Kristofer Paolini
ERAGON
NASLEĐE ČETVRTA KNJIGA CIKLUSA NASLEĐE
Naslov originala Christopher Paolini „INHERITANCE”
~2~
Kao i uvek, ovo je knjiga za moju porodicu, ali i za one koji snivaju snove: za umetnike, muzičare i pripovedače što mi omogućiše ovo putešestvije.
~3~
Na početku: povest „Eragona”, „Prvorođenog” i „Brisingra”
Na početku su postojali zmajevi: gordi, opasni i samosvojni. Krljušti im poput dragulja behu, i svi što su u njih gledali od straha su drhtali, jer im lepota beše golema i strahotna. Zmajevi su živeli sami u zemlji Alageziji nebrojeno vekova. Onda je bog Helzvog načinio smele i snažne patuljke od kamena iz pustinje Hadarak. Ta se dva naroda upustiše u vojevanja mnogobrojna. Onda vilenjaci doploviše do Alagezije preko mora srebrnoga. I oni sa zmajevima zaratiše. No vilenjaci behu jači od patuljaka, pa bi zmajeve potamanili, isto kao što bi zmajevi vilenjake potamanili. Stoga je uspostavljeno primirje i zapečaćen sporazum između zmajeva i vilenjaka. Tim saglasjem stvoreni behu Jahači zmajeva koji čuvahu mir po vasceloj Alageziji hiljadama godina. Onda i ljudi doploviše do Alagezije. A za njima i Urgali. rogati. I Ra'zaci što po tami love i ljudskim se mesom goste. Zatim mlad jahač zmajeva Galbatoriks podiže bunu protiv naroda sopstvenoga. Taj je crnog zmaja Šruikana zatočio, da bi potom i trinaest drugih Jahača ubedio da s njim pođu. Njih trinaestoricu Krivokletnicima nazvaše. Galbatoriks i Krivokletnici zbaciše Jahače, spališe im grad na ostrvu Vroengardu, te pobiše sve zmajeve što njihovi ne bejabu, sačuvavši samo tri jajeta: jedno crveno, jedno plavo i jedno zeleno. A od svakoga zmaja od kojeg su mogli izvadiše srce svih srca, Eldunari, koje moć zmajevu i razum zmajev čuva. I tako je Galbatoriks dve stotine i osamdeset leta nadmoćno vladao među ljudima. Krivokletnici pomreše, ali ne i on, pošto u njemu sada beše snaga svih zmajeva, te se niko nije mogao ni nadati svrgnuću njegovom. U osamdeset trećoj godini Galbatoriksove vladavine, neki čovek mu iz dvorca ukrade plavo zmajevo jaje. To je jaje predato na brigu i čuvanje onima što su se i dalje protiv Galbatoriksa borili, onima što behu znani kao Vordeni. Vilenjakinja Arja je nosila jaje svuda po vilajetu vordenskom i vilenjačkom u potrazi za čovekom ili vilenjakom pred kojim bi se jaje izleglo. U tome im prođe dvadeset pet godina. Kada je Arja jednom do vilenjačkog grada Osilona otputovala, nju i njenu stražu napade skupina Urgala. Među Urgalima beše i Senka Durza: vrač zaposednut duhovima koje je sam sazvao da mu služe. Nakon smrti Krivokletnika, on je postao najstrašniji sluga Galbatoriksov. Urgali pobiše Arjinu stražu, ali pre no što su je oni i Senka zatočili, Arji pođe za rukom da pošalje jaje pomoću čarolija onome za kojeg se nadala da bi ga zaštititi mogao. No njene čarolije pođoše naopako. I tako se zbilo da Eragon, siroče od svega petnaest leta, pronađe jaje u gori zvanoj Kičma. On jaje odnese na imanje na kojem je živeo sa ujakom svojim Garouom i bratom jedinim Roranom. Jaje se pred Eragonom izleglo, te je on sam zmaja odgajio, nadenuvši mu ime Safira. Galbatoriks potom posla dva Ra'zaka da pronađu i vrate jaje, te oni posekoše Garoua i Eragonov dom spališe. Galbatoriks je pre toga porobio Ra'zake, te ih samo šačica među živima osta. Eragon i Safira krenuše da se osvete Ra'zacima. S njima pođe i pripovedač Brom, koji nekada i sam bejaše Jahačem zmajeva, pre kraha njihovoga. Upravo je Bromu vilenjakinja Arja onda kanila plavo jaje poslati. Brom je Eragona dobrano podučio mačevanju, čarolijama i časti i poštenju. Eragonu je dao i Zarok, što nekada beše mač Morzana, prvog i najmoćnijeg od Krivokletnika. No pri narednom susretu, Ra'zaci ubiše Broma, a Eragon i Safira za dlaku im utekoše zahvaljujući mladom Murtagu, sinu Morzanovom.
~4~
Tokom njihovog putovanja, Senka Durza je uspeo da zatoči Eragona u gradu Džilidu. Eragonu pođe za rukom da se oslobodi, i da pritom oslobodi i Arju iz njene tamnice. Arja beše zatrovana i strašno ranjena, te je Eragon, Safira i Murtag odvedoše Vordenima, koji su živeli među patuljcima u Beor planinama. Arju tamo isceliše, a Eragon dade svoj blagoslov kmekavoj bebi po imenu Elva, blagoslovivši je da bude zaštićena od svih nevolja. No Eragon se tom prilikom loše izrazio, te je nehotice prokle, a njegova je kletva pretvori u štit drugima protiv nevolja. Nedugo potom, Galbatoriks posla golemu vojsku Urgala da napadne patuljke i Vordene. U boju koji je usledio, Eragon ubi Senku Durzu. Međutim, Durza je pritom ostavio Eragonu gorku ranu na leđima, koja je Eragona u strahovite bolove bacila i pored čini vordenskih iscelitelja. U svem tom bolu, Eragon začu neki glas. A glas mu reče: „Dođi mi, Eragone. Dođi mi, jer ja odgovore imam na sva pitanja tvoja.” Tri dana kasnije, vođa Vordena Ažihad upade u zasedu, te ga ubiše Urgali pod vođstvom dvaju vračeva blizanaca koji Vordene izdadoše Galbatoriksu. Blizanci i Murtaga oteše, te ga Galbatoriksu krišom odvedoše. Međutim, Eragonu i svim Vordenima činilo se da je Murtag poginuo, te Eragona spopade golema tuga. Ažihadova kći Nasuada potom posta predvodnica Vordena. Iz Trondžhima, prestonice patuljaka, Eragon, Safira i Arja otputovaše ka severnim šumama Du Veldenvorden, u kojima su živeli vilenjaci. S njima pođe i patuljak Orik, nećak Hrotgara, kralja patuljaka. U Du Veldenvordenu, Eragon i Safira se sastaše sa Oromisom i Glejdrom, poslednjim nezatočenim Jahačem i njegovim zmajem, koji su se skrivali čitavo stoleće, čekajući da predaju svoje znanje narednom pokolenju Jahača zmajeva. Eragon i Safira takođe sretoše kraljicu Islanzadi, vilenjačku vladarku i majku Arjinu. Dok su Oromis i Glejdr obučavali Eragona i Safiru, Galbatoriks posla Ra'zake i skupinu vojnika do Eragonovog rodnog sela Karvahola da zarobe njegovog brata od ujaka Rorana. Međutim, Roran se na vreme sakri, te ga oni ne bi ni pronašli da ne beše zlehudog kasapina Slouna koji ubi jednog od stražara kako bi u selo pustio Ra'zake da uhvate Rorana naprečac. Roranu pođe za rukom da se oslobodi, no Ra'zaci od njega oteše Katrinu, njegovu voljenu, koja beše Slounova kći. Roran je zatim uspeo da nagovori seljane da pođu s njim, te svi krenuše na put kroz goru Kičmu, pa niz obale Alagezije, i onda južno ka zemlji Surdi, koja je još bila nezavisna od Galbatoriksove vlasti. Eragonu je i dalje mnogo muke zadavala rana na leđima. Međutim, tokom Proslave zakletve u krvi, vilenjačke svetkovine kojom oni slave saglasje između Jahača i zmajeva, ranu mu isceli utvarni zmaj kojeg vilenjaci sazvaše pri završetku svetkovine. Utvara, pored toga, Eragonu dade i snagu i brzinu ravnu samim vilenjacima. Eragon i Safira potom odleteše u Surdu, kuda je Nasuada povela svoje Vordene kako bi pokrenula napad na Galbatoriksovo Carstvo. Urgali tamo stadoše na stranu Vordena, tvrdeći da im je Galbatoriks umove zamaglio i da mu se žele osvetiti. Među Vordenima, Eragon ponovo srete devojčicu Elvu, koja je zbog njegovih čini izrasla neprirodnom brzinom. Od kmekavog odojčeta postala je devojčica od tri ili četiri leta i nosila je u očima zastrašujući pogled, jer beše svesna boli svih ljudi oko sebe. I tako se, nedaleko od surdskih granica, u tmini Ognjene ravnice, Eragon, Safira i Vordeni upustiše u krvav boj s Galbatoriksovom vojskom. Na vrhuncu bitke, Roran i njegovi seljani pridružiše se Vordenima s patuljcima, koji se za njima spustiše s Beor planina. No tad se sa istoka pojavi prilika u blistav oklop odevena, jašući na svetlucavom crvenom zmaju, koja potom, služeći se činima, ubi kralja Hrotgara.
~5~
Eragon i Safira se uhvatiše ukoštac s Jahačem i njegovim crvenim zmajem. Tu otkriše da je Jahač zapravo Murtag, koji sada neraskidivim zakletvama beše vezan za Galbatoriksa. A zmaj se zvaše Trn, drugi od tri izlegla jajeta. Murtag porazi Eragona i Safiru snagom Eldunarija koju mu Galbatoriks dade. Međutim, Murtag je ipak dopustio Eragonu i Safiri da pobegnu pošto je i dalje gajio prijateljstvo prema Eragonu, ali i zato što su, kako reče Eragonu, bili braća, sinovi Morzanove voljene ljube Selene. Murtag potom od Eragona uze Zarok, mač njihovog oca, te se on i Trn povukoše sa Ognjene ravnice sa ostatkom Galbatoriksovih snaga. Pri okončanju boja, Eragon, Safira i Roran odleteše ka Helgrindu, crnoj kamenoj kuli koja je Ra'zacima služila kao skrovište. Tamo ubiše jednog Ra'zaka i njegove pogane roditelje Letrblake, te iz Helgrinda oslobodiše Katrinu. Eragon u jednoj ćeliji pronađe i Katrininog oca, slepog i napola mrtvog. Eragon je nameravao da ubije Slouna zbog njegove izdaje, ali ipak je odbacio tu pomisao. Bacio je Slouna u dubok san, rekavši Roranu i Katrini da je njen otac umro. Potom je zamolio Safiru da odnese Rorana i Katrinu do Vordena dok on bude lovio poslednjeg Ra'zaka. Eragon je sam usmrtio i tog preostalog Ra'zaka. Potom je odneo Slouna iz Helgrinda. Nakon mnogo premišljanja, Eragon je otkrio Slounovo pravo ime na drevnom jeziku, jeziku sile i čarolija. Onesposobivši ga pomoću toga imena, Eragon je naterao kasapina da se zakune da nikada više neće videti svoju kćer, a onda ga je poslao da nastavi život među vilenjacima. Međutim, Eragon mu ne reče da će vilenjaci povratiti kasapinu vid ukoliko se bude pokajao zbog izdaje i ubistva. Arja se sastala sa Eragonom na pola puta do Vordena, te se skupa vratiše, prevalivši neprijateljske zemlje pešice. Ponovo se obrevši među Vordenima, Eragon otkri da kraljica Islanzadi beše poslala dvanaest vilenjačkih vračeva, predvođenih vilenjakom po imenu Blodgarm, da zaštite i njega i Safiru. Eragon je potom skinuo s male Elve onoliko čini koliko je mogao, ali ona je ipak zadržala moć da oseća bol drugih ljudi, mada više nije osećala nagon da ih spase muka. Roran se oženio Katrinom, koja beše trudna, te se Eragon, prvi put u mnogo godina, konačno osetio srećnim. Ali onda Murtag, Trn i skupina Galbatoriksovih ljudi napadoše Vordene. Uz pomoć vilenjaka, Eragon i Safira su ih odbili, ali Eragon i Murtag nisu porazili jedan drugog. Beše to teška bitka, pošto je Galbatoriks začarao svoje vojnike tako da ne osećaju bol, pa su Vordeni pretrpeli mnogo povređenih. Nasuada je zatim poslala Eragona da predstavlja Vordene na izboru novog kralja patuljaka. Eragonu beše mrsko da pođe, pošto je Safira morala da ostane i da štiti tabor Vordena. Ipak je otišao. Roran je stupio u službu Vordena, te se uzdigao u njihovim redovima, pokazavši se kao vešt ratnik i predvodnik ljudi. Dok je Eragon bio kod patuljaka, njih sedmoro je pokušalo da ga ubije. Istragom je otkriveno da je klan Az Sweldn rak Anhuin stajao iza napada. Zasedanje plemenskog saveta ipak se nastavilo, te je Orik naposletku izabran da nasledi svoga strica. Safira se pridružila Eragonu na krunisanju. Tokom proglašenja, ispunila je svoje obećanje da će patuljcima popraviti njihov voljeni zvezdani safir koji je polomila tokom Eragonove borbe sa Senkom Durzom. Eragon i Safira se onda vratiše u Du Veldenvorden. Oromis je tamo Eragonu otkrio istinu o njegovom poreklu: da zapravo nije Morzanov sin, već Bromov, mada on i Murtag imaju istu majku, Selenu. Oromis i Glejdr takođe mu objasniše i sve o Eldunariju, kojeg zmaj svojom voljom može da izbaci iz sebe dok je još živ, ali to mora da učini veoma pažljivo, pošto onaj koji ga dobije može da ga upotrebi kako bi upravljao zmajem od kojeg je i potekao. Boraveći u šumi, Eragon zaključi da mu je potreban mač kojim bi zamenio Zarok. Prisetivši se saveta koji je onda dobio od mačkodlaka Solembuma, tokom svojih putovanja s Bromom, Eragon
~6~
otide do mudrog drveta menoa u Du Veldenvordenu. Tamo se obratio drvetu, koje pristade da mu da čelik što mu beše ispod korenja u zamenu za neimenovanu cenu. Vilenjačka kovačica Runon, koja je skovala sve mačeve Jahača, potom se dala na posao sa Eragonom da bi napravili novo sečivo za njega. Mač bejaše plav, te ga Eragon nazva Brisingr „vatra”. Mač bi planuo kad god bi mu izgovorio ime. Glejdr je potom svoje srce svih srca poverio Eragonu i Safiri, te oni krenuše nazad ka Vordenima, a Glejdr i Oromis su se pridružili svojim sunarodnicima u napadu na severni deo Carstva. Pri opsadi Feinstera, Eragon i Safira naiđoše na tri neprijateljska vrača, od kojih jedan beše preobličen u Senku Varauga, kojeg je Arja usmrtila uz Eragonovu pomoć. Oromis i Glejdr istovremeno su se borili protiv Murtaga i Trna. Galbatoriks je uspeo da zađe u Murtagov um i da ga prisvoji. Povlačeći Murtagovu ruku, Galbatoriks je pokosio Oromisa, te i Trn ubi Glejdra. Mada Vordeni izađoše kao pobednici iz boja kod Feinstera, Eragon i Safira behu tužni zbog pogibije svoga učitelja Oromisa. No Vordene to nije zaustavilo, već su nastavili pohod na Carstvo, zašavši još dublje ka prestonici Urubejnu, stonom gradu Galbatoriksa, koji beše gord, samouveren i nadmen, dičan zbog snage zmajeva.
~7~
NASLEĐE
~8~
U NAJEZDI
Zmaj Safira zagrme, obeshrabrivši vojnike pred sobom. „Za mnom!”, viknu Eragon. Podigao je Brisingr visoko iznad glave kako bi ga svi videli. Plavi mač jarko blesnu presijavajući se onako blistav spram zida od crnih oblaka koji počeše da se nagomilavaju na zapadu. „U slavu Vordena!” Jedna strela prošišta pokraj njega, ali on se nije obazirao. Ratnici okupljeni u podnožju gomile obrušenog kamena na kojoj su Eragon i Safira stajali odgovoriše mu složnim i glasnim uzvikom: „U slavu Vordena!” Mašući sopstvenim oružjem, svi nagrnuše napred, penjući se po porušenim kamenim pločama. Eragon je okrenuo leđa svojim ljudima. S druge strane ruševina pružalo se prostrano unutrašnje dvorište. Dvestotinak carskih vojnika stajalo je nabijeno unutra. Iza njih se uzdizala visoka crna tvrđava sa uzanim procepima umesto prozora i s nekoliko kockastih kula, a u gornjim odajama poviše njih videla se upaljena lampa. Eragon je znao da se negde u tvrđavi nalazi gospodar Bradburn, načelnik Belatone - grada oko kojeg su se Vordeni borili već nekoliko mukotrpnih časova. Uz ratni poklič, Eragon poskoči s ruševina pravo ka vojnicima. Ljudi odmah ustuknuše, mada su i dalje držali koplja i džilite uperene ka rupi koju je Safira probila u spoljnim bedemima zamka. Eragon je izvrnuo članak pri padu, te se srušio na koleno dočekavši se desnom rukom. Jedan vojnik je iskoristio priliku da izleti iz stroja i isturi koplje ka Eragonovom ogoljenom grlu. Eragon odbi njegov napad tako što trgnu zglobom i zamahnu Brisingrom brže nego što bi to bilo koje ljudsko ili vilenjačko biće moglo ispratiti. Vojniku se lice ispuni strahom čim je uvideo svoju grešku. Pokušao je da pobegne, ali Eragon je, pre nego što se on pomerio i nekoliko pedalja, nagrnuo napred da bi ga posekao po stomaku. Uz snop plavo-žutog plamena koji joj pokulja kroz čeljusti, Safira je uskočila u dvorište za Eragonom. Čučnuo je stegnuvši noge čim je ona dotakla popločano tlo. Čitavo se dvorište zatreslo od silnog udara. Mnogobrojni komadići stakla koji su sačinjavali šaren mozaik u prednjem delu tvrđave poispadaše te poleteše uvis vrteći se u vazduhu poput novčića na dobošu. Na jednom od gornjih prozora zatandrkaše kapci. Vilenjakinja Arja pojavila se za Safirom. Duga crna kosa zaleprša joj oko ćoškastog lica čim je poskočila s gomile obrušenog kamenja. Pruge isprskane krvlju išarale su joj ruke i vrat, kao i sečivo njenog mača. Spustila se uz gotovo nečujan bat kožnih čizama na kamenu. Njena je pojava ohrabrila Eragona. Ni sa kim se ne bi borio rame uz rame radije nego s njom i Safirom. Po njegovom mišljenju, ona je bila savršen saborac. \ Uputio joj je hitar osmejak, koji mu je ona uzvratila radosnog ali zategnutog lica. Njeno uzdržano ponašanje nestajalo je u boju, zamenjeno otvorenošću koju je u drugim prilikama retko iskazivala. Eragon se sagnu iza štita kad se talas plave vatre pojavi između njih dvoje. Preko ruba kacige, gledao je kako Safira zapljuskuje šćućurene vojnike bujicom plamena koji zatitra oko njih, ne nanoseći im ozlede. Red strelaca na grudobranima tvrđave odape plotun strela ka Safiri. Vrelina iznad nje beše tolika da je šaka strela planula u vazduhu pretvorivši se u pepeo. Čini koje je Eragon postavio oko Safire odbiše ostale. Jedna od zalutalih strela odbi se o Eragonov štit uz potmuo udarac, ostavljajući ulubljenje za sobom. Jezičci vatre odjednom okružiše tri vojnika, te ih toliko hitro ubiše da nisu imali vremena ni da vrisnu. Ostali se vojnici zbiše u središtu tog pakla isturivši oštrice kopalja i džilita na kojima zatitraše odblesci jarkoplavog plamena.
~9~
Ali koliko god da se trudila, Safira nije uspela ni da oprlji preživele vojnike. Naposletku je odustala, odlučno zatvorivši čeljusti. Nestanak vatre je ostavio dvorište u nečuvenom muku. Eragonu je, kao i nekoliko puta ranije, sinulo da je taj koji je postavio zaštitu nad vojnicima izvesno vest i moćan čarobnjak. Da nije Murtag?, zapitao se. Ako jeste, zašto onda on i Trn nisu tu da brane Belatonu? Zar Galbatoriksu nije stalo do toga da zadrži upravu nad svojim gradovima? Potrčavši napred, Eragon je jednim zamahom Brisingrom otfikario vrhove bar desetak kopalja, jednako lako kao što je žnjeo klasje ječma kada je bio mlađi. Posekao je i najbližeg vojnika po prsima, zasekavši mu verižnjaču kao da je bluza od najtanje tkanine. Kroz nju odmah šiknu krv. Eragon potom ubode i narednog vojnika u stroju, istovremeno tresnuvši vojnika s leve strane štitom kako bi ga odgurnuo na njegova tri druga koji popadaše jedan preko drugog. Eragonu se činilo da vojnici uzvraćaju veoma usporeno i nespretno dok se lagano provlačio kroz njihove redove koseći ih bez milosti. Safira se ubacila u okršaj s njegove leve strane, bacajući vojnike uvis golemim kandžama, šibajući ih bodljikavim repom, grizući ih i ubijajući odmahivanjem glave, dok je, s njegove desne strane, Arja svakim pokretom, poput munje, donosila smrt još jednom carskom poslušniku. Kada se naglo okrenuo kako bi izbegao dva koplja, Eragon je u blizini video i krznatog vilenjaka Blodgarma s još jedanaest vilenjaka čiji je zadatak bio da štite njega i Safiru. Dalje u pozadini, Vordeni pokuljaše u dvorište kroz rupu u spoljnom bedemu zamka, ali uzdržavali su se od napada: bilo je isuviše opasno naći se blizu Safire. Ni njoj, ni Eragonu, ni vilenjacima nije bila potrebna pomoć pri odstranjivanju vojnika. Eragon i Safira ubrzo su se razdvojili u bici koja ih je odnela na suprotne strane dvorišta. Ali Eragona to nije zabrinulo. I bez zaštitnih čini, Safira je bila i više nego sposobna da sama odbrani veliku skupinu od dvadeset ili trideset ljudi. Nečije se koplje odbi o Eragonov štit, ostavivši mu modricu na ramenu. Naglo se okrenuo ka onome koji ga je izbacio, nekom krupnom čoveku sa ožiljkom kojem su nedostajali donji zubi, te potrča k njemu. Čovek brže-bolje poče da izvlači bodež iz pojasa. Eragon se izvio u poslednjem trenutku, zgrčio ruke i grudi, te se nabio onim povređenim ramenom o čovekovu grudnu kost. Silina udarca zanela je vojnika nekoliko metara unazad, te on pade držeći se rukama za srce. A onda se na njih stuštila kiša strela sa crnim perima, pokosivši ili ranivši mnogo vojnika. Eragon se sakrio od tog naleta pokrivši se štitom, iako je bio siguran da će ga njegove čini zaštititi. Ali nema vajde od nemara: nikada se ne zna kada će neki neprijateljski vrač izbaciti zamađijanu strelu koja bi mogla da mu probije zaštitne čini. Eragonove se usne izviše u gorak osmeh. Strelci s vrha zamka shvatili su da im jedina nada leži u smrti Eragona i vilenjaka, ma koliko svojih morali usput da žrtvuju. Zakasnili ste, pomisli Eragon, zadovoljan. Trebalo je da napustite carske redove dok ste još imali priliku. Nalet strela s neba pružio mu je priliku da načas predahne, koju je rado prihvatio. Napad na grad poveden je u praskozorje, a on i Safira su bili na čelu sve vreme. Čim su strele prestale da padaju, Eragon je prebacio Brisingr u levu ruku, pa je podigao jedno od vojničkih kopalja i zavrljačio ga ka strelcima desetak metara iznad sebe. Eragon je i ranije otkrio da je teško izbaciti koplje bez prethodnog uvežbavanja. Stoga se i nije iznenadio kad je promašio čoveka kojeg je ciljao, ali jeste ga iznenadilo to što je promašio čitav red strelaca na grudobranima. Koplje je samo preletelo preko njih, te tresnulo o zid iznad njih. Strelci stadoše da mu se smeju i da mu se podsmevaju, pokazujući mu nedolične stvari rukama. Hitar pokret na samom rubu vidokruga privukao je Eragonovu pažnju. Podigao je pogled baš kad je Arja izbacila sopstveno koplje ka strelcima: zabilo se u dvojicu koja su stajala jedan pokraj drugog. Arja je potom uperila svoj mač ka ljudima, te reče: „Brisingr!” Koplje planu smaragdnozelenim plamenom. Strelci se pognuše iza spaljenih leševa, te svi pobegoše od grudobrana sjurivši se kroz vrata koja su vodila ka gornjim delovima zamka.
~ 10 ~
„Nije pravedno”, reče Eragon. „Ja ne mogu da upotrebim tu čaroliju a da mi mač ne bukne poput logorske vatre.” Arja se zagleda u njega blago šeretskim pogledom. Borbe su se nastavile još nekoliko minuta, a onda se preostali vojnici ili predadoše, ili pokušaše da uteknu. Eragon je petorici ljudi ispred sebe dopustio da pobegnu: znao je da neće stići daleko. Nakon što je na brzinu pregledao tela koja su ležala razbacana oko njega kako bi proverio da li su svi zaista mrtvi, bacio je pogled preko dvorišta. Neki od Vordena otvorili su kapije na spoljnim bedemima kako bi uneli bojnog ovna kroz ulicu koja je vodila ka zamku. Ostali su se u labavom stroju okupili ispred vrata tvrđave, spremni da uđu u zamak i da se suoče s vojnicima unutra. Među njima je stajao i Eragonov brat Roran, pokazujući oko sebe maljem od kojeg se nikada nije odvajao dok je izdavao naređenja odredu pod svojom upravom. Na samom kraju dvorišta, Safira se nadvila nad leševe svojih žrtava koje behu raskidane na froncle. Kapi krvi orosiše njene blistave krljušti, crvene spram plave boje njenog tela. Zabacila je bodljikavu glavu i pobednički riknula, nadjačavši tutnjavu u gradu silinom svoga urlika. A onda, odnekud iz zamka, Eragon začu zveket lanaca i zupčanika propraćen škripom teških drvenih greda koje je neko stao da povlači unazad. Taj je zvuk svima prikovao poglede za vrata tvrđave. Uz tup prasak, vrata se razdvojiše i otvoriše. Gust oblak dima od upaljenih baklji pokulja napolje, terajući najbliže Vordene da se zakašlju i pokriju lica. Odnekud iz dubine tame, začu se dobovanje gvozdenih potkovica po kamenu, a onda konj i njegov jahač izleteše iz sveg tog dima. Konjanik je u levoj ruci držao nešto za šta je Eragon isprva pomislio da je obično koplje, ali ubrzo je zapazio da je napravljeno od neobičnog zelenog materijala i da ima nazubljen šiljak iskovan u nepoznatom obliku. Blag odsjaj je okruživao vrh koplja, odajući prisustvo čarolije neprirodnim odbleskom. Konjanik zategnu uzde i okrenu konja ka Safiri, koja poče da se propinje na zadnje noge, spremajući se da mu nanese zastrašujući, smrtonosni udarac prednjom desnom kandžom. Eragona obuzeše brige. Konjanik beše isuviše samouveren, a koplje isuviše drugačije, nekako previše sablasno. Mada bi zaštitne čini trebalo da je zaštite, Eragon je bio siguran da se Safira našla u kobnoj opasnosti. Neću stići do nje na vreme, shvatio je. Usmerio je um ka jahaču, ali taj čovek je bio toliko usredsređen na svoj zadatak da nije ni zapazio Eragonovo prisustvo, a njegova nepokolebljiva odlučnost sprečavala je Eragona da učini bilo šta do da mu tek ovlaš zaviri u svest. Povukavši se u sebe, Eragon je u umu prešao nekoliko reči iz drevnog jezika kako bi sastavio jednostavne čini kojima će tog bojnog paripa zaustaviti u galopu. Beše to očajnički čin pošto Eragon nije znao da li je i sam jahač čarobnjak, ni da li je preduzeo mere predostrožnosti protiv napada čarolijama; no nije mogao samo da stoji besposlen dok je Safirin život u opasnosti. Eragon ispuni pluća vazduhom. Pokušao je da se podseti izgovora nekoliko teških glasova drevnog jezika. Onda je zinuo kako bi izgovorio čaroliju. Mada je bio brz, vilenjaci behu brži. Pre nego što je stigao da izusti i jednu jedinu reč, iza njega se začu potmulo bajanje prepletenih glasova koji stvoriše nepovezanu, uznemirujuću melodiju. „Mäe...”, uspeo je da izgovori, ali potom se vilenjačka čarolija obistinila. Mozaik ispred konja odjednom se uzdrmao i pomerio, te komadići stakla potekoše naniže poput vode. U tlu se otvori golema pukotina poput zjapećeg bezdana. Glasno zanjištavši, konj ničice pade u rupu slomivši obe prednje noge. Dok su konj i jahač padali, čovek u sedlu je povukao ruku unazad kako bi zabacio svoje blistavo koplje prema Safiri. Safira nije mogla da utekne. Nije mogla da ga izbegne. Stoga je zamahnula šapom ka džilitu u nadi da će ga oboriti u stranu. Promašila je, i to za svega nekoliko centimetara, te Eragon užasnuto vide kako joj koplje za čitav metar ili i više uranja u grudi tik ispod ključne kosti. ~ 11 ~
Od ustreptalog gneva, Eragonu pade mrak na oči. Posegnuo je za svom energijom u sebi - u telu, u safirima na jabuci svoga mača, u dvanaest dijamanata skrivenih u pojasu Belota Mudrog što mu beše obavijen oko struka i u onim golemim zalihama u Arenu, vilenjačkom prstenu koji mu je krasio desnu šaku. Spremao se da razori konjanika, ne hajući za opasnost. No Eragon je morao da se zaustavi kada se odjednom pojavio Blodgarm, preskočivši preko Safirine prednje leve noge. Vilenjak se obreo na konjaniku poput pantera koji kidiše na jelena, te je oborio čoveka na bok. Divljački iskrenuvši glavu, Blodgarm raskida čoveku grlo dugačkim belim zubima. Vrisak neobuzdanog očaja razleže se s prozora visoko iznad otvorenog ulaza u tvrđavu, propraćen vatrenim praskom od kog se iz unutrašnjosti zgrade razleteše kameni blokovi koji sleteše pravo među okupljene Vordene lomeći im udove i trupove kao da su suve grančice. Eragon je zanemario to kamenje koje je zasulo dvorište, te potrča ka Safiri i ne primećujući da su Arja i njegovi stražari krenuli za njim. Ostali vilenjaci, koji su se nalazili mnogo bliže, već se okupiše oko nje, zagledajući koplje koje joj je štrčalo iz grudi. „Koliko je loše...?”, upita Eragon, isuviše uznemiren da bi dovršio rečenicu. Želeo je da se obrati Safiri mislima, ali pošto je postojala opasnost da su neprijateljski vračevi blizu, nije se usuđivao da joj otvara svoju svest kako mu neprijateljske uhode ne bi pročitale misli ili preuzele upravljanje njegovim telom. Nakon naizgled beskrajne stanke, vilenjak Virden reče: „Možeš zahvaliti sudbi, Senkoubico: koplje je promašilo sve veće vene i arterije u vratu. Pogodilo joj je samo mišić, a mišić se da izlečiti.” „Možeš li da ga ukloniš? Da nije zamađijano činima koje bi sprečile da ga...” „Postaraćemo se za to, Senkoubico.” Ozbiljni poput sveštenika oko oltara, svi vilenjaci osim Blodgarma spustiše dlanove na Safirine grudi te zapojaše tiho kao kad vetar šušti kroz vrbik. Zapojali su o toplini i rastu, zapojali o mišićima i tetivama i protoku krvi, i o drugim stvarima tajnovitim. Uz golem napor i naprezanje, Safira se nije micala sa svog mesta tokom njihovog bajanja, iako su joj grčevi tresli telo u razmacima od nekoliko sekundi. Potočić krvi poteče joj niz grudi oko koplja zabodenog u nju. Kada mu je Blodgarm prišao, Eragon mu je uputio hitar pogled. Krzno na bradi i vratu bilo mu je umrljano krvlju, potamnivši ga od tamnoplave u crnu boju. „Šta to bi?”, upita ga Eragon, pokazujući na plamenove koji su još tinjali na prozoru iznad dvorišta. Blodgarm se obliznu iskezivši mačje očnjake, a onda mu odgovori: „Pre no što je vojnik umro, uspeo sam da uđem u njegov um, a kroz njega i u um čarobnjaka koji mu je pomagao.” „Ubio si čarobnjaka?” „U neku ruku - jesam: naterao sam ga da se sam ubije. Inače ne potežem za dramatičnim potezima, ali sada su me baš... nasekirali.” Eragon krenu napred, ali se zaustavi čim Safira izbaci dug, potmuo vapaj jer je koplje, mada ga niko nije ni taknuo, počelo da joj klizi iz grudi. Ona zatrepta i poče da dahće i brekće dok joj je poslednjih desetak centimetara izlazilo iz tela. Bodljikav šiljak, uz onaj blagi oblačić smaragdne svetlosti, pade na tlo odskočivši o kamene ploče uz zvuk koji je više podsećao na lomljenje grnčarije nego na zveckanje metala. Kada su vilenjaci prestali da poju i kad su sklonili ruke sa Safire, Eragon potrča ka njoj da joj pomiluje vrat. Hteo je da je uteši, da joj kaže koliko se uplašio, da spoji svoju svest s njenom. No zadovoljio se samo jednim pogledom u njeno blistavo plavo oko i pitanjem: „Jesi li dobro?” Te mu se reči učiniše beznačajnima u poređenju s dubinom njegovih osećanja. Safira mu odgovori treptajem oka, a onda pognu glavu da bi mu pomazila lice nežno izbacivši malo toplog vazduha kroz nozdrve. Eragon se nasmeši. Onda se okrenu ka vilenjacima, te im reče: „Eka elrun ono, älfya, wiol förn thornessa.” Zahvalio im je na pomoći na drevnom jeziku. Vilenjaci koji su učestvovali u isceljenju,
~ 12 ~
uključujući i Arju, nakloniše mu se i obrnuše desnu ruku po sredini grudi iskazujući mu poštovanje prema svojim običajima. Eragon je zapazio da je više od polovine vilenjaka koji su imali zadatak da čuvaju njega i Safiru bledo, slabo i onemoćalo. „Povucite se i malo se odmorite”, rekao im je. „Nastradaćete ako ostanete UZ nas. Idite, to vam je naređenje!” Mada je Eragon bio siguran da im je mrsko da odu, sedam vilenjaka mu odgovori: „Kako ti želiš, Senkoubico.” Potom se povukoše iz dvorišta, prešavši preko leševa i ruševina. Delovali su plemenito i uzvišeno čak i na rubu izdržljivosti. Eragon je prišao Arji i Blodgarmu, koji su proučavali ono koplje sa čudnim izrazima na licima, kao da nisu sigurni kako bi trebalo da se postave. Eragon čučnu pokraj njih, pazeći da nijednim delom tela ne dodirne to oružje. Zagledao se u prefinjene linije urezane u podnožju šiljka, linije koje su mu se činile poznatim mada nije bio siguran zbog čega, u zelenkasto držalje koje nije bilo sazdano ni od drveta ni od metala, pa ponovo u onaj odblesak koji ga je podsetio na besplamne lampe koje su vilenjaci i patuljci koristili da bi osvetlili svoje dvorane. „To je Galbatoriksov ručni rad, zar ne?”, upita ih Eragon. „Možda je odlučio da ubije Safiru i mene umesto da nas zarobi. Možda je poverovao da smo mu zaista postali pretnja.” Blodgarm se osmehnu s nelagodom: „Ne bih ja zamajavao sebe takvim maštarijama, Senkoubico. Mi Galbatoriksu predstavljamo tek malenu smetnju. Ako bi zaista poželeo da ubije tebe ili bilo koga od nas, trebalo bi samo da doleti iz Urubejna i da se suoči s nama, a mi bismo pali pred njim poput suvog lišća pred mećavom. On u sebi nosi snagu zmajeva, i njegovu moć niko ne može da izdrži. Osim toga, Galbatoriks ne menja mišljenje lako. Jeste on lud, ali je i prepreden - i odlučan, povrh svega. Ako poželi da te zatoči, proganjaće te do izbezumljenosti i ništa ga neće zaustaviti, osim možda nagona za preživljavanjem.” „Ovo ionako nije Galbatoriksov ručni rad, već naš”, reče Arja. Eragon se namršti: „Naš? Ovo nisu napravili Vordeni.” „Nisu Vordeni, već neki od vilenjaka.” „Ali...”, zastao je, pokušavajući da nađe razumno objašnjenje, „ali nijedan vilenjak ne bi pristao da radi za Galbatoriksa. Radije bi pomrli nego da...” „Galbatoriks nema veze sa ovim, a čak i da ima, teško da bi on dao retko i moćno oružje čoveku koji nije uspeo bolje da ga sačuva. Od sveg ratnog oruđa razbacanog po vasceloj Alageziji, ovo je poslednje koje bi Galbatoriks hteo da imamo.” „Zašto?” Blago predući dubokim, raskošnim glasom, Blodgarm reče: „E moj Eragone Senkoubico - zato što ti je ovo Dautdert.” „A ime mu je Niernen - Orhideja”, reče Arja. Pokazala mu je linije urezane u šiljak, linije za koje je Eragon tek tada shvatio da predstavljaju stilizovane glifove jedinstvenog vilenjačkog pisma krivudave, prepletene oblike koji se završavaju izduženim, trnolikim ispupčenjima. „Dautdert?” Pošto ga i Arja i Blodgarm pogledaše s nevericom, Eragon slegnu ramenima, postiđen svojim neznanjem. Uvek ga je jedilo to što vilenjaci tokom odrastanja uživaju u višedecenijskom učenju s najboljim učenjacima svog naroda, dok njega njegov ujka Garou nije naučio čak ni abecedi, smatrajući to nevažnim. „U Elesmeri nisam imao mnogo prilika za čitanje. Šta je to? Da nije iskovan tokom kraha Jahača, kako bi bio upotrebljen protiv Galbatoriksa i Krivokletnika?” Blodgarm odmahnu glavom: „Niernen je mnogo, mnogo stariji.” „Dautderti su”, reče Arja, „stvoreni iz straha i mržnje koja je obeležila poslednje godine našega rata sa zmajevima. Naši ih najveštiji kovači i vračevi skovaše od materijala koji nama više nisu jasni, ispunivši ih mađijama čijih se reči više ne sećamo, te ih nazvaše, njih dvanaest, imenima najlepših cvetova, što je jedan od najgadnijih spojeva svih vremena pošto smo ih napravili s jednim jedinim ciljem na umu: da njima pobijemo zmajeve.”
~ 13 ~
Eragona obuze gađenje kada se zagleda u blistavo koplje. „I jeste li?” „Oni koji behu prisutni vele da je krv zmajeva pljuštala s neba poput letnje kiše.” Safira glasno i oštro zasikta. Eragon je na tren pogleda, krajičkom oka primetivši da Vordeni i dalje drže položaj pred tvrđavom čekajući da on i Safira preuzmu vođstvo u napadu. „Verovalo se da su svi Dautderti uništeni ili da su bespovratno nestali”, reče Blodgarm. „Očito je da smo pogrešili. Niernen je sigurno završio u rukama porodice Valdgrejv, koja ga je izvesno skrivala tu, u Belatoni. Pretpostavljam da je, po našem upadu kroz bedeme, gospodar Bradburn izgubio hrabrost, pa je zapovedio da mu iznesu Niernen iz oružnice kako bi pokušao da zaustavi tebe i Safiru. A Galbatoriks će zasigurno biti van sebe od besa ako sazna da je Bradburn pokušao da te ubije.” Mada je bio svestan da bi morali da požure, Eragon nije mogao da krene od znatiželje. „Bio to Dautdert ili ne, ti meni još nisi objasnio zašto Galbatoriks ne bi želeo da ga imamo.” Pokazao je na koplje. „Šta Niernen čini opasnijim od onog koplja tamo ili čak i od Brisi...” - obuzdao se pre nego što je izgovorio puno ime - „ili od mog mača?” Arja mu je pružila odgovor: „Ne možeš ga slomiti na običan način, vatra mu ništa ne može i gotovo je sasvim otporan na čarolije, kao što si i sam video. Dautderti su osmišljeni tako da na njih ne utiče nijedna zmajeva čarolija i tako da štite onog ko ih koristi od njih - što je velika stvar s obzirom na snagu, složenost i nepredvidivu prirodu zmajevih čarolija. Sasvim je moguće da je Galbatoriks obavio i sebe i Šruikana s više zaštitnih čini od bilo koga drugog u Alageziji, ali takođe je moguće da bi Niernen mogao da se probije kroz njegove odbrane kao da ne postoje.” Eragon je razumeo šta je htela da kaže, te ga ispuni ushićenje: „Moramo da...” Ali preseče ga neka cika. Zvuk je zaličio na probadanje, sečenje, drhtanje, kao kada metal zagrebe kamen. Eragon zaškrguta zubima, te pokri uši rukama. Iskezivši se, okrenuo se u pokušaju da pronađe izvor te buke. Safira je zabacila glavu, a on je čak i u toj jeci čuo njeno uznemireno stenjanje. Eragon je prešao pogledom po dvorištu čak dva puta pre nego što je zapazio blag oblak prašine što se podigao uza zid tvrđave kroz pukotinu široku jedan lakat, koja se pojavila ispod ogaravljenog i delom uništenog prozora iza kog je Blodgarm usmrtio onog čarobnjaka. Kako se cika pojačavala, Eragon se odvažio da odigne jednu ruku sa uva kako bi pokazao ka toj pukotini. „Onamo!”, doviknuo je Arji, koja mu klimnu. Ponovo je vratio ruku na uvo. A onda taj zvuk utihnu bez ikakvog uvoda i najave. Eragon je sačekao trenutak-dva, a onda je lagano spustio ruke, prvi put poželevši da nema toliko istančan sluh. Čim je on to učinio, pukotina se naglo proširila dostigavši širinu veću od metra, te je počela da se širi niz zid tvrđave. Poput munje, pukotina poče da mrvi i razbija kamen iznad ulaza u zamak, zasipajući tlo šljunkom. Čitav zamak zabruja te, od oštećenog prozora sve do polomljenog kamena, prednji deo tvrđave poče da pada napred. „Bežite!”, viknu Eragon Vordenima, mada ljudi već behu počeli da trče na obe strane dvorišta u očajničkom pokušaju da se odmaknu od klimavog zida. Eragon načini korak napred napevši sve mišiće u telu, te poče da traži Rorana u masi ratnika. Konačno ga ugleda zarobljenog u poslednjoj skupini ljudi pokraj vrata, kako izbezumljeno viče na njih; reči su mu se gubile u silnom komešanju. Onda se zid pomerio i nagnuo za nekoliko centimetara, još se više odvojivši od ostatka tvrđave, te je zasuo Rorana kamenjem. Ostavši bez ravnoteže, bio je primoran da se zatetura pod dovratak. Kada se uspravio, njegov se pogled susreo sa Eragonovim, te mu Eragon u očima ugleda strah i beznađe, za kojima usledi pomirenost - Roran kao da je znao da, ma koliko brzo potrčao, nikada ne bi na vreme stigao na sigurno. ~ 14 ~
Kiseo osmeh se pojavi na Roranovim usnama. Potom zid pade.
~ 15 ~
U RUŠEVINAMA
„Ne!”, viknu Eragon kada se zid tvrđave obruši uz grmljavinu, zakopavši Rorana i još petoro ljudi ispod gomile kamenja visoke gotovo sedam metara i prekrivši čitavo dvorište crnim oblakom prašine. „Vaetna”, nekako je izustio mahnuvši rukom. Uz zvuk nalik na šuštanje svile, gusta siva prašina se razišla ostavljajući dvorište čisto po sredini. Zabrinut za Rorana, Eragon gotovo nije ni opazio koliko mu je snage ta čarolija izvukla. „Ne, ne, ne, ne”, promrmlja Eragon. Ne može on da umre. Ne može, ne može, ne može... Kao da će se ponavljanjem sve to obistiniti, Eragon je nastavio da ponavlja tu frazu u mislima. Ali pri svakom ponavljanju, ona je sve manje predstavljala činjenicu a sve više molitvu. Arja i ostali vordenski ratnici stajali su pred njim kašljući i trljajući oči dlanovima. Mnogi su se pognuli kao da očekuju nekakav nalet, a ostali su zurili u prednji deo razrušene tvrđave. Ruševine su se rasule nasred dvorišta, sakrivši mozaik. Dve i po odaje na drugom spratu tvrđave i jedna na trećem - ona u kojoj je onaj čarobnjak umro nasilnom smrću - sada su stajale ogoljene. Odaje i nameštaj su se doimali prilično prljavim i otrcanim pod punom dnevnom svetlošću. Unutar njih, nekoliko vojnika naoružanih strelometima jurnulo je od ponora pokraj kojeg su se odjednom zatekli. Laktajući se i gurajući se, pojurili su kroz vrata u dnu odaja, te nestadoše u dubini tvrđave. Eragon je pokušao da odmeri masu jedne gromade na gomili obrušenog kamenja: sigurno je bila teška nekoliko stotina kilograma. Bio je siguran da bi on, Safira i vilenjaci, ako bi udružili snage, podigli kamenje čarolijama, ali i da bi od silnog naprezanja ostali slabi i ranjivi. Osim toga, izgubili bi previše vremena. Eragon se na tren setio Glejdra - zlatni zmaj je bio i više nego dovoljno snažan da odjednom podigne čitavu gomilu, ali vreme je sada bilo preče, a trebalo bi im mnogo vremena da povrate Glejdrov Eldunari. Eragon je ionako znao da možda ne bi ubedio Glejdra ni da ga sasluša, a kamoli da im pomogne da spasu Rorana i ostale ljude. Eragon je potom zamislio Rorana onakvim kakvog ga je video pre odrona, pre nego što ga je prašina sklonila s vidika, dok je stajao ispod dovratka na ulazu u tvrđavu, te je shvatio šta mu je činiti. „Safira, pomozi im!”, viknu Eragon odbacivši štit u stranu, te potrča napred. Iza sebe je začuo Arju kako govori nešto na drevnom jeziku, kratku frazu koja je vrlo lako mogla biti i: „Sakrij ovo!” Potom ga je sustigla trčeći s mačem u ruci, spremna za borbu. Kada je stigao do podnožja obrušenog kamenja, Eragon je poskočio najviše što je mogao. Spustio se jednom nogom na iskošenu kamenu ploču, a onda je ponovo poskočio, poskakujući s jedne tačke na drugu poput gorske koze koja se penje uza zid neke klisure. Nije želeo da pomeri ploče, ali pentranje uz gomilu kamenja predstavljalo je najbrži način da stigne do svog odredišta. Poslednjim skokom, Eragon preskoči rub drugog sprata, te potrča na drugi kraj odaje. Gurnuo je vrata pred sobom toliko silno da je polomio rezu i šarke i odbacio vrata pravo na suprotni zid hodnika, usput razbivši teške hrastove daske. Eragon se sjurio niz hodnik. I njemu samom njegovi koraci i disanje zazvučaše čudnovato prigušeno, kao da su mu uši pune vode. Usporio je kada se približio nekim otvorenim vratima. Kroz njih se videla radna soba, a u njoj petorica naoružanih ljudi koji su pokazivali nešto na karti raspravljajući se. Nijedan od njih nije primetio Eragona. Nastavio je da trči. Požurio je iza ćoška, gde je naleteo na nekog vojnika koji je išao u suprotnom smeru. Eragonu pred očima zatitra crveno-žuti odblesak kada je čelom udario o rub čovekovog štita. Uhvatio se za čoveka, te se njih dvojica zateturaše levo-desno po hodniku, poput dva pijanca. ~ 16 ~
Vojnik opsova, pokušavajući da povrati ravnotežu. „Šta je s tobom, prokletniče jedan?”, reče, a onda ugleda Eragonovo lice te mu se oči razrogačiše. „Pa ti si onaj!” Eragon stegnu desnu šaku i tresnu čoveka u stomak tik ispod grudnog koša. Čovek polete od udarca, te mlatnu glavom o tavanicu. „Taj sam”, saglasi se Eragon kada čovek beživotno pade na pod. Eragon je nastavio niz hodnik. Činilo mu se da mu već ubrzano bilo dvostruko brže udara otkako je ušao u tvrđavu: imao je osećaj da će mu srce iskočiti iz grudi. Gde li je?, pomislio je usplahireno, zavirivši kroz još jedna vrata, iza kojih ponovo nije video ništa sem prazne odaje. Naposletku je, pri kraju skučenog bočnog hodnika, ugledao krivudavo stepenište. Prelazio je po pet stepenika odjednom, ne mareći za sopstvenu bezbednost dok se spuštao prema prvom spratu. Zastao je samo jednom kako bi nekog prepadnutog strelca odgurnuo s puta. Popeo se na vrh stepeništa i našao se u odaji visokog svoda nalik na katedralu u Dras Leoni. Naglo se osvrnuo oko sebe da bi na brzinu sve pogledao: štitovi, oružje i crveni barjaci visili su okačeni po zidovima, tik ispod tavanice stajali su uzani prozori, bilo je baklji nataknutih u držače od kovanog gvožđa, praznih ognjišta, dugačkih crnih stolova poredanih sa obe strane dvorane, a na uzdignutom delu u čelu odaje neki je bradat muškarac u odori stajao ispred stolice s visokim naslonom. Eragon se našao u glavnoj dvorani zamka. S desne strane, između njega i vrata koja su vodila ka ulazu u tvrđavu, nalazio se odred od pedeset ili više vojnika. Zlatni konac u njihovim tunikama blesnu kada se iznenađeno okrenuše. „Ubijte ga!”, naredi im čovek u odori, zazvučavši više preplašeno nego zapovednički. „Ko ga ubije, dobija trećinu moga blaga! Dajem obećanje!” Eragon oseti strahovito razočaranje zbog toga što ga neko opet zaustavlja. Istrgao je mač iz kanija, podigao ga iznad glave i viknuo: „Brisingr!” Uz kovitlac vazduha, plavi plamenovi poput vresa obaviše sečivo nalik na čauru, pružajući se sve do vrha. Vrelina vatre zagreja Eragonovu šaku, ruku i obraz. Onda je spustio pogled ka vojnicima. „Hajde!”, zaurlao je. Vojnici su još koji trenutak oklevali, a onda se okrenuše i pobegoše. Eragon potrča napred, ne obraćajući pažnju na zaostale usplahirene vojnike koji mu behu nadohvat plamenog mača. Jedan zape te pade pred njim, ali Eragon ga preskoči ne dotičući mu čak ni čelenku na kacigi. Nalet vazduha koji je Eragon izazvao svojim skokom zahvatio je plamenove na sečivu, te ih je razvukao i iza mača poput grive konja u galopu. Pognuvši ramena, Eragon se probio kroz dvokrilna vrata koja su prečila ulaz u glavnu dvoranu. Projurio je kroz dugačku i široku odaju oivičenu sobama prepunim vojnika, ali i zupčanika, koturova i druge opreme potrebne za podizanje i spuštanje kapija tvrđave, a potom je svom silinom utrčao u rešetku koja mu je prečila put ka mestu na kom je Roran stajao kada se tvrđava obrušila. Gvozdena rešetka se ulubila kada je Eragon uleteo u nju, ali nedovoljno da bi metal pukao. Zateturao se nekoliko koraka unazad. Ponovo je posegnuo za snagom sakupljenom u dijamantima na svom pojasu, pojasu Belota Mudrog, kao i onom iz Brisingra, te je ispraznio sve dragocene zalihe kako bi potpirio vatru na maču do gotovo nepodnošljive jačine. Izbacivši urlik iz sebe, povukao je ruku unazad kako bi udario po rešetki. Narandžaste i žute varnice prsnuše ka njemu, bušeći mu rukavice i tuniku i žareći mu ogoljenu kožu. Kap otopljenog gvožđa, onako usijana, pade mu na vrh čizme. Otresao ju je trgnuvši članak. Nakon tri poteza mačem, probio je rupu veličine čoveka u rešetki. Odsečeni rubovi šipaka blesnuše užarenim belim sjajem, osvetljavajući taj deo mekim odbleskom. Eragon je dopustio da se plamenovi na Brisingru ugase, te se dade kroz probijenu rupu. ~ 17 ~
Prvo je potrčao nalevo, pa nadesno, pa opet nalevo kako je hodnik menjao smer, pošto je krivudav prolaz bio napravljen tako da uspori napredovanje vojnika ako prodru u tvrđavu. Kada je zašao za poslednji ugao, Eragon ugleda svoje odredište: predvorje zatrpano šutom. Uprkos svom vilenjačkom vidu, uspeo je da razazna samo najveće oblike u mraku, pošto je obrušeno kamenje ugasilo baklje na zidovima. Začuo je čudno grebuckanje i šuškanje, kao da se neka nezgrapna zver probija kroz ruševine. „Naina”, reče Eragon. Utom neodređena plava svetlost osvetli prostor. Tad se pred njim, pokriven prašinom, krvlju, pepelom i znojem, s neustrašivo isturenim zubima, pojavio Koran, rvući se s jednim vojnikom preko leševa druge dvojice. Vojnik se trže pred iznenadnom svetlošću, te Roran iskoristi tren njegovog nehata da se okrene i da ga gurne na kolena; zatim je vojniku iz pojasa izvukao bodež i zario mu ga ispod vilice. Vojnik se dvaput ritnu, te ostade nepomičan. Sav zadihan, Roran se podigao s njegovog tela okrvavljenih prstiju. Radoznalo je pogledao Eragona zamagljenim pogledom. „Pa bilo je krajnje vreme da...”, reče, ali zakoluta očima i pade onesvešćen.
~ 18 ~
SENKE NA HORIZONTU
Kako bi uhvatio Rorana pre nego što udari o pod, Eragon je morao da ispusti Brisingr, što mu baš i nije bilo po volji. Ipak je otvorio šaku, te mač zazveketa o kamen baš kada mu se Roran našao u rukama. „Da li je gadno povređen?”, upita ga Arja. Eragon se trgnu, iznenađen što su se ona i Blodgarm već našli kraj njega. „Mislim da nije.” Nekoliko puta je pomilovao Rorana po obrazima kako bi mu skinuo prašinu s kože. Pod ravnim, ledenoplavim odbleskom Eragonovih čini, Roran se činio ispijenim, oči mu behu oivičene modrim kolutovima, a usne mu behu ljubičaste, kao da su umrljane sokom šumskih bobica. „Hajde, budi se!” Roran zatrepta nekoliko sekundi kasnije, a onda otvori oči te se zagleda u Eragona, vidno zbunjen. Eragona obuze toliko jak osećaj olakšanja da ga je gotovo mogao osetiti u ustima. „Izgubio si svest na tren”, objasnio mu je. „Aaa.” Živ je!, reče Eragon Safiri, odvaživši se na kratak kontakt s njom. Očigledno mu je bilo drago. Odlično. Ja ostajem tu da pomognem vilenjacima da uklone kamenje od zgrade. Ako ti zatrebam, samo vikni i naći ću način da doprem do tebe. Roranova verižnjača zašušta kada mu Eragon pomože da se podigne. „A ostali?”, upita ga Eragon pokazujući prema gomili šuta. Roran odmahnu glavom. „Jesi li siguran?” „Niko tamo ne može da preživi. I ja sam uspeo da umaknem samo zato... samo zato što sam delom bio zaštićen gredama ispod vrata.” „A ti lično? Jesi li dobro?”, upita ga Eragon. „Šta?”, namršti se Roran, delujući rasejano, kao da mu to ranije nije palo na um. „Jesam, dobro sam... Možda mi je zglob polomljen. Ništa strašno.” Eragon značajno pogleda Blodgarma. Vilenjakovo se lice steglo od nelagode, ali ipak je prišao Roranu, te mu smirenim glasom reče: „Ako dozvoljavaš...” Ispružio je šaku ka Roranovoj povređenoj ruci. Dok se Blodgarm bavio Roranom, Eragon je podigao Brisingr, te je sa Arjom stao da stražari na ulazu, za slučaj da neki vojnici budu dovoljno glupavi da pokrenu napad. „Eto, gotovo je”, reče Blodgarm. Odmakao se od Rorana, koji obrnu šaku ukrug oprobavajući zglob. Zadovoljan učinjenim, Roran je zahvalio Blodgarmu, a onda je spustio ruku i počeo da traga za svojim maljem po neredu na podu. Namestivši oklop, zagledao se kroz ulaz. „Dosta mi je već ovog gospodara Bradburna”, reče glumeći smirenost. „Predugo već drži svoj položaj, i bilo bi vreme da ga oslobodimo njegovih dužnosti. Slažeš li se, Arja?” „Još kako”, rekla je. „Hajde onda da pronađemo tog mekušca - rado bih ga nekoliko puta nežno kvrcnuo svojim maljem u spomen na sve one koje smo danas izgubili.” „Bio je u glavnoj dvorani pre nekoliko minuta”, reče mu Eragon, „ali sumnjam da je ostao tamo čekajući naš povratak.” Roran klimnu: „Onda ćemo ga pronaći.” Utom se dao pravo napred. Eragon ugasi svetlosne čini, te požuri za svojim bratom držeći Brisingr podignut i spreman u rukama. Arja i Blodgarm držali su se tik iza njega, onoliko koliko im je to dopuštao krivudavi hodnik.
~ 19 ~
Odaja do koje je hodnik vodio beše pusta, kao i glavna dvorana zamka, u kojoj je, kao jedini dokaz da su se desetine vojnika i velikaša maločas nalazile tu, ostala jedna kaciga što se na podu ljuljala sve sporije. Eragon i Roran protrčaše pokraj mramornog podijuma. Eragon je morao da ograniči svoju brzinu kako Roran ne bi mnogo zaostajao za njim. Jednim šutom su oborili vrata s leve strane platforme, te potrčaše stepeništem iza njih. Zaustavljali su se na svakom spratu kako bi Blodgarm mogao da ga pretraži u mislima u potrazi za gospodarom Bradburnom i njegovom svitom, .ili nikoga nisu pronašli. Kada su stigli do trećeg sprata, Eragon začu bat koraka i ugleda mnoštvo uperenih kopalja u zasvođenom prolazu ispred Rorana. Koplja zasekoše Korana po obrazu i desnoj butini prekrivši mu koleno krvlju. On urliknu poput ranjenog medveda, te se zabi u koplja svojim štitom, pokušavajući da se probije preko poslednjih stepenika i da se skloni sa stepeništa. Ljudi stadoše usplahireno da viču. Eragon je iza Rorana prebacio Brisingr u levu šaku, pa je pružio ruku ispred svog brata kako bi zgrabio jedno koplje za dršku i trgnuo ga iz stiska čoveka koji ga je držao. Obrnuvši koplje, bacio ga je usred gomile ljudi zbijenih ispod prolaza. Neko vrisnu, te se u tom zidu od ljudskih tela pojavi rupa. Eragon je sve to ponovio, te njegovi izbačaji uskoro smanjiše broj vojnika u dovoljnoj meri da Roran, korak po korak, uspe da odgurne masu ljudi. Čim se Roran sklonio sa stepeništa, dvanaestorica preostalih vojnika rasporedila su se po odmorištu oivičenom ogradom tražeći prostor da neometano zamahnu oružjem. Roran ponovo povika, te poskoči na najbližeg vojnika. Odbio je njegov mač, a onda je isturio ruku iza štita i tresnuo čoveka po šlemu koji zazveketa poput gvozdenog lonca. Eragon jurnu na drugu stranu odmorišta da bi se pozabavio dvama vojnicima koji su stajali jedan kraj drugog. Oborivši ih na pod, sredio ih je jednim zamahom Brisingra. Nečija sekira potom polete k njemu sekući vazduh s jedne strane na drugu. Naglo se sagnuvši, odgurnuo je čoveka preko ograde, a onda se upustio u okršaj s još dvojicom koja su pokušavala da mu iseku utrobu helebardama. Onda se i Arja i Blodgarm uvukoše među ljude, tihi i smrtonosni, te urođenom elegancijom učiniše da čitavo to nasilje više zaliči na vešto osmišljenu predstavu nego na ljutu čarku, što većina borbi i jeste bila. U naletu zveketanja, tandrkanja, pucanja kostiju i odsecanja udova, njih četvoro pobiše ostale vojnike. Borba je, po običaju, uzbudila Eragona: osećao se kao da ga je neko prepao kofom ledene vode, nakon čega je ostao potpuno razbuđen i usredsređen kao ni u jednoj drugoj prilici. Roran se sagnuo, oslonivši se rukama o kolena i dahćući kao da je upravo završio neku utrku. „Da ti to sredim?”, upita ga Eragon pokazujući na posekotine po Roranovom licu i butini. Roran je nekoliko puta oprobao ranjenu nogu prebacujući težinu na nju: „Izdržaću. Hajde da prvo pronađemo Bradburna.” Eragon ih je poveo, te krenuše nazad ka stepeništu kako bi nastavili da se penju. Nakon još pet minuta potrage, najzad su pronašli gospodara Bradburna, koji beše zauzeo busiju u najvišoj odaji zapadne kule zamka. Uz čitav niz čini, Eragon, Arja i Blodgarm razvališe vrata i ukloniše nameštaj nagomilan iza njih. Kada su s Roranom stupili u odaje, članovi svite i dvorski stražari okupljeni ispred gospodara Bradburna ustuknuše, a mnogi počeše i da drhte. Eragonu je laknulo jer je morao da ubije samo tri stražara pre nego što su ostali iz njihove skupine spustili oružje i štitove na pod predavši se. Arja je zatim otišla do gospodara Bradburna, koji je sve vreme ćutao, te mu reče: „Hoćete li sada konačno narediti svojim snagama da se povuku? Ostalo ih je malo, ali još im možete sačuvati živote.” „Ne bih to uradio čak i da mogu”, reče joj Bradburn glasom ispunjenim tolikom mržnjom i podsmehom da je Eragonu došlo da ga odalami. „Od mene nećeš dobiti nikakav ustupak, vilenjakinjo jedna. Ne dam svoje ljude poganim, neprirodnim stvorenjima poput tebe. Radije biram ~ 20 ~
smrt. I ne pomišljaj da me začaraš svojim slatkorečivim govorom. Znam za vaš savez sa Urgalima, i radije ću poverovati guji nego osobi koja deli hleb s tim čudovištima.” Arja klimnu, te spusti šaku na Bradburnovo lice. Sklopila je oči, te neko vreme i ona i Bradburn behu potpuno nepomični. Eragon je otvorio misli i osetio borbu umova koja je buknula između njih dvoje dok je Arja pokušavala da se probije kroz Bradburnovu odbranu i da mu zađe u svest. Bilo joj je potrebno nekoliko minuta, ali naposletku je preuzela upravu nad njegovim umom, te je prizivala i pretraživala njegova sećanja sve dok nije pronašla izvor njegove magijske zaštite. Potom je progovorila drevnim jezikom kako bi bacila neke složene čini osmišljene tako da zaobiđu njegovu zaštitu i da ga uspavaju. Kada je završila, Bradburn sklopi oči te joj, uzdahnuvši, pade u naručje. „Ubila ga je!”, viknu jedan od stražara, te se među ljudima proširiše prestravljeni i zaprepašćeni vapaji. Dok je pokušavao da ih uveri da nije tako, Eragon u daljini začu jednu od vordenskih truba. Ubrzo se začu i druga, i to odnekud mnogo bliže, onda i treća, a potom je začuo i deliće nečega za šta se mogao zakleti da su to tihi ali radosni usklici iz dvorišta. Zbunjen, razmenio je poglede sa Arjom: potom se svi okrenuše ukrug, te pogledaše kroz prozore postavljene u zidovima odaje. Na zapadu i jugu, pružala se Belatona. Beše to ogroman, napredan grad, jedan od najvećih u Carstvu. Šireći se uz zamak, ostale građevine su predstavljale goleme zgrade od kamena, sa iskošenim krovovima i doksatima, dok su one udaljenije bile sazdane od drveta i maltera. Nekoliko drvenih kuća beše zahvaćeno vatrom tokom borbi. Dim je ispunio vazduh slojem smeđe izmaglice koja je pekla oči i grla. Na jugozapadu, kilometar i po od grada, nalazio se tabor Vordena: dugački nizovi čadora od sive vune okruženi rovovima oivičenim kočevima, uz nekoliko velikih šarenih šatri s barjacima i zastavama i na stotine ranjenika opruženih po zemlji. Čadori iscelitelja već su bili prepunjeni. Na severu, iza pristaništa i skladišta, nalazilo se jezero Leona, široka vodena površina prošarana pokojim penušavim talasom. Iznad njih, svod od crnih oblaka koji su se primicali sa zapada nadvio se visoko nad gradom, preteći da će ga obaviti svojim kišnim skutima koje će potom, poput postave, rasparati nad njim. Neki plavi odblesci videli su se tu i tamo na nebu, iz dubine olujnih oblaka iz kojih su gromovi tutnjali poput ljutite zveri. Ali Eragon nigde nije pronašao objašnjenje za onu uskomešanost koja mu je maločas privukla pažnju. On i Arja pojuriše ka prozoru tik iznad dvorišta. Safira, ljudi i vilenjaci upravo behu uklonili kamenje ispred tvrđave. Eragon zazvižda, te mahnu čim je Safira podigla pogled. Njene se dugačke čeljusti razdvojiše u zubat osmeh, te Safira sunu malo dima ka njemu. „Ehej! Ima li novosti?”, doviknu joj Eragon. Jedan od Vordena koji je stajao na bedemima zamka podigao je ruku te pokazao na istok. „Senkoubico! Gledaj! Stižu nam mačkodlaci! Stižu nam mačkodlaci!” Eragona podiđoše ledeni žmarci. Ispratio je čovekovu ruku prema istoku, te i sam ugleda skupinu malenih zasenčenih prilika kako se pojavljuju na horizontu nekoliko kilometara od njih, na drugoj strani reke Džajt. Neke prilike kretale su se na sve četiri noge a neke na dve, ali bile su isuviše udaljene da bi bio siguran da su to zaista mačkodlaci. „Da li je moguće?”, upita Arja zvučeći zadivljeno. „Ne znam... Uskoro ćemo i sami saznati šta su.”
~ 21 ~
MAČJI KRALJ
Eragon je stajao u uzdignutom delu glavne dvorane, tik s desne strane prestola gospodara Bradburna, s levom rukom na jabuci Brisingra, koji je počivao u kanijama. S druge strane prestola stajao je Jormundur, visoki zapovednik Vordena, držeći kacigu u savijenoj ruci. Smeđa kosa, na slepoočnicama prošarana sedinama, beše mu zategnuta u dugačku pletenicu. Njegovo suvonjavo lice krasio je staložen izraz osobe koja ima bogato iskustvo u služenju drugih ljudi. Eragon je primetio tanku crvenu prugu koja se spuštala ispod Jormundurovog desnog ručnog oklopa, ali Jormundur nije pokazivao bol. Između njih je sedela njihova predvodnica Nasuada, sijajući u zeleno--žutoj haljini koju tek što beše navukla zamenivši ratnički oklop prikladnijom državničkom odorom. I njoj je ostao trag od borbe, što se videlo po zavoju obavijenom oko njene leve ruke. Tihim glasom, koji su jedino Eragon i Jormundur mogli čuti, Nasuada reče: „Eh, kad bismo samo zadobili njihovu podršku...” „Ali šta bi mogli da zatraže zauzvrat?”, zapita se Jormundur. „Riznica nam je skoro prazna, a budućnost nesigurna.” Neprimetno pomerajući usne, ona mu reče: „Možda od nas ne žele ništa sem prilike da uzvrate Galbatoriksu.” Zastala je. „Ali ako nije tako, moraćemo da potražimo nešto sem zlata čime bismo ih mogli ubediti da nam se pridruže.” „Mogli biste da im ponudite nekoliko buradi mleka”, reče Eragon, izazvavši grohot kod Jormundura i tihi smeh kod Nasuade. Njihov se tihi žamor završio kada se tri trube oglasiše ispred prestone dvorane. Potom paž s kosom boje lana, odeven u livreju sa izvezenim vordenskim grbom (belim zmajem koji drži ružu visoko iznad oborenog mača na ljubičastoj podlozi), prošparta kroz otvorena vrata u dnu dvorane, tresnu štapom po podu, te tananim, treperavim glasom objavi: „Njegovo najuzvišenije kraljevsko visočanstvo Grimr Polušapa, kralj mačkodlaka, gospodar Mesta čamotnih, gospodar Noćnih gora, i Onaj Što Sam Hodi.” Čudnovata titula - Onaj Što Sam Hodi, zapazi Eragon pred Safirom. Čudnovata ali zaslužena, rekla bih, odgovorila mu je, a on oseti da je i nju to razgalilo, mada je nije mogao videti na mestu na kom se šćućurila u tvrđavi. Paž se pomeri u stranu, te kroz vrata ušeta Grimr Polušapa u ljudskom obličju, u pratnji još četiri mačkodlaka, koji su gacali tik uz njega na ogromnim rutavim šapama. Njih četvorica su podsećala na Solembuma, jedinog mačkodlaka kojeg je Eragon ikada video u životinjskom obliku: plećati, dugih udova, s kratkim crnim čupercima oko vratova i grebena i na vrhovima ušiju, i s repovima crnih vrhova kojima su elegantno mahali tamo-amo. Međutim, Grimr Polušapa nije ličio ni na jedno biće koje je Eragon ikada video. Sa svojih metar i dvadesetak, bio je iste visine kao patuljci, ali niko ga ne bi mogao pomešati s patuljkom, niti pak sa čovekom. Imao je malu špicastu bradu, široke jagodične kosti, a ispod čupavih obrva i iskošene zelene oči natkriljene krilatim trepavicama. Razbarušena crna kosa visila mu je nisko preko čela, a otpozadi i sa strane spuštala mu se do ramena, ležeći tamo sva ravna i bujna poput griva na njegovim saputnicima. Eragon nikako nije mogao da odgonetne koliko je star. Jedina odeća koju je Grimr nosio beše grub kožni jelek i pregača od zečje kože. Lobanje desetak životinja - ptica, miševa i ostale sitne divljači - behu mu privezane za prednji deo jeleka i zvečale su jedna uz drugu dok se kretao. Bodež mu je ukoso izvirivao iz kanija pod pojasom njegove pregače. Mnogobrojni ožiljci, tanki i beli, ukrašavahu mu orašastu kožu poput ogrebotina na trošnom stolu. Kao što mu je i ime govorilo, nedostajala su mu dva prsta na levoj šaci, koji kao da behu odgrizeni.
~ 22 ~
Uprkos tim prefinjenim crtama, nije bilo sumnje da je Grimr muško sa čvrstim, žilavim mišićima na rukama i prsima, sa uzanim kukovima i snažnog koraka, koji svi zapaziše dok se spuštao niz dvoranu krenuvši ka Nasuadi. Nijedan mačkodlak naizgled nije primećivao ljude koji su ih posmatrali sa obe strane dvorane sve dok Grimr nije stigao do travarke Anđele, koja je stajala pokraj Rorana štrikajući prugastu čarapu pomoću šest igala. Grimr zaškilji čim spazi travarku, te se i njemu i njegovim stražarima dlaka nakostreši i zatalasa. Usne mu se zategoše otkrivajući dva zakrivljena bela očnjaka, a onda on kratko ali glasno frknu, zaprepastivši Eragona. Anđela odiže pogled od svoje čarape s drskim, rastegnutim izrazom na licu. „Pipi-pipi-pip”, reče mu. Eragonu se načas učinilo da će mačkodlak skočiti na nju. Crna senka prekri Grimrovo lice i vrat, nozdrve mu se raširiše, te on tiho zareža ka njoj. Ostali mačkodlaci se spustiše u čučanj, spremni da kidišu, priljubivši uši uz glave. Eragon začu škripu sečiva napola izvučenih iz kanija. Grimr još jednom frknu, a onda se okrenu od travarke te produži. Kada je i poslednji mačkodlak prošao pokraj Anđele, podigao je šapu i krišom dohvatio nit vune koja je visila sa Anđelinih igala kao što bi učinila razigrana domaća maca. Safira je bila zgranuta koliko i Eragon. Pipi-pipi-pip?, zapitala se. Eragon slegnu ramenima zaboravljajući da ga ona ne vidi. Ko bi znao zašto Anđela govori to što govori i radi to što radi? Grimr konačno stiže i do Nasuade. Ovlaš je pognuo glavu, držanjem iskazujući svoju nadmoćnu samouverenost, pa čak i nadmenost, koja beše osobita odlika mačaka, zmajeva i pokoje žene plemenita roda. „Gospo Nasuada”, reče. Glas mu je bio neočekivano dubok, više nalik na potmuo urlik neke divlje mačke nego na piskav ton dečaka na kojeg je ličio. Nasuada mu uzvrati pognuvši glavu. „Kralju Polušapo. Želim vam toplu dobrodošlicu među Vordenima, i vama i vašima. Moram da vam se izvinim zbog izostanka našega saveznika kralja Orina od Surde, koji nije mogao da dođe da vas dočeka kao što je želeo pošto su on i njegovi konjanici trenutno zauzeti odbranom našeg zapadnog krila pred napadom Galbatoriksovih odreda.” „Naravno, gospo Nasuada”, reče Grimr, blesnuvši oštrim zubima dok je govorio. „Neprijatelju nikada ne smete okretati leđa.” „Tako je... No recite mi: čemu dugujemo neočekivanu čast vaše posete, Vaše visočanstvo? Mačkodlaci su oduvek poznati po svojoj tajnovitosti i osami, i po izbegavanju tekućih sukoba, pogotovo nakon kraha Jahača. Čak bi se moglo reći da je vaš narod postao više mit nego činjenica u proteklih stotinu leta. Zbog čega ste, onda, rešili da se baš sada pojavite u javnosti?” Grimr podiže desnu ruku, te uperi u Eragona iskrivljen prst s noktom poput pandže. „Zbog njega”, zagrme mačkodlak. „Lovac lovca ne napada dok onaj drugi ne pokaže slabost, a Galbatoriks je pokazao svoju: ne može da ubije Eragona Senkoubicu i Safiru Bjartskular. Dugo smo čekali ovu priliku i sada je nećemo ispustiti. Galbatoriks će spoznati strah i mržnju prema nama, a naposletku će uvideti veličinu svoje greške, te će shvatiti da smo mi bili odgovorni za njegov pad. O kako li će slatka biti ta osveta, slatka poput utrobe mlađane veprovine. „Kucnuo je čas, ljudski rode, da narodi svi, pa čak i mačkodlaci, složno ustanu i pokažu Galbatoriksu da nam nije slomio borbeni duh. Pridružićemo se vašim vojskama, gospo Nasuada, kao slobodni saveznici, kako bismo vam pomogli da u ovome uspete.” Eragon nije znao šta se Nasuadi vrzma po glavi, ali on i Safira su bili zadivljeni mačkodlakovim govorom.
~ 23 ~
Posle kraće stanke, Nasuada reče: „Reči vaše izuzetno gode ušima mojim, Vaše visočanstvo. Ali pre no što vašu ponudu prihvatim, odgovore neke od vas moram zatražiti, ako se ne protivite.” Držeći se sasvim ravnodušno, Grimr odmahnu rukom: „Nemam ništa protiv.” „Vaš je narod dugo bio toliko tajnovit i toliko neuhvatljiv da vam moram priznati da do ovoga dana nisam ni čula za Vaše visočanstvo. Štaviše, ja vam čak i ne znadoh da narod vaš vladara ima.” „Nisam vam ja kralj poput kraljeva vaših”, reče Grimr. „Mačkodlaci radije sami po svetu hode, ali čak i mi predvodnika odabrati moramo kada u vojnu krećemo.” „Tako, dakle. A vi govorite u ime čitavog svog naroda ili samo u ime ovih s kojima nam doputovaste?” Grimr naduva grudi te mu lice, koliko je to bilo moguće, postade još samozadovoljnije. „Zborim u ime vasceloga naroda svoga, gospo Nasuada”, reče predući. „Svi sposobni mačkodlaci alagezijski, osim onih što još mleko sišu, dođoše ovamo u boj. Nema nas mnogo, ali našu žestinu niko u borbi ne može nadmašiti. A ja vam takođe zapovedam i jednoobraznima, mada u njihovo ime ne mogu govoriti, jer su vam oni glupavi poput životinja drugih. Ali i oni će učiniti kako im kažemo.” „Jednoobrazni?”, zapita ga Nasuada. „Oni koje vi kao mačke znate. Oni što svoju kožu ne mogu menjati, za razliku od nas.” „A oni su vam pokorni?” „Jašta. Oni nam se dive... što je sasvim prirodno.” Ako ovaj istinu zbori, reče Eragon Safiri, onda bi se mačkodlaci mogli pokazati kao neverovatno dragoceni. Potom Nasuada reče: „A šta je to što biste vi od nas iskali u zamenu za pomoć vašu, kralju Polušapo?” Bacila je pogled ka Eragonu, pa se nasmešila i dodala: „Možemo vam ponuditi mleka koliko želite, ali osim toga, naša su sredstva ograničena. Ako ratnici vaši očekuju platu za trud svoj, plašim se da će se gorko razočarati.” „Mleko je za malu mačad, a zlato nas ne zanima”, reče joj Grimr. Dok je govorio, podigao je desnu ruku kako bi pospanim pogledom pogledao nokte. „Naši su uslovi sledeći: svako od nas da dobije bodež, ako ga već nema. Svako da dobije po dva oklopa skovana za nas, jedan za stajanje na dve noge i jedan za stajanje na sve četiri. Druga nam oprema potrebna nije - ništa od čadora, ćebadi, tanjira i kašika. Svakome od nas da bude obećana po jedna patka, guska, kokoška ili neka slična živina za svaki dan, a za svaki drugi - činija sveže iseckane džigerice. Čak i ako nam se ne bude jelo, hrana da bude postavljena pred nas. Pored toga, ako ovaj rat dobijete, onda da taj koji vašim sledećim kraljem ili kraljicom postane, a i svako ko nakon toga titulu preuzme, drži meko jastuče pokraj prestola svoga, na počasnom mestu, da na njega sedne jedan od nas, ako to poželi.” „Cenkate se poput kakvog patuljka zakonodavca”, reče Nasuada kiselim glasom. Nagnula se ka Jormunduru, te Eragon začu kako šapuće: „Imamo li dovoljno džigerice da ih sve nahranimo?” „Mislim da imamo”, odgovori joj Jormundur jednako prigušenim glasom, „ali sve to zavisi od veličine činije.” Nasuada se uspravila u svojoj stolici: „Dva su oklopa ipak previše, kralju Polušapo. Vaši će ratnici odlučiti žele li da se bore kao mačke ili kao ljudi, pa će se držati te odluke. Nemam novca da ih opremim i za jedno i za drugo.” Eragon je bio ubeđen da bi Grimr, da je imao rep, mahnuo njime napred-nazad. Ali pošto ga nije imao, samo se malo uzvrpoljio. „U redu, gospo Nasuada.” „Postoji još nešto. Galbatoriks ima uhode i ubice skrivene posvuda. Stoga, da biste pristupili Vordenima, morate pristati na to da jedan od naših vračeva pregleda vaša sećanja kako bismo se uverili da niste od Galbatoriksovih.” Grimr frknu. „Bili biste blesavi da to ne učinite. Ako je neko dovoljno hrabar da nam čita misli, samo napred. Ali ne ona”, naglo se okrenuo pokazujući ka Anđeli, „ona nikako!” Nasuada je oklevala, te je Eragonu bilo jasno da je poželela da pita zašto ali da se ipak uzdržala. „Neka bude tako. Odmah ću poslati po čarobnjake, pa da to obavimo bez okolišanja. U skladu sa ~ 24 ~
onim što oni budu pronašli, a sigurna sam da to neće biti ništa nepovoljno po vas, biće mi čast da sklopim savez između vas i Vordena, kralju Polušapo.” Čuvši te njene reči, svi ljudi u dvorani zaklicaše i zatapšaše, među njima čak i Anđela. Čak su i vilenjaci delovali zadovoljno. No mačkodlaci nisu reagovali, osim što su naćulili uši iznervirani silnom hukom.
~ 25 ~
U ZATIŠJU
Eragon prostenja, te se zavali uz Safiru. Obgrlivši kolena rukama, klizio je niz njene grbave krljušti sve dok nije završio na zemlji, pa je protegao noge ispred sebe. „Gladan sam!”, uzviknuo je. On i Safira su bili u dvorištu zamka, podalje od ljudi koji su naporno radili kako bi ga raščistili, trpajući kamenje i leševe na zaprežna kola, i podalje od ljudi koji su ulazili u oštećenu građevinu i izlazili iz nje, od kojih su mnogi bili prisutni na prijemu kralja Polušape kod Nasuade, pa su se sada vraćali na svoje dužnosti. Blodgarm je sa četiri vilenjaka stajao u blizini i osmatrao okolinu za slučaj kakve opasnosti. „Ehej!”, viknu neko. Podigavši pogled, Eragon ugleda Rorana kako iz tvrđave dolazi prema njemu. Anđela je išla nekoliko koraka iza njega, lelujajući vunicom pošto je morala da trčkara kako bi sustigla njegove dugačke korake. „Kuda si se to zaputio?”, upita Eragon kada se Roran zaustavio pred njim. „Idem da pomognem da utvrde grad i da rasporede zatvorenike.” „Aaa...” Eragonov pogled odluta preko uzavrelog dvorišta, a zatim se vrati na Roranovo modro lice. „Dobro si se borio.” „Takođe.” Eragon je potom usmerio pažnju na Anđelu, koja je ponovo štrikala pomerajući prste toliko hitro da nije mogao ni da ih isprati. „Pipi-pipi-pi?”, upitao ju je. Nekakav joj se vragolast izraz pojavi na licu pre nego što je odmahnula glavom zatresavši bujnim kovrdžama. „Ispričaću ti drugi put.” Eragon je prihvatio njeno vrdanje bez prigovora: nije ni očekivao da će mu objasniti svoj postupak. Ona to ionako skoro nikada nije radila. „A ti”, reče Roran, „kuda si ti krenuo?” Pošli smo po hranu, reče Safira, te gurnu Eragona njuškom ugrejavši ga svojim dahom. Roran klimnu. „To mi zvuči najpametnije. Videćemo se večeras u taboru.” Pre nego što je otišao, dodao je: „Pozdravite mi Katrinu.” Anđela je ugurala svoju vunicu u šarenu torbicu koja joj je visila oko struka. „Kanda ću i ja krenuti. Moram da proverim neki napitak koji mi se krčka u čadoru, a moram i da pronađem jednog mačkodlaka.” „Grimra?” „Ne, ne... jednu staru drugaricu: Solembumovu majku. Ako je još među živima, naravno. Nadam se da jeste.” Podigla je ruku do čela spojivši palac i kažiprst u krug, te prenaglašeno veselim glasom reče: „Vidimo se!” Uto i nestade. Penji se, reče Safira i ustade, ostavivši Eragona bez naslona. Popeo se u sedlo u podnožju njenog vrata, te Safira razvi krila uz tiho, suvonjavo šuštanje kože o kožu. Njen je pokret izazvao gotovo nečujnu navalu vazduha koji se raširi oko nje poput talasa u jezercetu. Svi ljudi u dvorištu zastadoše kako bi je pogledali. Kada je Safira podigla krila iznad glave, Eragon je primetio mrežu ljubičastih vena koje su treperile ispod njih: svaka beše poput prazne crvojedine kada bi se krv smirila između otkucaja njenog snažnog srca. Onda se, uz nagli trzaj, svet žestoko zaljulja oko Eragona kada je Safira iz dvorišta poskočila na bedeme zamka, gde je na tren zastala na grudobranima, usled čega se začu pucketanje kamena između vrhova njenih kandži. Uhvatio se za bodlju na njenom vratu kako ne bi pao.
~ 26 ~
Svet se ponovo zaljulja kada se Safira baci s bedema. Jedak ukus i vonj spopadoše Eragona, a i oči mu zasuziše, kada je Safira prošla kroz gust sloj dima koji se nadvio nad Belatonom poput pokrova od boli, besa i jada. Safira snažno mahnu krilima dva puta, te se probiše iz dima pravo na sunce i vinuše se iznad ulica prošaranih vatrom. Umirivši krila, Safira je zalebdela ukrug, dopuštajući toplom vazduhu da je podigne još više. Onako umoran, Eragon je uživao u veličanstvenom pogledu: tutnjavo nevreme, koje se spremalo da proguta čitavu Belatonu, treperilo je belim odsjajem na rubu prvih olujnih oblaka dok su se, podalje od njih, gromovi valjali kroz mastiljave sene što su skrivale svoju unutrašnjost kroz koju sevahu srebrne munje. Blistavo jezero i na stotine malih, zelenih seoskih imanja raštrkanih po krajoliku takođe su mu privukli pažnju, ali ništa nije bilo zadivljujuće poput one planine oblaka. Eragon se, po običaju, osećao povlašćenim što može da posmatra svet s tolike visine, pošto je bio svestan da je tek nekoliko ljudi imalo priliku da leti na leđima zmaja. Blago pomerivši krila, Safira poče da se obrušava ka nizu sivih čadora koji sačinjavahu tabor Vordena. Snažan vetar podiže se sa zapada, najavljujući neizbežan dolazak oluje. Eragon se pognu, te još jače obavi ruke oko bodlje na Safirinom vratu. Video je kako blistavi talasi prelaze preko njiva i kako se stabljike i vlati poginju pred silinom orkana. Lelujava trava zaličila mu je na krzno goleme zelene zveri. Neki konj zanjišta nakon što je Safira prošišala preko redova čadora usmerivši se ka čistini koja je bila izdvojena za nju. Eragon se napola uspravio u sedlu kada je Safira zamahala krilima i potom gotovo sasvim usporila iznad razrovane zemlje. Eragon se prilikom sletanja srušio unapred od siline udarca. Izvinjavam se, reče mu. Pokušala sam da sletim najblaže što sam mogla. Znam. Dok je silazio s nje, Eragon ugleda Katrinu kako žurno ide k njemu. Duga kestenjasta kosa vijorila joj se oko lica dok je prelazila čistinu, a nalet vetra otkri joj narastao stomak ispod slojeva haljine. „Ima li novosti?”, doviknula mu je lica opterećenog brigom. „Čula si za mačkodlake...?” Klimnula mu je. „Pa, nema novosti osim te. Roran je dobro, rekao mi je da te pozdravim.” Izraz joj je smekšao, ali zabrinutost nije sasvim nestala s njenog lica. „Znači, dobro je?” Pokazala je na prsten koji je nosila na trećem prstu leve ruke, što beše jedan od dva prstena koja je Eragon omađijao za nju i Rorana kako bi znali da li je ono drugo u opasnosti. „Učinilo mi se da sam nešto osetila, pre otprilike sat vremena, pa se uplaših da nije...” Eragon odmahnu glavom. „Roran će ti ispričati o tome. Zaradio je nekoliko posekotina i modrica, ali inače je dobro. Doduše, jeste me nasmrt preplašio.” Katrinina se zabrinutost pojača. Onda se, uz očit napor, nekako nasmešila. „Ali bar si ti dobro. Oboje ste dobro.” Tu se i raziđoše, te Eragon i Safira krenuše do jednog od kuhinjskih čadora blizu vordenskih logorskih vatri. Tu se dobrano zasitiše mesom i medovinom dok je oko njih hučao vetar, a naleti kiše dobovali po čadoru čije su stranice lepetale na oluji. Kada je Eragon zagrizao parče pečene krmenadle, Safira ga upita: Je li fina? Je li sočna? „Mmm”, reče Eragon dok mu se sok od pečenja slivao niz bradu.
~ 27 ~
SEĆANJE NA MRTVE
„Galbatoriks je lud, a time i nepredvidiv, no ima i nedostatke u svome razmišljanju koje obični ljudi nemaju. Ako ih pronađeš, Eragone, možda ćete ga ti i Safira poraziti.” Brom spusti lulu ozbiljnog lica. „Nadam se da će tako i biti. Moja najveća želja, Eragone, jeste da ti i Safira proživite duge, uspešne živote, oslobođeni Galbatoriksa i njegovog Carstva. Voleo bih da mogu da te zaštitim od svih opasnosti koje ti prete, ali avaj - to nije u mojoj moći. Jedino mogu da In posavetujem i da ti prenesem sve što mogu dok sam još tu... sinko moj. Što god se desilo, znaj da te volim, i da te je i mati tvoja volela. Neka te zvezde ćuvaju, BromovEragone.” Eragon otvori oči baš kad je sećanje nestalo pred njim. Iznad njega, tavanica čadora ležala je povijena nadole, mlohava poput praznog meha nakon naleta oluje koja sad već beše prošla. Kap vode kanu sa sredine tkanine, pade mu na desno bedro, te mu se probi kroz pantalone hladeći mu kožu ispod njih. Znao je da će morati da izađe da zategne konopce koji su pridržavali čador, ali nije imao volje da ustane s ležaja. I Brom ti nikada nije rekao ništa o Murtagu? Nikada ti nije kazao da smo Murtag i ja polubraća? Sklupčana izvan čadora, Safira reče: To što me pitaš po ko zna koji put noće promeniti moj odgovor. Ali zašto ne bi? Zbog čega nije? Sigurno je znao za Murtaga. Nije moguće da nije znao. Safirin odgovor nije odmah usledio. Bromovi razlozi oduvekbehu njegova lična stvar, ali ako me teraš da nagađam, pretpostavljam da mu je bilo važnije da ti kaže koliko mu je stalo do tebe i da ti udeli sve savete koje je mogao umesto da troši vreme pričajući o Murtagu. Ali mogao je bar da me upozori! I svega nekoliko reči bilo bi dovoljno. Ne mogu ti sa sigurnošću reći kakve su ga misli vodile, Eragone. Moraš da prihvatiš činjenicu da ima pitanja vezanih za Broma na koja nikada nećeš naći odgovore. Veruj u njegovu ljubav prema tebi i ne dozvoli da te takve brige uznemiravaju. Eragon se zagleda u svoje palčeve na grudima. Postavio ih je jedan uz drugi da bi ih lakše uporedio. Levi palac je imao više nabora oko drugog zgloba od desnog, dok mu je desni imao mali nepravilni ožiljak za koji se nije sećao kada ga je zaradio, mada se to zasigurno dogodilo tokom Agaeti Blödhrena, Proslave zakletve u krvi. Hvala ti, reče Safiri. Preko nje je tri puta odgledao i odslušao Bromovu poruku nakon pada Feinstera, i svaki bi put zapazio novu pojedinost u Bromovom govoru ili pokret koji mu je pre toga izmakao. To ga je iskustvo utešilo i zadovoljilo, pošto mu je ispunilo želju koja ga je morila čitavog života: želju da sazna ime svoga oca i da otkrije da li ga je otac voleo. Safira je pozdravila njegovu zahvalnost isijavajući toplinu ljubavi. Mada je jeo i odmorio se jedan satak, iscrpljenost ga i dalje nije napuštala. Nije ni očekivao da će se to desiti. Iz iskustva je znao da će možda proći i nedelje pre no što se sasvim oporavi od posledica duge i razvučene bitke. Kada se Vordeni budu primakli Urubejnu, on i svi ostali iz Nasuadine vojske imaće sve manje vremena za oporavak pre svakog novog okršaja. Rat će ih crpsti sve dok ne ostanu okrvavljeni, prebijeni i jedva sposobni za borbu, a tada će pred njima još biti sukob s Galbatoriksom, koji će ih čekati opušten i odmoran. Potrudio se da ne misli previše o tome. Još ga jedna kap vode pecnu po nozi, hladna i oštra. Iznerviran, zbacio je noge s ruba ležaja, te se uspravio kako bi otišao do komada ogoljene zemlje u jednom uglu i kleknuo pokraj njega. „Deloi sharjalvi!”, reče, uz još nekoliko izraza na drevnom jeziku koji mu behu neophodni kako bi uklonio zamke koje je postavio prethodnog dana.
~ 28 ~
Zemlja poče da ključa poput uzavrele vode, te se iz uskomešanog vrtloga punog kamenja, buba i crva podiže gvozdeni kovčeg dugačak oko pola metra. Pruživši ruku, Eragon je uhvatio kovčeg kako bi izustio čini. Tlo se ponovo smirilo. Spustio je kovčeg na ponovo ravnu zemlju. „Ladrin”, prošaputao je, te mahnu rukom preko brave na kojoj nije bilo ključaonice. Brava se otvori uz škljocaj. Blag zlatast odsjaj ispuni čador kada je podigao poklopac kovčega. Bezbedno ugnežđen u unutrašnjosti postavljenoj somotom, u kovčegu je ležao Glejdrov Eldunari, njegovo srce svih srca. Veliki kamen nalik na dragulj presijavao se tamnim odsjajem poput zgasle žeravice. Eragon poklopi Eldunari obema rukama, osećajući pod dlanovima toplotu njegove nepravilne površine oštrih rubova, te se zagleda u njegovu bibavu sredinu. Sazvežđe sićušnih zvezdica rojilo se u središtu kamena, mada im se kretanje usporilo, a činilo mu se i da ih ima mnogo manje nego kada je prvi put ugledao kamen u Elesmeri, kada ga je Glejdr izbacio iz tela i predao ga Eragonu i Safiri na čuvanje. Kao i svaki put pre toga, sam prizor je očarao Eragona: danima je mogao da sedi i da posmatra kako se šare i boje menjaju. Trebalo bi opet da pokušamo, reče Safira, a on se saglasi. Zajedno su se mislima vinuli ka udaljenim svetlima, ka zvezdanom moru koje je predstavljalo Glejdrovu svest. Zaplovili su kroz studen i tamu, pa kroz toplinu i očaj i ravnodušnost toliko široku i golemu da im je volja da rade bilo šta sem da se zaustave i zaridaju onemoćala. Glejdre... Elda, jecali su iznova i iznova, ali odgovora nije bilo, ravnodušnost se nije menjala. Naposletku se povukoše, ne mogavši da izdrže razorni teret Glejdrovog jada. Povrativši svest, Eragon začu kako mu neko kuca po ulaznom stubu čadora, a onda začu Arju kako govori: „Eragone? Mogu li da uđem?” Šmrcnuo je i trepnuo da bi pročistio oči: „Naravno.” Maglovitosiva svetlost sa oblačnog neba pade na njega kada je Arja odgurnula ulazno krilo čadora. Osetio je kako ga nešto žiga kada mu se oči spojiše s njenima, onako zelenim, iskošenim i nerazgovetnim, te ga ispuni bolna požuda. „Ima li kakvih promena?”, upita ga, te kleknu pokraj njega. Umesto oklopa, nosila je isto ono crno kožno libade, pantalone i čizme s tankim donovima koje je imala na sebi i kada ju je spasao iz Džilida. Kosa joj beše vlažna, sveže oprana i puštena niz leđa u dugim, teškim pramenovima. Miris smrvljenih borovih iglica širio se oko nje, po običaju, te se Eragon zapitao da li koristi čini kako bi proizvela tu aromu ili je to njen prirodan miris. Poželeo je da je pita, ali nije se usuđivao. Odgovorio joj je odmahnuvši glavom. „Mogu li?”, pokazala je na srce svih srca. Pomerio se da bi je propustio. „Samo izvoli.” Arja je spustila ruke sa obe strane Eldunarija, a onda je zažmurila. Dok je ona tako sedela, on je iskoristio priliku da se zagleda u nju prodorno i otvoreno, što bi inače delovalo uvredljivo. Ona je u svakom pogledu bila primer lepote, mada je znao da bi drugi možda rekli da joj je nos predugačak, lice odveć ćoškasto, uši previše zašiljene, a ruke premišićave. Oštro udahnuvši, Arja trgnu ruke od srca svih srca kao da se opekla. Zatim je nagnula glavu, te Eragon vide da joj brada gotovo neprimetno drhti. „To je najnesrećnije stvorenje koje sam ikada srela... Volela bih da možemo da mu pomognemo. Mislim da sam neće naći izlaz iz sve te tame.” „Misliš li...”, oklevao je Eragon, ne želeći da iskaže svoje sumnje. No onda nastavi: „Misliš li da će izludeti?” „Možda je već izludeo. Ako nije, onda sigurno visi na samom rubu ludila.” Eragona obuze strahovita tuga, te se oboje zagledaše u zlatasti kamen. Kada je konačno uspeo da progovori, upitao ju je: „Gde je Dautdert?” „Sakriven je u mome čadoru, kao što si ti sakrio Glejdrov Eldunari. Mogu ti ga doneti, ako želiš, a može i da ostane kod mene na čuvanju dok ti ne zatreba.” ~ 29 ~
„Neka ostane kod tebe. Ne mogu da ga nosim posvuda jer bi Galbatoriks mogao da sazna za njega. Osim toga, bilo bi glupavo čuvati toliko dragocenosti na jednom mestu.” Klimnula je. Čežnja se još jače rasplamsa u Eragonu. „Arja, htedoh da...” Zastao je kada je Safira ugledala jednog od sinova kovača Horsta kako trči prema čadoru - učinilo mu se da je to Albrih, mada ga je bilo teško razlikovati od brata mu Baldora zbog Safirinog iskrivljenog vida. Eragonu je laknulo zbog tog upada pošto ni sam nije znao šta je hteo da joj kaže. „Neko dolazi”, najavio je, te zatvori poklopac kovčega. Glasni, vlažni koraci začuše se u blatu ispred čadora. Onda Albrih - bio je to upravo Albrih viknu: „Eragone! Eragone!” „Šta je bilo?” „Majci su počeli trudovi! Otac me šalje da ti to kažem i da te zamolim da dođeš da mu pomogneš, za slučaj da nešto pođe naopako pa da nam zatreba tvoje poznavanje čarolija. Molim te, ako nisi zauzet...” Šta god da je još rekao, Eragon to nije čuo, pošto je požurio da zaključa i zakopa kovčeg. Kada je prebacio ogrtač preko ramena i stao da petlja oko kopče, Arja ga odjednom dodirnu po ruci i reče: „Mogu li s tobom? Imam nešto iskustva u tim stvarima. Ako mi tvoji ljudi dopuste, mogu da joj olakšam porođaj.” Eragon nije ni stao da porazmisli o odluci, već joj pokaza ka ulazu u čador: „Samo napred.”
***
~ 30 ~
ŠTA ČINI ČOVEKA?
Blato se lepilo za Roranove čizme kad god bi podigao stopala, usporavajući ga, te su mu već umorne noge bridele od napora. Imao je osećaj da tlo pokušava da mu svuče obuću. Osim što je bilo gusto, blato beše i klizavo. Migoljilo mu se pod petama u najgorim trenucima, baš kad bi se našao u najopasnijem položaju. A bilo je i mnogo duboko. Stalan protok ljudi, životinja i zaprežnih kola pretvorio je gornjih desetak centimetara zemlje u nešto nalik na neprohodnu močvarnu kaljugu. Nekoliko busenova zgnječene trave zadržalo se na rubovima puta, koji se pružao pravo kroz vordenski tabor, ali Roran je pretpostavljao da će i oni uskoro nestati pošto će ljudi izbegavati gacanje po sredini druma. Roran se više nije ni trudio da izbegne blato, više ga nije bilo briga da li će mu odeća ostati čista. Osim toga, bio je umoran, pa mu je bilo lakše da nastavi da baulja u istom pravcu nego da brine kako da skoči s jednog travnatog ostrvceta na drugo. Gacajući pravo napred, Roran pomisli na Belatonu. Još od prijema mačkodlaka kod Nasuade, bavio se postavljanjem upravne postaje u severozapadnom delu grada, dajući sve od sebe da uspostavi nadzor nad tom četvrti tako što je razaslao ljude da ugase požare, postave prepreke na ulicama, pretraže kuće u potrazi za vojnicima i oduzmu oružje narodu. Beše to golem zadatak, a on je očajnički hteo da postigne sve što je bilo neophodno, plašeći se da bi u gradu opet mogla izbiti bitka. Nadam se da ti bilmezi mogu da prevale noć a da ne izginu. Leva strana ga je bolela, nateravši ga da iskezi zube i duboko udahne. Prokleta kukavica. Neko ga je pogodio samostrelom s krova jedne zgrade. Spasla ga je puka sreća: jedan od njegovih ljudi, Mortenson, stao je ispred njega baš kad je napadač ispalio strelu. Strela je probila Mortensonu leđa i stomak, ali bila je dovoljno silovita da i Roranu ostavi gadnu modricu. Mortenson je umro na licu mesta, a napadač sa strelometom uspeo je da pobegne. Pet minuta kasnije, nekakav prasak, verovatno magijski, ubio je još dva njegova čoveka kada su ušli u jednu štalu da provere buku u njoj. Koliko je Roran uspeo da shvati, takvi napadi bili su česti u celom gradu. Nije bilo sumnje da su Galbatoriksovi izvršitelji stajali iza većine tih napada, ali odgovorni su bili i stanovnici Belatone muškarci i žene koji nisu mogli dokono da stoje dok im tuđinska vojska u najezdi preuzima upravu nad domom, pa ma koliko namere Vordena bile časne. Roran je imao razumevanja za te ljude koji su smatrali da moraju da odbrane svoje porodice, ali istovremeno ih je proklinjao zbog toga što su bili toliko bandoglavi da ne shvate da Vordeni pokušavaju da im pomognu, a ne da im naškode. Počešao se po bradi čekajući da neki patuljak pomeri dobrano natovarenog konjića s puta, a onda je nastavio. Primakavši se čadoru, ugledao je Katrinu kako stoji pokraj korita s vrelom sapunjavom vodom i trlja okrvavljen zavoj po dasci za pranje. Rukavi su joj bili zavrnuti sve do lakata, kosa povezana u raščupanu punđu, a obrazi rumeni od posla, ali njemu nikada nije bila lepša. Ona mu je bila uteha, uteha i utočište, pa je samo jedan pogled na nju ublažio otupelost koja ga beše obavila. Primetivši ga, odmah se manula pranja te potrčala k njemu, brišući crvene ruke o prednji deo haljine. Roran čvrsto stade kada mu se bacila u naručje obavivši mu ruke oko grudi. Sa strane je odmah osetio bol, te kratko prostenja. Katrina je popustila stisak, te se namršteno odmaknu: „Joooj! Jesam li te povredila?” „Nisi... nisi, samo sam sav u modricama.” Nije ga više zapitkivala, već ga je ponovo zagrlila, ali nežnije, te se zagledala u njega očima blistavim od suza. Uhvativši je oko struka, sagnuo se da je poljubi, neizrecivo zahvalan na tome što se nalazi pokraj nje. ~ 31 ~
Katrina mu je prevukla levu ruku preko svog ramena, a on joj je dopustio da mu bude oslonac dok su odlazili do čadora. Uzdahnuvši, Roran sede na panj koji su koristili umesto stolice, i koji je Katrina postavila ispred malenog ognjišta koje beše potpalila kako bi ugrejala ono korito s vodom i kako bi stavila paprikaš da se krčka. Katrina je napunila činiju paprikašem, te ju je pružila njemu. Onda mu je, odnekud iz čadora, donela i vrč alovine i tanjir s pola vekne hleba i kolutom sira. „Mogu li ti doneti još nešto?”, upitala ga je neobično promuklim glasom. Roran joj nije odgovorio, već joj je samo pokrio obraze dlanovima, pa ju je dva puta pomilovao palcem. Drhtavo mu se nasmešila, pa je spustila šaku preko njegove, a onda se vratila pranju i počela da riba još poletnije. Roran je dugo zurio u hranu pre nego što je uzeo prvi zalogaj: bio je toliko napet da nije znao da li će moći da ga proguta. Međutim, nakon što je pojeo nekoliko zalogaja hleba, apetit mu se vratio, pa je halapljivo počeo da tamani paprikaš. Kada je završio, spustio je posuđe na zemlju, te sede pred vatru da ogreje ruke, pijuckajući poslednjih nekoliko gutljaja piva. „Čuli smo prasak kada su kapije pale”, reče mu Katrina, cedeći zavoj. „Nisu dugo izdržale.” „Nisu... a uvek je zgodno imati zmaja pri ruci.” Roran joj se zagleda u trbuh kada je raširila zavoj preko sklepanog štrika koji se od vrha njihovog čadora pružao sve do susednog. Kad god bi pomislio na dete koje je nosila, dete koje su njih dvoje začeli, osetio bi silan ponos, ali taj ponos beše prožet teskobom jer nije znao kako će bebi obezbediti siguran dom. A Katrina je nameravala da ga ostavi i ode u Surdu ako se rat ne završi do njenog porođaja - tamo bi mogla da odgaja njihovo dete donekle bezbednije. Na smem ponovo da je izgubim. Katrina je potopila još jedan zavoj u korito. „A borba u gradu?”, upitala ga je bućkajući vodu. „Kako je prošla?” „Morali smo da se borimo za svaki pedalj. Čak se i Eragon namučio.” „Ranjenici nam spomenuše baliste postavljene na točkove.” „Da, da.” Roran ovlaži jezik alovinom, te joj ukratko opisa kako su se Vordeni probijali kroz Belatonu i na koje su sve prepreke naišli na svom putu. „Previše smo ljudi izgubili danas, ali moglo je biti i gore. Mnogo gore. Jormundur i kapetan Martland dobro su osmislili napad.” „Ali ne bi njihov plan upalio da nije bilo tebe i Eragona. Držao si se Izuzetno hrabro.” Roran kratko zagrohota: „Heh! A znaš li zašto je tako? Sad ću ti reći. Ni jedan među desetoricom nije spreman da napadne neprijatelja. Eragon to ne vidi: on je uvek na čelu bitke i predvodi vojnike za sobom, ali ja sve vidim. Većina se ljudi drži u zaleđini i neće da se bori dok ne zagusti. Ili samo mašu rukama i dižu buku, ali zapravo ništa ne čine.” Katrina se učinila zgrožena: „Kako je to moguće? Zar su kukavice?” „Ne znam. Mislim da... mislim da možda ne mogu da privole sebe da pogledaju čoveka u lice i da ga ubiju, mada im se čini da je sasvim lako poseći vojnike kada su im leđa okrenuta. Stoga čekaju da drugi urade ono što oni ne mogu. Čekaju ljude poput mene.” „Misliš li da su i Galbatoriksovi ljudi jednako plahoviti?” Koran slegnu ramenima. „Možda i jesu. Ali oni nemaju izbora do da slušaju Galbatoriksa. Ako im naredi da se bore, oni se bore.” „Nasuada bi mogla isto da učini. Mogla bi da kaže svojim čarobnjacima da bace čini kojima bi se postarala da se niko ne uzdržava od svoje dužnosti.” „A kakva bi onda razlika bila između nje i Galbatoriksa? Bilo kako bilo, Vordeni to ne bi prihvatili.” Katrina je ostavila pranje kako bi mu prišla da ga poljubi u čelo. „Drago mi je što možeš da radiš to što radiš”, prošaputala je. Vrativši se do korita, počela je da riba novu traku prljavog platna na dasci za pranje. „Osetila sam nešto preko prstena... pomislila sam da ti se nešto desilo.” ~ 32 ~
„Bio sam usred boja. Ne bi me iznenadilo da si se trzala svaki čas.” Zastala je s rukama u vodi. „Ranije se nikad nisam trzala.” Iskapio je vrč alovine, pokušavajući da odloži ono što beše neizbežno. Ponadao se da će je poštedeti pojedinosti svojih nevolja u zamku, ali bilo je očigledno da se ona neće smiriti dok ne sazna istinu. Pokušaj da je ubedi u suprotno samo bi je naveo da zamisli nedaće još strašnije od onih koje su se zapravo dogodile. Osim toga, bilo je besmisleno da joj taji jer će se priče o svim događajima uskoro proširiti među Vordenima. Stoga joj je sve ispričao. Ukratko joj je sve opisao, trudeći se da obrušavanje zida prikaže kao sitnu nezgodu, a ne kao nešto što ga je zamalo ubilo. No ipak mu je bilo teško da joj opiše taj doživljaj, pa se često zaustavljao tragajući za pravim rečima. Nakon što je završio, ućutao se, uznemiren prisećanjem. „Bar nisi povređen”, reče Katrina. Počeo je da čačka okrnjen deo vrča: „Nisam.” Bućkanje vode odjednom utihnu i on oseti njen uporan pogled na sebi. „Ranije si se suočavao s mnogo većim opasnostima.” „Jesam... valjda.” Glas joj je smekšao: „Šta onda nije u redu?” Pošto joj nije odgovorio, rekla je: „Ništa nije toliko strašno da mi ne možeš reći, Rorane. I sam znaš da je tako.” Rub nokta na desnom palcu puče mu kada je ponovo stao da čačka okrnjeni vrč. Nekoliko puta je prešao kažiprstom preko odlomljenog zaliska. „Mislio sam da ću umreti kada se zid obrušio.” „Svako bi to pomislio.” „Da, ali stvar je u tome što me nije bilo briga.” Uputio joj je izmučen pogled. „Zar ne shvataš? Odustao sam. Kada sam shvatio da ne mogu da pobegnem, prihvatio sam to poslušno, kao jagnje pred kasapinom, i još sam...” Ne mogavši da nastavi, spustio je vrč i sakrio lice među šakama. Bilo mu je teško da diše od knedle koja mu zastade u grlu. Onda je osetio Katrinine lagane prste na ramenima. „Odustao sam”, zaurlao je gnevan, gnušajući se samog sebe. „Naprosto sam prestao da se borim... za tebe... za naše dete.” Zagrcnuo se izgovarajući poslednje reči. „De-de”, promrmljala je. „Ranije nikada nisam odustajao. Nijednom... čak ni kada su te Ra'zaci oteli.” „Znam da nisi.” „Ovaj sukob se mora okončati. Ne mogu više ovako... ne mogu... naprosto...” Podigao je glavu, te se prestravio videvši da je i ona na ivici suza. Ustavši, obavio je ruke oko nje, te ju je privio uza se. „Izvini”, prošaputao je. „Izvini, izvini. Izvini... neće se ponoviti, neće nikada. Obećavam.” „Nije meni do toga”, rekla mu je glasom prigušenim njegovim ramenom. Pecnuo ga je njen odgovor: „Znam da sam bio slab, ali moja reč ipak bi trebalo da ti znači.” „Nisam tako mislila!”, viknula je, te se odmakla da bi mu uputila prekoran pogled. „Da znaš, Rorane, nekad si prava budala.” Blago se osmehnuo: „Znam.” Obavila mu je ruke oko vrata: „Nikada ne bih mislila loše o tebi, ma šta da si mislio kada se taj zid obrušio. Meni je jedino važno to što si živ... Nisi mogao ništa da učiniš kada se zid srušio, zar ne?” Odmahnuo je glavom. „Onda nemaš čega da se stidiš. Da si nekako mogao da ga zaustaviš, ili da Bi mogao da pobegneš a nisi to učinio - tada bi izgubio moje poštovanje. Ali ti si učinio sve što si mogao, a kada više nisi mogao ništa da uradiš, pomirio si se sa sudbinom, i nisi nepotrebno razbijao glavu povodom toga. To je mudrost, a ne slabost.” Pognuo se da bi je poljubio u čelo: „Hvala ti.” „A što se mene tiče, ti si najhrabriji, najsnažniji i najdobrodušniji čovek u vasceloj Alageziji.”
~ 33 ~
Ovoga ju je puta poljubio u usta. Ona se nasmeja, izbacivši iz sebe nakupljenu napetost, te stadoše tako zajedno njišući se u zagrljaju, kao da plešu uz neku melodiju koju samo oni čuju. Onda ga Katrina šeretski odgurnu kako bi se vratila svom pranju, a on se spustio na panj, prvi put smiren nakon bitke, uprkos silnim bolovima. Roran je posmatrao kako se ljudi, konji i pokoji patuljak ili Urgal lagano provlače pokraj njihovog čadora, primećujući njihove rane i stanje njihovog oružja i njihovih oklopa. Pokušao je da proceni opšte raspoloženje Vordena: ledini zaključak do kojeg je došao bio je da je svima, izuzev Urgala, potreban san i pristojan obrok, i da je svima, pa i Urgalima, to jest pogotovo Urgalima, potrebno ribanje od glave do pete pomoću četke i kofe sapunjave vode. Posmatrao je i Katrinu i video kako, radeći, polako gubi početnu veselost i postepeno gubi strpljenje. Nastavila je da riba i riba nekoliko mrlja, ali nije uspevala da ih ukloni. Namrštila se i počela da stenje od ogorčenosti. Naposletku, kada je tresnula tkaninu o dasku za pranje, prsnuvši penušavom vodom pola metra uvis, i kada se naslonila o korito čvrsto stisnuvši usne, Roran je ustao s panja i prišao joj. „Daj da ja probam”, reče joj. „Ne bi bilo primereno”, promrmljala je. „Koješta. Sedi, ja ću dovršiti... Hajde, samo...” Odmahnula je glavom. „Ne. Ti bi trebalo da se odmaraš, a ne ja. Osim loga, nisu to muška posla.” On podrugljivo frknu: „Ko kaže? Muški poslovi ili ženski poslovi - sve su to poslovi ako ih moraš obaviti. Hajde, sedi, biće ti bolje kad malo odmoriš noge.” „Rorane, ja sam sasvim dobro.” „Ne budi smešna.” Nežno je pokušao da je odgurne od korita, ali ona je odbila da se pomeri. „Nije u redu”, usprotivila se. „Šta će ljudi pomisliti?” Pokazala je na ljude koji su žurili blatnjavim drumom pokraj njihovog čadora. „Nek misle šta hoće. Ja sam se oženio tobom, a ne njima. Ako misle da sam manje muško zato što ti pomažem, onda su budale.” „Ali...” „Nema 'ali'. Mrdaj. Iš. Čisti se.” „Ali...” „Nećemo se prepirati. Ako ne odeš da sedneš, odneću te tamo i vezaću te za panj.” Na licu joj se, umesto namrgođenosti, pojavi zbunjenost. „Ma je li?” „Da, da. Idi sad!” Pošto je, oklevajući, ustupila svoje mesto pokraj korita, on iznervirano prostenja: „E vala, jesi tvrdoglava!” „Pogledaj prvo sebe - ti bi i mazgama mogao da održiš koji čas.” „Jok ja, ja ti nisam tvrdoglav.” Otkopčavši kaiš, skinuo je verižnjaču, pa ju je obesio o gredu na ulazu u čador, a onda je svukao i rukavice i zavrnuo rukave na tunici. Vazduh je bio hladan, a zavoji još hladniji, jer su se ohladili dok su ležali na dasci za pranje, ali njemu to nije smetalo pošto je voda bila topla, pa se ubrzo i platno ugrejalo. Penušave hrpice svetlucavih mehurića nakupiše mu se oko zglavaka kada je stao da gura i povlači tkaninu celom dužinom rebraste daske. Kada je bacio pogled ka Katrini, bilo mu je drago što vidi da se opustila na panju, bar onoliko koliko čovek može da se opusti na toliko gruboj stolici. „Hoćeš li malo čaja od kamilice?”, upitala ga je. „Gertruda mi je dala šaku svežih izdanaka jutros. Mogu da skuvam jedno lonče za nas dvoje.” „Može, prijao bi mi.” Prijatna tišina nastade između njih dvoje kada je Roran nastavio da pere veš. Taj ga je zadatak uljuljkao u prijatno raspoloženje: prijalo mu je da radi nešto rukama a da to ne bude vitlanje maljem, a to što je bio blizu Katrine pružilo mu je duboko osećanje zadovoljstva. ~ 34 ~
Baš dok je on cedio poslednji komad a svež čaj ga čekao pokraj Katrine, neko doviknu njihova imena s druge strane prometnog druma. Roranu je bilo potrebno nekoliko trenutaka da shvati da je to Baldor; trčao je k njima kroz blato, provlačeći se između ljudi i konja. Nosio je izbušenu kožnu pregaču i debele rukavice do lakata koje behu uprljane garom i toliko izlizane da su im prsti bili grubi, glatki i blistavi poput uglačanog kornjačinog oklopa. Parče kože vezivalo mu je čupavu crnu kosu, a čelo mu beše naborano i natušteno. Baldor je bio niži od svoga oca Horsta i svog starijeg brata Albriha, ali je u poređenju s bilo kojim drugim muškarcem bio krupan i mišićav, što beše posledica detinjstva provedenog u pomaganju Horstu u njegovoj kovačnici. Nijedan se od njih trojice nije borio toga dana - vešte zanatlije obično su bile previše dragocene da bi ih izlagali opasnosti u bici, mada je Roran žalio zbog toga što im Nasuada to nije dopustila, s obzirom na to da su bili vični ratnici, a Roran je znao da bi mogao da računa na njih i u najstrašnijim okolnostima. Roran je odložio veš i obrisao ruke, pitajući se šta li je to pošlo naopako. Ustavši s panja, Katrina mu se pridružila pokraj korita. Kada je Baldor stigao do njih, morali su da sačekaju nekoliko sekundi da dođe do daha. Potom im zbrzano reče: „Hajdete brzo. Majka je počela da se porađa i...” „Gde je?”, upita ga Katrina oštrim tonom. „U našem čadoru.” Klimnula mu je. „Stižemo najbrže što možemo.” Uz izraz zahvalnosti na licu, Baldor se okrenu te odjuri odatle. Čim se Katrina zavukla u čador, Roran je prosuo vodu iz korita u vatru da bi je ugasio. Zapljusnuto užareno drvo zašišta i zapucketa, te se oblak pare podiže uvis umesto dima, ispunivši vazduh neprijatnim vonjem. Jeza i uzbuđenje ubrzaše Roranove pokrete. Nadam se da neće umreti, pomislio je, prisetivši se razgovora koje je načuo među ženama, vezanih za njenu starost i produženu trudnoću. Ilejn je oduvek bila dobra prema njemu i Eragonu, pa mu je bila draga. „Jesi li spremna?”, pitao je Katrinu kada je izronila iz čadora obavijajući plavi šal oko glave i vrata. Zgrabio je remen i malj s mesta na kojem ih beše okačio. „Spremna? Hajdemo onda.”
~ 35 ~
CENA MOĆI
Eto, moja gospo, ovo vam više neće biti potrebno. Bilo - ne povratilo se!” Uz blago šuštanje, poslednja traka platna kliznu s Nasuadine podlaktice, nakon što ju je njena sluškinja Farika odmotala. Nasuada je takve zavoje nosila još otkad su ona i onaj zavojevač Fadavar oprobali hrabrost jedno protiv drugog u Iskušenju dugih noževa. Nasuada se zagleda u dugačku, iskidanu tapiseriju izbušenu rupicama dok se Farika vrzmala oko nje. Onda se nekako ohrabrila, pa je lagano spustila pogled. Od pobede u Iskušenju dugih noževa, odbijala je da pogleda sopstvene rane: dok su bile još sveže, delovale su toliko grozno da nije mogla ponovo da ih pogleda dok sasvim ne zacele. Ožiljci su bili asimetrični: šest ih je ležalo preko mekog dela leve podlaktice, a tri preko desne. Svaki ožiljak je bio dugačak desetak centimetara i prilično ravan, osim najnižeg na desnoj ruci, gde je nož skrenuo kada ju je izdala samokontrola, urezavši joj reckavu liniju gotovo dvaput dužu od ostalih. Koža oko ožiljaka beše ružičasta i smežurana, a sami ožiljci behu tek malo svetliji od ostatka tela, na čemu beše zahvalna. Plašila se da će ostati beli i srebrnasti, a sledstveno i mnogo uočljiviji. Ožiljci su joj bili izdignuti oko pola centimetra iznad površine ruke i tvorili su stvrdnute rebraste brazde od mesa koje su izgledale kao da su joj pod kožu usađene čelične žice. Nasuada pogleda te tragove, kolebajući se. Otac ju je učio običajima njihovog naroda dok je rasla, ali ona je provela čitav život među Vordenima i patuljcima. Jedini obredi lutajućih plemena koje je upražnjavala, a i to neredovno, bili su vezani za njihovu veru. Nikada nije poželela da savlada Doboš igre, niti da učestvuje u napornom Obredu vređanja, a pogotovo ne u Iskušenju dugih noževa. A eto je sada: još je mlada i lepa, a već ima tih devet velikih ožiljaka na podlakticama. Mogla bi ona, naravno, da zapovedi jednom od vordenskih vračeva da joj ih ukloni, ali time bi izdala svoju pobedu u Iskušenju dugih noževa, pa bi je se lutajuća plemena odrekla kao svoje vazalne gospodarice. Mada je žalila zbog toga što joj ruke više nisu bile glatke i oble i zbog toga što više neće privlačiti zadivljene muške poglede, bila je i ponosna na te ožiljke. Oni behu svedočanstvo njene hrabrosti i vidljiv znak njene odanosti Vordenima. Svako ko pogleda u nju znaće i za njene vrline, te je zaključila da joj to znači mnogo više od izgleda. „Šta misliš?”, upitala je ispruživši ruke prema kralju Orinu, koji je stajao pred otvorenim prozorom radne sobe i gledao dole u grad. Orin se okrenu namršten, gledajući je crnim očima ispod naboranog čela. Oklop je zamenio debelom crvenom tunikom i ogrtačem opervaženim krznom od belog hermelina. „Nisu prijatni za gledanje”, reče, pa ponovo usmeri pažnju ka gradu. „Pokrij ih; među uglađenim ljudima, nije umesno lako ići unaokolo.” Nasuada se još malo zagleda u svoje ruke: „Ne, mislim da neću.” Ispravila je čipkane manžetne na rukavima koji su joj sezali do polovine podlaktica, te posla Fariku napolje. Prešla je preko raskošnog ćilima na sredini odaje, izatkanog među patuljcima, kako bi se pridružila Orinu u razgledanju razorenog grada. Bilo joj je drago što su ugašeni svi požari, osim dva duž zapadnih bedema. Onda je prebacila pogled na kralja. Za to kratko vreme, otkako su Vordeni i Surdanci pokrenuli napad na Carstvo, Nasuada je gledala kako Orin pred njenim očima postaje sve ozbiljniji i kako se njegov prvobitan polet i živopisan karakter gube pred namrgođenom spoljašnošću. Isprva se obradovala toj promeni pošto je pomislila da sazreva, ali kako se rat rastegao, počele su da joj nedostaju njegove rasprave o prirodnoj filozofiji, kao i ostale njegove zanimljive osobenosti. Vrativši se unazad, shvatila je da su te stvari često znale da joj razvedre dan, iako su ponekad znale i da je nerviraju. Osim toga, ta ga je promena učinila opasnijim takmacem: videvši ga takvog, jasno je mogla da ga zamisli kako pokušava da je svrgne s mesta predvodnika Vordena. ~ 36 ~
Da li bih pronašla sreću ako bih se udala za njega?, zapitala se. Orin nije bio neugodan oku. Imao je visoko postavljen i tanan nos, ali imao je i jaku vilicu i lepo izvajane i čulne usne. Višegodišnje vežbanje borbenih veština dalo mu je lepu građu. Nesumnjivo je bio i pametan, a i ćud mu je uglavnom bila prijatna. Međutim, znala je: da nije bio kralj Surde, i da nije predstavljao loliku pretnju njenom položaju i nezavisnosti Vordena, nikada ga ne bi ni razmotrila kao svog partnera. Da li bi bio dobar otac? Orin spusti ruke na uzanu prozorsku dasku, te se nasloni na nju. Ne gledajući je, rekao je: „Moraš da raskineš sporazum sa Urgalima.” Njegova rečenica zatekla ju je nespremnu. „Zašto?” „Zato što nam nanose štetu. Ljudi koji bi nam se inače pridružili sada nas proklinju zbog toga što smo se spojili s tim čudovištima, i odbijaju da odlože oružje kada im stignemo pred kuće. Njima se Galbatoriksov otpor čini pravednim i razumnim zbog našeg saveza sa Urgalima. Običan čovek ne shvata zašto smo im se pridružili. On ne zna da je i Galbatoriks koristio Urgale i da ih je na prevaru naveo da napadnu Trondžhim pod Senkinim vođstvom. To su neke finese koje ti ne možeš objasniti preplašenom kmetu. Jedino što on vidi jeste da stvorenja kojih se čitavog života plašio mrzeći ih sada marširaju ka njegovom domu, predvođena golemim zmajem što reži i Jahačem koji više liči na vilenjaka nego na čoveka.” „Potrebna nam je urgalska podrška”, reče mu Nasuada. „Ionako imamo premalo ratnika.” „Nisu nam baš toliko potrebni. I sama znaš da govorim istinu - zašto bi inače sprečila Urgale da nam se pridruže u napadu na Belatonu? Zašto si im inače naredila da ne ulaze u grad? To što ćeš ih držati podalje od ratišta nije dovoljno, Nasuada. Glasine o njima i dalje se šire po čitavoj zemlji. Jedino što možeš da učiniš da bi popravila trenutno stanje jeste da okončaš taj nesrećni dogovor pre nego što nam nanese još više štete.” „Ne mogu.” Orin se naglo okrenu, lica izobličenog besom. „Ljudi nam umiru jer si ti odlučila da prihvatiš Garzvogovu pomoć. Moji ljudi, tvoji ljudi, ljudi iz Carstva... sada leže mrtvi i sahranjeni. Ovaj savez nije vredan njihove žrtve i, života mi moga, ja nikako ne mogu da dokučim zašto ga i dalje braniš.” Nije mogla da izdrži njegov uporan pogled koji ju je isuviše podsećao na grižu savesti i kajanje koje je često osećala kada bi pokušavala da zaspi. Usmerila je oči ka dimu koji se podizao s jedne od kula na rubu grada. Lagano mu se obrativši, rekla je: „Branim ga jer se nadam da će očuvanje našeg saveza sa Urgalima spasti više života nego što ćemo ih zbog njega izgubiti... Ako porazimo Galbatoriksa...” Orin ogorčeno uzdahnu u neverici. „Znam da to nije sigurno”, rekla je, „ali moramo biti spremni za tu mogućnost. Ako ga porazimo, na nama će biti da našem narodu pomognemo da se oporavi od sukoba i da izgradi jaku novu državu na zgarištu Carstva. Deo toga postupka biće i da osiguramo da, nakon stotinu godina nesloge, narod konačno dobije mir. Neću zbaciti Galbatoriksa kako bi nas Urgali potom napali kad budemo najslabiji.” „Mogli bi oni to svakako. I ranije su to uvek radili.” „Šta nam drugo preostaje?”, rekla mu je, iznervirana. „Moramo da pokušamo da ih ukrotimo. Što ih više vežemo za naše ciljeve, to su slabiji izgledi da će se okrenuti protiv nas.” „Ja ću ti reći šta da uradiš”, zaurlao je, „proteraj ih! Raskini savez s Narom Garzvogom i oteraj i njega i njegove ovnove odavde! Ako dobijemo rat, moći ćemo da pregovaramo o novom primirju s njima, pošto ćemo tada biti u prilici da zahtevamo sve što poželimo. Ili, još bolje, pošalji Eragona i Safiru do Kičme s bataljonom vojnika da ih sve zbrišu jednom zasvagda, što je i trebalo da urade Jahači pre mnogo vekova.” Nasuada ga pogleda u neverici: „Ako raskinem savez sa Urgalima, oni bi najverovatnije bili toliko ljuti da bi nas odmah napali, a ne možemo da se borimo i s njima i sa Carstvom u isto vreme. Ako bismo to navukli sebi na vrat, to bi bio vrhunac gluposti. Ako su, u svojoj mudrosti, vilenjaci, zmajevi i Jahači rešili da prihvate postojanje Urgala, mada su ih lako mogli uništiti, onda i mi ~ 37 ~
moramo da se povedemo njihovim primerom. Oni su znali da bi bilo pogrešno pobiti sve Urgale, što bi i ti trebalo da znaš.” „U svojoj mudrosti, pih! Kao da im je ta njihova mudrost donela išta dobro! Dobro, ostavi onda neke Urgale u životu, ali pobij ih dovoljno da se ne usude da provire iz svojih jazbina narednih stotinu godina!” Primetna bol u njegovom glasu i zategnute crte njegovog lica zbuniše Nasuadu. Zagledala se u njega još pomnije, pokušavajući da dokuči uzrok njegove razjarenosti. Nekoliko trenutaka kasnije, objašnjenje joj se samo javilo; pošto je porazmislila, učinilo joj se očiglednim. „Koga si izgubio?”, upitala ga je. Orin steže šaku u pesnicu pa je polagano i kolebljivo spusti na prozorsku dasku, kao da je poželeo da je mlatne njome iz sve snage. No nije se usudio. Pošto je još dvaput pritisnuo dasku, rekao je: „Jednog prijatelja s kojim sam odrastao u zamku Boromeo. Mislim da ga nisi upoznala. Bio je jedan od narednika u mojoj konjici.” „Kako je poginuo?” „Pa, mogla bi da pretpostaviš. Upravo bejasmo stigli do štala pokraj zapadne kapije, te krenusmo da ih obezbedimo za sopstvenu upotrebu, a jedan od konjušara istrča iza jedne pregrade te ga nabode vilama. Kada smo opkolili konjušara, nastavio je da vrišti i priča koještarije o Urgalima i o tome kako se nikada neće predati... Doduše, ne bi bilo vajde ni da se predao. Dokrajčio sam ga svojom rukom.” „Žao mi je”, reče Nasuada. Dragulji u Orinovoj kruni zatreperiše kada joj on klimnu glavom. „Ali ma koliko to bilo bolno iskustvo, ne smeš da dopustiš da tuga upravlja tvojim odlukama... Nije lako, znam, još kako znam, ali moraš biti jači od samoga sebe za dobro svoga naroda!” „Da budem jači od samoga sebe”, reče on kiselim, podrugljivim tonom. „Da, od nas se očekuje više nego od većine ljudi: stoga moramo da težimo tome da budemo bolji od većine, ako želimo da se pokažemo dostojnim te odgovornosti... Urgali su, sećaš li se, i meni ubili oca, ali to me nije sprečilo da stupim u savez koji može da pomogne Vordenima. Neću dopustiti da me bilo šta spreči da činim ono što je najbolje za njih i za moju vojsku u celini, ma koliko to bolno bilo.” Podigla je ruke, ponovo mu pokazujući svoje ožiljke. „I to je, onda, tvoj odgovor? Nećeš raskinuti savez sa Urgalima?” „Neću.” Orin je primio tu novost sa staloženošću koja ju je uznemirila. Onda je zgrabio prozorsku dasku obema šakama, te se vratio razgledanju grada. Prste su mu krasila četiri velika prstena, a u ametist na jednom prstenu beše ugraviran kraljevski pečat Surde: rogati jelen s grančicama imele zapletenim između nogu stoji iznad harfe, a naspram njega slika visoke, utvrđene kule. „Ali bar nismo”, reče Nasuada, „naišli ni na jednog vojnika omađijanog tako da ne oseća bol.” „Misliš na nasmejane mrtvace”, promrmlja Orin, upotrebivši izraz za koji je i sama znala da se raširio među Vordenima. „Nismo, a nismo naišli ni na Murtaga i Trna, što me donekle zabrinjava.” Jedno vreme, nijedno od njih nije govorilo. Potom ona reče: „Kako je protekao onaj tvoj sinoćni opit? Je li bio uspešan?” „Bio sam isuviše iscrpljen da bih ga procenio. Otišao sam na spavanje.” „Aaa.” Nakon nekoliko trenutaka, oboje su, kao po prećutnom dogovoru, otišli do radnog stola naslonjenog na zid. Čitavo brdo listova, ploča i svitaka prekrivalo je sto. Nasuada pogleda taj zastrašujući prizor, te uzdahnu. Svega pola sata ranije, isti taj radni sto bio je prazan pošto su ga njeni pomoćnici raščistili.
~ 38 ~
Usredsredila se na najviši, njoj već poznat izveštaj - na procenu broja zatočenika koje su Vordeni zarobili tokom opsade Belatone, uz imena važnih osoba ispisana crvenim mastilom. Ona i Orin su raspravljali o tim brojevima kada je Farika ušla da joj skine zavoje. „Ne znam kako da se iskobeljam iz ove zapetljane situacije”, priznala je. „Mogli bismo da odaberemo ovdašnje ljude. Tada ne bismo morali da ostavimo za sobom toliko naših ratnika.” Uzela je izveštaj. „Možda, ali bilo bi teško pronaći ljude koji su nam potrebni, a vračevi su nam ionako zauzeti do guše...” „Da li su Du Vrangr Gate otkrile način da raskinu zakletvu položenu na drevnom jeziku?” Nakon što mu je dala odričan odgovor, zapitao ju je: „Jesu li ostvarile bilo kakav napredak?” „Nisu. Ništa što bi bilo delotvorno. Čak sam i vilenjake pitala, ali ni oni nisu imali više sreće za svog dugog veka nego što smo mi imali u poslednjih nekoliko dana.” „Ako to ne rešimo, i to što skorije, moglo bi nas koštati i čitavog rata”, rekao joj je Orin. „Taj jedan jedini problem!” Protrljala je slepoočnice: „Znam i sama.” Pre nego što su ostali bez zaštite patuljaka u Farden Duru i Trondžhimu, pokušavala je da predvidi svaku prepreku na koju bi Vordeni mogli naići kada krenu u nalet. Ali prepreka s kojom su se sada suočili uhvatila ju je potpuno nespremnu. Problem se prvi put javio tokom zatišja, nakon Bitke na Ognjenoj ravnici, kada je postalo očigledno da su svi časnici Galbatoriksove vojske, kao i mnogi obični vojnici, bili primorani da se zakunu na odanost Galbatoriksu i Carstvu na drevnom jeziku. Ona i Orin ubrzo su shvatili da tim ljudima nikada ne bi mogli da veruju sve dok postoje Galbatoriks i Carstvo, a možda • .il. ni nakon njihovog uništenja. Posledica toga beše to što nisu mogli da prihvataju ljude koji su želeli da prebegnu Vordenima, jer su se bojali da bi njihovo ponašanje moglo biti izloženo uticaju te zakletve. Nasuadu sve to nije posebno brinulo u tom trenutku. Zarobljenici su bili deo ratne stvarnosti, a ona se već dogovorila s kraljem Orinom da njihovi zatočenici budu sprovedeni nazad u Surdu, gde će raditi na izgradnji drumova, tucanju kamena, kopanju rovova i sličnim teškim poslovima. Tek pošto su Vordeni preuzeli grad Feinster, Nasuada je pojmila sav opseg tog problema. Galbatoriksovi izvršitelji iznudili su zakletvu na odanost ne samo od feinsterskih vojnika već i od tamošnje vlastele, od mnogih činovnika koji su joj služili, i od naizgled nasumične skupine običnih ljudi širom grada - mnogima od njih Vordeni nisu uspeli da utvrde identitet. Oni pak za koje su znali morali su biti zaključani i zatočeni kako ne bi pokušali da svrgnu Vordene. Samim tim, pronalaženje ljudi kojima bi mogli da veruju i koji bi želeli da rade za Vordene pokazalo se mnogo težim nego što je Nasuada ikada očekivala. Zbog broja zatočenika, nije imala izbora do da ostavi dvostruko više ratnika u Feinsteru nego što je nameravala. Grad je pak, uz toliko uhapšenih ljudi, bio prilično osakaćen, pa je bila prisiljena da neophodne zalihe, umesto ka vordenskoj glavnici, preusmeri ka gradu ne bi li ga spasla od gladi. Takvo se stanje nije moglo dugo održati, a sve će se još više pogoršati sada kada su zaposeli i Belatonu. „Šteta što patuljci još nisu pristigli”, reče Orin. „Dobro bi nam došla njihova pomoć.” Nasuada se saglasila s tim. Trenutno je uz Vordene bilo tek nekoliko stotina patuljaka: ostali se behu vratili u Farden Dur kako bi prisustvovali pokopu svog preminulog kralja Hrotgara i da bi sačekali da njihovi poglavari odaberu Hrotgarovog naslednika; zbog toga je ona bezbroj puta proklela sudbu. Pokušala je da ubedi patuljke da postave namesnika dok traje rat, ali oni behu tvrdoglavi poput kamena, tvrdeći da moraju da se drže svojih drevnih obreda čak i ako to znači da moraju da napuste Vordene usred pohoda. Bilo kako bilo, patuljci su naposletku ipak odabrali novog kralja, Hrotgarovog nećaka Orika, te su krenuli ka dalekim Beor planinama da se pridruže Vordenima. Baš tada su marširali preko prostranih ravnica severne Surde, negde između jezera Tudosten i reke Džajt. Nasuada se zapitala da li će biti sposobni za borbu kada budu pristigli. Patuljci su načelno izdržljiviji od ljudi, ali poslednja dva meseca uglavnom su proveli na nogama, a to bi moglo da ~ 39 ~
otupi izdržljivost i najjačih stvorenja. Sigurno su se već umorili od gledanja istih krajolika, pomislila je. „Već sada imamo mnogo zarobljenika. Šta li će tek biti nakon što preuzmemo Dras Leonu...”, odmahnula je glavom. Odjednom se učinivši zainteresovan, Orin reče: „A šta ako sasvim zaobiđemo Dras Leonu?” Prelistao je hrpu listova na stolu pre no što je pronašao veliku kartu Alagezije koju su patuljci nacrtali, pa ju je raširio preko svih tih državničkih spisa. Ispupčenja na gomili papira ispod mape dadoše krajoliku neobičan izgled: vrhove na zapadu Du Veldenvordena, ulubljenu dolinu na mestu Beor planina, klisure i ponore preko pustinje Hadarak i talasaste brežuljke duž najsevernijeg dela Kičme koji se izrodiše iz silnih svitaka pod mapom. „Pogledaj!” Srednjim prstom je prešao od Belatone do Urubejna, prestonice Carstva. „Ako odmarširamo pravo tamo, nećemo se ni približiti Dras Leoni. Biće teško prevaliti toliku razdaljinu odjednom, ali možemo mi to.” Nasuada nije morala da porazmisli o njegovom predlogu, s obzirom na to da je već i sama pretresla tu mogućnost. „Rizik bi bio prevelik. Galbatoriks bi i tada mogao da nas napadne s vojnicima koje je postavio u Dras Leoni, a njih nije malo, ako je verovati našim uhodama; onda bismo morali da odbijamo napade iz dva pravca odjednom. To ti je najbrži način da izgubiš bitku, a i rat. Ne, ipak moramo da osvojimo Dras Leonu.” Orin se saglasio s njom, blago pognuvši glavu. „Onda moramo da vratimo ljude iz Arouza. Biće nam potreban svaki ratnik ako nastavljamo dalje.” „Znam. Nameravam da okončamo opsadu do kraja nedelje.” „Ne tako što bi tamo poslala Eragona, nadam se.” „Ne, imam drugačiji plan.” „Dobro, onda. A šta ćemo u međuvremenu? Šta ćemo sa ovim zarobljenicima?” „Ono što smo radili i ranije: postavićemo straže, ograde, katance. Možda bismo mogli i da vežemo zarobljenike činima, da ih sputamo, kako ne bismo morali da pazimo na njih previše budno. Osim toga, ne vidim drugo rešenje do da ih sve pobijemo, a radije” - pokušala je da zamisli ono što ne bi učinila kako bi porazila Galbatoriksa - „radije ne bih posezala za toliko... drastičnim merama.” „Da.” Orin se pognuo nad kartom, pogrbivši se poput lešinara, dok je ljutito gledao u izbledelo mastilo koje je označavalo trougao između Belatone, Dras Leone i Urubejna. Tako je i ostao sve dok Nasuada ne reče: „Ima li još nečega za šta moramo da se pobrinemo? Jormundur čeka zapovesti, a Savet starešina je zatražio prijem kod mene.” „Brinem.” „Povodom čega?” Orin je prešao rukom preko karte: „Povodom toga da je ovaj poduhvat loše osmišljen od samog početka, da su naše snage, sa snagama naših saveznika, opasno raštrkane i da bi, ukoliko reši da stupi u boj lično, Galbatoriks mogao da nas uništi lako kao što Safira sakuplja koze u begu. Čitava nam strategija počiva na kovanju plana da se negde susretnu Galbatoriks, Eragon i Safira i što više vračeva, a samo je mali broj tih vračeva trenutno u našim redovima i nećemo biti kadri da sakupimo ostale na jednom mestu sve dok ne stignemo do Urubejna i dok se ne spojimo s kraljicom Islanzadi i njenim vojskama. Dok se to ne desi - mi, nažalost, ostajemo ranjivi pred napadima. Previše rizikujemo pretpostavljajući da će nadmenost držati Galbatoriksa tamo gde jeste dok ne postavimo klopku oko njega.” Nasuada je delila njegovu zabrinutost. Međutim, bilo je važnije ojačati Orinovo samopouzdanje nego tugovati s njim jer, ako mu odlučnost oslabi, njegove dužnosti i borbeni duh njegovih ljudi biće još ugroženiji. „Pa, nismo sasvim nezaštićeni”, rekla mu je. „Više nismo. Sada imamo Dautdert, i mislim da bismo njime mogli i da ubijemo Galbatoriksa i Šruikana ako napuste svoje utočište u Urubejnu.” „Možda.”
~ 40 ~
„Osim toga, od briga nema vajde. Patuljke ne možemo da ubrzamo, kao što ne možemo da ubrzamo ni sopstveno napredovanje ka Urubejnu, niti pak da podvijemo rep i pobegnemo. Stoga ne bih sebi dozvolila da me okolnosti previše brinu. Jedino što nam preostaje jeste da se trudimo da svoju sudbu prihvatimo časno, ma kakva ona bila. Inače bi razmišljanje o Galbatoriksovim mogućim poduhvatima moglo da nas onespokoji, a meni to nije potrebno. Odbijam da mu dam takvu moć nad sobom.”
~ 41 ~
ODVAŽNO U SUSRET ZORI
Odjednom odjeknu vrisak: piskav, promukao i prodoran, visinom i snagom gotovo neljudski. Eragon se sav zgrčio, kao da ga je neko ubo iglom. Veći deo dana proveo je posmatrajući ljude kako se bore i ginu, i sam ih je pobio na desetine, ali ipak nije mogao da se otrgne od zabrinutosti kada je začuo Ilejnine mučne krike. Zvuci koje je izbacivala iz sebe behu toliko užasni da je čak počeo da se pita da li će preživeti porođaj. Pokraj njega, uz bure koje mu je poslužilo umesto stolice, čučali su Albrih i Baldor, čačkajući izgažene vlati trave između đonova. Svojim debelim prstima dobrano bi izgnječili svaku vlat i lisku, predano i temeljno, pre nego što bi se uhvatili za sledeću. Čela su im blistala od znoja, a oči im behu ispunjene besom i očajem. Povremeno bi razmenili poglede, ili bi se zagledali preko travnjaka ka čadoru u kojem je bila njihova majka, no inače su samo zurili u zemlju, ne obraćajući pažnju ni na šta oko sebe. Metar-dva dalje, Roran je sedeo na svom buretu, koje je bilo okrenuto na stranu, pa se pomeralo kad god bi se uzvrpoljio. Na rubu blatnjavog druma stajala je nagomilana skupina od desetak ljudi iz Karvahola, koju su mahom činili prijatelji Horsta i njegovih sinova i oni čije su žene pomagale isceliteljki Gertrudi da porodi Ilejn. Iznad svih njih, nadvijala se Safira. Vrat joj je bio povijen poput nategnutog luka, a vrh repa joj se trzao kao da je u lovu, pri čemu je neprestano izbacivala svoj rubin-crveni jezik iz usta, oprobavajući vazduh u potrazi za mirisima koji bi mogli da ih obaveste o Ilejn ili o njenom nerođenom detetu. Eragon je trljao napregnut mišić leve podlaktice. Čekali su već nekoliko časova, pa im se suton polako primakao. Izdužene crne senke razvukoše se od svakog predmeta, pružajući se ka istoku kao da žele da dodirnu horizont. Vazduh se takođe ohladio, te komarci i vilin-konjici čipkastih krila iz obližnje reke Džajt stadoše da kidišu na njih. Još jedan vrisak preseče tišinu. Muškarci se promeškoljiše s nelagodom, a onda načiniše znakove rukama kako bi oterali urok i počeše tiho da šapuću, tako da ih čuju samo oni pokraj njih, mada je Eragon mogao sve da čuje. Šaputali su o Ilejninoj teškoj trudnoći: neki su ozbiljnim glasovima tvrdili da će, ukoliko se ne porodi uskoro, možda biti prekasno i za nju i za dete. Drugi su govorili „Teško je kad čovek izgubi ženu čak i u mirnodopska vremena, a kamoli ovde, a kamoli baš sada” i „Šteta, baš šteta”. Neki su za Ilejnine muke krivili Ra'zake, ili događaje koji su se zbili tokom putovanja seljaka ka Vordenima. Nekoliko ljudi je čak izrazilo nepoverenje povodom toga što su Arji dopustili da pomaže pri porođaju. „Ona ti je vilenjakinja, a ne ljudsko biće”, rekao je drvodelja Fisk. „Trebalo bi da se drži svoje fele, kad ti ja velim, a ne da se petlja gde joj nije mesto. Ko zna šta ona zapravo hoće, hm?” Eragon je čuo i to, i još štošta, ali ćutke je prikrio svoje reakcije, znajući da bi seljanima bilo neprijatno kad bi saznali koliko mu se sluh izoštrio. Bure pod Roranom zaškripa kada se nagnuo napred: „Misliš li da bi trebalo da...” „Ne”, reče mu Albrih. Kragon još čvršće privi ogrtač uz telo. Studen je počela da mu se uvlači pod kožu, ali nije želeo da ode dok se Ilejnine muke ne okončaju. „Gledajte”, reče Roran, odjednom uzbuđen. Albrih i Baldor istovremeno okrenuše glave. Katrina je izašla iz čadora na drugoj strani druma, iznoseći zavežljaj uprljanih krpa. Pre nego što se ulazno krilo čadora ponovo spustilo, Eragon je na tren spazio Horsta i jednu od žena iz Karvahola, mada nije bio siguran koju tačno, kako stoje u podnožju ležaja na kojem je Ilejn ležala. Ne uputivši posmatračima ni jedan jedini iskošeni pogled, Katrina je trkom otišla do vatre pokraj koje su Fiskova žena Izolda i Nola prokuvavale krpe za ponovnu upotrebu. Bure zapucketa još dva puta kada je Roran promenio položaj. Eragon je delimice očekivao da će potrčati ka Katrini, ali on je ostao na svom mestu, sa Albrihom i Baldorom. Sa ostalim seljanima, ispratili su Katrinino kretanje ne trepćući. ~ 42 ~
Eragon se iskezio kada se nov Ilejnin vrisak razlegao kroz vazduh, jednako mučan kao prethodni. Onda se ulaz u čador po drugi put raširio, kako bi Arja izjurila napolje, praznih ruku i sva raščupana. Kosa joj je lebdela oko lica dok je hitala ka troje Eragonovih vilenjačkih stražara, koji su stajali u senci iza jedne od obližnjih šatri. Nekoliko trenutaka je užurbano razgovarala s jednom od njih, vilenjakinjom mršavog lica po imenu Invidija, a onda se brže-bolje vratila odakle je došla. Eragon ju je sustigao pošto je načinila nekoliko koraka. „Kako ide?”, upitao ju je. „Loše.” „Zašto toliko traje? Ne možeš im pomoći da se sve ubrza?” Arjin izraz, koji je već bio namučen i zategnut, postade još oštriji. „Naravno da mogu, mogla sam da svojim pojem izvučem dete iz materice još u prvih pola sata, ali Gertruda i ostale žene dopuštaju mi da koristim samo najprostije čini.” „Pa to nema smisla! Zašto?” „Zato što se plaše čarolija, a plaše se i mene.” „Pa kaži im da ne misliš ništa loše. Kaži im na drevnom jeziku, pa neće imati izbora do da ti poveruju.” Odmahnula je glavom. „To bi samo pogoršalo stvari. Pomislile bi da pokušavam da ih omađijam, pa bi me oterale.” „Siguran sam da Katrina...” „Samo sam zahvaljujući njoj i uspela da bacim dosadašnje čini.” Ilejn ponovo vrisnu. „Zar ti ne dopuštaju ni da joj olakšaš bolove?” „Samo onoliko koliko sam već učinila.” Eragon se naglo okrenu ka Horstovom čadoru. „E pa, ne može to tako”, procedio je stisnutih zuba. Jedna mu se šaka sklopi oko leve ruke, zadržavši ga u mestu. Zbunjen, Eragon se ponovo okrenu ka Arji. Odmahnula je glavom. „Nemoj”, rekla mu je. „To su ti običaji stariji od sveta i veka. Umešaš li se, razljutićeš i osramotićeš Gertrudu i okrenućeš mnoge žene iz svoga sela protiv sebe.” „Baš me briga!” „Znam, ali moraš mi verovati: najpametnije što sada možeš da uradiš jeste da sačekaš sa ostalima.” Pustila mu je ruku kao da želi da naglasi to što je rekla. „Ne mogu samo da stojim dok se ona muči.” „Slušaj me! Bolje je ovako. Ja ću pomoći Ilejn kako god mogu - to ti obećavam - ali nemoj da ulaziš unutra. Samo ćeš izazvati sukob i bes, a to nam najmanje treba... Molim te.” Eragon je oklevao, a onda zgroženo zaurla i raširi ruke jer Ilejn ponovo vrisnu. „Dobro”, reče te se nagnu ka Arji, „ali šta god se desilo, ne daj da ona ili dete umru. Ne zanima me šta moraš da učiniš. Ne daj da umru.” Arja se ozbiljno zagledala u njega prodornim pogledom. „Nikada ne bih dozvolila da neko dete nastrada”, reče mu, te krenu unutra. Kada je nestala u Horstovom čadoru, Eragon se okrenu ka mestu gde se behu okupili Roran, Albrih i Baldor, te se sroza na svoje bure. „I?”, upita ga Roran. Eragon slegnu ramenima. „Čine sve što mogu. Moramo biti strpljivi... To je to!” „Meni se čini da ti je rekla mnogo više od toga”, reče mu Baldor. „Značenje je bilo isto.” Sunce je promenilo boju, postajući narandžasto i grimizno dok se približavalo tlu. Nekoliko iscepkanih oblaka koji ostadoše na zapadnom nebu nakon oluje koja je ranije protutnjala tim krajevima zadobilo je iste nijanse. Jata vrabaca proleteše im iznad glava, gosteći se za večeru noćnim leptirovima, muvama i ostalim insektima koji su lebdeli unaokolo. Kako je vreme odmicalo, Ilejnini vapaji su jenjavali, izbledevši od početnih grlenih vrisaka do prigušenog, isprekidanog stenjanja od kojeg su se Eragonu kostrešile dlake na vratu. Više od svega ~ 43 ~
je želeo da je oslobodi muka, ali nije mogao da privoli sebe da zanemari Arjin savet, pa je ostao na svom mestu vrpoljeći se i grickajući svoje pomodrele nokte, povremeno se upuštajući u kratke, žustre razgovore sa Safirom. Dotakavši zemlju, sunce se raširilo po horizontu poput ogromnog žumanceta koje se razliva iz svoje opne. Šišmiši počeše da se mešaju s vrapcima, tiho i usplahireno mašući kožastim krilima. Njihovo piskavo cijukanje beše gotovo bolno za Eragonove uši. A onda Ilejn izbaci iz sebe krik koji je zaglušio svaki drugi zvuk u njihovoj blizini, krik za koji se Eragon ponadao da ga nikada više neće čuti. Usledio je kratak ali dubok tajac, koji se završio isprekidanim plačem novorođenog deteta što se razleže iz čadora poput drevnih fanfara koje najavljuju dolazak nove osobe na ovaj svet. Čuvši taj zvuk, Albrih i Baldor odmah se široko nasmejaše, zajedno sa Eragonom i Roranom, a nekoliko okupljenih ljudi čak i uskliknu. Ali njihovo slavlje beše kratkog veka. Baš kad se utišaše poslednji pokliči, žene iz čadora zajecaše kreštavim, srceparajućim jecajima. Eragon se sledio od jeze. Znao je šta to naricanje znači, šta je oduvek značilo: zadesila ih je najgora nesreća. „Ne”, reče u neverici, poskočivši s bureta. Ne može biti mrtva. Ne može. Arja mi je obećala. Kao da je čula njegovu misao, Arja naglo trgnu ulazno krilo čadora te potrča ka njemu sjurivši se preko druma neverovatno dugim koracima. „Šta je bilo?”, upita je Baldor čim se zaustavila. Arja ne obrati pažnju na njega, već reče: „Eragone, pođi sa mnom.” „Šta je bilo?”, uzviknu Baldor ljutito, te posegnu za Arjinim ramenom.” Zgrabila ga je za zglob naizgled munjevitim pokretom, te mu je zavrnula ruku iza leđa nateravši ga da se pogne poput bogalja. Lice mu se zgrčilo od bola. „Ako želiš da ti sestrica preživi, skloni se u stranu i ne smetaj!” Pustila ga je odgurnuvši ga, te on čitavom dužinom pade pravo na Albriha, a ona se okrenu kako bi se vratila u Horstov čador. „Šta se desilo?”, upita je Eragon pridruživši joj se. Arja se okrenu ka njemu ustreptalog pogleda. „Dete je zdravo, ali rođeno je sa zečjom usnom.” Eragon je tada shvatio uzrok malopređašnjeg naricanja. Deca prokleta zečjom usnicom retko su ostavljana u životu: bilo ih je teško hraniti, a čak i ako bi roditelji uspeli da ih nahrane, takva bi deca imala bedan život, bila bi odbačena, ismevana, nesposobna da pronađu bračnog druga. Uglavnom se pokazivalo da bi bilo bolje da se takvo dete rodilo kao mrtvorođenče. „Moraš je isceliti, Eragone”, reče mu Arja. „Ja? Ali ja nikada nisam... Zašto ne možeš ti? Ti znaš više o isceljenju od mene.” „Ako ja izmenim izgled tog deteta, ljudi će reći da sam je ukrala i zamenila nekim zamenčetom. Isuviše sam dobro upoznata s pričama koje tvoji ljudi pričaju o mome narodu, Eragone. Učiniću to ako budem morala, ali dete će zbog toga patiti do kraja života. Jedino je ti možeš spasti takve sudbe.” Odmah ga obuze panika. Nije želeo da bude odgovoran za život još jedne osobe: već je bio odgovoran za previše života. „Moraš je isceliti”, reče mu Arja strogo. Eragon se prisetio koliko vilenjaci cene i paze svoju decu, a i decu svih drugih vrsta. „Hoćeš li biti uz mene ako mi zatreba pomoć?” „Naravno.” Biću i ja, reče mu Safira. Ne moraš ni da pitaš. „U redu”, reče Eragon, te ščepa Brisingr za jabuku, čvrsto rešen. „Obavimo to.” Sa Arjom za petama, hitro je otišao do čadora, te se provukao kroz debelo vuneno ulazno krilo. Dim sveća odmah mu pecnu oči. Pet žena iz Karvahola stajalo je zbijeno uza zid. Njihovo naricanje pogodilo ga je poput pravog udarca. Njihale su se kao omađijane, kidajući odeću i čupajući kosu uz
~ 44 ~
glasne jadikovke. Horst se nalazio u podnožju ležaja i svađao se s Gertrudom, lica zajapurenog, naduvenog i izboranog od umora. Isceliteljka je uz grudi držala zamotuljak za koji je Eragon pretpostavljao da je novorođenče. Nije mu, doduše, mogao videti lice, budući da se meškoljilo i kmečalo pojačavajući opštu larmu. Gertrudini obli obrazi blistali su od znoja, a kosa joj se slepila uz kožu. Ogoljene podlaktice behu joj umrljane nekakvim vlažnim mrljama. Katrina je klečala na okruglom jastučetu uz zaglavlje ležaja i brisala Ilejnino čelo vlažnom krpom. Eragon gotovo da nije prepoznao Ilejn: lice joj beše upalo, a imala je i crne kolutove ispod očiju koje su joj lutale na sve strane, naizgled nesposobne da se usredsrede na bilo šta. Potočići suza spuštali su joj se iz spoljnih uglova očiju preko slepoočnica i nestajali u zamršenim loknama. Usta su joj se otvarala i zatvarala dok je mrmljala nerazgovetne reči. Telo joj beše pokriveno okrvavljenim čaršavom. Ni Horst ni Gertruda nisu zapazili Eragona sve dok im nije prišao. Eragon je prilično porastao otkad je napustio Karvahol, ali Horst je i dalje bio za glavu viši od njega. Oboje ga pogledaše, te iskra nade ozari kovačevo bledo lice. „Eragone!” Spustio je tešku ruku na Eragonovo rame, te se oslonio na njega kao da zbog svega što se dogodilo više ne može da stoji. „Čuo si?” To i nije bilo pitanje, ali Eragon ipak klimnu. Horst baci pogled ka Gertrudi - hitar, munjevit pogled - a onda mu se golema, lopatasta brada pomeri s jedne strane na drugu zajedno s vilicom, te mu se jezik ukaza između usana da bi hi ih ovlažio. „Možeš li... možeš li išta da učiniš za nju?” „Možda”, reče Eragon, „pokušaću.” Ispružio je ruke. Pošto je nakratko oklevala, Gertruda mu je predala topli zamotuljak i odstupila. Po njenom držanju se videlo da joj je nelagodno. U nabore tkanine beše zamotano sićušno, namreškano lice devojčice. Koža joj je bila tamnocrvena, oči nadute i sklopljene, ali izgledala je kao da se kezi, kao da je besna zbog ophođenja prema njoj - što beše reakcija koja se Eragonu činila sasvim razumnom. Međutim, najupečatljiviji deo njenog lica bio je širok procep koji joj se pružao od leve nozdrve do sredine gornje usne. Kroz njega se video njen ružičast jezičić, koji je ležao poput mekanog, ljigavog puža golaća, i povremeno se trzao. „Molim te”, reče Horst, „ako ikako možeš da joj...” Eragon se trže kad žensko naricanje dostiže veoma visok, piskav ton. „Ne mogu ovde”, reče. Kada se okrenuo da izađe, Gertruda se oglasi iza njega: „Idem i ja s tobom. Jedna od nas što znamo s decom mora da ostane uz nju.” Eragon nije želeo da se Gertruda mota oko njega dok bude pokušavao da popravi devojčicino lice, pa mu je došlo da joj to i kaže, no odjednom se prisetio onoga što mu je Arja rekla o zamenčadi. Neko iz Karvahola, neko kome ostali seljani veruju, moraće da bude svedok devojčicinog preobražaja, kako bi kasnije mogao da uveri narod da je dete i dalje ista osoba. „Kako hoćeš”, reče, prikrivši svoje protivljenje. Beba mu se promeškoljila u naručju, te tužno zakmeča kada su izašli iz čadora. S druge strane druma, seljani uperiše ruke u njih, a Albrih i Baldor odmah krenuše k njima. Eragon odmahnu glavom, te se njih dvojica zaustaviše, bespomoćno gledajući u njega. Arja i Gertruda su opkolile Eragona sa obe strane, te krenuše za njim kroz tabor pravo ka njegovom čadoru. Tlo im se treslo pod stopama pošto je i Safira krenula za njima. Ratnici koji se zatekoše na drumu skloniše se brže-bolje kako bi oni prošli. Eragon se trudio da hoda što laganije kako ne bi truckao dete. Jak, buđav vonj širio se oko devojčice; nalikovao je mirisu šumskog tla u topao letnji dan. Kad stigoše nadomak odredišta, Eragon pokraj druma ugleda devojčicu-vešticu Elvu kako stoji između dva niza čadora ozbiljnog lica i zuri u njega krupnim ljubičastim očima. Nosila je purpurnocrnu haljinu s dugačkim čipkanim velom koji beše zabacila s lica, otkrivajući srebrnast, zvezdolik beleg na čelu, nalik na gedvej ignaziju.
~ 45 ~
Nije prozborila ni reč, niti je pokušala da ga uspori ili zaustavi. Međutim, Eragon je shvatio njeno upozorenje, jer je već njeno prisustvo predstavljalo prekor na njegov račun. Jednom je već pokušao da petlja oko sudbe novorođenčeta, a posledice behu stravične. Nije mogao sebi da dozvoli još jednu takvu grešku, ne samo zbog štete koju bi time izazvao već i zato što bi onda Elva postala njegov zakleti neprijatelj. I pored svih svojih moći, Eragon se pribojavao Elve. Njena sposobnost da zaviri ljudima u dušu i izvuče sve što ih muči i mori, da predvidi sve što će im tek zadavati nevolje, činila ju je jednim od najopasnijih stvorenja u vasceloj Alageziji. Što god se desilo, pomisli Eragon ulazeći u svoj zamračeni čador, ne želim da naudim ovom detetu. Uto je osetio novu rešenost da pruži tom detetu priliku da normalno živi - priliku koju ne bi dobilo u datim okolnostima.
~ 46 ~
USPAVANKA
Blaga svetlost sunca na zalasku probi se u Eragonov čador. Sve je unutra bilo sivo, kao da je isklesano od granita. Eragon je svojim vilenjačkim vidom lako razaznao obrise svih predmeta, ali znao je da Gertruda neće moći da ih vidi, pa je zbog nje izgovorio: Naina hvitr un böllr. Tim rečima je postavio blistavo vilinsko svetalce da lebdi pod krovom čadora. Blaga bela sfera nije odavala toplotu, već je samo pružala osvetljenje poput jakog fenjera. Uzdržao se od upotrebe reči brisingr u činima kako mu sečivo mača ne bi zaplamtelo. Začuo je kako se Gertruda zaustavlja iza njega, pa se okrenuo i video je kako zuri u vilinsko svetio, stežući torbu koju je ponela sa sobom. Njega je njeno dobro znano lice podsetilo na dom i na Karvahol, te je osetio neočekivan nalet nostalgije. Polako je spustila pogled na njega. „Kako si se samo promenio”, rekla mu je „Čini mi se da odavno više nema onog dečačića nad kojim sam bdela onda kada ga je uhvatila groznica.” „I dalje sam onaj stari”, odgovorio joj je. „Ne bih rekla da jesi.” Njena izjava ga je zabrinula, ali nije imao vremena da razmišlja o njoj, pa ju je potisnuo iz uma kako bi prišao svome ležaju. Nežno, sasvim nežno, prebacio je novorođenče iz ruku na ćebad, pažljivo kao da je sazdano od stakla. Devojčica mahnu stegnutom pesnicom ka njemu. Nasmešivši se, taknuo ju je vrhom desnog kažiprsta, te ona tiho zaguguta. „Šta smeraš s njom?”, upita ga Gertruda, spustivši se na hoklicu pokraj zida ćadora. „Kako ćeš je isceliti?” „Nisam siguran.” Eragon je upravo tada primetio da Arja nije ušla u čador s njima. Dozvao ju je po imenu i, tren kasnije, ona mu odgovori spolja glasom prigušenim zbog debele tkanine koja ih je razdvajala. „Tu sam”, rekla mu je. „I tu ću i ostati. Ako ti zatrebam, samo usmeri misli u mom pravcu i doći ću.” Eragon se blago namršti. Računao je na nju pokraj sebe tokom zahvata koji ga je očekivao, kako bi mu pomogla kada ne bude znao šta da učini i kako bi ga ispravila ako načini neku grešku. Pa dobro, nema veze. I dalje mogu da je pitam šta hoću, ako poželim. A Gertruda ovako neće imati razloga da posumnja da Arja ima ikakve veze sa onim što će se zbiti s devojčicom. Iznenadile su ga mere predostrožnosti koje je Arja preduzela kako bi izbegla sumnje da je devojčica zamenče, pa se zapitao da li su je nekada optužili za krađu nečijeg deteta. Ram ležaja zaškripa kada se lagano spustio na njega okrenuvši se ka bebi. Namrštio se još više. Osetio je kako Safira preko njega posmatra devojčicu koja je dremala na ćebadi, naizgled nesvesna sveta oko sebe. Jezičić joj se presijavao u procepu koji joj je delio gornju usnicu. Šta kažeš?, upitao ju je. Samo polako, da slučajno sam sebi ne bi odgrizao rep. Saglasio se s njom, a onda je, osetivši se nekako nestašno, zapita: A ti si to nekada uradila? Mislim, ugrizla sopstveni rep? Nije ništa rekla, držeći se po strani, ali uspeo je da uhvati kratak nalet čulnih nadražaja: mešavinu prizora - drveće, trava, sunce, padine Kičme - i težak miris crvenih orhideja, a onda nagao, bolan, oštar osećaj, kao da joj je neko pritisnuo rep vratima. Eragon se tiho nasmejao za sebe, a onda se usredsredio na sastavljanje čini za koje je mislio da će mu biti potrebne za isceljenje devojčice. To je potrajalo gotovo pola sata. On i Safira su to vreme mahom proveli prelazeći iznova tajnovite rečenice, proučavajući i pretresajući svaku reč i izraz, pa čak i njihov izgovor, kako bi se postarali za to da čini obave ono što je nameravao i ništa više od toga.
~ 47 ~
Usred njihovog nemog razgovora, Gertruda se uzvrpolji na hoklici te reče: „Meni beba izgleda isto kao ranije. Ne ide ti, jelda? Nema potrebe da skrivaš istinu od mene, Eragone. Viđala sam ja i mnogo gore stvari u svoje vreme.” Eragon upitno podiže obrve, te joj blagim glasom reče: „Nisam još ni počeo.” Gertruda se ponovo srozala na hoklicu, potpuno poražena. Iz torbe je izvukla klupko žute vunice, napola završen džemper i par uglačanih igala za štrikanje od brezovine. Prsti joj se pokrenuše uvežbano i hitro, te poče da štrika i obrubljuje. Ravnomerno škljocanje igala nekako je umirilo Eragona: bio je to zvuk koji je često slušao u detinjstvu i koji je vezivao za sedenje kraj kuhinjskog ognjišta u prohladnim jesenjim večerima, kada bi slušao kako odrasli ispredaju priče pućkajući lule ili guštajući gutljaje tamnosmeđe alovine nakon obilne večere. Kada su utvrđene čini konačno zadovoljile njega i Safiru i kada se uverio da mu jezik neće zapeti ni za jedan nepoznat glas drevnog jezika, Eragon je posegnuo za snagom njihovih tela kako bi se spremio da baci prve čini. Onda zastade. Kada su vilenjaci koristili mađije da bi naterali drvo ili cvet da raste u željenom obliku, ili da bi izmenili sopstveno telo ili telo nekog drugog bića, oni su uvek, bar koliko je njemu bilo poznato, sastavljali čini u obliku pesme. Činilo mu se primerenim da i sam učini tako. Ali on je poznavao samo nekoliko vilenjačkih pesama, a nijednu od njih nije znao dovoljno dobro da bi tačno i delotvorno ponovio te predivne i složene melodije. Stoga je odabrao pesmu iz najdubljih kutaka sećanja, pesmu koju mu je njegova ujna Marijan pevala kada je bio mali, pre nego što ju je bolest odnela, pesmu koju su žene Karvahola pevušile svojoj deci od pamtiveka kada bi ih ušuškavale pod pokrivače pred spavanje - izabrao je jednu uspavanku. Note su bile jednostavne, lagane za pamćenje i utešne, pa se nadao da će umiriti i novorođenče. Počeo je tiho i prigušeno, dopustivši da se reči lagano kotrljaju iz njega i da mu se glas širi po čadoru poput toplote iz ognjišta. Pre nego što je posegnuo za mađijama, devojčici je na drevnom jeziku kazao da joj je prijatelj, da joj želi samo dobro i da bi ona trebalo da mu veruje. Promeškoljila se u snu, kao da mu odgovara, te joj zategnuto lice omekša. Eragon je potom počeo da baje: behu to jednostavne čini od dve kratke rečenice, koje je stao da ponavlja poput molitve. Malo ružičasto udubljenje gde devojčicina usna beše razdvojena poče da svetluca i da se rasteže kao da se neko usnulo stvorenje meškolji ispod površine. Ono što je pokušavao da učini nije bilo nimalo lako. Kosti novorođenčeta, kao i i kosti svih beba, behu meke i hrskavičave, različite od kostiju odraslih, pa sledstveno i različite od onih koje je popravljao tokom vremena provedenog uz Vordene. Morao je da pazi da joj ne ispuni taj procep u ustima kostima, masom i kožom odraslih ljudi, pošto tada ti delovi ne bi rasli ravnomerno sa ostatkom njenog tela. A kada bude popravljao rupu na njenom gornjem nepcu i desnima, moraće da pomera, ispravlja i učini simetričnim korenove onoga što će izrasti u dva prednja zuba, što nikada ranije nije radio. Čitav poduhvat dodatno je usložnjavalo to što on devojčicu nikada nije video bez tog unakaženog dela, pa nije bio siguran kako bi njena usna i usta trebalo da izgledaju. Njemu je ličila na svaku drugu bebu koju je video: okrugla, bucmasta, bez oblika i čvrstine. Brinula ga je pomisao da bi mogao da joj podari lice koje će sada izgledati lepo, ali koje će s godinama postati čudno ili neprivlačno. Zbog toga je nastavio veoma oprezno, čineći samo male promene u jednom zahvatu, da bi se potom zaustavio da proveri ishod. Počeo je od najdubljih slojeva devojčicinog lica, od kostiju i hrskavice, te je polako nastavio ka vanjskim delovima, sve vreme pojući. U određenom trenu, Safira poče da pevuši s njim ležeći napolju, te vazduh zatreperi od njenog dubokog glasa. Vilinsko se svetio pojačavalo i smanjivalo u skladu s jačinom njenog pevušenja, što za Eragona beše krajnje čudnovata pojava. Odlučio je da kasnije pita Safiru šta je bilo posredi. Reč po reč, sat za satom, bacao je čini kroz noć koja se već bila otegla, mada Eragon nije obraćao pažnju na vreme. Kada je devojčica zaplakala od gladi, nahranio ju je pomoću malo energije. On i
~ 48 ~
Safira su se trudili da ne dotiču njen um svojim umovima jer nisu znali kako bi taj kontakt uticao na njenu nezrelu svest, no povremeno bi ga ipak okrznuli: njen se um Eragonu činio nejasnim i neoblikovanim, poput uzburkanog mora neoblikovanih osećanja spram kojih je sve ostalo na svetu bilo nevažno. Pokraj njega, Gertruda je nastavila da zvecka svojim iglama, a jedini prekid ritma zbio bi se kada bi isceliteljka izgubila broj boda ili kada bi morala da se vrati nekoliko petljica kako bi ispravila neku omašku. Lagano, sasvim lagano, raspuklina u devojčicinim desnima i nepcu poče da se stapa u celinu bez šava, dva ruba njene zečje usnice spojiše se uz kožu koja joj poteče poput tečnosti, te joj se iznad gornje usne postepeno pojavila savršena, obla ružičasta površina. Eragon se najviše pomučio i zadržao tvoreći oblik njene usne, i bavio se njome sve dok Safira najzad ne reče: Gotovo je. Ostavi je takvu. Tada je i sam morao da prizna da više ne može da popravlja devojčicin izgled jer će ga inače slučajno pogoršati. Potom je dopustio da uspavanka lagano utihne. Jezik mu je bio natečen i suv, a grlo ga je grebalo. Podigao se s ležaja i ustao napola povijen nad njim, previše ukočen da bi se sasvim ispravio. Pored odsjaja vilinskog svetla, bled blesak je prožimao čitav čador - isti kao onaj koji je svetleo kada je otpočeo posao. Isprva je bio zbunjen - zar sunce nije već sasvim zašlo? - ali potom je shvatio da ta svetlost pristiže sa istoka, a ne sa zapada, i sve mu postade jasno. Nije ni čudo što sam sav ukočen. Presedeo sam čitavu noć. A šta ja da kažem?, reče Safira. I mene kosti bole kao tebe. Njeno ga je priznanje iznenadilo: retko je govorila da joj je neudobno, bez obzira na jačinu njene nelagode. Ratovanje je zasigurno odnelo veći danak nego što se to na njoj moglo videti. Čim je on to zaključio i čim je ona postala svesna toga, blago se odmakla iz njegovih misli, te reče: Umorna ili ne, još mogu da smoždim sve vojnike koje Galbatoriks pošalje na nas. Znam. Vrativši vunicu u torbu, Gertruda ustade te došepa do ležaja. „U životu ne videh takva čuda”, rekla mu je. „Pogotovo ne od tebe, Eragone, Bromov sine.” Radoznalo se zagledala u njega: „Brom ti jeste bio otac, jelda?” Eragon joj klimnu, te promuklo reče: „Jeste.” „To mi i deluje prikladno.” Eragon nije bio raspoložen za priču o tome, pa samo zabrunda i ugasi vilinsku svetlost jednim pogledom i jednom mišlju. Istoga trena se zamračilo sve osim blagog odsjaja praskozorja. Oči su mu se privikle na promenu brže od Gertrudinih: ona trepnu pa se namršti i pomeri glavu s jedne strane na drugu, kao da nije sigurna gde se on nalazi. Devojčica beše topla i teška u Eragonovom naručju. Nije bio siguran da li su za iscrpljenost odgovorne čarolije koje je koristio ili vreme koje mu je zadatak oduzeo. Zagledao se u devojčicu i promrmljao osetivši iznenadan zaštitnički duh u sebi: „Se ono waise ilia.” Srećna mi bila. Nije to bila čarolija, bar ne prava, ali ponadao se da će joj možda pomoći da izbegne neke od nedaća koje su mučile tolike ljude. A ako ne to, onda neka joj bar izmami osmeh. To se i dogodilo. Osmeh joj se raširio po sićušnom licu, te devojčica krajnje odlučno reče: „Gugu!” Eragon se takođe osmehnu, pa se okrenu da izađe. Čim je podigao ulazno krilo, video je da se mala skupina okupila u polukrugu oko čadora. Neki su stajali, neki sedeli, neki čučali. Većinu je prepoznao kao ljude iz Karvahola, ali tu su bili i Arja i ostali vilenjaci - pomalo izdvojeni od ostalih - uz nekoliko vordenskih ratnika kojima nije znao imena. Zapazio je i Elvu kako se šunja iza obližnjeg šatora, spustivši crni čipkani veo da bi sakrila lice.
~ 49 ~
Eragon je zaključio da je ta skupina zasigurno čekala satima, a da on nopšte nije opazio njihovo prisustvo. Bio je bezbedan uz Safiru i vilenjake koji su ga čuvali, ali to nije bilo opravdanje za to što je sebi dozvolio takvo opuštanje. Moram biti bolji, kazao je samom sebi. Na čelu gomile ljudi stajao je Horst sa svojim sinovima; delovao je zabrinuto. Čelo mu se nabralo kada se zagledao u zamotuljak u Eragonovom naručju, te je zinuo kao da hoće nešto da mu kaže, ali nije mogao da ispusti ni glasa. Bez ikakve pompe i ceremonije, Eragon je prišao kovaču i okrenuo devojčicu tako da joj može videti lice. Horst se nekoliko trenutaka nije micao, n onda mu oči blesnuše, a na licu mu se pojavi izraz toliko duboke radosti i olakšanja da se gotovo nije razlikovao od izraza tuge. Predavši devojčicu Horstu, Eragon reče: „Ruke su mi odveć okrvavljene za ovakav posao, ali drago mi je što sam mogao da pomognem.” Horst dotače devojčicinu gornju usnicu vrhom srednjeg prsta, te odmahnu glavom. „Ne mogu da verujem... ne mogu da verujem.” Pogledao ju u Eragona. „Ilejn i ja ćemo biti tvoji dužnici zanavek. Ako ti...” „Ništa mi ne dugujete”, reče mu Eragon blago, „samo sam uradio ono što bi uradio svako kad bi imao potrebnu veštinu.” „Ali ti si je iscelio, i stoga sam ti zahvalan.” Eragon se malo dvoumio, te je naklonio glavu prihvatajući Horstovu zahvalnost. „Kako ćete je nazvati?” Kovač je ozareno gledao u svoju kćerkicu. „Ako se Ilejn bude saglasila, mislio sam da je nazovemo Nada.” „Nada... lepo ime.” Nada nam je, vala, svima potrebna u životu. „A kako je Ilejn?” „Umorno, ali dobro.” Potom i Albrih i Baldor okružiše oca zagledajući sestricu, zajedno s Gertrudom, koja je izašla iz čadora nedugo nakon Eragona, a potom se i ostali seljani osmeliše pa im se pridružiše. Čak se i znatiželjni ratnici stisnuše uz Horsta, izvijajući vratove kako bi makar nakratko osmotrili devojčicu. Malo kasnije, vilenjaci protegoše svoje duge udove, te im i oni priđoše. Primetivši ih, ljudi im se brže-bolje ukloniše s puta praveći im prolaz do Horsta. Kovač se zgrči i isturi vilicu poput buldoga kada, jedan po jedan, vilenjaci počeše da se saginju ne bi li pogledali devojčicu. Neki su joj i prošaputali reč-dve na drevnom jeziku. Izgleda da uopšte nisu primećivali uporne sumnjičave poglede koje seljani behu usmerili ka njima. Kada u redu ostadoše još samo tri vilenjaka, Elva munjevito izjuri iza čadora iza kojeg se skrivala i stade na kraj kolone. Nije dugo čekala pre nego što je i na nju došao red da stane ispred Horsta. Mada se malo kolebao, kovač je spustio ruke i savio kolena, no ipak je bio toliko viši od Elve da je ona morala da se propne na prste kako bi videla novorođenče. Eragon zadrža dah kada se zagledala u nekada unakaženo detence, pošto zbog vela nije mogao da proceni njenu reakciju. Nekoliko sekundi kasnije, Elva se spustila na pete. Odlučnim korakom, krenula je nazad stazom koja je prolazila pored Eragonovog čadora. Prešavši dvadesetak metara, naglo se zaustavila i okrenula se ka njemu. Eragon zabaci glavu i podiže obrvu. Klimnula mu je kratkim, naglim pokretom, te je nastavila svojim putem. Dok ju je Eragon posmatrao kako odlazi, Arja mu priđe te mu tiho reče: „Trebalo bi da budeš ponosan na ono što si upravo postigao. Dete je zdravo i lepo. Čak ni naši najveštiji vračevi ne bi imali šta da dodaju tvojim mađijama. Velika je stvar ovo što si podario devojčici - novo lice i budućnost - a ona to nikada neće zaboraviti, sigurna sam u to... Neće zaboraviti niko od nas.” Eragon je zapazio da ga i ona i svi ostali vilenjaci posmatraju s novim poštovanjem u pogledima, ali njemu su najviše značili Arjino divljenje i odobravanje. „Imao sam najbolje učitelje”, odgovorio joj je jednako sniženim glasom. Arja se nije protivila njegovoj tvrdnji. Zajedno su gledali ~ 50 ~
kako se seljani vrzmaju oko Horsta i njegove kćerke i uzbuđeno razgovaraju. Ne skidajući pogled s njih, Eragon se nagnu ka Arji te joj reče: „Hvala ti što si pomogla Ilejn.” „Nema na čemu. Bilo bi nemarno od mene da nisam.” Horst se potom okrenuo da odnese dete u njihov čador kako bi Ilejn mogla da vidi svoju novorođenu kćerkicu, ali gužva oko njega i dalje se nije razilazila. Kada je Eragonu dojadilo da se rukuje i odgovara na njihova pitanja, pozdravio se sa Arjom, te se iskrao do svog čadora, a onda je privezao ulazno krilo za sobom. Ukoliko ne usledi neki napad, ne želim da vidim nikoga narednih deset sati - čak ni Nasuadu, rekao je Safiri, bacivši se na ležaj. Hoćeš li, molim te, javiti Blodgarmu? Hoću, naravno, rekla mu je. Odmori se, mali moj, a i ja ću. Kragon uzdahnu, te pokri lice rukom kako bi zaklonio jutarnje sunce. Disanje mu se usporilo, um je počeo da mu luta, te ga ubrzo obaviše čudnovati prizori i zvukovi iz snova - stvarni a izmaštani, šareni a providni, kao da su sastavljeni od stakla, te je na neko vreme mogao da zaboravi svoja zaduženja i mučna zbivanja od prethodnog dana. Svi njegovi snovi behu prožeti onom uspavankom, nalik na šapat vetra, napola primetnom, napola zaboravljenom, koja ga uljuljka u detinji spokoj sećanjima na dom.
~ 51 ~
ZA UMORNE POČINKA NEMA
Dva patuljka, dva čoveka i dva Urgala - pripadnici Nasuadine lične straže, zvani noćnim jastrebovima - behu postavljeni ispred odaje zamka u kojoj je Nasuada postavila svoj štab. Zurili su u Rorana ravnim, ispraznim pogledima. I njegov je izraz bio jednako isprazan dok je zurio u njih. Beše to igrica koju su i ranije igrali. Uprkos bezizražajnim licima, Roran je znao da noćni jastrebovi užurbano smišljaju najlakši i najdelotvorniji način da ga ubiju. Znao je on to pošto je i sam to radio na njihov račun, po svom starom običaju. Morao bih da se izmaknem najbrže što mogu... da se malo razvuku, zaključio je. Ljudi bi prvi stigli do mene - brži su od patuljaka - pa bi usporili Urgale za sobom... Morao bih da im oduzmem te helebarde. Biće nezgodno, ali mislim da bih mogao... bar jednu. Možda bih morao da odbacim svoj malj. Čim bih se dočepao helebarde, mogao bih da ih držim na odstojanju. Patuljci tada ne bi imali velike izglede, ali Urgali bi već bili nezgodniji, gadovi nakazni... Ali ako iskoristim onaj stub kao zaklon, mogao bih da... Utom se, naglo i škripavo, rastvoriše vrata okovana gvožđem, koja stajahu između dva reda stražara. Paž od deset ili dvanaest godina, odeven u jarku odeću, izašao je van te je glasnije nego što je bilo potrebno objavio: „Gospa Nasuada sada će vas primiti!” Nekoliko stražara se trgnu, pomalo rasejano, te im pogledi nakratko zadrhtaše. Roran se nasmeši pa projuri kraj njih pravo u odaju, znajući da bi mu ta njihova omaška, ma koliko sitna bila, omogućila da ubije bar dvojicu pre nego što bi mu uzvratili. Drugi put, pomislio je. Odaja beše golema, pravougaona i skromno nameštena: premalen čilim je ležao na podu; nekakva uzana tapiserija, s rupama od moljaca, visila je na zidu s njegove leve strane, a na zidu s desne strane nalazio se samo jedan zasvođen prozor. U sobi nije bilo drugih ukrasa. U jedan ćošak beše uguran dugačak drveni sto, zatrpan knjigama, svicima i listovima papira. Nekoliko masivnih stolica, s kožnim tapacirungom pričvršćenim nizom potamnelih mesinganih ekserčića, stajalo je oko stola, ali ni Nasuada ni desetak ljudi koji se behu nabili oko nje očito nisu nameravali da ih upotrebe. Jormundur nije bio među njima, ali Roran je poznavao nekoliko prisutnih ratnika: neki su ga predvodili u boju, a neke je video u borbi tokom bitke ili ih je pak znao po čuvenju preko ljudi iz njegovog odreda. „... briga me i ako mu zbog toga udari pena na usta!”, viknula je i glasno mlatnula desnom rukom po stolu. „Ako ne dobijemo te potkovice - ne samo to nego i dodatne - možemo slobodno i da pojedemo svoje konje, pošto nećemo imati koristi od njih. Jasno?” Svi ljudi kojima se obratila zdušno joj pružiše potvrdan odgovor, Zazvučali su donekle zaplašeno, čak i zbunjeno. Roranu je bilo čudnovato ali i zadivljujuće to što je Nasuada, kao žena, bila kadra da izazove toliko poštovanja u svojim ratnicima, mada to beše poštovanje koje je i sam gajio prema njoj. Ona je bila jedna od najodlučnijih i najpametnijih osoba koje je ikada upoznao, i bio je ubeđen da bi bila uspešna ma gde da se rodila. „Idite sada”, reče im Nasuada, te osmorica ljudi prođoše pokraj nje, a ona dade znak Roranu da priđe stolu. Strpljivo je sačekao da umoči pero u mastionicu, da naškraba nekoliko redaka po nekom malom svitku i da ga potom preda jednom od paževa rekavši mu: „Za patuljka Narhajma. I ovoga se puta postaraj da ti preda odgovor pre nego što se vratiš, inače ću te poslati pravo kod Urgala da te koriste kao redušu i potrčka.” „Razumem, milostiva gospo!”, reče joj dečko te brže-bolje odjuri, nasmrt preplašen. Nasuada poče da pretura po gomili papira pred sobom. Ne podižući pogled, rekla je: „Jesi li se valjano odmorio, Rorane?” Zapitao se zašto bi nju to zanimalo. „Ne baš.” „Eh, baš šteta. Nisi valjda bio budan čitavu noć?” ~ 52 ~
„Jednim delom - jesam. Ilejn, supruga našega kovača, juče se porodila, ali...” „Da, obavestili su me. Nadam se da nisi ostao budan dok Eragon nije iscelio to dete?” „Nisam, bio sam isuviše umoran.” „Eto, bar si ti bio dovoljno razborit.” Posegnuvši preko stola, dohvatila je još jedan list papira, te ga je pomno pregledala pre nego što ga je dodala na gomilu. Govoreći nepromenjenim trezvenim tonom, rekla mu je: „Imam za tebe jedan poduhvat, Čekićaru. Naše snage kod Arouza naišle su na tvrd otpor - mnogo jači nego što smo očekivali. Kapetan Brigman nije uspeo da razreši to stanje, a ti su nam ljudi hitno potrebni. Stoga te šaljem u Arouz da zameniš Brigmana. Konj te već čeka kod južne kapije. Odjahaćeš za Feinster najbrže što možeš, pa odatle do Arouza. Odmorni konji čekaće te na svakih šest i po kilometara odavde do Feinstera. Odatle ćeš sam morati da nađeš zamene. Očekujem od tebe da stigneš do Arouza za četiri dana. Nakon što se malo odmoriš, ostaju ti otprilike... tri dana da dovršiš opsadu.” Ponovo je bacila pogled ka njemu. „Hoću da se za nedelju dana naš barjak zavijori nad Arouzom. Ne zanima me kako ćeš to postići, Čekićaru, samo obavi posao. Ako ne možeš, ne preostaje mi ništa drugo do da pošaljem Eragona i Safiru do Arouza, što će nas ostaviti gotovo nezaštićene pred Murtagovim ili Galbatoriksovim napadom.” Onda bi se i Katrina našla u opasnosti, pomisli Roran, te oseti nelagodu u stomaku. Odjahati do Arouza za četiri dana - biće to grozan poduhvat, pogotovo ako uzme u obzir sva ta modra i bolna mesta na sebi. A ako se tome doda i osvajanje grada u toliko kratkom roku, dobija se mešavina ludila i jada. Sve u svemu, taj mu je poduhvat bio odbojan koliko i rvanje s kakvom mečkom i to s rukama svezanim iza leđa. Počešao se po obrazu obraslom bradicom. „Ali ja nemam iskustva sa opsadama”, reče. „Ponajmanje u ovakvim okolnostima. Sigurno postoji neko među Vordenima ko bi bolje odgovarao zadatku. Šta je s Martlandom Crvenobradim?” Nasuada odmahnu rukom. „On ne može da jaše toliko brzo samo s jednom rukom. Trebalo bi da imaš više samopouzdanja, Čekićaru. Istina je da ima drugih među Vordenima koji su vičniji ratovanju, ljudi koji su mnogo više vremena proveli na bojnom polju, ljudi koji su obučavani kod najboljih ratnika iz pokolenja svojih očeva, ali kada se isuču mačevi i otpočne boj, nisu najvažniji znanje i iskustvo, već to da li možeš da pobediš, a meni se čini da si ti tom tajnom ovladao. Pored toga, imaš i sreće.” Odloživši gornje listove papira, oslonila se na ruke. „Dokazao si da umeš da se boriš. Dokazao si da umeš da ispunjavaš naređenja... bar kada se tebi tako sviđa.” Odupro se porivu da pogne ramena, prisetivši se usijanog peckanja kandžije koja mu je izreckala leđa kada su ga kaznili zbog neizvršavanja zapovesti kapetana Edrika. „Dokazao si da umeš da predvodiš najezdu. Pa hajde onda, Rorane Čekićaru, da vidimo da li si sposoban i za nešto više od toga, hm?” Progutao je knedlu. „U redu, milostiva gospo.” „Odlično. Unapređujem te u privremenog zapovednika. Uspeš li kod Arouza, imaćeš priliku da porazmisliš o tom činu, bar dok ne pokažeš da zaslužuješ veću ili manju čast.” Vrativši pogled na sto, počela je da sređuje gomilu svitaka, očito tražeći nešto skriveno ispod njih. „Hvala vam.” Nasuada mu odgovori tihim, neobavezujućim mrmljanjem. „Koliko ću ljudi imati pod svojom upravom kod Arouza?”, upitao ju je. „Brigmanu sam dala hiljadu ratnika da osvoji grad. Od tog broja, nije ostalo više od osam stotina sposobnih za borbu.” Roran zamalo glasno opsova. Samo toliko? Kao da ga je čula, Nasuada reče suvonjavim tonom: „Smatrali smo da ćemo mnogo lakše savladati odbranu Arouza nego što se naposletku pokazalo.” „Razumem. Mogu li povesti dva ili tri čoveka iz Karvahola sa sobom? Onda ste nam rekli da ćete nam dopustiti da zajedno služimo ako...” „Da, da”, odmahnula je rukom, „znam šta sam rekla.” Napućila je usne, razmišljajući. „U redu, povedi koga god hoćeš, ali krenite najkasnije za sat vremena. Javi mi koliko će ljudi krenuti s tobom, pa ću se postarati za to da dovoljno konja čeka duž puta.” ~ 53 ~
„Mogu li da povedem Karna?”, upitao je, misleći na čarobnjaka s kojim je nekoliko puta učestvovao u borbama. Zastavši, zagledala se u zid nakratko neusredsređenim pogledom. Potom je na njegovo olakšanje, klimnula glavom, te je nastavila da kopa po razbacanim svicima. „Aaa, evo ga!” Izvukla je uvijeni pergament privezan kožnim remenom. „Karta Arouza i okoline, kao i veća karta pokrajine Fenmark. Predlažem ti da obe pomno izučiš.” Predala mu je savijutak, a on ga gurnu pod tuniku. „Evo”, rekla je pružajući mu list presavijenog pergamenta zapečaćen crvenim voskom, „tvog zadatkatka i” - dala mu je još jedan list, deblji od prvog - „tvojih zapovesti. Pokaži ih Brigmanu, ali ne ostavljaj ih kod njega. Ako se dobro sećam, ti nisi naučio da čitaš?” Slegnuo je ramenima. „Šta će mi to? Umem da brojim i računam kao i bilo koji drugi čovek. Moj otac je govorio da bi podučavanje njegove dece imalo smisla otprilike kao kada biste psa učili da hoda na zadnjim nogama: zabavno je, ali teško da je vredno truda.” „Možda bih se i saglasila da si ostao zemljoradnik. Ali nisi, i nećeš to ti bili.” Pokazala je ka pergamentima koje je držao u ruci. „Otkud znaš da jedan od tih listova nije ispisana naredba da te pogube? Ovako si mi od ograničene koristi, Čekićaru. Ne mogu ti slati poruke a da neko drugi ne mora da ti ih pročita, a ako budeš morao da mi podneseš izveštaj, nećeš imati izbora do da se pouzdaš u to da će neko od podređenih tačno zabeležiti tvoje reči. Time te mnogo lakše mogu iskoristiti, a time si i ti nepouzdan. Želiš li da napreduješ među Vordenima, predlažem ti da pronađeš nekoga ko će te naučiti. Pođi sada: imam još mnogo poslova koji zahtevaju moju pažnju” Pucnula je prstima, te jedan paž dotrča do nje. Spustivši ruku dečku na rame, sagnula se i rekla mu: „Hoću da mi dovedeš Jormundura pravo ovamo. Pronaći ćeš ga negde na pijaci, gde su one tri kuće...” Zastala je usred izdavanja naređenja i podigla obrvu, primetivši da se Roran još nije pomerio s mesta. „Još nešto si hteo, Čekićaru?”, upitala ga je. „Da. Voleo bih da se vidim sa Eragonom pre nego što krenem.” „Zašto?” „Većina zaštitnih čini koje mi je dao uoči bitke više ne deluje.” Nasuada se namršti, te reče pažu: „Na pijaci, gde su one tri kuće izgorele u požaru. Znaš li na koje mesto mislim? Važi, idi onda.” Potapšala je dečaka po leđima, te se uspravila kada je istrčao iz odaje. „Bilo bi bolje da to ne učiniš.” Njena izjava je zbunila Rorana, ali nije ništa kazao očekujući da će mu sama objasniti. To je i učinila, ali zaobilaznim putem: „Jesi li primetio koliko je Eragon bio iscrpljen tokom mog prijema s mačkodlacima?” „Jedva je stajao na nogama.” „Upravo tako. Previše se napregao, Rorane. Ne može da štiti i tebe, i mene, i Safiru, Arju i ko zna koga još a da pritom čini i ono što mu je dužnost. Mora da sačuva snagu za trenutak kada ćemo morati da se borimo s Murtagom i Galbatoriksom. A što se više približavamo Urubejnu, to nam je važnije da bude spreman da se suoči s njima u bilo kom trenu, i noću i danju. Ne smemo dopustiti da ga oslabe sve druge brige i smetnje. Bilo je plemenito od njega što je onome detetu iscelio zečju usnu, ali taj čin bi nas mogao koštati čitavog rata! „Borio si se bez zaštitnih čini kada su Ra'zaci napali tvoje selo na Kičmi. Ako ti je stalo do brata, ako ti je stalo da porazimo Galbatoriksa - moraćeš ponovo da naučiš da se boriš bez njih.” Kada je završila, Roran pognu glavu. Bila je u pravu. „Krećem smesta.” „Tako bi bilo najbolje.” „Uz vaše dopuštenje...” Okrenuvši se, Roran je žurno krenuo ka vratima. Baš kad je prešao prag, Nasuada mu doviknu: „Još nešto, Čekićaru!” Radoznalo se okrenuo. „Gledaj da ne spališ Arouz, važi? Nije lako zameniti stari grad novim.”
~ 54 ~
IGRA MAČEVA
Dosađujući se, Eragon je lupkao petama po ivici gromade na kojoj je sedeo, jedva čekajući da krene. On, Safira i Arja, uz Blodgarma i ostale vilenjake, lenčarili su na obali pokraj puta koji se pružao istočno od Belatone: istočno kroz polja sa sazrelim, bujnim usevima, preko širokog kamenog mosta koji se nadvijao preko reke Džajt i onda na jug oko najjužnijeg ruba Leone. Drum se tamo granao, pa se jedan deo odvajao nadesno prema Ognjenoj ravnici i Surdi, a drugi severno prema Dras Leoni i naposletku ka Urubejnu. Na hiljade ljudi, patuljaka i Urgala motalo se ispred istočne kapije Belatone, a i u samom gradu, svađajući se i vičući dok su Vordeni pokušavali da se rasporede u jednu čvrstu jedinicu. Pored raštrkanih pešadinaca, bila je tu i konjica kralja Orina - uz gomilu konja koji su frktali propinjući se. Iza ratničkog dela vojske, širio se karavan sa zalihama: kilometri zaprežnih kola, prikolica i karuca oivičenih golemim stadima rogate stoke koja su Vordeni poveli iz Surde, dopunivši ih svim životinjama koje su usput oduzeli od seljaka. Iz stada i kolone sa zalihama dopirali su rika volova, njakanje mazgi i magaraca, gakanje gusaka i rzanje i njištanje teglećih konja. Dovoljno da Eragon oseti poriv da zapuši uši. Čovek bi pomislio da smo se već izveštili u ovome, s obzirom na to koliko smo puta to radili, reče Safiri, poskočivši s gromade. Frknula je. Trebalo bi mene da stave za glavnu. Mogla bih da ih zastrašim i postrojim za manje od sat vremena, pa ne bismo traćili toliko vremena čekajući. Njena zamisao ga je razgalila. Da, da, siguran sam da bi mogla... Ali pazi šta pričaš, da te Nasuada ne bi naterala da stvarno to i uradiš. Onda se njegove misli vratiše Roranu, kojeg ne beše video još od one noći u kojoj je iscelio Horstovo i Ilejnino dete, te se zapitao kako mu je brat, zabrinut što ga ostavljaju za sobom. „To je baš bilo blesavo od njega”, promrmlja Eragon, prisetivši se kako je Roran otišao ne dopustivši mu da mu obnovi zaštitne čini. Iskusan je on lovac, naglasi Safira. Neće biti toliko glupav da dopusti plenu da ga zaskoči. Znam, ali ponekad ti to ne vredi... Bolje bi mu bilo da pripazi. Neću da nam se vrati kao bogalj ili, još gore, pod samrtnim pokrovom. Turobno raspoloženje obuze Eragona, ali sabrao se i stao nestrpljivo da skakuće gore-dole u želji da razmrda telo i noge pre nego što bude primoran da provede nekoliko sati sedeći na Safiri. Radovao se prilici da leti s njom, ali nije mu se sviđala pomisao da će čitav dan biti vezan za istih desetaik kilometara dok, poput lešinara, bude kružio iznad usporene vojske. On i Safira bi sami mogli da stignu do Dras Leone do kraja popodneva. Sišavši s puta, odšetao je do površine pod niskom travom. Ne obraćajući pažnju na Arjine poglede i poglede ostalih vilenjaka, isukao je Brisingr i zauzeo odbrambeni položaj, prvi kojem ga je Brom podučio mnogo godina ranije. Lagano udahnuvši, spustio se u čučanj, osećajući oblik tla kroz đonove svojih čizama. Uz kratak, oštar uzvik, zamahnuo je mačem oko glave, te ga je iskošeno oborio u udarcu koji bi prepolovio bilo kog čoveka, vilenjaka ili Urgala, bez obzira na oklop u kojem bi bio. Zaustavio je mač na centimetar od tla, te ga zadrža tu. Sečivo mu gotovo nije ni zadrhtalo u stisku. Naspram pozadine od zelene trave, plavičasti metal delovao je veoma živopisno, gotovo nestvarno. Eragon ponovo udahnu, te se baci napred bodući vazduh mačem kao da je to smrtni neprijatelj. Izvežbao je, jedan za drugim, osnovne pokrete u mačevanju, usredsredivši se manje na brzinu i snagu, a više na tačnost.
~ 55 ~
Kada se ugodno ugrejao od vežbanja, bacio je pogled na svoje stražare, koji su napravili krug oko njega. „Hoće li neko od vas da ukrsti mač sa mnom na nekoliko minuta?”, upitao ih je podigavši glas. Vilenjaci se međusobno pogledaše, nerazgovetnih izraza, a onda vilenjak Virden istupi. „Ja ću, Senkoubico, ako želiš. Međutim, zamolio bih te da staviš kacigu dok budemo vežbali.” „Važi.” Eragon vrati Brisingr u kanije, te otrča do Safire i uspentra joj se uz bok, usput posekavši jagodicu levog palca na njenu krljušt. Na sebi je već imao verižnjaču, oklope za butine i ruke, ali šlem beše ugurao u bisage kako ne bi skliznuo sa Safire i izgubio se u travi. Uzimajući šlem, ugledao je kovčežić s Glejdrovim srcem svih srca uvijen u ćebad i ugnežđen na dnu bisaga. Ugurao je ruku da bi dodirnuo zavežljaj, nemo odajući počast onome što je ostalo od veličanstvenog zlatnog zmaja, a onda je zatvorio bisage i skočio sa Safirinih leđa. Eragon je privezao zaštitnu kapu i kacigu hodajući ka livadi. Olizao je krv s palca, pa je navukao oklopnu rukavicu u nadi da neće previše prokrvariti u nju. Upotrebivši slične čini, on i Virden postaviše tanane prepreke, gotovo nevidljive izuzev blagog, talasastog podrhtavanja vazduha, kako ne bi posekli ništa oko sebe. Spustili su i zaštitne čini koje su ih čuvale od telesn opasnosti. Potom zauzeše položaje jedan naspram drugog, pa se nakloniše i podigoše sečiva. Eragon se zagleda u vilenjakove crne nepomične oči, a Virden mu uzvrati istim upornim pogledom. Ne skidajući oka s protivnika, Eragon krenu napred, istovremeno pokušavajući da se primakne Virdenu s desne strane, pošto bi vilenjaku dešnjaku tako bilo teže da se odbrani. Vilenjak se polako okrenu ka Eragonu, gnječeći travu pod petama. Načinivši nekoliko koraka, Eragon zastade. Virden je bio isuviše oprezan i isuviše iskusan da bi Eragon mogao da ga napadne s boka: nikada ga neće uhvatiti nespremnog. Ukoliko mu nekako ne odvratim pažnju. Međutim, i pre nego što je Eragon odlučio šta će dalje, Virden je odglumio napad na njegovu desnu nogu, kao da želi da mu probode koleno, a onda je u vazduhu izmenio pravac i izvrnuo zglob i ruku kako bi ga posekao preko grudi i vrata. Mada je vilenjak bio brz, Eragon je bio brži. Spazivši promenu u Virdenovom držanju, koja mu odade njegove namere, Eragon se odmakao za pola koraka, istovremeno savivši lakat ne bi li mu obrušio mač ispred lica. „Šta ćeš sad?”, viknu Eragon, zakačivši Virdenov mač Brisingrom. Sečiva prodorno zaškripaše jedno o drugo. Pomučivši se, Eragon je odgurnuo Virdena od sebe, pa je nasrnuo na njega udarajući ga žestokim zamasima mačem. Nekoliko minuta su se borili mačem o mač. Eragon je osvojio prvi pogodak - laganu posekotinu po Virdenovom kuku - a potom i drugi, ali nakon toga je dvoboj bio ujednačen, pošto ga je vilenjak odmerio i procenio, postavši kadar da predvidi njegove napade i odbranu. Eragon je retko bivao u prilici du se oproba s protivnikom hitrim i snažnim poput Virdena, pa je uživao u nadmetanju s vilenjakom. Međutim, taj je ugođaj nestao kada ga je Virden pogodio četiri puta zaredom: udarac po desnom ramenu, dva udarca po rebrima, a onda i gadna posekotina preko stomaka. Udarci su se izoštrili, ali još se više izoštrio Eagonov ponos. Zabrinuo se zbog toga što mu je vilenjak lako probio odbranu. Da su se odistinski borili, znao je Eragon, porazio bi Virdena već nakon prvih nekoliko zamaha, ali to mu i nije bila velika uteha. Ne bi smeo da mu dopuštaš da te toliko udara, primeti Safira. Da, i sam sam to uvideo, zarežao je. Hoćeš li da ga sredim umesto tebe? Ne... danas ne.
~ 56 ~
Natmuren, Eragon je spustio sečivo, te je zahvalio Virdenu na zajedničkoj vežbi. Vilenjak mu se naklonio i rekao: „Nema na čemu, Senkoubico.” Potom se okrenuo i vratio se na svoje mesto među saborcima. Eragon je zario Brisingr u zemlju između čizama, što nikada ne bi učinio s mačem izrađenim od običnog čelika, pa je prislonio ruke na jabuku, usput posmatrajući kako se ljudi i životinje guraju na skučenom drumu koji se protezao od golemog kamenog grada. Komešanje u masi se smanjilo, te je pretpostavio da će uskoro rogovi najaviti pokret Vordenima. Ali čekajući da se to dogodi, i dalje je bio obuzet nestrpljenjem. Pogledao je u Arju, koja je stajala pokraj Safire, te mu se na licu polako raširi osmeh. Prislonivši Brisingr na rame, odšetao je do njih i pokazao na njen mač. „Arja, šta ti veliš? Samo smo jednom zajedno vežbali, onda u Farden Duru.” Kez mu se još više raširi, te on zavitla Brisingrom u vazduhu. „Otad sam se prilično popravio.” „Jesi, istina je.” „Pa, šta onda veliš?” Kritički je osmotrila Vordene i slegnula ramenima. „Zašto da ne?” Kada su pošli ka livadi s niskom travom, Eragon joj reče: „Neće ti poći za rukom da me pobediš lagano kao ranije.” „Sigurna sam da si u pravu.” Arja je pripremila mač, te se okrenuše jedno ka drugome, uz odstojanje od desetak metara. Osećajući se samouvereno, Eragon hitro sunu ka njoj, unapred odredivši gde će je udariti: po levom ramenu. Arja je čvrsto držala svoj položaj, ne pokušavajući da ga izbegne. Kada se našao na manje od četiri metra od nje, nasmešila mu se toplim ozarenim osmehom, koji je toliko naglasio njenu lepotu da se Eragon pokolebao, te mu se sve misli u glavi razvodniše. Uto odblesak čelika zatitra pred njim. Kasno je podigao Brisingr kako bi odbio udarac. Ruke mu zadrhtaše kada se vrh mača odbio o nešto tvrdo - balčak, sečivo ili meso. Nije bio siguran šta je posredi, ali znao je da je pogrešno procenio rastojanje i da je ostao nezaštićen pred napadom. Stigao je tek da uspori svoj nalet kad mu je drugi udarac odbio desnu ruku, te on oseti bol u stomaku kada ga Arja ubode i obori na tlo. Eragon pade na leđa brundajući i sav vazduh mu izlete iz pluća. Zinuvši, pokušao je da udahne, ali stomak mu se zgrčio, čvrst poput kamena, te nije mogao da uvuče vazduh u pluća. Zatim mu se pred očima pojavi i roj grimiznih tačkica, pa mu se nekoliko neprijatnih sekundi činilo da će se onesvestiti. Ali onda mu se mišić konačno opustio i on je nastavio da diše. Čim mu se glava razbistrila, polako je ustao upotrebivši Brisingr kao oslonac. Naslonio se na mač, stojeći pogrbljen poput starca, dok je čekao da mu popusti bol u stomaku. „Varala si!”, rekao je stisnutih zuba. „Nisam, samo sam iskoristila slabost svog protivnika. To nije isto.” „Misliš... misliš da je to slabost?” „U borbi - jeste. Hoćemo li dalje?” Odgovorio joj je tako što je trgnuo Brisingr iz zemlje, odjurio na svoje mesto i podigao mač. „Odlično”, reče Arja, te zauze isti stav. Eragon joj se ovoga puta primakao mnogo obazrivije, a ni Arja nije ostala na istoj tački. Koračajući oprezno, krenula je napred ne skidajući svoj zenooki pogled s njega. Trgnula se, a Eragon ustuknu. Primetio je da je zadržavao dah, pa natera sebe da se opusti. Još jedan korak, a onda Eragon polete napred punom brzinom i silinom. Odbila je njegov zamah ka njenim rebrima i odgovorila mu ubodom usmerenim ka njegovom nezaštićenom pazuhu. Zatupljen vrh njenog mača skliznu mu niz slobodnu šaku škripeći uz ~ 57 ~
metalnu pločicu koja mu beše ušivena u oklop za ruku, a on ćušnu sečivo od sebe. Arjin se torzo u tom trenu našao ogoljen, ali bili su isuviše blizu jedno drugom da bi Eragon mogao da je secne ili bocne. Stoga on nagrnu napred, te je tresnu po grudnoj kosti jabukom svoga mača nameravajući da je obori na tlo kao što je ona učinila s njim. Nekako se izvila te jabuka prolete kroz vazduh na mestu gde je ona maločas stajala, a Eragon se zatetura unapred. I ne znajući kako se to dogodilo, našao se nepokretan; Arjine ruke behu mu obavijene oko vrata, a hladna, klizava površina njenog zamađijanog mača bila mu je naslonjena na vilicu. Otpozadi začu kako mu Arja šapuće na desno uvo: „Mogla sam da ti otfikorim glavu kao što bih ubrala jabuku s drveta.” Potom je opustila stisak kako bi ga odgurnula od sebe. Razjaren, naglo se obrnuo, primetivši da ga ona već čeka s podignutim mačem i odlučnog lica. Popustivši pred besom, Eragon se ustremi na nju. Razmenili su četiri udarca, a svaki beše strašniji od prethodnog. Arja ga je prva pogodila, secnuvši mačem prema njegovim nogama. Uspeo je da je odbije, te joj unakrsno zamahnu ka struku, ali ona se izmakla iz domašaja Brisingrove blistave, suncem obasjane ivice. Ne dajući joj priliku da uzvrati, nadovezao se naglim zamahom koji je ona odbila varljivo lako. Potom je koraknula ka njemu te je, potezom laganim poput dodira kolibrijevog krila, zamahnula mačem preko njegovog trbuha. Arja je zauzela čvrst stav pri završetku svog poteza, primakavši lice njegovom. Čelo joj se presijavalo iznad rumenih obraza. Odvojili su se jedno od drugog preterano obazrivo. Eragon je poravnao tuniku, a onda je čučnuo pokraj Arje. Ratobornost mu je nekako zgasla, ostavljajući ga usredsređenog i donekle opuštenog. „Nije mi jasno”, reče smireno. „ Previše si se navikao na borbu s Galbatoriksovim vojnicima. Oni ni u snu ne bi mogli da te nadmaše, pa se odvažuješ na rizike koji bi inače samo potvrdili tvoje greške. Napadi su ti previše predvidivi; ne bi trebalo da se oslanjaš samo na snagu, a popustio si i u odbrani.” „Hoćeš li mi pomoći?”, upitao ju je. „Hoćeš li vežbati sa mnom kada budeš slobodna?” Klimnula je. „Naravno. Ali kada ja ne budem mogla, obrati se Blodgarmu - on je vešt u mačevanju koliko i ja. Vežbanje je jedini lek koji je tebi potreban: vežbanje s valjanim takmacima.” Baš kad je zinuo da joj zahvali, osetio je kako mu se još nečija svest, pored Safirine, uvlači u um, golema i zastrašujuća i ispunjena najdubljom melanholijom, tugom toliko silnom da se Eragonu steže grlo, a onda mu se učini da je svet oko njega izgubio boje i sjaj. Usporenim, dubokim glasom, kao da mu pričanje predstavlja nepodnošljiv napor, zlatni zmaj Glejdr mu reče: Moraš naučiti... da vidiš ono u šta gledaš. Njegovog prisustva potom nestade, a za njim osta mračna praznina. Eragon pogleda u Arju, koja je bila potresena koliko i on: i ona je čula Glejdrove reči. Iza nje, Blodgarm se uzvrpoljio mrmljajući sa ostalim vilenjacima, a Safira je, sedeći pokraj druma, izvila vrat pokušavajući da pogleda bisage na svojim leđima. Eragon je shvatio da su ga svi čuli. On i Arja se zajedno podigoše sa zemlje, te odjuriše do Safire, koja im reče: Neće da mi odgovori; gde god da je bio, vratio se, i neće da sluša nikoga do sopstvenog čemera. Evo, pogledajte sami... Eragon je spojio misli s njenim i Arjinim mislima, te njih troje usmeriše umove ka Glejdrovom srcu svih srca koje je ležalo skriveno u bisagama. To što je ostalo od zmaja činilo se grubljim nego ranije, ali um mu je i dalje bio zatvoren za spoljne razgovore pošto mu je svest i dalje bila ravnodušna i troma, kakva je bila još otkako je Galbatoriks ubio njegovog jahača Oromisa.
~ 58 ~
Eragon, Safira i Arja pokušali su da probude zmaja iz njegove usnulosti. Međutim, Glejdr je uporno zanemarivao njihove napore, primećujući ih koliko bi i medved usnuo u pećini primećivao muve koje mu zuje oko glave. Međutim, Eragon se nije mogao odupreti osećaju da Glejdrova ravnodušnost nije svršena stvar kao što im se činilo, s obzirom na njegovu pređašnju opasku. Njih troje naposletku priznaše poraz, te se povukoše u svoja tela. Kada se Eragon vratio u sebe, Arja mu reče: „Ako bismo uspeli da mu dopremo do samog srca svih srca...” Eragon vrati Brisingr u kanije, a onda skoči na Safirinu prednju desnu nogu i ubaci se u sedlo nasađeno iznad njenih ramena. Okrenuvši se u sedlu, stao je da petlja oko kopči na bisagama. Otkopčao je jedan kaiš i prešao na drugi, a onda je metalni zvuk roga odjeknuo sa čela vordenske kolone najavljujući polazak. Čuvši signal, dugačka povorka ljudi i životinja krenu napred, isprva kolebljivo, no potom usklađenije i samouverenije pri svakom novom koraku. Eragon pogleda u Arju dvoumeći se. Ona je rešila njegovu nedoumicu mahnuvši rukom i rekavši mu: „Noćas, pričaćemo noćas. Idi! Idi da uhvatiš vetar!” Hitro je zakopčao bisage, pa je provukao noge kroz remenje sa obe strane sedla i čvrsto ih stegao kako ne bi u vazduhu pao sa Safire. Safira se potom pognula i, uz radostan urlik, poskočila iznad druma. Ljudi se ispod nje smesta sagnuše i trgoše, a konji se uznemiriše kada je razvila svoja ogromna krila i zamahala njima, poletevši s grubog, neprijemčivog tla u glatka nebeska prostranstva. Eragon je zatvorio oči i isturio lice naviše, srećan što konačno napušta Belatonu. Nakon što je u gradu proveo nedelju dana jedući i izležavajući se, pošto je Nasuada navalila da bude tako, jedva je čekao da nastavi putovanje prema Urubejnu. Kada se Safira dovoljno udaljila, podigavši se nekoliko stotina metara iznad gradskih kula i tornjeva, Eragon upita: Misliš li da će se Glejdr oporaviti? Nikada neće biti onaj stari. Neće, ali nadam se da će pronaći način da savlada tugu. Potrebna mi je njegova pomoć, Safira. Štošta još ne znam, a nemam koga da pitam osim njega. Neko vreme je ćutala, te jedini zvuk beše lepet njenih krila. Ne smemo ga požurivati, rekla je. Povređen je na najstrašniji mogući način za jednog zmaja ili Jahača. Pre nego što postane kadar da pomogne tebi, meni ili bilo kome, on mora da odluči da želi da nastavi da živi. Dok se to ne dogodi, naše reći ne mogu da dopru do njega.
~ 59 ~
NI ČASTI, NI SLAVE, VEĆ PLIKOVA SAMO NA MESTIMA NEZGODNIM
Lavež pasa postade još glasniji iza njih najavljujući krvoločan čopor. Roran steže uzde, te se saže uz vrat svog hitrog paripa. Topot konjskih kopita tutnjao je kroz njega poput groma. On i njegovih pet ljudi - Karn, Mandel, Baldor, Delvin i Hamund - ukrali su odmorne konje iz neke vlastelinske kuće na manje od pola kilometra odatle. Konjušarima se njihova krađa i nije dopala. Nekoliko zamaha mačevima beše dovoljno da savladaju njihovo protivljenje, ali konjušari su, izgleda, uzbunili stražare čim su Roran i njegovi saputnici nestali, pošto se za njima dalo deset čuvara predvođenih čoporom lovačkih pasa. „Eno, onamo!”, viknuo je, pokazujući ka uzanom nizu breza koji se širio između dva obližnja brda, verovatno prateći neki potok. Čuvši ga, ljudi odvratiše svoje konje sa ugaženog druma, te se uputiše ka tom drveću. Grubi teren primorao ih je da uspore galop, ali tek malo, uprkos opasnosti da bi konji mogli da ugaze u neku rupu i slome nogu ili zbace jahača. Mada to jeste bilo opasno, bilo bi još opasnije kad bi dopustili da ih oni lovački psi sustignu. Roran zari mamuze u bokove konja, te viknu „Điha!” najglasnije što je mogao, pošto mu je grlo bilo zaptiveno prašinom. Njegov parip jurnu napred te, korak po korak, poče da prestiže Karna. Roran je znao da će mu konj uskoro doći do tačke u kojoj više neće moći da postiže toliku brzinu, ma koliko ga snažno bude podbadao mamuzama i bičevao krajevima uzda. Nije voleo da bude okrutan, te nije želeo da goni tu životinju dok ne svisne, ali sigurno neće štedeti konja ako bi to značilo propast njegovog zadatka. Roran sustiže Karna i doviknu mu: „Zar ne možeš da nam prikriješ tragove nekim činima?” „Ne znam kako!”, odgovori mu Karn, jedva razgovetan u hučanju vetra topotu užurbanih konja. „Previše je složeno!” Roran opsova, te baci pogled preko ramena. Lovački psi upravo su prešli poslednju krivinu na drumu. Imao je utisak da lete iznad zemlje pošto su im se izdužena, mršava tela razvlačila i skupljala nepojmljivom brzinom. Čak i s tolike udaljenosti, Roran je mogao da im nazre crvene jezike, a čak mu se učinilo da je zapazio i odsjaj njihovih belih očnjaka. Kada su stigli do drveća, Roran skrenu te zajaha nazad ka brdima, držeći se breza najviše što je mogao i pazeći da ne naleće na spuštene krošnje i oborima debla. Ostali učiniše što i on, vičući na svoje konje kako ne bi usporili dok ne savladaju nagib. Roran je s desne strane zapazio divljački iskeženog Mandela, koji se beše pogrbio na svojoj šarenoj kobili. Taj je mlađi čovek zadivio Rorana svojom izdržljivošću i čvrstinom u protekla tri dana. Još otkako je Katrinin otac Sloun izdao seljane Karvahola i ubio Mandelovog oca Birda, Mandel je očajnički pokušavao da dokaže da je ravan svim drugim muškarcima iz sela, a u poslednjim dvema bitkama između Vordena i Carstva zaslužio je čast i poštovanje. Debela grana odjednom se pojavi ispred Roranove glave. Sagnuo se, osetivši i čuvši kako se vrhovi suvih grančica lome o njegovu kacigu. Jedan otkinut list pade mu niz lice, te mu na tren pokri desno oko, ali vetar ga ubrzo odnese. Paripovo disanje postade veoma otežano kad su se spustili kroz procep koji je vodio dublje u brda. Roran proviri ispod ruke, spazivši čopor pasa manje od četvrt kilometra dalje. Još nekoliko minuta i psi bi zasigurno prestigli konje. Prokletstvo, pomislio je. Prešao je pogledom niz gusto drveće s leve strane i travnato pobrđe s desne, tragajući za nečim, bilo čim, što bi im pomoglo da se otarase svojih progonitelja. Od iscrpljenosti je toliko otupeo da mu je rešenje zamalo promaklo. ~ 60 ~
Na dvadesetak metara od njega, krivudava šumska stazica pružala se pokraj brda presecajući mu put i nestajala među drvećem. „Hooo-hooo!”, viknu Roran izvivši se u uzengijama, te povuče dizgine. Parip ju malo usporio, mada jeste frknuo i zabacio glavu protiveći se, u pokušaju da izbaci đem između zuba. „Vala, nećeš!”, zareža Roran, te još jače povuče dizgine. „Brzo ovamo!”, doviknuo je ostatku skupine, poteravši konja ka ulazu u čestar. Vazduh među drvećem beše svežiji, gotovo prohladan, što je zapravo bila velika olakšica pošto mu je bilo vruće zbog naprezanja. Ali imao je samo jedan trenutak za uživanje u tom osećaju pre nego što mu se parip nagnuo napred i počeo da se tetura niz iskošenu obalu pravo ka potoku. Suvo lišće zašušta pod njegovim gvozdenim potkovicama. Kako se ne bi preturio preko konja. Roran je morao da se gotovo sasvim opruži na leđa i da, stisnutih kolena, isturi ispravljene noge. Kada su stigli do podnožja klisurice, parip zaklepeta potkovicama po kamenitom potoku, prskajući Rorana vodom sve do kolena. Roran je zastao na samom kraju da bi proverio da li ostali idu za njim. Išli su, i to jedan za drugim, jureći kroz drveće. Iznad sebe je čuo kevtanje pasa, koje je dopiralo s mesta na kojem su stupili u gaj. Moraćemo da se okrenemo i da se borimo, shvatio je. Ponovo je opsovao, te je nagnao paripa podalje od potoka kako bi se popeli uz meku obalu prekrivenu mahovinom i nastavili slabo obeleženom stazom. Nedaleko od potoka rastao je čitav zid paprati, a iza njega se nalazila nekakva jaruga. Roran primeti oboreno drvo za koje je pomislio da bi im moglo poslužiti kao prepreka, ako bi ga odvukli na pravo mesto. Samo se nadam da nemaju lukove i strele, pomislio je. Mahnuo je svojim ljudima. „Ovamo!” Povukavši uzde, nagnao je paripa kroz paprat pravo dole u jarugu, a onda je skliznuo iz sedla mada se i dalje čvrsto držao za njega. Kada su mu stopala dotakla tlo, noge ga izdadoše; srušio bi se da se nije pridržavao za sedlo. Iskezivši se, prislonio je čelo uz vrat svoga konja, sav zadihan; čekao je da mu uminu grčevi u nogama. Ostali se okupiše oko njega ispunjavajući vazduh zadahom znoja i zveckanjem amova. Konji se stresoše, zadihani, a žućkasta pena kapala im je sa uglova usta. „Dođi da mi pomogneš”, rekao je Baldoru pokazujući na srušeno drvo. Podvukli su ruke pod deblji deo debla, te ga podigoše sa zemlje. Roran zaškrguta zubima kada mu bol ispuni leđa i bedra. Jahanje punom brzinom čitava tri dana, uz manje od tri sata sna na svakih dvanaest provedenih u sedlu, učinilo ga je zastrašujuće slabim. Kao da sam u bitku krenuo pijan, bolestan i bez pola mozga, zaključi Roran ispustivši deblo kako bi se uspravio. Ta ga je pomisao uznemirila. Šestorica ljudi razmestiše se ispred konja okrenuti ka izgaženoj paprati, te isukaše oružje. Van jaruge, krvoločni lavež pasa čuo se još glasnije, uz razulareno kevtanje koje poče da odjekuje između drveća dižući gromku larmu. Roran se zgrčio i podigao svoj čekić još više. Onda, negde u lavežu pasa, začu neobičan, veseo poj na drevnom jeziku koji dopre do njega od Karna. Zbog sile koja se krila u njegovim stihovima, Roranu se vrat naglo nakostrešio Vrač je izgovorio nekoliko strofa žustro i zadihano, govoreći toliko brzo da su reči počele da se stapaju u nerazgovetno mrmljanje. Čim je završio, dao je znak Roranu i ostalima, te im napetim šapatom reče: „Svi dole!” Roran se bez pogovora spusti u čučanj. Po ko zna koji put, opsovao je zbog toga što i sam ne ume da koristi čarolije. Od svih veština koje je jedan ratnik mogao da poseduje, nijedna ne beše korisnija: bez nje je bio prepušten milosti onih koji su umeli da oblikuju i menjaju svet pukom voljom i rečima.
~ 61 ~
Paprat ispred njega zašušta i zadrhta, a onda jedan od lovačkih kerova proturi svoju crnu njušku kroz njeno lišće, te proviri ka jaruzi mrdajući nosom. Delvin prosikta i podiže mač, kao da hoće da obezglavi psa, ali Karn naglo promrmlja i rukom mu pokaza da spusti mač. Pas se namrštio, delujući zbunjeno. Ponovo je onjušio vazduh, oblizao je čeljusti nabreklim, ljubičastim jezikom, a zatim se povukao. Nakon što se paprat ponovo podigla iza psa, Roran lagano izbaci iz sebe dah koji je zadržavao. Pogledao je u Karna podigavši obrvu, nadajući se da će dobiti objašnjenje, ali Karn samo odmahnu glavom položivši prst na usne. Nekoliko sekundi kasnije, još dva psa se provukoše kroz šipražje kako bi proverili jarugu, pa se, kao i onaj prvi, ubrzo povukoše. Nedugo zatim, začu se cika i cviljenje čopora kada psi projuriše između drveća pokušavajući da utvrde gde im nestade plen. Dok je čekao pognut, Roran je zapazio da su mu pantalone uprljane tamnim mrljama sa unutrašnje strane butina. Dodirnuo je jednu i umrljao prste krvavom tečnošću. Svaka je mrlja označavala mesto žulja. A to mu ne nehu jedini žuljevi: osećao ih je i na šakama - tamo gde su mu se dizgine urezale u kožu između palca i kažiprsta, ali i na petama, i na drugim neprijatnim mestima. Zgađeno je obrisao prste o zemlju. Pogledavši položaj u kom su njegovi ljudi čučali i klečali, primetio je nelagodu i na njihovim licima, kao i pomalo iskrivljen hvat kojim su držali oružje. Ni oni nisu bili u boljem stanju. Roran je odlučio da će, kada se sledeći put budu zaustavili da malo odspavaju, reći Karnu da im isceli žuljeve. Ako čarobnjak bude previše umoran, Roran mu neće dozvoliti da isceli i njegove žuljeve: radije će trpeti bolove nego dopustiti Karnu da se previše istroši pre nego što stignu u Arouz. Pretpostavljao je da bi se Karnove veštine mogle pokazati veoma korisnim tokom osvajanja grada. Pomisao na Arouz i na opsadu koju je morao uspešno da dovrši nagna Rorana da slobodnom rukom opipa grudi kako bi proverio da je paketić s naređenjima koja nije umeo da pročita i odlukom o činu koji verovatno neće moći da zadrži i dalje na sigurnom u njegovoj tunici. Bio je tamo. Nakon nekoliko dugih, napetih minuta, jedan ker uzbuđeno zalaja uzvodno među drvećem. Ostali psi pojuriše u tom pravcu uz grleno režanje koje je označavalo da su sustigli svoj plen. Kada se njihova jeka utišala, Roran se lagano uspravio kako bi prešao pogledom preko drveća i žbunja. „Vazduh čist”, reče prigušenim glasom. Kada i ostali ustadoše, Hamund, koji je bio visok, čupav i izboran oko usta mada je bio tek godinu dana stariji od Rorana, okrenu se ka Karnu ljutitog pogleda i reče: „Zašto to nisi uradio ranije umesto što si dopustio da bezglavo jurcamo po ovoj zabiti, gde smo lako mogli da polomimo vratove spuštajući se niz ono brdo?” Pokazao je nazad ka potoku. Karn mu uzvrati jednako besno: „Zato što mi to ranije nije palo na pamet, eto zašto! S obzirom na to da sam te upravo spasao jada i da sam sprečio da ti kerovi izbuše kožurinu, mislim da bi trebalo da iskažeš bar malo zahvalnosti!” „Ma nije valjda? Meni se čini da bi ti trebalo da posvetiš više vremena osmišljavanju tih svojih mađija da nas neko ne bi poterao u neku nedođiju i...” Plašeći se da bi njihova prepirka mogla da poprimi opasne razmere, Roran stade između njih. „Dosta s tim”, reče im. Potom je zapitao Karna: „Hoće li nas tvoje čini skriti od stražara?” Kam odmahnu glavom. „Ljude je teže zavarati nego kerove.” Uputio je potcenjivački pogled Hamundu: „Bar većinu ljudi. Mogu da nas sakrijem, ali ne mogu da nam sakrijem tragove.” Pokazao je na ugaženu i izlomljenu paprat, kao i na otiske kopita u vlažnoj zemlji. „Znaće da smo tu. Ali ako odemo odavde pre nego što nas spaze, kerovi će ih odvući na drugu stranu, pa ćemo...” „Uzjašite!”, zapovedi Roran. Uz mnoštvo prigušenih psovki i slabo prikriveno brundanje, ljudi se popeše u sedla. Roran je još jednom osmotrio jarugu da bi proverio da li su nešto zaboravili, a onda je poveo svoga paripa na čelo skupine i podbo ga mamuzama. ~ 62 ~
Skupa su izjurili iz senke krošanja, te se udaljiše od male udoline kako bi nastavili naizgled beskrajno putovanje ka Arouzu. Roran nije imao predstavu šta će uraditi kada budu stigli u grad.
~ 63 ~
LUNOŽDERKA
Eragon je prodrmao ramena hodajući kroz vordenski tabor, u pokušaju da olabavi grč u vratu koji mu se javio nakon vežbanja sa Arjom i Blodgarmom ranije tog popodneva. Popevši se na brdašce koje je, poput usamljenog ostrvceta, stajalo posred mora čadora, podbočio se i zastao kako bi osmotrio prizor pred sobom. Pred njim se pružalo mračno jezero Leona. Svetlucalo je na mesečini pošto su bregovi niskih talasa odbijali narandžast plam baklji iz tabora. Drum kojim su Vordeni pošli ležao je između obale i njihovih čadora: beše to široka traka popločana kamenom i malterom, koja je, kako ga Džod beše obavestio, izgrađena mnogo pre nego što je Galbatoriks zbacio Jahače. Četvrt kilometra ka severu, ribarsko seoce je ležalo blizu vode: Eragon je znao da njegovi stanovnici nisu nimalo srećni zbog toga što im nekakva vojska taboruje ispred kućnog praga. Moraš naučiti... da vidiš ono u šta gledaš. Otkako su napustili Belatonu, Eragon je proveo sate i sate razmišljajući o Glejdrovom savetu. Nije bio siguran šta je tačno taj zmaj time hteo da kaže, pošto je Glejdr odbijao da doda bilo šta nakon što je izrekao tu zagonetnu rečenicu, pa je Eragon rešio da njegovo uputstvo protumači doslovno. Trudio se da zaista vidi sve što se nalazilo pred njim, ma koliko to bilo malo ili beznačajno, i da shvati značenje i smisao onoga što posmatra. Ali ma koliko da se trudio, imao je utisak da je potpuno podbacio. Kud god bi pogledao, video bi pregolemu hrpu detalja, ali bio je ubeđen da ih ima još i da on nije bio dovoljno obazriv da bi ih sve zapazio. Još gore: retko je bio kadar da pronađe smisao u onome što bi video, na primer odgovor na pitanje zašto se dim ne uzdiže iz tri dimnjaka u ribarskom seocetu. Mada je imao osećaj da je sve to bilo zaludno, sav mu je taj trud bar u jednom pomogao: Arja više nije uspevala da ga porazi svaki put kada bi ukrstili sečva. Posmatrao ju je dvostruko pažljivije, pomno je proučavajući kao da lovi jelena, i tako je dobio nekoliko poslednjih okršaja. Međutim, i dalje joj nije bio ravan, a kamoli bolji od nje. Pritom nije znao šta bi to trebalo da nauči, niti ko bi trebalo da ga poduči kako bi postao vešt mačevalac poput nje. Možda je Arja u pravu - možda iskustvo zaista jeste jedini učitelj koji mi sada može pomoći, pomisli Eragon. Ali za iskustvo je potrebno vreme, a ja ponajmanje imam vremena. Uskoro ćemo se naći u Dras Leoni, a onda i u Urubejnu. Za najviše nekoliko meseci, moraćemo da se suočimo s Galbatoriksom i Šruikanom. Uzdahnuvši, protrljao je lice trudeći se da se usredsredi na lagodniju temu za razmišljanje. Večito se vraćao istim sumnjama, zabrinut i vezan za njih poput psa koji ne pušta svoju kosku, ali stalno je nailazio na uporan i sve jači osećaj teskobe. Zanet mislima, nastavio je niz brdo. Lutao je među čadorima zaputivši se ka svom, mada nije obraćao pažnju na to kuda ide. Kao i mnogo puta ranije, šetnja ga je smirila. Ljudi koji su još bili napolju sklonili bi se u stranu kada bi naišao, te bi se tresnuli pesnicom po grudima, najčešće ga pozdravljajući rečju „Senkoubico”, a Eragon bi im uzvratio učtivim klimanjem. Šetao je već frtalj sata, zaustavljajući se i nastavljajući u skladu sa svojim mislima, kada ga piskav glas neke žene, koja je nešto poletno opisivala, prekide u razmišljanju. Znatiželjno je pošao za tim zvukom i dospeo do čadora izdvojenog od ostalih, blizu podnožja čvornovate vrbe, jedinog drveta u blizini jezera koje vojska nije posekla za potpalu. Tu je, pod svodom od granja, zatekao najčudnovatiji prizor koji je ikada video. Dvanaestorica Urgala, medu kojima beše i njihov ratnički vođa Nar Garzvog, sedeli su u polukrugu oko rasplamsale logorske vatrice. Na licima su im titrale zastrašujuće senke, koje su naglašavale njihove debele obrve, široke jagodične kosti i ogromne vilice, kao i njihove rebraste ~ 64 ~
rogove što su im štrčali iz čela krivudajući im oko glava. Urgali behu nagi do pojasa; jedino su na zglavcima imali kožne manžetne, a od ramena do struka beše im upleteno remenje. Pored Garzvoga, bila su tu još tri Kula. Njihova gorostasna tela činila su ostale Urgale, od kojih nijedan ne beše niži od metar i osamdeset, malima poput dece. Raštrkane među Urgalima, i među njima ali i na njima, video je i mačkodlake. Nekoliko mačkodlaka beše u životinjskom obličju. Mnoge mačke su sedele uspravno ispred vatre nepomične, mirnih repova, pomno načuljenih čupavih ušiju. Ostale su ležale opružene po zemlji, u krilima Urgala ili u njihovim rukama. Eragon je, zaprepašćen, zapazio jednu vitku belu ženku kako leži sklupčana na ogromnoj glavi jednog Kula. Prednju desnu nogu beše spustila niz njegovu lobanju, a šapom mu je zaštitnički pokrivala čelo. Mačkodlake su, mada behu sićušni, često poredili sa Urgalima, pošto su i jedni i drugi imali divljački izgled, te se Eragon nije dvoumio povodom toga s kim bi se radije suočio u boju: Urgale je bar razumeo, ali mačkodlaci mu behu... nepredvidivi. S druge strane logorske vatre, ispred čadora, sedela je travarka Anđela. Sedela je prekrštenih nogu na presavijenom ćebetu, predući hrpu grube vune u finu vunicu pomoću vretena koje je držala pred sobom kao da njime želi da omađija one koji je posmatraju. I mačkodlaci i Urgali napregnuto su zurili u nju, ne skidajući pogled s nje dok je pričala: „.....ali on beše prespor, te mahniti zec crvenih očiju rastrže Hordov vrat, ubivši ga na mestu. Zec potom pobeže u šumu i tu mu se gubi svaki trag u sećanjima pripovedača. Međutim” - Anđela se nagnu napred te spusti glas „budete li tim krajevima hodili, kao što ja jesam... ponekad, pa čak i u vreme današnje, naići ćete na tek ubijenog jelena ili feldunosta koji izgleda kao da ga je neko izgrickao poput repe. A svuda oko sebe videćete tragove neobično velikog zeca. Svaki čas, neki ratnik iz Kvota nestane, da bi ga pronašli kako leži mrtav, pokidanog vrata... uvek pokidanog vrata.” Vratila se u prethodni položaj. „Terina je, naravno, strahovito uznemirio gubitak prijatelja, pa htede da pojuri zeca, ali patuljcima je i dalje bila potrebna njegova pomoć. Stoga se vratio u tvrđavu, gde su branitelji još tri dana i tri noći branili bedeme, sve dok nisu potrošili zalihe i dok im sve ratnike ne prekriše rane i ozlede. „Onda se, najzad, u svitanje četvrtog dana, kada ih već obuze beznađe, oblaci razdvojiše, te zadivljeni Terin, negde u daljini, ugleda Mimringa kako leti prema tvrđavi na čelu grmljavine zmajeva. Taj prizor toliko uplaši napadače da oni odbaciše oružje i pobegoše u divljinu.” Anđela izvi usne. „To je, kao što možete i da zamislite, razveselilo patuljke iz Kvota, te nastade veselje. „A kada je Mimring sleteo, Terin, na svoje silno iznenađenje, primeti da su mu krljušti postale providne poput dijamanata, što se, prema pričama, zbilo zato što je Mimring leteo blizu sunca jer je, da bi na vreme okupio ostale zmajeve, morao da nadleti vrhove Beor planina, što je više nego što je ijedan zmaj ikada ranije leteo. Terin postade slavan kao junak opsade Kvota, a njegov zmaj kao Mimring Blistavi - zbog krljušti - i svi su nadalje živveli srećno i spokojno. Doduše, iskreno rečeno, Terina je zanavek morio strah od zečeva, čak i u poznoj starosti. Eto, to vam se zapravo desilo kod Kvota.” Čim ona zaćuta, mačkodlaci stadoše da predu, a Urgali nekoliko puta tiho zabrundaše odobravajući. „Dobro pripovedaš, Ulutrek”, reče Garzvog glasom koji je zazvučao poput tutnjave obrušene stene. „Blagodarim.” „Ja sam, doduše, tu priču čuo malo drugačije ispričanu”, primeti Eragon, kročivši pod svetlost vatre. Anđelino se lice ozari. „Pa, teško da bi mogao da očekuješ od patuljaka dl priznaju da su bili prepušteni na milost i nemilost jednom zecu. Nisi se valjda šunjao u tami sve vreme?” „Samo nekoliko minuta”, priznade joj. „Onda si propustio najbolji deo priče, a ja je večeras neću ponavljati. Grlo mi se osušilo od silne besede.”
~ 65 ~
Eragon kroz đonove čizama oseti podrhtavanje kada Kuli i ostali Urgali ustadoše, uz negodovanje mačkodlaka koji su ležali na njima i koji čak i ljutito urliknuše završivši na zemlji. Zagledan u tu skupinu grotesknih rogatih lica okupljenih oko vatre, Eragon je morao da potisne poriv da zgrabi balčak svoga mača. Čak i pošti se borio, naputovao i nalovio rame uz rame sa Urgalima, pa i prošao kroz misli nekoliko njih, i dalje mu nije bilo svejedno u njihovom društvu. U glavi je znao da su mu saveznici, ali njegove kosti i mišići nisu mogli da zaborave dubok strah koji ga je obuzimao kad god bi se suočio s njihovim sunarodnicima u bici. Garzvog je izvadio nešto iz kožne vrećice koju je nosio na pojasu, Ispruživši debelu ruku iznad vatre, predao je to Anđeli, koja odloži vreteno kako bi u oba spojena dlana primila ponuđen predmet. Bila je to gruba sfera od kristala morskozelene boje, koja se presijavala poput skorelog snega. Ugurala ju je u rukav odore, te je ponovo uzela vreteno. Garzvog joj reče: „Moraš jednom da nam svratiš do tabora, Ulutrek, pa da ti mi ispričamo neke od naših mnogobrojnih priča. Imamo i jednog pevača. Dobar je: kada ga slušaš kako pripoveda o pobedi Nara Tulke kod Stavaroska, krv ti začas proključa, te ti dođe da zaurlaš na mesec i ukrstiš rogove čak i sa svojim najjačim dušmanima.” „Pa, to samo ako imaš rogove za ukrštanje”, reče Anđela. „Bila bi mi čast da odslušam neku od vaših priča. Možda sutra uveče?” Divovski se Kul saglasi s njom, a onda ga Eragon upita: „Gde se nalazi Stavarosk? Nikada nisam čuo za njega.” Urgali se uzvrpoljiše, a Garzvog pognu glavu i frknu poput bika. „Šta sad smeraš, Vatreni Maču?”, upitao ga je. „Hoćeš li da me izazoveš na megdan takvim uvredama?” Preteći, počeo je da sklapa i otvara šake. Eragon oprezno reče: „Nisam mislio ništa loše, Nare Garzvože. Beše to iskreno pitanje - zaista nikada nisam čuo za Stavarosk.” Žamor iznenađenja proširi se među Urgalima. „Kako je to moguće?” upita Garzvog. „Zar ne znaju svi ljudi za Stavarosk? Zar se o njemu ne peva po svim dvoranama, od severnih pustara pa sve do Beor planina, kao o našoj najslavnijoj pobedi? Siguran sam da se, ako nigde drugde, o tome priča bar među Vordenima.” Anđela uzdahnu, te reče ne podižući pogled sa svog vretena: „Biće bolje da mu sve kažeš.” Eragon je u umu osetio Safirino prisustvo, znajući da je pratila njihov razgovor i da je spremna da doleti od njihovog čadora ako ne bude mogao da izbegne čarku. Brižljivo birajući reči, Eragon reče: „Niko mi to nije pominjao, ali ja nisam proveo mnogo vremena među Vordenima i...” „Drajl!”, opsova Garzvog. „Bezrogi izdajnik nema dovoljno hrabrosti čak ni da prizna sopstveni poraz. Kukavica jedna, lažov jedan!” „Ko? Galbatoriks?”, upita Eragon oprezno. Nekoliko mačkodlaka zasikta pri pomenu kralja. Garzvog klimnu. „Jašta. Kada je došao na vlast, hteo je da nas zanavek istrebi. Poslao je goleme vojske na Kičmu. Njegovi nam vojnici sravniše sela, spališe mošti i ostaviše za sobom zemlju crnu i jalovu. Borili smo se, isprva vrlo rado, a onda iz očaja, ali ipak smo se borili. Ništa drugo nismo ni mogli. Nimo imali kuda da bežimo, gde da se sakrijemo. Ko bi zaštitio Urgralgre kad su čak i Jahači bili bačeni na kolena? „Ali imali smo sreće. Imali smo moćnog vojskovođu da nas predvodi, Nara Tulku. Njega su jednom zarobili ljudi, a proveo je i mnogo godina boreći se protiv njih, pa je znao kako razmišljate. Zahvaljujući tome, uspeo je da okupi mnoga naša plemena pod svojim barjakom. Potom je namamio Galbatoriksovu vojsku u uzan prolaz duboko u planinama, gde se naši ovnovi1 obrušiše na njih sa obe strane. Beše to pravi pokolj, Vatreni Maču. Tlo beše vlažno od njihove krvi, a gomile njihovih leševa sezale su mi povrh glave. I danas, kada odeš u Stavarosk, osetićeš kako ti kosti krckaju pod nogama, a novčiće, mačeve i deliće oklopa možeš pronaći ispod svakog busena mahovine.” ~ 66 ~
„Znači, to ste bili vi!”, uzviknu Eragon. „Čitavog sam života slušao priče o tome kako je Galbatoriks jednom izgubio polovinu ljudi na Kičmi, ali niko nije u meo da mi objasni kako i zašto.” „Više od polovine ljudi, Vatreni Maču.” Garzvog prodrma ramena, te izbaci luliok glas iz grla. „Sad, eto, vidim da ćemo morati da proširimo glas o tome ukoliko ne želimo da ljudi zaborave našu pobedu. Pronaći ćemo vaše pevače i pripovedače, pa ćemo ih naučiti pesmama o Naru Tulki, a postaraćemo se i da ne zaborave da ih često i glasno kazuju.” Jednom je klimnuo, kao da je doneo odluku, što beše veličanstven potez s obzirom na zastrašujuću veličinu njegove glave, a onda reče: „Zbogom ostaj, Vatreni Maču. Zbogom i tebi, Ulutrek.” Potom se on i njegovi ratnici odgegaše u tamu. Anđela se zakikota, prepavši Eragona. „Šta je smešno?”, upitao ju je okrenuvši se ka njoj. Nasmešila se. „Mogu da zamislim izraz koji će se pojaviti na licu nekog sirotog leutiste kada baci pogled iz svog čadora i ugleda dvanaest Urgala 1, i među njima četiri Kula, kako stoje napolju čekajući da mu očitaju bukvicu o urgalskoj kulturi. Biću zadivljena ako ne čujemo njegove vriske.” Ponovo je zakikotala. I sam razgaljen, Eragon se sagnuo kako bi promešao ugljevlje krajem grančice. Nešto toplo i teško smesti mu se u krilo; kada je spustio pogled ugledao je onog belog ženskog mačkodlaka. Podigao je ruku da bi je pomazio, ali predomislio se i zapitao mačku: „Smem li?” Mačkodlaka samo mahnu repom, ne obraćajući pažnju na njega. Nadajući se da ne čini ništa loše, Eragon snebivljivo poče da trlja to stvorenje po vratu. Trenutak kasnije, glasno tutnjavo predenje ispuni tamu oko njih. „Dopadaš joj se”, primeti Anđela. Neznano zašto, Eragonu beše neobično drago. „A ko je ona? Hoću reći ko si ti? Kako se zoveš?” Bacio je pogled na mačkodlaku, plašeći se da ju je uvredio. Anđela se tiho nasmeja. „Zove se Senolovka. To jest, to je značenje njenog imena na jeziku mačkodlaka. A ona je zvanično...” Travarka izbaci čudnovat zvuk nalik na kašljanje ili režanje, od kog se Eragonu nakostrešiše dlake na potiljku. „Senolovka je u paru s Grimrom Polušapom, pa bi se moglo reći da je ona kraljica mačkodlaka.” Predenje se još više pojača. „Tako, dakle”, osvrnu se Eragon ka drugim mačkodlacima. „A kud se dede Solembum?” „Zauzet je, jurca za nekom brkatom ženkom upola mlađom od sebe. Poblesavio je kao malo mače... ali opet, s druge strane, svako ima pravo da povremeno malo poblesavi.” Uhvativši vreteno levom rukom, zaustavila ga je, te je namotala novu vunicu oko podnožja drvenog diska. Potom je obrnula vreteno kako bi ga zavrtela i nastavila da razvlači niti s bale u drugoj ruci. „Izgledaš mi kao da ćeš pući od gomile pitanja, Senkoubico.” „Kad se sretnemo, uvek ispadnem još zbunjeniji nego ranije.” „Uvek? To je baš apsolutistički s tvoje strane. No dobro, pokušaću da ti pružim što više podataka. Pitaj.” Podozriv prema njenoj očitoj otvorenosti, Eragon je malo porazmislio o onome što bi najviše želeo da zna, te na kraju reče: „Grmljavina zmajeva? Šta si pod time...?” „To ti je ispravan izraz za jato zmajeva. Da si ikada čuo jedno takvo jato u letu, sve bi ti bilo jasno. Kada bi ti deset, dvanaest ili više zmajeva proletelo iznad glave, vazduh bi oko tebe zatreperio, kao da sediš u nekom ogromnom dobošu. A kako bi drugačije i nazvao skupinu zmajeva? Imaš jato vrana, čopor vukova, krdo konja i tako dalje, ali šta ćemo sa zmajevim Roj zmajeva? To mi baš ne zvuči valjano. A ne zvuči mi dobro ni blesak ili trepet, mada mi se trepet sviđa kad bolje razmislim: trepet zmajeva...Ali ne - jato zmajeva se zove grmljavina... što bi ti i znao
1
Među Urgalima, ovnovima se nazivaju svi mužjaci stasali za borbu. (Prim. prev.)
~ 67 ~
da ti učenje nije bilo zasnovano samo na mahanju mačevima i promeni dva-tri glagola na drevnom jeziku.” „Siguran sam da si u pravu”, reče Eragon, povlađujući joj. Zahvaljujući stalnoj vezi sa Safirom, osetio je da ona odobrava izraz grmljavina zmajeva, koji je i sam smatrao dobrim: beše to podesan opis. Proomislivši još malo, upitao je: „A zašto te je Garzvog oslovljavao sa „'Ulutrek'?” „To je naziv koji mi Urgali dadoše još odavno, kada sam hodila svetom s njima.” „A šta to znači?” „Lunožderka.” „Lunožderka? Čudnog li imena. Kako si ga dobila?” „Tako što sam pojela mesec, naravno. Kako drugačije?” Eragon se namršti, te se usredsredi na maženje mačkodlaka. Nekoliko minuta kasnije, upita: „Zašto ti je Garzvog dao onaj kamen?” „Zato što sam mu ispričala priču. Zar to nije očigledno?” „Ali šta je tačno posredi?” „Pa komad kamena. Zar i sam nisi video?”, zacoktala je jezikom negodujući. „Stvarno bi trebalo da obraćaš više pažnje na ono što se dešava oko tebe. Inače bi neko mogao da te probode nožem kada ne budeš pazio. A s kim ću onda ja razmenjivati zakukuljene opaske?” Zabacila je kosu. „Hajde, pitaj me još nešto. Moram da priznam da uživam u ovoj igrici.” Znajući da nema svrhe, podigao je obrvu i upitao je: „A ono tvoje pipi-pipi-pip?” Travarka se grohotom nasmejala, te neki mačkodlaci razjapiše usta u zubat osmeh. Međutim, Senolovka nije delovala oduševljeno, pošto je zarila kandžice u Eragonove noge nateravši ga da se trgne. „Pa”, reče Anđela, i dalje obuzeta smejanjem, „ako već moram da ti odgovorim, mogla bih i tu priču da ti ispričam. No, ovako... Pre nekoliko godina dok sam putovala rubom Du Veldenvordena, daleko na zapadu, kilometrima daleko od bilo kojeg grada ili sela, naišla sam na Grimra. On je u to doba bio tek vođa manjeg plemena mačkodlaka, i još se služio ftbnmn šapama. No da ne dužim: zatekla sam ga kako se poigrava malim crvendaćem koji beše ispao iz gnezda na obližnjem drvetu. Ne bi mi smetalo da je pticu samo ubio i pojeo je - to mačke i rade, na kraju krajeva - ali on je tog sirotana baš mrcvario: čupkao mu je krilca, grickao mu repić, pustio bi ga da odskakuće, pa bi ga ponovo tresnuo.” Anđela zgroženo namreška nos „Rekoh mu da prestane s tim, ali on samo zareža, ne obraćajući pažnju „.....ume.” Uozbiljivši se, zagledala se u Eragona. „A ja ti ne volim kad ljudi to rade! Stoga sam mu oduzela ptičicu, zavrtela prstima i bacila čini, te je narednih nedelju dana, kad god bi zinuo, pijukao kao ptiče ili kakvo pilence.” „Pijukao je?” Anđela klimnu, sva ozarena od šeretluka. „Nikada se nisam smejala kao tada. Nijedan mačkodlak nije hteo da mu priđe čitavih nedelju dana.” „Nije ni čudo što te mrzi.” „Šta me briga. Ako tu i tamo ne napraviš pokojeg neprijatelja, onda si sigurno kukavica, ili nešto još gore. Osim toga, sve je to bilo vredno njegove reakcije. Joj, kako je samo bio besan!” Senolovka je upozori tihim frktanjem, te ponovo stegnu kandžice. Bolno se iskezivši, Eragon reče: „Možda bi bilo bolje da promenimo temu?” „Aha.” Pre nego što je stigao da predloži novu temu, glasan vrisak odjeknu odnekud iz sredine tabora. Triput je odjeknuo iznad redova čadora pre nego što je utihnuo. Eragon pogleda Anđelu, ona pogleda njega, te se oboje nasmejaše.
~ 68 ~
GLASINE I PISANIJA
Dockan je, reče Safira kada se Eragon dovukao do čadora pokraj kojeg je ona ležala sklupčana, presijavajući se poput hrpe ažurnog ugljevlja pod prigušenom svetlošću baklji. Pogledala ga je napola sklopljenim okom. Čučnuvši pokraj nje, prislonio je čelo uz njeno grleći joj bodljikavu vilicu. Jeste, jeste, reče najzad. A tebi je potreban odmor pošto si letela u susret vetru čitavog dana. Spavaj, pa ćemo se videti ujutru. Samo je jednom trepnula. Eragon je u čadoru upalio samo jednu svecu da bi se lakše snašao u mraku. Potom je svukao čizme i seo na ležaj podvivši noge poda se. Usporio je disanje, dopustivši umu da se otvori i raširi kako bi dodirnuo sve živo u okolini, od crvića i insekata u zemlji do Safire i vordenskih ratnika, pa čak i do nekoliko preživelih biljčica u blizini, čija energija beše bleda i gotovo neprimetna u poređenju s rasplamsalom blistavošću i najmanje životinjice. Dugo je tako sedeo, ispraznivši um od misli, izložen hiljadama oseta, i oštrih i nežnih, usredsređen tek na ravnomerno disanje. Čuo je kako, negde u daljini, neki ljudi razgovaraju stojeći oko stražarske vatre, Noćni vazduh je odneo njihove glasove dalje nego što su nameravali, dovoljno daleko da načuljene uši razaznaju njihove reči. Mogao je da im nazre i misli, i da ih pročita da je hteo, ali odlučio je da poštuje njihovu privatnost, pa je samo oslušnuo razgovor. Neko momče dubokog glasa reče: „... a još kako te gledaju s visine, kao da si najniže dno. A uglavnom neće ni da popričaju s tobom, čak i kada im srdačno postaviš neko pitanje. Samo okrenu glavu i nastave.” „Da, da”, reče neki drugi čovek, „a tek žene im - lepe ko kipovi, ali otprilike toliko i privlačne.” „Ma to ti je zato što si ti jedno nakazno kopile, Sverne, eto zašto.” „Pa nisam ja kriv što mi je babo imao naviku da ašikuje s mladim muziljama kud god da je pošao. Osim toga, ti si poslednji koji može da upire prstom: ti bi s tim svojim licem mogao dečici da navlačiš noćne more.” Ratnik dubokog glasa zabrunda, a onda se neko zakašlja i pijunu, te Eragon začu cvrčanje pljuvačke koja poče da isparava pogodivši užarenu cepanicu. Treći sagovornik upade u razgovor: „Ni ja ne volim vilenjake nimalo više nego vi, ali potrebni su nam kako bismo dobili ovaj rat.” „A šta ćemo ako se nakon toga okrenu protiv nas?”, upita onaj s dubokim glasom. „Vala, u pravu si”, dodade Svern. „Ta pogledajte šta se samo desilo kod Ceunona i Džilida. Uza sve svoje ljude i sve svoje moći, Galbatoriks ipak nije mogao da ih spreči da nagrnu preko bedema.” „Možda se nije ni trudio”, predloži treći čovek. Usledio je dug tajac. Onda onaj s dubokim glasom reče: „E to ti je, vala, neprijatna pomisao.. Bilo kako bilo, ne vidim kako bismo odbili vilenjake ako reše da povrate svoje stare zemlje. Brži su i jači od nas, a za razliku od nas, nemaju ni jednog jedinog koji se ne razume u mađije.” „Ali imamo ti mi Eragona”, usprotivi se Svern. „On bi ih mogao oterati nazad u šume njihove, i to sam-samcit, ako poželi.” „On? Pih! Meni on više liči na vilenjaka nego na nekog svoga roda. Ne bih ti ja računao na njegovu odanost, ko što ne bih računao ni na odanost Urgala.” Treći čovek ponovo progovori: „Jeste li primetili da je uvek sveže obrijan, ma koliko rano napuštali tabor?” „Sigurno koristi svoje mađije umesto britve.”
~ 69 ~
„Meni je to protivno prirodnom poretku, iskreno vam velim. I to, a i sve ostale čini kojima se u poslednje vreme svi nešto bacakaju. Čoveku prosto dođe da se sakrije u neku pećinu i da pusti vračeve da se međusobno poubijaju, a mi da se ništa ne mešamo.” „Ne sećam se da si se nešto žalio kada su iscelitelji upotrebili čini umesto mašica da bi ti izvukli onu strelu iz ramena.” , „Možda, ali ta mi strela nikada i ne bi završila u ramenu da nije Galbatoriksa. A upravo su on i njegove mađije zakuvale čitav ovaj darmar.” Uto neko frknu: „Istina, ali kladim se u poslednji bakrenjak koji imam da bi, bilo Galbatoriksa ili ne, ti opet završio s nečijom strelom u sebi. Previše si mi ti opak da bi se bavio ičim do tabanjem.” „A znate da mi Eragon ipak jeste spasao život kod Feinstera”, reče Svern „Da, da, a ako opet počneš da nam dosađuješ tom pričom, staviću te da nam ribaš lonce čitave nedelje.” „Pa kad jeste...” Usledio je još jedan tajac, koji naruši uzdah onog ratnika s dubokim glasom: „Potrebna nam je zaštita. U tome je stvar. Prepušteni smo na milost i nemilost vilenjacima, vračevima - i našim i njihovim - i svim ostalim čudnovatim stvorenjima što lutaju svetom. Onima poput Eragona sve ide kao po loju, ali mi nismo te sreće. Nama je potrebno...” „Nama su”, reče Svern, „potrebni Jahači. Oni bi povratili red.” „Pih. S kojim to zmajevima? Ne možeš imati Jahače bez zmajeva. Osim toga, opet ne bismo mogli da se odbranimo, a mene to najviše muči. Nisam balavac pa da se sakrijem materi pod suknju, ali ako bi se neki novi Senka pojavio iz tame, ne bi bilo nijedne šugave stvari koju bismo mogli da učinimo da bismo ga sprečili da nam otfikari tintare.” „E vidiš, baš me podseti... jeste li čuli za gospodara Barsta?”, zapita treći čovek. Svern promrmlja slažući se. „Čujem da se nakon toga pojeo od muke.” „O čemu vi to?”, upita ratnik dubokog glasa. „O Barstu...” „Barstu?” „Ma znaš onog velmožu sa imanjem blizu Džilida...” „Da to nije onaj što je naterao svoje konje pravo u Ramr čisto da napakosti...” „Da, da, baš taj. E taj ti je otišao u to neko selo, pa im je svima naredio da se pridruže Galbatoriksovoj vojsci. Ista priča kao i obično. Ali tu su ga ljudi odbili, te napadoše i Barsta i vojnike mu.” „Mnogo hrabro”, reče čovek dubokog glasa, „glupavo ali hrabro.” „ Ali Barst beše mudriji od njih: naredio je svojim strelcima da se razmeste oko sela pre nego što je ušao u njega. Vojnici pobiše polovinu ljudi, a ostale prebiše na mrtvo ime. Ni tu nema ničeg novog. Barst je potom zgrabio vođu im, čoveka koji je otpočeo čarku, te ga ščepa za šiju i golim mu rukama iščupa glavu.” „Neee!” „Da, da, ko piletu. Sto je još gore, naredio je da mu živu spale čitavu porodicu.” „Taj Barst je sigurno snažan kao Urgal, kad može čoveku da iščupa glavu”, reče Svern. „Možda postoji neka caka.” „Da nisu opet mađije?”, upita onaj s dubokim glasom. „Pa, kako ljudi pričaju, taj vam je oduvek bio snažan - snažan i pametan. Prića se da je, još dok je bio mladić, ubio ranjenog vola jednim udarcem pesnice.” „Meni to i dalje miriše na mađije.” „To je zato što ti misliš da se u svakoj senci motaju zlehudi čarobnjaci.” Ratnik dubokog glasa zabrunda, ali ništa ne reče. ~ 70 ~
Nakon toga, ljudi se raziđoše kako bi krenuli u svoje obilaske, te Eragon ne ču više ništa od njih. U bilo kojoj drugoj prilici, njihov bi ga razgovor nožda i uznemirio, ali pošto je meditirao, sve je vreme ostao netaknut, mada se potrudio da upamti šta su kazali kako bi kasnije mogao valjano da porazmisli o tome. Čim mu se u glavu vratio red i čim se osetio smireno i opušteno, Eragon je zatvorio um, otvorio oči i lagano ispružio noge kako bi opustio ukočene mišiće. Treperenje sveće zapade mu za oko, te je nekoliko minuta gledao u nju, omađijan titranjem plamena. Zatim je otišao do Safirinih bisaga da bi iz njih izvadio pero, četkicu, mastionicu i listove pergamenta koje je nekoliko dana ranije iskamčio od Džoda, zajedno s knjigom Domia abr Wyrda, koju mu je stari učenjak poklonio. Vrativši se do svog ležaja, Eragon je debelu knjigu spustio podalje od sebe kako bi smanjio izglede da će prosuti mastilo po njoj. Postavio je svoj štit preko kolena, poput tacne, te raširio listove pergamenta po njegovoj zaobljenoj površini. Opor taninski vonj ispuni mu nozdrve kada je otvorio bočicu i umočio pero u mastilo od hrastovog soka. Taknuo je rub bočice vrškom pera da bi otresao višak tečnosti, a onda je pažljivo načinio prvi potez rukom. Pero se oglasi tihom škripom kada je počeo da ispisuje rune svog maternjeg jezika. Kada je završio, uporedio ih je sa onima od prethodne noći da bi video da li mu se rukopis popravio - jeste malo, u poređenju s ranama u knjizi Domia abr Wyrda koje je koristio kao uzor. Još je triput prešao čitavu abecedu, posvećujući posebnu pažnju oblicima koji su mu bili najteži za ispisivanje. Potom je počeo da zapisuje sopstvene misli i zapažanja u vezi sa zbivanjima proteklog dana. To mu beše od koristi, ne samo zato što mu je pružalo zgodnu priliku da vežba pisanje već i zato što mu je pomagalo da bolje shvati sve što je video i uradio u toku dana. Mada beše mukotrpno, pisanje mu je pružalo užitak, s obzirom na to da mu je sam taj izazov bio podsticajan. Takođe ga je podsećalo na Broma, i na to kako ga je stari pripovedač učio značenju svake rune, što je Eragonu pružalo osećaj bliskosti sa ocem, koji inače nije imao. Rekavši sve što je želeo da kaže, isprao je pero, te ga je zamenio četkicom i uzeo pergament koji je već bio prekriven nizovima glifova iz drevnog jezika. Vilenjačko pismo, Liduen Kvaedhi, beše mnogo teže za ispisivanje od runa njegovog maternjeg jezika usled složenih, krivudavih oblika. No on je imao dva razloga da bude uporan: nije smeo da zaboravi to pismo, a ako bi pride poželeo da napiše bilo šta na drevnom jeziku, bilo bi pametnije da to učini na način koji većini ljudi nije razgovetan. Eragon je imao dobro pamćenje, ali ipak je počeo da zaboravlja mnoge čini kojima su ga Brom i Oromis naučili. Stoga je resio da sastavi rečnik sa svakom njemu znanom rečju iz drevnog jezika. Mada to baš i nije bila originalna zamisao, on nije cenio vrednost takve zbirke sve donedavno. Radio je na rečniku još nekoliko sati, a onda je vratio svoj pribor za pisanje u bisage pa je izvadio kovčeg s Glejdrovim srcem svih srca. Pokušao je da probudi staroga zmaja iz njegove obamrlosti, kao i mnogo puta ranije, ali omanuo je, po običaju. Međutim, Eragon nije želeo da odustane. Spustivši se pokraj otvorenog kovčega, stao je da čita Glejdru iz Domia abr Wyrda o mnogobrojnim obredima patuljaka, koje je Eragon slabo poznavao, i čitao je sve dok nije zašao u najhladniji i najmračniji deo noći. Eragon tada skloni knjigu, ugasi sveću i leže na krevet da se odmori. Lutao je kroz čarobne prizore svojih polubudnih snova tek nakratko: čim se prvi tračak svetlosti promolio na istoku, on se uspravio kako bi otpočeo čitav krug iznova
~ 71 ~
AROUZ
Bilo je već prepodne kada Roran i njegovi ljudi stigoše do skupine čadora pokraj druma. Tabor je delovao turobno i neupadljivo u Roranovim očima zamagljenim umorom. Kilometar i po ka jug ležao je grad Arouz, ali on je uspeo da nazre samo osnovne obrise: ledenobele zidine, zjapeće ulaze pokrivene zamandaljenim kapijama i mnogobrojne čvrste kockaste kule od kamena. Držao se za prednji deo sedla kada su ujahali u tabor na konjima koji su se jedva držali na nogama. Neki razbarušeni dečko dotrča do njega, te zgrabi uzde njegove kobile i steže ih nateravši životinju da se teturavo zaustavi. Roran se upilji u dečka, ni sam ne znajući šta se upravo desilo, a onda, nakon nekoliko dugih trenutaka, promuklo reče: „Dovedi mi Brigmana.” Ne rekavši ništa, dečko otrča između čadora podižući prašinu onako bosonog. Roranu se činilo da je čekao više od jednog sata. Nezaustavljivo dahtanje kobile slagalo se s dobovanjem krvi u njegovim ušima. Kada je pogledao ka tlu, učinilo mu se da se ono kreće i udaljava od njega do neke beskrajno daleke tačke, poput tunela. Zatim odnekud zvecnuše mamuze. Desetak vojnika se okupilo u blizini: naslanjali su se na koplja i štitove sa otvorenom znatiželjom na licima. S druge strane tabora, neki plećat čovek u plavoj tunici došepa do Rorana, koristeći polomljeno koplje umesto štapa. Imao je dugačku bradu, mada su mu brkovi bili obrijani. Naušnice su mu se presijavale od znoja - Roran nije mogao da odredi da li je to posledica bola ili vrućine. „Vi ste Čekićar?”, upita. Roran potvrdno zabrunda. Popustio je stisak na sedlu, posegao rukom u tuniku i predao Brigmanu izgužvano parče pergamenta na kojem behu ispisana Nasuadina naređenja. Brigman polomi voštani pečat noktom palca. Proučio je pergament, a onda ga je spustio kako bi se ravnodušno zagledao u Rorana. „Očekivao sam vas”, reče mu. „Jedan od Nasuadinih omiljenih vračeva uspostavio je vezu sa mnom pre četiri dana rekavši mi da ste krenuli, ali nisam mislio da ćete stići ovako brzo.” „Nije bilo lako”, reče mu Roran. Brigman izvi gornju usnu: „Nije, siguran sam da nije... gospodine.” Vratio mu je pergament. „Ljudi su pod vašom upravom, Čekićaru. Upravo smo se spremaliza napad na zapadnu kapiju. Možda biste želeli da povedete nalet?” To pitanje beše upereno u njega poput bodeža. Roranu se učinilo da se svet vrti oko njega, pa se još jače uhvatio za sedlo. Bio je previše iscrpljen da bi se raspravljao s bilo kim, i to na valjan način, čega je i sam bio svestan. „Naredite im da se povuku za danas”, reče. „Jeste li sišli s uma? Pa kako očekujete da osvojimo grad? Bilo nam je puh ehno čitavo jutro da pripremimo napad, i nemam nameru da sedim tu i vrtim palčeve dok se vi ne naspavate. Nasuada očekuje od nas da dovršimo opsadu za nekoliko dana, i ja ću to i učiniti, tako mi Angvarda!” Spustivši glas tako da ga samo Brigman čuje, Roran mu režeći reče: „Kazaćete ljudima da se povuku ili ću vas obesiti za gležnjeve i išibati zbog kršenja naređenja. Ne nameravam da odobrim nikakav napad dok se malo ne odmorim i dok ne sagledam stanje stvari.” „Pa vi ste potpuna budala. To bi nam...” „Ako ne možete da držite jezik za zubima i ispunjavate svoju dužnost, lično ću vas išibati - i to tu, na licu mesta.” Brigmanu zadrhtaše nozdrve od besa. „U stanju u kojem ste? Ne biste imali nikakve izglede.”
~ 72 ~
„Grešite”, reče Roran, uveren u to. Nije bio siguran kako bi savladao Brigmana, ali je poslednjim atomom svoga bića znao da bi mu to pošlo za rukom. Brigman je, izgleda, pokušavao da se obuzda. „U redu”, prosikta, „ionako ne bi bilo dobro da nas ljudi gledaju kako se valjamo po prašini. Ostaćemo gde jesmo, ako tako želite, ali ja nisam kriv za gubljenje vremena. Vi ćete odgovarati za to, a ne ja.” „Uvek je tako”, reče Roran bolno stegnutog grla, silazeći s kobile. „Kao što ste vi odgovorni za ovaj džumbus od opsade koji ste tu napravili.” Brigman se natušti, te Roran jasno vide kako njegova odbojnost prema njemu prerasta u mržnju. Zažalio je zbog toga što nije odabrao diplomatski odgovor. „Čador vam je ovamo.” Opet je bilo jutro kada se Roran probudio. Mekana svetlost se pomaljala kroz čador, popravljajući mu raspoloženje. Na tren je pomislio da je odspavao svega nekoliko minuta. Onda je shvatio da se oseća previše osnaženo i budno. Opsovao je samoga sebe, besan zbog toga što je dopustio da mu čitav jedan dan prođe kroz prste. Hio je pokriven tananim ćebetom, koje beše odgurnuo usled toplog južnjačkog vazduha, pogotovo jer je na sebi imao i čizme i odeću. Sklonio ga je sasebe i pokušao da se uspravi. Ote mu se prigušen jecaj, pošto je imao osećaj da mu se čitavo telo rasteže i cepa. Pao je u krevet i ostao tako zadihan na pokrivaču. Prvobitna zaprepašćenost ubrzo je popustila, ali za sobom je ostavila jake bolove u svim delovima tela - manje ili više strašne. Bilo mu je potrebno nekoliko minuta da prikupi snagu. Uz nadljudski napor, prevrnuo se na bok, te je prebacio noge preko ivice ležaja. Zastao je kako bi došao do daha, a onda se odvažio da ustane, što mu je delovalo kao nemoguć zadatak. Kiselo se nasmešio kad se konačno našao na nogama. Biće to veoma zanimljiv dan. Ostali već behu ustali. Zatekao ih je kako ga čekaju kada se izvukao iz čadora. I oni su izgledali iznureno i iscrpljeno: pokreti im behu ukočeni kao njegovi. Nakon što su razmenili pozdrave, Roran pokaza na zavoj na Delvinovoj podlaktici, na mestu gde ga je neki krčmar posekao nožem za ljuštenje povrća. „Još te boli?” Delvin slegnu ramenima: „Nije strašno. Mogu da se borim, ako zatreba.” „Odlično.” „Šta najpre nameravaš da uradiš?”, upita ga Karn. Roran osmotri sunce koje se podizalo na nebu, računajući koliko im je još vremena preostalo do podneva. „Da malo prošetam”, reče. Počevši od sredine tabora, Roran je poveo svoje saborce niz redove čadora proveravajući stanje vojnika i stanje njihove opreme. Povremeno bi stao da nešto priupita nekog ratnika. Ljudi su mahom bili umorni i obeshrabreni, mada mu se učinilo da im se raspoloženje popravilo kada su ga ugledali. Roranov se obilazak završio na južnoj ivici tabora, kao što je i nameravao. Tamo se zaustavio sa ostalima kako bi se zagledali u zastrašujuće zidine! Arouza. Grad je bio izgrađen na dva nivoa. Prvi je bio nizak i razvučen i krio je u sebi većinu kuća i građevina, dok je drugi, manji nivo zauzimao vrh dugačkog niskog brega koji je predstavljao najvišu tačku kilometrima unaokolo. Bedemi su okruživali oba nivoa grada. U spoljnim bedemima moglo se videti pet kapija: dve su se otvarale ka putevima koji su ulazili u grad - jedan sa severa, a drugi sa istoka - a ostale tri stajahu iznad kanala koji su se pružali južno, ulazeći u sam grad. S druge strane Arouza bilo je nemirno more u koje su ti kanali verovatno i oticali. Pa, bar nemaju šančeve, pomislio je.
~ 73 ~
Kapija okrenuta ka severu beše izgrebana i izudarana od naleta ovna, a tlo pred njom beše izrovano, te Roran zaključi da su to tragovi bitke. Tri katapulta, četiri baliste s kakvima se upoznao još na Zmajevom krilu2 i dve rasklimatane opsadne kule behu raspoređeni ispred spoljnog bedema. Šačica ljudi sedela je šćućurena iza tih ratnih naprava; pućkali su lule i bacili kockice po komadima kože. Te ratne skalamerije delovale su žalosno nedelotvorno u poređenju s golemim kamenim gradom. Nizak, ravan teren oko Arouza spuštao se ka moru. Stotine zemljoradničkih imanja behu raštrkane po zelenoj ravnici. Svaki posed je bio obeležen drvenom ogradom i bar po jednom kolibom sa slamnatim krovom. Ponegde se mglo videti i raskošno imanje: prostrane kamene vlastelinske kuće zaštićene sopstvenim visokim zidinama i, prema Roranovoj pretpostavci, sopstvenim stražarima. One su bez sumnje pripadale plemstvu iz Arouza, a možda i pokojem dobrostojećem trgovcu. „Šta kažeš?”, upitao je Karna. Čarobnjak odmahnu glavom, a njegove snuždene oči postadoše još tužnije. „Mogli bismo da postavimo opsadu i pred nekom planinom sa istim ishodom.” „Baš tako”, primeti Brigman prilazeći im. Roran je svoje opaske zadržao za sebe, ne želeći da drugi saznaju koliko je obeshrabren. Nasuada je šenula ako misli da možemo da osvojimo Arouz sa svaga osam stotina ljudi. Da ih imam osam hiljada, i Eragona i Safiru pride, onda bih možda i bio siguran u pobedu. Ali ovako sigurno ne... Ipak, znao je da mora da pronađe način, ako ni zbog čega drugog a ono zbog Katrine. Ne gledajući u Brigmana, Roran mu reče: „Ispričajte mi ono što znate o Arouzu.” Brigman obrnu svoje koplje nekoliko puta, mrveći zemlju njegovom drškom, pa odgovori: „Galbatoriks je bio vidovit: postarao se za to da grad ima zalihe hrane pre nego što smo im odsekli sve puteve odavde do ostalih delova Carstva. Vode im, kao što vidite, ne manjka. Sve i da skrenemo kanale, ostaloo bi im nekoliko izvora i bunara u samom gradu. Mogli bi da izdrže sve do zime, ako ne i duže, mada se kladim da bi im dojadilo da glođu repu pre no što bi se sve okončalo. Galbatoriks je takođe smestio pozamašan broj vojnika u Arouz - dvostruko više nego što mi imamo - pored njihovih uobičajenih odreda.” „Odakle sve to znate?” „Preko doušnika. Međutim, on nije imao iskustva u vojnoj strategiji, pa sam je pružio isuviše samouverenu procenu gradskih slabosti.” „Aaa.” „Takođe je obećao da će moći da uvede manji broj vojnika u grad kada padne mrak.” „I?” „Čekali smo ga, ali nije se pojavio, a onda smo narednog jutra videli njegovu glavu nataknutu iznad grudobrana. Još je tamo, kod istočne kapije.” „Vidim. Ima li još kapija sem ovih pet?” „Još tri. Pokraj pristaništa imaju morsku kapiju dovoljno široku da se sva tri potoka izliju istovremeno, a pored nje je i kopnena kapija za ljude i konje. A tu je i još jedna kopnena kapija u onom kraju tamo” - pokazao je prema zapadnoj strani grada - „ista kao ostale.” „Možemo li probiti bilo koju od njih?” „Ne dovoljno brzo. Pokraj obale nemamo dovoljno prostora za okretanje i povlačenje van domašaja kamenja i strela. Stoga nam preostaju ove kapija, uz onu zapadnu. Oblik terena je manjeviše isti svuda oko grada, osim kod obale, pa sam rešio da usmerim napad ka najbližoj kapiji.” „Od čega je napravljena?” „Od gvožđa i hrastovine. Izdržaće stotinu godina, ukoliko je mi ne oborimo.” „Da li je zaštićena bilo kakvim činima?” 2
Lađa. ukradena od Carstva, kojom je Roran prebacio izbeglice iz Karvahola u Surdu. (Prim. prev.)
~ 74 ~
„Ne bih znao, s obzirom na to da Nasuada nije našla za shodno da pošalje i nekog od svojih čarobnjaka s nama. Halsted ima...” „Halsted?” „Gospodar Halsted, vladar Arouza. Sigurno ste čuli za njega?” „Nisam.” Usledila je kratka stanka, tokom koje Roran oseti da je Brigmanov prezir prema njemu narastao. Onda čovek nastavi: „Halsted ima sopstvenog vrača: nekog pakosnog, smežuranog stvora kojeg videsmo povrh bedema kako mrmlja sebi u bradu i pokušava da nas sredi svojim vradžbinama. Čini mi se da je skroz-naskroz nesposoban, pošto baš i nije imao sreće, ako izuzmemo dva naša čoveka za opsadnim ovnom koja je uspeo da zapali.” Roran razmeni poglede s Karnom, koji mu se učini još zabrinutijim nego ranije, ali odluči da bi bilo bolje da nasamo porazgovara s njim kasnije. „Da li bi nam bilo lakše da se probijemo kroz kapije iznad kanala?” upitao je. „A gde biste tamo stali? Pogledajte koliko su uvučene u zidine - nemate gde da zakoračite. Osim toga, imaju proreze i otvore u krovu iznad ulaza, kroz koje mogu da sipaju ključalo ulje, bacaju gromade ili ispaljuju strele iz samostrela na bilo koga dovoljno glupavog da se odvaži u taj deo.” „Kapije ne mogu biti od čvrstog materijala sve do dole, inače bi prečile protok vode.” „Tu ste u pravu. Ispod površine imaju rešetke od drveta i metala s rupama dovoljno velikim da ne ometaju protok.” „Tako, znači. Da li su te kapije spuštene u vodu čak i kada Arouz nije pod opsadom?” „Noću jesu zasigurno, ali mislim da su ih držali otvorenima tokom dana.” „Hmmm. A bedemi?” Brigman prebaci oslonac na drugu nogu. „Od granita, savršeno uglačani, zbijeni toliko tesno da ni nož ne možete uvući između kamenih kocki. Pretpostavljam da su to izradili patuljci, još pre pada Jahača. Takođe pretpostavljam da su zidine ispunjene utabanim šutom, mada nisam siguran pošto još nismo načeli spoljni sloj. Sire se bar šest metara pod zemljom, a možda i više, što znači da ne možemo da prokopamo lagume ispod njih niti da ih oslabimo potkopavanjem.” Koraknuvši napred, Brigman pokaza ka vlastelinskim kućama na severu i zapadu. „Većina se velmoža povukla u Arouz, ali ostavili su ljude za sobom da im štite posede. Zadavali su nam dosta nevolja tako što su nam napadali izviđače, krali konje i tome slično. Još smo na početku zauzeli dva poseda” - pokazao je dve spaljene ruševine nekoliko kilometara dalje „ali njihovo zadržavanje je izazivalo više štete nego koristi, pa smo ih napustili i potpalili. Nažalost, nemamo dovoljno ljudi da bismo obezbedili i ostale.” Tada se oglasi Baldor: „Zbog čega ti kanali protiču kroz Arouz? Ne bih rekao da ih koriste za navodnjavanje useva.” „Tu vam voda nije potrebna, momče, kao što nekom severnjaku nije potrebno da dovlači sneg tokom zime. Veći im je problem da ostanu nasuvom.” „Pa zašto ih onda koriste?”, zanimalo je Rorana. „I odakle dolaze? Ne očekujete valjda da ću poverovati da se voda dovlači čak iz reke Džajt koja je toliko kilometara udaljena odavde.” „Pa ne, naravno”, frknu Brigman. „Imate jezera i ritova severno odavde. To je smrdljiva, nezdrava voda, ali ovdašnji ljudi su navikli na nju. Jedan kanal je dovodi iz ritova do mesta koje je udaljeno odavde otprilike tri kilometra. Tu se kanal račva u tri kanala koja i sami vidite, a oni se spuštaju niz nekoliko vodopada pokrećući vodenice u kojima se melje brašno za građane. Seljani dovuku žito do vodenica u vreme žetve, a onda džakove s brašnom natovare na dereglije i spuste ih u Arouz. To vam je zgodan način za prenos i druge robe do grada, poput drveta i vina iz vlastelinskih kuća.”
~ 75 ~
Roran protrlja potiljak, te nastavi da proučava Arouz. Zainteresovalo ga je ono što mu je Brigman rekao, ali nije bio siguran od kakve mu je to pomoći. „Ima li još nečeg važnog u okolini?”, upitao je. „Samo jedan rudnik škriljca, južno niz obalu.” Zabrundao je, još razmišljajući. „Hoću da obiđem te vodenice”, reče. „Ali prvo hoću da mi ispričate sve o svom boravku ovde, i hoću da čujem koliko imamo zaliha svega redom, od strela do dvopeka.” „U redu, pođite za mnom... Čekićaru.” Roran je narednih sat vremena proveo razgovarajući s Brigmanom i njegovim dvama narednicima, slušajući ih i postavljajući pitanja dok su mu prepričavali svaki napad na gradske bedeme koji su izveli, i pregledajući zalihe koje su preostale ratnicima pod njegovim zapovedništvom. Bar nam oružja ne manjka, pomisli Roran prebrojavajući poginule. Sve i da Nasuada nije postavila vremensko ograničenje na njegov poduhvat, ljudi i konji ne bi imali dovoljno hrane da ostanu ulogorovani pred Arouzom više od nedelju dana. Činjenice i brojevi koje su mu Brigman i njegovi pomoćnici spominjali mahom behu ispisani na svicima pergamenta. Roran se potrudio da prikrije činjenicu da ne ume da odgonetne čitave redove ćoškastih crnih znakova, pa je tražio od ljudi da mu oni sve čitaju, ali nerviralo ga je to što je zavisio od milosti drugih. Nasuada je bila u pravu, shvatio je, moram da naučim da čitam, inače neću znati da li me neko laže kada kaže da na nekom komadu pergamenta piše ovo ili ono... Možda bi Karn mogao da me nauči kada se budemo vraćali Vordenima. Što je više saznavao o Arouzu, Roran je više saosećao s Brigmanom: osvajanje toga grada beše zadatak koji obeshrabruje jer nema očiglednog rešenja. Uprkos tome što mu se taj čovek nije dopadao, Roran je smatrao da je zapovednik učinio onoliko koliko je mogao u datim okolnostima. Bio je neuspešan, zaključio je Roran, ne zato što nije bio stručan zapovednik već zato što su mu nedostajale dve vrline koje su Roranu mnogo puta donele pobedu: odvažnost i mašta. Obavivši pregled stanja, Roran i njegovih pet saboraca odjahaše s Brigmanom da bi izbliza, doduše sa sigurne razdaljine, obišli bedeme Arouza i njegove kapije. Ponovno sedenje u sedlu beše silno bolno za Rorana, ali izdržao je sve ne požalivši se. Kada kopita njihovih paripa zaklepetaše po kamenom putu pokraj tabora, na putu prema gradu, Roran primeti da, u određenim trenucima, kopita tvore čudan zvuk kada udare o tlo. Prisetio se da je sličan zvuk čuo i tokom poslednjeg dana putovanja i da mu je tada zasmetao. Pogledavši dole, video je da je ravno kamenje koje je sačinjavalo površinu druma postavljeno u potamnelo srebro koje se protezalo poput nepravilnie paučine. Roran pozva Brigmana da bi ga pitao šta je posredi, te mu Brigman doviknu: „Ovdašnja zemlja nije dobra za pravljenje maltera, pa koriste olovo kako bi pričvrstili kamenje!” Roranova prva reakcija beše neverica, ali Brigman je delovao ozbiljno. Zapanjila ga je mogućnost da je neki metal toliko rasprostranjen da ga ljudi troše na izgradnju puteva. Nastavili su ka blistavom gradu po drumu od kamena i olova. Pomno su proučili odbranu Arouza. Međutim, čak ni razgledanje izbliza nije donelo ništa novo, već je učvrstilo Roranov utisak da je grad gotovo neosvojiv. Približio je svog konja do Karnovog. Čarobnjak je zurio u Arouz zamagljenim pogledom, nemo mičući usne, kao da priča sam sa sobom. Sačekao je da se zaustavi, te ga tiho upita: „Ima li ikakvih čini na kapijama?” „Mislim da ima”, odgovori mu Karn jednako tiho, „ali nisam siguran koliko, niti znam u čemu je njihova svrha. Biće mi potrebno vreme da pronađem odgovor.” „Zašto ti je toliko teško?” „Pa i nije. Većina je čini dosta uočljiva, ukoliko se neko nije potrudio da ih sakrije, ali čak i tada mađije obično ostavljaju vidljive tragove ako znaš šta valja tražiti. Mene brine to što su neke čini
~ 76 ~
možda zamke postavljene da spreče ljude koji žele da petljaju oko njih. Ako je tako, i ako im izravno priđem, zasigurno ću ih odapeti, a ko zna šta bi se tada moglo dogoditi? Mogao bih da se raspršim pred tvojim očima, a tu bih sudbu rado izbegao ako se ja pitam.” „Hoćeš li da ostaneš tu dok mi budemo obilazili dalje?” Karn odmahnu glavom. „Mislim da ne bi bilo pametno da vas ostavljam nezaštićene dok smo udaljeni od tabora. Vratiću se nakon sutona da vidim šta mogu da uradim. Osim toga, bilo bi dobro da se približim kapiji, a sada ne smem bliže jer me stražari jasno vide.” „U redu, kako ti kažeš.” Zaključivši da je otkrio sve što je mogao osmatrajući grad, rekao je Brigmanu da ih povede do najbližih vodenica. Bile su uglavnom onakve kakvima ih je Brigman i opisao. Voda iz kanala slivala se preko tri uzastopna vodopada visoka sedam metara. U podnožju svakog slapa nalazio se vodenični točak, oivičen kanticama. Voda se slivala u kante, okrećući napravu ukrug. Točkovi su bili povezani debelim isovinama s trima istovetnim građevinama koje su stajale jedna iznad druge duž dugačke stepenaste obale, krijući u sebi goleme vodenične kamenove koji su pravili brašno za stanovnike Arouza. Mada su se točkovi okretali, Roran je shvatio da nisu povezani sa složenim nizom poluga u vodenicama, pošto nije čuo tutnjavu vodeničnih kamenova koji se okreću oko svoje ose. Sjahao je kraj prve vodenice, pa je prošao stazom između kućica osmatrajući ustave postavljene iznad slapova kojima se određivala količina vode što će se spuštati dole. Ustave su bile otvorene, ali se mnogo vode i dalje moglo videti ispod svakog od tri točka koja su se lagano okretala. Zaustavio se na pola puta uzbrdo, pa je spustio nogu na rub meke travnate obale, prekrstio ruke i naslonio bradu na grudi razmišljajući kako bi mogao da osvoji Arouz. Bio je siguran da postoji nekakva caka ili strategija pred kojom bi se grad raspukao i otvorio poput zrele tikve, ali rešenje mu je i dalje izmicalo. Mozgao je sve dok se nije umorio od razmišljanja, a onda se naprosto prepustio zvuku krckanja osovina i prskanja vode preko slapova. Mada su ti zvuci bili umirujući, trn nelagode i dalje mu nije dao mira, pošto ga je to mesto podsećalo na vodenicu Dempton u Terinsfordu, kuda je otišao na posao onoga dana kada su mu Ra'zaci spalili dom i podvrgli njegovog oca mučenju, smrtno ga ranivši. Roran je pokušao da potisne to sećanje, ali ono ga nije napuštalo rijući mu po stomaku. Da sam samo sačekao nekoliko sati, mogao bih da ga spasem. Onda razum niji deo Rorana odgovori: Da, pa bi i mene Ra 'zaci ubili pre nego što bih mrdnuo rukom. Bez Eragonove zaštite, bio bih bespomoćan poput novorođenčeta. Prišavši tihim korakom, Baldor mu se pridružio na ivici kanala. „Ljudi se pitaju da li si osmislio neki plan”, reče. „Imam nekakve zamisli, ali ne i plan. A ti?” Baldor takođe prekrsti ruke. „Mogli bismo da sačekamo da nam Nasuada pošalje Eragona i Safiru u pomoć.” „Pih.” Neko su vreme posmatrali neprekidno komešanje vode pod sobom. Onda Baldor reče: „A šta ako ih naprosto pitaš da se predaju? Možda će se toliko uplašiti kada čuju tvoje ime da će otvoriti kapije, pa će ti pasti pred noge preklinjući za milost.” Roran se kratko zakikota. „Sumnjam da su priče o meni stigle sve do Arouza. Ali...” - prošao je prstima kroz bradu - „vredi pokušati, da ih bar malo uznemirimo ako ništa drugo.” „Čak i ako uspemo da uđemo u grad, da li ćemo moći da ga zadržimo s tako malo ljudi?” „Možda da, možda ne.” Između njih se zatim spustila tišina, a onda Baldor reče: „Daleko smo dogurali.” „Da, da.”
~ 77 ~
Ponovo se začu samo žubor vode i zvuk okretanja točkova. Baldor najzad reče: „Tu se sneg, izgleda, ne otapa kao kod nas, inače bi ovi točkovi na proleće dopola bili u vodi.” Roran odmahnu glavom. „Nije važno koliko ima snega ili kiše. Ustave se mogu upotrebiti da bi ograničile količinu vode koja se sliva preko točkova, kako se ne bi previše brzo okretali.” „Ali šta kada voda pređe vrh ustave?” „Pa mlevenje se dotle verovatno završi za taj dan, ali svakako možeš da povučeš poluge, podigneš ustave i...” Roran odluta kada mu čitav niz slika blesnu u glavi, te mu celo telo obuze toplina, kao da je popio čitavo bure medovine u jednom gutljaju. Da li bih stvarno to mogao?, pomislio je oduševljeno. Da li bi zaista upalilo ili bi... Ma nije ni važno, moramo da pokušamo. Šta nam je drugo preostalo? Otišao je do sredine nasipa pred kojim se nalazio središnji bazen, te dohvati zupce koji su virili iz visokog drvenog vijka koji je korišćen za podizanje i spuštanje ustava. Vijak beše otvrdnuo i težak za okretanje, mada se on naslonio na njega ramenom, gurajući ga svom težinom. „Pomozi mi”, rekao je Baldoru, koji beše ostao na obali posmatrajući ga zbunjeno i zainteresovano. Baldor je pažljivo došao do mesta na kojem je stajao Roran. Zajedno su zatvorili ustave. Roran je potom, odbijajući da im odgovori na bilo kakva pitanja, naredio da učine isto i s najvišom i s najnižom ustavom. Kada sve tri ustave behu čvrsto spuštene, Roran se vratio do Karna, Brigmana i ostalih, pa im dade znak da sjašu i da se okupe oko njega. Čekajući ih, lupkao je po svom malju, odjednom neobjašnjivo nestrpljiv, „Pa?”, reče Brigman kada su se našli kraj njega. Roran je svakog čoveka pogledao pravo u oči kako bi se uverio da je zadobio njihovu pažnju, a potom reče: „Evo kako ćemo...” Pričao je, hitro i napeto, čitavih pola sata, objašnjavajući im sve što mu je sinulo u tom iznenadnom otkrovenju. Dok je govorio, Mandel poče da se osmehuje, a i Baldor, Delvin i Hamund, mada su bili ozbiljniji, behu oduševljeni odvažnom prirodom njegovog plana. Roranu je prijala njihova reakcija. Mnogo se namučio da bi zadobio njihovo poverenje, pa mu je bilo drago što i dalje može da računa na njihovu plodršku. Jedino čega se plašio bilo je da bi ih mogao izneveriti: od svih mogućih sudbi koje je mogao da zamisli, jedino mu se gubitak Katrine činio strašnijim. Karn je, s druge strane, delovao donekle sumnjičavo. Roran je to i očekivao, ali sumnje toga čarobnjaka su bile male u poređenju s Brigmanovom nevericom. „Pa vi ste sasvim poludeli!”, uzviknu čim je Roran završio. „To vam nikada neće poći za rukom!” „Povucite to što ste rekli!”, reče Mandel, te poskoči napred stegnutih pesnica. „Roran je dobio više bitaka nego što ste ih vi vojevali, i pritom je to učinio bez svih ovih ratnika kojima vi zapovedate.” Brigman zareža, te mu se ogoljena gornja usna povi poput zmije: „Pseto jedno! Održaću ti bukvicu koju nikada nećeš zaboraviti!” Roran odgurnu Mandela pre nego što je mladić napao Brigmana. „Hej, hej!”, viknu Roran. „Kakvo je sad to ponašanje?” Sav naduren, Mandel prestade da se opire, ali i dalje je zurio u Brigmana razjarenim pogledom, a on mu se na to samo iskezio. „Plan jeste čudnovat, to je sigurno”, reče Delvin, „ali tvoji su nam čudnovati planovi odlično poslužili u prošlosti.” Ostali ljudi iz Karvahola složno zabrundaše. Karn klimnu, te reče: „Možda upali, a možda i ne. Ne bih znao reći. No svakako će uhvatiti naše neprijatelje nespremne, a moram da priznam da sam prilično radoznao da vidim šta će se tada desiti. Nešto ovakvo dosad nije urađeno.”
~ 78 ~
Roran se blago osmehnu. Obraćajući se Brigmanu, rekao je: „Da nastavimo po starom - e to bi tek bila potpuna ludost. Imamo svega dva i po dana da osvojimo Arouz. Uobičajene metode neće biti dovoljne, pa moramo da rizikujemo i posegnemo za neuobičajenim.” „Možda i jeste tako”, promrmlja Brigman, „ali ovo je jedan šašav poduhvat u kojem ćemo izgubiti mnogo dobrih ljudi, i to samo da biste vi iskazali svoju navodnu prepredenost.” Razvukavši osmeh još više, Roran poče da se približava Brigmanu i stade tek kad između njih ostade svega nekoliko centimetara. „Ne morate se saglasiti sa mnom, Brigmane; trebalo bi samo da uradite ono što vam bude rečeno. Hoćete li ispuniti moje naredbe ili nećete?” Vazduh se između njih zagreja od njihovih dahova, ali i od toplote koja im je isijavala s kože. Brigman zaškrguta zubima, te još jače steže svoje koplje, ali potom mu pogled odluta i on odstupi od Rorana. „Ma prokleti bili”, reče. „Zasad ću biti vaš ker, Čekićaru, ali vratiću vam ja već za ovo, samo se pazite, a onda ćete morati da odgovarate za svoje odluke.” Samo da mi osvojimo Arouz, pomisli Roran, za ostalo me nije briga. „Uzjašite!”, viknuo je. „Imamo mnogo posla i premalo vremena da ga obavimo! Hajde, brzo!”
~ 79 ~
DRAS LEONA
Sunce se uspinjalo na nebu, zajedno sa Safirom, kada Eragon, sedeći na njenim leđima, ugleda Helgrind na rubu severnog horizonta. Osetio je nalet gnušanja ugledavši taj udaljeni kameni šiljak koji se uzdizao u okolnom krajoliku poput oštrog zuba. Imao je toliko neprijatnih uspomena vezanih za Helgrind da je poželeo da ga uništi i da vidi kako sa njegove ogoljene šiljate kule obrušavaju ka zemlji. Safira je bila mnogo ravnodušnija prema toj crnoj kamenoj kuli, ali bilo mu je jasno da se ni njoj ne sviđa to što se našla u njenoj blizini. Pre no što se veče spustilo, Helgrind je već ležao iza njih, a Dras Leona pred njima, pokraj Leone, po kojoj su se ljuljuškali deseci usidrenih lađa i barki. Nizak, širok grad beše gusto sagrađen i prilično negostoljubiv, koliko se Eragon sećao, s tesnim, krivudavim sokacima i prljavim čatrljama zbijenim pokraj bedema od žutog blata koji je okruživao središte grada. Iza tih zidina nalazila se golema i visoka katedrala Dras Leone, crna i šiljata, u kojoj su sveštenici Helgrinda obavljali svoje grozomorne obrede. Izbeglička kolona se prostirala duž severnog puta - sačinjena od ljudi koji su iz grada kojem je pretila opsada bežali u Tirm ili Urubejn, gde bi bar privremeno mogli da pronađu utočište od nezaustavljive vordenske najezde. Eragonu se Dras Leona činila jednako poganom i zlom kao i onda kada ju je prvi posetio, te je u njemu probudila duboku želju da je uništi, kakvu nije osećao ni kod Feinstera ni kod Belatone. Tu je želeo da razara ognjem i mačem, da šiba sve pred sobom zastrašujućim, neprirodnim silama koje mu behu na raspolaganju, da se preda svakom divljačkom porivu u sebi i da za sobom ne ostavi ništa sem gomile zadimljenog pepela natopljenog krvlju. Prema siromasima, bogaljima i robovima koji su živeli zatočeni u Dras Leoni gajio je izvesno saosećanje. Ali zato je bio sasvim ubeđen u iskvarenost toga grada pa je verovao da bi bilo najbolje da bude iznova podignut i izgrađen bez one mrlje izopačenosti kojom ga je helgrindska vera zarazila. Dok je maštario o rušenju katedrale uz Safirinu pomoć, odjednom se zapitao da li vera sveštenika koji upražnjavaju samosakaćenje ima naziv. Njegovo proučavanje drevnog jezika naučilo ga je da ceni značaj imena - imena su predstavljala moć, imena Su predstavljala razumevanje - te neće biti sasvim sposoban da shvati istinsku bit te vere dokle god ne otkrije njen U blagom sumraku, Vordeni se smestiše po njivama jugoistočno od Dras Leone, gde se teren uzdizao do blage zaravni - koja će im pružiti izvesnu zaštitu ako neprijatelj napadne položaje. Ljudi behu umorni od dugotrajnog marša, ali Nasuada ih je naterala da utvrde tabor i da rasporede moćne ratne naprave koje su dovukli čak iz Surde. Eragon se i sam zdušno bacio na posao. Prvo se pridružio skupini muškaraca koji su poravnavali polja pšenice i ječma koristeći se deblima privezanim dugim konopcima. Delali bi brže da su pokosili žito ili čelikom ili mađijama, ali bilo bi opasno i neprijatno hodati po preostalom strništu, a| još bi teže bilo spavati na njemu. Ovako su pak smrskane stabljike načinile meku, gipku površinu finu poput dušeka, mnogo prijatniju od ogoljene zemlje na koju behu navikli. Eragon je radio sa ostalim muškarcima gotovo čitav sat, a onda su zaključili da su raščistili dovoljno prostora za vordenske čadore. Potom je pomogao pri podizanju opsadne kule. Njegova natprirodna snaga omogućavala mu je da diže grede koje bi moralo da podigne bar nekoliko ratnika, pa je tako pomogao da ubrzaju čitav posao. Nekoliko patuljaka koji su ostali uz Vordene nadgledalo je podizanje kule, pošto su naprave bile njihove izrade. Safira je takođe pomagala. Služeći se zubima i kandžama, iskopala je duboke rovove u tlu i nagomilala iskopanu zemlju u nasipe oko tabora, postigavši više za nekoliko minuta nego što bi stotinu ljudi postiglo za čitav dan. Onda je vatrom iz svoga ždrela i silovitim zamasima repa uklonila drveće, ograde, zidine, kuće i sve ostalo u okolini što bi njihovim neprijateljima moglo ~ 80 ~
pružiti zaklon. Ona je predstavljala sliku i priliku zastrašujućeg razaranja, dovoljno žestokog da udahne strah i jezu čak i u najhrabrija srca. Bilo je već kasno kada su Vordeni konačno dovršili pripreme, te Nasuada naredi ljudima, patuljcima i Urgalima da odu na počinak. Povukavši se u svoj čador, Eragon je meditirao dok mu se um nije razbistrio, što mu je bila navika. Umesto da potom vežba pisanje, narednih nekoliko sati proveo je prelazeći čini za koje je mislio da će mu možda biti potrebne narednog dana, a usput je osmislio i neke nove kako bi se spremio za posebne prepreke što su ih čekale u Dras Leoni. Kada je procenio da se dovoljno pripremio za predstojeću bitku, prepustio se svojim snoviđenjima, koja behu različitija i silovitija nego inače, pošto mu je, uprkos meditaciji, borba na vidiku uskomešala krv ne dajući mu da se opusti. Kao i obično, čekanje i neizvesnost predstavljahu deo koji je najteže podnosio, pa je poželeo da je već usred okršaja, jer tako ne bi imao vremena da razmišlja o tome šta bi se moglo desiti. Safira je bila jednako nemirna. S njene strane, uspeo je da uhvati pokoji san koji je podrazumevao griženje i kidanje, pa mu je bilo jasno da se i ona raduje svirepim užicima bitke. Njeno je raspoloženje donekle uticalo i na njegovo, mada nedovoljno da bi sasvim zaboravio svoju teskobu. Jutro je prebrzo stiglo, te se Vordeni okupiše pred ogoljenim predgrađima Dras Leone. Njihova je vojska predstavljala zastrašujući prizor, ali Eragonovu zadivljenost potamnilo je to što su imali okrnjene mačeve, ulubljene kacige i izudarane štitove, uz loše okrpljene poderotine na vatiranim tunikama i verižnjačama. Uspeju li da osvoje Dras Leonu, biće u prilici da zamene deo svoje opreme, kao što su uradili i u Belatoni, a pre toga i u Feinsteru, ali nisu mogli da zamene ljude pod istom tom opremom. Što se više ovo bude razvlačilo, rekao je Safiri, to će Galbatoriksu biti lakše da nas porazi kada stignemo do Urubejna. Onda ne smemo da odugovlačimo, odgovorila mu je. Rragon je sedeo na njoj, pokraj Nasuade, koja je, pod punim oklopom, jahala blistavocrnog paripa Olujnika. Oko njega behu razmešteni njegovi vilenjački stražari, uz isti broj Nasuadinih čuvara, noćnih jastrebova, uvećan zbog bitke u odnosu na uobičajenih šest. Vilenjaci su pešačili pošto su odbijali da jašu sve paripe sem onih koje su sami uzgojili i dresirali, a svi noćni jastrebovi behu na konjima, uključujući i Urgale. Deset metara udesno nalazio se kralj Orin sa svojom lično odabranom svitom ratnika koji su, svi do jednog, imali po jedno šareno pero nataknuto povrh šlema. Garzvog i Narhajm, zapovednik patuljaka, behu sa svojim odredima. Nakon što su klimnuli glavama, Nasuada i kralj Orin nagnaše svoje konje napred, te izjahaše iz glavnice vordenske vojske pravo ka gradu. Eragon je levom rukom stegao vratnu bodlju pred sobom kada Safira krenu za njima. Nasuada i kralj Orin zastadoše pre nego što zađoše medu oronule kuće. Na njihov znak, dva glasnika, jedan s vordenskim a drugi sa surdanskim barjakom, projahaše kroz uzanu ulicu koja se kroz čitav lavirint čatrlja pružala ka južnoj kapiji Dras Leone. Eragon se namršti posmatrajući kretanje dvojice glasnika. Grad mu se činio neprirodno praznim i tihim. Niko se nije video u čitavoj Dras Leoni, čak ni na grudobranima debelog žutog bedema, iza kojeg bi trebalo da budu raspoređene stotine Galbatoriksovih vojnika. Nešto mi tu čudno miriše, reče Safira, te tiho zaječa privukavši Nasuadinu pažnju. U podnožju bedema, vordenski glasnik doviknu glasom koji se proneo sve do Eragona i Safire: „Ehej, tamo! U ime gospe Nasuade od Vordena i kralja Orina od Surde, kao i u ime slobodnog naroda Alagezije, otvarajte kapije kako bismo preneli važnu poruku vašem gospodaru Markusu Taboru, od koje bi on i svaki muškarac, žena i dete u Dras Leoni mogli imati mnogo koristi.” Iza zidina, neki čovek kojeg nisu mogli videti odgovori: „Ove se kapije otvaratii neće. Kazuj svoju poruku odatle gde stojiš!” „Govoriš li u ime gospodara Tabora?” ~ 81 ~
„Govorim.” „Onda te zadužujem da ga podsetiš da je državničke razgovore priličnije voditi u ličnim odajama, a ne ovako, na otvorenom, gde ih svako čuti može.” „Ne primam ja nikakva naređenja od tebe, izmećaru jedan! Kazuj svoju poruku, i to što brže, pre no izgubim strpljenje i zaspem te strelama.” Eragon ostade zadivljen: glasnik se nije nimalo uznemirio, niti se uplašio zbog njegove pretnje, već je nastavio bez oklevanja: „Kako ti drago. Naši gospodari nude mir i prijateljstvo gospodaru Taboru i svim ljudima u Dras Leoni. Nemamo nikakvih nesuglasica s vama, već s Galbatoriksom, i nećemo se boriti s vama, ako možemo da biramo. Nemamo li svi zajednički cilj? Mnogi od nas nekada su živeli u Carstvu koje napustiše samo zato što nas je Galbatoriksova strahovlada iz domova naših oterala. Srodnici smo i po krvi i po duši. Pridružite nam se, i možda ćemo se zajedno osloboditi uljeza koji sedi u Urubejnu.” „Prihvatite li ponudu našu, gospodari naši jamče bezbednost gospodaru Taboru i porodici njegovoj, kao i svima ostalima koji su sada u službi Carstva, mada nikome neće biti dopušteno da zadrži svoj položaj ako je dao zakletvu koja se prekršiti ne može. A ako vam zakletve ne dopuštaju da nam u pomoć priteknete, bar nas ometati nemojte. Podignite kapije i odložite mačeve, a mi vam obećavamo da vam niko neće nauditi. No ako nam put zaprečite, slistićemo vas očas posla, jer se niko ne može suprotstaviti snazi vojske naše, a ni snazi Eragona Senkoubice i zmaja Safire.” Pri pomenu svoga imena, Safira podiže glavu te izbaci zastrašujući urlik. Iznad kapije, Eragon ugleda visoku priliku pod ogrtačem kako se penje na bedem i staje između grudobrana kako bi se preko glasnika zagledala u Safiru. Eragon zaškilji, ali nije mogao da joj razazna lice. Još se četiri čoveka u crnim odorama pridružiše tom čoveku; behu to oni koje je Eragon po osakaćenim telima prepoznao kao helgrindske sveštenike: jednom je nedostajala podlaktica, dvojici po noga, a poslednji u tom društvu nije imao ni noge ni ruku, pa su ga njegovi pratioci, a možda i njeni, nosili na maloj tapaciranoj nosiljci. Čovek u ogrtaču zabaci glavu, te njegov grohot odjednom gromoglasno zatutnja i odjeknu svom silinom. Ispod njega, glasnici jedva zadržaše svoje konje koji stadoše da odmiču u želji da pobegnu odatle. Eragonu se zgrči stomak, te on zgrabi balčak Brisingra, spreman da ga isuče za tren oka. „Niko se ne može suprotstaviti snazi vašoj?”, reče čovek, te mu glas odjeknu odbivši se o zgrade. „Vi kanda imate previsoko mišljenje o sebi.” Uz razoran urlik, blistava crvena telesina zmaja Trna poskoči iz ulice na krov jedne kuće, probijajući drvenu šindru kandžama. Zmaj raširi svoja golema krila obrubljena pandžama, otvori grimizne čeljusti, te zasu nebo snopom ustalasanog plamena. Murtag - Eragon je shvatio da je to upravo on - podrugljivim tonom dodade: „Kidišite na bedeme koliko vam volja, ali nećete osvojiti Dras Leonu dokle god smo Trn i ja tu da je branimo. Pošaljite najbolje ratnike svoje i vračeve da se bore protiv nas i pomreće, svi do jednog. To vam ja obećavam. Među vama nema nikoga ko nas može nadmašiti. Čak ni ti... brate. Vraćajte se nazad u skrovišta svoja, dok još nije prekasno, i molite se da Galbatoriks ne dođe da se sam vama pozabavi. U suprotnom će vam smrt i čemer biti nagrade jedine!”
~ 82 ~
KOSKA JE BAČENA
Gospodine, gospodine! Kapija se otvara!” Roran podiže pogled s karte koju je proučavao kada jedan od stražara ulete u njegov čador sav zajapuren i zadihan. „Koja kapija?”, upita ga Roran, potpuno smiren. „Budi malo precizniji.” Odložio je štap koji je koristio za merenje razdaljine. „Ona najbliža, gospodine... na putu, ne na kanalu!” Izvukavši malj koji je nosio za pojasom, Roran napusti čador te potrča ka južnom rubu tabora, odakle je uperio pogled ka Arouzu. Obuzet nevericom ugledao je nekoliko stotina konjanika kako naviru iz grada; jarke zastavio zavijoriše im se na vetru kada su počeli da se raspoređuju u širok stroj ispred mračnih čeljusti otvorene kapije. Razbiće nas u paramparčad, pomisli Roran očajnički. Svega je stotimu pedeset ljudi ostalo u njihovom taboru, a mnogi od njih behu ozleđeni i nesposobni za boj. Svi su ostali bili kod vodenica koje je posetio prethodnog dana, kod rudnika škriljca dole niz obalu, ili negde duž obala najzapadnijeg kanala, tragajući za dereglijama koje su im bile potrebne kako bi njegov plan uspeo. Te ratnike nije mogao da opozove dovoljno brzo da bi se odbranili od tih konjanika. Kada je poslao ljude na zadatak, Roran je bio svestan da time ostavlja tabor otvoren za protivnapad. Međutim, nadao se da će ljudi iz grada biti previše preplašeni nedavnim napadima na bedeme da bi pokušali nešto toliko odvažno - i da će ratnici koje je zadržao moći da ubede udaljenog posmatrača da je glavnica njegovih snaga i dalje smeštena pod čadorima. Očito se ispostavilo da je prva pretpostavka bila pogrešna. Nije bio sasvim siguran da su branitelji Arouza bili svesni njegove smicalice, ali smatrao je da je i to moguće, s obzirom na ograničen broj konjanika okupljenih ispred grada. Da su ti vojnici i njihovi zapovednici očekivali okršaj sa čitavom Roranovom vojskom, očekivao bi da će izaći napolje s dvostruko više ljudi. Bilo kako bilo, ipak je morao da smisli način da odbije njihov napad i da spase svoje ljude od pokolja. Baldor, Karn i Brigman dotrčaše sa oružjem u ruci. Dok je Karn užurbano navlačio svoj oklop, Baldor upita: „Šta ćemo?” „Ne možemo ništa da učinimo”, reče Brigman. „Čitav ste poduhvat prokleli svojom nepromišljenošću, Čekićaru. Moramo da bežimo, smesta pre nego što se ti prokleti konjanici obruše na nas.” Roran pljunu. „Da se povučemo? Nema povlačenja! Ljudi ne mogu da beže pešice, a čak i da mogu, sigurno neću napustiti ranjenike.” „Zar vam nije jasno? Izgubili smo. Ostanemo li, pobiće nas ili će nas zarobiti, što je još gore!” „Manite se, Brigmane! Neću podviti rep i pobeći!” „A zašto nećete? Da ne biste priznali da ste pogrešili? Zato što se nadate da ćete sačuvati nešto svoje časti u poslednjoj, besmislenoj bici? Zar ne vidite da ćete time samo još više naškoditi Vordenima?” U podnožju grada, konjanici podigoše mačeve i koplja te, uz horske pokliče i povike koji se začuše čak i s tolikog odstojanja, zariše mamuze u svoje paripe i zatutnjaše preko iskošene čistine pravo prema vordenskom taboru. Birgman nastavi sa svojom tiradom: „Neću vam dopustiti da protraćite naše živote samo da biste udovoljili svom ponosu. Vi ostanite, ali...” „Začepite!”, povika Roran. „Da ste držali brnjicu zatvorenu, ili ću vam je ja zatvoriti! Baldore, motri na njega. Učini li bilo šta što ti se ne dopadne, slobodno mačem na njega.” Brigman se sav naduvao od besa, ali zadržao je jezik za zubima pošto je Baldor podigao mač i uperio ga ka Brigmanovim prsima.
~ 83 ~
Koran je procenio da mu je ostalo možda pet minuta da odluči šta mu je činiti - pet minuta tokom kojih je štošta visilo o koncu. Pokušao je da osmisli kako bi mogli da pobiju ili onesposobe dovoljno konjanika da oteraju i ostale, ali je gotovo istoga trena odbacio tu mogućnost. Nije bilo mesta na koje bi mogao da navuče konjicu i na kojem bi njegovi ljudi možda imali prednost. Teren je bio previše ravan za takve manevre. Ne možemo pobediti ako se upustimo u borbu... A šta ako ih zaplašimo? Ali kako? Vatrom? Vatra bi mogla biti kobna i za prijatelje i za neprijatelje. Osim toga, ova vlažna trava može samo da tinja. Dimom? Ne, od toga nikakve vajde. Bacio je pogled ka Karnu. „Možeš li dočarati prizor Safire koja urliče i bljuje vatru kao da je stvarno tu?” Mršavi obrazi vrača odmah prebledeše. Odmahnuo je glavom, usplahirenog lica. „Možda. Ne znam, nisam to nikada pokušao. Stvarao bih sliku po sećanju. Možda ne bi ni ličila na živo biće.” Klimnuo je ka stroju konjanika u naletu. „Znali bi da nešto nije u redu.” Korim zari nokte u dlanove. Ostala su mu još četiri minuta, a možda i manje. Veredelo bi bar pokušati”, promrmljao je. „Potrebno nam je samo da im odvratimo pažnju, da ih zbunimo...” Bacio je pogled ka nebu u nadi da će videti kišne oblake kako se nadvijaju nad taborom, ali avaj, iznad njih su lebdela samo dva prozračna oblačića. Zbunjenosti, neizvesnosti, sumnje... Čega li se ljudi plaše? Nepoznatog, stvari koje ne razumeju - eto čega. Istoga trena, Roran je osmislio pet-šest zamisli kojima bi mogao da podrije samouverenost dušmanima, a svaka beše čudnovatija od prethodna Onda naiđe na jednu koja beše toliko jednostavna i odvažna da mu se učinili savršenom. Ona je priđe, za razliku od ostalih, godila i njegovom egu, pošto je iziskivala udeo samo još jedne osobe - Karna. „Naredite ljudima da se sakriju u čadore!”, viknuo je, već se pokrenuvši. „I kažite im da budu tihi. Da ih nisam čuo da su zucnuli, osim ako nas napadnu!” Otišavši do najbližeg čadora, koji beše prazan, Roran gurnu malj pod pojas te zgrabi neko prljavo vuneno ćebe s gomile posteljine na tlu. Potom je otrčao do kuhinjske vatre i zgrabio široko deblo nalik na panj koje su ratnici koristili umesto hoklice. S deblom pod miškom i ćebetom prebačenim preko drugog ramena Roran odjuri iz tabora ka brdašcetu udaljenom tridesetak metara. „Neka mi neko donese koske za igranje i rog medovine!”, doviknuo je. „I donesite mi sto na kom držim karte. Smesta, sto mu gromova, smesta!” Iza sebe je začuo gromak bat koraka i zveckanje opreme kada ljudi pojuriše da se skriju u čadorima. Sablastan muk nadvi se nad taborom svega nekoliko sekundi kasnije; buka je poticala samo od ljudi koje beše poslao po tražene stvari. Roran nije trošio vreme na osvrtanje. Stigavši na vrh brdašceta, postavio je deblo da stoji uspravno na debljem kraju i prodrmao ga nekoliko puta da bi proverio hoće li se zatresti pod njim. Zadovoljivši se stabilnošću, seo je na deblo i pogledao niz iskošenu čistinu, ka konjanicima u naletu. Beše mu ostalo još tri minuta do njihovog dolaska. Kroz drvo pod sobom, mogao je da oseti tutnjavu konjskih kopita, koja se pojačavala iz časa u čas. „Gde su mi koske i medovina?!”, zaurlao je, ne skidajući pogled s konjice. Hitro je pogladio bradu i zategao rub tunike. Od straha je zažalio što nije navukao verižnjaču, ali onaj hladniji, prepredeniji deo njegove glave rekao mu je da će teskoba još više ispuniti njegove neprijatelje kada ga spaze kako sedi bez oklopa, kao da je sasvim opušten. Isti deo uma ubedio ga je da ostavi malj za pojasom, kako bi ostavio utisak da se oseća sasvim sigurno u prisustvu vojnika. „Izvini”, reče Karn zadihano, dotrčavši do Rorana sa čovekom koji je doneo stočić na rasklapanje iz Roranovog čadora. Postavili su sto ispred njega i prostrli ćebe odozgo, a onda je Karn predao Roranu rog dopola pun medovine i kožnu čašu sa uobičajenih pet koski za igranje.
~ 84 ~
„Sklanjajte se sad odavde”, reče im. Karn se okrenuo u nameri da ode, ali Roran ga uhvati za ruku. „Možeš li da učiniš da vazduh oko mene treperi kao što treperi iznad vatre tokom hladnog zimskog dana?” Karn zaškilji. „Možda, ali kakve koristi od...” „Samo ti to uradi ako možeš, a sad idi da se sakriješ!” Čim je žgoljavi čarobnjak odjurio u tabor, Roran protrese čašu s koskama, te ih prosu na stočić i poče da se igra bacajući koske u vazduh - prvo jednu, pa dve, pa tri, i tako ukrug - i dočekujući ih nadlanicom. Njegov otac Garou često se zabavljao na taj način pućkajući lulu i sedeći u staroj rasklimatanoj stolici na tremu njihove kuće tokom dugih letnjih večeri u dolini Palansar. Roran se retko igrao s njim, no kada bi se igrao, obično bi izgubio, mada je Garou više voleo da se nadmeće sam sa sobom. Mada mu je srce silno i ubrzano tuklo i mada mu dlanovi behu klizavi od znoja, Roran se trudio da zadrži smireno držanje. Ako misli da njegova smicalica bude iole uspešna, moraće da se obavije nepokolebljivim samouverenim stavom ma kako se zaista osećao. Držao je pogled ustremljen ka koskama, odbijajući da ga podigne čak i kad su se konjanici primakli. Bat konja u naletu pojačavao se sve dok se i sam nije uverio da će ga pregaziti. Čudnog li načina da čovek umre, pomislio je, te se osmehnuo uozbiljivši se Onda se prisetio Katrine i njihovog nerođenog deteta, utešivši se spoznajom da će, ukoliko on pogine, njegova loza ipak biti nastavljena. Neće to biti besmrtnost kakvu Eragon poseduje, ali posredi je ipak besmrtnost, kojom će on morati da se zadovolji. U poslednjem trenu, kada se konjica našla na svega nekoliko metara od stola, neko viknu: „Stoj! Stoj! Zauzdajte konje. Ponavljam, zauzdajte konje!” Uz zveket kopči i škripu kože, ustreptao stroj konja nevoljno uspori i zastade. Roran je i dalje držao oči oborene. Ciucnuo je malo oštre medovine, te ponovo baci koske i uhvati dve na ispruženu nadlanicu, gde one ostadoše da se ljuljuškaju između njegovih ispupčenih tetiva. Miris sveže izrovane zemlje odjednom ga zapahnu, topao i prijatan, pomešan s manje prijatnim vonjem oznojenih konja. „Hej ti tamo, prikane moj!”, reče onaj čovek koji je vojnicima naredio da se zaustave. „Rekoh, hej tamo! Ko si ti da tu tako sediš ovog divnog jutra pijuckajući i uživajući u kockanju, kao da te nikakve brige ovog sveta ne muče? Zar mi čak ni zaslužili nismo da nas sačekate isukanih mačeva? Ko si ti, pitah te maločas?” Polako, kao da je tek primetio prisustvo vojnika pa zaključio da to i nema posebnog značaja, Roran podiže pogled sa stola kako bi osmotrio niskog bradatog muškarca s raskošnom perjanicom na kacigi, koji je pred njime sedeo na ogromnom crnom bojnom konju što je zadihano izbacivao vazduh iz nozdrva kao iz dva meha. „Nisam ja ničiji prikan, a tvoj ponajmanje”, reče Roran, nimalo se ne trudeći da prikrije gnušanje zbog toga što ga je neznanac oslovio tom familijarnom rečju. „A mogao bih ja tebe pitati ko si ti da mi tako neučtivo igru prekidaš.” Dugačka šarena pera na vrhu čovekove kacige zanjihaše se i zalepršaše kada je odmerio Rorana kao da je on nepoznato stvorenje na koje je naišao u lovu. „Taros Hitri, tako me zovu, zapovednik gradske straže. A ma koliko da si prost, moram ti reći da bi me silno ražalostilo da ubijem čoveka hrabrog poput tebe a da mu ni ime ne doznam.” Kao da želi da naglasi svoje reči, Taros spusti koplje uperivši ga ka Roranu. Iza Tarosa, konjanici behu poređani u tri gusto zbijena reda. Roran mešu njima ugleda i nekog mršavog čoveka kukastog nosa, suvonjavog lica i ruku, koje behu ogoljene do ramena - takve je ruke Roran povezivao s vordenskim vračevima. Odjednom se ponadao da je Karn uspeo da načini vazduh oka njega treperavim, mada se nije usuđivao da okrene glavu i proveri. „Čekićar mi je ime”, reče. Jednim veštim pokretom, sakupio je koščice, bacio ih ka nebu i uhvatio tri rukom. „Roran Cekićar, brat Eragona Senkoubice. | Možda si čuo za njega, ako za mene nisi.” ~ 85 ~
Konjanici se uzvrpoljiše, a Roran primeti da su se i Tarosu oči raširili na tren. „Zadivljujuća ti je to tvrdnja, ali kako možemo biti sigurni daj je verodostojna? Bilo koji čovek može reći da je neko drugi ako mu tako odgovara.” Roran izvuče svoj malj, te ga tresnu o sto uz prigušen odjek. Potom ja nastavio da se igra, ne obraćajući pažnju na vojnike. Zgroženo je promrmljao kada mu dve koščice padoše s ruke, što ga je koštalo čitave runde. „Aaa”, reče Taros, te se zakašlja da bi pročistio grlo, „prati te dobar glas Čekićaru, mada neki smatraju da je on bezrazložno naduvan. Da li je, na primer, istina da si svojeručno pokosio oko tri stotine ljudi u selu Deldaradu u Surdi?” „Nisam nikada pitao kako se to mesto zove, ali ako je Deldarad, onda jesam, pobio sam tamo mnogo vojnika. Ali bilo ih je svega stotinu devedeset tri, a tokom borbe su me štitili moji ljudi.” „Svega stotinu devedeset tri?”, odvrati Taros začuđeno. „Mnogo si mi skroman, Čekićaru. Takav bi poduhvat čoveku mogao osigurati mesto u mnogim pesmama i pričama.” Roran sleže ramenima, te podiže rog do usana pretvarajući se da guta, pošto nije mogao da dopusti sebi da mu um bude pomućen žestokim pićem patuljaka. „Borim se da bih pobedio, ne da bih izgubio... Nego, daj da te počastim pićem, kao ratnik ratnika”, reče, te pruži rog Tarosu. Niski ratnik se premišljao, te mu oči munjevito pređoše na vrača koji je stajao iza njega. Onda se obliznu i reče: „Pa, možda i prihvatim.” Sjahavši sa svog ata, Taros predade koplje jednom vojniku, skinu oklopne rukavice i priđe stolu, gde obazrivo prihvati rog od Rorana. Taros onjuši medovinu i poteže nekoliko povećih gutljaja. Čelenka na kacigi mu zadrhta kada se iskezio. „Nije ti po ukusu?”, upita Roran šeretski. „Priznajem da su ova gorštačka pića previše žestoka za moj jezik”, reče mu Taros, vraćajući mu rog. „Više mi pašu vina s naših imanja: topla su i meka i manji su izgledi da će pomutiti razum čoveku.” „Men' je slatka ko majčino mleko”, slaga Roran. „Pijem je svakog jutra, popodneva, večeri...” Ponovo navukavši rukavice, Taros se vratio do svoga konja da ponovo uzjaše, te uze koplje od vojnika koji ga je pridržavao. Uputio je još jedan hitar pogled ka onom nosatom vraču iza sebe, čiji je ten, primeti Roran, poprimio svetinjsku nijansu za ono kratko vreme koliko je Tarosu trebalo da sjaše. Taros je zasigurno i sam zapazio promenu na svom čarobnjaku, pošto se i njegovo lice steglo. Blagodarim na gostoprimstvu, Rorane Čekićaru”, reče mu, podigavši glas da bi ga čitav odred čuo. „Možda će se i meni uskoro ukazati čast da te ugostim unutar bedema Arouza. Obećavam da ću te, ako se to dogodi, poslužiti najfinijim vinom s porodičnog imanja, pa ću te možda njime odvići od ovog tvog varvarskog mleka. Mislim da ćeš se tada saglasiti sa mnom povodom toga da naše vino zavređuje hvalu. Obično ga ostavimo da odstoji u hrastovoj buradi po nekoliko meseci, a nekad i po nekoliko godina. Bila bi šteta da sav taj trud bude utrošen zaludu, da nam se burad porazbija i da vino poteče ulicama, pa da ih oboji u crveno krvlju našeg grožđa.” To bi zaista bila velika šteta”, odgovori mu Roran, „ali nekada ne možete a da ne prolijete malo vina kada raspremate sto.” Pomerivši rog u stranu, nagnuo ga je, te je prosuo na travu ono malo medovine što beše ostalo u njemu. Taros je nekoliko trenutaka bio potpuno nepomičan - čak mu i pera na kacigi behu mirna - a onda besno zareža, okrenu konja, te viknu svojim ljudima: „U stroj! U stroj, kad kažem... Điha!” Uz taj završni uzvik, poterao je svog konja podalje od Rorana, a ostali vojnici krenuše za njim, nateravši svoje paripe u galop kako bi se vratili u Arouz. Roran je zadržao svoju lažnu nadmenost i ravnodušnost sve dok vojnici nisu dobrano odmakli, a onda lagano ispusti dah i osloni laktove o kolena. Ruke su mu blago drhtale. Upalilo je, pomislio je zadivljen.
~ 86 ~
Čuo je kako njegovi ljudi trče ka njemu iz tabora, te je podigao pogled preko ramena i spazio Baldora i Karna kako mu prilaze u pratnji bar pedesej ratnika koji su se dotad skrivali u čadorima. „Uspeo si!”, uzviknu Baldor kada su se primakli. „Uspeo si! Ne mogu da verujem!” Nasmejavši se, pljesnuo je Rorana po ramenu dovoljno snažno da ga celog gurne na sto. Ostali se ljudi sjatiše oko njega, takođe nasmejani, te stadoše da ga hva preteranim rečenicama, hvaleći se kako će pod njegovim vodstvom osvojiti Arouz bez ijedne žrtve i usput se podsmevajući hrabrosti i karakteru njegovih stanovnika. Neko mu tutnu topao, dopola pun meh s vinom u ruku, a on se zagleda u njega s neočekivanim gnušanjem, te ga dade čoveku sa svoje leve strane. „Jesi li bacio neke čini?”, upitao je Karna, gotovo nečujan od slavljeničke graje. „Šta?” Karn se nagnu k njemu, te Roran ponovi pitanje. Čarobnjak nasmeši i poletno klimnu. „Jašta. Učinio sam da vazduh zatreperi kao što si tražio.” „A jesi li im i vrača napao? Kada su pošli nazad, izgledao mi je kao da će se onesvestiti.” Karn se još šire osmehnu. „To je on sam sebi uradio. Pokušavao je da rasprši privid za koji je mislio da sam ga ja stvorio, da probije veo treperavog vazduha kako bi video šta se krije iza njega, ali nije imao šta da rasprši, šta da probije, pa je zaludno potrošio svu svoju snagu.” Roran se zakikota, a njegov kikot potom preraste u dug, grlen smeh koji nadjača radosnu graju, te se preko polja otkotrlja u pravcu Arouza. Dopustio je sebi da nekoliko minuta uživa u divljenju svojih ljudi, sve dok nije začuo glasan uzvik upozorenja od jednog od stražara postavljenih na rubu tabora. „Sklanjajte se, da vidim!”, reče Roran, te skoči na noge. Ratnici ga poslušaše i Roran na zapadu ugleda jednog čoveka, kojeg je prepoznao kao člana skupine koju je poslao da pretraži obale kanala, kako žurno jaše preko livada jureći ka taboru. „Dovedite ga ovamo”, naredi Roran, te mršav, riđokos čovek s mačem otrča da presretne jahača. Dok su čekali da čovek stigne, Roran je pokupio koščice, te ih je, jednu po jednu, spustio u kožnu čašicu. Koske ugodno zazvoniše. Čim se ratnik dovoljno približio, Roran mu doviknu: „Ehej, tamo! Je li sve u redu? Da vas nisu napali?” Ozlojedivši Rorana, čovek ne reče ništa dok mu se ne primače na svega nekoliko metara. Skočio je s konja i stao pred Rorana, ukočen i uspravan poput sasušenog bora, a potom je glasno uzviknuo: „Gospodine zapovedniče!” Pogledavši ga malo bolje, Roran shvati da je taj čovek zapravo dečak, štaviše isti onaj razbarušeni momak koji mu je pridržao uzde kada je prvi put dojahao u tabor. No ta spoznaja nimalo nije utolila Roranovu nestrpljivost i znatiželju. „No, o čemu je reč? Nemam ti ja čitav dan za bacanje!” „Gospodine! Hamund me šalje da vam kažem da smo pronašli sve potrebne dereglije i da pravi sanke kojima će ih prebaciti do drugog kanala.” Roran klimnu: „Odlično. Da li mu je potrebna pomoć kako bi ih prebacio na vreme?” „Ne, gospodine zapovedniče!” „Je li to sve?” Jeste, gospodine zapovedniče!” „Ne moraš me stalno zvati gospodine, dovoljno je i samo jednom. Je l' ti jasno?” Jeste, gospodine... uf, jeste, gos... hoću reći, jeste, naravno.” Koran je morao da potisne osmeh. „Bio si dobar. Idi da pojedeš nešto, a onda odjaši do rudnika, pa mi donesi izveštaj. Zanima me šta su do sada postigli.” „Razumem, gosp... izvin'te, gospodine... hoću reći, nisam... Idem odmah, zapovedniče.” Dve rumene tačkice pojaviše se na deranovim obrazima dok je zamuuckivao. Hitro je naklonio glavu, te je odjurio do svoga paripa i otkaskao ka čadorima.
~ 87 ~
Njegova pojava ostavila je Rorana u mnogo ozbiljnijem raspoloženju pošto ga je podsetila na to da, i pored toga što su imali sreće da se spasu od mačeva onih vojnika, ipak imaju još mnogo posla, a svaki od zadataka koji ih očekivao, neobavljen kako valja, mogao je da ih košta čitave opsade. Obratio se svojim ratnicima: „Svi nazad u tabor! Da ste do mraka iskopali sva reda rovova oko čadora, jer oni žućkasti vojnici mogu da se predomisle, pa da odluče da nas ipak napadnu, a ja hoću da budemo spremni.” Nekoliko ljudi zabrunda pri pomenu kopanja rovova, ali ostali prihvatiše naređenje u Bolnom raspoloženju. Karn mu tiho reče: „Ne bi trebalo previše da ih izmorimo uoči sutrašnjeg dana.” „Znam”, odgovori mu Roran, takođe prigušenim glasom, „ali tabor se mora utvrditi, a posao će ih pride spasti od previše razmišljanja. Osim toga, ma koliko sutra bili iscrpljeni, bitka će im dati novu snagu. Uvek je tako.” Koranu je dan prolazio brzo kada bi se usredsredio na neki hitan problem ili kada bi se uposlio napornim fizičkim radom, a polako kada bi mu um bio slobodan da razmišlja o okolnostima u kojima su se našli. Njegovi su ljudi neumorno radili; spasavši ih od onih vojnika, zadobio je njihovu odanost i privrženost na način na koji obične reči to ne bi postigle, ali sada mu je bilo još očiglednije da, uprkos trudu, neće uspeti da dovrše sve pripreme za to malo vremena što im beše preostalo. Tokom celog prepodneva, popodneva i rane večeri, osećanje mučnog beznađa raslo je u Roranu, te je nekoliko puta opsovao samoga sebe zbog toga što se upustio u toliko složen i smeo plan. Od početka je trebalo da znam da nemamo vremena za ovo, pomislio je Ali sada je bilo prekasno da pokušava nešto drugo. Jedino im beše preostalo da daju sve od sebe i da se nadaju da će to nekako biti dovoljno da osvoje pobedu i pored grešaka načinjenih zbog njegove nestručnosti. Kada se primakao suton, blaga iskra optimizma umanjila je njegov pesimizam pošto, sasvim iznenada, sve pripreme počeše da se dovršavaju neočekivanom brzinom. Nekoliko sati kasnije, kada je već pao mrkli mrak a zvezde zablistale iznad njihovih glava, zatekao se pokraj vodenica s gotovo sedam stotina svojih ljudi, nakon što su završili sve što je bilo potrebno da osvoje Arouz pre smiraja narednog dana. Roran se kratko nasmeja od olakšanja, ponosa i neverice, zagledan u plodove mukotrpnog rada. Onda je čestitao ratnicima oko sebe i naredio im da se vrate u svoje čadore. „Odmorite se dok još možete! Napadamo u zoru!” Ljudi radosno zakliktaše, iako su bili vidno iscrpljeni.
~ 88 ~
PRIJATELJU, NEPRIJATELJU MOJ
Roranov san te noći beše nemiran. Nije mogao sasvim da se opusti, znajući značaj predstojeće bitke i znajući da bi u njoj vrlo lako mogao biti ranjen, što se i ranije često dešavalo. Te dve misli izazvaše treperavu napetost između njegove glave i kičme, nalik na uže koje ga je svaki čas izvlačilo iz mračnih, uvrnutih snova. Stoga se veoma lagano probudio kada se neki tih, tup udarac začuo ispred njegovog čadora. Otvorivši oči, zagledao se u razapetu tkaninu iznad glave. U čadoru se jedva šta dalo videti, a i to samo zbog blagog narandžastog odsjaja baklje koji se pomaljao kroz ulazno krilo čadora. Osećao je hladan i nepomičan vazduh na koži, kao da se našao zakopan u nekoj dubokoj pećini. Koji god čas da je bio, bilo je veoma, veoma kasno. Čak su se i noćne životinje vratile u svoja skrovišta na počinak. Napolju ne bi trebalo da bude nikoga budnog, sem stražara, a oni nisu bili postavljeni blizu njegovog čadora. Roran uspori i suzbi disanje koliko god je mogao ne bi li oslušnuo neki nov šum. Najjasnije je čuo kucanje sopstvenog srca, koje bi postalo jače i brže kada bi ono uže napetosti u njemu stalo da treperi poput žice na lutnji. Tako prođe minut. Pa još jedan. A onda, baš kada je pomislio da nije bilo razloga za uzbunu i kada mu se dobovanje u venama polako usporilo, neka sena pade ispred čadora zaklonivši svetlost baklji. Bilo mu odmah stade udarati triput brže, a srce mu zalupa kao da je trčao uz neku padinu. To nije mogao biti neko ko je došao da ga probudi da bi krenuli u napad na Arouz, niti da mu donese nov podatak, pošto taj ne bi oklevao da ga pozove po imenu i da upadne unutra. Crna ruka u rukavici, tek za nijansu tamnija od okolne tame, provukla se kroz ulazno krilo pokušavajući da napipa mašnu kojom je bilo vezano. Roran otvori usta da digne uzbunu, ali odmah se predomisli. Bilo bi glupavo da protraći prednost iznenađenja. Osim toga, ako uljez shvati da je primećen, mogao bi da se usplahiri, a to bi ga moglo učiniti još opasnijim Roran je desnom rukom oprezno izvukao bodež što je ležao ispod uvijenog ogrtača koji je koristio umesto jastuka, te je sakrio oružje pokraj kolena, ispod nabora ćebeta. Istovremeno je drugom rukom uhvatio rub ćebadi. Rub zlatne svetlosti optoči obrise uljeza kada se on uvukao u čador. Roran je primetio da čovek nosi postavljen kožuh, ali da na sebi nema nikakav oklop. Krilo se ponovo zatvorilo, te ih tama opet obavi. Prilika bez lica krišom krenu ka mestu na kojem je Roran ležao. Roran je imao osećaj da će se onesvestiti od nedostatka vazduha dok je zadržavao dah kako bi izgledao kao da spava. Kada se uljez našao na pola puta do ležaja, Roran strgnu ćebad sa sebe, prebaci je preko čoveka te, uz glasan vrisak, poskoči ka njemu zamahujući bodežom kako bi ga ubo u trbuh. „Čekaj!”, zavapi čovek. Iznenađen, Roran zaustavi ruku, te zajedno padoše na zemlju. „Prijatelj! Ja sam ti prijatelj!” Pola sekunde kasnije, Roran ostade bez daha kada ga dva snažna udarca pogodiše u levi bubreg. Bol ga je gotovo onesposobio, ali nekako se otkotrljao od čoveka pokušavajući da se malo udalji. Roran se naglo podiže te polete na svoga napadača, koji je i dalje pokušavao da se ispetlja ispod ćebeta. „Čekaj, ja sam ti prijatelj!”, viknu čovek, ali Roran nije imao nameru da mu i drugi put poveruje. I dobro je što nije, jer čim se ustremio na uljeza, on dograbi Roranovu desnu ruku i bodež ćebetom, ~ 89 ~
te zamahnu ka njemu nožem koji je izvukao iz kožuha. Roran oseti blago zatezanje preko grudi, ali ono beše toliko slabo da nije ni obraćao pažnju na to. Roran poteže i cimnu ćebe najjače što je mogao, pa obori čoveka i gurnu ga na zid čadora, koji se sruši preko njih i zarobi ih pod debelom vunom. Roran je stresao zamotano ćebe s ruke i otpuzao do čoveka, opipavajući put u tami. Čvrsta peta čizme stisnu Roranovu levu šaku, te mu vrhovi prstiju utrnuše. Bacivši se napred, Roran uhvati čoveka za gležanj dok je on pokušavao da se okrene ka njemu. Čovek se ritnu poput zeca, istrgnuvši se iz Roranovog stiska, ali Roran ga ponovo zgrabi za članak te ga stisnu preko tanke kože čizama, zarivši mu prste u tetive na peti toliko jako da on bolno zaurla. Ne dajući mu da se oporavi, Roran posegnu nagore te mu pritisnu desnu ruku uz tlo. Roran je potom pokušao da mu zarije bodež u bok, ali bio je isuviše spor: njegov mu je protivnik pronašao zglob, te ga je stegao gvozdenim stiskom. „Ko si ti?”, zaurla Roran. „Prijatelj sam ti”, reče čovek, te Roran oseti njegovi topli dah na licu. Mirisao je na vino i razblaženu jabukovaču. Tri puta je kolenom hitro munuo Rorana u rebra. Mlatnuvši ubicu čelom, Roran mu slomi nos uz glasno krckanje. Čovek zareža, počevši da se koprca pod njim, ali Roran nije hteo da ga pusti. „Nisi li meni nikakav prijatelj”, reče Roran i zastenja pokušavajući da povuče desnu ruku i da lagano usmeri bodež ka čovekovom boku. Dok su se tako rvali, Roran je, kao kroz maglu, začuo povike ispred srušenog čadora. Čovekova ruka je konačno popustila, te mu, odjednom oslobođen, bodež probi kožuh i zari mu se kroz meko meso. Čovek se zgrčio. Najbrže što je mogao, Roran ga ubode još nekoliko puta, a onda mu zari bodež u grudi. Kroz dršku bodeža, Roran je osetio treptaje čovekovog srca koje se cepalo nataknuto na sečivo oštro poput britve. Čovek se još dvaput trže i zadrhta, a onda prestade da se koprca, te ostade da leži dahćući. Roran ga je i dalje držao, dok ga je život napuštao, u zagrljaju bliskom poput ljubavničkog. Mada je taj čovek pokušao da ga ubije i mada o njemu nije znao ništa sem toga, Roran se ipak nije mogao odupreti osećaju nekakve užasne bliskosti s njim. Pred njim je ležalo drugo ljudsko biće, živo i razumno, čiji se život završavao zbog nečega što je on učinio. „Ko si ti?”, prošaputao je. „Ko te šalje?” „Ja... ja... zamalo te ubih”, reče čovek zvučeći zadovoljno na neki izopačen način. Onda je izbacio dug, tup uzdah, telo mu je odjednom omlitavilo, i potom ga više nije bilo među živima. Roran je spustio glavu čoveku na grudi pokušavajući da dođe do daha, dok se od glave do pete tresao zapanjen tim nenadanim napadom. Ljudi nagrnuše oko čadora koji je ležao na njemu kako bi ga podigli. „Skidajte ga s mene!”, viknu Roran, te isturi levu ruku ne mogavši više da izdrži težinu vunene tkanine, mrak, skučenost i zagušljiv vazduh. Na krilu iznad njega pojavi se rupa kada je neko počeo da seče vuneni materijal. Topla, treperava svetlost baklji pokulja kroz procep. U usplahirenoj želji da pobegne iz skučenog prostora, Roran poskoči na noge, zgrabi ivice procepa, te se izvuče iz srušenog čadora. Iskobeljavši se na svetlost, noseći na sebi samo čakšire, zbunjeno se osvrnuo oko sebe. Baldor je stajao napolju s Kamom, Delvinom, Mandelom i još desetak ratnika; svi behu podigli mačeve i sekire. Samo dvojica behu odevena, a njih je Roran prepoznao kao stražare koji su bili na noćnom dežurstvu. „Tako mi bogova”, uzviknu neko, te se Roran okrenu i spazi kako jedan ratnik pomera krilo uništenog čadora ne bi li otkrio leš čoveka poslatog da ga ubije. ~ 90 ~
Preminuli čovek beše gorostasne građe; duga čupava kosa beše mu vezana u konjski rep, a preko levog oka nosio je kožni povez. Nos mu je bio iskrivljen i spljošten pošto mu ga je Roran smrskao, a donji deo obrijanog lica, poput krinke, prekrivala mu je krv. Krvlju behu oblivene i njegove grudi i bokovi, a i zemlja pod njim. Krvi kao da je bilo previše da bi poticala samo od jedne osobe. „Rorane”, reče Baldor. Roran je i dalje zurio u ubicu, ne mogavši da odvrati pogled. „Rorane”, reče Baldor ponovo, ali glasnije. „Rorane, slušaj me. Jesi li povređen? Šta se desilo?... Rorane!” Zabrinutost u Baldorovom glasu konačno je privukla Roranovu pažnju „Šta?”, pitao ga je. „Rorane, da li si povređen?” Otkud mu sad to? Roran je zbunjeno pogledao sopstveno telo. Dlake na grudima i stomaku bile su mu umrljane krvlju, a krv mu se u potocima slivala i niz ruke, umrljavši mu i gornji deo čakšira. „Dobro sam”, rekao je, mada je teško izustio te reči. „Da li je još neko napadnut?” Umesto odgovora, Delvin i Hamund se pomeriše u stranu kako bi mu pokazali telo opruženo na zemlji. Beše to onaj deran koji mu je ranije raznosio poruke. „Ah!”, zabrunda Roran, obuzet tugom. „Šta je uopšte radio napolju?” Jedan od ratnika istupi. Ja sam delio čador s njim, zapovedniče. Uvek je noću izlazio da se olakša, pošto je pred spavanje večito pio mnogo čaja. Majka mu je rekla da se od njega neće razbolevati... Bilo je to dobro momče, zapovedniče. Nije zaslužio da ga s leđa krišom poseče neka kukavica.” „Nije, nikako nije”, promrmlja Roran. Da se nije našao napolju, ja bih sada bio mrtav. Pokazao je prema ubici. „Ima li još ubica na slobodi?” Ljudi se uzvrpoljiše, gledajući jedan u drugog, a onda Baldor reče „Mislim da nema.” „Jeste li proverili?” „Nismo.” „Pa proverite! Ali gledajte da nikoga ne budite - svima je potreban san. I postarajte se da straže od sada budu postavljene ispred čadora svih zapovednika.” Toga je ranije trebalo da se setim. Roran se nije pomerao osećajući se otupelo i glupavo, te je Baldor hitro izdao naređenja. Raziđoše se svi sem Karna, Delvina i Hamunda. Četiri ratnika podigoše srozane ostatke onog dečka te odoše da ga pokopaju, a ostali krenuše da pretraže tabor. Prišavši ubici, Hamund šutnu njegov nož vrhom čizme. „Mora da si jutros preplašio one vojnike više nego što smo mislili.” „Mora da jesam.” Roran se protresao. Bilo mu je hladno, pogotovo po rukama i nogama koje mu behu hladne kao led. Karn je to zapazio, te mu je doneo ćebe. „Izvoli”, reče Karn i obavi ćebe oko Roranovih ramena. „Dođi da sedneš pored jedne vatre. Zagrejaćemo vode da se okupaš. Važi?” Roran mu klimnu, nemajući više poverenja u sopstveni jezik. Nisu odmakli ni nekoliko koraka kada čarobnjak odjednom zastade, nateravši i Rorana da se zaustavi. „Delvine, Hamunde”, reče Karn, „donesite mi jedan ležaj, nešto za sedenje, vrč medovine i nekoliko zavoja, i to što brže. Smesta, ako vam nije teško!” Dva čoveka, onako prepadnuta, odmah skočiše da urade što im je rekao. „Šta će ti to?”, upita ga Roran zbunjeno. „Šta nije u redu?” Ozbiljnog lica, Karn uperi ruku ka Roranovim prsima. „Ako nisi ranjen, onda mi, molim te, reci šta ti je to.” Roran spusti pogled ka Karnovoj ruci te, skrivenu među maljama i krvlju na grudima, ugleda dugu, duboku posekotinu koja je počinjala na sredini desnog grudnog mišića, pa se pružala preko grudne kosti završavajući se tik ispod leve bradavice. U najširem delu, posekotina je zjapila otvorena gotovo pola cantimetra, ličeći na usta bez usana raširena u ogroman, sablastan kez.
~ 91 ~
Međutim, najstrašnije od svega beše potpuno odsustvo krvi: ni jedna jedina kap nije curila iz tog reza. Roran je jasno video tanan sloj žućkastog sala ispod sopstvene kože, a ispod njega tamnocrven grudni mišić, koji beše iste boje kao parče sirove srnetine. Mada beše navikao da viđa zastrašujuće povrede koje su mačevi, koplja i ostalo oružje mogli naneti mesu i kostima, Rorana je taj prizor ipak uznemirio. On je sam pretrpeo brojne ozlede boreći se protiv Carstva, a najveća beše ona kada ga je jedan Ra'zak ugrizao za rame dok su Katrinu držali zatočenu u karvaholu - no nikada nije primio toliko golemu i užasnu ranu. „Boli li te?”, upita ga Karn. Roran odmahnu glavom ne podižući pogled. „Ne.” Grlo mu se steglo, a srce , koje je i dalje užurbano lupalo zbog borbe, udvostručilo je svoju brzinu, tukući toliko brzo da se jedan otkucaj nije mogao odeliti od drugog. Da nije nož bio zatrovan?, zapitao se. „Rorane, moraš da se opustiš”, reče mu Karn. „Mislim da mogu da te iscelim, ali otežaćeš mi posao ako se onesvestiš.” Uhvativši ga oko ramena, odveo ga je do ležaja koji je Hamund izvukao iz jednog čadora, te Roran poslušno sede na njega. „Kako misliš da se opustim?”, upitao ga je, nasmejavši se kratko i oštro. „Diši duboko i zamišljaj da toneš u zemlju pri svakom izdisaju. Delovaće, veruj mi.” Roran je učinio kako mu je rečeno, ali kada je treći put izdahnuo, stegnuti mišići počeše da popuštaju, te krv šiknu iz posekotine poprskavši Karna po licu. Čarobnjak ustuknu, te promrmlja neku psovku. Sveža se krv prosu Roranu niz stomak, vrela na njegovoj ogoljenoj koži. „E sad me, vala, boli”, reče stisnutih zuba. „Brže!”, viknu Karn mašući Delvinu, koji je trčao k njima s rukama punim zavoja i ostalih stvari. Kada je seljanin spustio tu gomilu na kraj ležaja, Karn zgrabi malo šarpije te je stisnu preko Roranove rane, uspevši da na tren zaustavi krvarenje. „Lezi”, naredio mu je. Roran ga posluša, a Hamund prinese hoklicu Karnu, koji sede, sve vreme pritiskajući šarpiju. Ispruživši slobodnu ruku, Karn pucnu prstima te reče: „Otvori medovinu i daj mi je.” Čim mu je Delvin dodao testiju, Karn pogleda pravo u Rorana te mu reče: „Moram da ti očistim ranu pre nego što je zatvorim činima. Razumeš li me?” Roran klimnu. „Dajte mi nešto da zagrizem.” Začuo je zvuk otkopčavanja kopči i kaiševa, a onda mu Delvin ili Hamund stavi debeo remen mača između zuba, pa ga on zagrize iz sve snage. „Počni!”, promumlao je začepljenih usta. Pre nego što je Roran stigao da odreaguje, Karn je naglo podigao šarpiju s njegovih grudi, te je istim pokretom prolio medovinu po rani ispirajući iz nje malje, krv i ostalu nagomilanu nečistoću. Čim ga je medovina dotakla, Roran je ispustio prigušen jecaj, te je povio leđa stežući stranice ležaja. „Eto, gotovo je”, reče mu Karn i odloži testiju. Roran se zagleda u zvezde dok mu se svaki mišić u telu tresao, te pokuša da zanemari bol kada je Karn stao da popravlja štetu koju mu je naneo ubičin nož. Peckanje se pomeralo naviše, ka površini kože, a s njim je nestajao i bol. No sam osećaj i dalje beše toliko neprijatan da mu je došlo da iskida sopstveno meso češući se tamo gde ga je svrbelo. Na koncu, Karn uzdahnu te se sav otrombolji uhvativši se za glavu. Nateravši svoje neposlušne udove da mu se povinuju, Roran je zbacio noge preko ivice ležaja ne bi li se uspravio. Prešao je rukom preko grudi. Ako se izuzmu malje, bile su savršeno glatke. I čitave. Netaknute. Upravo onakve kakve su bile pre nego što mu se onaj jednooki čovek ušunjao u čador. Eh, te čarolije. Delvin i Hamund zabezeknuto su ga gledali sa strane. Bili su pomalo razrogačeni, mada je on mislio da drugi to ne bi ni primetili. „U krevet”, reče im, te odmahnu rukom. „Polazimo za nekoliko sati, a potrebni ste mi budni.” „Jesi li siguran da ćeš biti dobro?”, upita Delvin. „Jesam, jesam”, slagao ih je. „Hvala vam na pomoći, ali sada idite u krevet. Kako mislite da se odmorim ako se vas dvojica budete vrzmali oko mene ko neke kvočke?” ~ 92 ~
Nakon što su otišli, Roran protrlja lice i sede gledajući u svoje drhtave okrvavljene ruke. Osećao se isceđeno. Ispražnjeno. Kao da je za nekoliko minuta obavio posao koji iziskuje nedelju dana rada. „Hoćeš li biti kadar da se boriš?”, upitao je Karna. Čarobnjak slegnu ramenima. „Ne onako kako bi trebalo... Ali to beše cena koju smo morali platiti. Ne možemo u boj bez tvog vođstva.” Roran se nije raspravljao. „Trebalo bi malo da se odmoriš. Zora samo što nije zarudela.” „A ti?” „Idem da se okupam, da pronađem čistu tuniku, pa ću proveriti Baldora da vidim da li je iskopao još kojeg od Galbatoriksovih ubica.” „Zar nećeš da prilegneš?” „Neću.” Nehotice se počešao po grudima. Zaustavio se čim je shvatio šta radi. Ni pre ovoga nisam mogao da spavam, a tek sada...” „Razumem te.” Karn je polako ustao s hoklice. „Biću u svom čadoru, ako ti zatrebam.” Roran ga je pratio pogledom dok se, teškog koraka, odvlačio u tamu. Kada mu je Karn nestao s vidika, Roran je sklopio oči i pomislio na Katrinu u pokušaju da se malo smiri. Sakupivši ono malo preostale snage, otišao je do srušenog čadora i stao da pretura po njemu. Naposletku je pronašao odeću, oružje, oklop i meh za vodu. Sve vreme se dobrano trudio da ne gleda u telo ubice mada bi ga povremeno nazreo dok se kretao po gomili zamršenog platna. Roran na kraju kleknu, odvrati pogled, te izvuče svoj bodež iz leša. Sečivo je izašlo uz mljackav zvuk klizanja metala pokraj kosti. Dobro je protresao bodež da bi otresao krv, te začu kako nekoliko kapljica pada na tlo. U ledenoj tišini noći, Roran se polako pripremio za boj. Potom je potražio Baldora, koji ga je uverio da niko drugi nije prošao pokraj stražara, a onda je obišao rub tabora, prelazeći preko svih pojedinosti predstojećeg napada na Arouz. Nakon toga je pronašao polovinu hladne pečene kokoši, preostale od večere, pa je seo da glaba kosti zureći u zvezde. No ma koliko se trudio da ih odvrati, misli su mu se iznova vraćale na prizor onog dečka kako leži mrtav pred njegovim čadorom. Ko je taj što odlučuje da jedan čovek mora da živi a drugi da mre? Moj život nije nimalo vredniji od njegovog, ali ipak je on taj koji leži pokopan, a meni ostaje da uživam u bar još nekoliko sati na licu zemlje. Da li je to puka slučajnost, nasumična i svirepa, ili sve ovo ima svrhu i šablon, skrivene od naše spoznaje?
~ 93 ~
BRAŠNO OD PLAMENA SAZDANO
„I? Sviđa li ti se nova sestrica?”, upita Roran Baldora kada su, jedan do drugog, zajahali ka vodenicama u sivoj polutami koja uvek prethodi praskozorju. „Pa nema baš šta da mi se sviđa, zar ne? Hoću reći, nema je baš mnogo, ako me razumeš. Malecna je kao mače.” Baldor zateže dizgine kada je njegov konj pokušao da skrene ka veoma bujnoj livadi pokraj druma. „Čudno je kada dobiješ brata ili sestru posle toliko vremena.” Roran klimnu. Okrenuvši se u sedlu, bacio je pogled preko ramena kako bi proverio da li kolona od šest stotina pedeset ljudi uspeva da ih prati. Stigavši do vodenica, Roran je sjahao kako bi privezao konja na stub ispred najnižeg od tri mlina. Jedan ratnik će ostati tu kako bi odveo životinje nazad do tabora. Roran je prišao kanalu, te se drvenim stepenicama spustio do blatnjave obale i do ruba vode. Zatim je kročio na poslednju od četiri dereglije koje su, jedna za drugom, plutale na vodi. Dereglije su više ličile na sklepane splavove nego na plovila pljosnatog dna kojima su seljani plovili obalom od Narde do Tirma, ali Roran je bio zahvalan na tome pošto je to značilo da nemaju šiljate pramce. Zbog toga im je bilo unekoliko lakše da pričvrste četiri dereglije jednu ispred druge daskama, čavlima i konopcima, čime su napravili krutu površinu dugačku gotovo stotinu pedeset metara. Gromade isečenog škriljca koje su ljudi, prema Roranovim uputstvima, natovarili na kolica iz rudnika stajale su nagomilane u prednjem delu vodeće dereglije i po bokovima prve i druge dereglije. Povrh škriljca su naređali džakove s brašnom, koje su pronašli u vodenicama, izgradivši zid u visini struka. Tamo gde se škriljac završavao na kraju druge dereglije nastavljao se zid sazdan od samih džakova, po dva reda u širinu i po pet u visinu. Ogromna masa škriljca i gusto nabijenog brašna, uz masu samih dereglija, poslužila im je da čitavu tu plutajuću skalameriju pretvore u golemog opsadnog ovna na vodi, a Roran se nadao da će njime probiti kapiju na drugom kraju kanala kao da je napravljena od natrulih štapića. Čak i da je kapija omađijana, mada je Karn smatrao da nije, nema tog čarobnjaka, mislio je Roran - osim Galbatoriksa - koji bi bio dovoljno jak da poništi zaletnu snagu dereglija kada krenu nizvodno. Gomila kamena i brašna takođe će im pružiti zaštitu od kopalja, strela i drugih projektila. Roran se po klimavim plovilima oprezno spustio do prve dereglije. Ugurao je koplje i štit u hrpu škriljca, te se okrenuo da isprati kako se ostali ratnici razmeštaju u prolazu između zidova. Sa svakim ukrcanim čovekom, dobrano natovarene dereglije tonule su još dublje u vodu, sve dok nisu ostale na svega nekoliko centimetara iznad površine. Karn, Baldor, Hamund, Delvin i Mandel pridružiše se Roranu na čelu. Prećutnim dogovorom, svi su pristali da na sebe preuzmu najopasniji položaj na plovećem ovnu. Ako već očekuju da će se Vordeni probiti u Arouz, biće im potrebno mnogo sreće i veštine, a nijedan od njih nije bio voljan da taj pokušaj poveri nekom drugom. Negde pri dnu dereglija, Roran spazi Brigmana kako stoji među ljudima kojima je nekada zapovedao. Nakon one Brigmanove neposlušnosti od prethodnog dana, Roran mu je oduzeo sva ovlašćenja i zatvorio ga u njegov čador. Međutim, Brigman ga je preklinjao da mu dopusti da se pridruži završnom napadu na Arouz, na šta je Roran nevoljno pristao: Brigman beše vešt s mačem, a svako će sečivo praviti veliku razliku u nastupajućoj čarci. Roran se i dalje pitao da li je doneo pravu odluku. Bio je prilično uveren da su ljudi sada odani njemu, a ne Brigmanu, ali Brigman im je bio zapovednik nekoliko meseci, a takve se veze ne zaboravljaju lako. Sve i da Brigman ne pokuša da izazove nevolje u redovima, već se pokazao spremnim i sposobnim da zanemari naređenja, bar kada dolaze od Rorana.
~ 94 ~
Pruži li mi bilo kakav razlog da mu više ne verujem, satreću ga na licu mesta, pomisli Roran. Ali ta njegova odluka beše uzaludna. Ako se Brigman i okrene protiv njega, to će se najverovatnije dogoditi usred takvog džumbusa da Roran to neće ni primetiti dok ne bude prekasno. Kada su se svi sem šestorice ljudi natrpali na dereglije, Roran savi šake oko usta te viknu: „Odvezuj!” Dva su čoveka stajala na nasipu na samom vrhu brda, na nasipu koji je usporavao i zadržavao protok vode kroz kanal iz ritova na severu. Otprilike sedam metara ispod njih ležao je prvi vodenični točak, a ispod njega - nakupljena voda. Ispred te vode stajao je drugi nasip, na kom su se nalazila još dva čoveka. Još sedam metara ispod njih stajao je drugi vodenični točak i drugi dubok valov s nepomičnom vodom. Na samom kraju tog valova behu poslednji nasip i poslednja dvojica ljudi. U podnožju završnog nasipa nalazio se treći, poslednji vodenični točak. S njega se voda lagano spuštala kroz krajolik pravo ka Arouzu. U te nasipe behu ugrađene tri ustave koje je Roran zatvorio uz Baldorovu pomoć, tokom svoje prve posete vodenicama. U protekla dva dana, skupine ljudi su zaranjale pod vodu s lopatama i pijucima kako bi zasecale nasipe odostrag sve dok se slojevi utabane zemlje umalo nisu obrušili. Potom su uvukli dugačke, čvrste grede u zemlju sa obe strane ustava. Ljudi na srednjem i najvišem nasipu sada zgrabiše te grede, koje su štrcale oko metar iznad tla, te stadoše da ih usklađeno cimaju napred-nazad. U skladu s dogovorom, dvojica ljudi na najnižem nasipu sačekaše nekoliko trenutaka, a onda i oni prionuše na isti posao. Posmatrajući ih, Roran se uhvati za džak s brašnom. Omaše li vreme za sekund, biće nevolje. Gotovo se čitav minut ništa nije dešavalo. A onda, uz zloslutnu tutnjavu, gornja ustava popusti pred cimanjem. Nasip se isturio kada je zemlja počela da puca i da se mrvi, a onda se golem slap blatnjave vode prosuo preko vodeničnog točka obrćući ga brže nego inače. Čim se nasip obrušio, ljudi koji stajahu na njemu skočiše na obalu, te je se za dlaku dokopaše. Voda prsnu desetak metara uvis kada se slap vode sručio u mirni crni valov ispod vodeničnog točka. Od silnog udarca nastade penušav talas visok nekoliko metara, koji sunu ka narednom nasipu. Spazivši ga, srednja dva ratnika napustiše svoj položaj, takođe tražeći sigurno čvrsto tlo. I dobro su učinili. Kada je talas udario, tanušni mlazevi izbiše oko okvira naredne ustave, koja odlete iz svog ležišta kao da ju je šutnula neka aždaja, a zatim je uzburkana voda iz valova odnela i ono malo što beše ostalo od nasipa. Silovita struja je udarila u drugi vodenični točak još žešće nego u prethodni. Daske zapucketaše i zaškripaše pred njenim naletom i Roranu se prvi put učini da bi se neki od točkova mogao razbiti. Ako bi se to dogodilo, njegovi bi ljudi bili izloženi velikoj opasnosti, kao i dereglije, čime bi s njihov napad na Arouz vrlo lako okončao pre nego što bi i počeo. „Odvezuj!”, povikao je. Jedan od ljudi preseče uže koje ih je vezivalo za obalu, a ostali se sagnuše da dohvate trometarske štapove koje potom zagnjuriše u kanal, te se odgurnuše iz sve snage. Teško natovarene dereglije stadoše da se pomeraju mic po mic, ne ubrzavajući ni izbliza onoliko koliko je Roran želeo. Kada se vodena lavina obrušila na njih, dva čoveka na najnižem nasipu i dalje su pokušavala da izvuku grede ugurane u oslabljeni nasip. Sekundu pre nego što ih je lavina prekrila, nasip zadrhta te se ulegnu, a muškarci se baciše na obalu. Voda je probila rupu u zemljanoj brani sasvim lagano, kao da brana beše načinjena od nakvašenog hleba, te je udarila pravo u poslednji vodenični točak. Drvo se zatreslo, uz zvuk koji beše glasan i oštar poput pucanja leda, a onda se i točak izvio napolje za nekoliko stepeni, ali ipak je, na Roranovo olakšanje, izdržao svu tu silinu. Potom se, uz gromoglasnu tutnjavu, vodeni stub odbio o podnožje stepenastog brda, odjednom stvorivši vodenu izmaglicu oko sebe.
~ 95 ~
Nalet ledenog vetra ošinu Rorana po licu više od dve stotine metara nizvodno. „Brže!”, viknuo je ljudima koji su odgurivali deregliju kada se uzburkana vodena masa pojavila kroz izmaglicu jureći niz kanal. Poplavni talas zahvatio ih je neverovatnom brzinom. Kada se odostrag sudario sa spojenim dereglijama, čitavo se plovilo trglo unapred, odbacujući Rorana i ratnike prema krmi i obarajući neke od njih s nogu. Nekoliko džakova s brašnom pade u kanal, ili se zakotrlja ka ljudima. Kada je nalet vode podigao poslednju deregliju skoro metar iznad ostalih, plovilo dugačko gotovo stotinu pedeset metara poče da klizi u stranu. Roran je znao da će se, ako nastavi da klizi, plovilo zaglaviti između obala kanala i da će, nekoliko trenutaka kasnije, silina struje razbiti dereglije u paramparčad. „Držite nas uspravno!”, zaurlao je, odgurnuvši se o džakove s brašnom na koje je pao. „Ne smemo da se okrenemo!” Začuvši njegov glas, ratnici brže-bolje počeše da odguruju zaljuljano plovilo ka sredini kanala, podalje od iskošenih obala. Poskočivši na hrpu škriljca na pramcu, Roran stade da im izvikuje uputstva, te skupa uspešno usmeriše dereglije niz krivudavi kanal. „Uspeli smo!”, uzviknu Baldor s glupavim kezom na licu. „Nemoj se još radovati!”, upozori ga Roran. „Još je dug put pred nama.” Istočno je nebo požutelo poput slame pre no što su se našli pokraj tabora, kilometar i po od Arouza. Pri brzini kojom su se kretali, stići će do grada pre nego što sunce proviri iza horizonta, a sive senke koje su prekrivale zemlju pomoći će im da se sakriju od osmatrača na bedemima i kulama. Mada je početni nalet vode već minuo, dereglije su i dalje ubrzavale, s obzirom na to da se grad prostirao ispod vodenica i da nije bilo ni jednog jedinog brdašceta ili brežuljka između njih koji bi ih usporio. „Slušajte me”, reče Roran obavivši ruke oko usta, te podiže glas kako bi ga svi ljudi čuli. „Može se desiti da popadamo u vodu kada budemo udarili u spoljnu kapiju, pa se spremite za plivanje. Dok ne izađemo na kopno, bićemo lake mete. Čim se nađemo na obali, imaćemo samo jedan cilj: da se probijemo do unutrašnjeg bedema pre nego što se sete da zatvore i tu kapiju jer, ako to učine, nikada nećemo osvojiti Arouz. Ako prođemo kroz drugi bedem, trebalo bi da nam bude lako da pronađemo gospodara Halsteda i da ga nateramo na predaju. Ne uspemo li u tome, zauzećemo utvrđenje u sredini grada, pa ćemo potom krenuti ka spolja, ulicu po ulicu, dok čitav Arouz ne bude pod našom upravom. „I upamtite da ih ima više od nas, više od dvojice na jednog, pa se držite jedni drugih i sve vreme budite na oprezu. Nemojte nikuda da odlutate sami i ne dajte da vas bilo šta razdvoji od ostatka odreda. Vojnici poznaju ulice bolje od nas, pa će vam napraviti zasedu kada je najmanje budete očekivali. Ako ipak završite negde sami, krenite ka središtu, pošto ćemo svi biti tamo. „Danas zadajemo silan udarac u slavu Vordena. Danas osvajamo slavu i čast o kakvoj većina ljudi može samo da sanja. Danas... danas urezujemo naš trag u istoriji. Ono što budemo postigli u narednih nekoliko sati postaće tema o kojoj će pesnici pevati stotinama godina. Mislite na svoje drugove. Mislite na svoje porodice, na roditelje, žene i decu. Dobro se borite, jer se za njih borimo. Borimo se za slobodu!” Ljudi mu odgovoriše složnim pokličem. Roran je dopustio da ih obuzme to ratno ludilo, a onda podiže ruku te reče: „Štitovi!” Ljudi se zajedno sagoše da podignu štitove i da pokriju i sebe i svoje drugove, te sredina sklepanog opsadnog ovna kao da beše prekrivena krljušnim oklopom napravljenim da odgovara nekom divovskom udu. Roran je zadovoljno skočio sa hrpe škriljca i pogledao u Karna, Baldora i još četvoricu ljudi koji su doputovali s njim iz Belatone. Najmlađi, Mandel, izgledao je napeto, ali Roran je znao da će mu živci izdržati. „Spremni?”, upita ih Roran, i svi mu potvrdno odgovoriše. ~ 96 ~
Roran se potom nasmeja, a kada Baldor zatraži objašnjenje, on mu reče: „Kada bi me otac samo video sada!” Baldor se takođe nasmeja. Roran je pomno motrio glavni poplavni talas. Kada uđe u grad, vojnici bi mogli da primete da nešto nije u redu, pa bi podigli uzbunu. On je i želeo da to učine, ali ne zbog toga, pa je, u trenutku kada mu se učinilo da će talas za pet minuta stići do Arouza, mahnuo Karnu i rekao mu: „Pošalji znak!” Čarobnjak klimnu, te se pognu pomerajući usne kako bi izustio čudnovate glasove drevnog jezika. Nakon nekoliko trenutaka, uspravio se i rekao: „Gotovo je.” Roran je pogledao ka zapadu. Na čistini ispred Arouza nalazili su se vordenski katapulti, baliste i opsadne kule. Opsadne kule su ostale nepomične, ali ostale ratne naprave su se pomerile, bacajući strele i kamenje u visokom luku ka besprekorno belim zidinama grada. Roran je znao i da je pedeset njegovih ljudi na suprotnom kraju grada stalo da duva u trube, da uzvikuje ratne pokliče, da ispaljuje zapaljene strele i da čini sve kako bi se braniteljima učinilo da mnogo veća sila od stvarne pokušava da zauzme grad naprečac. Rorana obuze duboka smirenost. Bitka će početi svakog časa. Ljudi će uskoro izginuti. Možda će i on biti jedan od njih. Ta mu je spoznaja razbistrila misli i iz njega iščile i poslednji trag umora i blago drhtanje koje ga je mučilo otkako je, pre svega nekoliko sati, onaj ubica pokušao da ga usmrti. Ništa mu nije delovalo primamljivije od borbe: ni hrana, ni smeh, ni rad sopstvenim ruKarna, čak ni ljubav - a mada mu to beše mrsko, nije mogao da opovrgne moć njene privlačnosti. Nikada nije želeo da bude ratnik, ali ratnikom je postao, pa je bio čvrsto rešen da nadmaši svakoga ko bude stao ispred njega. Čučeći, Roran je provirio između dva škriljca oštrih ivica ka kapiji koja im se sve brže približavala prečeći im put. Sve do površine vode, a donekle i ispod nje pošto se beše podigla, kapija je bila sazdana od čvrstih hrastovih greda, pocrnelih od starosti i vlage. Znao je da ispod površine postoji rešetka od gvožđa i drveta, nalik na onu iznad kapije nekog zamka, kroz koju je voda mogla slobodno da prolazi. Gornji deo Ilicu najteži za probijanje, ali pretpostavljao je da je, usled dugotrajne potopljenosti u vodu, donja rešetka oslabila i da će im, pošto razbiju jedan deo, biti mnogo lakše da probiju i hrastove grede. Stoga je naredio da dva debela debla pričvrste za donji deo vodeće dereglije. Pošto su bila pod vodom, ta će debla udariti donju polovinu kapije kada se pramac zabije u gornju. Bio je to veoma jasan plan, ali on nije imao pojma da li će biti delotvoran. „Samo mirno”, prošaputao je, više za sebe, kada im se kapija približila. Nokoliko ratnika u zadnjem delu plovila nastavilo je da upravlja dereglijama svojim motkama, a ostali se sakriše pod oklop od preklopljenih štitova. Ulaz u zasvođen prolaz koji je vodio ka kapiji nadvio se nad njima onako golem, poput ulaza u kakvu pećinu. Kada se vrh plovila uvukao pod mračni prolaz, Roran je ugledao lice nekog vojnika, okruglo i belo poput punog meseca, kako se pojavljuje na rubu bedema više od deset metara iznad njih; vojnik je, prestravljen, virio gledajući ka dereglijama. Dereglije su se tada već kretale toliko brzo da je Roran stigao tek da gadno opsuje pre nego što ih je struja nanela u svežu tamu prolaza čiji je kupolast svod zaklonio i njegov pogled na onog vojnika. Dereglije udariše u kapiju. Od siline udarca, Roran pade na zid od škriljca iza kojeg je čučao. Glavom je tresnuo o kamen, te mu je zazvonilo u ušima iako je nosio kapu i kacigu. Paluba se zatresla i odbila unazad, a on je, uprkos zvonjavi u ušima, čuo pucanje i lomljenje drveta i škripu iskrivljenog metala. Jedan komad škriljca skliznu unazad te pade na njega, ostavljajući mu modrice na ruKarna i ramenu. Razgnevljen, zgrabio je kamen za ivice i bacio ga preko palube, te kamen tresnu o zid prolaza.
~ 97 ~
U polutami koja ih je okruživala, bilo mu je teško da vidi šta se zbiva: sve mu se mrdalo i pomeralo pred očima i odjekivalo mu u ušima. Voda mu se slila preko stopala i on shvati da je pokuljala na deregliju, ali nije znao da li će zbog toga potonuti. „Dajte mi sekiru!”, viknuo je pruživši ruku iza sebe. „Sekiru, dajte mi sekiru!” Zateturao se kada se dereglija nagnula unapred desetak centimetara, gotovo ga oborivši. Kapija se jeste donekle ulubila, ali i dalje se čvrsto držala. Neprekidni pritisak vode s vremenom bi mogao da potisne deregliju kroz kapiju, ali on nije mogao da čeka da priroda obavi svoje. Kada mu je neko strpao glatko držalje sekire u ispruženu ruku, šest blistavih pravougaonika pojavi se na svodu baš kad su poklopci sklonjeni sa otvora za gađanje. Pravougaonici zatreperiše, te strele iz samostrela zašištaše ka dereglijama, pojačavajući svojim potmulim udarcima buku koju su plovila dizala udarajući o drvo. Neki čovek vrisnu. „Karne!”, povika Roran. „Učini nešto!” Ostavivši čarobnjaka njegovom poslu, Roran poče da se provlači po zaljuljanoj palubi i preko hrpa škriljca, ka pramcu dereglije. Dereglije se nagnuše još nekoliko centimetara. Nova zaglušna buka pojavi se kod sredine kapije, a zatim svetlost blesnu kroz pukotine u hrastovim dasKarna. Jedna strela sa samostrela zakačila je škriljac pokraj Roranove desne ruke, ostavljajući mrlju od gvožđa na kamenu. Udvostručio je brzinu. Baš kada je stigao na čelo dereglije, neki prodoran, škripav i razoran zvuk natera ga da pokrije uši ruKarna i da se odmakne. Talas vode celog ga zapljusnu, na tren ga zaslepivši. Trepnuvši nekoliko puta kako bi razbistrio vid, primetio je da se deo kapije raspao i srušio u kanal: sada je bilo dovoljno mesta da se dereglija probije u grad. Međutim, iznad pramca njihovog plovila sada su, iz ostatka kapije, štrcali oštri zupci odlomljenog drveta u visini ljudskih grudi, vratova i glava. Ne oklevajući, Roran se zakotrljao unazad i spustio se iza grudobrana od škriljca. „Glave dole!”, zaurlao je, pokrivši se štitom. Dereglije kliznuše napred kroz kišu smrtonosnih strela iz strelometa, te uploviše u golemu kamenu odaju osvetljenu bakljama zakačenim po zidovima. U samom dnu odaje, voda iz kanala proticala je kroz još jednu spuštenu kapiju, koja je bila rešetkasta od vrha do dna. Kroz drvene i metalne šipke, Roran je nazirao gradske građevine. Sa obe strane odaje pružali su se kameni kejovi za istovar i utovar robe. Čekrci, konopci i prazne mreže visili su s tavanice, a na kamenim platformama na sredini svakog veštačkog doka stajale su dizalice. U prednjem delu odaje, kao i u njenom dnu, stepeništa i prolazi urezani u plesnjive zidine omogućavali su ljudima da prelaze na drugu stranu ne kvaseći se. Prolaz u dnu takođe je pružao pristup stražarnicama iznad tunela kroz koji u dereglije prošle i, pretpostavio je Roran, gornjem delu gradskih bedema i grudobrana na kojima je video onog vojnika. Roran oseti strahovitu ogorčenost čim je ugledao spuštenu kapiju. Nadao se da će moći da uplovi pravo u glavni deo grada i da će tako izbeći mogućnost da ga stražari zarobe na vodi. Pa sad, šta je tu je, pomislio je. Iza njih, vojnici u grimiznom pokuljaše iz stražarnica pravo na prolaz, gde klekoše te stadoše da pune strelomete, spremajući ih za naredni plotun. „Onamo!”, viknu Roran, mašući rukom ka pristaništima s leve strane. Ratnici se ponovo dohvatiše svojih motki, te počeše da guraju spojene dereglije prema rubu kanala. Deseci strela virili su im iz štitova dajući čitavoj skupini izgled bodljikavog praseta. Kada se dereglija približila pristaništu, dvadesetak branitelja je isukalo mačeve i štrčalo niza stepeništa s prolaza kako bi presrelo Vordene pre nego što se iskrcaju. „Brže!”, povikao je.
~ 98 ~
Jedna mu se strela zarila u štit, te se njen šiljak u obliku dijamanta probio kroz drvo debelo gotovo četiri centimetra, završivši tik iznad njegove podlaktice. Zateturao se, ali nekako se zadržao, znajući da će se za samo nekoliko trenutaka i drugi strelci ustremiti na njega. Roran potom skoči ka doku, široko raširivši ruke kako bi održao ravnotežu. Nezgodno se prizemljivši, udario je kolenom o pod, a onda mu ostade vremena tek da izvuče malj ispod pojasa; vojnici stigoše do njega. Roran je poleteo ka njima sa osećanjem olakšanja i divljačke radosti. Već mu je bilo dozlogrdilo kovanje planova i nerviranje povodom ishoda. Pred njim su se konačno našli njegovi časni suparnici, a ne podmukle plaćene ubice, koje je mogao da savlada i ubije. Njihova čarka beše kratka, žestoka i krvava. Roran je pobio ili onesposobio trojicu vojnika u prvih nekoliko sekundi. Potom mu se pridružiše i Baldor, Delvin, Hamund i Mandel kako bi potisnuli vojnike što dalje od vode. Roran nije bio vičan mačevanju, pa nije ni pokušavao da mačuje sa svojim takmacima. Umesto toga, dopuštao im je da mu udaraju po štitu koliko god im je volja, a onda bi upotrebio svoj malj da bi im zauzvrat izlomio kosti Povremeno je morao da uzvrati pokoji ubod ili zamah, ali trudio se da izbegava razmenu poteza s bilo kime, pošto je znao da bi nedostatak iskustva mogao da bude koban po njega. Najkorisnija caka u borbi, što je i sam ranije otkrio, nije bilo prefinjeno obrtanje mača ili kakav složen varljiv potez usavršavan godinama, već preuzimanje vođstva i činjenje onoga što neprijatelj najmanje očekuje. Iskobeljavši se iz čarke, Roran je odjurio ka stepeništu što je vodilo ka prolazu na kojem su klečali strelci, gađajući njegove ljude koji su pokušavali da se izvuku s dereglija. Roran se uspeo preskačući po tri stepenika odjednom, pa je zamahnuo maljem, iz sve snage udarivši prvog strelca u lice. Naredni vojnik u redu već beše ispalio svoj strelomet, pa ga je ispustio kako bi posegnuo za balčakom kratke sablje, usput ustuknuvši. Vojnik beše stigao tek da napola izvuče sečivo iz korica kada ga je Roran opalio po prsima lomeći mu rebra. Jedna od stvari koje je Roran voleo kod borbe maljem bilo je to što nije morao da obraća mnogo pažnje na oklop koji njegov protivnik nosi. Poput sveg ostalog tupog oružja, malj nanosi povrede snagom udarca, a ne sečenjem ili probadanjem mesa. Njemu se taj jednostavan pristup dopadao. Treći vojnik na prolazu uspeo je da ispali strelu na njega pre nego što je zakoračio. Drška strelice ovoga se puta napola probila kroz štit, gotovo ga bocnuvši u grudi. Držeći smrtonosni šiljak podalje od tela, Roran je naciljao čoveka i zamahnuo maljem ka njegovom ramenu. Vojnik je upotrebio samostrel kako bi zaprečio napad, pa mu je Roran odmah uzvratio tako što ga je opalio štitom. Vrišteći i mlatarajući rukama, vojnik pade preko ograde. Međutim, Roran je zbog tog poteza ostao sasvim ogoljen te je, ponovo obrativši pažnju na preostalu petoricu vojnika, video kako mu trojica nišane pravo u srce. Vojnici ispališe strele. Strelice u poslednji čas skrenuše udesno, te se odbiše o plesnjive zidove poput ogromnih srditih zolja. Roran je znao da ga je Karn spasao, pa je odlučio da nekako zahvali čarobnjaku kada više ne budu u životnoj opasnosti. Nagrnuvši ka ostalim vojnicima, sve ih je sredio razjarenom serijom udaraca, kao da zakucava eksere. Potom je slomio strelicu koja mu je štrčala iz štita, te se okrenuo da vidi kako napreduje bitka ispod njega. Baš tada se poslednji vojnik na dokovima srozao na okrvavljen pod. Glava mu se otkotrlja od tela i pade u kanal, gde i potonu ostavljajući mehuriće za sobom. Otprilike se dve trećine Vordena beše iskrcalo, pa su se postrojavali duž ivice vode.
~ 99 ~
Roran je zinuo, nameravajući da im naredi da se odmaknu od kanala kako bi ljudi koji su još bili na dereglijama imali prostora da siđu, no vrata na levom zidu naglo se razvališe i čitava horda vojnika pokulja u odaju. Prokletstvo! Odakle li dolaze? I koliko ih još ima? Baš kad je Roran krenuo ka stepenicama da bi pomogao svojim ljudima da potisnu pridošlice, Karn, koji je i dalje stajao na čelu dereglija, podiže ruke, uperi ih u vojnike, te uzviknu čitav niz grubih, izvrnutih reči na drevnom jeziku. Na njegovu jezivu zapovest, dva džaka brašna i jedan komad škriljca poleteše s dereglija pravo u stroj zbijenih vojnika, te pokosiše više od desetorice. Džakovi su se raspukli nakon trećeg ili četvrtog udarca, te se oblaci beličastog brašna nadviše nad vojnicima zaslepljujući ih i zapušavajući im grla. Sekund kasnije, neka svetlost blesnu uza zid koji se pružao iza vojnika, te ogromna vatrena kugla, narandžasta i zadimljena, pojuri kroz oblake brašna proždirući fini prah pohlepno i nezasito, i usput podižući zvuk sličan vijorenju stotina barjaka na jakom vetru. Roran se pognuo iza štita, a onda je osetio vrelinu na nogama i ogoljenoj koži na obrazima, pošto je vatrena kugla izgorela svega nekoliko metara od prolaza, a njeni se rasplamsali jezičci pretvoriše u pepeo koji odlebde nadole poput crne samrtne kiše dostojne sahrane. Čim je njeno bleštavilo izbledelo, oprezno je podigao glavu. Oblačak vrelog, smrdljivog dima zagolica mu nozdrve i pecnu mu oči, te on zaprepašćeno primeti da mu se brada zapalila. Opsovavši, bacio je malj i stao da tapka sićušne plamičke, naposletku ih ugasivši. „Ehej, tamo!”, doviknuo je Karnu. „Oprljio si mi bradu! Budi pažljiviji, da ti ne bih nabio glavudžu na kolac!” Većina vojnika je ležala sklupčana na zemlji, pokrivši spaljena lica rukama. Ostali su se bacakali unaokolo zapaljene odeće ili su slepo teturali ukrug s podignutim oružjem, pokušavajući da odbiju vordenski napad. Roranovi su se ljudi izvukli samo s manjim opekotinama - mahom su stajali van domašaja vatrene kugle, mada ih je to neočekivano spaljivanje ostavilo dezorijentisanima i uzdrmanima. „Nemojte tu da mi blenete kao budale, već se bacite na te bitange pre nego što se priberu!”, naredio im je, udarivši maljem o ogradu kako bi privukao njihovu pažnju. Vordena je bilo mnogo više nego vojnika, te su, pre no što je Roran stigao do podnožja stepeništa, pobili dobre tri četvrtine ukupnog broja branitelja. Prepustivši svojim očito veštim ratnicima da dokrajče preostale vojnike, Roran je krenuo ka velikim dvokrilnim vratima s leve strane kanala, dovoljno širokim da kroz njih, jedna uz drugu, prođu dvoja kolica. Usput je naišao na Karna, koji je sedeo u podnožju dizalice jedući nešto iz kožne vrećice koju je uvek nosio sa sobom. U vreći se, prema Roranovom saznanju, nalazila mešavina sala, meda, smrvljene sušene goveđe džigerice, jagnjećeg srca i šumskih bobica. Kada mu je Karn jednom dao zalogaj, Roran se skoro ispovraćao, ali i svega nekoliko zalogaja te smese moglo je da drži čoveka na nogama tokom celodnevnog napornog rada. Roran se zabrinuo primetivši da čarobnjak deluje potpuno iznureno, „Možeš li dalje?”, upita ga zastavši pokraj njega. Karn mu klimnu. „Potrebno mi je samo nekoliko trenutaka... One strele u tunelu, pa onda džakovi s brašnom i komad škriljca...” Gurnuo je još jednu mrvu hrane u usta. „Sve je to bilo pomalo previše za mene, tako odjednom.” Povrativši samouverenost, Roran krenu dalje, ali Karn ga uhvati za ruku, „Nisam ja ono uradio”, reče mu, te mu oči šeretski zatreperiše. „Mislim, nisam ti ja osmudio bradu. Vatru su sigurno izazvale baklje.” Roran zabrunda i krenu ka vratima. „Postrojte se!”, viknu, te tresnu po štitu pljosnatom stranom malja. „Baldore, Delvine, vi na čelo sa mnom, Ostali, poređajte se iza nas. Dignite štitove, isučite mačeve i zadenite strele. Halsted verovatno još ne zna da smo u gradu, pa ne dajte nikome da pobegne i da ga upozori... Spremni? Onda, za mnom!” ~ 100 ~
On i Baldor, čiji obrazi i nos behu crveni od onog praska, zajedno odmandališe vrata te ih otvoriše, otkrivajući unutrašnjost Arouza.
~ 101 ~
PEPEO I PRAH
Deseci omalterisanih kuća stajali su zbijeni oko kapije na unutrašnjem gradskom bedemu, na mestu gde se kanal ulivao u Arouz. Sve građevine, hladne i odbojne, sa zamračenim prozorima koji su zurili uprazno, očito su bile skladišta ili magaze, što je, u rani jutarnji sat, značilo da verovatno niko nije primetio vordensku čarku sa stražarima. Roran nije nameravao da se vrzma unaokolo kako bi utvrdio da li je zaista tako. Magloviti snopovi tek rođene svetlosti vodoravno se promoliše kroz grad, zlateći vrhove kula, bedeme, kupole i iskošene krovove. Ulice i sokaci behu presvučeni senkom boje potamnelog srebra, a voda je u kanalu oivičenom kamenjem bila tamna i zamućena krvlju. Visoko iznad njih, usamljena lutajuća zvezda blistala je tajnovitim plamom na zarudelom plavom nebeskom pokrovu, na kom je sunce svojim probuđenim sjajem zaklonilo sve ostale noćne dragulje. Slivnici po ulicama behu zakrčeni đubretom. Njihov vonj ispunio ga je gnušanjem, te se odjednom zaželeo otvorenih livada na koje je navikao. Kako bilo ko može da podnese život u ovakvim uslovima?, zapitao se. Čak se ni svinje ne valjaju po sopstvenoj prljavštini. Podalje od zaštitnog zida, građevine su polako prerastale u kuće i radnje: visoke, s drvenim gredama, okrečenim zidovima i ukrasima od kovanog gvožđa na vratima. Iza prozora sa zatvorenim kapcima, Roran bi ponegde začuo glasove, tandrkanje posuđa ili škripu stolice povučene preko drvenog poda. Gubimo vreme, pomislio je. Još nekoliko minuta i ulice će ispuniti građani Arouza. Kao da žele da ispune njegovo predskazanje, dva čoveka kročiše iz sokaka pravo pred kolonu ratnika. Oba meštanina nosila su na ramenima obramice s kantama svežeg mleka. Obojica se iznenađeno zaustaviše čim ugledaše Vordene, te im mleko prsnu iz kantica. Oči im se razrogačiše, a usta razjapiše spremna da vrisnu. Roran i odred iza njega naglo stadoše. „Viknite i ubićemo vas”, reče im tihim, prijateljskim glasom. Ljudi zadrhtaše i odstupiše. Roran je zakoračio ka njima. „Date li se u beg, ubićemo vas.” Ne skidajući pogled s dva preplašena čoveka, izgovorio je Karnovo ime. Čim je čarobnjak došao do njega, Roran reče: „Uspavaj ih, ako nije problem.” Čarobnjak hitro izgovori rečenicu na drevnom jeziku, dovršivši je rečju koja je Roranu zaličila na slytha. Dva se čoveka mlitavo srozaše na zemlju, a kante im se proliše tresnuvši o kaldrmu. Mleko se prosu niz sokak, praveći finu mrežu belih venica po procepima između kamenova. „Sklonite ih u stranu”, reče Roran, „gde ih niko neće videti.” Čim su njegovi ratnici odvukli dva onesvešćena čoveka s puta, naredio je Vordenima da smesta krenu dalje i da nastave užurbani pohod ka unutrašnjem bedemu. Međutim, pre nego što su odmakli tridesetak metara, skrenuli su za neki ugao gde naleteše na skupinu od četiri vojnika. Roran ovoga puta nije imao milosti. Pojurio je ka njima te je, dok su vojnici još pokušavali da se priberu, zario pljosnati deo malja u podnožje vrata prvog vojnika. Baldor je posekao drugog vojnika, zamahnuvši mačem snagom koju je retko ko mogao da nadmaši, snagom razvijenom tokom višegodišnjeg rada u očevoj kovačnici. Preostala dva vojnika ciknuše, te se okrenuše i dadoše se u beg.
~ 102 ~
Strela prolete Roranu preko ramena odnekud iz pozadine, te pogodi jednog vojnika u leđa, a on se odmah sruši. Trenutak kasnije, Karn zareža: Jierda!” Vrat poslednjeg vojnika puče uz glasno krckanje i on pade ničice nasred ulice, potpuno nepomičan. Vojnik pogođen strelom poče da vrišti: „Vordeni su tu! Vordeni su tu! Oglasite uzbunu, Vo...” Isukavši bodež, Roran mu je pritrčao i prerezao mu šiju. Obrisao je sečivo o čovekovu tuniku, te ustade i reče: „Pokret! Smesta!” Vordeni se složno sjuriše niz ulice koje su vodile ka unutrašnjem bedemu Arouza. Kada ih je od cilja delilo tridesetak metara, Roran se zaustavio u sokaku iza neke kuće i podigao ruku dajući znak svojim ljudima da sačekaju. Potom se odšunjao do kraja kuće da bi zavirio iza ćoška u teške rešetke ugrađene u visok granitni zid. Kapija je bila spuštena. Međutim, s leve strane kapije bila su manja vrata, širom otvorena. Dok ih je on posmatrao, neki vojnik istrča kroz njih zaputivši se ka zapadnom rubu grada. Roran opsova zagledan u ta manja vrata. Nije nameravao da odustane kad su već dotle stigli, ali položaj im je bivao sve opasniji, a on je bio ubeđen da imaju svega još nekoliko minuta pre nego što ljudi izađu na ulice i primete ih. Vratio se iza kuće i pognuo glavu, očajnički pokušavajući da nešto smisli. „Mandele”, reče, te pucnu prstima. „Delvine, Karne i vas trojica.” Pokazao je na tri zastrašujuća ratnika; behu to stariji ljudi za koje je, upravo zbog godina, znao da umeju da pobeđuju u bitkama. „Za mnom. Baldore, ti si zadužen za ostale. Ako se ne vratimo, izbavite se odavde. To je naređenje.” Baldor mu klimnu ozbiljnog lica. Sa šestoricom odabranih ratnika, Roran je zaobišao glavnu ulicu koja je vodila ka kapiji. Naposletku su stigli do podnožja zida koji beše iskošen u polje i zatrpan smećem, petnaestak metara od kapije i otvorenih vrata. Na obema kapijskim kulama dežurao je po jedan vojnik, ali u tom trenutku nijedan se nije dao videti, pa, ukoliko ne gurnu glave kroz grudobrane, ni oni neće videti Rorana kako se približava sa svojim saborcima. „Čim prođemo kroz vrata, ti, ti i ti”, prošapta Roran pokazujući na Karna, Delvina i jednog ratnika, „krenite ka stražarnici s druge strane, najbrže što možete. Mi ćemo ovu bližu. Uradite što god morate, ali otvorite tu kapiju. Možda imaju samo jedan točak za otvaranje, a možda ćemo svi zajedno morati da se potrudimo kako bismo je otvorili, pa nemojte sad tamo da mi izginete. Spremni?... Sad!” Trčeći najtiše što je mogao, Roran se sjurio duž bedema i hitro skrenuo kroz otvorena vrata. Ispred sebe je ugledao dvoranu dugu sedam metara, koja se otvarala ka velikom trgu sa stepenastim šedrvanom na sredini. Ljudi u otmenim odorama žurno su prelazili preko trga, mahom noseći svitke u rukama. Ne obraćajući pažnju na njih, Roran se okrenuo ka zatvorenim vratima koja je otvorio rukom, oduprevši se porivu da ih razvali nogom. Iza vrata se nalazila skučena stražarnica sa spiralnim stepeništem ugrađenim uz jedan zid. Pojurio je uza stepenice, te se, već posle prvog zaokreta, našao u sobi s niskom tavanicom u kojoj su petorica vojnika pušila i kockala se za stolom postavljenim pokraj ogromnog čekrka obavijenog lancima debelim skoro kao njegova ruka. „Pozdrav!”, reče im Roran dubokim zapovedničkim glasom. „Imam krajnje važnu poruku za vas.” Vojnici se prvo pokolebaše, a onda skočiše odgurnuvši klupe na kojima su sedeli. Drveni nogari zaškripaše po podu. Ali zakasnili su. Mada je bila kratka, njihova neodlučnost beše sve što je Roranu bilo potrebno da bi prevalio rastojanje između njih pre nego što vojnici izvuku oružje.
~ 103 ~
Roran zaurla uletevši među njih, te zamaha svojim maljem levo-desno kako bi svu petoricu saterao u ćošak. Potom se i Mandel i druga dva ratnika nađoše pokraj njega sevajući mačevima. Zajedno su sredili stražare po kratkom postupku. Kada se uspravio nad koprcavim telom poslednjeg vojnika, Roran pijunu pa reče: „Nikada ne verujte strancima!” Zbog njihove borbe, sobu ispuniše razni grozni mirisi, te se Roranu učinilo da su se nadvili nad njim poput debelog, teškog ćebeta izrađenog od najneprijatnije materije koju je mogao da zamisli. Gotovo da nije mogao da diše a da ne oseti mučninu, pa je pokrio nos i usta rukavom tunike pokušavajući da suzbije bar malo smrada. Njih četvorica potom priđoše čekrku, pazeći da se ne okliznu na neku lokvu krvi, te se zagledaše u njega pokušavajući da utvrde kako radi. Podigavši malj, Roran se naglo okrenuo kada je začuo zveckanje metala i glasnu škripu drvenih vrata, a potom i bat koraka nekog vojnika koji poče da se spušta krivudavim stepeništem iz kule iznad njih. „Sto mu gromova, Taurine, šta se to događa...” Vojniku reči zamreše u grlu, te on zastade nasred stepenica ugledavši Rorana i njegovu pratnju i iskasapljena tela u uglu. Ratnik s Roranove desne strane baci koplje na vojnika, ali on se sagnu, te koplje udari u zid iznad njega. Vojnik opsova, pa se četvoronoške uspentra nazad, nestavši iza ćoška. Samo tren kasnije, vrata se zalupiše uz glasan odjek, a onda začuše vojnika kako duva u rog i uzvikuje izbezumljena upozorenja ljudima na trgu. Roran opsova, te se vrati čekrku. „Ostavite ga”, rekao je, uvlačeći malj za pojas. Naslonio se na točak koji su koristili za podizanje i spuštanje rešetkaste kapije, te ga gurnu najjače što je mogao, napregnuvši svaki mišić u telu Ostali mu ljudi priskočiše u pomoć, te polako, sasvim polako, točak poče da se obrće, a zapor s jedne strane čekrka glasno zaškljoca kada ogromni drveni utvrđivač pređe preko donjeg zupca. Trud koji su uložili u okretanje točka mogli su da smanje već nekoliko sekundi kasnije, a Roran je zaslugu za to pripisao skupini koju je poslao da se uvuče u drugu stražarnicu. Nisu se ni trudili da podignu rešetku do kraja: nakon pola minuta stenjanja i preznojavanja, zastrašujući ratni pokliči Vordena dopreše im do ušiju - to su ljudi koji su čekali napolju pojurili kroz kapiju pravo na trg. Roran je pustio točak, pa je ponovo izvukao malj i krenuo ka stepeništu u pratnji ostalih. Ispred stražarnice, ugledao je Karna i Delvina koji u istom trenutku izroniše iz kule s druge strane kapije. Nijedan mu nije delovao ozleđeno, ali Roran je zapazio da starijeg ratnika koji beše pošao s njima više nema. Dok su čekali da im se pridruži Roranova skupina, Baldor i ostali Vordeni postrojiše se u čvrst kvadrat na ivici trga. Postrojili su se u pet redova, rame uz rame, preklopljenih štitova. Kada je dotrčao do njih, Roran je video ogroman odred vojnika koji se pojavio iz zgrade na drugom kraju trga. Oni potom zauzeše odbrambeni položaj, isturivši koplja i džilite, te zaličiše na dugačko i tanko jastuče načičkano čiodama. Procenio je da tu ima oko stotinu pedeset vojnika toliko su njegovi ratnici zasigurno mogli da savladaju, ali po cenu vremena i ljudi. Raspoloženje mu se još više pokvarilo kada je isti onaj čarobnjak kukastog nosa kojeg je video prethodnog dana izašao pred red vojnika i raširio ruke iznad glave, na šta mu oblačići sa crnim munjama zapucketaše oko obe šake. Roran je od Eragona već bio naučio dovoljno o mađijama da bi znao da su te munjice puka predstava, ali bila to istina ili ne, nimalo nije sumnjao u to da je neprijateljski vrač izuzetno opasan. Karn je stigao na čelo ratnika nekoliko sekundi nakon Rorana. Zajedno s Baldorom, zagledali su se u tog vrača i u stroj vojnika poređan naspram njih. „Možeš li da ga ubiješ?”, tiho upita Roran kako ga ljudi iza njih ne bi čuli.
~ 104 ~
„Pa, morao bih prvo da pokušam, jelte?”, odgovori mu Karn. Obrisao je USta nadlanicom. Znoj mu je orosio lice. „Ako hoćeš, možemo mi da ga sredimo. Neće stići baš sve da nas pobije pre nego što mu uklonimo zaštitu i zarijemo mu sečivo u srce.” „Ne znaš ti to... Ne, ovo je moje zaduženje i moram sam da se pobrinem za njega.” „Možemo li ti nekako pomoći?” Karn se napeto nasmeja. „Možeš da ispališ nekoliko strela u njega. Odbijanje strela možda će ga oslabiti dovoljno da napravi grešku. Ali šta god radio, nemoj se mešati između nas dvojice... Nije sigurno - ni za tebe, ni za mene.” Roran je prebacio malj u levu ruku kako bi desnu spustio na Karnovo rame. „Bićeš ti dobro. Ne zaboravi da ti taj i nije mnogo pametan. Već si ga jednom zavarao, pa možeš još jednom.” „Znam.” „Srećno”, reče mu Roran. Karn mu klimnu, te krenu ka šedrvanu na sredini trga. Svetlost sunca stigla je do vrha žuborave vode koja se presijavala poput šake dijamanata bačene u vazduh. Onaj čarobnjak kukastog nosa takođe krenu ka šedrvanu, prateći Kamove korake sve dok se nisu našli na svega sedam metara jedan od drugog, te se obojica zaustaviše. Roranu se, s njegovog položaja, učinilo da Karn i njegov protivnik razgovaraju, ali bili su predaleko da bi mogao da razazna šta su govorili. Onda se oba vrača ukočiše, kao da ih je neko ubo Karnama. Roran je upravo to i čekao: znak da su otpočeli dvoboj mislima, previše zauzeti da bi obraćali pažnju na okolinu. „Strelci!”, zarežao je. „Onamo i onamo!”, pokazao je na obe strane trga. „Ispalite najviše strela što možete u to izdajničko pseto, ali da niste takli Karna ili ću vas baciti Safiri da vas žive proždere!” Vojnici se uzvrpoljiše od nelagode kada se dve skupine strelaca razdvojiše i krenuše preko trga, ali nijedan od članova Galbatoriksovih odreda odevenih u grimiz nije napustio stroj, niti je pošao u okršaj s Vordenima. Sigurno se mnogo uzdaju u tu svoju zmijurinu, pomisli Roran zabrinuto. Deseci smeđih strela s nataknutim guščijim perima zafijukaše i poleteše u luku ka neprijateljskom čarobnjaku, i Roran se na tren ponadao da bi možda i mogli da ga ubiju. Međutim, metar i po od nosatog čoveka, sve se strele raspadoše i obrušiše na zemlju, kao da su naletele na kameni zid. Roran je cupkao na petama, previše napet da bi mogao mirno da stoji. Nije voleo da čeka, ne radeći ništa, dok mu je prijatelj u opasnosti. Povrh toga, svaki protraćen trenutak davao je gospodaru Halstedu novu priliku da otkrije šta se zbiva i da osmisli delotvoran odgovor. Ako su Roranovi ljudi hteli da izbegnu da ih nadmoćne carske snage smožde, morali su da uhvate svog neprijatelja na prepad, dok on ne zna ni kud da se dene ni šta da učini. „Na noge lagane!”, rekao je, okrenuvši se ka svojim ratnicima. „Hajde da vidimo šta možemo da učinimo dok se Karn bori kako bi nam spasao glave. Idemo da opkolimo one vojnike. Polovina za mnom, a ostali za Delvinom. Ne mogu nam zaprečiti svaku ulicu, pa se ti, Delvine, sa svojim ljudima probij pored vojnika, obiđi ih i onda ih napadni otpozadi. Mi ćemo im zadati muka s prednje strane kako vam ne bi pružali previše otpora. Ako bilo koji od vojnika pokuša da pobegne, pustite ga. Ionako bi predugo potrajalo da ih sve pobijemo. Jasno?... Onda kreći, smesta!” Ljudi se hitro razdvojiše u dve skupine. Povevši svoju, Roran je potrčao ka desnoj strani trga, a Delvin je učinio isto s leve strane. Kada su se oba odreda našla pokraj šedrvana, Roran je primetio kako neprijateljski čarobnjak okreće pogled ka njemu. Beše to samo trenutan pogled, iskošen i hitar, ali i to je odvraćanje pažnje, osmišljeno ili ne, izgleda naglo uticalo na njegov dvoboj s Kamom. Kada je nosati čovek vratio pogled na Karna, njegovo režanje se produbilo u bolnu grimasu, vene mu iskočiše na nabranom ~ 105 ~
čelu i na žilavom vratu, a potom mu se i čitava glava zajapuri tamnocrvenom bojom gneva, kao da se toliko napunila krvlju da bi mogla da pukne nadvoje. „Neee!”, zaurla čovek, a onda na drevnom jeziku viknu nešto što Roran nije mogao da razume. Sekund kasnije, Karn takođe nešto viknu, te im se glasovi načas upletoše u takvu mešavinu užasa, razdora, mržnje i gneva da je Roran u dubini duše znao da je nešto u njihovom dvoboju pošlo po zlu. Karn odjednom nestade u odblesku plave svetlosti. Onda neka bela, kupolasta školjka blesnu s mesta na kojem je stajao i polete preko trga brže nego što je Roran mogao da trepne. Čitav se svet potom zamračio. Nepodnošljiva vrelina pritisnu Rorana i sve se oko njega obrnu i iskrivi kao da je upao u bezobličan prostor. Malj mu se otrže iz ruke, te mu nekakav bol prostruja kroz desno koleno. Potom ga je neki tvrdi predmet tresnuo u usta i rasklimao mu jedan zub, pa mu se usta ispuniše krvlju. Kada je konačno pao, ostao je da leži na stomaku, previše ošamućen da bi mogao da se pomeri. Čula mu se postepeno vratiše i on ugleda glatku sivkastozelenu površinu kamenih ploča ispod svoga nosa i namirisa olovni malter koji je okruživao kamenje, a potom mu bolovi i modrice zabrideše po čitavom telu kao da se nadmeću ko će mu pre privući pažnju. Jedino što je mogao čuti bilo je lupanje njegovog srca. Krv mu se iz usta i grla spustila do pluća, te je ponovo počeo da diše. Očajnički pokušavajući da dođe do vazduha, naglo se zakašljao i uspravio pljujući crn šlajm. Video je i kako mu zub, jedan od sekutića, leti napolje i odbija se o kaldrmu, upadljivo beo u lokvicama ispljunute krvi. Podigao ga je da bi ga pogledao: rub sekutića bio je okrnjen, ali koren je delovao netaknuto, pa je olizao zub i ugurao ga nazad u rupu u desnima, trgnuvši se kada je probio bolno meso. Osovio se na noge. Izgleda da je bio odbačen na prag jedne od kuća koje su oivičavale trg. Njegovi ljudi su ležali raštrkani oko njega, iskrivljenih ruku i nogu, izgubljenih kaciga, istrgnutih mačeva. Roran je ponovo bio srećan zbog toga što koristi malj, pošto je nekoliko Vordena uspelo da nabode sebe ili svoje saborce u svem tom metežu. Malj? Gde mi je malj?, pomislio je sa zakašnjenjem. Osvrtao se oko sebe sve dok nije primetio dršku svog oružja kako štrči ispod nogu jednog ratnika. Izvukavši ga, okrenuo se da pogleda trg. I vojnici i Vordeni behu razbacani unaokolo. Od šedrvana nije ostalo ništa sem gomilice šuta iz koje je voda šikljala u isprekidanim intervalima. Pokraj njega, na Karnovom mestu, ležao je ogaravljen, smežuran leš stegnutih paukolikih nogu koje su se još pušile, toliko oprljen, izbušen i spaljen da se u njemu gotovo nije mogao prepoznati nekadašnji živ ljudski stvor. Čarobnjak kukastog nosa, neznano zašto, stajao je na istom mestu, mada mu prasak beše strgao svu odeću ostavivši ga samo u čakširama. Rorana obuze neobuzdan gnev te, ne razmišljajući o sopstvenoj sigurnosti, teturavo krenu ka sredini trga, rešen da jednom zasvagda ubije tog čarobnjaka. Stojeći golih grudi, vrač je ostao na istom mestu čak i kada mu se Roran primakao. Podigavši malj, Roran se dade u rušilački nalet, te uzviknu ratni poklič koji je i sam jedva čuo. No čarobnjak nije ni prstom mrdnuo kako bi se odbranio. Štaviše, Roran je shvatio da se vrač nije pomerio ni za pedalj još od praska. Kao da je bio samo čovekoliki kip. Vračeva ravnodušnost pred Roranovim naletom nagnala je Rorana da zanemari njegovo neobično ponašanje, to jest nedostatak bilo kakvog ponašanja, i da ga naprosto mlatne po glavi pre nego što se povrati iz ošamućenosti koja ga beše obuzela. Međutim, oprez je stišao Roranovu želju za osvetom, nateravši ga da uspori na svega nekoliko koraka od čarobnjaka. Bilo mu je drago što je to učinio. Mada je čarobnjak iz daljine delovao uobičajeno, Roran je izbliza primetio da je njegova koža mlitava i naborana kao u triput starijeg čoveka i da je poprimila nekakvu grubu, kožuravu kakvoću. ~ 106 ~
Boja kože takođe mu je potamnela, i čak je i dalje tamnela, iz časa u čas, kao da mu čitavo telo nagrizaju promrzline. Grudi su mu se spuštale i podizale, a iskolačene beonjače su mu se prevrtale, mada je, osim toga, delovao nepokretno. Pred Roranovim očima, čarobnjakove ruke, vrat i grudi se smežuraše, te mu kosti iskočiše tvoreći oštar reljef - od udubljenih ključnih kostiju do uvučenih kukova, preko kojih mu je stomak visio poput praznog meha za vodu. Usne mu se skupiše i uvukoše preko požutelih zuba mnogo više nego što bi trebalo, šireći ih u jeziv kez, očne mu se jabučice ispuhaše poput naduvenih krpelja koji odjednom ostaše bez krvi, a potom mu i okolno tkivo usahnu u sebe. Usplahireno, piskavo testerisanje čovekovog daha zadrhta, ali ipak se nije sasvim zaustavilo. Prestravljen, Roran ustuknu. Osetio je nešto ljigavo pod čizmama, te pogleda naniže i opazi da stoji u lokvi vode koja se širila oko njega. Isprva je pomislio da je to voda iz razbijenog šedrvana, ali onda je shvatio da voda ističe iz stopala nepomičnog čarobnjaka. Roran opsova ispunjen gađenjem, te poskoči na suvo. Videvši tu vodu, shvatio je šta je Karn zapravo uradio, te se osećaj zgroženosti, ionako silan, pojača u njemu. Izgleda da je Karn bacio čini koje su izvukle svaku kap tečnosti iz čarobnjakovog tela. Za svega nekoliko sekundi, čini su tog čoveka preobrazile u čvornovat kostur obavijen u čauru od otvrdle pocrnele kože, pretvorivši ga u mumiju kao da je, ostavljen u pustinji Hadarak, stotinama godina bio izložen vetru, suncu i uskomešanom pesku. Mada je tada zasigurno već bio mrtav, ipak se nije srušio, pošto su ga Karnove mađije držale u uspravnom položaju: beše to sablasna, iskežena utvara ravna najvećim strahotama koje je Roran viđao u svojim noćnim morama ili na bojištu - što je zapravo jedno te isto. Zatim se površina čarobnjakovog osušenog tela zamaglila i raspala u fini sivi prah koji se rasu u prozračnim snopovima i ostade da pluta po vodi poput pepela u šumskom požaru. To se ubrzo desilo i s mišićima i kostima, onda i sa okamenjenim organima, a zatim se i poslednji delovi nosatog čarobnjaka smrviše, ostavljajući za sobom kupastu hrpicu praha koja se izdizala iz lokve vode što ga je nekada održavala u životu. Roran pogleda u Karnov leš, a onda hitro odvrati pogled ne mogavši da podnese taj prizor. Bar si uspeo da mu se osvetiš. Potom je potisnuo misli o poginulom prijatelju pošto behu odveć bolne da bi se na njima zadržavao, te se usredsredio na trenutni problem: na vojnike u južnom delu trga, koji su se lagano pridizali. Roran je primetio da se to dešava i s Vordenima. „Ehej!”, viknuo im je. „Za mnom! Bolju priliku od ove sigurno nećemo imati!” Pokazao im je na neke od svojih ljudi koji su očito bili ranjeni. „Pomozite im da ustanu i stavite ih u Medinu stroja. Nikoga ne ostavljamo ovde! Nikoga!” Usne su ga peckale dok je govorio, a glava ga je bolela kao da se cele noći opijao. Začuvši njegov glas, Vordeni se okupiše te pohitaše da mu se pridruže. Kuda su se ljudi postrojili u dugačak red iza njega, Roran zauze mesto na čelu, između Baldora i Delvina, koji behu okrvavljeni i izgrebani od praska. „Karn je mrtav?”, upita ga Baldor. Roran mu klimnu te podiže štit, što učiniše i ostali kako bi sastavili čvrst zid okrenut u polje. „Onda nam ostaje da se nadamo da Halsted ne skriva još kojeg čarobnjaka”, promrmlja Delvin. Kada su se svi Vordeni poređali, Roran viknu: „Napred, marš!” Ratnici krenuše na drugu stranu dvorišta. Da li zato što im je vođa bio manje vičan od vordenskog ili zato što im je prasak zadao ozbiljniji udarac, tek carski vojnici nisu uspeli da se oporave toliko brzo, pa su ih Vordeni zatekli nespremne kada su uleteli među njih. Roran zabrunda i odstupi kada mu se nečije koplje zari u štit, od čega nm je ruka na tren utrnula, a onda se i spustila pod njegovom težinom. Prešao je maljem preko štita, ali malj se odbio o koplje koje nije htelo da popusti.
~ 107 ~
Vojnik ispred njega, verovatno onaj koji je i bacio to koplje, iskoristio je priliku kako bi potrčao vitlajući mačem prema Roranovom vratu. Roran je pokušao da podigne štit zajedno s kopljem, ali bio je isuviše težak i glomazan da bi se njime mogao zaštititi. Stoga je morao da upotrebi malj, pa je zamahnuo njime pred obrušenim mačem. No pošto gotovo da nije mogao da vidi mač, pogrešno je odmerio udarac i promašio. Verovatno bi tu i poginuo da zglobovima prstiju nije dokačio pljosnati deo sečiva i odbacio ga nekoliko centimetara u stranu. Užaren bol prostruja kroz Roranovo desno rame. Kada mu je jednako vreo bol sevnuo i niz bok, sve mu požute pred očima. Desno koleno ga izdade i on pade ničice. Kamen se odjednom nađe pod njim, a tuđa stopala i noge svuda oko njega okruživši ga tako da nije mogao da se otkotrlja na sigurno. Čitavo mu je telo omlitavilo odbijajući da reaguje, kao da se zaglibio u medu. Prespor sam, prespor, pomislio je mučeći se da izvuče ruku iz štita i da se osovi na noge. Ostane li na zemlji, ostali će ga ili iseći ili izgaziti. Prespor sam! Onda je video kako vojnik pada pred njim držeći se za stomak, a sekund kasnije neko je povukao Rorana za oklop i pridržao ga uspravno dok nije povratio ravnotežu. Bio je to Baldor. Okrenuvši se, Roran pogleda u mesto gde ga je onaj vojnik udario. Pet karika u njegovoj verižnjači beše pokidano, ali to beše i jedino oštećenje. Uprkos krvi koja je curila iz rane i bolu koji mu je razdirao vrat i ruku, nije smatrao da mu je ozleda opasna po život, niti je hteo da troši vreme kako bi to proveravao. Desna ruka i dalje mu se micala dovoljno da može da nastavi borbu, a njemu je tada jedino to i bilo važno. Neko mu je dodao drugi štit. Odvažno ga je prislonio uz rame, te je nagrnuo napred sa svojim ljudima, terajući vojnike da se povuku u široku ulicu koja je vodila ka trgu. Vojnici se ubrzo raštrkaše i dadoše u beg, suočeni s nadmoćnom snagom Vordena, te pobegoše u sporedne ulice i sokake koji su se granali od glavne saobraćajnice. Roran je tada konačno zastao kako bi poslao pedesetak svojih ljudi nazad da zatvore rešetkastu kapiju i ona vratanca i da ih odbrane od neprijatelja koji bi možda poželeli da pođu za Vordenima u samo srce Arouza. Većina vojnika u gradu verovatno je bila raspoređena bliže spoljnim bedemima kako bi odbila napadače, a Roran nije želeo da se s njima upušta u otvoren sukob. To bi bio samoubilački potez s obzirom na brojnost Halstedovih snaga. Vordeni nakon toga nisu naišli na veći otpor na svom putu kroz unutrašnji grad do velike, odlično opremljene palate iz koje je gospodar Halsted upravljao gradom. Prostrano dvorište s veštačkim jezercetom, po kom su plivale guske i beli labudovi, ležalo je pred palatom koja se uzdizala nekoliko spratova iznad Arouza. Palata beše predivna, s kitnjastim zasvođenim prolazima i lukovima, stubovima i golemim balkonima za održavanje plesova i zabava. Za razliku od dvorca u središtu Belatone, ovaj zamak je očito bio izgrađen da ugodi i zabavi, a ne da odbrani. Verovatno su pretpostavljali da im se niko ne može probiti kroz bedeme, pomisli Roran. Nekoliko desetina stražara i vojnika iz dvorišta nasumice se zalete ka Vordenima, uzvikujući ratne pokliče. „Držite stroj!”, naredi Roran kada su ljudi pohrlili ka njima. Nekoliko narednih minuta, dvorište je bilo ispunjeno zveketom ukrštenog oružja. Guske i labudovi zagakaše u toj halabuci te stadoše da mlate krilima po vodi, ali nijedna ptica se nije usudila da napusti svoje jezerce. Vordenima nije trebalo mnogo vremena da poraze vojnike i stražare. Zatim su projurili kroz ulaz u palatu koja beše toliko raskošno ukrašena slikama na zidovima i tavanicama, pozlaćenim pervazima, izrezbarenim nameštajem i mozaičkim podovima da Roranu nije bilo lako da sve to odjednom sagleda. Nije mogao da zamisli bogatstvo koje beše potrebno za izgradnju i održavanje takvog zdanja. Čitavo seosko imanje na kojem je odrastao nije moglo da se meri s jednom jedinom stolicom u toj veličanstvenoj dvoumi. ~ 108 ~
Kroz otvoren prolaz, ugledao je sluškinje kako beže niz dugačak hodnik onoliko brzo koliko su im duge suknje dozvoljavale. „Ne dajte im da pobegnu!”, uzviknuo je. Petorica ljudi s mačevima odvojiše se od vordenske glavnice, te se đadoše za ženama i sustigoše ih pre nego što su stigle do kraja hodnika, Žene prodorno zavrištaše, žestoko se otimajući i grebući svoje napadače koji počeše da ih vuku nazad do mesta na kojem ih je Roran čekao. „Dosta s tim!”, uzviknu Roran kada se nađoše pred njim, te žene prestadoše da se opiru, mada su nastavile da cvile i ječe. Najstarija od njih tri, zdepasta starija žena sa sedom kosom zategnutom u razbarušenu punđu i sa alkom punom ključeva oko struka, delovala je najrazumnije, te je Roran upita: „Gde je gospodar Halsted?” Žena se ukoči i podiže bradu: „Radite sa mnom što vam je volja, gospodine, ali ja svoga gospodara izdati neću!” Roran joj se približio, te je između njih ostalo rastojanje od svega jednog lakta. „Slušajte me dobro!”, zarežao je. „Arouz je pao, i vi ste, zajedno sa svim ostalim ljudima u gradu, prepušteni meni na milost i nemilost. Nikako to ne možete promeniti. Kažite mi gde je Halsted i pustiću i vas i vaše drugarice. No možete ga spasti od propasti, ali zato možete spasti sebe.” Pocepane usne behu mu toliko natekle da je govorio gotovo nerazgovetno, a pritom su mu pri i svakoj reči kapljice krvi letele iz usta. „Ja za sudbu svoju ne marim, gospodine”, reče mu žena, lica odlučnog kao u ratnika. Roran opsova, te tresnu maljem o štit koji odjeknu toliko jako da se čitava zasvođena dvorana zaorila. Žene se trgoše pred tim zvukom. „Jeste li sišli s uma? Da li je Halsted vredan vašeg života? Da li ga je Carstvo vredno? Da li ga je Galbatoriks vredan?” „Ne znam vam ja za Galbatoriksa, a ni za Carstvo, gospodine, ali Halsted je vazda bio fin prema nama služinčadi, i neću dopustiti da ga čereče ljudi vaše fele - prljavi, nezahvalni zgubidani kao što ste vi!” „Ma nije valjda?” Svirepo se zagledao u nju. „Šta mislite, koliko ćete dugo držati jezik za zubima ako rešim da dopustim svojim ljudima da izvuku istinu iz vas?” „Nećete vi mene nikada naterati da progovorim”, objavila je, a on joj poverova. „A njih?” Klimnuo je ka ostalim ženama, od kojih najmlađa nije mogla imati više od sedamnaest leta. „Da li ćete dopustiti da ih sasečemo na komade samo da biste spasli svoga gospodara?” Žena prezrivo frknu, te reče: „Gospodar Halsted se nalazi u istočnom krilu palate. Idite onim hodnikom, prođite kroz žutu sobu i cvetnu baštu gospe Galijane, i pronaći ćete ga bez greške.” Roran ju je podozrivo saslušao. Njena mu se predaja učinila prenaglom i prelakom s obzirom na njeno prethodno držanje. Pored toga, dok je ona govorila, zapazio je da su ostale dve žene iznenađeno reagovale i da im se na licima pojavilo još neko osećanje koje nije mogao da odgonetne. Zbunjenost?, zapitao se. Bilo kako bilo, one svakako nisu reagovale kao da je sedokosa žena zaista predala njihovog gospodara neprijateljima. Bile su previše tihe i pokorne, kao da nešto kriju. Od njih dve, mlađa je bila manje vešta u prikrivanju osećanja, pa se Roran okrenuo ka njoj najsvirepije što je mogao. „Ti, mala: ova laže, je li tako? Gde je Halsted? Reci mi smesta!” Devojka zinu, ali zatim nemo odmahnu glavom. Pokušala je da odstupi od njega, ali držao ju je jedan od ratnika. Roran odjuri ka njoj, pritisnu joj grudi štitom izbivši joj vazduh iz pluća, te se svom težinom nasloni na štit pritesnivši je između sebe i čoveka iza nje. Onda podiže malj i prisloni joj ga uz obraz. „Prilično si lepuškasta, ali teško da ćeš naći bilo kog udvarača sem matoraca ako ti izbijem prednje zube. Ja sam danas izgubio jedan zub, ali uspeo sam da ga uguram nazad. Vidiš?” Razjapio je usne, uveren da je uspeo da joj uputi grozomoran osmeh. „No ja ću tvoje zube zadržati, tako da ne možeš da ih vratiš. Biće to fin trofej, hm, šta kažeš?” Preteći, uperio je malj u nju. Devojka se sva zgrčila, te zavapi: „Nemojte! Molim vas, gospodine, nemojte! Ništa ne znam. Molim vas! Bio je u svojim odajama, gde se sastao sa svojim zapovednicima, ali onda su on i gospa Galijana krenuli do laguma da se spuste do pristaništa i...” ~ 109 ~
„Tara, budaletino jedna!”, viknu starija žena. „Čeka ih brod, ali ne znam gde je trenutno, samo me, molim vas, nemojte tući. Ne znam više ništa, gospodine...” „Njegove odaje!”, povika Roran. „Gde se nalaze?” Devojka mu reče jecajući. „Pustite ih”, reče Roran kada je završila, te tri žene pobegoše kroz vrata zveckajući potpeticama po uglačanim podovima. Roran je poveo Vordene kroz ogromnu građevinu prateći devojčina uputstva. Usput su naišli na gomilu napola odevenih muškaraca i žena, ali niko od njih nije zastao kako bi im se usprotivio. Palata je odjekivala od povika i vrisaka, pa mu je na kraju došlo da začepi uši prstima. Na pola puta do svoga odredišta, stigli su do predvorja u čijem središtu beše kip ogromnog crnog zmaja. Roran se zapitao da li bi to trebalo da bude Galbatoriksov zmaj Šruikan. Kada su prošli pokraj kipa, Roran začu treperav zvuk, a onda ga nešto pogodi u leđa. Pao je na kamenu klupu sa strane, te se ruKarna uhvatio za nju. Bol. Neizdrživ bol od kog se čepa mozak, kakav nikada ranije nije iskusio. Bol toliko snažan da bi odsekao sebi ruku ako bi tako mogao da ga suzbije. Kao da mu je neko pritisnuo užareni žarač uz leđa. Nije mogao da se pomeri... Nije mogao da diše... Čak ga je i najmanja promena položaja stavljala na neopisive muke. Mrak mu pade na oči, a onda začu Baldora i Delvina kako nešto viču. Pulom i Brigman, baš on od svih ljudi, poče nešto da govori, mada Roran nije mogao da ga razume. Bol se odjednom udesetostruči, te Roran vrisnu, što je samo pogoršalo stvar. Uz nadljudski napor, naterao je sebe da ostane potpuno miran. Suze mu potekoše iz uglova sklopljenih očiju. Onda mu Brigman reče: „Rorane, imate strelu u leđima. Pokušali smo da uhvatimo strelca, ali utekao nam je.” „Boli...”, reče Roran u po daha. „Strela vas je pogodila u rebro. Inače bi skroz prošla. Imate sreće što nije udarila centimetar više ili niže i što vam je promašila kičmu i pleća.” „Izvucite je”, reče stisnutih zuba. „Ne možemo - strela ima bodljikav šiljak. A ne možemo ni da je proguramo s druge strane. Moramo je iseći. Imam iskustva u tome, Rorane. Ako imate dovoljno poverenja u mene da biste mi dali nož, mogu to odmah da učinim. Ili ćemo, ako želite, sačekati da pronađete nekog iscelitelja. Sigurno ih ima bar nekoliko u ovoj palati.” Mada mu je bilo mrsko da dopadne Brigmanovih šaka, Roran više nije mogao da podnese bol, te reče: „Učinite to... Baldore...” „Da, Rorane?” „Uzmi pedesetoricu ljudi i pronađite Halsteda. Šta god se desilo, ne sme da pobegne. Delvine... ti ostani sa mnom.” Usledila je kratka rasprava između Baldora, Delvina i Brigmana, od koje je Roran načuo samo nekoliko nasumičnih reči. Onda Vordena nestade iz predvorja, u kojem zavlada tišina. Na Brigmanovo navaljivanje, nekoliko ratnika pokupi stolice iz obližnje odaje, pa ih izlomiše i zapališe vatru na stazici posutoj šljunkom tik do kipa. U vatru su gurnuli vrh bodeža za koji je Roran znao da će ga Brigman upotrebiti kako bi mu spalio ranu na leđima pošto izvadi strelu, da ne bi nasmrt iskrvario. Ležeći na klupici, drhteći sav ukočen, Roran se usredsredio na disanje. Udisao je lagano i plitko kako bi umanjio bol. Ma koliko mu bilo teško, ispraznio je um. Što je bilo i što bi moglo biti sada nije bilo važno koliko je bilo važno ravnomerno disanje. ~ 110 ~
Gotovo da se onesvestio kada su ga četvorica njegovih ljudi podigla s klupe i potrbuške spustila na tlo. Neko mu je gurnuo kožnu rukavicu u usta, pojačavši mu bol u pocepanim usnama, a grube ruke ga u isti mah zgrabiše oko nogu i ruku, razvukavši ih dokraja kako bi bile nepomične. Roran je bacio pogled iza sebe i spazio Brigmana kako kleči pokraj njega i drži iskrivljen lovački nož u ruci. Nož poče da se spušta, te Roran ponovo sklopi oči i zagrize rukavicu. Udahnuo je... Pa izdahnuo... A onda se vreme i svest prekinuše.
~ 111 ~
MEĐUVLAŠĆE
Roran je sedeo pognut preko ruba stola i poigravao se peharom optočenim draguljima u koji je nezainteresovano zurio. Pala je noć, te je jedina svetlost u raskošnoj ložnici poticala od dve sveće na stolu i od vatrice koja je plamtela u ognjištu pokraj praznog kreveta sa četiri stuba. Sve je bilo tiho, i samo bi povremeno zapucketalo zapaljeno drvo. Blag slankast povetarac dopirao je kroz prozore, razdvajajući tanane bele zastore. Okrenuo je lice kako bi osetio promaju, radujući se dodiru svežeg vazduha na vreloj koži. Kroz prozore je video čitav Arouz kako se prostire pred njim. Stražarske vatre videle su se tu i tamo na raskrsnicama, ali grad je bio mračan i nepomičan pošto su se svi koji su mogli da se skriju posakrivali u svojim domovima. Kada je povetarac utihnuo, uzeo je još jedan gutljaj iz pehara, sipajući vino pravo u grlo kako bi izbegao gutanje. Jedna mu kapljica pade na donju usnu, te se zgrčio i udahnuo vazduh čekajući da nalet bola umine. Odloživši pehar na sto, pokraj tanjira sa hlebom, jagnjetinom i napola praznom bocom vina, bacio je pogled ka ogledalu, uspravno postavljenom između dve sveće. Ono je i dalje pokazivalo odraz njegovog ispijenog lica, pomodrelog, okrvavljenog, s kog beše nestao i dobar deo brade na desnoj strani. Sklonio je pogled. Javiće mu se kada se bude javila. Čekaće. Ništa mu drugo nije preostalo - sve ga je previše bolelo da bi mogao da spava. Ponovo je podigao pehar, te poče da ga obrće između prstiju. Vreme je polako prolazilo.
*** Kasnije te noći, ogledalo odjednom zasvetluca poput uskomešane lokve žive, te Roran trepnu i zagleda se u njega krmeljivih, napola sklopljenih očiju. Kruškast oblik Nasuadinog lica pojavi se pred njim, po običaju ozbiljnog izraza. „Rorane”, reče mu umesto pozdrava, zvonkim i jakim glasom. „Gospo Nasuada.” Ispravio se za stolom koliko je smeo, što ne beše više od nekoliko centimetara. „Jesu li te zatočili?” „Nisu.” „Onda pretpostavljam da je Karn ili mrtav ili ranjen.” „Poginuo je boreći se protiv drugog čarobnjaka.” „Žao mi je što to čujem... Činio mi se kao dobar čovek, a gubitak bilo kojeg od naših vračeva baš i nije nešto što možemo sebi da priuštimo.” Zastala je na tren. „A šta je s Arouzom?” „Grad je naš.” Nasuadine se obrve podigoše. „Vaistinu? Zadivio si me. Kazuj mi kako je protekla bitka. Da li je sve teklo prema namerama tvojim?” Otvorivši vilicu najmanje što je mogao kako bi smanjio nelagodu, Roran poče da mrmlja čitavu priču o proteklih nekoliko dana, od svog pristizanja u Arouz, preko onog jednookog čoveka koji ga je napao u čadoru, pa do lomljenja brana kod vodenica i probijanja Vordena kroz Arouz kako bi stigli do palate gospodara Halsteda, a nije preskočio ni Karnov dvoboj s neprijateljskim čarobnjakom. Roran je potom opisao i kako su ga pogodili u leđa i kako je Brigman isekao i izvadio strelu. „Imao sam sreće što se zatekao kraj mene, obavio je valjan posao. Da nije bilo njega, bio bih potpuno ~ 112 ~
beskoristan dok ne bismo pronašli nekog iscelitelja.” Blago se zgrčio na sekund kada mu se sećanje na spaljivanje rane pojavilo pred očima, pa je iznova osetio dodir vrelog metala na mesu. „Nadam se da si kasnije pronašao nekog iscelitelja da te pregleda.” „Jesam, kasnije, ali on ne beše vrač.” Nasuada se zavalila u stolici, te ga je neko vreme pomno posmatrala. „Zapanjena sam time što još imaš snage da govoriš sa mnom. Vi iz Karvahola ste izgleda stvarno sazdani od čvrstog materijala.” „Nakon toga smo obezbedili palatu, kao i ostatak Arouza, mada još ima nekoliko mesta koja nisu sasvim u našim ruKarna. Prilično lako smo ubedili vojnike da se predaju nakon što su shvatili da smo im se zavukli iza leđa i da smo preuzeli središte njihovog grada.” „A šta je s gospodarom Halstedom? Jeste li i njega zarobili?” „Pokušavao je da pobegne iz palate kada su neki od mojih ljudi naleteli na njega. Halsted je uza se imao samo nekolicinu stražara, nedovoljno da bi odbili naše ratnike, pa je sa svitom pobegao u vinski podrum, gde su se zaključali...” Roran protrlja palcem rubin umetnut u pehar pred njim. „Nisu hteli da se predaju, a ja se nisam usudio da provalim u tu odaju - to bi nas previše koštalo. Stoga sam... naredio ljudima da donesu krčage sa uljem iz kuhinje, da ih potpale i bace na vrata.” „Hteo si da ih isteraš dimom?”, upita ga Nasuada. Lagano je klimnuo. „Nekoliko je vojnika istrčalo napolje kada su vrata izgorela, ali Halsted je predugo oklevao. Pronašli smo ga na podu, ugušenog.” „Baš šteta.” „A s njim i... i njegovu kćerku, gospu Galijanu.” Još je mogao da je vidi: tananu, sićušnu, odevenu u predivnu haljinu boje lavande, prekrivenu mašnicama i karnerima. Nasuada se namršti. „Ko bi trebalo da nasledi Halsteda na mestu grofa od Fenmarka?” „Taros Hitri.” „Isti onaj koji je juče predvodio napad na vas?” „Isti taj.” Njegovi su mu ljudi doveli Tarosa sredinom prethodnog popodneva. Nizak, bradat muškarac delovao je ošamućeno, mada nije bio povređen, a nedostajala mu je i ona kaciga s raskošnom perjanicom. Ležeći potrbuške na mekom divanu kako bi poštedeo leđa, Roran mu reče: „Kanda mi dugujete bocu vina.” „Kako vam je ovo pošlo za rukom?”, zapitao ga je Taros umesto odgovora glasom koji je odzvanjao očajem. „Grad je neprobojan. Niko sem zmaja ne bi mogao da razbije naše bedeme. A vidite samo šta ste vi uspeli da učinite! Niste vi ljudsko biće, niste vi...” Utihnuo je, ne mogavši da izusti više ni reč. „Kako je reagovao na pogibiju oca i sestre?”, upita ga Nasuada. Roran nasloni glavu na ruku. Čelo mu je bilo orošeno znojem, pa ga je obrisao rukavom. Zadrhtao je. Uprkos znojenju, bilo mu je hladno, pogotovo na rukama i nogama. „Učinilo mi se da mu i nije bilo stalo do oca, ali kada je sestra posredi...” Roran se trgnu prisetivši se bujice psovki kojom ga je Taros zasuo kad je saznao da je Galijana mrtva. „Ako mi se ikada ukaže prilika, ubiću vas zbog ovoga”, rekao mu je Taros, „kunem vam se!” „Onda požurite”, uzvratio mu je Roran, „pošto je neko već obznanio svoje pravo na to, a ako me iko ubije, rekao bih da će to biti upravo ona.” .....Rorane?... Rorane!” Blago se trgnuvši, shvatio je da ga Nasuada doziva po imenu. Ponovo je pogledao u nju, uramljenu u ogledalu poput portreta, te je pokušao da razveže jezik. Naposletku reče: „Taros zapravo i nije pravi grof od Fenmarka. On je najmlađi od sedmorice Halstedovih sinova, ali sva su njegova braća ili pobegla ili se negde kriju. Stoga je Taros zasad jedini koji polaže pravo na tu titulu. Prilično je dobar kao posrednik između nas i gradskih starešina. Međutim, bez Karna, nikako ne mogu da procenim ko se zakleo Galbatoriksu, u ko nije. Pretpostavljam da se tu radi o većini velmoža i gospi, i većini vojnika, naravno, ali ne znam ko još tu spada.” ~ 113 ~
Nasuada napući usne. „Tako, znači... Od gradova, Daut vam je najbliži, Zamoliću gospu Alaris koju si upoznao, čini mi se - da ti pošalje u Arouz nekog ko je vičan čitanju misli. Većina plemića ima nekog takvog u svojoj sviti, pa mislim da Alaris neće biti teško da ispuni naš zahtev. Međutim, kada smo krenuli ka Ognjenoj ravnici, kralj Orin je poveo sa sobom sve poznate vračeve iz Surde, što znači da taj koga ti Alaris bude poslala najverovatnije neće imati nikakve čarobnjačke veštine, osim sposobnosti čitanja misli. A bez valjanih čini, biće vam teško da sprečite one koji su odani Galbatoriksu da vam se protive na svakom koraku.” Dok je govorila, Roranu je pogled odlutao preko stola i zaustavio se na tamnoj boci vina. Pitam se da li ga je Taros otrovao. Ta ga misao i nije posebno uznemirila. Onda je ponovo začuo Nasuadu: „... nadam se da držiš svoje ljude zauzdane i da im ne dopuštaš da divljaju po Arouzu, da pale, pljačkaju i rade što im je volja s meštanima?” Roran beše toliko iscrpljen da mu je bilo teško da sastavi smislen odgovor, ali na kraju je nekako uspeo da kaže: „Premalo nas je da bi ljudi mogli da se odaju nestašlucima. Kao i ja, i oni znaju da bi vojnici mogli da preuzmu grad ako im pružimo i najmanju priliku za to.” „Pretpostavljam da je to sreća u nesreći... Koliko si žrtava imao tokom napada?” „Četrdeset dvojicu.” Između njih nakratko zavlada muk, a onda Nasuada reče: „Da li je Karn imao nekoga od porodice?” Roran slegnu blagim pokretom leve plećke. „Ne znam. Rodom je bio odnekud sa severa, čini mi se, ali nismo pričali o našim životima pre... pre nego što se sve ovo desilo... To nam nikada ranije nije bilo posebno važno.” Iznenadno grebanje u grlu natera Rorana da se nekoliko puta zakašlje i da se presamiti preko stola dotakavši drvo čelom. Sav se iskezio kada mu talasi bola spopadoše leđa, rame i isečena usta. Grčevi mu behu toliko žestoki da se vino iz pehara izlilo preko ruba prolivajući mu se po šaci i zglobu. Pošto se polako povratio, Nasuada mu reče: „Rorane, moraš da pozoveš nekog iscelitelja da te pregleda. Nije ti dobro, i trebalo bi da prilegneš.” „Ne!” Obrisao je pljuvačku sa ugla usana i pogledao u nju. „Učinili su sve što su mogli, a ja nisam dete da bi dizali graju oko mene.” Nasuada se dvoumila, ali ipak je pognula glavu. „Dobro, ako ti tako kažeš.” „Šta ćemo sada?”, upitao ju je. „Jesam li ja svoje završio ovde?” „Nameravala sam da se vratiš čim osvojimo Arouz, svim raspoloživim sredstvima, ali ti nisi kadar da jašeš sve do Dras Leone. Moraćeš da sačekaš dok...” „Neću ja ništa da čekam”, zaurla Roran. Zgrabio je ogledalo, te ga privuče sebi tako da mu se našlo na svega nekoliko centimetara od lica. „Nemojte mi ugađati, Nasuada! Mogu da jašem, i to brzo. Jedini razlog mog dolaska ovamo jeste to što je Arouz predstavljao pretnju za Vordene. Ta pretnja više ne postoji, uklonio sam je, i nemam nameru da ostajem ovde, s povredama ili bez njih, dok mi žena i nerođeno dete čame ulogoreni na kilometar od Murtaga i njegove aždaje!” Nasuadin glas na tren postade oštar: „Otišao si u Arouz zato što sam te ja poslala!” Potom mu mnogo opuštenijim tonom reče: „No razumem šta hoćeš dl kažeš. Možeš se odmah vratiti, ako si kadar da to učiniš. Nema razloga da jašeš i danju i noću, kao u odlasku, ali nemoj ni da dangubiš. Budi razuman. Ne bih želela da objašnjavam Katrini kako si se ubio putujući... Šta misliš, koga bi trebalo da postavim kao tvoju zamenu kada napustiš Arouz?” „Zapovednika Brigmana.” „Brigmana? Zašto? Zar nisi s njim imao poteškoća?” „Pomogao mi je da održim red među ratnicima nakon što su me pogodili. U to vreme, baš i nisam bio pri čistoj svesti...” „Mogu misliti...” ~ 114 ~
.....a on se postarao da se ne usplahire i da ne izgube hrabrost. Takođe ih je i predvodio umesto mene dok sam ja bio zaglavljen u ovom užasnom, nacifranom dvorcu. On je jedini imao dovoljno iskustva. Bez njega, ne bismo mogli da proširimo upravu nad čitavim Arouzom. Ljudi ga vole, a pritom je vičan u pravljenju planova i u raspodeli dužnosti. Znaće da upravlja gradom.” „Onda neka bude Brigman.” Nasuada je odvratila pogled od ogledala i promrmljala nešto nekoj osobi koju on nije mogao da vidi. Okrenuvši se ka njemu, rekla mu je: „Moram da priznam da nikada nisam mislila da ćeš zaista osvojiti Arouz. Činilo mi se nemogućim da bi bilo ko mogao da probije gradsku odbranu za to kratko vreme, s tako malo ljudi i bez pomoći zmaja i njegovog Jahača.” „Pa zašto ste me onda poslali ovamo?” „Zato što sam morala da pokušam bar nešto pre nego što dopustim Eragonu i Safiri da odlete toliko daleko, a i zato što ti je preraslo u naviku da prevazilaziš očekivanja i da uspevaš nakon što drugi posustanu ili odustanu. Ako je već trebalo da se desi nemoguće, činilo mi se da će se to desiti pod tvojom komandom - kao što se, eto, zaista i zbilo.” Roran tiho frknu. A koliko li ću još moći da iskušavam sudbu pre nego što završim mrtav poput Karna? „Frkći koliko ti drago, ali ne možeš da porekneš sopstveni uspeh. Doneo si veliku pobedu svima nama danas, Čekićaru. Ili bi možda trebalo da kažem 'zapovedniče Čekićaru'? I više si nego zaslužio svoje pravo na taj čin. Neizmerno sam ti zahvalna na onome što si učinio. Osvajanjem Arouza oslobodio si nas mogućnosti da vodimo rat na dva fronta, što bi, bez ikakve sumnje, značilo našu propast. Svi su Vordeni tvoji dužnici, te ti obećavam da požrtvovanost tebe i tvojih ljudi neće biti zaboravljena.” Roran pokuša da kaže nešto, ali nije uspeo, te je ponovo pokušao i omanuo pre nego što je konačno izustio: „Popostaraću se da ljudi čuju vaš stav. To će im mnogo značiti.” „Zamolila bih te da to učiniš. Sada se moram pozdraviti s tobom. Kasno je, bolan si, a već sam te dugo držala budnog.” „Čekajte...” Posegnuo je ka njoj i lupnuo vrhovima prstiju po ogledalu. „Čekajte. Niste mi rekli kako napreduje opsada Dras Leone.” Zagledala se u njega bezizražajnog lica. „Loše. I pritom nema znakova poboljšanja. Dobro bi nam došao ovde, Čekićaru. Ako uskoro ne pronađemo način da okončamo trenutno stanje najbrže što možemo, sve za šta smo se borili biće izgubljeno.”
~ 115 ~
THARDSVERGUNDNZMAL
Ma dobro si”, reče Eragon iznervirano. „Prestani da lupaš glavu povodom toga. Ionako ne bi ništa mogla da promeniš.” Safira zareža, te nastavi da razgleda svoj odraz u jezeru. Okrenula je glavu na drugu stranu, a onda je duboko izdahnula ispustivši oblačak dima koji odlebde preko vode poput malenog, zagubljenog kišnog oblaka. Jesi li siguran?, upitala ga je, te pogleda u njega. Šta ako mi ne izraste ponovo? „Zmajevima uvek izrastu nove krljušti. Znaš to i sama.” Da, ali ja nikada ranije nijednu nisam izgubila! Nije se ni potrudio da prikrije osmeh; znao je da bi ona svakako osetila njegov šeretluk. „Ne bi trebalo toliko da brineš. Ionako nije bila velika.” Ispruživši ruku, opipao je rupu u obliku dijamanta na levoj strani njene njuške, gde je donedavno počivao predmet njene zabrinutosti. Procep u njenom svetlucavom oklopu nije bio mnogo veći od vrha njegovog palca i beše dubok tek centimetar-dva. Na njegovom dnu se videla njena plava koža. Eragon joj radoznalo dotače kožu vrhom kažiprsta. Bila je topla i glatka, kao na stomaku telenceta. Safira frknu, te pomeri glavu od njega. Prekini s tim, golica me. Zakikotavši se, pljusnuo je nogom po vodi u podnožju kamena na kojem je sedeo, uživajući u njenom dodiru na bosim stopalima. Možda i nije bila velika, rekla je, ali svi će primetiti da je više nema. Kako i ne bi? To je kao da ti promakne ogoljeno parče zemlje na vrhu planine prekrivene snegom. Zakolutala je očima, pokušavajući da niz svoju izduženu njušku baci pogled na tamnu rupicu iznad nozdrve. Eragon se nasmeja, te je poprska šakom vode. Pokušavajući da umiri njen povređeni ponos, reče joj: „Niko neće primetiti, Safira, veruj mi. A ako i primete, misliće da je to rana iz bitke, pa će te smatrati još strašnijom.” Misliš? Vratila se proučavanju svoga odraza u jezeru. Voda i njene krljušti odbijale su odraze u blistavom nizu tačkica u svim bojama duge. A šta ako me neki vojnik baš tu ubode? Sečivo bi prošlo pravo kroz mene. Trebalo bi da zamolim patuljke da mi naprave metalnu pločicu da njome pokrijem taj deo dok mi krljušt ponovo ne izraste. „To bi izgledalo krajnje šašavo.” Ili? „Aha”, klimnuo joj je, na ivici da se opet nasmeje. Frknula je. Nema potrebe da me ismevaš. Kako bi se ti osećao kad bi počelo da ti opada to krzno s glave, ili kad bi izgubio koju od tih smešnih pločica koje nazivaš zubima? Zasigurno bih morala da te tešim. „Zasigurno”, saglasio se s njom. „Ali meni zubi ne mogu ponovo da izrastu.” Odgurnuvši se s kamena, krenuo je gore ka obali, do mesta na kojem je ostavio čizme, hodajući pažljivo kako ne bi povredio stopala o kamenje i granje koje je pokrivalo rub vode. Safira krenu za njim, gnječeći meku zemlju kandžama. Mogao bi da baciš neke čini da bi mi zaštitio taj deo, rekla mu je dok je navlačio čizme. „Mogao bih. Hoćeš da to učinim?” Hoću. Osmislio je čaroliju šnirajući čizme, a potom je spustio desni dlan preko jamice na njenoj njušci i promrmljao neophodne reci drevnog jezika. Blag azurni odsjaj izbi mu ispod dlana kada joj je prebacio zaštitne čini na telo. „Eto”, reče joj pošto je završio. „Sada nemaš zbog čega da brineš.” Osim što mi i dalje fali krljušt. ~ 116 ~
Povukao ju je za njušku. „Dede. Idemo nazad do tabora.” Zajedno su napustili jezero, te se uspeše strmom, klimavom obalom tako što je Eragon koristio ogoljeno korenje drveća kao rukohvate. S vrha uzvišice, pružao se pogled na vordenski tabor na pola kilometra ka istoku, zajedno s prostranom i zakukuljenom Dras Leonom, nešto severnije od tabora. Jedini znaci života u gradu behu snopovi dima koji su se uzdizali iz dimnjaka mnogobrojnih kuća. Trn je, po običaju, ležao na grudobranima iznad severne kapije, uživajući u jarkom popodnevnom suncu. Crveni zmaj je delovao usnulo, ali Eragon je iz iskustva znao da pomno motri Vordene i da bi, čim bi neko počeo da se primiče gradu, ustao i poslao upozorenje Murtagu i ostalima. Eragon poskoči Safiri na leđa, te ga ona odnese do tabora bez preterane žurbe. Kada su stigli, skliznuo je na zemlju i poveo je između čadora. Tabor beše tih i sve se u njemu činilo usporenim i pospanim, od potmulih, prigušenih tonova ratnika koji su razgovarali do barjaka koji su nepomično visili u sparnom vazduhu. Jedina stvorenja koja su, izgleda, bila izuzeta od te letargije behu mršavi, poludivlji psi koji su se motali po taboru, neprekidno njuškajući u potrazi za odbačenim ostacima hrane. Neki od tih pasa imali su ogrebotine po njušKarna i bokovima, koje behu posledica njihovog glupavog, donekle razumljivog i svakako pogrešnog mišljenja da bi mogli da povijaju pokojeg zelenookog mačkodlaka kao što bi to učinili s bilo kojom običnom mačkom. Kada bi se to dogodilo, njihovo kevtanje bi privuklo pažnju čitavog tabora, a ljudi bi se nasmejali gledajući kako psi beže od mačkodlaka podvijenih repova. Svestan mnogobrojnih pogleda upravljenih na njega i Safiru, Eragon je visoko podigao bradu, ispravio ramena i uhvatio živahan korak ne bi li ostavio utisak rešenosti i snage. Ljudi su morali da vide da je i dalje samouveren i da ne dopušta da ga previše opterećuje trenutno mučno stanje u kojem su se našli. Eh, kad bi samo Murtag i Trn otišli odavde, pomisli Eragon. Ne bi morali da budu odsutni više od dana da bismo osvojili grad. Opsada Dras Leone pokazala se potpuno jednoličnom. Nasuada je odbijala da napadne grad, rekavši Eragonu: „Jedva si pobedio Murtaga pri poslednjem susretu, zar si zaboravio kako te je ubo u kuk, a obećao ti je da će biti još jači kada vam se putevi ponovo ukrste. Štošta bismo mogli reći za Murtaga, ali baš i ne verujem da je lažov.” „Snaga nije presudna kod okršaja dvaju čarobnjaka”, naglasi joj Eragon. „Nije, ali nije ni nevažna. On, pored toga, sada ima podršku i helgrindskih sveštenika, od kojih se bar nekoliko bavi mađijama. Neću rizikovati i pustiti te da se bezglavo suočiš s njima i s Murtagom, čak ni ako bi Blodgarmovi vračevi bili uz tebe. Dok ne smislimo način da navedemo Murtaga i Trna da odu odavde, ili da ih zatočimo, ili da zadobijemo neku drugu prednost, ostajemo ovde i ne krećemo na Dras Leonu.” Eragon se usprotivio, tvrdeći da odlaganje najezde nije svrsishodno i da, ukoliko ne porazi Murtaga, nema nikakvih izgleda protiv Galbatoriksa. Međutim, Nasuada se nije dala razuveriti. Njih dvoje su, zajedno sa Arjom, Blodgarmom i vračevima iz Du Vrangr Gate, osmišljavali, pretresali i izmišljali načine na koje bi mogli da steknu tu prednost koju je Nasuada pominjala. Ali svaka strategija koju bi smislili bila je manjkava zato što je iziskivala više vremena i sredstava od onih koje su Vordeni imali na raspolaganju, ili zato što na kraju ne bi davala odgovor na pitanje kako ubiti, zatočiti ili oterati Murtaga i Trna. Nasuada je čak otišla do Elve da je pita da li bi možda upotrebila svoje moći, koje su joj dopuštale da oseti ljudski bol - i sadašnji, i onaj koji će uslediti u neposrednoj budućnosti - da savlada Murtaga ili da im potajno omogući ulaz u grad. Ali prevejana devojčica je ismejala Nasuadu, oteravši je porugama i uvredama: „Ja pokornost ne dugujem ni tebi, ni bilo kome drugom, Nasuada. Nađi drugo dete da ti osvaja bitke - ja sigurno neću.” Stoga su Vordeni morali da čekaju. Kako su dani prolazili, Eragon je gledao kako ljudi bivaju sve natmureniji i nezadovoljniji, zbog čega se Nasuada duboko zabrinula. Eragon je naučio da je vojska proždrljiva, nezasita zver koja će ~ 117 ~
uginuti i raspasti se na sitne delove ukoliko ne budete redovno trpali goleme količine hrane u nekoliko hiljada njenih stomaka. Kada krenete u pohod na novu teritoriju, dobavljanje zaliha svodi se na jednostavno oduzimanje hrane i ostalih potrepština od pokorenog naroda, i na uzimanje useva iz okolnih sela. Poput najezde skakavaca, Vordeni su za sobom ostavljali jalovu zemlju, lišenu svega potrebnog za održavanje života. Pošto bi se zaustavili, ne bi im trebalo mnogo da iscrpu zalihe hrane koje su im bile nadohvat ruke, pa bi bili primorani da žive isključivo od sledovanja koja su im pristizala iz Surde ili iz nekoliko ranije osvojenih gradova. Ali ma koliko žitelji Surde bili velikodušni i ma koliko zauzeti gradovi bili bogati, redovne isporuke hrane nisu bile dovoljne da bi Vordeni izdržali još dugo. Mada je Eragon znao da su ratnici posvećeni svom cilju, nimalo nije sumnjao da bi - suočeni s mogućnošću sporog, mučnog umiranja od gladi kojim ne bi postigli ništa osim što bi Galbatoriksu pružili priliku da likuje nad njihovim porazom - ljudi uglavnom rešili da pobegnu u udaljeni kutak Alagezije, gde bi ostatak života proživeli daleko od Carstva. Taj čas još ne beše kucnuo, ali ubrzano im se primicao. Eragon beše ubeđen da je strah od te sudbe držao Nasuadu budnu cele noći, zbog čega je ujutro sve češće delovala ispijeno, s podočnjacima otromboljenim poput tugaljivog osmeha. Poteškoće na koje su naišli kod Dras Leone učinile su Eragona zahvalnim zbog toga što je Roran izbegao mogućnost da zaglibi kod Arouza, istovremeno mu pojačavši divljenje i uvažavanje prema onome što je njegov brat postigao u tom južnom gradu. Hrabriji je od mene. Nasuada se s time ne bi saglasila, ali Eragon je čvrsto rešio da Rorana, čim se vrati - što bi, ako sve bude teklo kako valja, trebalo da se dogodi za svega nekoliko dana - ponovo pokrije zaštitnim činima. Eragon je već izgubio previše članova svoje porodice zbog Carstva i Galbatoriksa, pa nije želeo da dopusti da isto zlo zadesi i Rorana. Zastao je kako bi dopustio trojici zapričanih patuljaka da pređu put pred njim. Patuljci nisu nosili ni kacige ni bilo kakva obeležja, ali znao je da nisu od Durgrimst Ingeituma, pošto su im upletene brade bile ukrašene perlama, a to beše moda kakvu nije video među Ingeitumima. Predmet patuljačke rasprave za njega je ostao tajna, pošto je razumeo tek nekoliko reči njihovog grlenog jezika, ali tema je očito bila vrlo značajna sudeći po njihovim povišenim glasovima, neodmerenom mahanju rukama, prenaglašenim izrazima i činjenici da nisu primetili da im on i Safira stoje na putu. Eragon se osmehnu kada su prošli: njihova obuzetost bila mu je donekle smešna, uprkos njihovoj očitoj ozbiljnosti. Na opšte olakšanje svih Vordena, vojska patuljaka, predvođena novim kraljem Orikom, pristigla je do Dras Leone dva dana ranije. To je, uz Roranovu pobedu kod Arouza, postala glavna tema razgovora u čitavom taboru. Patuljci su gotovo udvostručili vordenske savezničke snage, pa bi uveliko povećali i izglede da Vordeni dopru i do Urubejna i Galbatoriksa ukoliko se pronađe prihvatljivo rešenje za savladavanje Murtaga i Trna. Dok su on i Safira hodali kroz tabor, Eragon ugleda Katrinu kako sedi ispred svog čadora i štrika odeću za svoju nerođenu bebu. Pozdravila ga je podigavši ruku i doviknuvši mu: „Gde si, brale?” On joj je uzvratio s „Gde si, sele”, što im beše prešlo u naviku otkako se ona udala za Rorana. Nakon što su se opušteno naručali, što je sa Safirine strane podrazumevalo podosta čerečenja i krckanja, povukli su se na livadu s mekom osunčanom travom pokraj Eragonovog čadora. Nasuada beše naredila da ta livadica uvek bude odvojena za Safiru, a Vordeni su se njene zapovesti držali s mnogo strahopoštovanja. Safira se sklupčala da malo odrema na podnevnom suncu, a Eragon je uzeo Domia abr Wyrda iz bisaga, pa se popeo pod njeno levo krilo kako bi se smestio u donekle zasenčeno udubljenje između njenog vrata i njene mišićave prednje noge. Svetlost koja je dopirala kroz nabore njenog krila, uz odsjaj treperave svetlosti s njenih krljušti, obojila joj je kožu čudnom ljubičastom nijansom i pokrila stranice njegove knjige blistavim odrazima zbog kojih mu je bilo teško da čita tanane, ćoškaste rune. Ali on za to nije mario: užitak sedenja u njenom društvu umnogome je nadoknađivao tu malu neprijatnost. ~ 118 ~
Zajedno su tako sedeli sat ili dva, sve dok Safira nije svarila svoj obrok i dok se Eragon nije umorio od proučavanja iskošenih rečenica monaha Heslanta. Pošto im je bilo dosadno, krenuli su da tumaraju po taboru, proveravajući odbranu i ovde-onde razmenjujući pokoju reč sa stražarima postavljenim po uhodu logora. U blizini istočnog ruba tabora, gde je bila smeštena glavnica patuljaka, naišli su na patuljka koji je čučao pokraj kante s vodom: zasukavši rukave sve do lakata, rukama je pokušavao da oblikuje okrugao grumen zemlje veličine pesnice. Pokraj stopala mu se nalazila blatnjava lokva i štap kojim ju je mešao. Taj prizor beše toliko nesvakidašnji da je prošlo nekoliko trenutaka pre nego što je Eragon shvatio da je taj patuljak zapravo Orik. „Derundann, Eragone... Safira”, reče Orik ne podižući pogled. „Derundann”, reče mu Eragon, ponovivši stari patuljački pozdrav, te čučnu kraj blata. Gledao je kako Orik nastavlja da ravna lopticu, glačajući je i oblikujući oblim delom desnog palca. Orik je svaki čas spuštao ruku da zagrabi šaku suve zemlje kojom bi posuo žućkastu zemljanu kuglu, a onda bi nežno otresao višak. „Nikada ne bih pomislio da ću videti patuljačkog kralja kako čuči na livadi i igra se blatom poput deteta”, reče Eragon. Orik na to dunu, te zaleprša brčinama. „A ja nikada ne bih pomislio da će neki zmaj i neki Jahač buljiti u mene dok pravim Erothknurl.” „A šta je Erothknurl?” „To ti je thardsvergundnzmal.” „Thardsver...?” Eragon je odustao nasred reči, ne mogavši celu ni da je upamti, a Kamoli da je izgovori. „A to bi bilo...?” „Nešto što liči na nešto drugo, a ne na ono što stvarno jeste.” Orik podiže blatnjavu kuglu. „Kao ovo. Ovo ti je kamen napravljen od zemlje. Ili će bar tako izgledati kada ga završim.” „Kamen od zemlje... Je li čaroban?” „Nije, ovo ti je sve moj rad. I ništa više.” Pošto mu Orik nije pružio dodatno objašnjenje, Eragon ga upita: „I kako ćeš to postići?” „Videćeš ako budeš strpljiv.” Malo kasnije, Orik popusti te reče: „Prvo moraš da pronađeš zemlju.” „Vala, težak zadatak.” Orik ga ošinu pogledom ispod svojih čupavih obrva. „Neke vrste zemlje bolje su od drugih. Pesak, na primer, ništa ne valja. Zemlja mora da ima čestice različitih veličina, kako bi se valjano slepila. Takođe bi trebalo da ima i nešto gline u sebi, kao što je ova ima. Ali najvažnije je to da, kada uradim ovo” - potapšao je rukom ogoljeno tlo između busenja ugažene trave - „mora da bude mnogo prašine u zemlji. Vidiš?” Podigao je ruku, pokazujući Eragonu sloj fine prašine koja mu se nahvatala na dlan. „Zašto je to važno?” „Ah”, reče Orik, te se lupnu po nosu ostavivši na njemu beličastu mrlju. Nastavio je da gnječi kuglu rukama, okrećući je kako bi bila simetrična. „Kada nađeš dobru zemlju, zaliješ je, pa je mešaš kao što mešaš vodu i brašno, sve dok ne dobiješ fino gusto blato.” Klimnuo je ka kaljuzi pokraj svojih nogu. „Od toga blata onda ovako oblikuješ lopticu. Zatim počneš da je gnječiš kako bi izbacio i poslednju kap vode iz nje. Onda je oblikuješ tako da bude savršeno okrugla. Kada počne da se lepi, radiš ovo što ja radim: staviš malo prašine na nju, kako bi izvukao vlagu iz sredine. To radiš sve dok je kugla nedovoljno suva da bi zadržala svoj oblik, a opet dovoljno vlažna da ne popucala. „Moj Erothknurl je skoro savršen. Kada bude gotov, odneću ga do čadora, pa ću ga ostaviti da dugo stoji na suncu. Svetlost i toplota će izvući još dosta vlage iz sredine, a ja ću onda posuti još zemlje preko njega, pa ću ga ponovo izravnati. Tri ili četiri kruga kasnije, spoljašnjost mog Erothknurla trebalo bi da bude tvrda kao koža nagre.” ~ 119 ~
„I sve to samo da bi dobio kuglu od sasušenog blata?”, reče Eragon zbunjeno. Safira je delila njegov stav. Orik je uzeo još jednu šaku zemlje. „Ne, pošto tu nije kraj. Sada na red dolazi prašina, koju uzmem kako bih njome prekrio spoljašnjost Erothknurla, koji od nje dobije tanku, glatku školjku. Onda ću ponovo odložiti lopticu da bih sačekao da još vlage izađe na površinu, pa ću je opet naprašiti, pa ću čekati, pa ću je naprašiti, pa čekati i tako ukrug.” „I koliko će to potrajati?” „Sve dok se prašina više ne bude lepila za Erothknurl. Ta školjka je upravo Ono što Erothknurlu daje njegovu lepotu. Ona će u toku dana poprimiti blistav odsjaj, kao da je napravljena od uglačanog mramora. I to bez brušenja, poliranja, mađija, sve pomoću tvog srca, glave i ruku - i napravio si kamen od obične zemlje... lomljiv kamen, doduše, ali ipak kamen.” Uprkos Orikovoj odlučnosti, Eragonu je i dalje bilo teško da poveruje da to blato pokraj njegovih nogu može biti preoblikovano u bilo šta nalik na ono što je Orik opisao bez upotrebe čarolija. Ali zašto ga praviš, Oriče, kralju patuljaka?, upita ga Safira. Sigurna sam da imaš mnogo zaduženja sada kada si postao vladar svoga naroda. Orik zabrunda. „Trenutno nemam hitnog posla. Ljudi su mi spremni za boj, ali nema boja u kom bismo se borili, a njima ne bi pomoglo da se vrzmam oko njih poput kvočke. Pritom mi se i ne sedi samom u čadoru, pa da gledam kako mi brada raste... zato se uhvatih ovog posla sa Erothknurlom.” Potom se ućutao, ali Eragonu se činilo da Orika nešto muči, pa je rešio da ćutke sačeka i vidi da li će Orik još nešto reći. Minut kasnije, Orik se zakašlja te rače: „Nekoć beše da sam mogao piti i bacati kocku sa ostalima iz plemena sOga, a oni nisu marili što bejah Hrotgarov posvojeni naslednik. I dalje smo mogli da pričamo i da se šalimo a da nikome ne bude nelagodno. Ni od koga povlastica tražio nisam, niti sam ih drugima davao. Ali eto, sada je drugačije. Moji prijatelji nikako ne mogu da zaborave da sam im kralj, a ja ne mogu da ne primetim koliko se njihovo ponašanje prema meni promenilo.” „To se i moglo očekivati”, naglasi Eragon. Saosećao je sa Orikovom mukom, pošlo ju je i sam iskusio kada je postao Jahač. „Moguće, ali čoveku nije nimalo lakše kada to zna.” Orik ogorčeno uzdahnu. „Avaj, čudan vam je ovaj život, i surovo je putešestvije naše... Divio sam se Hrotgarovom kraljevanju, ali često mi se činio uzdržanim prema ljudima s kojima je radio, čak i kada nije bilo razloga za to. Sada mi je jasnije zašto je bio takav.” Orik je obuhvatio kuglu obema rukama, te se zagledao u nju naboranog i natuštenog čela. „Kada si sreo Grimstboritha Ganela u Tarnagu, da li ti je osbjasnio značaj Erothknurla?” „Nikada ga nije pomenuo.” „Pretpostavljam da ste imali važnijih tema za razgovor... No ti bi ipak, kao jedan od Ingeituma, i kao usvojeni knurla, trebalo da znaš i značaj i značenje Erothknurla. Nije ti to samo način da utrošiš vreme, da usredsrediš misli i da napraviš nešto zanimljivo. Ne. Sam čin pravljenja kamena od zemlje jeste sveti čin. Mi njime potvrđujemo svoju veru u Helzvogovu moć i odajemo mu počast. Tom se zadatku prilazi sa strahopoštovanjem i posvećenošću. Oblikovanje Erothknurla jeste oblik bogosluženja, a bogovi nisu blagonakloni prema onima koji olako izvode obrede... Od kamena meso, od mesa zemlja, a od zemlje ponovo kamen. Točak se okreće, a mi tu tek ponešto uspemo da nazremo.” Eragon je tek tada shvatio dubinu Orikove uznemirenosti. „Trebalo bi da vodiš Hvedru sa sobom”, rekao je. „Ona bi ti pravila društvo, pa ne bi bio tako natmuren. Nikada te nisam video srećnog kao onda kada si bio s njom u Breganovom uporištu.” Bore oko Orikovih oborenih očiju produbiše se kada se nasmešio. Jašta... Ali ona je grimstcarvlorss Ingeituma, i ne može da ostavi svoja zaduženja da bi mene tešila. Osim toga, ne bih
~ 120 ~
mogao mirno da spavam ako bi ona bila na stotinak kilometara od Murtaga i Trna ili, što je još gore, od Galbatoriksa i one njegove proklete crne aždajčine.” Pokušavajući da malo razgali Orika, Eragon reče: „Podsećaš me na odgovor kakve zagonetke: kralj patuljaka sedi na livadi i pravi kamen od zemlje. Nisam siguran kako bi glasila sama zagonetka - možda ovako nekako: Snažan, čvrst i jak, Sa zvezdica trinaest nad čelom svojim, Živ kamen od zemlje mrtve kamen mrtav pravi. „Baš se i ne rimuje, ali ne možeš očekivati od mene da sastavim valjanu strofu ovako na brzinu. Pretpostavljam da bi se mnogi ljudi češali po glavi zbog takve zagonetke.” „Hmmm”, reče Orik. „Patuljci ne bi. Čak bi i naša deca mogla brzo da je odgonetnu.” To važi i za zmajeve, reče Safira. „Pretpostavljam da ste u pravu”, reče Eragon. Potom je pitao Orika šta se sve dogodilo među patuljcima nakon što su on i Safira napustili Trondžhim kako bi po drugi put otputovali do vilenjačke šume. Eragon nije imao priliku da duže porazgovara sa Orikom otkako su patuljci stigli do Dras Leone, pa je bio nestrpljiv da čuje kako se njegov prijatelj snalazi otkad je preuzeo presto. Orik, izgleda, nije imao ništa protiv da im objasni sve pojedinosti političkog života patuljaka. Štaviše, dok je pričao, lice mu se nekako ozarilo, a njega obuze nekakav polet. Proveo je skoro čitav sat prepričavajući im sve razmirice i nesuglasice do kojih je došlo između patuljačkih klanova pre nego što su okupili vojsku i krenuli u pohod da bi se pridružili Vordenima. Njihovi su klanovi bili iscepkani, što je i Eragon odlično znao, pa je Orik, čak i kao kralj, imao poteškoća da zadobije njihovu pokornost. „To ti je kao da pokušavaš da okupiš jato gusaka”, reče mu Orik. „Večito pokušavaju da krenu po svome, dižu nepodnošljivu larmu i pritom će te uštinuti za ruku čim im se ukaže prilika.” Tokom njegove besede, Eragonu je palo na pamet da ga pita za Vermunda. Često se pitao šta li se to desilo s tim poglavicom patuljaka koji je onda kovao planove da ga ubije. Uvek je voleo da zna gde su njegovi neprijatelji, pogotovi oni opasni poput Vermunda. „Vratio se u rodno selo Feldarast”, reče mu Orik. „Prema pričama, on ti tamo sedi, pije i besni oko onoga kako sada jeste i kako je moglo biti. Ali više ga niko ne sluša. Knurlan iz Az Sweldn rak Anhuina ponosni su i tvrdoglavi. Oni bi mahom ostali odani Vermundu što god drugi klanovi učinili ili rekli, ali pokušaj ubistva sppstvenog gosta neoprostiv je prekršaj. A pritom te ne mrzi čitav Az Sweldn rak Anhuin kao što te Vermund mrzi. Ne verujem da bi pristali da ostanu odsečeni od ostatka svoga naroda samo da bi zaštitili nekog grimstboritha koji više nema ni trunke časti. Proći će godine, ali na kraju će mu svi okrenuti leđa. Već sam čuo da mnogi iz njihovog klana odbacuju Vermunda po cenu da i sami budu odbačeni.” „Šta misliš: šta će se desiti s njim?” „Prihvatiće neizbežno, pa će sam sići s vlasti, ili će mu neko jednog dana ubaciti otrov u medovinu ili bodež među rebra. No on ti i ovako i onako više nije pretnja kao vođa Az Sweldn rakAnhiiina.” Razgovarali su dok Orik nije završio prvih nekoliko etapa oblikovanja Erothknurla, spreman da kuglu od zemlje odnese da se suši na parčetu platna pokraj svoga čadora. Pošto je ustao i uzeo kantu i štap, Orik reče: „Cenim to što si bio ljubazan da me saslušaš, Eragone. To važi i za tebe, Safira. Ma koliko to čudno zvučalo, vi ste jedini, pored Hvedre, pred kojima mogu slobodno da pričam. Svi ostali su...” Slegnuo je ramenima. „Tja.” Eragon takođe ustade. „Ti si naš prijatelj, Oriče, bio kralj patuljaka ili ne. Uvuk rado popričamo s tobom. I znaš da ne moraš da brineš o tome da li ćemo reći drugima ono što si nam rekao.”
~ 121 ~
„Da, da, znam ja to, Eragone.” Orik zaškilji prema njemu. „Učestvuješ u svim zbivanjima oko sebe, a ipak se još nisi upetljao u silne spletke oko nas.” „Mene to ne zanima. Osim toga, trenutno imamo mnogo važnijih stvari kojima se moramo pozabaviti.” „To ti je dobro. Jahač mora da se drži odvojeno od ostalih. Kako bi inače mogao sam da procenjuje stvari? Ranije nikada nisam cenio njihovu nezavisnost, ali sada je cenim, pa makar i iz sasvim ličnih pobuda.” „Pa nisam baš sasvim izdvojen”, reče Eragon. „Zakleo sam se na odanost i tebi i Nasuadi.” Orik klimnu. „Istina. Ali ne pripadaš Vordenima u celosti, niti Ingeitumima, kad smo kod toga. Bilo kako bilo, meni je drago što mogu da ti verujem.” Na Eragonovom se licu pojavi osmeh. „I meni je drago zbog toga.” „Na kraju krajeva, mi smo posvojena braća, je l' tako? A braća jedan drugom moraju da čuvaju leđa.” Tako bi trebalo da bude, pomisli Eragon, mada ništa ne reče naglas. „Posvojena braća”, saglasio se, te potapša Orika po ramenu.
~ 122 ~
UČENJE SPOZNAJOM
Kasnije toga popodneva, kada se sve manje činilo da bi Carstvo moglo pokrenuti napad iz Dras Leone u poslednjih satima pre sumraka, Eragon i Safira otidoše do vežbališta u poslednjem delu vordenskog tabora. Kao i svakog dana otkako su stigli u grad, Eragon se tamo našao sa Arjom. Pozvao ju je i ona se ubrzo odazvala. Još od praskozorja je bila na zamornom sastanku s Nasuadom i kraljem Orinom. Eragon i Arja potom isukaše mačeve, te zauzeše položaje jedno naspram drugog. Unapred su se dogovorili da, za pramenu, koriste štitove: tako su bolje podražavali stvarnu borbu, a pritom su svoje dvoboje učinili raznolikijim, što beše veoma korisno. Počeli su da kruže jedno oko drugog kratkim uvežbanim koracima, krećući se poput igrača po hrapavom terenu. Opipavali su tlo stopalima ne spuštajući pogled i ne odvraćajući ga s protivnika. Taj deo njihovih borbi beše omiljen Eragonu. Bilo je nečega duboko intimnog u tome kako bi se zagledao u Arjine oči, ne trepćući, ne posustajući, i u načinu na koji bi mu ona uzvratila uporan pogled istom jačinom i usredsređenošću. Umela je time i da mu pomuti pažnju, ali uživao je u tom osećaju međusobne spojenosti. Arja je otpočela prvi napad, te se u roku od jedne sekunde Eragon zatekao u pognutom položaju, i to pod nezgodnim uglom, s njenim sečivom na vratu i bolnim osećajem na koži. Eragon je ostao zaleđen u tom položaju sve dok Arja nije rešila da olabavi stisak i da mu dopusti da se uspravi. „Baš si aljkav danas”, rekla mu je. „Kako to da stalno uspevaš da me pobediš?”, zaurlao je, razljućen. „To ti je” - rekla je, te je odglumila lažan napad na njegovo desno rame, čime ga je naterala da podigne štit i uzbunjeno odskoči - „zato što imam više od stotinu godina iskustva. Bilo bi čudno da nisam bolja od tebe, zar ne? Trebalo bi da budeš ponosan zbog toga što si ostavio trag svoga mača na meni. Retko ko to može.” Brisingr odjednom fijuknu ka njenom isturenom bedru. Glasan zveket odjeknu kada je zaustavila udarac svojim štitom. Uzvratila mu je prepredenim izvrnutim ubodom u desni zglob, od kog mu rukom i ramenom prođoše ledeni trnci, dopirući mu sve do podnožja lobanje. Trgnuvši se, odvojio se od nje tražeći kratak predah. Izazov u borbi s vilenjacima bile su njihove brzina i snaga, zahvaljujući kojima su mogli da nasrnu na neprijatelja sa odstojanja koje nijedno ljudsko biće ne bi moglo da savlada toliko brzo. Stoga je, da bi bio siguran, morao da se udalji od nje gotovo tridesetak metara. Ali pre nego što je on stigao da se odalji, Arja se dala za njim u dva munjevita koraka. Bila je toliko hitra da joj je kosa lepršala za njom. Eragon poseže mačem ka njoj dok je još bila u vazduhu, ali ona se obrnula tako da mu mač prođe niz njeno telo ne dotakavši ga. Zatim je gurnula rub svoga štita pod njegov kako bi mu ga otrgla od grudi, sasvim ih ogolivši. Podigla je mač najbrže što je mogla, te ga je pritisla uz njegov vrat, ali ovoga puta ispod brade. Zadržala ga je u tom položaju, a njene krupne, široko nasađene oči behu svega nekoliko centimetara udaljene od njega. Na njenom se licu pojavio žestok napregnut izraz koji on nije znao da protumači, iako jeste bio iznenađen njime. Potom mu se učinilo da joj neka senka prelazi preko lica, i Arja spusti mač kako bi se odmakla od njega. Eragon protrlja vrat. „Ako već znaš toliko o mačevanju”, reče, „zbog čega nm onda ne možeš naučiti, pa da i ja budem bolji?” Njene smaragdne oči zaplamteše još žešće. „Pa, pokušavam”, rekla mu je, „ali nevolja ne leži tu.” Lupnula je mačem po njegovoj desnoj ruci. „Nevolja je tu”, reče i lupnu ga po kacigi, te se začu ~ 123 ~
metalni odjek. „I ne znam kako bih te naučila onome što moraš da naučiš ukoliko ti iznova ne bih pokazivala tvoje greške, sve dok ne prestaneš da ih praviš.” Ponovo je lupnula po njegovoj kacigi. „Makar to značilo da ću morati da te premlatim tako da budeš modar od glave do pete.” To što ga je stalno pobeđivala škodilo je njegovom ponosu mnogo više nego što je bio spreman da prizna, čak i Safiri, pa je počeo da se pita da li će ikada biti kadar da pobedi Galbatoriksa, Murtaga ili bilo kog drugog zaista strašnog protivnika ako se, kakvom lošom srećom, bude suočio s njima u borbi jedan na jedan bez pomoći Safire ili svojih čarolija. Okrenuvši se od Arje, Eragon besno odšparta desetak metara. „No?”, procedio je kroz zube. „Šta čekaš?” Spustio se u čučanj, spreman za nov napad. Arja zaškilji, što njenom ćoškastom licu dade nekakav zao izraz. „Dobro.” Pojurili su jedno ka drugome uzvikujući ratne pokliče, a onda poljem odjeknuše zvuči njihovog razjarenog sudara. Tako su se i borili iz kruga u krug sve dok se nisu sasvim iscrpli, oznojili i prekrili prašinom i dok Arja nije išarala Eragona bolnim oteklinama i modricama. Ali ni tada nisu prestali da kidišu jedno na drugo ozbiljnih lica i s nekakvom namrgođenošću koje nije bilo u dotadašnjim megdanima. Nijedno od njih nije zatražilo niti ponudilo da prekinu to surovo, bolno nadmetanje. Safira ih je posmatrala sa strane, opružena po tepihu od meke trave. Ona je svoja mišljenja uglavnom čuvala u sebi kako ne bi zamajavala Eragona, ali tu i tamo bi iznela neku kratku opasku o njegovoj ili Arjinoj tehnici, opasku koja bi Eragonu gotovo uvek pomogla. On je takođe sumnjao da se u više navrata i sama umešala kako bi ga spasla od nekog posebno opasnog udarca, pošto mu se povremeno činilo da mu se ruke i noge pomeraju brže nego što bi trebalo, često sekund pre nego što bi ih i sam pomerio, a kada bi se to desilo, osetio bi zujanje u dnu svesti koje je značilo da Safira petlja oko nekog dela njegovog uma. Na kraju ju je zamolio da prestane. Moram ovo sam da uradim, Safira, rekao joj je. Ne možeš mi baš uvek pomagati. Ali mogu da pokušam. Znam, i ja mislim isto kada si ti posredi. Ali na ovu planinu moram da se uspenjem sam. Rub usne joj se trgnu. Zašto bi se uspinjao kada možeš da je preletiš? Nikada nikud nećeš stići na tim kratkim nožicama. I sama znaš da to nije istina. Osim toga, i da poletim, učinio bih to na pozajmljenim krilima, čime ne bih postigao ništa. Dobio bih samo jeftino radovanje zbog nezaslužene pobede. Pobeda je pobeda, a mrtav neprijatelj je mrtav neprijatelj, ma kako ga savladao. Safira, reče joj preteći. Malecki. No ipak mu je laknulo kada ga je ostavila prepuštenog samom sebi. Doduše, i dalje ga je budno promatrala. I vilenjaci raspoređeni da čuvaju nju i Eragona okupili su se oko poljane. Eragonu je bilo neprijatno zbog njihovog prisustva pošto nije želeo da bilo ko sem Safire ili Arje bude svedok njegovog neuspeha, ali znao je da vilenjaci nikada ne bi pristali da se povuku u svoje čadore. No od njih ipak jeste bilo neke koristi, pored toga što su štitili njega i Safiru: sprečavali su ostale ratnike na poljani da došetaju do njih kako bi buljili u Jahača i vilenjakinju koji se mlate na mrtvo ime. Doduše, Blodgarmovi vračevi nisu činili ništa posebno da bi obeshrabrili posmatrače, već je sama njihova pojava bila dovoljno zastrašujuća da rastera slučajnu publiku. Što se duže borio protiv Arje, Eragon je sve više gubio živce. Osvojio je dva kruga, ali na jedvite jade, izbezumljeno koristeći očajničke cake koje su mu pomogle više igrom slučaja nego zbog njegove veštine, i koje nikada ne bi koristio u pravom megdanu, ukoliko pak ne bi više mario za sopstvenu sigurnost; no izuzev te dve izdvojene pobede, Arja je nastavila da ga pobeđuje s lakoćom koja ga je strahovito jedila.
~ 124 ~
Eragonova ogorčenost i bes u jednom trenu dostigoše tačku ključanja i on izgubi svaku meru. Nadahnut metodama kojima je postigao onih nekoliko uspeha, Eragon je podigao desnu ruku, pripremivši se da zavitla Brisingr na Ajru kao što bi učinio s bojnom sekirom. Baš tada neki drugi um dotaknu Eragonov - um za koji je Eragon odmah znao da nije ni Arjin, ni Safirin, niti nekog od ostalih vilenjaka; bilo mu je jasno da je to muški um i da pripada zmaju. Eragon se trgao čim je naišao na njega i požurio je da se pribere kako bi zaštitio misli, uplašen da je posredi Trnov napad. Ali pre nego što mu je to pošlo za rukom, gromak glas odjeknu kroz mračne hodnike njegove svesti, nalik na zvuk koji tvori planina kada se pomera pod sopstvenom težinom. Dosta s tim, reče Glejdr. Eragon se ukoči, te se zatetura unapred u raskoraku, podigavši se na piste, i odustade od bacanja Brisingra. Video je - ili pak osetio - da su se i Arja, Safira i Blodgarmovi vračevi uzvrpoljili, pa je shvatio da su i oni čuli Glejdra. Um toga zmaja činio mu se istim kao ranije - bio je star, nedokučiv i opterećen tugom. Ali prvi put otkako je Oromis umro kod Džilida, Glejdr se doimao voljnim da učini još nešto osim uranjanja u dubok glib sopstvenih muka. Glejdrelda!, rekoše Eragon i Safira u isti mah. Kako si... Jesi li dobro... Jesi li... I drugi progovoriše - Arja, Blodgarm i još dva vilenjaka koja Eragon nije uspeo da razazna, te jeka njihovih pomešanih reči zazvoni u nerazgovetnom metežu. Dosta s tim, ponovi Glejdr, zvučeći i iznureno i iznervirano. Zar hoćete da privučete neželjenu pažnju? Istog trena svi ućutaše, čekajući da čuju šta će im zlatni zmaj reći. Eragon uzbuđeno razmeni pogled s Arjom. Glejdr nije odmah progovorio, već ih je još nekoliko minuta promatrao, teško opteretivši Eragonovu svest svojim prisustvom, a Eragon je bio uveren tla se to zbilo i ostalima. A onda Glejdr progovori zvonkim zapovedničkim glasom: Ovo se previše odužilo... Eragone, ne bi trebalo da provodiš toliko vremena vežbajući. To ti odvlači pažnju od mnogo važnijih pitanja. Mač u Galbatoriksovoj ruci nije ono čega bi trebalo najviše da se pribojavaš, niti je to mač u njegovim ustima, već je to mač u njegovim mislima. Njegov najveći dar jeste njegova sposobnost da ti se uvuče u najsitnije deliće bića i da te privoli da poštuješ njegovu volju. Umesto na ove čarke sa Arjom, trebalo bi da se usredsrediš na usavršavanje svog upravljanja mislima: one su i dalje, nažalost, nesređene... Zbog čega onda istrajavaš u ovim zaludnim rabotama? Čitav niz odgovora pojavi se u Eragonovim mislima: zato što uživa ukrštanju sečiva sa Arjom, iako mu to uvek izazove ogorčenost; zato što želi da bude najbolji mačevalac, najbolji na svetu, ako je to ikako moguće; zato što vežbanjem smiruje živce i oblikuje telo... Pokušao je da suzdrži bujicu misli kako bi zadržao određenu privatnost i kako ne bi preplavio Glejdra neželjenim podacima, čime bi potvrdio zmajevo mišljenje o nedostatku discipline. Međutim, to mu nije sasvim pošlo za rukom, te je osetio blag nalet Glejdrove razočaranosti. Eragon se opredelio za najjače argumente. Ako bih mogao da zauzdam Galbatoriksa svojim mislima - čak i ako ne bih mogao da ga pobedim - ako bih samo mogao da ga zauzdam, onda bi sve ovo ipak moglo biti rešeno mačem. Bilo kako bilo, kralj nije jedini neprijatelj zbog kojeg moramo brinuti: tu je i Murtag, pre svega, i ko zna kakve još vrste ljudi i stvorenja koje Galbatoriks ima u svojoj službi. Durzu nisam uspeo da porazim sam, niti Varauga, pa čak ni Murtaga. Uvek sam imao pomoć. A ne mogu samo da se oslanjam na Arju, Safiru ili Blodgarma i da se uzdam u to da će me spasti kad god dopadnem nevolje. Moram da budem bolji u rukovanju mačem, ali nikako ne ostvarujem napredak, ma koliko se trudio. Varaug?, upita Glejdr. To ime nikada nisam čuo. Eragonu je potom palo u zadatak da Glejdru ispriča sve o osvajanju Feinstera i načinu na koji su on i Arja, dok su se borili na nebu iznad Džilida, ubili tek rođenog Senku u trenutku kada su se Oromis i Glejdr takođe susreli sa smrću - behu to različite smrti, ali obe su predstavljale kobne završetke. Eragon mu je takođe ukratko prepričao sve što su Vordeni radili nakon toga, pošto je ~ 125 ~
shvatio da se Glejdr držao toliko izdvojeno da nije znao mnogo o svemu tome. Eragonu je trebalo nekoliko minuta da mu to ispriča, pri čemu su on i vilenjaci sve vreme nepomično stajali na livadi, zureći jedan pokraj drugog slepim pogledima pošto im je sva pažnja bila usmerena ka unutrašnjosti kako bi ispratili hitru razmenu misli, slika i osećanja. Usledio je još jedan dug tajac kako bi Glejdr preradio sve što je doznao. Kada je ponovo odlučio da progovori, u glasu mu se osetio blag podsmeh: Pregoleme su ti težnje ako ti je cilj da pobiješ Senke bez posledica. Čak bi i najstariji i najmudriji Jahači oklevali da sami napadnu neku Senku. Već si preživeo susret s dvojicom, što je dvaput više nego kod većine drugih ljudi. Budi zahvalan što si imao toliko sreće, i neka na tome i ostane. Pokušaj da nadjačaš Senku isto je što i let poviše sunca. Tako je, odgovori mu Eragon, ali naši su neprijatelji jaki poput Senki, ili čak jači, a Galbatoriks bi mogao da ih stvori još mnogo samo da bi nam usporio napredovanje. On ih koristi nehajno, ne mareći za razaranje koje izazivaju širom zemlje. Ebrithil, reče Arja, u pravu je. Naši neprijatelji zaista jesu krajnje smrtonosni... što i sam vrlo dobro znaš — to je dodala blagim glasom - a Eragon nije na nivou na kom bi trebalo da bude. Da bi se pripremio za ono što leži pred nama, mora da stekne nadmoćne veštine. Ja sam dosad davala sve od sebe kako bih ga podučila, ali do nadmoćnih veština se dolazi iznutra, a ne spolja. Stavši u njegovu odbranu, uspela je da ogreje Eragonovo srce. Kao i maločas, Glejdr nije žurio da odgovori. A Eragon ni u mislima nije dosegao nadmoć, što takođe mora da učini. Nijedna od tih veština, ni mentalna ni fizička, nije od velike vajde sama po sebi, ali mentalna je mnogo važnija. Čovek može da osvoji bitku i s vračevima i mačevaocima služeći se samo umom. Tvoj um i tvoje telo moraju biti usklađeni, ali ako moraš da biraš šta ćeš od to dvoje uvežbavati, trebalo bi da odabereš um. Arja... Blodgarme... Jela... i sami znate da je tako. Zašto niko nije preuzeo na sebe dalju Eragonovu obuku u toj oblasti? Arja je oborila pogled, pomalo nalik na izgrđeno dete, dok se Blodgarmu nakostrešilo i nadiglo krzno na ramenima; onda je i zategao usne otkrivajući vrhove oštrih belih očnjaka. Upravo se Blodgarm naposletku odvažio da odgovori. Govoreći na drevnom jeziku, kao prvi koji je to učinio, on reče: Arja je tu kao poklisarka našega naroda. Ja sam sa svojim odredom tu kako bih zaštitio živote Safire Svetlokrljušne i Eragona Senkoubice, a to beše mukotrpan i zahtevan posao. Svi smo se trudili da pomognemo Eragonu, ali nije na nama da obučavamo Jahača, niti bismo to pokušavali kada je jedan od njegovih učitelja još živ i prisutan... iako isti taj učitelj zapostavlja sopstvenu dužnost. Tamni se oblaci besa nadviše u Glejdru, poput gromova što najavljuju oluju gomilajući se na horizontu. Eragon se udaljio iz Glejdrove svesti, plašeći se zmajevog gneva. Glejdr više nije bio kadar da ikoga fizički povredi, uli i dalje je bio neverovatno opasan, što je značilo da, kad bi izgubio vlast nad sobom i napao ih mislima, niko od njih ne bi mogao da izdrži tu silinu. Blodgarmova grubost i neosetljivost isprva su zaprepastile Eragona. Nikada ranije nije čuo da se vilenjak obraća zmaju na takav način, ali shvatio je, razmislivši nekoliko trenutaka, da je Blodgarm to zasigurno učinio kako bi izvukao Glejdra napolje i sprečio ga da se vrati u svoju bednu ljušturu. Eragon se divio vilenjakovoj hrabrosti, ali pitao se da li je vređanje Glejdra najbolji pristup. Najbezbedniji sigurno nije bio. Uskomešani olujni oblaci se proširiše, osvetljeni kratkim odblescima nalik na munje, dok su se Glejdrove misli rojile. Prešao si granicu, vilenjaku, zaurlao je, takođe na drevnom jeziku. Moji se postupci tebe ne tiču. Ti ne možeš ni da zamisliš šta sam ja sve izgubio. Da nije Eragona, Safire i mojih dužnosti prema njima, odavno bih sišao s uma. Stoga me nemoj optuživati za nemar, Blodgarme, sine Ildridov, ukoliko ne želiš na megdan poslednjem među Drevnima. Još više iskezivši zube, Blodgarm prosikta. No Eragon je, uprkos tome, zapazio dašak zadovoljstva na vilenjakovom licu. Eragon se užasnu kad Blodgarm zape po svome rekavši: Onda nas nemoj kriviti zbog toga što nismo ispunili tvoju dužnost, Drevni. Čitav naš narod tuguje za tvojim gubitkom, ali ne možeš očekivati od nas da ćemo se baviti tvojim samosažaljevanjem u
~ 126 ~
trenutku kada ratujemo s najkobnijim neprijateljem u istoriji - istim onim neprijateljem koji je istrebio gotovo sve pripadnike tvoje vrste, i koji je ubio tvoga Jahača. Glejdrov bes beše poput vulkana. Crn i grozomoran, udario je u Eragona tolikom silinom da mu se učinilo da bi samo tkanje njegovog bića moglo da se raskida poput jedra na vetru. Video je kako ljudi na drugoj strani livade bacaju oružje i hvataju se za glave, bolno iskeženih lica. Moje samosažaljevanje?, reče Glejdr cedeći reči iz sebe, jednu po jednu, pri čemu je svaka ličila na najavu potpune propasti. U skrivenim uglovima zmajevog uma, Eragon oseti kako se razvija nešto neprijatno, što bi, ako bi bilo ispoljeno, moglo izazvati mnogo čemera i kajanja. Safira mu se potom obratila, presekavši svojim mentalnim glasom Glejdrova uzburkana osećanja kao što bi nožem prošla kroz vodu. Učitelju, rekla je, brinula sam za tebe. Drago mi je što si dobro i što si povratio snagu. Niko od nas nije ti ravan, a tvoja nam je pomoć potrebna. Bez tebe, ne možemo ni sanjati o pobedi nad Carstvom. Glejdr zloslutno zagrme, ali nije zanemario, prekinuo, niti uvredio Safiru. Štaviše, njena mu je pohvala izgleda godila, makar malčice. Na kraju krajeva, pomisli Eragon, ako postoji jedna stvar na koju su zmajevi slabi, onda je to laskanje, čega je i sama Safira svesna. Ne zaustavljajući se kako bi dopustila Glejdru da odgovori, Safira reče: Pošto više ne možeš da koristiš svoja krila, mogu li ti ponuditi svoja namesto njih? Vazduh je miran, nebo vedro, a bilo bi pravo uživanje leteti visoko iznad tla, više nego što se i orlovi usuđuju da polete. Nakon dugog zatočeništva u srcu svih srca, sigurno žudiš za napuštanjem svega toga ne bi li još jednom osetio kako se vazdušne struje dižu pod tobom. Crna se oluja donekle smirila u Glejdru, mada je i dalje bila ogromna i preteća, njišući se na rubu novorođene nasrtljivosti. To bi... to bi mi prijalo. Onda bismo uskoro mogli da poletimo zajedno, ali... učitelju? Da, čedo moje? Nešto bih te prvo htela priupitati. Pitaj. Hoćeš li pomoći Eragonu s mačevanjem? Možeš li mu pomoći? Nije vešt koliko bi trebalo da bude, a ja ne želim da izgubim svoga Jahača. Safira se sve vreme držala veoma uzvišeno, ali u njenom glasu beše nekog vapaja zbog kojeg se Eragonu steglo grlo. Olujni se oblaci uvukoše u sebe, ostavljajući za sobom ogoljen siv krajolik koji se Eragonu činio neizrecivo tužnim. Glejdr je zastao da promisli. Neki čudnovati, tek napola vidljivi oblici lagano su se pomerali po rubu tog krajolika - zastrašujuće gromade koje Eragon nije ni želeo da vidi izbliza. U redu, reče Glejdr naposletku. Učiniću što mogu za tvog Jahača, ali nakon što završimo na ovoj livadi, mora mi dopustiti da ga dalje učim po svome. Dogovoreno, reče Safira. Eragon je video kako je Arji i ostalim vilenjacima laknulo, kao da su dugo zadržavali dah. Eragon se na tren izdvojio od ostalih kada su Trijana i još nekoliko čarobnjaka koji su služili Vordenima uspostavili kontakt s njim, redom tražeći da im objasni šta im je to maločas toliko opteretilo umove i šta je to toliko uznemirilo ljude i životinje u taboru. Trijana je preduhitrila ostale rekavši: Je li nas to neko napao, Senkoubico? Da nije Trn? Ili Šruikan? Bila je toliko usplahirena da je i samom Eragonu došlo da odbaci mač i štit i otrči u zaklon. Ne, sve je u redu, reče najsmirenije što je mogao. Glejdrovo postojanje i dalje je predstavljalo tajnu za većinu Vordena, uključujući i Trijanu i čarobnjake koje je predvodila. Eragon je želeo da tako i ostane, kako glas o zlatnome zmaju ne bi dopro do carskih uhoda. Vrlo je teško lagati dok s drugom osobom razgovarate mislima, pošto je gotovo nemoguće da ne razmišljate o onome što hoćete da sakrijete, pa je Eragon rešio da skrati razgovor najviše što može. Vežbao sam bacanje čini s vilenjacima. Objasniću vam kasnije, ali nema razloga za zabrinutost. Primetio je da ih njegova uverevanja i nisu sasvim ubedila. No pošto se nisu usuđivali da ga zapitkuju i traže podrobnije objašnjenje, oni se pozdraviše i zaprečiše svoje misli pred njim.
~ 127 ~
Arja je morala osetiti promenu u njegovom držanju budući da mu je prišla da bi ga prigušenim glasom upitala: „Da li je sve u redu?” „Jeste”, odgovori joj Eragon tiho. Klimnuo je ka ljudima koji su počeli da podižu svoje oružje. „Morao sam da odgovorim na nekoliko pitanja.” „Aaa. Nisi im rekao ko je...” „Naravno da nisam.” Zauzmite svoje pređašnje položaje, zagrme Glejdr, te se Eragon i Arja razdvojiše i udaljiše šest metara jedno od drugog. Znajući da bi to moglo biti greška, ali ipak nesposoban da se obuzda, Eragon reče: Učitelju, da li me zaista možeš podučiti onome što moram da znam pre nego što stignemo do Urubejna? Ostalo nam je malo vremena, a ja... Mogu te odmah naučiti, ako me budeš slušao, reče Glejdr. Ali moraš da slušaš pažljivije nego ikada ranije. Slušam te, učitelju. Međutim, Eragon se i dalje pitao koliko taj zmaj zna o mačevanju. Glejdr je verovatno mnogo naučio od Oromisa, kao što je Safira naučila od Eragona, ali uprkos deljenju iskustva, Glejdr nikada nije držao mač u ruci, pošto je to bilo nemoguće. Glejdrovo podučavanje Eragona mačevanju bilo bi kao kada bi Eragon podučavao zmaja kako da leti kroz tople vazdušne struje koje se izdižu s gorskih padina: on bi to mogao da učini, ali ne bi to mogao da objasni dobro kao Safira, pošto je njegovo znanje bilo posredno, a taj nedostatak ne može da nadomesti nikakvo apstraktno razmišljanje i mozganje. Eragon je svoje sumnje ipak sačuvao za sebe, ali nešto je od te podozrivosti sigurno doprlo do Glejdra, pošto je zmaj ispustio uzdah kao da ga to pomalo zabavlja; pre bi se, međutim, reklo da ga je iznedrio iz glave, pošto je bilo teško zaboraviti sve telesne navike. Zatim reče: Sve su dobre bitke iste, Eragone, kao što su svi dobri ratnici isti. Posle određenog nivoa, više nije važno da li se služiš mačem, kandžom, zubom ili repom. Istina je da moraš biti vešt sa svojim oružjem, ali svako ko ima vremena i želje može da stekne tehničku veštinu. Međutim, da bi postigao vrhunac, potrebna ti je umešnost, koja iziskuje maštu i promišljenost, a upravo te vrline dele svi najbolji ratnici, čak i kada se, površno gledano, doimaju potpuno različitim. Glejdr načas zaćuta, pa reče: Nego, šta sam ti ono rekao nedavno? Eragon uopšte nije morao da se priseća: Da moram da naučim da vidim ono u šta gledam. I pokušao sam, učitelju, stvarno jesam. Ali i dalje ništa ne vidiš. Pogledaj Arju. Zašto je ona dosad bila kadra da te iznova pobeđuje? Zato što te razume, Eragone. Zna ko si i kako razmišljaš, i zahvaljući tome te uporno poražava. Zbog čega te je Murtag potukao na Ognjenoj ravnici, mada nije bio ni približno brz i jak kao ti? Zato što sam bio umoran i... A kako to da mu je pošlo za rukom da ti ozledi kuk pri vašem poslednjem susretu, dok si ti njemu samo ogrebao obraz? Ja ću ti reći, Eragone. Nije to zato što si ti bio umoran, a on nije. Ne, to je bilo zato što on tebe razume, Eragone, ali ti ne razumeš njega. Murtag zna više o tebi i stoga ima moć nad tobom, kao i Arja. Glejdr je nastavio da govori: Pogledaj je, Eragone. Dobro je pogledaj. Ona te vidi onakvog kakav jesi, ali da li i ti nju vidiš na taj način? Da li je vidiš dovoljno jasno da bi je porazio u bici? Ukrstivši pogled sa Arjom, Eragon u njenim očima otkri mešavinu odlučnosti i odbrambenog stava, kao da ga izaziva da pokuša da otkrije njene tajne, ali je istovremeno uplašena pred onim što bi se desilo kad bi mu to pošlo za rukom. Eragona ispuniše sumnje. Da li ju je zaista poznavao onoliko dobro koliko je mislio? Ili je obmanuo samog sebe mešajući spoljašnjost s njenom unutrašnjošću? Dopustio si sebi da budeš bešnji nego što bi trebalo, reče mu Glejdr blagim glasom. Bes ima svoje mesto, ali ovde ti neće pomoći. Ratnik se mora koristiti spoznajom. Ako ti ta spoznaja nalaže da upotrebiš bes, onda ćeš bes i upotrebiti, ali ne možeš da uskraćuješ sebi dodatna saznanja tako što ćeš izgubiti narav. Učiniš li to, jedina će ti nagrada biti bol i ozlojeđenost. ~ 128 ~
Umesto toga, moraš težiti smirenosti, čak i kada ti za petama jure stotine pomahnitalih protivnika. Isprazni um i omogući mu da postane poput mirnog jezerceta koje odražava sve oko sebe a da ga njegova okolina ipak ne dotiče. Spoznaja će ti se javiti u toj praznini, kada se oslobodiš umišljenih strahova vezanih za pobedu i poraz, život i smrt. Ti ne možeš da predvidiš sve što može da iskrsne, i ne možeš sebi da jamčiš uspeh kad god se suočiš s neprijateljem, ali kada budeš kadar da sve vidiš, da ništa ne zanemariš, tada se bez oklevanja možeš prilagoditi svakoj promeni. Ratnik koji se najlakše prilagodi neočekivanom jeste onaj koji će najduže poživeti. Stoga pogledaj u Arju i vidi ono u šta gledaš, pa preduzmi ono što ti se bude učinilo najumesnije. A kada kreneš u nalet, ne dopuštaj mislima da ti odvlače pažnju. Razmišljaj bez razmišljanja kako bi delao kao da te vode instinkti, a ne razum. Hajde, pokušaj. Eragonu je bilo potrebno nekoliko minuta da se sabere i da porazmisli o svemu što je znao o Arji: o onome što voli i ne voli, o njenim navikama i osobinama, o značajnim događajima u njenom životu, o onome čega se plašila i čemu se nadala i, što je najvažnije, o njenoj skrivenoj ćudi - koja je upravljala njenim pogledom na svet i njenim borbenim umećem. Sve je to uzeo u obzir, pokušavajući da iz toga izvuče suštinu njene ličnosti. Beše to pogolem zadatak, pogotovo jer se trudio da je ne gleda na uobičajen način - kao predivnu ženu kojoj se divio i za kojom je žudeo - već kao osobu kakva je bila sama po sebi, izdvojena od njegovih želja i potreba. Izvukao je sve zaključke koje je mogao da izvuče za to kratko vreme, mada se pribojavao da su mu opažanja nezrela i preterano jednostavna. Potom je potisnuo nesigurnost, istupio i podigao mač i štit. Znao je da Arja očekuje da će on pokušati nešto drugačije, pa je dvoboj otvorio kao i dva puta ranije: krenuo je poprečno ka njenom desnom ramenu, kao da želi da zaobiđe njen štit i da joj napadne nezaštićenu stranu. Nju to neće zavarati, ali moraće da nagađa šta je to smislio, a što duže održi tu neizvesnost, to bolje. Neki mali, grubi kamen pomerio mu se ispod desnog stopala. Prebacio je težinu na tu stranu kako bi održao ravnotežu. Taj je pokret izazvao gotovo neprimetan trzaj u njegovom inače ravnomerrnom koraku, ali Arja ga je zapazila, pa je poskočila k njemu s prodornim pokličem na usnama. Mačevi im se odbiše jedan o drugi, jednom pa još jednom, a potom se Eragon okrenu i, obuzet iskonskom i iznenadnom uverenošću da će Arja zamahnuti ka njegovoj glavi, isturi mač ka njenim grudima najbrže što je mogao, ciljajući tačku blizu grudne kosti koju će ona morati da ostavi ogoljenu ako posegne ka njegovoj kacigi. Intuicija mu je bila dobra, ali procena nije. Toliko je brzo isturio mač da Arja nije imala priliku da skloni ruku, pa je balčakom svog mača odbila tamnoplavi vrh Brisingra, koji joj bezopasno prolete kraj obraza. Tren kasnije, Eragonu se odjednom sve zatreslo, a odmah zatim mu pred očima zatitraše crvene i narandžaste iskrice. Zateturavši se, pao je na koleno oslanjajući se o tlo obema rukama. Potmula rika ispuni mu uši. Zvuk se postepeno stišao, i Glejdr mu reče: Ne pokušavaj sa ishitrenim potezima, Eragone. Ali nemoj ni da usporavaš. Pokreni se u pravom trenu, i udarac ti neće biti ni prebrz ni prespor, već lagan. Procena trenutka najvažnija je u bici. Moraš pomno da pratiš ritam i način kretanja svojih protivnika: gde su jaki, gde su slabi, gde su ukočeni, a gde gipki. Odgovori na taj ritam kada ti to bude odgovaralo, ili ih zbuni kada ti njihov ritam ne odgovara, i bićeš kadar da oblikuješ tok bitke po svojoj volji. Ovo moraš temeljno da shvatiš. Utuvi to u glavu i kasnije porazmisli o tome... A sada ponovo pokušaj! Streljajući Arju gnevnim pogledom, Eragon se podigao, odmahnuo glavom da bi je razbistrio i zauzeo odbrambeni stav, i to po stoti put, bar kako se njemu činilo. Modrice i masnice iznova mu zabrideše terajući ga da se oseća kao starac koji pati od kostobolje. Arja je zabacila kosu, te mu se osmehnula iskezivši svoje jake bele zube. ~ 129 ~
Ali njen potez nije delovao na njega. Usredsredio se na zadatak pred sobom, ne želeći da dopusti sebi da ponovo padne na istu smicalicu. Njoj osmeh nije ni stigao da izbledi sa usana, a on je već jurnuo napred s Brisingrom spuštenim nisko sa strane kako bi nalet izveo štitom. Kao što se i ponadao, položaj njegovog mača nagnao je Arju na ishitren, preventivan potez: na silan zamah koji bi ga posekao po ključnoj kosti da ga je pogodio. Eragon se sagnuo pod njenim udarcem, dopuštajući da mu se odbije o štit, te je obrnuo i podigao Brisingr, kao da želi da je poseče po nogama i kukovima. Uspela je da mu zapreči put štitom, a onda ga je odgurnula izbacujući mu sav vazduh iz pluća. Nastupilo je kratko zatišje dok su njih dvoje kružili jedno oko drugog, tražeći neku omašku koju bi mogli da iskoriste. Vazduh između njih beše prožet napetošću dok su se pomno posmatrali praveći hitre, trzave pokrete nalik na ptičje usled silne energije koja im je kuljala kroz vene. Onda taj pritisak puče nadvoje poput staklenog štapa. Zamahnuo je ka njoj, ali ona je odbila udarac. Mačevi su im se pomerali toliko brzo da behu gotovo nevidljivi. Dok su razmenjivali udarce, Eragon je držao oči prikovane uz njene, ali takođe se, kao što mu je Glejdr preporučio, trudio da osmatra ritam i način kretanja njenog tela, istovremeno ne zaboravljajući ko je ona i kako bi mogla da reaguje. Toliko je silno želeo da pobedi da mu se činilo da će pući od muke ako se to ne dogodi. No uprkos tolikom trudu, Arja ga je iznenadila obratnim udarcem jabukom mača po rebrima. Eragon zastade, te opsova. To je već bilo bolje, reče mu Glejdr. Mnogo bolje. Procena trenutka bila ti je gotovo savršena. Ali ne sasvim. Ne, ne sasvim. Još si previše besan, a um ti je isuviše zbrkan. Moraš da pamtiš sve što je važno, ali ne daj da ti to odvlači pažnju od onoga što se dešava pred tobom. Iznađi u sebi neko mirno mesto, i neka te sve svakodnevne brige zapljusnu, ali tako da te ne odnesu sa sobom. Trebalo bi da se osećaš kao kada te je Oromis naterao da osluškuješ misli šumskih stvorenja. Tada si bio svestan svega što se odvijalo oko tebe, iako nisi bio usredsređen ni na jednu pojedinost. Ne gledaj samo u Arjine oči. Žiža ti je isuviše sužena, previše skučena. Ali Brom mi je kazao... Svoje oči možeš da koristiš na različite načine. Brom je imao svoj način, mada on i nije bio najprilagodljiviji, niti pak najpodesniji za velike bitke. On se uglavnom borio jedan na jedan, ili u manjim skupinama, što se odražavalo i na njegove navike. Bolje je da imaš širi vidik nego uži, inače bi te neki deo okoline ili same prilike zatekao nespremnog. Razumeš li me? Da, učitelju. Hajde onda još jednom, ali ovoga puta budi opušteniji i proširi vidokrug. Eragon je ponovo pretresao svoje znanje o Arji. Kada je odlučio šta će i kako će, zažmurio je, usporio disanje, pa se povukao duboko u sebe. Strahovi i teskobe postepeno ispariše iz njega, ostavljajući za sobom duboku prazninu koja je primirila bol od povreda i podarila mu osećaj neobične jasnoće. Mada nije izgubio težnju ka pobedi, pomisao na poraz više ga nije mučila. Biće kako bude, ali on sigurno neće nepotrebno brinuti zbog onoga što mu je sudbina namenila. „Spreman?”, zapita ga Arja kada je ponovo otvorio oči. „Spreman.” Zauzeli su početne položaje, u kojima potom i ostadoše, nepomični, čekajući da onaj drugi napadne. Sunce se nalazilo sa Eragonove desne strane, što je značilo da bi sijalo Arji pravo u oči kad bi je naterao da promeni položaj. To je i ranije neuspešno pokušavao, ali sada se dosetio kako bi to mogao da izvede. Znao je da je Arja ubeđena da može da ga pobedi. Bio je siguran da pritom ne zanemaruje njegove veštine, ali ma koliko da je bila svesna njegovih sposobnosti i njegove želje za napretkom,
~ 130 ~
ona je ipak osvojila gotovo sve njihove okršaje. To joj je iskustvo govorilo da ga je lako poraziti, sve i ako joj je razum možda govorio drugačije. Njena je samouverenost samim tim bila i njena slabost. Misli da je bolja od mene u mačevanju, rekao je sebi. Možda i jeste, ali ta njena očekivanja mogao bih da iskoristim protiv nje. Ako je ičim budem porazio, poraziću je upravo time. Pomerio se nekoliko koraka u stranu, uzvraćajući Arji osmeh. Lice mu je ostalo zadivljujuće ravnodušno. Tren kasnije, poletela je ka njemu, kao da želi da ga obrva i sruši na zemlju. Povio se unazad, nagnut nadesno, kao da želi da je navede u željenom pravcu. Arja se naglo zaustavila nekoliko metara od njega, te ostade nepomična poput divlje životinje zarobljene nasred čistine. Zatim je u vazduhu pred sobom opcrtala polukrug mačem, sve vreme zureći u njega. Zaključio je da ju je Glejdrovo prisustvo posebno navelo da se istakne. Potom ga je zaprepastila kada je odjednom zarežala tiho kao mačka. Poput njenih pređašnjih osmeha, i to režanje je predstavljalo oružje kojim je htela da ga pomete. U tome i jeste uspela, ali samo delimično, pošto je naučio da očekuje slične poteze od nje, mada možda ne baš takav. Arja je razmak između njih prešla u jednom jedinom skoku i zamlatarala pred njim teškim, iskošenim zamasima mača koje je uspeo da zaustavi štitom. Dopustio je da njen napad prođe bez uzvraćanja udaraca, kao da je prejaka za njega pa on može samo da se brani. Prilikom svakog glasnog i bolnog trzaja ruke i ramena, povlačio se nadesno, povremeno zapinjući kako bi pojačao utisak da ga je potisnula. Pritom je ostao smiren i pribran - potpuno prazan iznutra. Znao je da će mu se pravi trenutak ukazati i pre nego što se to desilo, a kada se konačno ukazao, postupio je bez razmišljanja i dvoumljenja, trudeći se da ne bude ni brz ni spor, već da samo iskoristi mogućnost koju mu je taj savršen trenutak pružio. Kada se Arjin mač obrušio ka njemu u munjevitom luku, nagnuo se nadesno kako bi izbegao sečivo, te mu se sunce našlo tik iza leđa. Vrh njenog mača zario se u tlo uz glasan zvuk. Arja okrenu glavu kako joj se ne bi izgubio iz vida, ali pogrešila je pogledavši pravo u sunce. Zaškiljila je i zenice joj se odjednom suziše i skupiše. Kada je ostala zaslepljena, Eragon je protnuo Brisingr pod njenu levu ruku, te ju je ubo u rebra. Mogao je da je poseče i po potiljku, što bi i učinio da je to bila prava borba, ali uzdržao se pošto je takav zamah mogao da ubije čak i izveden zatupljenim mačem. Arja oštro vrisnu kad je Brisingr dotače, pa se zatetura unazad. Zaustavila se stežući rebra rukom, te se, čela nabranog od bola, zagledala u njega sa čudnim izrazom na licu. Odlično!, obradova se Glejdr. Hajde, ponovo! Eragon se načas ozario od zadovoljstva, ali se potom brže-bolje okrenuo od tog osećanja kako bi se vratio u prethodno stanje usredsređenog opreza. Kada se i Arja pribrala i spustila ruku, ona i Eragon stadoše pažljivo da kruže jedno oko drugog, i činili su to sve dok sunce nije prestalo da im bije pravo u oči. Onda počeše iznova. Eragon je ubrzo zapazio da je Arja mnogo opreznija nego ranije. To bi ga inače oduševilo i navelo da je napadne još nasrtljivije, ali odupro se tom porivu pošto mu je sada bilo jasno da ona to radi s namerom. Proguta li njen mamac, ubrzo će se naći na kolenima pred njom, kao i toliko puta ranije. Njihov je okršaj trajao svega nekoliko sekundi, ali i to je bilo dovoljno da razmene nekoliko munjevitih udaraca. Štitovi im zaškripaše, grumenje zemlje polete s tla, a mačevi zazvoniše jedan o drugi dok su se njih dvoje prebacivali s jednog položaja na drugi izvijajući tela u vazduhu lelujavo poput dva stuba dima. Ishod je bio isti kao prethodnog puta. Eragon se neopaženo provukao kroz Arjinu odbranu uz vešt rad nogu i obrtaj zgloba, uspevši da je poseče preko grudi, od ramena do grudne kosti. Arja se zateturala od siline udarca i srušila se na koleno, a zatim i ostade na tlu, mršteći se i teško dišući kroz stisnute nozdrve. Obrazi joj neobično prebledeše, izgubivši svu boju sem malo rumenila visoko na oba obraza. ~ 131 ~
Iz početka!, naredi im Glejdr. Eragon i Arja ga poslušaše bez pogovora. Uz dve pobede, Eragonova Iscrpljenost je jenjala, mada je primetio da za Arju važi upravo suprotno. Naredni okršaj nije imao jasnog pobednika: Arja se pribrala uspevši da izbegne sve Eragonove smicalice i zamke, što je i on učinio s njenima. I tako su se borili sve dok se nisu toliko iscrpli da nijedno više nije moglo dalje, pa se osloniše o mačeve koji im behu preteški da bi ih podigli, zadihani i obliveni znojem koji im je kapao s lica. Iz početka, reče Glejdr potmulim glasom. Iskezivši se, Eragon je trgnuo Brisingr iz zemlje. Što ga je iscrpljenost više obuzimala, to mu je bilo teže da drži um ispražnjen i da ne obraća pažnju na bolne prigovore koje mu je telo slalo. Takođe mu je bivalo sve teže da se odupre, pa čak i da se obuzda i izbegne da postane žrtva natmurenog raspoloženja u koje bi obično zapao kad bi mu bio potreban odmor. Ali pretpostavljao je da Glejdr pokušava da ga nauči da se nosi i s tim izazovom. Ramena su mu isuviše bridela da bi držao mač i štit pred sobom. Spustio ih je oko struka, nadajući se da će ih dovoljno brzo podići kada bude trebalo. Arja je učinila isto. Vukli su noge jedno oko drugog, grubo oponašajući pređašnje elegantne pokrete. Eragon je bio sasvim iznuren, ali ipak je odbijao da se preda. Na način koji mu nije bio sasvim jasan, njihovo se vežbanje pretvorilo u nešto u čemu na probu nije bila stavljena samo njegova umešnost u baratanju oružjem već i on sam: beše to proba njegovog karaktera, njegove snage i njegove izdržljivosti. I nije bio Glejdr taj koji ga je stavio na probu, već Arja. Kao da je želela nešto od njega, kao da je želela da joj dokaže... nije znao šta, ali rešio je da se iskaže najbolje što uzmogne. Biće spreman za vežbu sve dok to bude i ona, ma koliko bolelo. Graška znoja skotrljala mu se u levo oko. Trepnuo je, a Arja je odmah nasrnula na njega vrišteći. Ponovo su se upustili u tu smrtonosnu igru, i ponovo su se borili do nerešenog ishoda. Iznurenost ih je učinila nespretnim, ali ipak su se skupa kretali, grubo usklađujući poteze, te nijedno nije moglo da osvoji pobedu. Završili su stojeći jedno pred drugim, s mačevima ukrštenim oko balčaka te stadoše da se guraju uz ono malo preostale snage. Dok su tako stajali, bespomoćno se gurajući napred-nazad, Eragon joj prigušenim, strastvenim glasom reče: „Ja te... ja te konačno vidim.” Blistava iskra pojavi se u Arjinim očima, ali nestade hitro kako se pojavila.
~ 132 ~
OTVORI MI DUŠU
Glejdr ih je naterao da se još dva puta bore. Oba dvoboja behu kraća od prethodnog, i oba su bila nerešena, što je zlatnog zmaja nasekiralo mnogo više nego Eragona i Arju. Glejdr bi ih terao da vežbaju sve dok ne bi postalo krajnje očigledno ko je bolji ratnik, ali kada se poslednji dvoboj završio, oboje behu toliko umorni da su se srušili na zemlju, gde i ostadoše da leže jedno do drugog pokušavajući da dođu do daha, te je čak i Glejdr morao da prizna da bi bilo necelishodno - ako ne i štetno - da nastave. Nakon što su se oporavili dovoljno da mogu da ustanu i hodaju, Glejdr ih je pozvao u Eragonov čador. Prvo su, pomoću Safirine energije, iscelili bolnije povrede. Potom su svoje ulubljene štitove odneli vordenskom oružaru Fredriku, koji im dade zamene, ali tek pošto im je održao bukvicu o tome kako bi trebalo bolje da se staraju o svojoj opremi. Kada su konačno stigli do čadora, ispred njega zatekoše Nasuadu, koja ih je čekala sa svojom uobičajenom stražom. „Pa, bilo je i vreme”, reče im zajedljivo. „Ako ste vas dvoje konačno završili s međusobnim mlaćenjem, trebalo bi da porazgovaramo.” Ne rekavši više ništa, uvukla se u čador. Blodgarm i njegovi vračevi okupiše se u širokom krugu oko čadora, izazvavši time, bar koliko je Eragon primetio, nelagodu u Nasuadinim gardistima. Eragon i Arja uđoše u čador za Nasuadom: Safira ib je iznenadila promolivši glavu kroz ulaz, te se skučen prostor ubrzo ispunio mirisom dima i zagorelog mesa. Iznenadna pojava Safirine krljušne njuške prepala je Nasuadu, ali ona se brzo pribrala. Obratila se Eragonu: „Ono maločas beše Glejdr, jelda?” Bacio je pogled kroz čador nadajući se da su njeni stražari previše daleko da bi ih čuli, te joj klimnu: „Jeste.” „E tačno sam znala!”, uzviknula je, zvučeći zadovoljno. Onda joj se na licu pojavi neko kolebanje: „Mogu li da razgovaram s njim? Da li je to... dopušteno, ili on razgovara samo s vilenjacima i Jahačima?” Eragon je takođe oklevao, te pogleda u Arju tražeći pomoć. „Ne znam”, reče. „Nije se još sasvim oporavio. Možda neće želeti...” Porazgovaraću s tobom, Nasuada, kćeri Ažihadova, reče Glejdr, te im njegov glas odjeknu u glavama. Pitaj me što ti je volja, a onda nas ostavi da radimo, još mnogo šta valja obaviti kako bismo Eragona pripremili za predstojeće izazove. Eragon nikada nije video Nasuadu toliko zapanjenu. „Gde je?”, izustila je raširenih ruku. Pokazao joj je parče zemlje pokraj kreveta. Nasuada je podigla obrve, klimnula, pa se pribrala i zvanično pozdravila Glejdra. Usledila je razmena učtivih reči, tokom koje je Nasuada pitala Glejdra za njegovo zdravlje, te da li mu Vordeni mogu bilo šta doneti. U odgovor na njeno prvo pitanje, zbog kojeg je Eragon bio veoma napet, Glejdr joj je ljubazno objasnio da je s njegovim zdravljem sve u redu, hvala na pitanju, a što se tiče one druge stvari, njemu od Vordena nije bilo potrebno ništa, mada je cenio njenu zabrinutost. Više ne jedem, rekao je, više ne pijem, i više ne spavam na način koji bi ti razumela. Jedini užitak, jedino zadovoljstvo koje sada imam jeste razmišljanje o tome kako bih mogao da izazovem Galbatoriksov sunovrat. „To mogu da razumem”, rekla mu je Nasuada, „pošto je i kod mene tako.” Potom je pitala Glejdra da li zna kako Vordeni mogu da osvoje Dras Leonu bez utroška neprihvatljivog broja ljudi i opreme i bez, kako je rekla, „opasnosti da Eragona i Safiru isporuči Carstvu pravo u ruke, kao piliće za klanje”.
~ 133 ~
Bilo joj je potrebno neko vreme da Glejdru podrobnije objasni njihove okolnosti, nakon čega joj on, prikladno razmislivši, reče: Nemam za te lagano rešenje, Nasuada. Razmišljaću još o tome, ali trenutno ne vidim jasan put za Vordene. Da su Murtag i Trn sami, lako bih im savladao umove. Međutim, Galbatoriks im je dao previše Eldunarija da bih to mogao da učinim. Ishod ne bi bio siguran čak ni uz Eragonovu, Safirinu i vilenjačku pomoć. Vidno razočarana, Nasuda je nakratko zaćutala, a onda je poravnala haljinu, te zahvalila Glejdru na odvojenom vremenu. Sve ih je pozdravila i krenula napolje, ali je pažljivo zaobišla Safirinu glavu kako je ne bi dotakla. Eragon se donekle opustio spustivši se na svoj ležaj, a Arja se smestila na nizak tronožac. Obrisao je dlanove o nogavice pošto su mu ruke bile lepljive, kao i svi ostali delovi tela, a onda je ponudio Arji mešinu s vodom, koju je ona prihvatila zahvalivši mu. Kada je otpila, i sam je uzeo nekoliko gutljaja. Zbog vežbanja je bio gladan kao vuk. Voda mu je umirila krčanje u stomaku, ali nadao se da ih Glejdr neće dugo zadržavati. Sunce beše gotovo zašlo, pa je hteo da ode po topao obrok kod vordenskih kuvara pre nego što ugase svoje vatre i odu na spavanje. U suprotnom će morati da lomi zube o bajat hleb, sušeno meso, buđav ovčiji sir i, ako bude imao sreće, o koju glavicu sirovog crnog luka - što i ne beše primamljiva pomisao. Čim su oboje seli, Glejdr poče da im priča, držeći Eragonu predavanje o osnovama mentalne borbe. Iako je već bio upoznat s time, Eragon je pomno slušao, a kada bi mu zlatni zmaj rekao da učini nešto, izveo bi to bez pitanja i pogovora. Ubrzo su prešli na praktične vežbe. Glejdr je otpočeo s proverom Eragonove odbrane sve silnijim napadima, te su se naposletku upustili u pravu borbu u kojoj su obojica pokušavala da osvoje prevlast, makar i na tren, nad mislima svoga protivnika. Tokom borbe, Eragon je ležao na leđima sklopljenih očiju, usredsređen na unutrašnju oluju koja je tutnjala između njega i Glejdra. Bio je slab i trom od iscrpljenosti, a zlatni zmaj beše svež i odmoran, i izuzetno moćan, pa je Eragon mogao samo da odbija Glejdrove napade. No dosta se dobro držao, znajući da bi, u pravoj borbi, pobednik nesumnjivo bio Glejdr. Srećom, Glejdr je donekle popustio zbog Eragonovog stanja, mada je ipak rekao: Uvek moraš biti spreman da odbraniš svoju bit, čak i dok spavaš. Sasvim se lako može dogoditi da se suočiš s Galbatoriksom ili Murtagom baš kad budeš iscrpljen kao sada. Nakon još dva okršaja, Glejdr je prihvatio ulogu veoma govorljivog posmatrača, a Arja je zauzela mesto Eragonovog protivnika. Bila je umorna koliko i Eragon, ali on je ubrzo otkrio da mu je u pogledu čarobnjačkog dvoboja bila i više nego ravna. Nije se mnogo iznenadio. Kada su se onda sukobili mislima, gotovo ga je ubila, a tada je još bila omamljena nakon zatočeništva u Džilidu. Glejdrove misli bile su sabrane i usredsređene, ali čak ni on nije mogao da nadmaši čeličnu volju kojom je Arja vladala svojom svešću. Njeno samosavladavanje predstavljalo je osobinu koju je Eragon primetio i kod drugih vilenjaka. Prvenstveno kod Oromisa, koji je, po Eragonovom mišljenju, toliko savršeno vladao samim sobom da ga nikada nije mogla uznemiriti ni najmanja sumnja ili briga. Eragon je vilenjačku odmerenost smatrao urođenom odlikom njihovog naroda, ali i prirodnim ishodom njihovog strogog vaspitanja, obrazovanja i upotrebe drevnog jezika. Govorenje i razmišljanje na jeziku koji je sprečavao ljude da lažu i u kojem je svaka reč posedovala čarobne moći nije dopuštalo nepromišljenost u mislima i govoru, te oni nisu bili skloni da dopuštaju osećanjima da zavladaju njima. Stoga su, kao po pravilu, vilenjaci imali daleko veću moć samokontrole nego pripadnici bilo kog drugog naroda. On i Arja su se nekoliko minuta nadmetali umovima tako što je on pokušavao da pobegne od njenog sveobuhvatnog stiska dok je ona pokušavala da ga priklešti i uhvati kako bi mogla da nametne svoju volju njegovim mislima. Nekoliko ga je puta uhvatila, ali uvek bi izmigoljio nakon nekoliko sekundi, mada je znao da bi mu bilo kasno da se spašava da je želela da mu naškodi. Dok su im se umovi dodirivali, Eragon je sve vreme bio svestan neke sumanute muzike koja je dopirala iz mračnih kutaka Arjine svesti. Ta je muzika pokušavala da ga namami da napusti svoje telo, preteći da će ga zarobiti mrežom sablasnih i čudnovatih melodija kojima nije bilo sličnih među ~ 134 ~
ljudskim pesmama. On bi se rado i predao čarima te muzike da ga nisu ometali Arjini napadi i spoznaja da se ljudima nikada nije pisalo dobro kada bi postali previše opčinjeni radom vilenjačkog uma. Možda bi uspeo da utekne nepovređen. Ipak je on bio Jahač. Bio je drugačiji. Ali to ipak beše rizik na koji nije bio spreman dok mu je njegova pamet draga. Onda je čuo da je, umešavši se u Blodgarmove misli, Nasuadin stražar Garven pretvoren u zabezeknutog sanjara. Stoga se opirao tom iskušenju, ma koliko mu teško bilo. Glejdr je potom pozvao Safiru da im se pridruži, ponekad kao Eragonova protivnica, a ponekad kao njegova podrška - kao što joj stariji zmaj reče: Ti moraš biti uvežbana u ovome kao i Eragon, Svetlokrljušna. Safirino prisustvo umnogome je izmenilo ishod njihovih mentalnih sukoba. Ona i Eragon su zajedno uvek mogli da odbiju Arju, mada im nije uvek bilo lako. Združena moć čak im je omogućila da savladaju Arju u dva odvojena slučaja. Međutim, kada se Safira udružila sa Arjom, njih dve su toliko nadvladale Eragona da je on čak odustao od odbrane, pa se povukao duboko u sebe sklupčavši se u lopticu poput ranjene životinje, usput recitujući neke stihove i čekajući da talasi mentalne energije koji su divljali oko njega utihnu. Glejdr ih je naposletku razvrstao u parove, sebe sa Arjom a Eragona sa Safirom, pa su tako poveli dvoboj, kao da su dva Jahača i dva zmaja sukobljeni u bici. U nekoliko prvih, veoma napetih minuta, bili su jednaki, ali na kraju se pokazalo da su Glejdrova snaga, iskustvo i mudrost, spojeni sa Arjinom vičnošću, bili previše za Eragona i Safiru, koji nisu imali izbora do da priznaju poraz. Nakon toga, Eragon je osetio da iz Glejdra isijava neko nezadovoljstvo. Osetivši se povređenim, Eragon reče: Bićemo bolji sutra, učitelju. Glejdr se još više natmurio. Čak se i on činio umornim od vežbanja. Bio si ti dobar, maleni. Ne bih mogao da tražim više od tebe ni da si bio stavljen pod moje okrilje kao šegrt na Vroengardu. Međutim, ne možeš da naučiš sve što moraš da naučiš za svega nekoliko dana ili nedelja. Vreme nam prouče između zuba poput vode, i uskoro ga više neće biti. Potrebne su ti godine da bi savladao veštinu borbe mislima: godine, desetleća i vekovi, a čak i tada će ostati mnogo onoga što treba naučiti, otkriti - o sebi, o svojim neprijateljima i o samoj suštini ovoga sveta. Besno riknuvši, Glejdr ućuta. Pa onda ćemo naučiti sve što možemo, pa neka sudbina odluči šta će biti dalje, reče Eragon. Osim toga, Galbatoriks možda jeste imao stotinu godina da uvežba svoj um, ali takođe je i prošlo više od stotinu godina otkako si ga ti podučavao. Sigurno je bar nešto zaboravio. Siguran sam da ga možemo poraziti uz tvoju pomoć. Glejdr frknu. Sve si veštiji na jeziku, Eragone Senkoubico. Ipak je zvučao kao da mu je drago. Potom ih je upozorio da moraju da jedu i da se odmore, pa se povukao iz njihovih umova ne rekavši više ništa. Eragon je bio uveren da ih zlatni zmaj i dalje posmatra, ali više nije mogao da oseti njegovo prisustvo, te ga je obuzeo neočekivan osećaj praznine. Kroz ruke i noge protresla ga je jeza, te je zadrhtao. On, Safira i Arja sedeli su u polumraku čadora, neraspoloženi za priču. Eragon odjednom ustade, te reče: „Čini mi se da mu je bolje.” Glas mu je pomalo zaškripao jer je dugo ćutao, pa je ponovo posegnuo za mehom s vodom. „Mislim da mu ovo prija”, reče Arja. „I ti mu prijaš. Bez nečega što bi mu dalo smisao i cilj, sav onaj čemer zasigurno bi ga ubio. Zadivljujuće je to što je uopšte preživeo. Divim mu se zbog toga. Malo je bića - i među ljudima, i među vilenjacima, i među zmajevima - koja bi mogla da nastave nepomućenog razuma nakon takvog gubitka.” „Brom je uspeo.” „I on je bio vredan divljenja.” Šta misliš: ubijemo li Galbatoriksa i Šruikana, kako će Glejdr odreagovati?, Upita Safira. Da li će nastaviti dalje, ili će se naprosto... zaustaviti?
~ 135 ~
Arji u zenicama zatitra iskra svetlosti kada je pogledala u Safiru. „Vreme će pokazati. Nadam se da neće, ali ako pobedimo kod Urubejna, sasvim je moguće da će Glejdr zaključiti da više nije kadar da nastavi sam, bez Oromisa.” „Ne možemo mu tek tako dopustiti da odustane.” Slažem se. „Nije na nama da ga zaustavljamo ako reši da pođe u bespuće”, reče Arja strogo. „To je njegov izbor, samo njegov.” „Jeste, ali možemo da pokušamo da ga urazumimo i da mu pomognemo da shvati da je život i dalje vredan življenja.” Neko je vreme nepomično sedela ozbiljnog lica, a onda reče: „Ne želim da umre. Nijedan vilenjak to ne želi. Međutim, ako mu je svaki budan tren mučan, zar nije bolje da potraži izlaz?” Ni Eragon ni Safira nisu imali odgovor na njeno pitanje. Njih troje su još malo raspravljali o dnevnim zbivanjima, a onda je Safira izvukla glavu iz čadora kako bi sela na svoju travnatu površinu u neposrednoj blizini. Osećam se kao lisica kojoj se glava zaglavila u zečjoj rupi, požalila se. Sve me krljušti svrbe kada ne mogu da vidim da li mi se neko šunja otpozadi. Eragon je mislio da će i Arja otići, ali iznenadio se jer je još malo ostala, naizgled raspoložena da sedi i priča s njim o svemu i svačemu. On joj je, naravno, vrlo rado izašao u susret. Pređašnji osećaj gladi nestao je dok se u mislima borio s njom, Safirom i Glejdrom, a ionako je bio i više nego spreman da zaboravi na topli obrok u zamenu za njeno prijatno društvo. Noć se spustila oko njih, te se tabor još više utišao dok se njihov razgovor prebacivao s jedne teme na drugu. Eragon je bio pomalo ošamućen od iscrpljenosti i uzbuđenja, skoro kao da je popio previše medovine, a primetio je da je i Arja opuštenija nego inače. Pričali su o mnogo čemu: o Glejdru i njihovom vežbanju, o opsadi Dras Leone i onome što bi povodom toga mogli da urade, i o mnogim drugim, manje važnim stvarima, o ždralu kojeg je Arja videla kako lovi u rogozini pokraj jezera, o krljušti koja je Safiri spala s nosa, i o tome kako im se primaklo novo godišnje doba, te su dani ponovo postali hladniji. Ali uvek bi se vratili na temu koja im je večito bila u mislima, a to behu Galbatoriks i ono što ih je očekivalo u Urubejnu. Dok su, kao i mnogo puta ranije, pretresali sve vrste čarobnih zamki koje bi Galbatoriks mogao da postavi pred njih, razmišljajući i o načinima na koje bi mogli da ih izbegnu, Eragon se prisetio Safirinog pitanja o Glejdru, te reče: „Arja?” „Da?” Razvukla je tu reč, podižući i spuštajući glas kao u kakvoj melodiji. „Šta ćeš raditi kada se ovo jednom okonča? Mislim, ako još budemo živi.” „A šta ćeš ti raditi?” Trljajući jabuku Brisingra prstom, porazmislio je o tom pitanju. „Ne znam. Nisam dozvolio sebi da mnogo razmišljam o tome šta će biti nakon Urubejna... Sve zavisi od onoga što Safira bude želela, ali pretpostavljam da bismo se mogli vratiti u dolinu Palansar. Mogao bih da nam sagradim dvor na padinama jedne od planina. Možda ne bismo provodili mnogo vremena tamo, ali bar bismo imali dom u koji možemo da se vratimo kada ne bismo leteli s jednog kraja Alagezije na drugi.” Ovlaš se osmehnuo. „Siguran sam da ćemo i tada biti zauzeti, čak i ako Galbatoriks bude mrtav... No ti mi još nisi odgovorila na pitanje: šta ćeš ti raditi ako pobedimo? Sigurno si nešto smislila. Imala si mnogo više vremena za razmišljanje od mene.” Arja je podigla jednu nogu na hoklicu, pa ju je obavila rukom i prislonila bradu na koleno. U prigušenoj polutami čadora, lice kao da joj je lebdelo spram bezoblične crne pozadine, poput utvare koja se tu stvorila usred noći. „Provela sam mnogo više vremena među ljudima i patuljcima nego pored alfakina”, rekla mu je, upotrebivši naziv za vilenjake na drevnom jeziku. „Već sam se na to i navikla, pa ne bih želela da se vraćam u Elesmeru da tamo živim. Tamo se skoro ništa ne dešava, mogu da ti prohuje vekovi a da ti to i ne primetiš dok sediš i zuriš u zvezde. Ne, mislim da ću i dalje biti na usluzi svojoj majci kao izaslanica. Du Veldenvorden sam isprva napustila zato što sam htela da pomognem svetu da
~ 136 ~
povrati ravnotežu. Kao što si i sam rekao, imaćemo štošta da obavimo ako uspemo da svrgnemo Galbatoriksa, štošta ćemo morati da vratimo na svoje mesto, a ja ću biti deo toga.” „Aaa.” To baš i ne beše ono čemu se on nadao, ali bar je pružalo mogućnost da neće izgubiti dodir nakon Urubejna i da će i dalje, tu i tamo, moći da se vidi s njom. Ako je i primetila njegovo nezadovoljstvo, Arja to ničim nije pokazala. Razgovarali su još nekoliko minuta, a onda se Arja pozdravila i ustala. Kada je prošla pokraj njega, Eragon posegnu ka njoj, kao da želi da je zaustavi, ali brže-bolje povuče ruku. „Čekaj”, reče tiho, ni sam ne znajući čemu se to ponadao, mada se nečemu ipak nadao. Srce mu brže zakuca, te ga začu čak i u ušima, a obrazi mu se zarumeneše. Arja zastade pred ulazom u čador okrenuta leđima. „Laku noć, Eragone”, rekla je, pa se provukla između šatorskih krila i nestala u noći, ostavljajući ga da sedi sam u tami.
~ 137 ~
OTKRIĆE
Eragonu su naredna tri dana brzo prošla, što nije važilo i za ostatak Vordena, koji i dalje ostadoše obavijeni letargijom. Stanje ispred Dras Leone i dalje je bilo nepromenjeno i nerešeno, mada su se svi uzbudili kada je Trn promenio svoj uobičajeni položaj iznad prednje kapije, prebacivši se na grudobran stotinak metara udesno. Nakon poduže rasprave, i nakon iscrpnog savetovanja sa Safirom, Nasuada i njeni savetnici zaključiše da se Trn prebacio isključivo zarad udobnosti: drugi deo grudobrana bio je donekle ravniji i duži. Osim toga, opsada se nastavila bez ikakvih promena. Eragon je jutra i večeri provodio učeći s Glejdrom, a popodneva vežbajući sa Arjom i još nekoliko vilenjaka. Njegovi okršaji s vilenjacima nisu bili dugački i naporni kao onaj sa Arjom, pošto bi bilo nepromišljeno da se toliko naprezao svakoga dana - ali njegovi časovi s Glejdrom bili su žestoki kao i ranije. Prastari zmaj nije posustajao u svojim naporima da poboljša Eragonove veštine i znanje, a nije mu ni opraštao greške i iscrpljenost. Eragonu je bilo drago kada je otkrio da je konačno kadar da se i sam iskaže kada izađe na megdan vilenjacima. Ali sve ga je to mentalno iscrpljivalo jer bi, ako bi mu usredsređenost opala makar i na tren, završio s mačem u rebrima ili pod grlom. Na svojim časovima s Glejdrom ostvario je napredak koji bi se u uobičajenim okolnostima smatrao izuzetnim, ali imajući u vidu njihove prilike, i on i Glejdr behu ogorčeni tempom njegovog učenja. Drugog dana, tokom jutarnjih lekcija s Glejdrom, Eragonu pade na pamet da kaže: Učitelju, kada sam prvi put pristigao među Vordene u Farden Duru, Blizanci su me stavili na probu proverili su moje znanje drevnog jezika, kao i moje poznavanje čarolija. To si već rekao Oromisu. Zašto to sad i meni ponavljaš? Zato što sam se setio nečega... Blizanci su zatražili od mene da izvučem bit iz nekog srebrnog prstena. Ja u to vreme nisam znao kako se to radi. Arja mi je kasnije objasnila da drevnim jezikom možemo da dočaramo suštinu bilo koje stvari i bilo kojeg stvorenja. Međutim, meni Oromis nikada nije spominjao ništa takvo, pa sam se pitao... zašto nije? Glejdr je uzdahnuo. Prizivanje pravog obličja nekog predmeta jeste veoma teška grana mađije. Da bi ti to pošlo za rukom, moraš da razumeš i shvatiš sve što je važno za dati predmet - kao kad želiš da pogodiš pravo ime neke osobe ili životinje. Pored toga, to ti i nema neku upotrebnu vrednost. A opasno je. Veoma opasno. Te čini ne mogu biti sastavljene u vidu procesa koji u svakom trenutku možeš prekinuti. U prizivanju pravog obličja nekog predmeta ili uspeš... ili ne uspeš, pa onda umreš. Nije bilo razloga da ti Oromis dopusti da oprobavaš nešto toliko opasno, niti si ti u svome učenju dovoljno napredovao da bi uopšte pričao s njim o tome. Eragon blago zadrhta shvativši koliko je Arja morala biti ljuta na Blizance kada je prizvala istinsko obličje prstena koji su držali u ruci. Onda reče: Voleo bih da pokušam sada. Eragon oseti kako Glejdr usredsređuje svu svoju pažnju na njega. Zašto? Moram da saznam da li sam na tom nivou spoznaje, makar posredi bilo nešto toliko sitno. Ponovo pitam: zašto? Ne znajući kako da mu objasni rečima, Eragon je svoje zbrkane misli i osećanja slio u Glejdrovu svest. Kada je završio, Glejdr se ućutao pretresajući dotok novih podataka. Da li sam u pravu ako kažem, otpoče zmaj, da ti to izjednačavaš s porazom Galbatoriksa? Misliš da ćeš, ako to učiniš i preživiš, možda uspeti da poraziš i kralja? Da, laknu Eragonu. Nije umeo da izrazi svoje motive jasno kao što je to zmaj učinio, ali upravo je na to mislio. ~ 138 ~
A jesi li siguran da želiš da pokušaš? Jesam, učitelju. Mogao bi da nastradaš, podseti ga Glejdr. Znam. Eragone!, uzviknu Safira, te mu se njene misli maglovito pojaviše u umu. Letela je visoko iznad tabora, izviđajući moguće opasnosti, dok je on učio s Gejdrom. To je previše opasno. Ne dopuštam ti da to uradiš! Moram, tiho joj je odgovorio. Glejdr reče i Safiri i Eragonu: Ako je navalio, onda je bolje da pokuša dok ga ja posmatram. Ako ga izda znanje, možda ću moći da mu prenesem neophodne podatke i da ga spasem. Safira riknu izbacivši iz sebe besan, prodoran zvuk koji ispuni Eragonovu glavu, a potom Eragon začu silan nalet vazduha i povike prepadnutih ljudi i vilenjaka: to se Safira beše usmerila ka tlu. Sletela je toliko žestoko da se zatresao čitav čador i sve što je bilo u njemu. Nekoliko sekundi kasnije, proturila je glavu u čador, te se besno zagledala u Eragona. Bila je zadihana, te mu vazduh iz njenih nozdrva raščupa kosu i natera mu suze u oči zbog smrada spaljenog mesa. Tvrdoglav si ko neki Kul, rekla mu je. Ko mi kaže. Usna joj se gotovo neprimetno izvi od režanja. Šta onda čekamo? Ako već moraš, počni, pa da završimo s tim! Šta želiš da prizoveš?, upitao ga je Glejdr. To mora biti nešto što dobro i temeljno poznaješ. Eragon se osvrnuo po čadoru, a onda mu se pogled spustio na prsten sa safirom koji je nosio na desnoj šaci. Aren... Retko je skidao taj prsten otkako mu ga je Ažihad dao u Bromovo ime. Postao je deo njegovog tela poput ruku ili nogu. Pošto je proveo sate i sate zureći u njega, zapamtio je svaku njegovu zaobljenu liniju i površinu, pa je, ako bi sklopio oči, mogao da dočara njegovu sliku koja bi bila savršena reprodukcija pravog predmeta. Ali štošta ipak nije znao o tom prstenu - njegovu istoriju, način na koji su ga vilenjaci napravili i, najzad, kakve su sve čini utkane u njega. Ne... neću Aren. Potom mu pogled skliznu s prstena na jabuku Brisingra. Mač mu je stajao naslonjen uz ležaj. „Brisingr”, promrmljao je. Sečivo prigušeno zašišta i mač se malo izvuče iz kanija, kao da ga je neko gurnuo odozdo, te sitni jezičci plamena izbiše iz kanija posežući ispod balčaka. Kada je Eragon izgovorio čini, učinivši to nenamerno, plamen se ugasio a mač je skliznuo nazad u kanije. Brisingr, pomislio je, potpuno uveren u svoj izbor. Mač je bio iskovan Runoninom veštinom, ali on je rukovao oruđem i alatom, sve vreme praćen mislima vilenjačke kovačice. Ako je na svetu postojao predmet koji je sasvim razumeo, bio je to njegov mač. Jesi li siguran?, upita ga Glejdr. Eragon klimnu, a onda se priseti da zlatni zmaj ne može da ga vidi. Jesam, učitelju... Ali imam jedno pitanje: da li je Brisingr pravo ime ovogmača i, ako nije, da li mi je potrebno njegovo pravo ime da bi čini delovale? „Brisingr” je naziv za vatru, štoisam vrlo dobro znaš. Pravo ime tvoga mača zasigurno je daleko složenije, mada je moguće da obuhvata i reč „brisingr”. Ako želiš, možeš zvati svoj mač njegovim pravim imenom, ali slobodno ga možeš nazvati i mačem i postići ćeš isti ishod ukoliko ti je valjano znanje sve vreme na umu. Ime je samo oznaka znanja, a oznaka ti nije potrebna kako bi se koristio znanjem. Sitna je to razlika, ali veoma je važna. Razumeš li me? Razumem. Onda počni kada budeš hteo. Eragon je izdvojio trenutak-dva da bi se pribrao. Potom je pronašao jezgro svoga uma, te posegnu za njim kako bi se okoristio zalihama energije svoga tela. Preusmerivši tu energiju ka reči koju je izgovorio, istovremeno razmišljajući o svemu što je znao o tom maču, Eragon reče jasno i glasno: ~ 139 ~
„Brisingr!” Eragon oseti kako mu snage naglo nestaje. Uznemiren, pokušao je da progovori, da se pomeri, ali čini ga behu prikovale u mestu. Nije mogao ni da trepće ni da diše. Za razliku od prethodnog puta, mač nije planuo u kanijama, već je zatitrao poput odraza na vodi. Potom se u vazduhu pokraj njegovog oružja pojavio providan privid: savršena, blistava kopija isukanog Brisingra. Ma koliko savršeno njegov mač bio napravljen - a sam Eragon nikada na njemu nije pronašao ni jednu jedinu manu - duplikat koji je lebdeo pred njim beše savršeniji. Kao da je pred sobom gledao zamišljen mač kakav čak ni Runon, kraj sveg iskustva u radu s metalom, ne bi mogla da dočara. Čim se taj privid pojavio pred njim, Eragon je povratio moć disanja i kretanja. Održavao je čini još nekoliko sekundi kako bi se divio lepoti onoga što je prizvao, a onda je dopustio da mu se čini otmu, te avetinjski mač polako nestade. Posle njegovog nestanka, unutrašnjost čadora delovala je neočekivano mračno. Eragon je tek tada primetio teret Safirinog i Glejdrovog prisustva u svojoj svesti; pomno su pratili svaku misao koja bi mu zatreperila u glavi. Oba zmaja behu napeta, više nego ikada ranije. Ako bi bocnuo Safiru, sigurno bi se prepala, pa bi stala da se obrće oko sebe. A ako bih ja tebe bocnula, od tebe bi ostala samo mrlja, rekla mu je. Eragon se nasmešio, te se umorno spustio na ležaj. Eragon u glavi začu zvuk sličan vetru koji huji po pustoj ravnici: Glejdr se opustio. Bio si dobar, Senkoubico. Glejdrova hvala iznenadila je Eragona: stari zmaj mu je uputio vrlo malo komplimenata otkako je počeo da ga podučava. Ali nemoj opet da pokušavaš s tim. Eragon se strese te protrlja ruke, pokušavajući da otera osećaj hladnoće koji mu se uvukao u udove. Dogovoreno, učitelju. To ipak nije bio doživljaj koji je želeo da kuša iznova. No ipak je osećao duboko zadovoljstvo. Dokazao je, bez ikakve sumnje, da postoji bar jedna stvar u Alageziji koju može da uradi kao bilo ko drugi. A to mu je pružilo izvesnu nadu. U zoru trećega dana, Roran se vratio među Vordene sa svojim saputnicima: bili su umorni, izranavljeni i iznureni od puta. Roranov povratak bar je na nekoliko sati digao Vordene iz učmalosti, pošto su njega i ostale dočekali poput pravih junaka, ali osećaj dosade ubrzo je ponovo obuzeo većinu Vordena. Eragonu je laknulo što vidi Rorana. Znao je da mu je brat živ i zdrav pošto je to proverio u nekoliko navrata pomoću svojih čarobnjačkih vizija. No sada kada ga je video pred sobom, Eragon se rešio teskobe koje sve dotad nije ni bio svestan. Roran je bio jedini član porodice kojeg je još imao, pošto se Murtag nije računao, bar što se Eragona tiče, pa Eragon nije mogao da podnese pomisao da bi ga mogao izgubiti. Dok je gledao Rorana izbliza, zapanjio ga je njegov izgled. Očekivao je da će Roran i ostali biti iscrpljeni, ali Roran je delovao daleko iznurenije od njegovih saboraca: izgledao je kao da je ostario pet godina tokom tog putovanja. Oči mu behu crvene i podbule, čelo izborano, a pritom se kretao veoma ukočeno, kao da mu je čitavo telo prekriveno modricama. A tu je bila i njegova napola izgorela brada, koja je sada delovala ofucano i prljavo. Petorica ljudi, jedan manje od prvobitnog broja, odmah je otišlo do iscelitelja iz Du Vrangr Gate da bi se vračevi pobrinuli za njihove rane. Potom su otišli pred Nasuadu u njen paviljon. Nakon što je pohvalila njihovu hrabrost, Nasuada je dala voljno svima sem Roranu, od kojeg je zatražila da joj do tančina prepriča svoje putovanje do Arouza i nazad, kao i samo osvajanje grada. Njegova je priča potrajala, ali i Nasuada i Eragon, koji je stajao s njene desne strane, pažljivo su ga saslušali, povremeno čak i prestravljeni pojedinostima onoga što im je Roran govorio. Kada je završio, Nasuada je iznenadila i njega i Eragona objavivši im da postavlja Rorana na čelo jednog od vordenskih bataljona.
~ 140 ~
Eragon je mislio da će te novosti oduševiti Rorana, ali umesto toga, video je kako se bore na bratovom licu još više produbljuju i kako mu se obrve skupljaju. Međutim, Roran nije izrekao ni prigovor ni žalbu, već se naklonio i grubim glasom rekao: „Kako vi kažete, gospo Nasuada.” Eragon je potom otpratio Rorana do njegovog čadora, gde ih je Katrina već čekala. Rorana je dočekala s toliko očitim izlivom osećanja da je Eragon postiđeno skrenuo pogled. Njih troje i Safira potom su zajedno večerali, ali Eragon i Safira su napustili par prvom prilikom, pošto je bilo očigledno da Roran nema snage za društvo, a Katrina ga je želela samo za sebe. Dok su on i Safira tumarali po taboru u smiraj dana, Eragon začu nekog kako viče za njim: „Eragone! Eragone! Sačekaj malo!” Okrenuvši se, ugledao je mršavog, krakatog učenjaka Džoda kako trči ka njemu dok mu pramenovi kose vijore oko ispijenog lica. Džod je u levoj ruci stezao izgužvano parče pergamenta. „Šta je bilo?”, upita ga Eragon zabrinuto. „Ovo!”, uzviknu Džod sa iskrama u očima. Ispružio je pergament i mahnuo njime. „Ponovo sam uspeo, Eragone! Pronašao sam način!” U polumraku, ožiljci na njegovoj lobanji i slepoočnici bili su upadljivo svetliji naspram osunčane kože. „Šta si ponovo uspeo? I kakav si to način pronašao? Uspori malo, ništa te ne razumem!” Džod se tajnovito okrenu oko sebe, te se nagnu ka Eragonu kako bi mu šapnuo: „Isplatilo se sve moje čitanje i istraživanje. Pronašao sam skriven lagum koji vodi pravo u Dras Leonu!”
~ 141 ~
ODLUKE
„Objasnite mi sve ponovo”, reče Nasuada. Eragon je nestrpljivo prebacio težinu na drugu nogu, ali ništa nije rekao. S gomile svitaka i knjiga pred sobom, Džod je izvukao tananu knjižicu u povezu od crvene kože i po treći put otpočeo istu besedu: „Pre otprilike pet stotina godina, bar po mojoj proceni...” Jormundur ga prekide pokretom ruke: „Izostavi te detalje, znamo da su ovo samo nagađanja.” Džod poče iznova: „Pre otprilike pet stotina godina, kraljica Forna posla Ersta Sedobradog u Dras Leonu, to jest u ono što će tek postati Dras Leonom.” „A zašto ga je poslala?”, upita ga Nasuada poigravajući se resama na svome rukavu. „Patuljci behu usred svojih plemenskih ratova, te se Forna ponadala da bi mogla da obezbedi podršku našega naroda tako što bi pripomogla kralju Radgaru pri osmišljavanju i izgradnji bedema oko grada, kao što su patuljci napravili zidine oko Arouza.” Nasuada je nastavila da uvija i razvija parče tkanine između prstiju: „A onda je Dolgrat Polumotka ubio Fornu...” „Tako je. A Erst Sedobradi nije imao izbora do da se vrati do Beor planina najbrže što može, ne bi li odbranio svoje pleme od Polumotkinih grabljivaca. Međutim” - Džod podiže prst, te otvori crvenu knjigu - „pre no što je krenuo, Erst je izgleda ipak otpočeo posao. Glavni savetnik kralja Radgara, gospodar Jardli, pribeležio je u svojoj povesti da je Erst otpočeo s radom na nacrtima za sistem odvodnih kanala ispod gradskog središta, pošto je od toga zavisilo kako će biti izgrađena utvrđenja.” Sa svog mesta u dnu stola koji se pružao sredinom Nasuadinog paviljona, Orik klimnu i reče: „To vam jeste istina. Morate da iznađete gde će i kako će težina biti razmeštena i šta bi bilo najzgodnije za vrstu zemlje na kojoj radite. U suprotnom vas čekaju urušavanja.” Džod nastavi. „Dras Leona, naravno, nema podzemne odvode, pa pretpostavljam da ništa nalik na Erstove nacrte nikada nije ni bilo primenjeno. Međutim, nekoliko stranica iza toga, Jardli veli...” Bacivši pogled niz nos kako bi se zagledao u knjigu, Džod im pročita: „... No u obrtu čemernom, haramije mnoge kuće spališe, poharaše mnoga porodična blaga i utekoše. Vojnici na to presporo odgovoriše, jer pod zemljom okopavahu poput kmetova najnižih.” Džod spusti knjigu. „E sad, šta li su to iskopavali? Nisam pronašao da se igde drugde pominju podzemni radovi, ni u Dras Leoni ni oko nje, sve dok...” Odloživši crvenu knjigu, odabrao je drugu, ogromnu, debelu skoro pola aršina, s drvenim koricama. „Slučajno sam baš čitao Taradas i druge zagonetke pojava tajnovitih zabeleženih kroz povest ljudi, patuljaka i najdrevnijih vilenjaka, kada sam...” „To je delo puno grešaka”, reče Arja. Stajala je s leve strane stola, obema rukama naslonjena na kartu grada. „Pisac nije znao mnogo o mome narodu, a ono što nije znao bez ustezanja je izmislio.” „Možda i jeste tako”, reče Džod, „ali znao je dosta o ljudima, a nas upravo ljudi zanimaju.” Džod otvori knjigu negde pri sredini, te nežno spusti njen gornji deo kako bi je položio na sto. „Tokom svojih istraživanja, Otman je proveo neko vreme u ovome kraju. Uglavnom je proučavao Helgrind i čudna zbivanja koja se vezuju za njega, ali takođe je imao da kaže sledeće o Dras Leoni: Meštani se često žaliti znadu na zvukove čudnovate i mirise što dopiru ispod sokaka im i podova, noću ponajvećma, no oni to pripisuju avetima, utvarama i ostalim neobjašnjivim stvorenjima, ali ako to zaista jesu utvare, onda su drugačije od svih ostalih za koje sam ikada čuo, pošto utvare na drugim mestima uglavnom izbegavaju zatvorene prostore.” Džod je sklopio knjigu. „Srećom, Otman je bio temeljan čovek, pa je označio mesta na kojima su se ti zvuči pojavljivali na karti Dras Leone, na kojoj, kao što možete videti, ona stvaraju gotovo pravu liniju koja se pruža kroz stari deo grada.” ~ 142 ~
„I vi mislite da to ukazuje na postojanje laguma”, reče Nasuada. To beše izjavna rečenica, a ne pitanje. „Da”, reče Džod klimajući glavom. Potom se, sedeći pokraj Nasuade, oglasio i kralj Orin, mada dotad nije mnogo govorio. „Ništa od ovoga što ste nam dosad pokazali, vrli Džode, ne dokazuje pravo postojanje laguma. Ako nečega i ima ispod grada, to bi vrlo lako mogao biti podrum, katakomba ili neka druga odaja koja vodi jedino ka građevini iznad nje. Čak i ako posredi jeste lagum, mi ne znamo da li on postoji i negde van Dras Leone, niti kuda vodi, pod pretpostavkom da uopšte postoji. Da nije možda baš do središta palate? Osim toga, sudeći po samoj vašoj priči, malo je verovatno da je izgradnja tog navodnog laguma ikada završena.” „Malo je verovatno da je posredi bilo šta drugo do lagum, s obzirom na njegov oblik, Vaše veličanstvo”, reče Džod. „Ni podrumi ni katakombe nikada nisu toliko uzani i dugački. Što se pak tiče toga da li je dovršen ili ne... znamo da nikada nije korišćen za svoju prvobitnu namenu, ali takođe znamo da je postojao bar do Otmanovog vremena, što znači da je lagum, ili prolaz, ili šta god to bilo, morao biti završen bar u nekoj meri, inače bi ga podzemne vode odavno uništile.” „A gde mu je onda izlaz - ili ulaz, na kraju krajeva?”, upita ga kralj. Džod je stao da čeprka po hrpi svitaka, te je posle nekoliko trenutaka izvukao drugu mapu Dras Leone, koja je prikazivala i delove okoline. „U to ne mogu biti siguran, ali ako zaista vodi iz grada, onda verovatno izlazi negde ovde...” Spustio je kažiprst blizu istočnog kraja grada. Većina građevina izvan zidina koje su štitile samo srce Dras Leone nalazila se na zapadnoj strani grada, pokraj jezera. To je značilo da je tačka koju je Džod pokazivao, iako je ukazivala na pustaru, bila bliža središtu Dras Leone nego što bi to bio neko ko bi pokušao da mu se približi iz bilo kog drugog pravca, a da pritom zaobiđe sve zgrade. „Ali to se ne može ovako odrediti, već neko mora lično da proveri.” Eragon se namrštio. Mislio je da je Džodovo otkriće opipljivije. „Zaslužujete pohvale za ovo istraživanje, vrli Džode”, reče Nasuada. „Moguće je da ste opet učinili veliku uslugu Vordenima.” Ustala je sa svoje stolice s visokim naslonom, te je prišla mapi. Skuti njene haljine zašuštaše vukući se po zemlji. „Pošaljemo li nekog izviđača da to ispita, doći ćemo u opasnost da privučemo pažnju Carstva ka našoj usredsređenosti na taj kraj. Sve i da lagum postoji, u tom slučaju nam ne bi mnogo koristio, pošto bi nas Murtag i Trn čekali na drugom kraju.” Pogledala je u Džoda. „Šta mislite: koliko je taj lagum širok? Koliko bi ljudi moglo da stane u njega?” „Ne bih znao reći. Možda...” Orik se zakašlja, te reče: „Ovdašnja zemlja je meka i glinasta, i ima podosta mulja u sebi - što je silna muka za prokopavanje laguma. Ako je Erst znao svoj posao, ne bi osmislio samo jedan veliki kanal koji bi odnosio gradski otpad, već bi postavio nekoliko manjih prolaza kako bi smanjio mogućnost urušavanja. Pretpostavljam da nijedan ne bi bio širi od metra.” „To je previše tesno da bi kroz njega u jednom trenu moglo da prođe više od jednog čoveka”, reče Džod. „To je previše tesno i da bi kroz njega moglo da prođe više od jednog knurle”, reče Orik. Nasuada se vratila na svoje mesto, te se neusredsređeno zagledala u kartu, kao da gleda u nešto mnogo udaljenije. Nakon nekoliko trenutaka tišine, Eragon reče: „Ja bih mogao da potražim laj lagum. Znam da se sakrijem pomoću čarolija, pa me stražari nikada ne bi primetili.” „Možda”, promrmlja Nasuada, „ali ne sviđa mi se pomisao da se ti ili bilo ko drugi vrzmate tamo. Verovatnoća da će vas Carstvo primetiti prevelika je. Šta ako ga Murtag motri? Da li bi i njega mogao da zavaraš? Da li uopšte znaš kakve su njegove sposobnosti sada?” Odmahnula je glavom. „Ne, moramo se držati kao da lagum postoji, pa ćemo shodno tome dalje odlučivati. Ako se dokaže suprotno, to ne bi trebalo ništa da nas košta, ali ako lagum zaista jeste tamo... dobićemo priliku da osvojimo Dras Leonu jednom zasvagda.” ~ 143 ~
„Na šta ciljaš?”, upita je kralj Orin obazrivo. „Na nešto odvažno, nešto... neočekivano!” Eragon tiho frknu: „Možda bi onda valjalo da se posavetujete s Roranom.” „Nije meni potrebna Roranova pomoć pri osmišljavanju planova, Eragone.” Nasuada se ponovo ućutala, te svi pod šatrom, uključujući i Eragona, sačekaše da vide šta će smisliti. Naposletku se promeškoljila, te reče: „Evo, ovako: poslaćemo manju četu ratnika da nam otvori kapiju sa unutrašnje strane.” „A kako bi to bilo ko mogao da postigne?”, zapita je Orik. „Bilo bi dovoljno gusto i kada bi morali da se suoče sa stotinama vojnika raspoređenim u tom delu, ali ako si slučajno zaboravila, tamo se izležava i onaj ogromni gmaz što bljuje vatru, a njemu će zasigurno privući pažnju svako ko bude dovoljno glupav da pokuša da otvori kapije. A Murtaga i da ne pominjemo.” Eragon se ubacio u razgovor ne sačekavši da otpočne rasprava: „Mogu ja to.” Njegove su reči odmah ohladile i smirile razgovor. Eragon je očekivao da će Nasuada smesta odbiti njegov predlog, ali iznenadila ga je time što je porazmislila. Onda ga je dodatno iznenadila rekavši: „U redu.” Svi argumenti koje je Eragon pripremio u sebi ispariše kada se zabezeknuto zagledao u Nasuadu. Očito je i sama razmišljala kao on. U šatoru izbi opšta larma kada svi progovoriše uglas. Arja je uspela da nadglasa svu tu jeku: „Nasuada, ne možeš dopustiti Eragonu da se izloži tolikoj opasnosti. To bi bilo veoma nesavesno. Pošalji nekog od Blodgarmovih vračeva umesto njega; znam da bi pristali da pomognu, a kao ratnici mogu se meriti sa svima, uključujući i Eragona.” Nasuada odmahnu glavom: „Nijedan od Galbatoriksovih ljudi ne bi se usudio da ubije Eragona - ni Murtag, ni neki od kraljevih miljenika među čarobnjacima, pa čak ni najobičniji vojnici. Trebalo bi to da upotrebimo u svoju korist. Osim toga, Eragon je naš najjači bajalac, a moguće je da će otvaranje kapija iziskivati mnogo snage. Od svih nas, on ima najbolje izglede za uspeh.” „A šta ćemo ako ga zatoče? Ne može sam protiv Murtaga. I sama to znaš!” „Odvratićemo pažnju Murtagu i Trnu, i tako ćemo Eragonu pružiti potrebnu priliku.” Arja podiže bradu. „Kako? Kako ćeš im odvući pažnju?” „Pretvaraćemo se da krećemo u napad na Dras Leonu s juga. Safira će obletati grad paleći zgrade i ubijajući ljude na bedemima. Trn i Murtag neće imati izbora do da krenu za njom, pogotovo jer će im se učiniti da Eragon jaše Safiru. Blodgarm i njegovi vračevi mogu da naprave privid Eragona, kao što su činili i ranije. Sve dok mu se Murtag ne približi previše, neće moći da otkrije našu smicalicu.” „I ti si to čvrsto odlučila?” „Jesam.” Arja stegnu lice. „Onda ću ja poći sa Eragonom.” Na Eragonovom licu se pojavi olakšanje. Nadao se da će poći s njim, ali nije bio siguran treba li da je pita, plašeći se da će ga odbiti. Nasuada uzdahnu: „Ti si kći Islanzadina. Ne bih te izlagala tolikoj opasnosti. Ako slučajno pogineš... Sećaš li se kako je tvoja majka reagovala kada je pomislila da te je Durza ubio? Ne smemo dopustiti sebi da izgubimo podršku tvoga naroda.” „Moja majka...” Arja čvrsto stisnu usne, presekavši sebe usred rečenice, te otpoče nanovo: „Uveravam te, gospo Nasuada, da kraljica Islanzadi neće napustiti Vordene što god se meni desilo. Povodom toga ne moraš brinuti. Ja ću poći sa Eragonom, zajedno s dva Blodgarmova vrača.” Nasuada odmahnu glavom. „Ne, možete povesti samo jednog. Murtag je upoznat s brojem vilenjaka koji su dosad čuvali Eragona. Primeti li da dvoje ili više njih fali, mogao bi da posumnja na neku zamku. Pritom će Safiri biti potrebna sva moguća pomoć kako ne bi dopala šaka Murtagu.”
~ 144 ~
„Troje ljudi nije dovoljno za takav poduhvat”, nije popuštala Arja. „Ne bismo mogli ni da obezbedimo Eragonovu sigurnost, a Kamoli da kapije otvorimo.” „Onda neka s vama pođe i neko iz Du Vrangr Gate.” Tračak podsmeha prošara Arjino lice. „Nijedan od vaših vračeva nije dovoljno jak niti vešt. Bićemo brojčano nadvladani stotinu prema jedan, ako ne i više. Oko nas će se naći i obični mačevaoci, ali i obučeni čarobnjaci. Jedino vilenjaci i Jahači...” „I Senke”, zagrme Orik. „I Senke”, popusti Arja, mada je Eragon primetio da se iznervirala. „Jedino oni mogu da savladaju takve prepreke, mada čak ni tada ishod nije siguran. Dozvoli nam da povedemo dvojicu Blodgarmovih vračeva. Niko drugi nije podesan za takav zadatak, bar ne među Vordenima.” „Je l'? A šta ti ja onda dođem? Mlevena džigerica?” Svi se okrenuše iznenađeni, te ugledaše Anđelu, koja krenu k njima iz suprotnog kraja šatora. Eragon uopšte nije predosetio njeno prisustvo. „Baš mi je čudan neki izraz, jelda?”, reče travarka. „Ko bi to sebe poredio s mlevenom džigericom? Ako već moraš da biraš neki organ, zašto ne bi odabrao žučni mehur ili grudnu žlezdu? Oni su mnogo zanimljiviji od džigerice. Ili možda da sam mleveni...” Nasmešila se. „Pa, pretpostavljam da to i nije mnogo važno.” Zaustavila se ispred Arje, te ju je odmerila pogledom. „Imaš li neki prigovor na to da ja pođem s vama, alfa? Ja nisam pripadnica Vordena, bar ne u bukvalnom smislu, ali spremna sam da popunim tu vašu četvorku.” Iznenadivši Eragona, Arja nakloni glavu te reče: „Naravno da nemam, mudra travarko. Nisam želela nikoga da uvredim. Bila bi nam čast da pođeš s nama.” „Odlično!”, uzviknu Anđela. „Mislim, pod uslovom da vi nemate ništa protiv”, rekla je obrativši se Nasuadi. Delujući donekle zbunjeno, Nasuada odmahnu glavom: „Ako ste voljni, a Eragonu i Arji ne smeta, onda ni ja nemam nikakav prigovor. Doduše, ne mogu ni da zamislim zašto biste želeli da pođete s njima.” Anđela zabaci kovrdžavu kosu: „Eh, ja izgleda moram da objašnjavam baš svaku svoju odluku... Pa dobro, ako će vam to umiriti znatiželju, recimo da imam neke razmirice s helgrindskim sveštenicima, pa bi mi godilo da im malko napakostim. Osim toga, za slučaj da se Murtag pojavi, imam nekoliko trikova koji bi ga mogli odvratiti od njegovih namera.” „Trebalo bi da zamolimo i Elvu da pođe s nama”, reče Eragon. „Ako iko može da nam pomogne da izbegnemo nevolje, to je onda...” Nasuada se namrgodila. „Kada sam poslednji put razgovarala s njom, jasno je izrazila svoj stav, a ja ne nameravam da padnem pred nju na kolena kako bih je ubedila da promeni mišljenje.” „Porazgovaraću ja s njom”, reče Eragon. „Ona je ljuta na mene, pa bi ja trebalo da je zamolim.” Nasuada stade da čupka rojtice na svojoj zlatnoj haljini. Obavila je nekoliko niti između prstiju, te odjednom reče: „Kako hoćeš, mada se meni ne sviđa zamisao da u borbu šaljemo neko dete, makar ono bilo nadareno poput Elve. S druge strane, pretpostavljam da je ona i više nego sposobna da se zaštiti.” „Sve dok je ne savlada količina boli oko nje”, reče Anđela. „U poslednjih nekoliko bitaka završila je sklupčana na zemlji i skoro da nije mogla ni da se pomeri ni da diše.” Nasuada je umirila prste, te se ozbiljno zagledala u Eragona: „Nepredvidiva je. Ako pristane da pođe, moraš dobro da je paziš, Eragone.” „Hoću”, obećao je. Nasuada je potom povela razgovor o tehničkim pojedinostima sa Orinom i Orikom, te se Eragon donekle povukao pošto nije imao šta da doda. Povukavši se u svoj um, otvorio se ka Safiri, koja ih je sve vreme slušala preko njega. I?, upitao ju je. Šta misliš? Nešto si mi se ućutala. Bio sam uveren da ćeš bar nešto reći kada je Nasuada predložila da se krišom ušunjamo u Dras Leonu. ~ 145 ~
Nisam ništa rekla pošto nisam imala šta da kažem. Dobra je to zamisao. Slažeš se s njom?! Nismo više nazgrapna dečurlija, Eragone. Naši neprijatelji možda jesu strašni, ali i mi smo strašni. Vreme je da ih podsetimo na to. Ne smeta ti to što ćemo biti odvojeni? Naravno da mi smeta, reče režećim glasom. Kud god da kreneš, dušmani se zalepe za tebe kao zunzare na ranu. Ali nisi ti više bespomoćan kao što si nekada bio. Gotovo da mu se učinilo da je počela da prede. Ja bespomoćan?, reče glumeći zaprepašćenje. Pa, samo malčice. Ali grizeš jače nego ranije. I ti. Aha... Odoh u lov. Sprema se neko gadno nevreme, a neću imati prilike da jedem pre napada. Pazi kako letiš, rekao joj je. Osetivši kako se njena svest udaljava iz njegove, Eragon je usmerio pažnju ka razgovoru koji se vodio u šatoru, pošto je znao da i njegov i Safirin život zavise od odluka koje će Nasuada, Orik i Orin doneti.
~ 146 ~
POD BRDOM I STENJEM
Eragon je stresao ramena u pokušaju da bolje namesti svoju verižnjaču ispod tunike, koju je navukao kako bi sakrio zaštitnu košulju. Mrak se spustio svuda oko njih, težak i gust. Debeli oblaci sakrivali su mesec i zvezde. Bez crvenog vilinskog svetla koje je Anđela držala na dlanu, čak ni Eragon i vilenjaci ne bi ništa videli. Vazduh beše vlažan, a Eragon je jednom-dvaput osetio kako mu nekoliko hladnih kapi kiše pada na obraze. Elva ga je ismejala i odbila kada ju je zamolio za pomoć. Dugo se i naporno raspravljao s njom, ali uzalud. Čak se i Safira bila umešala, sletevši do čadora u kojem je bila smeštena devojčicaveštica, te je spustila svoju golemu glavu na svega nekoliko koraka od devojčice kako bi je naterala da se zagleda u njene blistave, nepomične oči. Elva je pokazala više promišljenosti pa se nije nasmejala, ali nije se pokolebala u svojoj odluci da neće poći s njima. Eragona je iznervirala njena tvrdoglavost. Ipak nije mogao da se ne divi snazi njenog karaktera: reći ne i jednom Jahaču i jednom zmaju ipak nije mala stvar. Ona jeste podnela neverovatnu količinu boli u svom kratkom životu, te ju je to iskustvo očvrslo u meri koja se retko viđala čak i kod najoprobanijih ratnika. Arja priveza dugačak plašt oko vrata. Eragon ga je takođe imao na sebi, kao i Anđela i crnokosi vilenjak Virden, kojeg im je Blodgarm odabrao za pratioca. Plaštovi su im bili neophodni kako bi se zaštitili od studene noći, ali i kako bi sakrili oružje od ljudi na koje bi mogli da naiđu u gradu, ako dospeju do njega. Nasuada, Jormundur i Safira otpratili su ih do ruba tabora, gde su sada i stajali. A između čadora, Vordeni, patuljci i Urgali behu zauzeti pripremama za napad. „I ne zaboravite”, reče Nasuada dok joj se dah pretvarao u paru, „ako ne stignete do kapije pre zore, pronađite mesto gde možete dočekati jutro, pa ćemo tada ponovo pokušati.” „Možda nećemo moći da čeKamo”, reče Arja. Nasuada protrlja ruke, te joj klimnu. Delovala je neuobičajeno zabrinuto. „Znam. Mi ćemo svakako biti spremni da napadnemo čim nam se javite, ma koje doba dana bilo. I ne zaboravite da je vaša bezbednost važnija od osvajanja Dras Leone.” Pogled joj je odlutao ka Eragonu kada je to rekla. „Trebalo bi da krenemo”, reče Virden. „Noć se već odužila.” Eragon je nakratko prislonio čelo uz Safiru. Srećan ti lov, rekla mu je tiho. I tebi. Nevoljno su se rastali, te se Eragon pridružio Arji i Virdenu kako bi skupa krenuli za Anđelom podalje od tabora, zaputivši se ka istočnom rubu grada. Nasuada i Jormundur tiho im poželeše sreću, te ih pozdraviše, a onda se sve utišalo; čulo se samo njihovo disanje i bat čizama po zemlji. Anđela je prigušila svetlost na svome dlanu tako da bude jaka tek da Eragon može da vidi svoja stopala. Morao je dobrano da napregne oči kako bi video kamenje i grane pred sobom. Ćutke su hodali gotovo čitav sat, a onda travarka odjednom stade i šapnu: „Tu smo, bar koliko mogu da procenim. Dosta sam dobra u proceni razdaljine, ali moguće je da smo skrenuli i više od tristotinak metara. Teško je biti siguran po ovakvom mraku.” S njihove leve strane, blistave tačkice svetlele su nad horizontom kao jedini dokaz da su blizu Dras Leone. Svetla su im naizgled bila toliko blizu da je Eragon imao utisak da ih može dohvatiti rukom. On i dve žene okupiše se oko Virdena, koji kleknu te svuče rukavicu s desne ruke. Naslonivši dlan na ogoljenu zemlju, Virden poče da poje čini kojima ga je naučio čarobnjak patuljak kojeg je,
~ 147 ~
pre nego što su pošli na zadatak, Orik poslao da im objasni kako mogu da pronađu podzemne prostorije. Dok je vilenjak bajao, Eragon se zagledao u tamu oko njih, osluškujući i tragajući za neprijateljima. Kiša još jače poče da mu pada po obrazima. Ponadao se da će se vreme popraviti pre nego što otpočne bitka, ako uopšte otpočne. Neka sova odnekud zahuča, te Eragon posegnu za Brisingrom, ali se brže-bolje zaustavi stegnuvši pesnicu. Barzul, reče u sebi, posegnuvši za Orikovom omiljenom psovkom. Bio je napetiji nego što je valjalo. Spoznaja da bi uskoro ponovo mogao da se sukobi s Murtagom i Trnom, pojedinačno ili zajedno, dovela ga je na rub nerava. Izgubiću ako nastavim ovako, pomislio je. Stoga je usporio disanje i otpočeo prvu mentalnu vežbu kojoj ga je Glejdr naučio ne bi li zauzdao osećanja. Stari zmaj nije bio oduševljen njihovim poduhvatom kada ga je Eragon obavestio o njemu, mada mu se nije ni protivio. Nakon što su pretresli moguće prepreke na koje bi mogao da naiđe, Glejdr mu je kazao: Pazi se senki, Eragone. Mnogo čudnovatog vreba u tami. To, smatrao je Eragon, i ne beše ohrabrujuća izjava. Obrisao je vlagu s lica, držeći drugu šaku blizu balčaka mača. Na ruci je osećao toplu i glatku kožu rukavice. Spustivši ruku, podvukao je palac pod kaiš, pod pojas Belota Mudrog, osećajući težinu dvanaest besprekornih dijamanata skrivenih u njemu. Toga jutra, otišao je do torova sa životinjama, pa je, kada su kuvari počeli da kolju živinu i ovce kako bi spremili doručak za vojsku, prebacio energiju umirućih životinja u drago kamenje. Bilo mu je mrsko što to čini jer, kada bi mislima prešao u svest tih životinja dok bi im glava još bila na telu, njihov strah i bol postao bi njegov, a kada bi im duše otišle u bespuće, imao je osećaj da i sam umire. Beše to užasno iskustvo koje ga je silno uznemirilo. Kad god je mogao, šapnuo bi reči na drevnom jeziku tim životinjama pokušavajući da ih uteši. Katkad bi mu upalilo, a katkad ne bi. Mada bi ta stvorenja ionako umrla i mada mu je bila potrebna njihova energija, čitava ta rabota bila mu je mrska jer se zbog nje osećao odgovornim za njihovu smrt. Osećao se prljavo. Sada je umislio da mu je pojas teži nego inače, ispunjen energijom svih tih životinja. Čak i da su dijamanti u njemu bili bezvredni, Eragon bi ga smatrao vrednijim od zlata zbog desetina života kojima beše ispunjen. Baš kad je Virden prestao da baje, Arja ga upita: „Jesi li ga pronašao?” „Ovuda”, reče Virden ustavši. Eragona obuzeše i olakšanje i strepnja. Džod je bio u pravu! Virden ih je poveo nekim putem, pa preko nekoliko brežuljaka, da b se potom spustili u plitko udubljenje u brdovitom terenu. „Ulaz u lagum trebalo bi da bude tu negde”, reče im vilenjak pokazujući ka zapadnom zidu ulegnuća. Travarka pojača vilinsko svetio kako bi mogli da pretraže okolinu, te Eragon, Arja i Virden počeše da pročešljavaju žbunje pokraj zida jaruge, bockajući tlo štapovima. Eragon je dva puta ogrebao golenice o panjeve oborenih breza, pa je morao bolno da uvuče vazduh kroz zube. Zažalio je zbog toga što nije stavio nožne oklope, ali ostavio ih je u čadoru sa štitom pošto bi njima privlačio previše pažnje u gradu. Tragali su dvadesetak minuta, pretražujući zid odozdo nadole počev od mesta na kojem su se spustili u udubljenje. Onda Eragon začu metalni odjek, te Arja tiho doviknu: „Ovamo!” Zajedno sa ostalima, požurio je do nje. Stajala je pokraj malog, zaraslog otvora u zidu jaruge. Arja je pomerila žbunje u stranu otkrivajući lagum obložen kamenom, visok metar i po i širok jedan metar. Zarđala gvozdena rešetka pokrivala je rupu. „Vidi!”, reče Arja pokazujući ka zemlji. Eragon pogleda, te vide stazicu koja je vodila od laguma. Eragon je čak i pod čudnovatom crvenom vilinskom svetlošću video da je stazica ugažena ljudskim stopama. Nekoliko ljudi sigurno je koristilo taj lagum kako bi krišom ušli u Dras Leonu ili pak izašli iz nje. ~ 148 ~
„Dalje moramo veoma oprezno”, prošaputa Virden. Anđela se tiho zakašlja. „Pa kako bismo drugačije? S treštavim trubama i urlanjem glasnika? Mislim, stvarno.” Vilenjak se uzdržao od odgovora, ali bilo mu je vidno neprijatno. Arja i Virden su skinuli rešetku i oprezno krenuli u lagum. Oboje su upalili svoja vilinska svetla. Treperavi diskovi blesnuše im iznad glava poput crvenih sunašaca, mada nisu bacali više svetlosti od šake ugljevlja. Eragon reče Anđeli: „Zašto se vilenjaci ophode prema tebi s toliko uvažavanja? Gotovo da mi se čini da te se plaše.” „Zar ne zaslužujem poštovanje?” Nije znao šta da kaže. „Znaš, jednog ćeš dana morati da mi ispričaš sve o sebi.” „Odakle ti ta zamisao?” Progurala se pokraj njega kako bi ušla u lagum, lepršajući plaštom kao krilima Letrblake. Odmahnuvši glavom, Eragon krenu za njom. Niska travarka nije morala mnogo da se povija kako bi izbegla tavanicu, ali Eragon je, zajedno s dva vilenjaka, morao da se pogne poput starca kojeg muči kostobolja. Lagum je mahom bio pust. Fin sloj skorele zemlje prekrivao je pod. Pokoji štap, kamen, pa čak i odbačena zmijska koža behu razbacani blizu ulaza u lagum. Prolaz je zaudarao na vlažnu slamu i moljce. Eragon je krenuo sa ostalima najtiše što je mogao, ali lagum je pojačavao sve odjeke. Kad god bi nešto šutnuli ili okrznuli, zvuk bi se odbio o zidove, ispunjavajući vazduh prepletenim šumovima koji kao da su imali sopstveni život; ličili su na jecaje i uzdahe. Zbog tih šumova, Eragon se osećao kao da je okružen duhovima koji prate svaki njihov pokret. Kanda ništa od našeg šunjanja, pomislio je kada je tresnuo nogom o neki kamen, koji se odbi o rub laguma uz glasnu tutnjavu što odjeknu stotinu puta glasnije šireći se lagumom. „Izvinjavam se”, izustio je kada se svi okrenuše ka njemu. Neki kiseli osmeh razvuče mu usne. Bar znamo šta izaziva one čudne zvukove ispod Dras Leone. Moraće da pomene to Džodu kada se budu vratili. Kada su dobrano zašli u lagum, Eragon zastade te se osvrnu ka ulazu, koji se već beše izgubio u tami. Mrak je bio gotovo opipljiv, poput debele tkanine navučene preko sveta. Okružen skučenim zidovima i niskom tavanicom, osećao se stisnuto i sputano. Inače mu nije smetao boravak u zatvorenim prostorima, ali taj lagum ga je podsećao na onaj grubo isklesan lavirint u Helgrindu u kojem su se on i Roran borili protiv Ra'zaka, što baš i ne beše prijatna uspomena. Duboko je udahnuo i izdahnuo. Baš kad je hteo da nastavi, spazio je dva ogromna oka kako se presijavaju u senci, poput dva belutka boje bakra. Zgrabio je Brisingr i već beše isukao mač nekoliko centimetara iz kanija kada se Solembum pojavi iz pomrčine, nečujno gacajući na svojim šapama. Mačkodlak stade na rubu snopa svetlosti. Trgnuo je crne uši, te mu se čeljusti razdvojiše u nekakvom veselom osmehu. Eragonu je odmah laknulo, te pozdravi mačkodlaka duboko naklonivši glavu. Trebalo je da znam da je on. Kud god da je Anđela išla, Solembum je obavezno išao za njom. Eragon se opet zapitao o travarkinoj prošlosti: čime li je zaslužila njegovu privrženost? Pošto se ostatak družine udaljio, senke se ponovo nadviše nad Solembumom skrivajući ga od Eragona. Utešen spoznajom da mu mačkodlak čuva leđa, Eragon pohita da ih sustigne. Pre nego što je skupina napustila tabor, Nasuada ih je ukratko obavestila o tačnom broju vojnika u gradu, kao i o mestima na kojima su bili raspoređeni, njihovim zaduženjima i naviKarna. Takođe im je pružila i podatke o položaju Murtagove ložnice, mesta na kom je obedovao, pa čak i o raspoloženju u kojem je bio prethodne večeri. Podaci su joj bili neverovatno temeljni. Kada ju je
~ 149 ~
pitao odakle sve to zna, nasmešila se i objasnila mu da su, još od dolaska Vordena, mačkodlaci izviđali za nju sve što se dešavalo po Dras Leoni. Nakon što se Eragon i njegovi pratioci pojave u gradu, mačkodlaci će ih sprovesti do južne kapije, ali će, ukoliko to bude moguće, skrivati svoje prisustvo od Carstva, jer u suprotnom više ne bi mogli da toliko učinkovito dostavljaju Nasuadi tajne podatke. Doduše, na kraju krajeva, ko bi uopšte posumnjao da je neobično velika mačka koja se izležava u blizini zapravo neprijateljski uhoda? Eragonu je tada sinulo, nakon što je ponovo pretresao Nasuadine podatke, da je jedna od Murtagovih najvećih slabosti bilo to što mora da spava. Ako ga ne zarobimo ili ne ubijemo danas, ili sledećeg puta kada se budemo sreli, možda bi nam bilo od pomoći da pronađemo način da ga probudimo usred noći, ili čak i više noći zaredom, ako možemo. Nakon tri ili četiri dana bez valjanog sna, on više neće moći da se bori kako valja. Nastavili su kroz lagum, koji se pružao prav kao strela, bez skretanja i krivina. Eragonu se učinilo da je napipao blag uspon poda, što bi imalo smisla pošto je bio osmišljen tako da odvlači đubre iz grada, ali nije bio sasvim siguran. Nakon nekog vremena, zemlja ispod njihovih stopala postade mekša, te poče da im se lepi za čizme poput vlažne gline. Voda poče da kaplje s tavanice, te bi povremeno završila na Eragonovom potiljku i skotrljala mu se niz kičmu poput dodira ledenog prsta. Jednom se okliznuo o blato, a kada je isturio ruku kako bi održao ravnotežu, otkrio je da je zid sluzav. Tako im je prošla neodrediva količina vremena. Moguće je da su potrošili čitav sat u lagumu. Možda i čitavih deset. Ili je možda prošlo svega nekoliko minuta. Koliko god vremena beše prošlo, Eragona su već bolela i ramena i vrat od hodanja u pognutom položaju, a izmorilo ga je i zurenje u ono što je njemu ličilo na istih desetak lakata ružičastog kamena. Naposletku je primetio da se odjeci utišavaju i da između svakog ponovljenog odjeka postoji duži interval. Ubrzo potom, lagum ih je doveo do velike pravougaone dvorane s rebrastom, poluzasvođenom tavanicom visokom više od pet metara u najvišoj tački. Dvorana je bila prazna, i jedino se u jednom ćošku videlo neko natrulo bure. Naspram njih su se tri istovetna prolaza otvarala ka tri istovetne odaje, malene i mračne. Eragon nije mogao da vidi kuda su one vodile. Skupina tu zastade, te Eragon lagano ispravi leđa, trgnuvši se kada je rastegao zgrčene mišiće. „Ovo sigurno nije bio deo nacrta Ersta Sedobradog”, reče Arja. „Kojim ćemo putem?”, upita Virden. „Zar to nije očigledno?”, upita travarka. „Levim. Uvek ideš levim putem”, reče, te krenu ka tom prolazu i pre nego što je završila rečenicu. Eragon nije mogao da ne pita: „Levim u odnosu na šta? Da si krenula s druge strane, levi bi bio...” „Levi bi bio desni, a desni bi bio levi, da, da”, reče travarka, te zaškilji. „Ponekad previše pametuješ, Senkoubico... No dobro, probaćemo po tvome. Ali nemoj posle da mi kažeš da te nisam upozorila ako završimo tumarajući po lagumu danima.” Eragon bi zapravo najviše voleo da su krenuli srednjim prolazom, pošto mu je delovalo najverovatnije da bi ih on odveo ka ulicama, ali nije želeo raspravu s travarkom. I ovako i onako, uskoro ćemo pronaći stepenište, pomislio je. Koliko uopšte dvorana može biti ispod Dras Leone? Držeći svoje vilinsko svetio iznad sebe, Anđela krenu prva. Virden i Arja krenuše za njom, a Eragon ostade na začelju. Soba iza desnog prolaza bila je veća nego što im se isprva učinilo, pošto se bočno širila desetak lakata, a onda se iza ćoška nastavljala još nekoliko metara i završavala se hodnikom čiji zidovi behu prekriveni praznim držačima za baklje. Niz hodnik se nalazila još jedna, manja soba, oivičena trima zasvođenim prolazima koji su vodili u odaje s novim prolazima i tako unedogled. Ko li ih je sagradio i zašto?, zapita se Eragon, zbunjen. Sve odaje koje su videli behu puste i bez nameštaja. Jedino na šta su naišli bila je hoklica sa samo dva nogara koja se raspala kada ju je gurnuo vrhom čizme i hrpa izlomljene grnčarije koja je ležala u jednom ćošku prekrivena paučinom. ~ 150 ~
Anđela nijednom nije zastala, niti je bila zbunjena pravcem kojim je trebalo da krenu, pošto je uvek birala stazu s desne strane. Eragon bi joj se i usprotivio da je imao bolju zamenu za njenu metodu. Travarka se zaustavila kada su stigli u kružnu sobu sa sedam ravnomerno raspoređenih zasvođenih prolaza duž zidova. Sedam hodnika, uključujući i onaj kojim upravo behu došli, širilo se od tih prolaza. „Označi onaj kojim smo došli, inače ćemo se sasvim izgubiti”, reče mu Arja. Eragon je otišao do prolaza, pa je krajem nakrsnice Brisingra urezao prugicu u kameni zid. Istovremeno je provirio u tamu, tragajući za Solembumom, ali nije uspeo da mu nazre čak ni brk. Eragon se ponadao da se mačkodlak nije izgubio u tom lavirintu. Umalo je mislima posegnuo za njim kako bi ga pronašao, ali odupro se tom porivu: ako bilo ko oseti njegovo istraživanje mislima, Carstvo bi moglo da ih otkrije. „Uh!”, uzviknu Anđela, a senke oko Eragona zadrhtaše kada se travarka propela na prste kako bi podigla vilinsku svetlost najviše što može. je.
Eragon pohita ka sredini sobe, gde je ona stajala sa Arjom i Virdenom. „Šta je bilo?”, prošaputao „Tavanica, Eragone”, promrmlja Arja. „Pogledaj tavanicu.”
On je to i učinio, ali ugledao je samo prastare, plesnjive kamene ploče prekrivene tolikim mnoštvom pukotina da se zapitao kako se tavanica odavno nije obrušila. Onda mu se pogled pomeri i on ostade bez daha. Te linije nisu predstavljale pukotine, već čitave redove duboko urezanih runa. Bile su sitne i pravilne, sa oštrim uglovima i pravim osnovama. Plesni i prohujali vekovi sakrili su deo zapisa, ali većina je bila čitka. Eragon se neko vreme upinjao da razazna rune, ali uspeo je da prepozna svega nekoliko reči koje behu ispisane drugačije nego što je on navikao. „Šta piše?”, zapitao je. „Da li je to jezik patuljaka?” „Nije”, reče mu Virden. „Napisane su na jeziku tvoga naroda, ali onako kako je njime govoreno i pisano pre mnogo vremena, i pritom je posredi posebno narečje: narečje zanesenjaka Toska.” To je ime pogodilo neku žicu u Eragonu. „Kada smo Roran i ja spašavali Katrinu, čuli smo da helgrindski sveštenici pominju neku Knjigu Toskovu.” Virden mu klimnu. „Ona je osnova njihove vere. Tosk nije bio prvi koji se klanjao Helgrindu, ali jeste bio prvi koji je sastavio zbornik svojih uverenja i obreda. Potom su ga u tome oponašali i mnogi drugi. Ljudi koji se klanjaju Helgrindu smatraju ga božanskim prorokom. A ovo ti je” vilenjak raširi ruke - „povest Toskova, od njegovog rođenja pa sve do smrti: istinita povest, koju njegovi učenici nikada nisu podelili s ljudima van sekte.” „Iz ovoga bismo mogli mnogo da saznamo”, reče Anđela, ni na tren ne skidajući pogled s tavanice. „Eh, kad bismo samo imali vremena...” Eragon se iznenadio videvši je toliko očaranu. Arja baci pogled ka sedam hodnika: „Hajde onda jedan minut, ali brzo čitaj.” Dok su Anđela i Virden revnosno čitali rune, Arja je otišla do jednog prolaza i prigušenim glasom počela da baje čini za pronalaženje pravca i položaja. Završivši, sačekala je nekoliko trenutaka pognute glave, a onda je prešla na sledeći prolaz. Eragon je još malo zurio u rune. Zatim se vratio do ulaza u hodnik kojim IU došli u tu sobu, te se naslonio na zid da ih sačeka. Hladnoća iz kamena probila mu se sve do ramena. Arja stade ispred četvrtog zasvođenog prolaza. Melodija njenog pojanja poče da se uzdiže i spušta poput tihog hučanja vetra. I opet ništa. Neko blago golicanje na desnoj ruci natera Eragona da spusti pogled. Golemi cvrčak bez krila zakačio mu se za rukavicu. Ta buba beše grozomorna: crna, loptasta, s bodljikavim nogama i ogromnom glavom nalik na lobanju. Leđna koruba presijavala joj se poput ulja. ~ 151 ~
Eragon zadrhta osetivši jezu na koži, te protrese ruku ne bi li zbacio cvrčka u mrak. On pade na pod uz glasan udarac. Peti je hodnik za Arju bio plodonosniji od prethodnih. Zaobišavši otvor kod kojeg je Eragon stajao, namestila se ispred sedmog zasvođenog prolaza. Pre nego što je stigla da izgovori čini, grlen urlik odjeknu niz hodnike, naizgled iz svih pravaca odjednom, a onda se začu siktanje, frktanje i cika od kojih se Eragonu naježiše sve dlake na telu. Anđela se naglo okrenula: „Solembume!” Sve četvoro odjednom isukaše sečiva. Eragon se pomerio ka sredini prostorije, munjevito prebacujući pogled s jednog prolaza na drugi. Njegova gedvej ignazija zasvrbela ga je i zabridela kao da ga je ugrizla buva - što beše beskorisno upozorenje, pošto mu nije ukazivalo odakle i od koga vreba opasnost. „Ovuda”, reče Arja, krenuvši ka sedmom prolazu. Travarka je odbila da pođe. „Ne!”, odlučno je prošaputala. „Moramo mu pomoći!” Eragon je zapazio da drži kratak mač sa čudnovatim bezbojnim sečivom, koji je pod svetlošću blistao poput dragulja. Arja je ošinu pogledom: „Ako Murtag otkrije da smo tu, ima da nas...” Sve se odigralo toliko brzo i toliko nečujno da Eragon ne bi ništa primetio da nije gledao baš u pravom smeru: petora ili šestora vrata skrivena u zidovima triju različitih hodnika naglo se otvoriše i tridesetak ljudi u crnom pojuri ka njima s mačevima u rukama. „Letta!”, uzviknu Virden i ljudi iz jedne skupine uleteše jedni u druge, kao da su oni na čelu tresnuli glavama o zid. Ostatak napadača obrušio se na njih, te više nije bilo vremena za mađije, Eragon je lako odbio jedan ubod, te je iskrivljenim zamahom ispod ruke odsekao glavu svom napadaču. Poput svih ostalih, i taj je čovek nosio maramicu svezanu preko lica, pa su mu se videle samo oči, a maramica mu zaleprša kada mu glava pade na pod obrćući se. Eragonu je laknulo kada je osetio kako se Brisingr zariva u meso i krv. U trenu se uplašio da su njihovi protivnici zaštićeni činima ili oklopima ili, što bi bilo još gore, da nisu ljudski stvorovi. Još jednog je čoveka uspeo da probode kroz rebra, pa se okrenuo da se pobrine za još dvojicu napadača. Tada neki mač, koji nije trebalo da se nađe tamo, prošiša kroz vazduh pravo ka njegovom vratu. Zaštitne čini su ga spasle sigurne smrti, ali Eragon se, uz sečivo na svega nekoliko centimetara od grla, ipak zateturao unazad. Na njegovo zaprepašćenje, čovek kojeg je maločas ubo i dalje je stajao na nogama, dok mu je krv liptala niz bok, tobože ne mareći za rupu u telu koju mu je Eragon probušio. Eragona obuze jeza. „Ne osećaju bol!”, viknuo je, izbezumljeno pokušavajući da zapreci nalete mačeva iz tri različita pravca. Ako ga neko i jeste čuo, niko mu ništa nije odgovorio. Ne trošeći više vreme na priču, usredsredio se na borbu s ljudima pred sobom, uzdajući se u to da će mu saborci štititi leđa. Eragon poskoči unapred kako bi odbio i izvrdao napad, te zamaha Brisingrom kroz vazduh kao da mač nije teži od običnog pruta. Mogao je da ubije bilo koga od tih ljudi za tren oka, ali pošto su bili otporni na bol, morao je da ih obezglavi, da im proburazi srce ili da ih saseče i odbija od sebe dok usled gubitka krvi ne padnu u nesvest. Uza sve druge poteze, napadači bi i dalje pokušavali da ga ubiju ne mareći za sopstvene povrede. Zbog broja ljudi, bilo je teško izbeći sve njihove udarce i istovremeno im uzvratiti. Mogao je da prestane da se brani, pa da dopusti da ga čuvaju jedino zaštitne čini, ali to bi ga iznurilo brzo koliko i vitlanje Brisingrom. A pošto nije mogao da predvidi kada će izgubiti zaštitne čini, što se u određenom trenutku moralo desiti da ga one same ne bi ubile, i kako je pritom znao da će mu biti potrebne i kasnije, borio se oprezno i pažljivo kao da se suočava s ljudima čiji mačevi mogu da ga ubiju ili osakate jednim jedinim zamahom. Još ratnika u crnom pokulja kroz vrata skrivena u hodnicima. Nagrnuli su oko Eragona, potiskujući ga. Neko ga uhvati za udove, preteći da će ga onesposobiti. ~ 152 ~
„Kverst!”, zarežao je u po daha, izustivši jednu od dvanaest smrtonosnih reči kojima ga je Oromis naučio. Kao što je i pretpostavljao, njegove čini nisu bile delotvorne: ti su ljudi bili zaštićeni od neposrednih napada čarolijom. Hitro je pripremio čini koje je Murtag onda upotrebio protiv njega: „Thrysta vindr!” Beše to zaobilazan način da napadne te ljude, pošto zapravo i nije udario na njih, već je sabio vazduh na njih. Bilo kako bilo, ovoga puta je uspeo. Huk vetra ispunio je odaju zavijorivši Eragonovu kosu i plašt, te ljudi najbliži njemu odleteše na svoje sunarodnike, ostavljajući pred njim dobra tri metra slobodnog prostora. Snaga mu se znatno smanjila, ali nedovoljno da bi ga onesposobila. Okrenuo se da vidi kako ostali napreduju. Izgleda da nije bio prvi koji je pronašao način da zaobiđe zaštitne čini tih ljudi: iz Virdenove desne ruke izvirale su munje koje su se obavijale oko svakog ratnika koji bi se zadesio pred njim. Ti blistavi snopovi energije delovali su gotovo poput tečnosti dok su krivudali oko svojih žrtava. Međutim, u sobu je nadiralo još ljudi. „Ovamo!”, povika Arja, skočivši ka sedmom hodniku - onom koji nije stigla da pregleda pre zasede. Virden se dade za njom, što potom učini i Eragon. Anđela je zauzela nešto na začelju, šepajući i držeći ruku preko krvave posekotine na ramenu. Ljudi u crnom se pokolebaše, te ostadoše u odaji još nekoliko trenutaka, a onda se, uz žestok urlik, baciše u poteru. Jureći kroz hodnik, Eragon je pokušao da izmeni prethodne čini kako bi njima mogao da ubije te ljude, umesto da ih samo skloni s puta. Na brzinu je sastavio čini, spreman da ih upotrebi čim ugleda poveći broj napadača. Ko li su sad ovi?, zapitao se. Koliko li ih ima? Pred sobom je spazio otvor kroz koji je dopirala bleda ljubičasta svetlost. Tek što ga je, pri pomisli na njen izvor, ispunila nekakva teskoba, travarka glasno vrisnu, a zatim se pojavi prigušen narandžast odsjaj praćen strahovitim udarcem i mirisom sumpora koji odjednom ispuni vazduh. Naglo se okrenuvši, Eragon spazi petoricu ljudi kako odvlače travarku kroz vrata koja su se otvorila u zidu hodnika. „Ne!”, zaurla Eragon, ali pre nego što je uspeo da ih zaustavi, vrata se zatvoriše tiho kako su se i otvorila i pred njim se ponovo pojavi čvrst zid. „Brisingr!”, uzviknuo je, te mu na maču buknu plamen. Spustio je vrh na zid pokušavajući da ga progura kroz kamen da bi prosekao vrata. Međutim, kamen je bio debeo, pa nije mogao brzo da ga istopi. Ubrzo je shvatio da mu je za to potrebno mnogo više energije nego što je spreman da žrtvuje. Arja se potom pojavi kraj njega. Spustila je ruku na mesto gde su bila vrata i promrmljala: „Ladrin!” Otvori se. Vrata ipak ostadoše tvrdokorno zatvorena, ali Eragon se postideo jer se nije prvi setio toga. Goniči im se behu toliko primakli da njemu i Arji ne beše preostalo ništa drugo do da se okrenu i da se suoče s njima. Eragon je hteo da baci čini koje je maločas osmislio, ali hodnik je bio dovoljno širok samo za dva čoveka, pa ne bi mogao sve da ih pobije pošto mu nisu svi bili na vidiku. Zaključio je da bi bilo bolje da ne otkriva te čini i da ih sačuva za neku priliku kada će moći da zbriše većinu ratnika odjednom. On i Arja obezglaviše dvojicu na čelu, pa krenuše na naredna dva ratnika koji preskočiše pala tela. Jednog za drugim, ubili su još šestoricu, ali napadači su samo izvirali. „Ovamo!”, viknu im Virden. „Stenr slauta!”, uzviknu Arja, te duž čitavog hodnika kamenje prsnu po zidovima i obruši se. Pod pljuskom oštrih krhotina, ljudi u crnom se pognuše i spotakoše, te dosta njih pade na pod. Eragon i Arja se okrenuše ne bi li pošli za Virdenom, koji je već trčao ka otvoru na samom kraju hodnika. Vilenjak se nalazio na svega desetak metara od njega. Ostala su mu još tri metra... Pa još metar i po... ~ 153 ~
A onda mnoštvo šiljaka od ametista izbi iz rupa na podu i tavanici, te zarobi Virdena. Vilenjak kao da je lebdeo po sredini hodnika, između šiljaka koji su mu maltene dodirivali kožu. Njegove zaštitne čini odbile su kristalne bodlje. Potom nekakva energija zapucketa duž svakog šiljka i oštri im vrhovi zatreperiše jarkom bojom i zariše se u metu uz neprijatno krckanje. Virden vrisnu i poče da se koprca, a onda mu se vilinsko svetio ugasi; više se nije micao. Eragon upilji u neverici, naglo zastavši pred šiljcima. Uza sve borbeno iskustvo, nikada nije prisustvovao pogibiji nekog vilenjaka. Virden, Blodgarm i ostatak njihove družine behu toliko ostvareni da je Eragon ranije verovao da je jedini način da umru poraz u borbi s Galbatoriksom ili Murtagom. Arja beše jednako zapanjena, ali brzo se pribrala. „Eragone”, rekla je uznemirena, „proseci nam put Brisingrom!” Razumeo ju je. Za razliku od njenog mača, njegov je mač bio imun na sve zle mađije kojima behu začarani ti šiljci. Povukavši ruku, zamahnuo je najjače što je mogao. Pet-šest šiljaka prsnu pod nesalomivom oštricom Brisingra. Ametist je ispuštao zvuk sličan zvonjavi kada je počeo da se lomi, a srča bi zvecnula poput leda pavši na tlo. Eragon se držao desne strane hodnika, starajući se da ne pogodi okrvavljene šiljke na kojima je ležalo Virdenovo telo. Nastavio je da zamahuje, probijajući put kroz gustu šumu svetlucavog kamena. Pri svakom njegovom udarcu, komadići ametista poleteli bi uvis. Jedan ga je zasekao po levom obrazu, te se trgao iznenađen i zabrinut da su ga zaštitne čini izdale. Zbog nazubljenih ostataka polomljenih šiljaka, bio je primoran da se kreće veoma oprezno. Kameni patrljci mogli su vrlo lako da mu probiju čizme, a oni odozgo mogli su da ga poseku po glavi ili vratu. No ipak je uspeo da se probije do drugog kraja, zadobivši jedino malu posekotinu na desnoj golenici koja bi ga zapekla kad god bi prebacio težinu na tu nogu. Ratnici u crnom behu ih se gotovo domogli kada je pomogao Arji da prođe pored poslednjih šiljaka. Čim se i ona provukla, pojurili su kroz otvor kn onoj ljubičastoj svetlosti. Eragon je nameravao da se okrene, da se suoči s napadačima i da ih sve do jednog pobije u znak osvete za Virdenovu smrt. S druge strane otvora nalazila se mračna čvrsta odaja koja je Eragona podsetila na pećine ispod Trondžhima. Golema kružna šara od ugrađenog kamena, mramora, kalcedona i uglačanog hematita, zauzimala je sredinu poda. Po rubu tog šarenog diska ležali su grubi komadi ametista veličine pesnice, postavljeni u srebrne držače. Svaki se komad ljubičastog kamena blago presijavao to beše izvor one svetlosti koju su videli iz hodnika. S druge strane toga diska, uza suprotan zid, stajao je ogroman crn oltar prekriven zlatnom i grimiznom tkaninom. Stubovi i svećnjaci oivičavali su oltar, a sa obe strane behu po jedna zatvorena vrata. Eragon je sve to ugledao upavši u prostoriju, sekund pre nego što je shvatio da će od siline naleta proleteti kroz prsten od ametista i da će završiti na disku. Pokušao je da se zaustavi, pokušao je da skrene, ali zalet mu je bio prevelik. Očajnički je učinio jedino što je mogao: poskočio je ka oltaru u nadi da će premostiti disk u jednom jedinom skoku. Dok je leteo preko ametista, poslednje što je osetio beše žaljenje, a poslednja misao bila mu je vezana za Safiru.
~ 154 ~
HRANA ZA BOGA
Prvo što je Eragon zapazio behu različite boje. Kamene ploče na tavanici delovale su raskošnije nego pre. Pojedinosti koje su ranije bile prikrivene sada su se činile oštrim i jasnim, dok one što ranije behu naglašene sada behu mnogo blaže. Ispod njega, bogate šare diska behu još očiglednije. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da shvati razlog te promene: Arjino crveno vilinsko svetlo više nije obasjavalo dvoranu. Umesto njega ono malo svetlosti dopiralo je od prigušenog odsjaja kristala i od sveća upaljenih po svećnjacima. Tek je tada shvatio da mu se nešto zabilo u usta bolno mu šireći vilicu i da visi s tavanice vezan lancem za zglobove. Pokušao je da se pomeri, ali otkrio je da su mu i gležnjevi okovani i privezani za metalnu alku na podu. Obrnuvši se u mestu, ugledao je Arju pokraj sebe, vezanu i okačenu na isti način. I njoj su usta bila začepljena platnom naguranim u usta i privezanim krpom kako ne bi ispalo napolje. Već je bila budna, te ga je posmatrala, a on vide da joj je laknulo što je došao svesti. Zašto nije pobegla?, zapitao se. A onda: šta se desilo? Misli mu behu trome i usporene, kao da je bio ošamućen umorom. Spustivši pogled, video je da na njemu nema oružja i oklopa, i da na sebi ima samo čakšire. Pojas Belota Mudrog više nije bio na njemu, a nije bilo ni ogrlice koju su mu patuljci dali kako bi sprečili da ga bilo ko uhodi pomoću mađija. Podigavši pogled, video je da mu ni vilenjački prsten Aren više nije na ruci. Nalet panike prostruja kroz Eragona, ali utešio se činjenicom da nije bespomoćan dokle god može da koristi svoje čarolije. Zbog tkanine u ustima, moraće da baci čini ne izgovarajući ih, što je unekoliko bilo opasnije od uobičajenog metoda. Naime, ako bi mu misli odlutale u toku procesa, slučajno bi mogao da odabere pogrešne reči. No to opet nije bilo opasnije od bacanja čini bez upotrebe drevnog jezika, što je bilo zaista rizično. Svejedno, biće mu potrebno veoma malo energije kako bi se oslobodio, a bio je ubeđen da bi mogao to da uradi bez mnogo muke. Zažmurivši, prikupio je sve svoje resurse kako bi se pripremio, Ali čim je to učinio, začuo je Arju kako zvecka lancem prigušeno mumlajući. Kada je bacio pogled ka njoj, video je da trza glavom ka njemu. Podigao je obrve kako bi je nemo zapitao: šta je bilo? Ali ona je mogla samo da mumla i da mrda glavom. Iznerviran, Eragon je oprezno usmerio misli ka njoj, pazeći da ne naleti na nekog drugog, ali zaprepastio se osetivši samo blag, neodređen pritisak oko sebe, kao da mu je neko natrpao bale vune oko mozga. U njemu ponovo poče da navire panika, uprkos njegovim pokušajima da je obuzda. Nije bio omamljen, u to je bio siguran. Ali nije znao šta bi ga drugo, sem nekih opojnih sredstava, moglo sprečiti da uđe u Arjine misli. Ako su posredi bile čarolije, onda mu nisu bile poznate. On i Arja su zurili jedno u drugo još nekoliko trenutaka, a onda nekakav pokret privuče Eragonovo oko nagore i on ugleda potočiće krvi kako se spuštaju niz njene podlaktice sa okovanih zglavaka. Odmah ga obuze gnev. Zgrabio je lanac iznad sebe i trgao njime najjače što je mogao. Karike su izdržale, ali on nije odustajao. Nošen besom, počeo je da ih cima, ne mareći za bol koji je sebi nanosio. Na kraju je odustao, te ostade da visi okačen dok mu je topla krv kapala sa zglobova na potiljak i ramena. ~ 155 ~
Čvrsto rešen da pobegne, posegnuo je za protokom energije u sopstvenom telu, pa je usmerio čini ka okovima i viknuo u sebi: Kverst malmr du huildrs edtha, mar frema ne thon eka threyja! Vrisnuo je u krpu u ustima kada mu se odjednom svaki živac u telu bolno zgrčio. Pošto nije mogao da ostane usredsređen, čini su mu izmakle, te su se i mađije tu završile. Bol je istoga trena uminuo, ali ostavio ga je bez daha. Srce mu je neobuzdano tuklo kao da je upravo skočio sa stene. Čitavo iskustvo bilo je nalik na one napade koje je imao pre nego što su mu zmajevi iscelili ožiljak na leđima tokom Agaeti Blodhrena. Pošto se polako oporavio, video je da Arja gleda u njega zabrinutog lica. Mora da je i sama probala sa činima. Kako nam se ovo desilo? Njih dvoje zatočeni, Virden mrtav, travarka zarobljena ili ubijena, a Solembum najverovatnije leži povređen u podzemnom lavirintu, ako ratnici u crnom već nisu ubili tog mačkodlaka. Eragonu ništa nije bilo jasno. On, Arja, Virden i Anđela predstavljali su sposobnu i opasnu skupinu kakvoj nije bilo ravne u Alageziji. A eto, ipak su omanuli, a on i Arja sada su zavisili od milosti neprijatelja. Ako ne možemo da pobegnemo... Udaljio se od te misli, pošto nije smeo da razmišlja o tome. Više od bilo čega želeo je da uspostavi vezu sa Safirom, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi se bar uverio da je još dobro i da bi ga njeno društvo malo utešilo. Mada je Arja bila pokraj njega, osećao se neverovatno usamljeno, a to ga je nerviralo više od svega. Uprkos bolu u zglobovima, nastavio je da cima lanac, uveren da bi mogao da ga otkine s tavanice ako ga bude vukao dovoljno dugo. Pokušao je da ga uvrne misleći da će tako lakše pući, ali okovi oko gležnjeva sprečavali su ga da se previše okrene u stranu. Žuljevi na zglobovima na kraju ga nateraše da prekine. Pekli su ga poput same vatre, pa se uplašio da će mu se okovi zaseći u mišiće ako nastavi. Brinuo je i da bi mogao da izgubi previše krvi, pošto su mu žuljevi već obilno krvarili, a nije znao koliko će on i Arja tamo visiti i čekati. Nije mogao da odredi vreme, ali pretpostavio je da su zarobljeni najviše nekoliko sati, pošto nije osećao potrebu za hranom, vodom ili mokrenjem. Ali to će se promeniti, a onda će im biti još nelagodnije. Zbog bola u zglobovima, Eragonu se svaki minut činio nepodnošljivo dugim. On i Arja bi se povremeno zagledali jedno u drugo, pokušavajući da opšte, ali napori su im bili jalovi. Žuljevi su mu se u dva navrata dovoljno sasušili da bi se ponovo odvažio da trgne lanac, ali uzalud. On i Arja su morali da se strpe. A onda, kada se Eragon već zapitao da li će iko ikada doći, začuo je zvonjavu gvozdenih zvona odnekud iz laguma i prolaza. Vrata sa obe strane crnog oltara nečujno se otvoriše. Eragonu se mišići zgrčiše od napetosti. I on i Arja uperiše oči ka ulazima. Prošao je čitav minut, čineći im se beskrajnim. Uz oštru, neskladnu zvonjavu, zvona se ponovo oglasiše, ispunjavajući odaju čitavim rojem gnevnih odjeka. Kroz vrata zatim umarširaše tri iskušenika: mladići u zlatnim odorama s metalnim okvirom prekrivenim zvoncima. Iza njih je išlo dvadeset četvoro muškaraca i žena, od kojih niko nije imao sve udove. Za razliku od prethodnice, bogalji su nosili odore od crne kože, skrojene u skladu s njihovim osakaćenim telima. Naposletku su ušla i šestorica nauljenih robova, pridržavajući nosila na kojima se nalazila naizgled bespolna prilika bez nogu, ruku i zuba: vrhovni sveštenik Helgrinda. S glave mu se uzdizala perjanica, visoka skoro metar, čineći to stvorenje još nakaznijim. Sveštenici i iskušenici rasporediše se oko šarenog diska na podu, a robovi su nežno spustili nosiljku na oltar u čelu odaje. Potom tri savršena, prezgodna momka još jednom zazvoniše zvoncima dižući neusklađenu larmu, a sveštenici odeveni u kožu otpojaše neku kratku rečenicu, i to toliko brzo da Eragon nije bio siguran šta su rekli, mada mu je to zazvučalo kao deo nekog obreda. U svoj toj jeci, uhvatio je nazive tri vrha helgrindska: Gorma, Idle i Fel Angvare. Vrhovni sveštenik se zagleda u njega i Arju očima nalik na opsidijan. „Dobro došli u dvor Toskov”, reče im, mada mu reci behu izobličene u njegovim smežuranim ustima. „Dva puta si već upadao u naše svetilište,
~ 156 ~
Jahaču zmajeva. Neće ti se pružiti prilika da to još jednom učiniš... Galbatoriks bi želeo da vam poštedimo živote i da vas pošaljemo u Urubejn. On veruje da vas može naterati da ga služite. Želi da vaskrsne Jahače i obnovi narod zmajeva. Ja njegove snove smatram ludošću. Previše ste opasni, a ne bismo želeli ni da vidimo povratak zmajeva. Vlada opšte ubeđenje da se mi klanjamo Helgrindu. Ali to je laž koju govorimo drugima kako bismo skrili pravu prirodu naše vere. Ne služimo mi Helgrindu, već Drevnima, koji su tamo svoje gnezdo svili i kojima žrtvujemo tela svoja i krv. Ra'zaci su bogovi naši, Jahaču zmajeva, Ra'zaci i Letrblake.” Eragona obuze jeza poput mučnine. Vrhovni sveštenik pijunu na njega, pa mu na oklembešenoj donjoj usni ostade rastegnuta pljuvačka. „Ne postoji oblik mučenja dovoljno užasan za tvoje prestupe, Jahaču. Pobio si nam bogove, ti i onaj tvoj prokleti zmaj. I zbog toga moraš umreti!” Eragon poče da se otima u okovima, istovremeno pokušavajući da vikne kroz krpu u ustima. Kada bi mogao da govori, mogao bi da kupi malo vremena tako što bi im kazao koje su bile poslednje reci Ra'zaka, ili tako što bi im pripretio Safirinom osvetom. Ali njihovi dušmani nisu pokazivali nikakvu spremnost da im otpuše usta. Napravivši grozomornu grimasu, vrhovni se sveštenik nasmešio pokazujući posivele desni. „Nećeš ti nikada pobeći odavde, Jahaču. Ovi kristali su zamađijani tako da zatoče svakoga ko pokuša da oskrnavi naš hram ili ukrade naša blaga, čak i takve kao što si ti. A i nema nikoga ko bi te spasao. Dva su tvoja pratioca mrtva - da, da, čak i ona nametljiva veštica, a Murtag ne zna da ste ovde. Danas je tvoj sudnji dan, Eragone Senkoubico.” Visoki sveštenik potom zabaci glavu, te zagrgota na užasan, ogavan način. Iz mračnog prolaza s leve strane oltara izađoše četiri roba gola do pojasa. Na ramenima su nosili ploču s dva velika, plitka i kupasta ispupčenja na sredini. U tim ispupčenjima ležala su dva ovalna predmeta, oba dugačka oko pola metra i debela petnaestak centimetara. Bili su plavičastocrni i rupičasti poput peščara. Eragonu se vreme usporilo. Nemoguće..., pomislio je. Safirino jaje bilo je glatko i prošarano poput mramora. Šta god to bilo, to sigurno nisu bila zmajeva jaja. Ostale su ga mogućnosti još više uplašile. „Pošto si pobio Drevne”, reče vrhovni sveštenik, „red je da budeš hrana njihovim potomcima. Ne zaslužuješ toliku čast, ali Drevnima će biti drago, i mi na svaki način težimo da udovoljimo njihovim željama. Mi smo sluge pokorne, a oni naši gospodari strogi i neumoljivi: naš bog s tri lica što lovi ljude, što jede ljudsko meso i što krv im pije. Njima nudimo tela naša u nadi da će nam otkriti životne tajne i u nadi da ćemo dobiti oprost za grehove naše. Kako Tosk napisa - neka tako bude!” Sveštenici odeveni u kožu uglas ponoviše: „Kako Tosk napisa - neka tako bude!” Vrhovni sveštenik klimnu. „Drevni su se uvek na Helgrindu gnezdili, ali u doba moga pradede, Galbatoriks im ukrade jaja i pobi mladunce, nateravši ih da mu se zakunu na pokornost kako im ne bi lozu zatro. Izdubio im je pećine i lagume koje su oni od tada koristili, a nas, njihove sledbenike odane, zadužio je da čuvamo jaja njihova - da ih pazimo i štitimo dok se potreba za njima ne ukaže. Mi to i učinismo, i niko nam na službu našu prigovor udeliti ne može. „No mi se ipak molimo da će jednoga dana Galbatoriks biti svrgnut, jer niko ne bi smeo Drevne za svoju volju vezivati. To je svetogrđe!” Unakaženo stvorenje se obliznu, a Eragon zgroženo primeti da mu nedostaje parče jezika: očito je bilo isečeno nožem. „I za tebe želimo da nestaneš, Jahaču. Zmajevi Drevnima behu najveći neprijatelji. Bez njih i bez Galbatoriksa, ne bi bilo nikoga da sprečava Drevne da se goste gde i kako žele.” Dok je vrhovni sveštenik govorio, četiri roba koja su nosila ploču istupiše napred, te je pažljivo spustiše s ramena na onaj šareni disk tako da se našla na nekoliko koraka od Eragona i Arje. Kada su završili, naklonili su glave, te se povukoše kroz vrata kroz koja su i došli. „Ko bi mogao da zatraži išta više do da sa srži kostiju svojih nahrani boga?”, upita vrhovnik sveštenik. „Radujte se, oboje, jer danas će vas Drevni blagosiljati, a žrtvom vašom spisak grehova vaših biće izbrisan, pa ćete u zagrobni život ući čisti poput novorođenog deteta.”
~ 157 ~
Potom vrhovni sveštenik i njegovi sledbenici podigoše lica ka tavanici i počeše da poju neku čudnovatu pesmu čudnim naglaskom zbog kojeg se Eragon namučio da ih razume. Zapitao se da li je to možda Toskovo narečje. Povremeno bi mu se učinilo da je čuo reči iz drevnog jezika izmenjene i pogrešno upotrebljene, ali ipak drevne. Kada se to groteskno bogosluženje završilo, okončano horskim „Kako Tosk napisa - neka tako bude!”, tri iskušenika zazvoniše zvonima u verskom zanosu, a Eragonu se čitava ta buka učinila dovoljno glasnom da sruši tavanicu. I dalje tresući zvoncima, iskušenici izađoše iz sobe u koloni. Potom su izašla i dvadeset četvorica nižih sveštenika, a zatim, na kraju povorke, i njihov sakati predvodnik, kojeg šest nauljenih robova iznese na nosiljci. Vrata se zatvoriše za njima uz zloslutan prasak, a onda Eragon začu spuštanje teške grede s druge strane. Okrenuo se ka Arji. U očima joj se nazirao očaj, pa je zaključio da ni ona ne zna kako bi mogli da pobegnu. Ponovo se zagledao gore ne bi li povukao lanac kojim beše vezan, upotrebivši onoliko snage koliko je smeo. Žuljevi mu ponovo pukoše na zglobovima prskajući ga kapljicama krvi. Ispred njih, levo jaje poče gotovo neprimetno da se njiše napred-nazad, te se iz njega začu neko kuckanje, nalik na lupanje sićušnog malja. Duboka jeza obuze Eragona. Od svih načina umiranja koje je mogao da smisli, ubedljivo najgori beše onaj u kojem bi ga Ra'zak živog pojeo. Nošen nekom novom rešenošću, iznova je trgnuo lanac, zagrizavši krpu u ustima kako bi lakše podneo strahovit bol u rukama. Od bola mu se i vid pomutio. Arja je pokraj njega počela da se koprca i izvija; oboje su nemo pokušavali da se oslobode. A iz plavičastocrne ljuske i dalje se čulo ono kuckanje. Nema vajde, shvatio je Eragon. Lanac neće popustiti. Čim se pomirio s tom činjenicom, postalo mu je jasno da neće moći da izbegne mnogo gore povrede od onih koje je već imao. Jedino je pitanje bilo da li će mu te povrede biti nanete nasilno ili će ih sam sebi naneti. Ako ništa drugo, moram bar Arju da spasem. Proučio je gvozdene obruče oko zglobova. Slomim li sebi palčeve, možda ću moći da izvučem šake. Tako bih bar mogao da pružim otpor. Možda bih mogao da zgrabim parče Ra'zakove ljuske, pa da ga upotrebim umesto noža. Uz neko sečivo, mogao bi i noge da oslobodi, mada mu je pomisao na to bila toliko zastrašujuća da je rešio da je zanemari bar za to vreme. Jedino što moram da uradim jeste da otpuzim iz ovog kamenog kruga. Tada bi mogao da koristi čarolije, pa bi mogao da zaustavi bol i krvarenje. Za sve to bilo bi mu potrebno svega nekoliko minuta, ali znao je da će mu to biti najduži minuti u životu. Duboko je udahnuo da bi se pripremio. Prvo ću levu šaku. Ali pre nego što je počeo, Arja vrisnu. Naglo se okrenuo ka njoj, te nemo vrisnu kada vide njene unakažene prste na desnoj ruci. Koža joj je bila povučena nagore poput rukavice, i to sve do noktiju, pa su joj se bele kosti videle ispod grimiznih mišića. Arja je potom omlitavila, te mu se nekoliko trenutaka činilo da se onesvestila, ali potom se pribrala, te je još jednom povukla ruku. Eragon vrisnu s njom kada joj ruka skliznu kroz metalni obruč, kidajući kožu i meso. Ruka joj pade uz bok, te mu nestade s vidika, ali video je kako krv prska po podu pokraj njenih nogu. Suze mu zamutiše oči i on viknu njeno ime u krpu u ustima, ali ona ga, igleda, nije čula. Baš kada se spremala da sve to ponovi, vrata se otvoriše s desne strane oltara i u odaju uđe iskušenik u zlatnoj odori. Spazivši ga, Arja se pokolebala, mada je Eragon znao da bi izvukla drugu ruku iz okova i pri najmanjoj naznaci opasnosti.
~ 158 ~
Mladić iskosa pogleda u Arju, te oprezno ode do sredine šarenog diska, napeto gledajući jaje koje se ljuljalo napred-nazad. Momak je bio sitan, s krupnim očima i nežnim crtama lica: Eragonu je bilo jasno da je odabran na taj položaj zbog svog izgleda. „Evo”, prošaputa mladić, „doneo sam vam ovo.” Posegavši ispod odore, izvadio je turpiju, dleto i drveni malj. „Ali ako vam pomognem, morate me povesti sa sobom. Ne mogu više ovde da izdržim. Užasno je. Grozno. Obećajte mi da ćete me povesti sa sobom!” I pre nego što je dovršio rečenicu, Eragon mu je klimnuo glavom u znak pristanka. Međutim, kada je dečko krenuo ka njemu, Eragon zaurla pokazujući glavom ka Arji. Iskušeniku je trebalo nekoliko sekundi da shvati šta hoće. „Svakako”, promrmlja mladić i ode do Arje. Eragon zaškrguta zubima s krpom u ustima, besan zbog mladićeve sporosti. Grubo struganje turpije ubrzo je zaglušilo kuckanje u nemirnom jajetu. Eragon je gledao, koliko god je mogao, kako njihov spasitelj struže deo lanca iznad Arjine leve šake. Drži tu turpiju na istoj karici, budalo jedna!, besneo je Eragon. Iskušenik je delovao kao da nikada ranije nije koristio turpiju, pa je Eragon posumnjao da taj momak ima dovoljno snage i izdržljivosti da proseče i najtanje parče metala. Arja je mlitavo visila na lancu dok je iskušenik radio turpijom, pa joj je lice bilo pokriveno dugom kosom. Povremeno bi zadrhtala, a krv joj je i dalje neprestano curila iz odranih ruku. Eragon je užasnuto primetio da turpija ne ostavlja traga na lancu. Kakvom god da je mađijom metal bio zaštićen, ona je zasigurno bila prejaka da bi je jedna obična turpija mogla savladati. Iskušenik poče ljutito da duva, očito besan zbog neostvarenog napretka. Zastao je kako bi obrisao čelo, a onda se namrgodio i iznova napao lanac, mašući laktovima zadihanih grudi dok su mu rukavi odore vijorili oko ruku. Zar ne shvataš da nećeš uspeti?, pomisli Eragon. Pokušaj s dletom na okovima oko gležnjeva. Ali mladić je nastavio na istom mestu. Glasno krckanje odjeknu odajom i Eragon ugleda tanku pukotinu na vrhu crnog rupičastog jajeta. Pukotina se produžila i iz nje se raširila čitava mreža tananih raspuklina. Onda i drugo jaje poče da se trese, te se i iz njega začu kuckanje, koje se spojilo sa onim prvim u mahnitom ritmu. Iskušenik je sav prebledeo, te je ispustio turpiju i odstupio od Arje odmahujući glavom. „Žao mi je... Žao mi je. Prekasno je.” Snuždio se, te mu čak i suze potekoše. „Žao mi je.” Eragonova panika se pojačala kada je mladić izvukao bodež ispod odore. „Ne mogu ništa drugo da učinim”, reče kao da priča samom sebi. „Ništa drugo...” Smrcnuo je i krenuo ka Eragonu. „Ovako je najbolje.” Kada mu se momak primakao, Eragon je počeo da cima okove pokušavajući da izvuče jednu šaku iz obruča. Ali gvozdene omče behu preuske, pa mu je jedino pošlo za rukom da odere još više kože oko zglobova. „Žao mi je”, prošaputa momak stavši pred Eragona, te podiže bodež. Ne!, viknu Eragon u glavi. Parče blistavog ametista izlete iz laguma kojim su Eragon i Arja došli u tu odaju. Pogodilo je iskušenika u teme, te on pade na Eragona. Eragon se trže, osetivši kako mu oštrica bodeža klizi preko rebara. Mladić se potom stropoštao na pod, gde ostade da leži onesvešćen. Iz dubine laguma, šepajući, izroni sitna prilika. Eragon se zagleda u priliku koja se pomerila ka svetlosti i shvati da to nije niko drugi do Solembum. Eragona obli olakšanje. Mačkodlak je bio u svom ljudskom obličju, nag. Jedino je oko pojasa imao neku ofucanu krpu, verovatno otkinutu sa odeće njihovih napadača. Crna kosa bila mu je sasvim nakostrešena, a usne mu behu izobličene podivljalim kezom. Podlaktice su mu bile prekrivene posekotinama, a levo uvo visilo mu je s glave s koje mu je nedostajalo i parče kože. Nosio je okrvavljen nož. Iza mačkodlaka je ugledao i travarku Anđelu. ~ 159 ~
BEZBOŽNICI U BEKSTVU
„Koji zinzov!”, reče Anđela, pohitavši ka rubu šarenog diska na podu. Krvarila je iz nekoliko posekotina i ogrebotina, a odeća joj beše umrljana još većom količinom krvi, za koju Eragon zaključi da verovatno nije njena. Inače se činila neozleđenom. „A samo je ovo trebalo da uradi!” Zamahnula je mačem s providnom oštricom iznad glave i obrušila njegovu jabuku o jedan od ametista koji su oivičavali disk. Kristal prsnu uz neobično krckanje, nalik na elektricitet, te mu svetlost zatitra pre nego što sasvim zgasnu. Ostali kristali su i dalje blistali. Ne zaustavljajući se, Anđela je stala pred sledeći komad ametista, te je i njega polomila i krenula dalje. Eragon nikada nije bio toliko srećan što vidi nekoga pred sobom. Prebacivao je pogled s travarke na pukotine koje su se širile na vrhu prvog jajeta. Ra'zak je gotovo prokljuvio svoj put kroz ljusku, čega je izgleda i sam bio svestan, pošto je cičao i kuckao još žešće. Kroz slojeve ljuske, Eragon ugleda debelu belu opnu i kljunastu glavu Ra'zaka koji se nezaustavljivo nabijao uz nju, onako užasan i čudovišan. Brže, brže, pomisli Eragon kada je parče veliko poput njegove šake spalo s jajeta i zazveketalo po podu poput tanjira od pečene gline. Opna se pocepala i mladunče Ra'zaka proturi glavu napolje, te pobednički zakrešta otkrivajući svoj bodljikav ljubičast jezičak. S korube mu je kapala sluz, a odaju prože smrad koji je podsećao na vonj gljivica. Eragon je ponovo trgnuo lance, mada je znao da je to zaludno. Ra'zak ponovo zakrešta, te poče da se izvlači iz ostatka jajeta. Uspeo je da oslobodi jednu kandžu, ali usput je pomerio jaje koje se prevrnu ispuštajući neku gustu, žućkastu tečnost po šarenom disku. Groteskno izleglo biće ležalo je na boku nekoliko trenutaka, ošamućeno. Onda se promeškoljilo i stalo na noge, nezgrapno se njišući poput neke bube. Eragon se zagledao u njega zgrožen i prestravljen, ali i zadivljen u isti mah. Ra'zak je imao duboke, rebraste grudi zbog kojih je izgledao kao da su mu rebra spolja, a ne unutra. Udovi toga stvorenja behu tanani i čvornovati, poput štapova, a struk mu beše uži od ljudskog. Svaka noga imala je i dodatni članak okrenut unazad, što Eragon nikada ranije nije video, ali to je objašnjavalo Ra'zakov nezgrapni hod. Koruba se činila mekom i savitljivom, za razliku od onih na zrelijim Ra'zacima koje je Eragon ranije sretao. Zasigurno će očvrsnuti tokom vremena. Ra'zak je zabacio glavu, te svetlost blesnu u njegovim ogromnim, iskolačenim očima bez zenica; potom zakvoca kao da je upravo otkrio nešto zanimljivo. Onda je obazrivo zakoračio ka Arji... pa još jednom... i još jednom, te razjapi kljun krenuvši ka lokvi krvi pokraj njenih nogu. Eragon zaurla u krpu u ustima, nadajući se da će time privući pažnju tog stvorenja, ali ono ga je zanemarilo bacivši samo jedan hitar pogled ka njemu. „Sad!”, viknu Anđela slomivši poslednji kristal. Čim srča od ametista polete preko poda, Solembum poskoči na Ra'zaka. Mačkodlakovo se obličje odjednom zamaglilo u letu, glava mu se skupila, noge skratile, ižđika mu i krzno, i on se dočeka na sve četiri, ponovo poprimivši životinjsko telo. Ra'zak prosikta te isturi kandže ka Solembumu, ali mačkodlak je izbegao udarac te, brže nego što se okom moglo ispratiti, ošamari Ra'zaka velikom teškom šapom. Uz glasno krckanje, Ra'zaku puče vrat, i to stvorenje odlete na drugi kraj odaje, završivši sklupčano i izobličeno na podu, gde se trzalo još nekoliko sekundi. Solembum frknu te priljubi neozleđeno uvo uz glavu, a onda se iskobelja iz krpe koja mu je i dalje bila privezana oko kukova i ode do drugog jajeta da sedne i čeka.
~ 160 ~
„Šta učini od ruke?”, reče Anđela pohitavši ka Arji. Arja iznureno diže glavu, ali nije ni pokušala da odgovori. Načinivši tri hitra poteza bezbojnim sečivom, travarka je presekla Arjine okove kao da je prekaljeni metal bio mek poput sira. Arja se srušila na kolena i presamitila se, stežući povređenu šaku uz stomak. Drugom rukom je istrgla krpu iz usta. Bridenje se smanjilo u Eragonovim ramenima kada ga je Anđela oslobodila, pa je najzad mogao da spusti ruke. I on je izvukao tkaninu iz usta, te promuklim glasom reče: „Mislili smo da si mrtva.” „Moraće malo više da se potrude ako mene žele da ubiju. Šeprtlje blentave.” I dalje presamićena, Arja poče da izgovara čini za zaceljivanje i povezivanje tkiva. Reči joj behu tihe i napregnute, ali ni u jednom trenu nije zastala niti pogrešila. Dok je ona lečila svoju šaku, Eragon je iscelio posekotinu na rebrima i žuljeve na zglobovima. Onda je uperio prst u Solembuma, pa mu reče: „Sklanjaj se.” Mačkodlak trgnu repom, ali ipak je učinio kako mu je Eragon kazao. Podigavši desnu ruku, Eragon reče: „Brisingr!” Stub plavog plamena buknu oko drugog jajeta. Stvorenje u njemu zakrešta užasnim, neprirodnim glasom, više nalik na škripu pri cepanju metala nego na vapaj osobe ili zveri. Zaškiljivši pred vrelinom vatre, Eragon je sa zadovoljstvom posmatrao kako jaje gori. I neka to bude poslednji, pomislio je. Kada je kreštanje utihnulo, ugasio je plamen koji nestade od dna prema vrhu. Muk koji je usledio beše neočekivan i potpun, pošto je Arja dovršila bajalicu, te se sve umirilo. Anđela se prva pomerila. Otišla je do Solembuma, pa se nadvila nad njim mrmljajući na drevnom jeziku ne bi li mu zalečila uvo i ostale rane. Eragon kleknu pokraj Arje, te joj stavi ruku na rame. Podigla je pogled ka njemu, te je istegla telo kako bi mu pokazala šaku. Duž donje trećine palca, duž spoljnog ruba dlana i preko čitave nadlanice, koža joj beše svetlucava i jarkocrvena. Međutim, mišići ispod kože delovali su očuvano. „Zašto je nisi iscelila dokraja?”, upitao ju je. „Ako si previše iscrpljena, mogu ja...” Odmahnula je glavom. „Oštetila sam nekoliko živaca... i izgleda da ne mogu da ih iscelim. Potrebna mi je Blodgarmova pomoć - on je veštiji od mene u opravljanju tkiva.” „Jesi li sposobna za borbu?” „Biću ako budem pazila.” Na tren joj jače stegnu rame. „Ono što si uradila...” „Uradila sam ono što je bilo logično.” „Većina ljudi ne bi imala snage... Ja sam pokušao, ali šaka mi je prevelika. Vidiš?” Naslonio je šaku uz njenu. Klimnula mu je, a onda ga je uhvatila za ruku da bi se lakše osovila na noge. Eragon je ustao s njom kako bi joj pružio čvrst oslonac. „Moramo da pronađemo svoje oružje”, rekao je, „a i moj prsten, pojas i ogrlicu koju su mi patuljci dali.” Anđela se namrštila: „Tvoj pojas? Zašto? Začaran je?” Pošto je Eragon oklevao ne znajući da li da joj kaže istinu, Arja reče: „Ime čoveka koji ga je napravio verovatno ne znaš, mudra travarko, ali tokom svojih putešestvija zasigurno si čula priče o pojasu dvanaest zvezda.” Travarka se razrogači: „To je taj pojas?! Ali ja sam mislila da je izgubljen još pre četiri veka, da je uništen tokom...” „Mi smo ga sačuvali”, reče joj Arja otvoreno. Eragon je video da travarka gori od želje da postavi još pitanja, ali ona je samo rekla: „Tako, znači... Ali ne možemo da traćimo vreme pretražujući sve odaje u ovom brlogu. Čim sveštenici otkriju da ste pobegli, čitav će nam se čopor naći za petama.” ~ 161 ~
Eragon pokaza iskušenika na podu te reče: „Možda nam on može reći gde su nam stvari.” Čučnuvši, travarka je spustila dva prsta na momkovu vratnu žilu da bi mu opipala bilo. Potom ga je pljesnula po obrazima i podigla mu kapke. Iskušenik je ostao nepomičan i mlitav. Travarku je očito iznerviralo to što ga nije probudila. „Samo časak”, reče sklopivši oči. Na čelu joj se pojavi blaga bora. Neko vreme je bila mirna, a onda hitro poskoči. „Samoljubivi bednik! Nije ni čudo što su ga roditelji dali u sveštenike. Čudi me što su ga toliko dugo trpeli.” „Zna li bilo šta korisno?”, upita je Eragon. „Jedino put do površine.” Pokazala je ka vratima s leve strane oltara, kroz koja su sveštenici izašli. „Pravo je čudo što je pokušao da te spase: mislim da je prvi put u životu učinio nešto svojevoljno.” „Moramo ga povesti sa sobom”, reče Eragon. To mu beše mrsko, ali osećao se dužnim. „Obećao sam da hoćemo, ako nam pomogne.” „Ali pokušao je da te ubije!” „Dadoh mu reč.” Anđela uzdahnu te zakoluta očima, a onda reče Arji: „Pretpostavljam da ga ni ti ne možeš ubediti u suprotno?” Arja odmahnu glavom i prebaci mladića preko ramena, tobože bez po muke. „Ja ću ga nositi”, rekla je. „E, ako je tako”, reče travarka Eragonu, „bolje bi ti bilo da imaš ovo kod sebe, pošto ćemo ti i ja kanda biti zaduženi za borbu.” Pružila mu je svoj kratki mač, a onda je odnekud ispod haljine izvukla kamu s drškom optočenom draguljima. „Od čega je napravljen?”, upita je Eragon zagledajući providno sečivo mača koje je odbijalo svetlost na neobičan način. Materija ga je podsetila na dijamant, ali nije mogao ni da zamisli kako bi bilo ko napravio oružje od dragog kamena, pošto bi količina energije potrebne za sprečavanje lomljenja kamena prilikom svakog udarca brzo iscrpla svakog čarobnjaka. „Nije ni od kamena ni od metala”, reče mu travarka. „Ali upozoravam te: moraš biti veoma obazriv kada ga budeš upotrebljavao. Nikada mu ne diraj sečivo, i ne daj nikome ko ti je drag da mu se primakne, da ne bi zažalio. Isto tako, nikada nemoj naslanjati ovaj mač na nešto što bi ti moglo biti potrebno na svoju nogu, na primer.” Eragon je oprezno odmakao mač od tela. „Zašto?” „Zato što ti je ovo”, reče travarka s velikim uživanjem, „najoštrije od svih postojećih sečiva. Nijedan se drugi nož ili sekira ne mogu porediti s njihovom oštrinom - čak ni tvoj Brisingr. To ti je otelotvorenje savršenog oruđa za rezanje. Ovo ti je” - zastala je kako bi postigla bolji dojam - „pravi primer iskošene ravni... Nigde mu nećeš naći ravna. Može da preseče sve što nije zaštićeno mađijama, a i mnogo šta što jeste. Pokušaj i sam ako mi ne veruješ.” Eragon je potražio nešto na čemu bi mogao da oproba mač. Naposletku je otišao do oltara i zamahnuo oštricom ka ivici jednog kamena u njemu. „Lakše malo!”, viknu Anđela. Providna oštrica je prošla kroz desetak centimetara kamena kao da granit nije tvrđi od kaše, te je nastavila da leti ka Eragonovim nogama. On ciknu i ustuknu, jedva uspevši da zaustavi ruku pre nego što samog sebe poseče. Krajičak oltara se odbio o stepenik ispod njega, te se otkotrljao ka sredini odaje. Sečivo toga mača, zaključi Eragon, vrlo je lako i moglo biti od dijamanta. Pritom i neće morati da pazi na njega koliko je mislio, pošto ionako neće nailaziti na čvršći otpor. „Uzmi i ovo”, reče Anđela, „biće bolje da i ovo imaš kod sebe.” Otkopčala je kanije mača, te mu ih dade. „To je jedna od retkih stvari koje ne možeš preseći tim sečivom.” Eragonu je trebalo nekoliko trenutaka da povrati glas nakon što je sebi maločas zamalo otfikario prste na nozi. „Ima li ovaj mač neko ime?” Anđela se nasmeja: „Naravno. Na drevnom jeziku njegov naziv glasi Albitr, što znači upravo ono što i misliš da znači. Ali ja više volim da ga zovem Zvonimor.” ~ 162 ~
„Zvonimor?” „Da. Zbog zvuka koji sečivo proizvodi kada lupneš po njemu.” Pokazala mu je na šta misli vrhom nokta, te se nasmešila kada je prodoran zvuk prožeo mračnu odaju poput snopa sunčeve svetlosti. „No, hoćemo li krenuti?” Eragon se osvrnuo oko sebe da bi proverio da li su nešto zaboravili, a onda klimnu, ode do vrata s leve strane, te ih otvori najtiše što je mogao. Iza vrata se nalazio dugačak i širok hodnik obasjan bakljama. Dvadeset ratnika u crnom stražarilo je u dve postrojene kolone duž hodnika. Behu to oni koji su ih i ranije napali. Pogledali su u Eragona i posegli za svojim oružjem. Eragonu kroz glavu prolete psovka, a onda pohrli napred kako bi ih napao pre nego što ratnici isuču mačeve i rasporede se u delotvornu skupinu. Međutim, uspeo je da pređe tek nekoliko metara kada pokraj svakog čoveka nešto munjevito zatitra: nešto gotovo neprimetno i maglovito, poput vijorenja barjaka na vetru koje bi primetio tek krajičkom oka. Ne stigavši ni da jauknu, dvadesetorica ratnika se ukočiše i srušiše, mrtvi. Eragon ustuknu kako ne bi naleteo na leševe. Svaki stražar je bio proboden kroz oko sa savršenom preciznošću. Okrenuo se da pita Arju i Anđelu da li znaju šta se upravo odigralo, ali reči su mu zastale u grlu čim je ugledao travarku. Stajala je oslonjena o zid, duboko zadihana, i držala se za kolena. Koža joj je bila bela kao u mrtvaca, a ruke su joj drhtale. S kame joj je kapala krv. Eragona ispuniše i divljenje i strah. Nije mogao da pojmi to što je travarka upravo učinila, šta god to bilo. „Mudra travarko”, reče joj Arja, i sama smetena, „kako ti je ovo pošlo za rukom?” Travarka se zakikota u po daha, a onda im reče: „Upotrebila sam jednu smicalicu... koju sam naučila od svoga učitelja... Tenge... pre sto godina. Hiljadu mu paukova grickalo uši i kosti čvornovate!” „Ali kako si to učinila?”, Eragon beše uporan. Takva smicalica mogla bi biti veoma korisna u Urubejnu. Travarka se ponovo zakikota. „Šta je vreme ako ne kretanje? A šta je kretanje ako ne izvor toplote? A nisu li toplota i energija različiti nazivi za jedno te isto?” Odgurnula se od zida, prišla Eragonu i potapšala ga po obrazu. „Kada to budeš razumeo, razumećeš i šta sam uradila i kako sam to izvela... Danas više neću moći da ponovim te čini a da samoj sebi na naškodim, pa ne očekujte da ću ubiti bilo koga kada naredni put naletimo na gomilu ratnika.” Nije mu bilo lako, ali Eragon joj ipak klimnu progutavši znatiželju. Svukao je tuniku i proštepan kožuh s jednog od nastradalih ljudi, te ih je navukao na sebe, a potom ih je niz hodnik poveo do zasvođenog prolaza na njegovom kraju. U čitavom nizu odaja i hodnika, nisu više naišli ni na koga, ali nisu pronašli ni svoje oduzete stvari. Mada je Eragonu bilo drago što nisu privukli ničiju pažnju, ipak ga je brinulo odsustvo posluge. Ponadao se da on i njegovi saborci nisu podigli uzbunu koja je potom upozorila sveštenike na njihovo bekstvo. Za razliku od pustih odaja koje su videli pre nego što su upali u zasedu, odaje kroz koje su sada prolazili behu ispunjene tapiserijama, nameštajem i čudnovatim napravama od mesinga i kristala, čiju namenu Eragon nije mogao da dokuči. U više navrata, neki sto ili polica s knjigama naveli bi ga da zastane i osmotri šta kriju, ali svaki put je uspeo da se odupre tom nagonu. Nisu imali vremena da čitaju buđave stare papire, ma koliko bili zanimljivi. Anđela je birala pravac kad god je bilo više od jedne mogućnosti, ali Eragon je stalno bio na čelu, i toliko jako je stezao balčak Zvonimora ukrašen žicom da je šaka već počinjala da mu se grči. Nedugo zatim, stigli su do prolaza koji se završavao nizom kamenih stepenica što su se sužavale ka vrhu. Dva iskušenika stajala su pokraj stepeništa, po jedan sa svake strane, držeći ramove sa zvoncima kakve je Eragon i ranije video. ~ 163 ~
Potrčavši ka dvojici mladića, uspeo je da probode jednog iskušenika kroz vrat pre nego što vrisne ili zazvoni zvoncima. Međutim, drugi je uspeo da učini i jedno i drugo pre nego što je Solembum skočio na njega i oborio ga na zemlju ne bi li mu izgrebao lice, te čitavim hodnikom odjeknu zvonjava. „Brzo!”, viknu Eragon krenuvši stepeništem. Pri vrhu stepenica nalazio se zid širok oko tri metra i prekriven kitnjastim slovima i uklesanim znakovima koji Eragonu behu donekle poznati. Zaobišavši zid, našao se pod snopom ružičaste svetlosti koja beše toliko jaka da se, onako zbunjen, zamalo spotakao. Podigao je kanije Zvonimora kako bi zaštitio oči. Manje od dva metra dalje, vrhovni sveštenik je sedeo na svojoj nosiljci dok mu je iz posekotine na ramenu kapala krv. Neka sveštenica bez obe šake klečala je pokraj njega na nosiljci sakupljajući krv u zlatni pehar koji je stiskala među podlakticama. I ona i vrhovni sveštenik zapanjeno zapiljiše u Eragona. Kad je bacio pogled iza njih, pred očima su mu se nanizali prizori: golemi rebrasti stubovi koji su se uzdizali ka kupolastoj tavanici nestajući gore u senci; prozori s vitražima, koji su s leve strane blistali od svetlosti sunca na izlasku, a s desne bili beživotni i sivi; beli kipovi postavljeni između prozora; čitavi redovi granitnih klupa, prošaranih različitim bojama, koji su se pružali sve do udaljenog ulaza u brodski deo svetilišta i mnoštvo sveštenika u kožnim odorama koji su, ispunjavajući prva četiri reda, pojali podignutih lica i otvorenih usta kao gomila tek izleglih mladunaca što vape za hranom. Eragon je sa zakašnjenjem shvatio da se našao u velikoj katedrali Dras Leone, s druge strane oltara pred kojim je nekada davno klečao moleći se. Ona žena bez šaka ispusti pehar, te ustade i široko raširi ruke ne bi li zaštitila vrhovnog sveštenika svojim telom. Eragon je iza nje, na samom rubu nosiljke, uspeo da nazre plave kanije Brisingra, a učinilo mu se da je pokraj njih video i Aren. No nije stigao da ode po svoj mač pošto dva stražara pojuriše k njemu sa obe strane oltara, mašući pred njim izrezbarenim kopljima sa crvenim kićankama. Uspeo je da uzmakne pred prvim stražarom prepolovivši mu dršku koplja, te šiljak polete kroz vazduh. Eragon je potom prepolovio i samog čoveka, pošto je Zvonimor prošao kroz meso i kosti nepojmljivo lako. Eragon se i drugog čuvara rešio jednako brzo, te se okrenuo ka drugoj dvojici koji mu priđoše otpozadi. Travarka mu se pridružila mašući Kamom, a i Solembum zareža odnekud sleva. Arja se držala podalje od borbe, i dalje noseći onog mladića. Krv prolivena iz pehara prekrila je pod oko oltara. Stražari se okliznuše o nju, te drugi čovek pade obarajući i svog druga. Eragon im se približio vukući noge kako ne bi i sam izgubio ravnotežu, te ih ubi obojicu i pre nego što su stigli da reaguju, pazeći kako drži travarkino začarano sečivo koje je bez po muke saseklo dva čoveka. Eragon u isti mah začu vrhovnog sveštenika kako viče kao s velike udaljenosti: „Pobijte nevernike! Pobijte ih! Ne dajte tim bogohulnicima da uleknu! Moraju biti kažnjeni za svoje zločine nad Drevnima!” Okupljeni sveštenici stadoše da arlauču i lupaju nogama o pod, te Eragon oseti kako pokušavaju da mu prodru u misli, poput čopora vukova koji kidiše na ranjenog jelena. Povukao se duboko u sebe, odbijajući njihove napade metodama koje je uvežbavao pod Glejdrovim nadzorom. Međutim, bilo mu je teško da se odbrani od toliko neprijatelja, pa se uplašio da neće moći dugo da drži odbranu. Jedina njegova prednost beše to što su usplahireni, rastrojeni sveštenici počeli da ga napadaju pojedinačno, a ne združeno, mada bi ga udruženom snagom verovatno savladali. Potom je osetio Arjinu svest pokraj svoje, poput poznatog, utešnog prisustva u masi neprijatelja koji su nagrnuli na njegovo unutrašnje biće. Nakon što mu je laknulo, otvorio se ka njoj, te spojiše umove, kao što bi učinio sa Safirom, i tu im se ličnosti bar privremeno stopiše, pa više nije mogao da odredi odakle dolazi gomila misli i osećanja koje počeše da dele. Zajedno su mislima napali jednog sveštenika. Čovek je pokušao da utekne pred njihovim domašajem, poput ribe koja im se migolji između prstiju, ali stegli su stisak, ne dopuštajući mu da
~ 164 ~
pobegne. Recitovao je visokoparan, čudno sastavljen stih kako bi ih odbio iz svoje svesti: Eragon je pretpostavio da je to zapis iz Knjige Toskove. Međutim, sveštenik nije bio dovoljno disciplinovan i usredsređenost mu je ubrzo popustila kada je pomislio: Nevernici su se previše približili Učitelju. Moramo ih ubiti pre nego što... Ne! Čekajte! Ne! Eragon i Arja odmah iskoristiše tren sveštenikove slabosti, te hitro podvrgnuše njegove misli svojoj volji. Kada su se uverili da im se neće protiviti ni umom ni telom, Arja je bacila čini za koje je, proučivši sveštenikova sećanja, znala da će savladati sve njegove zaštite. U trećem redu klupa, neki čovek vrisnu i buknu u plamenu, te mu zelena vatra pokulja iz ušiju, usta i očiju. Plamenovi potpališe odeću sveštenika koji su mu bili blizu, te zapaljeni muškarci i žene počeše da se koprcaju i izbezumljeno trče, još više narušivši napad na Eragona. Užareni plamenovi su zvučali poput grančica koje se lome zahvaćene nevremenom. Travarka je potom štrčala sa oltara, zašla među sveštenike i počela da ubada kamom. Solembum je išao za njom ubijajući one koje bi ona oborila. Nakon toga su Eragon i Arja lako zauzeli i preuzeli umove svojih neprijatelja. Zajedno su usmrtili još četiri sveštenika, a ostali se raziđoše i razbežaše. Neki su utekli hodnikom koji je, koliko se Eragon sećao, vodio ka igumanovom dvoru tik do katedrale, dok se ostali šćućuriše iza klupa obavivši glave rukama. Međutim, šestoro sveštenika nije ni pobeglo niti se sakrilo, već pohrliše ka Eragonu vitlajući osakaćenim rukama u kojima su držali iskrivljene noževe. Eragon je isturio mač ka prvoj sveštenici kako ne bi stigla da ga napadne, ali iznervirao se primetivši da ta žena poseduje zaštitne čini koje zaustaviše Zvonimor petnaestak centimetara od njenog vrata, usled čega mu se mač okrenu u šaci te mu se cela ruka zatrese. Eragon levom rukom zamahnu ka ženi. Neznano zašto, čini mu nisu zaustavile pesnicu, te je osetio kako kosti u njenim grudima popuštaju i kako se ona celom dužinom ruši na ljude iza sebe. Ostali sveštenici se nekako iskobeljaše ne bi li nastavili napad. Istupivši, Eragon je zaustavio nespretan zamah mačem prvog sveštenika, a onda je, uzviknuvši „Ha!”, zabio tom čoveku pesnicu u stomak. On odlete na klupe i tresnu o njih uz gadan krckav zvuk. Eragon je i narednog čoveka ubio na sličan način. Neko zeleno-žuto koplje zari se u grlo sveštenika s njegove desne strane i Eragon ugleda munjevitu žutomrku priliku, što zapravo beše Solembum, kako skače pokraj njega i napada još jednog iz te skupine. Tako pred njim ostade još jedna Toskova sledbenica. Arja slobodnom rukom zgrabi ženu za kožnu odoru, te je baci uvis, a ona, vrišteći, odlete petnaest metara preko klupa. Četiri iskušenika podigoše vrhovnog sveštenika na nosiljci, te ga trkom ponesoše istočnom stranom katedrale, zaputivši se ka ulazu u građevinu. Spazivši da beže, Eragon silno urliknu te skoči na oltar, rušeći tanjire i pehare na pod. Odatle je preskočio tela palih sveštenika. Lagano se dočekao na noge u redu između klupa, odakle je jurnuo ka dnu katedrale davši se za iskušenicima. Četiri mladića se zaustaviše čim spaziše kako Eragon trči ka vratima. „Okrećite se!”, zakrešta vrhovni sveštenik. „Okrećite se!” Njegove ga sluge poslušaše, ali se suočiše sa Arjom, koja je stala iza njih prebacivši jednog njihovog druga preko desnog ramena. Iskušenici jauknuše, te se okrenuše na stranu ne bi li pobegli niz dva reda klupa. Ali pre no što su odmakli nekoliko koraka, Solembum stade na kraj reda te krenu ka njima. Mačkodlakove uši behu stisnute uz glavu, a čak su se i Eragonu nakostrešile dlake na vratu od njegovog neprekidnog potmulog režanja. Tik do njega našla se Anđela, koja se sa oltara spustila niz katedralu, držeći u jednoj ruci kamu a u drugoj onaj žuto-zeleni džilit. Eragon se zapitao koliko li oružja ona ima kod sebe. Iskušenicima se mora priznati da ipak nisu izgubili hrabrost i da nisu napustili svog učitelja. Sva četvorica povikaše, te još brže potrčaše ka Solembumu, najverovatnije zato što im je mačkodlak bio najmanji i najbliži protivnik, a i zato što su mislili da će njega najlakše savladati. ~ 165 ~
Grdno su pogrešili. U jednom gipkom pokretu, Solembum čučnu te s poda skoči na klupe. Onda se, ne zaustavivši se, bacio na jednog od dvojice predvodnika. Dok je mačkodlak leteo kroz vazduh, vrhovni sveštenik viknu na drevnom jeziku. Eragon nije prepoznao samu reč, ali ona je nepogrešivo podsećala na maternji jezik vilenjaka. Čini, ma kakve bile, nisu delovale na Solembuma, mada je Eragon video kako se Anđela tetura kao da je sama pogođena. Solembum se sudario sa iskušenikom na kojeg se bacio. Mladić se stropošta vrišteći kada je Solembum stao da ga unakažava. Ostali iskušenici se spotakoše o telo svoga druga, te se srušiše na gomilu zbacivši vrhovnog sveštenika s nosiljke. On odlete na jednu klupu i ostade da se migolji poput larve. Eragon je stigao do njih sekund kasnije, te trima hitrim potezima pobi sve iskušenike osim onog kojem je Solembum stegao vrat čeljustima. Pošto je proverio da li su svi mrtvi, Eragon se okrenuo kako bi jednom zasvagda dokusurio vrhovnog sveštenika. Ali čim je krenuo ka toj obogaljenoj prilici, nečiji mu um upade u misli pokušavajući da dohvati najintimniji deo njegovog bića kako bi ovladao njegovom svešću. Taj opaki napad natera Eragona da se zaustavi i da se usredsredi na odbranu od uljeza. Krajičkom oka, primetio je da su i Arja i Solembum nepokretni. Travarka je bila jedini izuzetak. Zastala je na tren kada je napad počeo, ali potom je nastavila ka Eragonu, lagano vukući noge. Vrhovni sveštenik je zurio u Eragona upalim očima s tamnim kolutovima, iz kojih su isijavali mržnja i gnev. Da je to stvorenje imalo ruke i noge, pokušalo bi - bio je ubeđen Eragon - da mu iščupa srce golim rukama. Njegov zloćudni pogled beše toliko žestok da je Eragon delimice očekivao da će se sveštenik skotrljati s klupe ne bi li počeo da ga ujeda po nogama. Napad mislima se pojačao kada im se Anđela primakla. Vrhovni sveštenik, koji je izvesno bio odgovoran za napad, bio je mnogo veštiji od svojih podređenih. Upustiti se u mentalnu borbu sa četiri osobe odjednom i pritom predstavljati značajnu opasnost za sve četvoro jeste zadivljujući podvig, pogotovo kada su vam protivnici vilenjak, Jahač zmajeva, veštica i mačkodlak. Um vrhovnog sveštenika beše jedan od najstrašnijih na koje je Eragon ikada naišao i, da nije bilo pomoći njegovih saboraca, verovatno bi posustao pred napadima tog stvora. Sveštenik je činio stvari kakve Eragon nikada ne beše iskusio, pa je, na primer, pokušao da veže Eragonove odlutale misli za Arjine i Solembumove i da ih spoji u nerazmrsiv splet, te je Eragon na tren izgubio pojam o sopstvenom identitetu. Anđeli je potom najzad pošlo za rukom da se uvuče između redova. Obišla je Solembuma, koji je, potpuno nakostrešen, čučao pokraj iskušenika kojeg je maločas usmrtio, pa je obazrivo preskočila leševe trojice iskušenika koje je pobio Eragon. Čim se približila, vrhovni sveštenik poče da se koprca poput ribe na udici u pokušaju da se odgurne niz klupu. U isti mah, pritisak na Eragonov um popusti, ali ne u dovoljnoj meri da bi se Eragon odvažio na neki potez. Travarka je zastala kada je stigla do vrhovnog sveštenika, koji je iznenadio Eragona time što je odustao od otpora i ostao da leži zadihan na klupi. Čitav minut su taj stvor upalih očiju i ozbiljna ženica gnevno zurili jedno u drugo u nevidljivoj bici misli koja se odigravala između njih. A onda vrhovni sveštenik ustuknu i na Anđelinim se usnama pojavi osmeh. Spustila je kamu kako bi iz haljine izvukla maleni bodež sa sečivom boje rumenog sutona. Nadvivši se nad vrhovnog sveštenika, šapnula mu je gotovo nečujno: „Stvarno je trebalo da znaš moje ime jer, da si ga znao, nikada se ne bi usudio da nam se usprotiviš, mutavče. No evo, otkriću ti ga... Još više je utišala glas, te je čak ni Eragon nije mogao čuti, ali čim je progovorila, vrhovni sveštenik je prebledeo, a napućene usne su mu se razjapile u ovalan crn otvor iz kojeg se razleže neljudski urlik. Čitava katedrala odjeknu njegovim arlaukanjem. „Ma začepi gubicu!”, viknu travarka, te mu zari bodež boje sutona posred grudi.
~ 166 ~
Sečivo blesnu kao užareno, te nestade u njemu uz zvuk sličan udaljenoj grmljavini. Koža oko rane zaplamtela mu je poput zapaljenog drveta, a onda je, zajedno s mesom, počela da se raspršuje u fin, crn garež koji se prosu po prsima vrhovnog sveštenika. Uz prigušen ropac, arlaukanje tog stvora prestade naglo kao što je i počelo. Čini ubrzo proždreše i ostatak vrhovnog sveštenika, pretvarajući njegovo telo u gomilicu crnog praha čiji je oblik odgovarao obrisima sveštenikove glave i biste. „Eto ti ga na!”, reče Anđela, odlučno klimnuvši glavom.
~ 167 ~
KAD SE ZVONA OGLASE
Eragon se stresao kao da se budi iz lošeg sna. Pošto više nije morao da se suoči s vrhovnim sveštenikom, postepeno je postao svestan zvonjave crkvenog zvona - glasnog, upornog zvuka koji ga je podsetio na ono kada su ga Ra'zaci isterali iz katedrale tokom njegove prve posete Dras Leoni s Bromom. Murtag i Trn uskoro će stići ovamo, pomislio je. Moramo da odemo pre nego što se to desi. Uvukao je Zvonimor u kanije i predao ga Anđeli. „Izvoli”, reče joj, „mislim da će ti biti potreban.” Potom je odgurnuo leševe iskušenika ne bi li pronašao Brisingr. Čim je sklopio šaku oko balčaka, obli ga olakšanje. Mada je travarkin mač imao odlično i opasno sečivo, ipak to nije bilo njegovo oružje, Bez Brisingra se osećao ogoljeno i ranjivo, kao kad je razdvojen od Safire. Trebalo mu je još nekoliko trenutaka da pronađe svoj prsten, koji se bio otkotrljao pod jednu klupu, i svoju ogrlicu, koja beše obmotana oko jedne drške nosiljke. U gomili leševa pronašao je i Arjin mač, pa se ona obradovala kada joj ga je vratio. Ali nigde nije bilo ni traga od njegovog pojasa, pojasa Belota Mudrog. Eragon je zavirio pod sve obližnje klupe, pa je čak otrčao nazad do oltara da i tamo pogleda. „Nije tu”, rekao je naposletku, očajan. Okrenuo se ka zidu koji je skrivao ulaz do podzemnih odaja. „Sigurno su ga ostavili dole, u lagumima.” Bacio je pogled ka igumanovom dvoru. „Ili je možda...”, oklevao je, razapet između dve mogućnosti. Izustivši reči u po daha, bacio je čini osmišljene tako da pronađu pojas i da ga odvedu do njega, ali jedini učinak beše prizor turobne praznine. Kao što se i plašio, oko pojasa očito behu postavljene zaštitne čini da bi ga štitile od tuđih pogleda i ruku, slične onima koje su štitile i Brisingr. Eragon opsova, te zakorači ka zidu. Zvono odjeknu još glasnije nego ranije. „Eragone!”, pozva ga Arja s drugog kraja katedrale, prebacujući onesvešćenog iskušenika s jednog ramena na drugo. „Moramo da krenemo.” „Ali...” „Oromis će razumeti. Nisi ti kriv.” „Ali...” „Ostavi ga! Taj se pojas i ranije gubio. Ponovo ćemo ga pronaći. Sada moramo da požurimo. Hajde!” Eragon opet opsova, naglo se okrenu, te potrča kako bi se pridružio Arji, Anđeli i Solembumu na čelu katedrale. Gde baš pojas da izgubim, od svih stvari... Njemu se to što je ostavio pojas činilo kao svetogrđe, s obzirom na sva živa bića koja su umrla kako bi ga ispunila svojom energijom. Osim toga, imao je grozan osećaj da će mu ta energija možda zatrebati pre nego se dan završi. Dok su on i travarka otvarali teška vrata koja su vodila iz katedrale, Eragon je mislima potražio Safiru, znajući da ona verovatno kruži visoko iznad grada i da čeka da joj se javi. Više nije bilo vremena za uzdržavanje i skrivanje, te Eragona više nije bilo briga da li će Murtag ili neki drugi čarobnjak osetiti njegovo prisustvo. Gde si toliko dugo?, uzviknu Safira. Jasno je mogao da oseti njenu zabrinutost, i odmah je znao da je razmišljala da se spusti na Dras Leonu i da je rasturi u paramparčad tražeći ga. Slio je svoja sećanja u nju, podelivši s njom sve što mu se zbilo otkako su se rastali. Na to je utrošio nekoliko sekundi, a Arja, Anđela i mačkodlak su za to vreme izašli iz katedrale i trkom se spustili niza stepenice. Ne zaustavljajući se kako bi Safiri pružio priliku da razluči njegova pomešana sećanja, Eragon reče: Moraš da im odvratiš pažnju, i to smesta! ~ 168 ~
Potvrdivši njegov zahtev, strmoglavo se obrušila nadole, što on odmah oseti u sebi. Moraš i da javiš Nasuadi da otpočne s napadom. Stići ćemo do južne kapije za nekoliko minuta. Ako Vordeni ne budu tamo kada je otvorimo, nemam pojma kako ćemo pobeći odavde.
~ 169 ~
CRNOTRNA PEĆINA
Prohladan, vlažan jutarnji vazduh zahuja Safiri oko glave kada se obrušila ka tom pacovskom gnezdu od grada, napola osvetljenom suncem na izlasku. Niski zraci svetlosti istakli su mrke smrdljive drvene kućerke u tom krajoliku, ostavljajući zapadne zidove u tamnoj senci. Onaj vilenjački nazovi-Eragon što joj je jahao na leđima nešto joj doviknu, ali žestok vetar pocepa njegove reći u froncle, te nije mogla da im razazna značenje. Počeo je da joj postavlja pitanja svojim raspevanim umom, ali ona mu nije dozvolila da završi, već mu je prenela Eragonovu molbu i zamolila ga da javi Nasuadi da je kucnuo čas za pokret. A kako je ta Eragonova senka koju je Blodgarm navukao na sebe trebalo da obmane bilo koga to Safiri uopšte ne beše jasno. Nije mirisao poput njenog druga koji je s njom delio srce i misli, niti su mu misli ličile na Eragonove. No izgleda da je ta utvara ipak ostavila utisak na dvonošce, a upravo su njih i pokušavali da prevare. Čim je podigao svoju grimiznu glavu, znala je da ju je zapazio kako se strmoglavo spušta ka tlu, što je i očekivala. Njen stav prema Trnu bio je isuviše složen da bi stao u jedan kratak utisak, kad god bi ga se setila, postala bi zbunjena i nesigurna, a na to ne beše navikla. No bilo kako bilo, nije nameravala da dopusti tom skorojevićkom derletu da je pobedi u bici. Kada crni dimnjaci i krovovi oštrih rubova narastoše pred njom, još je malo raširila krila, osećajući sve jači pritisak oko grudi, ramena i krilnih mišića pošto je počela da iz zateže pri sletanju. Našavši se svega nekoliko stotina metara iznad gusto zbijenih građevina, podigla se u vazduhu dopuštajući krilima da se sasvim razviju. Bilo joj je potrebno mnogo truda kako bi zaustavila obrušavanje, pa joj se načas učinilo da bi vetar mogao da joj iščupa krila iz duplji. Zamahala je repom kako bi uspostavila ravnotežu, a onda se okrenula nad gradom kako bi pronašla onu crnotrnu pećinu u kojoj su bogoslužili krvožedni sveštenici. Ponovo uvukavši krila, spustila se i gromoglasno sletela nasred krova katedrale. Zarila je kandže u crepove kako ne bi skliznula na ulicu. Potom je zabacila glavu i urliknula najglasnije što je mogla, preteći i gradu i svima u njemu. S kule zgrade tik do crnotrne pećine odjekivalo je zvono. Pošto ju je buka iznervirala, okrenula je vrat kako bi ispustila talas plavičasto-žutog plamena na nju. Kula se nije zapalila, budući da je bila od kamena, ali zapalili su se užad i grede koje su pridržavale zvono, pa je nekoliko sekundi kasnije zvono tresnulo u kulu. Taj joj je prizor prijao koliko i prizor okruglouhih dvonožaca koji istrčavaju vrišteći. Ipak je ona jedna aždaja. I red je da je se plaše. Jedan od dvonožaca zastao je na rubu trga ispred crnotrne pećine i ona začu kako baca čini k njoj glasom piskavim kao u preplašenog miša. Eragonove zaštitne čini zaštitiše je - bar je ona pretpostavila da je tako bilo, pošto nije osetila nikakvu razliku ni u sebi ni u svojoj okolini. Onaj vilenjački nazovi-Eragon potom ubi tog čarobnjaka umesto nje. Mogla je da oseti kako Blodgarm poseže ka vračevom umu i pokorava misli tog okruglouhog dvonošca jednom jedinom rečju na čarobnom vilenjačkom drevnom jeziku. Taj okruglouhi dvonožac pade na tlo otvorenih usta, iz kojih šiknu krv. Potom ju je vilenjački nazovi-Eragon potapšao po ramenu, te joj reče: „Spremi se, Svetlokrljušna, evo ih, stižu.” Videla je Trna kako se diže iza krovova s nekom crnom prilikom na leđima. Beše to Eragonov polubrat Murtagom. Trn se presijavao i blistao gotovo koliko ona sama. Ali njene su krljušti bile čistije od njegovih pošto se pre toga posebno pobrinula da ih očisti. Nije mogla ni da zamisli da pođe u boj a da ne izgleda najbolje što može. Njeni neprijatelji ne bi trebalo samo da je se plaše, već i da joj se dive.
~ 170 ~
Znala je da je to taština, ali nije je bilo briga. Nijedna vrsta ne može da nadmaši veličanstvenu lepotu zmajeva. Osim toga, ipak je ona bila ženka, i želela je da se oni koji je vide dive njenom izgledu i da je dobro upamte kako bi, ukoliko zmajevi zanavek nestanu, dvonošci mogli da nastave da pričaju o njima uz dužno poštovanje, divljenje i uvažavanje. Kada se Trn podigao više od trista metara iznad tog pacovskog brloga od grada, Safira se hitro osvrnula oko sebe da bi proverila da li je Eragon, njen saputnik po srcu i mislima, blizu crnotrne pećine. Nije želela da ga slučajno povredi u borbi koja će uskoro početi. On jeste bio opasan lovac, ali bio je i malen, pa je svašta moglo lako da ga zgnječi. Još je pokušavala da rasplete čemerno mračna sećanja koja je Eragon podelio s njom, ali dokučila je dovoljno da bi shvatila da su zbivanja ponovo potvrdila ono u šta je oduvek verovala: kad god su razdvojeni, njen saputnik po srcu i mislima dopadne nevolje. Znala je da se Eragon ne bi saglasio s njom, ali poslednje nezgode nisu učinile skoro ništa da bi je ubedile u suprotno, pa je osetila neko uvrnuto zadovoljstvo zbog toga što je bila u pravu. Dosegnuvši potrebnu visinu, Trn se naglo okrenuo i obrušio se ka njoj bljujući plamen iz razjapljenih čeljusti. Ona se vatre nije plašila, Eragonove bi čini trebalo da je zaštite od nje, ali Trnu bi njegova golema težina i snaga mogle da omoguće da brzo istroši sve čini postavljene da bi je štitile od telesnih povreda. Kako bi se zaštitila, pognula se, čvrsto priljubivši telo uz katedralu, a onda je izvrnula vrat kako bi škljocnula zubima ka Trnovom bledom trbuhu. Utom je obaviše uzburkani plamenovi, stuštivši se na nju poput divovskih slapova. Plamenovi behu toliko bleštavi da je instinktivno sklopila unutrašnje kapke, što bi učinila pod vodom, sprečivši svetlost da je zaslepi. Plamenovi se ubrzo raziđoše, pa Trn projuri iznad nje i vrhom svog debelog rebrolomivog repa povuče prugu po opni njenog desnog krila. orebotina jeste prokrvarila, ali ne preterano obilno, pa je zaključila da joj, mada je jeste zabolela, neće stvarati poteškoće prilikom letenja. Trn je nastavio da se obrušava na nju, pokušavajući da je natera da se i sama podigne ka nebu. Ali ona je odbijala da se pomeri, pa se on, nakon još nekoliko pokušaja, umorio od napadanja i sleteo na drugi kraj crnotrne pećine razvukavši ogromna krila radi ravnoteže. Čitava se građevina zadrmala kada se Trn spustio na sve četiri, pri čemu mnogi draguljoliki prozori na zidovima ispod njih popucaše i padoše na zemlju zveckajući. Trn je sada već bio veći od nje, što behu rabote onog jajolomca Galbatoriksa, no nju, vala, nije zaplašio. Imala je više iskustva od Trna, a pride je i vežbala s Glejdrom, koji je bio veći od njih dvoje zajedno. Trn se i ne bi usudio da je ubije... a nije to ni želeo, mislila je. Crveni zmaj zareža i krenu napred, grebući crepove vrhovima kandži. I ona je njemu uzvratila režanjem, pa se povukla metar-dva i osetila kako joj rep dodiruje podnožje tornjeva što se uzdizahu nebu pod oblake u prednjem delu crnotrne pećine. Trn mrdnu vrhom repa, te Safira zaključi da je spreman da se baci na nju. Uvukla je dah i zapljusnula ga bujicom treperavog plamena. Njen je zadatak sada bio da spreči Trna i Murtaga da primete da na njoj ne sedi Eragon. Mogla je ili da se drži dovoljno daleko od Trna kako Murtag ne bi mogao da pročita misli vilenjačkog nazovi-Eragona, ili da žestoko kidiše na njih kako Murtag ne bi ni dobio priliku za to - što bi bilo teže, pošto je Murtag navikao da se bori s Trnovih leđa i dok se on obrće i okreće u vazduhu. No to što su bili čvrsto na zemlji mogla je da joj pomogne, pošto je više volela da napada. Uvek je birala napad. „Nemoj mi reći da ne možeš bolje od toga!”, viknu Murtag, pojačavši glas mađijama, iz vatrene kugle koja ga je okruživala. Čim joj se ugasio poslednji plamen u ustima, Safira je poskočila ka Trnu. Udarila ga je pravo po grudima, te im se vratovi prepletoše a glave im tresnuše jedna o drugu dok su pokušavali da zariju zube onom drugom u vrat. Zbog siline napada, Trn je sleteo sa crnotrne pećine, pa je zamahao krilima udarajući Safiru dok su zajedno padali ka tlu.
~ 171 ~
Sleteli su uz glasan tresak, od kog se kamenje na ulici raspuklo; obližnje kuće se uzdrmaše. Nešto krenu u Trnovom levom krilatom ramenu, te je neprirodno savio leđa. Zmaj bi spljoštio Murtaga da ga zaštitne čini nisu spasle. Safira je čula kako Murtag psuje ispod Trna, pa je zaključila da bi bilo najbolje da odmah krene u napad, pre nego što okruglouhi dvonožac počne da baca svoje čini. Poskočivši, šutnula je Trna u trbuh, te je sletela na vrh kuće iza crvenog zmaja. Kuća je bila previše krhka da bi mogla da je izdrži, pa je ponovo poletela, ali usput je, reda radi, zapalila čitav niz kuća. Nek se malo pozabave time, zadovoljno je pomislila kada plamenovi stadoše da proždiru drvene građevine. Vrativši se na crnotrnu pećinu, ugurala je kandže pod crepove i počela da razdire krov, rasturajući ga kao što je rasturila krov onog zamka u Džilidu. No sada je bila veća. Bila je i jača. Njoj su kamene ploče bile teške koliko Eragonu kamenčići. Krvožedni sveštenici što se klanjahu u njoj povredili su njenog saputnika po srcu i mislima, povredili su i zmajokrvnu vilenjakinju Arju, mladoliku mudroumnu Anđelu i onog mačkodlaka Solembuma, onog s mnogo imena, a pride su i Virdena ubili. Safira je rešila da, u ime osvete, uništi crnotrnu pećinu. Za svega nekoliko sekundi, otvorila je zjapeću rupčagu na tavanici toga zdanja, pa je unutrašnjost ispunila plamenom, a onda je zakačila kandže za krajeve mesinganih cevi orgulja ne bi li ih iščupala sa zadnjeg zida katedrale. Orgulje tresnuše o red klupa ispod nje. Trn riknu, te sa ulice polete ka nebu iznad crnotrne pećine, gde je zastao silno mašući krilima kako bi održao položaj. Izgledao je kao bezlična crna silueta spram plamenog zida koji se uzdizao od kuća iza njega, i jedino su mu se providna krila presijavala narandžastim i grimiznim odsjajem. Nagrnuo je ka njoj ispruživši nazubljene pandže. Safira se strpela do poslednjeg trenutka, a onda je skočila u stranu, te Trn udari glavom o podnožje središnjeg tornja katedrale. Visoka, izbušena kamena kula zadrhta od udarca, te joj se vrh u obliku kitnjaste zlatne šipke prevrnu i pade na trg. Urličući od jeda, Trn je s mukom pokušao da se uspravi. Stražnje noge su mu kliznule u rupu koju je Safira iščupala na krovu, te se zateturao po crepovima zarivajući kandže oko sebe kako bi se iskobeljao. Dok je on to radio, Safira je odletela do prednjeg dela crnotrne pećine i nasadila se na drugu stranu tornja na koji Trn beše naleteo. Sakupivši snagu, mlatnula je toranj prednjom desnom šapom. Kipovi i isklesani ukrasi prsnuše i oblaci prašine joj zapušiše nozdrve. Komadići kamena i maltera pljusnuše po trgu poput kiše. No kula je ipak izdržala, pa ju je ponovo tresnula. Trnovi urlici postadoše još očajniji kada je shvatio šta pokušava da učini, pa se još više potrudio da se izvuče. Pri Safirinom trećem udarcu, visoka kamen-kula popuca u podnožju, te usporeno pade unazad rušeći se na krov. Trn je imao vremena tek da gnevno Mreži pre nego što se kula obrušila na njega i gurnula ga u kostur razrušene građevine, zatrpavši ga gomilom šuta. Lomljava tornja se razleže po čitavom pacovskom brlogu od grada poput grmljavine. Safira takođe zareža, ali ovoga puta nošena ratobornim pobedničkim duhom. Trn će se ubrzo iskobeljati, ali dotad će zavisiti od njene milosti. Zamahavši krilima, počela je da kruži oko crnotrne pećine. Kada je obišla oko zgrade, zamahnula je ka podupiračima koji su pridržavali zidove, te ih je uništila jedan po jedan. Kamene kocke se srušiše dižući neprijatnu buku. Kada je uklonila sve podupirače, zidovi bez potpore počeše da se njišu i krive upolje. Trnovi pokušaji da se izvuče samo su doprineli tome da zidovi popuste nakon nekoliko sekundi. Čitava građevina se srušila zatutnjavši poput lavine, te se ka nebu podigao golem stub prašine.
~ 172 ~
Safira pobednički zakrešta, a onda se spusti na zadnje noge pokraj hrpe šuta kako bi po kamenim kocKarna počela da bljuje najvreliju vatru koju je mogla da izbaci iz sebe. Nije bilo teško odbiti plamenove pomoću čarolija, ali odbijanje same vreline iziskivalo je mnogo više truda i energije. Nateravši Murtaga da potroši još svoje snage kako on i Trn ne bi bili živi ispečeni, uz energiju koju je trošio da ne bi bio zgnječen, ponadala se da će mu okrnjiti zalihe dovoljno da Eragon i ona šiljouha dvonoškinja dobiju priliku da ga poraze. Dok je ona bljuvala vatru, vilenjak na njenim leđima je bacao čini, mada ona nije znala kakve. To je i nije posebno zanimalo. Verovala je dvonošcu. Mila je sigurna da će joj pomoći ma šta radio. Safira prokliza unazad kada kamen nasred hrpe prsnu kako bi se, uz urlik, Trn promolio iz šuta. Krila mu behu izgužvana kao u zgažene zunzare, a pritom je i krvario iz nekoliko posekotina na nogama i leđima. Besno je pogledavši, zarežao je, a rubin-crvene oči behu mu pune ratobornog gneva. Prvi put ga je istinski naljutila, i bilo joj je jasno da je spreman da je raščereči i da joj se napije krvi. Odlično, pomislila je. Možda i nije bio nalupano preplašeno derle kakvim ga je ona zamišljala. Murtag gurnu ruku u torbicu za pojasom, te izvadi mali okrugli predmet. Safira je iz iskustva znala da je začaran i da će ga upotrebiti kako bi zalečio Trnove povrede. Poletela je, ne čekajući, u pokušaju da odleti što više pre nego što Trn uzmogne da krene za njom. Bacila je pogled pošto je nekoliko puta zamahnula krilima, te ga je videla kako se mahnitom brzinom uzdiže ka njoj, kao golem crveni kobac. Obrnula se u vazduhu, spremna da se obruši, a onda je u dubini uma začula Eragona kako viče: Safira! Usplahirena, nastavila je da se obrće sve dok se nije okrenula ka južnoj gradskoj kapiji, kod koje je osetila Eragonovo prisustvo. Stegla je krila najviše što se usudila, te se usmerila ka kapiji u iskošenom letu. Trn se dade za njom kada je projurila kraj njega, pa je, i ne okrenuvši se, znala da joj je za petama. Oboje jurnuše ka tananom bedemu tog pacovskog brloga od grada, i prohladan zororosan vazduh zahuča u Safirinim ušima poput ranjenog vuka.
~ 173 ~
MALJ I KACIGA
Najzad!, pomisli Roran kada vordenski rogovi oglasiše pokret. Bacio je pogled ka Dras Leoni i ugledao Safiru kako se obrušava ka mračnim bedemima dok joj se krljušti presijavaju na izlazećem suncu. Trn se promeškoljio ispod nje poput goleme mačke koja se sunča na ogradi i pohrlio za njom. Rorana ispuni talas energije. Konačno je kucnuo čas bitke, a on je jedva čekao da dovrše i taj posao. Nakratko se zabrinuo za Eragona, a onda je ustao s debla na kojem je sedeo kako bi otišao da se pridruži ostalim ljudima koji se behu okupili u širokom pravougaonom stroju. Roran je bacio pogled niz redove, proveravajući da li mu je vojska spremna. Čekali su gotovo celu noć te behu umorni, ali znao je da će im strah i uzbuđenje uskoro razbistriti glave. Roran je i sam bio umoran, ali nije obraćao pažnju na to: odspavaće kada se bitka okonča. Do tada, njegova glavna briga jeste da sačuva živote i svojim ljudima i sebi. Doduše, jeste zažalio zbog toga što nije imao vremena za šolju vrelog čaja, da malo smiri stomak. Pojeo je nešto pokvareno za večeru, pa su ga od tada mučili grčevi i mučnina. No ta neugodnost nije bila tolika da bi ga sprečila da pođe u boj. Ili se on nadao da je tako. Zadovoljan stanjem svoje vojske, Roran navuče kacigu spustivši je preko postavljene kape. Potom je podigao svoj malj i provukao levu ruku kroz remenje na štitu. „Na tvoju zapovest”, reče Horst, prišavši mu. Roran mu klimnu. Tog kovača je odabrao za zamenika, a Nasuada je njegovu odluku prihvatila bez protivljenja. Sem Eragona, Roran nikoga drugog ne bi radije imao pokraj sebe. Znao je da to beše sebično sa njegove strane - Horst je tek bio dobio dete, a Vordenima su bile potrebne njegove veštine u obradi metala - ali nije se mogao setiti nikoga ko bi više odgovarao tom zadatku. Horst, izgleda, nije bio oduševljen unapređenjem, mada se nije ni mnogo jedio. Naprosto je počeo da sastavlja Roranov bataljon sa smirenom samouverenošću i stručnošću koje i Roranu behu poznate. Rogovi se ponovo oglasiše, te Roran podiže malj iznad glave. „Napred!”, povikao je. Stao je na čelo nekoliko stotina ljudi, koje su, sa obe strane, pratila četiri vordenska bataljona. Čim ratnici potrčaše preko otvorenih polja koja su ih razdvajala od Dras Leone, gradom se razleže uzbuna. Zvona i rogovi se oglasiše sekund kasnije i, nedugo potom, čitav grad ispuni ljutita larma. To branitelji počeše da se dižu. Čitavu tu jeku pojačaše i grozomorni urlici i udarci iz središta grada, gde su se dve aždaje borile. Roran bi povremeno video neku od njih kako se pojavljuje iznad krovova, blistave kože, ali ta dva gorostasa uglavnom behu sakrivena od njegovog pogleda. Ubrzo se pred njima pojavi čitav lavirint trošnih udžerica koje su okruživale gradske zidine. Roranu su te uzane mračne ulice delovale zloslutno i zastrašujuće. Carski vojnici, pa i sami građani Dras Leone, lako bi im postavili zasedu u tim krivudavim sokacima. Borba u toliko skučenom prostoru bila bi haotična i mnogo surovija nego inače. Roran je znao da bi, ako bi se to dogodilo, veoma malo njegovih ljudi iz te bitke izašlo nepovređeno. Kada se zavukao pod senku krovne grede prve kolibe, čvor nelagode se svezao u njegovom stomaku, pogoršavajući mu mučninu. Obliznuo se, osetivši nagon za povraćenjem. Eragonu bi bolje bilo da otvori tu kapiju, pomislio je. Ako to ne učini... ostaćemo zaglavljeni kao jagnjad saterana za klanje.
***
~ 174 ~
I ZIDINE SE OBRUŠIŠE...
Zvuk obrušavanja kamena natera Eragona da zastane i da se osvrne. Između krovova dveju udaljenih kuća, ugledao je prazan prostor na mestu gde je nekada stajao šiljati toranj katedrale. Umesto nje, s krova se ka nebu uzdizao stub prašine nalik na beli dim. Eragon se nasmešio sebi u bradu, ponosan na Safiru. Kada su posredi pravljenje džumbusa i razaranje, zmajevima nema ravnih. Samo napred, pomislio je. Rasturi je na komadiće! Zatrpaj im svetilište kamenom! Potom je trkom nastavio niz mračnu, krivudavu kaldrmisanu ulicu sa Arjom, Anđelom i Solembumom. Neki ljudi već su se našli na ulicama: trgovci koji su krenuli da otvore svoje radnje, noćni stražari koji su pošli na počinak, pijani velikaši koji su upravo napustili svoje terevenke, skitnice što spavahu pred vratima i vojnici koji su bezglavo pojurili ka gradskim bedemima. Ali svi ti ljudi, čak i oni koji su trčali, gledali su u pravcu katedrale pošto se buka borbe dva zmaja razlegla čitavim gradom. Svi su delovali zastrašeno, od promrzlih prosjaka do očvrslih vojnika i raskošno odevenih velikaša, pa niko nije obratio pažnju na Eragona i njegove pratioce. Mnogo im je, pretpostavio je Eragon, pomagalo i to što su on i Arja na prvi pogled mogli da prođu kao obični ljudi. Pošto je Eragon navaljivao, Arja je ostavila onesvešćenog iskušenika u sokaku podalje od katedrale. „Obećao sam mu da ćemo ga povesti sa sobom”, objasni joj Eragon, „ali nikada nisam rekao dokle. Odavde će i sam pronaći put.” Arja se saglasila, delujući kao da joj je laknulo što se otarasila iskušenika. Dok su njih četvoro žurili niz ulicu, Eragona obuze osećaj dobro znanog mesta. Njegova poslednja poseta Dras Leoni završila se gotovo istovetno: on je trčao između prljavih, zbijenih kuća, nadajući se da će stići do neke gradske kapije pre nego što ga carski vojnici pronađu. Ali ovoga puta mu Ra'zaci nisu bili jedina pretnja. Ponovo je bacio pogled ka katedrali. Safiri je preostalo jedino da još nekoliko minuta zamajava Murtaga i Trna, a potom će već biti prekasno da zaustave Vordene. Međutim, minuti tokom bitke mogu biti dugi kao sati, a Eragon je bio bolno svestan da se ravnoteža moći lako može promeniti. Dobro se drži, pomislio je, mada nije poslao te reči Safiri kako joj ne bi odvraćao pažnju i kako ne bi odao svoj položaj. Još samo malo! Ulice postaše još uzanije kad su se primakli gradskim bedemima, te su zgrade nadvijene iznad njih, mahom kuće, zaprečile gotovo sve sem tanke tračice azurnog neba. Smeće je nepomično ležalo u slivnicima pokraj kuća, te Eragon i Arja pokriše nosove i usta rukavima. Travarki smrad izgleda nije smetao, ali zato je Solembum, iznerviran, zafrktao i mahnuo repom. Hitar pokret na krovu obližnje kuće privukao je Eragonovu pažnju, ali nije video ništa kada je podigao pogled. Nastavio je da gleda ka krovovima, te poče da primećuje čudne prizore: belo polje na ogaravljenim ciglama dimnjaka, čudne šiljaste oblike spram jutarnjeg neba, ovalnu tačkicu veličine novčića koja je u mraku sijala poput vatre. Onda je, zaprepašćen, shvatio da su se po krovovima poređali deseci mačkodlaka u životinjskim obličjima. Mačkodlaci su trčali od jedne građevine do druge, nemo posmatrajući kako Eragon i njegovi saputnici krivudaju kroz polumračan lavirint gradskih ulica. Eragon je znao da se lukavi preobrazitelji ne bi potrudili da im pomognu ukoliko situacija ne bi postala bezizlazna, pošto su želeli da skrivaju od Galbatoriksa svoju povezanost s Vordenima što duže mogu. Ipak ga je ohrabrilo to što su im bili blizu. Ulica se naglo završavala na raskršću pet sokaka. Eragon se posavetovao sa Arjom i travarkom, te odlučiše da krenu ulicom naspram njihove i da nastave u istom pravcu.
~ 175 ~
Tridesetak metara ispred njih, ulica koju su odabrali oštro je skretala, otvarajući se pred trgom koji je ležao ispred južne kapije Dras Leone. Eragon zastade. Stotine vojnika behu okupljene ispred kapije. Ljudi su se zbunjeno motali unaokolo pripremajući oružje i oklope, praćeni povicima svojih zapovednika. Zlatne niti ušivene u njihove grimizne tunike presijavale su se kada bi se pomerili. Eragona je onespokojilo prisustvo vojnika, ali još se više uznemirio kada je video da su gradski branitelji nagomilali ogromnu hrpu šuta sa unutrašnje strane kapije kako Vordeni ne bi mogli da provale. Eragon opsova. Ta hrpa je bila tolika da bi i četi od pedeset ljudi trebalo nekoliko dana da je ukloni. Safira bi mogla da oslobodi kapiju za nekoliko minuta, ali Murtag i Trn joj nikada ne bi pružili priliku za to. Moramo im odvući pažnju nekako drugačije, pomislio je. Ali ni njemu nije bilo jasno kako. Safira!, viknuo je, uperivši misli prema njoj. Čula ga je, u to je bio siguran, ali nije imao vremena da joj objašnjava okolnosti pošto je upravo tada jedan vojnik zastao i uperio ruku u Eragona i njegovu družinu. „Pobunjenici!” Eragon istrgnu Brisingr iz kanija te skoči napred pre nego što su ostali vojnici obratili pažnju na vojnikovo upozorenje. Ne beše mu preostalo ništa drugo. Povlačenjem bi ostavio Vordene na cedilu pred Carstvom. Osim loga, ne bi mogao da prepusti Safiri da se sama pobrine i za zidine i za vojnike. Viknuo je poskočivši sa Arjom, koja mu se pridružila u tom sumanutom napadu. Zajedno su prosekli put kroz gomilu iznenađenih vojnika. Ljudi su nekoliko trenutaka bili toliko zbunjeni da neki čak nisu shvatili da im je Eragon protivnik dok ih nije probo. Strelci raspoređeni po grudobranima ispališe kišu strela na trg. Šaka se odbi o Eragonove zaštitne čini. Ostale pobiše ili povrediše carske vojnike. Ali Eragon, ma koliko bio brz, nije mogao da odbije sve mačeve, bodeže i koplja. Jasno je osećao kako mu snaga opasno popušta dok ga čini štite od napada. Ukoliko se ne oslobodi iz te mase, vojnici će ga toliko iznuriti da na kraju više neće moći da se bori. Uz žestok ratni poklič, okrenuo se ukrug držeći Brisingr tik uz pojas i pokosio sve vojnike koji mu behu u domašaju. Blistavo plavo sečivo seklo je kroz kosti i meso kao da ne seče čvrstu materiju. Krv poče da mu se rasteže s vrha u dugim, izuvijanim trakama koje se lagano pretvoriše u treperave kapljice nalik na uglačan koral. Ljudi bi se samo presamitili, držeći se rukama za stomak u pokušaju da zatvore rane. Svaka mu je pojedinost bila veoma jarka, izoštrena, kao da je sačinjena od stakla. Eragon je mogao da razazna pojedinačne vlasi u bradi čoveka s mačem koji se našao pred njim. Mogao je da prebroji graške znoja koje orosiše kožu ispod njegovih očiju, a mogao je i da uoči svaku mrlju, nabor ili rupu na odeći toga vojnika. Buka opšteg meteža beše bolna za njegove osetljive uši, ali Eragon je osećao duboku smirenost. Nije bio imun na strahove koji su ga ranije mučili, ali sada se nisu lako budili i zbog toga se on mnogo bolje borio. Obrnuvši se, krenuo je ka čoveku s mačem. Tada Safira prolete iznad njih. Krila joj behu čvrsto priljubljena uz telo i treperila su poput lišća na vetru. Kada je prošla iznad njih, nalet vetra zamrsi Eragonovu kosu i natera ga da se sagne. Tren kasnije, Trn se pojavio za Safirom iskeženih zuba; iz njegovih razjapljenih čeljusti plamtela je vatra. Dve aždaje su odjurile čitav kilometar od Dras Leoninih bedema od žutog blata, a onda se okrenuše i zaputiše nazad. Eragon začu glasno klicanje s druge strane bedema. Vordeni su stigli do kapije.
~ 176 ~
Osetio je peckanje na koži leve podlaktice, kao da ga je neko poprskao vrelom mašću. Prosiktavši, protresao je ruku, ali osećaj nije nestao. Onda je ugledao krvavu mrlju kako mu natapa tuniku. Bacio je pogled ka Safiri. To je sigurno bila krv zmaja, ali nije znao kojeg. Kada im se zmajevi opet približiše, Eragon iskoristi nepažnju vojnika te ubi još trojicu. No ostali se ubrzo pribraše, te se prava bitka nastavi. Neki vojnik s bojnom sekirom stade pred Eragona, te poče zavitla pred njim. Ali još dok je on bio u poluzamahu, Arja ga je sredila posekavši ga otpozadi. Gotovo da ga je rasekla napola. Eragon joj je zahvalio na pomoći hitro joj klimnuvši glavom. Prema neizrečenom dogovoru, stali su leđa uz leđa, te se skupa suočiše s vojnicima. Primetio je da se Arja zadihala koliko i on. Mada su bili jači i brži od većine ljudi, i njihova je izdržljivost bila ograničena, ograničena zalihama. Već su ubili na desetine njih, ali ostalo ih je na stotine, a Eragon je znao da će im uskoro pristići pojačanje iz ostalih delova Dras Leone. „Šta ćemo sad?”, viknuo je odbivši koplje bačeno ka njegovom bedru. „Vreme je za mađije!”, odgovori mu Arja. Odbijajući napade vojnika, Eragon poče da baca sve čini kojih se mogao setiti, a koje bi mogle da pobiju njihove neprijatelje. Nov nalet vetra zamrsi mu kosu, pa hladna senka prolete iznad njega. Safira je kružila iznad njih, služeći se postignutim ubrzanjem. Raširivši krila, počela je da se spušta ka grudobranima na bedemu. Ali pre nego što je uspela da sleti, Trn ju je konačno sustigao. Crveni se zmaj obrušio ka njoj bljujući plamenove dugačke više od trideset metara. Safira ljuto urliknu, te se okrenu od zidina i hitro mahnu krilima kako bi postigla visinu. Dva zmaja su se obrtala jedan oko drugog uspinjući se ka nebu, usput se gnevno napadajući zubima i kandžama. Prizor Safire u opasnosti samo je potpirio Eragonovu rešenost. Ubrzao je bajalicu, izgovarajući reči drevnog jezika najbrže što može a da ih ne izgovori pogrešno. Ali ma koliko da su se trudili, ni njegove ni Arjine čini nisu uticale na vojnike. Uto se Murtagov glas prolomi s neba, poput glasa nekog nebeskog diva: „Ovi su ljudi pod mojom zaštitom, brate!” Podigavši pogled, Eragon vide Trna kako srlja nadole ka trgu. Iznenadnom promenom brzine, crveni zmaj je čak i Safiru uhvatio nespremnu. Ona se i dalje nalazila visoko iznad grada, poput tamnoplave prilike spram svetloplavog neba. Otkrili su me, pomisli Eragon, te mu jeza probi prethodnu smirenost. Spustio je pogled kako bi njime prešao po masi oko sebe. Sve više vojnika je pristizalo iz ulica koje su se pružale sa obe strane Dras Lecninih bedema. Travarka se naslanjala uz jednu kuću, bacajući neke stakleno bočice jednom rukom a drugom vitlajući Zvonimorom. Bočice bi ispustile oblak zelene pare nakon što bi se rasprsle, te bi se svi vojnici uhvaćeni u nju odjednom srušili, držeći se za vrat i koprcajući se, a po svakom deliću ogoljene kože počele bi da im niču smeđe pečurke. Iza Anđele, na baštenskom zidu ravnog vrha, čučao je Solembum. Mačkodlak je svoj uzvišeni položaj koristio kako bi vojnicima kidao lica kandžama i kako bi im skidao kacige, odvlačeći im pažnju ako bi se previše primakli travarki. I on i Anđela su delovali namučeno, te je Eragon pretpostavio da neće još dugo izdržati. Ništa od onoga što je video nije pružalo nikakvu nadu Eragonu. Ponovo |e pogledao Trnovu golemu telesinu kada je crveni zmaj ispunio krila vazduhom kako bi usporio spuštanje. „Moramo odavde!”, viknu Arja. Eragon se dvoumio. Bilo bi jednostavno da se Arja, Anđela, Solembum i on prebace preko bedema na drugu stranu gde ih čekaju Vordeni. Ali ako bi pobegli, Vordeni bi bili na istom na čemu su bili i ranije. Njihova vojska više nije mogla da čeka: ako prođe još nekoliko dana, potrošiće sve zalihe, pa će ljudi početi da beže kućama. A čim do toga dođe, znao je Eragon, više nikada ne bi bili kadri da ujedine sve narode protiv Galbatoriksa.
~ 177 ~
Trn telom i krilima zakloni nebo bacajući rumenu senku po celom kraju i skrivajući Safiru s vidika. Kapi krvi veličine Eragonove pesnice kapale su s Trnovog vrata i nogu, te mnogi vojnici bolno vrisnuše kada ih je ta tečnost opekla. „Eragone! Sada!”, viknu mu Arja. Povukla ga je zgrabivši ga za ruku, ali on se nije pomerao ne želeći da prihvati poraz. Arja ga je još jače povukla, nateravši ga da spusti pogled kako se ne bi spotakao. Usput mu pogled pade na treći prst desne šake na kojem je nosio Aren. Oduvek se nadao da će energiju iz tog prstena sačuvati za dan kada će se konačno suočiti s Galbatoriksom. Beše to zanemarljiva količina energije u poređenju sa onom koju je kralj nesumnjivo nakupio tokom mnogih godina provedenih na prestolu, ali prsten je ipak u sebi skrivao najveću zalihu koju je Eragon posedovao, a on je znao da neće imati priliku da sakupi istu količinu pre nego što Vordeni stignu do Urubejna, ako se to uopšte desi. To je takođe bila jedna od retkih stvari koje mu je Brom ostavio. Stoga je oklevao da upotrebi bilo koji deo te energije. No u tom trenu se nije mogao setiti ničega drugog. Spremište energije u Arenu Eragonu je oduvek delovalo golemo, a sada se zapitao da li će mu biti dovoljno za ono što namerava da učini. Krajičkom oka je video kako Trn juri ka njemu isturivši kandže veličine čoveka, te delić njega vrisnu da pobegne pre nego što ga to čudovište uhvati i živog proždere. Eragon duboko udahnu, a onda upade u Arenovu riznicu povikavši: Jierda!” Bujica energije koja je potom potekla kroz njega beše veća od svih koje je iskusio: bila je poput ledene reke koja ga je peckala i bockala gotovo nepodnošljivom jačinom. Osećaj beše i bolan i zanosan. Na njegovu zapovest, ogromna hrpa šuta koja je prečila kapiju prsnu ka nebu u stubu zemlje i kamena. Šut udari Trna po boku, kidajući mu krilo, te šibnu kreštavog zmaja daleko od Dras Leone. Onda se taj stub proširio stvarajući baldahin iznad južne polovine grada. Erupcija kamenja uzdrmala je čitav trg, bacivši sve na zemlju. Eragon se spustio na ruke i kolena, te ostade tako zureći ka nebu dok su čini delovale. Kada je energija iz prstena bila na izmaku, prošaputao je: „Ganga raehta.” Poput olujnog crnog oblaka nošenog vetrom, stub šuta se pomeri udesno, u pravcu pristaništa i jezera Leone. Eragon je nastavio da gura šut podalje od središta grada koliko god je mogao, a onda je, kada su poslednji ostaci energije pokuljali kroz njega, dovršio čini. Varljivo tiho, oblak šuta se urušio. Teži komadi - kamenje, odlomljeno drveće i grumenje zemlje - odmah padoše dole, pljušteći po površini jezera, dok manji komadići ostadoše u vazduhu stvarajući veliku smeđu mrlju koja je polako lebdela dalje ka zapadu. Tamo gde beše šut ostade prazan krater. Rupa je bila oivičena popucalim komadima kaldrme, nalik na krug razbijenih zuba. Gradska kapija je stajala otvorena, raspukla i iskrivljena, potpuno uništena. Kroz izlomljenu kapiju, Eragon ugleda Vordene okupljene po ulicama s druge strane. Izdahnuvši, dopustio je da mu glava klone od iscrpljenosti. Upalilo je, pomislio je sav zapanjen. Onda se polako uspravio, tek donekle svestan da opasnost još nije prošla. Dok su vojnici pokušavali da se uskobeljaju na noge, Vordeni pokuljaše u Dras Leonu, uzvikujući ratne pokliče i lupajući mačevima po štitovima. Nekoliko sekundi kasnije, Safira slete među njih i ono što je trebalo da se pretvori u ljutu bitku pretvori se u opšte bekstvo, pošto se vojnici razbežaše da spasu glave. Eragon je spazio Rorana u moru ljudi i patuljaka, ali on mu nestade s vidika pre nego što je uspeo da privuče bratovu pažnju. Arja...? Eragon se naglo okrenu, ali se usplahiri videvši da nije pokraj njega. Osvrnuvši se oko sebe, uskoro ju je zapazio nasred trga. Beše je okružilo dvadesetak vojnika. Ljudi su je čvrsto držali za ruke i noge, pokušavajući da je odvuku odatle. Arja je oslobodila jednu šaku, te udari jednog od
~ 178 ~
njih po bradi i polomi mu vrat, ali drugi vojnik zauze njegovo mesto pre nego što je ponovo zamahnula. Eragon odmah jurnu k njoj. Usled iscrpljenosti, spustio je desnu ruku previše nisko, te mu se vrh Brisingra zakačio za verižnjaču jednog od palih vojnika. Balčak mu ispade iz šake. Mač tresnu o zemlju, a Eragon poče da okleva, pošto nije znao da li da se vrati po njega, ali tada je ugledao kako dvojica vojnika bodu Arju bodežima, pa je udvostručio brzinu. Baš kad je stigao do nje, Arja je na tren stresla napadače sa sebe. Ljudi nagrnuše raširenih ruku, ali pre nego što su je ponovo zgrabili, Eragon je opalio jednog čoveka sa strane, zarivši mu pesnicu u rebra. Neki drugi vojnik sa zalizanim brkovima pokušao je da ubode Eragona u grudi. Eragon je golim rukama ščepao sečivo, otrgao ga iz vojnikovog stiska, polomio mač nadvoje i probo vojnika onim što je ostalo od njegovog oružja. Za nekoliko sekundi, svi vojnici koji su napali Arju ležali su mrtvi ili smrtno ranjeni. One koje Eragon nije ubio dovršila je Arja. Arja mu na to reče: „Da znaš da sam i sama mogla da ih sredim.” Eragon se nagnu prema njoj, oslonivši ruke na kolena kako bi došao do daha. „Znam...” Klimnuo je ka njenoj desnoj šaci, onoj koju je povredila kada ju je provukla kroz gvozdeni okov; držala ju je sklopljenu uz nogu. „Ovo ti je moje hvala.” „Baš ti je grozan poklon”, kazala je s blagim osmehom na usnama. Većina vojnika već beše pobegla s trga, a oni koji su ostali behu saterani uz kuće pred Vordenima. Pred Eragonovim očima, na desetine Galbatoriksovih ljudi odbacilo je oružje predajući se. Sa Arjom je otišao da pokupi svoj mač, a onda su otišli do zidina od žutog blata, gde je tlo bilo koliko-toliko čisto. Seli su uza zid da posmatraju kako Vordeni ulaze u grad. I Safira im se uskoro pridružila. Gurnula je Eragona njuškom, a on se osmehnu, te je počeša po nosu. Uspela si, rekla mu je predući. Uspeli srno, odgovorio je. Blodgarm izgovori nerazgovetnu reč na drevnom jeziku, a onda mu telo zatreperi poput fatamorgane i on ponovo postade onaj stari: visok, čupav, žutih očiju, dugih ušiju i oštrih zuba. Nije ličio ni na vilenjaka ni na čoveka, ali Eragon je u napetom, stegnutom izrazu njegovog lica primetio mešavinu luge i besa. „Senkoubico”, rekao je, te se naklonio i Arji i Eragonu. „Safira mi je rekla za Virdenovu sudbu...” Pre nego što je dovršio rečenicu, deset vilenjaka iz Blodgarmove čete izronilo je iz mase Vordena i pojurilo k njemu s mačevima u rukama. „Senkoubico!”, uzviknuše. „Argetlam! Svetlokrljušna!” Eragon ih umorno pozdravi, trudeći se da odgovori na njihova pitanja, mada mu nije bilo ni do čega. Onda njihov razgovor preseče urlik i nad njih se nadvi senka. Podigavši pogled, Eragon je ugledao Trna, živog i zdravog, kako lebdi visoko iznad njih. Eragon opsova, te brže-bolje skoči na Safiru, usput isukavši Brisingr, a Arja, Blodgarm i ostali vilenjaci sastaviše zaštitni krug oko nje. Njihova združena moć beše zastrašujuća, ali Eragon nije znao da li bi bila dovoljna da oteraju Murtaga. Svi Vordeni podigoše poglede u isti mah. Jesu oni bili hrabri, ali čak se i najhrabriji trzaju pred zmajevima. „Brate!”, zaurla Murtag, toliko pojačavši svoj izobličeni glas da je Eragon morao da pokrije uši. „Duguješ mi krv za sve povrede koje si naneo Trnu! Uzmi Dras Leonu ako želiš. Ona Galbatoriksu ništa ne znači. Ali još ćemo se mi sresti, Eragone Senkoubico, zaklinjem ti se u to!” Trn se potom okrenuo i odleteo severno od Dras Leone, te uskoro nestade u oblaku dima što se dizao iznad kuća koje su gorele pokraj razorene katedrale.
~ 179 ~
POKRAJ OBALA JEZERA LEONE
Eragon je prolazio kroz tabor hitrim korakom, stegnute vilice i stisnutih pesnica. Prethodnih nekoliko sati proveo je na sastanku s Nasuadom, Orikom, Arjom, Garzvogom, kraljem Orinom i njihovim mnogobrojnim savetnicima, na kojem su raspravljali o dnevnim zbivanjima i trenutnom stanju vordenske vojske. Pri kraju sastanka, javili su se kraljici Islanzadi da bi je obavestili da su Vordeni osvojili Dras Leonu i da je Virden poginuo. Eragonu nije bilo prijatno da objašnjava kraljici kako je jedan od njenih najstarijih i najmoćnijih vračeva umro, kao što ni samoj kraljici nije bilo drago što čuje te vesti. Isprva je reagovala s toliko tuge da se i sam iznenadio: nije ni pomislio da je ona toliko dobro poznavala Virdena. Razgovor sa Islanzadi ostavio je Eragona u natmurenom raspoloženju, pošto ga je podsetio na Virdenovu pogibiju, sasvim nasumičnu i nepotrebnu. Da sam ja bio na čelu, oni šiljci bi proburazili mene, pomislio je nastavljajući svoju potragu po tabora. A to se moglo dogoditi i Arji. Safira je znala šta je naumio, ali rešila je da se vrati na svoje mesto pokraj njegovog čadora, gde je obično spavala, rekavši mu: Ako počnem da bazam između čadora, razbudiću Vordene, a svi su oni zaslužili da se odmore. No u mislima su ipak ostali spojeni, pa je znao da će, ukoliko mu zatreba, biti pokraj njega za nekoliko sekundi. Kako bi sačuvao svoj noćni vid, Eragon se nije približavao logorskim vatrama i bakljama koje su gorele ispred mnogih čadora, ali trudio je da proveri svaki osvetljeni prostor u potrazi za svojim plenom. Dok je tragao, sinulo mu je da bi mu sasvim mogla promaći. Njegova osećanja prema njoj behu daleko od prijateljskih, što bi njoj omogućilo da predoseti njegov položaj i da ga izbegne, ako tako poželi. No on ipak nije smatrao da je kukavica. Uprkos njenoj mladosti, bila je jedna od najčvršćih osoba koje je ikada sreo - i među ljudima, i među vilenjacima, i među patuljcima. Naposletku je spazio Elvu kako sedi ispred malog, neupadljivog čadora i igra se kolarićupaniću pod svetlošću dopola ugašene vatre. Pokraj nje je njena starateljka Greta škljocala dugačkim drvenim iglama za štrikanje. Eragon načas zastade, te se zagleda u njih. Starica je delovala opuštenije nego ikad, pa nije želeo da je prekida dok se odmara. Onda Elva reče: „Nemoj sad da se predomisliš, Eragone. Sad kad si dovde stigao.” Glas joj je bio neobično sputan, kao da je pre toga plakala, ali kada je podigla lice, pogled joj beše prodoran i izazivački. Greta se, izgleda, prepala kada je Eragon kročio na svetlost, pa je pokupila vunicu i igle, naklonila se i rekla: „Pozdravljam te, Senkoubico. Mogu li te poslužiti nečim od jela ili pića?” „Ne, hvala.” Eragon se zaustavio ispred Elve i zagledao se u tu sitnu devojčicu. I ona se nakratko zagledala u njega, a onda je nastavila da prepliće omču od vunice među prstima. Njene ljubičaste oči, primeti Eragon uz čudan grč u stomaku, behu iste boje kao oni kristali ametista koje su helgrindski sveštenici upotrebili kako bi ubili Virdena i zatočili Arju i njega. Eragon kleknu, te uhvati vunicu na sredini kako bi prekinuo Elvu. „Znam šta nameravaš da kažeš”, ustvrdila je. „Možda i znaš”, zareža on, „ali ja ću to ipak reći. Ubila si Virdena - ubila si ga kao da si ga sama izbola. Da si pošla s nama, mogla si ga upozoriti na zamku. Mogla si nas sve upozoriti. Gledao sam kako Virden umire i kako Arja sama sebi dere kožu s ruke, i to sve zbog tebe. Zbog tvog besa. Zbog tvoje tvrdoglavosti. Zbog tvog ponosa... Mene možeš da mrziš koliko god hoćeš, ali da se nisi drznula da dopustiš da iko drugi trpi zbog toga. Ako želiš da Vordeni izgube, onda se pridruži Galbatoriksu, pa da završimo s tim. Je li to ono što zaista želiš?” Elva polako odmahnu glavom. ~ 180 ~
„Onda da te više nisam čuo da odbijaš da pomogneš Nasuadi samo iz inata, inače ćemo ti i ja morati da raščistimo neke stvari, vidovita Elva, a ti iz toga sigurno nećeš izaći kao pobednica.” „Ne bi ti nikada uspeo da me poraziš”, promrmljala je glasom punim besa. „Mislim da bi se dobrano iznenadila. Elva, ti poseduješ dragocen dar. Vordenima je potrebna tvoja pomoć više nego ikada ranije. Ne znam kako ćemo poraziti kralja kod Urubejna, ali ako budeš na našoj strani, ako upotrebiš svoj dar protiv njega, možda ćemo i imati nekakvih izgleda.” Elva se, izgleda, dvoumila u sebi. Onda je klimnula i Eragon vide da plače i da joj suze naviru iz očiju. Nije mu bilo drago što ju je uznemirio, ali je unekoliko bio zadovoljan što su je njegove reči toliko dotakle. „Izvini”, prošaputala je. Pustivši vunicu, Eragon ustade. „Tvoje izvinjenje ne može nam vratiti Virdena. Budi bolja ubuduće i možda ćeš se iskupiti za ovu grešku.” Klimnuo je staroj Greti, koja je ćutala tokom njihovog razgovora, a onda se vratio u mrak, među čadore. Bio si dobar, reče mu Safira. Mislim da će se odsad drugačije ponašati. Nadam se. Ta grdnja je bila neobično iskustvo za Eragona. Prisetio se kako su ga Brom i Garou grdili kada bi pogrešio, pa se zbog toga što se sada on našao u ulozi vaspitača osećao... drugačije... nekako zrelije. Točak se okreće, pomislio je. Nije žurio dok je šetao po taboru, pošto mu je prijao svež lahor koji je dopirao s jezera skrivenog u tami.
*** Nakon preuzimanja Dras Leone, Nasuada ih je sve iznenadila odlučivši da Vordeni ne smeju da prenoće u gradu. Svoju odluku nije objasnila, ali Eragon je pretpostavljao da zbog odugovlačenja kod Dras Leone žarko želi da nastave put ka Urubejnu, ali i da ne želi da se zadržava u tom gradu po kom se možda još mota mnogo Galbatoriksovih plaćenika. Pošto su Vordeni obezbedili sve ulice, Nasuada je odredila ratnike koji će ostati u gradu pod vođstvom Martlanda Crvenobradog. Vordeni su potom napustili Dras Leonu i nastavili marš ka severu prateći obalu obližnjeg jezera. Tokom putovanja, glasnici su neprekidno jahali tamo-amo između Vordena i Dras Leone, kako bi se Martland i Nasuada dogovarali o raznim nevoljama vezanim za upravljanje tim gradom. Pre nego što su Vordeni krenuli na put, Eragon, Safira i Blodgarmovi vračevi vratili su se do uništene katedrale kako bi preuzeli Virdenovo telo i kako bi potražili pojas Belota Mudrog. Safiri je bilo potrebno svega nekoliko minuta da razgrne kamenje koje je prečilo ulaz u podzemne odaje, a toliko je i Blodgarmu i ostalim vilenjacima trebalo da pokupe Virdena. Ali ma koliko tražili i ma kakve čini koristili, pojas nisu mogli da pronađu. Vilenjaci su Virdena izneli iz grada na svojim štitovima, kako bi ga odneli do nekog brežuljka blizu potočića. Tamo su ga pokopali uz nekoliko bolnih tužbalica na drevnom jeziku - pesama toliko žalosnih da je čak i Eragon neusiljeno plakao, a sve ptičice i životinje u okolini utihnule kako bi ih saslušale. Sedokosa vilenjakinja Jela je kleknula pokraj humke, izvadila žir iz torbice za pojasom i posadila ga tačno iznad Virdenovih grudi. Potom dvanaest vilenjaka, među kojima beše i Arja, zapeva žiru, koji pusti korenje i poče da raste i raste, uzdižući se ka nebu poput ispruženih ruku. Kada su vilenjaci obavili svoje, zeleni hrast beše visok gotovo sedam metara, s dugim čokotima zelenih cvetova na kraju svake grane.
~ 181 ~
Beše to najlepša sahrana od svih na kojima je Eragon bio. Dopala mu se mnogo više od običaja patuljaka, koji bi okružili svog pokojnika tvrdim ledenim kamenom duboko pod zemljom, a svidela mu se i zamisao da nečije telo bude hrana drvetu koje će možda živeti stotinama godina. Ako jednom i sam bude morao da umre, zaključio je, voleo bi da nad njim bude zasađeno stablo jabuke, kako bi njegovi prijatelji i porodica mogli da jedu plodove sazrele nad njegovim telom. Ta ga je zamisao strahovito zainteresovala, mada je bila prilično morbidna. Pored pretrage katedrale i preuzimanja Virdenovog tela, Eragon je uradio još nešto važno nakon osvajanja Dras Leone. Uz Nasuadin pristanak, proglasio je sve robove u gradu slobodnim građanima, pa je lično obišao imanja i mesta na kojima se prodavalo roblje kako bi izbavio iz lanaca gomilu muškaraca, žena i dece. To mu je pružilo mnogo zadovoljstva, pa se ponadao da je time poboljšao živote ljudi koje je oslobodio. Kada se približio svome čadoru, spazio je Arju kako ga čeka pred ulazom. Eragon ubrza korak, ali pre nego što je stigao da se pozdravi s njom, neko doviknu: „Senkoubico!” Eragon se okrenu, te ugleda jednog Nasuadinog paža kako trči prema njima. „Senkoubico!”, ponovi dečko, pomalo zadihan, te se nakloni Arji. „Gospa Nasuada bi želela da svratite do njenog čadora sat pre svitanja sutra ujutro kako bi se posavetovala s vama. Šta da joj prenesem, gospo Arja?” „Kaži joj da ću biti tamo kako je i zatražila”, odgovori mu Arja, blago pognuvši glavu. Paž se ponovo naklonio, naglo se okrenuo, te je otrčao odakle je i došao. „Nadimak pomalo zbunjuje sad kad smo oboje ubili po Senku”, primeti Eragon, blago se iskezivši. Arja se takođe osmehnula, mada joj izraz na usnama beše gotovo neprimetan u mraku. „Zar bi ti bilo draže da sam ostavila Varauga u životu?” „Ne, ne... to nikako.” „Možda sam mogla da ga ostavim za roba, da radi kako mu naredim.” „Eh, sad se sprdaš sa mnom”, rekao joj je. Tiho se zakikotala. „Možda bi trebalo da te zovem princezom - princeza Arja.” Ponovo je to rekao, uživajući u izgovaranju tih reči. „Vala, nećeš me tako zvati”, rekla je mnogo ozbiljnije. „Nisam ti ja nikakva princeza.” „Kako nisi? Majka ti je kraljica. Kako onda nisi princeza? Njena je titula drottning, a tvoja drottningu. Jedno znači kraljica, a drugo...” „Ne znači princeza”, rekla mu je. „Ne postoji istovetna reč na ovom jeziku.” „Ali ako bi tvoja majka umrla ili stupila s prestola, ti bi zauzela njeno mesto kao vladarka vašeg naroda, zar ne?” „Nije ti to tako jednostavno.” Arja izgleda nije bila raspoložena da mu objašnjava, pa Eragon reče: „Hoćeš li da uđeš?” „Hoću”, odvratila je. Eragon je podigao ulazno krilo čadora, te se Arja zavukla unutra. Hitro pogledavši Safiru, koja je ležala sklupčana u blizini, duboko dišući pošto je zadremala, Eragon krenu za njom. Otišao je do fenjera koji je visio na motki nasred čadora, te promrmlja „Istalri” umesto „Brisingr” kako ne bi potpalio svoj mač. Plamen ispuni unutrašnjost toplom, mirnom svetlošču zbog koje je njegov skromno uređen vojnički čador delovao gotovo ugodno. Pošto su seli, Arja reče: „Pronašla sam ovo među Virdenovim stvarima, pa pomislih da bismo mogli zajedno da se počastimo.” Iz bočnog džepa pantalona izvukla je izrezbarenu drvenu čuturicu veliku otprilike kao Eragonova šaka. Pružila ju je njemu. Eragon je otvorio čuturicu i onjušio grlić. Podigao je obrve nanjušivši jak, slatkast miris žestokog pića.
~ 182 ~
„Je l' to faelnirv?”, upitao ju je, spomenuvši piće koje su vilenjaci pravili od zovinih bobica i od mesečine, kako je Nari tvrdio. Arja se nasmeja i glas joj zazvoni poput kaljenog čelika. „Jeste, ali Virden je dodao još nešto.” „Je l'?” „Listove jedne biljke koja raste u istočnom delu Du Veldenvordena, pokraj obala jezera Rone.” Namrštio se: „A jesam li ja čuo za ime te biljke?” „Verovatno jesi, ali nije važno. Hajde, probaj, dopašće ti se, jamčim ti za to.” Ponovo se nasmejala, što ga malo pokoleba. Nikada je ranije nije video takvu. Činila mu se lakomislenom i nesmotrenom, a onda se iznenadio shvativši da je već prilično nacvrcana. Eragon se premišljao, pitajući se da li ih Glejdr posmatra. Onda je prineo čuturicu usnama i progutao gutljaj faelnirva. Ukus je bio drugačiji od ukusa na koje beše navikao: piće je imalo snažnu, mirisnu aromu, sličnu mirisu cibetke ili hermelina. Eragon se namršti pokušavajući da se ne zagrcne kada mu faelnirv ožeže grlo. Uzeo je još jedan, manji gutljaj, te je vratio čuturicu Arji, koja takođe otpi iz nje. Prethodni dan bio je ispunjen krvlju i grozotama. Uglavnom ga je proveo boreći se, ubijajući, zamalo je i sam stradao, pa mu je bio potreban odušak... Bilo mu je potrebno da sve to zaboravi. Teskoba koju je osećao bila je isuviše duboko usađena da bi je se rešio samo meditacijom. Bilo mu je potrebno nešto drugo, nešto što nije pripadalo njegovom unutrašnjem svetu - nešto poput nasilja u kojem je učestvovao, a koje mahom beše nešto spoljašnje, a ne unutrašnje. Kada mu je Arja vratila čuturicu, sasuo je veliki gutljaj niz grlo, a onda se zakikotao ne mogavši da se obuzda. Arja je podigla obrvu i zamišljeno ga pogledala, doduše s veselim izrazom na licu: „Šta ti je toliko smešno?” „Pa ovo... to jest... mi... To što smo mi još živi, a oni” - mahnuo je u pravcu Dras Leone - „nisu. Život mi je smešan, i život i smrt.” Toplina mu se već beše raširila po stomaku, te počeše da ga peckaju i vrhovi ušiju. „Lepo je biti živ”, rekla je Arja. Dodavali su čuturicu jedno drugom sve dok je nisu ispraznili, a onda Eragon vrati čep u grlić. Nije uspeo da ga vrati iz prve pošto su mu prsti bili tromi i nezgrapni, a pritom mu se činilo da se ležaj ljulja pod njim poput palube neke lađe na moru. Dao je praznu čuturicu Arji, a kada ju je ona preuzela, on je uhvati za šaku, za desnu šaku, i podiže je prema svetlosti. Koža joj je ponovo bila glatka i besprekorna. Nije bilo ni traga od povrede. „Blodgarm te je iscelio?”, pitao ju je Eragon. Arja mu klimnu, a on je pusti. „Uglavnom. Sada ponovo mogu da koristim celu šaku.” Odlučila je da mu to i dokaže otvorivši je i sklopivši nekoliko puta. „Ali i dalje imam ovaj delić kože u podnožju palca na kom ništa ne osećam.” Pokazala mu ga je kažiprstom leve ruke. Eragon ispruži ruku kako bi nežno dodirnuo to mesto. „Tu?” „Tu”, rekla je, te mu je pomerila ruku udesno. „I Blodgarm nije mogao ništa da učini povodom toga?” Odmahnula je glavom. „Pokušao je pomoću pet-šest čini, ali živci naprosto neće da se spoje.” Odmahnula je rukom: „Ma nema veze. I dalje mogu da vitlam mačem i da natežem luk. A to je najvažnije.” Eragon je malo oklevao, a onda reče: „Znaš... koliko sam ti zahvalan na onome što si učinila... što si pokušala da učiniš. Jedino mi je žao što je to ostavilo trajan beleg. Da sam ikako mogao da sprečim da se to desi...” „Nemoj da se osećaš loše zbog toga. Ne možeš proći kroz život neozleđen. Ne bi ni želeo da bude tako. Nakupljene povrede mera su i grešaka i postignuća.” „Anđela je rekla nešto slično o neprijateljima - kako si kukavica ili nešto još gore ako ih nemaš.” ~ 183 ~
Arja klimnu. „Ima istine u tome.” Nastavili su da pričaju i da se šale do duboko u noć. Umesto da oslabi, dejstvo začinjenog faelnirva pojačalo se. Eragona spopadoše vrtoglavica i ošamućenost, pa je primetio kako senke u čadoru izgledaju kao da se njišu, a onda neka čudna, treperava svetla, nalik na ona koja je obično viđao kada bi noću sklopio oči, počeše da mu lebde pred očima. Vrhovi ušiju gotovo mu se užariše, a koža na leđima poče da ga svrbi i pecka kao da mu mravi marširaju po njoj. Povrh toga, određeni zvukovi dobili su čudnovatu jačinu - poput usaglašenog zujanja buba pokraj jezera, ili pucketanja vatre u baklji ispred čadora: sve mu je to toliko ispunilo sluh da je na kraju jedva mogao da izdvoji bilo koji drugi zvuk. Da nisam otrovan?, zapitao se. „Šta je bilo?”, pitala ga je Arja primetivši da se uzbunio. Oblizao je usno, koje postaše neverovatno i bolno suve, te joj je ispričao kako se oseća. Arja se nasmejala i ponovo se zavalila, tromih, napola sklopljenih očiju. „Iako bi i trebalo da bude. Sve će ti to izvetriti do zore. A dotad pokušaj da te opustiš i da uživaš u tom osećaju.” Eragon se nekoliko trenutaka premišljao, pitajući se da li da upotrebi neke čini kako bi razbistrio um, ako mu to uopšte pođe za rukom, ali ipak je odlučio da veruje Arji i da prihvati njen savet. Kada je svet počeo da se okreće oko njega, Eragonu postade jasno koliko je zapravo posezao za čulima kako bi utvrdio šta je stvarno a šta nije. Mogao se zakleti da su treperava svetla zaista tamo, mada je razumni deo njegovog uma znao da je to samo privid stvoren pod uticajem faelnirva. On i Arja nastaviše da pričaju, ali razgovor im postade nepovezan i nerazgovetan. Uprkos tome, Eragon je bio ubeđen da je sve što su rekli izuzetno važno, mada nije znao zašto, niti se sećao o čemu su razgovarali samo tren ranije. Malo kasnije, Eragon začu potmuo, grlen zvuk trščane frulice koju je neko zasvirao u taboru. Isprva mu se učinilo da samo zamišlja te vesele tonove, ali onda je primetio da i Arja pomera glavu i okreće je u smeru muzike, kao da ju je i ona čula. Ko je svirao i zašto - Eragon nije znao. A nije ga ni bilo briga. Imao je utisak da je melodija izronila iz mračne noći, poput vetra, usamljena i napuštena. Počeo je da je sluša zabacivši glavu, gotovo sklopljenih kapaka, a čarobni prizori počeše da mu se roje u glavi, prizori koje je faelnirv podstakao a muzika oblikovala. Melodija je bivala sve žešća, te ono što poče kao tužbalica postade nešto užurbano, a note počeše da trepere toliko brzo, odlučno, složeno i uzbunjeno da se Eragon uplaši za zdravlje muzičara. Činilo mu se neprirodnim da bilo ko svira toliko hitro i toliko vešto, čak i vilenjak. Arja je počela da se smeje kada je muzika dostigla grozničav vrhunac, te je poskočila na noge, zauzela pozu i podigla ruke iznad glave. Stala je da udara nogama o zemlju i da tapše rukama, jednom, dvaput, triput, a onda, zapanjivši Eragona, poče da igra. Pokreti joj isprva behu spori, gotovo otegnuti, ali ubrzo je pojačala ritam kako bi se usaglasila s razularenim taktom melodije. Muzika je potom dostigla vrhunac i počela da se stišava, pošto se frulaš vratio melodiji kako bi je polako dovršio. Međutim, pre nego što je muzika prestala, iznenadan svrab natera Eragona da počeše desni dlan. Istog trena je osetio trzaj u glavi: zaštitne čini mu se naglo pokrenuše upozoravajući ga na opasnost. Sekund kasnije, neki zmaj riknu iznad njih. Ledena jeza prože Eragona. Urlik nije poticao od Safire.
~ 184 ~
OBEĆANJE JAHAČEVO
Eragon ščepa Brisingr, te on i Arja izjuriše iz čadora. Spotakavši se, Eragon pade na koleno osećajući kako se zemlja naginje pod njim. Uhvatio se za busen trave kao za sidro, čekajući da vrtoglavica mine. Onda je zaškiljio odvaživši se da podigne pogled. Svetlost obližnjih baklji beše bolno jarka; plamenovi zaplivaše pred njim poput riba, kao da su se odvojili od nauljenih krpa na kojima su i goreli. Ode mi ravnoteža, pomisli Eragon. Ni u sopstveni vid ne mogu da se pouzdam. Moram da razbistrim misli. Moram da... Za oko mu zapade neki pokret, te se pognu. Safirin rep prelete preko njega, prošavši svega nekoliko centimetara iznad njegove glave, a onda tresnu o čador sravnivši ga sa zemljom nakon što je polomio sve drvene motke u njemu poput suvih grančica. Safira zareža, škljocajući čeljustima uprazno dok je pokušavala da se podigne na noge. Onda zbunjeno zastade. Malecki, šta se to... Prekide je zvuk nalik na hujanje silnog vetra, i iz mračnog neba izroni Trn, crven poput krvi i blistav poput miliona treperavih zvezda. Spustio se blizu Nasuadinog šatora, a zemlja zadrhta od njegove težine. Eragon začu povike Nasuadinih stražara, a onda Trn zamahnu prednjom desnom šapom i prekinu bar polovinu tih povika. S nosiljki privezanih po bokovima crvenog zmaja iskoči nekoliko desetina vojnika, koji se raširiše po taboru bodući čadore mačevima i sekući čuvare koji potrčaše ka njima. Rogovi odjeknuše po čitavom taboru. U isti mah, borbeni metež začu se i iz pravca njihovih spoljnih odbrambenih položaja, najavljujući, zaključi Eragon, sporedni napad sa severa. Koliko li vojnika imaju?, zapitao se. Da nas nisu opkolili? Obuze ga panika toliko jaka da mu je umalo nadvladala razum i naterala ga da bezglavo pobegne u tamu. Nije se makao jedino zato što je znao da je za sve to odgovoran faelnirv. Brže-bolje je izgovorio čini za isceljenje, nadajući se da će poništiti dejstvo pića. Uzalud. Razočaravši se, lagano se pridigao, isukao Brisingr i stao rame uz rame sa Arjom kako bi dočekali petoricu vojnika koji pohrliše ka njima. Eragon nije bio siguran kako bi on i Arja mogli da ih odbiju u takvom stanju. Kada su ljudi smanjili rastojanje na jedva šest-sedam metara, Safira zareža i mlatnu repom po zemlji oborivši vojnika. Predosetivši šta će Safira učiniti, Eragon je zgrabio Arju, koja se uhvatila za njega, te uspeše da ostanu na nogama držeći se jedno za drugo. Potom i Blodgarm, u društvu vilenjaka Laufina, dojuri iz lavirinta čadora i pobi pet vojnika pre nego što su uspeli da ustanu. Ostali vilenjaci se pojaviše za njima. Još jedna skupina vojnika, u kojoj beše više od dvadeset ljudi, potrča ka Eragonu i Arji, gotovo kao da su znali gde bi mogli da ih pronađu. Vilenjaci se poređaše u stroj ispred Eragona i Arje. Ali pre nego što su se vojnici obreli u domašaju vilenjačkih mačeva, jedan čador se naglo otvori i Anđela ulete među vojnike urlajući, izazvavši strah i pometnju. Odevena u crvenu spavaćicu, raščupane kovrdžave kose, travarka je vitlala grebenima za vunu. Grebeni behu dugački gotovo pola lakta, s po dva reda čeličnih paroga ukoso nasađenih na rubovima. Parozi behu duži od Eragonovih podlaktica i oštri poput igala; znao je da onaj ko se ubode na njih može da dobije trovanje krvi od neoprane vune kroz koju su provlačeni. ~ 185 ~
Dva vojnika padoše kada im Anđela zari grebene u bokove, gurnuvši im paroge pravo kroz verižnjače. Travarka je bila skoro pola metra niža od većine ljudi, ali nije pokazala strah kada se zaletela u njih. Štaviše, bila je slika i prilika ratobornosti: razbarušena, razvikana i natmurena. Vojnici opkoliše Anđelu i počeše da stežu obruč oko nje, zaklonivši je, te se Eragon na tren uplašio da bi je mogli savladati. A onda, s druge strane tabora, ugleda Solembuma kako juri prema zbijenim vojnicima stisnuvši uši uz glavu. Za njim su išli i drugi mačkodlaci - dvadeset, trideset, četrdeset, čitav čopor - svi u životinjskom obličju. Larma sačinjena od frktaja, urlika i vrisaka ispuni noć kada mačkodlaci skočiše na vojnike i stadoše da ih ruše na zemlju, kidajući im meso kandžama i zubima. Vojnici su uzvraćali koliko god su mogli, ali nisu se mogli nositi sa ogromnim, rutavim mačkama. Događaji između Anđelinog upada do uletanja mačkodlaka u bitku odigrali su se toliko brzo da Eragon nije imao vremena da reaguje. Kada su se mačkodlaci sjatili oko vojnika, samo je trepnuo i ovlažio ispucala usta, nošen osećajem da je sve oko njega nestvarno. Onda Safira reče Brzo, na moja leđa, te čučnu kako bi mogao da se popne na nju. „Čekaj”, reče mu Arja, te spusti šaku na njegovu ruku. Promrmljala je nekoliko reči na drevnom jeziku. Tren kasnije, Eragonova poremećena čula se povratiše i on ponovo preuze vlast nad svojim telom. Zahvalio je Arji pogledom, bacio kanije Brisingra na ono što beše ostalo od čadora, uspentrao se na Safirinu prednju desnu nogu i spustio se na svoje uobičajeno mesto u podnožju njenog vrata. Kako nije bilo sedla, oštri rubovi njenih krljušti zariše mu se u butine, što beše osećaj koji je pamtio još od prvog zajedničkog leta. „Biće nam potreban Dautdert”, doviknuo je Arji. Klimnuvši, otrčala je ka svom čadoru, koji se nalazio stotinak metara od njegovog, na istočnoj strani tabora. Nečija svest, koja ne beše Safirina, prislonila se uz Eragonove misli i on se namah povukao u sebe kako bi se zaštitio. Međutim, odmah je shvatio da je to Glejdr, te je dopustio zlatnom zmaju da mu uđe u um. Pomoći ću ti, reče mu Glejdr. U njegovim rečima Eragon oseti zastrašujući, uzavreli gnev usmeren ka Trnu i Murtagu, gnevom dovoljno snažnim da pretvori čitav svet u pepeo. Spojite svoje umove s mojim, Eragone i Safira. I ti, Blodgarme, i ti, Laufine, i svi vaši. Dopustite mi da gledam vašim očima, i da slušam vašim ušima, kako bih vas mogao savetovati, i kako bih mogao da vam posudim svoju snagu kada vam zatreba. Safira poskoči unapred, napola leteći, napola klizeći preko reda čadora, zaputivši se ka Trnovoj golemoj rubin-crvenoj telesini. Vilenjaci krenuše za njom, ubijajući sve vojnike na koje bi naišli. Safira je imala prednost u vidu postignute visine, pošto je Trn još bio na zemlji. Usmerila se ka njemu nameravajući, odmah je shvatio Eragon, da mu sleti na leđa i da mu zarije čeljusti u vrat, ali kada ju je ugledao, crveni zmaj zareža, okrenu glavu ka njoj, te čučnu kao psić koje se suočava s većim psom. Eragon je stigao da zapazi da je Trnovo sedlo prazno pre nego što se zmaj propeo i udario debelim, mišićavim prednjim nogama ka Safiri. Njegova teška šapa prolete kroz vazduh uz glasan fijuk. Njegove kandže su u polumraku bile upadljivo bele. Safira se pomerila u stranu, izvivši telo kako bi izbegla udarac. Tlo i nebo se zaljuljaše oko Eragona i, kad Safira vrhom desnog krila raskida nečiji čador, on ugleda tabor pred sobom. Od siline obrtaja, Eragon se zatresao i odskočio sa Safire. Njene krljušti počeše da mu klize između nogu. Jače je stegao bedra i stisak oko bodlje pred sobom, ali Safirin pokret je bio previše nagao pa je, sekund kasnije, ispustio bodlju i počeo da se kotrlja kroz vazduh ne znajući ni gde je gore, a gde dole.
~ 186 ~
Dok je padao, trudio se da ne ispusti Brisingr i da ga drži podalje od tela: bez obzira na zaštitne čini, mač je mogao da ga povredi usled Runoninih čarolija. Malecki! „Letta!”, viknu Eragon te se, uz nagli trzaj, zaustavi u vazduhu, svega tri metra iznad zemlje. Dok se svet oko njega još vrteo, naslutio je Safirine blistave obrise kada se okrenula kako bi došla po njega. Trn zaurla, te zasu red čadora između sebe i Eragona usijanim plamenovima koji sunuše ka nebu. Uz bolne vriske, ljudi izginuše spaljeni u čadorima. Eragon podiže šaku kako bi zaklonio lice. Čarolije su ga štitile od ozbiljnijih povreda, ali vrelina je ipak bila nepodnošljiva. Dobro sam, ne vraćajte se ovamo, rekao je, ne samo Safiri već i Glejdru i vilenjacima. Morate ih zaustaviti. Videćemo se kod Nasuadinog šatora. Jasno je osetio Safirino neslaganje, ali ona je ipak promenila pravac kako bi nastavila napad na Trna. Eragon je prekinuo čini kako bi se spustio na tlo. Lagano se spustio na prste, a onda se trkom dade između spaljenih čadora; mnogi se već behu urušili bacajući oko sebe narandžaste varnice. Eragon je teško disao zbog smrada spaljene vune. Zakašljao se, a potom mu i oči zasuziše magleći mu vidik. Nekoliko stotina metara ispred njega, Safira se potukla s Trnom - dva diva u tami. Eragon oseti iskonski strah u sebi. Zašto li trči k njima, ka ta dva zubata stvora što reže, veći od kuće - od dve kuće, kad je o Trnu reč - s kandžama, očnjacima i bodljama većim od celog njegovog tela? I pošto je prvobitni nalet straha posustao, izvesna zebnja ipak se zadržala u njemu dok je jurio pravo napred. Nadao se da su Roran i Katrina na sigurnom. Čador im je bio na suprotnoj strani tabora, ali Trn i vojnici bi se mogli okrenuti u tom smeru bilo kad. „Eragone!” Arja se probila kroz spaljene ruševine noseći Dautdert u levoj ruci. Blag, zelen oblačić okruživao je bodljikav šiljak tog koplja, mada je njegov odsjaj bio manje primetan spram vatre. Pokraj nje je trčao Orik, koji je jurcao kroz vatru kao da trči kroz oblak pare. Patuljak nije nosio ni košulju ni kacigu. U jednoj ruci je držao prastari bojni malj Volund, a u drugoj mali okrugli štit. Malj je sa obe strane bio zamrljan krvlju. Eragon ih je pozdravio uzvikom i podignutom rukom, srećan što su prijatelji kraj njega. Stigavši do njega, Arja mu je ponudila koplje, ali Eragon odmahnu glavom. „Drži ga kod sebe!”, reče joj. „Imaćemo bolje izglede da zaustavimo Trna ako ti budeš koristila Niernen, a ja Brisingr.” Arja mu klimnu, te još jače steže koplje. Eragon se prvi put zapitao da li će, kao vilenjakinja, moći da privoli sebe da usmrti zmaja. Odbacio je tu misao. Ako je išta znao o Arji, znao je da ona uvek radi ono što se mora uraditi, ma koliko to bilo teško. Trn ogreba Safiru po rebrima, a Eragon zabrekta osetivši njen bol kroz njihovu sponu. Iz Blodgarmovih misli je saznao da su se vilenjaci približili zmajevima i da su zauzeti borbom s vojnicima. Čak se ni oni nisu usuđivali da se približe Safiri i Trnu iz straha da će ih oni izgaziti. „Onamo”, reče Orik pokazujući maljem prema vojnicima koji su se kretali između redova uništenih čadora. „Neka ih”, reče Arja, „moramo da pomognemo Safiri.” Orik na to zabrunda: „Važi, hajdemo!” Sve troje jurnuše napred, ali Eragon i Arja ubrzo ostaviše Orika daleko Iza sebe. Nijedan patuljak nije se mogao nadati da bi ih mogao sustići, čak ni patuljak snažan i izvežban poput Orika. „Samo vi idite!”, viknuo im je Orik otpozadi. „Ja ću za vama najbrže što mogu!” Dok je pokušavao da izbegne komade zapaljene tkanine koja je letela kroz vazduh, ugledao je Nara Garzvoga okruženog tucetom vojnika. Rogati Kul je izgledao groteskno pod rumenim osvetljenjem plamenova: očnjaci mu behu iskeženi ispod usana, a senke na njegovom rebrastom čelu davale su njegovom licu grub, svirep izgled, kao da mu je lobanja isklesana od kamena, i to ~ 187 ~
tupim dletom. Boreći se goloruk, zgrabio je jednog vojnika, te mu je istrgao ud po ud, lagano kao što bi Eragon rastrgao pečeno pile. Nekoliko koraka dalje, više nije bilo zapaljenih čadora. S druge strane vatre vladao je opšti metež. Blodgarm i njegovi vračevi suočili su se sa četiri čoveka u crnim odorama; Eragon je pretpostavio da su to carski čarobnjaci. Ni ti ljudi ni vilenjaci nisu se pomerali, mada su im lica bila izuzetno napregnuta. Deseci vojnika ležali IU mrtvi na zemlji, ali neki su i dalje trčali unaokolo; pojedini su bili toliko strašno ozleđeni da je Eragon smesta zaključio da su neosetljivi na bol. Nije mogao da vidi ostale vilenjake, ali osećao je njihovo prisustvo s druge strane Nasuadinog šatora, koji se nalazio nasred te gungule. Skupine mačkodlaka vijale su vojnike po čistini oko šatora. Kralj Polušapa i njegova pratilja Senolovka predvodili su dve skupine, a Solembum je predvodio treću. Blizu šatora beše i travarka, u dvoboju s nekim krupnim, nabijenim čovekom - ona se borila svojim grebenima za vunu, a on buzdovanom u jednoj i mlatom 3 u drugoj ruci. Delovali su kao ravnopravni protivnici, u prkos razlici u polu, težini, visini, domašaju i opremi. Eragon se iznenadi ugledavši i Elvu: sedela je na rubu nekog bureta. Devojčica-veštica beše obavila stomak rukama, čineći se kobno bolesna, ali i ona je učestvovala u bici, doduše na svoj način. Oko nje se tiskalo desetak vojnika; Eragon je primetio da im ona nešto brzo govori, munjevito mičući usnicama. Svaki je čovek drugačije reagovao na njene reči: jedan je ostao ukopan u mestu, kao da ne može da se pomeri, jedan se savio i pokrio lice rukama, jedan je kleknuo i zario samom sebi dugačak bodež u prsa, jedan je bacio oružje i potrčao kroz tabor, a jedan je počeo da trabunja kao ludak. Nijedan je nije napao mačem i nijedan nije otišao da napadne nekog drugog. A nad čitavim tim neredom, poput dveju živih planina, nadvijali su se Safira i Trn. Pomerili su se do leve strane šatora, kružeći jedno oko drugog i gazeći čitave redove čadora. Plameni jezičci titrali su im u nozdrvama i između njihovih sabljastih zuba. Eragon se dvoumio. Bilo mu je teško da upije mnoštvo zvukova i pokreta, pa nije znao kome je u tom trenu najviše potreban. Murtag?, upitao je Glejdra. Njega tek valja pronaći, ako je uopšte tu. Ne osećam mu misli, ali teško je biti siguran sa ovoliko ljudi i čini na jednom mestu. Kroz njihovu sponu, Eragon je procenio da zlatni zmaj čini mnogo više od pukog razgovora s njim: Glejdr je istovremeno slušao Safirine misli i misli ostalih vilenjaka i pomagao Blodgarmu i njegovim pratiocima u mentalnoj borbi sa carskim čarobnjacima. Eragon je bio ubeđen da će poraziti čarobnjake, kao što je bio ubeđen da su Anđela i Elva sasvim sposobne da se same odbrane od ostalih vojnika. Međutim, Safira je već bila ranjena na nekoliko mesta, a trebalo je da spreči Trna da napadne ostatak tabora. Eragon je bacio pogled ka Dautdertu u Arjinoj ruci, a onda i ka golemim prilikama dva zmaja. Moramo ga ubiti, pomisli Eragon teška srca. Onda mu pogled pade na Elvu, te mu sinu nešto novo. Reči te devojčice behu moćnije od svakog oružja i niko ih, čak ni Galbatoriks, nije mogao izdržati. Ako bi se obratila Trnu, mogla bi da ga otera. Ne!, zareža Glejdr. Traćiš vreme, mali. Idi svome zmaju, i to smesta! Potrebna joj je tvoja pomoć. Moraš da ubiješ Trna, a ne da ga preplašiš i oteraš! Već je skrhan, a ti ne možeš da uradiš ništa kako bi ga spasao. Eragon pogleda u Arju, koja mu uzvrati pogled. „Biće brže sa Elvom”, kazao joj je. „Imamo Dautdert...” „Previše je opasno i složeno.”
3
Prastaro oružje u vidu kugle privezane lancem. (Prim. prev.)
~ 188 ~
Arja je oklevala, ali ipak klimnu. Zajedno krenuše ka Elvi. Pre nego što su stigli do nje, Eragon začu prigušen vrisak. Okrenuvši se, zaprepastio se kad je ugledao Murtaga kako izlazi iz šatora i vuče Nasuadu za zglavke. Nasuada je bila sva raščupana. Gadna ogrebotina ružila joj je obraz, a žuta spavaćica beše joj iskidana na nekoliko mesta. Šutnula je Murtaga u koleno, ali njena peta se odbi o zaštitne čini. Murtag ostade netaknut. Privukao ju je sebi svirepo je trgnuvši, a onda je tresnu po slepoočnici jabukom Zaroka kako bi je onesvestio. Eragon viknu, te skrenu ka njima. Murtag ga hitro pogleda, a onda uvuče mač u kanije, prebaci Nasuadu preko ramena, te kleknu na jedno koleno i pognu glavu kao da se moli. Oštar bol koji je trpela Safira pomete Eragona. Safira mu viknu: Pazi! Umakao mi je! Preskočivši brdo leševa, Eragon je bacio pogled nagore i ugledao Trnov blistav stomak i baršunasta krila kako zakriljuju polovinu zvezda na nebu. Crveni zmaj se blago okretao spuštajući se, poput velikog, teškog lista. Eragon se pognu i otkotrlja se iza šatora, pokušavajući da uspostavi odstojanje između sebe i zmaja. Tresnuo je ramenom o neki kamen kada je pao na zemlju. Ne usporavajući, Trn je spustio prednju desnu nogu, koja beše debela i čvornovata poput debla, i sklopio ogromnu šapu oko Murtaga i Nasuade. Kandže mu se zariše u zemlju i iskopaše rupu duboku bar pola metra kada je podigao dva ljudska bića. Potom slavodobitno urliknu, strahovito zatutnja krilima, te se vinu uvis i poče da odmiče od tabora. Safira je takođe poletela s mesta na kojem su se ona i Trn borili i dala se u poteru. Krv joj je tekla iz ugriza i ogrebotina od kandži. Bila je brža od Trna, ali Eragon nije mogao da zamisli kako bi spasla Nasuadu ne povredivši je čak i ako bi ga sustigla. Nalet vazduha razbaruši mu kosu kada Arja projuri kraj njega. Otrčala je do gomile buradi, bacila se na nju i u skoku se vinula visoko, više nego što bi bilo koji vilenjak mogao da poskoči bez pomoći. Ispruživši ruke, zgrabila je Trna za rep i ostala da visi na njemu poput visuljka. Eragon je zamalo krenuo za njom, kao da želi da je zaustavi, ali potom opsova i zaurla: „Audr!” Čini ga odbaciše gore u vazduh, poput strele odapete iz luka. Obratio se Glejdru, te mu stari zmaj dade energije kako bi dovršio uspon. Eragon krenu bezglavo da troši energiju, ne pitajući za cenu, ne bi li stigao do Trna pre nego što se nešto loše desi Nasuadi ili Arji. Kada je projurio pokraj Safire, Eragon primeti da je Arja počela da puzi uz Trnov rep. Desnom se rukom držala za bodlje duž njegove kičme, koristeći ih poput prečki na lestvama. Levom je rukom zarila Dautderta u Trna, te joj je šiljak koplja poslužio kao sidro dok je pokušavala da se popne još više uz njegovo zadihano telo. Trn se promigoljio, obrnuo, te škljocnu čeljustima ka njoj, poput konja kojeg opseda neka muva, ali nije mogao da je dohvati. A onda taj krvavocrveni zmaj uvuče krila i noge, te se, priljubivši svoj dragoceni teret uz grudi, obruši ka zemlji okrećući se u smrtonosnoj spirali. Dautdert se otrgnu iz Trnovog mesa, te mu Arja ostade nezgodno razvučena na repu. Držala se za jednu bodlju desnom rukom, rukom koju je ozledila u lagumima ispod Dras Leone. Njeni dugi prsti popustiše i ona spade s Trna, ruku i nogu raširenih upolje poput žbica na točku zaprežnih kola. Verovatno zahvaljujući bačenim činima, obrtala se sve sporije, a onda se i zaustavila i pstala da uspravno lebdi na noćnom nebu. Osvetljena jedino sjajem Dautderta, koji je i dalje držala u ruci, Eragonu je zaličila na zelenog svica koji treperi u tami. Trn zamahnu krilima, te se ponovo okrenu ka njoj. Arja je iskrivila vrat kako bi pogledala u Safiru, a onda se u vazduhu obrnula ka Trnu. Neka se zloslutna svetlost pojavi između Trnovih čeljusti tren pre nego što se golem vatreni snop zatalasao iz njegovih usta i poleteo ka Arji prekrivajući je celu.
~ 189 ~
Eragon je smanjio rastojanje između njih na manje od petnaest metara, te ga vrelina pecnu po obrazima. Plamenovi se raziđoše i otkriše Trna kako se okreće od Arje i savija koliko mu telesina dopušta. Usput je zamahnuo repom i ošinuo njime kroz vazduh pre nego što je stigla da ga izbegne. „Ne!”, viknu Eragon. Začu se krckanje kad rep pogodi Arju. Odletela je u tamu poput kamenčića odapetog iz praćke, a Dautdert se odvoji od nje i pade. Njegov se sjaj još neko vreme video u tami, a potom je iščezao. Eragon je imao osećaj da mu gvozdeni okovi stežu grudi i cede vazduh iz njega. Trn mu je već odmakao, ali i dalje može da sustigne zmaja ako izvuče još energije od Glejdra. Međutim, njegova spona s Glejdrom beše se prilično stanjila, te Eragon nije mogao da se nada da će sam-samcit nadmašiti Trna i Murtaga, i to toliko visoko iznad tla, pogotovo kad Murtag raspolaže desetinama Eldunarija. Eragon opsova, prekide čini koje su ga nosile kroz vazduh, te se naglavačke obruši za Arjom. Vetar mu zatutnja u ušima i stade da mu čupa kosu i odeću, ravnajući mu i kožu i obraze, te je naposletku morao i da zaškilji. Neka ga buba pogodi u vrat, pecnuvši ga gotovo kao da ga je pogodio kamenčić. Dok je padao, mislima je potražio Arjinu svest. Baš kad je osetio iskricu u tami pod sobom, Safira prolete ispod njega. Krljušti su joj prigušeno sijale pod svetlošću zvezda. Obrnula se naglavačke i Eragon vide kako poseže kroz vazduh i hvata mali taman predmet prednjim šapama. Bol prostruja kroz um koji Eragon beše dosegao, a onda se sve misli u njemu prekinuše. Eragon više nije mogao da ga oseti. Imam je, malecki, reče mu Safira. „Letta”, reče Eragon i zaustavi se. Ponovo je potražio Trna, ali oko sebe je video samo zvezde i tamu. Na istoku je dvaput začuo nejasan zvuk mlataranja krilima, ali potom sve utihnu. Eragon pogleda ka vordenskom taboru. Na više mesta, vatra je plamtela sivkasto-narandžastim odsjajem kroz sloj dima. Na stotine čadora ležalo je srušeno po zemlji, kao i sva sila ljudi koji nisu uspeli da pobegnu pre nego ih Safira i Trn izgaze. Ali ti ljudi ne behu jedine žrtve napada. S tolike visine, Eragon nije mogao da razazna leševe, ali znao je da su vojnici pobili desetine i desetine ljudi. Usta mu se ispuniše ukusom pepela. Tresao se: suze gneva, straha i ogorčenosti zamagliše mu pogled. Arja je povređena, možda i mrtva. Nasuada je oteta i uskoro će biti prepuštena na milost i nemilost Galbatoriksovim najveštijim mučiteljima. Eragona obuze beznađe. Kako će dalje? Kako se mogu nadati pobedi bez Nasuade da ih predvodi?
~ 190 ~
SKUP KRALJEVA
Spustivši se u vordenski tabor sa Safirom, Eragon skliznu s nje te otrča po travi do mesta gde ona beše nežno spustila Arju. Vilenjakinja je ležala ničice, mlitava i nepokretna. Kada ju je Eragon prevrnuo, otvorila je oči. „Trn... Šta je bilo s Trnom?”, prošaputala je. Pobegao je, reče Safira. „A... Nasuada? Jeste li je spasli?” Eragon obori pogled, te odmahnu glavom. Tuga prekri Arjino lice. Zakašljala se i trgla, te pokuša da se pridigne. Malo krvi poteče joj s ruba usana. „Čekaj”, reče joj Eragon. „Ne pomeraj se. Idem po Blodgarma.” „Nema potrebe.” Uhvativši ga za rame, Arja se osovila na noge, a onda se obazrivo uspravila. Zabrektala je kada joj se mišići ispružiše i Eragon primeti bol koji je pokušavala da prikrije. „Samo sam ugruvana, ništa mi nije slomljeno. Čini su me zaštitile od najgoreg.” Eragon beše podozriv, ali prihvatio je njenu tvrdnju. I šta sad?, upita Safira približivši im se. Oštar, snažan miris njene krvi ispuni Eragonove nozdrve. Eragon se osvrnu oko sebe da bi osmotrio spaljen, uništen tabor. Ponovo se setio Rorana i Katrine, te se zapitao da li su preživeli napad. Zaista, šta ćemo sada? Stvarnost mu je odgovorila. Prvo su dva ranjena vojnika istrčala iz oblaka dima i napala njega i Arju. Pre nego što ih je sredio, osam vilenjaka se okupilo oko njih. Pošto ih je Eragon uverio da nije povređen, vilenjaci usmeriše pažnju na Safiru, navaljujući da joj iscele ugrize i ogrebotine koje joj je Trn naneo, mada je Eragon želeo da to uradi lično. Znajući da bi mu za isceljivanje trebalo nekoliko minuta, Eragon je prepustio Safiru vilenjacima, te je požurio ka Nasuadinom šatoru, kraj kojeg su Blodgarm i dva vilenjačka vrača i dalje vodili mentalnu borbu s poslednjim od četvorice neprijateljskih čarobnjaka. Poslednji čarobnjak je klečao na zemlji, priljubivši čelo uz kolena i obavivši ruke oko potiljka. Umesto da ubaci svoje misli u taj nevidljiv okršaj, Eragon je prišao čarobnjaku, lupnuo ga po ramenu i viknuo: „Bu!” Čarobnjak zadrhta prepavši se, i taj tren beše dovoljan da vilenjaci probiju njegovu odbranu. Eragon je to primetio jer se čovek zgrčio i srušio na bok, iskolačivši beonjače; žućkasta pena mu pođe na usta. Ubrzo je prestao da diše. Eragon je šturim rečenicama objasnio Blodgarmu i dvojici vilenjaka šta se zbilo sa Arjom i Nasuadom. Blodgarmu se odmah nakostrešilo krzno, a U žutim mu očima zaplamte gnev. Ali jedino što je rekao na drevnom jeziku beše: „Sustiglo nas je mračno doba, Senkoubico.” Potom je poslao Jelu da pronađe i donese Dautdert gde god da je pao. Eragon, Blodgarm i Utinare, vilenjak koji je ostao uz njih, zajedno prođoše kroz tabor, hvatajući i ubijajući ono malo vojnika koji su uspeli da pobegnu pred zubima mačkodlaka i pred mačevima ljudi, patuljaka, vilenjaka i Urgala. Pritom su upotrebili čarolije kako bi ugasili veće požare, uklanjajući ih kao da gase običnu sveću. Eragona je sve vreme opterećivao silan osećaj jeze, pritiskajući ga poput hrpe prljavog ovčijeg runa i gušeći mu um, te mu je bilo teško da razmišlja o bilo čemu sem o smrti, porazu i neuspehu. Osećao se kao da se svet ruši oko njega, kao da je sve što su on i Vordeni težili da ostvare počelo ubrzano da se mrvi, a on ne može ništa da učini kako bi uzeo stvari u svoje ruke. Beznađe mu je sputalo volju, te mu je došlo da sedne u neki ćošak i da se preda jadu. No ipak je odbio da se povinuje tom porivu jer bi se tada osećao kao da je umro. Stoga je nastavio, vredno radeći s vilenjacima uprkos očaju u sebi. Raspoloženje mu se nimalo nije popravilo kada mu se Glejdr javio rekavši mu: Da si me poslušao, možda bismo zaustavili Trna i spasli Nasuadu. ~ 191 ~
A možda i ne bismo, odvratio je Eragon. Nije želeo đa raspravlja o tome, ali ipak se osećao dužnim da mu kaže: Dopustio si da ti bes pomrsi um. Ubistvo Trna nije bilo jedino rešenje, a ni ti nisi morao toliko da žuriš da uništiš jednog od poslednjih pripadnika svoje vrste. Da mi nisi držao pridike, mali!, brecnu se Glejdr. Ne bi ti nikada razumeo šta sam ja izgubio. Razumem ja to bolje od ostalih, odgovori mu Eragon, ali Glejdr mu se već bio povukao iz uma, pa je Eragon zaključio da ga zmaj nije čuo. Baš kad je Eragon ugasio jedan požar i krenuo ka drugom, Roran dotrča do njega pa ga uhvati za ruku. Jesi li povređen?” Eragona obuze olakšanje čim je video svog brata živog i zdravog. „Nisam”, reče mu. „A Safira?” „Vilenjaci su joj već zalečili rane. Kako je Katrina? Je li dobro?” Roran mu klimnu, donekle se opustivši, mada mu je lice i dalje bilo zabrinuto. „Eragone”, reče primakavši mu se, „šta se desilo? Šta se dešava? Videh Jormundura kako trči unaokolo kao kokoška bez glave, i Nasuadine stražare natmurene i blede kao smrt, a niko neće ništa da mi kaže. Jesmo li i dalje u opasnosti? Hoće li nas Galbatoriks napasti?” Eragon se osvrnu oko sebe, a onda povuče Rorana u stranu, gde ih niko nije mogao čuti. „Ne smeš nikome reći. Bar ne zasad”, upozorio ga je. „Dajem ti reč.” U nekoliko šturih rečenica, Eragon je Roranu sažeo njihove prilike. Dok je on govorio, Roran je bivao sve bleđi. „Ne smemo dopustiti da se Vordeni raziđu”, rekao je. „Naravno da ne smemo. Neće se to dogoditi, ali kralj Orin bi mogao da pokuša da preuzme vlast, ili da...” Eragon je zaćutao pošto je skupina ratnika prošla blizu njih. Potom reče: „Ostani uz mene, ako možeš. Možda mi zatreba tvoja pomoć.” „Moja pomoć? Za šta bi ti mogla zatrebati moja pomoć?” „Cela ti se vojska divi, Rorane, čak i Urgali. Ti si Čekićar, junak Arouza, i tvoje mišljenje se ceni. To bi moglo biti veoma značajno.” Roran je na tren ućutao, a onda mu klimnu: „Uradiću sve što budem mogao.” „Zasad samo budno motri na vojnike”, reče Eragon, te krenu ka vatri koja beše njegovo prethodno odredište. Pola sata kasnije, kada se mir i red ponovo polako vratiše u tabor, jedan glasnik je obavestio Eragona da Arja od njega traži da se odmah uputi ka šatoru kralja Orika. Eragon i Roran razmeniše poglede, te krenuše ka severozapadnom delu tabora u kojem većina patuljaka beše podigla svoje čadore. „Nemamo izbora”, reče Jormundur. „Nasuada je jasno izrazila svoju želju. Ti, Eragone, moraš da zauzmeš njeno mesto i da umesto nje predvodiš Vordene.” Lica koja se okupiše u čadoru behu ozbiljna i neumoljiva. Crne se senke uhvatiše za slepoočnice i za duboko namrgođena čela okupljenih dvonožaca - Eragon je znao da ih Safira tako zove. Jedino se Safira nije mrštila - gurnula je glavu kroz ulaz u šator kako bi mogla da učestvuje na tom skupu, ali usne joj behu blago povučene unazad, kao da će zarežati. Među prisutnima behu i kralj Orin, s purpurnim plaštom prebačenim preko bluze u kojoj je spavao, Arja, koja je delovala uzdrmano ali odlučno, kralj Orik, koji se pokrio nekom verižnjačom, kralj mačkodlaka Grimr Polušapa, s belim platnenim zavojem obavijenim oko posekotine od mača na desnom ramenu, Nar Garzvog, Kul, pognut kako ne bi rogovima dodirivao tavanicu, i Roran, koji je stao pokraj zida šatora slušajući razgovor, zasad bez ikakve opaske. Nikog drugog nisu pustili u šator. Ni stražare, ni savetnike, ni sluge, čak ni Blodgarma i ostale vilenjake. Ispred ulaza se nalazilo dvanaest redova ljudi, patuljaka i Urgala, čiji zadatak beše da spreče svakoga, ma koliko moćan ili opasan bio, da prekine sastanak. Oko čadora na brzinu behu bačene čini kako bi sprečile prisluškivanje - kako neposredno, tako i mađijsko.
~ 192 ~
„Ja ovo nikada nisam tražio”, reče Eragon zureći u kartu Alagezije koja beše prostrta na stolu nasred šatora. „Nismo ni mi”, reče kralj Orin zajedljivim glasom. Arja je mudro zakazala skup u Orikovom šatoru, pomisli Eragon. Kralj patuljaka bio je poznat kao čvrst poklonik Nasuade i Vordena, a bio je i vođa Eragonovog plemena i njegov posvojeni brat, ali ipak ga niko nije mogao optužiti da gaji težnje ka Nasuadinom položaju, niti bi ga ljudi prihvatili kao njenu zamenu. No Arja je, postavljanjem sastanka u Orikovom šatoru, ipak uspela da ojača Eragonovu poziciju i osujeti njegove kritičare a da to ipak ne izgleda kao da nekoga podržava ili napada. Bila je, morao je to da prizna, daleko sposobnija u manipulisanju drugima od njega. Jedina opasnost u tome što je učinila moglo je biti to što bi drugi mogli da pomisle da mu je Orik nalogodavac, ali to beše opasnost koju je Eragon mogao da prihvati u zamenu za podršku svog prijatelja. „Ja ovo nikada nisam tražio”, ponovio je, a onda je podigao oči ka budnim pogledima onih oko sebe. „Ali ako je tako, onda se kunem u grobove svih koje izgubismo da ću dati sve od sebe da ne izneverim Nasuadu i da povedem Vordene u pobedu protiv Galbatoriksa i Carstva.” Potrudio se da zvuči samouvereno, ali iskreno rečeno, težina zadatka ga je preplašila i nije znao da li mu je dorastao. Nasuada je bila izuzetno sposobna, pa ga je zaplašila sama pomisao da bi trebalo da uradi bar pola od onoga što je ona učinila. „Siguran sam da je to veoma pohvalno”, reče kralj Orin. „Međutim, Vordeni su oduvek radili u saglasju sa svojim saveznicima - ljudima iz Surde, s našim uzvišenim prijateljem kraljem Orikom i patuljcima s Beor planina, s vilenjacima i, odskora, sa Urgalima predvođenim Narom Garzvogom i s mačkodlacima.” Klimnuo je ka Grimru, koji mu hitro uzvrati na isti način. „Nije red da nas narod i vojnici gledaju kako se javno mimoilazimo u mišljenju. Slažete li se s tim?” „Naravno.” „Naravno”, reče kralj Orin. „Onda držim da ćeš se i dalje savetovati s nama o svim važnim pitanjima, kao što je Nasuada činila?” Eragon se premišljao, ali nije stigao da odgovori pošto je Orin nastavio da besedi. „Svi mi redom” -pokazao je ka drugima u šatoru - „rizikovali smo mnogo ovim poduhvatom, i nikom se od nas ne bi svidelo da nam neko naređuje, niti bismo se tome priklonili. Da budem otvoren, i pored svih postignuća, Eragone Senkoubico, ipak si mlad i neiskusan, a upravo bi to neiskustvo moglo biti kobno. Mi ostali imamo tu prednost da smo mnogo godina predvodili naše snage ili posmatrali druge kako to rade. Možemo ti pomoći da kreneš pravim putem, i možda ćemo onda zajedno pronaći način da ispravimo ovaj nered i zbacimo Galbatoriksa.” Sve što je Orin rekao jeste istina, pomisli Eragon. Stvarno je još bio mlad i neiskusan, i stvarno su mu bili potrebni saveti drugih ljudi, ali nije to mogao da prizna a da ne ispadne slabić. Stoga mu odgovori: „Budite uvereni da ću se savetovati s vama kada to bude potrebno, ali moje odluke će, kao i uvek, biti samo moje.” „Oprosti mi, Senkoubico, ali teško mi je da poverujem u to. Tvoja bliskost s vilenjacima” - Orin pogleda Arju - „svima je dobro poznata. Štaviše, ti si i prisvojeni član klana Ingeitum, i time si pokoran njihovom vođi, a to je upravo kralj Orik. Možda grešim, ali sumnjam da će tvoje odluke biti samo tvoje.” „Prvo ste me savetovali da slušam naše saveznike, a sada kažete da to ne bi trebalo da činim. Da nije možda stvar u tome što biste želeli da slušam vas, i to samo vas?” Eragonov se bes rasplamsao dok mu se obraćao. „Ja bih želeo da tvoje odluke budu u korist našeg naroda, a ne neke druge rase!” „Oduvek su i bile”, zareža Eragon. „A biće i ubuduće. Da, dugujem svoju pokornost i Vordenima i klanu Ingeitum, ali dugujem je i Safiri, Nasuadi i svojoj porodici. Mnogi se mogu pozivati na mene, kao što se mnogi mogu pozivati na vas, Vaše veličanstvo. Međutim, moja najveća briga jeste pitanje kako da porazimo Galbatoriksa i Carstvo. To mi je oduvek bila glavna briga, i ona će prevagnuti i ako budem morao da biram kome ću biti veran. Moju procenu možete da dovodite u
~ 193 ~
pitanje ako morate, ali moje porive nemojte. I biću vam zahvalan ako me ubuduće ne budete nazivali izdajnikom svoga roda!” Orin ga mrko pogleda, zajapurenih obraza, i baš kad je hteo da mu uzvrati, Orik ga prekinu snažnim udarcem tresnuvši bojnim maljem Volundom po štitu. „Dosta s tim koještarijama!”, zaurla Orik sevajući očima. „Brinete o pukotini u podu, a samo što se cela planina nije obrušila na nas!” Orin se još više narogušio, ali ništa više nije rekao. Uzeo je pehar vina sa stola, te se srozao u svoju stolicu i nastavio da bulji u Eragona mračnim, iskričavim pogledom. Kanda te mrzi, reče Safira. Ili to, ili mrzi ono što ja predstavljam. Bilo kako bilo, smatra me preprekom. Valja motriti na njega. „Pred nama je jednostavno pitanje”, reče Orik. „Šta ćemo sada kada nema Nasuade?” Spustio je Volund na sto, pa je čvornovatom rukom prešao preko glave. „Moje mišljenje je da nam je stanje isto kao jutros. Ukoliko ne priznamo poraz i ne zatražimo primirje, ostaje nam samo jedno: da nastavimo marš ka Urubejnu koliko nas noge nose. Sama Nasuada nikada i nije nameravala da se sama bori s Galbatoriksom. Taj zadatak pada na vas” - pokazao je ka Eragonu i Safiri - „i na vilenjake. Nasuada nas je dovde dovela i, mada će nam mnogo nedostajati, nije nam potrebna da bismo nastavili. Put nam dopušta malo skretanje. Sve i da je prisutna, ne vidim kako bi ona sama uradila bilo šta drugo. Na Urubejn krenuti moramo, i to je kraj priče.” Grimr se poigravao malim bodežom crnog sečiva, tobože ravnodušan prema njihovom razgovoru. „Slažem se”, reče Arja. „Drugog nam nema.” Garzvog pognu glavu iznad svih njih, te izobličene senke zatitraše po zidovima šatora. „Patuljak mudro zbori. Urgralgre će ostati uz Vordene sve dok nas u boju bude predvodio Vatreni Mač. Uz njega i Vatronosnu na čelu naših napada, naplatićemo krvni dug od onog bezrogog izdajnika Galbatoriksa.” Eragon se blago uzvrpoljio pošto mu beše neugodno. „Sve je to divno”, reče kralj Orin, „ali još nisam čuo kako ćemo to poraziti Murtaga i Galbatoriksa kada stignemo do Urubejna.” „Imamo Dautdert”, naglasi Eragon, pošto je Jela uspela da pronađe koplje, „a s njim možemo da...” Kralj Orin odmahnu rukom: „Da, da, Dautdert. Nije ti pomogao da zaustaviš Trna, a sumnjam da će ti Galbatoriks dopustiti da se s njim približiš njemu i Šruikanu. Kako god bilo, ostaje nam činjenica da nisi ravan izdajniku crnog srca. Ma Senkoubico, ti čak nisi ravan ni svome bratu, a on je Jahač mnogo kraće od tebe!” Polubratu, pomisli Eragon, ali ne reče ništa. Nije znao kako da opovrgne Orinove tvrdnje: bile su istinite, sve do jedne, pa se osetio posramljeno. Kralj nastavi: „Ušli smo u ovaj rat misleći da ćeš pronaći način da savladaš Galbatoriksovu neprirodnu snagu. Tako nam je bar Nasuada obećala. A eto, samo što se nismo suočili s najmoćnijim čarobnjakom u zabeleženoj povesti, a opet nismo nimalo bliže pobedi nego što smo bili na početku!” „U rat smo pošli”, reče Eragon tiho, „zato što smo prvi put od pada Jahača imali bar male izglede da zbacimo Galbatoriksa. To znate i sami.” „Kakve to izglede?”, podsmehnu se kralj. „Mi smo svi samo lutke, koje igraju kako se Galbatoriksu ćefne. Stigli smo čak dovde samo zato što nam je on to dopustio. Galbatoriks želi da odemo do Urubejna. On želi da mu dovedemo tebe. Da mu je stalo da nas zaustavi, doleteo bi da se suoči s nama još kod Ognjene ravnice, pa bi nas tamo i zbrisao. A čim mu budeš u dometu, upravo će to i učiniti: zbrisaće nas.” ~ 194 ~
Napetost između njih mogla se osetiti u vazduhu. Pazi, reče Safira Eragonu. Napustiće čopor ako ga ne ubediš u suprotno. Arja je takođe izgledala zabrinuto. Eragon je raširio ruke po stolu, te je izdvojio nekoliko trenutaka da se pribere. Nije želeo da laže, ali istovremeno je morao da pronađe način da Orinu pruži nekakvu nadu, što beše teško s obzirom na to da je ni sam Eragon nije video. Da li je ovako bilo i Nasuadi svaki put kad nas je ubeđivala u viši cilj, kad nas je ubeđivala da nastavimo iako nismo videli put pred sobom? „Naš položaj nije baš toliko... toliko nesiguran kao što vi kažete”, reče Eragon. Orin frknu, te popi malo iz svog pehara. „Dautdert predstavlja veliku opasnost za Galbatoriksa”, nastavi Eragon, „što je naša prednost. Biće oprezan. Zbog toga ćemo moći da ga nateramo da učini ono što mi želimo, bar donekle. Čak i ako nam ne pomogne da ga ubijemo, možda ćemo ubiti Šruikana. Njihova veza nije kao kod ostalih zmajeva i Jahača, ali Šruikanova smrt bi ga ipak uzdrmala do srži.” „Neće se to nikada desiti”, reče Orin. „On sada zna da imamo Dautdert, pa će preduzeti određene mere predostrožnosti.” „Možda i neće, mada ne verujem da su Murtag i Trn prepoznali o čemu je reč.” „Nisu, ali Galbatoriks hoće kada im bude pregledao sećanja.” Doznaće i za Glejdra, ako mu već nisu rekli, reče Safira Eragonu. Eragon se još više snuždio. Toga se nije ni setio, ali bila je u pravu. Dakle, ništa od naših nadanja da bismo ga mogli iznenaditi. Nemamo više nijednu tajnu. Život je pun tajni. Galbatoriks ne može da predvidi na koji ćemo se način suočiti s njim. Time ga bar možemo zbuniti. „Koje si od smrtonosnih kopalja pronašao, Senkoubico?”, upita ga Grimr kao da mu je dosadno. „Du Niernen - Orhideju.” Mačkodlak trepnu, te Eragon pomisli da se iznenadio, mada je izgledao ravnodušno kao i obično. „Orhideju? Nije valjda? Baš je čudno što je neko pronašao takvo oružje u današnje vreme, i to baš to... konkretno oružje.” „Zašto je čudno?”, upita ga Jormundur, Grimr obliza očnjake svojim malim ružičastim jezikom. „Niernen je na lošem glasssu.” Poslednju reč je razvukao kao da sikće. Pre nego što je Eragon stigao da od mačkodlaka zatraži dodatne podatke, Garzvog progovori glasom koji je podsećao na tutnjavu stenja. „O kakvom to smrtonosnom koplju zboriš, Vatreni Maču? Je li to onaj džilit što rani Safiru kod Belatone? Čuli smo priče o njemu, ali te priče zbilja behu čudnovate.” Eragon se prekasno setio da Nasuada ni Urgalima ni mačkodlacima nije rekla šta Niernen zapravo predstavlja. Eh, šta je tu je, pomislio je, nema mi druge. Garzvogu je objasnio priču o Dautdertu, a onda je naterao sve u šatoru da se na drevnom jeziku zakunu da bez dozvole nikome neće pričati o tom koplju. Bilo je malo gunđanja, ali na kraju su svi prihvatili, čak i mačkodlak. Skrivanje tog koplja od Galbatoriksa možda i jeste bilo zaludno, ali Eragon je smatrao da im otkrivanje Dautderta u javnosti neće doneti ništa dobro. Kada se i poslednji od njih zakleo, Eragon je nastavio besedu: „Dakle, ovako: pod jedan, imamo Dautdert, što je opet više nego što smo imali ranije. Pod dva, ja i ne kanim da se s Murtagom i Galbatoriksom suočim odjednom: to mi nikada nije bila namera. Kada stignemo do Urubejna, namamićemo Murtaga da izađe iz grada, pa ćemo ga opkoliti - ako bude potrebno, i sa čitavom vojskom, skupa s vilenjacima - pa ćemo ga jednom zasvagda ili ubiti ili zatočiti.” Zagledao se u okupljene pokušavajući da ih oduševi jačinom svoga ubeđenja. „Pod tri - a to je nešto u šta svi morate da verujete duboko u svojim srcima - Galbatoriks nije neranjiv, ma koliko moćan bio. Može
~ 195 ~
on da baci na hiljade i hiljade zaštitnih čini kako bi se odbranio, ali uprkos njegovom znanju i prevejanosti, postoje čarolije koje ga mogu ubiti, samo moramo biti dovoljno mudri da ih osmislimo. E sad, možda ću baš ja biti taj koji će pronaći čini što će mu doći glave, ali to bi sasvim lako mogao biti i neki vilenjak ili neki član Du Vrangr Gate. Znam da Galbatoriks deluje nedodirljivo, ali svako ima svoje slabosti, uvek postoji procep kroz koji možete da progurate sečivo i ubodete svoga protivnika.” „Ako Jahači nisu pronašli njegovu slabost, kakvi su nam izgledi da uspemo?”, zapita kralj Orin. Eragon raširi ruke podignutih dlanova. „Možda ni mi ne možemo. Ništa u životu nije sigurno, a u ratu pogotovo. Međutim, tek ako združeni vračevi iz naših pet naroda ne uspeju da ga ubiju, možemo priznati sebi da će Galbatoriks vladati dokle god mu bude volja, i da mi to ne možemo da promenimo.” Tajac zavlada šatorom, kratak ali dubok. Onda Roran istupi. „Rekao bih nešto”, kazao je. Eragon je video da ostali razmenjuju poglede oko stola. „Reci šta ti je na umu, Čekićaru”, reče mu Orik, vidno iznerviravši kralja Orina. „Pa samo ovo: previše je krvi i previše suza proliveno da bismo se sada okrenuli. Bilo bi to uvredljivo i za poginule i za one koji ih se sećaju. Ovo možda jeste bitka bogova” - Eragonu se učinio savršeno ozbiljnim kada je to rekao - „ali ja ću je voditi sve dok me bogovi sami ne unište, ili dok ja ne uništim njih. Jedna aždaja može da ubije deset hiljada vukova, jednog po jednog, ali i deset hiljada združenih vukova može da ubije aždaju.” Čisto sumnjam, frknu Safira, potajno deleći misli sa Eragonom. Roran se suvo osmehnu. „A i mi imamo našeg zmaja. Odlučite kako želite. Ali ja, lično, sigurno nastavljam za Urubejn, i suočiću se s Galbatoriksom i sam-samcat ako treba.” „Nećeš sam”, reče Arja. „Znam da govorim u ime kraljice Islanzadi kada kažem da će i naš narod biti uz tebe.” „Biće i naš”, zagrme Garzvog. „I naš”, potvrdi Orik. „I naš”, reče Eragon glasom za koji se ponadao da će obeshrabriti svako protivljenje. Kada su se, posle kraćeg zastoja, njih četvoro okrenuli ka Grimru, mačkodlak frknu te reče: „Pa, pretpostavljam da ćemo i mi biti s vama.” Zagledao se u svoje oštre nokte. „Neko mora da se ušunja u neprijateljske redove, a to zasigurno neće biti patuljci sa svojim kloparanjem unaokolo u gvozdenim čizmama.” Orik podiže obrve, ali ako se i jeste uvredio, dobro je to prikrio. Orin je iskapio još dva pehara, a onda je obrisao usta nadlanicom i rekao: „No dobro, neka bude kako želite: nastavljamo ka Urubejnu.” Ispraznivši putir, posegnuo je za bocom pred sobom.
~ 196 ~
LAVIRINT BEZ KRAJA
Eragon je sa ostalima do kraja sastanka raspravljao o praktičnim stvarima: o liniji veze - ko će kome podnositi izveštaje; o raspodeli zaduženja; o novom raspoređivanju zaštitnih čini i stražara oko tabora kako bi sprečili Trna ili Šruikana da im se ponovo prikradu i o tome kako obezbediti novu opremu za ljude čije su stvari bile spaljene ili zgnječene tokom napada. Uz opštu saglasnost, rešili su da ne objavljuju šta se desilo s Nasuadom, bar do narednog dana: bilo je važnije da se ratnici naspavaju pre nego što zora zarudi na horizontu. Ipak, jedino nisu raspravljali o tome da li bi trebalo da pokušaju da spasu Nasuadu. Bilo je očigledno da je mogu izbaviti samo ako preuzmu Urubejn, a ona će dotad verovatno biti mrtva, povređena ili drevnim jezikom vezana za Galbatoriksa. Zbog toga su tu temu sasvim zaobišli, kao da je samo njeno spominjanje zabranjeno. No i pored toga, ona je Eragonu neprestano bila u mislima. Kad god bi sklopio oči, video bi Murtaga kako je udara, kako se prsti Trnove šape sklapaju oko nje i kako crveni zmaj potom odleće u tamu. Eragon se zbog tih uspomena osećao još gore, ali nije mogao da ih otera kako ih ne bi iznova proživljavao. Kada su se svi razišli, Eragon je pozvao Rorana, Jormundura i Arju k sebi. Oni su bez pitanja pošli za njim do njegovog čadora, gde je Eragon zatražio od njih savete povodom sledećeg dana. „Veće starešina zasigurno će ti zadati mnogo nevolja”, reče mu Jormundur. „Oni tebe ne vide kao nekog ko je vešt u politici poput Nasuade, pa će to pokušati i da iskoriste.” Dugokosi ratnik je delovao neprirodno smireno još od napada, i to toliko da je Eragon zaključio da je na ivici ili da zaplače ili da plane, a možda i jedno i drugo. „Pa i nisam vešt”, reče Eragon. Jormundur klimnu glavom: „Ali ipak se moraš hrabro držati. Ja ti donekle mogu pomoći, ali mnogo šta će zavisiti od tvoga držanja. Dopustiš li im da preterano utiču na tvoje odluke, misliće da su oni nasledili vlast nad Vordenima, a ne ti.” Eragon zabrinuto pogleda Arju i Safiru. Ne bojte se, reče Safira svima. Niko ga neće obrlatiti dok ga ja čuvam. Kada se i taj manji, sporedni sastanak završio, Eragon je sačekao da Arja i Jormundur izađu iz čadora, a onda uhvati Rorana za rame. „Jesi li stvarno mislio ozbiljno kada si rekao da je ovo bitka bogova?” Roran se zablenu u njega. „Jesam... Ti, Murtag i Galbatoriks prejaki ste da bi vas bilo koja obična osoba mogla pobediti. To nije u redu, niti je pravedno. Ali tako je. Mi ostali smo kao mravi pod vašim čizmama. Imaš li predstavu koliko si ljudi svojeručno ubio do sada?” „Previše.” „Baš tako. Drago mi je što si tu da se boriš za nas, i drago mi je što mogu da te smatram bratom u svakom pogledu, osim po prezimenu, ali bilo bi mi drago kad ne bismo morali da se oslanjamo na nekog Jahača ili vilenjaka ili na tamo nekog čarobnjaka kako bi oni pobedili u ovom ratu umesto nas. Niko ne bi trebalo da zavisi od drugih. Pogotovo ne na ovakav način. Svet tako gubi svoj poredak.” Roran je potom izašao iz čadora. Eragon se srozao na svoj ležaj, osećajući se kao da ga je neko mlatnuo po grudima. Neko vreme je tako sedeo, preznojavajući se i razmišljajući, sve dok ga prenapregnute misli nisu naterale da poskoči i požuri napolje. Čim je izašao, šestorica noćnih jastrebova poskočila su na noge i dohvatila se oružja kako bi ga ispratili do mesta ka kom se uputio.
~ 197 ~
Eragon im dade znak da ostanu gde jesu. Iako se protivio tome, Jormundur je navalio da mu stavi na raspolaganje Nasuadine stražare, koji bi ga štitili uz Blodgarma i ostale vilenjake. „Nikada nije naodmet biti obazriv”, rekao mu je. Eragonu se nije sviđalo to što će ga još više ljudi pratiti u stopu, ali bio je prisiljen da pristane. Prošavši pokraj stražara, Eragon je pohitao ka Safiri, koja je ležala sklupčana na zemlji. Otvorila je jedno oko kada joj se približio, pa je podigla krilo kako bi se zavukao pod njega i ugnezdio se uz njen topli stomak. Malecki, rekla mu je i počela tiho da prede. Eragon se naslonio uz nju, slušajući je kako prede i kako vazduh tiho šušti protičući kroz njena moćna pluća. Njen se stomak spuštao i dizao iza njega u nežnom, umirujućem ritmu. U bilo kom drugom trenutku, njeno prisustvo bilo bi mu dovoljno da se smiri, ali sada nije bilo tako. Um naprosto nije želeo da uspori, bilo mu je i dalje dobovalo, a ruke i noge behu mu neprijatno vrele. Sve je to zadržao u sebi kako ne bi uznemirio Safiru. Bila je umorna nakon dve borbe s Trnom, pa je ubrzo utonula u dubok san, a njeno predenje preraslo je u zvuk disanja. No Eragonu misli i dalje nisu davale mira. Iznova se vraćao na istovetnu neverovatnu i nepobitnu činjenicu: on je sada bio vođa Vordena. On, koji nije bio ništa više do najmlađi član siromašne zemljoradničke porodice, sada je bio predvodnik druge po veličini vojske u Alageziji. Činilo mu se sumanutim to što se nešto takvo uopšte desilo, kao da se sudba poigrava njime navlačeći ga u klopku koja će ga uništiti. On to nikada nije želeo, ali okolnosti mu dadoše ono što nije tražio. Šta je Nasuadi bilo na umu kada me je odabrala za svog naslednika?, zapitao se. Prisetio se razloga koje mu je pružila, ali oni nisu otklonili njegove nedoumice. Zar je stvarno smatrala da mogu da zauzmem njeno mesto? Zašto nije odabrala Jormundura? On je već desetlećima uz Vordene, i zna mnogo o upravljanju vojskom i o strategiji. Eragon se prisetio kako je Nasuada odlučila da prihvati ponuđeno savezništvo sa Urgalima uprkos svoj mržnji i čemeru koji se behu isprečili između njihova dva naroda, i uprkos tome što su joj upravo Urgali ubili oca. Da li bih ja mogao da učinim nešto takvo? Zaključio je da ne bi mogao, a naposletku pomisli: Da li sam ja kadar da donosim takve odluke, ako to bude potrebno kako bismo porazili Galbatoriksa? Nije bio siguran. Namučio se da primiri um. Sklopivši oči, usredsredio se na brojanje udaha na svakih deset. Bilo mu je teško da usmeri pažnju na takav zadatak: na svakih nekoliko sekundi, neka druga misao ili oset zapretili bi da će ga omesti, pa je često gubio račun. Međutim, telo mu se s vremenom opustilo, pa se, gotovo nehotice, šarene slike iz njegovih snoviđenja nadviše nad njim. Mnogo je video, mnogo mračnog i uznemirujućeg, kada snovi počeše da odražavaju ono što se zbilo prethodnog dana. Neki snovi behu i lepi i tužni: sećanja na ono što je bilo i ono što bi on želeo da je bilo. Onda mu se, poput vetra koji iznenada menja pravac, snovi uskomešaše i postaše čvršći i opipljiviji, kao da su deo stvarnosti koju može da dohvati i dodirne. Sve je oko njega izbledelo, i on se nađe u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu, koje mu je delovalo i čudnovato i poznato, kao da ga je nekada davno već video, ali koje mu je nestalo iz sećanja. Eragon je otvorio oči, ali te slike su ostale uz njega, zaklonivši sve oko njega, pa je znao da to nije običan san. Pred njim se prostirala mračna i pusta ravnica, koju je presecao neki vodotok, lagano se pružajući ka istoku: kao traka kovanog srebra blistava pod odsjajem punog meseca... Na bezimenoj reci plovila je neka lađa, golema i gorda, sa čistobelim jedrima podignutim i spremnim... Video je postrojene ratnike kako drže džilite, i dve prilike pod ogrtačima kako hodaju između njih, kao da je posredi nekakva povorka. Osetio je miris vrba i topola i zalečenu tugu... a onda bolni vapaj nekog čoveka, odblesak krljušti i maglovito komešanje u kojem nije video skoro ništa. ~ 198 ~
Uslediše muk i tama. Kada mu se vid razbistrio, zatekao je sebe kako gleda u unutrašnjost Safirinog krila. Izbacio je iz sebe potiskivani dah, za koji nije ni bio svestan da ga zadržava u sebi, te drhtavom rukom obrisa suze iz očiju. Nije mu bilo jasno zašto ga je taj privid toliko dotakao. Da li je to bio predosećaj?, zapitao se. Ili nešto što se zapravo i odvija u ovom trenutku? I zašto mi je to toliko važno? Potom više nije mogao da se odmori. Brige mu se vratiše u svoj silini, te ga bespoštedno napadoše, izjedajući mu um poput buljuka pacova koji ga svakim ugrizom truju podmuklim otrovom. Na kraju je ispuzao ispod Safirinog krila, pazeći da je ne probudi, pa se vratio u svoj čador. Kao i pre toga, noćni jastrebovi ustadoše čim ga ugledaše. Njihov zapovednik, stasit muškarac iskrivljenog nosa, prišao je Eragonu. „Da li vam nešto treba, Senkoubico?”, upitao ga je. Eragon se, kao kroz maglu, prisetio da se zove Garven, i da mu je Nasuada rekla da je jednom izgubio razum dok je ispitivao umove nekih vilenjaka. Čovek mu je sada izgledao prilično dobro, mada je i dalje imao nečega sanjivog u pogledu. Eragon je ipak pretpostavio da je Garven sposoban da izvršava svoje dužnosti, inače mu Jormundur nikada ne bi dopustio da se vrati na posao. „Trenutno ništa, zapovedniče”, reče mu Eragon stišavši glas. Načinio je još jedan korak, a onda zastade. „Koliko je noćnih jastrebova ubijeno večeras?” „Šestorica, gospodine. Čitava smena. Imaćemo manjak nekoliko dana, dok ne pronađemo odgovarajuće zamene. Povrh toga, biće nam potrebni i novi regruti. Želeli bismo da udvostručimo snage oko vas.” Ogorčen izraz odjednom je pomutio Garvenov hladan pogled. „Izneverili smo je, Senkoubico. Da nas je bilo više, možda bismo...” „Svi smo je izneverili”, reče mu Eragon. „A da vas je bilo više, još bi vas više izginulo.” Čovek se našao u nedoumici, ali ipak mu klimnu tužnog lica. Izneverio sam je, pomisli Eragon zavukavši se u svoj čador. Nasuada je bila njegova sizerenka, i dužnost da je štiti više je padala u deo njemu nego noćnim jastrebovima. A eto, baš kada joj je zatrebala njegova pomoć, on nije mogao da je spase. Gorko je opsovao u sebi. Kao njen vazal, trebalo bi da traži način da je izbavi, i to bi trebalo da mu bude najpreče. Ali on je znao i da ona ne bi želela da on napusti Vordene zbog nje. Radije bi trpela i umrla nego dopustila da njeno odsustvo naškodi cilju kojem je posvetila čitav svoj život. Eragon opet opsova, te poče da šparta tamo-amo po čadoru. Ja sam vođa Vordena, Tek sada, kada je više nije bilo, Eragon je shvatio da mu je Nasuada postala mnogo više od sizerenke ili zapovednice: postala mu je prijatelj, pa je osetio poriv da je zaštiti kakav je često osećao prema Arji. Međutim, ako bi pokušao to da učini, Vordeni bi mogli da izgube čitav rat. Ja sam vođa Vordena. Pomislio je na sve ljude za koje je sada bio odgovoran: na Rorana i Katrinu i ostale seljane iz Karvahola, na stotine ratnika pokraj kojih se borio i na mnoge druge, na patuljke, mačkodlake, pa čak i na Urgale. Svi su sada bili pod njegovim zapovedništvom i očekivali su od njega da donese ispravne odluke kako bi porazili Galbatoriksa i Carstvo. Bilo mu se ubrza i sevnu mu pred očima. Zaustavio se i uhvatio se za motku na sredini čadora, a onda obrisa znoj sa čela i gornje usne. Zažalio je zbog toga što nema nikoga s kim bi mogao da porazgovara. Palo mu je na pamet da probudi Safiru, ali odbacio je tu zamisao. Njen odmor beše mnogo važniji od njegovih jadikovki. A nije želeo da opterećuje ni Arju ni Glejdra poteškoćama koje nisu mogli da reše. Ionako je sumnjao da bi u Glejdru pronašao srdačnog sagovornika, s obzirom na njihov poslednji oštar razgovor. Eragon nastavi ukrug: tri koraka napred, obrt, tri koraka nazad, obrt, pa ponovo.
~ 199 ~
Izgubio je pojas Belota Mudrog. Dopustio je Murtagu i Trnu da otmu Nasuadu. A pride se našao na čelu Vordena. Iznova su mu iste misli strujale kroz um, i svaki put bi mu se teskoba pojačala. Osećao se kao da je zalutao u lavirintu bez kraja u kojem ga je iza svakog nevidljivog ćoška vrebalo čudovište spremno da se baci na njega. Uprkos svemu što je kazao na skupu sa Orikom, Orinom i ostalima, nije mu bilo jasno kako bi on, Vordeni ili njihovi saveznici mogli da poraze Galbatoriksa. Ne bih bio kadar ni da spasem Nasuadu, ako bih mogao da krenem za njom i da bar pokušam. Ispunila ga je nekakva ogorčenost. Zadatak koji je bio pred njima činio mu se beznadežnim. Zašto je baš nas ovo snašlo? Opsovao je i ugrizao se za usnu, grizući sve dok je mogao da izdrži bol. Prestao je da šparta po čadoru i stropoštao se na zemlju, te obavi ruke oko potiljka. „Nemoguće je. Nemoguće”, prošaputao je, ljuljajući se levo-desno na kolenima. „Nemoguće!” Očajan, pomislio je čak da bi mogao da se pomoli Gunteri, bogu patuljaka, kao što je ranije činio. Kad bi spustio svoje muke pred moćnijeg od sebe i poverio mu sudbu, osetio bi olakšanje. Tako bi mnogo staloženije prihvatio svoju sudbinu i sudbinu svih onih koje je voleo, jer više ne bi bio odgovoran za ono što će se desiti. Međutim, Eragon nije mogao da privoli sebe da izgovori molitvu. Bio je odgovoran za njihove sudbine, sviđalo se to njemu ili ne, pa je smatrao da ne bi bilo u redu da prebacuje tu odgovornost na ma koga drugog - makar to bio bog, ili pak zamišljeni bog. Nevolja je bila u tome što nije smatrao da je kadar da uradi ono što je moralo biti obavljeno. Mogao je da bude vordenski zapovednik, i u to je bio prilično siguran. Ali nije znao kako bi osvojio Urubejn i ubio Galbatoriksa. Nije imao snage da se suprotstavi ni Murtagu, a Kamoli kralju, a pritom nije mogao da zamisli da će smisliti način da zaobiđe njihove zaštitne čini. Preuzimanje umova, makar samo Galbatoriksovog, delovalo mu je jednako neizvodljivo. Eragon zari prste u potiljak, razvlačeći kožu dok je izbezumljeno pretresao sve mogućnosti, ma koliko sulude bile. Potom se prisetio saveta koji mu je Solembum dao jednom davno u Tirmu. Mačkodlak mu je tada rekao: Slušaj me dobro i reći ću ti dve stvari. Kada dođe vreme i kada ti bude potrebno oružje, pogledaj pod korenjem drveta menoa. Potom, kada ti se bude činilo da je sve izgubljeno i da tvoja moć nije dovoljna, idi do stene Kutian i izgovori svoje ime kako bi otvorio Kriptu duša. Njegove reči vezane za menou pokazale su se tačnima: Eragon je pod drvetom pronašao čelik koji mu je bio potreban za sečivo njegovog mača. Dok je razmišljao o drugoj mačkodlakovoj rečenici, u njemu zaiskri očajnička nada. Ako mi je ikada sve delovalo izgubljeno, ako mi ikada moje moći nisu bile dovoljne - sada je taj trenutak, pomisli Eragon. Međutim, i dalje nije imao predstavu o tome gde je stena Kutian i šta je Kripta duša. Odvojeno je pitao i Oromisa i Arju, ali oni mu nikada nisu odgovorili. Eragon stoga otvori misli. Pretraživao je tabor sve dok nije naišao na upečatljiv osećaj mačkodlakovog uma. Solembume, reče mu, potrebna mi je tvoja pomoć! Molim te, dođi do mog čadora. Tren kasnije, dobio je mačkodlakovu bezvoljnu potvrdu da će doći i prekinuo sponu. Eragon ostade da sedi u mraku čekajući.
~ 200 ~
U DELOVIMA MAGLOVITIM I NEJASNIM
Prošlo je skoro petnaest minuta pre nego što se ulazno krilo Eragonovog čadora pomerilo kako bi se Solembum uvukao unutra, gotovo nečujan na mekim šapama. Žućkastomrk mačkodlak je prošao pokraj Eragona i ne pogledavši ga, kako bi skočio na ležaj, smestio se među pokrivačima i stao da licka prostor između kandži desne šape. I dalje ne gledajući u Eragona, kazao je: Nisam ti ja ker pa da dolazim i odlazim na tvoj mig, Eragone. „Nikada nisam ni mislio da jesi”, odgovori mu Eragon, „ali potreban si mi, i to hitno.” Hmmm. Hrapav zvuk Solembumovog jezika postade još glasniji kada se usredsredio na kožnati taban. Govori onda šta imaš, Senkoubico. Šta si hteo? „Samo čas.” Eragon ustade i ode do štapa na kojem je visio fenjer. „Samo da upalim ovo”, upozorio je Solembuma. Eragon izgovori neku reč na drevnom jeziku, te plamen zatitra povrh fitilja u fenjeru ispunjavajući čador toplim, treperavim osvetljenjem. I Eragon i Solembum zaškiljiše dok su im se oči navikavale na jaču svetlost. Kada je nelagoda minula, Eragon je seo na hoklicu pokraj ležaja. Zbunio se primetivši da ga mačkodlak posmatra ledenoplavim očima. „Zar ti oči nisu bile drugačije boje?”, pitao ga je. Solembum trepnu, te mu oči postadoše zlatne. Potom je nastavio da čisti šapu. Šta hoćeš, Senkoubico? Noć je tu da se svašta po njoj čini, a ne da se sedi i razgovara. Trgnuo je vrhom čupavog repa s jedne strane na drugu. Eragon se obliznu, napet od iščekivanja i nade. „Solembume, jednom si mi rekao da, kada sve bude izgubljeno i kada mi moje moći ne budu dovoljne, mogu da odem do stene Kutian i da tamo otvorim Kriptu duša.” Mačkodlak načas prestade da se licka. Aaa, to. „Da, to. Moram da znam šta si mislio kad si to rekao. Ako postoji bilo šta što nam može pomoći u borbi protiv Galbatoriksa, moram da saznam za to sada, a ne kasnije - dakle, ne kada rešim ko zna koliko zagonetaka, nego sada. Gde mogu da nađem tu stenu Kutian, kako da otvorim Kriptu duša i šta ću u njoj naći?” Solembumove se uši sa crnim vrhovima blago poviše unazad, a onda mu se napola isukaše i kandže na šapi koju je čistio. Ne znam. „Ne znaš?!”, uzviknu Eragon u neverici. Ne moraš baš da ponavljaš sve što kažem. „Kako možeš da ne znaš?” Ne znam. Nagnuvši se napred, Eragon je zgrabio Solembumovu veliku, tešku šapu. Mačkodlaku se odmah poviše uši, te zafrkta i savi šapu ka unutra, zarivajući kandže u Eragonov dlan. Eragon se stegnuto osmehnu, ne mareći za bol. Mačkodlak je bio jači nego što je očekivao, gotovo dovoljno jak da ga svuče sa hoklice. „Dosta je bilo zagonetaka”, reče mu Eragon. „Potrebna mi je istina, Solembume. Odakle ti taj podatak i šta on tačno znači?” Solembumu se nakostreši krzno duž kičme. Ponekad se istina krije upravo u zagonetKarna, bandoglavi čoveče. A sad me puštaj, ili ću ti iskidati lice i nahraniću svrake tvojom utrobom. Eragon je još malo zadržao stisak, a onda je pustio Solembumovu šapu i ponovo se uspravio. Stegao je šaku kako bi ublažio bol i zaustavio krvarenje. Solembum ga besno pogleda, škiljeći i više ne glumeći ravnodušnost. Rekoh ti da ne znam jer stvarno ne znam, ma šta ti mislio. Ne znam gde bi se stena Kutian mogla nalaziti, niti kako bi mogao da otvoriš Kriptu duša, a ne znam ni šta se u njoj nalazi. „Kaži to na drevnom jeziku.” ~ 201 ~
Solembum još više zaškilji očima, ali sve ponovi na vilenjačkom jeziku. Tako je Eragon znao da govori istinu. U Eragonovoj se glavi pojavilo toliko pitanja da nije znao koje prvo da mu postavi. „Kako si onda saznao za stenu Kutian?” Solembum ponovo mahnu repom s jedne strane na drugu, ravnajući nabore na prekrivaču. Poslednji put ti kažem da ne znam. Nijedan mačkodlak ne zna. „Pa kako si onda...” Eragon izgubi nit, potpuno zbunjen. Nedugo nakon pada Jahača, u mome se narodu proširilo ubeđenje da, ukoliko naiđemo na novog Jahača, nekog ko neće biti odan Galbatoriksu, treba da mu kažemo ono što sam ja tebi kazao o stablu menoe i steni Kutian. „Ali... kako ste dobili taj podatak?” Solembum namreška njuškicu, pa iskezi zube u neprijatnom osmehu. To ti ne bih znao reći; jedino znam da je onaj koji je bio odgovoran za to - ili ono što je bilo odgovorno za to - imao dobre namere. „Kako to znaš?”, uzviknu Eragon. „Šta ako je to bio Galbatoriks? Možda je pokušavao da vas prevari. Možda je pokušavao da prevari Safiru i mene kako bi nas uhvatio.” Nije tako, reče Solembum zarivši kandže u ćebe pod sobom. Mačkodlake ne možeš zavarati lako kao druge. Galbatoriks ne stoji iza toga. U to sam potpuno siguran. Osoba koja je htela da ti to saznaš ista je ona osoba - ili stvorenje - koja je uredila i da pronađeš čelik za svoj mač. Da li bi Galbatoriks učinio nešto takvo? Eragon se namrštio: „Zar niste pokušali da otkrijete ko se krije iza toga?” Jesmo. „I?” Nismo ništa otkrili. Mačkodlak se stresao. Postoje dve mogućnosti. Jedna je da nam je neko izmenio sećanja protiv naše volje i da smo zapravo pioni neke zle sile. Druga je da smo, ko zna zašto, pristali na izmenu sećanja. Možda smo i sami sebi izbrisali sećanje. Meni je lično teško - a i grozno - da poverujem da bi bilo ko mogao da nam čeprka po glavama. Da to učini s nekoliko nas, još i da razumem, ali sa čitavim narodom? Ne, nemoguće. Zašto bi baš vama, mačkodlacima, bio poveren takav podatak? Zato što smo oduvek bili prijatelji Jahača i zmajeva, pretpostavljam... Mi smo ti oni što posmatraju, oni što osluškuju. Oni što svuda tumaraju. Sami hodamo po mračnim zabitima diljem sveta i sećamo se svega što je bilo i što jeste. Solembum je potom pomerio pogled. Jedno moraš da shvatiš, Eragone. Niko od nas nije bio zadovoljan okolnostima. Dugo smo raspravljali da li bismo možda izazvali više zla nego dobra ako bismo predali taj podatak kada nam se ukaže prilika za to. Na kraju je odluka pala na mene, a ja reših da ti kažem, jer mi se činilo da ti je potrebna sva moguća pomoć. A ti s time čini što ti je volja. „Ali šta bih mogao da učinim?”, reče Eragon. „Kako bi trebalo da pronađem tu stenu Kutian?” To ti ja ne znam. „Pa kakva je onda vajda od tog podatka? Mogao sam i da ga ne čujem.” Solembum trepnu. Jedno ti mogu reći. Možda ti ništa neće značiti, ali možda će ti pokazati put. „Šta to? O čemu je reč?” Rekao bih ti kad bi imao malo strpljenja. Kada sam te prvi put sreo u Tirmu, imao sam neki čudan osećaj da bi trebalo da dobiješ knjigu Domia abr Wyrda. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da sve podesim, ali upravo sam ja odgovoran za to što ti je Džod dao tu knjigu. Mačkodlak podiže i drugu šapu, pa je ovlaš pregleda i poče da je liže. „Da li su ti se javljali i neki drugi čudni osećaji u poslednjih nekoliko meseci?”, upita ga Eragon. Javio mi se jednom poriv da pojedem neku crvenu pečurkicu, ali brzo me je prošlo. Eragon zabrunda, te se sagnu da izvadi knjigu koju je držao ispod ležaja sa ostalim priborom za pisanje. Zagledao se u njen ogromni kožni povez, a onda ju je nasumično otvorio. Kao i ranije, zbijene rune u njoj nisu mu mnogo značile na prvi pogled. Tek kada se usredsredio, uspeo je da ~ 202 ~
odgonetne nekoliko: ... što bi, ako se Taladorusu da verovati, značilo da same gore behu mađijama napravljene. No to, dakako, smisla nema, jer... Eragon ozlojeđeno zabrunda, te sklopi knjigu. „Nemam ja vremena za ovo. Preobimna je, a ja sam isuviše spor u čitanju. Već sam prešao mnogo poglavlja, ali nisam video ništa što je vezano za stenu Kutian ili Kriptu duša.” Solembum se nakratko zagleda u njega. Mogao bi da zamoliš nekoga da je pročita umesto tebe, ali ako u Domia abr Wyrda postoji skrivena tajna, moguće je da bi je samo ti mogao videti. Eragon potisnu poriv da opsuje. Ustavši sa hoklice, ponovo poče da šparta po čadoru. „Zašto mi ranije nisi rekao za ovo?” Nije mi se činilo važnim. Moj savet vezan za kriptu i stenu mogao je biti koristan, ali isto tako i nije morao da bude, a to da li znamo ili ne znamo poreklo tog podatka... u suštini ništa ne menja! „Ali da sam znao da se to tiče Kripte duša, izdvojio bih više vremena za čitanje knjige.” Ali mi ti ne znamo da li je zaista tako, reče Solembum. Jezik mu kliznu iz usta, te on obliza brkove sa obe strane kako bi ih poravnao. Ta knjiga možda i nema nikakve veze sa stenom Kutian ili Kriptom duša. Ko bi to znao? A ti si već bio počeo da je čitaš. Da li bi zaista posvetio više vremena čitanju da sam ti rekao da mi se javio osećaj, samo osećaj i ništa više, da bi ti knjiga mogla biti važna u nekom pogledu? Hmmm? „Možda ne bih... ali ipak je trebalo da mi kažeš.” Mačkodlak je zavukao prednje šapice ispod grudi, ali ne reče ništa. Eragon se namrgodio i zgrabio knjigu kao da želi da je iskida. „Ovo ne može biti kraj priče. Sigurno postoji još neki podatak koji si zaboravio.” Ima ih dosta, ali čini mi se da nijedan nije povezan sa ovim. „Ni na jednom svom putešestviju po Alageziji, sa Anđelom i bez nje, nisi pronašao ništa što bi objasnilo ovu misteriju? Ili bar nešto što bismo mogli upotrebiti protiv Galbatoriksa?” Pa pronašao sam tebe, zar ne? „To ti nije nimalo smešno”, zareza Eragon. „Tako ti svega, sigurno znaš bar još nešto?” Ne znam. „Pa pokušaj da se prisetiš. Ako ne pronađem nešto što će nam pomoći protiv Galbatoriksa, izgubićemo, Solembume. Izgubićemo, što znači da će većina Vordena pomreti, uključujući i mačkodlake.” Solembum ponovo frknu. A šta očekuješ od mene, Eragone? Ne mogu da izmislim pomoć tamo gde ne postoji. Pročitaj knjigu. „Stići ćemo do Urubejna pre nego je ja dovršim. Slobodno bi mogla i da ne postoji.” Solembum ponovo priljubi uši uz glavu. Nisam ja kriv za to. „Ne zanima me ko je kriv. Samo želim da sprečim da završimo pobijeni ili porobljeni. Razmisli malo! Sigurno znaš još nešto!” Solembum potmulo i hrapavo zareža. Ne znam, i nemoj... „Ma moraš znati, ili nam se loše piše!” Još dok je izgovarao te reči, Eragon je primetio promenu u mačkodlaku. Solembumu su se uši ponovo podigle, brkovi su mu omlitavili, a pogled mu omekša izgubivši onu iskričavu oštrinu. U istom trenutku, mačkodlakov se um neobično ispraznio, kao da mu je neko uspavao ili uklonio svest. Eragon se sledio, ne znajući šta se zbiva. A onda je osetio kako Solembum, čije misli behu ravne i bezbojne poput jezerske vode pod studenim, oblačnim nebom, kaže: Glava četrdeset sedma. Stranica treća. Počni od drugog pasusa. Solembumov se pogled potom izoštri, a uši mu se vratiše u prethodni položaj. Šta je sad?, reče vidno iznerviran. Zašto tako piljiš u mene? „Šta si ono maločas rekao?” Rekoh ti da više ništa ne znam. I da... ~ 203 ~
„Ne, ne, ono drugo, o poglavlju i stranici.” Ne poigravaj se mnome. Nisam rekao ništa slično. „Jesi.” Solembum ga je odmeravao nekoliko sekundi. Zatim preterano smireno reče: Kaži mi šta si tačno čuo, jahaču zmajeva. Eragon mu ponovi reči onako kako ih je zapamtio. Kada je završio, mačkodlak je neko vreme ćutao. Ne sećam se toga, reče mu. „Šta misliš, šta bi to moglo da znači?” To znači da bi trebalo da pogledamo šta se nalazi na stranici trećoj glave četrdeset sedme. Eragon se premišljao, ali ipak klimnu i poče da lista knjigu. Usput se i sam prisetio tog poglavlja: bilo je posvećeno vremenu po odvajanju Jahača od vilenjaka, kada su vilenjaci nakratko zaratili s ljudima. Eragon je ranije pročitao početak tog dela, ali ličio mu je na suvonjav opis primirja i pregovora, pa ga je ostavio za neki drugi put. Ubrzo je stigao do tražene stranice. Prateći redove runa vrhom prsta, Eragon ih polako pročita naglas: To je ostrvo začudno blage klime u poređenju s kopnenim krajevima iste nadmorske visine. Leta su često sveža i daždovita, ali zime su umerene i ne donose ledenu studen kakva se viđa u severnim delovima gore Kičme, što znači da se usevi mogu gajiti u većem delu godine. Zemlja je u svakom pogledu bogata i plodna, što je blagodat oganj--planina koje s vremena na vreme buknu, pa prekriju ostrvo gustim slojem pepela, a šume su prepune krupne divljači kakvu zmajevi vole da love, uključujući i mnoge vrste koje se ne mogu naći u ostatku Alagezije. Eragon zastade. „Ništa mi od ovoga ne zvuči važno.” Samo ti čitaj. Namrgodivši se, Eragon pređe na sledeći pasus: Upravo tu, u golemoj dolini u središtu Vroengarda, Jahači podigoše svoj nadaleko slavni grad Doru Areabu. Doru Areaba! Jedini grad u povesti sagrađen tako da se u njega mogu smestiti i zmajevi, i vilenjaci, i ljudi. Doru Areaba! Samo to ime odjekuje uzbuđenjem! Nikada ranije sličnog grada bilo nije, niti će takvog ikada biti, pošto je izgubljen, uništen, nakon što ga onaj uzurpator Galbatoriks smrvi u pepeo i prah. Građevine mu behu podignute u vilenjačkom stilu, uz izvestan uticaj ljudskih Jahača u kasnijim godinama, ali behu od kamena, a ne od drveta, jer drvene kuće, kao što naš čitalac i sam zaključuje, ne prolaze dobro kod stvorenja oštrih kandži koja bljuju vatru. Međutim, najupečatljivija odlika Doru Areabe beše njena golemost. Svaka ulica beše dovoljno široka da dva zmaja mogu njome proći jedan do drugog, a uz nekoliko izuzetaka, većina odaja i vrata bila je dovoljno velika i za zmajeve gotovo svih veličina. Shodno tome, Doru Areaba beše prostrana i široka, prošarana građevinama toliko gorostasnim da bi zadivile čak i patuljke. Vrtova i šedrvana bilo je svuda po gradu, u znak vilenjačke neutažive ljubavi prema prirodi, a bilo je i mnogo kula što su stremile nebu pod oblake na dvorovima i tvrđavama Jahača. Po planinskim vrhovima što okruživahu grad, Jahači postaviše kule stražare i gorske utvrde, da ih od napada štite, a skoro svi zmajevi i Jahači imađahu svoje pećine visoko u planinama, gde su živeli odvojeni od drugih. Stariji, veći zmajevi posebno behu naklonjeni tom rasporedu, jer su radije birali osamu, a život visoko iznad doline olakšavao im je poletanje. Iznerviravši se, Eragon prestade da čita. Opis Doru Areabe jeste bio zanimljiv, ali on se načitao i drugih, mnogo temeljnijih opisa grada Jahača zmajeva dok je živeo u Elesmeri. A nije uživao ni u odgonetanju zbijenih runa, što beše naporan posao čak i kada je bio raspoložen, a Kamoli sada. „Ovo nikuda ne vodi”, rekao je, spuštajući knjigu.
~ 204 ~
Na Solembumu se video jed koji je Eragon osećao. Nemoj još da odustaneš. Pročitaj još dve stranice. Ako ni tada ništa ne nađeš, onda možeš da prekineš. Eragon duboko udahnu, te se saglasi s njim. Prešavši prstom niz stranicu, pronašao je gde je stao, te ponovo poče da odgoneta reči: Mnoga su se čuda u tom gradu mogla videti, od Eldimirimovog raspevanog šedrvana do kristalne tvrđave Sveldžal i gnezda samih zmajeva, ali uz sve te divote, mislim da je najveće blago Doru Areabe bila njena biblioteka. I to ne, kako bi se dalo pretpostaviti, zbog njene golemosti, mada ona zaista beše zastrašujuća, već zato što su Jahači tokom mnogih vekova sakupili jednu od najobimnijih zbirki znanja i mudrosti u čitavoj zemlji. Do pada Jahača, samo su se još tri biblioteke s njom mogle meriti - ona u Ilireji, ona u Elesmeri i ona u Trondžhimu - ali nijedna od njih nije imala više podataka o delovanju čarolija od one u Doru Areabi. Biblioteka se nalazila na severozapadnom rubu grada, pokraj bašta što okruživahu Kulu Moretu, znanu i po imenu stena Kutian... Eragonu glas zastade u grlu; zagledao se u to ime. Nekoliko trenutaka kasnije, počeo je iz početka, čitajući još sporije: ... znanu i po imenu stena Kutian (više u dvanaestom poglavlju), nedaleko od prestonog dvora u kojem vođe Jahača primahu zvanice kada bi im kraljevi i kraljice razne svraćali na divan. Eragona obuzeše strah i zapanjenost. Neko je - ili nešto - sredio da on otkrije baš taj podatak isti onaj koji mu je omogućio da pronađe čelik za svoj mač. Sama ta pomisao beše zastrašujuća, a sada, kada je saznao kuda bi trebalo da pođe, Eragon više nije bio toliko siguran da mu se ide. Šta li nas to čeka na Vroengardu?, zapitao se. Plašio se da nagađa, kako se u njemu ne bi rodile nade koje ne bi mogao da ispuni.
~ 205 ~
PITANJA BEZ ODGOVORA
Eragon je pretražio knjigu Domia abr Wyrda kako bi pronašao deo koji se odnosi na stenu Kutian u dvanaestom poglavlju. Razočarao se uvidevši da tu piše jedino da je Kutian bio jedan od prvih Jahača koji su istražili ostrvo Vroengard. Potom je zatvorio knjigu i seo zureći u nju i prelazeći palcem po njenom ispupčenom hrbatu. Solembum se takođe ućutao na ležaju. „Misliš li da se u Kripti duša nalaze duhovi?”, upita Eragon. Duhovi nisu isto što i duše pokojnika. „Nisu, ali šta bi drugo mogli biti?” Solembum se podigao s mesta na kom je sedeo, pa se protegnuo, kao da mu je treperav talas prošao od glave do repa. Ako otkriješ, javi mi šta si pronašao. „Misliš da bi Safira i ja trebalo da odemo tamo?” Ne mogu ti ja reći šta bi trebalo da radiš. Ako je posredi zamka, onda je većina mog naroda već porobljena i poražena, bez našeg znanja, što znači da bi i Vordeni mogli slobodno da se predaju, jer nikada neće nadmudriti Galbatoriksa. A ako nije zamka, onda bi ovo mogla biti prilika da pronađeš pomoć u trenutku kada nam se čini da pomoći nema. Ne bih znao reći. Moraš sam da odlučiš da li je sve to vredno rizika ili nije. Što se mene tiče, dosta mi je tajni za ovu noć. Skočio je s ležaja, pa je otišao do ulaza u čador, gde zastade kako bi bacio pogled ka Eragonu. Mnogo je čudnovatih sila po Alageziji, Senkoubico. Viđao sam stvari koje se protive razumu: svetlosne vrtloge koji se obrću u pećinama duboko pod zemljom, ljude koji stare unatraške, kamenje koje govori, senke koje se šunjaju. Odaje veće iznutra nego spolja... Galbatoriks ne predstavlja jedinu silu ovoga sveta, a možda čak ni najjaču od svih. Pažljivo odluči, Senkoubico, a ako rešiš da pođeš, budi tih. Mačkodlak se potom izvukao iz čadora i nestao u tami. Izdahnuvši, Eragon se uspravio. Znao je šta mu je činiti: moraće da ode do Vroengarda. Ali tu odluku nije mogao da donese dok se ne posavetuje sa Safirom. Probudio ju je tako što ju je nežno taknuo umom, pa je, uverivši je da je sve u redu, podelio s njom sećanje na Solembumovu posetu. Ona se zapanjila gotovo koliko on. Nakon što je završio, rekla mu je: Ne sviđa mi se pomisao da bismo mogli biti lutke u igri nekoga ko je začarao mačkodlake. Ni meni, ali šta nam drugo preostaje? Ako se Galbatoriks krije iza ovoga, stavljamo mu se pravo u ruke. Ali ako ostanemo tu, učinićemo isto nešto kasnije, kada stignemo u Urubejn. Razlika je u tome što bismo tada imali Vordene i vilenjake kraj sebe. Istina. Između njih zavlada muk. Onda Safira reče: Slažem se. Slažem se da bi trebalo da pođemo. Biće nam potrebne duže kandže i oštriji zubi ako nameravamo da pobedimo Galbatoriksa i Šruikana, a uz njih i Murtaga i Trna. Osim toga, Galbatoriks očekuje da ćemo pojuriti ka Urubejnu u nadi da ćemo spasti Nasuadu. A ako me ikada svrbe krljušti, svrbe me kada radimo ono što neprijatelj očekuje od nas. Eragon klimnu. A šta ćemo ako je posredi klopka? Tiha rika začu se ispred čadora. Onda ćemo tog koji ju je namestio naučiti da se plaši naših imena, čak i ako to bude Galbatoriks. Nasmešio se. Prvi put otkako je Nasuada oteta, osetio je da ima svrsishodan cilj. Našli su nešto što bi mogli da učine, način da utiču na rasplet događaja umesto da samo sede kao posmatrači i trpe. „Dakle, dogovorili smo se”, promrmljao je.
~ 206 ~
Arja je stigla do njegovog čadora svega nekoliko sekundi nakon što joj se javio. Zbunila ga je brzina kojom je došla, ali ona mu je objasnila da je stražarila s Blodgarmom i ostalim vilenjacima za slučaj da se Murtag i Trn vrate. Sa Arjom uza se, Eragon se mislima usmerio ka Glejdru, pa ga je nagovorio da se pridruži razgovoru, mada narogušena aždaja i nije bila raspoložena za priču. Nakon što se njih četvoro, uključujući i Safiru, spojiše mislima, Eragon im brže-bolje istrtlja: Znam gde se nalazi stena Kutian. Kakva ti je to sad stena?, zagrme Glejdr namrgođeno. Zvuči mi poznato, reče Arja, ali ne znam odakle. Eragon se blago namrštio. Oboje su ga čuli kada je ranije pričao o savetu koji je dobio od Solembuma. Nije ličilo na njih da zaborave nešto takvo. No Eragon im ipak ponovi priču o onome što mu je mačkodlak otkrio, te im pročita odlomak iz knjige Domia abr Wyrda. Arja gurnu pramen kose iza šiljatog uveta. Govoreći i mislima i naglas, rekla je: „A kako ono reče da se to mesto zove?” „Kula Moreta, ili stena Kutian”, odgovori joj Eragon na isti način. Oklevao |e pola sekunde, prenut njenim pitanjem. „Daleko je, ali...” ... ako Eragon i ja odmah krenemo..., reče Safira. „... možemo da odemo i da se vratimo...” ... pre nego što Vordeni stignu do Urubejna. Ovo je... „... naša jedina prilika.” Nećemo imati vremena da... „... isto putovanje obavimo kasnije.” Ali kuda biste vi to da odletite?, upita Glejdr. „Kako... kako to misliš?” Tako kako sam i rekao, zareža zmaj natmurenog uma. Uza sve to trabunjanje, ipak nam nisi rekao gde se to tajanstveno... mesto ili šta već nalazi. „Kako nisam?”, reče Eragon zbunjeno. „Na Vroengardu!” Konačno jedan neposredan odgovor... Arja se namršti. „Ali šta biste vi zapravo radili kada stignete na Vroengard?“ „Ne znam!”, reče Eragon gubeći strpljenje. Pitao se da li bi vredelo da se suoči s Glejdrom zbog njegove opaske, pošto mu se činilo da ga taj zmaj namerno podbada. „Zavisi od onoga što budemo pronašli. Kada stignemo tamo, pokušaćemo da otvorimo stenu Kutian i da otkrijemo tajne koje ona sadrži. A ako je posredi klopka...” - slegnuo je ramenima - „onda ćemo se boriti.” Teskoba se još jasnije odrazi na Arjinom licu. „Stena Kutian... To mi ime ima neku težinu, ali ne bih znala reći zašto. Odzvanja mi u glavi poput pesme koju sam znala pa zaboravila.” Odmahnula je glavom i položila dlanove na slepoočnice. „Eh, ode mi iz glave...” Podigla je pogled. „Izvinjavam se, o čemu smo ono pričali?” „O odlasku na Vroengard”, reče joj Eragon polagano. „Aaa, da... ali s kojim ciljem? Ovde si potrebniji, Eragone. Na Vroengardu ionako više nema ničega vrednog.” Tako je, reče Glejdr. To je mrtvo i pusto mesto. Nakon uništenja Doru Areabe, mi koji smo uspeli da pobegnemo, nekoliko nas, vratili smo se da potražimo bilo šta što bi moglo biti od koristi, ali Krivokletnici već behu pročešljali ruševine. Arja klimnu. „Ko ti je uopšte usadio tu zamisao u glavu? Nije mi jasno kako možeš da veruješ da bi napuštanje Vordena u ovom trenutku, kada su najranjiviji, moglo da bude mudar potez. I zašto? Da bi odleteo na sam kraj Alagezije bez cilja i razloga? Mislila sam da si pametniji... Ne možeš da odeš samo zato što ti okolnosti ne gode, Eragone.” Eragon je odvojio svoj um od Arjinog i Glejdrovog i dao znak Safiri da i ona to učini. Pa oni se ničega ne sećaju!... Ne mogu da se sete! To su ti mađije. Duboke mađije, poput onih čarolija što skrivaju imena zmajeva koji izdaše Jahače.
~ 207 ~
Ali ti nisi zaboravila stenu Kutian, jelda? Naravno da nisam, reče mu, te joj um uvređeno blesnu zelenom bojom. Kako bih i mogla kada smo ovako čvrsto spojeni? Eragonu se zavrte u glavi kada je porazmislio šta sve to znači. Da bi bila delotvorna, ta čarolija bi morala da izbriše sećanja svih koji neposredno znaju za tu stenu, a onda i sećanja svih koji su kasnije čuli za nju ili čitali o njoj. To bi značilo da... da je čitava Alagezija obuhvaćena tom čarolijom. Niko ne može da joj umakne. Osim nas. Osim nas, saglasio se. I mačkodlaka. I možda Galbatoriksa. Eragon se stresao. Imao je osećaj da mu paukovi od ledenih kristala puze niz kičmu. Zapanjila ga je veličina te obmane, te se osećao maleno i ranjivo. Zamagliti umove vilenjaka, patuljaka, ljudi i zmajeva, i to bez izazivanja ikakvih sumnji, beše toliko težak poduhvat da nije verovao da je ostvariv namernom primenom nečijih veština; Onaj koji je ostvario taj poduhvat mogao je to da učini jedino instinktivno, jer bi takve čini bile isuviše složene da bi se mogle izraziti rečima. Morao je da otkrije ko je bio odgovoran za tu promenu umova svih bića u Alageziji i zašto bi neko to uradio. Ako je to bio Galbatoriks, onda je Solembum bio u pravu: poraz Vordena u ratu je neizbežan. Misliš li da su ovo učinili zmajevi, kao što su učinili s brisanjem Imena?, upitao ju je. Safira nije žurila da mu odgovori. Moguće je. Ali opet, kao što Solembum reče, mnogo je različitih sila u Alageziji. Dok ne odemo do Vroengarda, nećemo zasigurno znati o čemu je reč. Ako uopšte odemo. Da, da. Eragon je prošao prstima kroz kosu. Odjednom se osetio krajnje umorno. Zašto sve mora da bude toliko teško?, zapitao se. Zato što, reče mu Safira, svako želi da jede, ali niko ne želi da bude pojeden. Frknuo je, kiselo se nasmešivši. Uprkos brzini kojom su on i Safira mogli da razmenjuju misli, njihov je razgovor potrajao dovoljno dugo da ga zapaze i Arja i Glejdr. „Zašto ste zatvorili umove pred nama?”, zapita ih Arja. Pogled joj odluta ka zidu čadora što beše najbliži mestu na kojem je Safira ležala sklupčana u mraku. „Nešto nije u redu?” Deluješ mi zbunjeno, dodade Glejdr. Eragon je morao da potisne suvonjav kikot. „Možda zato što i jesam zbunjen.” Arja ga je zabrinuto ispratila kako odlazi i seda na rub ležaja. Pustio je da mu ruke mlitavo vise između nogu. Nekoliko trenutaka je ćutao, pokušavajući da se prebaci s maternjeg jezika na jezik vilenjaka, jezik čarolija, a onda reče: „Verujete li Safiri i meni?” Tajac koji je usledio beše utešno kratak. „Ja verujem”, odgovori Arja, takođe na drevnom jeziku. I ja, dodade Glejdr. Ko će - ti i li ja?, hitro zapita Eragon Safiru. Ti si taj koji hoće da im kaže, pa im ti onda i reci. Eragon pogleda u Arju, a onda, i dalje na drevnom jeziku, reče i njoj i Glejdru: „Solembum mi je rekao naziv jednog mesta, mesta na Vroengardu, gde bismo Safira i ja mogli da pronađemo nekoga ili nešto što bi nam pomoglo đa porazimo Galbatoriksa. Međutim, sam taj naziv je omađijan. Kad god ga spomenem, vi ga brzo zaboravite.” Blag izraz zaprepašćenosti pojavi se na Arjinom licu. „Verujete li mi?” „Verujem ti”, reče Aja polako. A ja verujem da ti veruješ u ono što govoriš, zareža Glejdr, što ne znači da je stvarno tako kako kažeš. ~ 208 ~
„Pa kako da ti dokažem? Nećeš ništa zapamtiti ako ti kažem taj naziv ili ako podelim sećanja s tobom. Možeš da pitaš Solembuma, ali kakva je vajda od toga?” Kakva je vajda? Pa, pod jedan, možemo da dokažemo da te nije zavaralo ili prevarilo nešto što se javilo jedino Solembumu. Što se pak čini tiče, možda postoji način da dokažemo ima li ih ili nema. Pozovi mačkodlaka, pa ćemo videti šta možemo da uradimo. Hoćeš li ti, molim te?, zamolio je Safiru. Smatrao je da bi mačkodlak brže došao ako bi ga Safira pozvala. Tren kasnije, osetio je kako ona mislima pretražuje tabor, a onda oseti i kako se Solembumova svest dodiruje sa Safirinom. Pošto ona i mačkodlak obaviše kratak razgovor bez reči, Safira im objavi: Krenuo je. Ćutke su sačekali. Eragon je zurio u svoje ruke, u sebi praveći spisak potrepština koje će mu biti neophodne za put do Vroengarda. Kada je Solembum odgurnuo ulazno krilo čadora i ušao, Eragon se iznenadio spazivši ga u ljudskom obličju: u telu drskog mladog momka crnih očiju. U levoj ruci je držao batak pečene guske i glabao ga. Usne i brada behu mu umašćene, a i gola prsa behu mu poprskana kapljicama otopljene masnoće. Žvaćući parče mesa, Solembum cimnu svoju šiljatu isturenu bradu ka parčetu zemlje pod kojom beše zakopano Glejdrovo srce svih srca. Šta si hteo, Vatrožarni?, upitao ga je. Zanima me da li si onaj koji se činiš da jesi!, reče mu Glejdr, te zmajeva svest opkoli Solembumovu pritiskajući je poput nagomilanih crnih oblaka što se sabiju oko rasplamsale vatre koja titra na vetru. Zmajeva snaga beše pregolema, a Eragon je iz ličnog iskustva znao da bi retko ko mogao da je izdrži. Zakrkljavši, Solembum ispljunu zalogaj mesa, te odskoči kao da je upravo nagazio guju. Ostavši u mestu, tresući se od napora i kezeći zube, mačkodlak ih gnevno pogleda svojim žućkastomrkim očima, pa Eragon, za svaki slučaj, spusti ruku na balčak Brisingra. Ona vatra se smanjila, ali ipak se nije ugasila; ličila je na užaren odsjaj u moru uskomešanih olujnih oblaka. Minut kasnije, oluja popusti i oblaci se povukoše, mada nisu sasvim nestali. Izvini, mačkodlače, reče Glejdr, ali morao sam da se uverim. Solembum frknu, a onda mu se dlake na glavi toliko nakostrešiše i nadigoše da mu je glava zaličila na cvet strička. Da još imaš telo, matori, sad bih ti rep odsekao. Tolicno mače? Mogao bi tek da me malko ogrebeš. Solembum ponovo zafrkta, a onda se naglo okrenu te pođe ka ulazu, ramena pogrbljenih gotovo do ušiju. Čekaj, reče mu Glejdr. Jesi li kazao Eragonu za neko mesto na Vroengardu, za tajnovito mesto kojeg se niko ne seća? Mačkodlak zastade, te zareža ne okrećući se, a onda mahnu batakom iznad glave u nestrpljivom, odsečnom pokretu. Jesam. A jesi li mu rekao i za stranicu u knjizi Domia abr Wyrda na kojoj je pronašao tačan položaj tog mesta? Ispada da jesam, mada se ja toga ne sećam, i nadam se da će ti to što se na Vroengardu nalazi, šta god bilo, oprljiti brčine i ispeći šape. Ulazno krilo čadora glasno zaleprša kad ga Solembum trgnu u stranu, a onda se njegova malena prilika stopila s mrakom, kao da je nikada nije bilo pred njima. „Zašto si bio toliko grub prema njemu?”, upita ga Arja. Nisam imao izbora, reče Glejdr. „Kako nisi? Mogao si prvo da zatražiš njegovo dopuštenje.” I da mu dam priliku da se pripremi. Ne, ne. No što je bilo, bilo je; zaboravi da se to ikada zbilo, Arja.
~ 209 ~
„Ne mogu. Povredio si mu ponos. Trebalo bi da pokušaš da ga smiriš. Bilo bi opasno imati mačkodlaka za neprijatelja.” Još je opasnije imati aždaju za neprijatelja. Mani se već jednom, derle vilenjačko. Eragon zabrinuto razmeni pogled sa Arjom. Glejdrov ga je ton uznemirio, kao i nju, ali Eragon nije znao šta da učini povodom toga. Eragone, hoćeš li mi sada, reče zlatni zmaj, dopustiti da pregledam tvoja sećanja na razgovor koji si vodio sa Solembumom? „Ako želiš, ali... čemu to? Ionako ćeš na kraju sve zaboraviti.” Možda. A možda i neću. Videćemo. Obraćajući se Arji, Glejdr reče: Odvoji svoj um od naših, i ne daj Eragonovim sećanjima da ostave trag na tvojoj svesti. „Kako ti kažeš, Glejdrelda.” Dok je izgovarala tu rečenicu, melodija njenih misli poče da se udaljava. Tren kasnije, utvarna muzika sasvim utihnu. Glejdr je potom usmerio pažnju ka Eragonu. Pokaži mi ih, zapovedio mu je. Zanemarivši sopstvenu teskobu, Eragon se u mislima vratio na trenutak kada se Solembum popeo na njegov ležaj, pa se temeljno prisetio svega što se desilo između njih dvojice nakon toga. Glejdrova svest se stopila sa Eragonovom kako bi zmaj iznova proživeo to iskustvo s njim. Taj osećaj ga je uznemiravao: osećao se kao da su on i zmaj dva prizora utisnuta na istoj strani novčića. Kada je završio, Glejdr se donekle povukao iz Eragonovog uma, a onda reče Arji: Kada budem zaboravio, ako se to uopšte dogodi, ponovi mi reči „Andume i Fironmas na bregu čemera, s telima poput stakla”. Što se pak tiče tog mesta na Vroengardu... poznato mi je. Ili mi je bar nekada bilo poznato. Ima nekakvog značaja, nekakvog... Zmajeve se misli zamutiše na tren, kao da se sloj magle nadvio nad brežuljcima i dolinama njegovog bića, zaklanjajući ih. No?, reče povrativši pređašnji osorni stav. Zašto otežemo? Eragone, pokazuj mi svoja sećanja. „Već sam ti ih pokazao.” Čim je Glejdra obuzela neverica, Arja reče: „Glejdre, sećaš li se: 'Andume i Fironmas na bregu čemera, s telima poput stakla'?” Kako..., poče Glejdr, ali zatim riknu toliko silovito da je Eragon donekle očekivao da će tu riku čuti. Grrr. Mrzim čini koje se petljaju u tuđa sećanja. To su vam najgore čarolije, koje uvek vode u metež. U polovini slučajeva, završavaju se tako šio članovi porodice pobiju jedni druge a da to i ne primete. A šta znači taj izraz koji si upotrebio?, upita ga Safira. Ništa, znači nešto jedino meni i Oromisu. Ali u tome i jeste poenta - niko za njega ne bi znao ukoliko mu ja nisam rekao. Arja uzdahnu. „Dakle, čini stvarno postoje. Pretpostavljam da onda ipak moraš da pođeš na Vroengard. Bilo bi nepromišljeno da zanemarimo nešto toliko važno. Ako ništa drugo, moramo bar da otkrijemo koji je to pauk ispleo ovoliku mrežu.” I ja ću poći, reče Glejdr. Ako neko želi da ti naudi, moguće je da neće očekivati sukob s dva zmaja umesto s jednim. A svakako će ti biti potreban vodič. Vroengard je postao opasno mesto nakon uništenja Jahača, a ne želim da postaneš plen nekog davno zaboravljenog zla. Eragon se dvoumio zapazivši neobičnu čežnju u Arjinom pogledu, a onda shvati da i ona želi da pođe s njima. „Safira će leteti mnogo brže ako bude morala da nosi samo jednu osobu”, rekao joj je tiho. „Znam... Ali oduvek sam želela da posetim dom Jahača.” „Siguran sam da hoćeš, jednog dana.” Klimnula mu je. „Jednog dana.” Eragon je nekoliko trenutaka sakupljao energiju i razmišljao o svemu što bi morao da obavi pre nego što on, Safira i Glejdr krenu. Onda duboko udahnu i ustade s ležaja. „Zapovedniče Garvene!”, doviknuo je. „Hoćete li nam se pridružiti, molim vas?”
~ 210 ~
ODLAZAK
Eragon je prvo naredio Garvenu da, u potpunoj tajnosti, pošalje jednog noćnog jastreba da nabavi potrepštine za put do Vroengarda. Safira je jela nakon osvajanja Dras Leone, ali nije se prejela kako ne bi bila previše usporena i teška za borbu ako do nje dođe, što se zaista i dogodilo. Bila je dovoljno sita za let do Vroengarda bez zaustavljanja, ali Eragon je znao da će, kada se nađu tamo, morati da pronađe hranu na ostrvu ili u okolini, a to ga je brinulo. Mogu ja da doletim nazad i praznog stomaka, uveravala ga je, ali on nije bio toliko siguran. Eragon je potom poslao glasnika da dovede Jormundura i Blodgarma u njegov čador. Pošto su stigli, Eragon, Arja i Safira su im čitav sat objašnjavali kakvo je stanje i, što beše još teže, ubeđivali ih da je taj put neophodan. Blodgarm se najlakše dao pridobiti, ali Jormundur se žestoko protivio. Ne zato što je sumnjao u pouzdanost Solembumovog podatka, niti zato što je sumnjao u njegov značaj, pošto je povodom i jednog i drugog prihvatio Eragonovo mišljenje bez pogovora, već zato - zdušno je pokušao da im objasni - što bi Vordene nakon buđenja uništila spoznaja da je Nasuada oteta i da su pride Eragon i Safira nestali i otišli u nepoznato. „Osim toga, ne smemo dopustiti Galbatoriksu da pomisli da ste nas napustili”, reče Jormundur. „Pogotovo ne sada, kada smo toliko blizu Urubejna. Mogao bi da pošalje Murtaga i Trna da vas presretne. Ili bi mogao da iskoristi priliku da jednom zasvagda smoždi Vordene. Ne smemo se izlagati takvom riziku.” Eragon je morao da prizna da je njegova zabrinutost utemeljena. Posle duže rasprave, konačno su došli do rešenja: Blodgarm i ostali vilenjaci stvoriće privid i Eragona i Safire, kao što su učinili sa Eragonovim likom kada je otišao do Beor planina da učestvuje u izboru i krunisanju Hrotgarovog naslednika. Ti će prividi ličiti na pravog Eragona i pravu Safiru, ali umovi će im biti prazni, pa će njihova obmana biti razotkrivena ako bilo ko zaviri u njih. Stoga Safirin privid neće moći da govori. Iako bi vilenjaci mogli da nadomeste govor kod Eragona, bolje bi bilo da i to izbegnu, kako neka greška u izgovoru ne bi podstakla one koji ga budu slušali da pomisle da nešto ne valja. Ograničenost takve varke takođe je značila da će morati da se drže na odstojanju, te će ljudi koji blisko sarađuju sa Eragonom i Safirom, poput kraljeva Orina i Orika, ubrzo shvatiti da nešto nije u redu. Eragon je stoga naredio Garvenu da probudi sve noćne jastrebove i da mu ih dovede u najvećoj tajnosti. Kada se čitava četa okupila pred njegovim čadorom, Eragon je toj skupini ljudi, patuljaka i Urgala objasnio kuda on i i Safira odlaze i zašto to čine, mada je namerno bio neodređen povodom pojedinosti, usput sakrivši i njihovo odredište. Potom im je objasnio kako će vilenjaci prikriti njihovo odsustvo, te je naterao stražare da se zakunu da će čuvati tajnu, i to na drevnom jeziku. Verovao im je, ali čovek nikada ne može biti dovoljno obazriv kada vrebaju Galbatoriksove uhode Potom su Eragon i Arja obišli i Orina, Orika, Rorana i čarobnicu Trijanu. Kao i u noćnim jastrebovima, i njima su objasnili okolnosti, pa su od svakoga zatražili da se zakunu da će čuvati tajnu. Kao što je Eragon i očekivao, kralj Orin je bio najmanje raspoložen za saradnju. Gnušao se zamisli da će Eragon i Safira otputovati do Vroengarda i počeo da napada njihov plan. Preispitao je Eragonovu hrabrost, verodostojnost Solembumovog podatka, pa je zapretio da će povući svoje snage iz vordenske vojske ako Eragon nastavi tim nepromišljenim, pogrešnim pravcem. Bilo im |e potrebno više od sat vremena pretnji, laskanja i nagovaranja kako bi ga obrlatili, ali Eragon čak se i tada plašio da bi Orin mogao da pogazi datu reč. Posete Oriku, Roranu i Trijani obavljene su mnogo brže, ali Eragonu se činilo da su Arja i on ipak potrošili neumereno mnogo vremena u razgovoru s njima. Izgubivši strpljenje, postao je bridak i napet, hteo je da već jednom krene, a svaki minut samo je snažio njegovu usplahirenost.
~ 211 ~
Dok su on i Arja obilazili tabor, Eragon je, kroz vezu sa Safirom, sve vreme bio svestan prigušenog, melodičnog vilenjačkog poja, koji je provejavao kroz sve što je čuo, poput niti vešto izatkanog pletiva skrivenog pod površinom zemlje. Safira je ostala pokraj čadora okružena vilenjacima koji su raširili ruke i pevali dodirujući se vrhovima prstiju. Tim dugom, složenom bajalicom trebalo je da prikupe vizuelne podatke koji će im biti potrebni za verodostojan prikaz Safire. Bilo je teško oponašati obličje nekog vilenjaka ili čoveka, a Kamoli zmaja, pogotovo zbog njihovih krljušti koje prelamaju svetlost. No najsloženiji deo te varke, kako je Blodgarm rekao Eragonu, biće stvaranje utiska Safirine težine pri svakom poletanju ili sletanju. Kada su Eragon i Arja konačno završili obilazak, noć se već beše povukla pred danom i jutarnje se sunce pojavilo nadohvat horizonta. Pod njegovom svetlošću, šteta pričinjena u taboru tokom napada činila se još većom. Eragon je hteo da odmah krene sa Safirom i Glejdrom, ali Jormundur je navalio da se bar jednom obrati Vordenima kao novi predvodnik. Eragon se tako, čim se vojska okupila, zatekao kako stoji na prikolici praznih zaprežnih kola, gleda u polje puno podignutih lica, i ljudskih i neljudskih, i žali što nije na bilo kom drugom mestu. Pre toga je zatražio savet od Rorana, a on mu reče: „Upamti da ti oni nisu neprijatelji. Nemaš razloga da ih se plašiš. Svi oni žele da im se svidiš. Govori jasno i iskreno i, ma šta činio, zadrži svoje sumnje za sebe. Tako ćeš ih pridobiti. Biće zaplašeni i poraženi kada im kažeš za Nasuadu. Pruži im utehu koja im je potrebna, i poći će za tobom sve do samih kapija urubejnskih.” Uprkos Roranovom ohrabrivanju, Eragon je osećao nelagodu uoči obraćanja vojnicima. Retko se obraćao velikim skupinama, i to nikada s više od nekoliko rečenica. Zagledavši se u suncem opaljene, namučene i iznurene ratnike pred sobom, zaključio je da bi se radije sam-samcit borio sa stotinu neprijatelja nego tako izlazio pred javnost i izlagao se mogućem negodovnju. Eragon nije znao šta će im reći sve dok nije otvorio usta. Ali čim je počeo, reči kao da su same potekle iz njega, mada je bio toliko napet da kasnije nije mogao da seti šta je govorio. Beseda je prošla za tren oka: najviše je bio svestan vreline, znoja, mrgođenja ratnika nakon što su čuli za Nasuadinu sudbinu, promuklih pokliča kada ih je podstakao da streme pobedi i složnog huka mase kada je završio. Osetivši olakšanje, skočio je s prikolice i otišao do Arje i Orika, koji su ga čekali sa Safirom. Stražari su odmah sastavili krug oko njih četvoro, štiteći ih od mase i zadržavajući one koji htedoše da porazgovaraju s njim. „Bio si odličan, Eragone!”, rekao mu je Orik tapšući ga po ruci. „Stvarno?”, upita ga Eragon, osećajući ošamućenost. „Bio si veoma rečit”, rekla mu je Arja. Eragon je postiđeno slegnuo ramenima. Zasmetalo mu je kada se prisetio kako je Arja znala skoro sve vordenske vođe, pa nije mogao da se otrgne utisku da bi Ažihad ili njegov prethodnik Dejnor održali bolji govor. Orik ga je povukao za rukav. Eragon se sagnuo prema patuljku. Tiho, kako bi samo on mogao da ga čuje, Orik mu reče: „Nadam se da će to što budeš pronašao biti vredno putovanja, druže. Gledaj da te niko ne ubije, važi?” „Trudiću se.” Na Eragonovo iznenađenje, Orik ga je potom uhvatio za podlakticu i privukao ga u muški zagrljaj: „Nek te Guntera čuva!” Kada su se razdvojili, Orik je ispružio ruku, pa je dlanom potapšao Safiru po sapima: „I tebe, Safira. Srećan vam put oboma.” Safira mu odgovori tihim predenjem. Eragon pogleda u Arju. Odjednom se osetio nekako nespretnim, ne mogavši da smisli šta bi joj rekao a da to ne bude ono najlogičnije. I dalje je bio očaran lepotom njenih očiju, a dejstvo koje je nad njim imala njena pojava nikako nije slabilo.
~ 212 ~
Ali ona mu uhvati glavu rukama, te ga jednom zvanično poljubi u čelo. Eragon se zapanjeno zablenuo u nju. „Gulia waise medh ono, Argetlam. Neka te sreća prati, srebrnodlani.” Kada se odmakla, uhvatio ju je za ruke. „Neće nam se desiti ništa loše. Neću to dopustiti. Čak ni ako nas sam Galbatoriks bude čekao tamo. Budem li morao, razoriću planine golim rukama, ali obećavam ti: vratićemo se živi i zdravi.” Ne dajući joj priliku da odgovori, pustio joj je ruke, te se uspentrao Safiri na leđa. Masa ponovo poče da mu kliče, videvši ga kako se penje u sedlo. Mahnuo im je, te oni još glasnije zagrmeše, počevši da dobuju nogama po tlu i da lupaju jabuKarna mačeva po štitovima. Eragon je zapazio Blodgarma i ostale vilenjake okupljene u zbijenu skupinu i napola skrivene iza obližnjeg šatora. Klimnuo im je, a oni mu uzvratiše. Plan im je bio jednostavan: on i Safira će krenuti kao da idu u osmatranje terena ispred njih, što su i inače radili kada bi vojska nekud marširala, ali pošto naprave nekoliko krugova iznad tabora, Safira će uleteti u neki oblak, a Eragon će baciti čini koje će je načiniti nevidljivom pred očima onih koji ih posmatraju odozdo. Vilenjaci će potom stvoriti šuplje utvare koje će zauzeti Eragonovo i Safirino mesto dok njih dvoje budu na putu, te će posmatrači videti kako njihove utvare izleću iz oblaka. Nadali su se da niko neće primetiti razliku. Uvežbanom lakoćom, Eragon je pritegao remenje oko nogu i proverio da li su bisage iza njega dobro privezane. Posebnu pažnju obratio je na one s leve strane, pošto je u njima, obmotan odećom i ćebadi, bio spakovan kovčežić postavljen baršunom u kom se nalazilo Glejdrovo dragoceno srce svih srca, njegov Eldunari. Hajdemo, reče stari zmaj. Ka Vroengardu!, uzviknu Safira i svet se oko Eragona nagnu i zaljulja kada je odskočila s tla, zamahala ogromnim krilima nalik na šišmišova i zapahnula ga naletom vazduha podižući ih sve više ka nebu. Eragon još jače stegnu vratnu bodlju pred sobom i pognu glavu naspram vetra, gledajući pravo u uglačanu kožu svoga sedla. Duboko udahnuvši, pokušao je da ne brine o onome što leži iza njih i onome što leži pred njima. Sada više ništa nije mogao da učini sem da čeka, da čeka i da se nada da će Safira uspeti da odleti do Vroengarda i da se vrati pre nego što Carstvo ponovo napadne Vordene, da se nada da će Roran i Arja biti dobro, da se inula da će nekako spasti Nasuadu, i da se nada da je odlazak na Vroengard ispravna odluka, pošto mu se sve brže primicao čas kada će se konačno sukobiti s Galbatoriksom.
***
~ 213 ~
MUČNA NEIZVESNOST
Nasuada otvori oči. Mračna zasvođena tavanica beše prekrivena pločicama oslikanim ćoškastim šarama plave, crvene i zlatne boje u složenoj mreži linija koje joj prikovaše pogled, dugo ga ne puštajući od sebe. Naposletku je konačno smogla snage da pogleda na drugu stranu. Narandžasta svetlost je dopirala odnekud iza nje. Svetlost beše dovoljno jaka da joj otkrije oblik osmougaone odaje, ali ne i dovoljno jaka da rastera senke što se, poput gaze, obaviše po ćoškovima iznad i ispod nje. Progutavši knedlu, otkrila je da joj je grlo suvo. Površina na kojoj je ležala beše hladna, glatka i neugodno tvrda: pod petama i jagodicama prstiju osećala je dodir nečeg nalik na kamen. Jeza joj se uvukla u kosti, i upravo je zbog nje shvatila da na sebi ima jedino tananu belu spavaćicu u kojoj je spavala. Gde li sam to? Sećanja joj se odjednom vratiše, bez smisla i reda: poput neželjene lavine koja joj zatutnja mislima silinom koja u svojoj jačini beše gotovo fizička. Zabrektala je pokušavajući da se uspravi, da skoči, da pobegne, da se bori ako bude morala, ali otkrila je da ne može da se pomeri više od centimetra u bilo kom pravcu. Oko zglavaka i gležnjeva imala je okove obmotane tkaninom, a debeli kožni remen čvrsto joj je stezao glavu uz kamen, sprečavajući je da je podigne ili pomeri. Napregnula se pod okovima, ali oni behu prejaki da bi ih rastvorila. Izdahnuvši, potpuno je omlitavila, te se iznova zagledala u tavanicu. Bilo joj je dobovalo u ušima poput izbezumljene buke bubnjeva. Telo joj beše vrelo: obrazi su joj goreli, a ruke i stopala kao da joj behu ispunjeni istopljenim lojem. Znači, ovako ću umreti. Na tren jer obuzeše očaj i samosažaljenje. Jedva da je i počela da živi, a evo, već je stigla na sam kraj, i to na najsvirepiji, najbedniji mogući način. Što je još gore, nije postigla ništa od onoga čemu se nadala. Ni rat, ni ljubav, ni rađanje, ni život. Jedini potomci behu joj bitke, leševi i beskrajne kolone sa zalihama, strategije kojima ni broja znala nije, zakletve na prijateljstvo i vernost koje su sada vredele koliko i obećanje dvorske lude, i usporena, rascepkana vojska predvođena Jahačem mlađim od nje same. Jadno zaveštanje u sećanje na njeno ime. A jedino će sećanje i ostati, pošto je poslednja u svojoj lozi. Kada umre, neće biti nikoga da nastavi njenu porodicu. Ta ju je pomisao zabolela, te je prekorila sebe zbog toga što nije rodila dlecu dok je mogla. „Žao mi je”, prošaputala je videvši očevo lice pred sobom. Onda se pribrala, odagnavši očaj. Jedino nad čime je sada mogla da upravlja beše ona sama, te se toga neće odreći kako bi se površno zadovoljila prepuštanjem sumnjama, strahovima i kajanju. Dok god bude gospodarica svojih misli i osećanja, neće biti sasvim bespomoćna. Beše to malena sloboda, sloboda uma, ali bila je zahvalna što je ima, a spoznaja da bi je uskoro mogla izgubiti učinila ju je još spremnijom da je koristi dok može. Bilo kako bilo, još je imala jednu dužnost: morala se odupreti ispitivanju. Stoga će morati sasvim da upravlja sobom. Inače će se lako slomiti. Usporila je disanje, te se usredsredila na pravilan protok vazduha kroz grlo i nozdrve, dopuštajući da joj taj oset potisne sve ostale. Kada se osetila dovoljno smirenom, bacila se na odlučivanje o temama o kojima je smela da razmišlja. Toliko je njih bilo opasno - opasno i za nju, i za Vordene, i za njihove saveznike, i za Eragona i Safiru. Nije se zaustavljala na stvarima koje bi trebalo da izbegava kako ne bi svojim otmičarima dala tražene podatke. Odabrala je šačicu misli i sećanja koja su joj delovala bezopasno, trudeći se da ostale zanemari - trudeći se da ubedi sebe da se sve ono što je ona bila, sve što je ikada bila, sastojalo od samo tih nekoliko činilaca. ~ 214 ~
U suštini, pokušavala je da stvori nov i jednostavniji identitet za sebe kako bi, ukoliko počnu da joj postavljaju pitanja, iskreno mogla da se poziva na neznanje. Beše to opasna tehnika jer, da bi upalila, i ona je sama morala da poveruje u svoju obmanu, a moglo bi joj biti teško da povrati svoju pravu ličnost ako je ikada oslobode. No ona se ionako nije nadala da će je neko spasti ili osloboditi. Jedino čemu se smela nadati jeste da će uspeti da osujeti nakane svojih otmičara. Gokukara, podaj mi snage da izdržim golgotu pred sobom. Pazi svoju sovicu, a umrem li, odnesi me na neko sigurno mesto... odnesi me na polja oca moga. Pogled joj je odlutao po odaji obloženoj pločicama kada je počela podrobnije da je proučava. Pretpostavljala je da se nalazi u Urubejnu. Bilo bi logično da su je Murtag i Trn upravo tamo odneli, što bi objasnilo i vilenjački izgled odaje: vilenjaci su sagradili veći deo Urubejna, grada koji su oni nazivali Ilireja, ili pre njihovog rata sa zmajevima, što beše veoma davno, ili nakon što je grad postao prestonica Brodringove kraljevine, te Jahači i zvanično uspostavili svoje prisustvo u tom kraju. Tako joj je bar otac pričao. Ona se nije sećala ničega u vezi s tim gradom. A moguće je i da se nalazi na nekom sasvim drugom mestu: možda na nekom od Galbatoriksovih ličnih poseda. A ta odaja možda i nije takva kakvom je ona vidi. Vešt čarobnjak bi mogao da stoji iza svega što je vidi pred sobom, iza svega što čuje, njuši; mogao bi da izmeni svet oko nje tako da ona to nikada ne primeti. Neće dopustiti da je obmane to što joj se desilo - to što se njoj činilo da joj se desilo. Čak i ako Eragon razvali vrata i oslobodi je okova, ona će i dalje verovati da je to varka njenih otmičara. Nije se usuđivala da veruje sopstvenim čulima. Onog trena kada ju je Murtag odneo iz tabora, svet je postao laž, a ona nije mogla znati kada će se ta laž završiti, ako se uopšte ikada bude završila. Jedino u šta je mogla biti sigurna bilo je samo njeno postojanje. Sve je ostalo bilo sumnjivo, čak i njene misli. Nakon što je prvobitna zaprepašćenost popustila, počelo je da je iznuruje dosadno čekanje. Vreme je mogla da odredi jedino prema osećaju gladi i žeđi, a sam osećaj gladi nestajao je i pojavljivao se u njoj u naizgled jednakim razmacima. Pokušala je da odredi sate brojeći, ali to joj je ubrzo dosadilo, a i obično bi se zabrojala nakon što bi stigla do deset hiljada. Uprkos užasima za koje beše sigurna da je očekuju, želela je da njeni otmičari požure i da se konačno pokažu. Znala je da vrišti po nekoliko minuta, ali začula bi jedino žalosne odjeke umesto odgovora. Prigušena svetlost iza nje nijednom nije zatreperila, nijednom se nije smanjila: pretpostavljala je da je to besplamna svetiljka, slična onima koje prave patuljci. Teško je tonula u san zbog njenog odsjaja, ali umor ju je u nekom trenutku savladao, pa je zadremala. Pomisao da bi mogla da sanja prestravila ju je. U snu je bila najranjivija, pa se plašila da bi u nesvesnom stanju njen mozak mogao da dočara sve podatke koje je pokušavala da sakrije. No nije imala mnogo izbora. Kad-tad će morati da odspava, a osećala bi se samo gore ako bi naterala sebe da ostane budna. Stoga je i zaspala. Ali san joj beše trzav i neugodan, pa je po buđenju i dalje bila umorna. Prenuo ju je neki prasak. Iznad i iza sebe, začula je pomeranje reze, a potom i škripavo otvaranje vrata. Bilo joj se ubrzalo. Prema njenoj proceni, prošlo je više od jednog dana otkako se prvi put osvestila. Bila je bolno žedna, jezik joj beše otekao i lepljiv, a pritom ju je i čitavo telo bolelo od dugog ležanja u istom položaju. Neki koraci se spustiše niza stepenice. Obuća mekih đonova zašušta vukući se po kamenu... pa zastade. Začu se zveckanje metala. Ključevi? Noževi? Nešto još gore? Onda se koraci nastaviše. Približavali su joj se... sve bliže... i bliže.
~ 215 ~
Neki debeljuškast muškarac u sivoj vunenoj tunici pojavi joj se na vidiku noseći srebrnu tacnu s raznovrsnom hranom: sirom, hlebom, mesom, vinom i vodom. Pognuo se da bi spustio tacnu kraj zida, a onda se okrenuo i prišao joj kratkim, hitrim i odmerenim koracima. Gotovo prefinjenim. Blago brekćući, naslonio se na rub kamena i zagledao se u nju. Glava mu je bila poput testije napravljene od izdubljene tikve: loptasta pri vrhu i pri dnu, ali uzana na sredini. Bio je sveže obrijan i uglavnom ćelav, ako se izuzme tamna kosa, ošišana do glave, koja mu se pružala oko lobanje. Gornji deo čela beše mu blistav, mesnati obrazi rumeni, a usne sive poput njegove tunike. Oči su mu bile neupečatljive: smeđe i zbijene. Oblizao je usne, te ona vide da ima razmaknute zube, poput zubaca na skobi, koji behu istureniji nego što bi trebalo. Ličili su na brnjicu. U njegovom toplom i vlažnom dahu osetila je miris džigerice i crnog luka. Onako izgladnelu, taj ju je miris gotovo omamio. Bila je bolno svesna svoje nagote kada je taj čovek prešao pogledom preko njenog tela. Osetila se ranjivom, kao da je igračka ili životinjica izložena da bi on uživao u njoj. Od besa i poniženja, obrazi joj planuše. Rešivši da ga preduhitri pre nego što otkrije svoje namere, pokušala je da progovori, da zatraži vode, ali grlo joj je bilo previše suvo, pa je iz nje izašlo samo krkljanje. Čovek u sivom dade joj znak da ćuti te, zaprepastivši je, poče da joj otvara okove. Čim ju je oslobodio, uspravila se na kamenu, pa je desnu ruku sklopila poput sečiva i zamahnula njome ka njegovom vratu. On ju je uhvatio za zglob još u vazduhu, tobože bez ikakvog napora. Zarežala je, te je isturila prste druge ruke ka njegovim očima. On ju je ponovo uhvatio oko zgloba. Počela je da cima ruku, ali stisak mu beše previše snažan da bi mogla da se otrgne: imala je osećaj da su joj zglobovi stegnuti kamenom. Ogorčeno se bacila napred i zarila mu zube u desnu podlakticu. Vrela krv joj prsnu u usta, sa ukusom soli i bakra. Zakrkljala je, ali nastavila je da grize iako je krv počela da joj se sliva sa usana. Između zuba i na jeziku mogla je da oseti kako se mišići njegove podlaktice grče poput zarobljenih zmija koje pokušavaju da se izmigolje. On uopšte nije reagovao. Naposletku mu je pustila ruku, povukla glavu i pljunula mu krv u lice. Ali čovek je čak i tada nastavio da je posmatra istim ravnodušnim pogledom, ne trepćući i ne pokazujući naznake bola ili besa. Ponovo je trgla ruke i zamahnula kukovima i nogama na kamenu kako bi ga šutnula u stomak. Međutim, pre nego što je uspela da ga udari, pustio joj je levi zglavak, pa ju je snažno ošamario. Pred očima joj blesnu bela svetlost, a onda je začula nemi prasak. Glava joj pade u stranu, zubi joj škljocnuše, a onda joj bol iz potiljka pokulja niz kičmu. Kada joj se vid ponovo razbistrio, razjareno se zagledala u tog čoveka, ali nije više pokušavala da ga napadne. Shvatila je da zavisi od njegove milosti. Zaključila je da će, ako želi da ga savlada, morati da pronađe nešto čime bi mogla da mu prereže grlo ili da ga ubode u oko. Pustivši joj zglavak, posegnuo je u tuniku da bi izvadio beličastu maramicu. Obrisao je svu krv i pljuvačku s lica. Potom je privezao maramicu oko povređene podlaktice, pridržavajući kraj tkanine skobastim zubima. Trgnula se kada je ispružio ruku i zgrabio je oko nadlaktice velikim debelim prstima. Svukao ju je s kamena boje pepela, ali noge je izdaše i ona pade na pod. Ostala je da visi u njegovom stisku poput lutke, s rukom neprirodno izvrnutom iznad glave. Podigao ju je na noge. Ovoga puta su izdržale. Napola je pridržavajući, odveo ju je do bočnih vratanaca koja nije mogla da vidi dok je ležala na leđima. Pokraj njih se nalazilo kratko stepenište koje je vodilo ka drugim, većim vratima - istim onim vratima kroz koja je njen tamničar maločas
~ 216 ~
ušao. Bila su zatvorena, ali na sredini su imala malu metalnu rešetku, pa je kroz njih nazrela dobro osvetljenu tapiseriju na glatkom kamenom zidu. Čovek je otvorio ta bočna vrata kako bi je uveo u uzani nužnik. Laknulo joj je kada ju je ostavio samu unutra. Pretražila je tu praznu prostoriju u potrazi za nečim što bi mogla da upotrebi kao oružje ili kao sredstvo za beg, ali razočarala se pronašavši samo prašinu, piljevinu i, što je još gore, skorelu krv. Obavila je ono što se od nje očekivalo, a kada je izašla iz nužnika, onaj oznojeni čovek u sivoj odori ponovo ju je uhvatio oko ruke, pa ju je odveo nazad do kamena. Kada su mu se približili, počela je da šutira i da se otima: radije bi trpela batine nego dopustila da je ponovo okuju. Međutim, ma koliko da se trudila, nije mogla ni da zaustavi ni da uspori tog čoveka. Udovi mu behu poput gvožđa pod njenim udarcima, a čak se i njegova naizgled otromboljena trbušina samo malo pognula kada ju je udarila. Podigavši je lagano, kao da je dete, podigao ju je na kamen, pritisnuo joj ramena uz gromadu, a onda zaključao okove oko njenih zglavaka i članaka. Na kraju joj je navukao onaj kožni remen preko glave, pa ga je dobro pričvrstio kako bi joj telo bilo nepomično, pazeći da joj ne nanese bol. Ona je očekivala da će čovek potom prionuti na svoj ručak ili večeru - nije znala koji je obrok na redu - ali on je uzeo tacnu, pa ju je odneo do nje kako bi je ponudio razvodnjenim vinom. Bilo joj je teško da guta ležeći na leđima, pa je morala da bude brza kada je prineo srebrni putir njenima usnama. Osetila je olakšanje kada joj je razblaženo vino kliznulo niz sasušeno grlo. Kada je ispraznila putir, čovek ga je odložio u stranu, pa je nasekao komade hleba i sira i pružio joj ih. „Kako...”, rekla je kada je konačno povratila vlast nad sopstvenim glasom. „Kako se zoveš?” Čovek se zagledao u nju bez ikakvog izraza na licu. Loptasto čelo presijavalo mu se poput uglačane slonovače na svetlosti besplamnog fenjera. Gurnuo je hleb i sir ka njoj. „Ko si ti?... Jesmo li u Urubejnu? Da li si i ti zatočenik? Mogli bismo da pomognemo jedno drugome. Galbatoriks ne zna sve. Zajedno bismo mogli pronaći način da pobegnemo. Beg ti možda deluje nemoguće, ali nije, jamčim ti to.” Nastavila je da mu govori tihim, smirenim glasom, nadajući se da će ga nečim pridobiti ili zainteresovati. Znala je da ume da bude ubedljiva - to je već dokazala pregovorima koje je satima vodila u ime Vordena - ali njene reči očito nisu delovale na tog čoveka. Da nije disao, mogla je pomisliti da joj hleb i sir pruža mrtvac. Sinulo joj je da je možda gluv, ali primetio je kada je pokušala da zatraži vode od njega, pa je odbacila tu mogućnost. Pričala je sve dok nije rekla sve što je mogla, a kada se zaustavila kako bi pronašla drugačiji pristup, čovek joj je ponovo gurnuo hleb i sir uz usne i zadržao ih tu. Razbesnevši se, pokušala je da ga natera da ih skloni, ali ruka mu se nije pomerila dok je i dalje zurio u nju onim ispraznim, ravnodušnim pogledom. Koža na potiljku joj se nakostrešila kada je shvatila da on ne glumi, već da mu ona zaista ništa ne znači. Razumela bi da ju je mrzeo, ili da je na neki izopačeni način uživao u njenom mučenju, ili da je bio rob koji protiv svoje volje izvršava Galbatoriksove naredbe, ali ništa od toga nije važilo. On je naprosto bio ravnodušan, lišen i najmanjeg tračka saosećanja. Nimalo nije sumnjala da bi je ubio jednako revnosno kao što je sada brinuo o njoj, ne zabrinuvši se više nego kada bi zgazio mrava. Opsovavši zbog toga što nema izbora, otvorila je usta dopuštajući mu da joj stavlja komadiće hleba i sira na jezik, mada je osećala nagon da mu odgrize prste. Nahranio ju je kao da hrani dete. I to rukom, ubacujući joj svaku mrvu u usta veoma pažljivo, kao da su njena usta šuplja staklena kugla koja bi mogla da se rasprsne pri naglom pokretu. U njoj se nakupio osećaj dubokog prezira. Da od vođe najvećeg saveza u povesti Alagezije spadne na... Ne, ne, ništa to nije stvarno. Ona je kći svoga oca. Živela je u Surdi, u prašini i omorini, slušajući kako zakrčenim pijačnim ulicama odjekuju povici trgovaca. I to je to. Nije imala razloga da bude nadmena, da se gnuša svoga pada.
~ 217 ~
No ipak je mrzela čoveka koji je sedeo nad njom. Mrzela je to što je navalio da je nahrani, iako je i sama mogla to da uradi. Mrzela je što je Galbatoriks, ili pak onaj koji je bio odgovoran za njenu otmicu, pokušavao da je liši ponosa i dostojanstva. I mrzela je to što taj neko unekoliko uspeva u svojoj nameri. Rešila je da ubije tog čoveka. Ako je u životu mogla da postigne samo još jednu stvar, onda će to biti smrt njenog tamničara. Izuzev bekstva, ništa je drugo ne bi toliko zadovoljilo. Pronaći ću način, pa šta košta da košta. Ta joj se zamisao svidela, pa je ostatak obroka pojela sa uživanjem, sve vreme smišljajući kako bi mogla da sredi tog čoveka. Kada je završila, čovek je uzeo tacnu i izašao. Slušala je kako mu se koraci udaljavaju, kako se vrata otvaraju i zatvaraju iza nje, kako škljoca reza na vratima i kako se letva, uz težak, zloslutan zvuk, spušta na svoje mesto s njihove spoljne strane. Potom je opet ostala sama; ostalo joj je samo da čeka i razmišlja o tome kako bi ga mogla ubiti. Neko se vreme zabavljala prateći jednu od pruga naslikanih na tavanici i pokušavajući da ustanovi da li ima početak i kraj. Pruga koju je odabrala beše plava: ta boja ju je privukla jer ju je podsećala na osobu o kojoj se nije usuđivala da razmišlja. S vremenom su joj dosadile te prugice i maštarije o osveti, pa je sklopila oči i utonula u nemiran polusan u kojem joj se činilo da sati, uz oprečnu logiku noćnih mora, prolaze i brže i sporije nego inače. Kada se čovek u sivoj tunici vratio, bilo joj je gotovo drago što ga vidi. Prezirala je sebe zbog te reakcije, koju je smatrala slabošću. Nije bila sigurna koliko je čekala, što i nije mogla znati ukoliko joj neko ne bi rekao, ali znala je da je čekala kraće nego prošlog puta. No njoj se beše učinilo da čeka beskrajno dugo, pa se uplašila da će je ostaviti vezanu i samu, mada ne i zaboravljenu, još toliko dugo. Zgrozivši se, otkrila je da je zahvalna na tome što će je taj čovek obilaziti češće nego što je isprva mislila. Dugo, nepomično ležanje na ravnoj kamenoj ploči beše bolno, ali mnogo je veća muka bila potpuna osamljenost i izdvojenost od drugih živih bića, pa bila ona i odvratna i ogavna poput njenog tamničara. Kada ju je čovek oslobodio okova, primetila je da mu je rana na podlaktici zacelila i da mu je koža glatka i ružičasta kao u prasenceta. Uzdržavši se, nije ga napala, ali se na putu do nužnika pretvarala da se spotakla i srušila, u nadi da će se primaći tacni i ukrasti nožić kojim je sekao hranu. No tacna je bila predaleko, a čovek beše previše snažan da bi se odvukla do nje ne otkrivši svoje namere. Pošto joj je smicalica propala, morala je na silu da se povinuje njegovom dvorenju: morala ga je ubediti da je odustala kako bi se on opustio i kako bi, ako bude imala sreće, postao nehajan. Dok ju je hranio, proučila mu je nokte. Ranije je bila previše besna da bi obratila pažnju na njih, ali sada ju je privukao njihov čudan oblik. Nokti mu behu debeli i veoma ispupčeni. Bili su uvučeni duboko u meso, a beli snopovi na vrhovima noktiju behu veliki i široki. Sve u svemu, njegovi nokti nisu bili nimalo drugačiji od noktiju većine muškaraca i patuljaka s kojima je imala posla. A kad je to ona imala posla s njima?... Nije se sećala. Ono što je njegove nokte izdvajalo beše briga posvećena njihovom negovanju. A negovanje beše pravi izraz: njegovi nokti kao da behu retko cveće o kojem je baštovan satima brinuo. Nokti mu behu uredni i isečeni, bez znakova krzanja, ravno odsečeni, ni previše dugački, ni previše kratki, glatko isturpijani. Površina noktiju beše uglačana, te se sijala poput gleđosane grnčarije, a koža oko njih je izgledala kao da u nju beše utrljano ulje ili maslac. Osim kod vilenjaka, nikada ranije nije videla muškarca savršenih noktiju. Kod vilenjaka? Odbacila je tu misao, ljuta na sebe. Nije ona poznavala vilenjake.
~ 218 ~
Njegovi nokti behu zagonetka: nešto neobično u jasnom okruženju, tajna koju je želela da reši, mada je verovatno bilo zaludno pokušavati. Zapitala se ko li je zaslužan za njegove besprekorne nokte. On sam? Delovao joj je previše sitničavo, pa nije mogla ni da zamisli da ima ženu, kćerku, slugu ili bilo koga bliskog ko bi posvetio toliko pažnje vrhovima njegovih prstiju. No, naravno, bila je svesna da možda i greši. Mnogi oprobani i izranavljeni ratnici, natmureni, ćutljivi muškarci čija jedina ljubav behu vino, žene i ratovanje, znali su da je iznenade delićima svojih ličnosti koji mi se kosili s njihovim izgledom: neki su imali dar za rezbarenje drveta, neki su bili skloni pamćenju ljubavnih pesama, ili su gajili ljubav ka lovačkim psima; neki pak behu duboko privrženi svojim porodicama, koje su krili od sveta. Trebalo joj je mnogo godina da otkrije da Jor... Presekla je tu misao pre nego ode predaleko. Bilo kako bilo, pitanje koje joj se vrtelo u glavi beše veoma prosto: zašto? Nega je zasigurno bilo podstaknuta, ma koliko nokti na rukama delovali nevažno. Ako su njegovi nokti bili rezultat tuđe brige, onda to beše briga vezana Ili za golemu ljubav ili za golem strah. No ona je sumnjala da je to posredi - nekako joj se nije uklapalo. Ako su, s druge strane, nokti bili rezultat njegove lične brige, onda je postojalo nekoliko objašnjenja. Možda to beše način da bar delimice upravlja svojim životom, koji više ne beše njegov. Ili je možda smatrao da su oni jedini deo njegovog tela koji je bio ili je mogao biti privlačan. Ili je pak briga o noktima bila nervozan tik, navika čija je svrha bila prosto u tome da mu pomogne da brže potroši vreme. Šta god bilo istina, ipak joj je ostala činjenica da mu je neko očistio, isekao, isturpijao i nauljio nokte, što ne beše slučajan ili usputan čin. Nastavila je da razmišlja o tome dok je jela, gotovo i ne osećajući ukus. Povremeno bi podigla pogled da bi proučila njegovo debelo lice, u potrazi za nekim tragom, ali nije imala mnogo uspeha. Pošto joj je dao poslednje parče hleba, čovek je ustao s kamene ploče, pa se okrenuo uzevši tacnu. Sažvakala je i progutala parče hleba najbrže što je mogla a da se ne udavi, a onda glasom promuklim i napuklim od predugog ćutanja reče: „Imaš lepe nokte. Baš su... sjajni.” Čovek zastade usred koraka, te se njegova velika, teška glava okrenu ka njoj. Na tren joj se učinilo da će je ponovo ošamariti, ali onda mu se sive usne lagano rastvoriše i on joj se osmehnu ogolivši i gornji i donji niz zuba. Jedva je izdržala da ne zadrhti: izgledao je kao da bi mogao da odgrize glavu piletu. Ne skidajući taj uznemirujući izraz s lica, čovek joj nestade s vidika, te ona, nekoliko sekundi kasnije, začu kako se vrata ćelije otvaraju i zatvaraju. Sada se i njoj osmeh raširio na usnama. Gordost i taština behu slabosti koje je mogla da iskoristi. Ako je imala ikakvu veštinu, beše to sposobnost da druge privoli da joj se povinuju. Taj joj je čovek dao nešto veoma sićušno za šta bi mogla da se uhvati - samo prst, to jest samo nokat - ali to beše sve što joj je bilo potrebno. Nešto odakle je mogla da nastavi.
~ 219 ~
DVORANA BLAGOZBORIVE
Kada ju je čovek obišao treći put, Nasuada je spavala. Čuvši kako se vrata otvaraju, naglo se trgla i probudila uzbuđenog srca. Trebalo joj je nekoliko sekundi da se priseti gde se nalazi. Kada se prisetila, namrštila se i trepnula pokušavajući da razbistri oči. Zažalila je što nije mogla da ih protrlja. Još se više namrštila kada je pogledala niz telo i videla da je vlažna mrljica od razblaženog vina i dalje na njenoj spavaćici. Zašto li se vratio toliko brzo? Srce joj je zadrhtalo kada je čovek prošao pokraj nje noseći veliki bakreni mangal pun ćumura, koji je spustio na nogare metar-dva od kamene ploče. Na ćumuru su ležale tri dugačke gvozdene šipke. Konačno se primaklo ono čega se pribojavala. Pokušala je da mu uhvati pogled, ali čovek nije želeo da pogleda u nju, već uze kremen i kresivo iz torbice za pojasom kako bi upalio izlomljena drvca na sredini mangala. Čim se varnice pojaviše i raširiše, drvca se užariše poput gomile usijanih žica. Napućivši usne, čovek se pognu i poče da duva ka upaljenoj vatrici, nežno poput majke koja ljubi dete, pa iskre buknuše u treperav plamen. Bavio se vatrom nekoliko minuta, praveći gnezdo od ćumura debelo nekoliko centimetara, dok se dim dizao ka rešetki visoko iznad njih. Posmatrala ga je s morbidnom opčinjenošću, ne mogavši da skloni pogled, iako je znala šta je očekuje. Ni on ni ona nisu govorili: kao da su se oboje previše stideli onoga što će se upravo odigrati da bi o tome pričali. Ponovo je dunuo u ćumur, a onda se okrenuo kao da želi da joj priđe. Nemoj da se predaješ, rekla je sebi, te je ukočila telo. Stegla je pesnice i zadržala dah dok joj se čovek primicao sve bliže... i bliže... i bliže... A onda joj nežan lahor okrznu lice i on naprosto prođe pokraj nje. Ona začu kako mu se koraci udaljavaju i nestaju pošto se popeo stepenicama i napustio odaju. Njoj se ote blag uzdah, a potom se donekle i opustila. Poput magneta, užareni ćumur ponovo joj je privukao pogled. Prigušeni odsjaj boje rđe počeo je da se širi gvozdenim šipKarna koje su virile s mangala. Oblizavši usne, pomislila je kako bi joj dobro došao gutljaj vode. Komad ćumura je poskočio u vatri pa se raspolovio, ali odajom je vladala tišina. Ležeći tako, ne mogavši ni da pobegne ni da se bori, trudila se da bar ni o čemu ne razmišlja. Razmišljanje bi samo podrilo njenu odlučnost. Što bude - biće. To ne mogu da izmene ni strah ni napetost. U hodniku ispred odaje začuše se novi koraci: ovoga puta, koračalo je više ljudi. Neki su usklađeno marširali, a neki nisu. Zajedno su stvorili bučne tutnjave odjeke zbog kojih nije mogla da odredi broj ljudi. Povorka se zaustavila ispred vrata, a ona potom začu neki žamor. Nečije tvrde jahaće čizme odjeknuše u odaji zvonkim batom. Vrata se zatvoriše uz prigušen tresak. Koraci se spustiše niza stepenice, odlučno i čvrsto. Videla je kako nečija ruka spušta izrezbarenu drvenu stolicu na rubu njenog vidokruga. Neki muškarac sede u nju. Bio je krupan, ali ne debeo već plećat. Bio je ogrnut dugačkim crnim plaštom, koji je delovao teško kao da je postavljen verižnjačom. Svetlost od ćumura i od besplamnog fenjera obasja njegove obrise zlatom, ali lice mu je bilo u mraku, pa nije mogla da ga razazna. No pomrčina ipak nije mogla da sakrije obrise oštre, nazubljene krune koja mu je krasila čelo. Srce joj zastade na tren, te s mukom nastavi ubrzano da tuče. ~ 220 ~
Neki drugi čovek, odeven u kestenjast prsnik i pantalone opervažene zlatnim koncem, prišao je mangalu, te joj okrenu leđa i stade da džara ćumur gvozdenom šipkom. Čovek u stolici poče da skida oklopne rukavice prst po prst. Ruke su mu imale boju potamnele bronze. Kada joj se obratio, učinio je to prigušenim, raskošnim, zapovedničkim glasom. Narodni pevač koji bi imao takvo milozvučno oruđe bio bi hvaljen i slavljen diljem zemlje kao majstor nad majstorima. Od prizvuka njegovog glasa, sva joj se koža nakostrešila: imala je utisak da je njegove reči zapljuskuju poput toplog talasa, milujući je, zavodeći i vezujući. Shvatila je da je slušanje njegovog glasa opasno koliko i slušanje Elvinog. „Dobro nam došla u Urubejn, Nasuada, kćeri Ažihadova”, reče joj čovek u stolici. „Dobro došla ovamo, u moj dom, pod ovim kamenom drevnim. Mnogo je vremena prošlo otkako nas je neki gost uvažen poput tebe počastvovao svojim prisustvom. Pažnja mi je do sada bila obuzeta nečim drugim, ali uveravam te da od sada više neću zanemarivati svoje domaćinske dužnosti.” Zlokoban ton prohuja njegovim glasom pri kraju kao kada se kandža izvlači iz svoje opne. Ona nikada ne beše videla Galbatoriksa uživo; samo je čula opise i videla slike, ali njegov govor je na nju delovao toliko duboko i toliko snažno da nije ni sumnjala da je to kralj lično. I u njegovom naglasku i u njegovom izgovoru bilo je nečega tuđinskog, kao da jezik kojim je govorio ne beše jezik uz koji je odrastao. Razlika beše suptilna, ali ona nije mogla da je zanemari nakon što ju je zapazila. Zaključila je da se možda jezik promenio otkad se on rodio. To joj je objašnjenje delovalo najrazumnije, pošto ga je njegov govor podsećao na... Ne, ne, nije je podsećao ni na šta. Nagnuo se k njoj i ona oseti kako njegov pogled prodire u nju. „Mlađa si nego što sam očekivao. Znam da si tek nedavno dosegla punoletstvo, ali ipak si skoro dete. No meni skoro svi liče na decu u poslednje vreme: na nabusitu, jogunastu dečurliju koja ne zna šta je za nju najbolje, dečurliju kojoj je potrebno vođstvo starijih i mudrijih.” „Nekog poput tebe?”, rekla je prezrivo. Čula ga je kako se kikoće. „A ti bi više volela da nama vladaju vilenjaci? |a sam jedini iz našega naroda koji može da ih drži na odstojanju. Prema njihovim aršinima, čak bi i naše najmudrije sede glave bile proglašene neiskusnim balavcima nespremnim da prime odgovornost odrasle osobe.” „Prema njihovim aršinima, to bi važilo i za tebe.” Nije znala odakle joj hrabrost, ali osećala se snažnom i prkosnom. Po cenu da je kralj kazni, rešila je da govori ono što misli. „Aaa, ali ja u sebi imam mnogo više od godina svojih. Stotine tuđih sećanja sada su moje. Mnogo je to života: ljubavi, mržnji, borbi, pobeda, poraza, naučenih lekcija, načinjenih grešaka - sve to leži u mome umu i došaptava mi mudrost na uho. Sećanje moje obuhvata čitave eone. U celoj pribeleženoj povesti nije bilo nikoga poput mene, čak ni među vilenjacima.” „Kako je to moguće?”, prošaputala je. Uzvrpoljio se u stolici. „Ne pretvaraj se preda mnom, Nasuada. Znam da je Glejdr dao svoje srce svih srca Eragonu i Safiri i da je čak i sada tamo, pokraj Vordena. Znaš ti dobro o čemu govoriš.” Potisnula je nalet straha. To što je Galbatoriks bio spreman da priča s njom o takvim stvarima spreman da joj, makar i maglovito, otkrije izvor svoje moći - izbrisalo je i ono malo nade da bi je ikada mogao pustiti. Onda je oklopnim rukavicama pokazao odaju oko njih. „Pre no što nastavimo, trebalo bi da ti kažem nešto o prošlosti ovoga mesta. Kada su se vilenjaci odvažili u ovaj deo sveta, otkrili su pukotinu duboko u isturenoj litici što se nad ovdašnjim ravnicama nadvija. Ta im litica beše dragocena kao odbrana od napada zmajeva, ali pukotina im beše dragocena iz sasvim drugih razloga. Igrom slučaja, otkrili su da isparenja koja se izdižu iz pukotine u kamenu povećavaju izglede da oni koji pokraj nje prespavaju nazru zbivanja buduća - doduše, dosta mutno. Tako su, pre više od dve i po hiljade leta, vilenjaci sagradili ovu odaju povrh te pukotine, te je tu došla da živi neka proročica, koja tu ostade stotinama godina, čak i nakon što vilenjaci napustiše ostatak ~ 221 ~
Ilireje. Ona je sedela baš tu gde ti sada ležiš, i provela je vekove sanjajući sve što se zbilo i što će se možda zbiti.” „S vremenom je vazduh izgubio svoju moć, te proročica sa svojom poslugom ode odavde. Ko je ona bila i kuda je otišla - to niko ne zna. Nije imala imena do naziva Blagozboriva, a određene su me pripovesti navele na zaključak da nije bila ni od vilenjaka, ni od patuljaka, već da je bila nešto sasvim drugo. Bilo kako bilo, tokom njenog boravka ovde, ova je odaja, kao što možeš i da pogodiš, zvana Dvorana Blagozborive, i tako je ostalo do dana današnjeg, no sada si ti blagozboriva, Nasuada, kćeri Ažihadova.” Galbatoriks raširi ruke: „Ovo je mesto na kojem se istine kazuju... i slušaju. Neću prihvatiti nikakve laži među ovim zidovima, čak ni najprostije varke. Ko god legne na tu tvrdu ploču kamenu, postaje nov blagozborac, a mada mnogima beše teško da tu ulogu prihvate, niko je odbio nije. Ni ti nećeš biti izuzetak.” Noge stolice zagrebaše po podu i ona oseti Galbatoriksov topao dah na svome uvu. „Znam da će ti ovo biti mučno, Nasuada, mučno preko svih granica. Moraćeš da promeniš ćud svoju pre no što ti ponos dopusti da se pokoriš. Na čitavom svetu nema ničeg težeg od menjanja samoga sebe. Jasno mi je to, pošto sam i sam sebe znao da menjam više nego jedanput. Međutim, biću tu da te držim za ruku i da ti pomognem da obaviš tu promenu. Ne moraš na taj put sama. I neka te teši spoznaja da te ja nikada lagati neću. Niko te od nas neće lagati. Pogotovo ne u ovoj odaji. Možeš da sumnjaš u mene, ali s vremenom ćeš početi da mi veruješ. Ovo je za mene sveto mesto, i radije bih sebi ruku odsekao nego oskrnavio ono što ono predstavlja. Možeš me pitati što god hoćeš, i ja ti obećavam, Nasuada, kćeri Ažihadova, da ćemo ti odgovoriti iskreno. Kao kralj ove zemlje, dajem ti svoju časnu reč.” Pomerila je vilicu napred-nazad, pokušavajući da smisli šta da mu odgovori. Onda, stisnutih zuba, reče: „Nikada ti neću reći ono što te zanima!” Usporen, dubok kikot ispuni odaju. „Nisi dobro razumela: nisam te ja doveo ovamo jer tražim neke podatke. Nemaš mi ti reći ništa što ja već ne znam. Broj i raspored tvojih vojnika, stanje zaliha, vaše puteve za snabdevanje, način na koji nameravaš da postaviš opsadu oko ove tvrđave, Eragonova i Safirina zaduženja, navike i sposobnosti, Dautdert koji ste našli u Belatoni, čak i moći one devojčice-veštice Elve koju si sve donedavno držala kraj sebe - sve ja to znam, i još mnogo. Da ti navedem sve brojeve?... Ne? Dobro, onda. Moje su uhode mnogo brojnije nego što ti možeš da zamisliš, i pritom ih imam na mnogo višim položajima nego što bi pomislila, a imam i druge načine za prikupljanje obaveštajnih podataka. Nemaš nikakve tajne preda mnom, Nasuada, baš nikakve, i stoga je besmisleno to tvoje držanje jezika za zubima.” Njegove je reči pogodiše poput malja, ali potrudila se da je ne obeshrabre. „Pa zašto onda?” „Zašto sam te doveo ovamo? Zato, draga moja, što imaš sposobnost upravljanja, koja je kobnija od bilo kakvih čini. Eragon mi ne predstavlja nikakvu pretnju, pa ni vilenjaci, ali ti... ti si opasna na način na koji oni nisu. Bez tebe će Vordeni biti poput zaslepljenog bika: frktaće i besneće, pa će pohrliti pravo napred ne mareći za ono što im leži na putu. A ja ću ih takve, nepromišljene, ščepati i uništiti. „Međutim, nisam zbog uništenja Vordena naredio da te otmu. Ne, ti si tu jer si dokazala da zaslužuješ moju pažnju. Neumoljiva si, istrajna, pametna i imaš velike težnje - sve su to osobine koje najviše cenim kod svojih slugu. Želim da budeš kraj mene, Nasuada, kao moj glavni savetnik i vojskovođa, kada budem počeo da primenjujem poslednje etape velikog plana na kojem sam vredno radio gotovo čitav vek. Alagezijom će uskoro zavladati nov red, a želeo bih da i ti budeš deo njega. Još otkako je umro poslednji od trinaestorice, tragao sam za onima koji bi mogli da zauzmu njihovo mesto. Ali moji napori, sve donedavno, behu uzaludni. Durza beše korisno oruđe, ali kao Senka je imao svoja ograničenja: pre svega, manjak zabrinutosti za sopstveni opstanak. Od svih koje sam oprobao, Murtag beše prvi kojeg sam smatrao podesnim i prvi koji je preživeo ispite koje postavih pred njega. Siguran sam da ćeš ti biti sledeća, a Eragon treći.” Onaj čovek u kestenjastoj odeći pokraj mangala prepao ju je gurnuvši jednu šipku u ćumur toliko žestoko da je vrhom tresnula o bakrenu posudu ispod njega. ~ 222 ~
Galbatoriks je nastavio: „Preživiš li, dobila bi priliku da postigneš više nego što bi ikada postigla među Vordenima. Pomisli samo! U mojoj službi, mogla bi da proširiš mir diljem cele Alagezije, i bila bi moj glavni arhitekta za postizanje tih promena.” „Radije bih dala da me ugrize hiljadu guja otrovnica nego služila tebi”, reče, te pijunu u vazduh. Njegov kikot ponovo odjeknu odajom: beše to kikot čoveka koji se ne plaši ničega, čak ni same smrti. „Videćemo.” Trgla se osetivši kako joj nečiji prst dodiruje unutrašnjost lakta. Polagano je opcrtao krug, pa je skliznuo do prvog ožiljka na njenoj podlaktici i, onako topao, zastao povrh ispupčenog nabora kože. Nežno je lupnuo po tom mestu tri puta, pa je nastavio do sledećih ožiljaka; zatim se vratio, prelazeći preko njih kao preko daske za pranje veša. „Porazila si protivnika u Iskušenju dugih noževa”, reče Galbatoriks, „i to s više posekotina nego što je bilo ko drugi podneo otkad ja pamtim. To znači da imaš izuzetno jaku volju i da si kadra da zaustaviš rad svoje mašte - jer upravo preterana mašta pretvara muškarce u kukavice, a ne obuzetost strahom, kao što većina ljudi misli. Međutim, nijedna ti od tih odlika sada neće pomoći. Upravo obrnuto - smetaće ti. Svako ima svoje granice, i fizičke i mentalne. Pitanje prosto glasi: koliko kome treba da dosegne tu tačku? Ti ćeš je dosegnuti, jamčim ti. Tvoja snaga će možda odložiti taj tren, ali ne možeš ga izbeći. A ni zaštitne ti čini neće pomoći dok si pod mojom moći. Zašto bi onda uludo patila? Niko ne sumnja u tvoju hrabrost: nju si već pokazala pred čitavim svetom. Predaj se odmah. Nije sramota prihvatiti neizbežno. Ako nastavimo, izložićeš sebe svakovrsnom mučenju, i to samo da bi umirila sopstveno osećanje dužnosti. Zaboravi na dužnost i zakuni mi se na pokornost na drevnom jeziku i, pre nego što se ovaj sat završi, imaćeš deset slugu na raspolaganju, odore od svile i damasta, niz odaja da u njima živiš i mesto za mojom trpezom kada obedujemo.” Zastao je, čekajući da mu pruži odgovor, ali ona se zagledala u pruge naslikane na tavanici odbijajući da progovori. Onaj prst nastavi da se kreće po njenoj ruci, pomerajući se sa ožiljaka do udubljenja nad zglavkom, gde joj pritisnu venu. „Pa dobro, ako je tako”, reče, sklonivši prst s vene. „Murtaže, dođi ovamo, pokaži se. Nepristojan si prema našoj gošći.” Ah, ne još i on, pomislila je, odjednom duboko ražalošćena. Čovek pokraj mangala polagano se okrenuo. Mada je nosio srebrnu masku preko gornje polovine lica, videla je da je to zaista Murtag. Oči mu behu gotovo sasvim izgubljene u senci, a usta i vilica behu mu natmureno stegnute. „Murtag se donekle kolebao kada je stupio u moju službu, ali kasnije se dokazao kao izuzetno vredan učenik. Nasledio je očev dar. Je li tako?” „Jeste, gospodine”, reče Murtag grubim glasom. „Iznenadio me je kada je ubio starog kralja Hrotgara na Ognjenoj ravnici. Nisam očekivao da će se tako revnosno okrenuti protiv svojih bivših prijatelja, ali Murtag ipak jeste pun gneva i ratobornosti, još kako. Mogao bi da zakolje nekog Kula golim rukama ako bih mu pružio priliku, što i jesam činio. Ništa ti nije draže od ubijanja, je li tako?” Murtagu se napregnuše mišići na vratu: „Da, gospodine.” Galbatoriks se tiho nasmeja: „Murtag Kraljomor... Bajno je to ime, ime dostojno legendi, mada ne bi trebalo ponovo da stremiš ka njemu, ukoliko ti ja to ne naredim.” Onda se obratio njoj: „Sve dosad, zaboravljao sam da bi trebalo da ga podučim prefinjenoj veštini pregovaranja, pa ga i jesam danas doveo ovamo sa sobom. On ima nešto iskustva kao meta takve veštine, ali ne i kao neko ko je koristi, pa je krajnje vreme da ovlada njome. A ima li boljeg načina nego da se uči tu, nad tobom? Na kraju krajeva, upravo me je Murtag ubedio da si dostojna da budeš član novog pokolenja mojih učenika.”
~ 223 ~
Čudan osećaj izdaje obuze Nasuadu. Uprkos svemu što se desilo, imala je bolje mišljenje o Murtagu. Zagledala mu se u lice u potrazi za objašnjenjem, ali on je nastavio da stoji ukočen kao stražar, gledajući na drugu stranu: na njegovom licu nije mogla ništa da nazre. Kralj pokaza na mangal, te mu smireno reče: „Uzmi jednu šipku.” Murtagove se šake stegnuše u pesnice. Nije se ni pomerio. U Nasuadinim ušima odjeknu neka reč poput zvonjave ogromnog zvona. Imala je utisak da se čitav svet trese pred tim zvukom, kao da je neki div počupao konce stvarnosti i zatresao ih. Na tren se osećala kao da pada, i kao da se vazduh oko nje zatalasao poput vode. Uprkos njenoj moći, nije se mogla setiti slova koja su sačinjavala tu reč, a ni jezika iz kojeg je bila, pošto joj je samo proletela kroz glavu, ostavljajući za sobom samo sećanje na svoj učinak. Murtag se stresao, pa se okrenuo i dohvatio gvozdenu šipku koju je potom oprezno izvukao s mangala. Iskre poleteše uvis kada se gvožđe podiglo sa ćumura, te nekoliko svetlucavih žeravica pade na pod kovitlajući se poput borovih semenki kada ispadnu iz šišarki. Kraj šipke se presijavao svetložutim odsjajem koji je pred njenim očima potamneo do rumenonarandžaste boje. Svetlost užarenog metala odbila se o Murtagovu izglancanu masku dajući mu groteskan neljudski izgled. Videla je i sopstveni odraz na masci: telo joj beše iskrivljeno u nejasnu bistu s dugačkim i tananim nogama koje su se širile u dve dugačke crne pruge duž Murtagovog obraza. Ma koliko to zaludno bilo, nije mogla a da se ne otrgne pod okovima kada je krenuo ka njoj. „Nije mi jasno”, rekla je Galbatoriksu glumeći smirenost. „Zar nećeš upotrebiti svoj um protiv mene?” Nije da je to želela, ali radije bi se branila od napada na svoju svest nego trpela usijano gvožđe. „Biće vremena i za to, ako bude potrebno”, reče joj Galbatoriks. „Zasad me samo zanima koliko si hrabra, Nasuada, kćeri Ažihadova. Osim toga, više bih voleo da ne moram da preuzimam vlast nad tvojim mislima, pa da te tako prisilim da mi se pokoriš. Voleo bih da svojevoljno doneseš tu odluku, dok još poseduješ sve svoje veštine.” „Zašto?”, zakreštala je. „Zato što mi se tako hoće. A sada te poslednji put pitam: hoćeš li mi se pokoriti?” „Nikada.” „Dobro, onda. Murtaže.” Sipka se spustila k njoj s vrhom poput ogromnog blistavog rubina. Nisu joj dali ništa što bi mogla da zagrize, pa nije imala izbora do da zavrišti. Njen bolni krik je odjekivao osmougaonom odajom sve dok je glas nije izdao, a tama je privila pod svoje skute.
~ 224 ~
NA KRILIMA ZMAJA
Podigavši glavu, Eragon duboko udahnu osećajući kako mu se brige bar donekle smanjuju. Jahanje zmaja beše daleko od laganog načina putovanja, ali međusobna blizina je smirivala i njega i Safiru. Prost ugođaj fizičkog dodira prijao im je kao malo šta drugo. Pritom mu je i neprekidan lepet njenih krila odvlačio pažnju od crnih misli koje su ga mučile. Uprkos brzini kojom su morali da obave putovanje i nezavidnoj prirodi okolnosti u kojima su se našli, Eragonu je bilo drago što može da se udalji od Vordena. Zbog nedavnog krvoprolića, nije se baš osećao sasvim svojim. Još otkako se pridružio Vordenima kod Feinstera, vreme je mahom provodio boreći se ili čekajući bitke, pa je napor počeo da ga iznuruje, pogotovo nakon sveg nasilja i svih strahota kod Dras Leone. U ime Vordena, poubijao je na stotine vojnika, od kojih je tek poneki imao nekakve izglede da ga povredi, no iako su njegovi potezi bili opravdani, sećanja su ga ipak opsedala. Nije želeo da svaka bitka bude očajnička i da mu svaki protivnik bude ravan ili čak i bolji od njega, daleko od toga, ali on se istovremeno, zbog neusiljenog klanja tolikog mnoštva ljudi, više osećao kao kasapin nego kao ratnik. Smrt je, zaključio je s vremenom, korozivna stvar: što je više bio u njenom prisustvu, to mu je ona više izjedala biće. Međutim, ostavši nasamo sa Safirom i Glejdrom, mada se zlatni zmaj ućutao otkako su pošli na put, Eragon je uspeo da povrati osećaj svakodnevice. Najprijatnije se osećao sam ili u manjim skupinama, i nije uživao provodeći vreme po varošicama, gradovima, pa čak ni po taborima poput vordenskog. Za razliku od većine ljudi, nije gajio ni mržnju ni strah prema divljini: mada bestragije behu grube, imale su neku lepotu i prefinjenost s kojima nijedna veštačka tvorevina nije mogla da se nadmeće i koje je on smatrao okrepljujućima. Stoga je dopustio da mu Safirin let odvlači pažnju, pa je tokom dana uglavnom samo posmatrao krajolike kako promiču ispod njih. Krenuvši iz vordenskog tabora pokraj obala jezera Leone, Safira se uputila preko široke vodene površine i skrenula severozapadno, pa se vinula toliko visoko da je Eragon morao da upotrebi čini kako bi se zaštitio od hladnoće. Jezero je delovalo iscepkano: blistavo i treperavo na mestima gde je ugao talasa odbijao sunčeve zrake ka Safiri, i mutno i sivo na ostalim mestima. Eragonu nikada nije moglo da dosadi zurenje u večito drugačije odbleske svetlosti: ništa na svetu nije bilo nalik tome. Jastrebovi, ždralovi, guske, patke, čvorci i ostale ptice proletahu ispod njih. Ptice uglavnom nisu obraćale pažnju na Safiru, mada se nekoliko jastrebova jeste vinulo nagore da bi ih donekle ispratilo, delujući više znatiželjno nego uplašeno. Dva jastreba su se čak usudila da skrenu ispred nje svega nekoliko metara od njenih dugačkih oštrih zuba. Te neustrašive grabljivice kukastih kandži i žutih kljunova na mnogo su načina podsećale Eragona na samu Safiru, što beše opažanje koje se i njoj dopalo, pošto se i sama divila jastrebovima, mada ne toliko zbog njihovog izgleda koliko zbog njihovog lovačkog umeća. Obale za njima postepeno izbledeše u maglovitu purpurnu liniju, a onda sasvim iščezoše. Više od pola sata, viđali su samo ptice i oblake po nebu i po širokoj uzburkanoj vodi koja je pokrivala površinu zemlje. Onda sleva, duž horizonta, počeše da izranjaju zubati sivi obrisi Kičme, što za Eragona beše ugodan prizor. Mada to ne behu gore njegovog detinjstva, ipak su pripadale istom lancu, pa je, videvši ih, imao osećaj da se približio rodnom domu. Planine su se uvećavale pred njim sve dok im se stenoviti snežni vrhovi ne pojaviše na vidiku poput razrušenih grudobrana nekog bedema. Niz njihove tamne padine prekrivene zelenilom tutnjali su deseci beličastih potoka, krivudajući kroz pukotine u terenu sve dok se ne bi spojili s velikim jezerom koje je ležalo u podnožju gore. Pet-šest sela širilo se pokraj obale ili blizu nje, ali ~ 225 ~
zahvaljujući Eragonovim čarolijama, ljudi u njima behu nesvesni Safirinog prisustva kada je proletela iznad njih. Razgledajući sela, Eragon je zapazio koliko su mala i osamljena, te se prisetio da je i njegov Karvahol bio takav. U poređenju s golemim gradovima koje je posetio, ta sela behu obične skupine kolibica, jedva pogodne i za najveće golje. Mnogi muškarci i žene iz tih sela nikada nisu otputovali više od nekoliko kilometara od svojih rodnih mesta, pa će čitav život provesti u svetu ograničenom sopstvenim vidokrugom. Kakav je to samo zaslepljen život, pomislio je. A opet, zapitao se, nije li možda bolje ostati na jednom mestu i otkriti sve što možeš o njemu nego neprestano lutati po čitavoj zemlji. Da li je široko ali plitko obrazovanje bolje od uzanog ali dubokog? Nije bio siguran. Prisetio se kako mu je Oromis jednom kazao da se suština čitavog sveta može izvući iz najmanjeg zrna peska, ako ga čovek pomno prouči. Kičma je imala tek delić visine Beor planina, ali njeni stenoviti vrhovi i dalje su nadvisivali Safiru za nekoliko stotina metara dok je letela između njih prateći zamračene klisure i doline koje su delile krajolik pod njima. Povremeno je morala da se vine nagore kako bi nadletela neki ogoljen planinski tesnac, a kada bi to učinila i kada bi se Eragonov vidik proširio, pomislio bi kako te planine liče na kutnjake iznikle iz smeđih zemljanih desni. Kada je Safira skliznula preko jedne posebno duboke doline, na njenom je dnu ugledao potok gipkog toka kako luta po travnatim livadama. A po rubovima potoka nazreo je nešto što su, mislio je, mogle biti kuće, ili možda čadori - bilo mu je teško da proceni - skriveni pod gustim krošnjama drveća koje je raslo po obodu susednih planina. Samo je na jednom mestu vatra blesnula kroz procep među granama, poput sićušnog parčenceta zlata umetnutog u gomilu crnih igala, a učinilo mu se i da je uočio usamljenu priliku kako se gega podalje od potoka. Prilika mu je delovala neobično krupno, s glavom prevelikom za svoje telo. Čini mi se da to beše neki Urgal. Gde?, upita ga Safira, a on odmah oseti njenu radoznalost. Na čistini iza nas. Podelio je sećanje na taj prizor s njom. Šteta što nemamo vremena da se vratimo i proverimo. Baš bih voleo da vidim kako žive. Ona frknu. Vreo dim pokulja joj iz nozdrva, a onda joj se vijugavo obmota oko vrata i ode pravo preko njega. Možda baš i ne bi srdačno prihvatili zmaja i Jahača koji sleću među njih bez najave. Zakašljao se i trepnuo pošto su mu oči zasuzile. Je V bi bila ljubazna da prestaneš s tim? Nije mu odgovorila, ali snop dima koji je dopirao iz njenih nozdrva ubrzo se razredio, te se i vazduh oko njega razbistrio. Nedugo potom, planine poprimiše poznate oblike, a onda se pred Safirom otvori velika pukotina i on shvati da lete iznad tesnaca koji je vodio ka Tirmu, onog tesnaca kroz koji su on i Brom dvaput projahali na konjima. Uglavnom je izgledao onako kako ga se i sećao: zapadni ogranak reke Tork i dalje je hitro tekao ka udaljenom moru, a površina mu beše prošarana penušavim vodenim grivama na mestima gde su mu kamene gromade prekidale tok. Džombast drum kojim su se on i Brom spuštali niz reku i dalje beše bledunjav i prašnjav, jedva širi od kozje stazice. Čak mu se učinilo da je prepoznao jedan gaj pokraj kojeg su zastali da jedu. Safira se okrenula ka zapadu, te je nastavila niz reku sve dok planine nisu smenila bujna polja natopljena kišom, odakle se usmerila više ka severu. Eragon nije preispitivao njenu odluku: činilo mu se da se ona uvek snalazi u prostoru, čak i u noćima bez zvezda, i onda kada se našla duboko pod zemljom u Farden Duru. Sunce se spustilo do horizonta kada su nadleteli Kičmu. Kada se smrklo, Eragon poče da se zanima osmišljavanjem načina na koji bi mogli da zarobe, ubiju ili prevare Galbatoriksa. Kasnije se Glejdr promolio iz svog samoizgnanstva, te mu se pridružio u tom poslu. Proveli su otprilike jedan sat pretresajući razne strategije, a onda su zajedno uvežbavali napade i odbranu umovima. Safira je
~ 226 ~
takođe učestvovala, ali sa ograničenim uspehom, pošto joj je zbog letenja bilo teško da se usredsredi na bilo šta drugo. Eragon je potom neko vreme zurio u ledene bele zvezde. Onda zapita Glejdra: Da li bi Kripta duša mogla kriti Eldunarije koje su Jahači sakrili od Galbatoriksa ? Ne, reče mu Glejdr bez okolišanja. To nije moguće. Oromis i ja bismo znali da je Vrael odobrio takav plan. A da je neki Eldunari i ostavljen na Vroengardu, mi bismo ga pronašli onda kada smo se vratili da pretražimo ostrvo. Nije lako sakriti živo biće, kao što se tebi, izgleda, čini. Kako nije? Ako se jež sklupča u lopticu, to ne znači da je postao nevidljiv, zar ne? Isto ti je i sa umovima. Možeš da zakloniš svoje misli od ostalih, ali tvoje postojanje ipak će biti vidljivo svima koji odluče da pretraže tvoju okolinu. Ali siguran sam da bi pomoću čini mogao da... Da je neko činima pokušao da nam pomuti čula, mi bismo to znali jer smo imali zaštitne čini koje su sprečavale da se to dogodi. Dakle, ništa od Eldunarija, zaključi Eragon skrušeno. Nažalost, ništa. Nastavili su da lete u tišini dok se mesec u trećoj četvrtini uzdizao iznad zubatih vrhova Kičme. Zemlja je pod mesečinom delovala kao da je sačinjena od kositra, pa se Eragon zabavljao zamišljajući da je to golema skulptura koju su patuljci isklesali i sakrili u pećini velikoj poput cele Alagezije. Eragon je osećao da i Glejdr uživa u letu. Poput Eragona i Safire, i stari je zmaj, izgleda, jedva dočekao priliku da ostave svoje brige na zemlji, makar i nakratko, i da slobodno jezde nebom. Safira se oglasila sledeća. Između usporenih, teških zamaha krilima, rekla je Glejdru: Ispričaj nam neku priču, ebrithil. Kakvu bi priču želela da čuješ? Pripovest o tome kako su tebe i Oromisa zatočili Krivokletnici i kako ste im potom umakli. Tu se Eragonu pojača znatiželja. Ta ga je tema oduvek zanimala, ali nikada nije skupio hrabrosti da pita Oromisa. Glejdr nakratko zaćuta, a onda reče: Nakon što se Galbatoriks i Morzan iz divljina vratiše kako bi otpočeli pohod na naš red, mi isprva ne shvatismo ozbiljnost te pretnje. Bejasmo, naravno, zabrinuti, ali nimalo više nego da smo otkrili da se neka od Senki šunja po zemlji. Galbatoriks ne beše prvi Jahač koji je s uma sišao, mada jeste bio prvi koji je pridobio učenika poput Morzana. To je samo po sebi trebalo da nas upozori na opasnost koja nas vreba, no ta nam je istina postala očigledna tek kasnije. U to vreme, nije nam palo na pamet da bi Galbatoriks mogao da okupi sledbenike, niti da bi uopšte pokušao da učini nešto takvo. Činilo nam se besmislenim da bi bilo ko od braće naše prihvatio Galbatoriksova otrovna šaputanja. Morzan tada još beše novajlija: njegova slabost bila je razumljiva. Ali zar i oni koji već behu Jahači? U njihovu odanost nijednom posumnjali nismo. Tek kada se iskušenje pojavilo pred njima, oni otkriše razmeru u kojoj ih iskvariše pakost i slabosti njihove. Neki htedoše osvetu za stare boli, neki verovahu da, zbog naše moći, zmajevi i Jahači zaslužuju vlast nad vascelom Alagezijom, a neki drugi, strah me je da priznam, naprosto uživahu u prilici da sruše poredak i da sebi udovolje kako im volja. Stari zmaj zastade, te Eragon oseti kako mu stare razmirice i jadi pomračuju um. Onda Glejdr nastavi: Zbivanja u tom trenu behu... zbunjujuća. Malo se šta znalo, a aberi koji stizahu do nas behu toliko puni nagađanja i glasina da od njih nikakve vajde nije bilo. Oromis i ja naslutismo da se zbiva nešto mnogo gore nego što ostali pretpostavljaju. Pokušali smo da ubedimo nekoliko starijih zmajeva i Jahača, ali oni odbaciše našu zabrinutost ne slažući se s njom. Ne behu oni glupavi, već im je viševekovni mir zamutio vid, te nisu videli da se svet oko nas menja. Ozlojeđeni nedostatkom podataka, Oromis i ja napustismo Ilireju kako bismo sami otkrili koliko god budemo mogli. Sa sobom povedosmo i dvoje mlađih Jahača - oboje behu vilenjaci i
~ 227 ~
iskusni ratnici - koji se netom vratiše sa izviđanja po severnim obodima Kičme. Delom smo na njihov nagovor i krenuli u naš poduhvat. Imena ćete im možda i prepoznati: Kialandi i Formora. „Aaa”, reče Eragon, odjednom shvativši sve. Da, da. Nakon što dan i po provedosmo u putovanju, zaustavili smo se kod Edur Naroha, kule stražare podignute još u davnini da čuva Srebrnu šumu. Bez našega znanja, Kialandi i Formora su posetili tu kulu pre toga i pobili tri vilenjačka šumara tamo postavljena. Potom su postavili klopku u kamenju koje je okruživalo kulu, klopku koja nas je zarobila čim moje kandže kročiše na travnato brdašce. Behu to promišljene čini, kojima ih je sam Galbatoriks naučio. Nismo imali nikakvu odbranu protiv njih, pošto nam nikakvu štetu nisu nanosile osim što su nas zadržavale i usporavale, kao da nam je neko sipao med preko tela i umova. Dok bejasmo zatočeni, minuti prođoše kao sekunde. Kialandi, Formora i zmajevi njihovi sjatiše se oko nas poput kolibrija, munjevito jurnuvši tako da ih ni videli nismo. Pustili su nas nakon što su sve sredili. Bacili su desetak čini: čini kojima nas za mesto vezaše, čini kojima nas zaslepiše i čini kojima Oromisa sprečiše da govori, kako bi mu bilo teže da i sam baci čini. Njihove nas čarolije ni tada nisu povredile, te nismo znali kako da se od njih odbranimo... Čim smo uzmogli, napali smo Kialandija i Formoru i zmajeve njihove mislima, a i oni nas, te četiri sata vodismo borbu. Verujte mi, to iskustvo ne beše... prijatno. Bih su slabiji i manje vešti od Oromisa i od mene, ali bilo ih je po dvoje na svakog od nas, a pritom su imali i srce svih srca od aždaje po imenu Agaravel, čijeg su Jahača ubili, te su pojačali svoju snagu njenom. Stoga nam je bilo teško da se odbranimo. Otkrili smo da im namera beše da nas prisile da Galbatoriksu i Krivokletnicima pomognemo da u Ilireju neopaženo uđu, kako bi uhvatili Jahače na prepad i preuzeli Eldunarije koji su tada bili u gradu. „Kako ste pobegli?”, upita ga Eragon. Posle izvesnog vremena, postalo je jasno da nećemo moći da ih savladamo. Stoga je Oromis rešio da rizikuje i da upotrebi čarolije u pokušaju da nas oslobodi, mada je znao da bi to navelo Kialandija i Formoru da nam uzvrate na isti način. Beše to očajnički odabir, ali drugi nismo imali. U određenom trenutku, ne znajući za Oromisove nakane, napao sam naše napadače u želji da ih povredim. Oromis je čekao baš taj tren. Dobro je poznavao Jahača koji je Kialandija i Formoru obučavao čarolijama, a bio je dobrano upoznat i s Galbatoriksovim izopačenim stavovima. S tim saznanjima, bio je kadar da predvidi kako su Kialandi i Formora sastavili čini, kao i gde bi se mogle kriti omaške u njihovim bajalicama. Oromis je imao samo nekoliko sekundi da učini nešto: čim je počeo da čara, Kialandi i Formora shvatiše šta je namerio, te se usplahiriše i počeše da bacaju svoje čini. Oromis je u tri pokušaja skinuo čini koje su nas vezivale. Ne bih znao reći kako je tačno to učinio. Sumnjam da je i sam znao. Ukratko, pomerio nas je za pedalj s mesta na kojem smo stajali. Kao što je Arja poslala moje jaje iz Du Veldenvordena na Kičmu?, upita Safira. I da i ne, odgovori joj Glejdr. Jeste da nas je prebacio s jednog mesta na drugo a da nas nije pomerio kroz prostor, ali nije nam samo pomerio položaj, već je promenio i materiju naših tela i preuredio je, te više nismo bili ono što smo bili nekada. Mnogi od najmanjih delova naših tela mogu da zamene mesta bez posledica, pa je on to učinio sa svim mišićima, kostima i organima. Eragon se namršti. Takve čini behu poduhvat najvišeg reda, čudo mađijske umešnosti koje je malo ko u povesti mogao da izvede. No ma koliko bio zadivljen, nije mogao da ne pita: „Ali kako je to moguće? I dalje bi bio ista osoba kao ranije.” Bih, ali i ne bih. Razlika između onoga što smo bili nekada i onog što smo bili nakon toga veoma je mala, ali bila je dovoljna za to da čini koje su Kialandi i Formora ispleli oko nas učini beskorisnim. A šta je bilo sa činima koje su bacili pošto su primetili šta Oromis pokušava da učini?, upita ga Safira. Eragonu se javio prizor Glejdra kako stresa krila, kao da se umorio od predugog sedenja na istom mestu. Prve Formorine čini trebalo je da nas ubiju, ali zaustavile su ih naše zaštitne čini. Druge, Kialandijeve... e, te su već bile drugačije. Behu to čini koje je Kialandi naučio od Galbatoriksa, a on ih je pak naučio od duhova što su zaposeli Durzu. To znam pošto sam bio u ~ 228 ~
dodiru s Kialandijevim umom kada je osmislio tu čaroliju. Beše to prevejana, opaka čarolija, čiji je cilj bio da spreči Oromisa da dosegne i menja protok energije oko sebe. Tako ne bi mogao da se koristi mađijama. „Da li je Kialandi i tebi učinio isto?” Hteo je, ali plašio se da bi me to ubilo ili pak preseklo moju vezu sa srcem svih srca, čime bi nastale dve odvojene verzije mene, koje bi onda morali da savladaju. Život zmajeva, čak i više nego život vilenjaka, zavisi od mađija: bez njih bismo brzo izginuli. Eragon je osetio kako Safirina znatiželja raste. Da li se to ikada desilo? Da li je spona između nekog zmaja i njegovog Eldunarija ikada presečena dok je zmajevo telo još bilo živo? Jeste, ali to je već priča za neki drugi put. Safira je popustila, ali Eragonu je bilo jasno da namerava da postavi to pitanje prvom pogodnom prilikom. „Ali Kialandijeve čini nisu onesposobile Oromisa da koristi čarolije, zar ne?” Nisu sasvim. Trebalo je da ga onesposobe, ali Kialandi je bacio čini dok nas je Oromis prebacivao s jednog mesta na drugo, pa je dejstvo bilo donekle umanjeno. No ipak su ga sprečile da se koristi bilo čime osim najmanjih čini, a kao što znate, čini su ostale nad njim do kraja njegovog života, uprkos trudu naših najmudrijih iscelitelja. „Zašto ga njegove zaštitne čini nisu sačuvale?” Učinilo im se da Glejdr uzdiše. To vam je tajna. Niko nikada ranije nije pokušao ništa slično, Eragone, a među živima, jedino Galbatoriks zna tu tajnu. Čini su bile usmerene ka Oromisovom umu, ali možda nisu uticale baš na njega samog, već na energiju oko njega ili na njegovu sponu s njom. Vilenjaci su dugo proučavali mađije, ali čak ni oni ne razumeju sasvim međusoban uticaj materijalnog i nematerijalnog sveta. To je zagonetka koja verovatno nikada neće biti rešena. Međutim, logično je pretpostaviti da duhovi znaju više od nas o materijalnom i o nematerijalnom, s obzirom na to da su otelotvorenje ovog drugog i da zauzimaju ono prvo kada su u obliku Senke. Kakva god bila istina, ishod je bio sledeći: Oromis je bacio svoje čini i oslobodio nas, ali to je bio prevelik napor za njega, pa ga je spopao napad, prvi od mnogih koji će uslediti. Nikada više nije mogao da baci toliko moćne čini i zauvek je patio od te telesne slabosti, koja bi ga i ubila da nije bio vešt s mađijama. Slabost je već bila u njemu kada su nas Kialandi i Formora zatočili, ali kada nas je pomerio i kada je zamenio mesta delovima naših tela, i nju je izvukao na površinu. Inače bi ta manjkavost možda još mnogo godina ostala uspavana. Oromis se srušio na zemlju, bespomoćan poput tek izleglog mladunčeta, i to dok su Formora i njen zmaj, gadna smeđa spodoba, jurili k nama. Preskočio sam Oromisa kako bih ih napao. Da su shvatili da je onesposobljen, iskoristili bi njegovo stanje da mu se uvuku u um i preuzmu ga. Morao sam da im odvučem pažnju dok se Oromis ne povrati... Nikada se nisam borio žešće nego tog dana. Bilo ih je četvoro na mene samog, petoro ako računamo i Agaravel. Oba zmaja, onaj smeđi i Kialandijev purpurni, behu manji od mene, ali zubi im behu oštri, a kandže hitre. No moj mi je gnev dao snagu veću od uobičajene, pa sam im oboma naneo kobne rane. Kialandi je bio dovoljno nepromišljen da mi dođe u domašaj, pa sam ga ščepao pandžama i zavrljačio ga na njegovog zmaja. Glejdr se veselo zakikota. Čini ga nisu zaštitile od toga. Nabio se na jednu od bodlji na leđima purpurnog, te bih ga i ubio na licu mesta da me smeđi nije naterao na povlačenje. Sigurno smo se borili skoro pet minuta pre nego začuh Oromisa kako viče da bi trebalo da pobegnemo. Šutnuh zemlju u lice svojim neprijateljima, te se vratih Oromisu, uhvatih ga desnom šapom i odleteh iz Edur Naroha. Kialandi i njegov zmaj nisu mogli za nama, ali Formora i smeđi zmaj jesu, pa to i učiniše. Sustigli su nas na kilometar od kule stražare. Nekoliko puta smo se sukobili, a onda je smeđi zmaj podleteo ispod mene i ja videh kako Formora pokušava da zamahne mačem ka mojoj desnoj nozi. Mislim da je pokušavala da me natera da ispustim Oromisa, ili je možda htela da ga ubije. Izvio sam se kako bih izbegao napad, te njen mač, umesto desne, pogodi moju levu nogu i odseče je.
~ 229 ~
Glejdru kroz um prostruja sećanje na snažan, hladan, peckav oset, kao da je Formorina oštrica bila skovana od leda, a ne od čelika. Čak je i Eragonu taj osećaj bio neprijatan. Progutao je knedlu i stegao prednji deo sedla rukama, zahvalan na tome što je Safira živa i zdrava. Bolelo je manje nego što biste pomislili, ali znao sam da neću moći da nastavim borbu, pa se okrenuh i pojurih ka Ilireji koliko su me krila nosila. Formorin uspešni udarac na neki joj je način naneo štetu, pošto sam, lišen tereta jedne noge, uspeo da umaknem smeđem zmaju i da pobegnem. Oromis je uspeo da mi zaustavi krvarenje, ali više od toga mi nije mogao pomoći, a bio je isuviše slab da bi mogao da se javi Vraelu ili nekom od starijih Jahača i da ih upozori na Galbatoriksove nakane. Znali smo da će, čim Kialandi i Formora uspeju da mu podnesu izveštaj, Galbatoriks napasti Ilireju. Kada stigosmo u Ilireju, zaprepastismo se videvši da je tamo ostalo vrlo malo članova našeg reda: tokom našeg odsustva, mnogo ih je otišlo u potragu za Galbatoriksom, a neki pak behu otišli da se lično posavetuju s Vraelom na Vroengardu. Ostale smo ubedili da opasnost vreba, pa su oni upozorili Vraela i ostala starije zmajeve i Jahače. Zgražavali su se pred samom pomisli da bi Galbatoriks imao snage potrebne za napad na Ilireju, ili da bi se uopšte usudio da učini nešto takvo, ali naposletku smo ih naterali da sagledaju istinu. Stoga su rešili da sve Eldunarije u Alageziji odnesu na Vroengard, na bezbedno mesto. To se doimalo kao promišljena odluka, ali trebalo je da ih pošaljemo u Elesmeru. Ako ništa drugo, bar je one Eldunarije koji su već bili u Du Veldenvordenu trebalo da ostavimo tamo gde su bili. Ali avaj, niko od nas nije smatrao da bi bili sigurniji među vilenjacima nego na Vroengardu, u samom središtu našega reda. Vrael je naredio svim zmajevima i Jahačima koji behu na pet dana putovanja od Ilireje da požure nazad u pomoć gradu, ali Oromis i ja smo se plašili da će stići prekasno. A ni mi sami nismo bili kadri da pomognemo pri odbrani Ilireje. Stoga smo sakupili potrebne zalihe, te s naša dva preostala učenika, Bromom i zmajem koji je tvoja imenjakinja, Safira, napustismo grad te noći. Čini mi se da ste videli fairth koji je Oromis načinio kada smo kretali odatle. Eragon rasejano klimnu prisetivši se prikaza predivnog grada ispunjenog kulama načičkanim u podnožju neke litice i osvetljenog sjajem punog meseca. Tako se i zbilo da se nismo zatekli u Ilireji kada su je Galbatoriks i Krivokletnici napali nekoliko sati kasnije. Zbog toga nismo bili ni na Vroengardu kada su kršitelji zakletve porazili združene snage svih naših vojski i poharali Doru Areabu. Iz Ilireje smo otišli do Du Veldenvordena u nadi da bi vilenjački iscelitelji mogli da izleče Oromisa i da mu povrate sposobnost upravljanja čarolijama. Ali pošto nisu mogli, rešili smo da ostanemo tamo gde smo se zatekli, pošto nam je to delovalo sigurnije nego da odletimo čak do Vroengarda, pogotovo jer smo obojica bili povređeni, a možda su nas usput čekale i zasede. Međutim, Brom i Safira nisu ostali s nama. Uprkos našim savetima da to ne čine, otišli su da se pridruže borbama, i upravo je u njima i poginula tvoja imenjakinja, Safira... I eto, sada znate kako su nas Krivokletnici zatočili i kako smo pobegli. Nekoliko trenutaka kasnije, Safira reče: Hvala ti na priči, ebrithil. Nema na čemu, Svetlokrljušna, ali nemoj više nikada da je tražiš od mene. Kada je mesec skoro sasvim dostigao zenit, Eragon vide odsjaj prigušenih narandžastih svetala kako lebdi u tami. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da zaključi da su to baklje i fenjeri Tirma, mnogo kilometara dalje. A visoko iznad tih svetiljki, jarkožuta tačka načas se pojavila pred njim, poput velikog oka koje zuri u njega pre nego što će nestati i ponovo se pojaviti trepereći neizmenjenim ritmom, kao da to oko zapravo trepće. Svetionik Tirma je upaljen, rekao je i Safiri i Glejdru. Onda nam se sprema oluja, reče Glejdr. Safira prestade da maše krilima i Eragon oseti kako se naginje i počinje sporo da jedri ka zemlji. Prošlo je pola sata pre nego što se spustila. Tirm se dotad već beše pretvorio u mutan odsjaj na jugu, a snop njegovog svetionika više ne beše svetliji od obične zvezde. ~ 230 ~
Safira je sletela na pustu plažu po kojoj beše razbacano izuvijano drveće koje je voda izbacila napolje. Tvrda, ravna plaža pod mesečinom je bila gotovo bela, dok su talasi što su je zapljuskivali bili sivi i crni, naizgled ljutiti, kao da je okean pokušavao da proždere zemlju svakim silovitim valom koji je slao na nju. Eragon je otkopčao remenje oko nogu i skliznuo sa Safire, zahvalan što će konačno protegnuti mišiće. Osetio je miris slane vode kada je pojurio plažom do velikog komada izbačenog drveta, lepršajući plaštom. Stigavši do drveta, obrnuo se i otrčao do Safire. Sedela je gde ju je i ostavio i zurila ka moru. Zastao je, pitajući se da li će nešto reći, pošto je osetio duboku napetost u njoj, ali pošto je i dalje ćutala, okrenuo se i ponovo odjurio ka onom drvetu. Pričaće ona s njim kada bude spremna. Eragon je trčao i trčao tamo-amo sve dok se nije ugrejao i dok mu kolena nisu zaklecala. Safira je pak i dalje usredsređeno gledala u neku tačku u daljini. Kada se Eragon bacio na šašu pokraj nje, Glejdr reče: Bilo bi glupavo pokušavati nešto takvo. Eragon pognu glavu, ne znajući s kim to zmaj priča. Znam da ja to mogu, reče Safira. Nikada nisi bila na Vroengardu, reče joj Glejdr. A nevreme bi moglo da te odgurne daleko ka moru ili da ti učini nešto još gore. Nije jedan zmaj dosad nestao zbog preteranog samopouzdanja. Vetar ti nije prijatelj, Safira. Može da ti pomogne, ali može i da te uništi. Nisam se juče izlegla pa da mi popuješ o vetru! Nisi, ali još si mlada, a ja mislim da nisi spremna na to. Drugim putem bi nam trebalo previše vremena! Možda, ali bolje je ići sigurnim putem nego ne stići. „O čemu pričate?”, upita ih Eragon. Pesak ispod Safirinih prednjih šapa zaškripa kada je stegla pandže zarivajući ih duboko u tlo. Moramo da odaberemo, reče Glejdr. Safira odavde može da odleti pravo ka Vroengardu ili da prati obalu ka severu dok ne stigne do mesta gde je kopno najbliže ostrvu, pa da se onda, nikako ranije, okrene ka zapadu i pređe preko mora. „Koji bi put bio brži?”, upita Eragon, mada je već pretpostavljao odgovor. Ako odletim pravo odatle, reče Safira. Ali ako to učini, sve će vreme biti iznad vode. Safira se narogušila. Nije to ništa dalje nego što je bilo od Vordena dovde. Ili možda grešim? Sada si mnogo umornija, a ako naiđe bura... Onda ću je lepo zaobići, rekla mu je, te se ljutnu dunuvši plavičasto-žut plamen iz nozdrva. Plamen se urezao pred Eragonovim očima, ostavljajući za sobom treperav odblesak. „Aaa! Sad ništa ne vidim!” Protrljao je oči pokušavajući da otera odblesak s vidika. Zar bi let pravo odavde zaista bio toliko opasan? Mogao bi da bude, zatutnja Glejdr. Koliko bismo duže putovali ako bismo krenuli obalom? Pola dana, možda malo više. Eragon počeša bradicu zureći u zastrašujuću vodenu površinu. Onda se okrenu ka Safiri, pa prigušenim glasom reče: „Jesi li sigurna da bi mogla?” Izvila je vrat i uzvratila pogled samo jednim golemim okom. Zenica joj se toliko proširila da je postala gotovo okrugla: bila je toliko velika i crna da je Eragon pomislio da bi mogao da se uvuče u nju i ceo nestane. Ne mogu biti sigurnija, rekla mu je. Klimnuvši joj, prošao je rukom kroz kosu privikavajući se na tu zamisao. Onda moramo da rizikujemo... Glejdre, ako zatreba, ti možeš da je navodiš? Možeš da joj pomogneš?
~ 231 ~
Stari zmaj je neko vreme ćutao, a onda je iznenadio Eragona pevušenjem u sebi, što je Safira radila kada bi joj nešto bilo zabavno ili kada bi bila zadovoljna nečim. No, dobro. Ako ćemo već izazivati sudbinu, onda ne smemo biti kukavice. Put nas preko mora čeka! Pošto su se dogovorili, Eragon se uspentrao na Safiru, te ona u jednom skoku ostavi za sobom sigurnost čvrstog kopna i polete preko jednoličnih talasa.
***
~ 232 ~
ZVUK GLASA NJEGOVOG, DODIR RUKE NJEGOVE
„Aaauuu!” „Hoćeš li mi se zakleti na vernost na drevnom jeziku?” „Nikada!” Njegovo pitanje i njen odgovor već su prerasli u ritual između njih dvoje. Beše to šifra kakvu bi deca koristila u igri, no ona je u toj igri gubila čak i kada je pobeđivala. A rituali behu jedina stvar koja je Nasuadi pomagala da održi čistu svest. Prema njima je uredila svoj svet, zahvaljujući njima uspevala je izdrži od jednog trena do narednog, jer su joj davali nešto za šta je mogla da se uhvati pošto su joj sve drugo oduzeli. Rituali misli, rituali delanja, rituali bola i olakšanja: to je postao okvir za koji se njen život čvrsto držao. Bez njih bi bila izgubljena, kao ovca bez čobanina, kao vernik lišen vere... kao Jahač od svoga zmaja odvojen. Nažalost, taj se ritual uvek završavao na isti način: novim dodirom usijanog gvožđa. Vrisnula je i zagrizla jezik, te joj krv ispuni usta. Zakašljala se pokušavši da pročisti grlo, ali počela je da se davi od previše krvi. Pluća su je pekla zbog nedostatka vazduha, a one pruge na tavanici počeše da se mute i da se talasaju; onda joj svesti nestade i iza nje ne ostade ništa, čak ni tama. Kasnije bi Galbatoriks počeo da joj priča, dok bi se gvožđe grejalo. I to postade njihov ritual. Iscelio joj je i jezik - bar je ona mislila da je to učinio on, a ne Murtag, pošto je rekao: „Nije red da ne možeš da pričaš, zar ne? Kako ću znati da li si spremna da stupiš u moju službu ili nisi?” Kao i ranije, kralj joj je sedeo s desne strane, na samom rubu vidika, gde je jedino mogla da vidi njegovu zlatastu senku i njegovu siluetu, donekle skrivenu pod dugačkim, debelim plaštom. „Jednom sreo tvoga oca, dok je radio kao nadzornik Endurijelovog imanja”, reče Galbatoriks. „Da li ti je to nekada spomenuo?” Zadrhtala je i sklopila oči osetivši kako joj suze teku. Bilo joj je mrsko da ga sluša. Glas mu beše isuviše moćan, isuviše zavodljiv, pa bi pod njegovim uticajem ponekad poželela da učini sve što on poželi samo da bi ga čula kako izgovora bar sitnu pohvalu. „Jeste”, promrmljala je. „Ja u to vreme nisam mnogo obraćao pažnju na njega. A i zašto bih? Bio je običan sluga, niko bitan. Endurijel mu je davao podosta slobode, valjda da bi bolje upravljao imanjem, ali eto, kasnije se ispostavilo da mu je davao previše slobode.” Kralj pomirljivo odmahnu, te svetlost uhvati njegovu mršavu ruku nalik na kandžu. „Endurijel je oduvek bio previše popustljiv. Njegov je zmaj bio pametniji, a Endurijel je samo činio kako mu se kaže... Kakav je to samo čudan i zanimljiv sled događaja koje nam je sudba pripremila! Zamisli samo da je čovek koji se starao za to da mi čizme budu dobro izglancane kasnije postao moj najljući neprijatelj, posle Broma, a eto sada i tebe, njegove kćerke - vratila si se u Urubejn da mi služiš, kao što je i tvoj otac činio. Prava ironija, zar ne?” „Moj otac je uspeo da pobegne i usput je zamalo ubio Durzu”, rekla mu je. „Nikakve tvoje čini ni zakletve nisu mogle da ga zadrže, a neće zadržati ni mene.” Učinilo joj se da se Galbatoriks možda i namrgodio. „Da, da, to beše prilično nezgodno. Durza se u to vreme baš žestio povodom toga. Čini mi se da porodice dosta pomažu ljudima da se promene i da napuste svoj pravi poziv, te ja sada svoje sluge biram među jalovima i neoženjenima. Međutim, ti gorko grešiš ako misliš da ćeš se osloboditi okova. Napustićeš Dvoranu Blagozborive jedino ako mi se zakuneš na vernost, ili pak umreš.” „Onda ću da umrem.” „To je baš nepromišljeno s tvoje strane.” Zlatasta kraljeva senka nagnu se ka njoj. „Da li si ikada razmišljala o tome da bi svet bio u daleko gorem stanju da nisam zbacio Jahače?” ~ 233 ~
„Jahači su čuvali mir”, rekla mu je. „Štitili su čitavu Alageziju od ratova, od pošasti... od opasnih Senki. Kada bi nastupila glad, donosili su hranu izgladnelima. Kako onda ova zemlja može biti bolje mesto bez njih?” „Tako što su njihove usluge imale cenu. Ti bi bolje od svih drugih ljudi trebalo da znaš da se sve na ovome svetu plaća - u zlatu, u vremenu ili možda u krvi. Sve ima cenu, čak i među Jahačima. Pogotovo među Jahačima. „Jesu oni održavali mir, ali takođe su potiskivali narode ove zemlje - vilenjake i patuljke koliko i nas ljude. Kako ono uvek hvale Jahače u tužbalicama koje pevači pevaju o njihovom padu? Da im je vladavina trajala hiljadama godina i da se, tokom tog na sva usta hvaljenog zlatnog doba, malo šta menjalo osim imena kraljeva i kraljica što seđahu ušuškani i samozadovoljni na svojim prestolima. Doduše, bilo je nekoliko manjih uzbuna: pokoja Senka tu, pokoji Urgal tamo, pokoja čarka patuljaka oko nekog rudnika do kog nikome stalo nije. Ali poredak je, sve u svemu, ostao onakav kakav je bio kada su se Jahači prvi put uzdigli.” Začula je zveckanje metala o metal kada je Murtag promešao ćumur u mangalu. Zažalila je što ne može da mu vidi lice kako bi procenila njegovu reakciju na Galbatoriksove reči, ali on je, po navici, stajao okrenut leđima i zurio u ćumur. Pogledao bi je jedino kada bi usijani metal prineo njenom telu. To je bio njegov ritual, a ona je pretpostavljala da mu je bio potreban koliko i njoj njeni. Galbatoriks je i dalje pričao: „Zar se tebi to ne čini kao nešto potpuno zlehudo, Nasuada? Život čine promene, koje su Jahači toliko ugušili da je zemlja utonula u nemiran san, lišena snage da otrese lance koji su je vezivali, da ide napred ili nazad, kako već priroda nalaže... lišena mogućnosti da postane nešto novo. Svojim sam očima video svitke u riznicama Vroengarda, a i ovde, u riznicama Ilireje, u kojima se podrobno opisuju otkrića - mađijska, mehanička, iz svih oblasti prirodne filozofije - otkrića koja su Jahači skrivali, plašeći se onoga što bi se moglo desiti ako bi te stvari postale opštepoznate. Jahači behu kukavice vezane za stari način života i stari način razmišljanja, rešene da ga brane do poslednjeg daha. Njihova tiranija beše blaga, ali ipak beše tiranija.” „Da li su ubijanje i izdaja zaista bili rešenje za to?”, upitala ga je, ne mareći za to da li će je kazniti. Nasmejao se, očito iskreno razgaljen. „Kakvo licemerje! Ti me optužuješ upravo za ono što i sama želiš da uradiš. Da možeš, sad bi me ovde ubila, bez oklevanja, kao da sam besan pas.” „Ti si izdajnik, a ja to nisam.” „Ja sam pobednik. Na kraju krajeva, ništa drugo nije važno. Nismo mi različiti onoliko koliko ti misliš, Nasuada. Ti želiš da me ubiješ jer misliš da će moja smrt doneti poboljšanje Alageziji, i zato što ti, još dete, veruješ da možeš bolje da vladaš Carstvom od mene. Tvoja će nadmenost naterati druge da te preziru. Ali mene neće, jer ja te razumem. Ja sam se digao na oružje protiv Jahača iz istih pobuda, i imao sam pravo da to učinim.” „Dakle, osveta nije imala nikakve veze s tim?” Učinilo joj se da se osmehnuo. „Osveta mi je možda pružila prvobitan podstrek, ali nisu me vodile ni mržnja ni osveta. Brinulo me je ono što su Jahači postali, i bio sam ubeđen - ubeđen sam i dalje - da bismo mogli da se razvijamo kao narod tek kada njih ne bi bilo.” Zbog bolnih rana, na tren nije mogla da govori. Onda je uspela da procedi: „Ako je to što kažeš istina - nemam razloga da ti verujem, ali ako ipak jeste - onda nisi nimalo bolji od Jahača. Poharao si njihove biblioteke i prikupio sva njihova znanja, ali dosad ništa od toga ni sa kim nisi podelio.” Primakao joj se i ona oseti njegov dah na uvu. „Nisam to učinio jer sam, skrivene među njihovom gomilom tajni, pronašao naznake mnogo veće istine, istine koja bi mogla da pruži odgovor na jedno od najsloženijih pitanja u povesti.” Jeza joj se spusti niz kičmu. „Koje to pitanje?” Zavalio se u stolici i počeo da čupka rub svoga plašta. „Pitanje kako kralj ili kraljica mogu da nametnu svoje zakone kada među podanicima imaju one koji se koriste mađijama. Kada sam shvatio kuda vode te naznake, sve sam ostalo ostavio po strani kako bih se posvetio potrazi za tom ~ 234 ~
istinom, za tim odgovorom, pošto sam znao da je to važnije. Zbog toga sam tajne Jahača zadržao za sebe: bio sam zauzet svojom potragom. Odgovor na tu začkoljicu mora biti pronađen pre nego što obznanim bilo koje drugo otkriće. Svet je već ispunjen muKarna, pa bi bilo bolje da umirim vode pre nego što ih ponovo uzburkam... Bilo mi je potrebno gotovo stotinu godina da pronađem podatak, a sad kada ga imam, upotrebiću ga kako bih preoblikovao čitavu Alageziju. „Čarolije predstavljaju veliku nepravdu na ovome svetu. Ne bi bile toliko nepravedne kad bi se ta sposobnost javljala jedino među krhkima - ona bi im nadomestila ono čega su ih okolnosti ili slučajnost lišile - ali nije tako. Jaki takođe imaju mogućnost da koriste mađije i da time dobiju još više. Dovoljno je da čovek pogleda vilenjake i da vidi da govorim istinu. A ta poteškoća nije sužena samo na pojedince, već otežava i odnose među narodima. Vilenjaci lakše održavaju red u svom društvu od nas jer gotovo svaki vilenjak može da se koristi činima, pa retko bivaju prepušteni tuđoj milosti. Oni imaju sreće, ali mi nemamo, kao što je nemaju ni patuljci, pa čak ni ogavni Urgali. Mi smo u prilici da živimo tu, u Alageziji, samo zato što nam vilenjaci to dopuštaju. Ako požele, mogli bi da nas zbrišu s lica zemlje kao što poplava zbriše mravinjak. Ali neće više biti tako, jer ja sam tu da se suprotstavim njihovoj sili.” „Jahači im nikada ne bi dozvolili da nas pobiju ili oteraju.” „Ne bi, ali dok su Jahači postojali, zavisili smo od njihove dobre volje, a nije u redu da naše blagostanje zavisi od drugih. Jahači su nastali kao sredstvo za održavanje mira između vilenjaka i zmajeva, ali na kraju im je glavna svrha bila da održavaju vladavinu zakona diljem zemlje. Međutim, oni nisu bili dovoljni za taj zadatak, kao što nisu dovoljni ni moji vračevi, moja Crna ruka. Problem je pregolem da bi bilo koja skupina ljudi mogla da ga savlada. Moj je život dovoljan dokaz za to. Čak i kada bi postojala pouzdana skupina vračeva, dovoljno vešta da nadgleda sve ostale čarobnjake u Alageziji, spremna da se umeša kada se pojavi i najmanji prekršaj - i dalje bismo zavisili od onih čije moći želimo da zauzdamo. Naposletku zemlja ne bi bila nimalo sigurnija nego što je sada. Ne, da bismo rešili taj problem, njime se moramo pozabaviti na mnogo dubljem, iskonskom nivou. Drevni su znali kako, a sada znam i ja.” Galbatoriks se pomerio u stolici, te je uhvatila oštar odsjaj njegovog oka, nalik na odsjaj lampe uvučene u duboku pećinu. „Urediću da nijedan čarobnjak više ne bude kadar da povredi drugu osobu, bila ona čovek, patuljak ili vilenjak. Niko neće moći da baca čini ukoliko nema dozvolu, a biće dozvoljene samo dobroćudne i korisne čarolije. Čak će i vilenjake obavezivati to pravilo, pa će se naučiti da dobro odmere svoje reci ili da uopšte ne govore.” „A ko će izdavati te dozvole?”, upitala ga je. „Ko će odlučivati o tome šta je dopušteno, a šta nije? Ti?” „Neko mora. Ja sam primetio šta nam je potrebno, ja sam otkrio sredstvo, pa ću ja sve to i primeniti. Primaš to s podsmehom? Onda se zapitaj: da li sam ja bio loš kralj? Budi iskrena. Prema merilima mojih predaka, nisam bio prekomeran.” „Bio si okrutan.” „To nije isto... Ti si predvodila Vordene - razumeš teret koji pada na zapovednike. Zasigurno si i sama shvatila koliku opasnost mađije predstavljaju po stabilnost bilo koje kraljevine? Daću ti samo jedan primer: proveo sam više vremena radeći na čarolijama koje štite kraljevske kovanice od krivotvorenja nego baveći se bilo kojim drugim zaduženjem. Ipak, ne sumnjam da tamo negde postoji neki prepredeni vrač koji je pronašao način da zaobiđe moje zaštitne čini, pa se posvetio izradi olovnih novčića kojima može da obmanjuje i velikaše i običnu raju. Šta misliš: zašto sam se toliko posvetio zabrani upotrebe mađija po vascelom Carstvu?” „Zato što one predstavljaju opasnost za tebe.” „Ne! Mnogo grešiš. One za mene ne predstavljaju nikakvu opasnost. Meni niko i ništa ne predstavlja opasnost. Međutim, vračevi su pretnja valjanom radu kraljevstva, a ja to neću dopustiti. Zamisli kakav će mir i napredak zavladati čim obavežem sve čarobnjake ovog sveta zakonima naše zemlje. Ljudi i patuljci više se neće morati plašiti vilenjaka. Jahači više neće moći da nameću svoju volju drugima. Oni koji ne mogu da se koriste mađijama više nikada neće biti plen onima koji
~ 235 ~
mogu... Alagezija će biti izmenjena, a uz novu sigurnost izgradićemo bolje sutra, čiji deo i ti možeš da budeš. „Pređi u moju službu, Nasuada, i dobićeš priliku da nadgledaš stvaranje sveta kakav nikada nije postojao - sveta u kojem će čovek stajati ili pasti shodno snazi svojih udova i britkosti svoga uma, a ne usled umešnosti u čaranju. Čovek može da ojača svoje udove ili da poboljša um, ali nikada ne može da nauči da se koristi mađijama ako nema urođenu sposobnost. Kao što rekoh, čarolije predstavljaju najveću nepravdu, te ću, za dobro svih nas, nametnuti ograničenja svim čarobnjacima.” Zagledala se u pruge na tavanici upinjući se da ga ne sluša. Skoro sve što je rekao beše slično onome o čemu je i sama razmišljala. Bio je u pravu: mađije predstavljaju najrazorniju silu na svetu i, kada bi se dale urediti, Alagezija bi postala bolje mesto. Mrzela je to što nije bilo ničega što bi sprečilo Eragona da... Plave. Crvene. Šare izmešanih boja. Peckanje na opekotinama. Očajnički se trudila da se usredsredi na bilo šta drugo osim na... ni na šta. Sve na šta je htela da pomisli beše ništa. „Nazivaš me zlim. Proklinješ mi ime i težiš da me zbaciš. Ali upamti jedno, Nasuada: nisam ja otpočeo ovaj rat, i nisam odgovoran za one koji su izgubili živote. Ja ovo nisam tražio. Ti si ovo tražila. Ja bih bio sasvim zadovoljan da mogu da se posvetim svojim istraživanjima, ali Vordeni su morali da ukradu Safirino jaje iz moje riznice, te ste ti i tvoj narod odgovorni za svu krv i jad koji potom uslediše. Vi ste, na kraju krajeva, ti koji haraju po zemlji, pale i kradu kako im volja, a ne ja. I ti još imaš drskosti da ustvrdiš da ja grešim! Ako bi otišla u kuće seljaka, oni bi ti rekli da se najviše plaše Vordena. Rekli bi ti kako od mojih vojnika traže zaštitu i kako se nadaju da će Carstvo poraziti Vordene i da će sve biti kao ranije.” Nasuada je oblizala usne. Mada je znala da bi je neustrašivost mogla koštati, ipak je rekla: „Meni se čini da se previše buniš... Da ti je dobrobit podanika glavna briga, ti bi još pre mnogo nedelja odleteo da se suočiš s Vordenima, umesto što dopuštaš da ti nekakva vojska hara po posedu. Možda, doduše, nisi siguran u svoju moć kao što se pretvaraš da jesi. Ili se plašiš da će vilenjaci preuzeti Urubejn dok ne budeš tu?” Po svojoj novoj navici, o Vordenima je govorila kao da o njima ne zna ništa više nego o ma kojoj drugoj osobi u Carstvu. Galbatoriks se uzvrpoljio, te ona zaključi da želi da joj odgovori. No ona još nije bila završila svoje. „A šta je sa Urgalima? Ne možeš da me ubeđuješ da je tvoj cilj pravedan kada si spreman da istrebiš čitav narod samo da bi sebi olakšao bol zbog smrti svog prvog zmaja. Na to nemaš odgovor, hm, kršitelju zakletve?... I šta imaš da mi kažeš o zmajevima? Objasni mi zašto si ih pobio toliko da si osudio njihovu vrstu na lagano i neizbežno izumiranje. Naposletku mi objasni svoju zloupotrebu Eldunarija koje si pokrao.” U naletu besa, dopustila je sebi da joj to promakne. „Izobličio si ih, izubijao i okovao po svojoj volji. Nema pravde u onome što ti radiš, već samo sebičnosti i gladi za vlašću kojoj nema kraja.” Galbatoriks ju je dugo ćutke posmatrao. Onda je videla kako mu se obrisi pomeraju kada je prekrstio ruke. „Mislim da se gvožđe dosad dovoljno užarilo. Murtaže, izvoli...” Stegla je pesnice zarivajući nokte u kožu, te mišići počeše da joj se tresu uprkos njenim naporima da ih umiri. Jedna od gvozdenih šipaka zagrebla je rub mangala kada ju je Murtag povukao. Okrenuo se ka njoj, a ona se zagledala u vrh usijanog metala. Onda je pogledala Murtaga u oči i videla grižu savesti i samoprezir koji se u njima skrivahu, te je obuze duboka tuga. Koje smo mi budale, pomislila je. Koje smo mi bedne budale. Potom više nije imala snage za razmišljanje, pa se vratila već izlizanim ritualima, držeći se za njih kako bi preživela kao što se davljenik hvata za komad drveta. Pošto su Murtag i Galbatoriks otišli, trpela je tolike bolove da nije imala snage ni za šta sem za isprazno zurenje u šare na tavanici. Upinjala se da ne zaplače. Istovremeno se i preznojavala i tresla od jeze, kao da ju je spopala groznica, te ni na šta nije mogla da se usredsredi na više od nekoliko sekundi. Bol zbog opekotina nije se smirivao, što bi se dogodilo da su je posekli ili pretukli - štaviše, činilo joj se da joj rane svaki put još više bride. ~ 236 ~
Zažmurivši, usredsredila se na usporavanje disanja ne bi li tako primirila čitavo telo. Kada su je Galbatoriks i Murtag obišli prvi put, bila je mnogo hrabrija. Psovala ih je i vređala, čineći sve da ih povredi rečima. Međutim, Galbatoriks ju je, preko Murtaga, naterao da trpi zbog svoje neposlušnosti, pa je ubrzo izgubila naklonost ka otvorenom otporu. Gvožđe ju je zastrašilo: kad god bi ga se setila, došlo bi joj da se sklupča u lopticu. Tokom njihove druge, najskorije posete, govorila je najmanje što je mogla sve do onog izliva na kraju. Pokušala je da proveri Galbatoriksovu tvrdnju da je ni on ni Murtag neće lagati. Učinila je to tako što mu je postavila pitanja o unutrašnjem poretku Carstva, o činjenicama o kojima su je njene uhode obavestile, što Galbatoriks nije znao. Zaključila je da su joj Galbatoriks i Murtag govorili istinu, ali ipak nije nameravala da poveruje ni u šta što je kralj rekao kada nije bilo načina da proveri njegove tvrdnje. Što se pak tiče Murtaga, za njega nije bila sasvim sigurna. Kada je bio s kraljem, nije verovala u njegove reči, ali kada je bio sam... Nekoliko sati nakon njenog prvog mučnog razgovora s kraljem Galbatoriksom, kada je konačno utonula u lagan, isprekidan san, Murtag je sam došao u Dvoranu Blagozborive, mutnog pogleda i s mirisom pića u dahu. Stao je pokraj kamene ploče na kojoj je ležala, pa se zablenuo u nju čudnim, napaćenim pogledom. Nije znala šta smera. Na kraju se okrenuo, otišao do najbližeg zida i srozao se na pod. Sedeo je priljubivši kolena uz grudi, a duga raščupana kosa skrivala mu je veći deo lica, i krv mu je kapala s razderane kože na prstima desne šake. Nakon nekoliko minuta, posegnuo je u svoj kestenjasti prsnik - i dalje je nosio istu odeću, ali nije nosio masku - pa je izvukao kamenu bočicu. Uzeo je nekoliko gutljaja, a onda je počeo da priča. On je pričao, a ona ga je slušala. Nije imala izbora, ali nije dopustila sebi da poveruje u ono što joj je govorio. Bar ne isprva. Koliko je ona znala, sve što je govorio ili činio moglo je biti deo prevare osmišljene da zadobije njeno poverenje. Murtag je počeo prilično zbrkanom pričom o čoveku zvanom Tornak, u kojoj se pominjala neka nesreća na jahanju i neki savet koji mu je Tornak dao o tome kako bi jedan častan čovek trebalo da živi. Nije uspela da razluči da li mu je Tornak bio prijatelj, sluga, dalji rođak ili mešavina svega toga, ali ko god da je bio, bilo je očigledno da je Murtagu mnogo značio. Kada je dovršio besedu, Murtag joj je kazao: „Galbatoriks namerava da te ubije... Zna da te Elva ne čuva kao ranije, pa je zaključio da je to pravi trenutak da te ubije. Ja sam slučajno saznao za njegove nakane. Bio sam s njim kada je izdao naređenje Crnoj ruci.” Murtag je odmahnuo glavom. „Ja sam kriv. Ja sam ga ubedio da te umesto toga dovede ovamo, a njemu se to dopalo: znao je da će tako još brže namamiti Eragona da dođe ovamo... Bio je to jedini način da ga sprečim da te ubije... Žao mi je... Žao mi je...” Zagnjurio je glavu među ruke. „Više bih volela da sam umrla.” „Znam”, rekao joj je promuklim glasom. „Možeš li mi oprostiti?” Nije mu odgovorila. Bilo joj je još neprijatnije zbog njegovog priznanja. Zašto je njemu stalo do njenog života i šta li očekuje zauzvrat? Murtag neko vreme nije rekao više ništa o tome. Onda joj je - napola plačući, napola besneći ispričao o svome odrastanju na Galbatoriksovom dvoru, o nepoverenju i ljubomori s kojima se suočavao kao sin Morzanov, o velikašima koji su hteli da ga iskoriste kako bi se umilili kralju i o svojoj čežnji za majkom koje se gotovo nije ni sećao. Dvaput je spomenuo i Eragona, proklinjući ga kao budalu koju prati sreća. „Ne bi on bio toliko uspešan da su nam uloge obrnute. Ali naša majka je odabrala da njega odnese u Karvahol, a ne mene.” Pljunuo je na pod. Smatrala je da taj izliv priliči samosažaljivom plačljivku, pa je ta njegova slabost samo podstakla prezir u njoj; no potom joj je prepričao kako su ga Blizanci oteli iz Farden Dura, kako su ga zlostavljali na putu do Urubejna i kako mu je Galbatoriks slomio duh čim su stigli. Neka mučenja koja joj je opisao behu gora od njenih, te je osetila izvesno saosećanje.
~ 237 ~
„Trn je zapečatio moj kraj”, na kraju priznade Murtag, „kada se zbog mene izlegao i kada smo se zbližili...” Odmahnuo je glavom. „Volim ga. Kako i ne bih? Volim ga kao što Eragon voli Safiru. Izgubio sam se čim sam ga prvi put dodirnuo. Galbatoriks ga je upotrebio protiv mene. Trn je bio jači od mene. Nije se predavao. Ali nisam mogao da gledam kako pati, pa sam se zakleo na vernost kralju, a nakon toga...” Murtagove se usne zgroženo poviše: „Nakon toga, Galbatoriks mi se uvukao u um. Otkrio je sve o meni, a onda mi je otkrio moje pravo ime. I tako sam sada njegov... Njegov zauvek.” Naslonivši glavu na zid, sklopio je oči, i ona vide kako mu se suze kotrljaju niz obraze. Kasnije je ustao i otišao do vrata, ali zastao je pokraj nje kako bi je dodirnuo po ramenu. Primetila je da su mu nokti čisti i isečeni, mada ne besprekorno kao nokti njenog tamničara. Promrmljao je nekoliko reči na drevnom jeziku i, tren kasnije, njenog bola nestade mada su joj rane i dalje izgledale isto. Kada je sklonio ruku, rekla mu je: „Ne mogu da oprostim... ali mogu da razumem.” On joj klimnu, te otetura napolje ostavljajući je da se pita da li je upravo pronašla saveznika.
~ 238 ~
