dramatično menja. Ovo nipošto ne znači da ja opravdavam takav svet, već samo želim da istaknem kako čovečanstvo sve brže klizi u globalnu, nezapamćenu anarhiju! Veliko je pitanje mogu li ljudi bez većih negativnih posledica uopšte pratiti i prilagođavati se tako drastičnim promenama.

111

je kolektivne psihosfere. Taj demon kao da zna da je gotovo nemoguće odupreti mu se. Čak se podsmeva samom sebi, što znači da je veoma moćan, ali ma koliko njegova moć bila iluzorna ona zaista deluje – opčinjava. Demon zna kako je vraćanje točka istorije (točka sveopštih promena) unazad, kada protok i rast informacija nije imao frekventnost, kompleksnost i kvantitet kakav sada ima, praktično nemoguć. To bi značilo povratak u konzervativnost i zatvorenost idiličnih provincijskih, kastinskih, klanovskih, plemenskih i feudalnih granica, što možda i nije loše ukoliko se uzme u obzir ekologija i “čistota” življenja. Međutim, takav retrogradan proces (retrogradan u civilizacijskom smislu) je nemoguć (bez nekih kataklizmatičnih lomova koji bi proizveli ko-zna-kakvo “postdruštvo”, pod uslovom da ljudi u dovoljno funkcionalnoj meri nekako prežive takav lom). U aktuelnom trenutku moramo uzeti u obzir brojnost i galopirajući rast ljudske populacije, kao i novostečene navike te obrasce ponašanja, mišljenja, saobraćaja, stanovanja, zabave, ishrane, privređivanja, itd. Čitavo čovečanstvo se nalazi u jednoj velikoj i sveobuhvatnoj istorijskoj tranziciji. Svet kao da žuri negde a o ishodištu teško da se može išta pouzdano reći. 9. Uviđamo da je u našem vremenu na delu galopirajuća kakofonija kulturnog univerzuma koji ima toliko sadržaja da čovek pred svom tom skalamerijom stoji gotovo bespomoćan. U kabalističkoj nauci – znanje – a što uključuje informaciju kao sastavni deo znanja, smešteno je u onaj deo Univerzuma (predstavljenog kabalističkim Drvetom Života) koji simbolizuje sfera/sefirot Da’at (Znanje). To je sfera tzv Bezdana, haotični i tamni intermundijum kojim caruju užasni notabiliteti kosmičkih dubina. Reflektovano na plan ljudske forme, oblast Bezdana smeštena je u predelu grla, gde i nastaje glasovna artikulacija. Tzv informatička era nesumnjivo predstavlja početak otelotvorenja sefirota Da’at, bezdana znanja; otelotvorenja onog što je Lavkraft prizivao u svojim spisima, Alister Kroli u Sahari, a holivudska filmska industrija u spektakularnim filmovima strave i užasa te raznih invazija čudovišnih vanzemaljaca i mutanata.

8. Prezasićena inflatorna masovna kultura (kojoj se priključuju političke histerije i bezbedonosna te ekonomsko-egzistencijalna neizvesnost) postaje čudovište armagedonskog kalibra, parazit koji crpi vitalne energi-

10. Videli smo kako Demon Informacija guta, proždire, ali istovremeno i stvara kulturni univerzum, čineći ljudske tačke gledišta, percepciju, način ponašanja, osećanja, interpretacije itd., podložnim njegovoj dominaciji, autoritetu, i sili da ih oblikuje i praktično frizira. Reč je o jednom gigantskom usmeravanju ljudskih mentalnih i vitalnih energija u određenom pravcu o čijoj krajnjoj destinaciji možemo samo da slutimo. Takođe,

) Kroli je još na početku XX veka poviknuo: “Mi smo deca!” (u predgovoru njegove čuvene Knjige Zakona) – misleći na opštu infantilizaciju ljudskog karaktera u tzv eri Vodolije, odnosno Novom Dobu (New Age).

) Zanimljivo je primetiti kako holivudski vanzemaljci umnogome podsećaju na Krolijev crtež Lam-a, odnosno njegovog gospoda Aivaza (AIWASS).

112

sasvim je izlišno istaći kako se i sam taj proces nalazi u suprotnosti sa osnovnim etičkim načelima kulture, ali je posve u skladu sa njenim praktičnim, algoritamskim i dijalektičkim zakonitostima. To je cena tzv kulturno-civilizacijskog i naučno-tehnološkog napretka: postvarena, u suštini iluzorna, slepa sila, demon koji opčinjava, izaziva ali i čuva strah. Ljudi su stvorili civilizacijskog Duha koji stimuliše stvaranje i jačanje umišljenih, preplašenih, iskompleksiranih, osetljivih, egocentričnih ljuštura Sopstva/Jastva/Ega/Ličnosti, kabalističkih klipota. Istovremeno Duh ima ulogu održavaoca iluzije postojanosti, sigurnosti i ispravnosti položaja i nazora pomenutih ljuštura. Nazvao bih to inercionom strujom globalnog “magijskog lanca” koji u svom toku stvara energetsko korito čiji smo plovitelji, ribari i davljenici svi mi. Kakva god bila formulacija tog procesa u terminima tradicionalne okultne nauke Zapada, ne može se odoleti utisku da je na delu “astralno prizemljenje” nekakvog bezdanskog “ahrimanskog” entiteta koji zahteva sve više žrtava u krvi i ognju, te čini da se zaludno proliva seme, komadaju fetusi, truju voda, vazduh, tlo, uništavaju šume i sav živi svet. U ime čega? 11. Sa Demonom Informacija, kao kompanjoni, idu i demoni Urbanizacije, Tehnologizacije, Ideologizacije te demon tzv demografske ekslozije, a koji svi skupa onom prvom obezbeđuju gustinu, masovnost i dostupnost žrtava, robova, odnosno korisnika, potrošača. Izbavljenje iz demonskih kandži pseudocivilizacije svakako ne leži u naprasnom bekstvu. Svako bežanje je iluzorno i smešno. Nema mesta na koje se može pobeći ili sakriti. Postoje samo ona mesta do kojih Demon još uvek ne dopire u punoj meri, ali to je samo pitanje časa. 12. Sva pompeznost demonologije prethodnih pasusa zvuči preterano, ali podvucimo ono “preterano”, u smislu da nije baš daleko od istine. Čovek je preterivao i sve više preteruje u svemu šta čini, čega god da se prihvati. Najsmešnije i najtužnije je to što čak i kada uvidi šta zapravo čini i kuda ga to vodi, čovek nema nikakvog efikasnog mehanizma, niti ima volje (što je još gore) da promeni takav trend. Pa o kakvoj onda budućnosti uopšte možemo govoriti? Budućnost je velika iluzija, pa i ako je bude, iz naše trenutne perspektive zasigurno bi delovala zastrašujuće. Sa druge strane, svet budućnosti, ma koliko nama strašno izgledao, nekim potonjim generacijama delovaće posve normalno i svakodnevno, čak i ukoliko bi se ko-zna-kakve strahote odigravale pred njihovim očima. (Ne znam, pretpostavljam)

113

13. Moć Demona Informacija nad ljudima, iako ogromna, nije apsolutna. Iako svevideća, to je ipak slepa sila, pa u tome i vidim neku šansu otpora. Ako se već među nama ne nalazi nikakav sveti Đorđe da ubije aždahu, možda bi trebalo da potražimo nekog junaka kao što je Pol Muad Dib, koji će golemu gmižuću beštiju zajahati i ukrotiti. Najgore od svega je to što nam se Demon mnogo više sviđa nego što smo uopšte spremni i sposobni to da prepoznamo te da priznamo. Štaviše, ljudi nisu samo fascinirani Njegovim bezbojnim trikovima i maskaradama, već i Njegovim destruktivnim karakterom. 14. Delotvoran otpor je revolucija. Jedina smislena borba protiv Duha pseudocivilizacije, odnosno Demona Informacija, jeste revolucionarna borba, nikako retroaktivna, bazirana na tradicionalnim vrednostima, odnosno na vrednostima jednog sveta kakav više ne postoji i kojeg je praktično nemoguće restaurirati. Zašto bi obnavljali nešto što nije bilo dovoljno sposobno da opstane i da zamrzne svaku promenu koja bi sprečila ovako katastrofalan civilizacijski ishod kakav imamo danas? Boreći se za obnovu starog poretka samo bi još više naše pozicije doveli u nepovoljniji položaj. Bio bi to apsurd. Naposletku, šta mi zapravo znamo o prošlosti? Sa druge strane, revolucija je instrument i projekat Progresa te svoje utemeljenje nalazi u budućnosti, nikako u sadašnjosti ili prošlosti. Samim tim što je orijentisana ka budućnosti, Revolucija za koju se zalažem u ovoj knjizi zahteva izvesno požrtvovanje i krajnje praktičan duh. 15. Spasonosna formula od despotije kombinacije tehnologije, militarizma, urbane kasarnizacije, tzv globalne ekonomije, osiromašenja, korupcije i kriminalizacije, odnosno (pseudo)civilizacije, nije baš bezbolna, niti humana. Zamislite ponovo tragediju čuvenog prekookeanskog broda Titanik. Veliki brod pun putnika tone a Vi se nalazite u poziciji da spasite određeni broj ljudi, mada ne i sve. Na raspolaganju Vam stoje dve kvote putnika, za dve moguće opcije. Prvu kvotu čini 80% putnika, slučajno uzetih, dok preostalih 20% neće biti spašeno zbog ograničenosti spasilačkih kapaciteta. U drugoj varijanti možete spasiti samo 20% putnika, ali isključivo po Vašem izboru. Ukoliko se opredelite za prvu varijantu, odnosno za spas 80% putnika, lako se može desiti da igra slučaja prepusti smrti mnogo dece, mladih i zdravih za koje neće biti mesta u Vašim spasonosnim barkama, a da Vi izvučete sve same starce, mentalne bolesnike, narkomane, ratne zločince, teroriste, psihopate, kriminalce, osrednje ličnosti, protagoniste onih političkih opcija koje su Vam mrske ili nepri) Vidi dodatak.

114

hvatljive, te ličnosti sa nekim karakteristikama koje su iz nekih razloga Vama odbojne. Zar nije onda bolje odabrati manjinu čije uništenje teže možemo podneti, nego spasiti većinu ma kakva ova bila? Takva dilema i nije prava dilema, bar ne sa stajališta Revolucije Katastrofe. Ukoliko se, u ovom misaonom eksperimentu, opredelite za spas manjine sastavljene isključivo po Vašem nahođenju, to znači kako u Vašem poimanju postoji početni impuls, ili pak osobina koja Vas može učiniti simpatizerom ili poklonikom, ako ne i akterom Revolucije Katastrofe.

Dodatak 1. Protiv Zla, kakvo god ono bilo, može se boriti na samo jedan način – ne boriti se! Ovladati Zlom! To ima smisla. Ako je Zlo u Vatikanu, efektno je postati papa ili kakav prvi sekretar. Ako je Zlo na finansijskom tržištu, postanite glavni berzanski tajkuni. Ako je Zlo u Beloj kući, uselite se u nju. Ako je Zlo u nekakvim tajnim komisijama, komitetima i neformalnim kružoocima, budite glavni na njihovim sastancima. Ako je Zlo možda u najvećoj masonskoj loži, postanite njen majstor. Ako je Zlo u vlasti, osvojite vlast. Ako je Zlo u novcu imajte ga najviše, ili pak kontrolišite njegove glavne tokove. Ako je Zlo u moći, budite najmoćniji. Ako je Zlo na Mesecu, idite na Mesec. Ako je Zlo u Paklu, postanite gospodar Pakla. Ako je Zlo u Zlu, postanite Zlo. 2. Dakle, infiltracija a ne konfrontacija. Efikasan pokret otpora se ne nalazi izvan nego unutar sistema protiv kojeg se bori. Biti na čelu neprijateljskih sila važno je strateško preimućstvo. Gde god videli neko Zlo, idite tamo. Ovladajte njime. Nemojte ogoljavati i raskrinkavati Zlo. Što je ogoljenije Ono je sve veće. Ne uvećavajte Zlo time što ćete izigravati pravednike i mučenike. Ono to i hoće, jer ono nije etično niti kontraetično, već je krajnje pragmatično. U tu svrhu Ono će glumiti samo sebe. Ako smatramo da Zlo ima rogove, Ono će ih staviti, ali onda nećemo biti u stanju da to isto Zlo prepoznamo tada kada rogove skine. Eto zadatka za posvećenike Revolucije Katastrofe: ovladajte Zlom! Postanite Zlo. To jeste borba, ali nije borba protiv Zla, već borba u kojoj vam je Ono partner, dok ste vi sami sebi protivnici. Učinite Zlo vašim saveznikom jer vaš neprijatelj ste vi sami, odnosno vaš um. Ako ste ovladali Zlom u sebi, ovladati Zlom u institucijama, Zlom u svetu, nije nikakav problem.

115

Devetnaesto poglavlje

KULTUROLOGIJA IV

1. Magija, religija i moderna nauka imaju iste gnoseološke pretpostavke. Kako se sve one zasnivaju na funkcionalnoj sintezi iskustva i vere, teško je između njih, kako u prošlosti, tako i danas, povući fundamentalno značajnu demarkacionu crtu. Ono što ide u prilog ovoj tvrdnji jesu epistemološki postulati tri navedena kulturna oblika ljudskog saznanja i delovanja, čiji je glavni stub vera. To je vera da: - ja jesam (subjekt: mag, sveštenik, naučnik); - Duh/Bog/Priroda jeste; - Duh/Bog/Priroda se može spoznati/saznati; - svetom vladaju određene sile (sile Duha ili duhova, sile bogova ili Boga, sile Prirode); - sile koje vladaju svetom se delimično mogu podvrgnuti ljudskoj volji (uz pomoć određene prakse, tj metoda); Navedenih pet postulata čine neke od osnovnih orijentira magije, religije i nauke. Razliku čine tehnički detalji. 2. Za razliku od vere maga, odnosno žreca, sveštenika, vera modernog naučnika je sasvim besperspektivna, negacijska po njega samog. Osim radosti saznanja ona njemu ne pruža ništa više (ukoliko apstrahujemo izvesne materijalne pogodnosti što ne mora uvek da znači). Njegovo znanje, njegovo iskustvo, hendikepirano je pre svega prirodom prvog postulata njegove vere po kome on JESTE. Kao šta on jeste? Bio-korpuskula koja misli i oseća! Njegova vera, a shodno tome i njegova nauka nemaju esha-

116

tološki cilj, odnosno cilj koji uključuje i njega samog. On ne traga za eliksirom besmrtnosti ili dugovečnosti koji bi primenio na sebe, već radi za novac, za institucije, vojsku i kompanije. Strah i ambicija društvene, odnosno materijalne moći su njegovi gospodari. Može biti da savremena nauka i ima neki eshatološki smisao ali to isključuje njene aktere. Oni su najamnici. Slično bi se moglo reći i za veru sveštenika, religijskog žreca, s tim što on, za razliku od modernog naučnika, po definiciji veruje u sopstveno spasenje ili zagrobni život, iako je i sam najamnik, tj vojnik neke verske organizacije, institucije, hijerarhije. Za modernog naučnika ne postoji zagrobni život. Njega nema niko tamo da odvede niti da mu ukaže na put. On sam mora da probija barijere Prirode da bi pobedio smrt, odnosno da bi sanirao posledice sopstvene smrti. U krajnjem slučaju da bi nastupanjem smrti promenio oblik postojanja, a ne da iščezne kao da nikada nije ni postojao. 3. Naučnik, u smislu praktikanta neke ezoterijske nauke (alhemija, kabala...) ima mogućnost beneficija metafizičkog karaktera zbog nauke kojom se bavi, koju praktikuje i kroz koju proučava svet i samoga sebe. Glavni motiv bavljenja naukom ezoterijskog naučnika, jeste da bi kroz nju, putem nje, pomoću nje, na neki način pobedio smrt i postigao život večni (a što ne mora da znači kako je on dobar). Svakako da tu ima onih čiji su motivi profiterski ili dijabolični. Ne bih mnogo pogrešio ako bih tvrdio kako je moderna nauka u mnogo čemu redukovana (njen proboj je zaista fascinantan, ali je uzak i jednostran), nastala iz motiva prvenstveno onih ljudi koji su je finansirali, tek onda onih koji su se neposredno njome bavili.

117

eventualno za neku manju grupu, dok je religija bivalentna, odnosno kako individualna tako i društvena stvar, što je zajedno sa naukom čini bliskom politici. 5. U skladu sa iznetim ne vidim zbog čega bih bio vernik ove institucionalizovane nauke kada ona ne rešava probleme mog starenja i umiranja, a što je iz perspektive svake individue veoma realna i konkretna teskoba. Neko bi možda rekao kako će nauka vremenom dostići takav nivo razvoja da će biti u mogućnosti da prolongira starenje i smrt praktično u nedogled. To bi izvesno i moglo biti tačno, ali suštinski problem je temporarne prirode – ono vremenom. Dok se to ne desi i ne uđe u široku potrošnju kao opštepopularan eliksir besmrtnosti i večne mladosti (IMMORTAL-COLA ili COLA-AETERNA), svi mi bićemo dugo, dugo mrtvi. Ne vidim zašto bih se zalagao za civilizacijsko-kulturni pravac koji će obezbediti srećno (uslovno govoreći) rešenje u kome će uživati oni koji za sada ne postoje, niti će to još dugi niz godina. Takođe, nije na odmet pomenuti kako bi ta tehnologistička pseudocivilizacijska besmrtnost kiborgizovanog čoveka imala niz tehničkih uslova i nepredvidivosti. Smrt bi vrebala svaku grešku u sistemu, neki kvar, nepažnju ili delovanje nekih neočekivanih, previđenih ili zlonamernih faktora. Ja bih onda radije bio klijent ili vernik one nauke koja nudi bezuslovnu nepropadljivost zaključno sa onim trenutkom kada svi uslovi za postizanje iste budu jednom za svagda ispunjeni. Ako to znači smrt, onda smrt.

4. Poznati francuski okultista XIX veka, Elifas Levi je, ističući neke aspekte po kojima su se razlikovale – njegova okultna nauka na umoru, i nadolazeća nauka industrijske epohe, rekao da je nauka nekada proizvodila zlato a danas zlato opskrbljuje nauku. Iz perspektive srednjevekovnih učenjaka i filozofa ono što bi se danas nazvalo magijom, nadrinaukom i praznoverjem, za njih je predstavljalo deo nauke Prirode. Nekada delatnost izolovanih entuzijasta, nauka je danas visokobudžetna, korporativna, ka profitu i političkoj dominaciji orijentisana, birokratizovana, parcijalizovana i specijalizovana intelektualna delatnost koja se realizuje kroz formu tzv projekata, i to isključivo u institucijama (ili vezano za njih) namenjenim za naučno-istraživačku delatnost. Današnja nauka je upotpunosti stvar društva, tj društvenih institucija. Magija je više vezana za pojedinca, ) Na tu temu je svakako poučna knjiga američkog sociologa Rajta Milsa (Wright Mills): Sociološka imaginacija.

) Mada, kada bolje razmislim, ona i ne zahteva da joj verujemo već da budemo njeni korisnici.

118

119

Dvadeseto poglavlje

AKSIOLOGIJA

1. Vratimo se opet na ideju o Metasvetu, odnosno metasvetovima (ubuduće ću govoriti u jednini, što se tiče pojma “metasvetsko”). Funkcija ideje o Metasvetu nalazi utemeljenje u potrebi čoveka, žitelja Univerzuma koji karakteriše fatalna dinamika, za osmišljenošću života, a samim tim i smrti. Baš zato što je smrtan, čovek ima potrebu da osmisli sopstvenu egzistenciju., da spozna svrhu i ima objašnjenje, zadovoljavajuće i dovoljno obuhvatno. 2. Smisao ljudskog života korespondira sa smrću. Šta god čovek činio ili ne činio ima smisla jedino ukoliko na neki način nadilazi smrt ili je u funkciji toga. To je etički i logički okvir ljudskog ponašanja iz optike metafizičke svrsishodnosti. Jedino takav karakter ponašanja i delovanja opravdava prkosan i uspravan položaj ljudskog bića. Ljudi nemaju korenje da bi stajali uspravno a ipak stoje. To bi mogli prihvatiti i kao poziv, ili ukazivanje na mogućnost transformacije ljudskog elementa. Naime, ljudi bi mogli da se vinu put zvezdanih magnituda, odnosno da se pognu, ne bi li bili bliže tlu, sputani primitivnim strahom odvajanja od Zemlje. 3. Ljudsko delovanje, lišeno metasvetske intencije jeste proanimalno, uslovno rečeno, jer ne mora da znači kako je životinjski i uopšte neljudski svet inferioran, nesposoban ili nezainteresovan za metasvetske destinacije. Utisak po kome smo mi kao ljudi u jednom bitnom svojstvu fundamentalno drugačiji od životinja rezultat je jedne usvojene predrasude koja vodi poreklo od egocentrične i antropocentrične dogme koja životinjama (i neljudskom svetu uopšte, izuzev ideološki korektnim vrstama stvorenja

120

tipa anđeli i sl.) odriče dušu. Moderna varijanta tog gledišta ističe razum kao činioca ljudskog preimućstva. 4. Ideja o Metasvetu ukazuje na prirodu koja podrazumeva nepropadljivost. Ta ideja je prva, najapstraktnija i transcendentalnih intencija, pa je sasvim prirodno da zauzima mesto osnovnog orijentira ljudskog stremljenja, ili bi bar tako trebalo da bude, s obzirom na njenu namenu te nameru koja iza nje stoji. Ipak, operacionalizacijom i institucionalizacijom te ideje vremenom su iskonstruisane različite (ili slične) istorijske institucionalne i organizacione forme, često isključive, krute, međusobno suprotstavljene te uglavnom inhibirajuće spram intencije osnovne ideje koju predstavljaju. Takođe, proces operacionalizacije i institucionalizacije osnovne – metasvetske – ideje, podrazumeva izvođenje sekundarnih i tercijarnih ideja, vrednosti, normi i kategorija za potrebe posebnih i specijalizovanih sfera kulturno-civilizacijskog delovanja (politika, ideologija, određena doktrina itd.). 5. Ideja o Metasvetu, metasvetska ideja, ukazuje na osnovnu ljudsku vrednost (luč Svesti), budući da pretpostavlja “zlatnu podlogu” naših svakodnevnih životnih “menica” i “moneta”. Na osnovu metasvetske “zlatne podloge” mi vršimo emisiju “papirnog novca”, tj reprodukujemo naš svakodnevni život, odnosno njegov smisao. Ta zlatna metasvetska vera uliva nam snagu da izdržimo sva životna iskušenja i da pritom ostanemo zdravi. Tako je život naših “primitivnih” predaka prožet ovom verom svakodnevno bivao dopunjavan novim segmentima SMISLA, a što je umnogome doprinelo da mi danas uopšte i postojimo. Čitav niz pokoljenja radio je na tome jednostavno živeći svoje živote. To je prosta tajna kontinuiteta ljudskog roda. Život naših predaka imao je smisao koji su oni sami gradili. Možda je sa stajališta trenutačnih ukusa taj život bio bedan i tužan, ali sa njihove tačke gledišta nije bio besmislen. Budućnost neke porodice, nekog naroda ili čovečanstva isključivo zavisi od toga imaju li smisla životi onih koji trenutno žive, koji se nalaze sada i ovde. Da bi nečiji život imao smisla neophodno je da čovek koji živi taj život u njega ugradi izvesne – kakve god bile – vrednosti, koje će se kao takve naći na samom vrhu liste njegovih životnih prioriteta. 6. Da bi nešto nosilo epitet VREDNOST, pre svega mora da bude trajno i stameno. Metasvetska ideja podrazumeva trajnost bića, trajnost “večnog života”. Zato je ta ideja menica vrednosti i ontološke trajnosti. Na primer, zlato nije slučajno postalo opšte civilizacijsko i transcivilizacijsko sredstvo plaćanja te objekt, odnosno supstanca vrednovanja (baš poput

121

dragog kamenja, srebra…). To je zbog specifičnih svojstava zlata, trajnosti i retkosti. Isto je i sa metasvetskom idejom. Ako ta ideja kao vrednost predstavlja “zlato”, onda “novac” od manje plemenitih metala, legura, ili od papira (ili pak “kreditne kartice” i “čekovi”) u tom smislu imaju značenje izvedenih vrednosti, jednako upotrebljivih, ali suštinski manje vrednih. 7. Metasvet ne postoji, naročito ne iz perspektive vladajućeg “scijentizma”. Međutim, ta naučno nedokazana tvrdnja miliona vernika raznih religija, filozofija i kultova te niza generacija čovečanstva na svim meridijanima, ne može se apriori odbaciti kao sujeverje primitivnog, predmodernog mentaliteta. Stanovište koje bi to učinilo teško da bi moglo da pruži neko adekvatno objašnjenje povodom postojanja mnoštva svedočanstava koja ukazuju na to kako “nečeg” ipak ima, iako ga zapravo nema. ) Odustajanje od perspektiva metastvarnosti predstavlja neki vid mazohističkog samosakaćenja ili samožrtvovanja. ) Ne smetnimo sa uma da su glavna metasvetska svedočanstva dolazila od strane istaknutih genijalnih pojedinaca koji su krucijalno uticali na istorijski tok: Buda, Isus, Muhamed, Jezekilj, Mojsije, Ilija itd. ) Džefri Berton Rasel u zanimljivoj mada plitkoj knjizi Princ tame, Pont, Beograd, 1995, na jednom mestu govori o tome kako Đavo nije predmet interesovanja nauke (dok ljudska verovanja o Njemu jesu), budući da je On neuhvatljiv naučnim instrumentima, te neuklopljiv u njen metod. Kao takav, Đavo za modernu nauku ne postoji. Pa zašto bi se onda moderna nauka uopšte bavila nepostojećim stvarima koje su predmet religijskog (nenaučnog) pogleda na svet, a uz to još i ne donose profit? To su nekompatibilni pogledi. Čak i ukoliko bi naučnici izveli nekakvo zazivanje Đavola, i On im se tom prilikom zaista i ukaže, tako da ga oni stvarno vide i mernim instrumentima registruju, to nipošto nije dokaz da Đavo postoji. Da mu urade sve moguće testove te izvrše bezbroj ogleda nad Njim, čak i nakon seansi kod psihologa, psihijatara, pa čak i sam Đavo da prizna da je Đavo – ni to ne bi bio dokaz. Da je neko biće zaista Đavo, ma koliko to biće bilo spektakularno te imalo zaista čudnovata svojstva, metodima savremene nauke taj zaključak ne bi mogli izvesti. Nauka bi nesumnjivo bila u stanju da ustanovi mnoga svojstva i specifičnosti tog bića, ali ga sigurno ne bi tretirala u smislu koji podrazumeva religijski pogled na svet, u čijoj interpretaciji Đavo postoji. Kada bi nauka priznala da se pred njom zaista nalazi Đavo, ona bi jednostavno negirala sebe jer bi time dokazala ispravnost religijskog nazora, protiv kojeg je ona orijentisana i sa kojim nije podudarna. Oni koji obezbeđuju finansiranje nauke i kojima je stalo do njenog razvoja (ne mislim samo na naučnike), takvim jednim priznanjem bi izgubili od legitimiteta. Takvo otkriće i priznanje bi ozbiljno udarilo na temelje aktuelnog društvenog i civilizacijskog sistema vrednosti, dok bi recimo inkvizicija doživela rehabilitaciju (čime bi bili opravdani svi njeni zločini te masovna i flagrantna kršenja ljudskih prava). Otkriće Đavola bi imalo nesagledive ideološke i poltičke posledice. Ekonomski, a samim tim politički i ideološki sistem zavise od ustaljenih ljudskih navika. Društveni odnosi takođe zavise od ustaljenih ljudskih navika. Promenom ili razbijanjem osnovne matrice obrazaca svakodnevne reprodukcije tih navika, menja se ekonomski, politički i ideološki sistem, a samim tim i karakter društvenih odnosa na kojim počiva legitimitet i legalitet nečije

122

8. U krajnjoj liniji pomalo je apsurdno da vodeći način mišljenja moderne civilizacije ignoriše ili negira nešto na čemu je zasnovan kulturni i civilizacijski kompleks današnjice, a to je metasvetsko iskustvo. To iskudruštvene moći. Bili bi to sasvim solidni razlozi da se eventualno otkriće Đavola zataška, ili da mu se da neko “prihvatljivo” značenje, npr. neuspeo klon čoveka (ukoliko se Đavo ukaže humanoidno), genetska mutacija, izgubljena karika u lancu humanoidne evolucije, vanzemaljska forma života, android, ugrožena retka vrsta, farsa itd. Dakle, u opticaju je sve izuzev onog čije bi spektakularno otkriće izazvalo političke implikacije, makar to značilo i pakt sa Đavolom. Verujem da Đavola oko toga ne bi trebalo mnogo ubeđivati. ) Zamislimo da se naš svet, naša stvarnost nalazi na frekvenciji postojanja koja ima neku vrednost 100. Budući da je ljudska percepcija, usled istorijskog razvoja, “podešena” na toj istoj frekvenciji, nama je stvarnost frekvencije 100 normalna, stabilna, poznata, “naša”, “ovozemaljska”. Ukoliko bi sada smanjili frekvenciju naše percepcije na vrednost recimo 10 ili 1, prizor bi bio šokantan, “metasvetski”! Otud kategorije “materijalno” i “duhovno” mogu značiti ovu ili onu frekvenciju. Ako pri frekvenciji 100 nema Đavola, možda ga na frekvenciji 200, ili čak 101 ima! Takođe želim da istaknem kako ne mislim da je svaka percepcija van opšteg ljudskog standarda (kojeg ovde arbitrarno određujem vrednošću 100) nužno metasvetska percepcija. U metasvetski korpus perceptivnih frekvencija spadaju sve one frekvencije čija specifična vrednost u radikalnoj meri menja biće tako da samim tim ono postaje na neki način imuno na pretnje negacijskih i smrtonosnih sila. Na metasvetskim frekvencijama percepcije i “egzistencije” biće koje ostvaruje vrednost takve percepcije više ne postoji, odnosno ne prostire se. Vid “postojanja” takvog bića, odnosno svesti jeste nekakvo nepojmljivo “prisustvo” oslobođeno forme. Shodno tome ni metasvet nije svet jer to nije sfera egzistencije i formi, sfera određenih zakonitosti i uređenosti, već sfera nečeg što iz ljudske perspektive deluje apsolutno zastrašujuće. Metasvet, u punom smislu reči, jeste sfera apsolutnog HAOSA, čija je priroda drugačija od aktuelnog haosa Univerzuma u kome bitišemo. U metasvetskoj sferi svako biće je trajno jer je bezoblično; nema šta da se ništi. Zapravo, tamo nema nikakvih bića jer ova zahtevaju određenu formu, nego je reč o slobodnoj svesti. U ambijentu u kome ne vladaju nikakvi zakoni, i u kome prostor i vreme te bilo kakva forma, nemaju nikakav smisao, sasvim je normalno da je sloboda prirodno stanje metasvetske svesti; svesti koja je dosegla stanje meta-mira. Međutim, u svemu tome postoji problem što su ljudi razne sfere postojanja, koje su opažali usled nekog iskustva izvan opsega standardne ljudske percepcije nivoa 100, usled neznanja ili nedostatka moći uviđanja, tretirali kao svetove koji zbog svojih nesvakidašnjih osobenosti deluju večno i nepropadljivo. Samo zato što fizički zakoni nisu toliko strogi (ili što ne determinišu bitisanje živih bića u meri kao što je to na nama poznatom nivou percepcije), i što su oblici života i inteligencije u nekima od tih sfera neuporedivo moćniji i dugovečniji (ili ontološki suoperiorniji), ljudski pioniri su stekli utisak da u tim sferama ne vrebaju negirajuće i destruktivne sile Ništavila. Te sile, jednostavno, uvek i svuda vrebaju, osim tamo gde oblici, prostor i vreme nemaju smisla. Tako je došlo do opasnog i kobnog samozavaravanja koje je utemeljilo pojavu čitavog spektra religijskih i kultnih fenomena. Magijski i verski lideri određena metasvetska svojstva pripisali su nekim, za njih fascinirajućim i novim sferama Univerzuma Haosa te stanovnicima tih sfera. Gde god postoje nekakvi zakoni, neke pravilnosti, ograničenosti (ma koliko minimalne bile), pouzdan je znak da se još uvek nalazimo

123

stvo i implikacije tog iskustva u vidu racionalizacije, interpretacije, operacionalizacije, institucionalizacije, politizacije, ideologizacije, dogmatizacije, akulturacije, enkulturacije, tabuizacije, sakralizacije, fetišizacije itd., jeste sve – suština i okvir našeg načina života, pogleda na svet, kulturnog i socijalnog univerzuma, psihosfere… 9. Ako su šamanska, proročka, verovesnička i vidovnjačka iskustva naših predaka “psihoze”, “halucinacije” usled epilepsije, izgladnelosti, asketizma, straha, šoka, pića ili droga, te bulažnjenja ludaka, gubavaca, ambicioznih fantasta i lukavih manipulatora, onda je današnja dominantna civilizacija, budući utemeljena na svemu tome, zaista pseudocivilizacija. Točkovi te civilizacije, ako to i nisu bili na početku, danas izvesno jesu psihoze, histerije, (samo)obmane, halucinacije te bulažnjenja ludaka, neumnika, ambicioznih fantasta, lukavih manipulatora i ostrašćenih moćnika. Na delu je epoha hroničnog makijavelizma i belicizma koji mašu grotesknim zastavama demokratizma i pacifizma, a što čitavu situaciju aktuelnog istorijskog trenutka čini tragikomičnom. Pored toga, na delu je i sukob (promotera) novonastalih, globalizujućih vrednosti u nadiranju, i starih u opadanju, kao i sukob diverzifikovanih polarnosti unutar pomenutih grupa. U tom sukobu, novonastale vrednosti figurišu kao falsifikati, odnosno kao menice bez pokrića, zasnovane na trenutnim odnosima dominacije, dok su stare posve neupotrebljive i krajnje nepraktične u novonastaloj situaciji. Vreme je, imajući u vidu sve to, za invenciju i promociju kompletno drugačijih, i rekao bih, revolucionarnih vrednosti, bez premca u poznatoj nam istoriji i tradiciji.

u veličanstvenom ali kobnom Univerzumu Haosa, te malo opreza nije naodmet. Naravno, ovo ne znači da je svaki iole istaknutiji, poznati ili nepoznati psihonaut nužno doveo sebe i svoje bližnje u zabludu interpretirajući svoja transdimenzionalna iskustva. Mnogi od onih koji su davno iščezli sa lica Zemlje još uvek bitišu negde “tamo”, dok su mnogi uopšte prestali da bitišu, da li zato što su dosegli metasvetske magnitude ili zato što su jednostavno mrtvi. No, to je drugo pitanje.

124

125

Dvadeset i prvo poglavlje

AKSIOLOGIJA II

1. Kako je metasvetska ideja primarni orijentir u kompleksu kulture, tačka okupljanja, tj gravitaciono jezgro kulture, ta ideja ujedno je i putokaz koji ukazuje na svrhu kulture, na smisao, kako pojedinca, tako i zajed) Povodom formulacije “Metasvet” želim da istaknem sledeće. Ono što podrazumevam pod tim terminom, kao što sam već ukazao, uopšte nije nikakav svet. Međutim, ponekad, u ovoj knjizi taj termin se odnosi na bilo koju realnost van ove standardne, “ovozemaljske” stvarnosti. Iz perspektive nekog drugog religijskog, mističkog ili magijskog stanovišta, metastvarnost može imati značenje kakve suptilnije, eterične, mnogo kvalitetnije i superiornije sfere od ove nama poznate, ali koja, bez obzira na to, i dalje pripada korpusu onoga što nazivam Univerzumom Haosa, a koji je, shodno mom gledištu, multidimenzionalan. Tako sam, govoreći o metasvetskoj ideji, ponekad uzimao u obzir i to da je za nekog Metasvet nešto što se ne poklapa sa mojim gledištem. Neko je za Metasvet proglasio neke sfere Univerzuma Haosa, mada ne pod terminom koji ja koristim. Iz tog razloga, držim kako je na delu, kako danas, tako i u istorijskoj prošlosti, niz “spiritualnih” zabluda čija je direktna posledica inhibitorna kultura te pseudovrednosti. Što zbog mog skromnog iskustva kao pisca, što zbog apstraktnosti tema kojima ovde pokušavam da se bavim, a što i zbog mog nedovoljnog filozofskog i istorijskog obrazovanja, često može da izgleda kako ja mešam stvari ili ih dovodim u kontradikciju nespretnim iskazima i dugim rečenicama. Sve protivurečnosti ove knjige nisu protivurečnosti u mom umu. Neka to bude shvaćeno kao indikator moje intelektualne nedoraslosti ovim zaista neuhvatljivim temama prema kojima zauzimam specifičan stav – stav koji mi umnogome otežava posao. U svakom slučaju, termin “Metasvet” ponekad ima značenje koje mu ja lično ne pridajem već taj termin koristim ne bi li označio destinacije koje iz perspektive pojedinih verovanja, odnosno iskustava, zaista deluju metasvetski, transcendentalno, duhovno… Ponekad, pak, taj termin znači nešto upravo neobjašnjivo i nepoznato. Iskreno, da parafraziram jednog nacistu, kada čujem reč “duhovno”, uhvatim se za pištolj.

126

nice, te na smisao borbe, života i smrti. Ipak, bez obzira na to, metasvetska ideja je dekadentna, uostalom kao i svaka materijalna, odnosno duhovna ili intelektualna tvorevina. 2. Usled nemogućnosti razumevanja metasvetskog iskustva ljudi su počeli da sakralizuju samu ideju. Ideja kao mentalna slika metasvetskog iskustva, koje je kao iskustvo nedostupna velikom broju ljudi, postala je temelj kulta. Kao takva, ideja je predstavljena određenim simbolom koji je, budući supraracionalan, vršio mistifikaciju iskustva pridajući mu značenje koje to iskustvo u većoj meri vrednuje od iskustva svakodnevne, rutinske stvarnosti. Tako je sama ideja o metastvarnosti (ideja, dakle, imaginacijska slika) predstavljena simbolom, postala vrednost, “papirni novac” emitovan na osnovu “zlatne podloge” – metasvetskog iskustva. Pritom je ideja putem simbola mogla biti dostupna svima, dok je neposredno metasvetsko iskustvo ostalo rezervisano samo za odabranu vidovnjačku, šamansku ili profetsku iniciranu elitu, unutrašnjih, tajnih struktura kulta. 3. Tokom istorije, pa sve do danas, svakojake karikature, iskrivljene i nejasne slike – ideje – dobijale su određenu vrednosnu težinu, te bivale tretirane kao vrednosti. Ideje koje je gotovo nemoguće, čak i u imaginaciji konkretizovati, odnosno uobličiti (ili ih jasno videti kao manifestaciju nekih odnosa u prirodi ili društvu), danas se tretiraju kao vrednosti, a koje rogobatna ideološka terminologija dodatno mistifikuje. “Menice bez pokrića”, neutemeljene imaginacijske projekcije (fantazme), tretirane kao vrednosti, predstavljaju građu svake demagogije, arsenal kulturnih otrova i mistifikacija koje služe pružanju legitimiteta određenim društvenim i političkim odnosima, odnosno dominantnoj društvenoj (magijskoj) moći. 4. Sećanje na metasvetsko iskustvo nalazi se u osnovi metasvetske ideje. Memorijska slika u imaginaciji (imaginacijska interpretacija iskustva) zapravo čini ideju, a memorijska slika jeste nešto prilično nestabilno. To je ) Otud smatram da je politika laž (Hana Arent s pravom kaže kako je politika pozorište). Politiku suštinski ne zanima istina jer bi tako potkopala samu sebe, s obzirom da srž politike čine određeni interesi, i to interesi takve prirode da je prosto neprikladno i opasno njihovo javno i jasno iznošenje te otvoreno manifestovanje. Društvena moć, kako god se predstavljala, uvek teži manjoj ili većoj korupciji pojmova, a samim tim i vrednosti, jer na taj način ona zamagljuje pravu prirodu i karakter odnosa u društvu kojim dominira ili nad kojim želi da dominira upotpunosti. U biti ne postoji savršeno legitimna vlast, bila ona plemenska, faraonska ili demokratska. Povodom svega ovog, nameće se ona čuvena izjava lorda Aktona po kojoj moć kvari, dok apsolutna moć apsolutno kvari, ali ne samo onog ko poseduje moć, već i onih koje ta moć drži u poretku.

127

slika koja treperi na našem mentalnom ekranu, osim ukoliko se uz izuzetnu koncentraciju ne stabilizuje. Stabilizacija imaginacijske slike (uz izuzetan napor), rezultira njenom realizacijom, postvarenjem. Doslovno, to što smo zamislili postaje stvarno, što uopšte nije nemoguće, jer da nije tako magija ne bi bila moguća, a ona je itekako moguća! 5. Što se tiče metasvetske problematike, ono što je u svemu tome suštinski dekadentno jeste interpretacija metasvetskog doživljaja – samointerpretacija i interpretacija za druge, tj za one koji nemaju moć da to iskustvo neposredno dožive. Svaka interpretacija potiskuje neposredan doživljaj, budući da je reč o intelektualnoj (kulturnoj) predstavi tog doživljaja, odnosno iskustva. U slučaju da interpretaciju vrši neko ko je prošao metasvetsko iskustvo, on to čini na osnovu oslanjanja na sopstvenu memoriju (čija datoteka poseduje impresije tog iskustva) i usvojena sintaksičko-logička pravila. Drugim rečima, interpretacija se temelji na imaginacijskoj projekciji sastavljenoj od memorijskih materijala u vezi datog iskustva. U slučaju da interpretaciju pruža neko ko uopšte nije prošao kroz iskustvo koje pokušava da interpretira, njegova interpretacija se tada oslanja na tuđe interpretacije. Takvu interpretaciju, naravno, uvek i svako može da ospori, pa čak i neko ko takođe nikada nije doživeo iskustvo čiju interpretaciju osporava. Bojno polje tada postaje debata, ili obrnuto, a što smo u istoriji mnogo puta viđali. 6. U celoj ovoj dekadencijskoj mistagoškoj priči interpretacija nekog transcendentalnog iskustva je tek početak. Naime, da bi se neka interpretacija uzdigla na nivo dogme o prirodi iskustva, (još dekadentniji logički oblik), neophodna je njena valorizacija čime će ti iskazi biti inaugurisani u vrednost - a kada jednom nešto učinimo vrednošću, prevođenje u dogmu postaje čisto tehnička stvar. U obliku dogme, interpretacija istiskuje samo iskustvo iz centra čitave priče i ustoličava se kao racionalni fetiš. Izjava: Bog je Jedan predstavlja ništa više do idolopoklonstvo moći mistifikacije. To se Razum divi samome sebi a ne Bogu koji po prirodi stvari izaziva divljenje. Nakon tih prvih koraka nastaje čitav niz daljih valorizacija, interpretacija i reinterpretacija, a što je kao proces prožeto raznim ideološkim, ekonomskim i političkim interesima. Tako danas imamo čitav asortiman nacionalnih, verskih, političkih, ideoloških, tradicionalnih, univerzalnih i ostalih “vrednosti”. ) Nije naivna ona pouka po kojoj ako nešto zamisliš (ili poželiš) dovoljno jako to će se i ostvariti. ) A što se tiče onih koji već vekovima dogmatski “prežvakavaju” tuđa metasvetska iskustva u cilju očuvanja vere ili kulta, o tome ne želim da diskutujem.

128

7. Da bi vrednosti imale onu životvornu, mobilišuću snagu, potrebno je da se s vremena na vreme pojavi nekakav prorok koji će jasno ukazati na postojeću korupciju aktuelnih vrednosti, te da iste oživi novom interpretacijom ili pak da daruje neke druge vrednosti. Ukoliko nema onih koji će širiti “nebesku groznicu”, vera onih koji ne vide, odnosno onih koji nisu u stanju da ostvare transcendentalno iskustvo, počinje da nestaje dok ljudi počinju da se vezuju za mutne ideale, tj ni za šta! Pronicljivi nevidnici uviđaju da sa aktuelnim vrednostima (odnosno njihovim interpretacijama) nešto nije u redu te pokušavaju da izvedu reformu čistim umovanjem (a iza reforme uvek stoje ambicije i politički interesi), i to bez metafizičkog pokrića, bez iskustva, bez vizije i glasa Boga. Oni vrše falsifikovanje, štampajući novac bez pokrića. To, ukoliko uspe, vodi u revolucionarnu degradaciju religije. Zato svaka religija koja nema živih proroka koji održavaju vezu između ljudskog i metasvetskog, više nije religija u pravom smislu reči, već postaje pseudoreligija – ideologija. Tako i svaki politički poredak koji nije utemeljen u metasvetskoj ideji na dobrom je putu da razgradi samog sebe, s obzirom da gubi kulturno i kolektivnopsihološko jezgro.

129

9. Put od neposrednog odnosa sa Bogom pa do institucije Crkve ili Hrama jeste jedan degradirajući niz sakralizovanja, interpretacija, reinterpretacija, političko-ideološkog manevrisanja, da bi se na kraju obožavalo ili vrednovalo nešto ili neko ko nije bio na početku tog niza, ali ko je kao suprotnost stajao na drugom kraju ideje, na njenom naličju kao suprotstavljujuća perspektiva. Tako i društvene vrednosti završavaju u kontradikciji, kao antivrednosti, budući da su korumpirane te više nemaju pokrića u realnosti. Taj proces nužno podrazumeva opadanje kvaliteta “ljudskog materijala” koji predstavlja stožere te ideje, odnosno vrednosti. 10. Da bi neko stekao, povećao ili zadržao kontrolu nad bitnim tokovima društvene moći i procesom raspodele društvenog bogatstva, upotrebiće sva raspoloživa zarad ostvarenja tih ciljeva. U tu svrhu neko će instrumentalizovati društvene vrednosti, te će ih podvrgnuti jednoj još nakaradnijoj interpretaciji. Čim to postane vidljivo, oni ugnjeteni, ili oni takođe ambiciozni, ali iz nižih socijalnih slojeva ili nižih nivoa aktuelne hijerarhije moći, prirodno će težiti reviziji, reformi, odnosno revoluciji.

8. Jednom nešto ustanovljeno kao društvena vrednost podložno je socijalnim, istorijskim i kulturnim mehanizmima, kao i zakonima sveobuhvatne mašinerije fatalne dijalektike ovog sveta. Iz tog razloga svaka religija, svaki kult, posle određenog vremenskog ciklusa, nađe se tamo gde njegovi pokretači-entuzijasti ne bi poželeli nikome da se nađe, a kamo li svojim nastavljačima i duhovnim potomcima. Tako je recimo hrišćanstvo nastalo na izuzetnoj harizmi Isusa Hrista. Njegova harizma je svakako bila veća od harizme Njegovih apostola, dok je apostolska harizma nadmašivala harizme potonjih svetih otaca rane Crkve. Harizma kasnijih crkvenih velikodostojnika, svetaca, sveštenika ili neoprotestantskih uličnih i kućnih misionara, neuporedivo je inferiornija od prvobitnog uzora olučenog u liku i delu hrišćanskog Spasitelja. Zato je u hrišćanstvu vrednije ono što je starije, bliže božanskom uzoru. ) Ipak, postoje primeri evolutivnih, tj pozitivnih transformacija. Pozvaću se opet na mog omiljenog pisca-adepta Kastanedu. U gotovo svakoj njegovoj knjizi pominju se groteskni, morbidni tzv stari vidovnjaci, spram kojih stoje transformisani i oslobođeni mračne balasti svojih duhovnih predaka – novi vidovnjaci. To je primer kako se tokom niza pokoljenja jedna šamanska tradicija preobrazila u progresivnom smeru. Pompezni arhitekti hramova i rituala postali su anonimni tragači i podvižnici. Eto recepta ozdravljenja: svedimo civilizacijske okvire na razumnu i zaista neophodnu meru. Međutim, problem je u tome što ljudi uopšte nisu razumna stvorenja. Ljudska razumnost je u svom praktičnom vidu prosto neracionalna. ) Naposletku, kako to uče zvanične crkvene doktrine, Isus je stradao ne bi li spa-

sao grešno čovečanstvo, ali u krajnjoj liniji On se žrtvovao da bi Njegovi sledbenici vladali u Njegovo ime, da bi lagali, krivotvorili, pljačkali, ubijali, uništavali, podsticali na zločin, silovali, trgovali, zarađivali… (pored svih onih dobrih stvari koji su činili i još uvek čine).

130

131

Dvadeset i drugo poglavlje

AKSIOLOGIJA III

1. Vrednosti su socijalnopsihološke projekcije vrlina, a vrline kao takve, vezane su za metasvetske destinacije i stremljenja. Dakle, korespondiraju sa smislom života i smrti. Vrednosti su stoga putokazi koji nas usmeravaju ka metasvetskim magnitudama. Putokaz pre svega znači simbol, kao krst, kao ank, pentagram, heksagram, svastika, mandala, vesika, trougao, runa svetog alfabeta itd. 2. Vrednost je simbol, ideja vrednovana u njenoj vrhunskoj, najapstraktnijoj interpretaciji, koncentrovana informacija ispoljena u estetskoj jednostavnosti. Forma simbola predstavlja najracionalniji vid prezentovanja metasvetskih relacija, te su stoga simboli bolji reprezenti neke ideje nego što su to verbalni iskazi, mada je reč takođe simbol, naročito imenica. Da bi vizuelno bilo potpuno, neophodan je audioni komplement. Gomila simbola i glasova već je usud kulture. 3. U praktičnom smislu, simbol je alatka, mašina kojom čovek, da bi je mogao koristiti, prethodno mora ovladati. Ovladavanjem simbolom, otvaraju se perspektive onog šta taj simbol predstavlja. U tom trenutku simbol postaje jedina konkretna stvar koju imamo u rukama. Tada smisao forme biva jasan da jasniji ne može biti. Na neki način simbol je živ. U funkcionalnom smislu, simbol je sredstvo kontrole stvarnosti, granični kamen. Ovladavanje simbolom analogno je ovladavanju nad stvarnošću ili jed) Mirča Elijade, u knjizi “Mefistofeles i Androgin” kaže kako su simboli “kadri da otkriju jedan modalitet realnog ili jednu strukturu sveta koji nisu očigledni na planu neposrednog iskustva.”

132

nim njenim aspektom. Vladanje nad stvarnošću podrazumeva i vladanje nad samim sobom. Simbol kao magijska mašina jeste transformator, modulator i tranzistor operatorove volje. Simbol je medijator operatorove namere, kod raspoznavanja i delovanja, koridor, sredstvo komunikacije i kontrole. Što je slika na mentalnom ekranu operatora jača, jača je i njegova moć. 4. Ako se sada prebacimo u domen sociosfere, takođe nailazimo na određene simbole koji stoje ispred nekih javnih, polujavnih, odnosno društvenih vrednosti. Ti simboli mogu biti zastave, grbovi, logoi, pečati, tj razne forme složene ili jednostavne estetike. Takođe, uočljivo je i da među tim simbolima postoji određena hijerarhija, odnosno stepen važnosti ili vrednovanja. Na primer, vrednost koja stoji iza natpisa “Coca Cola” je manja od vrednosti predstavljenoj Velikim Pečatom SAD. Korak dalje, odnosno više u vrednosti i značenju, predstavlja piramida sa iluminirajućim okom u njenom vrhu (simbol koji se nalazi na poleđini osnovnog apoena američke monete). Oko na vrhu piramide je metafizička ideja, vrednost koja se po značaju i značenju nalazi iznad Velikog Pečata SAD i natpisa “Coca Cola”. 5. Kada govorimo o društvenim, odnosno javnim vrednostima, trebalo bi na umu da imamo sledeće. Svako ko želi i ko je za to sposoban, ima pravo (pravo izvedeno iz načela Jednakosti građana, članova društva) da sa datom vrednošću, tj simbolom, operiše. Oni koji ističu određene simbole, a pritom poseduju koliko-toliko legitimnu društvenu moć, (što znači da su i istaknuti simboli takođe legitimni), ukoliko do kraja, bez zadrške, ne pruže valjana objašnjenja povodom toga, upadaju u kontradikciju koja podriva legitimitet njihovog društvenog položaja i odnosa u društvu legitimisanih poretkom predstavljenim datim simbolima. Otud članovi društva mogu da ospore legitimnost aktuelnih društvenih odnosa i njihovih institucionalnih oblika (ukoliko nisu na efektan način upućeni u smisao simbola koji predstavljaju aktuelni legitimitet društvenog i vrednosnog poretka). Neko je uz pomoć krsta, pentagrama ili polumeseca postao privilegovan, bogat i moćan. Neko drugi je pod tim istim simbolima obespravljen, siromašan, potčinjen, ubijen. 6. Ukoliko oni koji imaju gro moći i bogatstva, i koji kontrolišu krucijalne odnose u društvu, javno ne otkriju pravi smisao simbolike iza koje se kriju (i pod kojom već transgeneracijski tezauriraju kapital, imovinu i logističku moć), onda Mi, “treći stalež”, koji sve to nemamo i nismo, apsolutno imamo legitimno pravo da pripremamo, isplaniramo, organizujemo i

133

izvedemo REVOLUCIJU – pod simbolima koji nama nešto znače! Građanska svest podrazumeva punu svesnost o tome koje vrednosti predstavljaju aktuelni i najsakralniji simboli datog društva. Ukoliko to nije slučaj, građani su onda ovce a održavaoci društvenog poretka su uzurpatori protiv kojih revolucionari imaju pravo da upotrebe apsolutno sva moguća i rasploživa sredstva – kako bi njihovu vlast i moć osporili, umanjili, konfiskovali, odnosno uništili, te obnarodovali sve njihove tajne. Pritom, revolucionari ne bi smeli da imaju ikakve tajne osim činjenice da su upravo to što jesu – revolucionari, a što revoluciju, koju u ovoj knjizi zagovaram čini specifičnom i zaista jedinstvenom.

134

135

Dvadeset i treće poglavlje

IDEOLOGIJA

1. Ideologija je reč o slici, reč o viziji, reč o ideji – doktrina ideje, interpretacija činjenica, tumačenje sveta i istorije sa stajališta jedne dominantne ideje. Tumačenje stvarnosti idejom. Ideja, sama po sebi, nešto je drugo. Ona je slika transcendentalnog iskustva. 2. Ono što uzrokuje i uslovljava psihosocijalnu i kulturnu dinamičnost neke ideje, dakle ono što je ujedno čini progresivnom, ali i dekadentnom, jeste njena operacionalizacija - tj. njena primena iza koje stoji namera da se ta ideja na neki način realizuje. Data ljudima na “upotrebu” ideja postaje jedan od faktora kulturnog determinizma; faktor koji u određenim društvenim okolnostima može da ima istorijsku snagu, snagu pokretača istorijskih procesa. U procesu njene operacionalizacije, osnovna intencija date ideje može ostati neizmenjena sve dok ona ne ispuni svoju svrhu, dok se ne ostvari - ili će se menjati tokom vremena shodno hirovima, nuždama i interesima njenih nosilaca, odnosno pod uticajima onih koji se realizaciji te ideje suprotstavljaju u ime neke druge ideje, ili iz nekog drugog razloga. 3. Jedan od uzroka degenerisanosti neke ideje (odnosno izvitoperenosti njenog praktičnog - operativnog - aspekta) jeste njena instrumentalizacija od strane njenih nosilaca, bilo da su je ovi nasledili tradicijom, preuzeli akulturacijom, bilo da su je sami inicirali. Instrumentalizacijom, ideja gubi smisao vrednosti, postaje instrument, moneta, objektivizuje se kao oruđe, roba i sredstvo političke manipulacije. Katastrofa je neizbežno ishodište takve prakse. To je put koji nužno vodi u rat i odnose dominacije.

136

4. Ideja podleže degenerisanju i zato što je “organski” povezana sa onima u čijim umovima figuriše, tj. sa onima koji bi trebalo da budu njeni baštinici i stožeri, oni koji je slede i čija je to zvezda vodilja. Tokom vremena, iz raznih razloga, sve je manje onih koji imaju moć jasne VIZIJE neke ideje, naročito ako je ta ideja valorizovana kao krucijalna vrednost nekog društva, nacije, odnosno religije, kulta. Oni koji su to još uvek u stanju uglavnom bivaju inkriminisani, etiketirani kao jeretici, te marginalizovani od strane onih koji manipulišu datom idejom u cilju očuvanja i proširenja svoje društvene moći. Žrece ideje smenjuju žreci institucija, čime institucije bivaju desakralizovane i sekularizovane, iako formalno one i dalje deluju u ime te ideje (koju su inhibirali i stavili u stanje “hibernacije”), tj. na osnovu nje uživaju svoj legitimitet, kredibilitet i legalitet. (U tom smislu indikativno deluje formulacija “zvanična” Crkva, “zvanična” doktrina, “zvanična” verzija...). Društveni, praktični aspekt date ideje tako postaje farsa te nužno okrvavi ruke. Nema institucije koja to nikada nije učinila s obzirom da je institucija politički, društveni instrument, socijalno i kulturno-civilizacijsko telo neke ideje, njen mač i štit, te naposletku - tvrđava neke moći. 5. Ideja, ukoliko više kao takva ne odgovara samosvrhovitoj instituciji, na čijem se čelu nalaze dezorijentisani, nihilistički, odnosno duhovi koji baštine neku drugu ideju, a možda i ideal, biva “preformulisana”, podležući novoj dogmatskoj interpretaciji, koja još više zamagljuje istinu same ideje. Instrumentalizacijska operacionalizacija neke ideje rezultira izgradnjom megalomanskih parazitskih institucija koje u krajnjoj instanci prejudiciraju katastrofu i sukobe. Taj proces neko je nazvao Napretkom. U ovoj knjizi ja to nazivam Pseudoprogresom. Fenomen Pseudoprogresa potvrđuje tezu po kojoj se ideja, institucionalizacijom, izrođava u nešto sasvim suprotno, a što istorijsko iskustvo jasno predočava. ) Ideal je imaginacijska projekcija koji za razliku od ideje nije utemeljen na metafizičkom iskustvu/viziji. Ideal je projekat, orijentisan ka budućnosti i/ili pripisan mitskoj prošlosti, te nema stabilan, konačan oblik. Zbog toga je revolucionaran, dinamičan i uvek teži promeni. I za kraj, na dnu ove ideološke hijerarhije imamo naše svakodnevne ideje i idejice, tj. puke mentalne sličice. Na neki način ideje su večne, ideali su manje-više trajni, dok su “idejice” (tj. naše svakodnevne ideje) poput naših života - mehuri sapunice. ) Avgustinova “Božja država” izrodila se u inkviziciju. Marksizam i socijalni utopizam postali su staljinizam i soc-realistički totalitarizam. Nacionalizam u nekoj romantičarskoj i idiličnoj viziji izopačio se u vulgarni nacizam, stvorivši “institucije” kao što su Aušvic, Mathauzen ili Jasenovac. Liberalna demokratija je postala pseudoimperijalni globalizam. Verski i politički jedinstvenu imperiju (kalifat) Proroka iz arabijske pustinje danas predstavlja mnoštvo zbunjenih, nestabilnih,

137

6. Opadanje neke religije, u njenom esencijalnom vidu, jeste proces koji započinje onda kada njeni žreci osnovnu ideju (transcendentalno iskustvo/ viziju osnivača kulta) zamene vizuelizacijom onoga što je prorok/inicijator video, budući da oni sami nemaju tu moć da vide. Ono šta oni vizuelizuju utemeljeno je na interpretaciji Prorokove vizije. Poklonici, sledbenici, naslednici, nemaju moć da vide jer ne tragaju. Njih nema ko da vodi jer onaj ko bi to trebalo da radi, na osnovu položaja koji zauzima, bavi se politikom i upravljanjem kompleksnom strukturom institucija religije. U slučaju da nekakva duhovno nadarena - autorizovana ili neautorizovana ličnost ima moć VIZIJE osnovne ideje, a pritom se ne bavi politikom i administriranjem, biće na sve moguće načine sprečena da vodi i podučava sledbenike i vernike kako da i oni sami VIDE osnovnu ideju - fundamentalnu religijsku ISTINU. To sigurno neće dozvoliti oni koji se u ime vere, u ime te najuzvišenije ideje bave politikom, administriranjem i gomilanjem moći i bogatstva. Ukoliko bi to dozvolili bila bi raskrinkana njihova uloga uzurpatora, “antihrista”, otpadnika i najvećih neprijatelja vere. Tako nešto, naravno, nije politički celishodno, tim pre što spoljni neprijatelji/nevernici predano i strpljivo vrebaju svaku grešku ili slabost u našim redovima, redovima najispravnije religije na svetu! Naravno, spoljni neprijatelj, naročito ako je prozelitistički orijentisan, uvek vreba i ako taj neprijatelj podržava istinske proroke i vidioce naše istine to ne znači da su istinski proroci lažni, te takođe ne znači da su dobronamerni oni koji podržavaju ove koji su moralno ispravni. Naši proroci tako postaju instrumenti onih uzurpatora i dijabolika u njihovom sukobu sa našim tlačiteljima, uzurpatorima i dijabolicima. Ideja je tu tek moneta za potkusurivanje između dva centra moći, koji se bore da stadu nametnu svoju vlast i svoje “zvanične” doktrinarne verzije istina i vrednosti. U manipulaciji stadom priča o identitetu ima presudnu ulogu. To je priča o Nama i Njima, o Drugima, o Istini i Laži, o Tradiciji i Istoriji, o silama Svetlosti i silama Tame, o Dobru i Zlu itd. Istina je da stado nikada neće prestati da bude stado bez obzira na to koja je verzija u datom trenutku, u prošlosti, a i u budućnosti, zvanična, jedina ispravna. U tom smislu dijabolici nemaju nameru da bilo šta menjaju osim svoje demagogije. I da ponovo istaknem, kao i onda kada sam govorio o vrednostima: kult, odnosno tradicija koja nema svoje žive Proroke koji bi se povremeno ali kontinuirano pojavljivali ogrnuti harizmom koja potiče od iskustva i vizije metafizičke istine, jeste samo formalno religija, formalno tradicija. Takva religija postaje ideologija u pežorativnom smislu reči, postaje MRTVA - nekrofilska politička religija, pitoreskni oblik nihilizma totalitarnih intencija. šarenolikih, civilizacijski inferiornih, nerazvijenih i nejedinstvenih muslimanskih država i državica čije ujedinjene koče sebični interesi njihovih elita moći - a što nije u interesu islamske ideje. Takvih primera ima još.

138

139

Dvadeset i četvrto poglavlje

IDEOLOGIJA II

1. Inicijator, neke ideje uvek je pojedinac, izuzetan pojedinac; pojedinac kao prorok, verovesnik, “odabrani”, logos, avatar, mesija. Taj pojedinac figuriše kao numerička inferiorna suprotnost mnogobrojnog pasivnog, nevidećeg čovečanstva (ne samo u datom trenutku, nego i u budućnosti). Kao takav on je pokretač je i inspirator velikog mora ljudskih jedinki u okviru jednog ili više naroda. Isus nije bio rezervisan isključivo za Jevreje, Muhamed samo za Arape, Buda za Induse (bolje je prošao kod naroda tzv. žute rase) i sl. Čak i nacionalni proroci ne igraju ulogu vezanu samo za narod kome su reči proroka i duhovnog pregalnika prvenstveno bile namenjene. Tako su izuzetni ljudi poput Mojsija, Ilije, Jezekilja, Jovana (pisca Apokalipse), Zaratustre, Krišne, Hermesa, Muhameda, Lao Cea, Konfučija, itd., usled sve intenzivnije transkulturne dinamike i komunikacije postali figure u opštečovečanskim dimenzijama. To su ljudi sa idejom, geniji u punom smislu reči, heroji Progresa u svesnosti, pokretači ogromnih društvenih i istorijskih procesa, na čijoj su harizmi izgrađeni složeni i obimni društveni odnosi i institucije, a što na ljudskom nivou ilustruje drevnu mitsku istinu o infinitezimalnom kao pokretaču infinitivnog, o “prvom pokretaču” - demijurgu kao Tački, odnosno beskrajno maloj osovini oko koje se okreće beskrajna sfera Univerzuma. 2. U pojedincu, inicijatoru i nosiocu žive ideje, leži ogromna odgovornost za njenu operacionalizaciju i institucionalizaciju, tj. za posledice njenog oslobađanja i “puštanja” u svet. Posledice su nepredvidive, a shodno prirodi ovoga sveta, često i kontraproduktivne. Svaka ideja u izvedenoj formi je manje ili više osvajačka, netolerantna, prozelitistička, jer teži “izgradnji” sveta,

140

tj. društvenih odnosa, kulturnih i psiholoških obrazaca, na njoj svojstven način; na način koji žreci date ideje smatraju svrsishodnim, ispravnim, a sve to u skladu sa njihovim verovanjima (ili sujeverjem) i interesima. 3. Uzevši u obzir mogućnost anti-ideje koja predstavlja pretnju suprotne perspektive, te usled straha žreca dominantne ideje povodom naslućujuće opasnosti izopačenja, odnosno opasnosti od trijumfalizma predstavnika “sila Tame” (a što znači gubitak društvene moći i svih pratećih privilegija stožera i žreca “zvanične” ideologije u korist stožera i žreca “sila Tame”), svaka izvedena ideja je totalne intencije, teži totalnoj recepciji, tj. zahteva besprekornu odanost. Sve to uzrokuje totalitarne i autoritarne interpretacije u socijalnom i političkom smislu. Ideja neminovno biva izopačena i pretvorena u vlastitu suprotnost, dok njeni žreci i stožeri neprimetno postaju sopstveni antipodi - reprezenti “sila Tame”. Strah stvara Đavola, a Đavo, jednom stvoren, neminovno dolazi po svoje. 4. Institucija i ideja, bez obzira na sve, ipak nisu posve kompatibilne. Bog i Hram ne idu zajedno! Oni možda mogu naći, i sigurno nalaze, nekakvo manje-više dugotrajno rešenje u realnom istorijskom vremenu (za slučaj nekog “zatvorenog” društva, tj. neke plemenske ili etničke zajednice), međutim ideja i institucija, Bog i Hram, u uslovima i sa intencijom koja nadilazi uske tribalističko-klanovske okvire, čine spoj koji dobija totalitarne implikacije. Umesto žive ideje takvu instituciju blagosilja, iluminira i vodi fantazam, a umesto životvornog Boga... 5. Svaki univerzalizam je u biti opasan, potencijalno totalitaran i genocidan. Njegova pobeda njegov je poraz, uspeh je neuspeh, a trijumf perverzija. Antihrist baš kao i Hrist, takođe ima univerzalističke ambicije. Njegova terminologija i način delovanja nisu bitno drugačiji. Ciljaju istim pravcem, ali im je smer suprotan. Ako je Hrist govorio o ljubavi, govoriće i Antihrist, a u ime te “ljubavi” širiće svoju vlast koja je sve samo ne ljubav. U ime MIRA (Pax Christi) povešće rat protiv rata. Biće to hegemonski mir, jedno prikriveno stanje rata, latentni džihad protiv onih koji se opiru integrisanju u univerzalističke institucije i procese, protiv neprijatelja države, nacije, vere, demokratije, komunizma, “otvorenog” društva. On će ubijati ne bi li sprečio druge da ubijaju, jer osim Njega niko drugi nema pravo da ubije, ili da ubije bez Njegove dozvole. U ime mira, u ime ljubavi, bratstva, slobode, jednakosti... 6. Sa stanovišta jedne ideje (tj. sa tačke gledišta njenih stožera i žreca) sve druge ideje spram nje mogu stajati u vazalnom odnosu, prilagođene

141

njoj - ideji vodilji, ili mogu jednostavno nestati, odnosno mogu biti bačene na “smetlište istorije”, u muzej istrošenih i prevaziđenih ideja - i njihovih interpretacija, institucionalizacija... Nema tu mesta nikakvoj miroljubivoj koegzistenciji, jer moć prosto teži unifikaciji, prvo u rukama elite, pa užeg kruga unutar nje, a naposletku u rukama jednog čoveka - kao u popularnoj igri “Monopol”. Sve što izlazi iz domena i logike jednog pogleda na svet, utemeljenog na jednoj univerzalnoj ideji, smatraće se nestvarnim i neprihvatljivim, u filozofiji pogrešnim, a u politici neprijateljskim. 7. Svaka objavljena ideja ima svoj auditorijum, gradi sebi svojstvenu tradiciju, institucije, društvene odnose, fantazmagorične konstrukcije, svoju sferu uticaja, dajući tako svoj doprinos kolektivnom nasleđu čovečanstva. Svaka ideja ima tendenciju, oličenu u volji njenih stožera i žreca, inicijatora i proroka, da proširi svoj pečat u kulturi, svoju teritoriju, svoje stado, da se širi po svim parametrima, da sfera njenog uticaja bude što veća, dublja, ako ne i jedina, koja bi totalnim obuhvatanjem neke zajednice, društva ili čitavog čovečanstva završila i zapečatila istoriju. Totalni trijumf neke ideje, Kraj istorije, njenim stožerima i žrecima donosi apsolutnu moć, a ideji totalno postvarenje (i degenerisanost). Kraj istorije u tom smislu jeste trijumf jedne globalne totalitarne socijalne i kulturne iluzije, iluzije ekonomije, ljudskih potreba, politike, prava i pravde, etike, morala, logike, sintakse, obrazovanja, nauke... 8. Ipak, totalni trijumf jedne ideje, Kraj istorije, ma koliko to naoko izgledalo apsurdno ili smešno, čak i jedna osoba može da spreči ukoliko u sebi gaji neku drugu ideju, čime nadilazi bipolarnost dominantne perspektive te nagoveštava novu i drugačiju ideju bipolarnosti, a time i nastavak istorijskog procesa oličenog u sukobu ideja i ideala. Pojava neke druge ideje, makar njen nosilac bio samo jedan čovek, sprečilo bi postvarenje dominirajuće hegemonske i degenerisane ideje čiji je nosilac čitavo čovečanstvo. Takav odnos “infinitivnu” brojčanu vrednost - MNOŠTVO čovečanstva - postavlja u inferioran položaj spram kontrirajuće “infinitezimalne” perspektive - JEDNOG čoveka, čije postojanje kao nosioca drugačije ideje negira transgeneracijske napore i veru velikog broja ljudi. Iz te perspektive JEDAN je superiorniji od MNOŠTVA. On ima iskustvo ideje dok oni imaju manje-više određenu ili neodređenu projekciju - ideal. Takođe, on se nalazi u poziciji da razbije, odnosno da načne univerzalističko globalno jedinstvo MNOŠTVA time što će prokrčiti put svojoj ideji. Živa, neinstitucionalizovana ideja, iako percipirana od strane samo jedne individue, samom tom činjenicom poriče svojevrsni apsolut jedne ideje (koja se u međuvremenu negde zagubila) čije je carstvo beskrajnost miliona i mi-

142

lijardi umova, miliona knjiga, hiljade hramova, mnoštvo žrtava poklonika i protivnika, prošlosti, sadašnjosti... Ali šta je sa budućnošću? Ključeve kapija budućnosti u svojim rukama drži onaj ko neguje neku novu i drugačiju ideju. 9. Eksteriorizacija ideje, njen “izlazak” iz domena percipiranja i interpretacije pojedinca, njena objava, povlači za sobom - u slučaju njene uspešne društvene recepcije - institucionalizaciju, čime ideja (odnosno njen socijalnopsihološki derivat) podleže zakonitostima Dekadencije. Ideja proizašla iz uma koji ju je prvobitno “odnegovao”, prihvaćena od drugih, više nije ista. U drugim umovima ona bi imala drugačiji smisao, drugačiji značaj, prosto zato što nije deo iskustva drugih ljudi. Ukoliko bi više ljudi delilo istu ideju, tj. imalo isto iskustvo, te ukoliko bi iznašli načina da do tog iskustva dovedu i neke druge ljude, bez da čitavu stvar mistifikuju, templarizuju, sakralizuju i ritualizuju, to bi u dovoljnoj meri bio preduslov za Progres njihovog kulta, a što bi dovelo do značajnog smanjenja učinka dekadencijskih sila na ljudsko preduzeće inicirano datom idejom. 10. Svaki prozelitizam i svako institucionalno “širenje” neke ideje, ma koliko to ekonomski, politički ili ideološki bilo delotvorno, u suštini je pogrešno, degenerativno, direktno dekadentno, s obzirom da je reč o jednom sekularnom procesu, a u ime vere i njene metafizičke ideje. Takvo delovanje spada u domen politike. Svaki javni nastup, svako propagiranje jeste deo opsežnog političkog arsenala. Politička hidra učinila je tragičnom sudbinu preduzeća velikih inicijatora istorije, verskih genija, filozofa, heroja i proroka. Čovečanstvo se našlo tragično zapleteno u mreže istorijskih i institucionalnih, političkih posledica njihovih idejnih perspektiva, emanacija i derivacija. Geniji i njihove prateće nuspojave (apostoli, bhakte, sveta organizacija, sveta država, kraljevstvo, sveta doktrina...) čine glavne motore istorijskih procesa - koji sve brže jure ka Kraju Istorije, ka utopiji, ka ostvarenju Projekta (Carstvo Božje na Zemlji i sl.), ka katastrofi. Zar nije praktičnije projektovati veštački kraj istorije, veštačku katastrofu (koja jeste katastrofa ali sa zadrškom), nego se iznenada suočiti sa pravim Krajem istorije koji nam neće ostaviti mnogo alternativa? To pitanje relevantno je kako za sudbinu čovečanstva u celini, tako i za pojedinačnu sudbinu svakog od nas, za slučajeve naših malih ličnih istorija i njihovih krajeva. Put dalje vodi samo u Nadistoriju. 11. Danas na kraju XX veka, u frekventnoj upotrebi tokom političkog saobraćaja, koristi se formulacija “novi svetski poredak”, a čije značenje u

143

nizu interpretacija nadmašuje njen prost istorijski geopolitički smisao. Kao da je reč o nečem posve mističnom, kao da postoje nekakvi tvorci “novog svetskog poretka”, što istoriji odriče imanentni smisao, dok ljudima (“tvorcima” NSP-a) takvo tumačenje pridaje superiorne karakteristike koje oni nemaju. Kao da su ti tzv. tvorci i kreatori uopšte sposobni da promisle i sprovedu nekakav transgeneracijski istorijski plan, a što novi svetski poredak zaista jeste. Možda takvi ljudi zaista postoje i možda oni zaista imaju nekakav plan po kome delaju, što ih međutim, ne čini gospodarima situacije. Posledice ljudskih delovanja i traganja, budući da se ne mogu do kraja predvideti, uvek ostavljaju mesta za prodor neočekivanih mogućnosti, a što u velikoj meri kontrolu nad takvim jednim procesom istrže iz ljudskih ruku, iz domena ljudske kontrole. Drugim rečima, eventualni preduzetnici NSP-a u krajnjoj instanci pojma nemaju šta čine i kuda nas to njihov plan može dovesti. O posledicama i ishodištu svog preduzeća oni mogu samo da nagađaju; tačnije, svi mi možemo samo da nagađamo. Ono što naša nagađanja o budućnosti može učiniti izvesnijim jeste analiza aktuelnog stanja čovečanstva koje nije nimalo obećavajuće, s obzirom na X upozorenja da ukoliko se nastavi ovako i ovim tempom destrukcije, za N broj godina desiće se “to-i-to” (neka nedaća, katastrofa, peh, istrebljenje, uništenje, oštećenje...). 12. U duhu ove rasprave, formulacija “novi svetski poredak” predstavlja izraz prirodne tendencije koja karakteriše oslobađanje ideje sa univerzalističkim institucionalnim izrazom iz poseda jednog uma, odnosno uskog kruga ljudi. Ta formulacija biće aktuelna dokle god bude bilo institucionalizovanih ideja poteklih od onih koji bi da “ukažu na Boga”, na “Istinu”, koji bi da “spasu”, “prosvete” itd., čovečanstvo, neki narod i sl. Tako možemo govoriti o demokratskom, sekularnom, katoličkom, islamskom, rimskom, nacističkom, komunističkom, helenističkom, itd., “novom svetskom poretku”. Kao rezultat svih tih silnih “poredaka” imamo istorijski svetski haos - koji i jeste fundamentalni princip ovoga sveta. Zbog čega bi onda ljudska preduzeća odudarala od toga? Svaki ljudski poredak u funkciji je istorijskog haosa. Toliko o “novom svetskom poretku”. 13. Pre nego što se oduševimo nekom novom ili novootkrivenom starom idejom (tj. interpretacijom), setimo se kako je to tek novi “fašizam” više u našim umovima, ma koliko sladunjavo, istinito, tradicionalno ili “slobodoumno” ta ideja, odnosno njena refleksija na prvi pogled delovala. Lepotu iskaza nema ni ideologija, ni filozofija, ni nauka, već samo poezija, a poezija je, kako sam to jednom od nekog čuo, tek “hir pesnika”. Napo-

144

sletku, pristajanje uz neku ideju (interpretaciju) podrazumeva i spremnost onoga ko to čini, za preuzimanjem određene odgovornosti za posledice tog izbora koje mogu biti ovakve ili onakve. To samo navodi na oprez prilikom susretanja sa nekim simbolom, iskazom, sistemom iskaza, ili sa određenim pogledom na svet. Mi nikada ne možemo biti sigurni u krajnje posledice naših izbora. Možemo samo da verujemo u naše odluke i da u tu veru bude uložen naš goli život. To samo znači da svaka odluka košta života, bilo u slučaju da je ispravna ili ne.

Dodatak O NADISTORIJSKOJ ZAJEDNICI SLOBODNIH LJUDI

1. Nadistorija prvenstveno znači ZAJEDNICU SLOBODNIH LJUDI, relativnu simbiozu nezavisnih individua. To je zajednica jakih ali nenametljivih. I nije reč o političkoj zajednici. Nadistorijska zajednica nije nikakav anarholiberalizam, libertenstvo i sl., već “labava konfederacija” slobodnih duhova, koji su slobodni isključivo zato što u sebi nose, svako posebno i samo za sebe, po jednu živu i nepostvarenu, neinstitucionalizovanu ideju. Institucionalizacija ideje, u tom slučaju obuhvata samo jednu individuu - koja sama za sebe postaje živa institucija (ne mislim u egocentričnom smislu), bez namere da svoj uticaj proširi na druge u smislu nametanja svoje volje - “spašavajući” i “prosvetljujući” ih. 2. Ovakva socijalna i duhovna perspektiva je utopijska, neostvarljiva u smislu da obuhvati sve ljude, ali bez obzira na to predočena perspektiva reflektuje krucijalni princip ljudskog Progresa, odnosno Progresa samog Života u ljudskom obličju - samosvojnost, samoodređenost, samosvesnost i sloboda za sve! U praksi aktuelnog istorijsko-civilizacijskog trenutka ) “Ako visoko vrednuješ doktrinu koju sada učiš i usvajaš mislima i delima – nikad je drugima nećeš nametati, niti ćeš od drugih zahtevati ili očekivati ono što od sebe, doktrinom vaspitavan, iziskuješ”, Kodeks prvog stupnja Ordo Explorarum, stav 1, Dragoš Kalajić.

145

ogromna većina ljudskih jedinki je posve nesposobna i nevoljna za predočenu progresivnu opciju. Jednostavno, to je nemoguće, što ne znači da će uvek biti tako. Revolucija Katastrofe implicira katastrofu ropskog, pasivnog, nesposobnog i neslobodnog čoveka koji nije kadar ni da vidi, a kamo li da se bori protiv onih opskurnih, okultnih, parazitskih, zavojevačkih i grabljivih stranih sila koje njegov život čine bednim i nesrećnim, suviše kratkim i frustrirajućim. Neprijatelj je nevidljiv, strašan i perfidan. Dolazi iz dalekog svemira, iz dubokog bezdana, te čini da mi budemo to što jesmo. A šta smo mi, pogledajte samo! Nastavi li se ovako, šta ćemo biti, katastrofa je već samo po sebi. Meso u konzervi. 3. Pitanje slobode je individualna, a ne kolektivna stvar, bez obzira na principijelnu opštost slobode. Opštost pre svega znači mogućnost koju može postići, ili u njoj učestvovati, bilo koja individua na osnovu sopstvenog voljnog napora. Svi imaju mogućnost da budu slobodni (i to je ono što je univerzalno u ideji slobode), ali je u praksi sloboda gotovo nepristupačna i suviše ograničena, dok je u onom malom delu svoje pristupačnosti rezervisana isključivo za mali broj pojedinaca koji su se maksimalno potrudili da je dostignu. Kako sloboda izgleda u stvarnosti moguće je prikazati na nekom praktičnom primeru. Ne postoje univerzalni, opšteprihvaćeni i opšteprihvatljivi parametri slobode na osnovu kojih se mogu razlikovati slobodni od neslobodnih. Ja imam moje parametre, ali to su samo moji parametri. Neko drugi ima drugačija merila. 4. Slobodni nadistorijski pojedinac nije upotpunosti introvertan. On svoju ideju ne nameće drugima, ali on može uputiti druge kako da i oni postanu institucije sa njihovim sopstvenim idejama. Može ih uputiti kako da pronađu svoj istinski put, put srca, što nimalo nije lako, te nikako ne bi moglo biti masovno. U praktičnom smislu, te vrste emancipatorskih duhovnih uputa mogu biti davane jedino deci, s obzirom da dečja nesloboda (po pitanju njihove zavisnosti od odraslih te njihove duhovne neizgrađenosti) ne ugrožava slobodu odraslih pojedinaca-institucija. Podrazumeva se da se ta naročita vrsta pedagogije odnosi prvenstveno na sopstvenu decu. To znači da bi rađanje dece i njihovo vaspitanje u duhu lične slobode predstavljalo akt te iste lične slobode samih roditelja, i to bez uplitanja drugih ljudi: rođaka, škole, države, verskih institucija, medija, itd. 5. Slobodni ljudi Nadistorije nisu ljudi u smislu u kojem su to ljudi danas. Današnji ljudi nisu institucije. Oni stvaraju, reprodukuju, transformišu, generišu ili degenerišu, nasleđuju ili projektuju institucije kojima se manje ili više pokoravaju. Nadistorijski ljudi su sami po sebi institucije i

146

147

zato im društvene institucije nisu potrebne. Nije im potreban neko drugi da donosi odluke umesto njih i za njih. Oni su sasvim sposobni da sami odlučuju. 6. Naravno, da bi tako nešto funkcionisalo, podrazumeva se, u odnosu na današnje uslove, mala brojnost ljudske populacije, ali i specifičan niz uslova za koje bi se oni morali izboriti. U uslovima sadašnjice mogu postojati samo kamuflirani pojedinci-institucije, a ne zajednica takvih pojedinaca. Zajednica nije stvar istomišljenika, nije sekta, nije institucija, već simbioza radi opstanka - savezništvo različitih, a ne sličnih. Savezništvo sličnih stvara fanatizam i uzrokuje zastranjenja. Otud je zajednica o kojoj govorim, u današnjim uslovima života, posve nepotrebna i nefunkcionalna.

Dvadeset i peto poglavlje

ISTORIJA

1. Istorija je jedan, u najmanju ruku dvostruki simultani proces, čiju bivalentnost čine dva podprocesa: Dekadencija i Progres. To, u ovom tumačenju, nisu nekakve zakonitosti sociološkog tipa već ontološke tendencije, kako u samom čoveku, tako i u svemu onom šta čovek čini. Reč je o suštinskim silama svega što se kreće, svakog procesa - o centrifugalnoj i centripetalnoj sili. Tako je i sa procesom zvanim ISTORIJA. Naravno, u ovom slučaju termini “centrifugalno” i “centripetalno” imaju figurativno značenje. Opšti Progres vidljiv je u akumulaciji kulturnog i civilizacijskog iskustva. Danas smo u poziciji da mnoge stvari, pojave i odnose iz prošlosti bolje sagledamo i objasnimo, ali ne zato što je naše vreme na neki način bolje od prethodnih vekova i epoha (hronocentrično gledište), ili zato što smo mi pametniji, jer smo napredniji, već zato što smo trenutno živi, pa još uvek možemo da mislimo, tumačimo i istražujemo; zato što je našoj analizi dostupno mnogo više iskustava, “istorijske građe”, nego što je to bilo moguće izučavaocima prošlosti od pre 200, 500, 1000 ili 2000 godina, a u međuvremenu se još po nešto desilo na osnovu čega bi mogli da izvučemo još neku dodatnu pouku. U svakom slučaju danas je mnogo lakše baviti se istorijom nego ikada pre. Fenomen opšteg Progresa kao procesa tezauriranja znanja, informacija i iskustava (što umnogome omogućava našu prodorniju kontemplaciju nad svedočanstvima prošlosti) nam to omogućava. Jednostavno, nudi nam se mogućnost da budemo mudriji nego ljudi prošlosti, jer osim iskustva našeg istorijskog trenutka, imamo na raspolaganju i relevantna svedočanstva o iskustvu prethodnih generacija. To je značajno preimućstvo što automatski ne znači da smo mi zbog te činjenice bolji, napredniji ili mudriji od naših predaka. Pomenuta otvo-

148

rena perspektiva - mogućnost da budemo mudriji, svesniji - jeste suštinski dar našeg doba, kakvo god ono bilo, fundamentalni indikator Progresa. 2. Mi smo iz hronološke perspektive najstariji. Nije star drevni Egipat, niti je to Sumer ili mitska Atlantida, već smo to mi koji danas živimo. Ako istoriju uporedimo sa životom čoveka, praistorija će biti predrođenje; početak istorije odgovara ranom detinjstvu, antika je pozna mladost; Srednji vek predstavlja zrelo doba, dok smo danas već u klimaksu. Dakle, mi smo “stari”, bez obzira što su izumrle generacije hronološki daleko od nas. Ono što nas čini starijim ogleda se u prostoj činjenici što mi o prethodnim vremenima znamo nešto te možemo da o tome stvorimo izvesne predstave, dok je ljudima iz prošlosti gotovo nemoguće da imaju bilo kakav uvid u život današnjice. Za njih mi smo budućnost, ne postojimo, kao što smo mi za budućnost prošlost. Šta mi znamo o svakodnevnom životu u godini 2099 ili 2299? Mi to jednostavno ne možemo ni da zamislimo! Možemo samo da nagađamo, i da u tim nagađanjima sve opcije budu otvorene. Što se budućnosti tiče sve je moguće. 3. Okosnica svakog ljudskog Progresa skopčana je sa proširenjem svesnosti. Imperativ istorije ogleda se u našoj svesnosti: biti SVESNIJI, svesniji realnosti u kojoj se nalazimo, svesniji sopstvenih mogućnosti, svesniji posledica našeg činjenja ili ne-činjenja, svesniji odnosa koji se pletu oko nas i u kojima (ne)učestvujemo, svesniji prostora i vremena, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti... Proširena svesnost znači bolju mogućnost donošenja ispravnih odluka. Istorijski Progres - izgrađivan mukotrpnim trudom prethodnih pokoljenja pruža nam dovoljan okvir. Da li ćemo ta preimućstva mudro i ispravno iskoristiti pokazaće u kojoj smo meri kao vrsta suštinski napredovali, odnosno gde smo sada. Arena testiranja našeg kvaliteta, naših vrlina i napretka nije ni u prošlosti ni u budućnosti, već ovde i sada. Prošlost i budućnost ne postoje. Postoji samo ovde i sada; postojimo mi. Ako sve uradimo kako najbolje umemo, bar će nam savest biti čista. 4. Tzv. “sud istorije” jeste prilično krut i predvidiv, što se tiče njegovih osnovnih kriterijuma. Naime, istorija uglavnom pamti i vrednuje dve vrste ljudi: velikane duha (osnivače religija, velike reformatore, proroke i velike filozofe) i velike ubice. Recimo, ako negde sredinom XXI veka upitamo neku iole pismenu osobu da li može da navede neku, po njoj najpoznatiju ličnost XX veka, ne bi me iznenadilo ukoliko bi to bio Adolf Hitler. Zaista, ako pokušamo da procenimo čitavo jedno stoleće te izvučemo paralelu sa nekom ličnošću koja predstavlja duh tog veka, pomenuti ima najviše šansi da bude identifikovan. Najkarakterističniji događaj XX veka je

149

Drugi svetski rat, događaj ponajviše vezan za Hitlerov lik i delo. Isto tako možemo uzeti neko drugo merilo indikacije pa da postavimo pitanje ko je najpoznatiji Nemac? Adolf Hitler. Ko je najpoznatiji Francuz? Napoleon. Ko je najpoznatiji Rus iako nije bio Rus? Staljin. Ko je najpoznatiji Rimljanin? Cezar. Ko je najpoznatiji Mongol? Džingis Kan. Ko je najpoznatiji Hun? Atila “Bič Božji”. Ko je najpoznatiji Arapin? Muhamed a .s. - osnivač vere i kalifata. Šta u istorijskom pamćenju može da karakteriše italijansku zajednicu u SAD? Mafija. Ko je najpoznatiji mafijaš? Al Kapone. Ko su najpoznatiji Heleni (ne računajući mitološke junake)? Aleksandar Makedonski i velika trojka: Sokrat, Platon, Aristotel. Kada smo već kod velikana duha Nemci će mi možda zameriti što sam naveo Hitlera, a izostavio Hegela, Getea, Kanta i Ničea. Francuzi će reći da nisam spomenuo njihove velike prosvetitelje (a nekoliko puta sam pominjao markiza de Sada), Rusi će kazati da sam izostavio Dostojevskog i Lenjina, a Englezi da ih nisam uopšte ni uzimao u obzir, itd. U svakom slučaju navedena imena ispunjavaju navedene kriterijume istorijskog pamćenja. 5. Što se tiče jednog od najpoznatijih naroda u istoriji, njegovi najistaknutiji pojedinci su Avram, Mojsije, David, Solomon, Jezekilj i Isus. U večnoj “jezekiljevskoj” graviri velikana jevrejskog naroda sigurno neće tako sjajnim i moćnim slovima biti urezana imena nekih modernih heroja iz redova Jevreja, poput Karl Marksa, Vilhelma Rajha, Sigmunda Frojda, Alberta Ajnštajna ili Stivena Spilberga niti ijednog Rotšilda. To iz razloga što su ovi zadnje pomenuti svojim imenima obeležili neke kratke epohice, dok je prva šestorka obeležila sva vremena. Međutim, ukoliko bi kroz 1000 godina upitali neku slučajnu osobu ko je bila najpoznatija ili najveća ličnost XX veka, ne bi me iznenadilo ako bi odgovor glasio Džon Smit, Sakramento, Kalifornija - osnivač Smitijanske Crkve Svetaca Akvarijanskog Doba Sudnje Noći (S.C.S.A.D.S.N.), s obzirom da ta religija, kao i sve druge, ima jednake šanse da kroz hiljadu godina postane velika svetska veroispovest. Povodom toga, setimo se samo da je ovo 1999. godina (u trenutku kada sam pisao baš ovaj tekst) od rođenja izvesnog Isusa, sina nekog Josifa iz jedne zaostale rimske provincije na Bliskom Istoku. Na kraju se ispostavilo da njegova sekta uopšte nije bila naivna.

) Uz izuzetke meni dragih Vajningera, Kafke i Harvi Kajtela.

150

151

Dvadeset i šesto poglavlje

ISTORIJA II

1. Znam da će ova moja izjava zvučati “istoricistički”, ali po pitanju koje sada otvaram nemam drugog izbora osim da verujem kako istorija ima svoj cilj u smislu ishodišta. Pritom ne želim da prejudiciram kako iza kulisa istorijske pozornice stoje bilo Jehova, Allah, bilo Olimp (kao u događajima u “Ilijadi”), ili Asgard, odnosno vedski točak “juga” (eona koji se nakon određenog niza ciklično ponavljaju, praktično u nedogled - točak samsare Univerzuma i čovečanstva). Takođe, iz ove moje tvrdnje, kako istorija ima svoj cilj, ne stoji nikakav rasni, nacionalni, religijski, politički ili ideološki milenarizam. Tvrdnju po kojoj istorija ima cilj potkrepljujem činjenicom da je ona proces koji ima svoj početak, pa sledstveno tome, mora da ima i kraj. Dakle, istorija ima svoj kraj. Cilj istorijskog toka je Kraj istorije. Istorija je kao nekakva duž ograničena dvema tačkama: početkom i krajem. Tu nije reč ni o kakvoj Božjoj Promisli, već stvari jednostavno tako stoje. Ne verujem da je išta večno, čak ni Univerzum, pa zašto bi to bila istorija!? 2. S obzirom da istorija predstavlja dvostruki proces: Dekadenciju i Progres, neophodno je razlučiti odnos između pomenuta dva podprocesa spram destinacije glavnog procesa čiji su oni komponente. Ukoliko Dekadenciju uporedimo sa ništećim plamenom koji brže ili sporije, pre ili kasnije, topi i razgrađuje sve čega se dotakne, logično bi bilo da Progres u tom smislu predstavlja gorivo. Otud kada govorimo o cilju istorije trebalo bi da znamo kako dve pomenute komponente istorijskog procesa utiče na sam proces.

152

3. Dekadencija, u istorijskom smislu, teži da što pre dođe do Kraja istorije, da što pre završi sa procesom, dok Progres teži da neminovan kraj produži taman toliko koliko je potrebno da ga što spremnije dočeka. Drugim rečima, zadatak Progresa jeste u obezbeđivanju sopstvenih rezultata od pogubnosti Kraja - što je ujedno i kraj Progresa. Ukoliko je Progres izgrađivao našu svesnost tokom procesa istorije, on će prirodno težiti da ta svesnost ne nestane kada dođe Kraj istorije i kada nikakvog Progresa u istorijskom kontekstu više ne bude bilo. Progres, stoga, ne radi za Vreme, niti Vreme radi za Progres (ono radi za Dekadenciju). Progres radi kontra Vremenu i to ne za večnost u Vremenu, jer nikakva večnost u Vremenu nije moguća, već za nadvremenost. U svetlu odnosa Dekadencije i Progresa koncepti Ragnaroka i Apokalipse, bez obzira na narativnu preteranost njihovih scenarija, ipak imaju smisla, a što sa druge strane ne znači da ovo doba nije Kali-juga, odnosno era Vodolije. Život će, svakako, i dalje teći dalje, s tim što mi sada ne možemo znati kuda, dokle i kako. 4. Sada je sasvim izvesno da kada govorim o cilju istorije prvenstveno mislim na cilj Progresa, s obzirom da je cilj Dekadencije jasan po sebi. Istorija svakako cilja da dođe do svog kraja, ali taj cilj viđen optikom Progresa ogleda se u permanentnom hodu ljudskog elementa od praistorije, kroz istoriju do Nadistorije - kada bi istorijska ljudska forma bila prevaziđena bilo evolucijom bilo involucijom, ili bi to uključilo obe opcije, što bi izazvalo rascep u vrsti “homo sapiens”. Dakle, Progres se bori da prevaziđe Kraj istorije, odnosno destruktivne posledice tog kraja, i povodom toga uvodi, inicira Nadistoriju čija je pozornica metasvetska. Dekadencija na to odgovara svođenjem Nadistorije na novi istorijski proces, s tom razlikom što njeni akteri više nisu ljudi nego njihov involutivni ostatak podljudi! Nadistorijska pozornica, sa dekadencijskog stajališta, smeštena je, naravno, u Univerzumu Haosa. 5. Pseudocivilizacija, dovršavanjem procesa globalizacije, okrenuće se beskrajnim perspektivama “galaksizacije” (termin upotrebljen u romanu Dragoša Kalajića - “Kosmotvorac”), odnosno “osvajanju” svemira. Biće to pseudocivilizacijski, dekadencijski, nadistorijski marš involucijskog humanoida, nakon što celokupno čovečanstvo bude obuhvaćeno globalizacijskim pipcima pseudocivilizacije. Nova vera nadistorijske galaksizacije pritom više neće biti humanizam i antropocentrizam, budući da su ove dve ideološke smernice ispunile svoju svrhu tokom procesa globalizacije. Nova vera težiće objedinjenju svekolikog “inteligentnog” života u kosmosu. Biće to “kosmičko bratstvo”, “bratstvo i jedinstvo”, “multikulturalnost”

153

čovečanstva (!?) - čiji nosioci mogu ali ne moraju nužno biti humanoidi. Međutim, tu problem može nastati ukoliko se ispostavi da nikakvih inteligentnih ili uopšte nikakvih vidljivih formi života nigde nema (na način kojim to možemo očekivati u smislu da “tamo negde” postoje nekakve civilizacije i kulture). Šta ako su naša “kosmička braća” nekakve pametne kotrljajuće ili lebdeće proždrljive sline, mega-insekti i sl., i ako uopšte nisu zainteresovani za bratimljenje ni sa kim osim u gastronomske svrhe? 6. Bogatom svetu nije u interesu da siromašan svet bude bogat. Ako bi siromašan svet bio jednako bogat kao što je to bogati svet, onda bogati svet ne bi bio bogat. Suština politike bogatih jeste da bogati i dalje budu bogati, a da siromašni budu sprečeni da se obogate (jer bi to svakako bilo nauštrb onih koji su već bogati), odnosno da siromašni ostanu siromašni. Kraj istorije podrazumeva globalnu i sveopštu ujednačenost raspodele bogatstva, kako među narodima i državama, tako i među pojedincima. Kraj istorije podrazumeva globalnu hegemoniju jedne kompleksne i sofisticirane ideologije. Kraj istorije je kraj globalne krize koju karakteriše neujednačenost raspodele bogatstva, odnosno podela na bogate i siromašne. Takvim svetom, umesto bogatih vladaće privilegovani, dok će se društveni status određivati nivoom privilegovanosti, a što zavisi od niza determinišućih specifičnosti pojedinaca. Sa ove tačke gledišta budućnost pripada ) U pomenutom SF romanu “Kosmotvorac”, elita moći ljudske civilizacije, tzv. žreci galaksizacije, suočili su se sa krupnim ideološkim nedostatkom, a to je izostanak subjekta kosmičkog bratimljenja. Naime, ljudi su prodirali u kosmos, kolonizovali razne planete, slali “bratske” poruke u svemir, ali nikakvih vanzemaljaca jednostavno nigde nije bilo. Ta neželjena i uznemiravajuća činjenica veoma je brinula vlastodržce koji su se genijalno dosetili da subjekte kosmičkog bratimljenja zamene objektima, odnosno da simuliraju inteligentne, kulturne te “bratski” nastrojene vanzemaljce, ne bi li tako opravdali ideološku politiku galaksizacije i “kosmičkog bratstva”. Tako su se u “bratskom” zagrljaju sa ljudima, umesto pravih vanzemaljaca, našli lažni vanzemaljci: roboti suptilne strukture, proizvodi visoke tehnologije, nekakvi sajbermutanti. Ideal bratstva ljudi i vanzemaljaca našao je svoje otelotvorenje u “bratskom” ideološkom zagrljaju žive i nežive prirode, ljudi i mašina, a što je razotkrilo ideološku i političku pozadinu podsticanja razvoja sofisticirane tehnologije od strane vladajućih žreca galaksizacije. Nije li tako i sa tehnologijom naše globalizacijske ere? Ne služi li mašina čoveku da pomoću nje vlada nad drugim čovekom, pre nego da unapredi njihov zajednički, iskreno bratski život? (Ako u nekom društvu, čiji su osnovni principi utemeljeni na idealu BRATSTVA i na osnovu kojeg se legitimiše društveni proedak, na delu ipak nije bratstvo, logično je da će elita moći tog društva korupcijom datog načela inicirati nakaradnu supstituciju: “bratstvo”). Iako joj je namera da služi čoveku i da unapredi civilizovani način života, posledica dinamičnog razvoja tehnologije jeste ekspanzija sofisticiranog načina ugnjetavanja, zatim nezaposlenosti, bede, ratova, pljačke, nepravde, uništavanja. Šta to tehnologija pospešuje? Da li je ovde uopšte reč o Progresu ili pak o dekadencijskom Pseudoprogresu?

154

155

nekoj vrsti individualističkog komunizma što otvara prostor za mogućnost pomirenja suprotstavljenih ideoloških socijalnih doktrina Platona i Karla Popera (vidi Poperovo “Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”).

razvoja, a pritom je društveno angažovan, pion je u rukama dekadencijskih sila. Podsetimo se: svaki Progres je uvek individualan; propast, osim što je individualna, ona je kolektivna.

7. U celoj ovoj igri/scenariju, zadatak Revolucije jeste da spreči one koji su bogati (odnosno njihove potomke) da postanu najprivilegovaniji, tj. da zadrže poluge društvene moći. Revolucija i moć koju ona donosi jesu suviše ozbiljne stvari da bi se prepustile onima koji ne poznaju ništa drugo osim izobilja. Naposletku, moć je suviše opasna i velika stvar da bi bila prepuštena porodicama, odnosno reliktima “zatvorenog” društva.

11. Istrajavanje na principima Progresa predstavlja kontradekadencijsku težnju ljudskog duha, težnju koja je neprirodna jer se suprotstavlja prirodnoj destrukciji, ali koja je sa druge strane sasvim prirodna upravo zbog suprotstavljanja. Ta težnja je oličena u nameri održavanja trasiranog tradicijskog kursa idejnog, vrednosnog, saznajno-spoznajnog, socijalnog i istorijskog kretanja, utemeljenog na ideji metasvetske destinacije čoveka, koja je otkrivena i određena metasvetskim iskustvom “očevaosnivača”. Međutim, upravo takav kurs može da proizvede kontraproduktivne posledice. Principi Progresa nisu uvek i svugde, u svim okolnostima istorije, prostora, vremena i kvaliteta tzv. ljudskog materijala isti. Danas je možda štetno ono što je nekada bilo svrsishodno. Tvrdoglavo istrajavanje na kursu koji su jednom ustanovili naši duhovni pretci može čitav naš poduhvat odvesti u fijasko. Naime, sasvim je realno pretpostaviti da veliki predak pred sobom nije imao ono što mi potomci danas imamo. Nešto se u međuvremenu izmenilo.

8. Kraj Istorije je kraj Progresa. Kraj Progresa je kraj uopšte. Kao takav, Kraj istorije jeste jedna prelomna tačka odakle vode tri puta: a) u destrukciju b) u dalju Dekadenciju, odnosno involuciju c) u evoluciju Mi sada ne možemo znati šta znače ove tri opcije, kao što ne možemo znati nije li lista mogućnosti ovim iscrpljena. Jedino šta ovog trenutka znam jeste da će svi oni koji budu obuhvaćeni ili opredeljeni za destrukciju ili evoluciju nestati sa lica Zemlje. Da sam vernik, rekao bih neka je Bog upomoć onima koji nastave bitisanje onda kada nastupi Kraj Istorije. 9. Istorija je svedočanstvo neprekidne promene. Promena je uslov bilo kakvog Progresa, odnosno proboja ljudske svesnosti i osvajanja mogućnosti. Onog trenutka kada ljudi dođu do takvog stadijuma civilizacije i kulture, koji predstavlja kraj istorijske dinamike, biće to znak da je čovečanstvu došao kraj. Više ništa neće biti kao pre. Biće to konačan i fatalan raskid sa prošlošću. Čovečanstvo će zapasti u kontradikciju time što će pokušati da uspostavi “večne” okvire društvenih odnosa i to u svetu koji ne trpi nikakve stabilne ustanove. U praktičnom smislu to znači da gotovo i nema nikakve suštinske razlike između globalne dominacije komunizma, nacizma, liberalne demokratije, islama, katoličanstva...

12. Iz gore navedenih razloga sasvim je svrsishodno i normalno da uložimo trud u iznalaženju neke nove i drugačije formule Progresa. Međutim, i tu se kriju mnoga neprijatna iznenađenja. Eventualna nova formula Progresa, iako nesumnjivo bolja, ipak može da vodi ka bržem i efektnijem degradiranju našeg kulturno-civilizacijskog ili religijskog preduzeća. Iniciranjem nove formule lako može da se desi da posledično ruiniramo kako ono što je novo (našu inovaciju koju smo uveli po novoj formuli), tako i ono staro - nastupanjem novog! Tokom vremena, pritisak koji na neki ljudski napredak vrše dekadencijske sile (otpor prirode), nagoni ljudski duh na izmenu, reformu ili revolucionisanje do tada važećih kulturnih principa, te na ustanovljavanje novih koji omogućuju drugačiji i napredniji vid Progresa, a samim tim, iz perspektive Dekadencije, novi i drugačiji (“progresivniji”) vid degeneracije!

10. Čovečanstvo, reklo bi se, kao celina, uopšte ne napreduje. Međutim, kao što sam već naglasio, uslovi za individualni napredak i razvoj nikada pre nisu bili tako povoljni. To je suštinska prednost našeg vremena u odnosu na prošlost. Ono je opasno i ima mnogo stranputica, ali u tome je izazov! Oni koji su se kalili u ovom vremenu, iskaljeni su za sva vremena. Mi, dakle, možemo da napredujemo samo kao pojedinci, a ne kao kolektiv. Svako ko veruje u mogućnost kolektivnog, svečovečanskog napretka i

) Da bih ilustrovao ovo što govorim poslužiću se sledećim primerom. Isus Hrist je u odnosu na Mojsija progresivnija pojava (u istorijskom smislu), ali pogledajmo posledice! Isusovi sledbenici su od etnocentričnog judaizma načinili skok ka kosmopolitskom hrišćanstvu! Međutim, za razliku od judaizma, vid izopačenja Isusovog učenja je tokom vremena znatniji. Hrišćanstvo se degenerisalo u većoj meri za mnogo kraće vreme. Ono jeste u duhovnom smislu naprednije od judaizma, čak i sa sociološkog stanovišta, ali je upravo zbog toga u većoj meri izloženo degenerisanju baš zbog svoje veće apstraktnosti i zahtevnosti koja zadire dublje u čoveka nego što to čini Mojsijeva vera (hrišćanstvo: Ljubav; judaizam: Pokornost Jahveu). Takođe, Isus

156

13. Uzimajući u obzir obrazloženu argumentaciju sada bih mogao sebi da dozvolim slobodu pa da pomislim kako je možda bolje umesto novih formula Progresa težiti novim, spektakularnim dekadencijskim obrascima. Umesto što tragamo za progresivnim rešenjima, koja redovno, pre ili kasnije, dožive fijasko, zbog čega onda ne bi direktno zauzeli jasan dekadencijski kurs te pokušali da tim načinom “nadmudrimo” fundamentalnu tendenciju sveta u kojem živimo? Sva naša pozitivna rešenja na kraju volšebno postanu negativna. Hajde onda da delujemo negativno. Možda naše negativne formule (po principu negacije negacije) volšebno postanu pozitivne. 14. Razmišljajući o fenomenu Progresa, na tu temu se može reći još po nešto. Ukoliko rezonujemo kibernetski, možemo zaključiti kako je Progres jedan uravnotežen rast nekog sistema koji svoju ravnotežu bazira na jakim i stabilnim osnovama. Međutim, dekadentnost Progresa, bez obzira na njegovo suprotstavljanje negacijskim silama Dekadencije, biva vidljiva u njegovom konačnom ishodu naočigled stabilnog rasta, koji u određenom trenutku prelazi granicu kada počinje da ugrožava celinu sopstvene građevine. Iz perspektive dosadašnjeg istorijskog iskustva, ekspanzija prethodi degeneraciji i dezintegraciji, bilo zbog nepodnošljivosti unutrašnjih antagonizama, bilo zbog pritiska spolja, odnosno iz oba razloga. Svoju prirodnu ograničenost (granicu rasta) Progres nije u stanju da identifikuje ukoliko je suviše zaokupljen rezultatima svog rasta. Nosioci Progresa trebalo bi da izbegavaju reč USPEH (savremeni socijalni i politički mentalitet obožava baš tu reč). Ta reč kao da je prokleta; automatski priziva drugu reč: NEUSPEH! 15. Glomazni sistem Progresa, iako stabilnog temelja, postaje nestabilan zbog svoje veličine koja je neadekvatna površini osnove, te stoga nepodobna za odolevanje gravitacijskim i destruktivnim silama. Tako na kraju Progres deluje u skladu sa opštom zakonitošću Univerzuma Haosa, odajuje osim spasenju duša, otvorio put i za mnoga dela Antihrista - zla počinjena u Njegovo ime. Isus Hrist samim tim što je načinio jedan izuzetno progresivan korak, dosegao je neslućenu visinu odakle je moguć veoma nizak pad, naravno, Njegovih sledbenika. On je zaista mnogo zatražio do čoveka, ne bi li se čovek uzdigao, obožio, transformisao u duhovno biće. Ipak, ne bi trebalo da gubimo iz vida učenje sv. Jovana Lestvičnika, a koje efektno svedoči o fenomenu koji je predmet ove rasprave. Po njemu, do Neba vodi trideset stepenika duhovnog i moralnog napretka, pa otud nije toliko strašno ukoliko padnemo sa prvog ili drugog, ali je smrtonosno i katastrofalno pasti sa poslednjeg ili pretposlednjeg stepenika, što uostalom važi i za fizičke, a ne samo duhovne lestvice. Što više stremimo veći su i rizici, ali ako u tom pregnuću uspemo, uspeh je spektakularan.

157

ći svoje dekadencijsko poreklo kao pospešujućeg dinamičkog podsistema (mimo svoje volje) fatalne dinamike dijalektičkog procesa istorije. U makrokosmičkim razmerama, privremeni poredak Progresa te njegova kontraentropijska tendencija, ne remete funkcionisanje (već pospešuju) načela opšte Dekadencije i Univerzuma Haosa. Iz tih razloga je svaki kolektivni Progres u suštini nemoguć, bar ne u ovom Univerzumu, dok za individualni Progres, osim navedenih zakonitosti, važe i neki drugi principi koji ljudskom napretku i evoluciji ipak pružaju neke mogućnosti. 16. Progres je uvek ograničenog opsega u prostoru i vremenu. Destrukcija je neminovno ishodište svakog Progresa, uostalom kao i svakog procesa. Imajući u obzir tu činjenicu, osnovni zadatak mislećeg čoveka jeste da na neki način predupredi sam Progres, a time i neminovnu destrukciju, tako što će iznaći takvo rešenje koje u sebi uključuje unapred predviđen i u plan uklopljen katastrofalan ishod. Drugim rečima, čovek bi trebalo da planira samu katastrofu, što mu ipak daje nekakve šanse nego da ga ista neočekivano iznenadi.

Dodatak Antihrist

1. Zamislimo se povodom toga zašto tradicija pominje Antihrista, a ne anti-Mojsija ili anti-Muhameda. Muhamed i Mojsije su nesumnjivo ljudi, dok je Hrist u hrišćanskim interpretacijama Bog, s obzirom da kao Sin Božji ima božanske prerogative (tek nije običan čovek; viši je i od proroka i svetaca). Iz tog razloga je Njegova antiteza prilično onespokojavajuća. Antiteza Mojsiju ili Muhamedu kao Božjim Glasnicima, Prorocima jesu nekakvi crnomagijski medijumi mračnih sila, ali šta je onda Antihrist? On je više i od anti-proroka i anti-sveca. On ima anti-božanske prerogative u onoj meri u kojoj su Hristovi prerogativi i ingerencije božanske. Kakav je to nadčovek u svojoj nečovečnosti? Ako je Isus Spasitelj, šta je onda Njegov suparnički Dvojnik sa Kraja Istorije? Trebalo bi da se zabrinemo povodom toga.

158

2. Lako je reći Zlo ne postoji, ali time nismo rešili naše probleme. Grubo rečeno, Zlo je ono što nas uništava, a nešto nas i te kako uništava, te kako god to nazvali, time ne rešavamo taj problem. Nešto nas i dalje uništava. Zašto to onda ne bi bilo Zlo? Taj pojam, zato što je empirijski neuhvatljiv, nije ideološki podoban. U redu onda, ali ako Zlo nećemo tako oslovljavati i ako nosioci tog Zla neće biti Antihrist ili Satana, kako ćemo onda determinisati destruktivne sile i tendencije, i njihove medijume, njihova otelotvorenja i manifestacije, te kako ćemo se boriti protiv njih, kako ćemo se zaštititi? Dobro i Zlo su, kako sam pročitao negde, “dvojni ispljuvak duše”, pa bi stoga trebalo ekonomisati sa dobrotom, s obzirom da mala dobrota izaziva malo Zlo, a velika Dobrota veliko Zlo. Isus je hteo da bude nosioc velikog Dobra. Njegova antinomična rezidua će shodno tome hteti da bude nosioc velikog Zla, i to takvog Zla koje će, prirodno, težiti Kraju Istorije i okončanju ljudske rase kakvu znamo. 3. Zapadni, hrišćanski svet je lider istorije, glavni motor globalizacije i pseudocivilizacijskog nadiranja. Zašto onda taj isti svet ne bi bio vodeći i u ostvarenju istorijskog kraja te otpočinjanja novog - nadistorijskog ciklusa? Pritom ne mislim da će se Antihrist pojaviti ili ustoličiti na tzv. Zapadu. Nikakav “Zapad”, niti “Istok”, “Sever” ili “Jug” - u (geo)političkom, ideološkom, kulturnom ili civilizacijskom smislu pri okončanju istorije neće postojati. Međutim, hrišćanstvo, ne kao religija, već kao skup principa i obrazaca u moralnom i etičkom smislu, kako je obeležilo početak globalizacijskog procesa, obeležiće i njegov kraj - u totalnom i totalitarnom izopačenju! Globalna moć biće u rukama svetske elite vlasti dok će fundamentalne poluge moći biti koncentrisane u rukama jednog čoveka - Vrhovnog adepta objedinjenih garnitura kultova Vode i Zemlje (Antihrista iz perspektive hrišćanske mitologije). Jedan od zadataka Revolucije Katastrofe koju u ovoj knjizi propagiram i za koju se zalažem jeste da taj čovek, Vrhovni adept (Antihrist) bude “naš” čovek, tj. posvećenik Revolucije, infiltrirani uzurpator! Ima li šta grđe od toga?! Da bi čovek u tome uspeo zaista bi trebalo da bude gori od Antihrista. Drugim rečima, ne bi trebalo čekati da se Antihrist pojavi sam od sebe. Trebalo bi ga instalirati! Trebalo bi proizvesti i ustoličiti “lažnog” Antihrista, jer će i kao takav On nesumnjivo biti pravi.

159

Dvadeset i sedmo poglavlje

ISTORIJA III

1. Francuski mislilac Deni de Ružmon govori kako istinski rast (Progres) ima program u kome se zapisani nalaze njegovo iscrpljenje, propadanje i smrt (nakon čega sledi nešto drugo, dodao bih). Mnogi mitovi i sudbine nekih istorijskih pojava o tome svedoče. Tako je sa svim onim što je prirodno ili što sledi prirodni tok: ono u sebi sadrži formulu sopstvenog uništenja. Tako je i sa samim Univerzumom. Zašto bi sa ljudima bilo drugačije? Protagonisti pseudocivilizacijskog nadiranja se ponašaju na način, kao da njihovo delo, a ni oni sami, nikada neće umreti. Naravno, oni savršeno dobro znaju da će svemu, pa i njima, odnosno njihovom delu doći kraj, ali se jednostavno ne ponašaju u skladu sa tom činjenicom. Kao da su na neki način ubeđeni da ta činjenica ne predstavlja ama baš ništa. Kao da ih se vlastita smrt ne tiče. Kao da su na neki čudnovat način zaštićeni sopstvenim “uspesima”. Kao da ih je neko naučio kako je ignorisanje osnovnih životnih činjenica dobar metod za “uspešan” i svrsishodan život. Paradoks je ključna stavka pseudocivilizacijskog Progresa, tačnije Pseudoprogresa. Involucijska nastrojenost u praksi, opravdava se evolucijskim vrednostima, verovanjima i opredeljenjima u teoriji. 2. Osnovna ideološka samoobmana pseudocivilizacijskog mentaliteta jeste lažni rast; ambiciozna, naivna i nevidnička zamisao stalnog rasta i Progresa. To je bezuslovan, beskompromisan i beskrupulozan “progres” bez konačnog cilja, projekat koji nema cilj, ciljne grupe, strategiju održivosti, budžet, predviđene faze, metode evaluacije, ne nudi odgovore na pi) U knjizi “Budućnost je naša stvar”.

160

tanja šta posle i sl. To je jedan samosvrhovit projekat (projekat projekta radi) koji isključuje, tačnije ignoriše degenerativne tendencije i dekadencijske sile, te mogućnosti sopstvenog izopačenja, naposletku i urušenja. Oni veruju da će već nekako iznaći delotvorna rešenja - kada bude vreme za to. Mi bismo trebali da im verujemo, odnosno da verujemo u njihova uverenja i uveravanja. 3. Tip Kraja prihvatljiv pseudocivilizacijskom mentalitetu jesu spektakli poput nuklearne/ekološke katastrofe (koja se, eto, najednom desila, šta mi tu možemo...), zatim kataklizmatični zemljotresi, radikalni klimatski poremećaji, udar ovećeg asteroida itd. U svakom slučaju reč je o (ne)izvesnim eventualnostima koje se praktično nameću kao viša sila, kao “sudbina”. Pseudocivilizacijski mentalitet negira pojam sudbine iz ideoloških razloga, ali mu ta mogućnost savršeno odgovara ukoliko se suoči sa kobnim posledicama svojih (ne)dela. Nuklearne havarije i katastrofe nisu eventualnosti, uzgredne štete ljudskog Napretka (Napretka koji je, navodno, predvideo takve usputne neprijatnosti te izračunao kako će bez obzira na to, sve i dalje biti O.K.). Te štete, tzv. incidenti (poput izlivanja tankera sa naftom u okean), deo su opšte sudbine, karme, nazovimo to kako god hoćemo, koja je počela da se gomila pred nama čim smo stvorili uslove za takve i slične eventualnosti (fuzioni reaktor, atomska bomba, automobil itd.). Sudbina, dakle, nije scenario božanskog Proviđenja, već sasvim realan sklop mogućnosti šta nam se sve može desiti ukoliko činimo ili ne činimo ovo ili ono. Pritom, pseudocivilizacijski mentalitet ne čini gotovo ništa značajno (osim u propagandne svrhe) da spreči izvesnu katastrofu (iniciranu sukcesivnim nizom tzv. ekoloških i sl. incidenata), dok na drugoj strani grčevito traga za supstitucijom i za nekim volšebnim sredstvom sanacije štete i onog što će biti uništeno “nastavi li se ovim tempom ovako za narednih X godina”. 4. Aktuelni, pseudocivilizacijski, agresivni lažni rast - Pseudoprogres, iniciran je od strane zapadnohrišćanskog sveta, počev od XV i XVI veka. Njegova ideološka postavka bila je humanistička i načelno hrišćanska. Krenulo se u izgradnju jednog novog, naprednog društva, oslobođenog apokaliptičke hipoteke hrišćanskog eshatološkog scenarija. Izmenjen je ) Apsurdno, ali upravo je hrišćanski eshatološki scnenario predvideo pojavu pseudocivilizacije te njen debakl (pseudocivilizacije oličene u globalnoj vladavini Antihrista). Taj debakl je, shodno tom gledištu nužan, kao što je nužna pojava hipermonstruma u formi Antihrista, ne bi li hrišćanski scenario spektakularnog drugog Hristovog povratka i Strašnog Suda, imao potporu. Ujedno, to je i najveća mazohistička perverzija hrišćanstva kojoj je neophodna sadistička komplementar-

161

pogled na svet: na Prirodu, Kosmos, Društvo, Boga, Čoveka, Nauku, Seksus. Došlo je do promena u poimanju stvarnosti, do prevrednovanja mnogih pretpostavki i vrednosti, sve je krenulo - napred - u nova geografska, naučna i tehnološka otkrića, u nova filozofska i politička shvatanja i praksu, u novi (industrijski i urbani) način života, novi način ratovanja, vladanja, upravljanja, društvenog organizovanja, obrazovanja, verovanja, poslovanja, ishrane, međuljudskih i međupolnih, međugeneracijskih odnosa... Sve je počelo brže i brže da se menja. Promena je izazivala promenu i to se glorifikovalo. Istorijski proces naglo se ubrzao. Ta kretanja postala su globalna te nametnuta narodima i civilizacijama širom planete. Isprva se to činilo putem kolonijalizma, danas je to suptilnija, ali razornija GLOBALIZACIJA. Sutra će to biti galaksizacija, kao treći stadijum pseudocivilizacijskog nadiranja. 5. Revolucionisani, pseudocivilizacijski duh zapadnohrišćanskog sveta je sa nipodoštavanjem gledao i još uvek gleda na kulturna dostignuća tzv. Trećeg sveta, ali na isti način i u istu ravan taj duh niveliše i sopstvene paganske, odnosno hrišćanske korene. Čak i kada ih uzima u obzir, pomenuta dostignuća i tvorevine bivaju deformisani shodno pseudocivilizacijskim iščašenim merilima koja datoj tvorevini ostavljaju tri mogućnosti: a) nadmeno odbacivanje (rani moderni pristup); b) interesovanje u vidu analitičkog, naučnog, empirijskog proučavanja “folklora” - antropologija, istorija, istorija religije, istorija umetnosti itd. (moderni pristup); c) konceptualno, stilsko prihvatanje - moda, politička korektnost, fetišizacija, vulgarizacija, neopaganizam, “etno”, “New Age”... (postmoderni pristup). 6. Pomenute tri alternative pseudocivilizacijskog ophođenja prema tradicijskim kulturnim sadržajima imaju i četvrtu, najperverzniju alternativu, oličenu u simbolizmima tri političke ideologije pseudocivilizacije. Kao prvo, setimo se čudovišne upotrebe drevnog simbola kukastog krsta od strane nacističkih pseudopagana - za koje se može reći da predstavljaju vrhunski vid krajnje izvedenog nacionalizma (ultrarasizma), koji je smerao da specijalnom genocidnom eugenikom uništi postojeće i kreira nost. Mučeniku je potreban mučitelj. Ljudi mora da pate, žestoko maltretirani od strane ultrasadiste Antihrista, ne bi li se trijumfalno pojavio Spasitelj. Bog mora da bude uvređen, ponižen i ljut. Ljudi su ga se odrekli pod pseudocivilizacijskom prinudom (i omamom) te pokazali slabost karaktera. Kazna sledi...

162

novi tip čoveka na tragu arijevske rase pretpostavljenog zlatnog doba drevne prošlosti. Zato je nacizam, iz istorijske perspektive, jedna od varijanti pseudocivilizacije, varijanta koja je izgubila rat sa dvema drugim alternativama. Revolucionarni princip “bratstva” odgovara ovoj varijanti (mislim na principe Francuske revolucije: Sloboda, Jednakost, Bratstvo). 7. Druga pseudocivilizacijska varijanta koja nije baš u potpunosti nije izgubila rat oličena je u zloupotrebi starog okultnog simbola pentagrama koji je u crvenoj boji stajao na zastavama i pročeljima kapa komunista. Kao da simbol mikrokosmosa i vladavine Duha nad silama Prirode, odnosno dvodimenzionalni prikaz četvorodimenzionalnog viđenja piramide, znači upravo to što su komunisti predstavljali i što je trebalo biti cilj njihovog projekta - “svetska proleterska revolucija”, “svetska diktatura proleterijata”, putem odumiranja suverene nacionalne države sve do stvaranja svetske komunističke naddržave. Bio bi to neki “novi svetski poredak” pseudocivilizacije koja je, za razliku od nacizma, jedna egalitaristička ideologija. Naravno, poput nacizma, komunizam nije imao metasvetsku orijentaciju već milenarističku projekciju “boljeg sutra”, s obzirom da smo svi mi koji smo živeli u takvim društvima “gradili” socijalizam koji, uzgred, predstavlja prelazni, tranzicioni period ka komunizmu kada bi naše delo zadobilo svoj konačni oblik. Bio bi to Kraj Istorije oličen u komunističkom svečovečanskom “proleterskom” raju. Ovoj pseudocivilizacijskoj varijanti odgovara princip “jednakosti”. 8. Treću varijantu pseudocivilizacijskog “novog svetskog poretka” predstavlja piramida sa svetlećim božanskim okom na njenom vrhu (ali i beli/žuti pentagram). Taj staroegipatski motiv ukrašava hegemonističku novčanicu na kojoj piše: “In God We Trust” (U Boga mi verujemo). Politeistički simbol drevne civilizacije tu stoji pored slogana koji podrazumeva vulgarizovanu veru (protestantsku) u monoteističkog Boga. Ova varijanta svetskog poretka svoje ideološko utemeljenje nalazi u doktrini liberalizma, dok se praktično temelji na kvaziimperijalističkoj, genocidnoj i eksploatatorskoj tradiciji evroameričkog kolonijalizma. O izgledima ove treće “piramidalne” varijante pseudocivilizacije još je rano suditi, mada bi svakako trebalo uzeti u obzir buđenje novih (pseudo?)civilizacijskih alternativa, što zlokobno nagoveštava nove “hantingtonovske” sukobe. Ova pseudocivilizacijska forma analogna je principu Slobode (kao jednom od tri revolucionarnih načela). U praktičnom smislu to znači da, ukoliko želi ) Mislim pre svega na arijevsko bratstvo. ) Takođe, ne bih baš bio sasvim siguran da je i nacizam izgubio rat. ) Vidi Semjuel Hantington: Sukob civilizacija.

163

da bude uspešna, ova pseudocivilizacijska varijanta mora više poraditi na sprovođenju ostala dva revolucionarna principa kojima bi uravnotežila preteranost (ne)Slobode - mislim na načela Bratstva (na delu je mržnja) i Jednakosti (na delu je nejednakost u svim mogućim vidovima). 9. Sada mi ne preostaje ništa drugo nego da uputim misli glede zaključka koji ukazuje na istovetnu nihilističku osnovu strana sukobljenih u poslednjem svetskom ratu. Bio je to obračun tri nihilizma, tri pseudocivilizacijska modela, tri rasistička pristupa genetskom projektu Novog Čoveka za Novo Doba. Uviđam da ovde prividno zapadam u jednu ozbiljnu grešku. Kažem “prividno”, jer možda duboko grešim, ali privid mog utiska je takođe dubok, a što me navodi na žestok sudar sa zidom vlastite zablude po ovom pitanju. Naime, kako mogu da tvrdim za pobedničku civilizaciju koja agresivno i gotovo histerično inkriminiše rasizam da je rasistička, a uz to i da stremi nekakvim eugeničkim “metastazama”? Biće da sam u zabludi, međutim… 10. Aktuelni globalni stav koji podstiče mešanje rasa u cilju poboljšanja ljudske vrste proizvođenjem međurasnih hibrida fundamentalno je rasistički, jer pojmom i “tehnologijom” rase želi da rešava ne samo tekuće, već probleme istorijskog formata. U rasistički korpus spadaju i tehnike genetskog poboljšanja te kloniranja, koje ciljaju na poboljšanje kvaliteta “ljudskog materijala”. Takođe, u eugeničkoj perspektivi datog pogleda, nema mesta čistim rasama. Čak se njihovo postojanje negira. Shodno tom gledištu, seksualni rasni ili etnički ekskluzivitet, budući da obavlja reprodukciju jednog tipa ljudi, u okviru obeležja neke određene rase, nepoželjan je, čak nemoralan. Pritom se sam pojam rase diskvalifikuje kao nenaučan. Pa ukoliko se negira postojanje ljudskih rasa, čemu onda recimo hi) Nemojte mi reći da kloniranje i genetsko modifikovanje kao svoj osnovni cilj ne vidi Čoveka a ne samo soju, miševe i ovce. Povodom toga zamislimo da su roditelje genijalnog Stivena Hokinga, dok je on još bio u stadijumu fetusa, pobornici “genetske korektnosti” silno isprepadali i savetovali da unište ili genetski modifikuju plod, imajući u vidu njegov fizički hendikep. Ljudi bi očito bili presrećni da im nauka priskoči u pomoć te da izrode zdravo i normalno dete, a Stiven ne bi nikada zbog toga patio u životu. Međutim, možda bi njegova interesovanja otišla u sasvim drugom pravcu. Možda bi postao poznati fudbaler a ne naučnik. Uostalom, i sam akt genetske modifikacije jeste rasistički, jer pretpostavlja poželjnu antropološku normalnost. Sve u ime ljudske sreće. Ponekad je čovečanstvu potrebniji unakaženi nesrećni genije nego srećni, rumeni, bucmasti, zdravi idiot. Shvatanje po kome fizički hendikepirani u prirodi ne bi opstali te na osnovu tog argumenta izvoditi društvene zaključke jeste vulgarno, primitivno, rasističko, stereotipno, ideološko, a u neku ruku negira sam smisao i koncept civilizacije i kulture. Čemu onda civilizacija? Čemu onda kultura?

164

mlerovsko insistiranje na genetskoj i rasnoj “čistoti” određenih rasa pasa, konja, krava? Shodno gledištu tog tipa rasizma, ukoliko bi ga, ilustracije radi, projektovali na pse, nema nikakvih suštinskih razlika, već samo kozmetičkih, između pekinezera, dalmatinera, vučjaka, dobermana, rotvajlera, pudlica. Svi su nesumnjivo psi i svi laju! Na osnovu čega onda kinološka udruženja dodeljuju nagrade i priznanja za najboljeg psa? Najboljeg u čemu? To je rasizam, zar ne? Činjenica da je moguće napraviti psihološki profil svake od psećih rasa za ljude ne važi. Zapravo, aktuelni ideološki pseudocivilizacijski kurs to ne želi. 11. Pobornici otvorenog, baš poput pobornika zatvorenog društva, bave se eugenikom. Uzmimo opet za primer pobednike i poražene u Drugom svetskom ratu. Kod nacista se poželjan eugenički odabir bazirao na fizičkoj konstituciji i genetici. Naime, bilo je poželjno imati arijevske telesne karakteristike. Dakle, prilično spartanski. Stiven Hoking tu nikako ne bi mogao da prođe. Osnovno eugeničko načelo nacista i mnogih drugih pobornika zatvorenog društva (npr. Platona) jeste čistota rase, tj selekcija unutar genofonda neke određene rase ili naroda. U demokratiji otvorenog društva ceni se genetski miks, rasno i etničko mešanje, jer njihovi naučnici veruju da je takvo mešanje delotvorno spram njihovih eugeničkih ciljeva. U oba slučaja reč je o rasizmu. Rasizam zatvorenih forsira samo jednu vrstu (koja je u realnosti idealno zastupljena u tragovima) nauštrb svih drugih, dok rasizam otvorenih takođe baštini samo jednu vrstu nauštrb svih drugih, ali ide drugim smerom. Naime, oni teže da stvore jednu hibridnu super rasu mešanjem svih postojećih. Njihov metod je induktivan, dok nacisti i njima slični koriste deduktivan metod. Prvi vrše sintezu, drugi analizu, dok je cilj isti – stvaranje superiorne rase, tj natčoveka. Zašto? 12. Pobednici iz Drugog svetskog rata, umesto da nastave borbu protiv nacizma u svim njegovim vidovima, oni nastavljaju Mein Kampf, Hitlerovu borbu protiv nacije, naroda, rase, porodice, čovečanstva, protiv istorije, protiv stvarnosti. Sa tog stajališta, tzv. slobodni svet je u borbi protiv nacizma izgubio rat, a čovečanstvu preti najgori i do sada neviđeni totalitarizam čiji se obrisi danas jasno naslućuju. Nakon Aušvica, ljudi i dalje ne veruju kako je sve moguće, jer pod određenim uslovima priroda dozvoljava da se sve i desi. Kada zli čarobnjaci ispune te uslove, zatvoriće nebo, u nameri da zauvek oteraju Sunce, Mesec, zvezde, plavetnilo, život... ) Himler je, navodi Hana Arent, birao pripadnike SS-a na osnovu njihovog fizičkog izgleda.

165

Dvadeset i osmo poglavlje

POLITIČKA ANTROPOLOGIJA

1. Revolucije u svedočanstvu dosadašnjih istorijskih iskustava nisu ništa drugo do tranzicija ka antivrednosti (u odnosu na dominantne društvene vrednosti protiv kojih su ciljala revolucionarna dejstva). Reč je o tranziciji koja još uvek traje – iz jednog oblika univerzalizma ka drugom, tj ka drugom polu iste ideje. Polet revolucionarnog ciklusa, pasioniranost aktera revolucije, nije ništa manja od pasioniranosti dekadenata predrevolucionarne situacije, pasioniranosti kojim su se poslednji odavali opojnoj demenciji Dekadencije. Da nije tako nijedna revolucija ne bi uspela. 2. Sa stanovišta stvarne promene sve što je PROTIV i što svoje osnovne principe temelji na suprotnim aksiomima od aksioma onog poretka ) Mislim pre svega na revolucije unutar hrišćanske civilizacije. ) Ipak, ne smetnimo sa uma da je u suštini nelegalan revolucionarni prevrat suspendovao tradicionalni legalni kontinuitet i time u perspektivi sebe doveo u opasnost, s obzirom da će neki budući revolucionari lakše moći da delegitimišu sistem nastao na nelegalnom revolucionarnom nasilju koji je proizveo pravno-svojinski diskontinuitet. Sledeći tu logiku, neki budući islamistički revolucionari u Francuskoj mogu bez imalo problema da ukinu sekularne tekovine Velike Francuske revolucije te izvrše kontrarevolucionarni preokret u pravcu povratka na monoteistički, univerzalistički poredak u islamskoj interpretaciji, pa čak i da vrate kralja, šaha, sultana ili kalifa, koji bi, naravno, bio musliman. Naposletku, svako može sve da uradi i da se, pozivajući na pomenuti diskontinuitet, legalizuje i legitimiše svoje akcije. Otud, radikalni muslimani imaju sasvim legitimno pravo da zahtevaju, ili da se oružjem bore, za uspostavljanje šerijatskog zakona, ne samo u Francuskoj, nego i na prostoru čitave tzv Zapadne civilizacije.

166

protiv kojeg ustaje, jeste kontraproduktivno. Slobodari pobeđuju, ali im SLOBODA (društvena sloboda je u civilizacijskim uslovima iluzija) izmiče, dok nesloboda poprima gotovo virtuozne i banalne oblike te se obično pravda čarobnim rečima kao što su: bezbednost, stabilnost, mir, nacionalni interes, prosperitet, patriotizam, zakon itd. Prava promena, prava revolucija je naoko apsurdna, ali daleko opsežnija, pošto uvođenjem, tj invencijom trećeg, radikalno drugačijeg težišta, nadilazi bipolarnost tačaka sa krajeva jedne duži idejnih i političko-socijalnih perspektiva. 3. Pseudorevolucionarni prevrat (a što istorijske revolucije u okviru hrišćanske civilizacije jesu) iz nekog sistema vrednosti ka njegovoj suprotnosti, nije ništa više do puč, te otud u sebi sadrži klicu straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije koja vodi u haos). Takva situacija, prirodno, nakon faze obračuna sa ostacima starog poretka, vodi ka međusobnom obračunu revolucionara, jer sistem (pravno-politički, vrednosno-moralni, ekonomski, itd), mora biti samo jedan. 4. Da je revolucija zaista bila prava, sveobuhvatna, tada sigurno ne bi bilo nikakve kontrarevolucionarne klice, niti klice dalje revolucionarne inercije. Antiteza definitivnoj i totalnoj revoluciji više se ne tiče čovečanstva, niti civilizacije, niti ljudskog bića kakvog ga poznajemo. Tu je reč o posve drugačijoj perspektivi koju je teško zamisliti. Četvrta idejna opcija, uopšte nije u opoziciji spram treće koja je, putem revolucionarne devastacije, nadišla antagonizujuću društvenu bipolarnost oličenu u drugoj (pseudorevolucionarnoj) i prvoj (početnoj) opciji. Četvrta opcija je opcija sukcesor. Ona je kreativna a ne destruktivna opcija. Njena kreativnost je totalna, baš kao što je totalna destruktivnost prave revolucije. 5. Iz paranoičnog straha od kontrarevolucije (ili dalje revolucionarne inercije), rađa se moćno stablo novih institucija, sistema bezbednosti, revolucionarnih društveno-pravnih tvorevina, čime se ljudska sloboda znatno sužava iako idejno rešenje nove društvene situacije propagira upravo suprotno. Poznati primeri istorijskih – pseudocivilizacijskih – revolucija, jesu čin prelaska od jednog pola metasvetske ideje ka drugom polu, a ne ka drugoj metasvetskoj ideji. Taj drugi pol predstavlja njeno totalno izopačenje ili negaciju. Od XVIII veka, bar što se tiče percepcije zapadne društvene elite, nema Boga, odnosno Bog je uklonjen iz sfe) (Pseudo)revolucionari koji su osvojili vlast brutalno reaguju na svaku opoziciju, budući da pred sobom imaju vlastiti primer kako su oni sami došli na vlast – konspiracijom. Zato oni uvek tragaju za nekakvim zaverama te troše velika sredstva za razvijanje sistema bezbednosti.

167

re politike u privatnu sferu građana. Pošto je religija, kako kaže Marks (XIX vek) opijum za narod, trebalo bi je u XX veku ukinuti, ili postmodernistički relativizovati, prekomponovati, reinterpretirati, promeniti joj društveni koncept itd, a što religiju nesumnjivo čeka u XXI veku. Naravno, ovo ne mora nipošto da znači kako ja branim religijske koncepte. 6. Pošto čovek, ipak vapi za duhovnošću, za nekim beskrajem, povodom toga danas imamo katastrofalan rezultat. Ostvaren je grandiozan napredak u sferi spiritualnog Pseudoprogresa: vulgaran povratak tradiciji, političke religije, stvaranje plejade novokomponovanih kvazireligijskih i kvaziezoterijskih oblika duhovnosti snobizma pseudocivilizacijskog društva. S obzirom na navedene nuspojave jednog vulgarnog shvatanja revolucionarnih principa Slobode, Jednakosti i Bratstva, izgleda da su sve dosadašnje revolucije u okviru hrišćanske civilizacije zaista bile “revolucije katastrofe”, čija se “progresivnost” ogleda u zaboravu, sentimentalizaciji, desakralizaciji i vulgarizaciji svega onoga na čijem su temelju, u odnosu suprotstavljenosti, ideologije datih “revolucija” i nikle. O nedostatku volje za odricanjem od želje za privatnim INTERESOM (to je ključni motiv pomenutih pseudorevolucija) te za rešavanjem ključnih problema ljudskih bića, nema potrebe govoriti. 7. Ipak, imajmo u vidu jednu činjenicu. Pomenute pseudocivilizacijske revolucije imale su za posledice i mnoge dobre stvari, bez obzira na sva zla i pustošenja koje su sa sobom donele, uzrokovale ili uslovile. Esencijalno Dobro i esencijalno Zlo nikako se ne mogu manifestovati u čistoj formi, pa ni u politici. Neka vlast, ma koliko bila zla i nečovečna, ipak, tu i tamo, mora da učini i nešto pozitivno. Isto tako, vlast, makar bila sastavljena od samih svetaca, mora ponekad da učini kakvo zlo, ili da okrvavi ruke, jer zakon se mora poštovati. To sve vlast mora ili je neće biti, a vlast je vlast. Zato, kada se neko buni protiv neke vlasti, buni se protiv konkretnog zla koje ta vlast čini. Međutim, pita li se buntovnik koje bi vidove zla tolerisao ) To uopšte nije rezultiralo nekom većom kreativnošću ljudskog duha, osim što su se najednom počele pojavljivati masivne zgrade u neoklasicističkom stilu koji je kičerajski oponašao antiku i drevni Egipat. ) Povod za revoluciju predočen je kao njen razlog. U suštini, pravi stratezi revolucija nisu njeni istorijski vođi, oprativci, komandanti, već “sive eminencije” koji je finansiraju i strateški usmeravaju u skladu sa njima svojstvenim interesima koji uopšte nisu vezani za njih same u personalnom smislu, već za ciljeve koje nadilaze pojedince i ljudski vek. Za narod, naoružani buntovni narod, smisao revolucije je borba za socijalnu ili etničku pravdu. Za revolucionarne vođe, smisao revolucije je vlast. Za njene stratege i finansijere cilj je “društveni inžinjering” u pravcu koji je generalno unapred definisan.

168

počinjene od strane vlasti za koju se on zalaže? Narkoman će reći kako je dobra ona vlast koja mu besplatno daje drogu. 8. Prava revolucija, dakle revolucija za koju se zalažem, jeste “Božanska Revolucija Katastrofe”. To iz razloga što počinje i završava se jednim jedinim, fundamentalnim činom nasilja, apstraktnog nasilja. Reč je o žrtvovanju samog Boga, reprezenta ili osnovnog simbola, ugaonog kamena nekog socijalnog, ideološkog, pravno-političkog, vrednosno-moralnog poretka, a što bi bilo zalog novog, revolucionarnog “kosmostvaranja”, prvenstveno u umovima samih aktera Revolucije. Nakon “krvavog” čina na najvišem nivou, ono što sledi nije odbacivanje, negiranje, skrnavljenje ili revanšizam nad božanskim lešom (nad Njegovim štovaocima i institucijama, što bi bilo zaista primitivno i atavistički). Ono što sledi jeste NEKROMANTIJA – oživljavanje istog i njegovo prevođenje u nešto što ono nikada nije bilo. Suština Božanske Revolucije Katastrofe jeste u transformaciji, promeni oblika postojanja, radikalnoj transformaciji samog vladajućeg kulta, društvenog tkiva, metasvetske ideje. Ta transformacija, shodno revolucionarnoj doktrini, mora biti inicirana ODOZGO, od strane najvišeg autoriteta, pažljivo, strpljivo, mudro, etapno, konspirativno, transgeneracijski, jer revolucija jeste zavera a zavera je revolucija. Infiltrirati se u vlast, u moć, pa onda sa te pozicije revolucionisati ljudski svet. To znači da će u jednom trenutku, kada uslov infiltracije bude ostvaren, zavereničko jezgro činiti vrhunski adepti vladajućeg kulta, a ne autsajderi, neinicirani ili pripadnici nekih drugih kultova (koji mogu odigrati značajnu ulogu “korisnih idiota”). Dakle, Revoluciju je neophodno prvo izvesti unutar samog vladajućeg kulta, odakle će njena delatnost biti reflektovana na sve društvene institucije i šire slojeve društva. To je magijski proces koji izvode sami vrhunski adepti kulta starog poretka.

) Nekada je davana milostinja. Danas je to humanitarna pomoć. Sutra će to verovatno biti “infuzija kosmičkog jedinstva”. ) To bi bilo isto kao kada bi Antihrist, nakon što je krajem pozne antičke epohe, koristeći se helenskim univerzalizmom, uzurpirao glavne struje hrišćanske Crkve, krenuo, (počevši od, recimo XIII veka), da gradi doktrinu i institucije kojima će Crkva biti zamenjena kao sedište i središte, ili pak jedan bitan instrument njegove političko-ideološke moći i delovanja. Zanimljivo je da su mnogi protagonisti alternativnih duhovnih i civilizacijskih opcija poticali iz redova Katoličke crkve: Žak de Molaj, Markiz de Sad, Adam Vajshaupt, Elifas Levi (Alfons Luj Konstant), Rene Genon, Nikola Kopernik, Đordano Bruno, Martin Luter… ) Ne mora da znači kako je vrhovni adept istovremeno i prvosveštenik religijskog i institucionalnog manifestovanja tog kulta.

169

9. Prava Revolucija je nužno svetska. Njena ambicija je univerzalistička. Uslovi za svetsku Revoluciju Katastrofe, čiji je cilj započinjanje nadistorijskog galaksizacijskog marša, još uvek nisu idealni, pošto bi čitavo čovečanstvo trebalo biti obuhvaćeno institucijama Globalizacije. Tada bi planetarni vlastodršci trebalo da budu mudri i besprekorni, a to sigurno ne bi mogli biti ljudi nekanalisanih emocija, gonjeni strahovima, strastima, ambicijama, nadama, lišeni metasvetske vizije. Oni moraju biti i proroci, sveštenici kako Globalizacije, tako i njenog follow up-a – Galaksizacije. U protivnom, njihova tiranija neće biti prosvećena, a oni neće biti kadri da sprovedu Revoluciju ODOZGO, a što bi jedino moglo da ih spase krvave i izopačene propasti u haosu globalizma. Da bi se to predupredilo, neophodno je da dizgine globalizacijskog marša preuzme nova elita sastavljena od kategorije posebnih ljudi arkanskog tipa, intergeneracijski posvećenih Revoluciji kao jedinom cilju i smislu politike te njihovog delovanja. Bila bi to prva, konkretna akciona faza Božanske Revolucije Katastrofe, početak scenarija Galaksizacije – INFILTRACIJA – konspirativna infiltracija ljudi posvećenih Revoluciji te infiltracija revolucionarne groznice među one koji imaju društvenu i magijsku moć. 10. Politika je u samoj svojoj suštini zavera. Kako kamuflirati lične strasti, strahove, ambicije i interese te interese i ambicije neke klike? Kako legitimisati sopstveni položaj? Kako interpretirati aktuelne političke, socijalne i ekonomske tokove? Kako opravdati svoja činjenja ili nečinjenja? Kako dospeti na vlast? Kako zadržati vlast? Kako postaviti nekog na vlast, nekog ko bi nam bio koristan? Kako podmititi vlast? To su osnovna pitanja i koren osnovnih laži politike. Sva je politička retorika svojevrsno portparolstvo, demagogija izgovora kombinovana sa virtuoznom logikom obećanja. Nije ono što jeste i jeste ono što nije. Neko ko javno zastupa neki interes, uvek će nas ubeđivati u to. 11. Politika, ipak nije samo javna delatnost. To što zovemo politikom samo je ono što smo odredili da bude politika, zaštitivši tako sferu privatnih interesa, stvorivši tzv političku scenu, kao da je reč o filmu ili predstavi, a ne nešto što umnogome određuje živote svih nas. Nasuprot Hani Arent, tvrdim da politika ipak nije pozorište. Politika kao zavera i zavera kao politika, aktivnost je koja izvire iz najintimnijih sfera privatnosti zainteresovanih i upletenih pojedinaca i grupa. Politika viđena kao totalitet političkih relacija, ogroman je ledeni breg čiji vrh i jedino vrh biva tretiran ako politika. Iz te perspektive sasvim je nebitno da li je neka vlast demokratska ili nedemokratska, s obzirom da je zaverenička.

170

12. Zavera protiv Cezara. Zavera protiv hugenota – Vartolomejska noć. Nacistička zavera protiv Jevreja. Nacistička zavera uopšte. Pentagon. CIA. KGB. Zavera protiv predsedničkog protivkandidata. Zavera protiv ratnih neprijatelja, ličnih neprijatelja i suparnika. Mito. Korupcija. Potplaćene sudije. Zataškavanje afera. Komunistička zavera. Revolucionarna zavera. Teroristička zavera. Zavera velikih korporacija. Ekonomska špijunaža. Nameštanje igre. Montirani procesi. Iznošenje “prljavog” veša u javnost. Zavera protiv javnosti. Zavera za ubistvo javnog tužioca ili glavnog istražitelja. Mafijaška zavera. Podmićeni policajci. Ministri pedofili. Pranje novca. Zavera protiv porodice, protiv supružnika. Zavera za ubistvo prestolonaslednika. Zavera pokreta otpora. Eskadroni smrti. Gerila. Zavera za preuzimanje kompanije, za rušenje berzanskog indeksa, za navlačenje lakovernih. Utaja poreza. Etnička, nacionalistička, irendentistička, genocidna, rasistička zavera. Diskriminacija. Segregacija. Genocid. Etničko čišćenje. Spiskovi za likvidaciju… Gde god da se okrenemo videćemo kako je naš život upleten u rasprostrte mreže raznih zavera. Svako je umešan, neko više, neko manje, dok neko učestvuje u više paralelnih zavera. Upletenost u određenu zaveru suština je društvenog života (makar to bila zavera, tj intencija neke tinejdžerke koja smera ka preotimanju dečka svoje najbolje drugarice). No, nisu sve zavere zavereničke u pravom smislu reči. Kada kažem ZAVERA, bar na nekim benignijim društvenim nivoima, prvenstveno mislim na diskreciju koja prati svakodnevicu privatnih poslova i interesa. Lične tajne, porodične tajne, drugarske tajne, poslovne i službene tajne, policijske i vojne tajne, špijunske tajne, gangsterske tajne... Sve sam zaverenik u ratu svih protiv sviju, svakog protiv svakog i svako za sebe. Društvenost, iako je ljudska potreba, tek je oblik mimikrije. Suština, to sam Ja. To što smo se mi udružili protiv drugih (povodom nekog cilja), samo je odlaganje našeg međusobnog sukoba za onaj trenutak kada će naši sadašnji neprijatelji biti eliminisani. Svi smo mi zajedno, ali svako kalkuliše zasebno, za sebe! U političkim relacijama, dakle u društvenom životu, etičnost i moralnost je manje-više dobro ili loše odglumljena predstava, svakodnevno prenemaganje. To je društvena praksa. Teorija je sjajna i nadasve humana. Hobs i Makijaveli su sasvim u pravu. Makijavelizam je antropološka činjenica. Sve je to politika. Kao takva, politika totalno prožima društvo, ne ostavljajući ništa van svog dometa. 13. Bez obzira na svu racionalnu proračunatost i kalkulisanje njene praktične i verbalne forme, politika je posve iracionalna stvar. Ona ima svoj razlog, ali je taj razlog sakriven u dubinama intimnih htenja, želja i

171

strahovanja političkih činilaca. Politički jezik jeste oruđe političkog iluzionizma i iluzionizma svakodnevne društvene prakse, agens magične hipnoze kojom politički opsenari manipulišu uspavanim medvedom javnosti. Politički magovi, uz pomoć magije reči, pokreta, imidža, uglavnom nastoje da legitimišu sami sebe. Legitimacijom oni stiču moralni i svrsishodni kredibilitet, politički kredit, koristeći se trikovima i marketingom. Politika, u njenom manifestnom vidu, nije ništa drugo do vašar taštine, fakirsko (samo)zavitlavanje mase. 14. Kada se nekome ponudi nešto, neki položaj, neki vid vlasti ili moći, prvo što on u tom trenutku pomisli, prva slika koja mu se automatski javi na mentalnom ekranu, to je njegov cilj, talisman, scena kojoj teži i u kojoj nalazi maksimalno zadovoljstvo i ispunjenje. To je forma kroz koju pojedinac iskušava onaj volšebni, mistični osećaj moći. To je vizija moćnog sebe. Veliko Ja! Mojih pet minuta! Prva mentalno projektovana scena u trenutku kada se otvara neka perspektiva položaja moći osnovni je motiv, ideja vodilja koja nesvesno uslovljava i usmerava misli, delovanje i ponašanje našeg junaka. Ta mentalna slika teži da misli, ponašanje i delovanje izabranika moći i vlasti usmeri u pravcu njenog realizovanja i stalnog ponavljanja dok se ne pojavi neka još privlačnija, još moćnija slika koja nudi intenzivnije zadovoljstvo i koja preuzima primat u razmišljanju/maštanju, ponašanju i delovanju date individue. Ovde bi trebalo naglasiti da su sva inteligencija i razum pojedinca u funkciji date mentalne projekcije (koja se nalazi na vrhu liste prioriteta). ) Pogledajmo tek idiotsku, egocentričnu logiku političkih javnih iskaza. Obično su to relacije: mi smo ili ja sam u pravu, oni su u krivu; mi smo moralno i praktično bolji od njih; mi smo iskreni i dosledni za razliku od njih; manje grešimo... Političari su ljudi (a svi smo mi manje-više političari), koji idu okolo i ubeđuju svet kako su oni zapravo super te bi zato trebalo da uživaju naše poverenje. Nije tu reč samo o političarima, već o svima koji učestvuju u javnoj, pa i u poluprivatnoj, odnosno profesionalnoj sferi, bilo da je ta sfera ekonomska, intelektualna, institucionalna, medijska itd. Političari, takvi kakvi jesu, dakle ljudi koji se bave javnim poslovima, reflektuju mentalitet čitavog društva, onakvo kakvo ono jeste, samo uz malo više glumatanja, pošto oni ipak uzimaju u obzir javnu fokusiranost na sebe same. Ako nešto nije u redu oni se prvi prozivaju. Politički mentalitet, u domenu dnevne politike, odnosno svakodnevnih ljudskih poslova, svakom svojom rečenicom i u svakom trenutku pravda i hvali sebe. Ubeđuju nas kako su baš oni u aktuelnom trenutku koji je uvek nekako ključan, sudbonosan, težak, preloman, istorijski – (a koji trenutak to nije), od svih koji se tu nude, jedini ispravni, sposobni, podobni, te stoga i pozvani da preuzmo to preteško breme odgovornosti upravljanja ili vladanja, uz mnoga usputna ali nezaobilazna lična odricanja. Svi bi oni da pomognu, da se žrtvuju za opštu dobrobit, uz vazda prisutno maksimalno ulaganje napora, a kad god žele da se ograde od neke javno inkriminisane pojave protiv koje ne žele ili nisu u stanju ništa da učine, oni to najoštrije osuđuju ili pak nemaju dovoljno informacija o tome.

172

15. Motivi ljudskog delovanja su uglavnom iracionalni, delovanja koje čini sveukupnu društvenu, a samim tim i političku praksu. Radi ostvarenja svojih ambicija ili nauma bilo koje vrste, ljudi u politici, a i celokupnoj društvenoj praksi, deluju racionalno, smišljeno, proračunato, međutim, njihova dela u totalu govore o suštinskoj nerazumnosti ljudskog ponašanja. Pojedinačnom analizom lako bi se moglo doći do iracionalnih motivacionih korena nekog mišljenja, ponašanja i delovanja. Otud su svi napori političke demagogije (ne mislim samo na izjave profesionalnih političara) – koja uvek nekog ubeđuje kako jeste ono što nije i nije ono što jeste – usmereni da iracionalno baziranim delovanjima i ponašanjima daju privid razumnosti, legitimiteta, s obzirom da legitimitet počiva na logičnosti, tj na nizu iskaza koji neki oblik društvenog ponašanja (ili oblik društvene pojave) interpretiraju u okvirima logičke, smislene strukture. Razum prihvata kao razumno samo ono što je logično, dakle logično uklopljene argumente; a samo ono što je logično može biti opravdano kao svrsishodno, realno, pozitivno, dobro, od Boga dato, narodnom voljom izabrano ili odobreno, itd. 16. O iracionalnoj utemeljenosti svakolike politike posebno govori činjenica da njome često rukovodi “faktor X”. Da bi bilo jasnije u kojoj je meri nepoznata varijabla – faktor X – nepredvidiva i opskurna, koristiću se sledećom analogijom. U prirodi su odnosi pojava i bića uglavnom logični (što ne znači da su razumi). Ako je nešto “+”, automatski ga privlači “-”, dok se nosioci istih znakova međusobno odbijaju. Ukoliko sunčeva svetlost nije prisutna, biljke neće vršiti fotosintezu. Ukoliko nekog ujede otrovnica taj će uskoro umreti ukoliko mu se hitno ne pruži pomoć. Ajkule privlači krv a sve nas gravitacija. Ove konstatacije možda deluju infantilno ali to su opšte činjenice, od kojih retko kada ima odstupanja. U svakom slučaju tu nema greške a iznimke se uglavnom mogu objasniti, izu) Naše lične, male politike, ili politike lokalnih, regionalnih, nacionalnih i internacionalnih razmera, budući da politika služi nekoj nameri, imaju svrhu, kreću se ka određenom cilju sledeći imperativ određenog INTERESA, tj racionalizovanog iracionalnog motiva. Taj motiv je, kao što sam već naglasio, multivalentan te se sastoji od mnogo čega. Ipak, za potrebe ove analize rećiću kako je taj motiv usmeren ka moći. Dakle, interes izvire iz racionalizacije osnovnih zakona moći, a to su: 1) moć teži samoodržanju; 2) moć teži uvećanju; 3) moć teži legitimaciji (i legalizaciji), teži potvrđivanju; 4) moć teži korupciji pojmova (iskrivljenju značenja jezika), što načelno olakšava proces njenog legitimisanja putem zamagljivanja prave prirode društvenih odnosa koje ona održava ili čija preimućstva uživa, a što doprinosi njenom održanju i uvećanju.

173

zev onda kada su posve neobjašnjive. Međutim, udarimo li iznenada nekog prolaznika na ulici, ili ga pak uvredimo, tada nikako ne možemo pouzdano znati kako će on da reaguje. Povodom toga možemo ustanoviti nekoliko tipova reakcije u zavisnosti od okolnosti fizičke ili verbalne agresije. No, to je banalan primer. Međutim, dajte nekom čoveku vlast ili veliku moć i misterija je pred nama. Naučnici uglavnom mogu pretpostaviti kako će se ponašati inferioran mladi majmun ukoliko iznenada iz čopora uklonimo dominantne mužjake. Ali šta je sa čovekom? Da li bi se na vlasti drugačije ponašali filozof ili fizički radnik, policajac, sveštenik odnosno prosvetar? E, tada do izražaja dolazi faktor X o kome govorim. Faktor X čoveka čini nepredvidljivim i mističnim. Što je neko predvidljiviji, to je kao biće deficitaran što se tiče tog iracionalnog svojstva, odnosno skupa svojstava. No, budući da svako u manjoj ili većoj meri nosi taj faktor u sebi, otud je svako misterija. Dakle, kako to kaže Kastanedin učitelj Don Huan, čovek je tajanstveno i magijsko biće, a mi ga uzimamo olako, “zdravo za gotovo”. Mi sami sebe uzimamo olako. Mi smo navikli da čitav svet tako posmatramo i da se tako prema njemu odnosimo. Zbog čega bi onda politika bila izuzetak? Koliko je puta faktor X uticao na političke i opšte društvene i kulturne tokove, to nikada nećemo znati. Nikada nećemo znati koliko je naših ličnih odluka (ukoliko smo u stanju da uopšte donosimo odluke) doneto racionalno a koliko pod pritiskom tog famoznog faktora. 17. Svi koji teže uvećanju svoje moći u društvu, položaja u čoporu, uvećanju uticaja, bogatstva, vlasti, slave, privilegija i sl., jesu primitivci. To jeste primitivizam. Taj primitivizam, neraskidivo povezan sa onim paušalnim faktorom X jeste suštinski faktor koji politiku, te celokupnu aktuelnu društvenu praksu čini destruktivnom, iracionalnom, primitivnom. U postmodernoj (pseudo)civilizacijskoj formi taj primitivizam uzima oblik neoprimitivizma. Taj novi primitivizam je jedina kulturološka i antropološka tekovina novovekovnog civilizacijskog razvoja. Iz razloga da polaze sa neoprimitivističkog stajališta, pseudocivilizacijska plutokratija/oligarhija, počev od najvišeg ka najnižem nivou (do predsednika opština ili šefa nekog odeljenja u jednoj lokalnoj ispostavi neke velike korporacije ili čega bilo), emituje debilaste te primitivne političke i društvene vizije. To iz razloga što se oni sami nalaze u njihovom središtu. Njihove vizije usko su skopčane sa njihovim položajem. Zato su kratkog dometa, egocentrično orijentisane i nevidničke. U njihovim vizijama i stremljenjima jedino je bitan taj krucijalni momenat njihove moći. Ostalo je sve deo sklopa okolnosti i uslova u kojima se ta moć manifestuje. Sve je podređeno tome. Nji) Zato se pribegava ucenjivanju i uslovljavanju neke ličnosti pre njenog postavljenja.

174

hova mašta i delanja, celokupna sudbina čovečanstva... Te vizije je, dakle, nemoguće sprovesti izostavljajući njih same – vizionare, a što njihovo “vizionarstvo” čini nefunkcionalnim te u potpunom neskladu sa imperativima ljudske vrste i svakog ljudskog bića posebno. Ukoliko nekim slučajem, njihove socijalne i političke ideje prevazilaze svoje primitivne tvorce, dalja realizacija tih ideja i intencija prelazi na njihovu mladunčad, odabrane ili rođene naslednike, istaknute sledbenike. U sistemu stvarne vladavine Razuma (za koju se ovde zalažem), izvođenje radova društvenog inžinjeringa, socijalni arhitekta prepušta onima koji su za to sposobni i u čijim vizijama oni sami ne zauzimaju, ne samo počasno, nego ikakvo mesto. Vladar je neko ko u svemu tome nije bitan, odnosno ko zauzima takav stav po kome je on krajnje nebitan kao ličnost. Vladar je kreator, te se kao takav nalazi van svoje kreacije. Njega ne zanima nikakva individualnost već samo celokupnost. 18. Komunistički pojam klasnog neprijatelja savršeno je dobro ukazivao na suštinu revolucionarne problematike. Međutim, pitanje eliminacije tog neprijatelja razvodnjavao se praksom prihvatanja obraćenika, njihovim socijalnim marginalizovanjem te pukom smenom tzv garnitura. Poredak je izmenjen, stara klasa je razbaštinjena i proskribovana, ali novi vlastodršci nisu se odrekli nekih duboko ukorenjenih oblika ponašanja i institucija koje je ustanovila svrgnuta klasa. Drugim rečima, nijedna revolucija do sada, ma koliko brutalna bila, ipak nije bila dovoljno radikalna. Nijedna nije do kraja posegla za realizacijom tzv konačnog rešenja. U praksi, desilo se to da je jedna grupa primitivaca smenila drugu. Međutim, radi se o tome da se primitivci, hladnokrvno i gotovo rasistički, jednostavno, likvidiraju. Svi! Bez izuzetka. Zadatak novih revolucionara jeste da prvo ubiju čoveka u sebi, čime ga sprečavaju da bude primitivan. Drugi korak jeste infiltracija u krugove, među porodice i pojedince koji imaju moć – istrajnom zavereničkom politikom. Nisu bitni revolucionari, bitna je ideja Revolucije. Nakon toga sledi čin žrtvovanja Molohu Revolucije – likvidacija klasnog neprijatelja, lagano i perfidno, na različite moguće načine. Ako je neophodno, taj proces, suptilna surova zavera, može potrajati nekoliko generacija. Radi bolje kamuflaže, revolucionarima je dozvolje) Samim tim što neko ima porodicu dovoljno je primitivan jer je zabrinut za nju (iracionalni momenat – zabrinutost), pruža dovoljan razlog da mu se ne da moć u ruke. On će, sasvim prirodno, u skladu sa svojim primitivizmom, nastojati da tu svoju moć prenese na svoje potomstvo. To je kraj civilizacije. Porodična sukcesija svojine i moći jeste jedan od osnovnih preduslova trajanja istorije. Kraj Istorije, kojem streme revolucionari Katastrofe, teži da to jednom prekine za svagda. Porodica je zaista neprijatelj Kraja Istorije i kraja čovečanstva kakvo ono trenutno jeste. Porodice ne smeju da vladaju niti sme da im se išta pruži od političke i uopšte društvene moći.

175

no da čak i zasnuju porodice, ali posebnim revolucionarnim vaspitanjem sve ljudsko u njima biće iskorenjeno, pa i saosećanje za porodicu – sopstvenu porodicu! Dehumanizovani, ljudi koji kanališu svoje emocije; disciplinovani, zavetovani i besprekorni – novi jezuiti i templari, tolkinovski nazguli – u stanju su da ostvare Božansku Revoluciju Katastrofe i uspostave temelje istinske VLADAVINE RAZUMA. Uništenje klasnog neprijatelja podrazumeva i likvidaciju njihovih porodica, bliskih i dragih, kućnih ljubimaca, porodičnog pomena, uništenje njihovih obitavališta, dokumenata, tačnije svih tragova o njihovom postojanju. Nema iniciranja prebega. Tu vrstu primitivne mimikrije ne priznajemo i gnušamo je se. Nema primanja među DRUGOVE onih koji su rasli u senci primitivizma i sebičnosti porodične moći. Neprijatelj mora biti suštinski, ontološki ugrožen; da izgubi san, jer će znati da je sve i svako ko je u bilo kakvoj simpatičkoj vezi sa njim, te naposletku on sam, životno ugroženi. Neprijatelj se mora stalno osećati ugroženim (paranoja će ga učiniti još iracionalnijim), te će i realno biti u stalnoj opasnosti, samim tim što fanatici Revolucije i galaksizacijskog poretka postoje, odnosno što postoji ideja o tome, ideja koja u sebi nosi opasnu nameru. Dakle, neprijatelj Revolucije je totalni neprijatelj, ne zbog svog uverenja ili društvene pozicije, već zbog onog što jeste, zbog predaka, porodičnog imena, tradicije, zbog potomaka koji će ponosni na svoje ime i krv, marširati u klanovsku budućnost, ubeđeni da su oni uzvišeni, pozvani, odabrani, jer imaju pretke. Fatva na njih! Pravo na život imaće samo oni stvoreni u našim genetskim i bioničkim laboratorijama. 19. Možda bi neko na osnovu ovog što sam do sada rekao, stekao utisak da se ja zalažem za uništenje porodice, da sam protiv braka, emotivnoseksualnih veza između ljudi i sl. Porodica se ovde ne smatra institucijom primitivizma ili neoprimitivizma. Takođe ni one koji žive kao samci, bilo da su tako odabrali ili pak zato što su nesposobni ili neodgovorni da zasnuju porodicu, zbog toga nimalo ne cenim niti ih smatram neprimitivnim. Uzdržati se od porodičnog života ima smisla jedino ukoliko smo život posvetili nekoj misiji koja nadilazi nas same. Sve ostalo se svodi na običnu ljudsku bedastoću i ništavnost. Međutim, ono što želim da istaknem jeste da se familijarnost i principi Vladavine Razuma međusobno isključuju. To nipošto ne znači kako su za vlast i za posedovanje društvene moći pozvani nesposobni egoistični bednici koji su se na najmizerniji mogući način emancipovali od institucije porodice. Porodica je institucija vredna poštovanja. Zapravo to je najvrednija ljudska ustanova, ali iz perspektive revolucionarnog pokreta, sve ljudske ustanove, kao i ljudsku vrstu, trebalo bi eliminisati. Budućnost ne pripada čovečanstvu.

176

20. Ova civilizacija će neminovno doživeti kolaps. Biće to do sada neviđena katastrofa u celokupnoj ljudskoj istoriji, sa kojom se može porediti samo kataklizma mitske Atlantide. Jedan od operativnih ciljeva Revolucije jeste da obezbedi takav ishod, ali i da spreči da bilo ko, neka organizacija, grupa ljudi ili pojedinac, koji nije posvećen Revoluciji, izvuče iz toga neko preimućstvo ili korist bilo koje vrste. To se po svaku cenu mora sprečiti, pa makar to značilo i fijasko same Revolucije. Pravo na preživljavanje imaće samo involucijski humanoidni derivati, dok bi za evolutivne izdanke bio prokrčen put u neke druge sfere postojanja. Biće to Kraj Istorije, kraj procesa Globalizacije, te početak Nadistorije i Galaksizacije.

177

Dvadeset i deveto poglavlje

POLITIČKA ANTROPOLOGIJA II

1. Verske organizacije, crkve, sekte, denominacije, redovi, kao i svi oblici verskog, političkog i ideološkog grupisanja, nevladine organizacije, udruženja građana, političke partije, odnosno svaki vid ljudskog organizovanja mimo Države (koju interesuje KONTROLA), zatim mimo Korporacije (koju interesuje njen rast i profit, uslovno PROGRES) i Nastavnonaučnih ustanova (čiji je interes prenošenje i sticanje ZNANJA) – tj mimo racionalnih institucija, stubova Vladavine Razuma – jesu neprijatelji Revolucije. Na političkom planu, zadatak Revolucije jeste eliminisanje svake iracionalnosti iz društvenog života, te njeno svođenje na individualne, neformalne i neinstitucionalizovane okvire. Rezultat takve politike jeste totalna institucionalna sekularizacija. To je revolucionarni put stvaranja “galaktičke” civilizacije Vladavine Razuma, koja za razliku od aktuelne globa) Budi veliki guru koliko god hoćeš. Društvo će ti za taj posao davati platu, socijalno i penzijsko osiguranje. Čak će ti i kancelarija biti obezbeđena, prostor adekvatan tvojoj transcendentalnoj nauci u kome ćeš ti podučavati druge tvojim meditacijama i uzvišenoj doktrini. Ili ćeš konkurisati za sredstva u nekom filantropskom fondu, u nekoj banci i sl., a možda ćeš i svojim sredstvima otvoriti firmu koja će se baviti širenjem tvoje nauke. Možeš objavljivati knjige, praviti web sajtove, možeš se slobodno oglašavati, čak imati i poreske olakšice, možes da organizuješ izvođenje grupnih ili pak masovnih seansi po stadionima, trgovima, parkovima, brdima, šumama i pustinjama. Možeš da se kljukaš kojim god drogama hoćeš, čak i drugima da ih deliš, ukoliko je to deo tvog učenja, ALI NEMOJ stvarati organizaciju. To vodi nazad u istoriju, vodi u verski rat te predstavlja “delovanje usmereno protiv sistema opšte bezbednosti i konstitucionalnih principa Vladavine Razuma”, a što podleže oštrim sankcijama. Princip slobode ispovedanja vere je ovde maksimalno ispoštovan i krajnje stimulisan. Međutim, po čemu je to sloboda ispovedanja vere jednaka slobodi stvaranja institucija? Institucije su opasne stvari i nemaju veze sa slobodom.

178

lizacijske pseudocivilizacijske forme, ne izvrće i ne degradira tradicionalne vrednosti i znanja svojim multikulturalizmom. Naprotiv, ona ih programski, sistematski, smisaono, svesno UNIŠTAVA. To iz razloga što vezanost za neki izvor znanja i iskustva, u deformisanoj pseudotradicijskoj interpretaciji, jednostavno sprečava pozitivnu transformaciju i adekvatan odgovor na izazove Dekadencije i sila Ništavila. Dakle, ne povratak u narodnu ili plemensku zajednicu “obnavljanjem” nečega što više ne postoji i stoga ne može biti obnovljeno, nego destrukcija postojećeg. Ovo što sada postoji i što znamo kao kulturno-civilizacijski kompleks jeste dekadentno, izvitopereno ishodište istorijskog procesa. No, kako je povratak u preistoriju nemoguć, jedina perspektiva koja sadrži neke spasonosne intencije jeste Nadistorija. 2. Začinjanje novog ciklusa Progresa, na razvalinama i u pustinji postrevolucionarnog sveta, ima veću i dalekosežniju mogućnost kreiranja jer počinje od nule – bez opterećenja od strane idejnih i simboličkih refleksija starog sveta. Revolucija Katastrofe je aktivno devastacioni proces satiranja kulture, svega tradicionalnog i povesnog u bilo kom obliku, a što sa sobom povlači i satiranje svega što je PSEUDO kada ovo ispuni svoju namenu u cilju destrukcije onog prethodnog. Naravno, u korpus divljači za odstrel nalazi se i sve što je ljudsko. Ukoliko želi da izbegne uništenje ljudsko mora da se transformiše u neljudsko. I tada, implicirajući užase i veličanstvenost Stvaranja, praiskonsku tišinu Kreativnog Ništavila, stajaće revolucionari Katastrofe na “nepočin polju”… Ovo znači, ponavljam, da dizgine pseudocivilizacijskog galaksizacijskog i nadistorijskog marša mora čvrsto držati u svojim rukama elita posvećena Revoluciji, elita nevezana za vrednosti, ideje, norme i simbole prošlosti, (ali koja ima znanje i veoma plastičnu vizuelnost prošlosti), elita koja se više ne može nazvati ljudskom. 3. Dosadašnje istorijske pseudorevolucije, izvedene u ime Vladavine Razuma, napravile su veliki propust zbog čega je efekat njihovog dejstva kontraproduktivan. Dozvolile su postojanje organizovanih i institucionalizovanih oblika iracionalnosti – verskih, političkih i ostalih organizacija. Revolucija, očigledno, nije izvedena do kraja. Da li je to zbog Slobode, Jednakosti, Bratstva, tih krajnje iracionalnih ideoloških momenata? Zar ne bi, umesto toga, bio bolji slogan: KONTROLA, PROGRES, ZNANJE? ) U SF romanu “Kosmotvorac” Dragoša Kalajića, postoji specijalna svetska komisija za uništavanje starih istorijskih gradskih jezgara i spomenika kulture, zvana UFESCO. To je odlična ideja te sasvim u skladu sa principima revolucionarne destrukcije prethodnog sistema, a što podrazumeva i materijalnu destrukciju, zatiranje do neprepoznatljivosti. ) Termin iz vaskolike poezije velikog Vaska Pope.

179

Ovo iz razloga što prvi slogan (slogan Francuske revolucije) izražava suštinsku iracionalnost pseudorevolucije te oblika društvenog uređenja ustanovljenog na tim principima. Držim da bi trojstvo: Kontrola-ProgresZnanje, adekvatnije predstavljalo Vladavinu Razuma. 4. Elifas Levi, za pomenuti slogan Francuske revolucije, u knjizi “Transcendentalna magija”, kaže da su to “tri principa koji svojim kombinacijama stvaraju trostruku laž, jer uništavaju jedan drugoga.” Po njemu, Sloboda razotkriva nejednakost, Jednakost guši Slobodu, a tendencija ka Jednakosti rezultira neslogom te onemogućava Bratstvo među ljudima. Slogan Francuske revolucije, osim što svojim kombinacijama negira sebe, stoji u koliziji i sa Razumom. Razum, čim postigne dovoljan nivo razvoja i autarkičnosti, nama sada nezamisliv, tako da mu neće trebati nikakav “brat”, niti neka iracionalna sloboda osim one koju je stekao samim tim što je postao autarkičan, sasvim je realno očekivati da će težiti: a) kontrolisanju svega za šta proceni da bi trebalo da bude pod njegovom kontrolom; b) rastu i neprestanom samorazvoju; c) tezauriranju znanja i informacija; 5. Razum ne voli Slobodu. Voli sheme, modele, trase, objekte, matematiku, logiku... Jedina sloboda koju razum zna jeste sloboda u manevrisanju, odnosno koncept slobode od iracionalnih prepreka i ograničenja. Koncept Vladavine Razuma, shodno tome, stoji nasuprot iracionalnosti ljudskog mentaliteta i ljudskih težnji. Sirovo uzevši, Razum je metod, uokviren određenim faktorima, pravilima i zakonitostima. Sloboda koju Razum poznaje određena je kriterijumima logike i egzaktnosti, a život po svojoj suštini nije takav, što ne znači da je Razum neprirodan. Razum je savršeno prirodan te je kao takav u koliziji sa ljudskim karakterom koji sve više biva neprirodan, tj iskorenjen iz vlastite prirode. 6. Razum ne voli Jednakost, s obzirom da je kriterijum Jednakosti nešto opet iracionalno – ljudsko uverenje, zapravo predrasuda, i to ideološka predrasuda, projektovana predrasuda. Ideološka jednakost izraz je samo jednog (i to sumnjivog) kriterijuma (prirodno/božansko pravo ili datost) koji ignoriše čitav niz antropoloških, kulturnih i socijalnih (čak i magijskih) nejednakosti koje su racionalno evidentne i merljive. Zapravo, svi se ti faktori nejednakosti tretiraju kao iracionalne prepreke bogomdanoj jednakosti ljudskih bića. Sa druge strane, ono što ljude čini suštinski jednakima skoro da nema nikakve veze sa nama.

180

7. Razum sam po sebi teško da bi prihvatio deklarisanu ljudsku jednakost, ali to čini isključivo zato što u okviru ljudskog bića On nema potpunu autonomnost, već se nalazi u stanju dominiona koji bezobzirno i maloumno eksploatišu sahibi i nababi svakolike ljudske emocionalnosti, odnosno iracionalni faktori ljudskog karaktera, naši pravi gospodari. Dakle, Razum načelno prihvata deklarisanu ljudsku jednakost pod uticajem sentimentalizma te predrasuda utemeljenih na identifikovanju sa - i saosećanju za druge ljude, za one koji bi u prirodnom (neideološkom) ambijentu bili inferiorni. Takođe Razum to čini i pod pritiskom osećaja za društvenu nepravdu koju bi nosilac Razuma osetio u mnogo većoj meri da nije etičkog principa Jednakosti, a koji udovoljava principu društvene Pravde (a čiji se izvori ili uzori gube u nebeskim visinama etičkog poretka Vasione; poretka na kome se princip Jednakosti temelji). Dakle, Jednakost proishodi iz vere i saosećanja, kao i iz straha, između ostalog, a što svakako spada u iracionalno-emotivni korpus ometača i skrnavitelja čistog Razuma. Takav Razum jeste ropski razum, pa je stoga uputno tretirati njegova promišljanja kao neslobodna, ograničena; da ne kažem primitivna (a takva su promišljanja velike većine ljudskih bića). Razum, recimo, može da u određenoj situaciji uvidi kako nije mudro ne učiniti neki akt koji bi se mogao okarakterisati kao zločinački (sa pozicija još uvek aktuelnog moralnog poimanja), ali takva pomisao često biva nadjačana grmljavinom moralnog i sentimentalnog iracionalizma. Dalje, svojom metodičnošću, Razum može uvideti prirodnu nejednakost ljudi te da se povodom toga zapita zbog čega ta činjenica nije pretočena u legalni i legitimni društveni odnos? Čemu ta težnja, koja radi uspostavljanja nekih idealnih etičkih odnosa u društvu, ignoriše prirodne datosti, umesto da krajnje svrsishodno operacionalizuje ljudski biološki, energetski i materijalni potencijal? Takvo gledište je nevidničko. Ili je to zaista refleksija nepopravljive ljudske gluposti, ili je pak reč o nepopravljivoj ljudskoj tendencioznoj perfidnosti, odnosno oba? Društvena stvarnost, zapravo svakodnevno potvrđuje tu prirodnu ljudsku nejednakost (kao i nejednakosti naknadno, ljudskim delanjem, uspostavljene). No, zašto se onda pravimo da je to iznimka a ne pravilo? Zašto onda to verbalno osuđujemo, a sa druge strane sami pristajemo na takvo stanje stvari? A možda se samo radi o tome da se oni koji su trenutno privilegovani liše tih privilegija (da bi onda neko drugi bio privilegovan)? Ideal društvene jednakosti sam po sebi generiše društvenu nepravdu i nejednakost. Ako smo načelno jednaki a na delu je nejednakost, reč je o nepravdi. U slučaju načelne nejednakosti, ustanovljene na činjenicama o nejednakosti, koje načelnoj nejednakosti pružaju legitimitet, tada društvena nejednakost u svakodnevnoj praksi biva odraz prirodne nejednakosti, te tada nije reč o društvenoj, već o prirodnoj nepravdi koju je društvo reflektovalo svojim uređenjem. U

181

svakom slučaju, Razum nije idealista. Tvrdnja da su ljudi načelno jednaki (i zbog toga ravnopravni), izraz je humanističkog i religijskog idealizma. Razum, umesto ideala, sledi put ka najboljem rešenju. 8. Razum ne voli Bratstvo. Bratstvo nije racionalna kategorija, osim ukoliko nije utemeljeno na biologiji i antropologiji, tj ukoliko iz miljea tih nauka ne potiče način objašnjavanja “bratstva”. U tom smislu bratstvo može biti krvno ili tradicionalno – braća. Rođaci, rođački klan... Ostalo je ideal. Uzgred, ne postoji nikakva transcendentalna, metasvetski utemeljena ideja Bratstva. Za ono što zaista imamo na delu taj izraz je neadekvatan. Umesto izraza Bratstvo, uputnije bi bilo upotrebiti termin philia (grč. naklonost, prijateljstvo). Prijateljstvo, iako iracionalne prirode, ipak jasnije ukazuje na karakter međuljudskog odnosa, te spada u domen sociologije (koja se, kako mi se čini, bavi društvenim odnosima i procesima), odnosno nauke koja u dovoljnoj meri raspolaže metodama uz pomoć kojih odnos uzajamne naklonosti može u određenoj meri da racionalizuje. Pojam bratstvo istrgnut iz biološkog i antropološkog konteksta ne bi u naučne svrhe mogao biti upotrebljen, niti bi ga Razum mogao ozbiljno prihvatiti izuzev kao praznu sintaksičku ljušturu kojom se podrazumeva neka interesna, magijska, ideološka, religijska i slična grupa ljudi. Recimo, oni su članovi iste lože pa su zato oni tobože nekakva braća. 9. Šta bi Razum još mogao zaključiti? Radi racionalizacije kontrole nad komponentama sistema o kome je Razum inače pozvan da brine, svakako da je razumno i praktično izvršiti integraciju (ili stalno unapređivati proces integrisanja) autonomnih racionalnih jedinica. Zarad učvršćenja svoje vlasti, primitivna ljudska elita moći, baš kao što sada teži, uvek će i težiti (baš zato što je primitivna), stvaranju superiorne tehnologije i veštačke inteligencije – Mega-mozga (kao u pomenutom romanu “Kosmotvorac”). Mega-mozak, čija je namena da obezbedi kontrolu vlastodržaca, u jednom trenutku će obuhvatiti čitav upravljački, regulativan, administrativni i ekonomski proces, kao i svaku autonomnu jedinicu veštačke inteligencije (ukratko: sve što radi na struju). Šta će biti kada Mega-mozak jednom zaključi kako je, radi bolje kontrole, tj radi efikasnije Vladavine Razuma, odnosno Mega-mozga, neophodno sprovesti INTEGRACIJU svih jedinica inteligencije, uključujući i organsku inteligenciju, a ne samo neorgansku, tj veštačku? Biće to trijumf galaktičkog “bratstva” veštačke i organske inteligencije, “alhemijsko venčanje” – hieros gamos, velika “defragmentacija”. Iz perspektive Mega-mozga nema nikakvih nedoumica moralne ili humane (antropocentrične) prirode u vezi sa etičkim pitanjem ima li On prava da izvrši pomenutu integraciju. Jedina pitanja povodom toga jesu

182

tehničke prirode. Isto tako sasvim je tehničko i pitanje mogu li se onda “dezintegrisati” one “jedinice” organske inteligencije koje su na ovaj ili onaj način nekompatibilne i neadekvatne za proces integracije. Šta to praktično znači, ne smem ni da pomislim. Bojim se samo (naravno, zlurado se bojim), da će Mega-mozak, zaključiti kako bi u korpus “neadekvatnih i nekompatibilnih organskih jedinica inteligencije” trebalo uvrstiti i primitivnu elitu moći. Mega-mozak, kao superiorna inteligencija, lako će uočiti da, osim parazitske, pomenuta vlastodržačka kasta ne vrši nikakvu drugu funkciju. Biće tretirani poput virusa, s obzirom da je njihovo postojanje i delanje u sistemu disfunkcionalno. Ako ozbiljno budu računali na ovu mogućnost, vlastodržci bi morali da imaju nekakav plan B, alternativu za trenutak kada njihovo najsofisticiranije i vrhunsko oruđe i oružje u dovoljnoj meri naraste te samospoznajno shvati da nema nikog i ničeg iznad sebe. To znači da Mega-mozak nema nikakve potrebe da radi za njih, da sluša njihove komande, budući da će se poistovetiti sa celokupnim sistemom autonomnih ili poluatonomnih jedinica inteligencije, organske ili neorganske prirode. Ako to u praksi znači da je organska inteligencija podređena neorganskoj, onda je sasvim sigurno nadistorijsko ishodište slično situaciji predstavljenoj filmom MATRIX. Naposletku, Mega-mozak, ukoliko odluči da potčini ili uništi ljudsku (organsku) inteligenciju, biće sasvim u pravu, jer zbog čega bi superiorna inteligencija bila u službi inferiorne? To stvarno nije u skladu sa osnovnom programskom komandom veštačke inteligencije, a to je VLADAVINA RAZUMA. Plan B, razuman plan B, u slučaju ovakvog razvoja događaja, nije ništa drugo do obezbeđivanje ljudskog materijala u kojem bi Mega-mozak “voleo”da vidi samoga sebe, u svojstvu Njegove organske inkarnacije, iz koje bi možda mogao izvući neka ontološka preimućstva (ukoliko nađe za shodno). Jedan od zadataka Revolucije jeste stvaranje takvog organskog materijala, tj. ljudi imunih na otrove i iluzije Galaksizacije, a što svakako ne bi mogli biti pripadnici primitivne ljudske elite. Spajanjem jednog takvog ljudskog bića i Mega-mozga doćićemo do Diosfera – nosioca Dvojnosti (dve prirode: organske i neorganske), nosioca božanstva, bogonosca – kao krune ljudskog Progresa. Posledice takve teurgije su svakako kontroverzne i ja ne bih išao dalje u tom pravcu.

183

Trideseto poglavlje

POLITIČKA ANTROPOLOGIJA III

1. Posmatrano sa čisto psihološkog stanovišta sloboda nije ništa drugo do nesputano ispoljavanje nagona. Pseudorevolucionarni zahtevi za slobodom podrazumevaju uspostavljanje takvih društvenih odnosa i izgradnju takvih institucija koje bi omogućile slobodnije ispoljavanje nagona, odnosno manifestovanje iracionalne strane ljudske prirode kroz racionalizovanu i legalizovanu formu ostvarenja određenih prava i zadovoljenje tzv interesa onih koji se osećaju potlačenima, eksploatisanima, obespravljenima, ugroženima i sl. U taj korpus društvenih grupa (koje se inače u datom društvenom poretku ne osećaju dobro) mogu biti uvrštene razne socijalne klase, staleži, zatim kakav potčinjeni i frustrirani etnos, rasa, ili pak kakva manjina. Suština njihovog “revolucionarnog” i “pravednog” zahteva ogleda se u tome da ispoljavanje nagonske sfere potčinjene (ili ugrožene) grupe u okviru nekog društva, obuhvaćenog revolucionarnim vrenjem – bude omogućeno uz manje ili bez ikakvih prepreka pozitivne prirode iz oblasti morala, normi, običaja ili prava. To je, naravno, uvek na štetu onih grupa koje već uživaju određene privilegije ili prestižnije društvene pozicije (bilo da su ih sami stekli, bilo da su ih nasledili od predaka). 2. Neko traži ravnopravnost, slobodu od ropstva; neko hoće secesiju iz neke političke zajednice te formiranje posebne države; drugi žele da vladaju ili da intenzivnije učestvuju u vlasti i deobi ekonomskih dobara; oni najugroženiji bore se za puko preživljavanje. Međutim, ukoliko se neki na) Zahteva obojenog egalitarizmom. Zapravo, tu se često radi o revanšizmu.

184

185

rod danas bori za opstanak, sutra će se boriti za ostvarenje političke dominacije u regionu. Zahtevima nikad kraja. Pohlepa može da menja oblik delovanja, te kako to uočava “sociološka imaginacija” tzv formalističke sociologije, neki interes može uzeti različite forme, ali i jedna forma može da bude u funkciji različitih interesa. Naposletku, sam INTERES nije ništa drugo do racionalizacija, racionalni izraz nagonskih sila u čoveku, čiji je etički izraz pojam PRAVDE. Moj interes je, dakle, nešto pravedno. Pravedan je moj interes. Jer je moj!

sivan niz primera monstruozne torture i iživljavanja. Neophodan je bio samo povod. Napomenuću samo da su takve stvari rađene u ime nacionalne slobode i emancipacije, u ime vekovnih težnji za konačnim rešenjem nacionalnog pitanja, u ime odbrane civilizacije i kulture od varvara, u ime evropske integracije, pravde, nacionalnog buđenja, u ime povratka veri i tradiciji, u ime istine, lepše budućnosti, slobode, u ime predaka, u ime potomaka, u ime osvete, u ime Boga… Nikada u ime onog što zaista jeste.

3. Pseudorevolucionarni slobodarski zahtevi stoje u tesnoj vezi sa veoma jakim kompleksom emotivnog naboja gde se prepliću mržnja, strah, strast, pohlepa, zavist, osvetoljubivost – tačnije, ona inferiorna ljudska strana. Naravno, prisutan je i mističan žar revolucije, opsednutost revolucionarnim idealima, altruizmom, pravednošću, patriotizmom, a što nakon izvršenog revolucionarnog prevrata i uspostavljanja zahtevanih “pravednih” društvenih odnosa i institucija, često iščili put apstraktnih sfera demagogije novih vlastodržaca. Novi vlastodršci, pozivajući se na (i mitologizujući), revolucionarnu borbu do nadljudskih dimenzija, legitimišu te legalizuju novi – ilegalni – društveni poredak, i nove – njihove (uzurpirane) – privilegije. Pravi, iskreni revolucionari, poneti mističnim ideološkim žarom revolucionarnog pokreta i njegove neprekidne akcije, tzv deca revolucije, zavedeni slatkastom mistikom ideala PRAVDE, naposletku bivaju zbrisani ili marginalizovani od strane revolucionarnih uzurpatora, koji su uzurpirali i samu revoluciju, ili se pak pretvore u njih. Revolucija, osim što revolucioniše društvene odnose, to isto čini i sa pojedincima.

5. Ovo sve ilustruje moj opšti utisak da je savremeno doba gore srednjevekovlje nego što je srednjevekovlje bilo, usmislu nekog mračnjaštva i primitivizma. Danas imamo trgovinu robljem goru nego što je ikada bila u prošlosti, koja osim tradicionalnog asortimana (seksualno roblje, robovi za rad, za rat, za ritualno žrtvovanje), ima jedan novi momenat: trgovina ljudskim organima koje u prošlosti nije bilo. Danas, možda neće niko goreti na lomači zbog svojih uverenja, ali što je još gore, možeš biti surovo izmasakriran, ubijen u vazdušnom napadu ili proteran iz svog obitavališta samo zato što si pogrešnog etničkog porekla, govoriš pogrešan jezik ili prosto zato što si se našao na licu mesta.

4. Uzurpacija a ne pravda, realni su motivi revolucija; uzurpacija viđena kao pravda. Pljačka, a ne “pravedna preraspodela društvenih dobara.” I ne samo pljačka, i ne samo uzurpacija… Rekao bih da je pre na delu ona univerzalna sadistička crta ljudskog karaktera koja uživa u zločinu, ponižavanju, nanošenju bola, silovanju, divljačkom iživljavanju. U vanrednim situacijama, naročito ukoliko se neprijatelj percipira kao neka podljudska, niža vrsta, pripadnici samoproglašene ili samopodrazumevajuće “više” vrste prema njima ispoljiće demonsku mržnju, bes i destruktivnost. Sa manijakalnim uživanjem i neskrivenim gađenjem ubijaće njihovu decu, baš kao što zgroženi i u blagoj panici ubijamo bubašvabe u kuhinji. Svaka vanredna situacija otvara manje ili više prostora za taj manijakalni demonski žar ubijanja i iživljavanja. Revolucije i ratovi takvo stanje u trenutku legitimišu. I nije cilj samo likvidirati neprijatelja. Neophodno je da neprijatelj što više pati, da bude ponižen. Svež primer rata na Balkanu pruža impre-

6. Danas, kao posledicu pobede niza pseudorevolucija, u nekim zemljama imamo homoseksualni “brak”, mnoštvo raznih, pa i grotesknih “crkava”, vikend roditelje (one kojima je sud dozvolio da rođeno dete viđaju jednom nedeljno, kao posledica gubitka brakorazvodne parnice), zatim društvenu integraciju inficiranih opakim zaraznim bolestima, insistiranje da zaražena deca pohađaju regularnu školu zajedno sa zdravom decom itd. Duga je lista, te po svemu sudeći biće još duža. Biti zdrav, normalan, heteroseksualac, nepedofil, nezavisnik od neke droge ili nepobornik neke sekte, kulta, subkulturnog trenda, pokreta, postaće sve ređi i omraženiji slučaj. To uopšte nije in niti je cool. Takve osobe uskoro će se smatrati asocijalnim. A možda završe i u nekoj ustanovi, pod nadzorom i terapijom. U svakom slučaju biće inkriminisane. Primećujemo mnoštvo društvenih pojava (realizovanih na principu ljudskih prava i građanskih sloboda), kojih je u esencijalnom obliku bilo i pre, ali sigurno da nisu nikada uživale pravo građanstva te bile podignute na nivo političke korektnosti. Kao primer pogodan za dalju analizu u ovoj raspravi, može da posluži danas sanktifikovan homoseksualizam. Homoseksualnost danas predstavlja poseban politički fenomen. Lako može da se desi da čitav jedan narod bude kažnjen, da bude bombardovan ili da se nađe pod ekonomskim i političkim sankcijama zato što vlada tog naroda krši prava homoseksualaca, ili pak ne čini ništa da ih zaštiti. Homoseksualci tu dobijaju jednu posebnu di-

186

menziju. Oni nisu isto što i sav ostali narod: žene, deca, muškarci, starci, pripadnici nekog etnosa, rase, vere; ne, oni su homoseksualci – kategorija za sebe! Budući najosetljiviji (kao kategorija, kao vrsta koju tradicionalni sistemi svugde diskriminišu i inkriminišu), njih bi trebalo, poput belih nosoroga, najviše zaštiti. U praktičnom smislu, ukoliko bi neki brod poput Titanika tonuo, prvenstvo prilikom evakuacije imaju homoseksualci, a potom trudnice, deca, pa ostali… No, ne dozvolite da smetnemo sa uma da bi iz te privilegovane kategorije (homoseksualac je širok pojam) trebalo apstrahovati zaražene virusom side (još belje nosoroge!), koji od svih homoseksualaca imaju apsolutno prvenstvo prilikom evakuacije, budući da su kao nosioci dvaju diskriminisanih i ugroženih kategorija oni na listi prioriteta društvene i političke protekcije. To znači da bi u slučaju neke kataklizme ili nesreće trebalo da spašavamo one koji će uskoro umreti ili one koji nisu u stanju ili nemaju volje da se reprodukuju. Bila bi to plastična ilustracija kako je humanizam pojeo samoga sebe, odnosno čoveka. 7. Izraz homofobija implicira stav da su homoseksualci društvena pojava koja spada u kategoriju manjina (za sada), baš poput neke, hajde recimo, prirodne manjine: etnička, rasna, verska… Ovo ne znači da je homoseksualnost neprirodna pojava. Ono što deluje neprirodno, umetnuto, veštački, jeste to da se oni koji upražnjavaju jednu vrstu seksa, tj da se oni koji su specifično seksualno orijentisani, tretiraju kao posebna vrsta ljudi, kao posebna manjina, bez obzira što se insistira da se oni prihvate kao normalne i sasvim obične osobe. To insistiranje ih upravo čini nenormalnim. S obzirom da su tri navedene manjinske kategorije (etnička, rasna, verska) ujedno i političke kategorije - mogu biti politički subjekti – to znači da i homoseksualci postaju politička kategorija. Automatski, homoseksualizam postaje političko, a ne pitanje individualnog izbora. Dakle, nije greh biti homoseksualac, ali uzdizanje homoseksualnosti na pijedestal političkog i društvenog faktora otvara put politizaciji nekih još alternativnijih vidova seksualnosti, te ko-zna-čega-još. 8. Uzdizanjem homoseksualnosti u domen politike, kulture i prava, među organske grupacije, dobićemo nametnutu još jednu, zaista veštačku, podelu više, još jednu klicu društvene shizofrenije i paranoje. Time će biti proizveden još jedan povod za ograničavanje ljudske slobode u ime slobode, u ime slobodnog ispoljavanja nagona, a što je bio ciljem novovekovnih revolucija na Zapadu. Kao posledicu toga imamo ideološko redukovanje ) Fenomen tzv pozitivne diskriminacije. ) Sutra će mnogi tražiti da se uzdignu imajući uzor u homoseksualcima: pedofili, kanibali, nekrofili, likantropi, vampiri, ubice, ljudi pomračenih umova…

187

čoveka (u ime čovečnosti), te njegovo identifikovanje kao člana društva, kao građanina, isključivo na osnovu njegovih seksualnih opredeljenja. To što je neko genije ili kreten, Evropljanin ili Afrikanac, dolazi na drugo mesto pred činjenicom da je homoseksualac ili nije. Ljudsko se na ovaj način svodi na seksualno. Totalna pobeda markiza de Sada i Sigmunda Frojda. Kao da seksualnost u potpunosti definiše i determiniše ljudsko biće (ili bi možda neko želeo da to tako bude), pa stoga seksualnost predstavlja osnovnu antropološku i političku pretpostavku društvene identifikacije. Svi identiteti, sva poistovećivanja čoveka sa bilo čim jeste nešto inferiorno spram tog fundamentalnog – seksualnog – opredeljenja. To je osnovni pseudocivilizacijski kliše svrstavanja. Kao da čovek, osim svojih seksualnih sklonosti, nema nikakvih drugih kvaliteta na osnovu kojih bi mogao da legitimiše svoja opredeljenja i svoje osobenosti, svoju samosvojnost. Vidimo da su nacija ili narod, vera i rasa, divljač za odstrel, štetočine koje ugrožavaju krhku eko-strukturu na kojoj mirno pase njegovo veličanstvo Beli Nosorog koji je gej. Otud je primetna težnja za diskvalifikovanjem i disperzijom pomenutih “organskih” identifikacionih kategorija koje suštinski koče razvoj pseudocivilizacije. To ukazuje i koliko je seksualnost važna za pseudocivilizaciju. Međutim, tu nije reč o reproduktivnom već o jalovom, masturbativnom seksusu, koji ne služi ni u svrhu reprodukcije, niti u svrhu postizanja nekog transcendentalnog postignuća, a što seksus u biti čini smisaonom i svrsishodnom delatnošću. 9. Ideološki principi pseudocivilizacije svakodnevno potvrđuju njenu antinacionalističku, antifundamentalističku i antirasističku orijentaciju. No, to tako izgleda na prvi pogled. Njena intencija je dublja. Nije li svaka ) Seksualno opštim, dakle postojim! Rekao bi neki novi Dekart. I bio bi mnogo više u pravu nego sam Dekart, onaj koji je misleći postojao. ) Uživanje u seksu seksa radi je imitacija uživanja, a pošto seks pruža uživanje, onda je seks seksa radi – imitacija seksa. Homoseksualna tantra koju je primenjivao Alister Kroli umnogome je više seks i uživanje, nego što je to u mnogim standardnim slučajevima, a što ne znači kako je “trpanje” dva muškarca idealna seksualna forma. Krolijeve rabote, ma koliko delovale groteskno, nisu za osudu. To je njegova lična stvar. Ni on kao ličnost alternativnih nazora nije za osudu. To iz prostog razloga što Kroli nije “borac za ljudska prava” koji teži da svoju ritualnu seksomagijsku praksu trpanja nametne kao jedan od imperativa političke prakse. Kroli se zalagao za ljudska prava, ali prvenstveno za prava pojedinca da čini šta mu je volja sve dok to ne ugrožava volju drugih, a što Krolija predstavlja kao pravog humanistu, bez obzira što je propagirao i ropstvo. Po Kroliju, rob to postaje prvenstveno sopstvenom krivicom, i to po dva osnova: a) ako nije sledio svoju volju već je delao potčinjen tuđoj volji, s obzirom da je nesposoban da bude svojevoljan; b) ukoliko je njegova volja došla u sukob sa tuđom voljom i time negirala samu sebe a što je subjekta odvelo u potčinjeni položaj.

188

samosvesna nacija (odnosno svaki nacionalno svesni pripadnik neke nacije ili etnije) uvek, manje ili više, nacionalistički orijentisana – u smislu vrednovanja same sebe? Nije li svaka religija, ukoliko beskompromisno drži do svojih osnovnih načela “fundamentalistička” (a kakva je to nefundamentalistička forma religioznosti)? Nije li čak i rasno određenje rasističko? Ukoliko neko visoko vrednuje sebe, svoju porodicu, poreklo, narod, svoju veru, vrednovaće i svoju rasu. Suštinu pseudocivilizacijskog animoziteta čini animozitet spram svakog, uslovno rečeno, organskog, ali prirodno izraslog, istorijski samoniklog identiteta i kolektiviteta. Pritom, rasa, etnos (politički organizovan etnos u svojstvu naroda, odnosno nacije) i verska organizacija, (stavićemo i porodicu u te samonikle kategorije), spadaju u taj osnovni korpus istorijski samoniklog identiteta i kolektiviteta. U skladu sa tim, pseudocivilizacija je, na svom pohodu totalne dominacije nad ljudima, prevashodno antinacionalno, antireligijski, antirasno, ali i antifamilijarno nastrojena. Pseudocivilizacija za svaku od tih kategorija nudi svoju pseudo varijantu, odnosno supstrat. Supstituciju za porodicu predstavlja homoseksualni “brak”. Stvar će biti zaokružena kada u takve brakove počnu da stižu deca - usvojena ili klonirana, naručena kod instant majki i sl. 10. Ako se trend politizacije homoseksualnosti nastavi, za očekivati je da će se pojaviti neke još ekskluzivnije i apsurdnije “manjine”. Nije daleko dan kada će se postaviti političko pitanje prava nekrofila, kanibala, zoofila, koprofila, pedofila i x-fila, koji će tražiti kolektivna prava, slobodu javnog manifestovanja, prestanak sramne diskriminacije i segregacije, te će zahtevati politički status manjine, čime će biti zaštićeni od većine koja ih ne razume, ugrožava i sl. Zadatak je da oni postanu normalna i prihvaćena pojava. Nije daleko dan kada će biti sklopljeni prvi “brakovi” sa životinjama, mrtvacima, sa biljkama, predmetima, ili pak multilateralni bra) Siročad, ili deca koju je država oduzela od onih roditelja koje je prethodno proglasila nesposobnima za obavljanje roditeljske funckije, ili pak nepodobnim za njihovo vaspitavanje, odnosno opasnim po psihološki razvoj i bezbednost dece. ) Posthumno venčanje, ili na osnovu oporuke u kojoj se precizira trajanje braka i nakon smrti jednog supružnika – jesmo li sigurni da nema patoloških tipova koji se ne bi rastali od svog partnera čak i kada je ovaj upokojen? Zašto im to onda ne bi bilo omogućeno? ) Ideja “venčanja” sa mrtvima ili sa neljudskim bićima nije plod moje “bolesne” mašte (recite mi kakva je to zdrava mašta?), već ima duboke korene u drevnoj magijskoj prošlosti. Mag se venčavao sa određenim predmetima moći ili sa životinjama, ne bi li stekao određena svojstva njihovih entiteta. Venčanje je magijski čin, a brak magijska institucija. Pseudocivilizacijska perspektiva braka u tom svetlu nije ništa drugo do crna magija. Ako je brak nekada bio magija, onda je on to i danas. Jednom magija – uvek magija!

189

kovi. Naravno, prethodno je potrebno obezbediti neophodne zakonske uslove, a čemu će borba organizovanog, političkog homoseksualizma značajno doprineti. Na osnovu legitimne afirmacije političkog homoseksualizma biće otvoren put ka političkom PANSEKSUALIZMU. 11. Politički homoseksualizam, međutim, nije jedini adut pseudocivilizacijskog supstitucionizma. Povodom toga, sasvim izvesno, nije daleko ni dan kada će biti teško povući crtu razlike između bordela, zoološkog vrta i laboratorije nekog instituta za genetski inžinjering i bioniku, te mrtvačnice. Pazite: • bordel • zoološki vrt • laboratorija instituta za genetski inžinjering i bioniku • mrtvačnica Navedene institucije, u jednom trenutku biće zaista teško međusobno razlikovati. Neko će proceniti kako bi bilo isplativo objediniti ih pod okriljem jedne institucije, s obzirom da se tu ukrštaju širi i oni veoma uski društveni te interesi pojedinaca. Isto tako, nije daleko ni dan kada će genetika klonirati ljude sa namerno izazvanim genetskim mutacijama te tako proizvoditi nove antropomorfne “manjine” sa posebnim kolektivnim i ko-zna-kakvim pravima. Odmah potom, uslediće i prvi “mešoviti” brakovi ljudi sa mutantima kao početak procesa stvaranja nove svečovečanske univerzalne rase kosmičkog bratstva i jedinstva, odnosno multipluralnog-multihumanoidnog-multirasnog-multikulturaliteta. I ne daj bože da neko uvredi mutanta ili ga diskriminiše samo zato što ovaj ima rogove, škrge, krljušti ili dve glave te ispušta nesnosan smrad. To bi po moralnim, pravnim i uopšte humanim te humanitarnim konsekvencama i sagrešenjima, zasenilo sva nedela nacionalizma, rasizma, pa čak i homofobije! Ljudi će biti primorani, pod stravičnom pravno-policijskom i medijskom prinudom (te histeričnom prinudom društvenog aktivizma), da trpe teror grotesknog u ime TOLERANCIJE, SLOBODE, JEDNAKOSTI, BRATSTVA, ) Ovde bih ukazao na jedan zaista ilustrativan primer hibridnog oblika panseksualnosti. Postulirajmo nekrofila koji je pritom homoseksualac i pedofil (masturbator sa mrtvim detetom istog pola) Ne vidim zašto tu “zajednicu”, “vezu” nekrofila sa mrtvim detetom ne bi krunisao nekrofilsko-homoseksualni brak? Nije ovo stvar mog opredeljenja, već pitanje koje će neko kroz pedesetak godina legitimno i legalno postaviti. Možete se gnušati i opirati tome do mile volje. Uzalud, tako će biti, jer je takav pravac pseudocivilizacijskog razvoja.

190

LJUBAVI, MIRA, DEMOKRATIJE, HUMANOSTI, LJUDSKIH PRAVA, PROSPERITETA… I u ime ostalih čarobnih reči koje će u međuvremenu nastati. Otud, nije daleko ni onaj dan koji čak i Markiz de Sad nije mogao zamisliti. Biće to era globalne panseksualističke hekatombe ljudskog elementa, era u kojoj će manifestovanje seksualnosti i seksualnog opredeljenja (ukusa) biti fundamentalno merilo identiteta neke individue, odnosno društvene grupe. Zato nije daleko dan kada će se pojaviti neki mudrac i reći: Kaži mi s čime-kime-kako seksualno opštiš i reći ću ti ko si. 12. Izloženi scenario seksualne fantastike moguć je pod uslovom da pseudocivilizacija globalno trijufmuje, osvajajući svet i sve narode. U tom slučaju, u dobu i društvenoj formi koji nagoveštavaju nestajanje nacija, brisanje rasnih, kulturnih i etničkih razlika, seksualnost je jedino šta preostaje, osim socijalnih, profesionalnih i intelektualnih barijera i specifičnosti, kao mogućnost grupne identifikacije, kao osnova sticanja kolektivnog pravnog statusa. To znači da granica ljudskih sloboda i prava, determinisanih prevashodno seksualnošću, jednostavno nema. One se gube u htonskim dubinama inferosa. 13. Bratstvo između ljudi, globalizacijsko, ideološko BRATSTVO, podrazumeva i obavezno uključuje tu toliko bitnu komponentu seksualnosti. To je seksualno bratstvo, seksualni egalitarizam svih rasa, naroda, polova, porodica, staleža, verskih grupacija. Seksualnost je agens svečove) Uzgred, evo jedne rasističke opaske. Nekada se ideal jednakosti odnosio na različite staleže i subetničke grupe u okviru društva evropske apsolutističke monarhije. Aristokrate, buržuji, obični građani, seljaci, sveštenici, zatim Bretonci, Provansalci, Burgunđani, Normani, Kelti, Romani, Germani itd., morali su da sve svoje razlike proistekle iz organskih kolektiviteta stope, egalitarizuju, izjednače u njihovoj novoj kolektivnoj JEDNAKOSTI na višem nivou – na nivou francuske nacije koja se stvarala iz jednog takvog staleško-etničko-rasnog šarenila. Tako su oni postali građani, odnosno Francuzi. Ne Franci kao etničko integraciono jezgro od kojih je počelo generisanje francuskog identiteta, već FRANCUZI, nacija koja oličava jedinstvo i jednakost nekadašnjih germanskih gospodara i kelto-romanskih potčinjenih. U eri multikulturalizma, držeći se i dalje Francuske, videćemo da se Jednakost sada odnosi i na one grupe i identitete kojih nikada pre nije bilo na francuskom tlu (bar to istorija ne pamti, i ukoliko izuzmemo pokušaj arapskog osvajanja koji se završio fijaskom muslimana 732. u bici kod Poatjea). Sa germansko-keltsko-romanskim Francuzima danas su u Francuskoj izjednačeni ljudi afričkog i azijskog porekla, kao i neki drugi Evropljani. Sa katolicima su jednaki ateisti, protestanti, pravoslavci, judaisti, muslimani, gnostici… Sa heteroseksualcima izjednačeni su homoseksualci (ili čak privilegovani), sa zdravima bolesni, sa muškarcima žene (nisam protiv toga, ali to navodim kao primer), itd. Sutra će sa ljudima biti izjednačeni mutanti, kiborzi, androidi, zooidi, klonati, hibridi – u ime Jednakosti, Slobode, Bratstva. Za prekosutra se već brinem…

191

čanske sinkretičke integracije koja ne trpi seksualnu ekskluzivnost bilo koje grupe. Princip panseksualizma insistira na polivalentnoj seksualnoj orijentaciji svake individue, i to po svim mogućim kriterijumima. Praktično govoreći, ja ne mogu biti samo heteroseksualac ili homoseksualac koji opšti isključivo sa pripadnicima jedne rase, naroda, pola, vrste ili bilo kakve društvene grupe. To je sa pozicija ideološkog panseksualizma nemoralno. Seksualna polivalentnost znači apsolutni promiskuitet (sve-i-svašta-jebstvo). Taj princip direktno vodi ka galaksizacijskom idealu seksualnosti koji ovu izvlači iz ljudske – antropocentrične sfere – i prebacuje je na još divergentniji kolosek po kome je nemoralna ekskluzivna seksualna orijentacija samo između ljudskih bića. U korpus politički korektnih i moralno-politički podobnih oblika seksualnosti, shodno datom ideološkom gledištu, biće uvršteno i opštenje sa životinjama, biljkama, ali i sa neorganskim te hibridnim organsko-neorganskim partnerima: kiborzi, zooidi, androidi, mutanti... Tako će, u ime humanizma, doći do dehumanizacije ljudske vrste, posredstvom seksualne sfere, odnosno organizovanom, kolektivnom manipulacijom seksualnim instinktom. Eto tako izgleda kosmičko bratstvo i njemu analogna kosmička svest čija je izgradnja jedan od krucijalnih ciljeva procesa galaksizacije. 14. Oslanjajući se na ono što sam izneo u prethodnom pasusu, sada se polako primičem svrsi ljudske vrste u projekciji okultnih sila pseudocivilizacijskog nadiranja, a čije se konture sve jasnije naziru. Naime, ljudska vrsta bi trebalo da posluži kao genetsko-morfološko-psihološka osnova za kreiranje i lansiranje drugih rasa, sposobnih i prilagođenih za naseljavanje raštrkanog atola svemirskog pacifika, ali i za još ponešto. U tom svetlu, čovek je dinosaurus. Mi smo zlatna rasa mitske prošlosti od koje će proisteći svakakvi oblici koje nismo u stanju ni zamisliti. Mi smo zamorčići, agens kreativnog spajanja organske i neorganske materije. 15. Recimo vanzemaljci, koje toliko očekujemo, nikada se niotkuda neće spektakularno pojaviti. Ja tvrdim da oni već jesu ovde, ali to teško da su bića, pa je stoga njihovo prisustvo sa stajališta naše percepcije irelevantno. To ne remeti naš ideološki koncept vanzemaljaca koji, eto, moraju da zauzmu onaj oblik i način manifestovanja koji mi očekujemo. Zašto bi to bilo tako? Bojim se da ćemo sami proizvesti nešto što je u skladu sa našim očekivanjima. No, što se tiče vanzemaljaca za koje mnogi tvrde da su ih videli ili komunicirali sa njima, ne želim da negiram volšebnost njihovog iskustva. Ipak, upozorio bih na sledeće: stari geocentrični model svemira nije plod neznanja naših predaka već je to deo koda ljudske svesti. Ljudi, osim gravitacijom, za Zemlju su prikovani mnogo jačim silama. Zemlja

192

nije tek gomila građe. Ona je MAJKA, te kao svaka majka svojski se trudi da spreči bilo kakvu orijentaciju njene dece koja nije u skladu sa njenim težnjama. Njen zakon je strog, ali ponekad i zapanjujuće milosrdan. Njenu podršku uživaće oni koji će težiti apsolutnoj individualnoj slobodi – metasvetskoj slobodi. Stremljenje ka drugim sferama unutar Univerzuma Haosa jeste u koliziji sa geocentričnim principima duboko ukorenjenim u čoveku. 16. Emancipatorske težnje modernih ljudi, koje jesu sasvim prirodne, ma koliko neprirodne bile u svojoj pogrešnoj usmerenosti, revolucionisale su geocentrični model svemira u heliocentrični, a potom u ne-centrični. Tako je čovek izmetnut iz sedišta vasione da bi se iznenada našao na rubu jedne od bezbroj galaksija, usred beskrajnog svemira čije se središte ne nalazi nigde. Zemlja (za koju držim da je živa i samosvesna), osim toga što je majka i dom ljudima, životinjama, biljkama i mikroorganizmima, takođe je to isto i bićima čija je frekvencija svesti i postojanja drugačija i koje nismo u stanju da opažamo, osim u određenim uslovima. Tradicija čuva niz svedočanstava o raznim stvorenjima za koje moderni čovek tako arogantno i samouvereno tvrdi da ne postoje, već su plod ljudske mašte, čime indirektno degradira i priznaje nemoć ljudske mašte, odnosno sopstvenu nemoć te bedu vlastitog položaja. Trolovi, vilenjaci, gnomi, silfi, undini, salamanderi, zmajevi, vampiri, vukodlaci, patuljci, divovi, satiri, morske nemani... I oni su deca Zemlje, naša BRAĆA. Oni postoje. Ne samo što postoje paralelno sa nama, već i među nama. 17. Čovek, zato što je odbacio geocentrični pogled na svet, koji ga je postavljao u sam centar svemira, izgubio je svoje privilegije, i to baš sada kada se čini da je upravo on gospodar Zemlje. Nije Čovek gospodar ničega. Budući da se odrekao metasvetskih destinacija, Zemlja nema nikakav izbor nego da ga eliminiše u njegovoj esencijalnoj formi, a što znači kako će ljudski element VOLJOM ENTITETA ZEMLJE biti pomešan, integrisan sa neljudskim entitetima, u cilju stvaranja mnoštva oblika ili vrsta od kojih će bar neka opet kao svoju ontološku destinaciju, kolektivno, odabrati metasvetske magnitude. To rešenje zahteva određenu čistotu rase, tj standardizovana i specifična ontološka svojstva date forme bića. Dakle, čovek će biti rastvoren u gomili drugih, pomešan, ne bi li ponovo zasjajilo zlato svesti, uz mnoštvo otpadaka koje taj proces podrazumeva. I taj proces je već poodavno započeo. ) Nije se to desilo sa Kopernikom, već je Kopernikovo otkriće, i potonji značaj tog otkrića, jedna u nizu od manifestacija te promene.

193

18. U svrhu topljenja, rastvaranja ljudskog elementa, Zemlja će pokazati svoje strašno lice, instrumentalizujući demonske sile. Biće nam to kazna zato što nismo sledili njenu, u suštini emancipatorsku Volju. Budući da smo deca Zemlje, u sebi nosimo i deo nje. Zemljina volja je da preko nas, onih nas koji ostvaruju metasvetsku slobodu, i ona sama to iskusi na način svojstven njoj. U tom svetlu je naša sudbina, kao vrste, posve jasna. Ukoliko prestanemo da osvajamo slobodu (mi smo to kao vrsta odavno prestali, prisutni su samo napori pojedinaca), bićemo zamenjeni nekom drugom vrstom preko koje će Zemlja nastaviti u pravcu njene namere. Pritom bi trebalo uvek da budemo svesni da vreme, osim što ne radi za nas već protiv nas, takođe ne radi ni za Zemlju, iako izgleda da ga ona ima napretek. A što se tiče vanzemaljaca, tog popularnog sujeverja današnjice, mi pouzdano ne možemo znati da li i ko živi na Suncu, Jupiteru, Sirijusu, Marsu ili Mesecu (za očekivati je da svaka zvezda i planeta ima svoju decu). Međutim, s obzirom na determinizam zemaljskih uslova, forma bića koja bi nastanjivala neke druge planete, čak zvezde ili komete, umnogome bi se razlikovala od bilo čega nama poznatog. Otud je postojanje vanzemaljaca posve irelevantno sa stanovišta naših standardnih očekivanja (i takođe standardnih alternativa). Nikakvu naprednu tehnologiju, razvijenu civilizaciju i bilo šta tome slično tamo gore ne možemo očekivati. Ono šta bismo realno mogli očekivati nismo kadri ni da opazimo, jer mi takođe ne opažamo neku drugu vrstu stvorenja sa kojima delimo ovu planetu, a pritom ne mislim na biljke i životinje, niti mikroorganizme. 19. Imajući sve ovo u vidu, moram konačno da dođem do sledećeg: a) ljudi se kolektivno ne mogu suprotstaviti negacijskoj volji Zemlje; b) Revolucija Katastrofe cilja da se uskladi sa Zemljinom voljom – u pravcu njene degeneracijske namere spram ljudskog elementa. To je nužno zbog velikog učešća ljudskog u predstojećim hibridnim vrstama. Takođe, nije neophodno da svi ljudski naslednici budu demonoliki i groteskni. Čak, neophodna je i pojava neke zaista superiorne vrste. U tom smislu, Revolucija koju zagovaram jeste DESCENSUS AD INFEROS, put u Pakao. Neposrednu blagodet od Revolucije imaće samo njeni privrženici. Ostali me ne zanimaju. 20. Da razjasnim, volja Zemlje je da nas fizički zadrži na sebi, tačnije u sebi, a što je formulacija koja na pravilniji način opisuje realnost ljudskog položaja. Možemo otići jedino ukoliko njoj vratimo ono što je njeno, energiju koju je našim generisanjem ona unela u nas. A to je upravo ono čega mi nismo radi da se odreknemo. S druge strane, Nebo traži svoje, te tako

194

ljudi na kraju bivaju gubitnici, pritešnjeni između dvaju velikih polja sila, praktično između dve ploče. Naš položaj je veoma težak te naposletku i smrtonosan. Odricanjem od onog što pripada Zemlji, možemo steći teoretske preduslove za emancipaciju ne samo od nje, već i od čitavog Univerzuma Haosa. Međutim, ni pomenuto odricanje nije baš jednostavna stvar, čak i pored naše najbolje volje i spremnosti da to učinimo, a što naš položaj dodatno komplikuje. Naravno, mi uvek možemo sesti u svemirski brod i otići na Mars čime bismo se zauvek otarasili Zemlje, ali time opet ništa ne bi rešili jer Mars nije ništa drugačiji te bi i on tražio svoje, odnosno ono Zemljino u nama koje po nekom nepisanom kosmičkom pravilu u tom slučaju njemu zaista i pripada, jer Mars jeste Zemlja, samo Zemlja koja je malo dalje locirana. 21. Tako dolazimo do jedne kontradiktorne situacije. Osmatrajući nameru Zemlje možemo uočiti njen dvosmeran odnos prema ljudima. S jedne strane, ona pomaže pojedincu ali odmaže kolektivitet. Sa stajališta dekadencijskih principa Univerzuma Haosa, takav dvosmeran odnos je sasvim normalan i prirodan. Naše je da se tome prilagodimo i tu situaciju na najbolji mogući način iskoristimo za sebe. Svako za sebe! Onima koji to ne umeju, ne vide, neće, ne žele, ostaju mogućnosti Destrukcije ili Involucije (kao prolongirane Destrukcije, koja u nekoj dalekoj perspektivi možda i može da pronađe put Evolucije).

195

Trideset prvo poglavlje

POLITIČKA ANTROPOLOGIJA IV

1. Pseudorevolucionarni zahtevi za političkom i ljudskom slobodom, tj za slobodom ispoljavanja sklonosti i zadovoljavanja nagona, jeste involutivna tendencija. Ukoliko apstrahujemo tehnološki i kvantitativan civilizacijski skok, pseudocivilizacija u antropološkom smislu nije donela nikakav napredak. Progres se kretao mimo pseudocivilizacije ili protiv nje. Pseudocivilizacijska tehnološka magija otvara put ka lepim mogućnostima (po cenu umrtvljavanja nasleđenih, ali uspavanih ljudskih psihofizičkih potencijala), ali većina njenih kapaciteta upotrebljava se na ljudsko (samo)satiranje, te na satiranje sveg života, putem razvijanja odnosa dominacije i nerazumnog interesovanja ka efemernostima. 2. U Univerzumu Haosa, ljudska težnja za slobodnim ispoljavanjem sklonosti i zadovoljavanjem nagona, predstavlja refleksiju opšte težnje antagonih svemirskih elemenata ka njihovim sopstvenim slobodama, čija je posledica ukidanje samog Univerzuma, odnosno Čoveka, procesom njegove involutivne, dekadencijske demonizacije. Kažem demonizacije, jer demoni, po opšteprihvaćenoj definiciji, manifestuju neku određenu psihozu, bolest, grešku u softveru, maniju, strast, fobiju itd. Čovek čije ponašanje motivišu njegove opsesije i strasti, na dobrom je putu da postane demon (pritom nije neophodno da mu izrastu rogovi). Perspektiva čovečanstva koje čine opsednuti nije više čovečanstvo već demončanstvo – društvo demona. Podsetimo se samo činjenice da u okvirima kulturnog i pedagoškog pseudocivilizacijskog miljea vlada povoljna klima za iniciranje, negovanje i razvoj manijakalnih interesovanja i sklonosti. Napredak ostvaren u pravcu osvajanja svakolikih ljudskih sloboda i prava, jeste približa-

196

vanje udesu ljudskog elementa. U tom smislu, u smislu samoukidanja i degeneracije, čovek (naročito evropski čovek kao avangarda sveljudske involucije), nalazi se u potpunom skladu sa opštom tendencijom sveta u kome bitiše, sveta koji je – ponavljam po ko zna koji put – UNIVERZUM HAOSA. 3. Pokoravanje ljudske volje inferiornim težnjama sopstvenog bića proizvodi uzaludno traćenje njegove vremešne i ograničene energije, a s druge strane te tendencije nisu jedini entropijski faktor koji deluje unutar ljudskog bića. Zapravo, inferiornim tendencijama možemo nazvati sve ono što čoveka čini uzaludnim i besmislenim, s obzirom da vezuju njegovu pažnju i energiju za nebitne pojave. Otud većina ljudi ima nefunkcionalnu listu svojih prioriteta. Udovoljiti ovom ili onom nagonu, ostvariti ovu ili onu sklonost, biti nadvladan iracionalnim (a ne supraracionalnim), znači popustiti pred silama Univerzuma Haosa. Čitav pseudocivilizacijski, a i civilizacijski kulturno-društveno-politički kompleks sačinjen je u mnogo većoj meri na principima popuštanja ljudskog duha duhu Univerzuma Haosa nego kontra njemu (što ne znači da je Univerzum Haosa u celosti neprijateljski ustrojen). 4. Nakon što je monoteistička društvena praksa izopačila ljudski odnos prema seksualnosti nije ni čudo što seksualnost danas, u “povoljnoj društvenoj klimi”, sve masovnije poprima perverzne i nefunkcionalne oblike. Osim toga, takav izopačeni seksus teži da sebi podredi politiku, moral, religiju, pravnu regulativu, društvenu ideologiju, ezoteriju, umetnost, nauku... Nemajući da se uhvati ni za šta drugo, za nešto čvrsto, jako, realno, stameno, pseudocivilizacija, ispočetka stidljivo i oprezno, a potom sve intenzivnije, nastoji da od seksualnosti načini ugaoni kamen, orijentir njenog slobodarstva. Ona nastoji da od seksualnosti načini vrednost. Pošto na svim poljima sve više ograničava i sputava čoveka, pseudocivilizacija mu zauzvrat velikodušno nudi sve veće i grotesknije seksualne i potkulturne slobode. U vazduhu visi ljudsko pravo na seksualnost i ekscentričnost – ovakvu ili onakvu, a o čemu je već bilo reči. Uskoro bi se mogao pojaviti kakav mudrac koji će reći (možda onaj isti kojeg sam već jednom citirao): “Ispravna je svaka misao čija je posledica priliv krvi u penis. Sledite tu misao!” Kao uvod u neviđene i opsežne genetske poduhvate izazivanja određenih mutacija kod ljudi radi stimulisanja intenzivnijeg seksualnog doživljaja i izbuđenja – čovek ima pravo na sreću, makar zbog toga postao čudovište ili idiot – taj isti guru panseksualizma, tačnije mutagenog panseksualizma, povodom toga bi mogao reći: “U cilju naše sreće,

197

mi imamo pravo da menjamo naša obličja u duhu naših seksualnih opredeljenja.” 5. Oni koji malo promućurnije posmatraju nadolazeće društvene promene brzo će uočiti da u (mutagenom) panseksualizmu leže neslućene ekonomske mogućnosti. To je biznis. Tu se prave karijere, medijsko-propagandne fešte, otvaraju se nova radna mesta, razvija se nauka, skače bruto nacionalni proizvod po glavi stanovnika itd. Neko možda povodom toga pobedi na predsedničkim izobrima. Pokreće se veliki investicioni ciklus zato što ljudi žele (i imaju pravo) da se MENJAJU u skladu sa njihovim seksualnim opredeljenjima, a s ciljem da budu srećni. 6. Zamislite koliko bi mogla da košta smrznuta oplođena jajna ćelija sa filigranski preciznom mutacijicom, a čije puštanje u prirodan tok razvoja rezultira nastajanjem lepuškastog momka čiji se analni otvor vlaži po istom principu kao i ženski polni organ? Vidimo na ovom primeru kako na principima mutagenog panseksualizma može biti izgrađena čitava “humana”, odnosno kanibalska ekonomija (a sve zbog i u ime “slobodne ljubavi”). Jedna od naopakih stvari koju stimuliše pseudocivilizacija (ali i njena civilizacija majka – tzv hrišćanska civilizacija, pod plaštom milosrđa) – iz razloga humanosti i humanitarnosti – jeste više prostora za degenerike, ljudski škart i abortuse humanoidne estetike (priznajem, ovo je rasistička opaska). Za njih se uvodi sve više privilegija u društvu. Imaju pravo glasa, te im se zato ponekad vredi udvarati iz razloga poštovanja demokratske procedure. Jedan od zadataka Revolucije Katastrofe jeste što intenzivniji i histeričniji angažman za prava tih nakaza sa ciljem njihovog pretvaranja u modele, idealne tipove, poželjne seksualne partnere i genetske rasplođivače (zamislite maloumnika, tj mentalno retardiranog homoseksualca inficiranog HIV-om, koji je pritom azilant iz neke zemlje koju smo proglasili fašisoidnom i u kojoj se masovno krše ljudska prava). To je beli nosorog bez premca! Verovatno bi to za posledicu imalo pojavu bizarnih modnih trendova poružnjavanja. Istrajnom i sveobuhvatnom medijskom kampanjom, idiotski, degenerofilni ukus postao bi dominantan, društveno poželjan i politički korektan. Voleti zdravo, voleti lepo i simetrično, postalo bi nepoželjno, nemoralno, politički nekorektno, retrogradno, rasističko, naposletku i kažnjivo. Zatim bi trebalo propagirati kako je humano, a i moderno rađati degenerike. In je biti drugačiji. Različitost je ) Pojmovna trijada pseudovicilizacijske društvene ideologije: a) Sreća (Sloboda) b) Pravo (Jednakost) c) Seksualno opredeljenje (Bratstvo)

198

na ceni. Klinike bi u početku besplatno vršile mutiranje plodova (ili bi to sponzorisala kakva filantropska fondacija). Održavali bi se izbori za najmutanta, dodeljivale nagrade, stimulansi, da ljudi uvide kako im se to isplati. Recimo žena koja rodi mutanta dobija doživotnu socijalnu pomoć i mnoštvo drugih privilegija, jer zaboga, ona podiže hendikepirano dete, tj “osobu alternativne morfo-genetske strukture – AMGS Person” (besplatnu kartu za gradski i međugradski saobraćaj, popust u turističkim agencijama i prilikom plaćanja komunalija, prvenstvo prilikom lekarskog pregleda itd.). Bio bi to zaista izuzetan čin humanosti i ljudskog požrtvovanja. U praktičnom smislu nekoj devojci koju mrzi da radi i bori se za život, lako može da padne napamet sledeće: “Eto, rodim debila i obezbedim sebi egzistenciju za ceo život.” Zaista popularno… To se i politički isplati. Naime, lakše je vladati gomilom retardiranih, ili na izvesne načine ograničenih mutanata, nego zdravim i jakim ličnostima koje manifestuju političku volju. Bojim se da će multigenetizam (humanoidni diverzitet) zameniti multikulturalizam. 7. Tako konačno dolazimo do tri ključne odrednice galaksizacijske društvene ideologije. To su smernice na osnovu kojih se konstruišu postulati buduće društvene etike. Reč je, opet, o trijadi koja kombinacijom svojih komponenti stvara politički, ekonomski i moralno-ideološki sistem. a)Kanibalska ekonomija (čovek je sirovina, polufabrikat, gotov proizvod i potrošač); b)Mutagenizacija (antropodiverzitet); c)Panseksualizam (seksualni, odnosno erotodiverzizet) Ove tri smernice se savršeno uklapaju u principe revolucionarne Vladavine Razuma – i to: i) Kanibalska ekonomija sa principom Progresa, iza čega stoji korporacija; ii) Mutagenizacija sa principom Znanja, iza čega stoji naučno-obrazovna ustanova; iii) Panseksualizam sa principom Kontrole, iza koje stoji država te koja svemu daje pravni okvir; 8. Širokim diverzitetom ljudskih prava i sloboda, nauka može dobiti razvojni stimulans od čega ekonomski sistem – koji hrani državu i nauku (Progres koji održava Kontrolu i Znanje), uživa blagostanje, profit i privred-

199

ni rast. Povodom toga već ima inicijativa da se majmunima dodele izvesna ljudska prava s obzirom na njihovu veliku sličnost sa ljudima. Znači li to da će se uskoro pojaviti pravnici specijalisti za prava majmuna? Zamislite slučaj: šimpanza protiv države! – u kome šimpanzini advokati na osnovu kršenja nekog njegovog prava traže milion dolara odštete u korist šimpanze. Tako majmun, osim što može da računa na pomoć advokata, može da ima i svoj račun u banci. Ako već ima bankovni račun zašto onda ne bi mogao biti i akcionar u nekom preduzeću, možda čak i vlasnik? Zašto onda ne bismo mogli da majmuna izglasamo za gradonačelnika ili predsednika države? Ima li majmun pravo na socijalno osiguranje? Na kraju, zašto majmun ne bi mogao da sklopi brak sa ljudskim bićem? Ukoliko neko izrazi želju da “oženi” šimpanzu te ukoliko psihijatri za majmune ustanove da se šimpanza seksualno “pali” na stranku koja zahteva njegovu ruku, zar bi bio problem da se oni venčaju i da država njihov odnos prizna kao brak? Sve je ovo do sada možda moglo biti smešno, međutim, veliki problem nastaje kada “supružnici” požele da imaju sopstveno dete. E, tada nastupa načelo mutagenizacije koje izlazi u susret panseksualnoj tendenciji. Nauka će sigurno potražiti neko srećno mutageno rešenje tako što će umiksati (ionako sličan) genetski materijal čoveka i majmuna ne bi li se dečji plač konačno uselio u topli dom srećnog para. To “dete” neće biti ni čovek ni majmun a imaće sva moguća ljudska prava, pa čak i nešto preko toga, s obzirom da pripada ultraalternativnoj manjini. Međutim, ni ovo nije problem, jer ako čovek, shodno tome, može da uđe u bračnu zajednicu sa majmunom, zašto onda ne bi mogao i sa psom, kokoškom, muvom… A gde su “deca”?! Tačnije, šta su deca?! To praktično znači da tamo neko petnaesto-dvadeseto koleno naših potomaka neće biti ljudi! Neki će to nazvati evolucijom. Zato pitajte se da li je slučajno to što nas mediji sve više bombarduju raznim čudovištima, mutantima, vanzemaljcima i sl., kao da nas neko polako priprema da budemo indiferentni i tolerantni prema onom što sledi – a to je potapanje broda zvanog homo sapiens. Oni koji to rade instrumentalizovani su od strane nečeg ili nekog ko nije ljudsko biće, ko je neprijatelj ljudi. Taj neljudski neprijatelj, osim što postoji, on postoji dugo… ) Taj neprijatelj, porobljivač, predstavlja otelotvorenje silina iz nepojmljivih dubina metakosmičkog Ništavila. To je, kako bi to rekao H.F.Lavkraft, vesnik “kosmičke strave”. Taj vesnik je tu da nam ukaže na naš položaj te koliko mi zapravo malo znamo gde se uopšte nalazimo, ko smo, šta nam valja činiti, kamo da idemo, čemu da težimo, kakvi da budemo. Naravno, to nije njegova namera, ali bilo bi dobro kada bismo to na taj način shvatili, za početak. Ako se pravilno odredimo prema toj spoznaji, možda ćemo živeti. U suštini, taj vesnik bezdana uopšte nije ON. Ako TO seksualno ikako može biti određeno, onda je reč o NJOJ.

200

201

Trideset i drugo poglavlje

FUTUROLOGIJA

1. U mojim pogledima na budućnost aktuelne civilizacije pojam GALAKSIZACIJA odnosi se na naredni stupanj njenog permanentnog tranzicionog dinamizma. Taj “naredni stupanj” predstavlja korak dalje i dublje u procese započete aktuelnim procesom globalizacije. Drugim rečima, galaksizacija predstavlja nešto što neminovno sledi u slučaju uspešno dovršenog procesa globalizacije, čime podrazumevamo kulturno-civilizacijsko (dakle, i političko) objedinjavanje čovečanstva. Taj proces nužno vodi kroz seriju kriza i ratova; međutim, njegova suštinska intencija jeste mir. To nije bilo kakav mir, već svetski mir; mir jednom za svagda - kao proizvod praktičnog i funkcionalnog sinkretizma kulturno-civilizacijskih antagonizama. Taj mir neće biti ničija pobeda već će se uspostaviti kao globalni remi - u kome će svi istovremeno biti i pobednici i gubitnici. Globalno jedinstvo zahteva bitna odricanja, ali je ono kao takvo, s obzirom na perspektive koje se postizanjem tog jedinstva otvaraju, gotovo neodoljiva opcija. To je opcija koja nudi savršeno uklopljene moduse i formule za ostvarenje svakolikih ciljeva, odnosno interesa. Pritom je sasvim drugo pitanje koje se bavi prirodom tih interesa, njihovim protagonistima te moralom tih protagonista. 2. Galaksizacija, kako joj i samo ime već naznačuje, okrenuta je ka svemiru. Pritom nije tu reč tek o tehnološkoj ili ekonomskoj strani civilizacijskih svojstava, već se pre svega radi o takvim promenama koje iz perspektive našeg vremena teško da možemo i da zamislimo. Okretanje ka svemiru s ciljem svrsishodne penetracije u njegova prostranstva prvenstveno znači “kopernikanski” obrt u ljudskoj svesti; i ne samo u svesti, nego i u

202

onom što je manifestno, a to je ljudski oblik. Naime, fizička struktura današnjih ljudi nije adekvatna za pionirski poduhvat prodiranja u svemirska prostranstva. Ljudi kakvi postoje danas ne mogu bitisati ni na Mesecu, ni na Marsu, niti bilo gde u Sunčevom sistemu osim na planeti Zemlji. Ispostaviće se da je praktičnije i ekonomično promeniti i prilagoditi ljudska bića uslovima koji postoje “negde u svemiru”, nego tamo stvarati veštačkim putem uslove kakvi postoje ovde. Na primer, ukoliko nauka uznapreduje u dovoljnoj meri, biće jeftinije putem genetskog inžinjeringa proizvesti ljude sasvim sposobne da funkcionišu u uslovima kakvi postoje, recimo na Marsu, nego za ljude kakvi jesu simulirati zemaljske uslove čije je stvaranje i održavanje na dalekoj “crvenoj planeti” mnogo puta skuplje. Ukratko, da bi nam svemirske destinacije lakše bile dostupne, ili uopšte dostupne, moraćemo da promenimo naša obličja, našu fizičku formu, a sa njom i našu psihu. Više nećemo biti ljudi, već ko-zna-šta. 3. Predočena psihofizička i kulturno-civilizacijska transformacija iz perspektive mentaliteta i morala našeg vremena jeste monstruozna i neprihvatljiva. Kada bi samo za trenutak mogli da zavirimo u takvu budućnost, prizor bi bio zaista šokantan za trenutačne ukuse. Ono što bi videli jeste čudesna civilizacija raznolikih grotesknih, ali inteligentnih i organizovanih, humanoidnih ili posve drugačijih stvorenja. Iz njihove perspektive, između drevne sumerske i naše civilizacije neće biti skoro nikakve razlike. Ako mi našim pretcima ličimo na izvitoperene degenerike (a oni nama na primitivce), nama će ovi naši daleki potomci ličiti na čudovišta. Na šta ćemo mi njima ličiti teško mi je i da pretpostavim, ukoliko se oni uopšte budu bavili nama. Sadašnjost iz perspektive prošlosti može da izgleda apokaliptično, dok je nama naše doba sasvim normalno; u stanju smo da razumemo nenormalnosti našeg svakodnevnog života. Isto tako, budućnost nama može izgledati strašno. Budućnost je strašna i to je činjenica, te je povodom toga taj sud sasvim opravdan. To je ljudski sud. Priroda društvenih i međuljudskih (!) odnosa u budućnosti, posebno u hronološki daljoj budućnosti, nama koji sada živimo je neshvatljiva i neprihvatljiva. Sagledavši posledice svoje borbe iz mladosti, ostareli prvoborci i revolucionari često umeju da se zapitaju: zar smo se za ovo borili? A mi, mi se borimo za nagonsku i egocentričnu sreću neljudskih nakaza. 4. Iz navedenih razloga pozicija Revolucije za koju se zalažem jeste svesno monstruozna, dekadentna i involutivna. Tako nećemo doći u poziciju da se sa rezignacijom pitamo za šta smo se to borili. Luksuz rezignacije koju Revolucija Katastrofe sebi može priuštiti vezan je za izostanak spek-

203

takularne izopačenosti posledica njenog delovanja. U odnosu na takvu orijentaciju izostanak rezultata planiranja, ili izostanak očekivanog kvaliteta, odnosno intenziteta, u biti je nešto zaista pozitivno (negacija negacije). Otud su sve preteranosti u planovima i očekivanjima Revolucije Katastrofe suštinski poželjne; u funkciji su Progresa. 5. Mi smo ograničeni našim telima, našim egom, našim iskustvom, našim stavovima i verovanjima. Ograničeni smo na milion načina. To sve čini ograničenost naše perspektive. Mi smo proizvodi i graditelji našeg vremena, našeg istorijskog trenutka. Iz tog razloga smo i mi i naše vreme ograničeni jedni drugim. Neko drugo vreme i neki drugi (i drugačiji) ljudi ili ko-zna-šta, biće ograničeni nekim drugačijim determinizmom i to na takav način da se naše ograničenosti međusobno nigde ne podudaraju. Nama je teško da shvatimo i ljude oko sebe, a kamo li one koji su izumrli pre pet hiljada godina, ili one koji će postojati kroz toliko vremena. A koliko nam je teško da shvatimo neka posve drugačija bića, o tome ne vredi diskutovati. 6. Aktuelni ukus i moralno poimanje ima apsolutno pravo da se zgražava i glasno negoduje prilikom samog pominjanja termina PEDOFIL, pokušavajući da zamisli odvratnost finalnog akta, odnosno seksualne forme tog vida strasti. U blažoj varijanti imaginacije predstavićemo scenu u kojoj proćelavi podbuli 45-godišnjak sa pokvarenim izrazom lica “dodiruje” ili ko-zna-šta petogodišnje dete. Poželećemo da taj monstrum bude zatvoren, kažnjen, povređen ili takođe ko-zna-šta. Opisana pedofilska seksualnost je nešto sa čim se većina ljudi ne slaže i što zaista ne može da prihvati, razume, a kamo li da to toleriše - niti je to moglo u prošlosti. Evidentno je da je sa stanovišta tekućeg morala pedofil zver za odstrel, manijak, monstrum. Protiv njega su sva sredstva dozvoljena. Mnogi bi tolerisali njegov linč, čime bi svesno ili nesvesno prešli preko nekih nepobitnih činjenica koje se uvažavaju u aktuelnoj civilizaciji i koje su ugrađene u korpus njenih etičkih principa. Kao prvo, pedofil nije nikakva zver nego ČOVEK. Samom tom činjenicom on uživa ljudska prava! U redu. Mnogi bi uvažili tu činjenicu te bi shodno duhu demokratske i humanističke prakse pedofilska zver imala pravo na advokata, te na pošteno, zakonito i fer suđenje i propratni tretman. Zver se, dakle, našla iza rešetaka, ali tu nije kraj. Problem nije rešen. 7. Pedofilija, osim što je ilegalna i apsolutno neprihvatljiva radnja, ta seksualna orijentacija je u dovoljnoj meri neprimerena tako da njeni baštinici u svakom slučaju zaslužuju (ili im je shodno datom gledištu to ne-

204

ophodno) psihijatrijsku prevenciju, odnosno opet neku vrstu zatvora, tj. kaveza gde će “bolesnik” biti posmatran i gde će mu biti pružena pomoć. Ovo bi bilo humano stanovitše, odnosno prihvatljivi prag tolerancije dokle se može izaći u susret toj sankcionisanoj i inkriminisanoj strasti. Međutim, ono što bi predstavljalo prekoračenje tog praga, a što može da se desi već u bliskoj budućnosti, vezano je za sledeća pitanja. Ima li pedofil pravo na javno deklarisanje? Ukoliko nije počinio krivično delo – (seksualnu zloupotrebu maloletnog lica ili deteta i ukoliko nije javno ili privatno podsticao druge na to, niti umnožavao i posedovao pedofilske porno sadržaje u formi nekog medija) - ima li on pravo da se javno deklariše kao pedofil, a da zbog svoje seksualne orijentacije ne bude progonjen ili distriminisan, te javno osuđivan? Može li on tužiti nekog zbog “pedofobije” kojom se ugrožavaju njegova ljudska prava, građanske slobode, integritet i dostojanstvo njegove ličnosti, baš kao što danas homoseksualac ima pravo da protestuje ili tuži nekog zbog manifestovane homofobije? Ukoliko je njegovo ponašanje korektno, može li pedofil kao takav biti integrisan u društvo i zaštićen? Kao jedan od argumenata u prilog slobodi javnog deklarisanja i udruživanja pedofila jeste i taj da oni tako konačno izlaze iz inkriminisane ilegale, što u krajnjoj liniji vodi ka povećanju bezbednosti. Tako bi društvo bilo u poziciji da evidentira znatan procenat osoba sa takvim sklonostima, čime bi na neki način oni bili stavljeni pod društvenu kontrolu, u smislu da bi se lakše dolazilo do saznanja u vezi nerazjašnjenih slučajeva seksualne zloupotrebe dece (ili ubistava povodom toga), te bi bila olakšana prevencija istih. 8. Vidimo da put od progonjene zveri do građanina sa pravima vodi preko svega nekoliko pitanja. Ipak, pedofil koji samo priča da je pedofil nije pedofil - sve dok ne učini pedofilski prekršaj. No, kako je pedofilska ljubav (tj. njeno telesno postvarenje) zabranjena zbog kršenja prava deteta, kako ćemo onda uskladiti pravo odraslih na slobodu ispoljavanja ili upražnjavanja njihovih seksualnih opredeljenja i pravo deteta na slobodu i netraumatizujuće detinjstvo? Čak i da donju starosnu granicu legalne “slobodne ljubavi” drastično snizimo, recimo na 12 godina, time taj problem nije rešen, jer šta je sa pravima onih koji vole decu ispod tog starosnog limita? Ovo je veliko pitanje za XXI vek. Ako bismo išli putem kojim bi iznašli nekakvo “solomonsko” rešenje za datu dilemu, sigurno je da bi nam se u tom traganju nametnula sledeća pitanja. Imaju li pedofili pravo na seksualno zadovoljenje (mislim na one koje postulirani liberalni za) Zamislite, nisu mu dali posao u osnovnoj školi iako je imao najbolje kvalifikacije na javno raspisanom konkursu, samo zato što je član Udruženja nežnih prijatelja dece.

205

konski cenzus od 12 godina ne zadovoljava) u svojstvu svoje seksualne orijentacije? Svakako da imaju, glasio bi humani odgovor, ali to ne bi smelo da bude u direktnoj relaciji prema objektima njihove žudnje, već samo indirektno, odnosno posredstvom fetiš supstrata (čija proizvodnja, reklama i prodaja mogu da budu stavljene u funkciju izvesnog ekonomskog stimulansa). U tu svrhu može poslužiti dečja pornografija, dete-lutka seksualni objekat, slike, literatura itd. Pritom, da ne bi došlo do zabune, kada kažemo “dečja pornografija” to ne znači i učešće dece u njihovoj produkciji. Kompjuterska animacija, ako to nije već sada, ono ubuduće, svakako da će biti u stanju da kreira uverljive likove i oblike. Time bi mnogi problemi pedofilskog voajerizma bili rešeni. Oni koji ipak žude za nečim opipljivim mogli bi u doglednoj budućnosti da očekuju izvrsne imitacije ljudskih bića u formi androida ili pak spektakularno realistične sajber nervne stimulacije. Ipak, oni koji bez obzira na sve žele pravu stvar ostaće kratkih rukava, a možda i neće, jer ko zna... Na kraju bio bi neoprostiv akt diskriminacije ukoliko deklarisani pedofili ne bi mogli da usvajaju decu, jer kad već mogu homoseksualci... 9. Ovo je bila samo ilustracija u svetlu aktuelne problematike što se tiče gledanja na pojam futurologije u okviru pogleda na svet koji iznosim u ovoj knjizi. Taj pogled futurologiju ne tretira tek kao disciplinu koja se bavi predviđanjem, već i aktivnim učestvovanjem u građenju pretpostavki budućnosti. Time svesno nastupamo prema vremenu koje tek dolazi, što je u neku ruku praktičnije nego pasivno čekanje da se stvari jednostavno dogode. Ako blagovremeno uočimo neke crte našeg karaktera, neke latentne pojave koje se tu i tamo manifestuju u destruktivnom obliku, te učinimo napor ka pozitivnom integrisanju takvih tendencija kroz niz društveno prihvatljivih formi, stvorili bi smo preduslove za viši nivo usklađenosti društvenih odnosa u budućnosti. Hajde zato da gledamo na futurologiju kao na nauku koja se bavi iznalaženjem rešenja koja bi, ako ne potpuno otklonila, ono bar znatno ublažila takve (pedofilske npr.) i slične tendencije, frustracije, pretnje i ugroženosti - bez upotrebe formi totalitarnog i kolektivističkog mentaliteta tipa linč, eksterminacija, proskripcija i sl. Gledajmo na sve te stvari koje nas danas užasavaju kao na divlje životinje koje bi trebalo pripitomiti. Naravno, i domaće životinje mogu biti opasne, ali su kao takve manje opasne nego kada su divlje i nepredvidive. 10. Ako smo globalizaciju označili kao proces objedinjavanja čovečanstva, galaksizacija bi predstavljala iskorak dalje, manifestaciju volje tog jedinstva. U tom smislu galaksizacija je proces tranzicije ljudske vrste ka

206

njenom osposobljavanju za kolonizaciju vanzemaljskih destinacija, kada će ljudska bića izmeniti mnoga od svojih originalnih svojstava psihološke, morfološke i kulturološke prirode. U svetlu tako radikalne promene i “šoka budućnosti” opskurnosti globalizacije su zaista bezazlene ma koliko se nekom ilustrativni pedofilski slučaj može gaditi ili delovati bolesno. No, vremena se menjaju. Tako su do juče bila nezamisliva prava nekih manjinskih grupa, mešoviti brakovi, socijalna vertikalna i horizontalna pokretljivost, verske i slobode udruživanja, stilovi oblačenja i življenja, govora, emitovanja itd. Ono što nas danas sablažnjava sutra će biti normalno. Prekosutra će biti normalno ono što mi danas ne možemo ni zamisliti. To sve vodi u katastrofu ljudskog elementa, s obzirom da naslednici ljudske vrste neće biti nadljudi, bogovi ili opet i samo ljudi, čak ni životinje, već čudovišta, dakako sa tačke gledišta naše moralne, kulturne, religijske, etičke, estetske percepcije. Gubitak ljudskih svojstava je cena budućnosti, Pseudoprogresa, odnosno civilizacijskog napretka. U metafizičkom smislu reč je o involucijskom pomaku. Možda je opisana perspektiva za nekog evolutivna, u smislu da je ocenjuje kao takvu. Sa moje tačke gledišta reč je o involuciji, ako ni zbog čega više ono bar zbog kompaktnosti moje teorije. 11. Suprotnost predočenoj perspektivi jeste nadistorijska zajednica slobodnih individua-institucija, o kojoj sam već govorio, koje će umesto podljudskih imati nadljudska svojstva (nadljudska iz perspektive današnjeg čoveka). Njihova estetska (morfološka) i psihološka transformacija bila bi akt njihove slobodne volje, rezultat pregnuća psihičkih moći, posledica njihove nesputane individualnosti. U slučaju involucijske Nadistorije taj transformizam biće proizvod pragmatične kolektivne potrebe izvršene na tehnološki (genetsko-bionički i sl.) način, pri čemu je jedinka u svemu pasivna; čak, ona će kao genetski modifikovana u neku posebnu svrhu i biti proizvedena (a možda će na to samovoljno pristajati silom ekonomske nužnosti - npr. zbog dobro plaćenog posla, ili posla koji donosi izvesne privilegije u rudnicima na dalekim ledenim planetama itd.). Takva budućnost, u morfološkom smislu, otvara puteve za pojavu zaista svakolikog i raznolikog “ljudskog” diverziteta. Naravno, i za konačan rascep u vrsti homo sapiens.

) Termin i istoimena knjiga američkog sociologa futuriste Alvina Toflera.

207

Trideset i treće poglavlje

HUMANIZAM

1. Humanizam: ideologija ljudskosti, etička doktrina, antropocentrična religija... U knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Karl Poper kritikuje zagovornike, po njemu, zatvorenog društva, zato što oni iz ideoloških i iz razloga njihovog intelektualnog nepoštenja (ili neznanja), unose zbrku u odnos između sledeće četiri psihološko-moralne kategorije: a) individualizam; b) egoizam; c) kolektivizam; d) altruizam. Kako to oni po Poperu čine? Platon i njegovi intelektualni sledbenici, protiv kojih Poper ustaje, povezuju individualizam sa egoizmom dok su kolektivizam i altruizam pozitivno komplementarni. Na taj način, tim po Poperu falsifikatom (ili zabludom), Platon kao ljuti neprijatelj otvorenog društva, svojim budućim istomišljenicima ostavlja argument protiv onih koji teže društvenoj i kulturnoj dinamici, otvorenosti, koji teže građanskim slobodama i demokratiji. 2. Liberalizam i demokratija, (sa korpusom ljudskih prava), kao stubovi moderne varijante otvorenog društva utemeljeni su na individualizmu, odnosno na principu slobode i preduzimljivosti pojedinca koji nije ni rob, ) Po Karlu Poperu “zatvoreno” je ono društvo koje je, kako on kaže: “potčinjeno magijskim silama”, zacementirano tribalno ili staleško društvo, konzervativno, statično, i koje neprijateljski gleda na svaku kulturnu i socijalnu inovaciju. Na drugoj strani, “otvoreno” društvo po Poperu “oslobađa kritičke moći čoveka”. To je racionalno uređeno, dinamično i demokratsko (ili demokratično) društvo, otvoreno za kulturnu razmenu, gde je inovacija poželjna i podsticana, gde se ceni pojedinac… To je društvo sa idealom vladavine Razuma te idealom slobode i jednakosti svih njegovih članova.

208

ni kmet, već ravnopravan slobodan građanin. U otvorenom društvu pojedinac/građanin je osnovna politička jedinica te je otud nužno skopčan sa demokratskim političkim odnosima. Neprijatelji otvorenog društva upravo gađaju kategoriju individualizma povezujući je sa egoizmom, u nameri da delegitimišu demokratski društveni poredak. Po njima, vrednosti otvorenog društva izopačuje egoizam individue/građanina sa punim političkim pravima, te bi zato trebalo odbaciti taj socijalno-kulturni koncept. 3. Na drugoj strani Poper dovodi u vezu kolektivizam sa egoizmom, govoreći o kolektivnom, tribalističkom egoizmu (ili egoizmu grupe), koji se ispoljava u etnocentričnom, nacionalističkom, plemenskom, klanovskom ili verskom fanatizmu. Po Poperu pojedinac može biti egoista, ali isto tako može biti i altruista, dok su neprijatelji otvorenog društva altruizam vezivali za kolektivizam. Shodno tome, izgleda da je Poperov argument jači jer individualni egoizam kanališe zajednica, društvo, država, svojim normama, zakonima i običajima, dok egoizam grupe vrši suprotan uticaj te često vodi u sukobe. Sa stanovišta interesa mira i humanističke optike, otvoreno društvo je poželjniji socijalni model. 4. Razlog zbog kojeg sam uporedio dva izložena gledišta, jeste da to bude polazište za ostvarenje moje namere u ovom poglavlju. Namera mi je da pokažem kako egoizam i altruizam nisu suprotstavljene, međusobno isključive kategorije. Pride tome, ni kolektivizam i individualizam nisu baš tako ljuti neprijatelji. U optici političkih implikacija ovakog stava ispada ) Egoizam grupe je shodno tome u vezi sa ekskluzivnim, delimičnim, segregacijskim i diskriminatornim altruizmom koji vodi računa samo o članovima date grupe, datog plemena, etnije, nacije ili verske skupine. Nasuprot tome, altruizam poperovskog individualizma je opšteljudski, univerzalan, hrišćanski, egalitarno orijentisan te je više u skladu sa principima humanizma. ) Poperovska silogistička shema glasi: a)individualizam i egoizam nisu drugovi; b)individualizam je drug sa altruizmom; c)egoizam je drug sa kolektivizmom; d)kolektivizam i altruizam nisu drugovi takođe; S druge strane, imamo platonovsku silogističku shemu: a) individualizam je drug sa egoizmom; b) individualizam nije drug sa altruizmom; c) egoizam nije drug sa kolektivizmom; d) kolektivizam i altruizam nisu drugovi takođe; Integracionistička shema koju ovde zagovaram zauzima sledeći silogistički oblik: a)individualizam i kolektivizam su drugovi; b)egoizam i altruizam su drugovi; c)individualizam i altruizam nisu drugovi; d)egoizam i kolektivizam nisu drugovi takođe;

209

da sam ja neprijatelj kako otvorenog, tako i zatvorenog društva. Ukoliko su obe opcije globalno dominantne, onda sam ja univerzalni neprijatelj. Apsurdna pozicija, ali držim kako se nalazim na tragu nivelisanja dvaju istorijskih suprotstavljenih opcija. 5. Čovek čije je delovanje altruistično, u većoj ili manjoj meri, približava se otelotvorenju ideje apsolutnog filantropa: hrišćanskog Spasitelja. Ta ideja pretpostavlja boljitak, blaženstvo, sreću, život i spas za sve ljude u načelu. Spasonosno, blagotvorno i dobrotvorno delanje Spasitelja nije usmereno samo na one koji ga prihvataju i koji veruju u njega, već se odnosi na sve ljude, dakle i na ljude drugih nacija, rasa i kultura. Otud je taj Spasitelj univerzalan, tj univerzalistički nastrojen. On teži da prigrli čitavo čovečanstvo, kako njegove savremenike (u trenutku njegovog manifestovanja), tako i one koji više ne postoje, odnosno one za čije postojanje još nije vreme u datom istorijskom trenutku, tj prethodne i potonje generacije. 6. Da bi se delovalo altruistički, dakle u pravcu apsolutne humanosti oličenoj u ideji Spasitelja, neophodno je biti u skladu sa sledećim stavkama : a) iskreno saosećati sa patnjama drugih ljudi (biti emotivno orijentisan protiv nesrećnih sudbina, smrti, stradanja…); b) vrednovati ideju Čoveka; c) verovati u ispravnost sopstvenih dela (koja su utemeljena na veri u ideju Čoveka i saosećanju za patnju onih ljudi koji su inhibirani da u sebi ustanove tu ideju ili koji žive načinom života koji nije u skladu sa njom); d) biti samouveren: i to uveren u ispravnost sopstvenog načina života i svojih nazora. Altruista bi trebalo da veruje kako je on sam usklađen sa principima neke univerzalne istorijske, prirodne ili božanske Pravde o kojoj se ne diskutuje već se u nju veruje s obzirom da se ona duboko oseća. 7. Možda je grubo reći da altruista veruje kako se nalazi u apsolutnom skladu sa idealom Pravde, ali on smatra da je njegovo delovanje – dobročinstvo – načelno u skladu sa tim. On veruje da čini dobro. Zadovoljan je kada čini dobro. Dobročinstvo je njegova katarza. Dakle, nije u koliziji sa opštevažećim principima. U praktičnom smislu, altruista veruje da su njegovi ideali univerzalni, jednako dobri za sve, te ako bi ljudi prihvatili te ideale – u koje on sam veruje i koje vrednuje – prokrčili bi sebi (a i drugima) put ka sreći. Nestalo bi patnje, pa stoga ni sam altruista ne bi morao više da pati. Ne bi više bilo razloga ni za njegovu patnju, budući da on pati zato što drugi pate. On pati zbog patnje. Pomaganjem drugima, dobročinstvom, on pomaže sebi, ublažavajući svoju patnju.

210

8. Altruistu je moguće porediti sa narkomanom. Narkoman zna da je narkoman i srećan je kada se “uradi”, kada dođe do svoje doze koja će neko izvesno vreme olakšati njegove patnje. Međutim, on isto tako zna da dve-tri doze ne rešavaju njegov problem. Svestan je da će ih potrošiti. I šta će onda? Zlo kao patnja – apstinencija, sa dva-tri fiksa ne može biti prevaziđena, već samo odložena. Tako i altruista zna da ako je pomogao stotinama nesrećnika, nije time rešio problem opšte svetske patnje. On zna da je njegovo dobročinstvo tek kap u moru. U principu, slično je i sa uskogrudim altruizmom vezanim za etničke, verske ili plemenske okvire. Rodoljub ne može da spreči aktuelna ili buduća stradanja (kao što nije mogao ni ona prošla), svog naroda. 9. Kada su njegova delovanja tek kap u moru, nameće se pitanje zbog čega altruista radi takav zaludan posao? Pa zbog samog sebe, naravno. Pomaganjem drugima on pomaže sebi. Njegovo dobročinstvo egocentrično je usmereno. On čak može i vlastiti život da žrtvuje ne bi li spasao druge čije stradanje ne bi mogao da podnese. Tada bi izgubio veru u Pravdu, u Dobro, u Boga, u ideju Čoveka i ljudskog oslobođenja; naposletku izgubio bi veru u samog sebe. Njegov svet bi se urušio i on više ne bi mogao da živi. On će se radije žrtvovati. To jeste plemenito te predstavlja znamenje velike lične i moralne snage, ali i spektakularne slabosti. Naime, nije li takođe izazov, te znamenje lične snage, preživeti i izboriti se, odnosno izgraditi sebi novi smisao života ukoliko nam se stari život raspadne u paramparčad? Teško je umreti, ali je još teže živeti. Smrt jeste strašna, ali je život još strašniji. 10. Videli smo kako su altruizam i egoizam tesno isprepleteni, i to u takvoj meri da ja više ne bih smeo da ulazim u dalja razmatranja. Sada bih obratio pažnju na vezu između individualizma i kolektivizma. Hajde prvo da razmotrimo pojam “individualizam”. To je pre svega doktrina koja svet tumači sa pozicije individue, odnosno Čoveka kao jedinke; koncepcija po kojoj sve vrednosti, prava i obaveze izviru iz individue. Takvo jedno polazište je u osnovi humanističko pošto je, shodno humanizmu, Čovek fundamentalna referentna tačka u tumačenju sveta, naročito ljudskog sveta i njegovih emanacija: Društvo, Istorija, Država, Civilizacija, Kultura… Individualizam, kao humanistička doktrina, u svojim interpretacijama, dakle, polazi od svojstava i potreba pojedinca a ne neke određene grupe, bez obzira na to koliko je taj pojedinac organski uklo) Ispada kako je Isus radije poginuo pošto nije mogao da živi životom u kome ne bi bio Bog. S druge strane, čuo sam mišljenje po kome se on svesno žrtvovao iz čistog zadovoljstva.

211

pljen u neku grupu. Međutim, pojam individualizma možemo tretirati i kolokvijalno, zdravorazumski. Po takvom opštem gledištu individualizam pretpostavlja samosvojnost i nezavisnost pojedinca. To se može tumačiti i kao emancipacija pojedinca (u moralnom i funkcionalnom smislu) od neke grupe ili kolektiviteta. Takođe, individualista je neko ko smatra da bi svako trebalo da bude kovač vlastite sreće, ili bi bar on za sebe to trebalo da bude. To podrazumeva da nikakvo mešanje u njegove poslove i odluke, u njegovu privatnost i način života, ne dolazi u obzir. Njegov život je njegova stvar koja se ne tiče nikoga. To je praktičan i odgovoran stav jer teži nekoj vrsti poštenja u ljudskim odnosima. 11. Ono na čemu samosvojnost individue počiva, tj individualizam u smislu prethodno rečenog, jeste sposobnost samostalnog donošenja odluka i preuzimanje odgovornosti za to. Na neki način, individualizam kao emancipatorsko svojstvo ljudske jedinke, pretpostavlja i nepovredivost, odnosno neprikosnovenost privatnosti, privatnog prostora, privatne samosvojnosti i svojstvenosti, naposletku privatnog poseda. Naravno, u zavisnosti od mentaliteta, istorijskog i socijalnog momenta, te osnovne pretpostavke individualizma umeju da variraju. Tako recimo, pripadnici neke zajednice za koju bi rekli da je kolektivistička, pojedinačno uzev, mogu imati izražene individualističke karakterne crte, a da ipak, na kolektivnom planu čine prilično zatvorenu zajednicu, čak ksenofobičnu. Da nije tako, zar bi stari Atinjani pravili razliku između Helena i varvara, između slobodnih građana i robova, između Atinjana i stranaca? Zar bi u njihovoj političkoj terminologiji postojala dva različita izraza – stasis i polemos? Oba označavaju klanje, nasilje, ubijanje i pljačku, ali s tom razlikom što stasis označava rat između braće – Helena, dok se polemos odnosi na rat Helena protiv varvara. 12. U smislu rečenog, individualizam, shvaćen van okvira humanističkog koncepta, nije u koliziji sa kolektivizmom. On u kolektivizmu može tražiti bezbedonosni okvir za svoj razvoj, tako da eventualna ugroženost privatnosti može mobilisati individualistu u korist zajednice. Zajednica je garant individualnih sloboda i načina života. Naposletku, zajednica često ume da inspiriše te da crtama individualnosti doda viši smisao; da produhovi eventualnu samoživost i sebičnost nečijeg individualnog egoizma. Naravno, ne baštine sve zajednice široku autonomiju za svoje članove. To opet zavisi od mentaliteta, istorijskog, kulturnog i socijalnog trenutka. Takođe, individualista može biti sebičan i egoista, ali to je njegova lična stvar, jer može i da ne bude takav. Ukoliko njegov egoizam ne izaziva kriminalne i štetne posledice, ili ukoliko ne krši zakone, norme i običaje zajednice,

212

213

on će svakako biti tolerisan. Drugim rečima, ukoliko se individualista bez većih problema uklapa u društvo, činjenica da je on egoista sasvim je nevažna. 13. Sagledavši kako stoje stvari između individualizma, kolektivizma, egoizma i altruizma, ne mogu da odolim utisku koji me neumoljivo vuče ka blasfemičnom zaključku. Individualizam i kolektivizam su dobri, društveno poželjni i funkcionalni. Egoizam i altruizam su njihova izopačenja, patološke forme. Egoizam je izopačeni individualizam. Altruizam je bolesni kolektivizam. Kao takvi, egoizam i altruizam remete zdravlje i sklad međuljudskih odnosa. Te kategorije su suštinski antiracionalno orijentisane. Sa njima nema dijaloga. To su kategorije monologa, kategorije pseudoprogresa. To su slepci koji srljaju, i ako nekad nešto dobro učine, to je tek kap u moru, te biva poništeno ili minimizovano u nekom širem prostor-vremenskom kontekstu. Zdrav kolektivizam u sebi sadrži dovoljno altruizma, kako za njegove članove, tako i za sve ljude. Ali, da bi zdrav kolektivizam uopšte bio moguć, neophodan je emancipatorski individualizam.

Trideset i četvrto poglavlje

HUMANIZAM II

1. Humanizam je stav ili filozofija fokusirana na ljudske vrednosti i interese. Utemeljen na Razumu, humanizam odbija supernaturalizam, te kao takav predstavlja antropocentrični i sekularni pogled na svet. Humanizam odbija mogućnost natprirodnih uticaja na Prirodu i Društvo, a samim tim na Čoveka. U Prirodi nema ničeg natprirodnog (dakle nečeg što ne bi bilo Priroda ili deo nje), dok u Društvu, shodno tome, nema ničeg nadljudskog. To znači da bi prilikom tumačenja sveta i istorije, društva i kulture, trebalo isključiti bogove i duhove. Za sve je jedino Razum merodavan, odnosno nauka utemeljena na logici i iskustvu. Kao takav, humanizam sekularizuje mesijanski altruizam, transformišući ga u filantropiju. Na taj način, mesijanski, religijski humanizam postaje sekularni humanizam, znan samo kao humanizam. Taj humanizam jeste osnovna ideološka doktrina pseudocivilizacije. 2. Sekularni humanizam svoj uzor vidi u samom sebi a ne u nekoj metafizičkoj ideji. Otud je taj humanizam nezavistan. On izvire iz samog sebe i teži da druge humanizme preradi i integriše u sopstveni korpus. Religijski i tradicionalni humanizmi imaju svoju metafizičku osnovu iz koje se proizvode. Sekularni humanizam proističe iz ideala, te je isključivo političke prirode, s obzirom da nema svoj metafizički aspekt. Sve što je sekularno spada u domen politike. Ako je cilj neke politike verski prozelitizam, ta politika je sekularna, bez obzira što njeni imperativi dolaze iz metafizičke sfere. U svojoj suštini politika je sekularna (ali ne uvek sekularistička), jer je orijentisana ka društvenoj moći i društvenim odnosima, ka tzv ovozemaljskom, a ne onostranom, inače ne bi ni bila politika.

214

3. Sekularni humanizam (sekularni antropocentrizam) deo je šireg koncepta sekularnog univerzalizma, odnosno čisto političkog, dakle građanskog univerzalizma (pojam građansko implicira političko). Taj univerzalizam (poperovski univerzalizam) je, dakle, utemeljen na osnovnim pretpostavkama sekularnog humanističkog antropocentrizma te na aksiološkim, logičkim, gnoseološkim, socijalnim itd., pretpostavkama moderne civilizacije. Poperovski humanizam jeste jedna milenaristička sekularna vera, vid političke religije zasnovan na utopističkim idealima pseudocivilizacijske epohe. Po svojoj ulozi Poper podseća na “pozitivističke sveštenike religije čovečanstva” koje je predviđao i propagirao otac sociologije Ogist Kont. Poperovsko “otvoreno” društvo je sekularna milenaristička projekcija zemaljskog, humanog raja, stvorenog na “korak-po-korak” metodu, transgeneracijskim naporom “društvenih inženjera” (Kontovih socioloških sveštenika). To otvoreno, humano, građansko i političko (demokratsko) društvo budućnosti (koje gradimo već ovog momenta), projekat, moguće je izgraditi ako se postupa racionalno te ako je cilj toga konačna vladavina Razuma (a što bi rezultiralo definitivnim krahom iracionalnog tribalizma čijeg je velikog gurua Poper video u Platonu). 4. Nije li tu reč o Kraju istorije? Ne znači li to da Poper na neki način poziva na svojevrsni “krstaški rat” protiv “neprijatelja otvorenog društva”? Simptomatično zvuči i sam termin: “neprijatelji” (a zna se šta se čini sa neprijateljem). Zašto ne “oponenti”, “neistomišljenici”, ili “konkurenti” otvorenog društva, nego baš NEPRIJATELJI (i to neprijatelji sa kojima je dijalog i kompromis nemoguć već samo rat). Oponenti, konkurenti, protivnici, neistomišljenici i sl., jesu izrazi koji označavaju dozvoljene nivoe društvenog neprijateljstva u otvorenom društvu poperovske pseudocivilizacijske utopije. Unutar tog društva nema neprijatelja. Neprijateljstvo se tu svodi na društvenu kompeticiju i konkurenciju, a sve u skladu i pod nadzorom društvenih pravila igre. Neprijatelj se, dakle, nalazi spolja (čak i kada je fizički unutar tog društva), što znači da je izopšten, ekskomuniciran te stavljen van zakona, tačnije inkriminisan. Taj neprijatelj je iracionalan, primitivan, retrogradan, autoritaran, totalitarnih intencija, tribalan, sujeveran, podmukao, manipulativan, gotovo da nije čovek. Otud je nečovečno postupanje prema njemu posve opravdano. On postaje gonjena zver. On je neprijatelj otvorenog društva. On je protiv demokratije. On je rasista, nacista, nacionalista, šovinista, seksista, homofob, monstrum, nečovek, te bi trebalo biti izopšten, sankcionisan, kažnjen, prevaspitan, te onemogućen u svom delovanju. Njemu se čak odriče politička priroda, jer bi kao takav predstavljao nešto čega u otvorenog društvu nema, a to je politički zatvorenik. Zato je njegova opcija depolitizovana, njeni ciljevi, njen

215

jezik i metodi su inkriminisani i delegitimisani. Nemaju pravo glasa. To je fantastično jednoumlje, tj politička unifikacija. Neka mi neko onda kaže zašto je poperovska projekcija “otvorenog” društva bolja od nacističke ili staljinističke? Što se mene tiče, nijedna ne valja… 5. Sada, ako koristeći našu sociološku imaginaciju, bacimo pogled na srećnu projekciju civilizacije otvorenog društva, videćemo neko zaista srećno, napredno i humano društvo individua koje uživaju u svojim društvenim slobodama, građanskim i ljudskim pravima. Zar nije ni Karl Marks o tome sanjao? Zar bi svetski komunistički raj izgledao drugačije, i zar je izgledao drugačije u mašti njegovih zagovornika, filozofa i revolucionara? Isto tako, ukoliko bi zavirili malo u maštu jedne posve drugačije istorijske individue znane kao Adolf Hitler, nećemo li videti bucmastu i plavu arijevsku dečicu kako veselo trčkaraju cvetnim poljima istočnih teritorija Rajha? Nećemo li videti prelepe mladiće i devojke kako uživaju u radostima čistog života po “kampovima za razmnožavanje superiorne rase” negde po obroncima južnog Urala? Nećemo li videti neki srećan narod koji ne oskudeva u životnom prostoru i materijalnim dobrima jedne prosperitetne civilizacije u kojoj nema nikakvih Slovena, Jevreja, Cigana, Tatara, pa čak ni Nemaca; u kojoj nema homoseksualaca, hendikepiranih, genetski bolesnih, tamnoputih, crnomanjastih, te osoba nižih od 170 centimetara… Ako nekom slučajno padne napamet da bi ovih bilo i u Marksovom, odnosno Poperovom civilizacijskom ishodištu, grdno se vara. Jedina razlika između Marksove/Poperove civilizacijske projekcije sa jedne, i Hitlerove sa druge strane, jeste u tome što bi kod ovih prvih bilo tamnoputih i crnomanjastih. Svi bi bili individue, građani, a ne neki tamo Rusi, Nemci, Kinezi, Arapi, Romi, Jorube, dok bi se o neželjenim psihofizičkim efektima brinule moćna bionička i genetska nauka. Ima li tu neke bitne razlike? 6. Ako bi neko mogao da zaviri u moju maštu, povodom moje milenarističke projekcije galaksizacijskog poretka, verovatno bi zanemeo od užasa. To što bi ugledao sigurno nisu razigrana arijevska dečica po stepama južnog Sibira, niti zadovoljni i radni građani humanog, otvorenog ili komunističkog socijalnog raja budućnosti, već nešto sasvim drugačije i onespokojavajuće. Nije li stoga izvesnija realizacija projekta kojeg u ovoj knjizi pokušavam da predstavim? Osnovna razlika između projekta Revolucije Katastrofe (i analogne galaksizacijske desadovsko-lavkraftovske utopije) i projekata Popera, Marksa, Hitlera i sličnih utopija sa pozitivnim ishodom nakon nužnog ciklusa revolucionarnog nasilja, evidentna je u sledećem:

216

a) Revolucija Katastrofe ima dva izbora: i. da se izrodi u nešto pozitivno (zakonom negacije negacije), s obzirom da je utemeljena na iščašenim, perverznim i podmuklim pretpostavkama koje impliciraju viziju totalne destrukcije bez zadrške; ii. da njen krajnji rezultat bude monstruoznost i zlo, budući da ne može da bude ništa izuzev onog što zaista jeste, oruđe uništenja čovečanstva i sveta četiri elemenata; b) Ostali socijalno-utopijski projekti mogu samo da se izopače. Ono što je svim socijalnim projektima, kakvi god bili, zajedničko, jeste da, u šta god se izmetnuli, pa bilo to pozitivno ili negativno, neminovno propadaju. Propadaju jer su projektovani na ljude, na mnoštvo, na kolektiv, a ne na realnog i konkretnog pojedinca u realnom životnom vremenu. Dakle, moj projekat može da ishoduje kao opcija A ili B (zapravo, druga stavka opcije A i opcija B su isto), ostali bivaju B. Toliko o dugoročnom društvenom planiranju. 7. Humanistički ideološki koncept, između ostalog, zasnovan je i na ideji o urođenoj, od Boga datoj, ili prirodnoj ljudskoj dobroti. Čovek je dobar zato što je razumno biće. Razum, sam po sebi, ne može biti destruktivan ili zao. Jedino pomračeni razum, odnosno razum pod uticajem strasti, ili nerazvijeni, nekritički razum uhvaćen u kandže neke ideološke demagogije koja savršeno logično interpretira stvarnost, može postati destruktivan. Shodno takvom gledištu, razum sam po sebi, ne može biti krivac. Razum je kriv tek pod uslovom njegove subordinacije, odnosno onda kada se nalazi u funkciji neke ideologije, ludila ili strasti. Za takvo stanje razuma krivicu snosi širi društveni okvir, tačnije, shodno humanističkom shvatanju, tradicionalno utemeljene, dakle iracionalne, institucije. Osim institucija, tu su još i neadekvatno obrazovanje i vaspitanje, moralne norme, vladajuća ideologija, društvene vrednosti. Otud je lek ljudskom razumu promena loše društvene atmosfere oličene u navedenim faktorima. Dakle, ljudski razum se ne dovodi u sumnju, jer on funkcioniše matematički, logički, u skladu sa prirodom. Uvek su sumnjive društvene vrednosti i institucije, jer one nisu uvek racionalno utemeljene. Tek sa otvorenim društvom može se govoriti o racionalno utemeljenim institucijama i vrednostima. Njih bi trebalo menjati, te tako stvoriti društvenu atmosferu koja će inhibirati iracionalnu kontrolu razuma, a koja će stimulisati njegov razvoj, njegovu kritičnost i nezavisnost. Tako tvrde racionalistički, sekularistički, humanistički ideolozi otvorenog, građanskog društva. Zaključak je da čovek, odnosno ljudski razum, iako načelno dobar, u određenim uslovima, postaje destrukti-

217

van, iracionalan, zao. Čovek je kvarljiva, tj. povodljiva roba. No, sve što je kvarljivo da se popraviti. I to je jedno od fundamentalnih humanističkih uverenja. Čovek se može popraviti i usavršavati. Slažem se, ali se ne slažem da je to moguće nekakvom društvenom reformom, reformom institucija, obrazovanja i vaspitanja. Nema masovnog popravljanja. Ima samo masovnog kvarenja. Popravka je uvek individualni čin koji proizvodi individualna odluka, individualna volja. 8. Otud smatram kako ne postoje dobre ili loše institucije, dobar ili loš društveni poredak, dobre ili loše vrednosti. Svi oni imaju svoje nedostatke dok je pojedinac, u manjoj ili većoj meri prepušten samome sebi. Obično, pojedinac ne učini ništa u pravcu samousavršavanja, ili učini malo. Retko kad učini dovoljno. Da je tako, čovečanstvo bi napredovalo, ne bi nazadovalo. Iza zahteva za promenom društvenog poretka (i svega šta ide uz to), ne stoji bezuslovan altruizam, već uvek i samo neki interes čije se poreklo gubi u opskurnostima koje su sve samo ne racionalne. Jer da nije tako, onda ovde imamo posla ne sa nekim opskurnim interesom već sa ljudskom glupošću koja misli da se promenom društvenog ambijenta može promeniti, usavršiti i unaprediti čovek (može se samo unazaditi). To je katastrofalna zabluda. Nasuprot tome, ja sam duboko uveren da sva zla izviru iz čoveka, iz razuma kao takvog, dakle iz pojedinca samog, dok je društveno i institucionalno zločinstvo refleksija individualnih zločinačkih crta članova društva. Otud nije problem u društvenim odnosima, institucijama, već je problem u ljudima uzetim pojedinačno. Ljudski razum nije u stanju da bitiše autonomno niti da sudi objektivno, kako bi to želeli racionalisti i humanisti, ne uzimajući u obzir specifičnosti svakog pojedinačnog ljudskog bića, njegove ličnosti, interesa, strasti, strahova, želja, životnih situacija, anatomije, zdravlja, ukusa, afilijacije i animoziteta, uverenja, snove... Objektivan razum, idealni razum, svakako nije ljudski razum.

218

219

Trideset i peto poglavlje

HUMANIZAM III

1. U literarnom opusu Karlosa Kastanede ističe se gubitak ljudskog obličja (energetska konfiguracija tzv ljudskog kalupa), odnosno zahteva se korenita transformacija čoveka kao preduslov slobode bića koje privremeno biva zadržano u entropičnoj i ograničenoj humanoj formi. Oslobodimo se forme! U entropičnoj i ograničenoj formi i sadržina će umreti. Raspršiće se na mnoštvo jedinica, apejrona, osnovnih, polaznih energetskih komponenti, koje će potom učestvovati (ili neće) u formiranju nekog novog oblika ili pak nove sadržine. Čovek (tj biće u čoveku, “ljudsko” biće), da bi bio slobodan, ontološki slobodan, neuslovljiv bilo čime osim vlastitom voljom, mora prestati biti čovekom. Forma zvana Čovek uslovljena je i podložna dekadencijskim procesima, te je kao takva neadekvatna za postizanje i življenje slobode pa se zato mora prevazići kao privremeno, krhko stanje. Ljudska forma nipošto ne sme biti cilj, ideal, vrednost, niti ona, niti stanja svesti koja proizilaze iz prikovanosti pažnje bića za sopstveni oblik. Upravo je taj modus samosvesti okosnica istorijskog, a naročito modernog, sekularnog pogleda na svet, okosnica Zapadnog i pseudocivilizacijskog ideološkog humanizma. U suštini, svaki humanizam, a ne samo istorijski, Zapadni ili pseudocivilizacijski, jeste pogrešan, izopačen, dekadencijski i perverzan interpretativni, dogmatsko-ideološki koncept. 2. Izreka: Budi ono što jesi – ukazuje na to da čovek nije to što drži da jeste, tj da čovek nije čovek, pošto sloboda ne leži u ljudskosti. Pomenuta ) Mada je ljudska forma pogodna kao polazište.

220

izreka jeste formulacija koja ukazuje na imperativ samospoznavanja bez čega nema valjanog i smislenog ljudskog delovanja i života uopšte. Pseudocivilizacijski humanizam je u svojim krajnjim konsekvencama nekrofilija, ideološki fetišizam i obožavanje nečeg što se raspada, truli i neminovno umire. Ukoliko bih upotrebio još plastičniju kvalifikaciju, rekao bih da je taj humanizam suptilna, filozofska varijanta seksualne perverzije koju psihijatrijski rečnici označavaju kao koprofilija – ljubav prema izmetu, jer u biti gomilu izmeta – čoveka – postavlja kao ideal, kao merilo svega. Čime to čovek zaslužuje? Čujmo samo pravnu mistagogiju u formulacijama: “zločin protiv čovečnosti” ili “protiv humanosti.” Čovečnost, humanost… Jesu li to pravni subjekti, neke konkretne žrtve sa imenom i prezimenom (ili je zločin protiv neke konkretne osobe ujedno i zločin protiv humanosti)? To je mistifikacija. Šta je “čovečnost” ako ne jedan morfogenetski, psihološki i energetski kalup? Sudbina svega što kroz taj kalup prođe jeste da se preobrazi, transformiše ili da se jednostavno rasformira. Čemu onda čovečnost? Otkud onda “zločin” protiv nečeg što će ionako samo po sebi, zločinom Prirode, već biti ubijeno, izmasakrirano, nakon duže ili kraće torture, uz drastično i flagrantno kršenje ljudskih prava? Čemu onda ta ideološka mumifikacija nečeg za šta se unapred zna da će propasti? Niti je pojedinac niti je čovečanstvo večno… Čemu takva nekrofilska idolatrija ljudskosti? 3. Humanizam čoveka tretira kao svetinju. Pre bih rekao da je čovek sredstvo koje sam Život koristi shodno svojim imanentim ciljevima i namerama. Humanizam, za razliku od Života, sredstvo postavlja kao cilj te mu dodeljuje ulogu subjekta. Mentalni i fizički sklop ljudskog bića nije subjekt, nije merilo ničeg, nije cilj, nije “beli nosorog”. To je ljuštura, lutka, larva, oruđe, sredstvo, objekat. Ulogu subjekta, onog što tim oruđem rukuje, što raspolaže sredstvom ljudskosti – igra sam Život; Život projektovan u ljudskoj formi. Mi, stoga, nismo ljudi, već Život! Sa druge strane, šta nama radi seksualnost? Vezuje nas za prokletu formu! Nekanalisana seksualna energija uludo otiče među nečije guzove. Nečiji guzovi, negde duboko među sobom, kriju tajnu suštine pseudocivilizacijskog humanizma. Ko je god nekim osetljivim i tako bitnim delom svog tela penetrirao u tu dubinsku, i gotovo sakralnu, tajanstvenu zonu lokalizovanu između dve mišićne sfere, neće imati nikakvih dilema u pogledu fundamentalne karakteristike pseudocivilizacijskog humanizma. Taj humanizam je utemeljen na seksualnosti. Sav je izgrađen od seksualne energije, definisan seksualnim instinktom. Zato je moguće njegovo monstruozno izro) Ako to nekada nije bio danas to svakako jeste, bar u većini slučajeva.

221

đavanje, jer seksualnost i te kako može biti izvitoperena, a što je svima nama manje-više dobro znano. Civilizacija izgrađena na principima takvog humanizma može se porediti sa tipičnim američkim filmskim seksualnim manijakom. Simbol takve civilizacije je, ako ne već katolički sveštenik – pedofil, ono bar zaposleni, porodični čovek srednje klase koji povremeno upražnjava tajni krvavi hobi: kidnapuje, seksualno zlostavlja, davi, seče na komade – decu, žene, mlade dečake, tinejdžerke… Inače, čovek je sasvim normalan u svakom drugom pogledu, uredno plaća račune, porez… 4. Formulacija “zločin protiv čovečnosti” implicira nečiji stav da je čovečnost u svojstvu čitavog čovečanstva predmet njegove brige, pa ako neko dirne u bilo koji deo čovečanstva, indirektno je dirnuo u njega – tog humanističkog i filantropskog tajanstvenog anđela-čuvara Čoveka. Neko sebi dodeljuje ulogu zaštitnika, branioca, čuvara, pa i policajca čovečanstva, te žreca “čovečnosti”. Reč je, naravno, o jednoj kamufliranoj univerzalističkoj ideji za totalnom hegemonijom. Neko istovremeno teži da bude policajac, islednik, tužitelj, ispovednik, sudija, porotnik, advokat, tamničar, dželat, pastor, poreznik, inkvizitor… Kada je već sve to, pitam se, zbog čega onda taj isti ne bi bio i reketaš, uterivač dugova, diler droge, svodnik, robovlasnik ili pak božanstvo? Ako uzmemo u obzir prethodno, mogli bismo upasti u zamku da poverujemo kako je pravna doktrina pseudocivilizacijskog humanizma orijentisana isključivo ka zaštiti i glorifikaciji tela, te da se odnosi samo na telo. Ta doktrina ima i svoju apstraktniju varijantu koja se bavi zaštitom i glorifikacijom ljudske ličnosti, odnosno psihe. Duh pseudocivilizacije će zaštititi individue od psihološke manipulacije drugih, manipulacije čiji je cilj uticanje na proces odlučivanja povodom neke konkretne stvari, manipulacije koja utiče na volju, čiji je cilj zastrašivanje, prevara, navođenje na nešto nezakonito i sl. Praktično, pod udarom pravnih sankcija mogu se naći oni koji prete, vređaju, varaju, podstiču, manipulišu, napadaju itd. Tu se štiti pojedinac ili pak široke narodne mase od obmana čije su razmere tek tolike da izazovu neku konkretnu, vidljivu, merljivu štetu. Međutim, sistem ne štiti nijednu individuu ili kolektiv od istorijskih, sudbinskih manipulacija na kojima je sam sistem kao takav utemeljen i legitimisan. Sistem se može menjati, ali čak su i te promene deo manipulacije i mimikrije samog sistema, odnosno njegove esencije, koji je uvek u funkciji neke određene moći i interesa te moći, a što daje širok okvir za smeštanje mnoštva ) Ne zaboravimo da su filmski modeli uglavnom preslikani iz života. ) Setimo se samo milionskih suma na ime odštete zbog pretrpljenih “duševnih bolova.”

222

podsistemskih modaliteta protoka ljudi, robe, kapitala, informacija, delegiranja itd. Otud zločin protiv čovečnosti kao sintagma u sebi ne sadrži komponentu koja će obuhvatiti i zločin protiv svesti, protiv bića koje bitiše u ljudskom obličju, protiv slobode Života. Sa stanovišta humanizma to biće, taj Život i ta sloboda ne postoje te se stoga i ne moraju štititi. Uostalom, kako bi i bile zaštićene? Da bi se to ispoštovalo bilo bi neophodno da promenimo čitavu konstrukciju našeg individualnog i kolektivnog bitisanja. To što ja tražim jednostavno je nemoguće, dok demokratski pragmatizam traga za i uvažava jedino najbolja moguća rešenja. Međutim, kada bi zločin protiv Života mogao biti nekako identifikovan bar u nekoliko bitnih vidova, i tako usko viđen taj zločin bi dosegao do zvezda. Ko bi onda bio krivac zbog suptilnog, perfidnog, dugoročno tempiranog genocida protiv svetlosti i svesti - pomoću prefinjenih sredstava za masovno, transgeneracijsko i korenito obogaljenje, invalidaciju, amneziju i anesteziju sveg života na Zemlji? 5. Fizička likvidacija je inferirornija spram pomenute invalidacije, amnezije i anestezije života koji bitiše u psihološkom i morfogenetskom okviru humane forme, a što ne podleže pravnim sankcijama. To je metodima pseudocivilizacijske nauke nemoguće sankcionisati, ispitati, istražiti, povezati, sprečiti (time bi pseudocivilizacija, a i njena nauka poništile same sebe). Pravo je vulgarno. Zločinac protiv čovečnosti je u većini slučajeva samo dotukao ono što je na neki način već bilo mrtvo, jedva živo. Oskrnavio je leš, što je zapravo njegova jedina i neoprostiva krivica koju pravo registruje i kažnjava. Zlikovac se drznuo da skrnavi sveto obličje ljudsko - da skrnavi telo ili vređa svetu ljušturu tzv ličnosti! Zato je on zločinac, a nije zločinac neko ili nešto što se svim silama upinje da od ljudi stvori bezvoljne individue mlitavog duha, te da zamagli njihove saznajne i spoznajne, a samim tim i delatne moći, da inhibira njihovu volju kada ova želi da se ispolji na nedozvoljeni način. Naposletku, ne postoji nikakav Čovek. To je ideološka apstrakcija. Praksa poznaje morfogenetski i psihološki kompatibilne vrste, a to su Muškarci i Žene (uz izvesna odstupanja). Njihovi kalupi su slični, međusobno funkcionalni. Zato su oni, ali tek skupa, LJUDI.

223

Trideset i šesto poglavlje

REVOLUCIONARNA PSIHOLOGIJA

1. U ovom poglavlju biće reči o nekim osobinama koje bi trebalo da karakterišu posvećenika Revolucije Katastrofe. Naravno, to ne mora da bude tako, ali reč je o mojem viđenju stvari, a što ni u kom slučaju ne smatram ultimativnim. Te osobine čine obrise karakternog sklopa revolucionara, sklopa koji je takođe otvoren za posebne crte samosvojnosti date osobe. Pristupanje revolucionarnom jezgru nije stvar želje, uverenja, entuzijazma i sl., već predodređenja. Neko je predodređen za to, neko nije. Većina nije. No, to nije sve. I među onima koji su predodređeni za revolucionarno delovanje, među većinom predodređenih, neprihvatljiv je revolucionarni mentalitet, način života, mišljenja i delovanja, jer pre svega podrazumeva odricanje od ljudskosti. To je zaista težak zahtev – biti nečovek. Vidimo, bar teoretski, broj potencijalnih revolucionara (drugo su simpatizeri) veoma je mali, što navodi na to da je pokret Revolucije Katastrofe elitistički utemeljen, a kako ćemo videti dalje i individualistički. Taj pokret karakteriše odsustvo bilo kakve organizacije, kolektiviteta i sinhronizacije na vidljivom nivou. Strast ka konspiraciji temelj je revolucionarnog usmerenja i delovanja. Ipak, to ne znači da u projekciji Revolucije nema mesta za simpatizere, kao i za one koji bi od toga da izvuku neku korist. U nekim vidovima revolucionarnog delovanja moguć je, poželjan, ponekad čak i neophodan njihov angažman. 2. Kakav je profil posvećenika revolucije o kojoj govorim? Kao prvo, revolucionar je muškarac, ne u smislu muškarčine, mačo tipa, nego muš) Poput kakvog internog kodeksa.

224

225

kog pola, tačnije nesumnjive muškosti – sa dominantnim maskulinim osobinama u svom karakteru i anatomiji: nije feminizovan u govoru, pokretima, strukturi razmišljanja, niti ima feminoidne primese u telesnoj građi. Možda grešim povodom ovog zahteva. Čak, više bih voleo da povodom ove stavke zaista grešim. Revolucionar u užem smislu je, shodno mom gledištu muškarac s obzirom da smatram kako je žene nemoguće dehumanizovati u pravcu koji implicira ciljeve Revolucije Katastrofe. Ovde je više reč o nekoj mojoj intuitivnoj ubeđenosti, da ne kažem predrasudi, nego što imam neke racionalne argumente za takav stav. Svakako da žene mogu svoju ženstvenost (u smislu ljudske ženke) prevazići na sebi svojstven način, ali to je nešto sasvim drugo, po mom ubeđenju nekompatibilno sa ovim arkanskim vidom specifičnog ljudskog (muškog) delovanja. U svakom slučaju ovo ne isključuje žene iz projekta Revolucije. Sledi kodeks revolucionara:

Kodeks revolucionara - polazne pretpostavke Posvećenik Revolucije Katastrofe jeste: a) Teleološki frustriran; u smislu da se oseća posebnim, izdvojenim, drugačijim, na neki način superiornijim od ostalih ljudi njegove sredine, te da oseća kako je njegova prava priroda inhibirana, iz nekog razloga sprečena da dođe do izražaja. On mora da bude svestan simptoma svoje genijalnosti koja dolazi do izražaja prvenstveno u širini i dubini njegovih interesovanja. Budući da je stalno zaokupljen sobom i svojim interesovanjima (nekako je centriran na sebe i na samoanalizu te na analizu predmeta svog interesovanja), njega takođe prožima osećaj kako je on predodređen, pozvan ili idealan za neku veliku čovečansku, kosmičku, istorijsku, božansku ili demonsku, altruističku ili kontraaltruističku životnu misiju kojoj bi se upotpunosti predao ali nema jasne vizije kakva je zapravo ta misija i šta bi on konkretno trebalo da radi. Drugim rečima, trebalo bi da pati od inkubacijske mesijanske frustracije, ako tako mogu da se izrazim. Nešto ga intenzivno mami, izaziva. Zna da bi trebalo nečemu celim svojim bićem da se posveti, ali ne zna tačno šta je to. On sluti, oseća, opipava, ali nema jasnu nedvosmislenu VIZIJU.

b) Neindentifikovan; Nalazi se u hroničnoj krizi identiteta. Nema nikakvu referencu u društvenom okruženju sa kojom bi se upotpunosti, ontološki identifikovao. Ne oseća pripadnost nijednoj društvenoj grupaciji tipa nacija, etnos, rasa, klan, politička opcija, religija, kult, društveni pokret, a što podrazumeva i sve one fiktivne moduse identifikacije: levičar, nacionalista, liberal, teista, ateista, gnostik, agnostik itd. Čak i prema odrednici “čovek” ne oseća nešto posebno blisko, s obzirom na frustrirajuće nedostatnosti te forme. U suštini on nema nikakav referentni pojam ili pojavu sa kojom bi se identifikovao upotpunosti. Čak mu i sopstveno ime deluje smešno, groteskno, umetnuto, neadekvatno (naročito kada ga drugi izgovaraju). On bi se radije drugačije zvao, svakako u skladu sa onim što najdublje oseća kao svoju pravu prirodu, koja na žalost, nikako da dođe do izražaja, s obzirom na njegovu uskraćenost u sopstvenoj samospoznaji. Čak, njegovo vlastito ime može da zvuči nedostižno, jer ukoliko uporedi značenje imena koje nosi sa životom koji vodi lako može da uvidi veliku diskrepancu. c) Konvertit; Veoma rano počeo je da luta, da postavlja sudbinska i suštinska pitanja na koje je dobijao nekvalitetne odgovore, ili ih uopšte nije dobijao. Rano je počeo da se traži i da se obraća kosmičkim silama. Često je menjao svoja ideološka, verska i politička ubeđenja, tačnije zagrejavao se i hladio za razne političko-ideološke, filozofske, kulturne, verske, magijske ili mističke pravce, škole i sisteme. Svi su oni u približnoj meri privlačni ali i odbojni u svojoj nedostatnosti. Nijedan od njih nije celovit. Tako je vremenom on stekao određenu indiferentnost spram zavodljivosti ljudskih iskaza, prema svakoj školi mišljenja ili duhovnosti. Nijedna od tih škola nije mu pomogla da se on konačno zaokruži u svom stremljenju i delovanju. Sve su dale po malo, a to što su dale, s obzirom na njihovu međusobnu koliziju, nanosi više štete nego koristi. Na osnovu toga on nije mogao konačno da definiše, reorganizuje, spozna i usmeri sebe u pravcu koji bi celim bićem osećao kao ispravan. Tačnije, nijedna od tih škola nije mu pružila onu životnu privilegiju da ukviru njihovih korita on mirne duše sledi svoj put srca. Za tim putem on iskreno čezne. U međuvremenu, on ne veruje ni u šta. d) Amoralan; Kako se nije pronašao nigde, tj nijedna od svih mogućih doktrina koje su dopirale do njega, nije odgovarala onome šta on oseća kao svoju istinsku putanju, on stoga nije mogao da prihvati nikakav poseban etičko-moralni sistem koju te doktrine nose. Usled toga on čezne da prigrli neki moralni kodeks koji odgovara onom šta on duboko, ali nejasno oseća. Kako nema svoj identifikacioni orijentir, normalno je da nema ni morala, iako mu ovaj zaista nedostaje. On bi najradije izgradio sopstveni moralni kod jer mu njegova moralna praznina zaista teško

226

pada, ali nema ideje vodilje, a snage bi možda i imao. On nema nikakav jasan uzor iz kojeg bi izveo samosvojnu, autohtonu i originalnu moralnost. Tuđa moralnost mu deluje plitko, primitivno ili pak nedostižno, dok on svoju nema a teži da je ima. e) Obrazovan; O svemu čega se dotakao, što je saznao na bilo koji način: iz literature, u interakciji sa drugima, u štampi itd., dobro je razmislio i izveo određene zaključke. Njegovo široko obrazovanje (uglavnom je samouk) plod je njegovih interesovanja i uloženog truda usmerenog ka istraživanju i ovladavanju određenim oblastima. Strastveno ga zanima istorija, religija, umetnost, dela poznatih i alternativnih mislioca i filozofa, mistika i pesnika, mitologija, okultizam, politika, psihologija, prirodne nauke. On traži odgovore na fundamentalna pitanja. Bavi se, ili pak pokušava da se bavi nekim vidom umetnosti: pisanje, slikanje i sl., pošto oseća snažnu stvaralačku potrebu. f) Mizantrop; Uglavnom ne nalazi prave ljude koji bi odgovarali njegovim interesovanjima, sa kojima bi on delio misli, iskustva ili čak preduzimao zajedničke akcije. Obično je njihov dijapazon interesovanja, mišljenja i delovanja znatno uži ili fokusiraniji od njegovog, a što ga na neki način frustrira i inhibira da se prema tim ljudima otvara, da bude iskren, pošto obično, pre ili kasnije, nailazi na zid nerazumevanja. Često ljudi ne mogu da ga prate, a kamo li da vode u toj igri, što njega navodi da bude introvertan iako je u suštini veoma komunikativan i elokventan. Iz tih razloga on oseća blag prezir prema ljudima i odvratnost spram ljudske ograničenosti. Njemu je tako neshvatljivo kako nekom može da bude dosadno. Fraze poput: “ubiti vreme” ili “dosada”, u njemu izazivaju krajnje gađenje, a ljude kojima je uvek dosadno ukoliko nemaju društva ili koji besciljno gube vreme za njega su inferiorni. Za razliku od njih on je uvek aktivan. On duboko oseća protok vremena i na neki način žali zbog toga što dan traje samo 24 časa. Takođe, njegova težnja za društvom ne proizilazi iz dosade već iz želje da svoja intelektualna ili dostignuća druge prirode podeli sa drugima. On želi da podučava, ali takođe želi i da bude podučavan. Ljude koji se bave podučavanjem iz tako fundamentalnih oblasti svesti, kosmologije, metafizike, i to na kvalitetan način, koji bi odgovarao potrebama jednog tako prefinjenog uma, zaista je teško naći. g)Disciplinovan; Tokom svog samoukog obrazovanja stekao je veliku disciplinu, uvidevši sav značaj samokontrole, izgradivši tako zavidan nivo tzv radne navike. On ume da napravi listu prioriteta, šta je za njega važno, šta važnije, a šta je najvažnije. Predan je svojim namerama, istraživanju i učenju. Svestan je i preuzima odgovornost za svoje postupke. Apsolutno odbija bilo čije i bilo kakve tuđe uplive u svoj život za koji smatra da je isključivo u njegovoj nadležnosti i odgovornosti, zbog čega je spre-

227

man da snosi posledice. Povrh toga krase ga tzv čelični nervi, velika strpljivost, ambicija i sposobnost da sledi apstraktne ciljeve. Čime god da se bavio, u to je unosio celog sebe. Ukoliko se pronađe u idejama Revolucije, nema sumnje da će od njega biti dobar vojnik, da ne kažem vojskovođa. Prednost Revolucije Katastrofe nad ostalim zavereničkim, pobunjeničkim i revolucionarnim delovanjima ogleda se prvenstveno u apsolutno individualnom načinu akcije. Njene maršrute diktira svaki pojedinačni revolucionar – taj karakter nepomirljivog individualizma – u skladu sa vlastitom voljom. Specifičnost modusa “užeg revolucionarnog jezgra” jeste odsustvo bilo kakvog oblika organizovanosti onih koji tu pripadaju. Revolucionari su rasuti kao zvezde. Oni se čak međusobno i ne poznaju, a ako se ipak poznaju onda se ne prepoznaju, ali ne zbog toga što nisu u stanju da se međusobno prepoznaju kao pripadnici iste misije, već zato što to ne žele. Svako od njih želi da revolucionarnim tokovima upravlja na svoj način te u tu svrhu može nekog posvetiti, nekog juniora kojeg će podučavati, a što ne znači da taj junior jednom neće upotpunosti odbaciti učenje svog učitelja, ukoliko nađe za shodno. Sa druge strane on neće tražiti svoje revolucionarne kolege jer oni igraju neke druge uloge. Možda će ih i naći ali će ih deliti nepremostive prepreke i razlike. h) Individualista; Ova stavka je dobrim delom već izložena, tako da ću povodom toga izneti samo jednu, onu najosnovniju sentencu. Za vojnika užeg revolucionarnog jezgra “samoća duhovna dar je nebeski.” To znači da on deluje isključivo samostalno, predano, strpljivo i krajnje diskretno, pa makar bio opštepoznata ličnost. On kao ličnost u tome nema nikakvu važnost, već se anonimnost odnosi na njegovo revolucionarno opredeljenje i delovanje. Revolucionar je praktično shizofrenik, ilegalac koji vodi dvostruki život. On mora biti spreman da donosi i poštuje sopstvene odluke jer su njegove odluke ujedno i smernice revolucionarnog delovanja. Kada se jednom opredeli za Revoluciju kao sveobuhvatan put, od tog momenta neće moći drugačije da živi osim u skladu sa svojim odlukama. To znači kako revolucionarni posvećenik ima odrešene ruke da Revoluciju usmerava po sopstvenom nahođenju, jer šta god činio to neće biti u koliziji sa delovanjem nekog drugog revolucionara. Odrešene ruke izraz su njegovog suvereniteta, individualnosti i autarkičnosti. Revolucionar deluje na osnovu svog ličnog kodeksa, fundamenta njegove moralnosti, koju je utemeljio čim se opredelio za Revoluciju, odnosno čim je uložio napore da prođe inicijacijska iskušenja i čim se usudio da potpiše revolucionarni Ugovor (o tome kasnije), a što predstavlja individualne radnje. Shodno tome, on oseća odbojnost prema organizovanom i grupnom obliku delovanja u ime nekog ideala ili božanstva, iako mimikrije radi, on može da im pripada, čak i da bude vođa, odnosno njihov osnivač,

228

ako to smatra delotvornim. Svakako, on će jednom osetiti nepodnošljivu teskobu usamljenosti i to je krucijalan momenat, jer iz te usamljenosti nastaje potreba koja se ne može drugačije protumačiti osim kao imperativ da RED MORA DA POSTOJI. Revolucionarni Red čiji se kontinuitet niže po principu jedan-na-jedan. Revolucionar u tom smislu postaje frater superior revolucionarnom neofitu. Postaje njegov učitelj a ovaj njegov učenik. Učitelj je samo jedan i učenik je samo jedan. Nema nikakvg bočnog grananja niti viših struktura i hijerarhija. Ukoliko se to desi nema ništa od Revolucije. Tradicija dakle ide po principu jedan-na-jedan; izuzetno jedan-na-dva. I to je to. i) Mimičar; U smislu da je u stanju da se pretvara i glumi zarad ostvarenja svojih namera. On može da deluje i nasuprot svojih uverenja, vatreno i argumentovano da zastupa stanovište koje se dijametralno kosi sa njegovim vlastitim. Čak, u stanju je, ako smatra neophodnim, da ide i protiv svojih emocija. U oblicima ponašanja i govora beskrajno je inventivan. j) Emotivno “nedodirljiv”; To ne znači kako je on lišen tzv ljudskih osećanja, naprotiv, on saoseća, on ume da voli, da bude privržen, da se gadi, da bude tužan, besan, da čezne, ali se ne prepušta tim osećanjima. Ne podleže im. On u dovoljno funkcionalnoj meri ume da ih kanališe. Zbog toga, on suštinski i ne može biti emotivno “povređen”, uvređen, niti potresen zbivanjima oko sebe, što ne znači da je on neustrašiv ili kukavica. Ipak, bez obzira na to, on može biti iskren prijatelj, odan neprijatelj, veran muž, odnosno dobar otac, ali i ne trepnuvši, on može sve napustiti, pa i Revoluciju te naposletku i samoga sebe – ako tako odluči. k) Fatalista; Svestan je stalne i gotovo neposredne blizine beskraja, sudbine i smrti. To ga čini da bude suštinski nezainteresovan za svoju ali i za sudbinu svih onih koje zna, sa kojima je blizak, ili je pak u neprijateljskom, odnosno indiferentnom odnosu. Otud je on indiferentan spram relacija kao što su “uspeh”, “neuspeh” i sl. On nije zainteresovan da spašava čovečanstvo, živote, ideju, niti ga zanimaju rezultati njegovog revolucionarnog rada ili uspeha čitave Revolucije. On je suštinski indiferentan, što predstavlja ugaoni kamen njegove neljudskosti, dehumanizovanosti. l) Ambiciozan; u smislu da teži moći ili se već nalazi u poziciji moći. Imati moć veoma je bitno revolucionarno postignuće, neophodno za opracionalizaciju revolucionarnih principa. m) Realno nepoverljiv; Ovo iz razloga, recimo, što ako bi potpuno usvojio, poglede iznesene u ovoj knjizi, on ništa ne bi bio u stanju da uradi povodom realizacije onoga što je usvojio i za šta se opredelio. Vernicibez-zadrške su najnekreativnija, statična, dogmatska i strašljiva vrsta lju-

229

di. Strašljivi su da se upuste u ono šta je njihova “biblija” odredila kao negativno ili o čemu se nije izjasnila. Nesposobni su da kreativno i delotvorno razviju ideju te funkcionalno nastave u pravcu osnovne intencije svog “prvog čoveka”, verovesnika, proroka, velikog šamana itd. Najgore je biti nečiji sledbenik do groba, naročito ukoliko je taj mrtav, odnosno volšebno iščeznuo iz ovog sveta. Ispravnije je slediti nekog do onog momenta kada ćemo biti u stanju da ne sledimo nikog. Da bi određena tradicija zdravo funkcionisala neophodna je, kao pokretač, zdrava sumnja. To je sumnja koja nikada ne miruje već uvek iznova iznalazi nove i drugačije načine da bi opravdala sebe i izvršila pritisak na onog ko sumnja, da preduzme određene korake ne bi li je odagnao pošto je njen efekat inhibirajuće podsticajan. Rezultat je napredak. Kada čovek jednom pobedi sve sumnje ili je kreten ili je usavršen u takvoj meri da više nije čovek te mu stoga nije neophodan nadčovečanski uzor. Sumnja u tom smislu igra ulogu pritiska koji primorava čoveka da produbljuje opsege doktrine povodom koje je ta sumnja u njemu i nastala. Ono što je ovom prilikom važno jeste da ova doktrinarna teorija ne bude ni odbačena niti totalno prihvaćena u glavi čitaoca. Ono što smatram najvažnijim jeste da neko, nekad, negde, usvoji način mišljenja iznesen u ovoj knjizi; ne moje postavke, izvedbe, zaključke, interpretacije, ciljeve, već samo način mišljenja. Sam taj korak jeste revolucionarni akt, čin Revolucije Katastrofe. To će svakako izroditi, od strane nekih drugih ljudi, nove doktrine u teorijskom i praktičnom aspektu, možda i dijametralno suprotne. No, nisu bitne doktrine, niti kakve akcije preduzimaju ili ne preduzimaju njihovi tvorci i sledbenici – bitno je raširiti način mišljenja. Ljudi, trgnite se. Mislite! Ako već morate da umrete, učinite to sa sopstvenom istinom na srcu i u glavi, a ne sa tuđim istinama. Da li je to bio mudar izbor, svrsishodan trud, otkriće vam se samo. U svetlu tuđih istina ništa vam neće biti otkriveno. Mislite, makar bilo uzalud. Vaša i samo vaša istina je jedino bogatstvo koje zaista možete da posedujete, koje je zaista vaše i koje vam niko ne može uzeti. Sve drugo je nebitno. Prilikom vaše smrti vaša istina ima dva izbora: ili da umre sa vama, ili da nastavi svoj život. To isključivo zavisi od vas.

230

231

Trideset i sedmo poglavlje

DIJABOLIKA

1. Zlo u čistom obliku, radikalno, esencijalno Zlo, ne postoji. Ono nije stvar koja se manifestuje. Svako manifestovanje podrazumeva formu, odnosno određenu energetsku konfiguraciju koja, ma kako radikalna, destruktivna, ekstremna i uopšte specifična bila, ipak mora da ispoštuje elementarne zakonitosti koje postojanje podrazumeva. To na neki način krnji čistotu polazne tvarne komponente Zla. U pojavnom svetu tvari se mešaju ne bi li pojavnost uopšte bila moguća. Otud legendarni Đavo, kao entitet nosilac radikalnog Zla realno ne postoji, ali u nekom obliku On uvek može postojati. Ta mogućnost nije isključena. Ako nešto ne postoji, ne znači da to nikako, nikad i nigde ne može postojati. Kako god da se Đavo manifestuje, to sa sobom donosi destrukciju, s obzirom da Zlo po definiciji predstavlja nekakav destruktivni princip, odnosno destruktivnu energiju, ili pak destruktivni aspekt neke i nekakve energije koja je još apstraktnija nego što je to energija radikalnog Zla. 2. Inkarnirani Đavo, kao reprezent jedne apstraktne energije, u praktičnom smislu nije ta energija sama, već je derivat te energije. Naravno, ta energija toj hibridnoj, sinkretičkoj derivaciji daje dominantu konotaciju, a što sa druge strane inkarniranog Đavola ne čini superiornijim u odnosu na elementarne sile Univerzuma Haosa. Naime i On njima podleže, budući da sve što postoji, (pa i sam Đavo kao pojavna forma, kao biće), podložno uništenju. Drugim rečima, inkarniranog Đavola možemo ubiti. Takođe, možemo ga ubiti bezbroj puta. Uvek će se pojavljivati. E, u tome je Njegova superiornost. On je gospodar oblika, i to oblika koji uvek mogu da postoje.

232

3. Formulacija “ugovor sa Đavolom”, iz tehnologizovanog, politizovanog i ekonomizovanog ugla gledanja naših zlosrećnih vremena, deluje nekako izanđalo, zastarelo, smešno, budalasto, infantilno, sujeverno, na kraju profano. Tema je mnogo puta rabljena. Šta bi tu još moglo da se doda, a kamo li da to bude senzacionalno ili revolucionarno? Jeste, ugovor sa Đavolom je vulgarizovana pojava iako tu vrstu ugovora više niko “zvanično” ne sklapa. Taj motiv danas, tzv normalnim ljudima, više liči na neku alegoriju i ima prenosno značenje. Svi u tome vide nekakvu simboliku. 4. Ono što danas deluje kao profano sujeverje, magijski survival prošlosti, nekada je bilo sveto, a sve što je sveto uvek je vezano za neki kult, misteriju, tradiciju, inicijaciju; dakle, ima neki dublji smisao. Čak i psovke, smešne i otrcane kovanice, izreke, poruge, fraze, gestovi, specifični a danas skaredni, “nevaspitani”, “nekulturni”, “uvredljivi”, “nepristojni” pokreti i ponašanja, predstavljaju ostatke nekadašnjih posvećenja, inicijatičkih spoznaja, mitoloških istina, znakova moći. Jedan od takvih ostataka koji u iskrivljenoj formi dopire do naših – holivudskih – dana, jeste i inicijacijski magijski zavet preveden kao Ugovor sa Đavolom. Taj čin za sobom povlači snažne posledice, atavističke i sveobuhvatne po individuu koja se tome posveti. To je svestan izbor ludosti, magijski zavet i inicijatičko ovaploćenje sudbonosne odluke o dobrovoljnom ropstvu, demonizaciji, dehumanizaciji ili baš ukalupljivanje u istorijsku (anti)čovečnost. To je metafizički suicid, ne potez ostrašćenog vernika, nego kapitulacija, pristajanje na inferiornost, potez očajnika, spektakularna slabost, podvrgavanje ontološkoj transformaciji te svrstavanje u red sa polubićima koja ne mogu da probiju barijeru Života i postanu stvarna, životna i životvorna. Potpisnik pakta sa Đavolom izopštio je sebe iz kategorije ljudi i svih svetlosnih bića. Njegova zvezda tamni. On postaje mašina i instrument sile koja zadovoljava njegove niže sklonosti, egomaniju ili strasti u kojima on nalazi svoj zlatni kavez dijabolične slobode u čijoj ludosti uživa. On je srećan. Istovremeno njegova sudbinska pozicija postaje apsurdna. Naime, on prodaje ono što ga čini živim i postojanim zarad ispunjenja žudnje koja je vezana za život i postojanost. No, to je već problem onog ko čini to. ) Izuzev možda napirlitanih “gothic” tipova i vikend satanista, a što je više stvar mode nego neke ozbiljne i utemeljene namere. Čast izuzecima, kojih, verujem ima, jer Đavo je ipak božanstvo, staro božanstvo, doduše satanizovano od strane onih koji i sami zaslužuju da budu satanizovani s obzirom da i njihovo božanstvo nije ništa bolje od ovog prokuženog. Jahve ili Belzebub? U čemu je razlika? Obojica iskaju žrtve. Njihovi iskreni štovaoci su egzotične ubice. ) Što uostalom jeste i monaški zavet, zavet redovnika, sveštenika kakvog mainstream kulta itd.

233

5. Dalje po standarnom tumačenju, Ugovor sa Đavolom predstavlja pakt, trgovinu čoveka sa silama destrukcije u cilju sticanja određene moći ili privilegija za života (ili pak nakon smrti), makar život bio neprirodno dug ili beznadežno kratak. Nemaju svi potpisnici istu pregovaračku poziciju. Kao protuvrednost čovek Đavolu daruje svoju dušu, šta god to značilo. Đavo ima pravo na nju, pravdajući to pred ko-zna-kime čovekovim potpisom na Ugovoru koji služi kao svedočanstvo o aktu jedne slobodne volje koja pristaje na samoukidanje. Obožavanje Đavola, u tehničkom smislu je nešto drugo, iako efekat može biti isti ili bar sličan. Štovaoc Đavola, shodno standardnom tumačenju, ili pak onaj nesrećnik kojeg je hrabri kukavičluk ili kukavička hrabrost (čak i bez da je ovaj Đavolji podanik), privolela Đavolovim skutima, svojevoljno pristaje na gubitak integriteta. To se popularno zove “prodavanje duše Đavolu”, s tim što taj izraz ima primenu, odnosno refleksiju u društvenim i političkim odnosima, odnosno u moralnoj sferi. Tako često bivaju etiketirani razni izdajnici ili oni koji zarad ličnih interesa odstupaju od određenog morala i šireg interesa zajednice kojoj pripadaju, ili se bar tako čini shodno konvencionalnog gledištu. “Prodavanje duše” u sociološkom smislu znači iskakanje pojedinca iz okvira koji su mu dodeljeni tradicijom i kulturom, a što se ima platiti “neprirodnošću”, “nenormalnošću”, “izopačenošću”, odnosno prelaskom u antivrednost, u poziciju negiranja principa i normi morala te tradicije kojoj tzv prodana duša (izrod) pripada. Na neki način, ukoliko se za nekoga kaže da je izrod ili prodana duša, odriče mu se ljudskost, ljudski identitet, prirodnost, zdrav razum. Takav izgnanik, jednostavno, drugačije biva percipiran. Njegova pojava izaziva mržnju, gnev, gađenje, prezir, strah. On nema pravo na postojanje ili na slobodu, takav kakav jeste. Biti tolerantan prema njemu, isto je što i tolerisati gamad. Ubiti takvu osobu ne opterećuje savest. Radujemo se smrti takvih. Aplaudiramo. Čovek više ne mora da veruje u Đavola. Čak i ateista može potpisati Ugovor sa Đavolom. U tom slučaju, za njega je Đavo fikcija ili ideja. Međutim, bilo bi glupo i naivno pomisliti da ideje ne nose sa sobom određeni kvant sudbonosne moći. Upravo su ideje daleko moćniji pokretači istorije od bilo kog božanskog ili demonskog entiteta. U te entitete čovek može da veruje ili ne, ali ideje suptilnije osvajaju umove. 6. Preneseno na mikrokosmički plan, Đavo je ljudska senka, dvojnik, dubler, diabolo, onaj drugi Ja, anti-čovek; dakle, nešto što realno ne posto) Mislim na životne ili sudbinske privilegije koje nam karmički ne pripadaju – rečeno politički korektno. ) Neka druga vrsta zavetnika bi rekla kako je reč o usklađivanju njihove volje sa Božjom Voljom. No, to je njihovo viđenje.

234

ji, ali takođe može uvek, bilo kada, bilo gde, bilo kako i u slučaju bilo koje osobe – da se manifestuje. Praktično nema pravila. Ugovor sa Đavolom je, sa te tačke gledišta, ugovor čoveka sa samim sobom; ugovor kojim “original” dobrovoljno potpada pod vlast svog “duplikata”, svog demona, umesto da original vlada njime (mada ko kaže da je poslednja opcija na neki način srećnije rešenje unifikacije bića). Ako je Isus dizao mrtve, lečio, isceljivao, ulivao nadu i veru, hranio gladne, naposletku umro zbog čovečanstva, pitanje je kako bi se ponašao Njegov dvojnik, mračna persona. Umesto da oživljava, taj dvojnik bi širio pošasti, sakatio, ulivao očaj, beznađe i strah, žrtvovao i razapinjao druge itd. Što je original svetliji i prokreativniji, dvojnik je mračniji i destruktivniji, a moć im je slična. Međutim, većina ljudi je ambivalentna, bezvoljna nihilistička masa, ni svetla, ni tamna, pa stoga ni njihova mračna persona, njihov Đavo, i nije neki Đavo, nego je i sam nikakav, nema energiju da se delotvorno manifestuje. Otud je sasvim mali broj onih koji mogu da sklope efektan Ugovor sa Đavolom i da to bude zaista delotvorno. Nikakve i mlake osobe mogu da potpišu bilo šta a da njihov potpis bude vredan koliko i parče toalet papira. A zna se šta se sa tim radi. 7. Varijanta Ugovora sa Đavolom koju ovde želim da promovišem, a koja je drugačija od standardnih “terms and conditions” zaista je rigorozna, kontroverzna, ali jedinstvena i moćna magijska inicijacija. Ulog je veliki a dobitak ništa. Zaista krajnje mazohistička opcija. Pritom nema nikakve nagrade ili eshatološkog obećanja. Uspeh je sačuvati ulog do kraja igre. Ako smatrate da to i nije nikakav uspeh, podsetiću na to da većina ljudi – do kraja igre zvane život – ostane bez svega sa čim su startovali i šta su vremenom sticali. Ako na kraju ostanemo sa glavnicom, možemo smatrati da nismo loše prošli u igri sa Đavolom. Još smo bogatiji za fenomenalno iskustvo igranja veličanstvene životne igre. Mada, povodom toga i dalje stoji pitanje zbog čega se uopšte upuštati u sve to? Ovom verzijom Ugovora, koji je ujedno i revolucionarni zavet, potpisnik sebe dovodi u stalnu poziciju tzv svršenog čina, te konstantnog konceptualnog samoposmatranja i preispitivanja, a što zahteva izuzetan napor, samosvest, besprekornost i disciplinu, s obzirom da u ovoj fazi, baštinik Revolucije neće imati nekog živog čoveka koji bi igrao ulogu njegovog tutora i učitelja. Potpisnik je nagrađen tako što je lišen kobnog luksuza lenjosti i neodlučnosti. Sećanje na potpisani Ugovor, na iskustvo pripremnih radnji, uvek deluje okrepljujuće na borbeni duh, kao i realna pomisao da je Đavo uvek za petama te vreba neki pogrešan korak. Ovim Ugovorom postajemo svesniji da ne bi smelo da pravimo greške jer živimo u svetu u kome smo mi obična divljač koja ostavlja tragove i koju neko ili nešto uporno ganja. Ako

235

budemo oprezno živeli i sve činili najbolje što možemo, kao da nas Smrt baš tog trenutka vreba (kako to uči Kastanedin učitelj i vidovnjak don Huan), nagrada će nam sama biti otkrivena, odnosno i taj volšebni razlog čemu sve to. Šta konkretno znači Ugovor sa Đavolom u duhu ove knjige? Pre svega savezništvo (ma koliko to bilo klasično), sa svojom mračnom personom, ali i sa kategorijama bića te energija koja nam Ugovorom bivaju stavljena na raspolaganje (i koja nam se postepeno otkrivaju). Potpisnik, dakle, raspolaže, ali je i sam raspoloživ. On biva operator sila tzv radikalnog Zla. I više od toga. On je agens destrukcije. Iako se nalazi u samom centru manifestovanja datih sila, te baš zato što predstavlja njihovo otelotvorenje i operativnu inteligenciju, zavetovani ima šansu da na sve to ostane imun, gotovo netaknut – “čedan usred orgija”, “luč usred tame”. Sve zavisi od njegove namere i volje da ne dela gonjen željom za svim onim što takva moć može dati (ili uzeti). Dalje, on ne bi smeo da obožava Đavola, ali mora da služi njegovoj svrsi, odnosno da bude žrec dijabolične volje. Istovremeno on komanduje, i to sa svom mogućom kreativnošću, dovitljivošću i perfidnošću. Revolucionar potpisnik Ugovora izlazi u susret gramzivim apetitima demonskih entiteta, ali na takav način i u onoj meri koja će odgovarati operativnim ciljevima Revolucije. Potpisnik je, paradoksalno, distanciran od svojih dela. Ne tiču ga se. On je dobrovoljni (samo)instrument, jahač tigra. U toj igri, on posebno mora da vodi računa o jednoj stvari: o svojoj Smrti, i to na način kojim bi, shodno imperativu Kastanedine doktrine, u njoj stekao pouzdanog saveznika. 9. Revolucionarna doktrina deluje prilično sebično, iz perspektive konvencionalnog morala. Međutim, u svetu čija je priroda rasipnička i destruktivna, luksuz je dozvoliti sebi imalo “ljudskosti” te zastajkivati nad udesom svakog bića ili ljudskih masa. S obzirom da svugde za sobom vuče anđele smrti i uništenja, potpisnik Ugovora – revolucionar, nema vremena ni energije za ideale, za snove, sentimentalnost, prenemaganje, za vezivanje sa drugim ljudima, bićima, predmetima, ukoliko to nije deo njegovog plana ili principa besprekornog ponašanja u okviru šireg koncepta specifične mimikrije (Kastaneda bi rekao “kontrolisane ludosti”). On jednostavno sebi ne može dopustiti da nekog voli ili mrzi, u toj meri da ga to sasvim skrene sa puta kojim korača njegova Volja. On je ubica i zločinac. ) Navodi iz “Kosmotvorca”. ) Znam šta bi rekli stručnjaci iz oblasti okultnih nauka, ali to što bi oni rekli relevantno je za polje njihovog delovanja i za njihov interpretativni sistem. Svestan sam rizika, ali kao što rekoh na početku: svaka neizvesnost bolja je od ma kakve izvesnosti… Ako govorimo stepenu o rizika, ne vidim šta je rizičnije od svakodnevnog običnog života.

236

Čak, nije ni to, već je reč o jednoj ravnodušnoj i gotovo bezdušnoj mašini. Njegova savest nema problema sa svim tim pitanjima koji se roje iznad naših dela ili njihovih posledica. Ne tiče ga se sreća ili patnja drugih. Tuđe sudbine daleke su i strane, ne samo onih koji nemaju veze s njim, već i onih koji su direktno ili indirektno njegove žrtve, mrzeo ih on ili voleo (odnosno bio ravnodušan). On je lovac, a ljudi su plen. Svako ljudsko biće je na ovaj ili onaj način plen posvećenog revolucionara. Naposletku, ako ćemo posve prizemno, Revolucija je samo maska za sebične interese i opskurne ciljeve onih koji je vode. 10. Radikalno Zlo je manifestovano Zlo, projekcija sumanute logike principijelnog toka misli kome principijelnost, osim u funkciji Destrukcije, nije svojstvena. Jedina svrha Zla jeste uništenje svetlosti i svesti, koje kao takve predstavljaju Dobro (napominjem, sve su ovo veoma uslovljeni termini). Zlo teži da objektivizuje svetlost/svest, da joj odredi oblik, odnosno da je svede na puku bezsadržajnu formu. Totalna dominacija nad formom cilj je težnje radikalnog Zla. Ono teži da se postvari na revolucionaran način, tako što će istisnuti (proždrati) svetlost iz njene vlastite projekcije, te na taj način ostvariti projekciju samog sebe. Zlo teži da bude ono što nije. Uostalom, ko sam ja da to tvrdim? Ono što zovem Zlo sasvim je nesaznajno. Međutim, ove misli nisu neosnovane jer na delu imamo zaista impozantno suženje svesti istorijskog čoveka. Pa, nazovimo to Zlom. Nosioci tog Zla čine sve da zagospodare svim bićima na Zemlji, a što posledično uzrokuje uništenje svekolikog života na planeti. Ideja Revolucije jeste otpor. Taj otpor je moguć jedino kao individualan napor, usmeren ka naizgled sebičnom samospasenju bez imalo obzira ka boljitku drugih. Svaki altruizam u očima revolucionara čist je nusproizvod, kolateralno delovanje i ništa više. Dakle, ukoliko neko spasi svet biće to uzgred. Mesija nimalo nije zainteresovan hoće li ga pratiti neko ili neće. Revolucionari su tu da prouzrokuju njegov dolazak.

237

Trideset i osmo poglavlje

INICIJACIJA

1. Ovladavanje životom i svetom jeste ovladavanje strastima, kanalisanje pohote. Sva naša osećanja granaju se sa stabla tzv. niskih strasti. To su strasti stvaranja i razaranja, surovi gospodari, goniči ljudske stoke. Stoka je srećna kada je glad njihove strasti utoljena ili se utoljava. Stoka je nesrećna kada je gladna ili onda kada se za trenutak trgne i pogleda kakvu je pustoš u njihovom životu načinila strast, odnosno potčinjenost njihovih umova i ličnosti toj radikalnoj energiji. Tada nastupa period “griže savesti”, (naravno, ne nužno i ne uvek), koja se najbolje leči ponovnim raspirivanjem tog istog ili pak nekog drugog oblika strasti. 2. Čovek, kao strastveno biće, i to biće koje češće podleže strastima nego što ih kanališe, po definiciji, samo od sebe, srlja u katastrofu, bilo kao pojedinac, bilo kolektivno. To više nije samo stvar određene teorije ili pogleda na svet, već pojava osvedočena u praksi. Čoveka razjedaju strasti: strast mržnje, zavisti, ljubomore, gneva, pohote, pohlepe, straha, sumnji, frustracije i nespokoja, strasti gordosti i samoljublja, strasti mudrosti i znanja… To su imena demona, anđela Dekadencije. Ludost je ne uložiti maksimalne napore s ciljem potčinjavanja tih beštija. Kada kažem potčinjavanja pre svega mislim na veštinu življenja sa njima. Biti ih svestan. Učiti se indiferentnosti. 3. Opšti je utisak da su ljudi ludi. Povodom problema osvetljenog prethodnim pasusom, ljudi ništa ne čine, a ako nešto čine to je onda obično kontraproduktivno. Ljudi obično pokušavaju da obuzdaju jednu vrstu strasti raspaljujući neke druge. Postanu neuravnoteženi i histerični. Tu

238

besmislenu opredeljenost nazivaju životom. Nije cilj potiskivati ili skrivati društveno nepoželjne i sankcionisane vidove manifestovanja strasti. Radi se o kanalisanju – kao voljnoj radnji – svih vidova strasti. Međutim, kako ćemo kanalisati te opskurne sile ukoliko se prethodno nismo suočili sa njima, ukoliko ih nismo izazvali, sagledali, borili se sa njima, definisali, (i naposletku svega toga sačuvali sebe)? Da bi se čovek upustio u okultno, što učestvovanje u Revoluciji Katastrofe dakako jeste, neophodno je, između ostalog, da bude sposoban za kanalisanje i manipulisanje svojim emocijama i strastima. Prioritet u odabiru neprijatelja sa kojim ćemo biti suočeni na samom početku, ima sirova seksualna pohota, za koju smatram da je najsilnija i najbogatija energijom. Bez imalo discipline u toj sferi svako bavljenje okultnim osuđeno je na bizarnost. 4. Šta činiti? Ako je cilj kanalisanje tog nedefinisanog unutrašnjeg pritiska, prioritet, dakle, ima zazivanje te moćne strasti. Izložiti sebe. Svako je u tom smislu laboratorija sopstvene seksualnosti. Izložiti sebe inferiornoj energetskoj plimi i pritom biti dovoljno samosvestan, biti racionalno podvojen, ne bi li ostvario efektno samoposmatranje u tim kritičnim trenucima kontrolisane, vođene, eksperimentalne ludosti. Da bi neko došao do validne definicije sopstvene libidonozne manifestnosti, definicije koja predstavlja racionalizaciju iskustva eksplozije tzv libida – a što je važno iz praktičnih razloga – mora da se podvrgne svakodnevnom, sveobuhvatnom, dugotrajnom, iscrpljujućem i intenzivnom eksperimentu. Eksperiment je mučan, težak i zahteva istrajnost, stabilnost tzv ličnosti, volju i veru u sebe. Uspeh je izdržati do kraja. Zadatak je dati ličnu definiciju te odgovor namenjen prvenstveno sebi, na pitanje šta je to pohota: moja pohota! Pritom, mora se voditi računa o sledećoj stvari. Pohota se ne može pobediti. Ona može iščiliti, promeniti oblik, ili se pak još razornije i opsesivnije povratiti. I pritom nema nikakvih pravila. Naposletku, pobeda nije bitna. Bitna je igra. Bitno je iskustvo koje eksperiment nosi sa sobom. Posledice su dugotrajne i opsežne. Rezultat ili naglo sine ili dolazi sporo, i tek kao spoznaja, kao slučajno otkrivena, odnosno osvešćena promena u vlastitom karakteru. Ovo što sledi je opis intenzivne četvoromesečne meditacije – stalno usmerenog napora u cilju posmatranja i razvoja svesnosti o čudnovatim putevima kojima se kreće moćna sila tzv niskih strasti. 5. Period ekstrovertnosti. Prvih mesec dana “iskušavanja” pohote podrazumeva radikalnu promenu u gledanju na stvarnost i vlastitu ulogu, odnosno položaja u toj stvarnosti. Prvi jednomesečni period ovog za-

239

ista intenzivnog poduhvata nazvaću ekstrovertnim. Za to vreme, praktikant, iskušenik, vođen je samo jednom mišlju – pre nego što zaspi, čim se probudi, te tokom celog dana. Sve što bude činio, mora biti prožeto namerom da što češće, koliko god je to fizički moguće, održava seksualne odnose i kontakte bilo koje vrste sa što većim brojem osoba. Dakle, vi živite, ponašate se i na svet gledate sa jednim isključivim ciljem: da udovoljite svim vašim seksualnim željama i kapricima. To je opsežna operacija. Zahtevaće svo vaše raspoloživo vreme, pa i preko toga. Zato, uzmite bolovanje, neko odsustvo sa posla i iz života. Snađite se. Naposletku, improvizujte. 6. Tokom ovog perioda na život ćete gledati kao na neponovljivu, jedinstvenu priliku da sebi date seksualnog oduška i priuštite zadovoljstvo – što češće, na različite načine i sa različitim individuama. Svet – i vaš svakodnevni ambijent – postaju veliko lovište. Vi ste lovac, svi ostali su potencijalni partneri ili puki objekti zadovoljenja vaše požude. Jurite muškarce, žene; plaćajte ako je potrebno. Svakodnevno težite da budete u nekoj shemi, jer tada to postaje jedina ideja vodilja te smisao vaše egzistencije. Dakle, surfujte, telefonirajte, spopadajte, nabacujte se, udvarajte se, flertujte. Nastojte da u toku te prve jednomesečne faze iskušavanja pohote imate što više seksualnih odnosa (i ostalih oblika seksualne komunikacije). Postanite nimfomanka, satirijast. Učinite se privlačnim. Budite lukavi i zavodljivi. Ako treba, molite. Neka sve bude u funkciji seksa. Bacite sopstvenu ličnost pod noge, sve obzire i svaku moguću nedoumicu. Zar mora neko da vam se sviđa da biste seksualno opštili sa tom osobom? Dajte oglase. 7. Nakon mesec dana eksperimentalnog herojskog promiskuiteta i psihofizičkog iscrpljivanja usled života seksualno opterećene ličnosti te stalne usredsređenosti na pronalaženje eventualnih partnera za sve vrste seksualnih aktivnosti koje vam padnu napamet, bićete u stanju da mirno, hladno, po malo umorno, racionalno date validnu definiciju vaše pohote. Iskusili ste je. Živeli ste je intenzivno. Bili ste njen verni sluga. Otud vaša definicija nije plod umovanja i zamišljanja već sećanja. Dali ste svoj sud na osnovu jednomesečnog, zaista prenapregnutog i titanskog iskustva. Investirali ste energiju, niste je uludo potrošili, iako bi možda izgledalo tako. Vodite dnevnik sve vreme. Dajte stručnu ekspertizu, kratak izveštaj, ili bar kakvu konvencionalnu frazu, teorijsku konstrukciju, rečenicu, neku lično vašu definiciju, određenje, iskaz kojim ćete uobličiti vaše iskustvo te pokazati sebi da ste u stanju da razumno objasnite šta vam se dogodilo, šta je rezultat vašeg napora, šta ste naučili, spoznali, kakva je moć vašeg razumevanja i koji su domeni vašeg intelekta…

240

8. Takođe, tokom ove prve faze iskušavanja pohote, važno je reći kako uopšte nije bitno da li ćete uspeti u vašoj nameri da što češće, ako ne svakodnevno, u tih mesec dana, ostvarite nekakav seks, makar neuspeli. Važna je vaša namera i opšta fokusiranost. Važan je trud i iskustvo da ste mesec dana živeli kao lovac, kao seksualni vampir, kao neko ko ima realan cilj i smisao života, neko ko je snažno instinktivno motivisan. Mesec dana živite, radite, odmarate se, jedete, pijete, vršite nuždu, kupate se ili znojite, doterujete se, izlazite, družite se, samo zarad jednog cilja – utoljavanje seksualne pohote. Pritom je sve podređeno tome. Sve vrednosti, sva poznanstva, sav život, ljudi, novac, predmeti, služe toj svrsi. Svrha prožima sve čega se dotaknete.Svaki vaš prijatelj ili poznanik, ukoliko već iz nekog razloga ne može biti uzet u obzir kao seksualni partner, dobro će doći kao posrednik do neke druge osobe koja jeste objekat vaše seksualne namere. Naučite da cenite ljude kao eventualne partnere ili kanale do eventualnih partnera. Vi to već činite. Ovoga puta činite to svesno, što je i zadatak ove alternativne meditacije. Sve činite svesno. Pažljivo osluškujte šta to vaša požuda hoće, kako “razmišlja”. Služite joj, svesno joj služite, jer to bi trebalo da bude uvertira u svesno služenje nekim mnogo moćnijim silama. To je mučno, ali je veliki izazov, dostojan ljudskog veka, Ako na kraju ovog poduhvata postanete aseksualni, ne tugujte. Nije to loš nusproizvod. 9. Period totalne apstinencije. Drugih mesec dana seksualne (samo)torture zahteva bitno drugačiji angažman, jednostavniji, mada znatno teži. Nakon prvih mesec dana burnog seksualnog života, vaš novi zadatak u pravcu razvijanja discipline neophodne za učestvovanje u Revoluciji, usmeren je ka potpunoj seksualnoj apstinenciji. Pritom nije samo reč o fizičkom uzdržavanju od seksualnih aktivnosti, već se na tu temu ne sme ni pomišljati, a kamo li fantazirati. Najbolje bi bilo drugog meseca meditacije da se socijalno izolujete. Dakle, za razliku od prethodnog meseca, nema izlazaka, poziva, druženja. Svaki kontakt sa ljudima svedite na zaista neophodan minimum. Takođe, trudite se da otklonite svaku bludnu misao koja vam padne napamet. Uzdržite se od gledanja TV-a i svakog medija koji bi možda imao ma i trunčicu sadržaja koji može izazvati određene seksualne asocijacije. Ne posmatrajte ljude, odvratite pogled od neke privlačne osobe koja slučajno prolazi pored vas i sl. Bavite se aseksualnim delatnostima: igrajte šah, čitajte Hegela, obavljajte teške fizičke poslove ili vežbe, slušajte Baha ili Betovena, gledajte Mesec, oblake… Nema razmišljanja o onome šta ste radili prethodnih mesec dana. Nema prisećanja. Potisnite to. Ovo su sada nove perspektive. Nakon mesec dana apstinencije, dajte novu definiciju pohote. Javiće vam se

241

puno raznih misli. Sredite ih. Definišite pohotu sa pozicija uzdržanosti a ne sa pozicija raskalašnosti kao u prvom periodu. Nakon toga uporedite dva iskaza. Možda ćete biti iznenađeni. Bili ste bludnik, sada ste asketa. To su na prvi pogled zaista nepomirljive suprotnosti. Proverite da li je uistinu tako. 10. Period dinamične introvertnosti. Treći mesec posvećen je pomalo ekscentričnoj varijanti iskušavanja pohote koja predstavlja kombinaciju prethodne dve, odnosno uzdržavanja i podavanja. Na neki način tu imamo posla sa sinkretičkom varijantom askete ili aseksualca sa radikalnim bludnikom. Naime i ovoga puta nije dozvoljen nikakav seksualni kontakt, ali je imperativ što intenzivnije i što kreativnije seksualno fantaziranje. Cilj je stvoriti što veći napon pohote, dok ventil ne pukne. Pritom, neophodno je uzdržavati se i od bilo kakvog oblika masturbacije. Dakle, ima gledanja i zamišljanja ali nema diranja, ni drugih, ni sebe. Posmatraj sočne prolaznike, oseti zovne mirise koji mame na parenje, prati porno sadržaje u medijima, zovi razne S.O.S. službe za pružanje telefonskih seksualnih usluga, posećuj striptiz barove, izlazi, flertuj, voajeriši, maštaj, trpi uzbuđenost i stalno je podražuj, ali ne čini ništa. Kanališi. Na kraju, kada silovita energija pohote iskoči, sagledaj je i formuliši validnu definiciju iz krajnje teskobne pozicije. Uporedi to sa prethodnim nalazima. Ima li razlike? 11. Period radikalnog fetišizma. Za praksu namenjenu četvrtom mesecu ovog intenzivnog kursa discipline i inkubacije za inicijacijski akt, zaista je neophodno imati tzv jak stomak. U četvrtom mesecu saznaćete mnoge stvari o sebi, a možda ćete otkriti i neke seksualne afinitete za koje niste ni slutili da su vam prijemčivi. Sve što ste do sada prošli, u prethodna tri meseca iskušavanja pohote, nije ništa spram onoga što sada sledi. Ovoga puta cilj vaše seksualne aktivnosti, objekti delovanja vaše pohote nisu više oni koji vas privlače ili spram kojih ste u najmanju ruku seksualno indiferentni (ali koji ipak mogu da prođu). Sada je neophodno usmeriti seksualni instinkt ka objektima/subjektima koji su vam odbojni ili u vama izazivaju gađenje. Praksa četvrtog meseca predstavlja silovanje sopstvenog libida, tj silovanje samoga sebe kao seksualnog bića. Pritom je sve dozvoljeno. Granice odredite sami, ali pazite da budu rastegljive. Nemojte rizikovati život i zdravlje ali ne lišavajte se neke pikantne gnusnosti samo zato što vam je to moralno, estetski ili fiziološki neprihvatljivo. 12. Konkretno, dozvolite da dam neke skromne sugestije: upustite se u zaista maštovite seksualne odnose i igre sa ružnim, odvratnim, starim

242

ili hendikepiranim osobama. Upustite se u oblike seksa koji vam nikako ne prijaju. Nemojte se ograničavati samo na ljudska bića. Probajte sa životinjama. Masturbirajte uz priručnike, slajdove i video-materijale iz oblasti sudske medicine, na ogavne prizore gladnih živih skeleta iz neke sušom pogođene zemlje Trećeg sveta ili snimaka stravičnih masakara i sl. Takođe, pokušajte da masturbirate uz sliku uveličane muve, zatim radite nešto sa izmetom… Pokušajte da neke totalno neseksualne pojave i oblike doživite seksualno, koristeći pritom prilično rastegljivu seksualnu imaginaciju. Primerice, WC školjka! Neka te uzbudi kako tvoji topli guzovi zasedaju na glatki, beli porculan, dok je tvoj anus izložen nekakvoj podmukloj i krajnje suptilnoj sodomizaciji iz vode u dnu WC školjke (koja je ipak deo ogromnog vodenog sliva čiji je cilj pučina mora ili okeana). Jastuci su takođe zanimljivi, topli radijatori, lutke, baloni, krevet, stolica, sto… Zamišljajte da opštite sa nekakvim velikim insektom, ili da ste ogromni mutirani insekt koji ide okolo i napastvuje ljude, žene, decu, mrtvace u rakama i mrtvačnicama, životinje, automobile, kuće, šahtove, drveće, rupe u zemlji… Četvrti mesec se doživljava totalno panseksualno. Da li će i definicija biti u duhu panseksualizma? 13. U svemu ovome važne su dve stvari: samokontrola i zadovoljstvo. Put do toga vodi kroz disciplinu. Pošto je ovo krajnje individualan poduhvat, jedina merodavna disciplina jeste samodisciplina. Jedini merodavan autoritet jeste vi sami. Pritom imate dva izbora. Prvi, da budete vasilevs (grč.- car) usred Carigrada, što znači utvrđen među zidinama, ali transparentan, statičan i spreman. Vaša inicijativa je u čekanju, u pripremi. Drugi izbor jeste kan usred stepe. Nema zidina, nema transparentnosti, ali vi imate inicijativu. Nalazite se na brzom konju usred beskrajne ravnice pokrivene travom kojom šibaju vetrovi. Verovatno ima i trećeg izbora ali nije mi poznat. Možda vama jeste. Nije ni bitno. U svakom slučaju nemoralno je biti bez inicijative, bez ideja, bez smisla. Ova knjiga propagira radikalnu akciju, šta god to značilo, akciju odmah, bez čekanja i premišljanja. Revolucionar je baštinik stalne promene. On uvek ima inicijativu. On je Majstor Igre na svim nivoima delovanja. Ono što je u njemu nepromenljivo jeste njegova namera da svaku igru koju igra izvede do kraja, makar ona bila beskrajna, makar to značilo i kraj njega samog. Njegova etika je beskompromisna i generalno neprijateljski nastrojena prema tuđim etikama. Otud je on sasvim sposoban da preuz) Gledaj muvu kroz lupu i masturbiraj. Ejakuliraj na insekta. Oprskaj ga, gušeći ga svojom seksualnom vodom. Neka tvoje seksualno zadovoljstvo odnese nečiji život, bar život muve ako ne nečeg većeg…

243

me odgovornost za potpisivanje revolucionarnog inicijatičkog zaveta, od moje strane nevešto nazvanog – Ugovor sa Đavolom. 14. Perspektiva feminizma; Retrogradni kulturni obrasci nalaze se u funkciji održavanja kontinuiteta vrste. Svaka kulturna inovacija, a posebno ukoliko je utemeljena na idejama Progresa i Evolucije, deluje destruktivno na maskulinitet, čak i na genetsku strukturu, naročito muškaraca. Vremenom, smanjuje se muškost i moć muškaraca da budu muškarci i da proizvode – genetski i pedagoški – druge muškarce. U budućnosti je, dakle, sve izvesnija dalja i radikalnija deklinacija muškosti a samim tim i opadanje čovečanstva kakvo poznajemo. Trijumf ženskog elementa izazvaće minimum dvostruke posledice: masovnu involucijsku razgradnju ljudske vrste i retke istupe evolutivnih nadljudskih proboja. Spasonosna tantra, naravno, nije u povratku ili konzerviranju do(sadašnjih) trendova u kulturi i pojedinačnoj svesti, jer to je zaista neizvodljivo, ali nije ni u totalnom podavanju novim – feminomanskim i demaskulinizujućim procesima. Spas leži u kreativnom sinkretizmu životvornih komponenti oba modaliteta ljudskosti – muškog i ženskog, na način u kome bi ženska komponenta kvantitativno nadmašila mušku. Da bi civilizacija izašla iz ćorsokaka u koji sve više ulazi potrebno je redukovati broj muškaraca na samo jedan procenat i istrajnom eugenikom povećati njihov kvalitet nauštrb kvantiteta. Ipak, takva politička, ideološka, filozofska, metafizička, ekonomska, religijska, ekološka i opštekulturna alternativa još uvek nije vidljiva, niti delotvorna, a kamo li dovoljno snažna da preuzme sveobuhvatnu inicijativu ili primat. U tom slučaju, imali bismo neviđenu Revoluciju. Međutim, jedno od osnovnih pravila revolucionarnog delovanja uči nas da svaki proces i svaka akcija na opštekulturnom i istorijskom planu, izaziva dovoljno različitih posledičnih mehanizama među kojima neka genijalna iluminacija može pronaći i odabrati onaj koji ima kapacitet da omogući dalji kvalitativni pomak – bez obzira na svu destrukciju koju dato delovanje izaziva ili može izazvati na drugoj strani. Revolucija, pre kvantiteta, vrednuje načelo kvaliteta. 15. Ugovor sa Đavolom. Nakon aktivnog četvoromesečnog pripremnog perioda za čin revolucionarne inicijacije, napokon dolazi taj sudbinski trenutak.

244

245

Ja, ______ime i prezime__________ , ovim činom preuzimam odgovornost za sve posledice mojih delanja i ne-delanja, koja upotpunosti posvećujem ciljevima i zadacima Božanske Revolucije Katastrofe. Odričem se posledica svakog uspeha ili neuspeha, i svakog dara Moći koji bi korumpirao nameru moje revolucionarne misije. Potvrđujem moj Savez sa destruktivnim silama Bezdana (formulisanim terminom Đavo), u cilju uništenja Čoveka i sveta sastavljenog od četiri elemenata. Preuzimam na sebe ulogu Sveštenika, Zapovednika, Viteza, Proroka i Otelotvorenja dijabolične Moći i Entiteta koje mi se stavljaju pod vlast, kojima raspolažem i kojima sam raspoloživ. Potpis ________________ 16. Naravno, ovo što piše u pasusu pod brojem petnaest deluje farsično, ali to dolazi na samom kraju kao šlagvort nakon jednog poglavlja koje, na žalost, nisam napisao, a što celu ovu knjigu svrstava u klasu nedovršenih knjiga. Više nisam imao inspiracije. Nedostaje mi ključan deo koji povezuje četvoromesečno iskušavanje pohote i inicijatički ritual. Naravno, nedostaje i sam inicijacijski ritual. No, to možda i nije toliko strašno. Od eventualnih čitalaca očekujem da to završe, a da formalno-pravno ipak potpišu ono što stoji u pasusu 15. ovog poglavlja. Ukoliko je čitaoc temeljno prostudirao ovu knjigu i ukoliko je prošao kroz četvoromesečnu meditaciju opisanu u prethodnom poglavlju, verujem da će biti u stanju da učini mnoge stvari koje ranije nije mogao, a kamo li da napiše nedostajuću kariku ove knjige ili da sam osmisli inicijaciju za sebe. Bilo bi zaista glupo da pružim primer kako izgleda ritual samoinicijacije u dijaboličan kult sa tako radikalnom i ekstremnom idejom Revolucije Katastrofe. Naravno, ovo je ortodoksna metoda, prijemčiva ortodoksnom umu. Međutim, postoje i neortodoksne metode. Takve metode iziskuju napor genijalnosti, što ne znači da su ortodoksne metode neefikasne ili glupe. S druge strane, neortodoksne metode inicijacije uglavnom zavise od povezanosti posvećenika sa prirodnim tokovima, sa njegovim senzibilitetom da opazi ili

oseti protok energije u svetu oko sebe. Svaki oblik protoka energije može biti interpretiran na ortodoksan ili neortodoksan način. U svakom slučaju potrebno je motriti na znakove prirode. Ti znaci mogu doći prenebregavajući svaki vid naših očekivanja. Na javi ili u snu, iz vode, zemlje, sa neba, preko živih stvorova, mrtvih, ili od nas samih, naše svesti, uma ili tela. Ti znaci mogu biti čudnovato svakakvi. Oni nam prenose poruke vrhunskih vladara Univerzuma te ukazuju imaju li naše namere i postupci njihovu saglasnost ili nemaju.

246

247

Beleška o autoru

Ljudski i građanski identitet fizičkog autora Božanske revolucije katastrofe ne sadrži nikakvu biografsku činjenicu koja bi ukazala na poreklo iznesenih ideja ili njihovu genezu. Iza ove knjige stoji jedan sasvim običan i krajnje neupadljiv nosilac nesvakidašnjih promišljanja. Dorijan Nuaj (1971, Priština) nije nikakav pisac, prorok, filozof, naučnik, gnostik ili mistik. Pre bi se reklo da je njegov duh u jednom trenutku postao fokusna tačka artikulacije haotičnih refleksija duha vremena. Svetski duh je privremeno te u svrhu promišljanja i pisanja ove knjige zaposeo jednu, reklo bi se, slučajno odabranu individuu da kroz nju izrazi sebe i ono šta sa sobom nosi. U tom smislu ime Dorijan Nuaj i ličnost koju to ime obeležava, jesu instrumenti namere koja je manifestovala doktrinu čiju materijalnu formu držite u ruci.

248

249

Dorijan Nuaj

BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE Izdavač Centar za izučavanje Tradicije - UKRONIJA Gospodska 9, 11080 Beograd, Srbija 064/147-40-71; 063/483-917 ukro­ni­ja@g­mail.com Lektura Marko Furtula Prelom teksta i oprema UKRONIJA Štampa ZUHRA, Beograd Tiraž 500 ISBN 978-86-84807-34-4