14. 12. 2012.
Dadaizam
Dadaisti ne žele vođu, ne žele predvodnika koji bi ih doveo do toga da budu isti kao već postojeći sistem. Treba razoriti jedan svet, da bi se na njegovo mesto doveo drugi u kojem ništa ne bi postojalo. Dišan je u svemu tome imao vrhunski učinak. Iznad sistema umetnosti je sistem kapitalizma u svim svojim fazama. Umetnost je mehanizam koji predstavlja podsistem koji uspešno obavlja svoju funkciju. To je vreme Revolucije u Rusiji; moguće je da su konstruktivističke ideje anti-umetnosti mogle da polažu neku nadu u promeni koncepta umetnosti. Tako bi se na terenu našlo društvo bez umetnosti, kao što i pre modernizma, u prošlosti, umetnost nije postojala. Isto tako moguće je da umetnost može da nestane ili da se toliko promeni da bude potpuno neprepoznatljiva. Uz pomoć medija i sve veće digitalizacije umetnik više nije toliko misteriozan. Nekada je bilo dovoljno da umetnik naslika samo portret ili neki pejzaž, a danas se slike proizvode neprestano i uopšte nisu umetničke. Svet je toliko postao pretrpan različitim slikama da je umetnost zatrpana i zanemarena, a ipak nam je i dalje potrebna. Umetnost vlada sopstvenom sudbinom i tako je privilegovana u svom statusu. Dada ništa ne znači. Javlja se težnja da se promeni svet ni sa čim, da se promene poezija i slike ni sa čim i da se rat takođe okonča ni sa čim. To je krajnje radikalni mehanizam i može se reći da proističe iz stanja očaja. Ipak, ovi umetnici imaju neku želju, koliko god deklarativno nastupali uz različite provokacije. Dišan je u odnosu na dadaiste bio neko ko se cinično poigravao, neko ko je vodio i kontrolisao ono čime se bavio i kod njega ne možemo da vidimo tu iskru vere i ambicije. On se neprestano cinično „šegačio“ na terenu umetnosti nastojeći da iz toga profitira i to je i sam rekao. Kod dade je još postojala iskrena pobuna, uprkos svemu i onome „ništa“, dada se ipak nečemu nada. Za sve ovo vreme postojala je neka druga, zvanična umetnost, ali dadaisti ipak jesu u nekim sferama umetnosti, jer da nije tako, mi se danas njima ne bismo ni bavili. Dadaisti su se užasavali svega što se odnosilo na sve oblike nazovi moderne civilizacije, na njenu logiku i jezik i u tome je njihova razlika od futurista koji su njome bili oduševljeni. Njihova pobuna poprimila je oblike u kojima su groteskno i apsurdno odnosili ogromnu prevagu nad estetskim vrednostima. Nasuprot ideologiji progresa koja treba da poboljša i unapredi ovaj svet stoje groteskno i apsurdno. Nihov glavni predmet napada bio je temelj društva, jezik i logika kao njegovo vezivo. Kultura racionalnosti dovodi do velike kataklizme, kao što je to bio Prvi svetski rat, a ne ludost. Umetnost više nije emocija, kao ni sentimentalna tragedija već ishod doživljenog iskustva i radosti življenja. Dadaisti su bezazleni, oni hoće život onakav kakav jeste. Umetnost je izmišljena radi zadovoljavanja ljudskih potreba. Težnja da se istovremeno može biti aktivan i miran, da se može prihvatiti i odbiti i to je kontradiktornost koju su oni zastupali. Nisu voleli intelektualizam, psihoanalizu i filozofske režime. Oni su kao i svi mi. Oni su izazivali, provocirali, iritirali da bi poremetili poredak.
Sve avangarde imaju u vidu nešto što je više i dalje od same umetnosti, osim Maljeviča koji je smatrao da postoji specifična ideologija umetnosti. Dada je nastojala da unušti ne toliko umetnost i književnost koliko ideju koja je stvorena o njima. Ipak, teško da je umetnost neko biće o kome postoje izvesne ideje. Dadaisti su se borili protiv svih vrednosti, pre svega protiv estetskih, potom protiv umetničkih vrednosti, ali su sa druge strane stvorili vrednost anti-umetnosti. Time su, dakle, stvorili umetnost. Dada je bila najveća podvala veka.
„Ne razumete to što mi radimo. Pa lepo, prijatelji dragi, mi razumemo još manje.“ „Onaj koji mi govori iza leđa posmatra moje dupe.“
Merzbild,The Psychiatrist 1919 Merzbild, collage, 1921
Merzbild no.46, 1921
Kurt Šviters je poznati dadaista koji je svoja dela stvarao uz pomoć odbačenih stvari i otpadaka čime su njegove slike dobilale trodimenzionalni karakter. Kurt Šviters Merubau Delo koje je stvorio u svom ateljeu. Kubistički kolaž je važna predistorija za ovakva dela. Ovo može biti i pomalo estetski, a toga npr. nema kod Tatljina. Dišan će tražiti da se odustane od estetike. Šviters je provokativniji. „Meru“ (Merz) je izvedenica – komerc.
Raoul Hausmann Duh našeg vremena, 1919 Hausman je austijski umetnik i jedan od glavnih figura berlinske dade. Njegovo najpoznatije delo je mehanička glava koja je skinuta sa lutke u šnajderskoj radnji. To je apersonalna glava koja na sebi ima različite merne uređaje kao što su lenjir, džepni sat, trake sa pisaće mašine, delove kamere, šrafove i novčanik od krokodila. Ovo je asamblažna struktura koja je zasnovana na spoju različitih fragmenata integrisanih u celinu, ali istovremeno svaki deo ima vlastitu semantiku. Lutka je nešto sa čim se manipuliše. „Ova glava posebno provocira Hegela. Za Hegela sve je um. Među Hegelovim učenicima i kritičarima bio je i Karl Marks. Hausmanova skulptura može se posmatrati kao agresivno marksističko izokretanje Hegela: Ovo je glava čije su misli materijalno određene uz pomoć objakata koji su bukvalno fiksirani za nju. Međutim, postoje dublji ciljevi u zapadnoj kulturi koji ovom modernom delu daju snagu. Hausman izokreće pojam o glavi kao središtu [...] On otkriva glavu kojom vladaju brutalne spoljne sile.“
Man Rej Pegla sa ekserima, 1921
Raoul Hausmann Umetnički kritičar
Jedna od dadaističkih intervencija gde je iskazana suprotnost dve komponente čime se poništava funkcionalni status nečega, u ovom slučaju pegle.
Primeri fotomontaže; isečci koji su na drugačiji način uklopljeni u celinu.
Raoul Hausmann Tatljin kod kuće
U dadaizmu nema slike ni skulpture koja ima klasične elemente. Dadaista ne bi smeo da proizvodi ništa što je ugodno za bilo koju vrstu percepcije.
Hannah Höch Cut with the Kitchen Knife through the Beer-Belly of the Weimar Republic, 1919,
Hannah Höch The Beautiful Girl, 1920
Hans Arp, Kvadrati poređani prema zakonu slučajnosti Umetnik je sekao kvadrate od papira, bacio ih u vis i zalepio ih onako kako su pali. Ovde je bitna sama ideja slučaja i slučajnosti. Život je pun slučajnosti, a slučaj je pun mehanizama kontrole. Postoji mnoštvo nekih zbivanja kojima mi ne upravljamo i to se slučajno odvija. Breton je bio u okviru poslednje faze pariske dade, pre nego što je to prešlo u nadrealizam. Frensis Pikabija Mašine koje se brzo okreću 1917 Iako ovo jesu slike izgledaju kao neki crteži koji su potpuno besmisleni. To je tehnologizovani i mehanizovani svet protiv koga se dada bori.
Dada sajam u Berlinu, 1920 Tu su izloženi krajnje nestandardni radovi: kolaži, asamblaži, plakati.. „Umetnost je mrtva, živela nova Tatljinova mašinska umetnost.“ (To su se malo zbunili jer kod Tatljina nema mašinske umetnosti) 20ih godina Nemci i Rusi dosta sarađuju. Godine 1922. otvorena je prva ruska izložba u Berlinu i Lisicki je bio jedan od umetnika koji se kretao kroz obe sredine. Ovi umetnici su znali za Tatljinovu Treću internacionalu. Otvorene razmene komunikacije između umetnika različitih avangardi su postojale i to se može videti i na osnovu časopisa. Avangardni pokreti su se širili i bili su rasprostranjeni po čitavoj Evropi. (Na sajtu Narodne biblioteke postoji digitalizovan časopis Zenit.)
Marcel Duchamp Najuticajniji umetnik 20. veka, koji je bio i ozbiljan šahista. Igrao je na šahovskoj olimpijadi za francusku reprezentaciju 1930ih godina. Dišanove partije se nalaze u šahovskoj literaturu i šah kao igra bio je metafora za poimanje umetnosti, a potom i za poimanje Dišanovog rada u umetnosti. To je igra mentalnog tipa sa strogim pravilima i vrlo određenim propozicijama, koja sadrži i vizuelnu komponentu (tablu i figure). Za nekog ko ne zna pravila šaha i umetnosti u tome vidi samo besmislicu. Umetnost poseduje niz komponenti koje se moraju poznavati, da bi se moglo komunicirati sa tim fenomenom.
Dišan je, pre nego što je počeo da radi ready made, bio slikar. On će ready made-u prići kao umetnik, prolaziće kroz kubizam, kubističko-futuristički deo.. U okviru Armory show-a bila je izložena i ova Dišanova slika koja je izazvala komentare njujorške publike. Potom je urađena cinična karikatura na račun slike, na kojoj je prikazana publika koja beži. Nakon ovih slika, godine 1913. Dišan počinje da stvara ready made od svakodnevnih industrijski proizvedenih predmeta. To dovodi do velikog zapleta koji se stvara u modernoj umetnosti, koji će kulminirati nakon Drugog svetskog rata.
Prelazak iz device u nevestu, 1912
Nevesta, 1912
Kako se zaista sve odigravalo u umetnosti mi ne znamo, znamo samo ono što nam je ispričano od Vinkelmana pa na dalje. Iako postoje neke činjenice nama je samo izložena interpretacija.
1917. godine Dišan izlazi u javni prostor. Ove stvari nisu bile uticajne u tom trenutku, ready made nije bio uticajan sve do kraja Drugog svetskog rata. 1917. godine Dišan je pokušao da izloži svoj pisoar, ali mu to nije uspelo. Točak bicikle, 1913
Sušilica za boce, 1914 Fontana Rad koji nije sačuvan. Dišan je pokušao da ga izloži u okviru „Društva nezavisnih umetnika u Njujorku“ prilikom čega je svako mogao da izloži svoje delo. U okviru tog društva postojao je odbor čiji je član bio i Dišan. Drugi članovi odbora nisu znali da je ovo njegovo delo i odbili su ga, pa je on postavljen na neko mesto gde ga niko nije ni video. Fotografija ovog pisoara objavljena je u časopisu The blind man gde je Dišan napisao tekst o tome. Tu nije važno to što umetnik nije ovo delo pravio svojim rukama, već je važan izbor koji je on napravio. Drugačijim imenovanjem predmeta on je promenio njegovu funkciju, kao što je promenio i njegov kontekst iako je on identičan onome koji stoji u radnji.
Trenutak u kom predmet koji nije napravljen rukama umetnika postaje umetničko delo zaista je kapitalan.
