Banska krajina 1688-1751 Vojin Dabic

БАНСКА

КРАЈИНА

(1688— 1751)

ИСТОРИЈСКИ

И Н С Т И Т У Т Y БЕОГРАДУ

„ПРО СВЈЕТА“ — РА Д Н А О РГА Н И ЗА Ц И ЈА ЗА И ЗД А В А Ч К У Д ЈЕЛ А ТН О С Т, ЗАГРЕБ

Уредници Др ДАНИЦА МИЈ1ИБ Др СТАНКО KOPAR

З а и зд ав ач а Др ДАНИЦА МИЛИК БРАНИСЛАВ Б.ЕЈ1АП

ВОЈИН С. ДАБИЋ

БАНСКА

КРАЈИНА

(1688- 1751) ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ СРПСКОГ и ХРВАТСКОГ НАРОДА И КРАЈИШКО УРЕЂЕЊА Y БАНИЈИ

БЕОГРАД — ЗАГРЕБ 1984.

Рецензенти: Др СЛАВКО ГАВРИЛОВИН, дописни члан CAHY Др ВАСИЈ1ИЈЕ КРЕСТИН, дописни члан CAHY Др ДУШАНКА БОЈАНИН, научни саветник Историјског института

Објављивање ове студије финансијски je помогла Републичка заједница науке Србије u Српска академија наука u уметности.

ОЦУ CTAHKY

П Р Е Д Г О В О Р

Војна крајина, осебујна одбрамбена у станова која je раздвајала, али и повезивала југословенске области и народе под хабсбуршком и турском влашћу, остала je до данашњих дана на маргинама интересовања наше историографије. Н ије потребно доказивати да због тога још увек не можемо потпуније сагледати и разумети своју прошлост, посебно прошлост хрватеког и српоког народа у Хрватокој од почетка XVI до краја XIX века. Уверење да Војна крајина заслужује више пажње него што joj je до сада придавано, и да други задаци наше историографије ниоу приоритетнији од овог, подстакло нас je да се упустимо у мукотрпно трагање за изворима и проучавање једне од најмање проучених крајиш ких областл — Банске крајине. Прошлост Банске крајине дели се на два основиа периода: на иериод од краја XVI до к р аја XVII века и на период од краја XVII века до развојачењ а Војне крајине. Y првом периоду свог постајања, Банска крајина налазила се на Купи, због чега се у изворима често спомиње и као Покупска крајина. Y другом периоду, који се м ож е поделити на неколико раздобља, налазила се између Купе и Уне, na je ова област баштинила од н>е овоје садашње име Банија. Банска крајина између Купе и Y hc, за разлику од Баноке крајине на Кутга, била je јасно разграничена са хрватским провинцијалним крајевима и уређена слично другим крајинам а у крал>евини Хрватској и Славоннји. У овом раду, насталом као резултат вишегодшпњих истраживања, настојало се да се колико-толико прош ири досадашње знање о прошлости народа и крајиш ког уређењ а у Банској крајини у раздобд.у од њеног стварања између Купе и ¥ н е крајем XVII до потпуне милитаризације половином X VIII века. С обзиром на малобројност објављених извора, наш покушај не би био остварив да није прикупљена обимна изворна грађа из Архива Хрватске, Архива JA3Y, Свеучилишне књижнице, Надбискупскот и Каптолског архива у Загребу, Архива CAHY у Сремсжим Карловцима, М узеја Српске православне цркве у Београду и Ратног архива у Бечу. Изворна подлога овог рада, посебно поглавља о крајиш кој буни 1751. године, била би још богатија да cv постојали предуслови за коришћење грађе некадашњег владичанског архива v Плашком. Међутим, грађа хтлашчанског архива, која je после страдања у друтом светском рату поверена 7

на чување Архиву Хрватске, остала je несређена до данашњих дана и, упркос предусретљивости архивских службеника, практично недоступна истраживачима. Већина извора за проучавање прошлости Банске крајине писана je на немачком и латинском језику, али сачуван je и известан број докумената на народном језику, најчешће кајкавском дијалекту. Народни језик коришћен je обично приликом објављивања разних прописа и прогласа крајиш ком становништву, затим у документима о додели земљишта појединим крајиш ницима и бројним крајиш ким представкама, ж албам а и тужбама. Како сами нису знали да пишу, што je било и изричито наглашено у једној лредставци с краја XVII века, крајиш ници су били принуђени да своје молбе и „погешчице” казују у перо ученим људима или писарима ван сзоје средине. Неколико представки, писаних ћирилицом, срочили су им и њихови свештеници. Премда су писари уносили у крајиш ке „потешчице” своју лексику и рогобатне фразе административног језика, сачувана je у њима лепота и драж непосредног сведочења самих крајиш ника о свом животу и тешкоћама. Kao поуздано сведочанетво из прве руке, фрагменти ових докумената често су цитирани у овом раду. При том, поштована je у највећој могућој мери графија оригинала и задржане су све недоследности у бележењу појединих глаеова (употреба различитих графема или двографемских комбинација за означавање истих фонема). * * * Ha крају, пријатна ми je обавеза да изразим захвалност сарадницима Историјског института, a посебно др Даници Милић, за разумевање, храбрење и помоћ пружену t o k o m рада на овој монографији. Најтоплије се захваљујем и својим редензентима, др Душанки Бојанић, др Ваоилију Крестићу и др Славку Гавриловићу, који су ме задужили драгоценим сугестијама и примедбама. Трајну захвалност дугујем и др Сими Нирковићу уз чију сам помоћ и подршку почео да учим занат историчара.

I

СТВАРАЊЕ КРАЈИНЕ ИЗМЕБУ КУПЕ И YHE И ЊЕНО ПОТЧИЊАВАЊЕ ХРВАТСКОМ БАНУ 1703. ГОДИНЕ

Првобитна Банска крајина створена je у последњим деценијама XVI века у Покупљу са задатком да покрива у одбрамбеном погледу простор између Славонске и Хрватске крајине и спречава турске провале преко Купе у Туропоље и даље у правцу Загреба. Ослобађањем поунских утврђења за време бечког рата (1683— 1699), стекли су се услови за преношење тежиш та одбране од Турака са Купе на Yny и стварање новог крајиш та између споменутих река. Стварање нове крајине, ко ја je уопешно заменила дотадашњу покупску Банску крајину, било je пропраћено жестоким сукобима око заповедништва између хрватских сталеж а и бана, са једне, и вараждинских официра и унутрашњоаустријоких сталежа, са друге стране. Овај сукоб, у који je било увучено и банијско становништво, разрешен je 1703. године потчињавањем области иамеђу Купе и Уне и тамошње крајине хрватском бану. 1. ПОКУПСКА БАНСКА КРАЈИНА Стварање Славонске и Хрватске крајине у XVI веку, a посебно изградња Карловца 1579. - године, утицали су у одређеној мери на промену правца турских провала и на њихово усмеравање према недовољно заштићеном Покупл.у. Ова чињеница принудила je поседнике покупских властелинстава, као и хрватске сталеже у целини, да усредсреде своју лаж њ у на спречавање турских продора преко Купе, што je, на крају, довело до образовања покупске Банске крајине. Њеним стварањем довршена je подела хрватско-турске границе на три, у организационом и логистичком погледу, одвојена сектора одбране: Хрватску и Приморску крајину о којима су се старали корушки и крањ ски сталежи, Банску крајину о којој cv се старали хрватски сталежи и Славонску крајину о којој су се старали ш тајерски сталежи.' Поред банске војске, коју je бан издрж авао средствима добијеним од Угарске краљевске коморе, основни терет одбране Покупске 1 H istorija naroda Jugoslavije II, Zagreb 1959, 416—424.

9

г.о.пш с

1, ЛНI i 11

крајине носили су плаћени крал>евински војници, звани харамије. Њих су хрватски сталежи почели да унајмљују viebv зависним сељацима на покупским властелинствима већ у другој половини XVI B e na. Х арамијска служба трајала им je четири месеца годишње, a састојала се обично у држ ањ у страж а уз Купу и Саву. Број стражарских места и број харамија у служби нису зависили само од тренутних потреба, већ и од финаноијских могућности краљевине, које никада нису биле велике. Како средства прикупљена краљевинским порезом нису била довољна за плаћање потребног броја харамија, владар je у ту сврху уступио хрватским сталежима 1638. године и половину својих тридесетничких (царинских) ирихода остварених у Хрватској и Славонији.2 Премда су хрватски сталежи и бан држ али на граници од краја XVI до .краја XVII века и no неколико стотина плаћених војника, одбрана Покупске крајине тешко да би могла бити уопешна без доприноса гамошњих властелинстава, посебно поседа загребачког каптола, биокупа и породице Ердеди. Каптол je, на пример, морао да се брине о снабдевању и одбрани Сиска и Дренчине, што га je понекад стајало и преко хиљаду форинти годишње, али je, захваљујући повољнол! положају ових утврћења, могао „ратном привредом” да надокнади део средстава утрошених за њихово одржавање.3 Крајишници v покупској Банској крајини, за које се само условно може употребити назив крајишник,, били су зависни сељаци на поседима властеле и цркве, a за своју војничку службу примали cv плату из краљевинске благајие или су, ако су служили као властеоски војници, били ослобоћени неких поданичких обавеза на властелинству. Њихова упорна настојања да добију положај „крајнш ћака”, какав су имали крајиш ници v Славонској и Хрватској крајини, довела cv до низа буна које су потресале Покупл^е и Посавину v XVII веку. Међутим, иако cv бунама понекад успевали да привремено побољшају свој положај, или да само спрече iteroBO даљње погоршавање, није им пошло за руком да се у потпуности реше поданичких обавеза према властели, без обзира на то i l i t o cv све до иред крај XVII века били основни чинилац одбране na i u u d o k o m сектору хрватско-турске границе.4 Осебујан положај и важну улоп/ у покупском одбрамбеном систему имала je петрињска тврћава, која je, у^пркос чињеници што се 2 Исто, 421—424 , 708—709; Ј. Adamček, Agrarni odnosi u H rvatskoj od sre dine X V do kraja XV II stoljeća, Zagreb 1980, 240, 506—507; N. Klaić, »Ostatci osta taka« Hrvatske i Slavonije u XVI stoljeću, Arhivski vjesnik, 16, 1973, 291—293; Z. Herkov, Građa za finansijsko-pravni rječnik feudalne epohe Hrvatske I, Zagreb 1956, 499—-516, sub voce: »impositio Regni«; R. Lopašić, Spomenici hrvatske krajine TI, Zagreb 1885, 344—345. 3 H istorija naroda. Jugoslavije II, 707; B. Дабић, Прилог проучавању ратнс привреде у Хрватској, Славопској u Банској крајипи od полоаине XVI do краја YVII века, Историјскн часопис 22, 1975, 91--10!. 4 N. Klaić, Društvena previranja i bune u H rvatskoj u XVI i XVII stoljeću, Beograd 1976, 188—294. 1Ü

Б Л Н С К А К Р А ЈИ Н Л (168S— 1751)

налазила у Банској крајини, прлпадала Вараждинском генералату. Петрињу су саградили Турцп на ушћу Петрињице у Купу 1592. године, са намером да обезбеде својој војсци чврсто упориште за нова освајања у Хрватској, али су само неколико година касније морали да je напусте под притиском хришћанске војске. Y рукама нових господара добила je она супротну улогу од оне к.оју су joj наменили њени градитељи — постала je кључна тврђава за одбрану Покупља и седиште нове капетаније, основане 1595. године. Старање о новој капетанији преузео je Вараждински гепералат, јер хрватски сталежи нису имали довољно средстава, a чини се да je недостајало и воље, да обезбећују сталну посаду за петрињску тврђаву. Капетанско место у ПетршБИ припало je, пак, породици Ердеди, која га je 10 ком XVII века уживала као наследну част. Поверавање Петрињске капетаније овој угледној и богатој породиим није било нимало случајно: Ердеди су поседовали у Покупљу и Посавини огромне поседе и стога су били веома заинтересовани за безбедност тога сектора границе.5 2. СТВАРАЊЕ КРАЈИНЕ И СУКОБ OKO ЗАПОВЕДНИШТВА Y ОБЛАСТИ ИЗМЕБУ КУПЕ И YHE Дуготрајни бечки рат, у коме су Турци претрпели значајне територијалне губитке у корист Хабсбуршке монархије, довео je, поред осталог, и до ослобађања области између Купе и Уне. Померањем границе са Купе на Yny указала се потреба да се на Yhh образује ново крајиш те ради одбране граничног сектора од Јасеновца до Пегрове горе. Веома запажену улогу v стварању нове крајине, која je у одбрамбеном погледу требало да замени покупску Банску крајину, имали су пегрињски заповедници, јер je под њихово заповедништво доспела 1688. године ослобођена Костајница — кл.учна тврћава у Поуњу. Ш иру костајничку област, која се једним делом ослањала на територију Петрињске капетаније, населили cv метршБски капетани бројним досељеницима са турске територије и, обавезавши их „da krainam m ilostiunoga poglaunika z puškom v szablium pošteno szluse”, створили основне предуслове за успешну одбрану нове граниие на Y hh. Под власт банских официра доспела cv, пак, утврђења у Јасеновцу, Зрину, Новом и Срачицама. Непостојање јединствене команде у новој крајини (бански официри cv били потчињени хрватском бану и сталежима, a петрињски вараждинском генералу) нужно je морало да доведе до сукоба око јурисдикције у области између Купе и Yne. Њетово избијање, како се показало, није могло да буде избегнуто чак ни обавезивањем петрињског великог капетана Фрање Ердедија 1693. године на потчињеност бану у погледу \т!раве v Костајници.6 5 H istorija naroda Jugoslavije II, 419, 684—685; Архив Хрватске у Загребу (даље: АХЗ), Вараждински генералат, књ. 1, док. 19. 6 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, Zagreb 1889, 1—4, 8—10, 52—55, 58—96; Zaključci H rvatskog sabora I, Zagreb 1958, “513—514, 516, 518—519, 566, 568—570.

11

ВОЈИН С. ДАБ1№

Први озбиљнији сукоб петрињских официра са хрватоким баном и сталежима око јурисдикције у области између Купе и Уне избио je 1695. године, када je Костајница потчињена банском официру Петру Кеглевићу. Не мирећи се са губитком овог важ ног упоришта и осећајући да су им угрожени интереои, петрињски официри оу отворено лочели да раде на томе да задрж е костајничку област под својом управом, тврдећи да je бану предана само Костајница, a не н становништво иасељено у њеној области. Подршку у томе пружали cv им вараждиноки генерал и унутраш њоаустријски сталежи, односно Ратно веће у Грацу. Ha такво држ ањ е определили су их многи разлози, али je, чини се, од пресудне важности била чињеница што je спајање Петрињске и Костајничке капетаније могло да послужи као уверл*иво оправдање за даљњи опстанак Вараждинеког генералата, који после ослобођења Славоније није више граничио са турским областима, na су се стекли услови за његово укидање. Како се право хрватских сталеж а и бана на област измећу Купе и Уне тешко могло уверљиво оспорити, петрињски и вараж дински официри су за остварење својих намера изабрали други пут: увукли су у сукоб банијске крајиш нике и подстицали их да од владара траж е да буду ослобођени банске управе и укључени у Вараж дински генералат. Уједно су настојали да пре владареве коначне одлуке реше спор na терену у своју корист, очекујући да ће такво решење бити у Бечу само санкционисано. Y томе су ишли тако далеко да се нису устручавали од отвореног позивања крајиш ника н а непослушност банским властима. Тако je, на пример, петрињски капетан Ш андор Ердеди траж ио од њих 23. новембра 1700. године да „szvoie sztrase usze koie szte presz orszachkeh ludi med K upu y Vunu sztrasili y od szada im ate ie verno V pošteno sztrasiti, ali pod kom andu y zapoved nasu petrinszku, a pod nieden p u t pod orszachku”.7 Хрватски сталежи, пак, доказивали су своје право на област између Купе и Уне чињеницом д а je она била саставнп део хрватских земаља пре т у р с к о г освајан.а и да су у њеном ослобаћању, поред царских трупа под Лудвигом Баденским, учествовали и бански војници. Доказквали су и то да je банска во јск а овојим акцијама у Босанекој крајини принудила тамошње становништво на сеобу н а хришћанску страну. Не верујући да ће ови разлози бити уважени, Павао Ритер Витезовић предложио je загребачком бискуиу 1695. године да се узме зајам у Бенови и спорна област откупи од Дворске коморе. Али, н>егов песимизам био je безразложан. Ако у Бечу мож да и нису били спремни да пош тују историјско право хрватских сталежа и њихов ратни допринос, нису били расположени ни да јачају позиције уну7 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 15—TI, 42—44, 52—55, 57—96, 154— 155; 162—164, 188—189, 200—202; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији od краја X VII do половине X V III века, Мешовита граћа (Miscellanea) 11, Београд 1983, 20; Надбискупски архив у Загребу (даље: НАЗ), Epistolae missiles originales ad eptscopos zagrabienses scriptae (даље: Epistolae), t o m 28, док. 9, 11; том 29, док. 44.

12

БАНСКА КРАЈИНА (1688—1751)

траш њоаустријских схалежа, односно Ратног већа у Грацу. Како прилике још нису допуштале отворено гажење сталешких права појединих области и потаунију централизацију, једна царска комисија, коja je 1697. године истраживала прилике у крајини измећу Купе и Yne, предложила je владару њено потчињавање хрватском бану, a преко њега Ратном већу у Бечу. Иста комиоија уверила се да je крајишницима више стало до тога да не буду претворени у кметове него до прикључења Вараждинском генералату.8 Неприкржвена и упорна продаганда из Петриње, пропраћена примамљивим обећањима, није остала без одјека међу банијским крајишницима, na су они од 1695. до 1703. године више пута одбијали послушност бану и тражили да буду потчињени петрињским офидирима и вараждинском генералу. Мећутим, тешко се могу прихватити схватања, која je у овојим извештајима вишим властима заступала већина банских официра, да су петрињски официри и посада једини одговорни за несређене прилике у Банији на прелому XVII и XVIII века. Једино je барон Фрањо Делишимуновић, заповедник „Поглинске” крајине, отворено признао загребачком бискупу у свом писму од 9. септембра 1699. године да „kay szu nassi Vlahi rebelissi ni chudo, buduch da ne lisztor Petrinczy y Erdödy Sandor szu krivi, nego sze y m ed nam i hoche Erdödy Sandor drugi nayti, ako bude plem eniti orszag dobro m quiruval”. Расположива изворна грађа у потпуности потврћује његово казивање. Бански официри су стварно доста допринели нарастању друштвене напетости и избијању немира у области измећу Купе и Уне, јер су наметали крајиш ницима разноразне обавезе, не устручавајући се ч ак ни тога да их отворено пљачкају. Један од узрока немира била су и наетојањ а загребачког бискупа да знатан део глинске области претвори у своје властелинство, a тамо насељено становништво у зависне сељаке. Када се то има у виду, лако се мож е разумети због чега еу крајиш ници, како у миру тако и за време буна, траж или на првом месту да врш е само војничку службу и остану поштеђени било каквих других обавеза, док у вези са прикључивањем Вараждинском генералату нису увек имали јасан и јединствен став. Али, без обзира на узроке који су до њих довели, немири у области између Купе и Уне добро су долазили петрињским официрима и вараждинском генералу, јер су им пруж али прилику да пред владаром окриве за њих банске официре и самог бана. Y својим извеш тајима, срачунатим на то да се владар придобије за ирикључење нове крајине Вараждинском генералату, истицали су могуће тешке последице лошег поступања банских људи са крајишницима, посебно опасност од њиховог повратка на турску територију, што би представљало ненадокнадиву штету, јер би био изгубљен велики број војника и уједно би била отворена граница према Турцима. Њихове тврдње нису остале без одјека и допринеле су одлагању коначног ре8 R. Lopašić, Spom enici hrvatske Krajine III, 11—12, 23—25, 42—44, 52—55, 58—96.

13

вотин с. длннп

шења спора око јурпсдикције. Под ут.ицајем уздемиравајућих извеш таја са терена, бечко Ратно веће се, на пример, задожило кид владара, у августу 1701. годиде, да буде повучело решење о предаји области између Купе и Уде хрватским сталежима и бану, које je било донето и саопштено крајиш ницима пеколико месеци раннје.' 3. РЕШЕЊЕ СПОPA Дуготрајна неизвесност око судбине обласхи измеБу Купе и Уие и тамошњег крајиш та коначно je прекинуха 6. јун а 1703. године. Владар je тада одлучио да спорну област и у њој настањено становништво потчинл, у економском и финанснјском погледу, Дворској комори, a у управном погледу хрватским сталежима и бану. Бану je иоверена и команда над новом крајином и ona je, од тада до развојачења, службено називана Банском крајином, лремда су, временом, банске ингеренције у њој постале симболичпе. Y народу je, нак, називала Балија, na се тај назив за област измећу Купе и Уне, прежшвевши развојачењ е и каснлје адмилистрагивле поделе, задрж ао до данаш1 б и х дана. Решивши спор око јурисдикције у корист хрватсклх сталежа л бана, владар je донео и одлуку да се укину В араж динскл генералат л Петрињска капетанија, јер су због своје удаљеноети од границе постали непотребни. Најављено укидање Генералата ипак неће бити спроведено, понајвиш е због Ракоцијевог устанка у Угарској и отпора крајиш ника. Захваљујући томе избегла je и Петрињска калетанија укидање, али je лоловино.м X V III века предата Банској крајинл.10 Одлуку о потчињавању крајине између Купе и Уле хрватском бану и преко њега Ратном већу у Бечу условио je, чини се, не само снаж ан притисак хрватских сталежа, него и антагонистлчки одлосл лзмеђу бечког и градачког Ратног већа, који су настали као лоследица све видљлвијег настојањ а царског двора д а у војлим лословима што више смањи утлцај покрајилских сталежа. Ово настојање лостало je јо ш уочљивије 1705. године, када je градачко Ратно веће било потчињено Ратном већу у Бечу, коме je на тај начин омогућен непосредни утицај na управу у целој Војној крајини.11 Решење спора око јурисдикције у корист бана и хрватсклх стал еж а створило je услове за оргадизационо д територдјално довездвање нове крајине дзмеђу Купе и Уне и старе Покупске крајиде, али до тога дије дошло. Једино су плаћене краљевинске харамдје трајно » Исто, 16—27, 57—96, 154—155, 162—164, 188—189, 193—194, 200—204, 212—213, 231—233, 460—461; В. Дабић, Граћа о бунама у Банији, 19—28; НАЗ, Epistolae, том 27, док. 97—98; том 28, док. 7, 9, 11, 17, 18, 20, 28; том 35, док. 6; том 49, док. 46; I.ibelli supplices, том 7, док. 22. 10 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 220—227, 235—236. 11 H istorija naroda Jugoslavije II, 1042—1043; J. Arnstadt, Die k. k. Militär grenze 1522—1881 I, Würzburg 1969, 144— 145, 162—163.

14

Б А Н С К А К Р А ЈИ Н А (1688— 1751)

аремештене на службу у тврБаве између Купе и Уне, јер више није било оправдања за држ ањ е етраж е на Купи. Њихов иравпи и друштвени положај на властелинствима ии је се нимало гшбољшао, већ су и даље остали зависни сељаци. Шта више, могло би се говорити и о ношршању њиховог положаја, пошто je на покупским властелинствима послс стварања крајине измећу Купе и Уне осетно убрзан нроцес рефеудализације. Тиме су највиш е били погођени они слојеви зависних сељака који су због своје војничке службе на властелинсгву били ослобођени неких феудалних обавеза. Када су им шихова земљишна господа ускратила раније повластице, обзиром д а Покупље више није било крајиш ге и стога војници нису никоме гребали, сељаци-крајишници из „крајине од Карловца до Сиска” пружили су им отпор и обавестили хрватске сталеже 1708. године да не могу пристати на „nikakove podanyke nove . . . nego kako szu nassi sztari pregy szlusilli czeszarove szvetloszti, plem enitom u orszagu y nasse goszpođe zemalszke у mi szmo sztem po k o rn i”. Али, њихов отпор није могао зауставити рефеудализацију покупских властелинстава.12 4. СТАВ КРАЈИШНИКА И ПЕТРИЊСКИХ ОФИЦИРА ПРЕМА ВЛАДАРЕВОЈ ОДЛУЦИ Потчињавање хрватском бану, судећи према пеким вестима, изазвало je нове пемире међу крајиш ницима, упркос чињеници што им je владар обећао да ће бити поштеђени десетине и да ће имати и друге повластице. Незадовољни владаревом одлуком и уплашени за своју судбину, зато што су са доста основа могли да очекују одмазду за своје раније држањ е, бански крајиш ници су одлучили, како je косгајнички заповедник Фрањо Враговић обавестио подбана Стјепана Јелачића 23. јула 1703. године, „da koy god banu na pokornoszt sze puszti da nyega i vsze koleno nyegovo ognyem posgati h o tte ”. Ж ариш те немира било je, чини се, у костајничкој и зринској области, посебно Зринском пољу, које je, упркос огорченом отпору тамошњег становништва, морало да буде враћено Турској на основу споразума постигнутог дриликом аустро-турског разграничењ а 1699— 1700. Смиривање побуњеника, који више ниоу могли да рачунају на подршку из Петриње, остварено je хапшењем десехак народних старешина, већином кнезова. Оковани и мучени, ухапшени крајиш ници су пристали у тамници у Загребу, крајем августа 1703. године, да се обавежу на покорност „plem enitom u orszagu”, бану и загребачком бискупу као банском намеснику. После признавања банске власти, већина затвореника била je ослобођена. У тамници су задрж апи само комоговински кнез 12 АХЗ, A d a conferentiarum, фасц. 1, док. 51. Због положаја у који су доспели, покупским предиј алцима загребачке бискугшје ругали су се чак и кмехови, говорећи им да су »gorsi kmeti у gorsi musi nego oni« (НАЗ, Libelli supplices, том 6, док. бр. 122).

15

В О ЈИ Н С. Д А Б И К

Јанко Боројевић и неки Стефан Дерета из Свинице — први као најупорнији заговорник прикључивања области између Купе и Yne Вараждинском генералату, a други као јам ац („порук”) за свог тешко оболелог брата војводу Тодора. Њ их двојица били су у тамници још и у новембру исте годиие, када се за њихово ослобађање заложио већи број крајиш ких народних старешина. Y молби упућеној костајничком заповеднику обавезали су се тада, како у овоје име, тако и у име затвореника, „da nigdar vech nechemo nikakove nevere vuchiniti plem enitom u orszagu”. Једном недатираном молбом, писаном у тамници у бискуповом двору у Загребу, обратили су се бискупу дирљивим речима и сами сужњи. Ж алећи се ш то м орају „za vszu Krainu ovdi m uku terpiti" и, ако не буду пуштени на слободу, „ovde vu selezi u u m reti”, траж или су да их бискуп, као бански намесиик, пуети из тамнице на јамство других крајиш ника. За своје ослобађање абећали су му пар добрих волова и послушност до кр аја живота. Њихова даљња судбина губи се у тами векова, али се претпоставља да су, ипак, били пуштени на слободу.13 Вести о држ ањ у петрињских официра и посаде неиосредно no саопштењу одлуке о потчињавању области измећу Купе и Уне хрватском бану скоро да и нема. Претње најетрож им казнама и забринутост за сопствену судбину, ко ја им je до повлачења одлуке о укидању Вараждинског генералата морала да изгледа потпуно неизвесна, држ ала их je, чини се, no страни од немира у костајничкој и зринској области. Ш та више, постоје докази да су вараж дински и петрињски официри, користећи се својим присним везама са банијским народним старешинама, настојали да придобију крајиш нике на покорност владаревој вољи. Тако je, на пример, заповедник И ванићке крајине, М. A. Ленгхајмб, недвосмислено потврдио узнемиреним крајиш ницима између Купе и Уне „da nem a vech ruke k nyim ”, због чега je, како je костајнички заповедник Фрањо Враговић писао крајем јула 1703. године подбану Стјепану Јелачићу, „chudneh rechi szit otissal”. Међутим, бански официри, који су годинама само у Петрињи траж или и видели кривца за непокорност крајиш ког становништва, и даље су подозревали „da Petrinczy sze takay y szada szavszema nete osztaviti szvoye perve paszye navade”. Повод за ову увредљиву оптужбу, садрж ану у једном писму глинског заповедпика Фрање Делишимуновића загребачком бискупу с кр аја октобра 1703. године, били су мањи немири до којих je дошло у „Планинској крајини”. Али, узрок ових немира, судећи према ж алби тамошњих крајиш ника, није била пропаганда из Петриње, већ пљачке и насиља о:д стране официра потчпњених Фрањи Делишимуповићу.14 13 R. Lopašić, Spom enici hrvatske K rajine III, 231—233; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији, 23, 25; НАЗ, Libelli supplices, том 8, док. 10. 14 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 231; НАЗ, Epistolae, том 32, док. 41; том 49, док. 46. 16

II

ТЕРИТОРИЈА БАНСКЕ КРАЈИНЕ И ЊЕНА УПРАВНА ПОДЕЛА

Грубе контуре територије Банске крајине назирале су се већ крајем XVII века, када je она створена у ослобоћеној области између Куле, Yne, Саве и Петрове горе. Али, њене границе са турском територијом, с једне стране, и Банском Хрватском, Карловачким генералатом и Посавском крајином, с друге стране, мењале су се у мањој или већој мери све до последњих деценија X V III века, када су се коначно усталиле. При томе су основној маси крајиш ке земље, која je после турског узмицања као ошасна имовина припала краљевском фиску и уз обавезу војничке службе препуштена на кориш ћење крајишком становништву, додаване нове површине одузете или откупљене земл3е појединих покупских и посавских властелинстава и у рату са Турцима задобпјени крајеви. Померањем граница мењана je и иовршина крајиш ке територије све док се, на крају, није усталила на око 2700 квадратпих километара. Иако иевелика no обиму, територија Банскс крајине била je до половине X V III века подељена на неколико м а 11>их војноуправннх обласги — капетанија. Оне су се, иак, састојале од маи,ег или већег броја кнежија. 1. ГРАНИЦА ИЗМЕБУ БАНСКЕ КРАЈИНЕ И TYPCKE ТЕРИТОРИЈЕ Хабсбуршка монархија и Турска царевина, решене да окончају дуготрајни и исцрпл;>ујући рат, споразумеле су се на мировним преговорима у Сремским Карловцима 1699. године да њихова међусобна граница буде одрсћена на основу стања у време потписивања мировног споразума. Мећутим, ово начелно опредељење није доеледно спроведепо и Турцима су, приликом разграничењ а у Поушу, била препуштена и нека утврћења и земљишта која су бански крајиш ници држ али na босаиској страпи Yne. Ha тај начин изгубљен je Стари Јасеновац, Босанска Дубица, Босански Нови и Карабашићева, Дреновачка и Слабињска кула. Поред тога, Турди су тражили да им припадне Нови Нови, који je за време рата саграђен са хрватеке стране ¥не на месту дапашњег Двора. Свој захтев поткрепљивали су тврд17

ВОЈИН С. ДАБИИ

њ ама да су се у облаети новосаграћеног Новог од давнина налазиле штале, појате и баште етановника Старог (Босанског) Новог. Пошто je Фердинанд Мароиљи, ш еф аустријског дела комисије за разграничење, одбио њихов захтев као неоснован, доношење одлуке о пасгалом спору препуштено je меродавним чиниодима у Бечу и Цариграду. Овлашћени аустријски и турски представници, који су t o k o m лета 1700. године изашли на спорно подручје и саслушали исказе тамошњег становништва, дошли су до уверења да Нови Нови са земљташтим а у његовој ш ирој околини треба предати Турцима, па су и одредпли границе тог земљишта са хрватске стране Yne.1 Међутим, са tipeдајом ових земљишта и евакуацијом Новог и дал,е je одуговлачено, делом и због отпора тамошњег становништва. Д а због одуговлачеп3а не би дош ло до озбиљнијег поремећаја аустро-турскмх односа и новог рата са Турском, и то баш у време рата за „шпанско паслсВе” и већ назираног погоршања прилика у Угарској, наредило je Ратно веће 22. јул а 1703. године хрватском бану да Нови са околином, без одлагања, изручи Турцима. Са истим задатком послало je на спорно подручје свог представника грофа Јулија Симонетија, капетаиа Турња у Карловачком генералату. Бан Адам Баћањи, који je тада био већ тешко болестан и проживљавао своје последње дане живота, нпје могао да присуствује чину примопредаје Новог, na je у његово име делегираи Фрањо Чернкоци.2 О томе „да се тврскому цару новска квла псрвчити им а” обавештен je и вицекапетан петрињски, који je, позивајући се на добијену заповед, наредио свим кнезовима „от Двбиче до горе П етрове” да доведу под Нови „от зваке кнеш ие” no педееет људи с лопатама, мотикама и секирама и no три товарна кон.а. Овп рабогници су, чини ее, били потребни ради рушења утврђења.3 Незадовољни исходом спора, на чије решавање иису имали скоро никаквог утицаја, хрватски политички кругови су кривиду за губитак Новог Новог и његовог залеђа приписивали грофу Марсил,ију. И змеђу осталог, прош ириле су се приче да je он приликом повлачеiba хрватско-турске границе био поткупљеи од босапског паше и да je за уступање новљанске области примио од Турака једног коп^а са оправом и сребром окованим седлом. Неоснованост тнх гласина, које ниеу биле заборављене ни неколико деценија каспије, не треба посеоно доказивати. Оповргава их iseli и сама чињеница да царски опупомоћеник за реш авање спора око Новог Новог није био Марснљи, nei o потпуковник Иван Фридрих Холштајп којм je руководио разграничењем на том еектору границе.4 1 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 144—149, 166—168, 177—178; E. Kovačević, Granice bosanskog pašaluka prem a Austriji i M letačkoj Republici po odredbam a Karlovačkog mira, Sarajevo 1973, 64—76, 81—88. 2 АХЗ, Acta banalia, фасц. 1, док. 23; K arlovački generalat, књ. 1, стр. 252—254; Архив JA3Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 2, док. 6, 14, 16; НАЗ, Acta politica, фасц. 6, док. 486; R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 227—229. 3 Архив JA3Y y Загребу, Бирилски cnucu (даље: Нир.), IV 3. 4 АХЗ, Acta commissionalia, кут. 1, фасц. 4, док. 6; Е. Kovačević, нав. дело, 83. 18

БАНСКА КРАЈИНА (1688—1751) Предаја Новог Новог л његовог залеђа представ.Бала je зиачајап територијалми губмтак. за Бапску крајииу ii зао удсс за повл.-шске крајтпшшке, којм су, ноеле дугог и узалудног отпора, морали да наiiv'ctc своја дотадаш ња станишта или, пак, да се помпрс с чи;:.-симцом да he ноново доћи под турску власт. Они којн су се определлли за прву могућност, a њих je, ч ш ш се, било пајвише, нресељени uy тотсом лета у друге крајеве Бапске крајине. После тога Нозм 1?ови je разсрен и, заједно са Зринским иољем, пренуштен Турцњма. Међугим, њнхова власт у roj области ннје била дугог века — одрж ала сс cavio до аус гро-Ј-уреког p ara 1716— 1718. године/ Ha почетку новог para нзмеђу Хабсбуршке монархнје и Турске царевЈше, док. je глашшна аустријских трупа продирала v оаиагске равпипе u прп-иремала поход na Београд, придро je бапскн намссник Нван ДрашкоииИ с невсликом крајиш ком вој c i c o m у северозаладну Босиу и у другој половшш 1716. годаше заузео утврћења у Старом Јасеновду, Боеанекој Дубици n околини Босапске Костајнице (Дреновачка, Слабнљска и Карабаш ићева кула). Освојен je и Нови Нозп, док je напад na Босански Нови, прсдузет у јесеи 1717. годние, неелазно заврш ио. Опремљени само лаким топовима, неподссним за опсаду чвршће rpabemix утврБења, крајиш ници ттису могли да освоје ову важну гврВаву која je браиила приступ Бихаћу долином Yne. Како због неуепеха опсаде, тако и .чбог иораза крајиш ке војске приликом повлачења исиод Новог, морали су да буду наауш теии плаиови нозих освајања у Боепи. Међутпм, меродавни политички и војни круговп у Бечу. свеснн страгептке важноети Босанског Нопог и Бихаћа, покуluahe да добију ове тврђаве на мировш ш преговорима у Пожаревду, ггудећп за iwix одговарајуће уступке на другој страпн. Када су Турци одбили такву пагодбу, аустријски представници cv, rio упутству војсковође Еугена Савојског, одустали од свог захтева, јер прилике у Италмји, гдс су бшш озбнл>но угрожеии шггереси хабсбурш ке куће, нису дозвољавале отезање мировних преговора.6 Миром склопљеним у П ожаревцу 21. јула 1718. године припале су Хабсбуршкој монархији, између осталог, и све освојеие територије у северној и западној Босни. По завршеном разграничењу, које je крајем године спровела мешовита аустро-турска комисија, Банској крајини je прииала област Новог Новог, са хрватске сгране, и „два сата јахањ а” широк појас земљишта, са босанске стране Уне. Том иршшком највише je ироширепа Дубичка капетанија, којој je при5 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 231—232, 234; НАЗ, Epistolae, том 34, писмо Ф. Делишимуновића загрсбачком бискупу од 23. 8. 1703. 6 H istorija naroda Jugoslavije II, 830—835; G. Bodenstein, P ovijest naselja u Posavini god. 1718—1739, Glasnik Zemaljskog muzeja u BiH 19, 1907, 575—586; Г. Шкриванић, Дневник Дубровчанипа Михајла Пешића о Пожаревачком мировио.м конгресу 1718. године, Београд 1952, 39.

19

В О ЈМ Н С. Д Л Б И Н

пала Босанска Дубица и осамнаест мање или више опустелих села испод Козаре и Просаре. Зринској капетанији припао je Нови Нови са Зринским пољем, док су Костајничка и Јасеновачка капетаиија само незнатно проширене.7 П рекоунски крајеви остали су у саставу Банске крајине све до Београдског мира 1739. године којим je окончан две године равије са велигшм амбицијама започет аустро-турски рат. Ha самом његовом почетку, уклапајући се у ш ире ратне планове на Балкану, бански крајиш ници напали су турску тврћаву Бужим. Али због недостатка тешких топова — исто као и код опсаде Новог 1717. године — нису успели да je заузму и само су узалуд крварили под њеним зидинама. Слабо опремљена и лоше снабдевена војска трпела je и оскудицу хране, na je доста гладних војника самовољно напустмло логор и побегло кућама, о чему je бан Јосип Естерхази, правдајући се за неуспех опсаде, обавестио Ратно веће у Бечу 10. августа 1737. године. Неколико дана касније, због споменутих теш коћа, a свакако и под утиском аустријског пораза код Бањалуке, напуштена je опсада Бужима и ;i,a.i.a иницијатива у рату препуштена je Турцима.8 Њихове акције није требало дуго чекати, али Банска крајина није ипак била озбиљпије угрож ена све до половине следеће године, јер се у турској Босни осећала крајњ а изнуреност ратом, оскудица и глад. Рат са Аустријом бно je само јо ш једна нова несрећа, поред неколико узастопно неродних година и упорне епидемије куге, која je харала од 1731. године.9 Ипак, охрабрени победама на бојишпима 1737. године и прикупивши све своје снаге, босански Турци су у лето 1738. године прво провалили у Зринску капетанију, a затим озбиљно угрозили дубичку и костајничку област. Војнички ефекат шихоиог упада био je невслик, али no крајиш ко становништво погубан. Многи крајиш ници одведепи су у сужањство, међу њима и читаве породице, што je у великој мери било последица неспровођења банове наредбе да се жене и деца склоне на сигурнија места.10 Још теж е него страдање од Турака погодила 7 R. Lopašić, Spom enici hrvatske Krajine III, 322—328; G. Bodenstein, нав. дело, 589—596, 606—612; АХЗ, Збирка карата, карта Б III 35; Acta Capituli saec. X VIII, фасц. 7, док. 65. 8 H istorija naroda Jugoslavije II, 835—839; АХЗ, Acta banalia, фасц. 9, док. 353 и 358. Заборављајући на лоше снабдевање, недостатак тешког оружја и друre неповољне околности, као и на бројне жртве и храбро држање појединих крајшпника, неки војни заповедници су касније налазили узрок пораза под Бужимом само у дезертирању војника (тако нпр. у: АХЗ, Acta banalia, фасц. 25, док. 10). 9 АХЗ, Acta banalia, фасц. 9, док. 413; фасц. 10, док 484, 515, 582, 631, 745 и 747; Acta Confinii croatici, кут. 5, фасц. „А", док. 532. 10 АХЗ, Acta banalia, фасц. 12, док. 533—534 и 551; фасц. 13, док. 820, 821 и 854; фасц. 17, док. 151; Acta commissionalia, кут. 2, фасц. 4, док. 47. Страдања за време турске провале у Банију, као и гласинс да je бан Јосип Естерхази био поткупљен од Турака с ,,dve volovszke kose penez", навеле су неке крајишнике ца поћу у Беч и пожале се на бана „zato kay Kraynu г.а nikay mcche” (АХЗ, Spisi obitelji Sermage, кут. 76, писмо од 28. 8. 1738).

20


je крајиш нике глад, јер су поплаве омеле пољопривредне радове и смањиле приносе житарица, док je истовремено стока страдала од сточне куге. Војне власти су због тога биле принућене да поделе становништву нешто хране из државних резерви, a у зиму 1738. године морале су да дозволе пљачку на турској територији.11 Допуш тајући пљачку неких пограничних села, војне власти су препоручивале крајиш ницима да том приликом спаљују сено и на тај начин отеж ају снабдевање турске војске. Уједно je траж ено од њих да не врш е насиља над хриш ћанеким становништвом на турској територији, пошто се са његовим доприносом у борби против Турака није престало да рачуна. Сачувана преписка између Ратног већа у Бечу и првака православног и католичког становништва Херцеговине, вођена уз посредовање хрватског бана, показује то сасвим очигледно. Мећутим, да би се расположење хриш ћана у Турској, посебно оних дубље у унутрашњости земље, могло колико-толико искористити у борби против Турака, требало je да царска војска продре дубље на Балкан, a она за то више није била способна. Због тога су за аустријску страну мировни преговори представљали једино решење, посебно после пораза код Гроцке. Али још пре него што je почетком септембра 1739. године у Београду био потписан утовор о миру, бански крајиш ници су обуставили све акције против Турака. Y Банској крајини задрж ане су само појачане страже, јер су ш пијуни из Босне повремено јављали о окупљању турске војске. Упркос тим алармантним вестима, до турског напада, ипак, није дошло. Ш та више, у мају 1739. године већ су обновљене трговачке везе неких костајничких и турских крајиш ника, a нешто касније већи део крајиш ке војске пуштен je кући ради пољских радова. За Банску крајину рат je приведен крају.12 Миром у Београду, за који су бански крајиш ници дозпали неколико дана после потписивања, изгубљена су сва земљишта и утврђења преко Уне, премда Турци нису успели да их заузму у рату. Истина, није изгубљено баш све што je освојепо у рату 1716— 1718. године, јер су у отсвиру Банске крајине остали Нови Нови и Зринско поље које су Турци држ али од Карловачког до П ожаревачког мира. Задржавањем ове области добијено je много у одбрамбеном погледу, јер je тиме био уклоњен турски мостобран са леве стране Уне, преко кога су Турци угрожавали Зринску капетанију. Истина, и после Београдског мира била je зринска област најслабије заштићена, пошто je била брдима одвојена од других делова Банске крајине, a речним токовима и удолинама отворена према турској Босни, посебно према јакој 11 АХЗ, Acta banalia, фасц. 13, док. 1069, 1156, 1198, 1199; Zaključci H rvatskog sabora IV, Zagreb 1964, 112. 12 АХЗ, Acta banalia, фасц. 13, док. 842, фасц. 14, док. 149, 164, 177, 247, 270, 385.

21

i i o . n i i i (л д л р п а

Новљанској капетанији. За изгубљене герене Турцл су, na оспову „једног формалног инструмепта”, како ће то касније у свсш днсвнику с путовања no Хрватској да каж е Јосип II, добили невелик комад земље (oko 200 јутара) са леве стране ¥н е на сектору хрватско-турске граниде измећу Д вора и Костајнице. Међутим, с губигком Новог Новог и земљишта у Зринском пољу нису се оии лако помирили, na je око половине X V III века долазило чак и до оружапих сукоба нзмећу становника Босанског Новог и зринскпх крајиш ника.'3 Губитак крајева с босанске стране Уне био je више иего тежак ударац за тамо настањене крајиш нике, који су се за време рата склонили у збегове или се привремено настаиили у другнм деловнма Баиске крајине, надајући се да ће, no ирестаику пепријател,ста«а .uohii да се врате у своја села. Велики проблеми искрсли cv и око изручивањ а тврђава Турцима, a посебно Босанске Дубице, где je загребачки каптол од 1718. до 1736. године, иамећући тешке работе дубичким крајиш ницима, саградио доста чврсту тврћаву и у њеном палисадама ограђеном подграђу населио неколико десетатса хрватскпх и српских породица. Ово становништво требало je пре предаје тврђаве иекуд раселити. Како je у осталтш делоши.га Дубнчке каиетаиије бпдо мало незаузете земље, размишл^ало се чак и о пресел>ењу ирекоупских крајиш ника у Банат. Н ије познато да ли je ова намера н остварена, али je поуздано утврћепо да je тедна скупипа дубичких крајишника 1742. године пресељена у Сремску Митровицу. Са предајом тврђаве одуговлачено je све до 1742. годипе делом и због тога што je Босанска Дубица лако могла да у пеком будућем рату постане јаки и тешко освојиво турско упориште.14 Ona he то допста u иостатп у аустро-турском рату 1788— 1791. године, када ће, због дуготрајмих н крвавих борби под њеним зидинама, читав тај рат Г»итн у Хрватској запамћен као „дубички рат”, док he крајиш иици своје модвиге п страдањ а под дубичком тврћавом опевати у бројттим војнпчктш песмама.’5 После уепостављања границе на оспову мира у Београд.у ое ra.ni су нерешеии многи гранични споровп, чнјим су се pemaBaibcvi касппје бавиле мешовите комисије. Члаиови ових комисија бмлн су, nu 13 АХЗ, Acta commissionatia, кут. 2, фасц. 4, док. 29, 31; Acta banalni, <|>acu. 15, док. 547; фасц. 24, док. 57, 130, 191; Ivan Erceg, Dnevnik Josipa TI o prilikama; u H rvatskoj i na jadranskoj obali god. 1775, S tarine JAZU 53, 1966, 235; Zaključci H rvatskog sabora V, Zagreb 1966, 9. 14 АХЗ, Acta banalia, фасц. 9, док. 413; фасц. 14, док. 177; фасц. 15, док. 581 и 646; фасц. 18, док. 146; Acta Capituli sacc. X V IIJ, фасц. 7, док. 65; фасц. 8, док. 2; В. A. Krčelić, Аппиае ili historija 1748—1767, Zagreb 1952, 51; B. Дабпћ, Прсдстатсе, жалбе u тужбе крајиш пика Банске icpajnnc из првс ппловипс X V I I I вска. Мешовита граћа 5, Београд 1977, 25—28. План тврђаве у Босанској Дубгиш: АХЗ. Acta Capituli saec. XVI I I , фаси. 8, док. 77. За податкс о насел.аваљу дгончкнх крајишника у Сремској Митрог.ици (АХЗ, Acta urbarialia cl coirscriplioncs bon<>rum, фасц. 73, док 11) дугујем захвалност проф. др Славку Гавриловић;’, догшс ном члатху CAHY. 15 Једна од ших испевана je joiu у време p a ia (.Сиеучилимша Загребу. Рукопис бр. 3802, 1—2).

22


правилу, војни заповедници из Банске и Босанске крајине, именовани од стране хр ватски г бана и босанског паше. Уз питање корекција границе, на састанцима комисија расправљано je и о другим пословима од интереса за обе стране, a посебно о откупу ратних заробљеника из рата 1737— 1739. године и о мерама за заједничко прогоњење хајдука и њихових јатака. Ha састанцима хр в а т ск о -т у р ск и х комисија од 1740. до 1750. године, чији с у записници великим делом сачувани, расправљано je још и о турским претензијама на нека земљишта у зринској области и иретензијама костајничких крајиш ника на један мањи комад турског земллтшта. Решавано je и о судбини мостова на Y hh , коришИењу ове реке за пловидбу и погон млинова, a затим о припадности појединих речних ада, које су поред војничког имале и одређени привредни значај (на пример, на ади Даман, коју je од турске територије делила само мртваја Yne, поседовали су дубички крајишници 179 јутара оранице). Мећутим, ни једна комисијски уговореиа исправка није могла значајније да промени граничну линију измећу Банске крајине и туреке Босне.16 2. ГРАНИЦЛ ИЗМЕБУ БАНСКЕ КРАЈИНЕ И ЦИВИЛНИХ ОБЛАСТИ ХРВАТСКЕ Граница измећу Банске крајине и цивилних области Хрватске успостављепа je постепепим разграничавањем крајиш ких земљишта и земЈБишта обновл.ених феудалних uoče ia између Купе и Уне, односно територије под војном и територије под цивилном уиравом. Међутим, ток овог сложеног процеса, који није могао да прође без већих друштвепих гготреса, није могуће до краја јасно сагледати на основу познатнх нзвора, пошто су они фрагментарни и често протуречни. Протуречност извора последица je различитих интереса који су се испол,авали око Hirraiba разграничеља. Пре турског освајањ а налазила су се у области између Kyrie и Yne бројна световна и црквена властелинства, na je потискивањем Турака преко Уне отворено питаље враћањ а тих поседа њиховтш некадашњим власницима.17 Бечки двор je, у начелу, био сагласан да раннјн поседпици обнове своја властелинства у ослобоћеним крајеви.ма, иод условом да веродостојним документима докаж у своје право на ibux. Овим није доведен л/ ггатање опстанак нове крајине, јер на највећи део земљишта у области измећу Купе и Уне није могло да буде претегтдената, пошто су она некада припадала породицама Зрински и Франкопан. Право на њих полагао je само владар, односно Дворска комора, која je господарила свим конфискованим зринско-франкопанским добрима. 16 ДХЗ, A d a commissionalia, кут. 2, фасц. 4; кут. 11, фасц. 15; A d a Capituli часс. XVTII, фасц. 18, док. 45; Zaključci H rvatskog sabora TV, 280—281, 323— —324; B, 9. 17 J. Ađainčck, naß. дело, карта: „Vlastelinstva i plemićki posjedi u Hrvat skoj sredinom XVT stoljeća”.

23

ВОЈИН С. ДАБИЕ


БОПШ ( IМ.III Највиш е изгледа да им буде признато нраво na иоседе v ослобођеним крајевима имали су загребач к и бискуп и каитол, јер дрквена имовина није могла бити проглашена ошасним добром, тј. имовином без наследника, која, no закону, припада владару. Они су, норед тога, имали и добро сачуване архиве и помоћу докумената из њих лако су могли да докаж у своје власничко право. Једини и најтежи проблем било je утврђивање међа њихових некадашњих иоседа, јер су оне временом биле заборављене, na их je ваљало поново одредитн. При спровођењу разграничења нужно je дошло до сукоба нзмеђу крајиш ника и љихових заповедника, с једне, u загребачког бискупа и каптола, с друге страпе, јер обе су стране настојале да дођу до што више земље, мање се ослањајући na старе документе, a впше na noлитику свршеног чина на терену. До најтежих сукоба дошло je npnликом обнављања топуског власгелинства, поседа загребачког бискупа. Обнављање топуског влаетелипства стварно je започето далеко npe него што cv се форлгално стекли услови за то. Важну улогу у његовом обнављању имали су бискупови поданици из насеља смештених на левој обали Kyrie, који су, користећи се поволзпим положаје.м својих села, почели још за време „турског сграха” да крче н oopabyју земљу на десној обали. Ова појава посебно je узела маха у првим годинама бечког рата, када су се слиле у бискупску канцеларију v Загребу бројне молбе појединада и сеоских општина из Покупл.а са захтевом да им се и формално призна право на раније заиоседнута земљишта na десној страни Купе. Behnna гбиховпх молбн je прпхваћена, стога што je и самом бискупу било v интересу да доделом прек'окупских земљишта својим поданицима добије чврсту полазпу тачkv за ooiiobv -иекадашњих поседа топуске опатије H3\iebv Купе n V iie.18 Запоседање прекокупских земјништа од стране гшкуиских се;нака покушали су 1686. године да спрече пеки бапски офицпрн, који су, како су бискупу Мартину Борковићу писали његови подапици из ПокупЈБа, ,,na teh zemlyah posztavili krise . . . y prepovedali nam da recheneh zemaly veche ne rabim o y ne ladamo, y ako nasz koiega V. M. G. chloveka illi podlosnika naidu onde sto oruch alli kerchech da nam hoche m arhu potuchi v posztreliati y nasz zb ub ali”. Како cv овом забраном биЈШ угрожени и његови интереси, Мартим Борковић je стао на страну својих поданика n одговорио им ,,da kako do szeh dob dersali szu zemlye v szinokosse v davali goszpode biskupom dohodak v opa tom, tak y od szeh dob neka derse у ladaiu iz rechenoga dohotka, toieto deszetine, buduchi na pravom kotaru rechene Opatie dc Topuszka, koia ie predana od szvetlih czeszarov v kraliev vugerszkeh ove biskupii.' zagrebechke”. Ове речи нодршке не би представл.але пишга друго до 18 Пекп iipii.Mcpii: НАЗ, Libclli supplices, tovi 6, док. 7, 33, 69; том 7, дог. 18, 25 и 99; том 8, дсж. 20, 69, 70; том 13, док. 105; В. Даоић, Tpaha о бунам а у Б аи и ји , 21—24. 26

Б А Н Г К А КРА.ТИНА (1688— 1751)

са.мо лену жељу, да иза њих није стајао огроман иолнтички угицај загребачкнх бискупа у Хрватској. Користећи се управо тпм утицајем, бискул Стјелан СслшичевиИ, као члан саборног одбора за израду ппструкције зрнлском командапту, уопео je 1693. године да обезбеди саглаеност хрватеких сталеж а да рска Глина буде лин аја разграничења крајиш ке територије и територије феудалиих поседа измећу Купе н Упс. Ha тај нач>нн je бар за извесно време отклонио опасноет од .плнтап.-а баиекнх официра у питање обнове и граница тоиуског властелилства.19 Делећн поседе и насељавајућн своје покупске поданпке на прекокупека земл.ишта, загребачкм бискуп je до краја бечког рата успео да обновп само мањи део некадашљег топуског влаетелииства. Овај ограничеип успех лије могао да га задовољл, јер намера му je била да обнови црквене поседе између Купе и Уне у њиховом ранијем обиму, na чак да их још и увећа. Према бискуловим схватањима, чију основапост би t c i c требало нсгражити, лрштадала су топуском властелинству сва земљишта na проетору између реке Глине, Купе и Петрове roре. Због тога je и од досељеника у тој области, који су се доселили са разних страна и нису ран.ије били у поданичком односу према бискупу, утшрно траж ио да ra признају за свог земљишног господара и да mv се обавежу на давање одрећених дажбина, првенствено десетине. Неки од н.их морали су да пристану на то већ приликом насељаisan.a, док еу други годинама иружали отпор еваком покуш ају да им се наметну обавезе зависиих сељака. Н ајистрајнији у отпору били су становници Кирипа, П с р и с и Тштуског, na je загребачки б и с к у п 1701. године, када се пронео глас да he област између Купе и Уне бити копачпо предана бану и краљевинч, одлучио да их расели и да на њпхово меето доведе друге поданике. Да би своју намеру могао лакше остварити, бискуп je личпо дошао у Топуско, али je морао да \/стукне пред жестоким отпором тамошњег српског становништва. Y ircTo време, како je бечко Ратно Behe обавестило владара, пороб.веми су uu љеговом иаређењу Кирип и Перна. Становништво Перне, чинн се, иоеебно je тешко страдало. Ha то указује једно писмо глинског заповедплка Фр;ш,с Деллшимуновића, којл je 15. априла 1701. ro n m c обавесгло бискупа да ,,oni ra/.biyeni у raztirani okolu Pernye Vlahi pak sze na szvoya hisischa (koy szu sivi osztali) kupe”. Коришћеше слле y гуnieiby отлора српских досел>епика у широј околини Топуског заговарао je са посебним жаром управник бискупових поседа Амброз Кузмић, који je, у једном свом извештају, сачлњеном 13. новембра 1700. гошпе, micao чак да бл „Влахе” било боље „vsze poklati nego ztan iti”. Своје cxBaraibe образлагао je тврдњом да оли ,,na veksu szu škodu ple menitom u orszagu у czeszarovoi szvetloszti nego haszan” и да „niti czes/arova szvetloszt niti plem eniti orszag snimi nigdar ne bude ztalan niti m iran”. Његов иачнн размилиБања, no коме je постојао знак јед14 ЛАЗ, l.ibelli supptices, гом 4, док. 94; 566—570.

Zaključci

H rvatsk og

sabora

1,

27

В 0 .1И Н C . Д Л Б Н П

накости измећу државних интереса и интереса загребачке бискупије, био je доста близак владајућој логици политичких кругова у Загребу. Због тога не изненађује чињеница што су насељеници на земљиштима која je за себе својатала загребачка бискупија остали годинама без видније подршке банских официра и што je у гушењу њиховог отпора притисцима загребачког бискупа учествовао чак и подбам Стјепан Јелачић.20 Први наговешгај промене у држ ањ у банских официра према збивањима у широј околини Топуског била je одлука глинског заповедника Фрање Делшиимуновића, донета почетком јесени 1703. године, да смени бискупу лојалног топуског кпеза Јаћима Мишчевића и на његово место постави свог човека. Узроци промене у држању Фрање Делишимуновића, до тада оданог предијалца загребачке бискупије, не могу се ни приближно утврдити, поготово што je до ње дошло још пре именовања бана Иваиа Палфија, који, за разлику од овог претходника, није увек био склон да уваж ава интересе загребачког бискупа у области између Купе и ¥не. К орак даље у сукобу са загребачким бискупом била je намера Фрање Делишимуновића да на целовима топуског властелинства, посебно на предију подбапа Стјепана Јелачића, насели неке Србе из Зринског поља. Реч je била о онпм крајиш ницима који су остали на својим стаништима и после предаје Новог Новог и његовог залеђа Турцима 1703. године, ne желећи да се преселе на хриш ћанску страну док не прикупе летину. Њлхова сеоба остварена je до пролећа следеће годмне, када су их глимски официри Јанко Јелачић и Фрањо Бериславић населили око Трстенице и дали им на кориш ћење нека земљишта, која cv, чипи се, до тада користили бискупови покупски поданици. О овим догађајима обавестио je бискупа његов службеник Габријел Јелачић, син подбана Стјелана Јелачића. П рема његовом казивању, барон Фрањо Делшиимуновић, „poszlal je nekakov m an d at ex sua cancellaria Vlahom, da nai szlobodno tira ju H orvate n a ov krav Kupe, у ako zdobra ne budu hoteli poiti, szlobodno je у vu biju”. Тврдећи да би због овог бискупов приход од десетине могао да буде знатно умањен, „аг szpreko Kupe у je kai je deszetoga žitnoga”, траж ио je сагласност да са покупским подапицима оде до Трстенице и оруж јем одбрани бискупова земљишта.21 Сасвим опречно виђење збивања у ш ирој околини Тоиуског у пролеће 1704. године среће се у извепггају глинског заповедника noвом бану Ивану Палфију. П рема том извештају, бискуиови поседи ne само што нису били угрожени него их je бискуп још и проширио на рачуп крајиш ких земљишта и, настојећи да крајиш нике ттретвори 20 НАЗ, Epistolae, том 29, док. 44—45; R. Lopašić, Spomenici hrvatske Kra jine III, 152—154, 193—194, 203—-204, 212—213; B. Дабић, Граћа o бунама у БаH i i j u , 20—24. 21 НАЗ, Epistolae, том 32, док. 22, 41; том 34, док. од 23. 8. 1703; том 35, док. 6; том 37, док. 78; Zaključci H rvatskog sabora II, Zagreb 1958, 261; B. ДабиН, Граћа о бунама у Банији, 23—24, 26.

28


у зависне сељаке, злостављао je све оне који су одбили да га признају за свог земљишног господара.22 Протуречни и пристрасни извештаји, које су непосредни учесници спора достављали бану и бискупу, више од ичег сведоче о дубини сукоба око разграничења бискупових и крајиш ких земљишта. Како изношење спора пред Хрватски сабор није довело до његовог решења, бан Иван Палфи, премда заузет ратовањем против угарских устаника, био je принуђен да посвети више пажње збивањима у гл-инској области. Уз његово активно учешће, на конференцији у Вараждину 10. децембра 1704. године постигнут je споразум о разграничењу Глинске капетаније и топуског властелинства. Овим споразумом, уз начелно признавање бискупових поседовних права, доспео je под војну управу знатан део области измећу Глине, Куне и Петрове горе. Бискуповим поданицима у Топуском признат je статус бандеријалаца, пошто им je још приликом насељавања обећано, како су то касније написали у једној представци, „da drugoga nikakovoga podanka nitti dache davali nebudem o, nego da z puškom y szabliom na kraine szlusimo y szlusiti m oram o”.23 По заврш етку конференције у Вараждину, чији je исход са нестрпљењем очекиван у Банији, посетили су глинског заповедника иеки крајиш ки кнезови да од њега чују шта je договорено пред баном. Tovi приликом обавештени су, како je Фрањо Делишимуновић писао 13. децембра 1704. године бискупу Мартину Брајковићу, „da je jedna sztran kraine pod oblaszt g/oszpo/dina biskupa nyh gosz/posz/tva a dru ga pod krainszku jurisdictyu doszpila do drugoga razluchenia czeszarove szvitloszti u g/oszpo/dina b an a”. Премда je представљао само привреimcho решење, споразум у Вараждину донео je олакш аље стаиовницима многих глинских села, јер им je, после дугогодишњег отпора бискуповим притисцима, коначно признато право на положај крајишника. Али, било je и оних који њиме нису били задовољни, пошто су остављени под бискуповом јурисдикцијом. Њ ихово незадовољство, према гласинама које су ширене у круговима око загребачког биекупа, подржавао je глински велики капетан Фрањо Делиигимуновић. Овај je, пак, то енергично негирао, подсећајући бискупа да се већ показало „da sze, z proschenvem rekuch, lasczem y takvem prilizavczem verovati nem ora”.24 Споразумом y Вараждину, као што je већ речено, није оспорено бискупово право власништва оних земљишта која су уступљена Глинској капетанији у области H3Meby Глине, Купе и Петрове горе. Y знак признавања тог права, како су становници Топуског подсећали биску22 R. Lopašić, Spomenici H rvatske krajine III, 237—238. Упореди и: Zaključ ci H rvatskog sabora II, 275. 23 НАЗ, Libelli supplices, том 12, док. 19; Zaključci H rvatskog sabora II, 275, 277—279. O судбини топуских бандеријалаца t o k o m XVIII века види: S. Gavrilović, Prilog istoriji seljačkih nemira u Pokuplju od kraja X V II do kraja XVIII stoleća, Historijski zbornik 16, 1963, 121—124. 24 НАЗ, Epistolae, том 39, док. 94.

29

по.шн с. дд|;ик на М артина Б рајковића недуго после вараж динске коиференције, „zavezani ieszu comendantd vu rechene pogodbe /d a / im aiu od zemlie koia nihm pod oblaszt dana (buduchi cirquena V. M. G.) stanovito spoznanie v vszako letto V. G. davati”. Мећутим, глипеки крајншпидп, судећи на основу доступних извора, нису испуњавалл ову обавезу. И загребачки биекуп je, са своје стране, нарушавао сиоразум, посежући за земљиштима под крајиш ком улравом. Због хога je оан Иван Палфи, најављ ујући своју коначну одлуку о Толуском, наредио крајиш ким официрима 15. марта 1708. године „da nikom ni najm enšu gru du zem lje brez znanja našega z nikakvom pravdum ali silum od kraine i k o tara krajinskoga odlučiti ali oduzeti da ne p rep u ste”. Његов енергичан сгав, да крајиш ки заповедници „kotare krajinske za vsemi modusi i p utm i bran iti i občuvati m o raju ”, помогао je да ce стане na иут смањивању крајиш ке територије. Ш га више, она je иосле тога унеколлко и увећала ла рачун феудалних поседа измеБу Купе n Yne. Насгале промене узнемцриле су улравника бискупових поседа Амброза Кузмића и подбана Стјелана Јелачића, којл су половином 1710. године обавестили бискупа М ирка Естерхазија о приликама у Банији н оптуж или глинског и костајничког заповедлика за бесправпо проширпвање крајиш ке територлје.25 Граница изд-ieby топуског властелинства л крајиш клх земЈћшлта није ce после 1710. године влш е мењала, na je ово властелллство од тада до прлкључења Банској крајлли крајем X V III века обухватало следећа ласеља измећу Купе и Yne: Бишћаново, Ботури, Бучлда, Двориште, Грачаница, rpebauH, Xabep, Иловчак, Јаме, Д. и Г. Селковац, Слана, Слатина, М. и В. Солина, Станковац, Сугај, Ш аторња, Табориште, Топуско, Д. Трстеница, М. и В. Турчелица и Видушевад. Сталовници ових села већином су имали статус предијалаца и децималиста.26 Обнављање некадашњег храстовичког властелллства, другог поседа загребачке бискупије у Банијл, такође лије прошло без слорова и сукоба. Већ 1686. годлле, док Турцл још нису блли погислути преко Уне, дошло je до спора H3Meby Емерика Ердедија и бнскупа Мартина BopicoBHba око Храстовице. Спор са бискупом ловео je и загребачки каптол, алл то, лпак, није спречило бана Николу Ердедија да 7. м аја 1687. године лотврди нраво загребачке бискулије на Храстовицу и земљишта у њелој околини. Мећутим, границе тих земл.ишга нису VTBpbene, na je то касније знатно отежало разграничење H3Meby храстовичког властелинства и крајиш ке теригорије.27 25 В. Дабић, Граћа о иунама у Банији, 28; R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 244, 252—254. 26 АХЗ, Acta urbarialia et conscriptiones bonorum, кут. 6, фасд. 102, док. 15; Збирка карата, карта Б V 192. 27 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine II, Zagreb 1885, 380—381; III, 58— —96; Zaključci H rvatskog sabora I, 493; АХЗ, Acta prothonotarialia, фасц. 5, док. 65, 90; Acta Capituli antiqua, фасц. 72, док. 8.

30

Б А Н С К А К Р А ЈИ Н А (1688— 1751)

Отклонивши формалне препреке за обнову храетовпчког властелинства, загребачки бискуии почели су да насељавају око Храстовицс своје ноданике из покупских села и пребеге са турске територије, намећући и јодним и другим одређене дажбине. Покугкжи ссјваци обично су ce насељавали у крајевима уз Купу, јер многи су од ших још од половине XVII века ту крчили шуму и имали иашњаке, сенокосе и оранице. Поред ове околности, на насељавање у прибрежју Купе упућивала их je и жеља да не прекидају Be se са својим сродницима на старим стаништима, пошто су ce из Пок у п Јв а у Банију ретко пресељавале чигаве породице, већ чешће само no неколико чланова појединог домаћинства.28 Пребези са турске територије, међу којнма су неки прешли на хришћанску страну још upe него што су Турци били потпуно потиснути преко Уне, насељавали су ce у крајевим а удаљеним од Купе, највише уз реку Петрињиду између Малог Градца и Храстовице. Земљишта на којима су насељавани нису у целини припадала храстовичком властелинству, веН делом и некадашњнм калтолским петрињско-1'радечким поседима. Премда није имао за то иравног основа, бискуп je, насељавајући и обнављајућл храстовичко властелинство, тражио од свих насеЈвеника на некадашњим дрквеним земл.иштима око Пехрињице да га признају за свог земљишног господара. Прве скупине пребега, судећи на основу њихових молби за добијање сагласности за насељавање, повиновале су ce овом захтеву м прихватиле положај зависних сел.ака. У једној молби, у којој je десетак српских породица затражило од бискупа Александра М икулића око 1689. године да их насели „na szvoioi goszpoczke zemlie ili k o taru u Malom Gradczu у Male Szrachicze", речено je, чак, да „kakoti oucze prez pasztira, tako у kmeti у podlosniki prez gozpode ne mogu biti, ar gozpoda brane у krepe synove podlosnike”. Каснији досељеници, пак, нису били таквог мишљења, пошто су схватили да, због своје бројности и значаја у систему одбране, могу добити повољнији положај и избећи поданичке обавезе према загребачком бискупу.29 Петрињски заповедници такоће су у првим годинама no ослобађању области између Купе и Уне населили на земљиштима некадашњег храстовичког властелинства и петрињско-градечких поседа известан број пребега са турске територије. Тако je, на пример, под њиховим старањем насељено Табориште, село у непосредној околини Храстовице. Поред тога, ставили су под своју комаилд/ и неке „Влахе” насељене на земљиштима к аја je својатала загребачка бискупија, што je у Загребу схваћено као теш ка повреда црквених права и интереса. Када му je у том смислу приговорено, велики петрињски капетан Фрашо Ердеди одговорио je 13. ф ебруара 1693. године бискупу Алек28 НАЗ, Libelli supplices, том 6, док. 42, 71, 167, 171; том 8, док. 21 и 34; R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine II, 392—393. 29 НАЗ, Libelli supplices, том 6, док. 4, 162, 163; том 8, док. 13, 137; Epistolae, том 28, док. 113; АХЗ, Acta Capituli antiqua, фасц. 72, док. 5—8; R. Lopašić, Spo menici hrvatske Krajine III, 458; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији, 24—25.

31

ВО.М Ш C. Д А Б И П

сандру М икулићу да речене „Влахе” није потчинио себи зато „da bi m i km etuvali, negho da krainam milosztivnoga poglavnika z puskom y szabliom pošteno szluse”. „Sto sze k o tara v. gozpoztva iliti zemlie dosztoi”, лисао je даље, „ia ga ne iemliem, negho y potlam kom u milosztivi poglavnik conferue, ia nikom u ne k ratim niti m orem ”. Да 6и заштитио крајиш нике насељене на спорним земљиштлма, Фран.о Ереди je, на крају, затраж ио од бискула да не допусти „lyudi za szada krainszke b an tu v ati”. Y исто време je, образовањем кнеж ија y костајничкој области, као и утврђивањем њихових граница, спроведено иривремено разграничење крајиш ких и црквених земљишта око Храстовице.30 Судећи на основу пописа прихода загребачке бискупије, бискупа су у првим годинама обнове храстовичког .властелииства признавали за свог земл.ишиог господара, и давали му у то име десетииу урода ж итарица, само хрватски досељеници у иеколико села око Храстовице и десетак српских породица у noArpaby храстовичке тврБаве. „Kraynzki ju n a k i” између Храетовице и Драготине, премда су живели на земљиштима на која je Taicobe претендовала загребачка бискупиja, нису давали никакве дажбине, али су, бар на речима, признавали до краја XVII века да су бискупови „poniszni у pokorni podlosniczi”. Ha ирелазу из XVII у X V III век, за време буна што су тада погресале крајеве измеБу Купе и Yne, нестало je и ге формалие зависности, na je прекокупски део храстовичког властелинства остао ограничен само на села у околини Храстовице: Будчину, Цепелиш, Криж, Мокрице, Пецко, Сибић,Страшник и Табориште. Ш та више, петрпњскн заповедници, позивајући ce на један акт Ратног већа у Грацу, покушали су у лето 1699. године да побуне становништво и ocnope бискупово право на десетину чак и у наведеним селима, премда су je тамошњи сел,аци већ годинама раније давали. Међутим, настојањ а Петрињаца нису била нарочито успешна. Једино су етановници села Страшник, придруж ивш и ce побуњеним крајиш нидима и ослањ ајући ce на подршку из Петриње, неко време одбијали послушност свом земљишпом господару. Тако je, на пример, загребачки бискуп Стјепан Селишчевић обавештен 14. јула 1701. године да Страшничани „у szada . . . jos sze derse m ed vlahe у u praviczu vlasku u faiu ”.31 Када су почетком X V III века међе храстовичког властелинства добиле чврш ће обрисе, премда о њима није постојала никаква службена одлука, остало je још да ce реше неки мањи спорови пзмеђу крајиш ника и бискупових поданика око кориш ћењ а поједшшх комплекса земљишта и шуме. Први такав спор, судећи на основу досад пронаћених извора, избио je већ 1706. године, када je упраглик хра30 R. Lopašić, Spom enici hrvatske Krajine III, 1, 41—42, 58—96; B. ДабиН, Граћа o бунама у Банији, 27—28. 31 НАЗ, Acta đecimalia, вол. 7, док. 348, 3/448, 3/350, 3/352, 3/354, 3/358; Li belli supplices, том 7, док. 22; Epistolae, том 28, док. 17, 18, 20; В. Дабић, Граћа о бунама у Банији, 19—20.

32


стовичког властелинства одузео неколицини становника Бачуге нека земљишта и на ших населио „М аћаре” из Поуња. Упркос енергичж ш протесту оштећених крајиш ника, као и њиховом позивању на „котарски лист” добијен приликом насељавања Бачуге, Луш чана и Долчана 1693. године, спор je решен у корист бискупових поданика. Неких мањих спорова, али и оптужби о ширењу крајиш ких земљишта на рачун храстовичког властелинства, било je и каснијих година. Најдужи и најтеж и епор, пак, вођен je изхмеђу зрипсклх крајиш ника из Лушчана и бискупових поданика из Сибића и Страшника око шуме Новачек или Новачки raj. Зрински крајиш ници су ову шуму, како су писали загребачком бискупу и банском намеснику Јурају Брањугу, „kak sze ie K raina Zrinszka naszelila vnogo leth m irno usivali у ladali”. Касније, пак, почели су становници Сибића да их сметају у поседу. По одлуци бана Ивана Палфија, пред кога je спор изнег, требало je „da tak Sibichani kak y Luschani im enovane loze iednako, m irno y blagoszlovno usivaju, ladaju y derse”. MebyTHM, таквим решењем није била задовољна ни једна нити друга страна, na ce њихов спор, уз повремене међусобне сукобе и убијање стоке, отезао годинама.32 Загребачки каптол, у чијој je канцеларији сачињен крајем XVII века подужи списак његових некадашњих поседа из-weby Куие и Уне, образовао je у прекокупеким крајевим а горско властеллнство, каје су, до његовог укључивања у Банску крајину крајем X V III века, сачињавала следећа села: Горе, Граберје, Марин Брод, М еђураче и Ho bo Село (Будровац и Павловац). Није познато на основу чега je каптол стекао поменуто властелинство, пошто ce оно налазило на земљиштима која су некада припадала породици Франкопан. Поред горског властелинства, каптол je крајем XVII века добио заповедништво у Дубици и околним селима, где je све до 1750. године постављао капетане биране из реда каноника и управљао Дубичком капетанијом као правим властелинством.33 Интересе Дворске коморе, која je имала право на све некадашње поседе породица Зринских и Ф ранкопана, заступао je у области између Купе и Уне Мартин Земљак. Он je већ 1690. године, добро упућен у топографију некадашњих поседа Зринеких, траж ио за Комору Костајницу, Зрин и Нови, чији су му ce становници, наводно, обавезали да ће бранити споменуте тврБаве и плаћати одређене дажбине. Отпор хрватских сталеж а спречио га je да преузме ове TBpbaBe, na му je 1695. године HapebeHo да то учини уз помоћ војних заповедника. Комора je тада проширила свој захтев на Гвозданско, Храстовицу и Дубицу. Мартин Земљак je добио и задатак да на тим „поседима” 32 НАЗ, Libelli supplices, том 8, док. 137; том 11, док. 111; том 13, док. 53; R Lopašić, Spomenici hrvatske K rajine III, 252—253. 33 АХЗ, Acta Capituli antiqua, фасц. 72, док. 5—8; Acta Capituli saec. XVIII, фасц. 3, док. 15, 74; фасц. 4, док. 11, 66; фасц. 13, док 17; Acta prothonotarialia, фасц. 7, док. 83; Збирка карата, карта В V 196; R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 27—28.

33

в о ји н

f . . t u . in ;

полише „кметове”, одвоји их од „војника”, и потчини комирској управи — односно д а створи основе за усттоставд>ање војио-коморског кондоминија. Иако ове задатке није могао да изврши у целости, Д ворска комора je ипак добила неке од тражених поседа, као, на пример, Гвозданско с рудником. Овај рудник je касније издаван у закуп појединцима занесеним разноразним причама о његовим богатим наслагама руде сребра. Први закупци, колико ce могло утврдитл, дош ли су у рудник већ 1707. године.34 H a земљишта између Купе и Уне полагали су право и неки хрватски ллемићи. Своје право најлакш е je могао да оствари костајнички заповедник Петар Кеглевић, једна од најутицајнијлх личностп у Х рватској крајем XVII и почетком X V III века. З а х в а л л јуЈпи томе, чини ce, био je од стране владара 1700. године ослобоћен од доказпвањ а овојег права на посед Блиња (ВИпуа — Ujvar), који je за себе својатао и загребачки каптол, ловевши због њега чак и парниду против П етра Кеглевића. Мећутим, још пре него што му je признато npaво да обнови некадашн.е породичне поседе у банијској Посавини, Петар Кеглевић je, у евојству костајничког заповедника, населио 1697. године из Лекенека и Пешченице неколико хрватских породица у Стару Суњу или Суњске Разлеве. Некако у исто време населио je у К ривају Габора Лучића, М атијаша Видековића, Јанош а Чуптића, М иклоуша И ванчића с бројним сродницима « породицама, обавезавш и их само „da vszaku krajinszku szlusbu i dusnoszt obnašaju verno i p okorno”. Њиховим насељавањем, као и каснијим добијаљем сагласности да поново уће у посед некадашњих породичних имања у Банији, Петар Кеглевић je створио чврсту лолазну тачку за обнављање суњског дела тополовачког властелинства. Повољну околлост за усиех овог посла представљала je и његова функлдија заповедника Костајничке крајине, a, потом, банског намесника у војним пословима. Међутим, Петар Кеглевић, чини ce, није много ж урио да разграничи своја и крајиш ка земљишта и уреди обавезе и права насељеника на свом поседу, na су они, no исказу неких сведока, све до 1709. године служ или као крајиш ници и били потчињени костајничком заповеднику. Н ије познато да ли су истовремено имали и неке обавезе према свом земљишном господару. К рајиш ки статус изгубили су na оспову уговора измећу костајничког заповедника Фрање Делишимуновића и грофа Петра Кеглевића. Овим уговором, сачињеним у Старој Суљи 5. м аја 1709. године, споразумно су излучена из Костајничке крајине села Стара Суња, Ж реме, Кривај ,и Кућани са мринадајућим атарпгма. Касније су од Костајничке крајипе одвојена, и суњском делу тшто* ловачког властелинства прикључена, још нека земљишта, ria je, на крају, породица Кеглевић поседовала у Банији ^ e fle h a села: Бистрач Градуша, Греда, Кривај, Д. Летина, Г. Летина, Cejmmhe, Cviba u Жреме. П ада у очи да ce у наведеном полису не cno.vinifce Блиња — H o b i 34 R. Lopašić, Slavonski spom enici za X V II viek, Starine JAZU 30, 1902, 117, 124— 125; E. Laszowski, R udarstvo u H rvatskoj II, Zagreb 1944, 22—30.

34


град (Blinya — Ujvar), пошто ce Ф ранциска Кеглевић, удовица Ладислава Кеглевића, морала одрећи ове утврде и насеља 1734. године у корист Костајничке крајине. Десетак година раније било je покушаja да ce од суњског дела тополовачког властелинства одузму у корист Костајничке крајине још нека насеља, али за то није нађен чвршћи аравни основ. Крајем X VIII века, пак, била je породица Кеглевић принуђена да, уз одговарајућу одштету, уступи Банској крајини сва своја земљишта и насеља са банијске стране Саве.35 У општој јагми за земљиштима у ослобођеним крајевим а измеby Куие и Vne, .према извештају Мартина Земљака Дворској комори, пошло je за руком и подбану Стјеиану Јелачићу да обезбеди за себе донацију на два лоседа (Прековрш ац и Свињарац) са преко две стотине „кметова”. За ову вест није наћена потврда у другим изворима. Поуздано ce зна једино да je подбан добио од загребачког бискупа предиј у околини Бовића, где je требало да ce наееле око 1699. године неки Хрвати из Покупља. Они су, како je подбану писао његов син Габро Јелачић, били спремни да после насељавања дају „deszeto”, док „za tlaku ni nem iszle”. Обавестио га je, истовремено, да „sze lyudi jako za zemliu jagm e” и, им ајући то у виду, саветовао му да „bolie ie goz. oczu nesto szada, nesto potlam m usy naszeliti, koi budu tlaku delali, nego dati iz deszetoga ovem Pokupczem ”. Његов савет, чини ce, био je уважен, због чега je подбанов предиј на почетку X V III века важ ио за слабо насељен. Како je била реч о релативно пространом поседу, који je, no казивању глинског заповедника Фрање Делишимуновића, био „in longitudine et latitudine horaru m spatio”, траж ена je сагласност од Стјепана Јелачића 1703. године да војне власти населе на његовом земљишту неке крајиш нике из Зринског поља. Kao што ce и могло очекивати, подбан није био вољан да уступи земљу за насељавање војника, јер je био сигуран да му они неће давати ни десетину ни тлаку. MebyTHM, крајиш ки официри ce уопште нису обазирали на његово противљење, већ су населили на његовим земљиштима пресељенике из Зринског поља и, на крају, подбанов предиј прикључили Банској крајини, односно, тачније, Глинској капетанији.36 Нека земљишта између Купе и Yne припала су после потискивања Турака и породици Драш ковић. Y њихов посед уш ла je пространа област с више насеља на левој и десној страни реке Велике Утиње. Ha овом властелинству, званом Стеничњак, Драш ковићи су крајем 35 Архив JA3Y y Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 1, док. 13, 32—33, 38— —39, 46; фасц. 5, док. 25; фасц. 6, док. 12, 104; АХЗ, Acta commissionalia, кут. 1, фасц. 3, док. 3, док. 12; Acta congregationalia, фасц. 227, док. 159; фасц. 228, док. 325; фасц. 230, док. 211, 234; Acta conferentiarum, фасц. 3, док. 226; Acta banalia, фасц. 1, док. 77; Acta urbarialia et conscriptiones bonorum, кут. 28, док. 388; Acta Capituli antiqua, фасц. 35, док. 14; R. Lopašić, Spomenici hrvatske K rajine III, 102, 105, 178—179. O Петру (VII) Кеглевићу детаљније: V. Klaić, Acta Kegle vichiana annorum 1322—1527, Zagreb 1917, LXXVII — LXXXI. 36 R. Lopašić, Slavonski spom enici za X V II viek, 124—125; Исти, Spomenici hrvatske Krajine III, 152—153, 253—254; НАЗ, Epistolae, том 32, док. 41.

35

В О ЈИ Н С. Д А К И П

XVII и у првој половини X VIII века населили већи број Срба и створили сопствено крајиш те, које je бранило простор између Банске крајине и Карловачког генералата. Приликом разграничења Стеничњ ака с Банском краЈином искрсли су и неки маши спорови, које су реш авале посебне комисије Хрватског сабора.37 Граница између крајиш ких и провинцијалних земљишта, успостављена обнављањем властелинстава, одрж ала ce све до последп.их деценија X V III века, када су сви феудални поседи између Купе и Yne прикључени Банској крајини, a њихови становници добили статус крајиш ника.38 3. ГРАНИЦА ИЗМЕБУ БАНСКЕ КРАЈИНЕ И ДРУГИХ КРАЈИШКИХ ОБЛАСТИ Банска крајина je на неколико сектора своје грапице дотицала територије других крајиш ких области, na je с њима имала и ман.пх спорова око земљишта. Предмет спора са Карловачким генералатом била je гранична линија на Петровој гори, одноено један доста ш ирок појас шуме, коју je, обзиром на важност ш ума у привредном животу крајиш ког становништва, својатала и једна и друга страна. Cnop јс рсшен тек 1767. године, када je израћена и детаљна карта тог сектора границе. Коначна граница између Банске крајине и Карловачког генералата успостављена je тек крајем X VIII века, после прикључења властелинства Стеничњак Војној крајини. Почињала je код Селнице на Купи и иш ла западно од Сгеничњака (сада Сјеничак), нресецала Славско поље и преко обронака Петрове горе избијала на границу с Босном.39 Граница Банске крајине према Посавској крајини успоставл,ена je почетком X V III века, када je Јасеновачкој капетанији, na рачун Дворске коморе, додељен простран појас зсмл.шнга у славонској Посавини ради подизања неких насеља, првенствено Јасеновца. Одлуку о томе донело je Ратно веће у Бечу, које je и сносило трошкове разграничења. Само разграничење, пак, спровела je почетком септембра 1701. године комисија на челу с грофом Ј. Ф. К. Карафом. Ова комисија, у чијем су раду у име хрватских сталеж а учествовали гроф Иван Драш ковић и подбан Стјепан Јелачић, уредила je, поред осталог, права јасеновачких крајиш ника у погледу кориш ћења неких земљишта и ш ума у коморском поседу. Тада успостављеиа граница у Славонији није довођена у питање све до четрдесетих година XVIII века, када je између Банске и Посавске крајине искрсао cnop око 37 S. Gavrilović, Prilog istoriji seljačkih nemira u Pokuplju, 107—120; Za ključci H rvatskog sabora IV, 302—303; V, 152, 177, 196, 213, 314; АХЗ, Збирка K a para, карта B V 193. 38 H istorija naroda Jugoslavije II, 1096. 39 АХЗ, Збирка карата, карта В I 7.

36


неке шуме, која ce налазила у непосредној околини Јасеновца. Према казивању крајиш ника Јасеновачке капетаније, који су у овом случају били посебно заинтересовани, спорна je шума, све док није почело стварање Градишке реш менте 1741. године, била под коморском управом, али су бански крајиш ници имали нека права на њено коришћење. Предајом ове шуме Градишкој регименти, јасеновачко становништво доведено je у веома теж ак полож ај, обзиром да je Сава често гшавила њихова поља, тако да у време поплаве нису имали где да напасају стоку и ж ире свиње. Ако су их прегонили на градишко подручје, односно у спорну шуму, морали су да плаћају тамошњем комаиданту велике дажбине. Због тога су затраж или од представника Хрватског сабора, који су 1743. године саслушали њихове жалбе, да им ce помогне у реш авању овог проблема. Сабор je, доиста, предузео неке мере у том правцу, na je неколико година касније једно његово посланство требало, између осталог, да затраж и од владара проширење јасеновачке територије. Резултат ових предузетих мера није познат, али, чини ce, да у кориет Банске крајине нису одвајана земљишта од Градишке регименте. Граница славонеког дела Банске крајине, судећи на основу детаљних војних карата, почињала je на ушћу Требеша у Саву код Ивањског бока и иш ла уз Требеш до Иванчевог кљуна, обухватала Ш абарски бок и даље следила ток Великог Сгруга; t o k o m Великог Струга пресецала je северно од Јасеновца пут Јасеновац—Н овска и после неколико километара скретала у Саву. Y основи, била je то граница какву je зацртала Карафина комисија.40 Са територијом Петрињске калетаније, односно Вараждинског генералата, граничиле су ce само две банијске кнеж ије — млиношка и још авачка, чије су границе уредили петрињски капетани још крајем XVII века, у јеку спора око јурисдикције у области између Купе и Уне. Због тога на овом сектору границе, после потчињавања области између Купе и Уне хрватском бану, и није било неких већих несугласица око земљишта. Међутим, ту ce као спорно постављало питање даљњег опстанка Петрињске капетаније у целини и њеног евентуалног прпклЈучења Банској крајини или Банској Хрватској. Наиме, када je владар 1703. године потчинио крајиш те између Купе и Уне хрвагском бану, решио je истовремено да ce укине Петрињска капетанија. Како je касније био принуђен да одустане од своје намере, уколико je она доиста и била чврста, питање будућноети Петриње je за краће време скинуто с дневног реда, да би поново било покренуто 1737. године у вези са регулацијохМ Вараж динског генералата. V Петриљи je тада раопуштена плаћена посада, a пошто у Петрињској ка40 АХЗ, Acta commissionalia, кут. 1, фасц. 2, док. 3; Збирка карата, карта В III 23; Архив JA3Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 1, док. 87a, 94, В. Дабић, Представке, жалбе u тужбе крајишника Банске крајине, 30—31; Zaključci Hr vatskog sabora V, 146—147.

37

ВОЈИН С. ДАБИћ

петанији није било много неплаћених крајиш нмка (no једном иопису из тридесетих година X V III века живело je у П етрити само 226 крајиш ника), није било ни прихватљивог оправдања за њено даље остајањ е у оквиру Вараждинског генералата. Мећутим, када je Хрватски сабор почео упорније траж ити њено прикључење Банској Хрватској, наредио je вараждиноки генерал да ce у Петрињи формира једна компанија, чиме су оповргнуте тврдње хрватских еталеж а и банских официра да je петрињска утврда запуштена, јер je Генералагу непотребна. Бечки двор није пристао на њено развојачење, али je, на крају, пристао да je преда Банској крајини. С петрињском утврдом преузел а je Б анска крајина и спорове петрињског становништва са загребачким бискупом око неких земљишта у околини Мошћенице.41 4. КАПЕТАНИЈЕ Територија Банске крајине, премда невелика rio обиму, била je од краја XVII до половине X V III века подељена na rier мањих области — Костајничку, Глинску, Зринску, Јасеновачку и Дубичку капетанију. Капетаније су, пре свега, биле војно-организационе и одбрамбене области, које су, ослањајл/ћи ce на неко јаче утврћеље n систем чардака, браниле своју непосредну границу са Турском. Због гога ш то je свака од њих бранила само свој сектор границе, п што су у одбрамбеном погледу представљале заокруж ене целинс, капетаније ce у изворима често називају и крајинама. Како Банска крајина између Купе и Yne, за разлику од раније Банске крајине на Купи, није била обухваћена улравном организацијом Банске Хрватске, каиетаније су, поред своје основне функције, имале и функцију управних области. Због тога су заповедници капетанија, тзв. велики капетани, врш или и неке послове „цивилне” управе, чији сс обим, сужавањем крајиш ке самоуправе, стално повећавао. Костајничка капетанија, која je, према поиису из 1744. године, имала 82 насеља са 3018 крајиш ких кућа, била je највеНа и најзна41 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 41—42, 223—231, 235—236, 245—246, 254—255, 378—379; Zaključci H rvatskog sabora V, 143; VI, 5, 59—60, 321— 322; VII, 20—24; АХЗ, Вараждински генералат, књ. 3, док. бр. 186; Acta congregationalia, фасц. 43, док. 38. Губитак Петриње погодио je вараждинске крајишнике, јер су и даље морали да дају једнак број војника као и пре њене предајс Банској крајини. Због тога су за време буне 1755. године тражили да им ce ублаж и терет војничке службе. Војне власти нису биле спремнс да изађу у сусрет овом захтеву, већ су разматрале могућност да, као накнаду за Пегринл, ,шј\ Вараждинском генералату шуму Репеш на Драви (Lj. Ivančan, Buna Varaždin skog generalata i pograničnih km etova 1755, Vjestnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskoga zemaljskoga arkiva 4, 1902, 170; АХЗ, Acta segregationatia Confinii Croatici, фасд. 2, док. 1/49.

38


чајнија капеганија у Банској крајини. Њ сно стварање, као и разграничаваље са суседним капетанијама, започето je непосредно no ослобађању поунских тврђава крајем XVII века, односно пре него што je решено да ли ће ослобођени крајеви између Купе и Уне бити лрикључени Вараждинском генералату или ће бити погчињени хрватским сталежима и бану. П одржани од својих претпостављених старешина, и очекујући да he приликом реш авањ а о судбини новог крајиш га пресудан значај имати ситуација на терену, петрињски заповедимци, који су до 1695. године били и заповедници Костајнице, успели су да ставе под своју контролу пространу област између петрињске и костајничке тврћаве. Граница територије под њиховим заповедништвом, посебно у Поуњу, следила je у извесној мери трагове управне поделе раније турске Поунске крајине. Тамо где тих трагова није било, a није их било у крајевим а удаљенијим од Уне, границу са суседним капетанијама уредили су петрињски заповедници приликом утврђивања међа појединих кнеж ија. Овај, ио природи ствари, замаш ан и сложен посао, знатно je уирошћен тиме што еу границе костајничке области, где je то год било могуће, биле успостављене на речним токовима или усклађене са конфигурацијом терена. Када je Костајница потчињена банским официрима, колико ce могло сазнати, преостало je само да сс уреди граница са Зринском капетанијом у атару Тремушњака и Мачковог Села и граница са Дубичком капетанијом у атару села Слабиње и Бачина. Разграничење на тим секторима било je пропраћено низом сукоба између заинтересованих крајиш ника, о чему he касније биги више речи, али није довело до знатнијих промена обима Костајиичке капетаније.42 Глпнска капетапија била je друга no величини у Банској крајшш и, према попису из 1744. године, имала je 58 села са 1816 кућа. Али, крајем XVII века, када je започето њено стварање, била je она сасвим скромног обима — обухватала je само брдске крајеве око Maje („Планинска кр аји н а”) и крајеве на десној обали Глине („По-

глипска крајина”). Ове две крајишке области биле cv у одбрамбеном погледу везане за горњу Покупску крајину са средишгем у Средичком. Каснијп развој Глинске капетаније, који je био у тесној вези са сукобом око земљишних права захребачког биокупа, ишао je у правцу успостављања непосредне теригоријалне везе између крајиш та на Maju и Глини, са једне, и крајиш та око Средичког, са друге стране. To je остварено тек у првим годинама X V III века, када су потпуно осујећене намере загребачког бискупа да, под видом обнављања топуеког властелинства, присвоји за себе читаву област између реке Глине, Купе и Петрове горе. Приликом разграничења крајиш ких земл.иипа и земЈБИшга гопуског властелинства, о чему je раније већ го42 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271; Збирка карата, карта A I 23; Acta Capituli saec. XVIII, фасц. 7, док. 61; Архив JA3Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 3, док. 174; R. Lopašić, Spom enici hrvatske K rajine III, 41—42, 58—96, 241.

39

В О ЈИ Н С. Д А Б И Н

ворено, укључена су у Глиноку капетанију многа насеља са леве стране Глине и у основним цртама уређене су границе њене гериторије.43 Зринска капетанија створена je после ослобођења Зрина и Новог 1689. године. Неколико година касније имала je већ око 1000 кућа. Међутим, почетком X VIII века, када су Турцима предати Нови Нови и Зринско поље, под ynpaBOiM зринских капетана остала су само малобројна насеља no обронцима Зринске горе и известан број села (лушчанска и ш уш њ арска кнежија) на левој обали Петрињице, која je била граница између зринске и костајничке области. О стању Зринске капетаније у то време сведочи, између осталог, ч једно писмо Петра Готхала, који je 1710. године писао Петру Кеглевићу, тадашњем банском намеснику у војним пословима, да његова „kraina . . . nikakova scita nema, naivech ztras dersati m ora, a naim anje plachnih (харамија — B. Д .), naim anje mazolov (неплаћених крајиш ннка — В. д.) у naim anje kotara im a”. Y истом писму садрж ана je и оптужба против костајничких официра због грубог крш ења споразума између ранијих крајиш ких официра о граници између костајничке и зринске области, што je скоро довело и до оружаног сукоба зринских и костајничких крајиш ника. Н ије познато како ce овај cnop завршио. За каснији, пак, територијални ра.чвој Зринске капетаније био je далеко пресуднији аустро-турски рат 1716— 1718. глдине, када су у њен састав враћени сви крајеви које су Турци држ али с хрватске стране YHe од 1703. године. Како ови крајеви нису изгубљени у рату 1737— 1739. године, када je Хабсбуршка монархија била принуђена да ce одрекне већине територија задобијених у претходној војни, мож е ce рећи да je Зринска капетанија 1718. годинс добила своје коначне границе и постала трећа капетанија no величини у Банској крајини. Према попису из 1744. године имала je 48 села са 1214 кућа. 43 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271. Yn. и напомене 18—26. Организациона и одбрамбена веза између горње Покупске крајине, са једне, и „Поглинске” и „Планинске” крајине, са друге стране, састојала ce крајем XVII и почетком XVIII века у томе што су оба крајишта имала истог заповедника и што су плаћени и неплаћени војници из горње Покупске крајине, посебно из Средичког, упућивани на стражу у глинску област. Када je довршено стварање Глинске капетаније, трагови ових веза сачувани су само у титулама глинских запоредника (тако ce, на пример, Петар Парамински још у четвртој деценији XVIII Е е к а потписивао као „kraine Glinszke i Planinszke i grada Szrachicza commendant, gorne Pokupszke kraine grada Szredichkoga orszaski v. capitan”). Y чему су ce те везе стварно састојале, никоме у Хрватској више није било јасно. Тако je и већ споменути Петар Парамински званично изјавио 1739. године да не зна „jeszu li iz thoga Szredichkoga szella lyudi pod zasztavu orszachu ali krainszku bili”. Ha крају je Средичко ушло y састав Глинске капетаније и представљало je једино насеље из некадашње покупске Банске крајине којс je било укључено у Банску крајину између Купе и Yhc. Интересантно je да je Пегар Кеглевић предлагао 1693. године да ce на сличан начин повежу доња Покупска крајина, чији je заповедник тада био, и Костајничка крајина. Види: АХЗ Acta banalia, фасц. 15, док. 684; Acta commissionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 6; R. Lopašić, Spome nici hrvatske Krajine III, 2, 39, 57, 155—157, 231—232. Yn. и: АХЗ, Acta congregationalia, фасц. 34, док. 121.

40


Мећутим, у одбрамбеном погледу била je много значајнија и од Костајничке и од Глинске капетаније, јер ce налазила сучелице јакој Новљанској капетанији и бранила за одбрану најтеж и сектор граниде са Турском.44 Стварање Јасеновачке капетаније, најмањ е капетаније у Банској крајини, тешко je пратити у расположивим изворима. Колико ce могло утврдити, јасеновачку тврћаву, која ce налазила на босанској страни уш ћа ¥ н е у Саву, задобиле су царске трупе под Лудвигом Баденским без борбе, пошто ce турска иосада, после пада Костајнице, повукла у унутрашњост земље. Под банску управу, пак, доспела je ова тврђава у лето 1689. године. Хрватски сталежи, којима je владар поверио њену одбрану, одлучили су у октобру исте године да обезбеде у ту сврху око двије стотине :пешакаЈбандеријалаца. Није познато да ли им je то пошло за руком и, ако јесте, где je тако бројна посада била смештена, обзиром да je Стари Јасеновац био невелико дрвено утврђење, окруж ено само палисадама и мочваром. Без насеља и становништва у својој околини, Јасеновац није био гтретерано интересантан хрватским сталежима, поготово што je својим положајем више служио одбрани Доње Славоније него Банске Хрватске. Због тога ce Петар Кеглевић, заповедник доње Покупске крајине, залагао 1693. године да ce јасеповачка тврђава уступи Петрињској капетанији у замену за Коетајницу, коју су петрињски офидири, подржани од стране вараждинских официра и унутраш њ оауетријских сталежа, већ почели да присвајају. Његов предлог није био ингересанган за Пегрињце, уколико им je уопште и саопштен, na су банске трупе несметано држ але јасеновачку тврђаву, чак и v јеку сукоба око јурисдикције у области између Купе и Уне. МеВутпм, на прелазу из XVII у X VIII век, за време аустро-турског разграничења no мировном уговору у Сремским Карловцима, Стари Јасеновац je напуштен и враћен Турцима. Војска из њега je премештена у импронизовано утврђење на хрватској страни Уне и у славонску Посавину, где je почетком X VIII века, на земљиштима добијеним од Дворске коморе, подигнуто неколико села, укључујући и нови Јасеновац. Y новоподигнути Јасеновац, премда у њему није било тврђаве, смесгио ce и заповедник Јасеновачке капетаније, потпуковник Адам Домјанић. За време његове команде, која je потрајала до 1709. године, јасеновачка област je била самостално заповеднишгво, упркос чињеници u i t o je обухватала само атар села Уштице, са банијске стране, и Крапја, Дреновог Бока и Јасеновца, са славонске стране Саве. После оставке Адама Домјанића, који je напустио положај због сукоба са баном Иваном Палфијем, није именован нови командант Јасеновачке капетаније, већ je ona потчињена великом капетану Костајничке капетаније. To je, чини 44 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271; Збирка карата, карта В III 35; Архив JA3Y v Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 3, док. 174; R. Lopašić, Spom e nici hrvatske Krajine III, 58—96, 241; E. Kovačević, нав. дело, 81—86.

41

ВОЈИН С. ДЛБИН

ce, иредузето само ради штедње и није имало за цшб стварно новезивање ових капетанија, које je, у територијалном погледу, раздвајала Дубичка каггетанија. Због тога костајнички заповедницл и нису вршили скоро никакве заповедничке послове у Јасеновцу, већ су их препустили јасеновачким вицекомандантима. Командантско звање попово je уведено крајем четврте деценије X VIII века, али je и тада јасеновачки командант примао само вицекомандантску плату. Плата му није повећана највероватније због тога што њсгови послови нису били тако сложени и обимни као послови других старешнна капетанија у Банској крајини, обзиром да je Јасеновачка капетанија, ирема пагшсу из 1744. године, била упола мања од просечне костајничке кнеж ије — имала je само 5 села са 183 куће.45 Дубичка капетанија заслуж ује да joj ce иосветн гшсебна пажња, јер ce разликовала од других каиетанија у Банској крајш ш ло томе што je само формално била потчињена хрватском бану, док je њом стварно управљао загребачки каптол. Њ егова управа у дубичкој области започела je 1689. године, када je у Дубицу смешген бандериј загребачке бискупије. Заповеднику овог бандерија, канонику Николи Ш крлцу, поверено je и заповедништво над Дубицом и њеном околином. Њ ега je за дубичког капетана, како ce то у каптолу желело представити, именовао принц Лудвиг Баденски. Касиије дубичке капетане, који су такође били канониди, постављао je на ту дужност и смењивао их сам каптол. Избор je вршен без икатсвог утмцаја хрвагског бана и Ратног већа у Бечу. Право иа то није канонидима нико формално дао, али није га, обзиром на велики финансијски ti политички утицај загребачког каитола у к р а Ј ћ е в и н и , нико ни доводио у питање до половине X V III века. Једино je т т р и крају бановања Јосипа Естерхазија, који je крајиш ким пословима носвећивао много више пажње него његови претходници, уведена пракса да бан формалмо потврђује дубичке капетане.46 Загребачки каптол je управљао Дубичком капетанијом као својим влаетелинством. Y жељи да извуче из ље што већу корист наметнуо je крајиш ницима многе обавезе и, уз помоћ својих кметова са сисачког властелинства, навелико искориш ћавао дрво пз дубичких шума. Д аеке и летве, које cv тамо резане, дел^еле су Mebv' канонидима за продају-. Осим тога, каптолски и бискупови подложниди добили су право да у дубичким ш умама ж ире своје свпње. Захваљујућн томе могли су они да их raje неупореднво више него ранпје, што je 45 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271; Acta commissiotuilia, кут. 1, фасц. 2, док. 3; Збирка карата, карта В III 22; Архив JA3V v Загребуг, Acta Keglevichiaпа, фасц. 3, док. 101, 109, 114; Zaključci H rvatskog sabora Т, 513, 518—519; TT, 407, 429, 446, 493, 530; III, 3; IV, 178, 184; R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine IH, 2, 177—178; E. Kovačević, нав. дело, 272. 46 АХЗ, Acta Capituli antiqua, фасц. 95, док. 33; Acta Capituli saec. XVIII, фасц. 13, док. 17; фасц. 24, док. 52; Acta, banalia, фаси. 25, док. 191; фасц. 27, док. 88; Acta prothonotarialia, фасц. 5, док. 90; В. A. Krčelić, Аппнае ili historija 1748—1767, Zagreb 1952, 51—52.

42


каптолу донело нове користи, како у виду убране жировине, гако и кроз повећану десетину од свиња. И мајући то у виду, каптол ce није много грудио да боље насели дубичку област. Y првим деценијама XVIII века, како ce сазнаје на оенову пописа крајиш ника, била je насељена само непосредна околина Дубице, где није требало да ce крчи шума ради стварања обрадивих површина, док je у осталим деловима капетаније живело само неколико ш умара са породицама.47 Слабо насељена територија Дубичке капетаније представљала je изазов за костајничке заповеднике, који су желели да припоје један њен део својој капетанији. Овом мишљу носио ce већ на прелому XVII и XVIII века Фрањо Враговић, али отворену намеру да то оствари показао je тек његов наследник, Фрањо Делишимуновић, који je 31. децембра 1705. године разреш ен дужности глинског команданга u постављен за команданта у Костајници. Недуто после његовог доласка у Костајничку капетанију дошло je и до првих сукоба око земљишта у околини Бачина између костајничких крајиш ника и њихових заповедника, са једне, и дубичких крајиш ника и загребачког капгола, са друге стране. Пошто je претила опасност да ce њихов cnop претвори у оружани сукоб, јер cv костајнички крајиш ници, наводно, спалили један дубички чардак и опљачкали неке становнике Бачина, бан je наредио да и једна и друга страна остану мирне и да до његове коначне одлуке свака држ и само оно што je држ ала и пре избијања спора. Ово привремено решење није било неповољно за каптол, који je, када je то касније било потребно, лако нашао сведоке и уз њихову помоћ уверљиво доказао да je гранична линија на Kojrtj je инсистирао била граница између дубичке и костајничке области, како за турске власти, тако н у годинама после изгона Турака. Ова чињеница, посебно наглашавана у изјавам а старијих сведока, указује на могућност да je, при стварању и међусобном разграничавању капетанија, у Банској крајини очувана v извесној мери војно-управна подела раније турске Поунаке крајине. Међутим, значај тог наслеђа не би гребало ирецењивати, јер оу Турци имали изграђену територијалну организацију само у крајевима уз Yny, који су за време њихове власти једино и бнли насељени. Али, старе границе нису ce ни ту могле сасвим очувати, већ су мењане под утицајем нових околности i i у складу са потребама нових власти. Тако je и опстанак старе границе између дубичке и костајничке области, иако je она морала да остане непромењена до банове коначне одлуке, доведен у питање због чињенмце да Костајничани, no тврдњи Дубичана, нису поштовали добијену наредбу, већ су на спорним земљиштима паселили своје крајиш нике. Суочен са овим новим момептом, бан je променио своје раније мишљење и, према казивању дубичких крајиш ника, одредио да ,,s/,ella onde nas/eliena m oraiu hiti za onoga kotcri ies/.t уе naszelif, tho ieszt za Kosztanichane, a vu lugu da iedno letto mv, drugo 47 АХЗ, Acta conferentiarum, фасц. 4, док. 25; Acta Capituli saec. XVHT, фасц. 7, док. 61; фасц. 8, док. 2, 71; В. A. Krčelić, нав. дело, 51—52.

43

ВОЈИН С. ДАБИН

oni, ali tuliko iedna sztrana kuliko druga im a oblaszt siriti у p aszti”. Ова одлука огорчила je дубичке крајиш нике, a још више загребачке канонике, јер су држ али да није важ но ко je населио спорна села, већ на чијој су земљи она насељена. Заборављало ce притом na једну „ситницу" — да су спорна земљишта крајиш ка, a не посед загребачког каптола. Ни костајнички крајиш ници нису били задовоЈши овим решењем, обзиром да ce у опорним ш умама нису жириле само свиње дубичких крајиш ника, већ и no неколико стотина свиња из каптолских села у Покупљу. Мећутим, уверен у своје право, али још више у свој политички утицај у Хрватској, загребачки каптол je изнео cnop пред Х рватски еабор. Овим кораком показао je своју упорноет, али и немоћ бана Ивана П алфија да потпуно господари ситуацијом у потчињеној му Крајини, што je у највећој мери било иоследица чињенице да он за време свог бановања (1704— 1732) није готово никад боравио у Хрватској. Таквог су мишљења, чини ce, били и хрватски сталежи, na су почетком 1721. године задужили једпо своје иосланство да обавеети бана како je његово присуство у краљевини преко потребно, између осталог, и због cnopa Дубичке и Косгајличке капетаније.48 У јеку овог cnopa, чији ce крај није назирао, Дубичка капетанија je ненадано проширена, јер оу joj, приликом аустро-турског разграничења 1718. године, лрикључена пространа земљишта са босанске стране Yne. Поред Босанске Дубице, седишта некадашње турске Дубичке капетаније, уш ла су у њен састав и следећа насеља: Клековац, Ш рефлије, Влашковци, Бјелајци, Маглајци, Хоџинци (Очинци?), Yрамовац, Грабовци, Јеловац, Јаковљевић, Горњоселци (Горњошевди?), Новоселци, Агинци, Скључани, Нешићи, Хаџиио Брдо, Божнћи и Врелчани. Ово проширење донело je каптолу нове користи, јер je издавање дозволе за насељавање на пустоселинама у прекокупским крајевим а условљавао плаћањем великих дажбина. Ипак, све то није умањило његову заинтересованост за cnop са Костајничком капетанијом. Н астојећи да добије за себе спорна земљишта са хрватске стране Уне, каптол je, обраћајући ce меродавним чиниоцима у име својих крајиш ника, почео тврдити како су му она потребна да би на љима могао населити прекоуноко становништво, уколико Турци поново освоје крајеве изгубљепе у рату 1716— 1718. године. Y време када je траж ено да ce код ревизије cnopa узме у обзир и тај разлог, губитак прекоунских крајева био je само теоретска могућност. Касиији развој догађаја дао je за право каптолу, јер су, миром у Београд.у 1739. године, Турци стварно поново задобили сва землзишга са босанске стране Уне. Дубичка капетанија je тада сведена у своје границе са 48 АХЗ, Acta banalia, фасц. 1, док. 45; Acta congregationalia, фасд. 277, док. 156—158; Acta conferentiarum, фасц. 4, док. 25; Acta Capituli saec. XVIII, фасц. 7, док, 61; Архив JA3Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 3, док. 18, 21, 28, 39; фасц. 4, док. 8, 37, 73, 81, 90, 97; фасц. 6, док. 53; Zaključci H rvatskog sabora III, 108, 115—118, 149—150; F. šišić, Pregled p ovijesti hrvatskog naroda, Zagreb 1962, 352. Карта спорног подручја: АХЗ, Збирка карата, карта A I 23.

44

БАНСКА КРА.ТИНА (1688—1751)

почетка XVIII века и, према подацима из 1744. године, имала je 4 села са 323 куће. Није познато колико je међу тада пописаним крајишницима било досељеника из прекоунских крајева, али, чини ce, да њихов број није био велик, обзиром на чињеницу да je загребачки каптол, у договору са бискупом, населио t o k o m треће и чстврте деценије X VIII века на слободним земљиштима са хрватске стране Yne већи број хрватских породица са црквених поседа у Покупл.у п Ba nu ји.49 5. КНЕЖ ИЈЕ У области између Купе и Yne, где je крајем XVII века образована нова Банска крајина, највећи део кнеж ија створен je непосредно no потискивању Турака преко Yne 1688. године. Њихово стварање било je у тесној вези са стварањем и насељавањем новог крајиш та на Yhh, чији je задатак био да у одбрамбеном погледу замени ранију Банску крајину на Купи. Основне контуре будуће кнеж ијске организације назирале су ce већ 1697. године, када je једна царска комисија утврдила да у области измећу Купе и Yne посгоји 21 кнеж ија. Касније je створено још неколико нових, првенствено захваљујући ширењу крајиш ке територије и реорганизацији постојећих кнежија.'’0 Када je кнеж ијска организација била мање-више довршена, ако ce о њеној довршености уоиште може говорити, било je у Банској крајини укупно 26 кнеж ија. Према једном попису из 1744. године, Костајничка капетанија имала je 9, Глинска 7, Зринска 7 и Јасеновачка 2 кнежије. Д убичка капетанија, пак, имала je тада само једну кнежију. Ова чињеница није без значаја, већ упућује на опрезан приступ питању кнеж ија и не дозвољава да ce оне посматрају само као ниже управне и војно-организационе области унутар капетанија.51 Д ок je у највећем делу Војне крајине свака сеоска отшгшна пшг,ла свог кнеза, na ce чак дешавало да у једном селу постоје и двојица, у Банској крајини, према подацима из 1744. године, налазило ce под старешинством сваког кнеза у просеку 7,57 насеља са 252 куће. Мећутим, просечна величина кнеж ија разликовала ce од капетаније до капетаније. Свака кнеж ија у Костајничкој капетанији имала je проеечно 9,11 села са 335,33 куће, у Глинској 8,28 села са 252,42 куће, Зринској 6,85 села са 173,42 куће и Јасеновачкој 2,50 села са 91,50 кућа. Дубичка кнеж ија, као ш то je већ речено, обухватала je територију целе капетаније и имала 4 села са 323 куће. Наведени подаци показу49 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271; Acta Capituli saec. XV III, фасц. 7, док. 61, 65; фасц. 8, док. 2; НАЗ, Libelli supplices, том 13, док. 86; В. Дабић, Представке, жалбе u тужбе крајишника Банске крајине, 25—28. 50 R. Lopašić, Spomenici hrvatske K rajine III, 41—42, 58—96; АХЗ, Acta ba nalia, фасц. 3, док. 73. 51 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271.

45

liO J U II c . д л и и п

ју да у Банској крајини нису постојала нека чвршИа правила у погледу величине кнеж ија све до половине X VIII века, када јс извршена њихова реорганизација.52 Н еуједначена величина кнеж ија доводила je до тешкоћа у осгваривању њихове улоге у управном и одбрамбеном сн о ем у Банске крајине и до неравномерног оптерећивања крајиш ког становништва појединим даж бинама и обавезама. Y великим кнежијама, како je бан Јосип Естерхази тврдио у једној својој заповеди из 1735. године, догађало ce, чак, да кнез не познаје све потчињене му крајишнике, нити они њега. Своју тврдњу темељио je на примеру костајничке кнежије, која je, према подацима што их je бан добио од њеног старешине, имала 12 села са 903 куће, односно око 1/7 укупног броја кућа у Банекој крајини. Обзиром да су војне власти већину крајишких даж бина и обавеза, укључујући и обавезу страж арењ а на граници, наметале на кнежије, a не на појединачна крајиш ка домаћинства, бан Јосип Естерхази je наредио, желећи да онемогући неједнако oriтерећивање крајиш ника, да ce величина кнеж ија колико-толико уједначи. Међутим, његова наредба, издана у грозници припрема за аустро-турски рат 1737— 1739. године, није била до краја спроведена. Због тога je приликом регулације Банске крајине половином XVIII века поново отворено питање величине кнеж ија, јер, како je потреба за њиховим уједначавањем оправдана у регуламенту од 15. новембра 1750. године, „m ejnše preveć bile su obteržene”. Д а би ce го убудуће избегло, али и из још неких других разлога, решено je да ce од територије две компаније, које су лосле регуладије представљале најниж е војно-организационе и територијалне јединице, образује no једна кнеж ија, односно 16 кнеж ија v целој Банекој крајини. Свака од њих требало je да има око 12 села са ириближно 400 кућа.н Кнеж ије су представљале својеврсне самоуправне територијалне заједнице крајиш каг становништва и, као такве, имале су до половине X V III века важ ну улогу у управном и одбрамбеном систему Банске крајине. Пре свега, биле су колективно одговорне за јавну безбедност на својој територији и за изврш авање низа материјалпих и радних обавеза према војним заповедницима. Ове обавезе су скупно наметане на кнеж ије, a кнезовима, њиховим изборним или општим пристанком прихваћеним старешинама, остављено je да их разрезују на појединачна крајиш ка домаћинства и да ce старају о н,иховом извршавању. H a тај начин je кнеж ијска самоуправа олакшавала заповедницима капетанија старање о већини управних послова, док 52 В. Р. Sučević, R azvitak „Vlaških prava” u Varaždinskom generalatu, Hi storijski zbornik 6, 1953, 44—45; АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271; Cnucu Лике u Крбаве, фасц. 4, док. 121. 53 АХЗ, Acta banalia, фасц. 3, док. 73; S. Gavrilović, Građa vojvođanskih arhiva o Banskoj krajini, 177—184. Yn. и: АХЗ, Acta congregationalia, фасц. 35, док. 16. 46

Г.АНСКА K l’A.ITIIlA (1638— 1751)

je крајиш иике штитила од претераног уплитања власти у њихов свакодневни живот."’4 Како у Банској крајини, осим капетанија, није било до половине XVIII века нижих војно-организационих области, као што cv, na пример, била војводства у Вараждинском генералату, њихову улогу су вршиле кнежије. Y одбрамбеном погледу су првенствено биле дужне, како je no казивању крајиш ника забележио војни аудитор Ференц Толнај 1751. године, no „zapovedi goszpodina com endanta ogra diti sztrase”. To je остваривано на тај иачип што су заповедници капетанија одређивали која ће кнеж ија и на коме месту поставити одређени број страж ара, a дужност кнезова je била да, заједно са народним војничким старешинама, одреде који he крајиш ници ићи на страж у и како ће ce смењивати. По кнеж ијам а су такође, како у рату, гако и у миру, образоване и основне формације крајиш ке милиције — компаније или чете. Због тога je већ приликом стварања првих кнеж ија вођено рачуна да свака од њих, no броју крајиш ких домаћинстава и за оруж је споеобних крајиш ника, буде довољно велика за попуњавање једие пеш адијске чете, чија ce уобичајена величина кретала од 100 до 150 људи. По неколико кнеж ија, пак, образовало je коњичке ескадроне. Стварањем регименти и компанија, као виших и нижих формацијских и територијалних јединица, кнеж ије су 1750. године изгубиле улогу војно-организационих области.5'

54 АХЗ, Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; Acta banalia, фасц. 9, док. 463; R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine III, 1—2; S. Gavrilović, Građa vojvo đanskih arhiva o Banskoj krajini 177—184. 55 АХЗ, Acta banalia, фасц. 4, док. 268; фасц. 10, док. 757; фасц. 16, док. 846, 848, 851; фасц. 20, док. 11; фасц. 32, док. 177; R. Lopašić, Spom enici hrvatske Krajine III, 41—42, 365—366; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији, 20.

47

III

РАЗВОЈ И CTPYKTYPA СТАНОВНИШТВА

Насељавање Баније, у ко јо ј je после изгона Турака крајем девете деценије XVII века затечено мало становника, било je основна претпоставка за њено укључивање у крајиш ки одбрамбени систем. Због тога су заповедници банијских тврђава морали да посвете доста пажњ е насељавању потчињених им области. Y томе им je ишла на руку околност што je дуготрајни бечки рат, воћен претежно на јужнословенском простору, покренуо велике сеобе балкаиског становништва. Премда су ове сеобе биле првенствено усмерене лрема панонским равнидама, једна од снажнијих миграционих струја, чије je извориште било у Босни и Херцеговини, слила ce и у крајеве између Купе и YHe. Захваљујући бројности пребега са туроке територије, као и знатном приливу досељеника са других страна, стекло ce у новој крајини до кр аја XVII века довољно становништва за њено привредно оживљавање и организацију одбране границе на Y hh. Каснија усељавања и природни прираш тај становништва довели су до тога да je Банска крајина већ у првим децепијама X V III века имала више становника него што je ш крта земља могла прехранити. Ова околност, али и неки други чиниоци, подетакла je поједине крајиш нике да наоусте своја станишта и преселе ce у друге крајеве Хабсбуршке монархије, куда су их водили стварни или, пак, само привидни изгледи да ће наћи повољније услове живота. 1. НАСЕЉАВАЊЕ КРАЈЕВА H3MEBY KYHE И YHE П родирући силовито и немилосрдно униш тавајући све што им ce нашло на путу, турски акини су у другој половини XVI века сломили поунски одбрамбени систем и -потпуно опустотпили област између Уне и Купе. Стариначко хрватско становништво, ако je имало среће да избегне смрт или одвођење у сужањство, повукло ce дубље у унутраш њост земље, делом чак и ван граница ,,остатка остатака” крал>евина Хрватске и Славоније. Y опустошеним крајевима нису могле да ce одрж е ни бројне тврћавице хрватског племства, na ce у једном документу из 1596. године спомиње „седамдесет пустих градов, кои су пусти међу Yny и Купу." Y тим околностима морало je те48


жиш те одбране од Турака да буде пренето на Кулу, где je образована Покупска крајина.' Загосподаривши крајевим а између Уне и Купе, Турци су настојали да на опустошеним земљиштима наееле ново становништво. Резултати њихових настојањ а нису довољно познати, али ce на основу малобројних података стиче утисак да им je једино пошло за руком да населе Поуње и .околину тврћава Зрин и Гвозданско. Како je крајем XVI века пропао покушај турског учврш ћивања на Купи, крајеви уз ову реку нису могли да буду кориш ћени за насељавање, пошто би ce становништво у њима стално налазило на удару петрињских и покупских крајиш ника који су t o k o m XVII века, отискујући ce у потрагу за пленом и сужњима, повремено допирали чак до Уне. Њихове провале, пак, пружале су могућност појединим турск им поданицима да под војничком заштитом пребегну у Хабсбуршку монархију. Ту могућност je до бечког рата иокористило неколико маших скупина турских поданика из Поуња.2 Већ у првим годинама бечког рата, док je тежиште ратних операдија било још у угарским равницаада, узнемирило ce хриш ћанско становништво у Поуњу и Босанској крајини. Д а би ce обезбедили од наступајуће војске, боеаиски „Rasd a n i” и други хриш ћани затражили су и добили заштитно писмо и з Беча. Али кићене фразе и уопштена обећања, каквима су цар Леополд I и заповедници његове војске t o k o m рата радо обасипали хриш ћанско становништво под турском влашћу, нису обезбедиле богзнакакву заштиту житељима Поуња и њиховој имовини приликом доласка царске војске 1688. године. У пљачкању поунског становништва, судећи на основу расположивих извора, најдаље су отишли војници бана Николе Ердедија. Због тога их je Лудвиг Баденски, као главнокомандујући на том сектору фронта, отпустио из војске и, не бирајући речи, обавесгио владара о њиховом држању. Ha захтев из Беча, хрватски сталеж и су у јесен 1688. године раш рављ али о поступцима својих војника и решили да казне оне који су отимали стоку од хриш ћана насељених са једне и друге стране Уне („ . . . tarn Christianis, quam etiam Ulachis, ultra, uel ad hanc partem fluuij Unnae com m orantibus .. .”). Y недостатку других података, наведени саборски закљ учак предетавља пажње вредно сведочанство о стању насељености Поуња у време изгона Турака из области измеБу Купе и Yne. Ha својим старим стаништима дочекало je ocno6obeH>e и српско и хрватско етановништво у области Зрина и Новог. H a такав закљ учак упућује чињеница што су хрватски стале1 Ј. Adamček, нав. дело, 249—259; A. Ivić, Neue cyrillische Urkunden aus den Wiener Archiven, Archiv für slavische Philologie 30, 1909, 201—202. 2 R. Lopašić, Spomenici hrvatske Krajine II, 368; III, 58—96; АХЗ, Acta Ca pituli antiqua, фасц. 51, док. 23; M. Vasić, Etnička kretanja u Bosanskoj krajini u XVI vijeku, Godišnjak Društva istoričara BiH 13, 1963, 236—242; A. Handžić, Pri log istoriji starih gradova u Bosanskoj i Slavonskoj krajini pred kraj X V I vijeka, Godišnjak Društva istoričara BiH 13, 1963, 323, 329.

49

BO.iHH C. ДАВНН

ж и у једној својој предетавци о проблему јурисдикције у новоослобођеним крајевим а изричито тврдили да „Zrinianus iam ab antiquo et im em orabili tem pore circa praesidia Novi et Zrin residebal, iortalitijs illis sem per subiectus".3 Затечено становништво y области између Kyiie и V hc , као u n o je већ речено, није било довољно бројно да би само могло носити герет одбране нове границе на Уни и сувомеђи од Уне до Петрове rope, na су војне власти биле принућене д а посвећују велику пажњу насељавању ослобођених крајева. Како ce за то није могло наћи довољно становништва у старим крајинама и на поседима хрватске вдастеле, поготово шхо je исељавање зависних сељака са властелинстава било отежано низом препрека, крајиш ким заповедницима није остало ништа друго него д а подстакну усељавање турских поданика, првенствено оних настањених у непосредној близини грамице. Захваљ ујући томе добили су пребези из Босне, a у мањој мери и Херцеговине, прворазредан значај за развој станавништва Банске крајине од к р аја XVII до половине X V III века. Форме у којима ce осгваривало њихово усељавање у област између Купе н Унс варирале су од организованог или, пак, стихијног померања већих популацпоних мнош тава до пресељвња неколико породица или поједипаца. Ссобс већих скупина становништва дешавале су ce, no правилу, у време ратова или непосрсдно no њиховом окоичан^у, док су сеобе мањег обима биле учесталије и мање зависне од стања аустро-турскпх односа. Сеобе турских поданика за време бечког p ara, како cv у спору око јурисдикције у области између Купе и Уне тврдили предсгавимци Вараждинског генералата, биле су добровољне и подстакнуте обећањем повластица свима к.оји пређу на хришКаиску' страну. Из љихових извеш таја вишим властима сазнаје ce да су крајишиици добмли заштитно писмо и од Лудвига Баденског 1688. године. Нажалосд , овај документ, на који ce крајиш ко становништво често позивало у одбрани својих права, није пронађен, већ ce о његовом садрж ају мож е стећи сахмо груба предоџба на основу навода у једном извештају Ханса Галера Ратном већу 1695. године, што није довољно за доношење поузданог суда о улози аустријске проиаганде у подстипан>у сеоба у Банију.4 Хрватски сталежи, који су представљали другу страну у снору око јурисдикције, заступали су становиште да би измеБу Купе и Уне требало разликоватп две скупине становништва: Зрињане и Костајничане. Први су, како je речено у једној саборској предсташш из 1696. године, живели од давнина у зринској областа, док су други до бечког рата насељавали крајеве између Костајнице и Бам.адуке. Зрн3 A. Ивић, Миграције Срба у Славонију t o k o m i6, 17 ii IS сто/ieha. Суботпua 1926, 124— 125; R. Lopašić, Spom enici hrvatske Krajine III, 18—23, 52—55, 58—96, 445; Zaključci H rvatskog sabora I, 507. 4 R. Lopašić, Spom enici hrvatske Krajine III, 18—23, 58—96.

50

Б Л Н С К А К Р А ЈИ Н А (1688— 1751)

њани су дочекали ослобоћење на својим старим стаништима, помаж viiii хришИанској војсци да ослободи њихова насеља. Костајничани су ce, лак, доселили у костајничку област после ослобођења noунских тврђава, када им je оостанак на њиховим старим стаништима отежавала банока војска, ил>ачкајући и униш тавајући њихова насеља. Због тога, no схватању хрватских сталежа, становништво у костајничкој облаети не може ce рачунати у добровољне пресељенике. Провером сведочења хрватских сталежа, утврђено je да су бански официрн стварно организовали повремене упаде на турску територију, али je тешко pehu да ли су насиља над тамошњим становништвом подстицала његово пресељавање на хриш ћанску страну. Сигурно ce зна само да су поједина босанска села, у жељи да ce заш тите од насиља и пљачке, иристајала да плаћају „харач” хрватском бану.5 Сећање на сеобу за време бечког рата, због драматичности тренутка у коме je изведена и теш ких услова у којим а су годинама живели пребези, дуго je било ж иво међу крајиш ницима у Банији. Тако су ce, на пример, још половином X V III века сећали да њихови „ргаroditely, dedi у otczi, ovu zemlyu u teškom sztrahu turszkom naszelili ieszu u veliku y gusztu sum u, da po nekoliko lett pod lubom sr'tati m o rali szu u szamoi sumi, y od onud goleme sztrahe y velike nevolye od nepriatelya Turchina podnassati y terpeti m orali, vnogi m entuiuchi sze otcza y m atere, vnogi b ra ta y szesztre, a nekoi sene y decze, vnogi razgaseni kopitam i turszkeh kony, vnogi pom orieni puskam i y szablyami, a nekoi ognem poseseni, a nekoi na viechna szusanysztva i zakona promienyenie i izgublyenie razvedeni i raznesseni, a nekoi na velikoi czeni van puštati ieszu, a vnogo k rat posesene nasse czirkve, kuche, m arh a odegnata i im etek odnessen”. Костајнички крајиш ници, за које су хрватски сталежи тврдили да су ce доселили под принудом, писали су крајем Tpehe деценије X V III века у једној представци Х рватском сабору да „još za negdašnjega gospodina E rdedi M iklovuša na K rajinu K ostajničku na parolu i obećanje pravic vnogo i pism a vnoga došli su bili i nastanili se”.6 5 R. Lopašić, Spom enici hrvatske K rajine III, 11—12, 52—55. Архив JA3Y у Загребу, DC XXII, док. 87, 122; B. Дабић, Прилог проучавању ратне привреде у Хрватској, Славонској u Банској крајини, 100—101. Један од већих пљачкашких похода y Босну, у коме су учествовали костајнички, зрински и дубички крајишници, извршен je 1691. године и донео je учесницима богат плен. Само дубичком капетану, канонику Николи Шкрлцу, припало je, на пример, око сто грла рогате стоке и дванаест турских поданика. Ha његов део плена, посебно на сужње, појагмили су ce и осхали загребачки канониди, na су, на крају, принудшхи Шкрлца да им уступи откупнину примљену за ослобођење пет сужања. Једног сужња морао je да да сиеачком управнику каптолских поседа, пошто je он заробљенике хранио у Сиеку. Преосталих шест сужања дато je сисачким ђумлијама, да откупнину за њих поделе између себе и „тиме ce осоколе”. Види: Lj. Ivančan, Podaci о zagrebačkim kanonicima II, 661 (рукопис у АХЗ). 6 АХЗ, Acta banalia, фасц. 32, док. 177; S. Gavrilović, Građa vojvođanskih arhiva o Banskoj krajini prve polovine X V III stoleća, Starine JAZU 54, 1969, 143—144.

51

В О Ј И Н С. Д А Б И П

Доеељеницима у области између Купе и V j i c , независно од тога шта их je покренуло на ееобу, крајишки заповедницл су, „hotejuchi z junaki krainu puniti i jach ati” , одређивали место за иасел.авање и додељивали земљу. Том приликом издаван им je лични или, пак, заједнички „котарски лист” , који им je служ ио као доказ њиховог права на додељени посед. У „котарским листовима” била су у основннм цртама уређена и права и обавезе досељеника, посебно обавеза војничке служ бе, к ојом je било и условљено право коришћења додељене им земље.7 Сигурно je да ce у првим годинама no ослобођењ у слила у област између Купе и У не веома снажна миграциона струја, али ce њен обим не мож е поуздано утврдити, јер у расположивим изворима налази ce неколико различитих процена броја досељених крајишких породица. Према тврђењу хрватских сталежа, садржаном у једној представци владару, преселило ce из Босне у Поунску крајину д о 1696. године око шест хиљада породица са око двадесетпет хиљада душа. K. М. Турн и JI. Зинцендорф, који су no налогу из Беча истраж ивали прилике у Банији 1697. године, обавестили су владара да v овој области има око две хиљаде и шест стотина кућа, територпјално организованих у двадссетак кпежија. Како су и каснијих годипа пристизали нови досељеници, јагма за земљом била je велика, што јс д оводило до многих сукоба, како хмеђу самим крајишницима, тако и изм еђу крајишника и војних заповедника. Почетком X V I I I века осећала ce већ оскудица незаузете земље и када су становници Зринског поља морали 1703. године напустити своја станишта, јер je њихов крај требало вратити Турцима, помишљале су војне власги на могућност да их населе у глинској области, на земљиштима која би ce ослободила расељавањем неспособних и без дозволе насељених крајишника. Слободне земље било je доста само још на црквеним и световним властелинствима у Банији, пошто су њиховн господари насељавали само оне досељенике који су пристајали на полож ај зависних сељака.8 Д о нових масовних сеоба становништва са турске територије у Банију дош ло je при крају аустро-турског рата 1716— 1718. године и непосредно no потписивању мира у Пожаревцу. Банској крајини враћено je тада Зринско поље, a, поред тога, припао jo j je и простран појас земљишта са босанске стране Уне. Како су ови новоприпојени крајеви тешко опустошени ратом, било je у њима даста пустоселина погодних за насељавање новог становништва. Ta пуста земљишта rioчели су још t o k o m рата запоседати становници са хрватске стране 7 Н ек и примери: А Х З , Acta com missionalia, кут. 1, фасц. 3, док. 12; кут. 3, фасц. 7, док. 6,и7; Acta banalia, фасц. 11, док. 111; R. Lopašić, Spom enici hrvat ske K ra jin e I I I , 8, 102, 122— 123, 128, 239— 240. „Котарски ли ст'’ за свој посед добио je и православни манастир Комоговина (Архив C A H Y у Сремским К арловцима, П М ,Д ” 335/1772). 8 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 11— 12, 58— 96, 231— 232; НАЗ, Epistolae, том 27, док. 97— 98; том 32, док. 41.

52

БАНСКА К РАЈИ Н А (1688— 1751)

Yne, иако je подбан Иван Драижовић забранио да ce то чини пре коначне одлуке виших власти. П осле а у с т р о - т у р с к о г разграничења крајем 1718. године, насељавање крајева са босанске стране Vne вршено je претежно становништвом придошлим из унутрашњости Босне и Херцеговине. Наж алост, читав ток ових сеоба није познат, јер их бански официри нису пратили онако пажљиво како je то, на пример, чињено у Посавској крајини, где ce после Пожаревачког мира такође доселило мноштво турских поданика. Колико-толико података сачувано je само о насељавашу босанског дела Д убичке капетаније, где ce о томе старала посебна комисија сачињена од стране представника загребачког каптола.9 Прву већу скупину досељеника довео je у новоприпојени део Дубичке капетаније кнез Ц вијо Котур, који je почетком 1719. године затражио од каптола сагласност да насели педесет српских породица у „puszteh szelah Jelovczu, Gornoszelczy y Pobergiany” . Y својој молби, к оју je највероватније написао неко од представника каптола у име молиоца, обећао je да ће и он и њетови „К отурани” , дотадашњи турски поданици, „pokorni plachniki b iti” и верно „kraine у kotara Dubichkoga braniti y nasse g/oszpo/de vszakum szlusbum szkoiu zapovedali budi verno y possteno szlusiti” . Њ ихову м олбу подржао je дубички капетан, na није било разлога да она не буде прихваћена и од стране каптола. Ипак, сви Котурани ниоу насељени баш у оним селима у којима су ж елели да ce населе. Сам кнез Ц вијо Котур, на пример, насељен je у селу Јаковљевићу, где je прво био десетник, a касније војвода. Звање кнеза није м у признато највероватније због тога што je читав босански део Дубичке капетаније чинио једну кнежију, којом je годинама управљао кнез Видак Вулетић из села Клековца.10 Д ругу велику скутгину досељеника, к о ју je чинило око шездесет породица „katolikov H o rvato v” , довео je у дубичку област Марко Биондић, вероватно босански фрањевац. Већина досељеника из ове групе насељена je у Босанску Дубицу, ако чије тврћаве je тада образовано пространо подграђе, док je само неколико породица смештено у околна села. Према обећању добијеном пре сеобе требало je да ови досељеници чине посебну ж упу, али ce томе супротстављао жупник из „старе вароши” . П осле низа представки, које je Марко Биондић писао у своје име и у име досељеника, црквене власти у Загребу пристале су да испуне раније дато обећање, na je образована посебна жупа у Босанској Дубици. Иптересантно je да je приликом канонске визитације ове жупе 1736. године записано да њен жупник Марко 9 С. Гавриловић, С р б и у Хрватској у X V I I I веку, Зборник за историју M a xime српске 14, 1976, 22— 23; G. Bodenstein, нав. дело, 156— 190, 359— 389. Обимна грађа каптолске комиеије у: А Х З , Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 7, док. 65. 10 А Х З , A cta banalia, фасц. 4, док. 268; A cta Capituli saec. X V I I I , фасц. 7, док. 62, 65; фасц. 8, док. 2.

53

В О ЈИ Н С. Д А Б И В

Биондић уопште не зна латински и да црквену служ бу држи на народном јези к у („lin qu a illyrica” ).11 Споменуте две скупине досељеника чиниле су ca.vio једну четвртину од укупно 408 крајишких кућа пописаних у босанском делу Дубичке капетаније 1726. године. Н и је познато одакле су ce доселили други крајишници и како je текло њихово насељавање. Уколико није реч о затеченом становништву, неке претпоставке о њиховом територијалном пореклу м огу да ce граде на основу чињенице што ce у споменутом полису ерећу и крајишници са надимком или презименом Словинац (9), Личанин (5), Бишћанин (4), Лушчанин (3), Бошњак (2), Змијанац (2), Плашчанин (2), Брложанин (2), Дубичанац (2), Петропољац (1), Кнеж опољац (1), Бачинац (1) и Полимац (1). М оже ce такође претпоставити да je извесну уло гу у организовању њиховог насељавања имао клековачки кнез, који je, полажући заклетву предвиђену за кнезове, преузео и обавезу да ce стара о насељавању сво је кнеж ије и да спречава исељавање становништва. Оигурно je, пак, да je већина досељеника насељена под истим или приближно истим условима као и становници Босанске Дубице, који су приликом насељавања морали да плате десет форинти „госпоцког рсгала” и да ce обавеж у да ће сваке године, поред војничке служ бе, давати по један талир од куће.12 Аустријска војска, у к о јо ј су у великом б р о ју учествовалп и крајишници, претрпела je већ на самом почетку рата 1737— 1739. r o дине озбиљне неуспехе у Босни — тежак пораз код Бањалуке и крах опсаде Бужима, што, свакако, није могло да буде подстицај за обимније сеобе турских поданика у Банију. Али, ови порази, као и турска протуофанзива у јесен 1737. и у лето 1738. године, нодсгакли су масовно прелажење становништва и з босанског дела Банске крајине у крајеве са хрватске стране Уне. Прве вести о узнемирености тамошњег становништва потичу јо ш из марта 1737. године, када јс костајнички вицекомандант упозорен да становници насеља са босанске стране У не не би требало да налуш тају своја станишта пре него uiro стварно лоч н у непријатељства са Турском. Међутим, t o k o m лета п остала je ситуација неупоредлво тежа, na су већ и војне власти увиђале потребу да ce са босанске на хрватску страну Уне повуку жсне и деца и пребаце ствари од вредности. Али, тада je сгихија већ узела маха и више ce није м огло спречити становништво из прекоунских крајева да неорганизовано и у паничном страху од Турака напушта своја станишта и оклања ce у безбедније крајеве — Банију и Славонију. Они који су остали у својим селима, или су ce у њих вратили када су непријатељства престала, морали су после склапаља мира v и А Х З, Acta Capituli antiqua, фасц. 72, док. 4; Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 8, док. 2; Н А З, K anonske vizitacije. Protokol 112/1, f. 17; B. Дабнћ, Прс<)ставке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 25— 28. П л ан тврћавс: Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 8, док. 77. 12 А Х З , Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 7, док. 65; фасц. 8, док. 2; В. Да бић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 25— 28.

54


Београду 1739. године да ce определе за сеобу у друге крајеве Хабсбуршке монархије или да ce помире са чињеницом да ће поново доспети под турску власт. Нема поузданих вести о томе колико их ce определило за прву могућност. Зна ce само да je део хрватског живља из Босанске Дубице и суседних села пресељен 1742. године у (Јремску Митровицу. М еђу пресељеницима, судећи на основу пописа становништва Сремске Митровице из 1749. године, налазио ce и М арко Биондић, који je, као што je већ речено, организовао сеобу католичког живл.а у Д убичку капетанију крајем друге деценије X V I I I века.13 П осле Београдског мира била je пажња аустријске спољне политике управљена на Средњу и Западну Европу, док ce у политици према Турској инсистирало на очувању мирних односа. Како су због тога изостали и ратови на Балкану, већих сеоба турских поданика у Банску крајину није било све до пред крај X V I I I века. Сеобе мањих скупина турских поданика, као и сеобе појединаца, нису у већој мери завнсиле од стања аустро-турских односа и због тога нису престајале чак ни за време мира. Мећутим, одвијале су ce углавном неприметно i i ретко су остављале траг у изворима. Ако су га, понекад, и оставиле, било je то сасвим случајно. Због тога je скоро немогуће проценити њихов допринос повећању становништва у Банској крајини, али ce иретпоставља да он није био мали. За прву половину X V I I I века сачувани су подаци само о неколико таквих сеоба, али je већ и то довољно да ce уочи нека врста обрасца no коме су ce обично одвијале. Наиме, за првим досељеницима, који су долазили као нека врста претходнице, касније с у ce досељавали њиховп сродници и суседи са старих станишта. ¥ том погледу, чшш ce, карактеристична je сеоба иет српских породица, к оје je из Босне у Банију преселио костајнички каплар Благоје Велисављевић. Према записнику са његовог саслушања у тамници, где je затворен због кршен.а санитарних прогшса, сазнаје ce да je Благоје Велисавл,евић, иосредством варошког кнеза, затражио почетком фебруара 1743. године од свог команданта дозволу да из Турске изведе свог брата и још пеколико других турских поданика. Када je командант одбио његову молбу, он je дошао у везу оа управникојм костајничког коптумаца и, уз помоћ мнта, добио пропусницу за прелазак преко граиице. Kopnc reh и ce овим документом, без кога ce није м огло прећи поред стража на Уни, Благоје Велисављевић je у друштву са још једним крајишником иревезао једне ноћи са босанске на банијску страну реке пет породица, њихову стоку, жито, покућство и одећу. Понекад je коначном насељавању појединих турских поданика могао да претходи и њихов привремени боравак у Банији ради обављања одређених послова или испитивања могућности за насељавање. Један гакав случај десио ce, na пример, 1750. године, када je у околину Костајпнце дошла једна скупина „турских Влаха” и од војних власти, 13 А Х З, Acta banalia, фасц. 8, док. 64, 178; фасц. 9, док. 413; фасц. 14, док. 177; фасц. 15, док. 547, 581, 646; фасц. 18, док. 146; фасц. 24, док. 271; Acta uroarialia et conscriptiones bonorum , фасц. 73, док. 11.

55

ВОЈИН С. ДАБИ И

којима je сваки нови досељеник био добродош ао, добила земљиште „za naszeliti sze ali drugach p rikrepiti sze” .14 Сеобе турских поданика, без обзира на форме у којима су ce остваривале, одиграле су прворазредну уло гу у насељавању Банске крајине. Д алеко мањи значај за насељавање крајишке територије, али пресудан за насељавање влаетелинетава у Банији, имале су миграционе струје из хрватских провинцијалиих крајева, посебно из Покупља и Посавине. Пуста земљишта између Купе и Уне лредстављала су велики изазов за сиромаш није сељаке у покупским селима, na су неки међу њима већ у другој доловини X V I I века прелазили на другу страну Купе и тамо, што су касније посебно истицали, „jo s za turszkoga sztraha zem liu zauzeli, odkerchili y odorali” . Најчешће cy запоседали земљишта некадашњег бискуловог топуског и храстовичког властелинства, али ce, због „турског страха” , нису на њима трајно иасељавали, већ су их само повремено обрађивали. Када ce за врелме бечког рата, како je у својој м олби за доделу земље писао храстовички војвода Филип Бунчић бискупу Александру М икулићу 1689. године, „ро bosie milosche kraina raszprosztranila” , многи Помупци, већином бг:скупови поданици, затражили су од бискупа сагласност да трајпо задрже запоседнута земљишта на његовим прекокупским поседима. Њ ихове молбе су углавном усвајане, поготово када je била реч о молиоцима, који су, како ce једном приликом изразио управник пакупских поседа загребачке бискупије Амброз Кузмић, „zadrusi dom a” , na су могли, „dom a ostavivssi pol drusine” , другу половину чељади из задруге преселити на нова станишта. Упркос доброј нол.и свих заинтересованих страна, пресељавање покупских сељака и образовање новпх насеља у прекокупским крајевима одвијали су ce успореним ритмом, јер пресељеници, због несређених прилика у области између Купе и Yne на прелазу из X V I I у X V I I I век, нису ж елели да нагло кидају везе са матичним породицама. Д о мира у Сремским Карловцима 1699. године постојао je и страх од обнове турске власти у крајевихма са хрватске стране Уне, na су неки колонисти, руководећи ce традиционалним сељачким опрезом, тражили чак и пиемену гаранцију да he ce моНи у том случ ају „nazopet na sztarinu povernuti” . Почетком X V I I I века, када су ce прилике у Банији колико-толико нормализовале и каца више није било основа за страховање од обнове турске власти, добила су дотад мање или више привремена станишта покупских сељака у прекокупским крајевима трајни карактер, образујући двадесетак компактних хрватских насеља уз Купу. Y ова насеља временом су пристизали нови досељеници, како из Покупља, тако и са друтих страпа, привлачени повољним условима за насељавање и обил^ем обрадиве земље.15 14 А Х З , Acta banalia, фасц. 20, док. 30; Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138. 15 Н А З, Libelli supplices, том 4, док. 94, 167; том 6, дсж. 4, 7, 34, 42, 69, 71, 103, 162, 167, 171; том 7, док. 25; том 8, док. 13, 20, 21, 34, 69, 70; t o m 10, док. 61, 87; R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 152— 154; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији, 21— 24, 27— 28.

56


Д ок су досељеници из Покупља насељавали углавном бискупове поседе, миграционе струје из других хрватскшх крајева, иосебно из Посавине, одиграле су кључну уло гу у образовању хрватских насеља на пространим поседима загребачког каптола (Горе) и породице Кеглевић (Тополовац) у Банији. H a горско властелинство већино.м су ce досељавали сељаци с других каптолскнх властелинстава у унутрашњости земље. Досељеници на банијском делу тополовачког властелинства потицали су, што je изричито наглашено у записнику сачињеном приликом канонске визитације новостворене суњске жупе 1727. године, „ex varys partibus et regionibus” . Због свог различитог територијалног порекла, no мишљењу састављача споменутог записника, били су мећусобно несложни. Ипак, чини ce да су већину међу њима чинили доеељеници из Посавине. Прва скугоина посавских сељака дошла je из Лекенека и Пешченице 1697. године и населила ce код „Суњских разлева” . 0 територијалном пореклу осталих досељеника на суљском делу тополовачког властелинства могу ce правити само претпоставке на основу чињенице што некадашње меће овог властелинства, баш као и међе бискупових и каптолских поседа, представљају и данас грубу границу између кајкавоког и штокавског говорног подручја у Банији.16 Премда су ce досељеници из хрватских провинцијалних крајева првенствено иасел^авали на банијским властелинствима, неки међу њима сместили су ce и у селима на крајишком земљишту, обично оним уз међе властелинстава. Према истраживању С. Павичића, Хрвати из сисачке Посавине, Полоњ а, Иванића и Дубраве, као и досељеници из „горанске стр ује” , битно су допринели насељавању Јасеновачке капетаније. Посебно велики допримос дали су насел^авању Дреновог Бока, Крапја и Пуске.17 Ha крајишка земљишта и на властелинства у Банији сливале су ce од краја X V I I века такође н миграционе струје из других крајишких области и Приморја. „O d Suraberka, у od Gom irya у osztalih vlaških szell” , како су становници Оредичког абавестили загрсбачког бискупа Александра Микулића, доселила ce пре 1695. године једна овећа скупина српских крајишника и настанила ce у околини Кирина. Тачан број досељеника није познат. Према једном познатом извору о овој сеоби, њих je могло да буде „nekoliko szto glav, m ore biti i jezero.” Неколико, пак, година касније Јаћим и М ануел Михчевић су, како су 1703. године тги сали, „peszdeszet his vlaskeh szinov iz gorne Karlovachke kraine vu Thopuszku sztat dopeliali” . Организовањем ове сеобе задужили су Boiне власти, na им je тадашњи петрињски капетан за награду доделио 16 А Х З, Acta commissionalia, кут. 1, фасц. 3, док. 12; Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 4, док. 11; R. Lopašić, Spom enici hrvatske K rajine, 102, 105; Д . П е гровић, Г о в о р Баније u Кордуна, Загреб 1978, 16— 17, 201. Н АЗ, K anonske vizitacije. Protokol 12/III, f. 116— 117. 17 Н АЗ, K anonske vizitacije. Protokoli U / I I , 12/III, 13/IV i 112/1; S. Pavičić, P o d rijetlo hrvatskih i srpskih naselja i govora u Slavoniji, Z a g re b 1953, 227.

57

DUJU II t

; '1.1!:

старешинство над досељеницима: Јаћим je ностанљен за кнеза, a Мануел за војводу. Ha тој дужности налазили су ce до јесени 1703. г о дине, када их je, због тога што су признали загребачког бискуиа за свог земљишног господара, под притиском народа сменио глипски велики капетан Фрањ о Делишимуновић. По њиховом смењивању, за новог кнеза постављен je неки Косановић за кога ce тврдило да такође потиче од „sztarih uszkokov” из Карловачке крајине. После доста масовних сеоба крајем X V I I века, миграциона струја из Карловачког генералата и Лике у Банију постепепо je, чипи ce, азгубила своју некадашњу снагу и важност, али до половнне X V I I I века пи је потпуно усахла.18 Нема много сведочанстава о сеобама из приморских крајева у Банију, што не значи да ни сеоба није било. Y изворима су npoirabeiiii подаци само о две сеобе, али, сигурно, оне пису билс једипе. Прва скупина досељеника ,,od morszkoga brega” , меких стотињак породпца, населила ce на прелазу из X V II у X V I I I век у глинској областн, између Топуског и Перне. Д руга скупина, пак, населила ce такоће у глинској области крајем друге деценије X V I I I века. Овн досељеници „ех partibus m aritim is'', којима je глински велики капетап Павао Патачић доделио место за насељавање у глинском подпраБу, били су каголичке вере. Њ ихов тачан број у време насељавања нггје познат, али зна ce да су осамнаест година касније имали тринаест кућа са деведесетак душа и да су, како су писали бану Јосииу Естерхазнју, били веома сиромашни.19

2. И С Е Љ А В АЊ Е

К РА ЈИ Ш Н И К А

V СРЕМ, CJIABOHHJV

И BOCHY

К олико ce могло сазиати, првм нокушај исел.авања крајнппшка ri3 Бапске крајине десио ce већ на прелому X V II н X V I I I века, када je један поближ е негшзнат број Срба из костајничке области намерно да ce пресели у ,,Доње крајеве” — Славонију и Срем. Обавешген о томе, бан Адам Баћањи наредио je 14. августа 1700. годмне Петру Кеглевићу, команданту Костајнице, да дозволи сеобу ca.vro опи.ма којп нису способни за војну служ бу, али и то под условом да сс пс вратс на турску страну. Y погледу способних крајишшгка нареБено му je да чека од луку к о ју je бан требало да донесе у договору с Ратиим већем у Бечу. Н ије иознато шта je, на крају, одлучено, али сама чињеница да je за доношење такве одлуке бану било потребпо и мишлјС18 Н А З, Libelli supplices, том 6, док. 69; Epistolae, тим 32, док. 22; В. Дабић, Граћа о бунама у Банији, 26; S. Pavičić, S eobe i naselja u Lici, Z born ik za narod ni život i o biča je Južnih Slovena 41, 1962, 268. O узроцима исељ авањ а становнишгва из Х рватске к раји н е на п релазу из XVTT у XVTTT век вндгт: R. Lopašić, S pom enici hrvatske K rajin e III , 175— 176. 19 А Х З , A d a congregationalia, фасц. 228, док. 221; 11A3, Libelli supplices, im i 7, док. 99.

58

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

ње надлежних чиналаца у Бечу јасно указује какан су значај војне власти придавале проблему исељавања становништва.'0 О исељавању становника Банске крајине говоре и нске вестп с почетка X V I I I века, a најмасовнија сеоба десила ce 1715. године, када je око хиљаду становника напустило своја станишта н нреселило ce у Срем. И каснијих година напуштали су Крајину многи крајишнпци, једни само привремено, a други, пак, за стално. Мећутим, на основу података којима ce расиолаже немогуће je поуздано утврдитм обнм исељавања и његове последице no стање насељености Банскс крајипе.21 Војне власти, сасви.м разумљиво, нису гледале благонаклони на исе.Бавање сгаповништва, али нису имале могућнрсти да га потпуно спрече. V настојању да га што више отежају, забрањивано je онима којп с\' ce исел>авали да продају своја зехмљишта и куће, мада у другим приликама расиолагање пепокретном имовином није било тако доследно ограничено. Ова мера погађала je крајишнике, na су они, нмајући у виду чињеницу да су до својих земљишних поседа дошли плаћањем великих регалија заповедницима капетанија, траж или крајем rpehe деценије X V I I I века да им ce дозволи продаја непокретне имовине и сеаба у друге крајеве Х абсбурш ке монархије. Али, тај њихов захтев, као и многи други, није испуњен. Y с лу ч а ју сеобе крајишници су и даље губили сву своју непокретну имовину, што je посебно тешко погађало оне који су само привремено наоуш тали своја станишта. Како су no њиховом повратку настајали мучни и дуготрајни спорови око питања коришћења земље, бан К арло Баћањи наредио je 1746. године крајишким заповедницима да буду обазриви у располагању привремено напуштеним иоседима.22 Y иокуш ају да ce сттречи исељавање станавништва најдаЈне ce отншло у Д убичкој капетанији, где су кнезови морали да ce обавсжу да ће пријављивати свом капетану сваког крајишника који покуша да напусти њихову кнеж ију без сагласности војних власти. Vколико би, пак, неки крајишник успео да побегне неопажено, кнез je био дужан да га пронађе, ухвати и доведе натраг. Ако му то ne би пошло за руком, морао je да заплени сву бегунчеву имовину у корист вој111 ix власти. Hu je познато да ли су и кнезови v другим областима Банске крајине морали да спречавају исељавање становништва. K o j i h ко ce могло сазпати, такву обавезу имали су само јо ш кнезови и примићури у неким нашим крајевима под турском влашћу, где je, 20 Архив JA3Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 1, док. 34. 21 С. Гавриловић, С р б и у Хрватској у X V I I I веку, 19, 38. Yn. и нпм. 22— 26. 22 АХЗ, A d a banalia, фасц. 27, док. 107; Acta commissionalia, кут. 3, фаец. 7, док. 7, 10— 11; S. Gavrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 143; B. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 37, 39, 41— 43, 49. Због заоранс иродаје непокрегне имовинс пршшком исеЈБавања жалилн cv ce краји-шници први пут 1712. године (F. Rački, D op isi izm eđu krajiških, turskih i hrvatskih častnika, Starine JAZU 12, 1880, 35— 37).

59

ВОЈИН С. ДАБИБ

из финансијских разлога, везивање становништва за земљу било у о бичајена појава.23 Тражећи да ce омогући несметано исељавање становништва, костајнички крајишници су крајем треће деценије X V I I I века уверавали војне власти да je њихова област пренасељена („m it vielen Volk überhäufet’’). Мада y овој тврдњи, чини ce, има доста свесног претеривања, многе чињенице ук азују да ce у крајишком делу Баније у првој половини X V I I I века осећала ооиудица обрадиве земље, како због природних услова, тако и због забране крчеља шума. Осим тога, војни заповедници су додељивање земљишног поседа условљавали плаћањем поприличних сума новца на име „регала” , што je сиромашније крајишнике онемотућавало да дођу до задовољавајућих количина земље. Због тота je за њих сеоба у друге крајеве, где ce могло лакше доћи до земље, представљала једино могуће решење. Чињеница да je оскудица обрадиве земље била један од најважнијих узрока исељавања становништва није промакла војним властнма. Ha то je, наводно, указано и бану Јосипу Естерхазију када je, за иреме рата 1737— 1739. године, тражио од Н иколе Петковића, заповедиика Глипске крајине, да објасни због чега нема под својом командом више војника. Н икола Петковић му je тада одговорио, како ce касније ирисећао и забележио, „da nekoi, pri malo zemlie buduchi i hraniti sze ne moguchi, grunte osztavili szu” . Ови напуштени поседи, ca којих cy ce крајишници иселили, били су потом пописани и подељени онима који су остали. И творци регуламента за Банску крајину из 1750. године били су свесни чињенице да многи крајишници „na maloj zem lji stati nemogući, vrem enom odsele ali tak siromašni postanu da niti duž ne činiti službe niti ostale krajinske obnašati mogu terhe” . Али, no њима, уситњени поееди бшш су првенствено последица деобе кућних задруга.24 Крајишниди који оу ce исељавали из Баније ради оскудице земље одлазили су обично у Срем, a нешто ређе у Славонију. Y „Дон>е крајеве” , како je најчешће називан Срем, одлазили су и они које су неродне године и велике глади принудиле да привремеио, „doklam bog bolsa letta da” , напусте своја станишта. Овакви случајеви били 23 А Х З , A cta C a p itu li saec. X V I I I , фасц. 7, док. 65; Д. Б ојанић, Т урски закони u за кон ски проп иси из X V u X V I века за см едеревску, круш евачку u видинску област, Београд 1974, 45— 46, 57, 80. Н и овако строги прописи нису успели да спрече исељавање становништва из дубичке области. Такав закл>учак намеће ce na основу чињенице што je дубички заповедник остваривао почетком четврте деценије X V I I I века знатне приходе продајом земљишта, напуштених пресељавањем к раји ш н и к а у друге области (А Х З , A d a C a p itu li saec. X V I I I , фасц. 8, док. 71). 24 S. G avrilović, Građa vojvođ a n skih a rhiva o B a n sk oj k ra jin i, 148, 159, 181; А Х З, A cta com m issionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 10. П рем а забелеш кам а П . Р. Витезовића, к о ји je краће време пратио ток аустро-турског разграничењ а после мира у Сремскидм К арловцим а, „В л а си ” измеБу Купе и ¥ н е су већ на прелазу из X V I I у X V I I I век ш в о ри ли „da n eim aju dosta zem lje, p a im se v a lja drugam o seliti” (R. Lopašić, S p o m e n ici hrvatske K ra jin e ITT, 149).

60


су прилично бројни, јер je и глад у Банији у првој половини X V I I I века била честа појава. Мећутим, није искључено да су поједини банијски крајишници привремено напуштали своје домове и одлазили у Срем и ради истраживања могућности да ce тамо за стално населе.25 Осим у Срем и Славонију, становници Банске крајине исељавали су ce и у „Т у р с к у ” . Међутим, за разлику од Личана, који су ce, према истраживањима С. Павичића, враћали у наше крајеве под турском влашћу из економских разлога, Банијци су, колико ce м огло сазнати, беж али на турску страну само када су ce склањ али од притисака војних заповедника или, пак, у ж ељ и да избегну одговорност због почињених кривичних дела. Бежање на турску територију посебно je узело маха приликом регулације Банске крајине половином X V I I I века. Тада je, на пример, само из компамије капетана Петковића, како су ce за време буне 1751. године ж алили крајишници, „pred velikem nyegovem sztrahom i teskem boiem 6 kuch zevszem u Turke uszkochiiti m oralo” . Пош то им ни на турској територији нису баш цветале руже, неки бегунци враћали су ce поново на своја ранија станишта у Банији.26

3. У ТВ РБ И В А Њ Е БРОЈА С Т АН О В Н И К А БАНСКЕ К РАЈИ Н Е OKO П О ЛО ВИ Н Е X V I I I BEKA С ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ H A П И Т А Њ Е СТАРОСНЕ C T P Y K T Y P E С ТАН О В Н И Ш ТВ А Од краја X V II до половине X V I I I века није сачињен ни један попис у коме би били обухваћени сви становници Банске крајине, без обзира на њихов пол, узраст и верску припадност. Такви пописи нису вршени највише због тога што војне власти, обзиром да су биле заинтересоване само за број крајишника способних за војну служ бу, нису до пред крај X V I I I века осећале потребу за подацима о целокупном становништву. Како ce без ових података не мож е стећи потпунија представа о развоју становништва и о стању пасељености Банске крајине, неопходно je да ce до њих доће посредним путем. Kao полазна тачка за израчунавање броја становника мож е да аослуж и попис Банске крајине који je 1744. године сачинио краљевински комесар Јосип Сермаж. Будући да су у овом попису, поред 25 А Х З, Acta com missionalia, кут. 3, фасд. 7, док. 6, 11; A cta urbarialia et conscriptiones bonorum , фасц. 73, док. 11; А рхи в J A 3 Y у Загребу, Acta K eglevich iапа, фасд. 1, док. 34; С. Гавриловић, С рби у Хрватској у X V I I I вгку, 19, 38; В. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 39, 41— 43. Исељ авањ е због „гладног врем еда” дастављедо je и у другој половини X V I I I века (А Х З, Banska generalkomanđa. П ро т о к о л заловеди. Заповед од 30. ју н а 1764). 26 А Х З, Acta banalia, фаоц. 6, док. 400; фасц. 32, док. 177; Acta C onfinii croatici, фасц. 6, док. б.б.; Н АЗ, Epistolae, том 34, док. 64; В. Д абић, Представке, жалбе u тужбе крајшиника Банске крајине, 31, 38; S. Pavičić, S eo b e i naselja u Lici, 264.

61

В О ЈИ Н С. Д А Б И К

осталог, садржани и подаци о öp ojy крајишких домаИинстава, приближ ан број становника може ce нзрачунатм множењем броја домаћинстава са одговарајућим коефицијентом — са претностављеном или утврђеном величином просечног крајиш ког домаћинства. Овако добијени резултат није потпуно поуздан, већ има само оријентациону вредност. Ради његове веће поузданости, посебна пажња мора ce п о светити утврђивању величине просечног крајишког домаћинства половином X V I I I века. Број чланова у просечном крајншком домаћипству зависио je од тога да ли су у Банској крајини биле pacnpocrpaii,eiiи јс инокосне породице или, пак, проширене породиде и кућне задруге. Уколико су проширена породица и кућна задруга биле присутније, просечио домаћинство м орало je имати већи број чланова пего у случају да je преовладавала инокосна породица. Д а опредељивање за једну од наведених могућности не би би ло случајно, пошто од rora зависи и избор траженог множиоца, у трагању за поузданиј им одговором о величини просечне крајишке порадице мора ce поћи од сачуванпх пописа Банске крајине. Тако ce, на пример, у попису из 1744. године уочава да je на 6554 крајишке куће, колико их je укупно било у Банско ј крајини, долазио у просеку 2,21 мушкарац с п о с о б а н за војну служ бу и 1,98 дечака и младића испод 18 година живота. Ако ce претиостави да je на тај број дечака, младића и за војну слу ж б у опособних мушкараца долази ло исто толико (4,19) девојчица, девојака и жена, a битно другачији однос не мож е ce ни захмислити, мож е ce са великом сигурнош ћу рачунати да je просечно домаћинсгво у Банској крајини 1744. године имало најмање 8,78 чланова. Како пописом нису били обухваћени мушкарци неспособни за војну служ б у (инвалиди и старци), основано ce претпоставља да je број чланова просечног домаћинства био јо ш и већи. Овако висок просек могао би ce схватити као последица поприличне распроетрањености кућне задруге у Банској крајини, посебно у зринској области, где je у свакој кући било у просеку 2,70 за оруж је способних мушкараца и 2,33 дечака и младића испод 18 година живота.27 Утврђена приближна величина просечног домаћинства у Баиској крајини 1744. године тешко ce мож е улотребити као полазна тачка за израчунавање укупног броја становника, јер не постоји могућност да ce утврди колико je мушкараца изостављено у попису због инвалидности и старости. Y Карловачком генералату, у комс je 1744. године извршеи попис целокупног становништва, неспособни за служб у чинили су 6,57% свих мушкараца. Мећутим, због неуједначене методологије пописивача, што представља једну од највећих тешкоћа код упоређивања пописа сачињених у X V I I I веку, овај податак може ce користити тек као далека индиција о б р о ју одраслих мушкарака који су били неспособни за војску.28 27 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271. 28 М. Грбић, К арловачко владичанство I I , Карловац 1891, 7.

62

Б Л П С К А К Р А Ј И П А (1688— 1751)

Како расиоложиви фрагментарни пшшси стамовмика у поједпним пасељима не представл>ају довољно велик узорак за иоузданије одрећивање просечне величинс крајишких домаИинстава, могу ce у iy сврху искористити само још подаци из пописа православног становнишгва из 1768. године. Према овом попису било je у Банској крајини 5436 православних кућа са 47142 становника. Према томе, п р о сечно домаћинетво имало je тада 8,67 чланова, односно 0,29 чланова више него што je израчунато ма основу пописа из 1744. године. Када ce то има у виду, чини ce врло вероватним да je и просечно крајишко домаћинство 1744. године имало око 8,67 члапоиа."1 Горња прегпоставка заснива ce, између осталог, и на чињеници да ce величина крајишких домаћинстава у Банији споро мењала све до друге половине X IX века, када je дош ло до масовнијег распадања кућиих задруга. Y време Сермажовог пописа ритам распадања задруга и дел^ења проширених породица био je доста cnop. Судећи na основу иодагака о приходима војних заповедника na име учешћа у деоби поједшшх задруга, a реч je о дажбипи која je убирапа и у оним случајевима када je деоба остварена и без командантовог прпсуства, делило ce сваке године у костајничкој обласги око 0,79%, у глинској 0,88%, у зринској 1,23% и јасеновачкој 2,18% укуппог броја домаћинстава. Истовремено су, захваљујући природном прираштају, образоване нове проширене породице и кућне задруге. Уколико je у раздобљу од 1744. до 1768. године ритам деоба и настајања нових задруга осетније успорен или убрзан, ова промена могла je у извесној мери да утиче на повећање или смањење величине просечног крајиш ког домаћинства. Сва je прилика да до тога ипак није дошло, јер ce од допотиеља регуламента за Банску крајину 1730. годиие нису битније мењали услови под којима су војне власти дозвољавале деобу кућних задруга. И обавезе оних који су ce делили нису ce t o k o m X V I I I века мењале — морали су да предају војним власгима једног вола.30 Уколико je 1744. године свако од 6554 крајишка домаћинства сгварно имало у просеку 8,67 чланова, као што ce то претпоставља, онда je у Банској крајини било укупно 56823 становника. Мада добијени резултат има само оријентациону вредиост, може ce са великом сигурношћу сматрати да број становника стварно није био знатно мањи. Наиме, множењем познатог броја кућа (6554) са коефицијентом 8,38, који je утврђен на основу података из Сермажовог пописа као доња граница величине просечног банијског домаћинства, долази ce до податка да су у Банској крајини у време пописа 1744. године била пајмање 54922 становника, одиосно само 3,35% мање него no првом прорачуну. Ова разлика није велика, a вероватно б;т била још и ма29 М. Грбић, нав. дело, 102— 104. w А Х З , A cta banalia, фасц. 20, док. 77; фасц. 24, док. 271; A cta congregationaIta, фасц. 227, док. 189; S. G avrilović, Građa vojvođa nskih arhiva o B a n sk oj kra jin i, 181— 182.

63

В О.Г ИН С. Д А Ш Н

ња да су Сермажевим пописом били обухваћени и одрасли мушкарци к оји нису били способни за војну служ бу. A ko би ce правила аналоги ја с Карловачким генералатом, где je 1744. године за војну служб у било неспособно 6,57% одраслих мушкараца, могло би ce чак помишљати и на могућноет да je број становника у Банокој крајини био и нешто већи од 56823.31 Од укунног б р о ја становника Банске крајине, како je приликом пописа 1744. године утврдио Јосип Сермаж, за војну служ бу било je способно 14506 крајишника. 0 б р о ју за рад способног становништва, без кога ce не мож е стећи ни најгрубља представа о производиим могућностима крајииж ог становништва, у попису нема података. Мећугам, постоји могућност да ce до њих дође посредним путем.32 Број за рад способних становника зависио je, irpe свега, од старосне структуре становништва. Према сазнању Јосипа Сермажа, у Банској крајини било je 1744. године 13013 дечака и младића млаћих од 18 година. О б р о ју девојчица и девојака ове старосне групе у попису нема података, али ce претлоставља да je и њих био приближ но исти број. Провером ове претпоставке само на једном сегменту Банске крајине — у костајничкој жупи — утврђено je да ce није рађало лодједнако мушке и женске деце, што je, у крајњем случају, м огло да доведе до несразмере измећу броја дечака и младића, с једне, и броја девојчица и девојака, с друге стране. Тако су, на пример, у времену од почетка 1741. до краја 1743. године, односно непосредно пред Сермажев попис, у неколико стотина католичких кућа у Костајници и њеној околини рођена укуггно 544 детета — 289 (53,12%) дечака и 255 (46,88%) девојчица. Овај однос, утврђен посматрањем малог статистичког узорка и то у кратком временском периоду, не може ce уопштавати и прихватити као важећи за целу Банску крајипу, мада je несразмера у полној структури новорођенчади у корист дечака осведочеиа као појава и у савременој демографској статпстици. Ако je, ипак, у питању закономерност, утврђена разлика између броја новорођене мушке и женске деце у костајничкој жупи може да представља једн у од индиција о вредности грешке у даљем прорачуну, који за полазну тачку има претпоставку о равномерној заступљености муш ког и ж енског подмлатка. Полазећи од претпоставке да je на 13013 дечака и младића у доби испод 18 година долазило исто толико девојчица и девојака (може ce израчунати да je укупан број становника ове старосне групе износио у Банији око 26026. Од делокупног подмлатка, према схватањима која су важила на властелинствима у Хрватској у X V I I I веку, за рад су, поред одраслих људи, били способни и младићи и девојке у доби измећу 15— 16, 16— 17 и 17— 18 година. Овим групама могле су да припадају највише 3/18 становништва млађег од 18 година, односно 4337 младипа и девојака. Мећутим, због велике омртности деце у раним годинама живота, 31 А Х З , A cta banalia, фасц. 24, док. 271; М. Грбић, нав. дело, II, 7. 32 А Х З , Acta banalia, фасц. 24, док. 271.

64

БАНСКА КРАЈИ Н А (1688— 1751)

може ce рачунати с великом сигурношћу да су ове групе биле најм алобројније и да je број за рад опособних младића и девојака био неххгго мањи од броја утврђеног горњим прорачуном. Преостали део подмлатка (15/18) није био способан за рад, јер су ra чинили дечаци и девојчице до 15 година старости. Њ их je било око 21689, a у укупном становништву Банске крајине (56823) учествовали су са 38,16%. Овај обим њиховог учешћа приближно одговара пропорцијама које су важиле у Х абсбурш кој монархији у X V I I I веку, a утврћене су на основу пописа становништва у време Јосипа II. Према подацима из ових пописа, становништво иопод 15 година старости учествовало je у укупном становништву са 37,5%. Ова чињеница посредно потврћује приближну тачност горњег прорачуна, поготово ако ce узме у обзир да je иамећу пописа Банске крајине из 1744. и јозефинског по-писа прош ло четрдесетак година и да je учешће подмлатка у структури становништва стално имало тенденцију опадања.33 Уколико je тачна процена да je Банска крајина 1744. године имала 56823 житеља, од којих 21689 у узрасту од 0— 15 година и 4337 од 15— 18 година, може ce рачунати да je преосталих 30797 становника било старије од 18 година. Како ce сви они не могу убрајати међу радно способне, обзиром да су ce међу њима налазили и инвалиди, старице и старци, неопходно je да ce приближ но одреди колико je одраслих становника м огло да учествује у привређивадБу. П олазну тачку за то представљају подаци о б р о ју за војну служ б у способних крајишника, којих je, као што je већ речено, било тачно 14506. Пошто међу њих нису били убројени старци и инвалиди, може ce с великом сигурношћу рачунати да бр о ј за војну служ бу способних крајишника одговара б р о ју радно способних одраслих мушкараца. Број жена које су no својим физичким способностима и годинама живота припадале овој групи није познат, али ce не мож е ни замислити да их je било знатно мање или више. Истина, у неким демографским студијама прихваћено je становиште да je у Х абсбурш кој монархији t o k o m X V I I I века н а 1000 мушкараца долазило у просеку 927 жена. Ипак, мало je вероватно да je такав однос, к оји je утврћен на основу јозефинског пописа становништва, вг1Жио и у В ојној крајини, где су одрасли мушкарци били излож ени већим погибељима него муш ко становништво у цивилним крајевима. Ако ce то има у виду, много вероватнијим ce чини да je на 14506 радно способних мушкараца долазило исто толико ж ена и да je, према томе, у Банској крајини било 29012 становника изнад 18 година к оји су били опособни за рад. Преосталих 1785 припадника ове старосне групе б и ло je радно неспособно.34 33 АХЗ, Збирка матичних књига роћених, венчаних u умрлих, књига 496, f. 8— 26; Acta banalia, фасд. 24, док. 271; Д. Брезник и др., Фертилитет становништва у Југославији, Београд 1972, 18, 38. Подаци о структури становништва Хабсбуршке монархије крајем X V I I I века према: A. Koroknai, P ro b le m zadruge u Poduna vsk oj i P o tis k o j granici (1686— 1723), Istraživanja 3, 1974, 62. 34 АХЗ, A cta banalia, фасц. 24, док. 271; A., Koroknai, нав. дело, 63.

65

ВОЈИН С. ДАБИП

Судећи на основу горњих прорачуна, који — нека то буде још једном наглашено — им ају само оријентациону вредност, у Банској крајини 1744. шдине од приближ но 56823 житеља за рад није било способно око 21689 девојчица и дечака у доби испод 15 година и 1785 инвалида, старица и стараца или око 41,31% свих становника. Радно слособно, пак, би ло je 33349 становника (4337 девојака и младића у узрасту од 15— 18 година и 29012 одраслих жена и мушкараца) или 58,69% целокупног становништва. М еђутим, у привређивању je стварно могао да учествује нешто мањи број људи, јер je вршење војничке служ бе одвајало један број крајишника од свакодневних послова. Тако je, на пример, 1744. године, према подацима Јосипа Сермажа, за страж у на граници и ратовање на европским ратиштима би ло ангажовано 1847 крајишника или 5,53% радно слособног становништва.3'’

4. Е Т Н И Ч К А C T P Y K T Y P A С ТАН О В Н И Ш ТВ А Затечени и досељени Срби у Банији спомињу ce у историјским изворима најчешће под називом „ В л а с и ” . Унотреба овог назива cavio за православне крајишнике била je потпуно доследна, иа je стога н придев „ в л а ш к и " веома често коришћен у значењу „ п р а в о с л а в н и ”. Y изворима срећу ce бројни случајеви у којима ce спомиње „вл а ш к и п о п ", „ в л а ш к и и г у м а н ", „ в л а ш к а ц р к в а ” и „в л а ш к а п а р о х и ја ” и то у контексту који не оставља простор за недоумице о значељу појма „ в л а ш к и ". Y извесном б р о ју случајева, посебно када je реч о тексту писаном од стране неког ученијег човека, назив „ В л а х " je гшближе одређен појмом „ Р а ш а н и н ”, односно „ Р а ш а н и ". За српско становништво Баније, због његове припадности православној цркви, употребљаван je и погрдан назив „ш и зм а т и ц а " (расколници, одметниди), који je, са порастом верске нетрпељивости у Хрватској у X V I I I веку, ушао и у свакодневну употребу. Коришћен je чак и у службеним записницима Хрватског сабора, к оји je своју прокатоличку политику и верску искључивост проглашавао за врлину н бригу о интересима краљевине.36 35 А Х З , A cta banalia, фасц. 24, док. 271. 36 Н ек и примери: влаш ки поп и ли духовник (А Х З , Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 8, док. 2; Н А З, Kanonske vizitacije. P ro to k o l 13/IV, f. 41; R. L op a šić, S p om en ici hrvatske K ra jin e I I I , 60; V . Klaić, N epoznata dosad buna krajiš kih i km etskih seljaka u B a n ovin i 1730— 1731, Crtice iz h rvatske prošlosti, Z agre b 1928, 17); влашки игум ан (R . L op ašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e I I I , 60); влашr.a црква (Н А З , K an onske vizitacije. Pro to ko l 13/IV, f. 46; А Х З , A cta Capituli saec. X V I I I , фасц. 8, док. 7); влашка парохија (Н А З , Kanonske vizitacije. Protokol 13/IV, f. 41); влаигки или грчки обр ед (Н А З , K anonsk e vizitacije.. Protokol, 11/11, f. 203); В ласи или Раш ани (R . L op ašić, Spom enici hrvatske K ra jin e II, 388; III, 40); В ласи или Шизматици (R . Lopašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e I I I , 234). Уп ор ед и и: Zak lju čci H rva tsk og sabora I I I , 234— 235, 395.

66

БАНСКА К Р А ЈИ Н А (1688— 1751)

За затечено хрватско становништво у Банији (у области Зрина л Новог) коришћен je у изворима најчешће назив ,, M a h a p it”. Тако су католичко становништво у П оуњ у називали и Турци, упркос чињеници што су новљански католици приликом свог насељавања у околини Новог у другој половини X V I века били уписани међу влахе, уживали влашка права и касније имали карактеристичну влашку организацију с кнезовима на челу. Хрвати к оји су ce усељавали у Бан и ју после њеног ослобоћења од Турака крајем X V I I века називани су у изворима обично својим народним именом, загим no верској припадности и, на крају, no територијалном иореклу. Н ије забележен ни један случај да су хрватски досељеници називани „ В л а с и ” . T o ce и није могло десити, пошто ce већ крајем X V I I века правила разлика између „ Х о р в а т о в ” и „ В л а х о в " .37 Размештај српских и хрватских досељеника на крајишким земљиштима текао je у првим годинама насељавања Баније претежно спонтано и без значајнијих интервенција од стране крајишких заповедника. Међутим, већ на прелазу из X V I I у X V I I I век ја в љ а ју ce идеје о „потреби” свесног обликовања етничке карте ослобођених крајева. Ta идеја среће ce најпре у извештају K. М. Турна и JI. Зинцендорфа о приликама између Купе и Уне, затим у пројекту подбана Стјепана Јелачића о уређењ у поунског крајишта, извештајима и предлозима Амброза Кузмића упућеним загребачком бискугху Стјепану Селишчевићу итд. Заједнички именитељ у извештају К. М. Турна и JI. Зинцендорфа и пројекту С. Јелачића представљало je схватање да ce Србима, доскорашњим турским поданицима, не мож е поклонити пуно поверење и да због тога кључну уло гу у одбрани новс границе мора имати хрватски живаљ. Стога ce предлагало да ce у Банију пресели известан број Туропољаца и да ce Срби удаље од границе. Управник бискупових покупских поседа Амброз Кузмић, пак, био je мишљења да српско становништво не би уопште требало насељавати у ослобођеним крајевима, јер, како je писао загребачком бискупу у извештају о збивањима и приликама у области између Купе и Vire 13. 37 М. Vasić, нав. дело, 240— 242; R. Lopašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e III, 58— 96, 194— 195. Неки примери прављења разлике измсђу појма В лах и Хрват: Vlahi hote poiti za Bovich tarn Chememicae, a Horvati sze derse na nyhovo meszt o. . (R. Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e III, 153); „kadi Vlahov imal szam doszta, ali da szam imal nesto Horvatov nassih ovdesni h. . (R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e III, 153); . . j eszu oni prekoglinszki Vlahi, koym drugach uzroka dali niszmo, okolu Szrachicz sztoyeche Horvate p o ro b ili. . . ” (НАЗ, Epistolae, том 29, док. 71); „ . . . od Kraine lyudi, у Horvatov у V la h o v . . . " (Архив JA3Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 2, док. 39); „ . . . tarnen Croaticam et non Val achi cam. . (E. Laszowski, P rilozi za p o v je s t hrvatske K rajine, Vjesnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalmatinskoga zemaljskoga arkiva 7, 1905, 114).

67

В О ЈИ Н С. Д Л Б И К

новембра 1700. године, „n iti czeszarova szvetloszt, niti plemeniti orszag sz nimi nigdar ne bude ztalan niti m iran” .38 Непосредна последица наведених схватања, a посебно иеповерења према српским досељеницима, била je и одлука представника политичке и војне власти у Хрватској да ce приликом предаје Новог Новог и Зринског поља Турцима 1703. године спроведе селективно расељавање тамошњег становништва. За новљанске Хрвате, у чију ce лојалн ост више веровало, обезбеБеиа су земљишга за насељавање уз саму границу на Уни, док су Срби удаљени од гранпце и пасељени у глинској области. H a тај су начин војне власти утнцале na јачање већ постојећих и стварање нових хрватских насеља у Поуњ у од Дивуше до Дубице, na je тада, између осталог, и створено насење Новљани у костајничком подграћу. Пресељењем Срба из Зринског пол>а у глинску област ојачана су, пак, тамошња српска насеља и створена нова на земљиш ту подбана Стјепана Јелачића. Касније су ова села прикључена Банској крајини.39 Расељавањем Н овог Новог и Зринског поља била je у најгрубљим цртама довршена етничка слика Банске крајине. Судећи na основу расположивих црквених пописа, у којима су крајишници пописивани no верској припадности, усељавање новог становништва to k o m X V I I I века утицало je само на мењање односа између броја Срба и Хрвата, али није доводило до битнијих промена у јбиховом територијалном размештају, јер су ce српски досељеници, no правилу, усељавали само у српека или мешовита насеља, a хрватски, исто тако, само у хрватска или мешовита. Ову појаву уочио je С. ПавичиН на примеру усељавања личких миграната у Банију, алч je она била карактеристична и за досељенике из других крајева. To потврђује и пример дубичке области (упореди табелу I)1 у к о ју ce to ko m X V III века усељавало становништво са разних страна, али ce у основи одрж ала етничка структура насеља с почетка X V I I I века.40 To je, чини ce, у највећој мери било условљ ено организацијом верског живота крајиш ког становништва и политиком доделе земл>ишта за насељавање. 38 R. L op ašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e I I I , 58— 96, 155— 157; Н АЗ, E p i stolae, том 29, док. 44. 39 R. Lopašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e I I I , 231— 232, 234; Н АЗ, Epistolae, том 32, док. бр. 41; том 34, док. од 23. августа 1703. 40 S. Pavičić, S eob e i naselja u Lici, 268. П одаци o б р о ју кућа у Дубичкој капетанији унети су у п р и лож ен у табелу према попису к рајиш н ик а 1726. године (А Х З , Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 8, док. 2), попису католичког становништва у дубичкој ж уп и 1759. године (Н А З , K anonske vizitacije. Protokol 112/1, f. 77— 82) и попису православног становништва у Банској крајин и 1769. године (М . Грбић, нав. дело I, 102— 104).

68


Т аб ел а I верск а структура дубичких крајишника у X V I I I веку Година

Hacejbe

1726

1759

број катол.

број правосл.

катол.

кућа

кућа

кућа

број

1769 бро ј правосл. кућа

Д убица41

—

—

156

Бачин

43 5

—

39

12

12

12

9

—

21

2 23

—

17

—

58

Ц еровљ ани

4

Плетеница Ш аш

—

Ж и в а ја 41а

—

100 —

У Банској крајини, лр е прикључења неких црквених и световних властелинстава у другој половини X V I I I века, чинили су Срби око четири петине укупног становништва и, судећи на основу најпотпунијег познатог пописа православних крајишника из тог доба, живели су у следећим насељима: Бабина Ријека, Балиновац, Батинова Koca, Бачуга, Беговићи, Бедник, Бестрма, Б јеле Воде, Бјеловац, Блатуша, Блиња, Блињоки Кут, Бовићко Поље, Брезово Поље, Брестик, Боројевићи, Брњевац, Брњеушка, Брувно, Боровита, Брушани, Бузета, Бујиња, Бујинци, Буковица, Велешња, Велики Градац, Влаховић, Волиња, Воркапић, Врановина, Врпоље, Вртлине, Вукошевац, Гаге, Гвозданско, Главчани, Глина, Голиња, Голубовац, Горичка, Горњи Бјеловац, Грабовац, Грабовица, Градуша Велика, Градуша Мала, Грмушани, Дејановац, Дивуша, Добретин, Добрина, Дољани, Драга, Драготина, Драготинди, Драшковац, Дреновац, Дрљача, Дубица, Болук, Ж иваја Горња, Ж иваја Доња, Ж ировац, Закопа, Замлача, Зрниште, Зут, Јабуковац, Јаворањ, Јаворик, Јамница, Јасеновац, Јасеновчани, Јошавица, Каврга, Казаперовица, Капелиште, Кињача, Кирин, Кладалук, Класнић, Клинац, Козарац, Комоговина, Колшраии, Косна, Костајница, Костреши, Крчево, Кукурузари, Ловча, Лушчани, Љ есковац, Љ убина, Мађари, Мајданци, М ајске Пољане, М али Градац, Ма41 Y Д убичкој капетанији б и ла je 1726. године насељена само Б осан ска Дубица, к о ја je тада им ала 43 католичке и 29 православних кућа. Н и је познато да ли je део овог ж и вљ а после предаје Босанске Д убице Турцим а 1742. године преш ао у Хрватску Д убицу (А Х З , A cta Capituli saec. X V I I I , фасц. 8, док. 2). 41а Ж и в а ја ce у време прописа 1726. године састо јала из три засеока: Дебело Брдо (Ж и в а јс к о Брдо), Ж и в а ја и К р и в аја (н алази ла ce између Ц еровљ ана и Ж и в а је и нпје б и ла у никаквој вези са К ри вајем на тополовачком властелинсгву. П риликом пописа у другој половини X V I I I века образовали су ови засеоци само два насеља — Д оњ у и Горњ у Ж и в а ју (А Х З, A cta Capituli saec. X V I I I , фасц. 8, док. 2; Збирка карата, карта A I 23; М . Грбић, нав. дело, 102— 104).

69

В О Ј И Н С. ДАБ1-Ш

личка, Мартиновићи, М ачково Село, Меминска, Меченчани, Млинога, Моштаница, М рачај, Новоселци, Обљај, Острожин, Ораховица, Пањани, Папићи, Пастуша, Пауковац, Педаљ, Перна, Петковац, Петриња, Пегрињци, Пецка Велика, Пецка Мала, Пијешченица, Плетеница, Побрђани, Подгорје, Подове (сада Двор), Превршац, Радоња Лука, Раусовад, Рјечица, Ровш лка, Рогуље, Рујевац, Свиница, Свракарица, Селиште, Сјеверовац, Слабиња, Сликовац, Слујинци, Соколовац, Србљани, Срњак, Старо Село (глинско), Старо Село (костајпичко), Стиоан, Стражбеница, Ступинци, Тимарци, Тремушњак, Трепча, Трстеница Горњ а (крајиш ка), Тртник, Удетин, Уметић, Унчани, Утолица, Уштица, Халагића К ула, Храсговац, Хртић, Церовљани, Чавловица, Чапљани, Чемерница, Чремуш њак, Ч укур, Чунтић, Kope, Шаканлије, Ш аш, Шашева, Шегестин, Шибине, 1Пљивовац и Шушњар. Постоје индиције да je српско становништво ж ивело и у Бојни, Врпшмосту, Ц рном П отоку, Сочаници и још неким другим насељима, али она нису била обухваћена расположивим пописима.42 Хрватско становништво на крајишком земљишту у Банији, судећи на основу података у записницима канонских визитација банијских жупа, ж ивело je у 22 хрватска и 29 мешовитих насеља у П оуњ у (Бабина Ријека, Бачин, Бјеловац, Велешња, Гвозданско, Голубовад, Грабовчани, Дивуша, Дубица, Замлача, Зрин, Коси Брод, Костајница, Костајничко Селиште, Куљани, М ајур, Мрачај, Нови, Плетеница, Сниница, Стаза, Струга, Стубаљ, Унчани, Церовљани), Посавини (Дренов Бок, Јасеновац, Крапје, Пуска, Уштица, Утолица) и уз границе банијских власлетинстава (Блиња, Батинова Koca, Врановина, Глина, Голиња, Драготинци, Јошавица, Јукинац-Црнолужац, Кихалци, Крал^евчани, M aja, Млинога, Петриња, Прекона, Пријека, Прњавор, Селиште, Скела, Срачице и Чунтић) .43 Ha банијским властелинствима, пак, апсолутну већину чинио je хрватски живаљ, na су њихове некадашње међе, као што je већ речено, постале својеврсна граница компактних хрватст<их насед.а у Банији и, уједно, граница између штокавског и кајкавског говорног подручја. Од краја X V I I до почетка четврте деценије X V I I I века постоја л о je на топуском, горском и храстовичком властелинству и неколи ко српских села, али су она, како je с неприкривеним задовољством забележ ено у књизи канонских визитација архиђаконата горског почетком 1736. године, после гушења буне 1730— 1731 попаљена, a њихово становништво ттрогнано са својих дотадашњих станишга. Ову судбину, али само привремено, избегло je српско насеЈБе у Топуском. Н еколико српских породица населило ce после буне на једном npeд и ју у Солини, али je лротив њиховог насељавања енергично протествовао видушевачки жупник, не кријући да му они сметају само због 42 М . Грбић, нав. дело, 102— 104. 4i Н А З, K anonske vizitacije. Pro to ko l 310; 112/1, 77— 82, 92— 100.

70

12/1II,

f.

6— 7, 28,

34,

90— 93,

150,

БЛНСКА КРАЈИ Н А (1688— 1751)

тога mro од њих није могао да убире оне дажбине које су м у припадале од католичког сгановништва.44 У Банији, осим Срба и Хрвата, населио ce известан број Цигана (Рома) које je бан Јосип Естерхази, обзиром на нетрпељивосг крајишника нрема њима, узео у зашгиту 1736. године. К олико ce м огло утврдити, први Циганин, неки М але Ралетић, населио ce у атару села M aje почетком четврте деценије X V I I I века. Д озв олу за насељавање обезбедио му je кнез Јозеф Радовановић, који je, no тврђењу сељака из M a ja, примио за ту услугу шест цекина. Насељавање М але Ралетића изазвало je незадовољство његових сусељана к оји су одлучили да ce иожале загребачком бискупу. Y својој представци писали еу, између осталог, да „b oja ti sze jak o m oram o da ov krivovernik, kakti m ed nasz naszelen, tek na telu, kakoti у na dusse, nam, ali nassemu odvetku, naskodil nebi” . Н ије познато да ли их je на обраћање загребачком бискуиу стварно подстакао празноверни страх или, пак, ж еља да, уз бискуиову помоћ, постигну смењивање свог кнеза, коме су, осим насељавања М але Ралетића, стављали на душ у читав низ других злоугштреба.45

44 Н АЗ, K anonske vizitacije. Protokol 12/III, f. 184, 230. В. Д аби ћ, Граћа о бунама у Банији, 1.4— 16, 31— 34; Р. Грујић, Расељавање Срба из Топуског, ЈТетопис Матице срлск е 12, 1910, 1— 8. 45 АХЗ, Acta banalia, фасц. 6, док. 461; Н A3, Libelli supplices, том 13, док. 6.

71

IV П РИ ВРЕДА

За време „турског страха” замро je оривредни живот у области између Купе и Уне. И зузетак у том погледу представљало je само добро утврђено и донекле насељено Поуње, са турске стране границе, и уски појае земљишта у банијском Покупљу, са хрватске стране. После изгона Турака крајем X V I I века дош ло je до привредног оживљавања ове области. Како je развој земљорадње био скопчан са мукотрпним култивисањем земљишта, сточарство je у прво време било основни вид привређивања крајишког становништва. Међутим, у плоднијим крајевима, посебно на алувијалним земљиштима око речних токова, убрзо je успостављена равнотежа измећу сточарске и ратарске производње. Д руги видови приврећивања били су, пак, и даље скромни и no обиму и no значају.

1. З Е М Љ О РА Д Њ А Највећи део земљишта између Купе и Yne није био коришћен од расапа стариначког хрватског становништва у другој половини X V I века и леж ао je потпуно запарложен. Населивши ce ,,vu črne lu g e” , како c y сами више пута истицали у својим представкама, крајишници су морали да стварају обрадиве површине крчењем шума u парлога. О гоме сведочи велик бр о ј докумената о крајншком земљишном поседу. Y некима ce крчевине само спомињу, док je у другима било наглашено да су одређена земљишта створена крчењем шуме у време насељавања. М еђу потоње спада и земљишни лнст Радише и Драгише Копадолина, који су у време насељавања Бовића крајем X V I I века, како je пред глинским командантом посведочила неколицина крајишника, ,,vu ovu Krainu dossli i naszelili sze i vu ovoj Kraini szebd odkerchili zem lyu” .1 1 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e 111, 25— 26, 122— 123, 128; S. G avrilović, Građa vojvođan sk ih arhiva o B a n sk oj krajini, 155, 191— 192; А Х З, Acta ba nalia, фасц. 32, док. 177; Acta commissionalia, кут. 1, фасц. 3, док. 12; кут. 3, фасц. 7, док. 6. С воје крчевине имао je и православни манастир Комоговина (А рхив C Ä H V у Сремским Карловцим а, П М „А ”, 335/1772).

72


Стварање крчевина у области измеБу Купе и Уне крајем X V I I и почетком X V I I I века било je слободно, мада je у В ојној крајини постојало у то време и схватање, к оје je заговарао карловачки генерал Ф. К. Ауершперг, да ће сеча и крчење шума у пограничним областима олакшати турске провале преко границе.2 Право банијсклх крајишника на крчење било je унето у неколико „котарских листова” ,3 али ce обично само no себи подразумевало, јер je, како je то речено у једној представци, ,,ро vsze Kraine b ilo izrecheno da koye sto okerchil negovo bude''.4 Мећугим, када je Банска крајина би ла већ колико-толико насељена, почеле су војне власти да ограничавају крчење. Ова промена погодила je многе крајишнике к оји су оскудевали у земљп. Становници јасеновачке области, судећи no њиховим ж албама из 1743. године, схватили су je као још једну од бројних злоупотреба свог команданта. Али, нису били у праву, јер je забрана крчења тготекла од виших власти и, како je бан писао глинском вицекоманданту 1740. године, за њено кршење биле су предвиђене строге казне. Овом мером окончано je ширење обрадивих површина на р а ч у « шуме.5 Каснијих година, посебно у другој половини X V I I I века, крајишницима je чак забрањивано да без посебног одобрења секу дрва за свакодневнс потребе. К онтролу поштовања забране вршили су официри, кнезови и лугари.6 Поред сопствених ораница и ливада, створених крчењем ш уме u парлога, крајишници су имали право да користе, како je то речено у „котарском ли сту" села Слабиње, „i vas kotar i vse držanje” , односно утрине, пашњаке н шуме у границама сеоског атара.7 Ова заједничка 2 Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e I I I , 172— 175. 3 Т ак о je, на пример, коетајнички заповедник П етар Кеглевић допустио 1698. године „V u k an u i S tan ivu k u i k o m šijam n jih o v e m ” да ce населе у Јаребиии, недалеко Утолице, и „da slo bo d n o krče, d e la ju i drže ze m lju kod K ovačevića staze” (R . Lopašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e I I I , 122— 123). И сти заповедник je право na крчење изричито нагласио и у „котарском листу” једног свог харам и je (А Х З, Acta commissionalia, кут. 1, фасц. 3, док. 12).

4 В. Д абић, Tpaha о бунама у Банији, 24— 25. Због тога су становници села Слабиње, на пример, прво окрчили „велике лу ге” у којим а су ce наеелили, a ';ек онда т раж и ли и добили „котарски ли ст” н а окрчену земљу (R. Lopašić, S po m enici hrvatske K ra jin e I I I , 128). Слично j e би ло и ca глинским крајиш ником Тодором Лончаревићем, коме су његове стареш ине накнадно потврдиле право на све ono што je већ „zakotaril у o dk ercsil у zakoszil” (А Х З , Acta banalia, фасц. 11, док. 111). 5 В. Д абић, П редсга вк е, ж албе u тужбе крајишника Банскс крајинс, 31; АХЗ, Acta banalia, фасц. 17, док. 44. 6 Регуламентом за Б анск у к раји н у из 1750. године оставл>ено je крајиш ницима право да под одређеним условим а користе заједничке шуме за обезбећиваље огрева и грађе (S. G avrilović, Građa vojvođan sk ih arhiva o B a n sk oj krajini, 177— 184), али су каснијим наредбам а војне власти осетно ограничиле ово право и увеле сталну лугарску служ бу. Поетепено су поош травани и услови под којима ce могла сећи грађа за градњу оф ицирских квартира (А Х З, Acta congregationalia, фасц. 35, док. 16; АХЗ, Banska generalkomanđa. П ротокол лаповеди. Заповеди од 9. м аја и 13. августа 1764). 7 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 128.

73

ВОЈИН с. д лг.п п

земљишта имала су важну уло гу у привредном животу крајишких села, јер су коришћена за испашу стоке, жирење свиња и задовољавање потреба у дрвету за огрев и грађу. Она су представљала и резерву обрадиве земље, уколико су no својим својствима била погодна за обраду. Због своје огромне важности, питање коришћења заједничких земљишта било je и средишња тачка многих неспоразума и сукоба између крајишника и њихових заповедника. Први су бранили своје право на слободно коришћење заједничке земље, док су други већ од почетка X V I I I века настојали да то право ограниче и услове ra плаћањем одређених дажбина. Крајишки заповедници су билн посебно неумерени код парцелисања и расподеле земљишта за обраду, јер су тражили од крајишника да им и за сасвим мале парделе плаћају поприличне суме новца na име „регала". Косгајнички крајишници, судећи на основу једне њихове ж албе са краја треће деценије X V I I I века, морали су да плаћају за једно јутро земл,е од иедесег до сто дуката. Регуламентом за Банску крајину од 15. анрила 1730. године, висина таксе за доделу зе м Ј Б И ш т а и издавање земљишног листа била je ограничена на два златника, али ова одредба, слично као и друге које су ишле у прилог крајишког становништва, пнје била увек поштована од крајишких команданата.8 Стални пораст становништва, са једне, и развој земљорадње, са друге стране, нуж но су морали да доведу до повећања површина н броја парцела у државини крајишника на уш трб заједпичких земл.ишта. Ha жалост, ове нромене у структури сеоских атара, које су биле и израз постепених иромена односа између сточарства н земл^орадње, не могу ce на основу расположивих извора скицирати ни v најгрубљи.м потезима, јер из прве половине X V I I I века раснолажемо са само неколико фрагментарних пописа крајишких поседа. Потпунији и подацима богатији пописи вршени су тек после регулације Банске крајине 1750. године, када je величина земл.ипптог поседа постала основица за одређивагве броја војника који he ce узнмати v служ бу из појединих кућа.9 Недостатак података о величини и сгруктури земл.шпних носе да онемогућава да ce поузданије одреди зиачај земљорадље и ibeHo место у привреди Банске крајине. Сачувани фрагментарнн иописи пруж ају могућност да ce стекне caiwo груба представа о стању на мањим сегментима крајишке територије. М еђу њима највише података 8 А Х З , A d a congregationalia, фасц. 227, док. 189; F. Rački, нав. дело, 35— 37; S. G avrilović, Građa vojvođan sk ih arhiva o B a n sk oj krajini, 142— 144, 146— 162; B. Д абић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 28— 31, 35— 37, 39. 9 У слов и за пописивање к раји ш к и х земљишних носеда створени су почетком 1751. године, када су у Б анској к раји н и коначно напуш гене дотадашње економске мере (рало, коса) и уведена обавеза да ce површ ина земл>ишта израж а в а у јутрима, ч и ја je величина износила 2400 четворних хвати (АХЗ, Banska generalkomanda. П рот окол заповеди. Заповсд од 7. јуна 1751). И зрада катастарскнх карата сеоских атара заггочета je крајем X V I I I века. Овај зам аш ан nocao обављ али су војии картографи, који су, ггоред мерења земљс, истраж ивали ii могућности за уш оравањ с иасељ а (уп. нпр.: А Х З, Збирка карата, карта В V 161).

74


садржп попие крајишких поседа у Дубици и њеној околинн. Овај поппс сачмњен je 1748. године и обухватио je 196 домаћинстава која су поседовала 233 косе ливаде и 1220 јутара ораница. М еђу пописаним крајишницима (види табелу) 51,02% поседовало je 1— 5 јутара, 33,67% 6— iO јутара, a 13,26% преко 10 јутара. Без земље je било 2,04% домаћинстава, меБу иојима и једно удовичко. Ha основу ових података види ce да je највећи део дубичких крајишника располагао са мало ораница и да je са свог поседа тешко могао обезбедити довољно жита за исхрану.10 Претпоставља ce да стање у другим областима Банске крајине није било битно другачије од стања у Дубици и њеној околини. За јасеновачку област то je екоро сигурно, пошто су тамошњи крајишници 1743. године изјавили представницима Хрватског сабора да ,,zeml je kak je obchinszki znano chiszto malo im aju” .11 Т аб ела II И оврш ина ораиица у поседу крајишпика v дуб и ч к ој обласси 174R. године A

0

1

2

3

4

5

Б

4

8

24

24

21

23

6 17

7

8 16

9 16

7

10

11

12

13

14

16

17

19

23

35

10

4

11

1

2

1

1

3

2

1

A = површина ораницс у поссду појединог домаћинства v јутрима Б = број к рајиш ких домаћинстава к о ја су им ала посед одређенс велнчине

Ha својим пољима гајили су бански крајишници углавном жиО висини приноса које су добијали no засејаном јутр у оранице, као и о односу између количине потребвог семена и просечног урода, не може ce судити на оспову расположивих извора. Верује ce само да приноси иису били велики, јер су на територији Банске крајине, поссбио око Вргинмоста и Чемернице, превладавала подзолна земЈћишта (пепељуша, белица) мале економске вредности. Већу плодност имала су само алувијална тла у речним долинама, али су ту иол.а чесго страдавала од поплава. О томе говоре бројни извори из прве половине X V I I I века. Тако cv, на пример, велике поплаве 1737. године оставиле један део крајишника без усева, na je Јосип Естерхази, тадашњи хрватски бан, наредио да им ce пружи помоћ у житу. Како je ова u o M o h била педовољна, a следећа година поново неродна, глад je погодила многе становнике Банске крајине. Н ајизлож енија иоплавама била je Јасеновачка капетанија, где су воде, судећи према казиваљу тамишњих крајишника, стално угрожавале њиве и пашњаке. Слична невоља мучила je и њихове непосредне суседе, поданике породнце Кеглеинћ на тополовачком властелинству, na cv опи једном 1 арице.

10 А Х З, Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 23, док. 45. 11 В. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајишника Банске крајине, 31.


приликом изјавили да „psenicze . . . radi velikih vod nikai ali kruto ma lo szeju” .12 НајвеН и део жита са својих поља крајишници су користнли за сопствеиу исхрану, док су мањи део, који није представљао тржншни вишак у правом смислу речи, размењивали за со са карловачким крајиш аидима.” Зоб je коришћена за прехрану коња t o k o m зиме. Један део жита одлазио je и за подмиривање обавеза према заповедницима капетанија. Даж бине у житу, од сваке кнеж ије no четирп вагана linieиице и шест вагана зоби, наметнуте су крајишницима десетим чланом Регуламента из 1730. године, али има основа за претпоставку да je овим прописом само нормирана ранија пракса. За целу Банску крајину, у к ојо ј je no попису из 1744. године било 26 кнежија, ова дажбина износила je 260 išarana или око 12000 килограма жита.14 Дажбине у ж иту траж или су од крајишника и заменици заповедника капетанија. Према подацима из 1743. године, вицекапетани у Зрину н Глинн добијали су од крајшшшка 70,5 мера жита за прехрану коња. Уместо дажбина у житу, костајнички вицекапетан уживао je приход од једие воденице.15 Д ео свог земљишга крајишници су држали под воћем, најчешће шљивама. Свој шљивик и виноград имао je и манастир Комоговина. Од шљива ce обично пекла ракија за сопствене потребе и иродају. Тек у другој половини X V I I I века, када je уплитање војних власти у свакодневнн живот крајишника узело маха, крајишки официри били су задужени да подстичу становништво на сушење шљива ради побол,шања исхране. Y Банији, судећи no раоттолоисивим изворима, виногради су били доста распрострањенл, због чега je крајишницима тешко падао монопол заповедника капетанија и њихових заменика на точење вина у летњим месецима. Поред воћљака и виноЈрада, riojeдинн крајишници имали су у својпм шумама и доста самониклог ксстена."' 12 А Х З , A cta banalia, фасц. 10, док. 631; фасц. 13, док. 1199; Н АЗ, Kanonske vizitacije. Pro to ko l 12/III, f. 171— 172; B. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајииш ика Банске крајине, 30, 39; E n cik lo p ed ija J ugoslavije 1, Z a g re b 1955, 337. Kao д алека индидија о висини приноса м ож е послуж ити следећи пример: костајничка капела Св. Кате остваривала je у првој половини X V I I I века са два јутра оранице, засејан е каквим житом, десетину у вредности 1 R h 5 gr. У к о л и к о je лосетипа б и ла тачно одмерена, годиш ња вредност производње no јутру износила je 6 R h и 5 грош а. Види: Н А З, K anonske vizitacije. Pro to ko l 13/IV, f. 43. 13 Z. H erk o v, M je r e H rva tsk og prim orja s osobitim o svrtom na solne m je re i solnu trgovinu, R ije k a 1971, 122— 125. 14 А Х З , Acta congregalionalia, фасц. 227, док. док. 271.

189; A d a

banalia, фасц. 24,

15 А Х З , Acta banalia, фаец. 20, док. 77. 16 А Х З , A d a congregationalia, фасц. 35, док. 16; А Х З, Banska generalkom anda. П ро т о к о л заповеди. Заповед од 13. авгусга 1764; S. G avrilović, Građa v o jv o đanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 143; B. Дабић, Придсгааке, жалбе u тужбе крајишншса Банске крајине, 32— 33.

76

БЛНСКА КРАЈИ Н А (1688— 1751)

2. СТОЧАРСТВО Док ce за земљорадњу користило само земљиште у поседима крајишника, за сточарство, a посебно за гајење свиња, од пресудног значаја била су заједничка земљишта (шуме, утрине и пашњаци). Напасање стоке и жирење свиња у границама сеоских атара било je на прелазу из X V II у X V I I I век сасвим слободно, na je у неким „котарским листовима” из тог доба било и изричито наглашавано право крајишника „da po lugeh po vszud szlobodno vszakojacsku marhu paszu” .17 Али, да су и хтели, крајишки заповедници нису у то време имали никаквих могућности да спречавају крајишнике у томе, јер je читава област између Купе и Уне била у бунтовничком врењу. Мећутим, када су ce после 1703. године немири утишали, a банска власт пустила корене, почели су поједини крајишки заповедници да траже од крајишника жировину и траварину. У костајничкој области, судећи према једној представци тамошњих крајишника, дажбине за „летњ у и зимску пашу” увео je велики капетан Ф рањ о Делишимуновић између 1706. и 1712. године. Убирањ е овог намета није би ло поверено крајишким кпезовима, већ неком Ловри, командантовом поверљивом човеку. Јасеновачки крајишници су, према сопственом казивању, плаћали „o d szvincheta gross” и „o d marcheta deveticzu” само када cy чували свиње и стоку на територији Посавске крајине, док за жирење и испашу у свом атару нису плаћали ништа све до доласка Георгија Погледића на место јасеновачког вицекапетана у четвртој деценији X V I I I века. О стању у другим областима Банске крајине до доношења Регуламента 1730. године нема скоро никаквих података.18 СврпБе су чуване на пашњацима и шумама tokom читаве године, али je њихов тов, као и прехрана преко зиме, највише зависио од жирења жиром и буквицом. Због тога су многи крајишници, уколико cv били у могућности, настојали да узурпирају што више заједничких шума и резервишу их за чување сопствених свиња. Н ајдаље je у гоме отишла породица Иш ек у глинској области — за своје потребе узурпирала je, како je половином X V I I I века утврдила једна краљевинска комисија, око педесет јутара заједничке храстове шуме, зване Голиња. Неке друге породице задовољиле су ce мањим комплексима шуме, обично у близини сопствене куће. Неколицини крајишника успело je чак да узурпирану ш уму претворе у приватну и да своје поседовно право на њу обезбеде потврдом од етране заповедника. Ипак, већина заједничких шума остала je неподељена све до развојачења Војне крајине, иа су право њиховог коришћења уживали сви крајишници, али уз плаћање одговарајућих дажбина.19 17 А Х З, Acta cummissionalia, кут. 1, фасц. 3, док. 12; R. Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e III, 102. 18 F. Rački, нав. дело, 35— 37; B. Д абић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 30— 31. 19 АХЗ, Acta congregationalia, фасц. 35, док. 16; Acta banalia, фасц. 11, док. 111. 77

BOJ U H C. Д А Б И П

Право крајишких заповедника на убирање жировине било je уређено регуламентима из 1730. и 1750. године, упркос томе што су крајишници упорно одбијали да ce помире са овим наметом. Како су, no слову оба регуламента, крајишниди за свако одрасло свињче морали да плаћају само један грош, поједини крајишки заповедници дозвољавали су и кметовима са покупских и посавских властелинстава да жире свиње у крајишким шумама, јер су од њих, на основу слободне погодбе, могли да наплаћују већу жировину. Ha тај начин повећавали су они своје приходе, али je то неттовољно утицало на развој свињогојства у појединим областима јер ce осетно скраћивала сезона жирења. Због тога су поједини крајишници, уз сагласност турских власти, прегонили своје свиње у Босну и тамо их држ али t o k o m јесени и зиме.20 Крајишници Костајничке, Зринске и Глинске капетаније, према подацима које су заповедници споменутих капетанија предочили бану 1743. године, плаћали су на име жировине у проееку 720 форинти годишње. Y недостатку поузданијих показате.ља, овај податак омогућава да ce стекне груба представа о тадашњем стању крајишког свињогојства јер ce, прегварањем наведене суме у гроше (1 форинта = 20 гроша), лако мож е израчунати да она представља жировину за 14400 свиња. Број назимади и прасаца не мож е ce ни приближно израчунати, пошто за њих није плаћана жировина. Десетак, пак, година касније, платило je ж ировину у костајничкој, зринској, глинској и јасеновачкој области 2088 крајишника који су, судећи no рачунима краљевинског комесара за Банску крајину, поседовали укупно 33434 свиње (19675 великих и 13759 назимади и прасаца), односно 16 комада у просеку. Међутим, било je великих одступања од просека. Д ок су поједини крајишници имали само no неколико комада, други су поседовали чопоре од више десетина свиња. Највећи je био чопор Саве Видаковића из Јасеновца, који je имао 60 својих и 78 кугтл,ених свиња.21 Поред свиња, крајишници су држ али доста оваца и коза, јер су оне за пролетњих, летњих и јесењих месеци, a у одређеној мери и to k o m зиме, лако налазиле храну на пашњацима и у шумама. За гајење крупне стоке биле су, пак, потребне и ливаде. Без сена за зимску исхрану било je незамисливо држање крава, волова и коња. Ова чињеница разумљива je сама no себи и не треба je посебно доказивати. Сигурно je да сви крајишниди нису имали услове за држање крупне стоке. Y дубичкој области, за к о ју постоје потпунији подаци о величини и структури крајишких поседа, само 76 од укупно 196 попи20 А Х З , Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; S. G avrilović, Građa v o jvođanskh arhiva o B a n sk o j krajini, 142— 143, 177— 184; B. Д абић, Представке, жалбе u тужбе крајишншса Банске крајине, 30— 31, 40. Упореди и: А Х З, Acta com m issionalia, к у т . 3, фасц. 8, док. 2. 21 А Х З , Acta banalia, фасц. 20, док. 77; Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138. К у р с ф лорен а: Z. H erk o v, Građa za finansijsko-pravni rječnik feudalne epohe H rva tsk e I, 416— 422.

78


саних домаћинстава раеполагало je 1748. године са мањим или већим површинама ливада. lio правилу, веће сенокосе поседовали су они крајишници који су имали и више ораница. Једино они су и могли да држ е довољан број волова за обраду земље и коње за војну службу.22 Само на основу овог примера не могу ce доносити закључци опште важности, али он упућује на опрез код процењивања учешћа кругше стоке у сточном фонду Банске крајине у првој половини X V I I I века, поготово што многи извори потврћују да оскудица сена није била само особеност дубичке области. Мећутим, на основу њих не може ce ни приближно наслутити због чега бански крајишници нису расаолагали већим површинама ливада. Извесну уло гу у том погледу вероватно je имао и екстензивни начин сточарења, који није трпео никакве забране на испасиштима. У недостатку сопственог сена, неки крајишници су били принуђени да га к уп ују у Турској (Босни). Са знањем в ојп и х власти, ова пракса одрж ала ce и у другој половини X V I I I века, мада су jo j иравили препреку строги санитарни прописи. Појединн јасеновачки крајишници исхрањивали су, пак, своје коње у СјШвонији , a у Крајину су их доводили само када су ишли у службу. He греба наглашавати да их je то п р и ли чн о сга јало.23 Један део банских крајишника служ ио je у коњици. Како су крајишници сами морали да обезбеђују коње за служ бу, коњ огојство je у Банској крајини, чини ce, било развијеније него у хрватским провинцијалним крајевима. Д рж ањ е коња било je скопчано са великим грошковима, јер je за њихову исхрану, посебно у зимским месецима, требало обезбедити доста сена и зоби. Због тога су у коњици служ или само богатији крајишници, који су располагали са већим површинама ораница и ливада. Њ и х je у костајничкој, зринској и глинској области 1744. године б и ло 1205. Известан број коњаника (катана) постојао je и у јасеновачкој и дубичкој области, na ce на основу тога може закључити да су бански крајишници поседовали гада преко 1200 коња. За прилике у X V I I I веку овај број није мали, јер je на свако крајишко домаћинство долазило најмање 0,20 грла. Како су коњи представљали право богатство (у крајишким жалбама из 1743. године забележене су следеће цене no грлу: 20, 24, 30, 40 и 50 Рх. фл.), служили су, no правилу, само за јахање. Сасвим ретко коришћени су за ношење терета и вучу. Коњ е за подвоз, a исто тако и за јахање, узимали су од крајишника и њихови заповедници. Таква пракса, колико ce може знати, први л у т je уведена за време боравка Луићија Марсиљија у области између Купе и У не на прелому X V I I и X V I I I века 22 АХЗ, Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 23, док. 45. 23 АХЗ, Banska generalkomanđa. Протокол заповеди. Заповед од 14. септембра 1754; В. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине,

30— 31. Поред осталих разлога, бан Јосип Естерхази одлучио je 1737. године да распусти крајишку војску скупљену у „табор” код Глине и због тога што „za konie у marhu pri koliah buduchu passa i s zeno. . . takie pomainkava” (AX3, Acta banalia, фасц. 10, док. 746).

79

В О Ј И Н С. Д А В И П

и од тада, упркос бројним крајишким жалбама, није више напуштана. Д а би некако сачували своје коње, које су бански официри сатирали јахањем и товарима, костајнички крајишници су покуш али почетком X V I I I века да ce ослободе обавезе подвоза и у то име платили су свом команданту Фрањи Делишимуновићу пет стотина рајнских форинти. Мећутим, то им није нимало помогло, јер су њихови коњи и даље товарени и јахани.24 Поред тешкоћа око исхране, на стање сточног фонда у Банској крајини неповољно су утицале и многе болести, посебно сточна куга. Ова болест харала je у Хрватској више пута t o k o m X V I I I века и изазивала велике номорс стоке, што je имало за последицу пораст цена хране и оскудицу меса. Због гота ce 1714. године, на пример, прибегло чак и привременој забрани извоза рогате стоке. Први случај сточне пашасти у Банској крајини забележен je 1706. године, када су, према писању костајничког вицезаловедника Адама Гереција, покрепале све овце у костајничкој области, укљ учујућ и и његово стадо. По последицама, чини ce, посебно je била страшна пашасг стоке 1738. године, јер je у исто време и урод жита био веома слаб. Чак и у друroj половини X V I I I века, када ce посвећивала већа пажња организованом спречавању ширења сточних болести, дешавало ce да повремене епидемије потпуно прореде стоку. Тако je, на пример, 1770. године дош ло до великог помора стоке, како у Банској крајини, тако и у хрватским провинцијалним крајевима. Авет глади натерала je тада крајишнике да једу месо угинулих животиња, премда су ce у њему, како су војне власти обавестиле санитетску комисију у Вараждииу, већ примећивали црви.2а

3. РИБОЛОВ У Банској крајини су постојали доста повољни услови за риболов, обзиром да je њена територија била омеђена са неколико већих река и прошарана мноштвом малих речица и потока. Према K. М. Турн у и Л . Зинцендорфу, који су крајем X V I I века no налогу бечког двора истраживали прилике у Банији, река Купа je била прилично богата рибом. Воде Yne, како су тврдили у свом извештају, биле су још богатије и обиловале су племенитим врсгама риба. Међутим, њихове процене заснивале су ce на површним утисдима, na je врло вероватно да нису потпуно поуздане. У погледу саме У н е, пак, сигурно je да су претеране. Ha то, између осталог, указује и једна представка костајничких крајишпика са краја треће деценије X V I I I века. Према 24 А Х З , Acta banalia, фасц. 24, док. 271; Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; Н А З, Epistolae, том 28, док. 61; F. Rački, нав. дело, 35— 37; В. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 31— 32, 34, 38, 51. 23 Н А З, Epistolae, том 43, док. 34; А Х З , Acta banalia, фасц. 11, док. 92; H r vatsko kraljevinsko vijeće, фасц. 63, док. С-16, С-24, С-72; Zaključci H rvatsk og sabo ra I I I , 5— 6, 14; IV , 123— 126.

80


овој представци, воде ¥не су због брзог тока биле снромашне рибом, je неколико рибарских породица из Костајнице морало да напусти своја станишта, како због слабог улова, тако и због притиска од стране костајничког заповедника. Риболов на Уни отежавала je и чињеница што je граница са Турском ишла средипом реке, a Турци нису дозвољавали рибарима да лове на њиховој страни.26 Посебно велики значај за риболов у костајничкој, дубичкој и јасеновачкој области имала je река Сава, к оја je стално илавила широк појас приобалног земљишта. П осле повлачења воде у корито, како су јасеновачки крајишници казивали представницима хрватских сталежа 1743. године, на плављеним теренима „zna doszta rib osztati” . Ова риба задржавала ce у бројним јаругама, „k o je sze grade kada voda izaide” . Поред овог сведочанства јасеновачких крајишника, о риболову у разливима око Саве говоре и бројне сачуване потврде о плаћеној такси за „ribariu у racz lovlyenye vu lugu kosztainichkom ” . Рибарење у самој реци, чини ce, није би ло посебно развијено, пошто je било неупоредиво слож еније и теже него ловљењ е рибе у јаругама.27 Право на слободан риболов, према расположивим изворима, било je код насељавања области између Купе и ¥ н е крајем X V I I I века изричито признато само једној скупини досељеника, док су га други уживали прећутно. Међутим, већ лр и крају прве деценије X V I I I века забрањивано je костајничким крајишницима да лове рибу, јер je њихов заповедник Ф рањ о Делишимуновић, поступајући слично земљишној гоеподи на властелинствима, присвојио право на риболов. Y пракси je то значило да крајишници нису могли да лове рибу без гшаћања одговарајуће таксе или давања дела улова свом заповеднику. Право да слободно лове рибу остављено je само неколицини католичких свештеника у банијским жупама и калуђерима православног манасгира Комоговине. Калуђерима с у војне власти, водећи рачуна о специфичностима манастирске исхране, признале чак искључиво право на риболов у Јошавки и једном д елу Суње („o d Pasztusse Szuniom vodom do Dabichevoga mlina, od Dabichevoga mlina do Jossavke pervoga vrela” ). Казна за крајишнике, уколико наруше манастирско право na рибарење у апоменутим водама, износила je дванаест и no „б ели х ” дуката.28 Присвајање права на риболов у крајишким рекама од стране заповедника капетанија и њихових заменика није било срачунато на обезбеђивање довољних количина рибе за сопствене потребе, већ првенствено на претварање риболова у уносан извор допунских прихоna

26 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 72; S. G avrilović, Građa v o j vođanskih arhiva o B a n sk oj hrajini, 152— 153. 27 B. Д абић, Представке, жалбе u тужбе крајш иника Банске крајине, 35; АХЗ, Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138; фасц. 42, док. 117. 28 А Х З , Acta com missionalia, кут. 1, фасц. 3, док. 12; Н АЗ, K anonske vizi tacije. Protokol 12/HI, f. 7 и 28; Архив C A H Y y Сремским Карловцима, П М ,јА” , 335/1772; F. Rački, нав. дело, 35— 37; R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 102.

81


да. За своју лотрош њ у могли су заповедници да д оби ју довољно рибе из засебних рибњака, које су лоседовали на основу чл. 18 Регуламента за Банску крајину из 1730. године. Рибу у рибњацима костајничког заповедника и његовог заменика ловили су крајишниди уз обавезу предаје једне половине улова. Јасвновачки заповедник снабдевао ce рибом из Саве, a ловили су м у je та1\шшњи пандури „z mresum” . Један део њиховог улова je сушен и одвожен на заповедниково властелинство. Слично je, вероватно, било и у другим областима Банске крајине.29 Како су могућности улова у крајишким водама далеко превазилазиле њихове потребе, крајишки заповедници су дозвол,авали појединим крајишницима да, уз плаћање одрећене таксе, лове рибе за сопствену потрош њу или за продају. Захваљујући томе, створени су услови да ce поједини крајишници баве риболовом као осповггим или допунским видом привређивања, na je у Костајници, na пример, живело у трећој деденији X V I I I века чак шест рибарских породица. Судећи no рачунима костајничког малтара, лађе пуне рибе нису биле никаква реткост на костајничком тржишту. Y Јасеновцу je право на веома уносан риболов у „јаруЈама” добила само неколицина крајишника, док су остали били упућени да од њих купују рибу. Ocehajyhn то као тешку неправду, јер „szlusiti jednako m oraju ” , јасеновачки крајишниди су траж или 1743. године „da szeljani vszakoga szella vu szvoje m kotaru the jaruge na hise y vrem ena med szobom szlobodno podele, kak komu bude m ogla szrecha potechi” . Али, иепуњавање њиховог захтева довело би у питање значајну ставку у приходима њиховог заповедника, na je било наивно очекивати да ће om на го пристати n дозволити слободан риболов свим пршгадпицима крајишке заједнице. Наиме, јасеновачки заповедник, исто као и заповедници других капетанија, дозвољавао je риболов у својој области само уз плаћање одговарајуће таксе, премда таква пракса није имала чвршНег основа у прописима к оји су важили у Банској крајини до половине X V III века. За појединачну дозволу за рибарење, судећи према крајишким ж албама упућеним хрватским сталежима 1745. године, плаћао ce годишње no један империјал, што je заповедницима капетаније доносил о сваке године око сто империјала допунског прихода. П осле регулације Банске крајине 1750. године, када су сви допунски приходи крајишких заповедника уступљени краљевинској благајпи, узимано je „o d ribichev koteri vu polju kad sze voda razleva v po zatoneh ribe na pechat love od vszakoga na meszecz po 5 grossa.” 30 29 A cta congregationalia, фасц. 227, док. 189; B. Д абић, Предсчавке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 32. П онекад су војни заповедниди куповал и р и бу и од турских поданика (А рхив JA 3 Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 4, док. 74). 30 А Х З , Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138; А Х З, A cta banalia, фасц. 20 док. 77; A cta com missionalia, кут. 3, фасц. 8, док. 2; S. G avrilović, Građa v o jv o đanskih arhiva o B a n sk o j krajini, 152— 153; B. Дабић, Представке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 35. 82


4. ТРГО ВИ Н А, ЗАН АТИ , НОВЧАРСТВО Y својим ж албама и представкама, упућиваним на све могуће стране, крајишници нису скоро никада пропустили прилику да ce, поред осталог, пож але и на препреке к оје су чињене њиховој трговини. Ова чињеница могла би ce схватити двојако: или je бављење трговином било распрострањена појава м еђу крајишницима или су, иак, банијски трговци били веома утицајни и због тога успевали да своје интересе прикажу као интересе целе крајишке заједнице. Када je реч о првој половини X V I I I века, доступни извори више говоре у прилог прве претпоставке. Богати и утицајни трговачки сталеж у банијским градићима, a посебно у Коетајници, образовао ce, колико ce могло утврдити, тек у другој половини X V I I I века. Поред других чинилаца, значајан подстицај његовом образовању дала je и регулација Банске крајине 1750. године, јер су тада утврђене обавезе трговаца у погледу војне служ бе и створене могућности да поједини крајишници дођу до знатнијих сума новца, првенствено закупљивањем крчми, скела и малти.31 Банска крајина била je no страни од мреж е унутрашњих caoбраћајница и трговачких путева у Х абсбурш кој монархији, али, упркос томе, њено место у трговачком промету није било безначајно, понајвише захваљујући чињеници што je преко њене територије могла да иде трговина са Турском. Оживљавање трговине између турских и аустријских поданика, после дутогодишњег застоја изазваног бечким ратом, започело je на прелому X V I I и X V I I I века. Правни оквир за то створен je уговором о миру у Сремским Карловцима 1699. године, када су ce Х абсбурш ка монархија и Турска сагласиле око предузимања одређаних мера ради заштите међусобне трговине и њених носилаца. Одредбе о трговини уш ле су и у касније аустро-турске мировне споразуме, али je на основни правац њеног развоја у X V I I I веку, према владајућим схватањима у нашој историографији, највише утицао мир у Пожаревцу 1718. године, јер он je створио простор за снажан продор турских поданика на тржиште Хабсбурш ке монархије. Премда je њихово продирање углавном иш ло у правцу Угарске, Срема и Славоније, известан број турских трговаца („Гр к а или калаисара” ) трговао je и у Банској крајини. Војне власти нису у првој половини X V I I I века ништа предузимале ради ограничавања њихове делатности. Први корак у том погледу учињен je 1761. године, када je известан број „калаисара” био принуђен да прими аустриј31 Упореди нпр.: А Х З , A cta com missionalia, кут. 3, фасц. 8, док. 2; Acta con gregationalia, фасц. 26, док. 75; фасц. 34, док. 138; фасц. 228, док. 283; F. Rački, нав. дело, 35— 37; S. G avrilović, Građa vojvođan sk ih arhiva o B a n sk oj krajini, 148— 149, 153— 154, 164, 177— 184; B. Д абић, Представке, ж албе u тужбе крајш иника Банске крајине, 31— 33, 35.

83


ско подаништво и да ce интегрише у крајишке општине, док су други протерани са територије Банске крајине.32 Y трговини са Турском посебно место у Банској крајини припадало je Костајници, где je образовање трговачке чаршије започело већ почетком X V I I I века. Ha то су у великој мери утицали повољан полож а ј самог наееља и чињеница да су војне власти, ради потпуније санитарне контроле и лакш е наплате разних дажбина, усмеравале целокулан промет са Босном на неколико граничних ирелаза, међу којим а je био и костајнички мост на Y h h . Како je највећи део увоза и извоза био постапено усмераван на овај прелаз, Костајница je постала једна од кључних тачака (контумац) у санитарном кордону који je Хабсбурш ка монархија уопоставила лрем а Турској. Зграда за карантин изграђена je у њ ој око половине X V I I I века, мада ce већ раније осећала потреба за њом. Захваљујући карантину, преко Костајнице je одржаван најнуж нији промет са Босном, чак и у време епидемије куге. Када у турским крајевима није било куге, војне власти су допуштале трговину са њима и преко неколико других граничних прелаза. Најваж нији међу њима били су код Дубице, Новог, Обљаја и Пауновца.33 Ha основу расположивих извора тешко ce може стећи иотпуна представа о обиму и структури трговине банских крајишника са турским поданицима у првој половини X V I I I века.34 По обиму, чини ce, најважнији je био увоз рогате стоке, коња и свиња, које су у Босни, поред правих сточних трговаца, куповали и обични крајишници. Y трговини коњима учествовали су понекад и заповедници капетанија, a неколико „сараценских коњ а" купљено je у Бањалуци 1706. године за бана Ивана Палфија. Значајно место у увозној трговини имала je почетком X V I I I века камена со, к о ју су костајнички трговци набављ али у Босанској Градишки. Како je босанска камена со била јефтинија од морске, која je у Хабсбурш кој монархији представљала уносан владарски монопол, крајишниди су je увозили без обзира на више узастолних забрана од стране Ратног већа. Поред стоке и соли, довожен je са турске стране восак, дуван, коже, шербет, млинско камење и уловљена дивљач. Највећи део крајишника који су учествовали у увозној трговини није располагао неким већим капиталом, већ je, судећи на оенову крајишких ж алби са краја треће деценије X V III 32 Е. K ovačević, нав. дело, 73; С. Гавриловић, П р и л о г историји трговине u м игра ције Балкан— П о дун а вљ е X V I I I — X I X столећа, Београд 1969, 5— 110; АХЗ, Banska generalkomanđa. П ро т о к о л заповеди. Заповед од 25. ју н а 1761. 33 А Х З , Acta congregationalia, фасц. 11, док. 35; фасц. 35, док. 16; фасц. 34, док. 138; Acta com missionalia, кут. 2, фасц. 4, док. 29; Banska generalkomanđa. П рот окол заповеди. Заповед од 18. октобра 1751. и 25. ју н а 1761. године; НАЗ, Epistolae, том 43, док. 26; Z aklju čci H rva tsk og sabora I I I , 434, 453, 455; IV , 327— 328, 357. 34 П отпунији подаци постоје тек за другу половину X V I I I века, када je уп рава костајничког контумаца почела водити уредну евиденцију робе к о ја je из Босне довож ен а у К остајниц у (упореди нпр.: А Х З , H rva tsk o kraljevinsko vi jeće, фасц. 197/1775).

84


века, куповао од гурских поданика мале количинг робе, чијочМ ce препродајом једва зараћивало за одржавање г о л о г живота. Ова роба je већим делом узимана за готов новац или на вересију, јер извоз je, чини ce, заостајао no свом обиму за увозохм, пошто су ce у Банској крајини, na и у провинцијалним деловима Хрватске, тешко налазиле оне врсте робе за којима je постојала већа потражња на турском тржишту. Банијски трговци, a у одређеној мери и трговци из Босне, преносили су са аустријске на турску страну бакар, жељезо, производе од метала, тканине и мед. Забележени су и случајеви шверцовања оруж ја, премда je таква трговина била најстроже забрањена.35 Укључивши ce у трговачки промет унутар граница Хабсбурш ке монархије и у извозну трговину са млетачком Далмацијом, банијски трговци, посебно они из Костајнице, Дубице и Јасеновца, трговали су на широком простору од панонских равница до јадранске обале, остављајући за собом бројне трагове свог присуства. Најупечатљивији траг представљају судски опорови и бројне ж албе на малте и разноразне злоупотребе од стране појединих представника цивилних и војних власти. Најчеш ће су трговали дуваном, воском, стоком, свињама и сувим месом. Посебно значајно место имали cv банијски трговди у трговини дуваном, који су набављали у Славонији и продавали у Банији, Карловачком генералату и П риморју. О обиму ове трговине, a у њу су појединци улагали и no неколико стотина форинти, речито сведочп чињеница да je, на пример, преко малте у Костајници прешло за само годину дана — од 10. маја 1750. до 10. маја 1751. — неколико десетина товарних коња, двадесет лађа и пет кола са укупно 211 товара дувана. Од ове количине 85 товара превезли су Н икола и Тодор Дринић, 28 Гајо Попић, 24 М ихајло Јуришић, 24 М атија Вакановић, 18 Тодор и Танасије Бурић, 12 Маленица Боберић, 8 Јово Малинковић, 8 неки Трифко и 4 Бурица Иванчевић.36 Поједини крајишници су настојали да ce укључе и у трговину вином, које je у Банској крајини, упркос доста развијеној домаћој производњи, трошено у већим количинама него што je произвођено. Али, њихова настојања отежавала je чињеница што су заповедници капетанија и њихови заменици резервисали за себе искључиво право на крчмарење у летњим месецима, када ce гшће најбољ е и продава35 Архив J A 3 Y у Загребу, R up. X , док. 103; Acta Keglevichiana, фасц. 3, док. 25, 60; АХЗ, A d a banalia, фасц. 4, док. 167; фасц. 7, 167, 604; фасц. 14, док. 149; Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138; фасц. 35, док. 16; Н АЗ, L ib e lli supplices, том 10, 155; Zaključci H rva tsk og sabora V , 47, 118; F. Rački, нав. дело, 10, 29, 32— 33; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 153— 154; Z. H erkov, M je r e H rvatsk og prim orja, 121— 122. П р е к о Босне довож ене су у Бапију и мањс количине каве (А Х З, A d a Confinii croatici, фДсц. 4, док. б. б.). 36 Н ек и примери: А Х З , Acta congregationalia, фасц. 26, док. 75; фасц. 228, док. 238; А Х З, Acta conferentiarum , фасц. 2, док. 258; Zaključci H rva tsk og sabo ra I I I , 185; I. M ažu ran , R je še n ja zem aljske uprave za S lavoniju 1738— 1742, О си јек 1970, 417, 420, 430. П одаци o промету преко костајничке малте; А Х З , Acta con gregationalia, фасц. 34, док. 138.

85

ВОЈИН С. ДАБИ К

ло. Д а би потрошња била што већа, забрањивано je становништву да у јун у, ју л у и августу троши сопствано вино. Крајишници ce са тим никако нису могли помирити, na су тражили, како je то речено у једној њиховој представци са краја треће деценије X V I I I века, да „сиромахи који имамо свога домаћега да би свога с миром могли пити и ако би домаћега могли што продати да je слободно” . Њ иховом захтеву није ce изаш ло у сусрет, већ je Регуламентом за Банску краји н у из 1730. године озакоњено искључиво право крајишких заповедника на виноточје у летњим месецњма. Ш та више, крајишници су били обавезни да им тада дозволе и точе вино у бројним крчмама no селима и уз путеве. Захваљујући томе, обезбеђени су заповедницима капетанија и њиховим заменицима знатни приходи и сигурно тржиште за вино са њихових поседа у хрватским провинцијалним крајевима.37 Трговина банијских трговаца била je оптерећена знатним дажбинама, како на територији Банске крајине, тако и ван њених граница. Питање дажбина на територији Банске крајине формално je уређено тек Регулахментом из 1730. године, али су оне, судећи на основу бројних сведочанстава, уведене далеко раније, можда већ на самом почетку X V I I I века. Ha то, између осталог, ynyhyje и чињеница што je костајнички вицекапетан Адам Гереци обавестио загребачког бискупа 1706. године да je забранио крајишницима прелажење на турску страну без „пасош а” и малтарског „печата” . Али, костајнички трговци, како je неки Јанош Антолчић писао банском намеонику П етру Кеглевићу 1708. године, нису пристајали да плаћају малтарске дажбине, већ су, „violen ter sze harm iczarom oponuiuch y pom orom grozech” , и даље преносили своју робу „chez Kosztainiczu vu turszku zem liu prez vszake plache na harm iezah” . Н еколико година касније били су крајишници ввћ принуђени да плаћају „трговину” на костајничком мосту преко Уне, али су на основу њихових ж алби на овај намет, чије су увођење држ али за велику неправду и злоупотребу од стране свог заповедника Фрањ е Делишимуновића, не може утврдити колико ce плаћало no товару поједине робе, ако je уопште и примењивана нека устаљена малтарска тарифа. И каснији заповедници наметали су дажбине на све чиме су крајишници трговали, премда за убирање малти на крајиш кој територији није било чвршћег правног основа. Њ ихова пракса je, на крају, била делимично озакоњена Регуламентом из 1730. године, који je крајишнике обавезао да плаћају на име малте од сваке лађе дувана 34 крајцара, лађе меда 30 крајца37 А Х З , A cta congregationalia, фасц. 227, док. 189; S. Gavrilović, Građa v o j vođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 143, 151; B. Дабић, Представке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 32. П рем да су ретко поседовали винограде, католички свештеници у ж уп ам а Банске к раји н е уж и вали су право виноточја, али je и њим а то право ускраћено после 1730. године (Н А З , Kanonske vizitacije. Pro to ko l 12/IH, f. 1, 28; В. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајишника Банске крајине, 43).

86


pa, лађе вина 15 крајцара и товара воска 17 крајцара. Остала роба, без обзира да ли je увож ена или извожена, била je ослобоћена малте. Банијски трговци од гога, ипак, нису имали скоро никакве користи, јер су крајишки заповедници, који су уж ивали приходе од малти и скела y Јасеновцу, Костајници, Глини и на ¥ни код Новог, постепено подвргли дажбинама целокупан трговачки промет у Банској крајини.38 Y односу на трговце са стране, домаћи трговци уж ивали су на територији Банске крајине неке олакшице код плаћања малте и коришћења речних прелаза. Y Костајници су, на пример, домаћи трговци сољу давали упола мање дажбине него тргозци из Карловца. Ban граница Банске крајине нису имали никаквих повластица, na су ce суочавали са бројним „сувим ” и „м окрим ” малтама. Ha трговачком путу од Славоније до П риморја наплаћивана je малта на десетак места, a, између осталих, убирали су je чак рибари на Купи и жупник у Петрињи. Баиијским трговцима je ипак најтеж е падала малта у Карловцу, јер су на њој морали да плаћају и највеће дажбине: за товар воска 2 форинте, тавар дувана 21 крајцар и товар сланине 18 крајцара. Због тога су више пута тражили њено укидање, a костајнички трговац Гајо Попић ишао je са тим циљем 1741. године чак у Беч. Тамо je пред Ратним већем уепео да докаж е неоснованост тврдњи карловачког генерала да малта у Карловцу представља накнаду за испашу трговачких коња у Шварчи, али, упркос томе, није постигао њено укидање.39 Y условима затворене натуралне привреде није ce осећала већа потреба за занатским производима, na je занатство у Банској крајини у првој половини X V I I I века било у сенци трговине. Њ еговој неразвнјеносги je, чини ce, доприносила и чињеница што постојање веher броја занатлија, који би искључиво живели од своје производње за домаћс и страпо тржиште, пије било спојиво са крајишким војиим уређењем, чији су темељи почивали на сељачком земљишном поседу оптерећепом обавезом војничке служ бе. Ипак, у раслолож ивим изворима спомиње ce понеки опанчар, крзнар, дрводеља и млинар, односно оне занатлије чија je делатност била усмерена na задовољавање најосновнијпх потреба становништва. Остаје непознато да ли су ce они бавили занатом као основним или, пак, допунским видом приврсђивања. Зпа ce само да су неки јасеновачки крајишници, вешти у 38 А Х З, Acta banalia, фасц. 20, док. 77; A cta com missionalia, кут. 3, фасц. 8, док. 2; Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138; фасц. 35, док. 16; фасц. 227, док. 189; Архив J A 3 Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 3, док. 25; Н А З, E p i stolae, том 43, док. 26; F. Rački, нав. дело, 35— 37. 39 А Х З, Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138; фасц. 35, док. 16; фасц. 209, док. 258; фасц. 228, док. 238; Zaključci H rva tsk og sabora I I I , 185, 243, 248— 249, 250— 251, 253, 280, 287— 288; IV , 268, 275, 384, 411— 412; V , 96, 225— 237; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 153— 154; Z. H erk o v, M je r e H rv a t skog, prim orja, 129— 138; P. Leber, P o vije sn e crtice njekih župa u b iv š o j B a n sk oj krajini, Z agre b 1912, 23.

87

ВОЈИН С. ДАБИ К

обради дрвета, правили и продавали мање лађе и на raj начин повећавали своје скромне приходе од пољопривреде и сточарства.40 Поред малабројних домаћих занатлија, који све до последњих деценија X V I I I века нису имали цеховску организацију и могућност да ce преко ње супротставе н елојалној конкуренцији са стране,41 делале су у Банској крајини и неке занатлије из Босне, првенствено шербеташи и бојаџије. М еђу овим поеледњим био je и неки Хаџи Исмаил, који je, заједно са својим братом Ибрахимом, закупио у Костајници 1735. године од тамошњег команданта један дућан за шест цекина годишње и отворио бојаџијску радњу. Како ce за кратко времи њихов посао разгранао, отворили су још једну радњу у Иванићу и довели из Босне неке рођаке да им помажу. Мећутим, њихово богатство привукло je разбојнике, који су једне моћи упали у радњу у Костајници, заклали Ибрахима, његовом шегрту одсекли главу и однели сав новац који су нашли: 120 цекина, 170 царских шкуда и разног ситног новца у вредности око 200 форинти. Сума опљачканог новца, уколико je и приближ но тачна и уколико je зарађена у Костајници, могла би да представља далеку индицију о уносности бављењ а занатом у Банској крајини.42 Ha могућност да су занатским услугама оствариване пристојне зараде указује и чињеница да je, на пример, један дрводеља у Костајници, 1750. године, за дан рада наплаћивао осам гроша. У з такву дневницу, под претпоставком да je имао довољно посла, могао je за месец дана да заради око десет форинти, што je, поређења ради, било довољно за куповину доброг вола.43 Премда су већину потребних добара за свакодневни живот обезбеђивали сотгственом ироизводњом, крајишницима су повремено биле неопходне мање или веће суме новца за подмиривање неких обавеза према војним заповедницима и за набавку оних производа које нису сами могли да произведу. Како су већином оскудевали у готовом новцу, долазили су до њега најчешће продајом стоке. Уколнко je више њих у ието време било принуђено да на тај начин обезбеди потребан новац, као што je то био случај приликом набавки нових униформи половином X V I I I века, долазило je до наглог и великог пада цена стоке. У Банској крајини било je, ипак, и поједилаца за које ce поуздано знало или само веровало да раополажу огромним богат40 Н ек и помени занатлија: А Х З, Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138; Zbirka matičnih knjiga rođenih, venčanih i umrlih, књига 495, f. 273; Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 8, док. 2. Упореди и: В. Дабић, Представке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 30. П оједине банијске занатлије д р ж але су шегрте и помоћнике. H a то, између осталог, уп ућује и и зјава Јована Кирете, бискуповог поданика из Аугуш тановца, к о ји je, позван да сведочи у једном спору 1747. године, казивао судији „da v u Glini tri letha kovachie vuchilsze ie” (AX3, Istra ge sudaca Banskog stola, фасц. 1, док. бр. 4). 41 А Х З, Acta congregationalia, фасц. 46, док. 38; фасц. 220, док. 1062; Упорсди и: R. H o rv at, K ratka p o v ijes t Petrinje, N ovo sti b r. 161 од 13. 6. 1926. 42 А Х З , Spisi o b itelji Serm age, фасц. 19, док. 1887. 43 А Х З , Acta congregationalia, фасц. 34, док. 138.

88


ством у готовини. М ећу њима, на пример, био je и један костајнички крајишник о коме ce говорило, како je вицекапетан Костајничке капетаније Адам Гереци писао 23. ју л а 1708. године капегану Фрањи Делишимуновићу, „da polouniak penez bi m ogal naszipati” . Ови богатији крајишници, користећи ce туђом невољом, налазили су начина да своје богатство још више увећају, дајући позајмице сиромашнима уз узимање земље у залог. Обзиром на саму природу ствари, међусобпо позајмљивање новца не може ce пратити у изворима. Међутим, сигурно je да су лозајмице, уз залагање покретне или непокретне имовине, биле прилично раопрострањена појава, na су војни заповедницн већ у првој половини X V I I I века настојали да спрече залагање . О томе, између осталог, сведочи и чињеница да je глински заповедник Никола Петковић 24. фебруара 1739. године доделио земљишни посед Драгиши Копачу и његовим наследнидима под условом да „oni pako prez znania у dopuschenia komendanszkoga od rechenoga grunta nikai prodati ali zalositi szmeli nebu” . Намера војних власти да спрече задуживање становништва још више ce испољила после регулације Банске крајине 1750. године. Тада донетим Регуламентом забрањено je крајишницима да ce зад уж ују без знања својих старешина, јер ce, како je забрана образложена, „nad vnogem i tuliki veće puti nahadjaju se dugi da nje izplatiti ves imetek njihov zadovoljen ni” . Ова мера, caсвим очигледно, била je срачуната на то да сачува неокрњену крајиш ку имовину, посебно земљу, пошто je то било у интересу војне службе. Y другој половини X V I I I века посебно строго ce пазило на задуживање хусара, који су морали да буду богати како би могли да издржавају коње и набављају скупу опрему.44 Највећи зајмодавци у Банији биле су католичке жупне цркве и капеле, јер су многе од њих остваривале одрећене приходе од милодара и земље к оју су поседовале. Д ео тих прихода, уз уобичајену камату од 6 % , давале су на зајам крајишницима, како католицима, тако и православнима. Y књигама канонсклх визитација горског и дубичког архиђаконата, који су обухватали све католичке жупе na територији Банске крајине, сачувана je богата грађа о финансијском пословању жупних цркви n капела и о њиховим дужницима. Ha основу површног увида у ове рачуне, јер за њихово детаљније проучавање нису постојале .vioiyhnocin, стечен je утисак да су крајишници око половине X V I I I века дуговали цркви доста новца. Како многи међу њима нису враћали своје дугове и no више година, могло би ce заклзучити да ce новац споро обртао. Ова чињеница, сама no себи, указује на леразвијеност привреде и робноновчаних односа.45 з с м ј б с

44 А Х З, Acta commissionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 7; Banska generalkom anda. П ро го к ол заповеди. Заповеди хусарског м а јо р а П етра Ботичког од 2. јун а 1764. и из апри ла 1765. године; E. Laszow ski, Prilozi za p ovjest hrvatske K ra jin e (nastavak), V je sn ik kr. hrvatsko-slavonsko-dalm atinskoga ze m aljsk o ga a rk iv a 8, 1906, 35— 36; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B anskoj krajini, 177— 184. 45 Н АЗ, Kanonske vizitacije. Protokoli 11/11, 12/III, 13/IV и 112/1.

89

V

APYIIITBO

Крајишници cy представљали осебујну друштвену групу у разућеном феудалном друштву Хабсбурш ке монархије. Јединствену целину чинили су само у односу на друге друштвене групе, док су ce међусобно приметно разликовали no свом имовном стању и друштвеHOiM полож ају. Н ајистакнутије место у њиховој слојевитој заједници припадало je кнезовима и народним војничким старешинама, a на дну друштвене лествице налазили еу ce беземљаши.

1. РАСЛОЈАВАЊ Е К РАЈИ Ш К О Г Д Р У Ш Т В А Kao слободни сељаци-војници, потчињени једино владару, крајишници су за своју војничку служ бу уживали земљишне поседе ослобођене јавних пореза и обавеза какве су имали зависни сељаци на властелинствима. Премда су сви били подједнако оптерећени службом, јер je до половине X V I I I века свака кућа давала no једног војника, крајишки земљишни поседи, супротно од оног што би ce логично могло очекивати, били су различите величине. Д ок су једни поседовали неколико десетака, na и више од стотину јутара земље, као што je био случај са неким Н иколом Берислављевићем из Чремушнице, други су имали само кућиште и понеко јутро оранице. Било je, чак, и таквих који уопште нису ималн земље, већ су, као слуге, ,,уговорници” или „км етови” , обрађивали земљишта имућнијих крајишника.1 Раслојавањ е крајишке заједнице, како ce стиче утисак на основу оскудних и фрагментарних извора, започело je већ приликом насељавања и стварања крајишта између Купе и Унс на прелазу из X V II у X V I I I век. Несрећене прилике у новој крајини, у којој cv ce сукобљавали петрињски и бански официри око права на заповедништво, отежавале су организовано насељавање и расподелу земљишта међу досељеницима. Због тога ce често и догађало да ce иоједине 1 А Х З , Acta commissionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 6; Banska generalkomanđa. П ротокол заповеди. Попис ху сар а и њихових земљишта у компанији М и лош а М рав ови ћ а из 1752. године; Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 23, док. 45; В. Дабић, Представке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 22, 50— 51.

9Ü


досељепичке скупине почну између себе „za zem lje larm ati” . Y таквим околностима лако je полазило за руком „ја ч и м ” крајишницима, међу 1 Бима и неким народним старешинама, да д ођу до више земље од других. Обавештавајући загребачког бискупа о приликама у глинској области, где су сукоби око земље били скоро свакодневна појава, тамошњи заповедник тврдио je у свом писму од 19. ју л а 1699. године да би и на његовом поседу у околини Класнића, да то није енергично спречавано, „pojaksi vszu zemlyu zavyeli, a drugim, sziromahom, ne bi nikay osztalo” .2 Почетком X V I I I века, када je област између Купе и Yne потчињена хрватоком бану и сталежима, пропуштена je прилика да ce одговарајућим прописима уреде поседовни односи или, бар, питање минималне и максималне величине крајишких поседа. Овај пропуст одговарао je појединим крајишким заповедницима, који су, no свом нахођењу, признавали крајишницима право на заузету земљу или вршили њену прерасподелу. Само у једном случ ају — када je глински заповедник Фрањо Делишимуновић решио 1703. године да на земље, „kotere planmszki Vlahi k turszkoi megy iz visse derse” , пресели неке крајишнике из Зринског поља — могла ce прерасподела оправдати неким општим интересима. Y другим случајевима, пак, одузимана су земљишта једним и, уз веома високу цену, продавана другим крајишницима. Како крајишки заповедници нису вршили прерасподелу земље да би уједначили величину поседа својих војника, већ да би н>еном продајом остварили високе допунске приходе, није била реткост да одузета земљишта, после плаћања одговарајуће цене, буду враћена њиховим ранијим поседницима. Тако je, на ппимер, костајнички замоведник Ф рањ о Делишимуиовић, судећи на основу једне крајишке жалбе из 1712. године, одузео земљ у неким М линож аш ш а и продао Чунтићанима за педесет цекина, a онда ју je, добивши и од оштећених Млиножана четрдесет цекина, вратио онима „чиа е и би ла” . Крајиш ко становништво није мирно подносило имовинску несигурност и злоупотребе својих заповедника. Костајнички крајишници су ce, чак, побунили 1706. године против свог вицекапетана Адама Гереција, оптужившн га да je заједно са летованићким поркулабом, ,,vsze zem lie nim pouzel у p rodal” . МеВутим, ни после буне ce стање није битније праменило, што потврђују бројне крајишке ж албе, ук љ учујућ и и већ споменуту ж албу костајничких крајишника из 1712. године.3 2 В. Д абић, Г paha о бунама у Банији, 21— 28; Н А З, Epistolae, том 27, док. 97— 98, 100; Libelli supplices, том 6, док. 69; том 7, док. 99. Б ро јн и су к оби и спорови око земљишта вођени су и између бискупових децималиста и предијалаца насељених са банијске стране Купе, премда je њихово насељавањ е би ло ко.'(ико-толико организовано. Види: НАЗ, Libelli supplices, том 7, док. 25; том 8, 20, 69, 70. 3 R. Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e I I I , 231— 232; F. Rački, нав. дело, 35— 37; B. Д абић, Представке, ж ал б е u тужбе крајиш ника Банске крајине, 25— 26, 36— 37, 42, 47, 49; Исти, Граћа о буиама у Банији, 14, 29— 30.

91

ВОЈИН С. ДАБИВ

Земљишна политика крајиижих заповедиика, a писебпо продаја још незаузете и већ напуштене земље за велике суме новца, само je повећала имовинске разлике међу крајишницима. Да гтрошири свој посед куповином земље, чија ce цена крајем треће деценије X V III века кретала између педесет и сто дуката no јутру, могао je само неки већ доброетојећи крајишник. To потврћује и сведочење јасеновачких крајишника, који су 1743. године саопштили представницима хрватских сталежа да „nekoy chiszto malo zemlicze imaju, a drugi verlo vech — ki ima zakay kupiti” . Истина, више војне власти, подстакнуте крајишким жалбама, одредиле су 1730. године висину „регала” који су крајишки заповедници смели да узим ају приликом доделе земље својим војницима, али овај пропис није увек поштован. Тек после регулације Банске крајине половином X V I I I века, када je број војних обвезника из поједине куће одређиван у зависноети од величине њеног земљишног поседа, слободна земљишта нису више продавана онима к оји су могли за њих више платити, већ су, уз минималну накнаду, уступана беземљашима и сиромашнијим крајишницима. Предност међу њи^1 а давана je онихма који су имали у кући више мушкараца способних за војну служ бу.4 Поједини крајишници покушавали су, пајчешНе успешно, да повећају своје поседе узурпацијом заједничких земљишта — ,,гмајни” . Костајнички десетник Н икола Буњевац, на пример, присвојио je и обрађивао крајем треће деценије X V I I I века неку општинску земљ у к оју су његови суграђани намеравали „n a iz o r d a ti” . И петнаестак јасеновачких крајишника из Крапја, „n em aju csi zb og m och vari ku di lana s z e ja ti” , такође je узурпирало 1742. године земљиште на општинској „гм ајни” , због чега их je њихов заповедник казнио глобом од 30 дуката. Кажњавање ових крајишника не представља доказ да су војни заповедници спречавали сваки покушај присвајања заједничких земљишта, јер ce зна да су они, добивши од појединаца велике своте новца на име мита, толерисали чак и узурпацију већих комплекса шуме, премда су на тај начин губили део прихода од жировине. Доста узурпираних шума претворено je, уз сагласпост војних власти, у „приватне” . Присвајање делова шуме, посебно храстове и кестенове, представљало je у првој половини X V I I I века најраспрострањенији вид узурпирања заједничких земљишта. Присвојивши за себе простране комплексе најбољ е шуме, поједини крајишпици билн су у MoryhnocTH да raie више свиња од других и да на raj начин остварују велике приходе. СудеЈт на основу записника једне саборске комисије, која je половином X V I I I века истраживала прилике у Банској крајини, највише заједничке шуме — око педесет јутара — присвојила je породица Ишек у глинској области. Нешто маље ком4 S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B ansk oj krajini, 159; B. Дггбић, П редссавке, жалбе u тужбе крајишника Банске крајине, 35, 39; АХЗ, Acta con gregationalia, фасц. 227, док. 189; Banska generalkomanđa. П ротокол заповеди. Заповед од 27. 8. 1756.

92

БАНСКА КРАЈИН А (1688— 1751)

плексе храстових и кестенових шума држ ало je још неколико десетака крајишких породица. Најчешће je била реч о породицама кнезова и народних војничких старешина. М еђу њима налазили су ce и потомци кнеза Остоје Милићевића, који je 1687. године, док још Турци нису били прогнани преко Уне, довео прву већу скупину Срба у глинску област/ Поседујући доета земље, више него што су могли сами да обраде, поједини крајишници насељавали су на својим поседима „уговорнике” и „кметове” . Тако je, ма пример, глински заповедник Петар Парамински, судећи у једном спору око земље, утврдио 1735. године да браћа Милаи, Тодор и Радојица Аћимовић из Бовића ,,tak obilnu zemlyu szvoju . . . imaju, kak ni lisztor kaj vugovornika k szebi vuzeli, nego i dva kmeta p rieli i naszelili jeszu i vugovorniku del vu zemlyah vugovorili” . Обзиром да ce спомињу у малом б р о ју извора, скоро je немогуће утврдити ко су били „уговорници” и под којим су условима насељавани. О „кметовима” , пак, зна ce далеко више. Према казивању неких народних војничких старешина, који су такође држали „кметове” на својим поседима, њихови „кметови” били су беземљаши „k i szu sze vu nihovom potrebnom vremenu k nami pritisznuli i pri nasz na nasoj zem ly sztali” . За разлику од слуга, који су живели у господаревој кући, „кметови” су имали сопствене куће. Од крајишника, на чијој су земљи живели, добијали су и нешто земље да je о брађују за свој рачун. Н ије поуздано утврђено какве су биле њихове обавезе npei\ia онима који су их населили на свом поседу, али има основа за претпоставку да су били дужни помагати им у обради земље, односно давати работаре. Како нису имали сопствене баштине, „кметови” нису подлегали војној обавези. Међутивд, војне власти су половином X V I I I века, настојећи да војном служ бом обухвате што већи број крајишника, регрутовале и сврстале у новостворене компаније и већину крајишких „кметова” . О чекујући да ce њихови ранији господари неће лако са тим помирити, обзиром да су са „кметовима” губили и ona земљишта која су им својевремено дали na коришћење, бански намесник Љ удевит Ердеди наредио je капетану М или Мравовићу почегком 1750. године, како je то забележено у протоколу заповеди Глинске регименте, „da oštro kneze у one krainschane koy kmete imaju opomene y ostro prepove, da kmete szvoje, koy vu compagny zapiszani jeszu, pod veliku kastigu preganyati nem aju” . Tpeбало je такође да им запрети да ће шм бити одузет целокупан посед, уколико покуш ају тражити од својих дотадашњих кметова неке службе или их буду узнемиравали у коришћењу „zemlyah oneh koje do szada ladali jeszu” .6 5 А Х З, Acta congregationalia, фасц. 35, док. 16; Acta com missionalia, кут. 3, фасц. 8, док. 2; Н АЗ, Libelli supplices, том 13, док. 6; В. Д абић, Представке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 28— 29, 39; R. Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e I I I , 382, 388— 390. 6 B. Д абић, Представке, ж албе u тужбе крајишника Банске крајине, 50— 51; А Х З , Acta commissionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 6; Banska generalkomanđa. П ротокол заповеди. Заповед капетану М и ли Мјравовићу из 1750.

93

ВОЈИН С. ДАБ И Е

Раслојавањем крајишког друштва постепено je образован у Банској крајини танак слој, за тадашње прилике, богатијих крајишника, већином кнезова и народних војничких старешина. Неки међу њима градили су свој престиж на везама са заповедницима капетанија, који су, чак и у случ ају крајишких жалби, прећутно прелазили преко њихових злоупотреба и омогућавали им да ce богате на рачун крајишника. Крајиш ки заповедници су им ишли на руку зато што су, према тврђењу Б. A. Крчелића, морали одржавати добре односе са крајишким народним старешинама да би и сами могли несметано да ce богате, пљачкајући крајиш ко становништво. Повезивање интереса крајишких старешина са интересима заповедника капетанија водило je обезглављивању крајишке заједнице, слабило њену отпорноет и олакш авало уплитање војних власти у свакодневни живот крајишника.7 Богатији крајишници нису сразмерно свом богатству доггриносили обезбеђивању средстава за лодмирењ е неких заједничких обавеза, већ су давали у ту сврху једнако као и други житељи Банске крајине. Тако je, на пример, свака крајишка кућа, без обзира на величину зе 1\1љишног поседа којим je раеполагала, морала да плати 1742. године исту сум у новца за опремање војника за рат у Италији, што je, обзиром да je за сваког војника требало обезбедити око десет форинти, тешко погодило сиротињу. Због тога су сиромашнији становници јасеновачке области затражили следеће године, када je једна саборска комисија дош ла у Банску крајину да саслуша крајишке ж албе, „da bi sze poleg zem ly porez delal” . Обичне крајишнике погађале су и привилегије њихових народних старешина, који су, no правилу, били ослобоћени свих редовних и ванредних крајишких дажбина и обавеза, сем вајне служ бе. Како je број крајишких старешина стално растао, обични крајишници би ли су све више и више опгерећивани. Због тога су становници срачичке кнежије, жалећи ce почетком четврте деценије X V I I I века на свог кнеза и лугаре, писали бану да постоји „vn ogo lugarov у vszakojakeh ofioirov, a nikakveh podankov ne dadu, nit czeszarszkih nit drugih osztalih szluzbi ne chinie nit ne dadu” .8

2. КНЕЗОВИ Најистакнутије место у крајиш ком друш тву припадало je кнезовима, који су, као представници кнеж ијеке самоуправе и посред7 В. A. Krčelić, наБ. дело, 51; S. Gavrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk o j krajini, 143— 144; B. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајишника b a H C K e крајине, 28— 29, 42, 49— 50; АХЗ, A cta com missionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 7; A cta banalia, фасц. 7, док. 324; НАЗ, Libelli supplices, том 13, док. 6. 8 АХЗ, A cta banalia, фасц. 7, док. 324; В. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 33—35, 50.

94

Б А Н С К А К Р А Ј И Н Л (1688— 1751)

ници између војних власти и крајишког становииштва, уживали изузетан углед у својој средини. По сведочењу Б. A. КрчелнНа, који je служ бовао неколико година у близини Банске крајине и добро познавао тамошње прилике, крајишници су своје кнезове „sm atrali kao nekim božanstvom i malim k raljem ” . Мада у његовом казивању о односу крајишника према свој нм кнезовима има очигледног претеривања, неоспорна je чињеница да су они били и моћни и угледни. Њихов престиж у крајишкој заједници, како ће ce касније видети, темељио ce понајвише на њиховим овлашћењима и функцији у управном и одбрамбеном систему Банске крајине.9 По обичајном праву, које je временом било уграђено и у mica ne прописе, кнезови су били изборне старешине кнежија. Чак ни приликом регулације Банске крајине половином X V I I I века, када су промене у систему управе и војној организацији задале тежак ударац кнежијској самоуправи, изборност кнезова није доведена у питање, na je у нови регуламент уш ла одредба да они „k ot i dosad od puka budu se zebrali” . Војне власти, пак, имале су право да потврде или не потврде изабране кнезове. Ha тај начин не само што су контролисале легитимност избора, већ су м огле и спречити да кнезовско звање добије особа која није уж ивала њихово пуно поверење. Међутим, обичај да становништво кнежија само бира свог старешину, макар и уз посредпу контролу војних власти, није био no вољи појединим заповедницима капетанија. Због тога су га они од краја X V II до половине X V I I I века често кршили и, обично у договору са неколицином виђенијих крајишника, сами постављали кнезове, подривајући тако један од основних темеља кнежијске самоуправе.10 Свеједно да ли су били изабрани од народа лли постављени од војних власти, кнезови су пре увођења у дуж ност морали да доби ју акт о наименовању. Прибављање овог документа, који су издавали заповедници капетанија, било je скопчано са плаћањем високе таксе — регала. Сматрајући то за неправду, костајнички крајишници траж или су крајем треће деценије X V I I I века да ce од кнезова које сами изаберу не траже никакви регали. Али, заповедници капетанија, који су и сами морали приликом постављања на дуж ност платити бану регал од неколико хиљада форинти, нису хтели да ce одрекну овог значајног извора ванредних прихода. Ha то их није ништа могло принудити све док су поједини крајишници били спремни да за старешинско звање ж ртвују ноприличне своте новца. Уосталом, то и није била лош а инвестиција. У лож ен и новац враћао ce брзо и у вишеструким износима. Како су таксу за наименовање могли да плате само богатији 9 В. A. Krčelić, нав. дело, 51. 10 А Х З, Acta congregationalia, фаец. 227, док. 189; Acta banalia, фасц. 9, док. 463; R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 1— 2; B. Дабић, Граћа o бунама у Бамији, 26; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 183.

95

В О ЈИ Н с . д а б и г ;

крајишници, становништво кнежија, чини ce, могло je да бира своје старешине једино међу њима.11 По добијањ у акта о наименовању, кнезови у дубичкој области, која ce налазила под управом загребачког каптола, гребало je да полож е и прописану заклетву. Према обрасцу ове заклетве, изшваране приликом увођења у дужност, морао ce дубички кнез, зависно од T o ra да ли je био православац или католик, да закуне својом „ришћанском ” или „крш ћанском” вером да he предано извршавати следеће обавезе: „kada bi sze koy razdelio navadnu pecheniu gozpodczkomu gra du dopeliati; ako bi koi oditi hotel iz kotara hochiu kazati commendantu grada — ako bi odissal kak ia nebi mogal znati, vsza niegova za grad obernuti, у ako bi ga vu ffatiti mogal, budem dusan; vu razdeleniu zemaly alli livad praviczu hochiu vuchiniti; у ako bi sze liudeh veche nasztaniti moglo, hochiu za пуе verno szkerb imati у szkerbeti у na znanie gozponu capitanu alli commendantu dati; da sze kvari у krivicze chinile ne budu hochiu szkerb m arlivo imati, kakoti у na vman liudi, у ako bi sze chinile, alli vman liudi nahodili, hochiu verno у pravichno gozponu capitanu illi commendantu kazati” . Овај образац заклетве сачинили су представници загребачког каптола око 1720. године. Н ије познато да ли су сличну заклетву полагали и кнезови у другим деловима Банске крајине.12 11 А Х З , Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; S. G avrilović, Građa v o j vođanskih arhiva o B a n sk o j krajini, 149— 150; B. A. K rčelić, нав. дело, 50. Обзиром да je већина аката о наим еновањ у банијски х кнезова временом нестала, na ce теш ко м ож е стећи нека представа о њиховом сад рж ају , овде објављ ујем о препис једног од два досад пронаћена документа: „Ja zdola podpiszam czeszareve у k ra lje v e szvetloszti vu p o lju obersztlaitinont, g ra d o v na k rain i Zrin ia, Gvozdanszkoga, k rain n y m a podlosnih, kakoti i N o vszk e capitan у com m endant, znano chinim kako n a jm re p o szm erti kneza luschanszkoga V u k a V ilusza, praestim avaju ch i vnogih vredn ih у viteških krain szkih m oih officzerov, kakoti у d rugih krainschanov szirom ahov ju n ak o v praeporu chen ia, zatim v szlusbe verne у viteškoga vu vech p rilik ah d e rsa n ja kapitan a katanszkoga p ervo thoga P etra K ulujevicha, у navlasztito v u v rem enu ob szad e B usin szke nyegva viteškoga p o d g rad o m Czazinom harczuvania, k a d i у ra n je n be, zovih re k u у d ru g ih vredn ih zrokov — navlasztito d a sze у d ru g i n je g a p o p ro m o ty n jego vi vupucheni naszleduvati tersze у on p o d p u n o m a n a d a lje sztim v ern ije za szlusbu m ilosztivnoga poglavn ika z vszum vern o sztju m szlusiti szkerbel sze b u d e — rechenu knesiu L uschanszku illiti ravnanje p u k a knesie Luschanszke o nom praviczum , terhom , d usnosztjum у dohodki i'Jiti regali, kakoti szu p ervi doszad knezi one kn esje ladali, ravn ali у dersali у knezuvali, po pravicze rechenom u Petru K u lu jevich u d a je m у conferujem . O dkuda vszim у vszak om u co m m an d e m o je pod losn im officzerom у osztalim viteškim krainschanom m o jim luschanszkim m arliv o zapoved am d a vu vszih p rilik ah knezovszkih rechenoga Petra K u lu jev ich a postuvati, poszlusati у zapovedi njegovoi podlosni biti hote у im aju . O sztali p ak o go szp o da o fficzeri krainszki у d ru g ih knesyh k ra jn e m o je krainsniczi za takvoga praestim avati takaj у dosztojni respect davati zn ali bu d u , d ok lam go d i on vern o у pod losn o k akotje doszad, tak у odszad vu chaszti szvojoj, m ilosztivnog poglavn ika, goszpodina b a n a nih excellentie, plem eni toga o rszaga у szvoih krain szkih com m endan tov szlusbu o bversival у doprinasal bude. D atu m Zrin, 18. 7bris 1737. Ign atiu s A ntonius B edekovich de K üm ü r, m anu p ro pria. Locus sigilli” (A X 3 , Acta banalia, фасц. 9, док. 463). 12 A X 3 , Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 7, док. 65.

96


П осле увођења у дужност, као што ce већ наслућује на основу наведене заклетве, банијски кнезови су вршили за потребе војних власти низ значајних цивилно-управних послова. Без обзира на неке локалне разлике, које су биле условљене посебним околностима, обично су били дужни: да распоређују на крајишка домаћинства оне дажбине које су наметане на кнежије и да ce старају о њиховом прикупљању; да организују и контролиш у извршавање радних обавеза крајишког становништва према заповедницима капетанија и на крајишким утврђењима и саобраћајницама; да прикупљају пригодне или сталне дажбине које су теретиле појединачна домаћинства; да ce заједно са пандурима старају о јавној безбедности у кнежијама — прогоне хајдуке, хватају разноразне преступнике и пријављ ују војним властима кривична и прекршајна дела почињена од крајишника; да на захтев војних власти извештавају о 6 p ojv крајишких домаћинстава и бр оју за служ б у способних мушкараца у својим кнежијама; да уз саглаоност заповедника капетанија насељавају нове крајишнике, уколико je за то постојала могућност; да врше поравнање међу крајишницима у случ ају мањих спорова и пољских штета и, на крају, да преносе војним властима појединачне и скупне м олбе и ж албе становништва. Поред тога, они су, заједно са другим народним старешинама, организовали и стражарску служ б у на онихм местима на којихма je њихова кнеж ија била дуж на држати страже. Неки кнезови били су и старешине коњичких или пешадијских чета образованих у њиховим кнежијама, na су, поред кнезовске титуле, имали и чин капетана или војводе. Обједињавање војног и цивилног старешинства сигурно je доприносило повећању њиховог угледа и друштвене моћи.13 Трајање кнезовске служ бе није било у Банској крајини временски ограничено, na je сваки кнез практично могао остати на дужности, како je то речено у акту о наименовању луш чанског кнеза Петра Кулујевића, „doklam godi on verno у podlosno . . . m ilosztivnoga po glavnika, goszpodina bana nih excellentie, plem enitoga orszaga у szvoih krainszkih commendantov szlusbu obversaval у doprinasal bude.” Kpaјишници, чини ce, нису могли сами да см ењ ују своје кнезове, чак ни у случају када су они злоупотребљавали свој полож ај и овлашћења. Ha такву претпоставку упућује неколико сачуваних крајишких ж алби у којима ce узалудно траж лло од војних власти да смене неподобне старешине кнежија. М еђу онима чије je смењивање тражено налазио ce и срачички кнез Јосип Давидовић, који je, уж ивајући 13 А Х З, Acta banalia, фасц. 3, док 55, 73; фасц. 4, док. 227, 228; фасц. 7. док. 571; фасц. 11, док. 111; фасц. 16, док. 857; фасц. 20, док. 30; фасц. 32, док. 177; Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 7, док. 62, 65; Архив J A 3 Y у Загребу, R up. I V 3; Н АЗ, L ibelli supplices, том 7, док. 22; фасц. 13, док. 6; том 39, док. 94; Epistolae, том 28, док. 61; том 39, док. 94; R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 1— 2, 25— 27; S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 143— 144, 150— — 151, 177— 184; B. Д абић, Граћа o бунама у Банији, 20; Z aklju čci H rva tsk og sa bora V , 36.

97

ВО ЈИ И С. Д Л Б И Ii

подршку заповедника Глинске капетаније, наносио разноразне неправде потчињеним м у крајишницима. Премда су они затражпли заштиту од бана, Јосип Давидовић остао je на свом полож ају све до регулације Банске крајине 1750. године. Тада je смењен заједно са већином других народних старешина и, како ce ж алио следеће годмне у Комоговини, „za prosztoga presz vszake falinge uchinyen” . Будући да je био богат, том приликом му je одузето више од половнне земљишта и раздељено другим.14 Кнезови нису примали плату за своју служ бу, али су, no обичајном праву, имали до половине X V I I I века знагне повластице. Пре свега, били су ослобоћени већине крајишких обавеза м дажбипа. Прнпадала им je и десетина жита и новда који су сакупљали v својим кнежијама за заједничке потребе, подмирење обавеза према зановедницима капетанија и путне трошкове бана и разноразних комисија to k o m њиховог боравка у Банској крајини. Поред тога, крајишницп су им често давали дарове и мито, a били су дужни и да рабогају на њиховим поседима. Све то омогућавало je кнезовима да за време трајања служ бе знатно увећају своју имовину, na не изненађује чињепица што су неки од њих располагали са довољно новца да ce упусте у трговину и прилаж у богате дарове цркви, што су себи могли да приуште само богатији становници Банске крајине. Тако je, на пример, неки кнез Георгије Поповић, заједно са Радивојем ПоповпИем, даровао православној цркви у Кукурузарима икону Светог Димитрија, израђену у Костајници половином пете деценије X V I I I иека.1" Приликом регулације Банске крајине 1750. године, када je cupoведена и реорганизација кнежија, смањен je број крајишкпх кнезова и сужена њихова овлашћења. Y њиховој надлежности осгаил.епо je, no слову новог регуламента, да ce старају о томе „da komore, suprege i ostale obćinske krajinske terhe krajinšćani redom i vsi jednako podnašali budu". Поред тога, била им je још дуж ност да заједно са заповедницима компанија суде у случају ситнијих крађа и мањих земљишних спорова међу крајишницима и утврћ ују основаност крајишких м олби за доделу грађе за градњу кућа. Сужавање овлашће 1ва би ло je попраћено и укидањем ранијих гтовласшца које су имали кнезови. Једино су они лично и њихове куће били ос тобођенп војничке обавезе и намета за набавку нових униформи. Наведеним променама озбиљно je угрож ен друштвени полож ај кнезова. Међутпм, у крајини je увек постојао прилича« раскорак нзмећу нормнраног и 14 А Х З , A cta banalia, фасц. 7, док. 324; фасц. 9, док. 463; фасц 32, док. 177; Н А З, L ib elli supplices, том 13, док. 6; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n s k o j krajini, 143— 144. 15 A X 3 ,A cta banalia, фасц. 4, док. 167; фасц. 7, док. 604; Н АЗ, Libelli suppli ces, том 10, док. 155; S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B anskoj krajini, 177— 184; I. B ach, P rilozi za p o v ije s t srpskog slikarstva u H rv a ts k o j od kraja X V IJ do kraja X V I I I st., H is to rijsk i zb o rn ik 2, 1949, 195. Кнезовима под турском влашћу, судећи на основу сачуваних законских прописа, п рипадала ie десетииа од ппикупљених глоба (Д . Б ојанић, нав. дело, 15, 16, 30 etc.).


сгварног стања, na су тако и кнезови успели да временом д о би ју неке од својих ранијих повластица. Судећи на основу рачуна краљевинског комесара за Банску крајину, лрво им je пош ло за руком да добију поново право на десетину новца убраног у корист краљевинске благајне. Ииак, свој ранији утицај у крајишком друшгву више нису могли да достигну.'6 Д убоко укорењени у народу, кнезови су преживели и неке касније војне и управне реформе, премда оне формално нису остављале простор за њихов опстанак.17

3. Н АРО ДН Е ВОЈНИЧКЕ С ТАРЕШ И Н Е Основну формацију к р а ј и ш к е милиције у Банској крајини до половипе X V I I I века представљала je чета — компанија. Заповедници чета бпли су постављани из редова крајишника и носили су чин војводе или капетана. Војводски или капетански чин био je највиша част к оју je до војне реформе 1750. године могао да досегне неки народни војиички старешина у Банској крајини. Изузетак у том погледу, еудећи на основу пописа војника из 1735. године, била je Д убичка капетанија. Y њој ce, поред шест четних војвода, спомињу и „m ajores vajvodae” . Ове звучне титуле, неуобичајене у В ојној крајини, носили су клековачки кнез Видак Вулетић и стародубички кнез М арко Мнкић.18 Свака крајишка чета, према ортанизационој шеми к о ју je увео бан Јосшт Естерхази 1735. године, имала je девет официра и подофицира: капетана или војводу, поручника, заставника, стражмештра, водника и четири каплара. Y око четрдесет чета, колико их je обично било у Бапској крајини у четвртој и петој деценији X V I I I века, старешинску дуж ност вршило je око 360 крајишника. Y време аустро-турског para 1737— 1739. године, када je у служ б у узето више крајишника него обично, и број крајишких народних војничких старешина био je већи. Захваљујући својој бројности, као и овлашћењима к оја су имали, народни официри представљали су изузетно утицајну друштвену групу у крајишком патријархалном друштву. T o ce понајвише осетило у време регулације Банске крајине половином X V I I I века, када су смењене народне старешине, м еђу којима ce посебно ис16 S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 177— 184; А Х З , A d a congregationalia, фасц. 34, док. 138; фасц. 35, док. 16, фасц. 42, док. 117. 17 О њиховој укорењ ености у народу речито сведочи и податак да су нека села у Б анији и К ордуну б и р а ла св оје кнезове све до другог светског рата. Y њихову надлеж ност спадало je , пре свега, старањ е о путевима (V . Č ulinović-K onstantinović, Etn osociološke karakteristike narodnog života na P e t r o v o j g ori i oko nje. Sim pozij o Petrovoj go ri u p ovo d u 25-godišnjice I I I za se d a n ja Z A V N O H -a . Topusko, 10— 13 studenog 1969. Z a g re b 1972, 213— 234). 18 АХЗ, A d a banalia, фасц. 3, док. 73; фасц. 4, док. 268.

99


тицао лушчански кнез и капетан Петар К\/лојевпН, подстакле отпор крајиш ког становништва новом урећењу.19 Народне војничке старешине постављане су на ту дужност од стране војних власти, обично заповедника капетанија. Крајишници Y Баиској крајини, за разлику од крајишника у Вараждинском генсралату, нису могли да имају никакав утицај на њихов пзбор, чак пи право да предлаж у најиодобније личности за старешинску служ бу.20 Али, заповедници капетанија нису били приликом постављања нових официра сасвим слободни у избору, већ су, чини ce, морали да воде н рачуна о интересима појединих угледнијих бапијских породица, као што су били, на нример, Боројевићи21 у костајничкој, Бунчићн22 у зрипској 19 Исто, фасц. 3, док. 73; фасц. 16, док. 844, 848; фасц. 24, док. 271; фасц. 31, док. 136; В. Дабић, Граћа о бунама у Банији, 35— 36. 20 В. Р. Sučević, нав. дело, 46. 21 Н ајп озн ати ји члан ове старешинске породице, к о ја ce доселила у Бан и ју к рајем X V I I века и недалеко од Комоговине основала засеок Боројевићи, био je комоговински кнез Јанко Боројевић, прећутно прихваћени вођа банијских к раји ш н и к а у отпору притисцима од стране банских оф ицира и загребачког бискупа за време сук оба око јури сдикц ије у области између Купе и Уне. Обзиром да нису били удаљ ени од Петриње, у Б оројевићим а су на п релазу из X V I I у X V I I I век одрж авани састанци к раји ш н и к а и петрињских официра. Са o f h x састанака повремено су упућивани посланици владару у Беч с молбама да ce област између К упе и Y n e укљ учи у Вараж ди нски генералат. Колико ce могло утврдити, Јанко Б оројеви ћ учествовао je у два таква поеланства. Због своје делатности, о к о јо ј су бански официри били добро обавештени, био je, после потчињ авањ а области између Купе и У н е хрватском бану и сталежима, бачен у тамницу у Загребу. Т у му ce к р ајем 1703. године губи сваки траг. Међутим, Боројевићи су и после заточењ а кнеза Јанка зад р ж али сгарешинство над комоговинском кнеж ијом , na ce она често спомиње у изворима и као „kneziatus Воro je v ic h ”. К ада je 1750. године она укинута, a остарели комоговински кнез и капетан М и јат Б оројеви ћ смењен, за старешину једне новостворене костајничке к н еж и је постављен je његов син П антелија. П оред кнезова и капетана, спомиње ce у изворим а t o k o m X V I I I века и више других војничких стареигана из ове породице. Један од њих, потпоручник М ален и ц а Боројевић, био je и представник банијски х С р б а на народно-црквеном саб о р у у Сремским Карловцима 1769. године (А Х З, Acta banalia, фасц. 3, док. 73; фасц. 16, док. 846, 848; фасц. 17, док. 151; фасц. 24, док. 65; фасц. 32, док. 10; Acta congregationalia, фасц. 35, док. 16; Acta commissionalia, кут. 2, фасц. 4, док. 47; Архив JA 3 Y у 3arpe6v, Вир. I V 3; H Ä 3 , Epistolae, том 28, док. 9; L ibelli supplices, том 7, док. 27; R. Lopašić, S pom e nici hrvatske K ra jin e I I I , 27, 41— 42, 58— 96, 189, 220— 223; 232— 233; B. Дабић, 1'раћа o бунама у Банији, 23, 25, 35— 36; Б. Рајковић, Српски пародни сабор 1769. у Карловцима, Летопис М атице српске 114, 1872, 154— 155). 22 Ф и ли п Бунчић, пребег из Турске, дош ао je у В ан и ју већ 1683. године и с л у ж и о к ао војвода у Храстовици. „Pokeh dob . . . sze ie po bosie milosche kraina ra szp ro sztran ila”, затраж и о je од загребачког бискупа 1689. године сагласност да ce насели ,,vu S u sn a ru nise R ak itova p o to k a”. П ош то je признао бискупа за земљишног господара, Стјепан Селиш чевић издао му je 7. септембра 1694. године дон ац и ју на добијену земљу и обавезао га на уобичајене с л у ж б е и плаћањ е једног талира годишње. За војводом Ф илипом Бунчићем дош ли су из Буне Давид и М и р к о Бунчић. П ози вајућ и ce на своје заслуге к о је je „vuchinil kerschansztvu szuprot T urchinu voiuiuch", Давид Бунчић je затраж и о од бискупа А лексавдра М и к у л и ћ а да му додели као предиј „jedno meszto, Leszkovo teiszische zvano, m ed p otoke V lahovechk em i vu kraine puszto”. Д обивш и траж ена земљишта, Ko ja je загребачки бискуп см атрао за саставни део храстовичког властелинства, Бунчићи су, исто као и други насељеници на црквеним земљиштима између

100


или Мравовићи23 у глинској области. Овакву праксу подржао je и бан Јосип Естерхази, који je, припремајући реорганизацију крајишке војске, наредио 1735. године да ce на старешинска места у компанијама поставе кнезови и угледнији и богатији крајишници. Ha то ce одлучио у уверењу да he они лакше бити у могућности да набаве прописана одела и оруж је и да ће ,,чашћу, оделом и држ ањ ем” подстицати осгале на залагање у служби. Фаворизовањем имућнијих крајишника, који су једини могли Храстовице и Драготине, одбили на п р елазу из X V I I у X V I I I век покорност свом земљишном господару. Ш тавш пе, војвода Ф и лип Бунчић je, заједно са кнезом Будишом Ивчићем из Бачуге и ш уш њ арским краји ш ни ксм Симом Ређенчевићем, TaKobe једним од досељеника из Буне, био в ођа к р ајш п к е буне к оја je у лето 1699. године захватила „vszu P lan in u i D rago tin u ”. О д р ж авао je, према тврђењу срачичког заповедника Ф р ањ е Д елиш имуновића, везе са петрињским офидирима и подстицао к рајиш ник е н а отпор хрватским сталеж има, баиу и загребачком бискупу. Али, за р азли к у од комоговинског кнеза Јанка Б о ројевића и неких других к раји ш к и х старешина, к о ји су у лето 1703. године доспели у тамницу због свог отпора успоетављањ у банске власти у области између Купе и Yne, Ф и лип Бунчић je избегао одмазду банских оф ицира тако што ce ггривремено склоиио у Брињ е или, no једном другом извору, у Котаре. Њ егово избеглиштво није дуго т р ајало — почетком октобра исте године јављ ено je загребачком бискуиу, тадашњем банском намеснику, „da je Ph ilip у z jo s jed n o dvam i vu Petrinyu nesto tolnachit h o d il”. П етнаестак дана касни је сазн ао je крајиш ки заповедник Ф р ањ о Делиш имуновић „da P h ilip vaivod a z b ra to m szvoym ne zam udi lyudi puntati, nckoym sze vernim V la h o m z p oroblyen yem grozechi”. To je последња вест o његовој делатности против банске власти. Потомци Ф и ли п а Бупчића из Ш уш њ ар а и Давида и М и р к а Бунчића из В лахови ћ а спомињу ce каснијс у изворима Meby крајиш ким народним стареш инама Зринске капетапије, к о ја je, између осталог, обухватала и територију ш уш њ арске и луш чанске кнежијс. Н ајп ознати ји међу њима био je кнез и коњички капетан Б л аг о ја Бунчић, који je стареш инску дуж ност врш ио у четвртој и петој деценији X V I I I века, премда je тада био у већ поодмаклим годинама (А Х З, Acta banalia, фасц. 10, док. 757; фасц. 17, док. 189; фасц. 18, док. 153; фасц. 32, док. 177; Acta com m issio nalia, кут. 2, фасц. 4, док. 50; Acta Confinii croatici, кут. 5, фасц. „А ”, док. 532; H A 3, L ibelli supplices, том 6, док. 4, 162, 163; том 8, док. 10, 137; Epistolae, том 27, док. 97, 98; том 32, док. 41; том 34, док. 64; том 35, док. 6; E pistolae originales điversorum and điversos, том 8, док. 113; B. Д абић, Граћа о бунама у Банији, 35— 36). 23 Нмје поуздано утврђено када су ce М равовићи доселили у Б анију, али ce неке претпоставке о томе могу градити на основу случајн о познатог податка ,;а им je глилски капстан П ав ао Патачић дао у посед почетком X V I I I века, измећу осталог, и петнаестак ју т а р а ш ум е у Бовићу. П отврду о дедели ове шуме, к о ју je заједнички у ж и в ало неколико кућа М равовића, чувао je капетан М и л о т М равовић н предочио je краљ евинско] ком исији приликом п о п и с а тгриватних ш ум а у Б ан и ји 1754. годане. К псз Радосав М равови ћ , учесник- буне 1730— 1731. године, био je први стареш ина и з ове породиде о коме ce сачувао траг у изворима. П о сле њега преузео je старешинство « а д бовићкол! кн еж ијом Миљен М равовић, док je седам других члан ова ове породице врш и ло до регугулације Банске крајин е половином X V I I I века оф идирску и ц о д о ф и ц и р с к у служ бу. Y време увођењ а новог војног у ређењ а и реорганизације к н еж и ја, када je смењена већина народних старешина, н а стареш инским п о ло ж а ји м а остало je неколико М равовића, м еђу којим а ce посебно истицао капетан М и лош М равовић (АХЗ, Acta banalia, фасц. 16, док. 848; фасц. 32, док. 178; Acta congregationa lia, фасц. 35, док. 16; Acta commissionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 7; S. G avrilović, Gra đa vojvođanskih arhiva o B anskoj krajini, 174; Banska generalkomanđa. Pro to ko l zapoveđi).

101

р о .т и н

с. д а к ш .

да плате високе таксе приликом наимановања, старешинскп полож аји су практично постали наследни. Д а je наслеђивање старешинства бил о могуће, сведочи и акт о наименовању војводе Радоја Медаковића к оји je постављен на ту дуж ност 1749. године, непосредно после смрти свог стрица, војводе М и је Медаковића. Осим угледа и богагства, препорука за стицање старешинства могло je да оуде и јунаштво, K o je je у крајиш ком друштву било на високој цени. Тако je, на пример, Радосав Лончаревић из Драготине, како je казивао на скупштини у Комоговини за време К ијукове буне ,,lyetta 1717. pod Vranograchem u zaterczi med junaczi viteškoga Turchina bariaktara poszjekal . . . у od onoga vrim ena szve szlusbe z zasztavom pošteno v viteški chinil” .24 За св оју старешинску служ б у пародни официри нису били плаћени, јер су у Банској крајини до половине X V I I I века иримали плату само заповедници капетанија, њихови заменици и харамије. Њима уместо плате није била додељивана ни одређена количина земље — тзв. „ п о ч а с б и н а ", што je представљало уобичајени начин награђивања народних војничких старешина у другим деловима Војне крајине. Истина, бан Јосип Естерхази намеравао je да сличну праксу уведе и у Банској крајини. П о његовом плану, чије je спровоћеље осујећепо избијањем аустро-турског рата 1737— 1739. године, требало je да официри и подофицири крајиш ке милиције, поред својих паследних rioседа, д о би ју на коришћење за време трајања служ бе и нешто ненаследне земље као „почасбину” . Међутим, чињеница што народне војничке старешине нису добијале плату из краљевинске ojiaiajne, и m io je остао неостварен план да ce за њих уведу „почасбине” , не зпачи да je старешинство у Банској крајини представљало само част. Да je то био случај, a чини ce да није, тешко би ce могло схватиги због чега су поједине народне старешине прнстајале да плаћају заповедницима капетанија приликом свог увођења v дужност изузегно високе таксе, к оје су, судећи према једној представци костајничких крајишпика с краја треће деценије X V I I I века, достизале и суму од c io форпнтн, колико je у то време вредело око пет волова. Овако велики издаци морали су бити бар прмближно сразмерни предпосгима што их je доносио старешински чин. Сачувани изворп, премда фрагментарпи и оскудни подацима, донекле потврђују ову претпоставку. Народне војничке старешине, баш као и кнезови, биле cv ослобоћене већипе крајиш ких обавеза и дажбина. Поред гога, лакше им je него обичним крајишницима полазило за руком да увећају своје наследне баштпне, na не изненаћује чињеница што je, чак, и неколнцина каплара располагала са толико земље да су на њој могли да населе „кметове” . Ш ирење официрских и подофицирских поседа често je вршено na ш тету крајишке заједнице. Тако je, на пример, крајпшки официр Митар Дракуловић, један од ретких народних старешина којп je ос24 A H Z, A cta banalia, фасц. 3, док. 73; фасц. 32, док. 177; Acta Confinii cruatici, KVT. 5, док. б. б. Наслећивање старешинског зваи>а осведочено je и \ Вп-

раждинском генералату (В. Р. Sučević, нав. дело, 46).

102


тавл>еп иа полож ају и после регулације Баиске крајине половином X V III века, добио од бана Јосипа Естерхазија, како су у једној ж алби казивали његови сусељани, „sztanovito gmanye Sanszki lugh koye od negda mi i pregy nassi mirno у blagoszloveno usivali szmo” . Премда су ce оштећени крајишници почетком пете деценије X V I I I века пожалили банском намеснику, no чијем je налогу решење насталог cnopa препуштепо крајишком аудитору, Митар Д ракуловић je наставио да ,,sz clecretom nyh excellentiae jachi sze, govorecbi da mu je szloboda usivati szamomu ovu gmanyu” .2’ Y време регулације Банске крајине половином X V I I I века, када je уведена плата за офидирску и подофицирску служ бу, већина народних војничких старешина изгубила je своја места и чинове. Обзиром да су у цивилној Хрватској имали мале могућности да доћу до државне служ бе, јер административни апарат још увек није био разуђем, официрска служ ба у банским региментама постала je привлачna за многе хрватске ситне племиће и досељенике из Немачке. Рачунајући на ове служ бе, ситно и средње илемство je на Хрватском сабору 1749. године и подрж ало идеју о регулацији Банске крајине. Њ ихово постављаље на старешинска места у компанијама, као и смењивање народних старешина, изазвало je огорченост крајиш ког стапошпиштва. Незадовољни крајишници затражили су за време буне 1751. године да страни официри буду повучени, јер, како je речено у једној крајишкој представци, „nikad kraina s nyma szlositi sze neche m ochi” . H e увићајући да je постављање ових нових официра представљало политички уступак хрватским сталежима, као н корак да;be у милитаризацпји Банске крајине и сужавашу ранијих „влаш ких права", узалудно су истом приликом покушали да узер е војне власти ui ,,ima i nassie domachie krainszkie szinova oficzera, postenie i zaszluscnic, sz koim mi contenti biti bi m ogli” .26 ТТотискквањем кнезова и народних војничких старешина, који cv, са ретки.м изузецима, колико-толико засту.пали интересе крајишког стаповништва, обезглављена je крајишка заједница. ГБихову улоrv V одбрани крајишких права, обичаја и иатријархалних установа нпје могла да преузме ниједна друга друштвена група. Свештеници и грговци, који су једини могли да претендују na идејно вођство, сагледавали су наро тпе интересе кроз призму својих интереса, често задржавајући пажњу na марпшалним проблемима крајишког стаиовништва. Због тога у Банској крајини после гушења К ијукове буне, носледњег покушаја да ce одбране стара права и дотадашње војно уређење, и није било већих друштвених гтотреса, промда притисак на крајишникс nnje ослабио. 25 А Х З , Acta banalia, фасц. 3, док. 73; фасц. 7, док. 324; Н А З, L ibelli suppliccs, том 11, док. 112; S. G avrilović, Građa vojvođan sk ih arhiva o B a n sk oj krajini, 149— 150; B. Дабић, Представгсе, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 50— 51; В. Р. Sučević, нав. дело, 53. 2S АХЗ, Acta banalia, фасц. 31, док. 136; фасц. 32, док. 177; В. Дабић, Граћа u бунама у Банији, 35— 36; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n s k o j krajini, 191— 193; Zaključci H rvatsk og sabora V I , 2— 11, 56— 59.

103

VI ПРИТИСЦИ И ОТПОРИ

"V области измећу Купе и Уне било je од краја X V II до половине X V I I I века дскла побуњеничких врења и отворених буна, чији je заједнички именитељ био отпор сталном погоршавању полож аја крајиш ког становништва. Наиме, крајишници су ce доселили у Банију, како су то у једној прилици сами казивали, ,,na parolu i obećanije p ravic” , али њихове обавезе и повластице нису биле потпуније утврђене приликом насељавања, што je оставило отворен простор војним властима да им касније, поред војне служ бе, постепено наметну и разне новчане, натуралне и радне обавезе. Како су они пристајали само да служ е „vern o i pošteno z puškom i sabljom suprot pogana Turčina” , a све друге обавезе држ али за неправедне, нужно су настајале друштвене напетости које су лако прерастале у теже сукобе. Између већих провала незадовољстава, што су у виду буна повремено потресале Банију, тражени су и други путеви да ce утиче на војне власти и изнуде неки уступци или, бар, спречи даљње повећавање обавеза. С тим циљем су писане, и на сва меродавна места упућиване, бројне представке, ж албе и тужбе. Обесхрабрени или, пак, друштвеном неправдом посебно погођени појединци, не видећи никакву могућност да поправе свој полож ај, прибегавали су и крајњим средствима — дезертирали су из војске, одметали ce у хајдуке или напуштали Банску крајину.1

1. К РА ЈИ Ш К И Н Е М И РИ 1695— 1703. ГОДИНЕ Изузимање Костајнице из надлежности петрињских великих капетана и њено потчињавање банским офидирима било јс повод првим немирима измећу Купе и Уне. Вести о њима почеле су да пристиж у у Загреб и Беч у лето 1695. године. Зависно од тога која je од сукобљених страна слала извештај, узроци немира виђени су или у роварењу петрињских официра или, пак, у незадовол>ству становништва банском управом. Премда су били привидно противречни, и једни и 1 Текст у наводима: S. Gavrilović, Građa vojvođan sk ih arhiva o Banskoj krajini, 143; R. Lopašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e III, 25— 26.

104

БА Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

други извештаји су у оенови садржавали тачне иодатке. Петрињски официри и посада стварно су били умешани у смутње у костајничком крају, тиме што су вршили међу крајишницима пропаганду у прилог прикључења костајничке области Вараждииском генералату и, чак, отворено захтевали од костајничких кнезова да и дал>е буду послушни „ako nette biti poroblieni” . Мећутим, њихова пропаганда, na ни претње, не би сигурно имали виднијег уопеха да није било огорчености крајишког становништва поступцима банских официра. Према извештају вараждинског официра X. М. Гелера Ратном већу, крајишнике су највише озлоједили разноразни памети и насиља банских официра, посебно костајничког великог капетана Петра Кеглевића и зринског вицекапетана Н иколе Племића. Како je њихов притисак M o rao подстаћи незадовољно становништво да ce врати патраг na турску територију, што би озбиљно угрозило безбедност границе na Y h h , X. М. Гелер je препоручивао Рат.нол^ већу прикључивање области измеБу Купе и Yne Вараждинском генералату. Y вези са овим немирима, стигла je у Беч и вест како су крајишници спремни да плаћају 15000 гулдена годишње само да не буду остављени под влашћу бана и хрватских сталежа. Н ије познато од кога je потекла ова гласина, K o ja je озбиљно забринула банске крајишнике. Зна ce само да je касније у такву могућност уверавао своје претпостављене коморски управник Маргин Земл^ак. Он je, на пример, у једном свом извештају из 1696. године тврдио да су му ce Костајничани n Зрињани чак обавезали да ће .плаћати дажбине Дворској комортт и чувати гврђаве.2 YiuiameHH за своју судбину, пошто разноразне гласине о њиховом држаи.у нису могле да остану без последица, костајнички крајишници су крајем 1695. године обавестили бана Адама Баћаља о својо ј лојалности и ставили му до знања како никада нису намеравали вратити ce под турску власт и да hhkoiVL нису обећали плаћање 15000 гулдена „da bi se ztem zpod oblasti vaše ekscelencije uzeti m ogli” . Зрински крајишници су, са своје стра.не, такође одбацили такву могућност. Уједно су обавестили бана « о притиску што га врши на њих вицекапетан Н икола Племић, који тражи да му дају разноразне дажбине у натури. Овнм представкама окончани су први крајишки немири.3 Следеће године je бан Адам Баћањи загарантовао слободу вероисповести православном становпиштву између Купе и Viie, обавестивши о томе и загребачког бискупа. Њ егова намера, чини ce, бмла je да овом мером допринесе см ањ ељ у неповерења српског дела крајишког становништва према банској управи и хрватсклм сталежима. Међутим, питање верске слободе није било једини узпок забринутости крајишннка за своју судбину. М еђу другим узроцима, најважнији су 2 А Х З, A d a congregationalia, фасц. 224, док. 27; Н АЗ, Epistolae, том 23, док. 54, 59, 64, 77, 79, 91— 92; R. Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e I I I , 15— 27; исти, Slavonski spom enici za X V I I viek, 117, 124— 125. 3 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 25— 27.

105

1,111 Ml I I

l '\ M lli

биле разноразне злоуиотребе од стране бапских официра, који сс нпсу устезали ча;с ни од отворене пљачке. Y том погдеду, најдрастичнији случај десио ce 1698. године у Кирину, гдс je глииски официр Ф рањ о Бериславић опљачкао неке на силу покатоличене муслимане, заробљене приликом освајања Врнограча. Према њиховој жалби, Бериславић им je одузео сва орућа, запленио оруж је и одвезао жито. Поред тога, бацио je у окове известан број њихових жена и мушкараца, a двоје од њих, пак, продао je у робље. Ови покрштеннцп cv чешко страдали и од насиља других старешина, a то je подстакло њпхово пребегавање у Босну и убрзало расап њиховог насеља.4 Поред пљачке и других видова притиска на становништви, о чему сведоче бројни документи, сталан извор друштвенс напетости у области између Купе и Yne био je и сукоб око јурисдикције. Овај сукоб, у коме су главни актери били офидири Вараждинског генералата и хрватски сгалежи, посебно ce заоштрио после иотлисивања мира у Сремским Карловцима 1699. године, када ce видело да he свп од Турака ослобођени крајеви трајно ирипасти Хабсбурш кој монархији. Како тада у Бечу још није био изграђен став о судбини области између Купе и Yne, и вараждински официри и хрватски сталежи покушали су да питање њене припадности реше на терену — потчињавањем досељеника лод своју управу. Вараждинскп официри, снажно иодржани од сгране унутраш њоаустријских сталежа и Ратног већа у Грацу, обећавали су банијском становништву „влашка гграва” , na су чак, ако je веровати управнику бискупових покупских поседа Амброзу Кузлшћу, и доносили на увид крајишким старешинама неке, поближ е непознате, писане повлаетице. Хрватски сталежи и баи, пак, нису имали јасну представу о томе како би требало уредити кpaј um re на Yhh и обавезе и права тамошњег становшшггва. Али су зато v д о би ја љ у области између Купе и Yne под своју управу видели богомдану прилику да прошире своја постојећа и сгворе нова властелинства, na je Хрватски сабор и подржао захтеве поједмних ирииадипка световне и црквене властеле да им буду враћепа њихова „некадашња” земљишта у ослобођеним крајевима. Посебпо неумерени у својнм захтевима били су загребачки бискуп и каптол, који cv тражилн за ссбе практично више од половине области између Купе и Vne. Бпскуп je тражио читаву област измећу реке Купе, Глипе н Петроие горе n, поред тога, земљишта иекадашњих петрињско-градечких поседа. V канцеларији загребачког каптола, пак, био je сачпњеп подужи ciriiсак „некадаш њих” каптолских поседа, a захтев за њпхов повраћа ј био je поткрепљен гомилом старих докумената, али и неким криво гвореним крајем X V II века. М ећу потоњима био je, па пример, акт Лудвига Баденског о додели Дубице иод каптолску управу. Свеснп чињенице да he сами тешко остварити своје прегемзије, загребачкн бискуи, a у Maihoj мери и каитол, били су широке руке м na земл.шптима на која су претендовали образовадп су opojne прсдпје. Mebv; + Исто, 39— 40, 58— 96, 127. 106

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (168S— 1751)

њпховпм предпјалцима иашли су сс тада и неки истакнутијн представппцп политичке и војне власти у Хрватској, као што су, на пример, билп подбан Стјепан Јелачић и глипски заповедник Фрањ о Делишпмуновић. Обмова црквених поседа и стварање предија на њима, као п настојаље костајпичког заповедпика Петра Кеглевмћа да у бамнјској Посавини обновм своје некадаш њ е поседе, узнемирили су крајишпике, na су они, онравдано забринути за своју судбину, затражили зашгиту тахш где су je једино могли и наћи — у Вараждину ii Грацу. ОдговарајуИи на њихове жалбе, Ратно веће у Грацу обећало je крајншницима 24. ју л а 1699. године да неће дозволити банским људима да их деле између себе и претварају у своје ириватне сељаке. Ooehano пм je, таксЉе, да he бити прикључени Вараждинском гене]^алагу м да he добитн добре команданте.5 Подстичући код крајишника варл.нну паду у скоро решење њихоиих reuiKoha, градачко Ратио веће je захтевало од њих да осгану мирнп. Но, овај захтев je дошао сувише касно, обзиром да je „влашка пунтарија" већ захватила знатан део шире глинске области. Буна je, колико ce могло утврдити, избила почетком ју л а 1699. године, када су вијвода Фплнп Бупчић, Сима Ређеичевић и шушњарски кнез Будиша Ивчи1т подигли ,,vs7.u Planinu i Dragotinu” против неког Н иколе Т о д о р о mha, личпостп која je уживала велико поверење и доследно спроводила виљу загребачког бискупа и глинског заповедника Фрањ е Делишимуn o B i i h a . Суочеи са опаспошћу да буде поробљен или убијен, Никола Тодоровић je побегао нз своје кл/he у Драготшти, али ни после његовог бекства буна није престала. Н ије ни могла да престане, пошто није представ.ћала сукоб између крајпшких првака, већ, каки je то Фрањо Делпшимуновић одмах схватио, покрет уперен против настојања загребачког бискупа да, под видом oouaBJbaFba храстовичког властелисгва, ирисвоји за себе и земл>ишта мзмеђу Храстовице и Драготине. Један део тих землдашта (Великм и Мали Градац, Лушчани, Млпмига, Драготпнци, Шушњар, Бачуга итд.) населио je бискуп неким доеељеннцима, док je другн део ( o k u Класнића) доделио као предиј Фрањи Делшпимуповићу, .до.чволмвши му да на добијеној земљи иасел?ава кога on жели ,,а ne da szi ju Vlahi szami dele kak bi oni h o tili” . Kao награду за верпу служ бу, земљишта у тим крајевима (око Бузете) тражпо je од бискупа n управпик његовнх покупских поседа Амброз КузмпИ. МеБутим, када je он 18. ју л а 1699. године изашао пред бискупа са својим захтевом, читава област с десне стране реке Глине била je већ захваћена буном. Крајишници су v побуњеним крајевима, не тражећи ничију сагласност, делили међу собом сва слободна n још неластаљена земљишта. Изгледа да су тада разделили и землл/ која je припадала предију Фрање Делишимуновића, што им je раније, поступајући no паредби држаоца предија, забрањивао већ s Исго, 18— 23, 27— 28, 39, 42— 44, 52— 55, 57— 96 149, 152— 157, 162— 164, 178— — 179, 186— 189, 200— 204, 212— 213; Н АЗ, Epistolae, том 29, док. 44; ЛХЗ, Acta сопtireiititionulitt, фаец. 222, м>к' 126; фасц. 236, док. 622; Acta Capi/uli amit/ua, фасц. 95, док. 33. Vri. н тскст na страии: 23— 36.

107

В О Ј И Н С. Д А Б И К

споменути Н икола Тодоровић. Y намери да угуши буну, Фрањо Делишимуновић je ставио на располагање Н иколи Тодоровићу два ,,шерега” покупских крајишника (из Бркишевине и Средичког). Сазнавши за то, „vsza Kraina sto ie od H rasztovicze do Dragotine” обрагила ce бискупу Стјепану Селишчевићу и обавестила га да ce nehe дати робити, већ ће ce бранити оруж јем . Да ce из тога не би изродило какво веће зло, тамошњи крајишници су затражили заштигу од бискупа, обраћајући м у ce као своме „m iloszerdnom gozpodinu zemalszkomu” . Huje познато шта je бискуп предузео, ако je, уопште, нешто и предузео да их заштити. Зна ce само да je ггочетком августа дошао у Драготипу Ф рањ о Делишимуновић, помало заплашен, али чврсто решен да тамо, како je писао бискупу, „doklam god budem mogal у sivel bum, szlavnoy m oioi dom ovini vernu szlusbu chinim ” . Одуставпш од намерс да против побуњеника поведе покупске крајишнике н слободњаке, јер ce плашио да ће наићи на жесток отнор, покушао je да паговарањем и претњама привремено смири буну и прекине везе побуњеника са Петрињом. Чини ce да je тада дигао руке и од свог предија н постепено почео да мења однос према загребачком бискупу, према коме ce дотад опходио као захвалан поданик. Мећутим, пије одустао од намере да ce освети оним крајишницима к оји су без његове сагласности запосели земљишта у „Планинској крајини” , na je, измеБу осталог, планирао крајем 1703. године да им одузме згм љ у и насели je становништвом из Зринског поља.6 Побуњеничка врења проширена су крајем ју л а и почетком августа 1699. године и на костајничку и зринску област, a постоје и вести о немирима у околини Храстовице и на властелинству Стеничњак. Петрињски заповедници успоставили су везе с побуњеницима у скоро свим крајевима захваћеним буном, док су њихови војпици, вероватно охрабрени ставом Ратног већа у Грацу да неће бити дозвољепо претварање крајишника између Купе и Уне у зависне сељаке, узели непосредно учешће у спречавању бискупових служ беника да прикупе десетину у селима око Храетовице. Они сами, или крајишници уз њихову помоћ, спалили су и бискупов „двор” на храстовичком властелинству, a неколико његових људи одвели у заробл.еништво у Петрињу. Стајући отворено на страну побуњених банијских крајишника, петрињски официри учествовали су и на побуњеничким већањима, одржаним у првој половини августа код православне црквс v Боројевићима. Са скупштине у Боројевићпма, како јс подбап Сгјепан Јелачић сазнао ,,sub rota” од свог уходе, упућепо je у Беч једно посланство, које je, претпоставља ce, носило са собом крајпшке жалбе владару. Чланови послапства били су вицекапетан петрињски, комоговипски кнез Јанко Боројевић и зрииопол>ски кнез Бујмиац ГГашић.7 6 Н АЗ, E pistole, том 24, док. 2; том 27, док. 97— 98, 100; том 28, док. 7, 11; том 31, док. 19; В. Дабић, Граћа о буналш v Банији, 19— 20; R. LopaJić, Spom enici hrvatske K ra jin e I I I , 154— 155, 231— 232, 458.' 7 Н А З, Epistolae, том 27, док. 97— 98; том 28, док. 9, 17, 18, 20, 35, 60; том 29, док. 41.

108

Б А Н С К А К Р А Ј И Н Л (1688— 1751)

За немире у околини Храетовице, као и на простору између Храстовице и Драготине, основано ce мож е тврдити да представљају покрет против настојања загребачког бискупа да свом храстовичком властелинству прикључи што више земљишта у Банији, док су узроци немира у коетајничкој и зринској области мање-више непознати. Са сигурношћу ce може једино тврдити да je један од узрока било огорчење костајничких и зринских крајишника због намета за издржавање аустријског дела комисије за разграничење са Турском на челу ca грофом Луи ђи јем Марсиљијем. U томе, између осталог, сведочи и вест да су крајишки представници to k o m лета 16У9. године лоднели у Бечу неки „м ем ор јал” и пож алили ce владару да су за потребе споменуте комисије, и то само за време њеног првог боравка на Y h h , морали да потроше око 14000 флорена. Њ ихова ж алба донела je извесне неприлике Л у и ђ и ју М арсиљију, због чега je Фрањ о Делишимуновић имао с њим великих окапања. Међутим, ни после тога, иритисак на крајишнике уопште није смањен, јер су им хрватски сталежи, у ж ељи да не отттерећују своје поданике и краљевинску благајну, наметнули обавезу да обезбеђују храну, сено и коње за потре&е комисије, која ce, због проблома око Новаг Новог, вратила у област између Купе и Vire у јесен 1699. године и ту ce сместила заједно ca својом пратњом. Њ ен други боравак на Y h h трајао je доста дуго и знатно je допринео даљем продубљавању крајишког незадовољства. Њихово незадовољство, између осталог, нашло je свој израз и у одлуци костајничких кнезова да одбију да обезбеде коње за превоз комиоије и њене гтратње из Далмације у Поуње. Због тога их je Фрањо Делишимуновић, лраћен једном немачком компанијом, похватао v ноћи измећу 18. и 19. октобра 1699. године и бацио у тамницу.8 Крајем 1699. године, ваљда због присуства немачких јединица, јењали су немири између Купе и Уне, na je управнику бискупових покупских иоседа пош ло за руком да прикупи десетину од поданика на прекокупском д елу храстовичког властелинетва, чак и од једне скупине Срба насељених у подграђу Храстовице. Следеће године тежиште немира пренето je у Костај ничку крајину, али основни циљ побуњеника — да ce изнуди прикључење поунског крајишта Вараждинском генералату — није био, чини ce, једнодуш но прихваћен од свих крајишника. Они који су пристали уз буну, састали су ce поново у Боројевићима с петрињским вицекапетаном Јулијем Балдеронијем и, како je војвода М ихаљ Позојевић писао Фрањи Делишимуновићу, ,,onde su tako dotanachili da gozpodin ban nebude nisto s nim i ladal” . C тим циљем je упућено ново посланство y Беч, a новац за његове потребе позајмљен je у Петрињи. Y Петрињи су ce крајишки представници састали око 20. новембра 1700. године и ca славонским генералом Epueciovi Капраром, добивши од њега изричито обећање да he читава област измећу Купе и Yne бити прикључена Вараждинском 8 Н АЗ, Epistolae, том 28, док. 61; Архив J A 3 Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 1, док. 14,18; R. Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e I I I , 149.

109

В О Ј И Н ('. Д А К И П

генералату. V складу с тим, наређено je крајишким кнезовима да ce у иогледу војне служ бе покоравају само наредбама из Петриње, где je сваки кнез требало стално да држ и једног свог човека од поверења. Овакав развој догађаја изазвао je узнемиреност у хрватским политичким круговима, пошто ce наслућивала опасност да банска власт изгуби јо ш једн у битку за територијално проширење краљевине Хрватске и Славоније. Страховања од такве могућности веома сликовито je изразио Амброз Кузмић, управник покупских гшседа загребачке бискугшје. Y свом писму од 24. новембра 1700. године, он je писао бискупу Стјелану Селишчевићу да „ak o one preko Kupe ztran od orszaga uzmu sze, kako sze vsze prikazuje da bude, ja ne znam komu bi gozpodin ban banuval, hoche biti koti iedan vicecomes nad vermegium iednum ” . Више од забринутости за опстанак банске власти у области измеБу Купе и Vne, Амброза Кузмића je, чини ce, мучио страх да ce крајишки немири, a онда и јурисдикција вараждинских официра, не пренесу на властелинства у Банији, где скоро и нису престајала npeвирања међу становништвом.9 У време немира у коетајничкој области налазио ce бан Адам Баћањи у Бечу и није ce могао непосредно ангажовати око смириваiba крајишника, na je 20. новембра 1700. године, односно истог дана када су крајишки кнезови водили у Петрињи разговоре с генералом Ернестом Капраром, наредио подбану Стјепану Јелачићу да ca оруж аном пратњом оде у област између Купе и Vne и, наговарањем или силом, принуди тамошње становништво на покорност банској власти. Међутим, крајишнике није било могуће придобити на добровољно покоравање. Употреба силе, пак, није обећавала никакав успех, јер су побуњеници били бројни, добро наоружани и решени да пруже отпор, поготово што су ca великом сигурношћу могли да рачуиају на отворену подрш ку петрињских официра и посаде. Због тога су Стјепану Јелачићу биле потпуно везане руке. Њ егово узмицање je још више охрабрило побуњенике и они су, како je Ж игмунд Кеглевић почетком 1701. године обавестио свог рођака Петра Кеглевића, спречили смену посаде (краљевинских харамија) у костајничкој гврђави, угрозивши тиме и последње упориште баиске власти у Костајничкој капетанији. Вође ове акције били су слабињски војвода Н икола Грк и костајнички варошки војвода, који су у писму Ж игмунда Кеглевиha проказани као највећи „пунтари” у ,костај«ичком крају.10 Побуњ еним крајишницима придружио ce крајем 1700. и почетком 1701. године и један део бискупових поданика na власгелипствима у Банији, надајући ce, како je обавештен бискуп Стјепап Селмшчевић, да ће и они добити „влаш ке правиде” . Y том уверењу подржавали су их петрињски официри, посебно вицекапетан Јулије Балдеро9 Н А З, Epistolae, том 29, док. 45; Acta decimalia, фасц. 7, док. 3/358; В. Дабић, Граћа о бунама у Банији, 20; R. Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e I I I , 189. 10 R. Lopašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e I I I , 188; Архив JA3V у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 1, док. 56.

HO

БА Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

nit. Одметање ових подаиика, као и њихов притисак na становништво кије није иристало на буну, навели су бискупа да предузме одлучније мере ради сређивања прилика на банијеком делу тонуског и храстовичког властелинства. Ha такво његово опредељење утицао je у великој мери управник споменутих поседа Амброз Кузмић, намећући бискупу схватање да у немирима учествује само српско становништво и да би ce ca њим требало енергично обрачунати. Уверен да ce оуна може смирити оружаним путем, бискуп je дозволио Амброзу Кузмићу да у пролеће 1701. године нападне с покупским предијалдима и другим дрквенИхМ поданицима лобуњ енике на властелинствима пзмеђу Kyrie и Уне. Н и је тачно познато како je напад извршен, али ce зна да je у основи имао пљачкашки карактер и да je донео највише користи грамзивом Амброзу Кузмићу, који je од учесника похода одузео скоро сав плен и задржао га за себе. Једном глииском харамији узео je два вола, na ce због тога његов старешина Ф р аљ о Делипшмуновић пожалио загребачком бискупу.11 Напад на Србе на црквеним земљиштима измеБу Купе и Уне, о коме су стигле вести и до Ратног већа у Бечу, није довео до њиховог смиривања, већ je још више подстакао њихов отпор. Како су v нападу учествовали и војници глинског (срачичког) великог капетана Фрање Делишимуновића, побуњеници у глинској области опколилн су почетком априла 1701. године утврду у Срачицама и њену посаду, састављену од плаћених харамија из покупских села, принудили на предају. Подржани од петрињских официра, којима je одговарало ширење буне и иа дрквене поседе, појачали су притисак на оне крајишнике и бискупове поданике који нису хтели да им ce придруже. Многима од њих одузели су земљу, спалили куће и развукли сву покретну имовину. И зм еђу осталих, тада je нека земљишта изгубио млиношки војвода и предијалац загребачке бискупије Радивој Васиљевић. По iteroBüM казивању, страдао je само због тога и ј т о ce није „hotil 7. Vlahi zlositi у od oblaszti plem enitogha orszaga odsztupiti” . Мећутим, према једном другом извору, Радивој Васиљевић, који je no одобрењу бискупа Стјепана Селишчевића покушао пре буне да образује предиј у Млиноги, није изгубио никаква своја земљишта, већ само земљу к оју je раније на силу отео Радосаву Драгачу из Млиноге.12 BaitcK n официри пису имали никаквих могућности да угуше буну „бискупових” и „орсаш ких Влаха” у глинској области, јер нису располагали довољним бројем гшаћених војника. Y ту сврху нису више моглд да корпсте ни бискупове покуггске сељаке, пошто су они одбил 1 1 да иду „Vlahe w pokornoszt obrachati” . Такав развој догађаја тешко je забринуо глинског зановедника Ф рањ у Делишимуновића и нап Н АЗ, L ibelli supplices, том 7, док. 22; Epistolae, том 29, док. 41, 44, 45, 71; В. Д абиђ, Граћа о бунама у Банији, 21— 22. 12 В. Д абић, Гpaha о бунама v Банији, 21— 27; R. Lopašić, S pom enici hrvat ske K rajin e I I I , 193- 194.

111

В О Ј И Н С. Д А В И П

вео га на помисао да бански људи за кратко време nehe више смети да д ођу мећу крајишнике. Д ок je због прилика у својој крајини Фрањо Делишимуновић очајавао, a Петар Кеглевић ce већ увелико спремао да напусти заповеднички полож ај у Костајници, бан Адам Баћањи изборио ce у Бечу за сагласност Ратног већа о потчињавању области између реке Купе, Уне и Глине банској и саборској управи. Ta одлука донета je у доста нејасним околностима, na je због тога касније замегшк вараждинског генерала, Ф. X. Херберштајн, довео у питање њену ваљаност. Вест о потчињавању бану и сталежима догхрла je за кратко време до крајишника, a за то ce постарао сам Адам Баћањи. Својим отвореним писмом, преведеним на народни језик, бан ce 23. маја 1701. године обратио из Беча „duhovnikom, szerdarom, voivodam , knezom, sztaresinam y vszem vlaškim szinom” и обавестио их да „р о zapovedi m ilosztivnoga nassega poglavnika y otainoga voinichkoga tolnacha razlucheniu vasz vlaški narod med Kupom, Vunom у Glinom sztoiechi nassoi kot bana horvaczkoga y szlovenszkoga, goszpode takai sztalissa y reda imenuvaneh orszagova, razlucheniu, ravnaniu y vu szlusbe m ilosztivna poglavnika czeszara y kralia obdersavaniu ieszt zauffan y zruchen” . Сврха овог прогласа није била обавештавање крајишника о одлуци Ратног већа, већ je он, пре свега, био сачињен ради уклањања недоумица Mcbv становништвом у погледу будућпости под банском управом. Стога je бан у прогласу посебно нагласио да нико неће бити кажњен због своје раније „неверности” и да he крајишницима бити остављена сва и>нхова дотадашња права.и Премда je био лрапун примамљивих обећања и уверавања у „d o bra hotenia” , проглас Адама Баћања je примљен међу крајишницима с великом узнемиреношћу. Узнехмиреност je посебно била велика у крајевима измећу Купе, Глине и Петрове горе, гтошто у бановом прогласу тамошњем становништву нису била загарантована крајишка права, a то je значило да су препуштени загребачком бискупу. Бискуп Стјепан Селишчевић пожурио je да искористш новонасталу ситуацију и оруж јем присили Србе између реке Глине и Петрове горе да му плаћају дажбине. Оне, пак, који нису хтели да га признају за свог земљишног господара, a такви су били у већини, покушао je да расели и на њихово место доведе нове досељенике. Y томе му je значајну подршку и помоћ пружио његов предијалац, подбан Стјепан Јелачић, мада то није било спојиво с функцијом к о ју je вршио у краљевини. Према извештајима које je од официра Вараждинског генералата примило Ратно веће у Бечу, бискуповом притиску били су noсебно излож ени становници Перне, Кирина и Топуског. Поред ових извештаја, у чију би ce непристрасност можда могло посумњати, о покуш ају расељавања Срба из околине Топуског сведоче и други извори. Један од њих je и молба к оју je у име свнх „влашких синова” 13 R. Lopašić, Spom enici hrvatske K ra jin e I I I , 193— 194; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији, 20— 21; Архив ЈАЗ У у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 1, док. 68.

112

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

из Топуског сачинио око 20. ју л а 1701. године старешина православног манастира у Гомирју. Обавештени да ће бити расељени, топуски Срби затражили су од бискупа да их остави на њиховим стаништима бар док ие прикупе летину. Када им ни понизне м олбе нису помагле, становници Топуског дигли су ce на о р у ж је и принудили бискупа да их пусти на миру..14 Узнемирени притиском који je ,на њих вршен и захтевима да ce потчине хрватским сталежима и бану, банијски крајишници обратили су ce Ј. X. Х ајстеру, председнику градачког Ратног већа, и затражили његову заштигу. Подрш ку ca те стране није требало дуго чекати, пошто су ce крајишки захтеви поклапали ca интересима вараждинских официра и унутраш њоаустријских сталежа. Због гога je заменик команданта Вараждинског генералата затражио од хрватских сталежа 30. ју л а 1701. гадине да оставе „В лахе” на миру док владар не реши о њиховој судбини. У прилог крајиш ких захтева, a против њиховог потчињаваља хрватским сталежима, изјаснило ce тада и бечко Ратно веће, нрепоручујући цару „da izda manifest proti dokinuću K rajine i spojenju iste sa H rvatskom i da krajišnike utješi glede p rivi legija” .15 T okom 1702. и у првој половини 1703. године било je у области између Купе и Yne још доста „конф узија", али оне нису прерастале у веће немире. Y тим „конф узијама", к оје су новог костајничког заповедника Фрањ у Враговића доводиле до растројства, дочекана je и коначна владарева одлука о потчињавању области између Купе и Уне хрватском бану. Допош ење ове одлуке, и престанак мешања петрињских официра у збивања у Банији, нису довели до престанка крајишких немира. Прва буна после потчињавања области између Купе и Уне хрватском бану и сталежима избила je у јесен 1703. године у „Планинској крајини” , где су глински заповедник Ф рањ о Делишимуновић и његов већ раније спомињани „верни слута” Н икола Тодоровић и даље пљачкали крајишнике. Доста неугашених жаришта немира остало je и у глинској области у к о јо ј су све до јесени 1704. године остале неурећене границе тамошњих бискупових поседа.16

2. Н Е М И РИ Y КОСТАЈНИЧКОЈ О БЛАСТИ 1706. И 1711— 1712. ГОДИНЕ Приликом предаје области између Купе и Уне хрватском бану и сталежима, наговештене су тамошњем сгановништву значајне повластице, али, како ово обећање касније није било попраћено и доноше14 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 203— 204; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији, 22. 15 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 200— 204. 16 Исто, 460— 461; Н АЗ, Epistolae, том 30, док. 49; том 32, док. 41; том 35, док. 6; том 49, док. 46.

113

ВОЈИН С. ДАБ Ш г

њем одговарајућих прописа, иравни полож ај крајишника остао je доста нејасан. Највиш е нејасноћа било je око имовинских одиоса. Због хога je питање схицања, власнишхва, раслолагања и наслеђивања земље било средшдња тачка многих неспоразума и сукоба измећу крајишника и војних власти у првој половипи X V I I I века. Камен спохицања, и сталан извор друштвене напетости, било je и нерешено питање обавеза крајиш ког схановнишхва према заповедпицима капетанија.17 Л о с л е уреБења гранида измеВу власхелинсхава н крајилж е хериторије у Банији, први већи немири избили су 1706. године, a њихов основни узрок би ло je узурпирање и препродаја крајишких з с м ј б и ш н и х поседа. Према весхима шхо су стигле оапу Ивану П алф ију у Беч и бисхсупу Мархину Брајковићу у Загреб, немири су почелн пшшвином маја у косхајничкој обласхи, где ce око хри хиљаде крајшшшка скупило у „га б о р ". Побуњеници су одбили послушносх својим официрима и захворили вицекапеханову крчму у Косхајници, али, Kaico je речено у једном извешхају о буни, „neszu zapocheli sgania у rob ic” , већ су ca своје скупшхине улухили ж албе бану Ивану Палфију. V свијој предсхавци оихужили су летованичког поркулаба и костајничког вицекапегана да су одузимали земљу једним и продавали je другим крајишницима. Пишући о овим догађајима загребачким блскупу, и осврћући ce на крајиш ке опхужбе, косхаЈиички вицекапеган Адам Гереци je сву кривиду за препродају земљ!ишха свалио на лехованиИког поркулаба, али je 1м ало вероватао да и он сам im jc у хоме учесхвовао. A k o je чак и био криво оптуж ен за пренродају земље, у шта je здуш но уверавао бискупа, Адам Гереци, презадужени сихни племић, својом je грамзивошћу и пљачкајући крајишнике сигурно доста допринео нарасгању друшхвене наиехости у костајничкој обласхи. Како je, за војне власхи, ова буна дош ла у незгодан час (у Банској крајини je хребало хада регруховахи нови конхингенх војпика за рат у Угарској), бан Иван Палфи je, 27. uaja 1706. године, иаредио великом капехану Фрањи Делиш имуновићу да спроведе исхрагу о узродима крајиш ког незадовољсгва. Нажалосх, резулхахи љегове истраге нису познахи, уколико je она уопшхе и спроведеиа. Зна ce једино да je Адам Гереци, не д у т после бунс, напусхио месхо косхајдичког вицекапехана и прешао у слу ж б у загребачког бискупа.18 Прве весхи о новом врењу у вечно немирном косгајничком крај у похекле су од унијахског марчанског епископа Рафајла Марковића, који ce 2. ју л а 1711. године лож али о Пехру Кеглевићу, банском намеснику у војним лословима, да лравославни митрололдт Атана17 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 220— 221, 18 B. Д абић, ГраЂа o бунама у Банији, 29— 30; E. Laszow ski, Prilozi za роv ijes t hrvatske K rajin e, 109— 111; Н А З , Epistolae, том 44, док. 91. Притеш њен дуговима, чи ји je р о к з а исплату прош ао, Адам Гереци je настојао да ce што je могуће виш е окористи својим п о ло ж а јем у К остајничкој к раји н и (Н А З , Episto lae, том 43, док. 26, 34).

114

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

сије JLyöojeBiih из Комоговине буни народ и шири „ш изм у” у Костајничкој канетанији. Н и је јасно да ли je овакво виђење збивања у костајничкој обласхи било само плод верске нетриељивости racpajла Марковића или, пак, оно представља свесно искривљивање правог сгања ствари. Сигурно je једино да Петар Кеглевић није делио његово мишљење и да бунтовничка врења у костајничкој области нису имала никакве везе с питањем вере и делатнош ћу Атанасија Љ убојевића, већ су искључиви кривац за њих били бански официри. U хоме, измећу осталог, сведочи и једно писмо бана Ивана Палфија, који je, иодстакнут крајишким жалбама, наредио Петру Кеглевићу 28. јуна 1711. године да сироведе истрагу и казни све оне официре који су чинили неиравде и вршили притисак на крајиш ке „В лах е” .19 Занова p c i i i e i i o c T да ук лон л узроке крајиш ког незадовољства није и.мала ника.свог успеха, због тога што ce иш ло на кажњавање кривада за злоупогребе, a не на предузимање мера којима би такве злоупотребе биле онемогућене. Али, чак ни кажњавање кривада HHje спроведено, na je косхај.нички заповедник Ф рањ о ДелишимуновиЛ, на кога су ce крајишници највише ж алили, и даље остао на свом нолож ају. Због тога су костајнички крајишници половином 1712. године, подстакнути од стране кнеза И ли је Драгића и неког народног крајишког капетана Радојице, упутили једну представку бану Ивану Палф ију и оптуж или свог заповедника Ф рањ у Делишимуновипа за увођење бројних „иовина” , каквих није било за ранијих заиоведника. М еђу те новине спадало je увођење малти на крајиш ку трговину, плаћање траварине и жировине, забрана лова и риболова, обавеза давања волова код деобе кућних задруга, давање коња офидирима за јахање >и сл. Но, судећи на основу споменуге ж албе, крајишнике je највише ногађало одузимање и лрепродаја ИјИховнх земљишних поседа, онемогућавање слободног располагања некретнинама приликом сеобе у друге крајеве и ограничавање права наслеђа. Велики терет представл>але су им и глобе, изнуђиване мучењима у костајничкој тамници. Све њихове наводе потврдио je у посебном писму и митрополит Атанасије Љ убојеви ћ који je Петру Кеглевићу топло препоручио крајишке ж албе.20 Премда су крајишници запретили да ће ce иселитл из Банске крајине, уколико не буду укинуте споменуте новине, војне власти, колико ce могло сазнати, нису ништа предузеле како би уклониле узроке њиховог незадовољства. М ожда ce рачунало да су смрћу Фрање Делишимуновића, који je умро око половине 1712. године, крајишке ж албе постале беспредметне.21 19 А рхив J A 3 Y v Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 4, док. 63, 68; С. Гавриловић, Срби у Хрватској у X V I I I веку, 30. 20 F. Rački, нав. дело, 35— 37. 21 Архив J A 3 Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 4, док. 63, 68; Датум његове смрти н и је тачно утврђен, али сигурно j e д а je ум ро пре 17. 6. 1712.

115

В О Ј И Н С. Д А Б И К

3. Д О Н О Ш Е Њ Е Р Е Г У Л А М Е Н Т А ЗА БАНСКУ К РАЈИ Н У И B YH A БАН И ЈСКИ Х К РА ЈИ Ш Н И К А И СЕЉ АКА 1730— 1731. ГО ДИН Е Новине које je у Коетајничкој капетанији увео Фрањ о Делишимуновић нису би ле напуштене после његове смртн већ су ce посгепено уобичајиле, премда ce крајишници нису могли с њима помирити и прихватити их као своју сталну обавезу. Д оласком нових заповедника стално су увођене и нове обавезе. Чак je и Хрватски сабор, чија овлашћења у Банској крајини нису била јасно дефинмсана, покушао 1718. године да наметне крајишницима један наменски порез у износу од две форинте no домаћинству, премда су крајишници, у начелу, били ослобођени јавних пореза. Како ce иозивањем на обичајно право нису могли заштитити од нових обавеза и дажбина, које су им својевољно наметали крајишки заповедници, коетајничкм крајишници су крајем треће деденије X V I I I века упутили представку банском намеснику и хрватским сталежима ca захтевом „da vu ple menitomu orsagu dostojaju jeden put dokončati z kojum i z kakvum službum bumo dužni našemu vezdašnjem gospodinu komendantu i drugem služiti” . У једн о су ce пож алили и на свог заповедника Емерика Ердедија који их, .како су писали, „nehte vu našeh stareh pravicah obderžati, nego z nas već neg kmete napraviti terse se” . Међутим, њихове м олбе и ж албе биле су упућене на погрешну адресу, јер одлуку о правшма и обавезама крајишког становништва могло je донети само Ратно веће у Бечу.22 Војне власти у Бечу такоће су биле свасне noi peoe да ce, бар у најгрубљим цртама, одреде обавезе банских крајишника у ногледу војне служ бе, с једне, и према заповедницима капетанија, с друге стране. Мећутим, још увек није поуздано утврБено када je и како припремљен нови регуламент. Зна ce једино да су v његовој припреми, у мањој или већој мери, учествовали само представници војних власти, од крајишких заповедника до Ратног већа, док су крајишници били заобиЈзени. Њ има je, чини ce, садржај регуламента, или, можда, само његов нацрт, био саопштен 1728. године, али им није том приликом стављен на располагање ни његов препис ни оригинал. Текст овог регуламента јо ш увек није пронаћен, но о п.егиво.м ce садрж ају може судити на основу крајишких ж алби с краја треће деценије X V I I I века. Судећи на основу споменутих жалби, предложени регуламент односио ce првенствено на Костајничку капетани ју и имао je 26 чланова. Y првих шест била су уређена нека питања војне служ бе и радних обавеза крајиш ког становништва на изградши п поправци мостова и утврђења, док су у преосталим члановима, изузев последњег, биле нормиране заједничке и појединачпе обавезе крајишника према заповедницима капетанија и њиховим замепицима. 22 S. G avrilović, Građa vojvođan sk ih arhiva o B a n sk oj krajini, 113— 114; Za ključci H rva tsk o g sabora I I I , 70.

116

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

Последњи, двадесетшести члан, односио ce на питање судства и глоба за разпоразне прекршаје.23 Предложеним регуламентом војне власти су, пре свега, наметнуле крајишницима обавезу да о свом трош ку уједначе наоружање. Намегнуте су им и одрећене радне обавезе, како на крајишким утврђењима и саобраћајницама, тако и у корист заповедника капетанија и њихових заменика (преношење поште, подвоз, орање, сушење сепа, довожење дрва, давање хајкача за лов и сл.). Озакоњене су и неке заједничке (давање одређене количине жита) н појединачне дажбине (глобе, малте, скеларине, жировина, „деобени волови” , такса за доделу зе\тл,ишта и за постављање народних старешина итд.), које су заповедници капетанија већ раније наметнули крајишницима. Поред тога, загарантован je заповедницима капетанија и њиховим заменицима монопол на точење вина у летњим месецима. Кра јишници су, пак, обавезани да им вино за продају довозе на одређена места у Крајини и дају крчмаре. V рукама заповедника остало je и прекршајно судство, које су они узурпирали у првим деценијама X V I I I века и Јпретворили га у значајан извор ванредних прихода, првенствено од глоба којима су кажњавани ирекршиоци јавног реда.24 Овако срочен регуламент наметнуо je крајишницима огромне материјалне издатке, како за потребе војне служ бе (набавка оружја), тако и у корист њихових заповедника. H e може ce поуздано утврдити колико би их кош тало уједначавање наоружања, али ce, обзиром на високе цене оруж ја, претпоставља да би у ту сврху морали да издвоје бар неколико десетака хиљада форинти. Вредност дажбина коje су морали да д ају заповедницима капетанија и њиховим заменицима износила je, пак, више хиљада форинти. Крајишници су били свесни да ће ce наћи у незавидном полож ају, уколико предложени регуламент остане на снази. Због тога су ставили на њега читав низ приговора. Међутим, били су свесни и чињенице да ce неких обавеза неће моћи ослободити, na су у својим представкама показали спремност да ce задовоље и половичним решењем. Поред редовне стражарске служ бе и рада на утврћењима и саобраћајпицама, што никада шгсу одбацивали као своју обавезу, били су склони и да пристану на вршење одређених услуга својим заповедницима — да их снабдевају огревом, покосе им и осуше сено на њлховим ливадама, поору нешго земље за зоб и д ају хајкаче за лов. Све друге обавезе и дажбине у корист крајишких заповедника потпуно су одбацили или само делимично прихватили. Одбили су и да уједначе наоружање, пошто je то, како су основано тврдили, превазилазило њихове могућноети.25 23 С. Гавриловић, С рби у Хрватској у X V I I I eetcy, 23— -24; исти, Građa v o j vođanskih arhiva о B a n sk oj krajini, 146— 168; M . Богдановић, Живот у Костајничгсој крајипи око 1728. године, Зборник М атице српске за друш твене науке 13— 14, 1956 , 99— 104. 24 S. GavriJovć, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 146— 165. 25 Исто, 142— 165. Yrr. и: А Х З, Acta banalia, фасц. 20, док. 77.

117

В О Ј И Н С. Д АБИ К

Крајиш ке представке и ж албе откриле су многе слабости унутрашњег уређења Банске крајине и обелоданиле бројне злоупотребе к оје су вршили војни заповедници. Нагомилано и запретено незадовољство крајиш ког становништва, подстакнуто још и прогоњењем крајишких депутираца, претило je да ce претвори у отворену буну. Y тој ситуацији би ла je нарећена истрага против костајничког заповедника Емерика Ердедија кога су крајишници тешко оптуживали. Истрага je показала основаност њихових жалби, na je бан Иван Палфи, сменио Ердедија 1730. године и на његово место поставио И. Ф. Чикулинија, последњег изданка породице Чикулини, к оја je у ред хрватског племства уш ла v X V I I веку.26 Y исто време, вероватно под притиском крајишких жалби, приредило je Ратно веће у Бечу, a цар К арло V I потггиеао, нову верзију регуламента ca двадесеттри члана. Овај нови регуламент довршен je 15. априла 1730. године и није ce односио само na Костајничку капетанију, већ je важио у целој Банској крајини (,,in intergo Confinio Banali” )- Приликом његове израде уважени су и неки маље значајни захтеви банских крајишника и унеколико ублаж ене поједине њихове обавезе. Заједно ca регуламентом публиковани су ti тзв. војни чланци („A rticu li M ilitares per confiniorum banalium ” ), односно својеврсно правило служ бе за банске крајшшшке. Оригинал регуламента и војних чланака достављен je костајничком заповеднику И. Ф. Чикулинију.27 Само два месеца после обелодањиваља новог регуламепта и војних чланака дош ло je до великих немира у Банији. Како ce за постојањ е овог регуламента до сада није знало, у историографији ce увреж и ло схватање, к оје je гготекло од В. Клаића, да су крајишки и сељачки немири 1730— 1731. године били у тесној вези ca доношењем регуламента за К остајничку капетанију 1728. Такво схватан.е ce више не мож е одржати, јер нова грађа, до које ce дош ло приликом истраживања овог проблема, сведочи да je до немира у Баиији дош ло rioводом објављивања регуламента и војних чланака ац 15. априла 1730. године. Ова чињеница je, између осталог, била и изричито наглашена у прогласу упућеном крајишницима 23. јуна 1731. године поводом гушења буне.28 Побуњ еничка врења у Банској крајини започела су крајем јуна 1730. године. Н ајтеж и изгреди догодили cv ce v Зринској капетанији, 26 S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 168— 169: исти, С р б и у Хрватској у X V I I I веку, 23— 24. О породици Чикулитти и самом И. Ф. Ч и к у л и н и ју види: Ј. Адамчек, нав. дело, 513; В . A. K rčelić, Аппиае ili historija 1748— 1765, Z a g re b 1952, 11, 103 etc. 27 О ригинал регуламента и војни х члан ак а: АХЗ, Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189. Концепт регуламента чува ce у Ратном архиву у Бечу (K a n zleiarchiv, V I I 238), a један препис, к о ји су користили дубички заповедттаци, у Н адбискупском архиву у Загребу (A cta politica, фасц. 8, док. б. б.). 28 V . K laić, N epoznata dosad buna krajiških kmetskih seljaka u Banovini (1730— 1731). C rtice iz hrvatske prošlosti, Z a g re b 1928, 14— 18; Н АЗ, Acta poli lica, фасц. 8, док. 698.

118

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

где су крајишници напали рудник у Гвозданском и приликом „муштре” , уведеис после лроглаш авања војних чланака, убили једног заставника. Каснијс су, no устаљеном обрасцу крајишких буна, одржали више скупгатина н упутили своје посланике у Беч. Kao и приликом ранијих бупа, циљ њиховог посланства чини ce, био je да предају владару ж албе и да га увере у лојалност крајишког становништва пајвишој власти, јер то je био проверен начин да ce спречи употреба силе у гушењу буне. Још увек нису нађене ж албе које су крајишки представници предали владару, na ce узроци незадовољсгва крајишког становнипггва ие могу поуздано утврдити, већ ce о њима могу правити само претпоставке на основу неких индиција у споредним извормма. Највероватнијим ce чини да нови регуламент није био само повод, већ и један од најважнијих узрока буне, обзиром да њиме nucy билс укинуте свс оне обавезе к оје су крајишници означили као неприхватљпве у својим представкама с краја треће деценије X V I I I века. Oci i vi у новом регуламенту, узроке крајиш ког незадовољства, чини ce, требало би тражити и у приликама у Банској крајини, посебно у гажешу српских народтто-црквених повластица. Наиме, доласком Јураја Брањуга на чело загребачке бискупије 1723. године појачан je у Хрватској и Славонији притисак на српско становништво, јер je он, no казивању његовог биографа Б. A. Крчелића, „svim . . . silama radio da se raskolnici vrate u krilo crkve, pa zato p rotiv toliko brojnih kraljevskih naloga n ije nikada dopustio da b ilo u Varaždinskom ili Karlovačkom generalatu bude raskolnička biskupija” . Њ еговом пригиску био je посебно излож ен православни живаљ у Банској крајини, стога што je ова област, како je тврдио у једиој својој представци хрватскпм сталежима, била само у војном погледу зависна од Ратног већа у Бечу. Y сваком другом погледу, na тако и у духовном, чиннла je, no његовом мишл^ењу, саставни део крал^евине Хрватске и Славоније. Како хрватски сталежи нису допуштали да у краљевини riocrojir друга вера осим римско-католичке, сл/[атрао je Јурај Брањуг да ни у Баттијп ne би требало толерисати православну цркву. Њ егово мишљен.е делили су и крајишки заповедници, посебно костајиички капетан, Koiir je, судећи на основу ж алби Срба из Хрватске на Београдском сабору 1730. године, спречавао изградњу православне цркве и владичанског двора у Костајници. Гажење верских слобода српског становништва стигурно je било један од важтшх узрока друштвене напетости у Банији крајем треће деценије X V I I I века и подстицај православном свеиттепству да ce стави на чело буне. T o ce посебно односи на костајничког ђакона Симеона Филштовића, кога су и војне власти и католички црквени кругови у Загребу оптуживали да je био главни подстрекач буне 1730— 1731. године. Незадовољство становшпитва у Костајниди, без обзира na разлике у верској припадности, проузроковале су и злоупотребе њиховог десетника Н иколе Буњевца, који je искоришћавао крајишнике и узурпирао нека заједничка зем.'шшта. Y својој ж алби новом заповеднику И. Ф. Чикулинију, јединој крајигакој жалби за к о ју ce поуздано м огло утврдити да je настала

119

В О Ј И Н С. Д А Б И Н

у време б у н е , Костајничани су тражили смењивање споменутог десетника и накнаду штете к о ју су због њега претрпели.29 Побуњ ени крајишници („Rasciani con fin iarii” ) потражили су и нашли савезнике међу зависним сељадима на банијским властелинствима, првенствено на поседима загребачког бискула и каптола. Ycпостављање веза ca њима увелико je олакш ала чињенида што су многи сељаци ca горског, храстовичког и топуског властелинства служпли као плаћене харамије у крајишким тврђавама или, пак, вршили неплаћену војничку служ б у за потребе својих земљишних гослодара — панајвише као ђум ли је у Дубици, која ce, као што je већ речено, налазила под каптолаком управом. Због своје значајне улоге у одбрамбеном систему Банске крајине били су склони да прихвате схватање да су no новом регуламенту и они добили статус крајишника, што би за њих представљало ослобођељ е од обавеза према земљишвим господарима. Тиме би нестала и опасност да им хрватски сталежи, као што су то покушавали, наметну краљевинске порезе и потпуно их изједначе ca зависним сељацима у другим крајевима краљевине. Дигавши ce за „вољ у неке умишљене слободе” , како je то запиcao један савременик буне, сељаци на црквеним и световним поседима у Банији прикључили су ce побуњеним крајишницима и одбили да и даље буду покорни својој земљишној господи. Побуњена већина, као што je то обично бивало у сличним приликама, паметнула je, претњама и силом, своје опредељење колебљивој мањини, na je за време буне остао веран својим господарима само мањи део привилегованих поданика (неки лугари, сеоске старешине и предијалци) који би прикључивањем властелинстава Банској крајини више изгубили него добили. Међутим, њима није било опстанка меБу побуњеницима. „Oni koi niszu hoteli biti puntari” , писао je касније загребачкол 1 бискупу његов предијалац Јанко Матаковић из Јаме, „m orali icszu preko Kupe zvoim blagom besati” . М еђу побуњеним сељадима посебно ce истицао костајнички харамија Матија Милаковић. За време буне ушао je он у њено најуж е воћство и, будући да je био писмен, вршио послове секретара.30 Већ на самом почетку буне затражио je подбан Иван Драшковлћ дозволу Ратног већа да употреби силу и покори побуњемике у Банијм. 29 С. Гавриловић, С рби у Хрватској у X V I I I веку, 24; Исти, Građa v o jv o đanskih arhiva о B a n sk oj krajini, 171— 176; P. Грујић, Туж бе Срба iu Хрватске u др уги х крајева ca сабора у Б еогра ду 1730. године на представнике аустријских држ авних власти, Гласник И ст ор и јск ог друш тва у Н овом Саду 2, 1929, 408— 410; В . A. K rčelić, нав. дело, 540, 543— 544; Zaključci H rva tsk og sabora I I I , 234— 235; B Д абић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 28— 29; АХЗ, A cta conferentiarum , фасц. 3, док. 232; Н АЗ, Acta politica, фасц. 8, док. 698; E pi stolae, том 79, док. 24, 26, 59. 30 V. K laić, нав. дело, 14— 18; С. Гавриловић, Срби у Хрватској v X V I I I веку, 25; Ј. Šidak, D v a priloga za hrvatsku p o v je s t X V I I I stoljeća, Arhivski vjes nik 9, 1966, 131— 134; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији, 32— 35; НАЗ, Acta poli tica, фасц. 8, док. 698; Epistolae, том 79, док. 26; А Х З , Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 7, док. 61. О територијалном порек лу и со ц и јалн ој струкгури харам ија: А Х З, Acta Confinii croatici, фасц. 1, док. од 16. 4. 1737. године.

120

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688-1751)

Војне власти нису биле саглаене ca предузимањем тако драстичних мера, чији ои исход оио крајње неизвестан, већ су прво покуш але да их смире мирним путем. Y прилог таквој одлуци ишла je и чињеница да ce плима крајишког незадовољства постапено повлачила и тежишге немира померало ca територије Банске крајине на оанијска властелинства. Осим тога, крајишници су дооро знали границе до којих могу ићи у својој „неверности” , na нису доводили у питање безбедност границе, узнемиравали посаде у тврђавама и угрож авали своје заповеднике који су мирно боравили у седиштима капетанија, несметано водили преписку ca вишим војним властима и загреоачким бискупом и безбедно ce кретали крајином. Једини знак нередовних прилика у Банији била су повремена окупљања побушених крајишника и сеЈБака. Преговоре ca побуњеницима водио je глински заповедник Петар Парамински све док у Бечу нису одлучили да употребе силу и упуте — како je то почетком јуна 1731 године јављено у Сремске Карловце — „шест хиљада рајтара в Костајничку јепархију ради бунта лагш тамо бивша чиниги инквизицију” . Ове трупе, које су сачињавали крајишници из Вараждинског и Карловачког генералата, запоселе су п олож аје око села Луш ца у Зринској и Срачица у Глинској капетанији. Њ иховим уласком у Банску крај;rн\ окончана je буна банских крајишмика и прекинуте њихове везе ca побуњеним сељацима.?' Преговоре ca побуњеним сел>ацима, ако ce упорни захтеви за безусловно покоравање могу назвати преговорима, водили су гтредставницм загребачког бискупа и каптола. Када су увидели да их не могу придобити на покорност мирним путем, будући да су побуњеиици на властелинствима везали своју судбину ca судбинол-! крајишиика, бискуп и каптол одлучили су да против својих поданика употребе силу и затражили сагласност и помоћ Ратног већа. Уз сагласност највиших власти, договор о мерама за гушење ovne одржан je у Загребу 3. априла 1731. године. Њ ем у су присуствовали бискуп Јурај Брањуг, подбан Иван Драшковић и неколико крајишких официра. Y исто време радило ce na изазивању расцепа међу побуњеницима и подстицан je прелазак поколебаних појединаца ca побуњеничког подручја у околину Бркишевине. Y Бркишевини je прикупљена и војска за умиривање сељака, али оружани притисак на њих, колико ce из расположивих извора могло сазнати, није вршен све до половине априла, јер су костајнички и зрински крајишници били до тада на окупу у Горама, док су глипски крајишници долазили до саме Бркишевине. Њиховим разилажењем, до кога je највероватније дош ло због гласова да ће против побуњеника бити употребл.ена оружана сила, остали cv сељаци усамљени и поколебани, na су нека села (Горе, Страшник, Грачаница, Солина, Голиња и Турченица) улп/тила 14. априла своје прадставнике у Бркишевину -и изразила снремпост да 31 С. Гавриловић, С рби у Хрватској у X V I I I веку, 25; Исти, Građa v o jv o đanskih arhiva о B a n sk oj krajini, 172— 173; V . K laić, нав. дело, 17— 18; B. Дабић, l'paha о бунама у Банији, 30— 31; Н АЗ, Epistolae, том 79, док. 23, 24, 26, 60, 64.

121

В О Ј И Н С. Д А Б Н П

ce предају. Њ ихова предаја je прихваћена, али им je милост обсћапа само под условом да доћу ca оруж јем у Бркишевипу и пристану да учествују у предстојећем нападу на остале побуњсннке. Ca њиховим учешћем у планираном походу преко Купе није ce озбиљно рачунало, већ je одлучено да они, како je обавештен загребачки бискуп од стране управника својих поседа, „orusie doli posztave у da ne budu imali doklam prek budemo, da bolie poznati m orem o nyhovu vcrnoszt у nassu szigurnoszt” . Од половине априла буна je све више јењавала, na je почетком маја јављено бискупу да отпор пружа само још иеколико „тврдокорнијих’’ села на његовим и каптолским поседима и да им крајишници не пруж ају никакву помоћ. Овим селима je 1. јуна упућен последњи позив на предају, али je и on, чини ce, остао без жељеног одјека, због чега je наколико дана касније војска из Бркишевине прешла преко Купе и потпупо угуш нла буну на влacтeлипcтвимa.,2 Према једном запису сгарешине загребачког каптола, Жигмунда Зинершперга, у гуш ењу крајишке и сељачке буне учествовала je војска од десет хиљада људи. Премда je Ж игмунд Зинершперг био добро упућен у збивања у Банији 1730— 1731. године, пошто су међу побуњеницима били и његови поданици ca горског властелипства, податак о б р о ју војника мора ce примити ca крајњом резервом. Поуздано ce зна само да je у Карловачком генералату требало прикупити за гушење буне у Банији од две до три хиљаде људи. Разуларена солдатеска, no њеном уласку у Банију, поссбпо ce окомила на сељаке на властелинствима, пошто су они већ раније били делом разоруж аии и нису могли да пруже значајнији отнор. У з ирећутму или изричиту сагласност својих старешина, војпици су опљачкали и noпалили више села. Неки извори сведоче да je спалзивање појединих пасеља na црквеним поседима било смишљепо и да ce о томе размишљало још пре уласка војске у Банију. Таква мера, како je загребачки поджупан Ж игмунд Ш крлец уверавао бискупа Јvpaja Брањуга у свом писл-iy од 3. маја 1731. шдине, представљала je најбољи начии да ce непожељни сељаци могу трајно отератп ca својих станишта и да ce на њихово место безбедно населе други поданици. Ona села која cv поштеђена паљења, нису поштеђена пљачке. Поједини сеЈБаци покушавали су да сачувају своје животе и покретну имовину, првенствено стоку, али им je то тешко полазило за руком. П окуш аје ј б п х о в о г бегства у Глинску капетанију и Карловачки генералат осујећивали cv, мање или више успешно, бискупови предијалци из Покупља, којима je бискуп дозволио, како су ce касније сећали ,,da szlobodno onem koi z marhum vu Kraine besali budu marhu otim liem o у vuzim liem o” . Јецна скупина предијалаца из Покупског, свега њих петнаестак, дошла je na тај начин до педесет грла крупне стоке.33 32 В. Д абић, Tpaha о бунама v Банији, 30— 31; Н АЗ, Epistolae, том 79, док. 41,44,49,55,62. 33 V. K laić, нав. дело, 17— 18; Ј, Šidak, нав. дело, 131— 134; В. Дабић, Tpaha о бунама у Банији, 32— 34; А Х З , K arlovački generalat, фасц. 3, док. 13; Н АЗ, E pi stolae, том 79, док. 55.

122

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

V кажљавању покорених сељака није ce стало само na паљењу њихових кућа и развлачењу имовине. По бискуповом налогу, који je озваничеп одлуком једног ad hoc сачињеног суда на челу ca загребачким поджупаном Ж игмундом Ш крлцем, наметнуте су им и неке i i o b c дажбинс. Поред десетине, к оју су давали и пре буне, морали су ce обавезатн да he давати бискупу „керњ аке” и плаћати од сваке куhe no једап талнр годишње. Притешњени силом, сељаци су на то пристали, али су касније „deszetniaki” из Бучице, Иловчака, Слатине ч Трстепице тражили од бискупа да им „zgora recheni talyr у kerniake obaliti dosztoiaiu” . Њ ихова ж алба je одбијена, jep je бискуп био мишљења да они, како je записао на полеђини њихове ж албе, ,,po!ag sztai ih pravicz y tlaku delati y vnogo veksse podanke davati bi morali nego im ieszt vu pravdi szadasnov odlucheno” . Отаи сељаци који ce нису појавпли на суду у Покупском, односно нису пристали на повећање обавеза и поновно полагање подапичке заклетве, изгубили су земљу и пзгнани су ca бискупових поседа. И поданиц-и загребачког каптола на властелпнству Горе прошли су слично као и бискупови поданици.34 Загребачки бискуп и каптол искористили су гушење сељачке бупе као згодну прилику да протерају ca својих поседа у Банији ср.пско становништво, које je, приликом провале војске преко Купе, веНином напустило своја станишта и склонило ce на крајиш ку територију. Из својих збогова, који су ce налазили негде у Банској крајини, послали су они na cyben,e у П окуоско кнезове из Перне и Кирина и преко ibnx затражили опроштај од загребачког бискупа и каптола, али им je одговорено да пошто „doszad milosche niszu proszili, ni szada je dobiti ne m ogu” . Повратак na стара станишта није им дозвољен ни касније, већ je њихова зе.мл>а била пописана и предана новим досељепицима из ПокупЛ)а. Kyha и земљиште одузети су чак и једном бискуповом доуш пику - Вуку Баталији из Голиње, који je, како je тврдио у једној својој молби, „vnogo puta tabore rebellinszke obhaial y poszlussal kai govore y verne y pravdene glasze goszpodinu G allyuffu v drugem os/.talem goszpodi officz.irom donassal” . Потискивањем српског становииштва осетно je промењена егничка и верска структура становииштва на црквеним иоседима у Банији, na je та чињеница, уз изразе захвалпости бож јо ј милости што ce то десило, бнла забележена и у записнику канонских визитација архиђаконата горског 1736. годиne. Премда je нетрпељивост према иноверцима, првенствено правосдавном становништву, постала у X V I I I веку део званичне политике хрватских сталежа, расељавање православног и довоБење католичког живља у гш једина села на бискуповим и каптолским поседима у Ba nn ји ne би требало да ce схвати само као последица верске нетолеpammje. обзпром да су ce код предузимања таквог корака католички црквени круговм руково'дили и одреБеним економским интересима. Han.vie, досел.ени католици били оу обавезни да д ају дажбине својој 34 В. Дабић, Граћа о бунама у Банији, 31— 33; Ј. Šidak, нав. дело, 131— 134.

123

В О Ј И Н С. Д А Б И В

цркви и бискупу и као поданици и као верници, док ce од српског становништва, у најбољем случају, могло очекивати само извршавање поданичких обавеза. Ha црквеним властелинствима у Банији остали су нерасељени само Срби у Топуском, јер их je штитило слово договора постигнутог између бана и загребачког бискупа на конференцији у Вараждину 1704. године. Међутим, и они су касније били излож ени великом притиску и принућетга да постепено папуштају своја станишта.35 Ca највише суровости светила су ce земљишиа господа вођама и истакнутијим учесницима буне, које je војска похватала и заточила у тамницу. Ha суђешу у Покупском 25. јуна 1731. године осућгна су на смрт петорица бискупових поданика. Друга петорица осуђена су нa р оби ју на галијама, a један каптолски поданик, за кога ce знало да je учествовао и у неким ранијим немирима, био je жигосан на сгратишту и изгнан ca властелинства заједпо ca својом породицом.* Гушење „neszrechne rebellie” , како je буну назвао један од њених учесника, распршило je надања сељака ca банијских властелинстава да ће добити полож ај крајишника. Поставља ce иитање због чега су они ж елели да постану крајишници управо у часу када ce полож ај крајишника осетно погоршао. Једини логичан одговор био би да je њихов ло лож а ј на властелинствима био још гори од положаја крајишника. Међутим, ова тврдња тешко би ce могла бранити, ма колико логична била, стога што ce зна да су сељаци до буне, у најгорем случају, били обавезни да дају само деседину. Међутим, има неких индиција да je непосредно пред избијање буне било пакушаја да ce повећају шихове обавезе на властелинствима и да им ce наметну краљевински порези. Ha такву могућност, измећу осталог, упућује и чињеница да je, према тврђењу једног учесника буне, до немира на топуском властелинству дош ло када je „vlasskim szelarn” било нарећено да иду ,,vu Zagreb tovare nosziti” , односно да врше тлаку.17 Смиривање становништва у Бапској крајини, чини ce, слроведено je ca мање суровости него на властелинетвима. Разлог гоме највероватније je била чињеница што су крајишници били наоружани, ria би насиље над њима довело до нових немира. Највише нсвол3а због учешћа у ovi ih, к о л и к о ce ,на основу расположивих извора M o rao сазнати, имао je костајнички ђакон Симеон Филиловић који je, приликом бекства из Банске крајине, био ухваћен и, ради даље истраre, предаг подбану Ивану Драшковићу. Војне власти су га оптуживале да je, како je то у свом дневнику забележио митрополнт Biiheii35 В. Д абић, Граћа о бунама у Банији, 31— 34; Zaključci H rvatsk og sabora II, 278— 279; Н АЗ, L ibelli supplices, том 10, док. 61, 64, 68, 87; Kanonske vizitacije. П ротокол 112/ITI, f. 233. Б елеш ка о становништву у горској жупи од 11. феб р у ар а 1736. 36 V. K laić, нав дело, 18; Ј. Šidak, нав. дело, 131— 134; В. Дабић, Tpaha о Оуиама у Банији, 31— 32. 37 В. Дабић, Tpaha о бхнама v Банији, 33— 34; Zaključci H rvatskog sabora U I , 79, 158— 160, 267— 269.

124

Б А Н С К Л К Р А Ј И Н Л (1688— 1751)

тије Јовановић, „он људе наговорил такову р ебели ју чинити” . Како je митрополит био уверен да Симеон Филиповић није био кривац за буну, већ да су „ондеш њи господари земалски вина тој погибељи” , енергично ce заузео у Бечу за њвгово ослобоћење. Захваљујући својој упорности, митрополит je успео да сачува Симеона Фи.пшовпНа од неке теже казне, али je био принуђен да га премести из Косгајнице. Међутим, пре него што je то било остварено, ако су била тачна обавештења што их je добило Ратно веће у Бечу, бунтовни Симеон Филиповић je, преко једног глинског кнеза, поново покушао да подстакне немире у Банској крајини.38 Буна 1730— 1731. пије довела до промене или укидања регуламен•>ra од 15. априла 1730. године, na je он важио у Банској крајини све до половине X V I I I века, што похврБују многи документи у којима су ce војни заповедници, војни суци и сами крајишници позивали на поједине његове одредбе. Међутим, крајишке ж албе, поеебно ж албе упућане хрватским сталежима 1743. и 1746. године, показују да ce становништво Банске крајине тешко мирило ca неким одредбама регуламента и сведоче да je постојао поприличан раскорак између прописа и стварности. Одступање од регуламента, no правилу, иш ло je увек на штету крајишника. Обично ce испољавало и повећавању прописаних и увођешу нових дажбина, што je имало за последицу стално погоршавање полож аја, као и пораст незадоволзс i ва крајишког становништва. Стално увођење нових обавеза, које нису имале подлогу у регуламенту од 15. априла 1730. године, довело je до тога да je споменути регуламент, на крају, постао крајишницима упоришна тачка за одбрану од нових терета и злоупотреба од стране крајишких заповеднлка. To ce посебно и с п о ј в и л о у време регулације Банске крајине половином X V I I I века, када je стари регуламент замењен новим. Назадовољни овим новим регуламентом, крајишници су затражили да остане на снази ранији регуламент „o d k ojega” , како je њихове захтеве забележ ио војни судац Ференц Толнај 6. ју л а 1751. године, „nikak odsztupiti ne mogu, niti ove nove dispositie . . . imati nehte” .3?

4. ПО БУН Е П О ЈЕ Д И Н И Х К Р А Ј И Ш К И Х ЈЕ Д И Н И Ц А И ДЕЗЕРТИ РАЊ Е К РА ЈИ Ш Н И К А ИЗ ВОЈСКЕ ЗА ВРЕМЕ PATA ЗА АУСТРИЈСКО НАСЛЕБЕ Војници из Банске крајине коришћени еу први иут у већем броју на ратиштима у Средњој и Западној Европи за време рата за аустријско наслеђе 1710— 1748. године. Y овом рату, исто као и раније 38 S. Gavrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 172— 177; НАЗ, Acta politica, фасц. 8, док. 698. 39 B. Даоић, П редсгавке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 29— 50; А Х З, Acta com missionalia, кут. 3, фасц. 8, док. 2; Н АЗ, Libelli supplices, том 11, док. 79.

125


у ратовима ca Турцима, локазали су крајишници своју способност и храброст, алн су ua војне власти ипак оставили неповољан утисак стога што су, заједно ca бандеријалцима из Банске Хрватске, више пута повредили важећа правила војне служ бе. М еђу њихове најтеже прекршаје, за к оје су дисциплинским прописима бпле лредвиђене и најтеж е казне, спадају побуне појединих јединица и масовно дезертирање из војске. У зр ок њихових лобун а и самовољног налуштања војске био je у сталном продуж авању рока служ бе, тешким условима живота у војним логорима, лош им лоступцима појединих официра према војницима и бесм ислу ратовања за туђе интересе. Први контингент банских крајишника, у к оји je no од луц л Хрватског сабора требало регрутовати 1980 пешака и 200 коњаника, био je спреман за полазак на ратиште у И тали ју већ на самом почегку 1742. године. Регрутовање и слање војника у рах било je ripaheiio многим злоупотребама од стране крајиш ких заповедника, који су, за новац, иојединце ослобађали војне служ бе. П о казивању јасеновачких крајшпника, к оје су 1743. године саслуш али представници хрватских сталежа, „m alo koteri je , koy je pervo u tabor odlucsen, koy ne bi doma osztal y tak bolsi szu dom a od tabora za peneze osztali у oszlobogjeni, a sziromaskessi odisli.” Заједно ca њима кренули су и бандеријалци из Банске Хрватске. И једни и други били су регрутовани само на годину дана и отишли су у рат ca уверењем да ће их no истеку тог рока заменити други војници. Међутим, no њиховом одласку, ништа није предузето ради регрутовања нових људи, na je у Бечу донета одлука да ce баноким крајишницима и бандеријалцима у Италији продуж и служ ба за јо ш годину дана. Хрватски сталежи су ce сагласили ca таквим решењем, но то je био рачун без крчмара, пошто гојници нису ни помиш љали да остану на ратишту дуж е него што je тражено од њих приликом поласка у рат. О њиховој непокорности обавештени су хрватски сталеж и већ крајем новембра, na je на банској конференцији у Загребу донета одлука да ce мећу побуњене војнике упуте изасланици ca задатком да их примире и придобију за продуж ење рока служ бе. П риликом донош ења ове одлуке, коју je Хрватски сабор потврдио 19. децембра 1742. године, није уопште расправљано о могућности да ce они замене другим војнидима. Против таквог решења био je, између осталих, и загребачки бискуп Јурај Брањуг, к оји je, у својству банског намесника, уверавао више власти да би ce тешко м огло остварити регрутовање новог контингента крајишника и ба!ндеријалаца, обзиром да je, наводно, већ први контингенг стајао краљевину преко сто хиљада форинти. Ове његове тврдње нису одговарале правам стању ствари, посебно када je реч о банским крајишницима, к оји с у сами морали да набаве опрему и обезбеде средсгва за иут до Италије. ¥ ту сврху био je у Бамској крајини расписан посебан порез к оји су сакупљали крајишки кнезовн. Од тако прикупљених средстава, према тврђењу јасеновачких кра-

126

Б Л Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

јишника, дато je сваком војнику no десет форинти. Из краљевинске благајне, колнко ce м огло сазпати, нису добили ни гроша.41' Уверени да je рок њихове служ бе већ истекао, бански крајишници и бандеријалци су иочетком јануара 1743. године донели одлуку да ce врате кући, упркос томе што je од гаих тражено да и даље остану у Италији. Пре њих наиустио je ратиште њихов заповедник Петар Парамински који ce вратио у Хрватску већ крајем дедембра 1742. године. Y таквој ситуацији, вишим војним властима није преостало нишга друго него да ce постарају да повратак побуњених војника прође ca што мање нереда. За вођу пута одрећен им je капетан Тома Бублић, a предузете су и мере за њихово снабдевање на путу од Италије до Хрватске, да гладни војници не би пљачкали становништво у крајевима кроз к оје буду пролазили.41 Ha захгев из Беча, одлучио je Хрватски сабор на заседању 8. априла 1743. године да ce спроведе истрага о буни војника у И талији и да ce казне сви истакнутији побуњеници. Ca тим циљем су ухапшена и заточена тридесет три крајишника: М арко Гузан, Иван Бухинец, Михаило Бакип, М арко Санадер, Јован Врабец, Гајо Перенчевић, Благоје Боројевић, Тодор Пуховић и М илак Одрибожић из Костајничке крајине; Божо Ресановић, Иван Дабић, Радосав Гваић, Вукић Paкинић, Драган Груберовић, Паво Ш укунда и Томае Метикош из Глинске крајине; Гњато Маица, Кузман Боројевић, Л ука Мачак, М ихаило М усулин, Паво Вукореп, Гајо Хашчић, Јово Србљанип, Н икола Видаковић, Јуриша Ш уш њар, Лазо Ж унић, М арко Палешац, Н икола Меанџија, Филип Башић, Вукашин Маиђерчић, Н икола Прибићевић и Митар Тишнић из Зринске крајине и Иван Брајчић из Јасеновачке крајине. Ови сужњи чамили су у тамници у Загребу без д о в о ј б н о хране и одеће, na, но речима њиховог тамничара Јозефа Панграца, „na tuliko došli ieszu da szkoro niti k chloveku szpodobni neszu” . Неки од окривљених избегли оу затварање, na им je суБено у одсутности. По завршеној истрази, к о ју je водила посебна комисија на челу с Лудовиком Ердедијем, девет војника je осуђено на смрт, a тридесет девет на двеста шиба. Бан К арло Баћањи, к оји je имао право да ревидира пресуду, сматрао je да су ове казне сувише строге и одредио je да ce смртном казном казни само костајнички крајишник Марко Гузан, a остали осуђеници на смрт да буду само изведени на стратиште и тамо ослобођени казне. Унеколико je смањена казна и преостал о ј тридесетдеветориди побуњеника, који су уместо двеета добили rio сто шиба. Посвбно су кажњени они побуњеници који су правили изгреде на путу од И тали је до Хрватске и злостављали вођу пута, капетана Том у Бублића. М еђу њима најтеж у казну je добио зрински крајишппк Јурпша Ш уш љ ар који je био осуБен на вешање и одсеца40 I. K uk uljević, H rv a ti za nasljednog rata, R a d J A Z U 38, 1877, 98— 102; Za ključci H rva tsk o g sabora I V , 288— 298, 304— 308, 317— 321, 346— 351; B, Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајшиника Банске icpajmte, 33— 35, 50. 41 I. K uk uljević, нав. дело, 102— 103.

127

UO JH H С. Д А Б И П

ње десне руке. Суд није могао да дође до четрнаест војника, учесника буне у Италији, na су њихова имена, како je то речено у „P rid a v k u K r o n ik e ilit i Z p o m e n ik a ", „p ribita na galge voinichke” , што je представљ ало неку врету обредне казне. Накнадно ce приступило и глобљењу бегунаца из И талије. Никаква казна није снашла највећс кривце за буну у И талији — оне који ce нису постарали да банеки крајишници и бандеријалци буду на време замењени новим војницима, што je, у ствари, и довело до немира. A да то није било неострварљиво сведочи одлука, донета већ на саборокој седници од 15. марта 1743. године, да ce владару понуди нови контингент војника.42 Нови контингент батаских крајишника од 1288. пешака и 267 кољаника упућен je у пролеће 1744. године у Баварску. Заједно ca њима ношли су у рат и бандеријалци из Банске Хрвагске — укупно 133 коњаника и 712 пешака, прикупљених ca разних власгелинстава. После краћих борби на немачком ратишту, где су војевали ca променљивом срећом, био je један део бандеријалаца и крајишника премештен у Чеш ку, пошто ce тамо очекивао упад пруске војске, док je други део остављен у Баварској. Премда су од тада стално били на различитим фронтовима, судбина и једне и друге групе војника била je у лшиго чему слична.4* Крајиш ке и бандеријалне јединице у Чеш кој почеле су да ce буне и отказују послуш ност својим старешинама већ у септембру 1744. године, што je навело бана Карла Баћања да им ce обрати једним прогласом на народном јези к у и упозори их да убудуће кршење војне дисдиплине „у szmertjum kastigati sze ima у m ora” . Оеновии узрок њиховог незадовољства и непослушноети, судећи према извештајима што их je њихов заповедник Стјепан Патачић послао из Чешке бану у Баварску, била je оскудица хране, кашњење плата, малтретирање од стране немачких виших официра и стално учешће у борбама ca пруском војскол 1 . П осле бановог прогласа, дош ло je до смиривања незадовољних крајишника и бандеријалаца, али узроци њиховси незадовољства нису уклоњ ени. Због тога je, крајем године, избила нова rioбуна. Побуњени војници су затражили да буду пуштени кући, пошто je и њима, као својевремено и војницима у Италији, било обећано приликом регрутовања да he служ ити само годину дана. Али, неиепуњ е ! 1 0 обећање у погледу рока служ б е није било основни узрок буне, већ чињеница што су крајишници и бандеријалци за време своје служ бе у Чеш кој морали даноноћно да учествују у борбама и што су били принуђени да стално трпе оскудицу хране, новца и одеће. Због тога je мањи део војника (око 150 људи) покушао самовољно да напусти логор, док су остали затражили премештај у мирније и мање « Исто, 104— 105; Zaključci H rva tsk og sabora IV , 391, 402— 404; V, 18, 34, 151; Priđavek K ron ik e illiti Zpom enika, Z a g re b 1762, 2; А Х З, Acta congregationalia, фасц. 27, док. 110 (списак затворених к раји ш н и к а на листу 238). 43 I. K uk uljević, нав. дело, 112— 119; Zaključci H rva tsk og sabora V, 4— 8, 16— 17, 41— 45; А Х З , Acta banalia, фасц. 24, док. 271; Acta congregationalia, фасц. 213, док. 580.

128

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

опустошене крајеве, повећање плата и веће зимске порције хране. Ha њихов захтев одговорила je виша команда новим претњама што није погсолебало незадовољне војнике, који су изјавили да ће остати у војсци само преко зиме и да их на пролеће ништа неће спречити да ce врате кући. Костајнички командант Стјепан Патачић и глински вицекомандант Вук Јелачић, који су заповедали крајишким и бандеријалним јединицама у Чеш кој, улагали су доста напора да смире своје војнике и да им обезбеде храну, одећу и мирнија зимовалишта. Како у том погледу нису имали подршку главне команде, чије je становиште било да крајишници и бандеријалци крше војну дисциплину само због неспособноети својих непосредних старешина, смиривање побуњеких јединица текло je доста споро. H a крају je Стјепану Патачићу и Вуку Јелачићу ипак пош ло за руком да лридобију своје војнике да остану у војсци још годину дана. О свом успеху обавестили су 23. фебруара 1745. године бана Карла Баћања. Он je ову вест, која га je ослободила бриге око регрутовања новог контингента војника у Банској крајини и Банској Хрватској, примио ca великим задовољством. Ca продужавањем рока служ бе банских крајишника и бандеријалаца слож ио ce и Хрватски сабор и, у вези с тим, донео je одлуку о предузимању казнених мера против оних војника који су самовољно напустили своје јединице и вратили ce кући. Али, од луку о њиховом кажњавању било je лакше данети него остварити, јер многи су дезертери, у страху од казни, отишли у хајдуке.44 Банске крајишнике и бандеријалце у Баварској није пратила боља срећа него њихове другове на чешком ратишту. Y односу на војнике немачког порекла, имали су лош е квартире и јо ш горе снабдевање. Поврх тога, како су у септембру 1744. године обавестили бана Карла Баћања, били су преоптерећени стражарском служ бом и излож ени сваковрсном шиканирању од стране немачких официра. Све то лош е ce одразило на дисциплину и борбени м орал војника и, уз јо ш неке друге чиниоце, довело до њихове иобуне почетком јануара 1745. године. Побуњени војници затражили су од војних власти да буд у пуштени кући, јер, како су тврдили „već sedam godina služe u ratu vazda jedni te is ti” . Бан je био принуђен да ce посебним прогласом обрати незадовољним крајишницима и припрети им да њихова непослушност неће више бити толерисана. Њ егове претње, стиче ce утисак, нису имале жељени одјек, na су војници у Баварској и даље тражили да их на ратишту смене други крајишници. Своје одбијањ е да остану у Баварској још годину дана правдали оу оскудицом хране и одеће. Ж алосног стања у коме су ce налазили поједини војници био je свестан и сам бан, na им je почетком јануара послао педесеа дуката „da szi iz toga obuchu y kai ioss iziti bude m oglo na shivott preszkerbe” . Kaда je постало извесно да неће бити демобилисани, пошто им je Хрватски сабор и формално продужио рок служ бе до 11. новембра 44 I. K uk uljević, нав. дело, 120— 143; Zaključci H rva tsk og sabora V , 74— 76, 96— 97; А Х З, Acta banalia, фасц. 24, док. 210; фасц. 26, док. 224.

129

В О Ј И Н С. Д А Б И Б

1745. године, неколико десетина крајишника и бандеријалаца одлучил о ce t o k o m пролећа и лета да самовољно напусти своје јединице. Само у једн ој ноћи дезертирало je тог лета 18 војника, већином крајиш ника из коетајничке области. Изгреде, недисциплину и осипање крајишких и бандеријалних једииица није м огло да спречи ни давање ванредних овлашћења њиховим заповедницима, укљ учујућ и и нраво да изричу смртну казну.45 Ca ратишта у Чеш кој и Баварској вратили су ce бански крајишници и бандеријалци крајем 1745. године. Како рат за „аустријско наслеће” јо ш није био завршен, премда м у ce исход већ могао наслутити, припремљен je у Банској крајини нови контингент војника (10 чета ca no 199 људи) и у пролеће 1747. године упућен у Белгију. Њихово војевање трајало je до лета 1748. године и протекло je без већих нереда и масовнијег дезертирања, што не значи да овај контингент крајишника нису пратиле никакве недаће. Највећу невољу представљ а ло им je неуредно снабдевање, na су војници били принућени да долазе до хране пљачком и крађсш, премда je то, у начелу, било строro забрањено.46

5.

Х А Ј Д У Ч И Ј А

Y Банској крајини била je хајдучија у првој половини X V I I I века доста раслростран>ена. Kao појава имала je своје дубоке корене, пре свега, у неоређеним приликама и неподношљивим животним условима крајиш ког становништва, Међутим, за разлику од буна, које су представљале покушај мењања крајишке стварности, хајдучија није имала у том погледу никаквих одређених циљева. Н ије их ни могла имати, јер отпор притисцима власти није био њено једино одређење. Распрострањеносг хајдучије лош е ce одражавала на јавну безбедност и подстицала je љ уде на стално ношење оруж ја. Ненаоруж ан човек, na макар ce радило и о свештеном лицу, био je по тадашњим схватањима несвакидашња појава, достојна чуђења. Због тога ce и канонски визитар архићаконата горског осетио понуканим да запише почектом X V I I I века у књизи канонских визитадија како жупник у Срачици никада није носио оруж је, премда je у околини Срачица било доста хајдука.47 Ш ироко распрострањена навика ношења ор уж ја није много штетила хајдуцима, већ им je, чини ce, била и од користи, обзиром да je спречавала могућвост да их no о р у ж ју разликују од обичних намерника. Како je, због тога, сваки путник изазивао подозрење, погото45 I. K uk u ljević, нав. дело, 123— 143, 174— 176; Zak ljučci H rvatsk og sabora V, 74— 76; А Х З , Acta banalia, фасц. 25, док. 10, 18, 98, 113, 115, 121, 143, 195. 46 I. K uk u ljević, нав. дело, 160— 167; Zaključci H rva tsk og sabora V , 182— 189. 47 Н А З, Kanonske vizitacije. Pro to ko l 12/III, f. 5.

130

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688-1751)

во ако ce налазио далеко ван места свог сталног пребивалишта, војне власти су, у оквиру мера против хајдучије, почеле да охраничавају слободу кретања крајиш ког становништва. Првенствено je то чињено увођењем путних објава, без којих t e није омело путовати из једне крајишке области у другу и ван граница крајишке територије. Њихово издавање, према регуламенту за Банску крајину из 1730. године, било je у надлежности заповедника капетанија, којима je то представљало допунеки извор прихода, пошто ce за еваку објаву плаћало седамнаесг крајцара. Патентом о прогоњењу хајдука, к оји je издао цар Карло у Линцу 1. септембра 1732. године, било je предвиђено даљње сужавање слободе кретања становништва у Војној крајини, али je зато било паједностављево издавање путних објава. Право да их издају добили су тада чак и крајишки кнезови. Како су они обично били неписмени, објава je сведена само на отисак прописаног печата на комаду папира, док je висина накнаде за њено издавање била ограничена на један грош. Али, овај нови пропис, чини ce, није примењиван у Банској крајини, где je издавање пасоша, уз наплату таксе од седамнаест крајцара, и даље остало искључиво у надлежности војних заповедника. To њихово право би ло je јо ш и учвршћено новим уредбама половином X V I I I века.48 Веома важну у л о гу у сузбијањ у хајдучије имали су крајиш ки кнезови, којима су војне власти повериле старање о јавној безбедности у кнежијама. За остваривање тог задатка стајали су им на располагању пандури. Y Банекој крајини, према попису из 1744. године, било je 219 пандура. П-о потреби, кнезови су м огли да користе и остале крајишнике за сузбијањ е хајдучије. Д а би ce у прогоњење хајдука укључило целокупно становништво, војне власти су теж иле да пренесу одговорност на сеоске огаптине за штете к оје би хајдуци починили на њиховој територији. Одговорност села, ипак, није била потпуна, већ te предвиђала само у оним случајевима у којим а би ce утврдило да су сељани помагали хајдуцима или да нису били спремни да ce активно укључе у њихово прогоњење. Војне власти су би ле свесне укорењености хајдучије у народу и чињенице да, како je то лепо речено у једном документу из 1747. године, „hajduci nikako ne bi m ogli obstati niti živeti da b i brasnarov i priatelov neim ali k oi njim a hranu daju, ostavu chuvaju i od n jih tuje vuzete vole, konje i ostalu robu kupuju i pazariti pom ažu i vu svojih kucha zderžavaju” . Због тога je њихова пажња била усмерена и на откривање хајдучких јатака. За јатаке je била предвиђена иста казна као и за ухваћене хајдуке — погубл»ење, спаљивање куће и расеља48 АХЗ, A cta congregationalia, фасц. 227, дг»к. 189; Varaždinski generalat. Увезани списи, кн>. 5, док. 244; Banska generalkom anđa u Zagrebu. Протокол заповеди, заповед од 12. 8. 1750; S. Gavrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 182. 49 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271; A cta com m issionalia, кут. 2, фасц. 4 док. 49; A cta Capituli saec. X V I I I , фасц. 7, док. 65; R. Lopašić, S pom enici H r vatske krajine I I I , 1— 2.

131

Б О Ј И Н С. Д А Б И П

вање породице. Н и је познато колико су им крајишниди помагали у откривању јатака, јер je била у питању таква работа иза које, no природи ствари, не остају писана сведочанства. Y неколико случајева проказивања хајдучких јатака и хајдука, о којима су остали сачувави лисани грагови, м ож е ce помишљати да представљају лажне оптуж бе и покушај свећења завађених крајишника. П остоје и сведочанства о томе да су заповедници капетанија понекад теретили поједине крајишнике за јатаковање и хајдучију само зато да би од њих, под претњом најстрашнијим казпама, изнудили позамашне суме новаца. Тако je, на пример, глински заповедник Петар Парамински, лрем а тврђењу неких крајишника, опљачкао двадесетак кућа у својој капетанији. Једног крајишника je чак и убио, кад овај није пристао да м у плати 150 цекина у име откупниие.10 М ноги хајдучки јатаци налазили су ce ван домашаја банских официра, јер су живели у Босанској крајини, где су ce банијски хајдуци обично склањ али пред потерама. Ова чињеница подстакла je војне власти у Банској крајини да ce покуш ају споразумети ca турским властима о мерама за сузбијањ е хајдучије. Споразум о томе постигнут je на преговорима у Костајници 14. септембра 1747. године и обавезивао je обе стране на потпуну и искрену сарадњу у прогоњ ењ у и кажњавању хајдука и њихових помагача. Премда je приликом склапања представљен као израз обостраних интереса, договор између банијских и босанских крајишких заповедника, чини ce, иије доследно примешиван у иракси. Ha такву претпоставку, измећу осталог, упућује и чињеница што ce бански намесник ж алио 1. новембра 1748. године босанском паши да ce хајдуци и даље несметано крећу преко границе и крију у босанским поунским селима Драксенићу и Јови, где, према сведочењу „умирених” хајдука, уж ивају подрш ку становништва и им ају своје најпоузданије јатаке.4 Распрострањеност и ж илавост хајдучије, к оја ce упорно одржавала упркос свим мерама за њено сузбијањ е, речито сведочи да су у хајдуке стално пристизали нови људи. Како ce не располаже одговарајућим сведочанствима, тешко je рећи шта их je на то подстицало, na питање мотива за одметање у хајдуке остаје најтампија страна банијске хајдучије. Тиме смо ускраћени и за поузданију и свестранију оцену ове друштрене појаве. За сада ce поуздано зна само да су неки крајишници, који су своју одисеју прогнапика из друштва започели дезертирањем из царске војске за време рата за „аустријско наслеђе” , отиш ли у хајдуке да би избегли тешке казне за отказивање поелуш ности и самовољно напуштање својих јединица.52 50 А Х З , Acta com missionalia, кут. 2, фасц. 4, док. 49; кут. 3, фасц. 7, док. 10, 11; Н А З, Libelli supplices, том 11, док. 118; В. Дабић, Представке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 48—49. 51 А Х З , Acta com m issonalia, кут. 2, фасц. 4, док. 49, 52. 52 А Х З , Acta banalia, фасц. 26, док. 224.

132

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

Већина хајдучких дружина, без обзира на мотиве који су њихове припаднике подстакли на одметање од власти, понашала ce на сличан начин —■ трагала за пленом и крила ce од потера. Ha њиховом удару, судећи према писму јасеновачког заповедника Адама Домјанића банском намеснику Петру Кеглевићу од 15. децембра 1708. године, налазио ce почетком X V I I I века поглавито трговачки промет на Сави. Y учесталим нападима хајдука, који су већином долазили из костајничког краја, оробљено je више јасеновачких крајишника и карловачких трговаца. П осле мира у Пожаревцу, када су у састав Банске крајине уш ли и неки крајеви ca босанске стране Уне, тежиште хајдучких напада пренето je на турску територију у Босни. Најактивнија у t o m крају била je дружина харамбаше Јанка из Утолице и дружина харамбаше Вукоте из Кнежева Поља. Њ има су ce често придруживали хајдуци харамбаша Вулић Милата, Јелачић Милака, Прачалице Стојака и Ускока Надалина. Ове дружине су од 1718. до 1720. године више пута прелазиле у Босну, ^биле осамнаест турских поданика и домотле ce поприличног плена у роби и новцу. М еђу њиховим жртвама били су такоће, како je бањалучки капетан писао 20. октобра 1720. године надлежним властима у Загребу, „дви харачие кои су купили цареве хараче” . Велика активност хајдука из Банске крајине на турском земљишту навела je бањалучког капетана на помисао да иза њих стоје неки крајишки заповедници, лосебно дубички капетан. Њ егово подозрење, чини ce, није било без основа и не би требало иокључивати могућност да ће каснија истраживаља овог питања довести до сазнања да су и банијски и босански крајишки заповедници користили хајдуке за воћење необјављеног „м алог рата” на граници.53 М еђу жртвама банијских хајдука били су често и сами бански крајншници, али напади на њих, за разлику од напада на турске поданике, чешће су пролазили без људских жртава. Захваљујући томе, многим хајдуцима су остали неспаљени мостови за повратак у друштво, пошто су војне власти, у настојањ у да сузби ју хајдучију, повремепо амнестирале све оне који ce за време хајдуковања нису огрепшли о људски живот. Њ ихов правни полож ај je у првој половини X V I I I века уређиван појединачним актима крајишких заповедника или, пак, хрватског бана. Приликом регулације Банске крајине половином X V I I I века донете су и одредбе о њиховим правима и обавезама. Наиме, новим регуламентом je било прописано да умирени хајдуци, од којих су многи крајишпици захтевали накнаду за почињеие штете, ,,od naplaćivanja takovih kvarov slobodni čine se, tak vender i pod taj red, da ono kaj ljuckoga vu vremenu vum irenja pri sebi im ali jesu pervom u gospodaru nazad poverenu ili pravično napla te” . Продаја њихове имовине за наплату почињених штета искључе53 Архив JA3Y у Загрсбу, Acta Keglevichiana, фасд. 3, док. 60; Н АЗ, Acta politica, фасц. 7, док. 645.

133

В О Ј И Н С. Д А Б И Б

на je као могућност, јер у том случ ају „умиреници” не би имали од чега да живе, na би, како je речено у регуламенту, „ali iz Kraine odišli, ali nazopet vu perva povernuli b i se zla dela” .54

54 А Х З , Acta banalia, фасц. 3, док. 127; A cta Confinii croatici, фасц. 5, o m o t „ А ”, док. 532; S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 180; B. Д абић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 47— 48.

134

VII BOJHO УРЕБЕЊ Е AO ПОЛОВИНЕ X V III BEKA

Банска крајина, за к о ју су хрватски сталежи, подвлачећи њену иосебност у односу на друге крајишке области у Хрватској и Славонији, употребљавали и назив „краљевинска крајина” , била je саставни део крајишког одбрамбеног система на границама Хабсбурш ке монархије према Турској. Темеље њене војне моћи чинила je крајишка милиција у к о ју je регрутован no један војник из сваке крајиш ке куће. Поред крајишника, у Банској крајини служ и ли су и краљевински војници, звани харамије. Х арамије су већином регрутоване на властелинствима у унутрашњости земље и служ и ле су у крајишким \тврћењима као посадни војници. За св оју служ бу, у трајањ у од четири месеца годишље, добијале су плату из краљевинске благајне. Обзиром да су харамије биле најамни војници, нису имале никаквих иовластица на властелинствима ca којих су потицале. Једино су крајишници, уколико су били у харамијској служ би, имали и плату и крајишке повластице. Значај људског чиниоца у организацији одбране Банске крајине био je велики, јер Х абсбурш ка монархија није располагала значајнијим тврђавама на граничном сектору између Јасеновца и Пегрове горе. Препреку за њихову изградњу представљале су одредбе мировних уговора ca Турцима и оскудица новца.

1. К РА Ј И Ш Н И Ц И Крајишници су, као i i i t o j e већ речено, представљали осебујн у друштвену групу у разуђеном феудалном друштву Хабсбурш ке монархије. Ова чињеница, чија ce поузданост тешко мож е оспорити, не искључује потребу њиховог поређења ca другим друштвеним групама. Напротив, без таквих порећеља, a посебно поређења ca појединим категоријама зависних сељака на властелинствима, није могуће поузданије одрећивање њиховог места у феудалном друштву. Д а би ce то могло остварити требало би темељитије проучити друштвене прилике на крајиштима и феудалним поседима, првенствено оним у Хрватској и Славонији. Премда временски ограничена само на раздобље до краја X V II века, истраживања Ј. Адамчека о аграрним односима у провинцијалним крајевима Хрватске представљају први крупнији ко135

В О Ј И Н С. Д Д Б И Б

рак y том правцу. Слична истраживања тек очек ују историографију Војне крајине.1 Међутим, непостојање одговарајућих предрадњи, због чега су остали неуверљиви досадашњи покуш аји да ce одреди место крајишника у феудалном друштву Хабсбурш ке монархије,2 не ослобађа обавезе да ce расправе, макар и у најгрубљим потезима, неколика важ нија питања правног и друштвеног полож аја крајишког становништва у Банији. Свакако, на првом месту je питање природе крајиш ких земљишних поседа и обавеза које су их теретиле. Бански крајишници, изузимајући мањи број становника глинске области, били су насељени на земљиштима која су, као ошасна добра, припала после изгона Турака из области између Купе и Vne држави, односно владару. Сходно томе, владар je, као законити поседник, могао њима слободно располагати. Будући да су ce налазила v скоро пустим пограничним крајевима, најприхватљивије je било 1 Бихово коришћење за стварање новог крајишта. Препуштајући их, уз обавезу војне служ бе, досељеницима ca турске територије и друш х страна, владар je, уместо скромних прихода од феудалне ренте, добио велики број способних војника. Овакво регпењс, за владара најкорисније, било je, чини ce, и једино могуће, обзиром да ce већина досељеника у области између Купе и Vne, a посебно они који су раније живели на турској територији и имали „влашка права” , није м огла безболније интегрисати у феудални систем Хабсбурш ке монархије, сем као крајишници ca повластицама иза којих je као јемац стаја л а највиша власт. Д о таквог сазнања дош ла je и једна царска комисија приликом истраживања прилика у Банији крајем X V II века. Да je била потпуно у праву најбољ е доказују немири у широј глинској области на прелазу из X V I I у X V I I I век, јер je до н,их дош ло због настојања загребачког бискупа да претвори у зависне сељаке све досељенике на територији некадашњег топуског властелинства и петрињско-градечких поседа.3 Своје земљишне поседе, без обзира да јти cv их добили приликом насељавања, касније стекли или, пак, баштинили од родитеља, називали су бански крајишници баилтинама, наглашавајући тако њихов наследни карактер. Овај назив, истина доста ретко, користиле су и војне власти у документима писаним на народном језику. Y документима на латинском језику, ук љ уч ујућ и и Регуламент од 15. апрнла 1730. године, такође je коришћен истозначан појам — haereditas. М еђутим, наследност баштина била je, обзиром на специфичност служ бе к оја их je теретила, могућа само no муш кој линији. Због тога je и у „котарским листовима” , издаваним приликом доделе земл.иш1 Ј. A dam ček, нав. дело. О могућим путевима превази лаж ељ а незадовст>авајућег стањ а историопрафије B o jn e к ра ји н е bw.vh: D. RoksnndicS Vojn a krajin a i „nova historija". N a š e teme 11, 1982, 1417— 19?7. 2 F. Čulinović, M o g u li se pokreti krajišnika uvrstiti u seljačke bune, H is to rij ski zbo rn ik 5, 1952, 427— 437; B . Sučević, Šta su bili krajišnici, H isto rijsk i zbornik 5, 1952, 437__ 448. 3' R. L op ašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 18— 23, 25— 27, 58— 96, 152— 153, 200— 204, 220— 225. Уп ореди и текст на стр. 23— 33, 107— 113.

136

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

та, било понекад изричито наглашавано да добијену земљу могу уживати само они којима je додељена и „nyihov osztanak muškog szpola” . Право наслеђа имале су и удовице ca муш ком децом, без обзира на старост њихових синова. О томе, између осталог, сведочи земљишни лист издат 28. септембра 1715. године „vudovi Tom e Nessicha i nye szinom” . Д одељ ујући jo j „falatecz zem lye i livade” , c правом да добијену „zem lyu vszu lada i vusiva kako pravu szvoju” , глински заповедник Павао Патачић обавезао je да „szlusbom pako krainszkom kot i osztali drugi krainssniczi da bude dusna szlusiti” . Разумљиво je, само no себи, да ce од споменуте удовице стварно није очекивала војничка служ ба, већ ce рачунало на будућу служ б у њеног мушког погомства. Удовице ca женском децом нису биле правно способне да баштине земљишни посед својих мужева, премда су крајишници више пута траж или да ce и њима призна то право. Њ иховим упорним захтевима, често поткрепљиваним тврдњом да ce чак и Турци боље односе према удовицама и њиховим кћерима него крајишки заповедници, није ce излазило у сусрет, обзиром да, ca становишта војних власти, ништа није било толико неспојиво ca природом војничких поседа колико могућност да их баштине удовице ca женском децом — баштиници од којих ce чак ни у будућности није могло очекивати да ће вршити војничку службу. Бранећи принцип да ни један једини крајишки посед не може остати неоптерећен војном обавезом, заповедници капетанија су до половине X V I I I века неумољиво прогањали удовице и њихове кћери ca поседа њихових умрлих или погинулих мужева и очева, признајући им само право на наслеће покретне имовине. Y изворима има доста дирљивих сведочанстава о њиховом страдању. Тако je, на пример, „Mihata Valicze udova M are", како je казивала једној саборској комисији 1743. године, ,,sz peterom d robnom decsiczom osztala . . . vu sziromaskom udovichkom sztalissu у, kaiti szina nima, po g/oszponu/ za onda comendantu Petkovicsu vuzeta jo j je zem lja у plačnomu deszetniku M ihalju Repaku dana” . Каква — таква правна заштита иружена je удовицама ca ж енском децом тек Регуламентом од 15. мовембра 1750. године.4 За разлику од крајишника Вараждинско! генсралага, који су до половине X V I I I века формално уж ивали право на пеограничену диспозицију својим баштинама, бански крајишници нису смели, како je приликом доделс земље Драгиши Копачу из Чремушпице 24. фебруара 1739. године паписао глински заповедник Нмкола Нетковић, ,,prez znania i dopuschenia komendantszkog od reche noga yrunta nikai prodali ali zalositi“ . Ова забрана најтеж е je погаБала one који су намеравали да грајмо папусте своја станишта. 36oi' rora с\ бански крајишннцп у првој половинм X V III века више пута тражил;* да мм ce 4 А Х З, Acta commissionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 6 и 7; фасц. 8, док, 2; Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; S. G avrilović, Građu vojvođan sk ih arhi va o B a n sk o j krajini, 142— 143, 146— 162, 177— 184; F. Rački, нав. дело, 35— 37; B. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 31, 45, 50; исти, Гpaha о бунама у Банији, 35— 37.

137


дозволи иродаја некретнина приликом сеобе у неку друг\ област Хабсбурш ке монархије. Свој захтев поткренљивали су тврдњом да je Банска крајина пренасељена и да су своје куће и земљишта стицали мучним радом и уз плаћање високих такси за доделу земље. Међутим, војне власги су остале непопустљиве и нису признавале купопродају некретнина извршену без њихове сагласности. Уколико je купопродаја извршена потајно, a поеле откривена, штету je обично трпео купац. Тако су, на пример, зрински крајишници Божо и Јован Богојевић казивали једној саборској комисији 1743. године „da oni bili szu kupili zem lju od Milossa Vukichevicha za 6 czekinov, još pervoga mira, koyu potlam g[o s zp o n ] comendant Petkovich Vucsenu Szladoeviehu dal je, a tusechi szvoih penez od Vukichevicha imati ne m ore“ . Д ок ce продаја кућа и земљишта тешко могла прикрити од заповедника капетанија, залагање њива и ливада, као полог за узајмљени новац, изхмицало je контроли и, чини ce, било je доста распрострањена појава. Чак и после регулације Банске крајине половином X V I I I века, када je уведено начело да немају правну важност дужничке обавезе преузете без сагласности војних власти, залагање њива и ливада за минималне позајмице није престало.5 Премда су војне власти ограничавале крајишницима мсмућност располагања земљишним поседима, јер су no њиховом схватању они представљали својеврсна лена, свако крајишко домаћинство у Банској крајини, у коме je нормалан живот био O H e M o r y h e ii неслогом, м огло je, no слову Регуламента од 15. априла 1730. године, да слободно подели своју баштину. Учесници деобе заједнички су били дужни једино да одвоје за свог заповедника једног вола (bos divisionalis). Уместо деобеног вола могли су да му д ају и љ егову протувредност у новцу. Обзиром да je претила опасност да ради повећања својих допунских прихода својевољно деле кућне задруге, заповедницима канетанија било je забрањено да присиљавају крајишнике на деобу. Како je свако крајишко домаћинство, независно од тога колико je имало земље и за војну слу ж б у способних чланова, давало до половине X V I I I века, када би ce за то указала потреба, само no једног војника, крајишници су нуж но били заинтересовани за живот у проширеним породицама и кућним задругама. У већим породицама je терег војне служ бе био распоређен на већи број мушкараца, u i t o у инокосној породици није био случај. Ова околност, али још и неки други чиниоци, имали су за последицу мали број деоба кућних задруга. Према подацима из 1743. године, у Банској крајини ce делило сваке године у просеку, зависно од тога о к ојо ј je капетанији била 5 А Х З , A cta com missionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 7; S. G avrilović, Građa v o j vođanskih arhiva o B a n sk o j krajini, 146— 162, 177— 184; B. Д абић, Представке, жалбе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 47; М . Семјан, Историја крајишника u кућне задруге у ратној држави, Споменик C A H Y 108, 1960, 63. Ако je земљиште купљено уз дозволу заповедника, купац je морао да траж и од њега „котарски лист” и илатм му једаи цекин (В. Дабић, Представкс, жалбе u тужбе крајишншса Банске крајине, 35).

138

БА Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

реч, само од 0,79% до 2,19% укупног броја домаћинстава. Због тога нису војне власти биле принуђене до половине X V I I I века, док ce није променио начин регрутовања војника, да предузимају ош трије мере ради спречавања деоба кућних задруга, премда ce не би могло рећи да нису биле свесне њиховог значаја за нормално функционисање крајишког система.6 Д обијену земљу могли су крајишници, како je то речено у једном акту о додели земљишта, „szlobodno ladati, dersati i vusivati doklam god krainszku szlusbu od nie nasztoiali budu". Беземљаши или „inquilini", Meby које cy најчешће убрајане слуге и „кметови" на земљиштима појединих католичких жупа и богатијих житеља Банске крајине, нису подлегали војној обавези, обзиром да она, у складу ca владајућим нормама, није теретила особу крајишника, већ његов земљишни посед. Обавезујући их на верну војничку служ бу, владар je својом дипломом од 15. јун а 1703. године загарантовао крајишницима да ће бити ослобођени десетине и других терета и да ће добити крајишке повластице („. . . a decimis alijsque oneribus publicis immu nes haberi, ac caeteris quoque p rivile g ijs m ilitaribus donari curabimus” ). Тиме им je обезбећен далеко повољнији полож ај него што су ia на властелинствима у Хрватској и Славонији имали зависни сељаци, који не само што су имали веће обавезе, већ су t o k o m процеса рефеудализадије постепено претворени у „вечне кметове” својих земљишних господара. Премда формално, осим војне служ бе, није требало да имају других обавеза, банским крајишницима су, упркос њиховом жестоком отпору, већ у првим деденијама X V I I I века наметнути разноразни терети.7 Тежећи дубљ ој феудализацији друштвених односа у Банској крајини, заповедници капетанија, a у извесној мери и крајиш ке народне сгарешине, настојали су да оптерете крајишнике и неким невојничким обавезама. Поред гога што су им наметнули радне (орање, кошење и суш еље сена на заповедничким „алодијим а" на крајиш кој територији, подвоз, чување стоке, давање хајкача за лов, ношење поште и служ ењ е у кухињи), натуралне (давање жита, дрва за огрев, деобепих волова и пригодних „дарова") и новчане обавезе (жировина и друге таксе), заповедници капетанија су ce понашали као господари крајишких земљишта и присвајали за себе низ малих регалних права (iura regalia minora). V мала регална права, каква je уживала веКина поседника властелинстава у хрватским провинцијалним крајевима, спадало je право крчмарења (jus educillandi), убирања малте и скеларине (jus telonii et nauli), лова (jus venandi), рибо6 A X 3, Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; Acta banalia, фасц. 20, док. 77; фасц. 24, док. 271. 7 Ј. Adam ček, нав. дело, 491— 493, 767— 769; R. Lopašić, S pom enici hrvatske K rajine I I I , 223— 225; А Х З , Acta commissionalia, кут. 3, фасц. 7, док. 7. Н ек и помени „inquilina” (Н А З , Kanonske vizitacije. Protokol 13/IV, f. 40) и „кметова” у Банској краји ни (В. Дабић, П редсгавке, жалбе u тужбе крајишника Банске icpaјине, 22, 50— 51).

139

ВО ЈИ Н Г. ДАБИ П

лова (jus piscationis) и патроната над католичким црквама и капелама y крајишким жупама (jus patronatus ecclesiarum). Н ије забележен ни један једини случај да су војни заповедници покушали да успоставе патронско право и над православним црквама и установама. Већина споменутих, правно неоснованих, крајишких обавеза и заповедничких права, једно време прикриваних под часним називом добровољног дара и рада, озакоњена je, против воље крајишког становништва, у Регуламенту за Банску крајину од 15. априла 1730. године. Крајиш ке народне старешине, a посебно кнезови, тражили су, позивајући ce на обичајно право, да им крајишиици дају дарове и работају на њиховим поседима. Ово прећутно признавано право крајишких народних старешина докинуто je половином X V I I I века. Када ce узм у у обзир све споменуте обавезе, о којима није било ни помена v првим годинама постојања крајишта између Купе u Уне, крајишком становништву je, чини ce, војничка служ ба представљала најснош љивији терет. Премда су ce у много чему приближили полож ају зависних сељака на властелинствима, од којих су често били и далеко сиромашнији, крајишници су ce односили према њима ca осећањем моралне надмоћи. ИзмеБу осталог, ово њихово осећање грађено je на једном од најексклузивнијих права у феудалном друштву — праву крајишника да слободно поседују и носе оруж је. Држећи себе за „ ју н а к е “ , како су их у писаним прогласима и другим документима често називале и војне власти, за крајишнике je израз „паур“ или „ м у ж “ , који су користили као синоним за кмета, имао увредљиво значење. Најупечатљивије je то изразио један вараждински крајишник, који je, понет ж аром сукоба ca својим суседом сељаком, казао овом: „H ajd e ti szi paur, dok niszi olova p ozob o".4 Kao што je већ речено, сваки крајишки земл,ишни посед, без обзира на његову величину, био je у првим децеиијама после ствараifaa крајишта измећу Купе и ¥ н е подједиако оптерећен војном обавезом. Када je крајишка заједница чвршће интегрисана у феудално друштво Хабсбурш ке монархије, a пољопривреда постала значајнији вид приврећивања, јавила ce идеја да ce и крајиш кг обавезе, слично као и обавезе зависних сељака на властелинствима, ускладе ca величином земљишног поседа и бројем за војну служ бу способних мушкараца у поједином домаћинству. Ова идеја, чији je најпознатији заговорник у војним врховима био принц Ј. Ф. Хилдбургсхаузен, примењепа je у Банској крајини гшловипом X V I I I вска ca циљем да ce осетно повећа број војних обвезпика. Д о тада давалн су бански 8 S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 142— 165; F. Rački, нав. дело, 35— 37; B. Д абић, Представке, ж албе u тужбе крајишника Банске крајине, 25— 51; А Х З , Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; Acta banalia, фасц. 10, док. 746; Acta commissionalia, протокол 12; Н АЗ, Kanonske vizitacije. Pro to k o li 11/IL 12/III, 13/IV, 112/1. O регалним правима земљшиних господара на властелинствима у провинцијалним крајевим а види: Ј. A dam ček, иав. дело, 448— 459; Z. H erk o v, Građa za finansijsko-pravni rječnik feudalne epohe H rvatske I I , sub voce; jus, ju s regale.

140

БЛ Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

крајишници из сваке куће само no једног војника, осим у изузетним случајевима, као, на пример, за време аустро-турског рата 1737— 1739. године. Тада су, због турских провала на територију Банске крајине, војне власти затражиле од крајиш ког становништва да ce сви за војну служ бу способни мушкарци прихвате оруж ја.9 V Банској крајини, судећи према подацима из 1744. године, noстојала су 6554 домаћинства ca 14506 за војну служ бу способних мушкараца. Међутим, војном обавезом стварно су била обухваћена 5482 крајишника — 3542 пешака, 1428 коњаника, 293 тоиџије и 219 пандура. Пешаци су били разврстани у 23 компаније, које су имале у просеку 154 војника наоружана дугом пушком, кубуром и сабљом. Коњаника било je 18 ескадрона ca око 79 војника у сваком. Y свом наоружању требало je да обавезно имају карабин, две кубуре, сабљу и, понекад, копл>е. О личном наоруж ању топџија и пандура нису пронађени подаци, na ce претпоставља да оно и није било нормирано одговарајућим прописима. Крајишници су морали сами да набављају оруж је. Због гога je ono нуж но било различитог порекла, квалитета и, најчешће, застарело у односу на о р уж је европских армија. Да би ce постигла уједначеност наоружања, a уједно побољш ао и његов квалитет, покуш але су војне власти крајем греће деценије X V I I I века да принуде крајишнике на набавку истоветног оруж ја. Како je овај покушај преоружавања пропао због отпора крајиш ког становништва, које je основано тврдило да у ту сврху не може смоћи довољно новца, нова уредба о наоруж ању пешака и коњаника донета je пред аустро-турски рат 1737— 1739. године. Њ ом е je прописано шта од оруж ја крајишници м орају да поседују, али није било предвиђено да оно буде истоветно. Мећутим, ни споменута уредба није у потпуности спроведена до половине X V I I I века, када су војне власти коначно одлучиле да поделе крајишницима, како je речено у Регуламенту од 15. новембра 1750. године, „zevszem a jednako oružje i fišekluke (kotero obadvoje visoko spomenuto cesarsko — kraljevsko veli čanstvo iz osebujne svoje m ilošće krajinšćanom za veliku njihovu polaščicu samo za pervi put, i tak jenkrat za vsigdar, prikazati dostojalo, ter iz svoje mošnje platiti je zapovedalo)“ .10 За време мира, крајишници су испуњавали своју војну обавезу стражарењем на граници, радовима на утврђењима и повременим вежбама и смотрама. Редовно „муш трањ е“ војника, no правилима усвојеним у целој Хабсбурш кој монархији, уведено je тек половином X V III века. Ha стражарској служ би, према подацима из 1744. године, стално су морала да буду 574 крајишника, na ce може рачунати да je свако крајишко домаћинство у Банској крајини давало у просеку 9 А Х З , A cta banalia, фасц. 3, док. 73; фасц. 10, док. 746; фасц. 32, док. 177. Ратни архив у Бечу, Kanzleiarchiv V I I 296/7. 2. 1750; R. Lopašić, S pom enici hrvat ske K ra jin e I I I , 41— 42, 344— 378. 10 А Х З , Acta banalia, фасц. 3, док. 73; фасц. 24, док. 271; Acta congregatio nalia, фасц. 227, док. 189; S. G avrilović, Građa vojvođan sk ih arhiva o B a n sk oj kra jini, 146— 156, 177— 184.

141

ПОЈИН С . ДАВИ1»

32 дана стражарске службе годншље. Обзиром да je свака капетаиија чувала само свој сектор границе, крајишници су, зависно од тога у којој су капетанији живели, били различито оптерећени стражарском службом. Y Зринској капетанији, у одбрамбеном погледу најугроженијој области Банске крајине, давало je свако домаћинство у просеку 75, Дубичкој 61, Јасеновачкој 46, Глинској 28 и Костајничкој само 13 дана страже годишње. Премда су давали највише стражарских дана no једном домаћинству, зринским крајишницима je, због распрострањености кућне задруге у њиховој области, стражарска служба била сношљивији терет него дубичким, обзиром да су ови потоњи већином живели у инокосним породицама. Такав закључак намеће ce на основу чињенице што je на сваког за оружје способног мушкарца у Зринској капетанији долазило 27, a у Дубичкој 38 дана страже годишње. Поред стражара на граници, о безбедности Банске крајине старали су ce и пандури. H a челу ca својим харамбашама, који су добијали плату из краљевинске благајне, они су били дужни да „i obdan i obnoch“ патролирају, како je то речено у жалби дубичких иандура из 1722. године, „da b i . . . krayinu od zlih lyudi chuvali i branili". Y Глинској капетанији, према подацима из 1744. године, било je 100, Зринској 36, Костајничкој 31, Јасеновачкој 28 и Дубичкој 24 пандура.11 Створена као одбрамбена установа, чији je задатак био да заустави турске продоре у крајеве под хабсбуршком влашћу, Војна крајина je у X V III веку, када je Турска неповратно запала у дубоку економску и друштвену кризу, изгубила свој искључиво одбрамбени карактер. Због тога крајишници нису више држали само страже на граници и учествовали у аустро-турским ратовима, beh су упућивани и на друга европска ратишта. Бански крајишници, у контингентима од no неколико стотина војника, учествовали су већ почетком X V III века у борби против „каруца" у YrapcKoj. Међутим, у далеко већем броју били су изведени на европско ратиште тек за време рата за аустријско наслеђе. H a ратиштима у Италији, Баварској, Чешкој и Белгији војевало je тада укупно око шест хиљада банских крајишника. Y контингентима војника, које су 1742, 1744. и 1747. године ставили на располагање владару хрватски сталежи, бански крајишници су били најбројнији. Из Банске крајине узимане су обично 2/3, a из Банске Хрватске само 1/3 војника. Није тешко претпоставити да je тако масовно учешће у рату било за банске крајишнике неподношљив терет. Y начелу, првих месец дана требало je да ратују о свом трошку, a касније о трошку владара. Онрему и оружје, као што je речено, морали су да обезбеђују сами.12 11 АХЗ, Acta banalia, фасц. 24, док. 271; Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; Acta Confinii croatici, фасц. 1, док. од 16. 4. 1737; В. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 27— 28. а Архив JA3Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 2, док. 39; НАЗ, E pisto lae, том 40, док. 71; том 42, док. 75; E. Laszowski, Prilozi za p ovijest hrvatske K ra jine, 109— 110, 114, 116— 119; Za k lju čci H rva tsk og sabora I I , 284— 285; IV , 288— 296; 304— 306; V, 4— 8, 41— 45; V, 182— 189.

142

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

Ha стражарским местима и на ратишту требало je да крајишници пош тују прописана правила служ бе. „Articuli m ilitares“ и „K o trigi illiti zapovedi voinichke“ , објављени крајишницима 1730. и 1737. године, предвиђали су строге казне за разне прекршаје и нарушавање војничке дисциплине у ратним условима. Кажњавање je м огло да буде колективно или појединачно. Колективно кажњавање, стрељањем сваког десетог војника, предвићало ce за случај да нека јединица самовољно напусти борбени полож ај. Кажњавање појединаца смртном казном било je дисциплинским прописима предвиђено за двадесетак разноразних ирекршаја — од одбијања послуш ности и разговора о бекству из логора до богохуљењ а и бајања. Д оследна примена „војних чланака“ , с обзиром на распрострањеност прекршаја за које ce предвићала смртна казна, избацила би из строја, чини ce, већи број војника него што je то била кадра да учини непријатељска војска. Због тога су ови прописи, no правилу, остајали само мртво слово на папиру, чак и у слу ч а ју самовољног напуштања борбеног положаја. Тако, на пример, нико мећу крајишницима није био кажњен због тога што je напустио свој борбени полож ај код Бужима 1737. или, пак, код Бургхаузена 1745. године. Y овом другом случају, уместо десетковања непослушних јединица, бан К арло Баћањи je само укорио војнике који су ca свог полож аја „kakoti jedni vuszkoki nedosztoino odissli, poszkrili sze y onak officzere nyima preposztavljene vu pogibeli osztavili". Ни посебне одредбе o хватању и кажњавању дезертера, донете за време рата за аустријско наслеђе, нису оправдале очекивања.13 Бански крајишници су у војном погледу, како je владар решио 1703. године, били потчињени Ратном већу у Бечу и, под његовим врховним надзором, хрватском бану. Тиме je само делимично остварен ранији захтев хрватских сталежа да бан, као врховни краљевински капетан, буде старешина крајишке војске у крахвевини Хрватској и Славонији. Y његовој одсутности, a м ало je к оји хрватски бан дуж е боравио у Загребу, управљао je Банском крајином бански намесник. Почетком X V I I I века постављана су обично два намесника — један за војне (in m ilitaribus), a други за цивилне послове (in politicis). Овај потоњи најчешће je био загребачки бискуп. Временом ce схватило да je најбоље да постоји само један бански намесник — „in omnibus tarn politicis, quam et m ilitaribus negotiis“ . Њ егова овлашћења, c обзиром да je била реч о установи новијег порекла, нису била урећена ни обичајним правом ни одговарајућим прописима. Уосталом, хрватски сталежи су доста невољно прихватили ову установу и, када им ce год за то пружила прилика, тражили су да бан стално борави у краљевини. Али, бечком двору, чини ce, то није било у интересу. Ha основу бројних докумената из банске канцеларије, чија je архива за X V I I I век скоро потпуно очувана, стиче ce утисак да бански намесници 13 А Х З , A cta banalia, фасц. 24, док. 210; фасц. 25, док. 10, 18, 195; Acta con gregationalia, фасц. 227, док. 189; Acta Confinii croatici, фасц. 6, док. б. б.; Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 16, док. 12.

143

ВОЈИН С. ДАБНП

нису м огли самостално деловати, већ једино у договору с баном или Ратним већем у Бечу. Своја заповедничка и управна овлашћења у Банској крајини, где су ce појављивали само у изузетним приликама, остваривали су хрватски банови, односно њихови намесници, посредством заповедника капетанија и њихових заменика. Заповедничка места у Костајници, Глини, Зрину и Јасеновцу, у складу ca обавезом к о ју je према хрватским сталежима преузео бан Адам Баћањи још 1700. године, поверавана су искључиво припадницима хрватског племства. Загребачки каптол je, no свом нахоћењу, попуњавао заповедничко место у Дубици. П лату за бана, заповеднике капетанија и њихове заменике обезбеђивали су хрватски сталежи на терег краљевинских прихода. Kao врховни краљевински капетан и заповедиик Банске крајине, бан je примао 1385 флорена годишње. Плата зринског команданта износила je 440, костајничког 350 и глинског 320 флорена. Јасеновачки, костајнички и глински вицекоманданти примали су no 200, док je зрински вицекомандант примао 290 флорена годишње.14 Y управном, судском и духовном погледу, како je владар решио 1703. године, били су бански крајишници потчињени краљевини и бану. Како у владаревој дипломи није ово питање потпуније уређено, овлашћења хрватских сталежа у Банској крајини била су ограничена, јер су сви управни и судски послови били усредсрећени у рукама бана, заповедника капетанија, крајишког аудитора (у последње две деценије прве половине X V I I I века) и представника кнежијске самоуправе. Ш та више, у управне и судске послове мешало ce и Ратно веће у Бечу. Оно je, на пример, донело Регуламент за Банску крајину од 15. априла 1730. године и у њему, потпуно заобишавши хрвагске сталеже, реш ило и нека питања из области цивилног судства и управе. Због тога je хрватским сталежима једино остајало да решавају граничне спорове измећу Банске крајине и суседних властелинстава, прикупљају крајишке ж албе и сл. Позивајући ce на чињеницу да су бански крајишници v „духовном " погледу били потчињени краљевини, као и на то да je у краљевини Хрватској и Славонији била забрањена свака друга вера сем католичке, загребачки бискуп je повремено покушавао непосредно, a повремено посредством унијатских марчанских епископа, да угрози верску слободу православног крајиш ког становништва. Премда je повремено постизао ограничене успехе, као што je била обустава градње православне цркве у Костајници крајем треће деценије X V I I I века, његова настојања нису донела веће резултате.15 14 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I ,, 186— 188, 220— 225; Zaključci H rva tsk o g sabora II, 405, 430, 442, 448, 450, 455, 462; IV , 178— 192, 226, 443; V , 24; B. A. K rčelić, нав. дело, 49— 52; F. šišić, Pregled p o v ijes ti hrvatskog naroda, Z a greb 1962, 352. 15 А рхив JA 3 Y у Загребу, Acta Keglevichiana, фасц. 4, док. 63, 68; А Х З , Acta conferentiarum , фасц. 3, док. 232; R. Lopašić, S p om en ici hrvatske K ra jin e I I I , 220— — 225; P. Груји ћ , Т уж бе С рба из Хрватске u др уги х крајева, 543— 544; В. Дабић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 29— 50; Zaključci H rva t skog sabora I I , 404— 405.

144


2. ХАРАМ И ЈЕ И БУМ ЛИ ЈЕ V Покупској крајини, чија je одбрана била у њиховој надлежности, држали су хрватски сталежи од краја X V I века, као што je већ речено, око две стотине плаћених војника, званих харамије. Будући да су биле плаћене из краљевинске благајне, харамије нису биле потчињене ни владару ни заповедницима Славонске и Хрватске крајине, већ једино бану као врховном краљевинском капетану. Краљевинека крајина у П окупљу била je у организационом погледу подељена на два вицекапетаната — један ca седиштем у Средичком, a други у Летованићу. Према извештају подбана Стјенана Јелачића, у првоме било je 1699. године пет, a у другом шест харамијских војводстава.16 Када je за време бечког рата пренето тежиште одбране од Турака ca Купе на Vny, премештене су и покупске харамије у Зрин, Јасеновац, Срачице и, на крају, Костајницу. Истовремено je средичком краљевинском вицекапетану поверено заповедништво у Костајници, a летованићком у Срачицама. Премештање харамија у споменуте тврђаве, око који х су образоване капетаније, није било мотивисано само ж ељом хрватских сталежа да појачају одбрамбени систем на ¥ни и сувомеђи од У н е до Петрове горе, већ и да обезбеде чврсту полазну тачку за прикључење области између Купе и У не „остатку остатака" краљевине Хрватске и Славоније. Х арамије су на прелазу из X V II у X V I I I век, у време немира банских крајишника, биле најважнији ослонац банске власти у Банији. Због тога не изненађује чињеница што су крајишници у пролеће 1701. године, испровоцирани нападом бискупових предијалаца и краљевинских харамија, опколили тврђаву у Срачицама и принудили тамошње харамије на предају. Срачице су запосели, како je глински заповедник Фрањ о Делишимуновић писао 15. априла 1701. године загребачком бискупу, „d a budu imali kamo szvoya dugovanya, od nasz sze robye boyechi, salverati".17 И после 1703. године, када je коначно решено питање јурисдикције у области између Купе и ¥не, задржане су краљевинске харамије у банијским тврћавама као посадни војници. Ш та више, њихов број je нешто и повећан у односу на стање у X V I I веку. Поред пет средичких војводстава, распоређених у Глинској капетанији, и шест летованићких, смештених у Костајници, образована су и три нова — два за чување Зрина и Гвозданског и једно за Јасеновац. Према подацима из 1744. године, био je у Банској крајини укупно 501 харамија — 188 у Костајници, 183 у Глини, 88 у Зрину и 42 у Јасеновцу. Свако војводство имало je између 30 и 40 војника и старешина. С обзиром да су, no правилу, служ и ле само четири месеца годишње, налазило ce у крајишким тврђавама истовремено око 170 харамија. Једино су краљевински војници у Јасеновцу били, како су ce пожа16 R. Lopašić, S pom enici hrvatske K ra jin e I I I , 155— 157. 17 Н АЗ, Epistolae, том 29, док. 71; R. Lopašić, S pom enici hrvatske krajine Ш , 2— 4, 52— 55, 58— 96, 155— 157; Zaključci H rva tsk og sabora I I, 445— 448.

145

В О ЈИ Н С. Д А Б И П

ли ли једној саборској комисији 1743. године, „na dvoje za sztrasu razdeljeni“ . Због тога они „prem isljavajucs put iz doma do grada, у iz grada domom, vecs od pol letta na szlusbi krainszkoj potrosse“ .18 П лату за харамије обезбеђивали су хрватски сталежи једно време посебним порезима, али су касније добили ираво да у гу сврху користе средства прикупљена на име краљевске контрибудије. Убирана у корист краљевинске благајне, постала je краљевска контрибуција редован краљевински приход с којим су сталежи елободно располагали. Један део тако прикупљених средстава користили су за покриће плата бана и крајишких заповедника, други део за плате харамија, a трећи за разне кралзсвипске потребе. За плату бану, крајишким заповедницима и харамијама трошено je у последњим деценијама прве половине X V I I I века обично око 19000 форинти или 2/3 укупних краљевинских прихода. Своје плате примале су харамије делом у новцу, a делом у илатну. Овај начин плаћања, с обзиром да су платно набављали у унутрашњоаустријским покрајинама no ниж ој цени и обрачунавали га по вишој, доносио je хрвагским сталежима добит од неколико хиљада форинти. Д ео те добити знао je да заврши у приватним рук.ама.’9 Право да сами расписују и убиру контрибуцију, као и да je троше за војне и друге потребе краљевине, представљало je до половине X V I I I века један од најзначајнијих видова самосталности хрватских сталежа у односу на централну власт. Међутим, приставши на р егулацију Банске крајине, изгубили су контролу над трошењем оног дела средстава који je био намењен за војне потребе. Био je то и почетак краја финансијске самосталности Хрватског сабора. Регуладија Банске крајине угрозила je још једно значајно право хрватских сталежа — право да им ају св оју краљевинску војску над којом Ратно веће није имало никаквих овлашћења. Наиме, преузимањем обавезе да из краљевинских прихода, истина знатно повећаних, уплаћује одређену сум у новца за плате банских официра, Хрватски сабор je изгубио и могућност да даље издржава харамије. Због тога je и донео о д лук у да им, ступањем на снагу новог војног уређења, престаје војничка служ ба у крајишким тврђавама. Ta мера погодила je и известан број крајишника, na су они за време буне 1751. године тражили да им ce одговори „zasto placha krainschanom, koi szu b ili haramie, vuzeta je y oni iz gradova iztirani“ , премда, како je то речено y једној представци, „vszigdar verno y pošteno szlusbu vuchinili szu".20 Већина харамија, још из дана када je Хрватски сабор одлучио да узме у најам одређени број војника, потицала je ca покупских 18 А Х З , Acta banalia, фасц. 24, док. 271; В. A. K rčelić, нав. дело, 49— 52; В. Д аби ћ, Представке, ж албе u тужбе банских крајишника, 36. 19 Z. H erk o v , R uk opis „D econ tribu tion e Croatiae seu Superioris Slavoniae”, n je g o v povod, sadržaj i autor, Starine J A Z U 54, 1969, 18— 43; А Х З , Acta congrega tionalia, фасц. 27, док. 110. 20 Z. H erk o v , R ukopis, 17— 35; Zaključci H rva tsk og sabora V I, 45; А Х З, Acta banalia, фасц. 32, док. 177.

146

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

властелиистава. Како ce харамијска служ ба обично наслећивала, и у X V III веку јс досла харамија имало стално место боравка на истим властелинетвнма. To ce посебно односи на харамијска војводства у Костајници и Срачнцама, односно Глини. V новосгвореним војводствима, смештеним у Јасеновцу, Зрину и Гвозданском, харамије су потицале ca разних страна. М еђу њима било je и доста крајишника. Ha o c h o b v подагака о социјалном, територијалном и етничком пореклу харамија, садржаних у једном попису из 1737. године, мож е ce закл>учити да je мећу плаћеним краљевинским војницима, супротно досадашљим схватаљима у историографији, било и доста Срба. Већина Срба у харамијској служ би потицала je из Зринске капетаније.21 V Дубици није било харамија, већ су тамо од краја X V I I до половипе X V I I I века држали стражу крајишници и бискупови и каптолскн предијалди и слободњаци. Н ије познато да ли су црквени предијалци и слободшаци, поред повластида на властелинствима ca којих су потицали, имали и плату за војну служ б у к о ју су обављали. Неки извори сведоче да je појединим каптолским и бискуповим поданицима „ћ ум ли јска" служ ба у Дубици доста тешко падала.22

3. ТВРБАВЕ И Ч А Р Д А Ц И Продирући у област између Купе и Уне, царска војска под Лудвигом Баденским запосела je 1688. године утврђења у Костајници, Дубици и Јасеновцу. Годину дана касније пао je и Нови, Зрин и Гвозданско. Споменуте тврћаве, ca изузетком Зрина, биле су за време турске власти седишта капетанија. Иста улога намењена им je и после изгона Турака. Када су после мира у Сремским Карловцима враћени Турцима Јасеновад, Дубица и Нови, с обзиром да су ce налазиле с босанске стране Vne, могла су за одбрану Банске крајине да буду искоришћена само утврђења у Зрину, Гвозданском, Костајници, Старој Дубици и Срачицама. Подизање нових тврђава није долазило у обзир због одредби мировног уговора ca Турцима и помањкања средстава. Тек после para 1716— 1718. године, када ce Банска крајина проширила и на босанску страну Уне, започети су радови на утврћењима у Костајници (земљани фортификациони објекти на брду Дед), Босанској Дубици и у Глини — „Н овим Срачицама". Како ce располагало оскудним средствима, јер за изградњу утврђења у П оуњ у нису хтели да дају значајнији допринос ни хрватски сталежи ни владар, мало шга je и учињено на утврђивању границе према Босни. Једино 21 А Х З, A d a Confinii croatici, фасц. 1, док. од. 16. 4. 1737. 22 В. A. K rčelić, нав. дело, 51— 52. П ред и јалц и ca топуског властелинства, који м а je В ум лијска с л у ж б а у Д убиди б и л а неиздржљива, гврдили су у једној представци да их већ, због споменутих обавеза, и „km eti s p o t a iu . . . d a szm o m i gorsi km eti у go rsi m usi nego oni, d a m i veche szlusim o lisztor v u D u b icu hodechi, nego oni tlake chez vsze leto d e la ju (Н А З , L ibelli supplices, том 6, док. 122). Yn. и: Н АЗ, Libelli supplices, том 13, док. 14.

147


су дубички крајишници, мучно и годинама кулучећи, подигли какво-такво утврђење у Босанској Дубици. Радовима на изградњи утврђења у Банској крајини руководили су у последње две децемије прве половине X V I I I века војни архитекти. С обзиром да су главне крајиш ке тврђаве више биле седишта капетана, него одбрамбени објекти, најважнији чинилад у фортификационом систему Банске крајине били су чардаци. Према подацима из 1744. године, била су у Костајничкој капетанији 43, Зринској 39, Глинској 35, Д убичкој 15 и Јасеновачкој 7 чардака.24

23 Н . K rešev ljak o v ić, K a p eta n ije u B o sn i i H ercegovini, S a ra je v o 19802, 17, 82— 85, 88— 90, 96; E. K ovačević, нав. дело, 70; Архив JA 3 Y у Загребу, Acta Kegle vichiana, фасц. 2, док. 102; фасц. 3, док. 131— 134; А Х З , Acta commissionalia, кут. 2, фасц. 4, док. 29; Acta banalia, фасц. 3, док. 13, 28, 33, 36; фасц. 4, док. 170, 200, 204; фасц. 5, док. 14, 24, 64, 78, 118, 169, 173, 174; фасц. 7, док. 662; фасц. 15, док. 581, 646; фасц. 24, док. 271; Acta congregationalia, фасц. 228, док. 221; В. Д абић, Представке, ж албе u тужбе крајиш ника Банске крајине, 25— 28. За изградњу и опрему бан и јских тврђава, к ао и за издрж авањ е војног архитекте, хрватски сталеж и обично су трош или годишње мање средстава него што су давали у виду камата на зајм ове добијене од загребачког каптола. Види: Закључци Хрватског сабора, I I — V.

148

V III РЕГУЛАЦИЈА БАНСКЕ КРАЈИНЕ 1749— 1750. ГОДИНЕ И ОТПОР КРАЈИШНИКА НОВОМ ВОЈНОМ УРЕ БЕЊ У

Bojna крајина je после туроког узмицања за време бечког рата почсла да губи свој дотадашњи искључиво одбрамбени карактер, ностепено ce претварајући у неисцрпан извор јефтине војске за ратове што их je Хабобуршка монархија водила у Средњој и Западној Европи. Крајишка милиција, добро прилагођена условима ратовања na турској граници, није била подобна за коришћење на друшм ратиштима, na je због тога у првој половини X V III века предузет читав низ мера да ce крајишници претворе у регуларне војнике и оспособе за ратовање ca европоким армијама. У исто време хабсбуршки двор je настојао да ојача у Војној крајини утицај централне власти и да je потпуно изузме од контроле покрајинских сталежа. Ове мере вршене су постепено и у склопу изградње апсолутистичке власти у Хабсбуршкој монархији.1 Последња на удару реформи нашла ce Банска крајина, али су и у њој око половине X V III века извршене крупне промене војног уређења и управе. Тим променама je, између осталог, озбиљно угрожена крајишка самоуправа и погоршан положај крајишког становништва, које je, поред повећане војне обавезе, морало да понесе на својпм плећима терет набавке једнообразних униформи и изградње станова за бројне официре. Због огромног финансијског притиска на становништво, насиља страних официра и смењивања многих народних старешина, дошло je у Банској крајини после регулације до повећане друштвене напетости, која je, на крају, прерасла у отворену буну. 1. СТАВ ХРВАТСКИХ СТАЛЕЖА ПРЕМА РЕ ГУЛ А Ц И Ш БАНСКЕ КРАЈИНЕ По завршетку рата за „аустријско наслеђе” , у коме су ce испољиле многе слабости царске војске, предузете су у Хабсбуршкој монархији замашне војне реформе. Једна од првих мера у том правцу 1 Ј. Am stadt, нав. дело, 144— 186. О реф орм ам а и ц ентрализацији управе уопште: F. W alter, D ie Geschichte der österreichischen Zentralerw altung in der M aria Teresijas (1740— 1780). V eröffentlichungen d er K o m m issio n fü r neu ere G e schichte Ö sterreichs X X X I I , W ien 1938.

149

В О Ј И Н С. Д Д Б И К

би ло je ynoheibe једивственог система војне обуке. Уз сагласност Хрватског сабора, a no захтеву бана Карла Баћања, нови начин обуi;e војника био je уведен и у Банској крајини. Ради старања о обуци крајишника бан je послао у Загреб потпуковника Венцеслава Клефелда, који je, судећи no казивању Б. A. Крчелића, имао и задатак да придобије неке утицајније припаднике хрватског племетва за корениту промену војног уређењ а Банске крајине.2 Премда je у Бечу већ била донета одлука о судбиии Баноке крајине, царица М арија Терезија и Ратно веће су настојали да иницијатива за њено преуређење формално потекне из Загреба, јер нису ж елели да непотребно улазе у сукоб ca хрватским сгалежима. Таквим њиховим настојањима ишле су на руку и прилике у Хрватској, где je, због извесне незаинтересованоети м алобројних великаша за унутрашњополитичка гштања мраљевине, целокупном полнтичком ж ивоту око половине X V I I I века давала печат једна уска група припадника нижег и средњег племства на челу ca подбаном Иваном Раухом. Њ ихов утицај у краљевини почивао je на шиховим функцијама у систему управе. Ослањајући ce на ове „богове Хрватске” , како je споменуту групу племића називао Б. A. Крчелић, Венцеслав Клеф елд je успео да у Загребу буде отворено питање регулације Банске крајине и да краљевинска конферепција 20. ју л а 1749. године начелно прихвати предлог њеног новог уређења. Y р ад ./ конференције учествовао je бански намесник Љ удевит Ердеди, загребачки бискуп Фрањ о Клобуш ицки, подбан Иван Раух, протомотар Адам Најшић и неколико ж упанијских и судских функционера. Како je била реч о веома утицајиим личностима које су своје ставове лако паметале Хрватском сабору, њихово опредељивање за регулацију Банске крајине представљало je значајну победу централистичке политике бечког двора у Хрватској. Сјај ове тгобеде затамњивала je једино чињеница што je затражено да царица Марија Терезија обезбедн за издржавање старешинског кадра у Банској крајини 34000 форннги годишње, уступи Петрињу Банској крајини и потврди свс раније повластице хрватских сталежа, укљ учујућ и и право избора врховнот краљевинског капетана.3 Када je упозната ca закључцима краљевипске конферешгије \; Загребу, царица М арија Терезија обратила ce 16. августа 1749. године угарском канцелару Леогтолду Н адаж дију и затражила од њ ег a да, у сарадњи ca Ратиим већем, проучи захтеве хрватских сталежа и сачини писмегаи предлог о начину њиховог решавања. Требало je да Угарска канцеларија ca посебном пажњом, a на o c i i o b v докумената у државним архивима, истражи пигање избора врховног краљевинског капетана, као и друге повластице на које су сс позмвали 2 Z ak lju čci H rva tsk og sabora V , 280— 287; В. A. K rčelić, нав. дело, 12, 37. 3 А Х З , Acta conferentiarum , фасц. 5, док. 92; В. A. K rčelić, нав. дело, 21, 37— 38; I. B ojn ičić, Zan im iy spom enik za p o v je s t B anske krajine, V je sn ik kr. hrvatsko-slavon sko-đalm atinskoga zem aljsk o ga ark iva 15, 1913, 77— 80.

150

Б А Н С К А КРА.ТИНА (1688— 1751)

хрватски сталежи, и о томе достави владару меродавно мишљење („guttächtlicher V o rtra g” ). Царица je у свом писму саопштила угарском канцелару и своје мишљење о појединим захтевима хрватских сталежа. По њеном мишљењу, заснованом на поуздаш ш подацима о пореском систаму у Хрватској, био je потпуно беспредметан захтев да царска благајна даје сваке године no 34000 форинти за плаћање старешинског кадра у Банској крајини. Хрватски сталежи су, како je била обавештена, били у магућности да д ођу до тих средстава и опорезовањем појединих категорија неопорезованог становништва, укључујући ту и привилеговане податгике на поседима загребачког бискупа и каптола. За царицу није било прихватљиво ни прикључивање Петриње Банској крајини, јер није ж елела да ослаби Вараждшгски генералат, који ce, за разлику од Банске крајине, већ налазио под иуном контролом Ратног већа. Могућност да ce направе неки уступци хрватским сталежима видела je само у прихватању њиховог захтева за променом „провинцијског уређењ а” . To je, како je писала угарском канцелару, долазило у обзир једино у случ ају ако Угарска канцеларија утврди да траженим променама нико неће бити оштећен. Своје ставове учврстила je царица М арија Терезија разменом мишље!ћа ca угарским канцеларом и хрватским баном, na су они послуж или као полазна основа за израду предлога регулације Банске крајине. Предлог регулације послао je бан К ар ло Баliaibii na усва јање Хрватском сабору.4 Хрватски сабор састао ce у Загребу 15. септембра 1749. године ради расправљања о новом уређењ у Банске крајине. Пош то je краљевинска конференција већ раније прихватила предложене промене, хрвагским сталежима, из обзира npei\ia учесницима конференције, није остало ништа друго него да ce, уз неколико начелних примедби, и сами сагласе ca њима. Многе припадпике ситног и средњег племства, чији су приходи били скромнији од потреба, натерала je na такво определ,ење и чињеница што cv регулацијом Банске крајине и осетним повећањем броја плаћених официрских места стицали могућност да обезбеде за себе или, пак, за чланове својих породипа уноснс официрске службе. Таква могућност je, no казивању Б. A. Крчелића, утицала и на држање подбана Ивана Рауха коме je било обећано официрско место за сина Павла. Против регулације Банске крајине били су већином само представници католичке црквепе хијерархије, али они, упркос томе што су регулацијом доста губили, m icv били спрел-ши да јавпо устану против предложених промена. Такво њихово држање највероватније ce може објаснити чињеницом што je парица М арија Терезија изричито траж ила да je бански намесник подробно обапести о току саборске седнице и држанд' сваког учеснпка попаособ.5 4 I. B ojničić, нав. дело, 77— 80. 5 Zaključci H rva tsk og sabora V I, 2— 11; В . A. K rčelić, нав. дело, 37— 39; I. B ojničić, нав. дело, 77— 80.

151

В О Ј И Н С. Д Л Б И Н

Када je предлог регулације прихваћен без већег отпора, премда ce већ м огло прилично јасно наслутити шта ће његово усвајање значити за краљевину и банске крајишнике, средишња тачка саборских расправа постало je питање средстава за плаћање старешинског кадра. У ту сврху je, ио предлогу бана Карла Баћања, требало да ce обезбеде 55432 форинте годишње, односно, скоро троструко више него што je трошено на Банску крајину пре регулације. Како царица М арија Терезија није пристала да ce ово повећање покрије из царске благајне, што je од ње тражила краљевинока конференција 20. ју л а 1749. године, Хрватски сабор je овластио посебну комисију, на челу ca босанским бискупом Фрањом Таузијем, да подробно преиспита банов предлог плата нових официра и војних службеника и да предложи изворе за обезбећивање потребних средстава. По предлогу ксимисије, која je постављени задатак остварила v доста кратком раку, требало je смањити официрске плате тако да износе укупно 31272 форинте годишње, односно cavio око 12000 форинти више него што je издвајано за Банску крајину ранијих година. Ова разлика, no миш љењу камисије, могла ce покрити незнатним повећањем јавних пореза, проширивањем круга пореских обвезника, наметима на млинове и преузимањем у корист краљевинске блатајне већине прихода које су од банских крајишника имали заповедници капетанија. За Хрватски сабор je ово решење било прихватљиво, na je донета одлука да једно саборско посланство, између осталог, тражи у Бечу сагласност за нови пројект официрских плата, опорезивање привилегованог становништва на црквеним поседима и коришћење прихода од крајишника за краљевинске потребе.6 Расправа о обезбеђивању средстава за плате официра и војних служ беника у Банској крајини довела je до тешког сукоба између световне и духовне властеле, јер je проигиривањем круга пореских обвезника већином било погођено привилеговано становништво на поссдима загребачког бискупа и каптола у Банији и другим хрватским крајевима. Представници католичке црквене хијерархије тврдили су да су ови њихови поданици ослобођени јавних пореза на основу посебних црквених повластица, док je световно племство заступало мишљење, које није било без основа, да су предијалци, децималисти и пургари на црквеним поседима били поштеђени краљевинских пореза само због тога што су их штитили загребачки бискупи, који су често вршили и дуж ност банских намеспика. Кала су бискуп и каптол увидели да више нема никакве сврхе да браие своје поданике, јер су од угарског канцелара ЈТеополда Надаждија сазнали да ce и царица М арија Терезија залаж е за њихово опорезивање, донели су тајно од луку да обавесте владара како no сопственој в о ј б и ,Д želeći pokazati pokornost vladaru i usrećiti dom ovinu” , подвргавају јавним порезима неопорезовано становништво на својим поседима. Таквом одлуком ж елела je католичка црквена хије6 Z ak lju čci H rva tsk o g sabora V I , 20— 39.

152


рархија, no сведочењу Б. A. Крчелића, да сачува владареву наклоност и предухитри световно племство, које je реш ило да тражи у Бечу подршку за опорезивање црквених поданика.7 Камен смутње између световне и духовне властеле била je и Д убичка капетанија, која je, премда формално у саставу Банске крајине, била под заповедништвом и управом загребачког каптола. Приходи што су их каноници имали од искоришћавања дубичких крајишника и шума били су трн у оку световног племства. Због тога je Хрватски сабор, решен да ове приходе добије за краљевинску благајну, довео у питање каптолско право на Д уби чку капетанију, али je препустио царици M a pu ји Терезији и бану К ар лу Баћању доношење коначне одлуке о њеној судбини.8 Преузимањем обавеза у погледу обезбеђивања средстава за плаћање старешинског кадра није била завршена саборска расправа о БанскоЈ крајини, полтто je у предлогу за њену регулацију, случајно или намерно, остао недоречен читав низ важних питања. Највише «еја сн оћ а би ло je око разграничења надлежности између краљевине и бана, ca једне стране, и Ратног већа, ca друге стране. Овом питању, од чијег решења je завиоило да ли ће краљевинска крајина и даље остати краљевинска, ггосветло je Хрватски сабор велику пажњу. Решено je да ce владару, поред већ наведених, поставе и следећи захтеви: да Банска крајина и даље буде зависна само од краљевине и бана; да Ратно веће не добије у њој већа овлаштења пего што их je 1 ш а ло пре регулације; да ce хрватским сгалежима, на основу њихових старих повластида, потврди право избора врховног крал^евинског капетана; да им ce дозволи и избор краљевинског комесара за старање о дохоцима од крајишника; да ce бану, коме су сталежи увек поверавали дуж ност врховног капетана краљевине и њене крајине, дозволи да самостално поставља више официре и, на крају, да ce приликом попуњавања официрских места да пргдност поданицима краљевине. Овај последњи захтев, који у саборским расправама није био на последњем месту, речито казује шта je очекивало племство од регулације Банске крајине.9 Хрватски сталежи су, чини ce, били чврсто уверени да ћс већина њихових захтева бити прихваћена и да ће Банска крајина и даље остати краљевинска крајина. Због тога су поново отворили и питање мањих исправки њених граница према Посавској крајини и Вараждинском генералату. Своју расправу о преурећењу Банске крајине за в р ти ли су избором посланства владару и бану у Беч и доношењем одлуке да ce 1. јануара 1750. године распусти ттлаћена краљевинска војска, јер за даљње издржавање харамија није било више ни разлога a ни средстава.10 7 Исто, 20— 39, 68, 72— 74; В . A. Krčelić, нав. дело

27— 35.

8 Zaključci H rva tsk og sabora V I , 34— 35, 74— 78. 9 Исто, 31— 39, 66— 72. i° Исто, 29— 30, 45.

153

ВО.ТИН С. Д А Б И К

Краљевинско посланство, у коме није било представника католичке црквене хијерархије, стигло je у Беч око половине октобра 1749. године ca подужим списком захтева и жел.а у вези ca Банском крајином и неким другим проблемима краљевине. Премда je Хрватски сабор придавао формално подједнак значај свим својим захтевима, његови представници у Бечу усредсредили су сву своју пажњу на питање опорезивања црквених поданика и na питање каптолског права на Д уби чку капетанију. Посебно упорно, али и ca доста уверљивих доказа, оспоравали су право загребачком каптолу да и даље држи дубичко заповедништво и ужива приходе од тамошњих крајишника. Својим представкама и расправама пред баном створили су утисак код каптолских представника, како je то забележио Б. A. Крчелић, „da je oilj, svrha i glavni zadatak gospode izaslani ka kraljevine raditi p rotiv svećenstva” . Огорчени на световно племство, које ce први ггут дрзнуло да озбиљније доведе у питање црквене интересе, црквени представници су, ca своје t rpane, скренули tiaж њ у меродавним чшшоцима на двору на то да „treba vidjeti da li K rajin a pripada kraljevini onako kako kraljevina predpostavlja i zašto po prirodnom pravu ne bi pripadala kralju". Овај потез je, чини ce, повукао Б. A. Крчелић, који je у Бечу бранио интересе загребачког каптола, na je, у ту сврху, написао и један краћи преглед историје Д убице и каптолске управе у њој. Kao одличан зналац прошлости Хрватске, он je једини од црквених представника магао да зна да ce неки сабороки захтеви лако могу довести у питање познвањем на диплому цара Леополда из 1703. године, јер je већ у њој било сужено право хрватских сталежа у области између Купе и Yne. Премда бечком двору, да би спровео св оју вољу, није било потрсбно да ce позива на стара акта, царица М арија Терезија je, још пре заседаља Хрватског сабора, ипак затражила од Угарске канцеларије да их пронаће и темељито проучи. Посебно су je интересовали, из pa u m љивих разлога, списи о врховном капетану крал^евства п акт о потчињавању области између Купе и Yne хрватским сталежима м бану 1703. године.11 Сукоби у Бечу изм еђу краљевинских представника, ca једне стране, и представника загребачке црквене хи јерархије, ca друге стране, изнели су на видело постојање дубоког раздора међу хрватским сталежима Захваљујући томе, царица Mapnja Терезија није била принуђена да ce односи ca већим уважавањем према ставовимa Хрватског сабора, na je то дош ло до изражаја и у гвсној диплохми о регулацији Банске крајине од 16. јануара 1750. годипе. Овим актом, у коме су садржани и одговори на све саборске захтеве, сгворена je полазна тачка за остварење неколико важних цнљева uenгралпе власти: да ce један део краљевинскпх прихода, којн с\; \;

— 225;

11 Исто, 60— 86; В. A. K rčelić, нав. дело, 31— 35; R. Lopašić, нав. дело, 220— I. B ojničić, нав. дело, 77— 80; А Х З, Acta Capituli saec. X V I I I , фасц. 24,

док. 22.

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

Хрвагској до половине X V I I I века трошени на издржавање харамија и друге краљевинске потребе, усмери у војну благајну и избегне контрола хрватсжих сталежа над шиховим трошењем; да ce у Еанској крајини, коју je Хрватски сабор сматрао за краљевинску пли земаљску крајину, потисне утицај сталежа и прошире овлашhe«>a Ратног већа.12 V складу ca наведеним опредељењима, дипломом царице Марије Терезије обавезани су хрватски сталежи да обезбеђују средства за издржавање старешиноког кадра у Банској крајини. Хрватски сабор ce ca тим већ раније начелно сагласио, али краљевински приходи нису били довољни за покриће официрских плата. Због To ra je царнца Марија Терезија, будући да je била заинтересована да допринос Банске Хрватске за војне потребе буде што већи, прихва тила све саборске захтеве који су ce односили на проширење круга пореских обвезиика и повећање краљевинских прихода. Краљевинској благајми било je признато чак и право на половину прихода од редовне тридесетнице, што je Хрватски сабор безуспешно тражио од Угарске коморе више од сто година. Ови нови приходи, који су no краЈБевинском прорачуну за 1750. годину износили преко двадеcer хиЈБада форинти (9000 фор. од половине редовне тридесетнице, 5000 фор. од гшреза ca конфискованих .Јринско-франкопанских поседа, 5000 фор. од дажбина крајишког становништва, 700 фор. од пореза наметиутог неким бискуповим и каптолским поданидима и трговишту Цриквено и 315 фор. од пореза ca Стеничњака) омогућили су хрвагским сталежима да, без повећања контрибуције у Банској Хрватској, покрију повећане трошкове за Банску крајину.13 Царица М арија Терезија je формално прихватила и захтев Хрватског сабора да Ратно веће не добије у Банокој крајини већа права него што их je остваривало пре регулације, али су стварно његова овлашћења ипак била повећана. Простор за њихово даље повећавање створем je чињенидом што у царичиној дипломи нису била noritvnujc одреБепа права хрватских сталежа v погледу Банске крајине." Хрватском сабору било je изричито признаго само право да убира у корисг краљевинске благајне неке дажбине од банских крајишника и да бира свог комесара који ће ce о томе старати.'5 Краљевинаки представници, који су у Бечу чекали одговор на саборске захтеве, примили су диплому царице М арије Терезије половином јануара 1750. године ca задатком да je предају банском намеснику Љ удевиту Ердедију ради усвајања на Хрватском сабору. Међутим, војне власти нису чекале резултат саборских расправа, 12 Ј.

K ukuljević,

Jura

Regni

Croatiae,

Dalmatiae

et

Slavoniae,

Z.a^rabiae

1861 , 431 — 438 . 13 Исто, 431— 438; Zaključci H rva tsk og sabora V I , 191. 14 J. K uk uljević, Jura Regni, 431— 438. У п . и: Zaključci H rva tsk og sabora V i l i , 146— 147. 15 J. K ukuljević, Jura Regni, 431— 438. Ово право хрватских сталеж а доведено je у шттање 1770. године (Z aključci H rva tsk og sabora V I I I , 323— 326).


већ су upe заседања сабора прогласиле регулац ију Банске крајине и именовале нове официре, ставивши сталеж е пред свршен чин. Њихов поступак није ce „m n ogim a” у Загребу допао, зато су увидели, како je забележ ио Б. A. Крчелић, „da se kraljevinska krajina otkida od kraljevine i da se kraljevina ne sluša, nego se m ora pokoravati” .16 Хрватски сабор je диплому о регулацији Банске крајинс објавио на својој седници 23. фебруара 1750. године, али она није унета у саборске заклЈучке, како ce то обично чинило и ca мање важним царским актима, већ je, ca назнаком „прочитано” , спремљена међу друге краљевинске списе, због ж еље, како je намеру хрватских сталеж а схватао Б. A. Крчелић, „da potom stvo bude u neizvesnosti da li je ona b ila prihvaćena” . Овај гест, који je представљао излив немоћног пркоса, био je у највећој мери последица чињенице што ce увидело да ће краљевина имати доста велике обавезе према Банској крајини, a да неће имати у њој скоро никаква права. ЈТоше располож ењ е хрватских сталежа није м огло поправити ни то шхо им je царица М арија Терезија, поред већ наведеног, обећала у својој дипломи и следеће уступке: да краљевина, осим у случ ају крајње нужде, неће бити обавезна да уконачује царску војску; да ће официрска места, како je тражено, бити попуњавана само из редова поданика краљевине; да у В ојн у крајину више неће бити примани бегунци ca феудалних поседа у Банској Хрватској и да ће сви они који ce тамо већ налазе бити враћени својим господарима и , на крају, да ће Хрватски сабор и даље моћи да бира врховног краљевинског капетана, уз претпоставку да ће ту дуж ност увек поверавати бану.17 П осле извештаја краљевинаког посланства и објављиван>а дипломе царице М арије Терезије раоправљано je на саборским седницама о обезбеђивашу средстава за плате 569 виших и пижих официра и војних служ беника у Банској крајини. Y ту сврху, према коначном плану бана К арла Баћања, требало je да ce обезбеди око 34000 форинти. Сабор ce ca тим сагласио и одредио да ce у Банској Хрватској опроведе попис свих пореских обвезника и шихове имовине ради разрезивања пореза. У јсдно je изабран и краљевински комесар за Банску крајину ca задатком да ce стара о краљевинским приходима од банских крајиш нж а. За њега су сталежи сачинили детаљно упутство, премда je то раније било у надлежности бана.18 Хрватски сталежи су били уверени да ће плате банским официрима делити краљевиноки благајник, што би им омогућило да и даље задрже контролу над трошењем средстава намењерн!х Банској крајини. Рачунало ce и на одрећене уштеде, пошто ce ca великом сигурнош ћу могло претпоставити да сва официрска места неће биги стално попуњена. За војне власти то je било неприхватљиво, na су затражиле да краљевина предаје новац за плате банских официра у војну благајну. Ово тштање било je предмет бурних расправа на 16 В . A. K rčelić, нав. дело, 43— 44. 17 Исто, 44— 45, 104; ј\ K uk u ljević, Jura Regni, 431— 438. 18 Zaključci H rva tsk o g sabora V I , 51— 59, 87— 92, 95— 96, 102— 108.

156

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

заседањима Хрватског сабора 1751. године, али су плаћање официра, упркос саборском закључку да ce не може дозволити раздвајање војне и краљевинске благајне, ипак преузели благајници при штабовима регименти. Крал>евинском благајнику остало je само да скупља признанице за предати новац у војну благајну.19 Раздвајањем краљевинске и војне благајне, као и каснијим формирањем жупанијских благајни, започело je нарушавање посебних права хрватских сталежа у погледу расписивања и убирања јавних пореза и трошења краљевинских прихода. Захваљујући томе, крал>евински порез je постао 1770. године поново краљевски, na Хрватски сабор није од тада до 1848. више ни састављао посебан прорачун лрихода и расхода краљевине. Претварање краљевинског пореза у краљевски било je само једна од последица регулације Банске крајине.20 Регулација Банске крајине имала je известан угицај и на кретање пореских обавеза сељачког становништва у провиндијалним областима Хрватске (Крижевачка, Вараждинска и Загребачка жупанија). Међутим, њен утицај није био тако велики како ce то досад држало.21 Претпоставке о томе да су повећани расходи краљевине, због повећања трошкова издржавања Банске крајине, тешко погодили пореске обвезнике у Банској Хрватској грађене су на чињеници да je 1750. године била повећана контрибуција ca 22 форинте — колико je износила претходне године — на 30 форинти no диму, основној пореској јединици. При таме ce губило из вида да je у исто време извршена нова подела пореаких обвезника на димове и да je број димова омањен ca дотадашњих 1665 на 1260. Због тога je повећање дажбина no једном диму за 36,36% довело до no већања укупног износа контрибуције за само 1169 форинти или 3,19%. Сигурно je да овако малим повећањем није могао бити битније погоршан положај зависног сељаштва у Банској Хрватској, поготово што je 1750. године био пропшрен крут пореских обвезника, подвргавањем контрибуцији и поделом на димове раније неопорезованог становништва на црквеним поседима у Банији (изузетак су били само Срби — бандеријалци у Топуском) и у неким селима уз границе Вараждинског и Кагрловачког генералата.22 Повећање коптрибуције за само 3,19% није било у складу ca порастом расхода краљевиее, обзиром да су они 1750. године износили 65830 форинти, што je, у поређењу ca претходном годином, представљало повећање за 36738 форинти или за 126,28%. Приходом од контрибуције, који je износио 37815 форинти, могло ce покрити 19 Исто, 93— 95, 154, 177, 188; В. A. K rčelić, нав. дело, 67— 68; Z. H erk o v, R u kopis, 24— 26; А Х З , Acta congregationalia, фасц. 30, док. 61. 20 Z. H erk ov, Rukopis, 27— 35. 21 Исто, 22; H is to rija naroda Jugoslavije I I , 1039, 1057.

22 Zak ljučci H rva tsk og sabora V I , 39— 42; 172— 174; J. K uk u ljević, Jura Regni, 431— 438.

157

В О .Г И I I C. Д А Б И Г ч

само 57,44% укупног расхода. Преосталих 42,36% расхода покривено je благајничким уштедама из претходних година (8000 фор.) и допунаким приходима (20015), оствареним на основу дипломе о регуладији Банске крајине.23 Само допунским лриходима, a ирвенствено цриходом од половине редовне тридесетнине, порезом ca бивших зрчнско-франкоианоких поседа и дажбинама банијских крајишника, могла je краљевинска благајна у раздобљу од 1750. до 1769. године да покрива половину својих расхода за плате банских официра и бана. Захваљујући томе, хрватски сталежи су били до пореске реформс 1770. годиие поштеђени обавезе да из прихода од коитрибуције одвајају за војне потребе већу суму новца него што су одвајали пре регулације Банске крајине. Због тога може ce закључити да повећање контрибуције у Банско ј Хрватској у другој половини X V III века није било условљено ловећаним издвајањима за Банску крајину, већ, лрвенствено, порастом осталих краљевинских расхода и обезвређивањем новца.34 2. ПОЧЕЦИ НОВОГ ВОЈНОГ УРЕБЕЊА Један од основних циљева војних реформи у Хабсбуршкој монархији у X V III веку било je потискивање ут1Јтцаја псжрајинских сталежа на војне послове. Због тога нису Хрватском сабору остављена скоро никаква права у Банској крајини, која je раније сматрана за краљевску или земаљеку крајину. Права, пак, хрватског бана осгала су готово неокрњена, пошто тиме нису довоћени у литање интереси централпе власти, која je лостављала и омењивала банове no својој вољи. Регулацијом су повећана овлашћења Ратног већа, које je стекло право да сталио врши надзор над бројним стањем бапских регименти и да поставља њихове заповеднике. Своје стечене позиције настојало je Ратно веће да постепено прошири. Y оквиру таквих настојања дошло je до спајања банске и вараждинске генералкоманде 1783. године. Неколико година касније створена je јединствена генералкоманда за Банску, Вараждинску и Карловачку крајину.25 Y Банској крајини су приликом регулације укинуте капетаније и уместо њих створене су две пешадијске и једиа коњичка (хусарака) регимента. Пешадијске регименте су истовремено биле и војие формације и војно-управне области, док je коњичка регимента била само војна ф орм ац и ја. Прва (Глинека) пешадијака регимента образоваЈна je на територији Глинске и деловима Зринске калетапије, a Друга (Костајничка) на територији Костајничке, Јасеновачке, Дубичке и ио23 Исхо. 24 Zaključci H rva tsk og sabora V , 119— 120, 158— 159, 200— 202, 246— 247; V I, 3 9 -4 2 , 172— 174, 189— 192, 296— 297, 332— 333; V I I , 94— 95, 134— 136, 190— 191, 259— — 260, 304— 305; V I I I , 34— 37, 67— 71, 121— 124, 136— 139, 150— 152, 183— 186, 207— 209, 227— 230, 264— 268, 286— 289. 25 I. K uk uljević, Jura R egni, 431— 438; H istorija naroda Jugoslavije II, 1056.

158

Б Л Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

унском делу Зринске капетаније. Једном успостављене граниде између регименти нису ce касније више мењале, д о « je њихова унутрашња организација доживела у другој половини X V III века извесне лромене. Прва од њих извршена je већ 1752. године, када су све регименте у Војној крајини преуређене im узору на немачке линијске регименте, које су, no правилу, имале четири батаљона ca no четири компаније (чете).26 Нова војна организација Банске крајине представљала je разуђеп систем виших и нижих војних јединица и команди за чије je нормално функционисање било потребно неколико стотина плаНених официра, подофицира и војних службеника. Већина виших и нижих официрских места, судећи према организационој шеми коју je бан Карло Баћањи доставио Хрватском сабору, била je приликом регулације резервисана за прииаднике хрватског племства и дошљаке из других области Хабсбуршке монархије. Њихово постављање није ce могло правдати војним разлозима, већ je представљало политички уступак хрватским сталежима и покушај задовољавања интереса појединих хрватских и угарских племићких породица. Ha такав закључак, измећу осталог, упућује и чињеница што већина новопостављених официра, међу којима je био и један дечак од четрнаест година, није имала скоро никаквог војничког искуства. За банске крајишнике, који су до половине X V III века искључиво служили под својим народним старешинама, остављена су већином само подофицирска и кеколика официрска места. Очигледно запостављање крајишких народних стареишна, као и долазак великог броја официра ca стране, тешко су погодили становништво Банске крајине.27 Регрутовање крајишника за попуну две пешадијске и једне хусарске регименте, у чијем je сталном саставу требало да буде 8260 људи, започето je већ у првим месецима 1750. године. Како je број потребних војника био већи од броја кућа у Банској крајини, војне власти су, мимо дотад важећих обичаја, узимале у служ бу из појединих кућа и no неколико мушкараца, изазвавши тиме велику огорченост крајишког становништва. Више од једног војника требало je, no правилу, да дају она крајишка домаћинства која су раополагала већим земљишним поседима и имала већи број за оружје способних мушкараца. Међутим, многим заповеднидима компанија, које су биле основне јединице унутар регименти, дуго није било сасвим јасно како да одреде број војника ,из појединих кућа, што их je принудило да траже од својих претпостављених одређенија упутства. Ha њихов захтев било je прецизирано да сватса крај|ишка кућа, уколико поседује од 1 до 6 јутара земље, мора да даје једног војника-пешака. Куће ca поседом од 6 до 12 јутара, у завионости од броја за војну службу спо26 АХЗ, Збирка гсарата. Карте В I I I 102— 103.

19 и 22; G. E. R oth enberg, нав. дело,

27 Zak ljučci H rva tsk og sabora V I, 57— 58; В. A. Krčelić, нав. дело, 44; АХЗ, Acta banalia, фасд. 32, док. 177.

159


собних мушкараца у кући, морале су да дају једног или два пешака. Више од два пешака или, пак, само једног коњаника давала су домаћинства ca преко 12 јутара земље, јер je за служ бу у коњичким јединицама било неопходно поседовање коња, a њих су могли да држе само богатији крајишници. Таквих je, пак, било у Банској крајини мало, na je због тога, чини ce, банска коњичка регимента и била ограничена само на 639 официра, подофицира и војника.28 Да би ce избегле произвољности у процењивању величине крајишких поседа, a тиме и произвољности у одрећивању броја војника из појединих кућа, извршено je у току регулације неколико пописа крајишких земљишта. Приликом њиховог спровођења, no одлуци донетој на састанку виших официра у Костајници 24. маја 1751. године, напуштене су дотадашње прилично неодређене економске мере за површину земљишта (рало за оранице, коса за сенокосе и мотика за винограде) и уместо њих уведено je јутро као геометријска мера, чија je величина износила 2400 (40x 60) четворних хвати. Резултати пописа нису ишли у прилог војних власти, јер ce показало да ce у Банској крајини због малих земљишних поседа не може регрутовати потребан број војника, премда je било довољно одраслих мушкараца. Излаз из те ситуације тражен je у првим годинама после регулације у раоподели општинских и фискалних земљишта беземљашима, али je та мера имала ограничен домет, пошто je недостајало слободне обрадиве земље. Због тога ce, на крају, морало потпуно одустати од одређивања војне обавезе према величини земљишних поседа, na je 1765. године уведено начело да ce број војника из појединих кућа одређује само према броју за оруж је способних мушкараца у кући.29 Војне влаети су настојале да крајиижу милицију потпуно изједначе ca регуларним трупама, na су регрутовани крајишници добили ново оружје и једнообразне униформе.30 Оружје за њих набављено je на терет дарске благајне, док су новац за униформе морали да обезбеде сами крајишници. Y време регулације планирано je да ce нове униформе отплате у року од четири године, али je тај рок касније ипак морао бити померен, првенствено због буне 1751. године и сиромаштва крајишког становништва. Поред царских униформи, које су ношене само на смотрама и приликом одласка у рат, уведене су 1755. године и „домаће мондуре” за свакодневну употребу. Судећи на основу заповести о њиховом увођењу, домаће мондуре имале су строго прописан крој. Састојале су ce од црног хаљетка (гуња), црвене је28 А Х З , Acta banalia, фасц. 32, док. 10, 177; Banska generalkomanđa. Проток ол заповеди. Заповеди за 1750. годину. Yn. и заповед од 5. децембра 1754. 29 А Х З , Acta banalia, фасц. 32, док. 85; Banska generalkomanđa. П ротокол заповеди. Заповеди од 6. априла и 7. ју н а 1751, 27. августа 1756. и 28. м аја 1765. године. 30 I. K uk u ljević, Jura Regni, 431— 438. O униф орм исањ у к раји ш ни к а уопште: Д. Н иколи ћ , Одевањ е граничара В о јн е крајине у X V I I I u X I X столећу, Б еоград 1978.

160


черме (зубуна), белих сукнених панталона и црних чарапа. ¥ з њих су ношени и опанци домаће израде. Пошто су наведени одевни предмети прављени од материјала произведеног у сопстваном домаћинству, њихова набавка није крајишницима посебно тешко падала, поготово што су од 1760. године били ослобођени обавезе да обезбеђују новац за дарске униформе. Унифицирање крајишке одеће, опреме и наоружања било je попраћено настојањем војних власти да наметну крајишницима и обавезу редовног шишања и бријања.31 Војничка обавеза крајишког становништва састојала ce до половине X V III века у држању етража на граници ca Турском и у учешћу у ратовима. После регулације проширена je она и сталном обуком („муштром”), која je од 1748. године била уједначена у целоЈ Хабсбуршкој монархији. Обука војника у Банској крајими, no правилу, требало je да ce врши само недељом и верским празнидима, али то правило није увек поштовано, na су вишим војним властима повремено сгизале притужбе, како je то речено у једној заповеди, „da goszpoda officzeri compagnie szebti podversene visse reda na mustru gone” . Ипак, губитак времена y радне дане мање je norabao крајишнике него навика већине официра да их приликом обуке „za kakvu god malu falingu z boiem trachiraju” . Неки официри, у чије би ce психичко здравље могло ca доста основа сумњати, нису ce задовољавали само батинањем својих војника, већ су настојали да их на разноразне начине noнизе. По казивању зринских крајишника, забележеном приликом буне 1751. године, један њихов поручник, на пример, знао je повремено на неко1М војнику „halye sz oba kraia prorezati y onak kak na konyu jahati, z osztogama ga boduch doklam pane” . Малтрехирање и батинање није само вређало људско достојанство крајишника, већ су неки од њих, како je то речено у једној крајишкој жалби, ,,ot velikih bojov pomerli, a nekoji smertne rane dobili” . Више војне власти су биле свесне да физичко злостављање представља један од валснијих узрока незадовољства крајишког становништва, na су још пре буне 1751. године препоручивале заповедницима компанија да ce уздрже од претераног батинања својих војника. После буне, пак, било им je и изричито нарећано „da nigdar niednomu szoldatu na mustri, ali za drugu kakovu falingu, niedan udaracz ne dadu, ali dati po untofficzeri ne prepuszte, ar to vu szadassnem vremenu . . . vech skodlivo nego hasznovito bi bilo". Поред тога, препоручено им je да уместо батинања настоје развити код војника идеале војничке части и славе.32 Ново војно уређење, које je нриликом регулације добило само ооновне контуре, касније je стално дограђивано и мењано ca циљем да ce побољша његово функционисање, повећа борбена готовост вој31 А Х З, Banska generalkomanđa. П рот окол заловеди. Заповеди од 12. августа 1750. и 24. м а ја 1755. године; S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B an sk oj krajini, 178— 179; B. A. K rčelić, нав. дело, 402. 32 А Х З, Acta banalia, фасц. 32, док. 177; Banska generalkomanđa. П рот окол заповеди. Заповеди од 6. априла и 7. ју н а 1751 и 5. ап ри ла 1753; Zaključci H rv a t skog sabora V , 280— 286.

161

ВО.ТИН С. ДЛБИК

ске и укдоне узроци крајишког незадовољства. Свакодневни живот становништва у Банској крајини стављен je, пак, под пуну контролу војних власти. Y нормирању крајишке свакодневице отишло ce у другој половини X V III века тако далеко да je прописивано, чак, колико гостију може да буде позвано на свадбу и крсну славу.33 3. ПРИВРЕМЕНА УРЕДБА О ОБАВЕЗАМА КРАЈИШКОГ СГАНОВНИШТВА Када je Банска крајина уређена „na spodobu i peldu ostaleh vi soko spomenutoga njihovoga veličanstva vuređenih šeregov” , остало je само да ce донесу прописи o правима и обавезама крајишког становништва. Како je била реч о замашном послу који није могао да буде довршен за кратко време, војне власти су биле прииуђене да донесу привремену уредбу о обавезама банских крајишника. O b il m актом, који je ло бановом нарећењу издао бански намесник Људевит Ердеди 12. авгуета 1750. године, било je уређено питање плаћања униформи, дажбина у корист краљевинске благајне, јавних работа и обавеза становништва лрема својим официрима.34 Средства за куповину униформи, као што je већ рсчепо, морали су да обезбеде сами крајишници. Пошто je за униформисање око осам хиљада војника била потребна огромна свота новца која није могла да буде прикулљена само за годину дана, војне власти су морале да омогуће крајишницима да потребан новац прикупе за чешри године. За отплату прве две хиљаде униформи, чија ce цена кретала од 17 форинти и 45 крајцара до 19 форинти no комаду, требало je у Банској крајини 1750. године да ce прикупи близу 40000 форинти. Због тога je уредбом Људевита Ердедија било прописано да сваки војни обвезник мора на име ирве рате за униформе да уплати у војну благајну no пет форинти.3' Премда су бански крајишници морали неколико година после регулације Банске крајине да дају за отплату својих униформи и набавку опреме огромне своте новца, чији су годишн.и кзноси приближно одговарали висини тадашње контрибуције у Банској Хрватској, војне власти нису имале према њима никаквих обзира и, no заххеву хрватских сталежа, обавезале су их на давање низа дажбина у корисх краљевине. Y краљевиноку благајну, како je прописано уредбом Људевита Ердедија, морали су да уплаћују жировнину за жирење свиња, бродовину за прелаз преко река, таксу за месарење, царину за робу и стоку увезену из других области и малту за све чиме су тр33 А Х З , Banska generalkomanđa. П ротокол загговеди. Заловед од 6. децемб р а 1764. 34 И сто, заповед од 12. августа 1750. 35 Исто, заповеди од 20. м а ја и 12. августа 1750.

162


говалп. Поред гога, били су дужни да дају приликом деобе кућних задруга no јсдног вола и да довозе и крчме у корист краљевине одреbeny количину вина у јуну, ју лу и августу сваке године. Вредност свих овнх дажбина, судећи према краљевинском прорачуну за 1750. годину, износила je око 5000 форинти.36 Својим бројним официрима морали су крајишници да плаћају гаксе за путне исправе, дају пшеницу и зоб за храну њиховим слугама и коњима, довозе дрва, лове дивљач три пута годишње, ору земљу н косе сенокосе. Били су обавезни такође да им, уз одговарајућу накнаду, дају и коње за превоз пртљага. Накнада на територији Банске крајине мзпосила je два, a ван њених граница три гроша no коњу.37 Уредбом Људевита Ердедија били су крајишници обавезни и на јавне работе на изградњи и одржавању утврђења, путева, мостова и сл. Од евих радних обавеза пајтеже им je падала обавеза да у седишшма компанија граде куће за своје нове официре, односно да их држе у својим кућама док официрски квартири не буду саграВени.38 4. НОВИ РЕГУЛАМЕНТ ЗА БАНСКУ КРАЈИНУ Нови регуламент за Баноку крајину издат je у Бечу 15. новембра 1750. године, a у Загреб су га донели костајнички пуковник Венцеслав Клефелд и крајишки аудитор (судија) Фрањо Кушевић, који су, чини ce, учествовали и у његовој изради. Ca садржајем регуламента упознати су крајишки официри на к о н ф е р е н ц и ј и у Загребу исте године. Потом су, претпоставља ce, његове одредбе саопштене и крајишницима, али о то.ме не!ма трага у изворима.39 Новпм прописима, који су имали тридесет и шест чланова, потпуније су уређена само неколика питања правног положаја крајишког становништва, док су друга једва назпачена или, чак, сасвим заобиђена. Законодавац je, стиче ce утисак, првенствено тежио за тим да нормира обавезе крајишника и неке крупније измене затеченог стања, na je пропустио да потврди све оно што у том тренутку није било спорно. Због његове недоречености, која представља уобичајену појаву у већини прописа за Војну крајину, нови регуламент пружа cavio грубу нредставу о наким важнијим питањима крајишког уреbeiba, као што je, на иример, питање имовинских односа, кнежијске самоуправс и организације судства, посебно кривичног. Међутим, ова чињеница ne предеташиа нарочшу тешкоћу за утврђивање правиих 36 Исто, заповед од 171— 174. 37 АХЗ, густа 1750.

Banska

12.

августа

generalkomanđa.

1750;

Zaključci

П ро т о к о л

H rva tsk og

sabora

V I,

заповеди. Заповед од 12. ав-

38 Исто. Yn. и: АХЗ, Acta banalia, фасц. 32, док. 177. w В. A. Krčelić, нав. дело, 62.

163

ВОЈИН С. Д А Б И Б

односа у Банској крајини после регулације, јер ce сва недоречена места у прописима могу полунити проучавањем крајишке стварности.411 Урећујући обавезе и права банских крајишника, нови регуламент je, пре евега, потврдио њихову обавезу да верно врше војничку службу, буду покории својим старешинама и самн мабављају униформе и другу опрему. Због њихове војничке службе, чије je вршење изискивало доста времена и новца, признато им je право да и даље уживају опроет „od desetine, osebuine tlake, stibre у vsakoga podainka, zvan dole napisaneh". Наведена одредба обезбеђивала je крајишницима само привидно повољнији положај од положаја зависних сељака на властелинствима. Стварно, пак, доведени су у истн, ако не и гори положај од кметова, јер су и no слову новог регуламенга морали, поред војне обавезе, да сносе и све новчане, натуралне и радне обавезе прописане уредбом Људевита Ердедија од 12. августа 1750. године. Промењен je једино начин убирања новца за нове упиформе, na ce за „мондуру” није више плаћало no регрутованом војнику, како je било предвиђено споменутом уредбом, већ „polag kulikoće i ka kvoće zemalj” . „Zbog obđinske koteru uživaju hasni, kakti paše, žirenja, dervarenja i ostale druge” , обавезом да уплаћују повац за униформе били су обухваћени и „zem lje takaj naimajući, teršci meštrijum živući i ostali službe vojačke obnašati nemogući” .41 Крајишким кнезовима, православним свештеиицима и no.viohним дрквеним службеницима обезбедили су нови пропнсп повлашИенији положај у односу на друге крајишнике. Кнезови су због своје службе били поштеђени војне обавезе и свих дажбииа, али су изгубили неке раније повластице. Поштеду од војне обавезе уживала су и свештеничка домаћинства, али само под условом да нису поседовала више од десет рали земље. Уколико je њихов посед био већи, вишак земље теретиле су исте обавезе као и поседе других крајишника, ma je и из њихових кућа, ако je у њима било за војну служ бу способних мушкараца, узиман одговарајући број војника. Црквени службеници, који су помагали свештеницима у цркви, били су ослобођени само личне служ бе у војсци и дажбина на посед до шест рали земље.42 Крајишке „баштине” су, као што je већ речено, постале у време регулације основица за адрећивање појединих обавеза, na су војне власти настојале да одредбама новог регуламента спрече гвихово цепање и смањивање. У том циљу била je сужена слобода дељења кућних задруга и задуживања крајишника, ikoј и су ce понекад задуживали до те мере да им за враћање нагомиланих дугова, како je речено 40 П р о н ађ ен je само кондепт регуламента од 15. новем бра 1750. године на латинском јези к у (А Х З , A cta banalia, фасц. 31, док. 175) и два оверена превода на народни јези к (S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 177— 184, А Х З , Banska generalkomanđa. П рот окол заповеди. Заповед од 15. 11. 1750). П ош то je читаоцима л ак ш е доступан, у дал>ем тексту биће навођен само препис регулам енга к о ји je о б јав и о С. Гавриловић. 41 S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 177— 184. 42 Исто.

164


у рагуламенту, ,,ves imetek njihov zadovoljen ni” . Уједно je уведена и установа туторства над малолетним наследницима, пошто ce раније често дешавало да њихову имовину, „ро smerti starešeh” , развуку и присвоје сродници. Старатељи су били одговорни за гооподарство својих штићеника, a рачуне о његовом стању подносили су на преглед сваке године крајишким аудиторима.43 Наслеђввање крајишких „баштина” , обзиром да су оне у основи представљале војничка лена, било je до половине X V III века могуће само no мушкој линији. Новим прописима загарантовано je право наслеђа и удовицама ca женском децом. Удовице су своје баштинско право могле да користе само „dok ime muža svog? nosile budu” , a женска деца док „za muža ne prejdu” . Y случају њихове удаје наследство je прппадало фиску, али су оне и тада имале право да га поново добију „ako bi takva udovica ali deklić za takvoga prešla muža koteri ne bi nikaj imal zemlje.” Оваквим решењем je колико-толико задовољен један од важних захтева крајишког становништва, које je до регулације Банске крајине упорно тражило да ce удовице ca женском децом не избацују из кућа и да им ce земља не одузима. Како je наслеђивање no женској линији било неопојиво ca суштином лена, које je представљало својеврсну плату за војничку службу, новим ретуламентом je opebeno да и удовице „ako bi zemlju tak veliku imale da bi soldata od nje davati mogle, tak vu potreboće njega dati, konče za vojačku opravu od nje kakti i drugi plaćati, dužne budu” . Пропуштеио je, вероватно нимало случајно, да ce прецизира како би удовице ca женском децом могле да обезбеде траженог војника.44 Поред сопствених земљишних поседа, крајишншди су и даље имали право да користе заједничке пашњаке и шуме. Питање заједничких земљишта, на којима je почивало крајишко сточарство и свињогојство, није у новом регуламенту у потпуности уређено. Законодавац ce ограничио само na уреВивање режима коришћења шулта за жирење свиња и снабдевање крајишких домаћинстава огревом и грађом. Жирење je било допуштено само ca „печатом” краљевинског комесара за Банску крајину и уз плаћање жировине, која je наплаћивана у корист краљевинаке благајне. За сопствене свиње плаћали су крајишницп један грош no комаду, a за купљене свиње, које су товљене ради продаје, виспну жировине одређивао je комесар. Дрва за огрев могли су крајишници да секу слободно и без плаћања дажбина, док je за сечу грађе за градњу и покривање кућа требало добити дозволу од крал.евипског комесара. Основаност сваког појединачног захтева за доделу грађе процењивали су старешине компанија и крајишки кнезови.45 Исто. 44 Исто. Yn. и: А Х З, A d a congregationalia, фасд. 227, док. 189; Acta co m m i ssionalia, K V T . 3, фасц. 7, док. 6; фасц. 8, док. 2; F. Rački, нав. дело, 35— 37; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 142— -143; B. Дабић, П р едставке, ж албе u тужбе крајишника Банске крајине, 31, 45, 50. 45 S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 177— 184.

165

ВО.ТИН C. ДДБИН

Кнежијска самоуправа je приликом регуладије прегрпела крупне организационе промене, јер су војне власти, као што je »eh речено, укинуле дотадашње кнежије и повериле кнезовима старање о извршавању новчаних, натуралних и радних обавеза крајишког становништва no компанијама. Сваки од њих, no одредбама регуламента, старао ce о територији две компаније и био je, „kuliko se gospodarstva dotiče” , потчињен краљевиноком жомесару. Y свим другим пословима кнезови су били одговорни војним властима, na су због тога морали после избора од стране крајишншса да добију потврду и од крал.евинског комесара и од заповедника регимеити. Судска власт je у Банској крајини пред регулацију била скоро потпуно у pyicaiwa заповедника капетанија, премда јс од почетка четврте деценије X V III века било покушаја да ce поставл,ањем војннх аудитора (судија) претвори судство у засебан вид управе. Међутим, сва настојања у том правцу имала су ограничен домет. 1Бихово остварење спречавала je чињеница што су заповедници -капетанија бнли материјално заинтересовани да сами суде крајишницпма, јер су уживали право на приходе од судских глоба. Према 1 ћиховом сведочељу, највеће приходе од глоба имали су у гладпим годинама, јер je тада било и највише спорова мећу крајишнпцима." Препуипац3ем ових прихода краљевинској благајни у време регулације доведсна je у питање и заинтересоваиост официра за судску власт, па су ce стекли погодни услови за дубље промене судског уређења. Новим регуламентом je војничким старешинама остављено право да заједло ca крајишким кнезовима суде крајиипгнцима у случају ситних крађа (до две форинте вредности), сметњи поседа, свађа и имовиискпх сггорова у којима вредност тужбеног потраживања није била већа од пет форинти. Њиховим пресудама могло ce вршити само поравнање међу странкама у спору, a жалба на пресуде изјављивала ce, како je то речено у регуламенту, „pred šerega auditorom i zadnjić pred štabs auditorom ” . Све друге спорове, као и кривичне случајеве, решавали су војни аудитори. Они су једини и имали право на изрицање новчаних и других казни. Глобљење без судских пресуда, које je до половипе X V III века било свакодневна појава, регуламентом je најстроже забрањено. Творци регуламента пропустили су да пропишу судски по46 Исто. 47 А Х З , Acta congregationalia, фасц. 227, док. 189; Закључци Хрватског caб о р а I I I , 442. Костајнички заповедник имао je неиосредно пред регулацију Ваиске к раји н е око 350, глински 200, зрински 200 и јасеновачки 300 форинти годишњег прихода од глоба (А Х З , A cta banalia, фасц. 20, док. 77). Висина глобс за п о једине п р ек рш аје н ије б и ла прописана, већ je сваки заповедник капетаније одређивао према свом нахоћењу. П и ш ући о дохоцима краји ш к и х заповсдника, Б. A. К рчелић je написао да у Б анској к раји н и пре регулације „vrlo su teške bile globe, k o jim a se k ažn javah u prestupi, i v rlo bogati darovi, k o jim a je bila podlož n a p ra v d a ” (B . A. K rčelić, нав. дело, 50— 51).

166


ступак и законе на основу којих je гребало да суде аудитори. Нека сазнања о томе могла би да пружи анализа судских пресуда и њихоних ревизија.48 Поред већ наведених, новим регуламентом cv урећена и нека друга питања од значаја за свакодневни живот и правни положај крајишког становништва — обезбећена je имовинска и правна сигурност умиреним хајдуцима, прописано je увоћење једнаких мера, одређена je висина таксе за доделу фискалних земљишта, наговепиено je доношење потпунијих прописа о штоларним приходима православног свешгенства, забрањено je крајишиидима да ce недел>ом м благданом окупљају, једу и тшју код црквених храмова итд. Законодавац je, на крају, загарантовао становницима Банске крајине право да ce жале на све неправде, али je тражио од њих да поштују одређену процедуру и да иотлисују своје представке „z imenom i pridavkom” . Hajстроже им je било забраљено, како je то речено у регуламенту, „ka kov memorial pod skupnem imenom jedne ali vseh krain podavati” .49

5. ПРВИ ЗНАЦИ КРАЈИШКОГ НЕЗАДОВОЉСТВА Банијско становниигтво je постепено, ггајчеитће на оспову казивања иових официра, долазило до сазеања да ce мења дотадашње урећење Банске крајине ti да им то не доноси ништа добро. И што je више сазнавало о планираним променама, о којима miie имало прилике да ce изјасни, било je и више забринуто за своју судбину. Верујући да ce војпе власти неће сасвим оглушити о народну вољу, крајишки представиици су затражили за време војне смотре у Птују, због које je две хиљаде баноких крајишника избивало из својих кућа и било спречено да учествује v пољским радовима од 20. маја до 20. јула 1750. године. да их прими бан Карло Баћавди и саслуша њихове молбе и жалбе. Y разговорима ca њима, како су касније тврдили у једној својој иредставци, бан им je обећао „da slobodno plakati i milosti prositi može svaki kojemu godir kakova krivica učinjena bude” . Како су новим уреВењем били погођени многи крајишници, a посебно смењене народне старешине, баново уопштено и необавезно обећаље схваћено je као спремност виших војних власти да размотри крајишке жалбе. A разлога за жалбе било je напретек.50 Вратившп ce из Птуја изневерених очекивања, јер ce штсу обистмниле гласине да ће им царица Марија Терезија приликом смотре опростити намет за нове униформе, незадовољни крајишници окупили су ce на скупштини у Свиници, недалеко од православнот манастира Комоговина. Ha скупттттини у Свтишци, која je, чиии ce, сазвама на 48 S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 177— 184. Исто. 50 АХЗ, Acta banalia, фасц. 31, док. 136; S. G avrilovć, Građa vojvođan sk ih arhiva o B a n sk oj krajini, 191; B. A. Krčelić, нав. дело, 53— 55.

167

ВОЈИН С. ДДБИБ

подстицај смењеног лушчанског кнеза и коњичког капетана Петра Кулојевића, договорено je да ce уиути у Беч посланство ca жалбама владару. Међутим, од десетак изабраних „депутираца” , већином смењених кнезова и народних војничких старешина, свега неколико њих уотело je да избегне заседе и, оставивши коње на банијском делу тополовачког властелинства, преће преко Саве и пешице стигне на одредиште.51 Друштвена налетост у Банији није попустила после скупштине у Свиници. Штавише, била je још и повећана проглашењем привремене уредбе банског намесника Људевита Брдедија о обавезама крајишког становништва. Због тога ce 16. августа 1750. године, само неколико дана после објављивања споменуте уредбе, састала пова крајишка скупштина код цркве у Лушчанима. Окупљсни крајишници, мећу којима je било стотињак смењених народних старешина, срочили су своје примедбе на ново уређење Банске крајипе и овластили Тому Свилокоеа, Радојицу Чичковића и Николу Деветака „da imenom nassiem kod szvake instantie nasse tusbe budu mogli predlositi” . Ha шихоBOM овлашћењу потписало ce 27 капетана, 28 поручника и 41 нижи официр. Међу потпиеницима није био ниједан народни официр који je после регулације остављен на старешинском положају. Поред изабраних делегата, упутила ce у Беч и неколицина других крајишника.52 Своје представнике упутили су крајишници, како je то речено у њиховом овлашћењу, „do nihova czeszareva kralevszkoga velichansztva y szlavnoga szaveta vojnichkoga u ime nasse pritusiti y pomoliti sze” . Мећутим, није познато да ли их je примио владар или неко од чланова Ратног савета. Зна ce само да су ce састали ca костајиичким пуковником Венцеславом Клефелдом, који je, заједно ca загребачким бискупом, допутовао у Беч на прославу имендана надвојводе Јосипа. Претпоставља ce да je прослава надвојводиног имендана била само повод, док je прави циљ његовог доласка у престоницу био састанак с баном ради договора о новом регуламенту за Банску крајину.53 Сазивање крајишких скупштина, као и упућивање посланства владару, схватиле су војне власти као израз отпора банских крајишника новом уређењу. Због тога су њихови представници били у Бечу ухапшени и, након саелушања, спроведени у оковима у Загреб. Ha саслушању, које je спровела посебна истражиа комисија, коначно су добили прилику да отворено проговоре о узроцима незадоволтства банијског становништва. Према њиховом казивању, крајишници су ce окупили у Свиници и Лушчанима само ради тога да би срочили своје жалбе владару због смењивања народних старешина, регрутовања no неколико војника из исте куће, пеподношљивих памета за набавку 51 А Х З , Acta banalia, фасц. 31, док. 136; В. A. K rčelić, нав. дело, 55, 59. 52 В. Д абић, Граћа о бунама у Банији, 35— 36; А Х З , A cta banalia, фасц. 31, док. 136; Banska generalkomanđa. П рот окол заповеди. Заповед од 12. августа 1750. 53 S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 191; B. Дабић, Граћа o бунама у Банији, 35— 36; В . A. K rčelić, нав. дело, 49, 62.

168

БАНСКА КРАТИНА (1688—1751)

уииформи и повећања радних и натуралних обавеза према својим официрима. Обавестили еу комиоију и о низу појединачних крајишких жалби.4 Окупљање незадовољних крајишника у Свиници и Лушчанима није представљало једини знак повећане друштвене напетости у Банској крајини 1750. године. Суочени ca повећањем својих обавеза, и мзложени најгрубљем притиску од стране нових официра, неки крајишници су напустили дотадашња станишта и преселили ce у друге области Хабсбуршке монархије или, пак, „otbjegli so vsem domovi u Turke” . Њихово исељавање није прошло незапажено, али ce о томе у Хрватској, како ce касније сећао Б. A. Крчелић, „nije smjelo niti se smije govoriti". Разлози за прикривање ове чињенше нису познати и о њима ce, у недостатку поузданијих вести, могу градити само више или мање вероватце прсгпоставке. Није иокључено да су војне власти прикривале податке о исељавању становништва само због тога да их хрватски сталежи не иакористе као аргумент протиз рег\лације Банске крајине, јер ce већ почетком 1750. године почело у Хрватској увиђати да je регулација више штетила него користила интересима краљевине.55 Хапшење крајишких представника није могло да заплаши и смири узнемиреии народ у Банској крајини, где je и даље растао отпор новом уређењу и начину на који je оно опровођено. Премда им ова чињеница није била непозната, више војне власти нису хтеле да одустану од основних опредељења регулације и да олакшају положај крајишника смањивањем обима њихове војне обавезе, намета за нове униформе, дажбина у корист краљевине и обавеза према новим официрима. Своју решеност да до краја спроведу ново уређење потврдиле су доношењем регуламента за Банску крајину 15. новембра 1750. године. Овај регуламент представљао je и својеврстан негативан одговор на молбе и жалбе које су крајишници преко својих представника упутили војним властима. Једини уступак који « м je учињеп, ако ce то уопште и може називати уступком, била je наредба крајишким официрима да ce уздрже од претераног батинања и мрцварења потчињених им војиика. Мећутим, и овај потез повучен je прекасно. Када су официри добили споменуту наредбу, у Банској крајини je већ почела крајишка ovita.56 6. БУНА ТЕШЕ КИЈУКА 1751. ГОДИНЕ Пописивање земљишних поседа, предузето no проглашењу новог регуламента, било je, чини ce, најнепосреднији повод за прера54 АХЗ, Acta banalia, фасц. 31, док. 131, 136; В . A. K rčelić, нав. дело, 59. 55 S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 191— 192; B. A. Krčelić, нав. дело, 59. 56 А Х З, Banska generalkomanđa. П ро т о к о л заловеди. Заповеди од 6. април а и 7. јуна 1751.

169

ВО.ТИН С. Д А Б И К

стање нагомиланог незадовољства мрајишког становшшпва у отворену буну почетком јуна 1751. шдине. Избијање бупе није иредставл.ало спонтан излив гнева, уобичајен у сличним прнликама. Уместо свећења омрзнутим официрима који су их држали у „великом нерешпекту и страшном шчрапцу” , побуњеници су, no претходном договору, затражили од њих само да напусте крајишка села. Протерани официри повукли су ce у седишта регименти, где су сами држалп страже. Костајиички заповедник Венцеслав Клефелд повукао je, чак, топове ca утврћења на Деду, „od kud sze kraine brane” , и сместио нх у Костајницу „za szvoju obrambu” , премда крајишници, како су писали банском намеонику Људевиту Ердедију 6. јула 1751. године, „na grad vudriti niszu ni miszlili” . Избегавајући насиље, које би их још више компромитовало и отежало им евентуалне преговоре ca вишкм војним властима, побуњеници су, на крају, успели да докажу' како „puntari neszu nego molcontenti” .57 Изгнавши официре из својих села, крајишпици су настаиплп да уредно врше стражарску службу no пограпичним постајама и угврћењима, осим у Костајници, јер то није дозвољавао Венцеслав Клефелд. Престали су једино да извршавају своје радне, натуралнс н новчане обавезе према официрима и у корист краљевине. Због тога je у рачунима краљевинског комесара за Бапску крајину забележеио да, између осталог, „za ovo letto zbog punte nigdor pechati na ribe ne jemal” . За време буне пресахли су и крал>ев-ински приходи од малте, ..poklarn pak zbog punte” , како je тврдио костајнички малтар Марко Мишкић, „nyeden tergo\^ecz nuter (u Kostajnicu — V. D.) ne issel". Једиии виднији знак нередовних прилика било je повремено окупљање крајишнпка на скупштинама. Прва побуњеничка скупштина одржаиа je у Бабгшој Ријеци, a све жасније у Камоговини. Ha овим осупштинама срочени су крајишки захтеви („потешчице” ) и за воћу буне једнодуигно ттрлхваћен Tema Кијук.5Н Личност Теше Кијука, за кога ce говорило да je „дијак” , слабо je позната. За све што ce досад знало о њсму, a исто тако и о буни 1751. године, заслужан je Б. A. Крчелић. Њему дугујемо и две заблуде о Теши Кијуку — да ce презивао Кијуг и да je био смењани 'крајишки кнез. Нови извори омогућавају да ce те заблуде ncираве. Они такође откривају да je Tema Кијук био једаи од ретких ггис.мених крајишника. О н,еговом образовању, као н ширими ■интересовања, речито сведочи, између осталог, и чмиЈеница што сс у ibero57 А Х З, A cta banalia, фасц. 32, док. 85, 92, 94. и 177; S. G avrilović, Građa v o j vođanskih arhiva o B a n sk o j krajini, 191; B . A. K rčelić, нав. дело, 72— 74; Priđevak K ronike illili Zpom enika, 39— 40. ss B. A. Krčelić, нав. доло, 72— 74; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B anskoj krajini, 191— 192; А Х З, Acta banalia, фасц. 32, док. 92, 177; A d a сопцгсцаlionulia, фасц. 34, док. 138.

170


novi поееду налазио јсдан од малобројних примерака Жефаровићеве „Стематографије” ca записом на првој страми: ,,Cia книта дјака ©ешс Кпгока У бунтовничка врења укључио ce Teina Кијук пеиосредно no регулацији Банске крајине, али je једто време био у сени Петра Кулојеjuha, Вучимира Тривановића и других смењених крајишких кнезова п капетана, који су, борећн сс да буду враћени на своје раније старешинске гшложаје, давали оеновни то,н крајишким захтевима. Премда званично пије био укључен у крајишко посланство владару, боравио je у Бечу крајем лета и почетком јесени 1750. године. За време боравка у престогшци успео je некако да прибави препис Регуламента за Банску крајину од 15. априла 1730. године. Избегавши хапшење, и злу судбипу других народннх вођа, вратио ce кући и на крајишкој скутшгпши у Бабиној Ријеци почетком јуна 1751. године пресудно угпцао на одређпвање плана и програма буне. Настојећи да крајишk o \i отгтору да какав-такав легитимитет, наговорио je крајишнике да своју буну представе као захтев да остану на снази „старе регуле” . Иронијом судбиие, „старе регуле” представљао je регуламент из 1730. године против кога cv ce крајишници својевремено такође бунили. Y i i o b i i m околпостима, раније неприхватљив регуламент изгледао je далеко повол,нпји. Због тога су побуњени tepajишници писали 6. јула 1751. годмие бапаком i/амеснику да „dobili szu od czeszara Carola privilegium od kojega odsztupiti nikak ne mogu, niti ove nove dispositie . . . imati nehte” .60 Обавештеиа o догађајима v Банској крајини, царица Марија Терезпја je из Пожуна, где ce налазила због заседања Vгарског сабора, упутила M e b y побуљеие крајишнике банског намесника ЈЂудевита Ердедија и загребачког каноника Адама Пагачића. Овој двојици ce прггдружио и Б. A. Крчелић, коме je било поверено спречавање бискуповпх u каптолских поданика v Батгаји да ce укључе у буну. По шиховом доласку у Храстовицу, где су ce привремено сместили због њене мале удаљености од Банске крајине, јављено je „buntovnicima sa kupljenim u Komogovi-m neka uz zajamčen prolaz izašalju neke između sebe da budu saslušani u ime sviju” . Пошто им je коначио ттружена прилика да проговоре о својим тешкоћама, крајишници cv прихвати;ш позив бамског намеоника и упутили у Храстовицу своје представm i K e коју су „усмено и писмено” саапштили, како je то забележио Б. A. Крчелић, да je становништво Банске крајине било прииућено да ce днлне на буну: „1. time, što izaslanici, koje su prošle godine poslali kraljevskom veličanstvu, ne samo nisu b i l i saslušani, već su uhvaćeni i poslani u Zagreb, gde još q danas čame u istim okovima, sigurniji, da će umrijeti neeo ostati na životu. Stoga, kad nisu bili saslušani preko svo jih izaslanika, morali su se latiti ovog načina, da pomoću njega budu saslušani. Uostalom, oni ne zanemaruju ni u čemu službu kraljici, pažlji 59 B. A. K rčelić, нав. дело, 72— 74; П. Д. Ш еровић, Записи u натписи на разт\м старннама у костајничким црквама, Гласник И стори јског друштва v Н оi;c‘M Саду 6, 1933, 360; Acta banalia, фасц. 32, док. 92. 60 АХЗ, Acta banalia, фасц. 31, док. 136; фасц. 32, док. 92, 177.

171

ВОЈИН С. ДАБИК

vo održavaju straže na turskoj međi i u Glini, štaviše voljni su održavati ih i u Kostajnici, ako im se to dopusti; 2. ispadima oficira, jer postupaju s njima gore nego sa stokom, nemilo ih tuku, uzimaju im stvari čak i nasilno, služe se njihovim konjima po miloj volji i nanose im druge štete; 3. tiime, što su popisane njihove zemlje i sva pokretna imovina, pa se stoga boje, da će morati i ratovati i plaćati porez; 4. što je za njih ure đenje nemoguće zbog plaćanja vojničke odore, koju oni nikako ne mogu plaćati. Premda je ove godine bio utjeran novac za odoru samo za 2000 ljudi, ipak ih je to dovelo do siromaštva, jer su zbog neodgodiva roka uplate novca morali prodavati svoju stoku uz najniže cijene, tako da im ubuduće uopće nije moguće to plaćati; 5. što je iz jedne iste kuće zapisa no za vojničku službu tri, četiri, pa čak i pet osoba, a to im jc nemoguće podnositi koliko zbog plaćanja odore za toliko ljudi, toliko i zbog toga, što je kod kuće ostavljeno malo radnika koji ne mogu obraditi zemlju; 6. što se prilikom uređenja nije nimalo vodilo računa o raskolnicima niti je među njima bilo promaknutih, pa su njihovi knezovi uslijed toga do šli u podložnički položaj jednako kao i kmetovi; 7. što, ako koji raskol nik i bude promaknut, ipak će uvijek imati za polovinu manju plaću nego oficiri izvan Krajine; 8. što oficiri podcjenjuju i preziru njihovu vjeru i njihove popove i ne obaziru se na privilegije, koje su dosada dobili od kraljevskih veličanstava; 9. što uređenje njima nanosi još veće štete i troškove. Kad će naime sagraditi za toliko oficira kuće na zem ljištu, koje su kupili ili stekli prolijevajući svoju krv? Čime? I zašto im moraju ustupiti vlastite zemlje, i to na boljim mjestima? Budući da se za oficire traže staje, vrtovi, livade i sjenokoše, svatko vidi koliko će se umanjiti nijhova imanja, i to zabadava. 10. Napokon mole, da se odredi zemljište i posjedi, koje će pojedini vojnik svojom službom učiniti slo bodnim od podavanja. Kmetovi znaju, kakve službe moraju davati od svakog selišta. Tako i oni žele, da im se kaže, koliko zemlje i posjeda obuhvaća vojnička služba, od čega su im podavanja obavezna, da na ta j način onaj, koji poseduje više zemlje, livada i vinograda, pribavi od suviška odoru drugome, koji ima manje, a lipak služi, ili da za nju dade neki doprinos” . Свој приказ излагања крајишких предетавника, у коме су садржашг сви !нај|важнији захтеви из писаних „потешчица” , сачинио je Б. A. Крчелић као непосредни сведок преговора. Како cv писаме крајишке ,,потешчипе” доста немуште, Крчелићево сведочанство прсдставља њихову ттажње вредну догтуну.61 Саслушавши њихове представнике, и преузевиш њихове „потешчице” које je прибележио крајишки аудитор Ференц Толнај v Комоговини, Људевит Ердеди je затражио да крајшшшци распусте своју скупштину у Комоговини, дозволе повратак официрима v села и изруче властима Тешу Кијука. Мећутим, његови захтеви су одбијени. Ha томе су ce и завршили преговори у Храстовици, a о исходу обавештона je царица Марија Терезија, која je, ca своје страпе, већ наре61 В. A. K rčelić, нав. дело, 72— 73; S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk o j krajini, 191— 192; А Х З, Acta banalia, фаец. 32, док. 177.

172


дила предузимање неких мера ради смиривања буне. Наређене мере, грубо узевши, биле су срачунате на то да ce побуњени крајтлници поколебају војним притиском и иотпуно смире уз помоћ православне црквене хијерархлје, пошто je највећи број становника Банске крајиue био православне вере. Војни притисак на побуњеие крајишнике започет je 20. јула 1751. године довоћењем неколико чета карловачких крајишника на горско властелинство. Истовремено су, према одлуди краљевинске конференције у Загребу од 14. јула, затворени сви прелази ca крајишких на ировипцијалла земљишта. Долазак војске у непосредну близину Банске крајине узнемирио je побуњенике, na су они затражили од костајничког комалдапта, који ce налазио у Горама заједно ca банским намесником и карловачким генералом, „да ce не гаре овај јадни и жалостни дарод прости који вам нити г. Б/ану/ нити свијеглој Краљици ништа крив није (a ко исрив буде лако ће ce наћи) нити шта сунроти чини". Y исто време започело je и благо осипање побуњеничких редова, јер су некд припадници коњичких једшшца, који су ce својим богатством издвајали од осталих крајишника и због тога нису у већој мери оеећали терет новог уређења, дошли у Горе и положилд заклетву верностд. Али, њихов број био je мали у односу на основну масу становништва, које je, упркос видној узнемирености, и даље устрајало у свом отпору. Због тога je крајем јула и почетком августа настављено кондентрисање трупа уз границу Банске жрајине и дрипреме за гушење буне. Међутим, улотреба силе дротив наоружаног иарода иије била ггрелоручљива, полјто je могла да доведе до лесагледлвих последлца. Једал савременик ових догаћаја ce чак прлбојавао да бл то „била копачна лропаст лаше земље". Премда je ова процеда блла претерана, могуће штетле последице употребе силе лису ce смеле залемарити, na je бан Карло Баћањл предлагао дариди Марији Терезлји 30. јула да ce јолг једлом покул 1 а ca смиривањем буне млрним лутем. За овај одговорли задатак одредло je ловопостављелог плашчанског епископа Данила Јакшића који ce, како je бан тврдио, „самоиницијативно понудио да своје једновернике спаее од проластл Ko ja им убрзо предстоји''.62 Царица Марлја Терезија прихватила je овај предлог, полпо je он био у складу ca веН раније израженим ластојањпма да ce за смиривање буле у Балској крајини искористи утидај православне дркве ла тамолгње становлиштво, ca једле страле, л спремност лравославле црквене хијерархије на сарадњу ca властима, ca друге страле. Због тога je већ у ју лу тражело од митрополита Павла Неладовлћа да нареди православлим свештеницима лека ce повуку из побуњеллчких редова и да предузме друге мере ради омиривања народа. Постулајући no 62 А Х З , Acta Confinii croatici, кут. 6, док. 7— 12, 14, 16— 19; Acta banalia, фаец. 32, док. 94, 98; Acta conferentiarum , фасц. 5, док. 101; Свеучилиш на библиотека v Загребу, Рукописно оделење, R. 7494; S. G avrilović, Građa vojvođan skih arhiva o B a n sk oj krajini, 191, 196— 197; B. A. K rčelić, нав. дело, 74; V . Lunaček, H rva tsk i kameralist N ik ola Š krlec Lom nički, H is to rijsk i zbo rn ik 15, 1962, 145— 181.

173


захтеву бечког двора u костајничког пуковиика Вечцеслава Клсфелда, ca којим јс био у преписци, митрололит ce обратмо крајишницима једним пастирским иисмом и затражио од љих да ce покоре својим заповедницима. Поред тога, упутио je у Бансжу крајину старешнне шишатовачког и лепавинског манастира ca задатком да спроведу његову наредбу о немешању овештених лица у буну и да посредују између власти и побуњеника. Настојањем ових црквених јерарха, који су крајишницима прочитали митрополитово гшсмо u препоручили им нека „хихим начином” траже правице за себе, дошло je до раслуштања „собранија” у Комоговини. Али, јењавање отпора и разилажеље крајишника било je само привремено, пошто, како je тврдио у једној својој изјави лепашшски архимандрит Нићифор Иоповић, „госиода нектеше бити на пароли, већ дадоше узрак да су сс могли шхет окупити” . Ca друге стране, крајишки официри су ua надлежним местима у Бечу оптуживали Павла Ненадовића да иије испунио очекивања у погледу смиривања народа у Банској крајини. Њихове оптужбе митрополит je крајем јула енергично одбацио и one ,нису спречиле више власти у још једном покушају да утичу на крајишнике преко представника православне цркве, носебно владике Данила Јакшића.м Суочени ca војним притиском, и наговарани од стране Данила Јакпшћа, крајишници су, на крају, пристали да ce смире. Задовољан успехом поверене му мисије, Данило Јакшић je обавестно митрополита Павла Ненадовића да „с превеликим трудом мало и не лишенмјем мојего живота два дни трудихсја око народа у Комоговшш идјеже сабралсја бје и в третиј ден на увјешчаније моје склоиисја и вси всјак на свој дом вчера отидоше". Дванаест крајишких представншса пошло je с њим до генерала Карла Густава Којла, заповедника војске прикупљене за гушење буне, и договорило ce о условима под којима су крајишници пристајали да приме натраг протеране официре и да положе заклетву верности. Када су пристали да ce слшре, обећано им je за узврат да he бити саслушане њихове жалбе и исправљене очнгледне неправде. После тога поново су организоване крајишке јединице. Заклетву верности положиле су на пољу код Четвртковца 28. августа 1751. године. Прогласом који им je том прилмком ирочитан обавезни су крајишници да поштују нови регуламенг, поново поставе страже на граниди и дозволе попис својих баштшна. После тога су трупе за гушење буне наттустиле територију Бапоке крајине н иовукле ce у своја ранија седишта. Само једна чега немачкнх војника оетала je у Костајници до јесени 1752. године.04 63 S. G avrilović, Građa vojvođ a n sk ih arhiva o B a n sk oj krajini, 185— 190, 193— 201; М узе ј Српске православне ц ркве у Београду, Збирка Радослава Г р уju ha, док. од 24. ју н а 1751; Архив плаш чанског владичанства, фасц. б. б., док. б. б. Y несређеној архивској грађи некадаш њ ег А рхи в а плаш чанског владичанства, K o j a ce сада налази у А рхи в у Х рватске, постоји и већи б р о ј докумената о свештенику В у к у К ајган ови ћ у из К и ри н а и његовом месту у буни 1751. године. О томе упореди и: А Х З , Acta banalia, фасц. 32, док. 178. 64 А рхи в JA3Y , D C X X V I , док. 33; А Х З , Acta banalia, фасц. 32, док. 178; С веучилиш на библиотека у Загребу, Рукописно оделеље, R. 7494.

174

Б А Н С К А К Р А Ј И Н А (1688— 1751)

Премда им формалио није учињсн ниједан устунак, јер војне влас i ii нису желсле да дирају у основе новог војног урећења, крајишници cv булом ипак унеколико олакшали свој положај. Ha такав закључак ynyhyjy бројне заповеди у протоколу банских регименти у којима ce говори о застоју у наплати новца за униформе, убирању дажбина у корист краљевине и изградњи официрских квартира. Поред тога, офицлрима je било потпуно забрањело батинање војника, алл je наредба о томе држана у тајлости због страховања војних власти да би њено обелодашивање ослабило дисциплину. Овако ограничени устулци нису могли да задовоље становништво Банске крајиле, na ce страховало од нових була. Да лх ле би дочекали лепрлпремљени, крајлл!кл официри су настојали да naby међу крајигпницима паверљиве Jbyде кајл бл лх благовремело упозорили ла свако бунтовничлсо врење. После гуллења бупе блла су л лшре отворела врата за продор истаклутијлх крајишлика у ред плаћанлх подофицира и официра. Мећутим, то није био само уступак крајишницима, већ знатним делом и последица даљње милитаризације Банске крајине за шта су били потребпи ирофссиоиалпи војници. A племићи-официри нису били за то пајподобнији, јер су тешко прихватали круту дисцлплину, мучно и неизвесно напредовање на хијерархијокој лествици и непрекидан боравак у крајишким селима.65 Цсну споменутих уступака платило je десетак оних крајишника, како je то речено у једном од нрогласа генерала Карла Густава Којла, „koteri vu isztoi burky naiivekssi diel imali szu . . . y kollovogye bili jeszu” . Они cy „vszakim moguchim nachinom polovleny” , a зат-им „nekoteri szmertjum kastigani, nekoteri pako do szoverssenya pravde szudu y praviczi predani jeszu". Мећу потоњима налазпо ce и Teina Кијук. Ухваћен на превару, јер га крајишници нису хтели сами изручити војним властима, Tema Кијук бранио ce приликом истраге како je он спречио побуњенике да донесу адлуку да побију своје официре, да запоседну и спале Костајницу и, на крају, да пребегну у Босну. Своју одбрану покушао je да поткрепи и једним тобожњим писмом босаноког паше Ибрахима, али није познато да ли су му војне влаети иоверовале. Зна ce само да га то није спасло робије.66

65 АХЗ, Banska generalkomanđa. П рот окол заповеди. 66 S. G avrilović, Građa vojvođanskih arhiva o B a n sk oj krajini, 197; B. A. K r čelić, нав. дело, 74; Свеучилиш па библиотека у Загребу, Рукопигсно оделење, R 7494.

175

З А К Љ Y 4 AK

Онемогућивши Турке да ce крајем X V I века учврсте на Купи, првобитна Банска крајина, у којој je заповедничку дужност вршио хрватски бан као врховни краљевински капетан, положила je успешно свој први одбрамбени испит. Њено постојање, као и стварање Петрињске капетаније, спречавало je t o k o m X V II века турске пограничне заповеднике да акинџијским упадима и даље угрожавају Покупље и да постигну већи успех у насељавању крајева између Vne и Купе. Због тога je турска територија између споменутих река, ca изузетком Поуња, била до бечког рата (1683— 1699) скоро потпуно пуста. T o k o m овог рата, у коме су Турци претрпели осетне територијалне губитке, ослобођени су, између осталог, и крајеви између Купе и ¥не. Њиховим ослобађањем изгубила je покупска Банска крајина свој ранији одбрамбени значај. Померањем границе пренето je и тежиште одбране од Турака ca Купе на Уну, na ce указала потреба да ce у њиховом међуречју образује нова крајина. Поред обиља ничије земље, која je на основу закона о кадуцитегу припадала владару, повољна околност за стварање новог крајишта била je чињеница да je дуготрајни бечки рат, претежно вођен на јужнословенском простору, покренуо снажне миграције становништва ca турске територије у крајеве који су доспели под хабсбуршку власт. Премда je основни ток миграција балканског живља, већином Срба, био усмерен према панонским равницама, једна од снажнијих миграционих струја, чије ce извориште налазило у Босни и Херцеговини, слила ce и у крајеве измећу Купе и У н е . С обзиром да су миграције зависних сељака из унутрашњости „остатка остатака” краљевине Хрватске и Славоније биле ограничене владајућим прописима, a у старим крајинама није било довољно становништва за насељавање ослобођених пограничних крајева, новим господарима добро je дошао сваки пребег ca турске територије, премда ce неизбежно постављало питање њиховог интегрисања у феудално друштво Хабсбуршке монархије. Хрватски сталежи, на чије су опредељење пресудно утицали загребачки каптол и бискуп, видели су решење овог проблема првенствено у обнављању својих некадашњих и стварању нових властелинстава у ослобођеним крајевима, односно у претварању тамошњег 177

ВОЈИН С. Д А Б И К

становништва у зависне сељаке. Како je већина досељеника одбацивала чак и помисао на положај зависних сељака, нристајући једино да служи „верно и поштено з пушком и сабљом суирот погана Турчина” , најједноставнији начин њиховог интегрисања v феудално друштво Хабсбуршке монархије било je да пм ce, уз гаранције ca највишег места и поштовање њихових патријархалних обичаја и установа, призна статус крајишника ослобођенпх уобичајених сељачких дажбина и обавеза. За владара, који je полагао право на највећи део земљишта између Купе и Уие, било je го п најкорисније решење, јер му je, уместо скромних прихода од феудалне ренте или продаје земље, обезбеђивало неколико хиљада сиособних војника. Будући да црквена земљишта нису могла да буду ироглашена за ошасно добро, и да као имовииа без наследника припадну владару, загребачки бискуп и каптол успели су, пресељавајући своје поданике из Покупља и сламајући отпор друтих досељеника, да обнове између Купе и Уне своје некадашње поседе. To je пошло за руком и породицама Кеглевић и Драшковић. Ослобађањем области између Купе и ¥не посгавило ce у веома оштрој форми и питање јурисдикције у њој. Позивајући ce на историјско право, као и на заслуге у рату ca Турцима, хрватски сталежи тражили су да она буде стављена под њихову и банску управу. Мећутим, њиховим настојањима жестоко су ce супротставили офпцири из Вараждинског генералата, који je, после ослобођегБа Славоније, престао да буде погранична област. Да би и даље постојали разлози за његово постојање, a вараждински официри и унутрашњоаустријски сталежи били су за то веома заинтересовани, требало je Вараждински генералат, односно Петрињску капетанију, проширити до границе ca Турском на Y h h . Због тога су вараждински официри, уз неприкривену подршку Ратног већа у Граду, започели око 1695. године пропаганду међу крајишницима у прилог прикључивања области између Купе и Уне Вараждинском генералату. Подстакнуто њиховом пропагандом и обећањем да he добити „влашка права", али и узнемирено разноразним злоупотребама банских официра и настојањима загребачког бискупа и каптола да под видом обнављања својих некадашњих поседа приграбе за себе што више земље у ослобођеним крајевима, крајишко становнишгво више пута ce отворено изјаснило против банске власти. Њихови представници, обично кнезови, одлазили су на прелазу нз X V II у X V III век чак у Беч да обавесте владара о народним жељама. He обазирући ce на захтеве крајишког становништва, јер није желео да њиховим испуњавањем јача у војним пословима позиције Ратног већа у Грацу и унутрашњоаустријских сталежа, гшадар je решио 1703. године да крајишнике између Купе и Yne потчини у војном погледу Ратном већу у Бечу и, под његовим врховним надзором, хрватском бану. С обзиром да су крајишници основано били уплашени за своју судбину под банском управом, владаревом дипломом загарантовано им je да ће и даље бити ослобоћени уобичајених 178


дажбина и обавеза зависних сељака и да ће добити и друге крајишке повластице. Потчињавањем крајине између Купе и Уне Ратном већу у Бечу и хрватском бану, владар je само привидно изашао у сусрет захтевима хрватских сталежа. Овај привид појачан je и чињеницом да су no владаревој одредби бански крајишниди били у управном, судском и духовном погледу потчињени краљевини Хрватској и Славонији. Због ове чињенице, као и чињенице да су ио банијским тврћавама били смештени краљевински војници, хрватски сталежи су Банску крајину, подвлачећи њену особеност у односу на друге области Војне крајине, често називали у службеним списима „краљевинском крајином” . Y стварности, пак, имао je Хрватски сабор, иредставничко тело хрватских сталежа, скромна овлашћења над банским крајишницима. Већину управних и судских послова, будући да ce тешко могло спровести њихово разграничење од војних послова, вршиле су у Банској крајини, исто као и у другим областима Војне крајине, војне власти и представници крајишке самоуправе. Премда су то на подстицај загребачког бискупа више пута иокушавали, хрватски сталежи нису успевали ни да успоставе духовну јурисдикцију над банским крајишницима. Због тога je православно сгановништво Банске крајине, штићено од стране војних власти, уживало какву-такву верску слободу, премда je то било неспојиво ca одлукама Хрватског сабора, који у краљевини Хрватској и Славонији, осим католичке вере, није признавао ни једну другу вероисповест. Како нису могли да остварују у Банској крајини сва права коja су им била обезбеђена владаревом дипломом из 1703. године, хрватским сталежима практично je остало да ce старају само о обезбеђивању средстава за плате крајишких заповедника и краљевинских војника и о оправци и снабдевању крајишких угврБења. Ипак, на овако скромним овлашћењима градио je Хрватски сабор до половине X V III века своју потпуну финансијску самосталност у односу иа централну власт, јер je, ради иокрића трошкова „краљевинске крајине” , уживао право да самостално разрезује на димове, убира и троши краљевску контрибуцију. Убирана у корист краљевинске благајне, о којој ce старао посебни краљевински благајник, краљевска контрибуција постепено ce претворила у редован краљевински приход. Располажући својим приходима без контроле дентралне власти, Хрватски сабор био je у могућности да један њихов део користи за разноразне краљевинске потребе. Тиме je отпала и потреба да ce ради намирења ових посебних издатака, на коje je трошена обично трећина краљевинских прихода, оптерећују додатним порезима зависни сељаци на властелинствима. Међутим, у време регулације Банске крајине половином X V III века, када су пристали да један део краљевинских прихода уплаћују у војну благајну, хрватски сталежи су почели да губе своју раније тешко стечену финансијску самосталност. Њен потпуни губитак две деценије 179


касније, који je навео Хрватски сабор да у финансијском погледу веже судбину Хрватске и Славоније ca судбином Угарске, био je само једна од последица регулације Банске крајине. Основна обавеза крајишког становништва била je војничка служба. Ова обавеза није теретила особу крајишпика, већ њ егов земљишни посед. Крајишки земљишни поседи, без обзира на њихову величину, били су до половине X V III века подједнако оптерећени службом — свако крајишко домаћинство, уколико je поседовало и комадић земље, било je дужно да у случају потребе даје no једног војника из куће. Када je крајишка заједница чвршће интегрисана у феудално друштво Хабсбуршке монархије, a пољопривреда постала значајнији вид привређивања него раније, јавила ce и идеја да ce крајишке обавезе, слично као и обавезе зависних сељака na властелинствима, ускладе ca величином земљишног поседа и бројем за војну служ бу способних мушкараца у поједином домаћинству. Применом овог начела, које je само на први поглед исправљало пеправду према сиромашнијим крајишницима, осетно je повећан број војних обвезника у Банској крајини половином X V III века. До повећања броја војних обвезника није дошло из одбрамбених разлога. Наиме, Војна крајина je у X V III веку, када je Турска неповратно утонула у дубоку економску и друштвену кризу, изгубила своју ранију искључиво одбрамбену улогу. Због тога крајишници нису више држали само страже на турској граници и учествовали у аустро-турским ратовима, већ су упућивани и на друга европска ратишта. Како je Војна крајина губила своју одбрамбену улогу тако je централна власт све неприкривеније настојала да, предузимањем разних реформи, потисне у њој утицај покрајинских сталежа. Ca тим циљем извршено je и укидање Ратног већа у Грацу. Преношењем права одлучивања у војним пословнма на Ратно веће у Бечу, као и постепеним сужавањем могућности покрајииских сталежа да утичу на пореску политику и трошење средсгава прикупљених јавним порезима, учињен je важан, a можда и одлучујући корак у изградњи апсолутистичког система владавинс у Хабсбуршкој монархији. Ратно веће у Бечу, коме су бански крајишници били потчињени у војном погледу већ од 1703. године, није до половине X V III века показивало озбиљнију намеру да Банску крајину стави под своју непосредну контролу, већ je своја овлашћења у њој првенствено остваривало посредством хрватског бана или, у његовој одсутности из краљевине, посредством банског намесника. Тек rio окончању рата за аустријско наслеђе (1740— 1748), у коме ce банскн крајишници, исто као и крајишници из других обпасти Bojne крајине, нису показали дораслим европским армијама у погледу обучености, наоружања и дисциплине, закључено je v Бечу да би у Банској крајини требало спровести крупније промене војног урећења и управе. Премда je имала право да их спроведе н без сагласности хрватских сталежа, централна власт je настојала, и у томе 180


стварно успела, да подстицај за планиране промене дође из Загреба. Бероватно je тако постунљено стога да би Хрватски сабор, водећи рачуна о угледу и утицају оних који су ce још пре саборског заседања изјаснили у прилог реформи, пружао мањи отпор регулацији Банске крајине, премда je њено спровођење доводило у нитање његову финансијску самосталност и могућност да издржава краљевинску војску (харамије), независну од Ратног већа у Бечу. Добивши пристанак хрватских сталежа, централна власт je одлучила да ce „краљевинска крајина” уреди у војно-организационом и управном погледу слично другим крајишким областима и да ce бански крајишници униформишу, наоружају једнаким оружјем и подвргну редовној војној обуци. Уједно je одустала од дотадашњег начина регрутовања војника и, сменивши већину крајишких народних старешина, довела у Банску крајину бројне плаћене официре ca стране. Тиме су створени услови за постепени преображај крајишке милиције у регуларну војску — добро увежбану, униформисану, наоружану одговарајућим оружјем и спремну да у сваком тренутку крене у рат. Истина, крајишка војска, за разлику од регуларне војске у унутрашњости Хабсбуршке монархије, није живела у уобичајеним касарнама, али je зато Банска крајина, заједно ca другим областима Војне крајине, претворена већ у другој половини X V III века у највећу касарну sui generis у Европи. Регулацијом Банске крајине половином X V III века, чије je спровођење изазвало снажне друштвене потресе и крупне промене у патријархалном крајишком друштву, завршено je, no нашем дубоком уверењу, најинтересангније и најбурније раздобље њене прошлости. Шест деценија, колико je протекло од њеног стварања између Купе и Vne до потпуне милитаризације, разликовала ce она у много чему од других крајишких области. После регулације, пак, једину значајнију особеност Банске крајине представљала je чињеница што je у њој заповедничку дужност и даље формално вршио хрватски бан. Међутим, централна власт je већ v првим деценијама друге половине X V III века настојала и, на крају, успела да потисне бана као посредника између Ратног већа и заповедника банских регименти. Први корак у том правцу предузет je 1756. године увођењем генералног крајишког инспектората у чију je нацлежноо, поред Карловачке, Вараждинске и Посавске крајине, спадала и Банска крајина. Две деценије касније, оснивањем заједнпчке генералкоманде, биле су банске регименте повезане v војно-организационом погледу ca карловачким и вараждинским региментама. Банској крајини, у чији су састав тада укључена и насеља на властелинствима између Купе и Уне, остао je само њен некадашњи назив.

181

ПРЕГЛЕД ГРАФИЈЕ И РЕЧНИК М АЊ Е ПОЗНАТИХ РЕЧИ У ЦИТИРАНИМ ЛАТИНИЧКИМ ДОКУМЕНТИМА НА НАРОДНОМ ЈЕЗИКУ

I

a b

a b

с

C. L'Z

č

ch, cs ch d gy

с d

di di

i.’ ' V

c f i!,

V

//

1, 1у, И, lj

5

1. ff

m n

t

t, th, tt

U

u

/;

h

nj

V

V, w, u

i

У ^ У> ј k c

a

m n *»У- nj o P r

<,

z s

J

k l

P

r

z

s, SS

i, п

ii

ar, ј ep himtuvati, узпемирашп и, досађивати Imvka, смутља, буиа a m f e n iv a t i (од лат. confero, 3), препустити, поверши, доделити Lontenti (од лат. contentus), задовољни deszetniak, зависни сељак обавезан да давање десетине лриноса господару

нешмшгга deszelo, десето, десстина, дажбина зависних сељака disposilia (од лат. dispositus, us, м.), урећење, уредба do szeh dob, досад, до сада dotunachiti, договорити faliuga, мана, грешка, недостатак galge (од нем. Galgen), вешала grunt, посед, имање harczuvanie (можда од маћ. harcz или нем. harze), војевање harmiczar (од мађ. härm inc), тридесетничар, овлашћена особа која на

одређеном месту убира царину, која je у X V I I I веку обиччо износила 130 вредности робе huszan (од маћ. huszon), корист iiotenia, хтење, воља illiti, или

183

ВОЈИН С. ДАБ И К

in q u iru v a ti (од лат. in q u iro, 3), истраживати, тражити разјашњење и доказе ja g m iti (балкан. турц. из ратничке терминологије), грабити, отимати ce око

чсга, силом узимати je z e ro (од маВ. ezer), хиљаду kastigati (можда од итал. castigare), кажњавати k o je m u g ođ ir, коме год kot, као k o trig i (пл.), чланци, одредбе liszto r, само lub, колиба покривена кором m arha (од мађ. m arha), стока, блаш m odus (лат. m odus, i, т ), начин, пропис m o lc o te n ti (нејасна етимологија), молиоци m ustra (од итал. m ostra или нем. M u ste r), облик, форма, формирање и обука

војне јединице mus, пл. musy, сељак, сељаци; кмет, кметови navada, обичај, навика navadan, обичајни, уобичајен navlasztito (синоним паут ге), осебујно, посебно nigdar, никада nigdor, нико o b a liti, скинути, ослободити, срушити o b e rn u ti, вратити, повратити, вратити имовину њеном власнику obhaiati, обилазити oblast, власт, право, посед obrachati, враћати obversavati, вршити od k e rch iti, окрчити, раскрчити ognyem posgati, спалити o p o n u v a ti (од лат. орропо, 3), супротстављати, плашити orszag (мађ. orszdg), земља, краљевина, држава orszachki, земаљски, краљевински, државни osztanak, оно што je остало, потомак ota in i, тајни p a u r (од нем. B au er), сељак, кмет, ратар pechenia, дар, поклон [изворно значење печеница, a rio Белостенцу (Ј. Bellosztenecz, G azophylacium , II, Zagrabiae MDCCXL, 344) и y значењу чевап] pelda (од мађ. pelda), образац, пример, облик podanyki, дажбине podversen, потчињен poglaunik, владар pokehdob, јер, дакако, како, пошто poleg, крај, према p ra ro d itely , предак, претци prepoved a ti, забранити, задржати, приговарати p u n ta ri (у основи нем. B und), побуњеници racz, рак

184

БАНСКА КРАЈИНА (1688-1751)

ravnanie, унрављање rebellia (од лат. reb ellio, onis. i), буна, лобуна rebellis, бунтовник, побуњеник salverati (од средњоветсовног лат. salvo, 1), сачувати, чувати siibra, порез, даћа szoverssenye, завршетак, окончање szpodoban, сличан sztati, становати, живети sztrasiti, стражарити, чувати стражу tabor, скуп tolnach, савет tolnachiti, саветовати, договарати, раоправљати uszkochiti, пребећи vazda, увек vecs, више v io le n te r (лат.), насилно, силно viteški, јуначки vm an (правилно и чешће hm an), лош, зао zam uditi, прикрити, занемарити zävyeti, запосести, заузети Скраћснице у речнику: ,:ат.

- лагински

\iab.

— мађарски

нсм.

-

итал. = пл. -

иемачки италијански плурал

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

I НЕОБЈАВЉЕНИ ИЗВОРИ

Архив ЈАЗУ у Загребу: 1. Acla Keglevichiana 2. Documenta croatica ’ . Нирилски сгшси

Лр.хп« CAIIV у Сремским Карловцима: 1. Патрн јаршнјско-ми трополп јскн ар.чив

Архич Хроигске у Зи/рсбу: 1 2. 3. 4. 5. 6 7. 8. c). 10. 11. 12. 13. 14.

Acla banalia Acta prothonotarialia Acta segregationalia Confinii croalici Acta Capituli antiqua Acta Capituli saec. XV11I Acta commissionalia Acta congregationalia Acta conferentiarum Acta Confinii croatici Acta urbarialia et conscriptiones bonorurn Банска гснсралкоманда Вараждински генералат Збирка матичних књига Збирка карата 15. Истраге судаца Банског стола 16. Карловачки генералат

Mv:iej Српскс правослачпе 1\ркве: 1. Збирка Радослава Грујића

187


Н а дби скуп ски архив у Загребу: 1 2. 3. 4. 5.

A cta decim alia A cta p olitica E p istolae m issiles origin ales ad episcopos zagrabiensis scriptae L ib elli supplices П р оток оли канонских визитација

Ратни архив у Бечу (K rie g s a rch iv W ie n ): 1. K an zleia rch iv 2. H o fk riegsra t

Свеучилиш на библиотека у Загребу: 1. Рукописно оделењ е

II 1. Adam ček Josip, A g ra rn i od nosi u H rv a ts k o j od sredine X V do kraja X V I I stoljeća , Zagreb 1980. 2. A m stad t Jakob, D ie k. k. M ilitä rg re n z e 1522— 1881, I, Wür/.burg 1965. 3. Bach Ivan, P rilo z i za p o v ije s t srpskog slikarstva u H rv a ts k o j od kraja X V I I do kraja X V I I I st., H is to rijs k i zborn ik 2, 1949, 185— 208. 4. Богдановић М илица, Ж ивот у К ост ајн и чкој крајини ок о 1728., Зборник М атице српске за друш твене наукс 13— 14, 1956, 99— 104. 5. B odenstein Gustav, P o v ije s t naselja u Posavini god. 1718— 1739, Glasnik Z em a ljsk og m u zeja u B iH 19, 1907, 575— 618. 6. Бојанић Д уш анка, Typctcu закони u законски прописи из X V u X V I века за см едеревску, круш евачку u види н ску област, Београд 1974. 7. B ojn ičić Ivan, Z a n im iv spom enik za povijest Banske krajine, V jesnik kr. hrvatsko-slavonsko-dalm atinskoga ark iva 15, 1913, 77— 80. 8. B rezn ik Dušan i dr., F e rtilite t stanovništva u Jugoslaviji, B eograd 1972. 9. W a lter Friedrich, D ie G eschichte der österreich isch e Zentrahvaltung in d er Z e it M a ria T eresijas (1740— 1780). V eröffen tlich u n gen der Kom m ission für neuere Geschichte Ö sterreichs, X X X I I , W ien 1938. 10. V a sić M ilan, E tn ič k a kreta n ja u B osa nskoj k ra jin i u X V I vijeku, Godišjnak D ruštva istoričara B iH 13, 1963, 233— 250. 11. G a vrilo vić Slavko, Građa vojvođ a n sk ih arhiva o B an skoj k ra jin i prve p o lo v in e X V I I I stoleća, Starine JAZU 54, 1969, 141— 201. 12. Гавриловић Славко, Представке С рба-крајиш ника из Банске крајине (1733) u К арловачког генералата (1735), И стори јски часопис 22, 1975, 233— 237. 13. G a vrilović Slavko, P r ilo g is to r iji seljačkih n em ira u P o k u p lju od kraja X V I I do k ra ja X V I I I stoleća, H is to rijs k i zb ornik 16, 1963, 57— 130. 14. Гавриловић Славко, П р и л ог историји трговине u м играција -Подунављ е X V I I I u X I X столећа, Београд 1969. 188

Балкан-


15. Гавриловић Славко, Срби у Х рват ској у X V I I I веку, Зборник за и сторију М атице српске 14, 1976, 7— 57. 16. Грбић М а н о јло , К арловачко вл адичансгво, I I , К арловац 1891. 17. Груји ћ Радослав, Туж бе Срба из Хрватске u др у ги х крајева ca сабора у Београду 1730. на представнике аустријских држ авних власти, Гласник И стори јског друш тва у Н овом Саду 2, 1929, 408— 410. 18. Груји ћ Радослав, Расељавање Срба о к о Т оп уског, ЈТегопис М атице српске 12, 1910, 3— 8. 19. Дабић Војин, Fpaha о бунама у Б анији od краја X V I I do половине X V I I I века, М еш овита грађа (M iscellanea) 11, Београд 1983, 9— 38. 20. Дабић Војин, Представке, ж албе u тужбе крајш иника Банске краји н е из прве половине X V I I I века, М еш овита граћа (M iscellanca) 5, Београд 1977, 21— 51. 21. Д абић Војин, П р и л ог проучавањ у ратне npuepede у Хрват ској, Слав о н ск о ј u Б а н ск ој крајини od половине X V I do краја X V I I века, И стори јски часопис 22, 1975, 91— 101. 22. E n cik lo p e d ija Jugoslavije, I, Zagreb 1955. 23. E rceg Ivan , D n evn ik Josipa I I o p rilik a m a u H rv a ts k o j i na jadran s k o j ob a li god. 1775, Starine JAZU 53, 1966, 223— 262. 24. Z a k lju č c i H rva tsk og sabora, I — V I I I , Zagreb 1958— 1971. 25. Ivančan Lju d evit, Buna Varaždinskog generalata i p o g ra n ičn ih km e tova 1755, V jestn ik kr. hrvatsko-slavonsko-dalm atinskog arkiva 4, 1902, 65— 95. 26. Ivančan Lju d evit, P od a ci o za greba čkim kanonicim a I I (рукопис у Архиву Х рватске у Загребу). 27. Iv ić Aleksa, N eu e cy rillisch e U rkunden aus den W ien er Archiven, A rch iv fü r slavische Ph ilologie 30, 1909, 201— 202. 28. Ивић А лекса, М и гр а ц и је Срба у С лавон и ју током 16, 17. u 18. столећа, Суботида 1926. 29. K la ić V jek oslav, N epoznata dosad buna k ra jišk ih i km etskih seljaka u B a n ovin i (1730— 1731), /у књизи:/ C rtice iz hrvatske prošlosti, Zagreb 1928, 14— 18. 30. K la ić V jek oslav, A cta K eglevich ia n a a n n oru m 1322— 1527, Zagreb 1917. 31. K la ić Nada, D ruštven a p re v ira n ja i bune u H rv a ts k o j u X V I i X V I I stoljeću , B eograd 1976. 32. K la ić Nada, „O sta tci ostataka" H rva tsk e i S la v o n ije u X V I st. (od m ohačke bitke do seljačke bune 1573), A rh ivsk i v jesn ik 16, 1973, 253— 322. 33. K o va č ev ić Ešref, G ranice bosanskog pašaluka pre m a A u s triji i M le ta čk oj R e p u b lici p o odredbam a K a rlo v a čk o g m ira, S arajevo 1973. 34. K oro k n ai Akoš, P ro b le m i zadruge u P od u n a vsk oj i P o tis k o j g ra n ici (1686— 1723), Istra živa n ja 3, 1974, 41— 143. 35. K rčelić Baltazar, Annuae ili h is to rija 1748— 1767, Zagreb 1952. 36. K u k u ljević Iv a n (Joannes)v Jura re g n i Croatiae, D alm atiae et Slavomae, Zagrabiae 1861. 37. K u k u ljević Ivan, H rv a ti za nasljednog rata, R ad JAZU 38, 1877, 79— 176. 38. Laszow ski E m ilij, P r ilo z i za p o v ije s t hrvatske K ra jin e , V jesn ik kr. hrvatsko-slavonsko-dalm atinskoga zem aljsk oga ark iva 7, 1905, 84— 119, 229— 236; 8, 1906, 34— 41, 187— 199. 39. Laszow ski E m ilij, R udarstvo u H rv a ts k o j, I I, Zagreb 1944.

189

ВОЈИН С. ДДБИБ

40. L op ašić

R ad o slav,

1885— 1889. 41. Lu n aček

V ald em a r,

S pom enici H rva tsk i

hrvatske

kameralist

II— Ш ,

Krajine, N ikola

Škrlec

Z agre b

Lomnički,

H i

sto rijsk i zb o rn ik 15, 1962, 141— 181. 42. M a žu ra n Ive, R je š e n ja zem aljske uprave za Slavoniju, O sijek 1970. 43. Н и к ол и ћ Д есанка, О девањ е грамичара В о јн е крајине у X V I I I u X I X столећу, Београд 1978. 44. Pavičić Stjepan , P o d rije tlo hrvatskih i srpskih naselja i govora u Sla voniji, Z a g re b 1953. 45. Pavičić S tjepan , S eo b e i naselja u Lici, Z b o rn ik za narodni /ivol i o b i č a je Južnih S lo v en a 41, 1962. 46. П етровић Д рагољ уб, Г о в о р Б аније

Н овц

u Кордуна,

Сад —

Загреб

1978. 47. P ridavek K ro n ik e illiti Zpom enika, (Загреб) 1762. 48. R ač k i

F ran jo ,

D op isi

izm eđu

krajiških

turskih

i

hrvatskih

častnika,

S tarin e J A Z U 12, 1880, 1— 41. 49. R o ksan dić D rago , V o jn a krajina i „nova historija”, N aše teme 11, 1982, 1917— 1927. 50. R o th en b erg G ünther,

Die österreichische Militärgrenze in Kroatien 1522

bis 1881, W ien-M ünchen 1970. 51. С ем јан М иш о, Историја крајишника држави, Споменик C A H Y 108, 1960, 1— 91.

u

icvhne

задруге

y

parnoj

52. Sučević B ran k o , Razvitak „Vlaških p ra va " u Varaždinskom generalatu, H is to rijsk i zbo rn ik 6, 1953, 33— 70. 53. Sučević

B ran k o ,

Šta

bili „krajišnici”, H isto rijsk i

su

zbornik

5,

1952,

437— 448. 54. H e rk o v

Zlatko,

Građa

za

finansijsko-pravm

rječnik

feudalne

epohe

H rvatske, I — I I , Z a g re b 1956. 55. H e rk o v Zlatko, M je r e H rva tsk og p rim o rja s osobitim osvrtom na solne m je r e i solnu trgovinu, R ije k a 1971. 56. H e rk o v Z latko , R uk opis „ D e con tribu tion e Croatiae seu Superioris Slavoniae”, n je g o v p o vo d , sadržaj i autor, Starin e J A Z U 54, 1969, 17— 51. 57. H is to r ija naroda Jugoslavije I I , Z a g re b 1959. 58. H o rv a t R u d o lf, Kratka p o v ije s t P etrin je, N ovosti, br. 161. od 13. 6. 1926. 59. Čulinović-K onstantinović

V esna,

E tn osociološke

karakteristike

narod

nog života na P e t r o v o j gori i oko nje. Sim pozij o Petrovoj go ri u p ovod u 25-god išn jice I I I za se d an ja Z A V N O H -a . Topusko, 10— 13 studenog 1969, Z a g re b 1972, 2 i 3— 234. 60. Čulinović Ferdo, M o g u li se pok reti krajišnika uvrstiti u seljačke bune, H is to rijsk i zb o rn ik 5, 1952, 427— 437. 61. Ш еров и ћ П етар, Записи u натписи на разним старинама у костајничким црквама, Гласник И стори јск ог друш тва у Н овом Саду 6, 1933. 62. Š id a k

Jaroslav,

Dva

priloga

za

hrvatsku

p ovijest

u

XVUl

stoljeću,

A rh ivsk i v jesn ik 9, 1966, 131— 134. 63. Ш кри ванић Гавро, Д невник Д убровчанина М и ха јла I lemu ha ревачком м ировном к онгресу 1718. године, Београд 1952.

190

o П ож и-

ZU SAM M E NFASSU N G

DIE B A N A L M IL IT Ä R G R E N Z E (1688— 1751) Ein Beitrag zur Geschichte des serbischen und kroatischen Volkes und der Militärgrenzordnung auf diesen Gebiet. Die ursprüngliche Banalmilitärgrenze, wo der kroatischen Ban, als Oberster Hauptmann des Königreichs, die Macht des Befehlshabers ausübte, wurde gegen Ende des 16. Jahrhunderts im Kupatal (Pokuplje) zur Verteidigung des ungenügend befestigten Raumes zwischen der K ro atischen und Slawonischen Militärgrenze geschaffen. Durch ihre Bildung wurde die Einteilung der damaligen kroatisch-türkischen Grenze in drei — in organisatorischer und logistischer Hinsicht getrennte — Abwehrsektoren beendet: in die Kroatische Militärgrenze und die Küstenmilitärgrenze, für die die Kärntner und Krainer Landesstände sorgten, die Banalmilitärgrenze, um die sich die Kroatischen Stände kümmerten, und die Slawonische Militärgrenze, die in den Zuständig keitsbereich der Steirischen Stände gehörte. Während der Kriegsereig nisse von 1591— 1606 an der Kupa bestand die Banalmilitärgrenze aus serordentlich erfolreich ihre erste Prüfung, denn damals wurde — vor allem dank ihrer Existenz — der Versuch der Türken, an der Kupa Fuss zu fassen, vereitelt. Nach dem Scheitern des Versuchs, an der Kupa einen Brückenkopf zu bilden, hatten die Türken keine Möglich keit mehr, das Gebiet zwischen der Kupa und Una besser zu besiedeln. Darum war es — mit Ausnahme des Unatals (Pounje) — im Laufe des 17. Jahrhunderts schwach bevölkert. Der langwierige Krieg um Wien (1683— 1699), der vorwiegend auf südslawischem Boden geführt wurde, schuf unter anderem auch die grundlegenden Voraussetzungen für die Übertragung des Schwer punktes der Abwehr von der Kupa an die Una, führte zur Befreiung des Gebietes zwischen den beiden erwähnten Flüssen, löste starke Migrationsströme vom Balkan aus und erleichterte in bedeutendem Mass die Besiedlung dieser Gegenden. Da die Freizügigkeit und Nieder lassung abhängiger (leibeigener) Bauern von den Grundbesitzen der Adeligen in Kroatien und Slawonien durch gesetzliche Vorschriften verhindert wurden, konnte man sich die Bildung der neuen Militär grenze auf den befreiten Gebieten ohne Ansiedler aus dem türkischen Territorium kaum vorstellen. 191


Der grösste Teil des Landes zwischen der Kupa und der Una fiel nach der Vertreibung der Türken auf Grund des Kaduzitätsgesetzes dem Herrscher zu, da dieses Gebiet während der türkischen Herrschaft ohne gesetzmässige Erbberechtigte geblieben war. Nachdem man die kirchlichen Ländereien nicht als Vermögen ohne Erben betrachten konnte, wurde dem Zagreber Bischof und dem Kaptol (Capitel) das Recht zuerkannt, in den befreiten Gegenden einige von ihren früheren Besitzen zu erneuern. Den Familien Keglević und Drašković gelang es ebenfalls, ihre ehemaligen Besitze im Bereich der Banalmilitärgrenze zu erneuern. Alle übrigen Grundbesitze, von denen früher ein bedeutender Teil der Familie Zrinski gehörte, wurden Staat seigentum, beziehungsweise Eigentum des Herrschers. Indem er seine Ländereien den Zuzüglern aus der Türkei und von anderen Seiten zuerteilte, gewann der Herrscher anstatt der bescheidenen Einnahmen von der feudalen Rente, mehrere tausend kampffähige Soldaten. Die Umwandlung dieser Ansiedler in von den üblichen Bauernabgaben und -Verpflichtungen befreite Soldaten, war die beste Art und Weise, diese Ankömmlinge, insbesondere jene, die in ihren alten Wohnorten die sogenannten „Wallachischen Rechte” genossen, ohne grössere Erschüt terungen in die feudale Gesellschaft der Habsburgischen Monarchie einzugliedern. Nach der Befreiung des Gebietes zwischen der Kupa und der Una wurde die Frage der Macht über diese Gegenden in sehr zugespitzter Form gestellt. Die Kroatischen Stände und der Ban beriefen sich auf ihr historisches Recht sowie auf die im Krieg gegen die Türken erwor benen Verdienste und forderten, man möge sie mit der Verwaltung dieses Gebietes betrauen. Obwohl in sehr geringem Mass, wäre dadurch der Umfang der „reliquiae reliquiarum” (Reste der Reste) des Königre ichs Kroatien und Slawonien erweitert worden. Diesen Bemühungen wi dersetzten sich, indessen, in äusserst energischer Form die Offiziere des Generalats von Varaždin (Warasdin), das nach der Befreiung Slawo niens kein Grenzgebiet mehr war. Um auch weiterhin Gründe für seine Existenz aufrechterhalten zu können — und die Varaždiner Offiziere sowie die Innerösterreichischen Stände waren daran sehr interessiert — hätte man das Varaždiner Generalat bis zur Una, beziehungsweise bis zur türkischen Grenze erweitern müssen. Darum begannen die Va raždiner Offiziere, mit offener Unterstützung seitens des Kriegsrates in Graz, um 1695 eine Propagandakampagne unter den Bewohnern der Militärgrenze gegen die Zuordnung des Gebietes zwischen der Kupa und der Una zum Zuständigkeitsbereich der Kroatischen Stände und des Bans. Angeregt durch diese Propaganda, aber auch beunruhigt durch verschiedene Missbräuche seitens der Offiziere des Bans und des Zagreber Bischofs, äusserten sich die Grenzer während der Über gangsperiode aus dem 17. zum 18. Jahrhundert mehrmals offen gegen die Banalverwaltung. Ihre Vertreter, unter denen sich der Komogowiner Fürst (knez), Janko Borojević, besonders hervortat, begaben sich so gar nach Wien, um vom Herrscher zu fordern, er möge ihr Gebiet dem 192


Generalat von Varaždin anschliessen. Da er die Position des Kriegs rates in Graz und der innerösterreichischen Stände nicht zu festigen wünschte, beschloss der Herrscher 1703, die Grenzer vom Gebiet zwi schen der Kupa und der Una dem Kriegsrat in Wien und unter dessen Oberaufsicht dem Kroatischen Ban unterzuordnen. Die Grenzer waren dem Kriegsrat in Wien jedoch nur in militärischer Hinsicht unter geordnet, während sie in verwaltungsbezogener, gerichtlicher und geistiger Hinsicht unter die Jurisdiktion des Königreichs Kroatien und Slawonien, beziehungsweise der Kroatischen Stände und des Bans gehörten. Infolge dieses Tatbestands sowie der Tatsache, dass in den Festungen zwischen der Kupa und der Una viele Soldaten des König reichs dienten, nannten die Kroatischen Stände in ihren amtlichen Schriften die Banalmilitärgrenze oft „Militärgrenze des Königreichs” wobei sie deren Besonderheit in Bezug auf andere Gebiete der M ili tärgrenze unterstrichen. In Wirklichkeit besass jedoch der Kroatische Sabor, das Vertre terhaus der Kroatischen Stände, nur bescheidene Ermächtigungen in der Banalmilitärgrenze. Die meisten Verwaltungs- und Gerichtsange legenheiten wurden von den militärischen Behörden, den Auditoren (Richtern) der Militärgrenze und den Vertretern der Selbstverwaltung der Banalmilitärgrenze erledigt, da deren Trennung von militärischen Angelegenheiten schwer durchführbar war. Dem Kroatischen Sabor (der Versammlung) blieb praktisch nur übrig, für die Versorgung und die Ausbesserung der Festungen in der Banalmilitärgrenze zu sorgen und für die Gehälter der Kommandeure und der Soldaten des Königleichs in den Festungen der Banalmilitärgrenze aufzukommen. Auf disen bescheidenen Grundmauern errichteten die Kroatischen Stände ihre finanzielle Selbständigkeit in Bezug auf die Zentralbehörden, denn so wurde ihnen das Recht eingeräumt, die „Kontribution des König reichs" (die für Zwecke des Königreichs entrichtete Steuer) zu erheben und zu verbrauchen, um damit die Verteidigungsausgaben für die Militärgrenze des Königreichs” zu bestreiten. Da sie zu Gunsten der Kasse des Königreichs eingezogen wurde, stellte die „Kontribution des Königreichs” eine regelmässige Einnahme dar, über die die Stände nach freiem Ermessen verfügen konnten. Der Kroatische Sabor (die Versammlung) verfügte über diese Mittel, ohne von den Zentralbehör den kontrolliert zu werden und hatte so die Möglichkeit, fast ein Drittel der Kontribution für die Deckung von Ausgaben für mannigfal tige Bedürfnisse zu nutzen, während die übrigen zwei Drittel Vertei digungszwecken dienten. Als er die Grenzer vom Gebiet zwischen der Kupa und der Una dem Zuständigkeitsbereich des Kriegsrates in Wien zuordnete, ge währleistete ihnen der Herrscher 1703, dass sie von den meisten üblichen Abgaben, die sonst die Bauern belasten, befreit sein und auch andere Vergünstigungen geniessen würden. Die Befehlshaber der Hauptmannschaften und, in geringerem Mass, auch die Gemeinde- und Dorfältesten strebten indessen eine tiefere Feudalisierung der gesell schaftlichen Beziehungen in der Banalmilitärgrenze an und bemühten 193

ВОЈИН С. ДАБ И Е

sich, die Grenzer auch noch mit zusätzlichen Verpflichtungen zu bela sten. Die Kommandeure der Hauptmannschaften benahmen sich so, als wäre das Territorium der Militärgrenze ihr privater Grundbesitz und drängten den Grenzern bestimmte Verpflichtungen in Form von Arbeit, Naturalien und Geld auf. Ausserdem machten sie sich auch einige Regalrechte zu eigen, in erster Reihe die sogenannten kleinen Regalrechte (iura regalia minora). Zu diesen Rechten gehörten vor allem das Recht Gaststätten zu betreiben, Mautgebühr und Fährgeld einzutreiben, ferner das Recht auf Jagd und Fischfang, das Recht, sich als Metzger zu betätigen und das Recht auf die Schirmherrschaft über die katholischen Pfarren in den Dörfern der Banalmilitärgrenze. Die meisten der erwähnten, rechtlich unbegründeten Verpflichtungen der Grenzer, sowie die Rechte der Befehlshaber wurden — gegen den W il len der Bevölkerung der Banalmilitärgrenze — im Regulativ für die Banalmilitärgrenze vom 15. April 1730 gesetzlich sanktioniert. Es ver steht sich von selbst, dass sich die Grenzer mit dieser ständigen Erweiterung ihrer Verpflichtungen nicht leicht abfanden. So kam es auf dem Gebiet zwischen der Kupa und der Una seit dem Ende des 17. bis Mitte des 18. Jahrhunderts zu mehreren Aufständen. Die grösste Beunruhigung in Wien und Zagreb rief der Grenzer- und Bauernauf stand von 1730— 1731 auf den Feudalgrundbesitzen der Banalmilitär grenze hervor. Die grundlegende Verpflichtung der Bevölkerung der Militär grenze war, wie bereits gesagt, der Kriegsdienst. Diese Verpflichtung bezog sich nicht auf die Person des Grenzers sondern auf seinen Grund besitz. Jeder Grundbesitz, ohne Rücksicht auf seine Grösse, war bis zur M itte des 18. Jahrhunderts in gleichem Mass durch den Militärdienst belastet — jeder Haushalt war verpflichtet, im Bedarfsfall einen Sol daten aus seinem Haus zu stellen. Als die Grenzergemeinschaft fester in die feudale Gesellschaft der Habsburgischen Monarchie eingeglie dert, und die Landwirtschaft zu einem bedeutenderen Aspekt des Erwerbs wurde, tauchte die Idee auf, die Verpflichtungen der Grenzer — ähnlich wie die Verpflichtungen der abhängigen Bauern (der Leib eigenen) auf den Grundbesitzen der Adeligen — mit der Grösse ihres Bodenbesitzes und der Anzahl der für den Militärdienst fähigen Män ner in jedem einzelnen Haushalt in Einklang zu bringen. Durch die Anwendung dieses Grundsatzes, zu dessen bekanntesten Befürwortern bei den österreichischen Militärspitzen der Prinz J. F. Hildburgshausen gehörte, wurde die Zahl der Vehrpflichtigen in der Banalmilitärgrenze um die Mitte des 18. Jahrhunderts bedeutend erhöht. Als Abwehreinrichtung geschaffen, deren Aufgabe es war, den Vorstössen der Türken in die Gegenden unter Habsburgischer Herr schaft Einhalt zu gebieten, verlor die Militärgrenze im 18. Jahrhundert, als das Türkische Reich unaufhaltsam in eine tiefe wirtschaftliche und gesellschaftliche Krise verfiel, ihren ausschliesslichen Verteidigungscha rakter. Deshalb erschöpften sich die Verpflichtungen der Grenzer nicht mehr nur darin, dass sie an der türkischen Grenze Wache hielten und 194


an den österreichisch-türkischen Kriegen teilnahmcn, sie wurden viel mehr auch auf andere europäische Kriegsschauplätze entsandt. So kämpften zum Beispiel auf den Kriegsschauplätzen in Italien, Bayern, Böhmen und Belgien während des Österreichischen Erbfolgekrieges ungefähr sechstausend Grenzer aus der Banalmilitärgrenze. In den seitens der Kroatischen Stände dem Herrscher in den Jahren 1742, 1744 und 1747 zur Verfügung gestellten Soldatenkontingenten, waren die Grenzer aus der Banalmilitärgrenze am zahlreichsten. Für die einzelnen Kontingente wurden gewöhnlich zwei Drittel der Soldaten in der Banalmilitärgrenze eingezogen, während das Königreich Kroatien nur ein Drittel lieferte. Da die Grenzer aus der Banalmilitärgrenze sich auf den Kriegsschauplätzen Mittel- und Westeuropas als den modernen europäischen Armeen nicht gewachsen erwiesen, wurden sie nach Beendigung des Österreichischen Erbfolgekrieges einer ordentlichen militärischen Ausbildung unterzogen. Um die Mitte des 18. Jahrhun derts bekamen sie — im Laufe der Regelung der Banalmilitärgrenze — auch einheitliche Uniformen und einheitliche Waffen. Die Regelung der Banalmilitärgrenze, die im Königreich Kroatien und Slawonien zu einer politischen Krise besonderer Art führte, wurde nicht nur zur Verbesserung der Ausbildungsgrads, der Bewaffnung und Ausrüstung der Grenzer des Bans unternommen. Ihr grundlegendes Ziel war anscheinend die vollkommenere Eingliederung der Grenzer in die feudale Gesellschaft der Habsburgischen Monarchie und die Entziehung der militärischen Angelegenheiten der Kontrolle seitens der Kroatischen Stände. Von ihren engen Interessen geleitet, überredete die einflussreichste Gruppe der Angehörigen des kroatischen Adels 1749 den Kroatischen Sabor, der Regelung der „Militärgrenze des König reichs” zuzustimmen. Indem sie diese Regelung akzeptierten und sich verpflichteten, aus den Einnahmen des Königreichs ständig einen bestimmten Betrag bereitzustellen und in die Militärkasse einzuzahlen, begannen die Kroatischen Stände ihre frühere, mit schwerer Mühe erworbene finanzielle Selbständigkeit einzubüssen. Die Regelung der Banalmilitärgrenze gefährdete noch ein wichtiges Recht der Kroa tischen Stände — das Recht auf ihr eigenes Heer des Königreichs (Charamier), über das der Kriegsrat keinerlei Ermächtigungen besass. Durch die Übernahme der Verpflichtung, aus den zwar bedeutend erhöhten Eeinnahmen des Königreichs, jährlich ungefähr 32 000 Gulden für die Gehälter der Offiziere bereitzustellen, verfügte, nämlich, der Kroatische Sabor nicht mehr über genügend Mittel, um auch weiterhin das Heer des Königreichs, auf das er früher einen bedeutenden Teil seiner Einkünfte ausgab, zu unterhalten. Darum war er gegen Ende 1750 gezwungen dises Heer aufzulösen. Die Regelung der Banalmilitärgrenze traf die Grenzer am här testen, da ihre militärischen Verpflichtungen, durch die Einziehung mehrerer Soldaten aus einem Hause, bedeutend erhöht wurden. Ausserdem wurde ihnen die Verpflichtung auferlegt, jedes Jahr für neue Uniformen 40 000 Gulden einzuzahlen, Steuern an die Kasse des König reichs zu entrichten (etwa 5000 Gulden jährlich) und noch verschiedene 195

ВОЈИН С. ДАБ И Н

andere Verpflichtungen gegenüber den neuernannten Offizieren — in Form von Arbeit, Naturalien und Geld — zu erfüllen. Durch die Ände rung der militärischen und verwaltungsbezogenen Ordnung war auch die Selbstverwaltung der Banalmilitärgrenze ernsthaft bedroht. All dies rief bereits 1750 eine grosse gesellschaftliche Spannung in der Banal militärgrenze hervor. Der angehäufte Unmut der Grenzer entlud sich im nächsten Jahr in einem offenen Aufstand. Durch ihren Widerstand gegenüber der neuen Ordnung erzwangen die Grenzer von den mili tärischen Behörden jedoch nur geringe Konzessionen. Превод на немачки: Бланка К р а у с

i 96

РЕГИСТАР*

Агинци, село у Босанској

63, 64, 66— 68, 70, 71, 73, 76, 80,

крајини, 44 Адамчск Јосип, 10, 23, 49, 118, 135,

89, 91, 95, 97, 99— 101, 103, 104, 108— 111, 113, 114, 118— 124, 136,

139,

140

137, 145, 152, 157, 168, 171 Бановина, 118

Am stadt Jakob, 14, 149 Антолчић Janom, тридесстничар,

Б ањ алук а, 20, 50, 54, 84

86 Аћимовић М илан, Бовића, 93

к рајиш ник

Аћимовић Радојица, 9 ' Аћимовић Тодор, 93 Аугуштановац, село у

из

Вук,

бискупов

поданик,

Батина Koca, село, 69, 70 Баћањ и Адам, хрватски бан (1693— 1703), 18, 58, 105, 110, 112, 114

Покупљу,

88

Еаћањ и К арло, хрватски бан

Ауерш перг К арло, карловачки

(1742'— 1756), 59, 127— 129, 143, 150— 153, 156, 159, 167, 173 Bach Ivan, 98

генерал, 73 Аустрија, 18, 20

Бабина 171

Б ат али ја 123

Рмјека, село,

69,

70, 170,

Баш ић Филип, зрински

Баварска, 128— 130, 142 Баденски Лудвиг, аусгријски BojcKOBoba, 12, 41, 42, 49, 106, 147

Бачин, село, 39, 43, 69, 70 Бачинац, дубички крајиш ник, 54 Бачуга, село, 33, 69, 101, 107 к рајиш ник, 127 Беговићи, село, 69

50,

Бедековић Игнатиус, к раји ш к и заповедник, 96 Бедник, село, 69 Белгија, 130, 142

Бакић М ихаило, косгајнички крајиш ник, 127 Еалдерони Јулије, петрињски вицекапетан, 109

Београд, 7, 10, 12, 19, 21, 22, 44, 55,

Балиновац, село, 69

Бериславић Ф р ањ о , глински

60, 65, 84, 120, 160, 174

Балкан, 20, 21, 55, 84

официр, 28, 106

Банат, 22

Берислављевић

* П о ја м село, без б ли ж ег територији Банске крајине.

Н и к ола,

к раји ш -

ник из Чремуш нице, 90

Банија, 7, 12, 14, 16, 21, 26, 28— 32, 45, 47, 48, 50— 52, 54— 58, 60, 61,

Бестрма, село, 69

одређсњ а

где

ce

налази,

означава

село

на

197

ВОЈИН С. Д АБ И Б

Беч, 7, 12— 14, 18— 20, 36, 42, 49, 52, 58, 59, 87, 100, 104— 106, 108— 112, 114, 116, 118, 119, 121, 125, 126, 141, 143, 144, 149, 150, 152— 155, 163, 168, 171, 174, 178, 180, 181 Б и јеле Воде, село, 69 Биондић М арк о , босански фрањевац {?), 53— 55 Бистрач, село на

топуском

влас-

Б оројевић

М ијат,

комоговински

кнез и капетан, 100 Б оројевић П антелија, кнез, 100 Боројевићи, породица, 100 Боројевићи, село, 69, 100, 108, 109 Б осанска Градиш ка, 84 Босанска Дубица, 17, 19, 20, 22, 44, 53— 55, 69, 147, 148 Б осанска К остајница, 19 Б осанска краји на, 12, 23, 49, 132 Босански Нови, 17— 19, 22

телинству, 34 Бихаћ, 19 Биш ћанин, 54 Биш ћаново, село

на

топуском

властелинству, 30 Б јелајц и , село у Б осанској

кра-

јини, 44

Боена, 19— 21, 23, 36, 48, 50— 53, 55, 58, 78, 79, 84, 85, 88, 106, 133, 147, 148, 175, 177 Ботички Петар, хусарски официр, 89 Ботури, село на топуском власте-

Б јеловац , село, 69, 70 Б јелов ац Горњи, село, 69 Б латуш а, село, 69 Б ли њ а (B lin y a -U jv a r), 34, 35, 69, 70 Блињ ски Кут, село, 69 Б оберић М аленица, трговац, 85

линству, 30 Бош њ ак, 54 Б рајк ови ћ Мартин,

загребачки

бискуп, 29, 30, 114 Б рајч и ћ

Иван,

јасеновачки

Богојевић Б ож о, зрински крајиш -

33, 119, 121, 122, 126 Брезншс Душ ан, 65

ник, 138 Б огојевић Јово, 138 B oden stein Gustav, 19, 20, 53

Брестик, село, 69 Бриње, 101

Б ож ићи, село ни, 44

у Босанској

Брезово Поље, село, 69

краји-

121 , 122

Б ојна, село, 70

Б рњ еуш ка, село, 69

Б ојничић Иван, 150, 151, 154 костајпички

кра-

Б оројеви ћ Благоје, крајиш ник, 127

костајнички комоговински

кнез, 16, 100, 101, 10® Кузман,

зрински

кра-

198

на

М аленица,

Будчина,

горском

влас-

село

на

потпоруч-

храстовичком

властелинству, 32 Буж им,

турска

тврћава,

143 Бузета, село, 69, 107 Бујинци, село, 69

јиш ник, 127 Б оројеви ћ ник, 100

село

телинству, 33

Боровита, село, 69

Б оројеви ћ

Б ублић Тома, капетан, 127 Будровац,

скуп, 26, 30

Јанко,

Брувно, село, 69 Бруш ани, село, 69

Б оркови ћ М артин, загребачки би-

Б оројеви ћ

Бркиш евина, село у Покупљу, 108, Б рлож анин , 54 Брњевац, село, 69

Б ојанић Душанка, 8, 60, 98

Бохинец Иван, јиш ник, 127

кра-

јиш ник, 127 Брањ уг Јурај, загребачки бискуп,

Бовић, село, 35, 67, 72, 93, 101 Б овићко Поље, село, 69 Б огдановић М илица, 117

Бујињ а, село, 69 Буковица, село, 69

20,

54,


Буна, 100, 101 Бунчић Б лагоје,

кнез

и

коњички

163, 180

калетан, 101 Б\/нчић

Давид,

крајиш ник,

100,

Волињ а, село, 69 Воркапић, село, 69

М ирко,

крајиш ннк,

100,

В рабец Јован, јиш ник, 127

Филип,

војвода,

100,

Враговић Ф рањ о, костајнички 3iaповедник, 15, 16, 43, 113 Врановина, село, 69, 70

101 Бунчић

101 БунчиИ

В о јн а крајин а, 7, 14, 36, 45, 65, 73, 77, 102, 131, 149, 156, 159, 160,

56,

101, 107 Бунчићи, породица у Ш уш њ ар у и Влаховићу, 100 Бургхаузен, 143 Бучица, село на топуском властелинству, 30, 123

костајнички

Вргинмост, село, 70, 75 Врелчани, село у Босанској

кра-

кра-

јини, 44 Врнограч, 106 Врпоље, 69 Вртлине, село, 69 В укан, досељеник у Јаребицу, 73

Вакановић М ати ја, трговац, 85 В алица M ape, удовица, 137

Вукићевић

М и лош ,

крајиш ник,

В алица Михат, крајиш ник, 137 W alter Friedrich, 149

138 В укореп

Вараж дин, 29, 80, 107, 124

ник, 127 В укота из К неж ева П ољ а, хајдуч-

Вараж динска ж упанија, 157 Вараж динска крајина, види: раж дински генералат

Ва-

В араж дински генералат, 11— 14, 16, 37— 39, 46, 47, 50, 100, 102, 105— 107, 109, 112, 113, 119, 121, 131, 137, 151, 153, 157, 158, 178,

П аво,

зрински

к раји ш -

ки харам баш а, 133 Вукош евац, село, 69 Вулетић Видак, кнез клековачки, 53, 99 В ули ћ М илета, баш а, 133

хајдучки

харам-

181 Васиљевић Радивој, војвода, 111 Bacuh Милап, 49, 67

Гавриловић

Славко,

8 22, 29, 36,

Bejiem ita, село, 70 Велика V raiba, река, 35

46, 47, 51, 53, 59— 61, 72— 74, 76, 78, 81— 87, 89, 92, 94— 99, 101,

Велики Струг, река, 37

103,

ВелЈгсављевић Благо.је, косгајнички каплар, 55 Видаковић Н икола, зрински кра-

137, 138, 140, 141, 161, 164, 165, 168— 170, 172— 175 Гаге, село, 69

јишник, 127

Галер

Видаковић

Сава,

к рајиш ник

из

Јасеновца, 78 Видековић М атијаш , досељеник у Кривај, 34 Видушевац, село на топуском властелинству, 30 Вилус Вук, кнсз лушчаг.ски, 96 Витезовић (Ритер) Павао, 12, 60 ВлаховиИ, село, 69, 101 Влашковцм, ссло \ Босанској крајиии, 44

104, 116— 118, 121, 125, 131,

Х анс,

вараж дински

офи-

цир, 50, 105 Гвозданско, 33, 34, 49, 69, 70, 96, 119, 145, 147 Гвоић

Радосав,

глииски

крајиш -

ник, 127 Гереци Адам, костајнички вицекомандант, 80, 86, 89, 91, 114, Главчани, село, 69 Глина, 69, 70, 76, 87, 88, 144, 145, 147, 172

199


Глина, река, 27, 29, 39, 40, 106, 107,

112 Г линска капетанија, 29, 35, 38— 41, 45, 60, 78, 98, 121, 122, 127, 142,

Г р уји ћ Радослав, 71, 120, 144, 174 Гузан М арк о , костајнички крајиш ник, 127

145, 148, 158 Глинска краји н а, к апетанија

види:

Глинска

Д абић В о ји н , 10, 12, 14, 16, 22, 26, 28, 30— 32, 37, 45, 47, 51, 54, 56,

Глинска регимента, 93, 158 Голињ а, 69, 70, 121, 123

58, 59, 61, 73— 83, 86, 90— 95, 97, 100, 101, 103, 108, 110— 114, 120—

Голињ а, шума, 77 Голубовац, село, 69, 70

144,

125,

Гомирје, 57, 113 Горе, село на горском властелинству, 33, 57, 121, 123, 173 Горичка, село, 69 Горњоселци, види: Горњош евци Горњош евци, село крајини, 44, 53

v

Б осанској

Горска ж упа, 124 Горско власгелинство, 33, 122, 173 Готхал П етар, зринскк официр, 40 Граберје, село на горском властелинству, 33

Д абић

127,

132,

134, 137— 140, 142,

146, 165, 168 Ивам, глипски крајиш ник,

127 Давидовић

Јосип,

киез срачички,

97, 98 Д алм ација, 85, 109 Даман, ада на Vini, 23 Д вор, 17, 22, 70 Двориште, село на топуском властелинству, 30 Д ебело Брдо, село, 69 Деветак Н и к ола, крајкш ник, 168 Дед, утврђење на брду крај стајнице, 147, 170

Ко-

Д ејановац, село, 69

Грабовац, село, 69 Грабовица, ссло, 69 Грабовци, село v Боеанској

кра-

јини, 44 Грабовчани, село, 70 Градац Велики, село, 69, 107 Градац М али , село, 31, 69, 107

Д елиш им уновић Ф р ањ о , глински u, касније, костајнички заповедник, 13, 16, 19, 27— 29, 34, 35, 43, 58, 77, 80, 81, 86, 89, 91, 101, 107— 109, 111— 116, 145 Д срета Сгсфан, крајинш ик

Г ради ш ка регимента, 37 Градуш а, село на банијском дслу тополовачког властелинства, 34 Градуш а В елика, село, 69 Градуш а М ал а , село, 69

из

Свиницс, 16 Д ерета Тодор, војвода, 16 Дивуш а, село, 68— 70 Добретии, ссло, 69 Д обрина, ccjio, 69 Д олчани, село, 33 Дољашт, ссло, 69

Грац, 12, 13, 32, 106— 18, 178 Грачаница, село на топуском властелинству, 30

Д оњ и крајсви, вмди: Срем и Славонија Д рага, ce.io, 69

Грбић М а н ојл о , 62— 64, 68— 70

Д рагач

Греда, село на тополовачком властелинству, 34 Гређани, село на телинству, 30

топуском

влас-

Грмуш ани, село, 69 Гроцка, село к рај Бсограда, 21

200

Радосав,

крајпш нпк

u:i

М линоге, 111 Д рагић И л и ја , кпсз, 115 Драготина, 32, 69, 101, 102, 107— 109 Драгогипци, село, 69, 70, 107 Драксенић, село у оосапском Поун>у, 132

БАНСКА КРАЈИНА (1688-1751)

Д ракулови ћ М итар, војнички родни старешина, 102, 103

на-

Драш ковац, село, 69 Драш ковић

Иван,

бански

намес-

ник, 19, 36, 53, 120— 122, 124 Драшковићи, породица, 35

кула,

утврвење,

Брдо Ж и ров ац , село, 69 Ж р ем е, село на

тополовачком

властелинству, 34

Дреноваи, село, 69 Дренов Бок, село, 41, 51, 70 Д реновачка

Ж и в а ја Горњ а, село, 69 Ж и в а ја Д оњ а, село, 69 Ж и в а јс к о Брдо, види: Д еб ело

17,

Ж у м б ер ак , 57 Ж у н и ћ Л азо , зрински крајиш ник, 127

19 Дренчина, угврђењ е, 10 ДрипиН Н и к ола, трговац, 85

Загреб, 7, 9— 12, 15, 16, 18, 22, 28, 30, 35, 37, 39, 41, 44, 51, 53, 57,

Дринић Тодор, трговад, 85 Д рљача, Дубнца,

ссјш ,

64

18, 33, 42, 43, 68— 70, 75,

84, 85, 106, 120, 144, 147, 154 Дубичапац 54 Д убичка ж упа, 68 Д убичка капетаиија, 19, 22, 33, 39,

59, 61, 66, 67, 76, 82, 85, 87, 97, 100, 104, 109, 110, 114, 115, 118, 121,

124, 126, 127, 133, 142, 143,

148, 150, 151, 156, 163, 168, 173, 175

42— 45, 53— 55, 59, 68, 69, 99, 142,

Загребачка ж упани ја, 157

148, 153, 154, 158

Закопа, село, 69 Замлача, село, 69, 70 Западна Европа, 55, 125, 149

Дубраво, 57

Земљак М артин, ком орски застуиник, 33, 35, 105

Венова, град у И тали ји, 12 гЗилук, ccjio, 69

Зинерш перг

Bypiih T a ilacii јс, грготзац, 85 БуриН Тодор, трговац, 85

загребачког каптола, 122 Зинцендорф Лудвиг, 52, 67, 80

Ж игмунд,

стареш ина

Змијанац, 54 Зрин, 11, 33, 40, 49, 50, 67, 70, 76, 96, 144, 145, 147

Ердеди, пиродица, 10, 11

Зринска гора, 40

Ердеди Емсрик, 30 Ердсди Емерик, костајпички поведиик, 116, 118

за-

Ердедн Љ удевит, бапски намес111п<, 93, 127, 150, 155, 162— 164, 168, 169, 171, 172 Ердеди Н ик ола, хрватски (1670— 1693), 30, 49, 51 Ердеди

Ф рањ о,

бам

великп

пегрињ-

ски капетан, 11, 31, 32 Ердедп Ш андор, велики

петриљ-

Зринска

капетанија,

20,

21,

33,

38— 40, 45, 78, 101, 118, 121, 127, 142, 147, 148, 158, 159 Зринска крајипа, капетанија

види:

Зршгски, породица, 23 Зринско поље, 15, 19— 22,

Зрипска

28,

35,

40, 52, 68, 91, 108 Зрниште, село, 69

ски канетаи, 12, 13 Е рцег Ивап, 22

И брахим , босански nam a, 175

Естерхазм Јосип, хрватски бан (1733 — 1741), 20, 21, 42, 46, 58, 60, 70, 75, 79, 101— 103

И ванићка крајнна, lć

Есгерхази М ирко, скуп, 30

загрсбачки

би-

Иванић, 57, 88

Иванчан Људевит, 38, 51 Иванчев кљун, 37

201


И ванчевић Бурица, трговац, 85 И ванчић

М иклоуш ,

досељеник

у

Довановић ВиНентије, православни мигрополит, 124, 125

И ви ћ Алекса, 49, 50

Јосип II, немачки цар и савладар у Аустрији од 1765, самодржан од 1780. до 1790. године, 22, 65

И вчић Будиша, кнез, 101, 107 И ловчак, село на топуском влас-

Јошавица, село, 69, 70 Још авка, река, 81

К ривај, 34 И вањ ски бок, 37

Југославиja,

телинству, 30, 123

10,

11,

14, 20, 36, 65,

‘ 76, 158 Јукинац, село, 70

И тали ја, 19, 94, 126, 127, 142 И ш ек, породица, 77, 9?

Јуришић М и хајло , трговац, 85 Јабуковац, село, 69 Јаворањ, село, 69 Јаворик, село, 69

Каврга, село, 69 К азаперовица, село, 69 Кајгановић Вук, ггравославни

Јаковљевић, село у Босанској крајини, 44, 53 Јакш ић Д анило, православни епископ, 174

хајдучки

ха-

Јаребица, засеок крај Утолице, 73 Јасеновац, 11, 36, 37, 41, 42, 69, 70, 78, 82, 85, 87, 135, 144, 145, 147, Јасеновачка капетанија, 38, 41, 42, 45, 57, 75, 148, 158 Јасеновачка

крајина,

20, 36— 127, 142,

види:

Јасе-

новачка капетанија Тасеиовчани, село, 69 Јелачић

Вук, глински

дант, 129 Јелачић Габри јел,

вицекоман-

Јанко,

Јелачић

М илак,

за-

глински

официр,

хајдучки

харам-

баш а, 133 Јелачић

Стјепан,

подбан,

28, 30, 36, 67, 68, 112, 145


Јова, село 132

босанским

202

15,

107, 108,

Јеловац, село ни, 44, 53 v

гене-

18 К ар аф а, 36 К ар л о V I,

немачко-римски

цар,

крал. Угарске, Чеш ке и Хрватске (1711— 1740), 118, 131, 171 К арловац, 9, 15, 62, 87 К арловач ка крајин а, види: Карловачки генералат К арловачки генералат, 17, 18, 36, 57, 58, 62, 64, 85, 119, 121, 122, 157, 158, 181 К арловачко владичанство, 62 Кеглевић, породица, 34, 75

слубеник

гребачког бискуиа, 28 Јелачић Габро, 35 Јелачић 28

Капелиш те, село, 69 К ап рара Ернест, славонски

рал, 109, 110 К арабаш и ћева кула, утврђење, 17,

Јаме, село у Покупљу, 120 Јамница, село, 69 Јанко из Утолице, рам баш а, 133

па-

рах из Кирина, 174

16, 110,

крајиПоуњ у,

Кеглевић Жигмунд, 110 Кеглевић Л адислав, 35 Кеглевић П егар, костајнички поведник

и,

касније,

за-

бански

намесник у војним пословима, 34, 35, 40, 41, 73, 86, 105, 107, 112, 114, 115, 133 Кеглевић Франциска, 35 К и ју к Теш а, днјак, вођа ке

буне

1751.

године,

175 Кињача, ссло, 69 Кирета Јован, ковач, 88 Кирин, село, 27, 57, 69, 123, 174

крајиш 169— 172,

106,

112,


Костајничка капетанија, 12, 20, 34, 35, 38— 45, 51, 78, 89, 110, 114.

Кмхалци, село, 70 К ладалук, село, 69 Клаић

35, 66, 118, 121,

Вјскослав,

116— 118, 127, 142, 148, 158

122, 124 Клаић Hada, 10

Костајничка кнеж ија, 46

Класнић, ссло, 69, 91, 107 Клековац, село у босаиском Поу

тајничка капетанија К остајничка регимента, 158

њу,

седиште

К остајни чка

клековачке

кне-

ж ије, 44, 53 Клефелд Венцеслав, 150, 163, 168, 169, 174

пуковник,


Ешрсф,

18,

19, 41, 42,

Густав, буне

Креш евљ аковић Хам дија, 148 К ривај, село на тополовачком

гушење

К риж , село на храстовичком властелинству, 32

године,

К ри ж евачка ж упанија, 157

зановедник 1751.

Крчево, село, 69

Комоговина, село, 69, 98, 100, 102, 170, 171, 172, 174 Комоговипа, православни тир, 52, 72, 76, 81, 167

манас-

Конач Драгиш а,

глински

крајпш -

ник из Чремуш нице, 89, 137 Ксшадолина Радиша, 72

157, 159, 175

161,

Амброз,

Kopoiciiau Акош, 65

168— 173,

управник

поседа

загребачке бискупије на прел азу из X V I I у X V I I I век, 27, 30, 56, 67, 106, 107, 110, 111 127—

Кукурузари, село, 69, 98 из

генералата,

Карлотопуски

К улојев и ћ (K u lu je v ic b ) Петар, кнез и капетан луш чански, 96, 97, 100, 168, 171

Коси Брод, село, 70

Куљани, село, 70

Косна, село, 69

Купа,

Костајница, тврђава и насеље, 11, 12, 22, 33, 39, 41, 43, 50, 55, 58, 64, 69, 70, 81— 88, 98, 104, 112, 114, 119, 125, 132, 144, 145, 147, 160, 170, 173, 175 К осгајн нчка еиархија, 121 Костајничка жупа, 64

163, 166,

Кукуљ евић И ван (Joannes), 130, 155, 158, 160

Кордун, 57, 99

досељеник

Крчелић Адам, 22, 42, 43, 94— 96, 118— 120, 144, 147, 150, 151, 153—

Кузмић

Коморани, село, 69

вачког кнез, 58

Краљевчани, село, 70

К р и в аја, 69

прикулљених за

Косановић,

краји-


Козара, планина, 20 Козарац, село, 69

крајиш ке 174, 175

млетачког

Крестић Василије, 8

Кнеж опољац, 54

К арл

Костајничко Селиш те, село, 70 Костреш и, 69 Котари, област

К рапје, село, 41, 57, 70, 92 К рбава, 46

Кнеж ево Пољс, 133

трупа

Кос-

Котур Ц вијо, кнез, 53

К лобуш и дки Ф рањ о, бискуп, 150

К о јл

види:

ш та у Д алм ацији, 101

Клинац, село, 69

Ковачевић 84, 148

крајина,

река,

7— 17,

23,

26— 41,

45,

47— 50, 52, 56, 67, 72, 73, 77, 79— 81, 90, 91, 104, 105, 109— 113, 136, 140, 177, 178 Кућани,

село

на


властелинству, 34 Куш евић

Ф рањ о, крајиш ки

ауди-

тор, 163

203


Laszow ski E m ilij, 34, 67, 89, 142 Л ебер

Павао, 87

крајиш ник, 127

Лекенек, село у Посавини, 34, 57 Л ен гхајм б М ак с Адам, вараж дин-

од 1655, римско-немачки цар од 1658. до 1705. године, 49, 154 Горња,

село

на

тополо-

вачком властелинству, 34 Л етина Доњ а, село на тополовачком властелинству, 34 дои>е

П окупске

краји-

не, 145

Радосав,

заставник

из Драготине, 102 Лончареви ћ Тодор, глински

кра-

јиш ник, 73

47, 49— 52, 56, 58, 60, 66— 68, 73, 77, 81, 91, 93, 95, 100, 104, 105, 108— 114, 13], 136, 139, 141, 144, 154

вај

Габор, на

досељ енлк


у

Кри-

власте-

линству, 34 Л уш чани, c l 'j i o , место одр ж авањ а једне

М али н кови ћ Јово, трговац, 85 М али чка, село, 70 Терезија,

угарско-хрват-

ска краљица и римско-немачка царица (1740— 1780), 167, 171, 172

150— 156,

М арк овић Раф ајло , марчански унијатски епископ, 114, 115 М арсиљ и Л у и ђ и

Фердинанд, шеф

дела

аустро-турско

комисије

за

разграничењс

носле склапап.а мира у С. Карловцима, 18, 79, 109 М артиновићи, село, 70 М атаковић Јанко, прсдијалац

за-

гребачке бискунијс, 120

Л у ж а ц , село, 121 ЛучиИ

М ајс к е П ољане, село, 69 М ају р , село, 70

аусгријског

Лопаш ић Радослав, 10, 11, 13, 14, 16, 18 -2 0, 28, 30— 35, 38— 42, 45,

145,

крајиш -

М арин Брод, село na горском властелинству, 33

Л и к а, 46, 58, 61, 68 Л ичанин, 54 Л ончаревчћ

зрински

М ајданци, село, 69 M a je , село, 70, 71

М а р и ја

Летованић, насеље у Псжупљу, седиште

М аи ц а Гњато, ник, 127 M aja , река, 39

ски официр, 16 Л еоп олд Т, угарско-хрватски краљ

Лстина

М аићерчић Вукаш ин, зрински

к р аји ш к е

скупштине

1750. године, 33, 69, 107, 168, 169

М а ч а к Л у к а , зр и лск и 127

крајиш иик,

М ачково Село, село, 39, 70 М еан џ и ја Л у к а , ник, 127

зрински

М едаковић М и јо, вода, 102

крајиш -

крајиш ки

вој-

Л у ш ч аш ш , 54 Л у ш ч а н ск а кнеж ија, 40, 96, 101

МедаковиИ Радојс, војвода, 102

Лхгсковац, село, 69

Метикош Томас, глински крајиш ник, 127

ЈБубииа, село, 69 Љ у б о јев и ћ А ган асије, православни митрополит, 114, 115

М ећураче, село на сгелинству, 33 М еминска, село, 70

горском

вла-

Мечепчани, село, 70 MiiKnh М арк о , стародубички кпез, 99 М и кули ћ

М аглајц и , село јини, 44

у

М ађар и , ccjKj, 69 М аж уран И в е, 85

204

Босапској

кра-

А лександар,


бискуп, 31, 32, 56 М и лак ов и ћ М ати ја, хараммја, један мајужег вођства

костајиичкм од чламова бупе бамиј-


ских

к рајиш ни ка

и

сељака

М и л и ћ Дапица, 8 М илићевић Остоја, 1687. године

киез,

довео

већу

скупи-

прву

Н иколић Десанка, 160 Н овачек 33

1730— 1731. године, 120

ну српских досељсника v глип-

или

Н овачки

raj,

шума,

Н о вс Срачице, види: Глина Нови, 11, 19, 33, 40, 49, 50, 67, 70, 84, 87, 147 Нови

Нови, 17— 22, 28, 40, 68, 109

ску област, 93 М иш кић М арк о, костајнички мал-

Н ови Сад, 120

тар, 170 М иш чевић Јаћим,

Нсжљанска капетамија, 22, 41 Н о в о Село, некадаш њи Будровац

довео

крајсм

X V I I века о к о педесет српских иородица из К арловачког генералата 58 МишчевиН

у

Топуско,

М ан уел,

28,

војвода,

57,

линству, 33 Н овоселци, село v Босанској кра-

57,

јини, 44 Н овоселци, село (у Бани ји), 70

58 М летачка Ропублика, 18 М линога, село, 70, 107, 111 М окрице, село na храсговичком

поседу зак рај пс-

тан

М и лош

у Глинској

О б љ ај, 70, 84 костајнички

О раховица, село, 70 О сијек, 85 Острож ин, село, 70

грињске тврђаве, 38 М равовић

Н овска, 37

О д р и б ож и ћ М и лак , к рајиш ник, 127

властелинству, 32 М ош таница, село, 70 М ош ћеница, село на гребачког бискупа

и П авловац , на горском власте-

(М и ле ),

капс-

регименти, 90,

Очинци, село ни, 44


крај и

93, 101 М равовић М и љ е н к н е з бовићки, Павичић Стјепан, 57, 58, 61, 68

101

М равовић Радосав, кнез, 101

П авловац, село

М равовипи, иородица, 101

телинству, 33 П алеш ац М ар к о , зрински к рајиш -

М р ач ај, село, 70 М усули н М ихаило, јиш ник, 127

зрипски

кра-

на горском

влас-

ник, 127 П алф и И ван, хрватски бан (1704— 1732),

28— 30,

44,

84,

114,

115,

118 Н ад аж д и

Леополд,

угарскн

кан-

целар, 150, 152 Надалин

Y ckok,

хајдучки

харам-

П анграц Јозеф, тамничар, 127 П ањ ани, село, 70 П апићи, село, 70

баш а, 133 Н ајп ш ћ Адам, иротонотор, 150 Немачка, 103

П арам и нски П етар, глински запо-

Ненадовић

П астуш а, село, 70

П авлс,

православпи

митрополит, 173, 174 Н еш и ћ Томо, ник, 137

глински

П астуш а, поток, 81 кра.јмш-

Hciirahu, село у Босанској пи, 44

ведник, 40, 93, 121, 127, 132

П атачић

Адам,


кано-

ник, 171 крајм

П атачић

П авао,

глински заповед-

ник, 58, 101, 137

205

ВОЈИН С. ДАБ И Н

Патачић Стјепан, к р а јш л к и цир, 128, 129 П ауковац , село, 70

офи-

П ауновац, погранични прелаз, 84 П аш и ћ

Бујинац,

зринопољски

кнез, учесник једног крајиш ког посланства владару 1699. године, 108 П едаљ , село, 70 Перенчевић Гајо, крајиш ник, 127

костајнички

П оглинска крајина, део касније Глинске капетаније, 13, 39, 40 П одгорје, село, 70 Подове, село на месту данашњег двора, 70 Подунавље, 84 П одунавска граница, 65 П ож аревац , 19, 52, 83, 133 П ож ун , 171 П озојевић Михалз, војвода, 109

П ерна, село, 27, 58, 70, 112, 123

Покупље, 9— 11, 15, 26, 29, 31, 35, 36, 44, 45, 56, 57, 72, 122, 123, 177

Петковац, село, 70

П окупска

П етковић Н и к ола, глински ведник, 60, 89, 137, 138

запо-

Петриња, тврђава и насеље, U , 13, 15, 16, 37, 38, 70, 87, 88, 100, 101, 108— 110, 150, 151 П етрињица, река, 11, 31, 40 П етрињ ска

капетанија,

11, 12, 14,

37, 38, 41 Петрињско-градечки погеди, 31, 106 П етрињци, село, 70

крајина,

7,

9,

10,

14,

3 9 -4 1 , 49, 145 П окупско, 122— 124 Полимац, 54 П олоњ е, 57 Попић Гајо, костајнички трговац, 85, 87 Поповић

Георгије,

ник православне курузарима, 98

кнез,

ирилож -

цркве

у

Ку-

Поповић Н ићиф ор, архимандрит православног м а н а с и р а у JTeпавини, 174

П етрова гора, 11, 17, 18, 27, 29, 36, 39, 50, 99, 106, 112, 135, 145

Поповић

Петровић Д рагољ уб, 57

Посавина, 10, 11, 19, 34, 36, 41, 56,

П етропољ ац, 54

57, 70, 107 П оеавска крајина,

П ец ка В елика, с.ело, 70 П ед к а М ал а , село, 70 П ецко, село на храстовичком вла-

у Посавини, 34,

капетаније,

108, 113 П лаш к о , место

у

касније

16, 39, 40,

К арловачком

П лаш чанин, 54 зрински

вицеко-

Плетеница, село, 70

Георгије,

вицекапетан, 77

2U6

хајдучки

ха-

П рековрш ац, село, 35, 70 П рекопа, село, 70 П рибићевић Н и к ола, крајиш ник, 127

зрински

П рим орје, 85, 87 П рим орска крајина, 9 П рњ авор, село, 70 П росара, планина у Босни, 20 Птуј, 167

П обрђани , село, 53, 70 П огледић

77,

П ри јек а, село, 70

генералату, 7 П лем ић Н ик ола, мандант, 105

36, 53,

Поуњ е, 11, 17, 33, 39, 49, 67, 68, 70, 72, 109, 177 П рач али ц а Стојак, рамбаш а, 133

57 П ијеш ченица, село, 70 П ланин ска краји н а, део Глинске

17,

153 Потиска граница, 65 П оунска крајина, 39, 43, 52

стелинству, 32 П еш и ћ М и х ајл о , 19 Пеигченица, село

Радивоје, крајиш ник, 98

јасеновачки

Пуска, село, 57, 70 П ухарић Тодор, костајнички крајиш ник, 127


Радовановнћ Јозеф, кпез, 71 Радојица, пародни војпички

ста-

Serm age, породица, 20, 88 С ерм аж (S e rm a g e ) Јосип,

решииа, 115 Радоња Л ука, село, 70 Ракитов поток, поток n>apa, 100

крај

Ш уш -

РалетиИ М але, досељеник у M aje, 71 Раусовац, село, 70 Раух Иван, подбан, 150, 151

Ређенчевић Симо, досељеник мз Бупе, један од вођа крајиш у

глинској

облас-

ти 1699. године, 101, 107 Репак Михал>, ник, 137

стелинству, 32, 33 Симонети Јулије, капетан тврђава

Турњ а,

и посед загребач-

ког каптола, 10, 15, 51

Рачки Фрањо, 59, 74, 80, 81, 83, 85, 87, 91, 115, 137, 165

немира

кра-

љевински комесар, 61, 64 Сибић, село на храстовичком вла-

18 Сисак,

Раух П авао, 151

ких

Селница, село крај Купе, 36 С ем јан М и ш о, 138

харам ијски

десет-

Репеш, шума крај Драве, 38 Ресановић Бож о, глински крајиш ник, 127 Рјечица, село, 70

Сјеверовад, село, 70 Сјеничак, види: Стеничњак Скела, село, 70 Скључани, село у Босанској крајини, 44 Слабињ а, село, 39, 70, 73 С лабињ ска кула, утврђење, 17, 19 С лавонија, 7, 10, 12, 36, 44, 48, 50, 54, 60, 61, 79, 83, 85, 87, 110, 119, 135, 139, 143— 145, 177

Ровишка, село, 70

С лавон ска крајина, 9, 10, 51, 145 С лавско пол>е, 36 С ладојеви ћ Вучен, крајиш ник, 138

Рогуље, село, 70 Роксандић Драго, 136 R othenberg Günther, 159

С лана, село на топуском влаетелинству, 30 Слатина, село на топуском вла-

Ру јевац, село, 70

стелинству, 30, 123 Сликовац, село, 70

Сава, 10, 17, 35, 37, 41, 81, 82, 133

Словинац, 54 Слујинци , село, 70

Савојски Еуген, аустријоки сковођа, 19 Санадер М арко, костарш чки

С околовац, село, 70 С олина, село, 70 С олина Велика, село на топуском

војкра-

властелинству, 30 С оли н а М ал а, село на

јишник, 127 Сарајево, 18, 148 Свилокос

Томо,

к рајиш ки

посла-

топуском


ник владару 1750. године, 168 Свиница, село, 16, 70, 167— 169

Сочаница, село, 70 С рачица М ал а, 31

Свракарица, село, 70

Срачице, првобитно седиште Глинске капетаније, 11, 40, 67, 70, 111, 121, 130, 145, 147

Селиште, село, 70 Селишће, село на тополовачком властелинству, 34 Селишчсвпћ Стјепан, загребачки бискуп, 32, 67, 100, 108, 110— 112 Селковац

Горњи,

село

на

топус-

ком властелинству, 30 Селковац Доњи, село na

топус-

ком властелинству, 30

С рачичка ж упа, 94 Србљ ани, село, 70 Србљ анин Јово, зрински

крајиш -

ник, 127 Средичко, село, седиште горње П окупске крајине, 39, 40, 108, 145

207


Средш а Европа, 55, 125, 149

Тополовац,

Срем, 58— 61, 83 С рем ска Митровица, 22, 55 Срем ски К арловци, 7, 17, 41, 52, 56, 60, 72, 81, 83, 10C, 106, 121,

ког властелинства, 57 Тополовачко властелинство,

С рњ ак, село, 70 Стаза, село, 70 Стаиивук, досељеник 73 Суњ а,

село

на

тополовачv

бо-

саноком П оуњ у, 17, 19, 41 Стари Нови, види: Босански Новн С таро С ело (глинско), 70 С таро С ело (костајничко), 70 насеље

и

властелин-

ство, 35, 36, 108, 155 Стипан село, 70 С граж бениц а, село 70 Страш ник, село на храстовичком

111, 120

Требеш , река, 37 Трсм уш њ ак, село, 39, 70 Трепча, село, 70 Тривановић Вучимир, крајиш ки народни сгареш ина, 171 Триф ко, трговац, 85 'Грстеница, 28, 123 Трстеница ло, 70

(к раји ш к а),

Трстеница Д ољ а, село ма ком властелинству, 30 Тртник, село, 70 Турањ , седиштс једне

се-

гопус-

капетаније

у К арловачком генсралату, 18

царски

Сгубаљ , село, 70 Ступинци, село, 70 Суботица, 50 тонуском

Горњ а

царски повереник у области Турн К ар л о М аксим илијан, гроф,

власгелинству, 32, 33, 121 Струга, село, 70

С угај, село na линству, 34

34,

57, 75, 69, 168

Топуско, 27— 30, 57, 58, 70, 71, 99,

56, у Jape6nuv,

ком властелинству, 34 С тари Јасеновац, твр'?ава

Стеничњак,

тополовач-

112, 113, 124, 157 Тоиуско властелипство, 26— 30, 39,

147

С га р а

35,

седиште

нласте-

Суњ а, село на тополовачком властелинству, 34 Суњ а, река, 81 С уњ ск а ж упа, 57 Суневић Бранко, 46, 102, 103, 136

повереник

у

између Купе и Y n e X V I I века, 52, 67, 80 Туропољ е, 9

областп крајем

Турска, 15, 17— 19, 38, 54, 61, 81, 83, 84, 100, 135, 142, 161 Турченица Велика, село на топуском властелинству, 30 Турченица М а л а , село на т о п у с ком властеллиству, 30 Турченица, 121

Табори ш ге,

село

na

хрватовичПирковић Сима, 8

ком властелинству, 30— 32 Таузи

Ф р ањ о ,

босаиски

бискун,

И оре, ссло, 70

152 Ти.марци, село, 70 Тиш инић

М итар,

Угарск а, 14, 18, 83, 114, 142, 180 зримски

кра-

јиш ник, 127 Тодоровић Н и к ола, 107, 108, 133 Т о лн ај Ф ерснц, к раји ш к и аудитор, заб ележ и о неке крајиш ке „потешчице” 125, 172

208

1751.

годипе,

47,

Удетин, село, Уметић, село, Yna, река, 7, 45, 47— 50,

70 70 9, 11— 23, 26, 27, 30— 52— 56, 67, 68, 72, 73,

77, 79— 81, 86, 90, 104, 105, 110— 113, 136, 140, 177, 178 Унчани, село, 70


Урам овац, село


кра-

јини, 44 Утолпца, cc.'io, 70,73, 133

Х рватск а Д убица, види: Д убица Х р ваго к а крајииа, 9, 10, 51, 58, 145 Х р вагск о приморје, 76

V iim m a, село, 41, 70

Хртић, село, 70 O iu i n r i o B iil i

Симеон,

костајнички Цазин,

викар, 119, 124, 125 Ф рапкопап, породица, 23 Х абсбур ш к а монархија, 11, 17, 19, 40, 48, 49, 55, 59, 65, 83— 85, 90, 106, 135, 136, 138, 140, 159, 161, 169, 177, 178 X abep, село na линству, 30 Х ајстер

Ј.

X.,

141, 149,

топуском

власте-

пассље

у

јини, 96 Ц ариград, 18 Цепелиш , село

Б осанској

на

храстовичком

властелинству, 32 Церовљ ани, 69, 70 Цриквено, трговиште, 155 Ц рни Поток, село, 70 Ц р ло лу ж ац , види: Јукинац

гроф,

председник

градачког Ратног већа, 113 Х алагић К у л а, село, 70

Чавловица, село, 70

Хаџи Ибрахим , турскн подаиик, бојаџ п ја у Костајннци, 88

Чапљани, село, 70

Хаии

Четвртковац, село, 174 Чеш ка, 128— 130, 142

Исмаил, o o jau u ja

у Костај-

пици, 88 Хаџипо

Брдо,

крајини, 44 Хаш чић Гајо,

кра-

село

у

зрипски

Босанској крајиш -

Чсмерпица, село, 67, 70, 75

Ч икулини, породица, 118 Чикулини Ф рањ о, костајпички заповедник, 118, 119 Чичковић Радојица, члап

ник, 127 Х ерберш тајп Ф ердипаид Ханибал, иараждпнски геисрал, 112 Х ср к ов Златко, 10, 76, 78, 87, 140, 146, 157

ког

послаества

крајиш -

владару

1750.

године, 168 Чремуш ница, село, 90, 137

Херцеговииа, 21, 48, 50, 53, 148, 177

Чрем уш њ ак, село, 70 Ч ук ур, село, 70

Х олш тајп Ф ридрих, ппж ињ еријски потпуковник, 18

Чулиновић-Константиновић Весна, 99 Ч улиновић Ф ердо, 136

A'орват Рудолф, 88

Чунтић, село, 70

Хоџнпци, види: Очгшцк Храстовац, ссло, 70 Храсговица, cerio и ссдиште хра-

Чунгић Јанош, досељеник у К ривај на тополовачком власгелинству, 34

стовпчког впастслииства, 30— 33, 100, 101, 107— 109, 171, 172 Храстовичко властелинство, 30— 33, 56, 100, 107— 109, 111, 120

Ш аб арск и бок, 37 Ш ак ан ли је, село, 70

Хрватска, 7, 8, 10, 11, 17, 22, 23, 27, 37, 38, 41, 44, 48, 53, 59, 61,

Ш ански луг, шума, 103

64,

66, 78,

80,

85,

98,

103,

107,

110, 113, 115, 117, 118— 121, 126— 129, 135, 140, 142— 145, 150, 154— 158, 162, 169, 177

Ш аторњ а,

село

на

топуском

вла-

стелинству, 30 Ш аш , село, 69, 70 Ш аш ева, село, 70

209

ВОЈИН С. ДАБ И П

Ш варча, место у К арловачком генералату, 87

Ш кр лец Н ик ола, загребачки ка ношгк и дубички заповедник, 42, 51

Шегестин, село, 70

Ш љивовад, село, 70

Ш ер ови ћ Петар, 171

Ш реф ли јс, село у Босанској крајини, 44 Ш укун да Паво, глински крајиш -

Ш идак Јарослав, 120, 124

■ник, 127 Ш уш њ ар, село, 70, 100, 101, 107

U U uu uh Ф срдо, 44, 144 Ш к ривш ш ћ Гавро, 19 Ш к р лед

Ж игмунд,

лодж упан, 122, 123

210


Ш уш њ ар Јуриш а, јиш ник, 127

зрипски

Ш у ш љ ар с к а кпеж и ја, 40, 101

кра-

САДРЖАЈ

-------------------------------------------------------------------

7

I СТВАРАЊЕ КРАЈИНЕ ИЗМЕБУ KYITE И YHE И ЊЕНО ПОТЧИЊАВАЊЕ ХРВАТСКОМ EAHY 1703. Г О Д И Н Е ---------------

9

ПРЕДГОВОР

1. Покупска Банска крајина — --------------------------------- -------2. Ствараље крајине и сукоб око заповедништва у области између Купе и Yne — -------------------------------------------------3. Pemeibe с н о р а ------------------------------------------------------— 4. Став крајишника и петрињских официра према владаревој одлуцн ------------------------------------------------------ -----------II ТЕРИТОРИЈА БАНСКЕ КРАЈИНЕ И Њ ЕНА YIIPABH A ПОДЕЛА ----------------------------------------- -- ----------— --------1. Граница између Банске крајине и турске територије ------2. Граница између Банске крајине и цивилних области Хрв а т с к е --------------- -------------------------------— --------------3. Граница између Банске крајине и других крајишких облас т и -------_ .—. .— — ------- -------------------------------------4. К а п е т а н и је ------------------------------------------------------ ------5. Кнежије --------------------------------------------------------------I II РАЗВОЈ И CTPYKTYPA С ТА Н О ВН И Ш ТВ А----------- -----------1. Насел^авање крајева између Kyrie и Y n e -------------------2. Исељавање крајишника у Срем, Славонију и Б о с н у ------3. Утврђивање броја становника Банске крајине око половипе X V III века с посебним освртом на пигање старосне структуре с т а н о в н и ш т в а ----------------------------------------4. Етннчка структура с та н о в н и ш тв а ----------- ----------------

9

11 14 15 17 17 23 36 38 45 48 48 58 61

66

--------------------------------------------------------------

72

1. З е м љ о р а д њ а ----------- ---------------------------------------------2. Сточарство ----------------------------------------------------------

72 77

IV ПРИВРЕДА

3. Риболов -------------------------------------------------------------- 80 4. Трговина, занати, новчарство------------------------------ ------83 V Д Р У Ш Т В О -------------------------------------------------------------------90 1. Раслојавање крајишког д р у ш т в а -------------------------------- 90 2. К н е з о в и ------------------------------------------------------------------- 94 3. Народне војничке с т а р е ш и н е -------------------------------------99 V I ПРИТИСДИ

И

О Т П О Р И --------------------------------------------- 104

1. Крајишки немири 1695— 1703 г о д и н е ------------------------104 2. Немири у костајничкој области 1701. и 1711— 1712. roдине -------------------------------------------------------------------113 3. Доношење Регуламента за Банску крајину и буна бапијских крајишника и сељака 1730— 1731. г о д и н е -----------116 4. Побуне појединих крајишких јединица и дезертирање крајишника из војске за време para за аустријско наслеђе ----------------------------------------- --------------------- 125 5. Х а ј д у ч и ј а -------------------------------------------------------------- 130 V II

ВОЈНО УРЕБЕЊЕ ДО ПОЛОВИНЕ X V III

B E K A -----------135

1. К р а ји ш н и ц и --------------------------- ------------------------------- 135 2. Харамије и ђ у м л и ј е ----- ------------------------------ -------- 145 3. Тврђаве и ч а р д а ц и ----------------------------------------- -------- 147 V III

РЕГУЛАЦИЈА БАНСКЕ КРАЈИНЕ 1749— 1750. ГОДИНЕ И ОТПОР КРАЈИШ НИКА НОВОМ ВОЈНОМ У Р Е Б Е Њ У -------149 1. Став хрватских сталежа према р е г у л а ц и ј и Банске крај и н е ------------------- ------------------------------------------------149 2. Почеци новог војног у р е ћ е њ а ---------------------------- — 158 3. Привремеиа уредба о обавезама крајишког становн и ш т в а -------------------------------------------------------------- 162 4. Нови регуламент за Банску к р а ји н у ------------------------163 5. Први знаци крајишког незадоволзства------------------- 167 6 . Буна Теше Кијука 1751. г о д и н е ---------------------------- 169

ЗАКЉ УЧАК -------------------------------------------------------------------177 ПРЕГЛЕД ГРАФИЈЕ И РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ У ЦИ ТИ РАН И М ЛАТИ Н И ЧКИ М ДОКУМЕНТИМА HA НАРОДНОМ Ј Е З И К У ------------------------------------------------------------------ 183 ИЗВОРИ И Л И Т Е Р А Т У Р А ------------------------------------------------- 187 ZUSAMMENFASSUNG ------------------------------------------------------191 Р Е Г И С Т А Р -----------------------------------------------------------------------197

В о ји н С. Д аби ћ БАНСКА КРАЈИНА (1688— 1751)

ЈТиковна опрема Д Р А Г А Н С. Ч У Б Р И Б , академски сликар

Л ектор АНБЕЛКА БАЉ ОШ ЕВИН

Технички уредник ТЕОДОР В А С И Љ Е В И Б

Коректор РА Д М И ЛА КРАСИ Н

Издавачи ИСТОРИ ЈСКИ И Н С Т И Т У Т Београд, Кнез М и хаи ло ва 35 П Р О С В Ј Е Т А , Радна организација з а издавачку дјелатност Загреб, Бериславићева 10

Опрема и штампа И Р О П Р О С В Е Т А , Београд — Н о ви Сад

Т и р аж : 1.000

Banska krajina 1688-1751 Vojin Dabic

Recommend Documents