BANOVIĆ
STRAHINJA
Borislava
Mihajlovića
Mihiza
U našoj više nego skromnoj dramskoj literaturi inspirisanoj legendarnim pretkosovskim i kosovskim događajima gotovo da i nema uspešnijeg dramskog dela, jer je vrlo teško uobličiti, pretočiti tradicionalne motive u ubedljiv tekst, koji bi u isti mah imao i dovolJno scenske životnosti. Transpozicija narodne legende u dramu neobično je teška, i pored sve dramatičnosti događaja i situacija koje opisuje, zato što legenda izobličuje kako same događaje, tako i likove — do fantastičnosti, koja u scenskim zbivanjima ne mora biti uvek ubedljiva. Tim više vredan je pažnje pokušaj Borislava Mihajlovića Mihiza da dramski obradi jedan od najlepših naših narodnih motiva, motiv o Strahiniću banu i o njegovoj nevernoj ljubi, bez obzira na činjenicu što se autor prevashodno interesovao za psihološku i etičku stranu problema. Izbliza i iskreno progovoriti o legendarnim junacima znači ujedno i rušIti tradicionalni mit o njihovom besprekornom držanju uvek i u svakoj prilici. S druge strane, to pruža obilje mogućnosti za slobodne i različite karakterizacije likova. Borislav Mihajlović Mihiz je to upravo i učinio u svojoj dramiBanović Strahinja: u središtu ovog dela nije motiv o junaku i njegovoj nevernoj ženi, već je taj motiv samo povod da se iznesu neki od sukoba između pojedinih ličnosti o kojima nam legenda, inače, daje vrlo malo određenih podataka. Opredeljujući se tako za sadržajnu nadgradnju legende, Mihajlović je dramu formirao kompleksno. Najpre se upoznajemo sa slikom samog čina neverstva kao i sa nepovoljnom atmosferom u domu Banović Strahinje, dok se u raspletu, na samom kraju dela, posredno daje čitava mala retrospekcija događaja koji su prethodili činu neverstva i u izvesnoj meri ga i uslovili. Možda je baš tu najveća slabost Mihajlovićevog dramskog postupka: previše je ostavio naraciji, previše doznajemo posredno — iz raspleta, a premalo iz ekspozicije drame. Zbog toga delo na pojedinim mestima gubi od svog dramskog intenziteta. Ovo je naročito došlo do izražaja u prvom činu. Osim toga, vidljiv je piščev neujednačen odnos i prema samom motivu,
i prema pojedinim ličnostima. Motiv o Strahiniću banu i njegovoj nevernoj ljubi neobično je zanimljiv iz više razloga. Narodni pevač sa zadovoljstvom je ukazivao na nesvakidašnje herojstvo i gordost ovog junaka ("Pomalo je takijeh junaka / Ka' što beše Strahiniću bane"), ali u pesmi se nazire, istina, dosta nevešto iskazan, i jedan drugi momenat, koji bi mogao biti predmet frojdovskog psihoanalitičkog promatranja. To je pitanje kažnjavanja krivca, tj. iznalaženja najteže i najpravednije kazne za prestupnicu — nevernu ženu Strahinića bana. O tome je u narednoj pesmi rečeno vrlo malo, ali sve što je rečeno od neobične je važnosti za čitav opis događaja, kao i za karakterizaciju glavnih likova u opštem sklopu prikaza stava ondašnjeg društva prema neverstvu i izdaji. Tako u pesmi Jug Bogdan govori Strahiniću banu, odričući mu pomoć u potrazi za odbeglom ljubom, a svojom kćerkom:
Znaš li zete, ne znali te ljudi, Al' ako je jednu noć noćila, Jednu noćcu s njime pod čadorom, Ne može ti više mila biti: Bog j' ubio, pa je to prokleto, Voli njemu nego tebe, sine; Neka ide, vrag je odnesao! Ili kada Vlah-Alija, budući u škripcu, predočava nevernoj ženi Strahinića bana šta je čeka ako je muž preotme: Dušo moja, Strahinova ljubo, Nemoj mene, no udri Strahina: Nigda njemu mila biti nećeš, Prijekorna biti dovijeka, Koriće te jutrom i večerom Đe si bila sa mnom pod čadorom. A sam Strahinić ban, na kraju pesme, kada odvodi nevernu ženu
svome domu, vrlo se nejasno izražava: Ne dam vašu sestru poharčiti — Bez vas bi je mogao stopiti, Al' ću stopit svu tazbinu moju, Nemam s kime ladno piti vino; No sam ljubi mojoj poklonio.
Kao što se iz ovih stihova vidi, genije narodnog stvaraoca ostavlja dvostruku mogućnost u pogledu kažnjavanje neverne žene Strahinića bana: jedno je javna osuda u duhu tradicionalnih normi patrijarhalnog srednjovekovnog morala, a drugo je kazna koja više zadire u domen psihičkog — njoj ostaje da vekuje pored muža koji je može (ali i ne mora) optuživati za neverstvo. Gradeći svoju dramu na osnovu narodne pesme, Mihajlović se opredeljuje za idealno dobrog i plemenitog junaka Strahinića bana. Poređenja radi, posle navoda iz narodne pesme, navešćemo ovde i nekoliko reči junaka Mihajlovićeve drame: "Vi ste izabrali kaznu. Na vaš izbor ja kažem — ne... U mom porodičnom veću nas ima samo troje: moja majka, ova žena ovde, i ja. Majka je već odlučila umirući, odlučila da presude nema i da je neće biti. Zaklela me da ne krvavim ruke..." govori Banović Strahinja suprotstavljajući se sudu Jugovića. A ovako poziva nevernu ženu da se vrati u dom: "Ako možete, nađite u njemu mir. Niko vam ništa nikada neće prebaciti." A malo kasnije: "Nudim vam svoje ćutanje i tugu što je sve tako bilo i što je sve tako kako jeste. Čudno je, ali je istina: ko neće ili ne može da sudi, taj nema šta ni da prašta", govori Strahinja, dosledan u svojoj doslednosti. Ali, kao što se vidi, prisutna je i uslovnost: "Ako možete, nađite u njemu mir" (podvlačenje moje, R. J.). I u Mihajlovićevoj drami, kao i u narodnoj pesmi, lebdi pitanje: kako će se osećati neverna žena u domu Banović Strahinje, nije li za nju to, možda, najstrašnija kazna? Ono što je bilo nedorečeno u narodnoj pesmi ostalo je nedorečeno i u drami, i to je velika šteta. Kada se već odlučio za sadržajnu nadgradnju narodnog motiva, šteta je što je Mihiz
propustio da analizira psihičko stanje Strahinjine neverne žene, jer je to bio pravi teren za njegovu dramsku razradu motiva. Zato je i lik ove žene nekako najzagonetniji: oseća se da ta žena ima nešto da kaže, očekuje se njeno kazivanje, ali do toga ne dolazi. A zagonetni likovi nikada se ne mogu smatrati odlikom jednog dramskog dela. Ako bismo i dalje ukazivali na piščev neujednačen odnos prema ličnostima, bez obzira na sva njegova ograđivanja, istaknuta na početku same knjige, prema kojima ova drama nije istorijska, morali bismo se zadržati na starom Jug-Bogdanu. On je predstavljen kao nemoćan rezoner i ironizator nedosledan ironiji: u prvi mah on ništa ne poštuje, on ništa ne poštećuje od svojih ironičnih opaski, da bi se kasnije, u odsudnom trenutku, potpuno izgubio, izostavljajući tako ironičan podsmeh sopstvenoj neprikladnoj situaciji u koju ga dovodi čin njegove kćeri — neverne žene Strahinića bana. Jug Bogdan bi mnogo ubedljivije delovao kao dosledni ironizator, i na tome je Mihajlović i trebalo da gradi ovaj slobodno koncipiran lik. Galeriju dramskih likova u svome delu Mihiz je obogatio i neprisutnošću jedne veoma važne ličnosti. To je majka Jugovića, koja se nijednom ne pojavljuje na sceni, ali koja je i te kako važna i odlučujući činilac u dramskoj radnji. Ona je svemoćni i neporecivi sudija, ona donosi konačnu odluku o tome kako treba kazniti nevernu kćer Jugovića, a ženu Strahinjinu. Ona se u drami ne pojavljuje, ali je njena misao, njen duh uvek prisutan kada su Jugovići na sceni, i njena odluka definitivna je i jedina za sve Jugoviće. Tu je Mihajlovićeva nadgradnja narodne pesme zaista uspela. Jednim modernim rešenjem on je nesumnjivo obogatio svoju dramu, bez obzira što to rešenje, možda, izaziva asocijacije na apsurdne situacije. Neprisustvom majke Jugovića izbegnuta je neizbežna patetika, a čitavom spletu događaja data je i jedna tajanstvena nit. Naporedo sa takvim rešenjem ovog lika, treba istaći i veoma uspešnu figuru Vojina Jugovića, koja se izdvaja od prilično jednostrano koncipiranog lika mladog Boška Jugovića.
Posebnu zanimljivost drame Banović Strahinja predstavlja i piščev pokušaj da donekle rekonstruiše izgled života na dvorovima nekadašnje srpske vlastele. Neupućenima ovaj pokušaj može izgledati kao suvišan i kao pretenciozan. Međutim, prilično je težak zadatak dati, makar i površnu, sliku nekadašnjeg života na srpskim srednjovekovnim dvorovima, pogotovu kada znamo da o tome ima malo sa sigurnošću utvrđenih podataka. Zbog toga i Mihizova slika života na dvoru Banović Strahinje može nekome izgledati izveštačena i nerealna. Ipak, ne može se sporiti autorov napor da iznađe potreban ton u prikazu izgleda jednog običnog dana na vlasteoskom dvoru Banović Strahinje, kao i u porodici Jugovića. Ako je zatajio u opštoj kompozicionoj liniji izgrađivanja drame, Mihajlović je pokazao dosta spretnosti, sposobnosti i smisla u oblikovanju pojedinih scena. Odlučujući se ovde za najuspešniju scenu u drami, izdvajamo prizor suđenja u kojem je sa sigurnošću određen udeo svake ličnosti, mada je i završna scena građena isto tako vešto. Dijalozi u drami prilično su tečni, pojedine situacije deluju autentično i ubedljivo. Ponekad smetaju izvesne jezičke nedoslednosti. Naime, leksički fond ličnosti ove drame kreće se u širokom rasponu od arhaičnih izraza pa do najsavremenijih. Ovi poslednji najviše smetaju, osobito kad ih izgovara Jug Bogdan! Na kraju, s pravom se može postaviti pitanje ima li smisla danas vršiti transponovanje narodnog motiva u dramski oblik, pogotovo kada se imaju na umu sve teškoće koje se pri tom nužno nameću. Naravno, prosta dramatizacija narodnog motiva danas ne može imati smisla. Ali, dramatizacija sa tendencijom da se otkriju i dramski fiksiraju svi oni latentni unutrašnji sukobi, doživljaji pojedinih legendarnih ličnosti, njihova psihička stanja, preokupacije, njihove dileme koje im je život nametao, da se prikažu pobude i shvatanja koju su diktirali njihove postupke — i te kako ima smisla! Drama Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza samo nam delimično otkriva doživljaje, misli i osećanja nekadašnjih junaka. Mnogi od njih, pa i sam Banović
Strahinja, ostali su prilično zagonetni. Već smo ukazali da je taj slučaj naročito karakterističan kada je reč o liku neverne žene. Pisac je samo donekle uspeo da realizuje svoju nameru da dramski razrađujući izvanredno bogat i neobično lep motiv o Strahiniću banu prigovori i o ljudskim odnosima, o problemima koji su bili aktuelni i pre i danas. Dobrim delom to dolazi otuda što autor, i pored svih svojih napora, nije u potrebnoj meri uspeo da se oslobodi legende, a tako i legendarnog tumačenja događaja. Zbog toga su iz drame i izostali neki od mogućih aspekata u sagledanju položaja Banović Strahinje i njegove neverne žene.
