Bella Don@ & Laura

Bella Don@ & Laura

Sudbini u susret Brigita Gardner

2 

- Moraš li da ideš, Džejk? - Znaš da ne može drugačije, mila... Ne plači, molim te! - Nećeš se vratiti, znam - podigla je ka njemu svoje plave oči, zamagljene od suza. - O tome ja ne odlučujem, Emili. Znaš, život ž ivot je ponekad... - Ne govori govori mi te... te glupos gluposti! ti! - vrisnuh je, ljutito zabacivši unazad pramen svoje duge, smeđe kose. - Nije „život“ taj koji odlučuje o našoj budućnosti, a ni sudbina! Zašto ljudi uvek smišljaju tako besmislene izgovore kada moraju da povrede one koje vole? - Lepo si rekla: moraju! Shvati, anđele moj, da postoje stvari koje

čoveku ne ostavljaju izbora. Jer, da vidim drugo rešenje već bih svim snagama radio na tome. Ah, muškarac mora da uradi ono što   mu je suđeno... - U redu, redu, predajem predajem se! se! - Emili Grant okrenu leđa svojoj jedinoj ljubavi, dok joj se srce ispunjavalo gorčinom. - Ako se ikada vratiš, Džejk, nemoj me tražiti. Neću biti u Kardifu, niti igde gde me možeš naći... Ne želim da provedem ostatak života tugujući za tobom! - Možda je tako i bolje, malena - dubok uzdah ote se iz mladićevih grudi. Nije mu moglo biti više od dvadeset i tri, ali crne oči sijale su odlučnošću i rešenošću da svoje odluke sprovede u delo. Pa makar i po cenu gubitka jedne ljubavi, koja je upravo doživela svoj puni procvat. - Ti... Nemoguć si!

Još jednom, okrenula je ka njemu svoje uplakano lice, pokušavajući da ga umilostivi. - Zašto me ne povedeš sa sobom? Irska nije na kraju sveta, a ja

nemam velikih prohteva. Nećeš ni primetiti da sam sa tobom, obećavam! Napokon, pre nekoliko meseci zakleli smo se da ćemo deliti dobro i zlo... Zar ti to više ništa ne znači? - Naravno da mi znači. Ne govori tako! - seta prelete njegovim n jegovim lepim, odlučnim licem. To skromno venčanje u maloj kapeli na periferiji Kardifa smatrao je najlepšim i najvažnijim događajem u svom životu. Da su samo njegova  3 

braća bila tu, kao svedoci njegove sreće... Nije mogao sebi da dozvoli luksuz da voli i bude voljen, da uživa u životu, sve dok njihova smrt ne bude osvećena. Dok ne spere ljagu sa imena Grantovih i povrati svoj dom i, iznad

svega, duševni mir... Možda bi mu bilo lakše da je ona sa njim, ali... Odmahnuo je glavom, kao da tera takve misli od sebe. Nije smeo da dovede Emilin život u opasnost. Nikako. On  uzdahnu i ponovo odgovori

na pitanje koje je još uvek titralo u njenim krupnim, preklinjućim očima. - Ne. Znaš da to ne mogu da učinim - vilica mu se steže i on oseti hladnoću oko srca. - Uostalom, to nije tvoja borba, jedina... Kada sve bude bezbedno, doći ću po tebe i... - Rekla sam da to ne činiš! - u glasu joj se ponovo oseti rezignacija. - Ne želim da provedem život u očekivanju najstrašnijih vesti, sa

slabašnom nadom da ćeš se vratiti. Ne mogu, Džejk... Ne nakon sreće koju sam spoznala... Zajecala je i poletela nazad u njegovo naručje. On je čvrsto steže,

potresen ali ne i pokoleban. Ma šta govorili, oboje su znali da nikoga više neće voleti kao jedno drugo i da će živeti za dan kada se ponovo sretnu... ako se to ikada dogodi. * * *

- Sofija, da li je sve u redu? - Nije, Kejt - tamnokosa devojka bledo se osmehnu svojoj prijateljici. - I teško da će uskoro biti... Ali, hvala ti što pitaš! - Nemoj tako - Kejt ovi ruke oko povijenih ramena svoje najbolje prijateljice. - Tvoja majka je imala ispunjen život  i ne treba da ti bude...

Sofija Grant otrže se i naglo uspravi kraj majčinog groba, a njene plave oči zasijaše divljim sjajem. - U tome i jeste stvar, Kejt... Zar ne shvataš? Ona uopšte nije imala život, razumeš?! Samo bol i gorčinu... Prošlo je pola godine od njene smrti, a ja još uvek ne razumem kako je mogla da provodi dane u čekanju nekoga za koga je znala da neće nikada doći! To je besmislica... - Pazi šta govoriš, devojko - ljutnu se i Kejt, sitna devojka duge, kovrdžave kose. - Taj „neko“ bio je, ni manje ni više, nego tvoj rođeni otac! 4

- Bolje da nikada nisam pročitala njen dnevnik i da to nikada nisam saznala - uzvrati Sofija gorko. - Džejk Grant bio je obična budala, kada je

mislio da će njegovo prisustvo u Velingtonu nešto promeniti! Pokušavajući da osveti živote svoje braće, ostavio je druga dva života za sobom, majčin i  moj... I nikada se nije vratio, naravno! Majka do poslednjeg časa nije znala šta se sa njim dogodilo, a mene to čak i ne zanima! Ona ljutitim pokretom obrisa suze sa obraza i spusti jedan cvetak

irisa, majčino omiljeno cveće, na mermernu ploču na kojoj je pisalo: „Emili Grant “, njen datum rođenja i smrti, a sasvim u dnu, sitnijim slovima: „Džejk, večno ću te čekati“. - Vidiš li, Kejt... Čak i ove reči koje mi je, testamentom, nare dila da upišem na njenom spomeniku, govore o njihovoj gluposti! Mogli su da imaju život, a nisu dobili ništa! - Osim tebe, ludice - prijateljica je ponovo zagrli. - Zar ti sebe smatraš za „ništa“? - Koja korist od toga... On čak nije ni znao da je majka u drugom stanju, kada je otišao! A i da jeste, ne verujem da bi to išta promenilo. - A ljubav? Doživeli su je, zar ne? Pogledaj se samo - ona se osmehnu prijateljici, sa divljenjem u kome nije bilo ni trunke zavisti. - Kažu da su deca rođena iz ljubavi uvek najlepša... Ti si očigledan dokaz da je ta stara izreka istinita. Najtraženiji si model u Kardifu, uskoro putuješ za Sefild. - To ćemo tek videti - Sofijino lepo lice, sa istaknutim jagodicama i malo ukošenim očima boje letnjeg neba naglo se smrači. - A u ljubav odavno ne verujem... - Zato si raskinula sa Oskarom, zar ne?

Kejt postavi ovo pitanje gotovo bojažljivo i ne gledajući u prijateljicu. Već danima se pitala šta se to sa njom dešava i sada je pomalo počinjala da razume u kakvom se ona duševnom stanju nalazi. - Oskar nema veze sa tim - uzvrati visoka devojka tmurno. - Ne volim

ga onoliko koliko bi trebalo, to je sve... Pitam se da li ću za to ikada i biti u stanju. Mislim, pogledaj šta se njoj dogodilo! Tupo je zurila u majčin spomenik, još uvek ljuta. - Idemo, Sofija - njena prijateljica, inače šminkerka u modnoj kući u kojoj su obe radile, shvati da je vreme da se taj mučni razgovor prekine. Sofija će morati da raščisti neke stvari sama sa sobom i u tome joj niko nije mogao pomoći.  5 

- Da, idemo da se napijemo - plave oči, do maločas ispunjene suzama, sada nestašno zaiskriše. - Život je previše kratak a da bi se trošio nadom

u nemoguće, je li tako? Treba ga prihvatati korak po korak... Svaki dan donosi nove radosti!

Krenula je, stazom između visokih čempresa, ne osvrćući se da proveri da li je prijateljica sledi. Kejt zabrinuto zavrte glavom. Ovo nije slutilo na dobro. * * *

Elitni frizerski salon, u samom centru Kardifa, bio je prepun kao i uvek. Doduše, nije se čekalo na red - tu su dolazile isključivo najavljene,

stalne mušterije. Sofija Grant, do nedavno, nije bila među njima, sama je održavala svoju dugu, kestenjastu kosu, koju je ponekad, u šali, nazivala „ svojom propusnicom u svet mode “. Postala je fotomodel odmah nakon završetka srednje škole i to prvenstveno zahvaljujući tim bogatim, sjajnim slapovima kose.

Oskar Preston, urednik jednog poznatog modnog časopisa, primetio je u nekoj diskoteci njenu kosu a zatim i samu Sofiju, opčinjen njenim licem i izgledom. Odmah joj je ponudio ugovor za posao fotomodela,

mada nije imala iskustva. Uskoro, postala je jedno od najtraženijih lica u okolini. Njena slava doprla je čak i do prestonice, gde su se mnoge modne kuće već zanimale za nju - sve to zahvaljujući Oskaru. Neko vreme mislila je da ga voli i čak su b ili vereni, ali sada je to sve bilo iza njih...

Kada se vrata prepunog salona, usred podneva, naglo otvoriše, na vratima je bio upravo on. Besno je preleteo pogledom preko gomile

iznenađenih žena i devojaka, a tada ugledao ono što je tražio: Sofija je sedela pod jednom haubom, mirno prelistavajući nekakav časopis. U stvari, ona je bila jedina koja nije obratila pažnju na njegov furiozni ulazak. - Možemo li vam nekako pomoći, gospodine Preston? - ne više tako

mlada ali još uvek veoma privlačna, vlasnica salona nasmeši se pridošlici. Znala je ko je on, kao što je mogla nabrojati na prste sve viđenije ljude u Kardifu. Oskar Preston bio je, na neki način, jedna od njenih

6 

najvažnijih mušterija, osim časopisa koji je vodio bio je i vlasnik agencije za fotomodele, koji su se uglavnom frizirali upravo u tom salonu.

Smrknut i veoma neraspoložen, privlačni muškarac tridesetih godina samo odmahnu rukom. Nije bio u stanju za ćaskanje, niti isprazne razgovore i društvene konvencionalnosti koje su ga uvek zamarale. A sada je imao i preča posla. - Sofija, smesta da si ustala odatle! - obratio se svojoj bivšoj verenici, zapovedničkim glasom. Ona se samo slatko osmehnula, pokazujući rukom na haubu koja je brujala iznad njene glave. - Ne pravi se da me ne čuješ, jer znam da nije tako! - zagrmeo je. -

Nadam se da nisam zakasnio... Kada mi je Kejt rekla šta nameravaš, gotovo da sam poludeo od brige! - Ti si ionako lud - izlete Sofiji. Ona se namršti, shvativši da se odala,

jer od samog početka čula ga je sasvim dobro. - A Kejt je običan cinkaroš - produžila je, napućivši svoje lepe, kao izvajane usne. - Ne pokušavaj da skreneš temu sa... - pokušao je da se pobuni, ali ga

Sofija ironično prekide. - Ponekad se pitam imate li vas dvoje svoj život, ili samo uživate u konstantnom mešanju u moj?! - Ona je tvoja prijateljica i brine za tebe - dok je to govorio, Oskar

potraži odgovarajuće dugme i isključi dovod toplog vazduha pod haubu. - Što se mene tiče... - Ponašaš se kao pravi odbačeni muškarac! - završi Sofija cinično njegovu rečenicu. - Ne, već kao vlasnik agencije koja će izgubiti svoj najbolji model! uzvratio je ljutito. - Šta si uradila sa kosom, govori! - Moja stvar, dušo - devojka pruži svoju nežnu, lepo oblikovanu šaku i ovlaš ga pomilova po obrazu. - Čitaj i plači! Dobacila mu je časopis koji je držala do maločas. Iz njega ispade nekoliko listova papira. Oskar Preston ih pokupi, sa zapanjenim izrazom na licu. - I mislila sam da će do ovoga doći, šefe - iskezi se Sofija njegovom odrazu u ogledalu. Već je sela na visoku stolicu, dok joj je frizerka polako odmotavala viklere.

7 

- Do čega? - on je prelistavao stranice njihovog ugovora, ne

shvatajući o čemu ona to, dovraga, govori. - Do toga da uletiš ovamo poput besnog psa, medeni - namignula mu je, a zatim se sasvim uozbiljila. - Naš ugovor istekao je jutros, znaš... I zato mi se gubi sa očiju, pre nego što pozovem policiju i optužim te zbog uznemiravanja! - Ali, Sofija, dušo... - promenio je pristup, shvativši da je ona u pravu. - Pa taj ugovor je samo formalnost, obnavljamo ga iz godine u godinu i do

sada nije bilo nikakvih problema... Zaboga, uskoro treba da kreneš u Sefild, i... - Zaradim ti puno funti, zar ne? - zakikotala se. - Neće moći, Prestone! - To sada vidim i sam... - pogledom očajnika zurio je u Sofijinu novu frizuru, koju je vlasnica salona upravo oblikovala. - Zašto ste pristali na ovaj... „ovaj zločin“, madam Klejton? - Ja na to tako ne gledam - slegnu ova ramenima, utrljavajući nešto gela u dlanove. - Kratka kosa samo je istakla Sofijin prelepi vrat i liniju brade, a svetli pramenovi dozvolili su da njene plave oči još više dođu do

izražaja! Ona se okrenu svojoj mušteriji, skrivajući ljutnju zbog toga što Oskar, maločas, nije hteo da razgovara sa njom. - Lutko, mislim da smo napravile pravi potez! - I ja - Sofija se zadovoljno zavrte na stolici, gotovo ne prepoznajući svoj odraz u ogledalu.

Duge, teške kose više nije bilo, zamenili su je svetli, nijansirani uvojci do polovine vrata. Napred je sada imala lepršave, neravnomerne šiške i nekoliko pramenova koji su padali do ušiju i ka obrazima. Bila je prezadovoljna iz ogledala ju je, umesto dotadašnje, dvadeset dvogodišnje „klinke“, posmatrala samosvesna, prelepa mlada žena. Žena otvorenog pogleda i isturene brade, lica kao obasjanog suncem. - Sve je upropašteno... - Oskar Preston uhvati se za glavu i izađe iz salona.

Nekoliko dana kasnije, u određenim kardifskim društvenim krugovima kružila je priča kako je on toga dana, idući ulicom, plakao kao malo dete.

8 

* * *

- Ponavljam ti, to nije automobil za put! - Zaista, Kejt? Bilo bi ti logičnije da sam krenula u starom karavanu svoje majke, je li? - Ne, ali... To su osetljiva kola, a ko zna kakvi su putevi u Irskoj! - ona se zbunjeno zagleda u prijateljicu. - A i to putovanje trajektom, preko Kanala svetog Đorđa... Možda transport automobila nije sasvim bezbedan! - Zašto mi, jednostavno, ne kažeš istinu: kako bi više volela da

ostanem kod kuće? I kako sam ja ta za koju se brineš, a ne glupi automobil!

Sofija spusti oveću putnu torbu u mali prtljažnik svog svetloplavog, sportskog dvoseda. Bilo je još mesta za nekoliko sendviča i termos sa kafom, što joj je Kejt, uz gomilu domaćih kolačića, brižno spakovala. - Samo sam htela da te podsetim da više nemaš izvor prihoda, pošto si raskinula ugovor sa kućom „Preston“, i odbila da ideš u Šefild... Ne verujem da ćeš sebi, tako brzo, moći da priuštiš luksuz kao što je novi auto. Bar ne takav! - Ugovor je istekao - ispravi je Sofija sa osmehom. - A ti si odbila da ga produžiš! - Misliš da bi Oskar to hteo, sada kad sam odsekla kosu?! - Pa, nisi to morala... - Jesam! I dosta o tome... Idem, Kejt. Prestani da brineš, samo ću se

provozati po rtu Kamsor, i pokušati da saznam nešto o Džejku Grantu. Ili o bilo kome od Grantovih, ako je u okolini Velingtona preostao iko sa tim prezimenom. - Mogla si da unajmiš privatnog detektiva! - Vidi ko mi kaže - podsmehnu joj se prijateljica. - Zaboravila si na

svoje pridike o prihodima?! To košta previše... - Ne više od putovanja i boravka u Irskoj koji može potrajati i mesecima - potrudi se Kejt u nameri da je odgovori, dok je Sofija već sedala za volan dvoseda. - Želim da vidim kraj u kome je odrastao moj otac, Kejt - reče ona, ovoga puta sasvim tiho.

 9 

- I da, usput, saznam sve što mogu. Moja majka je, davno, upravo to

trebalo da uradi, umesto što ga je ovde detinjasto čekala! - Možda se plašila onoga što će saznati - prokomentarisa Kejt sa razumevanjem. - E, pa, ja se ne plašim... Grantovi, čuvajte se! Dolazi jedna od vas i to

ona od koje ćete svašta čuti! - Ne govori gluposti - trže se njena prijateljica. - Kakvu ćeš razliku napraviti ako pronađeš neke od svojih rođaka, samo zato da bi im dala na znanje koliko ih prezireš? - Hoću da vidim kakvi su to ljudi koji decu vaspitavaju da je osveta važnija od ljubavi... Dobacivši prijateljici jedan poljubac kroz vazd uh, nagazila je na papučicu sa gasom i njen sportski automobil, poput vihora, projurio ulicama Kardifa. Sofija nije osećala kako beži od svoje sudbine, što joj je Kejt uporno prebacivala - naprotiv. Po prvi put u životu, osećala je kako joj ide pravo u susret. * * *

Zelena polja koja su se, ponegde, prostirala sve do obale nisu bila ono

što je Sofija očekivala da će ugledati kada jednom stigne do rta Kamsor. Bila je spremna na surovi krš i neplodne, kamenite ravnice, prirodu divlju i nedodirljivu kakvima je zamišljala i ljude koji tu žive. Nikada ranije nije bila u Irskoj, u stvari, nigde van okoline svog rodnog Kardifa.

Ne malo, zato, bilo je njeno iznenađenje plodnim, žitnim poljima, livadama i pašnjacima čije se zelenilo savršeno uklapalo sa dalekim, beskrajnim plavetnilom neba i okeana.

Povremeno, bacila bi pogled udesno, ka Kanalu svetog Đorđa iza koga se nazirala obala njene domovine koju je tako naglo napustila. Tada bi se nasmejala u sebi - njene roditelje razdvojilo je tek nekih trista kilometara vode i kopna. Ali i mnogo više različita kultura, vaspitanje i pogled na svet... O stvarima koje su odlučile da se njen otac vrati u Irsku znala je

veoma malo. Majka nikada nije govorila o tome i Sofija je odrasla verujući da je on poginuo još dok je bila beb a. Tek kada je, nakon Emiline smrti, pročitala njen dnevnik, mnoge stvari postale su joj jasnije - ali još uvek ne dovoljno.

10 

Kako je razumela, Džejk Grant nije bio „ terorista“  niti borac za slobodu, jer tako ga je zamišljala u svojim tinejdžerskim godinama saznavši da je poginuo u Irskoj. Kao nekog neshvaćenog heroja, koji je dao život za domovinu, ili poznatog kriminalca koji je bežao od policije. Njena maštanja raspršila su se na stranicama majčinog dnevnika: istina, ako je to bila, zazvučala joj je veoma prozaično i glupo. Bila je to priča koja je mogla da se dogodi bilo gde na svetu i da, opet, ne bude manje besmislena...

Navodno, neki bogataš u liku bivšeg robijaša i zlikovca otkupio je većinu imanja u blizini onoga na kome je odrastao Sofijin otac. Pokušavao je da kupi i deo koji je pripadao Džejku i njegovoj braći, ali oni su to odlučno odbili. U sukobu koji se sve više produbljavao dva Granta su, na kraju, izgubila život, a policija nije imala nikakvih dokaza da potkrepi Džejkove tvrdnje da je u pitanju zločin. Njihova smrt je proglašena nesrećnim slučajem, a najmlađi Grant sklonio se u Kardifl, samo na neko vreme, kako bi se oporavio od gubitka

i smislio način da se osveti čoveku po imenu Adam Harper. Tada je upoznao Sofijinu majku, buknula je ljubav i oni su se venčali. Bezbroj puta Sofija je vrtela ovu priču u svojoj glavi, sve od kako ju je prvi put pročitala pre pola godine. Ne, nije je razumela. Nije mogla da shvati da je Džejk Grant bio toliko vredan ljubavi njene nežne, emotivne i tihe majke, da je ona mogla da razume njegovu želju za osvetom. Dozvolila mu je da ode i uzme „pravdu“ u svoje ruke, znajući da ga, verovatno, neće ponovo videti. Nije se preudala, niti, čak, pokušal a da sazna da U je postala udovica.

Sofiji se sve to činilo sasvim suludim. Ona zatvori prozor na automobilu jer počinjala je jaka kiša. Kapi koje su besno udarale u staklo učiniše joj se poput njenih suza, više revoltiranih nego tužnih. Suza, koje nikada nije isplakala... Setila se reči svoje prijateljice Kejt, koja je tvrdila da Emili nije tražila Džejka iz straha od onoga što će, možda, saznati. Zar je lakše živeti u jalovom, uzaludnom čekanju, nego se suočiti sa istinom - ma kako ona bila gorka i bolna? Ne, Sofijina snažna priroda i nepokolebljivi karakter nisu razumeli majku u tome. Možda je takvu narav nasledila od oca? Od čoveka, koga je prezrela zbog sumanutih principa i... Pa, to će uskoro proveriti. Ako i ne nađe nikoga od bližih srodnika, nadala se da će sresti bar jednu osobu koja ga je poznavala. Ono na šta se Sofija nije usuđivala ni da pomisli, a čemu se njena duša potajno nadala, bilo je da će pronaći Džejka Granta. 11 

Da će upoznati svoga oca za koga nije dokazano da je mrtav - pa makar samo radi toga da mu pljune u lice i kaže mu koliko ga prezire zbog toga što je odrasla bez njega. Jer, njena majka nije imala nikakvih dokaza koji bi potkrepili njegovu priču - što se nepoverljive Sofije ticalo, on je mogao sve to i da izmisli, kako bi otišao i potražio svoju sreću na drugoj strani.

Priča o osveti i stradanju Grantovih mogla je biti samo bajka za lakoverno, žensko srce. Jedino što je devojci, u tom slučaju, bilo nerazumljivo, bila je činjenica da su se njeni roditelji venčali nešto pre očevog odlaska. Ali i za to je moglo postojati logično objašnjenje... Kiša se polako pretvarala u oluju - kraj jula bio je pravo vreme za nepogode, ali Sofija na to nije računala. Mrak se ubrzano spuštao na dotad idiličnu okolinu, jer zalazak sunca zaklonili su teški, tmurni oblaci. Ona zaustavi auto kraj puta i maši se karte. Nekoliko trenutaka, pomno ju je proučavala. Znala je da tu negde mora da postoji skretanje za Velington, ali nigde nije primetila znak. Nemoguće da ga je promašila u toj nepreglednoj ravnici... Ona spusti kartu i osvrnu se oko sebe. Zavesa

od kiše sada joj je zaklanjala pogled ipak, verovala je da se nalazi toliko blizu Velingtona da je, dosad, morala da primeti svetla u daljini. Povremeni bleskovi munja, praćeni zastrašujućom grmljavinom, nisu joj

bili od velike pomoći, osim što su unosili nemir i nervozu u njeno srce, doprinoseći ionako tmurnom raspoloženju u koje je zapala razmišljajući o prošlosti. Pa, nema razloga za paniku, pomisli. Nastavila je da vozi klizavim putem, sporije nego malo čas. Uskoro će morati da naiđe na nekakvu kuću

i tu će se raspitati za put... Želja joj se ispuni mnogo ranije nego što je očekivala - već nakon nekoliko minuta, uspinjući se blagom padinom nekakvog brežuljka, Sofija primeti svetla u daljini. Tada pred sobom, na putu, ugleda znak na kome je pisalo „hotel - noćenje i doručak“. Strelica je pokazivala ulevo,

baš prema svetlima koja su treperela u tami. Zahvalivši svojoj sreći devojka odlučno skrenu na sporedni put ka motelu. Samo, tu naiđe na neočekivani probl em: put je bio od kamena i vodio je uzbrdo. A pljusak je, izgleda, naneo slojeve zemlje na njega, tako

da blato koje se stvorilo nije baš olakšavalo uspon Sofijinom niskom, za takve uslove nepripremljenom automobilu. - Lepo je Kejt predložila da uzmem karavan... - nasmejala se, glasno i

već pomalo histerično, kada se sportski dvosed sasvim zaustavi. Točkovi 12 

su proklizavali dok je motor snažno urlao, a ona pokušavala da raznoraznim manevrima izvuče kola iz blata. Nije tome bila vična i svi njeni pokušaji ost ali su bez uspeha. Uzdahnuvši, ona odmeri rastojanje između sebe i treperavih, svetlih tačkica na vrhu brežuljka. Po njenoj slobodnoj proceni, bio je to put od nekih dve stotine metara... Slegnuvši ramenima, ona brižljivo zaključa auto i izvadi iz gepeka s voju torbu. Bolje da prenoći u motelu, nego da se sada vraća na glavni put. Navukla je na glavu tanku kapuljaču svoje lagane, letnje jaknice i polako krenula uzbrdo. Neće zapravo ni pokisnuti za tih nekoliko minuta, samo ako požuri... Dvadeset dugih minuta i čitav kilometar mučnog uspinjanja kroz blato i kišu bili su potrebni da bi se njena pokisla silueta napokon dočepala dvorišta ne baš velike, ali jarko osvetljene stare kuće na vrhu brda. - Dobro veče - skupila je snage da se nasmeši simpatičoj starici k oja joj otvori vrata. - Da lije ovo zaista motel, ili sam ja nešto pomešala?... * * *

- Velington? On se nalazi nekoliko kilometara dalje, putem kojim si

došla, dušo... Medison Turner spusti poslužavnik sa čajnikom i šoljama na sto i sede kraj Sofije. Nalazile su se u velikoj, ah prilično staromodnoj kuhinji „motela“, u stvari kuće koju je stara dama, nakon smrti svog muža, pretvorila u utočište za slučajne, retke prolaznike. - Nemoguće, gospođo Turner - usprotivi se Sofija odlučno. - Mislim da bih primetila svetla grada, da je on tako blizu... - Zovi me Medison, molim te - seda, punačka ženica ljubazno joj se

nasmeši. Ona sama od prvog trenutka je devojku zvala imenom, no njene godine i dobroćudni osme h davali su joj to pravo. - Znaš, mila, Velington je veoma mali grad, gotovo varošica - objasni ona dok je sipala čaj. - Osim toga, nalazi se iza susednog brežuljka, tako da se svetla ne vide odavde. A i kiša ti je zaklonila pogled... - U redu je - devojka slegnu ramenima, mnogo bolje raspoložena nego nekih pola sata ranije. U međuvremenu se istuširala i presvukla, dobivši prijatnu sobicu na spratu. Sve u kući Medison Turner bilo je 13 

staromodno i odisalo nekim prošlim vremenima, ali veoma čisto i udobno. - Ne žuriš u Velington? - stara dama je čudno pogleda, kao da se

uplašila da će izgubiti svoje novostečeno društvo. Sofija pomisli da ona nema često prilike da bilo koga ugosti na ovom usamljenom mestu i da mora da joj je prilično dosadno. - U stvari, to i nije moje krajnje odredište - ljubazno se nasmešila. - Ako je Velington tako blizu, mogu da ostanem i ovde par dana...

Zavisi od posla koji me očekuje. - Oh, to bi bilo divno - oči Medison Turner veselo zasijaše. - Reći ću ti nešto u poverenju: ne izdajem sobe zbog novca. Njega mi je moj pokojni suprug ostavio sasvim dovoljno. Samo, ne volim da budem sama, a

društvo lepo vaspitanih, mladih ljudi uvek mi je dobrodošlo! - Šta radite ako dođe neko ko ne odgovara vašim... kriterijumima?  nasmeja se veselo devojka. Prijala joj je staričina iskrenost. - Ništa - Medison joj uzvrati osmeh, a u očima joj zasvetlucaše nestašne iskrice. - Kažem da motel ne radi... Sofija je pogleda sa simpatijama. Videlo se da je stara dama u mladosti bila prava lepotica, a sada je utvrd ila i da je zadržala vedrinu duha i gotovo detinju bezazlenost. Za razliku od Sofijine majke, koja je

bila uvek tužna i zamišljena... Devojčinim licem pređe senka sete. - Živite sami ovde, Medison? - upita ona, tek da nešto kaže. Nije verovala da je krhka starica u stanju da održava čitavu kuću, bez obzira na njenu nesumnjivu vitalnost i dobro zdravlje. Jer, moralo joj je biti gotovo sedamdeset. - Pa, skoro da je tako. Jedan bračni par živi u pomoćnoj zgradi iza, primila sam ih pre nekoliko godina jer nisu imali gde. Ne naplaćujem im

stanarinu, a oni se, zauzvrat, brinu o bašti i sitnim popravkama oko kuće. - A u kući? - Sofija se ljubopitljivo osvrnu oko sebe. - Nemojte mi reći da žena vaših godina sve ovo može... - Naravno da ne, draga! - Medison kao da je tek tada shvatila na šta ona cilja. - Jedna udovica iz komšiluka, Lidija, dolazi svakodnevno i brine se o svemu što je potrebno. Ja, u stvari, samo kuvam i, ponekad, provedem malo vremena u bašti. Znaš, život i nije tako blagonaklon prema nama, starcima. Ostalo je tako malo stvari u kojima se može uživati... 14

- Izvinite ako sam bila indiskretna - Sofija se pokaja što je uopšte

pitala. Jer, na licu njene sagovornice videla se tuga zbog ograničenja koje su joj godine nametnule. - Ne, u redu je - Medison se ponovo osmehnu, a lice joj se razvedri. -

Moj bratić, Fred, drži mi čitava predavanja o tome kako ne smem da se umaram i slično. On ne može da shvati da se samo trudim da što bolje iskoristim vreme koje mi je preostalo, u stvari, ne verujem da iko od vas mladih to može. Ali, to je sasvim razumljivo!

Devojka htede da upita gde je on sada, ali učini joj se da bi to prešlo sve granice lepog vaspitanja. - Pa, možda je u pravu. Morate se štedeti kako biste još dugo sačuvali dobro zdravlje - reče samo, trudeći se da zvuči što ljubaznije i ne povredi

staričina osećanja. - Ostaćeš neko vreme, znači? - Medison naglo promeni temu, vrativši se na pitanje koje ju je zanimalo. - Pa, najverovatnije...

Sofiji je, u stvari, bilo sasvim svejedno da li će odsesti ovde ili u nekom hotelu u Velingtonu. A gospođa Turner joj je zaista bila simpatična. Možda uspe i da sazna nešto od nje? - Ne bih da zvučim poput radoznale starice, što i jesam... - započe ona, izmamivši devojci još jedan osmeh. - Ali, vidi se da nisi odavde i... Možda mogu nekako da ti pomognem? - U stvari, Medison, verovatno i možete - osmehnu se Sofija. Stara

dama kao da joj je pročitala misli! Ona uze još jedan kolač i zadovoljno se zavali u stolici. Može se dogoditi da njena potraga potraje mnogo kraće nego što je očekivala Medison je delovala kao osoba koju sve zanima i o svemu zna ponešto. - Tražim čoveka po imenu Džejk Grant... Ili bilo koga od njegovih srodnika - objasni joj. - Da li ima Grantovih u blizini? Sve što znam je da su živeli, ili još uvek

žive, u okolini Velingtona. Doduše, ne znam sa koje strane, ah... Naglo je zaćutala, primetivši da se starica trgla kao da je čula neprijatne vesti. Zatim je pažljivo odmerila Sofiju od glave do pete, kao da je tek sada vidi. - Grant... to je i tvoje prezime, zar ne? Sofija Grant... - rekla je čudno

uzbuđenim glasom, kao da je na pragu nekog revolucionarnog otkrića. 15 

- Da, ali to sada nije važno - devojka, još uvek, nije bila spremna da joj ispriča svoju životnu priču. - Molim vas, Medison, recite mi ako nešto znate... To mi je jako bitno! - Razumem - uzvrati starica tiho i u njenom pogledu i dalje prepunom znatiželje, pojavi se nešto nalik na sažaljenje. - Samo, bojim se da ne mogu da ti pomognem. Ovde je živeo samo jedan Grant, a do njega

nikako ne možeš doći, mila. - Da? - devojka se nagnu ka njoj, sva u očekivanju prepunom napetosti. Predosećala je loše vesti. Veoma, veoma loše. * * *

Rano sledećeg jutra Sofija napusti staru kuću sa čudno ukoč enim izrazom na licu. Bila je obučena u crne pantalone i tamnoplavu bluzu širokih rukava. Uopšte se nije našminkala, jer za tako nešto nije imala ni volje ni vremena. Kosu je, pozadi, skupila velikom, crnom mašnom, ostavljajući kraće pramenove da joj slobodno padaju oko lica. Čak i tako, gotovo bez imalo truda, delovala je izuzetno privlačno. Ona se nimalo ne iznenadi primetivši da su njena kola parkirana na širokom, betoniranom prilazu kući. Pretpostavila je da je Medison zamolila svog podstanara da to ura di, prošle večeri kada je ona otišla na spavanje. Povukla se u svoju sobu prilično rano, potresena pričom koju je čula od stare dame. No, tamne senke koje su još više naglašavale bistro plavetnilo njenih lepih očiju govorile su o tome da nije mnogo spavala... Startovala je motor i lagano se spustila klizavim putem niz brežuljak. Dan je, za razliku od jučerašnjeg, bio veoma vedar - iako je bilo tek osam ujutro, sunce se već uveliko poigravalo sa predivnim predelom. Polja kraj kojih je prolazila svetlucala su poput smaragda, okupana noćašnjom kišom čije tragove sunce još uvek nije sakrilo... Ali, Sofija ništa od svega toga nije videla. Njene oči gledale su u put, ali srce je bilo okrenuto ka prošlosti... i sadašnjosti. Sledeći brižljiva uputstva Medison Turner, lako je našla put koji je vodio do groblja na periferiji Velingtona. Ostavila je automobil na

parkingu u blizini i polako se uputila između spomenika, idući ka gomili okupljenih ljudi koje je još izdaleka primetila. Sofija je na nogama imala ravne, udobne sandale, ali koraci su joj bili

teški i nesigurni. Zastavši kraj jednog starog, hrastovog stabla naslonila 16 

se na njega, sklopivši oči. Bila je dovoljno blizu da čuje sveštenikov govor, ali i dovoljno daleko da ne uznemiri ljude koji su, svečano -tužnih izraza na licima, došli da odaju poslednju počast svom prijatelju i sugrađaninu. Nekih pola sata kasnije sve je bilo gotovo, telo pokojnika smešteno je u poveliku, porodičnu grobnicu kraj koje je održana služba i ljudi počeše polako da se razilaze. Nekoliko njih je obratilo pažnju na devojku koja je, još uvek, nepomično stajala pod hra stom, zbunjenog i neodređenog izraza na licu nesvakidašnje lepote. Čuo se zbunjeni šapat i polurazgovetno mrmljanje, uobičajeno ponašanje za ljude iz malog mesta koji primete nekoga koga ne poznaju. Ali, niko joj se nije direktno obratio i Sofija je bila zadovoljna zbog toga.

Sačekala je da svi odu a zatim se polako, nesigurnim korakom, uputila ka grobnici. Neki postariji gospodin u crnom odelu i sa akt-

tašnom u ruci upravo je zaključao velika, teška vrata i dao nešto novaca ljudima koji su uneli kovčeg. On pogleda u devojku, zaustivši da joj nešto kaže, ali ona napadno okrenu glavu na drugu stranu i oni se mimoiđoše. Nekoliko trenutaka kasnije, zurila je u slova izrezbarena u mermeru, na ploči koja se nalazila kraj vrata. Porodična grobnica Grantovih... Bil o

je tu desetak imena, na kojima joj se pogled zadrža i duže nego što je bilo potrebno, napokon, bojažljivo i s mukom ona spusti pogled na poslednje ime u nizu: Džejk Grant... Onaj, zbog koga je došla čak ovamo, njen otac, ponovo ju je napustio... Ovoga pu ta zauvek. Više nije mogla da se obuzda i sav nagomilani bes provali iz nje. - Nisi mogao da sačekaš još nekoliko dana pre nego što me ponovo napustiš, ti umišljeno kopile! - vrisnula je, udarivši pesnicom u hladni, beživotni kamen. - Čitavog života krio si se od mene, ne znajući da

postojim, ne želeći da saznaš... A sada si, napokon, pronašao sigurno utočište! Sada si bezbedno sklonjen od istine, od koje si oduvek bežao... Jedan jecaj ote se iz njenog stisnutog grla, no ona ga brzo uguši. Suze besa, bola i razočarenja navirale su joj na oči. Tolike nade je polagala u dolazak ovamo... Bila je spremna na susret sa svojim ocem, na to da će ga dugo tražiti, čak i na činjenicu da on već godinama nije među živima, kao što je njena majka verovala. Bila je spremna na sve, osim na to da će on umreti dva dana pre njenog dolaska. Zašto se sudbina tako okrutno poigrala sa njom?...

Nekoliko dana... da je samo došla nekoliko dana ranije! Na sve te nepovratno izgubljene godine nije smela ni da misli. Kako je mogao da

živi ovde, ili bilo gde na svetu, bez grize savesti što je napustio ženu koja 17 

ga je volela toliko da je prerano napustila ovaj svet, sa nadom da će ga sresti na onom drugom...

Sofija pomisli da će se ugušiti. Iz grla joj se ote još jedan, očajnički krik: - Mrzim te, Džejk Grante, mrzim, jesi li čuo? - pogledala je ka nebu, a zatim se histerično nasmejala. - Ti i ne zaslužuješ da budeš tamo gore,

kraj nje... Nadam se da goriš u paklu!... Naglo je okrenula leđa staroj grobnici, odjednom poželevši da pobegne što je moguće dalje. Očiju zamagljenih od suza, saplela se na nekakav kamen i umalo pala - dve snažne, muške ruke ovise se oko njenog vitkog struka, sprečivši je u tome. - Ko... Ko ste vi?

Obrisala je suze, brzo se odmakavši od neznanca. Bilo joj je jako neprijatno pri pomisli da je on čuo sve što je rekla. Njegove prve reči potvrdiše tu sumnju. - Neko, ko baš i ne odobrava način na koji ste se „obratili“ pokojniku - izjavi on, prilično hladnim glasom. - Zar vas niko nije učio da se o mrtvima govori samo najbolje ? Pogotovo ako su to i zaslužili, kao gospodin Grant... - A kako vi možete da znate da li je on zaslužio lepe reči, ili nije? -

uzvratila je besno, istim tonom. Ona shvati da je pridošlica čuo samo njenu poslednju rečenicu i malo joj laknu. - Bolje da ja vas pitam odakle vam pomisao da tvrdite suprotno...

Džejk Grant čitavog života bio je čovek dostojan svačijeg poštovanja! - I vas je, posthumno, postavio za svog advokata - cinično se nasmejala. Ovaj baš traži kavgu... A zato je sada, više nego ikad, bila veoma raspoložena! Hladnim i prezirnim pogledom odmerila je svog sagovornika. Bio je

to muškarac od nekih tridesetak godina, visok i autoritativnog izgleda, odlučnog lica i čvrste brade. Utisak ozbiljnosti i strogosti malo je ublažavala crna,  sjajna kosa koja mu se, u slapovima crnih uvojaka, spuštala do ramena. Bio bi gotovo privlačan, da nije bio tako užasno neprijatan... Dva crna oka posmatrala su devojku sa istom ljutinom koja

se ogledala i na njenom licu i udvostručenim prezirom. - Ne želim da se raspravljam sa vama, gospođice - rekao je napokon, jedva primetnim irskim akcentom. Zatim dodade, bezobrazno je

odmerivši od glave do pete. 18 

- Da su okolnosti malo drugačije i da nemate tako otrovan jezik,

radije bih vas pozvao na piće... - Da vi niste tako samouvereni u pogledu stvari o kojima nemate pojma, možda bih i pristala! - odbrusila je, bez razmišljanja.

Ona demonstrativno podiže bradu i okrenu mu leđa, u nameri da što pre ode sa tog užasnog mesta. Osim toga, nije mogla, ni trenutak duže, da podnese optužujući pogled tog čoveka... Kao da ima malo svojih problema, još joj samo nedostaje nečije nerazumevanje i osuda! Ruka koja ju je malopre spasila pada ovi se čvrsto oko Sofijine nadlaktice, sprečavajući je u nameri da se udalji. - Molio bih vas da objasnite ovo što ste upravo rekli - oglasi se on, gotovo pretećim tonom. - Pustite me! - okrenula se i pogledala ga besno, ne shvatajući kako je moguće da je sebi dozvolio takvu drskost. Ali, neznanac ni ne trepnu, niti pomeri ruku sa njene. - Ne znam šta hoćete da vam objasnim - protisnula je, osvrnuvši se oko sebe. Situacija je postajala sve neprijatnija, a ona u blizini nije videla

nikoga od koga bi mogla da zatraži pomoć. - Sa kojim pravom ste onako ružno govorili o Džejku... gospodinu Grantu? - A sa kojim pravom ste vi prisluškivali?! - Samo sam došao da ga... ispratim na poslednje putovanje... - Zanimljiv izbor reči - podsmehnula se. - Da niste malo zakasnili na sahranu? - Upravo sam došao iz... To se vas uopšte ne tiče! - tamne oči opasno

sevnuše, a dugi prsti još jače se ovise oko Sofijine nadlaktice. - Upravo to sam i htela da kažem - jedva se suzdržala da ne jaukne od bola. - Ja neću da se mešam u vaše stvari, ali nemojte ni vi u moje! I, zaboga, pustite mi ruku... boli me!

On se trže i naglo je pusti, kao da je tek tada shvatio da je preterao. Sofija odahnu.

19 

* * *

- Slobodno! - Sofija podiže svoje plave oči, natečene od suza i pogleda

ka vratima sobice u kojoj je našla utočište. - Dozvoli staroj ženi da pokaže svoju zabrinutost za tebe, dete - reče Medison Turner čim je otvorila vrata. - Dobro mi je, ne brinite - devojka se slabašno osmehnu. - Tvoja „samouverena“ izjava ne bi prevarila ni trogodišnjaka primeti stara dama mirno. - Od jutros se nisi makla odavde, a nisi čak ni doručkovala ... Kako bi

bilo da bar pokušaš da mi udovoljiš i siđeš na večeru? Spremila sam nešto zaista specijalno! - Mislila sam da boravak u motelu ne uključuje nijedan obrok sem doručka... Bar tako piše na tabli, dole na putu - zadirkivala ju je Sofija. - Žao mi je zbog svega, gospođice - tamnim očima neznanca prolete senka tuge. - Veoma sam cenio pokojnika, koga poznajem od najranijeg

detinjstva i verujte, ono što ste rekli dok sam se približavao veoma me je pogodilo. Džejk Grant je, manje od svih ljudi koje poznajem, zaslužio da „gori u paklu“, kako ste rekli... Ali, pretpostavljam da jedna strana osoba to teško može da razume. Da li ste ga, uopšte, poznavali? - Ne - uzvrati Sofija mirno. - Samo sam čula o njemu... Nije očekivala ovakav izliv emocija i bila je go tovo dirnuta. - Pretpostavljao sam tako nešto - u glasu visokog muškarca ponovo se oseti prezir. - Pa, kogod da vas je informisao, pogrešio je! Džejk Grant je bio, usuđujem se da to kažem, moj dobar prijatelj i ne dozvoljavam da se njegovo ime tek tako blati...

Sofija oseti kako joj krv vri u žilama. Simpatije, koju je na trenutak osetila, nepovratno nestade. Ona priđe i unese se neznancu u lice, u svojoj ljutnji zaboravivši na to da bi i on mogao ponovo reagovati burno kao maločas. - Znate šta, gospodine „moralisto“: to ime koje toliko veličate je i moje, dakle, imam mnogo više prava da branim čast Grantovih nego što ste mogli i pretpostaviti! Tih nekoliko reči koje ste slučajno čuli ne daju vam pravo da se mešate u moj lični život, niti da umišljate kako s ve o meni znate... Što se mene tiče, o svom ocu govoriću šta god mi se prohte, 20 

makar ovde stajala vojska takvih samoživih, nasilnih, grubih neznalica kao što ste vi! Iskoristivši njegovo zaprepaštenje ona se okrenu i odmaršira ka svojim kolima, ne udostoji vši ga više nijednog pogleda. - To ne važi za sve, kao ni ta tabla - odmahnu Medison rukom. - Ali, ako ćeš se tako osećati bolje, staviću ti na račun sve što pojedeš... Ako takva biljčica od devojke uopšte može da pojede čitav obrok! Seretski se nasmejala i Sofiji odjednom bi drago što je odsela baš kod nje. U nekom bezličnom hotelu mogla bi da ne izlazi iz sobe danima i ne jede ništa - nikoga ne bi bilo briga. Medison ju je podsetila na to koliko je jalova njena tuga... - Imam ja odličan apetit, upozoravam vas! Nadam se da ćete uspeti da me nahranite - skočila je na noge, odlučivši da prestane sa

samosažaljenjem i trgne se iz letargije koja joj, ionako, nije bila svojstvena. - Dokaži! - sa samozadovoljnim osmehom na zboranom licu, starica se odgega u pravc u stepeništa. Desetak minuta kasnije Sofija se pojavi na vratima kuhinje. Bila je

malo bolje raspoložena, umivena i čak diskretno našminkana. - Ti si zaista praznik za oči, dušo - osmehnu se Medison kada je ugleda. - Od koga si nasledila tako dobar osećaj za oblačenje? - Od oca sigurno nisam - izlete devojci nepromišljeno.

Ona se zbuni i poče da popravlja nevidljive nabore na svojim širokim, moderno krojenim pantalonama boje peska, uz koje je nosila laganu, belu košuljicu bez rukava. Iste boje bile su joj i   sandale, a od nakita imala je samo male, zlatne minđuše i narukvicu sa priveskom u obliku zvezde.

Medison joj priđe i uhvati je za ruku: - Džejk Grant bio je čovek istančanog ukusa i dobrog srca - reče polako. - On ti je bio otac, zar ne? Zato si bila tak o potresena kada sam ti sinoć rekla da je umro i zato si danas, posle sahrane, toliko plakala! - Nisam plakala zbog njega - namršti se Sofija. - Tugovala sam zbog

onoga što je učinio... Ili, tačnije rečeno zbog stvari koje nije učinio! Ali, u

21 

pravu ste, on je čovek koji je mogao da se nazove mojim ocem... da je to ikada hteo. - Čudno... Takvo ponašanje zaista mi ne liči na njega! Niko odavde nije ni znao da Grant ima kćer... - primeti Medison zamišljeno. - Nije ni on - osmehnu se Sofija gorko. - Ostavio je moju majku odmah

nakon venčanja i došao ovamo i ne znajući da je ona u drugom stanju! - Onda ne budi tako oštra prema njemu, mila, dok ne saznaš sve činjenice  - posavetova je starica. - Uostalom, došla si ovamo kako bi saznala neke stvari, je li tako? - Sada je kasno... - promrmlja devojka rezignirano. Ona primeti da se Medison sprema da joj se usprotivi i brzo promeni temu: - Da vam pomognem da postavite sto? - Ne, to je već urađeno - na licu stare dame zablista zagonetni osmeh. - Možeš da poneseš korpicu sa hlebom, ješćemo u trpezariji.

Sofija poslušno prihvati pletenu korpicu prekrivenu kariranom salvetom, na kojoj su bile kriške sveže ispečenog, domaćeg hleba. Odjednom, osetila je neopisivu glad. Iako se bavila poslom koji je zahtevao besprekornu liniju, zbog toga nikada nije morala da brine: uvek

aktivna i u pokretu, mogla je da jede poput rudara, a da se ništa od toga ne primeti na njoj.

Krenula je za staricom ka trpezariji, dok je ova mrmljala, više za sebe: - Vi mladi mislite da je sve crno ili belo. Ponekad su stvari mnogo

komplikovanije od toga! Ne treba ružno misliti o ljudima koje ne poznajemo... - To isto rekao mi je još neko, jutros - Sofija zastade, setivši se

muškarca koga je srela na groblju. - Upoznala si nekog od Džejkovih prijatelja? - Medison je pogleda zainteresovano. - Pa, ne baš... Taj neotesani grubijan čini mi se premladim da bi bio

prijatelj moga oca, ali rekao je nešto u tom smislu. - Grubijan? Da li te je nečim uvredio? - upita stara dama pomalo zbunjeno, otvarajući vrata od trpezarije. - Uvredio?! To je preslab izraz, verujte mi! - nasmejala se ogorčeno. Video me je prvi put u životu, a usudio se da mi govori kako da se ponašam i... 22 

Reči joj zastadoše u grlu, a oči se širom otvoriše. Ukopala se na vratima trpezarije, zureći u pravilan profil muškarca koji je mirno sedeo za stolom. - Bojim se da tvoje reči previše dobro opisuju mog bratića, draga moja - reče Medison zamišljeno. - Maločas mi je rekao da ste se upoznali... Samo, nikada ne bih pomislila da si u stanju da budeš grub prema jednoj dami, Fred! - Nekim ljudima su, s vremena na vreme, preko potrebne lekcije iz lepog ponašanja - on okrenu glavu ka devojci i pogleda je pravo u oči.

Ni ne trepnuvši, Sofija priđe i spusti korpu sa hlebom na sto. Zatim stade pored njegove stolice, pokazujući modre tragove njegovih prstiju na svojoj mišici - U tim rečima ne može biti više istine nego što je već ima - reče hladno. - Neki ljudi, nažalost, nikada ne steknu lepe manire... - A da bi ti dokazao da nisi jedan od njih, smesta da si se i zvanično predstavio našoj gošći - ubaci Medison vedro, naravno, ne shvatajući o čemu to devojka govori. - Fred Turner, vama na usluzi - ustao je i galantno joj poljubio ruku i

dalje ne odvajajući pogled od Sofijinog, još uvek pomalo zbunjenog, zajapurenog lica. - Gospođica Grant, pretpostavljam? - Glavom i „rogovima “  - dobacila mu je jedan otrovan pogled, okrenuvši se zatim ka njegovoj tetki, sa slatkim osmehom na licu - Znate, Medison, vaš bratić me zamišlja kao nekog bez srca i skrupula, osobu koju je sam đavo poslao ovamo da upravo njega provocira! - Vidim da su vaše simpatije obostrane, deco - osmehnu se starica. - Simpatije?! - ovo je bilo izrečeno jednoglasno. Kao po komandi dve glave, jedna crna i jedna kestenjasta, okrenuše se ka Medison. Ona se od srca nasmeja i primeti - Moje iskustvo mi govori da ćete se jako lepo slagati... Kada prevaziđete te detinjarije! - Nadam se da će se tvoje reči obistiniti, tetkice - Fred Turner prvi se snađe i nestašno se zagleda u Sofijino rumeno, ljutito lice. - Mada, ne mogu nikako da zaključim da li je gospođica Grant lepša kada se smeje ili kada je ljuta!

Sofija se ugrize za usnu. Znala je šta bi mu rekla, samo da nije bilo te drage, dobroćudne starice koja je imala tu „nesreću“  da bude u srodstvu sa njim! - A da bih dokazao da su moji maniri, pa... na zadovoljavajućoj visini, - produži Fred, - počeću time što ću večeras odvesti gospođicu da joj

23 

pokažem Velington i time se iskupim za svoje neprijatno ponašanje od jutros! Pogled mu skliznu niz njena ramena, sve do ruke na kojoj je njegov

jutrošnji stisak ostavio bledoljubičaste pečate. U očima mu se sada moglo pročitati iskreno izvinjenje, ali devojka odluči da ne nasedne na to. Sela je za sto, pokušavajući da smisli odgovarajuće reči kojima će ga odbiti, a da to zvuči prihvatljivo gospođi Medison. Ali, starica se oglasi pre nje - Mislim da je to divna ideja, Sofija! Tako

ćeš se malo razonoditi nakon svega što si danas preživela i bar na tren zaboraviti na svoju tugu. Sutra će sve biti drugačije, videćeš! Mnoge stvari post aju manje bolne kada se sagledaju iz drugačijeg ugla... Znam koliko ti je sada teško, ali pokušaj da se izboriš sa tim! Da je ovde, Džejk bi se sigurno složio sa mnom... Saosećajno se nasmešila devojci, koja nije imala izbora osim da joj osmeh ljubazno uzvrati i zagleda se u svoj tanjir. * * *

- Da se razumemo: sa tobom sam pošla samo zbog Medison i ne pada mi na pamet da provedem veče slušajući tvoje „moralisanje“ - izjavi Sofija

hladno, čim je sela u Fredov veliki, moderni džip. - Moja draga tetka tačno zna šta i kada da kaže, zar ne? Tako postigne i ono što ja nikada ne bih... Zadovoljno se osmehnuo, sasvim ignorišući njenu izjavu da neće sa njim provesti veče. - Halo, obala, Sofija na liniji! - pružila je ruku i kucnula ga po čelu, prevrćući očima. - Rekla sam da ne idemo nikuda, ma šta ti zamišljaš da si „postigao“ uz njenu pomoć! Ostavićeš me u Velingtonu, a zatim doći po mene u dogovoreno vreme, jasno?

Još u toku večere prešli su na prisno oslovljavanje, naravno zbog insistiranja stare dame. Sve vreme govorila je o tome kako joj deluju kao

idealan par, što je Sofiju strašno nerviralo ali nije imala srca da joj protivreči. Ako ovaj... „ neandertalac“ zamišlja da je njeno ćutanje znak da joj se on dopada, gadno se prevario! - U životu sam radio svakakve poslove, priznajem - reče on, uozbiljivši se. - Ali šofer još nikada nisam bio, mlada damo... Ili ideš sa

mnom ili, ne ideš uopšte! Odluči se. 24

Izvadio je ključeve iz kontakt brave i zavalio se na sedište, ljubopitljivo je posmatrajući. Sofija to, naravno, shvati kao otvoreni izazov. - Ne idem uopšte - ona se prezrivo osmehnu. - I ne dozvoljavam da me bilo ko ucenjuje! - Ali, tvoje lepo vaspitanje i naklonost koju si otvoreno pokazala prema mojoj tetki, sprečiće te da se tek tako vratiš u kuću - razmišljao je naglas. - Kako ćeš provesti veče, Sofija Grant? Lutajući po mraku,

nepoznatom okolinom, sledećih nekoliko sati?... - Šta hoćeš da kažeš?! - Da si već pristala da pođeš sa mnom, kako bi ti pokazao grad - rekao je mirno. - Na neki način dala si reč i ako je sada pogaziš to će mnogo toga reći o tvom karakteru i... - Ponovo si se okomio na moj karakter i ponašanje? To ti je, izgleda, omiljena tema od prvog trenutka našeg susreta - podsmehnula mu se. Pa, znaš šta: uopšte me ne zanima tvoje mišljenje! Otvorila je vrata džipa u nameri da izađe, ali njegove sledeće reči nateraše je da se ukopa u mestu - Mnogo te je povredila očeva smrt, zar ne, Sofija? - rekao je tiho. - Šta ti umišljaš... - okrenula se ka njemu, pogledavši ga širom

otvorenih očiju. Želela je da protestuje, ali reči joj nikako nisu silazile sa usana. Kako se samo usuđuje da joj tako nešto kaže u lice? - Voleo sam Džejka kao malo koga, osim svog oca, znaš - reče on naglo. - Podržavao me je u svemu, čak i kada niko drugi nije. Iako si rekla da ga nisi poznavala, ne mogu da zamislim da ti je sve ovo baš lako palo...

Ipak, ako nosiš imalo njegovih gena, Sofija Grant, ne možeš biti tako bezosećajna kakvom se predstavljaš! - Moj život je moja stvar, Turnere - namrštila se, izbegavajući da ga pogleda. - I ako misliš da u tvom društvu ikada više provedem koji trenutak, izbegavaćeš tu temu! - Obećavam - on se nasmeši, nežnije nego što je Sofija, koja ga krišom pogleda, mogla da veruje da je u stanju. - A ti mi obećaj da ćeš poći sa mnom i dozvoliti mi da ti pokažem grad u kome je tvoj o... grad u kome sam odrastao.

25 

- U redu - naslonila se na sedište i okrenula glavu ka prozoru. - Mislila

sam da smo već krenuli?! * * *

- Sofija, uđi u džip - glas Freda Turnera zvučao je oštro i preteći, ali

devojka se pravila da ga ne čuje. - Nije fer! Slagala si me, a sada nameravaš da prekršiš moje naređenje i uđeš upravo tamo gde sam ti savetovao da nikako ne ideš! Ovaj deo grada nikako ti ne bili preporučio za šetnju... - A ko si ti da mi izdaješ naređenja?! - podbočila se i pogledala ga, zastavši na trotoaru pred jednim pabom. - Potrebno mi je piće, a ovo mesto deluje dobro kao i svako drugo... Uostalom, ovo nije ni grad, već varošica i ne vidim šta bi mi se moglo dogoditi! - Mogao bili i da te ostavim na tom „mestu“, da sama to proveriš i odem kući! - Ma nemoj?! Baš sam se uplašila... - ona se veselo zakikota. - Srećom, Velington nije toliko mali, a da nema taksi stanicu, u to sam se već uverila. A što se tebe tiče, baš me zanima šta ćeš reći Medison, kada te pita kako smo se proveli! - Reći ću da je bilo divno, jer tako će i biti... bar se nadam!

On parkira džip i izađe, ne obraćajući pažnju na znak koji je to zabranjivao. Zatim priđe devojci i ponudi joj svoju ruku. - Hoćeš u lokalni pab, zar ne? Pa, izvoli... Ne garantujem za to što ti se može dogoditi, čak i u mom društvu! - Tvog društva mi je već i previše - promrmljala je ljutito. - Od kako smo došli, sve što čujem je „Džejk ovo, Džejk ono“ ... I ti si dao nekakvo obećanje, ako se sećaš! Ne čekajući njegov odgovor i ignorišući ponuđenu ruku, okrenula se i ušla na vrata pred kojima je stajala. Prvo što je primetilabio je džuboks u uglu, koji se jedva nazirao kroz guste oblake duvanskog dima. Pošla je ka njemu, gotovo ne verujući svojim očima: mislila je da se takvi primerci nalaze još samo u muzejima. Prebirala je pogledom po listi njoj uglavnom nepoznatih melodija, ne

primetivši visokog, krupnog muškarca sa maramom oko vrata koji zastade tik iza nje.

26 

- Hej, momci, vidite šta imamo ovde! - uzviknu grdosija radosno,

nemarno je pljesnuvši po zadnjici. Sofija zaprepašćeno odskoči. - Prste k sebi, mister! - reče hladno i prilično glasno. - Inače, može ti se dogoditi da ostaneš bez njih... Otvorila je svoju tašnicu i izvadila bočicu sa suzavcem, koji je čuvala za ekstremne situacije. Doduše, nije se nadala da će morati da ga upotrebi na javnom mestu... Možda će biti dovoljno da ga zaplaši? Glasni smeh od koga se nepoznatoj ljudini zatrese pozamašna količina sala na stomaku razveseli sve prisutne. Devojka pređe pogledom po lokalu, tek tada primetivši da je ona jedina žena unutra. Zamišljala je Irce kao civilizovan svet... Da li su Fredovi saveti, za koje je mislila da su samo način da je zastraše, ipak bili na svom me stu? Njega nigde nije

videla, niti primetila da je ušao za njom. Ona se okrenu ka čoveku za šankom, očekujući da će bar on nekako reagovati kako bi zaštitio svoju gošću. Zaprepastila se kada shvati da on posmatra čitavu situaciju sa smeškom, brišući ogromnu kriglu i odlično se zabavljajući. - Dajem tri prema jedan za curicu... Hoće li neko da se kladi? - viknu bubuljičavi mladić u ćošku. Sofija pokuša da prođe kraj tipa koji joj se sve više primicao, ali ne uspe u tome. On je jednom rukom obuhvati oko struk a, unoseći joj se u lice - Damica je baš opasna, priznajem - reče iskreveljivši se, uz glasni smeh prisutnih. - Ali, sada ću dobiti jedan poljubac, zar ne? I bolje bi bilo da skloniš tu bočicu, lutko, pre nego što se naljutim! Ne bi došla ovamo da ne tražiš dobru zabavu... Sada ću ti pokazati kako ljubi pravi muškarac! Sofija vrisnu, a smeh okupljenih se još više pojača. Ona podiže suzavac i isprska napasnikovo lice, pre toga procenivši razdaljinu do vrata. Zatim čvrsto zažmuri i potrča koliko je noge nose, dok je grmalj iza njenih leđa uzvikivao strašne psovke. Srećom, niko nije pokušao da je zaustavi, nekako se dočepala vrata, ali, ne mogavši da nađe bravu, načas je otvorila oči. Trenutak kasnije našla se na svežem vazduhu, kašljući, dok su joj se suze prouzrokovane otrovnim gasom slivale niz lice. - Ulazi! - bio je to Fredov glas i ona ugleda otvorena vrata njegovog

džipa.

27 

- Zašto nisi ušao unutra da mi pomogneš, ti... kukavice! - ciknula je,

udarajući ga pesnicama po grudima i ramenima. - Ako mi ne dozvoliš da startujem motor i krenem i meni će biti potrebna pomoć - reče on grubo, pogledavši prema vratima paba. Iz njega je, isterana suzavcem, istrčala gomila razbesnelih muškaraca. - Misliš da će nas napasti? - zaprepastila se. - Pa, rekao sam ti da ovaj pab nije mesto za izlazak, pogotovo ne za jednu damu - promrmljao je ljutito. - Možda sam se i prevario... - Šta time hoćeš da kažeš?! - Da možda i nisi dama, već obična, zaostala ćurka koja...

Reči mu zamreše u grlu, jer mu se Sofijina ruka sa treskom za ustavi na obrazu. - Koja nije mogla znati kakvi ste divljaci vi, Irci - završi devojka

njegovu rečenicu. - Hej, upozorio sam te - promrmljao je, uhvativši se za obraz. - Uh... prekasno...

Nije stigla da upita za šta je to prekasno, kada oseti kako se džip trese. Grdosija od čoveka sa kojim se sukobila u lokalu ljuljao je automobil kao ljusku od oraha, zaslepljen suzavcem i besom.

Na Sofijino veliko iznenađenje Fred mirno izađe i stade pred njega. - U čemu je problem, Parkeru? Natrčao si na krupniji zalogajčić nego što si očekivao, je li? Oni se poznaju?! Sofija je zaprepašćeno slušala razgovor između dvojice muškaraca. Fred Turner odjednom je govorio sa itekako izraženim, lokalnim akcentom koji ranije jedva da se primećivao. Osim toga, izrazi su mi bili sočn i i prepuni psovki kao i kod njegovog sagovornika. - Ako polažeš pravo na to žgoljavo parčence mesa u svom džipu, Turnere, zašto si joj dozvolio da uđe u pab i potraži sebi drugu zabavu? provocirao je grmalj. - Zato što sam mislio da si malo napredovao u  odnosu na svoj raniji status primitivca, Parkeru... I ti i tvoji prijatelji - uzvrati Fred mirno. - I da

ste naučili kako da poštujete jednu damu! - Damu?! Koju damu? - zasmeja se krupajlija. - Ne vidim nijednu u blizini... Da je malecka i blizu toga da bude dama, ne bi joj bilo ni na kraj

28 

pameti da dođe u ovaj deo grada! Ne, to je samo malo prefinjenija verzija jedne obične... Nije završio rečenicu, kada ga Fredova pesnica pogodi posred brade. Ni ne shvativši šta ga je snašlo, grubijan se nađe na trotoaru. - Gospođica Grant nije odavde i želela je da malo upozna grad. Nije mogla znati gde može da popije piće, a gde svraćaju isključivo divljaci procedi on kroz zube. - Još neko ima nešto da doda ili je ovaj „ razgovor“ završen? Prisutni se samo zgledaše i polako počeše da se vraćaju u pab. - Nije trebalo da napraviš grešku i pustiš je unutra, ako ti je toliko stalo, Turnere - dobaci bubuljičavi mladić koga je Sofija primetila maločas. - Greška je moja i spreman sam da je ispravim odmah - reče njen pratilac preteći, stežući ruke u pesnice. - Hoćeš li ti da proveriš kako nameravam da to uradim?!

Kako na ovo niko ništa nije rekao, Fred se okrenu i vrati do džipa. Njegov smrknuti pogled za trenutak se zaustavi na Sofijinom prebledelom licu. - Nadam se da si naučila lekciju... - Frede, pazi!

Parker, čovek koga je maločas „ nokautirao“, ustao je i upravo se spremao da ga udari s leđa. Fred Turner izvi se poput pantera, okrećući se da ga dočeka i istovremeno je izbegao udarac. Ali, u sledećih nekoliko minuta Parkerove pesnice pokušale su više puta sličnu „ operaciju“, jednom ili dvaput uspešno pogodivši svoj cilj. Videvši lice svog pratioca obliveno krvlju, Sofija oseti kako joj se muti pred očima, trenutak kasnije, njena glava beživotno pade na naslon sedišta usled straha i užasa koga nikada ranije nije doživela, izgubila je svest. * * *

- Frede?... - Pssst... Nemoj sada da počneš da vrištiš, molim te! - Ne pada mi na pamet - promrmljala je uvređeno.

29 

Pokušala je da se pokrene, dok joj se sećanje polako vraćalo. Tada oseti kako lebdi u vazduhu i prigušeno ciknu. - Zamolio sam te da budeš tiha! - prošišta on kroz stisnuto grlo. - Ne želim da nas Medison vidi ovakve. Poludela bi od brige! - A za sve sam, naravno, ja kriva... - isplazila mu se, shvativši da on to ne može da vidi, jer ih okružuje potpuni mrak. Molim te, pusti me. Mogu da hodam i sama. - Sigurno? - Naravno...

Ali, tek što joj noge dotakoše tlo, Sofija se saplete i osloni na Freda. - Nisi mi rekao da smo na stepeništu! - To nije stepenište, već prag kuhinje. Znao sam da ne treba da te pustim iz svog naručja... ipak si tu najbezbednija! - Ako je ovo pokušaj da mi se udvaraš, odabrao si pogrešno vreme za to - ljutnula se, malo povišivši ton. Fred se, bez odgovora, odmače od nje i Sofija se blago zatetura. Pipajući po mraku ona pronađe stolicu i sruči se u nju. U glavi joj se još uvek pomalo vrtelo. Osim toga osećala je nekakvo čudno golicanje ispod vrata.

Podigla je ruku da utvrdi o čemu se radi, osetivši pod prstima nešto mokro. Da li ju je Fred polivao vodom kako bi se osvestila? - Molim te, daj mi čašu vo... - zaustila je čim on upali svetio, ali reči joj

zamreše u grlu. Trepćući, dok su joj se oči privikavale na promenu, sa užasom je posmatrala njegovo izmenjeno lice i crne uvojke ulepljene krvlju. - Nemoj samo opet da mi se onesvestiš - promrmljao je, prišavši joj. - Šta... Šta to pokušavaš, Turnere?! - zapanjeno je zurila u

okrvavljenu, veliku šaku koja joj se nađe tik pred licem. - Da ti zapušim usta u slučaju da pokušaš da vrištiš - slegnuo je ramenima. - Doduše, mogao bih da nađem i bolji način za to, ali ne verujem da bi ti se dopao ukus mog poljupca!

Iscerio se, pokazujući modre usne i usta puna zgrušane krvi. - 0 čemu ti govoriš... - zavrtela je glavom u negodovanju. - I sam se to pitam - ponovo se nasmejao. - Samo idiot razmišljao bi o tome da te poljubi tako musavu... Izgledaš kao devojčica koja je, bezuspešno i dugo, pokušavala da utvrdi zašta služi mamin karmin!  30 

Dobacivši mu jedan otrovan pogled Sofija otetura ka velikom kupatilu u prizemlju. Znala je da Medison spava na spratu i da je,

najverovatnije, neće čuti. - Hvala na pitanju, nisam ozbiljno povređen! - dobaci poluglasno Fred za njom, prigušeno se smejući. - Kamo sreće da jesi, možda bi te to opametilo - promrmljala je sebi u bradu, kada je bila sigurna da je on više nije mogao čuti. U stvari, ja sam ta koja je bila nepromišljena, priznala je sebi. Ne znam šta mi je bilo da... Sofija zaboravi na sve o čemu je razmišljala kada joj pogled pade na veliko, starinsko ogledalo iznad lavaboa. Poklopila je usta rukama, zureći u svoj odraz.

Sada je shvatila šta je Fred, maločas, hteo da kaže... „Tečnost“ koja joj se slivala niz grudi, golicajući je maločas, nije bila voda već krv. Njegova krv, najverovatnije, jer nije osećala nikakve bolove. Sigurno je kap ala po njoj dok ju je nosio...

Ona se razneži, osmehnuvši se. Malo mu je bilo svojih nevolja, još je morao i da vozi do kuće i onesvešćenu je iznosi iz džipa. Samo da ga je poslušala, proveli bi mnogo mirnije veče... Ona se strese, setivši se scene iz paba.

Brzo se umila i malo dovela u red, požurivši da vidi šta je sa Fredom. Doduše, upravo je izjavio da nije ozbiljno povređen, ali, da je ona pretrpela onoliko udaraca u glavu sasvim sigurno bi do sada imala barem

lakši potres mozga. A do svega toga ne bi došlo da ona nije izigravala uvređenu princezu i bežala od njega umesto da posluša njegovo upozorenje. - Mislio sam da si otišla u svoju sobu - dočeka je on sa osmehom. - Nasmeši se još jednom, molim - prišla mu je, popevši se na prste.

Mislila je za sebe da je prilično visoka, ali u poređenju sa Fredom Turnerom osećala se sasvim sićušnom. - Šta, do vraga... - Bez psovki!

Iskoristivši njegov zbunjeni smešak zagledala mu se u lice i mirno prokomentarisala: - Zubi su ti na broju... Okej, bar neću morati da ti plaćam protetičara! - Tebi je sve ovo zabavno?!

 31 

- Nikako - uzela je ubrus koji je držao u ruci, odvrnuvši slavinu nad sudoperom.

Nekoliko trenutaka kasnije, uz pomoć lede ne vode, uspela je da mu zaustavi krvarenje iz nosa. - Zaboga, Frede, mogao si sasvim da iskrvariš... Srećom, nisu u pitanju dublje posekotine - konstatovala je. - Možda samo slomljeno - slegao je ramenima, pokazujući na svoj nos. Sedeo je na stolici na koju ga je smestila poslušno i mirno poput osnovca, očigledno zadovoljan zbog pažnje koja mu je ukazana. - Ne brini, bićeš neodoljiv i ako budeš manje savršen - zakikotala se,

još ranije utvrdivši da mu ništa nije slomljeno i da je, u stvari, sasvim dobro prošao. Brada mu je bila modra a gornja usna natečena, ali, izgleda da zaista nije bilo većih posledica. - Neodoljiv? Savršen?! Čime sam zaslužio tolike komplimente, Sofija Grant? - Verovatno i nisi... - zbunila se. - Na početku večeri bila si spremna da uradiš sve, samo da bi se odrekla mog „neodoljivog“ prisustva, sećaš se? - podsmehnuo joj se.

Znači, činjenica da sam zbog tebe primio nekoliko udaraca u glavu drastično menja stvar... Kako tipično ženski! - Naravno, „moj veliki spasioče“ - odlučila je da sve okrene na šalu. Osim toga, priznajem da je čitava večerašnja gužva direktna posledica moje nepromišljenosti i spremna sam da ublažim posledice na svaki način! - Baš na svaki način? Pazi šta si rekla... U njegovim crnim očima pojavi se opasni sjaj. Pre nego što je devojka shvatila značenje tog pogleda, Fredove snažne ruke obgrliše je oko struka. Izgubila je ravnotežu, našavši se upravo tamo gde je on i želeo: na njegovom krilu. - Pusti me, ti... ti... bukvalisto! - načinila je slabašan pokušaj da se oslobodi njegovog čvrstog stiska. Samo, šta je mogla da uradi protiv muškarca koji je, na njene oči, izašao na kraj sa omanjom verzijom „King - Konga“, tamo pred pabom?! Sofija shvati da joj sila ne može pomoći i zato odluči da se posluži lukavstvom:

 32 

- Ako me sada poljubiš, obećavam ti, reći ću tvojoj tetki da si me napastvovao! - Nećeš - usne su mu lagano klizile njenim vratom, naviše, ka bradi i obrazima. - Biće te stid da izgovoriš tako gnusnu laž... Jer, uživaćeš u svakom trenutku! Ona oseti kako joj se žmarci prijatnosti spuštaju niz leđa, uporedo sa Fredovom rukom koja ju je milovala. Odjednom, znala je da je njeno opiranje sasvim uzaludno: od trenutka kada ga je prvi put ugledala,

potajno je priželjkivala ovaj trenutak. Ma koliko joj je bilo odbojno Fredovo ponašanje i ophođenje, fizički ju je toliko privlačio da to nije mogla ni da definiše ni da razume. Samo, neće tom arogantnom, samoživom stvoru pružiti priliku da to sazna... - Predaješ se, Sofija? - prošaputao je, glasom u kome se ogledalo razočarenje. - Nisam to očekivao od tebe... - Tako je to kada sam stvaraš predstavu o ljudima koje uopšte ne poznaješ - izgovarala je polako reč po reč, usnama koje su gotovo dodirivale njegove.

Ovo je delovalo i ona oseti kako se čitavo Fredovo telo izvija ka njo j, u naletu strasti kakvu je i sama osetila. - Mislio sam da sam ti antipatičan - stisak njegove ruke na

devojčinom struku malo popusti, a usne žudno potražiše njene. Trajalo je to tek delić sekunde, a tada Fred jauknu od bola: ugrizla ga je za gornju, povređenu usnu i otrgla mu se iz naručja. - Sledeći put kada nekome pokušaš da nametneš svoje društvo i nežnosti, Turnere - prosiktala je kroz stisnute zube - seti se da je svaka žena onoliko „laka“, koliko su jaka njena osećanja prema muškarcu! A u tvom i mom slučaju, nažalost, taj odnos ravan je nuli! * * *

Jutro je osvanulo sunčano i veoma vedro, ali Fred Turner nije se potrudio da pogleda kroz prozor svoje sobe. Imao je strašnu glavobolju, koja se pojavila kao neminovna posledica sinoćne tuče. Nakon što je u ormariću u kupatilu pronašao nekoliko analgetika od kojih je dva odmah popio, on se istušira i brzo obuče. Bilo je već devet sati i nadao se da je „zanosna gošća“ njegove tetke već na nogama... On  33 

tada shvati da je nije upitao ni odakle dolazi, niti kako to da se izdaje za

kćer pokojnog Granta. Fred je odrastao u tom kraju i niko, pa ni sam Džejk, nikada nije spomenuo postojanje bilo kakve žene u njegovom životu, a kamoli dece. Mora da se veza sa Sofijinom majkom dogodila pre nesreće, samo, ko je mogla biti ta misteriozna žena? Sigurno ne neka iz okoline, u protivnom, svi bi za to znali.

On uze svoj telefon i pozva advokata Džejka Granta, setivši se da mu je to obećao. Nekoliko minuta pažljivo je slušao ono što mu je stariji čovek govorio, zatim zaključi razgovor rečima da će se uskoro videti. Tada, kao da je upravo shvatio značaj pojavljivanja Sofije Grant, obavesti o tome advokata.

Ne malo bilo je njegovo iznenađenje kada shvati da se ovaj nimalo nije zbunio: - Pojavila se kćerka, kažeš... Pa, tako nešto moglo se i očekivati! Bar ja jesam...

On mu dade nekoliko uputstava, ne objašnjavajući mnogo. Kada se veza prekinula Fred je bio zbunjen kao i ranije, ali očekivao je da će se sve uskoro saznati... Izlazeći iz sobe on uze jedan od svojih fotoaparata. Bile su to stvarčice od kojih se, poslednjih godina, retko razdvajao. Mada je sunce davno izašlo i najlepši prizori već su bili izgubljeni za njegov objektiv, Fredu je rodni kraj uvek bio nepresušni izvor lepote i inspiracije.

Sišao je u prizemlje, uputivši se pravo ka kuhinji iz koje je dopirao primamljiv miris pržene slanine. - Dobro jutro, spavalice... Kajgana je spremna, baš onakva kakvu voliš! Da se nisi sam probudio, došla bih... Zastavši u pola rečenice, Medison Turner podiže svoje staračke ruke do lica, uz prigušeni krik. - U redu je, tetkice... Veruj mi, manje je strašno nego što izgleda dotakao je svoje lice, na kome su se jasno ocrtavali tragovi sinoćnje tuče. - Mislila sam da te takvog neću videti još od kako si pošao na koledž, u Sefild... Verovala sam da si se uozbiljio, dečače! - nasuprot svojim grubim rečima, ona ga natera da sedne i blago pomilova po natečenom obrazu. - Pitam se kako to da mi Sofija ništa nije rekla. Potukao si se, zar ne? Nije valjda zbog nje?

 34

- Sofija je budna? - odlučio je da ignoriše tetkino pitanje. - Pa, gde je?

Zar ona ne doručkuje? - Oh, ona je odavno doručkovala... otišla je u šetnju. Čini mi se  da nije mnogo spavala, jadno dete...

Stara žena uputi svom bratiću jedan lukavi smešak, dajući mu na znanje da uzalud prećutkuje odgovore na njena pitanja. Ionako ih je naslućivala i mada se Fred potukao u gradu, zbog čega joj je bilo žao, znala je da to znači da mu je do devojke zaista stalo. Zadovoljna tim svojim otkrićem Medison mu to i reče, na šta se njen bratić samo glasno nasmeja: - Znaš kako se kaže, tetkice: lepa žena - puna korpa nevolje! A ova je ne samo lepa, nego i vraški tvrdoglava... - Što je tebi samo izazov da je osvojiš - stara dama još jednom potvrdi svoju veštinu „čitanja misli“ sa lica svog bratića. Ona postavi doručak, ne dozvolivši mu da napusti kuhinju dok sve nije pojeo. - Reci mi, tetkice... Da li si ti znala da je Džejk ikad imao. .. Mislim, da je bio oženjen, u vezi ili, tako nešto? - upita je on, tobože usput, između dva zalogaja.

Stara žena sede kraj njega i duboko se zamisli. - Zabavljao se sa nekoliko devojaka iz kraja, pre nego što su mu braća nastradala, ali sve su se kasnije srećno udale - reče polako. - Kada je otišao na drugu obalu, sklonivši se pred Adamom Harperom, bio je jako mlad... moglo mu je biti dvadeset dve ili tri. Tamo je ostao tek nekoliko

meseci, znaš. Ne verujem da je to dovoljno za nekakvu ozbiljnu romansu, ako shvataš šta hoću da kažem. Ali, ko zna! Ponekad se ljubav otme okovima vremena... - Proverio sam registraciju na Sofijinom dvosedu - ubaci Fred. Dolazi iz Kardifa, što se poklapa sa tvojom pričom, kao i njene godine ako se to dogodilo pre dvadeset i više godina, onda je sve jasno!

Medison se namršti, brižno vrteći glavom. - Ne razumem kako je Džejk mogao da živi tolike godine a da ne vidi svoje dete! Ako je, uopšte, znao za njeno postojanje... - Mislim da jeste - ubaci njen bratić. - Pomenuo sam to maločas njegovom advokatu i on kao da se uopšte nije iznenadio! Nego, taj Adam Harper, koji je pokušao da otme Grantovima imanje... On je bio u nekakvom srodstvu sa Robertom Harperom, onim što radi kao predradnik u rudniku?

 35 

- Da, ali dalekom. Robert je pošten čovek, mada malo prgave naravi i

nije imao ništa sa nečasnim mahinacijama svog rođaka. Šta više, kada ga je Džejk ubio u dvoboju, osvetivši svoju braću, Robert mu ništa nije rekao. - Ipak, ne zna se ko je postavio nagazne mine oko tadašnjeg Adamovog imanja? One, od kojih je jedna prouzrokovala... - Mislim da je to uradio sam Adam, zbog svoje nečiste savesti prekinu ga tetka. - Znao je da će neko, kad - tad, doći da se obračuna sa njim! Ali, to je stara i tužna priča, Frede... Zašto ne odeš da potražiš Sofiju?

Sirota devojka, došla je ovamo kako bi pronašla oca, a sve što je našla je sveža humka i gomilu prastarih priča. - Da, sirota devojka...

U očima Freda Turnera se, osim nesumnjivog saosećanja, p ojavi i nagoveštaj osmeha. Nije Sofija Grant tako bespomoćna kako se njegovoj tetki činilo. Ona polovina Džejkove krvi, koju je nosila u genima, nije joj to dopuštala! * * *

Znači, ovo je zemlja u kojoj je moj otac proveo čitav život, pomisli Sofija. Već više od pola sata sedela je na vrhu jedne stene blizu motela. Odatle je pucao vidik na otvorenu pučinu, ali i zelena polja i brežuljke koji su se, takođe, prostirali u nedogled. Izgleda da je ovamo došla u pravo vreme: sredina leta pokazivala je ovaj kraj u svoj njegovoj jednostavnoj veličanstvenosti... Ali, to je bila ista ona „ domovina “ koja joj

je otela oca: Džejk Grant napustio je svoju veliku ljubav, Emili, kako bi se vratio ovamo i ostao na svojoj zemlji. - Nadam se da si proveo ispunjen život, tata - promrmljala je tiho,

jedva zadržavajući suze. - Mora da ti je sve ovo mnogo značilo, kada si se odrekao nas... Ona zadrhta i strese se kao da joj je hladno. Prikupila je kolena pod

bradu, u položaju nezaštićenog deteta. Tako se i osećala, čak i kada je izgubila majku, verovala je da tamo negde postoji čovek koji joj je podario život ili bar neko od njegovih bliskih rođaka. Sada je morala da se otrgne od tih iluzija i shvati da je sasvim sama na svetu.

Može pokušati da od Medison sazna nešto više o svom ocu. Ta pomisao bila je samo delimično utešna, jer, najverovatnije, niko nije znao razloge zbog kojih se Džejk nije vratio u Kardif po svoju suprugu. Ono što  36 

je Sofiji bilo zagonetno je činjenica da se nije ponovo oženio - u protivnom, njena majka dobila bi papire o razvodu.

Devojka ponovo uzdahnu, a stari bes poče da se nagomilava u njenim grudima. Nije razumela oca, koji je ovde samovao čitavog života, niti majku koja ga je strpljivo i uzaludno, čekala. Zašto nisu potražili jedno drugo?

Čemu vera u obećanje ljubavi, ako se ta ljubav ne može realizovati? Kejt joj je rekla da je ona plod te ljubavi, li, Sofija se nije tako osećala. Činilo joj se da je njeno postojanje tek potvrda uzaludnosti i nekakvog jalovog pokušaja da se ta ista ljubav veliča do granica gluposti. Čitajući reči iz majčinog dnevnika, reči koje su označavale veru u voljenog muškarca i njegove odluke, Sofija nije mogla da pronađe smisao u svemu tome. Još manje da odgovori na pitanje koje ju je mučilo: u čemu je onda svrha ljubavi i zašto vole ti?... Jer, ako se ljubav realizuje i dvoje ljudi ostanu zajedno, sve se, pre ili kasnije, svede na banalnosti i dosadu. Suprotan primer bio bi onaj njenih

roditelja, ali ta krajnost joj se još manje dopala. Trebalo bi se, znači, sasvim odreći iluzija ili naći nekakvu zlatnu sredinu... Samo, kako? Nekakav neobičan, no devojci veoma poznat zvuk naruši tišinu koja ju je obavijala. Ona se trže, pomislivši da joj se pričinilo: ko bi je, za ime sveta, mogao fotografisati ovde, u ovoj nedođiji... - Turnere! Kako se samo usuđuješ! - skočila je na noge i potrčala ka mestu sa koga je dopiralo šuškanje. Naslonjen na jedno drvo, Fred je nonšalantno držao fotoaparat u jednoj ruci, kao da pokušava da uhvati neki neodređeni delić krajolika. Jedini problem bio je u tome, š to je objektiv bio usmeren direktno ka steni na kojoj je Sofija dotad sedela. - Šta sam sad uradio? - instinktivno, sakrio je fotografski aparat iza

leđa i uputio joj jedan bezazleni smešak. - Daj mi da vidim šta si slikao - naglasila je svaku reč, gledajući ga pravo uoči. - Ne pada mi na pamet - uzvratio joj je pogled ispod spuštenih, dugih trepavica, oponašajući je. - Nisi imao nikakvo pravo da me slikaš - namrštila se. - Mogu da te tužim i... - Ne možeš, ako nigde ne objavim fotografije. U protivnom, nemaš dokaza da postoje - prasnuo je u smeh.

 37 

- Molim te, daj mi aparat da vidim sliku - promenila je taktiku. - Ne

volim da me fotografišu... Ovo što je rekla i nije bila čitava istina. U stvari, Sofija je obožavala svoj posao fotomodela. Samo, pod njenim uslovima i onda kada je znala da je to deo njenog posla. - Šteta - izjavi Fred. - Bila bi divan model... - Zaista? - suvo je prokomentarisala. - Imaš talenat za očigledno, Turnere, to ti se mora priznati!

Ona se seti ugovora koji je trebalo da potpiše za modnu kuću „Monik “ u Sefildu. Pa, možda će, nakon svega, to i učiniti... Ne shvatajući njen komentar, Fred nastavi da govori - Možda toga i nisi svesna, devojko, ali znam ljude koji bi platili prilične svote novca u zamenu za to da im poziraš pred objektivom! - Nezamislivo! - ironično se nasmejala. Tada se postide svog ponašanja, on nije mogao znati da je to upravo posao kojim se ona bavi poslednjih godina. - Pretpostavljam da ti novac nije previše važan, pošto sam primetio da voziš najnoviji model... - produži  on, ali Sofiji je bilo dosta tog razgovora. Ona ga oštro prekide - Ako je ovo bio pokušaj da saznaš od

čega živim, Frede, znaj da je bezuspešan. Što se fotografisanja tiče, ti mu dođeš nekakav ekspert na tom planu, ili?... - Kako ti ne želiš da govoriš o sebi, ne osećam se obaveznim da učinim to isto - promrmljao je uvređeno. - Odlično! Volim kada se složimo u nečemu... Osmehnula mu se slatko ali izveštačeno, i to tako da mu je odmah bilo jasno kako se oseća. - Slušaj, Sofija, nisam došao ovamo da bih te f otografisao bez tvoje dozvole, niti da bih te ispitivao o prošlosti. U stvari, ne želim da te uzrujavam na bilo koji način... - Onda mi daj da vidim taj fotoaparat - bila je neumoljiva. - Ako to znači da ćemo zakopati ratnu sekiru, u redu!

iznenađenje, nakon kraćeg petljanja oko fotoaparata, Fred joj dade ono što je tražila sa pokunjenim izrazom lica. - Nisi baš vest - osmehnu se ona. Zatim, brzo pogleda nekoliko Na njeno veliko

poslednjih snimaka. Na njima se videla stena na kojoj je ona sedela i

 38 

prelepi morski pejzaž u pozadini. Fotografije su bile lepe, ali ih je odlučno izbrisala. - To ti misliš - promrmlja Fred sebi u bradu, ali tako da ga devojka

nije mogla čuti. On dođe do nje, naslonivši bradu na oblo, belo rame, koje je tek delimično skrivala tkanina svetloplave košuljice bez rukava. - Opet smo prijatelji? - upitao je tiho. - Kao da smo to ikada i bili! - nasmešila se, li mnogo pomirljivije nego

maločas. Okrenula se ka njemu i podigla glavu, gledajući ga pravo u oči Slušaj... Ostaću ovde još dan ili dva i slažem se sa tobom da se, za to vreme, ne isplati započinjati nikakav „rat polova“ ili tome slično. Želim da odem odavde sa bar ponekom lepom uspomenom, znaš? - I ja - rekao je mirno. - Šta i ti? - zbunila se. Koliko je ona znala, Fred Turner živeo je u Velingtonu. - I ja želim da mi naše poznanstvo ostane u lepoj uspomeni... zabacivši kaiš fotoaparata na rame, obuhvatio ju je oko struka. - Samo,

sinoć si me odbila, sećaš se? - Nisam mislila na takve uspomene... - Sofijino nežno lice zajapuri se od besa. - Frede Turnere, nemoguć si! - A ti si tako slatka - privukao ju je sebi. - Ne, moram da se ispravim

nikako slatka, pre poželjna i seksi... i tako divno mirišeš... Čovek poželi da te zagrli i nikada više ne pusti... - Čovek koji lako pada u zanos, ako smem da primetim - pokušala je da sve okrene na šalu i sama osećajući želju da što duže ostane u njegovom naručju. - Tobom je lako biti zanesen, Sofija Grant - šapnuo joj je na uvo. Ona oseti prijatnu jezu izazvanu njegovim dahom i ovlašnim dodirima njegovih usana na svojoj usnoj školjki, a zatim i na vratu. Ovoga puta nije se opirala, dopuštajući njihovim usnama da se spoje u najnežnijem i najseksepilnijem poljupcu koji je ikada doživela. Oskar Preston nikada je nije tako ljubio, ni nakon nekoliko meseci veze... - Mislim da je vreme da pođemo nazad - reče on polako, kada su im se usne razdvojile.

 39 

Nije znao šta drugo da kaže i sam iznenađen intenzitetom emocija koje su, oboje, uložili u taj poljubac. Od samog početka osećao je kako je ova devojka nešto posebno, ali ovako nešto uopšte nije očekivao. Sofija samo klimnu glavom, lica zagnjurenog u njegovo rame. Zagrljeni i nemi, zatečeni povezanošću koju su osetili jedno prema

drugom, stigoše do Medisonine kuće. Svako je preispitivao svoje srce, ali tamo nalazio samo zbunjenost... - Slušaj, Sofija... - Fred pročisti grlo, pokušavajući da se koncentriše

na ono zbog čega ju je i potražio. - Da? - okrenula se ka njemu, izrekavši tu reč glasom prepunim očekivanja. Zastao je na trenutak, preplavljen nežnim plavetnilom njenog pogleda, izgubljen u tom moru tihe čežnje. Zatim se trže - Danas se čita testament tvog oca - sa teškom mukom izgovarao je svaku reč. Znao je da to nije ono što ona, u ovom trenutku, želi da čuje. I, što je još gore, to nisu bile reči koje je želeo da joj kaže... - Pa? - u njenom pogledu nešto se ugasi. Sofija okrenu glavu na drugu stranu, odmičući se od njega. - Razgovarao sam sa advokatom o tebi... On misli da bi trebalo da

prisustvuješ. - Razmisliću. Rekla je to tiho i pomalo odsutno, okrenuvši mu leđa i ušavši u kuću. Fred provuče ruku kroz svoju dugu, vetrom zamršenu kosu, gledajući za njom. Da li je, upravo, propustio jedinu šansu da osvoji srce Sofije Grant?... I zašto mu je, za ime svet a, odjednom do toga toliko stalo!? * * *

Advokatska kancelarija „King i sin“ nalazila se u maloj, zabačenoj

ulici na periferiji Velingtona. Na fasadi luksuzne kuće, pred kojom Fred zaustavi svoj džip, nije se videla nikakva oznaka firme, niti bilo šta slično. - Ne daj da te lokacija zavara - reče on mirno, primetivši Sofijino iznenađenje. - Oliver King je najbolji advokat u gradu... - To nikada ne bih pogodila... - Svi znaju za njega, tako da nema potrebe da se reklamira, niti da otvori kancelariju u centru.

40 

- Radi u kući? - upita devojka tiho, tek da još nešto kaže.

Ne znajući zašto je pristala da je Fred nagovori da dođe ovamo, niti šta može da očekuje, bila je neuobičajeno mirna. I dostojanstvena, u tamnoplavom kostimu i snežnobeloj, svilenoj košulji. Nije osećala potrebu da nosi crno, niti joj je Medison to savetovala - bila bi to čista farsa, s obzirom na činjenicu da Džejka Granta nikada nije upoznala. - Da, u prizemlju su kancelarije.

Ona se trže kada joj Fred, nakon kratke stanke, odgovori na postavljeno pitanje. - Bio si već ovde? - u njenim plavim očima pojavi se iskra interesovanja. - Oliver je najmlađi King i već pet godina radi sa svojim ocem. Išli smo zajedno u školu - uzvrati on mirno, a zatim dodade, preko volje - On je bio moj advokat kada sam... Pa, prilikom razvoda.

Sofija ne prokomentarisa poslednje reči, jer joj ton kojim je Fred govorio jasno dade do znanja da on to ne želi. Dakle, bio je oženjen... Ona shvati da o njemu, kao ni on o njoj, ne zna ništa. A ipak, na neki način, bili su već tako bliski. Nije mogla dalje da razmišlja o tome, jer on joj pruži ruku i uvede je u prostrano predvorje. Kao i Sofija, Fred je bio obučen elegantno i dostojanstveno, shodno prilici, crno odelo i siva košulja odlično su mu pristajali, a dugu kosu pokupio je gumicom na potiljku. - Nedostaju ti samo crne naočare, pa da ličiš na nekakvog mafijaškog bosa - došapnula mu je, kako bi malo razbila tremu.

Jer, osećala je neodoljivu želju da se okrene i ode odatle. - U tom slučaju ti bi nosila dijamante, a ispred bi bio parkiran najnoviji „ferari“ - uzvrati on u istom tonu. - Zamišljaš nas kao par? - Od kako smo se sreli...

Nije bilo vremena da mu odgovori, jer u susret im je išao sredovečni muškarac koga je Sofija primetila na sahrani. On je bio taj koji je zaključao grobnicu. Devojka se strese od neke nelagodnosti i bi joj još neprijatnije nego maločas. Ali, čovek se obrati upravo njoj - Gospođica Grant? - Sofija Grant - pružila mu je ruku.

41 

- Ja sam Son King, advokat pokojnog Džejka. Drago mi je što ste došli tako brzo - reče on srdačno. - Nisam očekivao da će se iko iz Kardifa pojaviti! - Ne znam o čemu govorite - izjavi devojka iznenađeno. - Stigla sam

dan pre sahrane i to sasvim slučajno... niko me nije obavestio! - Nemoguće! - uzruja se advokat. - Poslao sam pismo još prošle nedelje, po izričitoj Džejkovoj želji. Znate, nadao se da će ga supruga zateći u životu... - Moja majka je preminula pre pola godine - Sofijin glas otvrdnu, a pogled joj se suzi. - Ne znam za nikakvo pismo... Tada se seti da poslednjih dana pred put, u emotivnoj zbrci u kakvoj

je bila i zbog svega što se izdogađalo, nije ni proveravala poštu. - Žao mi je zbog vaše majke - izjavi stari gospodin automatski. - No, u testamentu Džejka Granta postoje klauzule i za slučaj da se pojavi neko od dece. - Sofija je, u stvari...

Fred se oglasio prekasno da spreči katastrofu. Jer, po pogledu kojim Sofija osinu starog advokata znao je da mu ona neće ništa prijatno reći. - Nećete mi izjaviti saučešće zbog gubitka oca? - upade ona Fredu u reč, posmatrajući podrugljivo sredovečnog Kinga. - Ili smatrate da to nije potrebno, s obzirom na činjenicu da se nismo poznavali? - Vašeg... oca ?! - advokat se zapanjeno zagleda u nju, a zatim u Freda, očekujući objašnjenje. - Pa, zašto mislite da sam došla ovamo, pošto smo već utvrdili da vaše pismo nisam dobila? - podboči se devojka, u kojoj se probudi bes. Zašto li se ovaj toliko zaprepašćuje, prođe joj kroz glavu. - Ne, gospođice, vi ne razumete... - on izvadi iz džepa sakoa snežnobelu, pamučnu maramicu i obrisa njome čelo. - Mislim da vi ne razumete - uzvrati Sofija drsko. - Upravo ste rekli

da u Džejkovom testamentu postoje klauzule za slučaj da mu supruga, koju dvadeset i tri godine nije video, umre pre njega. I da se pojavi kćerka... Znači, znao je za moje postojanje! - Mislio sam na decu gospođe Emili Grant, iz neke kasnije veze ili braka...

42 

- Ako ste bili očev advokat, tada znate da se oni nisu nikada razveli! Dakle, nije bilo nikakvog drugog braka! - Da, ali to nije prepreka... - Hoćete da kažete da je vaš uvaženi, preminuli klijent verovao da bi

moja majka rađala... decu sa njegovim prezimenom?! - Pa, može i tako da se kaže, ali... Sofija prezirno pogleda starog advokata i bez ikakve najave, okrenu se i uputi ka izlazu. Sada joj je, zaista, svega bilo dosta! - Sofija, molim te... - Fred je sustiže u dva koraka, uhvativši je za nadlakticu. - Moliš ili zahtevaš? - jednim hladnim pogledom presekla je njegovu ruku na svojoj, tako da je on odmah pusti. - Ili ti je samo prešlo u naviku da me cimaš kad god ti se prohte!? - Ovde je, očigledno, došlo do nekakvog nesporazuma - reče on staloženo. - I za sve sam ja kriv. Vidiš, nisam objasnio Oliveru da si ti

prava kćer Džejka Granta i njegov otac je sve pogrešno povezao. - Gospođice Grant, dozvolite mi da vam o bjasnim - stari King dođe do njih, sa izrazom nelagodnosti na licu. - Džejk mi nikada ne bi oprostio ovakvo ophođenje prema njegovom detetu, ali, vidite... On nije znao da ima dece! Možete li vi tu svoju tvrdnju nekako da dokumentujete? - Naravno - ona visoko podiže bradu, ali njen urođeni ponos natera je da doda - Ali, ne pada mi na pamet da uradim tako nešto! Sasvim je jasno da vi smatrate da sam ja nekakvo vanbračno dete Emili Grant, koje sasvim slučajno nosi to prezime! I, što je još gnusnije, verujete da sam ovamo došla zbog nekakvog nasledstva... Vi biste, kao advokat, trebali da znate da je logično prvo utvrditi činjenice, pa tek onda iznositi pretpostavke! - Ali, mis Grant, morate priznati da je ova situacija prilično neobična, gotovo nemoguća... bar  ako je posmatrate iz mog ugla! - Pa, promenite ugao! - odbrusila je i poput furije proletela kroz vrata. Dok je prolazila uskom stazom ka kapiji, zaslepljena suzama i ljutnjom,

Sofija gotovo obori punačku ženu srednjih godina. Bila je u dubokoj crnini, čak joj je na glavi bio jedan od onih staromodnih, malih šeširića sa velom. Licem joj je dominirao izraz duboke tuge.

43 

- Izvinite - promrmlja devojka, a zatim se ukoči primetivši širom

otvorene oči i zapanjeni pogled starije žene. - Emili?... - reče ona nesuvislo, pružajući ruke ka njoj. * * *

Sofija se trže, čuvši ime svoje majke. Žena nastavi da mrmlja nešto nerazumljivo, očigledno na nekom lokalnom dijalektu. Zanela se i sasvim sigurno bi pala da je devojka ne uhvati pod ruku. Osvrnula se uspaničeno ok o sebe, tražeći pomoć. Fred, koji je upravo izlazio navrata, pritrča im. - Pomoći ću ti - jednim okom sagledao je situaciju, shvativši da su, zbog nečega, obe žene u šoku. - Dođite, gospođo Gordon - reče on polako, umirujućim glasom. - Ne, ja... - ona ponovo podiže pogled ka devojci i strese se. - To ne može biti, zar ne? Emili je sada sredovečna žena... Ali, to lice! - Moja majka nije više živa - izvali Sofija bez razmišljanja, ne obraćajući pažnju na to kako će žena primiti tu vest. - Koliko ti je godina? - upita ona Sofiju, začudo mnogo mirnije nego maločas, dok su je Fred i ona polako uvodili u kuću. - Dvadeset dve? Molim te, reci da je toliko...

Sofija potvrdi, našavši se u čudu. Ko je ova neobična žena i kako poznaje njenu majku? Koliko je ona znala, Emili nikada nije bila u Irskoj.

I zašto su joj, za ime sveta, toliko važne Sofijine godine? Smestili su ženu na jednu od fotelja u predvorju i Fred brzo donese čašu vode. Gospođa Gordon, kako ju je oslovljavao, popije gutljaj, a zatim nastavi da mrmlja - Rekla sam mu ja šta ako je zatrudnela, ta tvoja lepa ženica sa slike... Ali, on se samo smejao... kaže, javila bi mi... Ne, ako je bila bar upola toliko tvrdoglava koliko i on, a vidim da jeste! Imaš očev pogled, mila, iako je boja očiju njena... I bradu, da... Sada se Sofija sruči u fotelju, a niz lice joj, bez zadržavanja, grunuše suze. Ma ko da je bila, gospođa Gordon je znala sve o njenim roditeljima... Pa čak i to, da Sofijin dolazak na svet nije bio „neželjen“ , odnosno da je bila dete Džejka Granta. Njenu majku je, očigledno, znala samo sa fotografije... dovoljno da ih zameni i da se sličnost između majke i kćeri poigra njenim starim očima.

44

- Zašto nije proverio vaše slutnje, gospođo Gordon? - u naletu histerije, devojka poče drmusati ramena starije žen e. - Zašto me nije

potražio? A i nju... Čekala ga je sve do smrti... Poslednje reči jedva je izgovorila, jer su je suze gušile. Fred htede da je odmakne od starice, ali ga ova u tome spreči. Ona je dobro znala o čemu Sofija govori, iako samom Fredu nije sv e bilo baš najjasnije. - Čovek u invalidskim kolicima samo je pola čoveka, tako je govorio tvoj otac - reče ona sa puno nežnosti, obuhvativši Sofijino lice dlanovima. Sada je bila sasvim prisebna, pomno prelazeći pogledom preko svake crte devojčinog lica. - Čovek u... kako? - Sofija odjednom prestade da plače. - Niko ti to nije rekao, zar ne? - pomalo prekorno, gospođa Gordon pogleda u Freda, a zatim i u advokata koji je stajao iza njih. - Ne, nije - devojčine ruke beživotno se opustiše niz telo. Fred sede kraj nje, jer mu se učini da će se ona onesvestiti. Ali,

Sofijine oči grozničavo su sijale. Kockice mozaika, koje su joj tako dugo nedostajale, sada počeše da se sklapaju. - Nije hteo da se vrati u Kardif i tvojoj majci, do kraja života, predstavlja teret - glas starije žene sada je bio tih i monoton. - Nije se usuđivao ni da je potraži niti da joj se javi, plašeći se da bi se ona žrtvovala za njega... - Bi. Znam da bi - zastenja Sofija, kroz novu navalu suza. - Svake godine, - produži gospođa Gordon, - očekivao je da će čuti

nekakve vesti od Emili... Da će doći službeni papiri u kojima ona traži poništenje braka, kako bi se ponovo udala. Nadao se tome, od sveg srca i plašio tog trenutka. Ja sam ga negovala   do samog kraja... Ponekad je govorio da će sve što poseduje ostaviti njenoj deci, ako se bude utvrdilo da ih ima. Nikada se nije usudio da prihvati mogućnost da je rodila njegovo dete! A jeste, zar ne? Mislim, ti toliko ličiš na svoju majku, ali... Samo slepac bi zanemario sličnost sa Džejkom! Dva muškarca koji su stajali kraj njih spustiše pogled. Fred, koji joj je poverovao a da tu sličnost nije primetio i advokat, kome pomisao da je Sofija zaista Grantova kćer nije ni pala na pamet. - Ali, zašto nije mogao da pretpostavi takvu mogućnost? - zavapi devojka. - Ne odmah, ali nakon nekoliko godina, kada je shvatio da se

moja majka neće razvesti i...

45 

- Posle je bilo kasno - reče stara žena mirno. - Moraš to da razumeš...

Jer, ako bi se zaneo tom mišlju i potražio vas, bojao se da će ga Emili... Da će ga i to dete... - Zamrzeti - reče Sofija ono, što Gordonovoj nikako nije moglo da pređe preko usana. - Pa i mrzim ga - dodade ona prkosno. - Sada ništa manje, jer znam da je bio bogalj... Bolje je imati i takvog oca, nego nikakvog! Uskratio mi

je to pravo i umro pre nego što sam uspela da mu kažem šta zaista mislim o njegovom postupku! - Nemoj tako, mila - žena se namršti, a zatim pogleda u Freda, očekujući pomoć. - Ti ne znaš... - Sofija, molim te, smiri se - reče Fred, nežno je obgrlivši oko ramena.

Ali, ona se otrže iz njegovog naručja. - Ne, vi ne znate! - prošišta besno, a zatim se histerično nasmeja Znate li šta piše na grobu moje majke? Žene, koja je umrla mnogo ranije nego što je trebalo, jer je čekala jednog samoživog stvora kome na kraj pameti nije bilo da se vrati, bio u kolicima li na samrti! Piše da će ga zauvek čekati... - Gospođice Grant... - započe advokat, ali Sofija ga osinu jednim ljutitim pogledom. - Ovo se, verujem, vas ne tiče... Niti ikoga ovd e... Ali, nadam se da

postoji život posle smrti i da ga je ona dočekala, tamo gore! Da mu je rekla sve ono što zaslužuje, kako bi mogao da provede večnost kajući se! * * *

- Zbogom, Sofija... Nadam se da ćemo se opet videti! - Ne verujem, Medison - ona zagrli staricu, koju je za tih nekoliko dana, provedenih u njenom „motelu“, jako zavolela. - Ipak, hvala ti na

svemu... I na onome što si mi ispričala o Grantovima. - Moja je krivica što ti nisam, odmah po dolasku, ispričala čitavu priču - zavrte ona glavom. - Bilo je glupo što si sve saznala tek kod advokata, ali, Fred mi nije rekao da ćete tamo... - U redu je. To, ionako, ništa ne menja!

46 

- Kako da ne, dušo - Medison Turner duboko uzdahnu. - Ne možeš se

čitavog života nositi sa tom gorčinom u srcu, znaš... Možda sam mogla sve malo bolje da ti objasnim, da razumeš... Ovako, grize me savest. Zaboga, nisi čak ni otišla do očeve kuće! To je sve sada tvoje, znaš. - Ništa mi nije potrebno - uzvrati Sofija tvrdo. - Gospođa Gordon ostaće tamo, zato što je tako otac želeo. Menije to sasvim dovoljno, jer u protivnom bih je prodala... ili poklonila. - Ne možeš tako sa stvarima za koje se neko borio... - započe starica, ali Sofija je prekide: - Mogu, jer ta njegova „borba“ koštala je preskupo! Mene je koštala oca, moju majku lišila ljubavi a njega porodice... A šta je to? Tek kuća, sa

parčetom zemlje... - Kuća u kojoj su Grantovi živeli generacijama - uzvrati Medison tvrdoglavo. - Tvoj pradeda je bio najimućniji čovek u okolini. Trgovine koje je vodio tvoj otac, iako invalid, još uvek odlično posluju... Ne mogu da verujem da ćeš sve to prepustiti advokatima, a prihod dati u dobrotvorne svrhe! To neće biti isto kao da jedna od Grantovih vodi posao, makar i formalno... Grantovi su uvek bili jako poštovani, znaš! - Ne znam, i ne zanima me!

Ova izjava reče starici da Sofija ne namerava da se predomisli. - Zašto bar ne sačekaš Freda? - pokuša Medison još jednom da je ubedi. - Nema potrebe - uzvrati Sofija tvrdo. - Ah, rekao je da će iz kuće doneti porodične fotografije , da ih

pogledaš... Vidiš, on smatra za najveću čast to što mu je Džejk ostavio svoju zbirku oružja! - On ga je poznavao - u tih nekoliko reči stade sva devojčina gorčina. - Ja nisam... * * *

- Kejt, dođi brzo, mislim da mi se maškara razmazala! - Ja sam te prva zvala, Kejt... Ova nijansa ruža nimalo mi ne odgovara! - Šljokice na mojim obrazima uporno otpadaju... Kejt, pomozi mi! Garderoba poznate šefildske modne kuće, „Monik “, koja je te večeri organizovala modnu reviju, odzvanjala je pritužbama i žalopoj kama

47 

razmaženih manekenki. Sitna, ali energična devojka kovrdžave kose i spretnih ruku jedva je postizala da im svima udovolji.

Samo, na njenom simpatičnom, uglavnom nasmejanom licu nije bilo ni traga nezadovoljstvu ili umoru, njena davnašnja želja bila je da radi za neku veliku agenciju ili modnu kuću. Uz pomoć najbolje prijateljice, Sofije Grant, to joj se, te jeseni i ostvarilo. Za nepunih mesec dana obe su, svaka

na svom polju, postigle odličan uspeh. Samo, Kejt je njime bila zadovoljna, što se za Sofiju nije moglo reći. Jedini period kada je likovala zbog sklopljenog ugovora bio je onaj, kada je svom bivšem vereniku saopštila da se seli u Sefild uprkos „ nedostatku kose“, kako je on izvoleo da kaže.

Time je njemu i sebi, dokazala da duga kosa nije nužno stvar koja čini ženu i definiše njenu lepotu. Bar ne u Sofijinom slučaju. Oskar Preston verovao je da ona, osim nekadašnje frizure i nema mnogo drugih kvaliteta... bar kada je u pitanju posao manekena i fotomodela.

Baš kada se Sofija, sa smeškom, setila svog bivšeg verenika i zahvalila nebesima na činjenici da više nisu zajedno, Kejt joj se približi. - Spremna za make-up seansu, lutko? - upitala je veselo. - Uspela si da se probiješ do mene?! - trepnu Sofija, tobože u neverici. - Pa, nije bilo lako, ako već moraš da znaš - Kejt napravi pokunjeno lice, ali se odmah zatim razvedri: - Zaista uživam u svemu ovome, Sofija...

Zašto se uporno trudiš da mi uništiš volju za radom? - Žao mi je. Bojim se da ne umem drugačije - ona saže glavu, znajući da se prijateljičin šaljivi prekor odnosi na njenu konstantnu mrzovolju. - Umeš... Samo ti je potrebno malo provoda i neki zanimljiv muškarac u blizini! - Da, kojim slučajem, nemaš nekog u planu? - Sofija napravi grimasu dosade. - Pa, u stvari... imam!

Kejt je već imala poveliki krug poznanika i stan koji su delile često je odzvanjao smehom ljudi za koje je priređivala zabave. Sofija se takvih „sedeljki“ uglavnom klonila. Pravdala se činjenicom da želi da se privikne na novi način života i nekako se izbori sa svime što je doživela tokom boravka u Irskoj.

Prvenstveno sa činjenicom da je izgubila oca pre nego što je imala šansu da ga upozna... 48 

Ipak, sećanje na jedan poljubac kraj obale i tamne oči Freda Turnera okupiralo je više njenog vremena nego što je i sebi priznavala. Nek oliko puta se, čak, mašila telefona u nameri da pozove Medison i raspita se o njemu, ali bi odustajala u poslednjem trenutku. Šta da mu kaže? Otišla je bez pozdrava, jasno mu time dajući do znanja da ne želi da nastavi kontakt.

Pravdala se činjenicom da on, ionako, nije od nje želeo mnogo više od prolazne, letnje zabave... Bar to joj je više puta nagovestio. - Sofija, slušaš li me uopšte?! Vrh velike četke za nanošenje rumenila zagolica Sofiju po vratu i ona pogleda u Kejtino nasmejano lice. - Čula sam - slegla je ramenima. - Hoćeš da me ubediš da pođem na

večeru sa tobom i tvojim novim dečkom! - I? - I nekakvim tipom, fotografom sa tupavim imenom Frederik... nešto. Ne, hvala! - Zaboga, ne možeš uskratiti čoveku šansu zato što ima staromodno ime! - zakikota se Kejt.

U tom trenutku uđe koordinator, zamolivši manekenke da počnu sa izlascima na pistu. Sofija, u prolazu, dobaci prijateljici da će razmisliti, ne čuvši njen uspaničeni odgovor - Ali, to je večeras! Zavrtevši glavom u znak preda je, Kejt požuri da završi sa svojim obavezama. Nije bilo vremena da ponovo razgovara sa prijateljicom, ali, naći će već neko rešenje... napokon, Sofija se mora vratiti u stan - samo

da to bude na vreme za večeru! * * *

Negde oko osam, te iste večeri, Kejt je uznemireno okret ala broj prijateljičinog mobilnog telefona. Kada se Sofija napokon javila, ona je zasu pitanjima: - Pa gde si ti, zaboga? Čekam te već više od sata! Nemoj više tako da

iskušavaš moje strpljenje... Zašto si se zadržala? - Sve je je u redu, redu, „mama“ - pecnu je Sofija. - Nisam znala da treba da te obaveštavam o svom kretanju... Ako smo cimerke, to ne znači... - Samo mi reci, reci, gde si? si?

49 

- Večeram sa Alison, ako baš moraš da znaš - uzvrati ona mirno. -

Razgovaramo o tome da pređem na izradu kataloga, pošto mi je prenaporno i pomalo dosadno da i dalje „šetam“ pistama. To ću prepustiti šesnaestogodišnjakinjama, šesnaestogodišnjakinjama, a ne gubim mnogo jer se i to dobro plaća! Bar to radi kozmetička kompanija koja je zainteresovana za moje lice na reklamama svoje nove linije... - Da, da, jasno mi je - otpuhnu Kejt. Alison je bila „glavna zverka“ u

modnoj kući za koju su radile i Sofija je odavno planirala ovakav razgovor sa njom. - Ne shvatam zbog čega se toliko nerviraš? - Pa, recimo da ću ja ovde, za večerom, imati jedan prazan tanjir... i jednog razočaranog kavaljera! - Ah, Ah, ona onajj „Frederik “ tip? - zakikota se Sofija. - Odlično! - Pitaću te koliko je to odlično kada ti mladost proleti i shvatiš da si ostala usedelica - promrmlja pakosno Kejt. - Osim toga, tip je modni

fotograf i možda biste našli nešto n ešto zajed... Ona shvati da govori u prazno, jer Sofija je već prekinula vezu. U tom t renutku renutku oglasi se zvono na vratima i Kejt sa uzdahom požuri da otvori. - Dobro veče - pred licem joj se nađe ogromni buket cveća. - Zdravo. Ja sam Kejt, Sebastijanova devojka devojka - nasmeši se ona kao pokisla, a sjajne, crvenkaste lokne padoše joj na lice. - Bojim se da Sofija neće doći večeras... Da ipak ostanete na n a večeri? - Cenim vašu iskrenost, Kejt - muškarac koji je stajao na vratima, spustivši buket na pod pred njom, izmami joj uzdah divljenja. - Ne, neću ostati... Molim vas, predajte joj cveće, uz moje najsrdačnije pozdrave! Okrenuo se i otišao, pre nego što je inače snalažljiva Kejt stigla da se ponovo oglasi. Ona udahnu zavodljivi miris skupe kolonjske vode koji je

ostavio za sobom i tužno pogleda u cveće namenjeno njenoj prijateljici. - Sof Sofija ija,, ti si si obična guska! - promrmljala je, odnoseći cveće u njenu sobu.

Tada primeti poveliki, svetložuti koverat, sakriven u dnu buketa. Šta je to, što bi ovaj šarmantni Apolon doneo na poklon devojci koju tek treba da upozna?... Uprkos jakoj radoznalosti, Kejt ne ot vori vori koverat. Sutra će Sofiji

održati takvu lekciju, da će je j e dugo pamtiti!

 50 

* * *

Tiho, poput lopova, Sofija se ušunja u stan. Nije znala koliko je tačno sati, ali je pretpostavljala da će uskoro svanuti. Alison ju je nagovorila da, nakon večere, odu u neku diskoteku, a zatim u bar sa muškim striptizom. striptizom. Fenomenalno se provela, ali je pomalo osećala i grizu savesti - sve to zaista nije ličilo na nju... Na prstima je prošla pored sobe svoje prijateljice i cimerke. Bilo joj je zaista žao što se Kejt trudila oko večere i kasnije morala da objašnjava Sofijinom nesuđenom „ pratiocu“ zašto se ona nije pojavila. Prijateljica joj je želela samo najbolje, toga je bila svesna. Samo, šta je za nju „najbolje“, nije znala ni sama. Te večeri, u diskoteci, učinilo joj se da je videla široka ramena i dugu, crnu kosu Freda Turnera. To, naravno, nikako nije mogao biti on - šta bi taj nadobudni Irac

tražio u Sefildu? Samo, jeza i uzbuđenje koje je osetila pri pomisli da će se sresti sa njim izazvale su pravi haos u Sofijinoj glavi.

Zar je moguće da joj je do tog samosvesnog grubijana stalo više nego što je verovala? U svojoj sobi, Sofija nađe cveće koje je Kejt tamo ostavila. Neko se baš potrudio da je obraduje... Ona samo slegnu ramenima i ode da se istušira i koliko -toliko osveži. Sutra rano je imala probno snimanje za kozmetičku kompaniju u kojoj je, uz pomoć Alison, nameravala da nastavi svoju karijeru modela. Naravno, šefica njene sadašnje agencije zaradiće na tome priličnu proviziju, zato ju je i povela u provod. Nakon nekoliko sati nemirnog sna, Sofija začu pištanje elektronskog budilnika koji joj se nalazio kraj uzglavlja. Jednim sanjivim pokretom

isključila je alarm. Samo, nije to učinila na pravi način i on se, nakon pet minuta, ponovo oglasi. Ovoga puta skočila je na noge, setivši se snimanja na koje mora da stigne. Uspaničena, oborila je cveće svog sinoćnog, nepoznatog kavaljera. - Pa, dragi Frederiče, - setila se njegovog imena, - i pravo ti budi! b udi! Sve cveće si lepo odabrao, ali miris ljiljana bio je toliko težak da s am imala

košmare! U predsoblju, ona zateče Kejt sa ogromnom bejzbol palicom u rukama. Samo u gornjem delu svilene pižame, raskuštrane kose i bez šminke, ličila je na devojčicu.

 51 

- Mislila sam da su ti braća pokonila tu palicu za uspomenu, a ne kako bi njome osakatila nekakvog „poštenog lopova“  - zakikota se Sofija,

prolazeći kraj nje. Kejt spusti palicu, primetivši rasute cvetove na podu prijateljičine sobe. - A ti, draga moja, kada sledeći put resiš da preuređuješ enterijer u stanu, gledaj da to bude posle pet ujutro! Zaista sam pomislila da su provalnici... - Nije pet, nego pola osam - nasmeja se glasno Sofija.

Ali, Kejt je uopšte nije čula. Vratila se u krevet, demonstrativno zalupivši vrata svoje sobe. Nakon što se spremila i krenula da skuva kafu, Sofija   se iznenadi zatekavši prijateljicu za stolom u kuhinji. Bila je još uvek neočešljana i neumivena, ali joj se po očima videlo da je sasvim budna. - Znam da treba da budem zahvalna za ovaj bokal kafe koji je pred tobom, Kejt, - osmehnu se ona, - ali, zar t i nisi nameravala da nastaviš sa

spavanjem? Mislila sam da radiš popodne... - Tačno - Kejt, očigledno, nije nameravala da joj bilo šta objasni. - Ti, kao što vidim, već ideš na novi posao? - Aha - ona nasu sebi veliku solju kafe, u koju stavi samo malo mleka. - Pretpostavljam da si se prošle noći lepo provela?... - nastavi Kejt sa ispitivanjem. - Šta hoćeš da kažeš? - pogleda je Sofija sumnjičavo. Nešto u

prijateljičinom tonu natera je da je pažljivije pogleda. - Da si i ovde, propustila dobar provod! - izjavi ona trijumfalno. - O,

Sofija, tip koji ti je doneo cveće izgledao je fenomenalno! Kao princ iz nekakve bajke... Da si ga samo čula kako govori, ma, da si samo jednom pogledala u te kao ugalj crne oči... Veruj mi, na sve bi zaboravila. Ja jesam! - Ti već imaš svog Sebastijana - podseti je Sofija, smejući se. - A i ne verujem da je taj Frederik tako zanimljiv... Sudeći po količini cveća koje je doneo, a nikada me nije video, mora da je neki očajnik, željan ženskog društva! - Naprotiv - pobuni se Kejt, ali prijateljica joj ne dozvoli da nastavi -

Žurim na probno snimanje... Pričaćemo kada se vratim. - Sačekaj... - još uvek bosonoga i u pižami, prijateljica ju je sledila sve do vrata. - Reci mi bar šta je bilo u onom velikom, žutom kovertu!  52 

- Kakvom kovertu? - Sofija podiže jednu obrvu, popravljajući revere

na svom kostimu boje zrelog žita. - Nisi ga ni primetila? Bio je među cvećem... Doneo ga je... - “Princ“ od sinoć, pretpostavljam - nasmejala se. - Pa, sada je verovatno na podu! Pusti me da izađem, zaboga. Zakasniću! - Ne, dok mi ne dozvoliš da pogledam šta je unutra! Umirem od radoznalosti - priznade Kejt pokunjeno. - Ma, pogledaj sama, šta me se tiče... Sofija se napokon dočepa vrata i izađe, ostavivši prijateljicu sa

likujućim izrazom na licu. Kejt ne sačeka ni da se vrata lepo zatvore, jurnuvši u pravcu Sofijine sobe. Osećala je da će, ma šta njena prijateljica govorila, tamo naći nešto veoma zanimljivo... * * *

- Kasnite, mis Grant - mlad muškarac, privlačnog lica ali nepopustljivih, tankih usana, odmeri je od glave do pete. - Osim toga,

delujete prilično umorno... - Dobro jutro - bledo se nasmešila, ne znajući šta drugo da kaže. Tip je tu, očigledno, bio nekakav šef ili nešto slično ili, kao da mu nije bilo ni na kraj pameti da se predstavi. - Zaboravili ste da se predstavite... Ili ste,

samo, još uvek sanjivi? Sofija pomisli da će se on uvrediti, ali na uglovima tankih usana pojavi se nagoveštaj smeška. - Ja sam Bili Parkin, šef marketinga za promociju naše najnovije kolekcije - reče on hladno, službenim glasom. - Dakle, biću vam direktni nadređeni... Ako vas primimo, naravno! Devojka zbunjeno klimnu glavom, ne znajući šta da kaže. Alison ju je uveravala da je sve sređeno i da su čelni ljudi te kozmetičke kuće već videli njene slike. Samo, izgleda da nije bilo baš tako... - Moja sekretarica odvešće vas do sale u kojoj će se obaviti probno snimanje - produži Parkin. - Hoćemo li vas angažovati ili ne, zavisiće isključivo od našeg fotografa... Ako on zaključi da je vaše lice dovoljno fotogenično i dobro za naš imidž, sve je u redu! - Naravno - Sofija požele da mu se isplazi, toliko ju je iritirao njegov ton i način izražavanja.  53 

- I ne brinite za mene - dodade on, nakon kraće stanke. - Uprkos

činjenici da ste prikriveno drski i očigledno neispavani, meni se dopadate! Da h je ovo trebalo da bude kompliment, upita se devojka kada mu

je, napokon, ugledala leđa. Nije baš tako zvučalo... Sekretarica je odvede prvo d o garderobe, gde je dočeka nešto ljubaznija, ali prilično nepoverljiva šminkerka. Sofija požali što, u ovom slučaju, nije mogla da povede Kejt sa sobom. Ali, Alison ju je uveravala da će njenoj prijateljici biti sasvim dobro u modnoj kući „Monik “, pa je pristala i na tu žrtvu. Ubrzo, tada se pogledala u ogledalo, bila je sasvim zadovoljna. Zena možda i nije imala Kejtinu  veselu narav, ali je, sasvim sigurno, dobro

znala svoj posao. Sofijino ionako prelepo, lice delovalo je osveženo i mnogo drugačije, a tragovi sinoćnjeg „ provoda“ sasvim su nestali. - Požurite... Ovamo, na ova vrata. Gospodin ne voli dugo da čeka! - “Gospodin“? - Sofija je zainteresovano pogleda. Svuda gde je radila fotografe su uglavnom, oslovljavali imenom i nigde im se nije pridavalo

toliko važnosti kao što je to ovde, izgleda, bio slučaj. Ali, nije imala vremena za dalja istraživanja, žena je gotovo izgura kroz vrata koja su vodila u prostranu salu, gde je sve već bilo pripremljeno za snimanje. Odmah po ulasku, zaslepi je svetlost reflektora, kojima je bio osvetljen jedan deo prostorije, dok je drugi bio gotovo u potpunom mraku.

Prišla je visokoj stolici, koja se nalazila a centru najosvetljenijeg dela. Pretpostavljala je da će je tu fotografisati... samo, ko? Ma koliko se naprezala da vidi iza gomile kablova i fotoaparata na stativama, nije tamo

primećivala nikakvo kretanje. Napokon, iz jednog ugla začu se škljocanje, a zatim zvuk koji je ukazivao na to da je nešto palo na pod. - Da li je tamo sve u redu? - pokušala je da zakloni rukom oči i vidi šta se dešava. U stvari, čitava situacija počinjala je pomalo da je nervira. Navikla je na prijatan, srdačan doček, upoznavanje sa ljudima sa kojima će raditi... Sav taj veo misterije nije joj prijao. - U redu je... Vaša briga, mis Grant, trebalo bi da budu ti tamni podočnjaci, a ne ono što se dešava u mom delu sale - začu se duboki, neljubazni glas. - Mora da ste se prošle noći sjajno proveli! - Ali, na mom licu se ne vidi... - pokuša Sofija da se odbrani, a zatim zastade kao ukopana.

 54

- Molim vas, recite još nešto - ustala je sa stolice, načinivši nekoliko koraka u pravcu mesta gde je, činilo joj se, stajao fotograf. - Nešto što se tiče neprofesionalnosti, ili...?

vaše

neodgovornosti

i

očigledne

Glas mu je zvučao podrugljivo, ali bilo je tu još nečega. Nekog prigušenog zastajkivanja, kao da se muškarac koji je govorio jedva suzdržava da ne prasne u smeh. Ali,  taj glas... Sasvim suluda pomisao prolete joj kroz glavu. Ne, to ne može biti! - Dramska pauza - oglasi se ponovo neznanac. - Sada se ona pita gde

je već čula moj glas... Pa da, prošlo je više od mesec dana... Dovoljno da se zaboravi jedan nepoželjni udvarač! Sofija poskoči. - Frede Turnere, smesta da si izašao iz tog svog skrovišta i objasnio mi šta sve ovo znači! Salom odjeknu njegov glasan smeh. On joj se polako približi, tapšući tako da je sve odjekivalo. - Bravo, lepotice! Setila si se... Čista sedmic a za memoriju! Mislim, s

obzirom na to da si provela burnu noć, mozak ti, ipak, nekako funkcioniše! - To si bio ti, sinoć u diskoteci - širom otvorenih očiju posmatrala je visoku priliku koja joj se primicala. Kosu je vezao na potiljku i bio obučen u crne pantalone i rolku - zato ga, znači, nije mogla videti u polumraku. Inače, bio je isto onako privlačan i samouveren kakvog ga je upamtila. U stvari, ako je to ikako bilo moguće, još privlačniji! - O, „vaše veličanstvo“ me je primetilo - izrugivao se. - Nisam znao da sam imao tu čast... Nažalost, otišla si tako brzo, da nisam uspeo da ti se približim! - Nisam znala da si to ti, Turnere - procedila je kroz stisnute zube. - I

ne dopada mi se tvoj ton... Po tebi, sve navodi na to da sam otišla samo da se ne bismo sreli! - A nije tako? - prišao joj je sasvim, pogledavši je pravo u oči. - Ne - progutala je knedlu. Njegova blizina delovala je na nju još

intenzivnije nego tamo, u Irskoj. Zar je moguće da se, vremenom, njena čežnja za njim samo pojačala!? - Ne? - polako je ponovio ono što je rekla.

 55 

- Nije bilo razloga da pretpostavim da živiš... i radiš, čak ovamo, tako daleko od Velingtona - objasnila je nevoljno. - Da, videla sam te, ali

pomislila sam da mi se samo učinilo... - I da jedan priprosti, nadobudni Irski provincijalac ne može biti stanovnik metropole koju je „vaša visost“ već bacila pod noge - izrugivao joj se. - Ne, nisam to htela d a kažem... - započe Sofija, ali tada se namršti.

Zaboga, kako je došlo do toga da mu se ona ovoliko pravda? - Uostalom, mogao bi i da mi objasniš sve ovo - dodala je, nešto grublje. - Doduše, sada znam otkud to da na snimanju nema nikakvih

pomoćnika i zašto si napravio ovu malu šaradu sa skrivanjem u mraku... Ti si znao da ja dolazim, zar ne? - Naravno - prekrstio je ruke na grudima i dalje ne skidajući pogled sa njenog lica. - I, da budem iskren, uživao sam u svakom trenutku! - To je sve u čemu ćeš uživati, „gospodine“, jer ja odlazim odavde!

Okrenula se i pošla ka vratima kroz koja je ušla. On i ne pokuša da je zadrži. To Sofiju zaista iznenadi. Zastala je i okrenula se. - Očekuješ da te molim da ostaneš? - osmehnuo se. - Ne - izvila je usne u podrugljivu grimasu. - Čudim se što, još uvek, ne osećam onaj poznati bol u nadlaktici... Koliko se sećam, ti na taj način nastavljaš nedovršene razgovore! - Zar je među nama ostalo nešto nedorečeno, Sofija Grant? - Pa, da... ne - zbunila se. O, kako je, u tom trenutku, mrzela taj samouvereni izraz na njegovom licu! - Odluči se, lepojko... imam dovoljno vremena - osmehnuo se. - Da ti nisi vlasnik ove kompanije ili nekakav šef ovde? - pade joj na pamet spasonosno pitanje. - Mislim, onaj što liči na lasicu, Parkin , rekao

je da moj posao zavisi isključivo od tebe, a i šminkerka je govorila sa strahopoštovanjem... - Nemoj mi pridavati toliko važnosti, Sofija... uobraziću se - salom odjeknu njegov grleni smeh. - Samo sam, da se skromno izrazim... najbolji u poslu kojim se bavim i kao takav biram uslove pod kojima ću raditi! - Aplauz za skromnost - cinično je primetila. - Pa, bojim se da ću,

ipak, radije sarađivati sa nekim ko je manje dobar...

 56 

- Ne budi toliko tvrdoglava, zaboga - on se naglo uozbilji. - Najbolji i treba da rade sa najboljima... - Ako je ovo bio kompliment, polaskana sam - izjavila je ironično i

napustila salu. Šta on samo umišlja... - Videćemo se mi još, lepa moja Sofija - reče Fred tiho, kada su se vrata za njom zatvorila. - Možeš ti bez mene, isto k oliko i ja bez tebe... Sada mi je to sasvim jasno! - Kada se ljuta i prilično uzbuđena Sofija pojavila na vratima svog

stana, dočeka je usplahirena prijateljica. - Zaboga, devojko, gde si? Već čitav sat okrećem sve moguće telefone, uključujući i tvoj mobil ni... sve dok nisam utvrdila da si ga ostavila kod kuće, isključenog! - Gde gori, Kejt? - Sofija, u tom trenutku, baš i nije bila raspoložena za jadikovke svoje prijateljice. - U žutoj koverti! Dođi da vidiš...

Povukla ju je za ruku, jedva joj dopustivši da zaključa vrata. Na malom, staklenom stočiću ležao je svetložuti koverat o kome je Kejt govorila tog jutra, a oko njega gomila fotografija. - Htela sam još jutros da potrčim za tobom, ali znam da ti se to ne bi dopalo jer si kasnila na snimanje. Osim toga , bila sam šokirana... On te poznaje? - Reci mi još jednom, ali polako, kako se zvao muškarac koga je, sinoć, Sebastijan doveo ovamo? - i sama zaprepašćena, Sofija se sruči u fotelju. - Pa rekla sam ti... Frederik Turner! I nije ga Sebastijan doveo, došao je nešto pre njega... - ona primeti Sofijin prekoran pogled i brzo produži: - Da, on je Sebastijanov dobar prijatelj, ako si na to mislila. Frederik... Fred Turner. Sofija je i dalje, zurila u fotografije u svojim rukama. Kako joj to nije palo na pamet... Ali, kako je i moglo? Ovoliko

slučajnosti... Kao da se sudbina urotila protiv nje, u nameri da je spoji sa tim nemogućim muškarcem! Jer, u rukama su joj bile slike sa rta Kamsor, kraj litice nedaleko od motela gospođe Medison. Slike, za koje je mislila da ih je uništila, brišući nekoliko snimaka u aparatu. Znači, zato je Fred, tada, petljao oko svog fotoaparata, prođe joj kroz glavu. Ona je mislila da je nespretan, dok ju je on, na njene oči, obmanuo  57 

i podmetnuo joj samo nekoliko snimaka! Ali, zašto?... Zaš to mu je bilo toliko stalo do njenih slika? Da li se u njemu probudila isključivo profesionalna radoznalost ili je tu bilo i nečeg drugog... - Sofija, reci nešto... Plašiš me! - Kejt je uhvati za ramena i prodrmusa. - Ko je napravio te slike i kada? - Objasniću ti kasnije. Daj mi samo trenutak da se priberem, molim

te... Pogledom je prelazila preko savršeno urađenih fotografija, koje su se, međusobno, veoma malo razlikovale. - Divne su, zar ne? - promrmlja njena prijateljica. - Ne baš... - Sofija se set i koliko je bila tužna tog dana. Bio je to dan

kada je prisustvovala sahrani svog oca. Zajedno sa njim, otišle su i njene nade da će, napokon, naći svoje mesto pod suncem. Sve to i još mnogo više, pokazivale su Fredove fotografije: dan je bio lep i sunčan, ali duvao je vetar i more je bilo pomalo uzburkano. Na litici, ispred jednog drveta, sedela je sićušna a ipak jasno ocrtana Sofijina figura, sa kolenima ispod brade.

Bila je sanjalački zagledana u daljinu... Jedna od slika, na kojoj se lepo video njen savršeni poluprofil, mogla je da posluži kao pano za nekakvu reklamu. Označavala je nostalgiju za domom... ili ju je bar ona tako videla. Mahinalno, Sofija okrete baš tu sliku. Na poleđini je pisalo „ Elegija“. Ona brzo pogleda sve ostale. Na jednoj je bilo ispisano sitnim, ali veoma

čitkim slovima: „Neka ti ove slike budu putokaz ka izlasku iz začaranog kruga. Poklanjam ti ih, sa željom da te više nikada ne vidim tako tužnu. Fred“ U Sofijinim lepim, plavim očima pojaviše se suze. Telefon u tom trenutku zazvoni, ali ona spreči Kejt da odgovori na poziv. Nekako, predosećala je ko bi to mogao biti. Uključi se automatska sekretarica i, odmah zatim, devojke začuše meki bariton Freda Turnera - Znam da si tu, Sofija. Svejedno, ne smeta mi što ne želiš da pričaš sa mnom... Želeo sam samo da ti kažem da mi je žao zbog mog jutrošnjeg ponašanja i da te pozovem na večeru u znak izvinjenja. Sutra u devet u „Donatelu“, ako ti odgovara. Ne moraš da se javljaš. Čekaću te i ako ne dođeš, znaću da mi nije oprošteno... Nije rekao svoje ime, a nije za tim ni bilo potrebe. Čak i Kejt bilo je sasvim jasno o kome se radi. - Videli ste se jutros? - pogledala je iznenađeno u prijateljicu.

 58 

- On je fotograf u kozmetičkoj kompaniji „ Kvin“, u kojoj je trebalo da

počnem... - Pa, to sam mogla i ja da ti kažem! - ciknu Kejt. - Tamo radi i moj Sebastijan, na grafičkom dizajnu... Nisi mi rekla da

te Alison poslala baš tamo! Ali, to sada nije važno. Molim te, pričaj mi o svemu! Upoznali ste se u Irskoj, zar ne! Sada sam shvatila otkud taj, jedva primetni, akcenat u Turnerovom glasu! Zašto mi o njemu nisi govorila? Sram te bilo! - Polako, molim te... - Sofija je morala da se nasmeje. - Šta, tačno, želiš

da znaš? Kejt poćuta nekoliko trenutaka, zamišljeno je posmatrajući. - Samo jedno - reče napokon. - Da li ćeš prihvatiti njegov poziv? - Ne pada mi na pamet! * * *

Pet minuta posle devet Sofijin crveni dvosed zaustavi se ispred

poznatog restorana. Iz njega lako i elegantno izađe njena vitka prilika, u haljini od koje mladiću zaduženom za parkiranje automobila ispade blokčić iz ruke. - Ako izgubiš i ključeve mog automobila, biću jako razočarana osmehnu mu se Sofija veselo. - Ne... Naravno da neću, gospođice! - gotovo sa strahopoštovanjem,

prihvatio je ključeve iz njene ruke. Sofiji je ova mala scena, nakon Kejtinog svesrdnog uveravanja da

izgleda upravo savršeno, bila sasvim dovoljna. Ne osvrćući se ni levo ni desno, ušla je u restoran. Već u predvorju ugledala je Fredovu visoku figuru u elegantnom, crnom smokingu. Upravo je gledao na sat, očigledno je nestrpljivo iščekujući. Sofija pokuša da, tobože nezainteresovano, prođe kraj njega. Na svoje veliko iznenađenje, gotovo da je u tome i uspela. Mada se Fred osvrnuo oko sebe, prešao je pogledom preko njene pojave uopšte je ne registrujući. U poslednjem trenutku on vrati pogled na njeno nasmejano lice, poskočivši od uzbuđenja. - Sofija?...

 59 

- Potrebno ti je prilično mnogo vremena da primetiš lepu ženu izjavi ona umesto pozdrava. - Zato što imam oči samo za jednu - snašao se, takođe se osmehnuvši. - A ti večeras izgledaš tako čarobno, da umalo da te ne prepoznam!

Ne krijući osmeh prepun divljenja, prelazio je pogledom preko njene vitke pojave u večernjoj haljini boje starog zlata. Bila je dugih rukava, ali su zato Sofijina obla ramena i leđa bila sasvim otkrivena. Zakopčana do vrata, haljina je imala srcoliki izrez na dekolteu, koji je dozvoljavao da se

nasluti više nego što je otkrivao. Dole, nešto iznad kolena, nabori haljine su se razdvajali otkrivajući Sofijine lepo izvajane, duge noge koje su se završavale malim stopalima u sandalama sa visokim potpeticama i bezbroj zlatnih kaišića koji su se peli do iznad članaka. Oko ramena bio joj je nemarno prebačen providni, zlatasti šal. Uz nešto svetlucave šminke i sa sjajnom, svetio nijansiranom kosom, ličila mu je na nekakvo priviđenje iz bajke. - Kada ću, već jednom, naići na muškarca koji neće biti privučen prvenstveno mojim izgledom? - našalila se, prihvatajući Fredovu pruženu ruku. - Kada počneš da hodaš okolo sa džakom preko glave - on glasno uzdahnu i oboje se nasmejaše. Čim su seli i poručili aperitiv, Fred se naže ka njoj, sa ozbiljnim izrazom na licu. - Slušaj... Drago mi je što si došla i što si resila da pređeš preko svih

naših nesporazuma. - Ti svoje ponašanje od jutros nazivaš nesporazumom? - prekide ga Sofija, pomalo uvređenim tonom. - Imao sam za to razloga - uzvrati joj on istom merom. - Izbegla si

večeru sa mnom, u svom stanu i otišla u diskoteku gde si se pravila da me ne poznaješ! - Pa, nisam znala da si ti taj koga je Sebastijan pozvao... Frederiče prasnula je u smeh, naglasivši njegovo ime. - To sam već i sam povezao... Zato sam i rekao da se radi o nesporazumima! Sa optužbama možemo u nedogled... Na primer, mogu te pitati zašto si mi se rugala kada sam te slikao i govorio kako se možeš bavit i poslom modela, a ti se pravila nevešta iako taj posao radiš od svoje devetnaeste!

60 

- A ja tebe mogu pitati kako to da su se izbrisani snimci, odjednom vratili i ti napravio fotografije od njih - nasmešila se. - Dopadaju ti se slike, zar ne? - toplo ju je pogledao. Ona oseti prijatnu vrelinu u dnu stomaka. - Dopada mi se mnogo toga, Turnere... Ali neki tvoji postupci nimalo! - Hoćeš li mi dozvoliti da završim, molim te?

Sofija napravi pokret rukom preko usana, koji je označavao da će ubuduće ćutati. U stvari, zanimalo ju je šta će on reći - kada je, ipak, odlučila da izađe sa njim, shvatila je da drugačije i nije moglo biti. Fred Turner bio je jedini muškarac koji ju je zaista zainteresovao, uključujući tu i Oskara Prestona, njenog bivšeg verenika. Nije bila toliko glupa da, samo zbog svoje tvrdoglavosti, propusti šansu da se to razvije u nešto više. - Već smo utvrdili da smo nas dvoje, zbog ovih ili onih razloga, konstantno na ratnoj nozi - reče on tiho i ne bez žaljenja u glasu. - Želim da se to ispravi, Sofija... Jako mi se dopadaš. Sofija porumene, odjednom srećna zbog činjenice da mu je obećala da će ćutati. On se nežno osmehnu i produži. - Mogu ti reći da sasvim razumem zašto si otišla bez pozdrava. Nisam to shvatio previše lično, mada verujem da je i moje, na trenutke zaista neoprostivo ponašanje, tome doprinelo... Razumeo sam kako se osećaš zbog svega što se dogodilo sa tvojim roditeljima i da u svom srcu tek moraš naći snage da im oprostiš. Prvenstveno ocu, koji je doneo odluku i čitavog života morao da živi sa njom. - Ti o tome ne znaš ništa! - Sofija nije mogla više da ćuti. Ta rana još uvek je bila otvorena. - Ne znam, ali ga razumem - reče Fred blago. - Nakon što je nagazio

na tu prokletu minu i završio u invalidskim kolicima, Džejk se osećao kao pola muškarca. To, što je verovao da takav neće moći da pruži sve što želi ženi koju je voleo, tvojoj majci, nije razlog da ga osuđuješ. Sofija požele da plane i odbrusi mu nešto uvredljivo, ali se nekako savlada. - Ona ga je čekala, Frede... sve do kraja. Razumeš? To... sve je to

besmisleno! I ne možeš me ubediti da je ijedno od njih donelo pravu odluku, zato je bolje da to ostavimo na miru!

61 

- Slažem se - odgovor je bio k ratak i prilično neočekivan za Sofiju. -

Nema više priča o prošlosti... Sada smo tu samo ti i ja i budućnost koja je pred nama!

Podigao je svoju čašu, sa zagonetnim izrazom na licu. Sofija prihvati zdravicu, upitavši kakva li će biti ta budućnost. Jer, ona nije verovala u ljubav... Niti je, ikada, nameravala da dozvoli

osećanjima da joj unište život. * * *

- Pa, kako je bilo? - iako se sa večere sa Fredom vratila prilično kasno,

Kejt ju je čekala. - Divno! - osmehnu se Sofija. - Pričali smo, plesali... On je zaista

zabavan, kada to poželi! Pričao mi je o svojim počecima u karijeri, o svom detinjstvu, anegdote sa posla... - Napričao ti je on što- šta, čim ti oči tako veselo svetlucaju - nasmeja se njena prijateljica. - Doduše, sa njegovim izgledom, nije mora o ni da otvara usta... Vidim

da si se zaljubila preko ušiju! - Nisam - Sofija demonstrativno zažmuri. - I ne nameravam, da li je to jasno? U danima koji su dolazili, Sofija je ostala pri toj svojoj izjavi. Ipak,

njeno sve češće viđanje sa Fredom i to što su počeli da rade zajedno, govorilo je sasvim suprotno, do kraja novembra, Kejt je već počela da se nada vereničkom prstenu na prijateljičin oj ruci... Sve što se iz Sofijinih usta moglo čuti bilo je „Fred kaže...“, ili „Fred misli...“, tako da je bilo sasvim jasno da je on postao neodvojivi deo njenog života. Sama Kejt već je bila verena sa Sebastijanom i ponekad bi natuknula prijateljici kak o bi bilo divno da imaju dvostruko venčanje. Sofija bi se na to samo nasmejala, tvrdeći kako joj to nije ni na kraj pameti. „Naša veza nije takva, Kejt“, rekla joj je jednom prilikom, sasvim ozbiljno.

„O, a kakva je? Isključivo prijateljska?“ „Mnogo više od toga... Ali, ti to ne razumeš!“ Kejt i nije verovala da tu ima šta da se razume. Čekala je da Fred načini prvi korak ili, da se njenoj prijateljici otvore oči u pogledu ljubavi 62 

koja joj je, uveliko, ispunjavala srce. Nije slutila da Fred Turner dobro zna

sve o pomešanim osećanjima koja su mučila Sofiju zbog tragične sudbine njenih roditelja i da on čeka da ona to preboli. U protivnom, znao je da ga očekuje neuspeh... Samo, mi Irci smo veoma tvrdoglav narod, često je sebe tešio u mislima. Sofija je samo na pola Irkinja... Dakle, pre će njoj dosaditi da odbija od sebe ono što je očigledno, nego meni da čekam! * * *

Jedne hladne, ali prelepe decembarske večeri Sofija u žurbi napusti stan koji je delila sa prijateljicom. Približavala se proslava Nove godine, a Fred je planirao da je provede negde u Francusku... Trebalo je da se dogovore o toliko stvari - poslednjih desetak dana jedva da su se viđali,

jer su oboje bili zatrpani poslom. Taj isti posao, nažalost, nije podrazumevao da uvek budu zajedno i Sofiji je b ilo jako žao zbog toga. Samo, znala je da se sa tim u vezi malo toga može promeniti. Ona pogleda na sat, utvrdivši da kasni više od petnaest minuta. Ponekad je volela da ostavi Freda da je čeka, samo da bi videla njegovo ozareno i pomalo ljutito lice kada je napokon ugleda.

Samo, ne i večeras, te večeri jedva je čekala da ga vidi... Dugo se borila sa svojim osećanjima i napokon je resila da mu prizna da mu je naklonost uzvraćena. Nije se usuđivala ni da pomisli na reč „ ljubav“, znajući da bi to sa sobom povuklo određene, za nju još uvek nepoželjne posledice. Sofiji je sve bilo savršeno onako kako jeste... Utvrdivši da je lift zauzet, potrčala je ka stepeništu. To je samo nekoliko spratova... nije želela da čeka. Nije imala strpljenja, osećajući se punom poleta i volje za životom. A za sve je mogla zahvaliti upravo Fredu. Sada je znala da je tamo, na rtu Kamsor, ipak pronašla nešto, mada, možda, ne ono što je tražila, pronašla je, gotovo izgubljenu, veru u budućnost. Zadubljena u misli, brzo se spuštajući niz stepenice u čizmama sa visokim potpeticama, Sofija se okliznu i izgubi ravnotežu. Još ju je samo jedan niz stepenika delio od prizemlja... Pokušala je da se uhvati za

63 

gelender, ali prekasno. Uz kratki, jedva čujni vrisak, poletela je na dole. A onda je sve prekrila tama. * * *

- Šta se događa... gde sam ja? - U bolnici ste. Sve je u redu...

Osećajući kako je glava strašno boli, polako je otvorila oči. Sve oko nje je bilo belo i jedva je razaznala prijatno lice bolničarke. - Bol... - promucala je. - Odmah ću vam dati analgetik.

Bolničarka se okrenu da pođe, ali je zaustavi Sofijin vrisak. - Moje lice... Sestro, šta je to na mom licu? - Spustite ruku, molim vas - uzvrati ona umirujućim glasom. To je samo nekoliko šavova... Pretrpeli ste gadan pad. Ako mogu da kažem, imali ste sreće što je neko iz vaše zgrade pozvao hitnu pomoć i što vas je doktor odmah operisao! - Operacija? - u njenom glasu sada je bilo još više panike nego

maločas. - Odmah ću pozvati lekara - umesto da se udalji, sestra ostade kraj Sofije, pritisnuvši crveno dugme iznad kreveta. - Verujte mi da niste jako povređeni... Nemate unutrašnjih krvarenja i u pitanju je... - Samo lakši potres mozga i nešto jači osećaj panike - dovrši lepa, crvenokosa žena u belom mantilu, koja se pojavi na vratima. - Dobro jutro, mis Grant. Ja sam doktor Lorena Mazanti. - Molim vas, dajte mi ogledalo! - zavapi Sofija. - Odmah - ona dade znak sestri, koja se brzo udalji. - Mislim da će vam biti drago da znate da, osim povelikog broja modrica, niste ozbiljnije povređeni! - A ove kopče?... - devojka polako podiže ruku, u ponovnom pokušaju

da dotakne ono, što je maločas osetila kao strašne brazde na obrazu i iznad desne obrve. - Moje kolege iz noćne smene uradile su sve što su mogle - osmehnu se lekarka. - Neko vreme ćete imati ožiljke, ali današnja medicina...

Nije uspela da dovrši, jer Sofija usmeri svu svoju pažnju na bolničarku koja uđe, noseći ogledalo. Dugo je zurila u svoje modro, 64

natečeno lice koje ju je posmatralo iz njega. Sjaj njenih lepih očiju naglo potamne i ona pogleda u doktorku - Kada mogu da izađem odavde? Doktorka Mazanti pogleda u listu koja se nalazila na stočiću kraj Sofijinog kreveta: - Što se mene tiče, odmah... - reče polako. - Samo, morate redovno dolaziti na kontrole, mada će konci sami otpasti za desetak dana. - Znači, sve je u redu... osim lica? - Noćas smo uradili sve analize i nema razloga da vas zadržavamo

ako to ne želite. Mada, ja bih vam preporučila... - Napišite mi otpusnu listu - prekinu je Sofija odlučno. Ma šta ova ljubazna žena govorila da je uteši, bilo joj je sasvim jasno da njeno lice više nikada neće biti isto... Da će ostati unakažena za čitav život. - Da pozovemo nekoga da dođe po vas? Roditelje, prijatelje?... - Ne! - uzviknula je, ali se brzo umirila. - Nema potrebe, veoma ste ljubazni... Samo mi prepišite potrebnu terapiju i pustite me da idem!

Imam... imam neke neodložne poslove. Doktorka je sumnjičavo pogleda, ali slegnu ramenima. Dala je sestri uputstvo kako da Sofiji stavi zavoje na lice, a zatim izašla. Neki ljudi baš ne vole bolnice, pomisli, verujući da je to uzrok devojčine napetosti. U svakom slučaju, mala je dobro prošla... * * *

- Ne razumem... Zaista, ništa ne razumem! - Kejt je skoro vikala u

telefonsku slušalicu. - Ponovi mi još jednom sadržaj tog pisma - reče Fred mimo. Proveo je neprospavanu noć, u potrazi za Sofijom. Nije bila ni najednom od mesta gde se obično kretala, niti se javila cimerki. Na kraju je odustao, verujući da je u pitanju nešto jako važno i da će se Sofija sama javiti kada bude smatrala da je to potrebno. A sada, kasno popodne, Kejt

mu javlja da je ona nekud otišla... I da ne namerava da se vrati?... - Kaže da želi da bude sama i da je ne tražimo - Kejt je, očigledno, bila na ivici suza. - Dalje?

65 

- Da će se vratiti kada bude spremna za to... ako se to ikada dogodi.

Oh, Frede, shvataš li šta to znači? Da li si ti tome doprineo? Otišla je, izgleda zauvek! - Šta još piše? - nije reagovao na Kejtine optužbe, ni sam ne znajući

šta da misli. Ovako nešto, sasvim sigurno, nije očekivao... Niti je Sofija delovala kao da namerava da učini sličnu glupost. Zaboga, planirali su putovanje u Francusku! - Piše ovako: „Molim te, reci Fredu da će mu biti bolje bez mene. I

saopšti tom tvrdoglavom Ircu da ću ga ubiti, ako samo pokuša da me pronađe!“ - Baš lepo... Nije se potrudila ni da nam objasni razloge zbog kojih je otišla tako naglo. Možda je sve nekakva neslana šala, Kejt... Koliko je stvari ponela? - Sve - njen tihi glas ovoga puta odavao je očajanje. - Šta ćemo uraditi,

Frede? Znam da je voliš, nemoj to poricati! Sebastijan i ja odavno smo sve shvatili... - Sve što možemo je da poštujemo njenu želju i čekamo - reče on tvrdo, prešavši preko njene primedbe. - Koliko poznajem Sofiju, sve drugo donelo bi više štete neg o koristi... - Da čekamo? Šta time hoćeš da kažeš? - zaprepasti se Kejt. - Upravo ono što sam rekao - izjavio je, gotovo grubo, pozdravivši je

i prekinuvši vezu. Samo, nakon što je to učinio, sa lica Freda Turnera izgubi se prividni mir koji je zadržao u razgovora sa Sofijinom najboljom prijateljicom. On besno lupi šakom o zid, ne osećajući bol. Ako ni svojoj najboljoj prijateljici nije rekla gde ide, onda je u pitanju nešto zaista ozbiljno! Pa, neka joj bude...

On neće izigravati ucveljenog, napuštenog momka i juriti je po svetu. Ako ga zaista želi, sama će mu se vratiti! * * *

- Gde želite da poslužim čaj, gospođice Em... Sofija?

Devojka podiže glavu sa gomile papira na stolu, u radnoj sobi koja je pripadala njenom ocu. Moraću da kupim lap-top, što pre, pomisli. Ili da

66 

unajmim knjigovođu... Posao sa trgovinama i nije tako lak kao što sam mislila! - U malom salonu, pored kamina - ljubazno je odgovorila na postavljeno pitanje. - I, gospođo Gordon... - Da? - punačka žena, koja se tako dugo brinula o njenom ocu, toplo je pogleda. - Nemojte se toliko truditi oko mene, molim vas... Mislila sam da smo se dogovorile, zaposlila sam kuvaricu i spremačicu zato što ste vi, od kako

mog oca više nema, u ovoj kući isključivo gost! - Oh, nemojte mi to govoriti - ona je snuždeno pogleda. - Onda se osećam tako beskorisno! Dozvolite da učinim bar ponešto. Zaista sam vam zahvalna što ste mi dozvolili da ostanem u kući! - To je bila očeva želja, a i meni prija vaše društvo - osmehnula se. - Mnogo ste lepši kada se smešite, ako smem to da kažem - primeti gospođa Gordon pomalo bojažljivo. Zivela je sa ovom divnom, tihom devojkom već punih mesec dana i znala  je koliko je osetljiva na svoj izgled.

Ali, Sofija joj se samo kratko zahvali. Kada je izašla, devojka zamišljeno dotače obraz... Mada su konci otpali i lice joj odavno nije bilo onako modro i natečeno kao na početku, znala je da su ožiljci jasno vidljivi. Previše jasno... Ona ustade i priđe velikom ogledalu u pozlaćenom ramu. Da, to je još uvek bila ona... ali i nije. Kosa joj je porasla, u sve tamnijim slapovima

uokvirujući lice. Samo, to lice nije bilo ono koje je navikla da vidi u ogledalu. Oslabila je i oči su joj delovale nekako tamnije i ogromne. Liceje bilo bledo i na njemu se jasno ocrtavao poduži ožiljak preko desnog obraza, i jedan manji, iznad obrve. Do nedavno je odlazila na redovne kontrole u Velington i tamo su joj

rekli da bi mogla da pokuša sa plastičnom operacijom. Neko vreme je razmišljala o tome, a zatim odustala. Čak i ako ožiljci na licu postanu manje vidljivi, oni u duši će ostati... Fred nije pošao za njom, nije je potražio mada je lako mogao da pretpostavi da je ona ovde. Znači da j e nije voleo koliko je mislila da jeste... Zašto bi, u tom slučaju, prihvatio da provede ostatak života sa devojkom koja nije ni upola toliko „savršena“ kao što je bila? Sada je znala da ga voli svim srcem i da je njeno zatvaranje očiju pred istinom bilo zaista smešno. Samo, verovala je da i on voli nju... A izgleda 67 

da mu je služila samo „za ukras“. Nije se brinula za kompaniju u kojoj je radila, kada se nije pojavila, ugovor je automatski bio raskinut i ljudi iz „Kvina“ su, najverovatnije, odmah pronašli neko novo lice.

Verovala je da je i Fred učinio isto. Ona shvati da je gospođa Gordon sigurno čeka i požuri ka malom salonu. Zavolela je ovu veliku kuću prepunu uspomena mnogo brže nego što se nadala. Kroz priče te simpatične, punačke žene zavolela je i svog oca. Nakon svega što joj se dogodilo, počinjala je da ga razume... i sve više uspevala u tome. Sada je znala kako se oseća neko, ko voljenom biću nije u stanju da pruži sve što misli da je potrebno... Začudo, razumela je i svoju majku, ako je Emili volela Džejka i upola toliko koliko ona voli Freda, tada bi ga čekala ne jedan, već dva života! Izraz gorčine pređe Sofijinim licem, šta joj je vredelo to što je spoznala suštinu i veličinu ljubavi, kada je bila onemogućena da je ostvari... - Oh, Sofija, tu si! Već sam se spremila da dođem po tebe - dočeka je veselo gospođa Gordon. - Zaboravila sam da ti kažem da imamo goste... Sofija ciknu, instiktivno pokrivši lice rukama. - Ne želim nikoga da vidim! - odbrusila je, okrećući se prema vratima na koja je upravo ušla. - Sofija Grant, smesta da si se okrenula i pogledala me!

* * *

Na zvuk tog dobro poznatog glasa devojka se trže i zastade, postiđena. - Zar je to način da se dočeka žena koja te je u svoj dom primila kao najdražeg gosta? - nastavi Medison Turner ratoborno, ali sa smeškom. - Koliko se sećam, naplatili ste mi svoje gostoprimstvo - pecnu je Sofija, prišavši da je zagrli. - Pa šta? Ti i ne bi pristala na to da bude drugačije, zbog onog natpisa na putu... Znam ja vas Grantove, vi ste najtvrdoglavija loza u ovom kraju!

A ako baš insistiraš, platiću ti čaj i kolačiće koje sam upravo pojela, samo nemoj da bežiš od mene! - Izvini, Medison - Sofija se osmehnu na poslednju primedbu,

očigledan pokušaj starice da sve okrene na šalu. 68 

- Samo, pogledaj me... Izgl edam poput Frankenštajna i ne volim da me mnogo ljudi vidi! - Pa da, oslabila si - prokomentarisa stara dama mereći je od glave do pete. - Oh, Medison. Tako si ljubazna... Ali, znam da su moji ožiljci jasno

vidljivi, čak i za tvoje staračke oči! - Da li si zato napustila Freda? - ona ne sačeka ni da Sofija čestito

sedne, prešavši u direktni napad. - Nisam ga... Ko ti je to rekao? - On sam - odgovor je bio kratak i jasan. - Negde pred Novu godinu javio mi je kako ste se sreli u Sefildu, kako radite zajedno i da će te za koji

mesec, možda, dovesti kući kao svoju verenicu... Možeš samo da pretpostaviš koliko sam se obradovala. A sada si me razočarala... - Ali, Medison... - Ne želim da čujem nikakva objašnjenja! Fred je očajan i zanima me samo kada ćete se pomir iti!

Tek tada, do Sofijine svesti dopre maločas izgovorena reč. - Verenica?! - zaprepašćeno se zagledala u staricu. - On ti je rekao da namerava da me zaprosi, Medison? - To se obično dešava kada se dvoje vole, zar ne? - uzvrati stara dama sa smeškom. - A ako nisi primetila da se, na prvi pogled, moj bratić

zaljubio u tebe, onda nas dve nemamo čemu da te naučimo... Ti si beznadežan slučaj. Idemo, Freja. Ove poslednje reči bile su upućene gospođi Gordon, koja poslušno ustade i krenu za njom. - Šta je ovo, ne kakva zavera? - Sofija pokuša da se nasmeje, ali nije joj uspelo. - Nije me potražio... - dodade tiše, kao za sebe. - Ako si očekivala da tvoj dragi trči za tobom kao napušteno kučence, malo si se prevarila, mlada damo - Medison zastade na vratima i podboči se. - Od kako je sveta i veka ljudi imaju osobinu koja se zove

ponos i moj bratić u tome nije nikakav izuzetak. Uostalom, otkud znaš da te nije tražio?... Sofija se i ne usudi da prokomentariše poslednju rečenicu, naslućujući šta bi ona za nju značila. Nije želela da gaji lažne nade... Ona pogleda u staricu, koja je još uvek stajala na vratima.

69 

- Nikada mi nisi rekla kako to da ti i Fred imate isto prezime - reče ona nesuvislo. - To je tvoje devojačko prezime, zar ne? Nisi ga promenila kada si se udala? - Ne, jer je moja porodica bila cenjena u ovom kraju, kao što je i tvoja, dušo - začudo, Medison joj odgovori. - Samo sam imenu Turner dodala

ime svog muža... Što i tebi savetujem! Sa zagonetnim smeškom na licu ona izađe iz salona koji je gospođa Gordon odavno napustila. Devojka sakri lice u ruke, dok su joj se po glavi

vrzmale najrazličitije misli. - Sofija Grant Turner... Lepo zvuči, moram da priznam! Glas koji odjeknu sa vrata nije pripadao Medison, niti bilo kome od posluge. On odjeknu u Sofijinoj glavi poput hiljade zvončića, od kojih je svaki u sebi nosio smrtonosnu iglu za njeno ranjeno srce. - Odlazi, Frede - rekla je tiho. - Ja više nisam ista kao ranije... Prekasno je. - Ne, nisi ista - prišao je i seo na naslon njene fotelje, unoseći dah zime i svežinu pahuljica na svom kaputu. - Tvrdoglavija si nego ikad... A

prekasno je samo za tvoju operaciju, odnosno biće za nekoliko dana ako se ne vratiš u Šefild! - Ti... znaš za moje lice? - iznenadila se. Ipak, nije se usudila da podigne glavu, niti upita o kakvoj se operaciji radi. Miris njegove kolonjske vode golicao joj je nozdrve i budio stare

čežnje. Koliko je toga propustila... - Razgovarao sam sa doktorkom Mazanti - njegov odgovor je sasvim zbuni. - Ali, kako?... - Račun iz bolnice stigao je u kompaniju „Kvin“, nekoliko dana nakon tvog odlaska - objasni Fred. - Onda je sve, polako, počelo da dolazi na svoje mesto... Predstavio sam se kao tvoj verenik i doktorka Mazanti mi je objasnila da je druga polovina januara krajnji rok da se izvede plastična

operacija, kako bi svi ožiljci bili uspešno otklonjeni. - Sasvim? Zašto to meni nije rečeno? - gotovo da nije verovala u ono što čuje. - Da, sasvim, ludice. Doktorka je nameravala da ti kaže kada dođeš na kontrolu - on se naže i zagrli je, a zatim kleknu kraj njenih nogu. - To samo u slučaju da želiš da se vratiš poslu modela, naravno! Jer, što se mene tiče, uvek češ biti najlepša žena na svetu... 70