NINA BERBEROVA ČAJKOVSKI Prevod sa ruskog MIRJANA GRBIĆ
PAIDEIA, 2001.
Biblioteka SABRANA DELA PAIDEIA Naslov originala Hина Берберова Чайковский © Actes Sud, Paris Izdavač PAIDEIA, Beograd Generalni direktor PETAR ŽIVADINOVIĆ Glavni i odgovorni urednik VESNA JANJIĆ ©2001, PAIDEIA, za ovo izdanje
Predgovor
Prošlo je pedeset godina od kada je napisana ova knjiga, i povodom njenog ponovnog izdavanja želim da odgovorim na pitanje koje mi je često postavljano: zašto sam je napisala, zašto biografiju i zašto baš Čajkovskog? Tridesete godine bile su vreme biografija. Pisci su ih pisali, a čitaoci su ih oduševljeno čitali. Bila su izgrađena izvesna pravila koja su autori poštovali: nije korišćen upravni govor niti arhivska dokumenta, nije bilo nikakvog ulepšavanja da bi se privukao čitalac, bilo je isključeno romansiranje. Postupci (iz prethodnog veka) kao što su dijalog, čitanje misli, eventualni susreti i detalji koji se ničim ne mogu potkrepiti, a pomoću kojih je, kako se nekada smatralo, oživljavao roman o životu velikog čoveka, opisi prirode, opisi vremena – lošeg, da bi se potencirali mračni trenuci njegovog života, ili lepog, da se naglase radosni susreti, citati iz članaka koje je junak napisao dvanaest godina posle opisanog razgovora, umetani u upravni govor, ponekad čak na čitavih pola stranice, na Zapadu su bili odbačeni kao smeće. Nažalost, u Sovjetskom Savezu ih još uvek koriste ne samo autori koji pišu za „široku čitalačku publiku”, nego čak i naučnici, istoričari. Nedavno je autor jednog rada o ruskoj istoriji XX veka u Lenjingradu napisao knjigu o Februarskoj revoluciji 1917. godine, u kojoj je priznao da je „dozvolio sebi da prošlost rekonstruiše na osnovu dokumentarnih materijala i uspomena” (čijih?). Uz to je dodata primedba: „Redakcija svih dijaloga u knjizi je autorova, zbog čega on moli da ih čitalac ne smatra citatima iz istorijskih dokumenata ili memoara. U mnogim slučajevima autor raspolaže samo pomenom nekog susreta ili nekih osoba kao jedinom činjenicom da je nekog razgovora uopšte bilo. U tom slučaju, dijalog apsolutno pripada književnoj formi obrade istorijskog materijala.” Na strani 31. dat je ovakav primer: „Rodzjanko se ugrizao za usnu: ‘U Dumi naš blok sada ima većinu’, razmišljao je Rodzjanko u sebi.” Zakoni su bili utvrđeni, te su u Evropi i u SAD ušle u modu potpuno nove (ne romansirane, već ozbiljne) biografije. Niko nije zaboravljen: ni stari, ni novi, ni pesnici, ni političari, ni slikari, ni poznati ljubavnici. Biografije su se brzo prodavale i imale su veliki uspeh. Osećala sam želju da radim na ovom polju. Ubrzo je pao izbor i početkom 1930. godine, u izdanju „Akademije”, najpre u Lenjingradu a onda i u Moskvi, izašlo je nekoliko tomova arhivskog materijala o P. I. Čajkovskom:
njegova prepiska sa N. F. fon Mek, prepiska s ljudima koji su mu bili bliski, neobjavljeni dnevnik (publikovan tek 1923. godine), uspomene savremenika na Čajkovskog. Sve je to bilo praćeno primedbama koje su bile direktno povezane ne samo sa njegovom muzikom, već i sa njegovom ličnošću i njegovim životom. Preporod žanra i obilje dokumentacije – to su bila dva osnovna razloga za moju odluku. Treći razlog koji je za mene bio važan, bio je što moj izdavač, M. S. Kaplan („Dom knjige”, ul. De l’ Eperon u Parizu), ne samo da je pokazivao razumevanje za moj projekt, nego je čak obećao da će objaviti moju knjigu i plati mi autorski honorar. Osim toga, pošto sam svoje priče redovno objavljivala (uglavnom nedeljom) u ruskim dnevnim novinama Poslednje novosti, pomislila sam kako bih mogla da umesto priča objavljujem poglavlja svoje buduće knjige. To mi je bilo potrebno iz materijalnih razloga, jer bez redovnog rada za novine nisam mogla da sastavim kraj s krajem, pošto sam živela isključivo od književnog rada. A postojali su i drugi faktori, koji nisu bili ništa manje značajni za moju odluku: generacija koja je u mladosti poznavala Čajkovskog, oni koji su rođeni 1860-70. godine, polako je nestajala. Rešila sam da se s njima vidim i porazgovaram – sa Rahmanjinovom, sa Glazunovom, sa udovicom Anatolija Iljiča, brata Čajkovskog (bivšeg gubernatora Saratova i člana Državnog saveta), sa prvom Tatjanom – Marijom Nikolajevnom Klimentjevom, sa unukama Fon Mekove. Ti ljudi su me primali i razgovarali sa mnom. Bez njihove pomoći nikada ne bih mogla da napišem svoju knjigu. Jedan od njih je bio i Vladimir Argutinski koji je odgovorio na skoro sva moja pitanja. Sa Argutinskim, koji je 1893. godine iznajmljivao sobu kod Modesta Iljiča, u kojoj je Petar Iljič i umro, mogla sam da razgovaram o tajni. O tajni koju je, čvrsto sam u to bila ubeđena, već trebalo obelodaniti. Uostalom, ona je bila otkrivena još 1923. godine, kada je Ipolit Iljič objavio dnevnik s kraja osamdesetih godina. On je u to vreme već postepeno prevođen na većinu evropskih jezika. To je na Zapadu bilo vreme kada je počelo otvoreno da se govori o intimnim stranama ličnosti. Delimično zahvaljujući Frojdu, delimično – zahvaljujući opštem okretanju književnosti skrivenim stranama čovekove ličnosti. Pojavilo se novo shvatanje androginizma, ne kao bolesti koja se mora i može lečiti, makar i silom, niti kao zločina koji treba kažnjavati, već kao iskustva kroz koje prolazi oko dvadeset odsto ljudi, od kojih tri četvrtine to iskustvo kasnije jednostavno zaboravi ili ga preraste. Tek kasnije sam shvatila zašto mi je pet ili šest najbližih prijatelja mog oca i moje majke u ranom detinjstvu izgledalo nekako drugačije od ostalih njihovih poznanika – nikada se nisu ženili, nisu imali dece, i u šali su ih zadirkivali kako „žive sa nećacima”, a ti nećaci nikada nisu bili pozivani kod nas u goste! Ruski čitaoci moje knjige nisu mogli da ostanu u neznanju. Shvatila sam da ću morati da se dotaknem problema koga se niko pre nije dotakao. Nisam mogla da se
pretvaram kako Dnevnik koji je izdao Ipolit Iljič ne postoji niti je ikada postojao, i ne samo da to nisam mogla, nisam ni htela. U ruskim emigrantskim novinama u kojima je urednik bio P. N. Miljukov, cenzura koja se odnosila na ljubavni život velikih ljudi bila je prilično stroga, ali su se već posle prvog objavljenog odlomka (rano detinjstvo), čitaoci, kao i urednici novina, zainteresovali za knjigu. Te prve glave ugledale su svetlost dana pre nego što sam počela da intervjuišem ljude koji su poznavali Čajkovskog, i one su im omogućile da saznaju za moj rad na knjizi, a možda i da ocene njen kvalitet. Sergej Vasiljevič Rahmanjinov je u to vreme bio u Parizu, gde je doputovao da održi svoj redovni godišnji koncert. Odseo je u hotelu Mažestik (u Aveniji Kleber), ali ne u hotelskoj zgradi, nego u dvorištu, u velikom paradnom krilu gde je iznajmljivao jedan od udobnih prostranih hotelskih apartmana, koristeći sve usluge ovog hotela koji je tada bio jedan od najboljih u Parizu. Sa visine svoga rasta koji je, bez obzira na njegovu pogrbljenost, za njega bio tako karakterističan, gledao je ne u mene, već iznad mene. Njegovo nepomično izduženo lice i neobično duge ruke, tih, čak donekle monoton glas, bile su njegove osobene odlike. Tada mi je rekao mnogo toga što sam upravo tada uz njegovu dozvolu i zapisala, ali je najdragocenije bilo ono što mi je ispričao o maski koju Čajkovski kao da je čitavog života nosio i koja je nestala s njegovog lica na dan njegove smrti. Čitavog života kao da je hodao u nečujnim cipelama, retko je podizao glas i na njegovom licu je uvek bio prijatan izraz blagosti, što su pamtili svi koji su ga znali. Ne samo da je neprekidno brinuo da nekoga ne uvredi ili nehotice nanese nepravdu, nego se držao pravila da čak ni sa kim ne stupa u raspravu kako ni slučajno ne bi naljutio sagovornika. Da, ponekad je bio uzdržan i hladan sa nepoznatim mladim osobama (posebno sa ”gospođicama”), bivao je nepopustljiv u razgovorima sa „petorkom”1, ali to su, prema rečima Sergeja Vasiljeviča, bili izuzeci; već sutradan – uobičajena nežnost prema N. A. Rimskom, potpuna harmonija prilikom susreta sa Borodinom, ton pun poštovanja prilikom susreta sa Balakirevom. Dečak od stakla – kako ga je u detinjstvu nazvala Fani, guvernanta u Votkinsku, ostao je do samog kraja – plišani dečak. Glazunov me je primao sedeći kraj klavira, trom, težak, spor, držeći u ustima cigaru koja se odavno ugasila, i sa koje je pepeo padao na dirke. Stan je bio mračan, s glomaznim nameštajem. Lično mi je otvorio vrata i posle jednočasovnog razgovora lično me je ispratio do stepeništa. Nijednom se nije osmehnuo. Nekoliko puta je njegova priča započinjala ovim rečima: „Ladov i ja... smo se jedne večeri s njim vraćali sankama... Ladov i ja smo u sankama sedeli jedan drugom u krilu, da bi on imao mesta. Sećate li se kako su u to vreme sanke u Piteru bile nekako uske.” Da, za tog džina su svakako bile uske i verovatno mu nije bilo lako da na sebe prebaci pokrivač za noge. Sa Ladova i sanki razgovor je prešao na nedostatke Petra Iljiča:
njih, rekao je Aleksandar Konstantinovič, u njegovom karakteru jednostavno nije bilo. Postojao je, naravno, njegov privatni, intimni problem, ali on nikoga od nas nije bacao u brigu; svako ima svoje tajne, mimo je rekao, i vreme je da se na to naviknemo. (On sam je, kao i Turgenjev, kao i Džon Raskin, kao i junak Nabokovljeve Lolite, voleo sasvim mlade devojke. I oženio se jednom takvom.) Na poklopcu klavira stajala je čaša sa crnim vinom i Glazunov je nekoliko puta ustajao i otpijao iz nje. Priznao je da je mnogo pozaboravljao poslednjih godina, da je sve hteo da zapiše, ali da nije zapisao i, izvadivši opušak cigare iz usta, na rastanku mi je poljubio ruku. Uputih se Praskovji Vladimirovnoj Čajkovskoj, do udaje Konšinoj, svojevremeno poznatoj moskovskoj lepotici, čija romansa sa Antonom Rubinštajnom u Moskvi nije bila tajna. (Nikolaja Grigorjeviča nisam uspela da maznem, rekla mi je veselo, njega je ščepala Tretjakova.) Ona najpre nije mogla da poveruje da sam ja osoba koja piše Petrušinu biografiju, mislila je da sam njena vršnjakinja i da sam poslala nekoga da me zameni. Idući ka njoj pripremala sam se da ostanem čvrsta ako bude zahtevala da izbacim neke aluzije na početak njegovog odnosa sa Apuhtinom (sa 12 – 13 godina) i da se intimnih tema ne dotičem. Ispalo je sasvim drugačije: zamolila je da u narednom izdanju izbacim da je Aljoša (sluga) donosio Petru Iljiču, dok bi ovaj noću radio za pisaćim stolom ili za klavirom – čašicu konjaka pred spavanje. Njena molba se svodila na sledeće: napisali ste da se to događalo svake noći, napišite da se to događalo jednom nedeljno. Inače neko može pomisliti da je bio alkoholičar. Trudila sam se da skrenem razgovor na drugi kolosek i usmerim ga na intimne teme, ali, na moje veliko iznenađenje, ona kao da je jedva dočekala da počnemo da pričamo o tome. „Preotela sam mu jednog obožavaoca u Tiflisu, kada je bio kod nas u gostima”, rekla mi je smejući se veselo. „To je bio Vertinski”, rekla sam. „Da, to je bio Vertinski, i Peća mi to nikada nije oprostio.” Na moje pitanje kako je reagovalo društvo u kome je ona cvetala i blistala, odgovorila mi je, smejući se lukavo, da se niko ničemu nije čudio, svi su to radili u mladosti, a devet velikih kneževa bilo je po tome poznato. (Po mom računu bilo ih je osam.) Jedino se zahtevalo „pristojno ponašanje i da se ne prave skandali”. Apuhtin je čitavog života svoje ljubavne pesme pisao „o njoj”, a ne „o njemu”, i Petra Iljiča je razvratio upravo on, pošto je kao trinaestogodišnjak bio ljubavnik Šildera-Šuldera, razrednog nastavnika, bivšeg dragana velikog kneza Konstantina Konstantinoviča, oženjenog čoveka koji je imao sedmoro dece – uzgred, on je bio direktor Visoke škole pravnih nauka2 i zapazio je Peću. Zatim je, pogledavši me nekako naročito značajno, rekla da o takvom vladanju Čajkovskog ona u svom sanduku ima jedan zanimljiv dokument – dnevnik Petra Iljiča u kome on piše o Eduardu.
Skamenih se. U uglu sobe u kojoj je stanovala (u ruskom domu za samohrane starice u Nejiu, kojim je upravljala udovica bivšeg vilnuskog gubernatora i člana Državnog saveta Ljubimova), stajao je veliki sanduk, očigledno donet iz Rusije. Oprezno sam je navodila na sadržaj dnevnika. Pokazalo se da je to ona ista sveska koju je Ipolit obelodanio 1923. godine u Petrogradu. Praskovja Vladimirovna mi nije poverovala kada sam joj rekla da se taj dnevnik može naći u bibliotekama i da sam ga ja čitala. Mislila je da je taj dnevnik odštampan u jednom primerku i da je ona jedina koja ga je čitala. On je sada preveden na mnoge (ako ne na sve) evropske jezike. Zamolila sam je za dozvolu da ponešto zapišem i nastavila sam da zapisujem u metrou, a kod kuće sam odmah sela za sto. I pisala sam do ponoći. Naše poznanstvo je trajalo od 1936. do 1947. godine. Ja sam sačuvala šesnaest pisama. Ona je dolazila meni, a ponekad sam i ja posećivala nju. Njena kći Tatjana Anatoljevna, po prvom mužu Venevitinova, po drugom baronesa Ungern-Šternberg, u trećem braku je bila udata za Engleza i živela je u Londonu. Praskovja Vladimirovna je neko vreme boravila kod nje u gostima. Kasnije, u Parizu, za vreme rata, upoznala sam se s njenim unukom Venevitinovom koji se zvao Mirok. A posle rata – sa jednom od dveju unuka, onom koja je dolazila iz Londona i upravo započela razvod sa svojim mužem Englezom. Kada ju je P. V. u mom prisustvu zbog toga prekorevala i govorila da je „taj muž pametan, zanimljiv, učen čovek”, ona je odgovarala: „Bako, meni je s njim dosadno.” Evo nekoliko odlomaka iz pisama koje mi je poslala P. V.: 11. maj 1936. 61 Goldhurst Terrace. London N. III. 6 Draga Nina Nikolajevna, Ne možete ni da zamislite kakvo ste mi zadovoljstvo pričinili svojim poklonom koji je za mene dragocen. Uživam čitajući Vaš živi, snažni i dirljivi opis detinjstva P. I. Na žalost, ne mogu da čitam sve odjednom, bez zastajkivanja... Govorili ste mi da Izvoljska prevodi Vašu knjigu – na koji jezik? Na francuski ili engleski? Ako se još ni sa kim niste dogovorili za ovaj drugi, moja kći Vam nudi svoje usluge, ona će to sa zadovoljstvom da uradi: doneli su joj dnevnik P. I. sa molbom da ga prevede, ali ona smatra da će Vaša knjiga biti zanimljivija publici – to mislim i ja. Polovina njegovog dnevnika može biti zanimljiva onima koji su mu bili bliski kao, na primer, meni, pošto sam i sama deo tog života... On nije želeo da to bude objavljeno. Nisam znala da ste podatke o P. I. tražili od Glazunova, Rahmanjinova i Volođe Argutinskog, od Volkonskog. On je u Rahmanjinovu prvi video buduću veličinu. Glazunova je voleo i mnoga njegova dela su mu se dopadala. Volkonskog nije voleo, a Volođa Argut. je, za njegovog života, najpre bio divan dečko, zatim simpatičan mladić, ali kad je saznao da P. I. ima koleru pobegao je i nije se pojavio sve do njegove sahrane.
Vaš članak o Glazunovu mi se veoma dopao, ali Vi ste idealizovali njegovu spoljašnjost i njegov govornički dar. Možda se on pod starost promenio, ali kad sam ga ja viđala u Peterburgu – i to dosta često – dovodio me je do očajanja: retko je ćutao, gledao je bez veze nekud u daljinu i uvek je bio pijan. Nisam znala da je oženjen – kad se oženio i kime? Da li ste je Vi videli? 7. februar 1937. London Veoma sam se obradovala Vašim fotografijama. Na onoj sa šeširom više ličite na sebe, ali na obe ste ispali gore nego što jeste. Kada sam u Poslednjim novostima čitala Vaše feljtone, zamišljala sam Vas kao suvu, mršavu staricu sa sivožutim licem i velikim, jakim nosom, sa tankim bledim usnama, kosom sel et poiure (so i biber), u sivoj suknji od nankinga i istoj takvoj bluzi. I odjednom se pojavljuje mlada, lepa, blistava i apsolutno simpatična žena sa ružama u rukama – pravo proleće! I ja sam toj ženi oprostila sve ono što sam zamerala starici. 9. maj 1947. 41 Rue de Plaisace / La Garenne – (Seine) Draga Nina Nikolajevna, Pročitala sam Vaš članak u Ruskoj misli, oduševila sam se, plakala sam i veoma sam poželela da Vas vidim, a ja retko koga želim da vidim. Od onda, kada sam Vas videla, kroz mnogo toga sam morala da prođem i mnogo toga preživim, ali život mi je sada samo patnja i postajem bodra jedino kada viđam svoje prijatelje. Ja nikud ne idem i molim Vas, draga moja, posetite me, jer ćete me time obradovati. Gde ste sada? Putujete li ili ste kod kuće? Kada dobijete moje pismo telefonirajte mi i dogovorićemo se o našem susretu. Ja ponekad dolazim u Pariz kod doktora i tada spavam kod svoje unuke. Želim da budem s Vama nasamo da nam niko ne smeta. Snažno Vas grlim. Srdačno Vaša P. Čajkovska. Vladimir Nikolajevič Argutinski-Dolgorukov je umro u Parizu 1941. godine. Ja sam ga 1936. posetila dva puta. Živeo je u stanu blizu Jelisejskih polja, koji je iznajmio još pre rata 1914. godine. U blizini je bio ne samo predsednički dvorac, već i centar u kome su se nalazile velike prodavnice antikviteta. On se do kraja svog života bavio „ruskim antikvitetima”. Bio je oniži, još lep, i u ophođenju s ljudima bilo je nečeg osobenog, staromodnog, ali nikada smešnog. Rekao mi je da je sada „starinar”, a nekada je bio kolekcionar. Hodnik kojim me je proveo do svoje sobe bio je zatrpan starim platnima, okvirima i ramovima, naprosto starudijom u kojoj verovatno nije moglo da se pronađe nikakvo blago. Argutinskom dugujem detaljan opis poslednjih dana kolere;
on je bio jedan od one četvorice koji su Čajkovskog, pred smrt, na čaršavu spustili u kadu napunjenu vodom sobne temperature – ne zato da bi ga lečili, već da mu olakšaju patnje. On je tada iznajmljivao sobu u Modestovom stanu u Morskoj (sada Hercenova), gde je stanovao Bob Davidov i gde se nalazila soba Čajkovskog predviđena za njegove dolaske u Peterburg. Četvorica koji su spustili telo u kadu bili su Modest Iljič, Argutinski, sluga Nikifor i bivši lakej Čajkovskog – Aljoša, koga su hitno pozvali iz Klina, i koji je sada oženjen i otac porodice. Sva četvorica su već znali da je stanje Petra Iljiča beznadežno. Sa Argutinskim sam razgovarala dva puta. Aleksandar Nikolajevič Benoa mi je dao ideju da ga posetim i zamolio ga da me primi. Rekao mi je, kao slučajno: Argo zna ko je bio Eduard. Postavite mu to pitanje. Ali ni prvi, ni drugi put, Vladimir Nikolajevič mi nije odgovorio na to pitanje. Razgovori s njim će zauvek ostati u mom sećanju – o muzici Čajkovskog skoro da nismo ni razgovarali. Ja, koja nikada nisam volela diletantizam, pošto nisam bila stručnjak za muziku, nisam mogla nigde u svojoj knjizi da se dotaknem te teme. Vladimir Nikolajevič je imao dve teme: smrt Čajkovskog, kojoj je prisustvovao, i Bob Davidov – nećak Čajkovskog i njegova poslednja ljubav. To mi je i sam napisao kada sam ga zamolila da me primi (pismo je bilo pisano prema starom pravopisu): „Biće mi drago da se s Vama vidim i ispričam Vam ono malo što je o Bobu Davidovu ostalo u mom sećanju.” Naravno, Bob Davidov me je interesovao u najvećoj mogućoj meri. Prilikom drugog susreta, Argutinski mi je rekao da je razgovarao s našim zajedničkim prijateljem – Sergejem Mihajlovičem Volkonskim, bivšim direktorom državnih pozorišta, a sada pozorišnim kritičarem u Poslednjim vestima. S. M. je bio unuk dekabriste Volkonskog. On je s tugom rekao Argutinskom kako užasno žali što „o našem dragocenom Petru Iljiču” piše žena, a ne „neko od nas”! Počeh da govorim s njim o tome da potomci N. A. Rimskog-Korsakova, koji se nalaze u emigraciji, šire glasine kako Čajkovski uopšte nije umro od kolere, već da je izvršio samoubistvo, te ga upitah za razloge širenja takvih glasina. Argutinski reče da su devojčure Purgold širile tu laž kao osvetu zbog toga što nisu mogle da ostvare svoje planove; jedna je bila rešila da se uda za Musorgskog, druga za Čajkovskog. Od toga ništa nije ispalo. Jedna se najzad udala za Rimskog, a druga za nekog Molasa. Uvređene dame su se žestoko svetile: bile su poznate po svom karakteru i nezdravoj fantaziji. A Musorgski je, kao i Balakirev, kao i Skrjabin kasnije, imao svoje teške i tajne probleme. Argutinski me je takođe podsetio na tri činjenice, posle kojih nikako nije mogla da ostane ni najmanja sumnja u nekakvo tajno samoubistvo: prva – ukidanje prvostepene cenzure u Rusiji posle 1905. godine, posle čega su odmah objavljeni Puškinova Gavrilijada (1906), a 1912. sabrana dela Oskara Vajlda (uključujući De Profundis), i druga važna dela XIX veka koja su do tada bila zabranjena. Tih godina je izdata i knjiga V. V. Rozanova Ljudi mesečeve svetlosti.
Druga činjenica: potpuno ukidanje cenzure (osim vojne) posle Februarske revolucije i istovremena izmena člana 995 Ruskog zakonika, koji za čoveka „koji se odao homoseksualizmu i koji je osuđen za takvo delo” predviđa kaznu blažu nego što je bila predviđena zakonom iz 1885. godine. Predratne i ratne godine su bile godine uspona Rozanovljeve slave i slave pesnika Mihaila Kuzmina, godine mnogobrojnih „raskrinkavanja”. Nema ni najmanje šanse da takva senzacija kao što je samoubistvo ruskog kompozitora, poznatog u čitavom svetu, počinjeno iz straha od kazne po članu 995, ne dospe u štampu – svejedno da li ozbiljnu ili bulevarsku, rusku ili stranu, i da ne izazove javne komentare! Treća činjenica, koju mi je napomenuo Argutinski, bila je još ozbiljnija: u drugoj polovini osamdesetih godina otkriven je bacil kolere. Od toga dana su bolesnike zaražene kolerom prestali nasilno da odvode u bolnice i da mrtvačke sanduke sa umrlima od kolere zatvaraju odmah posle njihove smrti. Na tri međunarodna medicinska kongresa su poznati ruski, francuski, engleski i nemački medicinari dokazali da se bacil kolere prenosi isključivo izmetom obolelih od kolere, zbog nehigijenske kanalizacije (ili zato što je uopšte nema), tj. nevskom vodom u koju je odlazila sva nečistoća, ili se, pak, pojavljuje u gradovima i selima gde voda za piće protiče kroz tlo zagađeno fekalijama. (Vesnik društvene higijene, april, 1902.) Posle otkrivanja bacila niko se više nije bojao da će se kolerom zaraziti od samog bolesnika ili od njegovog mrtvog tela. Bez obzira na to, kao i na potvrdu koju je zvanično potpisao dvorski lekar, doktor Lav Bertenson (videti monumentalni rad Herberta Vajnštoka Život Čajkovskog, A. Knopf, N. Y., 1943), senzacionalna verzija o samoubistvu upomo opstaje u glavama nekih, očigledno nedovoljno obaveštenih ljudi. Kruže priče da je pre nekoliko godina u izdanju Oksfordskog univerziteta bila pripremljena za štampu knjiga o tome kako je 1966. godine „jednoj dami” rekao „jedan gospodin”, kome je, opet, rekla „jedna dama”, kojoj je 1902. godine o tome ispričao njen muž na samrti, da su pilulu Čajkovskom dali „sudije” (šestorica?), bivši kompozitorovi drugovi iz Visoke škole pravnih nauka, savetujući mu da se ubije kako ne bi sramotio „ni sebe, ni Rusiju”. Uzgred, oni pilulu nisu imali kod sebe, već su Petru Iljiču obećali da će je sledećeg jutra doneti u stan Modesta Iljiča, što su i učinili. Čajkovski je spokojno dočekao jutro, uzeo pilulu, imajući pred sobom skoro čitav dan za razmišljanje. Mogao je mirno da uzme kočijaša i otputuje, i to ne kući, već pravo na Varšavsku železničku stanicu3, a odatle u Berlin, i da u Morsku ulicu pošalje telegram – njegov novac se, kao i uvek, nalazio u Berlinu kod muzičkog izdavača Besela. A sve to, tobože, zato što se na brodu, za vreme putovanja iz Evrope u Odesu, upoznao sa jednim dečakom, čini mi se trinaestogodišnjakom, što je učitelj dečaka prijavio ocu, poznatom baronu Stenbok-Turmoru (očigledno
Stejnbok-Fermoru). U stvari, Čajkovski je imao neprijatnosti tri godine ranije, što je bilo poznato ne samo u Peterburgu i Moskvi, nego i u Tiflisu (Praskovja Vladimirovna i Anatolij Iljič), u vreme plovidbe Crnim morem, gde se upoznao sa sinom profesora Sklifosovskog (uzgred, ne trinaestogodišnjakom, već sedamnaestogodišnjakom). Bilo bi zanimljivo saznati da li je Tomas Man znao nešto o toj ”romansi” kada je pisao svoj roman Smrt u Veneciji (1912). Uzimajući u obzir da je u Visokoj školi pravnih nauka direktor bio veliki knez Konstantin Konstantinovič (unuk Nikolaja I), koji je bio od iste fele kao i kompozitor, i da je svaki deseti učenik (po najskromnijem računu) takođe bio s one strane ruskog zakona, bar jedan od sudija je, skoro sasvim sigurno, morao da saoseća sa Petrom Iljičem. Ako se uzme u obzir da je Bob Davidov živeo uglavnom od „ujka-Pećinih” sredstava, Čajkovski je lako mogao da ode, i to ne sam, već da i nećaka povede sa sobom – u Pariz, ili Mentonu, ili Klaren. Uzimajući u obzir da je član 995 carskog zakonika izjednačavao homoseksualnost i sodomiju, apsolutno je moguća pretpostavka da su aristokratija, najviša inteligencija, prestonički trgovci (u obe prestonice), bili izvođeni pred sud samo u izuzetnim slučajevima. Poznat je slučaj čoveka koga su mnogi poznavali, nastavnika latinskog i grčkog, ljubavnika moskovskog gubernatora, velikog kneza Sergeja Aleksandroviča (brata Aleksandra Trećeg), kome je suđeno i koji je dobio tri godine „progonstva” u Saratov, a zatim bio vraćen u Moskvu. Svima je bilo poznato da bogate i ugledne „izgrednike” šalju na neko vreme na Rivijeru, a „mužike” – u Sibir, odakle se skoro nikad ne vraćaju u svoja sela, pošto shvate da je život u Sibiru „slobodniji” i da im tamo ne preti pitanje braka. Veliki kneževi nikada nisu uznemiravani. U oktobru 1917. godine neki od njih su se našli u Parizu, gde su i dočekali starost. Drugi su bili streljani u dvorištu Petropavlovske tvrđave 1919. godine. U prerevolucionarnoj Rusiji postojala su, kao što je poznato, dva suda: jedan – za bogate i moćne, drugi za siromašne i bez uticaja. Izuzetaka je, naravno, bilo i to ne tako retko, ali je, po pravilu, važio običaj: titulisane carske sluge i ministri, članovi Državnog saveta, trgovci-milioneri, poznati glumci i drugi popularni ljudi slati su, ukoliko prave „izgrede”, na neko vreme u Evropu. Navešcu ovde spisak velikih kneževa (članova porodice Romanov), kojima nije suđeno po članu 995: Sergej Aleksandrovič, stric Nikolaja II, Nikolaj Mihajlovič, brat od strica Aleksandra III, Konstantin Konstantinovič, unuk Nikolaja I, Oljeg i njegova dva brata, sinovi Konst. Konst., Dmitrij Konstantinovič, brat Konst. Konstantinoviča, Dmitrij Pavlovič, brat od strica Nikolaja II, Jusupov F. F., oženjen nećakom Nikolaja II.
Od poznatih ljudi: u direkciji Ermitaža – trojica, u direkciji Imperatorskih pozorišta – dvojica, od velikih glumaca Imperatorskih pozorišta – trojica, istaknuti urednik značajnog časopisa – jedan. I, naposletku, za one koji vole senzacije, napomenuću da po zakonu (do 1917. godine) samoubice, kao nedostojne crkvenog pogreba, nisu sahranjivane „na zajedničkom groblju” (i Čajkovski je o tome razmišljao kada se spremao da izvrši samoubistvo 1878. godine, posle neuspešne ženidbe), već bi se popu tutnuo zlatnik od pet ili deset rubalja i sve bi se obavilo kao da nikakvog samoubistva nije ni bilo. Sećajući se sada te daleke prošlosti, ne mogu da sakrijem osećanje zahvalnosti prema onima koji su se s pažnjom odnosili prema meni i mnogo mi pomogli. Unuk N. F. fon Mek, Adam Karlovič Benigsen, sin najstarije kćeri Nadežde Filaretovne, koji me je nekoliko puta pozivao u goste i razgovarao sa mnom – ne o Čajkovskom, koga on nije ni mogao znati, već o porodici Fon Mek; o svom stricu koji je spiskao fonmekovske milione, i o još jednom stricu koji se oženio sestričinom Čajkovskog, Anom Davidovom, sestrom one Tanje koju je P. I. toliko voleo i koja je tajno rodila nezakonitog sina sa svojevremeno poznatim pijanistom i profesorom Konzervatorijuma, Feliksom Blumenfeldom, a ubrzo potom izvršila samoubistvo. Ili Marija Klimentova, sopran, koja je započela svoju opersku karijeru na Konzervatorijumu kao prva Tatjana, kada je Onjegin prvi put izveden kao diplomska predstava na Moskovskom konzervatorijumu. Ona je kasnije postala žena S. A. Muromceva, predsednika prve Državne dume, i blistala je u Moskvi među Konšinima i Tretjakovima, Morozovima i Ščukinima. Moja biografija P. I. Čajkovskog objavljena je u Parizu, u Domu knjige (ulica Eperon, 9), 1937. godine. Prevedena je na švedski, češki, nemački, finski, a u Švedskoj je bila bestseler. Na francuski sam je sama prevela. Objavljena je 1948. u Edision de Šen4. (Tu su 1948-1949. objavljeni moji prevodi Večnog muža Dostojevskog i jedne od prvih knjiga o GULAG-u, Putovanje u zemlju Ze-Ka J. Margolina). Tu je, u Edision de Šen, izašla i moja knjiga Aleksandar Blok i njegovo vreme, koju sam odmah pisala na francuskom (ruskog izdanja nije ni bilo). Godine 1966, zajedničkim snagama, Sovkino i Holivud su po mojoj knjizi snimili film. N. B.
I
Pričalo se da je dedica Andrej Mihajlovič Asijer bio epileptičar. Pričalo se da je tu bolest preneo i svom starijem sinu koji je, uzgred, umro mlad. Pričalo se da je bio sposoban čovek, da je imao veze i bio obrazovan, da je radio u carinskoj službi i dogurao do „aktivnog”5. Poticao je od francuskih emigranata i umro je tridesetih godina, ostavivši decu iz dva braka. Aleksandra Andrejevna, njegova druga kći, bila je obrazovana devojka, krupnih očiju i snažnog glasa. Nešto pre očeve smrti završila je Univerzitet za žensku siročad, gde je učila retoriku, aritmetiku, geografiju, književnost i jezike. Književnost joj je u starijim razredima predavao isti onaj Pletnjov kome je Puškin posvetio Onjegina. Na kraju školovanja su on i njegove učenice plakali. Poslednji dan u školi bio je dan suza, uzbuđenja i nada: sviralo se na harfama, hor je pevao Rastanak i molitve, svi su jedni druge nečim darivali za uspomenu... Kada je Ilja Petrovič zaprosio mladu Asijerovu bilo mu je četrdeset godina. On je bio najmlađi sin, dvadeseto dete Petra Fjodoroviča Čajkovskog, gradonačelnika Vjatske gubernije, koji je postao plemić na samom početku prošlog veka. Godine 1833. Ilja Petrovič je već bio udovac sa kćerkom Zinaidom na rukama. On se školovao u Rudarskom kadetskom korpusu, a kasnije, u okviru sektora za rude i soli, bio je upućen da radi – najpre kao šihtmajster, zatim kao bergešvoren, gitenfervalter, markšeder, obergitenfervalter i, najzad, kao oberbergmajster6. Što se činova tiče, nije baš mnogo napredovao i nije napravio neku sjajnu karijeru. Njegov savestan rad i njegova dobrodušnost nadoknađivali su nedostatak inteligencije i sposobnosti. Aleksandra Andrejevna nije mogla da ga privuče ni rodom ni bogatstvom, oženio se njome iz ljubavi. Ona je bila stasita, mlađa od njega skoro dvadeset godina, i imala neverovatno lepe ruke; znala je osećajno da peva moderne romanse. Uzgred, prema muzici, kao i prema naukama, Ilja Petrovič je bio potpuno ravnodušan i rano je zapustio flautu koju je u mladosti svirao. Deca su počela da se rađaju posle treće godine braka. Prva devojčica je umrla još u Peterburgu. Godine 1837. Ilja Petrovič je neočekivano dobio mesto načelnika Kamsko-votkinske fabrike na Uralu. Pošto je Zinaidu poslao u institut, on se sa ženom uputio u mesto svoga službovanja i tamo uskoro postao neograničeni gospodar za ono vreme ogromne fabrike; dobio je na raspolaganje veliku komfornu
kuću, gomilu posluge, sopstvenu vojsku koju je činila stotina kozaka, mali „dvor”, sastavljen od lokalnog plemstva zaposlenog u fabrici. Počeše da žive gostoljubivo i mirno, odvajajući za crne dane; primali su u kuću mladiće iz prestonica, koji su dolazili na praksu, kao i Engleze-inženjere koji su se odskora tu nastanili. Porodica je rasla – rođen je Petar (25. aprila 1838. godine), a za njim – Aleksandra i Ipolit; Aleksandri Andrejevnoj su iz Peterburga stigle u pomoć starica-tetka i nećaka usedelica. Kuća se tako napuni, velika, topla, udobna kuća u Sarapulskom srezu, blizu ogromnog ribnjaka, okružena službenim, fabričkim zgradama; fabrika je, u stvari, bila čeličana u kojoj se proizvodilo gvožđe, građeni su brodovi, proizvodila se poljoprivredna oprema, a poslednjih godina, čak i lokomotive; liven je čelik, sirovo gvožđe, bakar, pravljene su šine i cisterne. Kama je bila na samo dvanaest vrsta. Kuća se napuni decom, ukućanima, stalnim gostima, i Aleksandra Andrejevna više nije pevala romanse, niti je u svoj plišani album prepisivala stihove o mesecu i strasti – ona je rađala, dojila, kiselila krastavce, kuvala slatka, primala goste i držala svog priprostog muža pod papučom. Kuća je po šest meseci godišnje bila zavejana. Deca su boravila u mezaninu. Nikolaju je dolazio njegov prijatelj Venjička, kome je takođe, bilo šest godina, a bila je tu još i devojčica Lida, sirotica, nećaka Ilje Petroviča. Ponekad su i Peću primali da se s njima igra, trčali su po dvorištu, po voćnjaku, do velike kapije (u stilu sibirskog ampira). Tišina. Sneg. Rani mrak. Dadilja Karolina i dojilja čuvaju dvoje najmlađih. Kolja i Venjička odmeravaju snagu; Petruša dobija sledovanje od obojice; Lida ciči i obojicu bojdžija gađa grudvama... Ali, gotovo je s nestašlucima, dadiljama, veselim cičanjem od koga se ori kuća – starijima je vreme da uče. Majka se sprema da pođe u Peterburg i da sa sobom povede Nikolaja, kako bi odande dovela guvernantu. Put je dalek – tri nedelje do prestonice. Vraća se posle dva meseca. Najpre zvone praporci, onda se čuju kopita kako udaraju u sneg. Zanoseći se, uz trem pristaju pokrivene saonice. Odmah svi istrčavaju u trem: osim Ilje Petroviča i četvorogodišnjeg Petruše tu su i dadilje, i dojkinje, i dobra tetkica koja miriše na medenjake s nanom, i „sestrica” Nastasja Vasiljevna, nesnosna i zajedljiva, koja ni na šta ne miriše, i dva psa, i mačak, i sluge – jednom rečju, na plavičastom večernjem mrazu gomila naroda dočekuje Aleksandru Andrejevnu, Koljinku i tanušnu osobu koju još niko ne zna. – To je Fani – kaže Aleksandra Andrejevna i Ilji Petroviču, koji ludački voli sve što je dirljivo, naviru suze radosnice na oči, glas mu slatko podrhtava, on ljubi Fani u čelo i kaže joj nešto saosećajno, u stilu da je on već voli kao svoju kćer, da se ona sada „vratila kući”, a ne zalutala nekud vukovima. I Fani mu zahvaljuje, zato što je mlada, usamljena, što se rodila hiljadu vrsta odatle, blizu Belfora, i nikako ne može da izgovori ni reč „Votkinsk”, ni reč „Čajkovski”. Nikolaj, Venjička i Lida postaju „razred”. Ali nisu oni bili ti koji će već od prvoga dana skrenuti njenu pažnju. Ona je zapazila tihog, pomalo čudnog i ne baš
urednog dečaka za koga je još bilo rano da uči, ali on je molio da bude s njom i nije hteo da zaostaje za starijima. Aleksandra Andrejevna je tada prvi put primetila da Peća, koji je imao četiri godine, ne samo da je nestaško koji voli slatkiše i boji se mraka, već kao da, mazeći se i plačući, nešto traži, nešto hoće. Nije li to štetno? Ali Fani se zauzela za njega i on je francuska slova i molitve počeo da uči kada i ostali. Za ruski jezik je deci dolazio gospodin Blinov. Peća je bio krotko dete, bistro krotko dete, i često je u Fani unosio nekakav strah zbog svoje krotkosti, bistrine i nekakve ljupkosti, koje je u njemu bilo bez obzira na sav njegov otpor redu, sunđeru i sapunu, bez obzira na njegove čuperke. Fani ga je zavolela i naučila je Ilju Petroviča i Aleksandru Andrejevnu da ga vole. Odjednom je i tetica zapazila u njemu nešto posebno – zbog njega je počela da, uz gromoglasni zveket, sve češće otvara svoj sanduk iz koga su u njegove male, uvek prljave ruke prelazili kolačići sa mentom i figure konjanika; čak je i „sestrica”, koja je već tada bila primetno ćaknuta, naslutila u njemu nešto čega nije bilo kod ostale dece. Izjutra su imali časove. Sve četvoro je veoma brzo savladalo prve teškoće francuskog jezika. Za vreme rekreacija organizovali su igre – tu je bila i Fani, koja je u svemu učestvovala prateći najmlađeg, i diveći se potajno njemu i njegovim neočekivanim dosetkama, njegovoj sposobnosti da postepeno potčini ostale. Pred praznik, u sumrak, Fani je okupljala decu oko sebe na veliki divan i čitala im glasno ili ih primoravala da sami, redom, smišljaju i pričaju razne priče. Pjer je fantazirao u stihovima i u prozi, uglavnom na religiozne i patriotske teme. Ponekad, ostajući nasamo sa Fani, jecajući joj je izjavljivao ljubav; jednom je izjavio ljubav ocu; o majci je govorio kao o nekome ko je ravan Bogu. Činilo se da mu se srce čepa od nekakvih bolnih i slatkih osećanja – ushićenja, sažaljenja – čas prema Jovanki Orleanki, čas prema Venjički, čas prema mačetu, čas prema Luju XVII, dofenu, čiju je životnu priču upravo saznao. On je sve doživljavao snažno, izražavao se ponekad veoma bombastično, i u svojim sveskama je zloupotrebljavao uskličnike. U to vreme su ga naročito nadahnjivale misli o uzvišenosti Rusije, o ruskom Bogu, o ruskoj prirodi. Uzimao je kartu Evrope po kojoj ga je Fani učila, strasno je ljubio zelena prostranstva od Varšave do Votkinska i u besu pljuvao sve ostalo. Fani bi ga zaustavila: zar tamo gde ti pljuješ ljudi ne čitaju Očenaš, kao i ti? A ako pljuješ Evropu, to znači da pljuješ mene? On bi podigao k njoj svoje bledo lice s prćastim nosem: Ne grdite me, draga Fani, ja sam dlanom prekrio Francusku... Ali njegovi stihovi, i francuski i ruski, ništa nisu valjali, i ni u kom slučaju se ne bi moglo reći da je bio budući Puškin: O, Ti, Besmrtni Bože Oče! Ti spasavaš mene!
I onda je samoga sebe prevodio: Eternel notre Dieu c’est Toi qui a fait tout cela! Bili su to njegovi pokušaji da izrazi svoju zbunjenost, svoje ushićenje svetom i njegovim Tvorcem, a što je najvažnije – to je bio danak njegovoj želji da se izrazi. Ona se ponekad ispoljavala u vidu strašnog noćnog plača. Ali taj zanos, ta bolna želja da se izrazi, te suze, pružale su petogodišnjem detetu nekakvu čudnu sreću. Delimičan razlog za to bio je i sam život, dobri votkinski vazduh koji je udisao u kući gde su ga svi voleli i gde je on sve voleo, gde su deca i Fani živeli svojim posebnim, veselim i radnim životom u niskim, prostranim sobama mezanina. Leti, posle ranog ručka, dovožena je „dečja” kočija i Fani je s Nikolajem i Pjerom odlazila da se provoza. Zimi, kada su časovi počinjali u šest ujutru, u predvečerje su odlazili da se sankaju na brdu, na obali ribnjaka. Fani, koja je bila upućena u nove pedagoške metode, htela je da dečaci ujutru rade gimnastiku, ali Peća to nije voleo, a Nikolaja je mrzelo: on je već tada bio lep i stasit, dugo se češljao pred ogledalom i maštao o tome da nauči da pleše. Kada je, po završenom školovanju na institutu, došla Zinaida, Fani joj je s gordošću predstavila polubraću, koju ova pre toga nikada nije videla: Nikolaju je bilo osam godina, obećavao je da će od njega postati pravi kavaljer. Peća je pored njega izgledao neugledan. On se stalno trudio da se zakači za suknju čas majci, čas Fani. Bilo je Badnje veče, Zinaida je stigla odnekud, iz Peterburga, za njom je u kuću ušao studeni oblačak u kome je i ona sama ostala vazdušasta, sa strukom jasike; zajedno s njom u kuću su ušle razne peterburške novosti, tajne, nekakve nove igre za odrasle, devojačko šaputanje i usklici – naročito kada su u gostima bili mladi ljudi; u kući je započeo potpuno fantastičan provod u kome su učestvovale i nekakve nepoznate gospođice – Zinine drugarice. A on je samo želeo da piše i piše, da vasioni iskaže ono nešto što ga je gušilo i čemu nikako nije mogao da nađe pravi izlaz. Tes ailes dorées ont volé chez moi, Ta voix m'a parlé, – A zatim na ruskom: Gospode, daj mi dobrotu, Poslušnost i bezgrešnost. I Fani je pažljivo, ćutke gledala u svesku preko njegove ruke i nikako nije mogla da odluči: da li da mu ispravlja greške ili da ga ostavi na miru, zato što je u njemu bilo nečega što se usled neopreznog dodira moglo razbiti. Nije ga uzalud nazvala
„dečakom od stakla”. Čitala je te krive, neravne redove i osećala je kako je on privlači – svojom nežnošću i radoznalošću. Još nije bila odlučila da li da Aleksandri Andrejevnoj govori o onome što joj u poslednje vreme pada na pamet u vezi sa Pjerom, i što je brine. Nekakve slutnje... A onda još i ta orkestrina7 koju je Ilja Petrovič doneo iz prestonice! Nedavno je videla Pjera kako stoji iza vrata i sluša je s rukom na srcu, kao odrastao. Očigledno je da je ono u njegovim grudima silno lupalo. To je u kući bila jedina muzika i on ju je čuo.
II
Orkestrina doneta iz Peterburga, poslednja reč muzičke mehanike, zvučala je odlično. U kući nije bilo muzičara – ni o flauti, koju je u mladosti svirao Ilja Petrovič, ni o prijatnom glasu Aleksandre Andrejevne u to vreme nema ni pomena. Fani je za muziku bila gluva – sva njena nežnost bila je usmerena na telesni i duševni razvoj dece. Ponekad su se u kući čule živahne polke ili drugi plesovi koje bi svirao neki dobri gost – u kući je, kao u svakoj pristojnoj kući, postojao klavir. Ipak, niko živ nije tako dirnuo Pjerovo srce kao neživa orkestrina. On je najpre osluškivao nesvesno... Iznenada je čuo Don Žuana. To je bila arija Cerline. – I to je bilo za čitav život! Osetio je suze, tugu, sreću. U to vreme još nije imao ni pet godina. U organi je postojao veliki broj valjaka, bilo je odlomaka iz Rosinijevih, Belinijevih, Donicetijevih opera. Uzbuđivao ga je već sam zvuk, ali kada bi počelo Vedrai, carino8, obuzeo bi ga onaj „sveti zanos” iz koga je, možda, dvadeset godina kasnije pokuljao i njegov prvi stvaralački zanos. Bivao je toliko uzbuđen da ga je Fani uzimala na ruke i odnosila gore. Ali on je i tamo nastavljao da sluša muziku – onu koja se više nije čula – da prebira prstima po vazduhu i zamućenim pogledom gleda oko sebe. Majka ga je prva dovela do klavira, pokazala mu ga mu i stavila mu ruke na dirke. On je odabrao ariju Cerline: svi su se okupili da slušaju i tom prilikom bilo je mnogo čuđenja i smeha. Pjer je imao sluh i Fani je bila uzbuđena više od svih ostalih: ovoga puta ne i Aleksandra Andrejevna, ona se u sebi pitala: nije li to štetno? Ali već je bilo nemoguće odvojiti ga od klavira, a i kada bi ga odvojili, on je nastavljao da dobuje po stolovima, divanima, prozorskom staklu – jednom je, udarajući nekakav forte, razbio prozor i posekao ruku tako da mu je potekla krv, te je bio kažnjen. Ta krv je navela Ilju Petroviča na neka razmišljanja. U votkinsku fabriku je pozvana Marja Markovna Palčikova – to se dogodilo godinu dana posle Faninog dolaska. Marja Markovna je poticala od kmetova i školovala se sirotinjski. Sirotinjski je i muziku učila, ustručavala se da svira pred nepoznatima i u društvu se osećala nelagodno. Ona je tri godine dolazila da uči Pjera muzici. On je već odavno znao da
čita note bolje nego ona, ali njih dvoje se zbližiše. Šta je ona njemu svirala i šta je on svirao njoj – nije poznato. Fani je ljubomorno pratila te časove. Povremeno bi padala u očajanje: nije valjda da će posle svega njen dragi dečak postati muzičar, a ne vojskovođa ili ministar? Molila je Pjera da manje misli na muziku. Časovi, još i nekako, kad već dolazi Marja Markovna. Ali u slobodno vreme postoje i druge razonode (i šta sve nije smišljala, uključujući vatromete i maskarade!) – ako već toliko želi da bude „umetnik”, neka piše pesme. Možda će ipak postati Puškin? Fani je tako govorila ne samo zato što ona muziku nije volela i nije je razumela. Muzika je suviše snažno delovala na Pjera, posebno kada je „fantazirao” na klaviru. Noću je sve češće plakao. Za vreme svojih nesanica vikao je: „O, ta muzika, ta muzika!” – Ništa se ne čuje, nema nikakve muzike – odgovarala mu je Fani, privijajući ga uza se. Ali on apsolutno više nije mogao da izdrži zvuke koje je samo on čuo. – Ona mi je ovde, ovde! – vikao je jecajući i hvatajući se za glavu. – Ona mi ne da mira. U vreme tih dečjih nesanica, u dane ispunjene tegobnim časovima, šetnjama i igrama, sve češće ga je spopadala nekakva gorda radost, kao da je u sebi nešto odlučio, kao da je nešto tražio, dugo, veoma dugo – činilo mu se ne jednu, već mnogo godina, zato što je šestogodišnje pamćenje odlazilo u dubinu, u tamu nepoznatog – tražio je i našao, obasjao nekakav tamni ugao u sebi. Slušali su ga. On je mogao tim čudnim jezikom zvukova, najzad na pravi način, da priča o sebi ne brinući se o rimi ili gramatičkim greškama – osećao je da će taj jezik razumeti i otac, i majka, i deca, i Fani – ali nije najvažnije da ga oni razumeju, najvažnije je – da se on sam na njemu iskaže. I posle godinu dana, za vreme božićnih praznika, bilo mu je dozvoljeno da bude na večeri zajedno sa Nikolajem i Lidom, sa odraslim gostima: čitav Votkinsk je bio u njihovoj gostinskoj sobi. Votkinske dame su iz Moskve naručivale pariške toalete – oblačile su se sa ukusom; mnoge su bile mlade i lepe. Najlepša je, kao i uvek, bila žena pomoćnika upravnika šumarije, Petra Ipatjeviča Romanova, mlada Engleskinja Herijet-Katerina, ćerka Džemsa Kara, koji je u fabrici montirao parni čekić, u to vreme gotovo jedini takav u čitavoj Rusiji. Maševski, oficir na proputovanju, Poljak, muzičar i lepotan, posle plesa, igara i živih slika, seo je za klavir i odsvirao Šopenove mazurke. Šta je to bilo? To je bila drhtavica koja (zajedno sa „Cerlinom”) nije prestala do kraja života. To je bilo blaženstvo kakvom nije bilo ravnog. On je rastao. On je doživeo nasladu, tajanstvenu radost koja steže grlo. A kada je Maševski posle pola godine ponovo došao u Votkinsk i opet zazveckao svojim mamuzama u gostinskoj sobi, kada je zasijao njegov blistav ljubazan osmeh pred damama, Pjer koji je, uzgred rečeno, u to vreme još nosio karirana odelca s faltanom suknjicom, seo je za klavir i odsvirao mu one dve mazurke koje je ovaj
odsvirao na božičnoj večeri. Maševski ga je digao u vazduh i poljubio njegovu glavu, koja je, kao i svim dečacima, mirisala na ptičje perje... Fani je od toga dana počela da skuplja apsolutno sve papiriće, njegove stare sveske, neke papire sa razlivenim mastilom: mislila je da će jednoga dana sve to možda biti potrebno, kroz pedesetak godina, kada ona bude već sasvim starica i kada se vrati u Francusku, a on bude sredovečan i znamenit gospodin! Ko zna! Tim pre što joj je uskoro pretio rastanak sa njenim pitomcima. U septembru 1848. godine votkinskom životu je došao kraj. Još u februaru je Ilja Petrovič napustio službu sa odgovarajućom penzijom i činom general-majora. On je razmišljao o privatnoj službi, o tome da upravlja fabrikama Jakovljevih u Alapajevu, ali prethodno je trebalo otići na razgovore u Moskvu i Peterburg, a i Nikolaja je trebalo smestiti u školu. Dvojica mlađih su imala bonu, Fani je postala suvišna i to joj je i samoj bilo savršeno jasno. Ona je prešla kod spahija Neratovih i na dan odlaska Čajkovskih iz Votkinska, rano ujutru, dok su deca još spavala, izvezla se sa svojim malim putnim sandukom iz dvorišta. Nije želela njihove suze, a ni svoje sopstvene. Ponela je sa sobom „Pjerov muzej”, koji je odlučila da čuva dok god bude živa; činilo joj se da će se sasvim sigurno jednom s njim sresti. U groznici pred put, deca skoro da nisu ni primetila njeno odsustvo. Svratila je Marja Markovna da se oprosti; tetica i „sestrica”, koje su ostajale u Votkinsku, kupale su se u suzama. Na prvoj stanici – u Sarapulju – Pjer je svakako hteo da piše Fani, ali od tuge je napravio mnogo „brljotina od mastila”, i zato pismo nije ni poslao. Moskva ga je dočekala kolerom od koje je zamalo umrla mlada Ipolitova i Sašina bona; stvari nisu išle baš onako glatko kako su očekivali; Aleksandra Andrejevna je po čitav dan jurcala i na decu je pazila Zinaida. Najzad stigoše u Peterburg. Već je bio novembar. Stan su iznajmili na Vasiljevskom ostrvu – po čitav dan su se grlili sa rođacima, Čajkovskima i Asijerovima, koje odavno nisu videli, pokazivali su im decu, bili su ganuti. Jedanaest godina odsustva probudilo je topla rođačka osećanja, naročito kod Ilje Petroviča koji je, kako je bivao stariji, postajao sve osetljiviji. Ali, Pjeru se učinilo da Peterburg i nije baš tolika sreća kao što se činilo roditeljima, Zini i Koljenki. Njega i Nikolaja su odmah dali u Šmelingov pansion, a to je bilo toliko različito od života kojim je do tada živeo da je i sam nekako žurio da se promeni. Trebalo je tući se s drugovima – i on se tukao, trebalo je izluđivati učitelje – i on je to sa zadovoljstvom činio. Školska godina je odavno počela, trebalo je stići ostalu decu u razredu, uz potpunu ravnodušnost okoline. Od osam ujutru do pet popodne dečaci su sedeli u pansionu, a uveče su, u dosta mračnom i tesnom stanu u kući Menjajeva, do same ponoći radili zadatke. Do Nove godine obojica su smršali i izdužili se. A zatim, tu su bili još i pravi, ozbiljni časovi muzike sa učiteljem Filipovim, prve savladane pijanističke teškoće... To je – san? I on će se probuditi u Votkinsku, u snegu, pored Fani, u dečjoj sobi, pod kandilom. Ali nije se budio. Na
Božić ga povedoše u pozorište. Ne, to je već bilo previše, to se nije moglo izdržati – opera i balet ga dovedoše do stanja halucinacija. Hodao je obnevideo, opet nije mogao da spava. Simfonijski orkestar, koji je prvi put čuo, potresao ga je do temelja. Na nekoliko dana je izgubio pamćenje. Ta bezumna sreća koju su mu donosili zvuci, taj strah, ta tuga, lomili su ga i menjali ne ostavljajući ništa od nežnog, čudnog deteta, nosili su ga bolno i uzbudljivo u veliki život. Bilo je dana kada je, u žaru nerazumljive bolesti, sve ostavljao, buncao, bio kapriciozan, jurio nekuda. I odjednom – male boginje sa temperaturom od četrdeset stepeni oboriše ga i kao da zauvek povukoše crtu između detinjstva i dečaštva, između nesvesne i svesne egzistencije – od te bolesti ostade zauvek neobjašnjiv bol u kičmi, nekakvi napadi – genijalno, bolesno i gorko nasleđe dedice Asijera. Svi časovi behu zabranjeni, muzika prestade. Posle praznika, pošto najstarijeg sina poslaše u Rudarsku školu, Ilja Petrovič i Aleksandra Andrejevna uputiše se sa decom u fabriku naslednika Jakovljevih u Alapajev i tamo, u dubokoj zabiti, bez nekadašnjeg votkinskog sjaja, bez votkinske domaćinske širokogrudosti, bez votkinske patrijarhalne sreće, poteče život. Sada ga je učila Zinaida koju je sve manje voleo, te je ponekad bivao nepodnošljiv; čas zao i tvrdoglav, čas preterano i neiskreno ljubazan, bio je ljubomoran zbog Koljkinih pisama (uči odlično, ponaša se primerno), i svoju dušu je izlivao u pismima Fani, koja je, uzgred, cepao i krio, a slao joj druga, koja je Zinaida ispravljala i u kojima je pisao kako se trudi da pobedi svoje nedostatke, kao što su lenjost i tvrdoglavost, i da Nicolas iz svih predmeta ima – ocenu odličan. U to vreme, u trenucima kad bi bio naročito tužan, on je po prvi put počinjao da svira „za sebe”. Ni tada, ni kasnije, on se nije trudio da otkrije izvor te tuge. U to vreme bio je tužan i zbog rane usamljenosti, i zbog loših ocena, i zbog toga što je Peterburg sa svojom pravom velikom muzikom tako nepovratno proleteo, i zato što stariji počinju da strepe zbog njegove muzike – strepe za njegovo zdravlje i za njegovu budućnost. On se sada trudio da ne govori previše o onome što ga najviše na svetu uzbuđuje i očarava. Čak je naučio da krije svoju preveliku strast prema zvucima. Već je imao svoje tajne – svoju osvetu zbog ravnodušnosti okoline. On je pisao – ali ne stihove, s tim je zauvek bilo gotovo – već muziku, i o tome nije voleo da govori. Te godine su na njega malo obraćali pažnju: Zinaida ga je spremala za Rudarsku školu, Aleksandra Andrejevna je rodila blizance, Saša i Ipolit su već učili slova; Ilja Petrovič se nije bogzna kako slagao sa naslednicima Jakovljevih... Bilo je vreme da Pjera vode u Peterburg. Karirana odelca mu je Aleksandra Andrejevna zamenila dugačkim pantalonama i tamnom jaknicom. Ni padalo joj na pamet nije da je njen drugi sin već iskusio patnje i da zna za razmišljanja. Činilo joj se da treba što pre i što snažnije gušiti njegovu „preosetljivost”, njegovu
„uzrujanost”. U Petrograd su stigli početkom avgusta – Aleksandra Andrejevna, Pjer i Saša. Pjer još nije imao ni deset godina. Koljenka, ljubimac porodice, u Rudarskoj školi je i po manirima i po učenju bio prvi, i najpre je bilo rešeno da i Peću daju u Rudarsku školu. Ali rodbina i poznanici su Aleksandri Andrejevnoj od prvih dana punili uši novom školom: nju je upravo završio Platon Vakar, sjajan mladić, brat starog prijatelja porodice – Modesta Aleksejeviča Vakara, u čiju čast su Čajkovski jednom od svojih blizanaca dali ime. Modest Aleksejevič i Platon – koji je tada tek počinjao svoju karijeru u ministarstvu pravde – nagovoriše Aleksandru Andrejevnu, te tako Petrušu odvedoše na Fontanku broj 6. On je bio dobro pripremljen i na prijemnom ispitu se pokazao kao jedan od najboljih – istina, ne za upis u samu školu, već za mlađi pripremni razred. Tih dana su mu, umesto „prave” pravničke kragne, stavili na kaputić meki posuvraćeni okovratnik, kao što je i bilo predviđeno za đake iz pripremnog, i poslali ga u razred. Prve nedelje je bio malo zbunjen zbog tolikih drugova, zbog susreta sa razrednim samodršcem, mesje Berarom, zbog iznenadnog dodira sa „pravim” učenjem – jer, direktor je bio jedinstven, i uopšte, duh je bio jedinstven, a bliskost sa velikim dečacima koji su učili „izistinski” svemu tome je pridavala nekakvu ozbiljnost – ništa nije ličilo na Šmelingov pansion u koji su ga vodili u faltanoj suknjici (sada se toga sećao sa stidom!). Nedeljom ga je Aleksandra Andrejevna vodila kući, a preko nedelje je dolazila da ga obiđe. „Eto”, govorila mu je privijajući ga na grudi, „Koljenka se odavno navikao. I ti ćeš se, Petruša, navići.” Ona je slutila da neće uspeti da ga pripremi za rastanak i da će njen odlazak u Alapajev njemu biti nepodnošljiv. „Eto”, ponavljala je, „Koljenka je pametan dečak. On uči i time raduje taticu.” Ona se sredinom oktobra spremila da krene natrag. Iako je već dve nedelje bilo mrazeva, sankama se još nije moglo putovati. Iznajmljene su kočije. U njih su seli Aleksandra Andrejevna sa kćerkom, i pratioci – dalji rođak Ilja Karlovič Kajzer i oba dečaka. U to vreme je bilo uobičajeno da se putnici moskovskim drumom prate do Srednje Rogatke. Peća se trudio da ne plače – suze su mu smetale da gleda majku. Kasnije se čitavog života sećao kako nikoga nije voleo tako kao nju tog mučnog oktobarskog dana. Jecao je sedeći na Kajzerovom krilu i nije skidao pogled s majke. Nije mislio na kraj putovanja, niti na to šta će biti kada jedne kočije krenu dalje, a druge se vrate natrag. Vreme je bilo jesenje, maglovito, hladno. Vatirani šinjelčić je izgledao pretežak za njegova pleća, noge su mu se u njemu zaplitale. Kratak dan se brzo bližio kraju, iako prema časovniku još nije bilo kasno. Kočije su se zaustavile kraj prugastog stuba za obeležavanje vrsta. Svi su sišli u smrznuto blato pokraj puta. Idući u pravcu Peterburga, u susret im je dolazila dugačka povorka teretnih kola, teško nebo spuštalo se na moskovski drum, na
nekakve građevine pokraj puta – skladišta nove fabrike opeke. Peća se obema rukama uhvatio za široku majčinu suknju sa volanima. Tog trenutka on je želeo da uraste u majku, da se zauvek spoji s njom telesno. Ona se oprostila sa Koljom, sa Kajzerom, a onda su sve troje, čak i Sašenjka, počeli da ga odvajaju od majčine suknje. Kočijaši su na svojim sedištima ravnodušno čekali. On se slobodnom rukom uhvatio za njen somotski ogrtač i otkinuo nekakvu kićanku (kićanke su tada među damama na Uralu bile veoma u modi). Kajzer ga je uzeo u naručje, a on se nekakvim tuđim glasom tako snažno prodrao da su konji krenuli. Aleksandra Andrejevna i Saša su brzo seli, kočijaš je cimnuo uzde. Peća je, otevši se iz Kajzerovih ruku, pojurio za točkovima. Gušeći se u suzama on se trudio da se ispruženim rukama uhvati za kolsku papučicu koja mu je izmicala, za preširoki blatobran, pao je, ali se nije predavao i nije prestajao da viče i da plače. Kajzer ga je podigao i snažno stegao. Kočija je već bila daleko, poskakivala je zbog rupa na putu; sa bočne strane se videlo kako Sašenjka maše maramicom... Vratio se kući s čvrstom namerom: čekaće. Odbaciće sav ostali život i pamtiće samo majku, brojaće dane, mesece, godine. Bilo mu je jasno da je ono što mu se tada dogodilo u Srednjoj Rogatki nešto što neće zaboraviti dok je živ. Ipak, život koji su za njega uredili Modest Aleksejevič i Aleksandra Andrejevna, postepeno ga je uzimao pod svoje. To je bilo tužno. Na časove je odlazio omanji, bled, neraspložen dečak koji je učio preko volje. „Čajkovski!”, bojažljive oči koje začas zasuze, pogled ispod oka, kao da pita: zar zaista na čitavom svetu nema nikoga kome bih mogao da se požalim na grubosti života, na usamljenost, na napuštenost, kome bih mogao da se isplačem, uz koga bih mogao da se privijem i osetim toplinu? Iako su ga pomalo prezirali zbog plačljivosti i mirnoće, voleli su ga i, čak, žalili: i vaspitač Šilder-Šulder, i Vasilij Martinovič Gobe, koji ga je ponekad vodio svojoj kući, i sam Berar koji je, iznenađen tom stalnom tugom, ni sam to ne primećujući, na kraju krajeva, činio Peći nekakve ustupke. „Mili i najdivniji moji, mamice i tatice”, pisao je on, „predivni moji anđeli, ljubim vaše ručice i molim vaš blagoslov!” „Sećate li se, mila mamice, kako sam onoga dana kada sam odlazio posadio bršljan? (Na tom mestu papir je mokar.) Pogledajte, molim vas, da li raste?” „Ja vidim da Kolja ima mnogo čvršći karakter nego ja, jer on nije ovako čeznuo.” „Ah, moji, divni, prelepi...” Iako se u pismima jadao, pred drugovima se trudio da bude kao drugi. Muzike se retko sećao; ponekad je – da bi zadovoljio drugove, među kojima još nikoga nije izdvajao i ni sa kim se nije posebno zbližio, sedao za klavir. Setio bi se Alapajeva, naročito kada bi svirao Alabjevljevog Slavuja – nikada nije uspevao da ga odsvira do kraja – u Alapajevu je majka, sedeći za đerđefom, pratila njegovo sviranje pevušeći, vrata gostinske sobe bila su otvorena, iza teških, tkanih zavesa ležao je sibirski sneg... Mališani su slušali i smeškali se. On im je svirao polke, a oni su jedan s drugim igrali.
Porodicu Modesta Aleksejeviča činili su on, njegova žena Nadežda Platonovna i dvojica sinova – Viktor i Nikolaj, koga je Peća u pismima nazivao „pravi anđelak”. Nedeljom je Modest Aleksejevič dovodio Kolju i Peću svojoj kući na porodični odmor. Odmah po odlasku Aleksandre Andrejevne, u Rudarskoj školi se pojaviše zauške i Nikolaj zaglavi u karantin. Njega još ne pustiše otuda, kad se u jednom od pripremnih razreda Pravne škole pojavi šarlah. Modest Aleksejevič se veoma zabrinuo. Izgledalo mu je suviše surovo da Peću ostavi u školi na neodređeno vreme, jer je znao koliko ovaj tuguje i koliko mu znače nedeljni dolasci. Brinulo ga je i to što je Nikolaj, postoje ostao u karantinu, na kraju svega dobio još i zauške. Peća nikako nije smeo da se razboli od šarlaha. Učenicima je ponuđeno da odmah odu ili da ostanu. Modest Aleksejevič je istoga dana doveo Peću svojoj kući. Činilo mu se da će Pećina „strašna tuga” proći i da će mu taj prekid u školskom životu možda prijati. Prošlo je nekoliko tihih, mirnih dana. I odjednom – Kolja Vakar se razboleo od šarlaha. To što je on doneo bolest u kuću, a nije on zbog toga kriv, to što ga niko ne prekoreva iako svi znaju – da nije bilo njega to se ne bi dogodilo – prvi put mu je razotkrilo nepravdu i besmislenost života i ozbiljno ga potreslo. Imao je deset godina. Kolji je bilo pet. Palo mu je na pamet: trebalo je da se ja razbolim; ja sam – odrastao, veliki, ja sam već video i čuo za svog života takve divne stvari: baletfantaziju, simfonijski orkestar, Život za cara. A šta ako za sve to treba platiti! Izbezumljena Nadežda Platonovna je nalazila vremena da ga ubeđuje kako to nije „ništa”, da Kolja ima „nervnu groznicu”. Ona se molila pred vratima dečje sobe. O, kad bi makar Nikolaj bio tu, da s njim podeli ovaj užas! Ali Nikolaj je bio daleko, imao je smešnu bolest – zauške. A ovde je zbog njega, Peće, umirao Kolja Vakar. Kolja je umro noću; niko u kući nije spavao. Maleni leš je ležao na krevetu, a Peća je stajao i gledao ga, i nije bio u stanju da Fanine priče o dušama koje u lakim haljinama, uz anđeosko pevanje, odleću na nebo, poveže u jednu ubedljivu celinu sa svojom besmislenom krivicom, s neprebolnim jadom. On je te noći prvi put osetio nevidljivu silu, koja je bila tako blizu njega, i koja je nešto uništila. On je prvi put prepoznao njenu senku, njen trag, i njegova tuga i žalost, čitavo njegovo desetogodišnje srce krenuli su tim tragom; i strašno, i slatko, i odvratno, i utešno bilo je to što je na svetu, osim života, postojala i ona. Očekivao je oca i majku u februaru, ali oni nisu došli. U proleće su Modesta Aleksejeviča u staranju o deci zamenili izvesni Ivan Ivanovič Vejc – takođe prijatelj Ilje Petroviča – i Platon Vakar. Peća je čekao. Iz Alapajeva niko nije dolazio. U aprilu su vaspitanike pripremnih razreda odveli u Plemićku skupštinu na dečji bal – video je Nikolaja I „sa istog rastojanja koje deli tatin divan od pisaćeg stola u njegovoj radnoj sobi”. Došlo je leto, Platon Aleksejevič ga je smestio kod svoje tašte u letnjikovac blizu Peterburga. On je i dalje čekao. Sada niko ne može da kaže da je
on u učenju gori od Koljenke, uopšte, da nije primeran, poslušan dečak. Približavala se jesen. On je u pismima tražio, molio je da dođu. Početkom septembra Ilja Petrovič je došao – bio je tri nedelje, odveo je sinove u pozorište, počastio ih bombonama i, zabrinut zbog poslova, otputovao natrag u Alapajev. Peća nije stigao ni da dođe k sebi. Otac je obećao da će u januaru doći sa čitavom porodicom. Ali ni u januaru niko nije došao, ni u martu takođe. Peća je tako već nekoliko puta bio ostavljen bez raspusta. Na Vrbicu, Platon se čitav dan baktao s njim; išli su po vrbe, kupovao mu je sve što je ovaj poželeo. Bilo mu je veoma zanimljivo sa Platonom Aleksejevičem: Platon Aleksejevič je poznavao pola Peterburga, naročito pisce. Peća je rešio da kada poraste u svemu bude nalik na njega. „Najdraži moji kupidončići!”, pisao je on roditeljima u Alapajev, obaveštavajući ih da ove godine prelazne ispite zasigurno neće dati onako glatko kao prošle. Te godine je iz starijeg pripremnog već prelazio u „pravi” razred. Tek u maju se Ilja Petrovič sa čitavom porodicom preselio u Peterburg. Napustio je službu: imao je penziju i prilično solidan kapital ušteđen na Uralu.
III
U kući su se našle tri gospođice: sestra Zina, Lida Čajkovska i rođaka Anet; pojaviše se u kući odrasli kavaljeri, zasviraše polke, valceri, zavrteše se suknje, zazveckaše mamuze. Uza sve to, ispiti su bili položeni i počeo je raspust. Peća i Koljenka dođoše kući. Kuća se sada nalazila na Crnoj Reci – prostrani ruski letnjikovac, iznajmljen sve do jeseni. Kakva je to bila sreća! Majka je tu, ako zatreba, opet može da se uhvati za njenu suknju, otac – sed, dobar, blag, takođe je tu negde, u blizini; svuda oko njega su braća, tu je sestra, rođake; dvojica smešnih blizanaca već hodaju i puze, i uče da govore. Kovčeg, a ne kuća, u njemu se osećaš zaštićenim od neprijateljskog sveta, od nekih strašnih i iznenadnih obrta. I evo, počinju nestašluci. Kod susetke Poljakinje dolazi jedan brkajlija. Anet i Peća se provlače kroz ogradu. Poljakinja ima čitavo jato ćurki, ćurke ne podnose duete. Anet i Peća pevaju u duetu, živina gače. „Vidiš li onaj ča-amac”, oteže Anet, a Peća je prati. I evo na prozoru se pojavljuje brkajlija, malo razbarušen, u raskopčanoj bluzi. Deca s kikotom i cikom beže iz tuđeg vrta. A uveče blešti mesec i na prozoru gornjeg sprata pojavljuju se tri prozračne senke – tri gospođice. Zagrlivši se one sede na prozorskoj dasci – stariji odavno spavaju. Peva slavuj, miriše cveće. One jedna drugoj poveravaju ljubavne tajne: kod Anet je još uvek sve vrlo zamagljeno, njoj se dopadaju trojica istovremeno. Druge dve šapuću o braći Olhovski. Dole, na balkonu, nešto sumnjivo pucketa – odjednom utrčava Peća: tiše, tiše! Ispod prozora je Nikolaj s drugom, dvojica uvređenih kavaljera, koje one zadirukuju da su još žutokljunci. Oni su prislonili merdevine da prisluškuju devojačke tajne. One odmah sa umivaonika donose veliki porcelanski bokal pun hladne vode i bučno je prosipaju kroz prozor. Dole vika, gore – smeh. Peću nagrađuju zvučnim poljupcima. On je tog leta bio veoma živahan, mršav i nervozan. Izvor njegovog spokojstva bila je majka. Klaviru je prilazio s čudnim i dvosmislenim osećanjem, kao da je hteo da kaže: ja s tim instrumentom imam prilično zamršene odnose. Oni, izgleda, ni izdaleka nisu prekinuti. Možda će se jednom obnoviti. U prošlosti su ti odnosi bili veoma prisni, i sada osećam uzbuđenje kada ih se setim. Ali, mili moji, sada nemam
šta da vam kažem... Uostalom, ako gospođice hoće da igraju, zašto da im ne pružim izvesno zadovoljstvo? Niko ga nije podsećao na to kako je nekada svirao, na njegovu nesanicu; majka je smatrala da je ta strast, štetna po njegovo zdravlje, s godinama prošla – sada je na redu nešto drugo: matematika, latinski. On joj ništa nije govorio, pošto je u Votkinsku jednom zauvek odlučio da su muzika i on – tajna, koju nikome ne treba otkrivati. Ali on je sada o muzici malo razmišljao, njegov dečački život je od jeseni ponovo ulazio u svoju kolotečinu: šest dosadnih radnih dana prekidala je vedra, vesela nedelja kada bi ga doveli kući. Ponekad je preko nedelje kroz prozor velike spavaonice šestog razreda uspevao da vidi majku kako prolazi kočijama idući u posetu svojoj sestri, čiji su prozori gledali u prozore škole. Ona mu je ispod vela slala dug poljubac. Kolera je Čajkovskog dočekala već prilikom njihovog prvog dolaska iz Votkinska. Od kolere se u leto 1854. godine razbolela Aleksandra Andrejevna, od kolere se razboleo i Ilja Petrovič na dan ženine sahrane. Ona je umrla 13. juna. Prošlo je samo nekoliko meseci, a Zina je već bila udata za mlađeg Olhovskog. Njih ispratiše na Ural, a već je i Lida bila verena za starijeg brata Olhovskog. U to doba se mnogo ljudi razboljevalo od kolere – epidemije su se smenjivale jedna za drugom sa kratkotrajnim slabljenjem. Nevska voda je točena u bokale i umivaonike kao i četrdeset godina pre toga, pa čak i četrdeset godina potom. Ipak, doktori nisu gubili nadu u spasenje. Aleksandru Andrejevnu su lečili kako su znali; prošla su tri dana kako je, činilo se, minula svaka opasnost; onda su bolesnicu stavili u kadu i istoga dana, pred veče, započela je agonija. Nije uspela da blagoslovi decu, niti da se oprosti s mužem, ali kad se sama pričešćivala nekakav blesak svesti je na trenutak sinuo u njenim čudesnim tamnim očima. A onda je sve bilo gotovo: završen je njen život i time se završilo i Pećino detinjstvo. Za kovčegom je išlo šestoro dece od kojih je najstarijem bilo šesnaest godina. Otac im je bio smrtno bolestan. Trebalo je razmisliti šta da se radi. Dvojica starijih se vratiše u svoje škole, Sašu i Ipolita žurno strpaše u školske ustanove zatvorenog tipa. Ilja Petrovič, uzevši svoje blizance koji su imali po četiri godine, silno potišten, izgubljen, pređe da živi kod brata. Njegovom bratu Petru Petroviču Čajkovskom bilo je u to vreme blizu sedamdeset. On je ratovao „sa Francuzom”, ranjavan je u noge, grudi mu je krasilo ordenje. Živeo je s porodicom: imao je ženu, pet kćeri i tri sina; hodao je sa štakama, izgledao je strašno i često je štakom zamahivao na goste koji su dolazili ćerkama. Tu je te zime došao Peća na raspust, ne prepoznajući, u nedeljnoj vrevi domaćina i gostiju, svog oca, utihlog i izgubljenog, i plašeći se pomalo tog strica koji je učestvovao u pedeset dve bitke i koji je do svog poznog braka proživeo monaški život.
On je izlazio iz radne sobe u kojoj je pisao svoje mistične traktate, koje je naprosto slagao u svoj sto i nikoga njima nije gnjavio. Pojavljivao se obično u jeku nedeljnih pti že9, plesa ili kućne pozorišne predstave i počinjao svojim snažnim dahom da gasi sveće dajući time na znanje da je vreme za razlaz. A ujutru se već prihvatao svoje omiljene zanimacije: uzeo bi slatkiše i odlazio u šetnju. Zaustavljao se pred svakim detetom koje sretne i, oslanjajući se na svoju štaku, gurao mu u ruke paketić govoreći: „pošiljka s neba” – i odlazio. Na Vasiljevskom ostrvu su ga dobro znali i mnogi su mu se klanjali još izdaleka. Tu je dolazio Peća. Najstarija od pet kćeri je bila vesela rođaka Anet, i njih dvoje su tog leta punog sreće i bezbrižnosti smišljali razne nestašluke. Nedelja bi ovde brzo prošla i on se ponovo vraćao časovima, učiteljima i drugovima, jednoličnom mehanizmu školskog života. Uzgred, izvestan duh „humanosti”, nečeg svežeg i, za te godine možda slobodoumnog, počeo je da prodire među zidove Visoke škole pravnih nauka. Pre svega – bivši upravnik policije, general Jazikov, prekinuo je svoja ponižavajuća šibanja, kada su svi vaspitanici bivali postrojeni u „sobu”, u sredinu „sobe” stavljana klupu i poslužitelj, skinuvši dečaku pantalone i rublje, obavljao sramnu egzekuciju. Histerični general je surovo kažnjavao čas zatvorom, čas „hlebom i vodom”, a onda bi zbog nečega neočekivano zasuzio, i počeo da mrmlja nešto glasom usedelice, misleći da zbog takvih originalnih promena svog generalskog raspoloženja izdaleka podseća na Suvorova. Mladi plemići su ga gledali zbunjeno i s odvratnošću. Učitelji su ga se bojali. Ali učenici ni sa učiteljima nisu uspostavili nekakve jasne, trajne odnose. Među njima je bilo dobrih, bilo je i svirepih, ali ih je skoro sve odlikovalo državno sivilo, a ukoliko su i bili iznad prošeka, u pedagoškom smislu ni na koji način nisu ispoljavali svoj genije. Imali su zluradog popa koji je s patosom grmeo protiv italijanske opere, ali je on nekim čudom uspeo da ulije Čajkovskom interesovanje i ljubav prema pravoslavnom bogosluženju; imali su Francuza, poštovaoca Rasina, koji je i sam bio neuspešni tragičar. Većina se prema Peći odnosila blagonaklono – čak i matematičar, bez obzira na to što je matematika za Čajkovskog uvek bila i ostala u svakom pogledu tajanstvena nauka. I kad mu je jedan jedini put pošlo za rukom da reši zadatak iz algebre, bio je toliko iznenađen da nije mogao sebi da poveruje i počeo je od radosti da se grli sa drugovima, kao da je nastupio Dan Svetlog Hristovog Vaskrsenja. Prve godine usamljeništva su prošle, strah je zamenila navika. Među vršnjacima iz njegovog okruženja postepeno su počeli da se izdvajaju drugovi – još uvek nije bilo samo jednog, jedinog i nezamenljivog; s jednim je bilo prijatno da se subotom odjuri u operu, s drugim da se u Letnjem sadu spremaju ispiti i da se za sutradan olovke i sveske ostavljaju u duplji starog drveta i da se potom traže; s trećim je bilo
prijatno čitati poneke stranice iz sopstvenog dnevnika koji se zvao „Sve”; sa četvrtim se mogao analizirati poslednji broj Školskog vesnika... I odjednom, svi ti Maslovi, Herardi, Adamovi bili su odbačeni. U razredu se pojavio neko ko je odmah postao centar, mali bog, ne samo za svoje vršnjake, već i za čitavu školu. U njegovoj bleštavoj, iskričavoj orbiti zavrteo se i Čajkovski, ravnopravno sa ostalima. Njega je pratila slava. Pričalo se da piše pesme, da poznaje Turgenjeva i Feta, da su oni zapazili dečaka i njegov dar i da su mu predviđali slavu Puškina. Njegov pokrovitelj je bio lično princ od Oldenburga koji mu je svojeručno pisao pisma. Lelja Apuhtin, od prvoga dana ljubav i gordost generala Jazikova, preskočivši jedan razred, rasipajući oko sebe iskre svog talenta, oštroumlja i drskosti, našao se 1853. godine u istom razredu sa Čajkovskim. Njegovoj naivnoj veri u dobro i pravdu, njegovoj nežnosti, osetljivosti, sažaljenju prema sebi i drugima, njegovoj tuzi za majkom, tajnoj poeziji dnevnika i misli, Apuhtin, kome je tada kao i Čajkovskom bilo trinaest godina, suprotstavio je svoj jetki um i podsmeh, svoje demonske sumnje u sve što je u to vreme izgledalo kao opštevažeća istina; on se pojavio kao sablaznitelj, kao stariji; znao je mnogo toga o čemu Čajkovski nije imao pojma; sudio je zrelo i imao ukusa, njegove su sposobnosti bile izuzetne, mazila ga je porodica i svi koje je sretao; već je umeo da mrzi, prezire i sveti se; on je pred sobom video širok put ka slavi i već je bio poznat. Sve što je do tada Čajkovskom bilo sveto, predstave o Bogu, dečačka ljubav prema bližnjem, poštovanje starijih – sve je to odjednom bilo izloženo ruglu, sumnjičavoj analizi, i zauvek pokolebano s takvom bestidnom smelošću i očaravajućom originalnošću da je Čajkovski osetio kako se sav, sa svim svojim mislima i osećanjima, u sopstvenim očima – iz dana u dan menja. U kući je kod Ilje Petroviča bilo knjiga. Za kratko vreme on ih je sve prevukao sebi; bio je aljkav, neuredan i tih godina je postao još nervozniji. Kao da su mu izmakli tlo ispod nogu: na kraju, od njegovog nepokolebljivog sveta nije ostalo ništa – sve je Lelja uzdrmao svojim sarkazmom, svojom nevericom, svojim pesimizmom. Čajkovski je pored njega izgledao kao dečak prosečnih sposobnosti, koji naklonost izaziva svojom bezazlenošću i bezbojnošću. Na časovima, on nije skidao pogled sa Apuhtina s kojim je sedeo, s njegovog bolešljivog lica, s njegovog obraza, uvek zbog nečega povezanog. Ko je koga naučio da puši? Odjurili bi do kraja hodnika. To nije bilo tek uživanje u produženom zadovoljstvu, nije bila zabranjena zabava, već neophodno i žurno zadovoljavanje snažne potrebe za narkozom, što im je pušenje upravo i pružalo sve do kraja života. Čajkovskog nisu stavljali u zatvor, nisu ga šibali; on je bio među drugom desetinom učenika – lepuškast, dobrodušan, osećao je i sam da postaje uzdržaniji, tvrdoglaviji, mračniji, pod uticajem Demona koji je sada sedeo s njim u istoj klupi. Noću su u spavaonici šaputali do ponoći (kreveti su im bili jedan pored drugog), imali su tajne zauvek skrivene od drugih. Oni su voleli jedan drugoga – kod jednoga
je to bilo sa nijansom pokroviteljstva i nadmoći, kod drugoga – sa zavidljivim nemirom: kod Apuhtina je sve bilo jasno, on je već bio formiran čovek, s talentom, sa budućom slavom. Kod Čajkovskog – sve je bilo mračno: u nestabilnom i tegobnom životu on je drhtao zaplašen njegovom raznovrsnošću i složenošću, i pred njim nije bilo ničega osim maglovite karijere činovnika u ministarstvu pravde. On je imao osrednje sposobnosti, ne samo u poređenju sa Apuhtinom. Njegova izuzetnost, koja je nekada u ranom detinjstvu tako očarala Fani, izgubila se. Voleo je da se blesavi sa braćom i sestrama, i u nestašlucima je uvek bio veoma maštovit; u školi su, osim pušenja, pamtili i razne druge njegove prekršaje. U trenucima veselja i mladalačkih ludorija, setio bi se muzike, uzimao je peškir, njime prekrivao dirke i – preko peškira – strasno svirao nešto neobuzdano, ili je mrcvario školski harmonijum. A u trenucima tuge muzika mu nije padala na pamet. Kao da se bojao da neko može ozbiljno da doživi njegovu muziku, bilo ga je stid zbog onog pravog što je nekada, kao đače pripremnog razreda rasipao pred drugovima. On je s ushićenjem i, istovremeno, s nekim osećanjem nelagodnosti slušao kako Apuhtin, tu, u rekreacionoj dvorani, deklamuje s patosom: Upoznao sam ljubavi bunilo! Pritiskala me je nejasna seta! S ljubomorom se srce mučilo! S velikim žarom nezrelih leta! Sa Adamovom je trčao u italijansku operu. To je veoma voleo. O „sviranju za svoju dušu”, tih godina nije bilo ni govora – sve ono što su nekada u njemu probudili zvuci Mocartovih arija sada je spavalo u letargičnom snu i on nije mogao, a nije ni hteo, to da budi. Mogao je da peva neobične, koloraturne vokalize, to je mogao; mogao je da imitira Bozioa, Tamberlika, Debasinija, Bernardija u Viljemu Telu ili u Seviljskom berberinu, uz oduševljeno kikotanje svojih drugova i uz Anetinu pratnju; mogao je takođe da se zanese u „Heruvimskoj”, do samog vrhunca svog slabašnog dečačkog tenora. Uporedo sa latinskim i matematikom, u školi su predavani muzika i pevanje; Čajkovski je bez naročite revnosti nastavio svojevremeno prekinute časove. Učitelj mu je bio Beker – poznati proizvođač klavira; vaspitanicima je pevanje predavao Lomakin, koji se ubrzo razočarao u tenor Čajkovskog, pošto je ovome glas počeo da mutira. Čajkovski je upravo tih godina počeo pažljivo, da osluškuje pravoslavno bogosluženje, naročito crkveno pojanje i s oduševljenjem je pevao u crkvenom horu maštajući, čak, da postane horovođa. Međutim, Lomakin je smatrao da je on mlak, da ga je lako zasmejati i da nema dovoljno čvrstine, te je bio eliminisan. Od časova sa Bekerom Čajkovski nije imao nikakve koristi, a pošto je u porodici
živelo sećanje na njegovu detinju sklonost, a i sam Čajkovski je u slobodno vreme uveseljavao društvo modernim valcerima, Ilja Petrovič je, večito brižan, ponekad čak nekako neprimereno – odlučio da sinu uzme specijalnog učitelja muzike koji bi dolazio nedeljom ujutru i s kojim bi Petruša mogao da usavršava svoj talenat, ukoliko se pokaže da ga ima. Rudolf Kindinger je stigao u Peterburg kao osamnaestogodišnjak i odmah je na sebe skrenuo pažnju virtuoznošću koju je pokazao na jednom univerzitetskom koncertu na kome je svirao Litolfov koncert – obe partije, i klavirsku i orkestarsku. Pozvali su ga Čajkovskom 1855. godine – virtuoz se nagledao mladića koji su imali iste takve sposobnosti („nešto iznad prosečnih”, kako je procenio Kindinger). Plaćali su ga valjano, u kući je, kao što je poznato, bilo mnogo gospođica i Kindinger sa časova nije žurio kući. Obično su vežbali izjutra. Zatim je sledio doručak – na Kindingerovo zadovoljstvo veoma „kitnjast”; zatim su učitelj i učenik odlazili na koncert, a uveče je Petruša počinjao svoje muzičke trikove (sa peškirom i bez njega), kojima su Anet i njene sestre bile oduševljene. One su ga smatrale muzičkim genijem upravo zbog tih trikova, a on u to vreme nije mogao da nabroji Betovenove simfonije, nije imao pojma ni o Šumanu, ni o Bahu. Na univerzitetskim koncertima svirao se Mendelson, Hajdn, Litolf, ponekad Mocart i Betoven; uoči koncerta on bi slušao Rosinija i Donicetija, a uveče – bezimene romanse. Sve to skoro da mu se podjednako dopadalo, njegovo neznanje je bilo zapanjujuće. Njegovo osećanje za harmoniju je nekoliko puta iznenadilo Kindingera, ali ne toliko da ga zainteresovalo šta se to dogodilo s njegovim učenikom onda, kada su posle tri godine, njihovi časovi prestali. U to vreme Čajkovski je već bio upoznat sa instrumentalnom muzikom Zapada, pošto ju je svirao s Kindingerom u četiri ruke. Italijanska opera je gutala njegov džeparac i držala ga u ropstvu: on je u njoj video nekakvo relativno savršenstvo – glasova, orkestra, hora – i to mu se dopadalo. Časovi sa Kindingerom su prestali zbog iznenadne porodične katastrofe. Petnaestogodišnja sestra Sašenjka završila je institut i vratila se porodici, pa je Ilja Petrovič zaključio da je to dovoljan razlog da se rastane s bratom i vrati nekadašnjem životu. Trebalo je da Sašenjka zameni blizancima majku – rođaci su samo o tome maštali. Ali Ilja Petrovič je kćeri odredio tako visoko mesto da joj je jedino preostalo da postane ne samo gospodarica kuće, već i samog Ilje Petroviča. Čak su je i oba starija brata slušala bez pogovora. Tek se uživela u ulogu domaćice, kada je stari Čajkovski u jednoj sumnjivoj aferi izgubio sav svoj imetak. To je za njega bio strašan udarac. Ilja Petrovič je pod starost morao da traži službu. Zbog svojih nekadašnjih inženjerskih zasluga dobio je mesto direktora Tehnološkog instituta. Zajedno sa decom, preselio se u veliki državni stan. Novca je bilo malo, ali je spolja sve izgledalo bogato. Kindingeru je otkazano, ali se zato Sašenjka oblačila i
izlazila, zato su u prostranim odajama državnog stana ona, Kolja i Petruša mogli do mile volje da organizuju svoje besne večerinke – sada su oni bili gazde. Apuhtin je bio priman u kuću. Približavao se završetak škole. Petar Iljič – koji je postepeno prestajao da bude Petruša i postajao odrastao čovek, student privilegovane pravne škole – spremao se da u činu titularnog savetnika uđe u peterburški činovnički svet. Tu ga je čekala nesumnjivo solidna karijera („nešto iznad prosečne”); bilo je u njemu nečeg prijatnog: spolja – to je bila blagost manira, mlado lice; u društvu je bio omiljen, veoma ljupko je svirao na klaviru i čak je komponovao jednu romansu na stihove Feta, koja je u muzičkom smislu bila slaba, ali gospođice su njome bile ushićene. Bilo je i u njemu samom prilično prijatnih stvari: bio je pristojan mlad čovek, ne preterano okretan i bez nekih upadljivih sposobnosti – ali ne mogu se svi porediti sa genijalnim Leljom Apuhtinom o kome bruji Peterburg! On je, kako se tada govorilo, bio izuzetno simpatičan mladić i time se objašnjavala njegova suština. Završio je školu 13. maja 1859. godine i počeo da radi u Prvom departmanu ministarstva pravde. Ono što je za druge bio princip života, nezavisnog, pravog života, za njega je predstavljalo samo produžetak uvek iste dosadne obaveze da negde mora da radi nešto što je njemu potpuno nepotrebno, da mora da odsedi nekakve duge sati baveći se poslom koji mu je stran i nezanimljiv. On je sedeo u kancelariji, ispisivao papire, i čak nije ni pamtio lica ljudi koji su sedeli i pisali pored njega. Ponekad bi ga neprijatno štrecnula pomisao: njega će, pošto je nedarovit, sigurno zaobilaziti u službi; oh, šta će uopšte biti s njim, s njegovom nedarovitošću i rasejanošću! Eto, juče je, zamišljen, pocepao neki nepotreban papir i... pojeo ga. Navika da žvaće papir ostala mu je iz detinjstva. Zato se uveče potpuno prepuštao onome što mu je tokom poslednje godine postepeno prešlo u naviku, kao i čitavom jednom krugu istih takvih mladih i veselih bića: sestra, brat, Anet, Apuhtin i još desetak neumornih gospođica i mladića koji su završili školu i vrteli se u nekakvom neprekidnom bučnom vrtlogu razonode i uživanja. Niko od njih nije mario šta će biti kasnije, važno je bilo samo da bude para, haljina, da bude vesele muzike; da su što dalje stariji sa svojim primedbama i savetima. Preko leta – vatrometi, kućne predstave, šetnje, izleti. Čajkovskom je još iz detinjstva ostala sklonost da svašta smišlja – a sada je imao širok prostor da se pokaže. Zimi – sankanje, izlasci na Nevski, u Letnji sad i restorane, ma koliko to bilo teško u pomodno vreme. Već je stekao veštinu da drugima baca prašinu u oči, umeće da sa deset rubalja živi kao da ih ima sto, veštinu probijanja u više krugove s namešteno ravnodušnim licem, dok ti srce lupa od samoljubivog uzbuđenja. Devojaka i žena je oko njega bilo mnogo. Njegove rođake i sestre sprijateljile su se sa čitavom gomilom Apuhtinovih obožavateljki svih uzrasta i za svačiji ukus, počev od starice Hvostove (koja je nekada poznavala Ljermontova, a sada svoje
obožavanje Ljermontova prenela na Apuhtina), sve do smelih devojčica koje su Lelji cvrkutale njegove, Leljine, stihove. Čajkovski je među njima imao pristojan uspeh – svirao je, igrao, bio je neumoran u zabavama, ali više ga je zanimalo žensko mnoštvo, nego ma koja pojedina ličnost; on je, istina, jedno dva-tri puta pokušao da se zanese, ali učinilo mu se da ta igra ne vredi truda, a nije ni osećao pravu želju u odnosu na ta ljupka lepršava bića. Sestra je smatrala da on postaje ljubavni gubitnik, a on je nije razuveravao. Već posle godinu dana on je prema ženama osetio potpunu, konačnu i neprolaznu ravnodušnost. Ipak, on je imao svoje strasti. I dalje je na jednom od prvih mesta bilo pozorište. Ponekad je bivao rastrzan: dva poziva istovremeno, Žizela sa Ferarisovom, Lagroa u Normi, premijera u francuskom pozorištu... Nije znao za šta da se odluči, šta da izabere. Feraris, uostalom, kao i Lagroa, pred kojom je osećao drhtavicu, nije bila lepa. Prijatelji su se šalili na njegov račun. Ali on je tako ozbiljno razmišljao o „stabilnosti hodanja na vrhovima prstiju” i o „elevaciji”, da se u njemu odmah video poznavalac tih stvari. Uzgred, on je ponekad kod kuće ili u gostima, pred mnogobrojnim rođacima, počinjao tako vešto da imitira i tu stabilnost hodanja na vrhovima prstiju, i tu elevaciju, i belkanto svojih ljubimaca, i monologe Mihajlovskog teatra, da je publika dolazila do zaključka kako je njegov pravi poziv na ovome svetu – da je na sve moguće načine zasmejava, i zahvalno se kikotala do iznemoglosti. A kada bi, umoran od te predstave, nekome sasvim tiho rekao da Somnambula izgleda ne vredi ni koliko dva Mocartova ili Glinkina takta, slušalac bi ga s čuđenjem i nevericom pogledao. Međutim, njemu se, bez obzira na taj vrtlog bučnog, ponekad poročnog i uvek lakomislenog života, povremeno činilo tako. Veseli peterburški život nije uvek u njegovom sećanju zasenjivao ono što je tako čudesno zasijalo onih davnih dana kada je bio „izuzetan”, kada nije bio „običan”, kakav je postao sada. Ali, budući „običan”, on je znao napamet čitav italijanski repertoar i upravo je tim znanjem kupio svog novog poznanika, Pičiolija. On je bio opskurna ličnost i njegovo sumnjivo prijateljstvo sa Čajkovskim nekako kao da je dovršilo ono što je nekoliko godina pre toga započeo Apuhtin. U Peterburgu je Pičioli bio poznat kao učitelj pevanja. Napolitanac, oženjen drugaricom jedne od rođaka Čajkovskog, on je krio svoje godine, pravio se mlađim, farbao brkove i bradu i rumeneo usne. Bilo mu je blizu pedeset. Pričalo se da mu je skoro sedamdeset, a neki su čak tvrdili da na glavi nosi specijalnu mašinicu koja mu zateže lice. On je bio žustar, lak, pokretan, uvek u nekoga zaljubljen, podjednako je mrzeo i prezirao Betovena i ciganske romanse priznajući samo Verdija, Rosinija i druge velike „melodičare Italije”, podsmevao se simfonijskoj muzici, Bahovoj misi i Heruvimskoj Bortnjanskog. U sporovima, u kojima je Pičioli uvek pobeđivao, Čajkovski se trudio da samome sebi objasni svoj ponekad nejasan ukus. Ali bi povremeno gubio meru. Nije
imao iskustva ni umeća da brani svoje mišljenje; njegovom samoljublju je godila blagonaklonost tog iskusnog i donekle čak poznatog čoveka. Tonući uz njega još dublje u oduševljavanje italijanštinom, u život bez obaveza i odgovornosti, Čajkovski je klizio nad svim onim što je moglo da ga natera da stane i zamisli se. Ta čudna, sumnjiva osoba, koja je bila na lošem glasu, svojim neukusom, svojim južnjačkim temperamentom i neuljudnim ponašanjem kao da je dovršila sliku onog praznog, šarolikog života u kome se tako slobodno i veselo osećao Čajkovski, onog života u kome su kancelarija i balet, prepisivanje dokumenata i italijanska opera, najzad, i Sašenjkina rana, sjajna i žurna udaja jurili punom brzinom vremena koje nije imalo nikakvu cenu.
IV
Veselje na poklade 1861. godine bilo je poslednje; posle njega Čajkovskom iznenada sve i svi postadoše dosadni. Sestra Saša je već bila u Kijevskoj guberniji, u Kamenki, udata za sina dekabriste Davidova, i čekala dete; iz njihove gostoljubive kuće postepeno nestadoše svi njeni iznevereni udvarači. Poče veliki post sa čorbama i morskom ribom, život postade monoton, pozorišta nije bilo, ali je bilo cirkusa sa konjima, bilo je koncerata – ozbiljnih, i zato dosadnih. Služba, koju je otaljavao, nije pružala nikakve nade, a uveče, u tišini kuće, preostajalo je jedino ili da se čita, ili da se svira na klaviru, ili da se luta iz sobe u sobu, i da se u sebi jede zbog svog promašenog života. A ponekad – sve češće – bez svedoka i bez nekih spoljnih znakova, nastupali su napadi bezizlaznog, mladićkog očajanja. Otac, Ilja Petrovič, sedi u svom kabinetu i „reformiše” Tehnološki institut, to jest razmišlja o tome kako da se ta ustanova, u koju ga je sudbina postavila za direktora, uskladi sa novim tokovima u vremenu koje je upravo nastupilo. Sada se svuda uvode novine i on, bez obzira na svojih šezdeset šest godina, odlično shvata da je sada „duh” drugačiji nego što je bio u vreme njegove mladosti: menja se Rusija i u njoj za sve ima posla. I u pogledu dvojice svojih sinova je miran – i Nikolaj i Ipolit će u toj Rusiji naći sebi mesto. Brine ga Petar... Ali nema vremena za razmišljanje o porodici. Od jutra oblači mundir, kači ordenje. A uveče, u tišini kabineta, piše izveštaje. Na to da ima još dvojicu sinova, dva desetogodišnja blizanca – kojima posle Sašenjkinog odlaska nema ko ni nokte da podseče, ni da pogleda jesu li dobro oprali uši – zaboravio je, sasvim je zaboravio. Oni borave u pansionu gde ih teraju da množe razlomke, a oni još ne znaju ni tablicu množenja. Grde ih: generalska deca a neznalice, ne znaju čak ni petama da lupe kad pozdravljaju! Majke nema, sestra otišla, imaju tetku, ali ona ima svoju decu i sopstvene brige. Oni čame u kuhinji ili u mračnom uglu velike sobe tiho plaču od čamotinje, zagrlivši se kao devojčice; ponekad osluškuju grmljavinu starog klavira. Jedne tihe večeri dok su sedeli na prozorskoj dasci, hodajući po kući (danju je boravio kod Pičiolija, gde je vežbao italijanski jezik), Čajkovski ih primeti kako zevaju i klate noge. Prišao im je. Bio je duplo stariji od njih. Osetio je kako su oni zamrli gledajući ga ushićeno i uplašeno, ne znajući da li će ih pomilovati ili klepiti. Njemu ih, odjednom, bi žao. Zagrlio ih je i poveo u svoju sobu gde im je ispričao
neku neverovatnu priču, nasmejao ih, objasnio im razlomke, naučio ih da očitaju Očenaš. Žudno je gledao njihova lica: Tolja je bio lepuškast, krupnook. Moda – neprivlačniji i, po svoj prilici – smešniji. Zasada, oni su mogli da postanu smisao njegovog života. A posle, videćemo. Zasada, baš sada, on će nekome biti potreban, neko će ga voleti nesebičnom ljubavlju – jednostavna, neizbežna ljudska potreba! I pre nego što će ih poslati na spavanje svirao im je, i čak im je nešto otpevao. Oni su se držali za ruke i bili su spremni da od zahvalnosti i ushićenja umru za njega. Za večerom je Ilja Petrovič dugo posmatrao svog sina. Nekoliko puta je pokušao da mu kaže šta stvarno misli o njemu. Najpre je to terao od sebe: ministarstvo pravde, zar je to loš put? I zar je malo mladih ljudi, sada – kada još ni mesec dana nije prošlo od objavljivanja manifesta10 i svi pričaju o reformi sudstva – zar ih je malo uspešnih na tom poprištu? Eto, čak i taj Platon Vakar... Ali ne, šta tu ima da se priča! Petruša ima drugačiji put. Ilija Petrovič, ne govoreći nikome ni reči, čak ni bratu koji je išao „na Francuza” i s kojim je imao običaj da se savetuje o svim pitanjima, odlazi kod Kindingera, istog onog Petrušinog učitelja kome su jednom morali da otkažu časove i o kome svi govore kao o znalcu. Odlučio je da ga pita: ima li njegov sin istinski muzički talenat? I Kindinger mu je ljubazno odgovorio: nema. Petar Iljič Čajkovski nema pravi muzički talenat. Sposobnosti, doduše, ima, ne svira loše. Ali šta dalje? On nije za muzičku karijeru. A i kasno je da počne: ima skoro dvadeset jednu godinu. Ilja Petrovič nema vremena da se bavi porodicom. Ali za vreme večere (u kući se ne može disati od mirisa pržene ribe i biljnog ulja!) on uspeva da još jednom razmisli o Petru i da mu kaže: ja mislim, Petruša, da bi ti mogao nekako da kombinuješ posao sa časovima muzike. Ja mislim, Petruša, da ti imaš istinski muzički talenat i nije kasno, ne, nije kasno da postaneš virtuoz. Na šta se sin smeje: ja tek što sam se malo privikao na nadleštvo, a vi hoćete da se bacim na izučavanje generalbasa? Star sam ja za to. Mocart je sa dvadeset godina... U nedelju, pričaju o tome stricu Petru Petroviču. Ovaj, lupajući štakom, uzdrhtalim glasom viče: – Šta je vama? Jurisprudenciju zameniti za trubu?! Za njega je u reči „virtuoz” bilo pomešano: Ciganin, bezbožnik, jurodivi. Sada je slobodno vreme Čajkovskog bilo ispunjeno brigom o blizancima i, postepeno, u njegovoj blizini, od čitave one nekadašnje bučne gomile nije ostao niko osim Apuhtina, koji je od „prve dvorske lude” postao naprosto stari drug, s kojim je, u stvari, sve već bilo ispričano i s kojim je u budućnosti moglo biti samo razmirica. Gospođice koje znamo, rođake, poudavale su se, i kada je došlo leto i pojavila se neočekivana mogućnost da ode u inostranstvo – kao sekretar i prevodilac jednog poznanika, inženjera – Čajkovski je to s radošću prihvatio. Prvi put je odlazio iz Rusije. Od Dinaburga do granice išli su diližansom, a prilikom prelaska granice
putnici su skidali kape, krstili se, mahali maramicama stražaru, i čak ronili suze – do te mere je taj momenat bio svečan. A onda, posle dvadeset četiri sata počelo je upoznavanje nemačke prestonice – počelo i završilo se Ofenbahovim Orfejem u paklu: prošli su kroz Hamburg sa njegovim bezvrednim razonodama; Belgija sa „mahnitim morem”, gde mu se iznenada stislo srce pri pomisli na oca i braću; London, u kome su otišli da slušaju Patijevu i, najzad, Pariz. Bio je potpuno srećan. Toga leta, kada je ostvaren njegov davnašnji san da vidi inostranstvo, on je za kratko vreme povratio sposobnost da upija život, da mnogo ne razmišlja, da traći vreme uludo, a što je najvažnije – da uživa u radostima, u šarenilu utisaka; povratio je tu sposobnost na dva meseca da bi se pred jesen umorio od svega toga, od ljudi u koje se postepeno razočaravao, od gradova koji su treperili u njegovom sećanju, od gromoglasne i raskošne muzike za koju je, što ju je više slušao, bivao sve sigurniji da, osim nje, postoji i jedna druga muzika koju on tako malo poznaje, ali koja jedino jeste ona prava. U septembru mu se učinilo da je ona veoma važna, ali i izuzetno teška, kada se obreo na Muzičkim kursevima koji su te godine otvoreni u Peterburgu. To je bio prolog za konzervatorijum, koji je Anton Rubinštajn nameravao da otvori uz opšti podsmeh i proteste. Ali Rubinštajn nije tražio odobrenje za svoje postupke ni od novina, niti od javnosti. Muzički kursevi su otvoreni, svi profesori su već imali po 23 učenika; pojavile su se čak i učenice. Časovi su počinjali u osam ujutru. U to doba, izjutra je često još bio mrak. Jesen je bila hladna i vlažna. Čajkovski se oblačio uz sveću, gutao čaj sa zemičkom i jurio od Tehnološkog na ugao Mojke i uličice Demidova. Tamo nije loženo svaki dan, a i kada je loženo ili je dim štipao oči, ili je od ugljenmonoksida bolela glava. Profesor Zaremba, koji je predavao „muzička dela”, monotono je ponavljao da je ton minor praroditeljski greh, a major – iskupljenje greha. Sa časova se moralo juriti u nadleštvo, gde su prilikom svakog novog imenovanja i unapređenja Čajkovskog zaobilazili. Padalo je veče i on je, sit balova i italijanske opere, sedeo kod kuće, učio sa braćom, igrao s ocem karte, ili ih svu trojicu vodio u rusko pozorište. Profesor Zaremba nije mogao da mu približi muziku, to je i sam uviđao, ali je sada, delimično naslepo, sam išao ka njoj, ne znajući pouzdano šta je to što u njoj voli, osim Mocarta (to je, ipak, još bilo dečje): postepeno je počeo da shvata šta to zapravo u njoj ne voli, šta, zapravo, uči da ne voli. Pre nego što će se konačno odlučiti za muziku on je počeo da mrzi sve što nije ona: društveni život i službu. „Pre ili kasnije zameniću službu muzikom”, pisao je sestri u Kijev pošto je već dao prednost muzici u odnosu na društveni život, koji su oboje toliko voleli. „Nemoj misliti da maštam o tome da postanem veliki umetnik: ja samo želim da radim ono za šta sam predodređen. Postanem li poznati kompozitor ili samo bedni učitelj, moja savest će jednako biti mirna i neću imati ozbiljne razloge da hulim na sudbinu i ljude.”
Mučile su ga sumnje u sebe, ali su prvi stvaralački pokušaji davali nekakvu čvrstinu njegovim nadama. „Službu, naravno, neću napuštati dok ne budem potpuno siguran u to da sam umetnik, a ne činovnik...” Ali šta je mogao da nauči od Zarembe, koji nikada nije slušao Šumana i koji je Betovena smatrao novim, a Mendelsona – pomodnim? U Evropi su grmeli List i Berlioz, Vagner se krajem sezone pojavio u Peterburgu. I, Bože moj, s kakvim je uzbuđenjem Čajkovski krenuo na njegov prvi koncert! Vagner ni sam dugo nije znao da li će lično dirigovati ili ne: imao je kijavicu (s kijavicom je i krenuo u Moskvu). U dvorani nije bilo nijednog slobodnog mesta; publika je bila bogata, nakinđurena, već je znala da Vagner diriguje leđima okrenut publici i s rukavicama na rukama. Ne, to je samo on mogao sebi da dozvoli! Do koje mere je to bilo neočekivano, smelo i mudro! Čajkovski je u pauzi izašao da oslušne šta o njemu govore u foajeu. Zaglušila ga je i zaslepila ta muzika, on je se užasavao i nije je razumeo. Mnogi su smatrali da je genijalna. Dugo je stajao kraj vrata pored grupe ljudi koji su stajali u krugu. Oni su žučno raspravljali. Muškarac koji je među njima izgledao najstariji, uvrtao je prstom svoju dugu bradu i brundao u basu; mladi inženjerijski oficir je pokušavao da ubaci koju reč u to brundanje, ali mu to nije polazilo za rukom. Jedan, još sasvim dečak, ružičast i nežan, slušao je dvojicu – od kojih je jedan bio vojno lice, a drugi građansko – koji su se prepirali i koji su grčevito napadali jedan drugoga; odmah tu je stajao malo puniji, lep čovek istočnjačkog tipa. Jedan je tvrdio da samo što nije zaspao, tolika je to bila „gnjavaža”; reči kao „nedarovitost”, „glupost”, „smeće” padale su unaokolo; svi su posebno bili ljuti zbog činela koje su, po njihovom mišljenju, grmnule negde „sasvim bez veze”. Bilo je nemoguće smiriti oficira-kicoša, toliko se raspalio; krupnooki čovek sa lepezastom bradicom držao ga je za ruke. Čajkovski je prišao mestu gde su dve mlade devojke ne snebivajući se brisale maramicom suze ushićenja i uzbuđenja. Još jednom se osvrnuo na onu grupu. Silno je želeo da još malo osluškuje, želeo je da i sam nešto kaže... Ali nije znao šta bi rekao. Pozavideo je tom oduševljenju, prijateljski izgovaranim nadimcima koji su doletali do njegovih ušiju. Amateri? Muzičari?... Gomila nepoznatih i poznatih ljudi odvojila ih je od njega... Sanktpeterburški konzervatorijum je otvoren 1862. godine, i u prvo vreme se malo razlikovao od Muzičkih kurseva, iz kojih je nastao. Otvoren je svečano: službom božjom, raskošnim prijemom za veliku kneginju Jelenu Pavlovnu i njenu svitu, posle čega se Anton Grigorjevič Rubinštajn, zajedno sa desetak profesora i nastavnika (Nemcima, Italijanima i Poljacima), svojski bacio na posao. Tek u drugoj godini postojanja Konzervatorijum je unekoliko počeo da liči na evropsku školsku ustanovu. Prve godine, Čajkovski, uzgred, kao i svi ostali, nije osećao neku posebnu razliku
u odnosu na „kurseve”. Profesor Zaremba je i dalje na svoj način filozofirao i rasuđivao. A učenici su podjednako revnosno savladavali tehničke teškoće klavira. Nadleštvo je i dalje Čajkovskom oduzimalo dobru polovinu dana. U duši, on je već odlučio da ga pre leta napusti, ali novi prijatelj sa Konzervatorijuma, veoma načitan mladić, koji je lično poznavao Katkova i bio preozbiljan za svoje godine, nije mu to savetovao: od vas neće postati ni Verdi, ni Ofenbah – govorio je, gledajući pažljivo Čajkovskog u oči, German Avgustovič Laroš, koji je tek napunio sedamnaest godina – i od čega ćete onda živeti? I, zaista, već sada je morao da razmišlja o časovima. Taj Laroš je odnedavno Čajkovskom postao skoro neophodan. U njemu je bilo nekakve užurbanosti, ali bez ikakve nervoze, bilo je u njemu temeljnih znanja koja su Čajkovskom izgledala neverovatna. Laroš je od detinjstva pripreman za muzičara i čitavo njegovo obrazovanje je bilo isplanirano i predodređeno. „Od vas neće postati ni Verdi ni Ofenbah”, ponavljao je s takvom sigurnošću kao da zna da će zaista tako i biti, i Čajkovski nije imao šta da mu prigovori. Ali želja da komponuje neobično ga je mučila te zime i on se sve češće prepuštao sramnoj, detinjastoj slabosti: sanjarenju. Ti snovi su bili nekako neosnovani – u njima nije bilo ni istinskog častoljublja, ni neposredne snage talenta, njegovi snovi su bili o komponovanju. Počela je da ga uzbuđuje muzička atmosfera – ne operske kulise, niti slučajni poznanici, pevači i pevačice, s kojima je ponekad bio u familijarnim odnosima, iako im je ostajao tuđ, već čitava ta atmosfera koju je Rubinštajn stvorio oko Konzervatorijuma – večeri na kojima mu je već bilo dopušteno da nekoga prati na klaviru; evropske muzičke novosti koje su stizale do njih; domaći ruski muzički preporod i, najzad, sam Anton Grigorjevič, u čiju je klasu dospeo u drugoj godini svog školovanja. Sada već nije više bio činovnik, bio je muzičar: odlazak iz ministarstva pravde prošao je neprimetno – jednostavno je prestao da odlazi u nadleštvo. Početkom druge godine imao je časova za pedeset rubalja mesečno. Očeve finansije su bile sve gore i Čajkovski nije mogao da se uzda u njegovu pomoć. Ponekad je morao peške da juri iz Kolomne na Ohtu, njegovi kicoški redengoti su se pohabali; neki poznanici su prestali da ga prepoznaju na Nevskom, možda – namerno, ali, veoma je moguće i – iskreno: pustio je kosu i nosio šešir sa širokim obodom. Sa Larošem, kome se sada već obraćao sa „Manja, vi”, provodio je sate svirajući u četiri ruke – i tu je bilo svega: i Betoven, i Život za cara, i nemačke novotarije. Za doručkom, između predavanja, vežbanja, svojih časova i koncerata, oni su se sretali u „petparačkom” bircuzu, u podrumu Holandske crkve, u koji je dolazio čitav Konzervatorijum. Uveče, ispraćajući jedan drugoga kući, ponekad nisu mogli da se rastanu do duboko u noć; sedeli bi na niskom stubu kraj kapije, prepirali se, razgovarali o budućnosti, ponekad jedan drugome proricali veliku muzičku slavu... Ali to se događalo retko – oni su bili uzdržani ljudi i romantično prijateljstvo nije bilo po njihovom ukusu. Laroš, razuman i naizgled stariji, unosio je u te razgovore
odjeke muzičke politike koju je usvajao na momačkim večerinkama kod Serova, u to vreme na glasu zbog njegove Judite. Čajkovski je osećao dobre strane tog prijateljstva: ono je bilo bez topline, ali prožeto nekim ranim uzajamnim uvažavanjem. On je sada upijao u sebe sve što je mogao. Ali, naravno, više od razgovora pružala mu je sama muzika. Anton Grigorjevič je ulazio u razred. On nije bio obdaren talentom predavača. Seo bi za klavir, „lav bi protegao svoje carske šape” i čas započeo i završio sviranjem: odsvirao bi redom sve Betovenove sonate, ubacujući između: slušajte! Čujete li? Čudesno! Očaravajuće! I – terao dalje... Učenici i učenice sede i ne dišu. I tako tri sata zaredom. Jeste li razumeli? Da, razumeli su. I bučno bi izašao namrgođen, zabacujući glavom pramenove kose. Ili je „kompozitorima” davao zadatke: za subotu napisati kvartet, za utorak – uvertiru. Čajkovski je noćima sedeo nad partiturama, ujutru je u razred donosio još vlažne listove notnog papira. Anton Grigorjevič bi odsvirao četiri takta: „Ništa ne valja!”, i dalje više ne bi ni svirao. Zatim bi naručio orkestraciju Betovenove sonate u De duru na četiri različita načina. I, molim vas, bez engleskog roga! Kod vas je i tako previše buke! A ako bi mu se nešto dopalo, onda bi, u znak nežnosti, tako opaučio pesnicom po leđima da kolena klecaju. Uzgred, više je hvalio Laroša – više nade je polagao u Germana Avgustoviča. Laroš je krio od njega da posećuje Serova. Ne daj Bože da to sazna! Anton Grigorjevič ne samo da je bio prvi, on je bio jedini – i to su svi znali, a sad tu odjednom, pored njega, u istom tom Peterburgu, počelo je da se kuva nešto novo. Naravno, Larošu ni na pamet nije padalo da se druži, pa čak ni da se upoznaje sa mladom bandom muzički nepismenih inženjera, hemičara, vojnika, o kojima je u štampi i usmeno počinjao da gudi Stasov – koji je još donedavno bio nerazdvojni drug Serova, a sada je s njim prekinuo skoro sve veze, i to upravo zbog Vagnera. Laroš je sebe smatrao suviše ozbiljno obrazovanim čovekom da bi se ozbiljno bavio tim ljudima koji nikada ništa nisu stvarno učili, nisu cenili kompozitorski talenat Antona Grigorjeviča i nikada nisu ni videli profesora Zarembu. Ali Serov – to je ipak nešto drugo, to je ipak muzika, a nije neophodno da se velikani ovoga sveta međusobno slažu. Čudno društvo laskavaca, ništavila, pijandura, ali i divnih ljudi okupljalo se na njegovim „utorcima”. Jednom je German Avgustovič poveo sa sobom Čajkovskog koji mu se zakleo da se o tome neće izbrbljati. Judita je te godina uzbuđivala i mlade i stare i nije silazila s repertoara. Usput je Čajkovski, bojeći se da sam prozbori ijednu reč, slušao ono što je pričao Laroš: to je bila veoma stara priča o događaju iz 1842. godine, kada je dolazio List. Priča se da su Serov i Stasov – koji su tada živeli nekako složno – tokom celog koncerta ridali od ushićenja, zagnjurivši lica u somotsku ogradu balkona, čitave noći nisu spavali i u svitanje su napisali Listu pismo. Lično su odneli to pismo i List ih je
primio. Šta je tom prilikom bilo, nikome nisu ispričali. Poznato je da su odlazeći, nekoliko puta, lijući suze, poljubili Listovu ruku... Kada je sledeće godine List ponovo došao u Peterburg, zbog italijanske opere sa Rubinijem nije mogao da napuni dvoranu... Priča se da je Glinka zbog toga bio veoma žalostan. Sada od Serovljevog mladalačkog žara nije ostalo ni traga: ostao je zajedljiv um i racionalno stvaralaštvo po vagnerovskim receptima: polemike u časopisima, večna ljutnja na sve zbog toga što ga, tobože, onemogućuju; nepotrebna predavanja ”o muzici s njene tehničke, istorijske i estetske strane“, Čajkovski je išao Serovu bez ikakve radosti, bez nestrpljenja. Video je, okruženog servilnošcu, ne tako starog, ozbiljnog i umornog čoveka. Te večeri je među gostima bio i Dostojevski. Vodio se žestok spor o muzici u kome su učestvovali apsolutno svi. Laroša su, videlo se, tu cenili, ali Čajkovski nije ostavio nikakav utisak. I sam je osetio da su, osim razgovora koje je pažljivo pratio i koji su ga čak i zanimali, ovi ljudi njemu potpuno tuđi: ni prema domaćinu ni prema gostima nije osećao nikakvu naklonost. Dakle, on je sada bio muzičar; jurio je časove koji su mu plaćani, bubao teoriju, pisao po dve kompozicije nedeljno, nosio iznošene, izrezane prsluke šivene svojevremeno kod skupog krojača, koje mu je sada kuvarica štopala. Ostala mu je pravnička hladnoća u manirima; bio je lep, vitak, ali pojavio se nekakav izraz nemarnosti prema okolini u njegovim očima, u naborima njegovih punih usana. Bio je suviše dobro vaspitan da bi to bila nameštena maska i, istovremeno, upravo tih godina je bio prinuđen da sazna toliko novog, da se ravnodušni izraz njegovog lica nije mogao povezati s duševnom napetošću u kojoj je živeo. Nemarnost prema okolini poticala je od neprekidne silne usredsređenosti na samoga sebe. Sloboda koju je stekao, siromaštvo koje je odmah zatim upoznao i, najzad, sigurnost – tako kasno! – u neospornost sopstvenog pozvanja, eto šta ga je doradilo kao čoveka. Ali to nije prošlo tek tako, i o svemu što se u njemu događalo tih godina učenja na Konzervatorijumu, kao i njegovih prvih kompozicija – svedočile su snažne i kratke halucinacije koje su preplašile malu braću i koje su bile skrivane od oca. Pred spavanje su nastupali momenti veoma snažne drhtavice, grčeva, oduzimanja udova, nekakvi „udarčići”, kako ih je on u sebi nazivao, posle kojih je nastupala duga malaksalost i nesanica. Setio se kako je u detinjstvu, posle malih boginja, dok je još majka bila živa, oboleo od strašne bolesti kičme i kako je doktor pominjao rđavo nasleđe. Od tada je prošla bezbrižna, prazna mladost koja iza sebe nije ostavila ništa. Sada, kada se srcem vraćao muzici svog detinjstva, zajedno s muzikom vraćala se i bolest koja ga je ponekad satima držala na ivici usamljeničkog ludila. Muzika njegovog detinjstva. Mocart! U kakvoj svetlosti se sada vraćao njegov bog. To je bilo nebo koje se spuštalo k njemu u rusku, tužnu dolinu suza, gde je, istina retko, bilo i praznika: ponovna postavka Ruslana, koncerti u gradskoj dumi, svečeri sviranje sa Larošem u četiri ruke, Raj i Peri Šumana, pred kojim je on
dobijao drhtavicu, i mnogo toga drugog. Ali ono je bilo nebo, svetlost koja je zaslepljivala i izazivala suze blaženstva; i, kako je plakao! Najviše na svetu se plašio da će te suze videti drugi i da će ga nazvati „gimnazijalkom”. I bez toga mu je bilo teško da sluša kada se govori da je sav ženstven – ludački uznemiren i uvređen, bio je spreman da se bije. Retko bi planuo, a njegova smirenost je bila prirodna. Stajao je oborene glave dok bi ga Rubinštajn grdio zbog njegovog „kapitalnog” letnjeg dela Oluje, uvertire za dramu Ostrovskog. Smiren je bio i prilikom uspeha Plesa sobarica, kojim je u Pavlovsku dirigovao Johan Štraus. To je bio prvi uspeh; uzgred, publika na novo ime uopšte nije obratila pažnju: jedan-dva pogrdna odziva u štampi, i to je bilo sve. A zatim je lično dirigovao svojom novom uvertirom u Ef duru u izvođenju orkestra Konzervatorijuma. To leto je proveo kod sestre u Kamenki. Sestra je počela da ga podseća na majku. Posle mladosti, izlazaka, posle samoljubivog peterburškog bleska – trudnoće jedna za drugom, ključevi od ostava, muž domaćin i vredan čovek, veliko, nekad velelepno imanje. Sada od one Kamenke gde su pre četrdeset godina blistale lakomislene Puškinove lepotice, i gde je i on sam bivao zaljubljen i vetropirast gost, nije ostalo skoro ništa: i kuća je bila nova, i park napola posečen, i „mestašce” je niklo na dohvat ruke. Puškina je još pamtila Sašenjkina svekrva i poneko od posluge na imanju, ali dokoni, veseli duh starine iščezao je zauvek. Na Davidovljevom stolu nisu zatvarani knjigovodstveni tefteri. Repa, pšenica, lan – sve je to sada ne samo od mužika, nego i od spahije zahtevalo rad i znoj. Posle tog porodičnog načina života Čajkovski je ostao potpuno sam. Po povratku u Peterburg oprostio se s ocem i braćom; oni su na zimu odlazili na Ural kod starije sestre Zinaide. Čajkovski je ostao sam, preselio se u prazan Apuhtinov stan, pošto je ovaj otišao u Moskvu, i shvatio je da malo fali pa da postane manijak: niko mu nije bio potreban i on nikome nije bio potreban. Novca nije imao, imao je dugove; neko mu je od nekadašnjih prijatelja, činovnika, ponudio mesto kontrolora svežih namirnica na Senoj pijaci... Zatvorio je svoja vrata za sve. Komponovanje je išlo nategnuto, povremeno je izgledalo da se od strogosti Antona Grigorjeviča i nepoverenja okoline može spasti samo na jedan način: opet u nadleštvo. Da se možda vrati?... Radio je nad notnim listovima po čitave noći i odvajao se od njih u nepodnošljivoj tuzi. Bio je sam na čitavom svetu, niotkuda nije mogao da očekuje ni saosećanje, ni pomoć. Laroš je dolazio da s njim svira, da raspravlja o Šopenu. A vreme je teklo; imao je već dvadeset pet godina i još ništa nije uradio. Do Nove godine je trebalo da završi Konzervatorijum... Ponekad noću, u tuđem stanu, kada je bio gladan i kada mu je bilo hladno, priviđao mu se težak, glomazan pištolj iz koga će uskoro opaliti sebi u srce.
V
U „petparačkom” bircuzu Čajkovski je saznao konzervatorijumsku novost: Nikolaj Grigorjevič Rubinštajn, mlađi brat Antona Grigorjeviča, moskovski genije, dolazi u Peterburg. Bilo je vedro jesenje vreme. Čajkovski je mnogo šetao duž obala, u poslednje vreme je najviše voleo da šeta sam: moralno-poučne Laroševe besede (o da, veoma korisne za takvog neznalicu kao što je on!), od nekog vremena su mu dojadile. Nikolaj Grigorjevič je došao u Peterburg poslom: sledeći primer brata koji je vladao sanktpeterburškim odeljenjem Ruskog muzičkog društva, on se spremao da osvoji muzički svet Moskve gde je otvarao svoje Muzičke razrede, a za sledeću jesen planirao i otvaranje konzervatorijuma. Virtuoz, dirigent, pedagog, rukovodilac, vatren, strastan čovek koji je živeo rasipno i razuzdano i išao od žene do žene, ali i muzičar kakvog Moskva, pa ni Rusija, još nisu videle, stigao je u prestonicu u potrazi za profesorima za svoje moskovsko čedo – trebalo je da njegov veliki brat podeli s njim svoje prve učenike. Veliki brat nije gajio posebno topla osećanja prema Nikolaju Grigorjeviču, i bez naročitog oduševljenja mu je na doživotno uživanje prepustio svoju moskovsku očevinu samo zato što mu ništa drugo nije preostajalo: trebalo je živeti u Moskvi, trebalo je predati joj se; Moskvu je trebalo naučiti da ti veruje i nosi te na rukama, a Nikolaj Grigorjevič je poslednjih godina u Moskvi očigledno slavom nadmašio svog velikog brata. I, što je najvažnije, on je to uradio spojivši u jedno lakoću ponašanja i blesak talenta, dostojanstvo slavnog imena i kapric umetničke prirode. U tome se, kao i u svemu što je radio, osećao čovek koji je rođen pod srećnom zvezdom, ljubimac bogova i ljudi. Anton Grigorjevič se mrštio. Njega je kao virtuoza „obožavala Rusija”, a u inostranstvu su ga poštovali verovatno koliko i Lista. Kao kompozitora... ukopavaju ga, osećao je to, sa više strana: Serov, mladi ljudi sa jednim novim kritičarem, nekim drskim diletantom, Kjuijem, s ruskim političkim manguplukom koji je ciljao na njegovo jevrejsko poreklo, na njegovo germanofilstvo. A on je komponovao toliko mnogo i toliko žudno! Operu je pisao mesec dana, romansu četvrt sata i, ma koliko to izazivalo podsmeh, on bez borbe nikome neće prepustiti mesto prvog kompozitora Rusije. Pa nije mu se valjda priroda narugala, neće biti da on tek tako ima glavu kao
Betoven? Pa, nije on valjda manji od Glinke? A ovoga puta nije reč o kompozitoru – ne radi se o Serovu, ili Dargomiškom – koji su ga napadali frontalno, ne radi se o kompozitoru – reč je o virtuozu, dirigentu, muzičkom posleniku i vođi koji osporava njegovu slavu. Moskovska delatnost Nikolaja Grigorjeviča praćena je večnim fanfarama, ovacijama oduševljenja, nekakvim njegovim ranim uspehom u svemu; njegov rad je postao radosni praznik, a to je mučilo srce Antona Grigorjeviča. Možda će tek budućnost presuditi: od tog uzavrelog života koji sebe ne štedi, od neprekidnog šampanjca i konjaka, kroz petnaest godina neće ostati ništa. Život koji ga je sazdao – bezbrižnog, pametnog, talentovanog, vetropirastog, sam će ga i uništiti, neće mu dati uvaženu i raskošnu starost, kakvoj se nada Anton Grigorjevič. On je u svemu uzdržan, čak i u pogledu žena, iako je sablazni koliko hoćeš – mlade, lepe, plemenitog roda, nepristupačne – sve su mu one na raspolaganju. Nikolaj Grigorjevič mu se smeje u lice: „Toga blaga i kod nas ima koliko god hoćeš!” U pauzama, na koncertima, posmatra kako one staju u red da bi prošle pored velikog brata koji sedi u parteru i poljubile jednu od njegovih velikih, umornih vlažnih ruku. Na sam pomen imena Antona Grigorjeviča one se odmah raspričaju, počinju da se hvale pogledom koji bi im on nekada uputio, rečju, cvetićem; Nikolaj Grigorjevič s osmehom sleže ramenima: i njemu se u Moskvi događa apsolutno isto. Obamiru već na prvi akord koji odsvira... Šapuće se da netrpeljivi Anton Grigorjevič zavidi svom mlađem bratu. U Peterburgu – i ne samo tu – Nikolaj Grigorjevič, kao gost, kao željeni gost, nije za Antona Grigorjeviča bio opasan. I veliki brat lepo dočekuje Nikolaja Grigorjeviča: upoznaje ga sa čitavim Konzervatorijumom, organizuje njegov koncert sa prikladnim sjajem. Nikolaj Grigorjevič je posetio sve muzičke mecene na visokim položajima („Kod nas u Moskvi nema onih koji su na visokim položajima, umesto njih i osoba sa dvora – imamo trgovce, bogataše, narodne mase”. Upravo su narodne mase i mazile Nikolaja Grigorjeviča: na ručkovima mu je već davano mesto između general-gubernatora i arhijereja. Uzgred, peterburško društvo se prema Nikolaju Grigorjeviču ponelo veoma ljubazno. „Koje, Antone, ovde kod tebe darovit, koga mi preporučuješ? Imaš li nekog Rusa. Jer kod nas su svi Nemci i Italijani. Policija nas gleda podozrivo.” Anton Grigorjevič mu pomenu Čajkovskog. Ni samom sebi nije mogao da objasni zašto je to uradio: rekao je da je, pre svega, mladić iz veoma dobre porodice, drugo – da nije loš muzičar, marljiv je. Negde u dubini njegove duše tinjala je potpuno nepojmljiva misao: ukloniti tog mladog čoveka iz Peterburga. Bog će ga znati zašto, ali zbog nečega mu nije verovao: od pokornog, skromnog učenika, od čoveka koji ni mrava ne bi zgazio, mogao bi jednom – svašta se na svetu događa! – da postane suparnik. Čajkovskom je pred završetak studija, za Božić, bila naručena diplomska kantata. Radeći marljivo na njoj, on je razmišljao o svom novom postavljenju pred odlazak u
Moskvu. Bilo mu je obećano pedeset rubalja mesečno, a od sledeće godine – sto. Nije baš beda, ali siromaštvo svakako jeste. Nepoznat grad, nepoznati ljudi, rastanak s braćom... Ali, naravno, jednom mora početi da živi, prolog se i tako previše otegao. Obuzimalo ga je osećanje velike zahvalnosti prema Antonu Grigorjeviču „zbog svega što je za njega učinio”. O Nikolaju Grigorjeviču je razmišljao s rezervom: bojao se novih zbližavanja, iako mu se, spolja gledano, Nikolaj Grigorjevič čak dopadao; posebno je zapamtio neobičan spoj veselog smeha i zamišljenog pogleda njegovih sjajnih očiju, njegovu kovrdžavu glavu, njegov manir da u govoru pevajući oteže reči – glasom razmaženog, lenjog čoveka. I ruke, ruke! – jedinstvene, neponovljive linije plemenitih, snažnih, čarobnih prstiju. Dakle, kantata Čajkovskog na Šilerovu himnu Radosti bila je otpevana na završnoj svečanosti i autor je dobio srebrnu medalju. Otišao je u Moskvu 5. januara 1866. godine kao profesor teorije muzike, otišao je umoran od svoje neuzvraćene ljubavi prema Peterburgu: njegova kantata na ovdašnje muzičare nije ostavila nikakav utisak – Anton Grigorjevič se mrštio čitajući je, Serov je rekao da je „očekivao više”, mladi kritičar Cezar Kjui je objavio u novinama da je „Čajkovski sasvim loš”, da njegov talenat „nigde nije probio konzervatorijumske okove”. Jedino je Laroš, bogzna zašto, bio oduševljen kantatom i malčice je čak bilo neprijatno slušati njegova proročanstva o budućoj besmrtnosti Petra Iljiča. Čajkovski je odlazio u Moskvu umoran i pun sumnji: ne, Peterburg ga nije prihvatio – ni stari, ni mladi, on tu nikoga nije umeo da natera da ga shvati i zavoli. Možda je u tom gradu i bilo onih s kojima je moglo da mu bude dobro, onih koji su i privatno i muzički mogli da mu budu bliski, ali ih on nije našao. Gledao je kroz prozor vagona, voz je išao, išao, kloparali su točkovi. Eto, tako počinje novi život, mislio je. A ako je na svetu i bilo nekoga zbog koga bi mu, već na samu pomisao o njemu, zamiralo srce i suze navirale u oči, onda su to, jedini na svetu, bili njegovi dečaci – Toljka i Mođka, njegova braća-blizanci; sve ostalo bilo je, ako ne baš neprijateljsko, onda svakako tuđe. Stigao je u Moskvu izjutra, uzeo je sobu u hotelu Kokoreva i odmah krenuo kod Rubinštajna. Nikolaj Grigorjevič je živeo u Mohovoj, tu su bili sabijeni i Muzički razredi – na jesen je trebalo da se i Nikolaj Grigorjevič i novi konzervatorijum presele. U učionicama je bilo tesno i hladno, u direktorovim prostorijama bilo je momački neuredno i neudobno. Agaton, sluga Nikolaja Grigorjeviča, koji je u strahu i trepetu držao i svog gospodara i sve nastavnike, dočekao je Čajkovskog, odmerio ga pogledom od glave do pete i natmureno mu rekao da „pričeka”. Nikolaj Grigorjevič je izašao veseo, s očaravajućim smeškom, gladeći svoje raskošne brkove, ophodeći se sa svojim gostom sigurno i slobodno: zadržao ga je na doručku, naredio da se odmah preseli kod njega, obećao je da će ga odmah, već danas, upoznati sa čitavim muzičkim društvom, a uveče, naravno, njegov dolazak neizostavno mora biti proslavljen kod Testova. Pijete li votku? Kartate li se? Volite li
žene? Čajkovski je s mukom odgovarao, ali taj silni, bučni čovek ozbiljnog pogleda, bio mu je zbog nečega veoma prijatan. On mu se zahvalio i prihvatio poziv da se preseli kod njega. Istoga dana kada je stigao dođoše da ga kao prestoničko čudo osmotre pomoćnici Nikolaja Grigorjeviča iz Muzičkih razreda i budućeg konzervatorijuma. Albreht, violončelista, u pravom smislu reči – Rubinštajnov rob, koji je, uzgred, po svom muzičkom ukusu bio „užasan levičar”, a u politici – desničar (oplakivao je ukidanje kmetstva). Posle Albrehta – Jurgenson, mladi komercijalista koji je od momka u prodavnici nota postao obrazovan čovek, a nedavno i sam počeo da radi uzdajući se u veliki uspeh; i, najzad, Rus – Kaškin Nikolaj Dmitrijevič iz Voronježa, spor, ne baš pametan, nekako mek i pomalo ljigav, cedi reči kroz nos, neprekidno trlja desnom rukom levi dlan, a ruke mu nisu najčistije. Perut. Mastan nos. Veoma prijatan sagovornik. Svi su mladi, obrazovani ljudi; Nikolaj Grigorjevič im komanduje kako voli; u svemu su mu potčinjeni: može da naredi da se drži čas, a može da naredi i da se s njim terevenči – na sve pristaju sa strahopoštovanjem. A i kako da mu protivreče kad on može jednom rečju, jednim gestom da uništi čoveka, i ispada da uvek i u svemu ima pravo. Pregledao je redengote i frakove Čajkovskog i prasnuo u smeh: to za Moskvu ne valja, sve je šiveno još pre tri godine. Kod nas se, bato, mora biti moderno odeven, nije vam ovo Peterburg, gde možeš da se praviš interesantan u iznošenoj odeći. Naterao ga je da obuče njegov frak, sam mu je vezao mašnu, pogladio ga po leđima: nisu li mu pantalone kratke? Bio je za pola vrška11 niži od Čajkovskog. I krenuše u snežno veče na troje saonica. Kočijaši skidaju kape i viču: – Zdravlja želimo, vaše prevashodstvo, gospodine Nikolaje Grigorjeviču. Panduri prinose ruku kapi, a kod Testova – zasebna sala i njegovi lični „Tatari” za „njegovo prevashodstvo”, gospodina Rubinštajna i njegove prijatelje. I Čajkovski, u njegovom fraku, namirisan njegovom toaletnom vodom, posađen pored njega pije za novo i dugo prijateljstvo s njim i oseća nekakvu čudnu naklonost prema tom čoveku, pomešanu sa čuđenjem i strahom. On je bio samo pet godina stariji od Čajkovskog, ali kakva je samo provalija delila tog svemoćnog, poznatog čoveka od mladog profesora muzike koji je tek započinjao svoju nastavničku karijeru! Za Čajkovskog se u Nikolaju Grigorjeviču, prvih meseci njegovog moskovskog života, koncentrisala čitava Moskva – sve je imalo značaj tek kroz Nikolaja Grigorjeviča ili pored Nikolaja Grigorjeviča – negde dalje, izgledalo je da počinje neshvatljiv, nekakav usnuli grad, kuda ga Rubinštajn ponekad vuče sa sobom, i kuda Čajkovski ponekad mora da ga prati zajedno sa ostalima, bez pogovora. Njihove sobe u Mohovoj bile su jedna pored druge, delila ih je samo tanka
pregrada. Rubinštajn je tvrdio da mu škripanjem svoga pera Petar Iljič smeta da spava. Pred jutro bi Čajkovski, koji je oduvek imao lak san, mogao da čuje kako se Nikolaj Grigorjevič, vrativši se iz Engleskog kluba, svlači uz Agatonovu pomoć, kako se kapricioznio žali da ga negde nešto boli ili probada, čuo bi kako pod njim škripe opruge velikog kožnog otomana. Čajkovski je mogao da čuje kako se Nikolaj Grigorjevič prevrće i kako nakratko pada u san dok u prozorima već sviće. Oko deset Rubinštajn skače, zove Agatona da se umije, juri na Konzervatorijum, a odatle – doručak sa nekakvim poznanicima koji su uvek potrebni, uvek važni; odatle – u neku posetu, zatim – ručak u restoranu, potom u klub ili Kružok do kasno uveče. Pre nego što će leći, ponekad sve do jutra, svira – priprema se za koncerte. Tada u kući ne može da se spava i Čajkovski u kućnom ogrtaču, sa svećom, seda za sto i piše. Ali on jedva čuje sebe – iz velike sobe dopire grmljavina: Betoven, Mendelson, Šuman... Iz Mohove su se odselili kada su Muzički razredi u jesen 1866. godine prerasli u konzervatorijum. Iznajmljena je kuća u Vozdviženki, odmah uz dućan pogrebnika. Čajkovski se smestio na sprat – u prizemlju je boravio Nikolaj Grigorjevič i iz njegovih prostorija se hodnikom išlo u prostorije Konzervatorijuma; tim hodnicima su za njim trčale ženske senke – njegove učenice. Ponekad su uspevale da izmole od njega „za uspomenu” opušak cigarete, stari koverat, maramicu. On ih je ovlaš dodirivao dok bi s njima razgovarao (ako su bile lepuškaste), dovodeći ih time do stanja blažene obamiiosti. Sada je Nikolaj Grigorjevič vežbao svake noći posle kluba – užurbano se spremao za koncerte, trebalo je uskoro da ode u inostranstvo. Čajkovski je sedeo gore u svojoj sobi, bez sna – nije imao vremena da spava – pisao je. Odozdo se po čitavoj kući razlegao klavir. Čajkovski opet nije mogao da čuje samoga sebe i u očajanju se hvatao za glavu. Ali zar je mogao i da sanja o prelasku u zaseban stan? Za tako nešto, pre svega, nije imao ni novca, ni smelosti. Prošlo je otprilike godinu dana kada se na prvoj strani Moskovskih novosti pojavio ovakav oglas: „Klasa teorije muzike P. I. Čajkovskog radiće utorkom i petkom od 11 sati pre podne, te obaveštavamo zainteresovane da se na pomenutu klasu upišu. Cena – tri rublje mesečno po učeniku.” On je postao profesor o kome se pričalo da nije loš kompozitor. Pričali su o tome, uzgred, samo Albreht i Kaškin, dok je sam Nikolaj Grigorjevič na takvu lakomislenost i dalje gledao s visine: bolje bi mu bilo da se u nekoga zaljubi, jer da si je skoro trideset, a još u suknje ne gleda! Od otvaranja Konzervatorijuma obojica su počela da se hrane kod Albrehta, koji je imao veliku porodicu i uvek bio zabrinut zbog poslova, i porodičnih i konzervatorijumskih. U stvari, osim kod Karluše i na konzervatorijum, Čajkovski je mogao da ne izlazi nikuda: pokazalo se da je opera ovde gora od peterburške; zavoleo je Mali teatar, Ostrovskog, prema kome je u mladosti gajio naklonost; na koncertima se pojavljivao redovno, oni su ovde bili veoma dobri: Nikolaj
Grigorjevič ih je vodio čvrstom rukom, a publike je na njima bilo više nego u Peterburgu – ne tako prefinjene, ali vatrenije. I tako, osim Karluše (velikog kolekcionara leptirova), muzičkih skupova i sopstvenih časova, Čajkovski je mogao da uopšte ne izlazi, ali nije uvek bilo tako. Kad god je mogao, Rubinštajn ga nije ostavljao na miru. Bila je jedna devojka, sinovica moskovskih trgovaca, sa smešnim imenom Mufka, koju je Nikolaj Grigorjevič neizostavno hteo da nametne Čajkovskom kao nevestu. Devojka je bila vesela, ljupka, okretna. Čajkovski je dugo od nje bežao, premda nije osećao nikakvu odvratnost prema njoj, i čak bi se moglo reći da mu se dopadala. U Glumačko društvo, u Engleski klub, uveo ga je Nikolaj Grigorjevič, i on je u Društvu, uzgred, provodio po sat-dva igrajući jeralaš12. Sadovski i Živokin, koji su tu sedeli po deset sati svakoga dana, celivali su ga prilikom susreta u usta i u potiljak (dugo nije mogao na to da se navikne), lupkali ga po stomaku; nagazili bi ga svojim šalama kao slučajno i, tobože, nenamerno tamo gde ga je najviše bolelo (a toga je bilo dosta). Ponekad su priređivani balovi, maskarade. Nikolaj Grigorjevič i Venjavski bi seli za dva klavira i improvizovali plesove na teme koje je publika zadavala; Ostrovski i Pisemski su u pauzi između obilnog ručka i obilne večere u sobi za goste čitali svoja dela. A Petar Iljič bi se, bojeći se da ga zbog mladosti mogu smatrati kandidatom za ples, skrivao po ćoškovima, ne znajući s kim mu je gore – da li s Mufkom koja se stalno smejala, i koja je toga dana zbog njega obnažila svoja nežna ramena, ili sa ostarelim glumcima koji su se do suza smejali sopstvenim prepotopskim ekspromtima i svojim neveštim kalamburima. Svet mu je i dalje bio tuđ, povremeno neprijateljski, a ponekad, čak – strašan, bez obzira na to što je Čajkovski ljudima bio privlačan: on je to primetio već prvih moskovskih meseci. To je bila zasluga njegovog izgleda – postajao je sve privlačniji, skoro lep, blago se ophodio s ljudima i time ih je očaravao – izgledalo je kao da u sebi čuva tajni izvor neke osobene tanane vrste, te su u poređenju s njim njegovi prostodušni i detinjasti prijatelji izgledali kao grubi divljaci, a on je prolazio između njih ne dotičući ih, kao „dečak od stakla” iz votkinskog doba, iako više nije bio dečak, već odrastao čovek. Ljudima se dopadalo to što je čovek mogao da bude siguran u jedno: taj te nikada neće potkačiti, neće ti naneti bol, on svakome prilazi s velikim duševnim oprezom, zbog čega je s njim uvek spokojno i bezbedno. Ta njegova neobična prefinjenost ili, kako se u to vreme govorilo, „delikatnost”, sposobnost da prođe a da nikoga ne zakači, da izrekne primedbu a da nikoga ne povredi, osvajala je mnoge ljude. I možda je jedino Nikolaj Grigorjevič (kao što je, možda, nesvesno, pre njega isto to osećao i njegov veliki peterburški brat) znao da iza te mekoće u Čajkovskom raste nešto čvrsto, nepokolebljivo, lično, do čega ponekad ne može da se prodre ni prijateljskom opomenom, pa čak ni pretnjom.
Ono što je u njemu bilo čvrsto, što je bilo njegovo sopstveno i što je grčevito čuvao od svih – bilo je stvaralaštvo. U dušu mu je naviralo uzbuđenje toliko snažno da je samo njegova prirodna, izuzetna radna sposobnost mogla da ga zadovolji: tu, odmah sada, bez odlaganja okusiti svu slast, ushićenje, ostvariti svoja nadahnuća, okupati se najpre u znoju lica svog, a zatim – u suzama blaženstva – bila je jedina prava, opora i slatka sreća tog čoveka. I nema veze to što ga je Peterburg ispratio sa takvom ravnodušnošću, nije važno to što Nikolaj Grigorjevič s osmehom dočekuje ujutru ono što je on tokom noći napisao, on svoje neće dati i nikada se neće povući. U radu Čajkovskog te prve moskovske godine bilo je nekoliko stvari. On je maštao o operi, tražio je za nju libreto, mučilo ga je što mu nijedan od onih koje mu je predložio Nikolaj Rubinštajn nije odgovarao: on je radio orkestraciju za uvertiru u Ce molu koju je preko leta komponovao (Nikolaj Grigorjevič je apsolutno bio „protiv” i nije je prihvatio za koncert Muzičkog društva nalazeći da je „nepogodna” za izvođenje. Pošto je poslata u Peterburg, Anton Rubinštajn ju je dočekao ironično i otpremio je na dvadeset godina u arhiv Konzervatorijuma); on je preradio svoju drugu uvertiru u Ef duru – kojom je Nikolaj Grigorjevič dirigovao u Plemićkoj skupštini. Čajkovskom je to bilo prvo izvođenje u Moskvi – u štampi nije bilo grdnji, ali njegovo ime nije čak ni pomenuto. I, najzad, napisao je svoju prvu simfoniju – pisao ju je s trudom, polako, tegobno, sedeći nad svojim rukopisima, nečitljivim zbog mnogobrojnih prepravki: ni pre ni posle toga nije imao tako iznurujuće, tako teško nadahnuće; kao da je to bila stvaralačka prepreka koja mu je bila data jednom u životu i koju je trebalo preskočiti da bi se dospelo u visine – koje, već zasigurno, nisu bile dostupne ni takvima kao što je Albreht, ni takvima kao što je Kaškin. Ta visina ga je skupo koštala: lišavala ga je sna, pretvarala je u mučenje večeri kod Testova i u Velikoj moskovskoj, večeri na kojima su mu, kao i svima redom, organizovane ovacije, na kojima je učio da drži preko potrebne zdravice na kojima su se s njim čas grlili i ispijali bruderšafte, a čas ga familijarno i ponekad nemilosrdno zadirkivali i plašili ga – njegove slabosti su, na njegov užas, u tom krugu svima bile poznate. Cena te visine bili su i „mali udari” koji su ga noću dovodili do nervnog rastrojstva i tuge, do neobjašnjivog paralisanja volje, koji su se neprestano vraćali i držali ga po nekoliko meseci u neljudskom, tajanstvenom strahu, u strahu od nečega nepoznatog što se odjednom može pretvoriti, bezmalo, u potpuno ludilo. Ali to se dogodilo u leto, a on tada već nije bio u Moskvi. Bio je u letnjikovcu kraj Peterburga i ponovo se, posle dužeg vremena, sreo sa braćom. Obojici je pisao prilično često, trudeći se da im uz nežnost i brigu pruži i korisne pouke. On još nije znao šta život sprema ovim mladićima koje je on odnegovao. „Moda, bubaj, bubaj, bubaj i druži se sa pristojnim drugovima, a ne sa jurodivima.” „Toljaša, što se tiče tvojih misli o ništavnosti i nekorisnosti, koje te proganjaju, savetujem ti da se tih gluposti okaneš. Moraš da... radiš, radiš, radiš..
Preko leta se s njima video. Sada im je bilo po šesnaest godina, obojica su ga obožavali: Anatolij mu je na svoj način, samoljubivo, na brigu uzvraćao brigom. A Modest... Petra Iljiča je toga leta prvi put obuzeo strah zbog saznanja da će taj čovek zauvek postati njegova senka. Peterburg je bio isti onaj surovi grad koji ga se gnušao i gde je čak, bogzna zašto, prvu noć morao da provede na klupi u parku: neke ljude nije zatekao kod kuće, drugi mu nisu otvorili vrata, a novca za hotel nije imao. Ovde se, dok mu se srce stezalo, video s nekim ljudima. Apuhtinu je svojevremeno dozvolio da mu se suviše približi, a sada ga nije tražio. Nije mogao da mu oprosti jedno pismo koje je primio pred sam polazak iz Moskve: nekada, u mladosti, taj čovek je u njemu uništio mnogo toga, ali sada njegove strele više nisu dopirale do Čajkovskog. Apuhtin, pak, koji se u dvadeset petoj ugasio a da ni sam toga nije bio svestan, trudio se da, kao i nekada, ubaci u njega otrov sumnje u samoga sebe, u sopstveno pozvanje, a što je najvažnije – „životno sivilo” njegovog marljivog prijatelja nerviralo je zavidljivog Mefistofela. „Ti si kao naivna gimnazijalka, još uvek veruješ u ‘rad’, u ‘borbu’. Čudno je što već nisi pomenuo ‘progres’. Zbog čega raditi? S kim se boriti? Pepinjerko13 draga, prihvati jednom zauvek da ‘rad’ ponekad jeste gorka potreba i da je uvek najveća kazna poslata čoveku – da zanimanje odabrano po želji i naklonosti nije rad, da je bavljenje muzikom za tebe rad isto koliko je za M-a kupovina nove kravate. Zar se to što se ja divim lepoti H-a takođe može smatrati radom?” Na ovo pismo puno ciničnih aluzija i muzičkih saveta Čajkovski nije odgovorio. On se u Peterburgu sreo sa Apuhtinom znajući da je sudbina – koja je jednome od njih suviše obećala i nije održala obećanje, a drugome toliko zakasnila i škrto ga nagrađuje – da je ona za njih dvojicu različita i da među njima postoji nekakva uzajamna uvređenost. Čajkovski je uvideo da je gospodičić miljenik sveta i sudbine prokockao nešto svoje, možda najdragocenije, i počeo je da se pred njim stidi sebe, svog mukotrpnog rada, svojih nada i svog siromaštva. Sada mu je bio potrebniji Laroš, bilo mu je prijatnije sa braćom. I kada se vratio u Moskvu, shvatio je da se vratio kući, da su Moskva, Konzervatorijum, Nikolaj Grigorjevič – onaj temelj za budućnost koji je toliko godina tražio. I moskovsko „muzičko društvo” se na njegovu potrebu za stabilnim odnosom odazvalo pravim prijateljstvom – možda ne baš dubokim, jer su ljudi u tom krugu bili veoma prostodušni i ograničeni – ali odazvalo se pravim prijateljstvom, odanošću do kraja života – istina, ovlaš je bazdilo na vint i pijanke; stigao je Laroš, razgovori su postali ozbiljniji, ponovo se sviralo u četiri ruke. Zbog Laroševe vere, zbog njegovih toplih reči prilikom njihovih susreta, Čajkovski se spremno preselio u predsoblje na sporednom ulazu, iza zavese, na sanduk – dok je Laroš neko vreme stanovao gore, u njegovoj sobi. Jer, i na sanduku, iza zavese, takođe se mogla pisati Prva simfonija, a na kraju krajeva – mogao je i da otrči u kafanu Velika Britanija i da
tamo radi, u praznim salama i uz jednolično lupkanje bilijarskih kugli. A ništa više od toga mu i nije bilo potrebno, samo da se ne ponovi nervno rastrojstvo, samo da ga prijatelji, učenici i klupski poznanici makar nekoliko sati dnevno ostave samog. Sve više ga je obuzimala ideja o operi, iako još uvek nije znao šta zapravo želi: u svakom slučaju nikakve velelepnosti, nikakvih oklopa, nikakvih robinja. Nekoliko puta mu je padao na pamet Ostrovski – njegov San na Volgi. Ostrovski je bio izvanredan, ali voleo je laskanje i obećao je da lično napiše libreto. Simfonija San na Volgi i opera, koju je nazvao Vojvoda, poveli su ga putem prvih priznanja. Moskva je te stvari ocenila kao prilično dobre. Delovi opere izvođeni su na koncertima; Prvom simfonijom je dirigovao Nikolaj Grigorjevič i njen adađo je postigao uspeh; Jurgenson je predlagao da se izda aranžman za četiri ruke... Te sezone, u godini kada je dolazio Berlioz i trijumfovala italijanska opera, Čajkovskog su jednom prilikom naterali čak i da diriguje izvođenjem „Plesa” iz Vojvode. Naterali su ga – i nisu se tome radovali. On nije umeo ni da se pokloni, ni da se ponaša za pultom, uopšte – nije umeo da vlada orkestrom. Njegova neumešnost je mogla da se primeti već prilikom prvih nastupa pred publikom, dok ga je publika pozivala posle izvođenja simfonije, kada je u bundi dugačkoj do poda, zaplićući se u njene peševe izlazio na scenu, gužvao šešir u ruci i klanjao se zabadajući postrance svoj nos u veliki okovratnik od dabrovine ukrojen u pelerinu. Sada, našavši se pred orkestrom sa palicom u ruci, za trenutak je obamro – pošto nije imao nikakvu predstavu o tome šta ga čeka nije osećao nikakav strah. Zamro je i uhvatio se levom rukom za bradu... Nije video ni partituru, ni muzičare, osećao je da mu se glava naginje u stranu i da samo što nije pala sa ramena. Ali muzičari su znali „Ples” napamet i ne obraćajući nimalo pažnje na njegovo mahanje, smeškajući se, odsvirali su sve od početka do kraja ne pogrešivši nijednom. Oni su radili svoj posao i trudili su se da što manje gledaju u njega. Publika ga je aplauzom više puta pozivala na scenu... Došao je k sebi tek krajem večeri. Dvorana se ispraznila. Rubinštajn je po staroj navici, lupkajući potpeticama, sedeo na bini i okružen devojkama jeo čokoladu. Albreht je išao od stalka do stalka skupljajući note. Neki su se spremali da pođu kod Jara – da proslave prvi i poslednji nastup nesrećnog dirigenta. Čajkovski je prilazio čas Larošu, čas Kaškinu: hteo je da čuje šta oni misle o novom ruskom kompozitoru koga je Moskva danas prvi put čula, o Peterburžaninu koji im je poslao svoju Srpsku fantaziju, o nekom Rimskom-Korsakovu. Čajkovskog je ta fantazija potresla. On je o Korsakovu znao samo jedno: da pripada onom Peterburgu koji svojevremeno nije prihvatio Čajkovskog i koji je još nedavno odbacio njegovu Prvu simfoniju, gde se prema njemu veoma „kavaljerski” poneo konzervatorijum Antona Grigorjeviča, a tako nepravedno krug oko Dargomiškog i istomišljenik Korsakova – Kjui. On je znao da taj krug, koji se sada iživljava na Serovu i zbacuje s pijedestala Antona Grigorjeviča – da taj krug smatra Ruslana vrednijim od Života za cara, da
Betovenove simfonije naziva „nezanimljivim stvarčicama”, a Mocarta malenkošću; na njihov je poziv dolazio Berlioz, prema kome Čajkovski nije osećao ništa osim poštovanja, oni su veličali Lista – koji je Čajkovskom retko padao na pamet. Ipak, iz tog kruga mu je pre mesec dana bila pružena ruka – Balakirev mu je napisao pismo... Daleka, ali ipak prijateljska sila? Ili neprijateljski tabor? Ili najzad pronađena braća koja su s njim zanavek sjedinjena prijateljstvom, muzikom, sudbinom? Ni jedno, ni drugo, ni treće. Video ih je sledećeg proleća kada je otišao u Peterburg i s njima se upoznao. Oni su bili neverovatno sigurni u sebe, tvrdili su da Dargomiški na samrti komponuje Kamenog gosta pred kojim su Rubinštajnove opere – najobičnije smeće. Oni su Dargomiškog cenili, preko njega su vodili svoj rodoslov od Glinke. A Vagner – glupost! Italijanština – sramota! U Evropi je dobro samo ono što još niko nije priznao. I, ako Majerbera sviraju u zabavnim parkovima i publika uz njegovu muziku pije limunadu – tako mu i treba. S Balakirevom se Čajkovski osećao bolje nego sa ostalima, on mu je od svih bio najbliži: mnogo toga su jedan drugome razjasnili u prepisci koja je tih meseci za obojicu postala potreba. Balakirev je bio mnogo veći despot od Rubinštajna, ali je u njegov sud Čajkovski odmah poverovao – samo da ga posluži strpljenje, da se ne žesti, da sasluša i, po mogućstvu, ostvari njegove savete. Balakirev je svirao njegovu muziku – sve što je mogao da nabavi on je nabavio, proučio, razložio do sitnice, do punktuacije. U svojim sudovima je bio zahtevan, nije dozvoljavao da mu se protivreči. Kada je hteo do kraja da ponizi govorio je: to ste čuli od verglaša! Čajkovski je klimao glavom: on je sanjao o tome da svoju muziku čuje od verglaša, da je jednom odsvira stara orkestrina u dvorištu. Ali se to nije smelo reći. Od svake reči Balakireva u glavi mu je ostajalo nešto korisno; bilo kako bilo, ali ipak je ostajalo neko novo znanje o nečemu što se, izgleda, ne može rečju izraziti. Sam Balakirev je te godine postajao veliki muzičar, pred njim se otvarao težak put neprijatelja Rubinštajna i nemačke tradicije, put vođe čitave jedne škole. Glinka ga je zapazio jednom dok je bio još skoro dečak, a sada su mu Korsakov, Kjui, Musorgski dolazili kao učitelju i starijem drugu. U Korsakovu je Čajkovski odmah osetio – upravo od pomenute Srpske fantazije – ogroman muzički talenat, ali nije mogao s njim da se zbliži. Prilikom susreta se ispostavilo da je Korsakov suviše mlad, pravi žutokljunac; sa Kjuijem je, pamteći njegovu kritiku u štampi, zadržao hladan odnos; Kjui mu je potajno bio neprijatan. A Musorgski ga je nervirao samim svojim bićem – bučan i drzak, s večnim pošalicama, doskočicama, nadimcima, govorio je o sebi u trećem licu. Činilo mu se da će ga, čim izađe na vrata, Musorgski momentalno uvredljivo oponašati, kao što je oponašao Rubinštajna, Serova, Laroša. Trebalo je samo reći nešto i on bi odmah čoveka potkačio, planuo bi, upuštao se u spor; ako bi neko seo za klavir – izgledalo je kao da sluša samo iz učtivosti, zato što je vaspitan, a da zapravo ne želi da sluša nikoga osim sebe i svojih. Postojao je još i peti, koji je uvek dolazio posle svih, lep, usporen čovek, pomalo
neobične biografije: hemičar, Mendeljejevljev prijatelj iz Hajdelberga, Borodin. On je pozivao Čajkovskog u goste (bio je oženjen), izvinjavao se za nered u stanu, za to što se ručak služi noću, a doručkuje se čitav dan, zbog čega se sa stola ništa i ne sklanja. Čovek velikog šarma, i po svoj prilici neobičnog talenta; ipak, on ni za šta nema vremena i svoju muziku piše olovkom na svemu što mu dođe pod ruku. Zatim rukopise premazuje belancetom kako se ne bi obrisala olovka i kači ih po stanu na konopac, kao da suši rublje. Kažu: „genije”. Ali oni svi jedni druge nazivaju „genijem”. Ispada da je Peterburg grad genija. Čajkovski uspeva da se sa Balakirevim vidi nasamo, jer mu odlazi rano u posetu. Balakirev seda za klavir, svira mu deo iz Tamare, upoznaje ga sa poslednjim Kjuijevim romansama (peva prilično loše), sa muzikom svih „svojih”. – A evo vam Borodina! – glavna tema iz simfonije u Es duru. – A ovo je – Musorjanin!14 Ne, to je već kakofonija! Čajkovski se mršti. Po njegovom mišljenju, kod Musorgskog postoji nešto komedijaško, jurodivo; i Svetik Savišna izaziva kod njega takvu nelagodnost da oseća neprijatnu hladnoću duž kičme. On sluša Balakireva. Mnogo toga, možda čak i sve što on govori o Rusiji, o muzici, o narodnoj pesmi, o Glinki, njemu je tuđe. Ono što je u njemu poslednjih godina očvrslo i ustalilo se za čitav budući život ne daje mu pravo da se ljubazno saglašava sa domaćinom, ali se on oseća sasvim nespremnim, skoro glupim da bi mogao da ga osporava. I seda za klavir. Stasov iz predsoblja kaže svojim čudovišnim basom: – Bilo vas je petorica, sada vas je šestorica. Čajkovski zna da je to samo fraza koju je Stasov smislio i da niko, čak ni Stasov, u to ne veruje. Za čajem, do kasne večeri, on im priča o Moskvi. Ovde ga smatraju Moskovljaninom i – šta da se radi! – on se toga zvanja ne odriče. Oni mu pričaju o Peterburgu. Peterburg se obnovio, izmenio: Antona Grigorjeviča su tog proleća naterali da napusti mesto direktora Konzervatorijuma; za vicepredsednika Muzičkog društva kandidovali su Serova, a umesto njega izabrali Dargomiškog, koga u tom društvu familijarno i nežno zovu ”Dargopeh”; a o Serovu kruže podsmešljivi kupleti: Za genija fotelju, smesta, Genije odmah mora sesti: Genije voli počasna mesta! Pevaju ih u horu. U tom novom Peterburgu Čajkovski se opet ne oseća baš kao zvani gost. Balakirev i Musorgski ga guraju, Stasov mu brunda u uvo grdeći Moskovljane zbog toga što neprestano idu u italijansku operu i prejedaju se po restoranima. I Čajkovskom zapravo postaje neprijatno zbog Moskve, zaista je
italijanska opera nadjačala sve, Artoova je izazvala senzaciju... Ali znamo mi nju, vašu Artoovicu, zimus je i ovde napravila senzaciju: uzimala je po tri hiljade za veče, a šta je pevala? Šopenovu mazurku! Rodeove varijacije! Svoju koloraturu je pokazivala pred otmenim društvom. Čajkovski se vraća u Moskvu – i zaista se već iste večeri prejeda pecivom i soljankom. Vraća se kući. Ima nastup hipohondrije.
VI
Zvala se Dezire. Imala je trideset godina. Bila je kćer horniste pariške opere Artoa i nećaka poznatog violiniste. Ona je bila učenica Poline Vijardo i u mnogo čemu je po prirodi bila nalik na nju: talentovana, pametna i ružna, bila je velika glumica, sa glasom koji je imao tako neverovatan raspon da joj je pružao mogućnost da podjednako savršeno peva i Azučenu i Leonoru u Trubaduru. Bila je primadona italijanske opere koja je te godine stigla u Moskvu. Dezire je bila ružna: puna, crvena u telu i licu, napuderisana, okićena dragocenostima; u razgovoru je bila izvanredno oštroumna i samouverena. Prijem koji joj je priređen u Rusiji ju je zaprepastio; uz skute njene bele haljine tiskali su se moskovski trgovci i muzičari. Ali ona je u opštenju sa obožavaocima bila hladna. Sa trideset godina još je bila devojka. „Ah, Mođenjka, kad bi samo znao kakva je pevačica i glumica Artoova!...” Čajkovski u početku o njoj nije ni govorio drugačije nego kao o „veličanstvenoj osobi”. Ona je dirala u srce ne samo svojim glasom, bila je pevačica sa dramskim talentom; pored nje su sve ostale bile lutke, punjene ptice, ali ne žene. Na sceni – kao Đilda, kao Margareta – ona je bila veoma lepa, toliko je bila čista i uzvišena njena umetnost da mnogi do kraja života nisu više hteli da slušaju druge Đilde i Margarete; mnogim ljudima ni Patijeva ni Nilsonova nisu pomutile sećanje na nju. Nikolaj Rubinštajn i sav njegov personal su zbog nje italijanskoj operi opraštali njen trijumf. Društvo muzičara je moralo da računa na nju i da svoje koncerte ne organizuje u dane italijanskih premijera. Šta da se radi? Boljšoj teatar je bio punpuncat, pozorišni agent je zgrtao pare, tenor Stanio je osvajao parter i gornje galerije. Artoova je izazivala takvo uzbuđenje... Preostajalo je jedino da se slegne ramenima. Balakirev je očigledno bio u pravu! Domaća opera je u zapećku. A i kako da se nadmeće s tom uvoznom velelepnošću? Evo, recimo, za postavljanje Vojvode odobreno je samo trista rubalja; Menjšikova, pevačica, molila je Čajkovskog da požuri, trebalo joj je makar nešto novca. Horovi su već imali probe i sve se radilo na brzu ruku. Ali Čajkovskog je i to činilo srećnim. Sada je, posle prepodnevnih časova na Konzervatorijumu i proba Vojvode tokom dana, uveče odlazio u Boljšoj teatar i slušao Artoovu. Takvu umetnicu u svojim
komadima verovatno nikada neće videti – njoj nema ravne. Njen repertoar – vreme je da se to prizna – skoro da je smeće, šta da se radi, ali tako je! To možda čak i nije muzika?... Ali kako ona peva, kako se kreće po sceni!... A sada, dok u muškom društvu juri noćnim moskovskim ulicama u nekakav restoran, zbija šale i pravi se nevešta – ona je žena. Čajkovskom se prvi put učinilo da one nisu sve – nesnosne i nepotrebne; prvi put je u njemu probuđeno čudno osećanje, nekakvo uzbuđenje, nekakva neutoljenost kojoj se on racionalno predaje. Nije se trudio da ostaje s njom nasamo, a kada joj je otišao u posetu govorio je o muzici, o pozorištu, o inostranstvu – nikada o sebi. On, pre svega, nije imao običaj da priča o onome što se događa u njegovoj duši, stideo se mraka koji se sve upornije spuštao na njega, stideo se svog očajanja, svog bezumlja. Polako se ledila na njegovom licu maska učtivosti, polako su se hladile njegove uplašene, tužne oči. U načinu govora Artoove bilo je toliko sjaja i lepote... Nikada pre nije sretao takve žene. U njenim navikama, njenom nemaru, u samouverenosti i prefinjenosti, izbijalo je, činilo mu se, nešto muško. Ona ga je najpre zamolila da za nju napravi aranžman za Oberov Crni domino. Laroš je bio uzrujan: danas aranžman za Laroša, a sutra će vas naterati da za nju pišete arije! Ali Čajkovski je odmah prihvatio. I nije joj posvetio ariju, već romansu za klavir. Ona je tu stvar odslušala sa neskrivenim zadovoljstvom. On je nekoliko dana bio van sebe od uzbuđenja i izbegavao ju je, a onda je s buketom cveća, s cilindrom i belim rukavicama pošao da joj izjavi ljubav. On nije znao šta je to ljubav, niti je znao šta je to žena. Deset godina su se oko njega vrtele žene – najpre drugarice njegovih sestara, zatim učenice, glumice, žene iz društva. Dopadalo mu se ako su bile mlade i lepe, a još ukoliko uz to nisu bile ni glupe, smatrao je da je sve to izuzetno prijatno. Ali su sve one bile obične. Dezire Arto je bila neobična žena. Bilo je u njoj – počev od zanata kojim se bavila i slave koja ju je pratila, naravno, i urođene vlastoljubivosti, ali potčinjavanje njoj bilo je slatko i ona nimalo nije ličila na vlastoljubivost Nikolaja Grigorjeviča, ili na despotizam Balakireva. To je bilo nešto sasvim drugo, nešto što ga nije nerviralo, što nije izazivalo otpor već je delovalo umirujuće i on je želeo da joj se preda, ali tako da to bude nepovratno. Njegovi prijatelji su se ženili i bili srećni, a tu je još i muzika, zajednički put, nežensko razumevanje. Biti kao svi? A šta ako to i jeste sreća? Biti kao svi – i prestaće sramne glasine koje o njemu kolaju po Moskvi. „Mili, dragi moj tatice!” Pošto su i do vas svakako stizali glasovi o mojoj ženidbi i, možda vam to nije bilo prijatno zato što vam ja o svemu tome nisam pisao, sada ću vam objasniti o čemu se radi. Sa Artoovom sam se upoznao u proleće, ali sam bio kod nje samo jednom posle predstave, na večeri. Po njenom povratku ove jeseni, čitavih mesec dana nijednom
joj nisam otišao. Slučajno smo se sreli na jednoj muzičkoj večeri: ona je izrazila čuđenje zbog toga što je ja ne posećujem i ja sam obećao da ću doći, ali ne bih održao to obećanje (zbog svog otpora prema novim poznanstvima), da me nije Anton Rubinštajn, koji je bio na proputovanju kroz Moskvu, odvukao njoj. Od tada sam počeo skoro svakodnevno da dobijam od nje pisamca sa pozivima i malo-pomalo, prešlo mi je u naviku da je svakodnevno posećujem. Uskoro su se među nama rasplamsala veoma nežna osećanja i uzajamna ljubavna priznanja uslediše odmah potom. Razumljivo je da se tu postavilo pitanje zakonitog braka, koji oboje želimo i koji bi trebalo da ostvarimo na leto ukoliko ne bude nekih smetnji. Ali, stvar je u tome što postoje izvesne prepreke. Pre svega, njena majka, koja je stalno uz nju i ima na svoju kćer značajan uticaj, protivi se braku smatrajući da sam ja suviše mlad za njenu kćer i, po svoj prilici, boji se da ću je naterati da živi u Rusiji. Drugo, moji prijatelji, posebno N. Rubinštajn, koriste veoma energične mere ne bi li me odvratili od predviđenog plana o ženidbi. Oni kažu da ću ja, ako se oženim poznatom pevačicom, igrati veoma žalosnu ulogu muža svoje žene, tj. da ću ići za njom po čitavoj Evropi, da ću živeti na njen račun, odvići se od rada i da, čak, neću ni imati mogućnosti da radim. Jednom rečju, kada se moja ljubav prema njoj malo ohladi, ostaće samo patnje zbog mog samoljublja, očajanje i propast. Mogućnost takve nesreće može sprečiti njena odluka da napusti scenu i da živi u Rusiji – ali ona kaže da bez obzira na svu svoju ljubav prema meni, ona ne može da se odluči na takav korak i napusti scenu na koju je navikla i koja joj pruža slavu i novac. Ona je sada na turneji u Varšavi i ostalo je na tome da ću ja preko leta otići na njeno imanje (blizu Pariza) i da će tamo biti rešena naša sudbina. Kao što ona ne može da se odluči da napusti scenu, tako se i ja, sa svoje strane, kolebam da zbog nje žrtvujem svoju budućnost, jer nema sumnje da ću biti lišen mogućnosti da dalje sledim svoj put ukoliko budem slepo išao za njom. Dakle, mili tatice, vidite koliko je moj položaj težak: s jedne strane, vezao sam se za nju svom silinom svoje duše i čini mi se da neću moći da živim bez nje, ali, s druge strane, hladni razum me primorava da razmislim o mogućim nevoljama koje mi predočavaju moji prijatelji. Očekujem, dragi moj, vaše mišljenje o ovome.” On je napisao ovo pismo na drugi dan Božića, a već posle tri dana čitao je odgovor: ostareli Ilja Petrovič, prolivši mnogo radosnih i tužnih suza zbog svoga sina, ganuto je razmišljao: „Ti voliš i ona voli, i stvar je svršena, ali... ah, to prokleto ali... jer, zaista treba razmisliti, sve razložiti do najsitnijih detalja, treba razvezati taj Gordijev čvor, nit po nit. Dezire, tj. željena, svakako mora biti divna, u svakom pogledu, zato što se moj sin Petar u nju zaljubio...” Ali, pre svega – o „kapitalu”: „Ti si umetnik, i ona je umetnica, vi oboje stičete kapital uz pomoć svoga talenta, jedino što je ona taj kapital i slavu već stekla, a ti tek počinješ da ih stičeš, i bogzna
da li ćeš dostići to što ona već ima. Drugovi i prijatelji su svesni tvog talenta i boje se da ga ti ne izgubiš tom promenom: ja ne mislim tako. Ako si ti radi talenta napustio carsku službu, naravno da nećeš prestati da budeš umetnik čak ako u prvo vreme i ne budeš srećan, jer to se događa skoro svim muzičarima. Ti si gord i neprijatno ti je zbog toga što još nisi stekao toliko da možeš da izdržavaš ženu, da ne zavisiš od njenog novčanika. Da, dragi moj, razumem te, to je gorko i neprijatno, ali ako oboje počnete da radite i stičete, niko neće imati razloga da vam zavidi.” Zatim – o položaju muža velike umetnice: „Ukoliko niste jedno drugo zavoleli vetropirasto, već ozbiljno, kao što i priliči ljudima vaših godina, ako su vaši zaveti iskreni i čvrsti, onda je sve ostalo glupost. Srećan supružnički život zasniva se na međusobnom uvažavanju, i ti nećeš dozvoliti da tvoja žena uz tebe bude nešto kao služavka, niti će ona zahtevati da ti budeš njen lakej, a pratiti je uvek možeš i treba da je pratiš, ali da u isto vreme komponuješ i tamo gde priliči postaviš svoju operu, javno izvedeš svoju simfoniju ili štogod drugo. Prava drugarica će umeti da pobudi tvoje nadahnuće, samo da postigneš da sve zapišeš. Uz takvu osobu kao što je tvoja željena, pre ćeš usavršiti, nego izgubiti svoj talent.” „Ja sam proživeo dvadeset jednu godinu sa tvojom majkom i čitavo to vreme voleo sam je istim mladalačkim žarom i poštovao je i obožavao kao sveticu. Ako tvoja željena ima iste kvalitete kao tvoja mati, na koju ti ličiš, onda su sva nagađanja glupost. Naša budućnost poznata je samo Bogu, ali zašto polaziti od toga da ćeš ti biti lišen mogućnosti da ideš svojim putem napred ukoliko budeš slepo išao za njom? To izgleda kao da ti nemaš sopstveni karakter, nego ćeš biti običan prirepak, pridržavaćeš njen skut i izvoditi je sa dva prsta na scenu, posle čega ćeš šmugnuti u gomilu kao ništavni sluga. Ne, dragi moj, budi sluga, ali nezavisan – dok ona peva tvoju ariju neka aplauzi pripadaju oboma – zašto bi to onda bilo slepo praćenje?” Na kraju pisma Ilja Petrovič se nežno obratio lično madmoazel Ano: „Mila Željena, još uvek nisam imao sreću da te upoznam, znam tvoju predivnu dušu i srce jedino preko njega. Nije loše da iskušate jedno drugo, ali Boga radi, ne ljubomorom, nego vremenom. Iskušajte sebe još jednom, a onda rešite pomolivši se Bogu... Napiši mi, golube, otvoreno, kakav je karakter tvoje željene – prevedi joj tu nežnu reč ‘dezire’. Mešanje mamice u stvari srca ne znači ništa, ipak, razmisli”... Dezire – „željena” – se vratila iz Varšave posle skoro godinu dana. Tokom te godine Čajkovski od nje nije dobio nijedno pismo. Ona je otputovala kao njegova nevesta, u svakom slučaju, veče pred svoj odlazak oprostila se s njim veoma nežno. Međutim, sutradan ujutru, s cvećem i dosetkama, pojavio se kod nje Rubinštajn. Kada su ostali nasamo u primaćoj sobi, u kojoj su sa zidova već bili poskidani lovorovi venci, on je počeo da govori veoma ozbiljno. Prvi put u životu je o takvim stvarima govorio sa jednom damom. Nikolaj Grigorjevič, koji se nikad nije
zbunjivao, u tom razgovoru je bio veoma zbunjen. Anoova je otišla na železničku stanicu veoma uzrujana. Vratila se posle godinu dana. Sada se zvala Arto-Padila. Mesec dana pošto je otišla iz Moskve ona se udala za poznatog baritona. Padila je bio veoma lep i, kako se pričalo, glup. Uzeli su se iz strasti. Čajkovski ju je slušao u istom onom Crnom dominu koji je obradio za nju. Ona je opet blistala na bini. On se zaklanjao iza binokla da Kaškin ne bi video suze koje su mu tekle iz očiju i padale na plastron. Njegovo samoljublje nije bilo povređeno, ni očajanja nije bilo. On je plakao od uzbuđenja i plačući, osećao je veliko blaženstvo. Čak je poželeo da se opet s njom viđa, da joj posvećuje svoju muziku. I da se slatko kraj nje muči... Ali Padila mu je preko Albrehta poručio da je sada nezgodno da se Čajkovski sreće sa njegovom ženom. Prvih meseci rastanka s njom, kada od nje nije dobio nijedno pismo, on nije imao vremena ni snage da neprekidno na nju misli, da čeka i nada se: postavljanje Vojvode obuzelo je sve njegove misli. Trista rubalja koje je direkcija uplatila za postavljanje opere, već je potrošeno za ništavnu popravku nekih starih, izbušenih dekoracija; Menjšikova, bez obzira na sav svoj trud, nije mogla da dosegne neke grupe izvođača, tenor je uoči generalne probe na svojoj ruci otkrio crni prišt i, gubeći svest od bola, u nekim momentima ljubavnih dueta skoro da je ležao u naručju soprana. Hor je odbijao da peva triole, te ih je Čajkovski zamenio diolama; dirigent je zahtevao da se na nekim mestima ispremeštaju duvači. Čajkovski je menjao, komadao, premeštao. Nikolaj Grigorjevič je, došavši jednom na probu i videći njegovo izmučeno, pokorno lice, samo odmahnuo rukom: kako može da bude takva krpa? Treba da ubeđuje, insistira, zahteva. Ali Čajkovski mu čak nije ni odgovorio. On je čekao samo jedno – da se sve to što pre završi. Završilo se veoma brzo: opera je izvedena samo pet puta i zauvek je skinuta s repertoara. Uzgred, prva predstava kao da je nagovestila uspeh – autor je više puta pozivan na scenu, Menjšikovoj se aplaudiralo, ispijeno je mnogo flaša u čast „krivca” za to slavlje, koji nije osećao ništa osim strašnog umora. Ali, nikakvog daljeg uspeha nije bilo. Laroš, koji se te godine svrstao među muzičke kritičare, objavio je, ne odmeravajući izraze, recenziju na Vojvodu. U njoj se govorilo da je Čajkovski podražavalac podražavalaca Mendelsona i Šumana. Ali ni debakl Vojvode, ni ćutanje neveste (Čajkovski je i sam osećao koliko malo ta reč ide uz Artoovu), ni neuspeh s Fatumom posvećenim Balakirevu, kome se ovaj podsmehnuo, nisu bili uzrok narastajuće hipohondrije i mizantropije. On je bio umoran od života. Zašto? Tek što je počeo da živi, a već je čeznuo da ne živi, da završi život, maštao je o tišini, o miru, o skromnim radostima. Predosećao je svoje večno usamljeništvo i nešto mu je govorilo da će lakše s njim izaći na kraj ako ne bude među ljudima, već što dalje od njih. A stvaralački neuspesi samo su ga još više
nagonili da teži stvaralaštvu, dok se kao neostvarivi ideal, njemu, koji zbog siromaštva nije čak imao ni mogućnosti da živi sam, priviđala egzistencija bez obaveza i odgovornosti, negde pod nebom – svejedno da li rodnim ili tuđim – gde će se zatvoriti u sebe i nikoga neće puštati ni blizu svoje muzike, sam sebi će zameniti čitav svet. Balakirev je smatrao da je Fatum „ružno klaparanje”, dok su se u Moskvi Jurgenson i drugi prijatelji spremali da taj naziv predlože fabrici duvana za novu vrstu cigareta. Čajkovski se učtivo smeškao prijateljima i uredno otpisivao Balakirevu, obećavši da će ih sve „obradovati nečim novim”: peterburškog despota novom simfonijskom poemom, naravno, kao što je i tražio, „na ljubavnu temu, strasnu, o stvarima srca”; Moskovljane – prijatnim romansama. Ali s kakvim su bolom te jeseni izašle iz njega te romanse! Ne, samo onaj ko zna Susreta čežnju Shvatiće koliko sam patio... On je stalnim Jurgensonovim gostima otpevao tu stvar svojim sasvim prosečnim, ali svežim glasom, prateći samoga sebe i, kao i obično, nekako žurno. Kapao je vosak sa sveća u kandelabrima na Bekerovom klaviru bacajući svetlost na njegovo lice, dok se on trudio da, izgovarajući ove beznadežne reči, sačuva na licu izraz spokojstva. „U Rusiji je svaki iole blagorodan čovek svakako komponovao makar jednu romansu”, rekao je zatim, klanjajući se damama. A simfonijska poema – „strasna, intimna” – u delovima, po temama i odlomcima, slata je u Peterburg, Balakirevu na procenu. To mu je on dao siže za Romea i Juliju. Ona je opet bila njemu posvećena, i on je opet bio nezadovoljan. Balakirev zajedno sa Borodinom dolazi u Moskvu i njegovi odnosi sa Čajkovskim od prijateljskih postaju drugarski – nisu li to suviše ozbiljno? – razmišljao je Čajkovski, koga je Balakirev pomalo zamarao svojom oštrinom, netrpeljivošću, pristrasnošću. Kad je on otišao, Čajkovski je s olakšanjem odahnuo. Ali, kao odgovor na prve tek nabacane rukopise Romea, opet je – ovoga puta u pismima – zaškrgutao nepopustljivi glas: „Prva tema nije sasvim po mom ukusu. U njoj nema ni lepote ni stila. Što se tiče teme u ha molu, to nije tema, već veoma lep uvod u temu. Prvi Des dur je veoma lep, iako je pomalo bajat, a drugi Des dur je prosto divota.” (Najzad! Uzgred, Balakirev nije bio ravnodušan prema tonalnosti Des dura). Ali, nadalje, opet: „Samo jedno ću vam reći protiv te teme: u njoj je malo unutrašnje, duševne ljubavi, postoji samo fantastična strasna čežnja, malčice, čak, sa italijanskom nijansom.” Rečju – nije pogodio, opet treba menjati. I Čajkovski ponovo šalje u Peterburg izmenjenu partituru; Balakirev zahteva da izbaci finalne akorde (oni u Peterburgu,
vidite li, sviraju bez tih finalnih akorda i ispada mnogo bolje). A posle uklanjanja akorda pokazalo se da Balakirev ipak savetuje da pričeka sa objavljivanjem partiture i da opet nešto ispravi... Hladan vetar duva između Peterburga i Moskve i hladi neveselu prepisku. Čajkovski se već boji da će mu posle svih tih saveta njegovo milo čedo postati nemilo. Ali ono mu donosi početak slave: izvode ga u Moskvi, u Peterburgu i, po prvi put, muzika Čajkovskog čuje se na scenama Nemačke: preko leta, u Berlinu, Čajkovski prodaje Boku pravo na izdavanje Romea. Od Nikolaja Grigorjeviča, od neurednog života, od njegovog kartanja i sve te konzervatorijumske buke Čajkovski još nije mogao da pobegne – nije imao dovoljno novca za tako nešto; i dalje je sve bilo onako kako se ustalilo još prvih meseci zajedničkog života: Nikolaj Grigorjevič se u sve mešao i tiranisao ga je; Agaton ga je omalovažavao; nekakav svet je bazao po dvema sobama donjeg sprata gde su oba pijanina po čitav dan stajala sa podignutim poklopcima. U kući se na spavanje odlazilo kasno, a ustajalo kad se mora. Izjutra su dolazili raznosači: donosili su za Nikolaja Grigorjeviča cveće od obožavateljki, pisamca. I dalje su se uveče okupljali muzičari: Laroš je otišao u Peterburg, pojavio se Hubert, teoretičar, koji je imao nadimke „crvenonosi” i „bradica” – premio, predobar, što bi se reklo, presladak. Usred svega toga, Čajkovski je radio – zavoleo je žestok, mukotrpan rad. Opet je započeo operu, pisao je male klavirske komade, zamislio je gudački kvartet. Uz sve to, posle Laroševog odlaska, natovario je sebi i pisanje kritika za Ruske vedomosti. To se dogodilo slučajno, naprosto zato što je Kaškin bio lenj i nije mogao da ostane u novinama, a bilo je besmisleno prepustiti to mesto nepoznatom diletantu. Smišljen je pseudonim – inicijali ”B. L.” („Bedv Lajcorgcij” – pravnički nadimak Petra Čajkovskog) i, paralelno sa časovima teorije muzike, to je postala njegova potreba, obaveza i kuluk. Ali, „B. L.”, kritičar Ruskih vedomosti, morao je da pod svoje kritičarske pozicije podvede i izvesnu idejnu estetičku osnovu, a pre svega, i za samog Čajkovskog neočekivano, ali ipak sasvim nesumnjivo, ispostavilo se da je pitanje o italijanštini rešio nepovratno: posle nekadašnjeg neobuzdanog zanosa, Pičiolijev učenik je došao do zaključka da se radi o „nemuzikalnoj pojavi”. Naravno, Verdi ga je ponekad iznenađivao svojim prirodnim talentom; prema Gunou je i dalje osećao toplinu (Laroš ga je ubeđivao da je on sam nešto između Gunoa i Šumana, što je njemu bilo neprijatno). On se oduševljavao glasovima koji su zamirali na cis, ali to više nije mogao da nazove muzikom. A ta „nemuzika”, zajedno sa pomodnim američkim valcerima, naprosto je gušila Moskvu i trebalo je da toj Moskvi, koja je hrlila na koncerte kad je gostovala Pati, putem štampe govori o vrlinama kamerne muzike, o Šumanu, Glinki i Listu. Ali, upravo mu je ta Moskva konačno postala bliska – gde bi još mogao da živi, osim tu, u tom neredu, u toj teskobi? Otac se polako vraćao u detinjstvo, braća su,
završivši školu, tražila svoje mesto, sestrina porodica je neprekidno rasla. Bio je sam, i samo tu, u zadimljenom vazduhu muzičkih skupova, u kafanskim separeima, u svojoj sobi, mogao je ponekad da se ne plaši toga da će se desiti nešto nepopravljivo što ga može uništiti. Prijatelja je imao malo, oni nisu bili genijalni kao što su bili genijalni njegovi peterburški prijatelji, ali on je pripadao tom krugu. Otići! Ta misao, ta neostvarena želja je počela sve češće da ga muči. Otići. Kuda? Nije li svejedno. Biti slobodan, pisati muziku, oplakivati sebe, svoju mladost, tugu tog zagonetnog, strašnog života. Pisati. Radovati se nekom moru, nekom nebu; voleti meku svetlost lampe što stoji iznad udobne fotelje. Gde?... Toga, svejedno, nikada neće biti. Biće crnčenja na Konzervatorijumu, u Ruskim vedomostima, na radnom rukopisu opere, zasutom pepelom cigareta Nikolaja Grigorjeviča, pokapanom njegovim čajem... I neočekivano – koncert u proleće 1871. godine, vlastiti koncert Čajkovskog, koji mu je samostalni život učinio bližim. Turgenjev je zakasnio na kvartet, napisan specijalno za taj koncert, za čiji se Andante pričalo da je „čudo”, da je „predivan”. Turgenjev nije tome mnogo verovao: nije mogao da podnese nove ruske kompozitore, kao ni slikare. „Egipatski kralj Rampsimit XXIX nije toliko zaboravljen koliko će oni biti zaboravljeni kroz petnaestak-dvadeset godina”, pisao je on Stasovu. „Našao si samoniklog – Glinku, i uživaj, ponosi se njime, a sve te Dargomiške, Balakireve i Brjulove zbrisaće veliki talas i odneti ih zajedno s peskom i svakakvim smećem.” Ali na koncert Čajkovskog je došao (istina, sa zakašnjenjem), zato što ga je Rubinštajn na to sa žarom nagovarao: govorio mu je da je Čajkovski izuzetak, da njega ne treba brkati s nekakvim Musorgskim, da on čak pomalo liči na Šopena... I Turgenjev je došao. U načelu, bio je zadovoljan: publika, koja je te večeri ispunila tri četvrtine Male dvorane Plemićke skupštine, bila je „čista”, pevačica je pevala odlično, Nikolaj Grigorjevič je, kao i uvek, božanstveno odsvirao dva klavirska komada. Zatim je Turgenjev otišao. Kada se sutradan posle koncerta Čajkovski probudio, pomislio je da sada Moskva za njega zna. Dvorana, istina, nije bila puna, bilo je zalepljeno veoma malo plakata. Čajkovski je nekoliko puta glasno ponovio: Moskva za mene zna. I to mu je bilo prijatno. Kao profesor Konzervatorijuma dobijao je oko 2000 rubalja. Oko pet stotina rubalja mogao je da zaradi u Muzičkom društvu, gde su te godine počeli da mu plaćaju za izvođenje njegovih komada. Još nekoliko stotina – kao recenzent. Koncert ga je ohrabrio. Jednom rečju, mogao je da iznajmi zaseban stan. Nikolaj Grigorjevič najpre nije hteo za to ni da čuje, ali Čajkovski je iznajmio mladog slugu, našao trosoban stan na Spiridonovki, okačio iznad klavira portret Antona Grigorjeviča i – počeo da živi. Kupio je od starinara šest bečkih stolica, a spavao je, naravno, na divanu. Bio je na svome. Mogao je nikoga ne prima, mogao je da organizuje ručkove – iz kafane je donošena hrana. Mogao je da se zatvori i da piše svog Opričnika.
Pokazalo se da je veoma vešt: u Opričnika je trpao sve što bi mu od starih stvari došlo pod ruku: delove Vojvode, komade odbačene opere Undina, tekst Ostrovskog mešao je sa tekstom Lažečnikova; ispadalo je nejasno, u pogledu muzike i sižea – kao da je pravio eksperiment i spajao bilo kako da bi video šta će iz svega toga da ispadne. Posle dvogodišnjeg rada on je nekoliko puta sumnjičavo pročitao ono što je napisao. Pošto ga je pažljivo prepisao, rukopis je poslao u Peterburg, novom čoveku: to je bio Napravnik, kapelmajstor Marijinskog teatra. Novi ljudi ga nikada nisu privlačili, ali zamarali su ga i stari poznanici: sprijateljio se s Kondratjevom, moskovskim svetskim lavom, miljenikom žena, bogatašem i „ljubiteljem lepote”; našao je starca-lakrdijaša, gradskog čoveka, koji je znao razne spletke i priče; vezao se za svog učenika, koji će kasnije postati njegov drug, bolešljivog, muzički obdarenog Volođu Šilovskog, i večito je s njim iznenada i tajanstveno iščezavao: čas na njegovo imanje, a čas bi iz čista mira njih dvojica odjezdili u inostranstvo, i to usred zime; a jednom je, čak, otišao u Kijev, gde mu je između Lavre i Šato de Fler prošlo nekoliko dokonih dana. Ta vezanost za Volođu počela je još pre nekoliko godina. Volođa je tada imao četrnaest godina i na prvo zajedničko putovanje u inostranstvo pratio ih je Volođin staratelj. Čajkovski je dečaku davao časove muzike. On je učio pristojno, ali nije u njemu bilo „originalne lepote manira”. „Taj gospodičić kao da je stvoren da pleni i očarava sve i svakoga”, pisao je o njemu Čajkovski. Ali i sam Volođa se nekako žestoko, kapriciozno i momentalno vezao za svog učitelja. Tokom letnjih meseci, ostavivši braću na cedilu, Čajkovski je nekoliko puta s njim odlazio na putovanja i bio srećan pored njega. Prisećao se srećnih dana u Švajcarskoj, gde Volođa ništa nije hteo da gleda i stalno je tražio švajcarski sir; zatim je nastupio žarki avgust u ruskoj stepskoj zabiti, gde je dečaku bilo dosadno, te je pokušao da pobegne u Moskvu. Čajkovskom je s njim svuda bilo dobro; ponekad mu se činilo da će Volođa jednog dana postati veliki muzičar, ali je Volođa bio lenj, ležao je na postelji obuven u kicoške čizmice, zadirkivao Čajkovskog pokazujući mu miševe, kojih se ovaj plašio, i glasno razmišljao o tome šta bi bilo da se rodio pre dve hiljade godina kao rimski patricij. A Napravnik nikako da pošalje odgovor na Opričnika. Napravnik je tada bio neograničeni vladar Sanktpeterburške opere i Čajkovski je, posle nekoliko meseci čekanja, odlučio da ode kod njega. Za sve to vreme pisao je mnogo i bez reda, ali – što je najvažnije – skoro da nije razmišljao o tome šta će iz napisanog ispasti. Pisao je svaki dan, pri čemu najčešće uopšte nije prilazio klaviru, umarao se, bolovao, ali se nije predavao. On je sada u Peterburg nosio stvar zbog koje je bio uzbuđen i ponosan – to je bila Druga simfonija, sa finalom iz Ždrala, pesmice koju mu je jednom u Kamenki otpevao poslužitelj Davidovih. Mećava je mela tokom nedelje uoči Božića, kada je on stigao u Peterburg.
Nikada do sada ovamo nije dolazio s takvim nadama. Umotavši se u bundu, seo je u niske sanke s kočijašem; odlučio je da ovoga puta ne odsedne kod oca, već u hotelu Viktorija. Zasedanje operske uprave, koja će rešiti njegovu sudbinu, bilo je određeno za sutradan ujutru. Napravnik ga je dočekao ljubazno. On je sa svim kompozitorima imao neizmirene račune: Rimski-Korsakov je u novinama potkačio njegove Nižegorodane, na Kjuija je odavno zbog nečega bio ljut, Balakirev i on već dugo nisu mogli da budu istovremeno u Muzičkom društvu. Čajkovski ga je svojom skromnošću potpuno razoružao, pa ipak, Napravnik nije propustio da mu napomene da, iako je Opričnik prihvaćen (da, da, upravo je prihvaćen!) – još se ne zna kada će biti izveden, uopšte kada će i s kim biti izveden – potpuno je neizvesno. Čajkovski mu se zahvaljivao, snebivao se, i najzad krenuo zajedno sa Napravnikom na orkestarsku probu Pskovljanke, kojom je ovaj dirigovao. Čajkovski nikada ranije nije video takav rad: u orkestru, koji je Napravnik te godine povećao na sedamdeset pet izvođača, dirigent je čuo apsolutno svaki zvuk i, ne prestajući ni za trenutak, uzdržano, skoro kao automat mahao je svojom palicom, dobacujući čas levo, čas desno: – Druga homa: fis – Fagoti: cis. – Basovi: pijano. I nadole, alt-violinama: – Kod vas se čuje nekako prjavo. – Umesto „lj”, izgovarao je „j”. Dakle, Opričnik je bio prihvaćen, ali „kada i s kim”? To ga je malo brinulo. U svakom slučaju, oca je veoma obradovao tom novošću. Ilja Petrovič ga upita za ženidbu: pokvarila se stvar sa „željenom”, ali možda je u izgledu neka druga? Čajkovski se potrudio da sabere misli i seti se svega što se u takvim slučajevima obično kaže: iako zarađujem dovoljno, zbog nemara sam večito u dugovima. A još ako bude dece?... Ilja Petrovič je skrušeno ćutao. Zatim su razgovarali o bolestima. Čajkovski se požalio ocu na rastrojene nerve. Ali ko iz sadašnje generacije nema istrošene nerve? Ilja Petrovič se s tim složio. Braćom je bio nezadovoljan, ali i srećan što ih vidi. Odrasli ljudi. Toljica – lepotan, i već sa hiljadu ljubavnih priča. Slama srca, ali sam biva pokošen i to svaki put „zauvek”, „do groba”. Iscrpljuje se na službi u ministarstvu pravde, ali će verovatno napraviti karijeru. A evo Mođica, Mođica je mršav i žut, kao da ga nešto jede. Izgleda, želi da bude pisac! Prava nesreća! A ko zna, možda ima talenta? Zasada, u svemu podražava starijeg brata – čak i u mizantropiji. Uspeo je da se upozna sa svim peterburškim muzičarima... poznaje slikare... Ipak, Petar Iljič ga te večeri nije poveo sa sobom na skup koji je Rimski-Korsakov priredio u čast dolaska Čajkovskog.
Odlazi sam, brinući i radujući se, noseći pod miškom klavirski deo Druge simfonije. Da ih sada sve vidi! Neka ga sada čuju. Naravno, u predsoblju ga dočekuje domaćin. Korsinka se nedavno oženio. Žena mu je predivna, pametnica, muzičarka. Prvog januara će biti premijera Pskovljanke. Jednom rečju, Korsinka je srećan, blista. Sazreo je. Postaje slavan. Čajkovski ulazi u gostinsku sobu. Suviše je mnogo radoznalih očiju. Balakirev se malo promenio, smršao je i ostario. Ah, da, Modest mu je govorio nešto o tome da Balakirev više nije onaj stari, da je postao religiozan i da se sprema da napusti muziku. Ali bolje je da o tome ne pita. Borodin. Kakav čaroban, kakav privlačan čovek, koliko neiskazanih simpatija Čajkovski oseća prema njemu, bez obzira na svojevremenu Borodinovu lošu recenziju o njemu. Ali, sa ovim nema pomirenja – Musorgski je klovn, pajac!... Oni učtivo stiskaju jedan drugome ruku. Čajkovski ne zna i nikada neće saznati da ga Musorgski iza leđa zove „sadik-paša”. Stasov detaljno priča o poslednjoj noći Dargomiškog – Čajkovski ne zna detalje te smrti. Te večeri je u Muzičkom društvu pod upravom Balakireva izvođena Borodinova simfonija u Es duru. Borodin je prvi put bio pred velikom publikom. Možete da zamislite kako nam je svima bilo! I kakva je to stvar! Kapitalna! Velelepna!... A Dargo, siromah, nije mogao da bude sa nama na koncertu. Ležao je i čekao, i užasno je brinuo: kako će sve da prođe? Kako će publika primiti delo? Čekao je da neko od nas, ili svi u gomili, dođemo posle koncerta i sve mu ispričamo, kako bi umro spokojan. A mi smo se ustezali, bojeći se da ga možemo uznemiriti. Ne, zamislite, došli smo do njegove kuće i vratili se, misleći da spava. A on je čekao, mučio se. Čitave noći je osluškivao neće li neko pozvoniti na ulazu... A ujutru je umro. I tako nije ništa saznao. Razgovor postaje opšti: priča se i o Napravniku i njegovim novinama, i o Turgenjevu, koji je nedavno, za vreme svog boravka u Petrogradu, tražio da dođe Balakirevu u goste kako bi „ispitao” peterburške muzičare. Naravno, mi mu to nismo dozvolili: posle onoga što je napisao o svima nama u Dimu, možemo li još i da mu se klanjamo... Bilo je i zapitkivanja: šta je Čajkovski doneo povodom prihvatanja Opričnika. Zatim „sadik-paša” seda za fortepijano. „Tu na kraju, primetićete, postoji nešto narodno...” (U sećanju mu namah iskrsavaju: Kamenka, konobar, smešni motiv Ždrala: tara-tara, ta-tata. Ta-ra-ta-ra, ti-ta-ta.) Musorgski, uprkos pretećem pogledu Korsakova, izlazi da sluša Čajkovskog iz susedne sobe. ...Opet noć. Mećava. Kočijaš sa sankama. Čajkovski ide kući. Bilo je eksplozije oduševljenja, zagrljaja, stiskanja ruku; zbog finala, tj. zbog Ždrala, proglašen je za prvog muzičara Rusije (posle njih petorice, naravno). Rastanak je bio srdačan. Stasov je obećao da će poslati u Moskvu temu svoje nove simfonijske poeme. Kako su svi oni mladi, čak i oni koji su stariji od njega! Kako oni hrabro gledaju u budućnost. Kako su oni okruženi ljupkim, pametnim ženama punim razumevanja.
Prijateljstvo. Ljubav. Vera u sebe. Hrabrost. On ničega od toga nema. Od mladosti nije ostalo ništa. Usamljenost. Neizvesnost. Strah, stalni, parališući strah za svoje dobro ime. Hladnoća života koju nema s kim da podeli. Usamljenost. „Sud ljudski”... U vreme kada je Čajkovski od nastavnika konzervatorijuma sklonog komponovanju, od slučajnog muzičara, postao kompozitor čiji su komadi svirani u Rusiji i inostranstvu, kompozitor koji iz dana u dan, tačnije iz noći u noć piše muziku, koji objavi sve što izađe ispod njegovog pera, koji priređuje koncerte na kojima se izvode njegova sopstvena dela, čije se opere postavljaju na Imperatorskim scenama i koga guši sve što spada u obaveze koje ometaju stvaralaštvo – upravo u to vreme, začuo se neizbežan, i kao odgovor na njegovu muziku, sud ljudski: sud bliskih ljudi, ali katkad i bezobzirnih glupaka, sud dalekih, tuđih, lukavih, sud prijatelja i sud neprijatelja. On je znao da će ga taj sud, bez obzira na svu površnost, nepravdu i bezdušnost pratiti večno, kao što prati sve, koji svoja dela iznesu na svetlost Božju – iz teskobnog i sirotinjskog tavana ili iz udobnog kabineta u kojima su stvarana. Ljudski sud prema njemu nije bio milostiv i uvek je, čudno zvuči kada se izgovori bio, prema njemu podmukao. Njegov prijatelj Laroš, koji mu je u njegovom prisustvu proricao godine besmrtnosti, u štampi je uništio njegovog Vojvodu; Cezar Kjui, koji se u štampi više puta o njemu izražavao podsmešljivo, a ponekad i prilično grubo, prilikom susreta u Peterburgu obavezno bi mu došapnuo neki kompliment. – To vam je divno! Još je strasnije nego moj duet u Retklifu! Anton Grigorjevič i Balakirev su u njegovom prisustvu ponekad imali nastupe ushićenja od nekakva tri takta, a zatim bi se, iza njegovih leđa, ispostavilo da oni „od njega ništa ne očekuju”. Anonimna kritika je ponekad bila oštra do nepristojnosti. „Ja nisam Anton Rubinštajn”, govorio bi tada Čajkovski, „i ne mogu da se ljutim kada me grde. Još nisam tako veliki.” Postojao je čovek od koga je zavisio ljudski sud u Moskvi. To je bio Nikolaj Grigorjevič. On je slavu Čajkovskog držao u svojim čvrstim, despotskim šakama. On je od Čajkovskog zahtevao izmene, kakve je nekoliko godina ranije od njega tražio Balakirev („Tu temu obavezno u Des duru, a na kraju ne piano, već neizostavno pianissimo.”) Nije ga više „učio” kao prvih godina njihovog zajedničkog života. Sada su se njegovi zahtevi odnosili samo na formu dela: („To nipošto ne svirati.” „To se ni harfama ne može izvesti, to si se ti, bato, upetljao u laži!”) – i, uopšte, sredinom sedamdesetih Nikolaj Grigorjevič je skoro sve primao s velikim saosećanjem; svirao je Čajkovskog i dirigovao prilikom izvođenja njegove muzike, kad god je to bilo moguće. Ali bilo je dana kada se, ustavši na levu nogu, izdravši se na Agatona ili Grigorija, vratara Konzervatorijuma, osećajući gorčinu u ustima zbog juče popijenog šampanjca, ugledavši u ogledalu nove bore na svom bledom, umornom licu, besan zbog pozamašnog noćnog gubitka, neočekivano obrušavao na bilo koga, i to
obavezno u prisustvu svedoka, tako da je ispadalo dvostruko ponižavajuće. Da, ja sam bojažljiv, mislio je u sebi Čajkovski, da, veoma sam bojažljiv. Ali nije mogao da pobedi sebe, i toga dana, kada mu je u Hubertovom prisustvu Nikolaj Grigorjevič očitao bukvicu zbog toga što je on „nemoguć”, što je njegov Klavirski koncert „karikaturalan”, Čajkovski je na tom Koncertu izbrisao tekst posvete Rubinštajnu i zadugo potom Nikolaja Grigorjeviča doživljavao kao svog neprijatelja. Čajkovski je bio bojažljiv. Znao je o sebi da je kukavica i sumnjičav; ali život ga je učinio takvim – spletke koje su o njemu brujale gradom, lavež muzičkih kritičara koji se orio posle svakog njegovog dela, i to kritičara koji su ga prekorevali čas zbog suviše slepog podražavanja klasika, čas zbog njihovog nedovoljnog poznavanja. Kiseli osmesi posle Drugog kvarteta, skraćenja koja je načinio Napravnik u Opričniku, zvižduci za Buru – stvar na koju ga je naveo Stasov i koju je pisao tokom nedelje srećne samoće na imanju Šilovskog – sve je to pojačavalo potištenost i ponekad ga dovodilo do očajanja. A što je najvažnije, on ni sam nije bio sasvim zadovoljan: u Opričnika se razočarao još na probama, ali je opera odlično išla u Peterburgu, nije silazila sa repertoara u Kijevu, postavljena je u Moskvi. Zar je moguće da je tu muziku pisao on, bez majstorstva, bez stila i nadahnuća? A publika je ipak sluša i aplaudira, i hoće da vidi autora koji sanja samo o jednom – da pobegne; da pobegne od tog uspeha, zbog nerazumevanja onoga što on u sebi smatra najboljim, od neprijatelja, od prijatelja, od Moskve, da se baci u traganje za nečim čemu još nije u stanju da dâ ime. On želi nešto što nikada pre nije tako snažno želeo i čega nikada ranije nije ni bilo: stabilnu vezu. Ali ne, o tome ne sme ni da misli. Odjurio je u Italiju. Nisu ga smirili ni Venecija, ni Rim. Učinili su mu se kao najmračnija mesta na svetu. U Napulju je po čitave dane ležao i plakao u svojoj hotelskoj sobi. Što pre kući, što pre natrag, tamo gde se, možda, još ponešto može popraviti – može napisati novu operu i naterati sebe da zaboravi staru; ipak, tamo – možda on nije dobro video? – postoje ljudi koji su spremni da s njim podele njegovu tugu. Brat Modest... Ne, već prilikom prvog susreta osetio je da pred sobom ima samo dvojnika. Dvojnik nije prijatelj. „Kod tebe me ljuti to što nisi lišen nijednog mog nedostatka – i to je istina. Voleo bih da vidim kako ti nemaš makar neku od odlika moje individualnosti, a to nikako ne mogu. Ti suviše ličiš na mene i kada se ljutim, ljutim se, u suštini, na samoga sebe, jer ti večito igraš ulogu ogledala u kome vidim odraz svih svojih slabosti.” Ipak, on nije hteo da se preda, prihvatao se tih godina svega što bi moglo da ga spase od samoga sebe: pomagala mu je njegova izdržljivost u radu, muzika ga je štitila, a sve ostalo ga je ostavljalo na cedilo. Novu operu, Kovač Vakula, napisao je za konkurs objavljen u Peterburgu i ovoga puta nije samoga sebe zavaravao – bio je zadovoljan sobom. Ipak, ljudi koje je posle svađe odvodio Nikolaj Grigorjevič, izbegavali su ga i, mada nije žalio za nekadašnjim drugarstvom s njima, bilo mu je teško da se navikne na potpuno usamljeništvo. Bilo je jasno: s njima ga vezuje samo
posao i od toga mu je posao bivao dvostruko teži. Sve upornije se vraćao svojim snovima o napuštanju te besplodne galame, tog nametljivog šarenila. Taj san se pretvarao u fiksideju: ako je ono što želi nemoguće, ako je nemoguće da promeni, da slomi taj okvir zlosrećno sklopljenog života oko sebe, ako ne može uspeti da promeni život – vredi li onda uopšte živeti? Ako ga niko u životu neće voleti – bezgranično, zaneseno, nerazumno – onda treba odmah umreti. I kod kuće uvek isto: Aljoša, mladi sluga koji mu je strpljivo, i po pet puta tokom noći donosio čaj, pas Biška, ženka hrta sumnjivog porekla, koja je satima spavala na njegovom krilu i po nekoliko puta godišnje kotila obavezno po šest štenadi, rasklopljen Herodot, Mocartova biografija na okruglom stolu pokrivenom vezenim stolnjakom (dar od tetkice), stari komedijant Bočečkarov, sa svojim uspavljujućim pričama o starim vremenima. Ponekad, nedeljom, dolazili su učenici sa Konzervatorijuma, apatični, uljudni, a među njima se u zimu 1875. godine iznenada pojavio i jedan veoma talentovan mladić; ozbiljan, sa donekle ženskim izrazom na svom okruglom licu – Serjoža Tanjejev. On je Čajkovskog gledao sa ushićenjem, voleo je njegovu muziku, voleo je način na koji je s njim razgovorao – kao sa sebi ravnim. Tanjejev je za moskovski muzički svet bio čovek novog kova: iako kompozitor sa odličnom klavirskom tehnikom, on ipak nije svom nadahnuću puštao na volju: svoje vreme je u potpunosti posvećivao rešavanju zadataka iz kontrapunkta, maštao je o tome da napiše udžbenik o pravilnoj upotrebi pedale, satima je sedeo sa olovkom u ruci nad nemačkim kontrapunktistima. Njegova uškopljenička figura i pažljive oči ostavljali su prijatan utisak, njegov glas je ponekad Čajkovskom bio skoro dosadan. Ali „mili Serjoža” je Petru Iljiču od toga doba postao nekakva neophodnost, gimnastika uma – kao što je, u ambijentu njegovog stana, neophodnost bio i sam klavir. Iako je Serjoža bio poštovalac Baha i Hendla, a Petar Iljič „obožavao” Bizea i Deliba, oni su ipak, u sukobima mišljenja u kojima Čajkovski nikada ništa nije mogao da dokaže, a Serjoža neobično uporno i logično razvijao svoju misao, uvek razumeli jedan drugoga. U njihovim životima, kao i u njihovim ukusima, bilo je malo zajedničkog: Serjoža, okružen pažnjom mamice i nanice, koje su mu zamenjivale sve ostale veze i strasti, neprestano je bolovao (i kao odrastao mladić) čas od zauški, čas od boginja i, Čajkovski, koji je upravo prvih godina svog prijateljstva s njim preživljavao najmračniji, najbezizlazniji period u svom životu. Jedan, koji još ni u šta nije sumnjao, i drugi, koji je izgubio sav preostali duševni mir – eto takva su bila ta dvojica ljudi koji su osetili da su jedan drugome potrebni. I Čajkovski je odlučio da Serjoži posveti svoju Frančesku da Rimini, nastalu u njegovoj mašti u vagonu voza kojim je toga leta išao u Bajrojt. U Bajrojt, na prvu predstavu Nibelunga, on je pošao ne samo kao ruski kompozitor, već i kao muzički reporter Ruskih vedomosti – posle Bajrojta je odlučio da zauvek prestane da piše svoje kritičke tekstove; on je na Vagnerovim predstavama
posebno snažno osećao do koje mere nije u stanju da bude pravi kritičar. Od prvog momenta svog dolaska u grad, pa sve do trenutka kada je iz njega otputovao, on je bio zaglušen i ošamućen onim što je video i čuo. Počevši od toga da su ljudi spavali na ulicama i da uopšte nisu ručavali, jer hrane je nedostajalo čak za trećinu gostiju. Hranili su se kafom i hlebom. Poznatih je bilo tušta i tma – čitava Moskva, sav Peterburg. Uoči prve predstave Rajnskog zlata u grad ukrašen zastavama stigao je Vilhelm sa svojom svitom. Narod je kao bujica nosio njegova kola, kao i kola samog Vagnera, koji se podsmešljivo osmehivao svojim tankim, staračkim usnama. Tu je bio i List, koji je visoko podizao svoju lepu sedu glavu, i svi nemački muzičari. Oko pozorišta je vrvelo kao na vašaru, sve dok nisu počele predstave. Predstave su se odvijale u prepunom pozorištu od četiri do deset uveče svakodnevno, u dane vrele avgustovske zapare. U toj vrućini, u teskobi, bez pića i hrane, čak i bez krova, bilo je nečeg biblijskog. Sve što se događalo bilo je neobično, počev od orkestra koji je sedeo u „jami”, to jest ispod nivoa partera, pa do finalnih taktova Sumraka bogova. Čajkovski nije imao ni najmanje mogućnosti da tu muziku razume, trebalo je da je malo sam svira, da je čuje makar tri puta, kako bi je razumeo. Ona ga je umarala, iscrpljivala, potresala, ali on u muzici nije to tražio. Valkire su ga izbacile iz ravnoteže. „Zar će zbilja u tim pretencioznim, glomaznim i nedarovitim glupostima uživati buduća pokolenja, onako kao što mi sada uživamo u Devetoj simfoniji, koja je svojevremeno takođe smatrana glupošću?”, pisao je on. Bilo mu je teško da za čitaoce napiše izveštaj iz Bajrojta i, razbijen telesno i uznemiren duhovno – vratio se u Rusiju. Ponešto je u Bajrojtu bilo i prijatno: Listova pažnja prema njemu; način na koji su se prema njemu ophodili nemački muzičari koji su ga znali ne samo po imenu... Ipak, njegovo stanje je bilo užasno. Modestu je te jeseni prvom napisao o svojoj odluci: ona je bila neočekivana i neopoziva. „Od današnjeg dana ozbiljno ću se pripremati da stupim u zakonit bračni savez s bilo kim. Smatram da su moje sklonosti najveća i neprebrodiva prepreka mojoj sreći, i zato se svim silama moram boriti sa svojom prirodom. Učiniću sve što je moguće kako bih se ove godine oženio, a ako mi za to bude nedostajala smelost, u svakom slučaju ću zauvek odbaciti svoje navike. Zar nije ubitačna misao da ljudi koji me vole mogu ponekad da me se stide. A toga je već sto puta bilo i još sto puta će biti... Jednom rečju, želeo bih da ženidbom ili, uopšte, javnom vezom sa nekom ženom začepim usta svakom prezrenom stvoru, do čijeg mišljenja mi nimalo nije stalo, ali koji može da pričini neprijatnost ljudima koji su mi bliski... Toliko su okorele moje navike i moj ukus da neću moći da ih odbacim odjednom kao stare rukavice. Osim toga, ja ni izdaleka nemam gvozdeno čvrst karakter i posle svojih pisama tebi već sam se tri puta prepuštao delovanju prirodnih nagona...” Bližila se 1877. godina.
VII
Te godine – odlučio je u sebi Čajkovski – trebalo je da iz korena promeni svoj život. Vakula je na sceni Marijinskog teatra „svečano doživeo fijasko”. Breme koje je za njega predstavljao konzervatorijum, postajalo mu je sve teže. Novac je stizao i odmah nestajao, nikada ga nije bilo dovoljno; vreme je jurilo velikom brzinom. Bivalo mu je nepodnošljivo s ljudima i, ponekad – nemoguće da bude sam. A ljude, posebno one koji su bili naporni u razgovoru, uopšte više nije mogao da podnosi. I sam se postideo kada je jednom prilikom, idući ulicom i videvši izdaleka Lava Tolstoja, šmugnuo od njega u najbližu kapiju i kroz dvorište neprimećen izašao na drugu ulicu. To je bilo ubrzo posle koncerta koji je Konzervatorijum priredio specijalno za Tolstoja, kako bi mogao da čuje muziku Čajkovskog – Tolstoj je to više puta tražio od Nikolaja Grigorjeviča. Grigorij, vratar na Konzervatorijumu, nije hteo da pusti Tolstoja u dvoranu – bio je u valjenkama.15 „Hajde ti, golube, idi izvesti Rubinštajna: ‘Došao je, kaži, Tolstoj’”. Ali Grigorije, gurajući lagano „mnogopoštovanog”, nikako to nije hteo da učini, već se spremao da ga izbaci napolje. Srećom, neko je primetio tu scenu i potrčao da se klanja i izvinjava, a Tolstoj je sproveden u prvi red. Te večeri je izveden onaj isti prvi koncert na koji je svojevremeno zakasnio Turgenjev. Kada je orkestar zasvirao andante, Tolstoj nije mogao da zadrži suze i one su, obilne i brze, potekle njegovim licem. Čajkovski je sedeo pored njega: od uzbuđenja potiljak mu je postao sasvim crven. On je znao tu svoju osobinu – da crveni potiljkom – i zato što je to znao uzrujavao se i nervirao još više. Da, Tolstoj je bio dirnut, Tolstoj mu je, prodorno ga gledajući u oči, čestitao... A sada, mesec dana kasnije, Čajkovski je i od njega bežao, bojeći se da će i ovoga puta, kao i onda, morati da podrži raspravu o tome kako je Betoven glup, da je ruski mužik muzikalniji od Mocarta... On je, nemajući samopouzdanja, više voleo da se Tolstojem oduševljava na odstojanju. Bežao je od Tolstoja, napravio se bolesnim na dan porodične novogodišnje proslave kod Albrehta; Nikolaj Grigorjevič se, izgleda, te godine u njega pomalo razočarao, a i neka je! Sestri i ocu je u pismima nagovestio da se umorio od usamljeničkog života i to je, najzad, priznao i Kaškinu: tako mu je i rekao: Tražim ženu srednjih godina, ne pretendujem na vatrenu strast... I Kaškina je u tom času – a da ni sam nije znao zašto – odjednom do suza stislo u grlu, toliko mu je bilo žao
Čajkovskog. Neka, neka se i to već jednom svrši! Tako treba. Tako svi rade. Pa šta i ako se malo poremeti ta radna tišina stana u kome Aljoša glanca čaše za čaj, gde Čajkovski dok komponuje glasno peva, gde jurca Biška puna buva, gde se noću ne spava i on, eto, ustaje i piše – neka se sve to svrši! Ponekad ga „preseče studen” već od same pomisli na „prelepu neznanku”, sa njenim ukosnicama, korsetima i verovatno – s prodornim glasom i željom da izlazi u društvo. Nema veze. „Sve će se srediti.” Ana Karenjina izlazi u nastavcima u Ruskom vesniku i to je sada izraz u modi. „Sve će se srediti”, jer gore ne može biti. Samo da ona ne bude suviše mlada i lepa, samo da ne bude suviše vatrena... A glavno je da mu pored nje ne bude tako strašno: gledajte, reći će svi, evo dolazi pristojan čovek, oženjen čovek, možda će čak reći, porodičan čovek, a ne nekakva skitnica, ne nekakav zločinac, ne bolesnik – sasvim običan čovek. Kao i svi, da, da, kao i svi! I možda će ona jednoga dana spokojno i predano pogledati u njega, ne tražeći zauzvrat ništa, možda će mu jednom, kada mu bude sasvim neizdržljivo, reći nešto ili će mu naprosto, kao jedini i nesebičan drug, stisnuti ruku. On više ne može ovako da živi. On plače po deset puta dnevno. Uplašen je, niko na svetu ne zna koliko je uplašen... Nekakav svoj nesavršen ljubavni nemir, koji nije bio nikome konkretno upućen i koji je istovremeno bio upućen svima koji su se bilo kada našli u njegovim strasnim pomislima, nekakav pakleni vihor njegovih uskomešanih želja on je preneo u Frančesku. Mnogi su govorili da mu u muzici više nego bilo koja druga osećanja uspeva ljubav. On je i sam počeo tako da misli. Zašto je bilo tako? U romansama, u Romeu, a evo i sada, on je s divljom snagom izlivao svoje ljubavno očajanje, on, koji nikada nije istinski i potpuno voleo, koji nikada nije upoznao šta znači biti srećan udvoje. A ljudi obični, ljudi zadovoljni životom (kojima je, sa svoje strane, i sam život bio zadovoljan) uživali su u romansama, Romeu, Frančeski, u kojima se on, potresen, ali ne na njihov način, pavši u očajanje, odazivao kako je mogao na ono što je na svetu bilo najtajanstvenije i najdivnije i što on nikada nije upoznao. Sada su mnogi uživali u njegovoj muzici, poneki učenici konzervatorijuma, nekolicina mladih pevačica i pijanistkinja, bili su njegovi obožavaoci; u januaru se pojavilo jedno ime, samo senka one koja ga je smatrala bogom. Tako je počela 1877. godina. Data mu je kratka narudžbina za nekoliko klavirskih aranžmana. Za tu narudžbinu mu je poslata bogata nagrada. Posrednik u tom poslu bio je violinista Kotek. Tajanstveno ime naručioca bilo je Nadežda Filaretovna fon Mek. Udovica bogataša, graditelja železnice, milionerka, vlasnica kuća u Moskvi, imanja u zapadnom delu zemlje, primorskih vila u inostranstvu; majka jedanaestoro dece i – već baka. Rubinštajn je, između ostalog, rekao Čajkovskom da ona nije lepa, da je stara i da je užasan osobenjak... U njenoj kući je bilo mnogo muzike... Njeno prvo
pismo bilo je kratko i smelo: „Milostivi gospodine, Petre Iljiču! Dozvolite mi da Vam izrazim svoju najiskreniju zahvalnost za veoma brzo ispunjenje moje molbe. Smatram neumesnim da vam govorim o tome u kakav zanos me bacaju Vaša dela, zato što ste vi navikli i na drugačije pohvale, te Vam izrazi poštovanja vaše muzike od tako ništavnog stvora kao što sam ja mogu izgledati samo smešno; ipak, meni je tako dragoceno moje uživanje u njoj da ne želim da se neko tome smeje. Zato ću reći samo jedno, i molim da u to bukvalno poverujete – uz Vašu muziku se lakše i prijatnije živi.” On je odgovorio isto tako kratko i učtivo. Posle dva meseca ona mu je pisala ponovo. „Želela bih mnogo, veoma mnogo da Vam kažem o svom fantastičnom odnosu prema Vama, ali se bojim da će Vam to oduzeti slobodno vreme, kojeg i tako imate malo. Reći ću samo da je taj odnos, ma kako apstraktan bio, meni drag, kao nešto najbolje i najviše od svih osećanja koja su u ljudskoj prirodi moguća. Zato, ako hoćete Petre Iljiču, možete me nazvati fantazerkom, verovatno i ludom, ali nemojte se smejati, zato što bi sve to bilo smešno kad ne bi bilo tako iskreno i tako ozbiljno.” Ti redovi su mu neverovatno polaskali. A mesec dana kasnije, ona ga je zamolila za dozvolu da o svom trošku kod Jurgensona objavi ono što je on aranžirao i napisala mu je da je Vagner prema njemu „profanator umetnosti”, da je njegov Marš dovodi u „sumanuto stanje”, da je on – njen ideal i, kada bi se u njenim rukama nalazila njegova sreća, ona bi je njemu odmah dala. Kroz njega, koga nije poznavala, a izgledalo je da nije ni marila da ga upozna, ona se obraćala njegovoj muzici. Sada je na svetu postojala osoba koju je sve što je Čajkovski do sada napisao dovodilo u stanje drhtavice i ushićenja, koja je s neizrecivim uzbuđenjem očekivala od njega nova remek-dela i, ma šta da on napiše, znala je da neće biti prevarena. Već u prvim pismima mu je stavila do znanja da joj on nije potreban – da ne očekuje njegovu posetu, pa čak ni susret s njim. Oni nemaju razloga za upoznavanje. To bi moglo podstaći spletke. Njoj malo treba: ujutru, kada se budi, njena prva misao i briga je – on. Neka na tacni među pismima koja joj donosi majordom ponekad bude i pismo od njega, kako bi ona, pre nego što se upusti u upravljanje svojom sopstvenom državom, znala da je onaj koji joj pruža toliku radost, takvo neopisivo blaženstvo (od koga joj se ponekad čini da ludi) – živ i zdrav, da negde diše, svejedno da li blizu ili daleko, ali da je na ovome svetu i da je duša njegova spokojna. A država kojom je ona upravljala bila je ogromna, složena i šarolika. Njen muž, koji je izgradio libavo-romensku prugu, umro je ostavivši velike poslove u neredu: na njenom imanju, najbogatijem i najraskošnijem u oblasti, tkalo se platno, radili su mlinovi, pušile se fabrike za proizvodnju šećera od šećerne repe. Ona je, uz to, bila kolekcionarka, izdržavala je u kući tri mlada muzičara i, najzad, podizala je decu: od
starijih je već imala unuke, mlađi su – zajedno sa guvernantama, kućnim učiteljima, vaspitačicama, dadiljama i kompletnom poslugom – živeli sa njom. Nekada, pre samo godinu dana – ona je izlazila među svet i primala goste. Smatrana je svojeglavom. Bila je mršava, visoka, veoma pametna i nervozna. Čajkovski se setio da ju je nekoliko puta video na koncertima – u suviše upadljivoj zlatnoj haljini, koja joj nije pristajala, izvezenoj zelenim paunovima; zeleni paun je bio pričvršćen i na njenu visoku, tešku frizuru. On se čak setio da je jednom sedeo u loži pored njene i da je do njega dopirao miris njenog neprijatnog i jakog parfema. Ali crte njenoga lica nije tačno zapamtio. Njene male, ružne ruke ležale su joj na kolenima starački skrštene; ona je skidala rukavice čim bi negde ušla – nije se trudila da poštuje pravila pristojnosti. Sada se svega toga prisećao. Uostalom, to i nije bilo važno. Važno je bilo to što je ona stara, što je darežljiva, i ne traži da on bude uz nju. Iznenada, kao da se nad njega nadvilo toplo, široko krilo ispod koga je mogao da se skloni. Za to nije trebalo da ulaže nikakve napore: krilo se samo nad njim nadvilo. Odgovarajući na njena pisma, on je 1. maja zatražio od nje pozajmicu od tri hiljade rubalja kako bi vratio dugove. Napisao joj je, takođe, kako je odlučio da njoj, svom najboljem prijatelju, posveti Četvrtu simfoniju. Osećao je, dok joj je pisao, da postoji nekakva loša veza između tog novca i posvete. Ali Nadežda Filaretovna tu vezu nije osetila. Odmah mu je poslala novac – to je za nju bila ništavna suma. Bila mu je zahvalna za ukazano poverenje. A to što će joj Čajkovski posvetiti Četvrtu simfoniju bila je za nju takva sreća da joj je od uzbuđenja obamiralo srce kada bi samo pomislila na to. I može li ona, uopšte, bilo kada i na bilo koji način da mu dovoljno zahvali? Prijateljstvo s njim! „I bolno i slatko”, beše joj na pomisao o tom prijateljstvu. Ustajala je iz naslonjača i dugo, dugo hodala po sobi. Onda bi joj sobarica donela pospanog mopsa. Ona bi ga stiskala na grudi, kršila svoje ružne, kratke prste, a njene oči, duboke i tamne, neženske oči, sijale su ispod gustih obrva. Njena neudata kći Julija, koja više nije bila u cvetu mladosti i koja je u kući vodila domaćinstvo, osluškivala je ujednačene korake maman i strahovala da sirotoj maman ne popusti srce. A na stalku za note na koncertnom klaviru koji je bio upravo tu, u gostinskoj sobi, i danju i noću je stajala romansa I bolno i slatko... Ponekad bi uveče zamolila Juliju da je otpeva. Doktor joj je prepisao da posle večere obavezno pola sata posedi. Tada bi joj doveli unuka da se s njom oprosti pre spavanja (nije mu dopuštala da joj ljubi ruku). Noću, dok je sva kuća spavala, ona je sedela na svom krevetu, s noćnom kapicom na glavi, uz svetiljku, gubeći dah, i prebirala u sebi svoje strašno, neobjašnjivo i od svih skrivano osećanje prema nepoznatom čoveku o kome se pričalo da nijednu ženu nije voleo, da ga je takvim stvorila priroda. Ona je grizla jastuk, zaklinjala se samoj sebi da ga nikada neće pozvati i mrmljala tiho da će, ako Bog postoji, taj čovek sam doći njoj. Ona može da čeka dugo, veoma dugo. Ali to se događalo samo za vreme teške nesanice. Danju, kada je poslom dolazio
upravnik, kada su donošena pisma i novine (rat s Turskom, politički događaji u Francuskoj), kada su joj u mislima bile brige: jedna ćerka trudna, druga tek što je rodila, stariji sin troši na Ciganke, drugi polaže ispite za pravnika, mališani boluju od malih boginja; kada su joj na pameti bile brige, sopstveno zdravlje (svakoga meseca ju je po tri dana mučila nepodnošljiva glavobolja) i slučajne radosti – zbog svih tih stvari, dece, putovanja, muzike, kada je sve to, zajedno sa suncem na nebu, od jutra izranjalo u njenom životu, pomisao na Čajkovskog je postajala isto onako nežnoužurbana kao i pomisao na najmlađu kćer, petogodišnju Miločku, ili kao pomisao na dvojicu mališana rozikastih od malih boginja. Gde je on? Da li je zdrav? Nije li ga previše pritisnuo život sa kreditorima, Konzervatorijumom, svakakvim (slutila je) sitnim smećem uvreda i sekiracija? O čemu razmišlja, šta sada komponuje, taj dragi, rođeni, jedinstveni čovek? Nije li zaboravio na nju, jedinu na koju u nevolji uvek može da se osloni? Da li joj veruje? Da li veruje u svoju slobodu? Ne, ona mu tu slobodu nikada neće oduzeti ukoliko on sam ne poželi da joj dođe, ona ga nikada neće pozvati. Njoj je četrdeset pet godina, možda joj i nije ostalo baš mnogo od života, ali ona će čekati dok god bude disala. Ona dugo hoda po sobi. I Julija, ulazeći u njenu sobu, kaže: Draga maman, zaboleće vas srce.
VIII
On je sedeo za svojim stolom u starom vatiranom kućnom ogrtaču i pisao. Taj ogrtač je veoma voleo, navikao je na njega, na njegov topli miris, pomešan sa mirisom stotina i hiljada cigareta popušenih u njemu. Osim Aljoše, Čajkovskog niko i nikada nije video u tom ogrtaču; oblačio se kicoški; pre nego što će ujutru obući čistu košulju, obrisao bi vrat i uši vatom natopljenom kolonjskom vodom, a u poslednje vreme, otkad je počeo da leči nerve hladnim kupkama, posle kupke bi se prskao lavandom. Negovao je ruke, rublje nije kupovao na komad već na tuce, jednom mesečnom je potkresivao bradu. I bez obzira na svu brigu koju je posvećivao svom spoljašnjem izgledu, kada bi obukao frak izgledao je pet, pa čak i deset godina stariji nego što stvarno jeste: brzo je sedeo, širio se u ramenima, na licu mu se pojavljivala ozbiljnost, ukočenost, važnost. U ogrtaču, golog vrata, neočešljan, naduvenih kapaka, izjutra je sa svojih trideset i sedam godina izgledao kao starac. Toga dana je ustao kasno, mada je, bez obzira na to, spavao malo. Prethodni dan je prošao sa uvek istom mučnom monotonijom koja ga je dovodila do pritajenog besa. Probudio se u stanju neopisivog očajanja – suze, valerijana. Zatim časovi, Nikolaj Grigorjevič, i njegova vika, i uvek zbog beznačajnog razloga, na nekoga od nastavnika ili učenika, na portira. Doručak kod Albrehta, gde je pojeo krastavac, i secanje na taj krastavac mučilo ga je sve do noći: krastavce nije mogao da svari. Osim toga, bilo je i litvanske votke, koju je te zime toliko zavoleo da ni dana nije mogao da provede bez nje. Danju, dok mu je u glavi bučalo i u nogama osećao težinu, želeći jedino da legne licem prema zidu i tiho jauče, došao je Tanjejev i on je opet s njim dugo razgovarao o tome kako je „korišćenje paralelnih kvinti neoprostivo” i sličnim stvarima. Kada je Tanjejev otišao on je zadremao. Probudio se mokar od znoja i pozvao Alekseja. Trebalo je ići na ručak. U Boljšoj moskovskoj (nema para koje bi bile dovoljne za takav život!) otprilike petorica „prisnih” prijatelja već su ga očekivali. Prasetina sa kašom teško mu je pala na želudac. Noću je opet komponovao i plakao. Novi dan je obećavao da bude poput jučerašnjeg. To je bila subota. Toga dana mu je doneto pismo – ljubavno pismo od potpuno nepoznate osobe. Između doručka i sna napisao joj je odgovor. Veoma retko je dobijao ljubavna
pisma i nikada na njih nije odgovarao, ali ovog puta je, ko zna zašto, smatrao da treba to da učini: neka devojka mu je pisala kako ga ponekad viđa, ali da ne srne da mu priđe; pisala mu je da oseća kako ga voli, da nikoga pre nije volela i da ne može bez njega da živi. I da je ona sasvim pristojna devojka. On joj je zahvalio za naklonost prema njegovoj muzici, a ljubav je preskočio. Predveče je pomislio da nije postupio sasvim kako treba. Ipak, uveče više nije ni mislio na to. Drugo pismo Antonine Ivanovne Miljukove stiglo je posle nekoliko dana, bilo je duže od prvog i, kada ga je pročitao, Čajkovski je pošao Langeru, nastavniku na Konzervatorijumu (njegova klasa je bila u istom hodniku) da ga upita seća li se on te osobe i kakva je ona? Antonina Ivanovna mu je napisala da je pre godinu dana učila kod Langera i da je – muzičarka. Ali Langer je dugo prebirao po sećanju svoje bivše učenice dok se nije setio Antonine Ivanovne. Pažljivo je pogledao Čajkovskog i rekao mu: – Setio sam se. Glupača. Očigledno, Antonina Ivanovna se kod Langera nije isticala muzičkim talentom. Ovoga puta, Čajkovski joj je odgovorio kraćim i hladnijim pismom. Osim toga, Langer mu je rekao da je lepuškasta. Antonina Ivanovna mu je, svojim dečjim rukopisom i bez znakova interpunkcije, napisala sledeće: „Vidim da je već vreme da počnem da se savladavam što ste i sami pomenuli u svom pismu. Iako vas više ne viđam tešim se time što znam da smo u istom gradu. Ali ma gde se nalazila neću biti u stanju niti da vas zaboravim niti da prestanem da vas volim. Ono što mi se kod vas dopalo ni kod koga više neću naći, jednom rečju, više i ne želim da viđam druge muškarce osim vas...” – Aljoša! – viknuo je Čajkovski pošto je pročitao pismo. Aleksej je odmah navukao zastore na prozore i upalio sveće. Čajkovski je voleo da od jutra napravi veče. Kada u sobi ne bi bili navučeni zastori (kroz prozor se zelenelo drveće i cvrkutali su vrapci) ponekad mu je bivalo naprosto strašno. Zamolio je Aljošu da ga drži za ruku sve dok ga napad nije prošao. A kada bi tu, u kući, postojala domaćica, bilo bi ga sramota i zbog tog straha i zbog te potrebe da Aljoša bude pored njega. A ako ona bude htela noću da spava, onda on neće smeti glasno da peva dok komponuje, i još mnogo štošta neće smeti da radi... Uostalom, polako. Jer, niko ga još nije silio na ženidbu. Opet je počinjao novi dan: prvi ispitni dan na Konzervatorijumu. Konzervatorijum on sada mrzi od sveg srca, čini mu se da bi, kada ne bi bilo konzervatorijuma, mogao da komponuje... šta bi komponovao? Četvrtu simfoniju završava; za operu nema siže. Toga dana, u gostima kod pevačice Lavrovske, požalio se da nema siže za novu operu i da veoma žali zbog toga: gosti i domaćica počeše da
mu predlažu takve sižee od kojih oseti kako ga nešto tišti u duši. Domaćica ga je, između ostalog, uveravala da bi Evgenije Onjegin mogao da se upotrebi. On odlazi umoran, uzbuđen, svraća u obližnju kafanu i tu naručuje jagnjeći but sa kašom, a za predjelo marinirane gljive mlečnice. Kafanska organa svira Štrausov valcer i potpuri iz „Travijate”. Stalni gosti su raznočinci: brojači poena u bilijaru, činovnici, upravitelji -jedu, piju i slušaju muziku. Lakej ga verovatno smatra učiteljem: u starosti, kroz desetak godina, kada još pobeli i još više se proširi u plećima, smatraće ga profesorom. Voleo bi da komponuje nešto čudesno, tužno, jasno i, svakako i neizostavno, nešto rusko... Ostavimo na neko vreme na miru Šekspira i Dantea. Hteo bi nešto jednostavno i čarobno: kako ljudi žive na belom svetu, kako vole jedni druge, kako se rastaju... Priseća se primaće sobe kod Lavrovske. Evgenije Onjegin! Ne, ne to! Uzgred, trebalo bi da uzme i pročita; koliko se seća, u Tatjaninom pismu ima divnih stihova, nešto kao: Sav život moj bio je zalog Da svakako ću tebe sresti. To ga na nešto podseća... Ah, da! Antonina Ivanovna. Zašto li samo uopšte ne stavlja zapete? Ipak se školovala na institutu. On naručuje jak čaj sa limunom i konjak. Priseća se još jednog mesta iz Onjegina: Možda sve je to uzalud, Tek duše neiskusne varka. Naravno da jeste „uzalud”. On nije Onjegin. Mogao bi da ima sina kao što je Onjegin. Mogao bi da ima sina? Bolje je da na to ne misli. Pa, ipak, Puškina treba nabaviti. U velikim gutljajima, gledajući preda se, ispijao je i čaj i konjak dok su mu u sećanje navirali zaboravljeni stihovi koje je u školi bubao napamet i nad kojima je Apuhtin plakao. Sećanje mu je budilo neke izgubljene likove i od tih likova u njemu se čas dizala, a čas spuštala lestvica nekakvih zvukova, povremeno ga je ispunjavala slatka harmonija i spopadalo ga već znano gušenje. – Račun! Natukao je šešir na oči, ogrnuo pelerinu i zapinjući štapom o stolice izašao na Tversku. Bilo je veče. Radnje su se zatvarale, palile su se gasne svetiljke. Po svaku cenu mora da nabavi Puškina, a onda će već videti. U kući skoro da nije ni imao knjiga: omiljeni Oto Jan – Mocartova biografija, Stendal, dvadesetak slučajnih istorijskih knjiga... A Puškina nikada nije imao. Radnje su se, jedna za drugom, brzo zatvarale. Došao je do Kuznjeckog mosta. Kod Vulfa je dečko već zaključavao gvozdeni kapak. Puškina su mu izneli na zadnja
vrata, dečka je častio rubljom i ovaj ga je pogledao kao ludaka. Kočijama je krenuo kući. Dočekao ga je Aljoša. „Neću ni spavati ni večerati, hoću da pijem i da čitam.” I zaključao je vrata svoje radne sobe. Čitao je polako i dugo, obuzdavao se s nekakvom srećnom strašću kako ne bi preskočio stih koji je znao napamet, jer je želeo da i njega čuje isto kao i sve ostale. Da, „sav moj život beše zalog da svakako ću tebe sresti”, to je tačno zapamtio. A dalje je sledilo: „zaštitu tvoju molim”. Antonina Ivanovna, sasvim siromašna i čestita devojka, takođe ga je molila za zaštitu. To mu je sinulo kroz glavu, ali sada nije želeo o tome da razmišlja. Kako je dalje čitao, u mašti su mu se javljaju prvi nejasni obrisi scenarija za operu. Taj scenario je pisao čitave noći. Upaljenih očiju, raščupane kose, dočekao je jutro i probudio Aljošu. Odlučio je da ode kod Šilovskih na imanje Gljebovo, Volođinom bratu Konstantinu, i zamoli ga da napiše libreto. Nije mnogo razmišljao pre nego što je Konstantina Šilovskog odabrao za libretistu. Njega je uvek veoma malo zanimao literarni tekst njegovih opera i romansi. Događalo se da nema pri ruci ni Feta, ni Meja, te je sam pisao reči i nikada mu nije padalo na pamet da se postidi tih svojih veoma rđavo sklepanih stihova zbog kojih ga je Kjui nazivao „najnekulturnijim” od svih ruskih kompozitora. To sebi nije dozvoljavao čak ni Anton Rubinštajn: on, istina, od stihova nije ostavljao skoro ništa; u romansi Kad glas tvoj čujem, bilo je, na primer, ovakvih redova: „I tako bih ti se o vrat obisnuo, i tako bih ti se o vrat obisnuo, i nekako je veselo i plakao bih, i tako bih ti se o vrat obisnuo, i tako bih ti se o vrat obisnuo” – eto šta je ponekad radio, pa ipak čuvao se toga da sam piše reči za svoje romanse. Čajkovskom je bilo svejedno, on naprosto nije shvatao da mu se prijatelji smeju i nikada nije ozbiljno razmišljao o kvalitetu teksta svojih opera: sam je ispravljao i kvario libreta kako mu padne na pamet. I sada je išao Šilovskom, belosvetskoj hulji, glumcu, amateru autoru pomodnog valcera Tigrić, kako bi ga zamolio da što je moguće brže napiše tekst za njegovu novu operu... Scenario napisan za noć poneo je sa sobom. Dok je Šilovskom prepričavao scenu sa Tatjaninim pismom opet ga je nešto stislo u srcu: to je sudbina! Nije valjda da ću Antonini Ivanovnoj očitati lekciju: lepo vaspitane devojke se tako ne ponašaju, želim vam da se što pre udate za nekog valjanog čoveka. Ne, to je sudbina. Život mi pruža ono što sam tražio. Treba da joj budem zahvalan. Nekoliko dana je boravio u Gljebovu, a više puta se u mislima vraćao u Moskvu; trudio se da misli kako Antonina Ivanovna u ponečemu na Tatjanu liči još manje nego on na Onjegina. Ali on je skoro nije ni poznavao. Ona ga je toliko molila da dođe, toliko ga je čekala, a on joj nikako nije dolazio. U svom poslednjem pismu napisao joj je o svojim nedostacima: svadljiv je, gadljiv, melanholik, kapriciozan, bolestan, teško je pokrenuti ga... Nju to nije uplašilo. Kada se vratio u Moskvu, zatekao je njeno pismo:
„Zar čete prekinuti prepisku sa mnom a da se nijednom ne vidimo? Ne, sigurna sam da nećete biti tako surovi. Bog zna, možda Vi mene smatrate vetropirkom i lakovernom devojkom i zato ne verujete mojim pismima. A kako da Vam dokažem istinitost svojih reči, najzad, tako se i ne može lagati. Posle vašeg poslednjeg pisma zavolela sam Vas još više, i Vaši nedostaci mi apsolutno ništa ne znače... Umirem od tuge i gorim od želje da Vas vidim... Biću spremna da Vam se obisnem o vrat i izljubim Vas, ali kakvo ja imam pravo na tako nešto? Jer, Vi to možete smatrati drskošću... „Uveravam Vas da sam ja pristojna i čestita devojka u punom smislu te reči i ne postoji ništa što bih htela od Vas da sakrijem. Moj prvi poljubac biće dat Vama i nikome drugom na svetu. Ja bez Vas ne mogu da živim i zato ću, možda, uskoro da završim sa sobom. Još jednom Vas molim, dođite... Ljubim Vas i grlim, jako, jako...” Bilo je još pisama. Seo je da odgovori na sva odjednom. Modestu je javio o novoj operi na Puškinov tekst, zetu je napisao da će možda krajem leta doći u Kamenku: da radi, radi i radi. Antonini Ivanovnoj je poslao kratko obaveštenje da će je posetiti u petak uveče. O ljubavi te večeri nije bila izgovorena nijedna reč: on je bio uzrujan mnogo više nego ona dok je sedeo za čajnim stočićem nasuprot lepuškaste, izveštačene, u struku utegnute osobe od blizu trideset godina. Ona, videlo se, nije umela da vodi razgovor, ali ga je sa zadovoljstvom slušala i zamolila ga je da odsvira nešto na starom pijaninu. Ispostavilo se da, iako i sama muzičarka, ona ne zna nijedno delo Čajkovskog, bez obzira na to što on već četiri godine izaziva njeno interesovanje. Soba je bila prilično mračna, ali čista i sa mnogo nekakvih drangulija. Čajkovski je vrteo u ruci čas veliku plišanu kičanku na fotelji, čas rese debelog stolnjaka, govorio joj da je nedruževan, da ima dugove, da Aljoša anđeoski trpi sve njegove kaprice. Ona mu je ispričala da je nedavno u nju bio zaljubljen jedan general; da ima mamicu udovicu, da postoji nekakva šuma blizu Klina koju joj je ostavio otac, i da ne bi bilo loše da se ta šuma proda; rekla je da ima stabilnu narav, da nije vetropirasta – Bože sačuvaj – a, što je najvažnije, ništa joj nije potrebno. Ona nije zahtevna. Sanja samo o jednom; da usreći voljenog čoveka. On ju je pogledao moleći je da više ništa ne govori i ona je odmah ućutala. Onda mu je ispričala nešto o institutu, gde je učila... Otišao je od nje ubeđen da se ništa naročito nije dogodilo, a da, ako nešto i bude, to neće biti skoro i čak, možda, ničega neće ni biti. Ali Antonina Ivanovna je mislila drugačije. Ona je pričekala dva dana. Za ta dva dana o svemu je razmislila; bila je oduševljena Čajkovskim. Imala je drugarice i tim drugaricama je poverila svoje utiske od kojih joj je zastajao dah. Napisala je majci; „Mamice! Taj čovek je tako delikatan, tako delikatan da ne znam ni kako to da kažem!” Najviše ju je ganulo to što ocrnjuje sebe („niti umem da volim niti se za nekoga vezujem”) – i to u naše vreme, u veku opšte hvalisavosti i gordosti.
Posle dvodnevnog čekanja napisala mu je najstrasnije, ali i vrlo poslovno pismo: ako ste došli u posetu meni, usamljenoj devojci, napisala mu je, samim tim ste vezali naše sudbine. Ili čete me učiniti svojom zakonitom ženom, ili ću ja prekratiti sebi život. Meni još nikad u večernju posetu nije dolazio neoženjen muškarac. Ona je, može biti, bila u pravu: ako je Onjegin došao Tatjani na čaj, onda je, prema daljem razvoju romana, trebalo da se njome oženi. Po svoj prilici, nije trebalo da joj ide u posetu posle njenih pisama i priznanja, ali kako da ne ode kada ga je toliko molila? A sada je put za povratak zatvoren. Uostalom, nije li i sam maštao o sjedinjavanju sa nekom „osobom” i, što je najvažnije, o tome da ga neko zavoli? Povremeno bi mu proletelo kroz glavu da tu nešto nije u redu, da neko od njih nešto nije razumeo. Ali gde da traži drugu? I zar ta ljupka, poslušna i, reklo bi se, potpuno nesebična devojka, ne bi mogla da ga usreći? Zar ga malo voli, ako preti da će se udaviti ili otrovati? On treba da joj bude zahvalan; njoj zdravoj, mladoj i, verovatno, dobroj: ona ga je zavolela i ne traži od njega sreću. To je bila čudna ponuda ruke i srca. Srce, zapravo, i nije bilo ponuđeno. Antonini Ivanovnoj je ponuđeno da se uda za čoveka koji je nije voleo, otvoreno joj je to rekao, i nije obećao ni da će je ikada zavoleti... tako joj je i rekao: ja vas ne volim i nikada vas neću voleti... Antonina Ivanovna se osmehnula. Bila je zadovoljna obrtom do koga je došlo. Obećao joj je svadbu za mesec dana. Još jednom joj je napomenuo da ima „čudnu narav” i da joj ne obećava sreću. Na rastanku joj je poljubio ruku, moleći je da sve to neko vreme čuva u tajnosti. Niko ne treba da zna na kakav korak se on odlučio. Mogu još da traže od njega da pokaže nevestu, da počnu da je procenjuju, da ga odgovore od namere ili, čak, ismeju. Napisao je ocu – ne onako kako je svojevremeno pisao o Dezire u koju je bio zaljubljen – napisao je kratko i molio ga da o tome nikome ne govori. Napisao je i braći. Dogovorivši se sa sveštenikom koga je poznavao, odredio je dan svadbe: šesti jul. Modest nije mogao da dođe, ali je Anatolij obećao da će doći. Anatolijevo pismo je bilo i radosno i brižno: nije mu bilo jasno zašto Petar Iljič toliko žuri... Šta bi radio da mu Nadežda Filaretovna nije poslala onih tri hiljade rubalja? Prošli su mu trnci niz leđa kada se setio kako je živeo te zime – u dugovima, pritisnut brigama. Ali, i budućnost mu je bila mračna. Ispiti na Konzervatorijumu su mu bili odvratni, iako to niko nije mogao da primeti. Nije valjda da će od jeseni krenuti opet sve isto i još gore: od jutra ići iz razreda u razred, a uveče – sedeti u kući sa ženom, ponekad – otići u pozorište, na koncerte, u goste; i stalni nedostatak novca, nesretni nedostatak novca zato što uopšte ne ume s parama. Kako živeti? Nadežda Filaretovna – to je bila ruka koja mu je pružena. I poslednjih dana, dok je dovršavao Četvrtu simfoniju njoj posvećenu, često je na nju mislio sa zahvalnošću i radoznalošću. Nije li upravo njoj dugovao tako kasno doživljenu svest o sebi kao muzičaru, kao muzičaru – pre svega? Kada je razmišljao o poslednjih deset godina i
to, u suštini, o deset pravih godina svog kompozitorskog rada, činilo mu se da bez obzira na čudovišan trud, na samoljublje, na istinsko nadahnuće, bez obzira na Drugu simfoniju, na neke romanse, čak i na Frančesku, on nije bio ono što je postao sada, on sve donedavno nije bio urastao u svoju umetnost, nije voleo sebe u njoj, nije je voleo više od života, kao što je bio spreman da je zavoli sada. Toga dana, kada je dovršio grubu varijantu svog dela posvećenog „najboljoj prijateljici”, osetio je da će odatle započeti za njega nešto veoma važno, da od tog momenta njega, svojevremeno slučajnog muzičara, a zatim sasvim osrednjeg kompozitora, štiti nešto pravo, ozbiljno, da on, evo, samo što se nije sjedinio sa onom stihijom koja je sve do sada za njega bila samo lirski postupak, ali će uskoro postati neophodna potreba čitavog njegovog života.
IX
U Gljebovu je ustajao u osam ujutru. Na raspolaganje mu je stavljeno jedno krilo kuće sa klavirom. Sam je pio čaj i pisao do doručka, a posle doručka je opet pisao sve do ručka. Uveče je odlazio u dugu šetnju, a zatim se vraćao da ćuti u velikoj kući, gde su Konstantin Šilovski sa ženom i dve stare devojke, gošće, ređali pasijans, čitali novine, gde su prozori koji su izlazili na ogroman balkon bili otvoreni prema parku sa gusto posađenim lipama, gde ga niko ništa nije pitao, gde su ga voleli. Pisao je mnogo i dobro – i sam je to video. Kada bi neko pokušao da ga odvoji od notnog papira, od zvukova koji su hrlili ka njemu nezadrživom snagom, on bi se verovatno prenuo kao lunatik i počeo da viče. On nije primećivao nedostatke libreta, užasne stihove koje je sročio Šilovski, Puškinove strofe koje je vetropirasti autor Tigrića unakazio – on je pisao s takvim „neopisivim uživanjem i zanosom” da je malo brinuo o tome „ima li kretanja, efekata, svega onoga čega u operi mora da bude”. „Briga me za efekte!” Bio je svestan da to neće ličiti ni na Aidu, ni na Afrikanku, povremeno je bio čvrsto ubeđen da je to opera koja nema budućnosti, pa ipak, što je više pisao, to se više „topio i treperio od neprekidnog uživanja”. Ljubav. Pričalo se da mu je u muzici ona uvek uspevala. Kada je komponovao Tatjanino pismo, ponekad mu se činilo da je spreman i život da položi za stvaralački zanos i da mu nikakva druga sreća nije ni potrebna. Međutim, stvar započeta u Moskvi već je bila svršena. On se vratio iz Gljebova sa dve trećine opere pred samu svadbu, i postupao je kao automat: poslao je nevesti cveće, sačekao je na stanici Anatolija, koji ga je gledao ispitivački i nežno; mahinalno se skrivao od Nikolaja Grigorjeviča, kome je neko već stigao da došapne kako Čajkovski piše operu na siže Onjegina i Nikolaj Grigorjevič je smatrao da je to divno: naravno, opera mu neće uspeti, ali neke scene mogu ispasti sasvim ljupke; molio je da je završi pre zime kako bi te scene postavili na konzervatorijumskoj priredbi. I može li – da bude sa srećnim završetkom?... Osim toga, Čajkovski je napisao dugačko pismo Nadeždi Filaretovnoj u kome je njoj, a u isto vreme i samom sebi, objasnio kako je zapravo postao mladoženja. Dakle, on je postajao „kao svi” i u crkvi je, kao i svi za vreme venčanja, imao svečano lice. Ona je stajala kraj njega. Bila je prilično lepa i dobro građena. U njenim očima nije bilo nikakvog izraza. Uzalud je Anatolij Iljič pokušavao da odredi
kakva je žena ta koja stoji ispred njega; on i Kotek, violinista, držali su krune nad glavama mladenaca. Otac Razumovski, prijatelj Čajkovskog, starešina crkve Georgija Pobedonosca, vodio je obred venčanja uz potpuno poštovanje tradicije, pevali su pojci u praznoj crkvi; kod levog klirosa je stajala mamica Antonine Ivanovne, postarija žena bezvoljnog lica i krupne građe, koju je pod ruku pridržavao njen dalji rođak neodređene spoljašnjosti. Osim njih, nikoga više nije bilo. Što se tiče ostalog, sve je bilo obično i veoma pristojno. Razumovski je sa punačke ručice Antonine Ivanovne skinuo prsten i stavio ga Čajkovskom na domali prst. Čajkovski je imao prilično velike, krupne ruke i sada je u njih gledao kao da su tuđe. Bilo je vruće. Čudno mu je bilo i njihanje vela kraj njegovog levog ramena. – Poljubite se – rekao je sveštenik. Nepoznato lepuškasto lice spremno se okrenulo ka njemu; Čajkovski se ovlaš naklonio. Njegove usne su dotakle ugao usana Antonine Ivanovne i njen ružičasti obraz. I u tom času ga je prošla jeza. Pripala mu je muka. Shvatio je da počinje ni san ni java već užas kome nema kraja. Toga časa je iza ramena Antonine Ivanovne ugledao Anatolijeve oči i shvatio da Tolja čita njegove misli i da je uplašen za njega. Grč mu je stegao grlo. Prisilio je svoje lice da se iskrivi u mrtav, strašan osmeh. Sve je bilo gotovo. Kočija ih je letnje prašnjavim moskovskim ulicama odvezla na Nikolajevsku stanicu. „Ne volim vas i nikada vas neću zavoleti”, hteo je Čajkovski da ponovi ženi sa visokim vencem od narandžinih cvetova koja je sedela pored njega, ali je na njenom licu video takvo spokojstvo, takvu sitost, da su reči zamrle u njemu. Kao sat je tuklo njegovo srce ispod belog prsluka. „Kada je voz krenuo”, pisao je potom svom bratu, „bio sam gotov da zaurlam od jecaja koji su me gušili. Ali, još je trebalo da razgovorom zabavljam ženu sve do Klina, kako bih zaslužio pravo da u mraku prilegnem na svoje mesto i ostanem nasamo sa sobom... Utešno je bilo jedino to što ta žena ništa nije shvatala i nije bila svesna moje loše prikrivane tuge...” Pošto je primio vest o tome da mu se sin oženio i da mu dolazi zajedno sa ženom, Ilja Petrovič se najpre prekrstio, a onda poskočio od radosti. U njemu se u poslednje vreme pojavilo nešto svetačko i detinje, imao je osamdeset dve godine, bio je po treći put oženjen dobrom, jednostavnom ženom, Jelisavetom Mihajlovnom, i zajedno s njom, koja je predano volela svu njegovu decu iz braka s pokojnom Aleksandrom Andrejevnom, počeo je da se priprema za doček mladenaca. Oni su kod njega boravili nedelju dana. Bilo je letnje vreme i svi su poznanici bili odsutni, pozorišta nisu radila. Oni nisu odlazili ni u Pavlovsk da slušaju muziku, niti na Ostrva u šetnju. Snajka se Ilji Petroviču dopala, jer se videlo da voli Petrušu koji se od nje nije odvajao. Ali to što je on neprestano bio uz nju uopšte nije značilo da on bez nje ne može da živi: on kao da nije hteo da je ostavi samu. Svoju muziku za to vreme nije pisao niti je o njoj govorio. Između obrva mu se pojavila duboka
bora; na pitanje Jelisavete Mihajlovne da li je srećan, odgovorio je da je potpuno srećan... Posle njihovog odlaska posluga je rekla domaćinima da je mlada gospođa spavala na postelji u gostinskoj sobi koja joj je bila data, a mladi gospodin – u radnoj sobi, na divanu. Ilja Petrovič nije shvatio šta to zapravo znači, ali se Jelisaveta Mihajlovna zamislila. Kod majke Antonine Ivanovne, u njenoj malovaroškoj kućici blizu Klina, gde su stigli posle medene nedelje provedene u Peterburgu, data im je samo jedna soba i u njoj – ogroman krevet prekriven perinom, sa šest jastuka, sve jedan manji od drugoga. Ovde im je ukazana ista pažnja i ista radost povodom venčanja, vođeni su isti razgovori o tome kako u svakom pogledu nije dobro da čestit čovek živi sam, bilo je aluzija na buduće potomstvo... Odnos između Antonine Ivanovne i njene majke bio je veoma čudan: one su se čas bučno i žestoko svađale, čas ukazivale jedna drugoj nežnost, čas se durile jedna na drugu. Mladenci su i ovde proveli nedelju dana. Antonina Ivanovna se nekoliko puta na jutarnjoj kafi pojavljivala suznih očiju. Čajkovski se i ovoga puta nije odvajao od nje i bilo je potpuno jasno da on ne želi da je ostavi samu ni sa majkom, niti s bilo kim drugim. Jedne večeri je dobio nekakve grčeve: sedeo je na fotelji pored prozora i Antonina Ivanovna je iznenada dolepršala i sela mu na krilo. On je, odmičući se od nje, jedino uspeo da kaže: upozoravao sam vas, postupio sam potpuno časno... Ali ona je, izvijajući se kao mačka (stoje, uzgred, pristajalo njenom prijatnom izgledu), obasula njegovo lice vrelim poljupcima. On ju je snažno odgurnuo od sebe i dobio napad praćen dugotrajnim grčem, posle čega je svoje lice, mokro od suza, pokrio rukama i sedeo tako otprilike jedan sat, a za to vreme je Antonina Ivanovna s neočekivanim besom kidala na sitne komadiće svoju maramicu, veo, nekakve čipke, sve što bi joj palo šaka. Njoj je bilo dvadeset osam godina, a iz romana i od udatih drugarica ona je znala šta je to prva bračna noć, koju ona još nije imala. Njoj se činilo da je čovek koji se naziva njenim mužem stidljiv i neporočan – i to je sve. Sebe je smatrala ženom sa pritajenim temperamentom bahantkinje. Uostalom, ona nije bila naučena da razmišlja i smatrala je da je postigla glavno: bila je udata, bila je žena Čajkovskog. Odlučila je da u Moskvi nađe udoban stan, da opremi svoje „gnezdašce”, da nađe kuvaricu; nemoguće je da taj stidljivi čovek, taj anđeo dobrote i delikatnosti, neće odgovoriti na njenu ljubav. On je na stan i kuvaricu pristao. Za uzvrat, trebalo je da Antonina Ivanovna pristane na njegov odlazak u Kamenku, krajem leta. On veoma dugo nije video sestru i njenu decu. Bio je u takvom stanju da je jedva mogao da joj objasni da će tako biti bolje. On joj neće smetati u kućnim poslovima, dovršiće grubu varijantu Onjegina. Dok je on sve to govorio ona je, pustivši kosu i skinuvši iz nje umetak, u dugim belim, čipkom opšivenim gaćama i providnom prslučetu od batista hodala pred njim. Zatim je on, teško hrčući, zaspao u fotelji, a ona ga je u nedoumici posmatrala sa svog jastuka sve dok sveća nije dogorela i ugasila se.
On je najpre nameravao da provede u Kamenki otprilike tri nedelje, ali kuda i zašto bi se vraćao natrag? Ako je mogao imati radosti u životu, onda je to moglo biti samo tu: sestra Sašenjka, koja je od peterburške gospođice odavno postala majka mnogobrojne porodice; njen muž, poznat u guberniji kao uzgajivač šećerne repe, koji je obožavao svoju ženu i decu; njihove četiri kćerke, koje su već bile devojčurci, i tri mališana; Anatolij i Modest su te godine takođe doputovali u Kamenku; starica Davidova sa trima kćerima – sve je to činilo oko Čajkovskog čvrst obruč i on je neko vreme mislio da taj obruč više i ne može biti probijen, da će ga on odbraniti i zaštititi od života, od Moskve, od žene; već mu se činilo da je dospeo u novu zemlju, gde nema nesanice, strahova, napada, i da će u bolnoj, strasnoj i srećnoj tuzi proživeti sav svoj život. Kamenka. Mesto gde je boravio Puškin i gde su mu se pre dvadeset godina prvi put u svom nezaboravnom romantizmu razotkrile ruska starina, prošlost ruske poezije i dekabrističke bune. Od tada je više puta ovamo dolazio. To je bilo pravo porodično gnezdo, kakvo on nikada nije imao i nije ni mogao imati i kome s bolom, strasno i srećno zavidi. Ali zašto bol? Za to su kriva deca. On voli devojčice; nema reči kojima bi izrazio koliko ih voli: i lepoticu Tanju, i pametnicu Anu – sve četiri podjednako. Ali zar se ta ljubav može uporediti sa obožavanjem koje izaziva ushićeno obamiranje njegovog srca, s onim neizrecivim, bezumnim osećanjem koje oseća prema Bebiju? To je Volođa, nećak, ima sedam godina, nežno lice i meku kosu boje lana očešljanu na razdeljk. On je pametan, nežan, poslušan, on je – ljubimac porodice. I Čajkovski za vreme svog boravka kod sestre shvata da će se to njegovo osećanje, ta omađijanost, to ushićenje za njega završiti jedino smrću. U tom životu, Čajkovskom su dolazili periodi nekakvog mutnog trežnjenja: da, malodušnost, da, „mračna, nervna egzaltiranost” – mislio je, sećajući se dvonedeljnog života sa Antoninom Ivanovnom. Trežnjenje bi mu donosilo nekakve razumne naume: jer, i ta žena ima neke dobre strane. I to treba ceniti. Sa razboritim mislima pojavila se želja za radom – to je već bilo izlečenje. Čajkovski je pristupio orkestraciji Četvrte simfonije. Da piše, ćuti, radi svoj posao, smiri se – zar je veštačka sreća nemoguća i zar je baš obavezna prava sreća? Rano je legao: u zoru, još bunovan, odlazio je sa Modestom u lov. To je bilo pijanstvo: pucao je i skoro nikada ništa nije uspevao da pogodi, šljuke i divlje patke su mu izmicale ispred nogu, pas ga je gledao prekorno i zbunjeno, ali on je pucao i pucao u jutarnji avgustovski vazduh, nad tihom močvarom, pravo u komadić krivog meseca nagnut ka horizontu. Zatim su se vraćali kući čizama ovlaženih jutarnjom rosom, složno jeli kajganu od dvanaest jaja i ispijali po šest čaša čaja. Kuca se punila dečjim žamorom, devojačkim cvrkutanjem, mis Istvud je odvodila Mitju i Bebija u trpezariju, dadilja je referisala Aleksandri Iljiničnoj o tome kako je tokom noći izvoleo da se ponaša
maleni Uka. Večeri su postajale hladnije, prohujale su poslednje oluje, žitarice su bile požnjevene, polja su bila suva i žuta. Kraj balkona je sva sijajući dozrevala oskoruša. Antonina Ivanovna je pisala da je stan iznajmljen, da je „gnezdašce” spremno za njegov povratak. Bližila se sredina septembra, na Konzervatorijumu su počinjala predavanja. Moskva ga je zvala i trebalo je krenuti na put. Onjegina skoro da nije ni takao. Gruba varijanta je, uostalom, bila skoro gotova. On od te svoje opere nije očekivao ništa i, po svoj prilici, da nije bilo Nikolaja Grigorjeviča i konzervatorijumske priredbe, uopšte ne bi ni žurio. Onaj žar s kojim ju je u Gljebovu skicirao, sada mu je izgledao nemoguć. Nosio je u Moskvu skoro doteranu simfoniju posvećenu „najboljoj prijateljici”, nosio je u Moskvu svoje srce prepuno malog Bebija i svih onih ljudi među kojima je došao k sebi – a on nikog drugog na svetu nije ni imao. Da, kuvarica je bila iznajmljena, stan je ličio na bombonjeru – porcelanska pastirica grlila je porcelansku ovčicu na njegovom starom klaviru. On ju je oprezno premestio na prozorsku dasku, prozor se otvorio i pastirica se razbila. Uzgred, kuvarica nije bila ona o kojoj je pisala Antonina Ivanovna – s tom je ona već uspela da se posvađa i čak je s njom išla mirovnom sudiji. Antonina Ivanovna se žalila da joj je novca bilo jedva dovoljno. Pećice, neprestano je ponavljala, Pećice! – i povremeno ga ljubila u obraz, u usne, a, što je najvažnije, pravila se da je užasno srećna. Međutim, u Moskvi se već znalo za njegovu ženidbu. Nikolaj Grigorjevič je sve cepao i bacao: da njemu, svom muzičkom tutoru, ne kaže ništa o tome da će tajno stupiti u nekakav nepriličan brak. Kako? Zašto? Konzervatorijum je dočekao Čajkovskog smejuljeći se. Profesori, moskovski muzičari, okružiše ga, izljubiše, čestitaše mu. Jurgenson ga pozva k sebi na večeru – da proslave događaj. Svi su strasno želeli da vide „izabranicu srca”. Te večeri on se nije trudio da bude ni veseo niti učtiv. Nije pio od jutra, kako niko ne bi mogao da kaže da je došao Jurgensonovima pijan. Stajao je iza ženine stolice, ruku spuštenih duž šavova svojih pantalona, ne smešeći se, odgovarajući sam na pitanja koja je ona nameravala da postavi, tako da niko te večeri nije čuo njen glas. Za večerom ju je posadio pored sebe. Nikolaj Grigorjevič je uspeo da joj šapne nekakvu šalu i ona se dugo kikotala, zbog čega se na licu Čajkovskog pojavio izraz patnje. Nalivano je vino u čaše, tanjiri su bili puni obilne, pikantne zakuske. „U zdravlje mladenaca!”, vikao je domaćin, domaćica je umiljato gledala par. „Gorko!”16, vikao je Nikolaj Grigorjevič – veoma je želeo da vidi Čajkovskog kako se ljubi – to još nikada nije video. Jedino se Kaškin te večeri osećao nelagodno i kada su Čajkovski, veoma rano, jedva završivši večeru – uz opšte dvosmislene šale otišli kući, Kaškin je prišao gospodi profesorima i rekao da je zabrinut za Petra Iljiča.
Pripiti, i gosti i domaćin su ispsovali Antoninu Ivanovnu, a Nikolaj Grigorjevič je, da svi čuju, izjavio da ona nije dama već prava konzerva. Da beži? Da ubije? Da sam umre? On još nije znao šta će uraditi, ali je već prvih dana zajedničkog života u „gnezdašcetu” shvatio da ljudske mogućnosti imaju granice, da on nikako ne može da živi sa ženom, sa suprugom, da je načinio bezuman korak koji ne samo da ga nije zaštitio od sumnje ljudi koji ga okružuju, već ga je potpuno izdao, postavši za njega propast i osramotivši ga zauvek. Gde da se dene? Danju je zatvarao vrata radne sobe i pokušavao da piše, ali je umesto toga satima sedeo ili ležao halucinirajući, ležao kao mrtvac, nepomično, a zatim je skakao, jauci su izlazili iz njegovih grudi on je, sasvim van sebe, pritrčavao prozoru i nekoliko puta jako udarao glavom o prozorski okvir; u očima mu se mutilo; udarao je dalje, sve dok ne bi obamro od bola, i tada je svoju skoro sedu glavu obuhvatao rukama i ridao. Modest je bio daleko. Bilo ga je sramota da uznemirava Anatolija. Kondratjev mu nije odgovorio na pismo. Svi drugi su mu bili strašni. U mračnim ulicama padala je kiša i duvao vetar kovitlajući poslednje lišće otkinuto sa drveća na bulevaru, promicale su siluete poznatih, zaboravljenih ljudi: bolesnoj, izmučenoj uobrazilji se priviđalo: eno majke, ona dama u pelerini; u susret joj dolazi neko do bola poznat; oni namiguju pokazujući na njega... Sad će ga zgrabiti... Bežao je preko bara u mračne uličice prema reci Moskvi. Da se ubije, izgledalo mu je suviše strašno: kakvu će nesreću doneti svojima, kakvom sramotom će uprljati njihovo ime! Uništiće sve: braći karijeru, poslednje očeve dane; sestrinoj porodici će naneti sramnu slavu, i devojčicama, i Bebiju, koji će ga, kad poraste, osuditi... Kamenka. „Potpunost sreće.” To je bilo i prošlo kao što je prošao život, kao što je prošla muzika koja je sada, upravo sada, tek sada, postala čitavo njegovo biće – koliko je vremena bilo izgubljeno, kako je kasno počeo da sazreva. Nije uspeo da izrazi ni deseti deo onoga što je hteo. I s tom ženom, Nadeždom Filaretovnom, je takođe gotovo, s „najboljom prijateljicom”; o kako će ga ona odbaciti kad sazna... Nije li ona ta visoka starica koja ide mostom? Ona ga takođe sumnjičavo i strogo gleda. Treba žuriti. Ovako dalje ne može. I evo, u trenu – plan. Ne treba da se udavi, već samo da uđe u vodu do grudi kako bi se smrtno razboleo, tako niko neće saznati da je on samoubica; opevaće ga i sahraniti prema rangu. I on će izaći pred Boga... Kako? Zar će i tamo, kao i ovde, morati da odgovara za ono za šta nije kriv? Njegova misao se kotrlja unazad, u mladost, u detinjstvo. Šiba kiša. Nema nikoga. On silazi ka mračnoj reci. Na suprotnoj obali vide se svetiljke, negde klopara fijaker. On u tami klizi ka vodi i stupa u njenu šumeću hladnoću, oseća bol od te hladnoće, postaju mu teške cipele, kvase mu se pantalone. Vuče ga, ah kako ga nešto vuče u taj ledeni mrak bez dna, bez sećanja, u smrt. Ali to
se ne sme. Šta će reći ljudi? Promiču pred njim lica devojčica Davidovih: ujka Peća se ubio. Nikako! Gde, gde da se dene? Voda je hladna i teška. Osećao je kako se hladi. Mučiće se u groznici i Antonina Ivanovna će pozvati doktora. On će bolovati slatko, u vrućici, bez svesti. Poslaće obaveštenju u Peterburg i Kijevsku guberniju. Voda mu je već iznad kolena. Ide sve dublje. Oprezno, da ne propadne... Spotiče se i voda mu odmah dopire do grudi. On zaplaka i podiže ruke; nije osećao svoje telo, raskopčan kaput izroni oko njega i on izgubi svoj štap. U vodi vide komad drveta, riđe nanose lišća, nekakvo smeće... Upala pluća, upala bubrega, zapaljenje creva. Još korak i više ga neće biti, trebalo bi već da se vrati. Telo je osetio odmah pošto je izašao iz vode – bilo je skoro nesposobno da se kreće, utrnulo je, noge su mu bile ukočene od hladnoće i jedva se dokopao obale. Niz njega je u potocima tekla voda, stajao je i gledao kako ona teče, i počela je drhtavica, kao učestalo damaranje i dobovanje. U glavi mu se zbrkaše misli – uvek je voleo duvače, i udarače je voleo, zašto mu je to sada neprijatno? Laroš ga je čak jednom ukorio: ako si pristojan, bezbojan čovek, nema potrebe da puštaš nekakve fortissimo. Činilo mu se da čuje riku duvača – i zbog toga je sada osećao veliki bol. (Bilo bi dobro kad bi mogao da ugura ruke u džepove, ali džepovi su se slepili i nikako nije mogao da uvuče u njih drhtave šake.) Zatim mu se učinilo da neko stoji pred njim. Prijatelj? Svejedno, mora ćutati, nikome ne sme priznati. Neprijatelj? Sad će ga odvući nekud u noć, u kišu... Penjao se uz obalu. Bio mu je pretežak mokar kaput koji se za njega lepio. Kući je stigao u bunilu. Antonina Ivanovna je naredila Aljoši da ga svuče i smestila ga je u krevet. Na trenutak, kada mu je dala vruć čaj sa rumom, on je došao k sebi i promrljao nešto o tome kako je pomagao ribarima da love ribu i pao u vodu. Zatim mu je pogled pao na ženu koja je stajala kraj njegove postelje. Žena je imala svetlu kosu, ružičasto lice, tanke usne... Prodrao se iz sve snage, i počeo da se bacaka po krevetu. Kasno noću Aljoša mu je presvukao košulju – bio je veoma oznojen. Ujutru je temperatura spala, nisu čak ni morali da zovu doktora. Sedeo je na postelji ispod ćebeta i kršio ruke. Antonina Ivanovna je sedela pored njega i seckala zanoktice. On je osluškivao zveckanje makazica i najzad joj tiho rekao: „Izađite odavde”. Ona je prodorno ciknula i počela da lupa nogama. On je skočio sa kreveta, nespretno pritrčao vratima i zalupio ih da se ne bi čulo u kuhinji, a zatim se umotao u svoj ogrtač, prošao rukom kroz kosu i lica iskrivljenog od besa krenuo ka njoj. Ona je odskočila od njega. Ništa nije izgovorio glasno, samo je nešto tiho prošaputao. Bio je crven, glas mu je bio promukao i bilo je teško prepoznati ga. Teturajući se, saterao ju je u ugao sobe. Podigao je ruku ka njenom licu – da je zgrabi, udari, zadavi. Ona je, kikoćući se histerično, istrčala iz radne sobe. Kada je došao k sebi, glava mu se tresla, ruke su mu se tresle, licem su mu tekle
suze. Uzeo je papir i pero i napisao Anatoliju kratko pismo: „Moram nekud da odem. Pošalji telegram, tobože od Napravnika, da sam hitno pozvan u Peterburg.” Aljoša je odneo pismo u poštu. Sledećeg dana predveče stigao je poziv: bilo je neophodno da Čajkovski dođe u Peterburg, direkcija Marijinskog teatra molila ga je da odmah krene. Uveče je imao brzi voz. Aljoša ga je jedva naterao da ponese sa sobom putni neseser kupljen za vreme poslednjeg boravka u inostranstvu – jer Čajkovski je hteo da ode apsolutno bez stvari. Antonina Ivanovna je pročitala telegram sa potpisom „Napravnik”. U očima su joj bile dve suze. „Pećice” – rekla je poslednji put i zamolila ga da joj kaže šta bi mogao da joj kupi kod Jurgensona od njegovih klavirskih komada – ona nijedan nije znala i htela je da pokuša da neki odsvira. Kada je sledećeg jutra izašao iz vagona, Anatolij u prvi mah nije mogao da mu krene peronom u susret: učinilo mu se da to nije on: dolazio je starac žutog, smršalog lica, upaljenih očiju i drhtavih ruku. Anatolij je potrčao k njemu, zagrlio ga i stegao uza se, ali Čajkovski nije mogao ni reč da progovori. U sobi hotela Dagmar preležao je dva dana bez svesti.
X
Prozor sobe švajcarskog pansiona gledao je pravo na Lemansko jezero. Prozračan jesenji vazduh strujao je u toj planinskoj tišini kao lagan, jedva primetan vetar zbog kojeg su slabim metalnim zvukom šuštali listovi magnolije i činilo se kao da se još šire i raskošnije u vrtu grana stara smokva. Anatolij je bio s njim. Čajkovski se nalazio u Klaranu. Bio je oktobar. Govorio je sebi da, radi potpunog ozdravljenja, ne treba da se priseća kako je i zašto ovamo dospeo. Ali sećanje je u jasnim trenucima mirnog dokonog dana prebiralo poslednje nedelje njegovog života. Još je bio u bunilu hotelske sobe u Dagmaru kada je Anatolij otišao u Moskvu. Anatolij je odseo kod Rubinštajna, koji ga je obasuo pitanjima. Samo njemu je mogao da ispriča o svemu što se dogodilo i Nikolaj Grigorjevič se prihvatio posla sa svom sebi svojstvenom energijom, iako ga je Anatolij ubeđivao da će i sam sve uspeti da uradi. „Ne, ne”, ponavljao je on, „ja svakako želim da vam pomognem”. Antonini Ivanovnoj je bila najavljena službena poseta i ona je koketnim pisamcetom odgovorila da ih čeka na čaj. Anatolij se trudio da joj što pažljivije objasni da joj se Čajkovski više neće vratiti, ali Nikolaj Grigorjevič ju je odmah napao zbog njenog nerazumevanja „našeg velikog muzičara”. Saznavši da ju je muž napustio, ona nije pokazala ni očajanje, čak ni obično žaljenje, nekoliko puta je ustajala, doterivala se pred ogledalom i, pevušeći nešto, pričala o generalu, svom mladoženji. Ispraćajući ih, Antonina Ivanovna je rekla kako sve do juče nije mogla ni da se nada da će danas Rubinštajn lično doći da kod nje pije čaj... Na stepeništu, njih dvojica su se zgledali. Da li je ona uopšte shvatila zašto su oni dolazili? Ispostavilo se da je odlično shvatila i da je naročito dobro razumela ono što se odnosilo na materijalne stvari: bilo joj je rečeno da će biti obezbeđena. Rubinštajn se složio da Čajkovski na Konzervatorijumu treba da uzme jednogodišnje odsustvo. Rešeno je da on svima u Moskvi saopšti kako je Petar Iljič ozbiljno bolestan i da je otputovao, a da će žena u najskorije vreme otići za njim. Anatolij se vratio bratu. Ovaj, iako je za to vreme ustao iz kreveta, i dalje nije izlazio iz kuće: bojao se da može nekoga sresti, svega se bojao, bojao se Balakireva, Napravnika, krio se od svih. Ni sa kim nije želeo da se vidi, jer nikome ne bi mogao
da objasni. Osim toga, činilo mu se da mu nijedan čovek neće pružiti ruku. A ona ruka koja mu je nedavno pružena? Nadežda Filaretovna. Zar će mu i Nadežda Filaretovna sada okrenuti leđa i prestati da ga voli? „A šta ako ona sve sazna i prekine sa mnom svaki kontakt”, mislio je on. Njemu su sada hitno bila potrebna njena pisma, njena pažnja, njena pomoć. Kada je prvi put seo za pisaći sto u osamljenom klaranskom pansionu (Anatolija i dalje nije puštao od sebe, i ovaj je morao da sedi pored njega), on joj je, kako je mogao, o svemu pisao i trudio se da joj napiše skoro istinu: „Odmah sam osetio da ne mogu da volim svoju ženu, da se navika, u čiju sam se snagu uzdao, nikada neće stvoriti. Tražio sam smrt, činilo mi se da je ona jedini izlaz. Spopadali su me trenuci bezumlja, kada je moja duša bila puna takve ljute mržnje prema mojoj nesrećnoj ženi da sam imao želju da je zadavim. Pa ipak, nikoga nisam mogao da krivim osim sebe... Smrtno sam uplašen da ćete i Vi osetiti nešto poput prezira...” I odmah je zatražio novčanu pomoć. Ona je njegovo pismo primila u Moskvi i, saznavši preko svojih poznanika, muzičara, o njegovoj bolesti i odlasku, nije mogla da se skrasi od brige za njega. „Radujem se što ste se iščupali iz tog stanja pritvorstva i laži”, odgovorila mu je, „stanja koje je Vama nesvojstveno i koje je nedostojno Vas. Trudili ste se da sve učinite za nekog drugog, borili ste se iscrpljujući svoju snagu i, naravno, ništa niste postigli, zato što čovek kao Vi u takvoj stvarnosti može i da propadne, ali se ne može s njom pomiriti. Što se tiče mog ličnog odnosa prema Vama, Bože moj, Petre Iljiču, kako možete makar i na trenutak da pomislite da bih ja mogla Vas da prezirem, kada ja ne samo da razumem sve što se Vama dešava, već zajedno sa Vama osećam, upravo isto što i Vi, i postupala bih isto kao i Vi, samo što bih ja, verovatno, takav korak ka razlazu načinila pre... Ja zajedno s Vama preživljavam Vaš život i Vaše patnje i drago mi je i simpatično sve što V-i osećate i radite. Bože moj, kako bih želela da Vama bude dobro. Vi ste mi toliko dragi...” Ona je tražila njegovu dozvolu da se ubuduće uvek i u svemu brine o njemu, da on nikada više ne treba da razmišlja o novcu, jer će inače za nju to „biti bolno”. Poslala mu je u Klaran tri hiljade i obećala da će mu svakoga meseca slati po hiljadu i po. Za uzvrat je želela dve stvari: da joj on ponekad piše i da njihov odnos sačuva u tajnosti. Za to vreme, Antonina Ivanovna se iz uloge glupače koja ništa ne razume privremeno pretvorila u ovčicu i žrtvu – nakratko, ali dovoljno da dirne srce predobre Aleksandre Iljinične Davidove, potresene tajanstvenim skandalom do kojeg je došlo. Sašenjka je raskid dvoje supružnika doživela kao svađu posle koje odmah mora da usledi pomirenje – potrebno je samo nagovoriti ih, ubediti i ponovo spojiti. Ona je pismom pozvala Antoninu Ivanovnu u Kamenku, obrisala joj suze i obećala da će primorati Pećicu da joj se vrati. Antonina Ivanovna je dopustila da je umire – žiteljima Kamenke ona je najpre izgledala veoma krotko i sasvim nesrećno – ali
posle nedelju dana ona se silno uzrujala: bilo joj je potpuno jasno da joj se Čajkovski nikada više neće vratiti, ali bilo joj je jasno i to da u svojim rukama ima oružje protiv njega i da je vreme da to oružje upotrebi. Napisala mu je u Klaran da će, ukoliko joj ne pošalje novac, njegovom ocu i sestri reći celu istinu o njemu. Ne sačekavši njegov odgovor, to je i uradila. Napisala je Ilji Petroviču (pismo su uhvatili), sve je razotkrila Sašenjki: nazvala ga je prevarantom koji se njome oženio samo da bi se maskirao. Ona se, rekla je, užasava njegovih poroka, zbog kojih se ide u Sibir... Antonina Ivanovna je počela da pokazuje zube. Novac, novac! Sada je Nadežda Filaretovna za njega bila jedini spas. Bez nje on ne može ženi da zapuši usta i ona će ga ocrniti pred čitavom Rusijom. I bez toga mu je strašno da se tamo pojavi: Moskva ga užasava svojim uspomenama, u Peterburgu živi otac, koji se vratio u detinjstvo i kome je nemoguće objasniti to što se dogodilo. Ostao je čak i bez Kamenke (Sašenjka piše da ga čitava njena porodica osuđuje, čak i Bebi). Bez novca nikad neće uspeti da se izvuče iz tog košmara. Razvod? Ali za razvod je potreban veliki novac! Deset hiljada. Ali Nadežda Filaretovna mu taj novac obećava. On joj piše da će ga uzeti jedino ukoliko Antonina Ivanovna „bude pametna”, ostavi ga na miru, i pristane na razvod i čitavu njegovu proceduru. Za sada, on će je držati u strahu: za najmanju reč o njemu, on će joj uskratiti izdržavanje od sto rubalja mesečno. Svaki put kada bi ga Antonina Ivanovna podsetila na sebe on je dobijao nervne napade, ali u periodu između njenih pisama je dolazio k sebi, lagano se vraćao u život, Onjeginu. Istina, želja da pije, naročito teško špansko vino koje, kako je govorio, smiruje njegovu uzrujanost, ta želja je kod njega još bila veoma jaka. Ipak, švajcarski vazduh, pansionska tišina i putovanje po Italiji smirili su njegovo očajanje. Anatolij Iljič se vratio svom poslu, a iz Moskve je doputovao Aljoša: brat Modest sa svojim vaspitanikom, gluvonemim dečakom Koljom Konradijem, dovukao je Čajkovskog u San Remo, a u februaru su se ponovo svi vratili u Klaran. I opet su bili sami u čitavoj kući – tu je sezona leti, a u februaru je, kao i u jesen, sve pusto i tako je tiho i sveže. Kolju su uveče rano slali na spavanje, s njima je ostajao Aljoša; Petar Iljič i Modest bi seli za klavir. Vraća mu se sposobnost da se zanese nečim novim – Bizeova Karmen; otkrivaju mu se nove radosti – opet sve kod tih Francuza, kojima obojica odavno daju prednost u odnosu na Nemce – Delibaova Silvija („Jer to je sto puta bolje od Labudovog jezera iskreno je govorio Čajkovski); oni sviraju Bramsa, koji se nedavno pojavio, ali su obojica prema njemu hladni; uvek iznova sviraju Šumana, Mocarta. S kim se još može plakati, ako ne s Mocartom? Sve prolazi. Stalan je samo Mocart i ljubav Čajkovskog prema njemu. Modest će uskoro napuniti trideset godina. Ono čega se Čajkovski pribojavao, donekle se ostvarilo: on je – dvojnik, on je – verna i donekle zamorna senka koju on
ipak strasno voli – po snazi ništa manje nego Anatolija, ali zahtevnije, manje slepo. Modest namerava da postane dramaturg, ali to sada nije strašno jer on ima i drugi zanat. Prošle godine, pošto je prethodno završio specijalnu školu u Francuskoj, stupio je u kuću nekakvog gospodina Konradija – milionera iz Moskve – da podučava njegovog gluvonemog sina. I evo, devetogodišnji Kolja već počinje da govori i da čita sa usana kada drugi govore. U jednoj stvari Modest je potpuno nekoristan: u razgovorima i sporovima o muzici. On se u svemu saglašava s bratom kao sa božanstvom, i tada Čajkovski vodi duge razgovore s Nadeždom Filaretovnom – razgovor muzičara sa slušaocem. Ma koliko da mu u svemu veruje, ona se ipak često ne slaže s njegovim mišljenjem. Ona ne voli ni Rafaela, ni Mocarta, ni Puškina. Ona voli Mikelanđela, Betovena, Šopenhauera, i muzika je za nju „izvor opijanja, kao vino”, „kao priroda”, ona u muzici traži zaborav, uživanje, sjedinjavanje s nečim čemu se ne može dati ime: sve ono što joj je život uskratio pruža joj muzika – njegova muzika više nego bilo koja druga. On od nje zahteva da se okane tih iluzija: „Muzika”, odgovara joj on, „nije obmana. Ona je otkrovenje...” Ona ga pita o novoj ruskoj muzici: treba li je voleti i zbog čega? On joj odgovara dugim pismom – piše joj o svima: o ljudima s kojima ga je sudbina vezivala više od jedne decenije i od kojih je dobijao pohvale ili trpeo uvrede: „Svi najnoviji peterburški kompozitori su veoma talentovani ljudi, ali svi su oni do srži zaraženi svojom užasnom taštinom i sasvim diletantskim ubeđenjem u sopstvenu izuzetnost u odnosu na sav ostali muzički svet. Izuzetak u poslednje vreme predstavlja Rimski-Korsakov. On je takođe samouk, kao i ostali, ali kod njega je došlo do naglog preokreta. On je veoma ozbiljan čovek, veoma častan i savestan. Iako veoma mlad, dospeo je u društvo osoba koje su ga najpre ubedile da je genije, a zatim su mu rekle da on i ne treba da uči, da škola ubija nadahnuće, isušuje stvaralaštvo, itd. On je u početku tome verovao. Njegova prva dela svedoče o veoma velikom talentu lišenom bilo kakvog razvoja. U kružoku kome je on pripadao svi su bili zaljubljeni u sebe i jedan u drugoga. Svako od njih se trudio da podražava ovu ili onu stvar koja je izašla iz njihovog kružoka i koju su oni smatrali sjajnom. Usled toga je kružok uskoro postao jednoličan u pogledu metoda, prešavši u bezličnost i manirizam. Korsakov je jedini kome je pre pet godina palo na pamet da ideje koje propoveda kružok, u suštini, nisu ni na čemu zasnovane, da njihov prezir prema školi, prema klasičnoj muzici, mržnja prema autoritetu i uzorima nije ništa drugo do neznanje. Naravno, trebalo je učiti. I on je počeo da uči, i to s takvom revnošću da je uskoro školska tehnika postala vazduh koji udiše. Očigledno je da on sada preživljava krizu, i teško je predvideti čime će se ta kriza završiti. Iz nje će izaći ili kao veliki majstor, ili će ga definitivno progutati kontrapunktni komadi. Kjui je talentovan diletant. Njegova muzika je lišena originalnosti, ali je elegantna, prefinjena. Ona je takoreći preterano koketna i uglađena i zato je u
početku dopadljiva, ali to brzo dojadi. To se događa zbog toga što Kjui nije po zanimanju muzičar, već profesor fortifikacije, veoma zauzet, jer drži mnogobrojna predavanja gotovo u svim vojnim ustanovama Peterburga. Lično mi je priznao da ne može da komponuje drugačije nego da sam svira i traži na klaviru melodijice praćene nekakvim akordima. Kad nabasa na kakvu manje-više pristojnu ideju, on počinje njome da se bakće, da je svojski kiti, šminka, i sve to traje veoma dugo, zbog čega je svoju operu Retklif pisao deset godina. Pa ipak, ponavljam, on ipak ima talenta, u krajnjoj liniji ima ukus i osećanje. Borodin je pedesetogodišnji profesor hernije na Medicinskoj akademiji. Još jedan talenat i to moćan, ali izgubljen zbog nedostatka podataka, zbog slepog fatuma koji ga je odveo na katedru za herniju umesto u muzički, životvoran rad. Zato on ima manje ukusa nego Kjui i tehnika mu je toliko slaba da on nijedan red nije u stanju da napiše bez tuđe pomoći. Musorgskog ispravno nazivate nepopravljivim. On je, može biti, po svom talentu iznad svih pomenutih, ali po svojoj prirodi je uskogrud, lišen potrebe za samousavršavanjem. On slepo veruje u besmislene teorije svog kružoka i u svoju genijalnost. Osim toga, to je nekakva niska priroda, voli grubosti, neotesanost, neuglađenost. On je potpuna suprotnost svom prijatelju Kjuiju, koji nema širinu ali je uvek pristojan i prefinjen. Ovaj, naprotiv, koketuje svojim neznanjem, ponosi se svojom neučtivošću, površan je, nemaran i slepo veruje u nepogrešivost svog genija. Ali zaiskri kod njega i istinski talenat i ima u njemu i originalnosti. Najveća ličnost tog kružoka jeste Balakirev. Ipak, pošto je nešto malo uradio on je ućutao. Njegov ogroman talenat je propao usled nekakvih sudbinskih okolnosti koje su od njega načinile licemernog bogomoljca, i to pošto se prethodno dugo razmetao potpunim neverovanjem. Sada, on ne izlazi iz crkve, posti, priprema se za pričest, klanja se moštima i ne radi ništa sem toga. Bez obzira na svoju ogromnu darovitost, on je naneo i mnogo zla. Uopšte, on je tvorac svih teorija tog čudnog kružoka koji u sebi objedinjuje toliko netaknutih, pogrešno usmerenih ili prerano uništenih snaga. Što se tiče N. Rubinštajna Vi ste skoro u pravu, tj. u smislu da on uopšte nije onakav junak kako se ponekad predstavlja. On je neobično darovit, uman čovek, iako malo obrazovan, energičan je i vešt. Ali njega uništava žudnja za tuđim divljenjem i potpuno detinja slabost prema kojekakvim izrazima pokornosti i ropske uslužnosti. Njegove rukovodilačke sposobnosti i umešnost u ophođenju sa silnicima ovoga sveta jesu neverovatne. On, u svakom slučaju, nije sitna duša, ali se usitnjava usled besmislenog servilnog dodvoravanja kojim je okružen. Mora mu se još odati priznanje da je častan u najvišem značenju te reči i da je nekoristoljubiv, tj. on se nije zauzimao i borio iz uskih materijalnih ciljeva, iz koristi. On ima strasnu želju da na sve moguće načine nagrađuje i održava nepogrešivost svog autoriteta. On ne trpi da mu se protivreči, i čoveka koji se drznuo da se s njim u nečemu ne složi odmah
sumnjiči za potajno neprijateljstvo. Spreman je čak da pribegava intrigama i nepravdi samo da bi tog neprijatelja uništio. Njegov despotizam je veoma često nesnosan. Svi njegovi nedostaci potiču od prekomerne žudnje za vlašću i bezočnog despotizma... Kada popije malo vina, on postaje otužno nežan i optužuje me za neosetljivost i nedostatak ljubavi prema njemu. A kada je u normalnom raspoloženju veoma je hladan prema meni. Veoma voli da mi stavi do znanja kako sve dugujem njemu. U suštini, on se pomalo pribojava da sam mu ja opozicija. Uopšte, iako prirodno izuzetno pametan, on postaje slep, glup i naivan čim pomisli da neko hoće da mu oduzme status prvog muzičara Moskve.” Nadežda Filaretovna mu postavlja novo pitanje – večno pitanje koje se kompozitorima obično postavlja o programskoj muzici – o Četvrtoj simfoniji. „Pitate me da li u toj simfoniji postoji određeni program”, odgovara on. „Obično kada mi u vezi sa simfonijskim komadima postavljaju takvo pitanje, ja odgovaram: ne postoji. Zaista je teško odgovoriti na to pitanje. Kako preneti one neodređene osećaje kroz koje prolaziš dok pišeš instrumentalno delo bez određenog sižea. To je u potpunosti lirski proces. To je muzička ispovest duše u kojoj se mnogo toga nataložilo i koja se u svome suštinskom svojstvu izliva zvukovima, kao što se lirski pesnik iskazuje stihovima. Razlika je jedino u tome što muzika raspolaže neuporedivo moćnijim sredstvima i istančanijim jezikom za izražavanje hiljada najrazličitijih momenata duševnog raspoloženja. Obično se iznenada, na sasvim neočekivan način pojavljuje zrno budućeg dela. Ako je tlo plodno, tj. ako postoji raspoloženje za rad, to zrno s nepojmljivom snagom i brzinom pušta korenje, izbija iz zemlje, razvija stablo, lišće, grane i, najzad, cvetove. Ne mogu drugačije da definišem stvaralački proces osim ovakvim poređenjem. Najvažnije je da se pojavi zrno i da se ono nađe u povoljnim uslovima. Sve ostalo se dešava samo od sebe. Uzalud bih se trudio da Vam rečima izrazim svu bezmernost i blaženstvo onog osećanja koje me obuzme kada se pojavi osnovna misao i kada ona počne da se razvija u određene forme. Zaboravljaš sve, postaješ skoro lud, sve unutra treperi i pulsira, jedva uspevaš da nabaciš skice, jedna misao pretiče drugu. Ponekad, usred tog čarobnog procesa, odjednom te nekakav udar spolja budi iz tog stanja somnambulizma. Neko pozvoni, uđe sluga, počne da otkucava sat i time podseti da se mora ići nekim poslom... teški su, neopisivo teški ti prekidi. Ponekad nadahnuće na neko vreme iščezne; tada se mora ponovo tražiti, ponekad uzalud. Veoma često u pomoć mora da priskoči potpuno racionalan tehnički proces rada. Možda se zbog toga i kod najvećih majstora mogu pronaći momenti kojima nedostaje organsko jedinstvo, gde se primećuje šav, delovi celine veštački skrpljeni. Ali drugačije je nemoguće. Kada bi to stanje umetnikove duše koje se naziva nadahnućem i koje sam sada pokušao da Vam objasnim trajalo neprekidno ne bi se mogao proživeti nijedan dan. Strune bi popucale i instrument bi se razbio u param-parčad. Potrebno je samo jedno: da se glavna misao i opšte konture svih pojedinih delova ne pojave kao
rezultat traganja, već sami od sebe, kao posledica one natprirodne, nedokučive i do sada neodgonetnute sile koja se naziva nadahnućem. Ali ja sam se udaljio od Vašeg pitanja i nisam na njega dao odgovor. U našoj simfoniji program postoji, tj. postoji mogućnost da se rečima iskaže ono što ona nastoji da izrazi, i Vama, samo i jedino Vama mogu i želim da ukažem na njeno značenje kako kao celine, tako i njenih posebnih delova. Razume se, ja to mogu da izložim samo u opštim crtama. Introdukcija je zrno čitave simfonije, neosporno njena glavna misao. To je – fatum, to je kobna sila koja želju za srećom ometa u dostizanju cilja, koja se ljubomorno stara o tome da sreća i mir ne budu potpuni i nepomućeni, koja kao Damoklov mač visi nad glavom i neizbežno i stalno truje dušu. Ona je nepobediva i nikad je ne možeš nadjačati. Preostaje samo mirenje i besplodna tuga. Osećanje tuge i beznađa postaje sve jače i sve mučnije. Nije li bolje okrenuti leđa stvarnosti i utonuti u snove? O radosti! Najzad se javlja slatki i nežni san. Nekakav blagodatni, svetli čovečanski lik promakao je i mami nekuda. Kako je lepo! Kako se sada tek izdaleka čuje nametljiva prva tema alegra. I snovi malo-pomalo zahvataju dušu u potpunosti. Sve mračno i tužno je zaboravljeno. Evo nje, sreće!.. Ne, to su bili snovi, a fatum budi iz njih... Dakle, sav život predstavlja neprekidno smenjivanje teške stvarnosti i kratkotrajnih snoviđenja i maštanja o sreći... Pristaništa nema... Plovi tim morem sve dok te ono ne obuhvati i povuče u svoju dubinu. To je približno program prvog dela. Drugi deo simfonije izražava drugu fazu tuge. To je ono melanholično osećanje koje nastaje uveče, kada sediš sam, umoran si od posla, uzimaš knjigu, ali ona ti ispada iz ruku. Pojavljuje se čitav roj uspomena. I tužno je što je toliko toga već bilo i prošlo, i prijatno je setiti se mladosti, i žali se za prošlošću, i nedostaje volja da se život započne iznova. Oseća se umor od života. Prijatno je odmoriti se i osvrnuti iza sebe. Mnogo je uspomena. Bilo je radosnih trenutaka kada je mlada krv kipela i život pružao zadovoljstva. Bilo je i teških trenutaka, nenadoknadivih gubitaka. Sve je to već negde daleko. I tužno je i nekako slatko uranjati u prošlost. Treći deo ne izražava određeno osećanje. To su kapriciozne arabeske, neuhvatljivi likovi koji promiču u mašti kada popiješ malo vina i doživiš prvu fazu pijanstva. U duši nema radosti, ali ni tuge. Ni o čemu ne misliš: puštaš mašti na volju i ona se, ko zna zašto, upušta u izradu neobičnih crteža... I tu se odjednom prisećaš prizora podnapitih mužika, prisećaš se ulične pesme... Zatim je negde u daljini prošla svečana vojna povorka. To su oni potpuno nepovezani likovi koji promiču kroz glavu pre nego što se padne u san. Oni nemaju ništa zajedničko sa stvarnošću: oni su čudni, divlji i nepovezani. Četvrti deo. Ako u samome sebi ne nalaziš motive za radosti, gledaj druge ljude. Idi među narod. Gledaj kako on ume da se veseli i prepusti se u potpunosti radosnim
osećanjima. Slika prazničnog narodnog veselja. Samo što si uspeo da zaboraviš na sebe i da se zaneseš prizorom tuđe radosti, kada se opet pojavljuje neumorni fatum i podseća na sebe. Ali drugima nije stalo do tebe. Oni se čak i ne osvrću, nisu te ni pogledali i ne vide da si usamljen i tužan. O, kako se oni raduju! Kako su srećni što su sva njihova osećanja neposredna i jednostavna. Krivi samoga sebe i ne pričaj kako je sve na svetu tužno. Postoje jednostavne, ali velike radosti. Veseli se tuđim veseljem. Živeti se ipak može.” Prošlo je vreme kada ju je u pismima braći, iza njenih leđa, nazivao „Filaretovnom” i kada često nije mogao da smisli o čemu bi joj pisao – uvek iste reči zahvalnosti su mu dodijale, a ništa drugo nije mogao da smisli. On joj sada spremno odgovara na sva njena pitanja o muzici, o religiji, o ljubavi; ona prepisci daje nove podsticaje i on je u tome prati: „Petre Iljiču, da li ste Vi ikada voleli?”, pita ona. „Meni se čini da niste. Vi previše volite muziku da biste mogli da zavolite ženu. Znam za jednu ljubavnu epizodu iz Vašeg života (Dezire Arto), ali nalazim da takozvana platonska ljubav (iako Platon uopšte nije tako voleo) predstavlja samo poluljubav, ljubav uobrazilje, ali ne i ono osećanje koje dospeva u plot i krv čoveka, bez koga on ne može da živi.” „Pitate me, draga moja, da li mi je poznata neplatonska ljubav”, odgovara on. „I da i ne. Ako se pitanje postavi malo drugačije, tj. da li sam doživeo punoću strasti u ljubavi, odgovoriću Vam: ne, ne i ne... Uostalom, mislim da u mojoj muzici postoji odgovor na to pitanje. Ali ako me pitate da li shvatam svu moć, svu neizmernu snagu tog osećanja, odgovoriću Vam: da, da i da, a ipak ću reći da sam uz ljubav često pokušavao da izrazim i svu njenu muku i blaženstvo. Da li mi je to uspelo ne znam ili, bolje rečeno, prepuštam drugima da o tome sude.” A kada stigne pismo od Rubinštajna sa vešću da je Čajkovski određen za delegata na Svetskoj izložbi u Parizu, on joj šalje telegram: da ide ili da ne ide? Zbog tog pisma on ponovo i ozbiljno pada u bolest. Kako? Da napusti Klaran, Modesta, Aljošu, da nekud otputuje, da viđa neke ljude, odlazi u posete, ruča sa SenSansom, diriguje (zar on?) u Trokaderu, da „predstavlja Rusiju” – sve mu to izgleda nepodnošljivo, on je definitivno „podivljao”, ne želi ni grad, ni buku, ni ljude. Ne želi obaveze. Nadežda Filaretovna mu piše: „ne idite” i on Rubinštajnu odgovara da ne želi da bude delegat. Nikolaj Grigorjevič se ljuti. Kaškin, Albreht i drugi zatrpavaju Čajkovskog pismima: on je „nezahvalan”, on je – „egoista”. Ali on odoleva gnevu moskovskog samodršca. On ostaje u Švajcarskoj. Nikolaj Grigorjevič je prinuđen da sam otputuje u Pariz. Čajkovski je, međutim, završio instrumentaciju Onjegina i Četvrtu simfoniju poslao Jurgensonu. Piše, takođe, violinski koncert i mada se žali na katar želuca, na to da ako ne popije ne može da se prihvati pera, ipak mnogo radi. Najpre mu je
predstavljalo napor da sedne i piše: to se mora, on ne sme da to ne radi. A zatim ga rad ponese – to mu se događalo skoro uvek i o tome on piše Nadeždi Filaretovnoj: „Potrudiću se da Vam u opštim crtama ispričam kako radim. Najpre, radi objašnjenja procesa komponovanja, moram da napravim veoma važnu podelu svojih radova na dve vrste: 1. Dela koja pišem na sopstvenu inicijativu, usled neposrednog nagona i neodoljive unutrašnje potrebe. 2. Dela koja pišem usled spoljnog podsticaja, na molbu prijatelja ili izdavača, po narudžbini, kao što se, na primer, desilo kada mi je za otvaranje Politehničke izložbe naručena kantata, ili kada mi je za koncert u korist Crvenog krsta direkcija Muzičkog društva naručila marš (srpsko-ruski), i sl. Žurim da se ogradim. Već iz sopstvenog iskustva znam da kvalitet nekog dela ne zavisi od toga kojoj grupi ono pripada. Veoma često se događalo da stvar koja pripada drugoj grupi, bez obzira na to što je prvi podsticaj za njeno pojavljivanje na svet došao spolja, ispadala sasvim uspešna, dok je, naprotiv, stvar koju sam zamislio sam, usled nekih sporednih okolnosti, bila manje uspešna. Za dela koja pripadaju prvom tipu nije potreban nikakav, ni najmanji napor volje. Preostaje samo povinovanje unutrašnjem glasu, i ako prvi od njihova dva života ne guši svojim žalosnim slučajnostima onaj drugi, umetnički rad se odvija sa apsolutno neverovatnom lakoćom. Sve zaboravljaš, duša treperi od nekakvog potpuno nedokučivog i neizrecivo slatkog uzbuđenja, apsolutno ne uspevaš da slediš njeno stremljenje, vreme prolazi skoro neprimetno... Za dela drugog tipa ponekad je neophodno pripremiti sebe. Tu se veoma često mora pobediti lenjost, odsustvo volje. Ponekad pobeda dolazi lako, a ponekad nadahnuće izmiče, ne predaje se. ...Moje prizivanje nadahnuća skoro nikada nije uzaludno. Na taj način, kada se nalazim u normalnom stanju duha, mogu da kažem da komponujem uvek, svakog trenutka u danu, i u svim okolnostima. Ponekad je to nekakav pripremni rad, izdvajaju se pojedinosti i prepoznaju glasovi nekog prethodno projektovanog odlomka, a drugi put se pojavljuje potpuno nova, samostalna muzička misao. Odakle to dolazi – jeste nedokučiva tajna. Svoje prve skice ispisujem na prvom papiriću koji mi dođe pod ruku, ponekad na komadiću notnog papira. Pišem veoma skraćeno. Melodija ne može da nastane u mislima drugačije nego zajedno sa harmonijom. Uopšte, oba ova elementa muzike, zajedno sa ritmom, nikada ne mogu jedan od drugoga da se odvoje, tj. svaka melodijska misao nosi u sebi harmoniju koja se u njoj podrazumeva i koja je svakako snabdevena ritmičkom podelom. Ako je harmonija veoma složena, događa se da odmah, prilikom skiciranja, označim i pojedinosti budućeg razvoja glasova. Ako je harmonija veoma jednostavna, ponekad stavljam jedan bas, ponekad označavam brojeve generalbasova, a u nekim slučajevima uopšte ne označavam bas. On ostaje u
mom pamćenju. Što se tiče instrumentacije, ako se ima u vidu orkestar, muzička misao je obojena ovom ili onom instrumentacijom. Ponekad, ipak, prilikom instrumentacije menja se prvobitna namera. Nikada reči ne mogu biti napisane posle muzike, jer onda kada se muzika piše na tekst, taj tekst izaziva odgovarajući muzički izraz. Isto tako, ne može se napisati simfonijsko delo pa zatim potražiti program za njega, jer ovde, opet, svaka epizoda izabranog programa izaziva prateću muzičku ilustraciju. Taj deo posla, tj. skiciranje, veoma je prijatan, zanimljiv, i povremeno pruža potpuno neopisiva zadovoljstva, ali je, istovremeno, praćen nemirom, nekakvim nervnim uzbuđenjem. Zato se sprovođenje projekta u delo ostvaruje veoma mirno i spokojno. Raditi instrumentaciju potpuno sazrelog i u glavi do najmanjih pojedinosti dorađenog dela velika je radost. Faza kada se skica dovodi u stadijum ostvarenja ima kapitalan značaj. Ono što je u žaru napisano, mora se zatim kritički proveriti, dopuniti i posebno skratiti, zbog zahteva forme. Ponekad se mora vršiti nasilje nad sobom, mora se biti nemilosrdan i surov, tj. moraju se potpuno odbaciti neka mesta smišljana s ljubavlju i nadahnućem. Možda ne mogu da se požalim na siromaštvo fantazije i inventivnosti, ali sam zato uvek patio zbog nesposobnosti da doteram formu. Jedino upornim radom postigao sam da sada u mojim delima forma manje ili više odgovara sadržaju. Dakle, netačno sam se izrazio rekavši da svoje delo prepisujem neposredno sa skice. To nije samo prepisivanje, već temeljno, kritičko razmatranje projektovanog, povezano sa ispravkama, ponekad sa dopunama i, veoma često – skraćenjima. Pošto je skica nabacana, ja više nemam mira dok je ne izvedeni, a čim je neko delo gotovo, odmah osećam neodoljivu potrebu da se latim novog. Rad mi je neophodan kao vazduh. Čim se prepustim praznini, počinje da me savladava tuga, pojavljuju se sumnje u sopstvenu sposobnost da postignem stepen savršenstva koji mi je dostupan, pojavljuje se nezadovoljstvo sobom i, čak, mržnja prema sebi. Pomisao da ja kao čovek nisam ni za šta, da jedino moj muzički rad iskupljuje sve moje nedostatke i uzdiže me na nivo čoveka u pravom smislu reči, počinje da me savladava i muči. Mene samo rad spasava.” Nadežda Filaretovna je znala da dela „koja pripadaju drugoj grupi”, tj. ona koja su napisana po narudžbini, ponekad nisu ništa gora od onih iz prve grupe. Bilo je trenutaka kada se ona s mukom uzdržavala da mu ne napiše ono što se nije smelo pisati. Posle Srpskog marša, koji je Čajkovski napisao po narudžbini, ona nije mogla da se uzdrži: „...Završavam ovo pismo pošto sam se vratila s koncerta na kome sam slušala Vaš Srpski marš. Ne mogu rečima da izrazim osećanje koje me je obuzelo dok sam ga slušala; to je bilo blaženstvo od koga su mi navirale suze na oči. Dok sam uživala u muzici bila sam neopisivo srećna zbog pomisli da je njen autor u izvesnoj meri moj, da mi pripada, i da mi to pravo niko ne može oduzeti. Prvi put od kako se znamo slušala sam Vaše delo u okolnostima drugačijim od uobičajenih. U Plemićkoj
skupštini mi se uvek činilo kao da imam mnogo suparnika i da Vi imate prijatelje koje volite više nego mene. Ali ovde, u ovoj novoj situaciji, među tolikim nepoznatim ljudima, učinilo mi se da ne možete nikome pripadati onoliko koliko meni i da je dovoljna samo snaga mojih osećanja pa da potpuno vladam vama. U Vašoj mužici slivam se sa Vama u jedno i tu niko ne može da bude moj suparnik: Tu ja vladam i volim. Oprostite mi za ovo buncanje, ne plašite se moje ljubomore, jer ona Vas ni na šta ne obavezuje. To je moje lično osećanje i ono se u meni i razrešava. Od Vas mi ne treba ništa više od onoga što već imam na raspolaganju, osim, možda, male promene forme: htela bih, kao što obično biva među prijateljima, da budete sa mnom na ti. Mislim da u prepisci to nije teško, ali ako vi to budete smatrali nepotrebnim, neću imati nikakvih pretenzija, zato što sam i bez toga srećna. Neka ste blagosloveni zbog te sreće! Ovoga časa htela bih da Vam kažem da Vas grlim od sveg srca, ali Vi ćete možda smatrati to odveć čudnim i zato ću reći kao i obično: do viđenja, mili moj, svim srcem Vaša.” Sva ta ljubav, a uz ljubav – i sva ljubomora, probuđene su iznenada. Već sledećeg dana ona je sebi ponavljala da je ona majka jedanaestoro dece i baka. „Baka”, ponavljala je glasno, stežući glavu svojim mršavim rukama, a ipak, pomisao na mlade učenice konzervatorijuma, na to da on možda još nekome piše pisma na pet strana, dovodila ju je do ludila. Međutim, on joj je odgovorao puna srca i već sam pogled na koverat sa italijanskim pečatom, od njega, delovao je kao da je „udisala etar”. On joj je odgovarao: „Najlepši trenuci u mom životu su kada vidim da moja muzika pada duboko u srce onih koje volim i čija su mi osećanja draža od slave i uspeha kod mnogobrojne publike. Treba li da Vam govorim da ste Vi osoba koju volim svom snagom svoje duše, zato što u svom životu još nisam sreo nijednu dušu koja bi mi bila tako bliska i srodna kao Vaša, koja bi se tako suptilno odazivala na svaku moju misao, na svaki otkucaj moga srca. Vaše prijateljstvo postalo je za mene isto onako neophodno kao vazduh i nema nijednog trenutka u mom životu u kome Vi niste sa mnom. O čemu god da mislim, moja misao uvek nailazi na lik moje daleke prijateljice, čija su ljubav i saosećanje postali za mene kamen temeljac moje egistencije. Nema razloga da mislite kako ja mogu smatrati čudnim nežnosti koje izražavate u svom pismu. Primajući ih od Vas, mene buni samo jedna misao. Uvek mi se čini da sam ih malo dostojan...” Čajkovski je odbio da pređe na „ti”.
XI
U Kamenki je sve bilo kao i pre – niko nije prestao da ga voli, čega se on pribojavao, ali nije mogao tu da ostane; morao je da putuje u Moskvu jer je postupak razvoda zahtevao njegovo prisustvo. Obećao je Nadeždi Filaretovnoj da će usput boraviti u njenom Brailovu, u kome sada nema nikoga, a ona je majordoma telegramom već obavestila o njegovom dolasku. To imanje je vredelo oko tri miliona i donosilo je prihod od nekoliko stotina hiljada rubalja. Tu se nalazila nova novcata kuća sa pomoćnim zgradama, vrtovi, staklenici, ribnjaci. Nekoliko majura je bilo razbacano unaokolo usred šuma, polja i šumaraka. Usred tog bogatog prostranstva dočekala ga je unapred pripremljena posluga – majordom, lakeji, kuvar; data mu je soba sa erarom, bibliotekom sa notama i knjigama. U vreme koje bi on odredio služena su mu odabrana jela, a preko dana mu je serviran čaj negde u nekom šumarku, na livadi, kuda ga je odvozila kočija sa upregnutim parom konja (dok je iza kočije išao čitav furgon sa samovarom, posuđem, stolom i ćilimima). Ostao je tu oko dve nedelje, pre nego što se uputio u moskovski život. Ovde mu je sve bilo na raspolaganju – bilo je nečeg rajskog, nečeg bajkovitog u svemu tome što je čekalo spremno da ispunjava njegove želje: u jahaćim konjima, čamcima, lovačkim puškama, psima, kupalištu, harmonijumu, kuririma, koje je u svako doba dana i noći mogao da pošalje na telegraf. On je pisao klavirske komade posvećene Brailovu, lutao je po kući, razgledao debele kožne albume, gravire, oleografije donete iz inostranstva, dugo je razgovarao sa papagajem (koji je stalno pominjao nekakvu Matrjonu), onda je odlazio u šetnju, pisao Nadeždi Filaretovnoj o mestima koja je ona volela... Jorgovan je bio u cvetu; bilo je čitavih čestara sa jorgovanom, u voćnjaku i uz staze, a uveče su pevali slavuji. On je birao staze gde je zelenilo bilo naročito gusto i sveže, i tu je na travi provodio duge sate uz neprekidno pevanje ptica, dok je odmah tu, pored njega, nešto živo i brzo neprestano cvrčalo. To je bila usputna stanica pre Moskve – i u snu je sanjao čas beli đurđevak, čas velike crvene, smešne pečurke, čas opet nešto detinjasto. Otputovao je dan pre nego što će stići gazdarica. U Moskvi – sve sami glupi problemi i odvratna žurba u vezi sa onim što je naumio da uradi, naprosto su ga preplavili. Antonina Ivanovna apsolutno nije shvatala šta se od nje traži. Komedija je bila u tome što je trebalo da Antonina
Ivanovna, koju su dva lažna svedoka ubedila u njegovo neverstvo, podnese tužbu sudu. Ali Antonina Ivanovna je u poslednjem trenutku odjednom digla na advokata svoj pogled neomračen ni jednom jedinom mišlju: kakvo neverstvo? Pa toga, u stvari, nije bilo! A da je i bilo, ona bi, naravno, oprostila i ne bi Pećicu tužila sudu... Bilo joj je obećano deset hiljada, ali ona je htela da ih najpre dobije, a zatim da... oprosti i dozvoli mu da se vrati. Konzistorski činovnik je skrušeno gledao u Čajkovskog, advokat je izgledao potpuno zbunjen. Tek dva dana u Moskvi i koliko nerviranja! Morao je da doručkuje s prijateljima koji su ga tapšali po ramenu i lupkali po stomaku. Pokazalo se da su se za sve ovo vreme veoma interesovali za njega: proneo se glas da je naprosto pomerio pameću. Sada su se svi tome smejali. Od njihovog zapitkivanja bilo mu je pomalo jezivo. Čajkovski se, u pravom smislu reči, vratio u Moskvu tek u jesen, za početak nastave na Konzervatorijumu. Tri nedelje je znao jedino za put od Znamenke, gde je Aljoša preselio njegove stvari iz stana Antonine Ivanovne, do Konzervatorijuma, i bojao se da ne načini neki suvišan korak i ode nekud u grad. Počeo je da strahuje već usput, u Fastovu, kada je rano ujutru na stanici, gucnuvši kafu u hladnom holu, kupio Novo vreme i pročitao taj Moskovski feljton. Nije ni znao kako je dotrčao do svog vagona. Aljoša mu je dao kapi, i pokrio ga moleći ga da se smiri. Počelo je lupanje srca, znojenje, mučnina. Dugo je plakao govoreći:, Jadan ja! O, Gospode, kako sam jadan!” A noću, dok je voz jurio uz neverovatno kloparanje – Bog zna, možda i svih šezdeset vrsta na sat! – te je trebalo pridržavati se za ležaj da se ne padne na pod – dogodio mu se jedan od onih nervnih „udarčića” kojih se tako bojao... „Konzervatorijumski problemi... Despotizam gospodina Rubinštajna (nekakvo strano prezime: kao da nije mogao da se nađe neki Rus?)... Konzervatorijumske intrige... Konzervatorijumske ulizice... Đavo će ga znati – sva ta moskovska muzička banda... Konzervatorijumski flertovi – sa osobama sa konzervatorijuma ili nešto još gore.” Ridao je, hvatao Aljošu za ruku, tražio da mu da čašicu, samo jednu čašicu. Aljoša ga je dugo grdio, prisećao se njegovih kaprica, svih njegovih bolesti i – najzad mu je sipao konjak. A kad se Petar Iljič primirio, Aljoša je izvadio češljić i nežno, sve dok ovaj nije zaspao, češljao njegovu sedu glavu. Po dolasku Moskva mu je izgledala kao tuđ i prazan grad: na Konzervatorijumu je još vladao letnji nered; sam Nikolaj Grigorjevič je bio u Parizu, na Svetskoj izložbi; dvojica-trojica drugara u piću odvukla su ga kod Testova. I osim njih, nikoga više nije bilo. Tuga. Strahovi. Pospanost i nesanica, i danju i noću. Majordomu Ivanu Vasiljevu u kući na Roždestvenskom bulevaru, kao i majordomu Marselju Karloviču u Brailovu, gospođa je iz Pariza blagovremeno naredila: ako dođe gospodin Čajkovski, kompozitor, pustiti ga, primiti, provesti kroz kuću, pokazati svih pedeset i dve sobe: klavire, biblioteku, porcelan, slike, orgulje, saunu; ako poželi, ostaviti ga samog onoliko koliko on bude hteo; ako poželi da ostane, smestiti ga u tri za njega
pripremljene sobe u levom krilu (sa stenvejom) – ničim ga ne uznemiravati, ispunjavati i najmanju njegovu želju, ručak i večeru služiti kad on naredi i gde naredi. Za sve vreme dok on bude u kući, bilo to jedan sat ili mesec dana, nikoga sa strane ne puštati u kuću i njemu bez poziva ne ulaziti. Lično majordom, Ivan Vasiljev, neka ga za stolom služi, posprema njegovu sobu, prati ga u saunu... Ujutru je po bakarnoriđem drveću s koga je opadalo lišće zašuštala kratka kiša i nad Moskvom se pred samo podne pojavila široka zamagljena duga. Ali oko šest sati postalo je vetrovito i tmurno (bio je kraj septembra), i otpustivši kočijaša na uglu Petrovke, Petar Iljič je morao da digne plišanu kragnu svog kicoškog kaputa. U petak, 29, kada se kao most na nebu pojavila nešto malo zamućena duga, on je odlučio da krene i pogleda kuću „najbolje prijateljice” – kuću koju mu je ona ponudila kao što mu je ponudila i kuću u Brailovu: dopada vam se? Onda živite u njoj, mili, jedinstveni čoveče!... Ona je onaj anđeo kojeg, kao ni pravog anđela, on još nikada nije video izbliza, a verovatno nikada neće ni videti. Kada je majordom Ivan Vasiljev otvorio visoka paradna vrata, odmah je prepoznao kompozitora. – Gospođa Nadežda Filaretovna – rekao je on s poštovanjem, pomažući mu vešto da skine kaput, uzimajući njegov šešir i osmotrivši u trenu svojim iskusnim okom lepu glavu gosta, njegova spuštena ramena i redengot zakopčan do grla – gospođa Nadežda Filaretovna su pisali iz Pariza... Najviše od svega Petar Iljič se plašio nelagodnosti, ali nelagodnosti nije bilo. Širom se otvoriše vrata levo i desno, promače široko kameno stepenište, puče pred njim parket bleštav kao ogledalo. – Izvolite. Uzrujan je bio majordom: majstori su u kući postavljali tapete. U prve tri paradne dvorane sve je bilo prekriveno navlakama. Na belom priviđenju stola stajalo je priviđenje kandelabra, ogledajući se u priviđenju ogledala; tepisi su bili smotani. Dva snažna momka na merdevinama skidala su sa kuke priviđenje lustera. Ali one sobe u koje se ulazilo kroz sve te paradne apartmane, kroz gostinske sobe, kojima Petar Iljič nije mogao ni broj da zapamti, kroz biblioteku, salon (tri stepenika gore, tri stepenika dole), one sobe u kojima je još nedavno boravila ona, i koje su sada čekale njega, izgledale su uobičajeno: zbog gospođine bolesne zimljivosti tu je goreo kamin, velike bele astre stajale su u vedžvudskoj vazi, a stranica Šopenhauera što je stajao na okruglom stočiću kraj prozora bila je obeležena lomjonom od kornjačevine. On pogleda oko sebe. Bio je sam u tišini ogromne stare kuće. Gostinska, spavaća soba i toalet, pripremljene za njega, gde je sve disalo i zvučalo kao ona – to je bila tvrđava u kojoj je mogao da se odbrani od sveta – klavirom, gomilama nota, knjigama, senkom prijateljice i njenim nevidljivim prisustvom, zaklonjen njenim krilom – ili naprosto: ispod njenog krila. Nije znao od čega da počne: obećao joj je
da će sve dotaći, da će svirati na klavirima, prelistati Šumana i Šopena, pregledati albume, ponoviti Tatjanino pismo o kome je ona rekla da, slušajući ga, „osećaš svoju sopstvenu čovečnost”. Na kaminu je ležao mermerni usnuli dečak, na zidovima su bile slike. Dugo ih je razgledao. Siže jedne slike, koja je možda doneta iz Italije, učinio mu se melodramskim, ali mu se dopala glava starca iznad vrata i jedan pejzaž sa noćnim, snežnim putem koji ga je nečim podsetio na temu Prve simfonije. Akvarele u albumima je smatrao očaravajućim. Iznenada je primetio da je prošao čitav sat otkad je tu, da je popušio brdo cigareta i da već pada mrak. Nije uspeo da dovrši misao o sumraku, kada je negde daleko u sobama koje su se gubile u daljini, zatreperilo svetio. Dolazio je Ivan Vasiljevič sa dva bronzana svećnjaka sa po sedam sveća. Stavio ih je na klavir. – Ona je sada u San Remu – rekao je Petar Iljič tiho. – Naravno, gospodine. Onomad sam dobio pismo. – Ja volim svece. Uz njih je lepše i prijatnije nego uz lampe. – Kako naredite – odgovorio je Ivan Vasiljev, shvativši to kao aluziju i iznenada se diskretno osmehnuo: – Gospođa Nadežda Filaretovna pišu da od ove zime ni sveca ni lampi više neće biti. Uvešće u kući osvetljenje Jabločkova. Kao u Parizu. I on poklonivši se izađe, stavivši u kamin, nečujno i usput, veliku jasenovu cepanicu. Kao u Parizu... Bože moj, kakve uzbudljive vesti dolaze odande! Nikolaj Grigorjevič tamo blista u punom sjaju – četiri ruska koncerta u Trokaderu, puna dvorana, ovacije. Ime Čajkovskog je prvi put na francuskoj afiši... A još nedavno, seća se, Rubinštajn nije hteo ni da čuje za njegov Klavirski koncert, prvi put ga je svirao izmotavajući se, generalskim tonom, i u Hubertovom prisustvu ga je grdio kao klinca. Cezar Kjui je hvalio Musorgskog i ružio Frančesku i Treći kvartet... A sada? Da, dolazi slava. Pipajući, ali dolazi. Samo da se reši profesure i da zaroni u komponovanje, negde na kraju sveta, u nekakvom rajskom kutku; Bogu hvala, Nadežda Filaretovna ne broji novac koji mu šalje... Krv mu jurnu u lice od stida pred samim sobom. Veoma nežno mu je pisala upravo povodom tih ruskih koncerata. Ona je bila u Trokaderu, gde je imala stalno rezervisanu ložu. Toliko se nervirala zbog toga što nije primetila kada se dogodio „strašan skandal”: truba je bila naštimovana pola tona niže nego što je trebalo. Ali ona je zatreperila čak i na falš akord – uzbuđena zbog njegove muzike i ponosna na njega. Otvorio je klavir, premestio kandelabre i dugo svirao. Svirao je ono što je sada naročito voleo: Onjegina, Četvrtu simfoniju, opet Onjegina, zatim svoju novu svitu. Prošlo je dosta vremena. Prešao je u veliku gostinsku sobu, gde je stajao behštajn i
na njemu je našao Mendelsona. I tu su stajali kandelabri, kao i pored orgulja u dvorani. Najzad, odsvirao je Vebera na jednom od erara, podigavši lakirani poklopac. Ivan Vasiljev se nije usudio da upita za večeru, ali je u plavoj trpezariji (njenoj omiljenoj), za svaki slučaj postavljen sto, u bifeu je spremna stajala salata od gomoljike, hladna ženka tetreba i vino. Ipak, kompozitor nije upotrebio zvono kako bi naredio da počnu da mu služe hranu: zamolio je da ga provedu po kući, po spratovima, stepeništima i prolazima, pogledao je konjušnicu, saunu, velelepnost starog vinskog podruma, sve službe u dvorištu, čitavo krilo namenjeno za učitelje i guvernante – obećao je da najboljoj prijateljici „učini milom” njenu kuću, a zatim je vrativši se u ogromno predsoblje (majordom je ispred njega nosio lampu s reflektorom), bacio žalostan pogled na hrastovu vešalicu. „Kući... Svojoj kući... Aljoši...” Ali pre nego što će uzeti šešir iz ruku Ivana Vasiljeva, kao da se nečega setio. Brzo je svojim sitnim koracima potrčao natrag polumračnim dvoranama, gostinskim sobama (tri stepenice gore, tri stepenice dole), tamo, u levo krilo. Evo te sobe, pune lepote, tišine i udobnosti, nekakve raskošne jednostavnosti; nju je ona nudila njemu, pružala mu je tajni raj u samom srcu Moskve – niko osim nje nije morao da zna da on tu živi: u Parizu, San Remu, Firenci, ona će osećati njegovo prisustvo, ne kraj sebe – ona je za tako nešto suviše pametna i dobra, već među svojim stvarima. Ali ne, ovde je nezamislivo živeti, kao rob jedne žene, to je strašno, i nekako nelagodno: i čime se sve to može završiti?... Ipak, kako je teško otići sa tog mesta u svoj stan na Znamenki, vratiti se običnom životu sa poslom, svakodnevicom, Aljošom, Jurgensonom... A treba otići. Još jednom se vratio u spavaću sobu, zavirio u kupatilo. Tu su na umivaoniku bile poredane nove četke, češljevi, sapuni. A kraj postelje na noćnom stočiću stajale su njegove omiljene „bostandžoglu” cigare, list notnog papira i dobro zarezana olovka. I odjednom, kao da mu je nešto zastalo u grlu, na tren mu se stislo u grudima i bi mu teško, nepodnošljivo teško i teskobno na srcu. Ne, sve to – briga i ljubav – nije za njega. On nije bio ono što je ona mislila da jeste. Kada je on otišao, pošto se rukovao i oprostio sa Ivanom Vasiljevim (ispostavilo se da ovaj govori francuski i da je boravio u inostranstvu), kada je teški ruski zasun legao preko vrata sa francuskim katancem, majordom je pošao da gasi sveće. On je to činio ozbiljno, pljuvačkom je vlažio prste i pritiskao fitilj. Razmišljao je o gostu, o svom sutrašnjem podrobnom pismu Nadeždi Filaretovnoj, o tome kako će ga kroz mesec dana preko zime pozvati u Firencu, a tamo će još jednom – apsolutno tajno – ispričati gospođi o tom danu. Nikolaj Grigorjevič se vratio sa Svetske izložbe u Parizu umoran i ljutit: jedili su ga peterburški muzičari, s jedne strane, i bulevarska štampa, s druge. Prvi zbog rutine i neukusa, zbog toga što je u Trokaderu dirigovao – između ostalog – i
izvođenjem dela Antona Grigorjeviča i Bortnjanskog, ali ne i Musorgskog i Borodina, a drugi – zbog konzervatorijumskih običaja. Po Moskvi se pričalo da on talentovane pijaniste ne pušta da se pokažu bojeći se suparnika, da je on glavni pokrovitelj kulta sopstvenih obožavalaca, posebno obožavateljki, da na jogunaste učenike ponekad, čak, diže ruku. Čajkovski mu je bio zahvalan zbog toga što su u Parizu izvedene njegova Bura, Koncert i Serenada. Obradovan uspehom koji je Nikolaj Grigorjevič postigao dirigujući njegovim delima, oprezno je s njim započeo razgovor o tome da Konzervatorijum napusti zauvek. Nikolaj Grigorjevič je znao za pomoć koju je Čajkovskom pružala Nadežda Filaretovna. On se čak neko vreme bezobzirno trudio da tu pomoć pokvari, uveravajući grubim podsmehom Nadeždu Filaretovnu (kojoj je odlazio u posete) da, što se tiče Čajkovskog, što mu se manje para daje, to bolje za njega, jer će se inače razmaziti, olenjiti i neće pisati. Kada je Čajkovski rekao da želi da napusti Moskvu zauvek, Nikolaj Grigorjevič se rastužio i bespomoćno ga je pogledao držeći ga za ruku – on je tek sada osetio da on Čajkovskom više nije potreban, da ovome više nije potrebno da on i dalje njime rukovodi, da on više nije potčinjeni, nije mu potreban tutor, da su mu, možda, preteška kola u koja ga je upregao Nikolaj Gigorjevič, da mu je težak kavez u koji ga je njegova vešta ruka smestila na početku života. Čajkovski mu je govorio da ga predavanja prisiljavaju da napušta svoj rad i da zato radi sa prekidima, da će ga Moskva načiniti mizantropom (Nadežda Filaretovna ga je zvala u Firencu). Nikolaj Grigorjevič se nije ljutio, nije ga prekorevao. Bilo mu je jasno da je Čajkovski u pravu i njihov rastanak je bio neočekivano dirljiv. Bilo je odlučeno da će ga zameniti Tanjejev. Sergej Ivanovič je za proteklih godinu dana stekao izvesnu solidnost. Opraštali su se, kao što je i red, u restoranu, uz govore, galamu, nevezane razgovore. Konzervatorijumska predstava Onjegina bila je određena za mart. Svi su se čudili koliko je mnogo Čajkovski napisao tokom godine svog „ludila”: Onjegina, simfoniju, veliku sonatu, koncert za violinu, Liturgiju, Uspomene dragog mesta, dečje komade, romanse, Skobeljev marš... Sada, u zasebnoj sali, na pijaninu koji su raštimovali Cigani, svirao im je grubu varijantu svite. Tanjejev je na stanici dugo i s ljubavlju grlio Čajkovskog. „Vi, Serjoža”, govorio mu je ovaj, gledajući okruglo lice i vezenu kragnu ruske rubaške novog profesora, „još ne znate šta vas čeka: svakodnevno ispravljanje po šezdeset harmonijskih i instrumentalnih zadataka...” Preko Peterburga je krenuo u inostranstvo. Nadežda Filaretovna ga je zvala u Firencu – tamo je za njega već bio pripremljen smeštaj.
XII
Poslednja dva sata kroz otvoren prozor vagona ulazila je toskanska noć tako mirisna i puna mesečine da je Čajkovski, kada je voz uz iznenadnu riku i žestoko kočenje ušao pod krov firentinske stanice, sa strahom i užasom provirio na peron ne bi li u svetlosti dimljivih fenjera prepoznao onoga ko bi trebalo da ga dočeka. Aljoša je pozvao nosača i oni su počeli da istovaruju iz kupea korpe, kovčege, kišobrane, putne torbe, kartonsku kutiju s cilindrom, pomodni kofer – sav sitni prtljag ruskog putnika. – Petre Iljiču, Nadežda Filaretovna je naredila da vas sačekam. – Vladislave Albertoviču! To je bio Pahuljski, violinista, jedan od muzičara iz njenog trija. – A ja, zamislite, tražim majordoma koga sam upoznao u Moskvi. – On čeka Lidiju Karlovnu sa porodicom. I ona je stigla istim vozom kojim i vi. Pošli su ka izlazu. – Trebalo bi da nađemo kočijaša ili čak, dvojicu! – Po vas je poslata kočija. Grad je u tom času bio pust i tih, ali na trgovima, na Ponte Vekio, kraj dvorca Piti, videli su se tragovi nedavnih svetkovina, papirnate zastavice, prazni papirnati fenjerčići, uspomene na praznično osvetljenje i vatromet. – Ovde je nedavno bilo veoma veselo: gostovao je Umberto sa svojom Margaritom i dvorom. Stranaca – tušta i tma. Petar Iljič se odmah zabrinu. – Ali sada je sve kao i obično. Jedino je u Kasinu, na zabavama, neviđen sjaj. Jedan Amerikanac se vozi na 12 konja odjednom. Pozorišta su puna. – A šta se igra u operi? – Salvator Roza. Preko Porto Romana izvezli su se van grada. To je bio put za San Minjato, gde je za njega bila iznajmljena kuca. Kada ga je ona u pismu pitala može li joj „prineti žrtvu” – da mesec dana boravi u Firenci – podrazumevalo se da će za njega biti iznajmljeni kuća i klavir i da on, ukoliko to ne bude hteo, neće morati nikoga da viđa – on je odgovorio pristankom, te je tako bila iznajmljena vila Bončijani na Bulevaru Koli. Nadežda Filaretovna je sa
porodicom stanovala na pola vrste odatle, u dvorcu nekog Openhajma, oženjenog ćerkom firentinskog bankara i senatora, sagrađenom tridesetak godina ranije u engleskom stilu. Raspored soba u njemu najpre joj se učinio neudoban: spavaće sobe su bile na spratu, moralo se po nekoliko puta dnevno ići uz stepenice, što je njoj postajalo sve teže, ali sve ostalo je bilo izvanredno: vrt je bio sav u cveću, bez obzira na to što je već bio kraj oktobra; klavir u dvorani je imao odličan zvuk; dole se čak nalazio i bilijar na kome su uveče vežbali dečaci, a korepetitor je svirao izvanredno. Deo posluge su bili Italijani, deo je ona dovela sa sobom: majordom je pozvan iz Moskve. Predložila mu je da bira: stan u gradu ili kuću blizu njene. Izabrao je ovo drugo. I sada, kada se par sivih konja podsečenih repova zaustavio kraj ulaza, a lakej, takođe u sivoj livreji, skočivši sa kočijaševog sedišta otvorio niska vratanca, Petar Iljič je, spustivši nogu na papučicu, na trenutak zastao kao ukopan: učinilo mu se da nigde na svetu ne postoji bolje mesto, niti ga on može poželeti. U prizemlju je bio restoran, koji je u ovo doba godine bio prazan i drvenim žaluzinama zatvoren iznutra. Pinije i palme u vrtu su na mesečini izgledale kao da su načinjene od vode i srebra. Kuća je bila jednospratna i, koliko se moglo videti, na njenom ravnom krovu bila je uređena terasa. – Sutra ćete odande videti manastir, kampo santo i Apenine – rekao je Pahuljski. Sluga i kuvar su bili blagovremeno iznajmljeni, sa sinjorom Bončijani je bilo dogovoreno: novog gosta ničim ne treba uznemiravati i za sve probleme i sve troškove obraćati se u Openhajmov dvorac. I visoko baršunasto nebo, i čitava ta noć kao da su od pridošlice tražili da im pristupi. Crnooki, belozubi Hektor istrčao je klanjajući se, pokazujući put svojom belom keceljom. Čajkovski je ušao u kuću. Tu je vladao osobeni duh italijanske topline, koja potiče od maslinovih grančica što pucketaju u kaminu. Ništa suvišno, ništa neukusno i glomazno; urednost i čistoća vedrog i svetlog stana: gostinska soba, trpezarija, dve spavaće sobe (njegova i Aljošina), kupatila. Izvanredan instrument između dva prozora gostinske sobe i na njemu iz Openhajmovog dvorca donete Otadžbinske beleške, Ruska starina, Moskovske novosti. – A ovde su, Petre Iljiču, ako poželite, knjige: Nadežda Filaretovna je odabrala za vas: o Bikonsfildu, o Bizmarku (pariško izdanje), Larošova kritika u poslednjem Glasu, Katarinina prepiska sa Grimom. – Da, da... Zahvalite joj. A kako je ona? Juče je stigao vaš valcer za violinu. Svirali su čitavo veče. Julija Karlovna je čekala sestru – sada će ona i Lidija Karlovna početi da uče duet iz Onjegina. Nadežda Filaretovna se veoma raduje dolasku svog unuka. – Kada je stigao klavirauscug? – Juče, zajedno s valcerom. – A kako je njeno zdravlje?
– Muče je glavobolje, žali se na hladnoću... Ali ima dana kada izlazi u šetnju, igra kriket. Danas sam išao s njom da tražimo onog dečaka, sećate se, o kome ste prošle godine pisali, koji je tako izvanredno pevao? Ali umesto njega stalno smo nalazili odrasle skitnice i horiste iz pozorišta Paljano. Aljoša je izdavao naloge u vezi s prtljagom, objašnjavao se sa Hektorom na italijansko-ruskom, jeziku koji je usvojio tokom prethodnih putovanja. Petar Iljič je umoran rasejano raskopčao svoj prsluk. Pahuljski je odmah dohvatio svoj šešir. – Evo, ovde – rekao je on, gladeći svoju bradicu u obliku klina –vaš sluga će naći ruski čaj i ruske cigarete. Nadežda Filaretovna se bojala da vam se ovdašnje neće dopasti. – Hvala, hvala... Ona je suviše dobra. Ispratio ga je do trema. Pahuljski je seo, ali se i dalje klanjao. Začu se zveket konja na drumu. Zatim se sve utiša. Čajkovskom se u tišini učini da zemlja, jureći u noć, oteže nekakvu nejasnu bas-notu. Sutradan ujutru video je manastir, kampo santo, Apenine, plavetnilo neba, crne kiparise, čuo je žubor Arna koji je, nošen vetrom, jedva dopirao do njega. Ona mu je pisala: „Zdravo da ste, moj mili, dragi, jedinstveni prijatelju! Osećati vaše prisustvo blizu sebe predstavlja blaženstvo koje se nikakvim rečima ne može izraziti...” On se nije odmah snašao šta na to da odgovori. Nije se baš dobro osećao, u putu je pokvario želudac, probadalo ga je ispod rebara, Aljoša se na njega durio zbog nekakve sitnice, i oni dugo nisu mogli da se dogovore da li treba otići omnibusom u grad i videti ima li za njih pisama u pošti, ili treba ići u šetnju u San Minjato da vide Esplanadu, ili Petar Iljič treba da sedne i radi na libretu Device Orleanske – loša Verdijeva opera nije mu smetala da razmišlja o svojoj – takođe prema Šileru. Napokon su se dogovorili da pođu u gradu. Pisma su dobili od obojice braće – od Mođenjke i od Tolje. Usput su kupili zubni prašak i štap, a kada su se vratili počela je jesenja, topla, italijanska kiša. Od toga dana započeo je ujednačen, radni život. Ustajao je u osam sati, pio kafu, listao novine i sedao da radi na Devici. Znao je da ona u jedanaest sati sa ćerkama i Pahuljskim prolazi pored kuće, šetajući pre doručka. Ponekad nije mogao da odoli izazovu – znao je da je kratkovida. Stao bi iza zavesa, izbezumljen od napornog rada, zamršene brade, i gledao kako ona prolazi. Napred je, veselo tresući ušima trčao Murasko, njihov čudesni pas. Zatim, držeći se za ruke, užasno želeći da naprave nekakav nestašluk, išle su Šonja i Miločka, toliko živahne i čarobne da su njemu navirale suze na oči. Iza njih, visoka, malo suvonjava, s čudesnim tamnim očima, ali ružna, kao što su svi tvrdili (i sa čim se i on slagao), išla je ona između svojih ćerki – Julije i Lidije, iza koje je, ako bi dan bio topao, išla dojilja sva u trakama i noseći dete. On je stajao uzrujan zbog svojih misli i događalo
se da se nije odmicao od prozora sve dok se svi oni ne vrate. Ona je ponekad bacala brz pogled svojih kratkovidih očiju na njegove prozore. I opet je trčao pas, a dečji glasovi su vikali „Murasko! Murasko!” Posle doručka je odlazio u šetnju i često išao u njihovom pravcu kako bi čuo živahne dečačke glasove iza kamene ograde; jednom je gumena lopta preletela preko kapije i umalo mu oborila šešir; on ju je podigao i bacio natrag, osetivši pri tome neopisivo uzbuđenje. U tri sata bi seo i radio orkestraciju svite sve do ručka. A onda su se zatvarale žaluzine sa izrezanim srcima i on bi se prihvatio čitanja, uživajući u tišini, samoći i svojim uspomenama. A onda bi oni, ako je noć bila vedra, ponovo izlazili da prošetaju pre spavanja: ona, starije kćeri, zet, ponekad korepetitor. Zbog kratkovidosti ona nije videla srce izrezano na žaluzinama i mislila je da on nije kod kuće, brinula je da li je stavio maramu oko vrata, jer je napolju sveže, ne umara li se previše i kud li je to izašao? On je sedeo u svojoj sobi, pokretao u duši nekakve usporene misli, osluškivao sebe, govorio sebi: „Da, potpuno sam slobodan i srećan, ali sam zbog nečega tužan do suza” (to je sada bilo njegovo skoro svakidašnje raspoloženje), a ona je prolazila napolju svojim čvrstim muškim korakom, ne usuđujući se da podigne lornjon ka njegovim prozorima, upućujući Bogu nekakve divlje, čudne, materinske molitve za njega. Aljoša je u Openhajmov dvorac odnosio njegova pisma i događalo se da na pola puta sretne majordoma koji je nosio pismo u vilu Bončijani. Ona ga je pitala da li je zadovoljan kuvarom, nudila mu je novi model abažura, pisala mu o nekom Sarasateu, violinisti koga bi trebalo i on da čuje. On joj je pisao o svom zdravlju, o tome kako je srećan u Firenci, o peterburškim novostima koje mu je saopštavao Modest („Četvrta simfonija je doživela veliki uspeh”, „Musorgski je – šarlatan i pajac”). Bio je decembar. Oni su za Božić putovali u Beč, a on – u Pariz. Sve brže su prolazili dani koji su postajali sve kraći, ponekad bi ujutru padao sneg i odmah se topio, i više se nije moglo uživati u toploj tišini noćnog balkona. Započelo je nekakvo gorko-nežno opraštanje pismima, mutna nada da će se taj čarobni mesec jednom ponoviti... Zatim su stigli do 1. januara izmireni računi gđi Bončijani. I, uoči odlaska, karta za gostovanje trupe Beloti Bon. Nije bio siguran da li će i ona biti u pozorištu, ali je u pauzi sa svog mesta u prvom redu video nju i njenu porodicu u ložama. Da, ona je bila ružna i, po svoj prilici, dobro je što odlazi: ona mu je ovde bila teret. Ipak mu je ovaj mesec bio zagorčan strahom da će ona poželeti da joj on dođe... On je gledao kroz binokl i osećanje radoznalosti, čuđenja i razneženosti raslo je u njemu. Ona nijednom nije okrenula k njemu svoje upečatljivo lice. Njen profil je bio nepomičan. „Meni je dovoljno ono što postoji. Ništa više od toga mi ne treba.” I možda je zaista bilo tako.
Ali ta čvrstina i ta dobrota su ga naročito brinuli. On ni sam nije shvatao šta se s njim događalo kada se vratio kući: grizao je nokte do krvi, jecao je zagnjurivši lice u jastuk; pred zoru je tiho ispio čašu konjaka... Ne budeći Aljošu, nekako je sam, u suzama i gušeći se, prebrodio tu noć.
XIII
Četvrta simfonija je bila izvedena u Peterburgu i doživela je veći uspeh nego u Moskvi. Uspeh je doživela kod publike i muzičara – ne i kod kritike: opet mu se uvredljivo i nepravedno podsmevao Kjui, a Laroš je tvrdio da je on i bez ove simfonije znao da „gospodin Čajkovski, ako naumi, može u orkestru da napravi buku ništa manju nego bilo koji kompozitor”. U Berlinu su izvođeni Frančeska i Druga simfonija. U Nemačkoj je sada njegov rad pratilo ne samo desetak stručnjaka, kao što je bilo u Bajrojtu na predstavi Nibelunga, kada je išao u posetu Listu, ili kao što je bilo u Parizu za vreme donekle uvredljivih susreta sa Sen-Sansom. U Nemačkoj je počinjala njegova slava – zasluga za to pripadala je Hansu fon Bilovu, koji se za vreme svojih koncerata u Moskvi iznenada oduševio njegovom muzikom. On je dirigovao prilikom izvođenja Bure u Americi i Londonu i naterao je nemačku muzičku štampu da obrati pažnju na Čajkovskog. Bilovu je posvećen Klavirski koncert, koji je najpre bio posvećen Nikolaju Grigorjeviču, ali mu je, pošto su se posvađali zbog težine koncerta, posveta oduzeta. Istu sudbinu je sada imao violinski koncert – Auer ga je smatrao neizvodljivim i Čajkovski je umesto Aueru, koncert posvetio Brodskom. Burom je dirigovao i Kolon u Parizu, te je Čajkovski požurio u Pariz kako bi je neprimećen, iz zadnjih redova, odslušao u Šatlu. To je bilo veoma mučno i toliko ga je uzrujalo da je nekoliko sati noću lutao gradom pre nego što će se, sa veoma jakom glavoboljom, vratiti u hotel Meris. Najpre mu je bilo veoma prijatno da vidi svoje ime izlepljeno na pariškim ogradama, ali ga je uoči koncerta od uzbuđenja spopalo nešto poput dizenterije. Na koncertu, posle Mendelsonove Reformacijske simfonije, osetio je da samo što nije umro, da mu srce neće izdržati to klokotanje u grudima. Uplašio se da će skrenuti na sebe pažnju suseda. Do tada mu se činilo da je Bura „sjajna” stvar. Sada je čuo koliko je ona nezrela, koliko je orkestar zvučao loše, koliko je u njoj sve od početka do kraja bilo „programsko”, što znači, falš. Apsolutno više nije mogao da sluša svoje ranije stvari – u njemu je rastao bes na samoga sebe: zbog Opričnika se stideo već na premijeri, u Vakulu se za vreme svog poslednjeg boravka u Peterburgu razočarao do suza. Zar nikada neće uživati u onome što je napisao? Sve je bilo veoma brižljivo pripremljeno. Publika je aplaudirala i zviždala
umereno. U loži je video Nadeždu Filaretovnu. Ona je imala sopstvene planove sa Kolonom: Nadežda Filaretovna je razmišljala o tome koliko da ponudi Kolonu za izvođenje Četvrte simfonije. Ovoga puta Pariz ga je uznemirio više nego obično: sam grad je postao drugačiji zbog električnog osvetljenja, okićen i bučan kao nikada ranije. On je uveče i noću dugo šetao ulicama koje su još izgledale praznično zadržavajući sjaj nedavno zatvorene izložbe – on je i sam bio praznično odeven, sa sivim cilindrom, ljubičastim rukavicama, s koralnom iglom zadenutom u svileni plastron. Pozorišta su bila puna, još od jeseni život se odvijao s nesmanjenim intenzitetom. Nekoliko puta je bio na koncertima, slušao je Berliozovog Fausta, išao je u Pale Rojal. Ali je, kao i uvek, otputovao s olakšanjem: Orkansku devicu je pisao sa oduševljenjem kakvo odavno nije osetio. Nije moguće da će se i ove opere stideti i osećati se bedno kada je jednom bude slušao, da će morati grčevito da steže naslone stolice i u mračnoj dvorani skriva svoje potišteno lice! On ju je pisao sa žarom većim nego što je pisao Onjegina – u scenskom smislu očekivao je od nje više. Šilera, Valoneovu knjigu, Barbjeovu dramu, Mermeov libreto proučio je brižljivo – ovoga puta sam je pisao libreto, uz svoju uobičajenu nemarnost prema tekstu, misleći da neće napisati gore od nekog drugorazrednog pisca. „Problemi”, pisao je on Modestu, „ne potiču od nedostatka nadahnuća – već naprotiv, od njegovog preobilja. Mnome je ovladao nekakav bes: čitava tri dana mučio sam se i patio zbog toga što je materijala veoma mnogo, a snage i vremena veoma malo. Hteo sam da u jednom času uradim sve, kao što biva u snovima. Nokti su mi izgrizeni, želudac mi loše radi, da bih zaspao morao sam da povećam večernju porciju vina, a juče sam, čitajući knjigu o Žani od Arka i došavši do procesa abjuration17 i smrtne kazne (ona je užasno vikala sve vreme dok su je vodili, moleći da joj odseku glavu, ali da je ne spaljuju), počeo strašno da jecam.. U radu je trošio toliko snage da je ponekad za vreme šetnje padao od iznemoglosti i tada je morao da pozove kočije kako bi se odvezao kući. Ponekad bi ga obuzeo divlji, nerazuman zanos. Seo bi za klavir i svirao sa koncepta, gušeći se u suzama – zatim bi izlazio na balkon, sve u istom onom Klaranu gde je ponovo boravio, i udisao nežni noćni vazduh sve dok se zanos u njemu ne bi smirio. Sećao se kako je jednom, pre godinu dana, u Brailovu, takođe noću, u slepom zanosu samome sebi svirao Onjegina. O Onjeginu su mu iz Moskve pisali da su i Nikolaj Grigorjevič i svi izvođači oduševljeni operom... Prvi put ju je slušao na generalnoj. Došao je u pozorište pravo s voza i u mračnom uglu skoro puste dvorane slušao je mlade glasove učenika, gledao njihove pokrete, još neiskvarene pozorišnom rutinom. Mlada Klimentova je bila veoma dobra, prirodna i prirodno obdarena čudesnim glasom: ni ostali nisu bili loši. Bilo je očigledno da je sve što je urađeno – urađeno s ljubavlju. O tome su govorili i Nikolaj
Grigorjevič i Tanjejev, koji je dirigovao izvođenjem opere i zasuzio posle prvog čina, i Kaškin koji je sedeo pored njega i ćutke mu, do bola, stezao ruku. Za prvo izvođenje, sedamnaestog marta, stigao je iz Peterburga Anton Rubinštajn i predstava je ispala veoma svečana. Mada je uspeh bio sasvim osrednji, Čajkovskom su ipak stavili lovorov venac, održali mu govor i naterali ga da na njega uzvrati. Najviše aplauza dobili su Trikeovi kupleti. Ovoga puta je zbog bezobzirnosti Šilovskog i lakomislenosti samog Petra Iljiča sledila kazna: pridodati „srećan” završetak, kada Tatjana pada Onjeginu u zagrljaj, kod mnogih je izazvao negodovanje: Turgenjev i Katkov su zahtevali da se to „svetogrđe” promeni i Čajkovski je, osvestivši se na vreme, preradio čitavu tu scenu. Štampa je odala priznanje „muzikalnosti” i „intimnosti” dela. Anton Grigorjevič je, vrativši se u Peterburg, izjavio da je „dosadni libreto uništio čitavu operu”. Međutim, Čajkovskom „sud ljudi” nije više značio isto što i nekada. I to što ga Anton Grigorjevič nije ocenio kako treba, to što je Laroš govorio o tri andantea zaredom – malo ga je pogađalo. On je više od godinu dana živeo daleko od ljudi i u njemu više nije bilo osećanja prema bivšim prijateljima, a zajedno sa osećanjima nestalo je i zanimanje za njih. Sada je sve što je u njemu bilo živo bilo usredsređeno na orkestraciju Device, na obradu svite. Ljudska zavist, ljudska tupost, ma kako se manifestovale, skoro da ga se više nisu doticale. Jedino što ga je i dalje izbacivalo iz ravnoteže, što ga je dovodilo do napada besnila, bili su trenuci kada bi ga Antonina Ivanovna podsetila na sebe. U proleće 1879. godine, u Peterburgu, ona ga je nekoliko puta vrebala i čak je iznajmila sobu u istoj kući u kojoj je i on boravio. Kao što je svojevremeno iz uloge žrtve prešla u ulogu grabljivice, tako se i sada pretvorila u pokornu ženu koja je sve zaboravila i sve oprostila. „Dragi moj Pećice!”, pisala mu je i gurala mu pisma ispod vrata. „Šta je s tobom, zašto nema ni tebe, niti bilo kakve vesti od tebe? Nisi li bolestan? Dođi, lepi moj, poseti me. Uzgred, bila bih veoma žalosna ukoliko bi ti došao samo radi toga da me se otarasiš i da mi učiniš nekakvu zvaničnu posetu. Znam da me ti ne voliš, što me muči i zbog čega patim i nikada nemam mira. Ali onda se barem čvrsto uveri u to da ti meni predstavljaš sve na svetu. Nikakva sila ne može me naterati da prestanem da te volim i pokaži prema meni makar sažaljenje. Pripadam ti dušom i telom – čini sa mnom šta hoćeš... Hajde barem da razgovaramo kao pravi muž i žena. Bog zna kakvi su naši odnosi bili do sada... Ljubim te bezbroj puta, makar u mislima. Znam da baš ne voliš kada se to istinski radi... U Znamenskom hotelu je veoma skupo i zato smo se preselile u istu zgradu gde si i ti, ali sasvim slučajno. Ne boj se, ja te ne proganjam.” I ponovo je dolazila, nešto moljakala, cenkala se zbog sto rubalja, pravila se da razume proceduru razvoda i da je prihvata. Nekoliko puta je izokola nagoveštavala kako zna da Pećica ima romansu sa bogatom ženom, sa ženom koja joj je slala
nekakve glasnike želeći da je se otarasi – sa milionerkom Fon Mek. Kada je bio ljut oterao bi je zamahujući na nju prvim što bi mu palo šaka. Ukoliko je bio u relativno mirnom raspoloženju, poslao bi joj po Alekseju pet ili deset rubalja, ne puštajući je u svoje odaje. Svejedno, odlučio je da se ponovo skloni iz obeju prestonica, ništa ga u njima nije zadržavalo. Nadežda Filaretovna je neprimetno pripremila njegov pristanak da boravi na jednom njenom majuru u vreme kada je ona s porodicom u svom Brailovu.
XIV
Lasta je bilo toliko da se nad rekom kada bi dan bio oblačan neprekidno čulo dugo i oštro kliktanje jata ptica koje su prekrivale nebo. One su sa reke strelovito uletale u park, skrivale se među drvećem, izletale otuda, ispisujući cikcak linije na stazama, i opet, munjevito iščezavajući, odletale u pšenična polja. Zato je kada bi dan bio vreo i vedar vladala takva tišina da se sa balkona moglo čuti kako kroz travu promiče gušter. Ni zvuka, ni muzike. Tako je Čajkovski zamišljao raj – jedino na taj način je mogao da čuje sebe. On sve do sada nije znao da se može pisati u vrtu, u zelenilu. Pokazalo se da je tu sve isto tako postojano kao i u sobi. Pod balkon bi mu izneli maleni stočić koji se klimao; baštenska stolica se takođe klimala, podrhavala je senka lišća pod rukom, treperio topli vazduh – i u svom tom podrhtavanju, u svem tom treperenju bilo je upravo one postojanosti koju je čitavog života tražio. Moskva je za njega bila suviše bučna, užurbana; posle ženidbe ona ga je i plašila: „Ja sam manijak, manijak, niko me ne progoni, a mene je stalno nečega strah”, često je u sebi ponavljao. Peterburg nije voleo: tamo su, istina, živela braća, Modest i Toljenka, ali Modoša je iz godine u godinu sve više ličio na njega i neverovatno je koliko su oni jedan drugoga poznavali! Toljenka je imao svoj život – karijera, žene, društvo. Inostranstvo? Prošle godine u Firenci živeo je u potpunom blaženstvu, ali Italija je suviše raskošna, privlače ga Rim, Venecija, vuče ga neznano kuda, sve je suviše jarko, šareno i velelepno. Postojao je i Klaran. O, to je njegovo mesto. Švajcarsko seoce, uvek pust pansion. Jedino što je daleko od Rusije, i to opet nije ono što treba... Možda Kamenka? Sestrina porodica, divni ljudi, nećak Bob – čaroban, obožavani dečak. Ali nešto se u poslednje vreme promenilo u porodici Davidovih: sestra stari i poboleva, rastu ćerke, i nije više onako kao što je bilo pre tri godine. A Brailovo? Raskošno, suviše raskošno imanje Nadežde Filaretovne – suviše novo, suviše statusno i veličanstveno – nekoliko puta je u njenom odsustvu tamo boravio, snebivajući se od lakeja... Ne, nema ničega boljeg od Simakova, napuštenog majura na tri vrste od Brailova. On bi hteo da ga konačno zaborave, sve dotle dok ih sam na sebe ne podseti. Kuća je bila niska i stara, ali udobna, čista i prostrana. U vrtu je bilo mnogo cveća, i kada bi dan bio sunčan nastao bi pravi pir – pčele su se opijale nad
ogromnim lejama šeboja, suncokreta, ruža, rezede. Desno od vrta, pored starog bunara i povrtnjaka, duž močvare zarasle u trsku, vodio je put ka omanjem šumarku; još dalje, rasle su naizmenično ogromne stare vrbe i topole i tu je bilo one čudesne ruske, močvarne, poljske hladovine, iz koje ponekad sve do večeri nije imao želju da ode. Selo. Skromna crkva, bela sa zelenim, iza nje – šuma, šuma, šuma, iz koje se kući vraćao jednim drugim, gornjim putem, najpre obalom reke, zatim kroz polje, međom koja je išla sve do vrta. Vraćao se natrag, ponovo bi seo na balkon, u fotelju, i posmatrao polje, reku koja je na zalasku blistala i rumenela se, udaljene šumovite brežuljke, gledao je i nije mogao da se nagleda. Ta tuga – bezrazložna, slatka, bolna – koju je on tako voleo i koja ga je spopadala u najsrećnijim trenucima života, počinjala je lagano da ga pritiska, da ga guši, da se poigrava njime i muči ga. Taj daleki vidik, stoletno drveće u vrtu, stara i draga kuća, koju mu je uvek ista darežljiva ruka stavljala na raspolaganje, to veče, zvuci noći, mlad mesec, bespomoćan na zvezdanom nebu – sve je to tako diralo njegovo i bez toga razneženo srce. Nije bilo u pitanju to što on čuje kako dolazi starost, već to što je osećao da odlazi mladost. Da, razmišljao je o tome da je veći deo života već proživljen, da je ponešto već nepovratno prošlo. Odjednom bi mu palo na pamet da bi bila prava sreća udati jednu od nećaka – Natašu ili Anu – za nekog od sinova Nadežde Filaretovne i da bi trebalo da joj to napiše. Razmišljao je o njenim pismima, koja su ovde, kao i svuda, uredno stizala skoro svakodnevno, i o svojim odgovorima. Razmišljao je kako je ponekad umoran od toga da joj piše o sebi, o svojoj muzici, zato što je u poslednje vreme nezadovoljan sobom: Marš minijatura je naprosto „minijaturno smeće”. Betovenove sonate, koje mu je ona na njegovu molbu poslala, definitivno su ga dotukle: vredi li uopšte pisati posle toga? Na pomisao o Mocartu, u očima bi mu se pojavile suze – gde je on tu! Jer, to je čudo, čudo, a on će sa svojom Žanom od Arka verovatno opet doživeti neuspeh, kao svojevremeno sa Vakulom... Undina, Opričnik, Vojvoda – sve su to samo „kriminalni prestupi”, zbog kojih treba do kraja života samoga sebe da kažnjava stidom. Kakav Mocart i Betoven! Pa on nikada neće dostići Bizea i Masnea... I on je bacao cigaretu, bacao je olovku kojom je nešto žvrljao po knjizi, novinama ili pismu i uzimao u ruke porube kuhinjskih krpa – to ga je smirivalo. Došao je ovamo početkom avgusta, završivši treći čin Device Orleanske, koju je voleo kao što je uvek voleo ono što je poslednje napisao, u koju je sumnjao, a ipak i verovao u nju zato što je znao da melodija, koja je kod njega nastajala zajedno sa harmonijom, predstavlja zalog prave muzičke snage i istine. Sada se bavio orkestracijom opere. Mogao je da radi mnogo, ne pomerajući se s mesta, rasporedivši dan na pravilne periode – pisanje, ručak, šetnja. Na samo tri vrste odatle – on se trudio da na to ne misli – živela je ona, njena deca, gosti, odvijao se leti uobičajen, bučan život u letnjikovcu, odakle je povremeno dolazio Pahuljski sa
notama i časopisima – Petar Iljič skoro da ga nije ni primećivao. Imao je na raspolaganju konjski četvoropreg i kočijaša. Preko dana je ponekad odlazio da se kupa, ponekad bi seo u čamac sa Aljošom, ali su najčešće oko tri sata bila uprezana otvorena kola i on je sam odlazio u šumu, gde bi sat kasnije stigao i Aljoša sa korpom i starim lakejem Leonom. Oni bi postavili samovar, raširili stolnjak na njegovo omiljeno mesto i servirali čaj. Tu nikoga nije mogao da sretne – znao je da je u Brailovu u četiri sata ručak. Jednom mu je Pahuljski predložio da dovede najmlađu kćer Nadežde Filaretovne – Miločku, kojom je svojevremeno u Firenci on bio ushićen. „Kao Boga vas molim neka sve ostane kako jeste!”, skoro je povikao, prebledevši. I na tome se razgovor završio. On je podozrevao da se u Brailovu takođe pribojavaju susreta s njim. Do tog susreta je ipak došlo, jer je za njega bilo potrebno veoma malo: samo to da na ručak malo zakasne troje kočije, tri brailovske trojke. On je kao i obično ujahao u šumu na svom poslušnom, prilično starom doratu, i na krivini, tamo gde je šuma bila iskrčena, naletela je pravo na njega široka, udobna kočija. On je cimnuo dizgine. Ona je bila sa Miločkom. Na sebi je imala usku pelerinu i kariranu maramu oko vrata; u svojoj ruci je držala male ruke svoje kćeri. Pale su mu u oči Miločkine nožice u uskim čipkanim gaćama. On se nije usudio da skrene pogled i prvi put u životu njihovi pogledi su se sreli... On se zbunio i skinuo šešir. Ona se promenila u licu, zbunivši se kao devojčica, i skoro da nije uspela da odgovori na njegov naklon. Konji su prošli pored njega, zatim su prošle još dve kočije – u njima su se, po svoj prilici, smejali mladi ženski glasovi. I sve se utišalo. On je sišao, duboko je uzdahnuo ne bi li došao k sebi, i polako pošao pod breze da prevrće mahovinu i traži pečurke. Napravivši krug, vratio se na ono mesto gde je šuma bila posečena, krenuo levo i izašao na poljanu. Tamo su već bile poredane čaše, nasečen beli domaći sir. I kurir iz Brailova je već uspeo da mu donese poštu; poštu mu je Nadežda Filaretovna poslala u šumu: u vreme čaja, gde god da se nalazio – kurir je morao da ga pronađe. Uveče se još jednom uzrujao, a njegova uzrujanost se odražavala na sve: na odnos prema Aljoši, na apetit, na san, na srce, na želudac. Iznenada bi ga spopala plačljivost, počeo bi samoga sebe da žali. Sledeceg jutra bi Modi u Peterburg napisao: „Juče sam opet bio histeričan” ili „juče sam čitavo veče jecao”. Ujutru bi bio ravnodušan, miran, ali uveče je bio gotov da urla, užasnut od života. Zašto? Ni sam to nije znao: počeo bi da razmišlja, ali ni do kakvog zaključka nije mogao da dođe. Jer sve je išlo onako kako je želeo: bio je pošteđen velikih i malih briga, bio je sam sebi gazda, radio je šta je hteo i živeo gde je hteo, imao je sve što je samo mogao da poželi, a ipak bi ga uveče obuzela toliko nepodnošljiva tuga da je dobijao želju da, zatvorivši prozore i vrata, jauče iz sveg glasa. U Brailovu se 27. avgusta održavao veliki bal sa prazničnom iluminacijom. Sada, u trećoj godini njihove prepiske, bilo je jasno da ona, osim u vidu pisama,
nikada neće zatražiti nikakav drugačiji oblik prijateljstva s njim i u tom pogledu on se potpuno smirio. Ali to što je ona, ipak, živ čovek, a ne senka s kojom vodi beskrajan, uzbudljiv razgovor, i dalje ga je brinulo više nego bilo šta drugo. On ni sam nije znao šta treba da želi, ponekad je maštao jedino o tome da bude „pod njenim krilašcem”, ponekad se bunio protiv njene stroge, jake volje. Ona ga je shvatala bolje nego bilo ko od njegovih prijatelja – muzičara, pesnika, običnih smrtnika, poznavala ga je skoro kao i brat Modest, pa ipak, ona nije znala nešto veoma važno o njemu ako je mogla da ga voli tako duboko i nesebično. „To je sudbina”, govorio je sebi u trenucima kada bi mu sve bilo potpuno jasno, „sudbina moje slave, moje tajne, moje čovečnosti”. I ne dovodeći misao do kraja, ponovo je padao u bolesnu apatiju i činilo mu se da samo smrt može razrešiti njegov život, a ne ljudi, ne osećanja, ne on sam, pa čak ni njegovo stvaralaštvo. Kasno uveče 27. avgusta on je izašao iz kuće i krenuo u Brailovo. U parku su bila upaljena svetla i šištao je svetleći krug, odakle je puštan vatromet. Svi su bili na okupu. Bilo je tridesetak osoba – deca, odrasli, guvernante, vaspitači, sluge, gosti. Čajkovski je stajao iza senice pokraj ribnjaka i netremice posmatrao, bojeći se da ga mogu nanjušiti dva velika psa koja su trčala oko ribnjaka. Do njega je dopiralo pevanje, razgovor na ruskom i francuskom (jasno je čuo Sonjin kotrljajući izgovor); petarde su eksplodirale u snopove raznobojnih iskri, dečaci su cičali od zadovoljstva, ali ih, očigledno, nisu puštali blizu. Zatim je zapaljena bengalska vatra koja je u zelenilu izgledala čarobno, i iznenada je neko izašao iz svetlosnog kruga i došao blizu njega. To je bila Nadežda Filaretovna. Njena teška svilena haljina zašuštala je alejom. Bila je sa kćerkama. Čajkovski je zadrhtao, ali se nije udaljio. Psi, nekakva čegrtaljka, koja se povremeno čula veoma blizu, izazivali su u njemu strah. On je u potpunom mraku stajao i posmatrao. U ribnjaku su se ogledale zlatne rakete koje su poletale u nebo, iza drveća su promicale ljudske siluete. Bojao se da bi ga neko od posluge mogao smatrati lopovom. Povremeno je počinjao da drhti, bilo je vlažno. I odjednom se iz kuće, kroz otvorene prozore, razlegao valcer iz Onjegina. Sva mladež je krenula u veliku dvoranu da pleše. Petre Iljiču, ne može biti da ste tu! – zgrabio ga je Aljoša. – Šta je vama? Sutra ćete biti bolesni. Zar je to lepo? Sve je mokro. Čajkovski se nije branio. – Tražim vas već tri sata, sve sam obišao. Pomislio sam da ste pali u reku. I on ga povuče za sobom. A možda je to ipak bila zamka? Ponekad se Čajkovskom činilo da ga ona potajno očekuje, da traži da joj on dođe. I ona je zaista sve činila da on dođe: boravila je tamo gde se u isto vreme nalazio i on; u Parizu – gde je rastojanje među njima bilo još manje nego u Firenci – ona je odjednom, izgovarajući se svojim zdravstvenim stanjem, počela ređe da mu piše moleći ga da se i sam „ne zamara” i da ne piše češće
nego jednom nedeljno, kao da ga je podsticala da pisanje zameni – susretima. I ona sama je u pismima postala manje uzdržana: ako je u početku nekoliko puta i pominjala svoja osećanja više nego što bi trebalo, odmah je tražila da on to pripiše njenoj strasnoj prirodi. Sada je neuzdržanost davala osnovni ton njenim pismima, dok je on u prepisci postajao sve oprezniji i uzdržaniji. Počeo je da se pribojava da će izgubiti ili svoju slobodu, ili novčanu pomoć Nadežde Filaretovne, što je možda bilo još gore. Modest, koji je Nadeždu Filaretovnu nedavno sreo na ulici, pisao mu je, uzgred, da je ona „ostarila”. On se bojao da će ona saznati o njemu „svu istinu”, da će prestati da ga voli i da će ga oterati od sebe. Bilo je u njoj nekakvih sumnji: ona, veoma pametna žena, smatrala je da on nikada nikoga nije voleo samo zato što nije našao ženu koju vredi voleti, maštala je o tome da njemu, takvom kakav jeste, više i neće biti potrebna nikakva druga žena ako ona bude s njim održavala tu strasnu prepisku. „Sanjala sam Vas čitave prošle noći”, pisala mu je ona sada. „Bili ste tako divni i moje srce je hrlilo Vama...” „Kakva je to sreća osećati da ste moji, que je vous possède...”18 „Kad biste znali koliko Vas volim. To nije samo ljubav, to je obožavanje, bogotvorenje, klanjanje...” Kroz njen život, pun porodičnih i poslovnih briga, provlačila se kao nit ta ljubav – neostvariva, usamljena – njen jedini izraz bila su pisma, jedina realnost – život blizu Čajkovskog. Ona je brojala dane od Brailova, gde je bio, do Napulja – gde je trebalo da bude u isto vreme kada i ona; od Pariza, gde je za njega iznajmila stan, do Moskve, gde se moglo desiti da prođe pored njene kuće. Ona je starila i ludovala i ponekad ni sama nije shvatala šta joj se to događa. Bilo je dana kada se u njoj budilo nešto materinsko prema njemu i od tog osećanja njoj je bilo još teže. „Toliko želim da znam sve što se odnosi na Vas. Žalim što Vas nisam poznavala još od kolevke, što se niste na moje oči rodili, rasli.” U njenoj porodici je postojala nekakva mutna predstava o njenom odnosu prema Čajkovskom, svi su je smatrali nepopravljivim mecenom. Ona je zaista pomagala siromašnim, nepoznatim mladim muzičarima; u njenoj kući su živeli violinisti i pijanisti koji su završili Konzervatorijum. Uzgred, svi iz njene blizine su veoma brzo počeli da se prema Čajkovskom odnose s punim poštovanjem. Njena ćerka Miločka je navikla da ljubi njegov portret, koji je stajao na njenom stolu okružen đurđevkom (njegovo omiljeno cveće); sin Kolja je zajedno sa starijim sestrama učio njegove romanse. U trenucima svojih najstrasnijih želja, koje su je dovodile do potpunog gubitka samokontrole, ona je u pismima svoju pomamu prema njemu zamenjivala ljubavlju prema njegovoj muzici: „Mili moj, obožavani prijatelju! Pišem Vam u stanju takvog zanosa, takve ekstaze, koji obuzimaju čitavu moju dušu, a što verovatno razara moje zdravlje; ipak, ja nipošto ne mogu toga da se oslobodim, a Vi ćete sada shvatiti zašto. Pre dva dana
dobila sam našu simfoniju u aranžmanu za četiri ruke, i to je ono što me dovodi u takvo stanje od koga mi je i bolno i slatko. Sviram i nikako da se nasviram, ne mogu da je se naslušam. Ti božanski zvuci obuhvataju čitavo moje biće, uzbuđuju moje nerve, dovode moj mozak u takvo egzaltirano stanje da već dve noći provodim bez sna, u nekakvom grozničavom bunilu, i od pet ujutru ne mogu više ni oka da sklopim, a čim ujutru ustanem, odmah mislim na to kako ću što pre sesti i svirati. Bože moj, kako ste znali da predstavite i očajničku tugu i zračak nade, i muku, i patnju i sve, sve što sam u ogromnoj meri osetila u svom životu i što tu muziku meni čini dragom ne samo kao muzičko delo, već je čini bliskom i dragom kao izraz mog života, mojih osećanja. Petre Iljiču, ja sam dostojna toga da ta simfonija bude moja: niko nije u stanju da je oceni tako kao ja, muzičari mogu da je vrednuju samo umom, a ja slušam, osećam i saosećam čitavim svojim bićem. Ako treba da umrem da bih je slušala, umreću, ali ću je ipak slušati. Vi ne možete ni da zamislite šta ja osećam ovoga časa, dok Vam pišem i istovremeno slušam zvuke naše božanstvene simfonije.” „...Možete li da razumete ljubomoru koju osećam u vezi s Vama, iako među nama ne postoji lični kontakt? Znate li da sam ljubomorna na najnedopustiviji način: kao žena prema čoveku koga voli? Znate li da mi je kada ste se oženili bilo užasno teško, kao da mi se nešto otkinulo od srca? Osećala sam bol i gorčinu, misao o Vašoj bliskosti s tom ženom bila mi je nepodnošljiva, i znate li do koje mere sam ja grozna osoba? Ja sam se radovala kada Vam je sa njom bilo loše; prekorevala sam sebe zbog tog osećanja, ali izgleda da Vam ničim nisam dopustila da ga primetite. Ipak, bez obzira na to, nisam mogla da ga u sebi iskorenim: čovek ne naručuje svoja osećanja. Mrzela sam tu ženu zbog toga što Vam je s njom bilo loše, ali mrzela bih je još sto puta više da Vam je s njom bilo dobro. Činilo mi se da mi je ona oduzela ono što može da bude samo moje, na šta samo ja imam pravo, zato što Vas volim kao niko na svetu i cenim više od svega na svetu. Ako Vam je neprijatno zbog svega ovoga – oprostite mi za ovu nevoljnu ispovest. Izbrbljala sam se, a razlog tome je – simfonija. Ali ja mislim da je bolje ukoliko znate da ja nisam onako idealna osoba kako se Vama čini. Uz to, to ni na koji način ne može promeniti naše odnose. Ja u njima ne želim nikakvu promenu, ja upravo želim da budem sigurna da se ništa neće promeniti do kraja mog života, da niko... ali ja nemam prava da o tome govorim. Oprostite mi i zaboravite sve što sam Vam rekla... Oprostite i shvatite da je meni sada dobro i da mi ništa više ne treba...” Očekujući njegov dolazak i strahujući da do njega može doći, ona je svu snagu svoje ljubavi usmerila na to da ga kao zarobljenika zadrži na rastojanju. Ponekad bi u pismima počela da razmišlja o ljubavi. Ona je bila čvrsto ubeđena da je brak – uvek nesreća, da je „bliskost” – kraj ljubavi. Ona je pisala da ona možda prijateljstvom naziva ono što ljudi nazivaju ljubavlju, ali ona ne želi da govori o ljubavi kada je reč o njoj samoj, zato što ljudi nazivaju ljubavlju glupo i fatalno osećanje mladih
zaljubljenika, osećanje koje se hrani susretima, dodirima, to jest svim onim od čega ljubav propada. Ni u životu ni na sceni mladi zaljubljenici je nikada nisu dirnuli. Od svih osećanja ona je priznavala samo svoju ljubav prema Čajkovskom i tom osećanju, koje ju je dovodilo do ludila, i koje se napajalo njegovom muzikom, ona je htela da zauvek zamre u nepodnošljivoj, blaženoj samoći. „Danas ću svirati Vaša dela u četiri ruke i osećati zanos i uzbuđenje...” On joj je bio zahvalan za sve i postepeno je navikao da ne strepi za svoju slobodu, i čak je upravo u produžetku svojih odnosa sa Nadeždom Filaretovnom delimično video tu slobodu – svoju materijalnu nezavisnost. Konzervatorijum je već bio iza njega, Jurgenson mu je redovno plaćao, za izvođenje svojih dela on je dobijao novac koji mu je pripadao. Sada je živeo kao veliki gospodin: komponovao je, putovao, s vremena na vreme se zaduživao, dolazio u Rusiju kada je to bilo potrebno. Nije sebi uskraćivao zadovoljstva – ponekad poročna, ponekad skupa, mazio je sebe i svoje bližnje kojih i nije bilo mnogo, i prema kojima je gajio sentimentalnu, brižnu ljubav. To su, kao i ranije, bila braća, Aljoša, porodica Davidovih. On je s brigom i tugom zapažao kako među svim tim ljudima počinje raspad: Anatolij je bio pred ženidbom, Modest, koji već nekoliko godina nije pripadao sebi, živeo je kod Konradija i pojavljivao se ponekad, kao senka, iz nebića. Sestra Aleksandra Iljinična je bolovala od jetre i bila na morfijumu – zbog čega su se kod nje pojavile nenormalne egzaltacije koje je smenjivao potpuni gubitak snage, dok je u kući vladao onaj turobni duh koji se krije od tuđinaca, i koji vlada kada u porodici postoji alkoholičar. Porasle su devojke, lepotice, takođe pomalo histerične, i takođe sklone morfijumu. One boluju, nerviraju se, guše se u selu, nameštaju im mladoženje koji su čisti promašaj. Usred sveg tog teškog i žalosnog porodičnog nereda raste Bob, koji je za sada još dete, dečak kome Čajkovski ne sme da se približi, kojim ne sme potpuno da ovlada, njemu sme samo da se divi onda kada navraća u Kamenku. On je uspešan u muzici, ko zna, možda će biti muzičar. On divno crta, on je pesnik, on piše pesme. On ne podnosi obične dečačke igre i tuče. On oseća strast prema cveću, želi da bude botaničar i skuplja herbarijum. On ne zna šta je lepše – ptice ili leptiri, sav njegov život pun je ushićenja pred svim što vidi. Ni Kamenka više nije ista. Brižan zbog domaćih poslova, nije više isti ni Lav Vasiljevič; preko zime mlađe devojčice odvode u institut, starije maštaju o prestonici, kapriciozne su, postaju ružne. Usred svih nevolja Davidovih Čajkovski iznenada ostaje sam: Aljoša je pozvan u vojsku. Aljoša je kod njega u službu stupio još kao dečak. Najpre je naučio da čita i piše, zatim je (s velikim trudom) naučio da razlikuje muziku svog gospodina od svega ostalog, zatim francuski izgovor. On nije bio samo sluga, on je bio dadilja, bio je u njegovom životu neophodnost, utešiteljska, umirujuća, bez koje je sve što je bilo stabilno postajalo nesigurno, bez koje je sve što je jednostavno postajalo bolno
komplikovano. Kao što su njegovu ljubav prema Bobu ljudi sa strane doživljavali kao ljubav prema deci uopšte, tako je i njegova ljubav prema Aljoši (drugačija, prozaična, ali takođe slatka) mogla biti smatrana ljubavlju prema običnom narodu. U stvari, on nije voleo narod, već ono jednostavno, zdravo i veselo što je postojalo u takvim delijama kakav je moskovski kočijaš Vanja, momak u ruskoj sauni Timoša, sluga Kondratjeva Legošin, dečak iz Klina Jegoruška, Saša-slez, što je kod Aljoše još bilo spojeno i sa bezgraničnom odanošću. Sada je morao da ga se liši na nekoliko godina. Predosećao je da će se Aljoša za to vreme otuđiti, da će se vratiti ogrubeo od života u kasarni. Slutio je da će ostati sam i da neće moći da mu nađe zamenu. Čajkovskom se uveče na dan rastanka desio jedan od najjačih napada koje je imao u životu – bilo je nesvestice, krikova, konvulzija. I još mnogo meseci kasnije nije mogao da se smiri. On je svraćao u Moskvu – da bi se video sa Aljošom, zauzimao se za njega. Pisao mu je pisma puna tuge i nežnosti. „Golube moj, Ljonja”, pisao je on, „jutros sam dobio tvoje pismo. I radovao sam se, i bio sam tužan čitajući ga. Radovao sam se zato što želim da često primam vesti od tebe, a tužan sam zato što tvoje pismo ozleđuje moju ranu. Kada bi samo znao, kada bi mogao da vidiš koliko tugujem i patim zbog toga što tebe nema! Juče smo išli u šumu i tamo smo zbog nevremena pokisli. Kada sam se vratio i ušao u tvoju sobu da se presvučeni, odjednom sam se veoma živo setio kako sam se ponekad, vrativši se kući, radovao što vidim tvoje lice, koje mi je toliko drago. Setio sam se kako si me ponekad grdio zbog toga što sam isflekao odeću i tako se rastužih, tako se rastužih da zaplakah kao dete. Ah, mili, dragi Ljonja! Znaj da se ja, čak i kada bi ti sto godina ostao u vojsci, nikada neću navići na tvoje odsustvo i uvek ću nestrpljivo čekati onaj srećni dan kada ćeš mi se vratiti. U svakom trenutku mislim na to. A dotle, golube moj, čekaću septembar, a ako te se baš mnogo zaželim, onda ću doći u Moskvu... U meni je sve čemerno jer ti, dragi moj, nisi sa mnom.” Ipak zauzimanje je, čak i kod osoba na veoma visokim položajima, bilo bezuspešno. Aljošu je na neko vreme izgubio. Sada je u haosu svakodnevnog života – pralje, domaćini hotela, kondukteri, poštari – morao da se snalazi sam. Osobe na visokim položajima, izlasci u svet, kontakti sa direkcijama Imperatorskih pozorišta – sve se to iznenada ponovo sručilo na njega: postavka Onjegina u Moskvi, postavka Device u Peterburgu, koncerti, gde je pravu gromoglasnu slavu doživeo njegov Italijanski kapričo, gde je Nikolaj Grigorjevič blistao izvodeći njegovu Grande Sonate, izvođenje Liturgije – sve ga je obavezivalo „da ne izlazi iz fraka”, da se upoznaje sa velikim kneževima, da posećuje razne dame na visokim položajima u društvu. Do 1880. godine u Rusiji se odnos prema njemu u mnogo čemu promenio: njegovi stalni odlasci u inostranstvo bacili su, u očima sunarodnika, nekakvu novu svetlost na njega, a njegovo udaljavanje od muzičkog
života Peterburga i Moskve samo je budilo opštu radoznalost. On se na izvestan način smirio kada mu je rečeno da se Antonina Ivanovna spanđala s nekim čovekom, rodila vanbračno dete i dala ga u dom na vaspitavanje. Njene zahteve u pogledu novca on je ispunjavao koliko je mogao – novca, kao i pre, i više nego pre, nikada nije bilo dovoljno: od Nadežde Filaretovne je sve bilo uzeto na pola godine unapred. U to vreme kod njega se pojavila izvesna sporost u navikama i nastojanje da svoje „lice učini drugačijim” – da ne dozvoli da posmatrači sa strane primete i najmanji „pravi izraz”, već samo onaj koji im on svesno pruža. Kako je i moglo biti drugačije? Kada bi se pojavljivao na probama Onjegina, orkestar je ustajao da ga dočeka, pevači i pevačice su ga pozdravljali. U restoranu su mu sada davali mesto desno od Nikolaja Grigorjeviča, a u Peterburgu, Napravnik mu je slao kratke i uzdržane ljubazne fraze – drugačije nije znao. Sa muzičarima Peterburga nije se više sretao kao „šesti”, već kao potpuno drugačiji, ali uvaženi kompozitor, ne tražeći njihovo odobravanje, već jedino učtivost za sopstvenu, pomalo uštogljenu korektnost. Za te tri godine koliko je grozničavo tumarao po Evropi, on je u Rusiji postao, maltene, znamenitost. Od dana kada je u Moskvi prvi put izvedena Četvrta simfonija, do januara 1881. godine kada su postavljeni Onjegin i Devica, njegovo ime je ovenčano slavom, onom slavom o kojoj je nekada samoljubivo maštao i za neko vreme se već bio umorio od čekanja, o kojoj je ljubomorno razmišljao čitavog života. Sa premijere Onjegina, iz Moskve, on je odjurio u Peterburg na premijeru Device Orleanske. Opet su Trikeovi kupleti izazvali eksplozije ushićenja („Operu je trebalo nazvati ne Onjegin već Trike“, govorio je u šali). Bilo je poklona, uzvika ushićenja, svega onoga što je neophodno, zamorno i, naravno, prijatno, čega je bilo i pre, te je pomislio da je ipak grešio kada je smatrao da ta opera nije scenična; možda će, mislio je, ona ipak izdržati više od desetak predstava. S uzbuđenjem je slušao i njenu peterburšku premijeru i sećao se kako je Devicu komponovao sa više računice i manje samozaborava. Ali i ovde je dvorana bila ushićena, izneli su ga na rukama i ljudi su se gurali u prolazima. Ovoga puta, Laroš je bio u Parizu, opušten i ugojen, s nekakvom ženom sumnjivog ponašanja. Zato su ga Kjui i desetak manje značajnih recenzenata dočekali grdnjama umerenijim nego obično. Već nekoliko godina je bilo uobičajeno da kritika svaki njegov uspeh naziva Succés d’éstime, svaku njegovu novu stvar gorom od prethodne – kojoj, svojevremeno, takođe nije priznavana nikakva vrednost. Ali publika nije marila za kritiku i sudila je impulsivno, ponekad kapriciozno, ponekad slepo, ali sa žestinom i iskrenošću istinskog oduševljenja.
XV
To je bio Pariz. Kiša je lila po spuštenom krovu fijakera, konj je kloparao kaldrmom, žene su zadizale suknje klizajući se po barama; kišobrani, kišobrani, svetiljke, zvuci Marte iz nekakve kafane; šareni prsluk, cilindar, bradica – sumnjivi subjekt nudi nedozvoljenu razonodu... Ali, evo, fijaker skreće u široku ulicu. Prestiže konjski tramvaj koji se sav trese. Šatle. Ovde je prošle godine Kolon dirigovao njegovom Četvrtom simfonijom – od tada je i započela njegova slava u inostranstvu. Nadežda Filaretovna je bogato platila Kolonu. Čajkovski je krio da je Kolon morao da bude kupljen... On je odlučio da odsedne u hotelu u Ulici Rivoli. Bilo mu je svejedno gde će odsesti. Ovoga puta neće se tu zadržavati. Da li je mogao i da pomisli da će se naći u Parizu? Da li je mogao i da pretpostavi da će se ovaj mart, koji je nameravao da provede u Napulju, pokazati toliko uzbudljiv. Trećega uveče došao je kod njega knez Ščerbatov. – Car je ubijen! Zajedno su odjurili velikim knezovima. Sergej Aleksandrovič je bio priseban, ali Pavel Aleksandrovič je imao nervni napad i sutradan ujutru je jedva mogao da uđe u voz – uveli su ga držeći ga pod ruke. Čajkovski je nekoliko dana proveo u velikom uzbuđenju. Italijanske novine su pisale da je u Rusiji revolucija. Ali stiglo je Novo vreme. Zločinci su bili uhvaćeni. Među njima je bila i kći generala Perovskog. Čajkovski je, bez obzira na sve, ipak uspeo da otputuje u Sorento i na Kapri. To je bilo čudesno! Nije bilo ničeg lepšeg na svetu od tog plavetnila, tog proleča, te opojne blagosti najslađeg mesta na svetu. Zatim je (dok su sedeli sa knezom za bezikom19) stigao telegram od Jurgensona: „Rubinštajn je otputovao u Nicu. Veoma je bolestan.” On je tu ostao dva dana, ali niko više nije mogao da mu saopšti bilo šta novo. Onda je poslao telegram u Pariz – nasumce – na hotel Grand, gde je Rubinštajn slučajno mogao da odsedne i gde su ga dobro poznavali. Odgovorila mu je Tretjakova (žena moskovskog gradonačelnika): od petog marta Nikolaj Grigorjevič se nalazio u Parizu i dalje nije mogao da putuje – nije bilo nade. Stari drug, stariji drug, umirao je u Parizu, okružen ženama kojima je čitavog
života bio idol. Zbog nečije neshvatljive lakomislenosti pošao je na put, ali je jedva stigao do Francuske i tu pao u teško, samrtno stanje. Petar Iljič nije voleo mrtvace i kada je stigao novi telegram, obaveštavajući ga da je Rubinštajn umro, on je dugo jecao i već se uplašio da će se ponoviti nervni napad kakav ga je jednom, prošle godine, kada je Aljoša pozvan na odsluženje vojske, umalo lišio razuma. U sunčano jutro, u svitanje, seo je u voz i stigao u Pariz, u hladnu, kišovitu noć. Umivši se na brzinu u hotelskoj sobi i pogledavši sa zadovoljstvom široki krevet – veoma je voleo pariške krevete – on je ponovo izašao i naredio da ga odvezu u hotel Grand. Sve te ulice, Opera, kafe De la Pe, podsetili su ga na prošlogodišnji boravak – na stan koji je za njega iznajmila Nadežda Filaretovna, na poznanstvo s Kolonom, na bar u Ambasadoru, na salon Vijardove. On je Rubinštajna zamišljao mrtvog, deformisanog, potamnelog, i trudio se da se savlada, prekorevao je sebe zbog kukavičluka. Stideo se i samom sebi da prizna kako se mnogo čega u životu plaši: priviđenja, lopova, miševa. Ali nije morao da se savladava: telo Nikolaja Grigorjeviča je još ujutru preneto u rusku crkvu u Ulici Dari. U hotelu Grand su ga proveli do apartmana Tretjakove. Ona je stajala nasred sobe sva u crnini, užasno naduvenog, crvenog lica. U sobi je bilo zagušljivo od parfema i grejalice na gas. Čajkovski je seo i zaplakao. I ona je zaplakala zajedno s njim. On ništa nije mogao da pita, ona nije mogla ništa da odgovori. Ćutke su jedno drugo uzimali za ruku i plakali. I povremeno su jedno drugome donosili čašu vode. Pre otprilike tri meseca Nikolaj Grigorjevič Rubinštajn, čovek od koga je drhtao moskovski Konzervatorijum i kome je u moskovskim salonima davano mesto pored gubernatora, Nikolaj Grigorjevič koji je stvorio tolike muzičare i naučio Moskvu muzici, osetio je početak bolesti. Žalio se na bolove u crevima, mršavio je i umarao se, a moskovski lekari su ga više tešili nego lečili; kada su videli da bolesnika ne mogu da uteše i da mu je severnjačka zima oduzela pretposlednje atome snage, naredili su da treba da ide u Nicu, da se odmara i udiše tamošnji vazduh. Sergej Mihajlovič Tretjakov ga je poveo na put poslednjeg dana februara. Trebalo je da se u Parizu nađu sa Jelenom Andrejevnom Tretjakovom i dalje da putuju zajedno. Sutradan, tačnije u noći između 1. i 2. marta, u Vilnusu ih je stigla vest o ubistvu Aleksandra II. Tretjakov je odmah seo na voz u suprotnom pravcu, koji je išao u Peterburg. Nikolaj Grigorjevič je ostao sam sa svojim Grigorijem. U istom vagonu bio je i gospodin Olivije, tvorac čuvene salate, osnivač moskovskog Ermitaža. On je išao u Berlin na kongres kulinara. Može se reči da je gospodin Olivije dopratio Nikolaja Grigorjeviča do nemačke prestonice, jer sam Rubinštajn, može biti, ne bi do nje ni stigao. Zajedno sa Grigorijem, gospodin Olivije ga je odvezao u hotel na Unter den Linden. Nastupili su toliko jaki bolovi te je veliki muzičar urlao da se orio čitav hotel. Ipak, bez obzira
na sve, dve ruske gospođe, velike poklonice talenta Nikolaja Grigorjeviča koje je Grigorije našao u Berlinu, rešile su da on mora da nastavi putovanje. Uzgred rečeno, one su bile u pravu. Petog marta su bolesnik, njih dve i sluga Grigorije bili u Parizu, a šestog ujutru je u hotel Grand pozvan poznati doktor Poten. Poten se ljubazno pozdravio sa Jelenom Andrejevnom, Bemarovom i Zadonskom – njih tri se nisu odmicale od bolesnikove postelje – ali se sa njima oprostio mračan i rekao nekoliko ljutitih reči o ruskoj medicini: po njegovom mišljenju, Rubinštajn je bolovao od „tuberkuloznog oštećenja creva” i njegovo stanje je bilo smrtonosno. Nikolaj Grigorjevič je, u neljudskim mukama, ležao u svojoj ogromnoj sobi, u kojoj je uvek odsedao kada bi boravio u Parizu. Ali sada u njoj nije bilo Erarovog klavira (koji je za njega obično dopreman uoči dolaska), a na njegovom mestu je stajao veliki sto pretrpan lekovima, grejalicama i pojasevima. Bolesnik je neprekidno stenjao. Dame su dežurale po dve, dok je treća odlazila da spava, ne svlačeći se, razvezavši samo široku suknju. Kada bi bolovi uminuli – na sat, dva dnevno – Nikolaj Grigorjevič je molio da ga umiju, očešljaju, namirišu kolonjskom vodom: on se ipak nalazio u društvu dama i nije želeo da ga gledaju neurednog. On se čak šalio. I kada mu je dan uoči smrti došao Turgenjev, on je s njim razgovarao o tome kako se nada da će mu biti bolje. Voleo je život, voleo je umetnost, slavu – jednostavno i snažno je voleo komplikovane stvari o kojima nije mnogo razmišljao. Nekoliko puta je dolazio Kolon, slali su mu Padelu, navraćao je Masne. Ali, osim Turgenjeva, on nikoga nije želeo da vidi. Novine, koje su Bog zna šta pisale o događaju od 1. marta, još su ga i uoči smrti uzrujavale. U sredu 12. izjutra, on je progutao nekoliko ostriga i dve kašike sladoleda. – Kako su mi se strašno stanjile ruke – rekao je ispruživši na pokrivaču svoje duge prelepe prste. – Sigurno nikada više neću moći da sviram. Toliko je bio onemoćao od bolova da skoro nije mogao ni da govori. Kroz sat vremena bolovi su opet počeli, ali poslednji put. Dogodilo se ono na šta je upozoravao Poten, nazivajući to „pucanjem crevnog omotača”, i to je bio početak kraja. Oko dva sata Rubinštajn je izgubio svest. Posle dugotrajnih bolova, povraćanja, bunila, on se gasio, u nesvestici, i Jelena Andrejevna ga je držala za ruku. U tišini sobe čulo se njegovo disanje. Anatolij Andrejevič Brandukov, mladi zaneseni ruski Parižanin, potpuno zbunjen, sedeo je u ćošku i nije skidao oka sa bolesnika. Uzdasi su postajali sve tiši i sve ređi. Evo, uspravio je slobodnu ruku kao da je odredio akord... Posle izvesnog vremena Jelena Andrejevna je primetila da je disanje prestalo i da je ruka u njenoj ruci počela polako da se koči. Brandukov je, okrenuvši se, zaplakao. Grigorija su odmah poslali da šalje telegrame: Albrehtu u Moskvu, Čajkovskom u Nicu i, u Španiju – Antonu Grigorjeviču; bilo je četiri popodne. Kasno noću Čajkovski se pešice vratio u svoj hotel. Stari drug, stariji drug koji je
svojevremeno sebi dopuštao da ga grdi, da mu se podsmeva, ali koji ga je u poslednje vreme proslavio svojim izvođenjima – otišao je i kao da mu je na rastanku rekao: „A sada, snalazite se sami!” Bože, kako će Moskva postati pustinja bez njega! Čajkovski je umoran, u suzama, skoro odmah zaspao, ali se tokom noći više puta budio. I na pomisao da Rubinštajna više nema i da ga nikada više neće biti, da nikada više od njega neće čuti svoju Sonatu u Ge duru, Čajkovski je osetio svu svoju strašnu usamljenost. Sledećeg jutra, slomljen i rastrojen, pošao je na pomen. U crkvi u Ulici Dari bilo je prilično sveta. Čajkovski je još u porti stigao Laloa. Ruski Parižani i muzičari Francuzi stajali su oko olovnog kovčega. Gorele su svece. Liturgija je bila u toku. Turgenjev je stajao ispred svih ostalih, očigledno je sve to on organizovao. Jelenu Andrejevnu je pridržavao bledi, izgubljeni Brandukov. Tu su bili i Kolon, gospođa Vijardo, Masne, nekolicina iz ruske ambasade. Čajkovski se mahnito molio. Nikako nije mogao da zamisli da tamo u kovčegu leži čovek koji je bio tako snažan, bučan, energičan, talentovan. Trudio se da se usredsredi na to da će jednom i sam ležati isto tako, ispred svih, nasred crkve. Trudio se da ne gleda ni levo ni desno. Ali dok je tako stajao nisko oborene glave i slušao reči molitve, crkvom kao da je dunuo vetar i on se nehotice stresao i uzmakao, zajedno sa svima ostalima. Kroz otvorena vrata je ulazio, dojurivši pravo s voza, raščupan, u ogromnoj pelerini i crnom šeširu, prodornog pogleda i natečenog, sivog lica, lično Anton Grigorjevič... Propustiše ga do kovčega i polukrug se opet zatvori za njim. Dva dana kasnije, posle kratke litije na Severnoj železničkoj stanici, olovni kovčeg je stavljen u drveni sanduk i taj sanduk utovariše u teretni vagon. Turgenjev se pobrinuo za prevoz tela u Rusiju. Nikolaj Grigorjevič se vraćao u Moskvu, ali ne više na Konzervatorijum, već na svoje novo mesto. Čajkovski je zajedno sa Turgenjevom i nekolicinom prijatelja prisustvovao ispraćaju voza. A tamo, u Moskvi, narod je stajao na ulicama u špalirima, od jutra su bili upaljeni fenjeri. Opelo u Univerzitetskoj crkvi trajalo je od deset do pola dva. Služio je episkop Možajski, arhimandrit i pet sveštenika. Otac Razumovski, koji je svojevremeno venčao Čajkovskog, u svom govoru je Nikolaja Grigorjeviča uporedio sa carem Davidom. General-gubernator, Anton Rubinštajn, Napravnik, Auer, išli su iza kovčega, a iza njih je bila čitava Moskva, koja je dva sata išla u koloni do kapije Danilovskog manastira, gde je kraj samog oltara bio iskopan grob. Šest crnih konja vuklo je katafalk bez baldahina. Iza kovčega su išli ljudi i sećali se kako je Nikolaj Grigorjevič jednom posle koncerta od umora pao u nesvest, kako je gubio na ruletu, kako se znojio i uvek se bojao da će se prehladiti, kako mu je 1863. godine bankar Mark doneo na poklon kožnu torbu u kojoj su bile njegove, Rubinštajnove, menice... Ljudi su išli i razgovarali o tome da je pokojniku bilo samo četrdeset sedam godina, da će Anton
Grigorjevič, verovatno, živeti još veoma dugo. Šaputalo se da Anton Grigorjevič nimalo nije ožalošćen zbog ove smrti, da se čak i ne trudi da napravi tužno lice i da se možda raduje smrti brata kome je čitavog života zavideo.
XVI
Za uspomenu na Devicu Orleansku, pisanu u Brailovu 1880. godine, uzvraćajući na Uspomene dragog mesta, Nadežda Filaretovna je poklonila Čajkovskom emajlirani sat. Dve godine kasnije Brailovo je prodato. Sat je ostao ne samo kao uspomena na spokojne, čarobne nedelje koje je tamo proveo, ne samo kao uspomena na operu zamišljenu i napisanu tokom godina njihovog najbliskijeg i najdubljeg prijateljstva, već i kao uspomena na nekakvu, među dvoma ljudima skoro neverovatnu duševnu i duhovnu unisonost. Sat je bio naručen u Parizu i koštao je deset hiljada franaka. Oba poklopca su bila od crnog emajla sa zlatnim zvezdicama. Na jednoj strani je bila nacrtana Žana od Arka na konju, a na drugoj Apolon sa dvema muzama. Čajkovski je dugo držao u rukama tu dragocenost – bio je u dugovima, ali se nije usudio da je proda niti da je založi. „Možda bi bilo bolje da mi je dala u novcu”, pomislio je gurajući sat u džep i užasavajući se samoga sebe. Kuda mu je odlazio novac ni sam nije najbolje shvatao. Šest hiljada godišnje mu je davala Nadežda Filaretovna, ne računajući novac koji mu je slala izgovarajući se najrazličitijim povodima (hitno putovanje, porodične okolnosti, izdavanje dela) i koji on nikada nije odbijao. Od tih para, kao i od muzičkih prihoda moglo se lepo živeti u Rusiji i u inostranstvu. Ali zašto je uvek ispadalo da mu to nije dovoljno, i on je pozajmljivao? Sa stidom pamti kako je 1880. godine tajno, preko prijatelja (samo da ona ne sazna) tražio mecenu koji bi platio njegove dugove, ali ga nije našao. A godinu dana kasnije obratio se podaničkim pismom Aleksandru III s molbom da mu odobri tri hiljade – u to vreme je već bio priman kod velikog kneza Konstantina Nikolajeviča, sretao se sa Konstantinom Konstantinovičem. Odgovorio mu je Pobedonoscev – tri hiljade su bile odobrene sa najvišeg mesta. Niko nikada za to nije saznao. Kako se dogodilo da su saloni velikih kneževa, a zatim i dvorac u Gatčini gde je bio predstavljen imperatoru, postepeno od „dosadnih”, „strašnih” i „nepotrebnih” mesta postali „simpatična”, pa čak i „čarobna” mesta? Zbog toga je delimično bio kriv R. K. – na njegove stihove je Čajkovski pisao romanse. Dvanaest romansi bilo je posvećeno carici Mariji Fjodorovnoj. U Rimu, u Peterburgu, u Parizu, on je sada nedeljama živeo onim životom visokog društva koga se pre samo nekoliko godina
toliko bojao. Kada bi Nadežda Filaretovna samo znala kakva je pisma morao da piše Jurgensonu moleći ga za sto rubalja! Kada bi samo mogla da nasluti da mu je Hubertova žena sredila menicu! Uvek mu je bilo malo: naučio je da putuje carski. Sopstveni dom nije imao. Skoro dva puta godišnje bi opisivao krug: Moskva, Peterburg, Berlin, Pariz, Italija, Kamenka, Moskva, svraćajući usput čas Kondratjevu, čas Šilovskom, čas Konradiju, a u poslednje vreme – bratu Tolji, koji se oženio lepoticom Praskovjom Konšinom, ili u Pleščejevo, novo imanje Nadežde Filaretovne kupljeno umesto Brailova, gde ga je dočekivala brailovska sloboda, raskoš i samoća. On je skoro dva puta godišnje opisivao taj krug. U Parizu je sanjao o Kamenki, u Moskvi – o Pleščejevu, iz Italije ga je vuklo u Berlin, iz Peterburga – u Kijev. Bio je sam, često je bolovao i navikao se na to. Mnogo se i nepotrebno uzrujavao; davao je velike napojnice i dočekivan je i ispraćan s poštovanjem. U to vreme komfor je tek ušao u modu i Čajkovski je zavoleo električnu svetlost, novi dizajn kočija sa gibnjevima, spavaća kola u vozovima, telegraf u provinciji: on je razmazio sebe, počeo je da se odeva još pažljivije, navikao je da prema ženama bude predusretljiv, a sa muškarcima – otmeno učtiv. Nigde nije bio na svome i svuda se osećao kao gost. Zbog toga su se kod njega pojavile jedva primetne navike putnika – veoma prijatnog, ali donekle preterano uglađenog. Bilo je mesta gde se osećao skoro dobro: u domu Anatolijevom, koji je dobio mesto prokuratora i nastanio se u Moskvi, u pariškom hotelu Rišpans – gde je jednom proveo pola godine; čak – po staroj navici – u Kamenki, gde je iz godine u godinu postajalo sve tužnije: prošlo je vreme kućnih priredbi, igara, devojačkih nada. Po mišljenju doktora, za Aleksandru Iljiničnu nije bilo nade, dečaci su poslati u Peterburg da uče, Vera, druga po redu, udala se, Anu je zaprosio sin Nadežde Filaretovne. On je sa sobom nosio knjige. Stekao je neke naklonosti – zavoleo je Misea, mrzeo Zolu, a čitajući Rusoovu Ispovest (koju je u dubini duše smatrao najpotresnijom knjigom na svetu, kao da je napisana upravo o njemu), skrivao ju je da je nijedan tuđinac ne vidi u njegovim rukama. Dolasci u Moskvu postajali su sve više službeni. Ponuđeno mu je mesto direktora, ali je on odbio da zameni Rubinštajna. Na Konzervatorijumu je vladao nered; jedini mogući naslednik Nikolaja Grigorjeviča je bio Tanjejev, ali Serjoža nije imao ni trideset godina i, bez obzira na sve svoje vrline, on je i dalje samoga sebe tretirao kao učenika. „Ali, Serjoža, vi ste profesor!”, govorio mu je Petar Iljič. Ipak, Serjoža se i prema sopstvenoj bradi odnosio bez poštovanja; jednom ju je preko leta obrijao zato što mu je „dojadilo da pozira jednoj slikarki koja ga slika s bradom.” Njegove pametne oči zbog toga postaju nekako još pametnije i postaje vidljivo da mu, kada se smeje, jedna bora deli gornju usnu na dva dela. I tada izgleda kao da ima tri usne.
Da, suviše je mlad da bi se izdigao iznad gospode profesora, od kojih neki sede u svojim učionicama od prvog dana osnivanja Konzervatorijuma. On je mlad, ali jedino s njim se može razgovarati onako kako govori i Čajkovski: u Sergeju Ivanoviču, bez obzira na njegove mlade godine, nema ni cepidlačenja, ni naprasitosti, on svakoga podnosi, previše toga voli, on je „akademičar”, on je „klasičar”, i Čajkovski ga već odavno smatra sebi ravnim. Ali Petar Iljič ne krije šta misli o njemu kao kompozitoru: „Može da ponese samo ono što je stvoreno”, piše mu on, „a Vi, kako ste se sami izrazili – smišljate”. Tek kada se radi o teorijskim pitanjima (mogu li, na primer, „flaute dvadeset dva takta zaredom da teraju triole u brzom tempu ili ne mogu”?) – Tanjejev je sudija bez premca i Čajkovski mora s njim da se složi. Rasprave ih ponekad odvedu u apstraktna razmišljanja o savremenoj muzici; Čajkovski je odavno „zaljubljen” u novu francusku muziku. On tvrdi da je „odlika naše epohe to što kompozitori ne teže velikom grandioznom, već ljupkom i pikantnom. Nekada se komponovalo, stvaralo, a sada se bira, pronalaze se razne prijatne kombinacije. Mendelson, Šopen, Glinka, Majerberg (zajedno sa Berliozom) predstavljaju prelaz na period prijatne, a ne dobre muzike. Sada se komponuje samo ono što je prijatno.” Ponekad su ga, uzgred rečeno, Tanjejevljevi planovi nervirali – da se preko kolosalnih kontrapunktnih radova pronađe nekakva osobena ruska harmonija kakve do sada nikada nije bilo. Često je, za vreme rada na svojoj Svenoćnici, raspravljajući sa Tanjejevim o „troparima, irmosima, katavasijama i kanonima”, osećao „ogromnu tugu”. On se trudio da izdaleka uzdrma tu stabilnost koja ga je ponekad kod prijatelja plašila – plašila ga toliko da je od njega tajio sav svoj život i, čak, prijateljstvo sa Nadeždom Filaretovnom – bojeći se da Tanjejev ništa o njemu neće shvatiti. I tako – „bradonjica”, „krezubi” – Hubert privremeno postaje direktor Konzervatorijuma, a zatim ga zamenjuje „direktorski savet”, dok Serjoža ne sazri i ne zasedne, najzad, u Rubinštajnovu fotelju. U Peterburgu sležu ramenima: „U Moskvi nema ljudi!” Ali ni u Peterburgu nije sve u najboljem redu. Umro je Musorgski. Sa svojih religioznih visina muzici se vratio Balakirev – ne onakav kakav je bio, već još netolerantniji, zajedljiviji, samoljubiviji. On je ljut na Borodina zbog toga što ovaj piše suviše malo i što nije opravdao njegove nade; ljut je na Korsakova zato što ovaj piše previše i što je sada u Peterburgu – prvi. Ne može da se pomiri sa zatvaranjem Besplatne muzičke škole i od uzbuđenja – „šta će reći!” – nije u stanju da sam odsvira svoju Tamaru, koju je pisao petnaest godina. Kjui priča o svom trijumfu u inostranstvu, ali u Rusiji ga ne vole. Balakirev poziva Čajkovskog da ga poseti i po staroj navici prepričava mu novosti: njihovi odnosi više nisu onako topli kao što su bili nekada. On mu priča o grofici Mersi d’Aržanto koja voda Kjuija Borodina po Evropi i koja je ljubiteljka ruske muzike: „Ali ne vaše! Vas ona naziva ‘de la musique gris perle’”;20 priča mu o
novom peterburškom kompozitoru, skoro još dečaku, koji „raste kao Gvidon”21 – o Saši Glazunovu; o tome da je drvnoprerađivački magnat Beljajev osnovao nagradu za simfonijsku muziku... Kao i pre, Balakirev hvali Buru i Frančesku i prećutkuje Onjegina, ali na kraju predlaže Čajkovskom temu – Manfreda, koga je 1868. godine predložio Berliozu. I, veran sebi, Balakirev odmah počinje da gradi čitavu shemu simfonije, obaveznu shemu, od koje Čajkovski, ne daj Bože, ne sme ni da pomisli da odstupi: baciće na njega anatemu. A evo i pomoćnog materijala za nju: „Za I i IV deo, Frančeska da Rimini – Čajkovski, Hamlet – List, Finale iz Harolda – Berlioz, Preludijum u ce molu, es molu, cis molu (br. 25) – Šopen. Za Lagretto: Adađo iz Symphonie fantastique – Berlioz. Za Skerco: Carica Mab – Berlioz, Skerco u ha molu i Treća simfonija – Čajkovski.” Pisati Manfreda... Ali za tako nešto trebalo je uraditi još mnogo toga, a pre svega završiti Mazepu. U crvenoj fascikli u kojoj čuva razna libreta sakupljana više godina Čajkovski nije našao ništa što bi moglo da odgovara novoj operi, ali čitajući Puškina, koga je sada nosio sa sobom, našao je u Poltavi mesto za koje je napisao muziku. To je bila scena sa Marijom i Mazepom. Nije se odlučio odmah, ali Burenjin mu je poslao libreto za Poltavu i on je pristupio poslu, iako ne onako grozničavo i potpuno kao nekada. U isto vreme pisao je Večernju, pisao je violinski koncert, pisao je trio posvećen Nikolaju Grigorjeviču, Drugu, a zatim i Treću svitu za orkestar, radio je ponešto i po narudžbini – toga, ma koliko to želeo, nije mogao da se oslobodi. Sumnjajući u Mazepu do samog kraja, uzdao se u to da će operu izvući ljubavne scene... Radio je, iako skoro nikada nije imao klavir pri ruci: leti u Kamenki njegov život je bio neuredan i pun uzbuđenja zbog blizine Boba, za kojim je ponekad išao po čitave dane, trčao s njim džinovskim koracima, hodao na štulama, pentrao se po krovovima („on će me, na kraju krajeva, naprosto izludeti svojom neopisivom lepotom” – zabeležio je u svom dnevniku). Svirao je sa Bobom u četiri ruke, pravio mu pozorište lutaka, bivao njegov svirač kada bi ovaj poželeo da sa sestrama igra. Bob je izrastao u mladića, i sa svakim dolaskom Čajkovskom je bilo sve teže da se od njega odvoji. Od jutra – kada je sam odlazio da šeta – pa do večeri – kada je sa rođacima i slučajnim gostima igrao vint – kroz njegov rad, kroz njegove misli, kroz
sve ono što je on nazivao životom provlačilo se to ushićenje, to obožavanje koje se trudio da sakrije i koje je, valjda, slutio jedino Aljoša, koji mu se, na njegovu ogromnu radost, vratio posle odsluženja vojnog roka. Vint ga je postepeno toliko zaokupio da nije mogao u društvu da posedi ni jedan sat, a da ne sastavi rober.22 U Moskvi, kao i u Kamenki, to je za njega postala potreba i događalo se da u gostima ili kod kuće, sa dvojicom-trojicom prijatelja, odmah posle večere sedne za karte. U svom stanu je, ukoliko bi taj stan bio iznajmljen na kratak rok, priređivao neočekivanu, ali otmenu večeru: izjutra bi Hubertovoj ženi bilo poslato pisamce: kupiti to i to, i to i to. U podrumu bi se našlo bure krimskog vina. Sergej Ivanovič, koji je maštao o tome da zapodene ozbiljan razgovor kakav je njemu bio potreban, bivao je tog zadovoljstva lišen – Petar Iljič ne bi ustajao od stola za kartanje. Vint mu je pružao razdražujuće uživanje, kao svrabež: kada bi ga karta htela, činio je sve kako bi izgubio – da ne plaćaju drugi; kada je gubio, ljutio se na sebe, gušio je u sebi ružnu jarost. „Vint mi kvari karakter”, govorio je zatim, ali to je bio ventil neophodan za njegovu stalnu uzdržanost. On je na samoga sebe usmeravao svu ljutnju na ljude i okolnosti koja se nakupila u njemu. Ponekad bi ga bes obuzeo i u trenucima stvaranja. Činilo mu se da je život u svakom slučaju prošao. On apsolutno ništa nije ostavio. „Da stvaram naivno, poput ptice pevačice, više ne mogu, a da pronađem nešto novo, nemam snage.” Posle takvih dana nastupali su dani mučnog nerada, pada, one praznine koje se toliko bojao, zato što se u praznini za njega skrivalo zrno njegovih nezdravih, besnih, neutoljivih uzbuđenja. „Kakva sam ja nakaza od čoveka!” „Neka mi Bog oprosti ovako rđava osećanja!” – beležio je ponekad o samome sebi. Ono što je ranije ponekad nazivao strahovima, sada bi tačnije mogao da nazove neprolaznim očajanjem, nepodnošljivom tugom. Tu promenu je zapazio Aljoša kada se vratio. Ranije je bilo jednostavnije pronaći spas: pobeći, sakriti se od Moskve, od Antonine Ivanovne, od nepodnošljivih obaveza i dodira sa ljudima. Sada, to stanje skoro samrtne potištenosti koje je nastupalo bez ikakvog spoljnog povoda, nije bilo moguće ničim potisnuti. Ni vinom – koga se bojao, jer mu je ono uništavalo zdravlje, ni formalnom promenom načina života – zato što se od samoga sebe, svejedno, ne može pobeći. Čak ni pomoću stvaralaštva, jer su se to očajanje, ta tuga, sada nezadrživo, nesavladivo prelivali u njegovo stvaralaštvo i pratili ga u zvucima. On nikome u ovdašnjem životu nije zavideo, ali ljudima koji su znali za Boga i čekali drugačiji život počeo je s godinama da zavidi, zato što ga na reč smrt nije više obuzimao stari strah, kao što je bilo nekada kada je išao da potraži smrt u reci Moskvi – već odvratnost, užas pred neobjašnjivim, nepoznatim, a možda i nečim groznim. On nije mogao da sa filozofskim mirom čeka kraj, nije mogao ni da naivno veruje u rajsko blaženstvo. Kao što je život za njega bio put usamljeništva i očajanja,
tako je i smrt postepeno postajala ponor i jednog i drugog, u koji će ga mirno i neočekivano baciti ruka – Boga? Nije bio siguran u Boga. Nije umeo da Ga traži. Naći Ga – užasavalo je svest. I u njemu je oprezno vaskrsavao stari san: starački san, koji se javio prvi put dok je bio još mlad (i već umoran), san o sopstvenom kutku, o tihom životu, o pristaništu makar i za usamljenički, ali nesumnjiv odmor. On je bio u godinama kada se, makar i privremeno, želi oslobađanje od svega beznačajnog i ostajanje nasamo sa samim sobom, sa stvaralačkim mislima koje cepaju srce. Kupiti ili iznajmiti kuću oko koje bi šumelo drveće, gde bi uveče goreo kamin – obična, banalna i prijatna udobnost! Gde bi možda u susedstvu bili ljudi – ljubitelji vinta, naravno, ili naprosto – prijatni ljudi. Iznajmiti između Moskve i Peterburga – udobnu komfornu kuću, zaklonjenu tišinom. Svoj dom, svoj ćošak. Sudbina ga je na nekakav strašan način privezala za Klinski okrug: Aljoša je bio iz okoline Klina, a Antonina Ivanovna je posedovala nekakvu šumicu blizu Klina. I u Klinski okrug su ga dovela njegova traganja: najpre je na pola godine iznajmljen letnjikovac, a zatim prostrana kuća van grad, topla, ćutljiva, s niskim prozorima koji su gledali na mirisni vrt, sa širokim balkonom. Unaokolo je bila severna ruska priroda koju je on voleo isto kao i Italiju: tamo gde se završavao zapušteni vrt, tekla je među ravnim obalama prozračna rečica, nalazila se brezova šumica iznad rita, u daljini se nazirao seoski zvonik. Ovamo je dovezen stari klavir Beker, sasvim raštimovan, ali Čajkovski nije dozvoljavao da ga naštimuju bojeći se da će ga pokvariti. Kupljen je starinski engleski sat (uzgred, kako se pokazalo, neispravan), i druge nepotrebne, ali udobne stvari. Aljoša je uređivao stan, kačio zavese, ređao knjige na policama, vešao fotografije po zidovima radne sobe. Petar Iljič se radovao „svojim stolnjacima”, „svom kuvaru”, „svom psu”, i naredio je da se jedna soba uredi za Boba – ako nekada iznenada poželi da dođe u goste. Čajkovski se ovamo preselio u februaru 1885. godine. Do železničke stanice bilo je dve vrste, voz je do Moskve išao sat i po. Često je morao da odlazi u Moskvu – on je sada bio jedan od direktora Muzičkog društva, upravo je bio progurao Tanjejeva za direktora Konzervatorijuma, radio je korekturu Manfreda i pripremao Čarobnicu za Boljšoj teatar. Tamo, u Moskvi, nastupao je Anton Grigorjevič sa svojim „istorijskim koncertima”, stvarajući čitavu epohu u muzičkom životu grada. Anton Grigorjevič je i dalje bio neverovatan, i dalje je potresao srca – kada bi ga sećanje izdalo on je improvizovao, ponekad je samoga sebe pratio pevušeći. Publika je ludovala. Vraćajući se „kući” Čajkovski je nalazio onu ravnotežu koju pruža spolja uređen život, a koju on nikada nije imao: Aljoši nije trebalo ništa objašnjavati, on je sve shvatao, sve je slutio. Zbog toga je morao da mu progleda kroz prste zbog ogromnih računa koji su stizali, a koje je Čajkovski morao da plaća jednom nedeljno. Rano
ustajanje, pušenje u postelji, čaj u trpezariji, a zatim – drugi čaj – u radnoj sobi, za pisaćim stolom – sve je to postalo neumoljiva navika. On je komponovao Čarobnicu. Svakodnevno je na poštu predavano desetak njegovih pisama. Dvočasovnu šetnju posle ručka sujeverno je smatrao neophodnošću, šetao je uvek sam, čak i onda kada mu je neko bio u gostima, a zatim je, vrativši se, neko vreme prebirao po dirkama – one misli koje su mu padale na pamet u polju, na putu. Pun tih misli, uzbuđenja i tuge, on je odlazio u Klin, prema školi, u vreme kada su seoski dečaci trčali kući sa sveskama i knjigama. Smatrali su ga dobrim gospodinom – on im je delio bombone i bakrenjake – to ga je smirivalo i potajno radovalo – naročito kada bi sreo Jegorušku (a uveče bi u dnevniku opet molio Boga da mu oprosti). Kod kuće su ga čekale novine i časopisi, tek pristigli gost iz Moskve, ili čak nekoliko gostiju (što se često događalo), sviranje u četiri ruke; onih večeri kada bi bio sam – pasijans. Video je da se u njegovom životu pojavio red, koji se možda neće promeniti sve do njegove smrti, da je to – prag starosti, da je on sam, svojom voljom, uveo svoj skitnički život u korito, u kome se, u suštini, nisu promenile ni njegova muka ni njegova neugasiva usamljenička žudnja, ali u kome se zaustavio tekući, zamoran nemir. Nadežda Filaretovna mu je napisala da se raduje svemu čemu se raduje on. Ona je srećna što je on našao „tihu luku”. Ali, u dubini duše, ona je te godine shvatila da je Čajkovski bez nje, mimo nje, organizovao svoj život. I to zauvek.
XVII
Čajkovski je imao jedno čedo prema kome već više od deset godina nije mogao da savlada ni svoju ljubav, ni uzbuđenje – to je bila opera Kovač Vakula. S njom je trebalo nešto uraditi, popraviti je, napisati ispočetka, očistiti je od grubih grešaka, od preoštrih muzičkih pikanterija, orkestarskih efekata, složene harmonije. Trebalo je uprostiti je, izbacivanjem pojedinih teških, osetljivih delova, ponovo pogledati libreto, koji je svojevremeno tako nevešto i nespretno napisao Polonski. I naziv bi trebalo naći nov, ne tako nespretan – da ne podseća na opere Solovjova i Šurovskog, napisane takođe na Gogoljevu Noć uoči Božića. Rečju, trebalo je – srce je tražilo iz neobjašnjive, skoro strasne ljubavi prema Vakuli – da se pozabavi opusom četrnaest i da od toga, može biti, napravi pravu stvar. On je sa Nadeždom Filaretovnom u poslednje vreme u pismima nekoliko puta vodio sporove o kamernoj i operskoj muzici. Ona nije volela opere. On je, pak, smatrao da muzičar samo preko opere može naći put do „široke publike”. Ona je volela kvartet, trio – on je trio mrzeo, nazivao je trio varvarstvom i kakofonijom i ma koliko ga ona molila da za nju napiše trio, on to nije uradio, već ga je napisao i posvetio uspomeni na Nikolaja Grigorjeviča. On je smatrao da je njena ljubav prema samoći primorava da kamernoj muzici daje prednost iznad svega ostalog – ona je čak i njegov sektet slušala u sopstvenoj kući, a odlasci u pozorište pružali su joj sve manje i manje zadovoljstva. Njega je povremeno toliko plenila operska raskoš, šarenilo scene, prepun Marijinski ili Boljšoj teatar. Pavlovska ili Klimentova sa izvanrednom figurom i glasom, hiljade potrošene na postavku, car u carskoj loži, pozivanje na scenu... Pamtio je prve predstave Vakule. Sve karte su bile prodate, ali u publici nije bilo oduševljenja. Posle toga, pravi uspeh je upoznao sa Onjeginom, čak i sa Devicom Orkanskom – naravno, ne oduševljenje, ali svakako uspeh. I želeo je da, najzad, napravi nešto pravo. – Noć uoči Božića? Caričine cipelice? Mnogo je i dugo razmišljao nad partiturom Vakule pre nego što je počeo da radi na njoj. Koliko je u njoj bilo nečeg izvanrednog, scenskog, efektnog – možda previše efektnog? U novembru 1884. godine u Parizu, on je počeo da radi na projektu osnovnih
promena, a u februaru sledeće godine u Majdanovu, u mestu koje je za njega postalo maltene ono što se obično naziva „svojim”, obavio glavnu stvar olakšavši prvobitnu masivnu konstrukciju, i pristupio obnavljanju orkestracije. – Caričine cipelice? Cipelice? U martu je sve bilo gotovo. On je umeo po čitave dane da radi i uspevao je da uradi veoma mnogo – i mnogo je u to vreme jeo, pio i spavao. Dan kao da se vremenski rastezao i njegove snage se udvostručavale, utrostručavale – on je jačao duševno i telesno... A osim toga, bilo je pisama koja je on pisao (ponekad desetak dnevno), bilo je još i šetnji, nekakvog prolaznog, tajnog nemira, svraćali su u Majdanovo Moda, Serjoža Tanjejev, Laroš, bilo je svađa sa Aljošom, čega sve nije bilo! Osim toga, bilo je svesti o tome da se njegovo uzajamno razumevanje s Nadeždom Filaretovnom smanjuje – istina, jedva primetno – i da mu ona više nije potrebna onako neprekidno i silno kao što je to bilo nekada. Ali on to sebi još uvek nije priznavao. On se već nalazio u onom periodu slave kada ne juri on ljude, već oni traže njega. U Moskvi su Cipelice odmah prihvaćene za izvođenje. U jesen mu je ponuđeno da diriguje izvođenjem opere. – Da dirigujem? Ja – da dirigujem? Pa meni će glava otpasti, jedva mi se držala i pre dvadeset godina kada sam pokušao da dirigujem i od toga ništa nije ispalo. Sve vreme sam je podupirao levom rukom da bi se držala, a ona se neprekidno naginjala u stranu. A desnom rukom sam mahao, mahao kao lud, toliko sam se namahao da mi je ruka utrnula. I sad, ja da dirigujem! I još tako ljupkom operom, sa tako simpatičnim sižeom! Hvala lepo. Ali nagovorio ga je Tanjejev. I mada mu je Nadežda Filaretovna pisala da je bolje da se ne upušta u dirigovanje, da mu to ništa neće pružiti, samo će ga umoriti i odvojiti od njegovog rada – on je poslušao Serjožu. I posle svih reči o svojoj nesposobnosti da vlada orkestrom, o desnoj i levoj ruci, o glavi koja se ljulja, on je iznenada odlučno i sigurno objavio: – Da, ja ću dirigovati izvođenjem Cipelica u Boljšom teatru sledećeg januara. Da, dao sam svoj pristanak. I u decembru je započeo probe. Cipelicama je bio zadovoljan. Uzgred, uvek je svoju poslednju stvar smatrao najboljom, a što je najvažnije, nastupila je smirenost, zadovoljstvo zbog toga što se pokazalo da su iskorišćena neka davna nadahnuća koja su dala Vakulu. On je sada boravio u Majdanovu, radio je orkestraciju za Čarobnicu, ali njegovi nervi su bili u Moskvi i on je čekao januar s uzbuđenjem koje mu je smetalo da „uživa”, a poslednjih godina je navikao da uživa. Iz Majdanova je odlazio na probe u Moskvu i ostajao da noćiva kod Jurgensona. Do Božića je bilo sedam proba i stvari nisu tekle baš glatko. Za praznik se vratio kući, dve nedelje su prošle prijatno: u gostima su bili Modest i Laroš. Modest je
pisao komediju. Uveče su sva trojica sedeli u zagrejanoj kući zavejanoj snegom. Sedmog januara Petar Iljič je sa bratom otišao u Moskvu i odseo u kući Nadežde Filaretovne, u Mjasnickoj. U kući, kao i uvek, nije bilo nikoga osim slugu (gazdarica je bila u inostranstvu). Počela je groznica poslednjih proba. One su se odvijale svakodnevno. O Čarobnici nije trebalo ni razmišljati. Čajkovski je rano izlazio iz kuće i dugo šetao Moskvom. U jedanaest sati je dolazio u teatar. Vrativši se kući ništa nije mogao da jede, presvlačio se u svoju omiljenu jaknu sa „brandeburima”, sedeo u fotelji i potpuno iznemogao dremao, a večerao bi kasno. Nastupio je dan premijere – devetnaesti – i ujutru je dotrčao Albreht da kaže kako su sve karte prodate. Ali, Petar Iljič je ustao potpuno bolestan. – Šta ti je? – pitao ga je Modest. Moda je izgledao praznično. – Bojim se – odgovorio je Petar Iljič. – Ali zar generalna juče nije prošla uspešno? – Bojim se – ponovio je Čajkovski. On se bojao da će mu usred predstave odjednom ponestati snaga da maše... Iza kulisa, gde je obično vladala užurbanost, on skoro da nije mogao da govori. Molio je da ga ne muče ni čestitkama, ni savetima. Stajao je uza zid i gledao ispred sebe – frak mu je pridavao važnost. Dekorom, i kostimima uopšte, bio je zadovoljan – ovoga puta direkcija nije škrtarila, Vsevolški je sve naručio još s jeseni, ali ga je brinulo to što se razbolela Soloha – Krutikova je imala anginu, a umesto nje je pevala Svjatlovska. Brinuo ga je Usatov; definitivno nije bio siguran u duvače. Muzičari su se rasporedili u orkestarskoj jami i počelo je štimovanje. Začulo se zvono. Pozorište je bilo prepuno. Altani – dirigent Boljšog teatra – uzeo je Čajkovskog pod ruku. Petar Iljič ništa pred sobom nije video. Otvorila su se vratašca i odjednom se prolomio aplauz – nazad se više nije moglo, nalazio se pokraj pulta. Klanjajući se levo i desno, čas prema general-gubernatorskoj loži, gde su se nazirala lica i gola ženska ramena, čas prema carskoj loži, gde su sedeli veliki knezovi, on je odjednom neobično jasno video u parteru Kruglikova iz Savremenih izvestija. I neočekivano, nekakva opruga u njemu je stala na svoje mesto. On je osetio da će možda zaista sve biti u redu, kao što je govorio Moda. Zavesa se digla. Počelo je donošenje darova. Uz neprestanu buku i tutanj u dvorani, oko vrata mu je najpre stavljen ogroman lovorov venac, dar od orkestra, zatim drugi od hora, uz kolena su mu prislonjeni treći, četvrti, stavljen je deseti, prislonjen uz njega. On se klanjao trudeći se da pazi na otmenost i dostojanstvo; najzad se nekako izmigoljio iz svih tih lovorika, oslobodio ih se, još jednom se poklonio i kucnuo štapićem po partituri. U dvorani je zavladao muk. Orkestar je zasvirao uvertiru. Zašto je to radio? Sada je, uostalom, već bilo svejedno. Radi slave? Više mu nije
bilo dovoljno da „uživa” – poželeo je malo buke. Slava je dolazila i on ju je požurivao. Ko zna, možda i nije ostalo tako mnogo od života? Glavu je držao potpuno uspravno – uopšte nije izgledalo kao da će mu pasti. Opet aplauzi. Počinje prvi čin. Usatov je toga dana bio izvanredan, a i svi izvođači su se trudili iz sve snage i ostavili su utisak, iako je orkestar, kao što obično biva, bio gori nego na generalnoj probi. Beskrajno mnogo puta su ga pozivali. Klimentovoj su predate dve ogromne korpe sa cvećem, iako je ona od uzbuđenja bila donekle neprirodna, Svjatlovska je ispala kudikamo bolja, izvanredan je bio Korsov u ulozi Zloduha, a Hohlovu, sjajnom Presvetlom, dugo je i histerično skandirala gornja galerija. Ali polovina Boljšog teatra bili su prijatelji i Petar Iljič je sve vreme imao to na umu. I možda je, komponujući nekakvih pet završnih taktova u svom poslednjem kvartetu, ili pišući kratku romansu na nezgrapne Mejove reči, doživljavao veću radost nego zbog tih uzvika, aplauza i lovora. Kada je poslednji put spuštena zavesa, muzičari iz orkestra su ga skoro izneli iza kulisa, posle svakog čina on je bivao sve nemoćniji. Uz prasak je otvoren šampanjac, neko ga je zagrlio – i to ne jednom, i ne dva puta. „Mođa!” Ali Mođa je bio daleko. Mođi su takođe ukazivane počasti kao bratu. Jurgenson i Albreht su na vreme poveli Petra Iljiča. U sanke! U Slovenski bazar. U ogromnoj zasebnoj prostoriji već je bila spremna večera za nekoliko desetina osoba i opet su zapraštali zapušači. – Dragog našeg – u sred srede! – Dragom našem – za mnoga leta! – Za dragog našeg – naiskap! Poljupci. Galama. Hrana. Crvena lica. Opet mu stavljaju venac. D’Alber, evropska znamenitost, govori u ime Evrope... Pesnik Gajev – koji vešto barata rimom – penje se na sto: Poj nam, guslaru naš divni, Raduj nas, uz vremena huk! I s osmehom sada primi Pozdrava ovoga vedri zvuk! – Šta sve to znači, čekajte, budimo ozbiljni... – Petre Iljiču, pa Vagner je za tebe – fuj! (To je, izgleda, Jurgenson.) – Dušo moja, golube moj! Pa mi ćemo i samu Evropu s tobom da osvojimo... On je uzvratio ispivši konjak iz čaše za čaj; posle svake njegove reči dizala se galama, povici, graja... U opštoj gužvi, on se najzad progurao do brata. – Mođoša, da krenemo. Šta misliš? – Kuda? Tek je tri sata. Ali prošlo je još prilično vremena pre nego što se završilo to veselje, pre nego što
su se našli na ulici i poleteli preko tihih snežnih trgova u Mjasnicku. I bilo mu je nečega žao. Sigurno samoga sebe. Daleka prošlost, nekakve nedelje u Švajcarskoj, u Firenci, izgledale su mu tako srećne, tako slatke, spokojne. Sebe, svoje blaženstvo, svoj– u prošlost on je čitavog života voleo više od svega na svetu. Reci mi istinu: da li je stvarno sve bilo u redu? – Bilo je odlično, izvanredno! – A da, možda, nije trebalo bolje? – O čemu ti to? – Ništa, ja to, onako... Uzgred, nepotrebno je mučio sebe: počasti, ushićenje, povici sa gornje galerije pripadali su Cipelicama i njemu kao njihovom autoru: njegovo dirigovanje nikoga nije naročito interesovalo. Oni su izašli iz sanki, ušli u kuću i još dugo, svlačeći se i pušeći, razgovarali. Legli su u šest ujutru. Ujutru je Petar Iljič dobio telegram o iznenadnoj smrti svoje nećake Tanje Davidove u Peterburgu, na maskenbalu u Plemićkoj skupštini. Ali pred njim je bio veoma ispunjen dan – doručak u njegovu čast na Konzervatorijumu, ručak kod Jurgensona, d’Alberov koncert, da nije imao vremena ni da se prepusti suzama, pa čak ni da razmisli o toj smrti. Nije bilo vremena da razmisli i prepusti se osećanjima, da otplače... Na tuđe smrti, na tuđe nesreće je postao neosetljiv; povremeno ga je obuzimala ravnodušnost čak i prema najbližima, život ga je terao dalje snagom i brzinom koje su mu u početku bile neobične, ali se postepeno uverio da se samo tako i mogu postići slava i uspeh – a sada je žudeo za slavom i uspehom i obuzimao ga je strah od same pomisli da ovde neće uspeti da okusi jedno od najsujetnijih, ali i najsnažnijih osećanja blaženstva. Za nećaku Tanju Davidovu vezivala ga je od pre nekoliko godina jedna tajna. Sa D’Alberovog koncerta se vraćao kući razmišljajući i prisećajući se događaja o kome svojevremeno, osim braći, nije rekao nikome... d’Alber je bio izvanredan, Anton Rubinštajn se popeo na scenu, zagrlio ga i poljubio – potpuno isto kao što je nekada Betoven poljubio Lista... Čajkovski je razmišljao o Tanji. Nju je majka, Aleksandra Iljinična, načinila zavisnom od morfijuma. Oko devojke, hirovite lepotice, motali su se prosci, a ona je čas dopuštala da joj se približi neko ko nije bio po volji roditelja, čas je odbijala najblistavijeg od svih. Iz nepoznatih razloga svadba bi se pokvarila, njene sestre su se udavale, a ona je postajala sve nervoznija i sve bolesnija. I jednom je priznala – ujka Peći i nikome drugom: čekala je dete. Od tada je prošlo pet godina, a sada je umrla na maskenbalu. Niko nije znao pravi razlog njenog odlaska u Pariz – ni majka, ni otac. Čajkovski ju je, tobože,
odveo na lečenje kod Šarkoa, u stvari, u privatnoj bolnici u Pasiju ona je rodila sina. Pola godine kasnije, vratila se u Kamenku. Dečaka je Čajkovski dao jednoj francuskoj porodici u predgrađu Pariza na vaspitavanje. Prošle su četiri godine i Petar Iljič se vratio po dečaka: njegov stariji brat Nikolaj, svojevremeno predmet njegove dečje zavisti, sada je bio oženjen, inženjer, i pristao je da usini Tanjino dete. On nije imao dece. To je bilo pre godinu dana. Između poseta Sen-Sansu, Gunou, poslovnih sastanaka sa mesje Makarom, Čajkovski je nekoliko puta odlazio iz Pariza u Kremlen-Bisetr. Tamo je rastao Žoržik, koji nije razumevao ni reči ruskog, a mamom i tatom nazivao je ljude koji su ga prihvatili. Žena Nikolaja Iljiča došla je odmah za Čajkovskim u Pariz. Ona je brzo izvadila dečaku pasoš, krštenicu, dat je novac nežnoj hraniteljki... Žoržik, živahan, s njegovim kotrljajućim izgovorom, nežan, natovaren poklonima, odveden je u Peterburg. To je bilo pre godinu dana. Njegova sličnost s majkom bila je neverovatna. Aleksandri Iljiničnoj i Lavu Vasiljeviču su morali da ispričaju dugačku priču o nahočetu i događaju koji je toliko usrećio Nikolaja... Bojali su se da će Žoržikova sličnost s majkom sve razotkriti, bojali su se da će Tanja (koja je u to vreme živela u Peterburgu) pokazati radost prilikom susreta s njim... Sve je nekako prošlo. Žoržik je naučio ruski jezik, ruske molitve. On je zaboravio Kremlen-Bisetr i najviše je voleo Petra Iljiča koji ga je mazio kupujući mu slatkiše i igračke. Sa Tanjom, koja je umrla juče na maskenbalu, Čajkovskog je povezivala čudna tajna. Ali sada nije bilo vremena da se razmišlja o toj smrti. Nekoliko meseci ranije on je u Ahenu prisustvovao poslednjim danima Kondratjeva. Kondratjeva više nije bilo, ali on skoro da i nije osećao gubitak. I smrt Verinovskog – za koju je, može biti, on bio kriv, nije ostavila u njemu onaj trag koji je trebalo da ostavi. Verinovski se ubio zbog ljubavi prema ženi Anatolija Iljiča, Praskovji Vladimirovnoj, a delimično i zbog samog Čajkovskog – on je bio mlad oficir zaljubljen u njegovu snaju, koja je s njim surovo koketovala. Kada je Čajkovski doputovao u Tiflis, Verinovski je prema njemu osetio naklonost. Ispalio je sebi metak u čelo dan posle odlaska Petra Iljiča. To mu je kvarilo uspomenu na Tiflis, gde je doživeo mnogo srećnih trenutaka: bio je u gostima kod Anatolija, koji je tamo premešten za vicegubernatora; Praskovja Vladimirovna je bila prva u gradu po lepoti i sjaju. Još u Moskvi, pre udaje, ona je mogla da izludi koga je htela, sam Anton Rubinštajn je na njena kolena u prvom redu bacao sa scene cveće koje je upravo dobio od obožavateljki. U Tiflisu je njihov dom bio najgostoljubiviji i najraskošniji; Čajkovski se, došavši k njima, našao u centru muzičkog, književnog i mondenskog života. U gostinskoj sobi „Pani”, kako je Čajkovski zvao svoju snaju, postavljane su predstave, priređivani balovi, organizovani koncerti. On je bio prilično iznenađen kada je ovde saznao da ga Tiflis voli, da voli Onjegina i Mazepu, bio je iznenađen velelepnim počastima koje su mu
priređene u pozorištu; u loži obavijenoj vencima, zatrpan cvećem, dok je svirana Slava – bio je iskreno dirnut. Do tada je mislio da je Rusija – Peterburg i Moskva, a evo, pokazalo se da ga provincija prihvata s većom toplinom: Tiflis, Kijev, Odesa – gde ga samo sudbina nije bacala! Bacala ga je po Rusiji: posle dirigovanja Cipelicama počeli su da ga pozivaju ne samo kao autora ovog ili onog dela, već i kao dirigenta. U Peterburgu se priređuje koncert na čijem su programu njegova dela, u Moskvi diriguje Mocartijanom... Ali usred tih uspeha, koji jedan drugoga sustižu, čeka ga udarac: u Peterburgu Čarobnica doživljava takav neuspeh kakav nikada nije doživela nijedna njegova opera: bez nade da se ikada vrati na scenu. Taj neuspeh, među tolikim uspesima, on je doživeo kao prvo upozorenje: nije valjda čitavog života grešio, ne može biti da je Nadežda Filaretovna bila u pravu (i Stasov, i Lav Tolstoj), nije valjda da se tek sada – tako kasno! – uverio da on nije operski kompozitor? Dve godine Mazepe, dve godine Čarobnice, prošle su nepovratno, a da i ne govorimo o ranim operama, zbog kojih sada sebe proklinje... A možda je ostalo još malo života, i on bi toliko toga hteo da uradi! A najtužnije je što se sa svojih četrdeset sedam godina uverio da samoga sebe nimalo ne razume. Na probama mu se činilo da ruska operska scena još nije videla takvu muzičku dramu, da nije čula takvu muziku, i kada je sutradan posle prve predstave Čarobnice otišao uveče kod Rimskog-Korsakova, video je u gostinskoj sobi napeta lica gostiju: pre nego što će on stići razgovorali su o tome šta da se radi. Da prećute o onome od juče ili, naprotiv, da ga uveravaju kako je sve u redu? I onda je Čajkovski, neočekivano i za samog sebe, rekao: – Gospodo, hajde da se pravimo da sinoćne večeri naprosto nije bilo. Hajde da razgovaramo o nečem drugom. To je bilo rečeno toliko jednostavno da su se gosti i domaćini odjednom osetili oslobođenim, a dvojica mladića, koji su ga gledali razrogačenih očiju – Glazunov i Ladov – osetili su nešto nalik na ushićenje. I odmah su se svi raspričali, počeli su da se smeju, a Čajkovski je počeo da im priča nešto veselo. Te večeri Korsakov mu se obratio s molbom da mu pomogne u orkestriranju fortissima za duvačke instrumente za Noć na Goloj gori pokojnog Musorgskog, i Čajkovski je to s radošću prihvatio. Kasno noću su njih dvojica – Glazunov i Ladov – išli ulicama i razgovarali o Čajkovskom. Onaj šarm koji je u njemu postojao nekada, u mladosti – šarm u spoljnom izgledu i obraćanju sa ljudima – u poslednje vreme je, možda zbog toga što je naučio da veoma vlada sobom, postao njegova osnovna odlika. Na mlade ljude, na muzičare, on je delovao nepogrešivo sugestivno, razgovarajući s njima kao sa sebi ravnima, zračeći nekakvom posebnom, samo njemu svojstvenom toplinom. Te noći, kod Palkina, Ladov je govorio Glazunovu: – To je čovek! To je muzičar!
Te večeri, on i njegova muzika su se slili za njih u jedno. Oni su obojica osetili da je pred njima, bez obzira na sve svoje neuspehe, jedan pravi, veliki – božanski – muzičar. U dva noću primetili su da su ostali sami. Restoran se zatvarao. Ali vek iskrenosti je prošao. Četrdeset godina ranije Stasov i Serov išli su Listu da mu poljube ruku. Glazunov i Ladov se nisu usudili da otkriju Čajkovskom svoje dečačko ushićenje njime, oni su naprosto postali njegovi prijatelji. On se vratio u Majdanovo bolestan. Astma, koja se kod njega pojavila u poslednje vreme, probadanje u slabini – brinuli su ga. Trebalo je žuriti. Ali šta da radi? Starost je dolazila – prema godinama još rano, ali je on već osećao njene korake. I to je takođe bilo nešto što je trebalo skrivati: svoju nespremnost za smrt. Koliko toga je u životu morao da krije! Zbog toga, a ne zbog nečeg drugog, on je počeo da vodi dnevnik. Ne zato da bi mogao da ga iščitava u trenucima kada je žalio sebe – za tako nešto dnevnik nije pružao utehu. On je voleo uspomene – ali samo one koje su brižno negovane u srcu, a ne one koje je beležila ruka. On je pisao zato što nije imao kome da kaže ono najtajnije, najskrivenije: o svojoj ljubavi prema Bobu; o tome koliko mu je ponekad dosadan Aljoša, o Nadeždi Filaretovnoj kojoj sve manje želi da odgovara na njena pisma i koja ne može da shvati da njemu nedostaje novac. O sestri koja ga zamara, o Modestu, čije ga uhođenje izvodi iz takta, o samom sebi, o tome kako je strašno umreti, o svojoj tuzi, o kataru želuca, o tome da mu je izjutra muka. O strahu da će se jednom iznenada probuditi kao idiot – bez pamćenja, bez mogućnosti da radi; o tome da mu je u „tihoj luci” život isto tako nepodnošljiv kao i na uzburkanom moru. I, ako bi u snu video prazno pozorište na predstavi svoje opere, obavezno je i to zapisivao, jer čak ni tako nešto nikome nije smeo da kaže. On je u svom životu sretao ljude čija su imena bila nepoznata svima osim njemu: u Rusiji i u inostranstvu imao je tajno započete i tajno prekinute veze, o kojima nije slutio čak ni Aljoša. Ponekad bi mu se prošlost vraćala obasjana svetlošću u koju je tonula sadašnjost. Sećao se nekakvih duhova; „Pre nego što ću pasti u san mnogo i dugo sam razmišljao o Eduardu. Mnogo sam plakao”, napisao je u dnevniku koji je spolja ličio na album. „Zar njega sada uopšte nema? Ne verujem.” A sledećeg dana, opet o tome: „...Razmišljao sam i sećao se Zaka. Kako ga neobično živo pamtim: zvuk njegovog glasa, njegove pokrete i, posebno, povremeno veoma neobičan, izraz njegovog lica. Ne mogu da zamislim da ga sada uopšte nema. Smrt, tj. potpuno nebiće njegovo je iznad mog poimanja. Čini mi se da nikoga nisam tako silno voleo kao njega. Bože moj! Jer, ma šta da su mi tada govorili, i ma kako ja sebe umirivao, ali moja krivica prema njemu je užasna. A ja sam ga, međutim, voleo i volim ga i sada, i sećanje na njega za mene je sveto...” To je bio jedan od duhova, koji je više od ostalih izazivao nemir u njegovom srcu.
On je često pisao pijan. Aljoša je spavao pored njega. Bila je takva tišina da se u radnoj sobi čulo kada bi pas protrčao vrtom. On bi zaspao na stolici bez obzira na to što se retko kada osećao sasvim zdrav (uvek ga je nešto bolelo, savladavao ga je san usred bela dana, mrzelo ga je da izađe iz kuće) – on je često spavao obučen, neobuzdano jeo i lečio se ricinusovim uljem. Jednom je napisao testament – sve što ima ostavljao je Bobu. Bob je dolazio često, ponekad sa Modestom i Koljom Konradijem. Čajkovski je odlazio kod njega u Peterburg. On je izrastao u kapricioznog, čarobnog mladića, učio je prava, izgovarao „ciple” umesto „cipele”, otežući „i”, bio je još uvek neobuzdano talentovan i egoistički je davao prednost društvu svojih rođaka-vršnjaka u odnosu na društvo Čajkovskog. U Peterburgu, Petar Iljič se trudio da ga uveče zadrži u kući tako što je i sam odbijao pozive za večernje izlaske. On nije tražio da ostane nasamo sa nećakom, on je čak voleo kada su s njim, osim Boba, bili i njegovi drugovi. Ali biti pored Boba, slušati ga, gledati ga, pružalo mu je tihu sreću. On nije znao za ljubomoru, ponekad je umesto ljubomore osećao uvređenost: „Osećam se čudno kada sam sa Bobom”, zabeležio je on, „osećam da on ne samo da me ne voli, on naprosto prema meni oseća nešto poput antipatije”. Nije bilo tako: Čajkovski je Bobu bio drag, ali on nije mogao a da se prema njemu ne odnosi s izvesnom ironijom. Testament je sačinjen u korist „obožavanog dečaka” i Bob je to znao.
XVIII
Krajem 1887. godine Čajkovski je otputovao u inostranstvo: ne zbog odmora, ali ni zbog rada. Odlučio je da napravi koncertnu turneju: iz Pariza, Lajpciga, Londona, Praga stizale su laskave ponude. Posle neuspeha Čarobnice sve misli o novoj operi bile su odbačene; dojadilo mu je Majdanovo, Aljoša se oženio i on je ponovo bio sam. U Pragu je bila postavljena Devica Orleanska, u Nemačkoj su znali za njega zahvaljujući prijateljima – Fon Bilovu, Klindvortu (koji je sjedinjavao ljubav prema Čajkovskom sa ljubavlju prema Vagneru), u Parizu je bio izabran za počasnog člana Društva poštovalaca Baha. Za vreme svog poslednjeg boravka u Parizu on se uverio da ga Evropa sluša i često se njime i oduševljava. On je pamtio proročanstvo Balakireva: u svakom slučaju, u Francuskoj vas nikada neće voleti – Francuzi pre svega neće moći da izgovore vaše prezime. Sada, posle poznanstva s Kolonom, sa Lamurom, sa francuskim kompozitorima, od kojih je većinu sretao u salonu Vijardo, on je video da mu je Pariz otvorio svoja vrata, a u Nemačkoj mu je priređen takav prijem, o kakvom pet godina ranije (u vreme kada je Brodski izvodio njegov violinski koncert) nije mogao ni da sanja. On je rešio da ode u Evropu iz razloga koji je jedva priznao i samom sebi: nije imao snage da komponuje, Klinski okrug mu se smučio, od svih ljudi se umorio, zamarali su ga moskovski problemi i spletke, peterburška uzbuđenja. Odlazio je kao kompozitor-simfoničar i kao dirigent: prošle su dve godine od dana prvog predstavljanja Cipelica – on je za to vreme naučio da vlada palicom, naučio je da skriva uzbuđenje, bilo ono dobro ili loše, i da orkestar potčini sebi. Uzgred, izvođači su i dalje zahtevali da, kada on diriguje, horovođa sedi u suflerskoj kućici i daje im znake – u mahanje Čajkovskog nisu se uzdali. Sa orkestrom je sada izlazio na kraj, i čak su i najstrože sudije, kao Kjui, o njegovim dirigentskim sposobnostima pisale popustljivo. U inostranstvo je poneo štapić koji je nedavno dobio na poklon – pričalo se daje, tobože, pripadao Šumanu ili Mendelsonu. Taj sasvim običan štapić, nedavno je odneo juveliru da ga ukrasi lovorovim listićima od srebra. U Berlinu ga je dočekao Davidov, direktor Peterburškog konzervatorijuma. Zajedno su doručkovali; Davidov je bio van sebe: u Vitebsku mu je pijani oficir
polomio Stradivarijusovo violončelo, koje je svojevremeno grof Vijelgorski trampio za trojku s kočijašem. Davidov je o tome pričao jedva suzdržavajući suze. Čajkovski je s njim saosećao i pio. Predstojao je težak dan: muzički agent je trebalo da mu pokaže tačnu maršrutu po nemačkim gradovima. „Nije valjda da je ovo tek početak, da će naredna tri meseca biti ovako i da do marta ne treba ni misliti na Rusiju?”, mislio je Čajkovski. Opet je sve bilo kao i obično: trebalo je samo otići iz Majdanova, pa da odmah poželi da se tamo vrati, trebalo je samo da se nađe bilo gde i odmah je mesto iz koga je upravo došao počinjalo da ga priziva natrag. Koje osećanje je za njega bilo najnormalnije, ono kojeg se skoro nikada nije oslobađao? Osećanje sažaljenja. Jasna svest o nepovratnosti činila ga je uvek potištenim zbog sadašnjice. Ponekad se pitao: kada bi bilo moguće vratiti nešto iznova, šta bi on poželeo da vrati? I znao je da osim pojedinih trenutaka, od čitavog svog života ne bi imao šta da vrati. Na tom putovanju, usred svih tih poseta koje su se neprekidno smenjivale, novih poznanstava, proba sa tuđim orkestrima, bubanja sopstvenih dela, koncerata, bilo je takođe i trenutaka kojih se kasnije sećao s izvesnim uzbuđenjem. Uspeh koji ga je u inostranstvu opio bio je najpotpuniji i najnesumnjiviji od svih koje je do tada imao; on je zbog njega krenuo u Evropu i nije se prevario. Brodski je tada živeo u Lajpcigu. Lajpcig je bio jedno od muzičkih gnezda Nemačke. U njegovoj kući Čajkovski je već prve večeri po svom dolasku sreo nove evropske muzičare. Mali čovek, slabunjav, krivih ramena, svetlih kovrdža i iste takve brade, dugo mu je drmusao ruku. To je bio Edvard Grig. Tu je bio Brams, čiju je muziku poslednjih godina Čajkovski često slušao i svirao, i koja ga je uvek dovodila do besa; „netalentovani gad”, „uobražena osrednjost”, „haotična i potpuno besadržajna prazna stvar”... Kada su se upoznali Brams mu se dopao, maltene, više nego svi ostali. (Prema Grigu je osećao ogromnu nežnost.) Pokazalo se da je Brams omanji, snažan, sa glavom starca, sa dugom retkom kosom i gustom bradom. On je, sa svojim sivim očima i izrazom dobrodušnosti i spokojstva, pre ličio na Slovena nego na Germana. Posle sat vremena ispostavilo se da je on najveseliji, najjednostavniji, najpametniji i najdruštveniji čovek na svetu. Brodski, Ziloti i mladi, talentovani virtuoz Sapeljnikov, koji je tek kročio na put velike slave, tri prijatelja i telohranitelja Čajkovskog, učestvovali su zajedno s njim na koncertima po Nemačkoj. Između tih koncerata on je ponekad na dva, ponekad na tri dana odlazio u Libek ili Magdeburg kako bi došao sebi, a zatim se opet vraćao u Lajpcig, Hamburg ili Berlin. Svaki od novih poznanika je obavezno u njegovu čast priređivao ručak, zatim je on taj ručak uzvraćao, a potom je želeo da se vidi posebno sa Bramsom; pojavljivao se tu i novi čovek – Rihard Štraus; dolazio je u posete Šarvenka, dolazili su da se predstave Buzoni i Nikiš. On je na svoje koncerte odlazio prejeden i pošto bi prilično popio, ali naviknutost na takav život (kao i odvratnost), pojavile su se ubrzo: skoro da je mogao da uopšte ne spava, ponekad je bivao u
društvu po čitavih dvadeset i četiri sata, ali kada je dirigovao, na njegovom licu se već na prvi zamah štapića pojavljivala sigurnost u sebe. Članovima orkestra se dopadao. Sve je imalo uspeha: i Romeo, i Svita br. 3, i 1812. godina. Venci, fotografije, serenada pod prozorom u hotelu (Bože čuvaj cara), ručkovi, govori – sam je održao pozdravni govor na nemačkom jeziku – sve je to vodilo ka trajnoj slavi. A na ručku kod izdavača Boka u Berlinu, neka visoka debela dama od pedesetak godina jednom se progurala do njega. Na sebi je imala belu haljinu, ogrlicu, minđuše, imala je iskolačene pametne oči, malo suviše crveno lice. Ona prikriva lepezom bujnu, napola otkrivenu bistu i kaže da ga prepoznaje. A on?... Dezire Arto Padila poziva ga u goste: ona takođe želi da Čajkovskom ukaže poštovanje: „Jer mi smo nekada bili veliki prijatelji”, smeši se ona, a senjor Padila, ugojen, grlat i rukat, naprosto ga guši svojim zagrljajima. „Moda, golube... I ovako stara je isto onako čarobna kao i pre dvadeset godina...” Da, ona je kao i pre bila vesela i blistala je, bila pomalo zajedljiva, ljubazna i oštra. Glas joj više nije bio kao nekada, ali ona nikoga nije zavaravala, niti se sama zavaravala. A opet, to što joj je Čajkovski posvećivao romanse, pružalo joj je neopisivo zadovoljstvo – možda još veće nego nekada. Ručao je kod nje pred odlazak iz Berlina i za stolom mu je dato počasno mesto. „Starost”. „Tuga” – zabeležio je u svom dnevniku. Pijan je otputovao iz Nemačke i skoro pijan stigao u Prag. Na poslednjoj stanici pre Praga dočekala ga je delegacija čeških muzičkih društava: na praškoj stanici dočekao ga je hor; sve do Hôtela de Saxe pratili su ga povici „Slava”! Uveče su češki političari dolazili da se s njim upoznaju u njegovoj loži (bila je u toku svečana predstava Verdijevog Otela), u kojoj je on sedeo sa Dvoržakom. U Pragu je bilo još više oduševljenja nego u Nemačkoj, niko ništa nije hteo da mu naplati. U Hôtel de Saxe su svaki drugi dan priređivani banketi i na jednom od njih, između prvog i drugog „patriotskog” koncerta, Čajkovski je sa papirića pročitao govor na češkom (napisan ruskim slovima) – posle čega su ga nosili na rukama. „Ne mogu više. Kada će se sve ovo završiti?”, razmišljao je sutradan ujutru. Voz ga je nosio u Pariz. Praznu bocu konjaka izbacio je kroz prozor pravo na nasip. Pariz – užurban, malo hladan i veoma gizdav, bio je isti kao i obično. U Nemačkoj su slušali njegovu muziku, u Češkoj ju je slušala čitava zemlja, Pariz ga je primao u salone, gde su voleli Masnea, Paderevskog... Što je više trebalo paziti na pristojnost, govoriti ljubaznosti i zahvaljivati, to ga je više kasno noću vuklo na trećerazredna mesta, u kabaree, na Sevastopoljski bulevar, gde su on i Brandukov ponekad plaćali devojkama šampanjac; ili u cirkus. Kada je stigao u London, osetio je da više nema snage da i dalje vodi takav život. Bio je mart. Nije li sam tražio ono što je u punoj meri doživeo na Zapadu? On je sada bio
priznat evropski muzičar, više nije morao da brine zbog toga što negde neko ne zna za njega i nikada za njega nije čuo... U vozovima, u hotelima za vreme obeda, ljudi su ga prepoznavali. Nije li to ono što je nekada želeo? Ili sada opet, po svojoj staroj navici koja ga čini tako nesrećnim, počinje da žali za vremenom kada ga niko nije znao niti se za njega interesovao? Kada je bio slobodan. Slava ga je obavezivala. Mnogo toga je i pre morao da skriva, ali sada je morao da krije skoro sve. Oči prijatelja, neprijatelja, obožavalaca, naprosto znatiželjnika – bile su uperene u njega. U inostranstvu je primio vest od ministarstva dvora da mu je obećana penzija od cara... Sve to obavezuje. O, kada bi mogao da pobegne od sebe! Ali pokušavao je više puta u životu da pobegne, i kad bi se toga setio prošla bi ga jeza. Preostaje mu jedino da se maskira, da nauči da se maskira tako da niko ne zna šta se u njemu događa, da niko ne nasluti koliko mu je nepodnošljivo da živi na ovom svetu i da ujutru, kada se probudi i kroz prozor ugleda svetlost dana, s tugom šapuće: opet je dan! Da bi se ogradio od svih, izbegavaće ubuduće da s nekim ostaje udvoje, ma ko to bio – u društvu, do mile volje, ali nikako oči u oči: ni sa Larošem koji o svemu zapitkuje, ni sa previše delikatnim Sergejem Ivanovičem. Biće još predusretljiviji u ophođenju, naročito sa mladima. Svi treba da misle da je on potpuno uravnotežen i da jedino nije baš previše veseo čovek. Zatim će pisati: komponovaće sekstet, balet, opet operu... Sve što sam poželi, sve što neko naruči. Posle putovanja u inostranstvo postalo je jasno (verovatno i Brodskom i Zilotiju) da treba da požuri; on je duševno suviše istrošen, on je bolestan telesno, on će, naravno, uskoro umreti. Treba napisati još nešto, glavno, bolno, nešto što ga prati čitavog života. Da reši jedno nerešeno pitanje. A zasada, on piše ono što „nije pravo”: Petu simfoniju i radi to da bi samom sebi dokazao da još nije sve napisao, da „starac još nije izdahnuo”. Po dolasku kući on se bez nadahnuća prihvata posla. Od inostranstva se umorio, odvikao se od usamljenih večeri, ali i ljudi koji mu dolaze iz Moskve nisu mu sada dragi. Njegove novčane prilike su, bez obzira na penziju, zamršene. Unaokolo je posečena stoletna šuma, preko leta dolaze izletnici. Na tiho seosko groblje u noći obasjane mesečinom dolazili su parovi. Čajkovski je za svoje šetnje birao usamljena mesta, kojih je bilo sve manje, ali je svaki dan izlazio, bez obzira na vremenske prilike. Prešlo mu je u naviku da prolazeći pored kuća zagleda u prozore tako da ga niko ne vidi. Virenje mu je postalo strast, ponekad je izlazio samo zbog toga. On je najbolje znao da čovek kada je sam ne liči na onog čoveka koga poznaju ljudi iz njegovog okruženja, i on se trudio da posmatra nepoznate ljude onda kada su sami. Kroz zavesu, kroz pukotinu na prozorskom kapku, kroz prozor na koji nije navučena zavesa. Gosti su dolazili često, te godine je skoro uvek neko bio u gostima: ili Modest i
Kolja, ili samo Modest, ili, nakratko, Bob – lep, već sasvim odrastao, nadmen („sto puta božanstven”); ponekad je boravio Laroš, koji se opet, posle kratke profesure na Moskovskom konzervatorijumu, preselio u Peterburg, Laroš, koji je svojevremeno mnogo obećavao ali je prebrzo sazreo i postao klonuli gubitnik sa zamršenim privatnim životom i sada se po čitave dane valjao po krevetu sa udžbenikom latinskog u rukama („i hteo bi da uči, i mrzi ga”), koji je pustio ogroman stomak i jednom prilikom bahato priznao da „ne može da smisli Pećinu muziku”. Iz Moskve su službeno dolazili zaposleni na Konzervatorijumu: Sergej Ivanovič je odustao od direktorovanja, to mu je oduzimalo suviše vremena, i na njegovo mesto je došao Safonov; umesto Albrehta, inspektor je postala Hubertova udovica... Čajkovski je i sam navraćao u Moskvu i Peterburg: to je za njega postala potreba. Za vreme jednog boravka u Peterburgu obratila mu se direkcija Imperatorskih pozorišta sa narudžbinom: da napiše balet. Izokola mu je rečeno da je to careva želja. Već je imao pripremljen libreto. To je bila Uspavana lepotica, i on se pored drugih stvari prihvatio komponovanja u duševnom stanju lakom i jasnom, u kakvom odavno nije bio. Nije Laroš uzalud govorio da je on „nadaren za ozbiljnu muziku na vazdušast siže”. Sećao se kako mu je Nadežda Filaretovna pre nekoliko godina pisala o „opijanju muzikom”. On je ovoga puta zaista padao u pijanstvo dok je pisao. Uglavnom, trudio se da umeri svoju uobičajenu odsečnost, svoju „buku”. – Ah, zašto kod mene nije sve kao kod Nikolaja Andrejeviča (Korsakova)! – često je govorio. – Trube, tromboni, udarački instrumenti duvaju kod mene iz sve snage preko čitavih stranica, bez potrebe i bez ikakvog smisla. Želeo je da u Uspavanoj lepotici toga ne bude. Dolazili su i novi, mladi gosti: Arenski, skoro bolestan, koji je posedovao nekakav nenormalan sluh kakav niko nije imao; Ipolitov Ivanov, njegov tifliski drug; učenici sa Konzervatorijuma. Muzika i karte – nikakve druge razonode ovde nije bilo. Rano ujutru, pre posla, Čajkovski je u svojoj sobi pisao pisma – poštar je dolazio po njih pre doručka. Njegova prepiska je odavno počela da se razgranava, a posle poslednjeg putovanja po Evropi ponekad je morao da napiše po trideset pisama za jedno jutro. Nadeždi Filaretovnoj je u poslednje vreme skoro prestao da piše o sebi, a i njoj je s godinama bilo sve teže da se pridržava nekadašnjeg napetog tona – starila je, kod nje se pojavilo izvesno osobenjaštvo, ona je više nego ikada okupljala oko sebe mlade muzičare koji su je pratili i u inostranstvo, i u njeno Pleščejevo. Postala je sasvim nedruštvena. Sada joj je Čajkovski više pisao o lepotama prirode Klina ili Kavkaskih planina, o cveću koje je sam posadio u vrtu; ponekad je molio novac unapred – ona je kao i pre bila darežljiva i, kao i pre, ispunjavala sve njegove tek nagoveštene molbe. Osim Nadežde Filaretovne bilo je i drugih korespondenata, ljudi koji su mu bili bliski i čiji se broj iz godine u godinu povećavao, bilo je pisama rodbini, bilo je službenih pisama. Njih je svakog meseca bilo sve više.
Ponovo su ga zvali u Pariz, u Nemačku. U Pragu je postavljen Onjegin. Veliki knez Konstantin Konstantinovič je tražio odgovore na svoja nimalo glupa razmišljanja o muzici, poeziji i drugim vrstama umetnosti. Čehov mu je pisao povodom Namrgođenih ljudi posvećenih njemu... Bilo je i pisama ljudima koje je slučajno sreo na putovanjima, strancima i Rusima koje je tajno oplakivao, koje nije mogao da zaboravi... Tajno. Sve što je osećao sada je naučio da oseća tajno i to je takođe bio jedan od znakova starosti: manje pohlepe i manje žestine u ispoljavanju osećanja. Umor duše povećavao se zajedno sa slabljenjem tela. Zvali su ga u Ameriku. Ali on je rešio da Ameriku zasada odloži. Završio je Petu simfoniju, završio je Uspavanu lepoticu, dirigovao je na jubilarnim koncertima Antona Rubinštajna, što mu je palo veoma teško, ali je neizostavno želeo da vrati „stari dug”. Uostalom, kakav dug? Zar nije Rubinštajn prema njemu uvek bio ravnodušan? „Nepomična zvezda na mom nebu.” Vavilonska kula, čije je izvođenje trajalo oko jedan sat, i druge Rubinštajnove „kapitalne” stvari trebalo je naučiti, naterati hor od sedam stotina ljudi da sluša. Na devet Betovenovih simfonija potrošio je manje snage nego na ovo vraćanje nepostojećeg duga. Ali i to je prošlo, kao i izvođenje Lepotice. Vuklo ga je u Italiju, na mesta koja je nekada voleo. Odavno ih nije video, nije udisao nežni vazduh koji izaziva nemir u srcu. Otputovao je s prvim činom libreta Pikove dame u džepu – trebalo je da mu Modest pošalje ostalo. Da, odlučio je da se opet prihvati opere. Pre odlaska je spalio svoje dnevnike. Tamo, u vili dei Colli, gde je nekada živeo, igrale su sada karnevalske maske, treštala je muzika, a u Kašinu je trebalo dugo tražiti usamljeno mesto u prašnjavoj, nagizdanoj pokladnoj gomili. Odseo je u gradu, u hotelu sa prozorima na Lungarno; dani su bili skoro letnji. Ali on se ovde nije setio Nadežde Filaretovne, nije se setio svog života prohujalog ujesen 1878. godine, već je još prve večeri pošao da traži uličnog pevača Ferdinanda, kome se nekada divio i koji je od dečaka izrastao u odraslog pevača. Pošao je da traži akrobatu Marijanija u Areni. Nalazio se u grozničavom stanju: Modestov libreto (ostale činove mu je slao jedan za drugim) toliko ga je uzbuđivao da nije mogao da razmišlja o njemu bez snažnog lupanja srca. Ovde je po čitave dane provodio pišući, uz kratke šetnje i retka noćna pijanstva, onako kako se već odavno bio odvikao da radi. Kao i uvek kada je pisao mnogo i dugo, sa iznurujućom napetošću, on je osećao da će ispasti dobro. Zalog uspeha ležao je u potpunosti s kojom se predavao stvaranju; s nezadrživom snagom, u bujici, rađali su se zvuci, njegove ruke su se tresle nad notnim papirom. Uvek je voleo da radi u žurbi, kada je znao da ima rok to ga je podsticalo. Odmah pošto je počeo da radi na Pikovoj dami odlučio je da ona po svaku cenu mora biti izvedena naredne sezone. To je pridavalo radu neopisivu lepotu. Više puta je napisao i rekao da treba biti kompozitor „u maniru obućara, a ne u
maniru gospode, kakav je kod nas bio Glinka čiji genije, uzgred, i ne pomišljam da negiram. Mocart, Betoven, Šubert, Mendelson, Šuman stvarali su svoja besmrtna dela apsolutno kao što obućar šije čizme, tj. iz dana u dan i uglavnom po narudžbini.” Kočije su prolazile pored njegovih prozora, krećući posle ručka u šetnju u Kašino; to je bila njegova razonoda; razonoda je bila Aida, na kojoj je bio četiri puta i svaki put izlazio posle drugog čina – duže nije mogao da ostane; Ferdinando ga je zabavljao svojim pevanjem; takvu razonodu je on tražio; uzrujan od rada, ustajući od pisaćeg stola, iznenada je padao u stanje nepodnošljive potištenosti koju je mogao da potisne jedino snom ili radom. Za mesec i po dana gruba varijanta opere je bila gotova i on je istoga dana počeo da radi klavirski izvod. Od uzbuđenja, od premorenosti, nad poslednjim listom radne varijante spopala ga je histerija – ali tako slatka, tako blažena da je čak osetio izvesno olakšanje. Sa pripremljenim klavirom vratio se u Rusiju. Mogao je da živi u Firenci ili na bilo kom drugom mestu – ovoga puta nije primećivao Italiju: nije bilo ni snage ni vremena da se preda uspomenama ili da se razneži nad sopstvenom prošlošću. U Peterburgu – gizdava, svečana postavka, u Kijevu – predstava sa stilom i skladom; i na jednoj i na drugoj divni glasovi i puna kasa; i na jednoj i na drugoj darovi; kritika Pikovu damu naziva nečim „raskošnim, strasnim i ne baš moralnim”; on nema nijednog slobodnog trenutka; proleću dani i noći, tuga; nove narudžbine – za operu, za balet. Kafanski, zasićen, moskovski vazduh, gde se posvađao sa Safonovom zbog Brandukova i istupio iz sastava direktora Konzervatorijuma; službeni vazduh Peterburga, koji mu je bio neophodan i koji on nije voleo; vazduh Kijeva i Tiflisa, gde su se uzvici i jeka čuli čim bi se on pojavio u koncertnoj dvorani, u pozorištu. Ni za šta nema vremena – došle su pedesete i njegovo srce, umorno od strasti, muzike i slave (tako rano!), stislo se kao u mengelama. Želeo je da komponuje, želeo je da sanja, mnogo je toga želeo... Trebalo je da nekuda putuje, da na nešto pristaje, da napusti svoj dom – trebalo je da ide u Ameriku: odande je nuđen novac, ogroman, fantastičan. Nikada do tada nije video toliki novac. „Opere treba pisati (uzgred, kao i sve ostalo)”, pisao je on Tanjejevu povodom uspeha Pikove dame, „onako kako Bog duši odredi. Uvek sam se trudio da što istinitije i što iskrenije izrazim muzikom ono što je postojalo u tekstu... Dakle, pošto odaberem siže i pristupim komponovanju opere, davao sam potpunu slobodu svom osećanju, ne pribegavajuci ni Vagnerovom receptu, ni želji da budem originalan. Pri tome, nimalo nisam sprečavao tendencije duha svog vremena da na mene utiču. Svestan sam toga da bih, da nije bilo Vagnera, pisao drugačiju muziku; dopuštam da se čak i kučkijanizam23 odrazio na moje opersko komponovanje, verovatno i italijanska muzika koju sam strasno voleo u detinjstvu, i Glinka, koga sam obožavao u mladosti – sve je to snažno uticalo na mene, a da i ne govorim o Mocartu. Ali ja
nikada nisam prizivao nekoga od tih idola, već sam im prepuštao da raspolažu mojim muzičkim nadahnućem kako oni žele...” Ipak, prema Pikovoj dami, kao i prema svemu što je komponovao, veoma brzo je počeo da se hladi, pola godine posle postavke. Napisao je sekstet i – kao što je uvek bivalo – poslednja stvar mu je izgledala najbolja, a u prethodnoj je uviđao nedostatke, promašaje, ona je za njega gubila svoju draž. U najbližoj budućnosti predstojao mu je rad koji je opet zahtevao mir i samoću – Krcko Oraščić i Jolanta naručeni su istovremeno i o njima je istovremeno razmišljao, ali je njihovu realizaciju odložio na godinu dana. Odlazio je u Ameriku. U toj čudnoj zemlji sve je bilo nekako drugačije. Možda onako kako će jednom biti u svetu budućnosti? Možda će Evropa – siromašna rođaka – takođe kroz dvadesetak godina morati da usvaja američki način života, čudnovat, neobičan način? Železnica ide direktno kroz grad, liftovi u zgradama lete gore-dole, kuće se grade do samog neba... Već od samog isplovljavanja atlantskog giganta La Bretagne počinju čuda. Bilo je vreme (80-ih godina), kada su brodovi do Amerike plovili najmanje desetak dana. Sada, 1891. godine, između Avra i Njujorka putovanje traje šest dana i četrnaest sati; ploveći dvorac – sa pozorištem, bazenom, bibliotekom – predviđen je za više stotina putnika. U prvoj klasi žene se za ručak presvlače u balske haljine. U trećoj, kojom putuju emigranti svakakve fele i čitavo jato devojaka lakog ponašanja, prema ugovoru sa specijalnim agentom, još je veselije. Tu Ciganin prikazuje publici dresiranog majmuna, tu se uz harmoniku igra, peva se uz gitaru... Čajkovski često silazi na palubu treće klase, iz dokolice se upoznaje sa devojkama, s trgovačkim putnicima, sve ih čašćava, žali se na potištenost, na strahove: boji se okeana, morske bolesti (iako nema simptoma), boji se da će brod neizostavno potonuti. „Hmm, da, u vašim godinama!”, kažu mu saosećajno i on trči u svoju kabinu da se pogleda u ogledalo: zar zaista ostavlja utisak starca? „Tschaikovski is a tall, gray, well built interesting man, well on the s i x s t y. He seems a trifle embarassed and responds to the applause by a succession of brusque and jerky bows”24, pišu u Heraldu sutradan po njegovom dolasku i objavljuju njegove fotografije, snimljene u pristaništu, u hotelskom holu, prilikom izlaska na ulicu. Svaki čas ga obaveštavaju o dolasku novinara. Oni pristižu u gomilama: – Kako se vašoj supruzi dopada Njujork? – pitaju dok uleću. Na odlasku traže njegov autogram. On ne može da se smiri: u njegovoj sobi je parno grejanje, kupatilo, toalet, topla i hladna voda. Nema sveća, svuda je elektrika. Ako mu nešto zatreba – ne treba da zvoni – treba samo da podigne slušalicu internog telefona i da naredi, a kada mu neko dolazi, telefoniraju mu i pitaju ga da li želi da primi posetioca? Govori se direktno preko žice! To je neobično. Na ulicama skoro da nema kočijaša – svi idu
železnicom, koja bučno juri između zgrada. Na ulicama je mnogo crnaca, on se za svakim okreće. A kuće! Po deset, dvanaest, sedamnaest spratova. Nikada ne bi pristao da stanuje na osamnaestom spratu. Priča se da u Čikagu postoje zgrade od dvadeset četiri sprata. I ljudi su ovde neobični: veseli, jednostavni, gostoljubivi; svi koje ovde sreće znaju ga, vole i izvode njegovu muziku. Dame koje je upoznao svako jutro mu šalju cveće, parfeme, tabakere; on neprestano dobija poklone: malu srebrnu statuu Slobode, pribor za pisanje... Nema nikakvih zvaničnih banketa – samo veseli prijatni ručkovi. Nema nikakvih govora – samo zdravice. Pored svakog pribora – meni sa odlomkom iz njegovog dela, pred priborom dama – njegov minijaturni portret u raskošnom okviru. Mešavina luksuza, jednostavnosti i udobnog života iskorišćenog do kraja, potreba svakog čoveka da svom susedu učini nešto prijatno – porazili su Čajkovskog već na samom početku njegovog boravka u Njujorku. Bio je pozvan u Karnegi da diriguje na nekoliko koncerata; pokazalo se da je orkestar izvanredan; dvorana predviđena za dve hiljade slušalaca bila je ispunjena do poslednjeg mesta. I svi su smatrali da je to potpuno prirodno. On je prvi put video barove ukrašene vrednim goblenima, posetio je ozbiljan klub gde se ljudi zimi klizaju, a leti kupaju. Jeo je sos od malih kornjača, jeo je sladoled koji se kotrljao iz svežih ruža, pio napitak od nekoliko likera i viskija – izmešanih i vešto umućenih. Video je ljude kako idu ulicom vičući nešto o osmočasovnom radnom danu (nije razumeo ko su oni i šta traže). Sve je bilo neobično; i zlatni zubi dama, i muškarci koji su na svaki način, nenametljivo, s detinjom spremnošću da čoveku ugode, išli da mu kupuju, donje rublje; i sam Karnegi, koji je bez obzira na svojih četrdeset miliona (i neobičnu sličnost sa Ostrovskim) živeo skoro isto onako udobno i jednostavno kao i ostali, njegov oduševljeni poštovalac koji ga je grlio (ali ga nije ljubio – u Americi se muškarci ne ljube) uzvikujući da je on „muzički kralj”. U Vašingtonu mu je priređen prijem u ruskoj ambasadi, u Filadelfiji je za dva dana uspeo da se sprijatelji sa tamošnjim muzičarima. Usred svih tih svečanosti, iznenada mu je ispao prednji zub što mu je pokvarilo raspoloženje na nedelju dana; počeo je ovlaš da šuška. U Njujork se vratio skoro kao kući... A u vozu je opet bilo i kupatila, i berbernice, i svakome su, ne brojeći, na prvi zahtev davani peškiri, četkice, sapuni... I svake večeri kada ostane sam on je plakao. Plakao je zbog toga što na svetu ima tako dobrih ljudi i koliko ga samo vole ljudi na drugom kraju sveta; i koliko je sada daleko od kuće, i koliko je usamljen; i koliko je umoran. Plakao je zbog Boba, koji je bio tako daleko i koji mu je tako retko pisao. „Najviše sam, naravno, mislio na tebe”, pisao je Čajkovski, „i tako sam žudeo da te vidim, da čujem tvoj glas, i to mi je izgledalo kao toliko neverovatna sreća da mi
se činilo da bih dao deset godina života (a kao što znaš ja veoma cenim život) samo da se na trenutak pojaviš. Bobe! Obožavam te. Sećaš li se, govorio sam ti da ne uživam toliko da te gledam, koliko patim kada ostanem bez tebe? Ali u tuđini, imajući u vidu beskrajno veliki broj dana bez tebe, posebno osećam sav značaj svoje ljubavi prema tebi...” Ponekad mu se činilo da to putuje nekakav „ne-ja”. Ne može biti da on izdržava sve te probe, ta upoznavanja, buru na Atlantskom okeanu na povratku i da mu se sve to skoro sviđa. „Ja” se negde zlopatilo i drhtalo, „ja” je plakalo. „Ja” je usred srdačne, blagonaklone gomile bilo potpuno samo. Samo u tuđini, samo u zavičaju, samo na čitavom svetu. Kome je on bio potreban? Nije više imao čak ni Nadeždu Filaretovnu.
XIX
Izdaja, i to izdaja „najboljeg prijatelja”, naslućivala se negde uoči 1888. godine, posle njegovog zaista pobedonosnog putovanja po Evropi, kada je prvi put osetio neizbežnost kraja tog prijateljstva. Nadežda Filaretovna je i dalje u njemu tražila ono što joj je bilo dato na početku njihove prepiske. A on više nije pripadao nekadašnjim stvaralačkim idejama, one su se povukle i napajale su ga samo u onim momentima kada je pisao muziku, prepuštajući mu da sve ostalo vreme vodi svoju hazardersku, uspešnu i iznurujuću politiku slave. On je počeo da primećuje kako se između onoga što ona o njemu misli i onoga što on zaista jeste stvara provalija koju on nema ni snage ni vremena da zatrpava. Ona je mislila da je on čarobnjak koji živi u muzici – dok je on na muziku povremeno gledao kao na sredstvo za postizanje svetske slave; ona je mislila da je on suviše obuzet stvaranjem i da zato retko piše – on je pisao svakodnevno po dvadeset pisama i smatrao je potrebnijim da se dopisuje s nekim drugim ljudima nego s njom; ona je mislila da je on dobar i ravnodušan prema novcu – on je tražio sve više; čak je i to što i dalje održava prepisku s njom u dubini duše ponekad i sam tumačio kao svoju zainteresovanost za njenu novčanu pomoć. Ona je mislila da je on „duh” – on se veoma brinuo o svom telu. Imao je katar, te su ga problemi apetita, želuca i nesanice izuzetno zanimali. Ona je mislila da on voli decu zbog svoje duševne blagosti – on je trčao za malim majdanovskim đacima, strahujući da će ga odrasli primetiti. Ona je mislila da ga čašica konjaka leči od nesanice – on je ponekad bio toliko pijan da nije znao za sebe. Ona je mislila da on u svom životu nije našao ženu koju bi mogao voleti – za njega je svaka žena bila Antonina Ivanovna. Ona ga je prvih godina svojim pismima činila onakvim kakvog ga je volela. On je zaista bio njen. Ali sede vlasi u kosi, bolesti, neprekidna tuga, uspeh, i uopšte sav metež i teškoće čak i „najsrećnijeg” od svih srećnih života, nisu mu dopustili da se održi na onoj visini na koju ga je ona uzdigla. I onda je među njima došlo do raskida. On se postepeno na njega navikavao i nije ga primećivao, ili skoro da ga nije primećivao. Ali došao je dan kada je i Nadežda Filaretovna iznenada postala toga svesna. Nadežda Filaretovna nije bila od onih koji se mire, popuštaju, opraštaju, prilagođavaju se ili zatvaraju oči – ona je prekinula odmah i zauvek. Njen višemilionski imetak, koji su stvorili ona i njen pokojni muž sopstvenom
energijom, pameću i radom, u to vreme više nije bio ono što je bio dvanaest godina ranije. A Čajkovski je zarađivao, i to zarađivao dobro, spremao se da kupi kuću. Pošto je bila direktna i pravična, nije joj bio potreban povod da raskine, ali su joj njeni uzdrmani poslovi poslužili kao povod. Napisala je Čajkovskom da mu više neće pomagati. „Nemojte me zaboraviti i setite me se ponekad...” Ipak, zar nisu mogli da nastave i da jedno drugom makar ponekad pišu? Zar je njena novčana pomoć bila jedini razlog njihove prepiske? – razmišljao je, trudeći se da je shvati. Nešto je, izgleda, iznenada prepunilo čašu njenih saznanja o njemu. Došao je dan kada je, iako ga je poznavala trinaest godina, saznala o njemu poslednju istinu – od sopstvenog brata – i precrtala Čajkovskog u svom srcu. To što je izgubio šest hiljada godišnje sada za njega više nije bila katastrofa – to je bila samo značajna neprijatnost. On je na njeno pismo odgovorio pomalo usiljeno, ali lepo – i već na to pismo nije dobio odgovor. To ga je mučilo. Napisao je još jedno. Ćutanje. Sačekao je pola godine pokušavajući da sazna preko njenog sina, oženjenog njegovom nećakom, da li ga je ona zbilja tek tako napustila? Ništa nije saznao. Vrativši se iz Amerike, u julu 1891. godine, on se obratio Pahuljskom dugačkim pismom, moleći ga da učini sve kako bi mu se ona opet vratila. Nije se vratila. Ona je bila devet godina starija od njega, ali, odnekud, kad god je mislio na svoju smrt, činilo mu se da će ga ona nadživeti i da će biti negde blizu njega. Na njenim rukama je umro Venjavski kome je ona ulepšala poslednje dane. On je sada ostao sam i u smrti i u životu. „Sreća” se završila. Ostala je povređenost. Od emajliranog sata koji mu je ona poklonila nikada se nije rastajao. To je, možda, bio fetiš. Kada bi morao da ga odnese na čišćenje, postajao bi uznemiren. Posle dolaska iz Amerike, opet je živeo u Majdanovu, u iznajmljenoj kući. Bilo je leto. Odgovor od Pahuljskog nikako nije stizao. I jednom, predveče, kada su prozori u kući bili otvoreni (a on je nosio radnu bluzu na kojoj nije bilo džepova), sat mu je ukraden sa pisaćeg stola. To je primetio tek kada je, odlazeći na spavanje, hteo da ga navije. Odmah je poslat telegram u Moskvu, tajnoj policiji. Sledećeg dana je stigao detektiv. Čajkovski nije izašao da se s njim vidi, dočekao ga je Aljoša. Čajkovski je ležao u svojoj sobi sa spuštenim zavesama – posle suza i nemoći iznenada bi prešao u stanje tako strašnog besa da je bilo bolje ne ulaziti mu u sobu. Zar je zaista sve bilo svršeno i nije sačuvan čak ni taj mali materijalni trag njegovog jedinog prijateljstva na čitavom ovome svetu? Aljoša je uveče došao da ga umiri: detektiv je obećao da će čitav srez dići na noge. Tek u septembru su uspeli da pronađu lopova. To je bio mlad momak, neobično mio, dobrodušan i glup. On je priznao sve, lažno optužio dvojicu saučesnika, koji na dan krađe uopšte nisu bili u Majdanovu. Zatim je pao Čajkovskom pred noge i rekao
da je lažno optužio sebe; Čajkovski nije znao šta da misli, molio ga je da kaže gde je sat, obećao mu je nagradu. Ispostavilo se da je dečko histerik i da je u policijskoj stanici detaljno ispričao kako je ušao kroz prozor, kako je zdipio sat, perorez i špil karata. A onda je opet počeo sve da zapliće, molio je da ga puste i tvrdio da sat nije ni video. Petru Iljiču je odjednom Majdanovo postalo nepodnošljivo. Odlučio je da ga napusti i da najzad kupi kuću u Klinu. – Iz dana u dan ovde mi je sve mučnije i mučnije. Došlo je vreme da razmisli o sigurnom utočištu za starost. On nije umeo da čuva „za crne dane”. Opet je, i čak više nego pre, pravio dugove. Kuća ponovo nije bila kupljena, već iznajmljena velika dvospratna kuca koja se ovoga puta nije nalazila u parku, niti među letnjikovcima, već na periferiji Klina. Unaokolo su bile bašte i pustare; zimi se kroz golo drveće naziralo ravno seosko prostranstvo. U donjem delu je boravio Aleksej sa porodicom” u gornjem – Petar Iljič. Još od detinjstva omiljen Luj XVII visio je na zidu među drugim gravirama i fotografijama; on je voleo fotografije i, po tadašnjem običaju, kačio ih je zbijene jednu uz drugu. Tu je bila i Nadežda Filaretovna sa svojom visokom nezgrapnom frizurom, i svi prijatelji – mrtvi i živi. Na stolu je sada stajao Spinoza sa napomenama ispisanim olovkom, a na klaviru – omiljene Mocartove partiture, koje mu je svojevremeno poklonio Jurgenson. I ovde je jedna soba bila određena za Boba. U proleće su Bob, njegova dva rođaka, njegov novi nerazdvojni drug – Ruda Bukshevden, Volođa Napravnik, dolazili ovamo da „bubaju” pred ispite. Ponekad ih je sve – „svoju četvrtu svitu” – Petar Iljič vodio u Moskvu. Svaki odlazak ga je koštao najmanje petsto rubalja. On je imao običaj da svuda plača za sve; to mu je pričinjavalo zadovoljstvo, i to ne samo kada je plaćao za Boba, Kolju Konradija, za Modesta (koji je čitavog života napola živeo o njegovom trošku), za Laroša – već i za ljude koji su bili višestruko bogatiji od njega. On je sa svojih putovanja donosio malo šta od onoga što bi zaradio. Zbog slave, a najpre – zbog novca – moralo se putovati i po Rusiji i po inostranstvu. Pikova dama – jedina – činila ga je povremeno bogatim čovekom. Po Rusiji je ponekad putovao sa zadovoljstvom: Tiflis i Kijev su mu zamenili Moskvu, gde mu je od vremena Safonova sve postalo tuđe, iz Moskve je izrastao, kao što se izrasta iz stare odeće. Zato se Peterburgu vratio svom dušom – Peterburg više nije bio onaj nekadašnji: Napravnik, i čitava direkcija, ukazivali su mu puno poštovanje, on je tamo bio priman kao prvi kompozitor Rusije; tamo je živeo Modest, tamo su živeli prijatelji, muzičari, oni koji mu nisu bili baš bliski – kao Korsakov, ali i veoma dragi njegovom srcu – kao Glazunov. Najzad, tamo je u Pravnoj školi učio Bob. Sada je i Peterburg njega voleo... Uostalom, gde ga nisu voleli? On je postajao najomiljeniji svuda gde bi došao. I kada bi se setio prijema u Odesi – najstrasnije, najneobuzdanije ushićenje, nekakav totalni huk oko njega (posadili bi ga na stolicu i
nosili na rukama, ljubili su mu ruke, orkestar je ridajući svirao tuš, čitani su mu toga časa sročeni pozdravni govori u prozi i u stihovima) – kada bi se svega toga setio bio je to za njega nesumnjiv dokaz da je postigao sve što se samo postići može. A tuđina mu je postajala sve nepodnošljivija. Uvek kada bi u Ejdekunenu iz ružnog ruskog vagona presedao u izvanredan nemački vagon, on bi se kleo da „poslednji put” odlazi iz Rusije; otišao bi u toalet da plače, da ga ne vide putnici, zbog toga što mu je bilo suđeno da se potuca po svetu sve do smrti. Zašto? Nije mogao na to da odgovori. Ali u Hamburgu je izvođen Onjegin, u Pragu Pikova dama, i trebalo je ići. On je Evropi bio poznat kao simfoničar, a sada ga je upoznavala i kao operskog kompozitora. Na tim putovanjima život mu je vraćao zaboravljene ljude – svoje nekadašnje učenike sa Konzervatorijuma on je sretao kao profesore Konzervatorijuma. Sa Dezire Padila sreo se na svojim turnejama. Svi ti susreti ličili su na rastanke – kao da se u sećanju vraćao u prošlost kako bi se zauvek s njom rastao. Život mu je vratio i votkinsku „sestricu” koja se vratila u detinjstvo i, živeći u Kamenki, mislila da je Petruši i dalje šest godina. A jednom je stiglo pismo od Fani: Fani, madmoazel Fani ga je posle četrdeset pet godina podsetila na sebe, čuvši da je postao slavan. To je bilo isto kao da se vratila pokojna majka. Fani je tražila da ga vidi, sećala se votkinskih godina, pitala za svu rodbinu. Ona je pamtila sve, čuvala je njegove dečje sveske. On nekoliko dana nije mogao da dođe k sebi: kako, zar je ona živa, zar će je zaista videti, zar će oživeti najlepše godine svog života:brat Koljenka, nerazdvojni drug u igrama; crne uralske noći sa strašnim pričama; majčina ruka na njegovom čupavom potiljku, vožnja sankama obalom Karne. Detinjstvo... Obećao joj je da će je posetiti prilikom prvog putovanja u inostranstvo, ali je tek pola godine kasnije, na proputovanju iz Bazela u Pariz, svratio u Monbelijar. Maleni grad sa starom crkvom i glavnom ulicom sa zasađenim drvoredom, učinio mu se nalik na ruske provincijske gradiće. U jednoj tihoj ulici pokazali su mu običnu gradsku kućicu. Kada je ušao, u susret mu je pošla debela starica od oko sedamdeset godina, crvenog lica. On ju je odmah prepoznao. „Pjer!”, rekla je tiho i zaplakala. Zaplakao je i on. Ona ga je posadila u fotelju i raspitivala se o svima, čak i o onima koje je on sam već odavno zaboravio. Ona se setila njegove majke, zajedno sa njegovim starim dnevnicima izvadila je nekoliko pisama Aleksandre Andrejevne upućenih njoj. On je posmatrao nju, njenu malu, urednu frizuru bez ijedne sede vlasi, njene živahne pokrete. Iz svog života, iz te mučne, strašne i odnekud nepotpune simfonije, izvlačio je u sećanju uzbudljivu, prodornu temu koja je započela onda kada je on još bio „dečak od stakla”, kada je prvi put čuo ariju Cerline iz Mocartovog Don Žuana koju je odsvirala stara orkestrina dok su u njoj šištali i škripali talasi; kada mu je poljski oficir, slučajni prolaznik, odsvirao Šopenovu mazurku – pre oboljenja kičme, nasleđenog od dedice Asijera, pre nego što će se, u sam osvit mladosti, dogoditi magloviti i koban susret sa tajanstvenim i zavodljivim
probisvetom Pičiolijem. Presedeo je kod nje čitav dan i sutradan ujutru je došao ponovo. Na ručak je morao da ode u hotel: i dalje je živela od časova i nije mogla da ga ugosti kako valja. On joj je ponudio novac, ali je ona odbila. U gradu nije bilo čoveka koji svoju pismenost nije dugovao njoj. Život mu je vratio i drugaricu iz mladosti – Anet. On je, istina, nikada nije gubio iz vida, ali u poslednje vreme joj je sve češće pisao – uglavnom šaljivo; kroz tu šalu ona je pogađala sve što je on hteo da joj kaže ozbiljno a nije mogao, i on joj je bio zahvalan za razumevanje. Život je, oduzevši mu „najbolju prijateljicu”, možda hteo da mu nadoknadi taj gubitak; ipak, svaka nadoknada, bez obzira na svu svoju lepotu, izgledala mu je suviše ništavna. Nadeždu Filaretovnu, svejedno, nije mogao da zaboravi. I iznova, kao što je bivalo i ranije: „raditi, raditi”, terao je sebe na svoj pravi i jedini posao. „Kao što obućar pravi čizme” – tako je on pravio Krcka Oraščića i tako je pisao Jolantu. Za Krcka Oraščića Petipa mu je označio taktove – preostalo je jedino da ih popuni: „Nr. I. Musique douce. 64 meseures. Nr. 2. L'arbre s’éclaire. Musique petillante de 8 mes. Nr. 3. L'entrée des enfants. Musique bruyante. 24 mes. Nr. 4. Le moment d'etonnement et d'admiration. Un tremolo de quelqes mes. Nr. 5. Marche de 64 mesures. Nr. 6. Entrée des incroyables. 16 m. rococo. Nr. 7. Galop. Nr. 8. L'entree de Drosselmeyer. Musique un peu effrayante et en meme temps comique. Un mouvement large de 16 a 24 mes.”25 On ih je marljivao popunjavao muzikom. Kada je završio obe narudžbine, naterao je sebe da uradi pojednostavljeni aranžman Krčka Oraščića za klavir, da popravi klavirski izvod za Jolantu i da istovremeno pojednostavi i druge aranžmane svojih dela: njih su svojevremeno radili Tanjejev, Klindvort, ali svi su oni bili suviše teški za Boba. Zatrpan korekturama, otupeo od njihovog popravljanja, on je nekoliko meseci presedeo u Klinu. Već je sanjao notne znake, koji su na neki fatalan način radili ono što ne treba da rade. To se i ranije često događalo: dok je pisao Uspavanu lepoticu, svake noći je video sebe kao igrača. Ustajao je rano, kao i pre, ali se u njegovom životu kada bi ostao nasamo sa sobom, pojavljivala nekakva užurbanost. On je uvek brzo hodao, brzo jeo, kada bi dirigovao uvek je davao brži tempo nego što je trebalo. On je sada užurbano radio, dovodeći sebe u stanje glavobolje i drhtavice – bez obzira da li se radilo o orkestraciji Jolante ili o novoj simfoniji koju je naumio da komponuje još u zimu 1891-1892. godine.
Pisao ju je bez naročitog oduševljenja, žurno, haotično, i dok je dovršavao skice već je uvideo da u njoj nije rekao ništa novo, snažno i duboko. Uništio ju je, a da je nikome nije ni odsvirao: pamtio je neuspeh sa baladom za orkestar, koju je napisao godinu dana ranije na Puškinovog Vojvodu. Izvođenjem Vojvode prvi put je dirigovao na Zilotijevom koncertu i tek što je završio dirigovanje, u garderobi, besan, crven i zadihan, pocepao je partituru rekavši da takvo smeće ne treba svirati. Koliko su ga samo prijatelji smirivali, koliko su ga nagovarali! On više nije želeo da se to ponovi. I od simfonije nije ostalo ni traga. Ali, prolazili su meseci. U svakodnevnom radu, na putovanjima, jedna želja ga je neprestano pratila: da najzad napiše nešto posle čega mu ni smrt, „prćasta gadura”, ne bi bila strašna. Kod kuće, u Klinu, u svakodnevnoj, neprekidnoj tuzi, i u inostranstvu, kada bi ga obuzelo neobjašnjivo očajanje, nije prestajao da o tome razmišlja. Simfonija. Nova simfonija. Šesta. O onome zbog čega je živeo na ovome svetu. O tome da će jednom umreti i to, verovatno, uskoro. O svojoj ljubavi, o kojoj ne sme glasno da govori. Na pomisao o „prćastoj gaduri”, on je ponekad iščitavao svoj testament, sačinjen pre nekoliko godina. Odlučio je da ga prepravi, da mu prida formu koju traži zakon. Sva svoja prava – autorska, kao ruski kompozitor – on je ostavljao njemu, Bobu Davidovu – i time kao da mu je poklanjao sve što je ikada stvorio, sve najdragocenije. Aljoši je ostavljao stvari iz kuće u Klinu; „kapital”, ako se nešto zatekne – Žoržiku, nezakonitom Tanjinom sinu, koga je usvojio Nikolaj Iljič; njemu je takođe pripadala penzija od sto rubalja mesečno. Mlađem Bobovom bratu Uki trebalo je da pripadne sat sa emajliranim brojčanikom, ako ikada bude nađen. „Kunem se! Ovo je poslednji put!”, rekao je sebi prilikom ponovnog odlaska u inostranstvo, ovoga puta u Kembridž, gde je trebalo da mu lično uruče zvanje doktora honoris causa. Desilo se upravo onako kako je predviđao: spoljašnjim izgledom počeo je da podseća na naučnika sa manirima svojstvenim ljudima na visokom položaju, i to mu je pristajalo. U Rusiji mu je takva spoljašnjost pridavala plemenitost, u Parizu – zajedno s njegovim francuskim, koji je govorio sa stilom, sve je to činilo jednu celinu. U Engleskoj je, zajedno sa ostalim kandidatima – Sen-Sansom, Bojtoom – odglumio čitavu komediju: paradirao je u odgovarajućem odelu, klanjao se, šepurio, zahvaljivao. Čitava ceremonija ga nije suviše namučila: šta je za njega mogla da predstavlja takva ceremonija ako se zna da poslednjih godina i nije radio ništa drugo do paradirao, šepurio se i zahvaljivao! Ali ono što se događalo u njemu, po svojoj snazi, po bezizlaznosti, podsećalo je na 1877. godinu, jedino što je on tada mogao da se baci na nekakva rešenja, da preduzme neke korake o kojima do poslednjeg časa niko nije znao i od kojih je mogao da očekuje spasenje. Sada je bio svima pred očima. Svaki njegov izlazak iz kuće bivao je primećen. Svaki čovek koji bi mu postao blizak, izazivao je zanimanje
okoline. Unutrašnja bura, koja je u njemu besnela i pričinjavala mu veliki bol – bila je jedino što ljudi još nisu naslutili – ma kakav oblik njenog gušenja doveo bi do njenog razotkrivanja. Ali s kakvom ju je umešnošću, s kakvim samosavlađivanjem on skrivao! Čitavog svog života on je znao da se dopadne i sada ga je „četvrta svita” pratila ne samo svuda po Peterburgu, već je za njim dolazila i u Moskvu. Mladi moskovski muzičari gledali su ga s ushićenjem i poštovanjem: on ne samo da je s njima znao da razgovara, da ih uči i bodri, on im je i pomagao kada je to bilo potrebno. Julija Konjusa je, sledeći sopstveni primer, poslao u Ameriku, opera Aleko mladog Rahmanjinova, koga je on posebno voleo, postavljena je zahvaljujući njemu u Moskvi i Kijevu. Tanjejev ih je učio, ali on je njima rukovodio. Čim bi poodrasli, oni su postajali njegovi prijatelji: sa Glazunovim i Ladovim je već nekoliko godina bio na „ti”. Ali oni su bili i njegovi prvi kritičari – posle Boba. Tih dana, kada je olovkom na neofarbanom stolu u spavaćoj sobi nabacao prve taktove svoje nove stvari, napisao je Bobu: „Želim da te obavestim o prijatnom stanju duha u kome se nalazim povodom svoga rada. Ti znaš da sam jednu simfoniju, delimično komponovanu, delimično orkestriranu, ove jeseni uništio. I dobro sam uradio – jer je u njoj bilo malo dobrog – prazna igra zvukova, bez pravog nadahnuća. Za vreme putovanja pojavila mi se ideja za drugu simfoniju, ovoga puta programsku, koja će za sve ostati zagonetka – neka je rešavaju, a simfonija će se upravo tako i zvati Programska simfonija (br. 6). Taj program je, ma šta on bio, prožet subjektivnošću i često sam veoma plakao dok sam je, tokom svojih putovanja, u mislima komponovao. Sada sam, vrativši se, seo da pišem skice i rad je krenuo tako grozničavo, tako brzo, da sam za manje od četiri dana potpuno završio prvi deo i u glavi imao jasne konture ostalih delova. Polovina trećeg dela već je gotova. Po formi, u toj simfoniji će biti mnogo novog – između ostalog, finale neće biti gromki alegro, već naprotiv, samo otegnuti adađo. Ne možeš ni da zamisliš kakvo blaženstvo osećam pošto sam se uverio da mi još nije isteklo vreme i da se još može raditi. Naravno, možda grešim, ali izgleda da je tako. Molim te, osim Modestu, nemoj o tome nikome govoriti.” Toga proleća je, nakratko, ponovo osetio stvaralačku groznicu i na kraju prvog dela, na samom notnom listu, zapisao je: „Hvala Ti, Gospode! Počeo u četvrtak 4. februara. Završio u utorak 9. februara.” Nabacivao je teme grubo, već je u sebi čuo njihovu instrumentaciju. Violončela i altovi u prvom delu – kao neobuzdano lupanje srca, uzdasi fagota, skerca koja razdiru grudi, i umesto alegra u finalu – podrhtavanje smrti u adađu. Kao nekada, pisao je i plakao i voleo je svaki akord; kao nekada, bio je u bunilu nadahnuća i otreznio se tek u leto, za vreme orkestracije četiri napisana dela, kada je uvideo teškoće.
Sada je to već bio posao, znoj, umor i sve što uz njega ide. I već je video sebe kako diriguje simfonijom u Peterburgu, na koncertu 16. oktobra, i u nestrpljenju je pozvao Konjusa mlađeg zbog klavirskih izvoda. U jesen je na nekoliko dana doputovao u Moskvu; u Malom teatru je upravo prvi put izvedena Modestova drama Predrasude. Nije doživela uspeh, ali bez obzira na to, svi su kao i obično pošli da premijeru „pokvase” u restoranu – u Boljšoj moskovskoj, gde je, ovoga puta u hotelu, odseo Čajkovski. Figner, izvanredni German u Pikovoj dami, upitao ga je; – Petre Iljiču, gde držite svoj kapital? – Sada – u Boljšoj moskovskoj – odgovorio mu je Čajkovski. Narednog dana, u gostima kod Tanjejeva, Petar Iljič je prvi put svirao svoju Šestu simfoniju. Svi su bili na okupu: Rahmanjinov je slušao poduprevši glavu rukama i ne skidajući pogled sa lica Čajkovskog. On je voleo da ga posmatra kada ovaj to ne vidi. Jednom, u parteru Boljšog teatra, video ga je (kada je mislio da ga niko ne posmatra) drugačijim, bez maske, i od tog vremena neprestano se trudio da na njegovom učtivom i spokojnom licu nađe onaj izraz: tuge, umora, beznađa... Posmatrao je njegove ruke – Čajkovski je još odavno zapustio klavirsku tehniku, sada je svirao gore nego pre trideset godina. Od uzbuđenja, sada je svirao loše. Posle sviranja zavladalo je dugo ćutanje: Sergej Ivanovič je predložio da izađu u hodnik – da popuše lulu – u njegovoj sobi bilo je zabranjeno pušenje. U hodniku im je pokazao perpetuum-mobile koji je upravo smislio. Tu su bili Modest i Bob, koji su došli u Moskvu na premijeru Predrasuda. Bob je bio u običnom odelu – nikako nije vole pravnički mundir i toga leta ga je definitivno skinuo. Oni su takođe ćutali. Zatim je u trpezariji poslužen čaj i Čajkovski je zamolio Rahmanjinova da odsvira svoju Hridinu. Petar Iljič ga je mnogo i sa strašću hvalio. Pa ipak, bez obzira na to što su svi ćutali, on je znao da je ta stvar – najbolje od svega što je napisao. I to ne zato što je to njegova poslednja stvar, niti zato što je već odavno želeo da samom sebi odgovori na bolna pitanja i što je sada na njih odgovorio. Čak ni zato što su bol i bunilo, onakvi kakvi su u njemu postojali, nestali u toj muzici i on je sada bio prazan, kao da mu je izvađena duša. Ali jeste zato što je ta muzika bila on sam više nego ikada pre, plot ploti njegove i krv njegove krvi. To su bili uistinu damari njegovog srca, njegovi uzdasi. Ta muzika je bila realnost, a on sam je pred njom bio priviđenje. Simfonija je bila posvećena Vladimiru Ljvoviču Davidovu.
XX
On je krenuo u Peterburg 9. oktobra, rasejan, skoro bolestan, i bilo je očigledno da soda više nije mogla da pomogne njegovom kataru. Uoči odlaska, u gostima kod Ipolitova-Ivanova, zaboravio je na prozorskoj dasci svoje rukavice i bio je zbog toga ljut na sebe – nedaleko od stanice kupio je končane rukavice. Toga jutra ga je i Antonina Ivanovna podsetila na sebe: da li bi on možda usvojio njeno treće dete? (Dvoje prvih već je bilo dato u dom.) On je, izobličen od gađenja, naredio da joj se da novac. To će se, očigledno, završiti tek smrću – ti njeni dolasci, te molbe! Niko ga nije ispraćao. On to nije voleo. Kaškin, stari prijatelj, bio je kod njega u hotelu pred odlazak. Pušili su i prisećali se starih dana: koliko je ljudi poslednjih godina nestalo iz njihovog života! Spisak je bio toliko dugačak da Čajkovski često nije mogao ni da se seti svih koje je voleo a kojih više nema: od Kamenke i sestrine porodice ostali su samo nepotpuni ostaci – ni nje više nije bilo. Nije bilo Volođe Šilovskog i lenjivca Kondratjeva, nije bilo lakrdijaša Bočečkarova, Koteka, violoniste koji ga je 1877. godine povezao sa Nadeždom Filaretovnom. Pomrli su Albreht i Hubert – „časni radnici na svojoj njivi” i, nekada sjajni, genijalni dečak – Lelja Apuhtin. Setili su se mnogih. Sa muzičara i bliskih ljudi, prešli su na poznate moskovske ličnosti. Setili su se pokojnog Tretjakova, Kaškin je pomenuo Nadeždu Filaretovnu. – Umire? – uzviknuo je Petar Iljič. – Ne može biti! Ne, ona nije umirala, ali se pričalo da je doživela nervni slom, da nikoga ne prepoznaje, ništa ne shvata... Njen najstariji sin je mentalno oboleo usled posledica sifilisa, čitavo nasledstvo Fon Mekovih proćerdao je na žene i kocku; sada su osiromašili i „starica”, kako se priča, živi u siromaštvu... Čajkovski je mračno gledao u stranu. Ispraćaje nije voleo, ali dočeke na stanici!... Pritrčavaju mu Modest, Bob, dečaci. Ovoga puta, neće odsedati ni u Dagmaru, ni u Francuskoj – iznajmljen je stan. A u stanu postoji soba za njega. Stan koji su Modest i Bob upravo iznajmili, i u kome je upravo završen remont, nalazio se u Maloj morskoj. Toga leta oženio se Kolja Konradi i oni su pozvali mlađanog kneza Argutinskog – jednog iz „četvrte svite”. Argutinski je već preneo svoje stvari, ali je zaseo u hotelu sa rođakom pristiglim sa Kavkaza. Lakej Nazar i
dadilja Apolinarija dočekuju Petra Iljiča, miriše sveža boja. Zaista, opremili su za njega pravu radnu sobu, biće mu isto kao kod kuće. Probe simfonije počele su sutradan i trajale čitavih nedelju dana i sve do subote 16. kada je koncert održan. Simfonija nije na muzičare i slušaoce ostavila utisak kakav je Čajkovski očekivao. Nije doprla ni do jednih ni do drugih. Aplaudirali su joj bez oduševljenja i, vozeći se posle koncerta kočijama na večeru zajedno sa Glazunovim, Čajkovski je ćutao. Glazunov je takođe ćutao. U nedoumici, Čajkovski je sutradan, dok su pili čaj, otvorio partituru. Simfonija je za njega bila programska, ali on nije želeo da uz nju daje bilo kakav program. „Tragična”, rekao je Modest, kao da čita njegove misli. I posle nekoliko trenutaka, već iz druge sobe, dodao: „Patetična”. – Bravo! – odazvao se Petar Iljič. Odlučio je da taj naziv prihvati. Bio je ožalošćen i donekle zbunjen opreznošću s kojom je njegova nova stvar bila primljena. U gostima kod Rimskog-Korsakova slušao je pohvale koje su mu bile upućene, ali izgledalo je da je ljudima, čak i najiskusnijim, najvičnijim, bilo malo da simfoniju čuju jednom, i sada čekaju da je čuju drugi, treći put da bi o njoj govorili. Ili je za sve krivo njegovo dirigovanje? Čvrste sudove za sada nije čuo – sudije su razmišljale. Ipak, bez obzira na to Peterburg mu je ovoga puta definitivno postao drag: Bob je ovde bio domaćin. Završio je prava, još nije bio odlučio šta će dalje raditi, kao i svi bio je tek raspoređen i maštao je o vojnoj karijeri. Odlazio je svuda, svi su ga voleli, svakoga dana je primao bezbroj poziva, ustajao je kasno, dugo se brčkao u kadi (Petru Iljiču se užasno dopadalo to što Bob voli da se brčka u kadi), rasipao je novac (sopstvenog novca nije imao, ali ujka Peća mu je davao novac ne brojeći), svirao je na klaviru, čitao, o svemu donosio zaključke sa čarobnim osmehom, otežući reči... I od samog jutra su mu dolazili isti takvi – među kojima je, naravno, on bio glavni – prazni mladi ljudi koji su te godine tek skinuli školske mundire. Uveče – u balet, u operu, u Aleksandrinski teatar. Jedna, a ponekad i dve lože. Zatim kod Palkina, kod Lejnera ili u restoran van grada, Ciganima. Strast njegove mladosti – Ostrovski – opet privlači Čajkovskog. Sve ih vodi na Vatreno srce. Usput, od pozorišta do restorana, Bob prekoreva Rudu zbog slabosti prema ženskom polu. Kod Lejnera ih već čekaju njegovi stalni drugari po čašici. Ali u poslednje vreme Petar Iljič je postao uzdržaniji u jelu i piću – u belo vino doliva mineralnu vodu i uveče ne jede meso. Sutradan se požalio Modestu na želudac. Jeo je kod Lejnera makarone, dakle ne može mu biti ništa loše. Ali treba uzeti ricinus, on ricinus veoma često koristi. On stavlja na stomak komad flanela i odlazi Napravniku, ali se s pola puta vraća: bolje da ostane kod kuće, pospan je. Moda i dečaci ipak sedaju da doručkuju. On nema ništa protiv da i sam jede, ali se mudro uzdržava i tužan sedi za stolom; prijatno mu je što ga žale. Umesto ricinusa
uzima Hunjadi – priznaje to sebi s osećanjem krivice i ispija nekoliko gutljaja vode iz bokala. Hvataju ga za ruku: to je presna voda! On se ljuti zbog toga što su mu to rekli: da nisu, ne bi mu pripala muka. Do uveče je ležao, ne dajući im da pozovu doktora, mučeći se kao što se, uostalom, često mučio. Nije tek tako prošle godine išao u Viši. – Bobe, sećaš li se kako smo išli u Viši, u grozni, odvratni Viši? Dok se budi, on vidi dokora Bertensona, nagnutog nad njim. On traži da mu pokaže jezik. Bertenson! Priča se da je na njegovim rukama umro Musorgski? Ali on više ne može da misli, niti da govori. Zašto? Pretvara se u životinju: povraćanje i proliv tokom nekoliko sati potpuno su ga iscrpli. Glasno jauče dok traju spazmi. Nije valjda – zar već? Prćasta gaduro? Vi? „To je, izgleda, smrt. Zbogom, Moda!” Ni modrila, ni grčeva, ali doktor sluti koleru. Grčevi počinju iste večeri; lice, ruke i noge postaju plavi. Zar već? Tako iznenada? Tako brzo?... Trljaju ga. – Nije li to kolera? – pita, skoro u bunilu, otvara oči i vidi ih sve; Modesta, Nazara, čak i Boba – zaštićene belim pregačama. On ih najpre ne prepoznaje: bolnica? Gde je? S kim je? Ne, to su oni, bliski i dragi – tako su se obukli po Bertensonovom naređenju. – Kolera! – odgovara on samom sebi. – Mamica je isto tako... želi da kaže kako je pre četrdeset godina, jednom, isto tako, sasvim nedaleko odavde, na drugoj obali Neve, umrla njegova majka. Ali spopadaju ga konvulzije. Povremeno izgleda kao da umire. Klizme od tanina i masaže vraćaju ga u svest. On se stideo jedino zbog Boba i usred jauka, povraćanja i grčeva neprekidno ga je molio da ode: – Bojim se da ćeš izgubiti svako poštovanje prema meni posle svih ovih gadosti – rekao je tiho, do kraja iscrpljen. Ujutru je nastupilo smirenje i strašna bezizlazna tuga. Suze sa njegovog lica su sletale na jastuk, izmučene oči gledale su preda se. Nije bilo vazduha, bolelo ga je srce. Želeo je da jauče i jaukao je: „Aa-a-a”, otegnuto, dugo. Bio je žedan i donosili su mu da pije, ali to nije bilo to. Pijenje je u njegovoj uobrazilji izgledalo kao nešto spasonosno, kao veoma veliko uživanje – a, zapravo, to nije bilo to. On je tražio da pije, a onda s odvratnošću okretao glavu. Doktori su dežurali čitav dan i tokom čitavog dana menjalo se bolesnikovo lice: čas su ga prekrivale crne mrlje, čas je bledelo i deformisalo se, čas dobijalo izraz samrtnog spokojstva. Napadi su se ponavljali sve ređe i on je povremeno u sebi razmišljao. O čemu? Pred veče se skoro sasvim smirio. Ujutru trećega dana doktori su se uznemirili jer su bubrezi prestali da rade. – Potrebna je kupka. Ali kupke su se svi bojali: Aleksandra Andrejevna je umrla kada su je stavili u kadu. Na to je Modesta podsetio Nikolaj Iljič, po koga su poslali još prve noći. Toga
se sećao i sam bolesnik. – Sigurno ću umreti isto kao moja majka – rekao je ravnodušno. I kupku su odložili za sutradan. Snage više nije bilo. Aljošu, koji je pozvan iz Klina, Čajkovski nije odmah prepoznao. A u nedelju skoro da mu više nije ni bilo važno šta se oko njega događa. On je u bunilu s nekim svodio račune, nekoga je gnevno prekorevao, plakao je, nekome je nešto prebacivao. To je bila Nadežda Filaretovna. Nekoliko puta je u suzama uzviknuo to ime. Zatim je otvorio oči. Bob je stajao nad njim. Zatvorio ih je opet ne rekavši ni reči. – Nedežda Filaretovna... Nadežda Filaretovna... – jedva se čulo njegovo mrmljanje. U nesvesnom stanju, na čaršavima, spušten je u limenu kadu donetu u sobu u kojoj je ležao (gostinsku sobu). Posle kupke, znojenje ga je još više iscrpelo i puls mu je oslabio, te su morali da mu ubrizgaju mošus. Snage više nije imao i pred veče je počeo otok pluća. Nikolaj Iljič je naredio da neko ode po sveštenika. Ali bolesnik više nije mogao da se ispovedi. A šta je i mogao o sebi da kaže tom važnom, tuđem čoveku koji je dolazio zbog svetog obreda? Sveštenik je odbio da ga pričesti. Očitao je molitvu za umiruće, ali Čajkovski više ništa nije čuo, poslednje što je još na momente promicalo kroz njegovu svest bila je žeđ – ne za limunadom, niti za slabim, hladnim čajem – već za nečim što nije mogao da imenuje i što bi mu svakako pružilo olakšanje. Samrtna žeđ u pustinji nepodnošljive tuge. U stanu gde je još sve mirisalo na svežu farbu i gde je sada vladao veliki nered, Modest, Bob, Ruda, tri Bobova rođaka, Argutinski, Aljoša i Nazar, ćutke su pomagali bolničaru i doktorima. Neke su vraćali, neke puštali u kuću. Finger je dugo sedeo kraj bolesnikove postelje, dolazio je Volođa Napravnik, dolazili su od Korsakovih... Pitanjem „jesi li žedan?” nekoliko puta su ga vraćali u život, on je nešto mrmljao, micao prstima. Duboko u noć 25. oktobra odjednom je otvorio oči. Još jednom je pogledao Boba, još jednom je pogledao Modesta i Nikolaja koji su tu stajali. Oko njega je bio čitav njegov život: oni s kojima se družio u detinjstvu, za koje je bio vezan u zrelosti i starosti, samotnjačka ljubav... Zatim je prevrnuo oči. Nepomično lice postalo je onakvo kakvim ga je jednom video Rahmanjinov – bez maske. 1934-1935.
1 Velika petorka – Balakirev, Borodin, Kjui, Musorgski, Rimski-Korsakov. (Prim.
prev.) 2 Visokoškolska ustanova za decu plemića u Peterburgu (od 1835. do 1917 g.), u kojoj je školovanje trajalo šest, a kasnije sedam godina. Ovu školu su završili, između ostalih, Aksakov, Kovalevski, Stasov, Serov, Čajkovski. (Prim, prev.) 3 Železnička stanica u Peterburgu sa koje polaze vozovi za zapadne pravce. (Prim, prev.) 4 Drugo izdanje Čajkovskog na francuskom objavljeno je 1987. godine u izdanju Actes Sud u Francuskoj. U tom drugom izdanju bio je i moj predgovor, napisan specijalno za njega. On je ponovljen u holandskom izdanju i ući će kasnije u sva druga izdanja na stranim jezicima. 5 „Aktivni savetnik” – činovnički rang u carskoj Rusiji. (Prim, prev.) 6 U carskoj Rusiji bili su u upotrebi nemački nazivi za činovničke klase u rudarstvu, pa je tako šihtmajster bio činovnik XIV klase, bergešvoren – činovnik XII klase, gitenfervalter – činovnik X klase, markšeder – činovnik IX klase, obergitenfervalter – upravnik ekonomije rudarskog preduzeća i oberbergmajster načelnik rudarskih kopova. (Prim, prev.) 7 Orkestrina, orkestrofon – reproduktivni mehanički muzički instrument koji imitira zvuke simfonijskog orkestra. Izašao je iz upotrebe posle pojave gramofona. (Prim. Prev.) 8 „Vidiš, najdraži” (ital.) – arija Cerline iz opere V. A. Mocarta Don Žuan (II d. 19). 9 Petit jeu (franc.) – mala igra. (Prim. Prev.) 10 Manifest Aleksandra II o zemljišnoj reformi (1861). (Prim, prev.) 11 Vršak (вершок) – stara ruska mera = 4,445 cm. (Prim, prev.) 12 Jeralaš – igra kartama. (Prim, prev.) 13 Pepinjerka (franc.) – učenica škole koja priprema nastavnike. (Prim, prev.) 14 Musorjanin – poigravanje sa imenom Musorgskog (musor, na ruskom, smeće). 15 Valjenke – niske čizme od sukna. (Prim, prev.) 16 Kada gosti viknu „gorko“ običaj je da se mladenci poljube. (Prim, prev.) 17 Odricanje (franc.) 18 Da ste u mojoj vlasti (fr.). 19 Igra kartama. (Prim, prev.) 20 Muzika bisernosive boje (franc.) 21 Junak iz Puškinove Bajke o caru Saltanu. (Prim, prev.) 22 U vintu jedan krug od po tri karte. (Prim, prev.) 23 Od „Moгучая кучка“ (rus. „Moćna gomilica“) – koja je predstavljala organizaciju ruskih kompozitora nastalu krajem 50-ih, početkom 60-ih godina XIX veka. Poznata je i pod nazivom Balakirevljev kružok. Nova ruska muzička škola, a najčešće kao
Petorka ili Grupa pet. U ovu grupu spadali su Balakirev, Borodin, Kjui, Musorgski, Rimski-Korsakov. 24 Čajkovski je visok, sed, dobro građen zgodan muškarac, po izgledu je daleko premašio šezdesetu. Izgleda malo zbunjen i na aplauze odgovara neprestanim odsečnim i plahovitim poklonima (engl.). 25 „Br. 1. Tiha nežna muzika. 64 takta. Br. 2. Drvo obasjavaju vatre. Iskričava muzika 8 taktova. Br. 3. Izlaze deca. Bučna muzika. 24 takta. Br. 4. Momenat uzbuđenja i ushićenosti. Tremol u nekoliko taktova. Br. 5. Marš sa 64 takta. Br. 6. Izlazak u neverovatnim kostimima. 16 taktova rokoko. Br. 7. Galop. Br. 8. Izlazak Droselmajera. Pomalo jeziva i istovremeno smešna muzika. Lagano kretanje od 16. do 24. takta.“ (franc.)
Lektura TATJANA BIŽIĆ Kompjuterska obrada DRAGAN PETROVIĆ Štampa "BUDUĆNOST“, Novi Sad Tiraž 2 000 primeraka – prvo izdanje
CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије/Београд 929:78.071.1 Čajkovski Р. I. 882-94 БЕРБЕРОВА, Нина Čajkovski / Nina Berberova; prevod Mirjana Grbič. -[1. izd.]. – Beograd : Paideia, 2001 (Novi Sad : Budućnost). – 199 str.; 21 cm Prevod dela: Čajkovskij. – Tiraž 2 000. – Napomene uz tekst. ISBN 86-7448-058-3 1. Грбић, Мирјана a) Чајковски, Петар Иљич (1840-1893) – Биографије COBISS-ID 94281484
