Agatha Christie - Zaleđe Sudbine

Agata Kristi

Zaleđe sudbine

S engleskog preveo Predrag Urošević

Naslov originala Agatha Christie Postern of Fate

Četiri veličanstvene kapije ima grad Damask... Zaleđe sudbine, Pustinjsku kapiju, Pećinu propasti, Tvrđavu straha... Ispod ne prolazi, o karavane, ili ne prolazi pevajući. Čuješ li Tu tišinu mesta gde ptice su mrtve, a nešto se ipak glasa kao ptica? Iz Kapije Damaska Džejmsa Elroja Flekera

Knjiga prva

1. Uglavnom o knjigama

K

njige! – reče Tjupens. Ta reč koju je izgovorila imala je učinak zloćudne eksplozije. – Šta si rekla? – upita Tomi. Tjupens ga pogleda preko sobe. – Rekla sam „knjige“ – reče ona. – Shvatam na šta misliš – reče Tomas Beresford. Ispred Tjupens su stajale tri velike kutije za pakovanje. Iz svake od njih bile su izvučene razne knjige. Najveći deo njih i dalje je bio napunjen knjigama. – Ovo je neverovatno – reče Tjupens. – Misliš na prostor koji zauzimaju? – Da. – Pokušavaš li to da ih sve smestiš na police? – Ne znam šta pokušavam – reče Tjupens. – I to je najnezgodniji deo u svemu. Čovek uglavnom nikad ne zna tačno šta želi da uradi. Oh, bože. I ona uzdahnu. – Istinu da kažem – reče njen muž – mišljenja sam da to uopšte ne liči na tebe. Nevolja s tobom je oduvek bila to što si previše dobro znala šta želiš da uradiš. – A ja mislim – reče Tjupens – da smo tu gde smo, starimo, postajemo pomalo... pa hajde priznajmo to... stvarno reumatični, posebno pri protezanju; znaš ono kad se istežeš da knjige staviš na mesto ili kad skidaš stvari s polica ili kad klekneš da nešto pogledaš na donjim policama, pa shvatiš da ti je pomalo teško da se opet uspraviš. – Da, da – reče Tomi. – Dobro si pobrojala sve naše manjkavosti. Je li to ono što si htela da kažeš? – Ne, to nije ono što sam htela da kažem. Ono što sam htela da kažem je da je divno što smo bili u stanju da kupimo novu kuću i pri tom nađemo baš mesto gde smo želeli da odemo i živimo i kuću o kojoj smo oduvek maštali... uz male izmene, razume se. – Da, ako pod „malim“ podrazumevaš spajanje dve sobe u jednu – reče Tomi – i dodavanje kući onoga što ti zoveš veranda i što tvoj

zidar zove kolibicom, a ja više volim da zovem lođom. – I sve će da bude veoma lepo – reče Tjupens odlučno. – Kad je ti budeš sredila, ja neću ni da je prepoznam. Je li to odgovor? – reče Tomi. – Uopšte ne. Sve što kažem jeste da ćeš, kad je budeš video dovršenu, biti ushićen i reći kako nisi znao da ti je žena tako genijalna i da ima tako istančan ukus za umetnost. – U redu – reče Tomi. – Setiću se da kažem pravu stvar. – Nećeš morati da se prisećaš – reče Tjupens. – Samo od sebe ima da ti se javi. – A kakve to veze ima s knjigama? – upita Tomi. – Pa evo... doneli smo dve ili tri kutije knjiga sa sobom. Mislim, prodali smo knjige do kojih nam nije bilo mnogo stalo. Doneli smo one s kojima nismo imali srca da se rastanemo i još, razume se, kako ih ti ono zvaše... ne mogu sad da im se setim imena, ali ti ljudi što nam prodaju kuću... oni nisu želeli da odnesu mnogo od svojih stvari, pa su nam rekli da bi nam, ako im damo dobru ponudu, ostavili stvari uključujući i knjige, tako da smo mi došli i pogledali te stvari... – I mi smo dali ponudu – reče Tomi. – Da. Mada mislim da su očekivali da ćemo mnogo više da kupimo. Ali nešto od nameštaja i ukrasa bilo je baš jezivo. No, na sreću, nismo to morali da uzimamo, ali kad sam videla sve te razne knjige... bilo je nešto medicinskih, znaš, dole u dnevnoj sobi... a ima i jedna ili dve od nekada omiljenih pisaca. Mislim, sve je to još tu. Među njima je i nekoliko meni posebno omiljenih. I tako sam pomislila da bi bilo zgodno da ih zadržimo. Ono, znaš, priča o Androklu i lavu. Sećam se da sam to čitala kad sam imala osam godina. Endru Lang. – Reci mi, Tjupens, jesi li stvarno bila tako pametna i čitala već s osam godina? – Da – reče Tjupens. – Čitala sam s pet godina. Svi su to mogli kad sam ja bila mala. Pojma nisam imala da neko treba i da uči kako se to radi. Mislim, neko bi čitao priče naglas, i tebi se to veoma svidi pa zapamtiš na koje je mesto knjiga vraćena na policu. I niko ti nije branio da je slobodno sam uzimaš, tako da najednom otkriješ kako čitaš i sâm, i to ne zamarajući se da učiš slova i te stvari. To kasnije, razume se, nije bilo tako dobro jer nikad nisam bila dobra u slovkanju. A da me je prvo neko naučio da prepoznajem slova kad sam imala

četiri godine, onda bi sve bilo u redu. Otac me je, razume se, učio sabiranje, oduzimanje i množenje, jer je govorio da je tablica množenja najkorisnija stvar na svetu, a naučila sam takođe i deljenje. – Mora da je bio veoma pametan čovek! – Mislim da nije bio naročito pametan – reče Tjupens – ali bio je vrlo, vrlo mio. – Nismo li malo skrenuli sa teme? – Da, skrenuli smo – reče Tjupens. – Pa, kao što rekoh, kad sam pomislila na ponovno čitanje o Androklu i lavu... priču sam našla u knjizi o životinjama, Endrua Langa mislim... o, setila sam se da sam to veoma volela. A bila je tu i priča o „jednom danu moga života na Itonu“, koju je napisao neki učenik. Ne znam zašto sam poželela to da pročitam, ali jesam. Bila je to jedna od mojih najomiljenijih knjiga. A bile su tu i neke klasične priče, pa onda gospođa Moulsvort, Sat s kukavicom, Farma kod četiri vetra... – E sad je dosta – reče Tomi. – Nema potrebe da mi pominješ sve svoje literarne trijumfe iz rane mladosti. – Ono što sam htela da kažem – reče Tjupens – jeste da danas te stvari više ne možeš da nađeš. Znaš, ponekad možeš da dođeš do nekog reprinta, ali je tekst izmenjen i slike u njima nisu iste. Evo, pre neki dan nisam mogla da prepoznam Alisu u zemlji čuda kad sam je videla. Sve mi je u tom izdanju izgledalo neprirodno. A ima i knjiga do kojih još uvek mogu da dođem. Gospođa Moulsvort, jednu ili dve od starih knjiga bajki... „Roze“, „Plavu“ i „Žutu“... i onda, razume se, mnogo onih potonjih u kojim sam uživala. Ima mnogo Stenlija Vejmana i takvih stvari. I ovde ima mnogo baš svima njima sličnih knjiga među onima koje su ostavljene. – U redu – reče Tomi. – Pala si u iskušenje. Mislila si da je to dobra kupovina. – Da. U najmanju ruku... kako to misliš „zbogom“?1 – Mislio sam kupovina – reče Tomi. – Oh, a ja sam mislila da ćeš da odeš iz sobe pa mi govoriš zbogom. – Nikako – reče Tomi. – Duboko sam zainteresovan. Sem toga, rekao sam dobra kupovina. – I sve sam ih dobila veoma jeftino, kao što sam ti rekla. I... eto ih sada ovde među svim našim knjigama i drugim stvarima. Jedini problem je sad u tome što imamo previše knjiga, pa mislim da na

policama koje smo napravili neće biti dovoljno mesta da ih sve prime. Kako stoji stvar s tvojom radnom sobom? Ima li tamo mesta da se nešto udene? – Ne, nema – reče Tomi. – Neće biti dovoljno mesta ni za moje vlastite. – O teško nama, teško nama – reče Tjupens. – Ovo baš liči na nas. Misliš li da bismo mogli da dogradimo još jednu prostoriju? – Ne – reče Tomi. – Malo ćemo da štedimo. Baš to smo se upravo juče dogovorili. Sećaš li se? – To je bilo prekjuče – reče Tjupens. – Vreme sve menja. Evo šta ću da uradim: staviću na ove police sve knjige od kojih stvarno ne mogu da se rastanem. A onda... onda opet možemo da pregledamo ostale i... pa mora da negde ima neka dečja bolnica i možda bismo, ako ne to, mogli da nađemo neko mesto gde vole knjige. – Ili bismo mogli da ih prodamo – reče Tomi. – Ne bih rekla da je to ona vrsta knjiga koju bi narod požurio da kupi. Mislim da ovde nema retkih knjiga koje bi mogle imati neku vrednost ili bilo čega sličnog. – Nikad ne znaš šta može da se desi – reče Tomi. – Hajde da se nadamo da bi nešto što je odavno štampano moglo biti baš ono što neki vlasnik knjižare odavno želi. – U međuvremenu – reče Tjupens – moramo da ih složimo na police i, razume se, pre toga da pregledamo svaku od njih i vidimo šta im je između korica da bismo utvrdili želim li je ili se od nje rastajem. Pokušaću da ih složim grubo... znaš već šta mislim... avanturističke priče, bajke, dečje priče i one priče o školama, u kojima su deca uvek veoma bogata... L.T. Mid, mislim da je pisao o tome. Pa onda neke od knjiga koje smo čitali Debori kad je bila mala. Eh, kako smo svi voleli da čitamo Vini Pua. A bila je tu i Mala siva koka, takođe, ali mi do te knjige nije baš bilo mnogo stalo. – Mislim da se iscrpljuješ – reče Tomi. – Trebalo bi sad malo da ostaviš to što radiš. – Možda i hoću – reče Tjupens – ali mislim da bih bila zadovoljnija kad bih završila s knjigama u ovom delu sobe i smestila ih ovde... – Pa, pomoći ću ti – reče Tomi. I on priđe mestu na kome je Tjupens bila, diže jedan paket i izruči sve knjige iz njega na pod, u naručje zatim uze knjigâ koliko je mogao

pa ode do polica i nagura ih tamo. – Stavljam one iste veličine jednu do druge. Tako će sve da izgleda urednije – reče on. – Oh, ali ja to ne bih nazvala slaganjem – reče Tjupens. – Slažemo ih taman kako treba da bi posao bio što pre završen. Kasnije možemo stvar da doterujemo. Znaš, da sve uradimo kako si zamislila. Uradićemo to jednog vlažnog dana kad ne budemo mogli da smislimo ništa drugo da radimo. – Nevolja je u tome što mi uvek možemo da smislimo nešto drugo da radimo. – Evo, ovih sedam će takođe ovde da stane. E sad je samo ovaj gornji ugao ostao nepopunjen. Samo mi donesi tu drvenu stolicu pored tebe, hoćeš li? Misliš li da su joj noge dovoljno jake da izdrže moju težinu? Onda ću moći da stavim još knjiga na gornju policu. On se uz malo obazrivosti ispe na stolicu, i Tjupens mu onda dodade naramak knjiga. On ih uz nešto pažnje poređa na gornju policu. Katastrofa se desi samo s poslednje tri, koje se sručiše na pod, za dlaku promašivši Tjupens. – Auh – reče Tjupens. – Ovo beše blizu. – E pa šta ja tu mogu. Dodala si mi ih previše odjednom. – Moram reći da to izgleda lepo – reče Tjupens odmakavši se malo da osmotri policu. – Sad samo uguraj i ove na drugu policu od poda, eno ima mesta, pa smo završili ovaj deo posla. I dobro smo to uradili. Ove knjige na kojima sam radila jutros nisu naše, to su one što smo ih kupili. Mogli bismo u njima da nađemo blago. – Može biti – reče Tomi. – Ja mislim da ćemo blago i da nađemo. Stvarno mislim da ću nešto pronaći. Nešto što vredi mnogo novca, možda. – Šta ćemo onda da radimo s tim? Da prodamo? – Rekla bih da ćemo morati da prodamo, da – reče Tjupens. – Razume se, mogli bismo to i da zadržimo i samo da pokazujemo ljudima. Znaš, ne baš kao da se hvališemo, ali samo da kažemo, znaš: „O da, odista imamo jedno ili dva zanimljiva otkrića.“ I mislim da ćemo nešto zanimljivo i da otkrijemo, takođe. – Šta to... neku od tvojih starih omiljenih knjiga na koju si sasvim zaboravila? – Pa ne baš to. Mislim na nešto uzbudljivo, iznenađujuće. Nešto što

će potpuno da nam promeni život. – O Tjupens – reče Tomi – kakav čaroban um ti imaš. Veća je verovatnoća da ćemo naći nešto što će nas načisto upropastiti. – Koješta – reče Tjupens. – Čovek mora da se nada. To je jedna od velikih stvari koje imaš u životu. Nada. Sećaš li se? Ja sam uvek puna nade. – Znam da jesi – reče Tomi i uzdahnu. – Često sam zažalio zbog toga.

2. Crna strela

G

ospođa Prudens Beresford izvadi Sat s kukavicom, delo gospođe Moulsvort, s mesta na kome beše smešten i udenu ga na prazno mesto na trećoj polici od poda – Gospođa Moulsvort je tako bila sva na jednom mestu. Tjupens izvadi Odaju s tapiserijom i zamišljeno je zadrža među prstima. Ili bi možda mogla da ponovo pročita Farmu kod četiri vetra. Nije tako dobro pamtila Farmu kod četiri vetra kao što je pamtila Sat s kukavicom i Odaju s tapiserijom. Prsti stadoše da joj lutaju po knjigama... Tomi će uskoro da se vrati kući. Napredovala je. Da, bez sumnje je napredovala. I samo kad se još ne bi ovako često zaustavljala da izvuče i malo pročita pokoji red iz omiljenih knjiga... Prijalo joj je to, da, ali je strašno oduzimalo vreme. I kad bi Tomi stigao uveče i pitao je kako napreduje posao, ona bi mu odgovarala: „O, sasvim fino.“ A onda bi morala da primenjuje sav takt i svu dovitljivost i spreči ga da ne ode odmah na sprat da proveri kako stvari zaista stoje na policama. Sve je ovo oduzimalo veoma mnogo vremena. Preseljenje uvek zahteva mnogo vremena, mnogo više no što bi čovek pomislio. I uključuje mnogo nepodnošljivih ljudi. Električari, na primer, koji dolaze i iskazuju nezadovoljstvo onim što su uradili prethodni put kad su dolazili, pa onda zauzimaju vrlo mnogo prostora na podu i tu, veselih lica, prave mnogo rupa kraj kojih neoprezna domaćica mora da prolazi i gde može da joj se desi da negde pogrešno stavi nogu i, ako ima sreće, da je u poslednji čas spase električar koji nešto petlja ispod poda. – Ponekad – rekla je Tjupens jednom – zaista poželim da nismo odlazili iz Barton Akra. – Seti se trpezarije – rekao je Tomi – i seti se onih tavana, i seti se šta se desilo garaži. Skoro nam je uništila auto, znaš da jeste. – Pretpostavljam da smo mogli da je zakrpimo – rekla je Tjupens. – Ne – rekao je Tomi – morali bismo praktično iznova da sagradimo celu zgradu, ili da se odselimo. Ovo će jednog dana biti veoma lepa kuća. Sasvim sam siguran da hoće. U svakom slučaju, u njoj će biti prostora za sve stvari koje želimo da radimo.

– Kad pominješ stvari koje želimo da radimo – rekla je Tjupens – pretpostavljam da misliš na stvari kojima želimo da nađemo mesto i zadržimo ih. – Znam – rekao je Tomi. – Ljudi čuvaju previše stvari. Sasvim se slažem s tobom. U tom trenutku se Tjupens upita hoće li oni ikada išta s tom kućom uraditi, osim da se usele u nju. Sve je zvučalo prosto, ali ispostavilo se da je komplikovano. Delom, razume se, i zbog svih tih knjiga. – Da sam bila fino obično dete današnjice – reče Tjupens sama sebi – ne bih tako lako naučila da čitam u ranim godinama. Današnja deca od četiri, ili pet, ili šest ne nauče da čitaju dok ne napune deset ili jedanaest. Stvarno ne znam što je to svima nama bilo tako lako. Mi smo svi umeli da čitamo. Ja i Martin iz kuće do naše, pa Dženifer dole niz put i Siril i Vinifred. Svi. Ne kažem baš da smo svi umeli da izgovaramo reči kako treba, ali mogli smo da čitamo šta smo hteli. Ne znam kako smo to naučili. Pitali ljude, pretpostavljam. Pitali ih za plakate i reklamne panoe, poput onog na kome je stajalo Karterove male pilule za jetru. Uvek sam se pitala kakve su to pilule bile. Ali imali smo običaj da sve čitamo kad bi se voz primicao Londonu. Bilo je to veoma uzbudljivo. Oh, teško meni, moram da se usredsredim na ono što radim. I ona izvuče još neke knjige. Tri četvrti sata prođe joj prvo uz Alisa kroz uveličavajuće staklo, a onda uz Nepoznato istoriji Šarlote Jong. Ruke su joj malo oklevale i nad debelim pohabanim koricama Venca od krasuljka. – Oh, ovo moram ponovo da pročitam – reče Tjupens. – Kad pomislim samo koliko je godina i godina i godina prošlo otkako sam to čitala. O bože, kako je to bilo uzbudljivo kad strepiš hoće li Normanu biti dozvoljeno da bude priznat ili neće. I Etel i... kako li se ono zvaše mesto? Koksvel ili tako nešto... i Flora, koja je bila svetska dama. Pitam se zašto su svi bili „svetski ljudi“ u ono vreme i kako je loše bilo mišljenje koje je vladalo o njima zato što su svetski. Pitam se šta smo mi sad. Jesmo li mi svi svetski ili nismo? – Šta ste rekli, milostiva? – Oh, ništa – reče Tjupens i okrenu se da pogleda svoju odanu pratnju, Alberta, koji se baš tad pojavi na vratima. – Mislio sam da ste me zvali zbog nečega, gospođo. I pozvonili ste

mi, zar ne? – I nisam baš – reče Tjupens. – Samo sam se naslonila na zvono dok sam se pela na ovu stolicu da bih izvadila knjigu. – Mogu li ja nešto da vam dohvatim? – Pa volela bih kad bi mogao – reče Tjupens. – Padam s ovih stolica. Neke imaju klimave noge, a neke se jednostavno klizaju po podu. – Želite li neku knjigu posebno? – Pa, nisam daleko odmakla s ovom trećom policom gore. Drugom ispod vrha, znaš. Ne znam koje su sve knjige tamo. Albert se uspe na stolicu i, treskajući knjige jednu o drugu da istrese ono prašine što su nakupile, stade da ih dodaje dole. – O, divote! Tu li su bile? Zaista sam mnoge od njih zaboravila. O, evo Amajlije, a evo i Psamajade. Vidi, evo Novi lovci na blago. O, kako sam ih sve volela. Ne, nemoj još da ih stavljaš na policu, Alberte. Mislim da ću prvo morati da ih pročitam. Pa, hoću da kažem, možda jednu ili dve od njih prvo. A koja je ovo? Daj mi da vidim. Crvena kokarda. O da, to je jedna od onih istorijskih. I ta je bila vrlo uzbudljiva. A evo i Pod crvenom odorom, takođe. Baš mnogo Stenlija Vejmena. Mnogo i mnogo. Razume se, njih sam imala običaj da čitam kad mi je bilo deset ili jedanaest godina. Ne bi me iznenadilo kad bih ovde našla i Zarobljenik dvorca Zende. Devojka se tu, istinski, prvi put upoznaje s romantičnim romanom. Romansa princeze Flavije. Kralj Ruritanije. Rudolf Resendil, koji ima nemoguće ime, ali o kome noću sanjaš. Albert joj dodade nove knjige. – O da – reče Tjupens. – Ovo je bolje, odista. Iz još ranijeg perioda. Sve te knjige iz ranijeg perioda moram da stavim zajedno. Hajde sad da vidim. Šta to imamo ovde? Ostrvo s blagom. Ma to je lepo, ali sam Ostrvo s blagom čitala više puta i videla, mislim, dva filma snimljena po tom romanu. Ne volim kad snimaju filmove po romanima; nikad ne ispadnu kako treba. Oh... a evo i Silom odveden. Da, taj mi se roman uvek sviđao. Albert se protegnu da dohvati još jednu knjigu, pretovari se, razume se, i Katriona pade manje-više Tjupens na glavu. – Oh, oprostite, madam. Veoma mi je žao. – Sve je u redu – reče Tjupens. – Ne mari. Katriona. Da. Ima li još

Stivensona tamo gore? Albert poče još pažljivije da joj dodaje knjige. Tjupens ushićeno ciknu. – Crna strela, tako mi svega! Crna strela! E pa to je jedna od prvih knjiga kojih sam se dokopala i stvarno ih pročitala. Da. Rekla bih da je ti nikad nisi čitao, Alberte. Hoću da kažem, nisi još bio rođen kad je bila popularna, zar ne? Čekaj da se setim. Pusti me da razmislim. Crna strela. Da, razume se, bila je to slika na zidu s očima... pravim očima... koje su motrile kroz oči na slici. Izvanredno. Da se naježiš od strave, ta scena. O da. Crna strela. Kako ono beše? U vezi je s... o da, psom, mačkom? Ne. Mačor, pacov i Lovel, pseto, vladaju Engleskom pod krmkom eto. Krmak je, razume se, bio Ričard Treći. Mada danas svi pišu knjige kako je on bio duša od čoveka. I da uopšte nije bio zlikovac. Ali ja u to ne verujem. Nije ni Šekspir. Na kraju, nije li svoj komad počeo tako što je Ričardu stavio u usta da kaže: „Odlučio sam da se pokažem kao zločinac.“ Ah, da. Crna strela. – Još neku, madam? – Ne, hvala ti, Alberte. Mislim da sam suviše umorna da bih mogla da nastavim. – Pa i to je u redu. Usput, gospodin je zvao i rekao da će da zakasni pola sata. – Ne mari – reče Tjupens. I ona sede u fotelju, dohvati Crnu strelu, otvori je i udubi se u čitanje. – Oh bože – reče sama sebi – kako je ovo lepo. Zaboravila sam je taman toliko da mogu da uživam u novom čitanju. Sećam se samo da je bilo uzbudljivo. Zavlada tišina. Albert se vrati u kuhinju. Tjupens se zavali u naslon stolice. Vreme je prolazilo. Sklupčana u prilično pohabanoj fotelji gospođa Tomija Beresforda tražila je uživanja iz prošlosti posvećujući se čitanju Crne strele Roberta Luisa Stivensona. Vreme je u kuhinji takođe prolazilo. Albert se posvetio raznim manevrima oko šporeta. Napolju, neki automobil stiže pred kuću. Albert izađe na bočna vrata. – Da ga odvezem u garažu, gospodine? – Ne – reče Tomi. – Ja ću to da uradim. Pretpostavljam da si ti zauzet oko večere. Jesam li mnogo zakasnio?

– I niste, doista, gospodine, stigli ste skoro kad ste i rekli da ćete stići. Činjenica je da ste malo i poranili. – Je li? – učini Tomi pa se oslobodi automobila i onda uđe u kuhinju, trljajući ruke. – Hladno je napolju. Gde je Tjupens? – O, vaša supruga je gore s knjigama. – Šta, zar i dalje te bedne knjige? – Da. Mnogo ih je više danas sredila i vreme je uglavnom provela u čitanju. – Oh bože – reče Tomi. – U redu, Alberte. Šta imamo za večeru? – Filete lista s limunom. Odmah će biti gotovo. – U redu. Neka to bude za četvrt sata ili tu negde u svakom slučaju. Želim prvo da se operem. Gore, na poslednjem spratu, Tjupens je i dalje sedela u pomalo pohabanoj fotelji, zadubljena u čitanje Crne strele. Čelo joj je bilo lako namršteno. Beše naišla na nešto što joj se učini donekle čudnim fenomenom. Postojala je tu stvar koju je jedino mogla da nazove nekom vrstom smetnje. Ta stranica do koje je stigla... je li to 64. ili možda 65? Nije mogla da vidi... u svakom slučaju neko je podvukao pojedine reči na toj strani. Tjupens je poslednjih četvrt sata provela proučavajući tu pojavu. Nije mogla da razume zašto su reči podvučene. Nisu bile jedna iza druge te prema tome nisu mogle da budu citat koji bi neko iz knjige hteo da zapamti. Činilo se da su to reči izdvojene iz teksta i onda podvučene crvenim mastilom. Poluglasno stade da čita: „Mečem nije mogao da suzbije lak uzvik. Dik se iznenađeno trže i ispusti prozor iz prstiju. Svi su išli pešice, oslobađali mač i bodež u kanijama. Elis diže ruku. Beonjače mu zasvetleše. Pusti, veliko...“ Tjupens zavrte glavom. Nije imalo nikakvog smisla. Ništa od toga. Ona ode do stola gde je držala pribor za pisanje i uze nekoliko listova hartije koju im je nedavno poslao lokalni štampar da odaberu onu na kojoj žele da im bude otisnuta njihova nova adresa: Lovori. – Glupavo ime – reče Tjupens – ali ako stalno menjaš imena, onda ti se i pisma stalno gube. Zatim prepisa reči iz knjige na hartiju. Sad odjednom shvati ono što ranije nije mogla. – Ovo je već nešto drugo – reče Tjupens. I stade da traži slova na stranici.

– Tu si, znači – iznenada se javi Tomijev glas. – Večera samo što nije postavljena. Kako napreduješ s knjigama? – Ovo čudo je strašno zbunjujuće – reče Tjupens. – Užasno zbunjujuće. – Šta to? – Evo vidi, ovo je Stivensonova Crna strela, i htela sam da je pročitam ponovo, i počela sam. Sve je bilo u redu i onda iznenada... sve su stranice postale prilično nakaradne zbog toga što su mnoge reči podvučene crvenim mastilom. – O, u redu, ljudi to često čine – reče Tomi. – Pri tom ne mislim da se to čini samo crvenim mastilom, ali reči se podvlače. Znaš, nešto što hoćeš da zapamtiš, ili neki citat koji ti se svideo. Znaš šta hoću da kažem. – Znam ja šta ti hoćeš da kažeš – reče Tjupens. – Ali ovo nije ni nalik tome. Sem toga, ovde su u stvari podvlačena pojedina slova. – Kako to misliš: slova? – Dođi ovamo – reče mu Tjupens. Tomi priđe i sede na naslon za ruke fotelje. I stade da čita glasno: „Mečem nije mogao da suzbije laki uzvik i čak se i obojeni starter trže od iznenađenja i ispusti prozor iz svojih prstiju dva krupna momka na...“ ovo ne mogu da pročitam... „đule je bilo očekivani signal. Svi su išli pešice, zatezali otpuštali mač i bodež.“ Ovo je ludo – reče on. – Da – reče Tjupens. – Tako sam i ja mislila u početku. I bilo je ludo. Ali nije, Tomi. Zvuk klepetuša začu se iz prizemlja. – Večera je postavljena – reče Tomi. – Ne mari – reče Tjupens. – Prvo moram ovo da ti kažem. Kasnije možemo da razgovaramo o detaljima, ali ovo je nešto neverovatno. Ovo smesta moram da ti kažem. – Oh, u redu. Jesu li te opet spopale one tvoje maštarije? – Ne, nisu. Samo sam, vidiš, povadila slova. Evo, na ovoj strani, vidiš... M od „Mečem“, što je prva reč, M je podvučeno pa je onda u sledećih nekoliko reči podvučeno E. I te reči nisu jedna za drugom u knjizi. Prosto su izabrane zbog slova, mislim, pa su podvučene... podvučena su slova u njima... jer su im bila potrebna određena slova, pa je sledeće, vidiš, R iz „starter“ podvučeno, pa I i onda je tu Dž, O, R, D, A, N iz „očekivani“...

– Za ime sveta – reče Tomi – prestani. – Čekaj – reče Tjupens. – Moram da otkrijem šta je ovo. I sad vidiš, kad sam ispisala sve ovo, vidiš li ti šta je to? Mislim, ako izdvojiš ova slova i ispišeš ih redom kako se pojavljuju na listu hartije, vidiš li šta sam dobila od prvih? M... E.. .R... I. Ta su četiri slova bila podvučena prvo. – I šta tebi to znači? – Pa to znači „Meri“. – U redu – reče Tomi. – To znači Meri. Neko ko se zove Meri. Dete neko maštovite prirode, rekao bih, koje na ovaj način želi da stavi do znanja da je knjiga njena. Ljudi uvek ispisuju svoja imena na knjigama i slično. – U redu. Meri – reče Tjupens. – A sledeća reč koja se dobija kad se spoje podvučena slova je Dž... o... r... d... a... n. – Vidiš li? Meri Džordan – reče Tomi. – Sasvim prirodno. Sad joj znaš i ime i prezime. Ime joj je bilo Meri Džordan. – E pa ova knjiga nije pripadala njoj. Na početku je pisalo prilično smešnim rukopisom, nalik dečjem, „Aleksandar“, Aleksandar Parkinson, mislim. – Oh, u redu. Da li je to odista važno? – Razume se da je važno – reče Tjupens. – Ma hajde, mani se toga. Gladan sam. – Obuzdaj se – reče mu Tjupens. – Samo ću da ti pročitam ostatak pre no što je podvlačenje slova prestalo... ili je u svakom slučaju prestalo bar na sledeće četiri strane. Slova su pokupljena s najčudnijih mesta u rečima na raznim stranama. Reči ne idu jedna iza druge... u njima nema ničega što bi moglo nešto da znači... samo su slova iz njih važna. I sad slušaj. Dobili smo, dakle, M... e... r... i... Dž... o... r... d... a... n. To je u redu. A znaš li sad kako glase sledeće četiri reči sastavljene od podvučenih slova? N... i... j... e... u... m... r... l... a... p... r... i... r... o... d... n... o... m... s... m... r... ć... u. I šta je sad to? Evo: Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću. I šta sad kažeš? A sledeće dve rečenice koje sam sastavila na isti način glase ovako: Ubio je neko od nas. Mislim da znam ko je. To je sve. Ništa drugo nisam mogla da nađem. Ali i ovo je dovoljno uzbudljivo, zar ne? – Slušaj ovamo, Tjupens – reče Tomi – nemoj da ti se navrzu neke ovakve misli.

– Kako to misliš: da mi se navrzu ovakve misli? – Pa mislim da ne počneš opet da pleteš neku misteriju. – Pa za mene ovo jeste misterija – reče Tjupens. – Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću. Ubio je neko od nas. Mislim da znam ko je. Oh, Tomi, moraš reći da je ovo zaista zagonetka.

3. Poseta groblju

T

jupens! – pozva Tomi kad uđe u kuću. Odgovora nije bilo. Pomalo ozlojeđen, on ustrča uz stepenice i brzo krenu hodnikom na prvom spratu. I kako je žurio, noga mu skoro upade u rupu koja je zjapila na podu pa spremno opsova. – Još jedno delo nekog prokleto nemarnog električara – reče kivno. Pre neki dan je imao istu vrstu nevolje. Električari su stigli puni prijatnog optimizma i upadljive želje za radom pa krenuli na posao. „Fino napredujemo i nije nam ostalo još mnogo posla“, rekli su. „Vratićemo se danas posle podne.“ Ali se to popodne nisu vratili; Tomi baš i nije bio naročito iznenađen. Beše svikao sad već na opšte pravilo rada građevinskog, električarskog, gasnog i drugih esnafa. Dolazili su, trenirali efikasnost, davali optimistične izjave i odlazili da nešto donesu. I nisu se vraćali. Čovek bi onda okretao dobijene telefonske brojeve, ali je nekako uvek ispadalo da su to pogrešni brojevi. A ako i jesu bili pravi brojevi, pravi čovek baš tad nije bio na poslu u tom određenom ogranku firme koja god da je bila u pitanju. Sve što je čovek mogao da čini bilo je da pazi da ne ugane zglob, da ne propadne u rupu ili se obogalji na neki drugi način. A Tomi se daleko više plašio da se tako nešto ne desi Tjupens no što je strepeo za samog sebe. Imao je više iskustva od Tjupens u ovim stvarima. Tjupens je, pomisli, češće bila u opasnosti od polivanja vrelom vodom iz čajnika ili opekotina dobijenih majanjem oko šporeta i rerne. Ali gde je Tjupens sada? Pozva opet. – Tjupens! Tjupens! Brinuo se za Tjupens. Tjupens je bila od onih ljudi za koje moraš da brineš. Izlaziš iz kuće i uputiš joj roditeljski savet kako da se ponaša, i ona ti svečano obeća da će postupati tačno onako kako si je savetovao: Ne, neće da izlazi napolje osim da bi kupila četvrt kilograma putera, a to, je li, uopšte ne može da bude opasno, zar ne? – Može da bude opasno ako ti izađeš napolje da kupiš četvrt kilograma putera – rekao bi joj Tomi.

– Oh – odgovorila bi Tjupens – ne budi blesav. – Nisam blesav – rekao bi joj u takvoj prilici Tomi – samo sam mudar i pažljiv suprug koji vodi računa o nečemu što mu je inače najdraže što ima. Ne znam zašto je to tako... – Zato – rekla bi Tjupens – što sam ja šarmantna, zato što dobro izgledam, zato što sam dobar drugar i zato što se veoma brinem oko tebe. – To takođe može da bude tačno – govorio bi Tomi – ali ja mogu da ti dam još jedan spisak. – Taj mi se – odgovarala bi Tjupens – bojim se, ne bi svideo. Ne, sigurna sam da ne bi. Mislim da ti uvek imaš nekoliko spremnih pritužbi. Ali ne brini. Sve će biti u redu. Treba samo da me zovneš kad se budeš vratio kući, i biću tu. Ali gde je Tjupens sada? – Đavo mali – reče Tomi sam sebi. – Mora da je nekuda izašla. Uđe onda u sobu na spratu, gde ju je prethodni put našao. Pretpostavljao je da opet čita neku dečju knjigu. I opet se, verovatno, uzbuđuje oko nekih budalastih reči koje je neko budalasto dete podvuklo crvenim mastilom. Traga, možda, za Meri Džordan, ko god ona bila. Meri Džordan, koja nije umrla prirodnom smrću. Ali nije mogao da porekne da ga je i samog poruka koja je iz knjige izvučena ostavila u čudu. Ljudi koji su bili vlasnici ove kuće i koji su je prodali njima prezivali su se Džons. Oni kuću nisu imali dugo, možda samo tri ili četiri godine. Dete kome je pripadala ova knjiga Roberta Luisa Stivensona mora da ja tu stanovalo davno pre toga. U svakom slučaju, Tjupens nije bila tu u sobi. A nije bilo ni drugih novih knjiga koje bi, otvorene, svedočile da je pokazala zanimanje za njih. – Eh, pa gde bi, do đavola, mogla da bude? – promrsi Tomas. Siđe opet u prizemlje izvikujući joj ime jednom ili dva puta. Prouči jedan od čiviluka na zidu. Njenog mantila nije bilo. Znači da je izašla. Kuda je mogla da ode? I gde je Hanibal? Tomi podesi primenu glasnih žica i pozva Hanibala. – Hanibale... Hanibale... Hanidečko. Dođi, Hanibale. Nema Hanibala. Pa, u svakom slučaju, s njom je Hanibal, pomisli Tomi. Nije znao je li dobro ili loše što je Hanibal bio s Tjupens. Hanibal svakako neće dozvoliti da joj se ma šta rđavo desi. Pitanje je bilo može

li Hanibal da učini nekakvu štetu drugim ljudima? Umeo je prijateljski da se ponaša kad pođe u posetu drugim ljudima, ali ljudi koji bi želeli da posete Hanibala, da uđu u bilo koju kuću u kojoj on živi, uvek su u Hanibalovoj svesti bili krajnje sumnjivi. Bio je spreman po cenu vlastite kože da laje i ujeda ako to nađe za neophodno. U svakom slučaju, kuda su se svi izgubili? Izađe i prošeta malo uz i niz ulicu, ali ne vide ni traga ni glasa nekakvom malom crnom psu u društvu žene u svetlocrvenom mekintoš mantilu. Konačno se, prilično ljut, vrati natrag u kuću. Dočeka ga miris koji mu prilično probudi apetit. Brzo ode u kuhinju, gde se Tjupens okrete od peći i osmehnu mu se toplo. – Kasniš po običaju – reče mu. – Ovo je kaserol. Miriše mnogo dobro, zar ne? Začinila sam ih prilično neuobičajeno ovaj put. Bilo je nešto lekovitog bilja u bašti, barem se ja nadam da je to bilo lekovito bilje. – Ako nije lekovito bilje – reče Tomi – pretpostavljam da je onda smrtonosno velebilje, ili lišće pustikare koje se pretvara da je nešto drugo, a u stvari je zubačica. Gde si bila, za ime sveta? – Izvela sam Hanibala u šetnju. Hanibal u tom trenutku obznani i svoje prisustvo. Jurnu na Tomija i priredi mu tako snažnu dobrodošlicu da ga gotovo obori na zemlju. Hanibal beše mali crni pas veoma sjajne dlake sa zanimljivim žutomrkim mrljama na leđima i oba obraza. Bio je to mančesterski terijer veoma čistog pedigrea i sebe je doživljavao kao psa s više otmenosti i aristokratskog u sebi od bilo kog drugog psa koga bi sreo. – Oh, za ime sveta. Obišao sam celu kuću i ulicu. Gde ste bili? Vreme napolju i nije baš za šetnju. – Ne, u pravu si. Bilo je baš vlažno i maglovito. Ah... i ja sam prilično umorna, takođe. – Kuda ste išli? Niz ulicu do radnji? – Ne, danas se radnje ranije zatvaraju. Ne... O ne, išla sam samo do groblja. – Zvuči sumorno – reče Tomi. – A šta ti je trebalo da ideš na groblje? – Otišla sam da pogledam neke nadgrobne spomenike. – I dalje mi to zvuči prilično sumorno – reče Tomi. – Da li je bar Hanibal uživao?

– Pa, Hanibala sam morala da stavim na povodac. Bio je tamo neki crkvenjak koji je stalno izlazio iz crkve pa sam pomislila da mu se Hanibal neće svideti... pa, nikad se ne zna, Hanibalu je mogao on da se ne svidi, a ja nisam htela da ljudi steknu pogrešnu predstavu o nama onog časa kad nas prvi put vide. – A šta si to htela da nađeš na groblju? – Oh, da vidim kakve ljude su tamo sahranjivali. A ima mnogo sveta, hoću reći groblje je prepuno. I veoma je staro. Postoji još od hiljadu i osamstote, možda i koju godinu i pre toga, mada je nadgrobno kamenje ponegde veoma izlizano pa slabo šta može da se pročita. – I dalje mi nije jasno zašto si poželela da odeš na groblje. – Sprovodila sam moju istragu – reče Tjupens. – Kakvu istragu? – Želela sam da vidim ima li tamo nekih pokopanih Džordana. – Blagi bože – uzviknu Tomi. – Zar je moguće da te to još drži? Jesi li tražila...? – Pa, Meri Džordan jeste umrla. Mi znamo da jeste. Znamo zato što imamo knjigu koja kaže da nije umrla prirodnom smrću, ali je svejedno negde morala da bude sahranjena, zar ne? – Bez sumnje – reče Tomi – osim ako nije pokopana u ovoj bašti. – Mislim da je to malo verovatno – reče Tjupens – stoga što mislim da je ovaj dečak ili devojčica... razume se da je to bio dečak, pa ime mu je Aleksandar... bio prilično siguran da samo on zna da ona nije umrla prirodnom smrću. Ali ako je on bio jedina osoba koja je tako nešto zaključila ili koja je to otkrila... onda bih rekla da niko drugi nije. I zato mislim da je ona umrla i pokopana kako se to inače radi... – Zato što niko ništa nije posumnjao – reče Tomi. – Tako nešto, da. A ona je otrovana ili udarena po glavi, ili gurnuta s litice, ili ju je zgazio auto... o, ima još mnogo načina na koji neko može da bude smaknut, a koje mogu da smislim. – Siguran sam da možeš – reče Tomi. – Jedina dobra stvar kod tebe, Tjupens, jeste to što imaš dobro srce. I nikad ne bi mogla da pomisliš da bi neko mogao biti smaknut zabave radi. – Ali na groblju nije bilo Meri Džordan. Niti Džordana uopšte. – I to mora da te je razočaralo – reče Tomi. – Da li je ta stvar koju kuvaš već gotova? Jer ja sam prilično gladan. A miriše veoma

zamamno. – Taman je kako treba – reče Tjupens. – I možemo da jedemo čim opereš ruke.

4. Mnogo Parkinsonovih

M

nogo Parkinsonovih – reče Tjupens kad su seli da obeduju. – Još ih iz davnih vremena, ali je ipak zapanjujuće koliko ih ima. Stari, mladi i bračni parovi. Sve vrvi od Parkinsonovih. Ima i Kejpa, i Grifina, i Andervuda,2 i Ouvervuda.3 Zanimljivo da ovih poslednjih ima i jednih i drugih. – Imao sam prijatelja koji se zvao Džordž Andervud – reče Tomi. – Da, poznavala sam i ja Andervude, takođe. Ali ne i Ouvervudove. – Muško ili žensko? – upita Tomi. – Devojka je bila, mislim. Rouz Ouvervud. – Rouz Ouvervud4 – ponovi Tomi osluškujući zvuk tog imena. – Mislim da to nekako ne ide zajedno. – I onda dodade: – Moram da pozovem one električare posle ručka. Budi veoma pažljiva, Tjupens, inače ti se može desiti da ti noga upadne u rupu gore na spratu. – Onda bi to bila prirodna smrt, ili neprirodna smrt, sigurno jedna od te dve. – Ili smrt iz znatiželje – reče Tomi. – Znaš ono kako je radoznalost ubila mačku. – Zar ti nisi nimalo znatiželjan? – upita Tjupens. – Ne mogu da zamislim nijedan ovozemaljski razlog zbog koga bih bio znatiželjan. Šta imamo kao slatkiš? – Voćnu pitu prelivenu melasom. – E pa, Tjupens, moram reći da je ovo bio izvrstan obed. – Veoma mi je milo što ti se svidelo – reče Tjupens. – Kakav je ono paket tamo kod dvorišnih vrata? Je li to ono vino što smo poručili? – Lukovice – reče Tjupens. – To su lukovice. – Oh – reče Tomi. – Lukovice. – Lale – reče Tjupens. – Otići ću da porazgovaram sa starim Isakom o njima. – Gde nameravaš da ih zasadiš? – Mislila sam pored središnje staze u bašti. – Siroma’ stari momak, izgleda kao da će svakog časa pasti mrtav –

reče Tomi. – Uopšte nisi u pravu – reče Tjupens. – Neverovatno je tvrd, naš Isak. Otkrila sam, znaš, da su baštovani baš takvi. Ako su dobri baštovani, onda izgleda da su u naponu snage i pameti tek kad prevale osamdesetu, ali ako unajmiš snažnog, mladog čoveka od oko trideset pet godina koji izgleda promućurno i kaže ti: „Oduvek sam želeo da radim u bašti“, onda možeš da budeš sasvim siguran da ne vredi ničemu. Takvi su spremni jedino da pograbuljaju koji list tu i tamo, i za sve što zatražiš da ti urade oni kažu da nije pravo godišnje doba. A kako čovek nikad ne zna koje je pravo godišnje doba za neku stvar, bar ja ne znam, onda te, vidiš, oni uvek namagarče. Ali Isak je divan. On sve zna. – I Tjupens onda dodade: – U paketu mora da ima i nešto šafranike. E pa, idem da vidim. Danas je dan kad Isak dolazi, pa će da mi kaže sve što treba. – U redu – reče Tomi. – Izaći ću i ja kasnije da vam se pridružim. Tjupens i Isak se divno složiše. Lale su raspakovane, diskusija o tome gde će koji svet najviše doći do izražaja zaključena. Najpre o ranim lalama, od kojih se očekivalo da razgale srca krajem februara, onda je razmotreno pitanje papagajskih lala, pa nekih lala koje su se zvale, koliko je Tjupens uspela da razume, viridiflora, i koje će biti izvanredno lepe na svojim dugim drškama u mesecu maju i početkom juna. Kako su ove bile neke veoma zanimljive pastelne zelene boje, složili su se da ih zasade kao kolekciju u zasebnom delu bašte, gde su mogle da budu sečene i priređivane u zanimljive cvetne aranžmane u dnevnoj sobi, ili uz kratak prilazni put od glavne kapije do kuće, gde će moći da izazivaju zavist i ljubomoru posetilaca. Mogle bi čak i da podstaknu umetnička osećanja trgovaca koji isporučuju komadeške mesa i sanduke s bakalukom. U četiri sata Tjupens iznese na sto u kuhinji smeđi čajnik pun dobrog jakog čaja, stavi činiju punu kocki šećera do njega i pored toga i bokal mleka, pa pozva Isaka da se osveži pre no što ode. Onda krenu da potraži Tomija. Pretpostavljam da je zaspao negde, pomisli Tjupens dok je proveravala sobu za sobom. Bi joj drago kad vide da iz opasne rupe gore u hodniku viri jedna glava. – Sad je sve u redu, milostiva – reče joj električar – nema razloga da više strepite i budete obazrivi. Sve je sređeno. – I onda dodade da

počinje da radi na drugim delovima kuće sutra ujutru. – Zaista se nadam – reče Tjupens – da ćete stvarno i da dođete. – I dodade: – Jeste li negde videli gospodina Beresforda? – Ah, vašeg muža, mislite? Da, on je na gornjem spratu, mislim. Stalno ispušta neke stvari. Da, i to prilično teške stvari. Mora biti da su neke knjige, mislim. – Knjige! – reče Tjupens. – Ko bi to rekao! Električar se povuče u svoj lični podzemni svet ispod poda, a Tjupens pohita u potkrovlje koje beše preuređeno u biblioteku, u ovom trenutku posvećenu dečjim knjigama. Tomi je sedeo na poslednjem stepeniku. Nekoliko knjiga ležalo je oko njega, a na policama među knjigama bilo je nekoliko praznina. – Tu si znači – reče Tjupens. – A onoliko si se pretvarao da te ništa ne zanima. Vidi samo koliko si knjiga pregledao. I usput si razvrzao mnogo toga što sam ja onako uredno bila složila. – E pa žao mi je zbog toga – reče Tomi – ali sam, ovaj, mislio da malo pogledam po stvarima. – Jesi li našao još koju knjigu u kojoj je nešto ispodvlačeno crvenim mastilom? – Ne. Ništa više. – Baš šteta – reče Tjupens. – Ja mislim da je ono moralo biti Aleksandrovo delo, gospodina Aleksandra Parkinsona – reče Tomi. – Tačno – reče Tjupens. – Jednog od Parkinsonovih, od brojnih Parkinsonovih. – Pa mislim da je on morao biti prilično lenj dečak mada je, razume se, ceo taj posao oko podvlačenja i svega ostalog morao biti prilično dosadan. Ali nema više nijednog obaveštenja koje se odnosi na Džordanove – reče Tomi. – Ja sam pitala starog Isaka. On ovde poznaje mnogo sveta. Kaže da se ne seća nijednog Džordana. – Šta si naumila s tom mesinganom lampom koju si stavila kod ulaznih vrata? – upita Tomi kad siđoše u prizemlje. – Nosim je na prodaju kod Belog slona – reče Tjupens. – Zašto? – Oh, pa zato što je oduvek bila samo smetalo. Kupili smo je negde u inostranstvu, je li tako?

– Da, mora biti da smo bili ludi. Tebi se nikad nije sviđala. Govorila si da je mrziš. E pa, slažem se. I strahovito je teška takođe, veoma teška. – Ali gospođica Sanderson je bila ushićena kad sam joj rekla da mogu da je dobiju. Ponudila se da je sama odnese, ali sam ja rekla da ću im je prebaciti kolima. I danas je dan da se to uradi. – Odneću je ja ako želiš. – Ne, volela bih da idem ja. – U redu – reče Tomi. – Možda bi bilo bolje da pođem s tobom i pomognem ti da je izneseš. – O, mislim da ću da budem u stanju da lako nađem nekog ko će to da učini umesto mene – reče Tjupens. – Pa, možda hoćeš, a možda i ne. Nemoj slučajno sama da je dižeš. – U redu – reče Tjupens. – Ali imaš ti i još neki razlog zbog koga želiš da ideš, je li tako? – Pa, samo sam pomislila da bih volela malo da proćaskam s ljudima – reče Tjupens. – Nikad ne znam šta smeraš, Tjupens, ali znam kakav izraz imaš u očima kad nešto smeraš. – Ti izvedi Hanibala u šetnju – reče Tjupens. – Ja ne mogu da ga vodim kod Belog slona. Ne želim da rizikujem borbu pasa. – U redu. Jesi li za šetnju, Hanibale? Hanibal, kao što mu je običaj i bio, smesta odgovori potvrdno. Njegove potvrde i odbijanja bilo je prosto nemoguće ne shvatiti. Uvijao bi telo, vrteo repom, dizao jednu šapu, spuštao je i jako trljao glavu o Tomijevu nogu. – Još kako – beše očigledno da je govorio – a upravo za to ti i postojiš, mili robe moj. Idemo nas dvojica u lepu šetnju dole niz ulicu. Imaću šta da njuškam, nadam se. – Hajde onda – reče Tomi. – Poneću povodac za svaki slučaj, a ti nemoj da mi istrčavaš na ulicu kao prošli put. Jedan od onih užasno dugih kamiona s prikolicom skoro da ti je smrsio konce. Hanibal ga pogleda s izrazom kao da veli: „Ja sam uvek veoma fin pas koji čini tačno ono što mu se kaže.“ Lažna kakva je bila, ta izjava je uvek uspevala da obmane čak i te ljude koji su s Hanibalom bili najprisniji. Tomi unese mesinganu lampu u automobil gunđajući o tome

koliko je teška. Tjupens odveze automobil. Kad vide da je skrenula za ugao, Tomi zakači kaiš za Hanibalovu ogrlicu i povede ga niz ulicu. Onda skrene u sokak koji je vodio ka crkvi i oslobodi Hanibala jer je veoma malo vozila prolazilo tim putem. Hanibal se na privilegiji zahvali režanjem i njuškanjem raznog busenja trave koje je raslo po trotoaru blizu zida. Da je umeo da govori, jasno je da bi se sad moglo čuti kako kaže: „Zanosno! Bogato. Ovo je bio neki veliki pas. Mora da je ona alzaška zver.“ Tu lako zareža. „Ne volim alzašane. Ako vidim onoga što me jednom ujede, sveg ima da ga izujedam. Ah! Zamamno, zamamno. Veoma fina mala kuja bila je ovde. Da... da... voleo bih da je upoznam. Pitam se da li daleko stanuje. Voleo bih da sad izađe iz ove kuće. Čekaj da vidim.“ – Izlazi smesta iz te kapije – reče mu Tomi. – Ne ulazi u dvorište koje nije tvoje. Hanibal se pravio da ne čuje. – Hanibale! Hanibal udvostruči brzinu i skrenu za ugao kuće koji je vodio prema kuhinjskim vratima. – Hanibale! – viknu Tomi. – Čuješ li ti mene? „Da li te čujem, gospodaru? Zoveš li me ti to? O da, razume se.“ Oštar lavež iz kuhinje stiže mu do ušiju. Hanibal zdimi napolje da se pridruži Tomiju. I nastavi da se kreće koji centimetar iza Tomijevih peta. – Dobar si ti dečko – reče mu Tomi. „Ma sigurno je da sam dobar. Kad god treba da te odbranim odmah sam tu, ni pola koraka iza tebe.“ Stigoše do pobočnih vrata koja su vodila u crkveno dvorište. Hanibal, koji je imao neverovatnu sposobnost da menja svoju veličinu kad to zaželi, i umesto da izgleda kao pas ponešto širokih prsa i pomalo čak zaobljen, u tren oka bi se preobrazio u tanku crnu nit. I sad se provlačio kroz rešetke kapije bez imalo muke. – Vraćaj se ovamo, Hanibale – pozva ga Tomi. – Ne smeš da ideš tamo u crkveno dvorište. Hanibalov odgovor na to, ako bi ga uopšte i dao, bio bi: „Ja sam već u crkvenom dvorištu, gospodaru.“ Trčkarao je radosno crkvenim dvorištem s izgledom psa koji je pušten u posebno prijatnu baštu. – E baš si pogan pas! – reče Tomi.

On skide rezu s kapije, uđe u dvorište i dade se u ganjanje Hanibala s povocem u ruci. Hanibal je sad bio u udaljenom uglu dvorišta, i činilo se da daje sve od sebe u pokušaju da prodre i u crkvu, kroz donekle odškrinuta vrata. Tomi ga, međutim, stiže u poslednji čas i natače mu kaiš. Hanibal ga pogleda kao pas koji je jedva dočekao da mu baš to bude učinjeno. „Kaiš si mi stavio, nego šta. Znam ja da je pitanje prestiža. To svima stavlja do znanja da sam ja veoma dragocen pas.“ I on zavrte repom. Kako, izgleda, nije bilo nikog ko bi se usprotivio da Hanibal šeta crkvenim dvorištem sa svojim gospodarem, prikladno ograničenog kretanja kao što slučaj jeste bio, Tomi stade da luta unaokolo proveravajući, možda, istraživanje koje je Tjupens poduzela prethodnog dana. Pogleda prvo kameni spomenik postavljen manje-više iza malog sporednog ulaza u crkvu. Bio je, pomisli, verovatno jedan od najstarijih. Bilo ih je tu nekoliko, i na većini su datumi bili iz hiljadu osamstote godine. Bio je tu, međutim, jedan u koji Tomi osta najduže zagledan. – Čudno – reče on. – Prokleto čudno. Hanibal ga pogleda. On nije razumeo taj deo gospodarevog govora. Na nadgrobnom kamenu nije video ništa što bi moglo da zanima psa. I zato sede i upitno pogleda gore u svog gospodara.

5. Prodaja kod Belog slona

T

jupens je bila prijatno iznenađena kad je shvatila da je mesingana lampa, koju su ona i Tomi sad smatrali krajnje neprikladnom, naišla na izvanredno topao prijem. – Baš je veoma lepo od vas, gospođo Beresford, što ste nam doneli jednu ovako lepu stvar. Krajnje zanimljiva, krajnje zanimljiva. Pretpostavljam da stiže odnekud iz inostranstva, s nekog od vaših putovanja. – Da. Kupili smo je u Egiptu – reče Tjupens. U ovom trenutku, međutim, nakon osam do deset godina, nije bila uopšte sigurna gde je lampu zapravo kupila. Moglo bi biti da je u Damasku, pomisli, ali je isto tako moguće da je to bilo u Bagdadu ili Teheranu. Ali Egipat, pomisli, budući da je Egipat sad stalno bio na vestima, zvuči mnogo zanimljivije. Pored toga, lampa je i izgledala sasvim egipatski. Jasno je da, čak i ako je kupila u bilo kojoj drugoj zemlji, potiče iz perioda kada se kopirala umetnost Egipćana. – Istina je – reče ona – da je lampa prilično velika za našu kuću, pa sam mislila... – Oh, ja zaista mislim da bi trebalo da je prodamo žrebom – reče gospođica Litl. Gospođica Litl ovde je manje-više vodila glavnu reč. Njen lokalni nadimak bio je „Parohijska crpka“, uglavnom stoga što je ona bila veoma dobro obaveštena o svim stvarima koje su se dešavale u parohiji. Njeno prezime je, međutim, moglo da obmane. Bila je krupna žena zamašnih proporcija. Kršteno ime bilo joj Doroti, ali su je uvek zvali Doti. – Nadam se da dolazite na prodaju, gospođo Beresford? Tjupens požuri da je uveri da će doći. – Jedva čekam da nešto kupim – dodade pričljivo. – O, tako mi je milo što tako mislite. – Mislim da je ovo veoma dobra ideja – reče Tjupens. – Hoću da kažem, ova vaša ideja Belog slona, zato što je to... pa eto, istina je da ono što nekome predstavlja „belog slona“5 drugom je pravi biser.

– Ah, to ste tako lepo rekli. Moramo to da kažemo vikaru – reče gospođica Prajs-Ridli, koščata dama s mnogo zuba. – O da, sigurna sam da će ga to mnogo baš zabaviti. – Evo, ova posuda od papirmašea – reče Tjupens i diže dotičnu stvar. – O, zar doista mislite da bi to neko hteo da kupi? – Kupiću je ja ako još bude u ponudi kad sutra dođem ovamo – reče Tjupens. – Ali danas ima tako lepih plastičnih posuda koje mogu da se peru. – Plastiku ne volim mnogo – reče Tjupens. – Ovo ovde je veoma lepa posuda od papirmašea. Čvrsta je, a kad u nju stavite mnogo porcelana, sigurno je da se ništa neće polomiti. A evo ovde i jednog staromodnog otvarača za konzerve. Oni s glavom bika, kakvi se više nigde ne mogu videti. – O, ali s tom alatkom se stvarno morate pomučiti da nešto otvorite. Zar ne mislite da je lakše konzerve staviti na one električne naprave? Razgovor na ove teme nastavi se još neko vreme, a onda Tjupens upita ima li nešto u čemu bi ona mogla da pomogne. – Ah, draga gospođo Beresford, možda biste hteli da uredite tezgu za raritete. Sigurna sam da ste vi umetnička duša. – Umetnička duša uopšte nisam – reče Tjupens – ali volela bih da uredim tu tezgu. Morate da mi kažete ako negde budem pogrešila. – O zaista je lepo kad se neko javi da nam pomogne. I veoma nam je milo što smo vas upoznali, takođe. Pretpostavljam da ste se već sasvim odomaćili u kući. – I ja sam mislila da će do sada sve da bude sređeno – reče Tjupens – ali čini se da će doterivanje kuće da potraje. Strašne muke imamo s električarima, stolarima i tim svetom. Stalno nešto iznova moraju da popravljaju. Laka prepirka diže se među gospođama oko toga ko je gori: električari ili ljudi iz kompanije za gas. – Ljudi iz kompanije za gas su najgori – reče gospođica Litl bespogovorno – jer, vidite, oni dolaze ovamo čak iz Donjeg Stemforda. Električari imaju daleko kraći put iz Velbenka. Nailazak vikara promeni temu i njegove reči ohrabrenja i podstreka trudbenicama naiđoše na topao prijem. On takođe izrazi

veliko zadovoljstvo što ima priliku da sretne svoju novu parohijanku, gospođu Beresford. – Mi znamo sve o vama – reče on. – Oh, doista. I o vašem mužu. Veoma zanimljiv razgovor vodio sam pre neki dan o vama oboma. Imali ste veoma zanimljiv život. Usuđujem se da kažem da o njemu nije uputno govoriti, pa i neću. Mislim na vaše učešće u poslednjem ratu. Izvrsno ste se poneli i vi i vaš suprug. – O, molim vas, recite nam, vikaru – reče jedna od dama koja se odvoji od tezge na kojoj je ređala tegle s džemom. – Sve mi je rečeno u najstrožem poverenju – reče vikar. – Mislim da sam vas video gde šetate crkvenim dvorištem juče, gospođo Beresford. – Da – reče Tjupens. – Išla sam prvo da obiđem crkvu. Primetila sam da imate jedan ili dva veoma privlačna prozora. – Da, da, potiču čak iz četrnaestog veka. To jest potiče onaj iznad severnog dela crkvenog broda. Ali većina je, razume se, iz viktorijanskog doba. – Dok sam šetala crkvenim dvorištem – reče Tjupens – primetila sam da je tamo sahranjeno mnogo Parkinsonovih. – Da, da, odista jeste. U ovim krajevima je oduvek bilo mnogo Parkinsonovih, iako ih se ja, razume se, lično ne sećam, ali vi ih se, mislim, svakako sećate, gospođo Lapton. Gospođa Lapton, jedna starija dama koja se oslanjala na dva štapa, pokaza da joj prija što je pomenuo. – Da, da – reče ona. – Sećam se kad je gospođa Parkinson još bila živa... znate, stara gospođa Parkinson, ona gospođa Parkinson koja je živela u Menor hausu, bila je predivna stara dama. Predivna. – A bilo je i nekih Samersa i Čestertona. – Ah, vidim da ste se veoma dobro upoznali s našom lokalnom geografijom i prošlošću. – Čini mi se da sam čula nešto o Džordan... Eni ili Meri Džordan, ako sam dobro zapamtila. I Tjupens upitno pogleda po licima oko sebe. Ime Džordan kao da ne izazva neko posebno zanimanje. – Neko je imao kuvaricu koja se prezivala Džordan. Mislim gospođa Blekvel. Suzana Džordan se mislim zvala. Ostala je, mislim, samo šest meseci. Pokazala se kao nezadovoljavajućom na više

načina. – Je li to bilo vrlo davno? – Oh, ne. Pre otprilike osam ili deset godina. Sigurno ne pre toga. – Da li je onda bilo nekih Parkinsonovih koji su živeli ovde? – O ne. Svi oni su poumirali ili otišli davno pre toga. Jedan do njih se oženio sestrom od strica i otišao da živi u Keniji, čini mi se. – Pitam se – reče Tjupens koja uspe da se ne odvoji od gospođe Lapton, za koju je znala da je u nekakvoj vezi s lokalnom dečjom bolnicom – pitam se da li vam možda treba nešto dečjih knjiga. Stare su knjige, ali svejedno. Imam ih veoma mnogo jer sam ih dobila zajedno s nešto starog nameštaja koji smo kupili zajedno s našom novom kućom. – Pa to je veoma ljubazno od vas. Svakako jeste, gospođo Beresford. Razume se da mi već imamo neke veoma dobre knjige, znate, koje su nam poklonjene. Posebna izdanja za decu kakva se danas prave. Čoveku dođe prosto žao što su deca ranije bila primorana da čitaju sva ta stara izdanja. – Oh, zar odista tako mislite? – reče Tjupens. – Ja sam volela knjige koje sam imala kao dete. Mislim da sam ih volela više od svih drugih kasnije. Nikad neću da zaboravim kako sam čitala Ostrvo s blagom, pa onda Farmu kod četiri vetra gospođe Moulsvort, kao i neke knjige Stenlija Vejmena. Pogleda oko sebe upitno... i onda, pomirivši se sa sudbinom, pogleda sat na ruci, uzviknu kako je kasno, pa se oprosti i ode. Kad stiže kući, Tjupens ostavi automobil u garaži pa obiđe kuću da uđe na glavni ulaz. Vrata su bila otvorena i ona uđe. Albert se onda pojavi iz kuhinje da je pozdravi. – Da li biste voleli malo čaja, madam? Mora da ste veoma umorni. – Radije ne bih – reče Tjupens. – Pila sam čaj. Poslužili su me čajem dole u varoši. Uz to su imali veoma dobar kolač i veoma gadne zemičke. – Zemičke su teške za pravljenje. Skoro isto tako teške kao i krofne. Ah – on uzdahnu. – Ejmi je umela da pravi divne krofne. – Znam. Niko nije umeo da ih pravi kao ona – reče Tjupens. Ejmi je bila Albertova žena, pokojna sad već nekoliko godina. Po

Tjupensinom mišljenju, Ejmi je pravila predivnu pitu s voćem, ali nikad nije umela da napravi krofne. – Mislim da su krofne strašno teške za pravljenje – reče Tjupens. – Sama nikad nisam umela da ih napravim. – Pa to i jeste umetnost. – Gde je gospodin Beresford? Je li u šetnji? – O ne, gore je na spratu. U onoj sobi. Znate. Sobi za knjige, ili kako god vi izvoleli to da zovete. Ja i dalje, lično, ne mogu prestati to da zovem potkrovljem. – Šta radi on tamo gore? – upita Tjupens pomalo iznenađena. – Pa, još uvek razgleda knjige, mislim. Pretpostavljam da ih još ređa, stavlja ih pod konac, što biste vi rekli. – Ipak me to veoma iznenađuje – reče Tjupens. – Bio je veoma neprijatan prema nama u vezi s tim knjigama. – Eh, pa u redu – reče Albert. – Gospoda su takva, zar ne? Oni uglavnom vole velike knjige, je li tako? Nešto naučno što mogu, da izvinite, ozbiljno da zagrizu. – Idem gore da ga izvučem odande – reče Tjupens. – Gde je Hanibal? – Mislim da je gore sa svojim gazdom. Ali u tom trenutku Hanibal obznani svoje prisustvo. Pošto se prethodno žestoko i besno zalaja, što je smatrao neophodnim za svakog dobrog čuvara, on onda pravilno zaključi da se to njegova ljubljena gospodarica vratila, a ne da je došao neko da pokrade kašičice za čaj ili da napadne njegovog gospodara i gospodaricu. Strča niz stepenice uvijajući se, isplaženog ružičastog jezika i mahnito mašući repom. – Ah – reče Tjupens – milo ti je što vidiš svoju mamu? Hanibal reče da mu je veoma milo što vidi svoju mamu. I skoči na nju takvom silinom da je skoro obori na pod. – Lagano – reče Tjupens – lagano. Ne želiš valjda da me ubiješ? Hanibal jasno pokaza da jedino želi da je pojede zato što je toliko voli. – Gde je gospodar? Gde je tata? Je li na spratu? Hanibal shvati. Ustrča uz nekoliko stepenika pa stade i okrenu glavu da vidi da li ga Tjupens sledi. – E pa ovo nikad ne bih poverovala – reče Tjupens kad, pomalo

okraćalog daha, uđe u sobu za knjige i zatekne Tomija povrh merdevina gde vadi knjige sa polica i vraća ih na mesta. – Šta ti to radiš? Mislila sam da ćeš da vodiš Hanibala u šetnju. – I bili smo u šetnji – reče Tomi. – Išli smo u crkveno dvorište. – Zašto si, za ime sveta, vodio Hanibala u crkveno dvorište? Sigurna sam da oni ne vole da im tuda švrljaju psi. – Bio je na povocu – reče Tomi – a u svakom slučaju nisam ja njega tamo odveo. Odveo je on mene. Izgleda da mu se sviđa crkveno dvorište. – Nadam se da mu to nije priraslo srcu – reče Tjupens. – Ti znaš kakav je Hanibal. Voli rutinu. A ako stekne naviku da svakog dana ide u crkveno dvorište, bojim se da ćemo nas dvoje imati ozbiljan problem. – Veoma se inteligentno poneo u celoj toj stvari – reče Tomi. – Kad kažeš inteligentan, zapravo misliš da je bio samovoljan – reče Tjupens. Hanibal okrenu glavu pa priđe da protrlja njušku o list na njenoj nozi. – Govori ti – reče Tomi – da je on veoma pametan pas. Pametniji no što smo ti i ja zasad bili. – I šta time misliš da kažeš? – upita Tjupens. – Jesi li se lepo provela? – upita Tomi i time promeni temu. – Pa ne bih rekla da je to bio provod – reče Tjupens. – Svet je bio veoma ljubazan i fini prema meni, i mislim da ću uskoro prestati da ih brkam onoliko koliko to činim sada. Bilo je u početku strašno teško, znaš, zato što su ljudi prilično slični i nose istu vrstu odeće, pa isprva ne znaš ko je ko. Mislim, osim ako neko nije izuzetno lep ili ružan. A to na selu nije tako upadljivo, zar ne? – Govorim ti – reče Tomi – da smo Hanibal i ja bili veoma pametni. – Mislim da si rekao da je to bio samo Hanibal. Tomi pruži ruku i skide jednu knjigu sa police ispred sebe. – Silom odveden – primeti. – O da, još jedna knjiga Roberta Luisa Stivensona. Neko mora da je mnogo voleo dela Roberta Luisa Stivensona. Crna strela, Silom odveden, Katriona i mislim još dve. Aleksandar Parkinson ih je dobio na poklon od bake koja ga je mnogo volela, a jednu mu je poklonila i jedna širokogruda tetka. – Pa – reče Tjupens – i šta je s tim?

– A ja sam našao njegov grob – reče Tomi. – Šta si našao? – Pa, našao ga je Hanibal, u stvari. Nalazi se baš u onom uglu gde je mali bočni ulaz u crkvu. Mislim da je tu drugi ulaz u sakristiju, ili tako nešto. Nadgrobni spomenik je veoma zapušten, ali je tu. Imao je četrnaest godina kad je umro. Aleksandar Ričard Parkinson. Hanibal je tuda njuškao. Odvukao sam ga odatle i uspeo da pročitam natpis iako je veoma izbledeo. – Četrnaest – reče Tjupens. – Siroti dečko. – Da – reče Tomi – tužno je i... – Imaš nešto na umu – reče Tjupens. – Ne razumem. – Počeo sam sebi da postavljam pitanja. Mislim da si me zarazila, Tjupens. To je ono najgore kod tebe. Kad se ti za nešto zainteresuješ, onda se time ne baviš sama već uvek uvučeš još nekoga da o tome počne da mozga. – Nisam sigurna da znam šta time misliš – reče Tjupens. – Pitam se nije li sve to samo stvar uzroka i posledice – reče Tomi. – Šta hoćeš da kažeš, Tomi? – Počeo sam da se pitam zašto se Aleksandar Parkinson izložio takvom trudu, mada nema sumnje da je veoma uživao dok je to činio, da napravi neku vrstu šifre, šifrovanu poruku u knjizi. Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću. Pretpostavimo da je to istina. Pretpostavimo da Meri Džordan, ko god ona bila, nije umrla prirodnom smrću. Pa onda je, zar ne vidiš, sledeća stvar koja se dogodila bila da je umro Aleksandar Parkinson. – Ne misliš valjda... nije valjda... – Pa čovek ne može da se ne upita – reče Tomi. – I ja sam počeo da se pitam... imao je samo četrnaest godina. Na nadgrobnom spomeniku nije bilo pomena o tome od čega je umro. Mislim da se to na nadgrobne spomenike i ne stavlja. Tamo je bio samo tekst: „U tvom prisustvu je vascela radost.“ Tako nešto. Ali... može biti da je umro stoga što je znao nešto što je moglo biti opasno za nekog drugog. I tako je... tako je umro. – Misliš da je bio ubijen? Počeo si da uobražavaš stvari – reče Tjupens. – Pa, ti si to začela. Da uobražavaš stvari, ili da se pitaš. To je uglavnom ista stvar, zar ne?

– Pa nastavićemo da se pitamo šta se u stvari desilo, rekla bih – reče Tjupens – jer nećemo moći ništa da doznamo stoga što se sve desilo pre mnogo i mnogo i mnogo godina. Zgledaše se. – Otprilike u vreme kad smo mi pokušavali da istražimo slučaj Džejn Fin – reče Tomi. Zgledaše se opet; u mislima su se vraćali u prošlost.

6. Problemi

P

reseljenje se ponajpre smatra ugodnom vežbom u kojoj će radnici koje ste angažovali uživati, ali to ne ispadne uvek prema očekivanjima. Moraju biti započeti i uspostavljeni odnosi s električarima, zidarima, stolarima, molerima, majstorima za zidne tapete, snabdevačima frižidera, peći na gas, električnih aparata za domaćinstvo, majstorima koji presvlače nameštaj, zanatlijama koji prave zavese, ljudima koji kače zavese, onima koji postavljaju linoleume, onima koji isporučuju tepihe. Svaki dan ima ne samo zadatak određen za taj dan već i od četiri do dvanaest dodatnih posetilaca, onih koji se odavno očekuju ili onih davno zaboravljenih. Ali bilo je i trenutaka kada bi Tjupens uz uzdah olakšanja objavila da je nešto konačno završeno. – Stvarno mislim da je kuhinja sad skoro savršena – reče Tjupens. – Jedino što još ne mogu da nađem jeste prava posuda za brašno. – Oh – reče Tomi – da li je to toliko važno? – Pa jeste prilično važno. Mislim, brašno se veoma često kupuje, a prodaju ga u kesama od po tri kilograma koje ne možeš da staviš u posude koje mi ovde imamo. One su sve tako sićušne i fine. Znaš već, jedna ima na sebi divnu ružu a druga suncokret, a u njih stane ni pola kilograma nečega. To je tako glupavo. I onda, Tjupens iznese i druga zapažanja: – Lovori – reče ona. – Budalasto ime za kuću. Ne znam zašto su je nazvali Lovori. Ovde lovora nigde nema. Mogli su da je nazovu Platani, i bilo bi mnogo bolje. Platani su baš fino drveće. – Pre imena Lovori, kuća se zvala Dugi Skofild, kako mi je rečeno – reče Tomi. – To ime, čini se, takođe ništa ne znači – reče Tjupens. – Šta je to Skofild, i ko je tada u kući živeo? – Mislim da su Vedingtoni. – Čoveku se sve zbrka u glavi – reče Tjupens. – Vedingtoni, pa onda Džonsovi, ljudi koji su kuću prodali nama. A pre toga

Blekmorovi. A nekad, pretpostavljam, i Parkinsoni. Mnogo Parkinsonovih. Stalno nailazim na još Parkinsonovih. – Kako to misliš? – Pa eto, mislim da je to stoga što se stalno raspitujem – reče Tjupens. – Hoću da kažem, kad bih mogla da otkrijem nešto o Parkinsonovima, mogli bismo da se pobrinemo za naš... ovaj, pa za naš problem. – Čini se da danas svet sve tako zove. Problem Meri Džordan, je li tako? – Pa nije baš sve samo to. Tu je problem Parkinsonovih i problem Meri Džordan i mnogo drugih problema takođe. Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću, a onda je sledeća stvar u poruci bila: „Bio je to neko od nas“. E sad, znači li to neko iz porodice Parkinsonovih, ili znači samo neko ko je živeo u kući? Recimo da je bilo dvoje ili troje Parkinsonovih, pa i neki stariji Parkinsonovi, pa svet koji je u rodu s Parkinsonovima, ali se preziva drugačije, pa onda kućne pomoćnice, sobarice, kuvar i možda guvernanta ili dadilja ili možda – dobro, ne baš au pair6 devojka, to je bilo suviše davno za au pair devojku – ali „neko od nas“ mora značiti neko iz domaćinstva. Domaćinstva su onda bila veća nego danas. E pa, Meri Džordan je mogla da bude kućna pomoćnica, ili sobarica, ili možda čak i kuvarica. I zašto bi onda neko poželeo da ona umre, i to da ne umre prirodnom smrću? Mislim, neko je morao poželeti da ona umre inače bi njena smrt bila prirodna, zar ne?... Idem prekosutra na još jedno jutarnje kafenisanje – rekla je Tjupens. – Čini se da u poslednje vreme stalno ideš na ta jutarnja kafenisanja. – Pa to je veoma dobar način da upoznaš svoje susede i sve ljude koji žive u selu. Na kraju, nije ono mnogo veliko, ovo selo. A svet uvek priča o svojim tetkama ili o ljudima koje poznaje. Pokušaću opet nešto da doznam, i počeću od gospođe Grifin, koja je očigledno važna ličnost u komšiluku. Rekla bih da gvozdenom rukom vlada svima u selu. Znaš već. Plaši vikara i plaši doktora, i rekla bih da plaši i medicinsku sestru baš kao i sve ostale. – Zar ne bi više mogla da ti pomogne medicinska sestra? – Ne bih rekla. Ona je mrtva. Mislim, mrtva je ona koja je možda živela ovde u vreme kad i Parkinsonovi, a ova što je sad tu nije u

okrugu dugo. I ne pokazuje baš neko veliko zanimanje za mesto. Mislim da nikad nije znala nekog Parkinsona. – Voleo bih – reče Tomi očajnički – oh, kako bih voleo kad bismo mogli da zaboravimo sve Parkinsonove. – Onda ne bismo imali problem, je li to misliš? – Oh, bože – reče Tomi. – Opet problemi. – To je Beatris – reče Tjupens. – Šta je sad pa Beatris? – Ona koja je u upotrebu uvela taj izraz. U stvari, bila je to Elizabeta. Kućna pomoćnica koju smo imali pre Beatris. Stalno je dolazila kod mene i govorila: „Oh, madam, mogu li s vama da popričam koji minut. Vidite, imam taj problem.“ A onda je Beatris počela da dolazi četvrtkom da ispomaže i, pretpostavljam, mora da je to pokupila od Elizabete. I tako je i ona počela da ima probleme. Pa to je samo način da se nešto kaže... ali uvek to nazivaš problemom. – U redu – reče Tomi. – Prihvatićemo da je to tako. Ti imaš problem... Ja imam problem... Oboje imamo probleme. On uzdahnu, i udalji se. Tjupens polako pođe niz stepenice vrteći glavom. Hanibal joj priđe pun nade i stade da vrti repom i uvija se u nadi da će izvući neku milost. – Ne, Hanibale – reče mu Tjupens. – U šetnji si bio. Tvoja jutarnja šetnja je obavljena. Hanibal pokuša da joj stavi do znanja kako greši, te da on u šetnji nije bio. – Ti si najveći lažov među psima kojeg sam ikad upoznala – reče Tjupens. – Išao si s tatom u šetnju. Hanibal učini drugi pokušaj, nastojeći da različitim pozama pokaže da bi svaki pas morao dva puta dnevno da ide u šetnju samo kad bi imao vlasnika koji bi stvari bio u stanju da sagleda u tom svetlu. Razočaran u tim svojim nastojanjima, on strča niz stepenice i dade se u žestoko lajanje pretvarajući se da samo što nije ujeo devojku razbarušene kose koja je rukovala usisivačem. On nije voleo usisivač i zamerao je Tjupens duge razgovore s Beatris. – Oh, ne dajte mu da me ujede – zavapi Beatris. – Neće da te ujede – reče Tjupens. – Samo se pretvara da hoće. – Pa mislim da će jednog dana to stvarno da uradi – reče Beatris. –

Usput, madam, pitam se da li bih s vama mogla da porazgovaram na trenutak? – Oh – učini Tjupens – misliš... – E pa, vidite, madam, imam jedan problem. – I mislila sam da je tako – reče Tjupens. – Kakav problem? I usput, poznaješ li bilo koju porodicu ovde ili nekoga ko je ovde nekada živeo a preziva se Džordan. – Džordan, je li? Pa nisam baš sigurna. Bili su tu Džonsoni, razume se, i bili su... ah da, jedan od policajaca prezivao se Džonson. I jedan poštar. Džordž Džonson. On mi je bio prijatelj. – I ona se zakikota. – Zar nikad nisi čula za neku Meri Džordan koja je umrla? Beatris samo pokaza da je zabezeknuta... i nastavi sa svojim slučajem. – U vezi s ovim problemom, madam? – O da, tvojim problemom. – Nadam se da vam neće smetati što pitam, madam, ali dovedena sam u neugodan položaj, vidite, a ne volim... – Bilo bi dobro da mi to brzo kažeš – reče Tjupens. – Treba da izađem napolje na jutarnju kafu. – O da. Kod gospođe Barber, je li tako? – Tačno – reče Tjupens. – A sad mi reci kakav je to problem? – Pa, u pitanju je kaput. I zbilja lep kaput je to bio. Kod Simondsa, i ja sam ušla unutra i probala ga i veoma mi je dobro stajao i mnogo mi se svideo, jašta. Pa, bila je jedna sitna mrlja na donjem delu, odmah pored šava, ali nije mi se činilo da će to mnogo da smeta. U svakom slučaju, ovaj, to je... ovaj... – Da – reče Tjupens. – Šta se desilo? – Pa to mi je objasnilo zašto nije bio tako skup, vidite. I tako sam ga uzela. I sve je bilo u redu. Ali kad sam stigla kući, našla sam da na njemu ne stoji rečena cena od četiri funte, već šest. Pa, milostiva, ja ne volim da radim te stvari, ali šta sam drugo mogla? Otišla sam natrag u radnju i ponela kaput sa sobom... mislila sam, bolje je da ga vratim i objasnim, vidite, da nisam nameravala da ga uzmem po toj ceni i onda je, vidite, ta devojka koja mi ga je prodala... veoma fina je ta devojka, Gledis joj je ime, ali ne znam kako se preziva... u svakom slučaju ona se veoma uznemirila, jašta, i ja sam rekla: „Ma sve je u redu, ja ću da doplatim.“ A ona je rekla: „Ne, ne smete to da uradite jer je sve

proknjiženo.“ Vidite... vi shvatate šta hoću da kažem? – Da, mislim da shvatam šta hoćeš da kažeš – reče Tjupens. – I tako mi je ona rekla: „Oh, ne smete to da činite jer ću imati velike nevolje.“ – A zašto bi to njoj donelo nevolju? – Pa tako sam i ja mislila. Hoću da kažem, ovaj, prodat mi je kaput po manjoj ceni, a ja sam ga donela natrag, i ne vidim kako je to njoj moglo da stvori nevolju. Ona je rekla da bi, ako dođe do takvog nemara i ako ona ne primeti pravu etiketu pa mi naplati nižu cenu, sigurno dobila otkaz. – Oh, ne verujem da bi tako nešto trebalo da se desi – reče Tjupens. – Mislim da si sasvim ispravno postupila. Ne vidim šta si drugo mogla da uradiš. – Ovaj, ali eto, vidite. Digla je takvu gužvu i počela da plače i sve to, pa sam ja uzela kaput i opet otišla s njim, pa sad ne znam jesam li pokrala radnju, ili da li sam... zaista ne znam šta da radim. – Mislim – reče Tjupens – da sam isuviše stara da bih znala šta danas čovek treba da uradi jer je u radnjama sve tako čudno. Stvari koje se prodaju su čudne i sve je veoma zapetljano. Ali da sam na tvom mestu, a ti želiš nešto da doplatiš, ja bih novac dala toj kako li se zove... Gledis. Ona novac može da stavi u kasu ili da s njim nešto uradi. – Oh, pa ne znam baš da li bih volela da uradim tako nešto jer, vidite, ona bi mogla novac da zadrži. Hoću da kažem, ako zadrži novac, ovaj, mislim... ne bi joj to bilo teško, zar ne, onda bi ispalo da sam ja ukrala novac, a ja novac nikad ne bih ukrala. Mislim, onda bi Gledis bila ta koja ga je ukrala, zar ne, a ja mislim da ne mogu baš da joj verujem da to ne bi učinila. Oh, zaboga. – Da – reče Tjupens. – Život je veoma težak, zar ne? Veoma mi je žao, Beatris, ali zaista mislim da sama moraš da odlučiš šta ti je činiti. Ako ne možeš da veruješ tvojoj prijateljici... – O, nije mi ona baš prijateljica. Samo kupujem tamo. I s njom se uvek lepo ispričam. Ali, mislim, nije mi ona baš prijatelj, znate. Mislim da je imala neke neprilike na poslednjem mestu na kome je radila. Znate, pričalo se da je zadržavala novac od stvari koje je prodavala. – E pa u tom slučaju – reče Tjupens ponešto izgubivši strpljenje – ja ne bih uradila ništa. Odlučnost u njenom glasu ispolji se tako snažno da Hanibal priđe

da se posavetuju. On glasno lanu na Beatris i zalete se da skoči i ujede usisivač koga je smatrao jednim od svojih najvećih neprijatelja. „Ne verujem tom usisivaču“, kao da je govorio, „i voleo bih da ga malo ujedem.“ – Ma budi miran, Hanibale. Prestani da laješ. I ne ujedaj nikoga i ništa – reče mu Tjupens. – Strašno ću da zakasnim. Pojurila je iz kuće. – Problemi – reče Tjupens sama sebi dok je silazila niz brdo i išla Orčard roudom. Pitala se, kao i uvek kad bi tuda prolazila, da li je tu ikad bilo voćnjaka. Pored tolikih kuća koje su sad tu stajale to se činilo malo verovatnim. Gospođa Barber je primi s velikim zadovoljstvom. I ponudi je, kad su sele, eklerima koji su božanstveno izgledali. – O kako lepo izgledaju – reče Tjupens. – Jeste li ih kupili kod Beterbija? Beterbi je bio lokalna bakalnica. – O ne. Napravila ih je moja tetka. Ona je pravi majstor. Nema toga što ona ne ume da napravi. – Eklere baš i nije lako napraviti – reče Tjupens. – Ja nikad nisam uspela da ih napravim kako treba. – E pa za to morate imati naročitu vrstu brašna. Mislim da je to tajna uspeha za eklere. Dame su zatim pijuckale kafu i izmenjivale mišljenja o raznim teškoćama koje prate kuvanje. – Gospođa Boland je pričala o vama pre neki dan, gospođo Beresford. – O? – učini Tjupens. – Zaista? Boland? – Ona živi odmah do parohijskog doma. Njena porodica živi ovde veoma dugo. Pričala nam je kako je došla ovamo kao dete i ostala tu da živi. Radovala se tom dolasku. Kaže da je to stoga što je u bašti uvek bilo divnih ribizli. I divnih šljiva takođe. E danas se tako nešto više ne viđa, znate, te šljive. Ima nektarina i slično, ali pravih šljiva retko gde. Dame su zatim nastavile tu temu o voću neko vreme jer, je l’ te, više ništa nije imalo ukus kao ranije, kao nekad kad su one bile deca.

– Jedan moj deda s majčine strane imao je takve šljive – reče Tjupens. – O da. Je li to onaj što je bio kanonik kod Ančestera? Kanonik Henderson je nekad živeo ovde, sa sestrom, mislim. I tužna je priča o njima, veoma. Ona je jela kolač sa semenkama jednog dana, i jedna semenka joj je otišla pogrešnim putem. Zamislite tako nešto, pa je zagrcnula i grcala i grcala, i umrla je od toga. Oh bože, to je zaista veoma tužno, zar ne? – reče gospođa Barber. – Veoma tužno zaista. Jedan moj rođak se takođe zadavio. Komadom ovčetine. To veoma lako može da se desi, a bilo je i sveta koji je umro od štucanja zbog toga što nije mogao da prestane da štuca, znate. Prosto nisu znali staru rimu. „Štuc gore, štuc dole, štuc stani više more.“ Tri štuca i šolja vode siguran su lek da muka ode. I morate zadržavati dah dok sve to govorite.

7. Još problema

M

ogu li da govorim s vama na trenutak, milostiva? – Oh zaboga – reče Tjupens. – Nije valjda još problema? Silazila je niz stepenice iz odaje za knjige četkajući prašinu sa sebe jer je bila odevena u najbolji kostim koji je imala i kome je imala nameru da pridoda i šeširić s perom, pa da onda pođe na čaj na koji je pozvala nova prijateljica koju je upoznala na prodaji kod Belog slona. Baš i nije bio trenutak, osećala je, da sluša o daljim Beatrisinim teškoćama. – Ovaj, ne, ne, to u stvari i nije problem. To je nešto za šta sam mislila da bi trebalo da znate. – O – učini Tjupens koja je i dalje sumnjala da to mora biti neki problem vešto uvijen u nešto drugo, i zato veoma oprezno prista da čuje uz opomenu: – U velikoj sam žurbi jer treba da stignem na čaj. – Pa to je u vezi s nekim o kome ste se raspitivali, mislim. Ime je Meri Džordan, je li tako? Samo što su oni mislili da bi to mogla da bude Meri Džonson. Znate, bila je tu Belinda Džonson, koja je radila u pošti, ali je to bilo vrlo davno. – Da – reče Tjupens – a bio je tu i policajac koji se prezivao Džonson, kako mi je neko jednom rekao. – Da, ovaj, u svakom slučaju, ova moja prijateljica... Gvenda joj je ime... znate tu radnju, pošta je s jedne strane, a prodavnica koverata i dopisnica i drugih sitnica s druge, nešto porcelana takođe se tu prodaje pred Božić, znate... – Znam – reče Tjupens. – To se zove Kod gospođe Garison ili nešto slično tome. – Da, ali danas je u stvari ne drže Garisonovi. Sasvim se drugačije zovu. Ali, u svakom slučaju, ta moja prijateljica Gvenda pomislila je da bi vas moglo zanimati da ovo znate jer je, rekla je, čula za Meri Džordan koja je davno živela ovde. Veoma, veoma davno. Živela ovde, u ovoj kući, mislim. – O, znači živela je u Lovorima? – Pa, nije se kuća onda tako zvala. I Gvenda reče da je čula nešto o

njoj. I tako je pomislila da bi to moglo da vas zanima. Bila je neka prilično tužna priča o toj ženi, snašla je neka nesreća ili tako nešto. Umrla je u svakom slučaju. – Misliš, živela je ovde u ovoj kući kad je umrla? Je li bila član porodice? – Ne. Mislim da se porodica zvala Parker, tako neko prezime. Mnogo je Parkera ovde bilo, Parkera ili Parkinsona... tako nešto. Ja mislim da je ona samo stanovala ovde. Verujem da gospođa Grifin zna nešto o tome. Poznajete li gospođu Grifin? – O, veoma površno – reče Tjupens. – U stvari, tamo treba da idem na čaj danas posle podne. Razgovarala sam s njom pre neki dan na prodajnoj izložbi. Pre toga je nisam sretala. – Ona je veoma stara dama. Starija je nego što izgleda, ali mislim da ima veoma dobro pamćenje. Verujem da je jedan od Parkinsonovih sinova bio njeno kumče. – Kako mu je bilo kršteno ime? – O, mislim da je bilo Alek. Neko takvo ime. Alek ili Aleks. – Šta mu se desilo? Je li odrastao... otišao odavde... postao vojnik ili mornar ili tako nešto? – O ne. Umro je. O da, mislim da je sahranjen baš ovde. Bila je to jedna od onih stvari. Mislim od stvari o kojima ljudi onda nisu znali mnogo. Jedna do onih stvari s imenom kao da je čovek u pitanju. – Misliš kao nečija bolest? – Hočkinova bolest, ili tako nešto. Ne, bilo je to baš nekakvo pravo ime u pitanju. Ne znam ja, ali kažu da ti kad to dobiješ krv promeni boju ili tako nešto. Danas ti, verujem, izvade svu krv pa ti daju drugu, dobru krv ili tako nešto. Ali čak i tad obično umireš, kažu. Gospođa Bilings... iz poslastičarnice, znate... e ona je imala devojčicu koja je od toga umrla, a imala je samo sedam godina. Kažu da ih ta bolest kosi veoma mlade. – Leukemija? – O gle, čudo da znate. Da, tako se to zove, sigurna sam. Ali kažu danas da će jednog dana možda da pronađu lek za nju, znate. Baš ovako kako vas danas pelcuju i sve to da vas izleče od tifusa, ili šta god mu to bilo. – E pa – reče Tjupens – to je veoma zanimljivo. Siroti mali dečko. – O, nije on bio tako mlad. Bio je već negde u školi, mislim. Mora

da mu je bilo trinaest ili četrnaest godina. – Pa – reče Tjupens – sve je to ipak veoma tužno. – Zasta malo pa dodade: – Oh zaboga, već sam strašno zakasnila i moram da požurim. – Usuđujem se da vam kažem da bi gospođa Grifin mogla da vam kaže koju stvar. Pri tom ne mislim na stvari koje ona o sebi pamti, ali je dovedena ovamo još kao dete i čula je mnoge stvari i ponekad svetu mnogo priča o porodicama koje su nekad ovde živele. Neke od tih stvari su zaista skandalozne. Znate ono, kojekakva zbivanja, spletke i tako to. To je sve bilo u vreme koje su zvali edvardijansko ili viktorijansko. Ne znam koje. Znate. Rekla bih da je bilo viktorijansko jer je ona još bila živa, stara kraljica. Pa znači da je uistinu viktorijansko. A oni govore o tome kao o edvardijanskom i o nečem što se zove Marlboro haus skup. Neka vrsta visokog društva, je li tako? – Da – reče Tjupens – da. Visoko društvo. – I spletke – reče Beatris pomalo zaneseno. – Sva sila spletki – reče Tjupens. – Mlade devojke su radile ono što ne treba – reče Beatris, kojoj beše mrsko da se rastane od gospodarice baš onda kad je moglo biti rečeno nešto zanimljivo. – Ne – reče Tjupens – verujem da su devojke živele... pa, veoma pristojno i strogo, i udavale su se mlade, mada često za nekog iz visokog društva. – Oh bože – reče Beatris – baš im je bilo fino. Imale su mnogo fine odeće, pretpostavljam, i stalno išle na konjske trke i na igranke i na balove. – Da – reče Tjupens – bilo je mnogo balskih dvorana. – E pa, imala sam jednom jednu poznanicu, a njena baba je bila kućna pomoćnica u nekoj od tih otmenih kuća, znate, u koju su svi dolazili, pa i princ od Velsa... princ od Velsa je on bio tada, znate, posle je tek bio Edvard VII, taj isti... a pa i on je bio tamo i bio je veoma fini. Uvek je bio veoma fini prema slugama i svemu drugom. I kad je odlazila iz te kuće, uzela je komad sapuna kojim je on prao ruke i posle ga je uvek čuvala. Imala je običaj da ga ponekad pokazuje nama deci. – Bilo je to za vas sigurno veoma uzbudljivo – reče Tjupens. – Mora da su to bila veoma uzbudljiva vremena. Možda je on dolazio i ovamo u Lovore.

– Ne, mislim da nikad nisam čula tako nešto, a sigurno je da bih. Ne, ovde su živeli samo Parkinsonovi. Nije bilo grofica i markiza i lordova i dama. Parkinsonovi su se, verujem, bavili jedino trgovinom. Bili su veoma bogati, znate, i sve to, ali svejedno u trgovini nema ničeg uzbudljivog i zanosnog, zar ne? – Zavisi – reče Tjupens i onda dodade: – Mislim da bi trebalo da... – Da, najbolje bi bilo da požurite, milostiva. – Da. Pa hvala ti veoma mnogo i mislim da bi bilo bolje da na glavu stavim šešir. Kosa mi je sad užasno neuredna. – Pa jeste kad ste glavu gurali u onaj ugao gde je paučina. Očistiću je da vam se to više ne desi. Tjupens pohita dalje. – Aleksandar je trčao ovuda – reče sama sebi kad se udalji. – I to mnogo puta, rekla bih. I on je znao da je to bio „neko od njih“. Baš se pitam. Pitam se sad više no ikad.

8. Gospođa Grifin

Z

aista mi je veliko zadovoljstvo što ste vi i vaš suprug došli da živite ovde, gospođo Beresford – reče gospođa Grifin dok je sipala čaj u šolje. – Šećera? Mleko? I ona gurnu napred tanjir sa sendvičima, pa se Tjupens posluži. – To zaista mnogo znači, znate, kad vam u kraj u kome živite stignu susedi s kojima imate mnogo zajedničkog. Jeste li ikad ranije bili u ovom delu sveta? – Ne – reče Tjupens. – Nikad. Obilazili smo, znate, mnoge krajeve i razgledali svu silu kuća... od kojih su nam mnoge preporučivali agenti za nekretnine. Razume se, većina njih bila je zaista užasna. Jedna od kuća se zvala Puna šarma starog sveta. – Znam. Tačno znam šta mislite – reče gospođa Grifin. – „Šarm starog sveta“ obično znači da morate da stavite novi krov i da je vlaga u zidovima nesnosna. A „temeljno osavremenjena“... pa, čovek uvek zna šta tek to znači. Pune su naprava koje čoveku ničemu ne služe i obično je vidik s prozora više no bedan u tim jezivim zgradurinama. Ali su Lovori zaista šarmantna kuća. Pretpostavljam, međutim, da ste morali mnogo toga da uradite u njoj. Svako ko se tamo useljavao morao je to da čini. – Pretpostavljam da je mnogo raznog sveta živelo u njoj – reče Tjupens. – O da. Danas se izgleda niko ne zadržava dugo na jednom mestu, zar ne? Katbertsonovi su bili ovde, i Redlendovi, a pre njih Sejmurovi. A posle njih Džonsovi. – Mi smo se malo čudili zašto se kuća zove Lovori – reče Tjupens. – O, pa bilo je to od onih imena koja su ljudi voleli da nadevaju kućama. Razume se, ako se vratite dalje u prošlost, otprilike u doba Parkinsonovih, rekla bih da je onda bilo i lovora. Verovatno se oko staze, znate, uvijalo mnogo lovora, uključujući i one pegave. Ja nikad nisam volela pegavi lovor. – Tako je – reče Tjupens. – Slažem se s vama. Ni ja ih ne volim. Izgleda da je bilo mnogo tih Parkinsonovih.

– O da. Mislim da su oni u kući stanovali duže od svih drugih. – Izgleda da niko nije u stanju mnogo da kaže o njima. – Pa odavno su, vidite, oni živeli ovde, mila. I posle... ovaj, mislim posle... nevolje znate, bilo je nešto neraspoloženja prema njoj, pa nije čudo što su je prodali. – Izašla je na loš glas, je li tako? – upita Tjupens rešivši da ne propusti priliku. – Mislite li da se za kuću verovalo da je nehigijenska ili tako nešto? – O ne, nije kuća. Ne, zaista, nego ljudi. Razume se da je bilo... sramote, na neki način... bilo je to tokom Prvog rata. Niko nije mogao da poveruje u to. Moja baba je imala običaj da priča o tome, i govorila da je to u nekoj vezi s mornaričkim tajnama... o novoj podmornici. Bila je jedna devojka koja je živela tamo s Parkinsonovima za koju se pričalo da je bila do guše upetljana u sve to. – Da li je to bila Meri Džordan? – upita Tjupens. – Da. Da, sasvim ste u pravu. Posle toga su sumnjali da joj to nije bilo pravo ime. Mislim da je pre toga neko na nju poduže sumnjao. Dečko jeste, Aleksandar. Fini dečko. I veoma pronicljiv, takođe.

Knjiga druga

1. Pre mnogo vremena

T

jupens je birala čestitke za rođendan. Bilo je kišno popodne i prostorije pošte bile su skoro prazne. Ljudi su ubacivali pisma u poštansko sanduče napolju ili ulazili da na brzinu kupe poštanske marke. I onda se obično udaljavali da stignu do kuće što je pre moguće. To nije bilo jedno od onih popodneva kad svet u buljucima izlazi u kupovinu. U stvari, pomisli Tjupens, odabrala sam ovaj dan za svoje poslove baš kako treba. Gvenda, koju je iz Beatrisinog opisa uspela da prepozna bez mnogo muke, beše više no predusretljiva u tome da joj bude na usluzi. Gvenda je bila predstavnik odeljka u kome su, u zgradi pošte, mogle da se kupe razne sitnice za domaćinstvo. Jedna starija gospođa sede kose predstavljala je pak vladinu službu pošte njenog kraljevskog veličanstva. Gvenda, brbljiva devojka, uvek zainteresovana za pridošlice u mestu, bila je srećna među božićnim čestitkama, čestitkama za Dan sv. Trivuna, čestitkama za rođendane, čestitkama za svaku zgodu, beležnicama, kancelarijskim materijalom, raznim vrstama čokolade, sitnicama za domaćinstvo i ukrasnim porcelanskim figuricama. Ona i Tjupens već su bile kao stare prijateljice. – Tako mi je milo što je kuća opet naseljena. Princezina koliba, mislim. – Mislila sam da se ta kuća oduvek zvala Lovori. – O ne. Mislim da se nikad nije tako zvala. Kuće ovde često menjaju imena. Svet, znate, voli kućama da daje nova imena. – Da, sve izgleda ukazuje da je tako – reče Tjupens zamišljeno. – Čak smo i mi uspeli da smislimo jedno ili dva imena. Usput, Beatris mi reče da ste vi poznavali nekog ko je ovde stanovao po imenu Meri Džordan. – Nisam je poznavala, ali čula sam da je pominju. U ratu je to bilo, ali ne u ovom poslednjem. U onom koji je vođen odavno i u kome su korišćeni cepelini. – Sećam se da sam slušala o cepelinima – reče Tjupens. – Godine 1915. ili 1916... dolazili su iznad Londona.

– Sećam se da me je baka jednog dana vodila u armijsko skladište robe i da su sirene oglasile uzbunu. – Imali su običaj da preleću ponekad noću, zar ne? Rekla bih da je to svakako bilo zastrašujuće. – Pa ja ne mislim da je bilo tako strašno – reče Tjupens. – Svet se onda lako uzbuđivao. A nije bilo ni blizu tako zastrašujuće kao leteće bombe... iz ovog poslednjeg rata. Čovek je imao osećaj da ga prate gde god da krene. Skoro kao da te prate kad ideš ulicom, ili tako nekako. – Noći ste provodili u stanicama podzemne železnice, je li tako? Imala sam prijateljicu u Londonu. Ona je svaku noć provodila u stanici podzemne železnice. Mislim da je to bilo u Ulici Voren. Svako je tada izgleda imao neku svoju podzemnu stanicu. – Ja u poslednjem ratu nisam bila u Londonu – reče Tjupens. – Mislim da ne bih volela noći da provodim u podzemnim stanicama. – E pa ova moja prijateljica, Dženi joj beše ime, ona je prosto volela metro. Pričala je da je tamo bilo veoma zabavno. Znate, svako je imao svoj stepenik u podzemnoj. I to mesto uvek čeka baš tebe, i onda si mogao tu da donosiš sendviče i druge stvari i zabavljaš se s drugim svetom i vodiš duge razgovore. Ljudi uopšte nisu spavali po celu noć. Predivno, znate. I vozovi su išli po celu noć sve do zore. Pričala mi je da joj je veoma teško palo kad se rat završio pa je morala da se vrati kući, u kojoj joj je, posle svega, bilo strašno dosadno. – U svakom slučaju – reče Tjupens – 1914. godine nije bilo letećih bombi. Samo cepelina. Gvenda dotle očigledno beše izgubila svako zanimanje za cepeline. – A ja sam se raspitivala za osobu po imenu Meri Džordan – reče Tjupens. – Beatris mi reče da vi znate nešto o njoj. – Pa i ne znam baš mnogo... samo sam čula da se to ime pominje jednom ili dva puta, ali pre mnogo vremena. Ljupku zlaćanu kosu je ona imala, pričala mi je moja baka. I bila je Nemica... jedna od onih froulajns7 kako su ih zvali. Čuvala je decu... neka vrsta bolničarke. Radila je kod neke mornaričke porodice, a to je, mislim, bilo negde gore u Škotskoj. I posle je došla ovamo dole. Zaposlila se kod porodice Parks... ili Perkins. I imala jedan dan nedeljno slobodan, i odlazila u London, i tamo je običavala da odnosi te stvari, šta god da su bile. – Kakve stvari? – upita Tjupens. – Ne znam... niko o tome nije mnogo govorio. Stvari koje je ukrala,

pretpostavljam. – Da li su je uhvatili u krađi? – O ne, mislim da nisu. Počeli su samo da sumnjaju, ali se ona razbolela i umrla pre toga. – Od čega je umrla? Je li umrla ovde dole? Pretpostavljam da je otišla u bolnicu. – Ne... mislim da tada nije bilo bolnica u koje je moglo da se ide. Tada nije bilo zdravstvenog osiguranja. Neko mi je rekao da je to bila neka glupa greška koju je kuvarica načinila. Unela je u kuću lišće zubačice umesto spanaća... ili možda umesto zelene salate. Ne, mislim da je to bio neko drugi. Neko mi je rekao da je to u stvari bilo smrtonosno velebilje, ali ja u to ni za trenutak nisam poverovala jer svako zna šta je smrtonosno velebilje, zar ne, a u svakom slučaju to su bobice. I zato ja smatram i dalje da je to bilo lišće zubačice koje je greškom ubrano u bašti. Zubačica ima digokso ili neko ime kao dirke... nešto što zvuči kao prsti. U tom sastojku je nešto veoma smrtonosno... doktor je brzo stigao i učinio šta je mogao, ali mislim da je bilo kasno. – Da li je bilo mnogo ljudi u kući kad se to desilo? – O, bilo ih je mislim vrlo mnogo... da, jer je tu uvek bilo ljudi koji su dolazili u posetu da tu duže borave, kako sam čula, pa dece, znate, onih koji su dolazili samo za vikend, pa onda dadilja i guvernanta. Tu su mislim stalno bile i neke zabave. I moram da vam kažem da sve ovo ne znam ja lično. Ovo što vam pričam samo je ono što mi je baka pričala. A i stari gospodin Bodlikot priča o tome tu i tamo. Znate onaj stari baštovan koji ovde radi s vremena na vreme. On je tada tamo bio baštovan, pa su u početku okrivili njega što je poslao pogrešno lišće, ali nije on bio taj koji je to učinio. Bio je to neko ko je izašao iz kuće jer je želeo da pomogne, pa je nabrao lišće u bašti i odneo ga kuvaru. Znate, spanać i salata i takve stvari... ovaj... lako mogu da pobrkaju ljudi koji se u to ne razumeju. Mislim da su se kasnije u istrazi ili šta god da je tada sprovedeno izgovarali da je to bila greška koju je svako mogao da napravi stoga što spanać i lišće kiseljaka rastu blizu dirk... dirki ili kako li je već... vidite, tako da ja mislim kako su oni prosto nabrali pune ruke i jednog i drugog lišća, verovatno ih uopšte ne razdvojivši. U svakom slučaju, bilo je to sve jako tužno jer je ona, kako mi je baka rekla, bila veoma zgodna devojka sa zlaćanom kosom i sve to, znate.

– I kažete da je imala naviku da ide u London svake nedelje? Zbog toga je, prirodno, morala da ima i slobodan dan. – Da. Kažu da je tamo imala prijatelje. Bila je strankinja... baka je rekla da ima onih koji su čak govorili da je ona u stvari bila nemački špijun. – Pa je li bila? – Ne mislim da je bila. Gospoda su je očigledno veoma volela. Znate, mornarički oficiri i oni iz vojne baze Šelton takođe. Imala je, znate, jednog ili dvojicu prijatelja tamo. U vojnoj bazi. – Da li je stvarno bila špijun? – Ne bih rekla. Hoću da kažem, baka mi je rekla da je to ono što su ljudi pričali. I nije se to desilo u poslednjem ratu. Bilo je to godinama pre toga. – Čudno je – reče Tjupens – kako lako ljudi uspevaju da se zbune oko ratova. Poznavala sam jednog starog čoveka koji je imao poznanika koji je učestvovao u bici kod Vaterloa. – Zamislite. Davno pre 1914. godine. Ljudi su zapošljavali strane bolničarke... one koje su oslovljavane s mamzel isto kao i froulajns, šta god bilo to froulajn. A ona je bila veoma dobra s decom, pričala mi je baka. Svi su uvek bili zadovoljni njenim radom i vazda su je voleli. – To je valjda bilo kad je živela ovde, kad je živela u Lovorima, je li tako? – Tad se nije tako zvala... bar ja mislim da se nije tako zvala. Ona je živela s Parkinsonovima ili Perkinsima, tako neko ime – reče Gvenda. – Kao ono što mi danas zovemo au pair devojke. Stigla je iz onog mesta odakle potiču mesne paštete, znate, Fortnam i Mejson ih drže i prodaju... one skupocene paštete za zabave. Polunemačke su, polufrancuske, tako mi je neko jednom rekao. – Strazbur? – upita Tjupens. – Da, to je to ime. Imala je običaj da slika. Naslikala je jednu moju pratetku. Ispala je, kako je tetka Fani uvek govorila, previše stara na toj slici. Naslikala je i jednog od Parkinsonovih dečaka. Stara gospođa Grifin još ima tu sliku. Taj Parkinsonov dečko je, verujem, i otkrio nešto o njoj... baš taj, mislim, čiju je sliku napravila. Bio je, verujem, kumče gospođe Grifin. – Da to možda nije bio Aleksandar Parkinson? – Da, to je taj. Onaj što je sahranjen blizu crkve.

2. Upoznavanje s Matildom, Trulav i KK

T

jupens sledećeg jutra krenu u traganje za tim u selu opštepoznatim likom znanom obično kao stari Isak ili, u zvaničnim situacijama ako neko uspe toga da se seti, kao gospodin Bodlikot. Isak Bodlikot bio je jedan od lokalnih „likova“. Bio je lik pre svega zbog svojih godina... tvrdio je da ima devedeset (u šta niko nije verovao)... kao i zbog toga što je bio u stanju da obavi niz raznoraznih i čudnih popravki. Ako vaša nastojanja da dođete do vodoinstalatera ne urode plodom, odlazite starom Isaku... Bodlikotu. Svejedno da li je uopšte bio kvalifikovan za popravke koje je obavljao, gospodin Bodlikot se veoma dobro upoznao tokom dugih godina svog života sa svakom vrstom sanitarnog problema, bilo da su u pitanju kupatila, nevolje s bojlerima ili razni prateći električarski problemi. Naplaćivao je svoje usluge znatno povoljnije od pravog kvalifikovanog vodoinstalatera, a njegove opravke su često bile iznenađujuće uspešne. Mogao je da se bavi stolarijom, da kroti brave, da kači slike na zidove... prilično nahero ponekad... razumeo se u opruge zapuštenih fotelja. Glavni nedostatak poslovanja gospodina Bodlikota bila je njegova neutaživa navika da neprestano brblja, pri tom prilično nerazumljivo usled poteškoća koje je imao da svoju veštačku vilicu namesti kako treba, i time ono što izgovara učini razumljivim. Njegovo pamćenje kad su u pitanju nekadašnji stanovnici sela i okruga činilo se neograničenim. Teško je, u celini uzev, bilo zaključiti koliko je moglo biti i pouzdano. Gospodin Bodlikot nije bio od onih koji se ustručavaju da sebi pričine zadovoljstvo otkrivanjem nekih odista dobrih priča iz prošlosti. Ti maštoviti uzleti, predstavljani obično kao blesci sećanja, obično su započinjali istom vrstom izjave. – Bili biste iznenađeni, još kako, kad bih vam rekao ono što sam o tom i tom znao. Da zaista. Pa, znate, svi su mislili da sve znaju o tome, ali su grešili. Strašno su grešili. Bila je to najstarija sestra, znate. Da, baš tako. Delovala je kao tako fina devojka. A kasapinov pas im je svima otvorio oči. Pratio je do kuće, znate. Da. Samo što to nije bila njena rođena kuća, kao što biste mogli da pomislite. E pa ja bih mogao

da vam kažem mnogo više o tome. Tu je onda bila stara gospođa Etkins. Niko nije znao da ona drži revolver u kući, ali ja sam znao. Doznao sam to kad sam poslat da popravim njenog tolboja... tako su zvali one visoke škrinje, zar ne? Da. Tolboji. Da, baš tako. I, eto nje, sedamdeset pet joj je godina bilo, a u toj fioci, fioci tolboja kad sam otišao, znate, da popravim... šarke su otišle, brave takođe... e tu je bio revolver. Zamotan je bio s parom ženskih cipela. Broj trideset pet su bile. Ili, nisam siguran da nisu bile i broj trideset dva. Od belog satena. Za fina mala stopala. Cipele s venčanja njene prababe, rekla mi je. Možda. Ali neko je rekao da ih je jednom kupila u nekoj radnji s drangulijama, no u to nisam siguran. I tu je bio i revolver, umotan. Da. E pa, pričali su da ga je njen sin doneo natrag. Da ga je doneo kad se vratio iz Istočne Afrike. Bio je tamo tamo negde i pucao na slonove ili nešto te vrste. I kad se vratio kući doneo je sa sobom taj revolver. I znate li šta je stara dama imala običaj da radi? Sin ju je učio da puca. Sedela bi pored prozora u svojoj dnevnoj sobi, gledala napolje i, kad bi ljudi nailazili kroz njeno dvorište puteljkom ka kući, potezala je revolver i pucala u zemlju oko njih. Da. Na smrt ih je plašila, tako da su bežali glavom bez obzira. Govorila je da ne želi da iko ulazi kod nje i plaši ptice. Veoma je volela ptice ta stara dama. I zapamtite, nikad na ptice nije pucala. Ne, tako nešto joj nikad ne bi palo na pamet. A onda su tu i sve one priče o gospođi Lederbi. Zamalo je nisu izveli na sud. Da, bila je kleptomanka. I veoma vešta u tome, kažu. A bila je bogata kako neko samo može da bude. Pošto je ubedila gospodina Bodlikota da im promeni stakleni svetlarnik na plafonu u kupatilu, Tjupens se pitala može li na bilo koji način njegovu priču da usmeri na neko sećanje iz prošlosti koje bi Tomiju i njoj moglo biti od koristi da reše misteriju nekog skrivenog blaga u njihovoj kući ili zanimljive tajne o čijoj prirodi ništa nisu znali. Stari Isak Bodlikot nije imao ništa protiv da dođe i obavi popravku za nove stanare kuće. Jedno od zadovoljstava njegovog života bilo je da sreće što je moguće više pridošlica. Glavni događaji u njegovom životu bile su prilike u kojima je nailazio na ljude koji dotad još nisu bili čuli o njegovom izvrsnom pamćenju niti uživali u njegovim uspomenama. Oni koji su imali prilike da ih dobro upoznaju nisu ga često ohrabrivali da im te priče ponavlja. Ali nova publika! To je uvek bio prijatan doživljaj. To i pokazivanje čarobne zbirke veština koje je

uspevao da kombinuje u pružanju usluga zajednici u kojoj je živeo. Zadovoljstvo mu je bilo i da komentariše zatečeno stanje. – Prava je sreća što se stari Džo nije isekao. Celo lice je mogao da unakazi. – Da, tačno je. – Ima još dosta stakla na podu koje treba da bude počišćeno, milostiva. – Znam – reče Tjupens – još nismo imali vremena da to učinimo. – Ah, ali ne možete tako nemarno da se odnosite prema srči. Znate kakvo je staklo. I mali komadić može da vam donese sve muke ovog sveta. I da umrete od toga možete, jakako, ako vam prodre u krvni sud. Sećam se gospođice Lavinije Šotakomb. Nećete mi verovati... Tjupens sudbina gospođice Lavinije Šotakomb nije dovela u iskušenje. Čula je već da je pominju ostali lokalni ljudi. Imala je negde između sedamdeset i osamdeset godina, bila sasvim gluva i skoro slepa. – Pretpostavljam – reče Tjupens, umešavši se pre no što je Isakovo sećanje na Laviniju Šotakomb počelo da teče – da vi mora biti mnogo znate o raznim ljudima i o izuzetnim stvarima koje su se na ovom mestu desile u prošlosti. – Au, ovaj, nisam više tako mlad kao što sam nekad bio, znate. Imam preko osamdeset pet godina. Ima stvari, znate, koje ne zaboravljate. Ne. Ma kako davno da su se desile, nešto vas na to podseti, znate, i svega se setite. A ne biste verovali kakve bih sve stvari mogao da vam ispričam. – Pa stvarno je čudesno, zar ne – reče Tjupens – kad čovek pomisli koliko vi sigurno znate o mnogim izuzetnim ljudima. – Ah da, nikad kraja priči o ljudima, zar ne? O onima koji nisu ono što mislite da jesu i, ponekad, o stvarima za koje nikad ne biste poverovali da mogu biti povezane s njima. – Špijuni, pretpostavljam, ponekad – reče Tjupens – ili kriminalci. I pogleda ga puna nade... Stari Isak se saže i podiže komadić stakla. – Evo gledajte – reče on. – Kako biste se osećali kad bi vam se ovo zabilo u taban? Tjupens poče da oseća da zamena polomljenog staklenog svetlarnika u kupatilu neće mnogo pomoći u pogledu oživljavanja Isakovih malo uzbudljivijih sećanja na prošlost. Ona primeti da bi

malom takozvanom stakleniku podignutom uza zid kuće blizu prozora dnevne sobe takođe bila potrebna opravka i veliko ulaganje u stakla. Da li se isplati popravljati, ili bi bilo bolje srušiti ga? Isak pokaza da je veoma zadovoljan prebacivanjem na ovaj novi problem. Siđoše onda niz stepenice, obiđoše oko zgrade i zastaše ispred građevine o kojoj su razgovarali. – Ah, vi mislite na ovo ovde, zar ne? Tjupens reče da, mislila je baš na to. – Ka-ka – reče Isak. Tjupens ga pogleda. Dva slova abecede kao što su KK njoj ništa nisu značila. – Šta ste rekli? – Rekoh KK. Tako se ovo zvalo u vreme stare gospođe Loti Džons. – Oh. A zašto je ona to zvala KK? – Ne znam. Bila je to neka vrsta... neka vrsta imena, pretpostavljam, koje je nadevano objektima kao što je ovaj. Znate, pa nije ovo veliko. Veće kuće imale su prave velike staklene bašte. Znate ona mesta gde su gajili paprati u saksijama i sve te čudne biljke. – Da – reče Tjupens i sasvim se lako seti takvih stvari iz svog života. – A možete to sasvim lako da zovete i staklenikom, da. Ali ovo ovde je stara gospođa Džons imala običaj da zove KK. Ne znam zašto. – Jesu li držali paprati u saksijama u njemu? – Ne, nije za to bio korišćen. Ne. Deca su ga uglavnom koristila za svoje igračke. Pa, kad rekoh igračke, rekao bih da su sve još tu ako ih niko u međuvremenu nije izbacio napolje. Vidite, staklenik je upola srušen. Oni su ga samo malo poduprli, postavili deo krova nad njim i pretpostavljam da više niko neće da ga koristi. Ostavljali su tu polomljene igračke, ili stolice i takve stvari. Ali vidite, već su pre toga tu imali drvenog konjića za ljuljanje i Trulav u najdaljem uglu. – Možemo li da uđemo unutra? – upita Tjupens pokušavajući kroz malo čistiji deo jednog okna da zaviri unutra. – Mora biti da unutra ima mnogo čudnih stvari. – Eh, ovaj, pa bio je tu ključ – reče Isak. – Pretpostavljam da još visi na istom mestu. – A gde je isto mesto? – Ah, ima jedna šupa tu pozadi.

Odoše onda tamo pozadi jednim puteljkom. Šupa teško da je tako mogla da se nazove. Isak nogom otvori vrata na njoj, ukloni razne grane i grančice drveća, šutnu u stranu nešto trulih jabuka i, pomerivši jedan stari otirač za noge koji je visio na zidu, otkri tri ili četiri zarđala ključa koji su visili s eksera. – Lindopovi ključevi su ovi bili – reče on. – Taj je ovde živeo kao baštovan. Radio je kao korpar dok nije otišao u penziju. Nije vala valjao ničemu. Ako biste želeli da vidite unutrašnjost KK...? – O da – reče Tjupens puna nade. – Volela bih da vidim unutrašnjost KK. Kako vi to izgovarate? – Kako ja izgovaram: šta to? – Mislim KK. Jesu li to samo dva slova? – Ne. Mislim da to znači nešto drugo. Mislim da se sada sećam. KA-J, i onda još jedno K-A-I. Kej-kej, ili gotovo Kaj-kaj, kako su oni to izgovarali. Mislim da je to neka japanska reč. – Oh – učini Tjupens. – Da li su možda i neki Japanci živeli ovde? – O ne, ništa slično. Ne. Ta vrsta stranaca nije živela ovde. Nanošenje malo ulja, koje Isak naizgled hitro stvori i primeni, čarobno je delovalo na najzarđaliji od ključeva, koji se, umetnut u bravu na vratima, okrenu bez škripe i Tjupens u pratnji svog vodiča stupi unutra. – Eto sad ste tu – reče Isak ne pokazujući neko posebno zadovoljstvo predmetima koje tu zatekoše. – Sve samo odbačena starudija, zar ne? – Pa to je predivan drveni konjić, ljuljaška – reče Tjupens. – To je Makild, tako se zove – reče Isak. – Mak... ild? – ponovi Tjupens prilično sumnjičavo. – Da. To je neka vrsta ženskog imena. Bila je kraljica ova ili ona. Neko reče da je ona bila žena Vilijama Osvajača, ali ja mislim da su se oni samo hvalisali time. Američki je taj konj. Kum iz Amerike doneo je to nekom od dece. – Nekom od...? – Nekom od Besingtonove dece, mislim. Pre onih drugih. Ne znam. Pretpostavljam da je sve to sad zarđalo ovde. Matilda je bila zaista predivan konj čak i u ovom stanju zapuštenosti. Njena dužina je sasvim odgovarala dužini i visini svakog konja ili kobile koji danas mogu da se nađu. Samo nekoliko dlaka još

beše ostalo na mestu gde nekad mora da je bila bujna griva. Jedno uvo bilo je slomljeno. Konj nekad beše sive boje. Prednje noge bile su mu raširene baš kao i zadnje; rep beše kao pramenje. – Ovo ne liči ni na jednog konja za ljuljanje kakvog sam ja imala prilike ikad da vidim – reče Tjupens s mnogo zanimanja. – Ne, ne liči, zar ne? – reče Isak. – Drveni konji se, znate, ljuljaju, idu gore i dole, gore i dole. Ali ovaj ovde, vidite... on nekako đipa napred. Prvo to jednom čine prednje noge... opa... a onda to učine i zadnje. Baš fina akcija. E sad, kad bih se ja popeo na njega i pokazao vam... – Budite pažljivi – reče Tjupens. – Moglo bi... tu bi mogao da bude neki ekser ili tako nešto što bi vas moglo ubosti, a mogli biste i da padnete. – Ah. Jahao sam ja Matildu i sećam se, mada to mora da je bilo pre pedeset ili šezdeset godina. I još uvek je u dobrom stanju, znate. Još se nije raspala. I iznenadnim, neočekivanim, akrobatskim skokom on se nađe na Matildinim leđima. Konj đipi napred, onda đipi natrag. – Radi i dalje, vidite li? – Da, nije pokvaren – reče Tjupens. – Ah, kako su ga oni samo voleli, znate. Gospođica Dženi je imala običaj danima da ga jaše. – Ko je bila gospođica Dženi? – Kako molim, pa ona je bila najstarija, znate. Njoj je taj kum i poslao ovo. Poslao joj je i Trulav takođe. Tjupens ga upitno pogleda. Primedba, čini se, nije mogla da se odnosi ni na jedan predmet u Kej-keju. – Tako su oni to zvali, znate. Tog malog konjića i kolica što stoje tamo u uglu. Vozila se na njima niz brdo gospođica Pamela, još kako. Veoma je ozbiljna bila gospođica Pamela, još kako. Ispela bi se na vrh brda, sela unutra i stavila noge evo tu... vidite, bilo je predviđeno da tu budu pedale, ali nisu radile, i zato je ona odlazila na vrh brda i spuštala se odozgo, a noge koristila da koči. Često bi, međutim, završila u drveću. – To zvuči baš neugodno – reče Tjupens. – Mislim, kad se posle prizemljiš u drveće. – Eh, pa mogla je ona da se zaustavi i nešto pre toga. Ali je to

ozbiljno radila. Znala je satima to da radi... jednom sam je posmatrao tri ili četiri sata. Često sam ovde pravio leju s ružama, znate, i udešavao travnjak, pa sam mogao da je gledam kako se spušta. Nisam joj se obraćao jer nije volela da joj se neko obraća. Želela je da samo radi ono što je radila, ili što je mislila da radi. – A šta je ona mislila da radi? – upita Tjupens, koja naglo poče veoma da se zanima za gospođicu Pamelu, daleko više no za gospođicu Dženi. – Pa, ne znam. Imala je običaj ponekad da kaže da je princeza, znate, koja je u bekstvu, ili Meri, kraljica čega li ono... je l’ to bila Irska ili Škotska? – Meri, kraljica Škotske – reče Tjupens. – Da, tako je. Ona je otišla nekuda, ili je umakla. Otišla u zamak. Loh nešto, tako se zvao. Ali je to ime značilo samo voda. – Ah, sad shvatam. A Pamela je mislila da je Marija, kraljica Škotske, koja beži od svojih neprijatelja. – Tako je. I sprema se da se vrati u Englesku i preda na milost i nemilost kraljici Elizabeti, govorila je, ali ja mislim da kraljica Elizabeta nije bila mnogo milosrdna. – Pa – reče Tjupens dobro prikrivši razočaranje ako ga je i bilo – sve je to veoma zanimljivo. Rekoste li vi meni ko su bili svi ti ljudi? – O, to su bili Listerovi. – Jeste li poznavali Meri Džordan? – Ah, znam na koga mislite. Ne, ona je mislim bila malčice pre mog vremena. Vi mislite na onu špijunku Nemicu, je li tako? – Ovde izgleda svi znaju za nju – reče Tjupens. – Da, zvali su je Frou Lajn, ili tako nešto. Zvuči kao neka železnička pruga. – Da, zbilja – reče Tjupens. Isak se iznenada nasmeja. – Ha, ha, ha. Ali ako je bila železnička pruga, onda sigurno nije išla kud je trebalo. Zar ne? – I opet se nasmeja. – Izvrsna šala – reče mu Tjupens ljubazno. Isak se opet nasmeja. – Sad je vreme – reče on – da zasadite malo povrća. Znate, ako hoćete da postavljate pritke za pasulj, treba da ih stavite i pripremite sve za mahunarke. A šta kažete na malo salate? One od vrste Toma

Palčić? Predivna salata, sitna, ali krta kako se samo poželeti može. – Pretpostavljam da ste obavljali mnogo baštenskih poslova ovde. Ne mislim samo na ovu kuću, već na celu okolinu. – Ah da, raznim sam se poslovima bavio, znate. Nema kuće ovde u kojoj nisam bio. Neki od baštovana koje su ljudi ovde imali nisu valjali ama baš ničemu, pa sam obično dolazio da ispomažem tu i tamo. A ovde su jednom imali nezgodu, znate. Greška oko povrća. Bilo je to pre mog vremena... ali čuo sam za to. – Nešto u vezi s lišćem zubačice, je li tako? – reče Tjupens. – Eh, čudim se da ste to već čuli. I to je bilo pre mnogo vremena. Da, nekoliko njih se razbolelo zbog toga. Jedna osoba je umrla. Bar tako sam ja čuo. Ali to su bile samo glasine. Jedan moj stari drugar mi je to ispričao. – Mislim da je to bila Frou Lajn – reče Tjupens. – Šta, ta Frou Lajn je od toga umrla? Nikad to nisam čuo. – Pa, možda ja grešim – reče Tjupens i dodade: – Kako bi bilo da vi uzmete Trulav, ili kako god da se ova stvar zove, i odnesete ga na mesto na brdu odakle se to dete, Pamela, spuštalo nizbrdo... ako brdo još tamo stoji. – Pa razume se da brdo još stoji. Šta vi mislite? Travnato je još, ali mora da se pazi. Ne znam koliko je zarđao Trulav. Moraću prvo da ga malo očistim, šta mislite? – Svakako – reče Tjupens – a onda možete da razmislite o spisku povrća koje bismo mogli da zasadimo. – Pa dobro, ja ću paziti da ne posadite zubačicu i spanać jedno pored drugog. Ne bih voleo da čujem da vam se nešto desilo tek što ste se uselili u novu kuću. Fino je ovo mesto ako možete da potrošite malo novca na njegovo uređenje. – Mnogo vam hvala – reče Tjupens. – I pobrinuću se za taj tamo Trulav kako se ne bi polomio pod vama. Veoma je star, ali bili biste iznenađeni kako neke stare stvari još mogu dobro da rade. Čujte, pa eto pre neki dan je jedan moj rođak isterao napolje jedan stari bicikl. Nikad ne biste pomislili da tako nešto može da ide... niko ga nije vozio sigurno četrdeset godina. Ali je sasvim fino išao uz malo podmazivanja. Ah, čudo jedno šta malo ulja može da napravi.

3. Šest nemogućih stvari pre doručka

Š

ta za ime sveta... – reče Tomi. Svikao se već da Tjupens nalazi na najneobičnijim mestima kad se vrati kući, ali je ovom prilikom bio zapanjeniji no inače. U kući nije joj bilo ni traga ni glasa, mada je napolju kiša sitno rominjala. Palo mu je na pamet da je možda zaokupljena nečim u bašti, pa je izašao napolje da vidi nije li to slučaj. I tada je uzviknuo to: – Šta za ime sveta... – Zdravo, Tomi – reče mu Tjupens. – Vratio si se kući malo ranije no što sam te očekivala. – Kakva je to stvar? – Misliš Trulav? – Šta si rekla? – Rekla sam Trulav – reče Tjupens. – Tako se ovo zove. – Imaš li nameru da se provozaš u tome.... čini mi se da je premalen za tebe. – Pa razume se da jeste. To je u neku ruku dečja igračka... od onih stvari koje imaš kao dete pre no što počnu da ti čitaju bajke. – To ne može stvarno da ide? – pitao je Tomi. – Pa i ne baš – reče Tjupens – ali, vidiš, odneseš ga na vrh brda i onda to... pa, onda mu se točkovi okreću sami od sebe, vidiš, i pošto je nizbrdo, spuštaš se. – I skršiš se na kraju, pretpostavljam. Da li to nameravaš da uradiš? – Nikako – reče Tjupens. – Kočiš nogama. Da li bi voleo da ti pokažem kako se to izvodi? – Ne bih rekao – reče Tomi. – Kiša počinje da pada prilično jako. Samo sam želeo da znam zašto ti... pa, zašto to radiš. To, mislim, ne može biti baš veliko uživanje, zar ne? – U stvari – reče Tjupens – prilično je zastrašujuće. Ali, vidiš, samo sam želela da otkrijem i... – I stoga si ispitivala ovo drvo? Usput, koje je ovo drvo? Je li to ona vrsta čileanskog bora?

– Tačno – reče Tjupens. – Baš si se lepo pokazao što to znaš. – Razume se da znam – reče Tomi. – Znam mu i ono drugo ime, takođe. – Znam i ja – reče Tjupens. Zgledaše se. – Samo što sam ga sad u trenu zaboravio – reče Tomi. – Je li to arti... – Pa jeste nešto vrlo slično tome – reče Tjupens. – Mislim da je za sada i to dovoljno, a ti? – Šta radiš ti u svem tom igličastom lišću? – Pa evo šta je: ako stigneš u podnožje brda, mislim, ako ne koristiš noge kao kočnice na vreme, završavaš u ovom arti... ili šta god da je to. – Jesam li ja rekao arti...? Da se ovo ne zove urtikarija? Ne, to je kopriva. Oh, u redu – reče Tomi. – Svako ima pravo da se zabavlja kako hoće. – Samo sam obavljala malo istraživanje, znaš, u vezi s našim poslednjim problemom. – Tvojim problemom? Mojim problemom? Čijim problemom? – Ne znam. Našim problemom, nadam se. – Ali ne nekim od Beatrisinih problema, ili nečim tome sličnim? – O ne. Samo sam se upitala kakve još stvari mogu da se kriju u ovoj kući, pa sam izašla i pregledala mnogo igračaka koje su izgleda bile bačene u neku vrstu čudnog starog staklenika verovatno pre mnogo i mnogo godina, i onda tamo našla ovu stvar i Matildu, koja je konjić za ljuljanje s rupom u stomaku. – Rupom u stomaku? – Pa, da. Ljudi su, izgleda, imali običaj da tu guraju neke stvari. Deca... iz zabave... ali bilo je i mnogo uvelog starog lišća i prljavih papira i neobičnih otirača za noge i krpa, namašćenih stvari koje su se nekada koristile da se njima nešto čisti. – Hajde, idemo natrag u kuću – reče Tomi. – Pa, Tomi – reče Tjupens kad ispruži noge prema prijatnoj toplini vatre koju je u kaminu u dnevnoj sobi davno pre toga založila pred njegov povratak kući – hajde da čujemo tvoje vesti. Jesi li išao u galeriju hotela Ric da vidiš izložbu? – Ne. U stvari, nisam za to imao vremena.

– Kako to misliš: nisi imao vremena? Mislila sam da si samo zbog toga i išao. – Pa, čovek ne radi uvek stvari zbog kojih je izašao iz kuće. – Pa mora da si išao nekuda i radio nešto – reče Tjupens. – Našao sam novo mesto na koje mogu da parkiram automobil – reče Tomi. – To je uvek korisno – reče Tjupens. – A gde je to bilo? – Blizu Hunsloua. – Zašto si, za ime sveta, poželeo da ideš čak do Hunsloua? – Pa nisam u stvari išao u Hunslou. Tamo ima nekakav parking, i odande sam onda, znaš, išao metroom. – Znači metroom si išao do Londona? – Da. Da, to mi je izgledalo najlakše. – Deluješ mi kao da kriješ nešto – reče Tjupens. – Nemoj samo da mi kažeš da imam rivalku u Hunslou. – Ne – reče Tomi. – Trebalo bi da ti bude drago zbog onoga čime sam se bavio. – Oh. Jesi li mi kupovao neki poklon? – Ne. Ne – reče Tomi. – Bojim se da nisam. Nikad, u stvari, ne znam šta bih mogao da ti poklonim. – Pa ponekad umeš i da pogodiš šta mi godi – reče Tjupens puna nade. – Šta si ti to radio, Tomi, i zašto bi trebalo da mi bude drago zbog toga? – Zato što sam se i ja, takođe – reče Tomi – bavio istraživanjem. – Danas se svi bave istraživanjem – reče Tjupens. – Znaš, svi omladinci i omladinke i baš svaki mamin sin i njegova sestra danas se bave istraživanjima. Ne znam u stvari kakvim se istraživanjima danas bave, ali to, šta god da je, posle više nikad ne rade. Samo se bave istraživanjima i ludo se zabavljaju dok istražuju, pa su veoma zadovoljni sami sobom... hm, zaista ne znam šta rade posle. – Beti, naša usvojena ćerka, otišla je u Istočnu Afriku – reče Tomi. – Da li si se možda čula s njom skoro? – Da, tamo joj se mnogo sviđa... voli da čeprka po afričkim porodicama i da piše članke o njima. – Misliš li da te porodice cene njeno zanimanje? – upita Tomi. – Ne bih rekla – reče Tjupens. – U parohiji moga oca, sećam se, niko nije voleo okružne inspektore... svi su ih zvali Njuškala Parkeri.

– Tu si dotakla pravu stvar – reče Tomi. – Time si mi svakako ukazala na teškoće koje me očekuju u poduhvatu koji preduzimam, ili koji pokušavam da preduzmem. – Šta istražuješ? Nadam se da to nisu kosačice za travu. – Ne znam zašto pominješ kosačice za travu. – Zato što ih beskonačno dugo gledaš u katalozima – reče Tjupens. – Lud si za kosačicama za travu. – U ovoj našoj kući mi obavljamo istorijsko istraživanje o stvarima... zločinima i sličnom što se desilo pre šezdeset ili sedamdeset godina. – U svakom slučaju, hajde, reci mi nešto o svom istraživačkom projektu, Tomi. – Otišao sam u London – reče Tomi – i određene stvari stavio u pokret. – Ah – reče Tjupens. – Istraga? Istraga u pokretu. Na neki način i ja sam radila isto što i ti, samo što su nam metodi bili različiti. I vreme kojim sam se ja bavila seže vrlo davno. – Da li pod tim misliš da počinje stvarno da te zanima problem Meri Džordan? Tako znači danas ti stvari stavljaš na dnevni red – reče Tomi. – Znači to je sad uobličeno, je li tako? Misterija, ili slučaj Meri Džordan. – To je tako obično ime, uza sve. Ne može biti da joj je to bilo pravo ime ako je bila Nemica – reče Tjupens. – A rečeno je da je bila nemačka špijunka ili tako nešto, ali je isto tako, pretpostavljam, lako mogla biti i Engleskinja. – Mislim da je ta nemačka priča samo nekakva legenda. – Nastavi, Tomi. Pa ti mi ništa ne govoriš. – Pa, pokrenuo sam izvesne... izvesne... izvesne... – Prestani da ponavljaš to „izvesne“ – reče Tjupens. – Zaista ne uspevam da razumem. – Pa ponekad je veoma teško objasniti stvari – reče Tomi. – Ali ono što sam hteo da kažem jeste da postoje određeni načini da se čovek raspita. – Misliš: o stvarima iz prošlosti? – Da. Na neki način. Ima stvari, mislim, koje možeš da doznaš. Stvari iz kojih možeš da izvučeš obaveštenja. I to ne samo jahanjem starih igračaka i teranjem starih dama da se prisećaju, ili unakrsnim

ispitivanjem starog baštovana, koji će ti verovatno sve reći pogrešno, ili odlaskom u poštu i uznemiravanjem osoblja ispitivanjem tih devojaka da pričaju svoja sećanja na ono o čemu znaju samo iz priča svojih prababa. – Sve je to donelo i nešto dobra – reče Tjupens. – Isto tako će i ovo moje – reče Tomi. – Raspitivao si se? A kome si išao da postavljaš ta svoja pitanja? – Pa, nije to bilo baš tako, ali mora da se sećaš, Tjupens, da sam povremeno u životu bio u vezi s ljudima koji znaju kako da postupaju u ovakvim stvarima. Znaš, ima ljudi kojima platiš određenu sumu novca, pa oni za tvoj račun istražuju u određenim krugovima tako da je ono što dobiješ sasvim autentično. – A koja je to vrsta stvari? Koja su to mesta? – Pa eto, ima mnogo stvari. Da počnemo od toga što nekoga možeš da uposliš da proučava smrti, rođenja, brakove, takve stvari. – Oh, pretpostavljam da si ih poslao u Somerset haus. Ide li čovek tamo kad su u pitanju smrtni slučajevi isto kao i kad su venčanja? – I rođenja... ne mora čovek to sam da radi, možeš da pošalješ nekoga. I da tako nađeš kad je neko umro ili pročitaš nečiji testament, vidiš koja su venčanja obavljena u crkvama ili proučiš izvode iz knjige rođenih. Sve te stvari tamo mogu da se doznaju. – Jesi li potrošio mnogo novca? – upita Tjupens. – Mislila sam da ćemo pokušati da štedimo kad budemo isplatili troškove preseljenja ovamo. – Pa, kad se ima na umu zanimanje koje pokazuješ za ove probleme, smatram da je taj novac bio dobro uložen. – Pa jesi li otkrio nešto? – Ne ide to tako brzo. Moraš sačekati da istraga bude obavljena. I onda ako za tebe imaju neki odgovor... – Hoćeš reći da će onda da ti bane neko ko će da ti kaže kako je Meri Džordan rođena u Malom Šefildu Na Potoku, ili tako nekom mestu, pa da ti onda posle odeš tamo i dalje se raspituješ. Je l’ to tako ide? – Pa ne baš. Ima tu i popisa stanovništva, pa smrtovnica i uzroka smrti i, oh, zaista veoma mnogo možeš da doznaš o mnogim stvarima. – Pa – reče Tjupens – zvuči zanimljivo u svakom slučaju, što je svakako nešto.

– Tu su onda i dosijei u arhivama dnevnih listova, koje možeš da pročitaš i proučiš. – Tu misliš na reportaže i slično... o ubistvima i sudskim slučajevima? – Pa ne baš, ali čovek ostaje u vezi s određenim ljudima s vremena na vreme. Ljudima koji znaju stvari... čovek može da ih potraži... postavi koje pitanje... obnovi staro prijateljstvo. Kao u vreme kad smo imali privatnu detektivsku firmu u Londonu. Ima nekolicina ljudi, verujem, koji mogu da nam daju obaveštenja ili nam kažu kuda da idemo. Stvari zavise i od toga koga poznaješ. – Da – reče Tjupens. – To je živa istina. Znam to iz ličnog iskustva. – Naši metodi nisu isti – reče Tomi. – Mislim da su tvoji isto tako dobri kao i moji. Nikad neću da zaboravim dan kad sam ušao u taj pansion, ili šta god da je to bilo, Sans Suki. Prva stvar koju sam ugledao bila si ti gde sediš i pleteš i zoveš sebe gospođa Blenkinsop. – Sve zato što nisam primenila istraživanje, ili što nisam našla nikoga da to uradi umesto mene – reče Tjupens. – Ne – reče Tomi – ti si ušla u orman u sobi odmah do one u kojoj sam ja saslušavan na vrlo zanimljiv način, tako da si tačno doznala kuda me šalju i šta tamo treba da uradim pa si uspela tamo da stigneš prva. Prisluškivala si. Ni manje ni više. Što je krajnje nečasno. – I što je donelo krajnje zadovoljavajuće rezultate – reče Tjupens. – Da – reče Tomi. – Ti si izgleda pretplaćena na uspeh. Takve stvari tebi se prosto dešavaju. – Pa jednog dana ćemo da doznamo sve što ovde treba da se dozna, mada se sve desilo pre mnogo, mnogo godina. Ideja da je ovde negde skriveno nešto zaista važno, ili da je tako nešto u nečijem posedu, ili da je to sve nekako u vezi s ovom kućom ili da su ljudi koji su u njoj živeli bili po nečemu značajni... prosto nekako ne mogu da poverujem u to. Oh, u redu, znam šta treba da uradimo sledeće. – Šta to? – upita Tomi. – Veruj mi, šest nemogućih stvari pre doručka, razume se – reče Tjupens. – Sad je četvrt do jedanaest, i želim da idem u krevet. Umorna sam. Spava mi se i krajnje sam prljava stoga što sam se igrala sa svim tim prašnjavim, drevnim igračkama i stvarima. Rekla bih da ima još mnogo stvari u tom mestu koje su zvali... usput, zašto su to zvali Kej Kej?

– Ne znam. Da li se to uopšte tako izgovara? – Ne znam... Mislim da se izgovara k-a-j. A ne samo KK. – Zato što zvuči mnogo misterioznije? – Zvuči japanski – reče Tjupens, ali bez mnogo ubeđenja. – Ne znam zašto bi to tebi zvučalo kao japanski. Meni ne zvuči. Meni zvuči kao nešto što se jede. Neka vrsta pirinča, možda. – Idem u krevet, a pre toga ću da se operem temeljno i da nekako poskidam svu ovu paučinu. – Seti se – reče Tomi – šest nemogućih stvari pre doručka. – Očekujem da ću u tome biti bolja nego ti – reče Tjupens. – Ti si veoma neočekivana ponekad – reče Tomi. – Ti si češće u pravu od mene – reče Tjupens. – To ponekad može veoma da me najedi. Ali u redu. Ove stvari su nam poslate da nas stave na iskušenje. Ko je to imao običaj da nam govori? I to prilično često, pri tom. – Ne mari – reče Tomi. – Idi sad i speri prašinu prohujalih godina sa sebe. Je li Isak uopšte dobar baštovan? – On smatra da jeste – reče Tjupens. – Mogli bismo da eksperimentišemo s njim... – Na nesreću, mi sami o baštovanstvu ne znamo mnogo. Eto još jedan problem.

4. Ekspedicija na Trulav, Oksford i Kembridž

Š

est nemogućih stvari pre doručka, ma nemoj – reče Tjupens kad ispi šolju kafe i zamisli se da li da pojede prženo jaje koje je uz dva zamamna bubrega stajalo na tanjiru na komodi. – Doručak je daleko važniji od razmišljanja o nemogućim stvarima. Tomi je onaj koji je otišao da se bavi nemogućim stvarima. Istraživanjima, nije nego. Pitam se hoće li uopšte nešto doznati od svega toga. I ona prionu na prženo jaje i bubrege. – Baš je divota – reče Tjupens – dobiti za doručak nešto neuobičajeno. Dugo je već uspevala da sebe za doručak razgali kafom i sokom od pomorandže ili grejpfruta. Iako zadovoljavajući utoliko što je uspešno rešavao probleme s težinom, zadovoljstva takvog doručka nisu bila naročito cenjena. Već samom snagom svoje suprotnosti, topli tanjiri s jelom pobudili su želudačne sokove. – Mislim da su – reče Tjupens – ovako nekako Parkinsonovi doručkovali ovde. Pržena jaja, ili jaja sa slaninom možda... – poseže daleko u sećanje da se seti starih đakonija. – Da, možda, hladan tetreb pride, predivno! O da, sećam se, a i sâm zvuk kad se to izgovori deluje predivno! Razume se, deca su onda bila tako nevažna da su im ostavljali samo noge. Noge divljači su veoma dobre jer možeš da ih glođeš. – I ona zasta s poslednjim zalogajem bubrega u ustima. Veoma čudni zvuci stizali su kroz vrata. – Pitam se šta to može biti – reče Tjupens. – Zvuči kao koncert u kome su izvođači pogubili note. Zasta još malo s komadom tosta u šaci, pa diže pogled kad Albert uđe u odaju. – Šta se dešava, Alberte? – upita Tjupens. – Nemoj da mi kažeš da naš majstor nešto svira. Na harmonici ili nečem sličnom. – To je džentlmen koji je došao da sredi klavir – reče Albert. – Kako to misliš: da sredi klavir? Šta će da mu uradi? – Naštimovaće ga. Rekli ste mi da pozovem štimera.

– Blagi bože – uskliknu Tjupens – već si uspeo to da završiš. Divan si, Alberte. Albert pokaza da je zadovoljan, mada u isto vreme svestan činjenice da jeste divan zbog brzine kojom je obično mogao da obavi neverovatne zahteve koje su pred njega stavljali ponekad Tjupens, a ponekad i Tomi. – On kaže da je klaviru to očajnički potrebno – reče Albert. – Rekla bih i ja da je tako – reče Tjupens. Ona zatim ispi još malo kafe, koju sebi u međuvremenu beše dosula, pa izađe iz trpezarije i pređe u dnevnu sobu. Neki mladić je radio nešto oko velikog klavira otvorivši ga, tako da je svet mogao da vidi svu njegovu prostranu unutrašnjost. – Dobro jutro, gospođo – reče mladić. – Dobro jutro – reče Tjupens. – Veoma mi je drago što ste uspeli da dođete. – Ah, klaviru je preko potrebno štimovanje. – Da – reče Tjupens. – Znam. Vidite, tek smo se preselili ovamo, a za klavire nije dobro da se pomeraju i premeštaju iz kuće u kuću i slično. A i nije štimovan odavno. – I nije, to sam odmah mogao da vam kažem – reče mladić. I on kao dokaz pritisnu tri različite žice, dve vesele u durskom ključu i dve veoma melanholične u a-molu. – Lep instrument, gospođo, ako smem tako da kažem. – Da – reče Tjupens. – To je Erard. – Klavir kakav biste danas teško našli. – Prošao je kroz nekoliko iskušenja – reče Tjupens. – Preživeo je bombardovanje u Londonu. Tamo je naša kuća bila pogođena. Na sreću, mi smo bili odsutni, a kuća je samo spolja bila oštećena. – Da. Da, sve je unutra u redu. I nema potrebe da se mnogo šta doteruje. Razgovor se dalje nastavi u istom prijatnom tonu. Mladić odsvira uvodne taktove Šopenovog preludijuma i odatle pređe na „Na lepom plavom Dunavu“. Odmah zatim objavi da je s opravkama završio. – Ne treba ga zapuštati predugo – opomenu on Tjupens. – Voleo bih da dobijem priliku da ga ponovo isprobam pre no što prođe opet mnogo vremena, jer se ne zna baš tačno kad bi mogao... pa, ne znam kako bi trebalo da vam to kažem... da opet počne da preskače. Znate,

neka mala stvar koju niste primetili, a koja bi mogla da zasmeta. Rastaše se uz zajedničke pohvale muzici uopšte i klavirskoj muzici posebno, i to uz učtive pozdrave svojstvene paru ljudi koji se veoma slažu u mišljenju da je muzika životna radost. – Potrebno joj je mnogo opravki, rekao bih, ovoj kući – reče on ogledajući se oko sebe. – Pa, mislim da je bila pusta neko vreme pre no što smo se mi uselili. – O da. Veoma često je prelazila iz ruke u ruku, znate. – A ima i bogatu istoriju, zar ne – reče Tjupens. – Mislim na ljude koji su ovde živeli u prošlosti i na čudne stvari koje su se desile. – Ah, pretpostavljam da pričate o onom davnom vremenu. Ne znam je li to bilo u poslednjem ratu ili u onom pre njega. – Bilo je to nešto u vezi s mornaričkim tajnama ili tako nešto – reče Tjupens puna nade. – Moglo bi biti i tako. Bilo je mnogo priča kako sam čuo, ali lično razume se ne znam baš ništa o tome. – Pa to i jeste bilo pre vašeg vremena – reče Tjupens i s poštovanjem odmeri njegovo mladalačko držanje. Kad on ode, ona sede za klavir. – Sviraću „kišu na krovu“ – reče Tjupens kojoj sećanje na Šopena beše razbudilo taktove koje je mladić odsvirao. Onda udari po dirkama i stade da svira pratnju za pesmu i uskoro poče da mrmlja i reči pesme. Kud li mi se ljubav moja prava izgubila? Kud li je od mene otišla ljubav moja prava? Visoko u šumi ptice se dozivaju za videla. Kad li će meni da se vrati ljubav moja prava? – Sviram ovo pogrešno, rekla bih – reče Tjupens – ali je u svakom slučaju klavir sad u redu. O zaista je lepo što opet mogu da sviram na klaviru. „Kud li se ljubav moja prava izgubila“ promrmlja i onda dodade: – „Kad li će moja prava ljubav“... Trulav8 – reče Tjupens zamišljeno. – Prava ljubav? Da, ja o tome mislim kao da je možda neki znak. Bilo bi možda bolje da izađem napolje i nešto uradim u vezi s Trulavom. Ona nazu čvrste cipele i navuče pulover pa izađe napolje u baštu. Trulav beše gurnut, ali ne natrag u njegov pređašnji dom u KK, već u

praznu štalu. Tjupens ga izvuče napolje, odgura ga do na vrh travnate padine, brzo ga očisti od prašine i ono paučine što se još tvrdoglavo držalo na pojedinim mestima, sede na Trulav, stavi noge na pedale i podstače ga da se pokaže onoliko koliko može u skladu sa svojim godinama i dotrajalošću. – A sad, prava moja ljubavi – reče ona – kreni nizbrdo, i to ne mnogo brzo. Onda skloni noge s pedala i postavi ih u položaj iz koga će, ako se ukaže potreba, lako moći da počne da koči. Trulav nije bio sklon da ide mnogo brzo uprkos prednosti koju je imao time što ga je samo težina gurala nizbrdo. I pored toga, padina naprasno posta strmija. Trulav ubrza, Tjupens iskoristi svoja stopala kao kočnice prilično oštro, i ona i Trulav stigoše zajedno, upadljivo neudobno, u najbodljikaviji deo čileanskog bora u podnožju. – Ovo je bolelo – reče Tjupens i stade da se izvlači iz granja i iglica. Kad se konačno iskobeljala i očistila, osvrnu se da pogleda oko sebe. Beše došla do gustog dela žbunja koje je vodilo uzbrdo u suprotnom pravcu. Ovde je bilo žbunja rododendrona i hortenzije. Izgledaće veoma ljupko kasnije tokom godine, pomisli Tjupens. U ovom trenutku, nije bilo neke lepote u svemu tome. Bio je to prosto šibljak. I pored toga, njenom oku ne promače da je tu nekad bila staza koja je vodila između raznog žbunastog cveća i ukrasnog žbunja. Sve je sada, razume se, bilo veoma podivljalo i obraslo u korov ali je ipak lepo moglo da se uoči kuda je išla staza. Tjupens polomi granu ili dve, probi se kroz prvo žbunje i nekako uspe da krene uzbrdo. Staza je krivudala naviše. Bilo je jasno da je niko godinama nije čistio niti se njom kretao. – Pitam se kuda li vodi – reče Tjupens. – Mora da ima razloga za njeno postojanje. Možda i ima, pomisli, kad staza učini nekoliko naglih skretanja u suprotnim pravcima, praveći cikcak liniju i učinivši da Tjupens tačno shvati šta je Alisa u Zemlji Čuda mislila kad je rekla da se staza najednom otresala i menjala pravac. Ovde je sad bilo manje žbunja, bilo je tu sad i lovora, verovatno onog zbog koga je imanje dobilo ime, i tu je staza postala uska, kamenita, teška za hodanje i malo zatim se naglo završavala sa četiri mahovinom pokrivena stepenika. Stepenici su vodili do neke vrste niše načinjene od nečega što je nekad bio

metal, a što je kasnije zamenjeno bocama. Neka vrsta svetilišta i u njemu pijedestal, a na tom pijedestalu stajala je kamena statua dečaka s korpom na glavi. Tjupens zahvati sećanje. – Ovo je ona vrsta stvari s kojom lako možete da ustanovite datum nekog mesta – reče ona. – Veoma je slična onome što je tetka Sara imala u svojoj bašti. I kod nje je bilo mnogo lovora. I stade da se priseća tetka Sare, koju je povremeno posećivala kad je bila dete. Igrala se tada igre koja se zvala „rečni konji“. Za igru „četiri konja“ morao si da imaš obruč kod sebe. Tjupens je, sme da se kaže, u to vreme imala šest godina. Njen obruč je predstavljao konje. Bele konje s grivama i raskošnim repovima. U Tjupensinoj svesti ožive sećanje kako je terala obruč preko zelenog, prilično gustog komada travnjaka, pa oko leje zasađene visokom travom s njenim paperjastim srebrnastim glavama, i onda uz istu ovakvu vrstu staze do mesta gde je naslonjena na neke bukve stajala ista vrsta niše i u njoj figura i korpa. Tjupens bi, kad je gonila svoje konje na to mesto, uvek sa sobom donosila dar, dar koji bi stavljala u korpu na vrhu dečakove glave; u isto vreme bi rekla da je to ponuda i izgovarala želju. Želje su se, priseti se Tjupens, skoro uvek ispunjavale. – Ali je to – reče Tjupens i najednom sede na poslednji stepenik uz koji se ispela – ali je to, razume se, zato što sam varala. Mislim, uvek bih poželela nešto za šta sam skoro sigurno znala da će biti ispunjeno, i onda sam mogla da tvrdim da mi se želja ispunila i da je to stvarno bila mađija. Bilo je to pravo prinošenje žrtve pravom bogu iz prošlosti. Mada to u stvari i nije bio bog, bio je to samo debeljuškasti mali dečak. Eh u redu... ali je to bilo baš zabavno, kao i sve druge stvari koje izmišljaš i u koje veruješ i koje igraš kad si mali. Ona uzdahnu, siđe natrag niz stazu i ode do misteriozno nazvanog KK. KK je izgledao kao otpad. Kao i uvek. Matilda je i dalje izgledala zapušteno i zaboravljeno, ali dve nove stvari privukoše Tjupensino zanimanje. Bile su od porcelana... porcelanske saksije s figurama belih labudova uvijenih oko njih. Jedna beše tamnoplava, druga bledoplava. – O pa da – reče Tjupens – viđala sam ovakve stvari kad sam bila mala. Da, imali su običaj da ih drže na verandama. Mislim da ih je imala jedna moja tetka. Zvali smo ih Oksford i Kembridž. Ove ovde su skoro iste kao one. Mislim da su onda bile patke... ne, bili su labudovi

oko njih. A bila je tamo, kao i ovde, bila i neka čudna stvar na postolju, neka vrsta otvora u obliku slova „S“. Od one vrste stvari u koje možeš da stavljaš stvari. Da, mislim da ću dati Isaku da iznese ove bokore odavde i dobro ih izriba i opere, pa ćemo onda da ih stavimo u lođu ili lodžer, kako on ne propušta to da zove, mada meni veranda i dalje zvuči prirodnije. Stavićemo ih na to i uživaćemo u njima kad se prolepša vreme. I ona se okrete i potrča prema vratima. Nogom zakači Matildinu isturenu nogu... – O bože! – uzviknu Tjupens. – Gledaj samo šta sam sad učinila! Ono što je učinila bilo je da nogom zakači tamnoplavu porcelansku saksiju, koja se otkotrljala na pod i prsla na dva dela. – O bože – reče Tjupens – evo gde sam sad stvarno smrsila konce Oksfordu. Moraćemo da se zadovoljimo samo Kembridžom. Ne verujem da bih uspela opet da zalepim Oksford. Ti komadi se ne sastavljaju lako. I ona uzdahnu i upita se šta li Tomi radi. Tomi je sedeo i razmenjivao sećanja s nekim starim prijateljima. – Svet je danas u čudnom zamešateljstvu – reče pukovnik Etkinson. – Čujem da ste ti i tvoja, kako li joj beše ime, Prudens... ne, imao si nadimak za nju, Tjupens, tako je... da, čujem da ste otišli da živite na selo. Negde dole blizu Holoukeja. Pitam se šta te je odvelo onamo. Je li to bilo nešto posebno? – Pa našli smo prilično jeftino tu kuću – reče Tomi. – Ah. To je uvek prava sreća, zar ne? Kako se zove? Moraš mi dati svoju adresu. – Pa, mislimo da bismo je mogli nazvati Kedrova koliba, jer ima jedan vrlo lep kedar tamo. Njeno prvobitno ime bilo je Lovori, ali je to uglavnom zaostavština iz viktorijanskog doba. – Lovori. Lovori, Holoukej. Časne ti reči, šta si to naumio? Šta si ti to naumio? Tomi odmeri lice starijeg čoveka na kojem su se isticali beli brkovi. – Opet si na nekom tragu, zar ne? – reče pukovnik Etkinson. – Jesi li opet u službi svoje zemlje?

– O, previše sam ja star za tako nešto – reče Tomi. – Povukao sam se iz svih tih stvari. – Eh, bacio si me u nedoumicu. Možda si to samo tako rekao. A možda ti je rečeno da to kažeš. Na kraju, znaš, mnogo toga nikad nije otkriveno u vezi s celim tim poslom. – Kojim poslom? – upita Tomi. – Pa, očekujem da si čitao o tome, ili da si o tome čuo. Skandal Kardington. Znaš, došao je posle one druge stvari... kako-li-ih-zvaše pisma... i slučaja Emlin Džonson vezanog za podmornicu. – Oh – učini Tomi – čini mi se da se nejasno sećam toga. – Pa to u stvari i nije bilo baš o podmornici, ali je privuklo pažnju na čitav slučaj. I bila su tu ta pisma, vidiš. Što je celu stvar diglo na politički nivo. Da. Pisma. Da su bili u stanju da dođu do njih, sve bi bilo drugačije. Skrenulo bi pažnju na nekolicinu ljudi koji su tada držali najpoverljivije položaje u vladi. Prosto da se čovek zapanji kako se takve stvari dešavaju, zar ne? Znaš! Izdajnici među nama samima, uvek ljudi kojima se poklanja najveće poverenje, uvek izvrsni momci, uvek poslednji ljudi na koje bi neko mogao da posumnja... i sve vreme... pa, mnogo od svega toga nikad nije obelodanjeno. – I on namignu jednim okom. – Da nisi možda ti, dečko moj, poslat tamo dole da malo pogledaš unaokolo? – Šta da pogledam? – upita Tomi. – Pa ta tvoja kuća, Lovori, rekao si, je li tako? Bilo je svojevremeno nekih glupavih šala o Lovorima. I skrećem ti pažnju da su sve dobro prečešljali, mislim ljudi iz bezbednosnih službi. Mislili su da su negde u toj kući skriveni nekakvi valjani dokazi. Bilo je mišljenja da je sve to poslato u inostranstvo... Italija je pominjana... baš pre no što su se ljudi osvestili. Ali su drugi mislili da bi to još uvek moglo biti skriveno tamo negde u tom delu sveta. Znaš valjda, to je od onih mesta koja imaju podrume i kamene ploče i razne druge stvari. Ma hajde, Tomi, dečko moj, ja mislim da si ti opet na nekom tragu. – Uveravam te da se više ne bavim ničim sličnim. – Pa tako su ljudi i ranije o tebi mislili, ono kad si bio na onom drugom mestu. Na početku prošlog rata. Znaš, kad si gonio i uhvatio onog nemačkog momka. Njega i ženu s bolničkom knjigom u stihovima. Da. Oštroumno obavljen posao je to bio. A sad su te, možda, poslali na novi trag.

– Koješta – reče Tomi. – Izbaci takve ideje sebi iz glave. Sad sam samo stari penzioner. – Ti si lukavi stari pas. Kladim se da si bolji od mnogih ovih današnjih mlađih. Da. Sediš tamo i deluješ nevino, a ja stvarno očekujem, pa, čovek ne sme da ti postavlja pitanja. Ne sme da traži od tebe da odaješ državne tajne, je li tako? U svakom slučaju, vodi dobro računa o tvojoj gospođi. Ona je uvek bila spremna da se istrči previše. Za dlaku je uspela da se izvuče onomad u N i M danima. – Eh, pa – reče Tomi – mislim da Tjupens samo zanima opšta drevnost tog mesta. Ko je tamo živeo i gde. I slike starih ljudi koji su nekad živeli u kući kao i sve to ostalo. Eto to je zanima, i planiranje bašte. I to je sve što nas oboje danas zanima. Bašte. Bašte i katalozi s lukovicama i sve to ostalo. – Pa ja bih u to mogao da poverujem da su prohujale godine u kojima se ništa uzbudljivo nije desilo. Ali znam ja tebe, Beresforde, i znam i našu gospođu Beresford, takođe. Vas dvoje zajedno, vi ste divan par i kladim se da ćete nešto da iskopate. Kažem ti, da su ti papiri ikad ugledali svetlo dana, to bi se veoma, veoma snažno odrazilo na političkom frontu i bilo bi više od nekoliko ljudi koji time uopšte ne bi bili zadovoljni. Zaista ne bi. A ti ljudi koji ne bi bili zadovoljni smatrani su... stubovima čestitosti u to doba! Ali neki su ih smatrali opasnim. Zapamti to. Oni su opasni, a oni koji nisu opasni u vezi su s onima koji jesu. I zato budi pažljiv i pobrini se da i tvoja gospođa bude pažljiva. – Eh, stvarno – reče Tomi – ti i te tvoje ideje, prosto si me uzbudio. – Pa uzbuđuj se koliko ti je drago, ali pazi na gospođu Tjupens. Draga mi je Tjupens. Ona je fina devojka, uvek je bila, a i sada jeste. – Devojka teško da jeste – reče Tomi. – E ne govori tako o svojoj ženi. Ne stiči takvu naviku. Jedna u hiljadu je ta tvoja žena. Ali veoma žalim onoga na koga se ustremi da mu smrsi konce. Verovatno je u lovu i danas. – Mislim da nije. Verovatnije je da je otišla na čaj kod neke stare dame. – Eh u redu. Starije dame ponekad mogu da ti daju korisne informacije. Starije dame i deca od pet godina. Najneobičniji ljudi ponekad ti izađu s istinom koju niko ne bi mogao da nasluti. Mogao bih da ti ispričam stvari...

– Siguran sam da bi mogao, pukovniče. – Eh u redu. Čovek ne treba da odaje tajne. I pukovnik Etkinson zavrte glavom. U povratku kući Tomi je zurio kroz prozor vagona i posmatrao seoske pejzaže koji su, čini se, brzo nestajali pred raspomamljenom gradnjom. – Pitam se – reče sam sebi. – Zaista sam u nedoumici. Ovaj stari momak s kojim sam razgovarao oduvek je bio veoma dobro upućen u stvari. Znao stvari. Ali šta sad tu može da bude i šta bi sad tu moglo da bude važno? Sve se to desilo u prošlosti... mislim ne može biti ničega, ničega što je moglo da zaostane od rata. Danas više ne. – A onda se zamisli. Na delu su nove ideje... ideje zajedničkog tržišta. Negde su, mada o tome radije nije hteo da misli, postojali unuci, sinovci, nove generacije... mlađi članovi porodica koje su uvek nešto značile, koje su mogle da sprovode svoje ideje, imale položaje s kojih su mogle da šire uticaj, porodice moćne stoga što su im se članovi rađali na položajima moći, i ako bilo kojim slučajem nisu bile odane, bile su ranjive, moglo bi da im se pristupi, mogle bi biti navedene da veruju u novo uređenje ili u staro nanovo oživljeno, kako god čovek o tome želeo da misli. Engleska je bila u čudnom stanju, bila je druga država od one kakva je nekad bila. Ili je sve što se događa oduvek bilo u istoj državi? Da li je oduvek ispod glatke površine bilo crnog blata? Voda sigurno nije bila bistra dole do šljunka, dole do školjki, koje leže na morskom dnu. Nešto se pomeralo, negde se vuklo nešto ljigavo, nešto što je moralo da bude otkriveno, potisnuto. Ali sigurno ne... sigurno ne u mestu kao što je Holoukej. Ako tako nešto igde uopšte postoji, onda je Holukej baš to mesto od boga zaboravljeno. Osnovano je kao ribarsko mesto, a onda preraslo u englesku Rivijeru... sad samo letnje odmaralište koje se puni jedino u avgustu. Većina ljudi danas više vole paket aranžmane za inostranstvo. – Pa – reče Tjupens kad posle večere iz trpezarije pređe u dnevnu sobu da popije kafu – je li ti bilo prijatno, ili si se dosađivao? Kako su svi ti stari momci? – O, baš kao i svi stari momci – reče Tomi. – Kako si ti prošla s tvojom starom damom?

– O bio nam je majstor za štimovanje klavira – reče Tjupens – a popodne je padala kiša, tako da je nisam videla. Baš šteta, stara dama je mogla da mi ispriča neke zanimljive stvari. – Moj stari momak se potrudio da baš to učini – reče Tomi. – Bio sam zaista iznenađen. Šta ti misliš o ovom mestu, ali iskreno, Tjupens? – Misliš li na kuću? – Ne, nisam mislio na kuću. Mislio sam na Holoukej. – Pa, mislim da je fino mestašce. – Šta podrazumevaš pod tim fino? – Pa, to je uistinu dobra reč. Reč koju čovek obično prezre, ali ja ne vidim zašto bi neko to činio. Rekla bih da je neko mesto fino zato što se u njemu ne dešavaju stvari, i ti i ne želiš da se dešavaju. Milo ti je što se ne dešavaju. – O, to je zbog naših godina, pretpostavljam. – Ne, ja ne mislim da je to zbog toga. To je stoga što je lepo da znaš da postoje mesta u kojima se ništa ne dešava. Mada moram reći da se danas nešto zamalo dogodilo. – Kako to misliš: zamalo dogodilo? Jesi li opet radila nešto budalasto, Tjupens? – Ne, razume se da nisam. – Pa šta si onda time htela da kažeš? – Htela sam da kažem da se jedno od okana na plafonu staklenika, znaš ono što je podrhtavalo pre neki dan, otkačilo. Zamalo mi je palo pravo na glavu. Staklo je moglo da me iseče na komade. – Pa ne izgleda kao da te je iseklo na komade – reče Tomi kad je dobro odmeri. – Ne. Imala sam sreću. Ali me je svejedno dobro isprepadalo. – O, pozvaćemo onog starog momka što popravlja sve i svašta. Kako se ono zove? Isak, je li tako? Neka pregleda i sva druga okna... mislim, ne želimo da se povrediš, Tjupens. – Pa, rekla bih da može svašta da se očekuje kad kupiš neku staru kuću. – Misliš li da nešto nije u redu s ovom kućom, Tjupens? – Šta bi, za ime sveta, moglo da ne bude u redu s ovom kućom? – Pitam stoga što sam danas čuo nešto veoma čudno o njoj. – Molim... čudno o ovoj kući? – Da.

– Ma hajde, Tomi, to je stvarno nemoguće. – Zašto bi ti se to činilo nemogućim? Zato što izgleda tako fino i nevino? Dobro je okrečena i sve to? – Ne. Dobro je okrečena i uređena samo zahvaljujući nama. Izgledala je prilično oronulo i zapušteno kad smo je kupili. – Zato je i bila jeftina, razume se. – Izgledaš mi neobično, Tomi – reče Tjupens. – Reci mi šta se desilo? – Bio je to, znaš, stari Brčina Monti. – O, dragi stari momak, da, znam. Da li me je pozdravio? – Da, svakako jeste. Rekao mi je da te nateram da paziš na sebe, a i meni je naložio da te čuvam. – On tako uvek kaže. Ali zašto bih morala da pazim na sebe zaista ne znam. – Pa izgleda da je ovo jedno od onih mesta na kojima moraš da se čuvaš. – A šta sad, za ime sveta, time hoćeš da kažeš, Tomi? – Tjupens, šta bi ti rekla na to da je on primetio ili nagovestio, kako god ti drago, da nas dvoje nismo ovde kao penzioneri, bivši ljudi, već da smo u stvari i dalje ljudi u aktivnoj službi? Da smo još jednom, kao u N i M danima, ovde na dužnosti. Da nas je ovamo poslala služba bezbednosti i naložila nam da nešto otkrijemo. Da otkrijemo šta nije u redu s ovim mestom. – Pa, stvarno ne znam da li ti sanjaš, Tomi, ili je to stvarno bio stari Brčina Monti, ako je uopšte bio on, kome je tako nešto palo na pamet. – Jeste, bio je on. Izgleda da definitivno misli kako smo mi ovde u nekoj vrsti misije i da nešto treba da nađemo. – Da nešto nađemo? Šta to? – Nešto što bi moglo biti skriveno u ovoj kući. – Nešto što bi moglo biti skriveno u ovoj kući! Tomi, jesi li ti lud, ili je on lud? – Pa ja bih radije da mislim da bi lud mogao da bude on, ali nisam tako siguran. – Šta bi to uopšte moglo da se nađe u ovoj kući? – Nešto što je, pretpostavljam, nekad bilo skriveno ovde. – Da li ti to govoriš o zakopanom blagu? O ruskim krunskim draguljima skrivenim u podrumu, tako nešto ili...?

– Ne. Nije blago u pitanju. Nešto što bi moglo biti opasno za nekoga. – E pa, to je veoma čudno – reče Tjupens. – Zašto? Jesi li našla nešto? – Ne, razume se da ništa nisam našla. Ali izgleda da se neki skandal desio u ovoj kući pre mnogo godina. Moram da kažem da se toga niko u stvari tačno ne seća, ali da je to jedna od onih stvari o kojoj ti priča baka, ili je predmet ogovaranja posluge. U stvari, Beatris ima prijateljicu koja zna nešto o tome. I Meri Džordan je bila umešana u to. I sve je bilo veoma tajno. – Je l’ ti to uobražavaš stvari, Tjupens? Da se nisi vratila u slavne dane naše mladosti, u vreme kad je neko jednoj devojci na Luzitaniji dao nešto tajno, u dane kad smo imali onu avanturu, kad smo bili na tragu zagonetnom gospodinu Braunu? – Pobogu, Tomi, pa to je bilo vrlo davno. Nazivali smo se „mladi avanturisti“. Sad sve to izgleda prilično nestvarno, zar ne? – Izgleda. Sasvim. Ali se svejedno zbilo, da, i bilo je prilično stvarno. Ima veoma mnogo stvari koje su realne samo se ne možeš naterati da u njih poveruješ. Ovo o čemu sad pričamo odnosi se na vreme od pre šezdeset ili sedamdeset godina. Čak i više. – Šta je Monti tačno rekao? – Pisma ili nekakvi dokumenti – reče Tomi. – Nešto što bi stvorilo, ili jeste stvorilo, nekakvu veliku političku pometnju. U pitanju je neko na veoma moćnom položaju, a nije trebalo da je na tom položaju, pa su tu bila pisma, dokumenti ili nešto što bi mu definitivno skuvalo poparu kad bi isplivalo na svetlo dana. Sve same nekakve spletke i intrige koje su se desile u to doba. – U doba Meri Džordan? To mi zvuči malo verovatno – reče Tjupens. – Tomi, mora da si zaspao u vozu kad si dolazio ovamo i sve ovo lepo sanjao. – Pa, možda i jesam – reče Tomi. – I meni sve to ne izgleda verovatno. – Pa rekla bih da bismo mogli malo da se osvrnemo unaokolo – reče Tjupens – s obzirom na to da u stvari živimo ovde. I njene oči preleteše po sobi. – Ne bih rekla da nešto ovde može da bude skriveno, a ti, Tomi? – Ovo mi ne izgleda kao kuća u kojoj bi ma šta moglo da bude

skriveno. Mnogo je raznih ljudi živelo u ovoj kući od onog vremena. – Da. Sve porodica za porodicom, koliko sam ja uspela da shvatim. Pa, pretpostavljam da bi to moglo biti skriveno gore na tavanu, ili dole u podrumu. Ili zakopano možda ispod poda letnjikovca. Bilo gde. – U svakom slučaju biće nam veoma zabavno – nastavi Tjupens. – Možda bismo, znaš, ako nas leđa ne budu mnogo bolela posle sađenja lukovica lala, možda bismo mogli malo da tragamo ovde. Znaš, koliko da uposlimo mozak. I da krenemo od tačke: „Kad bih želeo ovde nešto da sakrijem, gde bih se opredelio to da stavim, i gde bi najverovatnije to moglo da ostane neotkriveno?“ – Mislim da ovde ništa ne bi moglo da ostane neotkriveno – reče Tomi. – Pored sveg tog sveta, znaš, baštovana, građevinara i svih tih raznih porodica koje su živele ovde, agenata za nekretnine i svih ostalih. – Ma nikad se ne zna. Ta stvar može biti skrivena negde u nekom čajniku. Tjupens se diže, ode do kamina, pope se na stoličicu i skide s kamina kineski čajnik. Skide poklopac i zaviri unutra. – Ovde nema ništa. – Od svih mesta koja su mogla da ti padnu na um, to bi bilo najmanje verovatno – reče Tomi. – Misliš li ti – reče Tjupens glasom koji beše pun nade pre nego bojazni – da je neko pokušao da me smakne tako što je olabavio stakleno okno na plafonu staklenika kako bi ono palo na mene? – To je takođe malo verovatno – reče Tomi. – Namera je verovatno bila da to padne na starog Isaka. – E sad sam se razočarala – reče Tjupens. – Više bih volela da mislim kako sam za dlaku izbegla smrt. – Pa bolje bi bilo da zaista povedeš računa o sebi. I ja ću da pazim na tebe, takođe. – Uvek preteruješ s tom brigom oko mene – reče Tjupens. – Pa od mene je veoma lepo što to radim – reče Tomi. – Trebalo bi da ti je milo što imaš muža koji se brine za tebe. – A niko nije pokušao tebe da upuca u vozu, ili da te zlostavlja i tako nešto, je li? – Nije – reče Tomi. – Ali najbolje bi bilo da proverimo kočnice pre no što sledeći put krenemo negde automobilom. I razume se, ovo je

sve potpuno smešno. – Razume se da jeste – reče Tjupens. – Apsolutno smešno. Svejedno... – Svejedno: šta? – Pa nekako je zabavno kad se i samo misli da je tako nešto moguće. – Zar ti misliš da je Aleksandar ubijen zato što je nešto znao? – upita Tomi. – On jeste znao nešto o tome ko je ubio Meri Džordan. „Bio je to neko od nas...“ – reče Tjupens i lice joj se ozari. – NAS – dodade zatim s naglaskom. – Moraćemo da saznamo sve o tome na koga je mislio kad je rekao „NAS“. Bio je to neko od tih „NAS“ koji su živeli u ovoj kući u to vreme. To je zločin koji moramo da rešimo. Da se vratimo u prošlost da ga rešimo... do trenutka u kome se to desilo i da saznamo zašto se desilo. To je stvar koju nikad ranije nismo pokušali da uradimo.

5. Metodi istraživanja

G

de si bila, za ime sveta, Tjupens? – upita njen muž kad se sledećeg dana vratio u porodičnu kućicu. – Poslednje mesto na kome sam bila bio je podrum – reče Tjupens. – To mogu i sam da vidim – reče Tomi. – Da, vidim to sasvim jasno. Znaš li da ti je kosa neobično puna paučine? – Pa i morala bi da bude, razume se. Podrum je pun paučine. Tamo u svakom slučaju nije bilo ničega – reče Tjupens. – Ako se ne računa ono nekoliko boca bejberi ruma. – Bejberi ruma? – ponovi Tomi. – To je baš zanimljivo. – Je li? – upita Tjupens. – Zar se to pije? Meni se čini da je to malo verovatno. – Ne pije se – reče Tomi. – Mislim da to ljudi stavljaju na kosu. Mislim, ne žene. – Mislim da si u pravu – reče Tjupens. – Setila sam se mog strica... da, imala sam strica koji je koristio tu smesu. Neki njegov prijatelj mu je to donosio iz Amerike. – O, je li? To zvuči zaista zanimljivo. – Mislim da to nije nešto naročito zanimljivo – reče Tjupens. – To nam, u svakom slučaju, uopšte ne pomaže. Mislim, ništa ne može da se sakrije u boci ruma. – Ah, to si ti znači radila. – Pa čovek mora odnekle da počne – reče Tjupens. – Prosto je moguće, ako je tvoj stari drugar govorio istinu, da nešto može biti skriveno ovde u kući, mada je vrlo teško zamisliti gde bi to moglo biti ili šta bi to moglo biti jer, vidiš, kad prodaješ kuću ili umreš, pa ideš iz nje, prvo što se uradi jeste da se kuća isprazni, zar ne? Mislim, svako ko je nasledi izbacuje napolje nameštaj i prodaje ga ili, ako on ipak ostane, sledeća osoba ulazi i ona ga prodaje, tako da sve što smo mi zatekli pripada uglavnom poslednjem stanaru i nekome možda nešto malo pre njega. – Pa zašto bi onda neko želeo da povredi tebe ili da povredi mene ili pokuša da nas primora da kuću napustimo... osim, hoću da kažem,

ako ovde nema nešto što taj neko ne želi da mi nađemo? – Pa, sve je to tvoja ideja – reče Tjupens. – Može biti da uopšte nije istinita. U svakom slučaju, ovo nije bio sasvim proćerdan dan. Ja jesam našla neke stvari. – Da li je to nešto u vezi s Meri Džordan? – Pa i nije. Kao što rekoh, podrum nije doneo ništa naročito. Ima nešto starih stvari koje su mislim u vezi s fotografisanjem. Znaš, lampa za razvijanje ili nešto što su imali običaj da koriste u to staro doba, sa crvenim staklom unutra. I te boce s tečnošću za mazanje kose. Ali nije bilo kamenih ploča na podu koje izgledaju kao da možeš da ih podigneš i da ispod njih nešto nađeš. Bilo je i nekih trulih sanduka, nekih limenih sanduka i nekoliko kofera, ali su to sve stvari u koje više ništa ne bi moglo da se stavi. Raspalo bi se sve to u prah samo da ga gurneš. Ne. Tu ništa ne bi moglo da se nađe. – Žao mi je – reče Tomi. – Dakle nezadovoljavajuće. – Pa, bilo je i nekih zanimljivih stvari. Rekla sam sebi, jer čovek nekad i sebi nešto mora da kaže... čekaj da prvo odem gore i skinem paučinu iz kose pre no što nastavim da pričam. – Pa, mislim da bi trebalo – reče Tomi. – Biće mi prijatnije da te gledam kad to budeš učinila. – Ako hoćeš da budeš pravi muž – reče Tjupens – onda uvek moraš da misliš kako ti žena, bez obzira na izgled i godine, i dalje izgleda ljupko. – Tjupens najdraža – reče Tomi – ti meni izgledaš krajnje ljupko. A imaš i tu neku uvijenu paučinu gde ti visi iznad levog uva i izgleda veoma atraktivno. Nešto nalik na onu kovrdžu s kojom je carica Evgenija uvek prikazivana na slikama. Znaš, onako kako joj se svija oko vrata. Tvoja izgleda kao da ima i pauka uz to. – Oh – učini Tjupens – to mi se ne sviđa. I ona rukom ukloni paučinu. Zatim smesta ode uz stepenice na sprat, i vrati se nešto kasnije da se pridruži Tomiju. Na stolu je dočekala čaša s pićem. Ona je sumnjičavo odmeri. – Nećeš valjda da mi podvališ onu tečnost iz boca u podrumu? – Ne. Mislim da ni sam ne bih nešto naročito želeo da pijem tu tečnost. – Pa – reče Tjupens – ako mogu da nastavim svoju priču... – Voleo bih da to učiniš – reče Tomi. – Učinićeš to čak i kad bih ja

imao nešto protiv, ali voleo bih da izgleda kao da sam te ja podstakao da to učiniš. – Pa, rekoh sebi: „E sad, kad bih ja želela da sakrijem u ovoj kući nešto što ne bih volela da neko otkrije, koje bih mesto za to odabrala?“ – Da – reče Tomi. – Vrlo logično. – I tako sam pomislila, ima li tu, i koja su, mestâ za skrivanje ako čovek nešto hoće da sakrije? Pa jedno od njih je, razume se, Matildin stomak. – Molim? – učini Tomi. – Matildin stomak. Konjić za ljuljanje. Pričala sam ti o konju za ljuljanje. To je američki konj za ljuljanje. – Mnoge stvari izgleda stižu iz te Amerike – reče Tomi. – I ova tečnost za mazanje kose koja se spravlja s rumom takođe je, rekla si, stigla iz Amerike. – U svakom slučaju, konj za ljuljanje imao je rupu u stomaku jer mi je Isak za nju rekao; imao je rupu u stomaku i silesija nekog čudnog starog papira ispala je odatle. Ništa zanimljivo. Ali, u svakom slučaju, to je vrsta mesta na kome bi svako mogao nešto da sakrije, zar ne? – Sasvim moguće. – I Trulav, razume se. Ponovo sam pregledala Trulav. Na njemu je znaš prilično pohabano staro sedište, ali tu ničeg nije bilo. I razume se, nije bilo ničijih ličnih stvari. I zato sam ponovo razmislila. Na kraju, bile su tu još uvek police za knjige i same knjige. Ljudi kriju stvari u knjigama. A mi još nismo sasvim završili sređivanje odaje za knjige tamo gore, je li tako? – Mislio sam da jesmo – reče Tomi molećivo. – Nismo. Ostala je još ona donja polica. – Pa ona zaista ne treba posebno da se uređuje. Čak ti ni merdevine nisu potrebne za skidanje knjiga. – Ne. I tako sam otišla gore, sela na pod i pregledala donju policu. Glavnina knjiga na njoj su molitvenici. Molitvenici nekoga iz tih davnih vremena koje je, mislim, napisao neki metodistički sveštenik. U svakom slučaju, oni mi nisu bili zanimljivi jer u njima ničeg nije bilo. I onda sam sve te knjige izvukla i spustila na pod. I tada sam napravila otkriće. Ispod knjiga je neko svojevremeno načinio rupu u koju je onda gurnuo svu silu stvari, uglavnom knjiga iscepanih na komadiće.

Jedna je bila prilično velika. Imala je korice od smeđeg papira, i izvukla sam je napolje da je vidim. Na kraju, čovek nikad ne zna. I šta misliš, šta je to bilo? – Pojma nemam. Prvo izdanje Robinsona Krusoa ili nešto vredno poput toga? – Ne. Bio je to spomenar. – Spomenar. Šta je to? – Pa nekad su to svi imali. U ovoj su datumi iz davnih vremena. Iz vremena Parkinsonovih, mislim. Verovatno i iz vremena pre njih. U svakom slučaju, knjiga je u veoma lošem stanju i pocepana je. Ništa što vredi da se čuva, pa pretpostavljam da se oko nje niko nije zamarao. Ali u njoj ima datuma i pomislila sam da bi čovek u njoj mogao nešto da nađe. – Shvatam. Misliš pri tom na vrstu stvari u koju bi ljudi nešto mogli da ubace. – Da. Ali niko to nije uradio, razume se. Nije tako jednostavno. Ali ja i dalje veoma pažljivo proučavam. Nisam je još propisno pregledala. Vidiš, u njoj može da bude zanimljivih imena i čovek bi nešto mogao da otkrije. – Pretpostavljam da bi – reče Tomi, ali nije zvučao kao da je ubeđen u to. – Pa, to je jedna stvar. I to je jedina stvar vredna pomena kad su knjige u pitanju. Na donjoj polici više ničeg nije bilo. Druga stvar koju je trebalo pogledati su, razume se, plakari. – A šta je s nameštajem? – upita Tomi. – U nameštaju ima mnogo stvari kao što su tajne fioke i sve to. – Ne, Tomi, ne posmatraš stvari ispravno. Mislim, sav nameštaj u ovoj kući sada je naš. Uselili smo se u praznu kuću i doneli nameštaj sa sobom. Jedina stvar koju smo ovde našli iz odista davnih vremena jeste sva ona zbrka u mestu zvanom KK, stare pokvarene igračke i baštenske stolice. Mislim, u kući nema drevnog nameštaja. Ko god da je bio onaj ko je poslednji ovde živeo, taj je to odneo sa sobom ili dao da se proda. Ovde je, mislim, živelo mnogo ljudi posle Parkinsonovih, pa je sigurno da ništa njihovo ovde nije ostalo. Ali ja jesam nešto našla. Ne znam, ali mislim da bi to moglo biti od pomoći. – Šta je to? – Kineski jelovnici.

– Kineski jelovnici? – Da. I to u onom starom plakaru u koji nismo mogli da uđemo. Onom pored špajza. Znaš, izgubili su ključ. Pa, ja sam našla ključ u jednoj staroj kutiji. U stvari, našla sam ga tamo u KK. Sipala sam malo ulja na njega i uspela da otvorim plakar. I u njemu nije bilo ničega. Samo nešto polomljenog porcelana koji je, mislim, pripadao ljudima koji su ovde stanovali pre nas. Međutim, zgurana na najvišu policu, bila je mala gomilica viktorijanskih kineskih jelovnika, od one vrste kakve su ljudi obično delili na zabavama. Čarobna su bila ta jela u kojima su uživali... zaista samo najukusnije stvari. Pročitaću ti nešto posle večere. Čudesno. Znaš, dve supe, bistra i gusta, i povrh toga bile su dve vrste ribe, pa dva predjela, čini mi se, a onda je išla salata, ili tako nešto. I posle toga išlo je pečeno meso, i posle toga... nisam baš sasvim sigurna šta je išlo posle toga. Mislim sorbet... to je neka vrsta sladoleda, zar ne? I posle svega toga, zamisli... salata od jastoga! Možeš li da veruješ? – Dosta je, Tjupens – reče Tomi. – Stvarno mislim da više ne bih mogao da podnesem. – U svakom slučaju, ja sam mislila da bi to moglo da bude zanimljivo. I to potiče iz davnih vremena. I to potiče, rekla bih, iz veoma davnih vremena. – I šta se nadaš da ćeš dobiti iz svih tih otkrića? – Pa jedina stvar koja nudi neke izglede jeste taj spomenar. U njemu sam videla da se pominje neko po imenu Vinifred Morison. – Ko? – Pa, Vinifred Morison je, mislim, devojačko ime gospođe Grifin. To je ona kod koje sam bila na čaju pre neki dan. Ona je jedan od najstarijih stanovnika ovde, znaš, i pamti ili zna mnoge stvari koje su se ovde desile i pre njenog vremena. Mislim da se možda seća nekih drugih imena iz ovog spomenara, ili je možda čula za njih. Možda bismo po tom osnovu nešto mogli da doznamo. – Možda – reče Tomi, koji je i dalje delovao sumnjičavo. – Ja i dalje mislim... – Pa, šta ti to i dalje misliš? – upita Tjupens. – Ne znam šta da mislim – reče Tomi. – Hajdemo u krevet na spavanje. Zar ne misliš da bi bilo bolje da se sasvim manemo ovog posla? Zašto bismo mi želeli da znamo ko je ubio Meri Džordan?

– Zar ti ne želiš da znaš? – Ne, ne želim – reče Tomi. – U najmanju ruku... o, predajem se. Priznajem da si me uvukla u ovo. – Zar ti ništa nisi našao? – upita Tjupens. – Danas nisam imao vremena. Ali imam nekoliko novih izvora informacija. Naložio sam ženi... znaš onoj o kojoj sam ti pričao da je izuzetno vešta u istraživanju... naložio sam joj da ispita još neke stvari. – Oh, u redu – reče Tjupens. – I dalje se nadamo najboljem. Sve je to glupost, ali zaista je veoma zabavno. – Samo što ja nisam siguran da će to biti toliko zabavno koliko ti misliš da hoće – reče Tomi. – Oh, pa u redu. Ne mari – reče Tjupens. – Daćemo sve od sebe. – E pa nemoj samo da mi daješ sve od sebe sama – reče Tomi. – I to je upravo ono što me u svemu najviše brine... to da ćeš davati sve od sebe kad sam ja odsutan.

6. Gospodin Robinson

P

itam se šta li Tjupens sada radi – reče Tomi uz uzdah. – Izvinite me, ali nisam sasvim dobro čula šta ste rekli. Tomi se okrete da malo pažljivije odmeri gospođicu Kolodon. Gospođica Kolodon bila je mršava, neuhranjena, imala je sedu kosu koja je sporo prolazila kroz period oporavka posle bojadisanja koje je trebalo da je učini mlađom (što beše neuspeo pokušaj). Sada je isprobavala razne nijanse veštačke sede boje, oblačastog dima, čeličnoplave i drugih zanimljivih nijansi pogodnih za damu između šezdeset i šezdeset pet godina posvećenu istražnim radnjama. Njeno lice je imalo izraz asketske nadmoćnosti i vrhunske samouverenosti u vlastita dostignuća. – O, ništa značajno, gospođice Kolodon – reče Tomi. – Samo sam naglas rekao nešto... nešto o čemu sam razmišljao, znate. Samo sam glasno razmišljao. I šta bi to moglo da bude, pitam se, pomisli Tomi, vodeći računa da ovoga puta to ne izgovori naglas, čime se ona danas bavi. Nečim budalastim, kladim se. Verovatno se skoro ubija na onoj rasklimatanoj, odbačenoj dečjoj igrački, koja će da se rasturi na komade dok se na njoj vozi niz brdo, i skoro je sigurno da će završiti s polomljenim ovim ili onim delom tela. Danas se, čini se, najpre lome kukovi, mada ja ne vidim zašto bi kukovi bili ranjiviji od nekog drugog mesta. Tjupens se, mislio je dalje, u ovom trenutku bavi nečim budalastim ili glupavim ili, ako ne to, onda se upustila u nešto što nije ni budalasto ni glupavo, ali je zato krajnje opasno. Da, opasno. Oduvek je bilo beskrajno teško držati Tjupens podalje od opasnosti. U svesti mu promakoše razni nebrojeni incidenti iz prošlosti. Reči citata padoše mu na pamet, i on ih izgovori glasno: Zaleđe sudbine... Ispod ne prolazi, o karavane, ili ne prolazi pevajući. Čuješ li Tu tišinu mesta gde ptice su mrtve, a nešto se ipak

glasa kao ptica? Gospođica Kolodon smesta se nadoveza i temeljno zaprepasti Tomija. – Fleker – reče ona. – I to se nastavlja: „Karavan smrti... Pećina propasti, Uporište straha.“ Tomi je zapanjeno zurio u nju, a onda shvati da je gospođica Kolodon pomislila kako joj je izneo poetski problem da ga istraži, i da od nje zahteva da dâ punu informaciju odakle potiče određeni citat i ko je bio pesnik koji ga je napisao. Nevolja s gospođicom Kolodon bila je u tome što su polja koja je ona svojim radom pokrivala bila beskrajna. – Samo sam se pitao šta mi u ovom trenutku radi žena – reče Tomi. – Oh – reče gospođica Kolodon. I ona pogleda Tomija sa sasvim novim izrazom u očima. Bračni problemi kod kuće, izvlačila je zaključak. Sad će verovatno da mu ponudi adresu savetovališta za bračne parove u kome bi mogao da potraži rešenje za bračne probleme i nesuglasice. Tomi požuri da upita: – Da li ste imali nekog uspeha s istragom koju sam vam poverio pre neki dan? – O da. U tome i nije bilo nekih velikih poteškoća. Somerset haus je veoma koristan, znate, kod svih tih stvari. Mislim, znate da je malo verovatno da ćete tu da nađete ma šta posebno zanimljivo, ali imam imena i adrese kad su u pitanju određeni datumi rođenja, brakova i smrti. – Molim? Zar su svi samo za Meri Džordan? – Džordan, da. Meri. Marija i Poli Džordan. Takođe i Moli Džordan. Ne znam da li bi bilo koja od njih mogla biti ono što želite. Mogu li ovo da vam predam? I ona mu dodade mali list papira s otkucanim tekstom. – O, hvala vam. Mnogo vam hvala. – Tu ima nekoliko adresa, takođe. Onih koje ste mi tražili. Nisam bila u stanju da nađem adresu majora Dalrimpla. Ljudi danas neprestano menjaju adrese. No, mislim da ću vam u sledeća dva dana naći i to obaveštenje. Ovo je adresa doktora Heseltajna. On u ovom trenutku živi u Sarbitonu. – Mnogo vam hvala – reče Tomi. – Mogao bih baš da pođem i od

njega. – Imate li još zahteva? – Da. Imam ovde spisak od otprilike šest. Neki od njih možda nisu u vašem polju rada. – Oh, u redu – reče gospođica Kolodon savršeno samouvereno. – Sve moram da učinim svojim poljem rada. Lako možete da nađete prvo gde nešto može da se nađe, ako to nije pomalo glupav način izražavanja. Ali to, znate, objašnjava stvari. Sećam se... o, bilo je to vrlo davno, kad sam počinjala da se bavim ovim poslom, kako sam otkrila koliko koristan može biti Selfridžov savetodavni biro. Mogli ste da im postavite najneobičnije pitanje o najneobičnijim stvarima, i oni su uvek bili u stanju da vam kažu nešto o tome ili gde o tome brzo možete doći do obaveštenja. Ali, razume se, danas se oni time više ne bave. Danas se, znate, većina upita tiče... pa, znate, ako želite da izvršite samoubistvo, takve stvari. Samarićani. Pa onda pravne stvari o testamentima i, razume se, mnogo neverovatnih stvari o autorima. O poslovima u inostranstvu i imigracionim problemima. O da, moje polje rada je veoma široko. – Siguran sam da jeste – reče Tomi. – I pomoć alkoholičarima. Ima mnogo društava koja su specijalizovana za to. Neka od njih su bolja od drugih. Imam izvanredan spisak... sveobuhvatan... i neke najpouzdanije... – Zapamtiću to – reče Tomi – ako ikad budem osetio da naginjem na tu stranu. Sve zavisi od toga kako se danas budem poneo. – O sigurna sam, gospodine Beresforde, da će s vama sve biti u redu jer ne vidim na vama ama baš nikakve znake alkoholičarskih teškoća. – Nos mi nije crven? – upita Tomi. – Gore je sa ženama – reče gospođica Kolodon. – Teže je, znate, skinuti ih s pića kako se to kaže. Muškarci se vraćaju piću, ali ne tako upadljivo. Ali je istina da neke žene jedno vreme izgledaju sasvim u redu, veselo piju limunadu u ogromnim količinama i sve to, i onda jedne večeri, usred zabave... opet se, vidite, sve ponovi. I ona najednom pogleda na sat. – O bože, moram da idem na sledeći sastanak. Treba da stignem do gornjeg dela Ulice Grosvenor. – Mnogo vam hvala – reče Tomi – na svemu što ste učinili.

I on učtivo otvori vrata, pridrža kaput gospođici Kolodon i, kad ona ode, vrati se u sobu i reče: – Treba da zapamtim da večeras kažem Tjupens da me je naša istraga zasad dovela dotle da na privatnog istražitelja ostavim utisak čoveka kome je žena alkoholičarka i da nam se brak zbog toga raspada. O bože dragi, šta je sledeće? Sledeći je bio sastanak u jednom skromnom restoranu u susedstvu Totenhem Kort rouda. – Ne mogu da verujem! – reče stariji čovek đipajući s mesta na kome je dotle sedeo i čekao. – Šargarepa Tom, života mi. Ne bih te prepoznao. – Ne bih ti zamerio – reče Tomi. – Mnogo od šargarepe nije ni ostalo. Sada sam sedokosi Tom. – Eh, pa u redu, sad smo svi to. Kako ti je zdravlje? – Uglavnom isto kao i uvek. Popuštam. Znaš. Rastačem se postepeno. – Koliko je prošlo otkako sam te poslednji put video? Dve godine? Osma godina? Jedanaest godina? – E sad si preterao – reče Tomi. – Sreli smo se na večeri u Malteškoj mački prošle jeseni. Zar se ne sećaš? – Eh, da, jesmo. Šteta je što se to zatvori, znaš. Uvek sam i mislio da hoće. Fini enterijer, ali je hrana bila nikakva. Pa, šta mi radiš ovih dana, dečko? I dalje u špijunaži, je li? – Ne – reče Tomi – nemam nikakve veze sa špijunažom. – Zar je moguće? Pa to je traćenje tvojih sposobnosti. – A šta je s tobom, Zulufčino? – O, ja sam previše star da zemlji još služim na taj način. – Zar je špijunaža danas zamrla? – Nikako. Rekao bih da je ima mnogo. Ali sad u nju guraju bistre i pametne momke. Momke koji su tek iskočili s fakulteta i posao im je preko potreban. Gde si ti sad? Poslao sam ti božićnu čestitku ove godine. U stvari nisam je predao na poštu sve do januara, ali mi se svejedno vratila s oznakom: „Nepoznat na ovoj adresi“. – Ne čudi me. Preselili smo se. Otišli smo da živimo na selu. Dole blizu mora. Holoukej.

– Holoukej. Holoukej? Čini mi se da se sećam nečega. Nešto iz tvoje branše što se vuče čak do tamo dole. – Ali ne i u moje vreme – reče Tomi. – Ja sam o tome čuo tek kad sam otišao da živim dole. Legende iz prošlosti. Sve se desilo pre najmanje šezdeset godina. – Bilo je to nešto u vezi s podmornicom, je li tako? Planovi podmornice prodati ovome ili onome. Zaboravio sam kome smo mi to prodavali u to vreme. Mogli su da budu Japanci, a mogli su da budu i Rusi... eh, a i mnogi drugi. Ljudi, čini se, uvek sreću neprijateljske agente u Ridžents parku ili na nekom takvom mestu. Znaš ono, sreću trećeg sekretara neke ambasade. Nema sad toliko prelepih dama špijuna kakve su nekad bile u romanima. – Želeo sam da ti postavim nekoliko pitanja, Zulufčino. – Je li? Pitaj odmah. Imao sam veoma dosadan život. Mardžeri... sećaš li se Mardžeri? – Da, razume se da se sećam Mardžeri. Skoro da sam stigao da prisustvujem vašem venčanju. – Znam. Ali bio si sprečen, ili tako nešto, ili si seo na pogrešan voz ako se dobro sećam. Voz koji je išao za Škotsku umesto u Sauthol. U svakom slučaju, i dobro je što nisi stigao. Ništa naročito iz toga nije ispalo. – Zar se niste venčali? – O da, oženio sam se. Ali ovako ili onako, to nije krenulo kako treba. Ne. Trajalo je godinu, godinu i po dana, i okončalo se. Ona se opet udala. Ja se nisam oženio, ali zato živim sasvim dobro. U Malom Polonu. Tamo ima divan teren za golf. Moja sestra živi sa mnom. Udovica je s nasleđenom finom svotom novca, i dobro se slažemo. Ona je pomalo gluva, pa često ne čuje šta govorim, što iziskuje malo vike tu i tamo. – Reče da si čuo za Holoukej. Da li je to zaista bilo u vezi s nekakvim špijunskim poslom? – Pa, da ti istinu kažem, momče, to se desilo tako davno da mnogo iz tog slučaja ne pamtim. Veoma je uzburkalo duhove u to vreme. Znaš, izvrsni mladi mornarički oficir, apsolutno iznad svake sumnje, devedesetpetpostotni Britanac, ocenjen kao pouzdan sa sto pet posto, ali ništa od svega toga u stvari. Plaćali su ga... e, sad ne mogu tačno da se setim na čijem je platnom spisku bio. Nemačkom, pretpostavljam.

Bilo je to pre rata od 1914. godine. Da, mislim da je to bilo to. – A bila je tu i neka žena, verujem, povezana s celim tim poslom – reče Tomi. – Čini mi se da se sećam da sam slušao nešto o, mislim, nekoj Meri Džordan. Zapamti da nisam siguran u sve ovo. Sve je dospelo u novine, i mislim da mu je to bila žena... tog, mislim, mornaričkog oficira koji je bio iznad svake sumnje. Njegova žena je stupila u vezu s Rusima... ne, ne, to je nešto što se desilo posle. Čovek lako pobrka stvari... svi ti slučajevi liče jedan na drugi. Žena je mislila da on ne zarađuje dovoljno novca, što je značilo, pretpostavljam, da ona ne dobija dovoljno novaca. I tako... pa zašto želiš da kopaš po toj staroj priči? Kakve to ima veze s tobom posle sveg tog vremena? Znam da si nekad imao nešto s nekim ko je bio na Luzitaniji, ili je potonuo s Luzitanijom ili tako nešto. Jesam li u pravu? Ako već idemo toliko daleko unazad. U to si ti nekad bio umešan, ili je umešana bila tvoja žena. – Oboje smo bili umešani u to – reče Tomi. – A sve se desilo pre tako mnogo vremena da sad o tome apsolutno ničega ne mogu da se setim. – Bila je neka žena umešana u sve to, je li tako? Ime joj je bilo Džejn Fiš, ili tako nekako, ili je možda bilo Džejn Vejl? – Džejn Fin – reče Tomi. – Gde je ona sad? – Udata je za jednog Amerikanca. – Oh, shvatam. Pa baš fino. Čovek uvek voli da priča o starim drugarima i onome šta se s njima svima desilo. Kad pričaš o starim prijateljima, uvek ispada da su ili mrtvi, što te veoma iznenađuje jer nikad ne bi pomislio da će to da im se desi, ili da nisu mrtvi, što te iznenađuje još više. Ovo je baš težak svet. Tomi reče da jeste, baš je težak ovaj svet, i eto ga gde dolazi konobar. Šta bi mogli da pojedu... Razgovor se posle toga vodio o jelima. To popodne Tomi je imao još jedan ugovoren sastanak. Ovoga puta sa setnim, sedim čovekom koji je sedeo u jednoj kancelariji i očigledno bio vrlo zlovoljan zbog vremena koje poklanja Tomiju. – Zaista ne bih mogao da kažem mada, razume se, znam o čemu

govorite... mnogo se o tome govorilo u svoje vreme... izazvalo je veliku političku pometnju... ali zaista nemam obaveštenja o takvoj vrsti stvari. Ne. Vidite, ove stvari, one ne traju, zar ne? Odmah izvetre iz svačije svesti čim se štampa domogne nekog drugog sočnog skandala. Jedino se malo otvorio u vezi s nekoliko ličnih zanimljivih momenata u životu kad je nešto u šta uopšte nije sumnjao najednom obelodanjeno, ili kad su njegove sumnje bivale razbuđene nekim veoma čudnim događajem. On reče: – Pa imam samo jednu stvar koja bi mogla da pomogne. Evo jedne adrese za vas, a ugovorio sam vam i sastanak. Fini momak. Sve zna. On je na vrhu, znate, apsolutno na vrhu. Kum je jednoj od mojih ćerki. I zato je beskrajno fin prema meni i uvek spreman da mi pomogne ako je to moguće. I tako sam ga pitao da li bi pristao da vas vidi. Rekao sam mu da ima nekih stvari o kojima biste želeli da dobijete obaveštenja s vrha, i ispričao mu kako ste dobar momak i sve to, a on mi je rekao da je već čuo za vas, da. Znao je nešto o vama i rekao je razume se, recite mu da dođe. U tri i četrdeset pet, mislim. Evo adrese. To je, mislim, jedna kancelarija u Sitiju. Jeste li ga ikad upoznali? – Ne bih rekao – reče Tomi zagledan u posetnicu i adresu. – Ne. – Nikad ne biste rekli da nešto zna kad biste, mislim, pogledali u njega. Krupan, znate, i žut. – O – reče Tomi – krupan i žut. Opis, tako iznet, ne dade mu mnogo obaveštenja o čoveku. – On je sam vrh – reče Tomijev sedi prijatelj – apsolutni vrh. Samo vi idite tamo. On će biti u stanju da vam u svakom slučaju bar nešto kaže. Srećno, stari momče. Pošto je uspešno stigao u dotičnu kancelariju u Sitiju, Tomija je primio čovek star između trideset pet i četrdeset godina, i odmerio ga kao da je rešen da mu bez odlaganja uradi najgrđe stvari. Tomi je imao osećaj da je osumnjičen za mnoge stvari, moguće čak i da nosi bombu u nekom prerušenom komadu prtljaga, ili kao da je spreman da prepadne ili otme nekoga ili na nišan revolvera uzme sve zaposlene. Tomija to učini krajnje nervoznim. – Kažete da imate sastanak s gospodinom Robinsonom? U koje

vreme ste rekli da je to? Ah, tri i četrdeset pet – i on pogleda u raspored. – Gospodin Tomas Beresford, je li tako? – Da – reče Tomi. – Ah. Samo se potpišite ovde, molim vas. Tomi se potpisa tamo gde mu je rečeno. – Džonsone. Mladić nervoznog držanja, kome ne bi moglo biti više od dvadeset tri godine, stvori se kao utvara iza staklene neprozirne pregrade na stolu. – Da, gospodine? – Povedi gospodina Beresforda na četvrti sprat do kancelarije gospodina Robinsona. – Da, gospodine. I on uvede Tomija u lift koji je bio od one vrste koji kao imaju lične ideje o tome kako se treba ponašati prema onima koji stupe u njega. Kad su se vrata otvorila, Tomi je ušao unutra, ali su ga zatim vrata skoro uštinula koliko su se brzo, s treskom, zatvorila na samo centimetar od njegove kičme. – Hladno popodne – reče Džonson, sklon da bude prijatelj onome kome je dozvoljen pristup najvišem među najvišima. – Da – reče Tomi. – Običaj je da uvek bude hladno posle podne. – Neki kažu da je to zbog zagađenja, a neki opet da je to sve zbog prirodnog gasa koji vade iz Severnog mora – reče Džonson. – O, nisam čuo za to – reče Tomi. – I meni se to čini malo verovatnim – reče Džonson. Prođoše drugi sprat pa treći sprat, i konačno stigoše na četvrti. Tomija, koji opet za koji centimetar stiže da umakne vratima, Džonson povede hodnikom do jednih vrata. Pokuca, stiže mu odobrenje da može da uđe, pridrža onda vrata kad ih otvori, dade znak Tomiju da može da zakorači preko praga i reče: – Gospodin Beresford, gospodine. Na zakazani sastanak. Kad Tomi uđe sasvim, Džonson zatvori vrata za njim ne ulazeći u odaju. Odaju je, čini se, uglavnom popunjavao jedan ogroman sto. Iza stola je sedeo prilično ogroman čovek, čovek velike težine i mnoštva centimetara u visini. Imao je, baš kako je Tomija prijatelj upozorio, veoma veliko i žuto lice. Koje je nacionalnosti bio, Tomi pojma nije imao. Mogao bi da bude koje hoće. Tomi stiče utisak da je stranac. Nemac, možda? Ili Austrijanac? Moguće Japanac. Ili je sasvim lako

mogao da bude i pravi Englez. – Ah. Gospodin Beresford. Gospodin Robinson se diže od stola i rukova se. – Žao mi je ako vam oduzimam mnogo vremena – reče Tomi. Imao je osećaj da je jednom ranije video gospodina Robinsona, ili da mu je neko pokazao gospodina Robinsona. U svakom slučaju, tom je prilikom morao biti veoma sramežljiv jer je očigledno gospodin Robinson bio neka veoma važna osoba, pa je to, zaključi on (ili smesta oseti, pre bi moglo da se kaže) gospodin Robinson i sada. – Ima nešto što biste želeli da znate, koliko sam shvatio. Vaš prijatelj, kako li mu ono beše ime, ukratko me je s tim upoznao. – Rekao bih... mislim, možda ne bi trebalo da vam dosađujem time. Pretpostavljam da je to nešto sasvim beznačajno. Bila je to samo... samo... – Ideja? – Delom ideja moje žene. – Čuo sam za vašu ženu. Čuo sam i za vas, takođe. Čekajte da vidim, poslednji put je to bilo za vreme M ili N? Ili N ili M. Hm. Sećam se. Sećam se svih činjenica i stvari. Vi ste uhvatili onog momka, zapovednika, zar ne? Onoga što je bio u engleskoj mornarici, ali je u stvari sasvim definitivno bio Hun. I dalje ih, znate, povremeno zovem Hunima. Razume se da znam da smo svi mi sada drugačiji otkako smo u zajedničkom tržištu. Svi smo, moglo bi se reći, zajedno u istom obdaništu. Obavili ste tada veoma dobar posao. Veoma dobar, odista. I vaša gospođa, takođe. Časne mi reči. Sve te dečje knjige. Sećam se. „Gusa, Gusa, Gusan“ beše li... onaj što je odao celu predstavu? Kuda si se rastrčao? Uz stepenice, niz stepenice, pa u sobu moje gospodarice. – Čudo da ste se toga setili – reče Tomi s velikim poštovanjem. – Da, znam. Ljudi se uvek zapanje kad neko nešto zapamti. Prosto mi je to ovog trena palo na pamet. Glupavo je, znate, tako da stvarno ne biste pomislili da bi moglo da bude ma šta drugo. – Da, bila je to dobra predstava. – I šta je sad posredi? Na šta ste se sad namerili? – Pa, u stvari to nije ništa – reče Tomi. To je samo... – Hajde, ispričajte to svojim rečima. Ne treba od toga da pravite ko zna šta. Samo mi ispričajte priču. Sedite. Olakšajte nogama. Zar niste znali... ili ćete to tek da doznate kad budete zašli u godine... da je

odmaranje nogu veoma važno? – Dovoljno sam već star, rekao bih – reče Tomi. – Nema ispred mene, bojim se, mnogo stvari osim kovčega kad mu dođe vreme. – O, ne bih rekao. Reći ću vam da kad jednom zamaknete preko određenih godina, onda praktično možete da živite večno. A sad mi recite o čemu se ovde zapravo radi? – Pa – poče Tomi – ukratko rečeno, moja žena i ja preselili smo se u novu kuću i upali u svu zbrku koja prati useljenje u novu kuću... – Znam – reče gospodin Robinson. – Da. Znam na šta mislite. Električari svuda po podu. Prave rupe i vi upadate u njih... – Bile su tu neke knjige koje su ljudi koji su odlazili želeli da prodaju. Mnogo dečjih knjiga, od svake vrste i fele. Znate, Henti9 i sve te druge stvari. – Sećam se. Pamtim Henti iz moje mladosti. – I u jednoj knjizi koju je moja žena čitala našli smo jedan ispodvlačen pasus. Slova su bila podvučena i činila su rečenicu kad smo ih sastavili. I... ovo zvuči užasno budalasto, ovo što ću sledeće da kažem... – Ovo izgleda nije beznadežno – reče gospodin Robinson. – Kad neka stvar zvuči glupavo, ja uvek želim sve da čujem o njoj. – Sastavljena slova glasila su: Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću. To mora da je bio neko od nas. – Veoma, veoma zanimljivo – reče gospodin Robinson. – Na nešto tome slično nikad ranije nisam naišao. I tako je to glasilo, je li? Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću. I ko je bio taj što je to napisao? Imate li ikakva saznanja o tome? – Očigledno je to bio neki dečak školskog uzrasta. Parkinson beše porodično prezime. Živeli su u toj kući, i mi smo zaključili da je on bio jedan od Parkinsonovih. Aleksandar Parkinson. Sahranjen je tamo na groblju u crkvenom dvorištu. – Parkinson – ponovi gospodin Robinson. – Čekajte malo. Pustite me da razmislim. Parkinson... da, znate da je bilo jedno ime slično tome povezano sa stvarima, ali ne sećate se uvek ko ili šta i gde. – I mi smo se veoma upregli da doznamo ko je bila Meri Džordan. – Zbog toga što nije umrla prirodnom smrću. Da, pretpostavljam da bi to bilo baš u vašem duhu. Ali mi se sve čini veoma čudno. Šta ste otkrili s njom u vezi?

– Apsolutno ništa – reče Tomi. – Tamo se nje izgleda niko ne seća dovoljno dobro, a i ne govori mnogo o njoj. Neko samo reče da je bila ono što mi danas zovemo au pair devojka, ili guvernanta ili tako nešto. Ne mogu da se sete. Mamzel ili Froulajn, govore nam. Sve je to veoma naporno, vidite. – A ona je umrla... od čega je ono beše umrla? – Neko je iz bašte uneo nešto lišća zubačice zajedno sa spanaćem, slučajno, pa su oni to onda jeli. Moram da kažem da vas to verovatno ne bi ubilo. – Ne – reče gospodin Robinson. – Čak ni mnogo toga vas ne bi ubilo. Ali ako biste usuli veliku dozu digitalin-alkaloida u kafu i samo se pobrinuli da to Meri Džordan dobije u svojoj kafi, ili ranije u koktelu, onda bi... onda bi kako vi kažete lišće zubačice moglo da bude okrivljeno i sve bi bilo smatrano nesrećnim slučajem. Ali Aleksandar Parker, ili kako god da je bilo ime tog učenika, bio je previše oštrouman da bi mu podvala promakla. Imao je druge ideje, zar ne? Imate li još nešto, Beresforde? Kad se to desilo? U Prvom svetskom ratu, Drugom svetskom ratu, ili pre toga? – Pre toga. Glasine koje smo čuli od starijih stanovnika tvrde da je ona bila nemačka špijunka. – Sećam se tog slučaja... izazvao je veliku senzaciju. Za svakog Nemca koji je radio u Engleskoj pre 1914. godine uvek se tvrdilo da je špijun. Za engleskog oficira koji je u sve bio umešan uvek se tvrdilo da je bio „iznad svake sumnje“. Sve postaje veoma teško kad je u pitanju neko iznad svake sumnje. Sve je to odavno bilo, i mislim da o tome uopšte nije pisano u skorije vreme. Bar ne na način, mislim, kako se piše o stvarima koje se iz dosijea izvlače radi uživanja javnog mnjenja. – Da, ali sve je i dalje samo u obrisima. – Da, pa drugačije posle toliko vremena ne bi ni moglo da bude. Cela ta stvar je svojevremeno bila povezivana s tajnama o podmornici koje su nekako u to vreme bile ukradene. Bilo je i nekih vesti o avijaciji takođe. S te strane je vetar duvao i to je, kao što možete da pretpostavite, podstaklo zanimanje javnosti. Ali bilo je i mnogo drugih stvari, znate. Bila je tu politička dimenzija, takođe. Umešani su bili mnogi naši istaknuti političari. Znate, ona vrsta momaka za koje svet kaže: „Pa čovek je prava poštenjačina“. U službama, ’prava poštenjačina’ isto je toliko opasna koliko i onaj ’iznad svake sumnje’.

Prava poštenjačina đavola – reče gospodin Robinson. – Pamtim to iz ovog poslednjeg rata. Bilo je ljudi koji nisu imali poštenje koje im je pripisivano. Jedan momak je, znate, živeo ovde dole negde, blizu. Imao je, mislim, kućicu na plaži. Privukao je mnogo sledbenika, znate, hvaleći Hitlera. Govorio je da nam je jedina šansa da se udružimo s njim. A čovek je stvarno izgledao kao plemenit čovek. Bio je strašno posvećen ukidanju siromaštva i nepravde... stvarima te vrste. O da. Svirao je u fašističku trubu, a nije to nazivao fašizmom. I u špansku, znate, takođe. Bio je uz Franka i svu tu bagru od samog početka. I o dragom starom Musoliniju je, prirodno, pričao koješta. Da, neposredno pre svakog rata ima mnogo sličnih sporednih stvari. Stvari koje se ne obelodanjuju i stvari o kojima se baš ništa ne zna. – Vi izgleda znate sve – reče Tomi. – Izvinjavam vam se. Moguće je da je ovo bilo nepristojno od mene. Ali zaista je veoma uzbudljivo kad sretneš nekoga ko izgleda o svemu sve zna. – Pa, obično imam prst u piti, kako se to kaže. Znate, nailazim na stvari posredno, ili iz pozadine. Čovek čuje mnogo stvari. Čovek mnogo stvari čuje i od starih drugara, takođe, koji su u nekom od slučajeva bili do guše i koji mnogo znaju. Rekao bih da vi to počinjete da shvatate, zar ne? – Da – reče Tomi – to je zaista istina. Srećem stare prijatelje, znate, a oni viđaju druge stare prijatelje, i ima veoma mnogo stvari, ovaj, koje su prijatelji znali i koje ste vi znali. Niste se sastajali u to vreme, ali sada čujete o njima i oni ponekad mogu biti veoma zanimljivi. – Da – reče gospodin Robinson. – Vidim kuda ciljate... Čemu ste skloni, moglo bi da se kaže. Zanimljivo je da ste baš vi naišli na jednu ovakvu stvar. – Nevolja je – reče Tomi – u tome što ja zaista ne znam... mislim, možda smo ispali prilično budalasti. Hoću da kažem da smo ovu kuću kupili da bismo živeli u njoj, baš smo takvu želeli. Uredili smo je takođe onako kako smo želeli, pa i baštu pokušavamo da dovedemo u red. Ali ono što zaista mislim jeste to da ne želim opet da budem upleten u ovu vrstu stvari. Bila je to čista radoznalost s naše strane. U pitanju je nešto što se desilo vrlo davno, i prosto ne možete prestati da mislite o tome i da se pitate zašto. Ali to nema svrhe. To nikome ne može doneti nikakvo dobro. – Znam. Vi samo želite da znate. E pa tako je ljudsko biće

napravljeno. To je ono što nas goni da istražujemo stvari, da letimo na Mesec, da se zamaramo podvodnim otkrićima, da tražimo prirodni gas u Severnom moru, da pokušamo da kiseonik dobijemo iz mora, a ne samo iz drveća i šume. I sasvim se pristojna množina stvari uvek nalazi. Samo iz radoznalosti. Ja mislim da bi čovek bez radoznalosti ostao samo kornjača. Kornjača ima veoma udoban život. Spava preko cele zime i ne jede ništa osim trave, koliko je meni poznato, da bi živela preko celog leta. Možda to nije zanimljiv život, ali je veoma miran. S druge strane... – S druge strane moglo bi da se kaže da je čovek više kao mungos. – Odlično. Vi ste čitali Kiplinga. Baš mi je milo. Kiplinga danas više ne cene onoliko koliko bi trebalo. On je bio izvrstan momak. I divna osoba čija bi dela danas valjalo čitati. Njegove kratke priče su zapanjujuće dobre. Mislim da to nikad nije dovoljno shvaćeno. – Ne bih želeo da od sebe napravim budalu – reče Tomi. – Ne želim da se uplićem u mnogo stvari koje sa mnom nemaju veze. A nikako, rekao bih, sa stvarima koje su u vezi s bilo kim danas. – To nikad ne možete da znate – reče gospodin Robinson. – Iskreno mislim – reče Tomi, koji je sad bio sasvim ophrvan krivicom što je uznemirio veoma važnog čoveka – mislim da ne pokušavam samo da otkrijem stvari. – Ali, rekao bih, morate da pokušate i otkrijete stvari kako biste zadovoljili vašu ženu. Da, čuo sam za nju. Mislim da nikad nisam imao zadovoljstvo da je sretnem. Ona je retko divna osoba, zar ne? – Mislim da jeste – reče Tomi. – To je lepo čuti. Volim ljude koji se drže jedno drugog i uživaju u braku, i nastavljaju da uživaju u njemu. – Uistinu, rekao bih da sam ja kao kornjača. Mislim, oboje smo tu gde smo. Stari smo i umorni, i mada nam je zdravlje veoma dobro za naše godine, ipak danas ne želimo da se uplićemo ni u šta. Ne pokušavamo ni da se mešamo u bilo šta. Mi samo... – Znam. Znam – reče gospodin Robinson. – Prestanite da se izvinjavate. Vi samo želite da znate. Kao mungos želite da znate. I gospođa Beresford želi da zna. Štaviše, rekao bih na osnovu svega što sam o njoj čuo i što mi je o njoj rečeno, ona će to što želi nekako i da dozna. – Mislite li da je verovatnije da će ona to da učini, a ne ja?

– Pa, mislim da vi niste tako prilježni u otkrivanju stvari kao što je ona, ali mislim da je isto tako verovatno da nećete mnogo zaostati za njom jer ste veoma dobri u pronalaženju izvora obaveštenja. A nije tako lako naći izvore obaveštenja o stvarima koje su se desile tako davno. – Zato mi je strašno neugodno što sam došao i uznemirio vas. Ali ne bih ja to nikako uradio na svoju ruku. Bio je to samo Zulufčina. Hoću reći... – Znam na koga mislite. Imao je velike zulufe i u svoje vreme bio veoma ponosan na njih. I zato je stekao to ime. Fini momak. Dobro je radio svoj posao. Da. Poslao vas je kod mene jer je znao da me zanimaju takve stvari. Ja sam veoma rano počeo da se bavim ovim poslom, znate. Da njuškam okolo i otkrivam stvari. – A sad ste – reče Tomi – sad ste na vrhu. – Ali ko vam je to rekao? – upita gospodin Robinson. – To je koještarija. – Ja mislim da nije – reče Tomi. – Pa – reče gospodin Robinson – neki ljudi izbiju na vrh, a drugima se vrh prinudno natovari. Mislim da se ovo potonje odnosi na mene. Desilo se da mi je povereno da se brinem o nekoliko veoma značajnih stvari bez prava da to odbijem. – Kao onaj posao povezan s... Frankfurtom, čini mi se? – Ah, vi ste čuli govorkanja, zar ne? Eh, pa u redu, nemojte o tome više da mislite. O tome ne bi trebalo mnogo da se zna. I nemojte da mislite da ću da vas prekorim što ste došli ovamo da postavljate pitanja. Verovatno mogu da odgovorim na neke od stvari koje vi želite da znate. Ako bih rekao da jeste bilo nešto što se desilo pre mnogo godina i što bi moglo dovesti do saznanja koja bi... moguće... danas mogla biti zanimljiva, u smislu da čoveku pruži nešto obaveštenja o onome što se moguće danas dešava, to bi moglo biti dovoljno tačno. To ne bih propustio zbog bilo koga ili bilo čega. Međutim, ne znam kako bih mogao da vas posavetujem. U pitanju je posvećivanje pažnje, slušanje onog što ljudi pričaju, otkrivanje svega što se može o godinama davno prohujalim. Ako naiđete na ma šta i pomislite da bi to mene moglo da zanima, samo me pozovite. Ustanovićemo, znate, neke šifre. Tek koliko da sebi opet priuštimo malo uzbuđenja, da se osetimo kao da opet nešto značimo. Žele od divljih jabuka, kako vam se to

sviđa? Znate, javite mi se i kažete da je vaša žena napravila nekoliko tegli želea od divljih jabuka, i da li bih ja voleo da mi donesete koju. Ja ću smesta znati šta je u pitanju. – Mislite... da bih ja mogao da otkrijem nešto u vezi s Meri Džordan. Ali ja uopšte ne vidim svrhu da se to dalje istražuje. Na kraju, ona je mrtva. – Da. Ona je mrtva. Ali... ovaj, vidite, ponekad čovek ima pogrešne predstave o ljudima zbog onoga što mu je o njima rečeno. Ili zbog onoga što je napisano. – Hoćete da kažete da mi imamo pogrešno mišljenje o Meri Džordan. Vi mislite da ona uopšte nije bila važna. – O da, ona je mogla da bude veoma važna – reče gospodin Robinson i pogleda na sat. – Moraću sad da se rastanem od vas. Za deset minuta treba da mi dođe jedan momak. Užasno je dosadan, ali je na visokom položaju u vladinim krugovima, a vi znate kakav je život danas. Vlada, vlada, morate da je trpite gde god da ste. U kancelariji, kod kuće, u supermarketima, na televiziji. Nemamo privatan život. A danas treba da ga imamo što više. E sad, ova mala zabava i igre u koje ste se upustili vi i vaša žena vode se iz privatnog života, i možete to da posmatrate s tog stanovišta. Ko zna, može da se desi i da otkrijete nešto. Nešto što bi moglo biti zanimljivo. Da. Možda biste to zaista mogli, a možda i ne. – Ne mogu da vam kažem ništa više o tome. Znam neke činjenice koje verovatno niko drugi ne bi mogao da vam kaže, i kad dođe vreme možda bih i mogao biti u stanju da vam ih kažem. Ali kako su oni svi mrtvi i pokopani to uistinu nije praktično. – Reći ću vam jednu stvar koja bi možda mogla da vam pomogne u vašoj istrazi. Čitali ste o tom slučaju, o suđenju zapovedniku, ko god on bio... zaboravio sam mu sad ime... bilo mu je suđeno za špijunažu, osuđen je i debelo je to zaslužio. Bio je izdajnik svoje zemlje i to je to. Ali Meri Džordan... – Da? – Vi želite da znate nešto o Meri Džordan. Pa, ja mogu da vam kažem jednu stvar koja bi mogla, kako rekoh, da vam pomogne u nastojanjima. Meri Džordan je bila... pa, vi to možete da zovete špijunkom, ali ona nije bila nemački špijun. Ona nije bila neprijateljski špijun. Čujte sad ovo, dečko moj. Ne mogu nastaviti da vas

oslovljavam s „dečko moj“. Gospodin Robinson spusti glas i naže se napred preko stola. – Ona je bila iz naših redova.

Knjiga treća

1. Meri Džordan

A

li to sve menja – reče Tjupens. – Da – reče Tomi. – Da. Bio je to... bio je to pravi šok. – Zašto ti je rekao? – Ne znam – reče Tomi. – Pomislio sam... na dve ili tri različite stvari. – Je li on... kako on izgleda, Tomi? To mi uopšte nisi rekao. – Pa, žut je – reče Tomi. – Žut je i krupan i debeo i veoma, veoma običan, ali istovremeno, ako znaš šta hoću da kažem, nije običan uopšte. On je... pa, on tačno je onakav kako ga je moj prijatelj opisao. On je jedan iz vrha. – Zvučiš kao da pričaš o pop pevačima. – Pa čovek svikne da koristi takve izraze. – Da, ali zašto? Ovo sigurno otkriva nešto što on svakako nije želeo da bude otkriveno. – Sve je to bilo odavno – reče Tomi. – Sve je to svršeno, znaš. I pretpostavljam da to danas više nikome ništa ne znači. Mislim, pogledaj samo šta se sve danas otkriva. Nezvanično. Znaš, danas se stvari više ne zataškavaju. Saopštava se javno sve što se stvarno desilo. Šta je koja osoba napisala i šta je neka druga osoba rekla i oko čega se digla neka gužva i kako je nešto drugo zataškano zbog nečega o čemu pojma nemaš. – Užasno me zbunjuješ kad govoriš na taj način – reče Tjupens. – Izgleda i kao da je sve to pogrešno, zar ne? – Kako to misliš: izgleda da je sve to pogrešno? – Pa evo, mislim prvo na način kako smo mi gledali na stvari. – Mislim... a šta ti misliš? – Nastavi – reče Tomi. – Moraš znati šta si mislila. – Pa ono što sam rekla. Sve je pogrešno. Mislim, našli smo tu stvar u Crnoj streli i sve je bilo dovoljno jasno. Neko je to tu napisao, verovatno taj momak Aleksandar, i to je značilo da je neko... neko od njih, rekao je on, odnosno neko od nas, kako je on to rekao tačno... neko od članova porodice ili neko od članova domaćinstva ili tako

neko udesio da bude ubijena Meri Džordan, a mi nismo znali ko je Meri Džordan i to nam je bilo strašno zagonetno. – Samo nebo zna koliko je zagonetno bilo – reče Tomi. – Pa tebi to nije smetalo toliko koliko meni. To me je veoma mučilo. I o njoj uistinu nisam mnogo saznala. U najmanju ruku... – Ono što si ti o njoj saznala bilo je da je ona bila nemačka špijunka. Jesi li na to mislila? To si otkrila? – Da, ja sam verovala da je ona bila baš to, i pretpostavljala sam da je to istina. Samo što sad... – Da – reče Tomi. – Samo što sad znamo da to nije istina. Ona je bila baš nešto sasvim suprotno nemačkom špijunu. – Bila je neka vrsta engleskog špijuna. – Pa mora biti da je bila u engleskoj špijunaži ili nekoj od službi bezbednosti, kako god da se zvala. I ovamo je stigla u nekom svojstvu sa zadatkom da nešto otkrije. Da otkrije nešto o... o... kako li se ono zove? Voleo bih da mogu bolje da pamtim imena. Mislim na onog mornaričkog oficira ili oficira kopnene vojske, ili šta god da je bio. Onoga što je prodao tajne o podmornici ili nešto tako. Da, pretpostavljam da je ovde postojala mala grupa nemačkih špijuna, baš kao ono u doba N ili M, koja je vredno radila svoj posao. – Izgleda da je tako bilo, da. – I ona je, možemo da pretpostavimo, u tom slučaju ovamo poslata da otkrije sve o tome. – Shvatam. – I tako „neko od nas“ nije značilo ono što smo mi pomislili da znači. „Neko od nas“ je značilo... pa, to mora da je bio neko iz ovog susedstva. I neko ko je na neki način bio u vezi s ovom kućom ili je boravio u ovoj kući nekom posebnom prilikom. I tako, kad je ona umrla, njena smrt nije bila prirodna jer je neko doznao čime se ona bavi. I Aleksandar je to otkrio. – Ona se možda pretvarala da špijunira za Nemačku – reče Tjupens. – Sprijateljila se sa zapovednikom... ko god da je on bio. – Nazovi ga Zapovednik X – reče Tomi – ako ne možeš da se setiš imena. – U redu, u redu. Zapovednik X. Sprijateljila se znači s njim. – Bio je tu takođe – reče Tomi – neki neprijateljski agent koji je živeo ovde dole. Glava velike organizacije. Živeo je negde u nekoj od

kućica, dole pored keja najpre bih pomislio, pisao je mnogo propagandnih poruka i imao običaj da govori da je za nas najbolje da se udružimo s Nemačkom... i takve stvari. – To sve veoma zbunjuje – reče Tjupens. – Sve te stvari... planovi, tajna dokumenta i zavere i špijunaža... da ti se zavrti u glavi. U svakom slučaju, mi smo verovatno tragali na svim mogućim pogrešnim mestima. – Pa i nismo – reče Tomi. – Ne mislim da jesmo. – Zašto ne misliš? – Pa evo: ako je ona, Meri Džordan, bila ovde da nešto otkrije, i ako nešto jeste otkrila, onda su oni... mislim na Zapovednika X i druge ljude... jer mora da je tu bilo i drugih ljudi... onda su oni, kad su otkrili da je ona nešto otkrila... – Nemoj me opet dovoditi u zabunu – reče Tjupens. – Kad tako govoriš o stvarima, onda to veoma zbunjuje. Jeste. Nastavi. – U redu. Pa kad su oni otkrili da je ona otkrila mnogo stvari, pa onda su oni morali... – Da je ućutkaju – reče Tjupens. – Ti sve pojednostavljuješ – reče Tomi. – U svakom slučaju morali su da ućutkaju Meri pre no što ona stigne da podnese izveštaj o onome što je otkrila. – Mora biti da tu ima još nešto – reče Tomi. – Možda je došla u posed nečega veoma značajnog. Do neke vrste dokaza ili pisanog dokumenta. Možda do pisama koja su poslata ili dostavljena nekome. – Da. Shvatam šta misliš. Moraćemo da obratimo pažnju na razne vrste ljudi. Ali ako je ona bila jedna od onih što je trebalo da umru zbog pogrešnog izbora povrća, onda ne vidim kako je Aleksandar mogao da napiše „neko od nas“. Pretpostavka je onda da to nije bio neko iz njegove porodice. – Moglo je to da bude i ovako – reče Tomi. – To stvarno nije morao biti neko iz kuće. Veoma je lako ubrati pogrešno lišće veoma slično onome zaista željenom, pomešati ga i uneti u kuhinju; u tom slučaju bi se vodilo računa da količina ne bude previše smrtonosna. Samo toliko da ljudima posle obroka pozli tako da pozovu doktora i da doktor onda hranu dâ na analizu i ustanovi da je korišćeno pogrešno bilje. On svakako ne bi pomislio da je to neko namerno uradio. – Ali bi onda svi posle tog obeda poumirali – reče Tjupens. – Ili bi

svima pozlilo, ali niko ne bi stvarno umro. – Ne mora da znači – reče Tomi. – Recimo da je neko želeo da određena osoba... Meri Dž. ... umre i naumio da je otruje. Mogao je otrov da joj dâ u koktelu pre ručka ili večere, ili šta god da je to bilo, ili u kafi ili nečemu posle obeda... pravi digitalis, ili jedićev otrov, ili šta god da je ta stvar u zubačici... – Jedićev otrov je mislim u jediću – reče Tjupens. – Nemoj sad da mi se praviš mnogo pametna – reče Tomi. – Suština je u tome da svako dobije blagu dozu zbog nečega što je nesumnjivo greška tako da svakom malo pozli... ali jedna osoba umire. Vidiš li, ako većini ljudi pozli posle nečega, šta god to bilo... ručak ili večera, pa se to onda prouči i jasno se ustanovi da je u pitanju bila greška, pa, šta da se radi, takve stvari se dešavaju. Znaš, ljudi jedu otrovne gljive umesto jestivih pečurki, a smrtonosne bobice velebilja deca pojedu jer misle da je voće. To je samo greška i ljudima bude zlo od toga, ali obično ne umiru svi. Umire samo poneko, a za tako nekog se obično smatra da je bio posebno alergičan na to šta god to bilo i eto, tako se desilo da je ona umrla, a drugi nisu. Vidiš, sve bi prošlo kao da je stvarno u pitanju bila greška, i niko se ne bi stvarno trudio da ispita nije li se to desilo zbog nečeg drugog... – A moglo je i da joj malo pozli, kao i svima drugima, i da joj onda, umesto leka, bude dat otrov, recimo u čaju sutradan ujutru – reče Tjupens. – Siguran sam, Tjupens, da imaš mnogo ideja. – O tom delu slučaja da – reče Tjupens. – Ali šta je s drugim stvarima? Mislim na to ko i šta i zašto? Ko je bio taj „neko od nas“ – „neko od njih“, kako bi bilo bolje da sad govorimo – ko je imao priliku da to učini? Neko ko je došao u posetu ovamo dole, prijatelji nekih drugih ljudi možda? Ljudi koji su doneli sa sobom pismo, lažno možda, od prijatelja u kome se kaže: „Budite ljubazni prema mome prijatelju, gospodinu ili gospođi Marej Vilson, ili tako neko ime, ko je tu kod vas dole. Ona jedva čeka da vidi vašu lepu baštu“, ili tako nešto. Sve bi to bilo lako izvodljivo. – Da, mislim da bi. – U tom slučaju – reče Tjupens – možda još postoji nešto ovde u kući što bi moglo pružiti objašnjenje za ono što mi se desilo danas i juče takođe.

– A šta ti se desilo juče, Tjupens? – Otpali su točkovi onoj zverskoj napravi na kojoj sam se spuštala niz brdo pre neki dan, tako da sam završila pravo u grmlju. I skoro da sam... pa mogla sam ozbiljno da nastradam. Onaj budalasti stari Isak trebalo je da se pobrine da ta stvar bude bezbedna. I rekao je da se jeste pobrinuo oko nje. Rekao mi je da je sasvim u redu pre no što sam se otisnula naniže. – A nije bila? – Ne. Posle je rekao kako misli da je neko nešto čačkao oko nje, labavio točkove ili tako nešto kako bi otpali. – Tjupens – reče Tomi – zar ne misliš da je to druga ili treća stvar koja nam se dešava otkako smo ovde? Znaš za onu drugu stvar koja mi je skoro pala na glavu gore u odaji s knjigama? – Misliš li da neko hoće da nas se reši? Ali to bi značilo... – To bi značilo – reče Tomi – da ovde mora da ima nečega. Nečega što je ovde... u ovoj kući. Tomi pogleda Tjupens i Tjupens pogleda u Tomija. Bilo je vreme da se o svemu razmisli. Tjupens otvori usta tri puta, ali se svaki put uzdrža da nešto ne kaže, a mrštila se dok je razmišljala. Tomi beše taj koji na kraju progovori. – Šta je on mislio? Šta je on rekao za Trulav? Stari Isak, mislim. – Samo da je to moglo i da se očekuje, da je stvar u svakom slučaju prilično trula. – Ali je rekao takođe i da je neko nešto petljao oko točkova, je li tako? – Da – reče Tjupens. – Baš je tako rekao. „Ah“, rekao je on, „ovi mladunci su dolazili da ovo probaju, znate. Uživaju da svlače točkove sa stvari, ti mladi majmuni.“ Mada ja nisam videla nikoga da je dolazio. Ali sigurno je da oni ne bi dozvolili da ih iznenadim dok se bave tako nečim. Pričekali bi svakako da se ja udaljim negde iz kuće. – Pitala sam starog Isaka da li on misli da je to... da je to samo nekakav nestašluk. – A šta je on na to rekao? – upita Tomi. – On u stvari nije znao šta da kaže. – Pretpostavljam da je mogao biti i nestašluk – reče Tomi – rade ljudi i takve stvari. – Pokušavaš li ti to da kažeš da je cela stvar smišljena samo da bih

ja ispala budala kad sednem da se vozim na kolicima, a ona se raspadnu na komade... o, ali to je koješta, Tomi, baš koješta. – I zvuči kao da je koješta – reče Tomi. – Ali stvari ponekad nisu ono što ti se na prvi pogled čini. Sve zavisi od toga gde se i kako dese i zašto. – Ja ne vidim šta tu ima da se pita „zašto“. – Pa čovek može da nagađa... šta je najverovatnije od svega – reče Tomi. – Reci sad šta podrazumevaš pod tim najverovatnije? – Možda ljudi žele da mi odemo odavde. – Zašto bi? Ako neko želi kuću za sebe, mogao bi nam dati ponudu za nju. – Da, mogao bi. – E sad se pitam... Ovu kuću, koliko je nama poznato, nije želeo niko drugi. Mislim, niko je nije razgledao niti se za nju raspitivao onda kad i mi. Izgleda da je vladalo mišljenje kako je jeftino ponuđena na prodaju samo zato što je staromodna i što je trebalo mnogo poraditi na njoj. – Ne mogu da verujem da žele baš da nam smrse konce, ali je to možda stoga što si ti njuškala unaokolo, postavljala mnogo pitanja, kopirala stvari iz knjiga. – Misliš li da sam džarala po stvarima za koje neko smatra da ih ne treba džarati? – Tako nešto – reče Tomi. – Hoću reći, kad bismo najednom doneli odluku da nam se ne sviđa da živimo ovde i dali kuću na prodaju i otišli odavde, to bi bilo sasvim u redu. To bi ih zadovoljilo. Ne mislim da bi oni... – Šta misliš pod tim „oni“? – Pojma nemam – reče Tomi. – Rešićemo ko su „oni“ kasnije. Sad su samo „oni“. Postojimo mi i postoje oni. U svesti moramo da ih držimo razdvojene. – Šta je s Isakom? – Kako to misliš: šta je s Isakom? – Ne znam. Samo se pitam da li je i on umešan u sve ovo. – On je veoma star čovek, ovde je veoma dugo i zna neke stvari. Ako mu neko ćušne novčanicu od pet funti ili tako nešto, misliš li da bi petljao oko točkova Trulava?

– Ne, ne mislim – reče Tjupens. – Nema on mozga za to. – Za to mu mozak ne bi bio potreban – reče Tomi. – Mozak bi mu bio potreban jedino da uzme pet funti i da odšrafi koji zavrtanj, polomi komad drveta tu i tamo i podesi sve tek toliko da... pa, da sve pukne kad ti sledeći put kreneš kolicima nizbrdo. – Mislim da je to što si ti namislio glupost – reče Tjupens. – Pa i ti si bila namislila nekoliko stvari koje već jesu glupost – reče Tomi. – Da, ali su se uklapale – reče Tjupens. – Uklapale su se u stvari koje smo čuli. – Pa – reče Tomi – kao rezultat moga raspitivanja ili istraživanja, kako ti drago, ispalo je da nekako nismo čuli prave stvari. – Misliš na to što sam maločas rekla da je ovo što si ti doznao sve okrenulo naglavačke. Mislim, mi sada znamo da Meri Džordan nije bila neprijateljski agent, i da je umesto toga bila britanski agent. Ovde je bila s razlogom. I možda je uspela da obavi svoj zadatak. – U tom slučaju – reče Tomi – hajde da sad sve razjasnimo uz ovo novodobijeno saznanje. Ona je ovde bila da bi nešto otkrila. – Pretpostavka je da je trebalo nešto da otkrije o Zapovedniku X – reče Tjupens. – Moraš negde da ustanoviš njegovo ime jer se stvarno čini krajnje bedno da stalno ponavljamo Zapovednik X. – U redu, u redu, ali ti znaš kako je teško tako nešto ustanoviti. – I ona je to otkrila i izvestila je o tome šta je otkrila. I možda je neko otvorio pismo – reče Tjupens. – Koje pismo? – upita Tomi. – Pismo koje je pisala onome, ko god taj bio, ko je bio njena „veza“. – Da. – Misliš li da je on bio njen otac ili njen deda ili tako neko? – Ne bih rekao – reče Tomi. – Mislim da se takve stvari ne obavljaju na taj način. Ona je prosto mogla da se odluči da odabere prezime Džordan, ili su oni pomislili da bi to moglo biti dobro prezime s obzirom na to da ni po kom osnovu nije povezano s nekim drugim poslom koji je radila za nas, a ne za njih. – Za nas, a ne za njih – reče Tjupens – u inostranstvu. I tako je došla ovde kao šta? – Ne znam. Moraćemo, pretpostavljam, da počnemo sve ispočetka da nalazimo to kao šta... U svakom slučaju, ona je došla ovamo i

otkrila nešto, i to je ili predala dalje nekome ili nije. Mislim, nije morala to da napiše u pismu. Mogla je da ode u London i da podnese izveštaj. Da, recimo, sretne nekoga u Ridžents parku. – Obično je obrnuto, zar ne? – reče Tomi. – Hoću reći, u Ridžents parku srećeš nekoga iz ambasade, koje god, s kim si u dosluhu i... – Kriješ stvari u šupljem drvetu ponekad. Misliš li da oni to zaista tako rade? Zvuči neverovatno. Takav postupak bi pre odgovarao ljudima koji su u tajnoj ljubavnoj vezi, pa na taj način razmenjuju ljubavna pisma. – Usuđujem se da kažem da je to što bi ostavljali i bilo napisano kao ljubavno pismo, a uistinu bi bilo šifrovano. – To je izvanredna ideja – reče Tjupens – samo što pretpostavljam da su oni... o bože, to je bilo tako davno. I stvarno je teško ma šta dokučiti. Što više doznaješ, mislim, to ti sve manje i manje koristi. Ali mi nećemo da odustanemo, Tomi, zar ne? – Rekao bih da još nećemo – reče Tomi. I uzdahnu. – A voleo bi da već jesmo, zar ne? – reče Tjupens. – Gotovo da bih. Da. Koliko ja vidim... – Pa – reče Tjupens – nisam primetila da si ti napustio trag. Ne, i biće veoma teško da mene nateraš da napustim trag. Mislim, ja bih nastavila da mislim o tome i to bi me veoma brinulo. Verujem da bih zaboravila na hranu i sve ostalo. – Suština je u tome – reče Tomi – da li ti misliš... na neki način znamo odakle je sve ovo krenulo. Iz špijunaže. Špijunaže kojom se neprijatelj služio da ostvari neke ciljeve i u izvesnim stvarima u tome i uspeo. Možda je bilo i nečega što nije sasvim ostvareno. Ali mi ne znamo... ovaj... mi ne znamo ko je u to bio umešan. S neprijateljske tačke gledišta. Mislim, ovde je sasvim izvesno bilo ljudi iz službi bezbednosti koji su bili izdajnici, ali čiji je posao bio da izgledaju kao odani državni službenici. – Da – reče Tjupens. – S tim bih se složila. To mi izgleda vrlo verovatno. – A posao Meri Džordan bio je da stupi u vezu s njima. – Da stupi u vezu sa Zapovednikom X? – Rekao bih da je tako, da. Ili s prijateljima Zapovednika X kako bi otkrila to što treba. Ali je očigledno bilo neophodno da dođe ovamo da bi to uradila.

– Misliš li da su Parkinsonovi... rekla bih da smo opet, vrlo brzo, stigli natrag do Parkinsonovih... bili umešani u sve to? Da su Parkinsonovi bili deo neprijateljevog tima? – To mi izgleda malo verovatno – reče Tomi. – Pa ja onda ne vidim šta sve to znači. – Mislim da bi kuća mogla da ima nešto s tim – reče Tomi. – Kuća? Pa posle su i drugi ljudi dolazili i živeli u njoj, zar ne? – Da, jesu. Ali mislim da ti ljudi nisu bili... pa, da nisu bili tvoga kova, Tjupens. – Kako to misliš: nisu bili moga kova? – Pa eto: nisu želeli stare knjige niti ih pregledali i pronalazili stvari u njima. Nisu bili čistokrvni mungosi, zapravo. Oni su samo dolazili i živeli ovde, i pretpostavljam da su sobe na spratu i odaja s knjigama bile samo prostor za poslugu i niko u njih nije zalazio. Može biti da ima nešto skriveno ovde u kući. Nešto što je možda sakrila Meri Džordan. I sakrila tako da bude spremno, prosto na dohvat ruke, da to isporuči onoga časa kad neko po to dođe, ili da to sama odnese kad odlazi u London ili negde drugde pod nekim izgovorom. U posetu zubaru, recimo. Da se susretne sa starim prijateljem. To je sasvim lako izvodljivo. Imala je nešto do čega je došla, ili što je doznala, skriveno u ovoj kući. – Ne tvrdiš valjda da je to i dalje skriveno u ovoj kući? – Ne – reče Tomi. – To ne bih mogao. Ali nikad se ne zna. Neko se boji da bismo mi to mogli da nađemo, i želi da nas otera iz kuće, ili žele da dobiju ono što misle da smo mi našli a oni nikad nisu, mada su to možda tražili proteklih godina pa zaključili da je to možda skriveno negde drugde, van kuće. – O, Tomi – reče Tjupens – sve je zato mnogo uzbudljivije, zar ne? – Ali je to samo ono što mi mislimo – reče Tomi. – Pa ne budi takvo zanovetalo – reče Tjupens. – Ja ću da tragam i van kuće baš kao i u kući... – A šta nameravaš da uradiš, da prekopaš baštu? – Ne – reče Tjupens. – Pretrešću ormane, podrum, takve stvari. Ko zna? Oh, Tomi! – Oh, Tjupens! – reče Tomi. – I baš sad kad smo se radovali divnoj, mirnoj starosti. – Nema mira za penzionere – reče Tjupens veselo. – I to je dobra ideja, takođe.

– Šta? – Moram da odem i razgovaram s nekim starim penzionerima u njihovom klubu. Na to nisam pomislila sve dosad. – Za ime sveta, pazi na sebe – reče Tomi. – Mislim da bi najbolje bilo da ne idem nikuda iz kuće već da te samo držim na oku. Ali moram još nešto malo da istražim sutra u Londonu. – Ja ću nešto da istražim ovde – reče Tjupens.

2. Šta je istražila Tjupens

N

adam se – reče Tjupens – da vas nisam prekinula u nečemu ovim svojim iznenadnim dolaskom? Pomislila sam da vam se prvo javim za slučaj da ste nekuda izašli, znate, ili da ste zauzeti. Ali sam onda zaključila da neće ništa da mi smeta da dođem drugi put ako vi ne biste mogli da me primite. – Oh, ushićena sam što vas vidim, gospođo Beresford – reče gospođa Grifin. I ona se pomeri nekih desetak centimetara duž stolice na kojoj je sedela da se udobnije smesti, pa se s vidnim zadovoljstvom zagleda u Tjupensino brižno lice. – Veliko je zadovoljstvo, znate, kad neko nov dođe da živi u ovom mestu. Tako smo se svikli na stare susede da je novo lice, ili bi bilo bolje da kažem par novih lica, slavlje. Apsolutno slavlje. Odista se nadam da ćete oboje moći da dođete kod mene jednom na večeru. Ne znam samo kad vam se suprug vraća. On svakoga dana ide u London, zar ne? – Da – reče Tjupens. – Veoma je lepo od vas što nas pozivate. Nadam se takođe da ćete i vi moći da dođete jednom kod nas kad budemo sasvim uredili kuću. Stalno mislim da smo s uređenjem završili, ali uvek iskrsne nešto novo. – Pa s kućama je skoro uvek takav slučaj – reče gospođa Grifin. Gospođa Grifin je, kao što je Tjupens veoma dobro znala zahvaljujući raznim svojim izvorima, uglavnom ženama koje su dolazile da pomažu u kući, starom Isaku, Gvendi iz pošte i brojnim drugim, imala devedeset četiri godine. Uspravan položaj u koji je uživala da se namesti jer joj je uklanjao reumatske bolove u leđima, zajedno s njenim pravim držanjem, davao joj je izgled nekog znatno mlađeg. Uprkos izboranom licu, njena seda kosa podignuta na vrh glave i ukrašena čipkanim šalom koji se spuštao s njenog vrha, podseti Tjupens na neke njene stare tetke iz davnih dana. Nosila je bifokalne naočare i slušni aparat koji je retko, koliko je Tjupens mogla da primeti, morala da koristi. I izgledala je sve skupa veoma čilo i kao

osoba sasvim sposobna da doživi stotu, ili čak i sto desetu godinu. – Čime ste se bavili u poslednje vreme? – upita gospođa Grifin. – Pretpostavljam da ste električare konačno izbacili iz kuće? Tako mi je bar rekla Doroti. Gospođa Rodžers, znate. Ona je nekad bila moja kućna pomoćnica, a sada dolazi i čisti dva puta nedeljno. – Da, hvala nebesima – reče Tjupens. – Stalno sam upadala u njihove rupe na podu i slično. Ali do vas sam sad došla, mada to može da zvuči sasvim budalasto, zbog nečega što me je dovelo u nedoumicu... pretpostavljam da ćete pomisliti da je to detinjasto. Preturala sam po starim stvarima, znate, po policama za knjige i slično. Kupili smo neke knjige zajedno s kućom, uglavnom dečje knjige od pre mnogo i mnogo godina, ali sam među njima našla i neke koje su meni bile omiljene. – Ah da – reče gospođa Grifin. – Mogu sasvim lepo da razumem da vam je bilo veoma milo što ste došli u priliku da opet pročitate pojedine stare knjige koje ste voleli. Zarobljenik dvorca Zenda, možda. Moja baka je volela da čita Zarobljenik dvorca Zenda. I sama sam to jednom pročitala. Zaista sam veoma uživala. Romantična je, znate. Prva romantična knjiga, rekla bih, koju devojci dozvole da čita. Vi znate da čitanje romana nije bilo ohrabrivano. Moja majka i moja baka nikad nisu odobravale čitanje bilo čega što liči na roman pre podne. Knjiga priča, kako se to zvalo. Znate, mogli ste da čitate istoriju ili nešto ozbiljno, ali romani su bili samo uživanje, te su prema tome smeli da se čitaju samo posle podne. – Znam – reče Tjupens. – I našla sam mnogo starih knjiga koje bih rado volela opet da pročitam. Gospođa Moulsvort. – Odaja s tapiserijama? – reče gospođa Grifin smesta. – Da. Odaja s tapiserijama bila je jedna od mojih omiljenih knjiga. – E pa ja sam uvek najviše volela Farmu kod četiri vetra – reče gospođa Grifin. – Da, i to njeno delo je bilo tu, takođe. I nekoliko drugih. Mnogo različitih autora. U svakom slučaju, pregledanjem sam stigla do najniže police, i mislim da je tu došlo do nekakve nezgode. Znate, neko je dobro oštetio tu policu. Pretpostavljam da se to desilo prilikom premeštanja nameštaja. Bila je tu na njoj jedna rupa, i iz nje sam povadila hrpu starih stvari. Uglavnom pocepane knjige i između svega toga bilo je i ovo.

I ona pokaza paket umotan nevešto u smeđi papir. – To je spomenar – reče. – Starovremski spomenar. I u njemu je vaše ime. A vaše ime bilo je... sećam se da ste mi to rekli... Vinifred Morison, zar ne? – Da, mila moja. Sasvim tačno. – I to vaše ime bilo je upisano u taj spomenar. Pa sam se upitala da li bi vas zabavilo da vam je donesem da ga vidite. Mora biti da je u njemu i mnogo vaših starih prijatelja i raznih drugih stvari ili imena koja bi vas mogla zabaviti. – Pa to je baš lepo od vas, mila moja, i veoma bih volela da vidim to. Znate, te stvari iz prošlosti čovek nalazi veoma zabavnim da ih čita kad ostari. Veoma ste se ljubazno toga setili. – Prilično je pohaban i iscepan, i ko zna gde se sve vukao – reče Tjupens kad ponudi svoj poklon. – Vidi, vidi – reče gospođa Grifin. – Da. Znate, svi su imali te spomenare. Ali je to bilo u vreme kad sam ja bila devojka, i taj običaj se posle sasvim izgubio. Pretpostavljam da je ovo jedan od poslednjih. Sve devojke iz škole u koju sam ja išla morale su da imaju spomenar. Znate, vi napišete svoje ime u spomenar svoje prijateljice, i ona onda u vaš, i tako dalje. I ona uze knjigu od Tjupens, otvori je i stade da čita stranu po stranu. – O bože, o bože – mrmljala je – kako me ovo vraća u prošlost. Helen Gilbert... da, da, razume se. I Dejzi Šerfild. Šerfild, da. O da, sećam je se. Nosila je jednu od onih stvari za zube u ustima. Proteza mislim da su to zvali. I ona je to uvek skidala. Govorila je da ne može da je podnese. I Edi Kron. I Margaret Dikson. Ah da. I divan rukopis je većina njih imala. Bolji no bilo koja od ovih devojaka danas. Eto, pisma mojih sestričina uopšte ne mogu da pročitam. Njihov rukopis je poput nekih hijeroglifa. Čovek mora da nagađa šta koja reč znači. Moli Šort. Ah da, ona je mucala... da, knjiga stvarno priziva uspomene. – Pretpostavljam da ih nema mnogo, mislim... – poče Tjupens pa zasta, plašeći se da ne kaže nešto netaktično. – Mislite da su mnogi od njih mrtvi, mila, pretpostavljam. Pa, sasvim ste u pravu. Većina jeste. Ali ne i svi oni. Ne. Još ima mnogo živih ljudi s kojima sam, kako to kažu, devovala. Ne žive ovde jer se većina devojaka koje znaš poudaje i ode nekuda. Ili su u pitanju

muževi koji rade za Službu pa odu u inostranstvo, ili odu u neki drugi grad da žive. Dve od mojih najstarijih prijateljica žive u Nortamberlendu. Da, da, ovo je veoma zanimljivo. – A tada nije bilo, pretpostavljam, nekih živih Parkinsonovih? – reče Tjupens. – Na to ime nigde nisam naišla. – O ne. Ovo je bilo posle vremena Parkinsonovih. Ima nešto što vi želite da otkrijete o Parkinsonovima, zar ne? – O da, tako je – reče Tjupens. – Čista je to radoznalost, znate, ništa više. Ali... nekako sam, dok sam preturala po stvarima, počela da se zanimam za dečaka, Aleksandra Parkinsona, i onda sam, dok sam pre neki dan šetala crkvenim dvorištem, primetila da je umro prilično mlad i da mu je grob tamo, pa me je to navelo da još više mislim o njemu. – Umro je mlad – reče gospođa Grifin. – Da. I svi su bili tužni što se to desilo. Bio je veoma inteligentan dečak i nadali su se... pa eto, da ga čeka blistava budućnost. I nije umro od neke bolesti, mislim da je u pitanju bila neka hrana koju je pojeo na izletu. Tako mi je rekla gospođa Henderson. Ona pamti mnoge stvari o Parkinsonovima. – Gospođa Henderson? – ponovi Tjupens upitno. – O, ovde niste mogli da je upoznate. Ona je u jednom od onih domova za stare, znate. Zove se Midousajd. Nalazi se petnaestak ili dvadeset kilometara odavde. Trebalo bi da odete da je vidite. Ona će vam reći mnoge stvari, rekla bih, o toj kući u kojoj živite. Lastino gnezdo se ta kuća onda zvala, a sad se zove nekako drugačije, zar ne? – Lovori – reče Tjupens. – Gospođa Henderson je starija od mene, mada je bila najmlađa u jednoj zaista velikoj porodici. Bila je guvernanta neko vreme. A onda mislim da je bila dojilja kod gospođe Bedingfild koja je držala Lastino gnezdo, hoću reći Lovore. I o starim vremenima veoma voli da priča. Mislim da bi trebalo da odete i vidite je. – O, ona ne bi volela da... – O, mila moja, sigurna sam da bi ona volela. Otidite da je vidite. Samo joj recite da sam to ja predložila. Ona me se seća i seća se moje sestre Rouzmeri, a i ja sam odlazila da je vidim s vremena na vreme, ali ne i poslednjih godina jer nisam bila u stanju da to uradim. A mogli biste da odete i vidite gospođu Hendli koja živi u... čekajte samo da se setim... mislim da je to u vili Jabuka. Tamo su uglavnom sve stari

penzioneri. Nije prvoklasno mesto, znate, ali ima veoma dobru upravu i poznato je po tračevima koji tamo mogu da se čuju! Mislim da bi svakoga od njih poseta veoma obradovala. Znate, sve samo da se razbije monotonija.

3. Tomi i Tjupens porede beleške

D

eluješ mi umorno, Tjupens – reče Tomi kad su posle večere prešli u dnevnu sobu i kad se Tjupens svalila u jednu fotelju ispustivši nekoliko dubokih uzdaha i potom zevnuvši. – Umorno? Mrtva sam – reče Tjupens. – Šta si radila? Nadam se da nisi prekopavala baštu. – Nisam se fizički premorila – reče Tjupens, hladno. – Bavila sam se istim poslom kao i ti. Mentalnim istraživanjem. – To je takođe veoma iscrpljujuće, slažem se – reče Tomi. – Gde si to činila? Prekjuče nisi mnogo doznala od gospođe Grifin, je li tako? – Pa jesam, mislim, prilično doznala, mada ne mnogo od osobe koju je prvu preporučila. Mada, na neki način, možda i jesam. I ona otvori tašnu, stade da cima poveliku beležnicu i nekako je na kraju izvuče napolje. – Svaki put sam o raznim stvarima hvatala beleške. Pre svega sam sa sobom ponela i jedan od onih kineskih jelovnika. – Oh. I šta ti je to donelo? – Pa, nisam toliko zapisivala imena koliko stvari koje su mi govorile i pričale. I bile su veoma uzbuđene zbog tog kineskog jelovnika jer je to izgleda bila neka naročita zabava u kojoj su svi uživali veoma mnogo i izvrsno obedovali... nikad pre nisu okusile ništa slično i očigledno je da su salatu od jastoga probale prvi put. Čuli su da se ona servira u najbogatijim i najpomodnijim kućama, ali do njih to nekako nije bilo stiglo. – O – reče Tomi – to baš i nije moglo mnogo da ti pomogne. – Ali jeste, na neki način, stoga što su rekle da će uvek da se sećaju te večeri. I tako sam ja upitala zašto će uvek da se sećaju te večeri, a one su rekle da je to zbog popisa. – Molim... popisa? – Da. Moraš valjda znati šta je popis, Tomi. Kako, pa jedan smo imali prošle godine, ili godinu dana pre toga, je li tako? Znaš... moraš da se izjasniš, ili svi negde moraju da se potpišu i unesu pojedinosti. Ko spava pod tim krovom jedne određene noći. Znaš kako se i to radi.

Ko ti je spavao u kući u noći 15. novembra? Ti to ili sam zapišeš ili se svi samo potpisuju. Zaboravila sam kako se to tačno radi. U svakom slučaju, imali su popis toga dana, i svako je morao da kaže s kim u kući živi i, razume se, kako je mnogo sveta bilo na zabavi razgovaralo se o tome. Govorili su da to nije pošteno i da je to veoma glupa stvar, i uopšte mislili da je to sramno jer si morao da kažeš koliko dece imaš i da li si u braku, ili da nisi u braku a imaš decu, i takve stvari. Morao si da upišeš mnogo škakljivih pojedinosti, pa je prirodno što se to nikom nije činilo pristojnim. Ni danas ne bi. I tako su svi bili veoma ogorčeni zbog toga. Mislim, nisu bili ogorčeni na stare popise, jer onda niko nije mario za to. Bila je to stvar koja se upravo dešava. – Popis bi mogao da bude koristan ako bi imala tačan datum kad je održan – reče Tomi. – Misliš li da bi mogao da proveriš popis? – O da. Ako čovek zna prave ljude, mislim da to onda veoma lako može da proveri. – I sećale su se da je bilo razgovora o Meri Džordan. Svi su govorili kako im se ona činila kao fina devojka i da je svima bila draga. I nikad ne bi poverovali... znaš kako već ljudi pričaju o tim stvarima. I onda su govorili, pa u redu, ona je bila polu-Nemica i trebalo je da ljudi budu pažljiviji kad je zapošljavaju. Tjupens ostavi praznu šolju za kafu na stočić i zavali se udobnije u fotelju. – Jesi li doznala još nešto korisno? – upita Tomi. – Pa i nisam – reče Tjupens – ali bi ono što sam doznala moglo biti osnova da se sazna nešto korisno. U svakom slučaju, stari su govorili o tome i znali za to. Većina njih je za to čula od starijih rođaka ili drugih starijih osoba. To su priče o tome gde su ostavljali stvari ili gde su nalazili stvari. Bila je i neka priča o testamentu sakrivenom i kineskoj vazi. Nešto u vezi s Oksfordom i Kembridžem, mada ja ne vidim kako bi neko mogao da zna o stvarima koje su skrivene u Oksfordu i Kembridžu. To mi izgleda malo verovatno. – Možda je nečiji nećak tamo studirao – reče Tomi – pa sa sobom posle raspusta odneo nešto u Oksford ili Kembridž. – Moguće je, pretpostavljam, ali malo verovatno.

– Da li je neko uopšte direktno govorio samo o Meri Džordan? – Samo u smislu da su čuli neke glasine... a ne kao da su lično i sami znali da je ona nemačka špijunka. Svi su o tome slušali od neke tetke, starijih sestara, ili majki, ili od strica Džona koji je bio u mornarici i znao sve o tome. – Da li su govorili o tome kako je Meri Džordan umrla? – Povezivali su njenu smrt s epizodom o zubačici i spanaću. Svi su se oporavili, govorili su, osim nje. – Zanimljivo – reče Tomi. – Ista priča u drugom pakovanju. – Previše je tu, možda, ideja – reče Tjupens. – Izvesna Besi je rekla: „Samo je moja baka pričala o tome i razume se da je to bilo davno pre njenog vremena, pa bih rekla da je moguće da je neke pojedinosti pogrešno razumela. Obično joj se to dešava.“ Znaš, Tomi, sve postaje veoma zbrkano kad sav svet najednom počne da govori u isti glas. Bilo je mnogo priče o špijunima i trovanju na izletima i tim stvarima. Nisam mogla da dobijem nijedan tačan datum jer, razume se, niko nikad ne zna tačan datum onoga o čemu ti bake govore. Ako pričaš: „Imala sam tada šesnaest godina i bila užasno uzbuđena“, verovatno sada ne znaš koliko je tvojoj baki onda bilo godina. Ona bi verovatno rekla da joj je sada devedeseta, zbog toga što svet obično voli da priča da je stariji no što jeste kad napuni osamdeset godina, ali i da kaže da ima pedeset dve kad je u sedamdesetim. – Meri Džordan – reče Tomi zamišljeno citirajući reči – nije umrla prirodnom smrću. On je podozrevao. Pitam se da li je to ikad pominjao policajcima. – Misliš na Aleksandra? – Da... I možda je zbog toga previše pričao. Morao je da umre. – Mnogo zavisi od Aleksandra, zar ne? – Mi znamo kad je Aleksandar umro, zbog toga što mu je ovde grob. Ali Meri Džordan... i dalje ne znamo kada ili zašto. – Saznaćemo na kraju – reče Tomi. – Napravi nekoliko spiskova imena, datuma i stvari koje si doznala. Bićeš iznenađena. Iznenađena onim što čovek može da proveri kroz jednu jedinu ili nekoliko čudnih reči tu i tamo. – Ti izgleda imaš mnogo korisnih prijatelja – reče Tjupens zavidljivo. – Imaš ih i ti – reče Tomi.

– Pa i nemam ih uistinu – reče Tjupens. – Da, imaš, jer ti ljude stavljaš u pokret – reče Tomi. – Odeš i vidiš neku staru damu kojoj odneseš spomenar. Sledeće što čujem je da si bila s masom sveta u nekom domu za starce ili tako negde, gde si doznala sijaset stvari koje su se desile u vreme njihovih baba i strica Džona i kumova, i možda nekog starog admirala na moru koji je pričao priče o špijunaži i svemu tome. Kad jednom budemo utvrdili nekoliko datuma i izborimo se s još nekoliko pitanja... ko zna?... mogli bismo nešto i da doznamo. – Pitam se ko li su bili studenti koji su pominjani... Oksford i Kembridž, oni za koje je rečeno da su nešto sakrili. – Pa to mi baš ne liči na špijunažu – reče Tomi. – Ne, zbilja ne liči – reče Tjupens. – Baš kao i doktori i stara sveštena lica – reče Tomi. – Mislim, možeš ti da ih ispituješ i o njima istražuješ do mile volje, ali sumnjam da bi to nekuda moglo da odvede. Još smo daleko. Još nismo blizu. Ne znamo... Da li je još neko pokušao da ti nekako naudi, Tjupens? – Misliš da li je neko pokušao da nasrne na moj život u poslednja dva dana? Ne, niko. Niko me nije pozvao na izlet, kočnice na automobilu su u redu, ima jedna tegla s otrovom za korov u šupi u bašti, ali ta još nije čak ni otvorena. – Isak je tamo drži na dohvat ruke za slučaj da ti jednog dana izađeš sa sendvičima. – Oh, siroti Isak – reče Tjupens. – Ne smeš ružno da govoriš o Isaku. On mi postaje jedan od najboljih prijatelja. E sad se pitam... to me podseti... – Na šta te podseti? – Ne znam – reče Tjupens i stade da žmirka. – Nečeg sam se bila setila kad si to rekao o Isaku. – O bože – reče Tomi i uzdahnu. – Za jednu staru damu – reče Tjupens – pričalo se da je svoje stvari svake noći gurala u rukavice s jednim prstom. Mislim da su to bile minđuše. To je ona što je mislila da je svi truju. A neko drugi pamtio je nekoga ko je stvari krio u misionarskoj kutiji ili tako nečemu. Znaš ona porculanska stvar za siročad i napuštene životinje, s nalepnicom na sebi. Ali to uopšte nije bilo za siročad i napuštene životinje, očigledno. Ona je imala običaj da u nju stavlja novčanice od pet funti,

tako da uvek ima neku ušteđevinu na strani, i kad bi je napunila, odnosila bi je i kupila drugu, a onu prvu bi razbila. – I potrošila bi, pretpostavljam, pet funti – reče Tomi. – Pretpostavljam da je to i bila ideja – reče Tjupens. – Moj rođak Emlin je imao običaj da kaže kako niko ne bi opljačkao siročad i napuštene životinje ili misionare. Kad bi neko razlupao kutiju kao što je misionarska, neko bi to sigurno primetio, zar ne? – Da nisi možda gore, preturajući po policama, naišla na neku knjigu s dosadnim propovedima? – Ne. Zašto? – Pa evo upravo sam pomislio da bi to bilo veoma dobro mesto da se sakriju stvari. Znaš, neka od onih knjiga sa zaista dosadnim teološkim raspravama. Neka stara čangrizava knjiga čije su stranice izdubljene po sredini. – Nije bilo ničeg nalik tome – reče Tjupens. – Da jeste, sigurno bih to primetila. – Da li bi otvorila tako nešto da pročitaš? – Oh, razume se da ne bih – reče Tjupens. – Pa eto ti onda – reče Tomi. – Ne bi ni otvorila, već bi ga gurnula u stranu. – Kruna uspeha. To je jedna knjiga koje se sećam – reče Tjupens. – Bila su dva primerka te iste. Pa, nadajmo se da će uspeh da kruniše naša nastojanja. – Meni se to čini malo verovatnim. Ko je ubio Meri Džordan? To je knjiga koju bi mi trebalo da napišemo jednog dana. – Ako to ikada budemo otkrili – reče Tjupens mrzovoljno.

4. Mogućnost hirurškog zahvata na Matildi

Š

ta nameravaš da radiš danas posle podne, Tjupens? Hoćeš li da mi pomogneš s ovim spiskovima imena i datuma i drugih stvari? – Ne bih rekla – reče Tjupens. – Ja sam kroz sve to prošla. Zaista je veoma zamorno sve to zapisivanje. Svaki čas sam ovde ili onde pojedine stvari delimično izgrešila, zar ne? – Pa to i liči na tebe. Grešaka ima. – Volela bih da nisi tako mnogo precizniji od mene, Tomi. Veoma mi to smeta ponekad. – Kad već nećeš da mi pomogneš, šta onda nameravaš da radiš umesto toga? – Ne bi mi smetala dobra dremka. O ne, neću uistinu da se opuštam – reče Tjupens. – Mislim da ću otići da rasporim Matildi stomak. – Šta reče to, Tjupens? – Rekla sam da ću otići da rasporim Matildu. – Šta se to dešava s tobom? Izgleda da si postala sklona nasilju. – Govorim o Matildi... ona je u KK. – Kako to misliš: ona je u KK? – O, pa na onom mestu gde su sve te odbačene stvari. Znaš, to je onaj konj za ljuljanje, onaj što ima rupu u stomaku. – Ah to. I... ideš li da ispitaš njen stomak, jesi li na to mislila? – To sam naumila – reče Tjupens. – Hoćeš li i ti da pođeš i pomogneš mi? – Ne bih rekao – reče Tomi. – Da li bi bio tako ljubazan da pođeš i pomogneš mi? – upita Tjupens. – Kad stvari postaviš na taj način – reče Tomi uz dubok uzdah – moraću da se prisilim na pristanak. U svakom slučaju, to ne može biti tako gadno kao pravljenje spiskova. Da li je i Isak negde u blizini? – Ne. Mislim da ima slobodno popodne. U svakom slučaju, mi i ne želimo da Isak bude ovde. Mislim da sam iz njega izvukla sva obaveštenja koja je mogao da pruži.

– On mnogo zna – reče Tomi zamišljeno. – Zaključio sam to pre neki dan kad mi je mnogo pričao o prošlosti. I to o stvarima kojih sâm ne može da se seća. – Njemu mora da je skoro osamdeset godina – reče Tjupens. – Sasvim sam sigurna u to. – Da, znam, ali radilo se o zbilja davnim događajima. – Ljudi uvek govore da su čuli za mnoge stvari – reče Tjupens. – Nikad ne znaš jesu li u pravu ili ne u vezi s tim što su čuli. U svakom slučaju, hajdemo da izvadimo utrobu Matildi. Biće bolje da se pre toga prvo presvučem, jer je sve strašno prašnjavo i puno paučine u KK, a mi treba da kopamo baš unutra. – Mogla bi Isaka, ako je u blizini, nagovoriti da je okrene na leđa, pa bismo tako daleko lakše mogli da joj zavirujemo u stomak. – Odista zvučiš kao da si u svojoj poslednjoj reinkarnaciji bio hirurg. – Pa ovo što nameravamo pomalo liči na to. Spremamo se da izvadimo strana tela koja bi, u protivnom, mogla ozbiljno da ugroze Matildin život, onoliko koliko ga joj je ostalo. – Mogli bismo i da je obojimo, kako bi Deborina deca, kad sledeći put budu došla, mogla da je jašu. – O, naša unučad već ima dovoljno igračaka i drugih poklona. – To ništa ne znači – reče Tjupens. – Deca ne vole naročito skupocene poklone. Igraće se nekim starim komadom žice ili dronjavom lutkom ili nečim što zovu plišani meda, a što je u stvari samo gomila krpa umotanih u još jednu krpu, na koju su onda našivena dugmad za oči. Deca imaju vlastite ideje o tome šta su igračke. – Pa hajdemo onda – reče Tomi. – Napred na Matildu. U operacionu salu. Okretanje Matilde u položaj pogodan za neophodnu operaciju nije bilo lak posao. Matilda je bila prilično teška. Uz to je bila poprilično načičkana ekserima raznih veličina koji su tu i tamo stajali pogrešno okrenuti, tako da su im oštri vrhovi stršali napolje. Tjupens obrisa krv s ruke, a Tomi opsova kad mu ekser zakači pulover koji se smesta pocepa na sasvim nepopravljiv način. – Hajde da raznesemo ovo prokleto konjče za ljuljanje – reče Tomi.

– Na lomači je trebalo da bude pre mnogo godina. Upravo u tom trenutku pojavi se ostareli Isak i pridruži im se. – Šta se dešava? – upita on ponešto iznenađen. – Šta to vas dvoje sad radite ovde? Šta ste naumili da uradite s ovim starim komadom konjskog mesa? Mogu li nekako da vam pomognem? Šta želite da uradite s tim... želite li da ga uklonite odavde? – Nije neophodno – reče Tjupens. – Želimo da ga okrenemo na leđa kako bismo lakše prišli rupi i izvukli stvari napolje. – Mislite da izvlačite nešto iz njenog trupa, jeste tako rekli? Ko vam je to usadio u glavu? – Da – reče Tjupens. – Baš to nameravamo da radimo. – Šta mislite da ćete tu da nađete? – Rekao bih ništa osim đubreta, verujem – reče Tomi – ali bilo bi lepo – dodao je sa sumnjom u glasu – kad bi se ovde malo raščistilo, znate. Možda bismo želeli ovde da držimo i neke druge stvari. Znate... stvari za igru, možda i komplet za kriket. Tako nešto. – Ovde je nekad bio travnjak za kruki, ali davno, davno. Bilo je to u vreme gospođe Fokner. Da. Tamo dole gde je sad ružičnjak. I pazite, igralište nije bilo pune veličine. – Kad je to bilo? – upita Tomi. – Šta to? A mislite igralište za kruki? O, davno pre mog vremena je to bilo. Uvek postoje ljudi koji žele da vam pričaju o stvarima koje su se dešavale... priče o stvarima koje su bile skrivane kao i o tome zašto je i ko želeo da ih krije. Mnogo je tih priča, a neke od njih su laži. Neke su možda i istinite. – Vi ste veoma pametni, Isače – reče Tjupens – i čini se da uvek znate sve o svemu. Odakle znate da je ovde bilo igralište za kriket? – O, ovde je bila kutija sa stvarima potrebnim za kruki. Stajala je ovde vekovima. Mislim da sad od svega toga nije mnogo ostalo. Tjupens zaboravi na Matildu i ode u ugao gde je stajala duga drvena kutija. Kad je uz nešto teškoća uspela da podigne poklopac koji beše podlegao zlodelima vremena, unutrašnjost kutije otkri izbledelu crvenu loptu, plavu loptu i jedan malj iskrivljen i uvijen. Ostalo je uglavnom bila paučina. – To je moglo da bude u vreme gospođe Fokner, da, može biti. To svi kažu, znate, jer je ona u to vreme igrala na turnirima. – Na Vimbldonu? – upita Tjupens, zapanjeno.

– Pa ne baš na Vimbldonu, mislim da to nije bilo tamo. Ne. Na lokalnim turnirima, znate. Nekada su se održavali ovde dole. Ima slika koje sam video tamo dole kod fotografa... – Fotografa? – Ovaj, pa znate onaj u selu, Darens, što ima radnju. Znate Darensa, zar ne? – Darens? – ponovi Tjupens prisećajući se. – O, da, on prodaje i filmove i takve stvari, zar ne? – Tako je. Pazite šta vam kažem, on nije stari Darens, ovaj što sad tu radi. To je njegov unuk, ili praunuk, što me ne bi čudilo. On prodaje uglavnom poštanske dopisnice, znate, i božićne čestitke i rođendanske čestitke i takve stvari. Imao je običaj da slika ljude. Ima negde čitavu gomilu slika. Pre neki dan je neko dolazio, znate. Rekla je da želi sliku svoje prababe, rekla je. Rekla je da je jednu imala, ali ju je slomila, ili je izgorela, ili izgubila ili nešto, i pitala da li je možda pretekao negativ. Ali mislim da ga nije našla. Ali ima dosta starih albuma... zavučenih negde. – Albuma – ponovi Tjupens zamišljeno. – Ima li još nešto što bih mogao da uradim? – upita Isak. – Pa mogli biste još samo da nam malo pomognete oko Džejn, ili kako god da se ovo zove. – Ne Džejn, već Matilde, čak ne ni Matilda kako bi, rekao bih ja, s pravom trebalo da se zove. Verujem da su je oduvek iz nekog razloga zvali Matilde. Što je, mislim, francusko ime. – Francusko ili američko – reče Tomi zamišljeno. – Matilde, Lujza. Tako nekako. – Ali je baš pravo mesto da se u njoj nešto sakrije, zar ne? – reče Tjupens i zavuče ruku u šupljinu Matildinog stomaka. Izvuče odmah zatim smežuranu gumenu loptu koja je nekad bila crvenožuta, ali je sad imala zjapeću rupu u sebi. – Rekla bih da su ovo učinila deca – reče Tjupens. – Ona uvek negde zavlače stvari. – Gde god vide zgodnu rupu, da – reče Isak. – Ali je jednom, kako sam čuo, bio i neki mladi džentlmen koji je imao običaj da pisma ostavlja unutra. Baš kao da je to poštansko sanduče. – Pisma? A kome su bila namenjena? – Nekoj mladoj dami, rekao bih. Ali je to bilo pre mog vremena –

reče Isak kao i obično. – Stvari se uvek dešavaju davno pre Isakovog vremena – reče Tjupens kad ih Isak, pošto je Matildu postavio u željeni položaj, ostavi pod izgovorom da mora da ode da obavi još neka posla. Tomi skide sako. – Neverovatno je – reče Tjupens kad je pomalo zadihana izvukla izgrebanu i prljavu ruku iz zjapeće rane na Matildinom stomaku – što je bilo ko ostavljao ovde ovako mnogo stvari, ili mogao da poželi da ih stavi u ovu stvar, a da niko to posle nije očistio. – Pa zašto bi to bilo ko čistio? Zašto bi bilo ko poželeo to da čisti? – To je istina – reče Tjupens. – Ali mi to radimo, zar ne? – Samo zato što ne možemo da smislimo šta bismo pametnije radili. Mada mislim da od ovoga neke velike koristi neće biti. Jao! – Šta je bilo? – upita Tjupens. – Uh, ogrebao sam se na nešto. On povuče ruku malo nazad, namesti je bolje pa stade opet pažljivo da pipa. Kao nagradu izvuče pleteni šal. Bilo je jasno da je svojevremeno bio obitavalište moljaca, ali da je posle toga pao još niže na društvenoj lestvici. – Odvratno – reče Tomi. Tjupens ga lako gurnu u stranu pa sama stade da pipka po unutrašnjosti Matildine utrobe naginjući se nad otvor. – Pazi na eksere – reče Tomi. – Šta je ovo? – reče Tjupens. I ona svoj nalaz izvuče na svetlo dana. To je ličilo na točak autobusa ili kolica neke dečje igračke. – Mislim – reče ona – da ovde samo gubimo vreme. – Ja sam siguran da ga gubimo – reče Tomi. – Ali bismo bar to mogli da radimo kako treba – reče Tjupens. – O teško meni, evo gde mi tri pauka šetaju po ruci. To bi u sledećem trenutku mogao da bude i crv, a ja mrzim crve. – Rekao bih da u Matildi ne može da bude crva. Mislim, crvi vole da se zavlače pod zemlju. Mislim da im se Matilda kao pansion uopšte ne bi svidela, a ti? – Eh u redu, Matildin stomak se i inače prazni – reče Tjupens. – Hej, a šta je ovo? Vidi molim te, pa to je knjižica za igle. Čudno da je ovde ostavljena. Još ima nešto igala u njoj, ali su sve dobro zarđale.

– Ostavilo ju je, rekao bih, neko dete koje nije volelo da šije – reče Tomi. – Da, to si se lepo setio. – Dodirnuo sam sad nešto što mi liči na knjigu – reče Tomi. – Oh, u redu, to bi moglo da bude korisno. U kom delu Matilde? – Rekao bih da je negde oko slepog creva ili jetre – reče Tomi profesionalnim tonom glasa i dodade: – Na njenoj je desnoj strani. I ja ovo smatram operacijom. – U redu, doktore. Bolje je da to izvučeš napolje, šta god da je. Takozvana knjiga, jedva prepoznatljiva kao takva, bila je drevnog porekla. Stranice su joj bile labave i umrljane, a povez joj se rastakao na delove. – Čini se da je to nekakav udžbenik francuskog – reče Tomi. – Pour les enfants. Le Petit Précepteur. – Shvatam – reče Tjupens. – Pomislila sam isto što i ti maločas. Dete nije želelo da uči francuski; i tako je došlo ovamo i namerno izgubilo udžbenik stavivši ga u Matilde. Dobra stara Matilde. – Ako je Matilda stajala kako treba, bilo bi prilično teško ubacivati stvari kroz ovu rupu na njenom stomaku. – Za dete to ne bi bilo teško – reče Tjupens. – Dete bi bilo taman prave visine i svega ostalog. Mislim, moglo bi da klekne i puzi ispod Matilde. Hej, evo ovde nečeg što mi se čini klizavo. Deluje skoro kao životinjska koža. – Baš neprijatno – reče Tomi. – Misliš li da je to neki mrtav zec ili tako nešto? – Pa nije krzneno, niti ma šta slično. Mislim da nije naročito fino. O bože, opet ekser. Čini se da je ova stvar okačena na ekser. Ima kao neku vrpcu ili uzicu. Čudno da to do sada nije istrulilo, zar ne? I ona oprezno izvuče ruku napolje. – To je novčanik – reče ona. – Da. Da, ovo je nekad bila izvrsna koža. Izvrsna koža. – Hajde da vidimo šta ima unutra, ako unutra uopšte nešto ima – reče Tomi. – Ima nešto unutra – reče Tjupens i dodade čežnjivo: – Možda su sve same novčanice od pet funti. – Pa, mislim da danas više ne bi bile u upotrebi. Papir bi istrulio, zar ne?

– Ne znam – reče Tjupens. – Znaš, ima mnogo čudnih stvari koje nekako opstaju. Mislim da su novčanice od pet funti nekada pravljene od božanstveno dobrog papira. Tankog možda, ali izdržljivog. – Oh u redu. A možda je to novčanica od dvadeset funti. Dobro bi nam došla oko popravki u kući. – Šta? Rekla bih da bi novac bio takođe iz vremena pre Isakovog, ili bi ga u protivnom on već našao. Eh, u redu. Pomisli! Mogla bi to da bude novčanica od sto funti. Volela bih da su zlatnici. Zlatnici su uvek nošeni u vrećicama. Moja tetka Marija imala je veliku vreću punu zlatnika. Imala je običaj da to pokazuje nama deci. Govorila je da joj je to za crne dane, ako Francuzi opet dođu. Mislim da je pominjala Francuze. Bilo kako bilo, imala je to spremno za slučaj nekih velikih teškoća ili opasnosti. Ljupki su to bili debeli zlatnici. Mislila sam kako je divno što ih ona ima i zamišljala kako bi bilo divno da, znaš, kad odrasteš imaš punu vreću zlatnika. – A ko bi ti dao punu vreću zlatnika? – Nisam ja mislila da bi to trebalo neko da mi da – reče Tjupens. – Mislila sam o tome kao o onoj vrsti stvari koja ti s pravom pripada, kad jednom budeš odrasla osoba. Znaš, kad si stvarno odrastao i nosiš plašt... tako su oni zvali te stvari. Plašt s nekom vrstom krznenog opšiva i šeširić. I imaš ovu veliku debelu vreću krcatu zlatnicima, pa ako imaš omiljenog unuka koji se s raspusta vraća u školu, a ti mu daš zlatnik da bude dobar. – A šta je s devojkama, unukama? – Mislim da one nisu dobijale zlatnike – reče Tjupens. – Ali je meni tetka imala običaj da šalje polovinu novčanice od pet funti. – Polovinu novčanice od pet funti? To ne bi bilo mnogo korisno. – O da, ali jeste. Ona je imala običaj da pocepa novčanicu od pet funti, pa da mi jednu polovinu pošalje u prvom, a drugu nešto kasnije u drugom pismu. Vidiš, pretpostavljala je da na taj način niko ne bi poželeo da je ukrade. – O bože, kakvim su sve predostrožnostima ljudi pribegavali. – Jesu, još kako – reče Tjupens. – Hej, šta je ovo? Preturala je sad po novčaniku. – Hajde da izađemo iz KK na trenutak – reče Tomi – i udahnemo malo vazduha. Izađoše iz KK. Na svežem vazduhu su bolje i videli kako izgleda

trofej koji su stekli. Bio je to debeo kožni novčanik veoma dobrog kvaliteta. Bio je krut od starosti, ali ni u kom slučaju oštećen. – Rekla bih da je u Matildi bio zaštićen od vlage – reče Tjupens. – O, Tomi, znaš li šta ja mislim da je ovo? Ne. Molim? Ovo nije novac, ali mislim da su pisma. Ne znam hoćemo li biti u stanju da ih sad pročitamo. Veoma su stara i izbledela. Veoma pažljivo Tomi stade da ravna ispresavijani požuteli papir pisama i da ga razdvaja tamo gde je mogao. Rukopis beše veoma krupan i ispisan veoma tamnim plavocrnim mastilom. – „Mesto sastanka promenjeno“– reče Tomi. – „Ken Gardens blizu Petra Pana. Sreda 25. u 3.30 posle podne. Džoana.“ – Stvarno verujem – reče Tjupens – da smo konačno nešto otkrili. – Nekome ko je trebalo da ide za London javljeno je da se tamo pojavi određenog dana i nađe se s nekim u Kensington Gardensu i da, možda, donese planove ili šta god da je to bilo. Šta misliš ko je mogao da bude taj ko je stavljao stvari u Matildu ili ih vadio iz nje? – Dete to nije moglo da bude – reče Tjupens. – Mora da je to bio neko ko je živeo u kući tako da je slobodno mogao svuda da se kreće a da ne privlači pažnju. Dobijao je stvari od špijuna u mornarici, pretpostavljam, i nosio ih za London. Tjupens zavi novčanik u šal koji je nosila oko vrata, pa se ona i Tomi vratiše u kuću. – Može biti da ima i drugih papira – reče Tjupens – ali su verovatno u jadnom stanju i raspao bi ti se u rukama kad bi ga samo dodirnuo. Hej, a šta je ovo? Na stočiću u hodniku ležao je prilično masivan paket. Albert se pojavi iz trpezarije. – Dostavljeno je lično, gospođo – reče on. – Jutros ga je za vas doneo neki čovek. – Ah, pitam se šta je to? – reče Tjupens. I podiže paket. Tomi i ona zajedno odoše u dnevnu sobu. Tjupens razveza čvor na kanapu kojim je paket bio uvezan i skide smeđi papir za umotavanje. – To je, mislim, nekakav album – reče ona. – O, ima i pisamce. Gle, to je od gospođe Grifin. „Draga gospođo Beresford, veoma je bilo ljubazno od vas što ste mi doneli onaj spomenar pre neki dan. Zaista sam uživala

dok sam ga razgledala i sećala se raznih ljudi koje sam poznavala u prošlosti. Čovek brzo zaboravlja stvari. Veoma često se seća samo nečijeg krštenog imena, a ne i prezimena, ponekad obrnuto. Nedavno sam naišla na ovaj stari album. On zapravo ne pripada meni. Mislim da je pripadao mojoj baki, ali ima veoma mnogo slika u njemu i među njima, mislim, ima i nekoliko slika Parkinsonovih, stoga što je moja baka poznavala Parkinsonove. Mislila sam da biste možda voleli to da vidite jer ste izgledali tako zainteresovani za istoriju vaše kuće i ljude koji su u njoj u prošlosti živeli. Molim vas da se ne zamarate i šaljete mi album natrag jer mi on, uveravam vas, zaista ništa ne znači. Čovek u kući uvek nakupi i čuva veoma mnogo stvari koje su pripadale tetkama i babama, a koje ničemu ne služe i, eto, pre neki dan sam pregledala fioke jedne stare komode na tavanu i našla šest knjižica za igle. Ko zna koliko su godina stare. Verujem da nisu pripadali mojoj baki već njenoj, koja je imala običaj da služavkama za Božić poklanja igle, pa je ove kupila na nekoj rasprodaji da joj se nađu za sledeću godinu. Razume se da su sad sasvim beskorisni. Ponekad se čovek ražalosti kad samo pomisli koliko je stvari ostalo neiskorišćeno.“ – Album fotografija – reče Tjupens. – Pa, ovo bi moglo da bude zabavno. Hajde da ga zajedno razgledamo. Smestiše se na sofu jedno do drugog i Tjupens otvori korice. Album beše veoma tipičan za to prohujalo doba. Većina fotografija u njemu bila je izbledela, ali je tu i tamo Tjupens uspevala da prepozna okruženje koje je odgovaralo bašti njihove kuće. – Gledaj, evo onog čileanskog bora na dnu padine. Da... i gledaj, evo Trulava iza njega. Ovo mora da je veoma stara fotografija, i tu je i neki mali dečak gde sedi na Trulavu. Da, a tu je i vistarija i ona visoka srebrnasto prošarana trava. Pretpostavljam da je ovde u pitanju neka čajanka ili tako nešto. Da, baš ima mnogo ljudi za tim stolom u bašti. I imena su im ispisana ispod njih na slici. Mejbel. Mejbel nije lepotica. A ko je to? – Čarls – reče Tomi. – Čarls i Edmund. Čarls i Edmund kao da su igrali tenis. Imaju prilično čudne teniske rekete. A tu je i Vilijams, ko

god on bio, kao i major Kouts. – A tu je... o, Tomi, evo Meri. – Da. Meri Džordan. I ime i prezime ispisani su joj na fotografiji. – Bila je lepa. Veoma lepa, mislim. Fotografija je vrlo bleda i stara, ali... o, Tomi, zaista je divno što vidimo Meri Džordan. – Pitam se ko je snimio fotografiju? – Možda onaj fotograf kojeg je Isak pomenuo. Onaj ovde iz sela. Možda i on ima stare fotografije. Mislim da bismo jednog dana mogli da odemo i pitamo ga. Tomi sad već beše gurnuo album u stranu pa je otvarao pismo koje mu je stiglo podnevnom poštom. – Je li nešto zanimljivo? – upita ga Tjupens. – Ovde ima tri pisma. Dva su računi, odmah mogu da vidim. A ovo... da, ovo je sasvim drugačije. Pitala sam te je li zanimljivo? – Može biti – reče Tomi. – Moraću sutra opet da idem u London. – Da kao i obično učestvuješ u radu tih tvojih komisija? – Ne baš – reče Tomi. – Moraću da posetim nekog. U stvari, to nije u Londonu, izvan Londona je. Negde prema Herou, mislim. – I šta je to? – upita Tjupens. – Još mi ništa nisi rekao. – Treba da se javim nekome ko se zove pukovnik Pajkvej. – Kakvo mu je to ime? – Da, neobično je, zar ne? – Da li sam ga čula negde ranije? – reče Tjupens. – Možda sam ti ga pomenuo jednom. On živi u nekoj atmosferi stalne zadimljenosti. Imaš li bilo kakve tablete protiv kašlja? – Tablete protiv kašlja! Pa ne znam. Da, mislim da imam. Imam jednu punu kutiju preteklu od prošle zime. Ali ti ne kašlješ... bar ja to nisam primetila do sada. – Da, ali ću da kašljem posle posete pukovniku Pajkveju. Koliko mogu da se setim, zagrcneš se dva puta i onda ne prestaješ da kašlješ. Pun nade gledaš u prozore, ali oni su čvrsto zaptiveni, a Pajkveju ne pada na pamet da ti je neugodno. – Zašto misliš da je odlučio da te pozove? – To nisam u stanju čak ni da zamislim – reče Tomi. – Pomenuo je Robinsona. – Šta... onog žutog? Onoga što ima debelo žuto lice i sav je nešto tajanstven?

– Baš tog – reče Tomi. – Oh, u redu – reče Tjupens – možda je ovo u šta smo mi ovde umešani tajanstveno. – Teško da može biti s obzirom na to da se sve to odigralo... šta god da je to bilo, ako nešto uopšte i jeste... pre mnogo i mnogo godina, još u vremenu koga čak ni Isak ne može da se seti. – Novi gresi imaju stare senke – reče Tjupens – ako se to tako kaže. Nisam sigurna da sam to rekla kako treba. Novi gresi imaju stare senke. Ili se to kaže: Stari gresi ostavljaju duge senke? – Ja bih to zaboravio – reče Tomi. – Nijedno ne zvuči kako treba. – Ići ću da vidim tog fotografa još danas popodne. Želiš li da i ti pođeš? – Ne – reče Tomi. – Mislim da ću da siđem dole do plaže da se okupam. – Da se okupaš? Biće užasno hladno. – Ne mari. Osećam da mi je potrebno nešto hladno, okrepljujuće i osvežavajuće da mi ukloni ukus paučine, raznih ostataka koji mi čini se vise oko ušiju i oko vrata, a izgleda da mi je nešto zapalo čak i među nožne prste. – Ovo stvarno izgleda kao prljav posao – reče Tjupens. – U redu. Ja ću da odem da vidim gospodina Darela ili Darensa, ako mu je to ime. Bilo je tu još jedno pismo, Tomi, koje još nisi otvorio. – Oh, nisam ga video. Eh u redu, ovo bi moglo da bude nešto. – Od koga je? – Od moga istraživača – reče Tomi prilično važnim glasom. – Onoga koji je jurio gore i dole Engleskom, zavirivao u Somerset haus da nađe datume smrti, venčanja i rođenja, pregledao novinske arhive i popisne spiskove. Ona je veoma dobra. – Dobra i lepa? – Pa i nije lepa toliko da bi ti to primetila – reče Tomi. – Milo mi je zbog toga – reče Tjupens. – Znaš, Tomi, sad kad zalaziš u ozbiljnije godine mogao bi... mogao bi da stekneš neke prilično opasne ideje u vezi s lepom pomoćnicom. – Ti ne ceniš dovoljno vernog muža s obzirom na to da ga imaš – reče Tomi. – Sve moje prijateljice mi kažu da se s muževima nikad ne zna – reče Tjupens.

– Onda se ti družiš s pogrešnim prijateljicama – reče Tomi.

5. Sastanak s pukovnikom Pajkvejem

T

omi se proveze Ridžents parkom i onda raznim putevima kojima godinama nije prolazio. Jednom kad su on i Tjupens imali stan kod Belsajz parka šetali su, priseti se, Hempstid Hitom i pas koga su tada imali mnogo je voleo te šetnje. Bio je to pas prilično samovoljne prirode. Kad bi izlazili iz stana on je uvek želeo da skrene levo prema Hempstid Hitu. Napori koji su Tjupens ili Tomi činili da ga povedu desno kako bi obavili kupovinu obično su bedno propadali. Džejms, sijelihem jogunaste naravi, prosto je prilepio svoje teško, kobasičasto telo uz trotoar, oklembesio jezik i celim svojim držanjem odavao psa kome je dojadilo stalno grešenje njegovih vlasnika kad je šetnja u pitanju. Ljudi koji bi tuda prolazili obično nisu uspevali da se uzdrže od komentara. „O gledajte samo tog slatkog malog psa tamo. Da, toga s belom dlakom... izgleda baš kao kobasica. I dahće, siroti momak. Ti njegovi vlasnici baš neće da ga puste da ide putem kojim hoće i izgleda iscrpljeno, skoro na kraju snaga.“ Tomi bi tada preuzimao kaiš od Tjupens i odlučno cimao Džejmsa u pravcu suprotnom od onoga u kome je on želeo da ide. – O bože – govorila bi Tjupens – zar ne možeš da ga uzmeš na ruke? – Šta, da dižem Džejmsa? Znaš li ti koliko je on težak? Džejms bi njihov dijalog smesta koristio da izvede manevar kojim bi njušku opet okrenuo u željenom pravcu. – Gledajte tog sirotog malog psića – rekao bi neko od prolaznika. – Mislim da želi da ide kući. Džejms bi smesta zatezao kaiš. – Oh, u redu – obično bi prva odustajala Tjupens. – Ići ćemo u kupovinu posle. Hajdemo, moraćemo da pustimo Džejmsa da ide kuda hoće. Tako mu je pogana narav da ga ne možeš privoleti da radi bilo šta drugo. Džejms bi tada digao pogled i zamahao repom kao da kaže: „Potpuno se slažem s tobom“, kao da je govorio taj rep. „Konačno si

shvatila. Hajdemo. Hempstid Hit nas čeka.“ I obično bi ih čekao. Tomi beše u nedoumici. Adresu mesta na koje je išao beše dobio. Ali poslednji put kad je išao da se vidi s pukovnikom Pajkvejem to je bilo u Blumsberiju. U nekoj maloj skučenoj odaji punoj dima. Ovde, kad stiže na željenu adresu, bila je mala, neugledna kuća okrenuta pustopoljini i smeštena nedaleko od mesta gde je rođen Kits. Nije izgledala ni posebno umetnički niti zanimljivo. Tomi pozvoni. Jedna starija žena, izgledom približna predstavi koju je Tomi imao o vešticama, s kukastim nosom i povijenom bradom koji su se gotovo dodirivali, stajala je tamo gledajući ga neprijateljski. – Mogu li da vidim pukovnika Pajkveja? – Nisam sigurna da to znam – rekla je veštica. – A ko ste sad pa vi? – Moje ime je Beresford. – O shvatam. Da. On jeste rekao nešto s tim u vezi. – Smem li da ostavim automobil tamo napolju? – Da, biće mu sasvim dobro neko vreme. Nema mnogo čuvara koji lunjaju ovom ulicom. A ni žutih linija nema u blizini. Ali je bolje da ga zaključate, gospodine. Nikad se ne zna. Tomi se povinova tim pravilima onako kako su mu iznesena i onda pođe u kuću za tom starom ženom. – Jedan sprat iznad – reče ona. – Ne više. Već na stepeništu Tomi oseti jak miris duvana. Žena– –veštica kucnu na vrata, zavuče glavu unutra i reče: – Ovo mora da je džentlmen koga ste želeli da vidite. Reče da ga očekujete. – Ona onda stade sa strane i Tomi zakorači u atmosferu koje se sećao odranije, u miris dima koji ga gotovo odmah natera da se zakašlje i zagrcne. Sumnjao je da bi se uopšte setio pukovnika Pajkveja bez dima i oblaka i zadaha nikotina. Veoma star čovek leškario je u fotelji... ponešto dotrajaloj fotelji s rupama na rukohvatima. On zamišljeno diže pogled kad Tomi uđe u odaju. – Zatvorite vrata, gospođo Koups – reče on – pa valjda ne želimo da nam hladan vazduh uđe ovamo, zar ne? Tomi pomisli kako im se želje veoma razlikuju, ali njegovo nije bilo da misli i želi već da udiše i da, kad dođe od toga, pretpostavka je, umre. – Tomas Beresford – reče pukovnik Pajkvej zamišljeno. – Gle, gle, koliko li je godina prošlo otkako sam vas poslednji put video?

Tomi beše propustio da to tačno izračuna. – Davno je to bilo – reče pukovnik Pajkvej – kad ste ovamo dolazili s onim, kako li se ono zvaše, je l’ tako? Eh u redu, ne mari, jedno ime je isto tako dobro kao i svako drugo. Ruža bi pod bilo kojim drugim imenom jednako ljupko mirisala. Julija je to rekla, je li tako? Šekspir je baš umeo da ih navodi da izgovaraju budalaste stvari. Razume se, on drugo nije umeo, bio je pesnik. Ja lično nikad nisam mnogo mario za Romea i Juliju. Sva ta samoubistva u ime ljubavi. A ima ih mnogo unaokolo, pazite šta vam govorim. Stalno se dešavaju, čak i danas. Sedite, dečko moj, sedite. Tomi se malo trže kad ga pukovnik oslovi s „dečko moj“, ali se povinova pozivu. – Ako vam ne smeta, gospodine – reče dok je s jedine stolice u odaji skidao gomilu knjiga da bi mogao da sedne. – Ne, ne, samo ih stavite sve na pod. Pokušavao sam nešto da pronađem, da. Vidi, vidi, baš mi je milo što vas vidim. Izgledate malo stariji no što ste bili, ali delujete mi sasvim zdravo. Jeste li kad imali srčani napad? – Ne – reče Tomi. – Ah! Dobro je. Previše ljudi pati od srca, od krvnog pritiska... svih tih stvari. Rade previše. Eto šta im je. Trčkaraju svud unaokolo, pričaju svima kako su zaposleni, kako svet ne bi mogao bez njih, koliko su veoma značajni i sve to. Da li se i vi slično osećate? Rekao bih da je tako. – Ne – reče Tomi – ja ne nalazim da sam veoma značajan. Nalazim da... eto, nalazim da bih veoma uživao u opuštanju ovih dana. – Divna vam je ta misao – reče pukovnik Pajkvej. – Nevolja je što ima i previše ljudi koji neće da vam dozvole da se opustite. Šta vas je odvelo u to tamo vaše mesto gde sada živite? Zaboravio sam kako mu je ime. Samo mi ga ponovite, molim vas. Tomi mu reče svoju adresu. – Ah da, ah da, stavio sam onda pravu stvar na koverat. – Dobio sam vaše pismo. – Koliko sam shvatio, vi ste išli da vidite Robinsona. On i dalje radi. Debeo je kao i uvek, žut je kao i uvek, i isto onako bogat ili i bogatiji, rekao bih. I zna sve o tome takođe. Mislim o novcu. Šta vas je tamo odvelo, momče?

– Pa eto, kupili smo novu kuću i jedan moj prijatelj mi je rekao da bi gospodin Robinson mogao da reši misteriju koju smo moja žena i ja nasledili s novom kućom, a koja vuče korene iz davnih vremena. – Sad se sećam. Ne verujem da sam je ikad sreo, ali vi beše imate pametnu ženu, je li tako? Obavila je blistav posao u... šta to ono beše? Zvučalo je kao katehizam. N ili M je to bilo, zar ne? – Da – reče Tomi. – I sad ste u istoj branši ponovo, je li tako? Zavirujete u stvari. Sumnjate, je li tako? – Ne – reče Tomi – to je skroz pogrešno. Otišli smo tamo samo zato što nam je dosadio stan u kome smo bili jer su stalno podizali kiriju. – Pogana posla – reče pukovnik Pajkvej – rade to danas vlasnici stanova, još kako. Nikad nisu zadovoljni. Pijavice svi do jednog. U redu, otišli ste da živite tamo. Il faut cultiver son jardin – reče pukovnik, s tim iznenadnim nasrtajem na francuski. – Pokušavam da uglancam svoj francuski ponovo. Danas moramo da držimo korak sa zajedničkim evropskim tržištem, zar ne? A čudni se poslovi, da kažem usput, tek tamo odvijaju. Znate, ispod žita. Sve što se na površini vidi samo je privid. I tako ste otišli da živite u Lastavičjem gnezdu. Šta vas je odvelo u Lastavičje gnezdo voleo bih da znam? – Kuća koju smo kupili... pa, zovu je Lovori sada – reče Tomi. – Glupavo ime – reče pukovnik Pajkvej. – Mada je bilo veoma popularno svojevremeno. Sećam se da su, kad sam bio dečak, svi susedi imali one velike viktorijanske puteve do kuće. Stalno su gomile šljunka istovarivali po njima i sadili lovor uz njih s obe strane. Ponekad je lišće tog lovora bilo sjajnozeleno, ponekad pegavo. Smatralo se da je to otmeno. Pretpostavljam da su neki od ljudi koji su tamo stanovali nadenuli to ime, i ono je ostalo. Jesam li u pravu? – Da, mislim da jeste – reče Tomi. – To u svakom slučaju nisu bili ovi poslednji stanari. Verujem da su poslednji stanari kuću zvali Katmandu, ili tako nekim starim imenom jer su želeli da se sećaju mesta u inostranstvu u kome im je bilo lepo. – Da, da. Lastavičje gnezdo vraća u davnu prošlost. Ali čovek ponekad mora da se vrati u prošlost. U stvari, upravo o tome sam želeo s vama da razgovaram. O vraćanju u prošlost. – Da li ga poznajete, gospodine? – Šta... Lastavičje gnezdo alijas Lovori? Ne, nikad nisam bio tamo.

Ali se pominjalo u izvesnim krugovima. Kuća je povezana s izvesnim periodima u prošlosti. I s ljudima u izvesnom periodu. Periodu velikih iskušenja za ovu zemlju. – Shvatio sam da ste u posedu nekih obaveštenja koja se odnose na izvesnu Meri Džordan. Ili osobu koja je bila poznata pod tim imenom. U svakom slučaju, to je ono što nam je rekao gospodin Robinson. – Želite li da vidite kako je izgledala? Otidite tamo do kamina. Ima jedna fotografija s leve strane. Tomi usta, priđe kaminu i fotografiju uze u ruke. Fotografija beše starovremskog tipa. Na slici je bila devojka sa šeširom kako prinosi glavi veliki buket ruža. – Izgleda sad prokleto smešno, zar ne? – reče pukovnik Pajkvej. – Ali je, verujem, bila zgodna devojka. Mada nesrećna. Umrla je mlada. Bila je to strašna tragedija. – Ne znam ništa o njoj – reče Tomi. – Tako je, to sam i pretpostavljao – reče pukovnik Pajkvej. – Teško da iko danas i zna. – Tamo u selu vlada mišljenje da je bila nemački špijun – reče Tomi. – Gospodin Robinson mi je rekao da to nije bio slučaj. – Nije. Gospodin Robinson je bio u pravu. Pripadala je nama. I obavila je za nas dobar posao, takođe. Ali neko je doznao šta radi. – To se desilo u vreme kad su tamo u kući živeli neki Parkinsonovi – reče Tomi. – Možda. Možda. Ne znam sve pojedinosti. Danas ih niko ne zna. Nisam bio lično uključen, znate. Sve je ovo od onda prečešljano. Jer, vidite, uvek ima nevolje. Države su u nevolji. Ceo svet je u nevolji, i to ne prvi put. Ne. Možete sto godina u prošlost da se vratite i naići ćete na nevolju, pa onda još sto godina pre toga, i opet ćete na nju da naiđete. Vratite se čak u doba krstaških pohoda, pa ćete videti opštu gungulu u zemlji u kojoj su pojedinci jurili da oslobađaju Jerusalim, a drugi opet da dižu ustanke. Vat Tajler i svi ti drugi. Ovo, ono ili nešto treće, ali nevolja je uvek tu. – Mislite li da je i sad neka posebna nevolja? – Razume se da jeste. Slušajte kad vama kažem, uvek ima nevolje. – Koja vrsta nevolje? – O, to ne znamo – reče pukovnik Pajkvej. – Ovi danas dolaze čak i kod mene starca da me pitaju šta mogu da im kažem, ili šta pamtim o

izvesnim ljudima iz prošlosti. E pa, ne pamtim ja baš mnogo, ali znam ponešto o nekim ljudima. Ponekad morate da zavirite u prošlost. Morate da znate šta se onda dešavalo. Kakve su tajne ljudi imali, kakva su saznanja čuvali samo za sebe, šta su krili, šta su se pretvarali da se dešava, a šta se stvarno dešavalo. Vi ste obavili dobre poslove, vi i vaša gospođa u više navrata. Želite li da nastavite s tim sada? – Ne znam – reče Tomi. – Ako... pa, mislite li da ja tu ma šta mogu da uradim? Sad sam prilično star čovek. – Meni izgledate kao čovek zdraviji od svih koji su vam vršnjaci. Izgledate mi kao da ste boljeg zdravlja i od mnogih koji su mlađi od vas. A što se vaše žene tiče, e pa ona je oduvek umela da nanjuši stvari, zar ne? Da, dobra kao dobro utreniran pas. Tomi ne mogade da suzbije osmeh. – Ali šta je ovde posredi, u stvari? – upita Tomi. – Ja... razume se da sam veoma voljan da uradim sve ako... ako vi mislite da mogu, ali ne znam ništa. Niko mi ništa nije rekao. – Pretpostavljam da oni to i neće – reče pukovnik Pajkvej. – Mislim da oni ne žele da vam ma šta kažem. Pretpostavljam da vam ni Robinson nije mnogo rekao. Drži on usta zatvorena, taj krupni debeli čovek. Ali ja ću vam reći, ovaj, gole činjenice. Vi znate kakav je svet... sve isto uvek. Nasilje, podvale, materijalizam, pobune mladih, ljubav prema nasilju i mnogo sadizma, gotovo sve isto kao i u Hitlerovoj mladosti. Sve to zamešateljstvo. I kad želite da otkrijete šta ne valja, ne samo u ovoj zemlji već i u svetu uopšte, onda to nije lak posao. Dobra je stvar to zajedničko tržište. To je ono što nam je oduvek bilo potrebno, ono što smo oduvek želeli. Ali to treba da bude pravo zajedničko tržište. To mora veoma jasno da bude shvaćeno. To mora biti ujedinjena Evropa. Mora da postoji unija civilizovanih zemalja s civilizovanim idejama i s civilizovanim uverenjima i principima. Prva stvar je da kad negde postoji nešto loše, vi morate da znate gde je to tačno i tu onaj žuti kit od momka još pamti svoje zakletve. – Mislite na gospodina Robinsona? – Da, mislim na gospodina Robinsona. Želeli su da mu podare plemićku titulu, znate, ali je on odbio. I vi znate šta je on time mislio. – Pretpostavljam – reče Tomi – da vi mislite... da se on opredelio... za novac. – Tačno. I nije to samo materijalizam, jer on se razume u novac. On

zna odakle on dolazi, zna kuda ide, zna zašto ide, zna ko stoji iza stvari. Iza banaka, iza velikih industrijskih poduhvata, i on mora znati ko je odgovoran za određene stvari, o bogatstvu stečenom prodajom droge, o ljudima koji trguju drogom, o tome kako se droga rastura širom sveta, kako se iznosi na tržište, o obožavanju novca. Novca koji ne služi samo da čovek sebi kupi kuću i dva rols-rojsa, već novac za sticanje još novca i za obaranje, rušenje starih verovanja. Verovanja u poštenje, u poštenu trgovinu. Vi ne želite jednakost u svetu, želite da jaki pomažu slabima. Želite da bogati finansiraju siromašne. Želite da se poštenima i dobrima svet divi. Finansije! Stvari se sad vrte jedino oko finansija. Šta finansiranje radi, kuda ide, šta podržava, koliko je duboko skriveno. Ima ljudi koje ste znali, ljudi u prošlosti koji su imali moć i um, i njihovi moć i um doneli su im novac i sredstva, ali su neke od njihovih aktivnosti bile tajne i mi moramo da ih otkrijemo. Da otkrijemo ko je nasledio njihove tajne, kome su predate u ruke, ko sada možda vodi poslove. Lastavičje gnezdo bilo je neka vrsta glavnog štaba. Glavnog štaba onoga što bih ja nazvao zlom. Kasnije je u Holoukeju bilo nešto drugo. Sećate li se uopšte Džonatana Kejna? – Samo imena – reče Tomi. – Ne znam ništa o čoveku. – Pa za njega se govorilo da je bio ono što je obožavano u jednom trenutku... a što je kasnije postalo poznato kao fašizam. Bilo je to vreme u kome nismo znali kakvi će biti Hitler i svi ti ostali. Vreme u kome smo mislili da bi fašizam mogao da bude divna ideja za reformu sveta. Taj momak Džonatan Kejn imao je sledbenike. Mnogo sledbenika. Mladih sledbenika, sredovečnih sledbenika, mnoštvo njih. Imao je planove, imao izvore moći, znao je tajne mnogih ljudi. Imao je onu vrstu znanja koja mu je davala moć. Bilo je mnogo ucena kao i uvek. Mi želimo da znamo šta je on znao, želimo da znamo šta je radio, i ja verujem da je moguće da je za sobom ostavio i planove i sledbenike. Mlade ljude koji su zavedeni i koji možda još neguju njegove ideje. Postojale su tajne, znate, uvek postoje tajne koje vrede mnogo novca. Ne govorim vam ništa određeno zato što ne znam ništa određeno. Nevolja sa mnom je što niko stvarno ne zna. I mislimo da sve znamo zbog svega kroz šta smo prošli. Ratove, nerede, mir, nove oblike vladavine. Mislimo da znamo sve to, no da li znamo? Znamo li išta o biološkom ratovanju? Znamo li sve o gasovima, o načinima podsticanja zagađenja? Hemičari imaju svoje tajne, mornarica,

vazduhoplovstvo... i ne zna se šta je sve to. I te tajne nisu samo iz današnjeg vremena, neke su i iz prošlosti. Neke od njih bile su na korak do usavršavanja, ali do njega nije došlo. Nije bilo vremena za to. Ali je sve o tome zapisivano, stavljano na papir ili u nadležnost određenih ljudi koji su imali decu i ta deca su onda imala decu i možda je nešto od tih stvari opstalo do današnjih dana. Ostavljeno u testamentima, ostavljeno u dokumentima, ostavljeno kod advokata da u određeno vreme bude isporučeno kome treba. – Neki ljudi i ne znaju šta je to što čuvaju ili imaju, neki su to uništili kao koještariju. Ali mi moramo da otkrijemo malo više od onoga što znamo jer se stvari dešavaju. U raznim zemljama, na raznim mestima, u ratovima, u Vijetnamu, u gerilskim ratovima, u Jordanu, u Izraelu, čak i u nesvrstanim zemljama. U Švedskoj i Švajcarskoj – svuda. Vidimo pojave i želimo ključ za njih. I ima mišljenja da neki od ključeva mogu biti nađeni u prošlosti. E pa, u prošlost ne može da se ode, jer ne možete da odete kod doktora i kažete mu: „Hipnotišite me i pustite me da vidim šta se dešavalo 1914. godine“, ili 1918, ili možda još ranije. Možda 1890. godine. Nešto je bilo planirano, nešto što nikad nije do kraja usavršeno. Ideje. Samo se osvrnite na prošlost. Razmišljali su o letenju, znate, još u srednjem veku. Imali su neke ideje o tome. Drevni Egipćani su, verujem, imali određene ideje. One nikad nisu usavršene. Ali kad ideja jednom bude usvojena i kad se stigne u vreme kad ona dospe u ruke nekome ko ima sredstva i mozak koji je u stanju da je usavrši, svašta može da se dogodi... i dobro i loše. Mi u poslednje vreme imamo osećaj da su neke stvari koje su izmišljene... biološko ratovanje, na primer... teško objašnjive osim procesima tajnog usavršavanja koje je smatrano nevažnim, ali nije bilo nevažno. Neko u čije je ruke to dospelo obavio je prilagođavanje koje može polučiti veoma, veoma zastrašujuće rezultate. Sredstva koja mogu da menjaju karakter ličnosti, koja možda mogu da od dobrog čoveka načine zlikovca, a sve obično iz istog razloga. Zbog novca. Zbog novca i onoga što novcem može da se kupi, onoga što novcem može da se dobije. Zbog moći koju novac može da donese. Pa, mladi Beresforde, šta vi kažete na sve to? – Mislim da su to veoma zastrašujuća predviđanja – reče Tomi. – I to, da. Ali mislite li da pričam gluposti? Mislite li da je ovo samo uobrazilja jednog starca?

– Ne, gospodine – reče Tomi. – Mislim da ste vi čovek koji poznaje stvari. Oduvek ste bili čovek koji poznaje stvari. – Hm. Pa zbog toga sam im i bio potreban. Dolazili su ovamo, žalili se na sav taj dim, govorili da ih davi, ali... znate da je bilo ono vreme... vreme onog slučaja s frankfurtskim prstenom... e pa, to smo uspeli da zaustavimo. Uspeli smo da to zaustavimo zato što smo stigli do onoga ko je stajao iza toga. Ima neko, i to ne samo jedan neko... nekoliko ih je verovatno iza ovoga. Možda možemo da saznamo ko su oni ali, čak i ako ne saznamo ko su oni, možda možemo da saznamo šta su ove stvari. – Vidim – reče Tomi. – Gotovo da mogu i da razumem. – Možete li? Ne mislite da su ovo sve koještarije? Prilično fantastične? – Mislim da nema stvari koja može biti toliko fantastična da ne bi bila istinita – reče Tomi. – U najmanju ruku, toliko sam naučio u ovom dugom životu. Najčudnovatije stvari su istinite, stvari u koje ne možete da poverujete mogu da budu istinite. Ali ono što vi morate da shvatite to je da ja nisam kvalifikovan za ovaj posao. Nemam naučno obrazovanje. Meni su uvek poveravani poslovi bezbednosti. – Ali ste – reče pukovnik Pajkvej – uvek bili čovek koji je umeo da otkrije stvari. Vi. Vi... i onaj drugi. Vaša žena. Kažem vam da ona ima nos za stvari. Ona voli da nalazi stvari, a vi radite što uvek radite i vodite je unaokolo. Žene su takve. One mogu da dođu do tajni. Ako ste mladi i lepi, činite to kao Dalila. Kad ste stari... evo reći ću vam da sam imao jednu tetku za koju nije bilo tajne koju ne bi nanjušila i otkrila istinu o njoj. Tu je i novčana strana celog slučaja. Robinson radi na tome. On se razume u novac. On zna kuda novac ide, zašto ide, odakle dolazi i šta taj novac radi. I sve ostalo što ide uz to. On se razume u novac. To je kao što doktor ume da vam izmeri puls. Robinson ume da izmeri puls finansijera. Gde je glavni štab tog novca. Ko ga koristi, u koje svrhe i zašto. Upoznajem vas s ovim zato što ste na pravom mestu. Na pravom ste mestu slučajno i niko ne može ni da pretpostavi da ste tamo iz nekog posebnog razloga. Jer, eto kakvi ste: običan par, stariji, u penziji, našli ste lepu kuću da u njoj okončate svoje dane, čeprkate oko nje i volite da razgovarate. Neka rečenica jednog će dana nešto da vam otkrije. I to je sve što ja želim da vi uradite. Gledajte unaokolo. Otkrijte kakve se legende ili priče pričaju o dobrim

starim danima ili o lošim starim danima. – Skandal vezan za mornaricu, planovi za podmornicu ili tako nešto, eto o čemu se tamo dole još priča – reče Tomi. – Nekoliko ljudi to stalno pominje. Ali niko ništa stvarno ne zna o tome. – Da, e pa to je dobra polazna tačka. Otprilike u to doba je Džonatan Kejn, znate, živeo u tom delu zemlje. Imao je kućicu dole blizu mora i svoju propagandnu kampanju je odatle vodio. Imao je učenike koji su smatrali da je on divan, taj Džonatan Kejn. K-e-j-n. Ali ja bih to izgovarao drugačije. Izgovarao bih to K-a-i-n. To bi ga bolje opisalo. Bio je usredsređen na uništenje i metode uništenja. Napustio je Englesku. Preko Italije je otišao do prilično dalekih zemalja, priča se. Koliko su od svega toga glasine, ne bih znao da kažem. Otišao je u Rusiju. Išao na Island, išao na američki kontinent. Kuda je išao i šta je radio i ko je išao s njim i slušao ga, mi ne znamo. Ali mislimo da je on znao stvari, proste stvari; bio je omiljen kod suseda, obedovao kod njih i oni kod njega. E sad, jednu stvar moram da vam kažem. Čuvajte se. Pokušajte da saznate stvari, ali se za ime boga pazite, oboje. Čuvajte tu... kako li se ono zove? Prudens? – Niko je nikad nije zvao Prudens. Tjupens – reče Tomi. – Tako je. Čuvajte Tjupens i recite Tjupens da pazi na vas. Pazite šta jedete i šta pijete i kuda idete, i ko je prema vama predusretljiv i ponaša se prijateljski, kao i zašto to čini. Neko malo obaveštenje mora da se pojavi. Nešto neuobičajeno i čudno. Neka priča iz prošlosti koja bi nešto mogla da znači. Srešćete možda nekoga ko je potomak ili rođak ili nekoga ko zna stvari koje su se dešavale u prošlosti. – Uradiću šta budem mogao – reče Tomi. – Oboje ćemo. Ali mislim da nećemo biti u stanju to da obavimo. Isuviše smo stari. I ne znamo dovoljno. – Ali vam ideje ne manjkaju. – Da. Tjupens ima ideje. Ona misli da je nešto sakriveno u našoj kući. – Pa i moglo bi da bude. I drugi su imali istu ideju. Niko do sada nije ništa našao, ali niko uistinu i nije tragao s ubeđenjem. Razne kuće i razne porodice, sve se to menja. Kuće se prodaju i dolaze novi vlasnici, pa onda novi i tako to ide. Lestranžei, i Mortimeri, i Parkinsonovi. U vezi s Parkinsonovima ne bi bilo ništa posebno da nije jednog od dečaka.

– Aleksandra Parkinsona? – Znači znate za njega. Kako ste otkrili? – Ostavio je poruku da je neko nađe u jednoj od knjiga Roberta Luisa Stivensona. Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću. Mi smo to našli. – Sudbinu svakog čoveka vezali smo mu oko vrata... ima neka takva izreka, zar ne? Nastavite, vas dvoje. Prođite ispod Zaleđa sudbine.

6. Zaleđe sudbine

R

adnja gospodina Darensa bila je negde na polovini sela. Stajala je na uglu i imala nekoliko fotografija u izlogu; nekoliko snimaka svatova, bebe koja se golišava koprca na ćilimu, jedan ili dva bradata mladića snimljena sa svojim devojkama. Baš nijedna od fotografija nije bila zaista dobra, a neke su već pokazivale znake starosti. Bile su tu takođe i dopisnice u velikom broju; rođendanske čestitke i nekoliko posebnih polica uređenih prema namenama. Mome suprugu. Mojoj ženi. Jedna ili dve grupe kupača. Bilo je tu i nešto džepnih knjiga, novčanika prilično jadnog kvaliteta, izvesna količina kancelarijskog materijala i koverata s cvetnim dezenima. Kutije s malim blokčićima ukrašenim cvetićima i s oznakom „za hvatanje beleški“. Tjupens je malo razgledala po radnji, dizala pokoji komad robe, čekala, u stvari, da se završi diskusija o rezultatima dobijenim iz nekog fotoaparata koji očigledno nisu bili valjani, tako da je bio zatražen stručni savet. Jedna starija žena sede kose i prilično sjajnih očiju opsluživala je veliku većinu običnih zahteva. Prilično visok mlad čovek, duge svetle kose i brade u fazi pupljenja, čini se da je bio glavni u radnji. On duž tezge priđe do mesta gde je Tjupens stajala i pogleda je upitno. – Mogu li da vam pomognem, gospođo? – Svakako – reče Tjupens – želela sam da se raspitam o albumima. Znate, albumima za fotografije. – Ah, mislite na one stvari u koje možete da odlažete vaše fotografije, je li tako? Pa imam jedan ili dva od tih i takvih, ali danas se više ne prave mnogo pa je i izbor skučen. Ljudi se danas, znate, uglavnom opredeljuju za slajdove. – Da, shvatam – reče Tjupens – ali ja ih skupljam, znate. Skupljam stare albume. Ovakve kao što je ovaj. I ona, mađioničarskim pokretom, izvadi i pokaza onaj koji joj je poslat. – Ah, taj je odista iz davnih vremena – reče gospodin Darens. – Rekao bih da je od pre pedeset godina. Razume se, onda su ih mnogo

pravili. Svako je onda imao po jedan album. – Imali su i spomenare, takođe – reče Tjupens. – Spomenari... da, pamtim nešto i o njima. Moja baka je, sećam se, imala spomenar. Ljudi su jedva čekali da se upišu. Mi ovde i dalje držimo čestitke s takvim porukama, ali ljudi ih danas retko kupuju. Uglavnom se kupuju čestitke za Dan sv. Trivuna i božićne. – Pitam se imate li vi neke stare albume? Ima ljudi kojima tako nešto više ne treba, ali mene kao kolekcionara veoma zanimaju. Volim da imam razne primerke. – Pa danas svi nešto skupljaju, to je istina – reče Darens. – Skoro da čovek ne poveruje šta se sve skuplja. Mada mislim da nemam ništa tako staro kao album koji vi imate. I pored toga, mogao bih da pogledam šta može da se nađe. I on ode iza tezge i otvori jednu fioku na komodi koja je stajala do zida. – Imam ovde mnogo stvari – reče on. – Imao sam nameru da ispraznim ovu fioku jednom za svagda, ali nisam znao da li ću te stvari uopšte moći da prodam. Razume se, ovde je mnogo venčanja. Pod tim mislim na datume venčanja. Ljudi žele te slike onda kad se venčanje obavlja, ali niko ne dolazi da traži venčanja iz prošlosti. – Mislite, niko ne dolazi i kaže: „Moja baka se ovde venčala. Pitam se imate li neke fotografije s njenog venčanja?“ – Mislim da me to niko nikad nije pitao – reče Darens. – Ipak, čovek nikad ne zna. Ponekad svet postavlja zaista čudna pitanja. Ponekad, znate, dolazi neko i želi da vidi da li se čuva negativ bebe. Znate kakve su majke. One žele slike njihovih beba kad su bile sasvim male. Užasne su to slike, u svakom slučaju većina njih. Tu i tamo dolazi nam i policija. Znate, žele da identifikuju nekoga. Nekoga ko je ovde bio kao dečak i žele da vide kako izgleda... ili radije kako je onda izgledao kao i da li bi to mogao da bude isti onaj za kim oni tragaju sad, jer je tražen zbog ubistva ili prevara. Moram da kažem da to ponekad unosi živost u ovaj posao. – I čovek se vedro osmehnu. – Vidim da ste uma prilično usredsređenog na zločin – reče Tjupens. – O, znate, čitate o tome svakoga dana, kao: zašto je taj i taj čovek ubio svoju ženu pre šest meseci i tome slično. Pa, moje je mišljenje da je to zanimljivo, znate. Jer neki ljudi, na primer, uvek tvrde da je ona

još živa. Drugi tvrde da je zakopao negde i da niko ne može da je nađe. Takve stvari. E pa, njegova fotografija mogla bi da bude veoma korisna. – Da – reče Tjupens. Imala je osećaj da, mada je uspostavljala prijatan odnos s gospodinom Darensom, ništa iz toga neće izaći. – Pretpostavljam da vi nemate fotografije osobe po imenu... mislim da je njeno ime Meri Džordan. Tako neko ime. Ali ona je davno živela. Pre... oh, rekla bih šezdeset godina. Mislim da je ovde i umrla. – Pa, to bi bilo davno pre mog vremena – reče gospodin Darens. – Otac je čuvao mnogo stvari. Znate, on je bio jedan od onih... staretinara, tako su ih zvali. Nikad ništa nije bacao. Pamtio je svakoga koga je poznavao, posebno ako je uz tu osobu išla neka priča. Meri Džordan. Čini mi se da se sećam nečega u vezi s njom. To je nešto u vezi s mornaricom... i podmornicom, je li tako? I pričali su da je ona bila špijun, je li tako? Bila je polustranac. Majka joj je bila Ruskinja ili Nemica... mogla je majka da joj bude i Japanka ili tako nešto. – Da. Samo sam se pitala da možda nemate neku njenu fotografiju. – Pa, mislim da nemamo. Potražiću malo kad budem imao vremena. Obavestiću vas ako ma šta budem našao. Jeste li vi možda pisac, ako smem da vas pitam? – upita Darens glasom punim nade. – Pa – reče Tjupens – ne bavim se samo time, ali razmišljam da napišem jednu manju knjigu. Da zapišem sve što se dešavalo od pre otprilike sto godina pa do dana današnjeg. Stvari, znate, koje su se dešavale, uključujući i zločine i avanture. I razume se, u tu svrhu su stare fotografije veoma zanimljive i bile bi divna ilustracija za knjigu. – E pa ja ću učiniti sve što budem mogao da vam pomognem. Mora da je veoma zanimljivo to čime se bavite. Mislim, to je odista veoma zanimljivo zvanje. – Postojali su neki ljudi čije je prezime bilo Parkinson – reče Tjupens. – Mislim da su svojevremeno živeli u našoj kući. – Ah, vi dolazite iz kuće gore na brdu, je li? Lovori ili Katmandu se zove... ne mogu da se setim kako se tačno zvala poslednji put. Lastavičje gnezdo zvala se nekad, je li tako? Nije mi jasno zašto. – Pretpostavljam stoga što su mnoge laste tamo pravile gnezda pod strehom – reče Tjupens. – Čine to i dalje. – Pa može biti da je i tako, pretpostavljam. Ali čini mi se da je to

smešno ime za kuću. Tjupens, osetivši da je prijateljski odnos zasnovala kako treba, mada se nije mnogo nadala da će on doneti mnogo koristi, kupi nekoliko dopisnica i nešto blokčića s cvetnim dezenima, požele gospodinu Darensu prijatan dan, vrati se do dvorišta kuće, krenu uz put prema kući, ali se na pola puta predomisli i pođe stazom da još jednom pogleda KK. Kad se približila vratima bivšeg staklenika, nešto joj privuče pažnju pa malo uspori korak, ali onda ipak nastavi dalje. Izgledalo je kao da nekakva hrpa odeće leži ispred vrata. Da nije to nešto što su izvukli iz Matilde pa propustili da pregledaju, pitala se Tjupens. Ubrza stoga korak i skoro potrča. Kad se sasvim približi vratima, iznenada stade. Nije to bila hrpa nekakve stare odeće. Odeća jeste bila stara, ali je staro bilo i telo koje je tu odeću nosilo. Tjupens se naže da pogleda telo, a onda se naglo ispravi i pruži ruku da se pridrži za vrata. – Isak! – reče ona. – Isak. Siroti stari Isak. Verujem... o stvarno verujem da je mrtav. Neko je krenuo prema njoj stazom od kuće posle njenog uzvika, napravivši korak ili dva. – O, Alberte, Alberte. Desilo se nešto užasno. Isak, stari Isak. Leži ovde mrtav, i mislim... mislim da ga je neko ubio.

7. Istraga

D

ato je medicinsko mišljenje. Dva slučajna prolaznika nedaleko od dvorišne kapije dala su svoj iskaz. Porodica je ispitana i dala je svoje mišljenje o stanju njegovog zdravlja, a sve moguće osobe koje su imale neki razlog za neprijateljstvo prema njemu (jedan ili dvojica maloletnih momaka koje je opominjao da ne prave štetu) zamoljene su da pruže pomoć policiji i izjavile da su nevine. Oglasili su se i jedan ili dvojica njegovih skorašnjih poslodavaca, uključujući i njegove poslednje poslodavce, gospođu Prudens Beresford i njenog supruga gospodina Tomasa Beresforda. Sve je bilo rečeno i učinjeno, i presuda je bila doneta: ubistvo s namerom počinjeno od nepoznate osobe, ili osoba. Tjupens izađe napolje posle saslušanja i Tomi je obgrli oko ramena dok su prolazili kraj grupice ljudi koji su tu čekali. – Veoma si se dobro ponela, Tjupens – reče joj on dok su se kroz baštu od kapije vraćali prema kući. – Veoma dobro zaista. Mnogo bolje nego neki od onih ljudi. Bila si veoma jasna i svi su mogli da te čuju. Sudski lekar je čini mi se bio veoma zadovoljan tobom. – Ne želim da iko bude zadovoljan mnome – reče Tjupens. – Ne volim što je stari Isak udaren u glavu i ubijen na taj način. – Pretpostavljam da se nekome zamerio – reče Tomi. – Kome je on to mogao da se zameri? – upita Tjupens. – Ne znam – reče Tomi. – Baš tako – reče Tjupens – a ne znam ni ja. Ali se pitam nije li to u nekoj vezi s nama. – Misliš li... na šta to misliš, Tjupens? – Ti tačno znaš na šta mislim – reče Tjupens. – To je ovo... ovo mesto. Naša kuća. Naša ljupka nova kuća. I bašta i sve ostalo. Kao da je... da li je to baš pravo mesto za nas? Mislili smo da jeste. – Pa ja i dalje mislim da jeste – reče Tomi. – Da – reče Tjupens. – Mislim da u tebi ima više nade no u meni. Imam neugodan osećaj da ima nešto... nešto rđavo u vezi sa svim ovim ovde. Nešto što je ovde ostavljeno u dalekoj prošlosti.

– Ne izgovaraj to opet – reče Tomi. – Šta da ne izgovaram opet? – Oh, samo one dve reči. Tjupens utiša glas. Primače se bliže Tomiju i izgovori mu gotovo u uvo: – Meri Džordan? – Pa, da. Na to sam mislio. – I u mojoj svesti je, rekla bih, to bilo takođe. Ali, mislim, kako bi ma šta što se dogodilo onda moglo imati veze s današnjicom? Šta prošlost uopšte može da znači? – reče Tjupens. – Trebalo bi da nema ništa sa... sadašnjošću. – Prošlost ne bi trebalo da ima ništa sa sadašnjicom... da li si to mislila? Ali ima – reče Tomi. – Ima na čudan način o kome čovek nikad ne misli. Čini mi se da čovek misli kako se to nikad neće dogoditi. – Mnogo stvari se dešava, hoćeš da kažeš, zbog onoga što se desilo u prošlosti? – Da. To je neka vrsta dugog lanca. Vrsta niske koja se javlja s prazninama i onda s perlama s vremena na vreme. – Džejn Fin i sve to. Kao Džejn Fin u našim avanturama kad smo bili mladi, stoga što smo avanture želeli. – I imali smo ih – reče Tomi. – Ponekad razmišljam o svemu tome i pitam se kako smo uopšte ostali živi. – I onda... druge stvari. Znaš ono kad smo sklopili partnerstvo i pretvarali se da smo detektivi. – O bilo je zabavno – reče Tomi. – Sećaš li se... – Ne – reče Tjupens. – Neću da se prisećam. Ne ludujem za tim da se sećam prošlosti osim... pa, osim ako to nije sredstvo za postizanje cilja, kako bi to moglo da se kaže. Ne. U redu. U svakom slučaju to nas je izvežbalo, zar ne? I onda smo imali sledeću predstavu. – Ah – reče Tomi. – Gospođa Blenkinsop, je li? Tjupens se nasmeja. – Da. Gospođa Blenkinsop. Nikad neću zaboraviti kad sam ušla u tu sobu i videla te gde sediš tamo. – Kako si imala hrabrosti da uradiš ono što si uradila, Tjupens, da pomeriš orman ili šta je to već bilo i da prisluškuješ razgovor koji smo vodili ja i gospodin, kako li mu ono beše ime... I onda... – I onda gospođa Blenkinsop – reče Tjupens i nasmeja se opet. – N

ili M i Gusa Gusa Gusan. – Ali ti... – Tomi kao da je malo oklevao – ... valjda ne veruješ da bi sve to moglo biti u funkciji dolaženja do cilja u ovome u šta smo sada upleteni? – Pa i jeste, na neki način – reče Tjupens. – Rekla bih da ti gospodin Robinson ne bi rekao sve ono što ti je rekao da mnoge od ovih stvari nije imao na umu. Mene pre svega. – Veoma mnogo tebe pre svega ostalog. – Ali je ovo sada – reče Tjupens – sve veoma izmenilo. Kad kažem ovo, mislim na Isaka. Mrtvog. Udarenog u glavu. I to u našem dvorištu. – Zar ti misliš da je to povezano s... – Pa čovek ne može da se otme utisku da bi moglo da bude – reče Tjupens. – Eto šta mislim. Mi više ne ispitujemo neku vrstu detektivske misterije u kojoj otkrivamo stvari iz prošlosti i zašto je neko umro u prošlosti i stvari slične tome. Ovo je sad postalo lično. Vrlo lično, mislim. Sad kad je siroti stari Isak mrtav. – Bio je veoma star čovek, i moguće je da to ima neke veze s tim. – To ne može biti posle jutrošnjeg izveštaja sudskog patologa. Neko je želeo da ga ubije. Zašto? – Zašto onda nije ubio nas ako to ima bilo kakve veze s nama? – upita Tomi. – Pa možda će oni i to da pokušaju. Možda je, znaš, mogao nešto da nam kaže. Možda je nameravao nešto da nam kaže. Možda je nekom čak i pripretio da će da razgovara s nama, da će da nam kaže nešto o devojci ili o Parkinsonovima. Ili... ili o svim tim špijunskim poslovima 1914. godine. Tajnama koje su prodate. I onda je, vidiš, morao da bude ućutkan. Ali da mi nismo došli da živimo ovde i da postavljamo pitanja i da se trudimo da otkrijemo, to se ne bi dogodilo. – Nemoj da se žestiš. – Još kako se žestim. I ništa više ne radim zabave radi. Ovo nije zabavno. Sad radimo nešto sasvim drugo, Tomi. Mi sada lovimo ubicu. Ali ko je to? Razume se da to još ne znamo, ali možemo da otkrijemo. Ovde se više ne radi o prošlosti... ovo je sadašnjost. Ovo je nešto što se desilo pre... koliko... pre samo nekoliko dana, pre šest dana. To je sadašnjost. Ovde se to desilo i povezano je s nama, i povezano je s ovom kućom. I mi moramo da otkrijemo ko i zašto, i otkrićemo to. Ne znam kako ćemo to da uradimo, ali moramo da sledimo sve tragove i

da razmotrimo sve stvari. Osećam se kao pas tragač koji nosa spuštenog do zemlje ide po tragu. Moraću da pratim stvari ovde, a ti ćeš morati da budeš lovački pas. I da ideš okolo po raznim mestima. Ovako kako to sada radiš. Moraš nastaviti da otkrivaš stvari. Da se pobrineš da se ta tvoja... kako ih ti zoveš... istraživanja obave. Mora da postoje ljudi koji znaju stvari, možda ne oni lično, ali ono što su im drugi rekli. Znaju priče koje su čuli. Glasine. Ogovaranja. – Ali, Tjupens, valjda ne veruješ da postoji mogućnost da je naše... – O da, verujem – reče Tjupens. – Ne znam kako i na koji način, ali verujem da kad imaš istinsko, ubedljivo uverenje, nešto za šta znaš da je crno i loše i zlo, a udaranje Isaka u glavu je bilo crno i zlo... – I ona se prekide. – Mogli bismo opet da promenimo ime kuće – reče Tomi. – Kako to misliš? Da je nazovemo Lastavičje gnezdo, a ne Lovori? Jato ptica prelete im iznad glava. Tjupens okrenu glavu da pogleda prema dvorišnoj kapiji. – Kuća se nekad zvala Lastavičje gnezdo. Kako glasi ostatak citata? Onog koji je navela tvoja istražiteljka. Zaleđe smrti, je li tako? – Ne. Zaleđe sudbine. – Sudbine. To je kao komentar onoga što se desilo Isaku. Zaleđe sudbine... desilo mu se to iza naše Baštenske kapije... – Nemoj toliko da se opterećuješ, Tjupens. – Ne znam zašto – reče Tjupens. – To je samo pomisao koja mi se javila u glavi. Tomi je zbunjeno pogleda i zavrte glavom. – Lastavičje gnezdo je zaista lepo ime – reče Tjupens. – Ili bi moglo da bude. Možda i hoće jednog dana. – Ideje koje se tebi javljaju, Tjupens, odista su krajnje neverovatne. – A ipak se nešto glasa kao ptica. Tako se to završava. Možda će i sve ovo tako da se završi. Baš pre no što stigoše u kuću, Tomi i Tjupens ugledaše jednu ženu gde stoji ispred vrata. – Pitam se ko li je to – reče Tomi. – Neko koga sam već videla – reče Tjupens. – Ne mogu u trenu da se setim ko je onda. Oh. Mislim da je to jedna od žena iz porodice staroga Isaka. Znaš, oni svi žive zajedno u jednoj vili. Tri ili četiri momka, ova žena i još neko, jedna devojka, mislim. Razume se, možda

i grešim. Žena koja je stajala tamo kod vrata sad se pokrenu, i pođe im u susret. – Vi ste gospođa Beresford, zar ne? – reče ona gledajući Tjupens. – Da – reče Tjupens. – Pa... ne očekujem da me poznajete. Ja sam Isakova snaha, znate. Bila sam udata za njegovog sina, Stefana. Stefan je... poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Jedan od onih kamiona, znate. Onih velikih što idu autoputevima. Bilo je to na jednom M putu. M1 mislim da je bio. M1 ili M5. Ne, M5 je bio pre toga. Mogao bi da bude M4. U svakom slučaju, tako je nastradao. Pre pet ili šest godina. Želela sam... želela sam samo da razgovaram s vama. Vi i... vi i vaš muž... – I ona pogleda Tomija. – Vi ste poslali cveće na sahranu, zar ne? Isak je radio ovde u bašti za vas, je li tako? – Da – reče Tjupens. – Radio je ovde za nas. Užasno je ono što mu se desilo. – Došla sam da vam se zahvalim. Veoma je lepo bilo ono cveće. Probrano. Prvoklasno. Čitav buket. – Bilo je to najmanje što smo mogli da učinimo – reče Tjupens – stoga što nam je Isak ovde veoma pomagao. Mnogo nam je pomogao, znate, oko useljenja u kuću. Pričao nam o njoj, znate, jer mi o kući nismo mnogo znali. Gde se stvari čuvaju i sve ostalo. A meni je lično preneo mnogo znanja o sađenju biljaka, takođe, i o svemu tome sličnom. – Da, znao je svoj zanat, mogli biste da kažete. Radnik veliki nije bio, zato što je bio star, znate, pa nije voleo da se saginje. Zaradio je lumbago pa nije mogao da radi onoliko koliko bi voleo. – Bio je veoma fini čovek i od velike pomoći – reče Tjupens. – I znao je veoma mnogo o ovdašnjim stvarima i o ljudima, i mnogo nam je pričao o tome. – Ah. Mnogo je znao, jeste. Mnogi iz njegove porodice, znate, radili su ovde pre njega. Živeli su u okolini i znali veoma mnogo o onome što se dešavalo u prošlosti. To nisu, mogli biste da kažete, bile stvari kojima su oni lično bili svedoci... ali slušali su šta se dešava. Pa, milostiva, dalje neću da vas zadržavam. Samo sam došla da vam kažem koliko sam vam zahvalna. – To je veoma lepo od vas – reče Tjupens. – Mnogo vam hvala.

– Moraćete, rekla bih, sad da uzmete nekog drugog da vam pomaže u bašti. – I ja tako mislim – reče Tjupens. – Mi baš nismo tome vični. Da li vi... možda biste vi... – I ona se tu prekide jer pomisli da možda govori pogrešnu stvar u pogrešnom trenutku, ali ipak nastavi: – Možda biste vi mogli da nam nekoga preporučite, nekoga ko bi voleo da dođe i radi za nas. – Pa ne mogu da kažem da bih mogla ovako na prečac, ali imaću to na umu. Nikad se ne zna. Poslaću vam Henrija... to je moj drugi sin, znate... poslaću vam njega, a javiću vam ako za nekoga bude doznala. E pa, prijatan vam dan želim sada. – Kako beše Isakovo ime? Ne mogu da se setim – reče Tomi kad uđoše u kuću. – Mislim, njegovo prezime? – Oh, Isak Bodlikot, mislim. – Znači ovo je bila gospođa Bodlikot, je li tako? – Da. Ona ima nekoliko sinova i jednu ćerku, i svi oni žive zajedno. Znaš, u onoj vili na pola puta niz Maršton roud. Misliš li da ona zna ko ga je ubio? – upita Tjupens. – Ne bih rekao – reče Tomi. – Nije mi delovala kao da zna. – Ne znam kako bi ti izgledao da nešto znaš – reče Tjupens. – Prilično je teško da se tako nešto vidi, zar ne? – Mislim da je došla samo da bi ti se zahvalila za cveće. Mislim da nema izgled nekoga ko je... znaš... osvetoljubiv. Mislim da bi ona to pomenula da je takav slučaj. – Možda. A možda i ne – reče Tjupens. I ona krenu dalje kroz kuću prilično zamišljena.

8. Sećanje na jednog strica

S

ledećeg jutra je Tjupens bila prekinuta u svom iznošenju primedbi jednom električaru koji je došao da dopravi svoj deo posla koji nije smatran zadovoljavajućim. – Jedan dečak je pred vratima – reče joj Albert. – Želi da razgovara s vama, gospođo. – Oh. Kako mu je ime? – Nisam ga pitao, ali on čeka napolju. Tjupens dohvati svoj baštenski šešir, stavi ga na glavu pa siđe niz stepenice. Pred vratima je stajao dečak od nekih dvanaest-trinaest godina. Bio je prilično nervozan i premeštao se s noge na nogu. – Nadam se da vam ne smeta što sam naišao – reče on. – Hajde da vidimo – reče Tjupens. – Ti si Henri Bodlikot, je li tako? – Tačno je. Ono je bio... oh, pretpostavljam da mi je to bio kao neki stric, onaj što je istraga o njegovoj smrti sprovedena juče. Nikad ranije nisam bio na nekoj istrazi. Tjupens se jedva uzdrža da ga ne upita: „Jesi li uživao u tome?“ Henri je izgledao kao neko ko se sprema da opiše svetkovinu. – Bila je to tragedija, zar ne – reče umesto toga. – Veoma je tužno to što mu se desilo. – Eh, pa bio je star – reče Henri. – Mislim da nije moglo da se očekuje da će još dugo da traje, znate. Užasno je kašljao prošle jeseni. Niko u kući nije mogao da spava zbog toga. Ja sam sad samo navratio da vidim treba li neki posao da se obavi za vas ovde. Koliko sam shvatio... u stvari mama mi je to rekla... vi ovde imate neku salatu koja treba da se proredi pa sam se pitao da li biste želeli da ja to uradim za vas. Znam tačno gde se nalazi jer sam imao običaj da ponekad dolazim ovamo i razgovaram sa starim Izijem dok je ovde radio. Mogao bih to sad da obavim ako vam odgovara. – O, to je veoma lepo od tebe – reče Tjupens. – Pođimo zajedno da mi pokažeš gde je to. Odoše onda zajedno do bašte i naznačenog mesta.

– To je to, vidite. Zgurane su tesno jedna uz drugu, pa morate da ih proređujete i stavite ih tamo preko kako bi se zadržalo pravo odstojanje između njih. – Ja u stvari ništa ne znam o salati – priznade Tjupens. – Znam nešto malo o cveću. U grašak, prokelj, salate i drugo povrće slabo se razumem. Rekla bih da tebi nije potreban posao baštovana, ili grešim? – O ne, ne grešite. Ja još idem u školu. Bavim se jedino raznošenjem novina i nešto malo branjem voća preko leta. – Shvatam – reče Tjupens. – E pa ako budeš čuo za bilo koga ko bi da se bavi ovim poslom, bila bih ti veoma zahvalna da mi to javiš. – Da, učiniću vam to. E pa, do viđenja, gospođo. – Samo mi pokaži šta je to što radiš sa salatom. Volela bih da znam. I stala je sa strane, gledajući kako to Henri Bodlikot radi. – Evo, ovo je sad u redu. Da, ove su veoma lepe, zar ne? Zovu se ukras bašte. I dugo traju. – Mi smo radili oko Tome Palčića – reče Tjupens. – Tačno. To su one rane, sitne. Veoma su hrskave i dobre. – E pa mnogo ti hvala – reče Tjupens. I ona se okrete i pođe ka kući. Seti se da je zaboravila šal i okrenu natrag. Henri Bodlikot, koji i sâm beše krenuo svojim putem, zasta i pođe ka njoj. – Samo sam zaboravila šal – reče Tjupens. – Je li... o, eno ga na onom grmu. On joj ga dodade, i onda stade da se premešta s noge na nogu i gleda u nju. Delovao je tako zabrinuto i uznemireno da se Tjupens zapita šta je s njim. – Da li je sve u redu? – upita ga. Henri se opet promeškolji, pogleda je, premesti se s jedne na drugu nogu, čačnu nos i protrlja levo uvo i onda jednom nogom stade da šara po zemlji. – Ima nešto što ja... pitao sam se da li biste vi... mislim... hoće li vam smetati ako vas nešto pitam... – Reci... – reče mu Tjupens i pogleda ga upitno. Henri se veoma zacrvene u licu i nastavi da se premešta s noge na nogu. – Pa, ja nisam voleo da... ja ne volim da propitkujem, ali sam se samo pitao... mislim ljudi su govorili... pominjali su stvari... mislim, čuo

sam ih gde govore... – Da? – reče Tjupens, i sad se stvarno pitala šta je uzrujalo Henrija i šta je on mogao da čuje o stvarima koje su se ticale gospodine i gospođe Beresford, novih stanara Lovora. – Da, šta si to čuo? – O, samo kao... da ste vi bili dama koja je kao hvatala špijune ili tako nešto za vreme prošlog rata. To ste radili vi, a i taj džentlmen takođe. Bavili ste se tim poslom i uhvatili ste nemačkog špijuna koji se pretvarao da je nešto drugo. I vi ste ga otkrili i doživeli mnogo avantura i sve se to na kraju lepo raščistilo. Mislim, bili ste... ne znam kako da to nazovem... pretpostavljam da ste bili članovi naše tajne službe, i to ste radili i svi kažu da ste u tome bili vrhunski. Razume se, bilo je to pre mnogo vremena, ali ste bili umešani u nešto... nešto u vezi sa stihovima dečjih pesmica. – Tako je – reče Tjupens. – Gusa Gusa Gusan je pesmica o kojoj govore. – Gusa Gusa Gusan! Sećam se toga. Ih, kako je to davno bilo. Kuda si se rastrčao, je l’ tako beše? – Tako je – reče Tjupens. – Uz stepenice, niz stepenice, pa u sobu moje gospodarice. Tu nađe starca koji odbi da se pomoli i za levu nogu ga uhvati i baci niz stepenice. U najmanju ruku, mislim da su to pravi stihovi, ali može biti da sam ubacila i neke druge dečje stihove. – Ne mogu da verujem – reče Henri. – Mislim, neverovatno je da vi živite ovde baš kao i sav ostali svet. Ali ne znam kako je u sav taj posao upala dečja pesmica? – O bila je to neka vrsta tajnog pisma, šifra – reče Tjupens. – Mislite: to je trebalo da se kao pročita i sve to? – reče Henri. – Nešto slično tome – reče Tjupens. – U svakom slučaju, sve je otkriveno. – Prvorazredna stvar – reče Henri. – Hoće li da vam smeta ako sve ovo ispričam mom prijatelju? Mom drugaru. Klarens mu je ime. Glupavo mu ime, znam. Smejemo mu se zbog toga. Ali je dobar momak, jeste i ima stvarno da se ushiti kad bude čuo da ste došli da istinski živite kod nas. I on pogleda Tjupens s divljenjem svojstvenim samo vernom psiću. – Prvorazredna stvar – reče on opet. – O, bilo je to jako davno – reče Tjupens. – Čak tamo 1940. godine. – Je li bilo zabavno, ili ste stalno bili na smrt prestravljeni?

– Pomalo od oboje – reče Tjupens. – Uglavnom sam, mislim, bila prestravljena. – Oh, pa rekao bih da vam je to sledovalo, zar ne? Da, ali je onda čudno što ste došli ovamo dole i opet se umešali se u sličnu stvar. Bio je to neki džentlmen iz mornarice, je li tako? Pravio se da je zapovednik u engleskoj mornarici, ali to nije bio. Bio je Nemac. Tako u najmanju ruku bar Klarens kaže. – Tako nešto – reče Tjupens. – Znači da ste vi možda zbog toga došli ovde dole. Jer, znate, mi smo ovde imali nešto svojevremeno... bilo je to veoma, veoma davno... ali je to, mogli biste da kažete, bila ista stvar. On je bio oficir na podmornici. Prodao je planove podmornice. Ali, moram da vam kažem, to su samo priče koje sam čuo od drugih ljudi. – Shvatam – reče Tjupens. – Da. Ne, to nije razlog zbog koga smo mi došli ovamo. Došli smo prosto zato što je ovo kuća u kojoj može lepo da se živi. I ja sam čula ista ta govorkanja samo što ne znam šta se tačno desilo. – E pa ja ću pokušati da vam to ispričam nekom zgodom. Razume se, čovek nikad ne zna šta je tačno, a šta ne, ali te stvari niko ne zna kako valja. – Kako to da je tvoj prijatelj Klarens uspeo da dozna tako mnogo? – Pa on je čuo od Mika, znate. Mik je jedno kratko vreme živeo tamo gde je nekad bio kovač. Odavno je otišao, ali je mnoge stvari čuo od raznih ljudi. I naš stric, stari Isak, znao je mnogo o tome. Imao je običaj da nam to ponekad priča. – Znači on je znao sve o tome? – upita Tjupens. – O da. Zato sam se i upitao, kad su ga ono sad udarili u glavu, nije li to razlog što mu se to desilo. To što je možda previše znao i... što je sve to možda vama ispričao. I zato su ga smakli. Tako se to danas radi. Ubijaju ljude, znate, ako znaju previše o nečemu što može da im na vrat navuče policiju ili nešto drugo. – Ti misliš da je tvoj stric Isak... misliš da je on mnogo znao o svemu tome? – Pa mislim da su mu stvari pričane, znate. Mnogo je i čuo ovde i onde. Nije često o tome pričao, ali tu i tamo ipak jeste. Obično s večeri, posle pušenja lule, ili kad bi čuo mene i Klarija kako pričamo i mog drugog prijatelja, Toma Gilingema. I on je želeo da zna o tim stvarima,

a stric Izi bi nam pričao ovo i ono i još drugih stvari. Razume se da mi nismo znali da li on to izmišlja ili ne. Ali ja mislim da je on otkrio stvari i znao gde se neke stvari nalaze. I rekao je da bi moglo biti veoma zanimljivo kad bi neki ljudi znali gde su te stvari. – Zar je tako rekao? – reče Tjupens. – Pa ja mislim da je to veoma zanimljivo i za nas takođe. Ti moraš pokušati da se setiš nekih od tih stvari o kojima je govorio ili ih nagoveštavao ponekad, jer bi to moglo da nas odvede do otkrića ko ga je ubio. Jer on je ubijen. To nije bio nesrećan slučaj, je li tako? – Isprva smo mislili da je to mora biti nesrećan slučaj. Znate, imao je nevolje sa srcem ili tako nešto, i dešavalo mu se da padne tu i tamo ili da ga uhvati vrtoglavica. Ali izgleda... ja sam išao na istragu, znate... da je ubijen namerno. – Da – reče Tjupens – i ja mislim da je ubijen namerno. – I ne znate zašto, je li tako? – upita Henri. Tjupens odmeri Henrija. Učini joj se na tren da su ona i Henri dva policijska psa na istom tragu. – Mislim da je bilo namerno i mislim da bismo ti, jer ti je on bio rođak, i ja želeli da saznamo ko je taj ko je učinio tako okrutnu i zlu stvar. Ali možda ti to već znaš ili imaš neku ideju o tome, Henri. – Nemam zaista – reče Henri. – Čovek samo čuje stvari, i ja znam da je stric Izi govorio da su se ljudi ostrvili na njega jer je previše znao o njima i o onome što oni znaju i o nečemu što se dogodilo. Ali je to uvek neko ko je umro odavno tako da čovek ne može toga da se seti ili se za to uhvati kako treba. – Mislim – reče Tjupens – da ćeš ti morati da nam pomogneš, Henri. – Mislite, dozvolićete mi da na neki način budem uz vas? Mislim, da se i sâm stalno bavim istraživanjem? – Da – reče Tjupens – ako si u stanju da držiš jezik za zubima o onome što budeš otkrio. Mislim, pričaćeš meni o tome, ali nećeš svojim prijateljima jer se na taj način stvari lako pročuju. – Shvatam. I onda bi tako saznali i nevaljalci, pa bi mogli da krenu na vas i gospodina Beresforda, je li tako? – Mogli bi – reče Tjupens – a ja bih radije da to ne učine. – Pa, to je sasvim prirodno – reče Henri. – E sad, hajde da se dogovorimo. Ako ja ma šta budem našao ili nešto čuo, doći ću ovamo

da radim u bašti. Kako vam se to čini? Onda mogu da vam kažem sve što znam i niko neće da nas čuje i... ali ja ne znam ništa u ovom trenutku. Ali imam prijatelje. – I on se iznenada ispravi i zauze držanje koji je bez sumnje dobro proučio na televiziji. – Ja znam stvari. Ljudi ne znaju šta ja sve znam. Oni misle da ne slušam i misle da ne pamtim, ali ja znam ponekad... znate, oni kažu nešto i onda kažu ko sve još zna o tome i onda... pa, znate, ako ćutite mnogo možete da čujete. I pretpostavljam da je sve ovo veoma značajno, zar ne? – Da – reče Tjupens. – Mislim da je značajno. Ali moramo da budemo veoma pažljivi, Henri. To ti je valjda jasno? – O, jasno mi je. Razume se da ću da budem pažljiv. Pažljiv kako čovek samo može da bude. A on je znao mnogo o ovome mestu – reče Henri. – Moj stric Isak. – O ovoj kući, misliš, ili o bašti? – Tako je. Znao je neke priče o njoj, znate. Gde su ljudi viđani da odlaze i šta su radili sa stvarima možda i gde su se sretali s ljudima. Gde su bila skrovišta i takve stvari. Imao je običaj da govori ponekad, još kako. Razume se da mama... ona ga nije mnogo slušala. Ona je mislila da je sve to budalasto. Džoni... to je moj stariji brat... on je mislio da je sve to koješta i nije slušao. Ali sam ja slušao, a i Klarensa zanimaju takve stvari. Znate, voli tu vrstu filmova i sve to. Rekao mi je: „Čak, ovo je sve kao na filmu.“ I tako smo između sebe pričali o tome. – Da li si ikad čuo nekoga da pominje ime Meri Džordan? – A da, razume se. Ona je bila Nemica koja je bila špijunka, je li tako? Izvlačila je mornaričke tajne od mornaričkih oficira, je li tako? – Tako nešto, verujem – reče Tjupens koja zaključi da je sigurnije da se drži te verzije mada se u sebi izvinjavala duhu Meri Džordan. – Pretpostavljam da je bila veoma ljupka. Veoma lepa, zar ne? – Pa, ne znam – reče Tjupens – stoga što je ona, verujem, umrla kad sam ja imala tri godine. – Da, razume se, mora biti da je tako. O, čuje se ponekad da o njoj razgovaraju. – Izgledaš veoma uzbuđeno i zadihano, Tjupens – reče Tomi kad njegova žena, odevena u svoje baštensko radno odelo, uđe na sporedna vrata prilično okraćala daha.

– Pa – reče Tjupens – i jesam na neki način. – Da nisi preterivala s poslom u bašti? – Ne. U stvari nisam baš ništa radila. Samo sam stajala pored salate i razgovarala, ili slušala šta mi se govori... kako god ti drago... – Ko ti je to i šta govorio? – Dečak – reče Tjupens. – Dečak. – Je li ti se nudio da obavlja poslove u bašti? – I nije baš – reče Tjupens. – I to bi bilo veoma lepo, takođe. Ne. U stvari, izražavao je divljenje. – Prema bašti? – Ne – reče Tjupens. – Prema meni. – Tebi? – Šta se iznenađuješ? – reče Tjupens. – Ipak moram priznati da takvi komplimenti zaista mogu da stignu kad ih najmanje očekuješ. – Oh. I čemu se to divio... tvojoj lepoti ili sveukupnom izgledu bašte? – Mojoj prošlosti. – Tvojoj prošlosti! – Da. Bio je ushićen što je pred njim dama, kako je on to rekao, koja je demaskirala nemačkog špijuna u poslednjem ratu. Lažnog mornaričkog zapovednika u penziji, koji to uopšte nije bio. – Blagi bože – reče Tomi. – N ili M opet. Teško meni, zar nikad nećemo uspeti da se te prošlosti rešimo? – Pa ja nisam tako sigurna da želim da je se rešim – reče Tjupens. – Mislim, zašto bismo to želeli? Da smo bili slavni glumica i glumac, voleli bismo da nas na to s vremena na vreme podsete. – Shvatio sam – reče Tomi. – I mislim da to može da nam bude veoma korisno za ono što ovde pokušavamo da uradimo. – Kad reče da je dečak, nisi rekla koliko je on star? – O mislim da ima deset ili dvanaest godina. Izgleda kao da mu je deset, ali mislim da ima dvanaest. I ima prijatelja po imenu Klarens. – Kakve to veze ima s tim? – Pa, ništa u ovom trenutku – reče Tjupens. – Ali on i Klarens su saveznici i voleli bi, mislim, da stupe u našu službu. Da otkrivaju stvari i da nam pričaju stvari. – Ako imaju deset ili dvanaest godina kako mogu da nam pričaju o

stvarima ili da se sećaju stvari koje mi želimo da znamo? – reče Tomi. – O čemu ti je on to govorio? – Većina njegovih rečenica bila je kratka – reče Tjupens – i sastojala se uglavnom od „pa, znate“, ili „vidite, ovako je bilo“, ili „da, i onda znate“. U svakom slučaju, „znate“ je bilo sastavni deo svega što je rekao. – I sve su to bile stvari koje ti nisi znala? – Pa, to su bili pokušaji da se objasne stvari koje je čuo. – Čuo od koga? – Pa, nije to bilo znanje iz prve ruke, kako bi mogao da pomisliš, a ja ne bih rekla da je bilo ni iz druge ruke. Mislim da bi to moglo da bude znanje iz druge, treće, četvrte, pete i možda čak i iz šeste ruke. Uglavnom se to sastojalo od onoga što je Klarens čuo i što je Klarensov prijatelj, Alžernon, čuo. Onoga što je Alžernon rekao da je Džimi čuo... – Stani – reče Tomi – to je dovoljno. I šta su svi oni čuli? – To je mnogo teže – reče Tjupens – ali mislim da bi čovek i to mogao da ispriča. Oni su čuli pominjanje određenih mesta ili su slušali priče i veoma su, veoma željni da uzmu učešće u radostima onoga što smo mi bez sumnje došli da obavimo ovde. – A to je? – Da otkrijemo nešto važno. Nešto za šta se veoma dobro zna da je ovde skriveno. – Ah – učini Tomi. – Skriveno. Kako skriveno, gde i kad? – Ima različitih priča o sve tri te stvari – reče Tjupens – ali je uzbudljivo, moraš da priznaš, Tomi. Tomi zamišljeno reče da možda i jeste. – I povezuje se sa starim Isakom – reče Tjupens. – Mislim da je Isak znao veoma mnogo stvari koje je mogao da nam kaže. – I ti misliš da je taj Klarens i... kako beše ime onom drugom? – Setiću ga se za minut – reče Tjupens. – Zbunila su me sva ona druga imena ljudi od kojih je on čuo priče. Onih s velikim imenima kao što je Alžernon i onih s običnim imenima kao što su Džimi i Džoni i Majk. I Tjupens onda sasvim iznenada reče: – Čak. – Šta čak? – Ne. Nisam tako mislila. Mislim da je to njegovo ime. Dečakovo,

mislim. Čak. – To mi se čini kao veoma čudno ime. – Njegovo pravo ime je Henri, ali pretpostavljam da ga to prijatelji zovu Čak. – Kao Čak Vrdalama? – Kao Stari Vrdalama misliš. – Znam ja kako se kaže, ali Čak Vrdalama zvuči prilično isto. – O, Tomi, ono što sam zaista htela da ti kažem jeste da moramo da nastavimo s ovim, naročito sada. Misliš li i ti isto? – Da – reče Tomi. – Pa i mislila sam da ćeš to da kažeš. Mada se ne izjašnjavaš mnogo. Ali moramo da nastavimo s ovim i reći ću ti zašto. Uglavnom zbog Isaka. Isak. Neko ga je ubio. Ubili su ga zato što je nešto znao. Znao je nešto što je za nekoga moglo biti opasno. I mi moramo da otkrijemo ko je osoba za koju je tako nešto moglo biti opasno. – Zar ne misliš – reče Tomi – da bi to mogla da bude... o, samo jedna od onih stvari. Znaš, huliganizam ili kako god sad da to zovu. Znaš, ljudi izlaze na ulice i žele da srede nekoga, i sasvim im je svejedno ko bi to mogao biti, ali najviše vole to da urade starijim ljudima jer su sigurni da takvi neće pružati veliki otpor. – Da – reče Tjupens – u neku ruku i ja isto mislim. Ali... ja ne verujem da je ovde to u pitanju. Ja mislim da ima nešto, ne znam da li je skriveno prava reč za to, da ima nešto ovde. Nešto što baca svetlo na neke događaje u prošlosti, nešto što je neko ostavio ovde ili stavio ovde ili dao nekome da to čuva ovde, a ko je možda u međuvremenu umro ili to negde odneo. Ali je to nešto što neko ne želi da bude otkriveno. Isak je to znao, i oni mora da su se uplašili da će to nama da kaže, jer je priča o nama, o tome šta smo bili, očigledno raširila po okolini. Znaš, da smo mi slavni kontraobaveštajci ili kako god ti drago da to zoveš. Imamo reputaciju u tom smislu. I to je na neki način, vidiš, povezano s Meri Džordan i svim tim ostalim stvarima. – Meri Džordan – reče Tomi – nije umrla prirodnom smrću. – Da – reče Tjupens. – A stari Isak je ubijen. Moramo da otkrijemo ko ga je ubio i zašto. U suprotnom... – Moraš da budeš pažljiva – reče Tomi – moraš da paziš na sebe, Tjupens. Ako je neko ubio Isaka samo zato što je mislio da će početi da priča o stvarima iz prošlosti o kojima je slušao, onda bi tom nekom

bilo veliko zadovoljstvo da tebe jedne noći sačeka u nekom mračnom budžaku i udesi te na isti način. I pri tom takvi ne bi mislili da će se oko toga dići neka velika larma, već da će ljudi prosto da pomisle: „Ah, to je samo jedna od onih stvari.“ – Kad stare dame lupe po glavi i dokrajče ih – reče Tjupens. – Da, sasvim bi tako bilo. To je nesrećan ishod sede kose i hodanja uz lako reumatično hramanje. Razume se da bih mogla da budem laka meta svakome. Paziću na sebe. Misliš da bi trebalo da nosim sa sobom mali pištolj? – Ne – reče Tomi – nikako ne. – Zašto? Misliš li da bih s njim mogla nešto da pogrešim? – Pa mislim da bi mogla da se sapleteš preko korena drveta. Znaš i sama da se uvek saplićeš i padaš. I mogla bi onda da upucaš sebe umesto da pištolj upotrebiš za zaštitu. – O, pa ne misliš valjda da bih mogla da uradim nešto tako glupo? – upita Tjupens. – Da mislim – reče Tomi. – Siguran sam da si sasvim sposobna za tako nešto. – Mogla bih da nosim skakavac – reče Tjupens. – Ja ne bih nosio ama baš ništa – reče Tomi. – Išao bih samo unaokolo, delovao nevino i pričao o baštovanstvu. Pričao bih možda, recimo, o tome da nismo zadovoljni kućom i kako nameravamo da odemo da živimo na nekom drugom mestu. To bih ti ja predložio. – A kome bi ja to trebalo da pričam? – O, skoro svakome – reče Tomi. – Pročuće se to. – Stvari se uvek pročuju – reče Tjupens. – Ovo je baš pravo mesto da se stvari puste u promet. Hoćeš li i ti početi da pričaš isto, Tomi? – Pa, ne baš tako određeno. Recimo da ću da pričam kako nam se kuća ne sviđa onoliko koliko smo mislili da će nam se svideti. – Ali ti želiš da nastavimo ovaj posao, zar ne? – upita Tjupens. – Da – reče Tomi. – Upleo sam se do guše. – Jesi li razmišljao o tome kako ćeš dalje da postupaš? – Nastaviću da radim ovo što i do sada. A šta je s tobom, Tjupens? Imaš li kakve planove? – Još ne sasvim – reče Tjupens. – Imam nekoliko ideja. Mogu da izvučem i nešto malo više od... kako sam ono rekla da mu je ime? – Prvo Henri... a onda Klarens.

9. Mlađana brigada

P

ošto je ispratila Tomija za London, Tjupens se besciljno vrzmala po kući pokušavajući da osmisli neku posebnu aktivnost koja bi mogla da donese uspešan rezultat. Mozak joj, međutim, tog jutra izgleda nije bio pun sjajnih ideja. Uz sveukupni osećaj da se vraća na sam početak, ona se pope do odaje s knjigama i stade da je obilazi zagledajući razne naslove. Dečje knjige, mnogo dečjih knjiga, ali šta čovek uistinu ima i da traži dalje od toga, zar ne? Bila je skoro sigurna da je pregledala baš svaku pojedinačnu knjigu u ovoj odaji; Aleksandar Parkinson nije otkrio više nijednu od svojih tajni. Stajala je tu i prste provlačila kroz kosu, mrštila se i nogom lako dodirivala donju policu s teološkim radovima, čiji se povez na gotovo svakoj od knjiga raspadao, kad Albert uđe u sobu. – Neko bi želeo da vas vidi dole, gospođo. – Šta podrazumevaš pod tim neko? – upita Tjupens. – Je li to neko koga poznajem? – Ne znam. Ne bih rekao. Dečaci su to, uglavnom. Dečaci i devojka ili dve. Mislim da skupljaju pretplatu za ovo ili ono. – Oh. Zar nisu rekli imena ili nešto drugo o sebi? – Oh, jedan od njih jeste. Rekao je da je on Klarens i da vi znate za njega. – Oh – učini Tjupens. – Klarens. – I ona na trenutak razmisli. Da li su to plodovi jučerašnjeg dana? U svakom slučaju, štete ne može da bude ako se time posluži. – Je li i drugi dečak tu, takođe? Onaj s kojim sam juče razgovarala u bašti? – Ne znam. Svi mi oni isto izgledaju. Prljavi, znate, i sve ostalo. – Oh, u redu – reče Tjupens. – Sići ću ja dole. Kad siđe u prizemlje, ona stade i upitno pogleda svog vodiča. – Albert reče: – O, nisam ih pustio da uđu u kuću. Ne bi bilo bezbedno, mislim. Nikad se ne zna šta sve može da se zagubi ovih dana. Napolju su u bašti. Rekli su mi da vam kažem da su kod zlatnog

rudnika. – Gde kažeš da su? – upita Tjupens. – Kod zlatnog rudnika. – Oh – učini Tjupens. – A gde bi to moglo biti? Tjupens pokaza rukom. – Iza ružičnjaka i onda pravo stazom između dalija. Mislim da znam. Ima neka vrsta vode tamo. Ne znam je li to potok ili kanal, ili je nekad bila bara sa zlatnim ribicama u njoj. U svakom slučaju daj mi moje gumene čizme i mislim da ću da ponesem i svoju kabanicu za slučaj da me neko gurne u vodu. – Ja bih je obukao da sam na vašem mestu, gospođo, kiša samo što nije pala. – O bože – reče Tjupens. – Kiša, kiša. Uvek kiša. Ona izađe napolje i stiže do prilično velike delegacije koja je čekala na nju. Bilo ih je tu deset ili dvanaest raznih uzrasta, uglavnom dečaci pored kojih su stajale dve dugokose devojke, i svi su izgledali veoma uzbuđeno. Jedan od njih se oglasi piskavim glasom dok im je Tjupens još prilazila: – Evo je dolazi! O evo i nje. A sad, ko će da govori? Hajde ti, Džordže, bolje je da ti pričaš. Ti si onaj koji uvek priča. – E pa sad neće. Ja ću da govorim – reče Klarens. – Ti zaveži, Klari. Znaš da ti je glas slab. Kašalj te spopada kad pričaš. – E slušajte vi sada, ovo je moja predstava... – Dobro jutro – reče Tjupens umešavši se. – Vi ste mi zbog nečega došli u posetu, je li tako? Zbog čega? – Imamo nešto za vas, odista – reče Klarens. – Obaveštenje. To je ono što vi tražite, je li tako? – Sve zavisi – reče Tjupens. – Kakvo je to obaveštenje? – O, nije to obaveštenje iz sadašnjice. Odnosi se na davno prošlo vreme. – Istorijsko obaveštenje – reče jedna od devojaka koja je izgleda bila intelektualni vođa grupe. – Krajnje je zanimljivo ako vršite istraživanje prošlosti. – Shvatam – reče Tjupens, vešto prikrivši činjenicu da ništa nije shvatila. – Kakvo je ovo ovde mesto?

– Zlatni rudnik. – Oh – učini Tjupens. – Ima li šta zlata u njemu? I ona pogleda po prisutnima. – Pa to je uistinu jezerce sa zlatnim ribicama – objasni jedan od dečaka. – Nekada su u jezercetu bile zlatne ribice, znate. Naročite ribice s velikim repovima, iz Japana ili s nekog drugog takvog mesta. Oh, prelepo je to nekad bilo. Bilo je to u vreme gospođe Forester. A to je... a to je bilo pre deset godina. – Pre dvadeset četiri godine – reče jedna od devojaka. – Pre šezdeset godina – reče jedan sitan glas. – Pre ravno šezdeset godina. Bilo je mnogo zlatnih ribica. Mnogo. Pričalo se da su veoma skupe. I ponekad su umirale. Ponekad su jele jedna drugu, a ponekad su samo nepokretno ležale izvrnute na površini. – Pa – reče Tjupens – šta želite da mi o njima ispričate? Sad ne može da se vidi nijedna zlatna ribica. – Ne. To je obaveštenje – reče intelektualka. Diže se velika graja. Tjupens mahnu rukom. – Nemojte svi u glas – reče im. – Govorite jedan po jedan. Šta je ovde posredi? – Nešto što bi možda trebalo da znate o tome gde su stvari nekada skrivane. Stvari koje su skrivene svojevremeno i za koje se pričalo da su veoma važne. – A kako vi za to znate? – upita Tjupens. Ovo izazva čitav hor odgovora. Nije bilo lako da se u isto vreme svako čuje. – Od Dženi. – Ne, nego od Dženinog strica Bena – reče jedan glas. – E nije. Bio je to Hari... Da, bio je to Hari. Harijev rođak Tom... Mnogo mlađi. Ispričala mu je njegova baba, a njegovoj babi je sve ispričao Džoš. Da. Ne znam ko je bio Džoš. Mislim da joj je Džoš bio muž... Ne, nije joj bio muž, bio joj je ujak. – O bože – reče Tjupens. Zagleda se u uskomešanu grupu i napravi izbor. – Klarense – reče. – Ti si Klarens, je li tako? Tvoj prijatelj mi je pričao o tebi. Ti mi kaži to što znaš i o čemu se ovde radi. – Pa ako želite da znate, morate da pođete u PPK. – Da pođem gde?

– U PPK. – Šta je PPK? – Zar ne znate? Zar vam niko nije rekao? PPK je Palas penzionerski klub. – O bože – reče Tjupens – to zvuči veoma velelepno. – Velelepno uopšte nije – reče jedan dečak od otprilike devet godina. – Velelepno nije ni malčice. To je samo gde se stari penzioneri okupljaju i pričaju razne stvari. Gomile laži pričaju, kažu neki ljudi, o stvarima koje znaju. Znate, o stvarima koje znaju o poslednjem ratu i šta je posle bilo. O, svašta oni pričaju. – Gde je taj PPK? – upita Tjupens. – O, to je tamo na kraju sela. Na pola puta do Morton Krosa. Ako ste penzioner, dobijete kartu za to pa idete tamo i igrate bingo i svašta tamo imate. Stvarno im je zabavno, još kako. O, neki od njih su veoma stari. Neki su slepi i gluvi i sve ostalo. Ali svi oni... pa, oni vole da se tamo druže. – Svakako bi trebalo da posetim to mesto – reče Tjupens. – Postoji li neko određeno vreme za posete? – Možete da odete kad god poželite, pretpostavljam, ali bi popodne bilo najzgodnije, znate. Da. Tada mogu da kažu da im dolazi prijatelj u posetu... jer kad kažu da im dolazi prijatelj, dobijaju dodatke uz čaj. Znate. Biskvite ponekad, posute šećerom. I čips ponekad. Takve stvari. Šta si ti rekao, Frede? Fred stupi korak napred. Ponešto pompezno se pokloni Tjupens. – Biće mi veoma drago – reče on – da vas tamo otpratim. Da li vam odgovara danas oko tri i trideset popodne? – Ah, budi prirodan – reče mu Klarens. – Ne govori na taj način. – Biće mi veoma drago da pođem s tobom – reče Tjupens i onda pogleda u jezerce. – Zaista mi je veoma žao što ovde više nema zlatnih ribica. – Trebalo je da vidite one s pet repova. Prekrasne su bile, stvarno. Nečiji je pas jednom upao ovamo. Mislim da je to bio pas gospođe Faget. Usprotiviše mu se. – Ne, nije. Bio je to pas nekog drugog, gospođe Folio, a ne Fagot... – Ime je bilo Folijat, i izgovarano je baš ovako. – E ne budi glup. Bio je to neko sasvim drugi. Bio je to pas one

gospođice Frenč. – Da li se pas udavio? – upita Tjupens. – Ne, nije se udavio. Bio je samo štene, vidite, a njegova majka se veoma uzbudila i otišla pa povukla gospođicu Frenč za haljinu. Gospođica Izabela bila je u voćnjaku i brala jabuke, i kuja je povukla i nju za haljinu i gospođica Izabela je krenula za njom i videla da se štene davi pa skočila pravo u vodu i izvukla ga napolje. Bila je skroz mokra, a haljina koju je imala na sebi posle više nije bila za nošenje. – O bože – reče Tjupens – izgleda da se mnogo stvari ovde dešavalo. U redu. Biću spremna danas popodne. Možda bi dvoje ili troje vas želelo da dođe ovamo i odvede me u PPK? – Koje troje? Ko će da dođe? I odmah nasta urnebes. – Ja dolazim... Ne, ja ne... Ne, Beti je... Ne, Beti ne može da dođe. Beti je išla prošli put. Mislim, išla je u bioskop pre neki dan. Ne može ona opet da ide. – Pa dogovorite se između sebe – reče Tjupens. – I dođite ovde u pola četiri. – Nadam se da će vam poseta biti zanimljiva – reče Klarens. – Biće od istorijskog značaja – reče devojčica intelektualka čvrstim glasom. – O zaveži, Dženet – reče joj Klarens pa se okrete Tjupens. – Uvek je takva. Ova Dženet. Ide u školu za talentovane učenike i otuda to. Hvali se time, vidite? Obična srednja nije joj bila dovoljno dobra, pa su njeni roditelji digli larmu i sad je u toj školi. I zato se stalno ovako ponaša. Kad završi s ručkom, Tjupens se upita da li će jutrošnja zbivanja imati nastavak. Da li će neko stvarno doći danas popodne i otpratiti je do PPK-a. Da li je stvarno postojala tako neka stvar kao što je PPK, ili je to bila neka vrsta nadimka koji su deca izmislila? U svakom slučaju, može da bude zabavno, pomisli Tjupens, sesti i sačekati za slučaj da neko odista naiđe. Bilo kako bilo, delegacija je bila tačna kao sat. U pola četiri odjeknu zvono ulaznih vrata, Tjupens se diže sa svoga mesta pored vatre, natuče šešir na glavu – gumirani šešir jer je pomislila da će

verovatno padati kiša – i Albert se pojavi da je otprati od vrata. – Neću da vas pustim da idete s kim bilo – prodahta joj u samo uvo. – Slušaj, Alberte – prošapta Tjupens – postoji li ovde odista neko mesto kao što je taj PPK? – Mislim da to ima neke veze s posetnicama – reče Albert koji je uvek žurio da istakne svoje poznavanje društvenih običaja. – Znate ono što ostavljate ljudima kad od njih odlazite, ili kad im prvi put dolazite u posetu, ali nisam siguran koje je koje. – Ja mislim da to ima neke veze s penzionerima. – O da, imaju oni tako neko mesto. Da. Sagrađeno je tek pre dve ili tri godine. Znate, to je tamo dole čim prođete parohiju i kad skrenete desno, odmah to vidite. Prilično je to ružna građevina, ali je fino za stare ljude tako da svako ko može da ide odlazi tamo na druženje. Imaju igre i druge zanimacije, a ima i mnogo dama koje idu i pomažu. Održavaju koncerte i... sve je kao neka vrsta... ovaj, ženske institucije, znate. Samo što je za sve starije ljude. Oni su svi tamo veoma, veoma stari i u većini slučajeva gluvi. – Da – reče Tjupens. – Da. Tako je to i meni zvučalo. Ulazna vrata se otvoriše. Dženet je, zahvaljujući njenoj intelektualnoj nadmoćnosti, stajala prva. Iza nje je bio Klarens, a iza njega je stajao visok razrok dečak koji se odazivao na ime Bert. – Dobar dan, gospođo Beresford – reče Dženet. – Svima nam je veoma milo što vas opet vidimo. Mislim da bi najbolje bilo da ponesete kišobran jer je prognoza da vreme danas neće biti prijatno. – Ja moram na tu stranu u svakom slučaju – reče Albert – pa ću da pođem s vama jedan deo puta. Nego šta, pomisli Tjupens. Albert se uvek ponašao veoma zaštitnički. Možda je to i dobro, mada ona nije nalazila da bi Dženet, Bert ili Klarens mogli za nju predstavljati bilo kakvu opasnost. Put im oduze dvadeset minuta pešačenja. Kad stigoše do crvene zgrade prođoše kroz kapiju i stazom priđoše ulaznim vratima, gde ih primi gojazna žena od oko sedamdeset godina. – Ah, gle, imamo posetioce. Veoma mi je milo što ste mogli da dođete, mila moja, veoma milo – reče ona i potapša Tjupens po ramenu. – Da, Dženet, hvala ti veoma mnogo. Da. Ovim putem. Da. Niko od vas ne mora da čeka osim ako to stvarno ne želite, znate. – O, ja mislim da će dečaci biti veoma razočarani ako ne budu čuli

nešto malo od onoga što se ovde pričalo – reče Dženet. – Pa ti znaš da nas sad ovde nema baš mnogo. Možda je tako bolje za gospođu Beresford jer bi moglo da joj smeta ako bi nas bilo previše. Pitam se, Dženet, da li bi otišla do kuhinje i rekla Moli da smo sad svi tu i da čaj može biti iznesen. Tjupens odista nije došla na čaj, ali teško da je to mogla da kaže. Čaj se pojavi veoma brzo. Bio je izuzetno slab, a služen je s nešto biskvita i nešto sendviča s prilično neprivlačnom vrstom paštete između komada hleba koja je uz to imala ukus ribe. Onda svi posedaše i činilo se da niko ne zna šta bi dalje. Jedan stari čovek s bradom, koji se Tjupens činio kao da ima više od sto godina, priđe i odlučno sede do nje. – Biće najbolje da prvo ja popričam s vama, moja ledi – reče on, uzvisivši Tjupens u plemstvo. – Ovde sam otprilike najstariji i čuo san više priča o starim danima od bilo koga drugog. Mnogo je istorije vezano za ovo mesto, znate. O, mnoge stvari su se dešavale ovde mada mi ne možemo da pričamo o svima njima odjednom, zar ne? Ali svi smo mi... o, svi smo mi čuli ponešto o stvarima koje su se zbivale. – Shvatila sam – brzo reče Tjupens da preduhitri načinjanje teme koja je uopšte ne zanima – koliko sam razumela, mnogo se zanimljivih stvari zbivalo ovde, mada ne toliko u poslednjem ratu koliko u onome pre njega, ili čak i pre toga. Verujem da vam pamćenje ne seže toliko daleko. Ali ne mogu da se ne upitam da možda niste čuli neke stvari od vaših starijih rođaka. – Ah, tako je – reče starac. – Tako je. Mnogo sam čuo, jesam, od mog strica Lena. On je znao za mnoge stvari. Znao je šta se dešava. Ko na primer o onome što se dešavalo u toj kući dole kod keja pre prošlog rata. Da, vrlo je rđava ta stvar bila. Ono što biste nazvali jednim od onih fakista... – Fašista – ispravi ga jedna starija dama, prilično kočoperna, sede kose i sa čipkanim okovratnikom koji mora da nije bio prijatan za nošenje. – Pa u redu, fašista, ako to tako hoćete da zovete, ali šta to mari? E da, on je bio jedan do njih. Da. Ista sorta kao taj tip tamo u Italiji. Musolini ili tako nešto, zar ne? U svakom slučaju tako neko čudno ime. Mušule ili kukolj. O da, taj je ovde počinio mnogo zla. Imao je sastanke, znate. Sve sama ta vrsta stvari. Sve je to počeo tip po imenu

Mouzli. – Ali je u Prvom ratu tu bila i devojka po imenu Meri Džordan, zar ne? – reče Tjupens pitajući se je li mudro što to pominje ili ne. – Ah da. Pričalo se da je bila prava lepotica, znate. Da. Izvlačila je tajne od mornara i vojnika. Veoma stara jedna gospođa ispusti tankim glasom: On nije u mornarici i nije u pešadiji Al’ zato mi je još miliji. U mornarici nije, nije ni u pešadiji, on je U kraljevskoj artiljeriji! Starac zapevuši takođe svoju omiljenu istog časa kad ona stiže do kraja: Dug je put do Tipererija, Ima mnogo da se putuje, Dug je put do Tipererija Al’ ja dalje ne znam i nek’ mi niko ne popuje. – E sad je dosta bilo, Beni, bilo je sasvim dovoljno – reče jedna žena odlučnog držanja koja je izgleda bila ili njegova žena, ili njegova ćerka. Još jedna starija gospođa zapeva drhtavim glasom: Sve lepe cure vole mornare, Sve lepe cure vole katran, Sve lepe cure vole mornare, A zna se kako je mornar sazdan. – O, umukni, Modi, preko glave nam je te pesme. Hajde da ledi sad čuje nešto – reče Beni. – Dajte da ledi čuje nešto. Došla je da nešto čuje. Ona želi da čuje gde je skrivena ta stvar oko koje se digla sva ona gungula, je li tako? I sve o tome. – To zvuči veoma zanimljivo – reče Tjupens i raspoloženje joj se popravi. – Zar je nešto bilo skriveno? – Ah da, bilo je to davno pre moga vremena, ali sam ja čuo sve o

tome. Da. Bilo je to pre 1914. godine. Reč je išla, znate, od usta do usta. Niko nije znao šta je to tačno bilo i zašto se digla sva ta uzbuna. – Bilo je to nešto u vezi s trkom čamaca – reče jedna stara gospođa. – Znate, Oksford protiv Kembridža. Vodili su me jednom tamo. Vodili su me da gledam trku čamaca u Londonu ispod mostova i sve to. O, bio je to prekrasan dan. Oksford je dobio za dužinu čamca. – Sve same gluposti govorite svi vi – reče žena čeličnosive kose i mrgodnog izraza lica. – Ništa vi o tome ne znate, baš ništa. Ja znam više od svih vas iako se to desilo davno pre no što sam rođena. Pričala mi je to moja tetka Matilda, a njoj je to rekla njena tetka Lou. I sve se desilo dobrih četrdeset godina pre njih dve. Mnogo se govorilo o tome, zaista, i mnogi ljudi su išli da to traže. Pojedinci su mislili da je to rudnik zlata, znate. Da, zlatne poluge donete iz Australije. Iz nekog takvog mesta. – Prokleto glupavo – reče jedan stari čovek koji je pušio lulu i uopšte izražavao nesimpatiju spram svojih vršnjaka. – Sve je pomešala sa zlatnim ribicama. Eto koliko se zna. – Vredelo je to mnogo novaca, šta god da je bilo, ili ne bi bilo skrivano – javi se još neko. – Da, mnogo je vladinih službenika dolazilo ovamo dole i, da, policija takođe. Tragali su unaokolo ali ništa nisu našli. – Eh, pa oni nisu imali prave tragove. Postoje tragovi, znate, ako znate gde da ih tražite – reče još jedna stara gospođa i važno klimnu glavom. – Tragovi uvek postoje. – Baš zanimljivo – reče Tjupens. – Gde? Gde su ti tragovi, mislim? U selu ili negde izvan njega ili... To beše prilično nesrećno pitanje jer joj donese šest različitih odgovora izgovorenih u jedan glas. – Na vresištu, iza zapadne kule. – O ne, to je iza Litl Kenija, baš tako. Da, sasvim blizu Litl Kenija. – Ne, bilo je to u pećini. U pećini iz koje se ulazi s mora. Čak tamo kod Ćelave glave. Znate, tamo gde su crvene stene. E tu. Ima jedan stari krijumčarski tunel. Mora da je divan. Neki pričaju da još tamo. – Video sam jednom priču o nekom starom španskom jedrenjaku ili tako nešto. Još u vreme Armade je to bilo. Neki španski brod koji je potonuo ovde. Pun dukata.

10. Napad na Tjupens

B

lagi Bože! – reče Tomi kad se te večeri vratio kući. – Izgledaš užasno iscrpljeno, Tjupens. Šta si to radila? Deluješ kao da si na kraju snaga. – Premorena sam – reče Tjupens. – Ne znam hoću li se ikad oporaviti. O bože. – Šta si ti to radila? Nisi se valjda opet pela da tražiš još knjiga ili tako nešto? – Ne, ne – reče Tjupens. – Ne želim više da gledam u knjige. Dosta mi je knjiga. – Pa šta je onda? Šta si radila? – Znaš li ti šta je PPK? – Ne – reče Tomi. – Ili, u najmanju ruku, ovaj, da. To je nešto... I zasta. – Da, Albert zna – reče Tjupens. – Ali nije to od te vrste. E sad, reći ću ti za minut, ali je bolje da prvo nešto popiješ. Hoćeš li koktel, ili viski, ili tako nešto? A i ja ću nešto da popijem. I ona onda manje-više upozna Tomija s poslepodnevnim zbivanjima. Tomi reče „blagi bože“ ponovo i dodade: – Ti baš umeš da se zaletiš tamo gde ne treba. Je li ma šta bilo zanimljivo? – Ne znam – reče Tjupens. – Kad šest ljudi priča u isti mah, a većina ne govori kako treba, i kad svi kazuju različite stvari... e onda, vidiš, stvarno ne znaš šta oni to pričaju. Ali da, mislim da sam dobila nekoliko ideja o tome kako da postupam prema stvarima. – Kako to misliš? – Pa evo: ima dosta legendi, mislim, o tome kako je ovde nekad nešto skriveno i što je bilo tajna u vezi s ratom od 1914. godine, ili čak i nečim pre toga. – Pa mi to već znamo, zar ne? – reče Tomi. – Mislim, već nam je rečeno da je to posredi. – Da. Pa, eto, ima nekoliko starih priča koje se još pominju ovde u selu. I svi imaju svoje mišljenje o tome koje im je u glavu usadila njihova tetka Marija ili stric Beni, a što je u glavu tetka Marije usadio

njen ujak Stiven ili tetka Rut ili Baka Neka druga. To je prenošeno s kolena na koleno godinama. I jedna od tih stvari bi, razume se, mogla biti ona prava. – Šta, izgubljena između svih ostalih? – Da – reče Tjupens – kao igla u plastu sena. – I ja ću da izaberem nekoliko od onih koje najviše obećavaju. Obratiću se ljudima koji mogu da mi kažu da su zaista nešto čuli. Moraću da ih izolujem od svih drugih, u svakom slučaju bar jedno kratko vreme, i navedem ih da mi ispričaju šta su im njihova tetka Agata ili tetka Beti ili stric Džejms rekli. Onda ću morati da odem do sledeće osobe, i moguće je da će neko od njih da mi dâ neki smer. Mora da ima nešto, znaš, negde. – Da – reče Tomi – mislim da nešto ima, ali mi ne znamo šta je to. – Pa to je ono što pokušavamo da otkrijemo, zar ne? – Da, ali mislim da najpre moraš imati nekakvu ideju o tome šta ta stvar jeste pre no što kreneš da je tražiš. – Mislim da to nisu zlatne poluge na brodu koji je pripadao španskoj armadi – reče Tjupens. – Isto tako mislim da to nije skriveno u krijumčarskoj pećini. – Mogao bi to biti neki vrhunski brendi iz Francuske – reče Tomi. – Mogao bi – reče Tjupens – ali mislim da to baš i nije ono što mi tražimo, zar ne? – Ne znam – reče Tomi. – Mislim da bi to moglo da bude nešto što ja tražim. U svakom slučaju, to će da bude nešto što će mi pričiniti veliko uživanje kad ga budem našao. Razume se, to može da bude neka vrsta pisma ili tako nešto. Škakljivo pismo kojim bi mogao da uceniš nekoga ko je živeo pre šezdeset godina. Ali mislim da na njemu danas ne bi moglo mnogo da se zaradi. – I ja isto mislim. Ali nekakvu ideju moramo da dobijemo pre ili kasnije. Misliš li da ćemo ikad nešto da postignemo, Tomi? – Ne znam – reče Tomi. – Danas sam imao malo uspeha. – O, je li? U čemu? – Oh, u vezi s popisom. – U vezi sa čim? – Popisom. Čini se da je bilo popisa jedne određene godine... imam tu godinu zapisanu... i prema njemu je u kući Parkinsonovih boravilo mnogo ljudi.

– Kako si za ime sveta otkrio sve to? – O, pa eto, različitim metodima istraživanja koje je primenila moja gospođica Kolodon. – Postajem ljubomorna na gospođicu Kolodon. – Pa, ne treba da budeš. Vrlo je žestoka i uglavnom me davi, i uopšte nije raskošna lepota. – Dobro je što je tako – reče Tjupens. – Ali kakve veze popis ima s našim slučajem? – Pa evo: kad je Aleksandar napisao to mora da je neko od nas, to bi, vidiš, moglo značiti da je to neko ko je bio u kući u to vreme, te je ime moralo da mu bude u popisu. Svako ko je noć proveo u tvojoj kući morao je da bude registrovan, te prema tome ime mora da mu se nalazi u popisnim dosijeima. I ako poznaješ prave osobe... ne mislim time da kažem da ih ja poznajem, već da mogu da ih upoznam preko osoba koje ja poznajem... onda mislim da mogu doći do skraćenog izvoda iz popisnih spiskova. – E pa priznajem – reče Tjupens – da imaš dobre ideje. Za ime boga, hajde da sad nešto pojedemo pa ćemo možda da se osećamo bolje, i bar ja onda više neću osećati vrtoglavicu od slušanja šesnaest kreštavih glasova koji govore u isti mah. Albert im posluži veoma pristojan obrok. Njegovo kuvanje bilo je skokovito. Imalo je briljantne trenutke, što je večeras bilo naglašeno i onim što je on nazvao pudingom od sira, a što su Tomi i Tjupens više voleli da zovu sufleom od sira. Albert ih lako prekori zbog pogrešne nomenklature. – Sufle od sira je drugačiji – reče on. – Ima mnogo više ulupanih belanaca u sebi od ovoga ovde. – Ne mari – reče Tjupens. – Ovo je veoma dobro, pa bilo da je puding od sira ili sufle od sira. I Tomi i Tjupens onda se sasvim uneše u obedovanje pa više nisu izmenjivali mišljenja o slučaju na kome su radili. Kad, međutim, oboje popiše po šolju jake kafe, Tjupens se zavali u naslon stolice, duboko uzdahnu i reče: – Sad sam gotovo opet ona stara. Ti se nisi mnogo prao pre večere, Tomi?

– Jedva sam čekao večeru pa sam se odrekao kupanja – reče Tomi. – Uz to, tebi je opet moglo pasti na pamet da me povedeš u prašnjavu sobu s knjigama i da mi truniš prašinu s polica na glavu. – Ne bih ja bila tako neprijatna – reče Tjupens. – Ali čekaj malo. Hajde da vidimo gde smo. – Gde smo mi, ili gde si ti? – Pa, u stvari, gde sam ja – reče Tjupens. – Na kraju, to i jeste jedina stvar koju odista znam, zar ne? Ti znaš gde si ti, a ja znam gde sam ja. Možda, to jest. – Može biti da ima nešto malo možda u vezi s tim – reče Tomi. – Dodaj mi moju tašnu, molim te, ako je nisam ostavila u trpezariji. – Obično to činiš, ali ovoga puta nisi. Stoji kraj noge tvoje fotelje. Ne... s druge je strane. Tjupens podiže tašnu s poda. – Ovo je bio veoma lep poklon – reče ona. – Pravi krokodil, mislim. Ali je u nju ponekad veoma teško smestiti stvari. – Očigledno ih je isto tako teško i izvaditi – reče Tomi. Tjupens se rvala s tašnom. – Skupocene tašne poznate su po tome što se stvari iz njih veoma teško vade – reče ona zadihano. – One pletene su najzgodnije. Nabreknu koliko hoćeš i možeš da mešaš po njima kao kad mešaš puding. Ah! Mislim da sam uspela. – Šta je to? Liči mi na račun iz perionice. – O, ovo je mala beležnica. Da, imala sam običaj da zapisujem veš koji sam dala na pranje u nju, znaš. Da bih mogla da se žalim ako je koja jastučnica pocepana ili nešto tako. Ali sam mislila da će mi zgodno doći, vidiš, jer su bile iskorišćene samo dve ili tri strane. Upisala sam ovde, vidiš, stvari koje smo čuli. Velika većina tih stvari je bezveze, ali to ti je. Usput, dodala sam popis kad si ga prvi put pomenuo. Nisam znala šta to znači u to vreme, ili šta si ti time mislio. Ali sam to u svakom slučaju dodala. – Fino – reče Tomi. – I upisala sam gospođu Henderson i nekoga po imenu Dodo. – Ko je gospođa Henderson? – Pretpostavljam da se toga ne sećaš, pa ne treba da se vraćam na to, ali to su dva imena koja sam zapisala, a koja je pomenula gospođa, kako li se zvaše, znaš ona stara, gospođa Grifin. A onda je tu bila

poruka ili pribeleška. Nešto o Oksfordu i Kembridžu. I naišla sam na još jednu stvar u jednoj od onih starih knjiga. – Šta je s tim... Oksfordom i Kembridžom? Misliš li na nekog studenta? – Nisam sigurna da li je ili nije bio neki student, već mislim da je u pitanju bila opklada na trku čamaca. – Daleko verovatnije – reče Tomi. – Ali nama veoma malo od pomoći. – Pa, čovek nikad ne zna. I tako je tu gospođa Henderson i neko ko živi u vili Jabuka i ima nešto što sam našla na prljavom komadu papira zavučenom u jednu od knjiga gore. Ne znam da li je to bilo u Katrioni ili u knjizi s naslovom Senka prestola. – To je o Francuskoj revoluciji. Čitao sam to kad sam bio dečak – reče Tomi. – Pa ja ne vidim kako se to u sve ovo uklapa. U svakom slučaju, zapisala sam i to. – I šta je to bilo? – Grin,10 g-r-i-n, onda hen11 h-e-n i onda Lo, veliko L. – Pusti da pogodim – reče Tomi. – Češirska mačka... to je osmeh... Kokoškica–vrednica, to je još jedna bajka, zar ne, za kokošku i Lo... – Ah – reče Tjupens – to „Lo“ ti je zavezalo jezik, je li tako? – HaLo, čuvaj se! – reče Tomi. – Ali to nema smisla. Tjupens brzo stade da čita: – Gospođa Henli, Jabuka... nisam je još obradila, ona je u Midousajdu. Pa onda dalje, gde smo stali? Gospođa Grifin, Oksford i Kembridž, opklada na trku čamaca, popis, Češirska mačka, Kokoškica–vrednica, priča gde je kokoškica otišla u Dovrefel... Hans Andersen, ili tako nešto... i Lo. Lo mislim da znači kad su oni stigli tamo. Kad su stigli u Dovrefel, mislim. I mislim da nije preostalo ništa drugo. Osim trke čamaca između Oksforda i Kembridža i opklade. – Rekao bih da su svi izgledi da se mi lepo glupiramo. Ali ako nastavimo dosledno i dovoljno dugo da se glupiramo, neki dragulj velike vrednosti mogao bi da se pojavi skriven među svim tim đubretom, kako bi ti to rekao. Baš onako kako smo našli onu značajnu knjigu gore na policama. – Oksford i Kembridž – reče Tjupens zamišljeno. – To me tera da mislim na nešto. Navodi me da se setim nečega. E sad, šta bi to moglo

da bude? – Matilde? – Ne, nije to bila Matilde, već... – Trulav? – predloži Tomi i osmehnu se od uva do uva. – Prava ljubav. Gde moju pravu ljubav mogu da nađem? – Prestani da se keziš, magarče – reče Tjupens. – To ti je poslednja stvar na umu. Grin–hen–lo. Besmisleno je. A ipak... imam osećaj... Oh! – Čemu sad to „oh“? – Oh, Tomi, imam ideju. Razume se. – Zašto „razume se“? – Lo – reče Tjupens. – Lo. Grin me je nateralo da na to pomislim. Ti se osmehuješ kao Češirska mačka. Grin. Pa onda hen i onda Lo. Razume se. Mora da je to tako nekako. – O čemu ti to za ime sveta govoriš? – O trci čamaca između Oksforda i Kembridža. – A zašto bi te „grin hen Lo“ navodilo da pomisliš na trku čamaca između Oksforda i Kembridža? – Dozvoliću ti da pogađaš tri puta – reče Tjupens. – E pa ja smesta odustajem zato što mislim da je nemoguće da to ima smisla. – Ali uistinu ima. – Šta, trka čamaca? – Ne, to nema nikakve veze s trkom čamaca. Boja. Boje, mislim. – Šta to misliš, Tjupens? – Grin hen Lo. Čitali smo to s pogrešnog kraja. Trebalo je da ga čitamo u drugom smeru. – Kako to misliš? Ol, pa onda n-e-h... baš nema smisla. A i n-i-r-g da pročitaš ništa ne znači. Nirg ili tako neka reč. – Ne. Uzmeš samo te tri reči. Pojedinačno, znaš, kao što je to Aleksandar u njegovoj knjizi uradio... prvoj knjizi koju smo pogledali. Čitaj te tri reči obrnutim redosledom. Lo-hen-grin. Tomi se namršti. – Još nisi shvatio? – upita Tjupens. – Lohengrin,12 razume se. Labud. Opera. Znaš, Lohengrin, Vagner. – Pa kakve to veze ima s labudom? – Da, ima. Ona dva komada porcelana koja smo našli. Baštenske saksije. Sećaš li se? Jedna je bila tamnoplava, a druga svetloplava i

stari Isak nam je rekao, bar ja mislim da nam je to rekao stari Isak, on je rekao: „Taj je Oksford, vidite, a ovaj je Kembridž.“ – Pa mi smo razbili Oksford, zar ne? – Da. Ali je Kembridž još tamo. Onaj svetloplavi. Zar ne vidiš? Lohengrin. Nešto je bilo skriveno u jednom od ta dva labuda. Tomi, sledeća stvar koju treba da uradimo jeste da odemo i pogledamo Kembridž. Svetloplavi je još u KK. Hoćeš li da odemo sada? – Pa... u jedanaest sati uveče... ne. – Ići ćemo sutra. Ti sutra, je li tako, ne moraš u London? – Ne. – E pa onda ćemo da pođemo sutra da vidimo. – Ne znam šta radite u vezi s baštom – reče Albert. – Ja jesam svojevremeno malo radio u bašti, ali u povrće se ne razumem mnogo. Usput, tu je jedan dečko koji hoće da vas vidi, gospođo. – Oh, dečko – reče Tjupens. – Misliš li na onog riđokosog? – Ne. Mislim na onog drugog, onoga s razbarušenom dugom plavom kosom koja mu visi do pola leđa. Ima smešno ime. Kao hotel. Kraljevski Klarens. To mu je ime. Klarens. – Klarens, ali nije Kraljevski Klarens. – Ni blizu – reče Albert. – Čeka ispred ulaznih vrata. Kaže, gospođo, da bi mogao da vam bude od pomoći na neki način. – Shvatam. Pretpostavljam da je starom Isaku pomagao u radovima s vremena na vreme. Klarensa nađe gde sedi na natruloj pletenoj korpi na verandi ili lođi, kako god se to zvalo. Jeo je čips, koji je jednom rukom vadio iz kese, dok mu je u drugoj ruci bila tabla čokolade. Mora da ranije nije stigao da doručkuje. – Dobro jutro, gospođo – reče Klarens. – Došao sam da vidim mogu li nekako da vam pomognem. – Pa – reče Tjupens – razume se da nam je potrebna pomoć u bašti. Verujem da si ti pomagao starom Isaku tu i tamo. – Ah, da, tu i tamo jesam. Mada ne znam mnogo. Ne kažem ni da je Isak znao mnogo. Mnogo je pričao, mnogo govorio kako mu je nekad bilo divno. I kako je divno bilo ljudima koji su ga zapošljavali. Da, imao je običaj da govori kako je bio glavni baštovan kod gospodina

Bolinga. Znate onoga što je živeo tamo dalje uz reku. U velikoj lepoj kući. Da, ona je sada pretvorena u školu. A on je pričao da je tamo nekad bio glavni baštovan. Ali moja baba kaže da u tome nema ni zrno istine. – Pa, ne mari – reče Tjupens. – U stvari, želim da izvadim još neke stvari iz onog tamo malog staklenika. – Mislite na onu šupu, staklenu šupu? KK, je li? – Baš tako – reče Tjupens. – Čudno je da i ti znaš kako mu je pravo ime. – Oh, pa oduvek se to tako zvalo. Svi to kažu. Govore takođe da je japanski. Ne znam stvarno da li je to tačno. – Dođi – reče Tjupens. – Hajdemo tamo. Obrazova se zatim povorka koju su sačinjavali Tomi, Tjupens, Hanibal, pas, i Albert, koji zanemari pranje posuđa posle doručka poradi mnogo zanimljivijeg zbivanja. Hanibal je pokazivao mnogo zadovoljstva posle njušenja velikog broja mirisa u susedstvu. On im se priključi na vratima KK-a i stade da njuška s velikim zanimanjem. – Halo, Hanibale – reče Tjupens – jesi li došao da nam pomogneš? Reci nam nešto. – Koja je to vrsta psa? – upita Klarens. – Neko reče da je od one vrste koja je držana za lov na pacove. Je li i ovaj takav? – Da, to je sasvim tačno – reče Tomi. – On je mančesterski terijer, staroengleski smeđe-crni. Hanibal, koji je znao da je o njemu reč, stade da uvija telom i repom udara po zemlji veoma trudoljubivo. Onda sede veoma ponosan na sebe. – Ujeda li? – upita Klarens. – Svi kažu da ujeda. – On je veoma dobar pas čuvar – reče Tjupens. – I pazi na mene. – Tako je. Kad sam ja odsutan, on pazi na tebe – reče Tomi. – Poštar reče da ga je skoro ujeo pre neki dan. – Psi se obično tako ponašaju prema poštarima – reče Tjupens. – Znaš li ti gde je ključ od KK-a? – Znam – reče Klarens. – Visi u šupi. Znate, u onoj šupi gde su saksije za cveće. On ode i ubrzo se vrati s nekad zarđalim, ali sad manje--više podmazanim ključem. – Nauljen je ovaj ključ, mora da je to stari Isak – reče on.

– Da, pre toga se veoma teško okretao u bravi – reče Tjupens. I tako su vrata otvorena. Porcelanska saksija s uvijenim labudom zvana Kembridž izgledala je veoma lepo. Očigledno beše da ju je Isak očistio i ugladio s namerom da je prebaci na verandu kad se vreme prolepša. – Trebalo bi da je ovde i onaj tamnoplavi takođe – reče Klarens. – Isak je imao običaj da kaže Oksford i Kembridž. – Je li moguće? – Da. Tamnoplavi Oksford i svetloplavi Kembridž. Oh, a Oksford je bio onaj koji je razbijen, je li tako? – Da. Nešto nalik ishodu trke čamaca, je li tako? – Usput, nešto se desilo i tom konju za ljuljanje, zar ne? Mnogo je nereda ovde u KK-u. – Da. – Čudno da mu je dato ime Matilda, zar ne? – Da. Konj je morao da pretrpi jednu operaciju – reče Tjupens. Klarensu se to izgleda učinilo veoma zabavnim. I slatko se nasmejao. – Moja tetka Edit je morala da ima operaciju – reče on. – Izvadili su joj deo toga iznutra, ali se oporavila. Zvučao je pomalo razočarano. – Pretpostavljam da nema pravog načina da se uđe u ove stvari – reče Tjupens. – Pretpostavljam da biste mogli da ga razbijete kao što ste učinili s onim tamnoplavim – reče Klarens. – Da. Drugog načina inače nema, je li tako? – Čudni su ovi prorezi u obliku slova „S“ na postolju. Lepo mogu da se stave stvari unutra kao u poštansko sanduče. – Da – reče Tomi. – Mogle bi. Zanimljiva ideja. Veoma zanimljiva, Klarense – rekao je ljubazno. Klarensu se to očigledno svidelo. – Možete da ga odvrnete, znate – reče on. – Da ga odvrnemo, kažeš? Možeš li ti to da uradiš? – upita Tjupens. – I ko ti je to rekao? – Isak. Viđao sam ga često kako to radi. Okrenete ih naglavce i onda odvrnete postolje s donje strane. Ako ide teško, naspe se malo ulja u ivice i, kad se dobro natopi, možete da ga okrenete.

– Oh. – Najlakše je kad se okrene naglavce. – Sve ovde izgleda mora da se okrene naglavce – reče Tjupens. – Morali smo to da uradimo i s Matildom da bismo mogli da izvedemo operaciju. Za trenutak se učini da Kembridž nikako neće da popusti, a onda sasvim iznenada porcelan stade da se okreće i ubrzo im pođe za rukom da ga sasvim odvrnu i podignu. – Mnogo je starudije tu unutra, rekao bih – reče Klarens. Hanibal priđe da pomogne. On je bio pas koji voli da pomogne u svemu što se događa. Ništa, mislio je, ne može da bude savršeno ako on ne gurne ruku ili šapu u to. U njegovom slučaju to je ipak uvek bio samo nos. On gurnu nos u nalaz, lako zareža, povuče se koji centimetar i sede. – Ne sviđa mu se ovo izgleda – reče Tjupens i zagleda se u prilično neprivlačnu masu u unutrašnjosti. – Auh! – jeknu Klarens. – Šta se desilo? – Ogrebao sam se. Ima nešto što visi s eksera ovde sa strane. Ne znam je li to ekser ili šta li je. Nešto jeste. Jao! – Vau, vau – reče Hanibal koliko da se pridruži. – Ima nešto što visi s eksera odmah ovde unutra. Da, dohvatio sam ga. Ne, iskliznulo mi je. Da, evo sad... Imam ga. Klarens izvadi napolje paket uvijen u tamnu ceradu. Hanibal priđe i sede pored Tjupensinih nogu. I zareža. – Šta ti je, Hanibale? – upita Tjupens. Hanibal opet zareža. Tjupens se saže i pomilova ga po glavi i ušima. – Šta nije u redu, Hanibale? – reče Tjupens. – Jesi li ti želeo da Oksford pobedi pa si sad razočaran što je pobedio Kembridž? – I ona se okrete Tomiju. – Sećaš li se kako smo ga jednom pustili da gleda trku čamaca na televiziji? – Da – reče Tomi. – I veoma se naljutio negde pred kraj i počeo da laje tako da ništa nismo mogli da čujemo. – Pa ipak smo i dalje mogli da vidimo stvari – reče Tjupens. – Bila je to divna trka. Ali ako se sećaš, on ni tada nije voleo da Kembridž pobedi.

– Očigledno je – reče Tomi – da je studirao na oksfordskom psećem univerzitetu. Hanibal ostavi Tjupens i priđe Tomiju, pa zahvalno zamaha repom. – Sviđa mu se što si to rekao – reče Tjupens. – Mora biti da je istina. Ja lično smatram da je diplomirao na psećem otvorenom univerzitetu. – I šta mu je tamo bilo glavno opredeljenje? – upita Tomi smejući se. – Skrivanje kostiju. – Znaš ga u dušu. – Da, znam – reče Tjupens. – Mudar nije, znaš. Albert mu je jednom dao celu ovnujsku nogu. Prvo što sam otkrila bilo je da pokušava da je zavuče pod tepih u dnevnoj sobi, pa sam ga naterala da izađe napolje i zatvorila vrata za njim. Onda sam pogledala kroz prozor i videla ga da ide pravo u leju s gladiolama, gde je posle veoma brižljivo zakopao kosku. Vrlo je štedljiv s koskama, znaš. Nikad ne pokušava odmah da ih pojede. Uvek ih krije da mu se nađu u crnim danima. – Da li ih ikad ponovo otkopava? – upita Klarens željan, očigledno, da dozna više o tom psećem blagu. – Da, mislim – reče Tjupens. – Ponekad kad su toliko stare da bi bilo najbolje da ih je ostavio zakopane. – Naš pas ne voli pseće biskvite – reče Klarens. – Ostavlja ih u činiji, pretpostavljam – reče Tjupens – i prvo pojede sve meso. – Naš pas, međutim, mnogo voli hrskave kolače – reče Klarens. Hanibal je njuškao oko paketa izvađenog iz Kembridža. Iznenada se okrenu prema vratima i zalaja. – Vidi ima li koga napolju – reče Tjupens. – Može biti da je baštovan. Neko mi je rekao pre neki dan, mislim da je to bila gospođa Hering, da poznaje jednog starog čoveka koji je nekada bio veoma dobar baštovan i koji i danas povremeno radi. Tomi otvori vrata i izađe napolje. Hanibal mu se pridruži. – Nema ovde nikoga – reče Tomi. Hanibal zalaja. Prvo ponovo zareža, a onda nastavi sve glasnije da laje. – On misli da ima neko ili nešto u onom velikom gustišu visoke trave – reče Tomi. – Možda tamo neko otkopava jednu od njegovih

koski. A možda je i zec tamo. Hanibal kao da ima zort od zečeva. U svakom slučaju, potrebno je dugo hrabrenje pre no što se reši da potrči za nekim. Može biti i da prema njima gaji nežna osećanja. A prema golubovima i velikim pticama nema milosti. Na sreću, nikad ne uspeva da se neke od njih domogne. Hanibal je sada njuškao oko visoke trave, najpre režeći, a onda opet lajući. S vremena na vreme bi okretao glavu da pogleda Tomija. – Rekao bih da je neka mačka tamo – reče Tomi. – Znaš kakav je kad uvrti u glavu da je mačka u blizini. Ima jedna velika crna mačka koja dolazi ovamo, a i jedna mala. Ona koju zovemo maca Kiti. – To je ona što stalno zalazi u kuću – reče Tjupens. – Izgleda da je u stanju da se provuče i kroz najmanji otvor. O, prestani više, Hanibale. Vraćaj se ovamo. Hanibal je ču i okrete glavu. Pokazivao je sve znake veoma žestokog uzbuđenja. On odmeri Tjupens, krenu da se vrati prema njoj, ali onda opet usmeri pažnju na gustiš visoke trave i stade besno da laje. – Ima nešto što ga brine – reče Tomi. – Dođi, Hanibale. Hanibal se strese, otrese glavom, pogleda Tomija, pogleda Tjupens, i zalete se prema gustišu besno lajući. Nešto puče. Dva puta. – Blagi bože, neko mora da puca na zečeve – uzviknu Tjupens. – Natrag. Natrag u KK, Tjupens – reče Tomi. Nešto joj zviznu pored uha. Hanibal, sad sasvim pomahnitao, stade da trči oko gustiša visoke trave. Tomi potrča za njim. – Juri nekoga – doviknu. – Juri nekoga niz brdo. Trči kao lud. – Ko je to bio... šta je to bilo? – reče Tjupens. – Jesi li dobro, Tjupens? – Ne, nisam sasvim dobro – reče Tjupens. – Nešto... nešto me je, mislim, pogodilo ovde, odmah ispod ramena. Je li to... šta je to bilo? – Neko je pucao na nas. Neko ko je bio skriven u visokoj travi. – Neko ko je posmatrao šta radimo – reče Tjupens. – Misliš li i ti da je tako? – Verujem da su to oni Irci – reče Klarens uzbuđeno, ali i pomalo priželjkujući. – IRA. Znate. Imali su nameru da dignu ovo mesto u vazduh. – Ja mislim da ovo uopšte nema političku pozadinu – reče Tjupens.

– Dođi u kuću – reče Tomi. – Hajde brzo. Dođi, Klarense, bolje je da i ti pođeš s nama. – Ne mislite da će vaš pas da me ujede? – upita Klarens nesigurnim glasom. – Neće – reče Tomi. – Mislim da je zauzet u ovom trenutku. Samo što su skrenuli oko ugla kuće ka vratima s baštenske strane kad se Hanibal iznenada opet pojavi. Stiže u trku uzbrdo veoma zadihan. I obrati se Tomiju na način na koji to psi inače rade. Pritrča mu, mahnu repom, stavi šapu na nogavicu Tomijevih pantalona i pokuša da ga povuče u pravcu iz kog je došao. – Hoće da krenem s njim za čovekom koji je ovde bio – reče Tomi. – E pa nećeš – reče Tjupens. – Ako je tamo neko ko ima pištolj ili pušku ili ma šta što puca, ja ne želim da ti nastradaš. Bar ne u tvojim godinama. Ko će da pazi na mene ako se tebi ma šta desi? Hajde, daj da se sklonimo unutra. I oni brzo uđoše u kuću. Tomi onda izađe u hodnik i zabavi se telefonskim aparatom. – Šta radiš? – upita ga Tjupens. – Zovem policiju – reče Tomi. – Ne možemo dozvoliti da ovo tek tako prođe. Policija bi možda nekoga mogla i da uhvati ako ne zakasnimo. – Mislim – reče Tjupens – da bih volela da stavim nešto na rame. Ova krv mi curi pravo na najbolji džemper. – Pusti sad džemper – reče Tomi. Albert se pojavi istog časa s kompletnim priborom za prvu pomoć. – Ne mogu da verujem – reče Albert. – Zar je moguće da je neki prljavi tip pucao na gospođu? Šta je sledeće što možemo da očekujemo u ovoj zemlji? – Zar ne misliš da bi bilo bolje da odeš u bolnicu? – reče Tomi. – Ne, ne mislim – reče Tjupens. – Sasvim sam dobro, ali želim da mi se ovde stavi širok zavoj ili tako nešto da spreči krvarenje. Pre toga stavite nešto fratarskog balsama. – Imam nešto joda. – Ne želim jod. To peče. Pored toga, sada tvrde da to nije prava stvar za stavljanje na rane. – Ja sam mislio da je fratarski balsam nešto što se udiše kroz inhalator – reče Albert.

– To mu je jedna od namena – reče Tjupens. – Ali je veoma dobar za nanošenje na ogrebotine ili ožiljke ili kad se deca poseku i slično. Imaš li tu stvar kod sebe? – Koju stvar? Na šta misliš, Tjupens? – Mislim na stvar koju samo što smo izvukli iz Kembridž Lohengrina. Na to mislim. Na stvar koja je visila tamo unutra. Možda je to nešto važno, znaš. Videli su nas. Pa ako su pokušali da nas ubiju... i pokušali da se toga domognu, šta god to bilo... to zaista mora biti nešto veoma važno!

11. Hanibal preduzima akciju

T

omi je sedeo s policijskim inspektorom u njegovoj kancelariji. Policijski službenik, inspektor Noris, blago je klimao glavom. – Nadam se da bismo uz nešto sreće mogli da imamo neke rezultate, gospodine Beresford – reče on. – Doktor Krosfild se, kažete, brine za vašu ženu. – Da – reče Tomi. – Rana, koliko sam shvatio, nije ozbiljna. Zrno je samo okrznulo no dosta je iskrvarila, ali mislim da će da bude dobro. Doktor Krosfild je rekao da nije ništa zbilja opasno. – Ona je u godinama kad više nije mlada, rekao bih – reče inspektor Noris. – Ima preko sedamdeset godina – reče Tomi. – Oboje smo prilično stari, znate. – Da, da. Sasvim tačno – reče inspektor Noris. – Mnogo sam o njoj slušao od meštana, znate, otkako ste vas dvoje stigli da ovde živite. Ljudima se veoma mnogo svidela. Čuli smo za njene razne aktivnosti. I za vaše. – O bože – reče Tomi. – Ne možete da se odreknete svoje prošlosti, znate, kakva god da je bila – reče inspektor Noris ljubaznim glasom. – To ne možete da uradite ni ako ste kriminalac, a kamoli ako ste bili heroj. U jednu stvar bez sumnje mogu da vas uverim. Mi svi dajemo sve od sebe da raščistimo stvari. Vi ne možete da opišete tog napadača, ko god on bio, je li tako? – Ne – reče Tomi. – Kad sam ga ugledao, bežao je, a pas mu je bio za petama. Rekao bih da nije bio mnogo star. Veoma je lako trčao, mislim. – Ono teško starosno doba, možda, oko četrnaest, petnaest pa naviše. – Bio je to neko stariji – reče Tomi. – Da li ste dobijali neke telefonske pozive ili pisma sa zahtevima za novac ili nešto slično? – upita inspektor. – Da li su vam možda tražili da se odselite?

– Ne – reče Tomi. – Ništa slično. – A ovde ste... koliko dugo? Tomi mu reče. – Hmm. Pa niste dugo. Vi odlazite u London, koliko sam razumeo, skoro svakog radnog dana. – Da – reče Tomi. – Ako želite pojedinosti... – Ne – reče inspektor Noris. – Ne, ne želim bilo kakve pojedinosti. Jedina stvar koju bih predložio je to... ovaj, da to ne činite previše često. Ako biste uspeli da ostanete kod kuće da lično pazite na gospođu Beresford... – I mislio sam to da uradim u svakom slučaju – reče Tomi. – Mislim da će to biti dobar izgovor za moje nepojavljivanje na raznim sastancima koje imam u Londonu. – Mi ćemo, ovaj, da učinimo sve što je u našoj moći da stvar držimo na oku i kad bismo uspeli da uhvatimo ovoga, ko god on bio... – Da li možda... ovo možda ne bi trebalo da vas pitam... da li možda naslućujete ko bi to mogao biti? Da li su vam možda poznati njegovo ime ili motivi? – Mi, ovaj, znamo veoma mnogo stvari o tipovima ovde u okolini. Često i mnogo više no što bi oni mogli da poveruju. Ponekad ne odajemo koliko stvarno znamo jer je to najlakši način da ih se na kraju domognemo. U tom slučaju otkrivate s kim su povezani, ko ih plaća za pojedine stvari koje rade, ili jesu li to možda sami smislili. Ali ja mislim... ovaj, mislim nekako da nije niko od naših lokalaca. – Zašto to mislite? – Eh. Čovek, ovaj, čuje ponešto, znate. Obaveštenja stižu s raznih strana, iz raznih operativnih centara. Tomi i inspektor se zgledaše. Otprilike pet minuta niko ništa ne reče. Samo su se gledali. – Pa – reče Tomi – ja... ja shvatam. Da. Možda shvatam. – Ako smem da kažem jednu stvar... – reče inspektor Noris. – Da? – reče Tomi, ali bez velikog oduševljenja. – Ona vaša bašta. Potrebno vam je u njoj malo pomoći, koliko sam shvatio. – Naš baštovan je ubijen, kao što vam je verovatno poznato. – Da, znam sve o tome. Stari Isak Bodlikot, je li tako? Pričao je tu i tamo masne priče o tome kakve je divne stvari radio u svoje vreme.

Ali bio je veoma poznat lik i momak od poverenja, takođe. – Ne mogu da smislim zašto je ubijen ili ko ga je ubio – reče Tomi. – Niko izgleda pojma nema niti je ma šta otkriveno. – Mislite, mi nismo ništa otkrili. Za takve stvari treba malo vremena, znate. Ne završava se sve samo iskazima pred istražnim sudijom, gde završnu reč daje sudski patolog koji zaključuje: „Ubistvo izvršila nepoznata osoba.“ To je ponekad samo početak. Ali ono što sam hteo da vam kažem jeste da su svi izgledi da će do vas da dođe momak koji bi da se za vaš račun bavi baštovanstvom. Doći će i reći da bi mogao da dolazi dva ili tri puta nedeljno. Možda i više. Reći će vam, kao preporuku, da je godinama radio za gospodina Solomona. Vi ćete moći da zapamtite to ime, zar ne? – Gospodin Solomon – reče Tomi. U inspektorovim očima samo na tren se javi kao nekakva varnica. – Da, on je mrtav, razume se. Gospodin Solomon, mislim. Ali jeste živeo ovde i jeste upošljavao nekolicinu raznih baštovana da mu održavaju baštu. Nisam sasvim siguran kako će vam se predstaviti ovaj momak, mislim, šta će da vam kaže kako se zove. Može biti jedno od nekoliko imena... najverovatnije je da će da bude Krispin, mislim. Imaće između trideset i pedeset godina i radio je za gospodina Solomona. Ako se bilo ko pojavi kod vas i kaže vam da bi hteo da radi za vas u bašti, a ne pomene vam ime gospodina Solomona, e u tom slučaju ga ja onda ne bih prihvatio. Samo vas upozoravam, razume se. – Shvatam – reče Tomi. – Da, shvatam. U najmanju ruku, nadam se da sam shvatio kuda ciljate. – To mi je i bila namera – reče inspektor Noris. – Brzo shvatate, gospodine Beresforde. Pa mislim da je to i prirodno s obzirom na posao kojim se bavite. Ima li još nešto što biste želeli da znate, a što bismo mi mogli da vam kažemo? – Mislim da ne – reče Tomi. – Ne bih znao šta da pitam. – Mi ćemo da sprovodimo istragu, i to ne samo ovde, znate. Može biti da ću morati da odem u London i na druga mesta da malo bacim pogled. Razgledanje uvek može da pomogne. Ali vi to i sami znate, zar ne? – Ja želim da pokušam i zadržim Tjupens... da sprečim moju ženu da se previše upetljava u stvari stoga što... ali to je teško. – Sa ženama nikad nije lako – reče inspektor Noris.

Tomi tu njegovu primedbu ponovi kasnije dok je sedeo pored Tjupensinog kreveta i gledao je kako jede grožđe. – Da li odista pojedeš sve semenke iz grožđa? – Uglavnom da – reče Tjupens. – Vađenje oduzima previše vremena, zar ne? A i mislim da ne mogu da škode. – Pa, ako ti do sada nisu škodila, a jela si ih celog života, onda ne bih rekao da će ni sad biti drugačije – reče Tomi. – Šta su ti u policiji rekli? – upita Tjupens. – Tačno ono što smo i sami mislili da će reći. – Da li znaju ko bi to mogao da bude? – Kažu da ne misle da je to bio lokalni zlikovac. – Ko te je primio? Inspektor Votson mu je ime, je li tako? – Ne. Ovo je bio inspektor Noris. – O, to je onaj koga ne poznajem. Šta ti je još rekao? – Rekao mi je da je žene uvek teško obuzdati. – Zaista! – reče Tjupens. – Da li je znao da ćeš da se vratiš ovamo da mi to kažeš? – Verovatno nije – reče Tomi i usta. – Moram da obavim telefonski razgovor ili dva s Londonom. Sledeći dan ili dva ne nameravam da idem gore. – Možeš sasvim slobodno da ideš. Ovde sam sasvim bezbedna. Albert me čuva i svi ostali. Doktor Krosfild je bio neverovatno ljubazan i trudio se oko mene kao nekakva brižna kvočka. – Moram izaći da donesem sve što je potrebno Albertu. Da li ti želiš nešto posebno? – Da – reče Tjupens. – Mogao bi da mi doneseš dinju. Osećam veliku potrebu za voćem. Ništa sem voća. – U redu – reče Tomi. Tomi okrete broj telefona u Londonu. – Pukovnik Pajkvej? – Da. Halo. Ah, to ste vi. Tomas Beresford, je li? – Ah, prepoznali ste mi glas. Želeo sam da vam kažem... – Nešto u vezi s Tjupens. Sve sam čuo – reče pukovnik Pajkvej. – Nema potrebe da se priča. Ostanite gde ste sledećih dan ili dva, ili i nedelju dana. Ne dolazite u London. Izveštavajte o svemu što se desi.

– Možda ima nekih stvari koje bi trebalo da vam donesemo. – Pa neka ostanu kod vas za trenutak. Recite Tjupens da izmisli mesto gde će da ih sakrije dok ne dođe vreme da se s tim nešto učini. – U tome je izvrsna. Ko naš pas. On krije kosti u bašti. – Čuo sam da je jurio čoveka koji je pucao na vas dvoje i oterao ga odatle... – Vi izgleda znate sve o tome. – Mi ovde uvek sve znamo – reče pukovnik Pajkvej. – Naš pas je uspeo da ga ugrize i vratio se s komadom tkanine s njegovih pantalona.

12. Oksford, Kembridž i Lohengrin

D

obar čovek – reče pukovnik Pajkvej i oduva oblak dima. – Žao mi je što sam tako hitno morao da pošaljem po vas, ali mislio sam da je bolje da vas vidim. – Smatram da vam je poznato – reče Tomi – da su nas u poslednje vreme snašle neke neočekivane stvari. – Ah! Zašto mislite da ja to znam? – Stoga što vi ovde uvek sve znate. Pukovnik Pajkvej se nasmeja. – Ha! Citirate me, je li tako? Da, tako sam rekao. Zato smo ovde. Da li je to bilo opasno za nju? Kao što vi znate, govorim o vašoj ženi. – Rekao bih da se nije izvukla za dlaku, ali moglo je da bude ozbiljno. Očekujem da su vam poznate sve pojedinosti, ili ipak moram da vam sve ispričam? – Možete ukratko sve da mi ispričate ako vam je po volji. Ima jedna mala stvar koju nisam čuo – reče pukovnik Pajkvej. – To je ona stvar o Lohengrinu. Grin–hen–lo. Oštroumna je, znate, ta vaša žena. Shvatila je suštinu. Inače je sve delovalo idiotski, ko bi se toga setio, ali eto. – Doneo sam vam rezultate – reče Tomi. – Krili smo ih u brašnu dok ne pođem da vam ih donesem. Nisam hteo to da šaljem poštom. – Ne. Sasvim ste u pravu... – Smestili smo to u metalnu limenku... nije baš lim, ali je svakako od boljeg metala od onoga u kome je bilo u Lohengrinu. Svetloplavom Lohengrinu. Kembridž, viktorijanska porcelanska baštenska saksija. – Sećam se i sâm tih ukrasa iz starih vremena. Moja tetka na selu imala je par takvih. – Sve je bilo lepo sačuvano, uvijeno u nepromočivu ceradu. Unutra su pisma. Pomalo su izbledela i sve to, ali uz stručno rukovanje... – Da, te stvari umemo veoma vešto da obavimo. – Evo ih onda – reče Tomi – a imam za vas i spisak stvari koje smo pribeležili, Tjupens i ja. Stvari koje su nam bile pominjane ili ispričane. – Imena?

– Da. Tri ili četiri. Ova stvar o Oksfordu i Kembridžu kao i o studentima Kembridža koji su boravili tamo... mislim da u vezi s ovim poslednjim nema ništa jer se to prosto odnosi na porcelanske Lohengrin saksije, rekao bih. – Da... da... da, ima jedna ili dve druge stvari koje su veoma zanimljive. – Posle pucanja na nas – reče Tomi – stvar sam smesta prijavio policiji. – Sasvim ispravno. – Onda su od mene zatražili da sledećeg dana odem dole do policijske stanice, gde sam video inspektora Norisa. S njim ranije nisam dolazio u dodir. Mislim da je on tu prilično nov službenik. – Da. Verovatno na specijalnom zadatku – reče pukovnik Pajkvej i opet oduva oblak dima. Tomi kašljucnu. – Očekujem da znate sve o njemu. – Znam za njega – reče pukovnik Pajkvej. – Mi ovde sve znamo. On je sasvim u redu. Ima zadatak da vodi ovu istragu. Lokalni svet će možda biti u stanju da se priseti ko je taj ko vas je pratio i skupljao podatke o vama. Zar vi ne mislite, Beresforde, da bi bilo zgodno da na neko vreme odete odatle i povedete ženu sa sobom? – Mislim da to ne mogu da uradim – reče Tomi. – Hoćete da kažete da ona ne bi pristala? – reče pukovnik Pajkvej. – I opet se – reče Tomi – ako to smem da primetim, čini da vi znate sve. Teško da bi Tjupens mogla da bude nagovorena da se skloni odatle. Podsećam vas, ona nije teško ranjena, bolesna nije i sad ima osećaj... ovaj, da smo na dobrom tragu. Mi ne znamo šta je to i ne znamo šta ćemo da nađemo ili uradimo. – Njuškaćete unaokolo – reče pukovnik Pajkvej – jer je to jedino što možete u slučaju kao što je ovaj. – I on kucnu prstom po metalnoj kutiji. – Ova mala kutija će nešto da nam kaže, i to što će da nam kaže jeste nešto što smo oduvek želeli da znamo. Reći će nam ko je pre mnogo godina bio umešan u pokretanje stvari i obavljao mnogo prljavih poslova iza scene. – Ali sigurno... – Znam šta hoćete da kažete. Kazaćete da je taj ko god on bio sada sigurno mrtav. To je istina. Ali će to svejedno da nam kaže šta se

dešavalo, kako je to stavljeno u pokret, ko je to inspirisao i ko je nasledio ili nastavio da se bavi istim poslom sve od tada. Svet koji naizgled ne znači mnogo, ali je moguće da je značajniji no što smo ikad mogli da poverujemo. I svet koji je bio u dodiru s istom grupom, kako se to zove... ljudi danas sve zovu grupom... istom grupom u kojoj danas mogu da budu drugi ljudi ali s istim idejama, istom ljubavlju prema nasilju i zlu, grupom, dakle, koja je u vezi s drugim centrima moći i drugim grupama. Neke grupe su sasvim u redu, dok su druge grupe loše samo zato što su grupe. To je neka vrsta tehnike, znate. Uspeli smo to sebi da objasnimo u poslednjih, oh, pedeset ili sto godina. Naučili smo da se ljudi zbližavaju i čine čvrste male bande, pa je čudo šta su sve u stanju da ostvare i na šta su sve u stanju da podstaknu druge ljude da to obave za njih. – Mogu li nešto da pitam? – Svako uvek može da pita – reče pukovnik Pajkvej. – Mi ovde sve znamo, ali moram da vas upozorim da o tome što znamo ne govorimo uvek. – Da li vam ime Solomon nešto znači? – Ah – reče pukovnik Pajkvej. – Gospodin Solomon. I gde ste vi naišli na to ime? – Pomenuo mi ga je inspektor Noris. – Shvatam. Pa, ako se budete držali onoga što vam je Noris rekao, dobro ćete učiniti. To mogu da vam kažem. Ne smeta mi i da vam kažem da lično nećete videti gospodina Solomona. Mrtav je. – Oh – reče Tomi – shvatam. – Najblaže rečeno, ne shvatate sasvim – reče pukovnik Pajkvej. – Koristimo povremeno njegovo ime. Korisno je, znate, kad se ima ime koje može da se upotrebi. Ime stvarne osobe, osobe koja više ne postoji, ali koja je, iako mrtva, i dalje veoma poštovana u celom susedstvu. Čista je slučajnost što ste vi ikad došli da živite u Lovore, i mi se nadamo da će nam to doneti malo sreće. Ali ja ne želim da to bude propast za vas i vašu gospođu. Sumnjajte u sve i svakoga. To je najbolje. – Verujem samo dvema osobama tamo – reče Tomi. – Jedna je Albert koji je za nas radio godinama... – Da, sećam se Alberta. Crvenokosi momak, zar ne? – Momak više nije...

– A ko je drugi? – Moj pas Hanibal. – Hm. Da... tu biste mogli da budete u pravu. Ko je to bio... doktor Vats što je napisao himnu koja počinje: „Pseće uživanje je da grizu i lajanje, to im je u naravi, a ne klanjanje...“ Kakav je to pas? Alzašanin? – Ne, on je mančesterski terijer. – Ah, jedan stari engleski smeđe-crni. Nije veliki kao doberman, ali je od one vrste pasa koja znaju svoj posao.

13. Poseta gospođice Mulins

T

jupens, koja je šetala stazom kroz baštu, presrete Albert koji žurno stiže od kuće. – Jedna dama želi da vas vidi – reče on. – Dama? Oh, a ko je to? – Gospođica Mulins, kaže da se zove. Preporučila joj je jedna od dama iz sela da vam se obrati. – Oh, razume se – reče Tjupens. – To je u vezi s baštom, je li tako? – Da, pomenula je nešto u vezi s baštom. – Mislim da je najbolje da je dovedeš ovamo napolje – reče Tjupens. – Da, gospođo – reče Albert prihvativši se opet uloge savršenog batlera. On ode prema kući i koji minut kasnije vrati se u pratnji visoke muškobanjaste žene u pantalonama od tvida i ferajl puloveru. – Hladan vetar duva jutros – reče ona. Glas joj beše dubok i malo promukao. – Ja sam Ajris Mulins. Gospođa Grifin je smatrala da treba da dođem da vas vidim. Ostali ste bez pomoći u bašti. Da li je to tačno? – Dobro jutro – reče Tjupens rukujući se s njom. – Veoma mi je milo što vas vidim. Da, potrebna nam je pomoć za baštu. – Tek ste se doselili ovamo, je li tako? – Pa, meni se čini da smo već godinama ovde – reče Tjupens – s obzirom na to da su nam majstori tek nedavno izašli iz kuće. – Ah da – reče gospođica Mulins i promuklo se zakikota. – Znam šta znači imati majstore u kući. Ali ste bili sasvim u pravu što ste se odmah uselili i niste kuću prepustili njima. Sve ostaje nezavršeno dok se vlasnik ne useli, pa čak i onda morate da ih zovete natrag da dovrše nešto što su zaboravili da urade. Finu baštu vi ovde imate, ali je izgleda malo zapuštena, zar ne? – Da, bojim se da poslednji ovdašnji stanari nisu mnogo brinuli o tome kako im bašta izgleda. – Bili su to Džonsovi, ili tako nekako, zar ne? Mislim da ih lično

nisam upoznala. Glavninu vremena ovde, znate, provela sam živeći na drugoj strani varoši, onoj prema vresištu. Tamo redovno održavam dve kuće. Jednu dva dana nedeljno, a drugu jednom. U stvari, jedan dan nije dovoljan, ne ako želite da stvari budu obavljene kako treba. Za vas je ovde radio stari Isak, zar ne? Fini stari momak. Tužno je što ga je tako smakao neki od ovih gerilskih siledžija koji stalno rade slične stvari. Istraga u sudu bila je pre nedelju dana, je li tako? Čujem da još nisu otkrili ko je to uradio. Takvi što to rade kreću se u malim grupama i pljačkaju ljude. Gadna sorta. Često se dešava da su mnogo nasilniji ako su mlađi. Imate mnogo lepu magnoliju ovde. Sulanguana, je li tako? Najbolje je kad nju imate. Svet uvek želi najegzotičnije vrste, ali je bolje, po mom mišljenju, držati se starih prijatelja kad su magnolije u pitanju. – Mi smo, u stvari, više na umu imali povrće, znate. – Da, vi želite da osnujete dobru povrtarsku kuhinjsku baštu, je li tako? I tome, čini se, ranije nije poklanjana dovoljna pažnja. Svet klone duhom pa pomisli da je bolje da povrće kupuje u radnji nego da se trudi i gaji ga. – Oduvek sam želela da gajim mlade krompiriće i grašak – reče Tjupens. – I boraniju takođe, jer onda sve možete da imate mlado. – Tačno je. Naročito za boraniju. Većina baštovana se veoma ponosi svojom boranijom. Voleli bi da im je mahuna pola metra duga. Uvek se takmiče na lokalnim vašarima. Ali ste vi sasvim u pravu, znate. Mlado povrće je najukusnija stvar koja može da se jede. Albert se iznenada pojavi. – Gospođa Redklif je na telefonu, gospođo – reče on. – Želi da zna da li biste izašli na ručak sutra? – Reci joj da mi je veoma žao – reče Tjupens. – Bojim se da ću morati da idem u London sutra. Oh... čekaj malo, Alberte. Sačekaj tren da napišem koju reč. I ona izvuče malu beležnicu iz torbe, napisa nekoliko reči i dade je Albertu. – Reci gospodinu Beresfordu – reče ona. – Reci mu da je gospođica Mulins ovde i da smo mi u bašti. Zaboravila sam da uradim ono što me je molio da uradim, i daj mu ime i adresu osobe kojoj piše. Zapisala sam to ovde... – Svakako, gospođo – reče Albert i nesta.

Tjupens se vrati razgovoru o povrću. – Rekla bih da ste veoma zaposleni – reče ona – s obzirom na to da već radite tri dana u nedelji. – Da i, kao što rekoh, to je na suprotnom kraju varoši. Živim na drugom kraju varoši. Imam tamo malu kućicu. U tom trenutku Tomi stiže od kuće. S njim je bio i Hanibal, i trčkarao je unaokolo u velikim krugovima. Hanibal prvi i stiže do Tjupens. On zasta nepomično na trenutak, raširi prednje šape i onda kidisa na gospođicu Mulins uz divlji lavež. Ona uplašeno odstupi korak ili dva. – Ovo je naš užasni pas – reče Tjupens. – On u stvari ne ujeda, znate. U najgorem slučaju čini to veoma retko. Obično jedino voli da ujede poštara. – Svi psi ujedaju poštare, ili bar pokušavaju to da učine – reče gospođica Mulins. – On je veoma dobar pas čuvar – reče Tjupens. – Mančesterski terijer, znate, a oni su dobri psi čuvari. Izvrsno štite kuću. Hanibal nikome ne dozvoljava da joj priđe ili da uđe unutra i veoma pažljivo pazi na mene. Očigledno je da me smatra svojim glavnim zaduženjem u životu. – Oh, ovaj, pretpostavljam da je danas to veoma poželjno. – Znam. Ima mnogo pljački na sve strane – reče Tjupens. – Mnoge naše prijatelje su, znate, posetili provalnici. Neki od njih dolazili su i u po bela dana, krajnje drsko i bezobrazno. Postavljali bi merdevine i skidali prozorske okvire ili se pretvarali da peru prozore... oh, koriste sve moguće trikove. I zato je, mislim, dobro da se zna da ima žestok pas u kući. – Mislim da ste možda savršeno u pravu. – Evo mog muža – reče Tjupens. – Ovo je gospođica Mulins, Tomi. Gospođa Grifin joj je veoma ljubazno rekla da mi tražimo nekoga ko bi možda mogao da za nas održava baštu. – Da to neće biti možda težak posao za vas, gospođice Mulins? – Razume se da neće – reče gospođica Mulins svojim dubokim glasom. – O, mogu ja da kopam kao i svako drugi. Kopati se mora na pravi način. Nije to samo sađenje graška, već sve mora da se dobro okopa i nađubri. Zemlja mora da bude pripremljena. Bez toga nema ništa.

Hanibal nastavi da laje. – Mislim, Tomi – reče Tjupens – da bi bilo najbolje da ti Hanibala vratiš u kuću. On je jutros izgleda posebno zaštitnički raspoložen. – U redu – reče Tomi. – Da li biste pošli i vi s nama do kuće – reče Tjupens gospođici Mulins – da nešto možda popijete? Prilično je vrelo jutro, pa mislim da bi nam osveženje prijalo, zar ne? Pa možemo, možda, dalje da razgovaramo o planovima. Hanibal osta zatvoren u kuhinji i gospođica Mulins prihvati čašu šerija. Izmeniše nekoliko mišljenja, a onda gospođica Mulins pogleda na sat i reče da mora da ide. – Imam jedan sastanak – objasni ona. – Ne smem da kasnim. – Požele im onda prilično žurno prijatan dan i ode. – Ona izgleda sasvim u redu – reče Tjupens. – Znam – reče Tomi. – Ali čovek nikad ne može biti siguran... – Sme li čovek da pita? – reče Tjupens, ali bez mnogo ubeđenja. – Mora da si umorna posle sveg tog skitanja po bašti. Ekspediciju u koju smo nameravali da krenemo popodne moramo ostaviti za neki drugi dan... sad ti je naređeno da se odmaraš.

14. Baštenska kampanja

S

hvataš, Alberte – reče Tomi. Albert i on bili su u ostavi, gde je Albert prao poslužavnik za čaj koji upravo beše doneo odozgo iz Tjupensine spavaće sobe. – Da, gospodine – reč Albert. – Razumeo sam. – Znaš, mislim da ćeš imati kao neku vrstu upozorenja... od Hanibala. – On je dobar pas u nekim stvarima – reče Albert. – Ne privija se uz svakoga zar ne? – Ne – reče Tomi – to mu nije posao u životu. On nije od onih pasa koji će da se obraduju provalnicima niti će repom da maše nepoznatoj osobi. Hanibal zna ponešto. Ali sam ja tebi sve lepo objasnio, je li tako? – Da. Ne znam šta ću da radim ako gospođa... ovaj, treba li da radim ono što mi gospođa kaže, ili da joj kažem ono što ste vi rekli ili... – Mislim da ćeš morati da primeniš nešto malo diplomatije – reče Tomi. – Rekao sam joj da danas ostane u krevetu. A ostavljam je manje-više tebi u zaduženje. Albert onda ode do vrata i otvori ih mlađem čoveku u odelu od tvida. Onda se okrete i upitno pogleda Tomija. Posetilac stupi unutra, načini još jedan korak i prijateljski se osmehnu. – Gospodin Beresford? Čuo sam da vam je potrebna pomoć u bašti... upravo ste se nedavno doselili ovamo, zar ne? Primetio sam dok sam putem dolazio prema kući da vam je bašta prilično zapuštena. Obavljao sam posao ovde u kraju pre nekoliko godina... za gospodina Solomona... možda ste čuli za njega. – Gospodin Solomon, da, neko ga je pominjao. – Moje ime je Krispin, Engas Krispin. Možda bismo mogli da pogledamo šta je potrebno uraditi. – Baš je bilo vreme da se neko ozbiljno pozabavi ovom baštom – reče gospodin Krispin kad ga Tomi provede pored leja s cvećem i po bašti za povrće.

– Evo tu su oni nekad imali običaj da gaje spanać, tu pored staze ispred kuhinjske bašte. Iza toga su bili neki ramovi. Imali su običaj da gaje i dinje takođe. – Vi ste izgleda veoma dobro upoznati sa svim tim. – Pa čovek čuje veoma mnogo o tome gde je šta bilo u staro vreme. Stare dame pričaju o lejama s cvećem, a Aleksandar Parkinson je svojim drugarima mnogo pričao o lišću zubačice. – On mora da je bio zaista izuzetan dečak. – Pa, imao je dobre ideje i bio je veoma osetljiv na zločin. Napravio je neku vrstu šifrovane poruke u jednoj od Stivensonovih knjiga: u Crnoj streli. – E to je stvarno dobra knjiga, zar ne? Pročitao sam je i sam pre jedno pet godina. Pre toga nikad nisam odmakao dalje od Silom odveden. Bilo je to kad sam radio za... – na trenutak je oklevao. – Gospodina Solomona? – uslužno reče Tomi. – Da, da, to je to ime. Čuo sam stvari. Čuo sam neke stvari od starog Isaka. Rekao bih, osim ako nisam čuo pogrešne glasine, rekao bih da je stari Isak morao da ima, oh, skoro sto godina, a radio je i dalje ovde za vas. – Da – reče Tomi. – Kad se u vidu imaju njegove godine, on je stvarno bio izvrstan. Znao je i mnogo stvari o kojima je običavao da nam priča, takođe. Stvari koje mora da je od drugih čuo jer je nemoguće da im je lično prisustvovao. – Ne, ali voleo je te glasine iz starih vremena. On ovde još ima rodbinu, znate, ljude koji su slušali njegove priče i proveravali navode iz njih. Pretpostavljam da ste i vi sami čuli mnogo stvari. – Do sada se – reče Tomi – sve svodi na spisak imena. Imena iz prošlosti, ali imena, prirodno, koja meni ništa ne znače. Niti mogu da znače. – Sve samo rekla–kazala? – Uglavnom. Moja žena je slušala mnogo tih stvari i napravila je neke liste. Ne znam da li bilo koja od njih čemu vredi. I ja imam jednu listu. U stvari, dobio sam je u ruke tek juče. – Oh. A kakva je ta vaša lista? – Popis – reče Tomi. – Znate, bio je popis... imam datum zapisan pa ću da vam ga dam... i tu su ljudi koji su popisani tog dana stoga što su noć proveli ovde. Bila je velika zabava. Večernja zabava.

– Znači vi znate ko je određenog datuma... i možda stvarno zanimljivog datuma... bio ovde? – Da – reče Tomi. – To bi moglo da bude vredno. Moglo bi da bude veoma značajno. A vi ste se tek doselili ovamo, je li tako? – Da – reče Tomi – ali je sasvim moguće da bismo mogli da poželimo da odemo odavde. – Zar vam se ovde ne sviđa? Ovo je fina kuća, a i bašta... ovaj, ova bašta bi mogla da se sredi da izgleda baš lepo. Imate nešto finog žbunja... potrebno je da se ono malo proredi, da se ukloni višak drveća i žbunja, cvetnog grmlja koje nije skoro cvetalo i koje možda nikad više neće da cveta sudeći po njegovom izgledu. Da, ja stvarno ne znam zašto biste uopšte poželeli da odete. – Veza s prošlošću ovde nije posebno prijatna – reče Tomi. – Prošlost – reče Krispin. – Kako se prošlost vezuje za sadašnjost? – Čovek pomisli da to ništa ne znači, da je sve iza nas. Ali uvek postoji neko ko je preostao, znate. Pri tom ne mislim na nekoga ko hoda unaokolo da ga svi vide već na nekoga ko oživi kad vam ljudi pomenu nju ili njega ili to ili njih. Stvarno bi trebalo da budete pripravni da uradite nešto malo... – Nešto malo uređivanja bašte za vaš račun? Da, hoću. Zanima me to. To je prilično... ovaj, to mi je omiljeni hobi, baštovanstvo. – Bila je tu juče neka gospođica Mulins. – Mulins? Mulins? Je li ona baštovan? – Rekao bih da je tako nešto. Mislim da joj je gospođa... gospođa Grifin, mislim da je to bila... pomenula moju ženu i poslala je kod nas. – Jeste li se pogodili s njom ili niste? – Nismo sasvim – reče Tomi. – U stvari, mi ovde imamo psa koji je prilično veliki entuzijast. Mančesterski terijer. – Da, oni zaista znaju oduševljeno da čuvaju. Pretpostavljam da misli da mu je zaduženje vaša žena, i praktično je nikad ne pušta da nekuda ide sama. On je uvek uz nju. – Sasvim ste u pravu – reče Tomi. – I spreman je da svakoga ko samo prst stavi na nju raskida na komade. – Fini psi. Veoma vole vlasnike, veoma su odani, veoma samovoljni i imaju veoma oštre zube. Mislim da bi mi bilo bolje da ga se pričuvam. – U ovom trenutku je sasvim miran. Gore je u kući.

– Gospođica Mulins – reče Krispin zamišljeno. – Da. Da, to je veoma zanimljivo. – Zašto je zanimljivo? – Oh, mislim da je stoga što... ovaj, razume se, ja je ne poznajem po imenu. Ima li između pedeset i šezdeset godina? – Da. Nosi tvid i deluje sasvim seoski. – Da. Ima neke veze u selu, takođe. Isak bi možda mogao da vam kaže ponešto o njoj. Čuo sam da se vratila da živi ovde. I to ne tako davno, takođe. Stvari se povezuju, znate. – Rekao bih da vi o ovom mestu znate stvari koje ja ne znam – reče Tomi. – Ne bih rekao. Isak je, međutim, mogao mnogo da vam kaže. Mnogo je znao. Stare priče, kako vi kažete, ali imao je dobro pamćenje. A ljudi pričaju. Da, u tim klubovima za stare oni pričaju o mnogim stvarima. Neke od tih priča nisu istinite, a neke su zasnovane na činjenicama. Da, sve je to veoma zanimljivo. I... pa, pretpostavljam da je on previše znao. – Sramota je to što se desilo Isaku – reče Tomi. – Voleo bih da se obračunam s tim ko mu je to uradio. Bio je dobar stari momak i bio je dobar prema nama, i uradio koliko je mogao da nam ovde pomogne. Dođite, hajde da još malo pogledamo unaokolo.

15. Hanibal kuša aktivnu službu kod gospodina Krispina

A

lbert pokuca na vrata spavaće sobe i, na Tjupensino „slobodno“, proviri unutra. – Dama koja je dolazila pre neko jutro – reče on. – Gospođica Mulins. Ovde je. Želi da razgovara s vama minut ili dva. Ima neke predloge za baštu, koliko sam razumeo. Rekao sam da ste u krevetu i da nisam siguran možete li da je primite. – U redu, Alberte – reče Tjupens. – Primiću je. – A ja sam baš hteo da vam ovamo gore donesem jutarnju kafu. – Pa donesi je i ponesi još jednu šolju. To je sve. Biće kafe dovoljno za dvoje, nadam se. – O da, gospođo. – Onda je sve u redu. Donesi kafu gore, stavi je na sto i onda uvedi gospođicu Mulins. – A šta ćemo s Hanibalom? – upita Albert. – Treba li da ga odvedem dole i zatvorim u kuhinju? – On ne voli kad ga zatvaraju u kuhinju. Ne. Samo ga gurni u kupatilo i zatvori vrata za njim kad to uradiš. Hanibal, veoma kivan zbog uvrede koja mu se nanosi, vrlo loše prihvati Albertovo guranje u kupatilo i potonje zatvaranje vrata. Glasno i žestoko lanu nekoliko puta. – Zaveži! – viknu Tjupens na njega. – Umukni! Hanibal reši da je posluša bar kad je lajanje u pitanju. Ali zato leže šapa ispruženih ispred sebe i njušku prinese pukotini ispred vrata pa stade neposlušno da reži. – Oh, gospođo Beresford – zavapi gospođica Mulins – bojim se da vam ne smetam, ali sam zaista morala da vam pokažem ovu moju knjigu o baštovanstvu. Predlozi za sadnju za ovo doba godine. Tu je neko veoma retko grmlje koje posebno dobro uspeva na ovoj vrsti zemljišta mada neki ljudi misle da neće da se primi... O bože... o ne, oh, to je veoma ljubazno od vas. Da, volela bih šolju kafe. Molim vas dozvolite mi da ja sipam za vas, bilo bi vam teško da to uradite iz

kreveta. Pitam se, možda... – Gospođica Mulins pogleda u Alberta i ovaj odmah uslužno primače stolicu. – Da li vam to odgovara, gospođice? – upita on. – O da, veoma. Teško meni, je l’ to opet neko zvoni tamo dole? – Mleko, rekao bih – reče Albert. – A može biti da je i bakalin. Ovo je jutro kad on dolazi. Izvinite me, molim vas. I on izađe iz sobe i zatvori vrata za sobom. Hanibal opet zareža. – To je moj pas – reče Tjupens. – Veoma mu smeta što mu nije dozvoljeno da prisustvuje druženju i zato diže veliku buku. – Hoćete li šećera, gospođo Beresford? – Jednu kocku – reče Tjupens. Gospođica Mulins nasu kafu u jednu šolju. Tjupens reče: – Bez dodataka kafi. Gospođica Mulins spusti šolju s kafom pored Tjupens i krenu da sipa kafu za sebe. Iznenada posrnu, uhvati se za stočić i pade na kolena uplašeno uzviknuvši. – Jeste li se povredili? – upita Tjupens. – Ne, oh, ne, ali sam vam razbila vazu. Zakačila sam nogom za nešto... baš trapavo... i vaša divna vaza se razbila. Draga gospođo Beresford, šta ćete vi sada o meni da mislite? Uveravam vas da je to bilo sasvim slučajno. – Razume se da jeste – reče Tjupens ljubazno. – Dajte da vidim. E pa, izgleda da je moglo da bude i gore. Pukla je na dva dela, što znači da ćemo biti u stanju da je zalepimo. Smem li da kažem da će naprslina jedva i da se primećuje. – Svejedno ću se osećati užasno zbog toga – izjavi gospođica Mulins. – Znam kako mora da se osećate, i nije trebalo da dolazim danas, ali toliko sam želela da vam kažem... Hanibal opet stade da laje. – O, siroti mali psić – reče gospođica Mulins – hoćete li da ga pustim napolje? – Bolje ne – reče Tjupens. – Nepouzdan je ponekad. – O bože, je li to još jedno zvono tamo dole? – Ne – reče Tjupens. – Albert će se javiti. A ako ima neka poruka, on može da je primi. Slušalicu, međutim, diže Tomi.

– Halo – reče on. – Da? O, shvatam. Ko? Shvatam... da. Oh. Neprijatelj, definitivno neprijatelj. Da, to je u redu. Preduzeli smo protivmere. Da. Mnogo vam hvala. On spusti slušalicu i pogleda gospodina Krispina. – Upozorenje? – upita gospodin Krispin. – Da – reče Tomi. I on nastavi da gleda gospodina Krispina. – Teško je znati, zar ne? Mislim, ko vam je neprijatelj, a ko vam je prijatelj – reče gospodin Krispin. – Ponekad je dockan kad saznate. Zaleđe Sudbine, Pećina propasti – reče Tomi. Gospodin Krispin ga pogleda pomalo iznenađeno. – Izvinite – reče Tomi. – Iz nekog razloga mi ovde u kući imamo običaj da recitujemo poeziju. – Fleker, ako se ne varam. „Kapije Bagdada“ ili su to možda „Kapije Damaska“? – Hoćete li da se popnemo gore? – reče Tomi. – Tjupens se samo odmara, ne boluje ni od kakve određene bolesti ili tako nešto. Čak ni nazeb nema. – Odneo sam kafu – reče Albert koji se naprasno pojavi. – I dodatnu šoljicu za gospođicu Mulins, koja je sada gore s nekom knjigom o bašti. – Shvatam – reče Tomi. – Da. Da, sve se veoma dobro odvija. Gde je Hanibal? – Zatvorio sam ga u kupatilo. – Jesi li dobro stavio rezu? Njemu to neće mnogo da se svidi, znaš. – Ne, gospodine, uradio sam tačno onako kako ste mi rekli. Tomi pođe uz stepenice. Gospodin Krispin krenu odmah za njim. Tomi lako pokuca na vrata spavaće sobe i onda uđe. Iza vrata kupatila Hanibal još jednom lanu prkosno, zalete se onda i skoči na vrata s unutrašnje strane, reza popusti i on banu u sobu. Kratko odmeri gospodina Krispina, a onda krenu napred i svom silinom, besno režeći, kidisa na gospođicu Mulins. – O bože – reče Tjupens. – O bože. – Dobar momak, ovaj Hanibal – reče Tomi – dobar momak. Ne mislite li i vi tako? I on okrenu glavu prema gospodinu Krispinu.

– Zna ko su mu neprijatelji, sigurno je... a zna i ko su vaši neprijatelji. – O bože – reče Tjupens. – Da li vas je Hanibal ujeo? – Gadno me je ugrizao – reče gospođica Mulins i diže se sa stolice mršteći se na Hanibala. – Je li to drugi put što je to uradio? – upita Tomi. – Vas je onomad isterao iz visoke trave, je li tako? – On zna šta je šta – reče gospodin Krispin. – Zar ne, Dodo, mila moja? Odavno te nisam video, Dodo, zar ne? Gospođica Mulins se ispravi, dobaci jedan pogled Tjupens, pa onda pogleda Tomija, i na kraju gospodina Krispina. – Mulins – reče gospodin Krispin. – Izvini, ali nisam u toku zbivanja. Je li ti to venčano ime, ili si sada poznata kao gospođica Mulins? – Ja sam Ajris Mulins, ako što sam oduvek i bila. – Ah, a ja sam mislio da si ti Dodo. Meni si uvek bila Dodo. Pa, mila, mislim... lepo je što te opet vidim, ali mislim da je bolje da što pre odemo odavde. Popij kafu. Mislim da je u redu. Gospođo Beresford? Veoma mi je milo što sam vas upoznao. Ako smem da vas posavetujem, ja ne bih pio vašu kafu. – O bože, dozvolite mi da sklonim šolju. Gospođica Mulins krenu napred, ali gospodin Krispin hitro stade između nje i Tjupens. – Ne, Dodo, mila, ja to ne bih činio – reče on. – Radije ću sâm da se pobrinem za to. Šoljica pripada ovoj kući i, razume se, bilo bi mnogo fino da se izvrši analiza onoga što je baš sad u njoj. Moguće je da si sa sobom donela malu dozu nečega. Jesi li? Ne bi ti bilo teško da to sipaš u šolju dok je dodaješ bolesniku ili navodnom bolesniku. – Uveravam vas da ništa slično nisam učinila. Oh, molim vas, pozovite vašeg psa natrag. Hanibal je na sve načine pokazao da ima nameru da je goni niz stepenice. – On želi da vas isprati s našeg imanja – reče Tomi. – Veoma je dosledan u tome. Voli da ujeda ljude koji izlaze napolje kroz glavna vrata. Ah, Alberte, tu si. Trebalo je da budeš tu odmah iza vrata. Jesi li slučajno imao priliku da nešto vidiš? Albertova glava proviri kroz vrata odaje za presvlačenje na drugoj

strani prostorije. – Još kako sam video. Posmatrao sam sve kroz procep pored šarki. Da. Stavila je nešto u gospođinu šolju, nego kako. Veoma vešto. Poput mađioničara, ali je svakako to uradila. – Ne znam šta vi to govorite – reče gospođica Mulins. – Ja... o bože, o bože, moram da idem. Imam jedan sastanak. Veoma je važan. I ona klisnu iz sobe i strča niz stepenice. Hanibal samo odmeri prisutne i naže za njom. Gospodin Krispin ne pokaza da je mnogo uzbuđen, ali i sâm žurno ode za njima. – Nadam se da je ona dobar trkač – reče Tjupens – jer ako nije, Hanibal će da je stigne. Časne mi reči on je izvrstan pas čuvar, zar ne? – Tjupens, ovo je bio gospodin Krispin, koga nam je poslao gospodin Solomon. Naišao je baš u pravom trenutku, zar ne? Mislim da je čekao da vidi šta će se dogoditi, pa da se onda pojavi. Nemoj da polomiš tu šolju i ne prosipaj tu kafu sve dok ne nađemo neku bocu da je u nju sipamo. Ići će na analizu pa ćemo da vidimo šta je u njoj. Obuci najlepšu kućnu haljinu pa siđi dole u dnevnu sobu da popijemo po piće pre ručka. – I sad pretpostavljam – reče Tjupens – da nikad nećemo saznati šta sve ovo znači ili o čemu se ovde radi. I ona zavrte glavom duboko nezadovoljna. Usta onda s fotelje i ode do kamina. – Hoćeš li možda da staviš neku cepanicu? – upita Tomi. – Pusti mene. Rečeno ti je da se ne zamaraš i ne krećeš previše. – Ruka mi je sad sasvim dobro – reče Tjupens. – Svako bi pomislio da sam je slomila ili nešto. A bila je to samo gadna mala ogrebotina. – Imaš ti i više od toga da se pohvališ – reče Tomi. – Bila je to definitivno rana od kuršuma. Ranjena si u ratu. – Rat to kao i da jeste bio – reče Tjupens. – Ma hajde! – Ne mari – reče Tomi. – Ali smo se s gospođicom Mulins obračunali baš kako valja. – Hanibal se – reče Tjupens – pokazao kao veoma dobar pas u svemu tome, zar ne? – Da – reče Tomi. – On nam je otvorio oči. Bio je veoma rečit. Skočio je pravo na visoku travu. Pretpostavljam da mu je to njegov

nos rekao. On ima izuzetan nos. – Ja ne mogu da kažem da me je moj nos opomenuo – reče Tjupens. – Samo sam pomislila da je ona odgovor na sve naše molitve kad se pojavila. I sasvim sam zaboravila da nam je rečeno da treba da primimo samo nekoga ko je radio za gospodina Solomona. Da li ti je gospodin Krispin rekao još nešto? Pretpostavljam da mu Krispin nije pravo ime. – Verovatno nije – reče Tomi. – Da li je i on došao da se malo bavi njuškanjem? Ima nas onda malo previše ovde, rekla bih. – Ne – reče Tomi. – Posao mu baš i nije njuškanje. Mislim da je ovamo poslat iz bezbednosnih razloga. Da pazi na tebe. – Da pazi na mene – reče Tjupens – i na tebe, rekla bih. Gde je on sada? – Zbrinjava gospođicu Mulins, rekao bih. – Da, e pa neverovatno je kako čovek ogladni od ovakvih stvari. Prosto umirem od gladi, može da se kaže. Znaš li da nema ništa što bih sad radije pojela od vrelog raka u sosu od kajmaka posutog s vrh prsta karijem. – Sasvim ti je dobro opet – reče Tomi. – Ushićen sam što čujem da si tako sklona jelu. – Nisam bila bolesna – reče Tjupens. – Bila sam ranjena. A to je nešto sasvim drugo. – Pa – reče Tomi – u svakom slučaju mora da si shvatila, kao i ja, da kad je Hanibal pomahnitao i rekao ti da je neprijatelj sasvim blizu, tu u visokoj travi, mora da si shvatila da je gospođica Mulins bila osoba koja se, odevena kao muškarac, krila tamo i pucala na tebe... – Ali onda smo – reče Tjupens – pomislili da će da proba još jednom. Ja sam s mojom ranom smeštena u krevet i obavili smo sve pripreme. Je li tako, Tomi? – Sasvim tako – reče Tomi – sasvim tako. Pomislio sam da neće proći dugo pre no što zaključi da je jedno od njenih zrna postiglo cilj i da si ti u krevetu. – I ona je odmah dotrčala puna ženske samilosti – reče Tjupens. – A naše pripreme su, mislim, bile veoma dobre – reče Tomi. – Albert je bio na stalnoj straži, pratio svaki korak koji je ona činila, svaku i najsitniju stvar koju je radila...

– I takođe mi je – reče Tjupens – doneo jednu šolju za kafu, pa onda još jednu za posetioca. – Da li si videla kad ti je Mulinsova... ili Dodo, kako je Krispin zove... stavila nešto u šolju? – Ne – reče Tjupens. – Moram da priznam da nisam. Vidiš, ona se napravila da je nogom zakačila nešto i preturila je taj mali stočić tamo na kome je bila naša lepa vaza, počela mnogo da se izvinjava tako da su mi oči, razume se, bile na vazi, a misli usmerene na to može li da se zalepi ili ne. I tako nisam videla ništa. – Albert jeste – reče Tomi. – Video je to kroz sastav na vratima tamo gde su šarke, s tim što je taj sastav prethodno malo proširio da bolje vidi. – I onda je bila i veoma dobra ideja to što je Hanibal smešten u zatvor u kupatilu, ali tako da je reza na vratima samo upola bila namaknuta stoga što je, kao što to dobro znamo, Hanibal veoma dobar u otvaranju vrata. Nije, razume se, ako su baš dobro zabravljena, ali ako samo izgledaju zabravljena ili on nanjuši da je nešto slično posredi, e onda pravi jedan vrlo veliki skok i stiže kao... oh, kao bengalski tigar. – Da – reče Tomi – to je veoma dobar opis. – I sad pretpostavljam da je gospodin Krispin, ili kako god da se zove, obavio svoja ispitivanja, mada mi nije jasno kako bi gospođica Mulins mogla biti povezana s Meri Džordan ili s opasnim tipom kakav je Džonatan Kejn, koji je postojao samo u prošlosti... – Ja ne mislim da je on postojao samo u prošlosti. Mislim da bi moglo da postoji njegovo novo izdanje, kao da je ponovo rođen, moglo bi da se kaže. Ima mnogo mlađih članova, ljubitelja nasilja, nasilja po svaku cenu, društvo veselih siledžija, ako bi to tako moglo da se nazove, kao i novih superfašista koji žale za divnim danima u kojima su živeli Hitler i njegova vesela banda. – Upravo sam čitala Grofa Hanibala – reče Tjupens – Stenlija Vejmena. To je jedna od njegovih najboljih knjiga. Našla sam je gore među Aleksandrovim knjigama. – O čemu se radi? – Pa mislim da je ovo što se danas dešava uistinu i dalje kao ono o čemu on piše. Sva ta siromašna deca koja su odlazila u Dečji krstaški pohod tako puna radosti i zadovoljstva i sujete, sirote male duše.

Mislili su da im je Bog dao zadatak da oslobode Jerusalim, da će more da se rastvori pred njima da mogu da prođu, kao Mojsije u Bibliji. I sad sve te zgodne devojke i mladići koji izlaze pred sud zato što su smakli nekog ubogog starog penzionera ili stariju osobu samo zato što su imali nešto novca ili nečega u banci. A bio je tu i masakr na Dan sv. Vartolomeja. Vidiš, sve se te stvari dešavaju ponovo. Čak su i novi fašisti pomenuti pre neki dan u vezi sa savršeno uvaženim univerzitetom. Eh, u redu, pretpostavljam da više ništa neće da nam kažu. Da li stvarno misliš da će gospodin Krispin da otkrije nešto više o skrovištu koje još niko nije otkrio? Cisterne. Znaš, pljačke banaka. Pljačkaši plen često kriju u cisternama. Mada je to veoma vlažno mesto, rekla bih, da se unutra ma šta krije. Misliš li da će on, kad bude završio svoja ispitivanja ili to šta god da radi, da se vrati ovamo i nastavi da pazi na mene... i na tebe, Tomi? – Nema potrebe da pazi na mene – reče Tomi. – Eh, sad se samo praviš važan – reče Tjupens. – Mislim da će doći da se oprosti od nas – reče Tomi. – O da, zato što je on veoma lepo vaspitan, zar ne? – Doći će zato da bi se uverio da je s tobom opet sve sasvim u redu. – Samo sam ranjena, a doktor se lepo pobrinuo za to. – Krispin je veoma sklon baštovanstvu – reče Tomi. – To sam shvatio. Zaista je radio za prijatelja koji je, kako se slučilo, bio gospodin Solomon, a koji je mrtav već nekoliko godina, ali pretpostavljam da je to dobra maska, tako nešto, jer može da kaže da je za njega radio i ljudi će znati da je to tačno. I tako može da se kreće i bude sasvim bona fide. – Da, pretpostavljam da se mora misliti na sve te stvari – reče Tjupens. Zvono s ulaznih vrata se oglasi i Hanibal jurnu iz sobe, kao tigar, spreman da ubije svakog uljeza koji bi mogao poželeti da uđe u svete odaje koje su njemu poverene na čuvanje. Tomi se vrati s jednom kovertom. – Naslovljeno je na nas oboje – reče on. – Da ga otvorim? – Samo napred – reče Tjupens. Tomi ga otvori. – Pa – reče on – ovo otvara nove mogućnosti za budućnost. – Šta je to?

– Pozivnica od gospodina Robinsona. Za tebe i mene. Poziva nas da večeramo s njim kroz dve nedelje, kad misli da ćeš ti biti sasvim oporavljena. U njegovoj seoskoj vili. Koja je negde u Saseksu, mislim. – Misliš li da će tada makar nešto da nam kaže? – upita Tjupens. – Mislim da bi mogao – reče Tomi. – Hoću li da ponesem moju listu sa sobom? – upita Tjupens. – Znam je sad već napamet. I ona brzo pročita. – Crna strela, Aleksandar Parkinson, Oksford i Kembridž, porcelanski viktorijanski ukrasi, Grin–hen–lo, KK, Matildin stomak, Kain i Avelj, Trulav... – Dosta je – reče Tomi. – To zvuči suludo. – Pa i jeste, sve to. Misliš li da će još neko da bude kod gospodina Robinsona? – Moguće je da će da bude i pukovnik Pajkvej. – U tom slučaju – reče Tjupens – biće bolje da ponesem tablete protiv kašlja. U svakom slučaju, želim da vidim gospodina Robinsona. Ne mogu da verujem da je tako debeo i žut kao što ti kažeš da jeste... Oh!... ali, Tomi, nije li to ona nedelja kad je Debora rekla da će doći s decom da boravi kod nas? – Nije – reče Tomi. – To treba da bude ovog sad vikenda ako će ikada. – Hvala nebesima, i onda je to sasvim u redu – reče Tjupens.

16. Ptice lete na jug

J

e li to bio automobil? Tjupens izađe kroz glavna vrata i zagleda se prema krivini na putu nestrpljiva da već jednom dočeka ćerku Deboru i to troje dece. Albert se pojavi izašavši kroz sporedna vrata. – Neće oni još skoro. Ne, bio je to bakalin, gospođo. Da ne poverujete... jaja su opet poskupela. Nikad više neću da glasam za ovu vladu, to je sigurno. Daću svoj glas liberalima. – Treba li ja da dođem i spremim nešto od jela za večeras? – Već sam se za sve pobrinuo, gospođo. Posmatrao sam vas često i tačno znam kako vi sve spremate. – Bićeš ti veliki majstor kuhinje jednog dana, Alberte – reče Tjupens. – Jesi li i kolač za Dženet spremio? – Da, a i voćnu pitu prelivenu melasom... gospodar Endru voli voćnu pitu prelivenu melasom. – Jesu li sobe sve spremne? – Da. Gospođa Šeklberi je stigla na vreme jutros. Stavio sam Gerlenov sapun od sandalovine u kupatilo gospođice Debore. Taj joj je omiljeni, znam. Tjupens odahnu s olakšanjem kad se uveri da je sve u redu pred dolazak njene porodice. Začu se zvuk automobilske sirene i nekoliko minuta kasnije automobil uđe na prilazni put koji je kroz baštu vodio prema kući. Tomi je sedeo za volanom i trenutak kasnije gosti se iskrcaše na kućni prag... ćerka Debora bila je još uvek veoma zgodna žena sa svojih četrdesetak godina, Endru kome je bilo petnaest, pa Dženet od jedanaest godina i Rozali od sedam. – Zdravo, bako – viknu Endru. – Gde je Hanibal? – viknu Dženet. – Hoću moj čaj – reče Rozali pokazujući sklonost da brizne u plač. Pozdravi su izmenjeni. Albert se postara za istovar sveg porodičnog blaga, uključujući i papigu, posudu sa zlatnom ribicom i hrčka u sandučetu.

– Znači ovo je novi dom – reče Debora kad zagrli majku. – Sviđa mi se... mnogo mi se sviđa. – Možemo li da obiđemo baštu? – upita Dženet. – Posle čaja – reče Tomi. – Ja hoću moj čaj – reče Rozali s izrazom lica koji je jasno govorio: čaj pre svega. Prešli su u trpezariju gde je iznesen čaj koji je naišao na sveopšte zadovoljstvo. – Šta je sve to što čujem o tebi, mama? – upita Debora kad se posle čaja opet nađoše napolju na svežem vazduhu... i kad se deca rastrčaše da istraže moguće čari bašte u društvu Tomasa i Hanibala, koji je izleteo napolje da se pridruži porodičnom skupu. Debora, koja se uvek strogo odnosila prema majci smatrajući da joj je potreban pažljiv nadzor, upita: – Šta si ti to radila? – Oh. Pa već smo se smestili sasvim udobno – reče Tjupens. Debora ne pokaza da je to mnogo ubedilo. – Petljala si nešto, znam. Jeste, zar ne, tata? Tomi se vraćao prema njima noseći Rozali na krkače, Dženet je osmatrala novu teritoriju, a Endru se osvrtao unaokolo s izgledom odraslog čoveka. – Petljala si nešto – ponovi Debora ne odustajući od napada. – Igrala si se opet po ko zna koji put gospođe Blenkinsop. Muka je s tobom što ti ne vredi govoriti... N ili M... opet ispočetka. Derek je nešto čuo, pa mi je napisao pismo i to mi rekao. – I ona klimnu glavom kad pomenu bratovo ime. – Derek... a šta bi on mogao da zna? – upita Tjupens. – Derek uvek uspeva sve da dozna. – I ti, tata, takođe – okrenu se Debora ocu. – I ti si se petljao u budalaštine, takođe. Mislila sam da ćeš da dođeš ovamo, da ćete oboje da dođete ovamo da mirno živite... i da uživate. – To i jeste bila naša zamisao – reče Tomi – ali je Sudbina htela drugačije. – Zaleđe sudbine – reče Tjupens. – Pećina propasti, Uporište straha... – Fleker – reče Endru kao pravi poznavalac. Bio je vatreni zaljubljenik u poeziju, i nadao se da će jednog dana pesnik biti i sam. On nastavi da izgovara ceo citat:

Četiri veličanstvene kapije ima grad Damask... Zaleđe sudbine, Pustinjsku kapiju, Pećinu propasti, Tvrđavu straha... Ispod ne prolazi, o karavane, ili ne prolazi pevajući. Čuješ li Tu tišinu mesta gde ptice su mrtve, a nešto se ipak glasa kao ptica? Uz pojedinačnu pravovremenu usaglašenost ptice se iznenada razleteše s krova iznad njihovih glava. – Koje su sve te ptice, bako? – upita Dženet. – Laste lete na jug – reče Tjupens. – Zar nikad više neće da se vrate? – Hoće, doći će opet idućeg leta. – I proći kroz Zaleđe sudbine! – reče Endru s očevidnim zadovoljstvom. – Kuća se nekad zvala Lastavičje gnezdo – reče Tjupens. – Ali vi nećete ostati da živite ovde? – upita Debora. – Tata mi je pisao i rekao da ste počeli da tražite drugu kuću. – Zašto? – upita Dženet... porodično zapitkivalo. – Meni se ova sviđa. – Daću ti nekoliko razloga – reče Tomi pa izvadi list hartije iz džepa i glasno pročita: Crna strela Aleksandar Parkinson Oksford i Kembridž porcelanski viktorijanski baštenski ukrasi Grin–hen–lo KK Matildin stomak Kain i Avelj Viteški Trulav – Umukni, Tomi... to je moj spisak. Nisi ga ti pravio – reče Tjupens. – Ali šta to znači? – upita Dženet nastavljajući sa svojim

zapitkivanjem. – To zvuči kao spisak nalaza iz neke detektivske priče – reče Endru, koji je u svojim manje poetskim trenucima bio veoma privržen tom žanru literature. – To jeste spisak nalaza. I to je razlog što mi tražimo novu kuću – reče Tomi. – Ali meni se sviđa ovde – reče Dženet. – Ovde je mnogo lepo. – Ovo je fina kuća – reče Rozali. – Čokoladni biskviti. – Ovo poslednje dodade prisetivši se nedavnog čaja. – Sviđa mi se – reče Endru autokratskim tonom i s držanjem dostojnom ruskog cara. – Zašto se tebi ne sviđa, bako? – upita Dženet. – Meni se sviđa – reče Tjupens s iznenadnim neočekivanim oduševljenjem. – Ja želim da živim ovde... da ostanem da živim ovde. – Zaleđe sudbine – reče Endru. – To je uzbudljivo ime. – Nekad se kuća zvala Lastavičje gnezdo – reče Tjupens. – Mogli bismo tako opet da je zovemo... – Svi ti nalazi – reče Endru. – Mogli biste od toga priču da napravite... čak i roman... – Previše imena, previše je komplikovano – reče Debora. – Ko bi čitao takvu neku knjigu? – Iznenadila bi se – reče Tomi – kad bi znala šta sve ljudi hoće da čitaju... i uživaju! Tomi i Tjupens pogledaše jedno u drugo. – Mogu li sutra da dobijem nešto boje? – upita Endru. – Ili bi Albert mogao da je negde nađe i da mi pomogne. Ispisaćemo novo ime na kapiji. – I onda će laste znati da mogu da se vrate sledećeg leta – reče Dženet. I ona pogleda majku. – To uopšte nije loša ideja – reče Debora. – La Reine le veult – reče Tomi i pokloni se kćerki, koja je uvek smatrala da je davanje kraljevskog odobrenja njena privilegija.

17. Poslednje reči: Večera s gospodinom Robinsonom

O

bed je bio divan – reče Tjupens i pogleda po okupljenom društvu. Ostavili su trpezariju i sada su sedeli u biblioteci oko stola za kafu. Gospodin Robinson, baš onako žut i još krupniji no što ga je Tjupens zamišljala, osmehivao se s druge strane stola preko velikog i lepog čajnika u stilu Džordža II... odmah do njega bio je gospodin Krispin, koji se sada izgleda odazivao na ime Horšam. Pukovnik Pajkvej sedeo je pored Tomija, koji mu je, prilično podozrivo, nudio jednu od svojih cigareta. Pukovnik Pajkvej, s izrazom krajnjeg iznenađenja, reče: – Nikad ne pušim posle večere. Gospođica Kolodon, za koju Tjupens nađe da je prilično uznemiruje, reče: – Odista, pukovniče Pajkvej? To je baš veoma, veoma zanimljivo. – I ona okrete glavu ka Tjupens. – Kako izvanredno odgojenog psa imate, gospođo Beresford! Hanibal, koji je ležao ispod stola glave naslonjene na Tjupensine noge, diže pogled namestivši onaj varljivi anđeoski izraz na njušku i lako mahnu repom. – Koliko sam ja razumeo, on je bio veoma žestok pas – reče gospodin Robinson dobacivši Tjupens jedan vedar pogled. – Trebalo je da ga vidite u akciji – reče gospodin Krispin... alijas Horšam. – On ume da se ponaša kad je pozvan na večeru – reče Tjupens. – Voli to jer oseća da je stvarno otmen pas kad izlazi u visoko društvo. – I ona se okrenu gospodinu Robinsonu. – Stvarno je bilo veoma, veoma lepo od vas što ste mu poslali pozivnicu i uredili da ga ovde sačeka tanjir džigerice. On voli džigericu. – Svi psi vole džigericu – reče gospodin Robinson. – Koliko sam razumeo... – I on tu pogleda gospodina Krispin-Horšama. – ... bio bih razderan na komade da se desilo da odem u posetu gospodinu i gospođi Beresford u njihovom domu.

– Hanibal svoje dužnosti shvata veoma ozbiljno – reče gospodin Krispin. – On je dobro odgojen pas čuvar i to nikad ne zaboravlja. – Vi, kao oficir službe bezbednosti, veoma dobro razumete njegova osećanja – reče gospodin Robinson. I njegove oči veselo zasvetlucaše. – Vi i vaš suprug ste obavili veoma značajan posao, gospođo Beresford – reče gospodin Robinson. – Vaši smo dužnici. Pukovnik Pajkvej mi reče da ste vi bili inicijator. – To se samo tako desilo – reče Tjupens kojoj bi malo neugodno. – Postala sam... ovaj... radoznala. Želela sam da otkrijem... izvesne stvari... – Da, toliko sam razumeo. I sad, možda, osećate isto tako prirodnu radoznalost u vezi s celim ovim slučajem, je li tako? Tjupens oseti još veću nelagodu, pa joj reči postaše pomalo nevezane. – Oh... oh razume se... mislim... shvatam ja da je sve ovo tajna... mislim sve krajnje, krajnje poverljivo... i da ne smemo da postavljamo pitanja... zato što vi ne biste mogli da nam išta kažete. To shvatam savršeno dobro. – Naprotiv, ja sam taj koji vama želi da postavi pitanje. Kad biste mi odgovorili i dali mi obaveštenje, bio bih beskrajno zadovoljan. Tjupens stade da zuri u njega širom otvorenih očiju. – Ne mogu da zamislim... – I prekide se. – Vi imate listu... ili mi je vaš muž bar tako rekao. On mi nije rekao šta je na toj listi. I bio je sasvim u pravu. Ta lista je vaše tajno vlasništvo. Ali ja, takođe, znam šta znači kad se pati od radoznalosti. I njegove oči opet veselo zasvetlucaše. Tjupens iznenada shvati da joj se gospodin Robinson veoma sviđa. Ona oćuta trenutak ili dva, onda kašljucnu i stade da pretura po tašni. – Ovo je glupavo – reče ona. – U stvari i više je od glupavog. Ovo je ludo. Gospodin Robinson se sasvim neočekivano oglasi: – „Ludo, ludo, sav celi svet je lud.“ Tako Hans Saks kaže dok sedi ispod zove u Majstersingers... mojoj omiljenoj operi. I bio je sasvim u pravu! I on preuze list papira koju mu ona pruži. – Pročitajte naglas ako vam je volja – reče mu Tjupens. – Zaista mi

ne smeta. Gospodin Robinson prelete pogledom napisano, a onda papir dodade Krispinu. – Engase, vi imate zvonkiji glas od mene. Gospodin Krispin prihvati papir i stade da čita prijatnim tenorom s finim izgovorom: Crna strela Aleksandar Parkinson Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću Oksford i Kembridž porcelanski viktorijanski baštenski ukrasi Grin–Hen–Lo KK Matildin stomak Kain i Avelj Trulav On zasta, pogleda domaćina, a ovaj okrete glavu da pogleda Tjupens. – Draga moja – reče gospodin Robinson. – Dozvolite mi da vam čestitam... vi mora da imate sasvim izuzetan um. Zaista je nepojmljivo kako ste uz ovaj spisak uspeli da stignete do vašeg konačnog otkrića. – Tomi je vredno radio na tome takođe – reče Tjupens. – Ali si me ti nagnala na to – reče Tomi. – Veoma dobra istraga, doista – reče pukovnik Pajkvej s poštovanjem. – Datum s popisa bio mi je veoma dobar pokazatelj. – Vi ste darovit par – reče gospodin Robinson, pa pogleda Tjupens i osmehnu se. – Ja i dalje pretpostavljam da vi, iako niste pokazali indiskretnu radoznalost, zaista želite da znate šta je sve ovo bilo? – Oh – uzviknu Tjupens. – Zar ćete zaista nešto da nam kažete? Pa to je divno! – Nešto od svega počinje, kao što ste i vi zaključili, s Parkinsonovima – reče gospodin Robinson. – To jest, u dalekoj prošlosti. Moja rođena prababa bila je Parkinson. Neke stvari sam doznao od nje... – Devojka Meri Džordan bila je u našoj službi. Ona je imala veze u mornarici... majka joj je bila Austrijanka, pa je i ona tečno govorila nemački.

– Kao što možda znate, i kako vaš suprug već sigurno zna, postoje određena dokumenta koja će uskoro biti stavljena na uvid javnosti. – Sadašnje kretanje političke misli ide u smeru da poverljive stvari, iako je to neophodno u određenom vremenskom periodu, ne treba u nedogled skrivati. Ima stvari u dosijeima koje treba obelodaniti kao definitivan deo istorije naše zemlje. – Tri ili četiri toma treba da budu objavljena u narednih nekoliko godina dokumentovana verodostojnim dokazima. – Ono što se dešavalo u Lastavičjem gnezdu (kako se vaša kuća zvala u to vreme) biće uključeno u to. – Bilo je odliva informacija... kao što uvek ima odliva informacija tokom rata ili neposredno pre izbijanja rata. – Bilo je političara koji su imali prestiž i o kojima je vladalo veoma visoko mišljenje. Bili su tu i jedan ili dvojica istaknutih novinara koji su imali ogroman uticaj i koristili ga nerazumno. Bilo je ljudi čak i pre Prvog svetskog rata koji su kovali zavere protiv sopstvene zemlje. Posle toga rata bilo je mladih ljudi koji su diplomirali na fakultetima i koji su bili vatreni i često aktivni pripadnici komunističke partije, a da ta činjenica nikom nije bila poznata. Još opasnije od toga, fašizam je ulazio u modu uz pun program mogućeg udruživanja s Hitlerom, koji se tada predstavljao kao pobornik mira, što je trebalo da dovede do brzog okončanja rata. – I tako dalje. Slika beskrajne igre iza scene. Dešavalo se to i ranije u istoriji. Bez sumnje će se uvek dešavati: peta kolona, koja je uvek aktivna i opasna, a koju vode oni koji veruju u to... baš kao i oni koji žele finansijsku dobit, oni koji ciljaju na moć koja bi mogla dopasti njima u ruke u budućnosti. Nešto od ovoga će da bude štivo zanimljivo za čitanje. Koliko li je samo često izgovarana ova fraza: „Stari B? Izdajnik? Koješta. On je poslednji čovek na svetu koji bi tako nešto uradio! Apsolutno je čovek od poverenja!“ – Savršen trik. Poverenje. Stara, stara priča. Uvek ponavljana na isti način. – U komercijalnom svetu, u Službama, u političkom životu. Uvek je to čovek s licem poštenjačine... momak koga ne možete da ne volite i da mu ne verujete. Izvan svake sumnje. „Poslednji čovek na svetu“. Itd., itd., itd. Neko ko je prosto rođen za posao, kao čovek koji je u stanju da vam proda zlatnu polugu ispred Rica.

– Selo u kome ste sad, gospođo Beresford, postalo je glavni štab određene grupe ljudi neposredno pre Prvog svetskog rata. Bilo je to tako lepo seoce starog sveta... fini ljudi oduvek su živeli tamo... sve same patriote, provereni u raznim ratnim poslovima. Dobra mornarička luka... mladi mornarički zapovednik... potiče iz dobre porodice, otac mu je bio admiral. Dobri doktor koji ima praksu u selu... pacijenti ga mnogo vole... uživaju da mu poveravaju svoje muke. Bavi se samo opštom praksom... jedva da je iko znao da je imao specijalnu obuku iz hemijskog ratovanja... u vezi s otrovnim gasovima. – I kasnije, pre Drugog svetskog rata, gospodin Kejn... što se izgovara s ’K’... živi u ljupkoj vili pored luke i ima poseban politički kredo... nije fašistički... o ne! Propoveda samo mir, pre svega da spase svet... kredo koji brzo stiče sledbenike na kontinentu i u brojnim drugim inostranim zemljama. – Ništa od svega ovoga vi u stvari ne želite da znate, gospođo Beresford... ali prvo morate da razumete pozadinu, koja je veoma pažljivo pripremljena. I tamo je Meri Džordan poslata da otkrije, ako može, šta se tačno događa. – Ona je rođena pre mog vremena. Zadivio me je posao koji je obavila za nas kad sam čuo šta je uradila... i voleo bih da sam je poznavao... očigledno je imala jak karakter i bila snažna ličnost. – Meri joj je bilo kršteno ime, mada je uvek bila poznata kao Moli. Obavila je dobar posao. Tragedija je što je umrla tako mlada. Tjupens je gledala prema zidu na kome je bila slika koja joj se iz nekog razloga činila poznatom. Bila je to prosta skica dečakove glave. – Je li to... sigurno... – Da – reče gospodin Robinson. – To je dečak Aleksandar Parkinson. Imao je tada samo jedanaest godina. Bio je unuk moje tetke. Tako je Moli stigla kod Parkinsonovih u ulozi guvernante. Činilo se to kao dobar, siguran osmatrački položaj. Čovek nikad ne bi pomislio... – I on se tu malo prekide pa dodade: – ... šta će da ispadne od toga. – To nije bio... neko od Parkinsonovih? – reče Tjupens. – O ne, draga moja. Koliko sam ja razumeo, Parkinsonovi nisu bili umešani ni na koji način. Ali su tu bili drugi... gosti i prijatelji... koji su boravili kod njih u kući te noći. Vaš Tomas je bio taj koji je otkrio da je dotične večeri bio datum popisa. Imena svih koji su spavali pod tim

krovom morala su biti uneta baš kao i ona stalnih stanovnika. Jedno od tih imena povezano je na značajan način. Ćerka lokalnog doktora, koga sam vam baš pominjao, stigla beše da poseti oca kao što je često činila i zamolila je Parkinsonove da je prime jer je došla s dva prijatelja. Ti prijatelji bili su ispravni... ali je kasnije otkriveno da je njen otac bio teško umešan u sve što se zbivalo u tom delu sveta. Ona je lično, čini se, pomagala Parkinsonovima u radovima u bašti nekoliko nedelja ranije i bila odgovorna za to što su zubačica i spanać bili posađeni jedno blizu drugog. Ona je bila ta koja je mešavinu lišća unela u kuhinju tog fatalnog dana. Bolest svih učesnika u obedu prošla je kao jedna od onih nesrećnih slučajnosti koje se ponekad dešavaju. Doktor je objasnio da zna da su se slični slučajevi dešavali i ranije. Njegov iskaz prilikom istrage doveo je do presude da je sve bilo puka nesreća. Činjenica da je čaša za koktel bila oborena sa stola i razbijena u komade prošla je sasvim nezapaženo. – Možda bi vas, gospođo Beresford, zanimalo da znate da je istorija mogla da se ponovi. Na vas je pucano iz visoke trave, a kasnije je dama koja je sebe zvala gospođica Mulins pokušala da vam sipa otrov u kafu. Koliko sam shvatio, ona je unuka ili tako nešto onog zlikovačkog doktora, a pre Drugog svetskog rata bila je učenica Džonatana Kejna. I eto kako je Krispin znao za nju, razume se. I vašem psu se ona definitivno nije svidela, pa je smesta preduzeo akciju. Mi sada uistinu znamo da je ona ubila starog Isaka. – Sada moramo da razmotrimo jedan još zlokobniji lik. U selu nije bilo nikoga ko nije obožavao ljubaznog doktora, ali se čini da je najverovatnije baš on odgovoran za smrt Meri Džordan, mada u to vreme u to niko ne bi poverovao. On se veoma zanimao za nauku u širem smislu, i bio stručnjak za otrove, a obavljao je i pionirska istraživanja u bakteriologiji. Trebalo je da prođe šezdeset godina da činjenice postanu poznate. Samo je Aleksandar Parkinson, učenik u to vreme, počeo da sumnja. – Meri Džordan nije umrla prirodnom smrću – stade da citira Tjupens. – To mora da je bio neko od nas. – I onda upita: – Je li doktor bio taj koji je otkrio čime se Meri bavi? – Ne. Doktor nije sumnjao. Ali neko jeste. Sve do tada ona je bila savršeno uspešna. Mornarički zapovednik je sarađivao s njom kako je i planirano. Obaveštenja koja mu je ona prenosila bila su prava, i on

uopšte nije sumnjao da su te stvari savršeno nevažne... mada su bile napravljene da zvuče značajno. Takozvani mornarički planovi i tajne koje je on prenosio njoj ona je propisno isporučivala kad je slobodnim danima dolazila u London sledeći uputstva o tome kada i gde. Bašta kraljice Marije u Ridžents parku bila je jedno mesto, verujem... i statua Petra Pana u Kensington Gardensu drugo. Saznali smo veoma mnogo iz tih sastanaka i mnogo o nižim zvaničnicima određenih ambasada. – Ali je sve to bilo u prošlosti, gospođo Beresford, u davnoj, davnoj prošlosti. Pukovnik Pajkvej se nakašlja i nenadano preuze reč. – Ali se istorija ponavlja, gospođo Beresford. To svako nauči pre ili kasnije. Jezgro je nedavno opet oformljeno u Holoukeju. Ljudi koji su znali o tome opet su pokrenuli stvari. Možda se zbog toga gospođica Mulins i vratila. Izvesna skrovišta opet su korišćena. Tajni sastanci su održani. I opet je novac postao značajan... odakle stiže, kuda je otišao. Gospodin Robinson je pozvan da pomogne. I onda je naš stari prijatelj gospodin Beresford stigao i počeo da mi daje zanimljiva obaveštenja. Sve se uklapalo u ono u šta smo mi već sumnjali. Pejzaž u pozadini bio je postavljen za glavnu predstavu koja se očekivala. Sve je pripremano da budućnost bude stavljena pod kontrolu i da njom upravlja jedna od političkih ličnosti ove zemlje. Čovek koji ima određen ugled i koji stiče preobraćenike i sledbenike skoro svakodnevno. Trik poverenja još jednom u dejstvu. Veoma častan čovek... pobornik mira. Nikako fašizma... o ne! Samo nečega što liči na fašizam. Mir svima... i finansijska nagrada onima koji sarađuju. – Mislite li da se to i dalje nastavlja? – upita Tjupens i oči joj se širom otvoriše. – Pa, mi manje-više znamo sve što želimo i što treba da znamo u ovom trenutku. I to je delom zbog onoga što ste vas dvoje učinili... operacija hirurške prirode na drvenom konju bila je posebno značajna u obaveštajnom smislu... – Matilde! – uzviknu Tjupens. – Baš mi je milo! Jedva mogu da poverujem. Matildin stomak! – Divne stvari, ti konji – reče pukovnik Pajkvej. – Nikad se ne zna šta će da urade, ili šta neće. Sve do onog drvenog Trojanskog konja. – Čak je i Trulav pomogao, nadam se – reče Tjupens. – Ali, mislim, ako se sve to i dalje nastavlja... S decom unaokolo...

– Ne nastavlja se – reče gospodin Krispin. – Nema potrebe da brinete. Taj deo Engleske je pročišćen... osinje gnezdo je zbrisano. Sad tamo opet može mirno da se živi. Imamo razloge da verujemo da su svoje operacije premestili u Bjuri Sen Edmunds. I držaćemo vas na oku tako da ne treba da brinete. Tjupens s olakšanjem odahnu. – Hvala vam što ste mi rekli. Vidite, moja ćerka Debora dolazi da kod nas boravi s vremena na vreme i dovodi sa sobom svoje troje dece... – Ne treba da brinete – reče gospodin Robinson. – Usput, posle N i M posla, niste li vi usvojili dete koje je imalo nekakvu ulogu u slučaju... ono koje je imalo dečju pesmaricu sa stihovima o Gusi Gusi Gusanu i svim tim drugim? – Beti? – reče Tjupens. – Da. Ona je s uspehom završila fakultet i otišla je sad u Afriku da proučava kako ljudi žive... tako nešto. Gomila mladih ljudi veoma je sklona tome. Ona je milo stvorenje... i veoma je srećna. Gospodin Robinson pročisti grlo i usta od stola. – Želim da održim zdravicu. U čast gospodina i gospođe Beresford u znak priznanja za uslugu koju su učinili svojoj zemlji. Piće bi ispijeno s mnogo oduševljenja. – I, ako smem, predložio bih još jednu zdravicu – reče gospodin Robinson. – Za Hanibala. – Eto, Hanibale – reče Tjupens i pomilova ga po glavi. – Popijeno je i za tvoje zdravlje. To je skoro kao da si proizveden u viteza ili kao da si dobio orden. Čitala sam Grofa Hanibala Stenlija Vejmena tu pre neki dan. – Čitao sam to kao dečak – reče gospodin Robinson. – „Ko dirne moga brata, dirnuo je Tavane“, ako se dobro sećam. Šta ti misliš, Pajkveje? Hanibale, može li mi biti dozvoljeno da te pljesnem po ramenu? Hanibal zakorači prema njemu, primi tapšanje po ramenu i lako mahnu repom. – Ovim te proglašavam grofom ovog kraljevstva. – Grof Hanibal. Nije li to ljupko! – uzviknu Tjupens. – Trebalo bi da si veoma ponosan pas.

Beleška o autoru Iza imena AGATE MILER, rođene 15. septembra 1890. godine u Torkaju, u Engleskoj, krije se čuvena spisateljica kriminalističkih romana AGATA KRISTI, „kraljica zločina“, čije su knjige prodate u više od 2 milijarde primeraka na engleskom jeziku a prevedene su na preko 50 jezika. Za pukovnika Arčibalda Kristija udala se 1914. godine i iz tog braka, koji je trajao do 1928. godine, imala je ćerku Rosalinu. Agata Kristi je tokom svog vrlo produktivnog radnog veka napisala 79 romana i zbirki priča, kao i desetine pozorišnih komada. Mišolovka, prvi put izvedena u Londonu 1952, najduže je neprekidno igran pozorišni komad. Njene detektivske priče britanskog šarma, koje razrešavaju Herkul Poaro ili živahna gospođica Marpl, donele su joj svetsku slavu. U romanu Misteriozna afera u Stajlzu, ekranizovanom 1920, pojavljuje se lucidni Herkul Poaro, koji pomoću svojih „sivih ćelija“ rešava zamršene zločine, i to u više od 33 romana. Gospođica Marpl debitovala je u filmu napravljenom po poslednjem romanu Agate Kristi Uspavano ubistvo, i to 1976, a taj lik ljupkog i mudrog njuškala javlja se u petnaestak njenih romana. Oba lika doživela su nezapamćenu slavu i zahvaljujući ekranizaciji u filmovima i TV serijama, od kojih smo mnoge imali prilike da vidimo i na našim ekranima: Ubistvo u Orijent ekspresu (1974), Smrt na Nilu (1978). Agata Kristi napisala je i četiri autobiografske knjige, a zabeležila je i dogodovštine s arheološkim ekspedicijama na kojima je bila sa svojim drugim mužem. Pod pseudonimom Meri Vestmakot napisala je šest romantičnih romana. Orden Britanskog kraljevstva pripao joj je 1971. godine. Umrla je 12. januara 1976. godine. Jelka Jovanović

1 Igra reči: Tomi kaže „good buy – dobra kupovina“ što se izgovara „gudbaj“ isto kao „goodbye – zbogom“. (Prim. prev.) 2 Ispod šuma. (Prim. prev.) 3 Iznad šuma. (Prim. prev.) 4 Ruža Iznadšumska. (Prim. prev.) 5 Engl.: White elephant – nešto što je skupo a ničemu ne služi. (Prim. prev.) 6 Au pair – devojke iz inostranstva koje uče jezik i izdržavaju se služeći po kućama. (Prim. prev.) 7 Nem.: fräulein (izgovara se: frojlajn); Gvenda očigledno to ne izgovara kako treba. (Prim. prev.) 8 Engl.: True love, prava ljubav. (Prim. prev.) 9 Kokoškica. (Prim. prev.) 10 Engl.: osmeh. (Prim. prev.) 11 Engl.: kokoška. (Prim. prev.) 12 Lohengrin (u nemačkoj legendi) sin Parsivala i vitez Svetog grala. (Prim. prev.)