Sekretar Krasna Panjkota Glavni redaktor ilustracija Koraljka Kos Redaktor ilustracija Mirjana Petriĉević
Tehniĉka redakcija Branimir Sokol, Mirjana Veza, Dušan Zvab
SURADNICI U II SVESKU
A. Koc. Akil Koci, odgovorni muziĉki urednik Radio-stanice Priština A. Kr. AnĊelko Klobuĉar, docent Muziĉke akademije, Zagreb A. Ku. Antun Kuntarić, savjetnik Zavoda za unapreĊivanje struĉnog obrazovanja SRH, Zagreb A. Ln. Aleksandar Linin, viši struĉni suradnik Instituta za folklor, Skopje A. Pr. Dr Andreja Preger, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd A. Rij. Dr Andrej Rijavec, docent Filozofskog fakulteta, Ljubljana A. To. Andrija Tomašek, direktor Muziĉke škole »Pavao Markovac«, Zagreb A. Tri. Arsen Triva, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd A. Uo. Ana Urukalo, muziĉki urednik Radio-televizije Zagreb A. Vi. Albe Vidaković, prof. Teološkog fakulteta, Zagreb B. Ać. Branka Antić, akademski muziĉar, Zagreb B. Buj. Dr Bojan Bujić, prof. Univerziteta, Reading B. D. Branko Dragutinović, dramaturg opere Narodno g pozorišta, Beograd B. I. Bojana Ivanĉević, prof. Muziĉke škole »Vatroslav Lisinski«, Zagreb B. Lk. Borut Loparnik, urednik Radio-televizije Ljubljana B. Mi. Dr Bogdan Milanković, nauĉni suradnik Muzikološkog instituta SANU, Sarajevo B. Rš. Branko Rakijaš, prof. Fakulteta za fiziĉku kulturu, Zagreb B. Sĉ. Branimir Sakaĉ, kompozitor, Zagreb B. Ša. Dr Boţidar Širola, muzikolog i kompozitor, Zagreb Bi. R. Biserka Rako, redaktor JLZ, Zagreb C. I. Cvjetko Ivanović, glavni urednik Radio-stanice Titograd C. R. Cvjetko Rihtman, akademik, prof. Muziĉke akademije, Sarajevo D. Co. Dr Dragotin Cvetko, akademik, prof. Filozofskog fakulteta, Ljubljana D. Ĉol. Dragutin Ĉolić, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd D. Li. Dragan Lisac, muziĉki publicist, Milano D. Maĉ. Dragutin Maĉuka, kazališni publicist, Zagreb D. Ov. Dragoslav Ortakov, prof. Visoke muziĉke škole, Skopje D. Pl. Dušan Plavša, prof. Muziĉke škole »Isidor Bajić«, Novi Sad D. Ps. Dragomir Papadopolos, prof. gimnazije, Beograd D. Sn. Dušan Skovran, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd Di. S. Dr Dimitrije Stefanović, viši nauĉni suradnik Muzikološkog instituta SANU, Beograd Đ. Jć. Đura Jakšić, direktor Muziĉke škole »Josip Slavenski«, Beograd Đ. Ra. Đoko Radović, muziĉki urednik Radio-stanice Titograd E. A. S. Eva Auer Sedak, muziĉki urednik Radio-televizije Zagreb E. Hk. Emil Hajek, prof. Muziĉke akademije, Beograd E. Zy. Dr Ernst Zavarsky, muzikolog, Bratislava F. L. Franjo Luĉić, prof. Muziĉke akademije, Zagreb G. Jć. Dr Gavro Jakešević, direktor Srednje muziĉke škole u m., Dubrovnik
G. Kr.
Gordana Krajaĉić, prof. Muziĉke škole »Josip Slavenski«, Beograd H. P. Dr Hubert Pettan, prof. Muziĉke škole »Vatroslav Lisinski«, Zagreb H. U. H. Helena Uhlik Horvat, kostimograf, Bol na Braĉu I. Ać. Ivona Ajanović, redaktor JLZ, Zagreb I. Hg. Dr Ivan Henneberg, upravitelj Poslovnice za SR Hrvatsku Zavoda za zaštitu autorskih muziĉkih prava, Zagreb I. Kĉ. Ivan Klemenĉiĉ, šef muziĉke zbirke Narodne univerzitetske knjiţnice, Ljubljana I. Me. Ivo Malec, prof. Konzervatorija, Pariz I. Su. Dr Ivo Supiĉić, prof. Muziĉke akademije, Zagreb J. An. Dr Josip Andrić, kompozitor i muziĉki pisac, Zagreb J. As. Josip Andreis, prof. Muziĉke akademije, Zagreb J. Bez. Dr Jerko Bezić, nauĉni suradnik Instituta za narodnu umjetnost, Zagreb J. Bur. Jovan Bandur, prof. Muziĉke akademije, Beograd J. Dop. Jelena DopuĊa, suradnik Zemaljskog muzeja BiH, Sarajevo J. Gc. Janko Grilc, muziĉki urednik Radio-televizije Ljubljana J. Mvić. Jovan Milošević, prof. Muziĉke škole, Cetinje J. Pj. Joţa Poţgaj, prosvjetni savjetnik, Zagreb J. S. N. Jelka Stamatović Nikolić, prof. Muziĉke akademije, Beograd J. Se. Dr Joţe Sivec, docent Filozofskog fakulteta, Ljubljana Je. To. Jelica Todorĉevska, bibliotekar muziĉke zbirke Narodne i univerzitetske biblioteke »Kliment Ohridski«, Skopje K. Be. Katarina Bedina, bibliotekar Muzikološkog odjela Filozofskog fakulteta, Ljubljana K. Ko. Dr Krešimir Kovaĉević, prof. Muziĉke akademije, Zagreb K. Ks. Dr Koraljka Kos, docent Muziĉke akademije, Zagreb L. Ai. Lorenc Antoni, muziĉki urednik Radio-stanice Priština L. M. š. Lucijan Marija Škerjanc, akademik, prof. Akademije za glasbo, Ljubljana L. Mć. Lazar Marjanović, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd L. Ša. Ladislav Šaban, prof. Muziĉke akademije, Zagreb L. Vr. Lav Vrbanić, prof. Muziĉke akademije, Zagreb L. Z. Ludvig Zepić, šef muziĉke zbirke Narodne i univerzitetske knjiţnjice, Ljubljana M. Ca. Milo Cipra, prof. Muziĉke akademije, Zagreb M. Gĉ. Marijan Gabrijelĉiĉ, sekretar Zveze kulturno-prosvetnih organizacij Slovenije, Ljubljana M. In. Milica Ilijin, nauĉni suradnik Muzikološkog instituta SANU, Beograd M. Kar. Monika Kartin, staţist muzikološkog odjela Filozofskog fakulteta, Ljubljana M. Kri. Miro Kriţić, muziĉki publicist, Zagreb M. Kun. Marija Kuntarić, redaktor JLZ, Zagreb M.. Maz. Mladen Mazur, muziĉki urednik Radio-televizije Zagreb M. Pet. Mirjana Petriĉević, redaktor JLZ, Zagreb M. Poz. Mladen Pozajić, prof. Muziĉke akademije, Sarajevo M. Rš. Mirko Ramovš, asistent Glasbeno-narodopisnog instituta, Ljubljana M. Šku. Mirjana Škunca, direktor Muziĉke škole, Split M. Špe. Manica Špendal, prof. Pedagoške akademije, Maribor M. To. Dr Mihovil Tomandl, publicist, Panĉevo
Miodrag Vasiljević, prof. Muziĉke'akademije, Beograd Milica Zajcev Darić, baletski kritiĉar, Beograd Dr Milan Ţepić, primarius u m., Zagreb Milenko Ţivković, prof. Muziĉke akademije, Beograd Mirka Pavlović, akademski muziĉar, Beograd Natko Devĉić, prof. Muziĉke akademije, Zagreb Nikola Hercigonja, prof. Fakulteta muziĉke umetnosti, Beograd . Ha. N Nada Herceg, nastavnik baleta, Zagreb Nada Kriţić, . N Hg. muziĉki publicist, Zagreb Dr Niko S. Martinović, . N Kri. direktor Centralne biblioteke, Cetinje N . Mić. Nikša Njirić, prof. muzike, Zagreb Dr Oskar Danon, dirigent, Beograd Petar Bingulac, prof. Muziĉke .N Nj. akademije, Beograd Dr Pavle Merku, zamjenik šefa . slovenskog programa Talijanske radio-televizije O D. (RAI), Trst Predrag Milošević, prof. Fakulteta . B. P muziĉke umetnosti Beograd Me. P . Šivic, prof. Akademije za glasbo, Ljubljana .P. Mil. Pavel Redakcija Rafael Ajlec, muziĉki urednik Radio-televizije LjubP Ši. ljana Ratko Đurović, prof. Fakulteta dramskih umetnosti, .R Beograd .R A. Roksanda Pejović, prof. Muziĉke škole »Stanković«, . Beograd R Đ. . R Pej. M V. M . Z. M D . Ţ. .M Ţi. . . M iN Dć. Pa.
.
Ra. Pć.
Radmila Petrović, nauĉni suradnik Muzikološkog ins tuta SANU, Beograd S. Đ. K. Stana Đurić-Klajn, direktor Muzikološkog institt SANU, Beograd S. Gi. Sotir Golabovski, prof. Pedagoške akademije, Skoj S. Pn. Svetolik Pašćan, prof. muzike, Beograd S. Šp. Slobodan Špirić, asistent Muziĉke akademije, Saraje T. Br. Tea Brunšmid, muziĉki suradnik »Zagreb-filma«, Zagr T. Rh. Truda Reich, muziĉki pedagog i pisac, Zagreb T. Si. Todor Skalovski, dirigent Makedonske filharmonj Skopje V. Bon. Vera Bonifaĉić, viši bibliotekar Nacionalne sveuĉiliš biblioteke, Zagreb V. Ĉv. Vlado Ĉuĉkov, urednik Radio-televizije Skopje j V. Fa. Vladimir Fajdetić, muzikolog, Rijeka j V. Man. Višnja Manasteriotti, prof. muzike, Zagreb i V. Mvić. Vlado Milošević, akademik, Banja Luka V. Peć. Vlastimir Periĉić, prof. Fakulteta muziĉke umetnos Beograd V. U. Vilko Ukmar, prof. Akademije za glasbo, Ljublja V. Ţc. Dr Vinko Ţganec, akademik, Zagreb V. Ţm. Dr Viktor Ţmegaĉ, prof. Filozofskog fakulteta, Zagr Va. Ba. Vartkes Baronijan, muziĉki urednik Radio-televiz: Beograd , Vladeta Milanković, akademski muziĉar, Beograd Zlatko Grgošević, kompozitor i muziĉki pedagog, Zagn Dr Zmaga Kumer, nauĉni savjetnik Glasbeno-narod pisnog instituta, Ljubljana Z. Kuĉ. Dr Zija Kuĉukalić, prof. Muziĉke akademije, Sarajc VI. M. Z. Gić. Z. Kr.
KRATICE
AFMF Archiv fur Musikforschung AFM Archiv fur Musikvvissenschaft AM Allgemeine Musikzeitung W AML Acta Musicologica ASSR Autonomna Sovjetska Socijalistiĉka Republika b. c. basso continuo ĉeš. ĉeški DDT Denkmaler deutscher Tonkunst DR Demokratska Republika DTB Denkmaler der Tonkunst in Bavern DTO Denkmaler der Tonkunst in Osterreich engl. engleski franc. francuski glglasni (2-gl., dvoglasni) grĉki Hrvatski glazbeni zavod, grĉ. HGZ Zagreb HNK Hrvatsko narodno kazalište Zagreb hrv. hrvatski IMG Internationale Musikgesellschaft instr. instrumentalni kal. italijanski izd. izdanje, izdao izv. izvedeno jap. japanski JAZU Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti jug. jugoslavenski KMJB Kirchenmusikalisches Jahrbuch knj. knjiga KUD Kulturno-umjetniĉko društvo lat. latinski latv. latvijski M Die Musik madţ. madţarski MF Die Musikforschung
MFM MGG ml.
MOJ MQ
nem. NR
njem. obj. OKUD perz. PGM
PJB polj. posth. prer. pseud. n i r KAM A rcu. rev. A
rfx
XV X1VI "RTM 1
rkp. RKUD RM RMI
rus. S.
s. a. SAD
SAN(U) SAP
Monatshefte fur Musikgeschichte Die Musik in Geschichte und Gegenwart mladi Muziĉka omladina Jugoslavije Musical Quarterly nemaĉki Narodna Republika njemaĉki objavio, objavljeno Omladinsko kulturno-umjetniĉko društvo perzijski Publikationen der Gesellschaft fur Musikforschung Jahrbuch der Musikbibliothek Peters poljski posthumno preradio, preraĊeno pseudonim Rassegna musicale redigirao revidirao, revidirano La Revue Internationale de Musique rukopis Radniĉko kulturno-umjetniĉko društvo La Revue Musicale Rivista musicale italiana ruski Santo (sveti), Santa (sveta) sine anno Sjedinjene Ameriĉke Drţave Srpska akademija nauka i umetnosti Socijalistiĉka autonomna pokrajina
SBIM G SFSR SIM
SIMC simf. si. SMZ
SNG SR
srp. SSR
Sammelbande der len Musikgesellschaft Internation Sovjetska Federalna Socijalist ĉka Republika Societe Internationale de Mi sique Societe Internationale de sique contemporaine Mi simfonijski j slika Schweizerische Muzikzeitung (c 1961 Schweizerische Musikze tung und Schweizer Musikpi dagogische Blatter) Slovensko narodno gledališĉ Ljubljana Socijalistiĉka Republika, na Republika (Njemaĉka) Save: srpski Sovjetska Socijalistiĉka Republ ka
St.
Saint, Sankt stariji, stoljeće STMW Studien zur sv. Musikvvissenschaft svezak, Sv. C. sveti Sveta Cecilija španj. španjolski tal. talijanski
'
St.
V.
vek
VFMW Vierteljahrsschrift fur wissenschaft Musil vok. vokalni ZFM Zeitschrift fur Musik ZFMW Zeitschrift ZIMG Zeitschrift der fiirMusikvvissenscha Musikgesellschaft Internationale ZNŢO Zbornik za narodni ţivot i ĉaje ob
;
ILUSTRACIJE U II SVESKU
P R ILO Z I
GR Ĉ KA M UZ IK A. S li k a n a vazi ........................................... 16 HARFA. Detalj poliptiha L. Dobriĉevića Marinova . . . 72 HRVATSKA MUZIKA. Zidna slika Vincenta iz Kastva . . 176 INSTRUMENTALNA MUZ IKA. Koncert u prirodi . . 216
U BOJ I
KLAVIKORD. Skulptura A. van Wesela ............................. LIKOVNE UM JE TNOSTI I M UZ IKA. Deta lj zidn e s lik e LUTNJA. Djevojka s lutnjom .................................................. NJEMAĈKA MUZIKA. Detalj Isenheimskog oltara . . .
328 456 488 704
PR ILOZ I U B AKR OTIS KU
H R V AT S KA M U Z IK A ...................................................... 168—169 IZVODILAĈ KA PR AKS A ......................................................... 232 K IN E S KA M U Z IK A ................................................................... 233 M AKE D O N S K A M U Z IK A .............................................. 512—513
N I Z O Z E M S K A M U Z I K A .......................................................... 680 N O T AC IJ A ............................................................................... 681 OPERA ...................................................720—721, 728—729, 736 O P E R A U J U G O S L A V IJ I ................................................. 736—737
G. P., skraćenica za -> Generalnu pauzu. GRABBE, Johann, njemaĉki kompozitor (Lemgo, 1585 — Biickeburg, 1655). Kao ĉlan djeĉaĉkog zbora uĉio muziku kod dvorskog orguljaša C. Conradusa u Detmoldu, a izmeĊu 1607 i 1610 u Veneciji kod G. Gabrielija. Orguljaš u Brake-Detmoldu i dirigent na dvoru u Buckeburgu. Komponirao pod Gabrielijevim utjecajem. Poput H. Schiitza, G. je meĊu prvima prenosio nove izraţajne vrijednosti ranobarokne talijanske škole u Njemaĉku. DJELA. INSTRUMENTALNA: Newe kunstliche musikalische Intraden, Pavanen, Galliarden 1617; Intrada, Paduan i Canzon (u Th. Simpsonovu Taffel Consort), 1621. — VOKALNA: II primo libro de Madrigali a 5 v., 1609. — Tri madrigala objavio R. Gerber u Das Chorverk, 35. LIT.: M. Ruhnke, Johann Grabbe, MGG, V, 1956.
GRABEN-HOFFMANN, Gustav Heinrich (pravo ime Hoffmann), njemaĉki kompozitor (Bnin kod Poznaria, 7. III 1820 —■ Potsdam, 20. V 1900). Muziku uĉio u Poznariu, kompoziciju u Berlinu (E. Tschirch, G. Reichardt) i kasnije u Leipzigu (M. Hauptmann), pjevanje u Berlinu (H. Stiirmer). Nastavnik muzike u Poznanu i Dresdenu; 1850 osnovao u Potsdamu AiusikakaĊemie fur Damen. Njegove solo-pjesme, jednostavne i nepretenciozne, bile su veoma popularne (osobito uspjela balada $00 000 Teufel). DJELA: Die Pflege der Singstimme und die Griinde von der Zerstorung und dem friihzeitigen Verlust derselben, 1865; Das Studium des Gesangs nach seinen musikalischen Elementen (3 sv.), 1872; Praktische Methode ah Grundlage fur den Kunstgesang und eine allgemeine musikalische Bildung 1874. — Izdavao zbirke tuĊih pjesama, dvopjeva i omladinskih napjeva. LIT.: H. Becker, Gustav Heinrich Graben-Hoffmann, MGG, V, 1956.
GRABERT, Martin, njemaĉki kompozitor, dirigent i orguljaš (Arnsvvalde, Neumark, 15. V 1868 — Berlin, 23. I 1951). Uĉio u Berlinu na Kullakovu konzervatoriju, na Institutu za crkvenu muziku (H. Bellermann) i na Umjetniĉkoj akademiji (W. Bargiel). Od 1895 do smrti orguljaš i zborovoĊa u raznim berlinskim crkvama. Njegove kompozicije za zbor a cappella oĉituju izvrsno poznavanje zborne tehnike. DJELA. KOMORNA: gudaĉki kvartet u B-dur u; k lavirski k vintet op. 22, 1905; 2 sonate za violonĉelo i klavir op. 79; sonata u g-molu za obou i klavir op. 52, 1921; koncert u d-molu za 2 violine i klavir op. 78; suita za blokrlautu i klavir op. 72. — KLAVIRSKA: Capriccio op. 9, 1896; suita op. 15, 1896; Im IValde op. 41, 1912; 3 Fantasiestiicke op. 50, 1920. — Varijacije i fuga u emolu za orgulje op. 40, 1911; Zum Geddchtnis, fantazija za orgulje u g-molu, op. 47, 1920. — VOKALNA. Kantate: Pharisaer und Zollner op. 24, 1907; 0 Tod, wie bitter bist du op. 25; Hanna und Simeon op. 60, 1927; Der Herr ist mein Licht und mein Heil op. 61, 1928; Wie soli ich Dich empfangen op. 62, 1928; Kleine Reformationskantate op. 67, 1933; Du meine Seele singe; Gudruns Befreiung. Pasijska igra Christus; brojne zborne kompozicije i solo-pjesme. LIT.: H, H. Grossmann, Martin Grabert, ein Meister der Harmonie, Die Tonkunst, 1941. — H. Becker, Martin Grabert, MGG, V, 1956.
GRABNER, Hermann, austrijski kompozitor i muzikolog (Graz, 12. V 1886 — Bolzano, 3. VII 1969). Muziĉki studij zapoĉet u Grazu dovršio na Konzervatoriju u Leipzigu (M. Reger, H. Sitt). Do 1913 Regerov asistent u Meiningenu, zatim predavao teoriju muzike na Konzervatoriju u Strasbourgu i 1919—24 kompoziciju u Heidelbergu i Mannheimu. Odi924 profesor na Konzervatoriju i od 1930 istodobno muziĉki direktor Univerziteta u Leipzigu, 1938—46 na Visokoj muziĉkoj školi i 1950—51 na Konzervatoriju u Berlinu. Jedan od najistaknutijih predstavnika Regerove škole. Osobito su znaĉajna njegova teoretska djela; u poĉetku pristaša Riemannove funkcionalne teorije i formalistiĉke analize, u kasnijim radovima polazio je s principa estetske analize. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za flautu, klarinet, rog, fagot i gudaĉe; koncert za orgulje i gudaĉe; koncert za instrumente s tipkama i gudaĉe; predigra, varijacije i fuga na Bachovu temu; Alpenldndische Suite; Frohliche Musik za mali orkestar; Kleine Abendmusik; Sinfonische Tdnze; Divertimento; Pastorala. Za duhaĉki orkestar: Perkeo-Suite; Burgmusik; Firlefei-Variationen 1 Concerto grosso. — KOMORNA : 3 gudaĉka kvarteta; duhaĉki sekstet; Konzert im alten Stil za 3 violine; 5 kompozicija za violinu i klavir. — ORGULJSKA: sonata; Media vita in morte sumus; fantazija na Pater noster; Partita; 26 korala; Orgelchoralbuch (244 korala). — Opera Die Richterin, 1930. — VOKALNA. Oratoriji: Weihnachtsoratorium i Das Lied vom Walde. Kantate: Frohsinn im Handiverk; Trauerkantate; Hymnus an der Wind; Weg ins Wunder; Was bist du doch, o Seele, so betrubet; Ein fešte Burg; Und als die Zeit erfiillet zuar. Pasija Die Heilandsklage; Reauiem. Segen der Erde za soliste i orkestar; Der 103. Psalm MUZ. E., II, 1
za alt i orkestar; Lichlzvanderer; Gesang zur Sonne za alt i orkestar i dr. — SPISI: Regers Harmonik, 1920; Die Funktionstheorie H. Riemanns, 1923 ; Allgemeine Musiklehre, 1924 (X prošireno izd. red. D. de la Motte, 1970); Lehrbuch der musikalischen Analyse, 1925; Der lineare Satz, 1930 ( I I izd. 1950); Anleitung zur Fugenkomposition, 1934 (VI izd. 1959); Die zvichtigsten Regeln d"s funktionellen Tonsatzes, 1935 ( I I I izd. 1952); Generalbassiibungen, 1936 (III izd. 1951); Handbuch der Harmonie (2 sv.), 1944 (V izd. 1967); Neue Gelib'rbildung, 1950; Musikalische Werkbetrachtung, 1950; Die Kunsl des Orgelbaus, 1958. Brojni ĉlanci i studije u ĉasopisima i revijama. LIT.: H. Biittner, Hermann Grabner, ZFM, 1935. — F. Hb'gner, Hermann Grabner, Die Musikpflege, 1935. — W. Berk-Turek, Hermann Grabner, Die Tonkunst, 1941. — E. Otto, Hermann Grabner. Werk und Mensch, Z FM, 1951. — H. Becker, Hermann Grabner, MGG, V, 1956. — S. Borris, Hermann Grabner zum 70. Geburtstag, Mušica, 1956.
GRACE, Harvev, engleski orguljaš i muziĉki pisac (Romsev, 25. I 1874 — Bromlev, 15. II 1944). Uĉenik M. Richardsona; crkveni orguljaš i suradnik mnogih struĉnih ĉasopisa (The Musical Times; The Listener; The Radio Times). — Komponirao preteţno djela za orgulje koja odaju izvrsno svladavanje kompozitorske tehnike, ali i teţnju za pretjeranom upotrebom raznih efekata. DJELA: French Organ Music. Past und Present, 1919; The Complete Organisl, 1920; The Organ Works of Bach, 1920; Beethoven, 1927; The Organ Works of Rheinberger, 1925; A Handbook for Choralists; A Musician at large, 1928; Music and VVorship (sa H. W. Daviesom), 1935 ( I I izd. 1948); The Organ Works of Ce'sar Franck (posth.), 1948. — Izdanja: A Handbook for Choralists, 1928; The New Musical Educator (4 sv.), 1934; djela za orgulje Rheinbergera (2 sv.), 1932 i 1937 i 30 transkripcija za orgulje kompozicija J. S, Bacha. — Kompozicije za orgulje: Legend, 1913; Rhapsody, Three Psalm Tune Postludes, Ten original compositions (2 sv.), 1922. LIT.: Harvev Grace (1874 —1944), The Musical Times, 1944, 3. — A. E. F. Dickinson, Harvey Grace, MGG, V, 1956.
GRACIS, Ettore, talijanski dirigent (La Spezia, 24. IX 1915 —). Diplomirao violinu na Konzervatoriju u Parmi, a klavir i kompoziciju u Veneciji (1935—37). Usavršavao se 1939— 40 u kompoziciji na teĉaju kod G. F. Malipiera, a 1941—42 u dirigiranju na Accademia Chigiana (A. Guarnieri). God. 1942— 48 dirigent instrumentalnog ansambla Benedetto Marcello u Veneciji, 1948—50 orkestra festivala Maggio Musicale u Firenci, od 1950 orkestra Pomeriggi Musicali u Milanu. Od 1959 stalni dirigent kazališta La Fenice i nastavnik Konzervatorija u Veneciji. Dirigirao praizvedbama brojnih kazališnih djela, osobito 1951—56 u Teatro delle Novita u Bergamu. Od 1946 sudjelovao redovito na Festivalu suvremene muzike u Veneciji. GRADENER, I. Karl (Georg Peter), njemaĉki violonĉelist i kompozitor (Rostock, 14. I 1812 — Hamburg, 10. VI 1883). Violonĉelist u Helsinkiju, 1838—48 muziĉki direktor Univerziteta u Kielu, 1851—61 vodio vlastitu pjevaĉku akademiju u Hamburgu. Od 1862 do 1865 profesor pjevanja i muziĉke teorije na Konzervatoriju u Beĉu i zatim do smrti profesor na Konzervatoriju u Hamburgu; tamo je osnovao Tonkunstlerverein (1867—73 predsjednik). U svojim kompozicijama ĉesto primjenjuje polifoniju i pregnantan ritam. Najbolja su mu kraća klavirska djela; u njima nastavlja tradiciju Schumannovih i Mendelssohnovih klavirskih minijatura. DJ ELA. O RK ES TRALN A: 2 s i mfo nij e ; k o nce rt za k la vir op. 20 ; Romanze za violinu i komorni orkestar op. 53; 2 uvertire. — KOMORNA: gudaĉki trio; 3 gudaĉka kvarteta; oktet; 2 klavirska kvinteta; 2 klavirska trija. Sonate: 3 za violinu i klavir; za violonĉelo i klavir. — KLAVIRSKA: sonata; sonata za 2 klavira; Fliegende Bldtter op. 5, 27 i 31; Fliegende Blattchen op. 24, 33 i 43. — Opere Konig Harald i Der Mullerin Hochzeit. — VOKALNA: oratorij Johannes der Taufer; solo-pjesme. — SPISI: Bach und die Hamburger Bach-Gesellschaft, 1856; Replik auf die Verleidigung der hamburgischen Bach-Gesellschaft, 1856; Beelhoven-Geddchtnisrede, 1870; Gesammelte Aufsdtze iiber Kunst, vorzugsmeise iiber Musik, 1872; System der Harmonielehre, 1877.
2. Hermann (Theodor Otto), dirigent i kompozitor (Kiel, 8. V 1844 — Beĉ, 18. IX 1929). Sin i uĉenik Karla; studirao na Konzervatoriju u Beĉu. Od 1864 violinist Dvorske opere, od 1873 nastavnik klavirske škole braće Horak i 1877—1913 profesor Konzervatorija u Beĉu; od 1899 istodobno lektor za harmoniju i kontrapunkt na Univerzitetu (nasljednik A. Brucknera). God. 1892—96 bio je dirigent Pjevaĉke akademije. U njegovim kompozicijama opaţa se utjecaj J. Brahmsa.
GRADENER — GRADUAL DJELA. ORK ESTRALN A: 2 simfo nije; simfo nijeta op. 14. Ko ncert i: 2 za violinu, op. 22 i 41; 2 za violonĉelo, op. 45 i 47; 2 za klavir; varijacije za orgulje, gudaĉe i trublje. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta op. 33 i 39; gudaĉki kvintet op. 23; gudaĉki oktet op. 12; 2 klavirska kvinteta, op. 6 i 19; klavirski trio op. 1; sonata za violinu i klavir op. 35. •— KLAVIRSKA: Stimmungen; Jmpromptus za klavir 4-ruĉno op. 2 i 3; sonata za 2 klavira. — Opere: Der Richter von Zalamea, 1884 i Die heilige Ţita, 1918. — Der Spielmann, rapsodija za sole, zbor i orkestar; solo-pjesme. LIT.: W. Niemann, Karl Georg Peter Gradener, Die Musik, 1911 — 12. ■— K. Gradener, Meine Jugenderinnerungen, Libau 1920. — K. Stephetisons, Hundert Jahre Philharmonische Gesellschaft in Ha mburg, Ha mburg 1928. — Isti, Gradener, 1. Karl i 2. Hermann, MGG, V, 1956.
GRADENVVITZ, Peter Emanuel, izraelski muzikolog (Berlin, 24. I 1910—). Muzikologiju, sociologiju, knjiţevnost i filozofiju studirao na Univerzitetu u Freiburgu (Breisgau) i Berlinu (kompoziciju kod J. Weismanna i J. Rufera). Promovirao 1934 na Njemaĉkom univerzitetu u Pragu. Boravio u Parizu i Londonu; od 1936 djeluje u Tel-Avivu. Objavio je prve muziĉko-historijske priruĉnike na hebrejskom jeziku i razvio ţivu organizatorsku i publicistiĉku djelatnost. Suosnivaĉ i tajnik izraelske sekcije IGNM (Internationale Gesellschaft ju'r Neue Musik); osnivaĉ i direktor muziĉko-nakladnog zavoda Israeli Music Publications; suradnik brojnih muziĉkih ĉasopisa. Predavanjima i izvedbama na radiju propagira izraelsku muziku u Evropi i Americi. *?j7 \* • "•"• '7j^, ...<«,..«.,.*.« aeyisrael (.muziKa u Izraelu;, 1945 tu izd. 1954); Olam Hasimfonia (Svijet simfonije), 1945 (VII izd. 1953); Hamusica Hakamerit (Komorna muzika), 1948 (II izd. 1953); The Music of Israel. 5000 V'0 rtirc r\T
4tf
1? 1 l"fl stn si
iZt'r-uritt Zr
T f\ A r\
f ci *-\ iin>
*^. i-iia>i/>f]
x fs A r\\ ■
\ ft * • r-i i*
rt■^ *-J
A ft * • fZ
GRADIŠĆANSKOHRVATSKA MUZIKA. S obje strane austrijsko-madţarske granice proteţu se od SFRJ sve do Ĉehoslovaĉke naselja Hrvata koji su se iselili iz Hrvatske u XVI st. za ţestokih navala Turaka na zapadne i jugozapadne krajeve Hrvatske, na zapadnu Madţarsku i-Donju Austriju. Većina ih ţivi od 1918 unutar Austrije u pokrajini Burgenland, kojoj je pjesnik tih Hrvata Mate Meršić-Miloradić (1850—1928) dao hrvatsko ime Gradišće, a manji je dio nastanjen u Madţarskoj, Slovaĉkoj i Moravskoj; u Gradišću ih ima oko 40 000, a izvan Gradišća oko 20 000. Gradišćanski Hrvati saĉuvali su osobine hrvatske narodnosti do danas, osobito ime i jezik, ali i narodne pjesme i obiĉaje. Velik broj starih hrvatskih narodnih pjesama pjeva se u Gradišću još i danas. Nova Gora
Andante
"4" r
SĊa - rom., sda. — rom, o
•
]> r'
sĊa. — rom, sĊa — rom,
p r=
prv- mi-li
ća — će;
P r o
pre- 7ni-Ii
ća — će.
Hrvatski narodni instrumenti nisu se dulje odrţali u Gradišću. U novije doba u gradišćanska sela prodire tambura. Medu najstarijim sastavljaĉima rukopisnih crkvenih pjesmarica Gradišća, tzv. jaĉkar a, istiĉu se Vide Glogovac (1785—1849), uĉitelj i kantor, i njegov suvremenik Đuro Vejković, autor dviju pjesmarica (1807 i 1816) i crkvenih pjesama. F. Kurelac posjetio je Gradišćanske Hrvate u tri navrata (1833, 1846 i 1848); on je 1871 izdao zbornik gradišćanskih pjesama »Jaĉkar« bez melodija. Miho Naković (1826—1900) izdao je »Jaĉkar« 1876. F. Kuhaĉ zapisao je u zbirci Juţnoslavjenskih narodnih popjevaka 58 narodnih melodija Gradišćanskih Hrvata. On je upozorio na gradišćanske napjeve koje su Haydn i Beethoven upotrijebili u svojim djelima (Haydn pjesmu »V jutro rano se ja vstanem« za austrijsku drţavnu himnu). Istaknutiji noviji gradišćanski melografi su Ivan Vuković (1876—1957), koji je izdao 4 zbirke narodnih pjesama, Martin Meršić ml. (1894— ) iz Pajngerta, koji je uz redakciju V. Ţganca 1964 izdao zbirku »Jaĉkar — Hrvatske narodne jaĉke iz Gradišća«, Jakov Dobrović (1911— ) iz Štikaprona, koji je zapisao oko 700 narodnih napjeva i 1950 izdao zbirku »Pjesmarica na-
rodne jaĉke gradišćanskih Hrvatov«, te Feri Suĉić (1918— ), ] je sabrao nekoliko stotina narodnih melodija. Premda se na gradišćanskom tlu rodio F. Liszt, a tamo s gradu Ţeljeznom (Eisenstadt) nalazi i grob J. Havdna, u sj tih dvaju velikih imena svjetske muzike nije se meĊu Grai danskim Hrvatima razvilo jaĉe umjetniĉko muziĉko stvaralašl Prva je istaknutija stvaralaĉka pojava Ivan Vuković (1876—19tvorac himne Gradišćanskih Hrvata »Hrvat mi je otac«; on pisao samo vokalne kompozicije za ĉetvoroglasni zbor. File Sed< (1862—1920) komponirao je crkvene pjesme; Martin Meršić (1894— ) autor je »Borištofske koraĉnice« i nekih vokalnih dji Martin Borenić (1850—1939) skladao je crkvene pjesme i zaje< s Mihovilom Nakovićem izdao je 1901 kantual »Kerštjansko-kat ĉanski cirkveni jaĉkar«; Jakov Dobrović (1911— ) autor je »Vat gasne koraĉnice« i nekih zborskih kompozicija. Feri Suĉić (1918komponira pjesme od kojih su neke stekle popularnost. On izdao dvije zbirke narodnih i svojih izvornih pjesama (druga je tamburašku pratnju, 1963). Štefan Kocsiš (1930— ), direk Niţe muziĉke škole u Donjoj Pulji, orguljaš i dirigent, najmlad gradišćanski kompozitor. Na gradišćansku su tematiku komponirali R.Matz (»Gradišćar gudaĉki kvartet«) i J. Andrić (2 »Gradišćanska plesa«, »Gradišćan elegija«, »Gradišćanska idila« i »Gradišćanska sonatina« za klav1 a neki su jugoslavenski kompozitori harmonizirali i obradi gradišćanske narodne napjeve. Poslije 1918 utemeljena su po mnogim mjestima Gradi pjevaĉka društva — najistaknutija su bila Radost u Pajngert Harmonija u Velikom Borištofu — a 1925 bio je osnovan Sa hrvatskih gradišćanskih pjevaĉkih društava. Sva je ta nastoja uništila nacistiĉka okupacija. Neki su pjevaĉki zborovi pos 1945 obnovljeni, a po cijelom se Gradišću uspješno šire i tambura zborovi. j. An GRADSKI ORKESTAR DUBROVNIK osnovan je 1946 zadaćom da u gradu bogate kulturno-historijske, umjetniĉk posebno muziĉke prošlosti pruţi brojnim gostima iz zemlje i ii zemstva prilike da upoznaju jugoslavensko muziĉko stvaralaš i izvodilaĉki domet. Nastavljajući tradicije ranije Dubrova< filharmonije (1925—41) G. o. razvio se pod vodstvom svojih stal; dirigenata Krešimira Kovaĉevića (1946—50), Klara Mizerita (11 —58) i Antona Nanuta (1958—73) u vrsno profesionalno tij< sposobno za rješavanje specifiĉnih zadataka što mu ih nam grad Dubrovnik kao eminentni svjetski turistiĉki centar. Orkes njeguje preteţno djela majstora XVII i XVIII st. ĉija se muz tako divno uklapa u dubrovaĉki ambijent, a osobito u Atrij Knez« dvora. U tom atraktivnom prostoru ansambl u toku turistic sezone odrţi oko 60 simfonijskih koncerata na kojima nastup najviše jugoslavenski muziĉki umjetnici. S orkestrom su suradh i mnogi strani gosti, medu kojima su dirigenti Z. Mehta, K. K< drašin, E. Marzendorfer, instrumentalisti H. Szervng, M. F stropoviĉ, N. Magaloff, S. Richter, R. Ricci, W. Wilkomirs P. Fournier, E. Papastavro, F. Zadra, A. Kocsis, Z. Ruţiĉkova, Gulli i dr. Od 1972 direktor orkestra je Nikola Debelić. K. KO GRADSTEIN, Alfred, poljski kompozitor (Czestocho\va, X 1904 — Varšava, 29. IX 1954). Klavir i kompoziciju studirao Konzervatoriju u Varšavi (R. Statkovvski) i na Muziĉkoj akaden u Beĉu (J. Marx). God. 1928—40 djelovao u Parizu kao kc certant i kompozitor, 1940—45 boravio u juţnoj Francusk a 1947 vratio se u domovinu i vršio razne organizatorske duţne vsr. ' r (1948—50 tajnik Saveza kompozitora Poljske). Ranija Gradst nova djela pod utjecajem su K. Szymano\vskog i A. Skrjabii U kompozicijama koje su nastale u Francuskoj pribliţuje se gd kad i neoklasicizmu, dok u radovima nakon 1947 pojednostavnji muziĉki izraz i drţi se strogo okvira tonalnosti. DJELA: koncert za klavir i orkestar, 1932. — KOMORNA : gudaĉki kvar' 1929; fantazija za violonĉelo i klavir, 1928. Za violinu i klavir: sonatina, 19 Tryptyk, 1940; Melodia i taniec, 1953. — KLAVIRSKA: Sonate classiq Hommage a Chopin (12 etida), 1944; 2 Humoreske; Scherzo; mazurke i dr. Balet Zaloty i tance, 1936. — VOKALNA. Kantate: Slowo o Stalinie, 195 Biale gol?bie, 1954; zborovi; solo-pjesme; preko 60 masovnih pjesama (pos 1947). LIT.: A. Salazar, Alfred Gradstein, El sel, Madrid 1931. — R. Charpent Hessein et Gradstein, L'Art, 1946. — A. Kawczyn'ska, O popularnošci pie A. Gradsteina, Muzvka, 1954. — Z. Mycielski, Alfred Gradstein. Wspomnie pošmiertne, Przeglfid Kulturalnv, 1954. — Z. Lissa, Alfred Gradstein, MO V, 1956.
GRADUAL (lat. graduale od gradus stepenica; engl. gradu franc. graduel, njem. Graduale, tal. graduale). 1. U zapadi liturgiji drugi odlomak proprija mise. Prvotni mu je bio na; responsorium graduale, što znaĉi da se izvodio na responzorija naĉin, tj. naizmjence solist i sehola cantorum, a pri tom je sol stajao na stepenicama ambona u svetištu. Tekst graduala uzet preteţno iz psalama, koji su se po uzoru na sinagogu pjevali izme> liturgijskih ĉitanja. Isprva je solist pjevao sve stihove, a narod
GRADUAL — GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA odgovarao pjevajući iza svakog stiha isti responsum. Kad su napjevi u VI st. postali raznolikiji i kićeniji s bogato razvijenim melizmima, tekstovi se skraćuju, pa solist pjeva samo po jedan stih psalma, a responsum umjesto naroda izvodi pjevaĉki zbor. — Današnji koralni repertoar, u vatikanskom izdanju, sadrţava oko 170 tekstova graduala. Svi ti tekstovi nemaju svoje vlastite napjeve, nego su pojedinim, osobito starijim, melodijama prilagoĊeni tekstovi odreĊeni za kasnije uvedene blagdane. Pri tom je melodija znala ponekad biti proširena ili promijenjena. — G. se danas izvodi tako da solist zapoĉinje pjevati i prvi dio (antifonu) i drugi dio (verzikul), a pjevaĉki zbor nastavlja do kraja. Radi preteţno solistiĉkog karaktera graduali su u gregorijanskom koralu van redno bogato razvijeni napjevi ukrašeni mnogim i raznolikim melizmima. 2. Zbog svoje duţine koralni graduali su bili samo rijetko tropirani. Od XII st. javljaju se i višeglasno komponirani graduali u svim vrstama rane crkvene polifonije. Istiĉu se osobito Perotinove ĉetveroglasne obradbe. Renesansni majstori polifonije komponi rali su graduale gotovo iskljuĉivo za zborno pjevanje i time im oduzeli njihov izvorni responsorijalni karakter. 3. Liturgijska zbirka gregorijanskih napjeva, koji se pjevaju za vrijeme sveĉane mise (introiti, graduali, aleluje, tractusi, sekvence, ofertoriji, komuniji i ĉitav Kvriale). LIT.: P. Wagner, Einfiihrung in die gregorianischen Melodien, I, Ursprung und Entwicklung der liturgischen Gesangsformen bis zum Ausgang des Mit telalters, Leipzig 1895 ( I I I izd. 1911) i III, Gregorianische Formenlehre. Eine choralische Stilkunde, Leipzig 1921. — D. Johner, Neue Schule des gregorianischen Choralgesanges, Regensburg 1906 (VII izd. pod naslovom Grosse Choralschule, 1937). — A. Gastoue, Les Origines du Chant Romain. L' Antiphonaire Gregorien, Pariš 1907. — Isti, Le Graduel et 1' Antiphonaire romains, Histoire et description, Lyon 1913. — J.-R. Hesbert, Antiphonale Missarum Sextuplex, Bruxelles 1935. — B. Stablein, Graduale (Gesang), MGG, V, 1956. — M. Melnicki i B. Stablein, Graduale (Buch), ibid. — H. Hucke, Die gregorianische Gradualweise des 2. Tone und ihre ambrosianischen Parallelen, AFMW, 1956. A. Vi.
GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA razvijeno je, kao privredna djelatnost, samo u onim kulturnim sredinama gdje se postavljaju visoki zahtjevi na kvalitetu i gdje instrumenti kao predmeti odreĊene vrijednosti, sluţe za reprezentaciju, za skupljanje i prodaju. Uz suradnju obrtnika i muziĉara gradnja instrumenata razvila se, osobito u zapadnjaĉkim zemljama, u višestruko specijalizirani obrt i u industriju i trgovinu. Glavne grane su: graĊenje —> orgulja odn. orguljarstvo, graĊenje -> klavira, izradba -> gudaĉkih instrumenata, a od XVI st. naovamo graĊenje limenih duhaĉa i zatim drvenih -> duhaĉkih instrumenata; u novije doba razvila se i industrija harmonika i elektroakustiĉkih instrumenata. Vještina izraĊivanja instrumenata izuĉavala se, sve do najnovijih vremena, većinom kao obrt obiteljskog nasljeĊa i predaje. O graĊenju instrumenata u antiĉko doba podaci su vrlo oskudni. Grĉki pisac Atenej iz Naukratisa (oko 200) spominje u djelu AeiTCVoaocpiaTaT (Gozba sofista u 15 knj.) Anaksilesa koji je znao naĉiniti harfu, liru, barbitos i druge instrumente; isti autor govori i o Ktesibiju iz Aleksandrije (<- III st.) koji je, prema predaji, izumio hvdraulis (vodene orgulje). Ktesibija navodi i Heron iz Aleksandrije (I ili II st.), znameniti matematiĉar koji je, prema nekim kasnijim piscima, i sam radio na usavršavanju hvdraulisa. U srednjem vijeku sviraĉi su ĉesto sami gradili instrumente za vlastite i tuĊe potrebe. Tako Dante spominje lautistu Belacauu ĉije su lutnje i cistre bile na glasu zbog drvorezbarskih ukrasa. Lodewyk van Vaelbeke iz Bruxellesa, 1294—1312 roi de menestrels, poznat je'i kao graditelj viella, lyra, rebeka i si. Još se u XVI st. javljaju istaknuti sviraĉi lutnje koji se bave i izradbom instrumenata, kao npr. ĉlanovi obitelji Gerle i Neusiedler. Prvo svjedoĉanstvo o gradnji instrumenata kao posebnom obrtu je porezna lista iz 1292 u Parizu na kojoj se navode »feseurs de vielles«. U to doba graditelji instrumenata nisu imali vlastitih cehova, bratovština, nego su se prikljuĉivali drugim cehovima. Tako je u Strasbourgu 1482 postojalo udruţenje graditelja mu ziĉkih instrumenata i stolara, a u Liegeu 1568 zajednica »tesara violina, epinettea i orgulja«. God. 1599 utemeljen je u Parizu poseban ceh graditelja instrumenata (faiseurs d'instruments) ĉiji su statuti sluţbeno potvrĊeni tek za Luja XIV, 1680. U Fiissenu je poloţaj graditelja gudaĉkih instrumenata i lutnja reguliran 1600, u Markneukirchenu su statuti potvrĊeni 1677, a u Mittenvvaldu 1684. Ondje su graditelji instrumenata svrstani u obrtniĉki staleţ. MeĊutim, u Klingenthalu je 1716 graditeljima gudaĉkih instrumenata i lutnja priznat status umjetnika, pa su bili osloboĊeni vojnih obaveza. Na temelju obiteljskog nasljeĊa s vremenom su se pojedini gradovi i krajevi razvili u znaĉajna središta za gradnju pojedinih vrsta instrumenata. Orguljarstvo je u srednjem vijeku uzelo maha osobito u Engleskoj i Francuskoj, u Nizozemskim pokrajinama i
zatim u sjevernoj Njemaĉkoj. U doba renesanse glavno je ţarište gradnje orgulja Nizozemska, posebice s tzv. brabantskom školom {Daniel van der Distelen, H. Niehoff, obitelji Lampeler, Hocque i dr.), koja je znatno utjecala na orguljarstvo u sjevernoj Njemaĉkoj (obitelji Scherer i Fritsche) i juţnim nizozemskim provincijama ĉiji su majstori (obitelji Langhedul i Brebos) utjecali na graditelje ii Francuskoj i Španjolskoj. Od XV st. dolaze na glas i majstori toskanske (Lorenzo di Giacomo da Prato) i venecijanske škole (V. Colombi), zatim iz Lombardije (obitelj Antegnati) i Španjolske (G. Hernandez, J. Gaytan). Francuska škola doţiv-ljuje procvat izmeĊu 1650 i 1770 (obitelji Thierry, Cliauot, Jean de Joyeuse, P. Marchand i dr.). Istodobno vaţna su središta za barokne orgulje sjeverna (A. Schnitger) i srednja Njemaĉka (E. Compenius, G. Silbermann, Z. Hildebrandt i dr.) te juţna Njemaĉka i Austrija (obitelji Freundt i Egedacher, K. J. Riepp, J. Gabler). U Engleskoj je orguljarstvo doţivjelo novi uspon poslije Restauracije, 1660 (R. Harris, B. Smith), a u Španjolskoj se gradnja baroknog tipa orgulja (J. Verdalonga) njeguje sve do potkraj XIX st. Na prijelazu u XIX st. G. J. Vogler uvodi u orguljsku konstrukciju inovacije (simplifikacijski sistem) koje su nagovijestile novi tip romantiĉkih orgulja. Na njega se nadovezuje E. F. Walcker, utemeljitelj glasovite radionice u Ludwigsburgu; kod Walckera su izuĉili K. G. Weigle, graditelj prvih iskljuĉivo elektriĉnih orgulja u Evropi (1870), F. Steinmeyer i niz drugih. Veliki su majstori njemaĉkog orguljarstva XIX st. još i F. Ladegast, W. Sauer, te ĉlanovi obitelji Buchholz i Schulze. Francusku reprezentira u XIX st. A. Cavaille-Coll koji je izgradio tip franc. »simfonijskih« orgulja, povezujući romantiĉarske intencije s nasljeĊem. Sliĉno grade u Francuskoj i Merklin i Gonzdles, a u Engleskoj A. Harrison, najznaĉajniji majstor i danas postojeće tvrtke u Durhamu Harrison & Harrison. Na izgraĊivanju elektro-pneumatske trakture rade u to doba Francuz A. Peschard te Englezi Ch. S. Barker i R. Hope-Jones. U graĊenju gudaĉkih instrumenata klasiĉno je razdoblje od kraja XVI st. do sredine XVIII st.,a vodeća je zemlja Italija sa školama u Bresciji (Gasparo da Salo, P. Maggini), Cremoni (Amati, Guarneri, Stradivari, Bergonzi), Milanu i Napulju (Grancino, Gagliano), Veneciji (Montagnana), te Rimu, Firenci i Bologni. U to doba visok domet dostiţu i graditelji škola u Tirolu (J. Stainer) i Mittemvaldu (obitelj Klotz). Klasiĉni talijanski modeli bili su uzorom francuskim graditeljima ĉija su glavna središta Mirecourt (obitelj Lupot) i Pariz (J. B. Vuillaume), a tirolska je škola ostavila trag u Saskoj (Klingenthal). Engleski majstori isprva više slijede tirolski stil (P. Wamsley), no kasnije prihvaćaju talijanske modele (B. Banks). Sredinom XVIII st. javlja se već dekadansa u graĊenju gudaĉkih instrumenata, uvoĊenjem serijske izradbe i mehanizacije rada. Prvu tvornicu violina osnovao je Didier Nicolas 1790 u Mirecourtu, a zatim su slijedili pogoni u Klingenthalu, Mittenvvaldu i drugdje. U tim su središtima doskora otvorene i struĉne škole za izobrazbu graditelja gudaĉkih instrumenata; 1937 utemeljena je u Cremoni »ogledna škola« graĊenja violine. Graditelji instrumenata s tipkama, ponajprije ĉembala i klavikorda, spominju se od drugog desetljeća XV st. u Veneciji, Firenci, Milanu, Rimu i Antwerpenu, a nešto kasnije u Miinchenu i Parizu. Od kraja XVI st. do druge polovice XVIII st. vaţno je središte Antvverpen (obitelji Ruckers i Couchet) gdje su se graditelji prikljuĉili slikarskoj gildi sv. Luke, isprva zato što su svoje instrumente oslikavali, a od 1558 u pravom svojstvu graditelja glazbala. Klavirske instrumente su sve do XIX st. izraĊivali i orguljari. Do novog zamaha dolazi izumom modernog klavira u XVIII st. (B. Cristofori, Firenca, oko 1709), što je ubrzalo otvaranje ĉitavog niza radionica i tvornica širom svijeta. Najvaţnija središta razvila su se u Saskoj i Alsaceu djelatnošću obitelji Silbermann. Otuda su, potkraj XVIII st., proizašle: juţno-njemaĉka, odnosno austrijska škola u Beĉu (Stein, Streicher, Graf, Walter, Bosendorfer) i engleska škola (Tschudi, Kirkman, Zumpe, Longman & Broderip, Broadzvood). U Francuskoj su najvaţnije tvrtke: Erard, Pleyel, Gaveau i Herz, sve u Parizu. Od sredine XIX st. veće razmjere poprima proizvodnja klavira i u SAD gdje se nekoliko radionica razvilo u tvornice kvalitetnih klavira: Chickering u Bostonu, Knabe u Baltimoreu i Steinway u New Yorku. U to doba nastale su i u Njemaĉkoj nove tvrtke: Ibach (Barmen), Bliithner (Leipzig), Bechstein (Berlin) i dr. Znaĉajne su se tvornice klavira razvile i u Rusiji (Schroder, 1818 u Petrogradu), zatim u Nizozemskoj (Rippen), a u novije doba i u Japanu ( Yamaho). GraĊenje duhaĉkih instrumenata prvobitno je bilo u rukama majstora drugih zanata: obraĊivaĉi metala ili zlatari izraĊivali su limene duhaĉke instrumente, a tokari i tesari drvene. MeĊutim, gradnju duhaĉkih instrumenata usavršili su u novije vrijeme
GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA većinom muziĉari — instrumentalisti. Tako su flautu usavršavali ĉlanovi razgranate francuske obitelji Hotteterre (XVII—XVIII st.), zatim njemaĉki flautisti J. J. Ouantz, J. G. Tromlitz, i, nadasve, Th. Bb'hm, izumitelj modernog mehanizma s poklopcima (1832). Za razvoj oboe takoĊer je zasluţna obitelj Hotteterre (Jean H. i M. Philidor smatraju se izumiteljima), zatim njemaĉki oboist J. Sellner zajedno s beĉkim majstorom S. Kockom (tokar i graditelj) i Francuzi Th. Lot, C. Delusse, G. Triebert. Fagot su dotjerali najviše K. Almenrader i J. A. Heckel, utemeljitelji tvornice duhaĉkih instrumenata u Biebrichu na Rajni (1831). Moderni klarinet izgraĊuje oko 1700 niirnberški majstor J. Ch. Denner, zatim ga usavršuje ruski klarinetist /. Miiller te francuski H. Klose, koji je u suradnji s graditeljem A. Buffetom prilagodio tom instrumentu Bohmov sistem poklopaca. Gradnju limenih duhaĉkih instrumenata bitno su usavršili H. Sto'lzel i F. Bliihmel, pronalaskom mehanizma s ventilima (1818 u Berlinu); ventile su dalje dotjerivali J. G. Moritz i W. Wieprecht (tzv. berlinske pumpe), te E. F. Perinet (Perinet-ventil), L. Uhlmann (tzv. Beĉki ventil) i J. Riedl (Zylinder-Ventil). Glavna se središta za gradnju duhaĉkih instrumenata nalaze u Francuskoj (Pariz, Lyon), Njemaĉkoj (Berlin, Nurnberg, Leip-zig, Dresden), Engleskoj, Austriji (Beĉ) i Ĉehoslo-vaĉkoj (Kraslice, prije Graslitz), a u novije doba kvalitetni drveni instrumenti grade se i u skandinavskim zemljama.
malo podataka o graditeljima muziĉkih instrumenata. Grad« muziĉkih instrumenata ima kod svih naših naroda dugu tradic a neguje se i danas posvuda u narodu; gusle, razne vrste drve svirala, gajde, tambure i razliĉite udaraljke upotrebljavaju se nas od davnine. U izradbi tih instrumenata pokazali su 1 neznani majstori više puta zadivljujuću veštinu. Bosna i Hercegovina. God. 1891 pronašao je Aleksan Hajdecki u Mostaru jednu liru da braccio sa signaturom »Gas Duiffopruggar 1511«; na osnovu njenog oblika Hajdecki je delu Die italienische Lira da braccio (Mostar, 1892), dokazi da se violina i njena porodica razvila direktno iz ovog inst menta, a ne iz viole da gamba. O majstorima graditeljima muziĉkih instrumenata sa ter rija BiH nema nikakvih podataka sve do pojave —> Bogdana 1 lankovića (1885—196c Sarajevu. Taj istakr muziĉki pisac gradio violine prema vlast akustiĉkoj teoriji. I amater izraĊivao je ; Ċaĉke instrumente u rajevu i Jozo Suna Violinist Karlo Male (1900—) radio je do i< u Sarajevu i Mostaru u Beogradu je na Pr izloţbi gudaĉkih inst menata, 1952, dobio svoju violinu diplo: prvog reda. Majstor s\ skoga glasa Nikola I sić (Zvornik, 1890 uĉio je kod Adama D cingera u Novom Sa< zatim neko vreme ra> u Beogradu kod Dra] slava Dimitrijevića, a ] sle završene Drţa\ škole za LIT.: A. Schlick, Spiegel der Orgelmacher und Organisten, GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA. Radionica instrumenata. gradnju gud Spever 1511 Gravira iz Diderotove Enciklopedije, 1767 kih instrumenata u (faksimile i novo izd. priredio P. Markneukirchenu, radi u Pragu u radior ĉuvenog graditelja Smets, Mainz 1959). — F. Bedos de Celles, L'Art du facteur d'orgue (3 sv.), Pariš 1766—68 (faksimile obj. Ch. Mahrenholz, Karla Dvofaka. Za Prvog svetskog rata p begao je u Rusiju i Kassel 1936). — J. G. Topfer, Lehrbuch der Orgelbaukunst (4 sv. i 1 atlas), radio u Saratovu, pa u Mandţuriji, Kir Japanu, a 1922 Weimar 1855 (III prer. izdanje obj. P. Smets, Mainz 1934 —39). — Th. Berthold nastanio se u SAD (Baltimore), gde je stel veliku reputaciju. i M. Fiirstenau, Die Fabrikation musikalischer Instrumente ... im koniglich sachsischen Vogtlande, Leipzig 1876. :— Zeitschrift fiir Instrumentenbau, Leipzig Vasić je izradio, po narudţbi, violine za M. '. mana, F. 1880—1943 (nastavljen kao Instrumentenbau-Zeitschrift, Konstanz 1946—56, Kreislera, J. Heifetza i mnoge druge umetnike. Siegburg, od 1957 i dalje. — P. Kiippers, Ein Beitrag zur Geschichte der Musik-Instrumentenmacher-Gewerbes mit besonderer Riicksicht auf Leipzig (di Crna Gora. Školovanih, profesionalnih graditelja muziĉ] sertacija), Leipzig 1886. — H. Nirrnheim, V. Heckscher, P. de Wit, Zur Geschichte instrumenata u Crnoj Gori nema iako je ta zemlja ĉuvena der Instrumentenbau, Mitteilungen des Verein fiir hamburgische Geschichte, vanredno lepoj izradbi gusala. s. Pn 1898—1900. — A. Schioeitzer, Deutsche und franzosische Orgelbaukunst und Orgelkunst, Leipzig 1906 ( I I izd. 1927). — W. Kurth, Die hausindustrielle Fabrikation kleinerer musikalischer Instrumente im Vogtland und in Ober Hrvatska. Prva do danas poznata svjedoĉanstva o insti bavern (disertacija), Leipzig 1910. — A. Dolge, Pianos and Their Makers, mentima sagraĊenim na teritoriju Hrvatske odnose se na orgul Covina (California), 1911—13. — H. Poidras, Dictionnaire des luthiers anciens u Zagrebu se već 1359 spominje Nikola, orguljaš crkve sv. Mai et modernes, Rouen 1924 ( I I izd. 1930). — F. Jahn, Die Nurnberger Trompetenund Posaunenmacher im 16. Jahrhundert, AFMW, 1925. — R. Lunelli, Scritti na Gradecu (Griĉ); u Dubrovniku se 1384 i 1388 navode pod di storia organaria, Trento 1925. — E. Jahn, Die Lage der vogtlandischen 0 orguljama Stolne crkve (zapravo portativi) i 1398 o grad Musikindustrie..., Frankfurt a. M. 1927. — R. Bethmann, Die Versorgung der orgulja u crkvi sv. Vlaha, a u Zadru je 1392 crkva sv. Stoš Welt mit Musikinstrumenten (disertacija), Berlin 1929. — E. Rupp, Die Entwicklungsgeschichte der Orgelbaukunst, Einsiedeln 1929. — Ch. Mahrenholz, Die imala orgulje. Portative su gradili u Dubrovniku Ivan Ane Orgelregister, ihre Geschichte und ihr Bau, Kassel 1930 (II izd. 1944). — F. luţanin iz Sevilje (Johannes Andalus de Sibillia) i magister Mar Hamtna, Meisterwerke italienischer Geigenbaukunst, Stuttgart 1932. —■ R. Zadranin koji je bio zapravo izraĊivaĉ balista i ţivio je neko v Vannes, Dictionnaire universel des luthiers (2 sv.), Pariš 1932 ( I I izd., Bruxelles I95i). — P- Smets, Neuzeitlicher Orgelbau, Mainz 1932 (VIII izd. 1949). — jeme u Dubrovniku, zatim ponovo u Zadru. U Splitu gradi j Isti, Die Orgelregister, Mainz 1933 (VIII izd. 1957). — W. Theobald, Technik Ventura 1412 orgulje Stolne crkve, u Zadru je majstor Mai der Kunsthandwerks im 10. Jahrhundert, Berlin 1933. — H. Klotz, Uber die degli Organi iz Venecije 1443 sklopio ugovor o gradnji orgu Orgelkunst der Gotik, der Renaissance und des Barock, Kassel 1934. — E. Closson, La Facture des instruments de musique en Belgique, Bruxelles 1935. — u samostanskoj crkvi Sv. Frane, u Trogiru fra Urban iz Venec H. Klotz, Das Buch von der Orgel, Kassel 1938 (VI izd. 1960). — A. Malecek, postavlja 1484 u katedrali nove orgulje kojima je vratnice oslik Beitrag zur Geschichte der Wiener Lautenmacher im Mittelalter, Jahrbuch Gentile Bellini, 1489, a u Kotoru je 1488 franjevac Frano des Vereins fiir Geschichte der Stadt Wien, 1946—47. — P. Loubet de Sceaury, Musiciens et facteurs d'instruments sous l'Ancien Regime, Pariš 1949. — H. Gabrielli sklopio ugovor s Kaptolom katedrale sv. Tripuna Hickmann, Fabrikationsmarken an Altagyptischen Blasinstrumenten, MF, kojemu se obavezao da će sagraditi orgulje »alla moderna«. Disr. 1950. — R. Quoika, Die altosterreichischen Orgel der spaten Gotik, der Re zicija tih kotorskih katedralnih orgulja sa 6 registara ukazi naissance und des Barock, Kassel 1953. — F. Lesure, La Facture instrumentale e a Pariš au XVI siecle, The Galpin Societv Journal 1954. — W. Worthmuller, na novi, talijanski stil graĊenja. Od toga doba orguljarstvo Die NiirnbergerTrompeten und Posaunenmacher des 17. und 18. Jahrhunderts, Hrvatskoj slijedi dva razliĉita smjera: na priobalnom podruĉ Mitteilung des Vereins fiir Geschichte der Stadt Nurnberg 1954. — F. J. Hirt, 1 otocima talijanski, a u kontinentalnim krajevima juţnonjemai Meisterwerke des Klavierbaues, Olten 1955. — H. H. Drager, Die historische Entwicklung des Instrumenten-Baues, obj. F. Winckel u Klangstruktur der smjer. Musik, Berlin 1955. — A. Bouman i A. P. Oosterhof, Orgelbouwkunde, Leiden 1956. — D. H. Boalch, Makers of the Harpsichord and Clavichord 1440th to Utjecaji talijanske škole prevladavaju na primorskom po 1840, London 1956. — P. J. Hardouin, Harpsichord Making in Pariš, i8 ruĉju Hrvatske sve do XX st., zatim posve išĉezavaju. Od d Centurv, The Galpin Societv Journal, 1957 —60. — H. Grabner, Die Kunst maćih orguljara spominju se: u Dubrovniku Sebastian Armelic des Orgelbaues, Berlin i Wunsiedel 1958. — W. Henley, Universal Dictionarv of Violin and Bow Makers (5 sv.), Brighton 1959—60'. — G. Langzvill, An Index (1554), franjevac Benedikt Baba-Babić (umro 1592), svećer of Musical Wind-Instrument Makers, Edinburgh 1960 (II izd. 1962). — H. Vicko Klišević (1775), te franjevci Bernardin Dubrovĉanin (181 Haupt, Viennese Instrument-Makers from 1791 to 1815, Kongress -Bericht, i Gaetano Letić (umro 1916); u Splitu Juraj Celidonio (1518 Budapest 1961. — J. Perrot, L'Orgue de ses origines hellenistique a la fin du e XIII siecle, Pariš, 1965. — P. VVilliams, The European Organ 1450—1850, 20), u Zadru Šimun Lupino (1600—07) i Nikola Lupini (1639 London 1966. I. Ać. 43), na Rijeci Franjo Gulić (prva polovina XIX st.) i njegov m JUGOSLAVIJA. U arhivskim dokumentima nekadašnjih ljednik Jakov Potoĉnjak (1866—85), te amater sa Cresa Iv, zanatskih udruţenja u gradovima s teritorija Jugoslavije ima vrlo Cella (1883). Najznaĉajnija je liĉnost medu hrvatskim orguljarin Petar -> Nakić (1694 — poslije 1769), utemeljitelj glasovi
GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA novomletaĉko-dalmatinske graditeljske škole koja je imala sljedbenike sve do konca XIX st. Nakić je otvorio radionicu u Veneciji i sagradio oko 350 orgulja širom golemog podruĉja sjeverne Italije i naše obale od Istre do Kotora (najpoznatije mu je do danas saĉuvano djelo u Hrvatskoj, orgulje crkve sv. Frane u Šibeniku iz 1762). Naslijedili su ga njegovi uĉenici Francesco Dazzi (1753—76) i Gaetano Callido (1727—1813) koji su takoĊer gradili po Dalmaciji, zatim su radionicu preuzeli Callidovi sinovi Antonio i Agostino, pa ĉlanovi obitelji Bazzani koji su je vodili do konca XIX st. i potpisivali se na instrumentima saĉuvanim na Rijeci i u Zadru »Bazzani successori Nachini e Callido«. Medu Nakićeve uĉenike ubrajaju se i franjevci Ivan Kaĉić, Luka Terzić i Mihovil Kargotić, no djela im nisu pronaĊena. Najoriginalniji Nakićev uĉenik, Slovenac Franc Ksaver Krizmati radio je po Sloveniji i Austriji. Od mnogobrojnih stranih majstora koji su gradili po primorskom podruĉju Hrvatske izdvajaju se: Martinus Datis Piccardus iz Venecije (1563), Maksimilian (Maximian'i, 1559); Gapio Fonda (Papafonda}, 1656), fra Stjepan Kilareviĉ iz Krakova (do danas saĉuvane orgulje na Visu iz 1670), Bartol de Plamis (1663), Moyses de Moysen (1714—28), Amigazzi (1733)5 G. Fedrigotti iz Venecije (1710), te Nicolo (1762), Domenico (1777—85) i Gaetano Moscatelli (1787—1820) iz Venecije; Gaetano se posve udomaćio, boraveći u Dalmaciji, 1809—15 u Zagrebu, zatim ponovno u Dalmaciji (umro 1822 u Milni) pa se moţe uvrstiti u domaće orguljare. Od novijih treba spomenuti još braću Lingiardi iz Pavije (1856) i G. Tamburinija iz Creme (1857—1942). U XX st. talijanski utjecaj posve su potisnuli hrvatski i slovenski orguljari i instrumenti austrijskih, ĉeških i njemaĉkih tvornica. U kontinentalnom dijelu Hrvatske nema sve do XVIII st. stalnih orguljarskih radionica (u podunavskim zemljama nije ih bilo do XVII st.). Podaci o graditeljima orgulja odnose se ili na putujuće, većinom strane majstore, ili na orguljaše pojedinih znaĉajnijih gradskih ili samostanskih crkava koji su umjeli popravljati, pa i graditi orgulje. Ipak se teško moţe dobiti cjelovitija slika o prilikama u Hrvatskoj, jer su se saĉuvali samo izvori koji se nalaze uglavnom u arhivima Zagreba i djelomice Varaţdina, dok su arhivi s podruĉja Slavonije nestali za turske vladavine. Uz orgulje crkve sv. Marka na Gradecu, dobiva zagrebaĉka katedrala orgulje po prilici u sedmom ili u osmom deceniju XV st., a Varaţdin ih je imao 1459. I templarski samostan u Glogovnici ima orgulje u XV st., a Kaptol u Ĉazmi u XV ili XVI st. Od putujućih orguljara u sjevernoj Hrvatskoj, spominje se anonimni majstor u Varaţdinu, 1459, te graditelji koji u zagrebaĉkoj katedrali popravljaju ili dograĊuju orgulje: Bolfangus Alemanus (1501), Matija iz Maribora (1502), Marko (1505), anonimni majstor iz Peĉuha (1517), anonimni njemaĉki majstor (1577—78, »Germanus quidem«) i Joannes Pech iz Znojma (1587). Od domaćih orguljaša toga razdoblja orguljarske su poslove obavljali: Ivan iz Varaţdina (1545—46, popravljao orgulje zagrebaĉke katedrale), Andrija Flaunstain (1599—1611) i Grgur Štrugl, orguljaš zagrebaĉke katedrale 1626—50 (1634 povećao stare, a 1647 izgradio nove orgulje u katedrali). Prvu domaću orguljarsku radionicu vodi u Zagrebu u XVIII st. majstor Antun Weiner, rodom Varaţdinac (prije 1709—1747, barokne orgulje franjevaĉkog samostana u Samoboru). Matija Tašner iz Varaţdina (oko 1783) i Josip Toplek (?—1782) zajedniĉki su izgradili orgulje u Osekovu kraj Popovaĉe (1782—84). Ostale su radove izveli u ovom razdoblju uglavnom majstori iz susjedne Slovenije ili Austrije: isusovac Gašpar Martin (1651, crkva sv. Katarine u Zagrebu), Christoff Lauterspekh (1669, katedrala), Ivan Faller iz Ljubljane (1689, Isusovaĉka crkva u Zagrebu), Ivo Janeĉek iz Celja (1733—76 gradi u Hrvatskoj i potpisuje se Genechek), Andrija Sebastijan VCallerstein iz Ljubljane (1708), Ivan Juraj Eisl (Eysl) iz Ljubljane (1759—61), Simon Ottonischer (1766—88) i Josip Ottonić (1798—1818) iz Maribora, Anton Scholc iz Celja (1782—99), zatim Antun Roemer (1761— 68) i Caspar Mitterreitter (1763) iz Graza, te Christian Clevo iz Radkersburga (1779). U XIX i XX st. otvara se ĉitav niz radionica u Zagrebu, Varaţdinu, Osijeku, Poţegi, Kriţevcima, Koprivnici i Karlovcu. U Zagrebu rade orguljari: Antun Buĉar (1828—29), Magnus Bollinger (1827—34), Josip Komad (1806—11), Antun Werle (oko 1820—26), Pavao Pumpp (1826 — oko 1847), Franjo Seibler (1834—47), Anton Šimenc (1861—78), Sebastijan Dobnih (1879— 93)5 Juraj Dobnik i, najznaĉajniji od svih Mihael Heferer (1825— 1887) koji je 1870 osnovao tvrtku koja i danas postoji. Naslijedili su ga Ferdo Heferer (1853—1928), zatim August Faulend (1881— 1944) i Ivan Faulend (1927—). U Hefererovoj radionici su izuĉili zanat Franjo Wester (umro 1926), Dragutin Šalat i Antun Kovaĉiĉek (umro 1971). IzmeĊu dva rata izradila je vrlo kvalitetne
instrumente i tvrtka F. Lindauer i M. Majdak od koje se Majdak 1937 odvojio i nastavio sam. Kod njega je izuĉio Filip Antolić iz Granešine. U Varaţdinu su radili: Matija Jeremitz (Jeremiz 1804—54), Gotthard Steininger iz Peĉuha (1817—50), Ignac Petter (1840—63), Josip Peter (1869—98), te obitelj Papa (Josip st., 1867—91 ijosip,ml., 1872—1901). U Osijeku je Andrija Fabing iz Apatina utemeljio 1833 tvrtku koja je uspješno djelovala gotovo punih 9 decenija (po prilici do 1920), a radili su u njoj ĉlanovi obitelji: Franjo, Lovro, Ferdo i Mirko Fabing. U Slavonskoj Poţegi radi Vaclav Holub (1907—1931?; znatan broj orgulja s pneumatskim sustavom); u Koprivnici M. Schwarzmeier (druga polovina XIX st., niz kvalitetnih orgulja u Podravini), te Ferdo i Rihard Szabadi; u Karlovcu Ivan Heilinger (oko 1850) i Mihael Heferer koji je 1868 došao iz Graza i doskora se odselio u Zagreb, a u Kriţevcima djeluju u XX st. ĉlanovi obitelji Erhatić, Viktor, Ivan, Branko i Josip. U prvoj polovini XIX st. izgradili su priliĉan broj orgulja i svećenici koji su se orguljarstvom bavili amaterski, Franjo Bunić (umro 1836) i Adam Ţuvić (umro 1863), te franjevac Ignacije Lehner (radio 1821—38). Od stranaca su u novije doba radili u kontinentalnoj Hrvatskoj: E. F. Walcker iz Ludvvigsburga (velike orgulje u zagrebaĉkoj katedrali, 1855); zatim nekolicina Slovenaca, J. Mašek, J.. Brandl (Pavlinska crkva u Varaţdinu), F. Jenko i dr., i ĉeške tvrtke Molzer, Tušek i Rieger (priliĉan broj instrumenata). Od klavirskih instrumenata najstariji je do danas saĉuvani spinet iz 1443 u Zadru koji je izgradio već spomenuti orguljar Marco degli Organi. Oko 1800 sagradio je Giuseppe Baraga iz Rijeke klavir koji se ĉuva u zagrebaĉkom Muzeju za umjetnost i obrt. Filip Klepper izlaţe na Prvoj gospodarskoj izloţbi u Zagrebu, 1864, klavire vlastite produkcije. Tvrtka Heferer izraĊivala je klavire i pijanina uglavnom do Prvoga svjetskog rata, a poĉetkom XX st. gradi ih u Zagrebu i Franjo Uršić, te Skopek koji je uĉio kod Bosendorfera u Beĉu. Na Rijeci djeluje Josip Ĉermak (1900—), koji je izuĉio u tvornici klavira Petrof u Ĉehoslovaĉkoj, a radio je neko vrijeme i u Beogradu (1934—44) i Novom Sadu. Povijest gradnje gudaĉkih i trzalaĉkih ţicanih instrumenata u Hrvatskoj još je priliĉno neistraţena i nerasvijetljena. U zapisnicima Gradske uprave na Gradecu (Griĉu) u Zagrebu spominje se Georgius luthnista (i lautus), po svemu sudeći graditelj, a ne sviraĉ lutnje, koji je obavljao 1510—17 duţnost vijećnika (consiliarius). U Kneţevoj palaĉi u Dubrovniku ĉuvaju se dva instrumenta dubrovaĉkih majstora: harfa iz 1790 koju je izradio Antonio Bertollini i gitara iz 1828, djelo Antonia Bina. U Zagrebu je poznat kao graditelj gitara Franjo Fink (1797 — poslije 1867), koji je obavljao i popravke violina za Glazbeni zavod, a u Varaţdinu su izraĊivali gitare Josip Papa ml. (1889) i Emanuel Glassl (Glazl, 1898), ujedno i graditelj tambura. Violine je popravljao i Franz Fiala ĉiji se potpis nalazi na jednoj u nas saĉuvanoj violini sa signaturom »Mathias Klotz... 1745« (»Franz Fiala repariert in Agram, 1859«). Od zagrebaĉkog graditelja glazbala Ivana Weisera saĉuvane su dvije violine iz 1882, izraĊene u stilu napuljske škole. Weiser je bio na glasu i po izradbi tambura, traţenih ne samo u zemlji nego i u inozemstvu. Svoje je instrumente izlagao na Prvoj gospodarskoj izloţbi u Zagrebu (1864) na kojoj je sudjelovao i Ivan Lehpamer jednim klarinetom. Kvalitetne gudaĉke instrumente izraĊivali su i Ivan -> Blaţić (Giovanni Blasich), rodom iz Siska, ĉinovnik luĉke kapetanije u Trstu (oko 1870—90), i njegov sin Ljudevit (Lodovico, 1827—98) koji je za svoj violonĉelo dobio prvu nagradu na izloţbi u Trstu, 1881. Poĉetkom XX st. javljaju se u Zagrebu posebno školovani struĉnjaci za graĊenje gudaĉkih instrumenata: Josip Lantner (1894—1928), uĉenik Laumanna u Budimpešti, koji je 1918 došao u Zagreb u atelje Svetolika Pašćana za gradnju gudaĉkih instrumenata; zatim Julije Penc (Pentz; 1893—1942), koji je uĉio kod svog ujaka Karla Raaba u Somboru i od 1920 radio kod S. Pašćana, a poslije otvorio vlastitu radionicu; od njega je nauĉila graditeljski zanat njegova ţena Marija Penc (1900—), koja je od 1941 radila samostalno. Franjo -> Šnajder (1903—1966), uĉenik J. Lenhardta u Peĉuhu, zatim asistent Pala Pilata u Budimpešti, vodio je 1925—28 vlastitu radionicu u Pakracu i od 1928 u Zagrebu i stekao meĊunarodnu reputaciju svojom umjetniĉkom izradbom violina (po modelima Stradivarija i Guarnerija »del Gesu«), a napose reparaturama i restauracijom vrijednih starijih gudaĉkih instrumenata. Na Rijeci je radio Franjo -> Kresnik (1869—1943), graditelj-amater, samouk, po zvanju lijeĉnik, koji je osobito istraţivao akustiĉke, statiĉke i tehnološke temelje starotalijanskog umijeća graĊenja gudaĉkih instrumenata i kao poznavalac te vještine bio cijenjen u inozemstvu (predavanja u Cremoni, 1937 i u Berlinu, na MeĊunarodnoj izloţbi, 1938; rasprave). Kresnik je konstru-
GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA irao vlastiti model violine oslanjajući se preteţno na stil Guarnerija »del Gesu« i izradio 52 violine, 2 viole i 2 violonĉela. U Kresnikovoj radionici radio je 16 godina Francesco Zapelli (1908—), rodom iz Pule, koji se 1950 preselio u Trst, te Carlo Schiavi, Kresnikov uĉenik koji je još prije Drugoga svjetskog rata postao nastavnik na MeĊunarodnoj školi u Cremoni. U Splitu se gradnjom gudaĉkih instrumenata bavio Franjo Marotti (1900—), koji je naĉinio vanredno laganu violinu, teţine svega 220 grama. Od graditelja amatera proĉuo se Franjo Sabolić (1896—), seljak iz Peteranca, koji je kao samouk naĉinio svoju prvu violinu 1927 (po modelu Stradivarija iz 1713), a izradio je oko 55 violina, jedan violonĉelo, violin-gitaru, nekoliko havajskih gitara, pijanino i 1953 konstruirao neku vrstu elektro-violine. U solidnog se majstora razvio Ivan Hus iz Šemovca (1898—), koji radi po modelu Stradivarija i Guarnerija »del Gesu«. Na Rijeci je oko 1922 gradio instrumente amater Floris, a u Kairu je stekao reputaciju Marko Dobrešković,ko'ji je izvršio reparature na violinama Stradivarija i Guarnerija (u posjedu J. Heifetza). U izradbi tambura glavno je središte Sisak, gdje je do pred Prvi svjetski rat postojala radionica, te okolna sela u kojima su najpoznatije radionice Janka Stjepušina, Maksimiliana Gilda, B. Matekovića i J. Vardiana. U Zagrebu su imali radionice Josip Kovaĉić, Leopold Tkalĉić, Franjo Pipimć i Andrija Car, a u Osijeku je izraĊivao tambure Josip Rohrbacher i dr. LIT.: /. *:. Tkalĉić, Prvostolna crkva zagrebaĉka, Zagreb 1885. — J. Barle, Orgulje u Zagrebu i njegovoj okolini prije sto godina, Sv. C, 1910, 4. — Isti, Nešto o koru prvostolne crkve zagrebaĉke, ibid-, 1911, 5. — Isti, Ţupnici graditelji orgulja, ibid., 1913, 7. — Isti, Nešto o starim Franjevaĉkim orguljama u Za&rebu, ibid., 1914, 8. — F. Jurić, Gajo Letić, franjevac-glazbenik, ibid., 1916, 10. — A. Posinković, Dominikanac fra Benedikto Babić (Baba), pjevaĉ, glazbenik i graditelj orgulja, ibid., 1917, I I . — F. Bulić, Orgulje glasovitih umjetnika po crkvama u Dalmaciji, ibid., 1918, 12. — A. Zaninović, Starije vijesti o orguljama u nekim dalmatinskim crkvama, ibid., 1919, 13 - — Lj. Ivanĉan, Organiste prvostolne crkve Zagrebaĉke, ibid., 1920, 14. — R. Horvat, Orgulje u crkvi sv. Katarine u Zagrebu, ibid., 1928, 22. — A. Zaninović, 0 orguljama u bivšoj dominikanskoj crkvi u Kotoru, ibid., 1929, 23. —J. Barle, Zagrebaĉki graditelj orgulja Franjo Seibler, ibid., 1930, 24. — A. Zaninović, Gradnja i popravci orgulja u stolnoj crkvi u Kotoru u XV i XVI stoljeću, ibid., 1940, 34. — K. Doćkal, Naše violine i njihovi graditelji ibid., 1941, 1 —4. — R. Lunelli, Contributi dalmatini e sloveni alla rinascita e alla diffusione dell'arte organaria veneziana settecentesca, Archivio Veneto, 1942. — F. Kresnik, Starotalijansko umijeće graĊenja gudaĉkih instrumenata (s predgovorom A. Ugrenovića), Zagreb 1951. — A. Aialijević, Neriješeni problemi orgulja u šibenskoj katedrali od njena poĉetka do danas, Rad JAZU u Zadru, 1957. — L. Šaban, Graditelj orgulja Petar Nakić i Šibenik, ibid., 1968. — K. Kos, Muziĉki instru menti u srednjovjekovnoj likovnoj umjetnosti Hrvatske, Rad JAZU, Zagreb, 1969. — Z. Hudovsky, Razvoj muziĉke kulture u Zagrebu od XI do konca XVII stoljeća, ibid., 1969. — Đ. Pelrović, Najraniji zapisi o graditeljima i orguljama u Dubrovniku, Zvuk, 1969. — G. Radole, L'Arte organaria in Istria, Bologna 1969. — L. Šaban, Dva rijetka pozitiva 18. stoljeća u Hrvatskom Zagorju, Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske, 1969. — Isti, Orgulje ljubljanskog gradi telja orgulja Ivana Jurja Eisla u Hrvatskoj, Arti Musices, 1969. — Isti, Dva pozitiva 17. stoljeća u Varaţdinu, Godišnjak Gradskog muzeja Varaţdin, 1970. — Isti, Najstariji poznati podatak o orguljama u gradu Varaţdinu 1459. godine, Sv. C., 1972, 2. — Isti, Da li je majstor Ivan iz Varaţdina radio orgulje u Varaţdinskim Toplicama 1546. godine, ibid. (u štampi). — Isti, Orgulje kapele sv. Florijana u Varaţdinu, Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske, 1971, 5L. Ša.
Makedonija. U Makedoniji su se do 1918 gradili iskljuĉivo narodni instrumenti. Prvi majstor koji je gradio umetniĉke muziĉke instrumente bio je Jordan Sazdov, roĊen oko 1890 u Velesu. On je u poĉetku izraĊivao tambure, mandoline i gitare, a kasnije je pokušao da gradi violine. Nekoliko mu je radova vrlo dobro uspelo. U Skopju je izradio nekoliko violina Ivan Gijevski, inaĉe po~ znat kao graditelj tambura, mandolina, gitara i basova vrlo dobre kvalitete. Jedan je od najboljih graditelja violina u Makedoniji Jovan Lazar Dimanin, roĊen 1905 u okolini Velesa, napravio je neko liko uspelih kopija instrumenata po modelu Stradivarija i nekih drugih majstora. Na konkursu Folklornog instituta u Skopju za najbolje izraĊene narodne instrumente 1954, Dimanin je do bio prvu nagradu za svoje gusle sa tri ţice. Osim njega izradio je, nakon OsloboĊenja, nekoliko violina i Icko Patoski, roĊen 1904 u Prilepu. T. Si. Slovenija. Najstariji dokumenti o radu graditelja muziĉkih instrumenata odnose se na graditelje orgulja; oni datiraju od poĉetka XVII st. U Ljubljani su radili: Tomaţ Kruegh (oko 1636— 60; orgulje u Crngrobu 1649); Ivan Faller (oko 1650; orgulje pri Sv. Primoţu nad Kamnikom); Ivan Juraj Eysel (Eisl) (izmeĊu 1740 i 1780; orgulje u crkvi franjevaĉkog samostana u Novom Mestu, 1764, koje su premještene u Brusnicu i donedavno smatrane djelom F. Ks. Krizmana); Ivan Michael Zajc (1734); Ivan Gottfried Kunat (roĊen oko 1795); Franjo Ksaver Dev (1834— 1S72), Andrej Malachowsky (1813—1887); Fran Goršiĉ (1836— 1898) i Ivan Milavec (1874—1915). U Celju su radili: Ivan Janeĉek {Genechek, itd.; 1743; orgulje u stolnoj crkvi u Ljubljani) 1 Anton Scholz (oko 1750). U Kamniku Peter Rumpel (1787—
1861), u Koĉevju Andrej Gosti (1805-—1885); u Štajerskoj F Pevec (1823—1878) i Fran Naraks (1826'—1907); u Kropi bi Ignacij (1853—1915) i Ivan Ţupan (1857—1900). Najznaĉaj slovenski graditelj orgulja bio je Franc Ksaver Krizman (172 1795% koji je izuĉio kod Petra Nakića i stekao ugled jednog vrhunskih kasnobaroknih majstora svojega doba. Krizman 1760 sagradio orgulje u Ribnici (izgorjele su 1775); zatim u Lj ljani u crkvi sv. Uršule, 1762—63, koje su kasnije premješten Tunice kraj Kamnika; u St. Florijanu u Gornjoj Austriji, 177 74; u Admontu u crkvi benediktinske opatije, 1782; u crkvi Laurenz u Beĉu, 1788; u stolnoj crkvi u Linzu, poslije 1u Rottenmannu, 1795, koje je dovršio P. Holzel, itd. Do na; vijeg doba djeluje u Ljubljani i tvornica F. Jenka koji je izgr: mnogobrojne orgulje po Sloveniji i Istri. Klavire je poĉeo izraĊivati u Ljubljani A. Bitenc (oko 18 u Celju Martin Ropas (1926), u Mariboru ih je gradio Josip Bra (1912) poznat i kao graditelj orgulja. Prvi graditelji gudaĉkih instrumenata javljaju se u Ist Sloveniji u XVIII st. (ujedno prvi u Jugoslaviji), i to u I< Gabriel Lukas (Lucas), 1777, koji je radio prema modelu Ama i Mathias Lukešiĉ (Lukeschitz), 1790, koji je po svoj prilici Lukasov uĉenik. U Polhovgradecu je radio Rihar Boštjan, r pod utjecajem njemaĉko-tirolske škole. U Trstu je radio odi: graditelj umjetnik Ivan Dolenc (Giovanni Dollenz, 1776?—18 koji je vjerojatno uĉio kod posljednjeg velikog kremonskog r stora Lorenza Stornionija. Dolenc je pored violina, viola i vio ĉela izraĊivao i vrlo dobra gudala. Naslijedio ga je njegov Josip {Giuseppe, 1842?—1899), koji nije dostigao oĉevu vješ iako je bio vrlo dobar graditelj. U Ljubljani su radili graditelji gudaĉkih instrumenata 1 Bajde (1855—1920), koji je konstruirao »klaviolinu«, bastai instrument, spoj violine i harmonija; August Ivanĉiĉ (oko 188 1944), koji je izradio dvanaestak dobrih violina; Miha Mi profesor gimnazije (1870—?), koji je predavao gradnju vio na Srednjoj tehniĉkoj školi, 1936; Maksimilijan Skalar (1908 profesor Konzervatorija, koji je uĉio u Pragu kod Františ Kriţa, a izradio je nekoliko violina na naĉin Giuseppea Guarne »del Gesu«, i Blaţ Demšar (1903—), koji radi po modelu Str: varija i katkada N. Amatija. U ateljeu kod Reutera u Miinch radi danas Joţe Kantušar (1923—), koji je dobio prvu pod u graĊenju gudaĉkih instrumenata od K. Sancina, a poslijt uĉio i diplomirao na Drţavnoj školi za gradnju instrumenat Mittenwaldu (1949). Violinist Ivan Karlo Sancin (1893—19 uĉio je u Grazu pored violine još i graĊenje gudaĉkih instrui nata kod Aloiza Palfnera. U Mariboru radi graditelj gudaĉ instrumenata amater Joţa Gonţe (1892—). U Mengešu je os vana poslije rata Tovarna glazbil, industrija muziĉkih insi menata u kojoj se proizvode gudaĉki instrumenti, harmonij, tambure. U ovoj industriji rade: Anton Štendler (1923—), A Bleje (1932—) i Eugen Kosovel (1902—). Sva trojica završila jednogodišnji graditeljski teĉaj 1950 u Beogradu kod drţav majstora graditelja gudaĉkih instrumenata Karla Pafika. Vio je radio i Wenzel Schramm u Celju, tambure Franjo Pere u 1 riboru, harmonike Vincenc Simoniĉ u Ptuju i Franjo Luba Slovenjgradecu. Srbija. Tu se javljaju prvi graditelji muziĉkih instrumei u drugoj polovini XIX v. Na poziv nekih ĉeških muziĉara, ki je već u ono vreme bilo u Beogradu, došao je 1887 iz Segec Anton Braun (1847—1901), uĉenik Ferdinanda Homolke Kutne Hore. Njegove violine imaju tamni crvenosmeĊi lak raĊene su po modelu Stradivarija. Braun je radio neko vr< u Beĉu kod Plachta, u Budimpešti i u Segedinu. Oko 1890 dc je u Beograd Italijan, odliĉan graditelj gudaĉkih instrumer Fasolla i pošto je prešao na pravoslavlje, uzeo je ime Vlada 1 kanoviĉ. On je izradio jednu violinu za španjolskog kralja Alfo XIII, jednu za perzijskog šaha ukrašenu sedefom, jednu za Al sandra Obrenovića i citru za Dragu Mašin-Obrenović. Mi kolog C. Sachs spominje Toskanovića i violinu koja se na u dvorskom orkestru u Madridu (»Handbuch der Musikinst mentenkunde«); Toskanović je radio violine samo sa don uglom i ovaj je model prozvao »Aleksandar model«. Braća Košta i Dragoslav Dimitrijević prvi su graditelji n ziĉkih instrumenata roĊeni u Srbiji. Košta Dimitrijević (1881 1940) gradio je gudaĉke instrumente i klavire. GraĊenje klai uĉio je u Frankfurtu, Leipzigu i Stuttgartu, a neko vreme ra je u Ţene vi. Posle Prvoga svetskog rata nastanio se u Beogrs i vršio popravke klavira za Radio-Beograd i za muziĉke ški Konstruisao je nov model violine »DO-DO-RA-RA«, koji patentirao u inostranstvu kao i u Jugoslaviji. Saĉuvale su se sa ĉetiri eksperimentalne violine koje je izradio Košta Dimitrije' Njegov brat Dragoslav Dimitrijević (1883—1912) izuĉio je g denje gudaĉkih instrumenata kod Adama Dencingera u Nov
GRAĐENJE UMJETNIĈKIH MUZIĈKIH INSTRUMENATA — GRAETZER Sadu, a 1902 otišao je u Markneukirchen, gde je diplomirao na Drţavnoj školi za gradnju gudaĉkih instrumenata. U Beogradu je otvorio radionicu 1909. IzmeĊu Prvog i Drugog svetskog rata radili su u Beogradu graditelji gudaĉkih instrumenata i tambura: Kalman Ajhler, Andrija Toth, Stevan Kudlik, Josef Kreuzinger. Klavire su opravljali Milan Berković (1880—1938), Josif Ĉermak, Svetolik Pajević (1886—1960), Jakov Tomić (1902—1942) i dr. Od priznatih graditelja gudaĉkih instrumenata znaĉajan je drţavni majstor Karlo Pafik (1877—?), koji je radio u Ateljeu za gradnju gudaĉkih instrumenata pri Gradskom savetu za kulturu i umetnost, kao i njegova ćerka Lidija Pafik-Tanasijević (Beograd, 1928—). Njihovi instrumenti graĊeni su po modelu A. Stradivarija iz 1720 i G. Guarnerija »del Gesii« iz 1736. U invalidskoj radionici muziĉkih instrumenata »Skala« u Beogradu rade majstori Milutin Mladenović (1915—), graditelj gudaĉkih instrumenata (uĉenik Jovana Torme st.), i graditelj tambura Laza Ţivković (1914—). Od graditelja muziĉkih instrumenata zabeleţeni su još u registre Zanatske komore Stevan S. Radić (1913—), Franja Seić (1907—) i Pera Jovanović. Specijalista za gitare je Milan Trbojević (1912—), koji je uĉio u Francuskoj i Italiji. Danas su registrovani majstori graditelji klavira: Bohuslav Sihtaf (1889—), ujedno i graditelj orgulja; Pavle Janĉević (1910—), koji je uĉio u fabrici klavira »Petrof« u Hradecu Kralovem; Miroslav. Helman (1909—), uĉenik svog ujaka Stjepana Kezića (1860— 1936); Jovan Tuić i dr. U Srbiji je graĊenje muziĉkih instrumenata bilo slobodan zanat koji nije potpadao pod registraciju, a polaganje majstorskog i kalfenskog ispita uvedeno je po Zakonu o radnjama tek 1931. U Vojvodini se prvi srpski graditelji muziĉkih instrumenata javljaju oko 1850. Od Stevana Bogdanovića (roĊen verovatno u Tovariševu) ima nekoliko vanredno lepih kopija Stradivarija iz 1856 i 1861. Drugi je Paja Stojaković (1839—?), koji je radio u Budimpešti, Beĉu, Miinchenu i Parizu, a od 1889 u Novom Sadu kod Adama Dencingera. Stojaković je bio izuĉeni graditelj gudaĉkih instrumenata, ali je u Novom Sadu pravio tambure. Njegov uĉenik Maksim Koţuvara (1880—), koji se specijalizovao za izradu tambura srpskog sistema, radi u Beogradu. MeĊu prvim graditeljima muziĉkih instrumenata koji su registrovani u Vojvodini bio je Franja Horn (1810—?), koji je izuĉio zanat u Nemaĉkoj i 1836 osnovao u Apatinu graditeljsku radionu. Njegov sin Josip (1841—1881) izraĊivao je flaute i klarinete, a Ljudevit (1849—1905) limene duvaĉke instrumente. Posle smrti Ljudevita Horna radionicu je preuzeo njegov sin Ljudevit ml., koji i danas radi. God. 1881 osnovao je radionicu gudaĉkih i drvenih duvaĉkih instrumenata Ljudevit Vindiš (1852— 1941); njega je nasledio njegov unuk Stevan Fehter, koji je radio do 1949. Kod Franje Horna je uĉio Fridrih Majer, koji je osnovao radionicu muziĉkih instrumenata oko 1860 u Somboru. Njegovu radnju preuzeo je graditelj gudaĉkih instrumenata Karlo Raab (1861—1943), koji je vršio i reparature duvaĉkih instrumenata kao i klavira. Danas radionicu vodi njegov sin Eden Raab (Sombor, 1902—), koji radi samostalno od 1927, a njegov je uĉenik i sin Karlo Raab ml. (1932—). Kod Majera su izuĉili graĊenje muziĉkih instrumenata Đorde Tancer (1885—1916), Josip Pfajfenroth (1885—1939), Antun Milanković (1886—1932) i .Stevan Pelioci (1880—). Kod Karla Raaba st. uĉili su Malija Litomerecki (1874—1937), koji se preselio u Akron (Ohio), Nandor Magyar (umro 1945), Franja Ivanović (Sombor, 1892—), Julije Penc, Jovan Torma st. (1885—), Bela Truppel (1880—1945) i dr. Danas rade u Somboru još i graditelji gudaĉkih instrumenata, amateri Stevan Karher (1914—), Dezider-Ţeljko Ember (1888—), Radivoj Depalov (1904—), koji su se istakli svojim violinama na Prvoj izloţbi gudaĉkih instrumenata, organizovanoj u Beogradu 1952, i Bela Baboš (Sombor, 1912—). U Subotici je radio, 1863—64, Tomdš Zach (1812—1892), ĉuveni ĉeški graditelj gudaĉkih instrumenata. Kratko vreme su gradili gudaĉke instrumente Franz Vyhnalek i Karl Langfurth, uĉenik E. Barteka u Budimpešti. Kod Langfurtha je uĉio Samuel Machnitz (1844—1934), koji je radio i u Budimpešti kod M. Remenvija i Stovrassera, a njega je nasledio sin i uĉenik Alexandar Machnitz (1910—). Za Lajća Kaina (umro 1944), koji je imao trgovinu muziĉkih instrumenata, ne zna se gde je uĉio. U Novom Sadu registrovani su graditelji muziĉkih instrumenata već 1856. MeĊu prve graditelje tambura ubraja se Josef Jausz (1836—1883), a posle njega javljaju se graditelji raznih specijalnosti: Adam Dencinger (1850 — SAD, 1911), Bela Truppel (1880—1945) i Jovan Torma st. (1885—), specijalista u gradnji kontrabasa, koji je radio u Niirnbergu, Terezinu, Budimpešti i
7
Segedinu. Poslije 1900 u Novom Sadu rade Adam Sade (1896—), Stevan Beli (1906—), Nandor Raffai (1907—) i Jovan Torma ml. (1919—), dobitnik prve nagrade na Prvoj izloţbi gudaĉkih instrumenata u Beogradu 1952. U vojvoĊanskoj industriji muziĉkih instrumenata zaposleni su kao graditelji gudaĉkih instrumenata majstori Jovan Kolaj (1910—) i Adam Gutzvein (Feketić, 1903—), dok je Aleksandar Vajda ml. umro 1951. Ova trojica bili su uĉenici drţavnog maj stora Karla Pafika u Beogradu. U Srbobranu je izraĊivao tambure Aleksandar Vajda st. (umro 1934), u Kuli Jozef Schmidtutz (umro 1938). U Senti je radio graditelj Lajoš Bocan st. (1880—), a sada radi njegov sin Lajoš Bocan (1912—), i uĉenik Lajoš Dudaš (Senta, 1922—), koji su dobili drugu i treću nagradu na Prvoj izloţbi gudaĉkih instrumenata u Beogradu 1952. U Kikindi radi Antal Kelemen (Ĉaba, 1886—), u Zrenjaninu su delovali graditelji gudaĉkih instrumenata Antal Lenhardt (umro 1936) i Andrija Toth (1896—1938), a sada radi Jovan Bator (Subotica, 1906—), koji je uĉio kod Totha i Machnitza, i neko vreme bio pomoćnik kod Šnajdera u Zagrebu i Aihlera u Beogradu, dok je klavire opravljao Karl Blech (1928—). s. Pn. GRAENER, Paul, njemaĉki kompozitor i dirigent (Berlin, 11. I 1872 — Salzburg, 13. XI 1944). Kao djeĉak pjevao u berlinskom katedralnom zboru. Kasnije pohaĊao Veitov konzervatorij, gdje su mu uĉitelji iz kompozicije bili A. Becher i B. Horvvitz. No najviše nauĉio kao samouk. Od 1896 do 1908 dirigent u Haymarket Theatreu u Londonu i 1897—1902 nastavnik na Royal Academy of Music, 1908 preuzeo vodstvo Neues Konserva-toriuma u Beĉu. God. 1910 —13 direktor Mozarteuma u Salzburgu i zatim do 1920 bez namještenja u Munchenu; 1920 —24 profesor kompozicije na Konzervatoriju u Leipzigu, 1930—34 direktor Sternova konzervatorija u Berlinu i 1935 —41 profesor Pruske akademije umjetnosti. Graenerovi se uspjesi temelje prije svega na njegovim kazališnim P . G R AE N E R djelima, u kojima potpuna ravnoteţa izmeĊu vokalnog i instrumentalnog udjela odaje zrelog umjetnika. Stilski, G. gradi na temeljima kasne romantike. Ĉvrst osjećaj za formalnu preglednost podsjeća na klasiĉne uzore, ali ne djeluje konzervativno; ponekad se u stvaranju ovog umjetnika javljaju i impresio-nistiĉki elementi. G. je u biti lirik s profinjenim poetskim osjećajem i sposobnostima za izgraĊivanje suptilnih raspoloţenja. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija (Schmied Schmerz) op. 39; Sin-f o n i a breve o p. 96; Wiener
(Schmied Schmerz) op. 39; Sin ; simfonijeta za gudaĉe i harfu op. 8i ili D
suite op. 19 i Hungerpastor-Trio op. 20. Za 56; 3 suite op. 8, 34 i 64. Za violonĉelo i kl i i l ĉ l l i fl
S y m p h o n i e o p. no ; s i m fo n i j e t a z a g u d a ĉe i ha r fu o p 27. Ko ncert i: za klavir o p 72; za i l ĉ l S
GRAETZ (Gratz, Graz), Joseph, njemaĉki pijanist i kompozitor (Vohburg, Bavarska, 2. XII 1760 — Miinchen, 17. VII 1826). Za studija prava u Ingolstadtu orguljaš u ţupnoj crkvi; kompoziciju uĉio kasnije kod M. Havdna u Salzburgu i F. G. Bertonija u Veneciji. Od 1788 ţivio u Munchenu, baveći se kompozicijom i poduĉavanjem klavira (Hofklaviermeister). DJELA. Opere: Das Gespenst mit der Trommel i Adelheid von Veltheim. —• Oratorij Der Tod Jesu. —Dvije Missae solemnis u C-duru i D-duru; Deutsche Gesange zur heiligen Messe; 2 litanije; Qui timetis Dominum; 150 crkvenih melodija u katoliĉkoj pjesmarici, 1812. —■ Traktat Griinde zur Tonsetzkunst (rkp.). LIT.: A. Scharnagl, Joseph Graetz, MGG, V, 1956.
GRAETZER, Guillermo, argentinski kompozitor austrijkog podrijetla (Beĉ, 5. IX 1914 — ). Studirao muziku u Berlinu
8
GRAETZER — GRAHAM
Beĉu (E. L. v. Knorr, A. Pisk). Od 1930 u Argentini; 1946 utemeljio Collegium Musicum u Buenos Airesu, kojemu je do 1960 bio umjetniĉki direktor i zborovoĊa. Profesor je na Univerzitetu u La Plati i na Nacionalnoj školi za ples. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia Brevis, 1931; simfonijeta, 1954; koncert, 1939; komorni koncert, 1953; koncert za fagot, 1952; koncert za violonĉelo, 1957; Variaciones y Final sobre un tema de Salomone Rossi, 1941; Danza de la Muerte y la Nina, 1942; La Parabola, 1947; sonata za gudaĉe, 1951 (ranije gudaĉki kvartet); Los Burgueses de Calais, 195S, rapsodija za violinu i orkestar, 1943. —■ KOMORNA: gudaĉki trio, 1951; gudaĉki kvartet, 1941; diverti-mento za flautu, obou, klarinet, fagot i trublju, 1945; Fantasta Yemenita za flautu, klarinet, bas-klarinet i klavir, 1953; duo za flautu i klarinet, 1956; sonatina za flautu i klavir, 1937; Adagio za violinu i klavir, 1941; Grave za violinu solo, 1945. — KLAVIRSKA: sonata, 1936; sonatina, 1945; Variaciones fdciles, 1936; 2 kompozicije, 1938; 3 tokate, 1938; 2 balade, 1943; 5 bagatela, 1943—46; Rondo para nifios, 1947; Para Susana, 1950; Variaciones y Final za 2 klavira, 1955. Fantasia, variaciones y final za orgulje, 1946. — DRAMSKA. Baleti: Juana la Loca, 1939; Siele Princesas muy Desdickadas, 1940; jfacobo en la Fnente za klavir, 1940 i Los Pensamientos za 2 klavira, 1942. — VOKALNA: psalam XLIV za sole, zbor i gudaĉe, 1938; Tres cantos de la Eternidad za zbor i klavir, 1953; zborovi: Voglein Schzvermut, 1936; Dios mio, 1943 i dr. — Izdao: Mušica Coral Antigua, 1947; Nueva Escuela Coral, 1949; Bach-Antologia para piano, 1950; La Ejecucion de los Ornamentos en las Obras de J. S. Bach, 1955; Antologia de Obras Corales, 1957.
GRAF (Graaf, Graff), 1. Christian Ernst, njemaĉki kompozitor (Rudolstadt, oko 1726 — Hag, oko 1802—04). Sin Johanna, violiniste i kompozitora, naslijedio 1745 oca na poloţaju dvorskog kapelnika u Rudolstadtu. Od 1762 bio je dirigent na dvoru u Hagu. DJELA. ORKESTRALNA: 6 simfonija op. 11,1775; 4 simfonije (rkp.); koncert za violonĉelo (rkp.). — KOMORNA: 6 kvinteta za flautu, violinu, violu, violonĉelo i continuo op. 8; 6 gudaĉkih kvarteta op. 12; gudaĉki kvartet (rkp.); 6 kvarteta za flautu, violinu, violu i continuo, 1775; 6 kvarteta za 2 violine, violu 1 obou ili tenor-fagot i violonĉelo, 1790; trio za 2 violine i continuo; 6 sonata za 2 violine i continuo op. 5, 1765; 6 sonata za 2 violine i violon ĉelo op. 10; 6 sonata za ĉembalo i violinu op. 4; 3 sonate za ĉembalo uz pratnju violine i bassa continua op. 13; sonata za ĉembalo ili klavir uz pratnju vicline i violonĉela; 2 sonate za ĉembalo 4-ruĉno op. 29; varijacije Ally Croaker za ĉembalo i violinu. —■ 25 Fables dans le gout de M. de la Fontaine mis en musique pour le chant et clavecin op. 21; Op de Installatic Van zyn Doorluchtige Hooghoid Willem den Vyfden ■ . ■ , den 8 te Maart des jaar 1776; De dood van Jezus. — Spis Priifung der Natur der Harmonie im Generalbass nebst Unterricht iiber eine kurze und regelmdssige Bezifferung. Mit sechs Kupfertafeln, 1782.
2. Friedrich Hartmann, flautist i kompozitor (Rudolstadt, 1727 — Augsburg, 19. VIII 1795). Brat Christiana Ernsta. Virtuoz na flauti, koncertirao gotovo po ĉitavoj Evropi; u Hamburgu priredio 1761 kao solist prvi abonentski koncert i do 1764 vodio sa G. Ph. Telemannom javne koncerte. God. 1769 —72 u sluţbi na dvoru u Hagu, od 1772 Kantor i Praeceptor škole sv. Anne i muziĉki direktor evangeliĉke crkve u Augsburgu; tamo je 1779 utemeljio koncertno društvo. Iste godine koncertirao u Beĉu, a 1783—84 nastupao u Londonu kao flautist i dirigent na Professional Concerts. DJELA. ORKESTRALNA: dvije simfonije za gudaĉe i 2 roga; 2 koncerta za ĉembalo; koncert za violonĉelo; 4 koncerta za flautu. — KOMORNA: Six Grand Quartettos za gudaĉe; 14 kvarteta za flautu i gudaĉe; 4 kvinteta za violinu, flautu, obou, rog (violu) i violonĉelo; 3 trija; 6 dua za violinu i violu.—VOKALNA. Oratoriji: Die Sundflut i Die Zuriickkunft des verlorenen Sohnes. Kantate: Invocation of Neptun; Andromeda i Die Hirten bei der Krippe zu Bethlekem. — Crkvene kompozicije. LIT.: A. Scharnagl i H. Haase, Graf, Christian Ernst i Friedrich Hart mann, MGG, V, 1956.
GRAF, 1. Max, austrijski muzikolog i kritiĉar (Beĉ, 1. X 1873 — 23. VI 1958). Na Univerzitetu u Beĉu stekao doktorat prava i 1896 muzikologije (E. Hanslick); u muziĉkoj teoriji uĉenik A. Brucknera. Muziĉki kritiĉar i dopisnik austrijskih i inozemnih listova i ĉasopisa (Wiener Allgemeine Zeitung, 1900—20; Neues Wiener Journal; Der Tag; Musical America; Boston Transcrit); 1902 postao docent za muzikologiju i muziĉku estetiku na Konzervatoriju u Beĉu, a 1909 profesor na Muziĉkoj akademiji; 1928" —38 predavao na Beĉkom univerzitetu. God. 1938 emigrirao u SAD i predavao u New Yorku, Pittsburghu i Philadelphiji; 1940 utemeljio Seminar za muziĉku kritiku na Nezv School u New Yorku. God. 1947 vratio se u Beĉ i na Muziĉkoj akademiji osnovao srodan seminar. — Povezan s beĉkim umjetniĉkim krugom (A. Schnitzler, S. Freud, R. Strauss, G. Mahler), G. je kritiĉki pratio muziĉki ţivot Beĉa i utjecao na nj. Ĉovjek široke kulture, vješt dijalektiĉar, branio je uvijek nove smjerove u muzici. Razvoj muzike stalno je povezivao s novim tekovinama na podruĉju knjiţevnosti i poezije, likovnih umjetnosti i znanosti. DJELA: Die Musik der Frau in der Renaissancezeit (disertacija), 1896; Deutsche Musik im 19. Jahrhundert, 1898; Wagner-Probleme und andere Studien, 1900; Die Musik im Zeitalter der Renaissance, 1905; Die innere Werkstalt des Musikers, 1910; F. Smetana vu par les etrangers, 1924; Vier Gesprache iiber die deutsche Musik, 1931; Legend of a Musical City, 1945 (na njemaĉkom i španjolskom 1948); Composer and Critic: 200 Years of Musical Criticism, 1946 (na francuskom 1949); Modem Music, 1946 (na francuskom 1948); From Beethoven to Shostakovich, the Psychology of the Composing Process, 1947; Geschichte und Geist der modernen Musik, 1953; Die Wiener Oper, 1955. — Studije; ĉlanci. — Prevodio djela R. Rollanda i A. Bruneaua.
2. Herbert, operni redatelj (Beĉ, 10. IV 1904 —). Sin Maxa; muziku i opernu reţiju studirao na Muziĉkoj akademiji u Beĉu, filozofiju na Univerzitetu (dr. phil.). Kao operni redatelj djelovao
na mnogim muziĉkim kazalištima Evrope i Sjeverne Ame posebno u Philadelphiji, New Yorku (Metropolitan), Rimu, lanu (Scala), Veroni (Arena), na Holandskom festivalu, Sveĉanim igrama u Salzburgu, suraĊujući sa A. Toscanini B. Walterom i W. Furtwanglerom. DJELA: Richard Wagner als Regisseur, 1926; The Opera and its Fuli America, 1941; Opera for the People, 1951; Producing Opera for America, — Studije i ĉlanci u struĉnim ĉasopisima. LIT.: H. A. Fiechmer, Max Graf, MGG, V, 1956.
GRAF, Milan, violinist i muziĉki pisac (Koprivnica, VI 1892 — ). Filozofiju i pravo studirao u Zagrebu, studij vii završio 1917 na Muziĉkoj akademiji u Beĉu. God. 1918— kraćim prekidima ĉlan i solist opernoga orkestra Hrvats narodnog kazališta i uz to 1919—41 profesor na Srednjoj Muziĉke akademije u Zagrebu. Bio je utemeljitelj i ĉlan (1918i 1945—50) Zagrebaĉkog kvarteta i 1919—40 generalni seki Zagrebaĉke filharmonije. God. 1956—62 djelovao je kao viol Zagrebaĉke filharmonije. Suosnivaĉ i tajnik Saveza muziĉara J slavije (1920), a nakon OsloboĊenja predsjednik Udruţenja ope -simfonijskih muziĉara Hrvatske (1952—62). Urednik mjesec Muziĉar i dugogodišnji muziĉki kritiĉar i dopisnik jugoslaver i stranih dnevnika i ĉasopisa: u Londonu (Music and Music Opera), New Yorku (Musical Courrier), Parizu (Guidede Conc Kasselu (Mušica), Mainzu (Das Orchester) i dr. Svojim ur niĉkim i organizacijskim radom pridonio razvoju hrvatske n ĉke kulture. K. ¥ GRAFE, Johann Friedrich, njemaĉki kompozitor (Wu mark, 7. V 1711 — 5. II 1787). O njegovu muziĉkom škokrv nije ništa poznato. Bio u sluţbi na dvoru u Braunschweigu. Sv zbirkama oda s melodijama G. je uz Sperontesa dao jak pc za komponiranje njemaĉke pjesme. Za razliku od Sperontesa je podmetao tekstove već postojećim plesnim melodijama, u 1 feovoj zbirci melodije su komponirane na pjesniĉki vrijedan t kojemu su prilagoĊene. DJELA: dvije klavirske sonate. — Opera Herkules auf dem Oeta, (pripisuje se i A. Schweizeru i l i A. Schmitbaueru). — VOKALNA: Sami verscheidener und auserlesener Oden (4 dijela), 1727—43 (osim Grafeovih ko zicija sadrţava pjesme K. F. Hurlebuscha, K. H. Grauna, Giovanninija E. Bacha); Oden und Schdfergedichte, 1744; $0 Psalmen, geistilche Odei Lieder . . . , 1760; 6 Oden und Lieder des Herrn von Hagedorn, 1767—68. LIT.: M. Friedlaendler, Das deutsche Lied im 18. Jahrhundert, Stutt Berlin 1902. — M. Ruhnke, Johann Friedrich Grafe, MGG, V, 1956.
GRAFFIGNA, Achille, talijanski kompozitor i dirigen Martino dall'Argine, Mantova, 5. V 1816 — Padova, 19. 1896). U Milanu uĉio pjevanje, klavir i kompoziciju (A. R< umjetniĉku karijeru zapoĉeo u Cagliariju kao kazališni diri Kasnije djelovao u Veroni, na Carskom kazalištu u Odessi (1 u Parizu, Firenci i dr. Od 1875 ţivio u Padovi, gdje se \ poduĉavanjem.
— Mise.
GRAFIĈKA NOTACIJA -<• Notacija GRAHAM, Martha, ameriĉka plesaĉica i koreograf (I burgh, 11. V 1894 —). Plesati uĉila u Santa Barbari i u bal školi Denischazvn u Los Angelesu gdje je 1919 i debitirala 1923 plesala na Broadwai razliĉitim revijama, i uj predavala na Eastman Setu Music u New Yorku, a 19 41 na Bennington School ofl. u Vermontu. U to je vrijem izgradila svoj vlastiti stil p< me je pionir modernog pit izraza. Za nju je prirodni p ljudskog tijela temelj p umjetnosti kojoj je osnovr. izraziti u što intenzivnije dramatski uvjerljivijem o najrazliĉitija psihološka sti raspoloţenja. God. 1936 redila prvu veliku turne SAD, a 1941 otvorila vi; baletnu školu u New Y Martha Graham's Compan štovala je prvi put u E (London, Pariz, Firenca, carska, Skandinavija) 195^ Aziji 1955—56. G. je ol M. GRAHAM tila plesnu umjetnost mn
GRAHAM — GRAMOFON novim revolucionarnim naĉelima. Inspirirala se i indijanskim folklorom, osobito njihovim ritualnim plesovima, pa je 1930 koreografirala niz plesova na indijansku tematiku. GRAHN, Luĉile, danska plesaĉica i koreograf (Kobenhavn, 30. VI 1819 — Munchen, 4. IV 1907). Uĉenica A. Bournonvillea; debitirala 1834 u Kobenhavnu i dvije godine kasnije imenovana primabalerinom. God 1838 nastupala u Parizu, 1843 u Petrogradu, a 1845 u Londonu (znameniti Pas de guatre u koreografiji J. Perrota s talijanskim plesaĉicama M. Taglioni, C. Grisi i F. Cerrito). Od 1856 bavila se koreografijom, osobito baleta J. Perrota u kojima je i sama nastupala. GRAIĆ, Radoslav, kompozitor i pevaĉ (Mrkonjić Grad, 3. I 1931 — ). Diplomirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakul tetu i solo-pevanje na Muziĉkoj akademiji u Beogradu (B. Pivniĉki). Nastavnik muzike u Zemunu i ĉlan i solista Hora Radio-Beograda, od 1968 muziĉki saradnik Televizije Beograd. Kao vokalni solista nastupao na brojnim koncertima i festivalima u zemlji i inostranstvu (SSSR, Ĉehoslovaĉka, Nemaĉka, Madţarska, Rumunija i Bugarska). Komponovao je veliki broj zabavnih pesama, šansona, deĉjih pesama i koraĉnica u kojima se oseća tendencija ka stvaranju originalne melodijske fizionomije bazirane na na rodnom melosu. Najpopularnije njegove zabavne melodije su AnĊelina, Stjuardesa, Prolećni cvet, Naš kuvar Marko, Zašto dušo ne doĊeš i Ĉujte nas tate i mame. Va. Ba. GRAINGER, Percy Aldridge, australijski pijanista i kompozitor (Melbourne, 8. VII 1882 — White Plains, New York, 20. II 1961). Klavir je poĉeo da uĉi kod svoje majke, a zatim je bio dak L. Pabsta u Melbourneu. God. 1894 dolazi u Nemaĉku gde do 1900 studira u Frankfurtu kod J. K\vasta i kasnije kod F. Busonija; 1900—14 ţivio u Engleskoj, prireĊujući veliki broj recitala sa orkestrom i polazeći na turneje po juţnoj Africi, Australiji i dr. Ubrzo stekao glas jednog od najboljih mladih pijanista. U Engleskoj upoznaje 1906 E. Griega sa kojim 1907 provodi leto u Troldhaugenu; po Griegovoj ţelji svira te godine na festivalu u Leedsu njegov klavirski koncert. Od 1914 ţivio u SAD; 1917 saksofonista i dirigent vojne muzike, 1919—31 predaje svako leto na Musical Collegeu u Chicagu, 1932—33 vodio muziĉki odio na Univerzitetu u Ne\v Yorku. Koncertirao kao dirigent raznih horova i orkestara, većinom studentskih, i kao pijanista. Poznanstvo sa Griegom bilo je veoma znaĉajno za formiranje Graingerove muziĉke liĉnosti. Potaknut Griegovom ljubavlju prema narodnoj muzici, G. je sakupljao narodne pesme razliĉitih zemalja i kontinenata beleţeći ih i pomoću fonografa, što je u poĉetku XX v. bila velika retkost. Naroĉito ga je zanimao engleski i irski folklor. Glavne karakteristike Graingerovih obrada narodnih pesama su izvrsno poznavanje i briljantno tretiranje horskog stava, ritmiĉka sveţina i snaţna individualna crta. Uticaj folklora raznih naroda oĉituje se ponekad i u njegovom kompozitorskom radu. Sklon eksperimentisanju, G. je medu prvima upotrebljavao mnoge savremene kompozitorsko-tehniĉke postupke. U njegovim delima teme se ne ponavljaju niti razvijaju, već se muziĉke fraze nadovezuju jedna na drugu. — Više od deset godina pre Schonberga i Schrekera G. piše kompozicije za veće ansamble solista (do 24). Nastojeći postići ritmiĉku slobodu muzike ĉesto menja meru (Hil Song No. 1), a dela koncipira i ritmiĉki i melodijski linearno. ORLA. ORKESTARSKA: English Dance za orgulje i orkestar, 1909; muzika za imaginarne balete: The Warriors, 1913—16 i In a Nutshell, 1916 (obe za 3 klavira i orkestar); Youlhful Suite, 1899—1945; Colonia Song, 1912 (takode za glas i orkestar); Ye Banks and Braes o Bonnie Doan, 1932 i dr. Za kamerni orkestar: Eastern Inlermezzo, 1899—1933; Youlhful Rapiure, 1901—29; Alock Alorris, 1910; The Nightingale and ihe Two Sisters, 1931 i dr. Kompozicije za duvaĉki orkestar. — KAMERNA: Handel in the Strand za klavir i gudaĉe, 1913; Walking Tune za duvaĉki kvintet, 1900—05; Hill Song No. I za 23 instrumenta, 1923; Hill Song No. 2 za 24 instrumenta, 1929; kompozicije za violonĉelo i klavir. — Klavirske kompozicije. — VOKALNA. Za hor i orkestar: Love Verses from »The Song of Solomon«, 1900; Danny Deever? 1903; The Wrailh of Odin, 1903; The Sea-lVife, 1905; The IVidozv's Party, 1908—26; The Bride's Tragedy, 1913; Marching Song of Democracyl 1916; The Merry Wedding, 1916 i dr. Kompozicije za glas i orkestar; zborovi a cappella; zbirka od 20 Kiplingovih pesama za razne sastave, 1911—38; 32 zbirke engleskih narodnih pesama, 1911 —38; solo—pesme. — Obrade narodnih pesama za razne sastave; prerade sopstvenih dela za klavir 6-ruĉno. — Izdao English gothic music, 1941 (sa A. Hughes). LIT.: C. Scott, Percy Grainger, the Music and the Man, MQ, 1916. — D. C. Parker, Percy Aldridge Grainger, New York 1918. — Ch. W. Hughes, Percv Grainger, Cosmopolitan Composer, MQ, 1937. — -V. Broder, Percy Aldridge Grainger, MGG, V, 1956. Đ. Jć.
GRAM, Peder, danski dirigent i kompozitor (Kobenhavn, 25. XI 1881 — 4. II 1956). Na Konzervatoriju u Leipzigu studirao kompoziciju (S. Krehl) i dirigiranje (A. Nikisch). U Kobenhavnu predavao na Konzervatoriju teoriju i kompoziciju, 1908—13 vodio uz to vlastiti orkestar s koj im j e izvodio preteţno suvremenu muziku; 1918—32 dirigent udruţenja Dansk Koncert-Forening. Istakao se i kao vrstan organizator u struĉnim i staleškim udruţenjima; 1937—51 bio je šef Muziĉkog odjela Danskog radija. Kao dirigent gostovao u Francuskoj i u Njemaĉkoj. — Ţivom aktivnošću G.
je mnogo pridonio razvoju muziĉkog ţivota u Danskoj. Izrazito intelektualistiĉki kompozitor, nastojao se otrgnuti od utjecaja kasne romantike; njegova djela, koja su tehniĉki na zamjernoj visini, formalno su redovito jasna i pregledna. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije, 1913, 1925, i 1954; koncert za violinu, 1919; romanca za violonĉelo, 1906; romanca za violinu, 1909c?); uver tira, 1921; sveĉana uvertira, 1927; Prolog til et drama of Shakespeare, I93i(?); Suite de Ballet za mali orkestar, 1944; simfonijska fantazija, 1906; Poeme lyrique, 1911; Intrada seria, 1946; Nocturne za mali orkestar, 1935. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1907 i 1941; serenada za gudaĉki kvartet, 1928C?); klavirski trio, 1914; duhaĉki kvintet, 1943; sonata za violonĉelo i klavir; pastorale i capriceio za obou i klavir, 1935. — KLAVIRSKA: Introduktion og Dobbelfuga, I9I2(?); Variationer over et tema of Weyse, 1915; bagatela; romanca i dr. — VOKALNA: Norden za muški zbor i orkestar, 1917; Avalon za sopran i orkestar, 1916; Min ungdoms drom za tenor i orkestar, 1921; zborovi; solo-pjesme. — SPISI: Musikkens Formuloere i Grundtroek, 1916; Moderne Musik, 1934 i Analytisk Harmoniloere, 1940. LIT.: G. Lynge, Danske Komponister i det 20. Aahundredes Begvndelse ( I I izd.), Kobenhavn i Kristiania 1913. — N. Schiorring, Peder Gram, MGG, V, 1956.
GRAMATGES, Harald, kubanski kompozitor i muziĉki kritiĉar (Santiago, Kuba, 26. IX 1918 —). Muziku uĉio u Habani (A. Roldan, J. Ardevol) i u SAD (A. Copland, S. Kussewitzky). Jedan je od utemeljitelja kubanskog društva El Grupo de Renovacion Musical (1943), koje propagira suvremenu muziku i izdaje svoj ĉasopis. Nastavnik na konzervatoriju Granados u Habani. G. ne oponaša kubanski folklor, ali se ni ne povodi za vodećim evropskim i ameriĉkim kompozitorima, već traţi vlastite putove. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; simfonijeta; Concertino za klavir i duhaĉe, 1945: predigra za balet Mensaje al futuro za duhaĉki orkestar, 1944; Peguena suite, 1943; Invencianes, 1941; Serenata. — Duhaĉki kvintet; Capriceio za flautu, klarinet, violu i violonĉelo; duo za flautu i klavir. — Sonata za klavir, 1942. — Balet Ikarus za udaraljke i klavir, 1943. — Zborne kompozicije; solo-pjesme. LIT.: N. Slonimsky, Music of Latin America, New York 1945. — A. Carpentier, La Mušica en Cuba, Mexico 1946. — Ch. Seeger, Music of Latin America ( I I I izd.), Washington 1953. — A. Fuchs, Harald Gramatges, MGG, V, I9SD.
GRAMOFON (grĉ. '{ponj.ij.ee slovo i cpcove glas), aparat za reprodukciju zvukova prethodno urezanih u ploĉe. U nastojanju da usavrši naĉin snimanja i reproduciranja zvuka koji je izumio Edison (H» Fonograf), E. Berliner je 1887 poĉeo da snima zvuĉne valove na ploĉe. God. 1888 pronašao je naĉin, kako da se sa originalnog snimka, tzv. matrice, presovanjem dobije veći broj duplikata pojedine snimke. Njegove su ploĉe bile napravljene od šelaka. Aparat za reprodukciju imao je mehanizam na oprugu, ploĉe su se okretale na okruglom tanjiru-nosaĉu, a zvuk se prenosio preko membrane u veliku rezonantnu trubu. Dalji put ovakvog gramofona do aparata bez elektriĉnog pogona od pre desetak godina znaĉio je uglavnom samo razvijanje i usavršavanje istog principa mehanizma. Poĉetkom XX v. ameriĉka firma The Gramophone and Typezvriter Company (kasnije The Gramophone Company), u ćelom svetu poznata po svom zaštitnom znaku His Master's Voice, shvatila je komercijalni znaĉaj gramofona i poĉela sa masovnom produkcijom gramofonskih ploĉa sa muzikom. MeĊu najranije snimke idu arije iz opera Pikova dama P. I. Ĉajkovskog, u izvoĊenju supruga Figner, za koje je Ĉajkovski napisao ovu operu. Uglavnom kroz ćeli prvi period snimana je samo vokalna muzika, jer je kvalitet reprodukcije bio na zadovoljavajućoj, a nekad i na uzornoj visini. Zanimljivo je da su se mnogi veliki umetnici iz tog vremena teško odluĉivali na snimanje ploĉa, pokazujući prema gramofonu sliĉno nepoverenje i otpor, kao mnogi dramski umetnici prema pojavi filma u svoje vreme ili prema televiziji danas. Medu prvim pevaĉima koji su snimali ploĉe nalazili su se poznati umetnici E. Calve, A. van Rooy, M. Battistini, N. Melba, A. Patti, F. Tamagna (prvi Otelio), V. Maurel, i, nadasve, E. Caruso i E. Schumann-Heink. Instrumentalna muzika se u to vreme retko snimala iz tehniĉkih razloga. Samo su violinski snimci zadovoljavali, jer se violina mogla lako postaviti uz samu cev trube za snimanje, što je bilo neophodno, a što nije bilo mo guće uĉiniti sa klavirom i još manje sa orkestrom. Osim ovog bilo je i drugih akustiĉko-tehniĉkih nedostataka, koji su pozitivno rešeni tek pronalaskom elektriĉnog snimka. Od starih violinskih snimaka istorijsku vrednost imaju nekoliko ploĉa J. Joachima, a od prvih pokušaja sa klavirom snimci E. Griega, V. Pachmanna i R. Pugnoa. Od ogromnog znaĉaja za dalji napredak tehnike snimanja i budućnost gramofona bio je uspeli snimak Beethovenove pete simfonije sa A. Nikischom i Berlinskom filharmonijom, naĉinjen 1913. Poĉevši od 1917, F. Stock, U. Stokowski i A. Toscanini snimaju sa svojim orkes trima niz simfonijskih dela. Kvartet Flonzalej bio je prvi kamerni ansambl snimljen na ploĉe. Ma koliko znaĉajni sa kulturno-istorijskog stanovišta, akustiĉki snimci nisu zadovoljavali mnoge osnovne muziĉke i tehniĉke zahteve, kao što su plastiĉnost linija, dinamika, tonovi niskog registra itd. Pošto su mogućnosti akustiĉkog snimka bile iscrpene,
10
GRAMOFON
trebalo je traţiti rešenje u novoj tehnici. Pronalaskom elektriĉnih snimaka preko mikrofona rešeni su postepeno mnogi problemi. Snimci su dobili prostornost, granice frekvencija koje mogu da se upotrebe na ploĉi proširene su sa vremenom na raspon od 200—5000 Hz, a kasnije i do 15 000 Hz. Obim i vernost zvuka i dinamike na reprodukciji znatno su se povećali, a naĉet je i problem duţeg trajanja ploĉe, koje je dotada iznosilo najviše 5 minuta po strani. Glavni problem elektriĉnih snimaka je bio aparat za reprodukovanje. Stariji tipovi sa akustiĉkom membranom i pogonom na oprugu oduzimali su dobar deo zvuĉnih kvaliteta elektriĉnog snimka. Pronalazak elektriĉnog gramofona, koji ima tzv. pick-up za prikljuĉak na radio-prijemnik ili samostalni pojaĉivaĉ i zvuĉnik, omogućio je visokokvalitetne i uzorne reprodukcije elektriĉnih snimaka. God. 1935—47 snimljena su najvaţnija dela iz svih epoha muziĉkog stvaralaštva uz uĉešće najboljih izvoĊaĉkih snaga iz celog sveta. U tom periodu znaĉajnu ulogu su odigrala tzv. društvena izdanja, tj. serije snimaka dela jednog kompozitora za pretplatnike koji su svojim doprinosima finansirali realizaciju snimaka. Vrednost ovih izdanja bila je mnogostruka. Ona su zainteresovala široke krugove ljubitelja muzike za izvesnog autora, naroĉito dok još nije bio poznat, omogućila da se izdaju dela koja ne bi bila trgovaĉki rentabilna kada bi se izdavala zasebno; za snimanje bili su angaţovani najbolji svetski izvoĊaĉi što je vaspitno delovalo na ukus publike. Tako su Beethovenove klavirske sonate snimljene u izvoĊenju A. Schnabela, klavsenska literatura u izvoĊenju W. Lando\vske; Mahlerove simfonije diriguje B. Walter itd. Pedagoški znaĉaj ovih snimaka za studente muzike i mlade izvoĊaĉe još i danas je neprocenjiv. Osnovni nedostaci gramofonskih ploĉa do 1947 bili su kratko trajanje, lomljivost materijala i priliĉna ograniĉenost upotrebljivosti. Za vreme prošlog rata ĉinjeni su u SAD razni pokušaji da bi se ti nedostaci uklonili (povećanje preĉnika ploĉa, uţi rez i sporije obrtanje, upotreba novih smesa itd.). Jula 1948 fabrika Columbia pustila je u promet nove ploĉe sa 33 1/3 okreta u minuti i veoma uzanim rezom, nazvanim mikrorez (engl. microgroove, franc. microsillon, tal. microsolco), istog preĉnika kao i stare, tj. 12 inĉa ili 30 cm. Trajanje jedne strane ovakve ploĉe koja se mora svirati na specijalnom aparatu sa neobiĉno finom i osetljivom iglom, iznosi i do 30 minuta, što znaĉi da se jedno ćelo veće delo — koncert, sonata ili simfonija — moţe snimiti na jednoj strani, odnosno slušati bez ranijeg menjanja ploĉa svakih 4—5 minuta. Konstruisani su i novi gramofoni koji ploĉe menjaju automatski. Osim toga nove ploĉe sa dugim trajanjem, t j . LP-ploĉe od 10 inĉa ili 25 cm, odnosno od 12 inĉa ili 30 cm (kratica od engl. longplaving record ploĉa dugog trajanja), prave se od vinilita i sliĉnih plastiĉnih smesa koje su mnogo otpornije od šelaka, a osetljivije u pogledu reprodukcije. Normalni vek LP-ploĉe je znatno duţi od starih, koje imaju 78 okretaja u minuti i koje se već dugo ne proizvode. Snimanje kratkih muziĉkih komada sa trajanjem od po nekoliko minuta nailazilo je u poĉetku na izvesne teškoće. Ovaj uglavnom trgovaĉki problem, t j . pitanje da li će kupac da uzme ploĉu sa 10—15 dela zbog dva — tri koja ţeli da ima, ili će da odustane od kupovine, pošto je cena LP -ploĉa znatno veća od obiĉnih, re-šen je pronalaskom druge vrste ploĉa, manjeg obima, tzv. £P-ploĉe (Extended plav), sa 45 okretaja u minuti. Proizvodile su se i tzv. ultra LP-ploĉe sa 16 okretaja. Moderni g. ima automatski regulator za sve ĉetiri brzine, tj. 78, 45. 33 i/3 i 16 okretaja i dve igle, jednu za 78, a drugu za LPploĉu i EP--ploĉe, koje se takode automatski menjaju. U najnovije vreme omogućeno je i stereofonsko snimanje ploĉa koje mogu da se reprodukuju na GRAMOFON iz 1903 gramofonima sa specijalnim stereo-ureĊajima (—> Stereofonija). Kod tih najsavremenijih ureĊaja, za sve vrste ploĉa koristi se jedna univerzalna stereo-igla od osmiuma, safira ili dijamanta.
U veoma kratkom roku od nekoliko godina snimljen na LP-ploĉe sva vaţnija dela iz celokupne muziĉke litera poĉevši od primera stare grĉke i egipatske muzike do kom; tora današnjice. Društveni znaĉaj gramofona je vrlo velik, omogućava ljubiteljima muzike, bez obzira na mesto boravka, da budu u stalnom kontaktu sa muzikom, da se upoznaju sa delima raznih autora u izvoĊenju najboljih umetnika. Snimanje istog dela sa raznim izvoĊaĉima pruţa mogućnost poreĊe-nja i izbora. Sve savršenijom tehnikom snimanja postiţe se skoro idealna vernost reprodukcije, a raznim metodama »oţivljavaju se« (Re-ma-ster) stari SUVREMENI GRAMOFON Proizvodnja RIZ snimci velikih umetnika, npr. E. Carusa, F. Šaljapina, Amelite ( -Ćurci, itd. G. je stvorio jednu novu vrstu ljubitelja mi diskofile, koji u mnogim zemljama imaju brojna udruţenja i bove sa desetinama hiljada ĉlanova. G. je pomogao mn mladim kompozitorima i izvoĊaĉima da se afirmiraju, s je široku pedagošku primenu u školama svih smerova. > je uzrok i nekih posebnih muziĉkih problema. Konstatc je da je procent kućnog muziciranja, tako vaţnog za obra; nje muziĉkih amatera i koncertne publike, znatno opao, otka' razvila gramofonska industrija. Uz to slab snimak nekog r dela moţe da naškodi autoru i da ga nezasluţeno predstav: blici u lošem svetlu. Nestilsko, nemuzikalno izvoĊenje r klasiĉnog dela (a to se danas na ţalost dogaĊa) moţe da v loše utiĉe na mlade izvoĊaĉe, pogotovu ako je u pitanju v nik sa izvesnim ugledom. Moralna odgovornost kompanija: proizvode ploĉe je veoma velika i njihov rad je u mnogim' ljama podvrgnut javnoj kritici. Gramofonskom umnoţavar zemljama sa razvijenom gramofonskom industrijom prida danas sve veći znaĉaj i iscrpni kritiĉki napisi u muziĉkim ĉasop 0 novim ploĉama postaju redovna praksa. Broj kompanija za proizvodnju ploĉa danas je već v velik i mnoge od njih deluju udruţeno. Najpoznatije meĊu 1 su RCA Victor (Decca, Telefunken, Repr ise, Coral i CBS (JEpic, Blue Note, Regina, Westminster, Falcon i dr.), ■ tsche Gramophon Gesellschaft {Archiv-Produktion, Polydor, Heh MGM, Nerve, Tip i dr.), Electrola (Columbia, Odeon, C< 1 dr.), Philips (Mercury, Fontana, Amadeo i dr.). Ugledne firme Pathe-Marconi (Francuska), Cetra (Italija), Suprc (Ĉehoslovaĉka), Melodia (SSSR) i druge. Prve posleratne goslovenske ploĉe izraĊene su 1947 u Pragu u fabrici Ultra Od 1956 u SFRJ postoji nekoliko preduzeća za izradbu p RTB i Beograd-disk u Beogradu, Jugoton u Zagrebu, Helic Ljubljani, Diskos u Aleksandrovoj (Ţupa) i Interton u Bati Specijalne firme bave se snimanjem dokumentarnih pio delima iz davne prošlosti ili sa melodijama iz razliĉitih foi nih podruĉja. Takve ploĉe imaju veliku vrednost kao porr sredstvo u muzikologiji i etnomuzikologiji. Ĉesto snimaju ploĉe preduzeća vezana uz poznate izdavaĉke kuće, kao Musicaphon (Barenreiter), Camerata (MSseler), Christop (Herder), Mušica Sacra (Schvvann) i dr. (-> Diskoteka.) LIT.: T. L. Buick, The Romance of the Gramophone, London ic W. E. Feddersen, T. T. Saneel, D. C. Teas i H. M. Feldhaus, Zur Entstehu schichte der Sprechmaschine und Schallplatte, Festschrift der Carl Linĉ AG (red. A- Guttmann), Berlin 1929- — P- VVihon i G. W. Webb, M Gramophones and Electrical Reproducers, 1929. — C. Lindstriim, Kultu Schallplatte (katalog), Berlin 1931. — G. Braune, Der Einfluss von Schal und Rundfunk auf die deutsche Musikinstrumentenindustrie, Berlin 19 H. C. Brisan, The Gramophone Record, 1935. — G. Scharp, The Gramo in Musical Education, Music and Letters, 1938. — D. Schulz-Kahn, Die ! platte auf dem Weltmarkt (disertacija), Konigsberg 1940. — F. W. Gc The Music Goes Round, New York 1942. — R. Bauer, The New Cat of Historical Records 1898—1908/09, London 1947. — J. Grunert i A. Sci Die Kiinstlerischen und technischen Probleme der Aufnahme und Uberti von Schall, Funk und Ton, 1949. — A. W. Friend, Adjustments for Oht Optimum Performance in Magnetic Recording, RCA -Review, 1950. ■ M. Bertert, Musik und Mikrophon, Diisseldorf 1951. — O. Read,The Rec and Reproduction of Sound ( I I izd.), 1952. — 50 Jahrs C. Lindstrom, C Koln 1954- — H. Sutaner, Schallplatte und Tonband, Leipzig 1954- ' Facius (redakcija), Das Schallplattenbuch, Diisseldorf 1956- — W. Haa Klever, Šchallplattenbrevier, Frankfurt 1958. — E. Sieber, D.-G. Worn Sutaner, Schallplattenfibel, Leipzig 1958. — E. T. Cancy, High Fidelii the Music Lover, New York 1958. — U". Earl Sleviart, Magnetic I^ec Techniques, 1958. — J. Tali, Techniques of Magnetic Recording, 19,
GRAMOFON — GRANDI F. Berglold, Moderne Schallplattentechnik, Munchen (II izd.) 1959- — H.-P. Reinecke, Musikwissenschaft und Schallplatte, IMS Congress Report, New York 1961, Kassel 1962. — R. ReicharĊt, Die Schallplatte als kulturelles und okonomisches Phanomen, Ziirich 1962. — H.-P. Reinecke, Schallaufzeichnung, MGG, XI, 1963. — H.-J. Haase, Moderne Schallplatten-Wiedergabetechnik, St. George (Dual) 1963. — 65 Jahre Deutsche Gramophon Gesellschaft, Ham burg 1963. — A. Silbermann, Schallplatte und Gesellschaft, Giitersloh 1963. — C. Ries, Knaurs Weltgeschichte der Schallplatte, Ziirich 1966. — J. Viedebantt, Die Rolle der Schallplatte, Munchen i Berlin 1966. Đ. Jć.
GRANADINA (Granada, grad u juţnoj Španjolskoj), španjolski narodni ples, lokalna varijanta fandanga. GRANADOS Y CAMPINA, Enrique, španjolski pijanist i kompozitor (Lerida, Katalonija, 27. VII 1867 — poginuo prilikom potapljanja broda Sussex, 24. III 1916). U Barceloni uĉio klavir (F. Jurnet, J. B. Pujol) i kompoziciju (F. Pedrell). God. 1887 uĉio klavir u Parizu sa Ch. W. de Beriotom; 1889 vratio se u Barcelonu, gdje je 1890 prvi put nastupio kao pijanist. Koncertirao otada u Španjolskoj i izvan nje, takoĊer u komornim ansamblima. Istodobno je razvio i uspješnu pedagošku djelatnost. S Albenizom, G. je jedan od osnivaĉa novije španjolske muzike, koja je našla svoj put na ljepoti bogatog španjolskog folklora. Drugaĉiji od Albeniza, G. je romantik koji iznosi preteţno vlastita duševna stanja, ĉesto izrasla iz pesimistiĉkog gledanja na ţivot i svijet. I kao kompozitor on je prvenstveno pijanist; kao kod Albeniza, i kod njega ćemo najuspjelije radove naći medu kla-virskim kompozicijama, uz koje treba spomenuti niz proćućeno lirskih solo-pjesama. G. je zapoĉeo stvaranje pod utjecajem Chopina, Liszta i Griega; kasnije je izgradio individualni jezik na melodici proţetoj ukusnim ornamentiranjem i na ĉistoći ritmiĉkih obrisa. Blizak je folkloru svoje zemlje, ali ţi-vopisnost španjolske narodne muzike nije u njegovim djelima onako naglašena kao u Albeni-zovim. G. je ponekad neumjeren; izradivajući pojedinosti, gubi iz vida uravnoteţenost cjeline; traţeći od klavira ponekad više no što mu instrument moţe dati, prekrcava E. GRANADOS Y CAMPINA klavirski slog suvišnostima. Ali u najuspjelijim klavirskim stavcima Granadosu se ne moţe osporiti poetiĉnost i dubljina lirike, kao ni kongenijalnost u tonskom doĉaravanju Govinih vizija (klavirske Goyescas, Granadosovo remek-djelo). DJELA. ORKESTRALNA. Simfonijske pjesme: La nit Ċel mori i Divina Commedia, 1908; Elisende za klavir i mali orkestar; Suite arabe; Suite gallega; Suite Kavidad; Serenata; Marcha de los vencidos. — KOMORNA: klavirski trio; Serenata za 2 violine i klavir; Oriental za obou i gudaĉe; Madrigal za violonĉelo i klavir. — KLAVIRSKA: Allegro de conderto; Bocetos (djeĉje kompozicije); Capricho espaiiol; Cuentos para la juventud; 12 Danzas espanolas; Escenas poeticas (takoĊer orkestrirano); Escenas romdnticas; Estudios expresivos; Goyescas (prikazana i scenski, 1916 u New Yorku); Libro de horas; Piezas sobre cantos populares espanoles; Rapsodia aragonesa; Sardana; Valses poeticos i dr. — DRAMSKA. Opere: Maria de Carmen, 1898 (najuspjelija); Petrarca (neizv.); Picarol, 1901; Follet, 1903; Gaziel, 1906 i Liliana, 1911. — VOKALNA: Cant de las estrellas za zbor, orgulje i klavir. Ciklusi solo-pjesama: Collecićn de canciones atna-torias; Collecićn de tonadillas, escritas en estile antiguo; La Maja doloresa i dr. Obradio nekoliko sonata D. Scarlattija. LIT.: G. de Boladeres, Enrique Granados, Barcelona. — Revista musical Catalana, 15. VI 1916 (broj posvećen Granadosu). — C. van Vechten, The Music of Spain, London 1920. —J. Subird, Enrique Granados, Madrid 1926. — H. Collet, Albeniz et Granados, Pariš 1929 str(novo izd. 1948). — E. L. Mason, Enrique Granados, Music and Letters, 1933, - 23l- — G. Chase, Albeniz and Granados, The Music of Spain, New York 1941. — A. Livermore, Granados and the Nineteenth Centurv in Spain, The Musical Review, 1946. — P. J. Martinez, Enrique Granados, Temas espanolas No.6, Madrid 1952. —H. Wirth, Enrique Granados, MGG, V, 1956. — A. Fernandez-Cid, Granados, Madrid 1956. — F. Vicens, Enrique Granados, Barcelona 1958. J. As.
GRANATA, Giovanni Battista, talijanski gitarist i kompozitor (Torino, prva polovina XVII st. — ?). God. 1650—84 ţivio vjerojatno u Bologni, gdje su štampana sva njegova djela. Njegove kompozicije za gitaru odlikuju se izvornošću melodike, odredenošću ritma i spretnom harmonizacijom. DJELA. Za gitaru: Capricci armonid sopra la Chittariglia spagnuola, 1646; Nuove sinfonie op. 2; Nuova sciella di Capricci armonid e suonate musicale in vari luoni op. 3, 1651; Soavi concenti di sonate musicali per la chilarra spagnuola op. 4, 1659; Nuovi capricci armonid musicali in vari toni per chilarra spagnuola, violino e viola concertati. . . op. 5, 1675; Nuovi soavi concenti di Sonate . . . op. 6, 1680; Armoniosi toni di varie Sonate musicali concertate a due violini, e Basso con la chilarra spagnuola op. 7, 1684. LIT.: L. Torchi, La Mušica strumentale in Italia, Milano 1901. — C. Sartori, Giovanni Battista Granata, MGG, V, 1956.
GRANCINO (Grancini, Granzini), Michel'Angelo, talijanski orguljaš i kompozitor (Milano, oko 1605 — 17. IV 1669).
11
Djelovao u Milanu kao crkveni orguljaš, od 1630 do smrti u katedrali; 1650 imenovan je i kapelnikom. Bavio se gotovo iskljuĉivo crkvenom muzikom; najviše je pisao vokalna djela uz pratnju basso continua. Njegove višeglasne kompozicije odlikuju se jasnoćom linija i jednostavnošću muziĉke fakture. DJELA: DelVarmonia ecdesiastica de Concerli a 1—4 v. 1° libro delli Concerti op. I, 1622; // 2° libro delli Concerti a I—4 v. et allri Concerli di G. D. Rognoni Taeggio op. 2, 1624; Messe, Motetti 0et Canzoni op. 4, 1627; Concerli a 1—4 v. con le Letanie della Madonna, libro 3 op. 5, 1628; Sacri fiori concertati a I—7 v. con alcuni Concerti in sinfonia d'istromenti et 2 Canzoni a 4 v., libro 4° op. 6, 1631; Messa e Salmi ariosi con le Letanie della Madonna concertati a 4 con la 5a parle a benepladto op. 7, 1632 (prošireno izd. 1637); // 5° libro de Concerti ecclesiastid a I—4 v. op. 8, 1636; Novelli fiori ecclesiastid concertati nell'organo all'uso moderno a 4 v. op. 9, 1643; Mušica ecdesiastica da cappella a 4 v. aggiuntovi U basso continuo a beneplacito per Vorgano op. 10, 1645; // 7° libro de Madrigali in concerto a 2—4 v. op. I I , 1646; // 6° libro de sacri Concerli a 2—4 v. op. 12, 1646; Corona ecdesiastica divisa in 2 parti a 2 —6 v. op. 13, 1649; // 7° libro de sacri Concerti a 2—4 v. op. 14, 1650; Vam Concerti a 8 v. op. 15, 1652; Giardino spirituale de varii fiori musicali concertati a 4 v. et un'allra de Morli a S v. op. 17, 1664; Sacri concerti espressi in 4 Messe a 5 et 6 v. op. 18,1664; // 8° libro de Concerti ecclesiastid a 2—4 v. con le Letanie a 4 et a 3 v. op. 19, 1666; Sacri concerti espressi in 8 Magnificat et 8 Paler a 4 v. op. 20, 1669. — U rukopisu oko 200 kompozicija. — Proširio traktat O. Scalette La scala di mušica, 1652. LIT.: C. Sartori, Michel'Angelo Grancino, MGG, V, 1956. — G. Biella, Un Musicista milanese del Seicento, Collecta nea Historia Musicae, I I , Firenze 1956. — Isti, Michel'Angelo Grancino eccellente compositore e organista mila nese, Mušica sacra, 1957. — C. Sartori, La Cappella musicale del Duomo di Milano, katalog, Milano 1957-
GRANCINO, Paolo, talijanski graditelj gudaĉkih instrumenata (druga polovica XVII st.), djelovao u Milanu 1665—92. Najpoznat i j i ĉlan obitelji graditelja gudaĉkih instrumenata, koja je u XVII i poĉetkom XVIII st. radila u Milanu. Vjerojatno uĉenik N. Amatija, po ĉijem je modelu izraĊivao svoje instrumente. Poznati su mnogi radovi Grancina nastali nakon smrti N. Amatija s ceduljom Niccolo Amati. Na njegovim instrumentima vrlo je lijep crvenkastoţuti lak. Ĉesto je za obod i dno violina upotrebljavao topolovo drvo umjesto javorova. Osobito su mu dobre viole; jedna s ceduljom Niccolo Amati iz 1692 (8 godina poslije Amatijeve smrti!) nalazi se u posjedu Hrvatskog glazbenog zavoda u Zagrebu. LIT.: L. A. Vidal, Les Instruments a arehet (3 sv.), Pariš 1876 —78. — W. L. Liitgendorff, Die Geigen- und Lautenmacher vom Mittelalter bis zur Gegenwart, Frankfurt 1922. — F. Niederheitman, Cremona, Leipzig 1928. — H. H. Drager, Paolo Grancino, MGG, V, 1956.
GRANĈARIĆ, Slavomir, kompozitor (Zadar, 8. VII 1878 — Zagreb, 22. II 1941). Srednju školu završio u Zadru, muziku uĉio 1895—99 na školi Hrvatskog glazbenog zavoda u Zagrebu, gdje je poloţio uĉiteljski ispit, i zatim na Konzervatoriju u Beĉu, Pragu (A. Dvorak) i Parizu (G. Faure). Djelovao je kao zborovoda pjevaĉkog društva Dinara u Livnu, dirigent u Senju i uĉitelj muzike u Osijeku, Pirotu, Negotinu i Zagrebu. DJELA. ORKESTRALNA: muziĉka impresija Pad carstva (Zagreb, 5. II 1928); Tatjana kod cara (Zagreb, 5. II 1928); muziĉka alegorija Sodoma (neizv.); Pentezilea (Osijek, 1928); simf. skica Ocean (Zagreb, 18. XII 1929); Kraljević Marko (Osijek, 26. IX J930); Andante con tristezza (neizv.); uvertira Halugica (Zagreb, 11. VI 1937); Ţalobna koraĉnica Stjepanu Radiću (Zagreb, 11. XI 1928); Srijemsko kolo (Zagreb, 10. I I I 1941); šest jugoslavenskih igara. — DRAMS KA:
Opere Salko i Kosovo (obje neizvedene). — Oko 80 solo-pjesa ma. — Tri mise; više crkvenih pjesama. H. P.
GRAND CHOEUR (franc. veliki zbor), 1. u baroknoj muzici oznaka za veliki sastav (-> tutti) instrumenata u orkestru (ili zbornih pjevaĉa) nasuprot malom sastavu solista. f-> Concertino.) 2. U orguljskoj muzici XVII i XVIII st. oznaka za puni zvuk (franc. takoĊer plein jeu, tal. organo ripieno), odnosno za ukljuĉivanje svih svirala, isprva izuzev jeziĉnjaka kasnije s jeziĉnjacima; katkad se izrazom g. ch. oznaĉivao i -> glavni manual (grand orgue). GRANDE BANDE (franc. veliki sastav), naziv instrumentalnog sastava na francuskom kraljevskom dvoru, poznatog i pod imenom -> Vingt-guatre violons du Roi. GRANDI, Alessandro, talijanski kompozitor (Sicilija, ? — Bergamo, 1630). Od 1610 crkveni dirigent u Ferrari, od 1617 pjevaĉ i od 1620 zamjenik kapelnika, a od 1627 dirigent u crkvi sv. Marka u Veneciji. Grandijeva djela izrazito su koncertantnog stila, a bliska su umjetnosti G. Crocea. Njegovi Madrigali concertati pisani su većinom u obliku varijacija u kojima se melodijska linija ponavlja redovito doslovno, a ritam mijenja prema naglasku rijeĉi i smislu teksta. Po konciznosti oblika i snazi dramatskog izraţaja pripadaju preteĉama kasne barokne kantate. I u motetima, u kojima se oĉituje originalnost invencije, G. primjenjuje koncertantni stil; obilna i ukusna upotreba modulacija i kromatike pribliţuje njegove motete Monteverdijevoj muzici. DJELA. SVJETOVNA: Madrigali concertali a 2, 3 e 4 v. (2 sv.), 1615 (II izd. 1616) i 1622 (IV izd. 1626); 4 knjige Cantade et Arie a voće sola, 1620—29; pojedini madrigali u zbirkama onog vremena. — CRKVENA: 3 mise; 3 zbirke moteta uz instrumentalnu pratnju, 1621 (IV izd. 1637); 1625 (i 1637) i 1629 (III izd. 1629). Šest knjiga moteta: I, 1610 (VI izd. 1639); I I , 1613 (V izd. 1628); I I I , 1614 (V izd. 1636); IV, 1616 (VI izd. 1628); V, 1619 (IV izd. 1638) i VI, 1630 ( I I I izd. 1640). Zbirka moteta, 1614 (V izd. 1640); zbirka psalama, 1629 ( I I I izd. 1707); kraće crkvene kompozicije u zbirkama onog vremena.
12
GRANDI — GRASSI
NOVA IZD.: objavili su pojedina Grandijeva djela A. Della Corte, F. Blume, D. Bartha i C. Pineau. LIT.: G. Donati-Pelteni, L'Arte della Mušica de Bergamo, Bergamo 1930. — M. Bukofzer, Music in the Baroque Era, New York 1947. — D. Arnold, Alessandro Grandi, MGG, V, 1956. — 5. Dalla Libera, Cronologia musicale della Basilica di S. Marco in Venezia, Mušica Sacra, 1961.
LIT.: O. Keller, Die Operette, Leipzig 1926. — K. Westermeyer, Die O rette im Wandel des Zeitgeistes, Miinchen 1930. — F. Hadamoviski i H. C Die Wiener Operette, Wien 1947. — S. Czech, Das Operettenbuch, Stuttj 1950. — A. Bauer, 150 Jahre Theater an der Wien, Wien 1952. — E. N Bruno Granichstaedten, MGG, V, 1956. — O. Schneidert, Operettenbi Berlin 1961.
GRANDJANY, Mar cei, francuski harfist (Pariz, 3. IX 1891 —). Studirao na Pariškom konzervatoriju harfu i kompoziciju. Orguljaš crkve Sacre-Coeur u Parizu (1915—18); nastavnik harfe na Ameriĉkom konzervatoriju u Fontainebleauu (1921— 35). Koncertirao u Evropi i Americi. Od 1938 nastavnik na Juilliard School of Music u New Yorku; 1943 osnovao odjel za harfu na Konzervatoriju u Montrealu; od 1956 predaje na Manhattan School of Music u Ne\v Yorku. God. 1945 primio ameriĉko drţavljanstvo.
GRANIER (Garnier, Grenier), 1. Francois, francuski ko pozitor (?, 1717 — Lyon, 18. IV 1740). Djelovao u Grenob i Chambervju, 1751—60 i od 1766 violinist, violonĉelist, kont basist i uĉitelj muzike u Lyonu; 1760—66 u Parizu ĉlan orkes Comedie Italienne.
DJELA: Poeme symphonique za harfu, rog i orkestar. — Kompozicije za harfu (Rhapsodie op. 10; Dans la Foret du Charttie; The Colorado Trial op. 28 i dr.). — Pjesme (Chansons populaires francaises). — Preradio za harfu brojna djela iz starije i novije muziĉke literature.
GRANDJEAN, Axel Carl William, danski kompozitor (Kobenhavn, 9. III 1847 —■ 11. II 1932). Nakon studija na Konzervatoriju u Kobenhavnu bio godinu dana operni pjevaĉ (1869), zatim se posvetio kompoziciji i pedagoškom radu. God. 1886— 87 dirigent kazališta Dagtnar u rodnom gradu; dirigent nekoliko zborskih društava; 1899—1918 djelovao na Kraljevskom kazalištu u Kobenhavnu (korepetitor 1899—1914; zborovoda 1914—18). DJELA: kompozicije za klavir. — DRAMSKA. Opere: De to Armringe, 1876; Colomba, 1882; / mollen, 1885; O/ M /, 1894. Baleti. — Trahfuglen za zbor, 1884; solo-pjesme. — Autobiografija Spredte minder, 1919. — Za jubilarno fzdanje djela L. Hctlberga sabrao 1888 tradicionalnu muziku za pjesnikove komedije.
GRAND JEU (franc. veliko sviranje, veliki registar), oznaka koja se nekada upotrebljavala u kompozicijama za orgulje za nastup cijele skupine jeziĉnih registara uz eventualni dodatak Principala 8' i Oktava 4'. Danas izraz g. j. u muzici za orgulje ili harmonij znaĉi isto što i -> tutti, tj. spoj i zajedniĉki nastup svih registara na instrumentu. GRAND ORGUE -> Glavni manual kod orgulja GRANDVAL, Nicolas Racot de, francuski kompozitor i knjiţevnik (Pariz, 1676 — 16. XI 1753). Potomak glumaĉke obitelji; u razdoblju od 1692 do 1744 komponirao preko 20 divertissementa za komedije koje su se prikazivale u pariškoj Comedie Francaise. Bio je poznat kao ĉembalist, a vršio je i orguljašku duţnost u crkvi Saint-Eustache. G. je objavio više komedija u prozi i parodija na tragedije u stihovima (najpoznatija Le Viĉe puni). Od njegovih scenskih muzika u cjelini se saĉuvala samo Divertissement de la Comedie du Mariage fait par lettre de change. DJELA. DRAMSKA. Divertissementi: L'Opera du village, 1692 (sa J. Raisinom); La Baguette, 1693; Je vous prends sans veri, 1693; Les Vendanges, 1694; Attendez-moi sous Vorme, 1694; Le Bourget, 1697; Le Diable boiteux, 1697; La Foire Saint - Laurent, 1709; L'usurier gentilhomme, 1713; Le Prix de Varquebuse, 1717; Les Rejouissances publiques, 1729; Les Acteurs deplaces ou L'amant comedien, 1735; La Mariage par lettre de change, 1735; Le Fat puni, 1738; Esope au Parnasse, 1739; L'Oracle, 1740; Joconde, 1740; La Fete d'Auteuil ou La fausse meprise, 1742; L Išle sauvage, 1743; Zeneide, 1743 i L'heureux retour, 1744. — VOKALNA. Kantate: 6 Cantates francois a 1 et 2 v. Livre premier, 1720; Orphee, canlale avec symphonie, 1729 (parodija na istoimenu kantatu Cleram-baulta) i 6 Canlates serieuses et comiques a v. seule et symphonie, poslije 1755 (4 su parodije na Clerambaultove kantate). 15 arija u zbornicima onoga doba. — Traktat Essai sur le bon goust en musiaue, ITii. LIT.: R. K'angermee, Nicolas Racot de Grandval, MGG, V, 1956. — D. Fosler, Parodies on Cleramhault Cantatas by Nicolas Grandval, Recherches, 1964.
GRANER, Georg, njemaĉki kompozitor i muziĉki pisac (Berlin, 20. XI 1876 — Potsdam, 30. IV 1945). God. 1900—06 u Londonu muziĉki dopisnik Vossische Zeitung, a 1906—15 muziĉki kritiĉar tog lista; 1920—30 muziĉki referent Deutsche Musiker-Zeitung; 1930 nastavnik harmonije na Visokoj muziĉkoj školi u Berlin-Charlottenburgu. DJELA. ORK ESTRALN A: 4 s imfo n ije ; Legende; Sch wedische Bal lade; Jnterludium. — Oratorij Deutsche Kantate — Das kommende Reich; 3 pjesme na Ibsenove tekstove za bariton i mali orkestar; 12 boţiĉnih pjesama za glas i klavir i l i gudaĉki kvartet. — Biografija Paul Graener, 1922.
GRANICHSTAEDTEN, Bruno, austrijski pijanist i kompozitor (Beĉ, 1. IX 1897 — New York, 20. V 1944). Studij završio na Konzervatoriju u Leipzigu (S. Jadassohn). Korepetitor Dvorske opere u Beĉu, kabaretni pijanist i pjevaĉ. Od 1908 operetni kompozitor, kasnije (od 1930) pisao i filmsku muziku. God. 1938 emigrirao u SAD i tamo završio ţivot kao barski pijanist. — U poĉetku pod Leharovim utjecajem, G. je kasnije, unošenjem ameriĉkih plesnih oblika, svojim djelima podao suvremeno obiljeţje. DJELA. DRAMSKA. Operete (18): Bub oder Madel, 1908; Auf Befehl der Kaiserin, 1915; Walzerliebe, 1918; Der Orlovi, 1925; Evelyne, 1928. Filmska muzika: Im \Valzerparadies, 1931; Der Gliickszylinder, 1932; Die verliebte Firma; Zwei in einem Aulo i dr. —VOKALNA. Solo-pjesme: Soldatenliebe op. 3; Der Bettler, Der Tod, Die Liebe op. 4; Ich war ein Blatt am Bliitenbaum op. 18; Verzvaist op. 19; Zigeuner-Gesang op. 20 i dr. — Napisao libreto za operetu Die Konigin O. Strausa.
DJELA: VI Solos pour le vcl. op. I, 1754; Recueils d 1 Airs . . . pour 2 ft ou violons ou pardessus de viole varies, 11 sv., 1762—1778; Menuets de A Exaudet et Granier, tnis en grande symphonie avec des variations za instrurr talni sastav, 1764. — Više baleta (L'Amour corsaire, oko 1757).
2. Louis, kompozitor (Toulouse, 1740 — 1800). RoĊak Fr; coisa; kompoziciju uĉio kod J. C. Triala u Parizu. Od 1765 ope dirigent u Bruxellesu, od 1768 u Toulouseu i 1772—86 violii Dvorske kapele, Academie royal i Concerts Spirituels u Pari Veoma darovit pedagog, vodio je neku vrstu privatne škole kompoziciju. DJELA. DRAMSKA. Opere: Theonis ou le toucher, 1767 (sa J. C. Trial i P.-M. Bretonom) i Les Faux-monnayeurs ou La Vengeance, 1797. Baleti: Mi etjason, 1776 (sa J. J. Rodolpheom i P.-M. Bretonom); Les Caprices de Galat 1776 i Anette et Lubin, 1778. Zborovi za Racineovu dramu Athalie, 1769. Izdao više zbornika s djelima A. Campre, M. Maraisa, J. -B. Lullvja i dr. LIT.: L. Vallas, Un Siecle de musique et de theatre a Lyon, Pariš 193a M. Briauet, Francois i Louis Granier, MGG, V, 1956. i
GRANJON, Robert, francuski nakladnik u XVI st. Djelo' u Parizu od 1547; 1550 dobio privilegij za štampanje i izdava muziĉkih djela i udruţio se sa M. Fezandatom. Oni su obja treću knjigu Chansona S. Gorliera (1551) i dva sveska kompozic za gitaru G. Morlavea (1552). Od 1553 radio je sam, ĉetiri god kasnije preselio se u Lyon i tamo usavršio svoj izum »caracte de civilite« (tipovi okruglih nota). U toj tehnici G. je tiskao (udru; sa G. Gueroultom i J. Hiesseom) više djela, meĊu kojima 2 sve chansona Trophee de musique (1559), Chansons i Motetz od Beaulaiguea i 49 Psalmes de David M. Ferriera. God. 1582 tisi je u Rimu Directorium chori G. D. Guidettija. LIT.: G. Thibault, Un Recueil de musique imprime en caracteres de c lite par R. Breton (1559), Humanisme et Renaissance, 1935. — C. Dalba\ Robert Granjon imprimeur de musique, Gutenberg-Jahrbuch, 1939. —-, Lesure, Robert Granjon, MGG, V, 1956.
GRANOM, Levvis Christian Austin, engleski kompozi i flautist. Djelovao u Londonu sredinom XVIII st. Njegova dj odaju muziĉara koji je dobro vladao kompozicijskonl tehnikor raspolagao bogatom melodijskom invencijom. Neke njegove pjes bile su priliĉno popularne. Dueti za flaute op. 3 i n ubrajaju meĊu najbolja djela te vrste. DJELA: koncerti, sonate, dueti, solistiĉk e kompozicije za flautu (n od njih za flautu ili violinu). — Oratorij The Prodigal Son; Ode on the Arriva, of Queen Charlotte, 1761; solo-pjesme. — Plain and Easy Instructions for Play on the German-Flute, IV izd., 1766. LIT.: S. Sadie, Lewis Christian Austin Granom, MGG, V, 1956.
GRASSE, Edwin, ameriĉki violinist i kompozitor (N York, 13. VIII 1884 — 8. IV 1954). Slijep od djetinjstva. S dirao violinu u New Yorku (C. Hauser) i Bruxellesu (C. Thomso God. 1902 debitirao u Berlinu. Koncertirao u Evropi i u SA DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; koncerti za violinu; Ameri Fantasie za violinu i orkestar; suita. — KOMORNA: gudaĉki kvartet; klavirska trija; 4 sonate za violinu i klavir, — Kompozicije za orgulje.
GR AS SET, Jean-Jacques, francuski violinist i kompozi (Pariz, oko 1769 — 25. VIII 1839). Uĉenik I. Bertheaum nastupao javno već kao djeĉak. Od 1800 ĉlan opernog orkestri Parizu i 1801—16 profesor Konzervatorija. Uz to je 1801— direktor Comedie Italienne. DJELA: 3 koncerta za violinu i orkestar; 12 koncertantnih dua za 2 violi šest u op. 2 i po tri u IV livre de duos op. 9 i u Magazin de musique a l'usage Fetes Nationales. Prema Fetišu, G. je komponirao još 4 zbirke dua i sonati, klavir i violinu op. 3.
GRASSI, Cecilia, talijanska pjevaĉica, sopran (Napulj, c 1740 —• ?). Ĉini se da je na opernoj pozornici debitirala 176c Veneciji kao Sabina (Galuppi, Adriano in Siria). Nastupala Bologni, Londonu (1766), Napulju i Veneciji; 1770—72 prin donna opere serie u Londonu, gdje je pjevala u Guglielmije\ operama Ezio i Olimpiade, Gluckovu Orfeju, oratorijima N. Jo mellija i J. Ch. Bacha i dr. God. 1773 udala se za Johanna Cr stiana Bacha, a poslije njegove smrti (1782) vratila se u Itali LIT.: Ch S. Terry, Johann Christian Bach, London 1929.
GRASSI, Eugene-Cinda (pseudonim G. Sargis), francu kompozitor podrijetlom iz Šijama (Bangkok, 5. VII 1881 —Pai 8. VI 1941). Studirao u Parizu kod V. d'Indyja i Bourgault-E coudrava. U Sijamu prouĉavao muziĉki folklor; od 1913 ţi u Parizu. Egzotika njegove umjetnosti neposredna je i puna I gata kolorita.
GRASSI — GRAUPNER DJELA. ORKESTRALNA: Les Equinoxes za klavir i orkestar, 1921; Poeme de l'Univers, 1919; Les Sanctuaires, 1924; Fete Khmere, 1928; Rumeurs lointaines i dr. — Klavirske kompozicije. —■ DRAMSKA. Baleti: Aspana, 1935 i Amour et magie, 1935; scenska muzika La Fete du Zakmoukou za Bernstei-novu tragediju Judith, 1923. — VOKALNA. Za glas i orkestar: Trois poemes bouddhiques, 1918; Chanson nostalgique, 1921 i Nuit tropicale, 1922. Solo-pjesme (Cinq milodies siamoises, 1919). — D'utie musique nouvelle . . . , 1926. LIT.: Hiao-ls'iun MA, Eugene Cinda Grassi, MGG, V, 1956.
GRASSINI, Giuseppina, talijanska pjevaĉica, alt (Varese, 18. IV 1773 — Milano, 3. I 1850). Pjevanje studirala na Konzervatoriju u Milanu; na opernoj pozornici debitirala 1789 u Parmi u operama La Pastorella nobile (Guglielmi) i La Ballerina amante (Cimarosa). Već iduće godine pjevala prvi put na milanskoj Scali. Nastupala na svim većim talijanskim opernim kazalištima i stekla ugled prve talijanske pjevaĉice. Na poziv Napoleona s kojim ju je vezalo intimno prijateljstvo nastupala od 1800 u Parizu, a kasnije i u Londonu. Nakon Napoleonova pada vratila se u Milano, a 1823 sasvim se povukla s pozornice. Njen izvanredno kultiviran glas imao je takav opseg da je mogla izvoditi i uloge koloraturnog soprana. Suvremenici su mnogo hvalili i njezine glumaĉke sposobnosti. Njezine uĉenice bile su Giuditta Pasta i Giuditta i Giulia Grisi. LIT.: M. i L. Escudier, Vie et aventures des cantatrices celebres, Pariš 1856. — A. Pougin, Une Cantatrice amie de Napoleon, Menestrel, 1913 —14. —■ A. Gavoty, La Grassini, premiere cantatrice de S. M. PEmper eur et Roi, Pariš 1947. — E. Gara, Giuseppina Grassini, La Scala, 1952. — H. Kiihner, Giuseppina Grassini, MGG, V, 1956. — D. Rigotti, Una Cantatrice imperiale, La Scala, 1961.
GRAUDAN, Nikolaj, ameriĉki violonĉelist latvijskog podrijetla (Liepaja, 5. IX 1896 — Moskva, 9. VIII 1964). Uĉenik L. Abbiatea na Konzervatoriju u Petrogradu; na tom zavodu zapoĉeo pedagošku djelatnost. God. 1922 emigrirao u Njemaĉku i 1926—31 solo violonĉelist Berlinske filharmonije; 1935—38 u Londonu i zatim u SAD solist orkestara u Minneapolisu (1939—44), New Yorku (1944—50) i od 1950 u Los Angelesu, gdje je nastupao na koncertima u duu sa svojom ţenom Joannom Freuberg i predavao na Black Mountain Collegeu i na Univerzitetu. Umro je u Moskvi za jednog posjeta. Objavio 6 sonata za violonĉelo A. Vivaldija i transkribirao kompozicije za violonĉelo i klavir F. Chopina. GRAUN, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. August Friedrich, orguljaš (Wahrenbruck kraj Dresdena, 1698 ili 1699 — Merseburg, 5. V 1765). Od 1729 do smrti kantor i Collega quartus na školi katedrale u Merseburgu. Od njegovih kompozicija saĉuvani su samo Kyrie et Gloria za 4 glasa uz instru mentalnu pratnju. Bio je medu kandidatima koji su 1750 trebali naslijediti J. S. Bacha u Leipzigu. 2. Johann Gottlieb, kompozitor i dirigent (Wahrenbriick, 1702 ili 1703 — Berlin, 27. X 1771). Brat Augusta Friedricha; uĉenik G. Pisendela na Kreuzschule u Dresdenu, studirao na Univerzitetu u Leipzigu i 1723 u Pragu, gdje je uĉio violinu kod G. Tartinija. Od 1726 koncertni majstor u Merseburgu, od 1728 u sluţbi vojvode Waldecka u Arolsenu i od 1729 u sluţbi pruskog prijestolonasljednika, budućeg Fridrika Velikog, u Rheinsbergu. Od 1740 do smrti dirigent Dvorskog orkestra u Berlinu. Na tom ga je poloţaju naslijedio njegov uĉenik F. Benda. Graunov instrumentalni stil proţet je ozbiljnošću, odluĉnošću, na mahove herojskim crtama, za razliku od vedrijeg naĉina izraţavanja u beĉkoj i mannheimskoj školi. Njegove trostavaĉne simfonije pripadaju najranijim primjercima toga muziĉkog oblika. Uvodeći u talijansku instrumentalnu homofoniju mnoge polifone postupke, kao kanon, fugato i imitaciju, G. je postavio temeljna stilska obiljeţja sjeverno-njemaĉke, odnosno berlinske škole. Najuspjeliji su mu violinski koncerti. Koncipirani virtuozno, sa ĉestom upotrebom karakteristiĉnih ritmiĉkih figura (sinkope, lombardijski ritam), oni odaju izvrsnog poznavaoca violinske tehnike. Znaĉajna je i Graunova dirigentska djelatnost; pod njegovim je vodstvom Berlinski dvorski orkestar stekao glas jednog od najboljih u Evropi. DJELA. ORKESTRALNA: 100 simfonija; 6 koncerata za ĉembalo (orgulje); 60 koncerata za violinu; 6 koncerata za 2 violine; 2 koncerta za violu da gamba; koncerti za violonĉelo piccolo, obou d'amore, obou, fagot i dr.; 5 koncerata za flautu; 8 concerta grossa; 17 francuskih uvertira. — KOMORNA: 6 gudaĉkih kvarteta; 3 kvinteta; oko 150 trio-sonata; 2 trija; više od 30 sonata za violinu i ĉembalo; 8 sonata za 2 flaute i b. c. — VOKALNA: oratorij La Passione di Gesu Cristo; 8 svjetovnih i 3 crkvene kantate; canzonetta La Partenza; 5 Lieder. NOVA IZD.: 3 trio-sonate obj. H. Riemann {Collegium musicum, 1906); triosonatu u F-duru obj. O. Fischer i O. Wittenbacher (1934); 2 sonate za violu obj. H. Ch. Wolff (Kammersonaten, X—XI, 1937); partituru koncerta za obou u cmolu obj. H. Tottcher, a klavirski izvadak G. Mtiller (1953); koncert za fagot u B-duru obj. isti (1954).
3. Carl Heinrich, kompozitor i pjevaĉ (Wahrenbriick, 1703 ili 1704 — Berlin, 8. VIII 1759). S bratom Johannom Gottliebom pohaĊao Kreuzschule u Dresdenu i u desetoj godini postao ĉlan djeĉaĉkog zbora; kompoziciju uĉio kod J. Ch. Schmidta, klavir kod Ch. Pezolda. Od 1725 tenor na dvoru u Braunschweigu i tamo od 1737 drugi dirigent Dvorske kapele. God. 1733 upoznao
13
kasnijeg pruskog kralja Fridrika Velikog s kojim je prijateljevao do kraja ţivota; od 1736 bio je u njegovoj sluţbi u Rheinsbergu, a 1740 povjerio mu je kralj osnivanje opere u Berlinu i imenovao ga dirigentom. S Graunovom operom Cesare e Cleopatra otvorena je 1742 nova operna zgrada u Berlinu. G. je djelovao i kao pedagog; njegovi su uĉenici bili J. G. Sey-farth, F. Benda, Ch. Nichel-mann i J. Ph. Kirnberger. On je autor prosebnog naĉina ĉitanja nota nazvanog —> dameni-zacija. Istaknuti kompozitor berlinske škole, G. je uz J. A. Ha-ssea najznaĉajniji predstavnik talijanske C. H. G R AUN pomodne opere u Njemaĉkoj. No, unatoĉ nekim uspjelim virtuoznim arijama, njegova operna djela (najbolje je Mon-tezutnd) zaostaju za Hasseovim zbog pomanjkanja kontrasta i zbog harmonijskog siromaštva; ona su većinom lirskog karaktera, a gdjekad, kao i njegove pjesme i ode, ponešto dopadljivo sladunjava. Graunove instrumentalne kompozicije ne doseţu umjetniĉku vrijednost instrumentalne muzike njegova brata Johanna Gottlieba. Najtrajnija su mu crkvena djela; ona su se izvodila sve do kraja XIX st., a neka (Te Deum; Der Tod Jesu) odrţala su se do danas. DJELA. ORKESTRALNA: oko 30 koncerata za ĉembalo; 6 koncerata za flautu; Concerto avec pedale obligee; Concerto grosso. — KOAiORNA: klavirski kvintet; kvintet s flautom i klavirom; kvarteti za ĉembalo, flautu, violinu i bas; oko 35 trio-sonata; 8 sonata za flautu i h , c; 2 sonate za ĉembalo i flautu; sonata za violonĉelo piccolo i b. c. — KLAVIRSKA: La Batlaglia di Praga (La Batta-glia del Re di Prussia), 1740; Allegro oder die Schlacht bei Hochkirchen; Sinfonia oder Die russische Bataille, i dr. — DRAMSKA. Opere: Sancio und Sinilde, 1727; Polydorus, 1728; Iphigenia in Aulis, 1731; Scipio Africanus, 1732; Lo Specchio della fedelta, 1733 I Pharao Tubaetes, 1735; Rodelinda, regina de'Langobardi, 1741; Cesare e Cleopatra, 1742; Artaserse, 1743; Catone in Utica, 1744; La Fešta dell'Imeneo, 1744; Alessandro e Poro, 1744; Luĉio Papirić, 1745; Adriano in Siria, 1745; Demofoonte re di Tracia, 1746; Cajo Fabricio, !J46;Le Fešte galanti, 1747; Cinna, 1748; VEuropa galante, 1748; Ifigenia in Aulide, 1748; Angelica e Medoro, 1749; Coriolano, 1749; Fetonte, 1750; // Mitridale, 1750; L'Armida, 1751; Britannico, 1751; L'Orfeo, 1752; Silla, 1753; Semiramide, 1754; Montezuma, 1755; Ezio, 1755; / Fratelli nemici, 1756 i La Merope. 1756. Prolog Wenere e Cupido, 1741; pastorala II Ghtdicio di Paride, 1752; 3 pasticcia. — VOKALNA: Cantata in obitum Friderici Guilielmi Regis Borussorum beati defuncti, 1741; Auserlesene Oden zu Singen'beym Clavier, 1761; 24 kantate (za 9 se ne zna jesu li njegove ili od brata Johanna Gottlieba); oko 50 pjesama u zbirkama onoga vremena; oko 150 kantata ili a rija za glas i instrumentalnu pratnju; 31 solfeggio za sopran i b. c. — CRKVENA: kantata-pasija Der Tod Jesu, 1755; Te Deum, 1757; 5 misa; 20 moteta; 7 Kyrie et Gloria; 7 Kyrie; 2 Magnificata; 1 Sanclus. NOVA IZD.: Der Tod Jesu i manja crkvena djela obj. Ch. I. Latrobe (Selection of Sacred Music, 6 sv., London 1806—26); operu Montezuma obj. A. Mayer-Reinach (DDT, XV); odlomke iz opera obj. J. Ph. Kirnberger (4 sv., Berlin i Konigsberg 1773—74); klavirske kompozicije obj. H. Fischer i F. Oberdorfer (Deutsche Klaviermusik, IX, 1936). LIT.: J. A. Hiller, Johann Gottlieb Graun, VCochentliche Nachrichten und Anmerkungen, Leipzig 1766. — F. Chrysander, Geschichte der Braunschweig-Wolfenbiittelschen Capelle und Oper, Jahrbuch fiir Musikwissenschaft, 1863. —A. Mayer-Reinach, Carl Heinrich Graun als Opernkomponist, SBIMG, 1899—1900. — C. Mennicke, Zur Biographie der Briider Graun, Neue Zeitschrift fur Musik, 1904. — Isti, Hasse und die Briider Graun als Sinfoniker, Leipzig 1906. — M. Flueler, Die norddeutsche Sinfonie zur Zeit Friedrich des Grossen (disertacija), Berlin 1908. — H. Hoffmann, Die norddeutsche Triosonate des Kreises um J. G. Graun und Ph. E. Bach (disertacija), Kiel 1924. — B. Kitzig, Briefe C. H. Grauns, ZFMW, 1926—27. — Isti, Wahrenbruck und die drei Grauns, Die Schwarze Elster, 1927—28. — Isti, Carl Heinrich Graun, Mitteldeutsche Lebensbilder, Magdeburg 1929. — H. Uldall, Das Klavierkonzert der Berliner Schule, Leipzig 1928. — E. Schenk, Zur Bibliographie der Triosonate von Johann Gottlieb und Carl Heinrich Graun, ZFMW, 1928—29. — W. Freytag, Graun, 1. August Friedrich, 2. Johann Gottlieb, 3. Carl Heinrich, MGG, V, 1956. H. P.
GRAUPNER, Christoph, njemaĉki kompozitor (Kirchberg, Saska, 13. I 1683 — Darmstadt, 10. V 1760). Uĉenik J. Kuhnaua na školi sv. Tome u Leipzigu; 1706 ĉembalist u hamburškoj operi. God. 1709 zamjenik, a poslije smrti W. K. Briegela (1712), prvi dirigent na dvoru u Darmstadtu; 1722 izabran za kantora na školi sv. Tome u Leipzigu, ali kako ga nisu pustili iz Darmstadta, dobio je to mjesto J. S. Bach. G. pripada najznaĉajnijim suvremenicima J. S. Bacha. Veoma plodan autor, ostavio je brojna djela iz svih grana muzike. Graupnerova instrumentalna muzika bliska je Telemannovoj umjetnosti. U prvim stavcima njegovih simfonija susreće se gdjekad već i tematski dualizam i repriza u osnovnom tonalitetu. U operama nadovezuje na stvaranje R. Keisera. Mnoge njegove kantate sa pomno razraĊenim arijama i ĉesto virtuoznim zborskim obradbama korala idu u najbolja barokna djela te vrste. DJELA. INSTRUMENTALNA: 113 simfonija; 50 koncerata za razne instrumente i orkestar (ili instrumentalni ansambl); 87 suita (djelomiĉno pod na slovom uvertira); 20 trio-sonata; sonate za razne instrumentalne sastave; Partien
14
GRAUPNER — GRAZIANI
auf das Clavier . . . , 1718; Monatliche Clavier-Friichte . ■ . , 1722; Vier Partien auf das Clavier . . . Vier Jahreszeiten . . . , 1733; suite za klavir. •—■ DRAMSKA. Opere: Dido, 1707; Die lustige Hochzeit, 1708; 11 fido amico, oder . . . Herkules und Theseus, 1708; L'Amore ammalato, oder . . . Antiochus und Stratonica, 1708; Bellerophon, 1708; Simson, 1709; Berenice und Luĉio, 1710; Telemach, 1711; Bestandigkeit besiegt Betrug, 1715; Adom, 1719. ■— VOKALNA: brojne crkvene kantate; kompozicije za jedan ili više glasova (izdao Neu vermehrtes Dramstddtisches Choralbuch . . . , 1728). NOVA IZD.: Graupnerovu autobiografiju obj. J. Mattheson (Grundlage einer Ehren-Pforte, Hamburg 1740); izabrana djela obj. F. Noack, poĉev od 1955; 17 crkvenih kantata obj. isti (DDT, LI -LII); arije uz obligatni instrument obj. isti (Gdttingen 1933); sonate za gudaĉki orkestar obj. A. Hoffmann (Hortus Musicus, CXX, 1954); koncert za 2 flaute, 2 oboe i gudaĉe obj. A. Schering (DDT, XXIX—XXX); koncert za flautu obj. A. Hoffmann (Deutsche Instrumentalmusik, XXVII, 1953); koncert za blokflautu obj. isti (1939); koncert za obou obj. A. Kreutz (.Nagels Musik-Archiv, CLXVIII); kompozicije za klavir obj. L. HofTmann-Erbrecht, A. Kiister, M. Frey i dr. LIT.: W. Kleefeld, Bach und Graupner, Jahrbuch der Musikbibliothek Peters, 1897. — W. Nagel, Das Leben Christoph Graupners, SBIMG, 1908—09. — Christoph Graupner als Sinfoniker, Langensalza 1912. — F. Noack, Bachs und Graupners Kompositionen zur Bewerbung um das Thomaskantorat in Leipzig, Bach-Jahrbuch, 1913. — Isti, Christoph Graupners Kirchenmusiken, Leipzig 1916. — Isti, Die Opern von Christoph Graupner in Darmstadt, Kongress-Bericht, Leipzig 1925, 1926. — L. Hoffman-Erbrecht, Johann Christoph Graupner als Klavierkomponist, AFMW, 1953. — F. Noack, Christoph Graupner, MGG, V, 1956. — H. C. Wolff, Die Barockoper in Hamburg, Wolfenblittel 1957-
GRAUPNER, Johann Christian Gottlieb, ameriĉki muziĉar njemaĉkog podrijetla (Verden, Hannover, 6. X 1767 — Boston, 16. IV 1836). Orkestralni muziĉar u Hannoveru i Londonu, oko 1795 emigrirao u SAD i namjestio se u Charlestonu (South Carolina) kao ĉlan kazališnog orkestra. Od 1797 djelovao u Bostonu; tamo je otvorio trgovinu muzikalija, a bavio se izdavaĉkom djelatnošću i poduĉavanjem. Ameriĉki drţavljanin od 1807; utemeljio 1810 Bostonsko filharmonijsko društvo, prvi poluprofesionalni orkestar u SAD koji je djelovao do 1824, a 1815 Handel and Haydn Society. Njegova ţena bila je pjevaĉica Catherine Hillier (1770— 1821). G. je izdao Rudimenti oj the Art of Playing the Pianoforte, Containing the Elements of Music, 1819. LIT.: O. G. Sonneck, Early Concert Life in America (1731—1800), Leipzig 1907. — H. E. Johnson, Musical Interludes in Boston, New York 1943. — N. Broder, Johann Christian Gottlieb Graupner, MGG, V, 1956.
GRAVANI (Gravvani, Kravani, Krawani), Peregrinus, ĉeški kompozitor (Jaromefice, Moravska, 13. I 1732 — Brno, 18. IV 1815). Muziĉko obrazovanje stekao u kapeli grofa Questenberga koju je vodio F. V. Miĉa u Jaromeficu. Od 1756 do smrti kapelnik crkve sv. Jakoba u Brnu. Njegov uĉenik bio je A. Gyrowetz. DJELA: Missa ceremonialis; 7 rekvijema; 13 ofertorija; 6 litanija; 2 Salve Regina; 3 Te Deuma; 4 Veni sancte Spiritus; 5 De Profundis; 4 Alma Redemptoris; 6 Ave Regina; 2 Dixit et Magnificat; 3 Beati omnes; 3 Credidi; i dr. LIT.: J. Racek, Nastrojova hudba na Morave a ve Slezsku v XVIII stoleti, Praha 1934. — R. Quoika, Peregrinus Gravani, MGG, V, 1956.
GRAVE (tal. teţak, ozbiljan, dostojanstven), izraz kojim se oznaĉuje tempo i naĉin interpretacije; obuhvaća istodobno umjereni ili polagani tempo i dostojanstveni, patetiĉni naĉin izvedbe odnosno karakter muzike. Javlja se poĉev od razdoblja baroka (A. Brunelli, Balio grave, 1616; B. Marini, Symphonia grave, 1617) kao oznaka izrazito sveĉanih, monumentalnih ili maestetiĉnih, polaganih stavaka ili dijelova kompozicije, osobito uvodnih partija, npr. francuske uvertire (Lully), a kasnije sonatnog stavka i si. (Beethoven, uvod u Sonate pathetique op. 13; Mozart, Rex tremendae iz Requiema). Po tempu g. je srodan adagiu i largu. LIT.: /. Herrmann-Bengen, Tempobezeichungen, Miinchner Veroffentlichung zur Musikgeschichte, Tutzing 1959.
GRAVEURE, Louis (pravo ime VVilfrid Douthitt), engleski pjevaĉ, tenor (London, 18. III 1888 — Los Angeles, 27. IV 1965). Debitirao kao operetni tenor 1914 u New Yorku; 1916—28 slavio trijumfe u Americi i Evropi kao koncertni bariton, a onda opet prešao u tenorski fah, podjednako uspješno interpretirajući narodne napjeve, solo-pjesme, operetne i operne uloge. Bavio se i pedagoškim radom (ljetni teĉajevi u San Franciscu i Los Angelesu), nastupao u filmovima i snimao gramofonske ploĉe. GRAVICEMBALO, talijanska rijeĉ, varijanta odnosno iskrivljeni naziv za clavicembalo (->• ĉembalo'). Izraz se susreće u XVII i XVIII st. u Italiji, ali rjeĊe od naziva clavicembalo, ĉembalo. B. Cristofori je, npr., nazvao svoj model klavira gravicembalo con U piano e il forte. Ne zna se da li je vjerodostojna tvrdnja da se prefiks »gravi« odnosio na jedan registar od 16 stopa. GRAY, Alan, engleski kompozitor (York, 23. XII1855 — Cambridge, 27. IX 1935). Muziku uĉio kod E. G. Monka u Yorku i na Univerzitetu u Cambridgeu (doktorirao 1889). Od 1883 muziĉki direktor na Wellington Collegeu (Berkshire); 1892—1930 orguljaš na Trinity College u Cambridgeu, 1892—1912 i dirigent Cambridge University Musical Society. Izvrstan improvizator na orguljama. Od njegovih kompozicija najbolje su crkvene. DJELA. KOMORNA: gudaĉki kvartet; klavirski kvartet; sonata za violinu i klavir; Andante and Allegro za violinu, violonĉelo i klavir. — ORGULjfSKA: 4 sonate, 1891; 12 malih preludija, 1922; 4 Idvlls; fantazija u g -molu;
Ground; varijacije; Adagio and Toccata. — VOKALNA. Kantate za s zbor i orkestar: The Widow of Zarephath, 1888; Arethusa, 1892; The Leg of the Rock Buoy Bell, 1893; The Vision of Belshazzar, 1896; A Song of demption, 1898 i Odysseus in Phaeacia, 1906. Solo-pjesme. — CRKVEI* anthemi; moteti; više Te Deuma i drugih crkvenih djela. — IZDANJA: izdanju cjelokupnih Purcellovih kompozicija priredio za tisak niz majstore djela (Dramatic Music, sv. 16, 1906, sv. 20, 1916 i sv. 21, 1917; Services, 23, 1923); G. F. Cobb, A brief History of the Organ in the Chapel of Trii College, Cambridge, 1913; narodne pjesme iz Cambridgeschirea, Montgom< shirea i Shropshirea (sa N. Gattvjem). LIT.: N. Fortune, Alan Gray, MGG, V, 1956.
GRAY, Cecil William Turpie, engleski muziĉki pisai kompozitor (Edinburgh, 19. V 1895 ■—• Worthing, Sussex, IX 1951). Studirao kompoziciju kod H. Willana. U muzi ţivot stupio 1917, organiziravši sa Ph. Heseltineom konc djela B. von Dierena; 1920, opet sa Ph. Heseltineom, pokn i ureĊuje muziĉki ĉasopis The Sackbut. Pisao muziĉke krit za listove Daily Telegraph i Manchester Guardian. U svoj oštrim beskompromisnim napisima G. je izraţavao vrlo neovii i ĉesto naglašeno osobne sudove. Napadao je ispraznu konvenc nalnost, ali je ĉesto negirao i neke već općenito prihvaćene vr< note (sumnjao je u znaĉenje Ravela i Stravinskog). U Gravev kompozicijama vidi se utjecaj Berlioza, Sibeliusa i nizozemsl polifoniĉara. DJELA: Symphonic Prelude za orkestar, 1945. — DRAMSKA. Op (sve na vlastiti libreto): Deirdre, 1926; The Temptation of St. Anlhony (po Fl bertu), 1937 i The Trojan Women (po Euripidu), 1940. — SPISI: A Sur of Contemporary Music, 1924; Carlo Gesualdo. Musician and Murderer (sa Heseltineom), 1926; History of Music, 1928; Sibelius, 1931; Peter Warh 1934; Sibelius. The Symphonies, 1935; Predicaments, or Music and the Futi 1936; The 48 Preludes and Fugues of Bach, 1938; Contingendes, 1947; autob granja Musical Chairs or Between Two Stools, 1948. LIT.: R. Gorer, The Music of Cecil Gray, The Music Review, 1947. Isti, Cecil Gray. Composer and Musical Journalist, ibid., 1949. — H. F Obituary Tribute to a Music Critic, The Musical Times, 1951. — E. Lc speiser, Cecil William Turpie Gray, MGG, V, 1956.
GRAZIANI (Gratiani), Bonifazio, talijanski kompozitor (A rino, Rim, 1604 ili 1605 — Rim, 15. VI 1664). Svećenik; od if kapelnik isusovaĉke crkve sjemeništa u Rimu. Znaĉajni predstav: Rimske škole, u svojim se polifonim kompozicijama nadove; na tradiciju Palestrine, oĉitujući smisao za harmonijsku osjet vost ranog baroka. O tome najviše svjedoĉe njegova monodij djela, osobito solo-kantate. Za razliku od svojih suvremenika Italiji, koji su preteţno njegovali tip svjetovne kantate, pisao iskljuĉivo duhovne kantate. Isticao se kao majstor deklamac Vrijedan prilog dao je G. i razvoju oratorija. DJELA. CRKVENA. Dva oratorija: Adae Oratorium i Filii Prodigi C torium; 2 knjige misa, 1671 i 1674; 8 zbirka moteta za 2 —6 glasova: I, 16 II, 1652; III, 1654; IV, 1657; V, ? (saĉuvano izdanje iz 1673); VI, 1667; ^i 1672 i VIII, 1676; 6 knjiga jednoglasnih moteta (to su u stvari jednoglasne k tate): I, op. 3, 1652; II, op. 6, 1655; III, op. 8, 1658;, IV, op. 10, 1677 ( I I I iz V, op. 16, 1669 i VI, bez god.; 80 pojedinaĉnih moteta. Tri sveska Psalmi vesi tini: I, op. 4, 1652; II, op. 5, 1653 i III, 1670; Responsoria Hebdomadae Sam 4 v., 1663; Litanie delta Madonna op. 11, 1665; Antifone della Beatissima Vert Maria a 4—6 i;.-op. 13, 1665; Antifone di tutto l'anno a 2—4 v. op. 14, 16 Sacrae Cantiones una lantum v. Lib. Sextus op. 19, 1672; Hinni vespertini tutte le principali festivitd dell'anno a 3—5 v. alcuni con li ripieni op. 21, 16 Musiche sagre e morali aa 1 1—4 v. op. 25, 1678. — SVJETOVNA: II 2° L\ delle Muse a 4, 5 e 8 v., 1674; 4 kompozicije za 3 glasa i continuo. LIT.: V. Bindi, Artisti Abruzzesi, Napoli 1883. — L. F. Tagliavini, Bc fazio Graziani, MGG, V, 1956.
GRAZIANI, Carlo, talijanski violonĉelist i kompozitor (A: u prvoj polovini XVIII st. — Potsdam, 1787). Kao umjetnik violonĉelu nastupao u Londonu (1764) i Frankfurtu na Ma (1770), a zatim se nastanio u Berlinu i tamo do 1786 bio viole ĉelist i komorni muziĉar pruskog prijestolonasljednika, kasni Fridrika Vilima II. Pisao je gotovo iskljuĉivo djela za violonĉe meĊu kojima se posebno istiĉu sonate. Snaţan smisao za pregledu i izraţajnost melodije oĉitovao je osobito u polaganim stavcima. DJELA: Concerto per cello obbligato. — -St* Sonates pour le violonc op. 1; Six sonates a Violoncelle et Basse op. 2; Six Sonates a Violonĉelu Basse op. 3; sonata za violonĉelo // Viaggio da Berlino a Breslavia Vaffettuosa ricevuta di S. A. R., 1778. NOVA IZD.: sonate op. 3 obj. G. Benvenuti i G. Crepax (Classici Musi Iuiliani 1943). LIT.: C. Sartori, Carlo Graziani, MGG, V, 1956.
GRAZIANI, 1. Ludovico, talijanski pjevaĉ, tenor (Fern 14. XI 1820 — Grottazzolina, Ascoli, 15. V 1885). Uĉenik Cellinija, dirigenta iz Ferma; debitirao 1845 u Bologni, odakle je put vodio u Rim i druge veće talijanske gradove. Od njegove kr cijeAlfreda(Verdi,I.a Traviata) 1853 u Veneciji, smatrali su ga r boljim interpretom tenorskih uloga u Verdijevim operama. Pje' je na milanskoj Scali (od 1855—56), u Londonu, Barceloni, B< i dr. S operne se pozornice povukao 1880, ali je ipak još 1881 1 stupio u Ravenni kao Manrico (Verdi, Trubadur). 2. Francesco, pjevaĉ, bariton (Fermo, 26. IV 1828 — Gr tazzolina, 30. VI 1901). Brat Ludovica; zapoĉeo studij teolog ali se onda posvetio pjevanju; bio je uĉenik F. Cellinija, a na oper: pozornici debitirao 1851 u Ascoli Picenu (Donizetti, Gemma Vergy). Pjevao u svim većim talijanskim opernim kazalištima (os u milanskoj Scali), od 1853 u pariškom Thedtre Italien i 1855—
u londonskom Covent Gardenu, u Petrogradu, Moskvi, Madridu i dr. GRAZIANI — GRĈKA MUZIKA 15 Bariton s najljepšim i najmekanijim glasom svoga doba, osobito se isticao u Verdijevim operama; kritiĉari su mu, meĊutim, ĉesto zamjerali nemuzikalno fraziranje i i B. Berse njegova je muzika postala kromatiĉki zasićena i dramaglumaĉku nespretnost. GRAZIANI (Gratiani), Tomaso, tiĉna, ali se G. kasnije vratio klasiĉnim uzorima. — Svoje nazore, u talijanski kompozitor (Ba-gnacavallo, Ravenna, oko 1553 — III kojima je bio beskompromisan, propagirao je u esejima, 1634). Uĉenik C. Porte u Ravenni. Franjevac-konventualac; bio je kritikama i ĉlancima, kao i u predavanjima na brojnim crkveni kapelnik u Milanu (1587), Ravenni (1589—95 i 1603— teĉajevima. DJELA: Sonatina na srbske narodne teme za klavir, 1933. — Scenska muzika 05), Concordiji (Modena 1598), Reggio Emiliji (1605) i od 1613 za djeĉje igrokaze: V kraljevstvu palĉkov; Kraljica palćkov; ĉudeţne gosli. — Maestro di mušica i vikar franjevaĉkog samostana u Bagnacavallu. Kamate.za glas i orkestar; zborovi; solo-pjesme. — Ĉlanci. — Zapisi narodnih DJELA: Missa cum Iritroitu, ac tribas Motectis za 3 zbora (12-gl.), 1587; Psalmi omnes ad Vesperas cum Magnificat, 1587; // i n Libro de Madrigali a 5 v.t 1588; Missarum 5 v. liber primus, 1599; Completorium romanum, 1601; Vesperi per tuno Vanno za 8 gL, 1603; Symphonia Parthenici Litaniarum Modularnim za 4—8 gl. i orgulje, 1617; Responsaria in solemnitate Patris Seraphici Francisci 4 v. concinenda, una cum basso ad org. pro libito Adjuncta Antiphona »Salue S. Pater« concertata, 1627. LIT.: 5. Mattei, Serie dei Maestri di Cappella Minori conventuali di S. Francesco, Mišcellanea francescana, 1921. — D. Sparacio, Musicisti minori conventuali, ibid., 1925. — G. Vale, Memorie musicali della Cattedrale di Concordia, Note d'Archivio per la Storia Musicale, 1933. — R. Casado, La Cappella musicale della Cattedrale di Ravenna, ibid., 1939. — L. F. Tagliavini, Tomaso Graziani, MGG, V, 1956.
GRAZIOLI, Giambattista, talijanski orguljaš i kompozitor (Bogliaco, Lago di Garda, 6. VII 1746 — Venecija, oko 1820). Uĉitelj mu je bio Ferdinando Bertoni di Salo, kojega je za odsutnosti zamjenjivao na orguljama crkve sv. Marka u Veneciji. God. 1782 postao je u toj crkvi drugim orguljašem, a 1785 prvim. Tu je duţnost vršio do 1789. Njegove sonate za ĉembalo jednostavne su i pregledne. Redovito su trostavaĉne. DJELA: 12 sonata za ĉe mbalo op. 1 i 2; 6 sonata za ĉe mbalo i obli gatnu violinu op. 3. Crkvene kompozicije. NOVA IZD.: sonate op. 1 i 2 obj. R. Gerlin (Classici Musicali Italiani, 1943). LIT.: C. Sartori, Giambattista Grazioli, MGG, V, 1956.
GRAZIOSI, Giorgio, talijanski muziĉki kritiĉar (Sansepolcro kraj Arezza, 21. XII 1911 — Rim, 6. IX 1966). Završio studij violine na Konzervatoriju u Pesaru. Od 1937 suradnik muziĉkih i drugih ĉasopisa (Rassegna musicale, Discoteca, L'Opera, Fiera letteraria) i 1946—52 muziĉki kritiĉar u rimskom dnevniku Avanti. DJELA: Richard Wagner, 1938; Franz Liszt, 1940: V'Interpretazioiie musicale, 1952 ( I I izd. 1967); L'Accademia Filarmonica nella vita musicale romana (1821—1964), 1965. Ĉlanci; studije; kritike. LIT.: M. Rinaldi, Giorgio Graziosi a un anno della scomparsa, Educazione musicale, 1967.
GRAZIOSO (con grazia; tal. ljupko, draţesno), oznaka za interpretaciju, koja upućuje da kompoziciju ili oznaĉeno mjesto u kompoziciji treba svirati ljupkim, draţesnim izrazom. GRAZZINI, Reginaldo, talijanski kompozitor (Firenca, 15. X 1848 — 6. X.i9o6). Studij kompozicije završio kod T. Mabellinija u Firenci. Nastavnik i 1883—93 direktor konzervatorija B. Marcello u Veneciji i profesor kompozicije na Konzervatoriju u Firenci. DJELA: simfonija u d-molu; uvertira Adelchi. — Kompozicije za klavir. — Opera / Vandeani. —■ Cantata a Benedeito Marcello; zborovi. — Biblijska kantata Debora; više misa; Laudate Dominum za 2 zbora; moteti i dr.
GRBA, Pajo, operni pjevaĉ, bariton (Vojkovac kraj Kriţevaca, 9. VII 1898 — Zagreb, 22. VI 1972). Pjevanje uĉio u Zagrebu (J. Oufednik) i Beĉu (L. Kaiser, A. de Sanctis). Od 1919 ĉlan opernog zbora u Zagrebu; solistiĉku karijeru zapoĉeo 192 8 u Ljubljani ulogom Vladislava (Smetana, Dalibor). Ĉlan ope ra u Ljubljani', Reichenbergu u Ĉehoslovaĉkoj (1931—32), Spli tu—Osijeku (1932—33) i od 1933 u Zagrebu. U poĉetku lirski bariton, postepeno je preuzimao partije dramskog karaktera. Od njegovih uloga istiĉu se Germont (Verdi, La Traviata), Don Carlos di Vargas (Verdi, Moć sudbine), Klingsor i Amfortas (Wagner, Parsifal), Telramund (Wagner, Lohengrin), Scarpia (Puccini, Tosca) i Zrinjski (Zajc, Nikola Šubić Zrinjski). K. Ko. GRBEC, Ivan, .kompozitor i muziĉki pedagog (Trst, 23. VI 1889 — 24. IX 1966). Polazio Uĉiteljsku školu u Kopru i do 1927 bio uĉitelj na slovenskim školama u Trstu. Tamo je uĉio kompoziciju kod A. Smareglie. Studij kompozicije završio 1933 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu. Sluţbovao u Hrvatskoj i od 1939 u Trstu, gdje je nakon Drugog svjetskog rata predavao na osnovnoj školi u Škednju i neko vrijeme na školi Glasbene matice u Trstu. Zajedno sa S. Kumarom osnovao 1933 u Zagrebu Grlicu, »revijalnu zbirku omladinske muzike«. G. je bio vrlo aktivan kao zborovoĊa, publicist, pedagog, melograf i sabiraĉ etnografskog blaga. U Škednju kraj Trsta organizirao je dvadesetih godina slovenske kulturne veĉeri, a u njegovoj su se kući sastajali istaknuti kulturni radnici i niz primorskih Slovenaca (K. i A. Širok, Stano Kosovel, Marij Kogoj, Sreĉko Kumar i dr.). — Kao kompozitor u poĉetku je pisao djela koja su se odlikovala klasiĉnom jednostavnošću, formalnom preglednošću i romantiĉkom izraţajnošću. Pod utjecajem A. Smareglie
napjeva. LIT.: P. Merkii, Ivanu Grbcu v spomin, Zaliv, 1966. — Redakcijsko poroĉilo izdanju: I. Grbec, Samospevi za visok glas in klavir (2 sv.), 1968—70. — Grbĉeva zbirka ljudskih pesmi, Zaliv, 1969. P. Me.
GRBIĆ, Ţivorad, muziĉki pedagog (Valjevo, 19. IX 1892 — Beograd, 8. II 1954). Studij violine završio 1925 na Konzervatorijumu u Pragu (J. Feld). Nastavnik muzike na gimnaziji u Valjevu, na Bogoslovi) i u Sremskim Karlovcima i Uĉiteljskoj školi u Beogradu. God. 1937—45 profesor srednje muziĉke škole, a otada do smrti vanredni profesor Muziĉke akademije u Beogradu. DELA: Skale za violinu (sa L. Marjanovićem). — Priredio niz izdanja in struktivne violinske literature {Tehnika gudala i Škola za violinu O. Ševĉika, etide F. i R. Wohlfahrta i H. Kavsera) i zbirku violinskih kompozicija jugoslo venskih autora Zlatne stepenice, I—-III. S. Đ. K.
GRĈAR, Anton, trubljaĉ (Ljubljana, 21. I 1940 —). Studij završio 1964 na Akademiji za glasbo u Ljubljani (S. Selak) i zatim se usavršavao kod R. Delmottea u Parizu. Od 1965 solist orkestra Slovenske filharmonije; 1968 osvojio drugu nagradu na MeĊunarod nom natjecanju mladih muziĉkih umjetnika u Ţenevi. Kao koncertant nastupao u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu, Ţenevi, Beĉu i dr. Njegovo sviranje odlikuje se virtuoznom tehnikom, plemenitim tonom i smislom za muzikalno fraziranje. K. Be. GRĈEVIĆ, NenaĊ (pseudonim Neven Gorski), kompozitor (Zagreb, 22. VIII 1922—). Profesor Medicinskog fakulteta u Zagrebu; kao kompozitor istakao se na podruĉju zabavne muzike. Od njegovih zabavnih melodija najveću su popularnost stekle Kao plavi dim (1953) i Kratki susret (1965). M . Maz. GRĈKA MUZIKA. Muzika u Staroj Grĉkoj. Muzika Helena nije bila autohtona. Izrasla je na osnovama preuzetim sa Istoka i iz Sredozemlja, odnosno sa kritsko-mikenskog i feniĉansko-maloazijskog kulturnog podruĉja. Dorci, koji su se u svojoj seobi zaustavili tek na Kritu, preuzeli su odatle karakteristiĉnu visoko izgraĊenu horsku pesmu. O tome nalazimo podatke u »Ilijadi«, kasnije kod Sapfe i Lukijana koji spominju da su Krićani bili ĉuveni igraĉi, kao i da su svoju igru pratili pesmom. Jonci su se meĊutim jaĉe oslonili na prednje-azijsku praksu ĉije je teţište bilo u solistiĉkoj muzici. Preuzeta muziĉka dostignuća Heleni su »oblagorodili i usavršili«, prilagodili svojim potrebama, uzdigli na viši stepen, razvili dalje. Ali, već u tim prapoĉecima nalazila se klica za razvoj dvaju suštinski potpuno razliĉitih pravaca u helenskoj tonskoj umetnosti. Istorija. Prema R. Gruberu, istorija helenske muziĉke kulture moţe da se podeli u 5 perioda: 1. poĉeci i muziĉka kultura do Homera; 2. Homerovo doba, tzv. »arhaiĉna« Grĉka; 3. prelazni period (do grĉko-persijskih ratova), i to: a) *— VIII do «— VII v. i b) <— VII do «- VI v.; 4. »klasiĉna« Grĉka (hegemonija Atine) i 5. muziĉka kultura helenistiĉkog perioda. Najstarija istorija grĉke muzike potpuno je protkana legendama. Smatralo se da je muzika boţanskog porekla o ĉemu govori i izvor same reci. Došla je od reci »muza« kojom su oznaĉavali 9 kćeri Zevsovih, zaštitnica umetnosti. Prvi muziĉari koji se pominju — Amfion, Orfej, Linos, Marsija i dr. — legendarne su liĉnosti. Na osnovu podataka koji ukazuju da su Heleni zatekli na tlu koje su naselili već razvijenu kulturu, zatim na osnovu arheoloških iskopina, vrlo opseţnih pojedinih elemenata u Homerovim spevovima, kao i nekih podataka iz njih, moţe se zakljuĉiti da je muziĉka kultura u doba pre Homera bila znatno razvijena. U upotrebi su u to doba pesme uz rad i razne obrede, tesno vezane za magijske igre. Ovo je bila osnova na kojoj je izrasla visoko razvijena horska pesma starih Grka, dok je umetnost pevaĉa junaĉkih pesama bila prapoĉetak grĉke solistiĉke umetnosti. Iz dpba »arhaiĉne« Grĉke podaci su odreĊeniji. Pruţaju ih pre svega Homerovi spevovi. Pored raznih pesama u kojima su muzika, poezija i igra udruţene i koje su zadrţale još mnoge ostatke magije,uto vreme uobliĉavajuse potpuno i herojski eposi. Prapoĉeci su im u pobedniĉkim i pogrebnim pesmama. U poĉetku, heroji sami pevaju junaĉke pesme i prate svoje pevanje svirkom na nekoj vrsti lire. Kasnije (već u »Odiseji«) izvode ih pevaĉi-pripovedaĉi aedi (grĉ. aoiSot;), kojima to s vremenom postaje nasledno zanimanje, što predstavlja išĉauravanje muziĉkog profesionalizma. U tom periodu umetnost postepeno dobiva i estetski znaĉaj. Uskoro poĉinje da se odvija nov proces: u izvoĊenju eposa muziĉki element gubi znaĉaj na raĉun pripovedaĉkog, tako da već u periodu od <- VIII do <- VII v. epose ne »pevaju« aedi nego ih recituju rapsodi (grĉ. paijJtoSo;); pevaĉi pak sve veću paţnju skreću sa epskog elementa na lirski i prebacuju
1
16
GRĈKA MUZIKA
teţište na muziku. U meĊuvremenu, dok se izgraĊuje horska su helenski pesnici bili ujedno i kompozitori, na osnovu poe: lirika, uobliĉava se i solistiĉka i raste znaĉaj instrumentalne muzike. moţe da se stvori i izvesna predstava o muzici. Iz poĉetka »prelaznog« perioda potiĉu prvi precizni istorijski Helenska kultura dostiţe vrhunac u <- V v., u doba politi podaci, datumi i imena liĉnosti. Sve jaĉem razvitku muziĉke kul- prevlasti i ekonomskog i kulturnog procvata Atine. U vremensli ture naroĉito doprinose: jaĉanje društvenog znaĉaja muzike (uslov umetnostima najviši domet znaĉi tragedija (grĉ. -rpcrfcoSia); vaspitanja), usavršavanje profesionalnog majstorstva koje se osla- oblik, koji je u sebi spojio poeziju, muziku i igru, predsta' nja i na narodnu muziĉku praksu, korišćenje muziĉkih dostignuća jedno od najviših dostignuća helenskog duha. Tragedija je irr raznih naroda sa kojima Grci dolaze u dodir i demokratski ka- ogroman društveno-moralni znaĉaj, a njena duboka ĉovjeĉnosi rakter društvenog ureĊenja. Ovo poslednje se tiĉe naravno samo razlog da i danas privlaĉi interes. Poreklo je vodila, kao i dr slobodnih Grka, a ne robova koji su, uzgred budi reĉeno, dramski oblik — komedija — iz Dionizovog kulta. Tragedije unosili u helensku muziku i mnoge elemente svoje muziĉke prakse. razvila iz ditiramba, a komedija iz bahantskih povorki. Oko ,6c) i Terpandar sa Lezba, pobed-nik na takmiĉenju u Sparti <- 676, svojom kompozicijom za glas i kitaru (grĉ. vci&apa); taj instrument sa ţicama on je i usavršio. MeĊutim, C. Sachs smatra Terpandra već za umet-nika koji završava prethodnu epohu. Nasuprot njemu on kao »modernistu« spominje, s pravom pretstavnika jambske poezije, Arhiloha (<- VII v.), koji u svoje poetsko- Sviraĉice. Delalj slike s donjoilalske vaze, ♦— V st. oji je muziĉko stva-laštvo unosi narodne ritmove i po sveţinu i obogaćuje instrumentalnu pratnju. reci Sofokla »prikazivao ljude U ovom periodu usavršava se sve više i umetniĉka lirika — horska i solistiĉka. Princip najstarijeg vremena da nema pesme onakve kakvi bi trebalo da bez muzike, niti muzike bez pesme, još je u potpunoj snazi. Svi du, već onakve kakvi je: najstariji helenski liriĉari bili su ujedno i muziĉari. Udruţivanje Sa delima Aristofana (<— teksta i melodije u helenskom pesništvu trajaće sve do Peloponeskog — oko <- 385), genijalnog rata. Kao što se helenska umetniĉka epopeja razvila iz narodnih tiriĉara, »komedija je dospek junaĉkih pesama, tako se i iz narodne helenske lirike razvila umetapsolutne slobode duha«. I niĉka lirika. Njenim usavršavanjem u <— VII v. liĉnost u njoj ovog podruĉja, ostaci su osku jaĉe dolazi do izraţaja. U poĉetku, liĉna preţivljavanja se donose tako da uloga muzike u dr; vrlo uzdrţano, objektivizirano, dok su teme najĉešće dogaĊaji nije sasvim jasna, ma da je ja: koji podstiĉu patriotizam i borbenost, ili neki pouĉni motiv. da je bila vrlo velika. Karakt Ovakva lirika bila je pogodna za horsku obradbu i podstakla je stiĉno je takoĊe za ovaj per procvat horske umetnosti. Najznaĉajniji stvaraoci ove vrste bili da naglo raste znaĉaj muziĉke teorije; preduzimaju se akustiĉka r su: Taleta sa Krita (poĉetak <- VII v.); Alkman iz Sarda (•<- VII renja tonova, muzika se povezuje sa filozofijom i matematikom, v.) koji je uneo više boje i ţivota u stvaralaštvo za ţenske skupine bliĉava se potpuno i nauka o etosu. Poslednji, »helenistic partenije; Avion (<- VII v.) koji je od ditiramba (grĉ. 8i&upa[i[lo<;) period, u kome se helenska kultura spaja sa istoĉnim kulturai napravio horsku pesmu; Stezihor (-«- VII v.) u ĉijim se delima obuhvata pribliţno odsek od <- IV do <- I v. U tom perio odraţavaju tradicije epske poezije i prvi put sreće etiĉko tumaĉenje liĉnost sa svojim preţivljavanjima dobija novo mesto u umetno mita; Simonid (oko <- 556 — oko <- 467) jedan od najplodnijih sve se više podvlaĉi osećajnost i subjektivni momenat; u mu grĉkih liriĉara, modernista i individualista, ĉuven po svojim tuţba- jaĉa profesionalizam, osnivaju se sve veći instrumentalni ansam licama i epigramima; Bakhilid (oko <-516 — oko <- 450) koji a spoljni sjaj, efekti i virtuozitet postaju postepeno jedini c ide putem Simonida; Las iz Hermione, savremenik Simonida, Etiĉki temelji su poljuljani, umetnost gubi idejnu dubinu i pune koji je razvio ditiramb posle Ariona; najzad, najĉuveniji i najzna- izraţaja. Najzad, muzika se pretvara u iskljuĉivo sredstvo ţaba ĉajniji, Pindar (oko <=- 518 do <- 442) od koga su ostale samo 4 Nasuprot tome, ova epoha je dala znaĉajna dostignuća na pc knjige »Epinikija«, pesama u slavu pobednika. muziĉke nauke i estetike. Saĉuvani ostaci helenske muzike. Ĉinjenice da su i Uporedo se razvija i melika (grĉ. \x£\o^), ĉista lirika koja opisuje samo pesnikova osećanja, zapravo lirika u današnjem Helena stvaralac i izvoĊaĉ najĉešće bili ista liĉnost, da se njih' smislu reci. I kao što su Jonci usavršili prelazne oblike, elegiju monodijska muzika oslanjala na jake tradicije i predavala usmer i jambsku poeziju, a Dorci horsku, tako su Eolci Lezbijani usa- putem, pri ĉemu promene u slobodnoj improvizaciji nisu smatri vršili meliku. Na polet ove lirske grane na Lezbu uticale su izvan- kao greška, uĉinile su da se oni nisu mnogo starali o tome, kako. redne ekonomske i socijalne prilike na ovom ostrvu. Glavni i svoju muziĉku praksu pismeno saĉuvaju. Uklesani na kamei jedini poznati pretstavnici su savremenici: Alkej i — svakako naj- ispisani na papirusu i u nekim manuskriptima, do nas su do, znaĉajnija — Sapfa (<- VII do <~ VI v.). Obogatili su solistiĉku liriku raznolikošću i gipkošću ritmova i snaţnom strašću. Odjeci eolske melike bili su veoma snaţni. Pored pomenutihi istakli su se još: graciozni i duhoviti jonski meliĉar Anakreont (<-VI v.), Pindarove savremenice Beoćanke Mirtida i Korina, ĉija je lirika donosila »epsko-mitološko gradivo u lirsko-melskom obliku«, Argivljanka Telesila i dr. Celokupnu helensku liriku karakterišu ţivotni optimizam, tesna veza sa potrebama društvenog ţivota i ogromna raznovrsnost. Naţalost, muziĉki ostaci su veoma šturi. Ali kako
— e a l i s t e ,
k
1. Odlomak verovatno iz neke Aristofanove komedije, zabeleţen na papirusu koji se ĉuva u Biblioteci u Kairu. Papirus potiĉe iz <- III ili-«- II v.,a nape v j e verovatno na stao u <- V ili <- IV v. Objavio ga je J. F. Mountford(i93i). — 2. Odlomak iz Euripidova Oresta (verovat no iz
Odlomak iz Euripidova Oresta, ■>- I st.
GRĈKA MUZIKA
PLES UZ PRATNJU SVIRAĈA. Slika na vazi, <- V st.
GRĈKA MUZIKA Wessely, a u novije vreme dešifrovali i izdali H. Hunger i E. Pohlmann (Wiener-Studien, 1962). — 4. Dve himne posve ćene Apolonu. Ukle sane su u kamenom zidu negdašnje riz nice u Delfima. Verovatno potiĉu iz
banomenos — dodat je izvan ovih tetrahorda. Celokupni taj tonski niz nazivao se Systema teleion ametabolon (grĉ. auaTr)[m T£>.EIOV aji£iTaf}oXoy potpuni nepromenljivi sistem). Pored ovog postojao je i tzv. metabolon (grĉ. [le^apoAov), promenljivi sistem, u kome se u drugom tetrahordu mesto h javljalo b, ĉime je bilo omogućeno moduliranje Svaki ton sistema i svaki tetrahord imali su svoja imena koja su im najverovatnije data prema ţicama na kitari: osnovna dorska ljestvica____ ♦ hiperbolaion
a2 g2 P e2
(Bulletin de correspondance hellenique,
569). — 5. Odlomak iz ditiramba nepozna ta autora zabeleţen na papirusu koji se ĉuva u Oksirinhu (Egipat). Potiĉe iz *- II v. Objavili su ga Turner i R. P. Winnington- Ingram (London 1959). — Nadgrobna ploĉa Seikila u Trallesu s tekstom 6. Seikilov skolion, i notnim zapisom skoliona pronaĊen 1883 na nadgrobnom stupu u Trallesu (Mala Azija). Nastao je oko <- 100 godine. Objavio ga je 1883 W. Ramsav (Bulletin de correspondance helle-nique, 277). — 7. Dve pesme (fragment neke tragedije) na papirusu koji se ĉuva u Oslu. Potiĉu iz I ili II v. Objavili su ih 5. Eitrem i R. P. Winnington-Ingram (London 1955). — 8. Tri himne kojima se za autora smatra kitarod Mezomed sa Krita. Prva je posvećena Muzi, druga Suncu, a treća Nemezi. Potiĉu iz II v. Prvi ih je objavio V. Galilei (Dialogo della mušica antica e della moderna, 1581). U novije vreme transkribovao ih je i objavio F. Bellermann (Berlin 1840). —9. Pet kompozicija zabeleţenih na papirusu koji se ĉuva u Berlinu. To su: a) pean Apolonu; b) pesma o Ajantovu samoubistvu; c) kratki fragment kome se ne moţe odrediti sadrţina; d) i e) instrumentalne kompozicije. Zapis je iz II v., ali je muzika postala verovatno ranije. Objavio ih je W. Schubart 1918 u Berlinu (Sitzungsbericht der Preussischen Akademie, 763). — 10. Hrišćanska himna pronaĊena u Oksirinhu 1922. Te godine objavili su je u Londonu Grenefell i Hunt. Potiĉe iz III v., ali je zabeleţena starom grĉkom notacijom. — 11. Odlomci instrumentalnih kompozicija nepoznatih autora. Objavio ih je F. Bellermann (Anonymi scriptio de mušica, Berlin 1841). — Prva Pindarova pitijska oda koju je 1650 objavio A. Kircher (Musurgija universalis, I) nije autentiĉna. Osnovi teorije. Heleni nisu znali ni za kontrapunktsku ni za harmonsku višeglasnost. Znali su samo za heterofoniju (grĉ. ŠTepo; drugi i cpojvv) glas), naziv kojim ;e Platon oznaĉio odstupanje od apsolutnog unisona. U poĉetku (npr. kod Arhiloha) se heterofonija sastojala u obiĉnom ornamentiranju pojedinih nota instrumentalne pratnje. Kasnije (<- IV v.) i pevanje dobija ukrase. U suštini bila je to osnovna melodija i njena varijanta, pri ĉemu se instrumentalna pratnja odvija iznad vokalne melodije. Baza celokupnog muziĉkog sistema bio je tetrahord (nazvan po Filolaju silaba, grĉ. mA^afir) slog), koji se sastojao od silazećeg niza od dva ćela stepena i polustepena: a-g-f-e. Spajanjem dvaju tetrahorda dobijao se oktahord-dijapazon (grĉ. Side rcocaoiv kroz sve). Raspored celih stepena i polustepena u okviru krajnjih tonova tetrahorda mogao je biti razliĉit, pa su prema tome postojale i razliĉite vrste tetrahorda. Tetrahordi, odnosno od njih nastale lestvice, imali su odreĊeno ime po pojedinim grĉkim pokrajinama za koje su bile karakteristiĉne (1 = ćeli stepen, y 2 = polustepen): a-g-f-e = 1-1-1/2 dorski g-f-e-d = 1-1/2-1 frigijski f-e-d-c = 1/2-1-1 lidijski e-d-c-h-a-g-f-e dorska lestvica d-c-h-a-g-f-e-d frigijska lestvica c-h-a-g-f-e-d-c lidijska lestvica Da bi obuhvatio ceo tonski materijal koji je bio u upotrebi, osnovnoj — dorskoj — lestvici dodan je sa obe strane po jedan tetrahord s tim da krajnji tonovi dorske lestvice budu ujedno i poĉetni, odnosno završni tonovi (tzv. sinafa; grĉ. auvacp-/] sjedinjenje) tih tetrahorda. Krajnji, najniţi ton celog niza — proslamMUZ. E., II, 2
17
m
diezeugmenon
nete paranete trite nete
hipoton
hiperbolaion nete diezeugmenon paranete [ sinemenon b trite
2
d paranete c 2 trite h 1 p ar ame ze a1 meze g1 lihanos f 1 parhipate
e1 hipate
dl lihanos \ c1 parhipate \ hipaton h hipate ) a proslambanomenos Teoretiĉari su pridavali veliki znaĉaj »srednjem« tonu — meze, koji je imao ulogu neke vrste tonike; bio je to u stvari ton na ko ji se melodija najĉešće vraćala. Pored triju osnovnih — primarnih, bilo je i izvedenih — sekundarnih lestvica. Nastajale su prebacivanjem gornjeg tetrahorda osnovne lestvice ispod donjeg ili donjeg iznad gornjeg, uz dodavanje najniţeg, odnosno najvišeg tona lestvice. Nosile su imena osnovnih lestvica ali sa prefiksom hipo-(grĉ. lio- ispod) ili hiper- (grĉ. UTCEO- iznad). Ukupno je bilo 9 lestvica, ali je njihov stvaran broj bio 7, pošto su neke od njih bile istovetne (hipodorska i hiperfrigijska, hipofrigijska i hiperlidijska). Neke od izvedenih lestvica nosile su i posebne nazive: hiperdorsku su zvali miksolidijska, hipodorsku eolska, hipofrigijsku jonska (ili jastijska), a hiperfrigijsku lokrijska: dorska -o—a~ hiperdorska
hipodorska
lidijska
slU hiperlidijska frigijsko o
hipolidijska
ci .0
u
hiperfrigijska
hipofrigijska
Grci su imali i 3 tonska roda (grĉ. yi\ioc,): dijatonski, hromatski i enharmonski, koji su se zasnivali na melodijskim razlikama unutar pojedinih tetrahorda. Prvi i ĉetvrti ton tetrahorda bili su nepromenljivi, dok su se srednji mogli menjati (zato su se i zvali »pokretni«). Odnosi tonova u okviru tetrahorda bili su u pojedinim rodovima sledeći: dijatonski: hromatski: enharmonski
a-g-f-e a-ges-f-e a-f-fe-e
1-1-1/2 1 1/2-1/2-1/2 2-1/4-1/4
Današnji pojmovi »hromatika« i »enharmonika« nemaju niĉeg zajedniĉkog sa antiĉkima. Oba donja intervala u tetrahordima ovih rodova nazivana su piknon (grĉ. Ttuxvćot; gust). Najstariji je bio dijatonski rod. Hromatika je najverovatnije nastala spajanjem
18
GRĈKA MUZIKA
anhemitonske (grĉ. <5ćv bez i 7)(J.ITOVI.OV polovina tona) pentatonike ftj. bez polustepena, tzv. Olimposove) i pentatonike sa polustepenom (tzv. Terpandrove). Sama pentatonika je znatno starija. Heleni su j; poznavali još u arhajsko doba, o ĉemu svedoĉe: pentatonsko ; timovanje arhaiĉne lire, kitare i aulosa; karakter instrumentalnog ; vokalnog notnog pisma i struktura arhaiĉnih melodija (npr. prili kom prinošenja ţrtava). Hromatika, koja moţe da se smatra za kombinaciju obeju vrsta pentatonike, znatno je mlaĊeg porekla:
Instrumenti. I pored znatno veće uloge vokalne mu bila je kod Helena veoma razvijena i instrumentalna. O tome doĉi bogatstvo instrumentarijuma, u kojemu je najsiroma grupa udaraljki. U njoj nalazimo: vrste kastanjeta — kr, (grĉ. KpoTaAov ĉegrtaljka), kimbala (grĉ. x\!>|i.(3aAov) i krupi timpanon (grĉ. ^pourceTiov -rujiTCavov) srodan dobošu, zatim ĉii sistrum (grĉ. aeTaTpov) egipatskog porekla i dr. Instrument ţicama i duvaĉki instrumenti znatno su bolje zastupljeni. N pripadaju najznaĉajniji instrumenti Helena: lira (grĉ. Xupa), k (grĉ. xi-9wpa) i aulos (grĉ. auAo?). Najstarijim grĉkim instrumer e, fis . a h . cis e anhemitonska . e smatra se forminks (grĉ. - III st. mo dovoljno. Neki su pak bili karakteristiĉni prvog reda. samo za robo profesionalce. Monohord (grĉ. Oznaĉavali su hromatske promene, taĉnije hvatove na kitari. \16voc, jedini i /op§7) ţica) upotrebljavao za akustiĉke Vokalna notacija se sastojala od grĉkih slova i bila je rasporeĊena u eksperimente. Gudaĉke instrumt Grci nisu poznavali. grupama po tri znaka za svaki polustepen. Najznaĉajniji duvaĉki instrument Helena je aulos, posvećen Dionizu. To je vrsta oboe oštrog i krtog zvi graĊena u raznim Helenska ritmika je bila takoĊe nauĉno obraĊena. Naroĉito veliĉinama. Poreklom je bila sa Prednjeg Ori; ta. Obiĉno je je znaĉajan na tom polju Aristoksen, ĉija dela su do nas došla sviraĉ — auleta (grĉ. auXr ;TY)(;) — drţao par au u ustima, u nepotpunom obliku, te zato podatke crpemo iz spisa njegovih pridrţavajući ih trakom za glavu. Duvao je na tzv. orij talni sledbenika i uĉenika. Kako je grĉka melodika bila tesno vezana naĉin: pisak mu je slobodno lebdeo u ustima bez prit. usnama, za tekst, to je ritmika bila potpuno zavisna od metrike teksta. što je davalo zvuk bez gipkosti i stalno iste jaĉine, kakav je bio Zato u vokalnoj muzici nije ni obeleţavana i pored toga što su odnos dvaju instrumenata, teško je reći. Pretposta se da je postojali izvesni znaci. Da li je instrumentalna muzika, nevezana sviraĉ na jednom izvodio melodiju, a na drugom »dri ton kao za tekst, imala posebnu ritmiku, nemoguće je utvrditi zbog nedopratnju. Usavršavanje aulosa pomoću pokretnih prsten koji su statka podataka. zatvarali otvore (tih je prvobitno bilo 4) omogućilo je pri u ma Najmanje, poĉetno trajanje u antiĉkoj metrici bio je hronos protos koji tonos (grĉ. T6VO;), odnosno genos (grĉ. y|voc;), a verova je (grĉ. ypovo(; jrptoTO? prvo vreme). Trajanje te nedeljive vremenske uticalo i na muziciranje sa dva instrumenta. U upotrebi bile jedinice nije bilo apsolutno, već je zavisilo od tempa. Odgovaralo još svirale: jednocevna — monokalamna (grĉ. xaXajj.o? tn i je trajanju kratkog sloga, dok se dugi sastojao od dva kratka. Gru višecevna — polikalamna sirinks (grĉ. aupiy5, Panova svirala), pacija dugih i kratkih slogova obrazovale su stope-taktove. Najjaje bila saĉinjena od svirala raznih duţina i smatrana za instrum kraća stopa imala je tri hronosa protosa. Ako bismo hronos protos niţeg reda; plagiaulos (grĉ. 7rXayio? popreĉan) — popreĉna švir obeleţili osminkom, dobili bismo sledeću sliku odnosa izmeĊu ili ĉak moţda i flauta, ma da je verovatnije da za flautu u prav metriĉkih stopa i muziĉkih ritmova: smislu reci Heleni nisu znali. Od ostalih instrumenata istiĉu trube salpinks (grĉ. aa)i7UY5) i organum hydraulicum, tj. orgulje jamb *-> ^ vodenim pritiskom, poznate već u <- II v. Sagradio ih je Ktesi JJ" trohej J.>-> (oko <- 170), a opisao Heron Aleksandrijski. tribrah w ww Muziĉka praksa i oblici. Muziĉku praksu saĉinjavala daktil .* w w vokalna muzika, sa pratnjom ili bez nje, i ĉista instrumenta anapest ww^ JVJ muzika. Skoro jedini instrumenti koji su se upotrebljavali u h spondej -* JJ JJ ţito umetniĉke svrhe bili su aulos i kitara, rede lira. To je i r anapestiĉki spondej - -^ graniĉilo dva glavna podruĉja reproduktivne helenske muzike, k JVJJ kritski peon ww<—<_ su se u suštini duboko razlikovala: kitarodiju i kitaristiku i ne bahijski peon - \J ^ <-> mladu aulodiju i auletiku, tj. pevanje uz pratnju kitare, odnoi aulosa (kitarodija i aulodija) i samostalno muziciranje na ovim inst JJJ J jonski a majore + - <-><-> mentima (kitaristika i auletika). Kitara posvećena Apolonu slu; jonski a minore ww_^ je za pratnju lirskih i epskih poetskih oblika, a Dionizu posveć heksabrah w w v^ w w w aulos pratio je dramu, tvorevinu Dionizovog kulta. Duboku Ritmika poetsko-muziĉkog stvaralaštva Helena odlikovala se protnost u karakteru ovih dvaju najznaĉajnijih oblasti, vokali izvanrednom sveţinom, bogatstvom i suptilnošću.
--
GRĈKA MUZIKA instrumentalne i ĉiste instrumentalne muzikeAntike, treba traţiti, kako pravilno primećuje C. Sachs, još u zaĉecima helenske muzike, pre svega u oba razliĉita kulturna podruĉja starog Sredozemlja — feniĉansko -maloazijskom i kritsko-mikenskom. Oni su helenskoj tonskoj umetnosti dali elemente na kojima je izrasla, i to kako za »zemaljskoĉulnu i pijano-strasnu« muziku aulosa, tako i za »plemenito-jednostavnu i preĉišćenu« Pan s aulosom i menada s timpanonom na muziku kitare. U praksi, kitarodija je bila Dionizovoj sveĉanosti. Detalj reljefa, *- I st. omiljenija od aulodije već i zato, jer je dopuštala da pevaĉ sam sebe prati. Nasuprot tome, auletika, ĉiji je prvi veliki majstor Sakadas (pobednik na Pitijskim igrama u Delfima «— 586), bila je rasprostranjenija od kitaristike, za ĉijeg se tvorca smatrao Lisandar iz Sikiona (<- VI v.). U poredenju sa auletikom, kitaristika je bila površnija i ĉesto se, naroĉito kasnije, zadovoljavala praznim virtuozitetom. Nom (nomos; grĉ. VOJAOC;), naroĉito karakteristiĉan oblik antiĉke muzike, predstavlja za savremena shvatanja najteţi pojam. U opštem znaĉenju bila je to pohvalna pesma bogovima. Inaĉe, reĉ je znaĉila »zakon«, »pravilo«, te je srodna indijskoj raga. Posebnu grupu u helenskoj muzici saĉinjavali su oblici horske umetnosti koja se izgradila na kritskim tradicijama. Već u <- VII v. ona je uobliĉena i razvija se u jedan od najsavršenijih umetniĉkih oblika u kome je postignut puni sklad reci, muzike i igre. Horska muzika je religiozna i svetovna. U religioznu idu: himna (grĉ. ui^voc;), najuzvišenija pesma u slavu bogova; prozodija (grĉ. upoCMSIOC), pesma u litiji; pean (grĉ. Troudćv), prvobitno magijska pesma leĉenja, kasnije pesma o zdravlju, najzad o dobru uopšte; posvećen Apolonu, pean je pevao muški hor uz pratnju kitare (forminksa) ; hyporhema (grĉ. uTcop/v^a od uv:opy_£ot±a.i plesati uz muziĉku prat-
nju),ţivahna poskoĉnica pantominskog karaktera, magijskog porekla, obiĉno praćena instrumentima sa ţicama;ditiramb(grĉ.Sif>upa|x(3ot;), himna u slavu Dioniza, boga loze i beraĉa. Proizašao je iz magijskog kulta, a pevao se prvih dana proleća. Izvodili su ga pevaĉi igraĉi preobuĉeni u satire, tj. poluljude-poluţivotinje; ogrnuti kozjim koţama, oni su kruţili oko središnog oltara (odatle se zadrţao kruţni raspored i u antiĉkom pozorištu). Ditiramb je pratio aulos; partenija (grĉ. 7tap&evio? deviĉanski), pesma za ţenske skupine u slavu Artemide. Svetovnom delu horske muzike pripadali su: tren (grĉ. S-pTJvot;), tuţbalica a istovremeno i pohvalna pesma umrlom; izvodila se bez instrumentalne pratnje; elegija (grĉ. eX£yeiov distih), oblik monodijske lirike koji se izvodio uz pratnju aulosa; himenej (grĉ. u[iivaio<;), svadbena pesma uz pratnju aulosa; epitalamij (grĉ. £Tu9-a>.a[jiiov), vrsta serenade koju pevaju mladići i devojke pred loţnicom mladenaca; epinikij (grĉ. ETTIVIKIOV), trijumfalna pesma u slavu pobednika na javnim takmiĉenjima; enkomij (grĉ. b{xa>{Liov), pesma u slavu prireĊivaĉa gozbe koju prate (po Pindaru) forminks, lira, aulosi; skolion (grĉ. axoA',ov), poĉasnica koju pevaju jedan ili svi gosti uz pratnju sviraĉice na aulosu; poslaniĉke pesme (mlinarske, tkaĉke, preljine, itd.); pastirske pesme uz sirinks, itd. Iako je Helenima spoj poezije, muzike i pokreta bio poznat već u prastaro vreme, tragedija kao oblik poĉinje srazmerno kasno da se uobliĉava — u drugoj polovini «- VI v., i to zato što nije nastala usavršavanjem prvobitnog spoja, već kasnijim usavršavanjem njegovih razjedinjenih elemenata. Njihovo ponovno spajanje znaĉilo je višu fazu razvoja. Novonastali oblik, koji je predstavljao organsko jedinstvo religije, umetnosti i filozofije, »upio« je u sebe epos, horsku i solistiĉku liriku i instrumentalnu muziku. Bitna pak razlika izmeĊu helenske tragedije i moderne je u tome, što je helenska bila »sluţba bogu, deo drţavnog kulta«. Ali i kao takva, pruţala je ogromne mogućnosti stvaraocu ne sputavajući njegove individualne sposobnosti. Sadrţajem koji je crpeo gotovo redovno iz mita, zadrţavajući se naroĉito mnogo na borbi ĉoveka i kobi, on je slobodno izlagao svoja etiĉka, religiozna ili socijalno-politiĉka gledišta. Pri tome, hor mu je sluţio kao jedno od glavnih oruĊa kojim je kazivao svoja shvatanja, razmišljanja i tumaĉenja. Uspon i vrhunac tragedije vezan je za Atinu, odnosno za njenu politiĉku prevlast i njen ekonomski i kulturni procvat.
19
Dramska prikazivanja su prireĊivana u prazniĉke dane, pre svega u proleće, u doba Velikih Dionizija, kada su i saveznici donosili Atini svoje doprinose. Time su dramske priredbe dobivale i politiĉki karakter. Staro pozorište bilo je pod vedrim nebom i moglo je da primi i do 40000 gledalaca. Najstarije je bilo okruglo sa ţrtvenikom u sredini, oko koga je kruţio hor, i šatorom (grĉ. OXY)VT]; odatle »scena«) na dnu za presvlaĉenje glumaca. Kasnije, ovaj je šator zamenjen zgradom, a za gledaoce su izgraĊene stepenasto poredane klupe, zbog ĉega je za pozorište bio najzgodniji obronak nekog brda. Sa vremenom, kruţni oblik je zamenjen polukruţnim, a drvene klupe kamenim (kraj <- IV v.), na koje se penjalo zrakasto rasporeĊenim stepenicama. Razvijeno pozorište je imalo tri dela: zgradu sa pozornicom, kruţni ili polukruţni orkestar na kojemu je nastupao hor i gledalište. Glumili su jedino muškarci. U poĉetku, lica svojih drama prikazivao je pesnik. Kasnije ga zamenjuje glumac (protagonist; grĉ. Tip&TOc; prvi i aywvi.cyTY)<; borac). Eshil uvodi drugog (deuteragonist; grĉ. Seucepoi; drugi), a Sofoklo trećeg glumca (tritagonist; grĉ. TptToq treći). Docnije izuzetno se pojavljivao i ĉetvrti. Skromnost dekora i ĉinjenica da je jedan glumac igrao više uloga govore da se u antiĉkoj drami nije teţilo za spoljnim naturalizmom. Glumci su nastupali u obrazinama kojih je bilo netipiĉnih i tipiĉnih (za starce, mlade ljude, ţene i sluge). Da bi izgledali viši, glumci su u tragediji nosili koturne, cipele sa visokim donovima. Poseban znaĉaj u helenskoj drami imao je hor (grĉ. yopog) koji se u tragediji sastojao od 12 horeuta (grĉ. ^opsu-r/)?), kasnije (Sofoklo) od 15, a u komediji od 24. Na ĉelu su bila 3, odnosno 4 najbolja i najlepša sa korifejem (grĉ. xopu
(Š!;O§QC; odlazak), odnosno od poĉetnog, srednjih i završnog ĉina, te horske pesme, stasimona (oTaoifiov). Pesnik je ujedno bio i • kompozitor i zato je mogao ostvarivati ĉvrsto jedinstvo reci i tona. Pravo da prisustvuje predstavama imali su graĊani, meteci i stranci, a robovi samo kao pratioci svojih gospodara. Ţenama i deci nije bilo zabranjeno posećivati pozorišta, ali su ţene poĉele u većoj meri posećivati predstave tek onda, kad su se — u helenistiĉko doba — mogle slobodnije kretati u javnosti. Najbolja mesta u pozorištu imali su sveštenici, poslanici, zasluţni ljudi i siroĉad boraca. Dopadanje ili nezadovoljstvo gledaoci su iskazivali pljeskanjem ili zviţdanjem, traţeći ponekad i fiziĉku kaznu za rĊavu glumu. Muziĉki pisci. Mogućnost da uĊemo u tajne helenske muzike pruţili su nam u mnogome spisi starih helenskih filozofa i muziĉkih pisaca, kao i niz dela pisaca kompilatora koje srećemo skoro kroz ceo srednji vek. Helenska muziĉka teorija i estetika iscrpno su razraĊene. Njima su se bavili i mnogi ĉuveni grĉki mislioci neposredno ili uzgred. Procvat ovih grana poĉinje u doba klasiĉnog perioda helenske umetnosti i filozofije («— V do <— IV v.).
Dionizovo kazalište u Ateni, pregraĊeno oko «— 326
GRĈKA MUZIKA instrumentalne i ĉiste instrumentalne muzike Antike, treba traţiti, kako pravilno primećuje C. Sachs, još u zaĉecima helenske muzike, pre svega u oba razliĉita kulturna podruĉja starog Sredozemlja — feniĉansko -maloazi j skom i kritsko-mikenskom. Oni su helenskoj tonskoj umetnosti dali elemente na kojima je izrasla, i to kako za »zemaljskoĉulnu i pijano-strasnu« muziku aulosa, tako i za »plemenito-jednostavnu i preĉišćenu« muziku kitare. U praksi, Pan s auloso m i menada s timpanonom na kitarodija je bila Dionizovoj sveĉanosti. Detalj reljefa, ■*— I st. omiljenija od aulodije već i zato, jer je dopuštala da pevaĉ sam sebe prati. Nasuprot tome, auletika, ĉiji je prvi veliki majstor Sakadas (pobednik na Pitijskim igrama u Delnma «- 586), bila je rasprostranjeni)a od kitaristike, za ĉijeg se tvorca smatrao Lisandar iz Sikiona («- VI v.). U poredenju sa auletikom, kitaristika je bila površni)a i ĉesto se, naroĉito kasnije, zadovoljavala praznim virtuozitetom. Nom {nomos; grĉ. v6(xo<;), naroĉito karakteristiĉan oblik antiĉke muzike, predstavlja za savremena shvatanja najteţi pojam. U opštem znaĉenju bila je to pohvalna pesma bogovima. Inaĉe, reĉ je znaĉila »zakon«, »pravilo«, te je srodna indijskoj raga. Posebnu grupu u helenskoj muzici saĉinjavali su oblici horske umetnosti koja se izgradila na kritskim tradicijama. Već u <— VII v. ona je uobliĉena i razvija se u jedan od najsavršenijih umetniĉkih oblika u kome je postignut puni sklad reci, muzike i igre. Horska muzika je religiozna i svetovna. U religioznu idu: himna (grĉ. ufivoi;), najuzvišenija pesma u slavu bogova; prozodija (grĉ. 7tpoaeoSict), pesma ulitiji; pean (grĉ. Troudćv), prvobitno magijska pesma leĉenja, kasnije pesma o zdravlju, najzad o dobru uopšte; posvećen Apolonu, pean je pevao muški hor uz pratnju kitare (forminksa); hyporhema (grĉ. UTr.6p/7;[i.[j.iov), pesma u slavu prireĊivaĉa gozbe koju prate (po Pindaru) forminks, lira, aulosi; skolion (grĉ. cmoA'.ov), poĉasnica koju pevaju jedan ili svi gosti uz pratnju sviraĉice na aulosu; poslaniĉke pesme (mlinarske, tkaĉke, preljine, itd.); pastirske pesme uz sirinks, itd. Iako je Helenima spoj poezije, muzike i pokreta bio poznat već u prastaro vreme, tragedija kao oblik poĉinje srazmerno kasno da se uobliĉava — u drugoj polovini <— VI v., i to zato što nije nastala usavršavanjem prvobitnog spoja, već kasnijim usavršavanjem njegovih razjedinjenih elemenata. Njihovo ponovno spajanje znaĉilo je višu fazu razvoja. Novonastali oblik, koji je predstavljao organsko jedinstvo religije, umetnosti i filozofije, »upio« je u sebe epos, horsku i solistiĉku liriku i instrumentalnu muziku. Bitna pak razlika izmeĊu helenske tragedije i moderne je u tome, što je helenska bila »sluţba bogu, deo drţavnog kulta«. Ali i kao takva, pruţala je ogromne mogućnosti stvaraocu ne sputavajući njegove individualne sposobnosti. Sadrţajem koji je crpeo gotovo redovno iz mita, zadrţavajući se naroĉito mnogo na borbi ĉoveka i kobi, on je slobodno izlagao svoja etiĉka, religiozna ili socijalno-politiĉka gledišta. Pri tome, hor mu je sluţio kao jedno od glavnih oruĊa kojim je kazivao svoja shvatanja, razmišljanja i tumaĉenja. Uspon i vrhunac tragedije vezan je za Atinu, odnosno za njenu politiĉku prevlast i njen ekonomski i kulturni procvat.
19
Dramska prikazivanja su prireĊivana u prazniĉke dane, pre svega u proleće, u doba Velikih Dionizija, kada su i saveznici donosili Atini svoje doprinose. Time su dramske priredbe dobivale i politiĉki karakter. Staro pozorište bilo je pod vedrim nebom i moglo je da primi i do 40000 gledalaca. Najstarije je bilo okruglo sa ţrtvenikom u sredini, oko koga je kruţio hor, i šatorom (grĉ. CTK7)VY); odatle »scena«) na dnu za presvlaĉenje glumaca. Kasnije, ovaj je šator zamenjen zgradom, a za gledaoce su izgraĊene stepenasto poredane klupe, zbog ĉega je za pozorište bio najzgodniji obronak nekog brda. Sa vremenom, kruţni oblik je zamenjen polukruţnim, a drvene klupe kamenim (kraj <- IV v.), na koje se penjalo zrakasto rasporeĊenim stepenicama. Razvijeno pozorište je imalo tri dela: zgradu sa pozornicom, kruţni ili polukruţni orkestar na kojemu je nastupao hor i gledalište. Glumili su jedino muškarci. U poĉetku, lica svojih drama prikazivao je pesnik. Kasnije ga zamenjuje glumac (protagonist; grĉ. TiptoTot; prvi i ay(ovi
(e^oSo? odlazak), odnosno od poĉetnog, srednjih i završnog ĉina, te horske pesme, stasimona (a-raaijiov). Pesnik je ujedno bio i • kompozitor i zato je mogao ostvarivati ĉvrsto jedinstvo reci i tona. Pravo da prisustvuje predstavama imali su graĊani, meteci i stranci, a robovi samo kao pratioci svojih gospodara. Ţenama i deci nije bilo zabranjeno posećivati pozorišta, ali su ţene poĉele u većoj meri posećivati predstave tek onda, kad su se — u helenistiĉko doba — mogle slobodnije kretati u javnosti. Najbolja mesta u pozorištu imali su sveštenici, poslanici, zasluţni ljudi i siroĉad boraca. Dopadanje ili nezadovoljstvo gledaoci su iskazivali pljeskanjem ili zviţdanjem, traţeći ponekad i fiziĉku kaznu za rdavu glumu. Muziĉki pisci. Mogućnost da uĊemo u tajne helenske muzike pruţili su nam u mnogome spisi starih helenskih filozofa i muziĉkih pisaca, kao i niz dela pisaca kompilatora koje srećemo skoro kroz ceo srednji vek. Helenska muziĉka teorija i estetika iscrpno su razraĊene. Njima su se bavili i mnogi ĉuveni grĉki mislioci neposredno ili uzgred. Procvat ovih grana poĉinje u doba klasiĉnog perioda helenske umetnosti i filozofije (<- V do <- IV v.).
Dionizovo kazalište u Ateni, pregraĊeno oko
326
GRĈKA MUZIKA instrumentalne i ĉiste instrumentalne muzike Antike, treba traţiti, kako pravilno primećuje C. Sachs, još u zaĉecima helenske muzike, pre svega u oba razliĉita kulturna podruĉja starog Sredozemlja — feniĉansko -maloazijskom i kritsko-mikenskom. Oni su helenskoj tonskoj umetnosti dali elemente na kojima je izrasla, i to kako za »zemaljskoĉulnu i pijano-strasnu« muziku aulosa, tako i za »plemenito-jednostavnu i preĉišćenu« muziku kitare. U praksi, Pan s aulosom i menada s timpanonom na kitarodija je bila Dionizovoj sveĉanosti. Detalj reljefa, ■>— I st. omiljenija od aulodije već i zato, jer je dopuštala da pevaĉ sam sebe prati. Nasuprot tome, auletika, ĉiji je prvi veliki majstor Sakadas (pobednik na Pitijskim igrama u Delfima <- 586), bila je rasprostranjenija od kitaristike, za ĉijeg se tvorca smatrao Lisandar iz Sikiona («- VI v.). U poredenju sa auletikom, kitaristika je bila površnija i ĉesto se, naroĉito kasnije, zadovoljavala praznim virtuozitetom. Nom {nomos; grĉ. VOJAO^), naroĉito karakteristiĉan oblik antiĉke muzike, predstavlja za savremena shvatanja najteţi pojam. U opštem znaĉenju bila je to pohvalna pesma bogovima. Inaĉe, reĉ je znaĉila »zakon«, »pravilo«, te je srodna indijskoj raga. Posebnu grupu u helenskoj muzici saĉinjavali su oblici horske umetnosti koja se izgradila na kritskim tradicijama. Već u <- VII v. ona je uobliĉena i razvija se u jedan od najsavršeni]ih umetniĉkih oblika u kome je postignut puni sklad reci, muzike i igre. Horska muzika je religiozna i svetovna. U religioznu idu: himna (grĉ. 5[i.vo;), najuzvišenija pesma u slavu bogova; prozodija (grĉ. itpoacoSia), pesma u litiji; pean (grĉ. Ttouav), prvobitno magijska pesma leĉenja, kasnije pesma o zdravlju, najzad o dobru uopšte; posvećen Apolonu, pean je pevao muški hor uz pratnju kitare (forminksa) ; hyporhema (grĉ. uitop/vjpia od OTrop/ţojjioci plesati uz muziĉku pratnju),ţivahna poskoĉnica pantominskog karaktera, magijskog porekla, obiĉno praćena instrumentima sa ţicama ;ditiramb(grĉ. Si!K>pa|j.po<;), himna u slavu Dioniza, boga loze i beraĉa. Proizašao je iz magijskog kulta, a pevao se prvih dana proleća. Izvodili su ga pevaĉi igraĉi preobuĉeni u satire, tj. poluljude-poluţivotinje; ogrnuti kozjim koţama, oni su kruţili oko središnog oltara (odatle se zadrţao kruţni raspored i u antiĉkom pozorištu). Ditiramb je pratio aulos; partenija (grĉ. 7tap9-£vio? deviĉanski), pesma za ţenske skupine u slavu Artemide. Svetovnom delu horske muzike pripadali su: tren (grĉ. 9-pyjvo?), tuţbalica a istovremeno i pohvalna pesma umrlom; izvodila se bez instrumentalne pratnje; elegija (grĉ. ilejslov distih), oblik monodijske lirike koji se izvodio uz pratnju aulosa; himenej (grĉ. uji.evai.01;), svadbena pesma uz pratnju aulosa; epitalamij (grĉ. Em&aXa(xiov), vrsta serenade koju pevaju mladići i devojke pred loţnicom mladenaca; epinikij (grĉ. £mvtxiov), trijumfalna pesma u slavu pobednika na javnim takmiĉenjima; enkomij (grĉ. eyxcoij.tov), pesma u slavu prireĊivaĉa gozbe koju prate (po Pindaru) forminks, lira, aulosi; skolion (grĉ. CTKOA'.OV), poĉasnica koju pevaju jedan ili svi gosti uz pratnju sviraĉice na aulosu; poslaniĉke pesme (mlinarske, tkaĉke, preljine, itd.); pastirske pesme uz sirinks, itd. Iako je Helenima spoj poezije, muzike i pokreta bio poznat već u prastaro vreme, tragedija kao oblik poĉinje srazmerno kasno da se uobliĉava — u drugoj polovini <- VI v., i to zato što nije nastala usavršavanjem prvobitnog spoja, već kasnijim usavršavanjem njegovih razjedinjenih elemenata. Njihovo ponovno spajanje znaĉilo je višu fazu razvoja. Novonastali oblik, koji je predstavljao organsko jedinstvo religije, umetnosti i filozofije, »upio« je u sebe epos, horsku i solistiĉku liriku i instrumentalnu muziku. Bitna pak razlika izmeĊu helenske tragedije i moderne je u tome, što je helenska bila »sluţba bogu, deo drţavnog kulta«. Ali i kao takva, pruţala je ogromne mogućnosti stvaraocu ne sputavajući njegove individualne sposobnosti. Sadrţajem koji je crpeo gotovo redovno iz mita, zadrţavajući se naroĉito mnogo na borbi ĉoveka i kobi, on je slobodno izlagao svoja etiĉka, religiozna ili socijalno-politiĉka gledišta. Pri tome, hor mu j e sluţio kao j edno od glavnih oruĊa koj im je kazivao svoja shvatanja, razmišljanja i tumaĉenja. Uspon i vrhunac tragedije vezan je za Atinu, odnosno za njenu politiĉku prevlast i njen ekonomski i kulturni procvat.
19
Dramska prikazivanja su prireĊivana u prazniĉke dane, pre svega u proleće, u doba Velikih Dionizija, kada su i saveznici donosili Atini svoje doprinose. Time su dramske priredbe dobivale i politiĉki karakter. Staro pozorište bilo je pod vedrim nebom i moglo je da primi i do 40000 gledalaca. Najstarije je bilo okruglo sa ţrtvenikom u sredini, oko koga je kruţio hor, i šatorom (grĉ. CTKTJVT); odatle »scena«) na dnu za presvlaĉenje glumaca. Kasnije, ovaj je šator zamenjen zgradom, a za gledaoce su izgraĊene stepenasto poredane klupe, zbog ĉega je za pozorište bio najzgodniji obronak nekog brda. Sa vremenom, kruţni oblik je zamenjen polukruţnim, a drvene klupe kamenim (kraj «- IV v.), na koje se penjalo zrakasto rasporeĊenim stepenicama. Razvijeno pozorište je imalo tri dela: zgradu sa pozornicom, kruţni ili polukruţni orkestar na kojemu je nastupao hor i gledalište. Glumili su jedino muškarci. U poĉetku, lica svojih drama prikazivao je pesnik. Kasnije ga zamenjuje glumac (protagonist; grĉ. TtpoJTO? prvi i dcfovia-rT)? borac). Eshil uvodi drugog (deuteragonist; grĉ. Seu-repog drugi), a Sofoklo trećeg glumca (tritagonist; grĉ. -rpiTOi; treći). Docnije izuzetno se pojavljivao i ĉetvrti. Skromnost dekora i ĉinjenica da je jedan glumac igrao više uloga govore da se u antiĉkoj drami nije teţilo za spoljnim naturalizmom. Glumci su nastupali u obrazinama kojih je bilo netipiĉnih i tipiĉnih (za starce, mlade ljude, ţene i sluge). Da bi izgledali viši, glumci su u tragediji nosili koturne, cipele sa visokim donovima. Poseban znaĉaj u helenskoj drami imao je hor (grĉ. /opći;) koji se u tragediji sastojao od 12 horeuta (grĉ. /opeuTT)?), kasnije (Sofoklo) od 15, a u komediji od 24. Na ĉelu su bila 3, odnosno 4 najbolja i najlepša sa korifejem (grĉ. y.opucpcuo<;) — horovoĊom u sredini. Hor je na orkestar ulazio i izlazio uz igraĉke pokrete {parada, grĉ. TrapoSoc;; egzoda, grĉ. Ţ£o8oc;). Izraţavao se deklamacijom, pevanjem i melodramom. Nastupao je ceo hor, pojedini horeuti, grupe horeuta ili sam korifej. Hor, iz koga su dramski oblici i proizašli, s vremenom gubi znaĉaj i postaje samo njihov elemenat. U tragediji Eshila on je uĉesnik u radnji ili je prati sa dubokim saosećanjem; kod Sofokla on više ne uĉestvuje u radnji već je posmatraĉ koji je budno prati; kod Euripida partije hora su znatno smanjene (zauzimaju obiĉno oko 1/5 dela) i nemaju prisnu vezu sa radnjom. U celini, tragedija se sastojala od prologa (grĉ. Tcpolojoc,), episodija (grĉ. knziaoSiov umetak, dodatak) i egzode (Ţ5o8o<; odlazak), odnosno od poĉetnog, srednjih i završnog ĉina, te horske pesme, stasimona (
Dionizovo kazalište u Ateni, pregraĊeno oko ~- 326
GRĈKA MUZIKA
Jeţarfod onih koji se najviše citiraju, Pitagora (<- VI v.), nije ostavio muziĉkih spisa. Njegova shvatanja su došla do nas kroz .ulela.-njegovih uĉenika i sledbenika — Hipija («V v.), Filolaja, Jamona (<- IV v.), Arhite (<- IV v.), Euklida, Eratostena, Didima, Ptolemeja i drugih. Srţ tog uĉenja smatra da je koncepcija odnosa u muzici iskljuĉivo matematiĉke prirode. Pitagora i njegovi sledbenici vršili su svoja prouĉavanja pomoću monohorda i došli do zakljuĉka da su konsonance jedino oktava, kvinta i kvarta kod kojih je odnos u duţini ţica i : 2, 2 : 3 i 3 : 4, dok su sve ostale intervale — velike i male (sekunda, terca, seksta, septima, kao i tritonus) smatrali za disonance. Pitagorovcima, tzv. kanonicima, suprotstavljali su se harmonici na ĉelu sa Aristoksenom. Oni smatraju da su uho i muziĉka praksa presudni u odreĊivanju konsonance, pa ĉak dolazi do saznanja o potrebi temperiranja, koje će se uvesti u evropsku muziku skoro 2500 godina kasnije. Najstariji poznati grĉki muziĉki pisac je Filolaj (oko <- 540), koga kasniji pisci ĉesto spominju. Znaĉajni su podaci koje je dao o pentatonici u doba Terpandra. Za osnivaĉa grĉke muziĉke teorije smatra se Las iz Hermione (oko <— 548), znaĉajan i za reformu praktiĉne muzike. Jedan od najstarijih spisa (»O starim piscima i muziĉarima«) potiĉe od Glauka iz Regije (<- IV v.); naroĉito je bogat podacima. Veliki filozof Platon (<- 427 do <- 347), uĉenik Sokrata i uĉitelj Aristotela, nije ostavio ni jedno delo iskljuĉivo o muzici, ali su njegove misli o njoj rasejane po ĉitavom njegovom stvaralaštvu. Naroĉito je znaĉajan za razradu nauke o etosu. Platonov uĉenik HerakliĊ sa Ponta dao je u svojim delima njegove misli još razumljivije i na jasniji naĉin. Pisao je o razvoju helenske muzike i o pobednicima u muziĉkim takmiĉenjima. Na ovom se zadrţao i Aristotel (<- 384 do 322) u svom delu o didaskalijama. U celini, u Aristotelovim delima malo se govori o muzici, ali su svi njegovi navodi veoma znaĉajni za suštinu helenske muzike. Još vaţniji od Aristotela bio je njegov uĉenik, već spomenuti Aristoksen (Tarent, oko <— 354), jedan od najstarijih i najistaknutijih grĉkih muziĉkih pisaca. Od mnogih njegovih spisa, o muzici saĉuvani su samo fragmenti traktata o harmoniji i ritmici. Ĉuveni matematiĉar Eratosten (<- 276 do <- 195) dao je mnoge podatke o grĉkim instrumentima i o muzici uopšte. Heron Aleksandrijski (prelaz u <- I v.) je u delu »Pneumatika« opisao hidrauliĉne orgulje. Filozof Filodem (<— I v.) bavio se takoĊe i problemima muzike. Gramatiĉar Didim (Aleksandrija, oko <— 65) je napisao delo o »harmonici« saĉuvano u fragmentima i citatima. Poznati filozof Plutarh (50 — 120) u svome delu »De mušica« dao je skicu istorije grĉke muzike. Pisac Aristid Kvintilijan (prelaz u II v.) napisao je znaĉajno delo »De mušica libri VII«. Traktat Kleonida (poĉetak II v.), koji razraĊuje Aristoksenove principe, dugo ie pripisivan Euklidu. Istaknuti matematiĉar, astronom i geograf Klaudije Ptolemej (Aleksandrija, II v.) napisao je delo o muzici (3 knj.) koje ide meĊu najznaĉajnije o antiĉkoj teoriji. Novopitagorovac Nikomah (II v.) u svojim radovima govori o muziĉkoj teoriji. U spisima Teona iz Smirne ima takoĊe muziĉkih podataka kao i u delima Porfiriia (233—304). Veoma je vaţan »Uvod u muziku« sofiste Alipija iz Aleksandrije (oko 360), naroĉito zbog podataka o grĉkoj notaciji. U novije vreme objavili su muziĉko-teoretska dela grĉkih pisaca: rasprave Aristotela, Euklida, Nikomaha, Alipija, Aristida Kvintilijana i nekih drugih M. Meibom (»Antiquae musicae auctores septem, graece et latine«, 2 sv., Amsterdam 1652); Plurarh, »Uber die Musik« (grĉ. i nem. prevod) R. Westphal (Breslau 1865); Aristid Kvintilijan, »De mušica libri II« A. Jahn (Berlin 1882); Aristoksen iz Tarenta, »Melik und Rhvtmik des classichen Helenethums« (nem. prevod sa komentarom), I sv. R. Westphal (Leipzig 1883) i II sv. F. Šaran (Leipzig 1893; novi otisak Hildesheim 1965); Filodem, »De mušica« J. Kemke (Leipzig 1884); rasprave Aristotela, Euklida, Kleonida, Nikomaha, Alipija i drugih kao i pseudo-Aristotelovo delo »Problemata« K. v. Jan (Leipzig 1895; prošireno izd. 1899; novi otisak, Hildesheim 1962); Plutarh, »De la musique« (grĉ. i franc. prevod) H. Weil i Th. Reinach (Pariš 1900); Aristoksen iz Tarenta, »The Harmonics« (grĉ. i engl. prevod) H. S. Macran (Oxford 1902); »Euclidis opera omnia« J.L. Heiberg i H. Menge (8 sv.; Leipzig 1916); »Die Harmonielehre des Klaudios Ptolemaios« I.During (Goteborg 1930); »Porphvrios' Komentar« . . ., isti (Goteborg 1932); »Ptolemaios und Porphvrios iiber die Musik« (nem. prevod) isti (Goteborg 1934); Aristid Kvintilijan, »De mušica libri III« R. Schafke (Berlin 1937); Filodem, »De muziek« (grĉ. i nizozemski prevod) D. A. van Krevelen (disertacija; Amsterdam 1939); neka dela Aristoksena (tekst i komentar) F. Wehrli (»Die Schule des Aristotels,« II, Basel 1945); Plutarh, »De mušica« K. Ziegler (»Plutarch Moralia«, VI, 3, Leipzig I953)j »Plutarque de la musique« (grĉ. i franc. prevod) F. Laserre (Olten i Lausanne 1954); »Aristoxeni elementa harmonica« (grĉ. i ital. prevod) R. da Rios (2 sv., Roma 1954); »Sextus Empiricus III« J. Mau (Leipzig 1954); Aristoksen, »Rhvthmica« G.B.Pighi
(Bologna 1959); Aristid Kvintilian, »De mušica libri li P. Winnington-Ingram (Leipzig 1963). Uloga i znaĉaj grĉke muzike. Platonove reci: »Što je 1 ţavi bolja muzika, bolja će biti i drţava« pokazuje već dov snaţno koliki su znaĉaj Heleni pridavali tonskoj umetnost umetnosti koja je pratila celokupni javni i privatni ţivot Hi i kojom su se bavili i najveći drţavnici, vojskovoĊe, filozofi, r nici i pesnici. Verovanje Helena u sugestivnu moć muzike, ĉovek mora da podlegne, prastarog je porekla — još iz doba mi kada se pomoću muzike i njenih elemenata htelo uticati na kosn pojave i prirodu uopšte. S vremenom poĉelo se verovati u delo\ muzike na ĉoveka, njegov karakter i psihu. Moć muzike spon mnogi helenski mitovi i legende, o njoj govori Homer u sv spevovima. Ali to uverenje Helena najjaĉe dolazi do izraza njihovoj široko razraĊenoj nauci o etosu, bez koje je nemo prodreti u bit helenske muzike i koja je ujedno i najviše dostig njihove muziĉke estetike. U katarktiĉno-vaspitan znaĉaj tonova i melodija ubeĊe već Pitagora. Razmatranje muzike sa etiĉkog stajališta ka dalje razraĊuje niz filozofa i pisaca, kao Damon, Platon, Ariš i dr., a naroĉito Aristoksen. U svojoj suštini, uĉenje o muz etici zasnivalo se na verovanju u uzroĉnu vezu izmeĊu pol muziĉkih elemenata i odreĊenih pokreta ĉoveĉje duše. Heler analizirali melodije i lestvice na kojima su ove bile graĊene i p ĉavali njihov pozitivan ili negativan karakter. Tako su, 1 došli do zakljuĉka da su svojstva dorskog tonaliteta: muţevi borbenost, snaga, uzvišenost. Bliski mu hipodorski, pored kvaliteta, imao je i izvesne odlike blagosti i ljubaznosti. Frig lestvica, kao i aulos kome je odgovarala, odlikovala se straš emocionalnom napetošću, dok je hipofrigijska delovala oslablji i štetno. Etiĉki karakter se pridavao takoĊe i izvesnim tonskim nosima, promeni registara, itd. kao i raznim metroritmiĉ tipovima. Heleni su dakle verovali u moralno-vaspitnu, socijalno-polit pa i medicinsko-terapeutsku snagu muzike. Polazeći sa oval stanovišta, oni su smatrali da o muzici mora drţava voditi raĉuna muzikom — ali samo dobrom — treba napajati omladinu, 2 ĉega je i bila uvedena kao jedan od glavnih predmeta nast Tako su muziĉari bili »vaspitaĉi drţave«, a izraz »muziĉki ĉo oznaĉavao je obrazovanog ĉoveka u najširem smislu reci. I kac se kao najveća kazna za otpadnika od drţave smatrala ţabi da mu deca steknu muziĉko obrazovanje, tako se i najveća ĉas helenskog ĉoveka — pobeda u agonima — slavila muzikom. Nikad u istoriji muzika nije dostigla toliki znaĉaj. Iako je ţiva muziĉka praksa Helena u poĉetku naše ere išĉ( njen je uticaj na ćeli srednji vek bio veoma znaĉajan. Filc kasne Antike kao Augustin (354—430), Cassiodorus (oko 4? oko 580), Izidor iz Seville (oko 570—636) i osobito Boethius ( —524) postavili su temelje srednjovekovnoj muziĉkoj teoriji, c njajući se na antiknu grĉku nauku. Veliki interes za staru gi muziĉku teoriju i praksu javlja se za Humanizma i Renesanse. 1 (1652) Marcus Meibom izdaje zbirku muziĉko-teoretskih trak grĉkih teoretiĉara (sa prevodom na latinski) koja je vekovima najpouzdanije vrelo za upoznavanje antikne grĉke muzike. Ari loška otkrića XIX v. ponovo bude interes i za grĉku umetn Problemima grĉkog pesništva, metrike, muzike pa i notacije bav isprva filolozi (A. Bockh, F. Bellermann, K. Fotlage, R. Westp K. v.Jan). Uskoro im se pridruţuju i istoriĉari muzike (F. Gevaert, H. Riemann, H. Abert). Razumevanju grĉke mu najviše je pridonela komparativna muzikologija koja je dokazali je ona sinteza razliĉitih vanevropskih muziĉkih kultura (C. Stm C. Sachs, O. Gombosij. Vaţne rezultate dala je i komparaciji savremenim grĉkim folklorom i to naroĉito u prouĉavanju ritn (Th. Georgiades). -»• Prilog. LIT.: B. Bockh, De metris Pindari, Leipzig 1811
GRĈKA MUZIKA — GREBER novo Ud. 1923). —- U . S . Macran, The Harmonics of Aristoxenos, Oxford 1902. — L. Laloy, Aristoxene de Tarente et la musique de l'antiquite, Pariš 1904. — E. Bethe, Die griechische -Tragodie und Musik, Neue Jahrbiicher fur das klassiche Altertum, 1907. — F. Greif, Etudes sur la musique antique, 1908. — H. Abert, Berichte iiber griechische Musik, Bursians Jahresbericht, 1909 i 1923. — A. Williams, The Aristoxenian Theory of the Rhythmical Foot, Musical antiquary, 1911. — E. Romagnoli, Mušica e poesia nell'antica Grecia, Bari I9H. — M. Emmanuel, Traite de la musique grecque antique, Pariš 1911. — G. C. Paribeni, Teoria e storia dell'antica mušica greca, Milano 1911. — L. R. Farnell, The Dionysiac and the here Theory of the Origine of Tragedy, 1912. — /. Pizzetti, La Mušica dei Greci, Roma 1914. — R. Giani, Gli Špiriti della mušica nella tragedia greca, Napoli 1914 i Milano 1924. — H. Bliimner, Fahrendes Volk im Altertum, Munchen 1918. — W. Kranz, Die Urform der attischen Tragodie und Komodie, 1919. — E. Romagnoli, Nel regno d'Orfeo, Bologna 1921 ( I I izd. 1953). — E. Clemens, The Interpretation of Greek Music 1922. — C. Sachs, Die griechische Instrumentalnotenschrift, ZFMW, 1923 —24. — Isti, Die griechische Gesangsnotenschrift, ibid., 1924—25. —J. T. ShepparĊ, Greek Tragedy, Cambridge 1926. — A. Aber, Die Musik im griechischen Drama, 1926. — Th. Reinach, La Musique grecque, Pariš 1926. — K. Horna, Die Hymnen des Mesomedes, Wien i Leipzig 1928. — J. Quasten, Musik und Gesang in den heidnischen Kulten der Antike und im Christentum der ersten Jahrhunderte (disertacija), Mtinster 1928. — C. Sachs, Die Musik der Antike, Potsdam 1928. — M. Emmanuel, Histoire de la langue musicale, Pariš 1928.— H. Huchzermeyer, Aulos und Kithara in der griechischen Musik bis zum Anfang der klas sischen Zeit (disertacija), Miinster 1931. —B. Meyer, Armonia, Bedeutungsgeschichte des Wortes von Homer bis Aristoteles (disertacija), Zurich 1932. — C. del Grande, Espressione musicale dei poeti greci, Napoli 1932. — W. Kranz, Stasimon, Berlin 1933. — C. del Grande, Tentativi e possibilita di ricostruzione della mušica greca antica, 1933. — P. Friedlander, Die Melodie zu Pindars 1. pytischem Gedicht, Leipzig 1934. — G. Lehmann, Theorie und Geschichte der griechischen Harmonik in der Darstellun g durch A. Bockh, Wurzburg 1935. — K. G. Fellerer, Zur Erforschung der antiken Musik im 16—18 Jahrhundert, PJB, 1935. — W. Vetter, Zur Erforschung der antiken Musik, Max Schneider-Festschrift, Halle 1935. — Isti, Antike Musik, Munchen 1935. — M. Guillemin i J. Duchesne, Sur 1' origine asiatique de la cithare grecque, L' Antiquite classique, 1935. — R. Wagner, Zum Wiederaufleben der antiken Musikschrifteteller seit dem 16. Jahrhundert, Philologus, 1936. — R. Winnington-Ingram, Modes in Ancient Greek Music, Cambridge 1936. — H. Husmann, Olympos, die Anfange der griechischen Enharmonik, PJB, 1937. —A. JlajibCKuu, TeaTpaJibHo-3pejiHiiiHbie jieHCTBiiH Ha KpHTe H MnKeaax, 1937. — O. J. Gombosi, Tonarten und Stimmungen der antiken M usik, K0benha\n 1939 (novo izd. 1950). — K. Schlesinger, The Greek Aulos, London 1939. — C. Sachs, The History of Musical Instruments, New York 1940. — E. Jammers, Rhythmisehe und tonale Studien zur Musik der Antike und des Mittelalters, AFMW, 1941. — O. Tiby, La Mušica in Grecia e a Roma, Firenze 1942. — C. Sachs, The Rise of Music in the Ancient World, New York 1943 (španj. Buenos Aires 1946; tal. Firenze 1963). — A. Anda, Les Gammes musicales, Liege 1948. — jf. Handschin, Der Toncharakter: ein Einfiihrung in die Tonpsychologie, Zurich 1948. — M. Wegner, Das Musikleben der Griechen, Berlin 1949. — Th. Georgiades, Der griechische Rhythmus: Musik, Reigen, Vers und Sprache, Hamburg 1949 (engl., New York 1956). — M. VVegner, Die Musikinstrumete des alten Orients, 1950. — H. Potiron, Les Modes grecs antiques, Pariš i Tournai 1950. — Isti, La Notation grecque et Boece, Pariš i Roma 1950. — O. J. Gombosi, Key, Mode, Species, Journal of the American Musicological Society, 1951. — M. Đurić, Istorija helenske knjiţevnosti, Beograd 1951. — J. Miiller-Blattau, Das Verhaltnis von Wort und Ton in der Geschichte der Musik, 1952. — H. Pfrogner, Die natiirliche Ganzheitsordnung des Aristoxenus von Tarent, Wien 1953. — E. Martin, Essai sur l'evolution des rythmes de la ehanson grecque antique, Pariš 1953. — Isti, Trois documents de musique grecque, Pariš 1953. — E. Sack, Logik der Tonsprache, Gottorf 1954. — M. Đurić, Kroz helensku istoriju, knjiţevnost i muziku, Beograd 1955. — J. F. Mountford, S. Eitrem i L. Amundsen, Fragments of Unknown Greek Tragic Texts, Symbolae Osloenses, 1955. — W. Vetter i M. Wegner, Griechenland, MGG, V, 1956. — A.J. Neubecker, Die Bedeutung der Musik bei Stoikern und Epikureern, Berlin 1956. —J. Chailley, Le Mythe des modes grecs, AML, 1956. — Isti, La Musique de la tragedie grecque, Revue de Musicologie, 1957. — J. Lohmann, Die griechi sche Musik als mathematische Form, AFMW, 1957. — O. Becker, Friihgrieehisehe Mathematik und Musiklehre, ibid., 1957. — W. Vetter, Mythos — Me los — Mušica (2 sv.), Leipzig 1957—61. — J. Chailley i A. Machabey, A propos de Themison, Revue de Musicologie, 1958.— Th. Georgiades i F. Zaminer, Musik und Rhythmus bei den Griechen, Hamburg 1958. — M. Dabo-Peranić, Les Harmonies grecques classiques ces inconnues, Pariš 1959. — E. Moutsopoulos, La Musique dans 1' oeuvre de Platon, Pariš 1959. — B. Pighi, Ricerche sulla notazione ritmica grece, Aegyptus, 1959. — E. Pohlmann, Griechische Musikfragmente. Ein Weg zur altgriechischen Musik (s potpunim popisom sa ĉuvanih muziĉkih spomenika), Niirnberg 1960. — L. Richter, Die Beziehungen zwischen Theorie und Praxis der Musik im aristotelischen Protreptikos, Hermes, 1960. — Isti, Zur Wissenschaftslehre von der Musik bei Platon und Aristotels, Berlin 1961. — H. Husmann, Grundlagen der antiken und orientalischen Musikkultur, Berlin 1961. — H. Hunger i E. Pohlmann, Neue griechische Musikfragmente, Wiener Studien, 1962. — L. Gamberini, La Parola e la mušica nelF antiehita, Firenze 1962. — M. Vogel, Die Enharmonik der Griechen (2 sv.), Diisseldorf 1963. — B. Aign, Geschichte der Musikinstrumente des agaischen Raumes bis um 700 v. Chr. (disertacija), Frankfurt a. M. 1963. — H. Koller, Musik und Dichtung im alten Griechenland, Bern i Munchen 1963. — H. Hommel, Das Apollonorakel in Didyma. Pflege alter Musik im spatantiken Gottesdienst, Festschrift A. Smend, Berlin 1963. — E. A. Lippmann, Musical Thought in Ancient Greece, New York 1964.
Muzika u današnjoj Grĉkoj. Nakon osloboĊenja od Turaka (1829) u Ateni se polagano i postepeno stao razvijati javni muziĉki ţivot. Zapoĉela su gostovanja talijanskih opernih druţina, a 1836 osniva se Škola za crkvenu muziku. Ipak se istom 1871 utemeljuje u Ateni Odeion, prva grĉka škola za sistematsku muziĉku naobrazbu, koja je 1891 prerasla u konzervatorij zapadno-evropskog tipa. Na grĉkom teritoriju, koji nije bio pod turskom okupacijom, jonski su otoci imali još prije Atene razvijenu muziĉku kulturu, preteţno pod talijanskim utjecajem. Tu se istakao N. Manzaros (1795—1875), autor instrumentalnih i vokalnih kompozicija i grĉke himne; Pavlos Karrer (1829—1896) pisao je opere (»Markos Botsaris«, 1875). Mnogo je poznatiji u meĊunarodnom svijetu bio Delibesov Ċak Spiro Samaras (1861—1917), ĉija je opera »Flora mirabilis« izvedena 1886 u milanskoj Scali. U XX st. razvija se i u Grĉkoj nacionalni muziĉki smjer. Massenetov uĉenik Dionysios Lavranga (1864—1941) nastojao se,
21
prije svih ostalih, osloboditi od talijanskog utjecaja i graditi na elementima grĉkog muziĉkog folklora. Njegova opera »Dido« bila je zapaţena i u inozemstvu. Uz opere pisao je i simfonijsku muziku (»Grĉke suite«). Uza nj se istakao i Napoleon Lambelett (1864—1932). Predstavnici iduće generacije grĉkih muziĉara uĉe preteţno u Parizu i prenose u domovinu obiljeţja francuskog muziĉkog impresionizma, tako Marios Varvoglis (1885—1967), autor opere »Sv. Barbara«, orkestralnih i komornih radova, Dimitri Levidis (1886— 1951), U ĉijim kompozicijama ima orijentalnih utjecaja, Theodor Spathis (1880—1943) i, osobito, Ravelov uĉenik Emil Riadis (1890—1935; bizantinska misa, orkestralna i kazališna muzika). DTndvjev uĉenik Georgios Poniridis (1892 —) je snaţan simfoniĉar (2 simfonije, simfonijski triptihon), autor i komornih, klavirskih i vokalnih djela, punih ţivopisnosti. Medu tim kompozitorima, kojima treba dodati još imena Petrosa Petridisa (1892 —) i Georgiosa Sklavosa (1888 — ), historiĉara i autora opera i orkestralnih radova (»Kretska fantazija«), posebno se istiĉe Manolis Kalomiris (1883 —1962), u inozemstvu najpoznatiji od svih dosad navedenih. Bio je vrstan organizator, nastavnik i dirigent. Sudjelovao je u osnivanju Helenskog konzervatorija u Ateni (1919) i Nacionalnog konzervatorija (1926). Vjeran pristaša nacionalnog smjera, komponirao je nekoliko opera (»Proto Mastrota«, »Majĉin prsten«), 2 simfonije, više suita i simfonijskih pjesama, komornih i vokalnih djela, napisao teoretske priruĉnike. Pripadnici generacije roĊene na prijelazu u XX st. većinom su uĉili u Njemaĉkoj. Karakteristiĉno je za njih, da postepeno napuštaju nacionalni smjer i priklanjaju se zapadnoevropskim suvremenih strujanjima. Medu njima su: Dimitri Mitropoulos (1896— 1960), pijanist i dirigent velikog meĊunarodnog ugleda, koji je dulje vremena ţivio izvan domovine; Loris Margaritis (1895— I953)j Andreas Nezeritis (1897 —); Alekos Kontis (1899—1965); komorna i orkestralna djela); Antiochos Evanghelatos (1903 —), operni dirigent, rukovodilac muziĉkih emisija atenske radio-sluţbe i autor uspjelih orkestralnih kompozicija; Jannis Konstantinides (1903 — ), u ĉijim radovima se folklor i evropski zapad osebujno stapaju; Theodoros Karyotakis (1903 — ), u poĉetku pristaša atonalnosti, kasnije sve bliţi tonalnom konstruiranju; schonbergovac Nikos Skalkottas (1904—1949), neobiĉno nadaren, autor golemog broja djela, koja tek nakon njegove smrti sve više prodiru u meĊunarodnu muziĉku javnost (koncert za klavir i orkestar, Mala suita za gudaĉe, ĉetiri klavirske suite i dr.); Leonidas Zoras (1905 — ); Charilaos Perpessas (1907 — );Janni Papaioahnou (1910 —3 simfonije); Casellin uĉenik Menelaos Pallantios (1914 — ), autor velikog niza izvrsno instrumentiranih orkestralnih kompozicija. Generaciji roĊenoj oko 1925 pripadaju I.Xenakis, G. Sicilianos, M. Theodorakis, A. Kounadis, Th. Antonion. U Ateni cvate bujan muziĉki ţivot u muziĉkim kazalištima, koncertnim dvoranama i radio — emisijama. Najpoznatiji su grĉki reproduktivni muziĉki umjetnici: pijanisti 5. Farantatos, G. Bachauer, M. Papaioannou, H. Themelis, R. Kyriakou; violinisti F. Voloninis, B. Kolassis, N. Dikaeos; violonĉelisti A. Kouroukli i E. Papastavrou; pjevaĉi i pjevaĉice A. Trianti, W. Nikolaidi, Marija Callas, O. Lappas, M. Perras, I. Kolassi, L. Liotsi, N. Moschonas, W. Georgiou; dirigenti D. Mitropoulos, Ph. Oekonomides, Th Vavayannis, A. Parides. Grĉku muziĉku nauku predstavljaju M. E. Dounias, Th. Georgiades, J. G. Papaioannou i 5. Skiaderessis. LIT.: C. E. Ruelle, Quelques mots sur la musique des Grecs anciens et modernes. Pariš 1878. — T. N. Synadinos, Povijest novogrĉke muzike (na grĉ.), Atena 1919. — P. D. Zacharias, Grĉka muzika (na grĉ.), Atena 1922. —■ P. Vardakas, Novogrĉka muzika, Soiun 1923. — G. Lambelet, Nacionalizam u grĉkoj umjetnosti i muzici (na grĉ.), Atena 1928. — 5. Calo-Seailles, Chants populaire de Grece, Pariš 1931. — M. Aierlier, Esej o grĉkom muziĉkom folkloru (na grĉ.), Atena 1935. — 5. Baud-Bovy, Chansons du Dodecanese, Atena 1935. — P. Formozis, Contribution a l'etude de la ehanson et de la musique populaire grecque, Solun 1938. — 5. Michaelides, Suvremena grĉka muzika (nagrĉ.),Nicosia 1945 i 1952. — Isti, Grĉka narodna muzika (na grĉ.), Limassol 1948. — G. A. Koussiades, Antikni i suvremeni grĉki ples (na grĉ.), Atena 1949. — M. E, Dounias, Griechenland, MGG, V,i956. — P.Tzermias, Die volkstiimliche Musik Griechenlands, Zurich 1963. — N. Slonimsky, New Music in Greece, MQ, 1965. Mi. Pa. i R.
GRĆBAN, Arnoul, francuski pjesnik i muziĉar (Le Mans, prije 1420 — ?, oko 1471). Studirao u Parizu i prije 1444 postao rnaitre des arts. Orguljaš i 1451—56 tnaitre de chapelle u pariškoj crkvi Notre-Dame. Završivši studij teologije otišao vjerojatno u Le Mans. Napisao je u stihovima Le Mystere de la Passion i Le Mystere des Actes des Apotres, ali se ne zna ĉija je bila scenska muzika. LIT.: F. I,.. Charlier, L'Ancien ehapitre de Notre—Dame de Pariš et sa maitrise, Pariš 1897. — FI. Stein, Arnoul Greban poete et musicien, Bibliotheque de PEcole des Chartes, 1918. — R. Lebegue, La Passion d'Arnoul Greban, Romania, 1934. — N. Bridgman, Arnoul Greban, MGG, V, 1956.
GREBER, Johann Jakob, njemaĉki kompozitor (? — Mannheim, pokopan 5. VII 1731). Muziku studirao vjerojatno u Italiji; 1703 došao u Englesku s pjevaĉicom F. M. de l'Epine (kasnije ţena J. C. Pepuscha) s kojom je prireĊivao koncerte (novosagraĊeni
22
GREBER — GREEN
Queen's Theatre u Londonu otvoren je 1705 njegovom pastoralom Gli amori d'Ergasto). Od 1707 dvorski kapelnik vojvode Karla Philippa u Innsbrucku, zatim od 1717 u Neuburgu, Heidelbergu 1 Mannheimu. DJELA. DRAMSKA: pastorala Gli Amori d'Ergasto, 1705; sveĉana predstava UAllegrezza dell'Eno, 1708; pastirska drama Crudeltd consuma amore, 1717; 2 serenade, 1719; // Ritratto della Serenissima Principessa Elisabetta Augusta, 1719 i Breve componimento drammatico, 1723. — VOKALNA. Kantate: La Cagion de miei tormenti za sopran i orkestar, 1704; Fuori di sua capanna za sopran, flautu i basso continuo; Tu parti Idolo mio sospirato za alt, 2 violine i basso continuo; Gid tra Vonde U sol s'asconde za sopran, violinu i basso continuo; Cantata da camera a basso con fl. e ĉembalo. LIT.: F. Walter, Geschichte des Theaters und der Musik im kurpfalzischen Hofe, Leipzig 1898. — E. L. Moor, Some Notes on the Life of Francoise-Marguerite de l'Epine, Music and Letters, 1947. —J. A. Wcstrup, Jakob Greber, MGG, V, 1956.
GRECO, Gaetano, talijanski kompozitor (Napulj, oko 1657 — vjerojatno 1728). Uĉitelj mu je bio G. Ursino, kojega je naslijedio na mjestu nastavnika u Conservatorio dei Poveri di Gesu Cristo u Napulju. Tu je sluţbu vršio od 1695 (ili 1696) do 1706 i 1709 —28. Njegovi su uĉenici D. Scarlatti i N. Porpora, a moţda i G. B. Pergolesi. Grecove kompozicije za ĉembalo odlikuju se pregnantnom ritmikom i ukusnom kromatikom. Bio je majstor tokate i fuge. DJELA (u rkp.): Intavolature per ĉembalo, I; Libro di intavolature per ĉembalo ; Partimenli, I; 2 libri con bassi numerati; Toccate e fughe za orgulje. — Litanie za 4 glasa i instrumentalni sastav. NOVA IZD.: Grecove kompozicije obj. G. Pannain (Composizioni per ĉembalo di antichi autori napoletani, 1922). LIT.: A. Della Corte, Gaetano Greco, MGG, V, 1956.
GRECO, Juliette, francuska chansonijerka i glumica (Montpellier, 7. II 1927 —). Glumu uĉila na teĉajevima Solange Sicard u Parizu i tamo 1943 debitirala u Claudelovoj drami Le Soulier de satiri. U krugu egzi-stencijalista postala ubrzo jednom od središnjih osoba u njihovom sastajalištu Tabou. Tu je pjevala i svoju prvu chansonu i to na tekst P. Sartrea (Les blancs manteaux). Ugled i slavu jedne od najboljih francuskih pjevaĉica stekla je oko 1949 u Club St. — Germain; god. 1952 osvojila nagradu Prix de Disque. Istakla se i kao filmska glumica, a od 1955 ponovno nastupa i u kazalištu. Gostovala u SAD (1956) i mnogim evropskim zemljama. Svojim sonornim i vrlo izraţajnim glasom te inteligentnom i suptilnom interpretacijom najĉešće pjeva chansone na stihove Apollinaira, Lafor-qua, Preverta i F. Sagan. GREĈANJINOV (Greĉaninov), Aleksandar Tihono-viĉ, J. GRECO ruski kompozitor (Moskva, 25. X 1864 — New York, 4. I 1956). Muziku uĉio na Moskovskom konzervatoriju (klavir kod V. Safonova; muziĉke oblike kod S. Tanjejeva; fugu kod A. Arenskog). Zbog neslaganja s Arenskim napustio 1890 Moskvu i otišao u Petrograd, gdje je na tamošnjem Konzervatoriju nastavio studij kompozicije i instrumentacije kod N. Rimski-Korsakova do 1893. Vrativši se 1896 u Moskvu bio je nastavnik muziĉke škole Gnjesin. Nakon Oktobarske revolucije krenuo je 1922 na putovanje po zapadnoj Evropi. God. 1925 preselio se u Pariz, otkuda je 1939 otišao u SAD i nastanio se u New Yorku. Neumoran u stvaralaĉkoj aktivnosti, umro je u dubokoj starosti. Veoma plodan, G. je nasta vio tradiciju velikih ruskih stva ralaca XIX st., ali nije dosegao realistiĉki duh njihove muzike, a ni njihovu dubljinu. Stoga njegova umjetnost i nije ostavila snaţnijeg utjecaja u novijoj ruskoj muzici. G. je u suštini lirik, prirodan i jednostavan, on je muziĉar temeljita znanja. Izrazitiji je u vokalnim nego u instrumentalnim kompozici jama i one su najbliţe duhu A. T. GREĈANJINOV
ruske muzike. Najviše je uspio u solo-pjesmama, kojih je ost preko 250, a zatim u djelima za omladinu. Njegove pjesme, od k su mnoge postigle veliku popularnost u Rusiji i izvan nje, oĉi bogatu raznovrsnost sadrţaja i raspoloţenja, na pozadini vrlo kladne i inventivne klavirske pratnje. Luk je širok: uz epske j me bliske narodnim baladama susreću se izrazito lirske (osobiti Puškinove stihove), pa humoristiĉne i djeĉje; G. u nekima svji oponaša obiljeţja muzike iz ranijih razdoblja ili se pribliţuje rakteru opernih arija. Zanimljive su i njegove duhovne kompozi G. je bio religiozan, ali u vrlo širokom smislu rijeĉi, pa je bez us ĉavanja u nekim svojim crkvenim djelima zdruţivao napjev istoĉnopravoslavnog, katoliĉkog i hebrejskog bogosluţja. DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfonija: I, u h-molu op. 6, 1894 Pastoralna u A-duru op. 27, 1902—09; III, u E-duru op. 100, 1920—23; u C-duru op. 102, 1923—24 i V, u g-molu op. 153, 1936. Simfonijska pj< Vers la victoire, 1941; koncert za violinu u c-molu op. 132, 1932; koncert za vic ĉelo, 1897; suita In modo antico za violinu i orkestar op. 81, 1918; suita za vic ĉelo i orkestar op. 86, 1919—29; Concerto da camera za flautu i komorni orfo °P- !59J 1938; Triptihon za gudaĉki orkestar i harfu op. 163, 1940: Topote eeunan yaepmwpa op. 178, 1946; Poeme elegique op. 175, 1944; Poeme ly, op. 185, 1948 i dr. — KOMORNA. Ĉetiri gudaĉka kvarteta: I, u G-duru o 1893; II, u d-molu op. 70, 1913: III, u c-molu op. 75, 1915—16 i IV, u F-< op. 124, 1929. Dva klavirska trija: u c-molu op. 38, 1906 i u G-duru op. 1930; Scherzo-hvintet za flautu, violinu i violu, violonĉelo i harfu op. 140, 1 2 sonate za violinu i klavir, u D-duru op. 87, 1919 i u c-molu op. 137, 1 sonata za violonĉelo i klavir u E-duru op. 113, 1927; 2 sonate za klarinet i kl op. r6l, 1940 i op. 172, 1943; sonata za balalajku i klavir op. 199.1948; Eaiuia za flautu i harfu op. 125, 1930; Poeme za violinu i klavir op. 191, 1949; * certino za 2 blokflaute i klavir op. 171, 1943; više kraćih kompozicija komo karaktera za solo-instrumente i klavir. — KLAVIRSKA. Dvije sonate: u g-r op. 129, 1931 i op. 174, 1944; 2 sonatine op. lio; FlacmeAbt op. 3, 1893-i op. 61, 1913; JJemcKuu ajtbĉoM op. 98, 1923; Jlenb pešeuna op. 1927; Bagatelle op. 112, 1927; Pensees fugitives op. 115, 1927; Historiettes 118, 1929; EycuHKu op. 123, 1929; ruski narodni plesovi op. 130, 1931; Am UIKUH ajtbćoM op. 133, 1932; EupKJlbKU op. 138, 1933; Promenade au op. 143, 1934; Aquarelles op. 146, 1935; Petite suite op. 173, 1944; Lettres cales op. 197, 1950; Etudes progressives 4-ruĉno, 1944 i dr. — DRAMS Opere: JIodpbiHH HunumuH, 1903; CnezypoHKa, 1900; Soeur Beatrice, ] i )KeHUmb6a, (po Gogolju), 1948^ Djeĉje opere: EJIOHKUH COH, I TepeMoK, 1921 i Kom, nemyx u nuca, 1924. Scenska muzika. —■ VOKAL, Kantate: Ce6pa/tbH 1861, 1910; Xeajiume Eoea, 1 —14 i Focnod KopoAb, 1946. Velik broj zbornih kompozicija (preko vokalnih kvarteta, dvopjeva, preko 250 solo -pjesama i više crkvenih djel liturgije sv. Ivana Hrisostoma; nekoliko misa, medu njima Missa Oecume za sole, zbor, orkestar i orgulje op. 142, 1934—39). — Obradbe narodnih napj — God. 1934 objavio memoare pod naslovom Mon My3biKajibHan otc\ (prošireno izd. na engleskom My Life, New York 1952). LIT.: M. Montagu-Nathan, Contemporarv Russian Composers, New ~\ 1917. — J. Yasser, Gretchaninoff's »Heterodox« Compositions MQ, r — V. L. Pastukhoiv, The Songs and Romances of A. T. Gretchaninoff, Ten London 1952, 25. — G. Abraham, Aleksander Tikhonowitsch Gretschanin MGG, V, 1956. P. Ši
GREEF, Arthur de, belgijski pijanist i kompozitor (Leuv 10. X 1862 — Bruxelles, 29. VIII 1940). Na Konzervatoi u Bruxellesu završio studij klavira (L. Brassin) i kompozi (F. A. Gevaert), a zatim se usavršavao kod F. Liszta u Weim i C. Saint-Saensa u Parizu. Koncertni pijanist, nastupao po ĉiji Evropi. God. 1887—1930 profesor klavira na Konzervatoriji Bruxellesu. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u F-duru; 2 koncerta za kla Concertino za klavir; Suite italienne; Impressions d'automne; Coucher de so, Humoresque; Ouatre vieilles ehansons flamandes; Danses espagnoles; Balh Suite za gudaĉe. — KOMORNA: klavirski trio; 2 sonate za violinu i klavir KLAVIRSKA: sonata; Danses villageoises de Gretry; 5 Etudes de concerl Nouvelles Etudes de concert; Mouvement perpetuel pour la main gauche; Rigauc Aubade d'O. Cometiant; Pensee musicale; Valse-caprice; Menuet i dr. — Komi opera De Marketenster, 1879; scenska mu'.ika za drame. — VOKALNA. glas i orkestar: Ode d la Patrie; 5 Chants d'amour; La Mer (Heine); Le Cant des Cantiques. Solo-pjesme. LIT.: F. Rasse, Notice sur Arthur de Greef, Annuaire de l'Acade royal de Belgique, 1949.—A. Van der Linden, Arthur de Greef, MGG, V, l<
GREEN, Ray, ameriĉki kompozitor (Cavendish, Missouri, IX 1909 — ). Uĉenik A. Elkusa u San Franciscu, usavršavao kod E. Blocha i 1935—37 u Evropi. Nastavnik na Univerziteti Kaliforniji, od 1948 sekretar Ameriĉkog muziĉkog centra u N Yorku. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1945—53; Sunday Sing Symphi 1946; rapsodija za harfu i orkestar, 1950; koncert za violinu, 1952; Concer, za klavir; 5 Epigrammatic Portraits za gudaĉe, 1954; preludij i fuga. Za duhi orkestar: Kentucky Mountain Running Set; Jig fheme and six Changes i dr. Koncertantni duo za violinu i klavir, 1950; Concertante za violu i klavir, ic — Dance Sonata za 2 klavira, 1950. — Baletna i scenska muzika.
GREEN, Samuel, engleski orguljar (London, 1740 — Is worth, Middlesex, 14. IX 1796). Zanat izuĉio vjerojatno u radio ĉama Byfielda, Brigdea i Jordana. Veoma ugledan majstor, 1770 sagradio i renovirao brojne orgulje, meĊu kojima se poseb istiĉu u Bangoru (1779), Winchester Collegeu (1780), Canterbur (1784), Wellsu (1786), Cashelu (1786), Lichtfieldu (1789), Wir šoru (1790), Rochesteru (1791) i Salisburvju (1792). G. se istal brojnim pronalascima u gradnji orgulja, od kojih posebno tr« istaknuti uvoĊenje horizontalnog mijena i ţaluzija. Gradio instrumente i u inozemstvu, u Petrogradu i Kingstonu na Jamai
GREEN — GREGORC LIT.: E. J. Hopkim i E. F. Rimbauh, The Organ, London 1855 (sadrţi popis Greenovih instrumenata, novih i renoviranih, objavljen 1814 u The Gentleman's Magazine). —■ W. L. Sumner, The Organ, London 1952. — Ch. Cudwonh, Samuel Green, MGG, V, 1956.
GREENE, Harry Plunket, irski pjevaĉ, bas-bariton (Old Connaught House, Wicklow, 24 VI 1865 — London, 19. VIII 1936). Pjevanje uĉio od 1883 u Stuttgartu (Hromade), u Firenci (L. Vannuccini) i Londonu (J. B. Welsh i A. Blume). Debitirao u Handelovu Mesiji u Londonu 1888 i uskoro postao jedan od najĉuvenijih oratorijskih pjevaĉa u Engleskoj. Njegov je repertoar obuhvaćao sva vaţna djela ove vrste od HanĊela do Ch. H. Parrvja. Veoma poznat i kao interpret solo-pjesama, posebno Schumannovih i Brahmsovih. Pobornik engleske solo-pjesme, propagirao djela suvremenih engleskih kompozitora. Koncertirao u SAD i u Kanadi. Kasnije profesor pjevanja na Kraljevskoj muziĉkoj akademiji u Londonu. DJELA: Interpretation in Song, 1912; Life of Stanford, 1935; From Blue Danube to Shannon (uspomene).
GREENE, Maurice, engleski orguljaš i kompozitor (London, oko 1695 — 1. XII 1755). Ĉlan djeĉaĉkog zbora crkve sv. Pavla u Londonu; uĉio kod J. Clarkea i R. Brinda. Crkveni orguljaš u Londonu, od 1727 orguljaš i kompozitor na kraljevskom dvoru. God. 1730 postao profesor muzike na Univerzitetu u Cambridgeu, a 1735 kompozitor kraljeva orkestra (King's BanĊ). Bio je 1738 suosnivaĉ društva Royal Society of Musicians, koje djeluje još i danas. Izvrstan orguljaš, ostavio vrijednih crkvenih djela. U zborskim anthemima, koji se odlikuju tehniĉkom dovršenošću i dubinom muziĉkog sadrţaja, nastojao je saĉuvati stilsku ĉistoću engleske duhovne muzike. Izvornost Greeneove melodijske invencije oĉituje se osobito u njegovim svjetovnim kantatama i odama. Znaĉajno je i Grenneovo sabiranje starih engleskih crkvenih kompozicija koje je poslije njegove smrti izdao u 3 sveska W. Boyce (Cathedral Music, 1760—62). DJELA. INSTRUMENTALNA: Six Overlures za manje instrumentalne sastave, 1750 ( ?) ; A Collection of Lessons for the Harpsichord, 1750; Ten Voluntaries za orgulje ili ĉembalo, 1770 (?); Twelwe Voluntaries for the Organ or Harpsichord, 1780 (?).— DRAMSKA. Dramske pastorale: Florimel, or Love's Revenge, 1737; The Judgement of Hercules, 1740 i Phoebe, 1748. Parafraza Song of Deborah and Barak, 1732. — VOKALNA : oratoriji Jephta, 1737 i The Force of Truth, 1744; Ode for St. Cecilia's Day, 1730; Spencer's Amoretti for the voice, Harpsichord and Violin, 1739; Forty Select Anthems, 1743 (?); Six Solo Anthems, T 747 (?): catches; songs; anthemsi; kantate; kanoni i dr. NOVA IZD.: pojedine Greeneove kompozicije objavili su W. Slater (Six Full Anthems for 5 voices); F. F. Bridge (O Lord God of Hosls); E. S. Roper (Seven Sacred Solos). Odlomke iz Forly Select Anthems obj. C. Hvlton Stewart, V. Novello, E. Bullock i J. E. West. LIT.: E. VPalker, The Bodleian Manuscripts of Maurice Greene, The Musical Antiquary, 1910. — R. Graves, The Forty Anthems of M. Greene, The Musical Times, 1950. — Isti, The Archievement of M. Greene, ibid-, 1955. — W. Shaw, Maurice Greene, MGG, V, 1956. — T. Dart, Maurice Greene and the National Anthem, Music and Letters, 1956.
GREETING, Thomas, engleski violinist (? — London, 1682). Od 1662 dvorski muziĉar (od 1668 jedan od 24 dvorskih violinista i od 1673 »Musician in Ordinarv for the Violin and also for the Sackbutt with Fee«). Uţivao osobit ugled kao uĉitelj flageoleta (blokflauta); za taj je instrument napisao veoma znaĉajan udţbenik The Pleasant Companion or New Lessons and Instnictions for the Flagelet, oko 1667/68, koji je doţivio brojna izdanja. LIT.: S. Godman, Greeting's »Pleasant Companion for the Flagelet«, Monthlv Musical Record, 1956, 86. — Isti, Thomas Greeting, MGG, V, 1956.
GREFF, Valentin -> Bakfark, Valentin GREGHESCA, posebna vrsta višeglasnih vokalnih kompozicija, omiljelih u Veneciji u XVI st. Te su kompozicije bile ponajviše komiĉnog karaktera, a tekst im je bio sastavljen u tzv. Hngua greghesca ili stradiotesca, mješavini venecijanskog narjeĉja i novogrĉkih rijeĉi. Takav je smiješni jezik oponašao govor »stradiota«, tj. grĉkih vojnika u sluţbi Venecije. Najveći broj saĉuvanih tekstova napisao je Antonio Molino (zvan i Manoli Blessi, ili Burchiella), i izdao ih pod naslovom Di Manoli Blessi U Primo libro delle Greghesche con la Mušica disopra, composta da diversi Autori, a 4, 5, 6, 7 et 8 vod, 1564. Muziku, srodnu obliku villanelle, komponirali su: A. Willaert, C. de Rore, J. de Wert, C. Memlo, C. Porta, A. Gabrieli, naš Julije Skjavetić i dr. LIT.: N. Pirrotla, Greghesca, MGG, V, 1956.
J. As.
GRĆGOIR, 1. Jacques-Mathieu-Joseph, belgijski pijanist i kompozitor (AnUverpen, 19. I 1817 — Bruxelles, 18. X 1876). Uĉenik H. Herza u Parizu i Ch. Rummela u Biebrichu, djelovao kao koncertant u Antwerpenu i Bruxellesu. Konstruirao Clavier-deliateur, aparat za unapreĊenje tehnike ruku. DJELA: koncert za klavir i orkestar. — Oko 120 kompozicija za klavir. — Opera Le Gorrdolier de Venise, 1848. — Kantate Lauda Sion i Faust.
2. Edouard-Georges-Jacques, pijanist, kompozitor i muziĉki pisac (Turnhout kraj Antwerpena, 7. XI 1822 — Wijnegem kraj Ant\verpena, 28. VI 1890). Brat Jacques-Mathieu-Josepha;
23
klavir uĉio kod Ch. Rummela u Biebrichu. Djelovao u Lierreu i od 1850 u Antwerpenu kao kompozitor i koncertni pijanist. Njegovi muzikološki radovi nemaju veće znanstvene vrijednosti, ali sadrţe dragocjene podatke o muziĉkoj kulturi Belgije. DJELA. ORKESTRALNA: historijska simfonija Les Croisades, 1846; 2 uvertire (Hommage a Henri Conscience, 1851). — Kompozicije za klavir i »rgulje. — DRAMSKA: komiĉne opere Willem Beukels, 1856 i La Belle Bourbonnaise; scenska muzika. — VOKALNA: oratorij La Vie, 1848; simfonija-oratorij Le Deluge, 1849; zborovi; solo-pjesme. — SPISI: Essai historiaue sur la musiaue et les musiciens dans les Pays-Bas, 1861; Galerie biographigue des artistes-musiciens belges au XVIII e et au XIX e siecle (3 sv.), 1862, 1887 i 1890; Histoire de l'orgue suivie de la biographie des facteurs d'orgue et organistes neerlandais et belges, 1865; Schetsen van Nederlandsche toonkunstenaars meest allen zveinig of tot hiertoe niet gekend; Notice historique sur les Societes et Ecoles de musiaue d'Anvers 1869; A. Willaert, 1869; Recherches historiques concernant les journaux de musique depuis les lemps le plus recules jusqu'd nos jours, 1872; Documents historiques relatifs a Vart musicale et aux artistes-musiciens (4 sv.), 1872—76; Les Artistes-musi ciens belges au XIX siecle . . . , 1874; Pantheon musicalpopulaire (6 sv.), 1876—77; Bibliographie musicale populaire (3 sv.), 1877—79; Notice biographique sur F. J. Gosse dit Gossec, 1878; L'Art musical en Belgique sous les regnes de Leopold I et Leopold II, 1879; Les Gloires de VOpera et la musique a Pariš (3 sv.), 1878—81; Gretry, celebre compositeur belge, 1883; Les Tribulations d'un artiste-musicien a Pariš en 1812: Pietro Belloni, 1884; Souvenirs artistiques (3 sv.), 1888—90. Priruĉnici; ĉlanci i dr. LIT.: Ch. van den Borren, La Musicologie, La Mus ique en Belgique du moyen age a nos jours, Bruxelles 1850. — A. Van der Linden, Edouard-Georges-Jacques Gregoir, MGG, V, 1956.
GREGOR, Joseph, austrijski teatrolog i pisac (Ĉernovice, 26. X 1888 ■— Beĉ, 12. X 1960). U Beĉu studirao germanistiku, filozofiju i muzikologiju (G. Adler). Muziku uĉio na Konzervatoriju i kod R. Fuscha. Studirao takoĊer na beĉkom Dvorskom kazalištu; upoznao M. Reinhardta i bio 1910 njegov asistent u Berlinu. Promovirao u Beĉu 1911. God. 1912—14 nastavnik muzike u Ĉernovicama. Od 1918 u beĉkoj Nacionalnoj biblioteci, gdje je kasnije postao glavni bibliotekar; tamo je 1922 osnovao kazališnu zbirku, a 1929 arhiv za filmsku umjetnost; bio direktor obaju instituta. Od 1929 predavao na Max Reinhardt-Seminar, od 1932 na Akademiji likovnih umjetnosti, a od 1947 teatrologiju na Univerzitetu. Posebno je prouĉavao kulturnu historiju opere i baleta te stvaranje R. Straussa, s kojim je bio povezan i kao libretist. Izvrstan organizator, ĉovjek goleme kulture, G. vrlo uspješno stapa u sebi mnogostranost znanja i umjetniĉku nadarenost (pisao je pjesme, drame, novele i romane). ObraĊujući materiju kojom se bavio redovito je teţio k širokim sintezama, sveobuhvatnim pogledima na velike liĉnosti, razdoblja i oblike. DJELA: Das Problem des musikalischen Ausdrucks (disertacija), 1911; Weltgeschichle des Theaters, 1933; Richard Strauss. Der Meister der Oper, 1939 (III. izd. 1952; franc. prijevod 1942); Kulturgeschichte der Oper, 1941 ( I I izd. 1951); Kulturgeschichte des Balletts, 1946; Clemens Krauss. Seine musikalisehe Sendung, 1953. — Libreta za opere R. Straussa: Friedenstag, 1938 (prema skici S. Zweiga); Daphne, 1938 i Die Liebe der Danae, 1944 (prema skici H. v. Hofmannsthala). — Niz djela i izdanja o povijesti i problemima kazališta i dr. — Izd. Briefzvechsel zzuischen R. Strauss und J. Gregor, 1955. LIT.: W. Pfannkuch, Joseph Gregor, MGG, V, 1956.
GREGORA, František, ĉeški kompozitor (Netolice, Vodnany, Ĉeška, 9. I 1819 — Pisek, 27 I 1887). Uĉio u Beĉu kod J. Drechslera i na Konzervatoriju kod G. Prevera. Razvio se u izvrsnog virtuoza na kontrabasu; 1848, pošto je sudjelovao u revoluciji, sklonio se u domovinu i postao zborovoĊa najprije u Vodrianvma, a 1851 u Piseku. Tu je utemeljio pjevaĉko društvo s kojim je izvodio i velika vokalna djela. Njegove crkvene kompozicije slijede cecilijanski smjer. U zbornoj je muzici nastojao izgraditi nacionalni muziĉki govor, po ĉemu je preteĉa Smetane. Preradio je i neke srpske i bugarske narodne pjesme. Unaprijedio tehniku kontrabasa. DJELA: uvertira; 17 koncerta za kontrabas. — Više kompozicija za kontrabas (etide, seherzi, kvarteti); fuge za trombon; fuge za orgulje; varijacije za flautu. — Zborne kompozicije; solo-pjesme. — Sedamnaest misa; Requiem; Te Deum; manja crkvena djela. — Priruĉnik Nauka o skladbi hud. na zakladĉ fundamentdlniho basu, 1866. LIT.: F. Varvaţovsky, František Gregora, Prag 1879. — B. Brandejs, František Gregora, Pisek 1897 (II izd. 1912). — R. Quoika, Franz Gregora, MGG, V, 1955.
GREGORAĈ, Mitja, pjevaĉ, tenor (Metlika, 27. XII 1923 — ). Pjevanje uĉio u Ljubljani (A. Darian, J. Betteto). Umjetniĉku karijeru zapoĉeo 1948 u Sarajevskoj operi; 1949—51 operni so list u Ljubljani i 1952—54 stalni gost Opere u Mariboru, a onda se posvetio iskljuĉivo koncertnoj djelatnosti. — G. ide u najistak nutije jugoslavenske vokalne koncertante. Umjetnik velike pjevaĉke kulture, on se instinktom pravog muziĉara uţivljuje u svako djelo, pa je njegova interpretacija uvijek stilski odreĊena i sadrţajno uvjerljiva. U njegovom opseţnom oratorijskom i koncertnom reper toaru posebno mjesto zauzimaju djela slovenskih kompozitora. U. Krek posvetio mu je Pet narodnih, M. Lipovšek Verze, a P. Šivic Ivere. Osim u zemlji (festivali u Dubroniku, Opatiji, Slatini Radenci i dr.) nastupao je u Italiji, Švicarskoj, Austriji i Njemaĉkoj. God. 1967 dobio je nagradu grada Ljubljane, K. Be. GREGORC, Janez, kompozitor i aranţer (Ljubljana, 20. VI J 934 — )■ Studij kompozicije završio 1963 na Akademiji za glasbo u Ljubljani (L. M. Škerjanc, B. Arniĉ), a 1967 usavršavao se na
GREGORC — GRELL
24
Berkley School of Music u Bostonu, SAD. God. 1960—67 vodio studenski jazz-orkestar Ad hoc, a od 1965 profesor je kompozicije i aranţiranja na Institutu za jazz Visoke škole za muziku i kazališnu umjetnost u Grazu. U poĉetku pod utjecajem S. Kentona, razvio se kasnije u kompozitora izvorne invencije i izrazita smisla za pronalaţenje osebujnih zvukovnih boja. Najviše ga privlaĉi veliki jazz-orkestar. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za klarinet, 1961. Za jazz-orkestar: Mlin: Invencija; Recital; Mathevi; Wheel; Scherzo; Temni oblak; Tango marcia; Jazz march; Airways; Song No. 2 i 3. — DRAMSKA: jazz-balet u 3 stavka Miţek Figa, 1962; televizijski jazz-balet u 6 stavaka, 1964. Muzika za film Jutro, jezero in veĉer v Annecyju, 1966. B. Lk.
GREGORC, Janko, kompozitor (Ljubljana, 17. VI 1905 •— ). Na Konzervatoriju u Ljubljani studirao klarinet; u kompoziciji uĉenik S. Osterca i D. Svare. God. 1927—45 ĉlan orkestra Ljubljanske opere. Poslije Drugog svjetskog rata profesor muzike na gimnaziji i osnovnoj školi u Ljubljani. DJELA. ORKESTRALNA: Scene piloresque, 1963; Poema, 1963: Rap sodija, 1963; Concertino za trublju i orkestar, 1964; Concertino za klarinet i or kestar, 1964; Belokranjska suita, 1969; // rapsodija, 1970. — DRAAiSKA: scenska muzika za komediju Vdova Rošlinka. Operete: Ĉudez olimpijade, 1934; Melodija srca, 1943; Jaz bi te ţe rada imela, 1950; Oj to lectovo srce, 1957; Njena pomlad, 1958; Sto let slamnikarstva, 1969 i dr. — VOKALNA: kantata Mladosti naš pozdrav, 1961; Dve pesmi za bariton i orkestar, 1964; Poţgana vas za sopran i orkestar, 1965. Masovne pjesme; djeĉji i omladinski zborovi s orkestrom. — Vedra i zabavna muzika za razliĉite sastave. D. Co.
GREGORC, Joţe, zborovoĊa (Pula, 24. I 1914 — ). Studij završio na Akademiji za glasbo u Ljubljani. God. 1940—41 dirigent zbora i orkestra i direktor škole Glasbene matice u Ptuju, 1945—59 direktor muziĉke škole i istodobno 1954—58 direktor Okruţnog kazališta u Ptuju; 1959—63 direktor Mariborske filharmonije i od 1963 profesor na Pedagoškoj akademiji u Mariboru. Sa zborovima Emil Adamiĉ (1952—59), Slavko Osterc (1954—66) i od 1955 Slava Klavora koncertirao u Italiji, Austriji, Njemaĉkoj, Francuskoj i Engleskoj te se natjecao u Arezzu, Llangohlenu, Budimpešti, Londonu i Parizu. Od njegovih kompozicija najznaĉajnija je balada na Aškerĉev tekst Brodnik (Ptuj, 3. III 1941). M. Špe.
GREGORC, Jurij, kompozitor i muziĉki pedagog (Radovljica, 12. III 1916 — ). Studirao violinu i kompoziciju na Konzervatoriju u Ljubljani. Na srednjoj školi pri Akademiji za glasbo u Ljubljani predavao harmoniju i bio ĉlan (viola) Opernog orkestra. Od 1970 profesor je na Pedagoškoj akademiji u Mariboru. Nastupao je i solistiĉki. Kao kompozitor oslanja se na tradicionalne uzore ranog modernog stila. Istakao se na podruĉju muziĉke teorije. DJELA. Za gudaĉki orkestar: Prelude melancoliaue 1938; Sinfonietta, 1960; Suita. — Gudaĉki kvartet u C-duru, 1946; kompozicije za violinu (violu) i klavir. — KLAV1RSKA: Nina-nana, 1936; 2 Arielte i kolo, 1936; 2 Nokturna, 1936; Ostinato triste, 1939: Šest plesnih minijalur, 1960. — VOKALNA: Tri ţenske pesmi za glas i gudaĉki orkestar, 1961; 23 ljudskih pesmi za omladinski ili ţenski zbor, 1966—67; zborovi: solo-pjesme. — SPISI: Priruĉnik teorije glasbe in solfeggia, 1950; Osnova teorije glasbe in enoglasni solfeggio, 1957 (zajedno sa M. Jurcom). D. Co.
GREGORI, Annibale, talijanski kompozitor (Siena, potkraj XVI st. — 1633). Sin i uĉenik Alberta; djelovao u Sieni kao kornetist orkestra u Palazzo pubblico, a zatim kao kapelnik stolne crkve. Bio je ĉlan Accademia degli Intronati. DJELA: // 1° libro de Madrigali, 1617; Ariosi Concenti . . . da cantarisi nel gravicembalo o tiorba, 1635; Cantiones ac sacrae lamentationes singulis vocibus concinendae . . . , 1620; Sacrarum cantionum quae 2—4 vocibus concinuntur liber secundus, 1625. U katedrali u Sieni nalazi se više njegovih rukopisnih djela, meĊu ostalim, 4 knjige madrigala i maskerata Imeneo d'amore. LIT.: R. Morrocchi, La Mušica in Siena (uredio L. Banchi), Siena 1886. — L. F. Tagliavini. Annibale Gregori, MGG, V, 1956.
GREGORI, Giovanni Lorenzo, talijanski kompozitor i violinist (Lucca, 1663 — I 1745). O njegovu ţivotu ima malo podataka. Zna se da je od 1688 do 1742 djelovao u rodnom gradu kao violinist i kapelnik u Capella Palatina. G. je prvi u povijesti muzike (1698) nazvao jednu zbirku kompozicija Concertogrosso, pojam kojim se do tada, za razliku od Concertina (manje skupine solista), oznaĉivao za cijeli orkestar. Gregorijeva instrumentalna djela koja se u formalnom pogledu oslanjaju na trio-sonatu nisu odigrala vaţnije uloge u razvoju koncertantne muzike. Više je uspijevao u manjim vokalnim oblicima (Arie in stil francese). Njegov priruĉnik // Principiante bio je u svoje doba veoma popularan. DJELA: 10 Concerti grossi a piii stromenti . . . op. 2, 1698. — VOKALNA. Oratoriji: 5. Cecilia, 1701; / Trionfi della Fede nel martirio del gloriosissimo S. Paolino primo Vescovo di Lucca, 1703 i Le Glorie di S. Anna, 1739. Cantate da camera a voće sola op. 3, 1699; Arie in stil francese a una e due v. op. 1, 1698. Dvije kantate u zbirkama onoga doba. — SPISI: II Principiante di mušica, 1697 (V izd. 1736) i // Canto fermo in pratica, 1716. NOVA IZD.: jedan Concerto grosso u obradbi J. G. Walthera za orgulje obj. M. SeifTert (DDT XXVI—XXVII); 9 arija i 1 duet obj. G. Benvenuti (3$ Arie di diversi autori). LIT.: L. Nerici, Storia della mušica in Lucca, Lucca 1879. —■ A. Schering, Geschichte des Instrumentalkonzerts, Leipzig 1927. — A. Giegling, Giovanni Lorenzo Gregori, MGG, V, 1956.
GREGORIJANSKI KORAL -> Koral
GREGORIJANSKO PJEVANJE (lat. cantus gregoric sluţbena latinska liturgijska muzika katoliĉke crkve. Zov g. p. zato, što ga je — po predaji — papa Grgur Veliki (5 604) sabrao, sredio i propisao mu upotrebu. Ranije se ovo pjc zvalo cantilena romana (rimska popijevka ) i bilo je jedno od crk\ muziĉkih »dijalekata«, kao što su to bila milansko ili ambrozija] mozarapsko ili vizigotsko i galikansko pjevanje, koja su u posel uvjetima nastala i samostalno se razvijala. U XIII st. pojavic naziv cantus planus (ravno, razgovijetno pjevanje), odnosno m plana, kao opreka nazivu mušica mensurata, koji se odnosi menzuriranu višeglasnu vrst muzike. Danas se g. p. naziva i gi rijanski koral, odnosno samo skraćeno koral. A. GREGORIN, Miro, pjevaĉ, bas-bariton (Ljubljana, 29. 1913 — ). Pjevanje uĉio kod P. Lovšetove i F. Maroka u Ljub i kod J. Tonnvja u Grazu. Kao solist Mariborske opere 1945 kreirao niz uspjelih likova, medu kojima su: Mefisto (Gou Faust), Figaro (Mozart, Figarov pir), Escamillo (Bizet, Can Nabucco (Verdi), Amonasro (Verdi, Aida), Lindorf, Copps Dappertutto i Miracle (Offenbach, Hoffmannove priĉe), Don B; (Rossini, Seviljski brijaĉ), Scarpia (Puccini, Tosca), Knez (Borodin), Onjegin (Ĉajkovski), Zrinjski (Zajc, Nikola Šubić Z ski), Martinek Spak (Poliĉ, Deseti brat) i dr. M. ŠJ GREIG, Gavin, škotski kompozitor (Parkhill, Aberdeens 10. II 1856 — Whitehill, Aberdeenshire, 31. VIII 1914). D potomak obitelji iz koje potjeĉe i Edvard Grieg; studij završi Univerzitetu u Aberdeenu. Od 1879 djelovao u Whitehillu nastavnik, orguljaš i zborovoĊa. Sakupio je 2500 tekstova i : melodija narodnih napjeva iz sjeveroistoĉne Škotske. Pisao« stihove, novele i drame. ■ DJELA: opereta Prince Charlie: scenska muzika za dramu Mary and zio. — Anthe mi; solo-pjesme i dr. — Zbirka narodnih napjeva Last L of Traditional Ballads and Ballad Airs, 1925 (uredio A. Keith). — Niz ĉh pod naslovom Folk-Song of the North-East, Buchan Observer, 1907—11 LIT.: H. G. Farmer, Gavin Greig, MGG, V, 1956.
GREINDL, Josef, njemaĉki pjevaĉ, bas (Miinchen, 23. 1912 — ). Pjevanje uĉio na Muziĉkoj akademiji u Miinchenv Bender, A. Bahr-Mildenburg); debitirao 1936 u Krefeldu Hunding (Wagner, Walkiira). God. 1938—42 ĉlan opere u Dii: dorfu, 1942—48 Drţavne opere u Berlinu i zatim istodc Gradske opere u Berlinu i Drţavne opere u Beĉu. Stekao v meĊunarodni renome kao jedan od najboljih interpreta basov uloga u Wagner3vim operama. Pjevao u Parizu, Londonu, milanskoj Scali, na Teatro Colćn u Buenos Airesu i od 195 njujorškom Metropolitanu. Uz to redovit gost festivala u Bavrei (1943 i od 1951), Salzburgu, Edinburghu i dr. Istakao se i na 1 certnom podruĉju, a snimio je i brojne gramofonske ploĉe. GREINER, Albert, njemaĉki zborovoĊa i vokalni pedE (Augsburg, 1. XII 1867 — 20. XII 1943). Uĉitelj, muziku 1 u Augsburgu (H.M. Schletterer, A. Deppe), kasnije u Miinch« Leipzigu i Dessauu. ZborovoĊa, orguljaš, pratilac i violonĉe 1905 utemeljuje u Augsburgu Pjevaĉku školu (1914—33 direkl Greinerov sistem vokalne pedagogije, široko razraĊen na steĉe iskustvima, imao je velik odjek te i danas uţiva ugled. G. je pose paţnju posvećivao izobrazbi glasa kod omladine. DJELA: Die Volkssingschule in Augsburg, 1924 i 1934; Stimmbildun sv.), 1938 i 1952; Gesammehe Vorlrage und Aufsatze i dr. LIT.: E. Valentin, Albert Greiner, MGG, V, 1956.
GREITER (Greuter, Greirher, Gritter, Gryter, Gn ter), Mathias, njemaĉki kompozitor (Aichach an der Paar, C nja Bavarska, oko 1490 — Strasbourg, 20. XII 1550). U poĉe redovnik i pjevaĉ (Cantor pratbendarius) stolne crkve u Strasbc gu; prešao 1524 na protestantizam, sastavljao protestantske p marice i poduĉavao pjevanje u gimnaziji. Jedan od njegovih napj (u francuskom prijevodu Que Dieu se montre seulemenl) posta« najĉuvenijom borbenom pjesmom hugenota. God. 1549 vratic na katolicizam i utemeljio školu za crkveno pjevanje. DJELA. Višeglasne svjetovne kompozicije: Ich stund an einem Mor Es zuollt einjeger jagen; Von uppiglichen Dingen i dr. Crkvene protestantske pj< (djelomiĉno na tekstove psalama) od kojih su najuspjelije: Es sind doch s O Mensch bezvein; Christ ist erstanden; Ach Gott, tvem soli ich klagen i dr Traktat Elementale musicum juventuti accomodum, 1544. LIT.: Th. Gerold, Les plus anciennes melodies de l'Eglise protestanti Strasbourg et leurs auteurs, Pariš 1928. — 5. Forna^on, Matthaus Grei Die Hugenottenkirche, Berlin 1954; F. Miiller, Mathias Greiter, MGG, V, ^
GRELL, August Eduard, njemaĉki kompozitor (Berlin, 6: 1800 — 10. VIII 1886). Muziku uĉio u Berlinu (C. Kaufma K. F. Zelter) i 1819—20 u Erfurtu (M. G. Fischer). Do 1: pomoćni kapelnik, zatim dirigent i 1852—75 direktor Pjeva akademije u Berlinu, gdje je od 1829 bio i nastavnik kontrapun na Institutu za izobrazbu nastavnika muzike, nastavnik pjeva na gimnaziji (od 1841) i profesor kompozicije na Umjetniĉ akademiji (od 1851). Osim u mladosti, G. je gotovo iskljuĉ pisao vokalnu a cappella muziku, preteţno duhovnu. Izvrs
GRELL — GRETRY kontrapunktiĉar, mnogo je pridonio oţivljavanju i razvoju evangeliĉke crkvene muzike u XIX st. Njegovo najveće djelo Missa solemnis, ujedno je i najbolja njemaĉka kompozicija novo-palestrinskog stila u drugoj polovini XIX st. DJELA. INSTRUMENTALNA. Tri simfonije: I, u C-duru, 1821 (nedovršena); II, u D-duru, 1821 i I I I , za gudaĉki orkestar, 1878; Dueltino concerlante za 2 violonĉela i gudaĉki orkestar. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1821; 3 gudaĉka kvarteta, oko 1821; sonata za violonĉelo i klavir, 1824. — Sonata za klavir, 1823. — Za orgulje: koralne predigre; preko 200 fuga; tokate; preludiji i dr. — DRAMSKA. Opere: // Cidopo, 1823 i La Galatea, 1824; 6 Singspiela. — VOKALNA. Oratoriji: Die Auferstehung und Himmelfahrt Jesu, 1823; Paulus, 1824; Die Israeliten in der Wuste, 1838 i Moses; 10 kantata. Zborovi: 33 Feslspriiche zum Gebrauch fiir Schul- und Kinderchore (3 sv.); 48 deutsche Lieder zum Gebrauch fiir Schule und Haus, Saal und Wald (3 sv.); 18 Chorlieder op. 71 (3 sv.). Solo-pjesme: Kinderlieder op. 21 (2 sv.); Lieder fiir die Jugend op. 28 i dr. — CRKVENA. Zbirke moteta, zborova i psalama: Choral-Melodien sumilicher Lieder des Gesangsbuch zum gottesdienstlichen Gebrauch fiir evangelische Gemeinden . . . op. 2, 1833; Liturgische Chore nach Vorschrift der Agende fiir evangelische Kirche op. 5, 1837; Sechsstimtnige Kirchengesdnge nebst vierstintmige Antzvorlen fiir jeden Hauptgottesdienst des Jahres op. 32,1844; Evangelische Festgradualen oder 11 sechsstimmige Motetten fiir die Kirchenfesle op. 33; 33 vierstimmige Alotetun fiir verschiedene Zeiten des Kirchenjahres op. 35 (6 sv.); 20 kurze und leicht auszufiihrende Motetten... op. 44 (3 sv.); Geistliche Gesange zum Gebrauch fiir Schul- und Kirchenchore op. 49 (5 sv.); 25 kleine dreistimmige Aiotetten op. 65; Motetten zu Trauerfeiern und geistliche Lieder in Choralform op. 86 (3 sv.); 20 Motetten fiir jede Zeit, 1864. Osam misa i dr. — SPISI: Aufsatze und Gutachten iiber Mitsik (red. H. Bellermann), 1887; Contrapunct (rkp.) i Studienu-erk iiber Harmonielehre (rkp.). LIT.: H. Bellermann, August Eduard Grell, Berlin 1889. — F. Clirysander, Eduard Grell als Gcgner der Instrumentalmusik, der Orgel, der Tempcratur und der Virtuositat, VFMW, 1888. — G. Schunemann, Die Singakademie zu Berlin 1741—1941, Regensburg 1941. — IV. Vierneisel, August Eduard Grell, MGG, V, 1956.
GRENET, Fran^ois-Lupien, francuski kompozitor (Pariz, oko 1700 — Lvon, II 1753). Pjevaĉ djeĉaĉkog zbora Ste-Chapelh u Parizu; uĉenik orguljaša N. Berniera. Od 1733 rnaitre de miisique u Operi. Kasnije predavao muziku na College Hidlot u Lyonu, gdje je postao Directeur dn concert i 1742 Maitre de VAcademie des Beaitxarts. Izvrstan poznavalac fuge, imao je razvijen smisao za deskriptivnu muziku. Najpoznatija su mu scenska djela u kojima mu je uzor Lully i talijanska kazališna muzika. DJELA: opera Apollon, berger d'Admete, 1745; divertissement Le TrUnnphe de VAmilie, 1714; herojski balet Le Triomphe de VHarmonie, 1737. — Nekoliko moteta. — Objavio Pieces tant vocales qu''instrumentales, 1737 (izgubljeno). LIT.: M. Briquet, Francois-Lupien Grenet, MGG, V, 1956.
GRENIE, Gabriel-Joseph (Bordeaux, 1765 — Pariz, 3. IX 1837). Upravni ĉinovnik, bavio se kao amater akustiĉkim pokusima. God. 1810 konstruirao je harmonij (orgne expressif) sa sistemom slobodno titrajućih jeziĉaca i varijabilnom jakošću tona. Dinamika se regulirala nogostupom, koji je djelovao poput mijeha. LIT.: F. Raugel, Gabriel-Joseph Grenie, MGG, V, 1956.
GRENLANDSKA MUZIKA -> Eskimska muzika GRENON, Nicolas, franko-flamanski kompozitor iz druge polovine XIV i prve polovine XV st. Spominje se 1385 na dvoru Filipa Smjelog Burgundskog, 1399 imenovan je kanonikom u pariškoj crkvi St.-Sepulcre, na kojem je poloţaju naslijedio umrlog brata Jehana. Od 1403 Magister puerorum katedrale u Laonu, 1408—09 Maitre de grammaire katedrale u Cambraiju. Bio je zatim u sluţbi vojvode de Berryja, pa kapelnik katedrale u Cambraiju. Tamo se spominje još 1449. G. je najznaĉajniji majstor izmeĊu G. de Machaulta i G. Dufaya; u svojim djelima povezao je tekovine francuske ars novae s talijanskim obiljeţjima. Kompozicije su mu saĉuvane samo u rukopisu. DJELA: 5 ehansona za 3 glasa: Je ne reguier de ma dame; Je suy defail; La plus belle et la plus doulce; La plus jolie et la plus belle i Se je vous ay bien. — Moteti: jedan 3-glasni ( Nova vobis gaudia refero ) i 3 za 4 glasa (Ad honorem sanete trinilatis — Celorum regnum supernuni; Plasmatoris humani generis— Vergibine mater ecclesia; Ave virtus virtutum — Prophetarum fulli suffragio — Infelix propera) ; I Et in terra. LIT.: C. Stainer, Dufay and his Contemporaries, London 1898. — A. Pirro, La Musique a Pariš sous le regne de Charles VI (1380—1422), Strasbourg 1930. — E. Dannemann, Die spatgotische Musiktradition in Frankieich und Burgund vor dem Auftreten Dufavs, Strasbourg 1936. — J. Marix, Histoire de la musique et des musiciens de la cour de Bourgogne sous le regne de Philippe le Bon, Strasbourg 1939. — Ch. van den Borren, Etudes sur le XVe siecle musical, Antwerpen 1941. — H. Besseler, The Manuscript Bologna Bibl. Univ. 2216, Mušica Disciplina, 1952. — W. Rehm, Nicolaus Grenon, MGG, V, 1956.
GRESNICH (Gresnick), Antoine Frederic, belgijski kompozitor (Liege, kršten 2. II I 1755 — Pariz, 16. X 1799). Muziku uĉio u katedrali Saint-Lambert u Liegeu, na College Darchis u Rimu i na Conservatorio della Pieta de' Turchini u Napulju (N. Sala). God. 1785 kapelnik u Londonu, na dvoru tadašnjeg princa od Walesa; od 1786 (ili 1791) ţivio u Parizu i (kao dirigent na Grand Thedtre) u Lyonu. Neke njegove opere doţivjele su uspjeh. Biografi usporeĊuju Gresnichovu muziku s Gretrvjevom umjetnošću; ipak, nije dostigao Gretryjevu izvornost i psihološku dubinu. DJELA: simfonija, 1722; Symphonie concertante za klarinet, fagot i orkestar; koncert za fagot. — DRAMSKA. Opere: // Francese bizzarro, 1784; De~ metrio', Alessandro nell'Indie*; La Donnadi cattivo umore; Alcesle, 1786; L'Amour exile de Cythere, 1793; Le Savoir-Faire, 1795; Claudine ou Les deux petits commissionnaires, 1795; Eponine et Sabinus, 1796; Le Baiser doime et rendu, 1796; Les
25
Extravagances de la vieillesse, 1797; Les Faux-Monnayeurs ou La Vengeance, 1797; La Tourterelle ou Les Enfants dans les bois, 1797; Les Faux mendiants, 1797; La Grotte des Cevennes, 1798; La Foret de Sicile, 1798; Alphonse et Leonore ou L'heureux proces, 1798; Le Reve, 1799; Le Tuleur original, 1799; Rencontre sur rencontre, 1799. Lćonidas ou Les Spartiates, 1799; La Foret de Brahma, 1799. —■ Solo-pjesme. LIT.: A. Pougin, Gresnick, Pariš 1862. — A. Auda, La Musique et les musiciens de l'ancien Pays de Liege, Bruxelles, Pariš i Liege 1930. — A. Van der Linden, Antoine Frederic Gresnich, MGG, V, 1956.
GRESSEROV-GOLOVIN, Peter, koreograf i operni reţiser (Moskva, 1. IV 1894 —)• God. 1924—47 solo-plesaĉ, koreograf, i uĉitelj u baletnoj školi Ljubljanske opere, 1947—51 koreograf, reţiser i voda baletne škole u Mariborskoj operi. Sada ţivi u Ka nadi. Najbolje koreografije Petruška (Stravinski); Bolero (Ravel); Valpurgijska noć (Gounod, Faust) i plesovi u operi Thais (Massenet); najbolje reţije Aida (Verdi) i Ivan Susanjin (Glinka). God. !939 priredio baletno veĉe s muzikom slovenskih kompozitora na vlastita libreta. D. CO. GRETRY, Andre-Ernest-Modeste, belgijski kompozitor i muziĉki pisac (Liege, 11. II 1741 — Montmorencv, 24. IX 1813). Prvu poduku dao mu je otac, Francois-Pascal G., siromašni crkveni violinista i uĉitelj muzike. Sa 9 godina stupio je u hor crkve Sainl-Denis u Liegeu koji je vodio G. Wenick. Uĉeći zatim violinu, ĉembalo i kompoziciju kod mesnih muziĉara N. Rennekina i H. Moreaua stiĉe u stvari nepotpuno i nesistematsko muziĉko obrazovanje. U to vreme komponuje svoja prva dela, nekoliko moteta i misa u kojima neinventivno sledi beznaĉajne uzore. Ipak, jedna mu je misa izazvala paţnju crkvenih vlasti od kojih dobija stipendiju da nastavi muziĉke studije u Italiji. God. 1760—66 studira na College Liegeois u Rimu, od toga dve godine kod G. B. Casalija, dirigenta u crkvi San Giovanni in Laterano i kompozitora crkvene muzike u duhu rimske A.-I-.-M. GRKTRY. Rad Salmća škole. Posle nekoliko satova kod Pedra Martinija primljen je za ĉlana Acca-demije dei Filarmonici u Bologni. U Rimu se 1767 izvodi prvo Gretrvjevo dramsko delo, intermezzo La Vendemmiatrice, a 1766 odlazi u Ţenevu, gde se njegova opera Isabelle et Getrude prikazuje sa velikim uspehom. Iduće godine nastanio se u Parizu. Onde nailazi u poĉetku na teškoće, jer su njegova dela, raĊena po italijanskom ukusu, odbijala francusku publiku. Svestan toga, on marljivo posećuje francuska pozorišta i studira francusku deklamaciju. Najzad nalazi svoj pravi put u Comedie Italienne, postigavši (1768) prvi pariški uspeh sa operom Le Huron na libreto Marmontela (prema Voltairovoj priĉi L'Ingenu). Sledi zatim Luĉile (1769) kojom otpoĉinje niz Gretrvjevih sentimentalno--emocionalnih opera comique. Luĉile, u kojoj se veliĉaju dobrota, jednostavnost i vrlina u okvirima graĊanskog, porodiĉnog ţivota, izazivala je neodoljive suze kod gledalaca. Dugo je ostao slavan kvartet iz te opere »Ou peut-on etre mieux qu'au sein de sa fa-mille«. Otsad je Gretrvju uspeh zagarantovan. God. 1769—84 (najplodnije doba njegove delatnosti) niţu se mnogobrojna dramska dela od kojih su svetski uspeh doţivele Zemire et Azor (1771) i Richard Coeur-de-Lion 1784, koja predstavlja vrhunac njegovog stvaralaĉkog uspeha. Na vesto napisan libreto J. M. Sedainea, ova romantiĉarski nadahnuta istorijska drama, postaje brzo jedna od najgledanijih opera svoga doba, a još se i danas drţi na repertoaru. Otprilike od 1790 sledi doba opadanja u Gretryjevom stvaralaštvu. G. je za ţivota doţiveo najveća priznanja, kao retko koji umetnik: u Ancien Regimeu uţivalac kraljevske rente, posle Revolucije jedan od Inspecteur des etudes novoosnovanog Konzervatorijuma u Parizu (1795), ĉlan Institut de France od njegovog osnivanja (1795), jedan od prvih vitezova Legije ĉasti. Njegova su se dela izvodila i u Belgiji, Nemaĉkoj, Italiji, skandinavskim zemljama i Rusiji pa i Americi. Pred kraj ţivota, pošto je dobio i svoju ulicu u Parizu, povukao se u bivši ermitage Jean Jacques Rousseaua u Montmorencyju gde je i umro. Najistaknutiji francuski operski kompozitor na izmaku XVIII st., G. je svojom mnogostranošću, dramskim i muziĉkim talentom i okretnošću duha upravo bio predodreĊen da definitivno razbije granice izmeĊu suprotnih operskih vrsta, francuske tragedie lyrique i opere comigue. Nadovezujući se na delo svojih pret-
GRETRY — GRGOŠEVIĆ
26
hodnika Philidora i Monsignvja, on gradi na široj osnovi i stvara tip opere u kome se prepleću tragika i komika, patos i frivolnost, ukoĉenost i pokretljivost, heroi-zam i sentimentalnost. Ne mala zasluga za to postignuće pripada njegovim li-bretistima, naroĉito J. F. Marmontelu i J. M. Sedaineu. Teme su opera DE I, A jednostavan i prirodan ţivot na selu i u VTIOMLH graĊanskoj svakidašnjici, pun dirljivih okolnosti; pored toga, Gretrv-jevi libretisti prelaze i na drame ĉudesnog, egzotiĉnog i istorij-skog A.-K.-M. GRETRY. Plakat za operu Zemire et Azor sadrţaja, dotada nepoznatog za operu comique; nekoliko manje uspelih priloga dao je G. i propagandistiĉkom revolucionarnom teatru (Denis le Tyran, La Rosiere republicaine), ali daleko trajniji uspeh i veći znaĉaj postiţe upravo delima novog, neuobiĉajenog sadrţaja: opernom bajkom Zemire et Azor koja je svojom romantiĉarskom idejom otkupljenja imala odjek kod nemaĉkih kompozitora Singsipiela (Spohr) i istorijskom operom Richard Coeur-de-Lion, majstorskim delom tipa »opere spasa«, koja će igrati veliku ulogu u vreme Revolucije i posle nje. Gretrvjev talent nije bio toliko dubok, koliko mnogostran i prilagodljiv. On je prvenstveno išao za tim da ostvari što istinitiji dramatski izraz. Naroĉitu paţnju posvećivao je melodiji i njenom usaglašenju sa tekstom i dramskim situacijama. Motivi su mu gipki, raznovrsni, potpuno prilagoĊeni karakteru liĉnosti, a uz to scenski veoma upeĉatljivi. Oĉit je italijanski melodijski uticaj, spojen sa karakteristiĉno francuskom brigom za ispravno deklamovanje. Operski oblici su mu tradicionalni, ali G. nastoji da i 1: razlabavi i meĊusobno poveţe u velike dramatske scenske koj i f 'ekse. Za muziĉko tumaĉenje duševnih promena koje doţivljavaju njegovi likovi on mnogo upotrebljava velike recitative accomp<^nato, a takode i dramski dinamiĉno oblikovane scene ansambla. A da bi postigao što veće dramsko jedinstvo sluţi se već sasvim konsekventno motivima reminiscencije, pa ĉak i tehnikom l^itmotiva (Richard Coeur--deLion). U orkestarskom postupku pokazuje napredne teţnje, uklapajući samostalne instrumentalne delove (predigre, meĊuigre i manje odlomke) u tok dramske radnje. S tim u vezi, i njegova je instrumentacija koloristiĉki bogatija nego kod njegovih prethodnika, a uvertire neposredno programatski nagoveštavaju i uvode u prvu scenu. Ali kod pevaĉkih partija orkestar je sasvim podreĊen i sveden na pratnju. Zajedljivi savremenici primećivali su da izmeĊu pevaĉke deonice i pratnje njegovih vokalnih taĉaka ima toliko šupljina da bi mogla proći kola sa ĉetiri konja. Pored tog nedostatka, a zahvaljujući nervu pravog pozorišnog muziĉara koji ga je retko izneveravao, G. sa pravom zasluţuje hvalu koju je nad njegovim delom kao najveće priznanje izrekao E. Mehul, nazvavši ga »Molierom muziĉke komedije«. I plesni divertissementi u njegovim operama ispunjeni su dramskim ţivotom. Gretrvjevo znaĉenje prevazilazi trajanje njegovog dela: time što je povezao patetiĉni, maestetiĉni izraz lirske tragedije sa gipkoćom i sentimentalizmom opere comique i prilagodio ih duhu vremena on je dao konaĉni, potpuni oblik operi comique a istovremeno je, zajedno sa kompozitorima tzv. Gluckove škole, postavio osnove francuskoj operi XIX v. Ma koliko odliĉan bio orkestar Gretrvjevih opera, njegova samostalna instrumentalna dela potpuno su beznaĉajna. Sud o Gretrvju kao muziĉaru ne bi bio potpun ako bi se cenio samo njegov kompozitorski rad, a mimoišao literarni. Darovit i obrazovan, sledbenik J. J. Rousseaua, objavio je svoje memoare i znaĉajno delo o muziĉkoj umetnosti, ĉovekovoj prirodi i istoriji pod naslovom Reflexions d'un solitaire. Delo obiluje neoĉekivanim sagledanjima, prodornim zapaţanjima i proroĉkim sudovima. Nije stoga preterano mišljenje R. Rollanda: »Da je kod Gretrvja stvalaĉka moć bila ravna umnoj vidovitosti, on bi bio jedan od prvih muziĉkih duhova sveta«.
ZEMfR
ET A ZOR,
UNE NUIT n
DELA: D RAMSKA. Bliz u 60 ope ra (već ino m opere co miq uc, neko liko lirskih tragedija): Le Huron, 1768: Luĉile, 1769; Le Tableau parlant, 1769; Silvain, 1770; Les Deux Avares, 1770; L'Amitie a Vepreuve, 1770 Cprer. 1776 i
1786); L'Ami de la Maison, 1771; Zemire et Azor, 1771; Le Magnifique, r La Rosiere de Salency, 1773 (P r er. 1774); Cephale et Procris, 1773 (prer. ] i 1777); La Fausse Magie, 1775 (prer. 1776); Le Jugement de Midas, 1778; Fausses Apparences ou VAmant faloux, 1778; Les Evenements impre'vus, ] (prer. 1780); Aucassin et Nicolette ou Les Moeurs du bon vieux temps, 1779 (r 1782); Andromaque, 1780 (prer. 1781); Emilie ou La belle esclave, 1781; Double epreuve ou Colinette a la cour, 1782; L'Bmbarras des Richesses, r1 La Caravane du Caire, 1783; The'odore et Paulin, 1784 (prer. pod našlo L'Epreuve villageoise); Richard Coeur-de-Lion, 1784 (prer. 1785); Pan dans Vile des lanternes, 1785; Amphitrion, 1786 (prer. 1788); Les Meprises ressemblance, 1786; Le Comte d'Albert, 1786; Le Prisonnier anglais ou Clc et Belton, 1787 (prer. 1789 i 1793); Aspasie, 1787: Le Rival confident, I' Raoul Barbe Bleue, 1789; Pierre le Grand, 1790 (prer. 1792); Guillaume '. 1791; Cecile et Ermance ou les Deux convents, 1792: Basile, 1792; Joseph Ba 1794: La Fete de la Raison ou La Rosiere republicaine, 1794: Lisbelh, 1797; /. creon ches Polycrate, 1797: Elisca ou LAmour maternel, 1799 (prer. 18 Delphis et Mopsa, 1803. — INSTRUMENTALNA: simfonija u D-duru <} radba stavova drugog i ĉetvrtog gudaĉkog kvarteta); koncert za flautu (au stvo nesigurno): Sei Quartetti per due violini, alto e basso... composti a R, op. 3, bez god. — VOKALNA: oko 10 romansa (Le charme de s'entent Romance ecossaise) ; Eloge d Bonaparte, vokalni duet uz klavir: himne i rev cionarne pesme (Hymne a VEternel). — CRKVENA. Moteti za 4 glasa i 01 star: Confitebor libi Domine, 1762 i Dixit Dominus; Laetatus sum i Laudatt sopran i orkestar; Laudate za tenor i orkestar; O salutaris Hostia za 5 gla orgulje. — SPISI: Memoires ou Essais sur la musique, 1789, I sv. (II izd. sk sa II i I I I sv., 1796—97; kasnije više puta izdano); De la Verite. Ce que 1 fumes, ce que nous sommes, ce que nous devrions etre (3 sv.), 1801; Me'lhode \ apprendre a preluder en peu de temps avec toutes les ressources de rharmonie, li Reflexions d'un Solitaire (4 sv.), 1919—22 (rukopisni original u 8 sv., nedovr nastao oko 1801—13). NOVA IZD.: celokupno izdanje Gretrvjevih dela (Collection comp des Oeuvres de Grelry) ureduju F. A. Gevaert, Th. Radoux i dr., 1883—1 izašlo je 49 sv., koji sadrţavaju samo opere. LIT.: A. J. Grelry (nećak), Gretrv en famille ou anecdotes litteraire: musicales relatives a ce celebre compositeur. Pariš 1814. — E. Campati Les Spectacles de la Foire... depuis 1595 jusqu'en 1791 (2 sv.), Pariš 1877. M. Brenet, Gretrv sa vie et ses oeuvres, Academie rovale de Belgique, Cl; des Beaux-Arts, Memoires couronnes, Bruxelles 1883. — E.-G.-J. Gre'k Gretrv, Bruxelles 1883. — J.-li. Ronge i F. Delhasse, Gretry, Bruxelles 1883. A. Thill-Lorrain, Histoire de Gretrv, Bruxelles 1884. — A. Pougin, L'Opt -Comique pendant la Revolution, Pariš 1891. — Ch. Gheude, Andre-Mod' Gretrv, Wallonia, XIV, 1906. — H. de Curzon, Gretrv, Pariš 1907. — R. I land, Musiciens d'autrefois, Pariš 1912. — G. Cucuel, Les Createurs de l'opt -comique francais, Pariš 1914. —J. Hogge, Gretrv et son epoque, Liege 1918 E. Closson, Andre-Modeste Gretrv, Turnhout 1920. — P. Long des Clavie La Jeunesse de Gretrv et ses debuts a Pariš, Besancons 1921. — O. G. Somi Footnote to the Bibliographical Historv of Gretrv's Operas, Gedenkboe Scheuleer, Den Haag 1925. — //. VC'ichmann, Gretrv und das musikatis Theater in Frankreic h, Halle an der Saale 1929. — J. Bruyr, Gretrv, P 1931. — P. Lasserre, Philosophie du gout musical. Nouvelle edition suivie trois etudes sur Gretrv, Rameau, Wagner, Pariš 1931- — L. Parkinson-Arm son, Sedaine et les musiciens de son temps, Pariš 1934. — J. Souvenier, An Gretrv, Bruxelles 1934. — M. Degey, Andre-Modeste Gretrv, Bruxelles 1939. G. de Froidcourt, Quarantetrois lettres inedites de Gretrv, Liege 1937. — Clercx, Gretrv 1741—1813, Bruxelles 1944. — P. L. Mavsick, A.-M. Gre Bruxelles 1944. — G. de Eroidcourt, Gretrv, Rouget de Lisle et la Marscilla Liege 1945. — A. Van der Linden, Reflexions bibliographiques sur les »Memoii de Gretrv, Revue Belge de Musicologie, 1949. — Ch. van den Borren, ( schiedenis von de muziek in de Nederlanden, II, Antwerpen 1951. — R . W germee i A. Van der Linden, Andre-Ernest-Modeste Gretrv, MGG, V, 1956. G. de Froidcourt, Correspondance generale de Gretrv, Bruxelles 1962. — Quitin, Les Compositions de musique religieuse d'A. M. Grĉtry, Revue Be de Musicologie, 1964. — R. O. Jobe, The Operas of A. E. M. Gretrv (disertaci Ann Arbor 1965. J. S. N.
GREVILIUS, Nils, švedski dirigent (Stockholm, 7. I II 18 — Mariefred, 15. VIII 1970). Na Konzervatoriju u Stockholr završio studij violine (F. Book) i tamo 1911 postao ĉlan opern orkestra. Od 1914 bio je drugi dirigent Koncertnog društv; operni korepetitor, a zatim, nakon studija dirigiranja u Njem; koj i Engleskoj, nastupao u mnogim evropskim zemljama. Vratise u domovinu imenovan je 1922 dvorskim dirigentom; 1928— vodio je Radio-orkestar, a zatim je do 1953 bio direktor Stoc holmske opere. GRGIĈEVIĆ, Atanazije ~>Jurjević, Atanazije \ GRGOŠEVIĆ, Zlatko, kompozitor i muziĉki teoretiĉar (Za reb, 23. V 1900 — ). Studij kompozicije završio na Muzici akademiji u Zagrebu, a zati se usavršavao kod P. Dukasa Parizu. Profesor muziĉkih šk< i muziĉki urednik Radio-Z greba, 1951—61 profesor : Višoj pedagoškoj školi u Z greb. Zajedno sa P. Markovce osnovao i ureĊivao ĉasopis M ziĉka revija (1932). Bavio i muziĉkom publicistikom; kritikom. Kao kompozitor G. pripai nacionalnom smjeru. Inspiri ga narodna melodika i ritmili osobito kajkavskih krajeva; ra< upotrebljava tematiku naroi nih obreda (zborski ciklus Oke ţnjaĉkoga venca, kantata Ţetve Od ostalih njegovih vokaln djela posebno treba istakm cikluse pjesama Od kolijevke 1 z. GRGOŠEVIĆ
GRGOŠEVIĆ — GRIEG motike i Tri djevojaĉke pjesme. Grgoševićeve obradbe narodnih napjeva idu medu najbolje u Hrvatskoj. U svom pedagoškom radu G. se zalagao za uvoĊenje suvremenih metodiĉko-didaktiĉkih principa. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Hasanaginica, 1942; Koncert u narodnom duhu za komorni orkestar, 1942; Scherzo, 1922; Dvije igre za komorni orkestar, 1925; uvertira, 1926; Suita po Corelliju za gudaĉki orkestar, klavir i 3 solista, 1937; Ruski ples, 1937; suita, 1944. — KOMORNA: gudaĉki kvartetu gmolu, 1927; duhaĉki sekstet, 1923. •—KLAVIRSKA: suita u E-duru, 19331 Djeĉja suita, 1938; Igra iz štipa, 1938; Igre za djecu, 1939. — VOKALNA. Narodni obredi (suite) za sole, zbor i orkestar: Okolo ţnjaĉkoga venca, 1928; U svatovima i Ţetva, 1936. Za zbor i orkestar: Tri igre, 1928; Pet djeĉjih pjesama, 1939; Zimska pjesma, 1948 i Proljetna kantata, 1949. Muški zborovi: ĉetiri jugoslavenske puĉke popijevke, 1921; Tri svatovske, 1923; Tri muška zbora, 1925; Pet muških zborova (iz Makedonije), 1932 i Dva muška zbora, 1932. Ţenski zborovi: Sliĉice sa sela, 1922 i Tri ţenska zbora, 1938. Mješoviti zborovi: Tuţbalica, 1932; Dva moteta na narodni tekst, 1935 i Pet narodnih iz Bosne, 1953. Djeĉji zborovi: Pet djeĉjih zborova, 1935; Djeca o praznicima, 1935 i 20 djeĉjih zborova, 1935—38. Solo-pjesme za glas i klavir (orkestar): Ĉetiri kajkavske molitve, 1924; Od kolijevke do motike, 1925; Kajkavska lirika, 1925; Zajec i lisica, 1926; Tri djevojaĉke pjesme, 1939; Hrvatske narodne, 1939 i Dve kajkavske popevke, 1940. — Kompozicije za djecu, obradbe narodnih napjeva i dr.—INSTRUKTIVNA: Muziĉka poĉetnica, 1931; Solfeggio (4 sv.); Harmonija za škole; Metodika muziĉke nastave; Analiza muziĉkih oblika; Instrumentacija; Muziĉki diktati (2 sv.). —■ Ĉlanci i studije u struĉnim muziĉkim i pedagoškim ĉasopisima. — Autobiografski ĉlanci: Sam 0 svojim kompozicijama, Sklad, 1932, 4 i Moje djelovanje, ibid., 1934, 5. — Obradio 1 instrumentirao 7 moteta I. Lukaĉića, 1950. LIT.: K. Kovaĉević, Muziĉko stvaralaštvo u Hrvatskoj 1945—1965, Zagreb 1966. K. Ko.
GRGUR I VELIKI, papa (Rim, 540 — 604). Sin rimskog senatora Gordiana. Obavljao je najprije graĊanske, a onda, postavši benediktincem, razne crkvene sluţbe (arhidakon, legat, apokrizijar) u Rimu i Carigradu. God. 590 izabran je za papu. U povijest muzike ušao kao jedan od najvaţnijih obnovitelja zapadnog liturgijskog pjevanja, koje je po njemu i nazvano gregorijanskim pjevanjem. Da bi G. bio i kompozitor, nije se moglo dosada utvrditi, ali da je uz druga knjiţevna i teološka djela napisao i neke crkvene himne (npr. Audio benigne conditor; Lucis creator optime; Im-mense coeli conditor i dr.), to se općenito pretpostavlja. U njegove glavne zasluge ide preureĊenje rimske liturgije na temeljima gelazijanskog Sakramen-tara. Prema svjedoĉanstvu Ivana Đakona (oko 880) i drugih pisaca, G. je sabrao sav postojeći muziĉki repertoar, sredio ga, proĉistio i sastavio svoj Antifonar (Deinde... Antiphonarium Centonem cantorum... nimis utiliter compilavit... Joan-nes Diac., Vita S. Gregorii Magni). Propisao je nadalje tekstove i napjeve za sveĉane papinske mise; na sinodu u Rimu (595) naloţio je subĊakonima i niţem kleru izvoĊenje bogatije ukrašenih GRGUR I VELIKI (uz monokord). napjeva (»cum populum vocibus Minijatura iz XIII st. delectat«); na poĉetku mise umetnuto je izmeĊu teksta Kyrie eleison i naziv Christe eleison; ustanovio je dva sjedišta za rimske pjevaĉke škole (schola cantorum), jednu pri bazilici sv. Petra, a drugu pri Sv. Ivanu Lateranskom, u kojoj je i sam pouĉavao pjevaĉe. Slao je u zapadne zemlje misionare i time u isto vrijeme širio kulturu rimskog liturgijskog pjevanja. Ţivot i djelovanje Grgura I bilo je do konca XVII st. obavijeno preteţno poboţnim legendama. Nakon toga vremena poĉela su kritiĉnija istraţivanja, koja su osobito u novije doba urodila sigurnim dokazima i potvrdila njegovu ulogu i znaĉenje u muziĉkoj povijesti. LIT.: A. Gevaert, Les Origines du chant liturgique de 1' eglise latine, 1890. —■ G. Morin, Les Veritables origines du chant gregorien, 1890. — P. Wagner, Einfiihrung in die gregorianischen Melodien (3 sv.), 1901 —21. — P. Batiffol, Gregoire le Grand, 1931. — B. Stablein, Gregor I, MGG, V, 1956. A. Vi.
GRICKAT, Zinaida Grigorjevna, muziĉki pedagog i pisac (Kerĉ na Krimu, 19. IV 1889 — Beograd, 2. VII 1963). Svršila Konzervatorijum u Petrogradu. U Beogradu profesor klavira u Muziĉkoj školi Stankoviĉ (1920—48), potom u Muziĉkoj školi Mokranjac. SaraĊivala u Muziĉkom glasniku, Zvuku, Javnosti i Ţivotu i radu. Objavila ĉlanke o Rimskom Korsakovu, Ĉajkovskom, Skrjabinu i dr. M. Ţi. GRIEG, r. Edvard Hagerup, norveški kompozitor, pijanist i dirigent (Bergen, 15. VI 1843 — 4. IX 1907). U klaviru ga je već u šestoj godini poduĉavala njegova majka, vrsna pijanistica; sa 13 godina piše svoju prvu kompoziciju. Na preporuku norveškog violinista O. Bulla studira 1858—62 (uz prekid) na Konzervatoriju u Leipzigu kompoziciju (M. Hauptmann, C. Reinecke) i klavir (I. Moscheles). U Kobenhavnu sklapa poznanstvo s mladim norveškim muziĉarom R. Nordraakom, koji ga je oduševio za ljepotu norveške narodne muzike. Otada G. postaje iskren muziĉki na-
27
cionalist za cijeli svoj ţivot. God. 1866 dirigent Filharmonijskog društva u Kristijaniji (danas Oslo). Nastupa i kao pijanist i privatno poduĉava. God. 1867 oţenio se svojom roĊakinjom Ninom Hagerup, koja je do 1898 nastupala kao pjevaĉica, ĉesto interpretirajući njegove pjesme. Sa J. S. Svend-senom osniva 1871 u Kristijaniji Muziĉko društvo, ali od 1873 bavi se iskljuĉivo komponiranjem i koncertiranjem (jedino 1880— 82 vodio muziĉko društvo Harmonia u Bergenu). Drţava mu tada dodjeljuje trajan stipendij. G. ţivi u Bergenu (preko ljeta u fjordu Hardanger; od 1885 i u svojoj vili u Troldhau-genu, nedaleko od Bergena), ali poduzima i brojne turneje. God. 1888 putuje prvi put u Englesku; iduće godine E. H. GRIEG dirigira orkestrom Colonne u Parizu. God. 1898 sudjeluje na prvom norveškom muziĉkom festivalu, koji se odrţava u Bergenu. Njegovo zdravlje postaje sve slabije; plućna bolest ga na kraju svladava. Umro je nekoliko mjeseci poslije svoga posljednjeg dirigentskog nastupa u Kielu. G. je sam istaknuo znaĉajke svojih djela i odredio svoj poloţaj u razvoju norveške muzike: »Stilom i arhitektonikom svojih radova uvijek sam pripadao njemaĉkoj romantici Schumannove škole, ali sam u isto vrijeme crpio iz golemog blaga narodnih pjesama svoje zemlje i pokušavao stvoriti nacionalnu umjetnost iz ovih još neistraţenih manifestacija norveške narodne duše«. Pod dojmom norveških melodija i ritmova, voĊen sklonostima svoje lirske, romantiĉke naravi, G. je izgraĊivao novu norvešku muziĉku umjetnost. On je nije stvarao u monumentalnim okvirima simfonije, opere ili oratorija, već prvenstveno u skromnim granicama klavirske minijature. U svojim brojnim klavirskim kompozicijama G. je dao svoje najbolje; one potpuno prikazuju njegov umjetniĉki lik. Originalnost melodiĉke invencije, njeno stapanje s osobinama norveškog muziĉkog folklora, mnogostruka raznolikost ritma, istanĉani smisao za ĉesto neobiĉne, rafinirane harmonije u kojima smjelost disonance ponekad zaĉuĊuje, jednostavnost forme koja ponajĉešće ne pozna provedbe već se iţivljuje u priprostom, ali uravnoteţnom nizanju kontrastnih odlomaka, redovito na osnovi trodijelnosti — sva se ta obiljeţa susreću u Griegovoj klavirskoj muzici, prije svega u opseţnom ciklusu Lyriske Stykker (10 knj.), koji je postepeno nastao kroz gotovo 35 godina umjetnikova rada. U tim minijaturama, kao i u većini ostalih Griegovih klavirskih kompozicija, nema virtuoziteta, nema dekorativnosti, stoga ? ih i ne susrećemo na rasporedima solistiĉkih koncerata. Od ostalih Griegovih djela moţda su najpopularniji klavir-ski koncert cr^Ls u a-molu i muzika za Ibsenova Peer Gynta, koja je utoliko uspjelija, što je G. u njoj naglasio lirske elemente i time sretno dopunio Ib-senov spjev, pun sjevernjaĉke simbolike i apstrakcije. Mnogo uspjelih stranica nalazi se i u Griegovim komornim djelima, tako u violinskoj sonati u c-molu i u gudaĉkom kvartetu u g-molu. Ukusna suita Hol- berg E. H. GRIEG. Pismo Ćajkovskom (1888), autograf odaje i GriegOVU
a
GRIEG — GRIESBACHER
28
— W. Niemann, Edvard Grieg, ZFM, 1932. — Y. Rokseth, Grieg, Pariš 19— D. M. Johansen, Edvard Grieg, Oslo 1934. — B. My3aneecKuu, E. Tpp JleHHHrpafl 1935. — K. v. Fischer, Griegs Harmonik und nordlandisc Folklore (disertacija). Bern 1938. — K. Gollner, Die Vokalmusik Norvege als Grundlage des Schaffens E. Griegs (disertacija), Wien 1940. — K. G. Feller Edvard Grieg, Potsdam 1942. —• F. H. Tornblom, Grieg, Stockholm 1943. — 5. Deucher,E. Grieg: Boy of the Northland, London 1946. — A. E. Cherbulu Edvard Grieg, Ziirich 1947. — G. Abraham, Grieg, a svmposium, Lond 1948. — E. AcacpbeB, Fpur, MocKBa 1948. — J. Horton, Grieg, London 19' — Edvard Grieg (zbornik), Bergen i London 1953. — D. Schjelderup-F.bbe, Study of Grieg's Harmony, Oslo 1953. — L. Day, Grieg, Pariš 1955. — I Kahl, Edvard Grieg, MGG, V, 1956. — K). A. KpeMjibee, 3«Bapfl I~pj< MocKBa, 1958. — H. J. Hurum, I Edvard Griegs verden, Oslo 1960. — Muxeeea, 3/iBapA Ppur 1843 — 1907. II izd. MocKBa—JTeHHHrpa^ 1965. D. Schjelderup - Ebbe, Edvard Grieg, London 1965. H. P. i J. As.
E. H. GRIEG. Autograf
sposobnost u oţivljavanju baroknih muziĉkih obiljeţja i oponašanju karakteristiĉnih plesova tog vremena. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u c-molu, 1864 (2 stavka iz nje obradio za klavir ĉetvororuĉno kao Deux pieces symphoniques op. 14, 1864); koncert za klavir i orkestar u a-molu op. 16, 1868; uvertira / Host (U jesen) op. li, 1866 (prer. za 2 klavira, 1867); dvije suite prema muzici za dramu Peer Gynt (H. Ibsen) op. 46, 1888 i op. 55, 1891 (obje suite preradio. G. kasnije i za klavir dvoruĉno i ĉetvororuĉno); suita prema muzici za dramu Sigurd Jorsalfar (B. Bjornson) op. 56,1892 (prer. za klavir dvoruĉno i ĉetvororuĉno); Symfoniske Danser (prema norveškim narodnim pjesmama) op. 64, 1898; Bergljot (B. Bjornson) za deklamatora i orkestar op. 42, 1871. Za gudaĉki orkestar: To elegiske melodier op. 34, 1880 (prer. i za klavir dvoruĉno i ĉetvororuĉno); To Melodier (prema solo-pjesmama iz op. 33 i 21) op. 53, 1890 (prer. i za klavir); To nordiske Melodier (prema klavirskim obradbama norveških narodnih pjesama iz op. 17) op. 63, 1895. — KOMORNA. Dva gudaĉka kvarteta: u d-molu, 1861 (izgubljen) i u g-molu op. 27, 1878. Tri sonate za violinu i klavir: I, u Fduru op. 8, 1865; II, u G-duru op. 13, 1867 i III, u c-molu op. 45, 1885—87. Sonata za violonĉelo i klavir u a-molu op. 36, 1883. — KLAVIRSKA. Dvoruĉno: sonata u e-molu op. 7, 1865; suita u baroknom stilu Fra Holbergs tid op. 40, 1884 (prer. i za gudaĉki orkestar); Poetiske Tonebilleder op. 3,1863 ; Humoresker op. 6, 1865; 10 sv. Lyriske Stykker (u svemu 66 kompozicija) op. 12, 38,43 , 47. 54, 57, 62, 65, 68 i 71, 1867—1901; obradbe norveških narodnih pjesama i plesova 25 norske Folkeviser og Dandse op. 17, 1869; Folkelivsbilleder, Humo-resken (Humoreske iz puĉkog ţivota) op. 19. 1870; Ballade i form av variasioner over en norsk folkevise (varijacije na norvešku narodnu pjesmu iz zbirke L. M. Lindemanna) op. 24, 1875; Pire Albumblade op. 28, 1864—78; Improvisata over norske folkeviser op. 29, 1878; Klaverstykker efter egne Sange (2 sv.; prema vlastitim solo-pjesmama) op. 41, 1885 i op. 52, 1891; obradbe norveških narodnih pjesama 19 hidril utrykte norske Folkeviser (prema zbirci F. Bevera) op. 66, 1893 —96; slobodne obradbe norveških seljaĉkih plesova Sldtter op. 72, 1903; zbirka Stemninger op. 73, 1905. Ĉetvororuĉno: Deux pieces symphoniques op. 14, 1864; Walzer-Capricen op. 37, 1883; Gammel norsk Romanse med variasjoner za 2 klavira,op. 51, 1891 (prer. i zaorkestar). —DRAMSKA : scenska muzika za dramu Peer Gynt (H. Ibsen) op. 23, 1874—75; scene za dramu Olav Trygvason (B. Bjornson) op. 50, 1873. — VOKALNA. Kantate: Holberg za muški zbor, 1884; Kantate til Alfsloringen of Christie-Stalnen i Bergen za muški zbor, i duhaĉki orkestar, 1868 i Kantate tal Karl Hals ved 25 Aars Jubilar za tenor, mješoviti zbor i klavir, 1874. Foren Sydens Klosti (Pred samostanskim vratima) za sole, ţenski zbor i orkestar op. 20, 1871; 2 prizora iz drame Sigurd Jorsalfar (B. Bjornson) za sole, muški zbor i orkestar op. 22, 1872; Landkjaenning (B. Bjornson) za bariton, muški zbor, orkestar i orgulje ad libitum op. 31, 1872; Den Bergtekne (Osamljen) za bariton, gudaĉki orkestar i 2 roga op. 32, 1878; 4 psalma prema starim norveškim Crkvenim napjevima Salmer for blandet Kor za bariton i mješoviti zbor op. 74, 1906; muški zborovi. Solo -pjesme: op. 2, 1861; op. 4 (H. Heine, Uhland), 1864; op. 5 (H. Chr. Andersen), 1864; op. 21 (B. Bjornson), 1869—72; op. 25 (H. Ibsen) 1876; op. 26 (J. Paulsen), 1876; op. 33 (A. O. Vinje), 1873—80; op. 44 (H. Drachmann), 1886; op. 48, 1889; op. 49 (H. Drachmann), 1885—89; Norge (J. Paulsen) op. 58, 1894; Elegiske aigte (J. Paulsen), op. 59, 1893—95; op. 60 (V. Krag) 1894; Djeĉje pjesme op. 61, 1894; Haugtussa (Dijete planina) op. 67, 1895; op. 69 (A. Benzon), 1900 i op. 70 (A. Benzon), 1900; nekoliko solo-pjesma bez broja opusa. Romance za glas i klavir: Romance i balade op. 9 (A. Munch), 1863—65; op. 10, 1864; op. 15 (H. Ibsen, H. Chr. Andersen, Chr. Richardt), 1864—70; op. 18, 1865—69 i op. 39, 1869—84. — Obradio za 2 klavira Mozartove klavirske sonate u F -duru, c-molu, C-duru i G-duru, 1876—79. — G. je povremeno pisao ĉlanke i eseje (6 Schumannu, Mozartu, Verdiju, Bavreuthu kao i o svojim uspomenama), koje je objavljivao gotovo iskljuĉivo u inozemnim ĉasopisima i novinama.
2. Nina (rod. Hagerup), koncertna pjevaĉica (Bergen, 24. XI 1845 — Kobenhavn, 9. XII 1935). Supruga Edvarda; pjevanje uĉila u Kobenhavnu (K. Helsted). Od svoje udaje (1867) pjevala muţeve pjesme na koncertima u Oslu, Stockholmu, Kobenhavnu, Leipzigu, Rimu, Parizu i Londonu. Posljednji put javno nastupila 1898 u Londonu. Grieg je za nju komponirao svoje najuspjelije pjesme. LIT.: H. A. Gronvold, E. Greig,Norske musikere, Oslo 1883. — E. Closson, Edward Grieg et la musique scandinave, Pariš 1892. — G. Schjelderup, Edvard Grieg oghans vaerker, K0benhavn 1903.—H. T. Finck, Edvard Grieg, New York 1906. — G. Schjelderup i W. Niemann, Edvard Grieg, Leipzig 1908. — E. Haraszti, Narodni element u Griegovoj muzici, Budimpešta 1911 (madţ.) — R. H. Stein, Grieg, Berlin 1921. — E. Eggen, E. Grieg, Norges Musikhistorie, Christiania 1921. — P. de Stoecklin, Edward Grieg, Pariš 1926. —■ M. Beyer, Brave fra Edvard Grieg til Frants Beyer, 1923. — J. Rdntgen, Edvard Grieg, Haag 1930.
GRIEPENKERL, 1. Friedrich Konrad, njemaĉki estetiĉ (Peine kraj Hannovera, 10. XII 1782 — Braunschvveig, 6. I 1849). Studirao teologiju, filozofiju i pedagogiju (J. F. Herbai te orgulje i teoriju muzike (J. N. Forkel). Od 1808 nastavnik 1 Fellenbergovu institutu u Hofwylu (Švicarska), od 1816 predav; u Braunschweigu filozofiju i estetiku, najprije na Catharineum zatim (od 1821) na Carolinumu. — G. je medu prvima nastoj; oţivjeti interes za muziku J. S. Bacha. S pjevaĉkom akademijor koju je osnovao u Braunschvveigu, izveo još prije K. F. Zelte i F. Mendelssohna mnoge velike Bachove zborske kompozici (misa u h-molu). God. 1837 sa F. A. Roitzschom zapoĉeo je izdavi sveukupna Bachova klavirska djela, a 1844 i kompozicije za orgi lje (9 sv.; dovršio nakon njegove smrti F. A. Roitzsch). To su pr sveukupna izdanja Bachovih djela za te instrumente. 2. Wolfgang Robert, pisac i muziĉki kritiĉar (Hofwyl, V 1810 — Braunschvveig, 16. X 1868). Sin Friedricha Conrad: studirao u Berlinu i Jeni. Od 1839 predavao je povijest umjetno; u Braunschweigu. DJELA (muziĉki spisi): Das Musikfest oder die Beethovener, 1838; Riti Berlioz in Braunschzueig, 1843; Die Oper der Gegenivart, 1847. — Brojni ĉlanci Neue Zeilschrift fur Musik. LIT.: O. Sievers, Robert Griepenkerl, Wolfenbiittel 1879. — Th. I Werner, Wolfgang Robert Griepenkerls Schriften iiber Musik, ZFMW, 19: — H. Sievers, Friedrich Conrad Griepenkerl und die neu aufgefunden e Han schrift von Bachs H-moll-Messe, Bericht der Wissenschaftlichen Bachtagun Leipzig 1950. — Isti, Griepenkerl, 1. Friedrich Conrad i 2. Wolfgang Robe MGG, V, 1956.
GRIESBACH, John Henry, engleski kompozitor (Windso 20. VI 1798 — London, 9. I 1875). Potjeĉe iz obitelji muziĉar uĉio violonĉelo, klavir i kompoziciju. Sa 12 godina ĉlan orkest kraljice Charlotte i njezin »appointed pianist«, 1818 preselio se London, gdje se kod Kalkbrennera usavršavao u klaviru. Osii kompozicijom, bavio se i muziĉko-teoretskim radom i slikarstvor Bio je veoma ugledan uĉitelj klavira. DJELA: 2 simfonije; Titania, a romantic overture; Capricdo za klavir orkestar. — KLA VIRSKA : fantazija na Mozartovu temu E antore un ladroncel 1821; romanca; balada The Auld Wife; impromptu Hilarity; klavirske obrad djela Handela, Haydna, Mozarta i Beethovena. — DRAMSKA. Opere: B, shazzar's Feast, 1835 (kasnije preraĊena pod imenom Daniel, 1853); The Gol smith of West Cheap i Raby Ruins. Opereta James the First or the Royal Captiv scenska muzika za Shakespearovu dramu The Tempest. — Solo-pjesme. — SPIS Priruĉnici: The Pianoforte Students Companion, oko 1825; The Analysis of M sical Sounds, oko 1867; The Fundamental Elements of Counterpoint. LIT.: Ch. Cudworth, John Henry Griesbach, MGG, V, 1956. !
GRIESBACH, Karl-Rudi, njemaĉki kompozitor (Brecke: feld, Westfalija, 14. VI 1916 — ). Studij kompozicije završio 194 na Visokoj muziĉkoj školi u Kolnu (P. Jarnach). Vrativši se 194 iz sovjetskog zarobljeništva ţivio kao kompozitor i pijanist Hamburgu; 1950 preselio se u Njemaĉku DR. Djeluje u Dresden kao profesor kompozicije na Visokoj muziĉkoj školi Carl Mar, von Weber. Kompozitor izrazitog smisla za muziĉko kazališt G. ide u najistaknutije predstavnike opernog stvaralaštva u Njemai koj DR. DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, Kleine Sinfonie, 1950; I Afrikanische, 1963 i III, 1967. Blues-Impressions za klavir i gudaĉki orkesu 1962; Konzerlante Musik za klavir i komorni orkestar, 1964. — Komorne klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Kolumbus, 1958; Die Weibe muhle, 1960; Marike \Veiden, 1960; Der Schzvarze, der Weisse und die Fra 1963. Baleti: Kleider machen Leute, 1954; Schneeviittchen, 1956. — VOKALN/ kantata Planetarisches Manifest, 1962. Ciklusi za glas i klavir: Die Amsel ru den Tag herbei, 1950; Lieder im Jahreskreis, 1950; Shakespeare-Lieder, 195' Fu'nf Lieder (J. R. Becher), 1961; Und da kamst du . . . , 1967; Nacht der Farbe 1967. — SPISI: Handlung und Musik im Ballett, 1956; Operettenmusik, 1951 Die Vbertreibung als Element des Komischen in der Opernmusik, 1957; Schauspie iexl — Opernlext, 1958; Mein Weg vom Komponisten zum Libretisten, 1961.
GRIESBACHER, Peter, austrijski kompozitor (Egglhan 25. III 1864 — Regensburg, 28. I 1933). Svećenik, kanonik; 0 1894 muziĉki prefekt seminara St. Emmeram i od 1911 nastavni Crkvene muziĉke škole u Regensburgu. Urednik ĉasopisa Monat. hefte fur katholische Kirchenmusik (od 1925) i Literarischer Ham weiser ftir Freunde der katolischer Kirchenmusik (od 1926). Jzvrsta
poznavalac kampanologije. Komponirao uglavnom crkvena djeli U poĉetku pod utjecajem starih majstora, nastojao je kasni primijeniti suvremena muziĉka izraţajna sredstva (princip laj motiva, kromatiku i bogatiju instrumentaciju) i u duhovnoj muzic pa se ni u koralnim obradbama nije drţao dotadašnjih uzor;
GRIESBACHER — GRIMM DJELA, CRKVENA: kantate; 40 misa; više rekvijema; moteti; litanije; graduali; ciklusi pjesama i dr. (ukupno 318 kompozicija). — Obradbe djela starih majstora. — SPISI: Kontrapunkt, Lehrbuch und Vbungsbuch zum Kontrapunk t (2 sv.), 1910; Kirchenmusikalische Stilistik und Formenlehre (4 sv.), 1912—16; Analyse von Bruckners Te Deum, 1919; Glockenmusik, 1929. LIT.: M. Tremmel, Peter Griesbacher, Passau 1935. — A. Scharnagl, Peter Griesbacher, MGG, V, 1956.
GRIFF (Trzeciecki), Aleksandar, pjevaĉ poljskog podrijetla, bas (Varšava, 12. IX 1887 — Zagreb, 11. III 1962). Pjevanje uĉio na Konzervatoriju u Varšavi (E. de Reszke) i tamo 1911 debitirao kao Pan Martin (Moniuszko, Verbum nobile). Studij nastavio 1913 u Parizu, a zatim djelovao u Španjolskoj kao operni pjevaĉ i solist društva Orfeo Catalan. Od 1925 ĉlan Zagrebaĉke opere. Interpret basovskih uloga u gotovo svim Wagnerovim i mnogim Verdijevim operama,uz to se istakao kao Don Basilio (Rossini, Seviljski brijaĉ), Mefisto (Gounod, Faust), Timur (Puccini, Turandot), Pimen (Musorgski, Boris Godunov), Galicki (Borodin, Knez Igor), Gremin (Ĉajkovski, Evgenij Onjegin), Sulejman (Zajc, Nikola Šubić Zrinjski), Torusti (Šafranek-Kavić, Medvedgradska kraljica), Luka (Širola, Citara i bubanj), Njegovan (Gotovac, Morana) i Đurek (Odak, Dorica pleše). Gostovao u Juţnoj Americi, Italiji, Portugalu, Ĉehoslovaĉkoj i Bugarskoj. Uspješno nastupao i na koncertnom podiju, a bavio se i pjevaĉkom pedagogijom. LIT.: M. F.(otez),
Jubilej Aleksandra Griffa,
Komedija,
1936—37. K. Ko.
GRIFFES, Charles Tomlinson, ameriĉki kompozitor (Elmira, SAD, 17. IX 1884 — New York, 8. IV 1920). Muziku uĉio u Elmiri i Berlinu (u kompoziciji uĉenik P, B. Riifera i E. Humperdincka). Od 1907 nastavnik na Hackley School u Tarryto\vnu kraj New Yorka. Ugledni ameriĉki kompozitor, u poĉetku se drţao utrtih putova. U kasnijim djelima oĉitovao je više samostalnosti, ali u teţnji za suvremenijim muziĉkim izrazom nije prelazio u krajnost. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma The Pleasure-Dome of Kubla Khan, 1916; Poem za flautu i orkestar, 1918 Notturno, 1918; The zvhite Peacock, 1919; Clouds, 1919. — KOA1ORNA: 2 Sketches on Indian Themes za gudaĉki kvartet, 1922; 2 Tone Piclures za duhaĉe i harfu. — KLAVIRSKA: 2 sonate, 1918 i 1921; 3 Tone Pictures; Fantasy Pieces; 4 Roman Sketches. — DRAMSKA: plesna drama The Kairn of Koridzven, 1916; japanska pantomima Sho-Jo, 1917. — VOKALNA: These Things Shall Be za zbor. Solo-pjesme: 5 German Poems, 1909—10; 2 Images, 1912; 2 Roundels, 1913; 3 Songs, 1916; S Poemi of Ancienl China and Japan, 1916—17; 3 Poenu, 1918. LIT.: H". T. Upton, The Songs of Charles Tomlinson Griffes, 1923. —• J.T.Howard, Charles Tomlinson Griffes, New York 1923. — M. Bauer, Charles Tomlinson Griffes As I Remembar Him, MQ, 1943. — E. Ai. Maisel, Charles T. Griffes, New York 1943. — N. Broder, Charles Tomlinson Griffes, MGG, V, 1956. — D. K. Anderson, The Works of Ch. T. Griffes, A Descriptive Catalogue (disertacija), Ann Arbor 1966.
GRIFFIS, Elliot, ameriĉki pijanist i kompozitor (Boston, 28. I 1893 —). Uĉenik H. Parkera na Muziĉkoj školi univerziteta Vale u New Havenu i G. Chadvvicka na New England Conservatory of Music u Bostonu. Koncertirao i bavio se muziĉkom pedagogijom; kasnije se nastanio u Los Angelesu. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1931; simfonijska pjesma Paul Bunyan Colossus, 1934; suita Montevallo, 1945; A Persian Fable, 1926; Fantauic Pursuit za gudaĉe, 1941; The Fox and the Crow za komorni orkestar, 1950. — KOMORNA: tri gudaĉka kvarteta; 6 kompozicija za gudaĉki trio; klavirski trio; kvartet za 2 flaute, engleski rog i klarinet; The Aztec Flute za flautu i gudaĉki trio; sonata za violinu solo. — KLAVIRSKA: Letters from a Maine Farm; A Set of Eight; Transmutations; Rousseau Variations; To a Daffodil; Toy Wallz; For a Broken Doli i dr. — Opera Pori of Pleasure, 1964.
GRIGNY, Nicolas de, francuski orguljaš (St. Pierre-le-Vieil, 8. IX 1672 — Reims, 30. XI 1703). God. 1693—95 orguljaš opatije Saint-Denis u Parizu; istodobno uĉio muziku kod Le Beguea. Od 1679 orguljaš katedrale u Reimsu. Napisao zbirku Premier Uvre d'orgue, contenant une ntesse et les hymnes des principales festes de l'annee (1699; II izd. 1711), koju je mladi J. S. Bach toliko cijenio da ju je vlastoruĉno prepisao. Grignvjeve kompozicije pisane su u strogom polifonom stilu; medu njima nisu rijetke i bogate petoroglasne fuge. To jedino Grignvjevo djelo izdali su ponovo A. Guilmant i A. Pirro (Archives des maitres de Vorgue, 1904), te N. Dufourcq i N. Pierront (1953). LIT.: F. Raugel, Les Grandes orgues des eglises de Pariš et de departement de la Seine, Pariš 1927. —■ D. Launay, Nicolas de Grignv, MGG, V, 1956.
GRIGORIU, Theodor, rumunjski kompozitor (Galati, 25. VII 1926 — ). Studij završio na Konzervatoriju u Bukureštu, a zatim se usavršavao kod M. Jore (kompozicija) i na Konzervatoriju u Moskvi kod A. Haĉaturjana (kompozicija), E. K. Golubova (polifonija) i D. N. Rogal-Levickog (orkestracija). Od 1968 sekretar je Saveza rumunjskih kompozitora. DJELA. ORKESTRALNA: Simfonia cantabile, 1950 (nova verzija 1966); Suita leatrald in stil clasic, 1956; Simfonijske varijacije, 1955; koncert za dvostruki komorni orkestar i obou, 1957; Omagiu lui Enescu, 1960; Melodie infinita za gudaĉki orkestar, 1969. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1943; klavirski trio, 1943; suita Pe Arges in sus za gudaĉki kvartet, 1953. — Scenska i filmska muzika. — VOKALNA: Cantatd pentru 23 August, 1951; Vis cosmic za tenor i orkestar, T 959; Oda orasului meu, 1963; zborovi; solo-pjesme. LIT.: G. Conslantinescu, Theodor Grigoriu, Contemporanul, 1965, 53.
29
GRIGOROVIĈ, Jurij, sovjetski plesaĉ i koreograf (Lenjingrad, 1. I 1927 — ). Studij završio na Lenjingradskom koreografskom uĉilištu (B. V. Šavrov, A. A. Pisarev). Od 1946 ĉlan baletnog ansambla lenjingradskog kazališta Kirov, gdje se posebno istakao kao karakterni plesaĉ. Od 1947 bavio se koreografijom. Niz godina stalni koreograf Velikog kazališta u Moskvi. Svoja koreografska djela G. temelji na bajkama i legendama, no ona su unatoĉ tome suvremena po idejnom sadrţaju, po naĉinu na koji rješava etiĉke probleme, po formi koreografske dramaturgije i osobito po plesnom izrazu. Njegova velika ostvarenja na tom podruĉju su baleti Priĉa 0 kamenom cvijetu (Prokofjev; 1957), Legenda 0 ljubavi (Melikov; 1961), Trnoruţica i Šĉelkunĉik (Ĉajkovski; 1966) i Spartak (Haĉaturjan; 1968). GRILC, Janko, muzikolog (Ljubljana, 2. V 1930 —). Studij historije muzike završio na Akademiji za glasbo u Ljubljani. Od 1957 muziĉki urednik i zatim šef muziĉkog odjela Radio-televizije Ljubljana. Bavi se muziĉkom publicistikom, osobito s podruĉja slovenske muzike. DJELA: Leopold Cvek in njegovo doba, Idrijski vestnik, 1957; Ob 3s-letnici umelniskega dela Alatije Bravniĉarja, Zvuk, 1960, 39—40; Ubald Vrabec, Naši zbori, XIV, 4; Radio i savremena muzika, Zvuk, 1967, 73—74. Niz radiopredavanja pod naslovom Obiski pri naših skladateljih i dr. D. Co.
GRILLET, Laurent, francuski kompozitor (Sancoins, Cher, 22. V 1851 — Pariz, 5. XI 1901). Violinist kazališnog orkestra u Lyonu, od 1886 u Parizu dirigent u Folies Bergeres i Nouveau Cirque. Preteţno komponirao zabavnu muziku, ali se mnogo zanimao i za instrumente i muziku proteklih vremena, pa je 1895 sa nekoliko drugih muziĉara osnovao Societe des Instruments anciens, prvo udruţenje te vrste u Evropi. DJELA: plesne kompozicije i koraĉnice za klavir. ■— DRAMSKA: opera Graziosa, 1892; komiĉna opera Fanfreluche; baleti; operete; pantomime. — Les Ancetres du violon et du violoncelle. Les Luthiers et les fabricants d'archets (2 sv.), 1901. LIT.: E. Haraszti, Laurent Grillet, MGG, V, 1956.
GRILLO, Giovanni Battista, talijanski kompozitor i orguljaš (? — Venecija, oko 1622). O njemu nije ništa poznato do 1615, kada je postao orguljaš crkve 5. Madonna dell'Orto u Veneciji; moţda je prije toga bio u Njemaĉkoj. Od 1619 prvi orguljaš u crkvi sv. Marka u Veneciji. Njegova vokalna djela uglavnom su komponirana na naĉin Gabrielijeva višezbornog stila. DJELA: 3 instrumentalne kompozicije (u Raverievoj zbirci Canzoni per sonare con ogni sorte di stromenti), 1608. — 3 Canzonette a 3 v. (u zbirci C. Basellija // 2° libro delle Canzonette), 1600; Sacri concentus ac symphoniae 6, 7, 8, 12 v., 1618; moteti; rekvijem (izgubljen). LIT.: N. Doglioni, Le Cose notabili et maravigliose della Citta di Venetia, Venezia, 1662. — F. Caffi, Storia della Mušica Sacra nella gia Cappella Ducale di San Marco, Venezia 1854. — D. Arnold, Giovanni Battista Grillo, MGG, V, 1956. — 5. Dalla Libera, Cronologia musicale della Basilica di S. Marco in Venezia, Mušica sacra, 1961.
GRILLPARZER, Franz, austrijski pjesnik i dramatiĉar (Beĉ, 15. I 1791 — 21. I 1872). Autor drama Sappho, Des Meeres und der Liebe Wellen, Das goldene Vlies, Der Traum ein Leben i dr. Umjetnik rijetke muziĉke kulture, ţivo sudjelovao u beĉkom muziĉkom ţivotu. Naĉinio nekoliko laiĉkih pokušaja u kompoziciji (rapsodija za klavir, solo-pjesme, stihovi iz Odiseje). Piše za Beetho-vena operni libreto Melusina (1823; Beethoven ga meĊutim nije uglazbio; 1833 operu Melusine komponira K. Kreutzer). Njegove Erinnerungen an Beethoven nastaju 1844—45. Prisno prijateljstvo veţe ga sa Schubertom, koji komponira tri njegove pjesme. Brojni Grillparzerovi spisi — pjesme, epigrami, prozni tekstovi — odnose se na muziĉare, na Beethovena i Schuberta, kao i na Mozarta, Webera, Liszta, Maverbeera, Wagnera. Grillparzerove simpatije pripadaju Mozartu i talijanskim kompozitorima; Weber i Wagner su mu strani. Mnoge misli o muzici sadrţavaju i Grillparzerovi putni dnevnici, njegova autobiografija, te novela Der arme Siel-mann. LIT.: R. Schaal, Franz Grillparzer, MGG, V, 1956.
GRIMALDI, Nicold (Nicolino), talijanski pjevaĉ, kastrat, alt (Napulj, kršten 5. IV 1673 — 1. I 1732). Debitirao 1685 u Napulju u Provenzaleovoj operi Stellidaura. Uz brojne nastupe na opernim pozornicama Rima i Napulja, od 1690 pjevaĉ napuljske crkve Cappella del Tesoro di San Gennaro, a od 1691 i u kraljevskoj kapeli. God. 1708 — 12 pjeva iskljuĉivo u engleskim kazalištima, 1714—17 naizmjeniĉno nastupa u Italiji (Venecija) i Engleskoj, a od 1717 samo u domovini. Slava koju je stekao najviše interpretacijom Scarlattijevih, Handelovih i Bononcinijevih opera proizlazi iz tehniĉke dovršenosti njegova pjevanja, kao i glumaĉke dotjeranosti likova. LIT.: E. Faustini-Fasini, Gli astri ma ggicri del bel canto napoletano il Cavaliere Nicolo Grimaldi, detto »Nicolino «, Note d'Archivio, 1935.
GRIMM, Friedrich Karl (pseudonim Enrico Cavallesco), njemaĉki pijanist i kompozitor (Chemnitz, 9. I 1902 — ). Na Konzervatoriju u Leipzigu studirao klavir (S. Krehl) i kompoziciju (P. Graener). Od 1926 koncertni pijanist; nastupao u Njemaĉkoj
30
GRIMM — GRKOVIĆ
i Engleskoj. God. 1932 postao Graenerov asistent i zatim njegov nasljednik na poloţaju profesora kompozicije Sternova konzervatorija u Berlinu; 1962-64 predavao kompoziciju u Kairu. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijske pjesme Lucrezia Borgia i Judilh; Notturno; Habanera and Caslilian Dance; Scherzo za gudaĉe. — KOA1ORNA: gudaĉki kvartet; klavirski kvintet; trio za klarinet, fagot i klavir; sonate za razli ĉite instrumente uz klavir. — Filmska muzika. — Koncertne etide i dr. za klavir. — Solo-pjesme (Lieder des Meeres, 1938).
GRIMM, Friedrich Melchior, francuski pisac njemaĉke narodnosti (Regensburg, 25. IX 1723 — Gotha, 19. XII 1807). U Dresdenu upoznaje talijansku operu (J. A. Hasse); od 1749 ţivi u Parizu. Sprijateljio se s enciklopedistima i aktivno sudjelovao u pariškom intelektualnom i društvenom ţivotu. God. 1775 imenovan poslanikom kneţevine Sachsen-Gotha u Parizu, 1795 vraća se u Njemaĉku (Gotha). God. 1752 publicira pamflet Lettre sur Omphale de Destouches, u kojem napada upravo obnovljenu Destoucheovu operu. Ovaj je pamflet posljednja faza razraĉunavanja izmeĊu Lullyjevih i Rameauovih pristaša. G., kojemu je ovdje Rameau uzor, pretvara se malo poslije u protivnika francuske opere uopće i pristaje uz buffoniste. Satiriĉna brošura Le Petit Prophete de Boemisch Broda (1753) napada muziku Lullvja i Rameaua; u figuri praškog lautista i kompozitora menueta drţi se, da je G. portretirao J. Stamitza. Kao zagovornik talijanske opere G. je isprva i Gluckov neprijatelj, ali pristaje uz njega poslije izvedbe Iphigenie en Tauride (1779). God. 1753—90 redigira, s Diderotom, Suardom i Ravnalom, Correspondance littćraire, philosophique et critique, neku mješavinu ĉasopisa, leksikona i magazina, koja donosi recenzije, analize umjetniĉkih djela, anegdote, novosti, ali i naklapanja, a razašilje se u rukopisnim prijepisima na evropske dvorove. Correspondance je vaţan izvor podataka o operi toga doba (prvi put štampana za napoleonske cenzure 1813, bez kraćenja 1829, u kritiĉkom izdanju M. Tourneuxa 1877). G. je više duhovit intrigant nego konstruktivan mislilac. Muziĉka mu je kultura nepotpuna, a sudovi jednostrani. Nije imao smisla za ljepote francuske opere, ni za instrumentalnu muziku, koja se sve intenzivnije kultivira po privatnim kućama i koncertnim dvoranama. Muziĉki mu je vidik suviše ograniĉen stranĉarstvom, koje vlada tadašnjim rafiniranim, ali ĉesto površnim pariškim ukusom. LIT.: J. Carlez, Grimm et la musique de son temps, Caen 1872. —E. Scherer, Melchior Grimm, Pariš 1887. — A. Cazes, Grimm et les Encvclopćdistes, Pariš 1933. — E. Haraszti, Friedrich Melchior Grimm, MGG, V, 1956.
GRIMM, Heinrich, njemaĉki muziĉki pisac i kompozitor (Holzminden, oko 1593 — Braunschvveig, 10. VII 1637). Uĉenik M. Praetoriusa, naslijedio M. Weissenseea na poloţaju rektora Gradske škole u Magdeburgu (1619). Poslije razaranja Magdeburga 1631, sklonio se u Braunschweig, gdje postaje kantor u crkvi sv. Katarine i 1632 u crkvi sv. Andrije. — G. je komponirao iskljuĉivo za crkvene i školske potrebe. Drţao se tradicija rane protestantske muzike; u njegovim djelima prevladava jednostavni oblik pjesme, a u duhovnim koncertima, pisanim u monodijskom stilu, oĉituje se utjecaj J. H. Scheina. DJELA: ritornelli. — CRKVENA: Passion nach dem Evangelisten Alatthaeus, 1629; svezak misa, za 5-6 glasova 1628; 42 ĉetvoroglasna psalma u zbirci Cithara Davidica Luthero-Becceriana . . . , 1624; 32 tricinija Tyrocinia, 1624; 12 koncertantnih sveĉanih bicinija uz b. c. Prodromus musicae ecclesiasticae, 1636; triciniji uz b. c. i bez b. c. Vestibulum hortuli harmonici sacri, 1643; 7 duhovnih koncerata Sacer seplenarius musicus primus . . . ; psalmi; niz svadbenih, pogrebnih 1 drugih prigodnih pjesama. — Instruktivno djelo Unterricht, zine ein Knabe nach der alten Guidonischen Art zu solmisieren leicht angefiihrt werden kann, 1624. — Izdao Aielopeia seu melodiae condendae ratio S. Calvisiusa zajedno sa Pleiades nuiskae H. Pipegropa, 1630. NOVA IZD.: 6 koncerata obj. H. Lorenzen (1954, 1955 i 1956). LIT.: B. Engelke, Magdeburgische Musikgeschichte, 1914. — O. Riemer, Heinrich Grimm, ein mitteldeutscher Musiker, Festschrift A. Schering, Berlin 1937. — Išli, Musik und Musiker in Magdeburg, Magdeburger Kultur - und Wirtschaftsleben, 1937. — H. Lorenzen, Der Cantor Heinrich Grimm (disertacija), Hamburg 1940. — Isti, Heinrih Grimm, MGG, V 1956.
GRIMM, Julius Otto, njemaĉki kompozitor i dirigent (Pernau, Letonija, 6. III 1827 — Miinster, Vestfalija, 7. XII 1903). Uĉenik Konzervatorija u Leipzigu. Bio je povezan trajnim prijateljstvom sa J. Brahmsom, a poslije i s njegovim krugom. Od 1855 nastavnik i zborovoda u Gottingenu, 1860 postao dirigent Musikvereina u Miinsteru, gdje je kroz 40 godina izvodio gotovo sva znaĉajnija vokalna djela, osobito Brahmsova i Schumannova (preko 1500 kompozicija); njegovom su zaslugom u Miinsteru koncertirali najbolji umjetnici onoga doba (C. Schumann, J. Joachim). Od Grimmovih djela (za koje je ĉesto primao Brahmsove savjete) najuspjelije su orkestralne suite u kojima je pokušao obnoviti baroknu muziku. DJELA: simfonija op. 19, 1874; 3 suite za orkestar: op. 10, 16 i 25. — Sonata za violinu i klavir op. 14, 1868. — KLAVIRSKA: 5 Klavierstiicke, 1852; 3 Elegien, 1855; 2 scherza (ĉetvororuĉno), 1853. — VOKALNA: An die Musik za glas, zbor i orkestar op. 12, 1880; zborne kompozicije; više ciklusa solo—pjesama: op. i, 3, 7, 11, 15, 18, 20 i 26. — Obradbe narodnih njemaĉkih napjeva za zbor. — Erinnerungen aus meinem Musikerleben, 1901. LIT.: F. Ludzvig, Julius Otto Grimm, Bielefeld i Leipzig 1925. — R. Sielz, Julius Otto Grimm, MGG, V, 1956.
GRISAR, Albert, belgijski kompozitor (Ant\verpen, 26. Z 1808 — Asnieres kraj Pariza, 15. VI 1869). Protiv volje rodit posvetio se muzici; uĉenik A. Reiche u Parizu. Uspjeh njegi prve opere u Bruxellesu pribavio mu je drţavnu stipendiju, je nastavio studij u Parizu i kod G. S. Mercadantea u Napul 1840—48 boravio u Italiji. Djelovao zatim u Parizu, gdje su r gove opere bile veoma popularne. DJELA. Opere: Le Mariage impossible, 1833; Šarah, 1836; L'Anmil, if La Suisse d Trianon, 1838; Lady Melvil, 1838 (sa F. FIotowom; kasnije prerać pod naslovom Le Joaillier de St. James, 1862); L'Eau merveilleuse, 1839 (si Fiotowom); Le Naufrage de la Aleduse, 1839 (sa F. Flotowom i A. Pilatije Les Travestissement, 1840; L'Opera a ia cour, 1840 (sa A.-L. Boicldieuo Gilles ravisseur, 1848; Les Porchermis, 1850; Bonsoir, A!. Pantalon, 1851; Carillonneur de Brugts, 1852; Les Amours du Diable, 1853; Le Chien du jardii 1855; Voyage autour de ma chambre, 1859; La Chatte merveilleuse, 1862; Beg tnents d'amour, 1864; Douze Innocentes, 1865. — Oko 50 romanca; pjesme. LIT.: A. Pougin, Albert Grisar, Pariš 1870. — A. Van den Linden,A\l Grisar, MGG, V, 1956.
GRISI, talijanska obitelj pjevaĉa. 1. Giuditta, mezzosopran (Milano, 28. VII 1805 — Robec kraj Cremone, 1. V 1840). Pjevanje uĉila na Konzervatoriju Milanu (A. Minoja, D. Banderali) i kod G. Grassini; debitir 1826 u Beĉu kao Faliero (Rossini, Bianca e Faliero), a zatim 1834 pjevala na talijanskim opernim pozornicama, kasnije u Lc donu i Parizu. Zt udaje povukla se li iz javnog muzici ţivota. Za nju je Bellini napisao ulc Romea u svojoj op / Capnleti cd i Ali tecehi. 2. Giulia, sopr (Milano, 28. VII18 — Berlin, 25. ', 1869). Sestra G: ditte; pevanje uĉili Bologni (G. Gia< melli) i Milanu ( Pasta, M. H. Mar ani). Na opernoj p zornici debitirala Bologni 1829 u R( sinijevoj Zehniri; p vala zatim u Tori i od 1831 na mila skoj Scali. Bila je 1 va Adalgisa (Belli Norma) i prva Jul sa GIULIA GRISI sestrom Giudittc kao Romeom (Bel ni, I Capnleti ed i Montecchi). Ne mogavši raskinuti ugovor sa St lom, 1832 pobjegla u Pariz i tamo angaţirana do 1849. Nastupala Londonu (1834—61), Petrogradu (1850), SAD (1854), Madrit (1859) i u drugim evropskim opernim kazalištima. Bila je pjevaĉi izvanredno lijepa glasa i velike muziĉke kulture, podjednako atra tivna u lirskim i dramskim ulogama. 3. Carlotta, plesaĉica i pjevaĉica (Viţinada, Istra, 28. 1 1819— St.-Jean kraj Ţeneve, 20. V 1899). RoĊakinja Giudii i Giulije; kao plesaĉica debitirala 1832 u Milanu, a zatim nastup; u predstavama i kao pjevaĉica. Plesala u Veneciji, Firenci, Rin i Napulju; 1840 postigla veliki uspjeh kao plesaĉica i pjevaĉica pariškom Thedtre de la Rennaissance i uskoro na -pozorni Opere u Donizettijevoj operi La Favorita, a posebno u Adamc baletu Giselle. Gostovala na prvim evropskim muziĉkim kazališ ma. Posljednji put javno nastupila 1853 u Petrogradu u kor stranih umjetnika, a onda se povukla u privatni ţivot i posvet; obitelji. LIT.: L. i Al. Escudier, Etudes biographiques sur les ehanteurs contempo ins, Pariš 1840. — T. Gaulier, Galeries des artistes dramatiques, Pariš 1841. E. Panofka, Voci e cantanti, Firenze 1871. — T. Gaulier, Portraits contemporai Pariš 1874. — A. Kohut, Die Gesangskoniginen der letzten drei Jahrhunderf 1806. — G. Monaldi, Le Regine della danza, Torino 1910. — A. Levins, Meister des Balletts, Potsdam 1923. — G. Monaldi, Cantanti celebri, Roma 19: — M. Ferranti-Giulini, Giuditta Pasta e i suoi tempi, Milano 1935. — i". Ltf Carlotta Grisi, Pariš 1941. —J. Gregor, Kulturgeschichte des Balletts, Wien 19. — 5. Lifar, Histroire du ballet russe, Pariš 1950. — D. Priddin, The Art the Dance in the French Literature, Pariš 1952. — E. Gara, Mario de Cand La Scala, 1953. — M. Brillant, Problemes de la danse, Pariš 1953. — /.. Aloo Giulia Grisi and Mario in America, Opera News, 1954. — /. Guest, The Roman Ballet in England, London 1954. —• G. Davidson, Opera Biographies, Lond 1955. — H. Kiilmer, Giuditta i Giulia Grisi, MGG, V, 1956.
GRKOVIĆ, Branko, kompozitor (Mostar, 19. II 1920 — Polazio muziĉku školu u Sarajevu i Beogradu (K. Manojlović, I Milojević, J. Slavenski), a Muziĉku akademiju u Beĉu (J. Mat F. Reidinger). Od 1945 nastavnik klavira na Muziĉkoj školi
GRKOVIĆ — GROSHEIM Sarajevu, od 1947 korepetitor Sarajevske opere. Nastupa i kao koncertni pratilac, a bavio se i muziĉkom publicistikom. DJELA. ORKESTRALNA: Veliki valcer, 1945 (II verzija 1952); Simfonijske varijacije na Beethovenovu temu, 1952; Infantina, djeĉja suita za komorni orkestar, 1954; Skandinavski ples, 1957; Perpetuum mobile za klavir i orkestar, 1953; Simfonijske alternacije za klavir i orkestar, 1966; Koncertni komad za violonĉelo i orkestar, 1956. — KOMORNA: Kontemplacije a smrti antiĉkog pesnika za flautu, klarinet, violonĉelo i harfu, 1964; Trio u jednom stavku za klarinet, violonĉelo i klavir, 1965; kompozicije za violinu i klavir i za violonĉelo i klavir. — Kompozicije za klavir 2-ruĉno i 4-ruĉno. — VOKALNA: Pet pjesama za bariton i orkestar, 1956; horovi; solo-pjesme. — Napisi; ĉlanci; radio-komentari i dr. M. Poz.
GRNĈAROVSKI, None Tomĉo, pevaĉ, tenor (Tetovo, 17. X 1923 — Skopje, 6. VII 1960). Solo-pevanje uĉio na Srednjoj muziĉkoj školi u Skopju (N. Kuneli), kasnije kod Z. Šira u Zagrebu. God. 1948 ĉlan opere u Skopju, gde je pevao niz tenorskih uloga: Alfredo (Verdi, Traviata), Belmonte (Mozart, Otmica iz Saraja), Juranić (Zajc, Nikola Šubić Zrinjski), Tamino (Mozart, Ĉarobna frula), Vojvoda (Verdi, Rigoletto), Rodolfo (Puccini, La Boheme) i dr. T. Si. GROB-PRANDL, Gertrude, austrijska pj evaĉica, sopran (Beĉ, 11. XI 1917 — ). Studij pjevanja završila na Muziĉkoj akademiji u Beĉu; debitirala 1938 na beĉkoj Volksoperi kao Santuzza (Mascagni, Cavalleria rusticana) i tamo odmah angaţirana. God. 1945—47 ĉlanica Gradskog kazališta u Ziirichu, od 1947 na Drţavnoj operi u Beĉu i od 1954 prvi dramski sopran Drţavne opere u Berlinu. Gostovala na milanskoj Scali, u Rimu i Napulju, na londonskom Covent Gardenit, na Teatro Liceo u Barceloni, San Carlo u Buenos Airesu i dr., kao i na festivalu u veronskoj Areni. Izvanredna wagnerijanka, osobito kao Briinnhilde (Prsten Nibelunga), Izolda (Tristan i Izolda) i Ortrud (Lohengrin). GROCHEO, Johannes de -> Johannes de Grocheo GROEBMING, Adolf, muziĉki pedagog i pisac (Trst, 6. I 1891 — Ljubljana, 26. XI 1969). Studirao na Konzervatoriju u Trstu i Ljubljani. Predavao u Ljubljani na školi Glasbene Matice (1922—23), zatim 1923—39 profesor muzike na Uĉiteljskoj školi, T 939—45 administrativni direktor Akademije za glasbo i direktor njene Srednje škole i 1945—46 direktor muziĉke škole Center. UreĊivao revije Tamburaš (1926) i Naši zbori (od 1946), dirigirao zborovima, sastavio (sa I. Lisicom) Slovensko-srbsko-hrvatski slovar. Znaĉajne su njegove rasprave iz fiziologije i fonetike, koje je objavio u Cerkvenom glasbeniku. DJELA: Scherzetto in modo antico za gudaĉki kvintet; Varijacije za gudaĉki kvintet. — Kompozicije za tamburaški orkestar. — Zborovi. — INSTRUKTIVNA: Osnovni pojmi iz glasbene teorije, 1924, Violinska šola, 1924—26; Gitarska šola, 1925 i 1931. — Obrade za tamburaški zbor, glas i gitaru. LIT.: Naši skladatelji, Zbori, 1931, 6. D. Co.
GROFĆ, Ferde (pravo ime Ferdinand Rudolf von Grofe), ameriĉki kompozitor (New York, 27. III 1892 —). Uĉio kod svoje majke, koja je bila violonĉelist, zatim na Konzervatoriju u Leipzigu. Violinist Simfonijskog orkestra u Los Angelesu. Posvetivši se jazzu, od 1920 pijanist u jazz-orkestru P. Whitemana, za koji je napisao i brojne aranţmane. Predstavnik tzv. simfonijskog jazza; uspješno je spajao ritmove jazza s jednostavnim melodijama u baladnom stilu. Vrlo je popularno njegovao djelo Grand Canyon Suite. DJELA. ORKESTRALNA: Symphony in Steel, 1935; Mississippi Suite, 1925; Grand Canyon Suite, 1931; Tabloid Suite, 1932; Hollywood Suite, 1935; Aviation Suite, 1945; San Francisco Suite, 1960; Niagara Falls Suite, 1961; World's Fair Suite, 1964; Broadway at Night, 1924; Metropolis, 1945; Salute to Grofe. — Balet Cafe society, 1938. — Instrumentirao Gershwinovu Rhapsody in Blue, 1924. LIT.: C. Reis, Composers in America, New York 1947. — D. Ewen, The Complete Book of 20 lh Centurv Music, New York 1952. — J. T. Howard, Our American Music, IV izd., New York 1954. — G. Chase, America's Music, New York 1955.
GROH (Ghro, Gro, Groe, Grohe, Gron, Gross), Johann, njemaĉki kompozitor (Dresden, oko 1575 — Wesenstein?, vjerojatno 1628). God. 1604—21 orguljaš u Meissenu, zatim do 1628 u Wesensteinu. Grohova djela oĉituju utjecaj H. L. Hasslera; medu njima se istiĉu trodijelne intrade, te paduane i gagliarde. Suvremenici su ga veoma cijenili. DJELA. INSTRUMENTALNA: kompozicije za orgulje (izgubljene); 36 neue Liebliche und zierliche Intraden mit 5 Stimmen, 1603; 30 neue ausserlesene Padouane und Galliard mit 5 Stimmen, 1604. — Quodljbet Bettler Aianlel. . . mit 4 Stimmen, 1606. —■ Trifolium sacrum musicum, 1625; psalmi; moteti. NOVA IZD.: pojedine Grohove kompozicije obj. su J. Wolf, K. Nef, H. Riemann, R. Eitner i dr. LIT.: R. Eitner, J. Groh aus Dresden, MFM, 1886. — H. Kummerling, Johann Groh, MGG, V, 1956.
GRONAU, Daniel Magnus, njemaĉki kompozitor i orguljaš (? — Danzig, 2. II 1747). Djelovao u Danzigu. Njegove koralne varijacije vaţan su dokument orguljaške prakse onoga doba, jer je u njima ispisivao sve oznake za registraciju. Djela su mu harmonijski jednostavna i pregledna, a gdjekad i virtuozna. Ide medu znaĉajnije sjeverno-njemaĉke orguljaše.
31
DJELA. Vjerojatno sve za orgulje: 84 Lieder Melodyen in contrapuncte e variationen (2 sv.); 60 preludija; 516 fuga. — Teoretsko djelo Von Transitionen in der Musik, aus einetn Thon in den anderen. LIT.: G. Frotscher, Zur Registrierkunst des 18. Jahrhunderts, Bericht iiber die Freiburger Tagung fiir Deutsche Orgelkunst, 1926. — G. Frotscher i H. Haase, Daniel Magnus Gronau, MGG, V, 1956.
GRONDAHL, Agathe (Ursula), norveški pijanist i kompozitor (Holmestrand, Norveška, i. XII 1847 — u okolici Osla, 4. VI 1907). Klavir studirala u Oslu (O. Winter-Hjelm, H. Kjerulf) i Berlinu (T. Kullak), a zatim se usavršavala kod H. v. Btilowa; kompoziciju uĉila u Oslu kod L. M. Lindemana. Debitirala 1869 u Oslu; koncertirala u skandinavskim i drugim evropskim zemljama, istiĉući se kao interpret Beethovenovih, Schumannovih i i Chopinovih djela. Komponirala je preteţno klavirske minijature i solo-pjesme intimnog, lirskog ugoĊaja, po ugledu na Mendelssohna i Schumanna. DJELA. Oko 140 klavirskih kompozicija: Seks Conserl-Etuder op. n, 1881; Six Idylles op. 24, 1888; Eventyr-Suite op. 44, 1894; Etudes de Concert op. 57, 1903; Concert-Etudes op. 58, 1903; Prelude i Grand Menuet op. 61, 1904. — Oko 250 solo-pjesama: ciklusi op. 16, 1844; Sange vet Havet op. 17, 1884; Blomstervignetter op. 23, 1888; Ti Sange op. 29, 1892; Natten er stille i De gamles Vals op. 40, 1897; Barnets Vardag op. 42, 1899; Ahasverus, 1900; Klovereng, 1901. — Obradbe norveških narodnih napjeva za klavir ili za glas i klavir. LIT.: O. M. Sandvik, Agathe og O. A. Grondaht, Oslo, 1948. — O. Gurvin, Agathe Grondahl, MGG, V, 1955.
GRONDAHL, Launy, danski dirigent i kompozitor (Ordrup kraj Kobenhavna, 30. VI 1886 — Kobenhavn, 21. I 1960). Uĉio violinu (A. Bloch, A. Gade) i kompoziciju (L. Nielsen) u Kobenhavnu i zatim se usavršavao u Francuskoj, Italiji i Austriji. Od 1925 dirigent Danskog drţavnog radija. Gostovao u brojnim evropskim muziĉkim središtima. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1919; fantazija Pan og Syrinx. Koncerti: za violinu, 1917; za trublju, 1924 i za fagot, 1943. — KOMORNA: dva gudaĉka kvarteta; sonata za violinu i klavir. — Klavirske kompozicije. — Solopjesme.
GRENLAND, Peter, njemaĉki kompozitor (Wilster, Holstein, 15. X 1761 — Kobenhavn, 30. XII 1825). Studirao pravo u Kielu, gdje se posredstvom C. F. Cramera zainteresirao za muziku. Od 1787 djelovao u Kobenhavnu na raznim administrativnim duţnostima. Tu se, u duhu romantiĉnih strujanja, poĉeo baviti skandinavskim muziĉkim folklorom. Od njegovih kompozicija znaĉajnije su pjesme u stilu tzv. Druge berlinske škole. Oblik jednostavne strofne pjesme preuzeo je od njega C. E. F. Weyse, pa je G. tako utjecao na specifiĉno, danske Romance-og Sange kompozicije. DJELA: pjesme (preko 50 na Goetheove tekstove, od kojih je najbolja Heidenroslein). — SPISI: Alte Volksmelodien des Nordens, 1816; Bedommelse over de ved den ny Udgave af Kempeviserne tilfejede Melodier, 1815; Ehrenrettung der alten griechischen Musik, 1817—18 i dr. —■ Harmonizacije skandinavskih narodnih pjesama. LIT.: G. Hahne i E. Dahl, Peter Gronland, MGG, V, 1956.
GROOT, Cornelis Wilhelmus (Cor de Groot), nizozemski pijanist i kompozitor (Amsterdam, 7. VII 1914 — ). Studij kompozicije (S. Dresden) i klavira završio na Konzervatoriju u Amsterdamu. Umjetniĉku karijeru zapoĉeo 1934; od 1938 profesor je na Konzervatoriju u Hagu. Koncertirao u evropskim zemljama, u Juţnoj Africi, Americi, Indiji i Indoneziji. Od 1970 arhivar Muziĉko-historijskog arhiva NOS u Hilversumu. DJELA. ORKESTRALNA. Koncerti: 2 za klavir, 1931 i 1932; za 2 klavira, 1939; za violinu; za flautu; za 2 oboe; za klarinet. Concertino za klavir, 1939; Variations imaginaircs za klavir, 1962; Concertino champelre za obou. Divertimento; 2 uvertire: Energico i Wilhelmus-ouverlure. — Gudaĉki kvartet. — Kompozicije za klavir. — Balet Vernissage, 1941. — Solo-pjesme uz klavir i orkestar.
GROSHEIM, Georg Christoph, njemaĉki muziĉki pisac i kompozitor (Kassel, 1. VII 1764—18. XI 1841). Violinist dvorskog orkestra u Kasselu (od 1781 ili 1782); uz to 1782—1835 nastavnik muzike i zborovoĊa na gimnaziji. Od 1798 do 1813 prireĊivao u svom domu koncerte uz predavanja iz historije muzike, koje je nazvao Conservatorium der Musik. God. 1800—27 sa W. WShlerom vodio trgovinu muzikalija i muziĉku nakladu W6hler und Grosheim, a 1814 s Baldevveinom utemeljio pjevaĉku akademiju. SuraĊivao u uĉasopisima Elegante Zeitung, Freimutiger, Amphion i 1835—3^ Schillingovu Universallexikon der Tonkunst. G. ide medu najranije predstavnike muziĉkog ţurnalizma. Pisao je ţivo i zanimljivo, ĉesto i polemiĉkim stilom. DJE L A: o r ke st r a l na i ko mo r na d je la su iz g u bl je na ( 3 s i m fo n i je ; 6 ko nc er at a za so list iĉki inst rument i orkest ar; 3 klavir ska t r i j a ; 12 sonat a za vio linu i klavir ). — Vorspiele zu sanulichen Choralen . . . za orgulje ili klavir (5 dijelova), 1819;
Choralbuch . . . za klavir, 1819, — DRAMSKA. Opere: Das heilige Kleeblatt, 1794 i Les Esclaves d'Alger, 1808; Singspiel Tilania . . . , 1792; duhovna drama Die Symphatie der Seelen (izgubljena), 1790. — VOKALNA: Hectors Abschied (Schiller) za 2 glasa i orkestar, prije 1804; Die 10 Gebote za 1—3 glasa uz orgulje ili klavir, 1820 (?); Sammlung teutscher Gedichte ... (8 sv.), 1791 (?) — 1818 (?); Hessische Cadettenlieder, 1782; Volkslied. Lieder fiir Schulen und hausliche Zirkel (2. sv.), 1817—18; zbirka pjesama Erhziterung fiir die Jugend . . . , 1831; Liederkranze . . . (2 sv.), 1831; psalmi; korali. God. 1797 —98 izdao 4—5 svešĉića tromjeseĈnika Eulerpe, u kojem se uz djela drugih autora nalazi i nekoliko njegovih pjesama. — SPISI: Vber den Verfall tder Tonkunst, 1805; Selbstbio-grafie, Hessische Gelehrtengeschichte, 1819; Uber Pflege und Amvendung der Stimme, 1830; Chronologisches Verzeichnis vorziiglicher Beforderer und Meister der Tonkunst, 1831; Fragmente aus der Geschichte der Musik, 1832 (II izd. 1837?);
32
GROSHEIM — GROUND
Versuch einer a'sthetischen Darstellung tnekrersr Werhe dramatischer Tontneister dlterer und neurerer Zeit, 1834. — Prevodio na njemaĉki operna libreta. LIT. G. Heinrichs, Beitrage zur Geschichte der Musik in Kurhessen (4 sv.), Hombcrg 1921—25. — W. Bremiecke, Georg Christoph Grosheim, MGG, V, 1956.
GROSSE, Samuel Dietrich, njemaĉki violinist i kompozitor (Berlin, 1757 — 1789). Uĉenik A. Lollija, vjerojatno u Stuttgartu 1779 postao violinist u kapeli Pruskog princa, od 1786 prvi violinist dvorskog orkestra u Berlinu. Veoma ugledan instrumentalist svojega doba, nastupao je i na pariškim Concerts Spirituels (1780). DJELA. ORKESTRALNA: tri koncerta za violinu op. 1; Symphonie concerlante. — KOMORNA : 6 gudaĉkih kvarteta; 6 trija za 2 violine i violonĉelo; 3 trija za 2 violine (flauta i violina) i violonĉelo op. 4; 6 dua za 2 violine (violina i viola). —• Komiĉna opera Le Retour desire, 1780. — Oratorij Le JubiU de VF.glise ffancaise, 1785. LIT.: H. Becker, Samuel Dietrich Grosse, MGG, V, 1956.
GROSSI, Carlo, talijanski kompozitor (roĊen u Vicenzi, u prvoj polovini XVII st.) U mladim godinama na dvoru u Modeni, kasnije maestro di cappella stolne crkve u Reggio Emilia, oko 1657—59 u Vicenzi, u crkvi 6'S. Coronata i u Accademia Olimpica, od 1671 pjevaĉ u crkvi sv. Marka u Veneciji; 1687 postao dirigent u Mantovi. Zborne kompozicije su mu homofone; najuspjelije su svjetovne i duhovne kantate, u kojima osobito paţljivo obraduje instrumentalni dio. DJELA. DRAMSKA. Opere: La Romilda, 1659; L'Artaxerse overo L'Ormonda costante, 1669; La Giocasta regina d'Armenia, 1677 i // Nicomede in Bitinia, 1677. — VOKALNA: La Cetra d'Apollo op. 6, 1673; V Anfione, Musiche da camera o per tavola alVuso delle regie corli a 2 e 3 v. con introduttioni bizzarie e ritornelli di 3 slromenti a piacimento op. 7, 1675; // Divertimento di Grandi . . . op. 9, 1681. •— CRKVENA : Concerti Ecclesiastici con alcune suonate a 2 e 3 v. 1657; Armoniosi Accenti (mise i psalmi) op. 2, 1657; Libro 2° de Concerti Ecclesiastici a 2 e 3 v. op. 3, 1659; Sacre Ariose Cantate a v. sola, 1663; Moderne Melodie a v. sola con 2, 3, 4 e 5 stromenti e pari. per l'orga no op. 8,- 1676; 4° Libro de Concerti a 2, 3 e 4 v. op. IO. LIT.: H. Ch. Wolff, Die venezianische Oper in der zweiten Halfte des 17. Jahrhundcrts, Berlin 1937. — L. E. Tagliavini, Carlo Grosi, MGG, Y, T956. — G. Mantese, Storia musicale vicentina, Vicenza 1956.
GROSSI, Giovanni Francesco (nazvan Siface), talijanski pjevaĉ, kastrat (Chiesina Uzzanese, Toscana, 12 II 1653 — Ferrara, 29. V 1697). Zna se da je 1675 bio ĉlan papinske kapele. God. 1679 prešao u sluţbu vojvode od Modene. Pjevao u kazalištima u Napulju i Firenci, 1687 i u Londonu, gdje je postao ĉlan kapele Jakova II, ali se iste godine vratio u Italiju. Nastupao zatim u Napulju i Ferrari. Suvremenici su isticali ĉistoću njegova glasa i iskrenost izraţavanja. U svom djelu Opinioni de' cantori antichi e moderni (1723) navodi P. F. Tosi, da je G. napustio uobiĉajenu i rdavu praksu, prema kojoj su pjevaĉi samovoljno dodavali svojim ulogama koloraturne umetke i kadence. LIT.: E. Habock, Die Kastraten und ihre Gesangkunst, Stuttgart, 1927. — A. Della Corte, Giovanni Francesco Grossi, MGG, V, 1956. — A. Heriot, The Castrati im Opera, London 1956 (talijanski prijevod 1962).
GROSSI, Pietro, talijanski violonĉelist i kompozitor (Venecija, 15. IV 1917 — ). Studij violonĉela i kompozicije završio na Konzervatoriju u Bologni. Na Konzervatoriju u Firenci 1942 —65 predavao violonĉelo, od 1965 profesor je elektronske muzike; 1936—66 bio je uz to prvi violonĉelist orkestra Maggio Musicale Fiorentino. God. 1961 utemeljio društvo Vita Musicale Contemporanea, a 1963 Studio di Fonologia Musicale di Firenca (S2FM). Kao profesor elektronske muzike gostovao 1961 na Univerzitetu u Indiani, SAD. D J ELA. O RK ES T RALN A : s imfo n ij a , 1 9 4 6 ; k o nc e rt ; 1 9 4 9 ; 5 Pe z z i za 3 grupe gudaĉa, 1958. —KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1957. Composizione 3—14: 3, za 3 instrumenta, 1959; 4, za 16 instrumenata u 4 grupe, 1959; 5, za 3 fagota (kontrabasa), 1959; 6,za gudaĉki kvartet, 1960; 7,za gudaĉe i 3 trublje, 1960; 8, za zbor i 2 ĉembala, 1960; 9, za zbor, gudaĉe, ĉembalo i limene instrumente, 1960; 10, za 8 instrumenaat, 1960; 13 i 14, za elektronske instrumente, 1961. — ELEKTRONSKA: P2; P3M4; Telrafono; RFjRB P,3lZ 3 i dr.
GROSSIN (Grossin de Parisiis, Grosin, Grossim), Estienne, francuski kompozitor (roĊen vjerojatno potkraj XIV st.). O njegovu se ţivotu znade vrlo malo; 1418 je chapelain u crkvi St. Marry, a 1421 dere de matines u crkvi Notre-Dame u Parizu. Pisao je preteţno crkvene kompozicije, ali i ehansone. Njegova misa za zbor i trublju ide u prve primjerke cjelovito komponiranog uobiĉajenog misnog ciklusa. Rukopisi njegovih djela ĉuvaju se u Aosti, Bologni, Oxfordu i Miinchenu. Dva misna stavka objavio je R. v. Ficker (DTO XXXI), motet Imera dat hodierno nalazi se u DTO, VII. LIT.: G. Reese, Music in the Renaissance, New York 1954. — W. Rehm, Estienne Grossin, MGG, V, 1956.
GROSSMAN, Ludvvik, poljski kompozitor (Turek, 6. III 1835 — Varšava, 1915). Uĉenik A. Frevera u Varšavi i C. F. Rungenhagena u Berlinu. Od 1854 uĉitelj muzike u institutu Szlachecki u Varšavi, koncertirao kao pijanist i orguljaš. DJELA. ORKESTRALNA. Tri uvertire: Krol Lear, 1857; Maria, 1860 i Szermierz z Ravenny; Fantazija na poljske teme; Suita ukrainska; Alarsz triumfalny ; 2 baletne suite. •— Klavirski trio. — Kompozicije za klavir. — DRAM-
SKA: opere Rybak z Palermo, 1866 i Dnch ioojewody, 1873; opereta Les Sat de la Marquise. — Zborovi; solo-pjesme.
GROSSVATER-TANZ (njem. djedov ples), omiljen njema društveni ples iz XVII st. Plesao se na svadbama; kako se obiĉ s njim završavala zabava, zvali su ga i Kehraus (njem. gubi st Prvi dio tog plesa citirao je Schumann u Karnavalu, oznaĉi ga kao »melodiju iz XVII st.«. Nalazi se i u Schumannovim Paj Ionima; na tu temu je L. Spohr 1825 komponirao svadbenu kori niĉu. GROSZ, Wilhelm, austrijski kompozitor i pijanist (Beĉ, VIII 1894 — New York, 10. XII 1939). U Beĉu studirao muzil logiju (G. Adler) i kompoziciju (F. Schreker). Operni dirigen Mannheimu; pijanist i kompozitor u Beĉu (1922—27), Berli (1928—33), Londonu (1933—38) i New Yorku. G. je bio »sen bilan pijanist i pratilac; podjednaku senzibilnost susrećemo u n govoj muzici, u kojoj se osebujno miješaju elementi kolorizr konstruktivnosti, osjećajnosti i groteske« (Einstein). DJELA. ORKESTRALNA: simfonijski ples za klavir i orkestar, 19 serenada, 1916; jazz-rapsodija Espanola, 1937. — KOMORNA: gudaĉki kva 1915; 2 sonate za violinu i klavir, 1918 i 1925; Jazzband za violinu i kla 1924. — KLAVIRSKA: 3 sonate, 1914, 1923 i 1926; varijacije i fuga na temi Griega, 1913; 2 plesne suite, 1912 i 1925; simfonijske varijacije, 1929; si za 2 klavira. — DRAAtSKA: komiĉna opera Sganarell, 1925; tragikomei Achlung, Aufnahme!, 1930: baleti Der arme Reinhold, 1928 i Baby in der li 1928; scenska muzika. Filmska muzika.—Zborovi; solo-pjesme uz orkestar : klavir.—Preradbe jevrejskih i orijentalnih pjesama. 3 LIT.: F. Racek, Wilhelm Grosz, MGG, V, 1956. . 1
GROTE, Gottfried, njemaĉki orguljaš (Oberfrohna k Chemnitza, 15. V 1903 — ). Orgulje studirao na Visokoj muzici školi u Berlinu (W. Fischer) i u Kolnu. Orguljaš u M6nch< Gladbachu i Wuppertalu, od 1935 kantor i dirigent Crkvene n ziĉke škole u Berlinu. God. 1955 postao dirigent Berlinsl drţavnog i katedralnog zbora i profesor na Visokoj muzici školi. Bio je urednik ĉasopisa Kirchenchordienst. DJELA. Sastavio zbirke Ein neues Lied, 1930—31; Geislliches Chorl 1949 (X izd. 1967) i Motetten alter Meister, 1955 (V izd. 1967). Izdao Cantic Sacrae H. Schiitza i Choralgesange J. S. Bacha, 1950 (sa A. Adriom). LIT: A. Adrio, Gott fried Grote, MGG, V, 1956.
GROTRIAN-STEINWEG, njemaĉka tvornica klavira. Osr vao ju je 1835 u Seesenu (Harz) Heinrich Engelhardt Steini (Wolfshagen, Harz, 22. II 1797 — 1871). On je 1850 sa ĉei svoja sina preselio u SAD i ondje 1853 utemeljio tvornicu klav -> Steinway & Sons. Njegov najstariji sin Carl Friedrich Theo< (Seesen, 6. XI 1825 — 1889) vodio je nadalje tvornicu u Seese koju je 1855 preselio u Wolfenbiittel, a 1859 u Braunschvve gdje tvornica djeluje i danas. God. 1858 postao je suvlasnik tvi niĉe Friedrich Grotrian (Braunschvveig, 13. I 1803 — 186 Kad je 1865 i Carl Fridrich Theodor Steimveg emigrirao u S/ prodao je tvornicu u Braunschvveigu Wilhelmu Grotrianu (Mosk 12. VIII 1843 — Braunschweig, 21. II 1917), sinu Fridricl A. Helferichu i H. O. W. Schulzu. Od 1886 tvornica je iskljuĉ: vlasništvo Wilhelma Grotriana s kojim od 1895 suraĊuju njegi sinovi i nasljednici Willi (1868—1931) i Kurt (1870—1929). G< 1928 upravu preuzimlju Ervoin (1899 — ) i Helmut Grotrian (15 — ). Od 1920 poduzeće djeluje pod nazivom G.-S. Klaviri tvi niĉe G.-S. idu medu najbolje i najpoznatije njemaĉke instrumen Mnogi veliki pijanisti vrlp su ih cijenili (Clara Schumann). Do; je tvornica proizvela više od 70000 klavira. Najvaţnija njihe odlika je izjednaĉenost boje tona u svim registrima, koju omogućs posebna konstrukcija rezonantne kutije (homogener Resonanzbodei LIT.: Setnler, Grotrian-Steinweg Nachf. und Steinway & Sons, Bra schweig 1923. — Grotrian-Steinzveg, Unsere Abwehr gegen unberechtige Angri Braunschweig 1926. — A. Neupert, Grotrian-Steinweg, MGG V, 1956.
GROUND (engl. dno, temelj, osnova), u engleskoj mu2 XVI, XVII i poĉetka XVIII st., tonski niz koji se uzastopno c slovno ponavlja, uz variranje u ostalim dionicama. G. se naz: ne samo tema (koja se, kad se nalazi u basu, moţe zvati i grou bass), već katkad i ĉitava (polifona ili homofona) kompozici koja ide u vrstu ostinata, kao chaconne, passacaglia, folia, manesca, bergamasca. Kao i drugi nazivi ostinatnih kompozici g. ne oznaĉava toliko neki odreĊeni oblik koliko tehniku koja prodrla u muziĉke oblike i mogla se ostvariti na svima tada širenim instrumentima i njihovim sastavima. G. se po nek specifiĉnostima razlikuje od kontinentalnih ostinatnih oblika. Ta se, npr., g. u smislu ostinatnog tonskog niza ne ograniĉava nanajdu Iju dionicu. Tzv. harmonijski g. javlja se, doduše, preteţno u ba (sastoji se od karakteristiĉnih basovih pomaka). Melodijski naprotiv, moţe se pojaviti u svim glasovima, a ponekad se i te ski niz, koji nastupa samo u gornjem glasu, naziva ground. G tovo su svi vaţniji engleski kompozitori toga vremena pis grounde. Rani primjeri grounda su Hornpipe H. Astona i A Lady Carey's Dompe anonimnog autora (rano XVI st.). P J procvat te prakse donose virginalisti (potkraj XVI st. i u poĉeti XVII st.); neki od njih dali su u figuriranim varijacijama
GROUND — GRUA ostinatne basove svoja najbolja djela (W. Byrd, J. Buli). U XVII st., najomiljeliji je instrument za izvedbu divisions on a ground (figuracija na ostinatni bas), specijalna viola, nazvana division viol (dok se ground bass svira na ĉembalu); ona oko sredine stoljeća u toj ulozi potiskuje virginal. Vaţniji kompozitori grounda za violu su J. Playforrd (MusicKs Recreation on the Violi, 1652), C. Simpson (The Division Violist, 1659), H. Butler, J. Jenkins i dr. Potkraj XVII st. i u poĉetku XVIII st. nastaju i groundi za violinu i za uzduţnu flautu. Vaţne su zbirke: J. Playford, The Division Violin (II izd., 1685), H. Playford, The Division Violin (II sv., 1688 i 1693), Anonimus, The Division Flute (2 sv., 1706 i 1708). LIT.: L. Nowak, Grundziige einer Geschichte des basso ostinato, 1932. — L. Neudenberger, Die Variationstechnikder Virginalisten im Fitzwilliam Virginal Book (disertacija), Berlin 1937. — H. W. Shazv, Blow's Use of Ground Bass, MQ, 1938. — W. G. Allt, The Treatment of Ground, Proceedings of the Royal Musical Asociation, 1945—46. — H. M. Miller, Henry Purcell and the Ground Bass, Music and Letters, 1948. — E. H. Meyer, Ground, MGG, V, 1956. — E. Apfel, Ostinato und Kompositionstechnik bei den englischen Virginalisten, AFMW, 1962—63. B. Ać.
GROUT, Donald (Jay), ameriĉki muzikolog (Rock Rapids, Iowa, 28. IX 1902 — ). Studirao na Univerzitetu u Syracusi i na Harvardu, gdje je 1939 doktorirao. Od 1945 profesor muzike i orgulja na Univerzitetu u Ithaci; 1948—52 bio je urednik ĉasopisa Journal of the American Musicological S.ociety, a od 1961 predsjednik
je Internacionalnog muzikološkog društva. Uz brojne studije i ĉlanke napisao A Short History of Opera, 1947 (II izd. u 2 sveska 1965) i A History of Western Music, 1960. Njemu u poĉast objavljen je zbornik ĉlanaka New Looks an Italian Opera, 1968 (urednik W. W. Austin). GROVE, George, engleski muzikolog (London, 13. VIII 1820 — 28. V 1900). Zanimanjem inţenjer, od 1850 tajnik društva Society of Arts u Londonu. God. 1868—83 ureĊivao ĉasopis Macmillan's Magazine, a 1883— 94 bio direktor novoosnovanog Royal College of Music u Londonu. G. je vrlo istaknut engleski muzikolog. Glavno je njegovo djelo veliki muziĉki leksikon Dictionarv of Music and Musidans. Za taj leksikon G. je napisao izvorne studije o Beethovenu, Schu-bertu, Mendelssohnu i drugim umjetnicima, a za suradnike privukao niz istaknutih muziĉkih pisaca iz Engleske i drugih zemalja. Djelo se odlikuje ozbiljnim obraĊivanjem materije, brojnim notnim primjerima, kao i izvrsnim reprodukcijama muziĉkih G. GROVE instrumenata. DJELA: Dictionary of Music and Musidans (4 sv.), 1879—89 (V izd. u 9 knj. priredio E. Blom, 1954, dodatni svezak uredio D. Stevens, 1961); Schu-bert's GasteinSymphony, The Atheneum, 1881; Beethoven and His NineSympho-nies, 1896. Brojni ĉlanci u raznim muziĉkim ĉasopisima. — Preveo Ftudes sur les beaux arts (Guizot), 1853. LIT.: C. L. Graves, The Life and Letters of Sir George Grove, London 1903. — Isti, George Grove, Music and Letters, 1920. — H. F. Redlich, Sir George Grove, MGG, V, 1956.
GROVĆ, Stefans, juţnoafriĉki kompozitor i pijanist (Bethlehem, Oranje, 23. VII 1922 —). U Capetovvnu uĉio klavir (C. Taylor) i kompoziciju (W. H. Bell); usavršavao se kod W. Pistona na Harvardskom univerzitetu u Cambridgeu (Massachusetts). God. 1954 suraĊivao sa A. Coplandom u Berkshire Music Center; od 1956 nastavnik na Peabody Conservatory u Baltimoreu. Još prije odlaska u SAD proĉuo se kao kompozitor, a kao muziĉki kritiĉar iznosio u ĉasopisu Standpunte probleme juţnoafriĉkih kompozitora. U poĉetku blizak impresionizmu, G. se u kasnijim djelima sve više priklanja »objektivnosti« linearnog koncipiranja. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia concertanle, 1956; simfonija za duhaĉe, 1958; uvertira, 1953; elegija za gudaĉe, 1948; Turmmusik za duhaĉe, 1954. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1948; gudaĉki kvartet, 1955; klavirski trio, 1952; kvintet za duhaĉe i gudaĉe, 1952; kvintet za harfu i gudaĉki kvartet, 1954; 2 duhaĉka trija, 1952 i 1954; duhaĉki kvartet, 1956; sonata za violonĉelo i klavir, 1953; sonata za klarinet i klavir, 1949; sonata za flautu i klavir, 1955; duo za violinu i violonĉelo, 1950. — Tri klavirske kompozicije, 1951. — Balet Die Dieper Reg, 1950. — Ĉlanci: Die nuwe musiek en sy tydgenote, Standpunte, 1952; Probleme van die Suid-Afrikaanse Komponist, ibid. LIT.: A. Hartman, 'n Kwarteeu van Suid-Afrikaanse Toonkuns, Standpunte, 1954. —J. Bouws, Stefans Grove, MGG, V, 1956.
GROVEN, Eivind, norveški kompozitor (Lţrdal, Telemark, 8. X 1901 —). U kompoziciji uglavnom samouk. Najprije puĉki uĉitelj; 193.1—46 savjetnik za muziĉki folklor pri norveškoj radio-difuziji (Norsk Rigskringkasting). U njegovim se M U Z. E., II, 3
33
djelima vrlo ĉesto zamjećuje utjecaj narodne muzike. Mnogo se bavio akustikom pa je konstruirao orgulje na kojima se intervali i akordi mogu izvoditi gotovo u ĉistoj (netemperiranoj) ugodbi. DJELA. ORKESTRALNA: dvije simfo nije, 1937 i 1943; koncert za klavir; uvertira Hjalarljod, 1950. Suite: Renessance, 1934; Fjelltoner, 1938; Bryllup i skogen, 1939 i Ivar Aasen, 1946; Historiske syner, 1936. — Solstemning za flautu i klavir, 1945. —■ VOKALNA: Brudgommen za zbor i orkestar, 1931; Mot ballade za zbor i orkestar, 1932; Guro rid til ottesong za mješoviti zbor, 1952; muški zborovi; Vergelandssanger za glas i klavir, 1930. — SPISI: Naturskalaen, 1927 i Temperering og renstemning, 1948. — Obradbe narodnih napjeva. LIT.: O. Gurvin, Eivind Groven, MGG, V, 1956.
GROVLEZ, Gabriel-Marie, francuski kompozitor, dirigent i kritiĉar (Lille, 4. IV 1879 — Pariz, 20. X 1944). Na Pariškom konzervatoriju studirao klavir (L. Diemer), teoriju i kompoziciju (G. Faure, A. Gedalge, A. Lavignac). Predavao klavir na Scholi Cantorum u Parizu, 1905—08 bio uz to zborovoĊa u Opera-Comigue, 1911—13 dirigent u Theatre des Arts, 1914—33 u Pariškoj operi, J 934—39 u Monte Carlu, a od 1939 bio je profesor za komornu muziku na Konzervatoriju u Parizu. Kao dirigent gostovao u Lisabonu (1910, 1914), New Yorku (1921—22, 1925—26) i Chicagu. Pisao kritike za Excelsior (1916—17), L'Art Musical (J937—39) i dr. Njegove mnogobrojne kompozicije, suzdrţljivog, profinjenog izraţaja, na visokom su tehniĉkom nivou, ali im nedostaje veće originalnosti. DJELA. ORKESTRALNA. Simfonijske pjesme: La Vengeance des Fleurs, 1910 i Le Reposoir des Amants, 1914; Fantasie iberique za klavir i orkestar, 1943. — KOMORNA: sonata za violinu i klavir, 1909; sonata za violonĉelo i klavir, 1936; Concertino za flautu i klavir, 1944.—KLAVIRSKA: Almanach aux images; London Voluntaries i dr. — DRAMSKA. Opere: Psychi, 1922; Coeur de rubiš, 1922 i Le Marquis de Carabas, 1926. Baleti: Maimouna, 1921; Le vrai arbre de Robinson, 1921 i La Princesse au Jardin, 1941. — VOKALNA : simfonijske pje sme Dans le jardin za sopran, ţenski zbor i orkestar, 1907 i Madrigal lyrique za so pran i orkestar, 1910; zborovi; preko 50 solo-pjesama. — De Vinitiative d orehestration, 1946. — Izdao antologije Les plus bellespieces de clavessin de L'Ecolefrancaise (2 sv.), 1919 i Les plus beaux airs de l'opera francais (8 sv.), 1924. — Preradio partituru L'Heure espagnole M. Ravela za mali orkestar. LIT.: G. Samazeuilh, Musiciens de mon temps, Pariš 1947. — G. Ferchault, Gabriel Marie Grovlez, MGG, V, 1956.
GROWL (engl. mumljanje, rezanje), u instrumentalnoj jazz muzici, efekt koji se sastoji u promjeni boje tona prvenstveno na limenim duhaĉkim instrumentima. Podsjeća na ţivotinjsko rezanje ili grleno, promuklo gunĊanje. Postiţe se primjenom sordine ili posebnim udarima jezika. Raširen je bio kod tru bljaĉa i trombonista u eri swinga, osobito u tzv. iungle style (D. Ellington, B. Miley, C. Williams). GROZAJ, Vera, operna pjevaĉica, sopran (Sisak, 21. VI 1911 — ). Studij pjevanja završila na Muziĉkoj akademiji u Za grebu. Debitirala 1934 u Zagrebu kao paţ Stephano (Gounod, Romeo i Julija). Od 1934 stalni gost i 1940—67 ĉlanica Zagrebaĉke opere. Glavno sredstvo umjetniĉke izraţajnosti putem kojega je ostvarila niz opernih likova njezin je lirski sopran baršunaste mekoće, pogodan i za koloraturni fah. Cjelovitost njenih kreacija pridonosila je i glu maĉka nadarenost. U njenom bogatom repertoaru isticale su se uloge: Kerubin (Mozart, Figarov pir), Zerlina (Mozart, Don Gwua?zra),Euridika (Gluck, Orfej), Norina (Donizetti, Don Pasguale), Lucietta (Wolf-Ferrari, Ĉetiri grubijana), Oskar (Verdi, Krabuljni ples), Mirni i Musetta (Puccini, La Boheme), Liu (Puccini, Turandot), Jelena (Zajc, Nikola Šubić Zrinjski) i Đula (Gotovac, Ero s onoga svijeta), a posebno Marica (Smetana, Prodana nevjesta) i M-4 Michaela (Bizet, Carmen), za V. GROZAJ koju je 1960 dobila Nagradu grada Zagreba. K. Ko. GROZDANIĆ, Miljenko, operni pjevaĉ, bas (Koprivnica, 26. VIII 1918 — ). Studij pjevanja završio 1952 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (L. Vrbanić). Na opernoj pozornici debitirao dvije godine ranije kao Komtur (Mozart, Don Giovanni). God. 1953—55 solist opere u Novom Sadu, od 1955 ĉlan Zagrebaĉke opere. U svojoj umjetniĉkoj karijeri ostvario više od 40 basovskih uloga meĊu kojima su Don Basilio (Rossini, Seviljski brijaĉ), Don Pasquale (Donizetti), Raimondo (Donizetti, Luda di Lammermoor), Gremin (Ĉajkovski, Evgenij Onjegin), Mefisto (Gounod, Faust), Monterone (Verdi, Rigoletto), Gazda Marko (Gotovac, Ero s onoga svijeta) i dr. Nastupa i kao koncertni pjevaĉ. K. Ko. GRUA (Pietragrua), 1. Carlo Luigi Pietro, talijanski pjevaĉ i kompozitor (Firenca, oko 1665— ?). God. 1691 postao altist
34
GRUA — GRUND
talijanskog zbora Dvorske kapele u Dresdenu, 1693 drugi dirigent. Vjerojatno se već 1694 nastanio u Diisseldorfu, gdje je do 1713 bio drugi dirigent u sluţbi grofa Johanna Wilhelma. Kasnije se vratio u Italiju. God. 1721 i 1722 izvode se neke njegove opere u Veneciji. Njegova djela, od kojih je saĉuvan malen broj, odavaju vješta kontrapunktiĉara, ali i umjetnika koji mnogo paţnje polaţe na pjevnost solistiĉkih vokalnih dionica. DJELA. Opere: Camillo generoso, 1693; Telegono, 1697; II Pastor fido, 1721; Romolo e Tazio, 1722. —■ Oko 20 komornih vokalnih dueta. — Misa; Miserere; kraće crkvene kompozicije.
2. Paolo (Francesco de Paula), kompozitor i dirigent (Mannheim, 2. II 1753 — Miinchen, 5. VII 1833). Unuk Carla Luigija Pietra; kompoziciju uĉio kod J. Holzbauera u Mannheimu, kod Padre Martinija u Bologni i kasnije kod T. Traette u Veneciji. God. 1778 vratio se u Mannheim, a 1784 postao dvorski kapelnik u Munchenu (nasljednik A. Bernasconija). DJELA: više koncerata za klavir, klarinet, flautu i druge instrumentalne kompozicije. — Opera Telemaco, 1780. — Brojne crkvene kompozicije (32 mise; 3 Stabat Mater; 3 Requiema; 29 ofertorija; 8 Magnificata; 6 Miserere; 14 himni i dr.). LIT.: F. Walter, Geschichte des Theaters und der Musik im kurpfalzischen Hofe, Leipzig 1898. —■ K. M. Komma, Grua, Carlo Luigi Pietro i Francesco de Paula (Paolo), MGG, V, 1956.
GRUBER, Georg Wilhelm, njemaĉki violinist i kompozitor (Niirnberg, 22. IX 1729 — 22. IX 1796). Uĉio kod C. H. Dretzela i J. Siebenkeesa u Niirnbergu. Sa osamnaest godina zapoĉeo koncertne turneje kao virtuoz na violini; studij kompozicije završio kasnije kod J. Umstatta u Dresdenu. Otprilike od 1750 violinist, a od 1765 dirigent u Niirnbergu. Bavio se i izdavanjem muzikalija. DJELA. ORKESTRALNA: simfonije; 2 koncerta za ĉe mbalo. —Ĉetiri sonate a tre. —■ VOKALNA. Oratoriji i kantate: Das selige Anschaun des gekreuzigten Herrn, 1765; Die Auferstehung Jesu; Die Hirten bei der Krippe zu Đethlehem; Der Sterbende Herzog des Lebens; Die Feier des Todes Jesu. Mise; Stabat mater. Pjesme. LIT.: R. Schaal, Georg Wilhelm Gruber, MGG, V, 1956.
GRUBER, Josef, austrijski kompozitor i orguljaš (Wosendorf kraj Kremsa, 18. IV 1855 — Linz, 2. XII 1933). Uĉenik J. Seiberla i A. Brucknera; orguljaš samostanske crkve u St. Florianu kraj Linza (1878—1904) i od 1906 profesor muzike na Uĉiteljskoj školi u Linzu. Pristaša cecilijanskog pokreta, u svojim djelima uspio sretno spojiti strogi klasiĉni Palestrinin stil sa znaĉajkama austrijskog cecilijanizma, u kojem se oĉituju i mnoge romantiĉne crte. Njegove crkvene kompozicije veoma su popularne u cijeloj Austriji. DJELA: kompozicije za orgulje (Handbuch fitr Orgel, 3 sv.; Praeludierbuch). —■ CRKVENA: 58 misa a cappella Ugnatiusmesse op. 69; Thomasmesse op. 83; Missa in Coena Domini op. 126; Missa Salve Regina op. 197), uz pratnju orgulja (Theresienmesse op. 31; Missa Cordis Jesu op. 73; Ludzvigsmesse op. 81; Trinitatismesse op. 90; Paulusmesse op. 215; Dominikusmesse op. 363) i uz pratnju orkestra {Missa St. Petri op. 14; Gregoriusmesse op. 30; Augustinusmesse op. 48; Missa St. Ruperti op. 86; Missa Papae Leonis op. 151). 17 rekvijema; Te Deum op. 38; graduali; ofertoriji; litanije i dr. — Knjiga Meine Erinnerungen an Dr. Anton Bruckner, 1928. LIT.: J. Gurtner, Die katholische Kirchenmusik Oste rreichs im Lichte der Zahlen, Baden kraj Beĉa 1936. — R. Quoika, Josef Gruber, MGG, V, 1956.
GRUBER, Roman Iljiĉ, sovjetski muzikolog (Kijev, 13. XII 1895 — Moskva, 24. III 1962). U Petrogradu studirao na Konzervatoriju i na muziĉkom odjelu Instituta za historiju umjetnosti (B. Asafjev), gdje je od 1922 bio nauĉni suradnik i struĉnjak za muziĉku psihologiju, teoriju i estetiku. Predavao povijest muzike 1936—42 na Konzervatoriju u Lenjingradu, zatim u Moskvi. U svojemu velikom djelu o historiji muziĉke kult ure do kraja XVI st. dao je dosad najopseţniji i u mnogoĉemu najuspjeliji pokušaj da se historijsko-materijalistiĉkom metodom odredi i objasni razvoj muziĉke umjetnosti u razvoju društva. DJELA: licmopUH My3biKa/ibH0ii Kyjibmypbi, 2 dijela u 4 sv., 1941— 59; Problem muziĉkog utjelovljenja (na rus.), De Mušica, 1925; Sociološko postavljanje temeljnih muziĉkih pojmova (na rus.), Izvještaji lenjingradskog Instituta za historiju umjetnosti, 1925; Uţivanje u muziĉkim fenomenima (na rus.); Puxapd Baenep, 1934; Tendejib, 1935; Bceo6uian ucmopun .\iy3biKU y I, 1956 ( I I I izd. 1965); prilozi u ĉasopisu CoeemcKan MyzuKa i dr. Zbornik My3UKajibHan Kyjibmypa dpeenozo Mupa, 1937 (red. i napisao uvod).
GRUENBERG, Louis, ameriĉki pijanist i kompozitor ruskog podrijetla (Brest-Litovsk, 3. VIII 1884 — Los Angeles, 9. VI 1964). Uĉio u New Yorku (klavir kod A. Marguliesa), Berlinu (kompoziciju kod F. E. Kocha) i na Beĉkom konzervatoriju. Poslije koncertnih turneja po Evropi, studirao klavir i kompoziciju kod F. Busonija (1912—19). God. 1933—36 vodio odjel za kompoziciju na Musical College u Chicagu. — Sluţeći se elementima indijanskog muziĉkog folklora, crnaĉkih duhovnih pjesama i ameriĉkog jazza, G. je nastojao dati svojim kompozicijama specifiĉno ameriĉko obiljeţje. DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfo nija: I, 1919; II, 1926; III, 1944; IV, 1947 i V, 1948. Simfonijske pjesme: The Hill of Dreams, 1919 i The Enchanud Išle 1925; 3 klavirska koncerta; violinski koncert, 1944 (napisan za J. Heifetza), koncert za violonĉelo i orkestar, 1944; Dance Rhapsody za violinu i orkestar, 1945; Poems za violu i orkestar; Music to an Imaginary Ballet, 1929; Music to
an Imaginary Legend, 1946; Overture to a Farce; Jazz-Suite, 1925; Amerl Suite, 1948; Americana II; Variations on a Pasloral Theme, 1947—48; A Moods, 1928; Serenade to a Beauteous Lady, 1935. —• KOMORNA: 2 gudai kvarteta, 1937 i 1938; 2 klavirska kvinteta, 1929 i 1937. Kompozicije za guda kvartet: Four Whimsicalities; For Indiscretions, 1922; Five Variations on Popu Themes; Four Diversions, 1930. Dvije sonate za violinu i klavir, 1912 i 19 Poem in form of a Sonatina za violonĉelo i klavir; Jazzettes za violinu i kto 1926; suita za violinu i klavir, 1914. — KLAVIRSKA: Impressions, 19: Polychromatics, 1924; Jazzberries, 1925; Jazz Masks; Six Jazz Epigrams, 19: Three Jazz Dances, 1931. — DRAMSKA. Opere: The Bridge of the Go 1913; The Dumb Wife, 1921 (po A. Franceu); The Sleeping Beauty, 1922 (dje opera); Jack and the Beanstalk, 1929 (školska opera); The Emperor Jones, ic (po E. O'Neillu); Helena of Troy, 1936; Volpone; One Night of Cleopati The Miracle of Flanders; Green Mansions, 1937 (radio-opera). Opereta 1 Witch of Brocken, 1912. — VOKALNA: oratorij The Song of Faith za se zbor i orkestar; ciklus pjesama za glas i komorni orkestar Animals and Inset 1925; Creation za bariton i 8 instrumenata, 1924; The Daniel Jazz za teno 8 instrumenata, 1923; pjesme za glas i klavir; 20 Negro Spirituals, obradba glas i klavir, 1926. — Filmska muzika. LIT.: J. T. Hotvard, Our Contemporarv Composers, New York 1941. C. Reis, Composers in America, New York 1947. — D. Ezven, American Ćomf sers Today, New York 1949.—Isti, The Complete Book of 20 th Centurv Mus New York 1952. — M. Goss, Modem Music Makers, New York 1952. — J. Hoioard, Our American Music, New York 1954. •—■ G. Chase, America's Mus New York 1955. — C. Reis, Composers, Conductors and Critics, New Yc 1955. — N. Broder, Louis Gruenberg, MGG, V, 1956. J. As.
GRUMIAUX, Arthur, belgijski violinist (Villers-Perwi kod Charleroia, 21. III 1921 —). Sa šest godina poĉeo uĉiti vi linu i klavir na Konzervatoriju u Charleroiu; sa 11 godina n stavio studij na Konzervatoriju u 2ruxellesu (violinu kod A. D' boisa), više puta nagraĊen (1939 nagrade H. Vieuxtemps i F. Prum 1940 Prix de virtuosite belgijske vlade); nekoliko mjeseci studir kod G. Enescua u Parizu. Od 1949 profesor violine na Konzerv toriju u Bruxellesu. Koncertirao gotovo u svim evropskim zer ljama, u Izraelu i u Americi. Vaţan predstavnik evropskih vio! ništa, koji nastavlja veliku tradiciju belgijske violinistiĉke škol LIT.: A. Van der Linden, Arthur Grumiaux, MGG, V, 1956.
GRUMMER, Elisabeth, njemaĉka pjevaĉica, sopran (Ni derjentz kraj Diedenhofena, 31. III 1911 — ). Završila glumaĉl školu u Meiningenu; umjetniĉku karijeru zapoĉela kao glumi u Aachenu i tamo 1941 debitirala kao operna pjevaĉica. Od 19. ĉlanica opere u Duisburgu i Pragu, od 1946 prvakinja Grads! opere u Berlinu. Umjetnica meĊunarodne reputacije, gostova na milanskoj Scali, londonskom Covent Gardenu, u Rimu, Brux« lesu, Parizu, Beĉu, Munchenu, Hamburgu, Buenos Airesu i dl kao i na festivalima u Bavreuthu (od 1957), Salzburgu i Glynd bourneu. Svoje najveće kreacije ostvarila u djelima Mozarl Wagnera i R. Straussa. Podjednako cijenjena i kao oratorijs] pjevaĉica. GRUMMER, Paul, njemaĉki violonĉelist (Gera, 26. II 18; — Ziirich, 30. X 1965). Studirao na Konzervatoriju u Leipzigu ( Klengel) i kod H. Beckera u Frankfurtu. Svirao izvrsno i vio da gamba. Koncertni violonĉelist, od 1905 solist opernog orkest u Beĉu i 1913—30 utemeljitelj i ĉlan gudaĉkog kvarteta Busc Profesor na Muziĉkoj akademiji u Beĉu (1907—13 i 1940—46 na Visokoj muziĉkoj školi u Kolnu (od 1926) i na Konzervatori; u Berlinu (1933—40). Od 1946 ţivio u Švicarskoj; od 1951 vod teĉajeve za usavršavanje u Ziirichu i Zermattu. DJELA: Viola da gamba. Schule fiir Violoncellisten, 1928; Grundlagen d Violoncellspiels, 1956; Begegnungen aus dem Leben eines Violoncelliste 1963. — Priredio više novih izdanja starih kompozicija za violonĉelo (sui J. S. Bacha u faksimilu, 1944).
GRUND, Friedrich VVilhelm, njemaĉki dirigent i kompoziti (Hamburg, 7. X 1791 — 24. XI 1874). Sin i uĉenik operne kapelnika Georga Friedricha Grunda; 1819 jedan od suosnivaĉ Društva prijatelja religiozne pjevanja u Hamburgu (kasnij Hamburška pjevaĉka akadem; ja), 1828—62 vodio novoosne vane Filharmonijske koncerti Vrstan zborni i orkestralr dirigent i nastavnik klaviri Kao kompozitor bio je ponešt konzervativan epigon beĉki klasiĉara. DJELA. ORKESTRALNA: sin fonija; 2 uvertire. •— KOMORN/ oktet za duhaĉe i klavir; kvintet za di haĉe i klavir op. 8; klavirski kvartet gmolu op. 5; Trio de salon za klav 4-ruĉno i violu (ili violonĉeloili rog)o] 27; sonata u e-molu za violinu i klav op. 9; 2 sonate za violonĉelo i klavi op. u i 13. — KLAVIRSKA: 3 son: tine op. 14; 12 Grosse Elu'den; Intn duetion et Rondo op. 25; sonata d-molu op. 10 (ĉetvororuĉno); uvertii Montano et Stephanie (ĉetvororuĉno^ Ouverture dans le genre tragique (ĉetv< roruĉno). — DRAMSKA. Opere Die Burg Falkenslein (neizv.), 182 i Mathilde (neizv.), 1830. — VC L. GRUENBERG
GRUND — GRUPPETTO KALNA: kantata Die Au/erstehung und Himmelfahrt Christi, 1826; brojne solo-pjesme; osmoroglasna misa a cappella. LIT.: K. Stephenson, Hundert Jahre Philharmonischer Gesellschaft in Hamburg, Hamburg 1928. — Isti, Friedrich Wilhelm Grund, MGG, V, 1956.
GRUNDTVIG, Svend Hersleb, danski folklorist (Kobenhavn, 9. IX 1824 — Frederiksberg, 14. VII 1883). Od 1863 docent za nordijsku filologiju na Univerzitetu u Kobenhavnu (1869 profesor). Zarana poĉeo prikupljati i prouĉavati danske narodne napjeve, postavljajući taj rad na znanstvenu osnovu. Njegova se metoda sastojala u zapisivanju što većeg broja varijanti pojedinih napjeva, kako bi se dobio sigurniji temelj za dublje prouĉavanje pojedinih tipova narodnih melodija. Istraţivao je muziĉki folklor i ostalih skandinavskih podruĉja (Island i otoci Faer0erne),Engleske i Škotske. Bio je i vrstan poznavalac starijeg nordijskog pjesništva. Grundtvigov rad stekao je meĊunarodno priznanje i njegove su smjernice u mnogoĉemu odredile pravac evropskoj folkloristici XIX st. DJELA: Engleske og škotske Folkeviser, I842—46; Dcmmarks gamle Folkeviser (glavno djelo), I—V, 1853—83; VI—IX, 1883—1923 (izdali A. Olrik i H. Gruner-Nielsen); X, 1933 i XI, 1935; Gamle danske Minder i Folkemunde (3 sv.)» 1854 —61; Islenzk Fornkvoedi, 1854—55 (sa J. Sigurdssonom); Corpus Carminum Foeroensium (2 sv.), 1886. LIT.: H. Gruner-Nielsen, Svend Grundtvig og hans Folviseudgave, Danske Studier, 1953. — N. Schierring, Svend Hersleb Grundtvig, MGG, V, 1956.
GRUNENWALD, Jean-Jacques, francuski kompozitor švicarskog podrijetla (Cran-Gevrier kraj Annecvja, Haute-Savoie, 2. II 1911'—). Studirao na Pariškom konzervatoriju, orgulje kod M. Duprea, kompoziciju kod H. Baussera. God. 1939 dobiva, drugi put, Prix de Rome za kantaru La Farce du mari fondu. God. T936—45 zamjenik M. Duprea na orguljama u crkvi St. Sulpice; od 1956 orguljaš crkve St. Pierre de Montrouge; 1961—66 profesor na Scholi Cantorum u Parizu i 1961—66 na Konzervatoriju u Zenevi. Koncertirajući u Evropi i Americi, interpretira s podjednakim razumijevanjem djela svih razdoblja; uz to je izvrstan improvizator. Kao kompozitor u poĉetku pod utjecajem Debussvja 1 Ravela; kasnije se osamostaljuje i postizava prirodnost metodike, profinjenost harmonije i sklonost za nepravilne ritmove, kao i za tonske nizove bliske orijentalnim ljestvicama. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Belhsabee, 1943; koncert za klavir, 1940; Concerl d'ete za klavir i gudaĉe, 19441 Ouverture pour un drame sacri, 1954; simfonijska suita Fetes de la lumiere, 1937- — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1936; Le Bateau ime za flautu, harfu, gudaĉki kvartet i klavir, 1938; Fantaisie-Arabesque za ĉembalo, obou, klarinet i fagot, 1937. — KLAVIRSKA: Six impromptus, 1933; Theme et variations, 1937; Prilude, 1937; Fantasmagorie, 1938; Le Cahier pour Gerard, 1948; Suite de danses za ĉembalo ili klavir 1947; Variations sur un theme de Machaut, 1957- — ORGULJSKA: sonata, 1964; Deux suites, 1936—37; Quatre elevations, 1939; Berceuse, 1939; Hymne aux memoires heroiques, 1940; Hymne a la splendeur des clartes, 1941; Variations breves sur un Noel, 1948; Cinq pieces pour Voffice divin, 1948; Fugue sur les jeux d'anches, 1953; Diptyque liturgioue, 1957; Hommage a Josgmn des Pres 1958; Introduction et aria, 1958. — Opera Sardanapale, 1948—55 (libreto R Dumesnil, prema Byronu). Filmska muzika. — Kantata La Farce du mari fondu, 1939. — Messe heroiaue za sole, zbor, 2 orgulje, 6 limenih duhaĉa 1 timpane, 1945; De profundis za zbor, orkestar i orgulje, 1958; CXXIX psalam za zbor, orkestar i orgulje, 1958. LIT.: A. Machabey, Portrait de 30 musiciens francais contemporains, Pariš 1949. — P. Denis, Les Organistes francais d'aujourd' hui, XIV. J. J. Grunenwald, L'Orgue, 1954. — Isti, Jean-Jacques Grunenwald, MGG, V, 1956.
GRUNER, Nathanael Gottfried, njemaĉki kompozitor (Zwickau, 5. II 1732 — Gera, 2. VIII 1792). U Geri 1764 naslijedio oca na poloţaju crkvenog kantora (Johanniskirche) i uĉitelja muzike, koje je duţnosti obavljao do smrti. U instrumentalnim se kompozicijama povodio za C. Ph. E. Bachom, nastojeći ih uĉiniti što popularnijima. Vokalna su mu djela gotovo sva izgubljena.
je vaţno njegovo djelo Die Technik des Klavierauszugs . . ., u kojemu daje dragocjene upute za izradbu klavirskih izvadaka. DJELA: Musikgeschichte des 19. Jahrhunderts, 1902 (IV izd. u 2 sv., 1923); Musikgeschichte des 17. Jahrhunderts, 1905 (III izd. 1925); Musikdsthetik, 1907 (III izd. 1923); Die Technik des Klavierauszugs entvrickelt am 3. Akt von Wagners »Tristan«, 1911; Musikgeschichte des 18. Jahrhunderts, 1905(11 izd., 1914); Das Christus-Ideal in der Tonkunst, 1920; Richard Wagner und die Juden, oko 1920; Anton Bruckner, 1922; Franz Liszt, 1925; Hugo Wolf, 1928; Der Kampf um deutsche Musik, 1933; Richard Wagner, 1933; Lessing und Herder als Wegbereiter R. Wagners, 1933; Volkstum und Musik, 1934; Musikalische Erziehung am Klavier, 1934; Betrachtungen. oko 1936; Fragen der Bruckner-Auffassung, 1936.— Ĉlanci i kritike. — Komentari za programe abonentskih simfonijskih koncerata u Stuttgartu, 1905—08 i za Sveĉane igre u Bavreuthu, od 1924 dalje. Operni vodiĉ Consuelo, 1905 i vodiĉi za pojedine Brucknerove simfonije (I, 1909; VI, 1910 i IX, 1903). — Izdao zbirke: Speemanns Goldenes Buch der Musik, 1900 i Der Aufschviung, 1933. — Priredio izdanje svih Brucknerovih simfonija za 2 klavira. LIT.: R. Schaal, Karl Grunskv, MGG, V, 1956.
GRUODIS, Juozas, litavski kompozitor (Rakenaj, 20. XII 1884 — Kaunas, 16. IV 1948). Studirao na konzervatorijima u Moskvi i Leipzigu (S. Krehl, P. Graener, S. Karg-Ellert). U Kaunasu predavao teoriju i kompoziciju na Muziĉkoj školi (1924— 33) i na Konzervatoriju (1933—48). Tim je zavodima neko vrijeme i rukovodio. Nastupao i kao operni i orkestralni dirigent. Mnogi istaknuti litavski kompozitori bili su njegovi uĉenici. Gruodisova muzika oĉituje široku melodiju, bogatstvo harmonije i polifonije, ţivost ritma. Ona je ĉesto bliska muziĉkom izrazu litavskog naroda, osobito u sklonosti za humor i vedrinu. Ukusne su i Gruodisove obradbe litavskih narodnih napjeva. DJELA. ORKESTRALNA. Simfonijske pjesme: Jesen, 1921; Ples iivota, 1928: Iz moje domovine, 1939. Dvije suite, 1936—37; Simfonijski prolog, 1923'. varijacije na litavsku narodnu temu, 1945. — Gudaĉki kvartet, 1923; sonata za violinu i klavir, 1922. — KLAVIRSKA: 2 sonate, 1919 i 1921; 32 fuge, 1917 —18; 2 fantazije, 1908; varijacije 1919. — Balet Jurate i Kastitis, 1931—32; scenska muzika. — Zborovi; solo-pjesme. — Obradbe litavskih napjeva. LIT.: A. AM6amc, K>. I"pyor(HC, MocKBa 1964.
GRUPA ~* Oblici muziĉki GRUPPETTO (engl. turn, franc. double, njem. Doppelschlag), talijanski naziv za dvostruki ukras; oznaĉuje se znakom 00, a sastoji se obiĉno od gornjeg i donjeg predudara, tj. od gornje i donje sekunde koje kruţe oko glavnog tona:
Dvostruki ukras vuĉe podrijetlo iz vokalne prakse ornamentiranja. Sam znak u današnjem smislu javlja se prvotno gotovo iskljuĉivo u muzici za instrumente s tipkama te doţivljuje u toku vremena neznatne promjene. Potkraj XVIII st. teoretiĉari razlikuju danas uobiĉajeni znak co za g. koji poĉinje gornjom sekundom od znaka za isti ukras. Ako je jedan od pomoćnih tonova u dvostrukom ukrasu kromatski promijenjen, oznaĉuje se to predznakom iznad znaka ili ispod njega, već prema tome odnosi li se promjena na gornji ili na donji predudar:
DJELA. INSTRUMENTALNA: Concert I" pour le clav. ou Forte -Piano op 3' /// Oualri concertanli per U ĉembalo, flauto traverso, violino et violoncello op A'6 Sonatenfilr dasKlavier, 1781; /// Sonates pour le clav. s violinom 1 violonĉelom op. 7; 3 kvarteta za 2 ĉembala. — VOKALNA: Vierstimmige Gesange piše se fiir Kirchen- und Schulchore (2 sv.), 1800; 4 psalma; 2 kantate i dr. LIT.: W. VCeber, Zur Geschichte des Geraer Musiklebens, Beitrage zur Geschichte der Stadt Gera, 1938. — L. Hoffmann-Erbrecht, Nathanael Gottfried Gruner, MGG, V, I95 6 izvodi se
GRUNFELD, Alfred, austrijski pijanist i kompozitor (Prag, 4. VII 1852 — Beĉ, 4. I 1924). Uĉenik Konzervatorija u Pragu (Hoger, J. Krejĉi) i Th. Kullaka u Berlinu, klavirski virtuoz u Beĉu. Njegovo sviranje odlikovalo se muzikalnošću, elegancijom i lakoćom udara. Koncertirao u Austriji, Njemaĉkoj, Francuskoj, Rusiji i u SAD.
jg=i Najvaţniji oblici dvostrukog ukrasa jesu: 1. ukras na poĉetku glavne note; 00 stoji iznad note:
izvodi
DJELA KLAVIRSKA: Minuet; Humoresaue; Barcarolle; Impromptu; Ungarische Phantasie i dr. — Komiĉna opera Die Schonen von Fogaras, 1907; opereta Der Lebemann, 1903. — Instruktivna djela za klavir.
GRUNSKY, Karl, njemaĉki muzikolog (Schornbach, Wurttemberg, 5. III 1871 — Vaihingen kod Stuttgarta, 2. VIII 1943)Doktorirao na filozofskom fakultetu. Najprije publicist, zatim muziĉki kritiĉar i pisac raznih listova i ĉasopisa (Schviabischer Merkur; Kunstiuart; Wagner-Jahrbuch; Bayreuther Blatter i dr.). Najznaĉajniji su mu radovi o Wagneru i o Bruckneru, ĉije je simfonije uspješno obradio za dva klavira. Za muziĉku praksu osobito
se
2. Ukras iza glavne note, odnosno izmeĊu dvije glavne note iste ili razliĉite visine odnosi se uvijek na prednju notu (kao Nachschlag):
.
piše se
p
co
GRUPPETTO — GUACCERO
36
izvod-.se
>zvod, se zfczzg 3. Ukras iza note s toĉkom izvodi se iza glavne note tako da posljednja nota gruppetta padne na onaj d io takta koji je simboliziran toĉkom: piše se izvodi se kao da piše
4. Ukras sa zaostajalicom ispred glavne note izvodi se tako da je prva nota ukrasa vezana sa zaostajalicom:
w
sim.
Ako se kod toga znaku 00 doda još poseban znak (za Pralltriller), nastaje dvostruki ukras s trilerom (njem. Doppehchlag ili prallender Doppehchlag):
Dvostruki ukras izvodi se u kantilenama polagano i izraţajno, a u brzom tempu briljantno. B. Sĉ. GRUTZMACHER, I. FrieĊrich, njemaĉki violonĉelist i kompozitor (Dessau, 1. III 1832 — Dresden, 23. II 1903). Uĉenik K. Drechslera (violonĉelo) i F. Schneidera (teorija). God. 1849 —60 prvi violonĉelist u Gezvandhausu i profesor na Konzervatoriju u Leipzigu, zatim prvi violonĉelist i komorni virtuoz Dvorskog orkestra u Dresdenu. Odliĉan virtuoz besprijekorne tehnike i istanĉanog muziĉkog ukusa, G. je u svoje doba bio i najbolji pedagog za violonĉelo. Njegove kompozicije, bez veće originalnosti, po stilu pripadaju kasnoj romantici. U razmjerno najuspjelije idu solo-pjesme i instrumentalne minijature. DJELA. ORKESTRALNA. Za violonĉelo i orkestar: 3 koncerta op. 10, 42 i 46; Concertstiick op. 37; 3 romance; fantazije i dr. Koncertna uvertira. — KOMORNA: gudaĉki kvartet; klavirski trio; 3 dua za 2 violonĉela. Za violonĉe lo i klavir: sonata na teme iz djela Fridrika Velikog, 1903; Suite nach den Violoncellsolostucken von J. S. Bach, 1903; etide i dr. — Solo-pjesme. — Transkripcije raznih djela klasike i romantike za violonĉelo.—IZDANJA : mnoge kompozicije za violonĉelo starijih autora; sveukupna djela za violonĉelo L. van Beethovena, F. Mendelssohna, F. Chopina i R. Schumanna. — INSTRUKTIVNA: etide op. 38 i72; zbirka kompozicija za violonĉelo starijih majstora Die hohe Schule desVioloncellspiels, 1891; zbirka Elite-Etiiden aus den Werken der beruhmtesten dlteren Violoncellmeister, 1901 i Orchesterstudien (2 sv.), 1906.
2. Leopold, violonĉelist (Dessau, 4. IX 1835 — Weimar, 26. II 1900). Brat Friedricha; uĉenik K. Drechslera i F. Schneidera u Dessauu, usavršavao se kod svoga brata u Leipzigu. Ĉlan Gezvandhaus-ovkestra u Leipzigu; prvi violonĉelist dvorskog orkestra u Schwerinu, a nakon djelovanja u Pragu i Meiningenu, od 1876 komorni virtuoz i profesor u Weimaru. Komponirao 2 koncerta za violonĉelo i orkestar (1868 i 1874) te niz kraćih kompozicija za violonĉelo i klavir. LIT.: M. Merseburger, Das Violoncell und seine literatur, Leipzig, 1920. — B. Weigl, Handbuch der Violoncelliteratur (III izd.), Wien 1929. — K. Stephenson, FrieĊrich i Leopold Griitzmacher, MGG, V, 1956.
GRUZIJSKA MUZIKA. Narodna. Gruzija je medu svima sovjetskim krajevima zemlja s najstarijom muziĉkom kulturom. Za narodno pjevanje karakteristiĉno je višeglasje, osobito troglasje, koje ima veliku tradiciju. Izvodi se tako da oba gornja glasa pjevaju
solisti, a donji glas pjeva zbor. Vodi obiĉno gornji glas, na nai koji katkad podsjeća na visoki registar u pjevanju ašuga ili jodle Glasovi tih zbornih pjesama kreću se u paralelnim kvartama, kv: tama, kvintakordima, septakordima i dr. Pored višeglasja veoi su proširene jednoglasne i dvoglasne pjesme. Muziĉki instrumen panduri (sa 3 ţice), ĉonguri (sa 4 ţice), oba poput lutnje, zat gajde stviri, gudaĉki ĉuniri (sa 3 ţice) i flauta salamuri. Umjetniĉka. Gruzija je bila dugo vremena pod stranim os\ jaĉima i stoga su se prvi profesionalni kompozitori javili tek drugoj polovini XIX st. Za razvitak muzike nacionalnog smjt najzasluţniji je Meliton Antonoviĉ Balanĉivadze (1863—1937), aul opere »KoBapnaH JJape/iHOH«. Utemeljitelj operne umjetnosti Gruziji je Zaharij Petroviĉ Paliašvili (1871—1933), istakn kompozitor, sabiraĉ narodnih napjeva, pedagog i dirigent. N; bolja opera »JJanCH«. Stvaranje prvih nacionalnih simfonijsl djela, opere »Ci 1963. Bi. R.
GRŢINIĆ, Vjekoslav, kompozitor i violinist (Ika kraj Opatij 5. VI 1932 — Rijeka, 29. I 1970). Studij kompozicije završio 1 Akademiji za glasbo u Ljubljani. God. 1951—56 vojni muziĉ; od 1956 ĉlan opernog orkestra i profesor muziĉke škole Iv< Matetić-Ronjgov u Rijeci. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Jama, 1959; Simfonijs fantazija za violinu, 1960; Concertino za rog i gudaĉe, 1960; baletna fantaz San, 1962. — KOMORNA: koncert za obou, klarinet i fagot, 1959; Dva kc trasta za duhaĉki kvintet, 1964; Divertimento za rog i komorni ansambl, 19Ć Bodulski tanci za fagot i klavir, 1964. — Introduzione i Preludio motorico za klav 1968. — Tri istarske za glas i klavir, 1961. K. Ko.
GSOVSKY, Tatjana (roĊena Isaĉenko), ruska plesaĉica koreograf (Moskva, 18. III 1901 —). Struĉnu naobrazbu stek u Petrogradu kod I. Duncan i V. Gsovskog za koga se 19: udala. Od 1928 vodila u Berlinu zajedno s muţem vlastitu b letnu školu, u kojoj je odgojila mnoge vrlo istaknute njemaĉl plesaĉe. God. 1945—52 rukovodila baletom Drţavne opere istoĉnom Berlinu. Djelovala zatim na Scali u Milanu, na Drţanoj operi u Miinchenu i kao gost u Berlinu te na turneji u Juţn Americi. God. 1955 osnovala vlastitu trupu Berliner Ballett kojom je nastupala u SAD i na mnogim festivalima. Osnova njena rada klasiĉni balet u koji unosi nove elemente, istiĉu psihiĉku pozadinu radnje i situacija. Mnogi suvremeni kompi zitori pisali su muziku na osnovi njenih koreografskih zami; (B. Blacher, L. Nono, G. Klebe). Istakla se i kao pedagog. GUACCERO, Domenico, talijanski kompozitor (Palo d Colle kraj Barija, 11. IV 1927 — ). Diplomirao iz klavira i kompi zicije (G. Petrassi) i završio studij knjiţevnosti; u kompozici se usavršavao na ljetnim teĉajevima u Darmstadtu. Sa ( Marinuzzijem ml., G. Petrassijem i R. Vladom utemeljio 19; elektronski studio na Accademia Filarmonica Romana. Bio urednik ĉasopisa Ordini i osnivaĉ ĉasopisa Nuova Consonanz, Od 1966 profesor je kompozicije na Konzervatoriju u Pesar Uz to je sudirektor ansambla Teatro Musicale u Rimu i uredn:
GUACCERO — GUARINO ĉasopisa Collage, a bavi se i muzikologijom; suraĊuje s Talijanskim radijem (RAI). Od 1959 vodi Studio R 7. DJELA. ORKESTRALNA: Variazioni; Due temi za komorni orkestar. — KOMORNA: Iier inverso za 16 instrumenata; Schemi za razliĉite kombinacije instrumenata, 1960 (sa F. Macchijem); Klaviatura za ĉembalo, 8 instrumenata i magnetofonsku vrpcu; Un iter segnato za dvostruki kvintet, 1960; Interno-Esterno za duhaĉki kvintet i magnetofon; Pentalfa za gudaĉki kvartet i elektronske instrumente; kvartet za 2 klarineta, violu i gitaru, 1957; Studio per un quartetto, 1961; Sonatina seconda za violinu i klavir; Improvvisazione za violu; Improvvisazione za ĉembalo. — Elektronska muzika. — Opera Scene del potere, 1968.
GUADAGNI, Gaetano, talijanski pjevaĉ (kastrat), alt, zatim sopran (Lodi, oko 1725 — Padova, XI 1792). Debitirao 1747 u Parmi; 1748—55 pjevao u Londonu, Dublinu, Parizu i Lisabonu, gdje se neko vrijeme usavršavao kod G. Contija (Gizziello). God. 1754 sudjelovao na priredbama pariškog Concerts spirituels, zatim na svim velikim talij anskim scenama; 1762 interpretirao na premij eri u Beĉu naslovnu ulogu Orfea u operi Orfeo ed Euridice Ch. W. Glucka, koji je 1765 za njega napisao operu Telemaco. Vjerojatno pjevao dulje vremena u Miinchenu i neko vrijeme u crkvi sv. Marka u Veneciji. G. je bio izvrstan glumac i pjevaĉ. Osobito se isticala njegova interpretacija recitativa. Štovao je Gluckov zahtjev da njegove uloge tumaĉi strogo u stilu cijelog djela. LIT.: K. Kuhner, Gaetano Guadagni, MGG, V, 1956.
GUADAGNINI, obitelj talijanskih graditelja gudaĉkih instrumenata. 1. Lorenzo (Cremona ili Piacenza, druga polovina XVII st. — Cremona?, polovinom XVIII st.). Uĉenik i suradnik A. Stradivarija do njegove smrti (1737); kasnije se nastanio u Piacenzi; posljednja do danas poznata violina koju je izradio potjeĉe iz 1745. Instrumenti su mu prvorazredne izradbe. Nastojao je slijediti svog uĉitelja, ali je davao prednost nešto manjem modelu; lak je ţutocrven, katkad crven, transparentan. Lorenzo je jedini iz svoje obitelji prireĊivao lak još po klasiĉnom receptu majstora iz Cremone. 2. Giovanni Battista (Piacenza, oko 1685 — ?, nakon 1770), Lorenzov brat. Radio u Piacenzi, poslije 1750 u Milanu, zatim u Parmi. 3. Giuseppe (zvan II SolĊato; Cremona, vjerojatno 1736 — Pavia, oko 1805). Sin i uĉenik Giovannija Battiste; radio u Milanu, Comu, Parmi, Paviji i Torinu, po Guarnerijevim i Stradivarijevim modelima. Njegovi su instrumenti u materijalu i izvedbi nejednake kvalitete. 4. Giovanni Battista (Cremona ?, oko 1711 — Torino, 18. IX 1786), Lorenzov sin, najvaţniji ĉlan obitelji. Pretpostavlja se da je zanat izuĉio kod oca, ali se sam u kasnijim godinama na zivao uĉenikom A. Stradivarija. Oko 1737 otišao k ocu u Piacenzu i bio mu pomoćnik; 1749—58 u Milanu; poslije kratkog boravka u Cremoni, 1759—71 na dvoru .vojvode Filipa u Parmi. Od 1771 djelovao uglavnom u Torinu; 1773—76 radio za sakupljaĉa violina grofa I. A. Cozio di Salabue. Potomci G. B. Guadagninija vodili su dalje radionicu u Torinu i odrţali se kao najbolji graditelji gu daĉkih instrumenata u tom gradu. Školovan na uzorima majstora iz Cremone, G. B. je izgradio svoj liĉni stil. Njegovi su modeli većinom plosnati, drvo je prvorazredne kvalitete. Lak je zlatno ţute do crvene boje, u tamnijim tonovima katkad ponešto nepro ziran. Pripisuje mu se više od 200 violina, oko 10 viola i oko 20 violonĉela. 5. Francesco (Torino, 1863 — 15. XII 1948). Posljednji potomak obitelji; preuzeo radionicu u Torinu 1883 i vodio je dok nije razorena u Drugom svjetskom ratu (1942). Jedan od najboljih talijanskih graditelja gudaĉkih instrumenata svojega vremena. Kao modeli sluţili su mu instrumenti njegovih predaka, u prvom redu Giovannija Battiste (II). Gradio je i gitare. Ostali graditelji gudaĉkih instrumenata s tim prezimenom bili su slabiji majstori. LIT.: W. L. Lutgendorff, Die Geigen- und Lautenmacher vom Mittelalter bis zur Gegenwart, 2 sv., Frankfurt am Main l9O4(VIizd. 1922).'—E.N.Doring, The Guadagnini Familv of Violin Makers, Chicago 1949. — /. A. Cozio di Salabue, Carteggio (izd. R'. Bacchetta, uvod i tumaĉe nja napisao G. Iviglia), Milano 1950. — G. Iviglia, Die Geigenbauerfamilie Guadagnini, Glareana, Ziirich 1953. — W. Senn, Guadagnini MGG, V, 1956.
GUAITOLI, Francesco Maria, talijanski kompozitor (Carpi kraj Modene, kršten 29. XII 1563 — 3. I 1628). God. 1593 naslijedio G. Bellija na poloţaju kapelnika katedrale u Carpiju; kasnije se spominje kao uĉitelj Suor Angele d'Este, kćerke vojvode Cesara d'Este. Istaknuti predstavnik sjevernotalijanske škole koja se nadovezala na venecijanski muziĉki stil ranog XVII st. DJELA: II 1° libro de Madrigali a 5 v., 1600; Canzonette a 3 et 4 v., 1604; Psalmi ad Vesperas in omnibus totius anni ... 5 v. cunctibus quoque Canticis B. V. M . . . , 1604; Motecta quae tum viva voće tuni variis istrumentis concini possunt 8, 9, 10 v. modulata, 1604; Psalmi ad Tertiam 5. v. una cum Litaniis 5, 7 et 8 v. cum b.adorg., 1618; Messe e mottetti a 8 v., 1618.U zbirkama njegova doba objavljeno je 7 moteta, 2 responsorija i 3 madrigala. U rukopisu: dva 8 -gl. moteta i dva 5-gl. madrigala. LIT.: A. G. Spinelli, Notizie spettanti alla storia della mušica in Carpi, Carpi 1900. — D. Arnold, Francesco Maria Guaitoli, MGG, V, 1956.
37
GUAJIRA, kubanski ples s karakteristiĉnim neprestanim ritmiĉkim izmjenjivanjem 3/4 i 6/8 takta: n n n| fnrn 1 Obiĉno je podijeljen na dva dijela, prvi u molu, drugi u duru, a završava na dominanti temeljnog tona. Podrijetlo guajire je sporno: neki drţe da potjeĉe iz Andaluzije, neki iz Afrike a neki ga smatraju izvorno kubanskim plesom. GUAMI, Gioseffo (Giuseppe), talijanski kompozitor i orguljaš (Lucca, 1540 — oko 1612). Muziku uĉio vjerojatno kod A. Willaerta u Veneciji. God. 1568—79 na dvoru bavarskog vojvode Albrechta V u Miinchenu; 1582 orguljaš katedrale u rodnom gradu; 1585 u Veneciji uĉitelj princa Gian Andree d'Oria i 1588—91 prvi orguljaš u crkvi sv. Marka; od 1591 ponovo u katedrali u Luĉci. Veoma ugledan kompozitor. U njegovim crkvenim djelima opaţa se utjecaj O. di Lassa, koji mu je moţda bio uĉitelj u Miinchenu. Moteti su mu harmonijski vrlo izdiferen cirani i ĉesto poliritmiĉki. U motetima za 8 i više glasova nema venecijanske dvozbornosti. Kromatika se pojavljuje kao sredstvo za tumaĉenje teksta. Guamijev je uĉenik bio A. Banchieri. DJ ELA. VO K ALN A: II I l ib ro di Madr ig a li a 5 v., 1 56 5; / / / // l ibr o de Madrigali a 5 v., 1584; // IV libro de Madrigali a 5 v., 1591. Brojne vokalne kompozicije (prvenstveno madrigali) štampane su u razni m zbirkama onoga vremena. — CRKVENA: misa In me transierunt za 5 glasova ("tiskana u zbirci F. Lindnera Missae quinque, quinis vocibus, 1590); tri stavka iz mise Egressae sunt (tiskani u Argillijanovoj zbirci Responsoria Hebdomadae Sanctae, 1612); Sacrae cantiones 5, 6, 7, 8 et IO v. Lib. I, 1585; Sacrarum cantionum variis et choris et instrumentorum generibus concinendarum, 1608. Ĉetiri moteta objavljena su u zbirkama onoga vremena. — INSTRUMENTALNA: Canzonette alla francese a 4, 5 et 8 v., 1601. Jedanaest kompozicija štampano u zbirkama onoga vremena. NOV A IZD. Ne ko lik o k o mp o z ic ija o bja vili s u: S. W. D e hn (Sammlung dlterer Musik, 1837); F. Commer (Mušica Sacra XVII, 1839); L. Torchi (L'arte musicale in Italia, III);G. Foschini (Antologia classica italiana per Vorgano, l90i);O. Mischiati (G. Guami. Canzoni da sonar a 4, 5 e 8 v. con basso continuo, 1968) sa I. Fušerom. LIT.: L. Nerici, Storia della mušica in Lucca, Lucca 1880. — A. Bonaccorsi, I Guami da Lucca Note d' Archivio, 1938. — D. Arnold, Francesco, Gioseffo, Domenico, Valerio, Vincenzo, Pietro i Guglielmo Guami, MGG, V, 1956. — G. Arrighi, I Guami organisti lucchesi R AM 1960. — A. Bonaccorsi, Maestri di Lucca. I Guami e altri musicisti Firenze 1966. — Ph. D. Crabtree, The Vocal Works of Gioseffo and Francesco Guami ''disertacija), Cincinnati 1967.
GUARACHA, ples, prvotno popularan na Kubi odakle se raširio po zemljama latinske Amerike, osobito u Venezueli. Brza je tempa, redovito u dvodobnoj, 2/4 ili 6/8 mjeri, rjeĊe trodoban. Pjeva se i pleše, a ritam se naglašuje naizmjeniĉno nogama i rukama, sliĉno kao španjolski-> zapateado. Stoga se pretpostavlja da g. potjeĉe iz Španjolske. Ples se proširio u XIX st., kada ga je F. Auber uveo u umjetniĉku muziku (u operi La Muette de Portici, 1828), zatim je potkraj stoljeća pao u zaborav; oko 1940 ponovo je oţivio u zabavnoj muzici. GUARDIA, Ernesto de la, argentinski muziĉki pisac i kritiĉar (Pariz, 18. VII 1885 —). Direktor Asodacion Wagneriana u Buenos Airesu 1912—17, muziĉki kritiĉar novina La Prensa 1915—22. Profesor historije muzike na Nacionalnom konzervatoriju u Buenos Airesu i direktor muzeja i biblioteke kazališta Colĉn. DJELA: Estudio sobre el Himno Nacional Argentino, 1927; Storia de la mušica; Estudios Beethovenianos, 1947—48; Vida y obra de Ricardo Wagner (13 sv.), 1912—48.
GUARINO, 1. Carmine, talijanski kompozitor i violinist (Rovigo, 1. X 1893 — Genova, 5. VI 1965). Studij završio na Konzervatoriju u Napulju (J. Mapelli, V. Norsa). Neko vrijeme violinist opernog orkestra milanske Scale (1914—18), kasnije nastupao kao dirigent, osobito u Švicarskoj. Uz kompoziciju bavio se slikarstvom i pisao pjesme. DJELA. O RK ESTRALNA: s i mfo nijs ka pjes ma Vendemmi ale za k la vir i orkestar, 1928; La Leggenda di Ulisse za violinu i orkestar, 1928; 2 stavka, 1935. — Klavirski trio, 1937; stavak za violonĉelo i klavir, 1937. — Kompozicije za klavir. — DRAMSKA. Opere: Madama di Challant, 1927; Sogno di un mattino d'autunno, 1936; Crevalcore; Gli Amanti di Granata i dr. Radio-opera Cuore di Wanda, 1931 (prva talijanska radio-opera). Baleti: La Spatola di Arlecchino, 1929; Le Rose, 1929; Balilla, 1935; El Samet, U silenzio, 1958; La Favola del giardino silenzio (neizv.) i dr. Opereta Gaby, 1924; muziĉka priĉa Tabarano alla corte di Nonesiste, 1931.
2. Mario, kompozitor i violinist (Milano, 8. IX 1900 — ). Brat Carminea; studirao u Milanu, gdje je zatim violinist orkestra u Scali. Od 1942 bavio se samo kompozicijom; neko vrijeme pisao muziĉke kritike u listu Italia del Popolo. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; 2 klavirska koncerta; koncert za violinu, 1948. —• KOMORNA: dva gudaĉka kvarteta; klavirski kvintet; 2 klavirska trija; sekstet za duhaĉe i klavir. — Kompozicije za klavir. — Opera Tartarino di Tarascona, 1962; balet Holoy e Taru, 1962. — Solo-pjesme.
GUARINO, Pietro, talijanski pijanist i kompozitor (Aleksandrija, Egipat, 20. VI 1919 — ). Studij završio na Konzervatoriju u Ateni i zatim se usavršavao kod A. Caselle. Nakon koncertnih turneja po Italiji, Grĉkoj i Egiptu, 1950osnovao i vodio Konzervatorij u Aleksandriji. Od 1960 dirigent komornog orkestra Accademia Musicale Napoletana; od 1969 direktor Konzervatorija u Sassariju.
38
GUARINO — GUARNIERI
DJELA: Sinfonia per archi con quartetto principale, 1946; koncert za klavir i orkestar, 1948. — Deset stavaka za 10 instrumenata, 1945; komorne i klavirske kompozicije. — Solo-pjesme. — Opera Veuura-Letto, 1969.
GUARNERI (Guarnerius, Guarnieri), talijanska obitelj graditelja gudaĉkih instrumenata iz Cremone ĉijih se pet ĉlanova ubrajaju meĊu najbolje majstore tog umijeća. 1. Andrea (Cremona? prije 1626 — Cremona, 7. IX 1698). Uĉenik i neko vrijeme pomoćnik N. Amatija. Osnovavši vlastitu radionicu, u poĉetku radio po uzoru na svog uĉitelja, a oko 1670 prešao na veći uzorak, na kojemu smanjuje izboĉenje, otvore oblikuje vitkije, a na puţu urezuje uţe i dublje ţljebove. Lak je upotrebljavao u razliĉitim nijansama, od svijetle naranĉastoţute do guste crvene. Na etiketama se potpisivao većinom uz geslo suh titulo S. Teresie. Osim violina, nekoliko viola i violonĉela (u svemu oko 250 instrumenata) gradio lutnje i gitare. Neki instru menti, koje su gradili njegovi sinovi (samostalni majstori u nje govoj radionici), nose takoĊer njegovo ime. MeĊu ĉlanovima obitelji G., Andrea je prvi došao na glas izvan domovine (neki su njegove radove smatrali ravnim Amatijevim i Stradivarijevim) Jedan od njegovih violonĉela posjedovao je i L. van Beethoven. 2. Pietro (I) Giovanni (Cremona, 18. II 1655 — Mantova, 26. III 1720). Zanat izuĉio kod oca AnĊree, ali je već kao njegov pomoćnik pokazivao izrazito liĉne crte. Oko 1678—79 preselio se u Mantovu, gdje je otvorio vlastitu radionicu Bio je i školovan violinist, pa je od 1685 ĉlan, a od 1690 koncertni majstor dvorske kapele vojvode Ferdinanda Carla od Mantove. Gradio je takoĊer gitare, a vjerojatno i teorbe, lutnje i harfe. Od Pietra Guarnerija saĉuvano je oko 50 violina (na najstarijoj je godina 1685) i ne koliko viola; njegovi se instrumenti u mnogome razlikuju od oĉevih i bratovih. Pietro G. nastojao je da ostvari sintezu dvaju stilova: stila tirolskog majstora J. Stainera (ĉije su se violine, zbog njihova meka zvuka, sliĉnog flauti, mnogo više cijenile nego instrumenti jaĉeg tona iz Cremone) i stila cremonske škole. Tako je kod njegova modela, pod utjecajem Stainera, donji dio nešto širi, izboĉenje je jaĉe. Lak mu je blijedocrven ili ţućkastosmeĊ i izvanredno ĉist. 3. Giuseppe (I) Gian (Giovanni) Battista (Cremona, 25. XI 1666 — Cremona ?, 1739 ili 1740). Zanat izuĉio kod oca Andree, neko vrijeme radio kao njegov pomoćnik, kasnije preu zeo njegovu radionicu. Giuseppe radi u doba kada se mijenja zvu kovni ideal, što ga navodi da eksperimentira s oblikom instrumenata. Po stilu, njegovi instrumenti ĉine prijelaz od N. Amatija k nje govu sinu Guarneriju del Gesu; na nekim violinama opaţa se utjecaj njegova brata Pietra (I). Općenito je za njega tipiĉan manji model s niskim izboĉenjem, uskim srednjim dijelom, istaknutim uglovima, izduţenim boĉnim udubinama (što podsjeća na Stradivarijev model allonge); otvori su smješteni niţe nego obiĉno, a po obliku sliĉni su starijim brescianskim. Drvo je najbolje vrste; nenadmašiv lak blistavo je crven poput rubina, katkad u ţutim nijansama sa smeĊim odsjajem. Na etiketama se potpisivao Joseph Guarnerius filius Andreae; uz savršeno dotjerane instrumente, oznaĉeni su njegovim imenom i pojedini instrumenti (uglavnom viole i violonĉela), koji nisu tako briţljivo izraĊeni; oĉito su to radovi njegovih pomoćnika. Beethoven je posjedovao jednu violinu Giuseppea Guarnerija (iz 1718); njegovi su se instrumenti tek u XIX st. poĉeli veoma cijeniti. 4. Pietro (II), zvan Pietro da Venezia (Cremona, 14. IV 1695 — Venecija, 7. IV 1762). Zanat izuĉio kod oca, Giuseppea (I) Gian Battiste. Oko 1718, napustivši oĉevu radionicu, radi samostalno u Cremoni; na etiketama iz 1721 potpisuje se ges lom suh titulo Sanctae Teresae, ali kasnije ga više ne upotreb ljava. Ĉini se da je bio povezan sa svojim stricem Pietrom (t) u Mantovi i da je nakon njegove smrti dovršio njegove zapoĉete instrumente. Oko 1725 otvorio je radionicu u Veneciji. Kod svojih instrumenata uglavnom nastavlja obiteljsku tradiciju, ali oĉituje i neka posve osobna obiljeţja; neke starije violine odaju i utjecaje venecijanskih suvremenika Domenica Montagnane i Santa Serafina, a kasniji zreli radovi bliski su modelu strica Pietra. Kako je od njega saĉuvano samo nekoliko violina i violon ĉela (danas se visoko cijene), pretpostavlja se da se uglavnom bavio popravcima. 5. Giuseppe (II), nazvan del Gesu (Cremona, 21. VIII 1698 — 17. X 1744). Sin Giuseppea (I) Gian Battiste; zanat izuĉio, vjerojatno, kod oca i kod A. Stradivarija. Oko 1723 otvorio vlas titu radionicu. Na etiketama se potpisivao u poĉetku kao Joseph Guarnerius Andreae nepos, za razliku od svog oca, koji se jednako zvao; kasnije uz ime stavlja monogram IHS, kojemu je dodan grĉki kriţ, pa je stoga prozvan del Gesti. Prema izvještajima su vremenika provodio nesreĊen ţivot; po predaji bio je oko 1735 nekoliko godina utamniĉen što se smatra uzrokom padu u kva liteti izradbe (instrumenti iz te faze nazivani su »tamniĉke violine«). MeĊu cremonskim majstorima G. del Gesu je najizrazitija liĉnost.
Njegov rad dijeli se obiĉno u tri razdoblja. Već u ranim dj< (prva poznata violina datirana je 1726) Giuseppe del Ges razraĉunava s postojećim oblikom; u oblikovanju uglova, su kasnije jaĉe naglašeni, i u gotskim otvorima naslućuje se klanjanje starijoj brescianskoj školi. Pošto je nekoliko gt eksperimentirao, mijenjajući ĉesto uzorak i otvore, zanemar izradbu detalja, dostiţe 1730 vrhunac svog majstorstva. U drugom razdoblju koje traje otprilike do 1735, drţi se svoga t ĉnog modela; taj je izvanredno dotjeran, kako u obliku tako i radbi, primjeni najboljeg drva i u blistavo zlatnom laku. Ic godina, nenadano, njegovi radovi postaju površniji i nezgr; da bi oko 1740 dosegao još jedan vrhunac s violinama koje s
rr anno i 7 lr.
G UA K . \ ' 1 : R1 .
j
V i ol i n s k a e t i k e t a
kroju smionije, glasnjaĉa im je neznatno izboĉena, a otvori < i zaoštreni. Općenito, za njegove je violine tipiĉno deblje i za glasnjaĉe upotrebljava posebno drvo smreke lještarke; supr od uobiĉajenog oblika, G. del Gesu izraĊuje (kao i Stradi glasnjaĉe u gornjim i donjim dijelovima tanje nego po srei Izboĉenja dna i glasnjaĉe nisu uvijek ravnomjerna. Rezona ormarić njegovih violina ima izvanredna akustiĉka svojstva onim sluĉajevima, kad nije naĉinjen od drva najbolje kval (prvi i treći period). Lak varira od zlatnoţute do najfinije, pi trešnje, crvene boje; namaz je većinom tanak i veoma me jedino je kod kasnijih instrumenata nešto tvrdi, ali uvijek ĉ: boja. Njegove violine imaju uglavnom svjetliji i snaţniji zvul Stradivarijevih. G. del Gesu izradio je (prema Hillu) oko violina, meĊutim njegovi su instrumenti dugo ostali nezapa; Proĉuli su se tek kada je N. Paganini svirao na jednoj govoj violini (iz 1742 ili 1743; ĉuva se u gradskoj vijećni Genovi). Otada se G. del Gesu smatra, uz A. Stradivarija, istaknutijim majstorom klasiĉne talijanske gradnje violina, a ga ĉak pretpostavljaju Stradivariju. LIT.: F. 7. Fetiš, Antoine Stradivari, luthier celebre, Pariš 1856. de Piccolellis, Liutai antiehi e moderni, Firenze 1885. — Isti Genealogia Amati e dei Guarneri. Note e aggiunte, Firenze 1886. — H. Petherick, Jo Guarnerius, his Work and his Master, London 1906. — A. Vougin, Un< mille des grands luthiers italiens: Les Guarneri, Pariš 1909.—H. Wensten Joseph Guarnerius del Gesii. Abbildungen und Beschreibungen seiner In mente aus seinen drei Perioden, Berlin 1921. — W. H., A. F. i A. E. Hill, Violin-Makers of the Guarneri Familv (1626—1762): their Life and W London 1931. — /. A. Cozio di Salabue, Carteggio (izd. R. Bacchetta, u\ tumaĉenja napisao G. Iviglia), Milano 1950. — R. Vannes, Dictionnaire versel des luthiers, II izd., Bruxelles 1951. — O. Mockel, Die Kunst des Gei baues fprer. i nadopunio F. Winkel), II izd., Berlin 1954. — W. Senn, Ane Pietro (I) Giovanni, Giuseppe (I) Gian Battista, Pietro (II), Giuseppe Guarneri, MGG, V 1956. — G. Iviglia, Cremona, wie es nicht sein soli, Lui 1957M. i
GUARNIERI, i. Francesco, talijanski violinist i komp tor (Adria, 5. VI 1867 — Venecija, 16. IX 1927). Uĉio na K zervatoriju u Veneciji i u Parizu (Ch. Dancla, C. Franck, d'Indv). Ĉlan orkestra Lamoureux (1886—88), zatim konce violinist i komorni muziĉar. U Parizu osnovao MeĊunaroi društvo za komornu muziku; on je prvi izveo gudaĉki kva C. Debussvja. Od 1896 predavao na Liceo Benedetto Marcell Veneciji. DJELA: koncert za violinu. — Dva gudaĉka kvarteta; sonata za vio i klavir i druga komorna djela. — Dvije opere. — Preradbe i obradbe.
2. Antonio, talijanski dirigent, kompozitor i violonĉe (Venecija, 1. II 1880 — Milano, 25. XI 1952). Brat Frances studirao violonĉelo u Veneciji, zatim se usavršavao u orgulja i kompoziciji kod M. E. Bossija. Muziĉku karijeru zapoĉeo i violonĉelist u kvartetu Martucci; od 1901 poĉeo se baviti d giranjem. God. 1912 postao direktor Talijanske opere u Be 1913 kazališta Colon u Buenos Airesu; 1915 osnovao orkes Sinfonica Italiana u Milanu. Od 1922 dirigent kazališta Scah Milanu 1922; gostovao u mnogim talijanskim i stranim operr kazalištima. Komponirao Impressioni di Spagna za orkestar, op Giuditta i Hannele te vokalna djela. GUARNIERI, Mozart Camargo, brazilski kompozi (Tiete, Sao Paulo, 1. II 1907—). Uĉio na Konzervatoriju Sao Paulu (L. Baldi, M. de Andrade) i kod Ch. Koechlina Parizu; 1940 vratio se u Brazil. Suosnivaĉ je Academia Brasile de Mušica, nastavnik kompozicije na Academia Paulista de Miis i dirigent Orquestra Sinfonica Municipal u Sao Paulu. Kao koi pozitor, G. se sluţi narodnim melosom, ali folklorni materi obraduje stilizirano (donekle srodno naĉinu kako M. de Fa
GUARNIERI — GUDAĈKI INSTRUMENTI postupa sa španjolskim folklorom), pa time njegova muzika zadrţava autentiĉnu vrijednost i izvan granica svoje nacionalne pripadnosti. Poslije generacije osnivaĉa brazilske muzike (A. Nepomućeno, A. Levy i dr.) i prvih klasika (H. Villa - Lobos, 0. L. Fernandez i dr.), G. je voda mlade generacije kompozitora. DJELA. ORKESTRALNA : 4 simfonije, 1944,1944, 1952; i 1963 simfonijska pjesma Viapuro, 1947; 5 koncerata za klavir, 1931 —70; 2 koncerta za violinu, 1940 i 1953; Choro za violinu i orkestar, 1951; varijacije na grĉku temu za klavir i orkestar, 1953; Choro za klarinet i orkestar, 1956; Choro za klavir i orkestar, 1956; Ouverture concertante, 1941; Suite infantil, 1929 (prer. za klavir, 1949); suita Brasiliana, 1950; Suite IV centenario, 1954; Suite Vila Rica, 1958; Curucd, 1930; Em memoria dos que morreram por Sao Paulo za komorni orkestar, 1932; Flor de tremembi za komorni orkestar, 1937; Encantamenlo, 1941 (prer. za violinu i klavir, 1941); prolog i fuga, 1947; Seauencia, Coral e Ricercare, 1967. — KOMORNA .gudaĉki trio, 1931; 3 gudaĉka kvarteta, 1932,1944,1962; duhaĉki kvintet, 1933; 6 sonata za violinu i klavir, 1930, 1933, 1950, 1956, 1959 i 1963; 2 sonate za violonĉelo i klavir, 1931 i 1955; sonata za violu i klavir, 1950; sonatina za flautu i klavir, 1947; Cantiga Id de longe za violinu i klavir, 1930; Cantiga de ninar za violinu i klavir, 1931; dvije pjesme za violinu i klavir, 1939 i 1953; Ponleio e dansa za violonĉelo i klavir, 1946; razne kompozicije za violinu solo i flautu solo. — KLAVIRSKA: 4 sonatine, 1928, 1934, 1937, i 1958; Cancao Sertaneja, 1928; Dansa brasileira, 1928 (prer. za orkestar, 1931); preludij i fuga, 1928; Toada, 1929 (prer. za orkestar, 1929); Choro torturado, 1930; Ponteios, 5 sv., 1931—35, 1947—49, 1954—55, 1956—57 i 1958—59; Dansa selvagem, 1931 (prer. za orkestar, 1931); O cavalinho da perna auebrada, 1932; Piratininga, 1932; 10 valcera, 1934—$9; 5 djeĉjih kompozicija, 1935 (prer. za gudaĉki kvartet, 1941); tokata, 1935; Toada triste, 1935 (prer. za orkestar, 1936); Ficards sozinha, 1939; Dansa tiegra, 1946 (prer. za orkestar, 1947); 5 etida, 1949—54; Suita Mirim, 1953. — Opera Pedro Malazarte, 1932. — VOKALNA. Kantate za sopran, zbor i orkestar: A morte do aviador, 1932 i Seca, 1957. Oko 15 zborova; oko 35 djeĉjih zborova; oko 200 solo-pjesama uz pratnju klavira, orkestra ili. raznih sastava. LIT.: L. H. Correa de Azevedo, Camargo Guarnieri, Mušica viva, 1940. — Isti, A mušica Brasileira e seus fundamentos, Washington 1948. — D. Ewen, The Complete Book of 20th Century Music, New York 1952. — E. Nogueira Franca, Gruppen und Kbpfe in Brasilien, Melos, 1955. — K. Pahlen, Camargo Guarnieri, MGG, V, 1956.
GUASTAVINO, Carlos, argentinski kompozitor (Santa Fe, 5. IV 1914 — ). Inţenjer kemije; muziĉki studij završio na Konzervatoriju u Buenos Airesu (A. Palma). Kao dirigent nastupao osobito u Velikoj Britaniji i Irskoj. Svoja djela temelji na znaĉajkama argentinskog muziĉkog folklora. DJELA. ORKESTRALNA: Fue una vez, 1942 (izvedeno i kao balet); Suite argentina, 1942; Romance de Santa Fe za klavir i orkestar, 1952. — KOMORNA. Za violinu i klavir: sonata u A-duru, 1952 i Llanura, 1949; La Rosa y el sauce za violonĉelo i klavir, 1954. — KLAVIRSKA: sonata, 1946; 4 sonatine; 10 preludi su canzoni popolari, 1952; 10 cantilenas argentinas, 1956—58; Las Presencias, 1961. Kompozicije za 2 klavira i za gitaru. — VOKALNA. Zborovi: Romance de ausencias za 4 glasa i 2 klavira, 1941; 20 canzoni popolari argentme za 4 glasa, 1960. Solo-pjesme (Sonetos del ruisenor za sopran, flautu, klarinet i klavir, 1951).
GUDAĈKI INSTRUMENTI (engl. bozoed instruments; franc. instruments a archet; njem. Streichinstrumente; tal. strumenti ad arco), glazbala, kod kojih se zvuk proizvodi prevlaĉenjem gudala preko napetih ţica. Od tih instrumenata danas se u umjetniĉkoj praksi upotrebljavaju: violina, viola, violonĉelo i kontrabas; ova skupina tvori osnovu simfonijskog orkestra. Svi ţiĉani instrumenti, i gudaĉki i trzalaĉki, vuku podrijetlo od muziĉkog luka i danas raširenog medu nerazvijenim izvanevropskim narodima. Na tom se instrumentu ton proizvodi trzanjem ţica prstom, udaranjem ili trljanjem ţica prutom ili prevlaĉenjem preko ţica gudalom. Praksa da se istodobno jedan te isti instrument upotrijebi kao gudaĉki i trzalaĉki bila je poznata npr. još kod srednjovjekovnog -> fidela, a i kasnije kod instrumenata s bordunskim ţicama, te se u pizzicatu gudaĉa saĉuvala do danas. Stoga su neodrţive pretpostavke da su g. i. razvijenija vrsta od trzalaĉkih. Samonikli tipovi lutnjistiĉkih
39
instrumenata redovito se i danas javljaju kao gudaĉki, a razvijeniji tipovi kao trzalaĉki instrumenti. Ranije se smatralo da evropski gudaĉki instrumenti potjeĉu sa Skandinavskog poluotoka i Indije (sarinda, saranga), ali se utvrdilo da su na razvoj evropskih instrumenata s gudalom utjecali instrumenti koji su se proširili s arapskom kulturom. U doba klasiĉne antike nema nikakvih podataka o gudaĉkim instrumentima. Ali rane evropske kulture sigurno su poznavale muziĉki luk na kojemu se zvuk dobivao trljanjem ţica prutom. Svinuto dno na rezonantnom ormariću juţnoslavenskih gusala GUDAĈKI INSTRUMENTI. Kralj David s upravo podsjeća na viellom. Psalterium romanum, XV st-, Split, Riznica katedrale vlastite daleke prethodnike. Autohtonog evropskog podrijetla je i grĉko-bizantska lira, i danas raširen gudaĉki instrument grĉke narodne muzike (srodna je naša Urica), kod kojega se gudalo poteţe obrnutim drţanjem ruke tj. s dlanom prema gore. Ona se javlja i u arapskom kulturnom krugu kao keman-'ge rumi (grĉka violina). Na autohtono podrijetlo upućuje i srednjovjekovni srednjovisokonjemaĉki naziv za gudaĉe gige (od geigan, -> gigue). Stoga se pretpostavlja da su g. i. bez sumnje bili poznati u Evropi prije prodora arapske kulture. Ali na njihov su dalji razvoj odsudno utjecali upravo arapski uzori, posebice -> rebab, gudaĉki instrument koji prema arapskim piscima potjeĉe iz Perzije (Kurdistan, Khorasan) i —> kemanĊe. Najkasnije od IX ili X st. upotrebljavaju se u Evropi dva glavna tipa gudaĉkog instrumenta, po graĊi srodna arapskima: prvi, s kruškolikim rezonantnim ormarićem, vratom koji se nastavlja neposredno na ravni poklopac i vijcima po strani, nazvan rebec, ribeca, rubeba, lira, gigue, geige (taj je po imenu i obliku bliţi rebabu); drugi, sa plosnatim, ovalnim, kasnije izduljeno eliptiĉnim korpusom, udubljenjima po sredini i odvojenim vratom (hvataljkom) koji završava ĉivijištem i vijcima s prednje strane; taj se drugi tip javlja pod razliĉitim varijantama imena fidel ili vielle (viola), a po graĊi je sliĉniji arapskom kemangeu. Na prijelazu iz XV u XVI st. nastaju iz fidela dva posebna tipa gudaĉkih instrumenata koji su se dalje sistematski razvijali: lira da braccio, koja oblikom trupa prethodi violi da braccio, i -> viola da gamba, po graĊi bliţa fidelu nego rebecu. Istodobno fidel išĉezava iz prakse, a rebec doţivljuje ponovni procvat u plesnoj muzici i zatim prelazi u okvire muziĉkog folklora (poput grĉke lire i ruskog gudoka); posljednja je etapa njezina razvoja pochette (XVI— XIX st.). Rani oblik moderne violine sa 3 ţice, ugoĊene g dl a 1 nastao je oko 1520 u okolici Milana. Taj se instrument moţe opisati kao kombinacija obiljeţja rebeca (3 ţice, hvataljka bez preĉnica, vijci po strani) i lire da braccio (oblik korpusa, / otvori, odvojeni vrat). Prema dosada poznatim svjedoĉanstvima samo ime javlja se najprije u francuskom obliku (yyollons, 1523), a zatim u talijanskom (violino 1538), ali isprva ne oznaĉuje samo violinu nego ĉitavu instrumentalnu obitelj. Oko 1550 povećao se broj ţica na 4. MeĊu najstarije saĉuvane primjerke violina ubrajaju se instrumenti što ih je izradio —> Gasparo da Salo. Klasiĉan oblik dali su violini potkraj XVI st. majstori cremonske škole, A. Amati i njegovi nasljednici, a u XVII i prvoj polovici XVIII st. doţivljuje gradnja gudaĉa svoj najviši procvat djelatnošću talijanskih, njemaĉkih i francuskih graditelja i škola (-> GraĊenje umjetniĉkih muziĉkih instrumenata, ->■ Violina).
LIT.: 5. Virdung, Mušica getutscht und ausgezogen, Basel 1511. — At. Agricola, Mušica instrumentalis deudsch, Wittenberg 1529 (prošireno 1545) - — G. M. Lanfranco, Scintille di mušica, Brescia 1533. — 5. Ganassi dal Fontego, Regola Rubertina, I—II Venezia 1542. — /-.. Zacconi, Prattica di mušica, Ve-
GUDAĈKI INSTRUMENTI — GUDALO
40
r GUDAĈKI KVARTET. Karikatura Ĉeškog kvarteta, I I . Bottinger, 1907 nezia 1592. — M. Praetorius, Syntagma Musicum, II, Wolfenbtittel 1619. — A. Vidal, Les Instruments a archet (3 sv.), Pariš 1876—79. —JAR. Ruhlmann, Zur Geschichte der Bogeninstrumente (2 sv.), Braunschweig 1882. — C. Engel, Researches Into the Early History of the Violin Family, London 1883. — E. Heron-Allen, De fidiculis bibliographia (2sv.), London 1890—93. — A. Hajdecki, Die italienische Lira da braccio, Mostar 1892. — L. Grillet, Les Ancetres du violon et du violoncelle, les luthiers et les fabricants d'archets (2 sv.), Pariš 1901. — K. Schlesinger, The Instruments of the Modern Orchestra and Early Records of the Precursors of the Violin Family ( 2 sv.), London 1910. — C. Sachs, Handbuch der Musikinstrumentenkunde, Leipzig 1920. — L. Torri, La Costruzione e i costruttori degli istrumenti ad arco, Padova 1920. — O. Haubensack, Ursprung und Geschichte der Geige, Marburg 1930. — G. Hayes, Viols and others Bowed Instruments, London 1930. — E. Van der Straeten, The History of the Violin (2 sv.), London 1933. — B. Disertori, II piu antico esemplare esistente di strumento ad arco, RM 1938. — C. Sachs, The History of Musical Instruments, New York 1940. -— H. Panum, The Stringed Instru ments of the Middle Agss, London 1940. — F. Farga, Geigen und Geiger, Ziirich 1940 (VI izd. 1965; na engleskom, London 1950). — iV. Bessaraboff, Ancient European Musical Instruments, Boston 1941. — W. Senn, Forschungsaufgaben zur Geschichte des Geigenbaues, Kongress-Bericht, Bamberg 1953. — R. Eras, Die urspriingliche Bauweise und Mensurierung vom Streichinstrumente, MF, 1960. — A. Baines (izdavaĉ), Musical Instruments through the Ages, London 1961 (na njemaĉkom 1962). — 5. Nelson,The Violin Family, London 1964. — E. Winternitz, G. Ferrari, His School, and the Early History of the Violin, Varallo 1967. I. Ać.
GUDAĈKI KVARTET (engl. string quartet, franc. quatuor a cordes, njem. Streichquartett, tal. quartetto d'archi), komorni sastav od ĉetiri gudaĉka instrumenta (2 violine, viola i violonĉelo) i kompozicija za takav sastav. Muziĉki oblik gudaĉkog kvarteta odgovara sonati. Historija gudaĉkog kvarteta novijeg je datuma. Neka djela XVI i ranog XVII st. pisana su za ĉetiri instrumenta, ali nemaju ni formalno ni stilski niĉeg zajedniĉkog s današnjim gudaĉkim kvartetom. U prvoj polovini XVII st. susreću se brojne kompozicije za ĉetiri instrumenta, koje su — ĉini se — bile najĉešće namijenjene orkestralnoj izvedbi. Potkraj XVII st. instrumentalno se ĉetvoroglasje većinom napušta u korist trio-sonate. Neke sonate A. Scarlattija (1659—1725) nose napomenu per due violini, violetta, e violoncello. Tu se po prvi put spominje sastav modernoga gudaĉkog kvarteta. Mnogi gudaĉki kvarteti XVIII st. (G. Tartini, F. X. Richter, L. Boccherini, K. i A. Stamitz), ukljuĉivši i rana Havdnova djela, više su orkestralne nego komorno-muziĉke kompozicije, jer je svaku dionicu izvodilo više sviraĉa; po obliku su to ĉesto divertimenti. Gudaĉkim kvartetom u današnjem smislu smatraju se tek kvarteti nastali u drugoj polovini XVIII st., i to u prvom redu kvarteti J. Havdna, komponirani izmeĊu 1780 i 1790, te W. A. Mozarta iz istog razdoblja. Od tog je vremena g. k. najvaţniji oblik komorne muzike. Beethoven je doveo g. k. do najvišeg dometa, koji je dosad dostignut. Iz romantiĉarskog razdoblja osobito su vrijedni kvarteti F. Schuberta, J. Brahmsa, A. Dvofaka i C. Francka. Francuski impresionisti malo su njegovali tu tradicionalnu vrstu; ipak su C. Debussv i M. Ravel i u gudaĉkom kvartetu ostvarili nov zvuk, što ga je donio impresionizam. U muzici XX st. posluţio je g. k. muziĉarima najrazliĉitijih estetika (A. Schonberg, A. Berg, A. Webern, P. Hindemith, B. Bartok, D. Milhaud, I. Stravinski) kao idealno ĉist nosilac njihovih misli. LIT.: E. Sanzay, Haydn, Mozart, Beethoven. Etude sur le quatuor, Pariš 1861. — A. Ehrlich, Das Streichquartett in Wort und Bild, Leipzig 1898. — E. J. Dent, The Earliest String Quartets, The Monthly Musical Record, 1903. — A. Heuss, Kammermusik-Abende, Leipzig 1919. — E. Grossens, The String Quartet Writing, Music and Letters, 1922. — R. Clark, The History of the Viola in Quartet Writing, ibid., 1923. — A. Pochon, A Progressive Method of String-Quartet Playing, New York 1924. — M. D. Herter Norton, String Quartct Playing, New York 1925. — C. H. P. Sloeving, The Violin, Cello and String Quartet, New York 1927. — W. Altmann, Handbuch fiir Streichquartettspieler (4 sv.), Berlin 1928—31. — A. E. Huli, The Earliest Known String Quartet, MQ, 1929. — M. Pincherle, On the Origins of the String Quartet, ibid., 1929. — F. Torrefranca, Mozart e il quartetto italiano, Bericht tiber die musikwissenschaftliche Tagung der Internationalen Stiftung Mozarteum in Salzburg,
1931. —■ B. Aulich i E. Heimeran, Das stillvergntigte Streichquartett, Miir 1936 (XVI izd. 1964—68; engl. 1938). — U. Lehmann, Deutsches und ita sches Wesen in der Vorgeschichte des klassischen Streichquartetts, Wiin 1939. — P- Schliiter, Die Anfange des modernen Streichquartetts, Bleichf 1939- — Af. Pincherle, Les Instruments du quatuor, Pariš 1948. —J. Krar Das Streichquartett, Beitrag zur Schulmusik, 1961. — L. Finscher. Zur Se geschichte des klassischen Streichquartetts, Kongressbericht, Kassel 196 F. Torrefranca, Avviamento alla storia del quartetto italiano (izd. A. Bona' si), L'Approdo musicale, 1966. T. I
GUDAĈKI KVINTET (engl. string quintet, franc. quin a cordes, njem. Streichauintett, tal. quintetto d'archi), komorni sa od pet gudaĉkih instrumenata. Najĉešće se sastoji od dvije vio dvije viole i violonĉela, no susreću se i sastavi od dvije vio! viole i dva violonĉela (npr. gudaĉki kvintet u C-duru op. 16 Schuberta). Moguće su i druge kombinacije: dvije violine, v violonĉelo i kontrabas, a vrlo rijetko i sastav od tri violine, vi' violonĉela. — G. k. je i kompozicija za takav instrumentalni sa; a po svom obliku odgovara sonati. Medu prve kompozitore guda kvinteta ubrajaju se L. Boccherini i K. Dittersdorf, a slij< su ih W. A. Mozart, L. v. Beethoven, F. Mendelssohn, J. Bra! i dr. T. E GUDAĈKI TRIO (engl. string trio, franc. trio a coi njem. Streichtrio, tal. trio d'archi), komorni sastav od tri instrun ta, i to violine, viole i violonĉela ili dvije violine i violonĉela (kon zicije za takav sastav priliĉno se rijetko susreću). Osim 20 guda trija J. Haydna (za dvije violine i violonĉelo) poznat je divertim' W. A. Mozarta (K. V. 563), zatim trija L. v. Beethovena op 9 i 87, a od novijih djela trija E. Dohnanvija, A. Dvofaka, Regera, A. S. Tanjejeva i A. Schonberga GUDALO, r. (engl. bozo, franc. archet, njem. Bogen, arco), prut s napetim strunama kojima se, na gudaĉkim ins mentima, povlaĉenjem preko ţica proizvodi ton. Prut je naĉi: od vrlo tvrda ali fleksibilna drva (obiĉno pernambuka) i la; sveden prema strunama; dug je, kod gudala za violinu 74cm, za violu 74 cm, za violonĉelo 72 cm, a za kontrabas oke cm. Na vrhu pruta nalazi se plosnata glavica, a na donjem k ţabica; izmeĊu njih su napete konjske strune (150—250 n Ţabica je priĉvršćena uz prut mehanizmom na vijak, tako d; strune mogu jaĉe napeti ili otpustiti. Strune su naprašene k fonijem saĉinjenim od raznih crnogoriĉnih smola.
GUDALO — GUEDRON Prva svjedoĉanstva o upotrebi gudala potjeĉu iz arapsko -islamskog svijeta (Al Farabi; slike u mozarapskim putopisima) i iz Bizantintskog carstva. U zapadnoj Evropi g. se javlja otpri like oko 1000 god. pošto su mu prethodili dugi štapovi za povlaĉenje, trljanje ili udaranje po ţicama instrumenata. Primi tivno gudalo imalo je, poput gudala narodnih gusala, oblik luka (otud narodni izraz luĉac) u kojemu su bile napete strune. U kasnom srednjem vijeku susreću se najrazlicitiji oblici, od posve plitko svinutin do polukruţnih, dugih od 20 do 120 cm. Od XIII st. nadalje posvjedoĉena je upotreba konjskih struna i kolofonija za premazivanje, a u XIV i XV st. javljaju se već mehaniĉke naprave za regulaciju napetosti struna, iako se još do XVIII st. upotrebljavaju i gudala s uĉvršćenim strunama ĉija se napetost mijenjala pritiskom sviraĉeva prsta. Metalni nazubljeni cremillere iz XVII st. potisnula je poĉetkom XVIII st. ţabica s mehanizmom na vijak. Što se tiĉe oblika i graĊe gudala, otprilike do 1500 upotrebljavali su se istodobno raznoliĉni modeli, a od toga se vremena uvodi, kod instrumenata porodice gamba, normiranje veliĉine i oblika. U XVIII st. izdvajaju se 3 osnovna tipa: u Ita liji prevladava dulji blago svedeni oblik (tzv. sonatno gudalo), u Njemaĉkoj jaĉe svinut (kruţno gudalo), a u Francuskoj kraći i laganiji tip (tzv. plesno gudalo). Usporedo s razvitkom tehnike gudala i poteza dolazilo je do izmjena u obliku i gradi. Usavrša vanje se u literaturi obiĉno pripisivalo znameniti m virtuozima ali to su, zbog nedostataka izvornih podataka, samo pretpostav ke. Tako se smatra da je Corelli dao poticaj da se vrh gudala svine, pa da strune teku usporedo s prutom, a Tartini da je upotrijebio laganije drvo, uveo kaneliranje na donjem kra ju, itd. Dalja seusavršenja pripisuju W. Crameru (ravan prut i gotovo posve uglata glavica) i G. B. Viottiju (produljen, laganiji oblik). F. Tourte (1747—1835), prozvan »Stradivarijem gudala«, konaĉno je utvrdio najbolje proporcije modernog gudala; on je odredio omjere svedenosti, debljinu pruta, udaljenost struna i njihovo teţište, te utvrdio duljinu gudala za pojedine instrumente. Nje gova je dostignuća kasnije nauĉno obradio J. B. Vuillaume. Znaĉajni graditelji gudala bili su još i F. Lupot, J. R. Lafleur, N. F. Voirin, Dominigue Peccate, obitelj HM, John Dodd, James Tubbs, G. L. Panormo, H. R. Pfretzschner, A.-J. Lamy, L. Ch. A. Bausch, J. Ch. Stiss, A. Rau, ĉlanovi obitelji Knopf i Nurnberger i dr. Vladanje gudalom bitni je dio sviranja na gudaĉkim instru mentima i ta tehnika obuhvaća niz raznovrsnih poteza kojima svaki dobar instrumentalist mora besprijekorno baratati. LIT.: E. Folegatti, Storia del violino e dell' archetto, Bologna 1873—74. — G. A. Wettengel, Lehrbuch der Geigen- und Bogenmacherkunst, Weimar 1869. — P. O. Apian-Bennetvitz, Die Geige, der Geigenbau und die Bogenverfertigung, Weimar 1891 ( I I izd. 1920). — H. Saint-George, The Bow, Its Historv, Manufacture and Use, London 1896. —• H. Balfour, Natural History of the Musical Bow, Oxford 1899.— C. Sachs, Die Streichbogenfrage, AFMW, I, 1918—19. — F. Steinhausen, Fisiologia della condotta dell'Arco, 1929. — F. Wunderlich, Der Geigenbogen, seine Geschichte, Herstellung und Behand Iung, Leipzig 1936 ( I I izd. Wiesbaden 1952). — H. Drdger, Die Entwicklung des Streichbogens und seine Anvvendung in Europa, Kassel 1937. -— J. Roda, Boxs for Musical Instruments of the Violin Familv, Chicago 1959. ■—W. Henley, Universal Dictionary of Violin and Bow Makers, Brighton 1959. I. Ać.
2. (bas, duda, muga, mugl, štuc), membranofoni basovski instrument, raširen u Beloj Krajini, istoĉnoj Dolenjskoj i Šta jerskoj. IzraĊen je od obiĉnog glinenog lonca, kojemu se preko otvora napne svinjski mjehur i ispod ruba ĉvrsto sveţe. U mem branu, koja je na taj naĉin nastala, utakne se štapić od drijena, akacije ili sijerka (gdjegdje u Štajerskoj i slamka od raţi) ili nasmoljena drveta. Sviraĉ izaziva zvuk na taj naĉin, da trlja štapić u otvor na membrani potezima gore i dolje ili kroz membranu vuĉe dretvu. Zvuk je mukao. Visina zvuka ovisi o veliĉini lonca i napetosti membrane. G. se upotrebljavalo kao basovski instrument za plesnu muziku, obiĉno s usnom harmonikom, koju je sviraĉ drţao u jednoj ruci, dok je preko ramena druge ruke imao obješeno gudalo. U Dolenjskoj upotrebljavali su g. takoĊer i samo kao bas uz momaĉko pjevanje. Z. Kr. GUDEHUS, Heinrich, njemaĉki pjevaĉ, tenor (Altenhagen kraj Hannovera, 30. III 1845 — Dresden, 9. X 1909). Pjevanje uĉio u Braunschvveigu (M. Schnorr v. Carolsfeld) i Berlinu (G. Engel); tamo de GUDALO
41
bitirao 1871 kao Nadori (Spohr, Jessondd). Operni pjevaĉ u Liibecku, Freiburgu i Bremenu, 1880—90 prvak Dresdenske opere. Od 1882 kreirao mnoge glavne tenorske uloge na Sveĉanim igrama u Bavreuthu, a gostovao i na Njemaĉkoj operi u New Yorku, na Drţavnoj o p e r i u B e r l in u i d r . G . j e prvi u Londonu interpretirao Wagnerove likove: Tristana (Tristan i Izolda), Walthera (Majstori pjevaĉi) i Parsifala. Gt)DEN, Hilde, austrijska pjevaĉica sopran (Beĉ 15. IX 1917 — ). Studij pjevanja završ ila na K onz e rva tor iju u Beĉu (Wetzelsberger); na opernoj pozornici debitirala 1919 u ŠLi Zurichu kao Cherubin (Mo -zart, Figarov pir). Pjevala zatim na njemaĉkim i H. Gt)DEN talijanskim opernim kazalištima, od 1946 ĉlanica je Drţavne opere u Beĉu. Gostovala u Londonu (1947), na milanskoj Scali (1948—51), na Metropolitanu u New Yorku (od 1950) i dr. Svestrana umjetnica, ostvarila niz znaĉajn ih sopranskih kreacija u standard nom repertoaru, kao i u suvremenim operama: Romeo i Julija (Blacher), The Rake's Progress (Stravinski), The Rape of Lucretia (Britten), Mathis der Maler (Hindemith) i dr., a nastupa i u operetama F. Lehara i J. Straussa. Izvrsna i na koncertnom podiju, snimila je velik broj gramofonskih ploĉa. GUDEWILL, Kurt, njemaĉki muzikolog (Itzehoe, Holstein, 3. II 1911 —). Na Univerzitetima u Berlinu i Hamburgu stu dirao muzikologiju (A. Schering, F. Blume, W. Vetter, W. Heinitz), filozofiju i fonetiku. Od 1936 asi stent Muzikološkog instituta na Univerzitetu u Kielu, 1945 docent i od 1952 profesor; 1948 — 49 predavao na Univerzitetu u Birminghamu. Od 1955 urednik zbirke Das Chorzoerk (sa F. Blumeom). DJELA. SPISI: Das sprachliche Urbild beiH. Schiitz und seine Abzoandlung nach textbestimmten und musikalischen Gestaltungsgrundsatzen in den Werken bis 1650 (disertacija), 1936; Das neuere Brucknerschrifttum, Deutsche Musikkultur, 1940; Die deutschen Liedersammlungen des 15. und 16. Jh. als Zeugnisse biirger licher Musikkultur, ibid., 1942; Die Formstrukturen der deutschen Liedtenores des 15. und 16. Jahrhunderts, 1944; Musikzvissenschaft, Universitdts-Musikpflege und Studentenmusik in ihren geschichtlichen Wechselbeziehungen, Festschrift tur M. Seiffert, 1948; Zur Frage der Formstrukturen deutscher Liedtenores, MF, 1948; Die Barform und ihre Modifikationen, Kongressbericht Liineburg, 1950; Vokale und instrumentale Stilmomente in textlosen Kompositionen des Glogauer Liederbuchs, Kongressbericht Bamberg, 1953; Heinrich Schiitz und die Gegenzaart, Bekenntnis zu Heinrich Schiitz, 1954; Beziehungen zzuischen Modus und Melodik im deutschen Tenorlied, Kongressbericht Oxford, 1955; F. Tunder und die nordelbingische Musikkultur seiner Zeit, 1967; razni ĉlanci u njemaĉkim i stranim ĉasopisima. — IZDANJA : G.Forster, Frische teutsche Liedlein, I, Reichsdenkmale des Erbes deutscher Musik, 1942; M. Franck, Drei Quodlibets, Chorwerk, 1956; G. Forster, 10 svjetovnih pjesama iz Frische teutsche Liedlein, I I I — V, Chorwerk, 1957.
GUDOK, stari ruski narodni gudaĉki instrument, ovalan, rjeĊe kruškolika korpusa, s izboĉenom donjom daskom i rav nom gornjom. Imao je 3 ţice, gornju melodijsku i dvije donje bordunske ugoĊene u intervalu kvinte, koje su za vrijeme svirke neprestano zvuĉale. Gudalo je kratko u obliku luka. Pri sviranju se g. vertikalno naslanjao na koljeno. Za muziciranje ansambla upotrebljavali su se gudoki razliĉitih razmjera i opsega. G. je bio instrument profesionalnih, putujućih muziĉara -> skomoroha. GUEDON DE PRESLES, Hono re-Claude (Honore-CIaude Guesdon de Preles), francuski kompozitor (?, posljednja ĉetvrt XVII st. — ?). O njegovu ţivotu nema mnogo podataka. Zna se da je bio Ordinaire de la Musique de la Chambre et de la Chapelle. Vjerojatno je pjevao u pariškom opernom kazalištu. Njegova su najznaĉajnija djela kan tate mitološko-pastoralnog karaktera u kojima se osjeća talijanski utjecaj i izrazit smisao za dramatsko oblikovanje. DJELA: Cantates francaises, 1724 (Cefale; L'Amour devoili; Calipso; Plainte). Pojedine arije obj. u zbirkama onoga doba. LIT.: M. Briquet, Honore-Claude Guedon de Presles, MGG, V, 1956.
GUEDRON, Pierre, francuski kompozitor (druga polovina XVI st.'—konac 1621 ili poĉetak 1622). Pjevaĉ u kapeli kardinala de Guisea, zatim prešao u kraljevu sluţbu, gdje je od 1590 maitre des chanteurs de la chambre, 1603—13 maitre des enfants de la musique, a od 1610 intendant des musiques de la chambre. U njegovim airs odrazuje se prodiranje monodije; djelomiĉno ih je obradio u 2 verzije: u silabiĉkom višeglasju i za glas uz pratnju lutnje. G. je znaĉajan kao kompozitor posebnog tipa dvorskog baleta ballet melodramatiaue, koji je preteĉa opere.
42
GUEDRON — GUERRINI
DJELA. DRAMSKA: više dvorskih baleta (u suradnji sa drugim kompozitorima), najznaĉajniji: Ballet de la Delivrance de Renaud, 1617 i Ballet du Roy sur VAdventure de Tancrede . . . , 1619. — šest knjiga Airs de cour d guatre et cinq parties, 1602—20; brojni airs u tabuiaturama za lutnju G. Bataillea, A. Boessete i drLIT.: L. de La Laurencie. Un Musicien dramatique du XVII e siecle: Pierre Guedron, RMI, 1922. 1 — A. Verchaly, Un Precurseur de Lully: Pierre Guedron, Bulletm de la Sbciete du XVII e siecle, 1954. — Isti, Pierre Guedron, MGG, V, 1956. — M. M. McGovian, L'Art du Ballet de Cour en France (1581—1643), Pariš 1961.
GUELFI, Gi^ngiacomo, talijanski pjevaĉ, bariton (Rim, 21. XII 1924 — ). Debitirao 1950 u Spoletu kao Rigoletto (Verdi) i dobio nagradu Teatro Sperimentale ; u milanskoj Scali prvi put nastupio 1952 na praizvedbi opere Proserpina e lo Straniero (J. J. Castro). Pjevao na mnogim talijanskim i inozemnim opernim pozornicama; svoj najviši domet ostvario u Verdijevim operama, zatim kao Escamillo (Bizet, Carmen), Scarpia (Puccini, Tosca) i Alfio (Mascagni, Cavalleria rusticana), a istakao se i u suvremenom talijanskom opernom repertoaru. GUĆNIN, Marie-Alexandre, francuski kompozitor (Maubeuge, 20. II 1744 — Etampes, 22. I 1835). Uĉenik H. Caprona i P. Gaviniesa (violina) i F. Gosseca (kompozicija) u Parizu. Od 1771 svira u orkestru pariške Opere i Concerts Spirituels gdje od 1773 nastupa kao drugi solist (partner Hr Caprona, L.-H. Paisiblea, K. Stamitza, I. Bertheaumea, P. Le Duca). Od 1777 muziĉki intendant princa Condea, 1783—1813 solo-violinist pariške Opere, 1784—1802 profesor violine na ticole Royale de Chant. Neko vrijeme ĉlan orkestra španjoslkog kralja Karla IV u Marseilleu. — Kao kompozitor oslanjao se najprije na Gosseca, kasnije je ostvario vlastiti muziĉki izraz. Njegovi Trios avec tout Vorchestre i Symphonies za 4 gudaĉa i 2 roga (ad lib. ili obligatno) prvi su stupnjevi u razvoju francuske simfonije. DJELA. ORKESTRALNA: 3 Simphonies op. 4, 1776; 3 Simphonies op. 6, 1788; Concerto del Signor Guenin op. 2, 1769; Six Trios op. I (3 za 3 instrumenta, 3 za orkestar), oko 1768. — KOMORNA: Six Duos za 2 violine op. 3, 1775; 3 sonate za ĉembalo ili za klavir uz pratnju violine op. 5, 1781; 3 gudaĉka kvarteta op. 7; 3 sonate za 2 violine op. 9; sonate za violinu uz b. c. op. 10; 3 dua za 2 violine op. 15; Trois sonates faciles za violinu op. 17; 3 dua za 2 violonĉela op. 18; Ouverture et airs de ballets de Telemague de Lesueur za 2 violine; Duo pour Harpe et Forte-Piano avec accomp. de Flules et Cors; Duo a 2 violons a l'usage des commencants. LIT.: L. de La Laurencie, L'Ecole francaise du violin de Lully a Viotti (3 sv.), Pariš 1922—24. — E. Borrel, Marie-Alexandre Guenin, MGG, V, 1956. — F. Robert, Une Decouverte musicologique: 3 Quatuors op. VII de M.-A. Guenin (1774—1835), Recherses 1960, Pariš 1960. — B. S. Brook, La Svmphonie francaise dans la seconde motie du XVIII e siecle (3 sv.), Pariš 1962.
M
GUĆRANGER, Prosper (Louis-Pascal), francuski muzikolog (Sable-sur-Sarthe, 4. IV 1805 — Solesmes, 30. I 1875). Ĉlan benediktinskog reda, od 1837 opat samostana u Solesmesu i generalni vikar benediktinskog reda u Francuskoj. Pobornik, osobito u liturgiji, ĉiste rimske orijentacije crkve u Francuskoj. Pobijao je ostatke galikanizma, zastupajući uvoĊenje jedinstvene rimske liturgije i restauraciju gregorijanskog pjevanja. Obnovio je benediktinski red u Francuskoj, oţivljavajući staru opatiju Solesmes i osnivajući nove. Da bi se mogla provesti reforma crkvenog pjevanja, smatrao je da treba istraţiti izvorne tekstove i uspostaviti stari melodijski repertoar. Njegovi su suradnici sakupili vrijedan i bogat materijal. God. 1860 izdan je Breviarum, 1864 Directorium ćori, 1873 Processionale, a 1875, prije smrti Guerangera, bili su spremni za štampu Graduale i Antiphoniarum, te umnoţen Proprium. DJELA: Institutions liturgiques (3 sv.), 1840—53 (s tumaĉenjem gregorijanskog pjevanja); L'Annee liturgique (15 sv.), 1841—1901 (s mnogo melodija i tumaĉenja); Origines de V Fglise romaine, 1836; Sainte Cecile et la societe romaine aux premiers siicles, 1874. LIT.: A. Guepin, Solesmes et Dom Gueranger, Le Mans 1876. — Bibliographie des Benedictins de la Congregation de France, Solesmes 1889. — Charmard, Gueranger et l'abbe Bernier, Angers 1901. — P. Delatte, Dom Gueranger, abbe de Solesmes (2 sv.), Pariš 1909. — 5. Corbin, Dom Prosper Gueranger, MGG, V, 1956.
GUERRA-PEIXE, Cćsar, brazilski kompozitor (Petropolis, 18. III 1914—). Violinu poĉeo uĉiti u Petropolisu, od 1931 pohaĊao Escuela Nacional de Mušica u Rio de Janeiru (A. Gouveia, O. Frederico); kasnije studirao dvanaesttonsku kompoziciju kod H. J. Koellreuttera. Ĉlan grupe Mušica Viva, od 1949 pristalica nacionalnog muziĉkog smjera. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije; 2 suite; Marcha funebre e scherzo; Ouverture, 1950; varijacije; 2 komada za komorni orkestar. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1945; duhaĉki trio, 1948; nonet; sonata za violinu i klavir; sonata za flautu i klavir. — Kompozicije za klavir i za gitaru. — Filmska muzika. — Solo-pjesme. —■ Objavio Maracatus do Recife, 1955LIT.: V. Mariz, Cesar Guerra-Peixe, Mušica Brasilena Contemporanea, Rosario 1952.
GUERRERO, Antonio, španjolski kompozitor (Sevilla, ? — Madrid, poĉetkom 1776). Mnogo godina pisao i uvjeţbavao muziku za igrokaze u madridskim kazalištima. Njegova je zasluga što je tonadilla postala mnogo samostalnija i raznovrsnija u sa drţaju. Guerrerov muziĉki jezik je jednostavan, s izrazitim fol klornim elementima i jakim liĉnim crtama.
DJELA. DRAMSKA: muziĉke toĉke za velik broj komedija (saĈuvs preko 40); 10 tonadillas: Los alguaciles; La Pastorela i dr. Entremeses: Ayc filosofo; La Condesa de Consuegra i dr. Sainetes: Los Senores fingidos; El Pru de los Gitanos i dr. LIT.: J. Subird, La Tonadilla Escenica (3 sv.), Madrid 1928—30. — / Antonio Guerrero, MGG, V, 1956.
GUERRERO, Francisco, španjolski kompozitor (Sevil vjerojatno 4. X 1528 — 8. XI 1599). Altist katedralnog zbc u Sevilli, zatim uĉio kod brata Pedra i kratko vrijeme kod C stobala Moralesa. Od 1546 I pelnik katedrale u Jaenu, 15 vratio se kao pjevaĉ u Sevil God. 1554 naslijedio je Moi lesa kao maestro di cappela Malagi, a iduće godine post kapelnik katedrale u Ševi! Suvremenici su veoma ci; nili ovog istaknutog i neobiĉ plodnog kompozitora crkver djela i madrigala. Karakterist na je za njegova djela skloni osjećajnosti. DJELA. CRKVENA: Sacre c,
tiones vulgo moteta nuncupata, 4et 5 cum, 1555; Psalmorum 4vocum Libe\ accedit Missa defunctorum, 1559; Cat cum Beatae Mariae . . . , 1563; Libe Missarum, 1566; Motteta Francisci G rreri. . . 4—5 v., 1570; Missarum li II. . . , 1582; Si tus penas no prut F. GUERRERO secundum Matthaeum et Joannem m Hispano, 1585; Mottecta Francisci i erreri . . , 4—8 v. Liber II, 1589; Canciones y villanescas espirituales . . . 3-v., 1589; Motecta . . . 4—8 v., 1597 i dr. — Putopisi i autobiografija El vi de Hierusalem que hizć F. Guerrero racionero y maestro de capilla de la sa: iglesia de Sivilla, 1590. NOVA IZD.: U zbirci M. Fuenllane Orfenica Lira (1554) objavljene mnoge Guerrerove kompozicije preraĊene za lutnju. M. H.Eslava obj. u zborni Lira sacro-hispana (1869) dvije peteroglasne pasije, a F. Pedrel u Hispan Schola mušica sacra (II i VI) Magnificat 4—5 v. alternatium cum choro, Offici defunctorum 5—6 v., Falso Sordone, pasije, antifone i dr. Uz njih obj. su pojed Guerrerova djela W. Apel, R. Mitjana, F. Commer, Ch. Bordes i dr. — Rukof Guerrerovih kompozicija ĉuvaju se u Avili, Escorialu, Malagi, Sevilli, Tole* Madrid u i dr. LIT.: R. Mitjana, Francisco GuerrerOj 1528—1599, Estudio crifico-b grafico, Madrid 1922. — M. Querol, Canciones y Villanescas de Guerrero, Bar Iona 1955. — H. AngUs, C. de Morales y F. Guerrero, Annuario Musical, 19 — M. Querol, Canciones y Villanescas de Guerrero, Barcelona 1955. — Angtts, Francisco Guerrero, MGG, V, 1956. — R. Stevenson, Spanish Catr dral Music in the Golden Age, Berkelev 1961.
GUERRINI, Guido, talijanski kompozitor (Faenza, 12. ] 1890 — Rim, 13. VI 1965). Na Konzervatoriju u Bologni u< violinu (A. Consolini) i kompoziciju (Micija, L. Torchi), a s tim se usavršavao kod F. Busonija. Isprva orkestralni muziĉ a zatim nastavnik na konzervatorijima u Bologni (1921—24^ Parmi (1924—28). Od 1928 direktor Konzervatorija u Firen od 1948 u Bologni i 1950—60 u Rimu. Osnivaĉ i 1952—57 di gent Orchestra da camera di Roma. SuraĊivao u brojnim ĉašo] sima. G. se suoĉio s muziĉkom modernom, kad je već bio izgi dena umjetniĉka liĉnost. Najuspjelija su mu simfonijska dje kantate i Reguiem. DJ ELA. O RK ES TRALN A. Si mfo n ij ske pj es me : La C etr a d' Ach i 1913 i VUltimo viaggio di Odisseo, 1921. Koncert za violonĉelo, i9i4;Poem to za violonĉelo i orkestar, 1924; Egloga za flautu i orkestar, 1927; Due tet di concerto za klavir i orkestar, 1936; Tema con variazioni za klavir i orkesi 1942; simfonijska suita Trittico da »Enea«, 1950; La Befana za komorni orkesi 1915; Visioni delVantico Egitto, 2 simfonijske slike, 1919; Sonata da ĉame 1925; Preludio a corale za orkestar i obligatne orgulje, 1930; tri kompozic za gudaĉe, klavir i udaraljke, 1931; Trifons, 1932; Danza degli špiriti, 19; Rapsodica za komorni orkestar, 1932; Danza dalVopera »La Vigna«, 1932; Suore, 1936 (preradba, original za harfu); Fuga a notturno, 1938; St variazioni sopra una sarabanda di Corelli za gudaĉe i klavir, 1940; Canzone a ba, 1941; Canzone e balio forlivese za komorni orkestar, 1952. — KOMORN 3 gudaĉka kvarteta, 1920, 1922, i 1959; gudaĉki kvintet, 1950; dva klavir; trija, 1920; klavirski kvintet, 1927; sonata za violinu i klavir, 1921; Son da camera za violonĉelo i klavir, 1925; Le Suore za harfu, 1921; Arcadica obou (ili violu) i klavir, 1931; Canzone e danza za 2 klarineta i 2 fagota, 19 Canzone a balio za violinu i harfu, 1933; Canzonetta e balio forlivese za 4 saki fona, 1938; Dialogo sui fiori za flautu, tenor-saksofon i klavir, 1956 i dr. KLAVIRSKA: In memoriam, 1910; Trovadorica, 1931; Popolaresca, 19; 19 etida, 1937; tema s varijacijama, 1942 i dr. — DRAMSKA. Opere: Zali 1913; Nemiri, 1919; La Vigna, 1935; Enea, 1948; VArcangelo, 1949- — V KALNA. Kantate: La Citta perduta, 1924; La Cittd beata, 1942 i Nativi Christi, 1952. II pianto della Madonna za sole, muški zbor i orkestar, 19; Intermezzo degli uccellatori (za komediju Tancia M. Buonarritija ml.) za zbc orkestar, 1930; La Mascherata degli orafi za zbor i orkestar, 1937; Le tre reg za sopran i orkestar, 1926; // lamento di Job za bas, gudaĉe, klavir i tam-ta 1938; zborovi; solo-pjesme i dr. — CRKVENA: 4 mise; Missa pro Defun, za sole, zbor i orkestar, 1939; moteti. — INSTRUKTIVNA: Trattato di arr, nia complementare, 1922; Origine, evoluzione e carattere degli strumenti music, 1926; Prontuario dei tempi e colori musicali, 1939; Appunti Ċ'orchestrazio 1945. — SPISI: Verdi e le scuole di mušica, 1940; Ferruccio Busom, la vi la figura e Vopera, 1941; A. Vivaldi, la vita e V opera, 1951 i dr. — Revidi i preradio pojedina djela L. Boccherinija, G. Carissimija, D. Cimarose, G. Handela, A. Scarlattija, J. S. Bacha, A. Corellija, C. Francka, N. Paganinija i
1583; Liber vesperaru
GUERRINI — GUGLIELMO EBREO DA PESARO LIT.: A. Damerini, Profilo critico, 1928. — P. Fragapane, Guido Guerrini e i suoi poemi sinfonici, Firenze 1932. — M. Saint Cyr, Guido Guerrini, Rassegna Dorica, 1932. — Isti, Musicisti contemporanei, Roma 1936. — A. Damerini, Istantanea critica di Guido Guerrini, Illustrazione Toscana, 1936. — Isti, Un musicista construttore, Arte Mediterranea, 1939. — Isti, Guido Guerrini, MGG, V, 1956.
GUERRINI, Paolo Antigono, talijanski muzikolog (Bagnolo Mella kraj Brescije, 18. XI 1880 — Brescia, 19. XI 1960). Svećenik; arhivar biskupske kurije u Bresciji i nastavnik povijesti u Seminaru i bibliotekar na Quiriniani. Od 1936 bio je kanonik katedrale u Bresciji. Izvrstan poznavalac povijesti Brescije, 1910 utemeljio ĉasopis Brixia Sacra (1910—25), a 1930 zbirku Me-morie storiche della Diocesi di Brescia, u kojoj je objavio veoma vrijedan historijski materijal (više od 20 svezaka). SuraĊivao u mnogim ĉasopisima. DJELA: La Cappella musicale del Duomo di Salo, RMI. 1922; Contini Giovanni di Brescia, Note d'Archivio per la Storia Musicale, 1924; Di alcuni organisti della cattedrale di Brescia del Cinquecento, ibid., 1926; Un Codice piemontese di teoria musicale del Medio Evo, RMI, 1927; Per la storia della mušica in Brescia, Note d'Archivio per la Storia Musicale, 1934; Gli Organi e gli organisti delle due cattedrali di Brescia, ibid., 1939; L'Organaro bresciano G. B. Fachetti e Vorgano di Merlin Cocaio-, ibid., 1942; Luĉa Marenzio »i7 pili dolce cigno d'Italia« nel IV centenario della nascita, Memorie storiche della Diocesi di Brescia, 1953. LIT.: P. Guerrini, Bibliografia giubilare dell'autore (1903—1953), Miscellanea Bresciana, I, 1935. —■ Isti, La mia bella avventura giudiziaria per aver parlato male di . . . Carlo Cassola e della massoneria, Brescia 1954. — R. Lunelli, Paolo Guerrini, MGG, V, 1956-
GUERRINI, Virginia, talijanska pjevaĉica, mezzosopran (Brescia, 21. II 1871 — 26. II 1948). Debitirala 1889 u Trevisu kao Ortrud (Wagner, Lohengrin), 1893 nastupila već u milanskoj Scali. Umjetniĉki put vodio ju je u Lisabon, Torino, Rim, Genovu, Beĉ, Berlin, Moskvu i Petrograd; 1895— 1 9°3 ĉlanica opere u Buenos Airesu i zatim u Madridu. Posljednji put nastupila na javnoj predstavi 1925 u Napulju (Verdi, Falstaff) i zatim otvorila vlastitu pjevaĉku školu u Bresciji. GUGLIELMI, Filippo, talijanski kompozitor (Ceprano Frosinone, 30. VI 1859 — Tivoli, Rim, 14. XII 1941). Studirao u Napulju (N. D'Arienzo) i Rimu (E. Terziani). Posredstvom F. Liszta sprijateljio se sa R. Wagnerom. Posljednje godine ţivota proveo u Tivoliju, gdje je predavao muziku u Nacionalnom konviktu. DJELA. ORKESTRALNA. Simfonijske pjesme: Giulio Cesare 1881; Tibur i Vitla d'Este; II Pellegrinaggio al Morile Antore, 1910. — DRAMSKA. Opere: Atala, 1884; Pater, 1899; Pergolesi, 1905; Le Eumenidi, 1909, i dr. — VOKALNA: oratorij Betulia liberala; kantata Sogno di Calendimaggio, i dr. LIT.: A. De Angelli, Filippo Guglielmi, Nuova Antologia, 1912. — G. Tani, Filippo Guglielmi, Atti e Memorie della Societa Tiburtina di storia e d'arte, Tivoli 1953.
GUGLIELMI, 1. Pietro (nazvan Pietro Alessandro), talijanski kompozitor (Massa Carrara, 9. XII 1728 — Rim, 18. XI 1804). Prve upute u muzici dobio od oca Jacopa i strica Domenika, orguljaša katedrale u Massi. Još kao djeĉak postao violist dvorskog kazališta, ali je zagovorom kneginje Ricciarde Gonzaga otišao u Napulj gdje je na konzervatoriju 5. Maria di Loreto bio uĉenik F. Durantea. Kao operni kompozitor debitirao 1757 u Napulju (Lo Solachianello 'mbroglione). Od 1762 kapelnik saskog izbornog kneza u Dresdenu, 1764—67 uĉitelj na konzervatoriju Ospedaletto u Veneciji i 1767—72 operni kompozitor u Londonu. Nakon toga djelovao u Veneciji i ponovno u Njemaĉkoj, a 1776 nastanio se u Napulju. Nakon smrti A. Borronija (!793) postao kapelnik crkve sv. Petra u Rimu; od 1797 istodobno kapelnik crkve 5. Lorenzo u Lucini. Najveći su uspjeh u Italiji postigle njegove opere La Villanella ingentilita, Ifinti amori, La Virtuosa in Mergellina, L'Inganno amoroso, a osobito La Pastorella nobile i La bella Pescatrice. G. je poput J. Ch. Bacha, Piccinnija, Latille, Lampugnanija i Sartija nastojao ublaţiti razlike izmeĊu opere serie i buffe. U operi buffi došla je u punom opsegu do izraţaja njegova stilska izvornost i sklonost prema veseloj igri u narodnom duhu. Svojim sugestivno ţivim i ĉesto puta grotesknim djelima stekao je glas jednoga od najboljih kompozitora opere buffe te je stavljen uz bok Cimarose i Paisiella (Stendhal). DJ ELA. IN S TRU MEN TALN A: 1 5 s imfo nija ; 6 k va rteta za ĉ e mb a lo, 2 violine i violonĉelo, 1768; 6 kvarteta za ĉembalo (klavir), 2 violine i violonĉelo; 6 kvarteta sa 2 ĉembala; trio za 2 violine i bas. Ţa violinu i ĉembalo (klavir): 6 divertimenta; 2 toccate; 2 koncerta; sonata. Za klavir (ĉembalo): Six Sonatas op- 3, 1772; 6 sonata; toccata. Šest divertimenta za harfu. — DRAMSKA. Opere serie: Tito Manlio, 1763; L'Olimpiade, 1763; Siroe, re di Persia, 1764; Farnace 1765; Tamerlano, 1765; Adriano in Siria, 1766; Sesostri, 1766; Demofoonte, 1766; Antigono, 1767; II Re pastore, 1767; Ifigenia in Aulide, 1768; Alceste, 1768; Ruggiero, 1769; Ezio, 1770; Demetrio, 1772; Tamas Kouli-Kan nell'Indie, 1774; Merope, 1775; Vologeso, 1775; Semiramide riconosciuta, 1776; Artaserse, T-lll', Ricimero, 1777; Enea e Lavinia, 1785; Laconte, 1787; Arsace, 1788; Ri-naldo, 1789; Ademira, 1789; Alessandro neVIndie, 1789; Arsinoe, 1790 (preradba crkvenog prikazanja Debora e Sisara); Admeto, 1794; // Trionfo di Camilla, 1795; Tomiri, 1795; La Morte di Cleopatra, 1796; Ippolito, 1798 i Siface e So~ fonisba, 1802. Opere buffe, intermezzi, muziĉke komedije: Lo Solachianello 'mbroglione, 1757; // Filosofo burlato, 1758; La ricca locandiera, 1759; / Capricci
43
di una vedova, 1759; La Aioglie imperiosa, 1759; / due soldati, 1760; L'O t tav i o, 1 7 60 ; II f i nt o c iec o, 17 61 ; / C acc ia t ori, 1 76 2; La Do nn a d i tuni i caralteri, 1762; Don Ambrogio, 1762; Le Contadine bizzarre, 1763; Le Gelosie, 1763; La Francese brillante, 1763; Lo Sposo di tre e marito di nessuna, 1763; / Rivali plaćati, 1764; Modama l'umorista 0 Gli stravaganti, 1765 (s Paisiellom); La Donna scaltra, 1765; II Ratto della sposa, 1765; Lo Spirito di contraddizione, 1766; La Sposa ifedele, 1767; / Viaggiatori ridicoli lornati in Italia, 1768; L'Impresa d'opera, 1769; // Disertore, 1770; L'Amante che spende, 1770; Gli Uccellatori. 1770—72; Le Pazzie di Orlando, 1771; // Carnevale di Venezia ossia La virtuosa, 1772; UAssemblea, 1772; Mirandolina, 1773; La Contadina superba ovvero II giocatore burlato, 1774; Gl'Intrighi di Don Facilone, 1776; // Matrimonio in contrasto, 1776; La Locanda, 1776; / Fuorusciti, 1777; // Raggiratore di poca fortuna, 1779; La Villanella ingentilita, 1779; Narcisso; La Dama avventuriera 1780; La Serva padrona, 1780; Le Nozze in commed ia, 1781; / Mietitori, 1781; La Semplice ad arte, 1782; La Quakera spiritosa, 1783; La Donna amante di tutti e fedele a nessuno. 1783; Le Vicende d'amore, 1784; La finta zingara, 1785; L'Inganno amoroso, 1786; Le Astuzie villane, 1786; La Pastorella nobile, 1788; Gl'Inganni delusi, 1789; La bella pescatrice, 1789; La Serva innamorata, 1790; Aminla, 1790; L'Azzardo, 1790; Le false apparenze. 1791; La Sposa contrastata, 1791; // Poeta di campagna, 1792; Amore fra le vendemmie, 1792; La Lanterna di Diogene, 1793; Gli Amanti della dote, 1794; H Ratto di Briseide, 1794; La Pupilla scaltra, 1795 i VAmore in villa, 1797. Scenska muzika: Tigrane, 1767; Orfeo ed Euridice, 1770; La Villanella rapita o La villageoise enleve, 1789; Don Giovanni, 1794; La Paĉe, 1801 i dr. — VOKALNA. Oratoriji i kantate; La Madre de'Maccabei, 1764; Componimento drammalico . . . , 1766; Telemaco, 1775; Cantata, 1776; Endimione, 1781; La Felicita dell'Anfriso, 1783; Pallade, 1786; Debora e Sisara, 1789 (najuspjeliji oratorij); La Passione di Gesii Cristo, 1790; La Morte di Oloferne, 1791; Gionata Alaccabeo, 1798; // Solenne trattenimento de'fratelli dell'Oralorio di S. Filippo Neri sul Monte Ono/rio, 1800; // Sagrificio di Gefte, 1801; // Paradiso perduto cioe' Adamo ed Eva per U loro noto peccato discacciati dal Paradiso lerrestre, 1802; Cantata sagra, 1802; II Serraglio. — CRKVENA: Reauiem; 3 Miserere - 2 Dixit dominus; In convertendo Dominus za 2 zbora i orgulje; Aiagnificat za 4 glasa i instrumente; Ave Regina Coelorum za 3 solista, zbor i orgulje; Kyrie e Gloria; Quod non capis za alt i instrumente; Strofe per le tre ore dell' agonia di Nostro Signore Gesii Cristo za 4 glasa i orgulje; 2 ofertorija; motet.
2. Pietro Carlo (nazvan Guglielmini), kompozitor (Napulj ili Rim, izmeĊu 1763 i 1770 — Napulj, 28. II 1817). Sin Pietra; uĉio na konzervatoriju 5. Maria di Loreto u Napulju. Djelovao u Madridu; 1795 vratio se u Italiju, pišući opere za Rim, Napulj, Firencu, Palermo, Veneciju i Padovu. Iz Napulja, gdje se nastanio, putovao u Lisabon, Pariz, London i Rim; od 1814 kapelnik na dvoru vojvotkinje Beatrice od Masse i Carrare. Od njegovih brojnih muziĉko-scenskih djela najveći je uspjeh postigla posljednja, muziĉka komedija Paolo e Virginia. DJELA. DRAMSKA. Opere serie: Demetrio, 1794; Griselda, 1795; Romeo e Giulietta, 1801; Asteria e Teseo, 1803; Ines de Caslro, 1805; Sidagero, 1809; Atalida, 1810 i L'Isola di Calipso, 1813. Opere giocose, muziĉke komedije i farse: Dorval e Virginia, 1795; La Sposa bisbetica, 1797; L'Inganno per amore, 1797; Chi la dura la vince, 1798; / tre rivali, 1798; La Fata Alcina, 1799; I Raggiri amorosi, 1799; / due gemelli, 1799; Gli Amanti in cimento, 1800; Due nozze e un sol marito, 1800; La Fiera, 1801; Le Convenienze teatrali, 1801; La Serva bizzarra, 1803; II Naufragio fortunato, 1803; L'Equivoco degli sposi, 1804; La Fedelta tra le selve, 1805; La Scelta dello sposo, 1805; Una Donna di spirito, 1805; Amor tutto vince, 1805; La Vedova contrastata, 1805; La Sposa del Tirolo, 1806; // Matrimonio in contrasto, 1806; La Pamela casada, 1806; Guerra aperta ossia Astuzia contro astuzia, 1807; Amore e gelosie fra congiunti, 1807; Le Nozze in campagna, 1811; Oro non compra amore, 1811; Amalia e Carlo ovvero L'arrivo della sposa, 1812; La Presunzione corretta, 1813; Emesto e Palmira, 1813; Amore assottiglia l'ingegno ossia II tutore indiscreto, 1814; Amor y inocencia, 1815 i Paolo e Virginia, 1816. Balet Ercole in Calidonia, 1801. — Crkvene drame La Distruzione di Gerusalemme, 1803 i // Trionfo di Davidde, 1808. LIT.: A. Bustico, Un Musicista poco noto nel Settecento: Pietro Alessandro Guglielmi, Rivista Teatrale Italiana, 1901. — Isti, Pietro Metastasio e P. A. Guglielmi, ibid., 1901. — Isti, Un Musicista massese; Pietro Alessandro Guglielmi, Barga 1916. — F. Piovano, Elenco cronologico delle opere (1757—1802) di Pietro Guglielmi (1727—1804), RMI, 1905. — Isti, Notizie storico-bibliografiche sulle opere di Pietro Carlo Guglielmini con appendice su Pietro Gugli elmi, RMI, 1909 i 1910. — A. Della Corte, L'Opera comica italiana nel '700, Bari 1923. — E. Zanetti, Guglielmi, 1. Pietro, 2. Pietro Carlo, MGG, V, 1956. K. Ko.
GUGLIELMO EBREO DA PESARO, talijanski uĉitelj i teoretiĉar plesa (Pesaro, poĉetkom XV st. ?— ?, poslije 1475 ili 1481). Uĉenik Domenica da Piacenza (ili Domenichina da Ferrara), djelovao više od 30 godina, osobito u sjevernoj Italiji. PrireĊivao brojne sveĉanosti, meĊu kojima 1435 u Milanu i 1437 u Ferrari. Prešavši na katoliĉku vjeru uzeo ime Giovanni Ambrogio da Pesaro. Njegov traktat o plesu (estetika, principi i tehnika plesa, s notnim primjerima) saĉuvan je u 6 razliĉitih redakcija, koje datiraju izmeĊu 1460 i 1475. I naslovi traktata su razliĉiti (De pratica sul Arte Tripudii vulgare opusculum; Della virtute et arte del danzare; takoĊer i bez naslova). Pod nazivom Trattato delVarte del balio di Guglielmo Ebreo pesarese objavljen 1873 u Scelta di curiosita letterarie inedite e rare dal sec. XIII al XVIII. LIT.: M. Lattes, Intorno a Guglielmo Ebreo ed al suo »Trattato dell'arie del balio«, Notizie e documenti di letteratura c storia giudaica, Padova 1879. — O. Kinkeldey, A Jevvish Dancing Master of the Renaissance (Guglielmo Ebreo), Studies in Jewish Bibliographv and Related Subjects, in Memorv of A. S. Freidus, NewYork 1929.—-F. Torrefranca, II Segreto del Quattrocento, Milano 1939. — P. Nettl, The Storv of Dance Music, New York 1947- — M. F. Bukofzer, A Polvphonic Basse Dance of the Renaissance, Studies in Medieval and Renais sance Music, New York 1950. — M. Wood, Historical Dances, London 1952. — F. Ghisi, Strambotti e laude nel travestimento spirituale della poesia musicale del Quattrocento, Collectanea Historiae Musicac, I, Firenze 1953 - — M. Dolmetsch, Dances of Spain and Italy from 1400 to 1600, London 1954. — F. Reyna, Des origines du ballet, Pariš 1955.— C. Sartori, Guglielmo Ebreo da Pesaro, MGG, V, 1956. — B. Becherini, L'»Arte della Danza« di Guglielmo da Pesaro, La Scala, 1956. — A. Melica, Guglielmo Ebreo da Pesaro maestro di balio del Quattrocento, La Rassegna Musicale, 1959.
44
GUI — GUIDO D'AREZZO
GUI, Vittorio, talijanski dirigent, kompozitor i muziĉki pisac (Rim, 14. IX 1885-—). Studirao na konzervatoriju Santa Cecilia u Rimu (G. Settaccioli, S. Falchi). Operni i koncertni dirigent u Rimu, Torinu, Milanu, Firenci i ostalim evropskim muziĉkim središtima, te na festivalima u Salzburgu, Edinburgu i Glvndebourneu. God. 1928 utemeljio u Firenci Orchestra Stabile kojemu je godinama stajao na ĉelu kao glavni dirigent; sudjelovao u organiziranju Maggio musicale Fiorentino (1933). Umjetnik profinjene kulture, ĉiji je bogati repertoar uz standardna djela operne i simfonijske literature obuhvaćao i manje poznate opere Glucka, Cherubinija i Verdija, G. se posebno zalagao za izvoĊenje kompozicija J. Brahmsa, W. A. Mozarta i C. Francka, a od suvremenih umjetnika I. Stravinskog, B. Bartoka i Z. Kodalya. Bio je suradnik brojnih muziĉkih ĉasopisa, a ogledao se i kao kompozitor većih radova ponekad bliskih impresionizmu. DJELA. ORKESTRALNA. Simfonijske pjesme: Ciulietta e Romeo, 1902; // Tempo che ju, 1914 i Fantasta bianca (sa zborom), 1919; Scherzo fantastico, 1913; Giornata di fešta, 1919. — Passacaglia za violinu i klavir, 1913. — Opera David, 1907; operna priĉa La Fata Malerba, 1927. Filmska muzika. — VOKALNA: kantata Dal Cantico dei cantici, 1925. Brojni ciklusi solo-pjesama s klavirom: Cinque liriche, 1909; Ombre cinesi 1913; Quattro liriche (Mallarme), 1914; Quattro canti de la morte (Tommaseo), 1915; Commiato, 1916; Ritorno, 1917; Tre canli delVombra, 1917; Canli di soldati, 1919 i dr. — Transkripcije, obradbe i orkestracije raznih djela. — Objavio // Nerone di Arrigo Boito, 1924 i sabrane eseje Battute d'aspetto, 1944. LIT.: G. M. Gatti, Musicisti moderni d'Italia e fuori, Bologna 1920 (II izd. 1925). — G. Pannain, Vittorio Gui, II Pianoforte, 1927. — M. Lessona, Directores de orquesta italianos: Vittorio Gui y V. De Sabata, La revista de Mušica, Buenos Aires 1930. — M. Saint-Cyr, G. Marinuzzi e V. Gui, Rassegna dorica, 1931. — G. Graziosi, L'Interpretazione musicale, Torino 1952. — R. Paoli, Vittorio Gui, Opera, 1952. — M. Mila, Vittorio Gui, MGG, V, 1956.
GUICHANDUT, Carlos, argentinski pjevaĉ, bariton i tenor (Buenos Aires, 4. XI 1919 —). Uĉenik A. Bente, na opernoj pozornici debitirao 1945 u Buenos Airesu kao bariton u ulozi Rigoletta (Verdi). Pjevao na Teatro Colon u Buenos Airesu i Teatro alla Scala u Milanu; 1952 studirao kod pjevaĉice F. Campigna, svoje buduće supruge, i, promijenivši opseg glasa, 1953 prvi put nastupio kao tenor u Bariju (Wagner, Walkiira). Stalan gost opernih kuća u Beĉu (Staatsoper), Buenos Airesu (Teatro Colon), Londonu (Covent Garden), Parizu (Opera), Barceloni (Teatro Liceo), Palermu, Napulju (Teatro San Carlo), na festivalima u Firenci, Glvndebourneu, Veroni i dr., nastupao i u Jugoslaviji. U svojoj umjetniĉkoj karijeri ostvario niz uloga junaĉkog tenora, medu kojima se posebno istiĉe kreacija naslovne uloge u Verdijevu Otellu. Snimio više gramofonskih ploĉa kao bariton i tenor. GUICHARD, Francois, francuski kompozitor (Le Mans, 26. VIII 1745 — Pariz, 24. II 1807). Muziĉki i literarno obrazovao se na Pjevaĉkoj školi katedrale u Le Mansu. Djelovao je u Parizu, najprije kao pjevaĉ, zatim kad sous-maitre de la Musique u crkvi Notre-Dame. Za Revolucije izgubio namještenje, pa se izdrţavao poduĉavajući pjevanje i gitaru. Osobitu popularnost stekle su njegove arije (Le Bouguet de romarin; Le Coin du feu; II est passe le bon tems). DJELA. INSTRUMENTALNA: Les Loisirs de Melpomene ou Recueil periodique d'ariettes, romances . . . za gitaru i ĉembalo (klavir), 1775; Cinq recueils de chansons et romances za harfu i klavir, 1784—88 ; Les Loisirs d'Apollon ou Nouveau recueil d'ariettes. . . za gitaru i ĉembalo (klavir) op. 7 i 8; Petites pieces pour guitare, 1795; Six nouvelles ariettes, romances, vaudevilles za klavir ili harfu op. 45; Les Plaisirs des soirees za gitaru; Trente duos za 2 violine; Petits airs arranges pour une guitarre seule. — VOKALNA: Loisirs bachico-harmoniques, recueil de solos, duos, trios, quatuors, 1788; Hymne d V Esperance za soliste ili kvartet uz pratnju, 1794; Hymne a la Liberte za 4 glasa, 1798; Nouveaux dessert anacreontiques, rondes de table op. 37 uz pratnju gitare; romance. — SPISI: Essais de nouvelle psalmodie ou Faux-bourdons I—3 v. divises en sept tons tnajeurs et mineurs; Supplement transpose en plain-chant pour faciliter V execution des essais de nouvelle psalmodie 1—3 v.; Petite methode de guitarre. LIT.: J. Prim, Francois Guichard, MGG, V, 1956.
ćivali i pojednostavnjivali koralne melodije, G. je u svojemu rai na koralnoj reformi revidirao te melodije na temelju starijih izdan Bavio se i kompozicijom. DJELA: Directorium chori ad usum sacrosanctae Basilicae Vaticanae aliarum Cathedralium, 1582; Cantus ecclesiasticus passionis Domini nostri J, Christi . . . . 1586; Cantus ecclesiasticus officii majoris hebdomadae, 1587; Prae, tiones in cantu fermo, 1588; Cantus diversi ex Graduali Romana pro singulis solem, tatibus, 1727. LIT.: G. Baini, Memorie storico-critiche della vita e delle opere di Pierluigi da Palestrina, Roma 1828. — R. Molitor, Die Nachtridentinische Cr ralreform (2 sv.), Leipzig 1902. —■ K. G. Fellerer, Giovanni Domenico Guidel MGG, V, 1956.
GUIDO D'AREZZO (Aretinus), muziĉki teoretiĉar ran. srednjeg veka (997 — verovatno 17. V 1050). Zbog naziva »d'Ai zzo«, koji se dodaje njegovom imenu još od XI veka, vlada uv renje da je roĊen u Arezzu, u Italiji (Toscana). Novija istra; vanja su, meĊutim, pokazala da bi poreklom mogao biti Francv. Obrazovanje je stekao u manastiru Pomposi kraj Ferrare, otku je oko 1025 otišao u benediktinski manastir u Arezzo. Tu bio nastavnik muzike deĉaĉkog hora u katedralnoj školi. T mošnji biskup Teobald bio mu je vrlo sklon; poverio mu je i radivanje teoretskog udţbenika (to je Micrologus) i brinuo se 1 se Guidovo notno pismo što više proširi. U Arezzu G. je ost verovatno do 1029, kada je postao starešina kamaldulenskc manastira Avellano, u kome je po svoj prilici boravio do smri Sem ovih, uglavno: proverenih podat; ka, o Guidovom ţ votu je, zbog nedi stataka pouzdanih i vora, teško reći neS višei odreĊenije. Sk ro sve, što se o njen: pisalo u srednjem v ku pa i kasnije, ob vijeno je velom 1 gende, u koju je ov znaĉajni muziĉki p sac i teoretiĉar uš; još za ţivota. Ipak iz mnogobrojnih st rih zapisa mogu utv diti još neke ĉinjen ce. Dvadesetih god dina XI v. on već uţivao izvestć ugled zbog svojih m vina koje su olakš; vale nastavu pevanj pa ga je 1026 (1028 papa Ivan XIX p< zvao u Rim da liĉr izloţi svoju metod' G. je po svojoj pr lici uspeo da uve crkvene vlasti u va: nosti GUIDO d'AREZZO i njegov uĉenik Teodal uz svojih prom monokord. Minijatura iz XII st. lazaka, jer je već tada njegovo usavršavanje notnog pisma bi] opšte preporuĉeno. G. je kroz ceo srednji vek smatran najvećim autoritetoi u oblasti muziĉke teorije, pa je skoro sve što se postiglo u mi ziĉkoj nauci onoga doba njemu pripisivano. U ovome se iš. tako daleko, da su ga ĉak smatrali pronalazaĉem muzike. Dani je, meĊutim, izvesno da se mnoge tekovine stare muziĉke tec
GUICHARD, Leon, francuski muziĉki pisac (Lyon, 1. III 1899—). Studij knjiţevnosti završio na Univerzitetu u Parizu. Profesor univerziteta u Ateni, Kairu i 1945—60 u Grenobleu, gdje je utemeljio i vodio Univerzitetski zbor. Od 1960 bio je direktor Francuskog instituta u Firenci. DJELA. SPISI: L'Interpretation graphique t cinematographique et musicale de Jules Renard 1936; La Musique et les lettres au temps du Romantisme, 1955; La Musiaue et les lettres en France au temps du zoagnerisme, 1963; studije; ĉlanci. — Izdao Richard et Cosima Wagner: Lettres ajudith Gautier, 1964.
GUIDA (tal. vodiĉ), 1. poĉetna dionica kanona i tema fuge. 2. Stari pomoćni znak za ĉitanje nota (->■ Custos). 3. Skraćena orkestralna partitura (franc. conducteur). GUIDETTI, Giovanni Domenico, talijanski muziĉki izdavaĉ i teoretiĉar (Bologna, kršten, 1. I 1531 — Rim, 30. XI 1592). Uĉenik i prijatelj G. P. Palestrine; 1575 pjevaĉ papinske kapele. Kao beneficiatus perpetuus u crkvi sv. Petra i kapelan pape Grgura XIII dobio 1582 privilegij za izdanja korala u malim formatima. Za razliku od G. P. Palestrine i A. Zoila, koji su skra-
• crveno
G
. F-
Notno crtovlje Guida d'Arezza. Isprekidane crte, stilumom ure zane u pergamenu, oznaĉuju linije tercnog razmaka
rije ne mogu pripisivati Guidu. Ali i po onome što je neosporn utvrĊeno kao njegova tvorevina, Guidov doprinos razvoju mi ziĉke teorije i prakse izvanredno je vaţan i njegova uloga u is muzike ima izuzetan znaĉaj.
GUIDO D'AREZZO — GUIGNON Guidova je osnovna i najhitnija zasluga u tome, što je usavršio notno pismo (o ; tome piše u Praefatio in I t Antiphonarium). U teţnji da usavrši dotadanja nastojanja oko notacije, on uvodi sistem od više (ne samo dve) linija u razmaku terce. Neke od njih bojadisao je crvenom (za ton /), a neke ţutom (za ton c) bojom (do dve bojadisane linije bile su u upotrebi i pre Guida). Dve obojene linije uveo je i meĊu postojeće linije tercnog razmaka da bi jasnije oznaĉio ni- ^rfinmrriiii|)'n»nn»cnoiij..i.t.ni maru tnmdt poloţaj polustepena. Na taj naĉin, smeštanje GUIDO D'AREZZO. Iz Mkrologusa..., faksimil neuma na linijama i izmeĊu njih pruţalo je izvodiocu mnogo više sigurnosti pri odreĊivanju visine tonova i intervalskih odnosa meĊu njima. Taj je sistem doţivljavao promene posle Guidove smrti i u broju linija i u promenjenim bojama. No njegov je znaĉaj golem jer se evropska notacija temelji upravo na terenom linijskom sistemu koji vuĉe poreklo od Guida. Od Guida verovatno potiĉu i poznati solmizacioni slogovi, koje je on primenjivao kao olakšicu u nastavi pevanja (o tom informira Epistola ad Michaelem). Za svaki ton u svom osnovnom lestviĉnom obrascu od šest stupnjeva, heksakordu, on je, u cilju lakšeg pamćenja intervala, upotrebljavao poĉetne slogove stihova latinske himne sv. Jovanu u kojoj svaki stih poĉinje za stepen, odnosno polustepen više (melodija je moţda Guidova): Vt queant laxis, Resonare Famuli tuorum, Salve poluti, fibris, Mira gestorum Labii reatum, Sancte Johannes! Prvi solmizacioni slog Ut je mnogo kasnije (u XVII v.) u Italiji zamenjen sa Do, a sedmi slog Si uveden je tek u XVI v. spajanjem inicijala završnog uzvika himne: 5 (ancte) J (ohannes). G. je u svom sistemu solmizacije rasporedio sve tonove koji su onda bili u upotrebi u crkvenom pevanju (od G do e2) u niz heksakorda koji su poĉinjali od tonova c, f i g. Oĉigledno pod uticajem narodne i svetovne muzike onoga vremena, on je prihvatio kao osnovu u svojoj nastavi heksakorde durskog tipa (c, d, e, f, g, a i g, a, h, c, d, e; treći niz f-d zbog prekomerne kvarte bio je tada još iskljuĉen iz elementarne nastave). Time je nagovestio razvoj i prevlast jednog od osnovnih intonacionih obrazaca zapadnoevropske muzike, lestvice prirodnog dura. Od Guida verovatno potiĉe i primena -> mutacije koja se u srednjem veku široko upotrebljavala za melodije veće od obima sekste. Muziĉki teoretiĉar J. Cotton, koji je ţiveo krajem XI i poĉetkom XII v., pripisuje mu i tzv. »harmonsku ruku« (-> Guidonska ruka), mehaniĉko sredstvo namenjeno uĉenicima da bi se mogli lakše snaći u komplikovanom sistemu mutacija. Nije iskljuĉeno da je G. u svojoj nastavi prvi primenjivao ove metode. Od velikog su znaĉaja za razvoj muziĉke teorije i prakse onoga vremena njegove teoretske postavke o višeglasnoj muzici. U spisu Micrologus de Mušica, on izlaţe svoju teoriju višeglasja i zauzima stav suprotan starijoj teoriji organuma, koja je retko dopuštala odstupanje od paralelnog kretanja u kvartama i kvintama. G. meĊutim dopušta i druga sazvuĉja (sekunde, terce i unisono), a u izvesnim sluĉajevima i ukrštanje glasova, što su stariji teoretiĉari takoĊe zabranjivali. G. je ţiveo i delao u vreme kada je stara muziĉka teorija, zasnivana na delima kasnih antiĉkih i prvih hrišćanskih muziĉkih pisaca Boetija, Kasiodora i Marcijana Kapele, već uveliko išla u raskorak sa slobodnim i spontanim razvojem muziĉke prakse. Dok su se ovi pisci i njihovi sledbenici pridrţavali antiĉkih teorijskih postavki dospelih preko Boetijevih spisa u srednjevekovnu muziĉku teoriju u pogrešnoj interpretaciji, G. zauzima suprotan stav. U spisu Epistola ad Michaelem on jasno izraţava shvatanja opreĉna suhom i deplasiranom teoretisanju koje ništa ne znaĉi za razvoj ţive muzike. »Boetijeva knjiga nije od koristi pevaĉu, već samo filozofu«, piše on, uviĊajući da razvoj muzike zahteva i unapreĊenje muziĉke teorije. Sve njegove tekovine proizlaze iz ovakvih pogleda i svrha im je da teorijski obrazloţe nove pojave u muzici onoga vremena, kao i da praktiĉno pomognu
45
izvoĊaĉima u rešavanju sve sloţenijih problema koji su se nametali. Ovako posmatrani, Guidovi spisi, ĉak i oni koji su danas izgubili svaki praktiĉni znaĉaj, predstavljaju progresivne dokumente od bitnog uticaja u jednoj znaĉajnoj epohi razvoja evropske umetniĉke muzike, u kojoj se javlja višeglasje i naziru prvi nago veštaj i nove, slobodnije muzike koja nastoji da se otrgne od ukoĉenih crkvenih normi. DJELA: Micrologus de Mušica (nem. prevod R. Schlechta, MFM V, 135, i M. Hermesdorffa, 1876; kritiĉko izd. teksta obj. A. Amelli, Rim 1904 i J. Smits van Waesberghe, Corpus Scriptorum de mušica, 4, 1955); Regulae rhytmicae; Praefatio in Antiphonarium; Epistola ad Michaelem de ignoto cantu (lat. izdanje s nem. prevodom obj. M. Hermesdorff, Trier 1884). Sva ĉetiri spisa objavio M. Gerbert u zborniku Scriptores ecclesiastici de mušica sacra potissimum, I I , 1784, zatim Migne u Patrologia latina, CXLI (nem. prevod, obj. F. W. E. Roth u Der Chorgesang, 1888—90). Guidu se pripisuju i druga teoretska dela ali ona verovatno nisu njegova {De modorum Formulis el Cantuum qualitatibus i dr.). Metrologus... sasvim sigurno nije napisao G. d'Arezzo. LIT.: L. Angeloni, Sopra la vita, le opere ed il sapere di Guido d'Arezzo, Pariš 1811. — R. G. Kiesetvetter, Guido von Arezzo, Leipzig 1840. — G. Ristori, Biografia di Guido Monaco d'Arezzo (II izd.), Leipzig 1868. — A. Brandi, Guido Aretino, Torino 1882. — M. Falcki, Studi su Guido Monaco di S. Benedetto, Firenze 1882. — P. Ch. Grossmann, Guido von Arezzo, seine Stellung in der Musikgeschichte, Benediktinische Monatsschrift, 1927. — H. Wolking, Guidos Micrologus und seine Quellen (disertacija), Miinster 1930. — P. Wackernagel, Textkritisĉhes zu Guido von Arezzo, Festschrift fiir R. Holzmann, 1933. —.7. Smits van Waesberghe, De musico-pedagogico et theoretico Guiaone Aretino eiusque vita et moribus, Firenze 1953. — H. Oesch, Guido von Arezzo Biographisches und Theoretisches (disertacija), Bern 1954. — J. Smits van Waesberghe, Guido von Arezzo, MGG, V, 1956. — C. Moberg, Die Musik in Guido von Arezzos Solmisationshvmne, AFMW, 1959. D. Ps.
GUIDONSKA RUKA (harmonijska ruka; lat. manus Guidonis ili manus Guidonica, u traktatima redovito samo manus), pomoćno sredstvo za predoĉavanje tonskog sistema; upotrebljava se u muziĉkoj nastavi od kasnog XI st. Princip se sastojao u tome da su se pojedinaĉni tonovi, odnosno tonska slova (litterae), obiĉno i solmizacijski slogovi (syllabae) prikazivali s pomoću unutarnje strane lijeve ruke (ĉlanci i vršci prstiju) i tako se uĉe niku pomagalo u pjevanju i u svladavanju teorije. Premda je g. r. usko povezana s nauĉavanjem Guida d'Arezzo, po kojem je dobila ime, nije do kazano da ju je on prvi primijenio u na stavi. Slika guidonske ruke u rukopisu Montecassino 318, nastalom oko 1100 (slika 1), prikazuje stariji oblik (kakav je moţ da sam Guido upo trebljavao); njena je svrha da predoĉi po loţaj cijelih stepena i polustepena u ton skom sistemu. Tek se potkraj XII st. po javio onaj oblik gui' II I I I )l d o n s k e r u k e k a k a v s e ' susreće još u teoriji XVII i XVIII st. (slika 2). Mnogi su GUIDONSKA RUKA teoretiĉari isticali ve liku vaţnost guidonske ruke; ona je uĉenicima olakšavala upoznava nje s osnovnim, u pjevaĉkoj praksi neophodnim pojmovima muziĉke teorije (tonska slova, —* solmizacija, —> mutacija). Išlo se tako daleko da se nisu priznavali tonovi kojih nije bilo na njoj. Tako su se teoretiĉari u XVI st. opirali kromatici, jer ona »nije na ruci« (lat. non est in manu). -> Slovĉana notacija. B. AĆ. GUIGNON, Jean Pierre (pravo ime Giovanni Pietro Ghignone), talijanski violinist i kompozitor (Torino, 10. II 1702 — Versailles, 30. I 1774). Vjerojatno uĉenik J. B. Somisa, kao violinist debitirao 1725 u Parizu na Concerts Spirituels (sa B. Anetom). Od 1730 u sluţbi princa Carignana i od 1733 istodobno ĉlan kraljevske kapele; 1741 dobio francusko drţavljanstvo i postao Royal Maitre des Menetriers, u kojem je svojstvu nadgledao rad društava plesaĉa i pjevaĉa u kraljevini. Roy des Violons do 1762, G. je kasnije bio ĉlan i orkestra M. de La Populinierea. Jedan od najistaknutijih predstavnika francuske violinske škole izmeĊu Leclaira i Gaviniesa, G. se istakao i kao kompozitor trostavaĉnih violinskih sonata, solistiĉkih koncerata koji se pribliţuju concertu grossu i dr.
i
DJELA: XII Sonate a violino solo e basso op. i, oko 1737; VI Sonates a deux violoncelles, basses de violon ou bassons op. 2, oko 1737; VI Sonates a deux violons. flute allemande et violon et toutes sortes d'Instruments egaux op. 3, oko T 739; VI Sonates en trio op. 4, oko 1741; VI Sonates a violon seul et basse op. 6, 1742—44; VI Duos a Ċeux violons op. 7, 1742; Pieces de diffirents auteurs amplifiees et doublees op. 8, oko 1745; Nouvelles Variations de divers airs et Les Folies d'Espagne amplifiees op. 9, oko 1746. — U rukopisu: 2 Concertos en sol et ut, 1750; Grande symphonie pour 2 cors; Messes en symphome i dr.
46
GUIGNON — GUIRAUT DE BORNELH
LIT.: L. de La Laurencie, Un Musicien piemontais en France au XVIII 0 siecle: Guignon, RMI, 1911. — Isti, J. P. Guignon, dernier »Roi des Violons", L'Ecole francaise du violon de Lully a Viotti, Pariz 1923. — M. Pincherle, Feuillet d'Histoire du violon, Paris 1937. — M. Briquet, Jean-Pierre Guignon, MGG, V, 1956.
GUILBERT, Yvette, francuska pjevaĉica šansona (Pariz, 20. I 1867 — Aix-en-Provence, 2. II 1944). Uĉila recitaciju u Parizu i postala dramska glumica. God. 1889 zapoĉela u Lyonu karijeru kabaretne pjevaĉice, postiţući nezapamćene uspjehe u Parizu (Cluny, Variete, Eldorado, Moulin Rouge, Horloge, FoliesBergeres, Ambassadeurs, Concert Parisien, Divan Japonais), na turnejama po Evropi, Americi i sjevernoj Africi. Uz popularne zabavne melodije na svom je repertoaru imala chansone trubadura i truvera, kao i narodne francuske popijevke. Posljednjih godina nastupala je i na filmu kao glumica. Njezin pratilac bio je pijanist Gustave Ferrari.
ciklus tzv. »historijskih koncerata« u dvorani Trocadero u Pariz Sa V. d'Indvjem i Ch. Bordesom osnovao Scholu cantorum (1894 u kojoj je predavao orgulje. Od 1896 profesor orgulja na K01 zervatoriju u Parizu; odgojio brojne uĉenike (R. Vierne, A. Decau N. Boulanger, M. Dupre, W. Carl i dr.). Komponirao mnoj djela za orgulje (od malih liturgiĉkih kompozicija do simfonij veoma romantiĉnog sadrţaj po stilu izmeĊu Liszta i R gera. DJELA. ZA ORGULJE I O,
KESTAR: 2 simfonije op. 42 i 9 Marche fantaste op. 44; Meditation s le Stabat op. 63; Marche elegiaaue c: 74 i dr. — KOMORNA: Priere za vi lonĉelo i klavir; Berceuseza flautu i kl vir; Morceau symphonique za tromboi klavir i dr. — ZA ORGULJE: 8 S nates pour grand orgue (op. 42 i 91 i k simfonije); Pieces dans differents sty (64 kompozicije); 18 pieces nouvell L'Organiste liturgiste (64 kompoziciji L'Organiste pratiaue (56 kompozici i dr. — Oratorij Ballhazar. — CRi VENA: više misa za glas, orkestai orgulje; više moteta (Ave verum; O i lutaris hostia i dr.) i drugih crkven kompozicija. — La Musique d'Org {Les
DJELA: La Chanson de ma vie, 1927; L'Art de chanter une chanson, 1927; La Passante emerveillće, 1929; Mes lettres d'amour, 1933; Autres temps autres chants, 1946. — Redigirala (sa G. Ferrariiem) zbirku u 6 svezaka Chansons anci ennes: 1, R ef rai n des Jeunes; I I , Du moyen A ge a l a R enai ssance ; I I I , 1 0 Ch an so n s anc i e nn e s; I V, L e s p et i t s so up e r s de Ve r sai l l e s; V, Ch an s on s de t ou s l es t emps i VI, B ergers et M uset tes, 1911 i L egendes dorees, 1914.
GUILELMUS MONACHUS, muziĉki pisac, vjerojatno engleskog podrijetla (oko 1450). Napisao traktat De praeceptis artis musicae et practicae compendiosus libellus. U njemu opširno raspravlja o engleskom diskantu, uvodi novosti u menzuralnoj notaciji, osobito u nauku o znakovima za mjeru (upotrebljava okomitu crtu kroz kruţnicu i polukruţnicu i stavlja 2 iza kruţnice) i zastupa slobodniji naĉin komponiranja fauxbourdona. Djelo izdao Ch. E. Coussemaker (Scriptores de mušica medii aevi, III). LIT.: G. Adler, Studie zur Geschichte der Harmonie, Wien 1881. — J. Handschin, Eine umstrittene Stelle bei Guilelmus Monachus, Kongress -Bericht, Kassel i Basel 1950. —■ H. Hiischen, Guilelmus Monachus, MGG, V, 1956.
GUILLEMAIN, Louis-Gabriel, francuski kompozitor (Pariz, 15. XI 1705 — 1. X 1770). Neko vrijeme uĉenik G. B. Somisa u Torinu. God. 1729—37 violinist orkestra Acade'mie royale u Dijonu, od 1737 musicien Ordinaire de la chapelle et de la Chambre du Roy, uz to ĉlan orkestra vojvode od Chartresa. Od oko 1747 takoĊer violinist-na Thedtre des Petits-Cabinets, a od 1759 i violinist kraljiĉina orkestra. Mnogo koncertirao kao solist ili u duo-sastavu sa J.-P. Guignom. Virtuoz neobiĉno.razvijene tehnike, što se ogleda u njegovim kompozicijama. G. je medu prvim francuskim kompozitorima pisao djela za violinu bez pratnje i djela, u kojima se klavirska (clavecin) dionica razvijala samostalno, a violina je sluţila samo kao pratnja. DJELA. INSTRUMENTALNA : Symphonies d'un gout nouveau en forme de concerto za komorni orkestar (musettes, vielles, flaute i oboe), op. 16, 1752; 2 knjige Symphonies dans1 le gout italien en trio, 1740 i 1748; Divertissements de symphonies en trio, 175 ', Six Concertinos d quatre parties za 2 violine, violu i b. c, 1740; 2 knjige Sonates a quatuor ou conversations galantes et amusantes entre une flute traversiere, un violon, une basse de viole et un violoncelle, 1743 i 1756; 2 knjige trio-sonata za flautu, violinu i b. c.; Premier amusement a la mode za 2 violine ili flaute i b. c, 1749; 3 knjige sonata za violinu i b. c, 1734, 1739 i 1742; 2 knjige sonata za 2 violine bez b. c. 1732; Amusement pour le violon seul. . . , 1762 i Caprices, 1762 za violinu solo; kompozicije za 2 jednaka instrumenta (vielles, musettes, flaute, violine) op. 9; Pieces de clavecin en sonates (sa violinom), 1749. — Baletni divertissement La Cabale, 1748. LIT.: L. de La Laurencie, Un Virtuose oublie, Courrier musical, 1906. — R. Cotte, Louis-Gabriel Guillemain, MGG, V, 1956. — B. S. Brook, La Svmphonie francaise, Paris 1962.
GUILLEMANT, Benoit, francuski flautist i kompozitor. IzmeĊu 1746 i 1757 ţivio u Parizu, ĉesto nastupajući solistiĉki na priredbama Concerts Spirituels. Vjerojatno bio i nastavnik flaute. Njegove kompozicije za flautu ubrajaju se meĊu najbolja djela te vrste, nastala u to doba u Francuskoj. DJELA: simfonija, 1751 (izgubljena); koncert za flautu, 1754 (izgubljen). — Sei Sonate en quatuor pour deux flutes, un violon oblige et la basse continue op. 1, 1746; Six sonates za 2 flaute ili 2 violine, 1749; Pieces a deux bassons ou violoncelles op. 3; Six sonates en trio op. 4, 1746; 2e Uvre de six sonates za 2 violine i b. c. op. 5, 1746 i dr. LIT.: R. Cotte, Benoit Guilleman , MGG, V, 1956.
GUILLET, Charles, flamanski kompozitor i muziĉki teoretiĉar (Brugge, potkraj XVI st. —• 1654). Ĉinovnik gradske uprave u Bruggeu. Objavio: Vingt auatre fantaisies a. guatre parties, disposees selon l'ordre des douze modes, 1610 i Verschillen inzake Godsdienst, 1650. U rukopisu ostavio je traktat (3 sv.) Institution harmonigue. LIT.: A. Piscaer, Charles Guillet, Monumenta Musicae Belgicae, IV, 1938. — Ch. van den Borren, Geschiedenis van de muziek in de Nederlanden, Antwerpen 1948. — A. Van der Linden, Charles Guillet, MGG, V, 1956.
GUILMANT, Fćlix-Alexandre, francuski orguljaš i kompozitor (Boulogne-sur-Mer, 12. III 1837 — Meudon, 29. III 1911). Sin i uĉenik Jean-Baptistea Guilmanta, orguljaša u Boulogneu, i G. Carullija; usavršavao se kod N.-J. Lemmensa u Bruxellesu. Od 1861 proĉuo se kao virtuoz na orguljama. God. 1871—1901 orguljaš u crkvi Ste. Trinite u Parizu. PrireĊivao brojne koncertne turneje u evropskim zemljama i Americi te
L
F.-A. GUILMANT Formes,
VExecution, Vlmprovis tion] u Lavignacovoj Encvclopedie la musique,II, 1925.— IZDANJA'.Concert historique d'Orgue (djelaza orgulje XVI—XIX st.), 1892—97; Repertoire des Concerts du Trocadero (djela za org lje raznih autora), 1892—97; Ecole classique d'orgue, 1898—1903; Les Archi des maitres de Vorgue des XVI", XVII' et XVIII e siecles (sa A. Pirroor 1898—1914. LIT.: A. Eaglefield Huli, The organ Works of Guilmant, Monthly Musii Record, 1914. — F. Raugel, Felix-Alexandre Guilmant, MGG, V, 1956.
GUION, David Wendel Fentress, ameriĉki kompozit (Ballinger, Texas, 15. XII 1892—). Muziĉki studij završio SAD, a zatim se usavršavao u klaviru kod L. Godovvskog 1 Konzervatoriju u Beĉu. Od 1915 djelovao kao nastavnik muzi] u Brownwoodu (Texas), Dallasu, Chicagu i Pennsvlvaniji. DJELA. ORKESTRALNA: Southern Night Suite, 1922; Sheep and Go Walking to the Oasture, 1922 i dr. — Baleti: Aiother Goose, 1930 i Shiganc 1932. — Transkribirao za klavir brojne kaubojske napjeve (Turkey in t Straw; Arkansas Traveles; Home in the range; Alley Tunes) i sastavio više su (Mother Goose). — Imaginary early Louisiana songs of slavery za zbor. — Prerad spirituala i kaubojskih napjeva za zbor.
GUIOT DE PROVINS, truver (Provins, oko 1145 — poslije 1208). Potjeĉe iz graĊanske obitelji; ţivot proveo k: menestrel i dvorski pjesnik u Champagni i Burgundiji, vjerojati u sluţbi vojvode Macona. Od 1195 bio je redovnik u Clunij Saĉuvano je 5 njegovih pjesama, od kojih dvije se zabiljeţeni melodijama. Nova izdanja njegovih napjeva obj. H. Angl (Zeitschrift fiir romanische Philologie, 1929) i F. Gennrii (Grundriss einer Formenlehre des mittelalterlichen Liedes, Hal 1932). LIT.: J. F. Wolfart i San-Marte, Des Guiot von Provins bis jetzt bekannt Dichtungen, Halle 1861. — A. Bandler, Guiot von Provins (disertacija), Ha 1902. — J. Orr, Les Oeuvres de Guiot de Provins, poete lirique et satiriqi; Manchester 1915. — F. Gennrich, Guiot de Provins, MGG, V, 1956.
GUIRAUD, Ernest, francuski kompozitor (New Orlear 23. VI 1837 — Pariz, 6. V 1892). Sin i uĉenik kompozitora Jeai Baptistea Guirauda, studirao na Konzervatoriju u Parizu (A F. Marmontel, Barberau, J.-F. Halevy) i 1859 dobio Prix Rome za kantatu Bajazet. Na Pariškom konzervatoriju od 18' predavao harmoniju i od 1880 bio profesor kompozicije. Nj govi uĉenici bili su C. Debussv, P. Dukas, A. Gedalge i C Loeffler. Guiraudove su opere tehniĉki i formalno solidne, ; bez invencije; orkestracija je pitoreskna; najviše je poznat ] tome, što je napisao recitative za Bizetovu operu Carmen i dovrš instrumentiranje Offenbachove opere Hoffmannove priĉe. C 1891 bio je ĉlan Akademije lijepih umjetnosti. DJELA. ORKESTRALNA: Capriccio za violinu; uvertira ArteveU 1875; 2 suite, 1871 i 1885. — Klavirske kompozicije (Allegro de concert, 1885). DRAMSKA. Opere: Le Roi David, 1852; Sylvie, 1864; En prison, 1869; Kobold, 1870; Madame Turlipin, 1872; Piccolino, 1876; La galante aventu 1882; Fredegonde (dovršio 1895 C. Saint-Saens).— VOKALNA: Bajazet le joueur de flute, 1895; Messe solennelle; solo-pjesme. — Priruĉnik Traite pr tique de Vinstrumentation, 1895 (novo izdanje dopunio H. Busse, 1933). LIT.: H. Imbert, Ernest Guiraud, Medaillons contemporains, Paris 1903.j E. Haraszti, Ernest Guiraud, MGG, V, 1956.
GUIRAUT DE BORNELH, trubadur (vjerojatno Bourei Dordogne, oko 1140 — ?, poslije 1200). Muziĉki i literarno veon obrazovan, najprije u sluţbi vojvode Raimbauta d'Orange i z tim na dvoru Alfonsa II Aragonskog. Sudjelovao u trećem ki ţarskom ratu i do 1192 zadrţao se na dvoru u Antiohiji, a om se vratio u Francusku. Od njegovih djela saĉuvano je 52 chanson 17 sirventesa, 3 tensona, jedna pastourella, jedna romanca i jedi zagonetka, ali su samo ĉetiri teksta popraćena melodijama (nt poznatija je aubade Reis glorios, verais lums e clartatz, no ni sigurno da potjeĉe od njega).
GUIRAUT DE BORNELH — GUNGL Svoje najranije tekstove G. je pisao u maniri »chantar ab motz serratz e clus«, sloţenim, zavijenim i teško razumljivim stilom, smatrajući da je poezija samo za uski, odabrani krug. MeĊutim, od 1173 njegovo je pjesništvo izraţeno pristupaĉnim jezikom. Prihvaćajući prirodni stil, on je, kako sam istiĉe, ţelio da njegove pjesme pjevaju djevojke na zdencu. Popularnost njegovih djela oĉituje se i u tome, što je potkraj ţivota dobio naslov maestre dels trobadors. NOVA IZD.: pojedine napjeve obj. H. Angles {La Mušica a Calalunya fins elsegle XIII, Barcelona 1935); A- Restori {Per la storia musicale dei Trovatori prevenzali, RMI, 1896); E. Bohn {Zwei Trobadorlieder, Archiv fiir das Studium der neueren Sprachen, 1903); H. Riemann {Das Problem des Choralrhythmus, Jahrbuch Peters, 1906); P. Aubry {Trouveres el Troubadours, Les Maitres de la Musique, Pariš 1910); H. Besseler {Musik des Mittelalters und der Renaissance, Potsdam 1932); F. Gennrich {Troubadours, Trouvšres, Minne- und Meistergesang, Das Musikwerk, Koln 1951) i dr. LIT.: A. Kolsen, Guiraut von Bornelh, der Meister der Trobadors, Berliner Beitrage zur germanischen und romanischen Philologie, 1894. — A. Thomas, »Giraut de Borneil« o »Guiraut de Bornelh«, Romania, 1906. — B. Panvini, Giraldo de Bornelh, trovatore del sec. XII, Catania 1949. —■ F. Gennrich, Guiraut de Bornelh, MGG, V, 1956.
GUIRAUT RIQUIER, trubadur (Narbonne, oko 1230 — ?, oko 1292). Vjerojatno do 1265 ţivio kao pjesnik u Narbonnei, a zatim 1270—80 u sluţbi kralja Alfonsa X el Sabio. Sve veći broj crkvenih redova i pojava inkvizicije loše se odrazilo na djelovanje trubadura, tako da su se mnogi iselili iz Francuske. G. je meĊutim našao utoĉište na dvoru Henrika II, gdje se okupio krug pjesnika koji ga je slavio kao jednog od posljednjih trubadura. Njegov opus obaseţe 89 pjesama i 15 epistola, od kojih je 48 s melodijama (22 chansona, 13 sirventesa, 4 chansona u ĉast djevice Marije, 3 crkvena napjeva i dr.). Guirautovo stvaralaštvo nosi tragove dekadencije, karakteristiĉno za pjesništvo njegova doba: u pjesmama preteţno moralistiĉna, didaktiĉnog i duhovnog sadrţaja veoma su naglašeni metrika i umijeće rimovanja. NOVA IZD.: napjeve obj. H. Angles {Les Melodies del Trobador Guiraut Riquier, Estudis Universitaris Catalans, 1926); 3 Retroenchas obj. F. Gennrich {Die altfranzosischen Rotrouenge, Halle 1925). Pojedine primjerke Guirautove umjetnosti obj. A. Restori, A. Gastoue, F. Gennrich i dr. LIT.: A. Restori, Per la storia dei trovatori provenzali, RMI, 1896. —■ J. Anglade, Le Trobadour Guiraut Riquier, etude sur la decadence de l'ancienne poesie provencale, Bordeaux i Pariš 1905. — P. Savy-Lopez, Trovatori e poeti, Milano i Palermo 1907. — A. Jeanroy, La Poesie lyrique des Troubadours, Toulouse i Pariš 1934. — F. Gennrich, Guiraut Riquier, MGG, V, 1956.
GUITARE D'AMOUR -+ Arpeggione GULAK-ARTEMOVSKI, Semen Stepanoviĉ, ukrajinski kompozitor i pjevaĉ, bariton (Gorodišĉe, Kijevska gubernija, 16. II 1813 — Moskva, 17. IV 1873). Uĉenik M. I. Glinke u Petrogradu, u pjevanju se usavršavao u Italiji i tamo 1838—42 nastupao na opernoj pozornici u Firenci. God. 1842—64 ĉlan Ruskog teatra i Talijanske opere u Petrogradu. Njegove najpoznatije pjevaĉke kreacije bile su: Neznanac (Verstovski, Askoljdov grob), Ruslan (Glinka, Ruslan i Ljudmila), Klod Frollo (Dargomiţski, Esmeralda), Don Giovanni (Mozart) i LordWalton (Bellini, Puritanci). Svojom operom Zaporoţec na Dunavu (1863) G.-A. je udario temelje nacionalnom ukrajinskom muziĉkom kazalištu. Od ostalih njegovih kompozicija treba spomenuti orkestralni divertissement Ukrajinska svadba (1851) i vodvilj Houb Haua-nyue Heaua Kynajia (1852) i dr. LIT.: F. KuceJibOB, FyjiaK-ApTeMoBcKHH, K HIB 1951. — F. BepHaudm i M. HMnojibCKuu, Fv-iiaK-ApTeMOBcKHM H ero pyccKHe CBH3H, H3 HCTOPHH pycCKo-yKpaHHCKHX My3biKajibHt ix cB^3eH, MocKBa 1956.
GULBRANSON, Ellen (rod. Norgren), švedska pjevaĉica, sopran (Stockholm, 4. III 1863 — Oslo, 2. I 1947). Studirala na Konzervatoriju u Stockholmu i u Parizu (M. Marchesi, E. Kenneth); na koncertnom podiju debitirala 1886, a na opernoj pozornici 1889 u Stockholmu kao Aida (Verdi). Ubrzo se razvila u izvanrednu wagnerijanku i 1896—1914 bila je jedna od središnjih liĉnosti Sveĉanih igara u Bavreuthu, osobito kao Briinnhilde (Prsten Nibelunga) i Kundry (Parsifal). Od 1900 ţivjela je na svojem dobru kraj Osla, odakle je poduzimala turneje u Berlin i Beĉ, London, Pariz, Bruxelles, Budimpeštu, Amsterdam, Petrograd, Moskvu i druge evropske gradove. GULDA, Friedrich, austrijski pijanist (Beĉ, 16. V 1930 —). Studirao na Konzervatoriju u Beĉu; 1946 dobio prvu nagradu na pijanistiĉkom natjecanju u Ţenevi. Koncertirao u svim muziĉkim središtima Evrope i Amerike. Nakon 1950 poĉeo se baviti i jazz-muzikom. Kao jazz muziĉar prvi zapaţeniji uspjeh postigao 1956 na festivalu u Nevvportu. U Beĉu vodi orkestar Euro-Jazz, sastavljen od najboljih evropskih jazz muziĉara, koji je sam i osnovao. God. 1964 bio s vlastitim jazz-trijom na velikoj turneji po Juţnoj Americi. G. je umjetniĉki direktor festivala Musikforum u Ossiachu. Bavi se komponiranjem djela tradicionalne {Galgenlieder za bariton i orkestar, 1951) i jazz-muzike (Music za 3 solista i jazz-band, 1963; Music za klavir i jazzband: I, 1963 i II, 1965).
47
LIT. i?. Janlsch, Friedrich Gulda, Die Verantvrortung des Interpreten, London i Wien 1953.
GULLI, Franco, talijanski violinist (Trst, 1. IX 1926—). Uĉenik A. Serata i T. Pashkusa; osim što je kao solist koncertirao u mnogim zemljama Evrope i Amerike, istiĉe se kao komorni muziĉar u ansamblu Virtuosi di Roma, od 1959 u vlastitom Talijanskom gudaĉkom triju (sa B. Guirannom i A. Baldovinom) i u komornom duu sa svojom suprugom pijanisticom Enricom Cavallo Gulli. G. je niz godina bio koncertni majstor orkestra popularnih Muziĉkih poslijepodneva u Milanu. GUMBERT, Ferdinand, njemaĉki pjevaĉ (bariton) i kompozitor (Berlin, 22. IV 1818 — 6. IV 1896). U poĉetku knjiţar, uĉio istodobno pjevanje i kompoziciju. God. 1840—42 ĉlan Gradskog kazališta u Kolnu, zatim djelovao u Berlinu kao vokalni pedagog, korepetitor, nastavnik kompozicije, muziĉki pisac, kritiĉar i prevodilac. Melodika njegovih pjesama svjeţa je, iskrena, no ponekad i sentimentalna. DJELA. DRAMSKA. Igrokazi: Die Kunst geliebt zu zuerden, 1847; Carolina oder Ein Lied am Golf von Neapel {Das Madchen zu Sorrent), 1852; Bis der Rechte kommt, 1856. Opereta Der Kleine Ziegenhirt, 1854; muziĉki umeci u kazališna djela. — VOKALNA. Preko 400 solo-pjesama (najpopularnije: In den Augen liegt das Herz; Das theure Vaterland; Die Thrdne; O bitt'euch liebe Vogelein). — Preveo više opernih libreta; izdao nekoliko zbirki pjesama i arija. LIT.: H. Becker, Ferdinand Gumbert, MGG, V, 1956.
GUMMER, Paul, njemaĉki pjevaĉ, bas (Hannover, 11. VI 1895 —). Pjevanje uĉio u Hannoveru i Berlinu (J. von Raatz-Brockmann). God. 1927—38 poduĉavao na Muziĉkoj akademiji u Hannoveru, 1938—43 na Crkvenoj muziĉkoj školi u Berlinu (Spandau) i od 1950 na Westfalskoj crkveno j muziĉkoj školi u Herfordu. Sa H. Hoffmannom utemeljio Schiitz-Wochen u Bethelu kraj Bielefelda. Specijalist za Bachovu i Schiitzovu muziku; objavio je Erziehung der menschlichen Stimme, 1940 (V izd. 1970). LIT.: W. Ehmann, Paul Gtimmer, Mušica, 1955. — H7 - Brennecke, Paul Gummer, MGG, V, 1956.
GUMPELZHAIMER (Gumpeltzhaimer), Adam, njemaĉki kompozitor (Trostberg, Bavarska, 1559 — Augsburg, 3. XI 1625). Uĉenik J. Entzenmiillera i vjerojatno J. Treera; studirao na Univerzitetu u Ingolstadtu. Od 1581 uĉitelj i kantor na gimnaziji sv. Ane u Augsburgu. Komponirao u stilu svojih suvremenika u Augsburgu (H. L. i J. Hassler, Ch. Erbach, G. Aichinger), kod kojih je prevladavao venecijanski utjecaj. DJELA. VOKALNA: Lustgdrtlins deutsch und latenisch geistlicher Lei der erster Teti, 1591; Lustgdrtlins . . . ander Teil, 1611;' Nezve deutsche geistliche Lieder, 3 St., nach Art der tnelschen Villanellen, 1591; Neue deutsche geistliche Lieder, nach Art der uielschen Canzonen, 4 St., 1594; Wirtzgartlins deutsch und lateinisch geistlicher Lieder 1. Teil. . . , 1594, Wirtzgdrtlins . . . ander Teil, 1619. — CRKVENA: Sacrorum concentuum 8 v. Lib. I, II, 1601 i 1614; moteti u zborniku E. Bodenschatza Florilegium Portense. —■ INSTRUKTIVNA: Compendium musicae . . . nunc praeceptis et exemplis auctum studio et opera Adami Gumpelzhaimeri (Trostbergensis), 1591 (do 1681 13 izd.); Contrapunctus 485 v., 1595. — Izdao Codex Gumpelzhaimer, 1599 i 1624 (sadrţava kompozicije njemaĉkih, talijanskih i francuskih kompozitora i njegovu vlastitu Erstanden ist der Herre Chrisi). LIT.: Ch. G. Gumpelzhaimer, Geschichte der Familie Gumpelzhaimer aus urkundlichen und herausgegebenen Quellen 1475—1666, Manuskript des Historischen Vereines, Regensburg 1829. — O. Mayr, A. Gumpelzhaimer (disertacija), Miinchen 1907.—A. Adrio, Adam Gumpelzhaimer, MGG, V, 1956.
GUNDRY, Inglis (Ingles), engleski kompozitor i knjiţevnik (London, 8. V 1905 —). Na Univerzitetu u Oxfordu studirao pravo; muziku uĉio privatno i na Royal College of Music (R. Vaughan Williams, R. O. Morris i G. Jacob). Od 1945 predaje povijest muzike na Londonskom univerzitetu (Extra-mural Department) i u Udruţenju za odgoj radnika. Za svoje opere i mnoge solo-pjesme sam je pisao tekstove. D J ELA. O RK ES TR ALN A : s i mfo n ij a (na t e me iz o p e re Th e Ti n n e r s of Cornivall), 1954; Comedy Overture za komorni orkestar, 1938; uvertira Per Mare, per Terram, 1942; suita Partisan Dances i Men of Hills (na teme iz opere The Partisans), 1947; suita Heyday Freedom (na teme iz opere The Return of Odysseus), 1949; Variaiions on an Indian Theme, 1940; Sostenuto and Vivace za gudaĉe (na teme iz opere The Return of Odysseus~), 1941; Symphonic Fantasta, 1944; Prelude to the Coventry Carol za gudaĉe i limene duhaĉe, 1951. — Fantasy String Ouartet, 1936; duo za klarinet i violu, 1940; Cornish Carol Suite za violinu i klavir, 1951. — 3 Rhythmical Pieces, 1951 i Star of the Sea (Suite in Medieval Style) za klavir, 1953. — DRAMSKA. Opere: Naaman, the Leprosy of War, 1938; The Return of Odysseus, 1941; The Partisans, 1946; Avon, 1949; The Horses of the Dawn (Ċaĉka opera, prema Euripidu), 1951; The Tinners of Cornwall, 1953 i The Logan Rock (komiĉna opera), 1955. Balet Sleep, 1943. — VOKALNA: Choral Overture za zbor i orkestar, 1940; Five Bells za zbor i orkestar, 1942; The Madrigal of Life, 1947—48; zborne kompozicije a cappella. Ciklusi solopjesama: Chinese Pictures za bariton, klarinet i klavir, 1935; 3 Songs from the Medieval Bestiary, 1937; 5 Homeric Songs, 1941; 4 Songs of Experience, 1950; Star of the Sea, 1953. — SPISI: Opera in a Nutschell, 1945; The Nature of Opera as a Composile Art, Proceedings of the Royal Musical Association, 1946—47idr. — IZDANJA: The Naval Song Booh, 1945; ĉetiri srednjovjekovne liturgijske igre: The Shepherds; The Star; Rachel, or the Massacre of the Innocents i The Visit to the Sepulchre, sve 1955. LIT.: A. E. Keeton, Inglis Gundry, Composer, Musical Opinion, 1945. —■ P. Crossley - Holland, The Music of Inglis Gundrv, Hinrichsen's Musical Year Book, IV—V, London 1947—48. — N. Fortune, Inglis Gundry, MGG, V, 1956.
GUNGL, Joseph, austrijski dirigent i kompozitor (Zsambek, Madţarska, 1. XII 1810 — Weimar, 1. II 1889). Muziku
48
GUNGL — GURLITT
uĉio u Budimpešti (Semann). Vojni dirigent u Grazu; s orkestrom poduzimao brojne turneje, izvodio preteţno svoje kompozicije. God. 1843 osnovao u Berlinu zabavni orkestar, s kojim je 1849 bio i u Americi, zatim u Rusiji. God. 1864 osnovao orkestar u Miinchenu, te s njim koncertirao u Berlinu, Kabenhavnu, Stockholmu, Amsterdamu i u Švicarskoj. Kad je orkestar raspušten (1870), G. je gostovao kao dirigent u Berlinu, Varšavi, Londonu i Manchesteru. Njegove kompozicije (valceri, koraĉnice i druga djela za zabavni orkestar) bile su u njegovo doba vrlo popularne u Evropi i Americi. Iako nisu bez izvornih crta, Gunglova djela ne dostiţu svjeţinu Straussovih, koja su ih i potisla u zaborav. LIT.: H. Becker, Joseph Gungl, MGG, V, 1956.
GUNN, Barnabas, engleski orguljaš i kompozitor (Birmingham, oko 1680 — 6. II 1753). Pretpostavlja se da je uĉio kod J. Ch. Pepuscha; djelovao kao crkveni orguljaš u Birminghamu, 1730—40 na katedrali u Gloucesteru i zatim ponovno u Birminghamu (crkve sv. Filipa i sv. Martina). Uz to je bio i orguljaš u Chelsea Hospital (London), ali ga je netko vjerojatno zamjenjivao u toj sluţbi. G. je pronašao spravu za pisanje nota, nazvanu spruzzarino. Kao kompozitor više se istakao na vokalnom podruĉju (Two Cantata's and Six Song's). DJELA. INSTRUMENTALNA: Six Solos for the Violin and Violoncello, with a Thorough Bass for the Harpsichord, 1745; Six Setts of Lessons for the Harpsichord, 1751. — VOKALNA: Tivo Cantata's and Six Song's, 1736; A Lyrick Poem by Dr. Watts 1742; A small Collection of double Psaltn Tune* . . . with figured Bass, 1750; Twelwe English Songs, Serious and Humorous . . . with a Thorough Bass for the Harpsichord, 1752; Te Deum and Jubilate in D. LIT.: O. E. Deutsch, Ink-pot and Squirt-gun, The Musical Times, 1952. — S. Sadie, Barnabas Gunn, MGG, V, 1956.
GUNN, 1. John, škotski kompozitor, violonĉelist i flautist (Edinburgh, oko 1765—?, oko 1824). God. 1785—89 predavao violonĉelo i flautu u Cambridgeu, a zatim djelovao u Londonu. Od 1795 ţivio u Edinburghu, gdje je 1802 oţenio znamenitu pijanisticu Anne Young. DJELA: 40 Scotch Airs Arranged as Trios for Fl., VI. and Vcl., 1789; 'he Theory and Practice of Fingering the Vcl., 1789 (II izd. 1793); A Nezv and
Study of the Pf., with the Principles of Thorough-Bass and Musical Science, 1795 O);An Essay Theoretical and Practical...on the Application of Harmony, Tkoroughbass, and Modulation to the Vcl., 1802; An Historical Enquiry Respecting the Performance on the Harp in the Highlands of Scotland . . . , 1807 (glavno Gunnovo djelo).
2. Anne (roĊena Young), supruga Johna; o njoj se zna da je bila izvrsna pijanistica. DJELA: Instructions for Playing the Mus. Games, 1801; An Introduction to Music in Which the Elementary Parts of the Science . . . as Illustrated by the Mus. Games . . . Are Fully . . . Explained . . . Together with a Description of the Apparatus of the Games, 1803; The Elemsnts of Music and of Fingering the Harpsichord, 1803. LIT.: H. G. Farmer, A History of Music in Scotland, London 1947. — R. A. Harman, Gunn, John i Anne, MGG, V, 1956.
GUNSBOURG, Raoul, francuski dirigent i kompozitor rumunjskog podrijetla (Bukurešt, 25. XII 1859 — Monte Carlo, 31. V 1955). Dirigentsku karijeru zapoĉeo u Petrogradskoj operi, zatim vodio gradsko kazalište u Nici. God. 1892—1950 direktor opere u Monte Carlu, koju je podigao u red prvih opernih pozornica Evrope. DJELA. DRAMSKA. Opere: Le vieil Aigle, 1909; Ivan le Terrible, 1910; Venise, 1913; Manole, 1918; Satan, 1920; Lysistrata (muziĉka komedija), 1923; opere je preteţno instrumentirao L. Jehin). LIT.: F. Gaussen, Raoul Gunsbourg, MGG, V, 1956.
GUNZEK, Mihael, klarinetist (Trbovlje, 17. IV 1919—). Muziku studirao u Ljubljani i Beogradu. Ĉlan orkestra Slovenske filharmonije, profesor na Akademiji za glasbo u Ljubljani; istiĉe se kao instrumentalist izrazitih tehniĉkih i koncertantnih sposobnosti. Nastupao u mnogim jugoslavenskim gradovima. Njegov repertoar sadrţi, meĊu ostalim, i djela L. M. Škerjanca, B. Bjelinskog i I. Petrića. Povremeno nastupa i kao dirigent. J. Gc.
GURA, 1. Eugen, njemaĉki pjevaĉ, bas-bariton (Ţatec, Ĉeška, 8. XI 1842 — Leoni, Starnberger See, 26. VIII 1906). Studirao tehniku i slikarstvo. Pjevanje uĉio na Konzervatoriju u Mtinchenu (F. Hauser) i tamo debitirao 1865 kao Liebenau (Lortzing, Der Waffenschmied). Bio je ĉlan opernih kazališta u Breslauu (1867—70), Leipzigu (1870—76), Hamburgu (1876— 83) i Miinchenu (1883—96). Gostovao u Nizozemskoj i Engleskoj, u više navrata pjevao na Sveĉanim igrama u Bavreuthu. Posljednji put nastupio u Miinchenu kao Hans Sachs (Wagner, Majstori pjevaĉi). Njegov glas, tehniĉki paţljivo izraĊen, imao je velik opseg. Sve svoje uloge izvrsno je interpretirao pjevaĉki i glumaĉki. Njegova kreacija Abul Hassana osigurala je uspjeh operi Bagdadski brijaĉ P. Corneliusa. Kao koncertni pjevaĉ odlikovao se dikcijom i osjećajem za stil. Napisao Erinnerungen aus meinem Leben (1905).
2. Hermann, bariton (Breslau, 5. IV 1870 — Bad Wiess Bavarska, 13. IX 1944). Sin i uĉenik Eugena; studirao još : Muziĉkoj akademiji u Miinchenu; debitirao 1890 u Weima kao Ukleti Holandez (Wagner). Pjevao 1890^—97 na više njemaĉk i švicarskih opernih kazališta, a zatim se posvetio opernoj r ţiji; 1908—1910 vodio vlastito kazalište u Berlinu, 1920— operni redatelj u Helsinkiju, od 1927 ponovno u Berlinu k pjevaĉki pedagog i direktor vlastite operne druţine. Izvrši školovani pjevaĉ, istakao se svojim ostvarenjima na operno i koncertnom podruĉju; reţirao je prvu izvedbu opere Kava s ruţom (R. Strauss) na londonskom Covent Gardenu (191; I njegova ţena, Annie Gura-Hummel, bila je ugledna operna pj vaĉica (sopran). LIT.: J. Lansky, Eugen Gura, MGG, V, 1956.
GURIDI, Jesiis, španjolski kompozitor (Vitoria, baskijs^ provincija Alava, 25. IX 1886 — Madrid, 7. IV 1961). Komp ziciju studirao u Madridu, na Scholi Cantorum u Parizu (' d'Indv), u Bruxellesu (L. Jongen) i Kolnu (O. Neitzel). Go 1909—39 orguljaš i profesor na Konzervatoriju u Bilbau. Nj govom je zaslugom taj grad postao znaĉajnim muziĉkim središte Španjolske. God. 1939 preselio se u Madrid, gdje je 1944 im novan profesorom orgulja na Konzervatoriju. — Svoje komp ţici je G. je izgraĊivao u duhu baskijskog foklora, na koji je me< prvima skrenuo paţnju muziĉkoj javnosti. Najviše je uspio kazališnim djelima, orkestralnim kompozicijama jarkog kolori i zbornim radovima. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia Pirendica; simfonijska pjesma U: Aventura de Don Quijote; Homenaje a Walt Disney za klavir i orkestar; Eglog Leyenda vasca; En un barco fenicio; 10 melodias vascas. — KOMORNA: ĉet gudaĉka kvarteta. Za violinu i klavir: Melodias populares; Paysage; 3 minialures. Kompozicije za klavir. — ORGULJSKA: Fantasia; Villancico; Improvisacić Preludio y Fantasia; varijacije na baskijsku temu. — DRAMSKA. Opel Mirentxu, 1910; Amaya, 1920 i La Meiga, 1928. Zarzuele: El Caserio, 192 La Cautiva, 1928; Mandolinata, 1934; Mari Eli, 1936 i Retablo de Navidad. VOKALNA: La Siembra za sopran i orkestar; Estampas vascas za zbor i orkest; Zborovi: No duermas en el bosque; Asi cantan los chicos; El Principe triste. Sol pjesme. — CRKVENA: Messa di S. Ignazio; Messa da Requiem: Te Deuri Rosario de la Natividad; moteti. — Obradbe baskijskih narodnih napjeva za zbo solo uz pratnju klavira. LIT.: A. Sagardia, Jesiis Guridi. Ensavo critico de su vida y de sus obn Madrid 1950. — P. J. A. de Donostia, Jesiis Guridi, MGG, V, 1956.
GURILJEV (Gurilev), Aleksandr Ljvoviĉ, ruski komp zitor i pijanist (Moskva, 3. IX 1803 — 11. IX 1858). Sin kompi zitorai dirigenta L. S. Guriljeva, koji mu je bio prvi uĉitelj. Kasni uĉio kod J. Fielda. Svirao violinu u orkestru grofa Orlova, poslije njegove smrti djelovao u Moskvi i kao kompozitor i muzi ki pedagog. Bio je jedan od najistaknutijih autora tzv. lirskih r mansi, u koje je unosio mnogo topline i iskrenosti, sluţeći jednostavnim izraţajnim sredstvima. Na njegovo stvaranje ns više je uticao A. E. Varlamov. Guriljeve romanse u narodno duhu bile su veoma popularne, a izvode se još i danas {Odu 3eyuH0 epeMUtn KOAOKOj ibuuK, Pa3jiyna i dr.). DELA. KLAVIRSKA: koncertne polks i mazurke; virtuozne varijac salonskog karaktera. — Oko 200 pjesama i romansa. — ObraĊivao i harmonizir narodne pjesme (JisdpauHbie napoditbie pyccKue necnu, 1849). LIT.: E. TbiHMmea, K BHorpadmH A. JI. rypnjieBa, CoBeicKan my3bit 1940.
GURLITT, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. Cornelius, kompozitor (Altona, 10. II 1820 — 17. '\ 1901). Uĉenik J. P. R. Reineckea u Altoni, studij kompozici i orgulja nastavio kod J. E. Hartmanna i Ch. E. F. Weysea Kobenhavnu; tamo je 1841—45 muziĉki uĉitelj. Nakon studijski putovanja po Njemaĉkoj, Austriji i Italiji, nastavio nastavnici djelatnost u Altoni, gdje je 1864—98 bio orguljaš i zborovoĊ uz to 1879—87 profesor Konzervatorija u Hamburgu. U Gurlittov muziĉkoj ostavštini najvrednije su male forme iz ranog razdobl zbog naivnosti i vedrine. U svojim mnogobrojnim klavirski: minijaturama bliz je C. Reineckeu i T. Kircheru. DJELA: simfonijeta op. 60 i uvertira op. 20. — KOMORNA: gudaĉ kvartet op. 5; gudaĉki trio op. 10; klavirska trija; 2 sonate za violinu i k\s\ op. 3 i 4. — KLAVIRSKA: sonate za klavir 2-ruĉno i 4-ruĉno; Jugendalbt op. 62, 84, 101 i 140; Aus der Kinderiuelt op. 74; Aus der Jugendzeit op. 8 Feldblumen op. 104; Mimosen op. 113; Albumblatter op. 147; Noveletten 0 148; Scherzo op. 115 ( s varijacijama na popularnu pjesmu Ach du lieber Aug stin); etide. — DRAMSKA: opera Scheik Hassan, 1863; operete Die romisc Mauer, 1860 i Raffaello Sanzio. — VOKALNA: oratorij Die Sundflut, 188 Zborovi: Die Jahreszeilen op. 26 i Der Jager Heimkehr op. 49. Solo-pjesme.
2. Wilibald, muzikolog (Dresden, 1. III 1889 — Freibui im Breisgau, 15. XII 1963). Praunuk Corneliusa; muzikologij studirao u Heidelbergu (Ph. Wolfrum) i Leipzigu (H. Riemam A. Schering); doktorirao 1914. Od 1919 predavao na Univerzitei u Freiburgu (Breisgau), gdje je utemeljio Muzikološki institi i Collegium musicum s kojim je, po prvi put u Njemaĉkoj, uspješr organizirao izvedbe djela iz muziĉke prošlosti na starim instn mentima. Uz to je oţivljavao muziku srednjeg vijeka i zagovan izvoĊenje kompozicija za orgulje iz ranijih razdoblja na posebr
GURLITT — GUSLE I GUSLARI konstruiranim instrumentima (tzv. Praetorius-Orgel) koje su mehanizmom i karakterom zvuka bliţe starijim tipovima orgulja. Neslaganje s nacistiĉkim reţimom primoralo ga je da se 1937 povuĉe u mirovinu. God. 1945 ponovo je preuzeo svoje duţnosti u Freiburgu, a 1946—48 i 1955—56 bio je profesor-gost na Univerzitetu u Baselu. — Velik broj Gurlittovih studija i rasprava prouĉava prvenstveno muziku renesanse i baroka, ali i drugih razdoblja, posvuda oĉitujući širinu autorove kulture i znanja, logiĉnost i dalekoseţnost zakljuĉaka i metodološku sigurnost. Od 1952 G. je bio urednik ĉasopisa Archiv fiir Musikzoissenschaft. DJELA. SPISI: Michael Praetorius, sein Leben und seine Werke (disertacija), V)iS;J. S. Bach, der Meister und sein Werk, l936(IVizd. 1958); VomKlangbild der Barockmusik, 1956. Studije i ĉlanci (izbor): Burgundische Chanson- und deutsche Liedkunst des 15. Jahrhunderts, Kongressbericht Basel, 1924; Vber Prinzipien und zur Geschichte der Registrierkunst in der alten Orgelmusik, Kongressbericht Leipzig, 1926; Die Wandlungen des Klangideals der Orgel im Lichte der Musikgeschichte, Bericht tiber Freiburger Tagung fiir deutsche Orgelkunst, 1926; Die Orgel von heute, Mušica divina, 1928; F. Joseph Fetiš und seine Rolle in der Geschichte der Musikzvissenschaft, Kongressbericht Liege, 1930; Heinrich Schiitz, PJB, 1935; Der Musikhistoriker Ph. Spitta, Musik und Kirche, 1942; K. Straube als Vorkampfer der neueren Orgelbezuegung, Festschrift K. Straube, 1943; Die Epochengliederung der Musikgeschichte, Universitas,i948; Hugo Riemann, Abhandlungen der Mainzer Akademie der Wissenschaften, 1950, 25; Das historische Klangbild im Werk J. S. Bach, Bach-Jahrbuch, 1951—52; Ein begriffsgeschichtliches Wbrterbuch der Musik, Kongressbericht Utrecht, 1952; Ch.vanden Borren, Mušica, 1954, Formin der Musik als Zeitgestaltung, Abhandlungen der Mainzer Akademie der Wissenschaften, 1954, 13; Bericht iiber die Arbeiten zur musikalischen Terminologie, Jahrbuch der Mainzer Akademie, 1956; Vom Klangbild der Barockmusik, Kunstformen des Barockzeitalters, Bern 1956; Heinrich Schiitz, Die Grossen Deutschen, 1957; Ars mušica, Festschrift E. Rothacker, 1958. — Brojne Gurlittove studije, ĉlanke i eseje obj. H. H. Eggebrecht u 2 sveska pod naslovom Musikgeschichte und Gegenzvart, 1966 i 1967.—■ IZDANJA: djela M. Praetoriusa (De Organographia. Syntagma musicum II, 1929; Polyhymnia caduceatrix, 1930—33), D. Buxtehudea (Kantate, 2 sv., 1925—26; Missa brevis, 1928), G. Binchoisa (76 wellliche Lieder, 1933), J- Waltera (Lob und Preis der loblichen Kunst Mušica, 1538, 1938), D. Pohlea (12 Liebesgesdnge von P. Fleming, 1948) i S. Dietricha (zbirka himni iz 1545, 1954). Uz to red. Briefe eines Thomaskantors K. Straubea, 1952 i dva sveska (Personenteil) XII preraĊenog i proširenog izdanja Riemannova Muziĉkog leksikona, 1959 i 1961.
3. Manfred, dirigent i kompozitor (Berlin, 6. IX 1890—). RoĊak Wilibalda; u Berlinu uĉio kompoziciju (E. Humperdinck), teoriju i kontrapunkt (H. Kaun) i klavir (M. Mayer-Mahr, R. M. Breithaupt). Od 1908 korepetitor na Dvorskoj operi u Berlinu, od 1911 asistent u Bavreuthu i kazališni dirigent u Essenu i Augsburgu, od 1914 operni dirigent u Bremenu; tamo je utemeljio i vodio Neue Musikgesellschaft. God. 1924 postao dirigent Drţavne opere i nastavnik na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu, ali je 1933 morao napustiti namještenje. Od 1939 djeluje u Japanu, gdje od 1953 vodi vlastitu operu. Umjetnik razvijena osjećaja za realizam i za dramske sukobe, svoj najviši stvaralaĉki domet ostvario na podruĉju muziĉke drame. DJELA. ORKESTRALNA: Goya Symphonie, 1938; Shakespeare-Symphonie, 1955; Symphonische Musik, 1922; komorni koncert za klavir, 1927; komorni koncert za violinu, 1929. — Klavirski kvintet, 1912. — Sonata za klavir, 1901. — DRAMSKA. Opere: Die Insel, 1918; Die Heilige, 1920; Vfozzeck, 1926; Soldaten, 1930; Nana, 1933; Seguidilla, Bolero und Ndchtlicher Spuk, 1937; Warum?, 1940; Feliza, 1941; Nordische Ballade, 1944 i Wir schreiten aus, 1958. — VOKALNA: Fiinf Gesdnge za sopran i komorni orkestar, 1923; Orchestergesange, 1925; Drei politische Reden za bariton i muški zbor, 1951; solo-pjesme. LIT.: C. Gurlitt, Die deutsche Kunst des 19. Jahrhunderts, Berlin 1899. — A. Volquardsen, Cornelius Gurlitt, Die Harmonie, 1920. ■— W. Gurlitt, Gurlitt, Cornelius, Wilibald i Manfred, MGG, V, 1956. — Posebni broj AFMW posvećen Wilibaldu Gurlittu povodom 70-godišnjice njegova ţivota (uredio H. H. Eg gebrecht). K. Ko.
GURNEY, Ivor Bertie, engleski kompozitor i pjesnik (Gloucester, 28. VIII 1890 — Dartford, 26. XII 1937). Ĉlan djeĉaĉkog katedralnog zbora u Gloucesteru; uĉio muziku kod A. Brewera i na Royal College of Music (R. Waughan Williams) u Londonu. Orguljaš u razliĉitim crkvama. Od 1922 duševno bolestan. U njegovim solo-pjesmama istiĉe se skladan odnos izmeĊu rijeĉi i tona.
Desire in Spring; Severn Meadozvs). Desire in Spring; Severn Meadozvs). LIT.: M. M. Scott, E. Blunden, W. de la Mare, J. Squire } H. Howells i R. Vaugham Williams } Ivor Gurney: the Man, the Poet, the Musician, Music and Letters, 1938.— N. Fortune, Ivor Bertie Gurnev, MGG, V, 1956.
GURRLICH (Giirlich, Guerlich), Joseph Augustin, njemaĉki kompozitor (Miinsterberg, Šlezija, 1761 — Berlin, 27. VI 1817). God. 1779 postao u Berlinu nastavnik muzike na katoliĉkoj školi, a 1784 orguljaš u crkvi s« Hedvige. Od 1790 kontrabasist u kraljevoj kapeli; od 1811 muziĉki direktor, a 1816 kraljevski dirigent. DJELA. Pet opera: Das Incognito, 1792; Hans Max Giesbrecht von der Humpenburg oder Die neue Ritterzeit. 1815; 19 baleta (muzika izgubljena); scenska muzika za razna kazališna djela. —■ Više kamata, dvopjeva i solo-pjesama. LIT.: H. Becker, Joseph Augustin Gurrlich, MGG, V, 1956.
GURTL, Dragan, kornist i muziĉki teoretiĉar (Osijek, 9. VII 1908 •—• Zagreb, 28. XI 1967). Studij roga i kompozicije završio 1935 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu. Najprije orkeMUZ. E., II, 4
49
stralni muziĉar u Hrvatskom narodnom kazalištu (1933—35), Radio-Zagrebu (1938—48) i u Drţavnom simfonijskom orkestru (danas Zagrebaĉka filharmonija, 1948—54), 1954—62 profesor na muziĉkoj školi Pavao Markovac, od 1962 docent za rog i komornu muziku i od 1966 profesor na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu. Njegovi su uĉenici bili P. Detiĉek, J. Falout, S. Rabu zin i I. Ladovac. Uz to 1936—41 zborovoĊa Glazbenog Društva Intelektualaca (GDI), 1945—64 KUD Vilim Galjer i dr., kao i dirigent Radio-orkestra u Zagrebu. DJELA. Priruĉnici: škola sa rog (4 sv.), 1956; Elide za rog, I visoka škola roga, 1959; Priruĉnik za solfeggio: I, Dijatonika; II, Alteradja — Kromatika i III, Dvoglasni solfeggio. K. Ko.
GURVIN, Olav, norveški muzikolog (Tvsnes, 24. XII 1893 —). Nakon studija u Heidelbergu i Berlinu 1928 postao magistar i 1938 poloţio doktorat na Univerzitetu u Oslu. God. 1930—47 zborovoĊa i 1931—45 srednjoškolski nastavnik u Oslu, 1937—42 i 1945—47 predavaĉ i 1947—64 profesor muzikologije na Univerzitetu. Urednik ĉasopisa Norsk Musikkliv (1942—51) i kritiĉar lista Verdens Gang (1945—58). Od 1951 bio je direktor Instituta za narodnu umjetnost i od 1955 urednik zbirke Norsk Folkemusikk (do 1967 pet svezaka). DJELA: Fartein Valen, 1962; Norske serdrag i musikken, Norsk Musikkgranskning Arbok, 1940; Rikard Nordraak, Syn og Segn, 1940; Tkree Compositions from Edvard Grieg's Youth, Norsk Musikkgransknings Arbok, 1951—53; Photography as an Aid in Folk Musik Research, Norveg, 1953; Some Comments on Tonality in contemporary Music, Norsk Musikkgranskning Arbok, 1953—55. — Uredio kritiĉko izdanje djela R. Nordraaka Rikard Nordraaks samlede verker, 1942—43 (sa 0. Ankerom). LIT.: H. Rosenberg, Olav Gurvin, MGG, V, 1956.
GUSLE, pevaĉko društvo u Velikoj Kikindi. Osnovano 1876 pod nazivom Gusle, društvo za negovanje muzike, dve godine je delovalo u svome mestu kao muški hor, a potom se pod upravom Josifa Marinkovića, razgranalo u mešoviti. Najveći umetniĉki uspon je imalo i najširu delatnost razvilo za horovoĊe Roberta Tolingera (1880—90), kada se osniva notna edicija društva, kao i prvi srpski muziĉki ĉasopis Gudalo (1886—87). Otada G. prireĊuju koncerte u mnogim gradovima Vojvodine. Uprkos zaprekama madţarskih vlasti, odlaze 1901 i u Srbiju. Sledeći nacionalno-patriotskim idealima srpskog graĊanstva u Austro-ugarskoj monarhiji, G. daju pred Prvi svetski rat niz koncerata u rodoljubive i dobrotvorne svrhe, zbog ĉega madţarske vlasti 1914 zabranjuju rad društva. Posle Ujedinjenja, iako veoma osiromašene u notnoj arhivi i ostaloj društvenoj imovini, G. nastavljaju rad pod upravom horovoĊe Frante Vacha koji je na tom poloţaju bio, sa malim prekidima, 1911—47. Medu krupnijim izvoĊenjima u tom periodu nalazi se Havdnovo Stvaranje sveta, Blodekova komiĉna opera Na bunaru i delovi Dvofakovog Stabat Mater. LIT.: Spomenica pedesetgodišnjeg rada pevaĉkog društva »Gusle«, 1930. S. D. K.
GUSLE I GUSLARI. Gusle, narodni gudaĉki instrument, koji je — prema nekima — došao na Balkan iz zapadne Azije, vjerojatno preko Bizanta, oko VIII—IX st. IzraĊuju se, obiĉno, u jednom komadu, od javorovine, dudovine i dr. Sastoje se od više dijelova. Donji izdubljeni dio, u obliku uzduţ razrezane kruške, nosi razliĉite nazive: var jaĉa, vagan, korito, ĉaska. Gornji dio, vrat, završava glavom. Na varjaĉi je razapeta stavljena koţa ovce, jareta, zeca ili psa. Uĉvršćena je sa strane drvenim klincima. Na koţi je 5—10 glasića, tj. urezanih ili uţeţenih rupica. Da bi zrak u instrumentu bolje titrao i zvuk se lakše razlijegao, ure zane su rupice i na poleĊini var jaĉe, većinom u obliku krsta pa se tako i zovu. Var jaĉa na svom donjem dijelu završava izdankom (uvom, zapinjaĉom). Oko izdanka se petljom napinje jedna ţica sastavljena od struna, od 50—60 niti s konjskog repa koje se veţu jakim koncem. — Gusle s dvije ţice sasvim se rijetko javljaju u sjevernoj Dal maciji, u Lici i sjeverozapadnoj Bosni. — Na koţi niţe glasića smješta se konjic (kobilica) koji podrţava ţicu. Drugi kraj ţice priĉvršćen je o kljuĉ (zavijaĉ, škljaka), koji je provuĉen kroz vrat i strši daleko iz njega. Vrat nema preĉnica — jer se ţica pri guslanju ne pritiskuje uza nj — i ĉesto je odozdo bogato izrezbaren. Glava po prima oblike razliĉitih ţivotinja, GUSLE historijskih liĉnosti i dr. — Gu-
GUSLE I GUSLARI dalo je izraĊeno od tankog pruta s izdankom od istog drva od kojeg su naĉinjene gusle. Prut je ovalno sveden, a izdanak sluţi kao drţak; tetiva je od struna koje se maţu smolom. Po obliku varjaĉe (rezonantnog korpusa) W. Wiinschje (1934) razlikovao tri tipa gusala: srpski, bosanski i crnogorski, u koji je svrstao i hercegovaĉki i dalmatinski. Pri sviranju guslar drţi gusle medu koljenima. Gudalo hvata kaţiprstom i palcem desne ruke i povlaĉi po ţici od struna ravnomjerno amo-tamo, najĉešće samo jednim dijelom gudala. Pojedini slog teksta pjesme redovito prati samo jednim potezom gudala. Gusle sa jednom ţicom sluţe iskljuĉivo kao pratnja pjevanju. UgaĊaju se prema glasu pjevaĉa. On sam izabira apsolutnu visinu tona prazne ţice. Guslar redovito pjeva povišenim i sveĉanim glasom, u tenorskom podruĉju. Kad svira, guslar ispruţenim — ali ne i raširenim — prstima samo dodiruje ţicu sa strane, mekim dijelom prvih ĉlanaka, što daje zvuku karakteristiĉan prizvuk. Prema G. Beckingu i W. Wiinschu tonski sistem guslarske svirke obuhvaća pet tonova, ukljuĉivši ton prazne ţice. Najniţi je ton na praznoj ţici, drugi se ton izvodi prvim prstom (kaţiprstom) i ĉini sa prvim tonom interval od 3/4 stepena. Treći ton izvodi drugi prst (srednjak) u intervalu od pola stepena s obzirom na drugi ton. Ĉetvrti ton, izveden prstenjakom, fiziološki najskuĉenijim prstom, slab je, kolebljiv i sluţi kao ukrasni ton. Peti, najviši ton, izvodi mali prst; to je velika terca ili nepotpuna kvarta na ton prazne ţice. Osobito znaĉenje ima interval izmeĊu trećeg i petog tona koji je nešto veći od cijelog stepena i njime se postiţe najveći patos. Becking koji je prouĉavao pjevanje i svirku samo jednog crnogorskog guslara, glasovitog Tanasija Vuĉića, smatrao je da se guslarska svirka ne moţe notirati tradicionalnim notnim pismom. Predloţio je crtovlje od dviju crta — bez kljuĉa. Ton prazne ţice smjestio je ispod prve
Zapis: C.Rihtman.Ţepa, 1961.
J=96
Zapis: S. Sfepanov, čilipi, 19 2
J> = cea 196
z ve-li-tog , rob-lfa za-ro-H - li
crte, drugi na samoj prvoj crti, treći iznad prve crte, ĉetvrti isp d ru ge c rt e i p et i na dru goj crti . Jugoslavenski etnomuzikolozi nisu usvojili takav naĉin r tiranja, pa se sluţe obiĉnim notnim pismom, a u egzaktnij zapisima biljeţe intervale u centima. Do danas (1972) još ni objavljene suvremene transkripcije snimaka g uslara iz Crne Gc i Srbije. MeĊutim, transkripcije snimaka iz Bosne i Hercegovi koje su objavili C. Rihtman i V. Milošević, kao i iz Hrvats koje su objavili S. Stepanov (Kohavli) i J. Bezić (Sinjska krajin pokazuju da guslarska svirka obuhvaća ĉetiri, pa i samo tri to preteţno u kromatiĉnim tonskim nizovima veoma razliĉit polustepena (Primjeri br. 1 i 2). Kad prate pjevanje, gusle izvo preteţno iste tonove kao i guslar -pjevaĉ. Već u razdoblju izmeĊu dva rata javljaju se pokušaji da pjevanje uz gusle razvija u dijatonskim tonskim nizovima (t; »nova intonacija«). Ta su nastojanja ojaĉala u naše vrijeme (P: mjer br. 3, samo vokalna dionica).
dobro poznaju stare dugaĉke junaci pjesme. U novije doba neke tekstove nauĉili su i iz tiskanih pje: marica. Vole pjevati takoĊer i šaljive pjesme, rugalice. Znaju novije pjesme, ponekad ih i sami sastavljaju. Premda takvi g\ slari relativno ĉesto sviraju, oni nisu profesionalni pjevaĉi 1 gusle, te gotovo nikad ne primaju plaće za svoje izvedbe. Manj vješti guslari takoĊer ĉesto i rado pjevaju uz gusle, ali ponajvii u uţem krugu svoje obitelji, rodbine i prijatelja. Profesionali guslari susreću se veoma rijetko i to najviše na sajmovima. Guslari pjevaju prirodnim glasom i neškolovanom tehnikon Napjev im nije nikada stalan, on je neprekidna improvizacij prema odreĊenim ritmiĉkim i melodijskim obrascima, koje j guslar poprimio od svojih predaka ili ih sam oblikovao. — NE pjevi epskih pjesama preteţno su silabiĉkog karaktera. Mog biti Gusl neustaljeni, tj. ari, u toliko nekim promjenljivi krajevim da se ne mogu a zvani i svesti n neke guslaĉi, osnovne posebna obrasce. su k; Ustaljeni tegorija napjevi najĉešće meĊu izvoĊaĉi obuhvaćaj svega jedan ma narodne stih, ili se od pjesme. sastoje dva Vještiji i najviše sposobni; obrasca stoga i melostih poznatiji guslari
g p l i 7 W L p a l a . f
7 U L
p t a 7 u 7 i u g o r s k o , v i l a s f a l a i d r u g a . n a m T i t t Ċ o z i v a l a . :
GUSLE I GUSLARI — GUTEŠA koji se izmjenjuju po nekome redu ili slobodno. U ustaljenim kao i u neustaljenim napjevima postoje posebni poĉeci i završeci pjevanja. Javljaju se i kontrastirajući obrasci, spontano, na mjestima koja se ne mogu unaprijed predvidjeti. Navedene osobine napjeva vrijede u prvom redu za podruĉje Bosne i Hercegovine. U pjevanju uz gusle kod Srba J. Erdeljanović je opazio tri stila pjevanja: prvi, sasvim jednostavan, kada pjevaĉ pripovijeda otegnutim glasom; u drugom stilu pjevaĉ posljednja 2—3 sloga stiha veoma otegne i spusti glas; u trećem stilu on slogove izgovara kratko, bez otezanja, jakim glasom, a pred posljednjim slogom naĉini kratak predah, pa tek onda taj slog izgovara gotovo neĉujnim glasom. Guslari pjevaju gotovo iskljuĉivo u deseteraĉkim stihovima. IzmeĊu ritma stiha i napjeva postoji organska povezanost, akcenti i duţine slogova teksta odraţavaju se u ritmiĉkoj strukturi i melodijskom kretanju napjeva. Izrazita trohejska tendencija u izmjenjivanju naglašenih i nenaglašenih slogova deseteraĉkog stiha posebno se ukazuje u ritmiĉkim obrascima napjeva. Zbog potrebe predaha u pjevanju guslari na razliĉite naĉine grupiraju stihove. Jasna oznaka takvih odlomaka su instrumentalne meĊuigre. Broj stihova u tim odlomcima veoma je razliĉit. Svirkom na guslama pjevaĉ ponekad ţeli takoĊer istaći znaĉajnije mjesto u tekstu pjesme. Izrazitija svirka javlja se i onda kad se pjevaĉu trenutaĉno prekine nit pamćenja teksta; samom svirkom završava guslarska pjesma. Prvi zabiljeţeni podatak o guslarima datira iz 1415, a govori 0 srpskom guslaru na poljskom dvoru. B. Kuripeĉiĉ u svom Itinerariumu 1531 spominje narodne pjevaĉe i guslare. U kasnijim stoljećima dosta se ĉesto navode u historijskim dokumentima. Znameniti su guslari bili: Andrija Kaĉić-Miošić (Starac Milovan), vladika Petar Petrović Njegoš, knez Miloš, Tesan Podrugović, Filip Višnjić, Ĉor-Huso Husović, Janko Milić, Ivo Bojĉin Jovićević, Petar Perunović, Jevrem Ušćumlić, Tanasije Vuĉić, Ivan Meštrović; veoma rijetko pjevaju ţene. Narodnooslobodilaĉka borba i zbivanja u poslijeratnoj izgradnji snaţno su potakli djelatnost guslara-kroniĉara i ĉuvara narodne svijesti. Novi tekstovi zadrţali su u mnogim krajevima stare napjeve i svirku (Primjer br. 1), premda su to gotovo redovito samo rimovani deseterci, drukĉijeg stila nego što su bili tekstovi starih junaĉkih epskih pjesama. LIT.: F. Kuhaĉ, Prilog za povijest glasbe juţnoslovjenske, Rad JA, 1877. — Isti, Andrija Kaĉić kao pivaĉ i guslar, Vienac, 1890. — V. Karakašević, Gusle i guslari, Letopis Matice Srpske, 1899. — L. Kuba, Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji, ZNŢO, 1899. — F. S. Kraus, Guslarenlieder, Slavische Volksforschungen, Leipzig 1908. — B. Drechder, Narodni guslari i pjevaĉi, uvod »Narodne pjesmarice«, Zagreb 1912. — M. Murko, Bericht iiber eine Bereisung von Nordwestbosnien und der angrenzenden Gebiete von Kroatien und Dal matien behufs Erforschung der Volksepik der bosnischen Mohammedaner, Wien 1913. — Isti, Bericht iiber phonographische Aufnahmen epischer, meist mohammedanischer Volkslieder im nordwestlichen Bosnien im Sommer 1912, Mitteilungen der Phonogrammarchivs-Kommission, Wien 1913. — Isti, Bericht iiber eine Reise zum Studium der Volksepik in Bosnien und Herze gowina im J. 1913, Sitzungsbericht, Wien 1915. — Isti, Bericht iiber phonographische Aufnahmen epischer Volkslieder im mittleren Bosnien und in der Herzegowina im Sommer I 9 r 3 , ibid., Wien 1915. — Isti, Gusle i tamburica sa dvije strune, Bulićev zbornik, 1924. — A. Schmaus i M. Vlahoviĉ, O epskoj pesmi u Sremu, Glasnik Etnografskog muzeja, 1932. — G. Becking, Der musikalische Bau des montenegrinischen Volksepos, Archives Neerlandaises de Phonetique Experi mentale, Amsterdam 1933. — W. Wiinsch, Die Geigentechnik der siidslavischen Guslaren, Brno 1934. — L. Kuba, Gusle, Cesty z slovanskou pisni, I I , Praha 1935. — B. Sirola, Hrvatska narodna glazba, Zagreb 1940. — B. Bartok i A. B. Lord, Serbo-Croatian Folk Songs, New York 1951. — M. Murko, Tragom srpsko-hrvatske narodne epike, Zagreb 1951. — C. Rihtman, Narodna muzika jajaĉkog sreza, Bilten Instituta za prouĉavanje folklora, Sarajevo 1953. — VMilo'sević, Bosanske narodne pjesme, II i I I I , Banja Luka 1956 i 1961. — C. Rihtman, Tradicionalna muzika Imljana, Glasnik Zemaljskog muzeja (Etno logija), Sarajevo 1962. — Isti, Oblici kratkog napjeva u narodnoj tradiciji Bosne 1 Hercegovine, ibid., 1963. — M. V. Kneţević, Gusle javorove, Kongres Sa veza folklorista Jugoslavije, Ohrid 1964. — N. Kneţević, Dramski elementi u izvoĊenju guslarske pjesme, Kongres Saveza folklorista Jugoslavije, Cetinje 1964. — C. Rihtman, Narodna muziĉka tradicija Ţepe, Glasnik Zemaljskog muzeja (Etnologija), Sarajevo 1964. — S. Stepanov, Muziĉki folklor Konavala, Anali Historijskog instituta JA u Dubrovniku, 1966. — J. Bezić, Muziĉki fol klor Sinjske krajine, Narodna umjetnost, 1968. — C. Rihtman, Tradicionalni oblici pjevanja epskih pjesama u Bosni i Hercegovini, Kongres Saveza udruţenja folklorista Jugoslavije, Sarajevo 1971. — M. A. Slijepĉević, Nekoliko naĉina guslarskog kazivanja epskih pesama, ibid. — R. Medenica, Oblici kazivanja naših epskih pesama ispred drugog svetskog rata, ibid. — T. ĉubelić, Uvodna napomena (i Odgovori na upitnicu — o epskim pjesmama naroda Jugoslavije), ibid. J. Bez.
GUSLI (rus. zycjiu), ruski narodni ţiĉani instrument, vrsta citre odnosno psaltira. Prvi put se spominje u dokumentima iz VI st. Po saĉuvanim opisima rani tip, tzv. zvonĉate g. (3 SOH naiiibie eycjiu) imale su trapezoidni oblik; gornja daska malenog, plitkog ormarića za rezonanciju bila je od javorova drva, a na njoj je bilo napeto 5—7 ţica (struna). U XIV i XV st. raširene su gusli-psaltir s velikim korpusom u obliku krila i sa 18—32 ţice u opsegu od 4 oktave. U XVII st. javljaju se i stolne g. s većim korpusom i kromatski ugodenim metalnim ţicama, a u XVIII st. grade se gusli toga tipa i na stalku s noţicama, poput klavikorda. U novije doba (XX st.) izraĊuju se raznoliĉni usavršeni
51
tipovi: zvonĉaste g. sa 13 struna, kromatske g. s klavirskim mehanizmom za prigušivanje ţica, itd. G. su u ruskoj muzici odigrale znaĉajnu ulogu: uz pratnju gusli su profesionalni putujući pjevaĉi-skazatelji, recitirali ili pjevali -> biline; to je bio instrument na kojemu su se svirale narodne pjesme i plesovi, a upotrebljavao se i u sastavu s drugim instrumentima. U XVII i XVIII st. raširene su stolne g. kao instrument za kućno muziciranje u graĊanskim i aristokratskim salonima; u novije doba modernizirani tip kromatskih g. ušao je u ansambl balalajka i domra. Poĉetkom XX st. O. U. Smolenski i N. I. Privalov grade zvonĉaste g. sa 13 struna u razliĉitim veli-
GUSLI
ĉinama (pikolo, prima, alt i bas), uvodeći u praksu muziciranje ansambla od više gusli. Instrumenti tipa gusli rašireni su medu narodima SSSR pod razliĉitim imenima: kod Karelaca se zovu kantele, kod Estonaca — kanelj, kod Latvijaca — kokle, kod Litavaca — kankles. LIT. '.A. C. iii HHCTpvMeHT, HcTOpHMecKHH o. Cononoe. Fycjin 3BoHHaTbie, MocKRa 1959. — H. U- TuxoMUpoe, HCTOPHH rycnefi, O^epnu, TapTy 1962. K. Ko.
GUSSAGO, Cesario, talijanski orguljaš i kompozitor (Ostiano, Brescia, oko 1550—?). U Paviji uĉio filozofiju i teologiju; 1599 postao generalni vikar reda sv. Jeronima u Bresciji. Otprilike u to vrijeme postao orguljaš u crkvi 6 1. Maria delle Grazie u Bresciji, gdje je sluţbovao još 1612. Njegove vokalne kompozicije odaju temeljito poznavanje kontrapunkta. Objavljivane su i u njemaĉkim zbornicima onoga vremena. DJELA: Sonate a 4, 6 et 8 con alcuni Concerti a 8 con le sue Sinfonie, 1608; Sacrarum canlionum 8 vocum Iiber I, 1604; Psalmi ad Vesperas una cum Litaniis za 8 glasova, 1610; Sacrae laudes 3 vocum Liber, I, 1612. LIT.: C. Sarlori, Cesario Gussago, MGG, V, 1956.
GUŠIĆ, Dora, pijanistica (Zagreb, 11. IV 1908—). Studij klavira završila na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (S. Stanĉić) i zatim se usavršavala kod I. Philippa i W. Landowske u Parizu. God. 1929—41 poduĉavala u vlastitom klavirskom studiju, od 1941 profesor je Muziĉke akademije u Zagrebu. Debi tirala 1928 u Zagrebu i otada dugo godina koncertirala solistiĉki i u komornim sastavima, osobito sa A. Janigrom. Na stupala u svim većim gradovima Jugoslavije, u Francuskoj, Por tugalu, Ĉehoslovaĉkoj, Madţar skoj i Italiji. Njezino se muzici ranje odlikovalo preciznošću, produhovljenošću, elegancijom i uspjelim doĉaravanjem osobito lirskih ugoĊaja. K. KO. GUTEŠA.Mladen (Bobby), dirigent i trombonist (Sarajevo, 16. XII 1923 —). Trombon uĉio kao samouk. Dirigiranje studirao na D. GUSIĆ Muziĉkoj akademiji u Beogradu. Od 1943 ĉlan plesnih orkestara radio-stanica u Beogradu, Beĉu i Trstu, od 1946 u Ljubljani. God. 1947 osnovao Zabavni orkestar beogradskog radija (kasnije Jazz orkestar radio--stanice u Beogradu) u kojem je svirao do 1953. Tada odlazi u Zapadnu Njemaĉku gdje aranţira za orkestar Ervvina Lehna: Posljednjih godina ĉlan je jazz-orkestra Duška Gojkovića u Mttn-chenu. Piše i aranţira i za poznate ameriĉke jazzmuziĉare i sastave (Lee Konitz, Modem Jazz Quartet, Miles Daviš, Benny Goodman).
GUTEŠA — GYSI
52
Bavi se i komponiranjem filmske muzike. U njegovim djelima ĉesto se zamjećuje utjecaj našeg folklora (Balkan in my Soul). M. Maz.
GUTHEIL-SCHODER, Marie, njemaĉka pjevaĉica, sopran (Weimar, 16. II 1874 — Bad Ilmenau, 1. X 1935). Pjevanje uĉila na muziĉkoj školi u Weimaru (V. Naumann-Gungl) i tamo debitirala 1891 kao Prva dama (Mozart, ĉarobna frula). U Weimaru pjevala nekoliko godina samo male uloge, dok 1895 svojom kreacijom naslovne uloge u Bizetovoj Carmen nije zablistala. God. 1900—26 prvakinja Dvorske opere u Beĉu, a zatim vodila vlastitu školu u Salzburgu i bavila se opernom reţijom. Izvrsno muziĉki obrazovana, raspolagala je snaţnim sopranom, prikladnim za ostvarenje raznovrsnog opernog repertoara; bila je i znaĉajna koncertna pjevaĉica. Uz Carmen njezine su glavne operne kreacije bile Pamina (Mozart, Ĉarobna frula), Donna Elvira (Mozart, Don Giovanni), Elektra (R. Strauss) i Octavian (R. Strauss, Kavalir s ruţom). LIT.: L. Andro, Marie Gutheil-Šchoder, Wien 1923.
GUTNIKOV, Boris, sovjetski violinist (Vitebsk, 4. VII 1931 —). Studij violine završio na Konzervatoriju u Lenjingradu (J. Eidlin). Prvo meĊunarodno priznanje stekao 1956 na natjecanju u Pragu, a zatim osvojio prve nagrade na meĊunarodnim natjecanjima Jacques Thibaud u Parizu (1957) i P. I. ĉajkovski u Moskvi (1962). G. je docent Lenjingradskog konzervatorija; 1962 dobio naslov zasluţnog umjetnika Ruske Sovjetske Socijalistiĉke Republike. GUTSCHY, Alfons, kompozitor (Sisak, 1868 — Zagreb, 1942). Od devedesetih godina XIX st. do kraja ţivota bavio se pitanjem sistema tambura, zahtijevajući dosljedno uvoĊenje dvoglasnih tambura; kasnije se zalagao za troglasne tambure, ugoĊene u kvintama. Uz izvorne kompozicije za tamburaški zbor (pjesma Majci; koraĉnice; valceri) sastavio i niz karišika. (—> Tamburaški zbor.) K. Ko. GUTTLER, Hermann, njemaĉki kompozitor i muziĉki pisac (Konigsberg, 7. X 1887—). Studirao na Konzervatoriju i Univerzitetu u Konigsbergu. Tamo je 1910—26 bio muziĉki kritiĉar lista Ostpreussische Zeitung. Od godine 1945 ţivi u Berlinu. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije, 1951, 1953 i 1956; koncert za klavir, 1934; koncert za violinu, 1947; više uvertira. — Gudaĉki kvartet, 1947. — Kompozicije za klavir. — Opere Sakuntala, 1918 i Der Katzensteg, 1944. — Solopjesme. — SPISI: Konigsbergs Musikkultur im 18. Jahrhundert, 1925; Musik und Humanismus, 1946; studije i ĉlanci.
GUŢEVSKI, Adolf, poljski kompozitor litavskog podrijetla (Dyrwiany, Ţmudţ, 1876 — Varšava, IV 1920). Studirao na Konzervatoriju u Rigi i Petrogradu, a zatim se usavršio u Varšavi kod Z. Noskovvskog. Od god. 1911 predavao klavir i teoriju na Konzervatoriju u Varšavi. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u A-duru, 1912; koncert za klavir u es-molu; Rapsodia polska; varijacije na vlastitu temu. — Sonata za violinu i klavir. — Dvije klavirske sonate. — Opere: Dziezvica lodowcćw (prema H. Ch. Andersenu), 1907 i Atlantyda, 1913—20. — Solo-pjesme. — Trešciwy kurs instrumentaciji (Kratak teĉaj instrumentacije), 1911. Studija Artur Schopenhauer 0 muzyce, Kwartalnik Muzyczny, 1911. — Instrumentirao komiĉnu operu Zemsta Z. Noskowskog.
GUZIKOW, Michal Jozef, poljski virtuoz na ksilofonu (Szklovva, Bijela Rusija, 2. IX 1806 — Aachen, 21. X 1837). Konstruirao primitivni instrument koji se sastojao od ugoĊenih drvenih štapića na slamnatoj podlozi i drvenih kladiva. Ugodio ga je u kromatskoj ljestvici i proširio mu opseg tako da se na njemu mogla izvoditi umjetniĉka muzika. Na tom instrumentu, ksilofonu, poĉeo je koncerti-rati 1834. Njegov se repertoar, sastojao većinom od njegovih vlastitih kompozicija na poljske teme, kao i transkripcija klavirskih i violinskih koncerata C. M. Webera, J. N. Hummela, F. A. Hofmeistera i N. Pagani-nija. S uspjehom je nastupao u Austriji, Ĉeškoj, Poljskoj, Njemaĉkoj, Francuskoj i Belgiji. GVOZDIĆ, Pavica, pijanistica (Sremska Mitrovica, 29. VI 1937 —). Studij klavira završila 1960 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (S. Stanĉić), gdje je 1969 stekla i naziv magistra; 1962—63 boravila na specijalizaciji kod Magde Tagliaferro u Parizu. Dobitnica mnogih visop. GVOZDIĆ kih nagrada na natjecanjima u
domovini i inozemstvu (Zagreb, Miinchen, Pariz), nagrada Mi Tmina (1965) i Vladimir Nazor (1968) i dr. G. ide u red najist nutijih jugoslavenskih pijanista. Briljantni tehniĉar izuze bujnog temperamenta, njezino se sviranje odlikuje inteligentne izraţajnom i poetiĉnom interpretacijom, kao i suptilnom k turom udara. Umjetnost Pavice Gvozdić stekla je jednodušno priznanje u 1 movini i u svim glavnim evropskim muziĉkim središtima kojima je redovit gost. Koncertira solistiĉki i uz pratnju r uglednijih orkestara, a snima i gramofonske ploĉe. K. KO GYMEL (gemell, gimel, itd., engleski od lat. gemell cantus gemellus, blizanac, blizanaĉko pjevanje), u širem znaĉen vrsta engleske srednjovjekovne polifonije; dvoglasje graĊeno naĉin conduetusa, preteţno u tercama, u usporednom kretai ili protupomaku sa završecima u unisonu (ili kvinti ili oktaNjeguje se poĉev od druge polovine XIII st. u Engleskoj; crkvenoj se muzici najĉešće javlja u obliku himne ili sekven Sam naziv g. susreće se istom od XV st. (opisao ga je Guileln Monachus u raspravi De praeceptis artis musicae, oko 1480); muziĉkim primjerima i traktatima on tada oznaĉuje g. u uţ' smislu, tj. solistiĉki duo koji nastaje u višeglasnoj kompozii razdvajanjem jedne dionice na dva glasa, npr. diskanta na d\ diskantske dionice. Oba su glasa istoga registra (»ad voces equale i melodije su im zabiljeţene istim kljuĉem, a kreću se preteţne nesavršenim konzonancama. Karakteristiĉna je ĉesta promje intervala, ritmiĉka ţivost i sklonost velikim razmacima (decim pa je kriţanje glasova rjeĊe nego u dvoglasju XIII i XIV st. se komponirao slobodno ili na cantus firmus, a odlika mu slobodno kretanje i ispreplitanje glasova za razliku od englesk diskanta i fauxbourdona gdje su se glasovi kretali priliĉno mel niĉki, po ustaljenim pravilima. Podrijetlo gvmela nije rasvij ljeno. Mnogi upućuju na vezu sa sliĉnim oblikom dvoglasja narodnoj muziĉkoj praksi Islanda, nazvanim Tvisongvar, dvoj pjevanje. Najstariji primjer gvmela, u uţem smislu, nalazi se u rukopi njemaĉkog podrijetla (Miinchen, Bavarska drţavna bibliote] mus. 3232) koji u cijelosti odaje engleske utjecaje. Tu su u ti glasnom Sanctusu od Roulleta izrazom gemell oznaĉeni dvoglas: tropirani umeci, nastali cijepanjem gornje dionice, superiu: Ĉini se da iz toga doba (XV st.) potjeĉu i 2 primjera u Tridei skom kodeksu (Nr. 1074) naznaĉena kao gimel i alius gimel; rs se o glasovima što ih je J. Bedingham dometnuo diskanto\ melodiji O rosa bella J. Dunstablea. Najveći broj ostalih primje nalazi se u engleskim rukopisima iz vremena oko 1500. Mnc su tropirani umeci u stvari oblikovani kao g., što je oĉito u vez: praksom solistiĉkog pjevanja tropa. U primjerima iz toga do ĉesto se susreće razdvajanje jedne dionice u gymel zajedno ostalim nerazdvojenim dionicama, a katkad nastupaju istodobi dva gymela u dvije dionice, pa nastaje troglasje, odnosno ĉetver glasje ili ĉak šestoroglasje. Osim toga susreću se već sredino XV st. gymeli kod kojih je solistiĉkom duetu pridodan tre dublji glas contratenor bassus (ili contra bassus); on je isprva im; sporedno znaĉenje, osobito u pogledu ritma, ali je uskoro post; nosilac harmonije. Takav g. s basovskom podlogom bio je jedi od tipova troglasnog sloga renesansne muzike i zadrţao je sve < konca XVI st. svoje znaĉenje. Tradicija gvmela ostala je ţi u biciniju i u talijanskoj canzonetti, a tragovi joj seţu sve do b roknog dueta s generalbasom i trio-sonate, gdje poprima noi funkciju. LIT.: M. F. Bukofzer, The Gymel, the Earliest Form of English Pol phony, Music and Letters 1935. — Isti, Geschichte des englischen Diskar und des Fauxbourdons, Strassburg 1936. — Isti, Pcpular Polyphony in t Middle Ages, MQ 1940. — G. Reese, Music in the Middle Ages, New Yo 1940 i London 1941. — M. F. Bukofzer, Studies in Medieval and Renaissan Music, New York, 1950. — Isti, Gymel, MGG, V, 1956. — F. L. Harrisc Music in Medieval Britain, London 1958. — H. H. Corter, A Dictionary Midlle English Musical Terms, Indiana University Humanities Series XL 1961. — E. L. Harrison, Faburden in Practice, Mušica Disciplina 1962. I. Ać.
GYROWETZ, Adalbert ->■ Jirovec, Vojtech GYSI, Fritz, švicarski muzikolog (Zofingen, Aargau, 1 II 1888 — Ziirich, 5. III 1967). PohaĊao Konzervatorij u Baseli muzikologiju i historiju umjetnosti studirao u Ziirichu i Berlin (H. Kretzschmar, M. Friedlander) i kasnije u Firenci i Rirm doktorirao 1913. Od 1921 predavao muzikologiju na Univerz tetu u Ziirichu (od 1931 profesor) i od 1939 na Muziĉkoj akademij Bio je suradnik i muziĉki kritiĉar raznih listova (Tagesanzeige National-Zeitung, Basler Nachrichten). DJELA: Die Entivicklung der kirchlichen Architektur in der deutschen Schwe im 17. und 18. Jahrhundert (disertacija), 1913 ; Mozart in seinen Briefen, 1919—2 Max Bruch, 1922; Claude Debussy, 1926; Richard Wagner und die Schzveiz, 192' Richard Wagner und Ziirich, 1933; Richard Strauss, 1934; Hans Georg Ndget 1936. —• Studije; ĉlanci; kritike. LIT.: W. Schuh, Fritz Gysi,MGG, V, 1956. 1
i
H, i. U današnjoj lat. muziĉkoj abecedi, sedmi ton osnovne dijatonske ljestvice C-dura (c, d,e,f, g, a, h). U solmizacijskom sistemu tonu h odgovara naziv si, a u Engleskoj muziĉkoj terminologiji B. U srednjovjekovnoj slovĉanoj notaciji oktava se općenito raĉunala od A do G, a II stupanj, odnosno cijeli stepen iza A oznaĉivao se slovom B. U XII st. kada je uveden sistem -> heksakorda cijeli stepen iza A zvao se B durum (X) i saĉinjavao je kao t mi razmak velike terce sa G (tritonus sa F); polustepen nad tonom A zvao se B molle (b). U sistemu starocrkvenih ljestvica 1] mi je bio confinalis frigijske ljestvice. UvoĊenjem tiskarskog znaka H za i; u XVI st. uobiĉajila se najprije u Njemaĉkoj oznaka H za VII stupanj C-dura. Sniţenje tona H za polustepen naziva se B. 2. Od XIX st. nadalje u muziĉko-teoretskim priruĉnicima veliko slovo H znaĉi durski trozvuk, a malo slovo h, molski trozvuk nad tonom h. Analogno tomu velikim slovom H oznaĉuje se i H-dur ljestvica, a malim slovom h h-mol. HAACK (Haak, Haake), i. KarI, njemaĉki violinist i kompozitor (Potsdam, 18. II 1751 — 28. IX 1819). Uĉenik F. Bende, violinist i od 1782 koncertni majstor u kapeli pruskoga princa; 1796—1811 na istom poloţaju u dvorskom orkestru u Berlinu. Njegovi su uĉenici bili K. Moser i L. W. Maurer. DJELA. Šest koncerata za violinu i orkestar: ep. 1, oko 1790; op. 2 —5, 1791 i op. 6, 1793; 6 sonata za flautu i klavir: 3 op. 5 i 3 op. 6, 1801; sonate za violinu op. 5 i 6; 3 sonate za klavir, 1793.
2. Friedrich Wilhelm, violinist i kompozitor (Potsdam, oko 1760 — Stettin, 1827). Brat Karla; violinu uĉio kod K. F. C. Fascha. Ĉlan orkestra pruskog princa u Potsdamu> 1779 postao orguljaš u Stargardu, a 1790 preselio u Stettin, gdje je djelovao kao orguljaš, kapelnik muziĉkog društva i od 1812 kantor crkve sv. Marije. Od 1800 bio je tamo i kazališni dirigent. DJELA: koncert za klavir i orkestar op. i, 1793; koncert za violinu i orkestar op. 6, 1801. — šest klavirskih trija; sonata za klavir. — Opera Die Geisterinsel, 1798. LIT.: H. Becker, Karl i Friedrich Wilhelm Haack, MGG, V, 1956.
HAAN (Dehaan), Willem de, nizozemski kompozitor i dirigent (Rotterdam, 24. IX 1849 — Berlin, 26. IX 1930). Muziku studirao u Rotterdamu (W. F. Nicolai, S. de Lange, W. Bargiel), Leipzigu, Beĉu i Berlinu. God. 1873 postao direktor društva St. Cacilie u Bingenu, 1876 dirigent Mozartvereina u Darmstadtu, gdje je 1873—1914 dvorski dirigent, a do 1919 i dirigent oratorijskog društva. DELA: kompozicije za klavir. — Opere: Die Kaiserstochter 1885 i Die Tnkasbhne, 1895. — Kantate: Das Lied vom Werden und Vergehen, 1904 i Das Grab im Busento. Zborovi; solo-pjesme; dueti.
HAAPANEN, Toivo Elias, finski muzikolog i dirigent (Karvia, 15. V 1889 — Asikkala, 22. VII 1950). Muziĉku naobrazbu stekao u Helsinkiju u orkestralnoj školi Filharmonijskog društva i na Univerzitetu (I. Krohn), zatim u Berlinu, Parizu, Beĉu i Kolnu. Od 1925 predavao muzikologiju na Univerzitetu u Helsinkiju. Uz to 1912—17 violinist u orkestru Filharmonijskog društva i u Gradskom orkestru; 1926—36 dirigent studentskog orkestra u Helsinkiju, 1928—29 Gradskog orkestra u Abou. God. 1929—46 muziĉki direktor i prvi dirigent Simfonijskog orkestra Radio-Helsinkija. Gostovao u mnogim evropskim zemljama, izvodeći najviše djela finskih kompozitora, osobito J. Sibeliusa i R. Kajanusa. Pisao i muziĉke kritike. Kao muzikolog istakao se bibliografskim radovima i istraţivanjem finskih srednjovjekovnih muziĉkih spomenika.
DJELA: Verzeichnis der mitielalterlichen Handschriftenjragmente in der Universitdtsbibliothek zu Hehingfors (3 sv.): I, Missalia, 1922; II, Gradualia Lectionaria Missae, 1925 i III, Breviaria, 1932; Die Neumenfragmente der Universitdtsbibliothek Hehingfors (disertacija), 1924; La Musique finlandaise, 1924; Soumalaiset runomittaleoriat, 1926; Die Finnen, u djelu G. Adlera Handbuch der Musikgeschichte, II izd., 1930; Kyrkomusiken i Finland under medeltiden, Nordisk kultur, 1936; Taidemusiikki, Suomen kulttuurihistoria, 1936; Die musikzvissenschaftliche Forschung in Finnland, AFMF, 1939; Suomen sdveltaide, 1940. LIT.: H. Rosenberg, Toivo Elias Haapanen MGG, V, 1956.
HAARKLOU, Johannes, norveški kompozitor i orguljaš (Forde, Sunnfjord, 13. V 1847 — Grefsen kraj Osla, 26. XI 1925). Muziku uĉio u Drammenu (Ch. Cappelen) i Oslu (L. M. Lindeman), na Konzervatoriju u Leipzigu (E. F. Richter, S. Jadasshon, H. Kretzschmar) i u Berlinu (F. Kiel, K. A. Haupt, A. Bungert). God. 1880—1920 crkveni orguljaš, a 1883—88 dirigent simfonijskih koncerata u Oslu; gostovao i u drugim norveškim gradovima te u Berlinu i Leipzigu. Kao kompozitor isprva pod Griegovim utjecajem, ali je uskoro usvojio klasicistiĉki stil, sa ĉestom upotrebom pelifonije. Pisao je muziĉke kritike i suraĊivao u muziĉkim ĉasopisima. Osobito se zalagao za muziku i muziĉki ţivot svoje zemlje. DJELA. ORKESTRALNA. Ĉetiri simfonije: I, u B-duru, 1889; I I , u dmolu, 1911; I I I , u C-duru, 1919 i IV, u Es-duru, 1922. Koncert za klavir u dmolu op. 47, 1917; koncert za violinu u D-duru op. 50, 1913; suita Westminster Abbeyt 1902; Norveška svadbena koraĉnica op. 15; Aiarche heroigue op. 39; St. OlafLegende op. 44. — KOA1ORNA: sonata za violinu i klavir u g-molu op. 41, 1891; Adagio religioso za violinu i klavir, 1878. -— KLAVIRSKA: Musi-kalskp. Alomenter op. 16; Poeliske Klaverstykker op. 27; Bondeidyll, 1893. — 2a orgulje: 10 preludija op. 17; preludij i fuga op. 28; Fantaisie triomphale op. 36; 2 simfonije: op. 53 i 60. — DRAAiSKA. Opere: Fra gamle Dage, 1894: Vaerin-gere i Miklagard, 1899; Emigranten, 1903; Mari-Sagnet, 1909 i Tyrfing, 1912. Scenska muzika. — VOKALNA: oratorij Skabelsen og Mennesket op. 57, 1891; Pintsekantate op. 33, 1910; zborovi, najviše muški (Varde op. 13. 1896; Fenrir); oko 50 solo-pjesama. LIT.: O. Redal, Sunnfjordssoga, 1913. — Die Mušik, 1925. — Norsk Musikkgianskning, 1937. — O. Gurvin, Johannes Haarklou, MGG, V, 1956.
HAAS, Ildephons (Johann Georg), njemaĉki kompozitor (Offenburg, 23. IV 1735 — Ettenheimmunster, 30. V 1791). Od 1751 ĉlan benediktinskog reda u Ettenheimu, 1759 zareĊen; djelovao je tamo kao zborovoda. Violinu uĉio kod W. Stamitza, u kompoziciji bio samouk. DJELA: 6 misa; XXXII Hytnni Vesperlini de omnibus cum Domini tuni Sanclorum praecipius festis .. op. I, 1764; XV Offertoria pro Omni die ac fešto per annum ... op. 2, 1766; P. Pirmin Hahns, Benediktiners zu Gengebach, Geistliche Arien, mit Melodien in melismatischer Schreibart versehen . . . (2 sv.): I, 3, 1769 i I I , 1790 (neobjavljen); 34 marijinskih antifona i druga crkvena djela. LIT.: L. Heizmann, Das Benediktine rkloster Ettenheimmunster, Lahr i. B. 1932. — P. Vetter, Ildephons Haas, MGG, V, 1956.
HAAS, Joseph, nemaĉki kompozitor (Maihingen, Bavarska 19. III 1879 •— Munchen, 31. III 1960). Studirao kompoziciju kod M. Regera u Munchenu od 1904 i sledio ga 1907 u Leipzig; tu su mu, pored Regera, nastavnici K. Straube (orgulje) i A. Ruthardt (klavir). Od 1911 uĉitelj kompozicije na Konzervatorijumu u Stuttgartu (od 1916 profesor); 1921—50 profesor kompozicije na Muziĉkoj akademiji u Munchenu (od 1925 i predstojnik odela za crkvenu muziku). U njegovim prvim delima vidan je uticaj M. Regera. Kasnije H. postepeno izgraĊuje osobeni stil, kasnoromantiĉarski po svojoj osnovnoj koncepciji, u kome se ogleda teţnja ka jednostavnosti muziĉkog jezika i lakoća koja izbegava patetiĉnost. Premda je Haasova muzika ukorenjena u tradiciji, ona se ĉesto kreće u predelima modernog zvuka. H. je izvanredni majstor orkestra, motivskog rada i muziĉke forme. Napisao je dela raznih oblika i vrsta, poĉev od solo-pesama i
HAAS — HABA
54
komada za klavir, do oratorijuma i opere. Rado upotrebljava elemente nemaĉke narodne i crkvene pesme, pa su zato mnoge njegove kompozicije, naroĉito horske, veoma popularne u Nemaĉkoj i nalaze se na repertoaru gotovo svakog pevaĉkog društva. H. je pokazao veliki smisao za muziĉku karakterizaciju (ĉesto sa mnogo humora) i osećanje za dramsku muziku u operama Tobias Wunderlich i Die Hoch-zeit des Jobs, u kojima je pri-metan uticaj M. Regera i R. Straussa; ova dela pokazuju takode Haasovu prisnu vezu sa narodnom muzikom koja je za njega bila nepresušno vrelo inspiracije. Ţelja da poveţe velike, umetniĉki izgraĊene forme sa narodnom pesmom dovela ga je do »narodnog oratorijuma« {Die heilige F.lisabeth, njegovo najpoznatije delo, izvedeno 1950 i scenski u Berlinu; Disjahr im Lied i dr.).H. je bio poznat kao J. HAAS
p antifašista i njegov Te Deum (1945) slavi kraj rata i pad nacizma. H.ima'velikih zasluga kao uĉitelj i vaspitaĉ novih generacija nemaĉkih kompozitora. Njegovi su uĉenici, medu ostalima: C. Bresgen, K. Holler, O. Jochum, Ph. Mohler, H. Schubert i H. Unger. Zajedno si P. Hindemith om, H. je uĉestvovao i u organizovmju festivala savremene muzike u Donaueschingenu i bio ĉlan ţirija. DELA. OP.KESTARSKA: Ouvertiire zu einem frohen Spiel op. 95, 1943; Variationensuite ilber ein altes Rokokothema op. 64, 1924; Heitere Serenade op. 41, 1914; Variationen und Rondo iiber ein altdeutsches Volkslied op. 45, 1917; Lyrisches Intermezzo, 1937. — KAMERNA: Divertimento za gudaĉki trio op. 22, 1909, 2 gudaĉka kvarteta: op. 8 i op. 50; Divertimento za gudaĉki kvartet op. 32, 1911; Kammertrio za 2 violine i klavir op. 38, 1912; sonata za violinu i klavir op. 21, 1908; 2 sonatina za violinu i klavir op. 4, t9O5; svita Grillen za violinu i klavir op. 40, 1912; sonata za rog i klavir op. 29, 1910; 2 crkvene sonate za vi li i lj 6 6 Ei K l i B t l l b i k l i op 23
1915; Ein Sommermdrchen divertimnt i p 3, 9 (j za violonĉelo i klavir op. 30a, 1923). — KLAVIRSKA: sonata op. 46, 1918; 2 sonate op. 61, 1923; 4 sonatine op. 94, 1943; Wichtelmdnnchen op. 27, 1910; Gespenster op. 34, 1910; Hausmarchen op. 35, 43 i 53, 1911. 1916 i 1920; Jugendfreuden op. 36, 1911; Eulenspiegeleien op.39, ly\2\ Alte unnennbare Vage op. 42, 1915; Deutsche Reigen und Romanzen op. 51, 1919; Schzvdnke und Idyllen op. 55, 1921; Stiicke fiir die Jugend op. 69, 1927; Mdrchentanze op. 70a, 1927; Tanz-Intermezzo, 1928; Rondino alla Marcia, 1929; Klangspiele op. 99, 1945 i dr. —
ORGULJSKA: sonata op. 12, 1907; 2 svite, op. 20 i 25, 1908 i 1909; Variationen iiber ein eigenes Thema op. 31, 1911; preludijumi i fuge, kcralne predigre i dr. — DRAMSKA: opere Tobias Wunderlich op. 90, 1937 i Die Hochzeit des Jobs op. 93, 1943; boţiĉna priĉa Die Bergkonigin op. 70, 1927. — VOKALNA. Oratoriji: Die heilige Elisabeih op. 84, 1931; Christnacht op. 85, 1932; Das Lebensbuch Gottes op. 87, 1934; Das Lied von der Mutter op. 91, 1939; Das Jahr im Lied op. 103,1952; Die Seligen op. 106. Kantaten op. 81, 1930—41; simfonijska svita Tag und Nacht za &las i orkestar op. 58, 1922; brojne horske kompozicije i solo-pesme. — CRKVENA: Deutsche Šingmesse op. 60,1924; Speyrer Domfestmesse op. 80, 1930; Christ-Konig-Messe op. 88, 1935; Miinchner Liebfraunmesse op. 96, 1944; Deutsche Weihnachtsmesse op. 105, 1955; Totenmesse op. 101; Te Deum, 1945; moteti i dr. — SPISI: Max Reger und aie Form, Neue Musikzeitung, 1916; Sinn und Bedeutung der Internationalen Kammermusikfeste in BadenBaden, Programmheft, Baden-Baden 1928; Vber Intoleranz, AM, 1928; Gedanken iiber die kirchenmusikalische Produklion der Gegenwart, Grego-riusbote, 1931; Vber die Kunst der Improvisation, Von deutscher Tonkunst, 1942; Die Gregorianih in meinem Kunstschaffen, Cacilienvereinigungsorgan, 1950; Max Reger, 1953; Vber die Anfdnge meiner kiinstlerischen Entu'icklung, MitteHun-gen der Joseph-Haas-
Gesellschaft, 1953 i dr. — Obrade Regerovih dela. LIT.: P. Mies, J. Haas, ein moderner Meister des Kinderlieds, Halbmonatsschrift tur Schulmusikpflege, 1924. — K. Laux, Joseph Haas, Mainz 1931 (novo prošireno izd., Diisseldorf 1954). — Zbornik Festgabe Joseph Haas, r 939 (sadrţava iscrpan popis dotadanjih kompozitorovih dela). ■— K. G. Fellerer, J. Haas, Verzeichnis der Werke, Jachenau 1950 (II izd. 1953). — Isti, Joseph Haas, MGG,.V, 1956. Đ. Jć.
HAAS, Monique, francuska pijanistica (Pariz, 20. X 1909—). Uĉenica Pariškog konzervatorija (Lazare-Levv) i dobitnica prve nagrade za klavir 1927. Usavršavala se kod R. Casadesusa i R. Serkina. Koncertirajući po Evropi (Francuska, Njemaĉka, Engleska, Irska, Belgija, Švicarska, Madţarska, Austrija, Poljska, Nizozemska, Jugoslavija, Italija, itd.), u Turskoj, sjevernoj Africi i na Bliskom istoku, izvodi velik repertoar od ranoklasiĉnih do modernih kompozicija. Cijenjena je kao vrstan interpret dj ela francuskih autora, osobito M. Ravela. Od 1968 profesor je Konzervatorija u Parizu. HAAS, Pavel, ĉeški kompoM. HAAS zitor (Brno, 21. VI 1899 — kon-
centracioni logor Ošvvi^cim, 17. X 1944). Uĉio muziku koc Holubove (klavir) i J. Kunca (teorija) na školi filharmonij društva Beseda u Brnu, a poslije Prvoga svjetskoga rata na I zervatoriju (J. Kune, V. Petrţelka); 1921—22 studirao koc Janaĉeka na ogranku praške Majstorske škole u Brnu. Poĉeo rijeru kao korepetitor u kazalištima u Brnu i Saarbriickenu, z privatni muziĉar u Brnu. Neko vrijeme suradnik brnskih no Narodni noviny (1935—38) i Narodni listy. H. je najznaĉa Janaĉekov uĉenik, ĉiji se utjecaj osjeća u ranijim djelima; ka; je prihvatio tekovine novih struja (politonalnost, atonalnost, j; DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1940—41 (3 stavka, samo instrumentiran); varijacije za klavir i gudaĉe, 1944 (izgubljeno); suita iz 1 Šarlatan op. 14, 1936; Zesmutnšle seherzo op. 5, 1921; studija za gudaĉki star, 1943. — KOMORNA. Ĉetiri gudaĉka kvarteta: ~, u cis-molu op. 3, ] 11, Z opiĉich hor (s jazz-bandom ad lib.) op. 7, 1925; III, op. 15, 1937—38 bez op., 1942 (izgubljen). Tri fuge za gudaĉki kvartet, 1916; klavirsk i tet u F-duru, 1914 (svršetak izgubljen); duhaĉki kvintet op. 10, 1929; sena violinu i klavir u G-duru, 1916; suita za obou i klavir op. 17, 1939. — Više virskih kompozicija (suita op. 13, 1935). — Opera Šarlatan, 1934—37; set muzika za razliĉita djela {Ĉerny troubadour S. Raphaelsona, 1928). Filmska zika. — VOKALNA: Pfedehra pro rozhlas za mali orkestar, muški vo kvartet i recitaciju op. 11, 1931; više zborova; tri pjesme uz zbor i duhaĉki 1 tet, 1944 (izgubljene); Fata Morgana (R. Tagore) za tenor, gudaĉki kvai klavir op. 6, 1923; ciklus Vyvolend zatener, flautu, prirodni rog, violinu i Y op. 8, 1927; solo-pjesme (Ĉinske pisni! op. 4, 1921; Sedm pisni v lidovem op. 18, 1940). —■ Psalam XXIX za bariton, ţenski zbor, orgulje i orkestai 12, 1932.
LIT.: L. Peduzzi, P. Haas. K 50 vyroĉi narezeni skladatele, Hud rozhledv, 1948—49. —■ K. Berman, Vzpominka na skladatele Pavla Haase., 1955- — J- Buţga, Pavel Haas, MGG, V, 1956.
HAAS, Robert Maria, austrijski muzikolog (Prag, 15. \ 1886 — Beĉ, 4. X 1960). Studirao muzikologiju u Pragu, 1 linu i Beĉu; doktorirao 1908 kod H. Rietscha na Univerzi u Pragu. Iste godine asistent G. Adlera na Muzikološkom stitutu Beĉkog univerziteta; 1910—13 kazališni dirigent u M steru, Erfurtu i Dresdenu. Uz G. Adlera 1914—17 u redakciji DTĈ) i Corpus scriptorum de mušica medii aevi. God. 1920predstojnik Muziĉkog odjela Nacionalne biblioteke i od 1 profesor Univerziteta u Beĉu. U središtu njegova znanstve rada bili su muzika baroka, povijest opere, kao i ţivot i djelo A. Mozarta i A. Brucknera. DJELA: Gluck und Durazzo im Burgtheater, 1925; Die \Viener Oper, ^ Wiener Musiker vor und um Beethoven, 1927; Die estensischen Musikalien, I Die Musik des Barocks, 1928; Auffiihrungspraxis der Musik, 1931; W. A. Mo; 1933; A. Bruckner, 1934; Bach und Mozart in Wien 1951; Ein unbekai Mozartbildnis, 1955. — Oko 150 studija: Geschichtliche Opernbezeichur Kretzschmar-Festschrift, 1918; Die Erhaltung der musikalischen Meisterhi sehriften, Beethoven-Zentenarfeier, 1927; Beethoven in der zeitgenossis Kritik, Kalendar der deutschen Musikbucherei, 1928; Die Musiksamm der Nationalbiblioihek in Wien, PJB, 1930; Von dem zvienerischen Geschn in der
Musik, Johannes-Biehle-Festschrift, 1930; Aufgabe und Ziele der Moz forsehung, Neues Mozart-Jahrbuch, 1942. — Njegovo je ţivotno djelo izdavanje kompozicija A. Brucknera u 22 sveska na temelju rukopisa koji drţavaju izvornu Brucknerovu koncepciju, bez tuĊih dodataka i izmjena.(Nj< rad nastavili su A. Orel i L. Nowak.) Redigirao 7 svezaka zbirke DTO s djel I. Umlaufa, F. L. Gassmanna, J. E. Eberlina, C. Monteverdija, Ch. W. Glu J. Schenka i dr., 1921—27. Od 1936 izdavao djela H. Wolfa (komorna muz pjesme) sa H. Schultzom. LIT.: H. Federhofer, Robert Maria Haas, MGG, V, 1956. — Isti, In moriam Robert Haas, Acta Musico logica, 1960.
HABA, ĉeška obitelj muziĉara. ' 1. Alois, kompozitor (Vizovice, 21. VI 1893 —Prag, 18. 1973)Studirao kod V. Novaka na Konzervatoriju u Pra zatim na Muziĉkoj akademiji u Beĉu (1917—20) i kod F. Schre-kera na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (1920—22). Potaicnut nastojanjima i idejama F. Bu-sonija, u Berlinu je pohaĊao i predavanje iz akustike na Univerzitetu, prouĉavao muziku ranevropskih naroda i poĉeo komponirati ĉetvrttonsku (II gudaĉki kvartet op. 7, 1921) i šestinotonsku muziku (V gud. kvartet op. 15, 1923). Vrativši se u domovinu, 1923—45 profesor je odjela za ĉetvrttonsku i šestinotonsku muziku na Praškom konzervatoriju, a 1946—50 na novoosnovanoj Akademiji muziĉkih umjetnosti. Uz to 1945— 48 muziĉki direktor Opernog kazališta 5. maj u Pragu (negdašnje Njemaĉko kazalište). Drţao je predavanja i na A. HABA MeĊunarodnim teĉajevima za suvreme muziku u Darmstadtu (od 1945), te na Univerzitetima u Leipzij Halle i drugdje. Gostovao na Muziĉkom biennalu u Zagret H. je jedan od glavnih i najdosljednijih pobornika ult kromatske, ĉetvrttonske muzike koju je obradio teoretsko-estet
HABA — HABENECK i realizirao u vlastitom opusu. On je prvi primjenio ĉetvrttonski sustav na djela većeg formata (opera Matka, 1930). Pozivajući se na pojave intervala manjih od polustepena u narodnoj muzici Slovaĉke te u antiĉkim i egzotiĉnim muziĉkim kulturama, H. zagovara uvoĊenje ĉetvrttonskog i šestinotonskog pa i dvanaestinotonskog sustava. Pošto je, provedbom ĉetvrttonskog melodijskog niza u praksi, došao u sukob s tradicionalnom harmonijom i formom izgradio je teoriju ĉetvrttonske harmonije i napustio tradicionalno naĉelo oblikovanja za volju novog, asimetriĉko-atematskog principa neponavljanja, odnosno neprekinutog melodijskog razvoja. Iz ovoga su proizašle i neke Habine korekture u vezi s polifonijom i dinamikom. Istodoono se bavio i konstrukcijom ĉetvrttonskih i šestinotonskih instrumenata (klarinet, trublja, gitara, harmonij) pa je ĉeška tvrtka A. Forster izgradila, prema njegovim uputama, ĉetvrttonski klavir. Usprkos tome, pri izvoĊenju ĉetvrttonske muzike iskrsnule su poteškoće u intonaciji pa taj sustav nije'našao širu primjenu. Ipak je Habino nauĉavanje imalo odjeka i utjecaja na ĉitav niz suvremenih ĉeških (Habina škola, R. Kubin, V. Dobiaš, K. Reiner i dr.) i stranih muziĉara.^ Uĉenici su mu bili i jugoslavenski kompozitori S. Osterc, D. Ĉolić, V. Vuĉković, M. Lipovšek, M. Ristić i dr. U novijim, poslijeratnim Habinim djelima jaĉe je izraţena, već i ranije prisutna, povezanost s narodnom muzikom, zapravo teţnja za stvaranjem sinteze izmeĊu posve smionih tehniĉkih i stilskih postupaka i priproste jednostavnosti narodskog muziĉkog izraza. DJELA. ORKESTRALNA. U polustcpenom sistemu: simfonijska fantazija Cesta ţivota op. 46, 1934; simfonijska fantazija za klavir i orkestar op. 8, 1921; koncert za violinu op. 83, 1955; koncert za violu op. 84, 1956; Valašskd suita op. 77, 1953; uvertira op. 5, 1921. Ĉetvrttonska: Symfonicka hudba op. 10; uvertira cperi Nezamlstnani op. 39. — KOMORNA. Polustepena. Pet gudaĉkih kvarteta: I, op. 4, 1919; VII, op. 73, 1952; VIII, op. 76, 1952; IX, op. 79, 1952 i XIII, 1960. Kvartet za 4 fagota op. 74; 4 noneta, op. 40, 41, 82 i 95; po jedna sonata za harfu i klavir, violonĉelo i klavir, violinu i klavir i klarinet i klavir; po i;dna sonata za kromatsku harfu i za diatonsku harfu i dr. Ĉetvrttonska: Pet gudaĉkih kvarteta: I I , op. 7, 1921; III.op. 12, 1922; IV, op. 14; VI, op. 70 i XII, 1960. Kvartet za duhaĉe op. 72; po jedna fantazija za violinu i klavir, violu i klavir, violonĉelo i klavir i violinu solo; suita za trublju i trombon; suita za gitaru i dr. Šestinotonska. Tri gudaĉka kvarteta: V, op. 15, 1923; X, op. 80, 1952 1 XI, 1953. Duo za 2 violine op. 49, 1937; suita za violonĉelo op. 85 a, 1955 - — KLAVIRSKA. Polustepena: sonata op. 3, 1919; Fugovd suita, 1918; varijacije na Schumannov kanon, 1918; Scherzo, intermezzo, 1920; 6 kompozicija op. 6 T 92O (za orkestar instrumentirao R. Kubin); Romance a valĉik; 4 moderni tance; Toccata auasi una Phantasia, 1937. Ĉetvrttonska: sonata op. 62, 1948; 5 suita; 10 fantazija. Za orgulje: Te Deum; fantazija i fuga, 1951. šest kompozicija za šestostepeni haimonij op. 37,1930. — DRAMSKA. Opere: Matka (ĉetvrttonska), 1927—30 (Miinchen, 1931); Nova zeml, 1935—36) Pfijd krdlovstvi Tve (šestinotonska) 1939—42.— VOKALNA. Polustepena: kantata Za mir, 1949; 11 zborova a cappella (Den ode dne širi se svh; Kosa a rosa; Mir) ; 2 ciklusa solo-pjesama op. 57 i 58. Ĉetvrttonska. Za zbor: Sborovd suita; Ja; 5 sboru za djeĉje ili ţenske gla sove; Sborove dštske hry; ciklus Pracujici den. Solo-pjesme uz pratnju gitare op. 51 i 53. — SPISI: Harmonicke zdklady ĉtvrttonove soustavy, 1922; Klang und Form, 1924 (ponovo izd. u Musik der Zeit, 1954); O psychologii tvoreni, pohybove zakonitosti tonove a zahladech noveho hud. slohu, 1925 (njemaĉki prijevod 1925); Grundlagen der Tondifferenzierung, u zborniku Von neuer Musik, 1925 (ponovo izd. Stuckenschmidt, u djelu Neue Musik, 1951); Neue Harmonielehre des diatonischen, chromatischen, Viertel-, Dritlel-, Sechstel- und Zwolfteltonsystems, 1927 (preradba djela Harmonicke zdklady, nova verzija u rkp. 1942); studije i referati odrţani na internacionalnim kongresima; ĉlanci. LIT.: F. Finke, Haba der Harmoniker, Der Auftakt 1927—28, 165 i 194. — 5. Osterc, Alojz Haba, apostol ĉetvrttonov. Slovenski narod, 1932, 106. — D. Ezcen, Composers of Today, New York 1934. — M. Milojević, Muziĉki ĉas posvećen ĉetvrt-stepenoj muzici. Politika, 1935, 9306. — V. Vuĉković, Je li ĉetvrt-tonska muzika izlaz iz »muziĉke krize«, ibid., 9910. — H. H. Stuckenschmidt, Neue Musik, Berlin 1951. — Z. Gabriel, Alois Haba a jeho svstem ĉtvrtt6nove hudby, diplomski rad na Karlovu univerzitetu, Prag 1952. — H. Lindlar (izdavaĉ), Musik der Zeit, Bonn 1954. — P. Collaer, La Musique moderne, Pariš i Bruxelles 1955. I. Me.
2. Karei, violinist i kompozitor (Vizovice, 21. V1898— Prag, 22. XI 1972). Brat Aloisa; studirao na Praškom konzervatoriju kompoziciju (J. Kriĉka, J. H. Foerster i V. Novak) i violinu (K. Hoffmann), dok ga je u ĉetvrttonskoj kompoziciji poduĉavao brat. Od 1917 uĉitelj, 1922—27 nastavnik na Uĉiteljskoj školi; 1929—36 ĉlan orkestra Praške radio-stanice, 1936—51 muziĉki referent školskog radija, 1952—60 profesor Visoke pedagoške škole, zatim asistent, profesor metodologije i muziĉke nastave na filozofskom fakultetu Praškog univerziteta. God. 1945 osnovao Rozhlasovy Ċetsky sbor. Pisao i muziĉke kritike (1927—32 u Ĉeskoslovenskd republika).
Jedan od najizrazitijih predstavnika Nove muzike meĊu ĉeškim kompozitorima u razdoblju izmeĊu dva rata. Teţište je njegova stvaranja na komornim djelima. Povremeno je komponirao i u ĉetvrttonskom sistemu i atematskom stilu. Cijenjen i kao muziĉki pedagog, napisao je više zapaţenih teoretskih i instruktivnih djela. DJELA. ORKESTRALNA; 2 simfonije, op. 30, 1948 i op. 36, 1954; koncert za violinu op. 6, 1925; koncert za violonĉelo op. 18, 1934; Pfedehra op. 4, 1923; seheizo »1928« op. 14, 1928; 2 suite prema operama JdnoSik 1955 i Stara historie, 1932 i 1940. — KOMORNA. Tri gudaĉka kvarteta: I, op. 2, 1922; II, op. 5, 1924-i III, op. 27, 1943. Trio za 2 violine i violu op. 35, 1952; 2 klavirska trija op. 8 (ĉetvrttonski), 1926 i op. 24, 1940; klavirski septet, 1929; nonet, 1948; duhaĉki kvintet, 1944; 3 kompozicije za violinu i klavir (ĉetvrttonske) 1927; Ukolebavka a scherzo za violinu i klavir, 1920; duo za violinu i violonĉelo, 1935; sonatina za flautu i klavir, 1927; 15 koncertnih etida za violinu, 1956; 3 invencije za kromatsku harfu, 1945. — KLAVIRSKA: sonata op. 26, 1942;
55
3 suite: I, op. 1, 1920; II, op. 7 (za ĉetvrttonski klavir), 1925 i III, op. 15, 1928. Zbojnickd suita op. 39, 1955 (takoĊer i za orkestar). — DRAMSKA: Opere: JdnoSik, 1932; Stard historie, 1937; Smoliĉek, djeĉja opera, 1950; Kalibuv zloĉin, 1960. — VOKALNA: kantata Budovatelum Ostravska, 1951; veći broj muških i djeĉjih zborova; solo -pjesme. — INSTRUKTIVNA: Modernihauslovd technika,2Sv., 1927; Škola ĉtvrtdnove houslove hry, 1927; škola hry na diskantovou violu; Metodika hud vychovy škol 2. stupni, 1953. Rasprave i ĉlanci.— Obradbe narodnih pjesama. LIT.: M. Oĉadlik, K. Haba, Der Auftakt, 1928. — K. Haba, Componist iiber sich, Rhvthmus, 1941—42. — E. Herzog, Haba, I. Alois, 2. Karei MGG V, 1956.
3. Emil, orguljaš i kompozitor (Vizovice, 21. V 1900—). Brat Aloisa i Karela; studirao kod L. Janaĉeka na Orguljaškoj školi u Brnu. Od 1922 u Uherskom Brodu crkveni orguljaš, zborovoda i nastavnik muzike na gimnaziji. Uz to vodi muziĉko društvo Dvorak i prireĊuje orguljske koncerte u Brnu i po Moravskoj. Mnogo je pridonio podizanju muziĉkog ţivota u ĉitavom tom okrugu. DJ LA: simfonijska slika Pod bilymi Karpalami. — Kvartet za flautu, violinu, violu i violonĉelo; suita za duhaĉki kvintet; nonet. ■ — Vdnoĉni kantata za sole, zbor i orkestar, 1957; ciklus muških zborova Priste motivy. — Crkvene kompozicije. I. Ać.
HABANERA, kubanska puĉka pjesma i ples, umjerena ili polagana tempa, u dvoĉetvrtinskoj mjeri, s karakteristiĉnim, punktiranim ritmom: ilj s uzmahom,
il rzn nn i J.
Po ritmu je h. srodna tangu. Naziv potjeĉe od imena glavnog grada Kube, Habane, a sam oblik je podrijetlom iz Španjolske, odakle se poĉetkom XIX st. proširio i udomaćio na Kubi, najprije više kao pjesma i oko 1900 kao pomodni ples. Ubrzo je h. postala popularna u ĉitavoj latinskoj Americi. Španjolski muziĉar S. Yradier (1809—1865), koji je ţivio na Kubi, komponirao je dvije najpoznatije habanere, La Paloma i El Arreglito (obj. 1840); ovu posljednju unio je G. Bizet, u umjetniĉki stiliziranom obliku, u prvi ĉin svoje opere Carmen (1875). Muziku u stilu habanere komponirali su i C. Debussv {La Soiree dans Grenade; Mouvement de H. u ciklusu Estampes, 1903), I. Albeniz, E. Chabrier (H. za klavir, 1895), M. Ravel (H. za 2 klavira, 1895, orkestrirano u Rapsodie espagnole, 1907 i Vocalise en forme deH., 1907), P. Hindemith, E. Kfenek, C. Beck i dr. Francuz R. Laparra komponirao je operu La Habanera (1908), ĉiji je glavni motiv habanera. LIT.: E. Sdnchez-Fuenles, El Folklore en la Mušica de Cuba, Habana 1923. — R. Laparra, Bizet et l'Espagne, Pariš 1935. — C. Vegas, Danzas y Canciones Argentinas, teorias e investigaciones, Buenos Aires 1936. — E. Grenet, Popular Cuban Music, Habana 1939. — G. Chase, The Music of Spain, New York 1941 (na španjolskom Buenos Aires 1942). — Ch. Seeger, Music of Latin America, Washington 1942 (III izd. 1953). — A. Carpentier, La Mušica en Cuba, Mexico 1946. — A. Fuchs, Habanera, MGG, V, 1956.
HABENECK, francuska obitelj muziĉara njemaĉkog podrijetla. I. Francois-Antoine, dirigent, violinist i kompozitor (Mezieres, 22. I 1781 — Pariz, 8. II 1849). Uĉio violinu kod svog oca, Nijemca iz Mannheima, ĉlana vojniĉke muzike jedne francuske regimente, zatim studirao kod P. Baillota na Konzervatoriju u Parizu (1804 dobio prvu nagradu za violinu). God. 1806—15 dirigent koncerata Pariškog konzervatorija; 1828 pokreće nove koncertne priredbe Societe des Concerts du Conservatoire koje su, pod njegovim vodstvom, doskora postale glasovite. Na tim je koncertima izveo, prvi put u Francuskoj, Beethovenove simfonije. Uz to djeluje na pariškoj Operi, najprije kao prvi violinist (1815), pa direktor (1821) i 1824—46 prvi dirigent. Na Konzervatoriju je vodio, 1825—48, posebnu, za njega utemeljenu, klasu za violinu gdje su mu uĉenici bili D. Alard, H. Leonard, P. Sainton, E. Gauthier, A. L. Clapisson i drugi. H. je odigrao znaĉajnu ulogu u francuskoj muzici svojega doba prvenstveno kao dirigent i orkestralni pedagog. Podigavši orkestar Konzervatorija na razinu najboljih tadašnjih sastava Evrope, on je vanredno prostudiranim izvedbama oznaĉio novo poglavlje u historiji izvodilaĉke prakse i posebice u gajenju Beethovenove muzike, a utjecao je odsudno i na muziĉki ukus svoje sredine. Mnogo je izvodio i opere G. Rossinija, ali vrlo rijetko djela francuskih kompozitora ĉime je zapravo koĉio njihovu afirmaciju. U svojim kompozicijama iskoristio je sve tehniĉke mogućnosti violine. DJELA. ORKESTRALNA: 2 koncerta za violinu; Adagio et Polonaise za violinu i orkestar. — KOMORNA: 3 Duos concartants za 2 violine; Au clair de la Lune fantazije s varijacijama za violinu solo i gudaĉki kvartet; Fantaisie pastorale za violinu solo, gudaĉki kvartet i duhaĉe ad libitum; Air basaue varie avec Introduction za violinu i klavir; Nocturne za violinu itd. — DRAMSKA: opera Aladin ou La lampe merveilleuse (sa N. Isouardom i A. M. Benincorijem), 1822; balet Le Page inconstant (preradba Mozartove opere Le Nozze di Figaro),
56
HABENECK — HAĈATURJAN
1823. — Le Drapeau tricolore za glas i klavir. — Instruktivno djelo Methode thiorique et pratique de violon (sadrţi ulomak iz Viottijeva Methode de violon), oko 1835.
2. Joseph, violinist (Metz, 1. IV 1785 — Pariš, 23. III 1850). Brat Francois-Antoinea; studirao na Pariškom konzervatoriju. Najprije violinist u orkestru kazališta Opera-Comique, zatim u Operi (od 1843). 3. Corentin, violinist -(?, 25. XII 1786—?, 1845). MlaĊi brat Francois-Antoinea; završio Konzervatorij u Parizu. Od 1806 violinist u orkestru pariške Opere, 1814—15 ĉlan Kraljevske kapele. LIT.: H. Berlioz, Les Soirees de l'orchestre, Pariš 1853. — A. Elzuart, Histoire de la Societe des Concerts du Conservatoire. . ., Pariš 1864. -— H. Berlioz, Memoires (2 sv.). Pariš 1870. — R. Wagner, Uber das Dirigieren, Leipzig 1870. — A. F. Murland, Habeneck: ein Beethoven-Apostel in Pariš, AMZ, 1910. — G. Schilnemann, Geschichte des Dirigierens, Leipzig 1913. — J. G. Prod'komme, Les Debuts de Beethoven en France, Bericht iiber die Beethoven-Zentenarfeier, Wien 1927. — L. Schrade, Beethoven in France, New Haven 1942. — N. Demuth, Habeneck and »La Societe des Concerts«, Music Survev, 1948'.—■ A. Delta Cor£e,L'Interpretazione musicale e gli interpreti,Torino 1951. — E. Haraszti, Habeneck, 1. Francois-Antoine, 2. Joseph, 3. Corentin, MGG, V, 1956. I. Ać.
HABERL, Ferdinand, njemaĉki muzikolog (Lintach, 15. III 1906—). Filozofiju i katoliĉku teologiju studirao u Regensburgu i Miinchenu; 1931 zareĊen za svećenika, 1939 promovirao. Na Papinskom institutu za crkvenu muziku u Rimu završio studij vokalne muzike (D. P. Ferretti) i kompozicije (R. Casimiri). God. 1934—38 orguljaš crkve sv. Marije u Rimu, od 1939 direktor Crkvene muziĉke škole u Regensburgu, gdje od 1945 predaje i muziku na Visokoj filozofsko-teološkoj školi. Urednik je ĉasopisa Musik und Altar. DJELA: Der Kir-chenchorleiter, 1949; Das deutsche Amt und die Enzyklika Musicae Sacrae disciplina, 1956. —■ Studije i ĉlanci u ĉasopisima Cdcilienverbandsorgan, Chorzvachter, Alpenldndischer Kirchenchor i dr.— Ureduje zbirku Die Chorsammlung (od 1952). — Izdao djela G. de la Helea (misa Gustate et videte; In convertendo), G. F. Anerija (Missa »Circuire possum Domine«), G. Aichingera (Missa de Beata Vergine) i dr.
HABERL, Franz Xaver, njemaĉki muzikolog (Oberellenbach, Bavarska, 12. IV 1840 — Regensburg, 5. IX 1910). Svećenik; 1862—67 muziĉki prefekt biskupskog konvikta u Passauu, 1867—70 dirigent i orguljaš crkve S. Maria Ċell'Anima u Rimu, 1871—82 dirigent katedrale u Regensburgu, gdje je 1874 osnovao Crkvenu muziĉku školu, a 1879 Palestrinino društvo. God. 1872 urednik zbirke Mušica Divina, 1876—1907 izdaje Cdcilien-Kalender (od 1885 Kirchenmusikalisches Jahrbuch), od 1889 urednik ĉasopisa Mušica sacra, 1890 predsjednik udruţenja Allgemeiner deutscher Cacilienverein, a od 1899 urednik ĉasopisa FliegenĊe Bldtter fiir katholische Kirchenmusik. U nekoliko navrata putovao u Rim radi arhivskog istraţivanja, posebno polifone crkvene muzike XV— XVII st., o kojoj je napisao niz studija i ĉlanaka. Prouĉavao Palestrinine kompozicije, pa je kao urednik sudjelovao u izdavanju njegovih cjelokupnih djela u 33 sv. (1862—94, dodatak 1907). Kao ĉlan papinske komisije revidirao novo izdanje crkvenih knjiga prema Editio Medicaea iz 1614. Kad su 1904 benediktinci iz Solesmesa dokazali, da je Editio Medicaea nepouzdano i netoĉno vrelo, te ga zamijenili s Editio Vaticana, stavljeni su izvan upotrebe i Haberlovi popularni priruĉnici, a za njegovo prouĉavanje gregorijanskoga korala pokazalo se, da je polazilo s krivih pretpostavki. Uz veliku aktivnost, koju je razvio u muzikologiji, H. se odlikovao izvanrednim pedagoškim i organizatorskim sposobnostima, a istakao se i kao dirigent stare klasiĉne muzike. DJELA: Wilhelm Dufay, VFMW, 1885; Die romische »Schola cantorum« und die pdpstlichen Kapellsanger, bis zur Mitte des 16. Jahrhunderts, ibid., 1887; Bibliographischer und thematischer Musikkatalog des pdpstlichen Kapellarchiv s im Vatikan zu Rom, MFM, 1888; Bausteine fu'r die Musikgeschichte, 1885—88. Priruĉnici: Theoretisch-praktische Anzveisung zum harmonischen Kirchengesang, 1864; Magister choralis, 1864 (XII izd. 1900); Lieder-Roserikranz, 1866; Kleines Gradual- und Messbuch, 1892. — Izdao zbirku kompozicija starih majstora Repetitorium Musicae Sacrae ex auctoribus saeculi XVI e XVII (2 sv.), 1886,izabrane kompozicije za orgulje G. Frescobaldija, 1889 i 50 Solfeggi A. Bertelottija. LIT.: U. Kornmuller, Lexikon der kirchlichen Tonkunst (II izd.), Regensburg 1895. — K. VCeinmann, Dr. F. X. Haberl, Mušica Sacra, 1910, 10. -— Cl. Bachstefel, Erinnerungen an Dr. F. X. Haberl, ibid., 1910,12. — K. Weinmann, Geschichte der Kirchenmusik (II izd.), Miinchen 1913. — K. G. Fellerer, Geschichte der katholischen Kirchenmusik, Potsdam 1931 (II izd. Diisseldorf 1949). — A. Scharnagl, Franz Xaver Haberl, MGG, V, 1956.
HABERMANN, František Vaclav (Franz Johann), ĉeški kompozitor njemaĉkog podrijetla (Kvnţvart, 20. IX 1706 — Cheb, 7. IV 1783). Magister filozofije Praškog univerziteta, muziku uĉio u Pragu, Rimu i Napulju. Kapelnik princa Condea u Parizu i Firenci (1731—40), djelovao zatim u Pragu i drugim ĉeškim gradovima kao orguljaš i nastavnik muzike. Od 1773 ţivio u Chebu. Njegovi su uĉenici bili F. X. Dušek, J. Mysliveĉek, C. Vogel i dr. Habermannove teme iskoristio je Handel u više svojih oratorija. DJELA. CRKVENA. Oratoriji: Conversio Peccatoris, 1749; Deodatus a Gozzone, 1754; Artium Clementinorum solemnia, 1754. Philomela Pia, melos suum sexies repeuns: sive Missae sex a IV vocibus, violins, // clarinis, vel lituis ad lib. & organo op. 1, 1747; Missae XII, 1746; Litaniae VI, 1747. — Simfonije; sonate.
LIT.: M. Seiffert, Franz Habermann, KMJB, 1903. — 5. Taylor, Indebtedness of Handel to Works of other Composers, Cambridge 1906. — j Kotnma, Franz Johann Habermann, MGG, V, 1956.
HABERT, Johannes (Jan) Evangelist, austrijski kompo i orguljaš (Horni Plana, 18. X 1833 — Gmunden, 1. IX ii Uĉitelj u Naarnu i Waizenkirchenu, od 1861 orguljaš te od i regens chori u Gmundenu, gdje je 1868 osnovao muziĉko dru; koje je imalo i svoju muziĉku šKolu. Utemeljio i 1868 izdavao ĉasopis Zeitschrift fiir katholishe Kirchenmusik. U rr kološkom i kompozitorskom radu H. se isticao kao protivni! cilijanskog pokreta. Zauzimao se za razvitak vokalno-instrur talne crkvene muzike protiveći se oţivljavanju stila a cappella duhovne polifonije. Stoga je osnovao posebno austrijsko cf jansko društvo, koje je djelovalo odvojeno od organizacije A meiner deutscher Cacilienverein. DJELA: serenada za orkestar; suita za orkestar. — Tri gudaĉka kva: I, u e-molu op. 77; II, u Es-duru op. 80 i III, u D-duru op. 8l.Sonatina za vi i klavir. — KLAVIRSKA: 2 Mondnachtbilder; varijacije: op. 7 i 17; 4 1 aturen; 2 sonatine za klavir ĉetvororuĉno: u B-duru op. 87 i u C-duru op sonata za dva klavira u C-duru op. 90 i dr. — Kompozicije za orgulje. — KALNA: zborovi; kvarteti; solo-pjesme. — CRKVENA: 30 misa; 3 rekvij Te Deum; 16 Magnificata; 22 litanije; moteti; duhovne pjesme. — INSTR TIVNA: Orgelschule op. 16 (2 sv.); Chorgesangschule op. 22; Orgelbuci die osterreichische Kirchenprovinz op. 33; Klavierschule op. 70; Kleine C schule op. 101; ABC-Buchlein fiir Orgel op. 106; Beitrag zur Lehre von dei sikalischen Komposition (4 sv.). — Izdao: J. J. Fux: mise u DTO, I, 1, (sa G. A. Glossnerom) i motete u DTO, II, 1, 1895; J. Standlmavr, hira DTO, III, I. 1896. — Napisao Der Cacilienverein, 1877. NOVA IZD.: cjelokupna djela u 8 serija, izdao sam autor, kasnije A. } od 1894. LIT.: J. G. E. Stehle, Neue Habertiana, Regensburg 1878. — H. Wot\ A. Bruckner und J. E. Habert, Linzer Volksblatt,' 16. VII 1899. — A. I J. E. Habert, Wien 1900. — R. Quoika, Kirchenmusik als liturgisches Pri Saaz 1935. — Isti, Johann Evangelist Habert, MGG, V, 1956.
HABICH, Eduard, njemaĉki pjevaĉ, bariton (Kassel, 3. 1880 — Berlin, 15. III 1960). Pjevanje uĉio u Frankfurtu Majni (M. Fleisch); debitirao 1904 u Gradskom kazalištu u K lenzu. Operni pjevaĉ u Halle (Saale) i Diisseldorfu, od 1 prvak Berlinske opere, 1930—32 u Chicagu i 1935—37 ( Metropolitana u New Yorku. Dugogodišnji gost sveĉanih ij u Bavreuthu (1911—31), londonskog Covent Gardena i dri: svjetskih opernih kuća, osobito se istakao kao interpret likov Wagnerovim djelima: Prsten Nibelunga (Alberich), Trista, Izolda (Kurwenal), Parsifal (Klingsor) i Lohengrin (Telramuj Povukavši se sa operne pozornice, djelovao kao pjevaĉki peda u Berlinu. Snimio je više gramofonskih ploĉa. HACKETT, Charles (Carlo), ameriĉki pjevaĉ, tenor (V& ceseter, Mass., 21. XI 1889 — New York, 1. I 1942). Pjev; uĉio u Bostonu i Milanu; na opernoj pozornici debitirao 1 u Paviji kao Faust (Boito, Mefistofele). Nastupao na talijans] opernim kazalištima i u milanskoj Scali, 1917-—18 ĉlan Tet Colĉn u Buenos Airesu i 1919—22 kazališta Metropolitan u > Yorku. Karijeru nastavio u Milanu (La Scala), Monte Ca Parizu i Chicagu (1923—31), zatim na Covent Gardenu u Londc i 1934—40 ponovno na njujorškom Metropolitanu. Posljedr godina ţivota pjevaĉki pedagog na Juilliard School of Music New Yorku. Bio je jedan od najtraţenijih lirskih tenora sv vremena; posebno se isticao u Mozartovim operama i kao im pret talijanskog belkanto-repertoara. Snimio je brojne gramofon ploĉe. HACQUART (Hakart, Haccart), Carolus, nizozen kompozitor (Brugge, oko 1640 — Haag, vjerojatno 1701). Ţivii Amsterdamu, a od 1679 u Haagu. Tu je 1693 organizirao redoi tjedne koncerte. Prijateljevao je sa C. Huvghensom. Kao kc pozitor uţivao je veliki ugled. Njegove su sonate (po obliku zapr suite) nastale prema talijanskim uzorima. DJELA: Harmonia Parnassia (10 sonata) za 3 do 4 glasa, 1686; Ch< 1686; Piices de basse de viole et basse continue, oko 1406. — Singspiel Die trioi erende Min, 1678. — Cantiones sacrae za 2 do 7 glasova, 1974. LIT.: A. Von der Linden, Carolus Hacquart, MGG, V, 1956.
HAĈATURJAN, 1. Aram, sovjetski kompozitor armensl podrijetla (Tbilisi, 6. VI 1903—). God. 1921 preselio se u Mosl i upisao se u muziĉki tehnikum Gnjesinovih, gdje je uĉio viol( ĉelo i klavir; 1927 zapoĉinje na Moskovskom konzervator studij kompozicije (M. F. Gnjesin, N. J. Mjaskovski) i inst mentacije (S. N. Vasilenko i N. P. Ivanov-Radkeviĉ). Diplom 1934. Od 1951 profesor kompozicije na Konzervatoriju i u in; tutu Gnjesinovih u Moskvi. Nastupa i kao dirigent. Haĉaturjanova je umjetnost izrasla iz folklora Armenije, napjeva armenskih narodnih pjevaĉa ašuga i njihova karakte stiĉnog ornamentiranja, iz tipiĉne sklonosti narodnog umjetn k rapsodiĉnosti i improvizaciji, ali i iz folklornih elemenata dnij kavkaskih sovjetskih republika, koje H- velikom moći asimilira usvaja i pretapa u vlastiti umjetniĉki jezik. H. se sluţi i suvremen tekovinama muziĉke tehnike, ali njegova je muzika tonalna uza ;
HAĈATURJAN — HADOW harmonijske smjelosti (politonalni spojevi, dugi drţani tonovi u basu, koji se oštro sukobljavaju s harmonijskim zbivanjem iznad niih.J Njegove kompozicije privlaĉe apartnošću melo-dike široka daha, bogatstvom i profinjenošću ritmike i ţivošću instrumentalnoga kolorita. H. strpljivo i paţljivo razraĊuje svoja djela, od kojih su neka već definitivno ušla u svjetski repertoar. Uz Prokofjeva i Šostakoviĉa, H. je treći veliki suvremeni sovjetski kompozitor, koji je postigao meĊunarodni ugled. U najistaknutije Haĉaturjanove kompozicije ide klavirski koncert, jedan od najljepših u suvremenoj koncertantnoj muzici, pa A. HAĈA 1 URJAN raspje%ani violinski koncert, pun ţivota i kontrasta, Druga simfonija (tzv. Simfonija sa zvonom) u kojoj je odrazio strahote Drugog svjetskog rata, suile iz baleta tanH3. Njegov CnapmaK ide u red najviših dostignuća baletne muzike u Sovjetskom Savezu. DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, u e-molu, 1934—35; II, u amolu, 1943 i III, za 15 instrumenata, 1966; simfonija -poema s orguljama i dopunskim duhaĉkim sastavom, 1947; koncert za klavir, 1936; koncert za violinu, 1940; koncert za violonĉelo, 1946; koncertna rapsodija za violinu i orkestar, 1962; koncertna rapsodija za violonĉelo i orkestar, 1963; Jazz -kompozicija za klarinet i orkestar (posvećena B. Goodmanu), 1966; npaiĈHUtHaM nos.va, 1954; TauueeanbHan cwuma, 1933; suita za mali orkestar, 1946; 2 njincnu 1935; KoHuepmHhiii eajibc, 1955; PyccKan (f>awna3un za orkestar ruskih narodnih instrumenata, 1944; koraĉnica za duhaĉki orkestar. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1932; trio za violinu, klarinet i klavir, 1932; sonata za violinu i klavir, 1932; Taueu za violinu i klavir, 1929; necun-no3Ma za violinu i klavir, 1926. — KLAVIRSKA: fJos.na, 1927; suita, 1926—32; 6 fuga, 1929; tokata, 1932; AjibĉoM demcKux nbec, 1946; suita za 2 klavira, 1944. — DRAMSKA. Baleti: Cnacmbe, 1939; Fauno, 1942 i CnapmaK, 1952—54 (izv. 1957). Scenska muzika za više kazališnih djela (Macnapad M. Ljermontova, 1941). Filmska muzika. — VOKALNA: TICCHR O CnaMim za mješoviti zbor i orkestar, 1936; 77o3.ua 0 CmaAUne za mješoviti zbor i orkestar, 1938; 3 koncertne arije za visoki glas 1 crkestar, 1946; Eajuiaba o Pobune, 1966; himna Armenske Republike, 1944; masovne pjesme; solo-pjesme. LIT: F. Xydoe, ApaM XaqaTypHH, MocKBa 1939. — //. Mapmbinoe, ApaM Xa>iaTypHH, MocKBa i JleHHHrpafl 1947 (novo izd. 1956).—E.Acatfiea, 0
2. Karen Surenoviĉ, kompozitor (Moskva, 19. IX 1920—). Nećak Arama; 1949 završio studij kompozicije na Moskovskom konzervatoriju (N. Mjaskovski, ranije V. Šebaljin i D. Šostakoviĉ). Od 1952 predaje na tom zavodu instrumentaciju.
DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1954; simfonijeta, 1949; uveitira, 1949; MoAOdeoKHan yeepmmpa, 1950; suita, 1948; 2 djeĉje suite za mali orkestar, 1951 i 1952; JJpyxc6at 1061. — Gudaĉki kvartet, 1944; sonata za violinu i klavir, 1947; sonata za violonĉelo i klavir, 1968. — Sonata za klavir, 1930. — Scenska i filmska muzika. Opereta npocmaa deeyuiua, 1959. — Kantata lleetnu u 3dpaecmeyu Monodocmb, 1948; solo-pjesme. LIT.: M. ycneHCKan, KapaH CypeHOBH*i Xa lJaTypHH, MocKBa 1959.
HADJIDAKIS, Manos, grĉki kompozitor (Xanthi, Tracija, 23. X 1925'—). Studirao u domovini. Isprva se istakao kao autor avangardnih i eksperimentalnih klavirskih djela (suita For a Little White Shell). Kasnije se posvetio pisanju filmske muzike. Komponirao je i tri baleta. HADLEY, Henry Kimball, ameriĉki kompozitor i dirigent (Somerville, Mass., 20. XII 1871 •—• New York, 6. IX 1937). Uĉio violinu kod H. Heindla i Ch. N. Allena, teoriju i kompoziciju kod S. A. Emervja i G. W. Chadvvicka na konzervatoriju Neto England u Bostonu, a zatim kontrapunkt kod E. Mandyczewskog u Beĉu. God. 1896—1904 uĉitelj muzike na St. Paul's Episcopal School za djeĉake u Garden Citvju (Nevv York), 1904—09 ponovo u Evropi; uĉio neko vrijeme u Miinchenu kod L. Thuillea. Kao dirigent debitirao 1900; vodio Simfonijski orkestar u Seattleu (Washington) 1909—II i San Franciscu 1911 — 15. God. 1918 zborovoĊa Society of American Singers, 1920—27 pomoćni dirigent New York Philharmonic Orchestra. Ĉesto je gostovao u SAD i Evropi, 1927 u Buenos Airesu i 1930 u Tokiju. God. 1929 osnovao i do 1932 vodio Manhattan Symphony Orchestra u New Yorku. H. je suosnivaĉ društva National Association for American Composers and Conductors. Premda vrlo vješt i temeljito školovan kompozitor, H. nije posjedovao izvornosti snaţnije stvaralaĉke liĉnosti, te se nije izdizao iznad opće razine kasne romantike. MeĊutim, njegovo je znaĉenje u tome što se mnogo zauzimao za izvoĊenje djela ameriĉkih kompozitora.
57
DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfonija: I, Youlh and Life op. 25, 1897II, The Four Seasom op. 30, 1901 , III, op. 60, 1906; IV North, East, South, West op. 64, 1911 i V, Connecticut-Tercentenary op. 140, 1935. Simfonijske pjesme: Salome, 1906; Lucifer, 1913 i The Ocean, 1921. Concertino za klavir i orkestar op. 131, 1937; Konzertstiick za violonĉelo i orkestar op. 61, 1907. Uvertire: Hector and Andromache, 1894; In Bohemia, 1902; Othello, 1919; Herod, 1920; Aurora Borealis, 1931; Alma Mater, 1932; Concert Overture, 1937; Aca-demic Overture. Suite: Ballet Suite, 1897; Oriental Suite, 1903; suita iz sveĉane igre The Atonement of Pan, 1916; Suite Ancienne, 1926; Streets of Peking, 1930 i San Francisco Suite, 1931. Festival March op. 5; simfonijska fantazija op. 46, 1904; rapsodija The Culprit Fay, 1909: Silhouettes, 1919; Prophecy and Ful-fillment, 1922; Semper Virens, 1923; tema s varijacijama za komorni orkestar op. 111; Youth Triumphant, 1931; Scherzo Diaboliaue, 1934; Summer Idyll (dovršio Ph. James). — KOMORNA. Dva gudaĉka kvarteta: I, op. 24 i II, op. 132; klavirski kvintet op. 50, 1919; 2 klavirska trija; I, u C -duru op. 26 i II, u g-molu. Sonata za violinu i klavir op. 23; 2 kompozicije za violonĉelo i klavir, op. 36; andante i scherzino za flautu, violonĉelo i klavir. — Klavirske kompozicije. •— DRAMSKA. Opere: Nancy Brown, 1903; Safte, 1909; Azora, the Daughter of Montezuma, 1914; Bianca, 1916; The Garden of Allah, 1918; Cleo-patra's Night, 1920; A Night in Old Pariš, 1925; The Red Flame. Sveĉane igre: The Atonement of Pan, 1912 i The Legend of Hani, 1933. Muzika za nekoliko baleta. Scenska muzika. Operete: The Fire Prince, 1917; Happy Jack; The Pearl Girl.— Mnogo kompozicija za zbor; više od 150 solo-pjesama. — Crkvena djela. LIT.: H. R. Boardman, Henry Hadlev, Ambassador of Harmony, Atlanta, Nevv York 1932. — The Musical Works of Dr. Henry Hadley (popis djela, izd. P. Berthoud), New York 1942. — N. Broder, Henry Kimball Hadley, MGG, V, 1956.
HADLEY, Patrick (Arthur Sheldon), engleski kompozitor (Cambridge, Engleska, 5. III 1899—). Studirao u Cambridgeu i na Royal College of Music u Londonu (R. Vaughan Williams, R. O. Morris) gdje je od 1925 nastavnik teorije i kompozicije. God. 1938 doktorirao u Cambridgeu i tamo nastavnik za muziĉke forme i analizu (profesor 1946—62). Za Drugoga svjetskog rata dirigent zbora i orkestra Cambridge University Music Society. Hadleveva djela, u kojima ĉesto oĉituje svoju povezanost s prirodom i krajolikom rodne Engleske, odlikuju se istanĉanim smislom za odnos tona i rijeĉi, kao i ukusnom instrumentacijom. Vrlo sumu poznate kompozicije The Trees so High (temelji se na staroengleskoj narodnoj pjesmi) i The Hills. DJELA: rapsodija One Morning in Spring za mali orkestar, 1942. — Gudaĉki kvartet u C-duru, 1933; fantazija za 2 violine i klavir, 1938. — Scenska muzika za Antigonu (Sofoklo), 1939, Agamemnona(Eshil), 1953 i Tzvelfth Night (Shakespeare). — VOKALNA. Kantate: The Hills, 1946 i Fen and Flood, 1956. Za glas, zbor i orkestar: simfonijska balada The Trees so High, 1932; La Belle Dame sans Merci (Keats), 1935 i Travellers, 1945. A Faery Song (Yeats) za zbor i orkestar, 1927; My Beloved Spake (iz Salamonove Pjesme nad pjesmama) za zbor, orkestar i klavir ili orgulje, 1938; Ephemera za tenor i komorni orkestar, 1924; Scene from Hardy's »The Woodlanders« za sopran, flautu, violinu, violu i klavir, 1926; Lullaby za glas i gudaĉe, 1930; Mariana (Tennyson) za mezzosopran i komorni orkestar, 1937; The Orphan's Song za mezzosopran i orkestar, 1947; Scene from »The Cenci« (Shelley) za sopran i orkestar, 1951; zborovi; dvopjevi; solopjesme. LIT.: Ch. L. Cudviorlh, Patrick Arthur Sheldon Hadley, MGG, V, 1956.
HADNAĐEV, Mirko, pevaĉ, bas, i muziĉki pedagog (Beĉej, 7. IX 1925 —). Studije solo-pevanja završio na Muziĉkoj akademiji u Beogradu (N. Cvejić), a potom se usavršavao u Beĉu, Milanu i Parizu. Kao solista Opere Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1949—67) bio je veoma muzikalan i tehniĉki usavršen tumaĉ svih glavnih basovskih rola u repertoaru te kuće, nastupajući uporedo i kao koncertni pevaĉ. Od 1967 profesor muziĉke škole Isidor Bajić u Novom Sadu. Pisao 'ĉlanke i rasprave o vokalnoj pedagogiji i objavio veoma korisni udţbenik 0 osnovama horskog pevanja i dirigovanja Od audicije do koncerta, 1971. s. D. K. HADOW, VVilliam Henry, engleski muzikolog (Ebrington, Gloucestershire, 27. XII 1859 — London, 8. IV 1937). Poslije studija klasiĉne filologije i humanistiĉke literature u Oxfordu uĉio muziku u Darmstadtu i kod C. H. Llovda u Oxfordu. God. 1890—1909 predavao povijest muzike na Univerzitetu u Oxfordu; 1909—19 predstojnik Armstrong Collegea u Newcastle-upon-Tyneu, 1919—30 rektor Univerziteta u Sheffieldu, gdje je 1927 njegovim nastojanjem osnovana katedra za muziku. God. 1901—05 glavni urednik Oxford History of Music. H. se ubraja meĊu najvaţnije engleske muzikologe novijega vremena; imao je svestranu opću kulturu, oštar dar opaţanja i veliko muziĉko znanje. Njegovi su radovi uz to 1 literarno vrijedni te se po jasnoći i ljepoti stila mogu usporediti s djelima G. B. Shavva. U studiji o Havdnu — A Croatian Composer (1897) slaţe se s Kuhaĉevom tvrdnjom da je Havdn hrvatskoga podrijetla. Usprkos polemikama koje je to pitanje izazvalo, H. je do kraja ostao pri svom uvjerenju. Od Hadowljevih kompozicija najuspjelije su solo-pjesme; neke od njih idu u najljepše primjerke engleske muziĉke lirike njegova vremena. DJELA. SPISI: Studies in Modem Music: I (studije o Berliozu, Schumannu, Wagneru i esej Music and Musical Criticism), 1892 (X izd. 1921) i II (studije o Chopinu, Dvofaku, Brahmsu i esej Outlines of Musical Form), 1895 (IX izd. 1913); Sonatu Form, 1896; A Croatian Composer:Notes toward the Study of Joseph Haydn, 1897; Suggestions toviards a Theory of Harmonic Eauivalents, SBIMG, II, 1900—01; The Viennese Period (V sv. Oxford History of Music), 1904 (II izd. 1931); A Course of Lectures on the History of Instrumental Form, 1906; Hymn Tunes, 1914; Beethoven, 1917; The Needs of Popular Musical Education, 1918; British Music, A Report, 1921; Music, 1924 (III izd. 1949); Church Music, 1926; Beethoven's op. iS Ouartets, 1926; Collected Essays, 1928 (ranije
58
HADOW — HAEFFNER
posebno objavljeno: William Byrd, 1923; A Comparison of Poetry and Music, 1926; Lectures on Music [predavanja odrţana 1926 u Houstonu, Texas], 1927); English Music, 1931; The Place of Music among the Arts, 1933; Richard Wagner, 1934. — KOMPOZICIJE: gudaĉki kvartet, 1886; sonata za klavir, 1886. — Scenska muzika za masku Demeter (R. Bridges), 1905. — Kantate The Soul's Pilgrimage, 1888; oko 35 solo-pjesama. — Anthemi. — IZDANJA. Knjige: The Oxford History of Music, 1901—05; Grace E. Hadow, Clara Schumann, 1913 (napisao predgovor); M. Brenet, Haydn, 1926 (komentar uz engl. prijevod). Kompozicije: Songs of the British Isles, 1903 i Hymns of Western Europe, 1927 (sa drugima). LIT.: H. J. Foss, William Henry Hadow, Music and Letters, 1937. — R. A. Harman, Sir William Henry Hadow, MGG, V, 1956.
HADRABOVA, Eva, ĉeška pjevaĉica, sopran (Luţna, Moravska, 12. I 1902 —). Pjevanje studirala na Konzervatoriju u Pragu i kod F. Lunzera u Beĉu; na opernoj pozornici debitirala 1922 u Moravskoj Ostravi kao Micaela (Bizet, Carmeri). God. 1923—26 ĉlanica Gradskog kazališta u Olomoucu, 1926—27 u Pragu i 1928—36 na Drţavnoj operi u Beĉu. Pjevala zatim ponovno u Pragu, Grazu, NiirnT ^ TD A T1S \
bergu, Antvverpenu, Londonu
(Covent Garden), u Sjevernoj
X\.1\.A 1 IvA
Americi i dr., kao i na fešti/alu PA\/ICCT PT A 713C u Salzburgu. Svoje najviše kre- I U V J CO 1 ljL/\Z/DC. acije ostvarila je kao Dorabella (Mozart, Cosi fan tutte) i '"" Octavian (Strauss, Kavalir s BERNARDU KOTHEU i FR. X. KUHAĈU
ruţom), a u slavenskom reper-
PRIREDIO
toaru kao Marica (Smetana, Prodana
nevjesta) i Liza (Ĉaj-kovski, Pikova STJ1PAI HAIEOTIC dama). HADROVIĆ, Stjepan, kompozitor (Vrhovac kod Ozlja, 24. XII 1863 — Pale kod Sarajeva, 6. X = (VLASTITA NAKLADA) -----1934). Svećenik. Muziku uĉio kod V. Kolandera; 1891—1914 orguljaš i dirigent stolne crkve u Sarajevu. Komponirao preteţno crkvenu muziku. Sastavio i izdao crkvenu pjesmaricu Hosanna (u 2 dijela). Pratnju orgulja za prvi dio koji sadrţava samo hrvatske pjesme objavio je 1911, a za drugi dio, u kome su većinom latinski napjevi, 1913. Prema B. Kotheu i F. Ks. Kuhaĉu napisao i izdao 1911 Kratku povijest glazbe, 7.AGRKH osvrćući se u njoj i na povijest hrvatTISAK ANTl'NA SCHIH.ZA 1411. ske muzike. U vlastitoj nakladi i medu prilozima Sv. Cecilije S. HADROVIĆ, Kratka objavio više kompozicija, dok mu povijest glazbe, 1911, naslovna stranica ostala u rukopisu. je većina, osobito harmonizacije Graduala, LIT.: B. Bralo, S. pl. Hadrović, Sv. C, 1932, 1. — Ĉ. Ĉekada, Merenti honor, Katoliĉki tjednik, 1933. — Msgr. S. Hadrović, Vrhbosna, 1934, 10—11. A. Vi.
HADZIBEKOV, Uzeir AbĊul Husein Ogli, azerbajdţanski kompozitor (Ahdţabad 17. IX 1885 — Baku 23. XI 1948). Još prije odlaska u Uĉiteljsku školu u Gori (1899—1904), gdje je uĉio i muziĉku teoriju i violinu, zanimala ga je narodna muzika njegove domovine, pa se istakao kao pjevaĉ epskih pjesama (mugama). U Bakuu osnovao amatersku opernu druţinu, koja 1908 izvodi njegov igrokaz Lejli i Medţnun, prvo azerbajdţansko muziĉko-scensko djelo; to je veoma jednostavna scenska adaptacija popularne azerbajdţanske poeme o ljubavi dvoje mladih. Veći dio muzike sastavljen je od mugamskih pjesama praćenih narodnim instrumentima. Kasnije je H. više puta preraĊivao to djelo i ono se zadrţalo na repertoaru azerbajdţanske opere do danas. Nakon uspjeha svojih daljnjih scenskih radova otišao je u Moskvu (1911— 12), zatim u Petrograd i tu je dvije godine studirao kompoziciju kod V. Kalafatija. Po povratku u Baku organizirao prvi azerbajdţanski muziĉki tehnikum (ubrzo pretvoren u konzervatorij). Od 1938 direktor te ustanove, na kojoj je predavao kompoziciju. U njegove najistaknutije uĉenike idu F. Amirov, D. Dţangirov i K. Karaev. Osnivaĉ nacionalne azerbajdţanske opere i neumoran organizator muziĉkog ţivota u Azerbajdţanu, H. je jedan od najistaknutijih likova u razvoju muziĉke umjetnosti svoje zemlje. DJELA: uvertire Dţangi i Gahramani; sveĉana koraĉnica za orkestar. Kompozicije za orkestar azerbajdţanskih narodnih instrumenata i za duhaĉki orkestar. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Lejli i Medţnun, 1908; Šejh Senan, 1910; Ruslam i Zahrab, 1910; Šah Abas i Huršid Banu, 1912; Asli i Kerem, 1912; Garum i Lejla, 1912—15; Kjor Ogli, 1938. Nekoliko muziĉkih komedija, meĊu njima Aršin mal-alan, 1913. — Kantate; zborovi; solo-pjesme. — Obradbe narodnih napjeva. •— Osnove azerbajdţanske narodne muzike, 1945. Studije i ĉlanci. LIT.: B. BuHĆzpadoe, y. Fa,q>Kn6eKoB, MocKBa i JleHHurpafl 1947.
HADŢIGEORGIJEV, Dimitar, bugarski kompozitor (Stara Zagora, 30. VI 1873 — Sofija, 19. III 1932). Studij završio 1897 na Konzervatoriju u Pragu. Od 1897 nastavnik muzike u Staroj
Zagori, gdje je suosnivaĉ Muziĉkog društva i dirigent orkesi Od 1902 djeluje u Sofiji kao profesor gimnazije, direktor muzi škole (1912—18) i direktor Muziĉke akademije (1920—■ God. 1904—28 izdavao My3UKajien eecmnuK i od 1931 My3i u My3UKamnu. Njegova opera Taxup Seeoeuifa prvi je ozbi! pokušaj na podruĉju bugarske nacionalne opere. DJELA. ORKESTRALNA: Ba3os Mapui; lOĉuneuna Kanmama Ha Ba 1920; TiMcecmeena yeepmupa.—Kompozicije za klavir. — DRAMSKA: oj Taxup ĉeeoeuua, 1911; opereta Ha npo6yotcdam, 1910; muziĉka slika Max, HUH ceoćodna, 1917.— VOKALNA : lOĉujieuna Kaumama na U,ap Ocsododu Ajiencandhp II, 1901; zborovi, solo-pjesme. —Zbornici: EmiapcKa necmnoi 1920; Hoeu necnu 3a aeuepuHKu uympa, 1922; EocujiKosa Kumna, 1923; MOM ci3u, 2, sv., 1924; Hoe c6opnuK neyeexKU, 1927. — Udţbenici za pjevanje. LIT.: A. Balareva, Dimitar Hadţigeorgijev, Sofija 1962.
HAD ZIJEV, 1. Todor, bugarski dirigent i kompozitor (Ri 14. VIII 1881 — Sofija, 9. X 1956). Muziĉki studij završio i; na Konzervatoriju u Pragu. Nakon što je osnovao i vodio p: muziĉku školu u Rusama, od 1904 djelovao u Sofiji kao vojni kaj nik i od 1909 dirigent operne druţine koja kasnije preraste Narodnu operu. God. 1923—26 dirigent Gardijskog orkes vodio je zborove Slavjanska beseda i Kaval, kao i Bugarsku rodnu filharmoniju. Od 1937 slobodan umjetnik i suradnik Rac Sofije. Kao dirigent H. je odigrao vaţnu ulogu u prvom r dobiju razvoja bugarske opere, osobito u formiranju orkestra punog simfonijskog sastava. Pod njegovim vodstvom doţivj je svoju praizvedbu više opernih djela bugarskih kompozitt Uspješno se ogledao i kao kompozitor muziĉko-scenskih i vol nih djela. 2. Paraškev, kompozitor i teoretiĉar (Sofija, 14. IV 1912 Sin Todora Hadţijeva; na Muziĉkoj akademiji u Sofiji studi kompoziciju (P. Vladigerov) i klavir (A. Stojanov), a zatim si kompoziciji usavršavao kod J. Marxa u Beĉu i kod H. Tiess« u Berlinu. Od 1940 predavaĉ, pa docent i 1947—60 i od i< profesor harmonije i kompozicije na Konzervatoriju u So; Njegov muziĉki govor temelji se na bugarskom narodnom r. losu, ali mu se djela odlikuju individualnim obiljeţjem. H. dotakao svih muziĉkih vrsta, a svoj najviši domet ostvario je' podruĉju muziĉkog kazališta. DJELA. ORKESTRALNA: Skica, 1940; Omladinska plesna suita, 15 Concertino za violinu, 1941; Concertino za flautu, 1945. — KOMORNA. \ gudaĉka kvarteta: I, u G-duru, 1948 i II , u c-molu, 1953; 3 kompoziciji duhaĉki kvintet. Dvije sonate za violinu i klavir, 1940; i 1946 sonatina za ■ linu i klavir, 1957; djeĉje kompozicije za violinu i klavir. —Djeĉje komp ĉije za klavir. — DRAMSKA. Šest opera: Bilo jedno doba, 1957; Lud gi 1959; Albena, 1962; Julska noć, 1964; Pet miliona i nešto više, 1965 i Majsi 1966. Balet Srebrne papuĉe, 1961. Operete: Deljana, 1952; Ajka, 1955; Mad Sans-Gene, 1958; djeĉje operete; filmska i scenska muzika. — VOKAL? oko 500 zborova i masovnih pjesama; više od 1000 djeĉjih pjesama. — bavna i plesna muzika. — Udţbenici za harmoniju. K. Ko
HADŢIMANOV, Vasil, etnomuzikolog (Kavadarci, 14, 1906 — Skopje, 16. XII 1969). Završio studij farmacije u Zagre (!935)j muziku uĉio u Beogradu i na Pedagoškoj akademiji Skopju (diplomirao 1955). Od 1947 muziĉki urednik Rad Skopja; od 1953 predavao na Srednjoj muziĉkoj školi. Bio ĉlan MeĊunarodnog saveta za muziĉki folklor (IFMC) u L< donu. Sakupio više od 8000 makedonskih i 700 albanskih nan nih pesama i ora i objavio niz studija i rasprava. DELA. SPISI: Muziĉke balade Makedonije. Rad Kongresa folklorista l< Beograd 1960; Melodije makedonskih lazariĉkih narodnih pesama, Rad Kong folklorista 1962, Sarajevo 1963; Melodii i taţelki nastanati za vrems na zemjotr vo Skopje, Sovremenost, 1964; Triasimetriĉnite taktovi vo makedonskata nara muzika, Rad Kongresa folklorista 1960, Ohrid 1964; Radniĉka pesma u Mt doniji. Narodno stvaralaštvo, Folklor, 1966; Tradicionalniot muziĉki folklor Tikveško, Rabota na XIII kongres na Sojuzotnafolkloristite 1966, Skopje ic Revolucionarnoto K-ruševo vo makedonskata narodna muzika, Makedonski folk 1968; Šiptarski muziĉki instrumenti u Makedoniji, Rad Saveza folklorista l< i dr. — ZBIRKE: Makedonski narodni pesni (4 sv.), 1953—56; Makedoi borbeni narodni pesni, 1960; Soborski narodni pesni, 1964; Makedonski nart pesni. Momi Tikvešanki, 1968. LIT.: B. Karakaš, Muziĉkite tvorci vo Makedonija, Skopje 1970. T. Si.;
HADŢINIKOLOV, Asparuh, muziĉki pedagog (Skopje, IV 1909-—). God. 1933 završio Srednju muziĉku školu u Beogra i zatim delovao kao nastavnik i horovoda u Uzicu, Saraje Bijeljini, Skopju, Pirotu i Prokuplju. Po osloboĊenju akth se ukljuĉio u muziĉki ţivot Makedonije; bio je šef muzici odeljenja u Ministarstvu prosvete, rukovodilac ansambla Ta i direktor Srednjeg baletskog uĉilišta. Od 1952 profesor je Pedagoškoj akademiji u Skopju. Objavio je Uĉebnik po muzi< vospituvanje za osmogodišnje škole, 1961, i nekoliko obrada 1 rodnih pesama. T. Si HAEFFNER, Johann Christian Friedrich, švedski ko pozitor njemaĉkog podrijetla (Oberschonau kraj Schmalkalde 2. III 1759 — Uppsala, 28. V 1833). Uĉio kod G. Vierling; Schmalkaldenu. God. 1776 korektor izdavaĉkog poduzeća Breitk u Leipzigu, zatim dirigent putujućeg kazališta. Najkasnije i' nastanio se u Stockholmu; isprva zborovoĊa u Kraljevskoj op« od 1793 zamjenik i 1799—1808 dvorski muziĉki ravnatelj. Uz
HAEFFNER — HAHN 1782—85 dirigent Stenborgova kazališta i od 1785 orguljaš u njemaĉkoj crkvi. Od 1808 univerzitetski muziĉki direktor u Uppsali i od 1820 takoĊer orguljaš katedrale. DJELA. INSTRUMENTALNA (većinom prigodne kompozicije): uver tire; koraĉnice; poloneze; preludiji i dr. — DRAA1SKA. Opeie: Electra, 1787; Akides' intriide i varlden, 1795 i Renaud, 1801. Scenska muzika. — Zborovi a cappella; solo-pjesme. — CRKVENA: oratorij Forsonaren pa Golgatha, 1809; Svenska Massan, 1799; Konungarnas Konung za zbor i orkestar; psalmi; Luthers Lilania za zbor; zbirka obradbi korala Svensk choralbok, 1820—21. — SuraĊivao sa E. G. Geijerom i A. Afzeliusom u izdavanju švedskih narodnih pjesama; obradio za zbor švedske narodne melodije. — SPISI: Zur Frage der nordischen Volksmusik, u ztirciE. G. Geijera i A. Afzeliusa Svenska folkvisor, 1814—16; Anmarkningar ofver gatnla nordiska sdnger, Svea, 1818; Ofver choralmusiken, 1810. — Udţbenik za pjevanje Sdngldra. LIT.: C. A. Forssman, Om J. C. F. Haeffners veiksamhet for tonkonstens utveckling i Sverige, Uppsala 1872. — C. F. Hennerberg, Bref vaxlade mellan HaefTner och Frigel, Svensk Musiktidning, 1909. — G. Moriti, J. Ch. F. Haeffner, Tidskrift for kvrkomusik och svensk gudstjansliv, 1933. — Isti, Haeffners musikaliska skapande, ibid. — R. Engldnder, Johann Christian Friedrich Haeffner, MGG, V, 1956.
HAEFLIGER, Ernst, švicarski pjevaĉ, tenor (Davos, 6. VII 1919—■). Studirao na Konzervatoriju u Ziirichu, gdje je 1942 debitirao u Bachovoj Pasiji po Ivanu. Zatim je nastavio studij pjevanja kod F. Carpija u Pragu. Istakao se kao komorni i oratorijski pjevaĉ na gostovanjima (1948—52) u svim većim evropskim gradovima. Od 1952 solist Drţavne opere u Berlinu. U SAD nastupio prvi put 1959 na festivalu u Vancouveru i zatim na vrlo uspješnoj turneji. Osobito je cijenjen kao interpret opernih uloga u Mozartovim djelima, kao evanĊelist u Bachovim pasijama i kao koncertni pjevaĉ. HAENDEL, Ida, poljska violinistica (Chelm, 15. XII 1924 —). Studij violine završila na Konzervatoriju u Varšavi (Mihalovvicz) i zatim se usavršavala kod G. Enescua i C. Flescha. U toku Drugog svjetskog rata prireĊivala koncerte za engleske i ameriĉke vojnike i za tvorniĉke radnike. Gostovala u evropskim zemljama, SAD, Juţnoj Africi, Turskoj i Izraelu. Ţivi u Montrealu, Kanada. Objavila autobiografiju VComan with Violin (1970) HAENNI, I. Charles, švicarski kompozitor (Sion, Wallis, 7. VII 1867 — 18. II 1953). Diplomirao na Konzervatoriju u Ţenevi (O. Barblan) i na Konzervatoriju u Strasbourgu (K. Stockhausen). Djelovao u Sionu kao orguljaš katedrale i kao profesor. Tu je 1903 osnovao prvu orguljašku školu u Wallisu, a 1906 veliki katedralni zbor i orkestar koji je vodio do 1921. Bio je i kipar. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije za gudaĉe i klavir; Taramdle; Marche funebre; Berceuse de la mort; Tristesse; Contemplation. — KOMORNA: 55 kraćih stavaka za gudaĉki kvartet; gudaĉki trio; oko 80 kompozicija za violinu i klavir; oko 50 kompozicija za violonĉelo i klavir; 75 dua za dvije violine; 50 kompozicija za violinu solo; oko 50 narodnih plesova za violinu i klavir, odnosno za violinu solo. — Oko 260 klavirskih kompozicija. — Oko 1250 orguljskih djela. — DRAMSKA. Opere: Blanche de Mans, 1894; La Fleur maudile, 1896; Les derniers Chevaliers de Goubin, 1907; St. Bernard, 1911 ; Rosine d'Heretnence, 1917 i Les Fileuses. Pet opereta. — VOKALNA: više od 350 zborova; oko 40 kompozicija za glas i orkestar; oko 200 pjesama i romanca za glas i klavir; oko 300 narodnih plesova za glas i klavir; oko no pjesama za glas i orgulje. — CRKVENA: Oratorio de Je'sus de Nazareth, 1892; Oratorio de Noe'l, 1916; Les Mysteres de la vie du Christ, 1950; mise; ofertoriji; 128 moteta; oko 200 marijanskih pjesama.
2. Georges, kompozitor i pedagog (Sion, 2. IX 1896—). Sin Charlesa; diplomiravši na Konzervatoriju u Ţenevi orgulje, dirigiranje i gregorijansko pjevanje (O. Barblan, W. Montillet, H. Revmond), usavršavao se u Stuttgartu i Solesmesu. God. 1921 naslijedio oca kao dirigent katedrale u Sionu. Uz to predavao na £cole Normale des Instituteurs (1922—62) te na liceju (1925—57). Osnovao Societ-e des Amis de l'Art de Sion (1928), Societe de la Chanson Valaisanne (1931), Societe du Theatre (1946) i Conservatoire Cantonal de Musique (1949) na kojem je djelovao kao direktor. DJELA: kraća orkestralna djela. — Komorne i klavirske kompozicije. — DRAMSKA: Fete d'automne, 1934; Marguerite Voide i Sion a la lumiere de ses etoiles. — VOKALNA: 12 zborova uz instrumentalnu pratnju; ">ko 90 zborova a cappella; oko 20 solo-pjesama uz pratnju klavira i l i malog orkestra. — Tri mise; oko 20 moteta i druga crkvena djela.
HAESCHE, William Edvvin, ameriĉki kompozitor, violinist i pedagog (Nevv Haven, Conn., n. IV 1867 — Roanoke, Va., 26. I 1929). Violinu i klavir uĉio u New Havenu, kompoziciju na univerzitetu Yale (H. Parker). God. 1903—22 na univerzitetu Yale nastavnik instrumentacije; suosnivaĉ i prvi volinist Simfonijskog orkestra u Nevv Havenu. Od 1923 predavao violinu na Hollins College u Virginiji. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u As-duru, 1901; simfonijeta, 1913. Simfonijske pjesme: Forest~Idylle, 1896; Friithjof and Ingeborg, 1904 i The South, 1913. Uvertire: Fridthjof Saga, 1897 i Springlime, 1899. — Komorne i klavirske kompozicije. — VOKALNA: dramska kantata The Haunted Oak of Nannau, 1903; Young Lovel's Bride za ţenski zbor, 1898; zborovi; solo-pjesme.
HAESER, Georg, švicarski kompozitor (Gdansk, 17. VIII 1865 — Basel, 13. VI 1945). Studirao na Konzervatoriju u Leipzigu (C. Reinecke, S. Jadassohn). Djelovao je u ZUrichu kao
59
nastavnik violine na institutu Kusnacht, zborovoda i suradnik ĉasopisa Schzveizerische Musikzeitung i nekih dnevnika. God. 1905—33 profesor muziĉke teorije i kompozicije na Konzervatoriju u Baselu.
iaugemcnts, 1928. — Kantata Lazarus; zbc__ _, ___c, Modulationen in Dreiklangen i Kadenzen in Dreikla'ngen. LIT.: R. Hunziker i dr., Zur Erinnerung an Georg Haesei, Basel 1945.
HAFFNER (Hafner), Johann Ulrich, njemaĉki lautist i muziĉki nakladnik (?, 1711 — Nurnberg, 22. X 1767). Djelovao je u Niirnbergu gdje je oko 1742 osnovao vlastitu muziĉku nakladu. Medu ostalim objavio je vrlo vrijedne zbirke klavirskih sonata Oeuvres melees (72 sonate u 12 sv.; 1755—65), Racolta musicale (30 sonata u 5 sv.; 1756—65) i Collection recreative (12 sonata u 2 sv.; oko 1760). U tim antologijama nalaze se djela C. Ph. E. i J. E. Bacha, J. Bende, J. E. Eberlina, C. F. C. Fascha, B. Galuppija, J. Ph. Kornbergera, B. Martinija, I. C. Monna, L. Mozarta, D. i G. Scarlattija, J. Schoberta, G. Wagenseila i dr. (ukupno 67 kompozitora). LIT.: L. Hoffmann-Erbrecht, Der Niirnbergsr Musikverlager Johann Ulrich Haffner, AML, 1954 (dopune ibid., 1955).—Isti, Johann Ulrich Haffner, MGG, V, 1956.
HAFGREN, Lilly, švedska pjevaĉica, sopran (Stockholm, 7. X 1884 — Berlin, 27. II 1965). Kći koncertne pjevaĉice Marije Malmgren, pjevanje studirala u Frankfurtu na Majni i Stutt gartu (M. Fleisch); debitirala 1908 na Sveĉanim igrama u Bayreuthu kao Freia (Wagner, Rajnino zlato). God. 1908—12 operna solistica u Mannheimu i 1912—20 u Berlinu, zatim gostovala u Milanu (La Scala), Parizu (Opera), Rimu, Stockholmu, Madridu, Bukureštu, Varšavi, Pragu, Dresdenu i drugim evropskim središtima; 1909—24 stalni gost festivala u Bavreuthu. Izrazita wagnerijanka, osobito se istakla kao Elsa (Lohengrin) i Eva (Majstori pjevaĉi).
HAGG, Gustaf Wilhelm (pravo ime Peterson), švedski orguljaš i kompozitor (Visbv, 28. XI 1867 — Stockholm, 7. II 1925). Diplomiravši na Konzervatoriju u Stockholmu bio je ondje od 1893 orguljaš u crkvi sv. Klare. Kao stipendist boravio je 1897— 98 u Njemaĉkoj i 1898—1900 u Francuskoj. Djelovao u Stockholmu na Konzervatoriju kao profesor harmonije (od 1904) i orgulja (od 1908). Uz to od 1906 predavao i na Muziĉkoj akademiji. H. je bio istaknut orguljaš. DJELA: simfonija. — Gudaĉki kvartet; gudaĉki sekstet; klavirski trio. — Klavirske i orguljske kompozicije. — Kantata Juhdng; solo-pjesme. — Objavio zbirku švedskih narodnih pjesama.
HAGG, Jacob Adolf, švedski kompozitor (Ostergarn, Gotland, 29. VI 1850 —■ Bjuraker, 1. III 1928). Uĉenik J. van Booma na Konzervatoriju u Stockholmu, N. Gadea u Kobenhavenu i F. Kiela u Berlinu.
DJELA: 4 simfonije {Nordisehe Symphonie, 1870; rev. 1890); 3 uvertire. — Tri gudaĉka kvarteta; klavirski trio; sonata za violinu i klavir; sonata za violon ĉelo i klavir. —■ Klavirske kompozicije (2 sonate; 10 suita). — Zboiovi; solo-pjesme. LIT.: G. Hetsch, Hin schvvedischer Komponist und sein Verhaltnis zu N. W. Gade, Leipzig 1903.
HAGIUS, Konrad (von Hagen), njemaĉki kompozitor (Rinteln, 1550—1616). Vjerojatno je oko 1581 bio u sluţbi na dvoru u Stuttgartu. Od 1586 djelovao neko vrijeme na dvoru u Diisseldorfu. Kroz slijedećih dvadesetak godina proputovao mnoge evropske zemlje (Austrija, Madţarska, Ĉeška, Poljska, Pruska, Litva). Oko 1600 vratio se u Stuttgart, 1604—06 bio je muziĉar na dvoru u Mainzu, a zatim ponovno na dvoru u Stuttgartu. Tu je radi vjerskih razloga 1609 otpušten i do 1614 djelovao je u Biichenburgu. Tada se vratio u svoj rodni grad. DJE LA: Nezve Kii nst li che, M usi kali sche I nt raden, Pavanen, Gal li arden, Passamezen, Courant . . . Fugen . . . von unterschiedenen Authoren . . . gar ncwlich Componurt za 2 do 6 g laso va, 1616. — Nezv e deut sch e T ri ci ni en ( 2 s v. ) , 1604 i 1610; Erslcr Theil neu-er Teutscher Gesang . . . za 2 do 8 glasa, 1614. —• Tri zbir.ke psalama za 3 do 6 glasova: I, 1589 (novo izd. 1606); I I , 1612 i I I I , s. a.; Verleih u n s Friedcn gnediglich za 5 glasova, 1594; Canticum Virgini . . . za 4 do 6 glasova, 1606.
NOVA IZD.: 4 psalma obj. W. Baumkcr (Das katholische deutsche Kirchenlied in stinen Singueisen, 1883); Psalam 117. i Magnificat M. Seiffert (Mttsik am Hofe des Grafen Ernst, 1922); I sv. psalama obj. J. Overath (Denkmaler Rheinischer Musik, T955*!. LIT.: li". Baumker, Corrad Hagius vc n Hagin, MFN, 1881 1 1882. — 6". Fornacon, K. Ulenberg und K. von Hagen, MF, 1956. — W. Brenneche, Konrad Hagius (von Hagen), MGG, Y, 1956.
HAHN, Revnaldo, francuski kompozitor i dirigent (Caracas, Venezuela, 9. VIII 1875 — Pariz, 28. I 1947). Studirao na Pariškom konzervatoriju (T. Dubois, A. Lavignac, J. Massenet). Od 1919 dirigent kazališta Casino u Cannesu. Oduševljen poštovalac Mozarta, istakao se kao interpret njegovih opera. Od 1934 muziĉki kritiĉar novina Le Figaro, 1945 postao direktor Pariške
60
HAHN — HAJKO
opere. Sudjelovao je u pripremanju novog izdanja djela J.-Ph. Rameaua. Pjevna i pristupaĉna melodija, jednostavna ali ipak liĉno obojena harmonija, ponekad suviše dopadljiva, svjeţina i elegancija osnovne su znaĉajke Hahnove muzike. Uz Messagera on je najbolji suvremeni francuski autor opereta (najpoznatija je Ciboulette).
privatnu pjevaĉku školu. Objavio priruĉnik za solo-pjevai Lehrgang bei dem Gesangunterricht in Musikschulen (1843). HAJDRIH (Heidrich), Anton, kompozitor (Ljubljana, 9 1842 — 3. VI 1878). Uĉenik K. Mašeka i Praškog konzervatori God. 1874 organizirao vlastiti vokalni kvartet. Romantik 0 ginalne fantazije, melodika mu je svjeţa, s narodnim obiljeţjin
DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Nuit d'amour berga-masaue, 1897; koncert za klavir, 1931; koncert za violinu; Divertissement pour une fete de nuit za klavir, 1937; Concert provencal; Le Bal de Beatrice d'Este, 1909; Pavane d'Angelo; Les jeunes lauriers. — KOMORNA; gudaĉki kvartet, 1943; klavirski kvintet, 1922; sonata za violinu i klavir, 1927 i dr. — Klavirske kompozicije. — Djela za orgulje. ■ — DRAMSKA (najvaţnija). Opere: Vile du reve, polinezijska idila, 1898; La Carmelite, 1902; Nausicaa, T919; FHe triompkale, 1919; La Colombe de Bouddha, 1921; La Reine de Scheba, 1926; Le Marchand de Venise, 1935. Boţiĉni misterij Pastorale de Noel, 1908. Baleti: Fin d'amour, balet-pantomima, 1892; La Fete chez Therese, 1910; Le Bois sacri, baletpantomima, 1912; L'Oiseau de feu ou Le Dieu bleu, 1912; Aux Bosauets d'Idalie, 1937—38. Scenska muzika: L'Obstacle (A. Daudet), 1890; Les deux courtisanes (F. de Croisset), 1902; Scarron (C. Mendes), 1905; Esther(J. Raĉine), 1905; Angelo (V. Hugo), 1905; Lucrice Borgia (Isti), 1911. Operete i muziĉke komedije: Ciboulette, 1923; Mozart, 1925; Une Revue, 1926; Le Temps d'aimer, 1926; Brummel, 1931; O mon bel inconnu, 1933; Malvina, 1935; Beaucoup de bruit pour rien, 1936; Le Oui des jeunes filles (dovršio H. Busser). — Lirska oda Protnethee za sole, zbor i orgulje; solo-pjesme: Chansons grises (Verlaine); romanca Si mes vers avaient des ailes i dr. — Spisi: Du chant, 1920 (II izd. 1957); Notes. Journal d'un Musiden, 1933; Themes varies, 1946. LIT.: N. Slominsky, Music since 1900 (III izd.), New York 1949. — R. Bernard i H. Haase, Revnaldo Hahn, MGG, V, 1956.
DJELA: Kantata Drju Lavriĉu v spomin za zbor vokalni kvartet i bari solo. Zborovi: Jadransko tnorje; Mladini i Slava Slovencem. Zbirka od 11 zbori i vokalnih kvarteta Jadranski glasovi, 1876 (drugu zbirku zborova i vokal: kvarteta; 12 na broju; objavio V. Kosovel; 1879). LIT.: J. Rakuša, Slovensko petje v preteklih dobah, Ljubljana 18 — E. Adamiĉ, Glasbena zapušĉina Antona Hajdriha, Novi akordi 1912, ■—• F. Gerbić, Crtica v spomin A. Hajdrihu, ibid. —■ Z. Prelovec, Spomin t zasluţnih moţ, Glas naroda, 1935 39. — V. Steska, Skladatelj Anton Heidri Pevec, 1936—37, 7—9. D. Co.
HAIBEL (Heibel), Petrus Jakob, austrijski kompozitor (Graz, 20. VII 1762 — Đakovo, 27. III 1826). Od 1789 u Beĉu u kazališnoj trupi E. Schikanedera komiĉar, pjevaĉ i kompozitor Singspiela. Na poziv biskupa A. Mandića od 1806 u Đakovu regens chori katedrale, gdje se iduće godine oţenio sa Sophijom Weber, šurjakinjom W. A. Mozarta, i tamo ostao do smrti. Komponirao je muziĉke igrokaze i crkvenu muziku (16 misa). Od scenskih djela najpoznatije mu je Der Tyrolerwastel (1796), izvedeno i u Zagrebu 6 puta (1799—1811); klavirski izvadak (objavio K. Bogner, 1969). H. je sastavio zbirku hrvatskih puĉkih pjesama, ali se nije saĉuvala. LIT.: F. Ţ. Kuhaĉ, Glazba u Ċakovaĉkoj biskupiji, Spomen cvieće, Zagreb 1900. — A. Kassozuitz-Cvijić, Franjo Ţ. Kuhaĉ, Zagreb 1924. —■ B. Breyer, Das deutsche Theater in Zagreb von 1780—1840, Zagreb 1938. — V. Kuĉinić, Da li je Mozart u svojim skladbama upotrebljavao motive hrvatskih pjesama? Sv. C, 1940. — S. Bduerlein, Mozartov šurjak organista u Đakovu, Hrvatski list, Osijek, 1941. — H. Federhofer, Petrus Heyden Jakob Haibel, MGG, V, 1956.
HAIDEN HAIMAN, Fanika, pjevaĉica, alt (Boţjakovina, 1871 ■—■ Zagreb, 10. IV 1930). Pjevanje uĉila u Zagrebu i Beĉu. Na opernoj pozornici debitirala 1897 u Zagrebu kao Filipjevna (Ĉajkovski, Evgenij Onjegiri). Pjevala manje operne uloge, a zatim prešla u operetu i decenijima interpretirala komiĉne uloge. Svoj je najviši domet ostvarila u djelima S. Albinija (Barun Trenk), I. Tijardovića (Mala Floramye), O. Nedbala, F. Lehara i E. Kalmana. Nastupala je i u komediji i u komiĉnim i parodistiĉkim ulogama u tzv. vedrom repertoaru, u kojem je stekla široku popularnost. K. Ko.
HAINL, Georges Fran<;ois, francuski violonĉelist i dirigent (Issoire, Puy-de-D6me 19. XI 1807 — Pariz, 2. VI 1873). Diplomirao 1830 na Konzervatoriju u Parizu, postigavši prvi nagradu kao violonĉelist. Od 1841 djelovao kao operni dirigent najprije u Lyonu, a od 1863 u Parizu. Bio uz to 1863—72 direktor Societe des Concerts du Consevatoire; 1867 dirigirao na koncertima prireĊenim prigodom Svjetske izloţbe u Parizu. Komponirao je djela za violonĉelo; napisao knjigu De la musique a Lyon depuis 1713 jusgu'd 1852 (1852). LIT.: E. Haraszti, Georges Francois Hainl, MGG, V, 1956.
HAITINK, Bernard, nizozemski dirigent (Amsterdam, 4. III 1929—). Završio studij violine i dirigiranja na Konzervatoriju u Amsterdamu i zatim pohaĊao MeĊunarodni teĉaj za dirigiranje Nizozemskog radija (F. Leitner). Prvi dirigent amsterdamskog Radio Filharmonisch Orkest s kojim je gostovao u Italiji i Njemaĉkoj. God. 1961 kao dirigent orkestra Concertgebouzv postigao veliki uspjeh na turneji u SAD, a 1962 u Japanu. Dirigirao je nizom poznatih orkestara, kao Londonskom filharmonijom, orkestrom BBC, orkestrom Halle (Manchester), Berlinskom filharmonijom, Simfonijskim orkestrom u Los Angelesu, orkestrom Radio-Miinchena, i dr. HAITZINGER, Anton, austrijski tenor (Wilfersdorf, Liechtenstein, 14. III 1796 — Beĉ, 31. XII 1869). Studirao u Beĉu i tamo 1821 debitirao u Theater an der Wien kao Gianetto (Rossini, Svraka kradljivka). Djelovao u Beĉu, gdje je na praizvedbi Weberove opere Euryanthe pjevao ulogu Adolara. Kao partner znamenite sopranisice W. Schroder-Devrient gostovao više puta u Londonu. Njegove najbolje kreacije bile su Tamino (Mozart, Ĉarobna frula), Florestan (Beethoven, Fidelio) i Max (Weber, Strijelac vilenjak). Povukavši se s operne pozornice otvorio je u Karlsruheu
HAJDUKOVIĆ, Filip, dirigent (Ivanovĉani kraj Bjelova 28. IV 1878 — Zagreb, 12. IX 1961). Nakon svršene bogoslov uĉio na Školi za crkvenu muziku u Regensburgu (1902—0 Jedan od utemeljitelja ĉasopisa Sv. Cecilija u Zagrebu i pi micatelja cecilijanskog pokreta u Hrvatskoj. Kao regens eh prvostolne crkve u Zagrebu (1909—42) osnovao pjevaĉki zl s djeĉacima, po uzoru na stare sehole cantorum, te njegovao k siĉnu polifoniju i gregorijanski koral. Sastavio je i izdao Psalteri; parvum (Zagreb 1905), priruĉnik za pjevanje psalama. LIT.: J. K., 30 godina rada F. Hajdukovića kao regensa chori Zagreba^ katedrale, Hrvatska straţa, 1939, 89. — M. Katić, 30 godina rada zagrebaĉl katedralnog pjevaĉkog zbora, Novosti, 1938, 300. A. Vi.
HAJEK, Emil, muziĉki pedagog i pijanista (Hradec Kralo 1 3. III 1886—). Muziĉke studije završio na Praškom konzen torijumu (klavir kod J. Jiraneka, kompoziciju kod A. Dvorak God. 1904—08 regens eh crkve sv. Jakoba u Pragu, 19 — 09 studirao klavir kod Ansorgea u Berlinu. Od 19 bio u Saratovu (Rusija) nasta nik i potom rektor Konzen torijuma (do 1921); 1928 doh u Beograd, gde postaje nasta nik klavira i zatim direktor m ziĉke škole Stanković. Od 19 do 1963 bio je profesori šef kl virskog odseka Muziĉke akad mije u Beogradu. Koncertir kao solista, kamerni saradnit pratilac J. Kubelika i dr. Jugoslaviji i inostranstvu. Ba\ se kompozicijom i saraĊivao ĉasopisima Zvuk i Muzil glasnik. Naroĉito istaknut k klavirski pedagog, H. je u Srb dao osnove za nove, savreme metode E. HAJEK u klavirskoj nastavi. njegove klase izišao je niz uglednih pijanista (V. Škarka, ' Popov, V. Veljkov, O. Jovanović i dr.). Pored ostalih priznan dobio je 1961 Sedmojulsku nagradu za ţivotno delo. DJELA: predgovor i redakcija Škole za klavir F. Bayera, 1947 i škole k, virske tehnike C. Czernyja, 1949. Skale i akordi, 1952. Redigovao Male p: ludiume, 1954 i Francuske svite, 1957 J- S. Bacha. S. D. K.
HAJEV (Haieff), Aleksej, ameriĉki kompozitor ruskog po rijetla (Blagovešĉensk, Sibir, 25. VIII 1914 —). Odgojen u Ha binu (Mandţurija), 1931 došao u SAD; kompoziciju studirao : Juilliard School (R. Goldmark, F. Jacobi) i zatim se usavršav; kod N. Boulanger u Cambridgeu (Mass.) i Parizu.8 U dva je n vrata bio na studijskom boravku u Italiji (i947—4 i *952—5: Stilski i tehniĉki H. komponira u duhu neoklasiĉne Pariške škol Najvidljiviji je utjecaj Stravinskog, što, meĊutim, njegovim dj lima ne oduzima osobnu notu. Ĉista i prozirna orkestracija, pjevi melodika, ţiva i nepravilna ritmika, fina stilizacija u primje disonance idu meĊu obiljeţja njegove muzike. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1942 i 1958; koncert violinu 1948; koncert za klavir, 1950; koncert za klavir i gudaĉe, 1962; divi timento za mali orkestar, 1944. — KOMORNA: sonatina za gudaĉki kvart 1937; Serenata za tri duhaĉa i klavir, 1942; La nouvelle Heloise za hariu 11g Ċaĉki kvartet, 1953 (preraĊeno za harfu i gudaĉe, 1957); Eclogue za violonr 1962. Scenska muzika za The House of Remsen, 1934 i So "S °f '«« Scorch Earth, 1943. — Solo-pjesme. LIT.: C. R. Reis, Composers in America, New York 1947- — N. Brod, Alexej Haieff, MGG, V, 1956-
HAJKO, Mijo, kompozitor (Zagreb, 1. I 1820 — 30. I 1848). Muziĉku naobrazbu stekao u školi Hrvatskog glazbeni zavoda u Zagrebu (J. K. Wisner-Morgenstern, A. Kirschhofei U zagrebaĉkom sjemeništu jedan od utemeljitelja muziĉkog d.-ušt
HAJKO — HALFFTER Narodno ilirsko skladnoglasja društvo (1839), u kojem je nastupio prvi put i kao kompozitor svojim muškim, zborom Reĉ Ilira. Svećenik u Remetincu, Vidovcu kraj Varaţdina i Koprivnici. DJELA: kantata Cerne quae clerus za sole, zbor i orkestar; arija Kad nas kopĉa savez sveti za bas i orkestar; Rĉĉ Ilira (tekst M. Bogović) za muški zbor i klavir; pjesme za glas i klavir: Mi smo braćo ilirskog (M. Topalović) i Evo jur me zove (P. Štoos). LIT.: V. Klaii, Mijo Hajko, Gusle, 1892. 8. — F. K. Kuhaĉ, Ilirski glazbe nici, Zagreb 1893. — B. Birt, Skladbe ilirskih skladatelja . . . u arkivu »Vijenca«, ST . C, 1932. —• Isti, Mijo Hajko, skladatelj violinist i prvi hrvatski violonĉelist, ibid., 1944. A. Vi.
HAKANSON, Knut Algot, švedski kompozitor i dirigent (Kinna, 4. XI 1887 —■ Goteborg, 13. XII 1929). Muziku studirao 1906—14 u Stockholmu (J. Lindegren R. Liljefors) i Dresdenu (J. Schrever K. B5ck). God. 1916—25 dirigent orkestra u Borasu, 1925—29 muziĉki kritiĉar ĉasopisa Goteborgs Handestidning i dirigent u Goteborgu i Helsingborgu. Komponirao pod utjecajem pretklasiĉnog i romantiĉnog stila. DJELA. ORKESTRALNA: kompozicije za violinu i orkestar; uvertira; 3 suite; 10 varijacija i fuga na temu jedne švedske narodne pjesme; serenada; divertimento. — Gudaĉki kvartet, suite za duhaĉki trio ili klavir. —■ Klavirske kompozicije. — Balet Myllita, 1918. — Zborovi; solo-pjesme. — Izdao zbirku pjesama C. J. I. Armquista, 1916. LIT.: J. Erikson, Knut Hakanson, ur en brevvaxling, Musikmanniskor, 1943-
HALASZ, Laszlo, ameriĉki pijanist i dirigent madţarskog podrijetla (Debrecen, 6. VI 1905 —). Studirao na Muziĉkoj akademiji u Budimpešti. Karijeru zapoĉeo 1928 kao pijanist; 1920—30 korepetitor Opere u Budimpešti, 1930—32 u Pragu, 1933—36 dirigent Volksopere u Beĉu. Uz to gostovao u Madţarskoj, Austriji i Italiji. God. 1936 emigrirao u SAD (od 1943 ameriĉki drţavljanin) i 1939—42 vodio Saint Louis Grand Opera Association (Chicago). God. 1943—51 umjetniĉki direktor New York City Opera Company. Najveći uspjeh u Americi doţivio izvedbom Wagnerova Tristana i Izolde. HALBIG, Hermann, njemaĉki muzikolog (Diisseldorf, 26. III 1890 — Scharbeutz kraj Liibecka, 7. X 1942). U Berlinu studirao teoretske predmete (M. Schneider) i violinu (K. Markees), a u Heidelbergu muzikologiju (Th. Krover). God. 1922 asistent na Muziĉko-historijskom institutu, 1924 privatni docent, 1927 profesor muziĉke historije na Akademiji za crkvenu i školsku muziku u Berlinu. DJELA: Die Geschichte der Klappe an Floten und Rohrblattinstrutnenten, AFMW, 1924; Klaviertdnze des 16. Jahrhunderts, 1928; Kleine gregorianische Formenlehre, 1930; Geistliche Musik bis zum Ausgang des 16. Jahrhunderts; Der Lautenist Jacopo Gorzanis, ein Beitrag sur Geschichte der Instrumentalmusik im 16. Jahrhundert, Krover-Festschrift, 1933; historija muzike u pismima za samo uke, 1940. — Izdao godišnjak Akademije za crkvenu i školsku muziku, I —V. —• Izdao zbirku plesova iz XVI st. (za klavir).
HALE, Philip, ameriĉki muziĉki kritiĉar (Norvvich kraj Vermonta, 5. III 1854 — Boston, 30. XI 1934). Studij prava završio na univerzitetu Yale; 1882—87 uĉio orgulje i kompoziciju u Berlinu (C. A. Haupt, W. Bargiel), Munchenu (J. G, Rheinberger) i Parizu (A. Guilmant). Orguljaš u raznim ameriĉkim gradovima (Albanv, Troy, Roxbury), od 1889 ţivio u Bostonu kao muziĉki kritiĉar u listovima The Boston Home Journal, The Boston Post, The Boston Journal i The Boston Herald (od 1903 do smrti); od 1897 do 1901 bio je urednik ĉasopisa Musical Record. U svojim kritikama, pisanim vanrednom erudicijom i stilom, zalagao se za suvremenu muziku, osobito francusku. Od 1901 pisao analize muziĉkih djela za programe simfonijskih koncerata u Bostonu (izbor pod naslovom Philip Hale's Symphony Programme Notes obj. J. N. Burk, 1935). Izdao zbirke Great Composers and Their Works, 1900 (sa L. C. Elsonom) i Modem French Songs (2 sv.), 1904. LIT.: N. Broder, Philip Hale, MGG, V, 1956.
HALEVY, obitelj francuskih muziĉara i pisaca. 1. Jacques Francois Fromental (Fromentin) Elias (pravo ime Elias Lćvy), kompozitor (Pariz, 27. V 1799 — Nica, 17. III 1862). Studirao na Pariškom konzervatoriju kod F. Cazota (solfeggio), G.-J.-L. Lamberta (klavir), H. M. Bertona (harmonija) i L. Cherubinija (kontrapunkt). God. 1819 dobio Grand Prix de Rome za kantatu Herminie i tri godine proveo u Rimu. Nakon kraćeg boravka u Beĉu vratio se 1823 u Pariz i pokušao se, isprva bezuspješno, probiti kao operni kompozitor. Paţnju pobuĊuje najprije djelima komponiranim za Opera Comiaue (La Dilettante d' Avignon, 1829), a punu afirmaciju postiţe 1835 velikom operom La Juive i komiĉnom L'£clair, svojim najznaĉajnijim djelima. Usporedo je angaţiran, 1827—30 kao maestro al ĉembalo na The-dtreItalien, 1830—45 chef du chant na Operi i od 1840 direktor muzike kod vojvode od Orleansa. Na Pariškom konzervatoriju već je 1816 nastavnik solfeggia, od 1827 profesor harmonije, od 1833 još i kontrapunkta i fuge, te cd 1840 kompozicije. Uĉenici su mu bili G. Bizet, Ch. Gounod, F. Bazin, H. L. Ch. Du-
61
vernov, E. Gauthier, A. C. Lecocq i mnogi drugi. Acade-tnie des Beaux-Arts izabrala je Halevvja 1844 za potpredsjednika, a 1854 i za stalnog tajnika. H. je uz Meverbeera, koga slijedi, glavni predstavnik francuske romantiĉarske velike opere. Najznaĉajnije mu je djelo toga tipa La Juive, opera obojena jevrejskim nacionalnim koloritom, puna oštrih kontrasta, u kojoj je scensko-muziĉki sugestivno ostvario osobito mraĉne situacije radnje i solistiĉke partije, dok u oblikovanju masovnih scena i ansambla nije postigao diamatsko J. F. F. HALBVY jedinstvo. Taj se nedostatak još jaĉe oĉituje u ostalim njegovim velikim operama koje ga nisu nadţivjele. U prvom redu kompozitor manjih, nepretencioznih oblika, H. je pokazao više izvorne nadarenosti i smisla za karakterizaciju u pojedinim komiĉnim operama kojima nastavlja smjer Boieldieua i Aubera. Wagner je neobiĉno cijenio Halevvja (smatrao ga je posljednim znaĉajnim francuskim muziĉarom), te je za boravka u Parizu naĉinio klavirske izvatke dviju njegovih opera. DJELA. DRAMSKA. Opere: Les Bohemiens, 1819—20; Les Deux pavillons ou le jaloux et le mifiant, 1824; L'Artisan, 1827; Clari, 1828; La Dilettante d'Avignon, 1829; Attendre et courir (sa H. C. Ruolzom), 1830; La Langue musicule, 1831; La Tentation (sa C. Gideom), 1832; Yella 1832; Les Souvenirs ds Lafleur 1833; Ludovic (zapoĉeo F. Herold, dovršio H.) 1833; La Juive (na libreto E. Scribea), 1835 (Pariz, 23. II 1835; jug. premijera, Zagreb, 5. V 1888); L'Eclair, 1835; Guido et Ginevra ou La Pešte de Florence, 1838 (prer. 1840); Les Treize, 1839; Le Sherif (libreto E. Scribe prema Balzacu), 1839; Le Drapier 1840; Le Guitarrero (E. Scribe), 1841 (klavirski izvadak, R. Wagner); La Reine de Chypre (libreto SaintGeorges), 1841 (klavirski izvadak Wagner); Charles IV, 1843 (prer. 1847); La Lazzarone, 1844; Les Mousquetaires de la reine, 1846; Les Pre-miers pas (sa Adamom, Auberom i M. E. Carafom, u povodu otvorenja Nacio nalne opere u Parizu), 1847; La Val d'Andorre, 1848; La Tempesta (libreto E. Scribe prema Shakespeareu), 1850; La Dame de pique, 1850; La Juif errant, 1852; Le Nabab, 1853; L'Inconsolable, 1855; Valentine d'Aubigny, 1856; La Magidenne, 1858; Vanina d'Ornano (dovršio G. Bizet), 1869; Noć ou Le deluge (dovršio G. Bizet), 1868—69. Balet Manon Lescaut, 1830. Scenska muzika Promethe'e enchaine (Eshil u franc. prijevodu L. Halevvja) 1849. — Sonata za klavir 4-ruĉno; Rondo ou Caprice pour piano. — VOKALNA : 5 kantata; Marche funebre et De Profundis en Hebreu za 3 glasa i orkestar; Les Cendres de Napolion, marche funebre composees a Voccasion de la translation des Cendres; muški zborovi; brojne solo-pjesme. —SPISI: predavanja i nekrolozi (za ĉlanove Akademije): Notice sur Berton, 1839; Notice sur la vie et les ouvrages de Cherubini, 1843 (s Raoul-Rochetteom) ; Notice sur la vie et les ouvrages d'Adolph Adam, 1859; Souvenirs et portraits. Etudes sur les beaux arts (Froberger, Gluck, Lully, Onslow, Perrin, Rameaux), 1862; Derniers souvenirs et portraits precedes d'une notice par P. B. Fiorentino (Mozart, BoucherDesmovers, Nourrit, Berton, »Lettres sur la musique«), 1863, i dr. — INSTRUKTIVNA: Lecons de lecture musicale, 1857 (uvedeno u nastavu pjevanja u pariške škole); suraĊivao na Cours de contre-point et de fugue svog uĉitelja Cherubinija, koji je taj udţbenik radio prema Halevvjevim biljeţnicama. LIT.: R. VCagner, Halevy et le Reine de Chvpre, Revue et Gazette Musicale, 1842. — C. E. Beule, Notice sur la vie et les ouvrages d'Halćvv, Pariš 1862. — A. Castelino, F. Halevy, Pariš 1862. — Ch. de Lorbac, Fromentin Halevv, Pariš 1862. — L. Halevy, Fromentin Halevy, sa vie et ses oeuvres, Pariš 1862. — E. Monnais, Formental Halevy, Souvenirs d'un ami pour joindre a ceux d' un frere, Revue et gazette musicale, 1863. — A. Pougin, Formentin Halevy: ecrivain, Pariš 1865. —• E. Hanslick, Jacques Fromental Halevy, u djelu Die Moderne Oper, Berlin 1900. — H. Berlioz, Halevy, Le Val d' Andorre, Les Musiciens et la Musique, Pariš 1903. — R. Wagner, Mein Leben, I, Munchen 1911. — Isti, Gesammelte Schriften, I, i VII—IX, Leipzig 1912. — W. L. Crosten, French Grand Opera. An Art and a Business, New York 1948. — M. Curtiss, Fromental Halevy, MQ, 1953.
2. Lćon, pisac dramaturg i libretist (Pariz, 14. II 1802 — Saint-Germain-en Lave, 2. IX 1883). Brat Fromentala; prouĉavao grĉku i hebrejsku poeziju. Pisao komedije, vaudevilles i libreta, medu ostalim za operu La Dilettante d' Avignon F. Halevija, Naida (prvobitno Le Vennier) F. Flotovva i Les Templiers G. Bizeta, te za Bizetovu kantatu L'Ange et Tobie. Preveo Eshilova Prometeja. 3. Ludovic, dramatiĉar i libretist (Pariz, 31. XII 1833 — 7. V 1908). Sin Leona; karijeru zapoĉeo suraĊujući s Offenbachom za koga je napisao 20 operetnih libreta (nekoliko zajedno sa H. Cremieuxom). Kasnije suraĊivao sa H. Meilhacom (Bizet, Carmen). DJELA. Libreta. Za Offenbacha: Madame Papillon, 1855; Bataclan, 1855; La Belle Helene, 1864; Barbe-Bleue, 1866; La Vie parisienne, 1866; La Grande Duchesse de Gerolstein, 1867; La Perichole, 1868; Orphee aux enfersCs Cremieuxom), 1858, itd. Za Bizeta: Le Docteur Miracle (sa L. Battuom), 1857 i Carmen (s Meilhacom), 1857. Za L. Delibesa: Les Deux buveurs i Les Eaux d'Ems (obje s Cremieuxom). Za Ch. Lecocqa: Le Docteur Miracle (s Battuom) i Le Petit Duc (s Meilhacom), 1878. LIT.: W. Pfannkuch, Halevy, 1. Jacques Francois Fro mental, 2. Leon, 3. Ludovic, MGG, V, 1956. I. Ać.
HALFFTER, španjolska obitelj njemaĉkog podrijetla. 1. Rodolfo, kompozitor i muziĉki kritiĉar (Madrid, 30. X 1900 —). Isprva samouk, uĉio zatim kod M. de Falle. Ĉlan Grupo de los ocho u kojoj su se nalazili mladi španjolski kompozitori
62
HALFFTER — HALLER
suvremenih i avangardnih smjerova. God. 1934—36 muziĉki kritiĉar dnevnika La Voz i zatim predstojnik muziĉkog odjela Ministarstva propagande u Madridu. Od 1939 ţivi u Mexico Citvju (meksiĉki drţavljanin); tamo je 1946 utemeljio ĉasopis Nuestra Mtisica. Od 1956 profesor je Nacionalnog konzervatorija i direktor Ediciones Mexicanas de Mušica, zalaţući se posebno za instrumentalna djela mladih meksiĉkih kompozitora. Halff-terova muzika ukorijenjena je u španjolskoj, osobito de Fallinoj tradiciji. U nekim kompozicijama sluţi se i dvanaesttonskom tehnikom, ali su one mnogo melodioznije i u stvari malo srodne djelima izrazitih dodekafoniĉara. H. je većinom tonalni kompozitor koji se ĉesto sluţi bitonalnim i politonalnim kombinacijama. Njegov se stil odlikuje velikom ekonomijom sredstava. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za violinu op. n, 1940; Obertura concertante za klavir i orkestar op: 5, 1932; suita op. i, 1924 —28; Impromptu op 6, 1932; Obertura festiva op. 21, 1952; Tres Piezas za gudaĉe op. 23, 1954; Tripartita, 1961. — KOMORNA: gudaĉki kvartet op. 24, 1955; Piezas za gudaĉki kvartet, 1925; Pastorale za violinu i klavir op. 18, 1924. ■—■ KLAVIRSKA: Dos Sonatas de El Escorial op. 2, 1928; 2 sonate op. 16 i 20, 1947 i 1951; Natures mortes, 1922; preludij i fuga op. 4, 1932; Danza de Avila op. 9, 1936; Petjuenas Variaciones Elegiacas op. IO, 1937; Para la tumba de Lenin, 1937; Hotnenaje a Antonio Machado op. 13, 1944; 11 bagatela op. 19,1949; Tres Hojas de Album op. 22, 1953.— Giga za gitaru, 1930. — DRAMSKA: opera buffa Clavileno, 1934—36; baleti: Don Lindo de Almeira, 1935; La Madrugada del Panadero, 1940 i Elena la Traicionera, 1945. Filmska muzika. — VOKALNA: Epitafios op. 17 za zbor a cappella, 1947—53; Dos Sonetos op. 15 za glas i klavir, 1946.
2. Ernesto (Escriche), kompozitor i dirigent (Madrid, 16. I 1905 —). Brat Rodolfa; kratko vrijeme uĉio kod M. de Falle, a glavne poticaje dobio od muziĉkog kritiĉara A. Salazara i kom pozitora O. Espla. Već 1924 postao dirigent seviljskog komornog orkestra (Orquesta Be'tica de Cdmara) koji je utemeljio de Falla; s tim je ansamblom koncertirao u Španjolskoj, Juţnoj Americi i Francuskoj, izvodeći klasiĉnu i suvremenu muziku. God. 1934—36 direktor Seviljskog konzervatorija. Poslije GraĊanskog rata na stanio se u Portugalu. Polazna toĉka u Halffterovoj muzici bili su Ravel i Stravinski. Jedna je od njegovih karakteristika spajanje barokne koncertantne forme s politonalnom harmonijom ( Sinfonietta). DJELA. ORKESTRALNA: Dos Bocetos sinfonicos, 1923; Dos retratos, 1923; Paysage mort (simfonijeta u D-duru), 1925—27; Cavatina, 1935; Fantasie portuguaise, 1941; La Chanson du lanternier, 1941; Rapsodia portuguesa za klavir i orkestar, 1940; Suite ancienne za duhaĉe, 1919. — KOMORNA. Za gudaĉki kvartet: kvartet, 1923; Sonatina-fantasia, 1923 i Homenajes, 1923; 10 stavaka za klavirski trio. — KLAVIRSKA: 3 sonate; Crepuscolos, 1918; Trois pieces enfantines, 1922; Marche joyeuse za klavir 4-ruĉno, 1923; Danza de la Pastora, 1927; Danza de la Gitana, 1927. — DRAMSKA: opera La Muerte de Carmen (neizv.); balet Sonatina, 1928. Scenska muzika Dulcinea (C. Selvagem), 1944 i El Amor malicorto. — VOKALNA: Canticum in P. P. Johannem XXIII za soliste, zbor i orkestar; Automne malade za glas i orkestar (Apollinaire), 1923; 5 pjesama na Heineove stihove, 1918. — Dovršio i orkestrirao Atldntidu M. de Falle, 1962.
3. Cristćbal, kompozitor (Madrid, 24. III 1930 —). Nećak Rodolfa i Ernesta; uĉio kod C. del Campa i A. Tansmana. Od 1952 muziĉki urednik Španjolskog radija, 1960 postao docent za kompoziciju i muziĉke oblike na Konzervatoriju u Madridu (1964—66 direktor). Jedan od najistaknutijih predstavnika avan gardnog muziĉkog stremljenja u Španjolskoj, H. nastoji, kako sam istiĉe, da u svojim djelima »latinizira« serijelnu tehniku komponiranja. DJELA. O RK ESTRALNA: s imfo nija za 3 o rkestra lne grupe, 1962 ; koncert za klavir, 1953; koncert za flautu Fibonanciana, 1968; Dos Movimientos za timpane i gudaĉe, 1956; 5 Microformas, 1960; Concertino za gudaĉe, 1956; Secuencias, 1964; Lineas y punios, 1967; Anillos; Noche pasiva del sentido. — Sonata za violinu solo, 1959; 3 kompozicije za flautu, 1959; Codex za gitaru. — Espejos za 4 bubnjara i magnetofon. — KLAVIRSKA: sonata, 1951; Intro-duzione, fuga e finale, 1957; Formantes za 2 klavira, 1961. — DRAMSKA: opera Don Quichote, 1969; balet Saeta; scenska muzika za dramu Faust, 1966. — VOKALNA: Antifona pascual za sole, zbor i orkestar, 1952; Misa ducal, 1956; kantate In expectatione resurrectionis domini za bariton, zbor i orkestar, 1963 i Yes Speak Out Yes za sole, zbor i orkestar, 1968; oratorij Sympćsion za bariton, zbor i orkestar, 1968; 3 Poemi za glas i 2 klavira (orkestar), 1966 (B. Brecht). LIT.: A. Salazar, La Mušica contemporanea en Espana, Madrid 1930. — G. Chase, The Younger Genious of Spain, Mušica America, 1936. — J. Bal y Gay, Rodolfo Halffter, Nuestra Mušica, 1946. — A. Perucho, Ballet moderno in Mexico, Mexico City 1947. — N. Slonimsky, Music since 1900, New York 1949. —K. H. VCbrner, Musik der Gegenwart, Geschichte der Neuen Musik, Mainz 1949. —■ J. Subird, Historia de la Mušica Espanola y Hispanoamericana, Barcelona 1953. — Catalogo cronologico de las principales obras del compositor Rodolfo Halffter, Boletin de Mušica y Artes visuelas, Washington 1954. ■ —■ A. Fuchs i H. Haase, Halffter, Rodolfo i Ernesto, MGG, V, 1956. — A. Custer, Contemporary Music in Europe, New York 1965. K. Ko.
HALIR, Karei, ĉeški violinist (Vrchlabi, I. II 1859 — Berlin, 21. XII 1909). Uĉenik A. Bennewitza na Konzervatoriju u Pragu i J. Joachima u Berlinu. Prvi violinist Bilseova orkestra u Berlinu, koncertni majstor u Konigsbergu, Mannheirnu, od 1883 u Dvorskom orkestru u Weimaru, 1893—-1907 u Berlinu, gdje je bio i profesor violine na Hochschule fu'r Musik. Prvi violinist u Joachim Quartett, kasnije osnovao i vlastiti kvartet (H., Exner, Miiller, H. Dechert). Koncertirao u mnogim evropskim gradovima, gostovao i u SAD. Napisao udţbenik Neue TonleiterstuĊien. HALL, VValter Henry, engleski orguljaš, muziĉki pedagog i kompozitor (London, 25. IV 1862 — New York, II. XII 1935).
Studirao na Royal Academy of Music u Londonu. Preselivši 1! u SAD bio je crkveni orguljaš u Germantownu (1884—c Albanvju (1890—96) i Nevv Yorku (1896—1913). God. i! osnovao i do 1906 vodio Brooklyn Oratorio Society. Uz to 1889—-1906 dirigent društva Musurgia, a od 1901 predavao Columbia University u Nevv Yorku.(i9i3—30 profesor crkvi muzike); tamo je vodio i univerzitetski zbor. Komponirao crkvenu muziku (Te Deum; moteti; anthemi); napisao priruĉ Essentials of Choir Boy Training (1906). HALLĆ, Charles (pravo ime Karl Halle), engleski pijai i dirigent njemaĉkog podrijetla (Hagen, 11. IV 1819 — Manchesi 25. X 1895). Prvu poduku dobio od oca orguljaša katedrale Hagenu, zatim uĉio kod Ch. H. Rincka u Darmstadtu i F. Ka brennera u Parizu. Tamo je upoznao Chopina, Liszta, Thalber Berlioza, Cherubinija i Wagnera. God. 1846 osnovao klavii trio (H., Alard, Franchomme). Za vrijeme Revolucije 1848 oti u London; još iste godine prešao u Manchester, gdje je od li bio dirigent Gentleman's Concerts. God. 1852 osnovao ondje \ štiti orkestar Charles Halle's Orchestra, koji se još i danas ubi medu najbolje u Engleskoj. Dirigirao uz to i u Edinburg^ 1882—85 u Londonu, 1873—93 na bristolskim festivalima. G' 1883 naslijedio M. Brucha, dirigenta Filharmonije u Liverpoc a 1893 postao direktor Royal Manchester College of Music. Sa s' jom ţenom violinistkinjom Wilmom Norman-Neruda, koncerti: 1890 u Australiji, a 1895 u Juţnoj Americi. Ĉesto nastupao i 1 pijanist, osobito na koncertima u vlastitom domu, od 1861 pozi tima i u javnosti kao Halle's Pianoforte Recitals. DJELA: gudaĉki kvartet. — Klavirske kompozicije.— Instruktivna dji Practical Pianoforte School, 1873 i Musical Library, 1876. —■ Autobiogrs Life and Letters of Sir Ch. Halle (izdala njegova djeca C. E. i Marie Halle, 18^ LIT.: L. Engel, From Haendel to Halle, London, 1890. —H. Bielenb Karl Halle, Lebensbild eines Hagener Musikers, Hagen 1949. — C. Rit Sir Charles Halle. A Portrait for Today, Manchester 1952. — L. Duck, Charles Halle, MGG, V, 1956. — C. B. Rees, 100 Years of the Halle, Manchei 1957-
HALLEN, Johan Andreas, švedski kompozitor i dirigi (Goteborg, 22. XII 1846 — Stockholm, 11. III 1925). Uĉic Leipzigu (C. Reinecke), Miinchenu (J. Rheinberger) i Dresde (J. Rietz). God. 1879—83 uĉitelj pjevanja u Berlinu, zatim Stockholmu nastavnik, dirigent simfonijskih koncerata, a 1892— i opere; 1902^—-07 vodi simfonijske koncerte u Malmou, 1907— profesor kompozicije na Konzervatoriju u Stockholmu i kriti' lista Nya Dagligt Allehanda. Pristaša Wagnera, stvarao u du švedske narodne muzike; kao izvanredan organizator mnc pridonio razvoju muziĉkog ţivota u Švedskoj. DJELA. ORKESTRALNA. Simfonijske pjesme: Frithjof och Ingebi 1872; Die Toteninsel, 1898; Spkareklange, 1905 i En sommarsaga, oko 19 Romanca za violinu i orkestar; 4 suite; 2 rapsodije, 1882. — Klavirski kvar 1869; klavirski trio, 1868. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Ope Harald Viking, 1881; Haxfdllan, 1896 (preraĊena kao Valborgsmdssa, 1902 Valemarsskatten, 1899. Scenska muzika: Over Evne (Biornson), 1886; 1 arsnatten (Geijerstam), 1889 i Ur Gustaf Wasas saga (Fahlstrom), 1896. VOKALNA: boţiĉni oratorij Ett juloratorium, 1904. Za sole, zbor i orkes (ili klavir): Om pagen och kungadottern, 1871; Dromkungen och hans kara 1885; Trollslotte; Styrbjorn Starke Julnatten; Sverige, 1917; Frid i Dionys Balade i solo-pjesme uz klavir i uz orkestar. — Missa solemnis, 1920—21. Zbirka kritika Musikaliske*kaserier, 1897. LIT.: P. Vretblad, Andreas Hallen, Stockholm 1918. — T. Norli; Andreas Hallen, Ur nutidens muzikliv, 1922. — M. Pergament, Andreas Hali Wagnerianen, Svenska tonsattare, 1943. — R. Engldnder, Johan Andreas Halli MGG, V, 1956.
HALLER, Hermann, švicarski kompozitor i muziĉki pedag (Burgdorf kraj Berna, 9. VI 1914—). Studirao na Konzervator u Ziirichu (V. Andreae, P. Miiller, R. Wittelsbach), a zatim usavršavao kod N. Boulanger u Parizu i kod C. Mareka u Ztiricr Djeluje u Ziirichu najprije kao predavaĉ na Konzervatoriju (1943 —46), zatim kao profesor klavira na institutu Kiisnacht (od 194 DJELA. ORKESTRALNA: koncert za violinu, 1945; Concerlo da cam za gudaĉki kvartet i orkestar, 1949; koncert za orgulje, 1957; 2 koncerta klavir, 1959 i 1962; koncert za flautu, klarinet i gudaĉe, 1961; Konzertante Mu za 4 violine i gudaĉki orkestar, 1944; fantazija za violonĉelo i gudaĉe, 1946 Concertina za gudaĉe, 1941 i 1942—60; Sonata concertante za komorni orkes! 1963. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1961; duhaĉki trio, 1960; sonata violinu i klavir, 1951; sonata za flautu i klavir, 1946. — Klavirske i orgulj kompozicije. — VOKALNA: kantata Verkundigung (R. M. Rilke), 1943; E: ratio za bariton i gudaĉe, 1955; zborovi; solo-pjesme. — Priruĉnik Leitfat zur Einfuhrung in die Harmonielehre, 1949.
HALLER, Michael, njemaĉki kompozitor (Neusaat, Oberpfa 13. I 1840— Regensburg, 4. I 1915). Uĉio u benediktinske samostanu Metten. U Regensburgu prefekt djeĉaĉkog zbora p vodstvom J. Schremsa; od 1867 inspektor seminara i dirigent sti kapele, 1874—1910 predavao kontrapunkt i vokalnu kompozic: u Crkvenoj muziĉkoj školi. SuraĊivao u Kirchenmusikaliscl Jahrbuch. Teoretiĉar i jedan od glavnih kompozitora njemaĉk Cecilijanskog pokreta. DJELA: igrokazi. — Oratoriji Die heilige Cacilia, 1893 i Der heiligeWolfgai 1894; VCeihnachtskantate, 1892; zborovi (Jugendliederkranz; Jugendhorl); sol pjesme. — CRKVENA: mise za 2, 4, 5 i 8 glasova; Missa solemnis za 6 glaso\
HALLER — HAMAL lamentacije; nekoliko svezaka moteta, psalama, ofertorija i Tedeuma. — Dopune za šest 12-gl. kompozicija Palestrine (cjelokupno izd. Palestrininih djela, sv. 26), kojima je dodao dionice izgubljenog trećeg zbora. — INSTRUKTIVNA: Vademecum fiir den Gesangsunterricht, 1875 (XII izd. 1910); Komposiiionslehre fiir den polyphonen Kirchengesang, 1891; Ubungsmaterial zur Kompositionlehre, 1896; Modulationen in den Kirchentonarten. — Izdao zbirku Exempla polyphoniae ecclesiasticae u modernoj notaciji s komentarom, 1904. LIT.: H. Kammerer, Leben und Werke M. Hallers (disertacija), Munchen 1956. — A. Scharnagl, Michael Haller, MGG, V, 1956.
HALLING (prema Hallingdalu izmeĊu Osla i Bergena), norveški narodni ples, redovito u 2/4 mjeri, koji se pleše uz pratnju gudaĉkog instrumenta hardangerfelen. H. se izvodi s velikom raznolikošću pokreta; figure, u poĉetku namjerno nespretne, postaju u toku plesa veoma temperamentne i ţestoke. Mnoge najpoznatije melodije hallinga potjeĉu od K. Malisera, znamenitog virtuoza na hardangerfelenu, koji ih je izvodio oko 1840. H. je većinom u duru; E. Grieg upotrebljavao je u hallingu dursku ljestvicu s povišenom kvartom, postiţući zanimljive efekte. H. je srodan škotskom plesu reel. HALLNAS, Hilding, švedski kompozitor i orguljaš (Halmstad, 24. V 1903—). Studirao na Konzervatoriju u Stockholmu, zatim uĉio orgulje u Parizu (A. Celier) i kompoziciju u Leipzigu (H. Grabner). Kraće vrijeme nastavnik u Stromstadtu i orguljaš crkve sv. Sofije u Jonkopingu, od 1933 djeluje u Goteborgu. Tu je orguljaš i kantor, a 1935—52 profesor harmonije na školi Orkestralnog društva. DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfonija: I, 1935; II, 1942; III, Sinfonia notturna, 1946; IV, Metamorfose sinfonice, 1951 i V, Sinfonia aforislica, 1962. Sinfonietta pastorale, 1944; Piccola sinfonia za gudaĉe, 1947; 2 koncerta za violinu, 1945 i 1964; koncert za klavir, 1956; koncert za flautu i gudaĉe, 1958; koncert za gudaĉe, timpane i udaraljke, 1959; Concerto da camera za flautu, gudaĉe, timpane i udaraljke, 1962; Ballata concertante za harfu i orkestar, 1939; Divertimento, 1937; suita za gudaĉe, 1938; Epitaph T.3. gudaĉe, 1963. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1949; Stanze sensilive za klavirski trio, 1960; kvintet za klavir, flautu, obou, violu i violonĉelo, 1954; sonata za violu i klavir, 1943; sona ta za violinu i klavir, 1957. — Klavirske kompozicije (sonata, 1963). — Djela za orgulje. — DRAMSKA: baleti Kdrlekens ringdayns, 1955 i Ifigenia, 1963. Scenska muzika. — VOKALNA: rapsodija za sopran i komorni orkestar, 1963; zborovi; oko 80 solo-pjesama. — Cantata da chiesa, 1940; misa za zbor, 11 duhaĉkih instrumenata i orgulje, 1953.
HALLSTEIN, Ingeborg, njemaĉka pjevaĉica, sopran (Munchen, 23. V 1937—). Uĉila kod svoje majke Elisabethe H. i kod M.-Th. Gernot-Heindl; na opernoj pozornici debitirala 1957 u Passauu kao Musetta (Puccini, La Boheme). God. 1958—59 ĉlanica opere u Baselu, 1959—61 u Munchenu i od 1961 Drţavne opere u Beĉu. H. se munjevito razvila u jednu od najboljih evropskih predstavnica svoga faha. U svojim najboljim ulogama, meĊu kojima su Kraljica noći (Mozart, Ĉarobna frula), Susanne (Mozart, Figarov pir), Olympia (Offenbach, Hoffmannove priĉe), Violetta (Verdi, La Traviata), Gilda (Verdi, Rigoletto), Sofija (Strauss, Kavalir s ruţom), Zerbinetta (Strauss, Ariadna na Naksosu), Agaue (Henze, Bassaridi) i dr., nastupala u Parizu, Rimu, Buenos Airesu, Londonu, Glasgowu, Helsinkiju, Moskvi, Ziirichu, Amsterdamu, Hamburgu, Stuttgartu i drugim gradovima, kao i na festivalima u Munchenu, Salzburgu, Berlinu i Beĉu. Istiĉe se i kao koncertna i oratorijska pjevaĉica, a nastupala je i na filmu. HALLSTROM, Ivar Christian, švedski kompozitor i pijanist (Stockholm, 5. VI 1826 — 11. IV 1901). Uĉenik E. Passyja i T. Steina. Od 1850 bibliotekar na švedskom dvoru, 1861—72 direktor muziĉke škole A. F. Lindblada, a 1881—85 dirigent Opere u Stockholmu. Njegove opere, baleti i druga scenska djela oslanjaju se u melodici i ritmici na švedsku narodnu muziku i na dopadljivu melodiku francuske opere. Velik uspjeh postigao je svojim kompozicijama na poznate romantiĉne pjesme i narodne bajke.
DJELA: klavirske kompozicije (varijacije na švedske narodne napjeve; Album za mladeţ). — DRAMSKA. Opere: Hvita frun pa Drottningholm, 1847; Mjolnarvargen, 1871; Den bergtagna, 1874; Vikingarne, 1877; Silverringen, 1880; Jaguarita l'Indienne, 1884; Granada's dotter, 1892; Liten Karin, 1897 i Hin ondes snaror, 1900. Operete: Hertig Magnus och sjojungfrun, 1867; Den fortrollade katten, 1869; Neaga, 1885; Aristoteles, 1886; Per Svinaherde, 1887. Baleti: En drb'm, 1871; Melusine, 1882. Scenska muzika. — Kantate {Blommornas undran, 1860; Des Sdngers Flucht, 1871); zborovi; solo-pjesme. LIT.: L. Lagerbielke, Ivar Hallstrom (s popisom djela), Svenska tonsattare, 1908. — R. Englander, Ivar Christian Hallstrom, MGG, V, 1956.
HALM, Anton, austrijski pijanist i kompozitor (Altenmarkt kod Wiesa, 4. VI 1789 — Beĉ, 6. IV 1872). Koncertni pijanist i uĉitelj u Grazu, 1813—15 kućni uĉitelj obitelji Gvkade Desanfalva u Madţarskoj, od 1815 uĉitelj i pijanist u Beĉu. Uĉitelj S. Hellera, A. Henselta, J. Fischhoffa, J. Dachsa i J. Epsteina. Beethoven je Halma veoma cijenio. Na umjetnikov poticaj H. je obradio za klavir ĉetvororuĉno fugu iz njegova gudaĉkog kvarteta op. 133 (štampana obradba fuge potjeĉe od samog Beethovena). DJELA: KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta; gudaĉki s ekstet; 8 klavirskih trija; sonata za violinu i klavir; sonata za violonĉelo i klavir. — Klavirske sonate, varijacije, ronda i etide. — Opera. — Notturno za pjevanje i klavir. — Misa. LIT.: Th. Bolte, Anton Halm, ein Freund Beethovens, Wien i Leipzig 1907. — W. Nohl, Anton Halms Beziehungen zu Beethoven, Die Musik, 1937— 38. — H. Federhofer, Anton Halm, MGG, V, 1956.
63
HALM, August Otto, njemaĉki muzikolog i kompozitor (Grossaltdorf, Wurttemberg, 26. X 1869 — Saalfeld, 1. II 1929). Studirao teologiju i muziku u Tubingenu. Studij kompozicije nastavio kasnije u Munchenu (J. Rheinberger, F. Weingartner). God. 1903—10 nastavnik muzike u Haubindi i Wickersdorfu; od 1910 dirigent pjevaĉkog društva u Ulmu, 1913—20 kritiĉar lista Siiddeutsche Zeitung i nastavnik muzike na evangeliĉkoj uĉiteljskoj školi u Eslingenu, a zatim u Wickersdorfu. Kao kompozitor H. je bio pod utjecajem A. Brucknera. Poznatiji je, meĊutim, po svom muziĉko-estetskom radu. Uz H. Schenkera on je najviše pridonio razvoju muziĉke analize na prijelazu u XX st., znatno proširivši teoretske postavke H. Riemanna. Kao izravni preteĉa E. Kurtha, H. gleda u melodiji i procesu muziĉkog oblikovanja sukobljavanje samostalnih energija, njihov dinamizam, napetost i popuštanje. Uz vanredno oštra zapaţanja njegovi se muzikološki radovi odlikuju i profinjenim literarnim stilom. H. je mnogo pridonio oţivljavanju i populariziranju umjetnosti J. S. Bacha i A. Brucknera, osobito medu omladinom.
DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, u d-molu za gudaĉki orkestar, 1907; II, u F-duru, 1910 i III, u A-duru, 1925. Koncert za orkestar i obligatni klavir, 1913; koncert za gudaĉki orkestar, oko 1918; preludiji i fuge za gudaĉki orkestar i dr. — KOMORNA: 7 gudaĉkih kvarteta, 1903—26; preludij i fuga za gudaĉki kvartet, 1916; 3 serenade za gudaĉki trio, 1933; 3 suite za kla \irski trio; 3 sonate za 2 violine i klavir; 2 sonate za vioiinu i klavir; 3 sonate za violinu-solo; mala suita za violinu i kla\ir; 3 dua za violinu i violu. — Klavirske kompozicije (2 sonate, 3 suite). — Scenska muzika. •— VOKALNA. Himne: Crux fidelis za sopran, violinu i orgulje (klavir); Fac vie poenitentem fiere i O quatn tristis za zbor, orgulje i orkestar. Starofrancuski šansoni za mali zbor, gudaĉki orkestar ili gudaĉki kvartet i dr. — INSTRUKTIVNA: Harmonielehre, 1905; Violiniibung (3 sv.): I, 1916; II, u rukopisu i I I I , 1930; Klavieriibung (3 sv.): I, 1918; II (izd. W. Apel), 1932 i III, u rukopisu; Einfiihrung in die Musik, 1926 i dr.— SPISI: Von zwei Kulturen der Musik, 1913 (III izd. 1947); Die Sytnphonien A. Bruckners, 1913; Von Grenzen und Landern der Musik, 1916; Vber J. S. Bachs Konzertform, Bachjahrbuch, 1919; Einfiihrung in die Musik, 1926; Beethoven, 192-j (novi otisak 1971). Brojni ĉlanci i studije. LIT.: K. Schmid, A. Halm, Neue Musikzeitung, 1910. —■ R. Schilling Die Musikanschauung A. Halms (disertacija), Strassburg 1944. — R. Stephan, August Otto Halrr, MGG, V, 1956.
HALM, Hans, njemaĉki muzikolog (Munchen, 5. IV 1898 —■ 26. I 1965). Studirao na Univerzitetu u Munchenu. Bibliotekar Drţavne biblioteke u Munchenu (od 1926), u Bambergu (1930—33) te ponovno u Munchenu (od 1938 direktor muziĉkog odjela). Dovršio i 1955 objavio tematski katalog Beethovenovih djela (zapoĉeo G. Kinsky). HALPER-LEPPĈ, ĐurĊa, pjevaĉica, sopran (Gornja Rijeka, 1907—). Umjetniĉku karijeru zapoĉela kao ĉlanica Gradske opere u Hessenu. Bila zatim operna pjevaĉica u Weimaru i od 1943 u Stockholmu. U razdoblju od 1937 do 1939 u više navrata gostovala na zagrebaĉkoj opernoj pozornici, osobito kao Desdemona (Verdi, Otelio) i Carmen (Bizet). Medu njezina najviša ostvarenja idu Tosca (Puccini), Mirni (Puccini, La Boheme), Nedda (Leoncavallo, Pagliacci), Liza (Cajkovski, Pikova dama) i Oktavijan (R. Strauss, Kavalir s ruţom). Njezin sopran metalnog sjaja blistao je osobito u visokim poloţajima. H. se istakla i na koncertnom podiju. K. Ko. HALVORSEN, Johan, norveški violinist (Drammen, 15. III 1864 — Oslo, 4. XII 1935). Uĉio kod O. Lindberga (violina) i G. Nordquista (teorija) na Konzervatoriju u Stockholmu. Koncertni majstor u Bergenu 1887, zatim studirao kod A. Brodskoga (violina) na Konzervatoriju u Leipzigu, A. Beckera (kompozicija) u Berlinu i kod C. Thomsona (violina) u Liegeu. Koncertni majstor u Aberdeenu (Škotska), nastavnik Konzervatorija u Helsinkiju, dirigent simfonijskih koncerata u Bergenu (1892—99), dirigent Simfonijskog orkestra (1919—20) i kazališta u Oslu (do 1929). IzmeĊu 1920 i 1930 središnja liĉnost norveškog muziĉkog ţivota. Dirigirao je i u mnogim evropskim gradovima. Komponirao je pod utjecajem E. Griega i J. Svendsena. U mnogim djelima zamjećuje se utjecaj norveškog folklora. DJ ELA. O RK ES TRALN A. Tri s i mfo nij e : I, 19 2 3; II, Fa t um, 1 9 24 i I I I , 1928; Dansis norvegiennes za violinu i orkestar, 1915; norveška sveĉana uvertira, 1916; 2 norveške rapsodije, 1921; 9 suita; koraĉnica Bojajernes Indtogsmarsch (popularna i izvan Norveške), 1895. — KOMORNA: 3 suite za violinu i klavir; sarabanda s varijacijama i passacaglia za violinu i violu. — Opereta Mot Nordpolen, 1911. Scenska muzika za oko 40 drama: Vasantasena (Bjornson); Gurre (Drachmann); Fossegrimen (Eldegard) i dr. — VOKALNA: kantata Varde, 1904 i kantata u povodu krunisanja kralja Haakona VII, 1906; zborovi; solo-pjesme. — OBRADBE: zbirke Norske Viser og Dandse za violinu i klavir (5 sv.), 1895—96 i Norzoegische Bauerntdnse. — Autobiografija (u rukopisu) Hvad jeg husker av mit liv. LIT.: O. Gurvin, Johan Halvorsen, MGG, V, 1956-
HAMAL, belgijska obitelj muziĉara. 1. Henri Guillaume, ĉembalist, pjevaĉ i kompozitor (Liege, 3. XII 1685 — 3. XII 1752). Od rane mladosti koncertirao kao ĉembalist, violonĉelist i osobito uspješno kao pjevaĉ. Djelovao kao zborovoĊa katedrale u Liegeu, od 1707 crkve Notre-Dame u Saint-Trondu, a od 1711 ponovno u Liegeu. Bavio se i poduĉavanjem pjevanja. Sve su se njegove kompozicije (Te Deum, Tantum ergo, mise, psalmi, moteti, pjesme) izgubile.
64
HAMAL — HAMMERICH
2. Jean-Noel, kompozitor i orguljaš (Liege, 23. XII 1709 •—■ 26. XI 1778). Sin i uĉenik Henrija Guillauma; uĉitelj mu je bio 1 D. Dupont. Pjevaĉ katedralnog zbora u Liegeu; 1728—31 studirao u Rimu kod G. Amadorija. Vrativši se u Liege postao 1738 zborovoĊa katedrale i djelovao uz to od 1745 i na dvoru. Oko 1750 ponovno boravio u Italiji. Tada je upoznao N. Jommellija i F. Durantea. Svojom velikom aktivnošću mnogo je pri donio procvatu muziĉkog ţivota u Liegeu. MeĊu ostalim osnovao je i Concerts spirituels. Njegova instrumentalna djela bliska su Stamnitzu i Bachovim sinovima, a u crkvenoj muzici slijedi tali janske uzore. Najveću su popularnost, iako u lokalnim okvirima, postigle njegove komiĉne opere na libreta pisana u dijalektu. DJELA. INSTRUMENTALNA: 6 simfonija; 6 uvertira; 6 sonata; Recueil de pUces de clavecin. —■ DRAMSKA. Komiĉne opere: Li voyĉdge di Chaudfontaine, 1757; Li Ligeois egagi, 1757; Li fiesse di Houte si plou, 1758 i Les Ypocondes. — VOKALNA. Oratoriji: David, 1745; Jonathas, 1746; Jonas, 1748 ijudith, 1756. Pjesme. — CRKVENA: 56 misa; 32 kantate; 182 moteta; 2 psalma; lamentacije.
3. Henri, kompozitor (Liege, 20. VII 1744 — 17. IX 1820). Nećak i uĉenik Jean-Noela; 1765—70 studirao i u Rimu. Striĉev pomoćnik, a nakon njegove smrti (1778) naslijedio ga kao zboro voĊa katedrale. Ostavio je velik broj djela koja su, meĊutim, eklektiĉna, bez veće izvornosti. DJELA: simfonije; koncerti; sonate za ĉembalo. — Opere Le Triomphe du sentiment i Pygmalion\ scenska muzika. — Ouvertures da chiesa; mise; kantate; moteti. LIT.: V. F. Dwelshauwers, La Forme musicale, embryon de sonate, adaptee par Jean-Noel Hamal . . ., Annales du XX e Congres de la federation archeologique et historique de Belgique, Liege 1909. — Schoolmeesters, Henri Hamal, dernier maitre de chapelle de la cathedrale de Saint -Lambert, Liege 1914.— A. Auda, La Musique et les musiciens de l'ancien pays de Liege, Bruxelles, Pariš i Liege 1930. — R. Bragard, Li Voyedge di Chaudfontaine, Melanges E. Closson, Bruxelles 1948. — 5. Clercx, Hamal, 1. Henri Guillaume, 2. Jean-Noel, 3. Henri, MGG, V, 1956. — M. De Smet. Jean-Noel Hamal . . . Vie et oeuvre, Bruxelles 1959. —J. Quitin, Henri-Guillaume Hamal, Revue Belge de Musicologie, 1965.
HAMBOURG, ruska obitelj muziĉara. 1. Mark, pijanist (Boguĉar, Voronjeţ, 12. VI1879 — Cambridge 26. VIII 1960). Uĉio klavir kod svoga oca Mihajla i kod Th. Leschetvzkoga u Beĉu. Debitirao 1888 s Moskovskom filharmo nijom i zatim razvio ţivu koncertnu djelatnost u brojnim zem ljama Evrope, Amerike i Australije, Napustivši javni muziĉki ţivot nastanio se u Londonu. Bavio se kompozicijom (Variazioni su un tema di Paganini). DJELA. Hozv to play the piano, 1922; From Piano to Forte; a Tho usand and one Notes, 1931; knjiga uspomena The Eight Octave, 1952.
2. Jan, violinist (Voronjeţ, 27. VIII 1882 — Tours, 29. IX 1947). Uĉenik A. Wilhelmja, E. Saureta, O. Ševĉika i E. Ysayea, koncertirao solistiĉki i u komornim sastavima s braćom Markom i Borisom. God. 1916—22 djelovao u New Yorku, 1922—36 u Parizu, 1936—39 u Sorrentu i zatim u Londonu. 3. Boris, violonĉelist (Voronjeţ, 8. I 1885 — Toronto, 24. XI 1954). Brat Marka i Jana; studirao u Londonu i na Hochovu konzervatoriju u Frankfurtu (H. Becker, I. Knorr). Kao koncertant stekao meĊunarodni ugled. Od 1911 ţivio u Torontu (Kanada) i tamo utemeljio Hambourg Conservatory. Od 1924 ĉlan gudaĉkog kvarteta Han House s kojim je poduzimao turneje po Evropi. Kasnije je djelovao u New Yorku. Komponirao djela za violonĉelo i klavir te solo-pjesme. HAMBRAEUS, Bengt, švedski kompozitor, orguljaš i muzisolog (Stockholm, 29. I 1928—). Orgulje uĉio kod A. Lindera, studij muzikologije završio 1956 na Univerzitetu u Uppsali. Kao kompozitor H. je uglavnom samouk (1951—55 pohaĊao teĉajeve za kompoziciju u Darmstadtu). God. 1948—56 bio je tajnik i knjiţniĉar Muzikološkog instituta na Univerzitetu i urednik ĉasopisa Musikrevy. Od 1957 djeluje na radio-stanici. Kao orguljaš koncertirao u domovini i u inozemstvu. H. ide meĊu najistaknutije predstavnike evropske muziĉke avangarde. DJELA: 2 gudaĉka kvarteta (II, 1949); Musiaue za trublju, violinu i klavir, 1949; koncert za ĉembalo i orgulje, 1951; Diptychon za flautu, obou, violu, celestu i ĉembalo, 1952; Gioco del cambio za flautu, engleski rog, bas klarinet, ĉembalo, klavir, vibrafon i udaraljke, 1954; Cercles za klavir, 1955; Rota I (3 verzije: I, za orkestar; II, za magnetofonsku vrpcu i III, za orkestar i magnetofonsku'vrpcu), 1956—62; Rota II, za magnetofonsku vrpcu, 1963; Segnali I za gudaĉki kvintet, 1956; Segnali II za gudaĉki septet, 1960; 3 Konstellationer: I, za orgulje, 1958; II, za magnetofonsku vrpcu, 1959 i III, za orgulje (izvodi se istovremeno s Konstellationer II), 1961; Introduzione-Sequenza-Coda za 3 flaute, zvonĉiće i udaraljke, 1959; Notazioni, 1961; Mihrogram, 1961; Interferenser za orgulje, 1962; Transit I za orgulje, 1963; Transit II za 4 instrumenta (moţe se izvoditi istovremeno s Transit I), 1963; Transfiguration za orkestar, 1963.—- Z a glas i instrumente: Cantigas de Santa Maria, 1948; Triptychon, 195°; Cantata pro Defunctis I, 1951; Cantata pro Defunctis II (Psalmus CKKII), 1953; Spectogram, 1953; Antiphonies en Rondes, 1953; Gacelas y Casidas (Lorca), 1953; Crystal seauence, 1954; Responsirier, 1964. — Studija Codex Carminum Gallicorum, 1961; rasprave; ĉlanci.
HAMEL, Fred, njemaĉki muzikolog (Pariz, 19. II 1903 —■ Kassel, 9. VII 1957). Muzikologiju studirao na Univerzitetu u Bonnu i Berlinu (H. Abert, M. Friedlander, J. Wolf, C. Sachs,
Schering, E. Hornbostel, F. Blume) te u Giessenu (R. G ber). Od 1927 muziĉki kritiĉar listova Deutsche Allgemeine * tung i Deutsche Zukunft (katkad i pod pseudonimom H Lyck). Bio je profesor muziĉke povijesti u Hannoveru (1945-—■< direktor muziĉkog odjela biblioteke na radio-stanici u Hambu (1947—48) i zatim umjetniĉki direktor ustanove Deutsche G mophon-Gesellschaft. Sa K. Vitterleom pokrenuo 1947 mjesec Mušica.
HAMEL, Marie-Pierre, francuski orguljar (Auneuil, '■ II 1876 — Beauvais, 25. VII 1879). God. 1826 vodio radove rekonstrukciji orgulja katedrale u Beauvaisu. Kao ĉlan drţa' komisije za crkvene spomenike (Commision des Arts et £dif Religieux) brinuo se o popravljanju i gradnji orgulja u sv okrugu. DJELA: SPISI: Rapport sur les travaux du gr and orgue de VEglise d Madelaine a Pariš, 1846; Nouveau Manuel complet du facteur d'argues (3 s 1849 (novo izd. 1903); Les Remparts de St. Nicolas, Memoires de la Soc Academique de 1 'Oise, 1852; J. B. Biot physicien, ibid, 1862. LIT.: E. Rochesson, M. Hamel. . . et son oeuvre principale: La Reconst] tion du grand orgue de Beauvais, Orleans s. a. — J. Bonfils, Marie Pierre Har MGG, V, 1956.
HAMERIK, obitelj -> Hammerich HAMIDI, Latif Abdulhajeviĉ, kazaški kompozitor (Buvi 17. VII 1906—). Studij kompozicije završio na Moskovsk muziĉkom tehnikumu (B. Javorski) i na Tatarskom opernom stuc pri Moskovskom konzervatoriju (G. Litinski). Od 1944 prec u Odsjeku za narodne instrumente na Konzervatoriju u Alma-i DJELA: plesna suita na tatarske teme za orkestar, 1937; 2 kazaške s za orkestar, 1939 i 1952. — Gudaĉki kvartet, 1948. — Suita na kazaške tt za klavir, 1950. — Opere: Abaj,_I944 (sa A. Ţubanovom); DţambuJ i Ajkui 1946; Tulegen Tohtarov (sa A. Ţubanovom), 1947 i Dţambul, 1952. Scensl filmska muzika. — Zborovi; solo-pjesme. — Obradbe narodnih kazaški tatarskih napjeva. LIT.: A. K)C$UH, JlaTbicb A6^yjixaeBnq XaMH^H, MocKBa 1964. — Fu3amoe, JlaTbicb A6,rjyjixaeBim XaMH^n, MocKBa 1966.
HAMILTON, Clarence Grant, ameriĉki orguljaš i teoreti (Providence, Rhode Island 9. VI 1865 — Wellesley, Ma: 14. II 1935). Klavir uĉio kod A. Footea u Bostonu i T. Matth: u Londonu, teoriju kod H. C. Macdougalla i G. W. Chadwi< u Bostonu. God. 1889—94 orguljaš u rodnome gradu, 1904— nastavnik muzike u Wellesleyu (Mass.). Istovremeno predava na Univerzitetu u Bostonu (1917—19, 1923—26, 1930) i Columbia University u New Yorku (1926). Istaknut pedagi ogledao se i kao kompozitor. DJELA: Outline s of Musical History, 1908, 1913 i 1924; Piano Teacl Problems, 1910; Sound and Its Relation to Music, 1912; Music Appreciati 1920; Piano Music. 1925; Epochs in Musical Progress, 1925 (II izd. 1936); To and Expression in Piano Playing, 1927; What Every Piano Pupil Should Kn 1928; Ornaments in Classical and Modem Music, 1928. Ĉlanci u mnogim mu; kim ĉasopisima. — Izdavao Music Student's Piano Course i Etude 1922—
HAMILTON, Iain (Ellis), škotski kompozitor (Glasgc 6. VI 1922—). Završivši Tehniĉki fakultet, studirao klavir ( Craxton) i kompoziciju (W. Alwyn) na Royal Academy of Mi u Londonu. Profesor klavira na Morley College (1952—55) te Univerzitetu u Londonu. Od 1962 ţivi u SAD gdje je profe: Duke University (Sjeverna Carolina). DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1949 i 195'; simfonija za 2 kestra, 1959; Sinfonia concertante za violinu, violu i orkestar, 1950; koncen klavir, 1949; koncert za klarinet, 1950; koncert za viclinu, 1952; koncert za ja trublju; Circus za 2 trublje i orkestar, 1969; uvertira, 1952; varijacije za guda 19531 Scottich Dances; Threnos za gudaĉe, 1954; sonata za komorni orkest 1957; Arias, 1963. — KOMORNA: gudaiki kvartet, 1949; gudaĉki trio, 19 gudaĉki oktet, 1955; klavirski trio, 1954; kvintet za klarinet i gudaĉki kvari 1948; divertimento i sonata za klarinet i klavir, 1953; sonata za violu i kl; 1951; sonata za flautu i klavir. — Klavirske kompozicije (sonata, 19; Opera Rondo, 1956; balet Clerk Saunders, 1951. Scenska i filmska muzika. Zborovi; solo-pjesme. LIT.: A. Milser, Some Observations on the Music of Iain Hamilton, 1 Musical Times, 1956. — H. G. Farmer, Iain (Ellis) Hamilton, MGG, V, 19
HAMILTON, James Alexander, engleski muziĉki teoi tiĉar (London, 1785 — 2. VIII 1845). Iako u muzici samoi bio je veoma široko obrazovan muziĉki pisac i teoretiĉar. Napis je više vrijednih udţbenika koji su dugo vrijeme bili u upotn te su doţivjeli više izdanja.
DJELA. SPISI: Modem Instruction for the Piano-Forte; niz priruĉnika u f mi katekizma: Singing; Organ; Rudiments of Harmony and Thoroughbass; C terpoint; Melody and Composition; Double Counterpoint and Fugue; The / of Writing for an Orchestra and of Playing from Score; The Nature; Inventic Exposition i Development and Concatenation of Musical Ideas. A New Theoreti Musical Grammar, muziĉki rjeĉnik (II izd. priredio H. R. Bishop i dodao Tinc risov Diffinitorium; III izd. 1848). —■ Preveo na engleski teoretska i instn tivna djela L. Cherubinija (Cours de contrepoint et de fugue), P. Baillota fL'j de violonj, J. Frohlicha (Kontrabasschule) i G. Vierlinga (Anleitung zum Pi ludieren).
HAMMERICH (pseudonim Hamerik), danska obitelj m
HAMMERICH — HAMMOND 1. Asger, kompozitor (Frederiksberg kraj Kobenhavna, 8. IV 1843 — 13. VII 1923). Uĉio kod N. W. Gadea, Matthison-Hansena i E. Haberbiera, zatim kod H. Biilovva u Berlinu i H. Berlioza u Parizu. Boravio s Berliozom u Beĉu 1866 —67. Na kon putovanja po Švicarskoj i Italiji preselio se u SAD i 1871—98 bio direktor Konzervatorija i dirigent simfonijskih koncerata u Peabody Institute u Baltimoreu; 1898 vratio se u Dansku. Kao kompozitor bio je pod utjecajem Berlioza i Wagnera, ali njegova široko zasnovana i izvrsno instrumentirana djela nose peĉat i njegove liĉnosti (VI simfonija).
JJCHRISTI.
DJE L A: OR KE ST R A L NA . S ed a m s i m fo ni ja : I , P o et i gu e, 18 81 ; I I , Tragique, 1883; I I I , Lyrique, 1885; IV, Majesteuse, 1889; V, Serieuse, 1891; VI, Spirituelle za
gudaĉe, 1896 i VII, Chorsymphonie, 1898. Fantazija za violonĉelo i orkestar; 5 Northern Suites, 1872—78. — Klavirski kvartet. — DRAMSKA. Opere: Tovelille, 1865; Hjalmar og Ingeborg, 1868; La Vendetla, 1870 i Den Rejsende, 1871. — VOKALNA: Friedenshymne za zbor, orkestar, 2 orgulje, 14 harfa i 4 zvona, 1868. Za zbor i orkestar: JaĊisk Trilogi, 1865 i Chrislidie Trilogie, 1882; Requiem za alt, zbor i orkestar, 1887; kantate, crkvena djela; solo-pjesme.
2. Angul, muzikolog (Kobenhavn, 25. XI 1848 — 26. IV 1931). Brat Asgera; uĉio violonĉelo, ali ga je više privlaĉio studij muziĉke povijesti i estetike. Najprije muziĉki kritiĉar u listu Nationaltidende, 1892 se habilitirao i preuzeo, kao prvi, katedru za muzikologiju na Univerzitetu u Kobenhavnu, na kojem je poloţaju djelovao do 1922. God. 1897 utemeljio Muziĉko-historijski muzej koji je vodio gotovo do smrti. U svojim djelima osvijetlio mnoge nepoznate stranice starije danske muziĉke povijesti. DJELA. SPISI: Aiusikforeningens Historie 1836—1886, 1886; Musikenved Chrislian den Fjerdes /-/o/" (habilitacija), 1892; Kammermusikforeningen 1868—1893, 1893; Sludier over Bronzelurerne i Nationalmusoeret iKjobenhavn, Aarboger for nordisk Oldkvndighcd og Historie, 1893; Studier over islansk Musik, ibid., 1899; katalog Ahisikhislorisk Aluseutn, 1909; Alusik-Alindesmoerker fra Aliddelalderen i Damnark, 1912: J. P. E. Hartmann, 1916: Dansk Alusikhistorie nidtil ca 1700, 1921, i dr.
3. Ebbe, kompozitor (Kobenhavn, 5. IX 1898 — 15. VIII 1951). Sin Asgera; uĉio kod oca i kod F. van der Stuckena. Kao dirigent debitirao 1919 u Kobenhavnu i do 1922 angaţiran u Dvorskom kazalištu. Kao orkestralni dirigent gostovao u Ber linu, Beĉu i drugim gradovima; 1927—30 vodio simfonijske koncerte u Kobenhavnu, 1930—34 djelovao u Australiji, a zatim ponovno u domovini. DJELA. ORKESTRALNA: Un Canlus Firmus, Symphonia molio breve, 1936; Canlus Firmus II, Sinfonia assai breve, 1947; Cantus Firmus III, Sinfonia breve, 1948; Concerto molio breve za obou i orkestar, 1950; Quasi Passacaglia e Fuga, 1932. — Canlus Firmus IV za dvostruki kvintet, 1949: 2 gudaĉka kvarteta. — Kompozicije za klavir. — DRAA1SKA. Opere: Stepan, 1924; Leonardo da Viuci, 1939; AJarie Grubbe, 1940; Rejsekammeraten, 1946; Drommerne, 1950. Balet Dyonisia, 1927. — Zborovi; solo-pjesme. LIT.: A r . Schierring, Hammcrich (Hamerik), Asger, Angul i Hbbe, MGG, V, 1956.
HAMMERKLAVIER (od njem. Hammer bat, batić), današnji klavir (u kojemu batići udarcem o ţice proizvode zvuk). Izraz H. pojavio se poĉetkom XIX st. u Njemaĉkoj i Austriji, u jeku borbe protiv tuĊica, a trebao je zamijeniti talijanski pianoforte. Beethoven je u naslovu svojih klavirskih sonata op. 101 i 106 posebno naznaĉio da su pisane za H., iako su i ostale njegove klavirske sonate komponirane za taj instrument (a ne za ĉembalo, kako su neki, zavedeni tom oznakom, pogrešno mislili). HAMMERSCHLAG, Janos, madţarski muzikolog, orguljaš, dirigent i kompozitor (Prag, 10. XII 1885 — Budimpešta, 21. V 1954). Studirao na Muziĉkoj akademiji u Budimpešti kod H. Koesslera (kompozicija) i D. Antalffy-Zsirosa (orgulje). Od 1919 predavao na Nacionalnom konzervatoriju kompoziciju, opću muziĉku povijest i orgulje, te vodio konzervatorijski zbor (1947 administrativni direktor). God. 1920 osnovao i vodio Komorni ansambl za staru muziku (od 1923 Motetsko i madrigalsko društvo); uz to pisao muziĉke kritike u dnevniku Pester Lloyd (1914—20) i ĉasopisu Nyugat (1923—28) i suraĊivao u brojnim drugim struĉnim ĉasopisima. Istraţivao osobito praksu muziĉkog ornamentiranja u doba kasne renesanse i baroka, kao i umjetnost J. S. Bacha. U kompoziciji oĉitovao smisao za male forme. DJELA. SPISI (izbor): J. S. Bach, 1926: Hans Koessler, Njugat, 1926; Probleme der musikalischen Ornamcnlik, I—II, Zenei Szemle, 1929; Die Sigel-Ornamentik der engl. Virginalisten. I. Die Ornamente des Fitzlvilliam Virginal Book i 2. Der Ornament-Stil Henry Purcells, kongresni referat, Cambridge 1933; Die neue Auffiihrung-Praxis der alten Musik, Magvar Muzsika, 1935; Die Sigel-Ornamente in ihren harmonischen Relationen, Kongress-Bericht, Basel 1949; Der zveltliche Charakter in Bachs Orgelzverken, Bach-Probleme, Festschrift 1950; Die Slilivandlungen der musikalischen Ornamente, Enekszo, 1950; Wenn Bach ein Tagebuch gefiihrt hane (izd. F. Brodszkv), 1955 (na madţarskom 1958, na francuskom 1960, na ruskom 1962). —IZDANJA: Re'gi billentb's ţene (Stara muzika za instrumente s tipkama, 2 sv. sa po 12 izvornih tekstova i transkripcijama za moderni klavir, te popratnim studijama), 1954 —55. — KOA1POZICIJE: Oda za violonĉelo i klavir. —'■ 6 Klavierstucke; Inlermezzo con fuoco. Za orgulje: fuga; koralna fantazija; koncertne etide. — Psalmenkantate; 3 Madrigale (stihovi E. Adyja); solo pjesme.
HAMMERSCHMIDT (Hammerschmied), Andreas, nje-
maĉki kompozitor i orguljaš (Moste, Ĉeška, 1611 ili 1612 — Zittau, 8. XI odnosno 29. X 1675). Kontrapunkt uĉio kod kantora S. Otta u
A. HAMMHRSi
65 Freibergu (Saska) gdje je od 1635 bio orguljaš u crkvi sv. Petra. Od 1639 orguljaš crkve sv. Ivana u Zittauu. Uz H. Schutza najistaknutiji predstavnik koncertantnog stila koji je nakon 1600 poĉeo iz Italije prodirati u Njemaĉku. Njegove kompozicije odlikuju se preglednošću, jednostavnošću i pjevnom melodikom. »Nigdje slabe ili krive deklamacije, ali utoliko veća umjetnost, koja jednostavnim sredstvima, ponekim novim ritmom, ponekom skromnom koloraturom, podiţe rijeĉi pjesnika do velikog i snaţnog djelovanja« (H. Kretzschmar).
DJELA: zbirka paduana, galliarda, maskerata, francuskih arija, couranta i sarabanda Urster Fleiss . . . za viole i b. c. (2 sv.), 1636 i 1639; koncerti za orgulje i b. c. — Vi'eltliche Oden oder Liebesgesdnge za 1—5 glasova i b. c. (3 sv.): I, 1642; II, 1643 i III, 1649. Musikalische Andachten (5 sv.): I,duhovni koncerti za 1—4 glasa i b. c, 1639: I I, duhovni madrigali za 4—6 glasova i b. c. s instrumentima ad lib., 1641; I I I , duhovne simfonije za 1—2 glasa s instrumentima, 1642; IV, duhovni moteti i koncerti za 5, 10, 12 i više glasova s dvostrukim bassom continuom, 1646 i V, zborovi za 5 i 6 glasova, 1653. Dialogi oder Gesprdche zivischen Gott und einer gldubigen Seele za 2 —4 glasa, b. c. i djelomiĉno s instrumentima (2 sv.), 1645; moteti za 1—2 glasa, 1649; Neue himmlische Lieder, 1651; Musicalische Gssprache iiber die Sonntags- und Fest-Evangelia za 4—7 glasova i b. c. (2 sv.), 1655 i 1656; Nene musikalische Katechismus Andachten, 1656; Fest-, Buss- und Danklieder za 5 glasova i 5 instrumenata ad lib. i b. c, 1658—59; Kirchen- und Tafebnusik za I—3 glasa i 4—6 instrumenata, 1662; Fest- und Zeitandachlen za zbor 6-gl., 1671; Alissae sacrae (17 misa) za 5—12 glasova i instrumente, 1663. — Prigodne kompozicije: pjesme u suvremeni m zbirkama i u rkp. NOVA IZD.: zbirku Erster Fleiss obj. H. Monkemever 1939 (i u Moeckovoj Kammermusik, 1942 i 1943); izbor vokalnih kompozicija obj. H. Leichtentritt (DDT, 1910); 3 svjetovne pjesme obj. H. J. Moser (Alte Aleister des deutschen Liedes, 1912; II izd. 1931); nekoliko pjesama obj. A. Schering (Geschichte der Alusik im Beispielen, 1931; novo izd. 1953); Dialogi oder Gesprdche einer gldubigen Seele mit Gott (I sv.) obj. A. W. Schmidt (DTO, 1901): izbor iz Fest, Buss- und Danklieder obj. J. M. Bonhote (1951 i 1952); nekoliko duhovnih kompozicija obj. F. Commer (Mušica sacra; 1841, 1883 i 1884); 10 duhovnih kompozicija obj. C. Winterfeld (Der evangelisehe Kirchengesang, 1845). Pojedine duhovne kompozicije obj. su: R. v. Hertzberg (Mušica sacra, 1885), H. Riemann {Musikgeschichte in Beispielen, 1912), O. Richter (1928), F. Jode (Das Chorbuch, 1928), A. Mendelssohn (1929), W. Schulze (1949), G. Grote (Geistliches Chorlied, 1950), A. Th. Davison i W. Apel (Historical Anthology of Music, I I , 1950), A. Monkemever (Antiqua Chorbuch, 1952) i P. Pidoux (1953). LIT.: A. Tobias, Andreas Hammerschrnidt, Mitteilungen der Zeitschrift fiir Geschichte der Deutschen in Bohmen, Prag 1870. — Isti i P. Stobe, Andreas Hammcrschmidt, ibid., 1910. — II. Leichtentritt, Geschichte der Motette, Leipzigl9o8.—H. Kretzschmar, Geschichte des neuen deutschen Liedes, Leip zik 1911. —G. Schiinemann, Beitrage zur Biographie Hammerschmidts, SBIMG, 1910—11. — E. Steinhard, Zum 300. Geburstage des Andreas Hammerschmidt, Sammlung gemeinnutziger Vortrage, Prag 1914. — E. Richter, Die Dialoge A. Hammerschmidts, Die Singgemeinde, 1924—25. — A. Adrio, Andreas Hammerschmidt, MGG, V, 1956. K. Ko
HAMMERSTEIN, Oscar, ameriĉki libretist (New York, 12. VII 1895 — Highland Farms, Doylestown, 23. VIII 1960). Potekao iz obitelji muziĉkih impresarija i libretista; završio studij prava (1916). Rano ušao u kazališne krugove, gdje se istakao svoj i m libretima za brojne ameriĉke kompozitore lake muzike. Naj viši domet ostvario (sa R. RoĊgersom) tekstovima za musicale / Remember Mama i Annie get your gun na muziku I. Berlina (1946). DJELA. Libreti za operete i musicale (izbor): Rose-Alarie, 1924 (muzika R. Friml i H. Stothart); Song of the flame, 1924 (G. Gerslnvin i H. Stothart); Shozv Boat, 1927 (J. Kern); Bali at the Savoy, 1933 (P. Abraham): Oklahoma!, 1943 (R. Rodgers); South Pacific, 1949 (R. Rodgers). LIT.: D. Taylor, Rodgers and Hammerstein. Fact Book, Ncw York 1955 — V. Sheean, The Amazing Oscar Hammerstein, London 1956. — F. F. Cone Oscar Hammerstein's Manhattan Opera Companv, Norman, Oklahoma 1966
HAMMOND, Joan, novozelandska pjevaĉica, sopran (Christehureh, Novi Zeland, 24. V 1912—). Na Konzervatoriju u Sydneyu završila studij violine i klavira. Ĉlanica australijskih orkestara (violina), kao koncertna pjevaĉica debitirala 1931 u Sydneyu. Nakon što je kao ĉlanica raznih opernih trupa nastupala po Australi j i, 1936—39 uĉila pjevanje u Londonu (D. Borgioli), Italiji i Austriji. Od 1939 pjevala na prvim evropskim opernim pozor nicama, u Londonu, Beĉu (1946—48), Parizu, Bruxellesu i dr., a gostovala na koncertnom podiju i u operi u SAD; 1965 povukla se iz javnog umjetniĉkog ţivota. Snimila je više gramofonskih ploĉa. Napisala autobiografiju A Voice, a Life, 1970. HAMMOND, Richard, ameriĉki kompozitor engleskog podrijetla (Kent, Engleska, 26. VIII 1896—). Muziku studirao u SAD; diplomirao na univerzitetu Yale i nakon Prvoga svjetskog rata usavršavao se kod E. Withornea i M. Wilsona i kod N. Bou langer u Parizu. U Nevv Yorku utemeljio Composers Music Corporation za izdavanje djela suvremenih kompozitora. SuraĊivao je u struĉnim ĉasopisima, osobito u Modem Music. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijeta, 1931; Six Chinese Fairy Tales, 1921: The Sea of Haven, 1929; VCest Indian Dances, 1930; After Reading »The
MU Z. E., II, 5
66
HAMMOND — HANDEL
Woman of Andros«, 1930. Suite: Dance Music, 1933; Excursion, 1937 i Dance Music II, 1937. — Sonata za obou i klavir, 1924. — KLAVIRSKA: Gitanesques et Scenes espagnoles; Valses exotiques; Valses conventionnelles. — DRAMSKA. Baleti: Fiesta, 1929; Carnival, 1931 i Ballet, 1935. — VOKALNA. Za glas i orkestar: Love Songs, 1925 i Voyage to the East, 1926; Chansons grecques za glas i 15 instrumenata, 1930; zborovi; solo-pjesme. LIT.: C. R. Reis, Composers in America, New York, 1947. — J. T. Howard, Our American Music, New York 1954.
HAMMOND ORGULJE -► Elektroakustiĉne orgulje HAMPEL, Jan (Johann, Jean), ĉeški kompozitor i pijanist (Prag, 5. X 1822 — 30. III 1884). Uĉenik V. Tomašeka. Zbog slaba zdravlja ţivio povuĉeno kao bankovni ĉinovnik. Veoma nadaren i autokcitiĉan ostavio je niz klavirskih djela od kojih mnoga po izraţajnosti i profinjenoj izradbi detalja ne zaostaju za Schuman-novim ili Chopinovim kompozicijama. DJELA. KLA VIRSKA : 6 valcera; 4 poloneze ; 4 mazurke; polka; romanca; 3 rapsodije; 3 fantazije; 3 teme s varijacijama; tema s varijacijama za lijevu ruku; 3 ţalobne koraĉnice; Lieb Annchen; Allerseelennacht; Zerstreute Gedanken; Fiinf Lieder okne Worte; preludij i fuga; nokturno; An Laura; Drei Idyllen; Schlichte Gedanken; Spiegelbilder. — Ave Maria za zbor. — Katalog Hampe-lovih kompozicija, Dalibor, 1884. LIT.: R. Quoika, Hans fjohann, Jean) Hampel, MGG, V, 1956.
HAMPTON, Lionel (prozvan Hamp), ameriĉki jazz-muziĉar, vibrafonist, bubnjar, pijanist i kompozitor (Louisville, Kentuckv, 12. IV 1909—). Karijeru zapoĉeo kao bubnjar u orkestru mladih, Chicago DefenĊer, 1928 odlazi u Kaliforniju gdje uĉi klavir kod T. Weatherforda, zatim nastupa u orkestru Lesa Hita. Vibrafon je prvi puta svirao 1920 sa L. Armstrongom s kojim je 1930—31 snimio svoje prve ploĉe. Od 1934 vodi vlastiti sastav u Cotton Clubu u Los Angelesu, a 1936—40 nastupa u ansamblima B. Goodmana, najprije u triju, zatim u glasovitom kvartetu (sa T. Willsonom i G. Krupom). God. 1940 s vlastitim orkestrom poduzeo velik broj turneja, takoĊer i po Evropi, posebice 1955 i 1960; 1970 gostovao u Jugoslaviji. U ovom su razdoblju nastale njegove najpoznatije kompozicije. Svestrani jazz-muziĉar (prvi koji je svirao vibrafon) i nadareni improvizator, H. je znaĉajan osobito kao predstavnik svvinga. Za njegovo je muziciranje karakteristiĉna dinamiĉnost, ritmiĉka preciznost i sklonost temama brza tempa. Pedesetih godina istaknuo se i muziciranjem u stilu Rhythm and Blues (odnosno Rock and Roll). Od njegovih kompozicija najpoznatije su: Flying Home; Hamp Boogie Woogie; Vibe Boogie; Air Mail Special; Chicken Shack Boogie. HANC, Joţe, zborovoda (Ĉrensovci, Pomurje, 19. II 1914 —). Muziĉko obrazovanje stekao na muziĉkoj školi u Celju i na Kon zervatoriju u Ljubljani. Tu djeluje od 1945 kao dirigent zbora Opere i Slovenske filharmonije. j. Se. HANDEL (U Engleskoj Handel), Georg Friedrich, njemaĉki kompozitor naturaliziran u Engleskoj (Halle an der Saale, 23. II 1685 — London, 14. IV 1759). Potjeĉe iz obitelji u kojoj prije njega nije bilo profesionalnih muziĉara. Njegov prvi dodir s muzikom nije nastao po ţelji i na inicijativu roditelja. Njemu je bila namijenjena karijera pravnika. Saksonski vojvoda Johann Adolf, u ĉijoj je sluţbi bio Handelov otac, ĉuo je jednom zgodom na svom dvoru u Weissenfelsu djeĉakovo sviranje na orguljama. Smjesta je uoĉio njegovu neobiĉnu darovitost i uspio oca sklo nuti da sinu dozvoli muziĉko školovanje. Tako je H. 1694 postao uĉenik F. W. Zachaua (Zachowa), orguljaša, kompozitora i pedagoga u Halleu. Pod vodstvom ovog vrlo obrazovanog muziĉara, H. prolazi potpuno kroz uobiĉajeno muziĉko školovanje svoga doba. Uĉio je mnoge instrumente (orgulje, ĉembalo, violinu i vjerojatno obou, koja je kasnije bila njegov najomiljeniji instrument), prouĉavao (o tome svjedoĉi jedan, kasnije izgubljen, svezak kompozicija koje je u mladosti vlastoruĉno prepisao) djela J. J. Frobergera, J. Ph. Kriegera, J. K. Kerl-la, W. Ebnera, N. A. Strungka i drugih njemaĉkih majstora. Dok je u pogledu kompozicije Zachau-ova nastava postavila samo solidne osnove G. F. HANDEL. Rad T. Hudsona iz 1749 nakojima će se kasnije
Handelova rodna kuća u Halleu
razvijati Handelov kompozitorski stil, u sviranju na orgulja: i ĉembalu H. se, pod njegovim vodstvom, razvio do potpur virtuoza, sposobnog da odgovori svima raznovrsnim i slo: nim zahtjevima koji su se u pogledu slobodne improvizac postavljali u ono vrijeme pred profesionalne muziĉare. U te svoje karijere ĉesto je nastupao kao orguljaš; njegovo izvanred sviranje hvalili su mnogi suvremenici. Handelovo se znanje još uĉvrstilo za boravka na dvoru u Bi linu (vjerojatno 1698). Tu se mnogo druţio s pjevaĉem i violi stom A. Ariostijem i upoznao brojna suvremena francuska i lijanska muziĉka djela. Ponudu pruskoga kralja da mu omogi dalje školovanje u Italiji, Handelovi roĊaci odbijaju (otac je urr 1697), znajući da bi kraljeva pomoć kasnije obavezala Hand' na dvorsku sluţbu. God. 1702 upisuje se H. na Univerzitet u Halleu. MeĊuti jedva mjesec dana kasnije već je na pokusnom radu kao orgul u stolnoj i dvorskoj crkvi toga grada. Pošto je istekla godina dai H. se odriĉe karijere crkvenog muziĉara, a ne namjerava post ni dvorski muziĉar. U ţelji da nade povoljniju i slobodniju mogi nost za osobni razvoj, odlazi 1703 u Hamburg, gdje je u poĉet drugi violinist (violinista di ripieno) i zatim ĉembalist (maes al ĉembalo) u opernom orkestru, da bi se ubrzo istaknuo zah\ ljujući svojim velikim improvizatorskim sposobnostima na org ljama i ĉembalu. U Hamburgu H. upoznaje J. Matthesona i njime se prijateljski povezuje. Obojica 1703 posjećuju Liibei da bi se divili orguljaškoj umjetnosti D. Buxtehudea, a i sa: dobivaju priznanja kao virtuozi, Mattheson na ĉembalu, H. orguljama. God. 1705 Handelove prve opere Almira i Nero p stavljene su na scenu Hamburške opere. Na dalji razvoj Ha delova kompozitorskog stila bitno su utjecali J. Mattheson R. Keiser, operni kompozitor i vodeća liĉnost Hamburške opei Nekoliko godina boravka u Hamburgu bilo mu je dovoljno, upozna sve što se u pogledu muzike moglo u tom gradu nauĉi Potkraj 1706, u ţelji da što više proširi svoje znanje, odi; u Italiju. Koliko je vremena H. u kojem gradu Italije prove nije toĉno utvrĊeno. Vjerojatno je najprije stigao u Firencu, kar ga je, po svoj prilici, pozvao sin toskanskog vojvode, princ Gi Gastone de' Medici, kojega je upoznao još 1703 u Hamburg Poĉetak svoga boravka u Firenci H. je upotrijebio za studij v kalne muzike, pa je tamo nastalo nekoliko komornih kantata talijanskom stilu. Od tih kompozicija osobitu je popularne stekla kantata Lucrezia (moţda pisana za istaknutu pjevaĉicu toskanskog dvora Lucreziju d'Andre, zvanu Carro). Ovdje mu kao uzor sluţile kantate A. Scarlattija. U Rimu je borav od sredine januara 1707. Uţivljavanju u duh i stil talijanske m zike naroĉito je koristilo njegovo druţenje s umjetniĉkim krugo oko akademije degli Arcadi, koji je u Rimu okupio oko sebe ka dinal Ottoboni. Ĉlanovi ovog prvenstveno literarnog umjetniĉki društva bili su i muziĉari B. Pasquini, A. Corelli i A. Scarlat U Rimu je H. komponirao svoj prvi oratorij La Resurrezior, Djelo je izvedeno u palaĉi markiza Ruspolija, pod Corellijevi ravnanjem. Uspjeh je bio velik, pa iste godine H. piše novi tal janski oratorij // trionfo del tempo e del disinganno na tekst kard nala Panfilija. Iz tog doba potjeĉe i nekoliko crkvenih kompoz ĉija: psalam 112. 109. i 126. (nije posve dovršen) te dvozbor Gloria Patri. Pretpostavlja se da je H. za svog prvog rimskt boravka bio kratko vrijeme u Firenci i Veneciji. Na Handelovo operno stvaranje znatno je utjecao njege boravak u Napulju od juna 1708. Za vjenĉanje vojvode od Alvi
HANDEL komponira serenatu Aci, Galatea e Polifemo (1708). Tu je napisao i najveći dio svoje prve vaţnije opere Agrippina. Narodna muzika Napulja i okoline privlaĉi Handelovu paţnju, što je takoĊer utjecalo na razvoj njegova stila. On i neke ritmove popularnih narodnih plesova uvodi u svoje kompozicije (Siciliano, vrlo omiljen i obilno korišten u doba baroka). U proljeće 1709 vratio se u Rim; tu upoznaje A. Steffanija, koji je upravo bio imenovan apostolskim vikarom za sjevernu Njemaĉku, sa sjedištem u Hannoveru. S njime H. putuje u Veneciju, gdje se potkraj 1709 izvodi opera Agrippina s golemim uspjehom. God. 1710, na preporuku barona Kielmannseggea (a vjerojatno i Steffanija), H. postaje dirigent na dvoru kneza-izbornika Georga Ludwiga, kasnijeg engleskog kralja Georgea I. Iste godine odlazi preko Hallea i Diisseldorfa u London. U to je doba Engleskom zavladala talijanska opera seria. H. je ubrzo zainteresirao za svoje operno stvaranje direktora jednog opernog poduzeća, Aarona Hilla, koji već 1711 postavlja na scenu operu Rinaldo, prema Tassovoj poemi Gerusalemme liberata. Ovo djelo doţivjelo je nezapamćen uspjeh. Hill predstavlja Handela engleskoj kraljici; H. nastupa i u mnogim drugim plemićkim i u graĊanskim kućama. U junu 1711 vraća se u Hannover, pošto se neko vrijeme zaustavio na dvoru u Dusseldorfu. U Hannoveru je opera zatvorena, ali ima dovoljno dobrih muziĉara za komorne sastave. Nastaje nekoliko koncerata za obou i trio-sonata, nadalje komorni dueti i neke od devet njemaĉkih arija na Brockesove tekstove. H. ponovo putuje u kratak posjet u Halle, a u jesen 1712 polazi po drugi put London. Iste godine izvedena je u Londonu njegova nova opera Pastor fido; uspjeh nije bio osobit. Na više priznanja nailazi poĉetkom iduće godine opera Teseo. Handelov virtuozitet na ĉembalu i orguljama pribavlja mu nove utjecajne poštovaoce i mecene. KraArija iz oratorija Mesija, autograf
ljica mu 1713 odobrava znatan godišnji dohodak, premda je H. još uvijek u hannoverskoj sluţbi. Lord Burlington ga poziva u svoju rezidenciju na Piccadillyju, gdje se okupljaju najistaknutiji predstavnici engleske nauke i umjetnosti, pored ostalih pjesnici A. Pope, J. Gay, lijeĉnik i satirik J. Arbuthnot (Handelov prijatelj). Mala opera Silla nastala je pod utjecajem Burlingto-nova kruga, a vjerojatno je u sliĉnim okolnostima stvorena i iduća opera Amadigi di Gaula, izvedena 1715 u kazalištu na Haymar-ketu. U meĊuvremenu, hannoverski je knez izbornik 1714 postao engleskim kraljem. God. 1716 H. putuje u Njemaĉku: boravi u Hannoveru i Halleu (posjećuje majku i sestru). Potkraj 1716, najkasnije poĉetkom 1717, opet je U Londonu. U ljetu 1717, prigodom sveĉanosti koje kralj prireĊuje na Temzi, izvodi se Handelova Water Music. U to vrijeme on prihvaća poziv vojvode od Chandosa, seli se u njegov dvorac Cannons i ondje svira orgulje i komponira crkvenu muziku. Tada nastaju ĉuveni Chandos-Anthems. Prvi oratorij s engleskim tekstom Esther (pod naslovom Haman and Mordecai, a Masque) takoĊer nastaje u Cannonsu. Pastoralom Acis and Galatea (na engleski tekst) završava poglavlje Handelova razvoja koje je zapoĉelo u Italiji, a pasijom na Brockesove rijeĉi nastaje posljednje Handelovo crkveno djelo s njemaĉkim tekstom (1717)-
God.
67
1717-—19 H. je napisao velik broj klavirskih djela za prijatelje i uĉenike. H. je već prekinuo s Njemaĉkom gotovo sve veze, osim obiteljskih. On se sve više vezuje za muziĉki ţivot Londona i 1719, kada je osnovana opera pod nazivom Royal Academy of Music, on joj staje na ĉelo kao umjetniĉki direktor (administrativne poslove vodi J. J. Heidegger). Osnivanjem ove ustanove poĉinje dugotrajna i teška borba za talijansku operu seriju u Londonu, koja završava porazom talijanske opere. To je zapravo bio sukob novih umjetniĉkih shvaćanja engleskih graĊanskih krugova s dvorskim, aristokratskim oblikom opere serije, kojem tipu pripadaju i Naslovna strana prvog izdanja Handelovc opere Julius Caesar Handelova operna djela. Tako je taj sukob poprimio oblik borbe za Handela i protiv njega. Royal Academy of Music i H. svladavali su razne prepreke: konkurenciju G. B. Bononcinija i suparniĉke razmirice primadona, neprijateljstva izmeĊu kruga oko kralja (kojemu je pripadao i H.) i društva oko vojvode od Marlborougha, ili princa od Walesa. MeĊutim, mnogo je jaĉe udarce Handelovu poduzeću zadala Beggar's Opera (Prosjaĉka opera) J. Gaya i J. Ch. Pepuscha, izvedena u januaru 1728. U tom je djelu nemilosrdno ismijana izvještaĉenost talijanske opere serije i kritici su podvrgnuti visoki krugovi društva, što je odgovaralo pogledima i ukusu tadašnje graĊanske muziĉke publike. Sve su glasniji bivali protesti protiv stranih jezika i tuĊinskih pjevaĉa, protiv opernih sadrţaja koji ni po ĉemu nisu bili engleski. Handelova Operna akademija nije mogla opstati pored Prosjaĉke opere i bila je iste godine (1728) zatvorena. Ali sve te zapreke nisu slomile njegovu golemu ţivotnu energiju. U jesen 1728 on utemeljuje sa J. J. Heideggerom novu opernu ustanovu na vlastiti raĉun, za koju dovodi iz Italije odliĉne pjevaĉe. Na povratku iz Italije posjećuje majku u Halleu (u junu 1729; Handelova mati umrla je 1731). Sastanak sa J. S. Bachom nije se ostvario, premda je Bach posebno poslao u Halle sina Friedemanna. H. u Londonu komponira niz opera (Lotario; Partenope; Poro; Ezio; Sosarme; Orlando) i ţilavo se bori za izgubljeni poloţaj. Kad je u maju 1733 izveo oratorij Deborah, vjerojatno se u sebi već poĉeo udaljivati od talijanske opere. Handelov teţak poloţaj iskoristili su kraljevi i Handelovi protivnici i otvorili u kazalištu Lincoln's Inn Fields konkurentsku operu, sa N. Porporom na ĉelu. Na kraju sezone 1733—34 H. se razišao s Heideggerom; protivnici su unajmili zgradu na Havmarketu, a H. se preselio u kazalište Covent Garden. God. 1737 pogaĊa ga moţdana kap, koja mu paralizira cijelu desnu stranu tijela. Pjevaĉi napuštaju Englesku; H. im ne moţe isplatiti pune honorare. Poslije lijeĉenja u Aachenu, on meĊutim potpuno ozdravljuje i vraća se u Lon don. Otada se sve više posvećuje komponiranju oratorija. Handelov put do oratorija trajao je dvanaest godina, od prvih pokušaja u Italiji 1708, od pastorale Acis and Galatea i prve verzije Esther (1720). Još dvanaest godina kasnije, izvedba spomenutih dvaju djela (Esther u drugoj verziji) bila je polazna toĉka Handelovih novih nastojanja. Oratoriji Saul i Israel in Egypt (1739) pokazuju da je H. na ovom podruĉju našao mogućnosti da u punoj mjeri ispolji sve bitne osobine svoga mnogostrukog talenta, sklonog više sveĉanom, monumentalnom izrazu, neposredno i lako shvatljivom širokoj publici, a manje sklonog unutrašnjoj psihološkoj meditaciji. Tek je od tog ĉasa H. definitivno krenuo putem oratorija, premda je 1740—41 napisao još dvije opere. God. 1740 izlaze iz štampe njegovi concerti grossi op. 6 1 druga serija koncerata za orgulje. Njegovi oratoriji još nisu naišli na velik uspjeh. Uslijed teškoća i briga, umjetnik u 24 dana
68
HANDEL
(22. VIII —■ 14- IX 1741) stvara oratorij Messiah. Od jeseni iste godine boravi u Dublinu (do augusta 1742), gdje je neko vrijeme stanovao kod J. S\vifta. U Dublinu su izvedena mnoga Handelova djela s velikim uspjehom; Messiah je izveden u aprilu 1742. Krajem sezone 1744 /■ T* —45 H. je u novĉa(s nim neprilikama i zdravstveno iscrpljen. MeĊutim, njegov se poloţaj ubrzo posve izmijenio, te se H. u kratkom roku popeo do vrhunca slave. Povod su dala politiĉka zbivanja. Pošto je pretendent na englesko prijestolje Charles Edward Stuart 1745 ušao u Englesku, u zemlji se protiv napadaĉa digao val patriotizma koji je zahvatio i Handela, te piše Occasional Oratorio (1746), a poslije bitke kod Cullodena (u aprilu 1746) umjetnik u slavu pobjednika, vojvode od Cumberlanda i njegovih trupa, stvara oratorij Judas Maccabaeus Handelovo pismo u kojem traţi artiljerijski timpan (1747). Od toga ĉasa on je općenito prihvaćen kao za izvedbu svojih oratorija veliki engleski nacionalni kompozitor (britanski drţavljanin postao je još 1727). Povodom zakljuĉenja mira u Aachenu (1748), za puĉku sveĉanost koju kralj prireĊuje na otvorenu prostoru, on komponira Firezvorks Music (1749), koja je, pored ranije Water Music, do danas nepremašeni uzor za muziku ove vrste. Javnom pokusu u Vauxhall Gardens prisustvovalo je 12 000 ljudi, koji su oduševljeno klicali umjetniku. God. 1750 H. odlazi još jednom u Njemaĉku; Bach je umro nekoliko dana ranije. Po povratku u Englesku, sve više mu slabi vid; 1752 oslijepio je potpuno. Svoju sudbinu hrabro je podnosio. Još je ponekad ravnao kojom izvedbom, ili improvizirao u malom krugu i na dobrotvornim koncertima. Osam dana prije smrti prisustvovao je izvedbi oratorija Messiah u kazalištu Covent Garden. Pokopan je u Westminsterskoj opatiji. Handelova muzika, kao i Bachova, ukorijenjena je u instrumentalnoj i vokalnoj umjetnosti kantora, orguljaša i dirigenata srednje Njemaĉke. Posrednik tog naslijeĊa za Handela je bio Zachau; J. Ph. Krieger po svoj prilici je na njega utjecao tek neizravno. Prve Handelove kompozicije upućuju na utjecaj tih dvaju majstora i na Ph. H. Erlebacha. Posjet berlinskom dvoru produbio je njegovo poznavanje talijanskog i francuskog stila. Odluĉan korak naprijed uĉinio je u Hamburgu. Mattheson je kasnije rekao: »Bio je vrlo jak na orguljama: jaĉi od Kuhnaua, u fugama i kontrapunktu, osobito ex tempore; ali je veoma malo znao o melodiji prije nego je došao u Hamburšku operu«. Keiser i prije njega j. S. Kusser stvorili su, nasuprot melodici tradicionalnih njemaĉkih kantata, nov odnos rijeĉi i tona, vodeći više raĉuna 0 tekstu i o jeziĉnoj interpunkciji; u njihovoj melodiji bio je pri sutan talijanski utjecaj, ali oni su joj umjeli dati specifiĉno nje maĉko, tj. njemaĉkim tekstom uvjetovano obiljeţje. Handelovo prvo samostalnije djelo, opera Almira, sadrţava još konvencionalne 1 donekle nevjeste odlomke, ali i uzorno deklamirane, stvaralaĉki nadahnute arije i recitative. Pa i kad je stigao u Italiju, imao je još dosta da nauĉi. Moţda su mu najraniji talijanski uzori (još u Njemaĉkoj) bile Steffanijeve arije i dueti. Taj se utjecaj u Ita liji još pojaĉao, ali se u pojedinostima proĉistio i izmijenio djelo vanjem A. Scarlattija. Scarlatti je Handela naveo na njegovanje komorne kantate, koja je u mnogoĉemu bila preteĉa opere. U doba Agrippine H. je već sasvim ovladao svim izraţajnim sred stvima. U instrumentalnoj muzici nesumnjivo je znatnu ulogu odigrao Corelli, dok je Handelu već od ranije bio poznat racio nalan stil francuske instrumentalne muzike, njenih uvertira i ple sova. U Englesku je H. došao kao predstavnik talijanske opere. Njome se obratio dvorskim i plemićkim krugovima. Aristokrati koji su bili uza nj većinom su pripadali liberalnoj stranci (Whigs). H. se svim silama zauzeo da operu usavrši, poštujući pri tom granice njene strogo odreĊene forme. Odluĉnu ulogu u njegovu stvaranju igra istinitost i uvjerljivost kojom u ariji izraţava odre Ċeni afekt, kao i raznolikost kojom povezuje i suprotstavlja afekte u okviru ĉitavog djela. Oblik Handelove opere planski je smišljen: pojedinaĉni afekti arhitektonski su ugraĊeni u cjelinu; nizanje melodija i tonaliteta u skladu je s tokom dramske radnje. U da ljem razvoju Handelovih opera postaje sve vaţniji recitativo accom-
4
pagnato; granice izmeĊu recitativa secco i accompagnato i ai nisu više oštre; nastaje dramatska scena kao viša cjelina. Timt postignuto najveće dramatsko produbljenje oblika barokne ope na toj toĉki mogao je Gluck zapoĉeti reformu. •— Paralelno, c je pisao talijanske opere, H. je (poĉevši od boravka u Cannon sve više usvajao stil engleske zborne muzike. Premda je još u sta njemaĉkoj kantati upoznao oblik u kojemu se susreću zbori arije uz orkestralnu pratnju, njemu je pravi uzor b karakteristiĉno engleska zborna umjetnost H. Purcella; nig' se to jasnije ne vidi nego u Chandos Anthems i Coronat Anthems. Nakon izvoĊenja Prosjaĉke opere postajali su sve brojniji g sovi koji su Handela pozivali da u muzici prihvati engleski je: i nadoveţe na englesku tradiciju. Ti su glasovi dolazili iz krugc obrazovanog graĊanskog društva koje je razvilo vlastiti muziĉki vot. H. je i s tim društvom bio povezan. Ono je njegove oratoi prvo prihvatilo, a kasnije svako novo djelo oduševljeno doĉeka U svom oratorijskom razdoblju H. je bio centralna toĉka pre koje se odvijao javni muziĉki ţivot; nasuprot ranijem pretpl niĉkom sistemu, sad je svatko mogao kupiti ulaznicu (H. je pr> platniĉki sistem napustio 1739). To je otvorilo novu epohu1 razvoju muzike, poĉetak procvata šire muziĉke kulture. — S vlastiti izraz H. je u punoj mjeri našao poĉevši od oratorija Se i Israel in Egypt. Sve što je u talijanskoj operi postigao u oblik vanju recitativa, arije i dramatske scene, mogao je preuzeti u 01 torij. Nova je, naprotiv, bila upotreba zbora: u tome je najve razlika izmeĊu talijanske opere i engleskog oratorija. Zbor postao nosilac dramske radnje, dobivši novo, ljudsko znaĉenj on je izraz ljudske zajednice. Njegovo se višeglasje na vrhun katkad zgušnjuje u jednoglasnu melodiju. H. općenito u ansai blima na dinamiĉkim i izraţajnim vrhuncima upotrebljava h mofoniju. — Sadrţaji Handelovih oratorija uzeti su iz bibli Engleska crkva nije dopuštala prikazivanje biblijskih tema : pozornici. Handelovi oratoriji su monumentalne drame, ĉija radnja odvija u mašti slušalaca. U posljednjim djelima (Jun Maccabaeus; Joshua; Jephtha i dr.) starozavjetni svijet i izraels narod postaju simbolima veliĉine britanskog imperija. — D su Handelove opere vrijedni primjeri odreĊenog opernog tipa i kraju njegova razvoja ali ne sadrţavaju elemenata za obnovu m ziĉkog kazališta (kasnije evropsko operno stvaranje temelji se : Gluckovim i Mozartovim djelima), dotle u njegovim oratorijir ţivi snaga iz koje su se raĊala nova nastojanja u doba klasike, i kasnije. Sam Beethoven je ţelio da se njegova Missa solemi shvati u smislu Handelova oratorija. — Jednostavnost kojoj H. teţio bila je rezultat neizmjerno strpljivog procesa proĉišć vanja. Njegova duboko etiĉka priroda zagovarala je ĉovjeko-
Handel dirigira izvedbom oratorija
dostojanstvo i plemenitost, a u religiji i politici slobodu misi i tolerantnost. Kao što je sam rekao: »Ţao bi mi bilo, ako sam svoji slušaoce samo zabavljao; ţelio sam ih uĉiniti boljima.«
HANDEL Suprotno sudbini tolikih drugih kompozitora, kult Handelove muzike nije prestao ni poslije njegove smrti, a 1764 poĉinje pravi pokret u korist Handela. God. 1784 (pogrešno, umjesto 1785) u povodu 100-godišnjice roĊenja odrţane su velike sveĉanosti u Westminsterskoj opatiji. Daljnje Handelove sveĉanosti bile su u Londonu 1785—91 (ĉetiri puta), a jedna u Dublinu 1787. Poslije stanke (uvjetovane ratom, do 1814) slijedili su u Engleskoj novi festivali, karakteristiĉni po brojnosti izvodilaĉkog aparata (do 4000 izvoĊaĉa). U Njemaĉkoj se Handelova muzika pojavila priliĉno kasno, izvedbama oratorija Messiah i Judas Maccabaeus (Hamburg, odnosno Berlin, 1772—75). Odluĉan poticaj za gajenje Handelove muzike dao je J. A. Hiller, poĉevši od izvedbe Mesije u Berlinu (1786). Za Handela se zauzeo i C. F. Zelter ĉija je berlinska Singakademie postala uzor kasnijim oratorijskim društvima kakva su poslije 1830 nicala u mnogim njemaĉkim gradovima, s ciljem da izvode Handelove oratorije. DJELA. ORKESTRALNA. Dvanaest conceita grossa za gudaĉki orkestar i b. c. op. 6: I, u G-duru; II, u F-duru; III, u e-molu; IV, u a-molu; V, u D-duru; VI, u g- molu; VII, u B-duru; VIII, u c-molu; IX, u F-duru; X, u d-molu; XI, u A-duru i XII, u h-molu, 1739 (I, V, VI i X i kao koncerti za orgulje). Šest concerta grossa za 2 flaute, 2 oboe, 2 fagota, gudaĉe i b. c. op. 3: I, u Bduru i g-molu; I I , u B-duru; I I I , u G-duru; IV, u F-duru; V, u d-molu i VI, u D-duru i d-molu, 1734 i l i ranije. Concerto grosso u C-duru za 2 oboe, gudaĉe 1 b. c, 1736; koncert u g-molu za obou, gudaĉe i b. c.,oko 1703; Sojiata a 5 (kon cert) u B-duru za obligatnu violinu, 2 oboej gudaĉe i b. c, oko 1710; koncert u D-duru za 2 roga gudaĉe i 2 ĉembala, 1710—15: koncert u F-duru za 2 oboe, 2 fagota, 2 roga, gudaĉe i b. c, oko 1716 (upotrijebljen u Water Aiusic); koncert u F-duru za 2 oboe, fagot, 4 roga, gudaĉe i b. c, oko 1748 (upotrijebljen u Fireioorks Aiusic); koncert u D-duru za 2 oboe, fagot, 4 roga, 2 trublje, timpane, gudaĉe i b. c, oko 1748 (sliĉan predašnjem, upotrijebljen u Firezvorks Aiusic)', 2 koncerta u B-duru za 2 oboe i gudaĉe; dvostruki koncert u B-duru za 2 oboe, 2 fagota, gudaĉe i b. c, izmeĊu 1740 i 1750; dvostruki koncert u F -duru za 2 oboe, 2 fagota, 2 roga, gudaĉe i b. c, izmeĊu 1740 i 1750. Šest koncerata za orgulje uz 2 oboe, gudaĉe i b. c. op. 4: I, u g-molu; I I , u B-duru; I I I u g-molu; IV, u F-duru; V, u F-duru i VI, u B-duru, 1735—36. Šest koncerata za orgulje uz 2 oboe, gudaĉe i b. c. (druga serija): I, u F-duru; I I , u A-duru; I I I , u d-molu: IV, u G-duru; V, u D-duru i VI, u g-molu, 1739—40 ( I I I —VI takoĊer u ver z i j i kao concerti grossi br. X, I, V i VI). Šest koncerata za orgulje uz 2 oboe, gudaĉe i b. c. (treća serija) op. 7: I, u B-duru; I I , u A-duru; III, u B-duru; IV, u d-molu; V, u g-molu i VI, u B-duru, 1740—51. Koncert za orgulje i gu daĉe u d-molu; koncert za orgulje uz 2 oboe, 2 fagota, 2 roga i gudaĉe u F-duru, 1740—50; koncert za 2 orgulje i gudaĉe u d-molu; uvertira u B-duru za 2 oboe, gudaĉe i b. c; uvertira u D-duru za 2 klarineta, lovaĉki rog i gudaĉe, oko 1740; uvertira u D-duru za 2 flaute, 2 oboe, 2 fagota, arciliuto, gudaĉe i b. c.; 8 Sinfonie diverse; Water Aiusic za 2 oboe, 2 fagota, 2 roga, gudaĉe i b. c, 1717 (21 stavak); Firezvorks Aiusic za 2 oboe, 2 fagota, 4 roga, 2 trublje, timpane, gudaĉe 1 b. c, 1749; Hompipe u D-duru za gudaĉe, 1740. — KOAiORNA : trio u F-duru za obou, fagot i b. c, oko 1703; trio u g-molu za violinu, violu da gamba i b. c, prvih godina poslije 1700; koncert (trio-sonata) u D-duru za 2 violine, obligatni violonĉelo i b. c, oko 1725; koncert (trio -sonata) u d-molu za flautu, violinu, obligatni violonĉelo i b. c, oko 1725; 6 trio -sonata za 2 oboe i b. c, oko 1746; sonata u C-duru za violu da gamba i b. c, oko 1705; 15 sonata za flautu, obou ili violinu i b. c. op. 1, 1731; 6 sonata za 2 violine, obou i l i flautu i b. c. op. 2, oko 1731; 3 sonate za isti sastav; 7 sonata i l i trija za 2 violine i l i flaute i b. c. op. 5, 1739; sonata za 2 violine, orgulje i b. c. u g-molu (druga verzija sonate op. 2 br. V); sonata u e-molu za 2 flaute i b. c; koncert u Es-duru za obou solo, gudaĈe i b. c, oko 1715; sonata u B-duru za obou i b. c.; sonata u D-duru za flautu i b. c; sonata u G-duru za violinu i b, c; sonata u D-duru za flautu (violonĉelo) i b. c.; 3 solistiĈke kompozicije za flautu i b. c, oko 1730; Forest Aiusic za violinu i b. c, 1742; Sonata for a Aiusical Clock; mnogo menueta i koraĉnica za violinu, obou i l i flautu i b. c. — KLAVIRSKA: 2 zbirke Suites de Pieces (Lessons): 1 (8 suita; V prozvana The Harmonious Blacksmith), 1720 i II (8 suita i chaconne u G-duru), 1733; 6 fuga op. 3, 1735; 6 lakih fuga, oko 1776; nekoliko suita, 2 sonate, 3 sonatine te više pojedinaĉnih kompozicija (12 fantazija: 2 capriceia; chaconne u F-duru i dr.)- — DRAMSKA. Opere: Almira, 1705; Nero (izgub ljena), 1705; Florindo e Daphne (izgubljena), 1708; Rodrigo (partitura nepot puna), 1708?; Agrippina, 1709; Rinaldo, 1711 (prer. 1731); II pastor fido, 1712 (prer. 1734); Teseo, 1713; Silla, 1714; Amadigi di Gaula, 1715; RaĊamisto, 1720; Muzio Scevola (samo treći ĉin; 1. Ĉin komponirao F. Amadei, 2. ĉin G. B. Bononcini), 1721; Floridante, 1721; Ottone, 1723; Flavio, 1723; Giulio Cesare, 1724; Tamerlano, 1724; Rodelinda, 1725; Scipione, 1726; Alessandro, 1726 (1743 prikazana pod imenom Rossane); Admeto, 1727; Riccardo Primo, 1727; Siroe (libreto P. Metastasio), 1728; Tolomeo. 1728; Lotario, 1729; Partenope, 1730; Poro (P. Metastasio), 1731; Ezio (P. Metastasio), 1732; Sosarme, 1732; Orlando, 1733; Arianna, 1734; Ariodante, 1735; Alcina, 1735; Atalanta, 1736; Arminio, 1737; Giustino, 1737; Berenice, 1737; Faramondo, 1738; Serse, 1738; Imeneo, 1740 (oglašena kao »opereta«; 1742 izvedena kao »serenata«) i Deidaitna, 1741. Pasticci (tj. opere s muzikom razliĉitih autora, koje je H. prikazao, i l i s muzikom drugih autora i njegovim dodanim recitativima, i l i s njegovom vlasti tom muzikom sastavljenom od dijelova iz raznih drugih opera): Ormisda (razni autori), 1730; Venceslao (nepoznati kompozitor), 1731; Luĉio Papirio (A. Caldara), 1732; Catone in Utica (J. A. Hasse), 1732; Semiramide riconosciuta (A. Vivaldi), 1733; Caio Fabricio (J. A. Hasse), 1733; Arbace (isti), 1734; Oreste (H.), 1734; Didone (L. Vinci), 1737; Alessandro Severo (H.), 1738; Jupiter in Argos (H.; semi-pastiecio, neki dijelovi nanovo komponirani), 1739; Luĉio Vero (H.), 1747. Scenska muzika za The Alchemist B. Jonsona, 1732 i.za Alceste T. Smolletta, 1750 (obje izgubljene; neki dijelovi ušli u zbornu ko mpoziciju The Choice of Hercules, 1751). — VOKALNA. Oratoriji: La Resurrezione, 1708; // trionfo del tempo e del disinganno, 1708 (prer. i prošireno pod naslovom // trionfo del tempo e della verita, 1739; treća verzija, s engleskim tekstom, kao The Triumph of Time and Truth, 1757); masque Haman and Aiordecai (tekst A. Pope, prema Racineu; prva verzija oratorija Esther), 1720 Esther; 1732; Deborah, 1733; Saul, 1739; Israel in Egypt, 1739; Aiessiah, 1742; Samson, 1743; Semele, 1744; Joseph and his Brethren, 1744; Belshazzar, 1745; Hercules, 1745; Occasional Oratorio, 1746; Judas Maccabaeus, 1747; Joshua, 1748; Alexander Balm, 1748; Susanna, 1749; Solomon, 1749; Theodora, 1750; Jephtha, 1752. Pasi je: Das Leiden und Sterben Jesu Christi (Johannespassion), 1704 i Der jiir Ċie Siinden der Welt gemarterte und sterbende Jesus (tekst B. H. Brockes), 1716. Kantate: sve ĉana kantata Ode for the Birthday of Queen Anne, 1713; više od 60 talijanskih komornih kantata za jedan glas i b. c, većim dijelom 1707—09; oko 27 talijan skih komornih kantata za jedan i l i više glasova, instrumente i b. c, većim di jelom. 1708—09. Svjetovne zborne kompozicije: serenata Aci, Galatea e Polifemo, 1708; masque Acis and Galatea, 1719 ili 1720; serenata II Parnasso in fešta, 1734; Alexander's Feast (tekst J. Drvden i S. Humphrevs), 1736; Ode
69
for St. Cecilia's Day (J. Drvden), 1739; L' Allegro, U Pensieroso ed U Aloderato (J. Milton i Ch. Jennens), 1740; The Choice of Hercules, a Aiusical Interlude, 1751. Dvadeset i jedan komorni duet na talijanski tekst sa h. 1., prije 1710 —45; 2 talijanska komorna terceta sa b. c, 1708; brojne arije i pjesme na niemaĈke i engleske tekstove, 1696—1746; 7 Airs franeois, oko 1708. — CRKVENA. Psalmi: CXII, Laudate pueri, 1707 (prošir. i prer. verzija iz Hallea, nastala oko 1702); CIX, Dixit Dominus, 1707 i CXXVII, Nisi Dominus, 1707. Gloria za dvostruki zbor 1 dvostruki orkestar, 1707. Kantate: Donnache in cielo za sopran, zbor, gudaĉe i b. c, 1708 ; 4 kantate za glas,instrumente i b. c.; Salve Regina za sopran, gudaĉe ib.c, 1707—09; Haecest regina virginum za isti sastav: Te decus virginum za alt, gudaĉe i b. c; 2 moteta (O qualis de ceelo sonus; Coelestis dum spirat aura) za sopran, 2 violine i b. c, 1707; Urio-Tedeum, 1709 (djelo je prvi pripisao Han-delu P. Robinson, 1908); Utrecht Te Deum i Jubilate (povodom Utrechtskog mira), 1713 (Jubilate ponovo upotrebljen kao br. 1 u Chandos Anthems); 3 Te Deuma, 1714, 1719? i 1727? (treći je skraćena verzija drugog); Dettingen Te Deum, 1743; 11 Chandos Anthems, 1717—20; O praise the Lordye angels of his, anthem; 4 Coronation Anthems, 1727; Wedding Anthem, 1734; \Vedding Anthem, 1736; Funeral Anthem, 1737; Dettingen Anthem, 1743; Foundling Hospital Anthem, 1749; 3 himne; ć Alleluja-Amen. NOVA IZD. Za propagiranje, izvoĊenje i objavljivanje Handelovih djela mnogo su uĉinila Handelova udruţenja u Engleskoj i Njemaĉkoj. Prvo takvo društvo bilo je Handel Society u Londonu, utemeljeno 1843, s ciljem da se os tvari cjelokupno izdanje Handelovih djela. Društvo se 1848 razišlo. Mnogo za mašniju ulogu odigralo je Deutsche Handel-Gesellschaft, osnovano 1856, ĉije je ime povezano s monumentalnim izdanjem Handelovih cjelokupnih djela u redakciji F. Chrvsandera. Idejnim nasljednikom tog društva smatralo se HandelGesellschaft, 1925—35 u Leipzigu; vodili su ga H. Abert, H. von Hase i K. Straube, a od 1927 A. Schering. Znanstveni doprinosi tog društva su Ha'ndel-Jahrbiicher, I—VI, 1928—33 (izd. R. Steglich). U Gottingenu, gdje je od 1920 zapoĉela renesansa Handelove opere, utemeljeno je 1931 Gottinger Ha'ndel-Gesellschaft, koje je steklo velike zasluge. Od 1955 postoji u Halleu Georg Frie-drich Handel-Gesellschaft, koje objavljuje tzv, Hallische Handel-Ausgabe i izdaje HandelJahrbuch (od 1955)- U Bostonu, SAD, osnovano je 1816 Handel and Haydn Society, koje djeluje do danas. Za tiskanje Handelovih djela karakteristiĉan je kontinuitet, poĉevši od nje govih mladih dana (oko 1710) pa do danas. Stoga se u Handelovu sluĉaju ne moţe u strogom smislu govoriti o novim izdanjima. Zbog golema broja izdanja Han delovih pojedinaĉnih djela i većih skupina, ovdje se nabrajaju samo cjelokupna izdanja. Prvi je pokušao izdati kompletna djela S. Arnold, pod naslovom The Works of G. F. Handel, edited in seore, London 1787—1797 (obj. 180 brojeva). Izdanje je bilo nepouzdano, sa dosta pogrešaka, a u prvom redu bilo je nepotpuno: nedostajao je, npr., najveći dio opera. Handel Society poĉelo je od samog osnutka (1843) izdavanjem cjelokupnih djela; suradnici su b i l i vrlo ugledni muziĉari. MeĊutim, društvo je objavilo samo 16 sv., premda je s izdavanj em nastavljeno i nakon što je društvo prestalo postojati; objavljivanje je obustavljeno 1858. Tek je Njemaĉkom Handelovu društvu (Deutsche Handel-Gesellschaft) uspjelo ostvariti integralno izdanje umjetnikovih djela u 100 sv. (1858 —1903, ukljuĉujući i 6 dopunskih svezaka; sv. 49 nije nikada objavljen), koje je udovoljilo povećanim kritiĉkim zahtjevima vremena. Duša pothvata bio je F. Chrvsander. U pedeset godina proteklih od završetka Chrvsanderova izdanja pronaĊeno je niz Handelovih još neobjavljenih djela; povećali su se i zahtjevi koji se danas postavljaju na nova izdanja s filološkog i izdavaĉko -tehniĉkoga gledišta; ţeli se udovoljiti potrebama praktiĉnih muziĉara. Cilj je nove edicije Handelovih djela iz Hallea (Hallische Handel-Ausgabe) da udovolji t i m zahtjevima. Do 1967 izišlo je 20 sv., grupiranih u 4 serije (I, oratoriji i velike kantate; I I . opere; I I I , crkvena muzika; IV, instrumentalna muzika). LIT. Za popis literature o Handelu vaţna su djela: K. Taut, Verzeichnis des Schrifttums iiber G. F. Handel,Handel-Jahrbuch, VI, 1933. — W. C. Smith,u ĉlanku Handel, Grove's Dictionarv of Music Musicians, V izd., 1954. — G. Abraham (izd.), Handel: A Svmposium, London 1954. — O. E. Deutsch, Handel. A Documentarv Biographv, London 1955. — K. Sasse, u knjizi Handel-Jahrbuch, VII, 1955 (literatura od 1933 do 1954). — Handel-Bibliographie: Gesammelt von Konrad Sasse unter Verwendung des im Handel -Jahrbuch 1933 von Kurt Taut veroffentlichten Verzeichnisses des Schrifttums uber G. F. Han del. Abgeschlossen im Jahre 1961, Leipzigs. a. — BIOGRAFIJE I AlONOGRAFIJE: J. Mattheson, Grundlage einer Ehrenpforte, Hamburg 1740. — J. Alanizvaring, Memoirs of the Life of the late G. F. Handel, London 1760 (njem. prijevod J. Mattheson, Hamburg 1761; novo izd. priredili B. Paumgartncr, Ziirich 1947 te H. i E. H. Mueller von Asovv, Lindau 1949). — Ch. Burney, A General Historv of Music, London 1776—89 (novo izd. London 1935). — J. Hawkins, A General Historv of the Science and Practice of Music, 5 sv., London 1776 (nanovo štampano u 3 sv., 1853 i 1875). — Ch. Burney, An Account of the Musical Perfomances in Westminster Abbey and the Pantheon in Commemora tion of Handel, London 1785. — W. Coxe, Anecdotes of G. F. Handel and J. C. Smith, London 1799. — R. Clark, Reminiscences of Handel, the Duke of Chandos . . . , London 1836. — K. E. Fb'rsteniann, G. F. Haendels Stammbaum, nach Originalquellen und authentischen Nachrichten, Leipzig 1844. — V. Schoelcher, The Life of Handel, London 1857. — F. Chrysander, G. F. Handel, 3 sv. (nedovršeno), Leipzig 1858—67 ( I I izd. 1919)- — W. S. Rockstro, Life of Handel, London 1883. — A. Ademollo, G. F. Handel in Italia, Gazzetta Musicale di Milano, 1888 —89. — F. Volbach, G. F. Handel, Berlin 1898 ( I I I izd. 1914). — P. Robinson, Handel and his Orbit, London 1908. — R. A. Streatfeild, Handel, London 1909 ( I I izd. 1964). — R. Rolland, Haendel, Pariš 1910 (novo izd. 1951). — M. Brenet, Haendel, Pariš 1912. — .V. Flower, G. F. Handel: His Personalitv and his Times, London 1923 ( I I izd. 1947: njem. prijevod Leipzig 1925). — //. Leichtentritt, G. F. Handel, Stuttgart i Berlin 1924. — H. Abert, C. F. Handel. Gesammelte Schriften und Vortrage, Halle 1929. — R. Steglich, Was weisst du von Handel?, Leipzig 1931. — J. Muller-Blattau, G. F. Handel, Potsdam 1933- — &■ J- T)ent, Handel, London 1934.— P. H. Fpy6ep i FeH;re;ib, MocKna 1935. — W. Hitzig, G. F. Handel: Sein Leben in Bildern, Leipzig 1935. — J. A. IVestrup, Handel, London 1938— B. \Veissenborn, Das Handelhaus in Halle, Berlin i Wolfenbuttel 1938. — H. J. Moser, G. F. Handel, Kassel 1941 ( I I izd. 1952). — H. Weinstock, Handel, New York 1946 (njem. prijevod Miinchen 19.50). — P. M. Young t Handel, London 1947- — W. C. Smith, Concerning Handel, His Life and Works: Essavs, London 1949. — A. E. Cherbuliez, G. F. Haendel: Leben und Werk, Olten 1949. — K. G. Fellerer, G. F. Handel: Leben und Werk, Hamburg 1953. — K. Barne, Introducing Handel, London 1955. —R. Petzold, G. F. Handel, Sein Leben in Bildern, Leipzig 1955. — J. Aiiiller-Blattau i W. Schmieder, G. F. Handel, MGG, V, 1956.— W. Serauky,G. F. Handel. Sein Leben— Sein Werk, sv, I I I —V, Kassel i Basel 1956—58 i (predviĊeno 5 sv.)- — /"". Flessa, Ombra mai fu: Die Chronik des Johann Christopher Smith, Biberach 1958. ■ —J. Miiller-Blattau, G. F. Handel: Der Wille zur Vollendung, Mainz 1959 -—J.Rudolph, Handelrenaissance, I, Berlin 1960. — W. Siegmimd-Schultze, Gcorg Friedrich Handel, Leipzig 1962. SPECIJALNE STUDIJE: G. G. Gervimis, Handel und Sbakespeare. Zur Asthetik der Tonkunst, Leipzig 1868. ■— R. Franz, Ueber Bearbeitungen alterer Tonwerke, namentlich Bachscher und Handelscher Vokalmusik, Leipzig
HANDEL — HANKE
70
1871. — Isti, Der Messias, unter Zugrundelegung der Mozartschen Partitur, Leipzig 1884. — E. Prout, The Orchestras of Bach and Handel, Proceedings of the Musical Association, XII, 1885. — F. Chrysander, Handels biblische Oratorien in geschichtlicher Entwicklung (preda vanje), Hamburg 1897 (IV izd. 1922). — F. Volbach, Die Praxis der Handel-Auffuhrung (disertacija), Charlottenburg 1900. — G. Vernier, L'oratorio biblique de Haendel, Cahors 1901. — E. Bemoulli, Die Oratorientexte Handels, Ziirich 1905. —• J. Garat, La so nate de Haendel, Pariš 1905.— 5. Taylor, The Indebtedness of Handel to Works by Other Composers, Cambridge 1906. — M. Seiffert, Handels Verhaltnis zu Tonwerken alterer deutscher Meister, PJB, 1907. — R. Rolland, Les »Plagiats« de Haendel, Revue Musicale SIM, 1910. — D. H. Stevens, Some Immediate Effects of the Beggar's Opera, Chicago 1923. — W. Barclay Sguire, Catalogue of the King's Music Library: Vol. I, Handel's MSS, London 1927. — E. C. Bairstozv, Handel's Oratorio »The Messiah«, London 1928. — A. Schering, Handel und der protestantische Choral, Handel-Jahrbuch, I, 1928. — F. Kahle, Handels Cembalosuiten (disertacija), Berlin 1928. — J. M. Coopersmith, An Investigation of G. F. Handel's Orchestral Style (disertacija), Cambridge (Mass.) 1932. — E. Brendenforder, Die Texte der Handel-Oratorien: Eine religionsgeschichtliche und literarsoziologische Studie, Leipzig 1934. —J. M. Coopersmith, Handel Lacunae: a Project, MQ, 1935. — F. Ehrlinger, Handels Orgelkonzerte (disertacija), Wiirzburg 1940. — E. Volsing, G. F. Handels englische Kirchenmusik (disertacija), Leipzig 1940. — R. Seiler, Die Ariengestaltung in Handels »Messias« (disertacija), Erlangen 1947. — R. M. Mvers, Handel's »Messiah«, a Touchstone of Taste, New York 1948. — J. Herbage, Messiah, London 1948. — P. M. Young, The Oratorios of Handel, London 1949. — A. T. Davtson, Bach and Handel: the Consummation of the Baroque in Music, Cambridge (Mass.) i London 1951. — P. M. Young, Messiah: A Study in Interpretation, London 1951. — W. Serauky, Bach-Handel-Telemann in ihrem musikalischen, Ver haltnis, Handel-Jahrbuch, VII, 1955. — H. B. Dietz, Fuge und Fugierung in den Chorsatzen G. F. Handels, Innsbruck 1956. — J. P. Larsen, Handel's Messiah: Origins, Cornposition, Sources, London 1957. — H. Ch. Wolff, Die Handel-Oper auf der modernen Buhne, Leipzig 1957. — Isti, Mendelssohn and Handel,MQ, 1959. —?. 5. Hali, The Problem of Handel's Latin Church Music, The Musical Times, 1959. — W. Dean, Handel's Dramatic Oratorios and Masques, London, New York i Toronto 1959. R.
HANDEL-GESELLSCHAFT Muziĉka društva
HANDEL SOCIETY Muziĉka, društva
HANDL, Jakob -► Gallus, Jakob HANDOŠKIN, Ivan Jevstafjeviĉ, ruski kompozitor, violinist i pedagog (1747 — 16. ili 17. III 1804). Sin krojaĉa-kmeta, muziĉku naobrazbu stekao u Petrogradu. Nekoliko godina boravio u inozemstvu, a po povratku u domovinu postao 1762 ĉlan orkestra Dvorskog kazališta. Oko 1785 napušta to mjesto. U to vrijeme već je nadaleko poznat kao violinski virtuoz i kompozitor. Neka mu se djela štampaju u inozemstvu. Za razliku od većine ruskih kompozitora toga doba, H. piše instrumentalnu muziku. Njegove varijacije za dvije violine (ili za violinu i violu) na ruske narodne teme pokazuju dobro poznavanje kompozitorske i instrumentalne tehnike. »U svom sonatnom stvaranju H. je takoĊer dotakao violinske solo-sonate, po uzoru na J. S. Bacha i stare talijanske autore. Po stilu, njegove sonate nalaze se izmeĊu ĉvrste i usredotoĉene manire bachovske epohe i beĉkih klasika. Sonatni ciklus u cjelini još nije ustaljen, ali se elementi sonatne forme dovoljno razgovjetno pojavljuju u pojedinim stavcima. IzmeĊu triju poznatih Handoškinovih sonata izdvaja se prva sonata u g-molu s uzbudljivom patetikom i emocionalnom napregnutošću izraţaja« (J. Keldyš). DJELA: koncert za violu i gudaĉki orkestar. — Šest sonata za 2 voline; varijacije Ha (p~apmyKy Z A klavir. LIT.: II. HMnoAbCKuu, CKpHnHtmoe TBop^ecTBo W. E. XaHflOUJKHHa, CoBe-rcKaH MV3biKa, 1947. — F. (PecetKO, H. E. XaHfloujKHn, ibid., 1950. — E. BoAbMĊH, W. XaHflouiKHH u pvccKa« necHH, ibid., 1954.
HANDSCHIN, Jacques, švicarski orguljaš i muzikolog ruskog podrijetla (Moskva, 5. IV 1886 — Basel, 25. XI 1955). Studirao muziku u Mtinchenu 1905—06 (kompozicija i orgulje, M. Reger), Leipzigu 1906—07 (orgulje, K. Straube) i Parizu 1908 (orgulje, Ch. M. Widor). Od 1909 nastavnik orgulja na Konzervatoriju u Petrogradu (1914 profesor), uz to od 1914 orguljaš luteranske katedrale sv. Petra, 1919—20 vodio i muziĉki nauĉno-teoretski odjel u Komesarijatu za prosvjetu. S Kovalenkovom osnovao 1920 Laboratorij za akustiĉke studije. Napustivši 1920 Rusiju, nastanio se u Švicarskoj, gdje je u Baselu promovirao 1921. God. 1921—24 orguljaš (Linsebiihl i St. Gallen). God. 1924 habilitirao se na Univerzitetu u Baselu, gdje je od 1930 izvanredni, a od 1935 redoviti profesor muzikologije (nasljednik K. Nefa). Uz to je i dalje nastupao u Ziirichu i Baselu kao crkveni i kon certni orguljaš. Bio je jedan od najistaknutijih struĉnjaka za srednjovjekovnu muziku, osobito za prvo razdoblje višeglasja. Ogledao se i kao kompozitor za orgulje. DJELA. Knjige: Choralbearbeitungen und Komposilionen mit rhyttnischen Text in der mekrstimmigen Musik des XIII. Jahrhunderts (disertacija), 1921; Vber die mehrstimmige Musik der St. Martial-epoche (habilitacija), 1924; Mussor?,ski, 1924; Die Grundlagen des A cappella Stils, 1929; C. Saint-Saens, 1930; /. Stravinski, 1933; Kuiser Konstantins Zeremonienzverk und die sangbare Dichtung, 1942; Dvorak, 1946; Glinka, 1946; Moussorgski, 1946; La Musique de Vantiauite, 1946; Der Toncharakter: eine Einfuhrung in die Tonpsychologie, 1948; Musikgeschichte im Oberblick, 1948. — Rasprave i studije: Die dltesten Denkmdler mensuralnotierter Musik in der Schvjeiz, AFMW, 1923; Was brachte die Notre-Dame-SchuJe Neues?, ZFMW, 1924; Vber den Ursprung der Motette,
Kongress-Bericht,Basel 1924;Zur Geschichte der Lehre vom Organum, ibid., ic Uber Voraussetzungen souiie Friih- und Hochblute der mittelalterlichen Mehrstimigi Schweizerisches Jahrbuch fiir Musikwissenschaft, 1927; Der Geist des Mittelai in der Musik, Neue Schvreizerische Rundschau, 1927; Uber Estampie und Sequ, ZFMW, 1929—30; Die europdische Rolle der russischen Musik, Neue Ziiric Zeitung, 1930; Die Rolle der Nationen in der mittelalterlichen Musikgeschic Schweizerisches Jahrbuch fiir Musikwissenschaft, 1931; Vber die Laude, AA 1938; Geschichte der Musik in der Schzveiz bis zur Wende des Mittelalters, Schwe Musikbuch, 1939; Aus der alten Musiktheorie (Zur Mensuration der Orgelpfei Orgel und Organum), AML, 1942, 1; St. Gallen in der mittelalterlichen Mu geschichte, Schweizerische Musikzeitung, 1945; The Summer Canon and Background, Mušica Disciplina, 1949 i 1951; Zur Frage der Conductus-Rhythi AML, 1952; Vberlegungen zu Bachs geschichtlicher Stellung, Srhvveizeris Musikzeitung, 1954. Izbor iz ĉlanaka i studija objavljen u Baseiu 1956 (Aujsc aus den Jahren 1920—1954 und Bibliographie). LIT.: H. Oesch, Jacques Handschin, MGG, V, 1956. — Isti (redakt Gedenkschrift Jacques Handschin, Bern i Stuttgart 1957. — Spomenica Memoriam, Strasbourg 1962.
HANDT, Herbert, ameriĉki pjevaĉ (tenor) i dirigent (P ladelphia, 26. V 1926—). Studirao na Julliard Scholl of Mi i na Columbia University, a zatim u Salzburgu (Mozarteur Beĉu (Muziĉka akademija) i Rimu (S. Cecilia). Kao pjevaĉ de tirao u Beĉu u operi Gianni Schicchi (Puccini). Nastupao na sv većim opernim pozornicama Evrope i Amerike te na koncerta turnejama u Italiji, Švicarskoj, Njemaĉkoj i Austriji, izvod ĉesto djela suvremenih autora. God. 1961 osnovao madrigalisti zbor Societd Monteverdi, 1964 Komorni orkestar u Luĉci, a 19 kvintet Handt. Nastupa i kao dirigent. HANDY, William Christopher, ameriĉki kornetist, koi pozitor i izdavaĉ (Florence, Alabama, 16. XI 1873 — New Yc City, 28. III 1958). Studirao na muziĉkom koledţu Kentuci Od 1896 solist i dirigent jazz-sastava Mahara's Minstrels s koj je proputovao SAD i Kanadu; 1903—21 vodio vlastiti ansarr kojemu su pripadali i B. Bailev i D. Howard. Njegove kompozic Memphis Blues (1909; obj. 1912) i St. Louis Blues (1914) otvor su novo razdoblje —> bluesa. God. 1920 H. se nastanio u New Yor gdje je utemeljio i vodio vlastito muziĉko nakladno poduzei Tridesetih godina je oslijepio. Prozvan »ocem bluesa«, H. je pi komponirao i promicao muziku u stilu te crnaĉke folklorne vrs Mnoge su njegove kompozicije postale vrlo popularne i doţivj« mnogobrojna izdanja. Znaĉajan je i Handvjev rad na objavljivan jazz-muzike, te na sakupljanju i izdavanju afro-ameriĉkog f( klora. God. 1957 snimljen je film o njegovu ţivotu i radu s N »King« Coleom kao protagonistom. DJELA: Memphis Blues, 1909: St Louis Blues, 1914; Yellow Dog Blu 1914; Joe Turner Blues, 1915; Beale Street Blues, 1916; Ole Miss, 1916; Ai Hagar's Blues, 1920; Careless Love, 1921; Make Me A Pallet On The Fh (Atlanta Blues), 1923 i dr. — IZDANJA: Negro Spirituals and Songs: a Treasi of the Blues, 1926 (II izd. 1949); Negro Authors and Composers of the U. , 1936; Book of Negro Spirituals, 1938; The Birth of the Blues, 1941; Negro Mu and Musidans, 1944. —Autobiografija: Father of the Blues, 1941.
HANFF, Johann Nicolaus, njemaĉki orguljaš i kompozit (Wechmar kraj Miihlhausena, 1665 •— Schleswig, 1711 ili 171; God. 1688 nastavnik u Hamburgu (medu njegovim uĉenicir bio je i J. Mattheson). Od 1696 dvorski orguljaš u Eutinu, od 171 u Hamburgu, a posljednjih mjeseci ţivota orguljaš katedrale Schleswigu. Prije J. S. Bacha jedan od najvaţnijih majstora harmoniziranju korala. Bach ga je vrlo cijenio i njegove korali obradbe bile su mu ĉesto uzor (npr. Ach Gott vom Himmel si darein za Bachov Das alte Jahr vergangen ist). DJELA: 6 koralnih predigra (rukopisna zbirka J. G. Walthera). Kantate Wolauff mein Herz; Alleluja, der Tod ist verschlungen 1 Gott s uns gnading za glasove, instrumente i b. c. NOV A IZD. : 6 k ora lnih pred igri o bj. K. Stra ube (Choralvorspii Alter Meister, 1907) i E. White (Masterpieces of Organ Music, 1945), LIT.: H. Schilling, Tobias Eniccelius, Friedrich Meister, Nikolaus Han ein Beitrag zur Geschichte der evangelischen Friihkantate in Schleswig-Holste (disertacija), Kiel 1937. — T. Holm, Neue Daten zur Lebensgeschichte J. ] Hanffs, MF, 1954. — Isti, Johann Nicolaus Hanff, MGG, V, 1956.
HANKA, Erika, plesaĉica i koreograf (Vinkovci, 18. VI 19c — Beĉ, 15. V 1958). Umjetniĉku karijeru zapoĉela u Foli zvang-baletu; 1936—39 solistica i baletni majstor u Diisseldorfu, z; tim u Kolnu, Essenu i Hamburgu. Od 1941 koreograf, baletni ma stor i direktor baleta na Drţavnoj operi u Beĉu. Od pedesetf njezinih koreografija, koje su se odlikovale izrazitom dramatiĉnošći u vrhunske domete idu: Joan von Zarissa (Egk, 1941), Titus Feuei fuchs (J. Strauss, 1945), Josephslegende (R. Strauss, 1949), Honu rische Sinfonie (Berger, 1950), Das Rondo vom Goldenen Kal (Einem, 1952), Abraxas (Egk, 1953), Der Mohr von Venedig (Blache: 1955)) Hotel Sacher (Hellmesberger-Schonherr, 1957), Der wur, derbare Mandarin (Bartok, 1957) i Medusa (Einem, 1957). K. K< HANKE, Karol (Karl), poljski kompozitor (Rosswaldi Šleska, oko 1750 —• Flensburg, 10. VI 1803). Uĉenik Ch. 'Vi Glucka (1774). Bio je dvorski dirigent grofa od Hadica u Rossvvald (1776—-78), a zatim operni dirigent u Brnu (1778—-8i) i Varšai (1781—83). Neko je vrijeme djelovao u Amsterdamu, Wroclawi Berlinu, Schleswigu i od 1791 u Flensburgu, gdje je mnogo pri donio razvoju muziĉkog ţivota.
HANKE — HANSLICK DJELA. INSTRUMENTALNA: simfonije; koncerti za violinu, za obou, za trublju te za engleski rog; orkestralne serenade; kvarteti; trija. — DRAMSKA. Opere: Der Wunsch mancher Mtidchen, 1781; Xaphire, 1786; Dr. Famts Leibgiirtel, 1794 i Hiion und Amande, 1794. Sedam baleta. Scenska muzika za djela Schillera, Goethea i Beaumarchaisa. — Dvije zbirke pjesama, 1769 i 1797. LIT.: A. Einstein, Ein Schuler Glucks, AML, 1938. — K. Stephenson, Karl Hanke, MGG, V, 1956.
HANNIKAINEN, finska obitelj muziĉara. 1. Pekka Juhani (Pietari), kompozitor i muziĉki kritiĉar (Nurmes, 9. XII 1854 — Helsinki, 13. IX 1924). U Helsinkiju predavao na Seminario di Jyvaskyla (1887—1917), pisao kritike (Uusi Suometar, 1885—87), ureĊivao ĉasopis Saveleita 1887— 1913) i vodio studentski pjevaĉki zbor (1882—85). Komponirao je zborsku muziku i solo-pjesme. Objavio je antologiju finskih narodnih pjesama i plesova. 2. limari (Toivo), pijanist, pedagog i kompozitor (Jyvaskyla, 19. X 1892 — Helsinki, 25. VII 1955). Sin Pekka Juhanija; studirao na Konzervatoriju u Helsinkiju (E. Melartin, E. Rang-Bjorlin), u Beĉu (F. Schreker), Petrogradu (A. Siloti) i Parizu (A. Cortot). Od 1925 nastavnik na Konzervatoriju u Helsinkiju, 1939—55 profesor akademije Sibelius. Koncertirao u domovini i inozemstvu (Petrograd, Beĉ, London, Pariz, K0benhavn, Stockholm). Svirao i u triju sa svojom braćom Arvom (violina) i Taunom (violonĉelo). Lirski romantiĉar s izvjesnim sklonostima za impresionistiĉko crtanje. DJELA: koncert za klavir i orkestar, 1919. ■— Klavirski kvartet, 1912. — Klavirske kompozicije (sonata 1911 i dr.). —■ Opera Talkootanssit, 1930. Filmska muzika. — Kantate; pjesme za glas i orkestar i za glas i klavir. — Sibelius and the Development of Finnish Music, 1949.
3. Tauno (Heikki), violonĉelist i dirigent (Jvvaskvla, 26. II 1896 — Helsinki, 12. X 1968). Brat limarija; studirao u Hel sinkiju, Beĉu, Berlinu, Milanu i Parizu (P. Casals). Bio je dirigent Opere u Helsinkiju (1922—27) i orkestralni dirigent u Turku (1927—40). Ţivio zatim u SAD kao dirigent Simfonijskog orkestra u Duluthu (1942—47), Civic Symphonic Orćhestra u Chicagu (1947—50), gdje je vodio i Youth Orćhestra (1948—50) te Westshore Symphonic Orćhestra (1949—-51). Vrativši se u domovinu vodio od 1951 Gradski orkestar u Helsinkiju; tamo je 1953 osnovao orkestar i zbor Akateeminen Laulu. 4. Arvo (Sakari), violinist ,i dirigent (Jyvaskyla, 11. X 1897 — Helsinki, 8. I 1942). Brat Tauna; predavao na Konzervatoriju u Helsinkiju. Bio je i vrstan dirigent. 5. Vaino (Aatos), harfist i kompozitor (Jyvaskyla, 12. I 1900 — 7. VIII 1960). Brat Arvoa; studirao u Helsinkiju, Berlinu i Pa rizu. God. 1923—57 bio je harfist Gradskog orkestra u Helsinkiju.
DJELA: simfonijska pjesma Tuhlaajapoika; koncert za harfu i orkestar; varijacije za violinu i orkestar; orkestralne suite. — Kompozicije za harfu (sonata). — Komorna opera Ainotaru; balet Onnen Hnna. — Ĉetiri kantate; solo-pjesme. LIT.: N.~E. Ringbom, Hannikainen, 1. Pekka Juhani, 2. limari, 3. Tauno, 4. Arvo, 5. Vaino, MGG, V, 1956.
HANON, Charles-Louis, francuski pijanist i orguljaš (Aire sur Adaur, 2.VII 1819 —Boulogne-sur-Mer, 19. III 1900). Studirao na Konzervatoriju u Parizu (Ch.-W. Beriot). Orguljaš i nastavnik klavira u Boulogne-sur-Mer; autor poznatih etida za klavir Le pianiste-virtuose, dopunjuje u svojim djelima zastarjele metode C. Czernyja i M. Clementija; posebnu paţnju obraća samostalnosti lijeve ruke. DJELA: Methode elementaire de piano; Le Pianiste-virtuose (3 sv.); Etude. de l'Orgue mises a la portee de tout le monde;Le Son elementaire d'harmonie;System> nouveau . . . pour apprendre d accompagner tout plainchant . . . sans savoi: la musigue . . . (II izd.), 1860. — Izdao zbirku Extraits des chef-a"oeuvres de: grands Maitres i zbirku crkvenih pjesama 50 cantiques, choisis parmi les plu. populaires. LIT.: Ch. Taube, Charles Louis Hanon, MGG, V, 1956.
HANSEL, Peter, njemaĉki kompozitor (Leippe, Šleska, 29. XI 1770 — Beĉ, 18. IX 1831). Uĉio violinu kod svog ujaka u Varšavi; 1787 postao violinist u orkestru kneza Potemkina u Petrogradu. Od 1791 koncertni majstor i dirigent orkestra kneginje Ljubomirske u Beĉu, gdje je neko vrijeme bio Haydnov uĉenik. God. 1802—03 boravio u Parizu. Za njegove kvartete karakteristiĉno je da prva violina ima izrazito solistiĉku ulogu. DJELA: varijacije za violonĉelo i orkestar op. 12. — KOMORNA: 54 gudaĉka kvarteta; 4 gudaĉka kvinteta; kva rtet s klarinetom; 2 kvarteta s flautom; 6 gudaĉkih trija; 12 dua za 2 violine; 3 dua za violinu i violonĉelo; kom pozicije za violinu solo. — Kompozicije za klavir. — Autobiografija (rkp.). LIT.: R. Klein, Peter Hansel, MGG, V, 1956.
HANSEN VVILHELM MUSIKFORLAG, dansko muziĉko izdavaĉko poduzeće sa sjedištem u Kobenhavnu. Osnovao ga je 1857 Jens Wilhelm H. (1821—1904). Naslijedili su ga sinovi Jonas Wilhelm (1850—1919) i Alfred Wilhelm (1854—1921). Poduzeće se naglo proširilo 1857 fuzioniravši se s izdavaĉkom kućom Hornemann te 1879 kada su mu se pridruţile naklade Hornemann & Erslev, Lose, Plenge, Cohen i Risum i 1910 kada je njegovo vlasni-
71
štvo postala i Nordisk Musikforlag. Danas vode tvrtku Alfredovi sinovi Asger Wilhelm (1889—) i Svend Wilhelm (1890—1959) te HanneH. (1927—) i Lone H. (1929—). Od 1957 H. W. M. posjeduje i većinu akcija londonske muziĉke naklade J. & W. Chester. Podruţnice tvrtke djeluju, meĊu ostalim, u Frankfurtu, Stockholmu i Oslu. H. W. M. najveće je izdavaĉko poduzeće koje se bavi najviše objavljivanjem djela skandinavskih muziĉara. LIT.: A. Kjerulf, 100 ar blandt noder, Kobenhavn 1957.
HANSLICK, Eduard, austrijski muziĉki pisac i kritiĉar (Prag, 11. IX 1825 — Baden kod Beĉa, 6. VIII 1904). Muziku uĉio u Pragu kod oca, zatim (od 1843) kod V. J. Tomašeka (klavir, teorija, kompozicija). Studirao pravo u Pragu i Beĉu, zatim stupio u drţavnu sluţbu. MeĊutim, najviše ga je privlaĉila muzika. God. 1856—95 predavao muziĉku estetiku i povijest muzike na Beĉkom univerzitetu (od 1870 profesor).. Veoma ugledan muziĉki kritiĉar beĉkih listova: Wiener Musikzeilung (od 1846), VCiener Zeitung (od 1848), Die Presse (1855^—64) i Neue freie Presse (od 1864). Hanslickovo tumaĉenje muzike, izneseno prvi put u njegovom najpoznatijem djelu, Vom Musikalisch-Schonen, poĉiva na uvjerenju da muzika ne sluţi nekoj odreĊenoj svrsi, da se njezina ljepota ne prosuĊuje po emocionalnom sadrţaju; sadrţaj muzike nisu osjećaji nego autonomne muziĉke vrednote. Iz takva gledanja nikla je njegova znamenita reĉenica: »Sadrţaj E. HANSLICK muzike su oblici koji se kreću zvuĉeći«. Po njemu je pogrešno i nemoguće traţiti u toj igri odraz vanmuziĉkih dogaĊaja i njome htjeti izraziti van-muziĉke sadrţaje, jer ona ne moţe da izrazi bilo šta, što je izvan domene melodije, ritma i suzvuĉja. On tvrdi da je »ljepota jednog muziĉkog komada specifiĉno muziĉke prirode, što znaĉi da je svojstvena tonskim spojevima, neovisno i bez veze s nekim stranim, vanmuziĉkim predodţbama«. H., meĊutim, nikada nije poricao duboku povezanost muzike i osjećaja, jer će konaĉna vrijednost lijepog »uvijek poĉivati na neposrednoj oĉitosti osjećanja«. Bio je veoma oštrouman i široko obrazovan muziĉki pisac, sjajan stilist, dobar poznavalac i neumoran kroniĉar muziĉkog ţivota. MeĊutim, ĉesto je njegov zajedljiv i ţuĉljiv stav prema svima koji su imali drukĉije mišljenje (a još više stav njegovih protivnika prema njemu) dugo zasjenjivao objektivne kvalitete i rezultate njegova rada. Zauzimajući se iskreno i neštedimice za klasike i mnoge romantike, u prvom redu za Brahmsa, koji je bio njegov umjetniĉki ideal, bio je ogorĉen protivnik tzv. novo-njemaĉke škole, osobito Wagnera, što je izazvalo oštre, ĉesto neobjektivne, uzajamne napadaje. U suprotnosti izmeĊu Hanslicko-vih gledanja i tendencija novonjemaĉke škole odraţava se antagonizam prisutan u samoj muzici XIX st. Spis Vom Musikalisch--Schonen poloţio je temelje autonomno-muziĉkom gledanju, koje je dalje djelovalo preko H. Pfitznera, H. Kretzschmara, H. Riemanna, H. Aberta, E. Kurtha i dr., nalazeći svoje najšire praktiĉno ostvarenje u suvremenoj muziĉko-znanstvenoj metodici. DJELA: Vom Musikalisch-Schonen. Ein Beitrag zur Revision der Asthetik der Tonkunst, 1854 (XVI izd. 1966; prevedeno 1877 na franc, 1879 na španj., 1884 na tal., 1885 na norv., 1891 na engl., 1895 na rus., 1924 na jap.); Geschichle des Concertwesens in Wien (2 sv.), 1869—70; Aus dem Concertsaal (kritike od 1848 do 1868 i u dodatku putopisi s biografijama njemaĉkih kompozitora), 1872; GalUrie franzosischer und italienischer Tondichter, 1874; Die Moderne Oper. Kritiken und Studien, 1875 (VI izd. 1911), nastavci ovom djelu pod naslovima: II, Musikalische Stationen, 1880 (VI izd. 1911); III, Aus dem Opernleben der Gegenviart, 1884 (IV izd. 1911); IV, Musihalisches Skizzenbuch, 1888 (III izd. 1911); V, Musikalisches und Literarisches, 1889 (III izd. 1911); VI, Aus dem Tagebuche eines Musikers, 1892 (III izd. 1911); VII, Fiinf Jahre Musik {1891 —1895), 1896 (III izd. 1911); VIII, Ani Ende des Jahrhunderts(l89s—1899), 1899 (III izd. 1911) i IX, Aus neuer und neuester Zeit, 1900 (III izd. 19H). Opernzyklus im Foyer des K. K. Opernhauses in Wien. 14 Compositionen, aus gefiihrt von Moritz v. Sckzvind, 1880; Suite. Aufsa'tze iiber Musik und Musiker, 1884; Conzerte, Componisten und Virtuosen der Utzten 15 Jahre (1870—1885), 1886 (IV izd. 1896); autobiografija Aus tneinem Leben(,2 sv.),l894 (IV izd. 1911). — Od kompozicija koje je H. u mladim danim napisao (klavirska djela i pjesrr.e) nije se, koliko je poznato, ništa saĉuvalo, prema autobiografiji, štampan je oko 1875, uz Brahmsovu pomoć, jedan svezak pjesama pod naslovom Lieder aus der Jugendzeit. — Izdao djelo svoga i Brahmsova prijatelja, kirurga Th. Billrotha, Wer ist musikalisch?, 1895 (III izd. 1898). NOVA IZD.: H. Pleasants (prevodilac i izdavaĉ), E. Hanslick, Vienna's Golden Years of Music z8;o—1900 (izbor spisa), 1950 i 1951. LIT.: O. Hostinsky, Das Musikalisch-Schone und das Gesamtkunstwerk vom Standpunkte der formalen Asthetik, Leipzig 1877. — F. v. Hausegger, Die Musik als Ausdruck, Wien 1885. — R. Hirschfeld, Das kritische Verfahren Hanslicks, Wien 1885. — F. Printz, Zur Wurdigung des musikasthetischen
72
HANSLICK — HARASZTI
Formalismus Hanslicks (disertacija), Miinchen 1916. — R. Schafke, Eduard Hanslick und die Musikasthetik (disertacija), Leipzig 1922. — 5. Deas, In Defence of Hanslick, London 1940. — H. Bohmer, Musik als tonend bewegte Form. Von Hanslick zu Strawinsky, Melos, 1950. — O. Riemer, Musikasthetik — Nicht gefragt? (Zur Zentenar-Erinnerung an Hanslicks Buch »Vom Musika lisch-Schonen«), Mušica, 1954. — F. Blume, Eduard Hanslick, MGG, V, 1956. — J. Claphdm, Dvofak's Relations with Brahms and Hanslick, MQ, 1971. R.
HANSON, Howard, ameriĉki kompozitor i dirigent (Wahoo, Nebraska, 28. X 1896—). Sin švedskih roditelja; muziku uĉio u Wahoou i na Institute of Musical Art u New Yorku (kompoziciju kod P. Goedtschiusa) te na Univerzitetu u Evanstonu. Od 1916 nastavnik muzike na College of the Pacific i od 1921 na Konzervatoriju u San Joseu (Kalifornija). Kao prvi dobitnik ameriĉke Rimske nagrade boravio 1921—24 u Rimu. God. 1924—64 direktor Eastman School of Music Univerziteta u Rochesteru (New York). — Nastupao kao dirigent ameriĉkih i evropskih orkestara. Iako je kao umjetniĉki rukovodilac muziĉkih festivala u Rochesteru kroz 20 godina bio istaknuti propagator suvremene muzike, u vlastitim je kompozicijama ostao u granicama tradicije. DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfo nija: I, Nordic op. 21, 1922; II, Romanlic op. 30, 1928—30; I I I , op. 33, 1938 (nova verzija 1957); IV, Requiem op. 34, 1943 i V, Sacra op. 43, 1954. Simfonijske pjesme: Before the Dazvn op. 17, 1920; Exaltation op. 20 s obligatnim klavirom, 1920; Lux aeterna op. 24 s obligatnom violom, 1923 i Pan and the Priest op. 26 s obligatnim klavirom, 1926. Koncert za orgulje op. 27, 1926; koncert za orgulje, gudaĉe i harfu op. 32, 1941; koncert za klavir op. 36, 1948; serenada za flautu, harfu i gudaĉe op. 35, 1945; Pastorale za obou, harfu i gudaĉe op. 38, 1949; Symphonic Prelude op. 6, 1916; Symphonic Legende op. 8, 1917; Symphonic Rhapsody op. 14, 1920; Fantasy Variations on a Theme of Youth op. 40, 1951; Elegy in Memory Serge Koussevitzky op. 44, 1958; Mosaics, 1958; Summer Seascape, 1958. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1923; klavirski kvintet, 1916; Concerto da camera za klavir i gudaĉki kvartet, 1917. — KLAVIRSKA: sonata, 1918; Scandinavian Suite, 1919; Prelude and Double Concert Fugue za 2 klavira. — DRAMSKA: opera Merry Mount, 1933; halet California Forest Play of 1920, 1919. Scenska muzika za drame. — VOKALNA. Za zbor i orkestar: The Lament for Beomulf, 1925; Heroic Elegy, 1927; Songs from Drum Taps s baritonom, 1935; The Cherubic Hymn, 1949; Songs of Democracy (W. Whitman), 1957; Song of human Rights, 1963; oko 20 solo-pjesama. — SPISI: A Decade of Progress, 1921— *93i, I93 1 ! Milestones in the History of Music, 1941; The Eastman School of Music of the University of Rochester, 1941; Music in Contemporary American Civilization, 1951; Materials of Modem Music: Resources of the Tempered Scala, 1960. LIT.: E. Royce, Howard Hanson, American Composeres on American Music, Stanford 1933. — B. C. Tuthil, Howard Hanson, MQ, 1936. — M. Alter, Howard Hanson, Music, 1941. — D. Eioen, American Composers Today, New York 1949. — R. Watanabe, Howard Hanson's Autographs in the Sibley Music Library, Notes, 1949—50. — Isti, Howard Hanson's Manuscript Scores, The University of Rochester Library Bulletin, Rochester 1950. — D. Ewen, The Complete Book of 20 th Century Music, New York, 1952. — M. Goss, Modern Music Makers, New York, 1952. — J. T. Hozvard, Our American Music, New York 1954. — G. Chase, America's Music, New York 1955. — N. Broder, Howard Hanson, MGG, V, 1956. J. As.
HANSSENS, 1. Charles st. (Karei Lodewijk Jozef), belgijski dirigent i kompozitor (Gent, 4. V 1777 — Bruxelles, 6. V 1852). Uĉio u Gentu, kod H.-M. Bertona u Parizu i kasnije kod A. Femvja. Kazališni dirigent u Amsterdamu, Utrechtu i Rotterdamu, od 1804 u Ant\verpenu i Gentu i od 1825 u Bruxellesu (Thedtre de la Monnaie). Tamo je bio u upravi muziĉke škole (kasnije Konzervatorij), ali je 1831 zbog politiĉkih dogaĊaja izgubio namještenje. God. 1835—38 i od 1840 ponovno kazališni dirigent u Bruxellesu. Umro je u bijedi. DJELA. DRAA1SKA. Opere: Les Dots, 1804; Le Solitaire de Formentera, 1807; Partie de tric-trac ou la belle-mere, 1812 i Aldbiade, 1829. — CRKVENA: kantata Pie Jesu; 6 misa s orkestrom i dr.
2. Charles-Louis ml. (Karei Lodevvijk Jozef), dirigent i kompozitor (Gent, 12. VII 1802 — Bruxelles, 8. IV 1871). Sin Charlesa st.; u muzici samouk; već sa 10 godina svirao violonĉelo u orkestru Amsterdamske opere, a 1822 postao pomoćni dirigent. Od 1824 dirigent opere u Bruxellesu i od 1827 profesor harmonije na Konzervatoriju, ali je 1831 zajedno s ocem otpušten iz sluţbe. Dirigirao zatim u Parizu (Thedtre Ventadour), Hagu i Gentu; 1848—69 dirigent u Thedtre de la Monnaie u Bruxellesu (1851—54 direktor opere). DJELA. ORKESTRALNA: devet simfonija; Sinfonia concertante za klarinet, violinu i orkestar; 26 uvertira; fantazije. Koncerti: za violinu; za violon ĉelo; za klavir; 2 za klarinet. — DRAMSKA: 7 opera (izvedena samo Le Siige de Calais, 1861); 15 baleta. — CRKVENA: oratorij Le Sabbat, 1780; Requiem, 1837; kantate i dr. LIT.: L. de Burbure, Notice sur Charles -Louis Hanssens, Antwerpe n 1872. — L. Bazvolf, Charles-Louis Hanssens, Bruxelles 1895.
HANUŠ, Jan, ĉeški kompozitor (Prag, 2. V 1915 —). U kompoziciji uĉenik O. Jeremiaša; studij završio na Konzervatoriju u Pragu (P. Dedeĉek, R. Karei, O. Šin, J. Kfiĉka). Od 1934 u muziĉkoj nakladi F. A. Urbdnek, od 1949 urednik muziĉkog odjela poduzeća Orbis i od 1955 glavni muziĉki urednik Drţavnog izdavaĉkog poduzeća; sada je direktor Pantona, glavni urednik novog izdanja cjelokupnih djela A. Dvofaka i ĉlan komisije za izdavanje djela Z. Fibicha. Od 1939 bio je ĉlan kazališne grupe Pfitomost. — H. muzicira spontano u najpozitivnijim tradicijama ĉeške muzike izmeĊu dva svjetska rata. Njegova su brojna djela obiljeţena širinom melodijskih linija, plesnim ritmovima folklornog prizvuka i bujnom harmonijom.
DJ ELA. O RK ES TRALN A. Ĉ et iri s i mfo nij e : I, o p. 1 2, 19 42 ; II, c 26, 1951; III., op. 38, 1957 i IV, op. 49, 1960. Veliky trh plaĉi op. 3, 1937; 1 dove tance z Cech op. 27, 1951; Petr a Lude, simfonijska fantazija op. 35, 19; uvertira op. 53, 1961; Sinfonia concertante za orgulje, harfu, timpane i guda op. 31, 1954; Mala estrada za duhaĉki orkestar op. 29, 1952. — KOMORN J serenada za nonet op. 30, 1953; Suita domestica za duhaĉki kvintet op. 57, 19Ć Fantasta za gudaĉki kvartet op. 6, 1939; Dramatiĉna suita za gudaĉki kvari op. 46, 1959; klavirski trio op. 51, 1961. Za violinu i klavir: Preludielto e allet appassionato op. 7, 1939; suita op. 22, 1947 i Tri portrety z baletu Othetto, I9( Sonata-rapsodija za violonĉelo i klavir op. 9, 1941; sonatina za violu i kla' op. 37, 1956; Impromptu za trublju i klavir op. 45, 1959. — KLAVIRSK. Meditacep 1938, 1939; Vtefiny v pfirodĉ, 1945; preludij, 1949; O deseti bratre, 1954-— Suite Urica za orgulje, 1957. — DRAMSKA. Opere: Plameny, 19 (izvedena_l956); Sluha dvou pdnu, 1959; trilogija Pochoden Prometheova, I9< Baleti: Sul na zlato, 1954 i Othello, 1959. Melodrama Karpatske reguiem, 1^4 Scenska muzika za drame.— VOKALNA. Kantate: Zenit mluvi, 1940; D ialmove zpivy, 1941 i Zpiv nadlje, 1945—48. Za zbor i orkestar: Armddi, 19, Cesky rok, 1952 i Antiĉke zpivy, 1964. Chvalozpiv za sopran i orkestar, 19' Solo-pjesme (ciklus Dfeviny Kristus, 1958), — CRKVENA: Missa Penteco: i Pangue lingua op. 13, 1944; Missa Pastoralis op. 25, 1949; Missa Paschai Pangue lingua i Regina coeli op. 33, 1954; Tantum ergo op. 44, 1959. LIT.: Jan Hanuš, Rytmus, 1940—41 i 1942—43. — V. Štepdnek, J Hanuš, Hudebny rozhledy, 1954. — J. Buţga, Jan Hanuš, MGG, V, 19:
HAPPENING (od engl. happen dogoditi se, zbiti se), umje niĉki dogaĊaj koji nastaje uz aktivno stvaralaĉko sudjelovar publike. H. se javlja krajem šestog decenija ovog stoljeća u okvi najradikalnijih stremljenja u slikarstvu, kazališnoj umjetnosti muzici. Muziĉkom happeningu prethodi na izvjestan naĉin —> ale torika, gdje izvodilac postaje u većoj ili manjoj mjeri suautoro djela što ga izvodi, dok se kod happeninga u stvaralaĉki ĉin aktivi ukljuĉuje i publika, tako da nestaje klasiĉne distance izmeĊu m ziĉkog djela i izvodioca s jedne strane, a publike s druge. M Ċutim, sudjelovanje publike u stvaranju happeninga ne predstavi kvantitativno proširenje suautorstva unutar unaprijed danih okvii nego se tu radi o posve drukĉijem, nekontroliranom stvaralaĉko udjelu: »Od sudjelovanja u igri, gdje gledaoci mogu postati sudii nicima putem provocirajuće kontroliranosti dogaĊanja, happenir se razlikuje time, što se njegovi gledaoci ukljuĉuju (u dogaĊ; op. aut.) putem provocirajuće nekontroliranosti« (C. Bremei Tipiĉan primjer takvog ukljuĉivanja publike u happening bilo »predavanje« Budućnost muzike suvremenog kompozitora ( Ligetija, gdje je autor za trajanja ĉitavog »predavanja« šutke sjed za pultom i tako izazvao, provocirao zvuĉni dogaĊaj koji su svoji: reakcijama (uzvicima, zviţdanjem, smijehom, i si.) u stvari kreirs slušaoci, odnosno gledaoci. LIT.: J. Becker i W. Vostell, Happenings, Hamburg 1965.
N. Dć.
HARANT Z POLŢIC, Krištof, ĉeški kompozitor (Ċvors Klenove, 1564 — Prag, 21. VI 1621). Školovao se 1576—S na dvoru nadbiskupa Ferdinanda u Innsbrucku; uĉitelji su m bili A. Utendal, G. von Roo i P. M. de Losy. God. 1584 vrat se u domovinu; u Pragu ga je u muziĉkoj teoriji poduĉavao Pl de Monte. Sudjelovao 1591—92 u borbama protiv Turaka, 159899 putovao u Jeruzalem, Kairo, Aleksandriju, Veneciju i Padovi God. 1600—12 u sluţbi cara Rudolfa II, a vjerojatno i njego\ nasljednika Matije. Prešavši na protestantizam, sudjelovao Bjelogorskoj bitki u kojoj je zarobljen; kasnije smaknut u Pragi Njegove su kompozicije pisane u stilu kasne nizozemske polifonij
DJELA (djelomiĉno saĉuvana): Dejţ tobĉ Pan Buh štesti; Dies est laetitiat Missa super »Dolorose martyr«. Moteti: 6-gI. Qui confidunt in Domino; 5-% Aiaria Kron; Psallite Domino in cythara i Qui vult venire post me. — Putop Cesta z Kralovistvi.. .do zemĉ švati, 1608 (novo izd. priredio K. J. Erben, 1854 LIT.: Z. Nejedly, Ch. Harant z Polţic, Praga 1921. —J. Berkovec, Krišti Harant, hudebny skladatel ĉesky (disertacija), Praha 1951. — W. Senn, Mus und Theater am Hof zu Innsbruck, Innsbruck 1954. — R. Ouoika, Harai Christoph Freiherr von Polschitz und seine Zeit, Die Musikforschung, 1954. Isti, Harant Christoph Freiherr von Polschitz auf Wesseritz und Pecka, MGC V, 1956. — J. Racek, Ĉeška hudba, Praha 1958.
HARASZTI, Emile, madţarski muzikolog (Nagy-Varac 1. XI 1885 — Pariz, 27. XII 1958). U Kolozsvaru uĉio kompoz. ĉiju (E. Farkas) i klavir (A. Geiger), filozofiju i muzikologij studirao u Beĉu, Munchenu, Leipzigu, Berlinu i Parizu; prc movirao 1907. Od 1916 nastavnik povijesti muzike na Konzei vatoriju u Budimpešti (od 1920 direktor), 1927 postao ĉinovni madţarske ambasade u Parizu, a 1940 preuzeo katedru za mu zikologiju na Univerzitetu u Budimpešti. Od Drugog svjetsko rata ţivio u Parizu. God. 1917 organizirao muziĉki odjel u Ma dţarskom nacionalnom muzeju, bio je ĉlan Madţarskog histonj skog instituta u Beĉu, a bavio se i muziĉkom kritikom. H. j1 osobito zasluţan propagator madţarske muziĉke kulture koj je nastojao pribliţiti muziĉkim krugovima izvan Madţarske SuraĊivao u MGG, Endclopedia dello spettacolo, Larousse mensne, kao i u ĉasopisima La Revne Musicale, Rivista musicale italiano Aiusigue, Musical Quarterly i dr. DJELA: Richard Wagner et la Hongrie, 1916; Schallnachahmung un Bedeutungszvandel in der Instrumenlalkunde mit Rucksisht auf die ungarisch Organographie (na madţarskom i njemaĉkom jeziku), 1928; La Musique hon groise, 1933; A zenei formdk tortenete (Povijest muziĉkih oblika), 1933; Bel Bartok, 1933; A lane tortenete (Povijest plesa), 1937; Bela Bartok. His Life an Works, 1938; Un Centenaire romantique: Berlioz et la marehe hongroise d'apre des documents inedits, 1946; Franz Liszt, 1967. Brojne studije i ĉlanci. LIT.: F. Lesure, E. Haraszti, Acta musicologica 1959.
HARFA
Detalj poliptiha L. Dobriĉevica Marinova u crkvi sv. Marije, Dubrovnik, I4to—oo
HARCOURT — HARFA HARCOURT, Eugene d', francuski kompozitor i muzikolog ariz, 2. V 1859 —■ Locarno, 4. III 1918). Studirao na Konzerva>riju u Parizu (M.-E. Savard, E. Durand, J. Massenet), a. zatim : usavršavao kod A. Schulzea i W. Bargiela u Berlinu. God. 1892 rganizirao u vlastitoj koncertnoj dvorani u Parizu ( Salle Ċ'Harmrt) popularne simfonijske koncerte, koje je pod imenom Concerts ;lectiques populaires vodio tri sezone. God. 1900 osnovao Grands hatorios u crkvi St. Eustache u Parizu. Prouĉavao muziĉki ţivot ustanove u Italiji, Njemaĉkoj i Austriji, a kasnije i u SAD. Digirao u operi Metropolitan u Ne\v Yorku Gounodov oratorij lors et Vita (1917). Njegova Symphonie neoclassiaue napisana je kao rotest protiv suvremenih kompozitora koji se ne drţe ustaljenih luziĉkih oblika. H. je htio pokazati, kako se i impresionistiĉka jela mogu oblikovati u klasiĉnoj formi. 5
DJELA: tri simfonije. — Dva gudaĉka kvarteta. — Opera Le Tasse, 1903; baleta. — Kamate; solo-pjesme. — Misa; moteti. — SPISI: Quetques remargues r l'execution de Tannhauser a VOpera de Pariš, 1895; Apercus analytiques de l f —lX e symphonie de Beethoven, 1898; La Musique actuelle en Italie, »07; La Alusiqueactuelle en Allemagne et en Autriche-Hongrie, 1908; La Musique tuelle dans les Etats Scandinaves, 1910. — Preveo na francuski Schumannovu >eru Genoveva i (sa Ch. Grandmouginom) Weberovu operu Freischiitz. LIT.: Ch. Taube, Eugene d'Harcourt, MGG, V, 1956
HARD BOP, naziv za stil u modernom jazzu poznatiji pod
aenom —> East Coast Jazz
HARDELOT, Guy d' (pravo ime Helen Guy, udata Rhodes), ancuski kompozitor (Boulogne-sur-Mer, 1858 — London, 7. I 136). Uĉila na Pariškom konzervatoriju. Kao kompozitor najviše : istakla na podruĉju vokalne lirike. DJELA: opereta Elle et Lui. — VOKALNA. Pjesme: Sam toi; Sons les anehes; Chanson de Ja mie; Avec Toi!; Tristesse i dr.
HARDER, August, njemaĉki kompozitor (Schonerstedt, iska, 17. VII 1775 —■ Leipzig, 22. X 1813). Prekinuvši oko 1800 idij teologije, posvetio se muzici. Djelovao u Leipzigu kao .stavnik, pjevaĉ, gitarist i pijanist. Povremeno suraĊivao u razli:im struĉnim ĉasopisima i revijama. Istakao se kao kompozitor ela za gitaru (Nouveau Journal, 2 sv-, 1806; 20 Nouvelles pieces ogressives, 1808; varijacije; plesovi) i pjesama koje su, bliske ihu narodne umjetnosti, bile veoma popularne. LIT.; M. Friedlander, Das deutsche Lied im 18 Jahrhundert, Stuttgart ierlin 1902 — F. Buek, Die Gitarre und ihre Meister, Berlin 1926. — L. bber, Die Liederkomponisten A. Harder, F. H. Himmel, F. F. Hurka, C. G. ■ring (disertacija), Berlin 1936.— H. Becker, August Harder, MGG, V, 1956.
HARFA (engl. harp, franc. harpe, nem. Harfe, ital. arpd), :ani trzalaĉki instrumenat kod koga se ţiĉana površina spušta omito na sredinu zvuĉnog tela za koje je priĉvršćena. Svira obema rukama trzanjem ţica vrhovima prstiju — jagodicama. je visoka oko 180 cm, trouglastog oblika; pri sviranju se oslanja desno rame sviraĉa. H. se sastoji od pet delova (si. i): postolja, zvuĉnog tela, poenog vrata, mosta i stuba. Postolje je osnova na kojoj poĉiva rfa. Na njemu je smešteno sedam pedala. Svaki pedal odgovara Inom dijatonskom tonu lestvice i nosi njegovo ime. Raĉunajući od sviraĉa, s leve strane nalaze se tri pedala, H C D, a s desne ĉetiri, E F G A (si. 2). Svaki pedal pokreće sve istoimenel ţice na harfi (npr. kontra C, C, c, c itd.). Pedali se premeštaju po zarezima; njih je 3, a imaju oblik stepenica (si. 3). Pritiskom noge prema dole stavljaju se pedali u zareze. Zvuĉno telo ima oblik ţleba, koji se odozdo prema gore suţava. Na gornjoj strani nalazi se ravna ploĉa od smrekovine, kroz ĉiju je sredinu prilepljena tanka, uska daska od tvrdog drva. Na toj dasci se nalaze poredane rupice kroz koje se provlaĉe donji krajevi ţica. Sa donje strane zvuĉno telo je oblo i ima 5 otvora u vidu prozora koji su od postolja prema vrhu sve uţi i manji (si. 2). Sa unutrašnje strane ovog dela zvuĉnog tela nalaze se 4 rebra u obliku polukruga radi pojaĉanja. Donji deo zvuĉne kutije ZVUĈNO TELO
napravljen je od bukovine, javorovine ili palisandrovine. Povijeni vrat je od tvrdog drva. Proteţe se od gornjeg dela zvuĉne kutije, sa kojom ĉini oštar ugao, do stuba. Na njemu
73
su smeštene ĉivije koje prolaze s obe strane vrata. Sa desne strane ĉivije se zavrću pomoću kljuĉa za akordiranje, a sa leve su priĉvršćeni gornji krajevi ţica. Kod moderne harfe (Erardove) ovaj deo saĉinjava sastavni deo sa mostom. Most se sastoji od dve mesingane ploĉe sa obe strane vrata koje pokrivaju tzv. mehanizam za viljuške — poluge i koturiće. Pritiskom pedala pokreću se poluge. Sa leve strane mosta nalazi se udvojeni niz pokretnih bakrenih koturića za kojima su smeštena po dva bakrena dugmeta. Ţice prolaze izmeĊu dva kraka viljuške, tj. dva dugmeta. Stub je šupalj i kroz njega prolaze ĉeliĉne šipke koje spajaju poluge u mostu sa pedalima. Stub je najukrašeniji deo harfe; po ukrasima na njemu h. dobija ime: gotska, ampirska itd. Pritiskom pedala preko stuba pokreću se poluge u mostu, a ove obrću koturiće koji sa svoja dva kraka zateţu, odnosno skraćuju ţice. Na taj se naĉin ton povisuje. Kada se pedal nalazi u prvom zarezu (raĉunajući odozgo nadole) ţice su slobodne i proteţu se ćelom svojom duţinom od ĉivije do zvuĉnog tela. Tada zazvuĉi ton sa snizilicom (si. 3a i 4a). Ako je npr. C-pedal u prvom zarezu, svaka C-ţica je Ces. Ako je pedal u drugom zarezu (si. 3b i 4b), svaka C-ţica je C, a ako je u trećem (si. 3c i 4c), svaka je C-ţica Cis. Vraćanjem pedala na više dobija se obrnut proces. Ovo je princip moderne harfe sa dvostrukim pokretom pedala (engl. double action harp, franc. harpe a double mouvement, nem. Doppel-pedalharfe). H. ima 46—48 ţica, tj. 6 1/2 oktava. Obim joj je od kotura Ces do fes1, ili ges*, ili as1. Ţice su u gornjem i u srednjem registru od ovĉijih creva (danas i od najlona ili perlona). U dubokom registru one su ĉeliĉne ili svilene, omotane ĉeliĉnom niti; takvih ima 11: od kontra Ces do Fes. Ţice su sve duţe što su bliţe stubu. Radi snalaţenja sviraĉa (neomotane) C-ţice su crvene, a F-ţice modre. Ţice se redaju dijatonskim redom kao dur-lestvica. H. je dijatonski instrument; akordirana je u Ces-duru, kada su joj svi pedali u prvom zarezu. U orkestru se akordira u C-duru (tj. sa pedalom u drugom zarezu), jer dobija ton a od oboe. Za harfu se piše u dva linijska sistema (kao za klavir), samo što je potrebno oznaĉiti unapred svaku hromatsku promenu da bi harfista imao vremena da namesti pedale. Na harfi se svira obema rukama, i to sa 4 prsta, SI. 3 izuzimajući mali prst, jer je prekratak. Palac se drţi uspravno, dok ostali prsti ulaze duboko u prostor izmeĊu ţica. Menzura je uţa nego kod klavira te se lako hvataju decime. Sazvuk koji sadrţava više od 4 tona ne moţe se svirati jednom rukom. Sliĉno klaviru, h. omogućava kako jednoglasno tako i višeglasno sviranje. Arpeggio (razlomljeno sviranje) najkarakteristiĉnije je za harfu. Troglasni i ĉetvoroglasni sazvuci sviraju se redovno arpeggiato, tj. u brzom kratkom arpeggiju da bi se ĉuli svi tonovi. Glissando nastaje kada se ne trzaju ţice, već se povlaĉi prstom preko njih. Moguća su glissanda svih dijatonskih durskih i molskih lestvica, te celotonskih lestvica. Glissanda se sviraju naviše i naniţe. Izvode se i glissanda nekih akorda. Pomoću pedala moţe se dobiti isti ton na dvema susednim ţicama (enharmonski unisono), osim za tonove D, G, A. Na taj se naĉin moţe ćela h. akordirati u svaki umanjeni ĉetvorozvuk, u svaki petorozvuk sa velikom i malom nonom, npr. umanjeni ĉetvorozvuk fis, a, c, es akordira se: fis-ges, a, his-c, dis-es. Moguć je još i odreĊen broj drugih akorda u glissandu. Glissando se moţe izvoditi kroz ćelu harfu. Repeticije na harfi dobro zvuĉe kad se izvode na dve ţice, tj. SI. 4 kada se akordiraju enharmonski dve susedne ţice. Jedna vrsta repeticije u vidu tremola jeste bisbiglianĊo (tal. bisbigliare šaputati, šumoriti). Ono se izvodi naizmeniĉno le-vom i desnom rukom, obiĉno u pianu. Flageoleti ili harmonski o o o
tonovi J a izvode se skraćivanjem ţice na polovinu (oktavni
74
HARFA
flageolet). Desnom rukom moţe se izvesti samo jedan. Levom rukom se mogu izvesti (u uskom slogu) i 2, pa i 3 istovremena flageoletna tona. Najbolji su flageoleti na ţicama G-e2. Prigušeno sviranje (franc. etouffe) izvodi se tako, da se zaguši rukom ili prstom ton koji je upravo zavibrirao. Plaque znaĉi izvoĊenje sazvuka jednovremeno, non arpeggiato. Izraz pres de la table (franc, uz dasku) oznaĉuje da se svira uz samu dasku zvuĉne kutije. Zvuk postaje tvrd i suh, nalik na gitaru ili banjo. Na harfi se mogu izvoditi razliĉiti ukrasi, ali se trileri dosta teško izvode. Harfu u raznim oblicima poznavale su antikne kulture: egipatska, sumeranska, kineska, indijska, perzijska, helenska i helenistiĉka. Razliĉite vrste harfe postoje u egzotiĉnom folkloru (afriĉkom i azijskom). Harfe se mogu sistematizovati u nekoliko skupina, a najvaţnije su luĉne harfe (nem. Bogenharfen), kutne harfe (nem. Winkelharfen) i okvirne harfe (nem. Rahmenharfen). Kod luĉnih se harfa vrat nastavlja na zvuĉno telo (rezonator) te s njim zajedno, gledan iz profila, ima oblik jaĉe ili slabije svinutog luka. Kod kutne harfe, vrat i rezonator tvore pravi ili šiljasti kut. Okvirna h. ima tri konstruktivna sastavna dela: rezonator, vrat i stup, koji neutralizira mehaniĉko delovanje napetih ţica i time osigurava da instrument ostane duţe vremena akordiran. Takav je konstruktivni prin cip evropske harfe. U antici, harfe su se trzale prstima ili plek-tronom, katkad perom, ili štapićem. Neki smatraju da su primitivne luĉne harfe nastale od muziĉkog luka ili od lovaĉkog luka. Egipatska luĉna h. nalazi se u likovnim prikazima od vremena IV dinastije (<- 2723 do <- 2563), a pretpostavlja se da je postojala i ranije. U jednoj grobnici u Saqqari iz vremena I dinastije (od <- 3300) naĊeni su fragmenti drvenog predmeta; smatra se da su to ostaci harfe. Instrumenti su bili razliĉitih oblika i dimenzija, od forma veliĉine ĉoveka (pa i većih) do malih ruĉnih harfa; imali su (3) 4—22 ţice. Svirali su ih muškarci i ţene. Luĉna h. se u antici proširila do Grĉke i Rima; bila je poznata i u staroj Prednjoj Indiji i nekim drugim azijskim zemljama. Gotovo sve varijante egipatske luĉne harfe nalaze se u današnjem afriĉkom folkloru. Jedini potomci luĉne harfe na Dalekom istoku nalaze se u Sijamu i Burmi. — Veoma stari likovni prikazi sumeranskih harfa i jedna saĉuvana harfa nastali su oko <— 3000 do oko <— 2700. Neki smatraju da su to harfe specijalnog tipa koje se ne daju svrstati ni u luĉne ni u kutne harfe, a imaju u obliku srodnosti s jednom i drugom grupom. Sudeći po ikonografskim svedoĉanstvima, ta je h. bila kratkog veka; moţda je nestala u toku <- III milenija. — Najstarije kutne harfe potiĉu iz Azije (poslednja ĉetvrtina <- III milenija). Upotrebljavale su se i u Egiptu, u velikom i malom formatu. Ima ih u grĉko-rimskoj antici te u srednjem veku na Prednjem i Dalekom Istoku — Sirija, Iran, Turska, Arabija (pa i maurska Španija), Kina, Japan itd. Broj ţica iznosi (5) 6—40. — Okvirna h. susreće se u prvoj polovini <- III milenija na Cikladima. Bilo ih je u grĉkoj kulturi (gde se h. pojavljuje oko <- 450) i u helenistiĉko-egipatskoj. Danas je upotrebljavaju Ostjaci (severozapadna Sibirija). Evropska h. pripada ovoj vrsti. U antici je h. prvenstveno bila instrument pratnje; na Istoku je to i danas. Solistiĉki je retko istupala, ona je pre svega atribut pevaĉa koji se sam prati. Svirala se zajedno sa ostalim kordofonim i sa du-vaĉkim instrumentima, a i u grupama od više harfa (do sedam), sa ostalim instrumentima ili bez njih. Harfu je pratilo i pljeska-nje ruku i šum klepe-taljki ili udaranje u bubanj. Evropska h. oduvek je okvirna harfa. Javlja se po prvi put oko VIII v. na bri tanskim ostrvima, odakle je prešla na evropsko kopno. Is toĉnjaĉki uticaji vid ljivi su u evropskoj harfi još u kasnom srednjem veku. Har fa je dobivala mno gostruke oblike, a sva su usavršavanja inHarfa na reljefu iz <2000, Mezopotamija Strumenta teţila U
prvom redu za tim da se postigne potpuni tonski niz. Takvi nastojanja dovela, sa jedne strane do znatno povećanog broja (da bi se gušće nanizali dotad veći intervali) u hromatskoj harfi, druge strane do mehaniĉke promene tonske visine u dijatonsko dalnoj harfi, kakva je danas općenito u upotrebi. U toku vreii povećao se tonski opseg instrumenta, njegove dimenzije i zvuĉ: Prve jednonizne hromatske harfe nastaju u XVI v. (sv ţice nalaze u jednoj ravnini). Hromatske harfe sa dva niza (u dve ravnine) grade se od XVI ili XVII v. Nizovi ţica pars su ili ukršteni. Gradile su se i hromatske harfe sa tri niza u Engleskoj je jedan tip takve harfe (Triple Welsh Harp) pos već u XVI v. Na principu dva ukrštena reda ţica poĉiva hrom: h. pariške firme Pleyel (1897). —• Sviranje na takvoj hroma harfi, sa mnogo većim brojem ţica, iziskuje drukĉiju teh prstiju. Prednosti su ove harfe, što ostaje duţe akordirana, št njoj nema komplikovanog baratanja pedalima, što se hrom i dijatonski intervali mogu istovremeno izvoditi bez ograniĉi kakva nameće pedalna harfa. Njeni su nedostaci manja zvuĉ i nemogućnost izvoĊenja dijatonskih i akordiĉkih glissanda. D se hromatska h. malo upotrebljava. Prvi pokušaji da se duţina ţica u toku izvedbe mehai menja ostvareni su u manualnoj harfi. Takvu su gradili tir narodni muzikanti od druge polovine XVII v. Na vratu s nalazile kuke, pomoću kojih se duţina ţice, a sa njom i v zvuka mogli izmeniti za polustepen. Manualne harfe bile su ve raširene u Nemaĉkoj na prelazu iz XVIII u XIX v. Pravi je meĊutim, bio postignut tek onda kad su se uvoĊenjem pedala ruke oslobodile. Prvu harfu na kojoj se pomoću pedala ţice mogu skr odnosno produţiti za polustepen, izgradio je G. Hochbruck Donauworthu (Bavarska) oko 1720. Francuzi G. i J. Cousi: pokušali su sa dva reda pedala (oko 1782), koji su omoguć povišenje, odnosno sniţenje tona za polustepen i za ćeli ste Oko 1810 konstruisao je pariški graditelj instrumenata S. E prvu harfu današnjeg tipa, sa dvostrukim pokretom pedala, kraja XIX v. bile su pariške i londonske harfe kuće Erard kvalit na prvome mestu; danas gradi najsavršenije harfe firma 1 & Healy iz Chicaga. Da je h. u srednjem veku bila veoma raširen instrumt zna se iz mnogobrojnih slika i pisanih dokumenata. Sviral harfu (solistiĉki, u ansamblu i uz pevanje) pod vedrim ne i u kući, uz jelo i ples. Od sredine XVI v. nastaju tabula za harfu. U rano doba razvoja instrumentalne muzike još se trumenti sa tipkama, lutnja i h. stilski ne razlikuju; ubr; se u zajedniĉku grupu akordiĉkih instrumenata. Dok su se mi za harfu i za gitaru odvojile priliĉno rano, kompozicije za in; mente sa tipkama klasifikovale su se sa kompozicijama za h još dalje od polovine XVIII v. (u salonskoj literaturi i d kao »muzika za klavir i (ili) harfu«. H. se u XVII i XVIII v. 1 trebljavala i za izvedbu generalbasa. —■ Solistiĉka literatura za h kretala se vekovima izmeĊu lako izvedive muzike za amate jednostavnog muzikanta na jednoj i komplikovanih parafraz virtuoza na drugoj strani. Mada su velika muziĉka strujanja sv sredine XIX v. posvećivala harfi malo paţnje, njena se trad nastavlja mimo njih, naroĉito u Ĉeškoj, Engleskoj i Španij: XVIII v., od pronalaska pedalne harfe, poĉelo se instrum posvećivati više paţnje; centar procvata je Pariz. Pojedini v muziĉari^ npr. F. Benda, C. Ph. E. Bach i J. M.Gretrv, nap su po koje delo za harfu. Dekorativan vanjski izgled harfe u je što je ona u XVIII v. postala modom u visokom francus društvu, pa i na dvoru Luja XVI. Prve štampane note za h izlaze u Parizu oko 1760. W. A. Mozart piše koncert za flav. harfu K.-V. 299 (1778). — Kao obligatna orkestarska deonica najranije javlja u crkvenim kantatama (XVII v. i poĉetak XVII J. Ph Krieger, F W. Zachow); u XVIII v. upotrebljavaju je G Handel (Esther, 1820; Giulio Cesare, 1724), J. M. Gretrv Caravane du Caire, 1783; Anecreon, 1797), Ch. W. Gluck (O 1762; Paride ed Elena, 1770) i dr. L. v. Beethoven ukljuĉi harfu u orkestar baleta Die Geschopfe des Prometheus (1800— Klasiĉne simfonije, a ni opere W. A. Mozarta i C. M. We nemaju harfe. Neki kompozitori XIX v. upotrebljavaju je u z nim, baletnim i sakralnim odlomcima, kod pojava vila, vest ĉarobnjaka, uz barde, trubadure i Minnesangere (G. Spon F.-A. Boieldieu, D.-F.-E. Auber, G. Meverbeer, G. Rossini Donizetti, H. Berlioz, R. Schumann, F. Liszt, R. Wagner Verdi, Ch. Gounod i dr.). H. Berlioz raspravio je upotrebu r u orkestru u svom Gr and Traite d'Instrumentation et d'Orchestrc Modernes (1844). Harfi je u tadanjoj muzici dodeljena epizi uloga; zato se ĉešće javlja u dramskim i oratorijskim nego u sii nijskim delima. J. Brahms upotrebljava je iskljuĉivo u zboi
HARFA — HARMONIEFLUTE kompozicijama, P. I. Ĉajkov-ski u operama i baletima, A. Bruckner samo u VIII simfoniji, C. Franck u simfoniji. U simfonijskoj pesmi, naprotiv, h. je postala bitni sastavni deo orkestra (H. Berlioz, F. Liszt, B. Smetana, N. Rimski-Korsakov, R. Strauss). Pravim harfnim stilom, u duhu instrumenta, prvi su pisali Liszt, Wagner i Meverbeer. Naroĉito su Francuzi i Rusi znali zvuk harfe koloristiĉki iskoristiti. Impresionisti su postigli nove rafinirane efekte na harfi, koja se odliĉno uklapa u naroĉiti zvuk njihovog orkestra. Posle kratkotrajne reakcije na privlaĉnu, povremeno suviše dopadljivu zvuĉnost harfe, kompozitori XX v. poĉeli su je iskorištavati na nov naĉin (B. Bartok, I. Stravinski, A. Honegger, P. Hindermith, C. Orff i dr.). — Solistiĉka muzika za harfu, što se pisala oko 1800, bila je pomodnog zabavnog karaktera (potpu-riji, varijacije, fantazije, aranţmani operskih odlomaka), a instrumentalni slog ne razlikuje se mnogo od klavirskog. Posle izgradnje Erardove harfe razvija se specifiĉan instrumentalni stil; dela su, meĊutim, salonskog i virtuoskog karaktera, a h. je postala Francuska harfa iz XIX st. ekskluzivan instrument, što ga sviraju samo pro-fesionali. Veoma je malo vrednih solistiĉkih kompozicija za harfu ili kamerno-muziĉkih sa harfom nastalo u XIX v. Najveći deo muzike za harfu pišu sami virtuozi. Sa impresionizmom poĉinje znaĉajna uloga harfe kao solistiĉkog i kamerno-muziĉkog instrumenta (C. Debussv, Dame sacree et Dame profane za harfu i gudaĉki orkestar, 1904 i sonata za flautu, violu i harfu, 1916; M. Ravel, Introduction et Allegro za harfu, gudaĉki kvartet, flautu i klarinet, 1906). Otad je nastao veći broj vrednih kompozicija za harfu: sonate (P. Hindemith, V. Tommasini, A. Casella), koncerti (E. Kfenek, A. Jolivet, D. Milhaud), kamerna muzika (F. Schmitt, A. Roussel, A. Bax, F. Malipiero, H. Genzmer, W. Fortner) i dr. Danas tehnika harfe stoji pred novim zadacima. Dodekafonija, linearnost, ritmiĉka preciznost, suhoća zvuka su nove teškoće, ali i nove mogućnosti (-^ Priloge). LIT.: L. Laloy, La Harpe moderne, RM, 1902. — L. Schneider, La Harpe et ses ancćtres, Pariš 1903. — G. Pfeiffer, A propos de harpe, RM, 1905. — W. H. Grattan FlooĊ, The Story of the Harp, London 1905. — H. Panum, Harfe und Lyra im alten Nordeuropa, SBIMG, 1905—06. —F. W.Galpin,O\c\ English Instruments of Music, London 1910 (V izd. 1932). — R. Ruta, Storia dell'arpa, I, Aversa 1911. — M. V. Grossi, L'arpa z il suo meccanismo, Bologna 1911. — A. Kastner, On the Modern Harp, London 1912. —• C. Sachs, Die Musikinstrumente des alten Agyptens, Berlin 1921. — Isti, Geist und Werden der Musikinstrumente, Berlin 1929. — R. Herbis, Griechische Harfen, Athenische Mitteilungen, 1929. — A. Schering, Aufftihrungspraxis alter Musik, Leipzig 1931. — B. Bagalti, Arpa e arpisti, Piacenza 1932. — H. J. Zingel, Harfe und Harfenspiel vom Beginn des 16. bis ins 2. Drittel des 18. Jahrhunderts, Halle 1932. — Isti, Zur Geschichte des Harfmkonzerts, ZFMW, 1935.— Isti, Zur Bibliographie der Schulwerke fiir Harfe, A.ML, 1935. — Isti, Wandlungen im Klang und Spielideal der Harfe, Festschrift M. Schneider, Halle 1935. — A. Schaeffner, Origine des instruments de musique, Pariš 1936. — F. W. Galpin, The Music of the Sumerians und their Immediate Successors, the Babylonians and Assyrians, Cambridge 1937. — A. O. Vaisanen, Die obugrische Harfe, Finisch-ugrische Forschungen, Helsinki 1937. — M. Duchesne-Guillemin, La Harpe en Asie occidentale anc ienne, Revue d'Assyrologie, Faris 1937. — H. J. Zingel, Studien zur Geschichte des Harfenspiels in klassischer und romantischer Zeit, AFMF, 1937. — F. Oberdorffer, Der Generalbass in der Instrumentalmusik des ausgehenden 18. Jahrhunderts (disertacija), M iinchen 1939. — C. Sachs, The History of Musical Instruments, Ne>v York 1940. — G. Beaumont, La Harpe irlandaise, Pariš 1941. — H. J. Zingel, Die Einfuhrung der Harfe in das romantische Orchester, MF, 1949. — R. Rensch, The Harp, New York 1950. — H. Hickmann, Das Harfenspiel im alten Agypten, MF, 1952. — Isti, Quĉlquss nouveaux documents concernant le jeu de la harpe et l'errploi de la chironomie dans l'Egypte pharaonique (Kongressbericht Utrecht 1952), Amsterdam 1953. — N. Zabaleta, The Harp in Spain, Harp Hews, Fali 1953. — H. Hickmann, Les Harpes de l'Egvpte pharaonique. Essai d'une nouvelle classification, Bulletin de Tlnstitut d'Egypte, Kairo 1954. — R. Hayward, The Story of the Irish Harp, London 1954. — J. Werner, Leier und Harfe im germanischen Friihmfttelalter, Festschrift Th. Mayer, Lindau 1954. —■ H. J. Zingel, Die Harfe in der Musik unserer Zeit, Festschrift M. Schneider, Leipzig 1955. — H. Hickmann i H. J. Zingel, Harfe, MGG, V, 1956. — H. J. Zingel, Harfenmusik, ibid. — K. P. Wachsmann, Harp Songs from Uganda, Journal of the International Folk Music Council, VIII, 1956. — H. J. Zingel, Die Harfe als Symbol und allegorisches Attribut, MF, 1957. — Isti, Zeitgenossische Sonaten fiir Harfe, Neue Zeitschrift fiir Musik, 1958. — M. Tournier, La Harpe, Pariš i Bruxelles 1959. — H. Kunitz, Harfe, Leipzig 1960. — A. N. Schirinzi, L'arpa, storia di un antico strumento..
75
Milano 1961. — H.J. Zingel, Theorie und Praxis in der zeitgenossischen Notation fiir Harfe, Das Orchester, 1961. — R. Dobronić, Harfa, Zagreb 1963. — /. Pelriĉ, Harfa — instrument savremene muzike?, Zvuk, 1963. — J. Rimmer, The Morphology of the Irish Harp, The Galpin Society Journal, 1964. — E. Heinrich, Die Harfe in der Kammermusik des 20. Jahrhunderts, Deutsches Jahrbuch d?r Musikwissenschaft, 1965. VI. M.
HARFA LUTNJA (engl. Harp—Lute), muziĉki instrument, koji je 1810 konstruirao londonski graditelj E. Light. Instrument je bio kombinacija gitare i harfe: na korpus se nastavlja produţenje, koje po obliku podsjeća na harfu. Imao je n ili više ţica napetih nad hvataljkom i sa strane, izvan nje. Sliĉni instrumenti bili su Harp-Lute-Guitar, Harp-Theorbo i Dital Harp. Instrument nije našao širu primjenu u praksi. HARICH-SCHNEIDER, Eta, njemaĉka ĉembalistica i muziĉki pisac (Berlin, 16. XI 1897 —). Uĉenica W. Klattea i H. Tiessena (teorija, kompozicija) i C. M. Breithaupta i G. Bertrama (klavir) u Berlinu te W. Landowske (ĉembalo) u Parizu. God. 1929 utemeljila Collegium fiir alte Musik, 1932—39 nastavnik ĉembala na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (od 1934 profesor). Od 1941 djelovala u Tokiju kao koncertant, predavaĉ i znanstveni radnik, 1949—55 vodila ansambl The Baroaue Chamber Players u New Yorku i od 1955 bila profesor na Muziĉkoj akademiji u Beĉu; 1972 predavala na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu. DJELA: Die Kunst des Cembalospiels, 1939 (I I izd. 1957); Zartliche Welt — F. Couperin in seiner Zeit, 1939; Gendai Ongaku to Nippon no Sakkyokusha (Moderna muzika i japanski kompozitori), 1949; Kleine Schule des Cembalospiels, 1952;- A Survey on the Remains of Gagaku, 1952; The Present Condilion of Japanese Court Music, MQ, 1953; The Harpsichord, 1954; The Rhythmical Patterns in Gagaku and Bugaku, 1954. Studije i ĉlanci. — Prevela Fray Tomds de Santa Maria, Anmut und Kunst am Clavichord (sa R. Boadellom), 1937.
HARLEM JUMP (HARLEM), stil jazza koji su dvadesetih i tridesetih godina razvili crnaĉki sastavi Harlema, ĉetvrti New Yorka. Temelji se na harmonijski jednostavnom, dvanaestotaktnom bluesu kao chorusu kojemu je ĉesto pridodana još jedna refrenska uvodna strofa; pratnja se izvodi u ritmu boogie-woogie, u brzom tempu; akcentuacija je oštra s naglašenim fraziranjem off-beat. Stil muziciranja i plesa svojim ritmom i njihanjem podsjeća na swing i plesni su pokreti popraćeni skokovima pa je otuda uveden i naziv jump (engl. skok). Najznaĉajniji predstavnici toga stila bili su pijanisti James P. Johnson i Willie Smith (»The Lion«), no i neki veći sastavi robustnog stila tog vremena, kao orkestri Chica Webba Blue Rhythm Band i Savoy Sultans. Iz Harlem Jumpa se razvio stil -> Rhythm and Blues. M. Maz. HARLING, \Villiam Franke, ameriĉki kompozitor engleskog podrijetla (London, 18. I 1887 — Sierra Madre, Kalifornija, 22. XI 1958). Studirao u Bostonu, na Royal Academy of Music u Londonu i kod Th. Ysayca u Bruxellesu. God. 1907—08 crkveni orguljaš u Bruxellesu, od 1909 na istom poloţaju u Vojnoj akademiji u West Pointu (New York) za koju je ustanovu komponirao sluţbenu koraĉnicu West Point Forever. Kasnije je ţivio u Hollywoodu kao kompozitor filmske muzike. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Monle Cassino za recitatora i orkestar, 1944; Jazz Concerto, 1932; 3 Elegiac Poems za violonĉelo i orkestar, 1946; Venetian Fantasy. — DRAMSKA. Opere: A Light from St. Agnes, 1925 i Deep River, 1926. Filmska i scenska muzika. — VOKALNA: balada The Miracle of Time za zbor i orkestar, 1916; zborovi; oko 100 solo -pjesama. LIT.: E. E. Hipsher, American Opera and its Composers, Philadelphia 1927. — J. T. Howard, Our American Music, New York 1954.
HARMATI, Sandor, madţarski violinist i dirigent (Budimpešta, 9. VII 1892— Flemington, SAD, 4. IV 1936). Studij violine završio na Muziĉkoj akademiji u Budimpešti; tamo je 1910— 14 bio koncertni majstor. Od 1914 djelovao u SAD. Prva violina u kvartetima Letz (1917—21) i Lenox (1922—35) i dirigent simfonijskih orkestara u Morristownu i Omahi te do 1934 profesor u Bard College. Kao dirigent gostovao i u Evropi. DJELA: simfonijska pjesma, 1923; Prelude to a Melodrama za orkestar, 1925. — Gudaĉki kvartet; kompozicije za violinu i klavir. — Scenska muzika za The Jevjeled Tree. — Solo-pjesme.
HARMONICI (grĉ. apjj.ovt.x65e muziĉki vještak), muziĉki teoretiĉari antiĉke Grĉke, koji su polazili od muziĉke prakse, a ne od matematskog odreĊivanja intervala, nasuprot kanonicima, koji postupaju obrnuto. Glavni predstavnik tog pravca i osni vaĉ škole bio je Aristoksen iz Tarenta (<— IV st.), dok je glava škole kanonika Pitagora. Od kasnijih zastupnika škole harmonika istiĉe se Kleonid (<— II st.). HARMONIE (franc. sklad), francuski naziv za skupinu svih duhaĉkih instrumenata u simfonijskom orkestru. Skupina drvenih duhaĉkih instrumenata (flauta, oboa, engleski rog, klarinet, fagot, kontrafagot) naziva se petite harmonie, a skupina limenih (rog, trombon, trublja) grosse harmonie. HARMONIEFLUTE, instrument sliĉan dijelom harmonici, a dijelom harmoniju. Preteĉa današnje klavirske harmonike. Konstruirao ga je 1852 Bouton u Parizu.
HARMONIJ — HARMONIJA
76
HARMONIJ (engl. i franc. harmonium, njem. Harmonium, taU armonio), instrument s tipkama, koji proizvodi zvuk pomoću titranja slobodnih jeziĉaca bez posebnih rezonatora. Sastoji se od jednog ili više nizova gipkih metalnih jeziĉaca tzv. igra, (njem. Spiele) koji pod tlakom zraka stvaraju zvuk; nadalje, od sprava za zgušnjivanje zraka (mijehovi, spremište i regulator za tlak zraka); od zraĉnica za razdiobu zraka i od klavijature i registara s mehanizmom koji omogućuje pristup zraka do pojedinih jeziĉaca. Svaka igra, svaki niz jeziĉaca iste zvukovne boje podijeljen je na dva registra, jedan za više, drugi za dublje tonove; svaki ima svoje ime i zasebnu povlaku (manubrij). Zvuk nastaje na taj naĉin, što sviraĉ poĉne tjerati zrak u mijeh pomoću stupaljka za gaţenje, te otvorivši jedan ili više registara, pritište na tipke klavijature. Bitno je svojstvo harmonija, što se pojaĉanjem tlaka zraka (a taj se regulira gaţenjem) moţe ton pojaĉati i oslabiti, a da visina i boja tona ostanu nepromijenjene. Opseg iznosi pet oktava: C—c1. Zbog nekih sliĉnosti u zvuku i u naĉinu sviranja, h. ĉesto nadomješta orgulje i upotrebljava se za pratnju liturgijske muzike, a rjeĊe za samostalno sviranje. Zvukovne i tehniĉke mogućnosti usavršenih harmonija znatno su podigle izraţajnu snagu ovog instrumenta. Veći broj i raznolikija boja registara (katkad dva manuala, pedal i mijeh na elektriĉni pogon) uĉinili su ga podesnim i za ozbiljnije muziciranje. I premda h. ne bi bio prikladan za izvoĊenje orguljskih kompozicija monumentalnog karaktera jednog J. S. Bacha, izvedba manjih orguljskih djela kompozitora XIX st. (F. Mendelssohn, R. Schumann, F. Liszt), a osobito kompozicija, koje su izriĉito namijenjene ovome instrumentu (S. Karg-Elert, A. Dvofak, M. Reger, C. Franck) potpuno zadovoljava u tehniĉkom i u umjetniĉkom pogledu. H. se razvio u XIX st. Direktni mu je preteĉa orgue expressif G.-J. Greniea (izgraĊen 1810); slijedio je niz manje ili više eksperimentalnih instrumenata pod raznim imenima, konstruiranih na principu titranja slobodnih jeziĉaca (prganoviolin, 1814; aeoline, 1816; aeolodicon, physharmonica, 1818; aerophone, 1829; seraphine 1833; melophone, 1837 i dr.), dok nije A. Debain 1840 izgradio prvi pravi h., preuzevši sve svrsishodne osobine ranijih konstrukcija. Vaţnije kasnije prinove bili su percussion (niz batića, koji udarcem po jeziĉcima izazivaju njihov brţi i precizniji izgovor); prolongement, pomoću koga se pojedini tonovi mogu automatski produţivati (pedalni ton, izdrţani bas); me'lodie (pomoćni registar, kojim se mogu istaknuti najviše note u melodiji); expression (izumitelj V. Mustel, 1854; naprava pomoću koje se snaga zvuka dade regulirati snaţnijim ili slabijim gaţenjem stupaljki za mijeh, i dr.). Ponešto je drugaĉiji tip ovog instrumenta ameriĉki harmonij (engl. cottage-organ; izgradio ga je J. Estev, 1856), kod koga se zrak ne istiskuje iz mijehova i spremišta kroz jeziĉce, već ide obratnim putem, tj. struji izvana preko jeziĉaca i kancela u prazno spremište, iz koga su mijehovi iscrpili zrak. Ovaj h. ima blag i ugodan zvuk, jeziĉci mu precizno izgovaraju, ali zbog svoje posebne konstrukcije ne moţe proizvoditi onolike dinamiĉke promjene pomoću
expression-pomagala, kolike su moguće na drugom tipu 1 monija. Zvuk ameriĉkog harmonija bliţi je zvuku orgulja. Po: 1860 gradili su se i u Evropi harmoniji na principu isisav: zraka. Danas su obje vrste u upotrebi. —■ Zbog ĉistoće i trajn svog ugoĊaja h. se ĉesto upotrebljavao za akustiĉka istraţiva —• Poznatiji su graditelji harmonija V. Mustel (1815—18' J. Alexandre (1804—1876), J. i P. Schiedmayer (1822—18 1829—a890), Th. Kotykiewitz, a od naših F. Heferer i M. Maja LIT.: J. Promberger, Theoretisch-praktische Anleitung zur Kenntnis Behandlung der Physharmonika, 1830. — W. Riehm, Das Harmonium, B 1868 ( I I I izd. 1897). — G. Engel, Das mathematische Harmonium, Berlin I — J. Lederle, Das Harmonium, Freiburg i. Br. 1884. — H. M. Allihn, Wegw durch die Harmonium-Musik, Berlin 1894. — A. Reinhard, Etwas vom Hai nium, Berlin 1895 ( II izd. 1903). — W. Liickhoff, Das Harmonium der Zuki Berlin 1901. — Isti, Uber die Entstehung der Instrumente mit durchschlagei Zungenstimmen und die ersten Anfange des Harmoniumbaues, Zeitsc fiir Instrumentenbau, 1901—02 — V. Mustel, L'Orgue expressif ou l'Hai nium, Pariš 1903. — R. A. Mile, Das deutsch-amerikanische Harmonium, Y\ burg 1905. —■ O. Bie, Klavier, Orgel und Harmonium, Leipzig t9io ( I I 1921). — L. Hartmann, Das Harmonium, Leipzig 1913. — A. Bertola, L'Arm d'arte, Torino 1914. — A. Berner, Harmonium, MGG, V, 1956. — E. b Die Diktatur des Harmonium, Erfahrungen einer fernostlichen Studienr Eckart, 1959. — R. Pappe, Das Harmonium, Die Musikinstrumente, 1959 A. V
HARMONIJA (grĉ. apu.ovia sklad, usklaĊenost), i. Poj koji se u kulturnoj historiji javlja od davnine u razliĉitim na nim disciplinama i umjetniĉkim granama poprimajući raznolii isprva izvanmuziĉko, katkad i višestruko znaĉenje. Kao c pojam, h. je spajanje razliĉitih elemenata u skladnu cjelinu, dinstvo u mnogostrukosti. U antiĉkoj grĉkoj poeziji Hanm je mitsko biće: prema beotskom mitu, kći Aresa i Afrodite, takvu je podrijetlu boţice simbolizirana antiĉka misao, da proizlazi iz ujedinjenja suprotnosti. Mitologije ostalih kult starog vijeka (kineska, indijska, egipatska, perzijska) izraţa\ sliĉna gledanja: harmoniĉna cjelina svijeta nastala je od uzaj; nog djelovanja dvaju poĉetno suprotnih principa. Poimanje 1 monije kao pomirenja suprotnih sila rodilo se u dualistiĉt mišljenju mitske epohe. H. se u antiki promatra sa dva aspel kozmološkog (h. sfera) i psihološkog (h. izmeĊu duše i tijc Problem harmonije obraduje se u starogrĉkoj filozofiji, poĉ< od filozofa prirode. Pitagorejci su identificirali pojam harmoj s pojmom matematske proporcije (brojĉanog odnosa). U Pl< novim i Aristotelovim djelima h. postaje filozofsko-nauĉn umjetniĉki termin, s jasnije odreĊenim znaĉenjem u etici, e: tici, matematici, muzici. U srednjem vijeku nasljeduje se anti misao o zakonima harmonije u svemiru i u ĉovjeku. Ta dva aspe harmonije, pod Boethiusovim nazivima mušica mundana i mu. humana, doţivljavaju mnogobrojne definicije kod srednjovjekov muziĉkih teoretiĉara (Johannes de Muris, Adam von Ful Simon Tunstede, Marchetus de Padova i dr.), filozofa i teok U novijoj kulturnoj historiji (od XVI st.) muziĉki se teoretii još do XVIII st. povremeno bave tim spekulativnim vidom r monije, medu njima i J. Mattheson. Osim u muzici, pojmu r monije pripadalo je vaţno mjesto u matematici (nauka o prop cijama), astronomiji (J. Kepler), likovnim umjetnostima (trak De divina proportione L. da Vincija i Von der menschlichen I-portion A. Dlirera) i filozofiji (G. Bruno, R. Descartes, pre< bilirana harmonija G. W. Leibnitza). U muzici (prema Boethiusu mušica instrumentalis), imala rijeĉ h. od Platona do G. Zarlina (<- IV—XVI st.) nekol razliĉitih znaĉenja. Katkad su harmonia i mušica sinonimi, oznake za cjelokupan muziĉki fenomen. Harmonia je bila i i min za tonske nazive: bilo za ĉitav (antiĉki) tonski sistem od d' oktave (grĉ. auaTTjtjia TTEAELOV), ili za opseg oktave (Siarcaao ili za vrstu ljestvice (ipoizoo), ili za tonski rod (-(bioc). U jedi glasnoj srednjovjekovnoj muzici harmonia moţe biti isto šti melodija (melodia, melos, modulatio) ili melodijski interval ( tervallum, symphonia, consonantia). Najstariji dokumenti,' kojima se izraz harmonia javlja kao pojam za višeglasje tj. istodobno zvuĉanje glasova, jesu Mušica enc'niriadis i Schi enchiriadis (oko 900). U tom znaĉenju harmonia je sinonim concordantia, za harmonijski interval. Franchinus Gaffur {Practica musicae, 1496) definira harmoniju kao suzvuk triju £ sova razliĉite visine. U njegovu naglašivanju troglasja priprai se razvitak harmonije u klasiĉnom smislu, kojoj će trozvuk 1 temelj. LIT.: H. Hiischen, Harmonie, MGG, V, 1956.
R
2. H. predstavlja akordiĉku ili vertikalnu strukturu ni muziĉke kompozicije, odnosno, h. je »oblast muziĉkoga miš! nja, koja usklaĊuje odnose tonova u vertikalnom vidu« (J. Tjuljin). Vertikalne, tj. istodobne kombinacije tonova ĉe uvjetuju odreĊeno horizontalno, tj. melodijsko ili linearno k tanje (vodice i drugi karakteristiĉni tonovi, kao septime, no zaostajalice, koji svi stvaraju teţnju za rješenjem, dakle za hc zontalnim pomacima). Stoga h. ukljuĉuje u sebi i »svu koliĉi HARMONIJ
HARMONIJA dinamiĉkih svojstava, koja proizlaze iz vertikalne koordinacije tonova« (J. N. Tjuljin). U tome se dodiruju h. i kontrapunkt. Ali ne samo u tome. Iako je, naime, kontrapunkt horizonatalna (višeglasna) muziĉka struktura, a h. vertikalna, ipak postoji medu pojedinim melodijskim linijama kontrapunktiĉki pisane kompozicije izvjesna vertikalna koordinacija, i to koordinacija koja se ĉesto svodi na sasvim jednostavne harmonijske odnose (—> Kontrapunkt) : 1
m
■A
m Harmonijski skelet
i j
J
j
I
J
i
sko-akordiĉke kombinacije jednoga Gesualda di Venose (oko 1560— 1613) ili Heinricha Schiitza (1585—1672): 5
C.Ge .su do: Itene.o mi SOS in e f a
"H i I ■^
-e
J J
1
J.S.Bach: Mala fuga za orgulje u e-molu
Orgulje
i
77
T -----
&
r —
Izraz »harmonija« upotrebljava se gdjekad i kao sinonim T^T za akord, npr. kad se umjesto o »nizu akorda« govori o »nizu harmonija«. Premda je rana višeglasna = muzika kontrapunktiĉka muzika, ona od poĉetka sadrţava i harmonijske elemente. U prvim oblicima, u tzv. organumu, koji se njegovao od IX st. do polovine XIII st., nalazimo kvarte i kvinte (paralelne!) kao prve akordiĉke tvorevine: 2
— r^ 1 —fr-
i — -i 0 r r ---- l 1i Od XVII st. dalje razvijaju ^ harmonijski odnosi J se izrazitije,
— F^=*
a ĉetvoroglasje postaje osnovom harmonijske muzike uopće. Trozvuci prvog, ĉetvrtog i petog stupnja pomalo se pojavljuju u ulozi glavnih harmonija, te tako uĉvršćuju novi dur i mol tonalitet; ovi postepeno potiskuju stare naĉine, koji su s harmonijskog gledišta labilni (jer ne poznaju funkcije, ni meĊusobne mnogostruke i ĉvrste povezanosti). Na trozvuke slijede već i septakordi sa svim obratima, a formiraju se i neki karakteristiĉni alterirani akordi, kao napuljski sekstakord i smanjeni septakord. U vezi s tonalitetom javljaju se i prve modulacije — prijelazi iz jednog tonaliteta u drugi. Sasvim iznimno bogatstvo harmonijskog izraza koncentrirao je u svojim djelima J. S. Bach (1685—1750). To se bogatstvo oĉituje jednako u neobiĉno znalaĉkoj i inventivnoj primjeni kromatike i enharmonije, u plodnom (iako moţda nehotiĉnom!) isprepletanju starih naĉina i »modernog« dura i mola, kao i u sloţenim akordiĉkim kombinacijama, koje nastaju kao posljedica smjelog, kontrapunktiĉkog voĊenja svih, a naroĉito unutarnjih glasova: 6
J.S. Bach: Matttiauspassion, Koral
I ''I I -^
A A ~3 i/C/"Ii J 'Jf II
rf r i i nJ .J J..T
r1
T
Iz djela »Mušica enohiriadis« IX st. J.S.Bach:Misa u h-molu,Credo
Kvartama i kvintama pridruţuju se oko sredine XI st. i oktave, a uz paralelni pomak javlja se i protupomak. Terce i sekste takoĊer se tada pojavljuju, ali većinom kao melodijski tonovi, bez harmonijskog znaĉenja, jednako kao i sekunde i septime: 3
# ^FW
Iz zbirke samostana St. Martial, XII st.
..
r r r | r
- J. S.
XIII st. donosi već i troglasne harmonijske oblike, i to prvenstveno trozvuke bez terce (prima — kvinta — oktava), a prigodice i potpune trozvuke (prima — terca — kvinta): Bach: Matthiuspassion, Recitativ Orkestar (reduciran nahamn. skelet) ^
Pjesma za ples, kodeks 196, Montpellier,XIII st.
1iA
j j JJJ -■*— t-
j.
r
U XIV st. javlja se i prvi obrat trozvuka (fauxbourdon), a do neograniĉene upotrebe potpunoga trozvuka dolazi tek od polovine XV st. Moţe se smatrati da se u tadašnjoj kompozitorskoj praksi već formirao princip tvorbe akorda pomoću vertikalno nanizanih terca; taj princip, kasnije teoretski razraĊen, dominira harmonijskim mišljenjem sve do kraja XIX st., tj. do pojave novih principa u oblikovanju akorda i harmonijskih sklopova. Harmonijska svijest razvija se do poĉetka XVII st. u okviru preteţno kontrapunktiĉke muzike, gdje su horizontalne, tj. melodijske linije pojedinih glasova primarne, a njihova vertikalna koordinacija sekundarna. I vjerojatno je u prelazno doba (druga polovina XVI st. i XVII st.) upravo nepostojanje ĉvrste tonalne osnove, koja bi rezultirala iz izgraĊenih harmonijskih odnos*, stvorilo pogodan teren za izuzetno smione (za ono doba) kromat-
Bachova djela oznaĉuju vrhunac, ali i završetak barokne muziĉke umjetnosti koju u drugoj polovini XVIII st. smjenjuje nova epoha — epoha jednostavnosti i jasnoće muziĉkih oblika, te jednostavne i pregledne harmonijske strukture, potpuno emancipirane od kontrapunkta. Nastaje doba muziĉke klasike u kojemu se cjelokupno harmonijsko zbivanje odvija preko tri glavne funkcije — toniĉke, subdominantne i dominantne — unutar ĉvrste tonalne organizacije dura i mola (-> Harmonijske funkcije): F. J.Haydn: Simfonjja u G-duru
HARMONIJA
78
Uloga harmonije kao faktora muziĉke forme dolazi u ovome razdoblju najviše do izraţaja. MeĊutim, harmonijsko »zatišje« nije dugo potrajalo. Već u zrelim djelima klasiĉnih majstora, Havdna, Mozarta i Beethovena, naziru se mjestimice zameci novoga harmonijskog stila, zameci romantiĉke harmonije. Ona se razvija vrlo brzim tempom, tako da već oko sredine XIX st. doseţe kulminaciju u djelima Liszta i Wagnera. Nonakord, koji se izuzetno poĉeo pojavljivati već i u klasiĉnom razdoblju: 8 F. J. Haydn: Sonata za klavir u Es-duru
On postaje sada jednim od karakteristiĉnih akorda: 9
R.VVagner: Siegfried ldyll
R.VVagner: Tristan i Izolda
luJ
Iskorištavanje alteracije i kromatike dovelo je i do uĉes le primjene subdominante svih stupnjeva ljestvice (—> Seki darne dominante), ĉime su se znatno proširile granice tonali' ta. No širenje tonalitetnog podruĉja nosilo j e nuţno u s< klicu tonalne nestabilnosti, a ne malu ulogu u stvaranju nestabilnosti odigralo je svjesno zapostavljanje toniĉkoga ti zvuka, pa i konsonantnih suzvuka uopće. Jedan od najpoznati; primjera takva zapostavljanja jest predigra prvom ĉinu Wagr rova Tristana u kojoj se toniĉki trozvuk glavnog tonaliteta, a-mo uopće nigdje ne pojavljuje. — Teţnja za naglašivanjem osjetil komponente navela je kasnoromantiĉke kompozitore na traţenj i pojaĉavanje zvuĉno-koloristiĉkih elemenata u harmonijske izrazu. Stoga se sve ĉešće susreću akordiĉki pomaci, kao i pojedi akordi koji već sami po sebi imaju izrazito koloristiĉki prizv (npr. dominantni nonakord s velikom nonom, povećani trozvu] Njihova upotreba postaje postepeno sve nezavisnijom od fun cionalne logike harmonijskoga kretanja; oni se u neku ruku os mostaljuju i postaju autonomni (u prvom primjeru osamostalj nje suzvuka [ges]-a-des-es, a u drugom primjeru osamostaljer pomaka e-mol—B-dur); (-> E. Kurth, Romantische Harmonik u, ihre Krise in Wagners »Tristan«, odsjeci Klangliche Entwickluni linien i Impressiontstische Ziige):
Konac epohe donosi ĉak i undecimne i tredecimne akorde: G.Verdh Otelio a)
R.VVagner: Tristan i Izold
F. Liszt: Mephisto-VValzerI
F.Liszt: Sonata za klaviru h-mol
kao i akorde, graĊene od vertikalno nanizanih kvinta, nasuprot dotadašnjem, iskljuĉivo »terenom« principu gradnje akorda: Alterirani akordi, skromno upotrebljavani u klasiĉnom razdoblju, postaju jednim od glavnih harmonijskih izraţajnih sredstava, a enharmonijske se promjene pokazuju kao izvor krajnje zapanjujućih modulacijskih obrata: F.Ghopin; Sonata za klavir u b-molu
f U krilu romantiĉke harmonije ponovo oţivljava linearno ki tanje, ali je uzajamno djelovanje linearnih i vertikalnih elern nata sada bitno drukĉije. U razdoblju u kojemu je polifon nastala, razvila se i dosegla vrhunac, iskristalizirali su se iz ko trapunkta postepeno vertikalni odnosi, h. i tonalitet. Naproti u romantici, iz vertikalnih odnosa nastaje nova polifonija nagi šavanjem elemenata koji u sebi nose klicu linearnog, kao što : zaostajalice, prohodni tonovi i alterirani tonovi (bogato mel dijsko gibanje u unutarnjim glasovima u slijedećem primjen. 14
flp"liZ|>g:
y
J ' ftS
ifHF
R.VVagner: Parsffal;
r* "°"
HARMONIJA
79
Po raznolikosti harmonijskih sredstava i po općemu harmo- 18 A.N.Skrjabin: V sonata za klavir nijskom intenzitetu, period romantiĉke muzike bio je period r*]—j*~i v, n-j—1 harmonije par excellence. MeĊutim, isti elementi, koji su pridonijeli tako jarkom harmonijskom izrazu, doveli su i do iscrpenosti harmonijskih mogućnosti, sadrţanih u tonalitetu dura i mola. I dok su linearne tendencije, nastale u okviru romantiĉke harmonije, neke vrste anticipacija kasnijega radikalnog polifonog stila XX st. (-> Dodekafonija), dotle koloristiĉki elementi predstavljaju u tehniĉkom pogledu direktan put k impresionistiĉkoj harmoniji. i dalje svoj harmonjiski rjeĉnik, koji ga odvodi na prag atonalPrincip boje, dominantan podjednako u impresionistiĉkoj nosti (usporedi primjere br. 19 i 20). muzici, kao i u impresionistiĉkom slikarstvu, ostvaruje se u neA.N.Skrjabin :VIII sonata za klavir maloj mjeri baš harmonijskim sredstvima. Potreba da se na nekom odreĊenom mjestu ostvari odreĊeni zvuk, neki specifiĉni 19 zvukovno-koloristiĉki utisak — impresija — dovodi do definitivnog osamostaljenja koloristiĉki zanimljivih disonantnih akorda, pa nestaje i teţnje za rješenjem, odnosno nestaje razlike izmeĊu disonance i konsonance. U vezi s time gubi se i djelovanje zaostajalica, koje ostaju neriješene, i prohoda, koji ostaju nedovršeni, što opet proizvodi nove zvukovno-koloristiĉke efekte. U akordima, kojima je struktura u biti jednostavna, dodaju se, radi boje, sekunde uz pojedine njihove tonove: 15
C. Debussy:LaGathedrale engloutie
f /f
A.Schonberg:Tri klavirske kompozicije op.11
20
"i. Izbjegavanje vodice, karakteristiĉno za impresionizam, daje poticaj upotrebi cjelotonske ljestvice, kao i akorda iz nje izvedenih. Ti sklopovi ne samo da su koloristiĉki zanimljivi, nego oni i najmanje obavezuju; iz takvog se akorda moţe u svakom trenutku najlakše prijeći u nešto drugo:
16 C. Debussy: Minstrels
.1
i
ifeifE Suvremena harmonijska nastojanja XX st. ne odaju niti izdaleka neko jedinstveno harmonijsko gledanje, kao što se to moglo kazati za klasiĉno, pa ĉak u velikoj mjeri i za romantiĉko razdoblje. No ipak se i tu dadu odrediti neke grupe srodnih postupaka: a) bitonalni i politonalni postupci, koji se sastoje u istodobnoj upotrebi dvaju ili više tonaliteta; 21 D. Milhaud: Saudades do Brazil XII
No moţda je najkarakteristiĉnija harmonijska tekovina impresionizma paralelizam, i to ne sekstakorda i smanjenih septakorda (što je već bilo dozvoljeno i prema principima klasiĉne harmonije), nego paralelizam kvintakorda, septakorda, nonakorda itd: C.Debussv: La soiree dans Grenade
Impresionistiĉki kompozitori otkrivaju zvukovnu draţ nacionalne i egzotiĉne muzike. Razbijanjem funkcionalnog sistema klasiĉne harmonije, oni stvaraju neobiĉno pogodno tlo za ispravno harmonijsko tretiranje narodnog melosa, ali i u tome imaju preteĉe u nekim romantiĉarima (F. Chopin, A. Dvorak, A. Borodin, E. Grieg i dr.). Na osebujan naĉin odrazio se proces raspadanja romantiĉke harmonije kod ruskog kompozitora A. N. Skrjabina (1872—1915). Polazeći od Chopinova i Lisztova harmonijskog stila, Skrjabin dolazi uskoro do akordiĉkih kombinacija, po strukturi vrlo sliĉnih, pa ĉesto i jednakih impresionistiĉkima (primjer br. 1?). Ali one kod njega stoje u sluţbi posve ekspresionistiĉkih tendencija, pa se on stoga na njima i ne zaustavlja; on komplicira
b) neomodalni postupci, kojima se nastoje oţivjeti harmo nijski odnosi pomoću starih naĉina (ovi su postupci ĉesto kontrapunktiĉkog karaktera); c) stvaranje muziĉkih dijalekata na temelju autohtone na cionalne muzike, sa svim ritmiĉkim, melodij skini, pa i harmo nijskim konsekvencijama; d) neoklasicistiĉki harmonijski postupci, kod kojih se kompo zitori sluţe stilskim izraţajnim sredstvima Bachova doba, pa i starijih epoha. Većina ovakvih postupaka isprepletena je u većoj ili manjoj mjeri s tradicionalnim harmonijskim elementima, tako da suvremeni harmonijski jezik ĉesto pokazuje i eklektiĉke crte. H. se poĉela relativno kasno prouĉavati i obraĊivati kao samostalna grana muziĉke teorije i nauke; u tome smislu ona se naziva i naukom o harmoniji (prema njem. Harmonielehre). Prvo samostalno nauĉno obraĊivanje harmonije nalazi se u djelu Traite de l'harmonie (1722) J.-Ph. Rameaua. Poslije njega dali su, meĊu ostalima, znaĉajna djela o harmoniji: H. Riemann (Vereinfachte
HARMONIJA — HARMONIJSKE FUNKCIJE
80
Harmonielehre, 1893 i drugi njegovi radovi o harmoniji); A. Halm (Harmonielehre, 1905); H. Schenker (Neue musikalische Theorien und Phantasien, I, Harmonielehre, 1906, englesko izd. priredio O. Jonas 1954), R. Louis i L. Thuille {Harmonielehre, 1907); A. Schonberg (Harmonielehre, 1911, IV izd. 1956); R. Lenormand (Etude sur l'harmonie moderne, 1912); E. Kurth (Grundlagen des linearen Kontrapunkts, 1917 i Romantische Harmonik und ihre Krise in Wagners »Tristan«, 1920); A. Casella (UEvoluzione della mušica a traverso la storia della cadenza perfetta, 1919); W. Maler (Beitrag zur Harmonielehre, 3 sv., 1931, novo preraĊeno izd. u suradnji sa G. Bialasom i J. Driesslerom pod naslovom Beitrag zur durmolltonalen Harmonielehre, 1950); E. v. der Nuli {Moderne Harmonik, 1932); H. Andrews (Modem Harmony, 1934 i The Oxford Harmony, 2. sv., 1950); R. Hernried (Systematische Modulationslehre, 1935); K). H. TWAUH (Vnenue 0 eapjuonuu, 1937, III prošireno izd. 1965); R. Lupi (Armonia di gravitazione, 1946); N. Obuhov (Traite d' harmonie tonale, atonale et totale, 1946); P. Hindemith (Traditional Harmony, 2 sv., 1943—48); R. F. Brauner (Vom Dreiklang zum Zzvolftonakkord. Ein Rilck-blick auf die Entzvicklung des Tonsatzes von Bach bis Hindemith, !949)> J- Chaillev (Traite historique d' analyse musicale, 1951); E. Costere (Lois et stylesthdes harmonies musicales, 1954); W. Dun-well (The Evolution of 20 Century Harmony, 1960). H. postoji i kao muziĉka školska disciplina (koja se takoĊer ĉesto, ali pogrešno, naziva »naukom o harmoniji«)- Svrha je takve discipline upoznavanje vrsta i strukture pojedinih akorda, stje canje vještine u spajanju akorda i voĊenju glasova, razvijanje harmonijskog mišljenja, te stjecanje sposobnosti analitiĉkog ula ţenja u umjetniĉku muziĉku materiju. N. Dć. HARMONIJSKA ANALIZA, prouĉavanje i rašĉlanjivanje neke kompozicije s akordiĉkog, odnosno harmonijskog stajališta (-> Harmonija). Ona u sebi ukljuĉuje odreĊivanje strukture svakoga pojedinaĉnog akorda, odnosno harmonije, zatim utvrĊivanje njihovih meĊusobnih odnosa, te konaĉno odreĊivanje uloge harmonije u cjelini unutar odreĊene kompozicije. Budući da je harmonijska struktura jedne kompozicije usko vezana s njezinom formalnom gradom, to i h. a. nuţno zahvaća u formalnu -> analizu i ne moţe se od nje odijeliti. Nadalje je svrha harmonijske analize da se, na temelju prouĉavanja harmonijske strukture niza pojedinaĉnih kompozicija jednog muziĉkog razdoblja, utvrde opći principi, iskustva i navike u tvorbi i naĉinu upotrebe pojedinih akorda, odnosno da se utvrdi opća zakonitost po kojoj se kretalo harmonijsko mišljenje u odreĊenom periodu. I dalje, da se na osnovi rezultata, postignutih za svaki pojedini period, utvrdi takva opća zakonitost u toku cjelokupnog razvoja višeglasne muzike. Vrlo korisno tehniĉko pomagalo u harmonijskoj analizi jest tzv. harmonijski skelet. On se izvodi iz originalnoga muziĉkog F. Ghopin: Preludij za klavir op.28 br.1 3
teksta kompozicije, a treba da pokazuje njenu akordiĉku str turu svedenu na realne harmonijske glasove (-»-primjere), N. HARMONIJSKA MOL-LJESTVICA > Ljestvice , HARMONIJSKA PODJELA -> Aritmetiĉka podjela HARMONIJSKA SEKVENCA -* Sekvenca HARMONIJSKE FUNKCIJE, odnos nekog akorda harmonije) prema drugim akordima unutar tonaliteta, ka( njegova uloga u samom tonalitetu. U tonalitetima dura i m postoje tri glavne funkcije: toniĉka s toniĉkim trozvukom, 1 nosno trozvukom prvog stupnja kao svojim glavnim predst nikom (-> Tonika), dominantna s dominantnim trozvukc odnosno trozvukom petoga stupnja kao svojim glavnim pr' stavnikom (-> Dominanta) i subdominantna sa subdominantn trozvukom, odnosno trozvukom ĉetvrtoga stupnja kao svoj glavnim predstavnikom (-> Subdominanta). Toniĉki trozvuk pr> stavlja centralnu i najvaţniju harmoniju tonaliteta, kojom ko pozicije, zasnovane na tonalitetu dura ili mola, redovito zavi vaju, a vrlo ĉesto i zapoĉinju. U kvintnoj srodnosti s tonici trozvukom stoji dominantni trozvuk, jer je kvinta toniĉkog t zvuka temeljni ton dominantnome trozvuku. Terca domina nog trozvuka kao -> vodica usmjerena je k tonici; zbog nj dominantni trozvuk kao cjelina traţi rješenje u toniĉki trozv Sliĉan odnos kao izmeĊu dominante i tonike, postoji izm< tonike i subdominante, jer je kvinta subdominantnoga trozvi temeljni ton toniĉkome trozvuku, pa ĉak i terca toniĉkoga t zvuka moţe ĉesto teţiti poput neke vodice prema subdominai Prema tome spojevi T — S i D — T predstavljaju dva para ji nakih harmonijskih odnosa; spojeni u T — S — D — T, 1 tvore —> kadencu kojoj je ishodište i cilj toniĉka harmonija, a u prvom redu odreĊuje -> tonalitet. MeĊutim, tri glavne funkcije proteţu svoje djelovanje i harmonije sporednih stupnjeva (II, III, VI, VII). Svaku glavnih harmonija moţe zamijeniti njena paralela, tj. troz^ donje terce koji ima dva zajedniĉka tona s trozvukom gla\ funkcije, smještenim tercu više (analogija s paralelnim ljest ĉama, odnosno tonalitetima: naturalni a-mol kao paralela -dura smješten je tercu niţe od njega). Tako VI zamjenjuje niku, III dominantu, a II subdominantu. Nadalje, i akordi g nje terce imadu po dva zajedniĉka tona s trozvukom glavne fui ĉije, smještenim tercu niţe. Tako VI moţe zamjenjivati i sub< minantu, III i toniku, a VII dominantu. I upravo zbog te r hove dvoznaĉnosti, funkcionalno djelovanje harmonija spori nih stupnjeva nije toliko snaţno i uvjerljivo, kao kod harmor glavnih stupnjeva. Ali i drugi akordiĉki sklopovi, ĉak i oni 11 sloţeniji i kromatski, odnosno alterirani, ĉesto su samo varija:
HARMONIJSKE FUNKCIJE — HARMONIKA jednoga od triju glavnih akorda, što znaĉi da i oni mogu imati ili toniĉku, ili dominantnu, ili subdominantnu funkciju (-> Toniĉke harmonije, -> Dominantne harmonije, —> Subdominantne harmo nije, >■ Sekundarne dominante). — Karakteristiĉan primjer funkcionalnoga djelovanja harmonija jest kvartsekstakord prvoga stupnja; iako sastavljen od tonova toniĉkoga kvintakorĊa, vrlo ĉesto djeluje kao dominanta s dvostrukom zaostajalicom:
81
Problem des harmonischen Dualismus, 1903 i druga njegova djela o harmoniji). LIT.: C. Dahlhaus, War Zarlino Dualist?, MF, 1957, X. — D. Jorgenson, A Resume of Harmonic Dualism, Music and Letters 1963, XLIV. N. Dć.
HARMONIJSKI RITAM, »ritmiĉki ţivot, koji je dat muzici posredstvom prisutnih promjena harmonije« (W. Piston, Harvard Dictionary of Music, 1946), a oĉituje se u brzini, kojom se unutar A.Br-uckner: V simfonjja u B-duru
%#=
w
A A 1 (T
116 S
•Viliili - _|g
I -T)
Na harmonijskim funkcijama razvio je H. Riemann (1849— 1919) ĉitav harmonijski sistem, poznat pod imenom funkcionalne teorije, nastavljajući time na zaĉetke svojih prethodnika, J.-Ph. Rameaua (1683—1764) i M. Hauptmanna (1792—1868). Nasuprot dotadašnjoj teoriji, koja se osnivala na principu jednake vaţnosti trozvuka svih stupnjeva, funkcionalna teorija znaĉila je znatno pojednostavnjenje, a ujedno je pridonijela i jasnijem gledanju na bit harmonijskih odnosa. MeĊutim, zastupnici funkcionalne teorije otišli su predaleko u primjeni svojih principa, tvrdeći npr. da se sveukupna harmonijska muzika sastoji na kraju krajeva od varijacija jedne osnovne kadence. Muzika, zasnovana na tonalitetu dura i mola i na harmonijskim funkcijama koje tonalitet u sebi ukljuĉuje, nije samo vremenski ograniĉena (otprilike na razdoblje od XVII do ukljuĉivo XIX st.), već i historijski uvje'ovana. Ona, naime, ĉesto sadrţi i harmonijske elemente muzike prijašnjih razdoblja (npr. neke harmonijske odnose koji proizlaze iz starocrkvenih ljestvica), kao što ĉesto već donosi i klice budućeg harmonijskog razvoja (npr. impresionistiĉki naĉin tretiranja pojedinih akordiĉkih sklopova), a i jedno i drugo izmiĉe funkcionalnom gledanju i uopćavanju (-> Harmonija). U svakom sluĉaju, funkcionalna teorija obogatila je muziĉku nauku dragocjenom spoznajom, neophodnom za svaku harmonijsku analizu: spoznajom, da se akord ne smije i ne moţe shvatiti kao izolirana pojava, odreĊena iskljuĉivo ljestviĉnim stupnjem, na kojemu se nalazi, već da ga treba promatrati uvijek unutar odreĊenog harmonijskog gibanja, u kojemu se pojavljuje i koje mu odreĊuje njegovu ulogu i zadaću. LIT.: H. Riemann, Vereinfachte Harmonielehre oder die Lehre von den tonalen Funktionen der Akkorde, London i New York 1893. — E. Kirsch, Wesen und Aufbau der Lehre von den harmonischen Funktionen (disertacija), Breslau 1928. — H. Distler, Funktionelle Harmonielehre, Kassel 1940. — H. Federhofer, Die Funktionstheorie H. Riemanns und die Schichtenlehre H. Schenkers, Kongress-Bericht, Wien 1956. N. Dć.
HARMONIJSKI DUALIZAM, teorija, prema kojoj se dur-trozvuk i mol-trozvuk promatraju kao dvije ravnopravne pojave, od kojih je druga obrat prve. Ovo »zrcalno« suprotstavljanje osniva se na suprotstavljanju prvih šest tonova prirodnog niza alikvotnih tonova, umjetno konstruiranome nizu koji se dobiva redanjem istih intervala, ali u obratnom smjeru, tj. prema dolje (Primjer br. 1). Oba ova niza polaze od tona c koji bi bio prema tome temeljni ton i trozvuka c-e-g i trozvuka f-as-c (Primjer br. 2). velika mala terca terca
=F*
datoga tempa i date grupacije vremenskih jedinica neke muziĉke kompozicije, odlomka ili fraze, izmjenjuju razliĉite harmonije ili akordi. Odnos izmeĊu harmonijskoga ritma i ritma melo dijske linije, odnosno melodijskih linija, moţe se kretati na bezbroj naĉina, od potpunoga podudaranja (-> primjer iz pete simfonije u B-duru A. Brucknera), pa do potpune ritmiĉke samostalnosti harmonijskoga i melodijskog elementa: Largo F. Chopin: Preludij za klavir op. 28 ^
Harmonijski ritam
m^m BT
m
11 r
H. r. moţe na mahove posve manjkati, kao npr. u predigri Wagnerovoj operi Das Rheingold, gdje kao jedina harmonija ne prekidno traje toniĉki trozvuk Es-dura. Svjesno baratanje har monijskim ritmom predstavlja vaţno kompozicijsko-tehniĉko sred stvo za postizavanje što veće plastiĉnosti i ţivosti muziĉkoga tkiva. N. DĆ. HARMONIJSKI SIMBOLI, u jazzu i suvremenoj zabavnoj muzici, oznake kojima se biljeţi akordiĉka (harmonijska) pratnja melodije. Sastoje se od kombinacije slova i brojeva, i odnose se gotovo iskljuĉivo na dionice instrumenata koji izvode pratnju (gitara, vibrafon, elektriĉne orgulje, klavir i kontrabas) ili koji u jazzu improviziraju (ad libitum). Instrumentalne kompozicije zabavne muzike i jazza biljeţe se danas i štampaju na taj naĉin da je notirana samo melodija, a dodani su joj harmonijski simboli i oznake tempa, odnosno plesnog ritma. LIT.: M. Kerbler, Harmonijski simboli, Zagreb 1966.
D
c
8
5
/. *
velika mala terca terca
Osnovni je nedostatak dualistiĉke teorije u tome, što se prema njoj mol-trozvuk odreĊuje po svome najvišemu, a ne po najniţem tonu. Stoga bi trebalo drugi akord u primjeru br. 2 ĉitati kao c (temeljni ton) — as (velika terca) — / (kvinta), a ne moţda kao / (temeljni ton) — as (mala terca) — c (kvinta), a takvo je tumaĉenje u suprotnosti s elementarnim akustiĉkim ĉinjenicama i sa ĉitavom muziĉkom praksom i iskustvom (-> Temeljni ton, -> Temeljni oblik akorda). Dualistiĉku teoriju prvi je iznio 1558 G. Zarlino, zatim F. Salinas, J.-Ph. Rameau, A. F Vallotti, M. Hauptmann i dr.; ali najpotpunije su teoriju dualistiĉkog principa razvili tek A. von Oettingen (Harmoniesystem in dualer Entzvickelung, 1866; II izd. kao Das duale Harmoniesystem, 1913) i H. Riemann (Das MUZ. E., 11, 6
M. Maz.
HARMONIJSKI SKELET -> Harmonijska analiza HARMONIKA, u drugoj polovini XVIII i prvoj polovini XIX st. skupni naziv za instrumente, kod kojih se ton proizvodio trljanjem njihove (ĉesto staklene) površine (eufonij, glasharmonika). Već u prvoj polovini XIX st. to je naziv za potpuno nov tip instrumenta, u kojemu je izvor tona strujanje zraka. Pod tim današnjim nazivom razlikuju se dva osnovna oblika: usna harmonika i ruĉna harmonika. Princip proizvodnje zvuka jednak je i kod jedne i kod druge: zraĉna struja stavlja u pokret jeziĉce, koji titraju i stvaraju zvuk. Proces zraĉnog strujanja odvija se na temelju izmjeniĉnog upuhavanja i usisavanja, pri ĉemu kod usne harmonike sluţe sviraĉeva usta, a kod ruĉne mijeh ugraĊen u instrument. Izumiteljem usne i ruĉne harmonike smatra se Christian Friedrich Ludaiig Buschmann (1805—-1864), koji je već 1821 i 1822 izgradio prve, primitivne uzorke obiju vrsta. Njegov su rad na usavršavanju kasnije nastavili C. Demian i drugi. Razvoj tih
82
HARMONIKA — HARNI SCH
instrumenata povezan je s djelatnošću tvornice Hohner u Trossingenu (Njemaĉka, od 1857). 1. Usna harmonika (njem. Mundharmonika) ima oblik uske pravokutne kutije s otvorima za upuhavanje i usisavanje zraka na jednom od duljih bridova. Pri sviranju instrument se pomiĉe lijevo i desno, tj. u smjeru viših i niţih tonova. U toku vremena nastalo je više tipova usne harmonike: a) Dijatonski instrumenti. Oni mogu proizvoditi tonove i u oktavama, ĉak i u dvostrukim oktavama, a na nekima (na tzv. Beĉkoj oktavnoj usnoj harmonici) moţe se svirati i dvoglasno. Moguće je pratiti melodiju i akordima. b) Kromatski instrumenti. Oni su se pojavili nakon 1920, imaju sve kromatske tonove, a grade se u ĉetiri vrste, kojima opseg od govara opsegu ljudskih glasova, pa se prema njima i zovu sopran-, alt-, tenor- i bas-harmonika. Upotrebljavaju se gotovo iskljuĉivo u skupnom muziciranju, c) Zajedniĉkom sviranju namijenjeni su i instrumenti, koji sluţe iskljuĉivo akordiĉkoj pratnji. Poseban naj noviji tip je usna h. gotovo kvadratna oblika, koja osim otvora za izvoĊenje melodije ima i niz dugmeta za akorde. Mogućnosti muziciranja na ovom neobiĉno proširenom instrumentu (samo u Njemaĉkoj se godišnje proizvodi 24 000 000 komada) idu od poje dinaĉnog sviranja i u triju, do nastupanja većih izvoĊaĉkih sa stava. U solistiĉkom sviranju pojedinci postiţu veliku vještinu. 2. Ruĉna harmonika (rastegaĉa; engl. accordion i concertina, franc. accordeon, njem. Handharmonika, Ziehharmonika, Akkordeon, tal. fisarmonica) sastoji se od tri dijela: prvi dio, namijenjen desnoj ruci, odnosno izvoĊenju melodije, sadrţava s vanjske strane dugmeta (stariji tip) ili klavijaturu (noviji tip, tzv. klavirhar-monikd), a s unutrašnje mehani7am za proizvodnju zvuka; drugi, srednji dio je mijeh koji stezanjem i rastezanjem upuha-va i usisava zrak i tako uzrokuje titranje jeziĉaca; kretanje mijeha regulira samo lijeva ruka; njoj je namijenjen treći dio koji i u starijim i u novijim tipovima s vanjske strane ima dugmeta za basove tonove i akorde. Sviraĉ nosi harmoniku HARMONIKA obješenu o ramena. Kao kod usne harmonike, tako se i kod ruĉne razlikuju dijatonski i kromatski instrumenti; kromatsku harmoniku je 1850 konstruirao beĉki muziĉar Walter. Obje kategorije grade se u više veliĉina, od manjih instrumenata, koji s lijeve strane imaju svega nekoliko dugmeta za ostvarivanje vrlo skromne akordiĉke pratnje, do velikih harmonika sa znatno bogatijim mogućnostima. Karakteristiĉno je da na dijatonskim instrumentima jedno te isto dugme daje dva razliĉita tona, jedan kod rastezanja mijeha, a drugi kod stezanja, dok dugmeta na kromatskim instrumentima daju uvijek isti ton. Dugmeta na lijevoj (basovoj) strani mogla su kod starijih tipova izvoditi samo akorde dura i mola; noviji tipovi izvode i dominantne septakorde, te smanjene kvintakorde i smanjene septakorde. Broj basovih dugmeta varira prema veliĉini instrumenta (moţe ih biti 48, 72, 80, 96, 120, 140). 2Opseg klavijature današnje klavirharmonike ide obiĉno od / do a (kod nekih instrumenata od e do c4). Ruĉna h. je danas veoma proširen instrument u svim slojevima, gradskim i seoskim. Na njoj se svira pojedinaĉno i u skupinama; ona je bitni sastavni dio plesnih instrumentalnih ansambla. Za ruĉnu harmoniku postoji danas već i priliĉno velika literatura, u kojoj ima doprinosa i istaknutih kompozitora (H.Herrmann, H. Ambrosius, H. Brehme, B. Stiirmer, H. Zilcher i dr.). LIT.: H. Buschmann, C. F. L,. Buschmann der Erfinder der Mund- und Handharmonika, Trossingen 1938. — E. Feil, Die Mundharmonika, Trossingen. — A. Fett, Harmonika, MGG, V, 1956. — Isti, 30 Jahre neue Musik fiir Har monika, 1927—1957, Trossingen 1957 (IV izd. 1964). — Ph. V. Plama, How to Make on the Harmonica, New York 1957. — A. Fett, Die Mundharmonika, Kleine Instrumentenkunde, Trossingen 1966. J. As.
HARMONIKORD (njem. Harmonichord), vrsta klavira s okomito poloţenim metalnim ţicama. Konstruirali su ga otac i sin Kauffmann u Dresdenu oko 1809. H. ne proizvodi ton udaranjem batića o ţicu, već posebnim mehanizmom, koji struţe po ţici, te ide u skupinu tzv. Streichklaviere. HARMONIZACIJA (harmoniziranje), izradba akordiĉke pratnje datoj melodiji. Glavni je problem u harmoniziranju me-
lodije, upotreba najadekvatnij ih harmonija, odnosno akor Osnovnu orijentaciju u izboru, izmeĊu mnogih mogućno treba da dade sama melodija; to znaĉi da treba otkriti one tentne harmonije koje pojedini tonovi ili grupe tonova date n lodije sadrţavaju. Latentne se harmonije odreĊuju na teme iskustva i uopćivanja koja su rezultat ĉitavoga historijskog razv harmonijskog mišljenja; takvo odreĊivanje, meĊutim, predsta^ i neki — premda samo pomoćni — stvaralaĉki akt te nuţno ukl ĉuje i subjektivnu ocjenu pojedinca koji izvodi harmonizaci U umjetniĉkoj muziĉkoj praksi, pronalaţenje latentnih harmor dolazi naroĉito do izraţaja u harmoniziranju narodnih melod kojemu je prvenstvena svrha da se narodnoj muzici dade adekvai višeglasni oblik, a da se pri tome izvorna melodijska linija podvrgne nikakvim bitnijim kompozicijskim zahvatima. Baš na takvu vrstu obradbi narodnih melodija obiĉno i primjenj izraz »harmonizacija«. U harmoniji, kao muziĉko-školskoj disciplini, harmoniziraj zadanih melodija jedno je od najvaţnijih i najuspješnijih sr« stava za razvijanje harmonijskog mišljenja. Ono se redovito izvi ĉetvoroglasno, raĉunajući ovamo i zadanu melodiju, a ta se obiĉ nalazi u najgornjem ili u najdonjem glasu. Glasovi se naziv; sopran, alt, tenor i bas, prema glasovima mješovitoga zbora mješovitoga vokalnog kvarteta. Ovakvo oznaĉivanje, meduti opravdano je samo dotle, dok se zadaci rješavaju u vokalm stilu, a glasovi kreću u opsegu odgovarajućih ljudskih glaso' Harmoniziranje melodije, zadane u basu, ne smije se identificir s harmoniziranjem tzv. obiljeţenog basa koje vodi više ili mai mehaniĉkoj upotrebi propisanih akorda, a gotovo nikako ne razv harmonijsko mišljenje (-> Harmonija, -> Generalbas). N. Dć. HARMOŠ, Oskar, baletni umjetnik i koreograf (Zagri 25. II 1911—). PohaĊao Baletnu školu Hrvatskog narodnog ka; lista u Zagrebu; diplomirao na Visokoj školi za balet i koreograf u Londonu (N. Legat). Od 1928 s Anom Roje prireĊivao samostal koncerte te nastupao u trupama Ballets Russes de Pariš, Bali Russes de Monte Carlo i Curtjoos po Evropi i Aziji. God. 1930— solist Beogradskog baleta, 1940—41 prvi plesaĉ i šef Baleta Splitu i 1941—53 na istim poloţajima u Zagrebu; 1953— vodio s Anom Roje vlastitu MeĊunarodnu baletnu školu u Kaštel Kambelovcu te istodobno bio šef Baleta i prvi plesaĉ u Splitskoj operi. Nakon kraćeg djelovanja u Londonu, 1961— 69 pedagog baleta HNK; od 1970 vodi s Anom Roje vlastitu Baletnu školu u Primoštenu. Od tridesetak Harmoševih koreografskih ostvarenja u kojima je većinom nastupao i kao plesaĉ istiĉu se: Đavo u selu (Lhotka), V simfonija (Ĉajkov-ski), Noć na pustoj gori (Musorg-ski), Slike s izloţbe (Musorg-ski), Romeo i Julija (,Prokofjev), Bahĉisarajska fontana (Asafjev), Orati (Gotovac), Stranac (Bom-bardelli), Bolero (Ravel), Klasiĉna simfonija (Prokofjev) i Simfonija 0 mrtvom vojniku (Sakaĉ); meĊu samo plesaĉkim ostvarenjima su: Petruška (Stravinski), Zeleni stol (Cohen), Prometej O. HARMOS (Beethoven) i Polovjec logor (Borodin). Kao baletni pedagog H. je odgojio niz istaknut plesaĉa. Za svoj umjetniĉki rad dobio je više nagrada. K. Ko. HARNISCH, Otto Siegfried, njemaĉki kompozitor (Recker hausen kraj Gottingena, oko 1568 —• Gottingen, pokopan 18. VI 1623). Studirao na Univerzitetu u Helmstedtu. Kantor crb S. Blasius u Braunschweigu (od 1588), na školi u Helmstedtu (c 1593) i u Wolfenbuttelu (od 1594). God. 1600—03 zborovoda 1 dvoru u Braunschweigu i Liineburgu, zatim do smrti kantor ! Pedagoškoj školi u Gottingenu. Majstor malih vokalnih oblil u kojima se pribliţuje talijanskim uzorima, ali oĉituje i znatr izvornost. Kao teoretiĉar i pedagog odlikovao se smiono: naprednošću. , DJELA: Neu& Kurzzueilig deutsche Liedlein, 3-gl. (3 sv.), 1587, 1588 i 159 Gratulatio harmonica . . . 5-gl., 1587; Neue auserlesne deutsche Litder 4-gl. 5gl., 1588; Fasciculus novus selectissimarum cantionum, 1592; Hortulus lieblich lustiger und hoflicher deutscher Lieder . . . 4-gl. i 6-gl., 1604; Rosetum mui cum etlicher deutscher und lateinischer lieblichcr Art Balletun, Villanellen . . .4-g i 6-gl., 1617. — Psabnodia nova simplex et harmonica 4-gl., 1621; Passio D minica 5-gl., 1621; Resurrectio Dominica l-gl. do 5-gl., 1621; Cantiones Gr gorianae, obi- 1624. — Traktati Idea musicae, 1601 i Artis Musicae delineat 1608.
HARNISCH — HARSANYI NOVA IZD-: F. Jode obj. i svjetovnu pjesmu (Das Chorbuch, IV) i 3 duhovnć (ibid. VI 1927—31); 3 pjesme obj. W. Vetter (Das fruhdeutsche Lied, II 1928); 4 pjesme obj. A. Fehlbehr (Ernste und heitere deutsche Lieder, 1933). LIT.: H. 0. Hiehel, Otto Siegfried Harnisch, MGG, V, 1956. — Isti, Otto Siegfried Harnisch, Leben und Werk (disertacija), Hamburg 1956.
HARPE DITALE, vrsta male harfe, koju je oko 1830 konstruirao francuski graditelj Pfeiffer. Ormarić za rezonanciju bio je plitak, a ispod vrata bilo je smješteno sedam tipaka, pomoću kojih su se istoimene ţice mogle kromatski povisiti. Instrument je imao opseg od tri oktave, a ţice su bile ugodene u Es-duru. HARPER, Heater, irska pjevaĉica, sopran (Belfast, 8. V 1930—). Studirala na Trinity College of Music u Londonu i privatno kod Helene Isepp i F. Huslera; na opernoj pozornici debitirala 1954 u Oxfordu kao Lady Macbeth (Verdi). Ĉlanica Covent Gardena i SaĊler's Wells Theatrea, nastupala je na festivalima u Bavreuthu, Schvvetzingenu, Glvndebourneu, Bathu, Edinburghu i Aldeburghu. Njezine najbolje kreacije su Iphis (Handel, Jephtha), Belinda (Purcell, Dido and Aeneas), Elsa (Wagner, Lohen'grin), Violetta (Verdi, La Traviatd), Anne (Stravinski, Rake's Progress), Helene (Britten, San ljetne noći) i Lucv (Britten, Prosjaĉka opera). HARPSICHORD -> Ĉembalo HARRER, Johann Gottlob, njemaĉki kompozitor i orguljaš (Gorlitz, 1703 — Karlovv Varv, 9. VII 1755). Studirao pravo u Leipzigu, muziku uĉio u Italiji i vjerojatno kod J. A. Hassea. God. 1731—50 dirigent orkestra grofa Briihla u Dresdenu; 1750 naslijedio J. S. Bacha na poloţaju kantora u crkvi sv. Tome u Leipzigu. Komponirao u stilu J. A. Hassea s kojim je bio sprijateljen. DJELA. ORKESTRALNA: 27 simfonija; 24 partite; koncerti za razliĉite instrumente. — KOMORNA: 3 trija za obou; 51 duet za flautu. — Za ĉembalo: 3 sonate; 3 fuge; Siiifonia. — VOKALNA. Oratoriji: La Morte di Abele; Gioa, re di Giuda; Isacco, figura del Redentore; Ich zvill zum Myrrhen-Berge gehn. Pasija Ich Weiss nicht, who ich bin; 48 kantata; 3 mise; 3 psalma; moteti i dr. — Traktat Specimen Contrapuncti duplicis. LIT.: A. Schering, Der Thomaskantor Johann Gottlob Harrer, Bach-Jahrbuch, 1931.—-Isti, J. S. Bach und das Musikleben Leipzigs im 18. Jahrhundert, Musikgeschichte der Stadt Leipzig, Leipzig 1941. — H. Ki'tmmerling, Johann Gottlob Harrer, MGG, V, 1956.
HARRIS, Roy, ameriĉki kompozitor (Lincoln Countv, Oklahoma, 12. II 1898—■). Farmerski sin, bavio se muzikom kao amater. Poslije Prvoga svjetskog rata uĉio kod A. Farvvella (teorija, harmonija), A. Blissa i Altschultera (kompozicija, instrumentacija); 1926—29 usavršavao se u Parizu kod N. Boulanger. Predavao na Juilliard School of Music u New Yorku (1932—40), na Westminsterr Choir School u Princetonu (1934—38), gdje je vodio odjel za kompoziciju, zatim na Cornell University u Ithaci(i94O—42), Colorado College (1942—48), Utha State College u Loganu (1948—49), Peabody Teachers College u Nashvilleu, Tennesse (1949—51), Pennsylvania Collegefor Wome«uPittsburgu(i95i —56), University of Southern Illinois(1956—57), Indiana University u Bloomingtonu (1957 — 60) te na \Jniversity ofCalifor-nia u Los Angelesu (od 1961). R. HARRIS
Sluţeći se tematikom ameriĉkog muziĉkog folklora, keltskih puĉkih napjeva i protestantskih crkvenih himni, H. stvara kompozicije široke melodike i bogate kontrapunkti-ĉke grade. Po nastojanju da u djelima prvenstveno izrazi duh svoje zemlje, H. ide medu suvremene predstavnike ameriĉkog smjera. DJELA. ORKESTRALNA. Jedanaest simfonija: I, 1933; II, 1935; III, 1938; IV, Folksong Symphony za zbor i orkestar, 1939; V, posvećena narodima SSSR-a, 1942; VI, posvećena oruţanim snagama SAD, 1944; VII, u 1 stavku, l 9 5 i ; V I I I , 1962; IX, 1963; y*,Abraham Lincolm Symphony za zbor, duhaĉe i 2 klavira, 1965 i XI, 1967. Dva koncerta za klavir, 1944 i 1953 ; koncert za 2 klavira, 1946; koncert za harmoniku, 1946; koncert za violinu, 1948; fantazija za klavir i orkestar, 1954; Soliloquy and Paean za violu i orkestar, 1948; Chorale za orgulje i limene duhaĉke instrumente, 1944; Toccata za orgulje i limene duhaĉke instrumente, 1944; uvertira When Johnny Comes Marching Home, 1934; Time Silile, 1937; preludij i fuga za gudaĉki orkestar, 1935; Chorale for Strings, 1944; American Creed, 1940; Ode to Fruth, 1941; Ode to Friendšhip, 1944; Fanfare, 1942; Memoires of a Child's Sunday, 1946; Celebralion (varijacija na temu H. Hansona), 1946; Kentucky Spring, 1949; Cumberland Concerto, 1951; Ode to Consonance ,\9S1', J. F. K., 1964; Horu of Plenty, 1964; Rhythms for Space za gudaĉe, 1965. Kompozicije za duhaĉki orkestar. —■ KOMORNA: gudaĉki sekstet, 1932; tri gudaĉka kvarteta, 1929, 1933 i 1937: Songs of a Rainy Day za gudaĉki kvartet, 1925; gudaĉki kvintet, 1939; klavirski kvintet, 1936; klavirski trio, 1934; Concerto za klarinet, klavir i gudaĉki kvartet, 1927; Four Minutes and Twenty Seconds za flautu i gudaĉki kvartet, 1934; violinska sonata, 1942; duo za violonĉelo i klavir, 1964. — Dvije sonate za klavir, 1928; Children's Suite i druge klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Baleti: Weslern Landscape, 1940; From this Earth, 1941; What so Proudly we Hail, 1942 i War, 1945. Filmska muzika. — VOKALNA: kantata Give Me the Splendid Sun za bariton i orkestar, 1961; Walt Whitman Suite za zbor, 2 klavira i gudaĉe, 1944; Suite za zbor, gudaĉki kvartet i klavir.
83
1945; fantazija za violinu, violonĉelo, klavir i zbor, 1925; A Song for Occupations za mješoviti zbor a cappella, 1934; Symphony for Voices za mješoviti zbor a cappella, 1936; Jubilation za zbor, limene duhaĉke instrumente i klavir, 1964; Canticle to the Sun za sopran i komorni orkestar, 1961; solo-pjesme. — Misa za muški zbor i orgulje, 1948; moteti (Israel, 1947). — Studije (Negro rural education made by the Rockefeller Foundation) ; eseji (Problems of American Composers, 1933); brojni ĉlanci u struĉnim ĉasopisima (The Grozvlh of a Composer, MQ, 1934). LIT.: A. Farivell, Roy Harris, MQ, 1932. — R. Evett, The Harmonie Idiom of Roy Harris, Modern Music, 1946. — N. Slonimsky, Roy Harris, MQ, 1947. — A. Copland, Roy Harris, Unsere Neue Musik, Miinchen 1947. — G. Chase, Roy Harris, America's Music, New York, Toronto i London 1955. — N. Broder, Roy Harris, MGG, V, 1956.
HARRISON, Arthur, engleski orguljar (Durham, 23. II 1868 — London, 14. XI 1936). Završivši školovanje postao suvlasnik orguljarske radionice Harrison & Harrison koju je 1861 otvorio u Rochdalu njegov otac. God. 1870 preselili su poduzeće u Durham; od 1895 H. je sam vodio tvrtku. Nakon njegove smrti upravu je preuzeo njegov brat Harry, a kasnije mu se pridruţio nećak Cuthbert T. L. Harrington. MeĊu brojnim Harrisonovim radovima istiĉu se orgulje katedrala u Belfastu (1907), Glasgovvu (1909), Wellsu (1910), Yorku (1915), Manchesteru (1916), Oxfordu (1922), Worcesteru (1924), Leicesteru (1929) i Edinburghu (1931) te rekonstrukcija i proširenje orgulja u Royal Albert Hali u Londonu (1924—-34). HARRISON, Julius Allan Greenway, engleski kompozitor i dirigent (Stourport, Worcestershire, 26. III 1885 — Harpenden, London, 5. IV 1963). Studirao u Birminghamu i na Royal Academy of Music u Londonu (G. Bantock). God. 1922—27 dirigent British National Opera Company i od 1925 vodio uz to Handelovo društvo u Londonu; 1930—40 vodio koncerte i godišnje festivale u Hastingsu, a onda se posvetio uglavnom komponiranju. Izvrstan dirigent, posebno se istakao stilskom interpretacijom Wagnerovih opera. U kompozicijama se sluţio starim naĉinima i narodnim napjevima, osobito onima iz Worcestershirea. Na njegovo'stvaralaštvo koje dostiţe vrhunac u Misi utjecao je 1 R. Vaughan Williams. DJELA. ORKESTRALNA: IVorceslershire Suite, 1920; Down Among the Dead Men; Rapunzel, 1917; Widdicombe Fair; Cornish Holiday Sketches za gudaĉe, 1935; Autumn Landscape za gudaĉe, 1936; Troubadour Suite za gudaĉe, rog i harfu, 1945; rapsodija Bredon Hill za violinu i orkestar, 1941. — KOMORNA: Prelude Music za harfu i gudaĉki kvartet, 1912; 2 gudaĉka kvarteta; sonata za violinu i klavir, 1944. — Kompozicije za klavir (7 Country Sketches, 1919). — Opera The Canterbury Pilgrims. — VOKALNA: Requiem of Archangels for the World za zbor i orkestar, 1919; Songs of Chivalry za tenor i orkestar; Cavalier Tunes za tenor i orkestar; Rhapsody za bariton i orkestar; The Blessed Damozel za ţenski zbor, 1929; soio-pjesme. —■ CRKVENA: Aiissa za sole, zbor i orkestar, 1948; Missa O Lux Beata Trinitas za glas i orgulje, 1951; Missa liturgica za zbor a cappella, 1950; Requiem za sole, zbor i orkestar. — SPISI: The Orchestra and Orcheslral Music, 1934; Brahms and His Four Symphonies, 1939; Dvordk's Orchestra and his Symphonic Expression, u Antonin Dvorak: his Achievement, 1942. LIT.: H. F. Redlich, Julius Allan Greenway Harrison, MGG, V, 1956.
HARRISON, Lou, ameriĉki kompozitor i muziĉki kritiĉar (Portland, 14. V 1917—). Uĉenik H. Cowella, H. Coopera i A. Schonberga; poduĉavao 1937—40 na Mills College i 1942 na Univerzitetu u Los Angelesu. Preselivši se 1943 u New York pisao je 1945—48 muziĉke kritike za Herald Tribune, Listen, View i Modern Music. Bio je zatim 1951—52 predavaĉ na Black Mountain College u Sjevernoj Carolini. Dobitnik mnogih nagrada na razliĉitim kompozitorskim natjeĉajima. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1949; Simfony from Simfonies in Free Slyle, 1956; koncert za flautu i orkestar udaraljki, 1949; Koncerto por I' violono kun perkuta orkeslro, 1959; Concerto in Slendro za violinu i udaraljke, 1962; suita za violinu, klavir i orkestar, 1951; nokturno za 2 violonĉela i orkestar, 1951; preludij i sarabanda, 1937; Canticle za orkestar udaraljki, I—I I I , 1939—41; 2 suite za gudaĉe, 1948 i 1949; 7 pastorala za komorni orkestar, 1947 —53; suita za komorni orkestar, 1953. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1948; suita za gudaĉki kvartet (ili orkestar), 1949; Scenes From William Morris za flautu, gudaĉki trio, harfu i klavir, 1955; Double Music za kvartet udaraljki, 1941; suita za violonĉelo i harfu, 1950; Sonata for Psaltero, 1962; sonata za violinu, 1962. — Tri sonate za klavir, 1941; 2 suite za klavir, 1937 i 1941; 6 sonata za ĉembalo, 1935 —40. — DRAMSKA: opera Rapunzel, 1960; Marriage at the Eiffel Tower (Ćocteau), 1948; Perilous Chapel, 1949; The Only Jealousy of Emer (Yeats), 1950; Solstice, 1950; Green Mansions; Omnipotent Chair; lo and Prometheus; JephthaKs Daughter, 1963; Peter Pan; Troiane; Cinna; Elettra i dr. — Zborovi; solo-pjesme. — CRKVENA: misa u ĉast sv. Antunu za zbor, trublju, harfu i gudaĉe, 1940 —49; motet za blagdan Uznesenja za 7 gudaĉkih instrumenata, 1950; Alma Redemptoris Mater, 1951.
HARSANYI, Tibor, madţarski pijanist, dirigent i kompozitor (Nagvkanizsa, 27. VI 1898 ■—■ Pariz, 19. IX 1954). Studirao na Muziĉkoj akademiji u Budimpešti klavir (S. Kovacz) i kompoziciju (Z. Kodalv). God. 1921 kraće vrijeme koncertirao u Beĉu, zatim godinu dana na turneji po Nizozemskoj, a 1923 nastanio se u Parizu; ondje je sa P. O. Ferroudom i drugim muziĉarima utemeljio društvo za suvremenu komornu muziku Triton i ubrzo postao jedna od vodećih liĉnosti medu pripadnicima grupe muziĉara-emigranata Hcole de Pariš. Kao pijanist i dirigent koncertirao po Francuskoj i u svim vaţnijim muziĉkim središtima Evrope, izvo-
84
HARSANYI — HARTIG
deći većinom vlastite kompozicije. Poslije njegove smrti u Parizu je utemeljen Assodation des amis de Tibor Harsdnyi. Premda je pripadao tzv. Pariškoj školi i prihvatio mnoga svojstva francuske muzike (jasnoća i izvjesna leţernost izraza), H. nikada nije izgubio vezu s muzikom svoje domovine. U poĉetku je na njega odluĉno djelovao Bartokov rani klavirski stil, zatim prihvaća debussvjevski i postdebussvjevski harmonijski izraz, ali ne napušta proširene tonalne okvire; od sredine 20-tih godina sve više naginje linearnom kontrapunktskom naĉinu oblikovanja te sjedinjuje neoklasiĉarska stilska obiljeţja s elementima jazza i madţarskog folklora (ritmika). Ĉesto upotrebljava cjelostepenu ljestvicu što daje poseban, individualni peĉat njegovoj vrlo jezgrovitoj melodici. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u C-duru, 1951; koncert za violinu, 1941; Concertstiick za klavir i orkestar 1930; Concertino za 2 violine i komorni orkestar, 1941; Aria, Cadence et Rondo za violonĉelo i orkestar (ili klavir), 1930; Ouverture symphonique, 1929; Suite pour Orchestre, 1927; Suite hongroise, 1935; Le Joie de vivre, divertissement cine'matographique, 1933; Divertimento No. 2 za trublju i gudaĉe, 1943; Divertissement Francais, 1946; Figures et rythmes, 1945; Dances variees, 1945; Rapsodie burlesque, 1948. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1934; 2 gudaĉka kvarteta, 1925 i 1935 (prer. 1943); klavirski trio, 1926; Concertino za klavir i gudaĉki kvartet, 1931; Nonette za 4 gudaĉa i 5 duhaĉa, 1930; Pique~Nique, Dejeuner concertant za 2 violine, violonĉelo, kontrabas i udaraljke, 1951; sonatina i sonata za violinu i klavir, 1918 i 1926; sonata za violonĉelo i klavir, 1928; sonata za violu i klavir, 1954; duo za violinu i violonĉelo; Rapsodie za violonĉelo i klavir; Trois pieces za flautu i klavir; Lecture a vue za udaraljke, 1951; Petites pieces pour ensemble tzigane, 1953. — KLAVIRSKA: sonata, 1926; Petite suite pour enfants; Rapsodie; ciklus La Semaine. Sept petites piĉces pour tous les jours de la semaine; Cinq preludes brefs; 2suite; Cinq e'tudes rythmiques; Pastorales; Trois pieces lyriques; Trois impromptus; Piece pour deux pianos i dr. — DRAA1SKA. Opere: Les Invites, 1928; Illusion ou L'Histoire d'un miracle (prema E. T. A. HofTmannu), 1948 i L'Histoire du petit tailleur (prema Grimmu) za marionete, 7 instrumenata i udaraljke, 1939. Baleti: Utolso alom, 1920; Pantins (i orkestralna suita), 1937; Chota Roustaveli (sa A. Honeggerom i A. Cerepnjinom), 1945; La Fleur vene, 1948; L'Amour de la vie, 1950 i Legende canadienne 1953. Scenska i filmska muzika. — VOKALNA: Cantate de Noel za zbor, flautu i gudaĉki orkestar 1939; Colere,kantata za zbor a cappella, 1952; Deux Fantaisies za zbor a cappella, 1943; Trois chansons du Vivarais za 4 glasa i 5 instrumenata, 1946; solo-pjesme na tekstove H. Heinea, R. E. Harta, G. Apollinairea, Ch. Moreasa, Nervala, Mallarmea, P. Verlainea. — SPISI: Schonberg a Pariš, Literatura, 1928; Sur la musique du dessin anime, RM, 1934; Henri Marlelli: Conc. pour orchestre, ibid., 1935; L'Inspiration et le metier musical, Beaux-Arts, 1936; Bela Bartok, Liberte, 1945; II faut creer un opera de chambre, Combat, I95°LIT.: A. Liess, Foreign Co mposers in Pariš, The Chesterian, 1931. — V. Ligeti, Un grand musicien, La Republique hongroise, Pariš 1946. — J. S. Weissmann, Tibor Harsanvi: A General Survev, The Chesterian, 1952. — C. Chamfray, Tibor Harsanvi, Le Guide du Concert et du disque, 1954. — J. S. Weissmann, Tibor Harsanvi, MGG, V, 1956. I. Ać.
HARSCHHORN (njem.), vojniĉki signalni instrument prodorna tona. U poĉetku izraĊen iz ţivotinjskog roga, kasnije od metala, najĉešće mjedi. Upotrebljavao se u Švicarskoj do XV st. kada ga zamjenjuju suvremeniji instrumenti. LIT.: E. A. Gessler, Die Harschhorner der Innerschweizer, Anzsigcr fur Schweizerische Altertumskunde, 1925.
HARSHAVV, Margaret, ameriĉka pjevaĉica, sopran (Narbeth kraj Philadelphije, 12. V 1912—). Pjevanje studirala na Curtis Institute of Music u Philadelphiji i na Juilliard School of Music u New Yorku. Umjetniĉku karijeru zapoĉela 1934 u New Yorku kao altistica u raznim opernim druţinama (od 1942 na Metropolitanu). Od 1950 preuzela sopranski fah i razvila se u jednu od najboljih wagnerijanki (Briinnhilde u Prstenu Nibelunga, Senta u Ukletom Holandezu). U više navrata gostovala na Covent Gardenu u Londonu i 1954 na festivalu u Glvndebourneu (Donna Anna u Mozartovom Don Giovanniju). HART, Fritz (Bennicke), engleski dirigent i kompozitor (London, 11. II 1874 — Honolulu, 9. VII 1949). Studirao na Royal College of Music u Londonu. Do 1908 dirigent orkestra raznih kazališnih i opernih trupa u Londonu. God. 1908—-35 ţivio u Australiji. Bio je profesor kompozicije i direktor Konzervatorija (od 1915) te dirigent Simfonijskog orkestra u Melbourneu. Od 1932 stalni gost Simfonijskog orkestra u Honolulu, a 1936—42 ujedno profesor muzike na havajskom Univerzitetu. —■ Kao kompozitor išao utrtim putevima engleske kasne romantike. Njegova mnogobrojna djela, proţeta duhom engleske narodne muzike, odaju velik talent, široku muziĉku kulturu i znanje. Osobito mu se istiĉu solo-pjesme, u kojima lirska priroda, smisao za melodiju i izvrsno poznavanje vokalnog sloga dolaze do punog izraza. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1934; simfonijski esej A Dedication, 19491 rapsodija za violinu i orkestar, 1939; Idyll za violinu i orkestar, 1949; uvertire From the West Country, 1907 i Dick \Vhitington, 1908; 13 scena iz L'Oiseau bleu (Maeterlinck), 1911; suita za gudaĉe, 1919; suita The Bush, 1923; 3 fantazije, 1930—41; varijacije. — Dva gudaĉka kvarteta, 1937; 3 sonate za violinu i klavir, 1911, 1920 i 1941. — Klavirske kompozicije. — Dvadeset opera, 1913—47; 2 operete. —■ Zborovi; oko 350 solo-pjesama.
HART, George, engleski graditelj instrumenata (London, 23. III 1839 — kraj Newhavena, 25. IV 1891). Violinu studirao na Royal Academy of Music u Londonu (G. A. Macfarren, P. Sainton). Preuzeo od svog oca Johna Thomasa (1805—74) izvrsno uvedenu trgovinu i radionicu za gradnju violina (Hart & Sons) u Londonu, koja se proslavila uspjelim kopijama instru -
menata kremonskih majstora. Izvrstan poznavalac gradnje ' na, H. je objavio jedno od najznaĉajnijih djela s toga podr The Violin, Its Famous Makers and Their Imitators, 1875, je doţivjelo brojna izdanja na raznim jezicima. Objavio je i ruĉnik The Violin and Its Music, 1881. HART, James, engleski kompozitor (York?, 1647 — v jatno London, 8. V 1718). Od 1670 pjevaĉ u Kraljevskoj ka sluţbovao u Westminsterskoj opatiji (kao Lay-Vicar). Za ţ veoma poznat pjevaĉ i kompozitor. Njegove pjesme imaju cifiĉno obiljeţje onoga vremena, ali istodobno odavaju si izraza kakva pjesmama XVIII st. ponekad nedostaje. DJELA: Adieu to the Pleasures and Follies of Love, umetak za Shake reovu dramu The Tempest u obradi Th. Shadvvella, 1673. — Oko 60 Hai pjesama (songs) tiskano je u raznim zbirkama onoga vremena: Choice & Songs, I—V, 1673—84 (izd. Playford); Choice Ayres, Songs & Dial 1675 (Playford); New Ayres and Dialogues, II, 1678 (Brome); The Thea Music, I, I I I i IV, 1685—87 (Playford); A Collection of the Choicest and A Songs, II, 1687 (Crouch); Comes Amoris, I—II, 1687—88 i V, 1694 (Carr) Banauet of Music, I—IV, 1688—90 (Plavford); The Gentleman's Journal, (Baldwin); Synopsis Musicae, II, 1693 (Cross); Thesaurus Musicus, II I, (Hudgebutt); Wit and Mirth, or Pills to Purge Melancholy, IV, 1706 (Peai NOVA IZD.: pjesmu Since Phyllis Szvears Inconstancy obj. A. h {The Minstrelsy of England, 1901). LIT.: Ch. L. Cudtoorth, James Hart, MGG, V, 1956.
HART, Joseph Binns, engleski kompozitor i orguljaš (I don, 5. I 1794 — Hastings, 10. XII 1844). Ĉlan djeĉaĉkog z u londonskoj katedrali sv. Pavla; uĉio orgulje kod S. Wes i M. Cooka, klavir kod J. B. Cramera. God. 1810 orguljaš op ske crkve u Walthamstowu i istodobno u sluţbi grofa od Uxb gea; kasnije orguljaš u Tottenhamu (Middlesex). Poslije napoli skih ratova proĉuo se kao kompozitor ĉetvorka (quadn God. 1818—20 zborni dirigent i korepetitor opernog kaza The Lyceum u Londonu; 1829 nastanio se u Hastingsu, gdj< bavio trgovinom muzikalija i bio orguljaš. DJELA: 48 zbirki plesova (valceri, gavote, ĉetvorke). — DRAMS opera The Vampire, 1820. Farse: Amateurs and Actors, 1818; A Walk for a ger, 1819; The Bull's Head, 1819. — Udţbenik kompozicije An Easy Mo, Teaching Thorough-Bass and Composition, oko 1827. — Sa J. Fawcettom zbirku Melodia Divina, a Sacred Compamon for the Pianoforle, oko 1841 (doc 1854; novo izd. 1865.). LIT.: A Dictionary of Musicians, I,London, II izd. 1827 (s popisom Hartovih plesnih kompozicija do 1827). — Ch.L. Cudwonh, Joseph Binns H MGG, V, 1956.
HART, Philip, njemaĉki orguljaš i kompozitor (? — L don, 17. VII 1749). Moţda sin Jamesa Harta; prvi podatai njemu zabiljeţen je 1703, kad je u Londonu izvedena jedna 1 gova kompozicija. Sudjelovao na koncertima koje je priredi trgovac Th. Britton. Crkveni orguljaš u Londonu. Premda umro samo deset godina prije Handela, stilski je bliţi gener; Blowa i Purcella. DJELA: kompozicije za harpsichord i orgulje [Fugues for the Orga, Harpsichord, zvith Lessons for the Harpsichord, oko 1720). — VOKALNA: Morning Hymn, from the Fifth Book of Milton's »Paradise Losu, oko 1729; to Harmony (In Praise of Musick) ; oko 10 pjesama (Songs). — Anthemi P, the Lord, ye Servants i / Will Give Thanks. LIT.: Ch. L. Cudzvorth, Philip Hart, MGG, V, 1956.
HARTIG, Heinz Friedrich, njemaĉki kompozitor (Kas 10. IX 1907 — Berlin, 16. IX 1969). Studirao u Beĉu (H. ( E. Wellesz) i na Akademiji za crkvenu i školsku muziku u Berli Uĉitelj klavira, muziĉki pisac i ĉembalist, od 1948 profesor kc pozicije na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu; tamo je vodi Odsjek za tonske majstore. Nadovezujući na Hindemitha, H. razvio u istaknutog predstavnika suvremenog evropskog muzici stvaralaštva. Iako pod utjecajem A. Schonberga i B. Blach< izgradio je vlastiti muziĉki govor u kojemu uz dodekafonij serijelne postupke vaţnu ulogu igraju i varijabilni metri. S najviši domet H. je ostvario na podruĉju vokalne muzike (Pere oratorij Wohin; oratorij ske kantate Anruf und Erzvartung i A erstehung). DJELA. ORKESTRALNA: 2 koncerta za violinu op. 10 i 48, 1951 i 15 koncert za klavir, 1958; Rondo concertante za bariton, klavir i orkestar, ic Concertante Suite za gitaru, 1954; Komposition in fiinf Phasen za violonĈ zbor, orkestar i magnetofonsku vrpcu, 1965; Divertissement a sce'nes variai 1953; Hommage a Schauron za koncertantne grupe, 1965; Movimenti fur Z\ orehester und Schlagzverk, 1968. — KOMORNA : sonata za klarinet i klavir, 19 sonata za obou i klavir, 1950; klavirski trio, 1954; duhaĉki kvartet, 1958; sor za violonĉelo solo, 1958; sonata za violu i ĉembalo, 1962; Duettino za vio ĉembalo ; Mušica da camera za flautu, violu da gamba i ĉembalo, 1962; Variatic iiber einen siebentonigen Klang za 14 instrumenata, 1962 (takoĊer i za orkest Immediante za flautu, klarinet, klavir i 2 violonĉela, 1965 (takoĊer i za orkest Composizione per due za violonĉelo i klavir, 1966; kvintet za flautu, obou i gud; trio, 1967; Passacaglia, Cadenza e Finale za violu i klavir, 1968; Reflexe za git i ĉembalo, 1968; Fiinf Stiicke za flautu i gitaru, 1956; za flautu soio: Flotens 1954 i Monolog, 1965; Variante za violonĉelo solo, 1956; Drei Stiicke za git: 1964. — KLAVIRSKA: Variations en mitres variables, 1952; Kleine Son, 1958; Fiinf Klavierstiicke, 1965; —■ DRAMSKA: komorna opera Escorial, 19 Baleti: Die Wolfe, 1956; Das Tor, 1956; Schzvarze Sonne, 1959. Scenska muz: —■ VOKALNA; kantate Wilhelm Busch, 1952 i Galgelieder, 1952; Perche za z i gitaru (12 instrumenata), 1958. Ciklusi solo-pjesama: Der Trinker und die Spu za bariton i klavir (7 instrumenata), 1953; In einer Nacht za sopran, flautu i I vir, 1955; Drei Lieder za bariton i orkestar (klavir), 1964 i Va la nave za vis
HARTIG — HARTMANN glas i 7 instrumenata, 1966. Invocatio za visoki glas i 5 instrumenata, 1968.— CRKVENA: oratorij Wohin, 1964; 2 oratorijske kantate: Anruf und Erzvartung, 1961 i Auferstehung, 1961; Messe nach einem Feuersturm za bariton, zbor i orkestar, 1960; Triptychon zum Heiligen Pfingstfest za sole, zbor i orkestar, 1960; meditacije Gott sei gelobet za orgulje i mješoviti zbor, 1968. LIT.: U. Stiirzbecher, Werkstattgesprache mit Komponisten, Koln 1971. K. Ko.
HARTKNOCH, njemaĉka obitelj muziĉara i nakladnika. 1. Johann Friedrich, st., nakladnik (Goldap, istoĉna Pruska, 18. IX 1740 —■ Riga, 1. IV 1789). Po svoj prilici uĉio klavir kod svog oca uglednog orguljaša. Zatim odlazi na studij teologije u Konigsberg, a 1761 na nagovor tamošnjeg izdavaĉa J. J. Kantera stupa u njegovo poduzeće da bi izuĉio knjiţarski zanat. U to doba poduĉava mladoga J. F. Reichardta klavir i teoriju muzike. Kod Kantera je upoznao I. Kanta i J. G. Herdera s kojim se sprijateljio i koga je kasnije materijalno potpomagao. God. 1763 utemeljio vlastito izdavaĉko poduzeće u Mitauu i ubrzo zatim podruţnicu u Rigi koju je kasnije reorganizirao u glavno sjedište. Objavio je veći broj djela Herdera, Kanta, F. M. Klingera, J. G. Hamanna 1 dr.; od 1770 (moţda i ranije) izdavao i muzikalije (tiskane kod Breitkopfa u Leipzigu); 1773 objavio kompozicije J. F. Reichardta: zbirku Vermischte Musicalien, violinski i klavirski koncert, te Singspiele Hanschen und Gretchen i Amors Guckkasten (klavirski izvadak). Jedini saĉuvani Hartknochov muziĉki katalog, Verzeichniss Ċer praktischen musikalischen Werke zvelche bey Johann Friedrich Hartknoch in Riga . . . zu haben sind (oko 1785), sadrţava djela Ch. Cannabicha, A. Filtza, G. Toeschija, A. Holzbauera, J. i A. Stamitza, J. Ch. Wagenseila, J. Havdna, J. Ch. Bacha, B. Galuppija, F. J. Gosseca i drugih. Ali to je po svemu sudeći komisionarski katalog. Herderovu korespondenciju s Hartknochom objavili su H. Diintzer i F. G. Herder (Von und an Herder, II, 1861). 2. Johann Friedrich, ml., nakladnik (Riga, 27. VII 1769 — Dresden, 19. IX 1819). Sin Johanna Friedricha st. Najprije vodio poduzeće u Rigi; na Herderov poticaj 1801 izdavao ĉasopis Adrastea. God. 1803 prodao poduzeće u Rigi i otvorio nakladnu knjiţaru u Leipzigu (poslovala je do 1879 u stranim rukama). Odigrao je znaĉajnu ulogu u izgraĊivanju novijeg njemaĉkog knjiţarstva (poslije 1813). 3. Karl Eduard, pijanist i kompozitor (Riga, oko 1795 •— Moskva, 1834). Sin Johanna Friedricha ml.; studirao na univer zitetima u Kĉnigsbergu i Leipzigu, zatim se posvetio iskljuĉivo muzici. Kao koncertni pijanist debitirao 1816 u Leipzigu; 1819 preselio se u Weimar gdje je uĉio kod J. N. Hummela. Ali u Weimaru nije stekao sigurnu egzistenciju usprkos uspjelim koncertnim nastupima, pa je 1824 na Hummelovu preporuku otišao u Petrograd. Ondje se ubrzo afirmirao u krugu visoke aristokracije kao muziĉki pedagog; 1828 dobio je mjesto muziĉkog uĉitelja u Moskvi. Komponirao je uglavnom klavirska djela, u izrazito pijanistiĉkom slogu s velikim tehniĉkim zahtjevima, ali bez oso bitog znaĉenja za klavirsku muziku onoga doba. DJELA: Second Grand Concert za klavir i orkestar op. 14. — KOMORNA: Grande trio za violinu, violonĉelo i klavir op. 4; Sonata Brillante za violinu i klavir op. 2, 1823; Grande Fantaisie za violonĉelo i klavir. — KLAVIRSKA: sonata op. 1, 1822; Valses avec coda op. 3; Exercice pour le pianoforte a double touches op. 5; Grand Rondeau op. 6; varijacije na »Gaudeamus igitur«; La Tendresse, la plamte et la consolation, 3 Nocturnes caracteristiques op. 8; Six Grandes Valses a l'occasion du Couromiement de S. M. Nicolaus I op. 9LIT.: H. M. Schletterer, J. F. Reichardt, Augsburg 1865. — R. Haym, Herder nach seinem Leben und seinen Werken, Berlin 1880. — R. Eitner, Buch und Musikalien-Handler, Leipzig 1904. — H. Giittler, Konigsberger Musikkultur im 18. Jahrhundert, Konigsberg 1925. — H. Becker, Hartknoch, 1. Johann Friedrich d. A, 2. Johann Friedrich d. J.,3. KarlF.duard, MGG, V, 1956. I. Ać.
HARTMANN, danska obitelj muziĉara njemaĉkog podrijetla. 1. Johann Ernst, violinist i kompozitor (Gross-Glogau, Šleska, 24. XII 1726 — Kobenhavn, 21. X 1793). Uĉio u Glogauu; od 1754 u sluţbi kneza-biskupa u Breslauu i zatim na dvorovima u Rudolstadtu i Plonu. God. 1766 postao ĉlan Dvor skog orkestra u Kabenhavnu, a dvije godine kasnije dirigent.
DJELA: simfonija; koncert za violinu i orkestar, 1780. — Šest sonata za 2 violine i b. c. op. 1. — Kompozicije za ĉembalo. — Scenska muzika za drame: Balders Dod, 1779; Fiskerne, 1780; Hyrdinden paa Alperne, 1783; Gorn den Gamle. 1785 i Den blinde i Palmyres. — Violin-Schule, 1777 (rkp.).
2. Johann Peter Emilius, kompozitor i orguljaš (Kobenhavn, 14. V 1805 — io. III 1900). Unuk Johanna Ernsta; završio studij prava; muziku uĉio kod oca, crkvenog orguljaša, i u Nje maĉkoj. Od 1824 zamjenjivao oca, 1843 postao orguljaš u kate drali u Kobenhavnu, na kojem je poloţaju bio do smrti. Uz to od 1827 nastavnik na Konzervatoriju (od 1867 ĉlan uprave). God. 1839 utemeljio studentsko pjevaĉko društvo Studentersangforeningen; suosnivaĉ i niz godina predsjednik udruţenja Aiusikforeningen. H. je jedan od prvih danskih kompozitora koji su u svoja djela unosili elemente narodne muzike. To se posebno
85 oĉituje u melodijskoj koncepciji i obraĊivanju fantastiĉnih sadrţaja bliskih nordijskoj narodnoj umjetnosti.
DJELA. ORKESTRALNA. Dvij e s i mfo n ij e : I, u g- mo l u, 1 8 3 5 i II, u E-duru, 1848; koncert za violinu; 6 uvertira, 1825—63; 3 Karak-terstykker za gudaĉe, 1884. —• KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1848 i 1855; klavirski kvartet, 1823; 3 sonate za violinu i klavir, 1826, 1846 i 1886. — Dvije sonate za klavir, 1843 i 1885. — Sonata za orgulje, 1855. — DRAMSKA. Opere: Ravnen eller Broderpraven, 1832; Korsarerne, 1835; Lideri Kirsten, 1846 i Kong Saul, 1865. Baleti: Et Folkesagn, 1854 (sa N. Ga-deom); Valkyrien, 1861 ; Thrymskviden, 1868 i Arkona, 1875. Scenska muzika za drame: Olaf den Hellige, 1838; Knud den Store, 1839; Syvsoverdag, 1840; Maurerpigen, 1840; J. P. E. HARTMANN Undine, 1842; Hakon Jari, 1844; Ambrosius, 1878; Kilderejsen, 1859; Yrsa, 1883 i Dante, 1888. — VOKALNA: kantate; svjetovni i crkveni zborovi; ciklusi solo-pjesama (Sulamilh of Salomon, 1850; Folmer Spillemands Viser, 1856); zbirke crkvenih pjesama.
3. Emil (Wilhelm Emilius), kompozitor (Kobenhavn, 21. II 1836—18. VII 1898). Sin i uĉenik Johanna Petera Emiliusa; od 1861 crkveni orguljaš u Kobenhavnu i od 1871 u dvorcu Christianborg. God. 1891 preuzeo od N. Gadea vodstvo Muziĉkog društva u Kabenhavnu. DJELA. ORKESTRALNA: 7 simfonija; simfonijska pjesma Hakon Jari; koncerti za violinu i za violonĉelo; uvertira Haermaendene paa Helgoland; suita Nordiske Folkedame. — DRAMSKA. Opere: En nat mellem Fjeldene, 1863; Elverpigen, 1867; Korsikaneren, 1872; Ragnhild, 1896 i Del store Lod, 1897. Balet Fjeldstuen, 1858 (sa A. Windingom). — Zborovi; solo-pjesme. — Obradbe narodnih napjeva. LIT.: C. Thrane, Danske Komponister, Kebenhavn 1875. — W. Behrend, Johann Peter Emilius Hartmann, 1895 i 1918. — A. Hammerich, J. P. E. Hartmann, Kobenhavn 1916. — Th. Krogh, Zur Geschichte des danischen Singspiels, Kebenhavn 1924. — R. Hove, J. P. E. Hartmann, Kobenhavn 1934. — V. Busch, J. P. E. Hartmann, Hellerup 1955. — 5. Lunn i A'. Schlorring, Hartmann, 1. Johann Ernst, 2. Johann Peter Emilius, 3. Emil, MGG, V 1956.
HARTMANN, Christian Carl (u francuskoj verziji mjestimice Harteman, Chretien Charles), njemaĉki flautist i kompozitor (Altenburg, 1750 — Pariz, 1804). Isprva, prema vlastitim izjavama, flautist u dvorskoj muzici vojvode od Sachsen-Altenburga; 1774 nastanio se u Parizu i postao ĉlan orkestra Opere. Oko 1786 zapoĉeo dulju turneju po Evropi i koncertirao, koliko se zna, u Hagu, Hamburgu, Petrogradu i Erlangenu (1790). God. 1792 vratio se u Pariz i 1795 postao profesor flaute na novoosnovanom Konzervatoriju; nastupao je na Concerts spirituels. Jedan od prvih velikih virtuoza na flauti. Komponirao je gotovo iskljuĉivo za svoj instrument i to preteţno didaktiĉka ili virtuozna djela koja svjedoĉe o vanrednom poznavanju flaute. Hartmannova pedagoška metoda zauzima znaĉajno mjesto medu nasljeĊem najvećih majstora (Hotteterre, Quantz). DJELA. ORKESTRALNA: Symphonie du globe aerostatique, 1784; Sinfonia za 2 roga, 2 oboe i gudaĉe. 3 Concerts pour flute, 1784—85; 4 Concerts pour flute, 1786? (moţda se podudaraju s prethodnim koncertima); 2 Airs varies pour flitle, violon et orehestre.—• KOMORNA: 6 sonata za clavecin ili klavir i obligatnu pratnju flaute ili violine, 1784; 6 Sonates avec des airs varies pour flute et violoncelle ou aceompagnement de forte piano. 1783; 2 sonate za harfu ili clavecin uz flautu i violinu (rkp.); Recueil de points d'orgue pour flute dans tous les tons majeurs et mineurs; 6 Duos pour 2 fliites ou 2 violons, 1785 ; po 6 Duos pour 2 fliites op. 6, 1792 i op. 7, bez god.; 6 Airs francais et russes varies pour la flute avec aceontp. de violon et violoncelle, 1790; Caprice pour la flutte travtrsiere; Recueil des preludes dans toute sorte de modulations pour la flute; 126 Cadences pour la flute dans tous le tons; 8 airs varies avec la basse. LIT.: F. J. Fetiš, Biographie univers^lle des musiciens et bibliographie generale de la musique, 8 sv-, Bruxelles 1835—44. — 7?. Coite, Christian Karl Hartmann, MGG, V, 1956.
HARTMANN, Karl Amadeus, njemaĉki kompozitor (Miinchen, 2. VIII 1905 — 5. XII 1963). Kompoziciju uĉio na Muziĉkoj akademiji u Miinchenu (J. Haas), zatim kod H. Scherchena i A. We-berna. Za nacistiĉkog reţima svojevoljno se povukao iz javnosti; djela su mu se izvodila samo izvan Njemaĉke. God. 1945 utemeljio u Miinchenu ustanovu Mušica viva za promicanje suvremene muzike. Od 1952 ĉlan Bavarske akademije lijepih umjetnosti i od 1953 predsjednik njemaĉke sekcije SIAIC. Dobio više meĊunarodnih nagrada. K. A. HARTMANN
86
HARTMANN — HARWOOD
U umjetnosti K. A. Hartmanna K. H. W6rner zamjećuje nekoliko obiljeţja: slikarsku maštu, smisao za improvizaciju i teţnju k ekspresivnosti. H. je prvenstveno simfoniĉar, koji uvijek na drukĉiji naĉin rješava problem simfonijske strukture; u I simfoniji, petorostavaĉnoj, uvodi alt; II simfonija je u stvari velik stavak ispunjen varijacijama; u IV simfoniji, za gudaĉki orkestar, dva polagana stavka uokviruju brzi; V simfonija je koncertantna; VI simfonija ima dva stavka: Adagio i Toccata variata; u drugom stavku nalaze se tema i dvije varijacije, pisane, kao i tema, u obliku fuge; VII simfonija je trostavaĉna s polaganim stavkom u sredini, a VIII opet dvostavaĉna. U ovim i u drugim djelima odrazuje se i Hartmannovo gledanje na svijet; umjetnik je ĉesto bespomoćan pred vrtlogom ljudske grubosti i kaotiĉnosti koju izaziva fatalno sukobljavanje suprotnih interesa. S tog gledišta je vrlo karakteristiĉna njegova jedina opera Des Simplicius Simplicissimus Jugend, svojevrsna socijalna optuţba. H. je snaţan polifoniĉar. Sluţi se slobodnom atonalnošću i, priliĉno rijetko, dodekafoniĉkim naĉelima. DJELA. ORKESTRALNA. Osam simfonija: I, s altom, 1940; II, Adagio, 1941; I I I , 1949; IV, za gudaĉe, 1947; V, Concertante, 1950; VI, 1951; VII, 1959 i VIII, 1963. Za violonu i orkestar: koncert, 1939; Concertino, 1939 i Musik der Trauer, 1939. Koncerti: za klavir, duhaĉe i udaraljke, 1953; za violu, kla vir, duhaĉe i udaraljke, 1956; za klarinet, gudaĉki kvartet i gudaĉe. Uvertira China kdmpft, 1942; Simfonijski fragment, 1947. — KOMORNA. Dva gudaĉka kvarteta: I, Carillon, 1934 i II, 1948; Kleines Konzert za gudaĉki kvartet i udaraljke; Burleske Musik za flautu, klarinet, fagot, rog, trublju, trombon, udaraljke i klavir. — Komorna opera Des Simplicius Simplicissimus Jugend, 1934 (izvedena 1949; nova verzija pod naslovom Simplicius Simplicisimus, 1955)- —■ VOKALNA. Kantate: Lamento za sopran i klavir, 1943; Cesangszene za bariton i orkestar, 1963; Friede Anno 48 za sopran, zbor i klavir. — Zbirka ĉlanaka Kleine Schriften, 1965 (red. E. Thomas). LIT.: K. H. Worner, Neue Musik in der Entscheidung, Mainz 1954. — K. H. Ruppel, Karl Amadeus Hartmann, Melos, 1955. — J. Hermann, Form und Fantasie. Zum Scha ffen Karl Amadeus Hartma nns, Mušica, 1955. — H. H. Stuckenschmidt, Karl Amadeus Hartmann, MGG, V, 1956. — S. Giinther, Hartmanns achte Sinfonie, Melos, 1963. — Epitaph fiir Karl Amadeus Hartmann, Munchen 1966. — U. Dibelius, Moderne Musik 1945—1965, Munchen 1966. — J. Hausler, Musik im 20. Jahrhundert, Bremen 1969. — L. Dallapiccola, Meine Erinnerungen an Karl Amadeus Hartmann, Melos, 1970. J. As.
HARTMANN, Pater (Paul Eugen Josef von An der Lan-Hochbrunn), austrijski orguljaš i kompozitor (Salurn kraj Bolzana, 21. XII 1863 — Munchen, 5. XII 1914). Franjevac; orgulje uĉio kod P. Singera u Salzburgu, kompoziciju kod J. Pembaura u Innsbrucku. Od 1893 orguljaš u Jeruzalemu, 1895 orguljaš i 1901 direktor muziĉke škole Cooperativa u Rimu. God. 1906—07 boravio u New Yorku, a zatim ţivio u Miinchenu u samostanu sv. Ane. H. je komponirao uglavnom crkvena djela. Oratoriji u kojima se osebujno ukrštavaju elementi gregorijanskog korala i kasne romantike odaju njegovo nastojanje za oţivljavanjem renesansnog tipa duhovnog oratorija. U njima je teţište na lirskoj ekspresivnosti i kontemplativnim momentima, a ne na naglašavanju dramskog zapleta. DJELA. CRKVENA. Oratoriji: St. Petrus, 1900; St. Franzlskus, 1902; Das letzte Abendmahl, 1904; Der Tod des Herrn, 1906 i Die sieben Worte Christi am Kreuze, 1908. Tri mise; Te Deum, 1920; oko 20 moteta. — Kompozicije za komorne sastave i orgulje (sonata). — Solo-pjesme. — SPISI: Essay u'ber ein neues System der Harmonie, 1896; Peter Singer, 1910. LIT.: H. von Bilguer, Pater Hartmann und sein Oratorium St. Franziskus, Wien 1902. — A. Scharnagl, Pater Hartmann, MGG, V, 1956.
HARTMANN, Thomas (Aleksandroviĉ) de, ukrajinski kompozitor i pijanist (Koruţevka, 21. IX 1886 — Princeton, New Jersev, 26. III 1956). Studirao na Konzervatoriju u Petrogradu, kompoziciju kod Tanjejeva i Arenskog, klavir kod Anette Jesipove. God. 1908—11 uĉi dirigiranje kod F. Mottla u Miinchenu, od 1919 predavao u Tbilisiju. God. 1922 nastanio se u Parizu gdje je postao direktor izdavaĉke kuće Beljajev; 1951 preselio se u New York. Isprva komponira u ruskom nacionalnom stilu, osobito pod utjecajem Musorgskog, a oko 1925 prelazi na modernistiĉki naĉin (politonalnost i si.); u svojim najznaĉajnijim djelima oĉitovao smisao za izraţajnost i za pitoreskne efekte. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije, 1915, 1944 i 1953; koncirt za klavir, 1940; 2 koncerta za violinu, 1943 i 1947; koncert za violonĉelo, 1935; koncert za kontrabas, 1943; koncert za harfu, 1944; koncert za flautu, 1950; Concerto d'apres une cantate de Bach za violonĉelo i gudaĉe, 1945; suita, 1940; Koliadki, 1944; Tzvelve Russian Fairy Talcs, 1950. — KOMORNA: trio za flautu, violinu i klavir, 1946; sonata za violinu i klavir, 1937; sonata za violon ĉelo i klavir, 1942. — KLAVIRSKA: sonata; Humoresque viennoise (takoĊer i za 2 klavira) i dr. — DRAMSKA. Opere: Flionuška i Esther. Baleti: Purpurni cvijet, 1907: Sveĉanost u Ukrajini i Babelt. Scenska muzika za Caligulu (A. Dumas), 1906. — VOKALNA: 3 pjesme uz orkestar na stihove Shelleva, 1936. Solo-pjesme: Three BulgarianSongs; Three Ballads; Poeme1 de Ronsard; Paysages tristes (Verlaine); Fragment of Proust; Six Commentaires d Ulysse (Joyce).
HARTOG, Edouard de, nizozemski kompozitor (Amsterdam, 15. VIII 1829 —■ Hag, 8. XI 1909). Muziĉki temeljito obrazovan, uĉenik Hocha, L. Dulckenove, Th. DShlera i J. G. Bartelmanna, zatim A. A. E. Ehvarta i H. Ch. Litolffa u Parizu,te G. A. Heinzea i Damckea u Amsterdamu. Od 1952 pouĉavao klavir, harmoniju i kompoziciju u Parizu, a zatim u Hagu. DJELA. Simfonijske predigre: Macbeth; Pompee i La Vierge d'Orleans. Šest orkestralnih skica; suita za gudaĉki orkest ar. — Dva gudaĉka kvarteta;
meditacije za violinu (violonĉelo), harfu (orgulje) i klavir.'—Kompozicije za — DRAMSKA: Opere: Le Mariage de Don Lope, 1865; L'Amour m 1868 (kasnije preraĊena u L'Amour et son hote, 1873); Lorenzo Aldini i P, — Pjesme. —■ 47. psalam za sole, zbor i orkestar. — SuraĊivao u Pouginov datku Fetisove Biographie universelle, 1878—80.
HARTOG, Jacques, nizozemski muziĉki pisac i kompo (Zalt-Bommel, 24. X 1837 — Amsterdam, 3. X 1917). Uĉ K. Wilhelma u Krefeldu i F. Hillera u Kolnu. God. 1886— profesor muziĉke historije na Konzervatoriju u Amsterdar ujedno od 1903 univerzitetski docent. DJELA. Beethoven; Mozart en zijne werken; Joseph Haydn en zijn bi Michael; Mendelssohn; Schumann; J. S. Bach i Richard Wagner (izd. C meesters der Toonkunst). — SuraĊivao u ĉasopisima Zentralblatt; Musikt Neue Zeitschrift fu'r Musik (Bonn). — Prevodio na holandski instruktivna i školske priruĉnike. — Komponirao uvertire, violinski concertino, op' pjesme i crkvena djela.
HARTULARY-DARCLĆE, Ion (Ivan), rumunjski k pozitor i dirigent (Pariz, 7. VII 1886 — Bukurešt, 2. IV ic Studirao na Konzervatoriju u Parizu (A. Gedalge, Ch.-M. dor) i u Milanu (A. i V. de Sabata). God. 1915—30 operni < gent u Italiji, Francuskoj, Švicarskoj i Španjolskoj, 1940dirigent radio-orkestra i 1952—62 savjetnik Rumunjske ra televizije u Bukureštu. DJELA. ORK ES TRALN A: s imfo nij ska pjes ma Virf ulcu-D or, 1 Reve, 1905; Intermezzo, 1943; suita In lunca Siretului, 1946; Idila, 1948; ludiu, 1949; Uverturd in stil clasic pe trei teme moldovenesti, 1950; Prei simfonic, 1951; Picturi de Grigorescu, 1952; Vals clasic. 1956; Mars solemn, : — DRAMSKA. Komiĉne opere: Jaretiera, 1909 (rev. 1968) i Capriciu c 1911. Operete: Amorul mascat, 1913; Anonima Potin, 1916; La Signorina i -Facon, 1920; Miracolul cameliilor, 1927; Marjery, 1927; Zig-zag, 1928; retta, 1929 i Atlantic-City, 1930. — VOKALNA. Dvije kantate: Oda pi mele, 1958 i Visul lui Bdlcescu, 1961; zborovi; solo-pjesme. — Monografija clee, 1961.
HARTY, Herbert Hamilton, irski kompozitor i diri| (Hillsborough, Irska, 4. XII 1879 — Hove, 19. II 1941). C ga je poduĉavao u klaviru, violi i kontrapunktu. U dvanae godini orguljaš crkve u Magheracoldu, kasnije u Belfastu i Dubi gdje je uĉio kod M. Esposita. Od 1900 ţivio u Londonu; prat i dirigent londonskog simfonijskog orkestra, dirigent Bn National Opera Company i 1920—33 stalni dirigent orke Halle u Manchesteru. PrireĊivao koncertne turneje po Ame i Australiji (1934). Istakao se izvrsnom interpretacijom d Mozarta, Berlioza, Brahmsa i Elgara. U ranijim je kompoziciji pod utjecajem irskih narodnih napjeva, u kasnijim se sluţi sm menim tekovinama muziĉke tehnike. DJELA. ORKESTRALNA: An Irish Symphony, 1924; simfonijske pje With The Wild Geese, 1910 i The Children of Lir, 1939; koncert za klavir; kon za violinu, 1909; Comedy Overture, 1907; Fantasy Scenes, 1920. ■—■ KOMORJ gudaĉki trio, 1901; klavirski kvintet, 1904; kompozicije za violinu i klavir violonĉelo i klavir, za obou i klavir. — Klavirske kompozicije. — VOKALI Kantata The Mystic Trumpeter (W. Whitman), 1913; Ode to a Nightingal sopran i orkestar, 1907; 15 solo-pjesama. — Instrumentirao Handelovu Wa music za veliki orkestar; preradio i neka druga Handelova djela. LIT.: J. F. Russel, Hamilton Harty, Music and Letters, 1941. — E Malley, Hamilton Harty as I Know Him, Halle Magazine, Manchester 1951 L. Duck, Sir Herbert Ha milton Harty, MGG, V, 1956.
HARWOOD, Basil, engleski kompozitor i orguljaš (Woi house, Gloucestershire, 11. IV 1859 — London, 3. IV 19/ Studirao klavir kod J. L. Roeckela, orgulje kod G. Riseleva, teoi kod C. W. Corfea na Trinity College u Oxfordu, zatim u Leipz fugu (S. Jadassohn) i kompoziciju (C. Reinecke). God. 1883—i< orguljaš u raznim crkvama; posljednjih godina u katedrali Oxfordu. Dirigent udruţenja Oxford Orchestral Association (189; —98), OxforĊ Bach Choir (1896—1900) te univerzitetsl zbora u Oxfordu (1900—09). —■ Njegovo je stvaranje zna prilog novijoj engleskoj muzici. Izvrstan orguljaš, sa H. P ryjem i Ch. V. Stanfordom utemeljitelj specifiĉno engleske orj ljaške škole XX st. DJELA: koncert za orgulje i orkestar, 1910. — Za orgulje: 2 sonate, 1 i 1912; Dithyramb, 1892; Capriccio, 1903; Christmastide, 1920; rapsodija, 19 Processional, 1926; In Exitu Israel, 1928; tokata, 1929; Lullaby, 1930, prelu i dr. — Kantata Ode in May Morning, 1913; zborovi; solo-pjesme. — Ch VENA: motet Jesus, thy Boundless Love to Me za sole, zbor, orgulje i orkes 1909. Za sopran, zbor i orkestar: psalam LXXXVI Inclina Domine, 1898 i psa] CXXXVII As by the Streams of Babylon, 1907; Love Incarnate za zbor, orgi i orkestar, 1925; anthemi; services; moteti i dr. — Izdao Oxford Hymn Bo 1908. LIT.: G. Guest, Basil Harvrood, MGG, V, 1956.
HARVVOOD, Elizabeth, engleska pjevaĉica, sopran (K> tering, 24. V 1938—■)• Studirala na Manchester College of Mu (E. Thurston) i privatno kod Evelvne Langston i Lucie Nane debitirala u kazalištu Sadler's Wells u Londonu kao Gilda (Ver Rigoletto). Ĉlanica Covent Gardena u Londonu, gostovala) Munchenu, Drottningholmu, Versaillesu, Aix-en Provenceu i • velikoj australskoj turneji s Joanom Sutherland. Istiĉe se k Fiordiligi (Mozart, Cosi fan tutte), Lucia di Lammermoor (D nizetti), Amina (Bellini, Mjeseĉarka), Fiakermilli (R. Strau Arabella), Adela (Rossini, Le comte Ory) i dr.
HASER — HASSE HASER, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. August Ferdinand, kompozitor i muziĉki teoretiĉar (Leipzig, 15. X 1779 ■—• Weimar, 1. XI 1844). Uĉenik škole sv.Tome u Leipzigu; 1800—06 kantor u Lemgu, a zatim boravio do 1813 u Italiji. Vrativši se u Lemgo djelovao je do 1817 na gimna ziji. Nakon kraćeg boravka u Leipzigu postao u Weimaru zborovoda dvorske opere, a 1829 i muziĉki direktor katedrale. Bavio se 1 poduĉavanjem. Medu njegovim, djelima najvredniji su priruĉnici za pjevanje. DJELA: 4 uvertire, 1821. i 1828. — Capriccio za klavir i gudaĉki kvartet, 1817, Ollapolrida za klavir i duhaĉki (ili gudaĉki) kvartet, 1822; adagio i tema s varijacijama za klavir i klarinet, 1820. — Sonata (1820), varijacije, plesovi bagatele i dr. za klavir. — Opere Die Neger auf St. Domingo, 1836 i Alphosine, oko 1830. — Oratorij The Triumph ojFaith, 1837; oko 20 solo-pjesama. — Misa; 2 rekvijema; Te Deum; Vaterunser. — Das Duodecimalsystem, 1807; Versuch einer svstematischen Vbersicht der Gesanglehre, 1822; Chorgesangschule fiir Schulund fheaterchore und angehende Singvereine (2 sv.), 1831.
2. Christian Wilhelm, pjevaĉ (bas) i kompozitor (Leipzig, 24. XII 1781 — Stuttgart, 1867). Brat Augusta Ferdinanda; u Leipzigu i u Italiji studirao pravo i filozofiju. U muzici samouk. Od 1802 pjevao u berlinskom kazalištu, zatim na operi u Dresdenu, Pragu (1804—-06), Bratislavi (1809) i Beĉu (1813). Komponirao je vokalna djela (24 zborova i oko 50 solo-pjesama). Napisao je i nekoliko opernih libreta. 3. Charlotte Henriette, pjevaĉica (Leipzig, 24. I 1784 — Rim, V 1871). Sestra Christiana Wilhelma; operna pjevaĉica u Dresdenu, Beĉu i Pragu. God. 1806 na turneji u Italiji (s bratom Augustom Ferdinandom) postigla je izvanredan uspjeh. Zvali su je diva tedesca. Udala se 1812 i iste godine napustila pozornicu. LIT.: H. Chr. VFolff, Haser, 1. August Ferdinand, 2. Christian Wilhelm, 3. Charlotte H:nriette, MGG, V, 1956.
HASKIL, Clara, rumunjska pijanistica (Bukurešt, 7. I 1895 — Bruxelles, 7- XII 1960). Klavir je uĉila u Beĉu (R. Robert), na Konzervatoriju u Parizu (Allem-Chene) i kod A. Cortota i G. Faurea; 1910 dobila prvu nagradu i razvila veoma ţivu koncertnu djelatnost. Sa E. Ysayem, G. Enescuom i P. Casalsom svirala u glavnim muziĉkim središtima Evrope i Amerike. Od 1942 ţivjela u Vevevu (Švicarska), tri godine kasnije primila švicarsko drţavljanstvo. U Vevevu je 1962 osnovano društvo Association Clara Haskil sa zadaćom da prireĊuje pijanistiĉka natjecanja. LIT.: R. Eolfensberger, Clara Haskil, Bern 1961.
HASL, Miran, muziĉki pedagog (Celje, 21. VII 1924—). Diplomirao 1950 na Pedagoškom odsjeku Akademije za glasbo u Ljubljani. God. 1951—65 profesor na Uĉiteljskoj školi i od 1966 direktor Centra za muziĉki odgoj u Kopru, gdje je uz to vodio zborove i na Muziĉkoj školi pouĉavao violonĉelo. Agilni organi zator muziĉkog ţivota u Slovenskom Primorju, stekao je zasluge za razvoj muziĉke pedagogije u Sloveniji. Potpredsjednik je Društva muziĉkih pedagoga Slovenije i predsjednik Društva muziĉkih pedagoga Primorske. A. Rij. HASLINGER, 1. Tobias, austrijski muziĉki nakladnik (Zell, 1. III 1787 — Beĉ, 18. VI 1842). Muziku uĉio u Linzu. Od 1810 u Beĉu, radio u Steinerovoj trgovini muzikalija, u kojoj je kasnije postao suvlasnik, a poslije Steinerova povlaĉenja iz posla (1826) vlasnik. H. se osobito brinuo za ljepši izgled i bolju ĉitljivost notnog tiska. Kao i Steiner, bio je u prijateljskim vezama s mnogim istaknutim kompozitorima, osobito s Beethovenom, koji je Haslingeru i Steineru napisao niz šaljivih pisama. Haslingerova je zasluga, što je kaligrafski dao napisati cjelokupna Beethovenova djela. U njegovoj su štampariji tiskane kompozicije velikih umjetnika, kao F. Schuberta, G. F. Handela, C. M. Webera, F. Liszta. LIT.: M. Unger, L. v. Beethoven und seine Verleger S. A. Steiner und T. Haslinger in Wien, A. M. Schlesinger im Berlin, Berlin i Wien 1921.'—A. Orel, Beethoven und seine Verleger, Wien 1921. — O. E. Deutsch, Schuberts Verleger, Der Bar, 1928. — A. Weinmann, Vollstandiges Verlagsverzeichnis der Musikalien des Kunst- und Industrie Comptoirs in Wien, STMW, 1955. —■
2. Carl, kompozitor i nakladnik (Beĉ, 11. VI 1816 — 26. XII 1868). Sin Tobiasa; uĉio kod C. Czernvja (klavir) i R. von Sevfrieda (kompozicija) i najprije se posvetio samo koncertiranju i kompoziciji. Nakon oĉeve smrti vodio poduzeće pod nazivom Tobias Haslingers Witwe und Sohn, a nakon majĉine smrti (1848) pod naslovom Carl Haslinger, auondam Tobias. Izdavao je djela J. Straussa starijeg, zatim njegovih sinova Josefa i Johanna (sve do opusa 278) pa C. M. Ziehrera, prešavši najzad posve na komercijalnu pomodnu muziku. Poslije njegove smrti poduzeće, koje je još uvijek raspolagalo velikim asortimanom vlastitih izdanja, vodi njegova udova sve do 1875 kada ga je prodala berlinskoj tvrtki Schlesinger. Sam H. komponirao je više od stotinu djela, meĊu njima operu Wanda, simfonijsku kantatu Napoleon, kantatu Die Glocke (Schiller), kvartete, trija, klavirske kompozicije, solo-pjesme i crkvenu muziku. LIT.: A. VCeinmann, Haslinger, Tobias i Carl MGG, V, 1956.
87
HASLMAYR, Adam, austrijski uĉenjak i kompozitor (?, oko 1550 — Wattens?, poslije 1617). Uĉio kod doseljenog Francuza A. Andrea (Casletanus). Bio uĉitelj latinskog, najprije u St. Paulsu (gornji tok Adige) i od 1588 u Bozenu (Bolzano), gdje je uz to vodio ţupski zbor i školske kazališne predstave. God. 1603 otpušten iz školske sluţbe zbog jedne »teofrastiĉke knjiţice« koju su isusovci proglasili teološki opasnom. God. 1605 preporuĉio ga je nadvojvoda Maksimilian kao »dobrog muziĉara« za pjevaĉa u Hallu (Tirol), ali nije utvrĊeno je li doista tu sluţbu nastupio. Oko 1611 u Hallu, a 1612 u Heiligkreuzu notar i »philosophiae christianae studiosus«. Zbog svog slobodarskog stava i veza sa sljedbenicima sekte Rosenkreuzera iz Montpelliera proglašen heretikom i još u toku 1612 utamniĉen u Insbrucku; 1613 prognan je na kazneni rad u Genovu. God. 1617 pušten je na slobodu i otada mu se gubi trag. — Teţeći za renesansnim idealom univerzalnog uĉenjaka bavio se problemima teologije, medicine, prava i alkemije, kao i muzikom. Jedino njegovo saĉuvano muziĉko djelo, zbirka Netve Teutsche Gesang za 4—6 glasova, objavljena je u Augsburgu 1592-; zbirka sadrţava 12 njemaĉkih psalama koje je H. uglazbio po uzoru na Eccarda i 5 svjetovnih kompozicija koje su, usprkosstarijem tekstu, pisane novim stilom iz druge polovice XVI st. Ĉitavo djelo otkriva vještog i maštovitog kompozitora. LIT.: A. Dorrer, Bozner Biirgerspiele, I, Leipzig 1941. — Isti, Die TragSdie des Bozner Tondichters Adam Haslmair, Der Schlern, 1946. — J. Stainer, Der Alchimist Adam Halsmair d. J., Tiroler Heimatblatt, 1948. — H. J. Moser, Die Musik im fruhevangelischen Osterreich, Kassel 1954. — O. Wessely, Adam Haslmavr, MGG V, 1956.
HASOSRA, trublja starih Hebrejaca, kojom su se sluţili kod bogosluţja i u ratu. Ravna metalna, prigodice i srebrna cijev proširena je na kraju u lijevak. H. je identiĉna sa starogrĉkim salpinzom i rimskom tubom. U doba kralja Salamona nastupale su skupine od preko ftotine sviraĉa hasosre. HASQUENOPH, Pierre, francuski kompozitor (Pantin, Seine, 20. X 1922—•). Studirao na Visokoj muziĉkoj školi C.Franck u Parizu (G. de Lioncourt, M. Labey); 1950—55 usavršavao se na Pariškom konzervatoriju kod D. Milhauda i J. Riviera. Od 1958 direktor Simfonijskih programa Francuskog radija, od 1960 ureduje Lirske programe (vokalna muzika). God. 1945—55 bio je ĉlan vokalnog sastava Marcel Couraud. DJELA. ORKESTRALNA. Ĉetiri simfonije: I, Syinphonie brive, 1949 (prer. 1958); I I , 1951 (prer. 1959); I I I , 1954 (sa 4 saksofona) i IV, 1958. Koncert za orkestar, 1961; koncert za flautu, 1957; Concertino za trublju 1957; Concerlino za gudaĉe, 1959; Concertino za saksofon ili klarinet i gudaĉe, 1960; Concertino za rog, 1964; Structures polyphoniques za gudaĉe, 1964. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1965; gudaĉki kvartet, 1952; gudaĉki kvintet, 1964; Divertissement en forme de suite za 12 duhaĉa, 1952; Divertissement pour dixtour za dvostruki kvintet duhaĉa i gudaĉa, 1964; Divertissement za 4 klarineta, 1951; Sonata a 4 za 4 saksofona ili flautu, obou, klarinet i fagot, 1954; Sonata espressa za klarinet i fagot, 1954; sonata za violinu i klavir, 1960. —■ Klavirske kompozicije. — DRAMSKA: komiĉna opera Lucrece de Padoue, 1963. — Baleti: Le Papillon qui tapait du pied, 1951 i Le Blouson, 1966. — Zborovi.
HASSE, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. Peter (Petrus), orguljaš i kompozitor (Franken, oko 1585 — Liibeck, pokopan 16. VI 1640). Najstariji poznati mu ziĉar iz obitelji. Pretpostavlja se da je oko 1609 uĉio kod J. P. Sweenlicka u Amsterdamu, jer su mu 3 kraće orguljske kompozicije zabiljeţene zajedno s djelima Svveelincka i nekolicine njegovih uĉenika. God. 1616 naslijedio H. Ebela na poloţaju orguljaša crkve sv. Marije (Ratskirche) u Liibecku. Za njegova su sluţbo vanja i pod njegovim nadzorom pregraĊene obje orgulje te crkve. Uĉenici su mu vlastiti sinovi i D. Hunnius, a nasljednik F. Tunder. H. je prvi od trojice znamenitih orguljaša koji su Liibeck uĉinili vaţnim muziĉkim središtem sjeverne Njemaĉke. Za njegovih sinova i uĉenika taj je grad postao na daleko poznat. Od Peterovih malobrojnih saĉuvanih djela vokalna su raĊena na višezborni venecijanski naĉin u homofonom slogu sa ĉistom deklamacijom teksta i ţivahnim izmjenjivanjem pojedinaĉnih glasova i grupa. Orguljski versetti ne pokazuju obiljeţja koja bi bila zajedniĉka s bitnim crtama Svveelnickova stila. DJELA: 2 versetta na »Allein Gott in der Hoh sei Ehr« i Praeambulum pedaliter za orgulje. — Misa za 7 glasova i b . , c ; motet Ach dass ich hb'ren soli za 8 glasova.
2. Nikolaus, orguljaš i kompozitor (Liibeck, oko 1617 —• Rostock, 8. III 1672). Sin Petera i vjerojatno njegov uĉenik. Od 1642 orguljaš crkve sv. Marije u Rostocku, 1671 povukao se u mirovinu. Iako je bio po zvanju orguljaš ostavio je mali broj orguljskih kompozicija koje su se saĉuvale u prijepisima ili pre radbama. Plesne suite namijenjene su, kako se ĉini, studentskim Collegia mušica. Zanimljive su nadasve duhovne pjesme uz generalbas, zapravo više arije nego pjesme, srodne arijama Tundera i Buxtehudea samo s manje vokalnih koloratura u korist oratorijskih figura. Posve je neuobiĉajena za tu vrstu muzike Hasseova sklonost naglašenoj i posve subjektivnoj izraţajnosti ponesenoj poboţnim zanosom.
88
HASSE
DJELA. INSTRUMENTALNA: n suita za 2 viole i b. c; 10 suita za 4 viole i b. c.; 13 polnische Tdntze (Tanico i Proportion) za 2 trublje i b. c.: Aulfzug i Proportion za 2 klarineta (solo-trublje), 2 vojniĉka timpana i b. c, sve skupa obj. u zbirci Delitiae musicae. Das ist schone, lustige und anmulige Allemanden, Couranten und Sarabanden . . ., 1656. —■ Oko 50 duhovnih pjesama uz b. c. u zbirci Geistliche Seelen Musik . . . Henrico Miillern, 1659. NOVA IZD.: 47 melodija obj. J. Zahn u djelu Die Melodien der deutschen evangelischen Kirchenlieder, 6 sv., 1888—93); 15 pjesama obj. K. Isenberg (Geistliche Lieder des Barock, II, 1955).
3. Esajas, orguljaš (Lubeck, oko 1619—?). Sin Petera; po moćnik zatim nasljednik J. Buxtehudea u sluţbi orguljaša crkve St. Olai u Helsingoru. 4. Hinrich (Heinrich), orguljaš (Liibeck, oko 1630 —• oktobar, 1696). Sin Petera; uĉio po svoj prilici kod F. Tundera i J. Theilea. Od 1650 orguljaš crkve St. Petri (Kaufmannskirche) ; uz to je, ĉini se, vodio i crkveni zbor, a 1866 povjerena mu je i duţnost crkvenog upravitelja što je, u ono doba, bilo spojeno sa sluţbom orguljaša većeg broja crkava u Lubecku. Dva njegova sina takoĊer su bili orguljaši: Peter II (1659—1708), koji je moţda uĉio kod Buxtehudea, obavljao je od 1686 do smrti sluţbu orguljaša crkve St. Jakobi i ostavio jedan orguljski Praeludium i Friedrich II (l6jj—-1712) koji je naslijedio oca na poloţaju orguljaša crkve St. Petri i crkvenog upravitelja. 5. Friedrich I, orguljaš (Liibeck, oko 1635 — Bergedorf kraj Hamburga, 26. I 1688). NajmlaĊi sin Petera I i zaĉetnik Bergedorfske grane obitelji. Najprije orguljaš u Salzvvedelu, od 1660 u Neuengammeu, gdje je uz to crkvenjak i uĉitelj i od 1672 u crkvi sv. Petra i Pavla u Bergedorfu. Naslijedio ga je njegov sin Peter (Petrus) III (Neuengamme, Hamburg, oko 1668 — Berge dorf, 1737), od 1688 orguljaš crkve sv. Petra i Pavla u Bergedorfu, otac Johanna Adolfa, najpoznatijeg muziĉara iz obitelji Hasse.
LIT.: E. Hasse, Nachrichten iiber die Familie Hasse, Leipzig 1878 (dopune 1889 i 1903). — L. Kriiger, Die hamburgische Musikorganisation im XVII. Jahrhundert, Leipzig — Strassburg — Zurich 1933. — E. H. Meyer, Die mehrstimmige Spielmusik des 17. Jahrhunderts in Nord - und Mitteleuropa, Kassel 1934. — J. Hennings, Das Musiker-Geschlecht der Hasse, MF 1949, 2. — Isti, Musikgeschichte Lubecks, I, Weltliche Musik, Kassel 1951. — W. Stahl, Musikgeschichte Lubecks, I I , Geistliche Musik, ibid. 1952. — W. F. Riedel, Hasse, 1. Peter 1,2. Nikolaus, 3. Esajas,4. Hinrich, 5. Friedrich I, i dr.,MGG, V, 1956.
6. Johann Adolf, kompozitor (Bergedorf kraj Hamburga, kršten 25. III 1699 — Venecija, 16. XII 1783). Sin Petera III; isprva zborski djeĉak u Bergedorfu, oko 1714 odlazi sa stipen dijom u Hamburg, i već 1718 postaje pjevaĉ (tenor) na Operi; iduće godine prešao je na Dvorsku operu u Braunschweigu i tamo izveo prvu svoju operu Antioco, pjevajući sam naslovnu ulogu. God. 1722 odlazi u Napulj, gdje uĉi kod N. Porpo re i kraće vrijeme kod A. Scarlattija. U Napulju postiţe prve znaĉaj nije operne uspjehe (dobiva nadimak »il caro Sassone«); 1727 postaje maestro di cappella na Conservatorio degli Incurabili u Ve neciji, ali i dalje komponira opere za napuljska kazališta, a od 1730 i za venecijanska. God. 1730 oţenio se tada već u svijetu poznatom pjevaĉicom -> Faustinom Bordoni, a 1731 pozvan je u Dresden na poloţaj muziĉkog upravitelja Dvorske kapele. Nakon što se u Dresdenu predstavio operom Cleofide H. se sa Bordonijevom još iste godine vraća u Italiju, doţivljujući prave trijumfe svojim operama u Torinu, Rimu, Veneciji, Bologni i Napulju. Poĉetkom 1734 braĉni par H. je ponovno u Dresdenu, on kao Koniglich polnischer fiirstlich Sachsischer
und KurKapellmei-
ster, Faustina kao primadona Opere; na tim poloţajima oni će ostati punih trideset godina, sve do smrti izbornog kneza Friedricha Augusta (1764). U toku svog dugogodišnjeg djelovanja na Saskome dvoru, Hasseovi su uţivali punu slobodu u umjetniĉkom radu, koristeći dopust za niz gostovanja koja su ponekad potrajala i ĉitavu godinu. Tako su, uz opetovane nastupe na taliJ. A. HASSE janskim pozornicama, osobito u Veneciji (1735, 1738—-39, 1744—45 itd.), gostovali 1734 u Londonu, kamo su Hassea pozvali Handelovi protivnici, zatim 1746 u Munchenu, 1750 na francuskom dvoru u Parizu, gdje H. komponira znaĉajnih 8 sonata za ĉembalo, i 1753 u Berlinu. Za boravka Saskoga dvora u poljskoj rezidenciji, u Varšavi, H. je prema najnovijim podacima, takoĊer bio katkada u pratnji. God. 1760 prigodom bombardiranja Dresdena (Sedmogodišnji rat), izgorjela je Hasseova knjiţnica s njegovim djelima upravo pripremljenim za cjelokupno izdanje; tada se umjetnik povezao s dvorom u Beĉu kamo je i preselio 1761, prihvativši privremeno duţnost muziĉkog
uĉitelja nadvojvotkinja Marije Caroline i Marije Antoinette. ( 1763 ponovno je u Dresdenu, a T 1764,Rpošto Aje otpušten M A iz dvo sluţbe, definitivno se nastanio u Beĉu, kao dvorski kompoz U Beĉu je ostao do PER MUŠICA, 1773 i stekao velik
ugled na dvoru 1 u
A [ R T A S E R S EJ
DARAPPRBSENTARSI , muziĉkim krugovima, ali je skupa s MeSALA! tastasijem, svojim du- N E L L A gogodišnjim libretiDEL PALAZO PROVINstom i prijateljem,tada CIALE 1N LUBIANA, dvorskim pjesnikom predstavljao zapravo ; izrazitog zastupnika i ĉuvara pomalo već zastarjele talijanske operne tradicije, nasuprot pristašama reformne opere, okup- ECCELSA PROVINCIA DEL ljenim oko Glucka i Calzabigija. Posljednju svoju operu H. DI. CRAGNO. U* komponira za svadbene sveĉanosti nadvojvode 1740. V^j Ferdinanda 1771 u Milanu, gdje Nil uCAKNEVALE . M(]fica fc Jd g Gjovann)
DEDICATO ALL'
D U C A T O /--
Ado)fo
Se prvi put SaStaO S mladim JVloZartOin. „ . '
La Poefia i del SiR. Abbate Pietro Metaftafio,
fliondi di Cappella di Su. M«fii il Ki di dmo n Sa e M«ftro Poeta Sua Maefta Ce(. e Catt. fra gli Arcadi Artino
PoJonia, ed Elettordi Saffonia.e Maeftrodel FioOfpical dtll'Incuribili in Venciia. j
se, zajedno s Faustin o m, U V e n e c i j u .
Naslovna strana Hasseove opere Artasevst', I
»Nitko ne bi u XVIII st. bio vjerovao, da će jednom, dvjestogodišnjica rode ovog ĉovjeka proći sasvim nezapaţeno« — kaţe H. Kretzschn u svojoj Geschichte der Oper. »Ta u doba dominacije talij; ske opere Hasseovo je ime bilo jedno od najslavnijih, Petrograda do Madrida i od Londona do Varšave. Talijani su zvali jedino »Caro Sassone« . . . On je bio . . . ponos dresdens dvorske opere> koju je podigao do njezina vrhunca, u Saskoj ga uzdizali visoko iznad Bacha i svih suvremenika«. H. je 1 doista jedan od najpoznatijih i najutjecajnijih muziĉara svoje doba. Njegovo stvaralaštvo obuhvaća raspon od preko šezde: godina i sjedinjuje obiljeţja visokog baroka i rane klasike (zapra Empfindsamer Stil) u umjetniĉki izvanredno dotjeranu cjelir U središtu su opere. Najizrazitiji predstavnik talijanske op« serije oko sredine XVIII st., H. zastupa stil napuljske škole, pos u duhu prosvjetiteljskog doba, s teţištem na jasnoći, skladu prirodnoj uglaĊenosti izraza, unutar tipiziranih oblika, štavišt afektivnih shema. Osnovu je za to našao u kongenijalnim tekst vima svojega suvremenika Metastasija, koje je gotovo u cijelo uglazbio. Pri tom se strogo pridrţavao formalnih kalupa talijans opere, poĉevši od trodijelne, uvodne sinfonije (uvertire) do hom fonih, buĉnih završnih zborova, od recitativa secco, rijetko prc kanih accompagnatima, do arije većinom u obliku Da capo. Jedii je u posljednjim djelima teţio za većom raznolikošću oblika, pa i accompagnatu dao više prostora. S tom formalnom ukaluplj nošću vezana je i tipizacija muziĉkog izraţaja: odreĊeni afei tumaĉe se uvijek istim tipovima arije, koji se meĊusobno razl kuju više mjerom, tempom, ritmom i melodikom, nego harmi nijskom graĊom. No Hasseova je odlika upravo u tome što najmanjim sredstvima znao postići najjaĉe uĉinke. Teţište postavljao na ljudski glas koji je kao iskljuĉivi nosilac drama skog izraţaja deklamacijski jasan, melodijski raznoliĉan, bog; koloraturama, ali ne i preopterećen, potpomognut prozraĉnin najĉešće troglasnim orkestralnim slogom. I njegovi zborovi ansambli imaju takvu jasnu jednostavnu gradu s istaknutim go: njim glasom. U oratorijima se H. pridrţavao ustaljenih oblik ali se izdizao nad suvremenike širim, razvijenijim oblikovanje] zborova i mjestimice daleko izraţajnijim recitativima. U crkveni muzici takoĊer se istiĉu njegovi efektni zborski stavci.U koncei tima H. slijedi Vivaldija, a u komornoj i klavirskoj muzici dr: se više starijeg ĉetvorostavaĉnog oblika sonate da chiesa, ko ponekad prelazi i na noviji trostavaĉni oblik, ali graĊa stavaka ve ĉinom je suitna. H. je bio na glasu i kao orkestralni dirigent i pedagog, teţio koji j L^iio za najvećom mogućom jasnoćom i preciznošću interpretaciji Rousseau je smatrao njegov orkestar u Dresdenu najboljim 1 Evropi. Iako je Hasseova slava još potkraj njegova ţivota izblijedik njegovo je djelo imalo širok odjek. Gotovo svi kasniji operni kom pozitori XVIII st. zapoĉeli su svoje stvaranje krenuvši njegovin stopama, da bi mu se zatim suprotstavili (Gluck, Jommelli, Traetta)
HASSE — HASSLER DJELA. INSTRUMENTALNA: VI Sinfonie, Tre a 8 . . . Due a 6 . . . Una a 8, op 3, bez god.; 12 koncerata za flautu, gudaĉe i b. c. op. 3, 1760 (br. 1—3, 5, 6 i 8 obj. prije kao koncerti za ĉembalo ili orgulje, 1742); 6 koncerata za violinu, rogove ili oboe i druge instrumente, uz b. c, op. 4, bez god. (br. 1 obj. i kao koncert za ĉembalo); 6 koncerata za flautu, gudaĉe i b. c, op.6, 1760; 2 zbirke od po 6 trio-sonata za 2 flaute ili 2 violine i b. c. op. 1, 1770 i op. 2 bez god.; 12 sonata za flautu solo i b. c.,op. 1, bez god.; 6 sonata za ĉembalo op. 7; 6 sola za flautu i b. c. op. 2; 6 sola za flautu ili violinu i b.c, op. 5. — DRAMSKA. 56 opera: // Sesostrate, 1726; UAstarlo, 1726; Gerone tiranno di Siracusa, 1727; Tigrane, 1729; Artaserse, 1730; Arminio, 1730; Cleofide, 1731; Catone in Utka, 1731; Demetrio, 1732; Euristeo, 1732; Tito Vespasiano ovvero La Clemenza di Tito 1735; Atalanta 1737; Numa 1741; L'Asilo d'amore, 1742; Didone abbando-nata, 1742; Antigono, 1743; Ipermestra, 1744; Arminio, 1745 (posve drugaĉija verzija); Demofoonte, 1748; // Natale di Giove, 1749; Ciro riconosciuto, 1751 ; Solimano, 1753; L'Eroe cinese, 1753; // Re pastore, 1755; // Sogno di Scipione, 1758; Romolo ed Ersilia, 1765; Piramo e Tisbe, 1768; Ruggiero ovvero L'Eroica gratitudine, 1771 i dr. 13 intermezza (opera buffa). Arije u većem breju pasticeia. —• VOKALNA. 11 oratorija: Serpentes ignei in deserto; Sanctus Petrus et Sancta Maria Magdalenu; Daniello, 1731; // Cantico de' tre fanciulli, 1734; Le Virtu appie della Croce, 1737; Giuseppe riconosciuto. 1741; / Pellegrini al sepolcro di N.S., 1742; La Caduta di Gerico, 1743; La Deposizione della croce, 1744; Sam' Elena al calvario, 1746 (II verzija, 1772) i La Conversione di S. Agostino, 1750. Ĉetrnaest kantata. — CRKVENA: 11 misa i misnih odlomaka; 3 Requiema; 4 Te Deuma; 4 Miserere; 17 psalama; Magnifical; 8 Salve Regina; oko 4° moteta i dr. NOVA IZD.: operu Arminio obj. R. Gerber (Das Erbe Deulscher Musik, XXVII—XXVIII, 1957); A. Schering obj. uvertiru operi Euristeo (u Perlen alter Kammermusik, 1921—34), oratorij La Conversione di S. Agostino (DDT, 20, 1905), koncert za flautu u h-molu (DDT, 29—30, 1907) i Miserere u c-molu (1922); R. Eitner obj. kantatu Che ti diro Regina i jednu ariju (u Solokantate des 17. und 18. Jahrhunderts, 1886); odlomke iz opera i oratorija obj. O. Schmid {Musik am Sdchsischen Hoje, 2 i 6—8, 1899 i dalje); R. Englander obj. sonatu za ĉembalo u F-duru (1930), sonatu za violinu u e-molu (1933), sonatu za flautu u G-duru (1934 i ponovo 1953) i koncerte za flautu1 u G-duru (1935) i u D-duru (1953); K. Walther obj. koncert za flautu u h-molu (1953) i sonatu za flautu u D-duru (Nagels Musikarchiv); G. Gohler obj. 10 Ausgezvahlte Orchesterstucke (1904); 22 crkvene kompozicije (moteti) obj. Ch. I. Latrobe (u zbirci Selection of Sacred Music, 6. sv. 1806—26); solfeggia i vokalize izdao J. Stern (3 sv., bez god.), a pojedine klavirske sonate E. Pauer, A. Miiller, G. Tagliapetro, L. Kohler i dr. LIT.: J. J. Rousseau, Dictionnaire de musique Pariš 1768. — F. S. Kandler, Cenni storico-critici intorno alla vita . . . del celebre compositore G. A. Hasse, Venezia 1820. — A. Stierlin, Johann Adolf und Faustine Hasse, Zurich 1852. — M. Fiirstenau, Zur Geschichte der Musik . . . zu Dresden (2 sv.), Dresden 1861—62. — Urbani de Gheltof, La »nouva Sirene« e il »caro Sassone«, Venezia 1890. — C. Mennicke, J. A. Hasse, eine biografisehe Skizze, SBIMG, 1903—04. — Isti, Hasse und die Brtider Graun als Svmphoniker (disertacija, s popisom tiskanih djela i tematskim katalogom opernih i oratorijskih uvertira), Leipzig 1906. — W. Miiller, J. A. Hasse als Kirchenkomponist (disertacija, s tematskim katalogom crkvenih djela), u dodatnim svescima IMG, Leipzig 1911. — D. Zeller, Das Recitativo aceompagnato in den Opern J. A. Hasses (disertacija), Leipzig 1911. —' L. Kamienski, Die Oratorien von J. A. Hasse, Lepzig 1912. — 0. G. Sonneck, Die drei Fassungen des Hasse'schen »Artaserse«, SBIMG, 1912—13. — R. Gerber, Der Operntvpus J. A. Hasses und seine textlichen Grundlagen, Lepzig, 1925. — R. Englander, Dresdner Musikleben, ZFMW, 1931—32. — L. Hoffmann-Erbrechl, Deutsche und italienisehe Klaviermusik zur Bachzeit, Leipzig 1954. — J. Prosnak, Kultura muzvezna Warszawy, Warszawa 1955. — R. Englander, Die Dresdner Instrumental-Musik, Acta Universitatis Upsaliensis, 1956. —■ A. A. Abert, Johann Adolf Hasse, MGG, V, 1956. I. Ać.
HASSE, Karl, njemaĉki kompozitor i muzikolog (Dohna, Saska, 20. III 1883 •—• Dresden, 31. VII 1960). Studirao u Leipzigu na Univerzitetu (H. Kretzschmar, H. Riemann) i Konzervatoriju (S. Krehl, A. Nikisch i A. Ruthard) te na Muziĉkoj akademiji u Miinchenu (M. Reger, F. Mottl). God. 1907—09 asistent Ph. Wolfruma na Univerzitetu i Bachovu udruţenju u Heidelbergu; 1909 orguljaš u Chemnitzu, gdje je dirigirao i simfonijskim koncertima, interpretirajući osobito djela M. Regera i A. Brucknera. God. 1910—19 dirigent i orguljaš u Osnabrucku; tu je osnovao 1919 Gradski konzervatorij s visokom školom. Od 1919 predavao na Univerzitetu u Tiibingenu (utemeljio Muziĉki institut i seminar), a 1935—-47 bio direktor Visoke Muziĉke škole u Kolnu. U svojim kompozicijama, pošavši od Regerova principa logiĉke polifone konstrukcije, teţio je da stvori zaokruţena, cjelovita umjetniĉka djela. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; koncert za klavir, 1938; 2 koncerta za violinu (I, 1924); komorni koncert za violinu i gudaĉki orkestar; koncert za violonĉelo; tokata, passacaglia i fuga za klavir i orkestar, 1939; simfonijski kon cert za solistiĉki instrument i orkestar; 3 romance za violinu i orkestar; 2 suite, 1913 i 1939; varijacije na pjesmu Prinz Eugen, 1915; preludij i passacaglia, 1924; preludij i fuga, 1926; simfonijski preludij, 1943; uvertira. — KOMORNA: gudaĉki trio; 11 gudaĉkih kvarteta; 2 gudaĉka kvinteta; klavirska trija; klavirski kvartet; klavirski kvinteti; sonate, sonatine i suite za violinu i klavir. — Djela za klavir (3 sonate) i za orgulje (3 sonate, brojne fantazije i fuge). — VOKALNA. Za sole, zbor i orkestar: Votn Thron der Liebe, 1919; Frische Fahrt, 1925; Die Heinzehnannchen vom Koln, 1953- Zborovi: oko 60 solo-pjesama. — SPISI: Max Reger, 1921; J. S. Bach, 1925; Vom deutschen Musikleben, 1933; Von deut-tschen Meistern, 1934; Von deutscher Kirchenmusik, 1935; M. Reger, Mensch und Werk, 1936; J. S. Bach, Leben, Werk und Wirkung, 1938; J. S. Bach, 1949; M. Reger, 1949; ĉlanci i studije u ZFMW i ZFM. LIT.: K. Laux, Karl Hasse, MGG, V, 1956. — O. Schreiber, Mittler zwischen Forschung und Praxis, MF, 1961.
HASSELMANS, r. Alphonse Jean, francuski harfist i kompozitor belgijskog podrijetla (Liege, 5. III 1845 —■ Pariz, 19. V 1912). Njegov otac Joseph H. bio je orkestralni dirigent i direktor Konzervatorija u Strasbourgu, gdje je i sam Alphons studirao. Harfu je uĉio kod G. Kriigera i pariškog harfiste A. C. Prumiera, koga je 1884 naslijedio na Pariškom konzervatoriju. H. je postavio temelje moderne harfistiĉke škole; revidirao je glavna instruktivna
89
djela za harfu. Kao kompozitor efektnih djela za harfu nastavlja virtuozni stil E. Parish-Alvarsa, primjenjujući posebne, neuobiĉajene harfistiĉke postupke. Svojim zvukovno, dinamiĉki i ritmiĉki izdiferenciranim slogom njegova djela zauzimaju vaţno mjesto u studiju harfe. DJELA. Preko 50 kompozicija za harfu: koncertne etide op. 35, 37, 44, 48; Valse de concert op. 4; Orientale op. 38; Gnomes, caprice caracteristique op. 49: Trois pre'ludes op. 51—53; Elegie op. 54; Patrouille; Ballade. —- Transkri-birao za harfu djela Mendelssohna, Saint-Saensa, Schumanna, Piernea, Havdna i drugih. LIT.: J. Snoer, Die Harfe als Orchester -Instrument, Leipzig 1898. — L. Laloy, La Harpe moderne, RM, 1902. — R. Reusch, The Harp, New York 1950. — H. J. Zingel, Alphonse Hasselmans, MGG, V, 1956.
2. Louis, violonĉelist i dirigent (Pariz, 25. VII 1878 — San Juan, Puerto Rico, 27. XII 1957). Sin Alphonsea; studirao na Pariškom konzervatoriju kod J. Delsarta (violonĉelo) i Lavignaca i B. Godarda (teorija). Koncertnu karijeru zapoĉeo kao ĉlan kvarteta Capet (1893—1909). God. 1905 debitirao kao dirigent na pariškim Concerts Lamoureux; 1907 u Parizu utemeljio i vodio orkestralne koncerte Hasselmans, 1909—11 i 1920 angaţiran na Općra-Comigue, zatim u Montrealu, Marseillesu (Concerts Classique), Chicagu (Opera) i 1921—36 na Metropolitanu u New Yorku. Od 1936 profesor na Louisiana State University u Baton Rougeu, poslije 1948 ponovo nastupao u Evropi i Americi. HASSLER, njemaĉki muziĉari, braća. 1. Kaspar, orguljaš (Ntirnberg, kršten 17. VIII 1562 — 19. VIII 1618). Sin Isaaka (oko 1530—1591), orguljaša u Niirnbergu, djelovao u Niirnbergu kao orguljaš u crkvama St. Egidiena (1586), St. Lorenza (1587) i St. Sebalda (1616). Osobito se is takao izdavanjem zbirki moteta i drugih crkvenih djela kom pozitora njegova doba. DJELA: Fantasta a 4. —■ Izdao zbirke: Sacrae symphoniae diversorum excellentis'simorum autorum 4—16 v., 1598; Sacrarum symphoniarum continuatio, 1600; Magnificat odo tonorum diversorum excellentissimorum autorum 4—12 v., 1600; Sacrae symphoniae diversorum excellenlissimorum autorum, 1613.
2. Hans Leo, orguljaš i kompozitor (Nurnberg, kršten 26. X 1564 — Frankfurt na Majni, 8. VI 1612). Muziĉko obrazovanje stekao u roditeljskoj kući, ali je najviše nauĉio za boravka u Ve neciji (15841, gdje je više od godinu dana bio uĉenik A. Gabrielija i upoznao druge glavne predstavnike venecijanske škole. Od 1585 orguljaš Oktaviana Fugge-ra u Augsburgu i tamo 1600—oi voĊa gradskih trubljaĉa; 1602 prešao u sluţbu ĉari Rudolfa II (od god.1604 Kaiserlicher Hcfdiener i Kammer-organist), ali je istodobno od 1605 bio orguljaš u Frauen-kirehe u Niirnbergu, 1605—08 u Ulmu, gdje se bavio trgovinom, i zatim nakon kraćeg boravka na dvoru u Pragu, orguljaš u Franenkirche u Meissenu. Umro je u Frankfurtu na H. L. HASSLER putovanju u pratnji izbornog kneza Johanna Georga I. Podjednako znaĉajan na podruĉju crkvene i svjetovne muzike, H. je oĉitovao veliku mnogostranost u oblikovanju i izrazu. Visokim tehniĉkim dometom i osobnim crtama svojih ostvarenja zauzeo je istaknuto mjesto u razvoju njemaĉke muzike. H. je zaĉetnik karakteristiĉnih vedrih njemaĉkih pjesama i plesnih napjeva koji se temelje na tada u Njemaĉkoj već udomaćenim talijanskim villanellama. Njegova zbirka Lustgarten neuer teutscher Gesa'ng, koja se odlikuje melodiĉkom neposrednošću, harmonijskom jednostavnošću i pregnantnom ritmikom, postala je uzorom studentskim pjesmama u XVII st., a time i polazna toĉka u razvoju njemaĉkog Lieda. Sliĉna obiljeţja odavaju i njegove obradbe koralnih melodija (osobito Ein' Jeste Burg), u kojima se izmjenjuje ĉetvoroglasna polifonija i petoroglasna homofonija. Za razliku od većine svojih suvremenika na prijelazu u XVII st., koji su još ĉvrsto povezani uz starocrkvene naĉine, H. jasno luĉi i naglašuje dur i mol. U svojim djelima za orgulje H. se nadovezuje na A. Gabrielija. DJELA: Canzonetle a 4 v. libro I, 1590; Cantiones sacrae de festis praecipius lotius anni 4—8 et plurium v., 1591; Neue teusehe Gesang nach Ari der zvelschen Madrigalien und Canzonetten 4—8 v., 1596; Madrigali 5—8 v., 1596; Missae
90
HASSLER — HATZE
4—8 v., I599I Sacri concentus 4—12 v. »Editto nova«, 1601; Editio altera, correcta et motetis aliguot aucta, 1612; Lustgarten neuer teutscher Gesang, Balletti, Gaillarden und Intraden 4—8 v., 1601; Psalmen und christliche Gesang mit 4 Stimmen auf die Melodeien fugzveis Komponiert, 1607; Kirchengesdnge, Psalmen und geistliche Lieder, auf die gemeinen Melodeien mit 4 Stimmen simpliciter ge~ setzet, 1608; Venusgarten oder neue lustige liebliche Tanz mit 4—6 Stimmen, 1615; Litanei Teutsch 7-gl., 1619. U zbirkama onog vremena obj.: 2. mise; 36 moteta; 9 madrigala; 3 zbirke svjetovnih popjevaka i dr. — U rukopisu: 16 kompozicija za orgulje. NOVA IZD.: Canzonette (1590) obj. R. Schwartz (DTB, V); Cantiones sacrae (1591) obj. H. Gerhmann (DDT, I I ) ; Madrigale (1596) obj. R. Schwartz (DTB, XI); Neue teutsche Gesang (1596) obj. isti (DTB, V); Missae (1599) obj. J. Auer (DDT, VII); Sacri concentus (1601) obj. isti (DDT, XXIV— XXV); Lustgarten (1601) obj. F. Zelle {Publikalion Aelterer praktischer und Theoretischer Musikzverke, XV); Psalmen und christliche Gesang (1607) obj. J. Ph. Kirnberger (Leipzig 1907); Kirchengesdnge (1608) obj. G. W. Teschner (Berlin 1865) i R. von Saalfeld (Augsburg 1925); 16 kompozicija za orgul je obj. E. von Werra (DTB, IV, 2). — Pojedinaĉne kompozicije obj. u skupnim izdanjima: C. Proske i J. Schrems {Mušica divina, 1953—69), L. Schoeberle i F. Riegel {Schatz des liturgischen Chor- und Gemeindegesangs, 1865—72), F. Commer {Mušica sacra, XIII—XIV), F. Jode {Das Chorbuch, 1927—31), W. Lipphardt {Gesellige Zeit, 1933—35), K. Ameln, Ch. Mahrenholz, W. Thomas i C- Gerhardt {Handbuch der deutschen evangelischen Kirchenmusik, od 1942 dalje) i dr.
3. Jakob, orguljaš i kompozitor (Niirnberg, kršten 18. XII 1569 — Eger, 1622). Od 1590 uĉio u Veneciji, 1593 stupio u sluţbu O. Fuggera u Augsburgu. Nakon raznih neprilika koje su ga odvele i u zatvor, od 1597 dvorski orguljaš grofa Hohenzollerna u Hechingenu i od 1602 do 1612 Kammer-Organist na carskom dvoru u Pragu. DJELA: Madrigali a 6 v., 1600; Magnificat octo tonarum 4 v. cum Missa 6 v. et Psalni 51, 8 v., 1601. — Dva moteta i madrigal obj. u zbirkama njegova vremena. — U rukopisu: 2 kompozicija za orgulje; 2 Magnificata; misa. LIT.: R. Eitner, Chronologisch.es Verzeichnis der gedruckten Werke von H. L. von Hassler und O. de Lassus, MFM, 1873 —74. — R. Schzvartz, Hans Leo Hassler unter dem Einfluss der italienischen Madrigalisten, VFMW, 1893. — A. Sandberger, Bemerkungen zur Biographie H. L. Hasslers und seiner Briider sowie zur Musikgeschichte der Stadte Niirnberg und Augsburg, DTB, V, i, 1904. — A. Einstein, Werke H. L. Hasslers, ZIMG, 1910—11. — H. Bauerle, Hans Leo Hasslers Messen, Mušica sacra, 1936. — E. F. Schmid, H. L. Hassler und seine Briider, Zeitschrift des historischen Vereins fur Schwa-
HASSLER, Johann Wilhelm, njemaĉki pijanist i kompozitor (Erfurt, 29. III 1747 — Moskva, 29. III 1822). Uĉenik J. Ch. Kittela u Erfurtu. Već kao ĉetrnaestogodišnji djeĉak crkveni orguljaš. Neko vrijeme vodio tvornicu svoga oca i povezivao poslovna putovanja s koncertima, stekavši glas kao dobar pijanist. God. 1780 organizirao koncerte u Erfurtu (Offentliches Winterkonzert) po uzoru na Hillerove koncerte u Leipzigu; 1784 osnovao muziĉku posudbenu biblioteku. Sa sve većim uspjehom koncertirao u njemaĉkim gradovima i Londonu (1790—92). Dvorski ĉembalist velikog kneza Pavla u Petrogradu 1792—94, zatim nastavnik klavira i pijanist u Moskvi. Njegova djela odlikuju se motiviĉkom obradom, smjelošću harmonijskih obrata i dramatskim recitativima. Kratki stavci anticipiraju kasniji romantiĉni klavirski stil, osobito R. Schumanna. Prve sonate za klavir pisane su pod utjecajem Ph. E. Bacha, kasnije pokazuju utjecaj beĉkih klasika. DJELA: koncert za klavir i orkestar, 1817. — KLAVIRSKA: 76 sonata, 1776—1818; sonatine; preludiji; fantazije; varijacije; ronda. — Kompozicije za orgulje. — Pjesme. — Autobiografija do 1786 (s izdanjem sonata), 1787. NOVA IZD.: 2 fantazije, 9 senata i 4 kraća stavka za klavir obj. A. Farrenc (Le Tresor des Pianisles, XVI, 1861—72); 6 sonatina za klavir H. Riemann (Schule des Vortrags); zbirku klavirskih kompozicija (1938), 6 sonata (1939) i 24 etide (1949) obj. E. Dofiein; 2 sonate za flautu ili violinu i klavir, 2 sonate za klavir troruĉno i ĉetvororuĉno i 3 sonate za klavir obj. M. Gloder (Nagels Musik — Archiv, XI, XIX i XX); 6 sonata za klavir L. Hoffmann-fcrbrecht (Mitteldeutsches Musikarchiv, 1956); autobiografiju obj. W. Kahl {SeIbstbiographien deutscher Musiker, 1948). LIT.: E. H. Miiller, Johann Wilhelm Hassler, Neue Zeitschrift fur Musik, 1922. —• H. Strobel, Johann Wilhelm Hassler (disertacija), Miinchen 1922. — L. Hoffmann-Erbrecht, Johann Wilhelm Hassler, MGG, V, 1956.
HASTINGS, Thomas, ameriĉki kompozitor i muziĉki pisac (Washington, Connecticut, 15. X 1784 — New York, 15. V 1782). U muzici samouk, sa 18 godina zborovoĊa. God. 1823—32 izdavao crkveni tjednik The Western Recorder, 1828 preselio u Utiĉu, gdje vodi Handel and Haydn Society. Od 1832 djelovao u New Yorku kao nastavnik i crkveni dirigent. God. 1858 dobio od Univerziteta u New Yorku poĉasni doktorat muzike. DJELA: Musical Reader, 1817; Dissertation on Musical Taste, 1822 (II izd. 1853); The Juvenile Psalmody, 1827; The Union Aiinstrel, 1830; Spiritual Songs for Social Worship, 1831 (sa A. Massonom); The Manhattan^ Collection, 1837; The Sacred Lyre, 1840; Devotional Hymns and Religious Poems, 1850; History of Forty Choirs, 1854; Sacred Collection, 1849 (sa W. B. Bradburvjem).— Redigirao zbirku Mušica sacra, 1816. —• Komponirao oko 1000 himni (600 na vlastite tekstove). LIT.: M. B. Scalon, Tho mas Hastings, MQ, 1946.
HAŠNIK, Josip, pjesnik i muziĉar (Trbonje, Vuzenica, 16. III 1811 — Sv. Jurij ob Juţni ţeleznici, 6. III 1883). Komponirao originalne ili preuzete napjeve (Dobrovoljke, 1854); te su pjesme zbog veselog karaktera postale ubrzo popularne, a istiskujući njemaĉke pjesme, pridonijele su buĊenju narodne svijesti.
LIT.: F. Rakuša, Slovensko petje v preteklih dobah, Ljubljana 1890 /. Grafenauer, Kratka zgodovina slovenskega slovstva, 1920. D. Cc
HATANAKA, Rvosuke, japanski pjevaĉ, tenor (Fukuc 12. II 1922—). Studij pjevanja završio 1943 na Visokoj muziĉ školi u Tokiju (S. Sawazaki, H. Wucherpfennig). Profesor je Drţavnom umjetniĉkom univerzitetu i docent na visokoj muzii školi Kunitachi u Tokiju. Utemeljitelj i dirigent društva Aoi-noObjavio je zbirku Japanska pjesma u 2 sveska. HATTON, John Liptrott, engleski dirigent i kompoz (Liverpool, 12. X 1809 — Margate, Kent, 20. IX 1886). U mu uglavnom samouk. Dirigent kazališta Drury Lane (1842), a 1853— muziĉki direktor u Princess' Theatru u Londonu. DJELA. DRAMSKA: opere Pascal Bruno, 1844 l Rose, or Love's Ran 1864; opereta The Queen of The Thames, 1842. Scenska muzika za drame: A beth; Sardanapal; Faust; Richard II; Lear i dr. — Kantata Robin Hood, l\ biblijska drama Hezekiah, 1877; oko 150 pjesama (neke objavio pod pseudonin Czapek). — Misa; anthemi i dr.
HATZE, Josip, kompozitor (Split, 21. III 1879 — 30 959)- Studij kompozicije završio 1902 na Konzervatoriju Pesaru (P. Mascagni). God. 1906—14 u Splitu zborovoĊa j vaĉkog društva Zvonimir, 11 —47 (u,z prekide) nastav tamošnje Srednje tehniĉke š Je. Prvi svjetski rat provodi albanskom frontu. God. i< postaje zborovoĊa novoosi vanog pjevaĉkog društva Gm koje vodi do poĉetKa tridese godina. I sa Zvonimirom i Guslarom H. je uspješno p micao domaću zbornu litera ru, a izvedbom većih djela 0 torijskog karaktera podigao nivo muziĉke kulture u Spli U toku Drugoga svjetskog r pristupa narodnooslobodil kom pokretu i, nakon evakuai sreĊnjodalmatinskih oto^a, ( laţi u El Shatt u Egipat. Tu pod teškim okolnostima podij i uvjeţbao veliki mješoviti zl jugoslavenskog zbjega i s njii ĉesto i vrlo uspješno nastuf u J. HATZE pustinjskim logorima, vojn bolnicama, kazalištima, konce nim dvoranama i radio-stanicama (kroz godinu i pol oko 100 kon< rata). Najviše koncerata priredio je zbor u Kairu i Aleksandr God. 1945 H. se vratio u Split. Bio je dopisni ĉlan JAZU. Kad je H. na poĉetku svoga stvaralaĉkog puta, 1898, koi ponirao pjesmu B. Radiĉevića Kad mlidija umreti, on je u n za decenije unaprijed zacrtao konture svoga umjetniĉkog li] Njegove će uspjelije kompozicije i u budućnosti pripadati upra vokalnoj muzici lirskog, elegiĉkog karaktera; uz to, on će i nada ostati jednostavan u izrazu i ne će nikada pokazati sklonosti1 eksperimentiranju i pretjeranoj sloţenosti izraţajnih sredsta Komponiranje djela prvenstveno lirskog karaktera povezano kod Hatzea, izrazito vokalnog kompozitora, s njegovim stave prema melodiji, koju je uvijek smatrao primarnim, nenadoknai vim elementom muziĉkog izraţaja (takav je stav svakako i posljedi njegovih studija u zemlji belkanta). Neposrednost melodije njegovu je mišljenju najsigurniji put k slušatelju, koga H. n nikada traţio u uskim struĉnjaĉkim krugovima. Hatzeov stvaralac rad -— znaĉajan osobito u oblasti solo-pjesme, kojoj je on u prvi decenijima XX st. jedan od istaknutijih hrvatskih predstavnika bio je pod višestrukim utjecajima: talijanskog veristiĉkog kazališ talijanske salonske romance, Griegove klavirske muzike i na narodne pjesme. I dok je u dodiru s veristiĉkom pozornicom osvj ţio jugoslavensko muziĉko kazalište komponiravši 1911 Povrate prvu veristiĉku operu u Hrvatskoj, narodna pjesma pomoj mu je da se postepeno djelomiĉno oslobodi baš talijanskih elem nata. Prouĉavanje narodnog stvaranja još ga je dublje uvjerilo ispravnost njegova umjetniĉkog htijenja, kojemu su iskrenost nenamještena jednostavnost ostale glavnim ciljevima. To je njego shvaćanje došlo osobito do izraţaja, medu ostalim, u odlomcir iz opere Adel i Mara, ali prvenstveno u solo-pjesmama, od koj su široku popularnost stekle Majka, Ti, Rob, Moja sudba, Serenaa Mila si mi i Selim-beg. Znaĉajan je i Hatzeov muziĉko-teoretski ra J
DJELA. ORKESTRALNA: Ţetva za komorni orkestar, 1901; Bosam suita, 1923. — DRAMSKA. Opere: Povratak, 1911 (Zagreb, 21. I I I 19] i Adel i Mara, 1932 (Ljubljana, 30. XI 1932). Balet Ţetveni vijenac, 1944. Scens muzika za drame Seoske dangube (I. Majstorović) i Mila Gojsalića (S. Periši — VOKALNA. Kantate: Noć na Uni (H. Badalić), 1902; Exodus (V. Nazo 1912; Golemi Pan (V. Nazor), 1917 i Resurrexit (R. Katalinić-Jeretov), 19; Vokalna suita za glas, mješoviti zbor i orkestar, 1901; Herojska vokalna sui
HATZE — HAUER za zbor i orkestar, 1947; Pjesni Ijuvene za ţenski zbor i gudaĉki orkestar,1951; Lem-Edim za bariton i mješoviti zbor. Za mješoviti zbor: Selim-beg; Himna Grguru Ninskom, 1929; Pokoj vjeĉni; Posmrtni marš, 1948; Dva mješovita zbora u stilu XVI st., 1950 (madrigal Rumeni venĉe moj i Marku Maruliću prigodom 500 godišnjice roĊenja). Za muški zbor: Zbirka muških zborova, 1920; Pokajniĉki psalam, 1920; Na vrelu bratstva, 1948; Crvena zvezda, 1948. Za ţenski zbor: Dvoglasna i troglasna zbirka. Za solo glas: 55 pjesama, od kojih je 38 obj. u 4 zbirke: I, Romance i melodije, 1900; II, Proljetni lahori, 1903; III, Novo cvijeće, 1907 i IV, 1921 (s%e Hatzeove solo pjesme izdane su 1948 u zbirci Sabrane pjesme). — Harmonizacije i obradbe narodnih i borbenih pjesama: Kroz moju otadţbinu (25 jugoslavenskih narodnih pjesama za glas i klavir); Zbirka jugoslavenskih narodnih pjesama za mješoviti zbor u 8 svezaka (4 sv. objavljena 1919); 100 jugoslavenskih narodnih pjesama za muški zbor, 1925—29; 30 partizanskih pjesama za mješoviti zbor, 1944—45; 5 partizanskih pjesama za mješoviti zbor, 1946; Dvije partizanske rukoveti za mješoviti zbor, 1944; Dalmatinsku rukovet za mješoviti zbor, 1946. Od Triglava do Vardara, 9 jugoslavenskih rapsodija za mješoviti zbor, 1949: I, Slovensko-Koruška; II, Hrvatska; III, Slavonska; IV Bosanska; V, Crnogorska; VI, Srpska; VII, Makedonska; VIII, Partizanska i IX, Ciganska (Bosanska i Makedonska rapsodija obraĊene su i za mješoviti zbor i orkestar). — SPISI (u rukopisu): Nauka o kontrapunktu i fugi (4 sv.), I93341; Upute u ĉitanje orkestralnih partitura, 1948; Praktiĉna upotreba pato-nova (figuralni stil), 1948; Nauka o instrumentima i njihova primjena u modernom orkestru, 1949—50; Analiza J. S. Bacha »Kunst der Fuge«, 1952; Taktiranje i dirigiranje (upute i savjeti mladim dirigentima), 1953. — Preveo Formenlehre der Klaviermusik R. Noatzscha (rkp.). LIT.: F. Kuhaĉ, Josip Hatze, hrvatski komponista, Prosvjeta, 1902. — A. Dobronić, Josip Hatze »Proljetni lahori«. Estetsko-glazbena studija, Glazbeni vjesnik, 1905. ------ anv. Jedan jubilej. Josip Hatze. Nekoliko rijeĉi o znaĉenju njegovog kompozitorskog rada, Novo doba, 1925, 8. — U. Urbani, II Compositore jugoslavo Giuseppe Hatze, Pallievo prediletto di Mascagni e il suo capolavoro, Piccolo della sera, Trieste, 8. VII 1936 (ĉlanak preštampan u hrvatskom prijevodu u listu Jadranski dnevnik, Split, 1936, 163). —Anon., Hrvatska glazba danas. M° Josip Hatze, Novo doba, 1943, 50. — Choeur vougoslave, Le Caire 1945. — Josip Hatze (Ţivot i rad — Djela — Kroz štampu), Split 1948. — V(iozzi), Hatze, il Grieg della Dalmazia, II Corriere di Trieste,2. VI 1949. —• A. Dobronić, Josip Hatze, Zadarska revija, 1954. — K. Kovaĉević, Jcsip Hatze in memoriam. Zvuk, 1959. — Isti, Hrvatski kompozitori i njihova djela, Zagreb 1960. — J. Mirošević, Josip Hatze, ţivot i djelo, Mogućnosti, 1960. —K. Kovaĉević, Muziĉko stvaralaštvo u Hrvatskoj 1945—1965, Zagreb 1966. J. As.
HAUBENSTOCK-RAMATI, Roman, izraelski kompozitor poljskog podrijetla (Krakov, 27. II 1919—). Muzikologiju i kompoziciju studirao u Krakovu (A. Malawski, J. Koffler). God. 1947— —50 muziĉki urednik Radio-Krakova, od 1950 direktor Drţavne muziĉke biblioteke i zatim profesor kompozicije na Muziĉkoj akademiji u Tel Avivu. Od 1957 ponovno u Evropi, najprije suradnik Studija za konkretnu muziku u Parizu i od 1958 lektor za novu muziku naklade UniversalEdition u Beĉu. Od 1970 ţivi u Berlinu kao slobodan umjetnikstvaralac. Veoma istaknuti predstavnik avangardnog muziĉkog stremljenja koji, prema vlastitim rijeĉima, nikada ne poseţe dva puta za istom tematikom, H.R. se u svojim djelima najviše bavi aktualnim pitanjima. »Ja ne komponiram serijelno, ja serijelno mislim... Dodekafonija je škola serijelnog mišljenja, a serijelno R. HAUBENSTOCK-RAMATI misliti znaĉi: nikad ostati ortodoksan, uvijek pronalaziti nešto novo«. H.-R. zauzima istaknuto mjesto na podruĉju grafiĉke notacije, o ĉemu je drţao brojna predavanja i seminare u Donaueschingenu, Darmstadtu, Stockholmu, Beĉu, Berlinu i dr. DJELA. ORKESTRALNA: Les Symphonies des Timbres, 1957; Symphonie K, 1967; Recitativo ed Arie za ĉembalo, 1955; Papageno's Pocketsize Concerto za zvonĉiće (Divertimento za Mozarta), 1955; Seauences za violinu i orkestar u 4 grupe, 1958; Chants et Prismes, 1957; Standchen auf den Namen Heinrich Strobel za komorni orkestar, 1958; Petite Musiaue de Nuit, 1960; Vermutungen Uber ein dunkles Haus (3 orkestralna stavka iz opere Amerika), 1964; Tableau I, 1967; Psalm, 1967. —■ KOMORNA: Ricercari za gudaĉki trio, 1952; Decisions, muziĉka grafika za razliĉite instrumente, 1960; Jeux 6 za 6 udaraljkaša, 1961; Jeux 2 za 2 udaraljkaša, 1969; Jeux 4 za 4 udaralj'kaša, 1969; Alone za trombon i glumca, 1969; 7 Multiple za 2—7 sviraĉa, 1969 —70.— Catch I za ĉembalo, 1969; Catch II za 1 ili 2 klavira, 1969. — EKSPERIMENTALNA: Interpolation za flautu i magnetofonsku vrpcu, 1958; Liaison za vibrafon i marimbu (za 1—2 sviraĉa) i magnetofonsku vrpcu, 1958. Konkretna muzika: Exeque pour une symphonie; Passacaglia; Chanson populaire i Amen de Verre, 1956—57.—DRAMSKA : Dpera Amerika, 1964; antiopera La Comedie, 1969; scenska igra Divertimento, 1969. — VOKALNA: Blessing za pjevaĉa i 8 instrumenata, 1952; Mobi/e fu'r Shakespeare za pjevanje i 6 sviraĉa, 1960; Credentials or »Think, think Lucky* za recitatora i 8 sviraĉa, 1961. LIT.: J. Hausler, Musik im 20. Jahrhundert von Schonberg zu Penderecki, Bremen 1969. — E. Karkoschka, Roman Haubenstock-Ramati und der 27. Februar 1969, Melos, 1969. — U. Sliirzbecher, Werkstattgesprache mit Kompolisten, Koln 1971. K. Ko.
HAUBER, Robert, kompozitor, pijanist i aranţer (Panĉevo, 14. XI 1931—). Studirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, nuziku uĉio privatno. Nastupao najprije u razliĉitim sastavima 1 Beogradu, svirajući plesnu muziku i jazz. Kasnije kompozitor, Mjanist i aranţer zabavnih orkestara u domovini i inozemstvu. ia svojim jazz-kompozicijama sudjelovao je na festivalima jazza na Bledu i u Ljubljani. Komponirao je i orkestralnu i scensku muziku.
91
DJELA: Concertino za klavir i orkestar 1961; Fantazija, 1961; Jam Blues; Na puĉini; Jazz fantazija; Letnji Blues; Mali jazz koncert; Piramida; Tema u F-duru; Kontakti u 4 dimenzije (Muzika u prostoru), 1970. M. Maz.
HAUBIEL, Charles, ameriĉki kompozitor (Delta, Ohio, 31. I 1892 —). U Berlinu studirao klavir (J. i R. Lhevinne) i kompoziciju (R. Scalero). God. 1921—29 poduĉavao klavir na Institute of Musical Art i 1922—47 profesor teorije, kontrapunkta i kompozicije na Univerzitetu u New Yorku. God. 1935 utemeljio Composer's Press za objavljivanje djela suvremenih ameriĉkih kompozitora. Od 1965 ţivi u Los Angelesu. DJELA. ORKESTRALNA: Symphony in Variation Form, 1937; Mars Asceding, 1923; Karma, simfonijske varijacije na Handelovu temu, 1928: Ritratti, 1929; Pastoral, 1930; Suite Passacaglia, 1932; Vox Cathedralis, 1934; Solari, 1936; Miniatures za gudaĉe, 1939.—• KOMORNA: Lodando la danza za obou, violinu, violonĉelo i klavir, 1932; Echi classici za gudaĉki kvartet, 1936; Masque za kvartet s oboom; za klavirski trio: Amphy cromes, 1932 i Gay Dances, 1932; Cryptics za fagot i klavir, 1932; za obou i violonĉelo: Pastorale, 1933 i Duoforms, 1934; trio za flautu, violonĉelo i klavir, 1942; gudaĉki trio, 1943; za violinu i klavir: Gothic Variations, 1943 i Shadows, 1947; Nuances za flautu i klavir, 1947. — Kompozicije za klavir. — DRAMSKA : muziĉka satira Brigands preferres, 1925; scenska muzika za The Passionale Pilgrim, 1932; meksiĉka folklorna opera Sunday Costs Five Pesos, 1950; Sumanee River Goes Hi-Hat. — VOKALNA: Sea Song za muški zbor i orkestar (2 klavira), 1931; L'Amore Spirituale za ţenski zbor i orkestar (2 klavira). Zborovi: Yeoman's Song, 1932; Vision of Saint Jean, 1941; Jungle Tale, 1943; Father Abraham, 1944; Both Grave and Gay, 1944.
HAUDEBERT, Lucien, francuski kompozitor (Fougeres, Bretagne, 18. IV 1877 — Pariz, 24. II 1963). Najprije uĉio orgulje, a kasnije, u Parizu, kompoziciju sa G. Faureom i J. Pilloisom. Ĉvrsto prijateljstvo vezalo ga je uz R. Rollanda. Ĉiste melodiĉke linije, jasne proporcije, ĉvrste forme i snaţni ansambli, osnovna su obiljeţja njegova preteţno kontrapunktiĉkog stila. DJELA. ORKESTRALNA: Symphonie bretonne, 1936; Symphonie francaise, 1941; La Fille de Jephte, 1929; Voyage en Bretagne, 1953; La Sacrifice d'Abraham, 1931. — KOMORNA: Souvenirs d'Armor za kvartet saksofona; Bienvenue a Claudie za gudaĉki kvartet; Suite dans le style ancien za duhaĉki kvartet. — Kompozicije za klavir i orgulje. — Muziĉka drama Antigone, 1931— 39. — VOKALNA. Oratoriji: Dieu Vainaueur, 1922 i Moise, 1928. Za glas i orkestar: Chants de la Mer, 1950; Odeš a la vie, 1924; Ode a la musique, 1927, i dr. Solo-pjesme. — CRKVENA: Requiem, 1928; Te Deum, 1948; Chant de P-dque za sole i orkestar, 1925. LIT.: L. Rohazinski, Cinquante ans de musique francaise, Pariš 1926. — A. Coeuroy, Lucien Haudebert, MGG, V, 1956.
HAUER, Joseph Matthias, austrijski kompozitor i muziĉki teoretiĉar (Wiener Neustadt, 19. III 1883 — Beĉ, 22. IX 1959). U muzici samouk. Završio Uĉiteljsku školu i djelovao u toj struci; nakon što je poloţio ispit za uĉitelja muzike ostavio namještenje i posvetio se kompoziciji. H. je izgradio vlastiti sistem atonalne dvanaesttonske muzike, razliĉit od Schon-bergova. Dvanaesttonske nizove (479 ooi 600 mogućih serija!) on je svrstao u sistem od 44 »tropa«, tj. melodijskih modela, tipiĉnih tonskih konstelacija, koje kompoziciji sluţe kao materijal. H. je bio prvi kompozitor koji je iz tendencija k atonalnosti, prisutnih u muzici oko Prvoga svjetskog rata, izveo metodu kompozicije (Nomos za klavir i duhaĉe, 1911; brošura Wesen des Mu-sikalischen, 1920). MeĊutim, nadmoć Schonbergove liĉnosti zasjenila J. M. HAUER je Hauerovo djelo. Hauerova je muzika manje disonantna od Schonbergove; harmonijski katkad izdaleka podsjeća na Skrjabina, a u klavirskom slogu ima Satiejevih i Chopinovih elemenata. H. se istakao i kao teoretiĉar svog sistema.
DJELA. (Rimskim brojevima opusa H. je oznaĉio 5 svojih kompozicija za koje je smatrao da predstavljaju »prekretnice duhovnog proboja«). ORKESTRALNA: Sinfonietta op. 50, 1927; koncert za violinu op. 54, 1928; koncert za klavir op. 55, 1928; Nomos za klavir i gudaĉe, 1911; Symphonische Stiicke za klavir (harmonij) i orkestar op. 49, 1926. Osam suita: I, op. 31, 1924; II, op. 33, 1924; III, op. 36 s baritonom, 1925; IV, op. 43, 1926; V, op, 45, 1926; VI, op. 47, 1926; VII, op. 48, 1926 i VIII, op. 52, 1927. Romantische Phanlasie op. 37, 1925; Divertimento za mali orkestar op. 61, 1930; Konzertstiick op. 63 (preludij drugom dijelu Die schwarze Spinne), 1932; Langsamer Valzer op. V, 1953- Za komorni orkestar: Apokalyplische Phantasie op. 5, 1923; Tanzphanlasien br. 3—7 op. 66, 1933: Tanzsuite za 9 instrumenata op. 70—73, 1936—37. — KOMORNA. Šest gudaĉkih kvarteta: I, op. 30, 1924; I I , op. 34; IH, op. 38, 1925; IV, op. 42; V, op. 47 (IV suita za orkestar), 1926 i VI, Chinesisches Streichquarletl op. IV, 1953. Kvintet op. 26 za klavir, violinu, violu, violonĉelo i kla rinet, 1924; kvintet op. 69 s kontrabasom i klavirom, 1935; klavirski kvintet op. 76 br. 3, 1938; Tanz in langsamen 3/4 Takt i Tanz in langsamen 4J4-Takt za 2 violine, violu i klavir, 1958; Stiicke op. 28 i 41 za violinu i klavir, 1924 i 1925; Stiicke op. 29 za violonĉelo i klavir, 1924. — KLAVIRSKA: Nomoi za klavir 2-ruĉno i 4-ruĉno op. 1 i 2, 1912 i 1913; 7 Klavierstiicke op. 3, 1913; Atonale Musik op. 20 (2 sv.), 1922; Eliiden (2 sv.), 1922—23; 16 Kleine Stiicke op. 25, 1924; Labyrintischer Tanz za klavir 4-ruĉno op. I I I , 1952. — DRAMSKA :
HAUER — HAUPTMANN
92
opera Salambo (po Flaubertu), 1929; Singspiel Die schmarze Spinne, 1932. — VOKALNA: Lateinische Messe za zbor i komorni sastav op. 44, 1926; komorni oratorij Wandlungen op. 53, 1927 (nova verzija op. I); Vom Leben za recitatora, mali zbor i orkestar op. 57, 1928; kantata Emilie vor ihrem Brautlag za alt i 58 928; E p d k l l ški b i k 68
-------
_jiar op. o/, 1^34 t,n verzija op. n;, iy5-j; Liea aer i^ieoe za 3-gi. zensKi zbor, klavir i harmonij op. 24, 1923. Solo-pjesme (33) na Holderlinove stihove: op. 5, 1924; op. 12, 1915; op. 21, 1922; op. 23, 1924; op. 40, 1925 i bez opusa, 1949. — SPISI: Uber die Klangfarbe, 1918; Vom Wesen des Musikalischen, 1920 (II izd. pod naslovom Ein Lehrbuch der atonalen Musik, 1923); Deutung des Melos. Eine Frage an die Kunstler und Denker unserer Zeit, 1923; Vom Melos zur Pauke. Eine Einfiihrung in die Zzvolftonmusik, 1925; Zzvo'lftontechnik. Die Lehre von den Tropen, 1926. LIT.: M. Marton, Joseph Hauer, Musikblatter des Anbruc h, 1922. — H. H. Stuckenschmidt, Joseph Matthias Hauer, ibid., 1928. — W. Reich, J. M. Hauer, M, 1931. — H. Picht, J. M. Hauer, ein Vorkampfer geistiger Musikauffassung, Stuttgart 1934. — H. Heiss, Elemente der musikalischen Komposition, Heidelberg 1949. — H. H. Stuckenschmidt, Neue Musik, Frankfurt 1952.—H. Pfrogner, Die Zwolfordnung der Tone, Zurich-Leipzig-Wien 1953.'— H. Eimert, Joseph Matthias Hauer, MGG, V, 1956. — M. Rieple, Musik in
_
--
D
_______________
■■ ________ - -luiiiaissuciL,
INCUC
z*ciisi-iiiHL im
iviusIK,
1900. —
Oesterreichische Musikzeitschrift, 1966, 3 (broj posvećen J. M. Haueru). — W. Szmolyan, Hauer als Opernkomponist, ibid., 1966, 5 —6. — J. Hdusler, Musik im 20. Jahrhundert, Bremen 1969. TI A* B. Ać.
HAUG, Gustav, njemaĉko-švicarski kompozitor i orguljaš (Strassburg, 30. XI 1871 — St. Gallen, 22. IV 1956). Muziku studirao na Konzervatoriju u Strassburgu (T. K. Somborn, F. Stockhausen, E. Miinch, Klinger). Od 1895 ţivio u Švicarskoj; najprije nastavnik muzike u Rorschachu, zatim u Gaisu i Herisauu i od 1904 orguljaš i zborovoda u St. Gallenu. DJELA: kompozicije za komorne sastave i klavir. — Kompozicije za orgulje. — VOKALNA: Schzveizergebet za sopran, muški zbor i orkestar op. 50, 1906; Tonende Felsen za sole i orkestar op. 53, 1908; Dem Unendlichen za sopran, muški zbor, orkestar i orgulje op. 57, 1909; Divico za bariton,.muški zbor i orkestar op. 64, 1911; Werden za tenor, muški zbor i orkestar, op. 82, 1921; Hymne an den Gesang za zbor i orkestar op. 93, 1927; Die Wehen Lobgesang za muški i djeĉji zbor i orkestar op. 100, 1931. Zborovi a cappella.
HAUG, Hans, švicarski dirigent i kompozitor (Basel, 27. VII 1900 — Lausanne, 15. IX 1967). Nakon studija na Konzervatoriju u Baselu (E. Levy, E. Petri) i na Muziĉkoj akademiji u Miinchenu (W. Courvoisier, J. Pembaur), od 1924 dirigent orkestra u Grenchenu i 1926—28 zborovoda u Solothurnu. God. 1928—34 dirigent Gradskog kazališta u Baselu, 1934—35 ljeĉilišnog orkestra u Interlakenu te 1935—38 orkestra Radio Suisse Komande u Ţenevi i zbora Chansons Romandes, koji je sam osnovao; 1938—43 dirigent na Radio-Ziirichu. Nakon što se nekoliko godina povukao iz politiĉkih razloga, od 1947 predavao na konzervatorijima u Lausannei i La-Chaux-de-Fondsu. Kao dirigent nastupao u domovini i inozemstvu, osobito u Francuskoj i Italiji. — U središtu Haugova kompozitorskog stvaranja bilo je muziĉko kazalište. Najveće uspjehe ostvario je na podruĉju komiĉne opere, u kojoj je suvremenom kompozitorskom tehnikom precizno crtao karaktere pojedinih likova. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia romantica, 1948; simfonijska pjesma Charlie Chaplin, 1930. Koncerti: za violinu, 1926; 2 za klavir, 1938 i 1962; za gitaru, 1952; za obou, violu i mali orkestar, 1951. Kurze Musik za violonĉelo i orkestar, 1927; Preludio e allegro za trublju i mali orkestar; Passacaglia (iz oratorija Michelangelo), 1950; // Canto delle Lagune, 1950; Capriccio za duhaĉe i klavir, 1957. — KOMORNA. Tri gudaĉka kvarteta: I, 1927; II, 1929 i III, 1931; duhaĉki kvartet, 1925; duhaĉki kvintet, 1955; Hellenische Vision za flautu, klarinet, violinu i harfu; Divertimento za duhaĉki kvartet; gudaĉki trio; 2 Se-renade za gudaĉki trio; Coral suisse za violinu i klavir; sonata za violonĉelo i klavir, 1955; Elegie pastorale za obou i klavir, 1959; Fantasie za gitaru i klavir; Impromptu i Improvisation za trublju i klavir. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Don Juan in der Fremde, 1930; Madrisa, 1934; Tartuffe, 1937; Ariadne, 1943; Der unsterbliche Kranke, 1946; Orphee, 1955; Der Spiegel der Agrippina (neizv.); Die Narren (neizv.) i Justice du Roi, 1963. Radio-opere: La Mere Michel, 1944; La Colombe egaree, 1953; Gardien vigilant, 1967 i Souper de Venise, 1967. Sveĉane igre: Underem Ldllekeenig, 1939; Passage de VEtoile, 1950 i Terres du Rhone, 1951. Baleti: L'Indifferent, 1947; Das Lob der Torheit; Die keusche Suzanna; Das goldene Netz i Pan und Apollo. Operete: 's Anneli us der Linde; Barbara; E liederligs Kleeblatt, 1938 i Leute von der Strasse. Radio--operete: L'Ilot des Sirenes; Leucosia, 1949 i Le premier chapeau. Singspiel Gil-berte de Courgenay, 1939. Filmska muzika.— Obradio V Ivrogne corrige Ch. W. Glucka i Les Contes d' Hoffmann J. Offenbacha. — VOKALNA. Oratoriji: Michelangelo, 1943 i Morgarten, 1944. Kantate: Les Annees vigneronnes, 1945; Cantate gastronomiaue, 1962 i Nausikaa. Canti ticinesi (Le quattro stagioni) za zbor i duhaĉki orkestar, 1960; Ring des Jahres za bariton i orkestar, 1962; Te Deum za sole, zbor, trublje i timpane. Zborovi; solo-pjesme. — Obradbe švicarskih narodnih napjeva. LIT.: H. Ehinger, Hans Haug, MGG, V, 1956. — P. Mieg, 40 Schweizer Komponisten der Gegenwart, Amriswil 1956.
HAUK, Giinter, njemaĉki kompozitor (Chemnitz, 6. V 1932 —). Studirao na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (R. Wagner-Regenv, G. Kochan), u kompoziciji se usavršavao kod H. Eislera na Njemaĉkoj akademiji umjetnosti. Od 1957 muziĉki direktor kazališta Maxim-Gorki u Berlinu i od 1963 Berliner Volksbuhne. U svojim ritmiĉki ţivim djelima rado upotrebljava elemente jazz-muzike. H. je istaknuti predstavnik angaţiranih songova i chansona. DJELA. ORKESTRALNA: Capriccio, 1956; dvostruki koncert za klarinet, rog i gudaĉe, 1957; Rondo za klarinet i gudaĉe, 1962; koncert za trublju,
1963; uvertira, 1965. — KLAVIRSKA: sonatina, 1955; varijacije, 1959; zuandlungen. — DRAMSKA: scenska muzika; muzika za televizijske igre; ska muzika. — VOKALNA: solo-pjesme; songovi; chansone.
HAUK, Minnie (Mignon), ameriĉka pjevaĉica, sopran (i York, 16. XI 1852 — Triebschen, 6. II 1929). Pjevanje uĉ New Yorku (A. Errani) i Parizu (M. Strakosch). Stalni gost o Thedtre Italien u Parizu (1867—96), Covent Garden u Lond Dvorske opere u Berlinu (1875—77), u Beĉu, Bruxellesu, M< i Budimpešti. God. 1891 osnovala u Chicagu vlastitu op druţinu. Njezin je repertoar obuhvaćao preko 100 uloga, a nje je ime vezano s prvim ameriĉkim izvedbama mnogih vaţnih 0 (Gounod, Romeo et Juliette; Bizet, Carmen; i dr.). Posljedn put nastupila 1896. Napisala knjigu uspomena Memoirs < Singer, 1925. HAULTIN, Pierre, francuski tiskar (Villaine kraj La Flec — La Rochelle, vjerojatno 1587). Prije nego što je izuĉio tisk: zanat bio je lijevaĉ slova i naĉinio je (prema podacima S. P. F niera) prve odljeve jednostrukih pomiĉnih notnih znakova ko ustupio nekolicini francuskih tiskara (P. Attaingnant, T. Sus God. 1549 nastanio se u Parizu i poĉeo s tiskanjem knjiga, 1560radio u Lyonu sa G. Cotierom a od 1571 u La Rochelleu, gd 1575—78 tiskao i veći broj muziĉkih djela; ondje je izvrš i narudţbe navarskog kralja (budućeg francuskog kralja Hen IV). Haultinov je izum imao veliko znaĉenje za muziĉki t: jer su jednostruki znakovi, kod kojih su note i dijelovi crt< spojeni ujedno, omogućivali štampanje višeglasne muzike triju glasova na istom crtovlju, sliĉno kao što je 200 godina ka; tiskao note I. Breitkopf. Pierrea Haultina naslijedio je Hierosm koji je 1598 obj. zbirku Claudea Le Jeunea Dodecachorde. Nasl nici Hierosmea nastavili su izmeĊu 1603 i 1613 tiskarsku dj< nost tvrtke u La Rochelleu. IZDANJA. O. di Lasso: Mellange d'Orlande de Lassus contenant plu. chansons a quattre parties . . ., 1575 (sa podmetnutim duhovnim tekstovir Pasquiera); Mellange d'Orlande Lassus, contenant plusieurs chansons d ch huict parties . . ., 1576 (takoĊer s tekstovima J. Pasquiera); Moduli 4 et 1576; Moduli s v., 1576; Moduli 5—10 v., 1576; Moduli 6—7 et 12 v., 1 Mellange . . ., 1576. LIT.: 5. P. Fournier, Traite historique et critique sur l'origine et les gres des caracteres de fonte pour l'impression de la musique,e Pariš 1765. — Renouard, Imprimeurs parisiens . . . jusqu'a la fin du XVI siecle, Pariš — E. Bernoulli, Pierre Attaignant Chansons und Tanze, Pariser Tabulaturdi fiir Tasteninstrumente aus den Jahren 1530/31 (4 sv. i V sv. komentari), Miir 1914. — F. Lesure, Pierre Haultin, MGG, V, 1956.
HAUPTFELD, Davorin, dirigent (Zagreb, 7. VIII 1931 Studij dirigiranja završio 1954 na Muziĉkoj akademiji u Zagi (S. Zlatić). God. 1949—54 vodio zborove kulturno-umjetm društava Maksim Gorki, Goran-Kovaĉić i Bratstvo-Jedinstv Zagrebu, 1954—55 dirigent zagrebaĉkog kazališta Komedi 1956—61 kazališta August Cesarec u Varaţdinu, gdje je ra 1 koncertnu aktivnost. Od 1961 dirigent je opere narodnog zališta Ivan Zajc u Rijeci. Kao operni i koncertni dirigent nastt u zemlji i inozemstvu. K. K HAUPTMANN, Moritz, njemaĉki muziĉki teoretiĉar i k pozitor (Dresden, 13. X 1792 — Leipzig, 3. I 1868). Uĉio kon ziciju kod F. Morlacchija u Dresdenu, a violinu i kompoz kod L. Spohra u Gothi. God. 1812—15 violinist dvorskog ork< u Dresdenu, a 1815 uĉitelj u kući grofa Rjepina, ruskog guver u Dresdenu, s kojim je boravio nekoliko godina u Rusiji (Pt grad, Moskva, Poltava, Odessa). Od 1822 violinist Dvorske ka u Kasselu (dirigent Spohr); 1842, na preporuku Spohra i A delssohna, postao kantor i muziĉki direktor škole sv. Tor Leipzigu; tamo je od 1843 ujedno profesor kontiapunkta i k pozicije na novoosnovanom Konzervatoriju i urednik Allgen Musikzeitung. H. je uz O. Jahna, R. Schumanna i druge bio osnivaĉ Bachova društva (Bach-Geselhchaft, 1850). Odgoji' niz istaknutih muziĉara, medu kojima su bili: F. David, J. Joacl H. Biilow, J. A. van Evcken, S. Jadassohn, O. Paul i F. H. Ccn — U Hauptmannovim kompozicijama, osobito u motetima, i se teţnja za simetriĉnom arhitektonikom, prozirnim slogo ĉistom harmonijom. Kao teoretiĉar, zastupao je harmon dualizam. Svoj sistem izloţio je u djelu Die Natur der Ham, und der Metrik (1853). Kasnije su taj sistem dalje razradi] Oettingen (Harmoniesystem in dualer Entzvicklung, 1866) i Riemann (Handbuch der Harmonielehre, 1887). DJELA. KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta; Concert facile za kls gudaĉki kvartet; 3 sonate i 4 sonatine za violinu i klavir; dua za 2 violin Klavirske kompozicije. — Opere: Mathilde 1826 i Der Matrose 1839. — pjesme. — Mise; oko 40 duhovnih pjesama. Kantata Herr, Herr, zvendt zum Gebel; oko 20 moteta. — SPISI: Erlduterungen zu J. S. Bachs Kun. Fuge, 1841; Die Natur der Harmonik und Metrik, 1853; Die Lehre von der monik, posth. 1868; Opuscula, 1874.-— Izdanja: ukupna djela J. S. Bach; 1, 2 i 8); Canons et fugues dans tous les tons majeurs et mineurs A. Kler 1854. —• Hauptmannova pisma objavili su A. Schone (Briefe an Franz H< 2 sv., 1871), F. Hiller (Briefe an Ludzvig Spohr und andere, 1876) i A. D. Cole {Letters of a Leipzig Cantor, 1892). E. Rudorff uie iz biljeţaka Hauptmam uĉenika sastavio priruĉnik Aufgaben fiir den einfa en und doppelten Kontrap
HAUPTMANN — HA VLAS LIT.: O. Paul Moritz Hauptmann, Denkschrift zur Feier seines 70 jahrigen Geburtstages, Leipzig 1862. — F. Hiller, M. Hauptmann. Aus dem Tonleben unserer Zeit, Leipzig 1871. — 5. Krehl, M. Hauptmann, ein Dank- und Gedenkwort, Leipzig 1918. — M. Ruhnke, Moritz Hauptmann, MGG, V, 1956. — Isti, Moritz Hauptmann und die Wiederbelebung der Musik J. S. Bachs. Festschrift F. Blume, Kassel i Basel 1963. — P. Rummenholler, Moritz Hauptmann als Theoretiker, Wiesbaden 1963.
HAUPTVVERK
Glavni manual
HAUSEGGER, 1. Friedrich, austrijski muzikolog (St. Andra, Karnten, 26. II 1837 — Graz, 23. II 1899). Studirao pravo; u muzici uĉenik Salzmanna i O. Dessoffa. Advokat u Grazu; 1872 habilitirao se kao privatni docent za teoriju i povijest muzike na Univerzitetu u Grazu. Pisao niz godina kritike za Grazer Zeitung. H. je bio jedan od najvatrenijih pristaša Wagnera i Liszta. Studijom Musik als Ausdruck (1885), napisanom protiv Hanslickova estetskog naziranja (Vom Musikalisch-Schonen . . . ,1854), postavio je temelje novoromantiĉkoj muziĉkoj estetici. DJELA: Uber die neue Entvjicklungsphase der Musik (habilitacija), 1872; Cber die Anlage der germanischen Vb'lker zur Musik, 1874; Richard Wagner und Schopenhauer, 1878 (II izd. 1892); Vom Jenseits des Kiinstlers, 1893; Die Anfange der Harmonie, 1895; Die kiinstlerische Personlichkeit, 1897. Iz ostavštine objavio je R. Louis Unsere deutschen Meister (Bach, Mozart, Beethoven, Wagner), 1901, a njegov sin Siegmund Gedanken eines Schauenden, 1903, korespondenciju sa T. Roseggerom, 1924 i Gesammelte Schriften, 1939.
2. Siegmund, dirigent i kompozitor (Graz, 16. VIII 1872 — Miinchen, 10. X 1948). Sin Friedricha; muziku uĉio kod oca i na Muziĉkoj školi u Grazu (E. W. Degner, K. Pohling). God. 1895 postao dirigent opere u Grazu, 1899—1903 uz F. Weingartnera dirigent popularnih orkestralnih koncerata Kaim u Miinchenu, a 1903—06 koncerata Museum u Frankfurtu na Majni. God. 1910—20 dirigent Filhamornije u Hamburgu, koja je pod njegovim vodstvom izvela cikluse simfonijskih koncerata s dje lima iz svih razdoblja, ukljuĉujući i savremenu muziku. Bio je zatim dirigent simfonijskog orkestra u Berlinu. Od 1920 djelovao u Miinchenu. Tu je, do 1936 dirigent Konzertvereina i do 1938 direktor Muziĉke akademije. Dirigent eruptivnog temperamenta i velike sugestivne snage, H. je bio jedan od najboljih interpreta Brucknerovih simfonija, koje je uvijek izvodio u izvornom obliku. Kao kompozitor bio je eklektik zanimljivih suprotnosti. Iako jedan od istaknutih predstavnika nove njemaĉke škole nisu mu bila strana ni Brahmsova neoklasiĉna naĉela. DJELA. ORKESTRALNA: Natursymphonie (s mješovitim i muškim zborom), 1911. Simfonijske poeme: Dionysische Phantasie, 1899; Barbarossa, 1900 i IVieland der Schmied, 1903. Varijacije Aufkldnger, 1919. — Opere Helfrid, 1890 i Zinnober (prema E. T. A. Hoffmannu), 1898. — VOKALNA: kantata Totenmarsch; pjesme za glas i orkestar i za glas i klavir. — Rekvijem, 1907. — Alexander Ritter, 1907; Betrachtungen zur Kunst, 1921. — Izdao pisma R. Wagnera Juliji Ritter, 1920 te radove i pisma svog oca. LIT.: W. Zentner, Siegmund von Hausegger, Neue Musikzeitung, 1947. — Isti, Hausegger von, 1. Friedrich, 2. Siegmund, MGG, V, 1956.
HAUSER, František (Franz), ĉeški pjevaĉ, bas-bariton (Krasovice kraj Praga, 12. I 1794 — Freiburg i. Br., 14. VIII 1870). Studirao pravo i medicinu, a zatim se posvetio pjevanju. Uĉenik V. Tomašeka u Pragu, gdje je debitirao 1817. Kasnije (1821—36) ĉlan opera u Kasselu, Dresdenu, Frankfurtu na Majni, Beĉu, Londonu, Leipzigu, Berlinu i Breslauu. Napustivši pozornicu, boravio je kraće vrijeme u Parizu i u Italiji. Od 1838 nastavnik pjevanja u Beĉu, a 1846—64 direktor Konzervatorija u Miinchenu. Ţivio zatim u Karlsruheu, a od 1867 u Freiburgu. Izvrstan bas-bariton, istakao se i kao nastavnik. Svoje je iskustvo iznio u priruĉniku Gesanglehre . . . Visoko obrazovan muziĉar, imao je bogatu zbirku Bachovih djela i rukopisa. Dopisivao se s mnogim istaknutim ljudima svog vremena. Ogledao se i kao kompozitor. DJELA: Musikalische Vorschule; M. Hauptmann's Harmonie-System, dem Praktischen etzvas ndker gebracht; Gesanglehre fiir Lehrende und Lernende, 1866; J. S. Bach's samtliche Werke thematisch verzeichnet ... — Katalog Hauserove biblioteke objavljen je 1905 u Lepzigu. LIT.: A. Schone (redaktor), M. Hauptmann, Briefe an Franz Hauser (2 sv.), Leipzig 1871. — E. Hanslick, Aus dem Leben und der Correspondenz von F. Hauser, Wiener Neue freie Presse, 1871. — A. Diirr, Franz Hauser, MGG, V, 1956.
HAUSER, Miška (Michael), madţarski violinist i kompozitor (Bratislava, 1822 — Beĉ, 8. XII 1887). Uĉio u Bratislavi (J. Matalav) i na Konzervatoriju u Beĉu kod J. Bohma, J. Mavsedera (violina) i Sechtera (kompozicija). God. 1839 zapoĉeo koncertnu karijeru turnejama po Evropi; 1847 vratio se u domovinu, nastupajući u Bratislavi s pijanistom N. Rubinsteinom. Nakon turneja po Sjevernoj i Juţnoj Americi, Australiji, Indiji, Egiptu i evropskim zemljama, od 1874 ţivio povuĉeno u Kolnu. Njegovo sviranje bilo je tehniĉki virtuozno i vrlo efektno, pa ga ubrajaju u najznaĉajnije violinske virtuoze XIX st. U kompozicijama mjestimice upotrebljava madţarske ritmiĉke oblike (naglaske). Vrlo su popularne bile njegove Lieder ohne Worte i aranţmani Schubertovih pjesama. DJELA. Za violinu: Lieder ohne Worte; fantazije; ronda; varijacije; Rhapsodie hongroise i dr. — Opereta Der blinde Leiermann, 1860. — Solo-pjesme. — Knjiga dojmova s putovanja po Americi Aus dem Wanderbuche eines osterreichischen Virtuosen (2 sv.), 1858—59 (najprije u obliku pisama u Ostdeutsche Post).
93
LIT.: E. Sebestyen, Egy magvar hegedumuvesz vandorlasa negy vilagreszben, A Ţene, 1930. — The letters of Miška Hauser, 1853, Chapell Hill (North Carolina) 1939. •— Z. Novdĉek, Miška Hauser, MGG, V, 1956.
HAUSMANN (Hausman), Valentin, njemaĉki kompozitor, (? — izmeĊu 1611 i 1614). Podaci o njemu vrlo su oskudni. Prema K. uKo. J. Matthesonu bio je orguljaš Gerbstadtu. Po izdanjima njegovih djela vidi se da je povremeno boravio u raznim dijelovima Njemaĉke. Uz H. L. Hasslera, H. je svojim vokalnim zbirkama mnogo pridonio širenju talijanskog stila u Njemaĉkoj. Tekstovi njegovih pjesama, komponiranih po uzoru na talijanske, obradbe su talijanskih motiva, katkad i doslovni prijevodi. H. ide medu prve autore samostalne instrumentalne muzike. Njegovi plesovi imaju djelomiĉno tekstove. Neke plesne melodije komponirao je sam, ali je ĉesto instrumentalno obradio već postojeće napjeve. Za mnoge kaţe sam da potjeĉu iz Poljske. Vaţne su njegove zbirke iskljuĉivo instrumentalnih djela (1604) koje sadrţe intrade, paduane i gagliarde, uglavnom za sastave viola; u nekim sluĉajevima H. (prvi u Njemaĉkoj) izriĉito traţi violinu. Fuga prima iz tih zbirki vaţan je izvor za povijest fuge. D J E LA . IN S T RU M EN T A LN A: N e u e In t r a d e m i t 6 u n d 5 S l i m m e n auff Instrumenten, fiirnehmlich auff Fiolen, 1604; Neue 5. st. Paduane und Galliarde, auff Instrumenten fiirnehmlich auff Fiolen, 1604. — INSTRUMENTALNO-VOKALNA: Neue artige und liebliche Tame zu Teil mit Texten, zu Teil ohne Text gesetzt, 1598 (VI izd. do 1606); Venusgarten, darinen 100 ausserlesene gantz liebliche, mehrentheils polnische Tdntze, 1602; Rest von polnischen und ander Tdn-tzen . . ., 1603. — VOKALNA: 12 zbirki pjesama, 1592—1608; prigodne pjesme. — ■ CRKVENA: 2 mise; moteti. — Izdao s njemaĉkim tekstom villanelle L. Marenzija, 1606; canzonette O. Vecchija i G. C. Lupija, 1606; tricinije J. J. Gastoldija, 1607; prvu knjigu baleta T. Morleva, 1609; canzonette O. Vecchija (3 sv.), 1610. NOVA IZD.: 48 instrumentalnih kompozicija obj. F. Bolsche (DDT, XVI, 1904); 1 ples J. Wolf (Sing- und Spielmusik aus dlterer Zeit, 1926; II izd. 1931); F. Jode obj. 9 duhovnih pjesama (Chorbuch, VI, 1931), 4 pjesme (Chorbuch alter Meister, 1949) i 2 stavka (Alte Madrigale . . . ) ; izbor plesova obj. J. Stave (1937); 6 plesova obj. R. Steglich (Nagels Musik-Archiv, LXXX); 2 stavka obj. H. Monkemever (Antiqua Chorbuch). LIT.: A. Simon, Polnische Elemente in der deutschen Musik, Ziirich 1916. — TA. W. VCerner, Ein Brief Valentin Hausmanns, ZFMW, 1932—33. — B. Delti, Studie zur Geschichte der Pavane und Galliarde in Deutschland (diserta cija), Berlin 1956. — M. Ruhnke, Valentin Hausmann, MGG, V, 1956.
HAUSSWALD, Giinter, njemaĉki muzikolog (Rochlitz, n. III 1908—•)• Studirao na Konzervatoriju u Leipzigu kod M. Pauera (klavir), S. Karg-Elerta i H. Grabnera (kompozicija), i na Univerzitetu (1928—33) kod Th. Kroyera, H. Zencka i H. Schultza. God. 1933—45 nastavnik; 1947—53 dramaturg Drţavne opere u Dresdenu i docent za povijest muzike na Visokoj muziĉkoj školi; uz to kao docent, 1950—53, zamjenjivao H. Besselera na Univerzitetu u Jeni. Od 1958 u Kasselu suurednik mjeseĉnika Mušica; 1960—66 vodio operni odjel Radio-Stuttgarta. DJELA. SPISI (izbor): Johann David Heinichens Instrumentalzuerke (disertacija), 1937; Heinrich Marschner, 1938; Die Deutsche Oper, 1941 (II izd. 1943); Die Bauten des Staatstheater Dresden, 1948; Mozarts Serenaden (habilitacija), 1951; Das neue Opernbuch, 1951 (VII izd. 1957); Richard Strauss, 1953. — Studije i ĉlanci: Kctrl Ditters von Dittersdorf, ZFM, 1939; Gottfried Miiller, ibid., 1939; Ernst Eichner, ibid., 1940; Heinrich Sutermeister, ibid., 1942; Die Oper in der Gegtnwart, ibid., 1950; Zur Sonatenkunst der Bach-Zeit, Bericht uber wissenschaftliche Bachtagung, Leipzig 1950; Das Erbe Glucks, Mušica, 1951; Der Divertimcnto-Begriff bei G. Chr. Wagenseil, AFMW, 1952; Instrumen tale Ziige im Belcanto des 18. Jahrhunderts, Kongress-Bericht, Bamberg 1953; J. D. Zelenka als Instrummtalkomponist, AFMW, 1956; Plddoyer fiir eine Oper, Mušica, 1957. — IZDANJA. Spisi: Blatter der Staatsoper Dresden, 1947—53; Blatter der Staatskapelle Dresden, 1947—53; Gestaltungen und Gestalten, Dramaturgisehe Blatter des Staatstheater Dresden, serije III—V, 1948—50; Dresdner Kapellbuch, 1948; J. S. Bach 1750—1950, 1950; C. M. von Weber-Eine Gedenksehrift, 1951; Bach Sonaten und Partiten fiir Violine allein (sa Y. Menuhinom), 1958; Dirigenten, Bild und Schrift (sa W. Neumeisterom), 1965. — Kompozicije: suraĊivao na izdanjima cjelokupnih djela J. S. Bacha (serija 6, I sv., 1958), Ch. W. Glucka (Merlins Insel, 1956), W. A. Mozarta (serija 4, VII sv. simfonija, 1959; serija 4, I—I I I sv. serenada i divertimenta, 1961—68) i G. Ph. Telemanna {Musikalische Werke, VI—VIII sv., 1955). Izdao pojedina djela Ch. S, Bindera, J. F. Fascha, J. D. Heimichena, Pepuscha, Vivaldija, Webera i dr.
HAUTE-CONTRE (franc. od lat. -> contra-tenor altus), 1. naziv kojim se u XVII i XVIII st. oznaĉivao visoki tenor (muški alt), s opsegom g-d2. Zbog okretnosti i lakog izvoĊenja visokih pasaţa, glas tog registra rado su upotrebljavali Rameau i njegovi suvremenici, a i kompozitori idućeg stoljeća (Gluck, Orfej). Dionica h.-c. biljeţila se u C-kljuĉu, na trećoj crti. Danas je izvodi lirski tenor ili ţenski alt. 2. haute-contre de violon -> Viola tenore HAVAJSKA GITARA -> Ukulele HAVLAS (Havlasa), Gvido (Quido), ĉeški horovoĊa (Strunkovice, 2. V 1839 — Hefmanuv Mestec, 14. I 1909). Sa muziĉkim obrazovanjem koje je stekao na Orguljskoj školi u Pragu, H. dolazi 1871 u Vršac, gde postaje horovoĊa Srpskog crkvenog pevaĉkog društva i uĉitelj muzike u osnovnoj školi; 1874—76 bio je crkveni horovoĊa u Senju. Za kratko vreme koliko je boravio u jugoslovenskim mestima, H. se vrlo tesno zbliţio sa sredinom u kojoj je delao i komponovao znatan broj kompozicija na tekstove srpskih pesnika, većinom u Liedertafel-stilu, Medu njima je veliku popularnost imala u srpskim krajevima,
94
HA VLAS — HAYDN
sve do Prvog svetskog rata, rodoljubiva horska kompozicija Padajte braćo (stihovi Đure Jakšića). Komponovao je takode instruktivna dela za klavir i pisao obrade narodnih melodija za harmonij um. LIT.: V. R. Đordević, Prilozi biografskom reĉniku srpskih muziĉar a. Posebna izdanja SAN, 1950. S. D. K.
HAWES, William, engleski kompozitor i dirigent (London, 21. VI 1785 — 18. II 1846). Kao djeĉak (.1793—1801) pjevao u Kraljevskoj kapeli; 1803—20 djelovao kao Lay-Vicar u Westminsterskoj opatiji; od 1805 ĉlan Kraljevske kapele. Od 1812 muziĉki direktor u katedrali sv. Pavla; ĉlan Philharmonic Society od osnutka (1813). God. 1817 ponovo u Kraljevskoj kapeli vodio djeĉji zbor i svirao lutnju; od 1824 dirigent kazališta Lyceum, gdje upriliĉuje prve izvedbe Weberova Freischiitza (1824) i Mozartove opere Cosi fari tutte (1828). Više godina vodio Madrigal Society. DJELA. Operete: Broken Promises, or The Colonel, the Captain, and the Corporal, 1825; The Quartette, or interrupted Harmony, 1828 i The Sisler of Charity, 1829. —■ Glees; pjesme.—Requiem, 1817. — Priredio novo izd. zbirke madrigala The Triumphes of Oriana, 1814; izdavao takoĊer glees i pjesme.
HAVVKINS, Coleman (prozvan Bean), ameriĉki jazz muziĉar, tenor-saksofonist (Saint Joseph, Missouri, 21. XI 1904 — New York, 19. V 1969). Još kao dijete poĉeo uĉiti klavir i violonĉelo; tenor-saksofon studirao na V/ashburn koledţu u Topeki. Debitirao 1922 u sastavu kojemu je pripadala ĉuvena pjevaĉica klasiĉnog bluesa Mamie Smith. Od 1923 ĉlan orkestra Flechtera Hendersona, 1934 odlazi u Englesku i svira u orkestru Jacka Hiltona, zatim nastupa u Parizu. God. 1939 vraća se u SAD i osniva veliki jazz-orkestar. Za ratnih godina solist razliĉitih malih sastava u New Yorku i Los Angelesu, 1948—49 ponovno u Evropi, nastupa meĊu ostalim u pariškim Semaine du jazz. Vrativši se u domovinu postaje ĉlan poznate grupe Jazz at the Philharmonic. Prvi znaĉajan tenor-saksofonist jazza, H. je postavio temelje modernom naĉinu sviranja tog instrumenta u jazzu. Njegovo je glavno podruĉje blues, a interpretirao je i muziku Chicago-stila, pa swing i be-bop na naĉin koji karakterizira sonornost zvuka i snaţan, plastiĉan ton. Najpoznatija mu je interpretacija balade Body and Soul. Snimio je velik broj ploĉa, nastupio i u filmu The Crimson Canary. HAVVKINS, John, engleski muziĉki historiĉar (London, 30. III 1719 — 21. V 1789). Završio studij prava; advokat u Londonu. Ĉlan Academy of Ancient Music i Madrigal Society. Dugogodišnjim radom sakupio obilje materijala i objavio ga u svom najznaĉajnijem djelu, General History of the Science and Practice of Music (1776, u 5 knj. sa 58 slika muziĉara), prvoj engleskoj povijesti muzike. DJELA: Memoirs of the Late Sig. Agostino Steffani, 1740; An Account of the Institution and Progress of the Academy of Ancient Music, 1770; A General History of the Science and Practice of Music (5 sv.), 1776 (II izd. 1853; III izd. 1875). LIT.: R. Stevenson, The Rivals Havvkins, Burnev and Boswell, MQ, 1950. — P. A. Scholes, The Life and Activities of Sir John Havvkins, London 1953. — Isti, (Sir) John Hawkins, MGG, V, 1956.
HAY, Eduard Norman, irski kompozitor i orguljaš (Faversham, Kent, 19. IV 1889 — Port Stevvart, Londonderrv, 10. IX 1943). Studirao muziku u Belfastu i Oxfordu (Koeller, C. J. Brennan, E. M. Chaundv, A. Eaglefield-Hull); doktorirao u Oxfordu 1919. Orguljaš u ţupnoj crkvi sv. Patrika u Coleraineu (1914 —16), i od 1922 u Bangorskoj opatiji. DJELA: simfonijska pjesma Dunluce, 1921; The Gilly of Christ za orkestar. —■ Gudaĉki kvartet u A-duru, 1918; fantazija za gudaĉki kvartet na irske narodne teme, 1917; sonata za violonĉelo i klavir na irske narodne teme, 1916. — Kompozicije za orgulje. — Muziĉka komedija The Lady Voter's Dilemma, 1919. — Solo-pjesme.
HAYASHI, Hikaru, japanski kompozitor (Tokio, 22. X 1931—). Uĉitelji su mu bili T. Ikeno'uchi i Ff. Otaka. Ĉlan Japanskog društva za novu muziku i pripadnik tzv. VĊ^'-skupine (Ff., M. Mamiva, Y. Tovama). Posebno se istakao na podruĉju filmske muzike (nagraĊen na moskovskom Filmskom festivalu). DJELA: simfonija in G, 1953; varijacije za orkestar, 1955. —■ Filmska muzika. — VOKALNA. Dvije kantate: I, za mješoviti zbor, 1958 i II, Feniks za zbor i komorni orkestar; Zlatna opojnost za zbor i jazz-band; zborovi (Pjesme za Ainu; Crne pjesme, 1964).
HAYDN, 1. Franz Joseph, austrijski kompozitor (Rohrau, Gradišće, 31. III 1732 ■— Beĉ, 31. V 1809). Svedoĉanstva o detinjstvu i mladalaĉkoj dobi Josepha Havdna priliĉno su malobrojna i nepovezana, pa se to razdoblje njegovog ţivota ne moţe slediti sa sigurnošću. Podaci koje je sam majstor delimiĉno ostavio ili u poodmakloj ţivotnoj dobi davao svojim prvim biografima ponekad su iskićeni anegdotskim zanimljivostima ili se osnivaju na nesigurnom sećanju. Po ocu, seoskom kolaru, mogao je H. da nasledi zdravlje, marljivost, istrajnost u radu i muzikalnost, a od sredine u kojoj je odrastao da stekne prisan odnos prema prirodi, ljubav prema narodnoj muzici, smisao za jednostavnost i skoro realistiĉko shvatanje ţivotnih pojava.
Prve pouke u ĉitanju, pisanju i muzici dobio je u obliţi gradiću Hainburgu kod roĊaka, uĉitelja J. M. Francka, i već šestoj godini — kako kaţe u autobiografskim skicama (iz 177c mogao sasvim slobodno da otpeva u horu šest misa, a ta] ponešto i da odsvira na klaviru i na violini. Tu ga je posle muĉne godine (1740) našao i poveo sa sobom u hor beĉke \ drale sv. Stefana, kapelnik Georg Reutter ml. Njemu je H., J ostali horski pevaĉi-deĉaci, bio poveren na punu opskrbu i pi ĉavanje u muzici, od ĉega pamti »neprestani post i svega dve lej iz muziĉke teorije za celih devet godina«. Ipak je za to vrs kako sam kaţe, »dobro upoznao sve mogućnosti vokalne i ins mentalne muzike i nauĉio kod vrlo dobrih majstora umet pevanja, a i klavir i violinu«; imao je prilike da ĉuje mnogo crlc muzike i poneko svetovno delo poglavito savremenika, be pretklasika G. M. Monna, G. Ch. Wagenseila, J. Starze Italijana A. Caldare. Ali sistematsku poduku u kompoziciji po svemu sudeći, nije dobio ni tada ni kasnije, nego je uglav: bio prepušten samome sebi. Od teoretskih dela koje je upozn marljivo prouĉavao navode se Matthesonov Der Vollkomt Capellmeister i Fuxov Gradus ad Parnassum. Oko 1749, kad Havdnov glas poĉeo da mutira, otpušten je iz katedralskog i konvikta i prisiljen da se sam izdrţava pevajući po horov svirajući u zabavnim or trima, poduĉavajući na viru i, kako kaţe u autobio: fiji, marljivo komponujući. dinom pedesetih godina je zaposlen kod N. Por] kao korepetitor na njego ĉasovima pevanja i kao kl sluga; za nagradu je od n dobivao kroz tri meseca ĉ ve iz kompozicije. Posle 1 H. ostaje i dalje samouk, sudeći po struĉnim knjig; iz onoga doba, naĊenim; njegovoj zaostavštini, oĉite da je neprestano radio i bu pratio savremenu literati Ubrzo dobija i prve poru bine (crkvena dela, Sings Der Krumme Teufel u dve 1 zije, klavirske kompozicije, vertimenti i kasacije). U F. J. HAYDN. Rad C. L. Seehasa vreme potiĉe ga na komponc nje kamerne muzike baron Fiirnberg, kod koga je Ff. muzicirao koga je napisao svoja prva klavirska trija i prvi gudaĉki kvartet.T upoznaje i dela Ph. E. Bacha (»kome imam mnogo da zahvalim, k sam studirao i razumeo«), što se ogleda u njegovim delima iz peĊ< tih i po- ĉetka šezdesetih godina. Svoje prvo stalno mesto dobija 1 kao kamerni kompozitor ili »muziĉki direktor« privatne kaj grofa Morzina u zamku Lukavice kraj Plzena. U Ĉeškoj se upoz sa kompozitorima Mannheimske škole i ĉeškim pretklasiĉar pod ĉijim je uticajem napisao svoju prvu simfoniju, u D-di Nesmetanom daljem razvoju dopfinela je njegova sluţba kod rodice kneţeva Esterhazv od 1761 pa sve do 1790. Angaţovan naj kao Vice-Kapellmeister obavljao je, u stvari, već od poĉetka duţn glavnog muziĉkog kapelnika kneţevske dvorske kapele, je: tadašnji nominalni Ober-Kapellmeister, J. Werner, bio već st; nemoćan (umro je 1766). Kroz pune 3 decenije H. je organizi i vodio dvorsku muziku i komponovao nova dela za sve potr dvora (ukljuĉivo i opere), boraveći najpre u kneţevskom sedi gradiću Eisenstadtu, i kasnije većinom u usamljenom dve Esterhaz kraj Neţiderskog jezera, a ponekad i sa dvorom u Be Tako praktiĉki odseĉen od sveta, mogao je i pored znat duţnosti da se koncentriše na intenzivan stvaralaĉki rad. na slavensko-madţarsko-austrijskoj tromeĊi, H. je slušao i zav< narodnu muziku razliĉitog porekla; posebno ga je privukla lef našeg muziĉkog folklora koji je mogao da upozna još za mladih d u Gradišću. Prouĉavajući Havdnova dela hrvatski muzike Franjo Kuhaĉ ustanovio je, krajem prošlog veka, sasvim pouzd; da je H. upotrebio priliĉan broj hrvatskih narodnih napeva u s jim simfonijama i gudaĉkim kvartetima, kao i da je melodija ĉuv austrijske nacionalne himne delimiĉno identiĉna sa jednom hn skom narodnom pesmom; Kuhaĉ je tvrdio i to da je Havdn hn skog porekla, ali je ta tvrdnja kasnije oborena, prvenstveno isi ţivanjima i argumentima muzikologa E. F. Schmida. Ţiveći naoko mirnim i radenim ţivotom u jednom uskom plemićk krugu, H. je ipak bio u vezi sa zbivanjima u svetu i osećao je ide strujanja svoga doba. Iako su biografski podaci oskudni, sa dela govore o dubokoj krizi koju je proţivljavao, moţda pod uticaj Sturtn und Dranga, otprilike izmeĊu 1766 i 1774. Svojim patetici
HAYDN -subjektivnim izrazom ova »romantiĉna kriza« udarila je peĉat znaĉajnim delima toga razdoblja (klavirska sonata u c-molu, Abschiedssymphonie, ciklus Sonnenquartette, Trauersymphonie). Prevladavši taj period proĉišćavanja H. ulazi u fazu pune stvaralaĉke zrelosti i klasiĉne ravnoteţe izraza. U to doba jaĉe se vezuje za Beĉ, najpre gostovanjima kneţevske kapele, zatim izvoĊenjem dela koje komponuje izravno za 'taj grad (oratorij // Ritorno di Tobia posvećen i izveden u beĉkom Tonkunstler-Sozietat, 1775), a od 1779 i poslovnom vezom sa kućom Artaria koja postaje glavni izdavaĉ Havdnovih dela sve do 1790. Za Beĉ je Havdna vezivalo i prijateljstvo prema Mozartu, puno uzajamnog poštovanja. Ono je bilo znaĉajno i po meĊusobnom uticaju, kako Havdnovog dela na Mozarta tako i Mozartovog dela na Havdna, iako je ovaj bio mnogo stariji. Poĉetkom osamdesetih godina Havdnova slava prešla je granice Austrije; njegova se dela izvode i štampaju širom Evrope, on dobiva porudţbine sa raznih strana; za Pariz komponuje niz simfonija, nazvanih Pariške simfonije (1785—-86), za londonskog izdavaĉa Forstera seriju klavirskih trija (štampanih 1784—1795), za katedralu u Cadizu (Španjolska) instrumentalnu pasiju Die Sieben Worte Jesu am Kreuze (1785) kojoj će kasnije dodati vokalni part. Posle raspuštanja Esterhazvjeve muziĉke kapele 1790, H. je i dalje ostao u sluţbi porodice Esterhazv kao nominalni Kapellmeister, ali mu je dozvoljeno da se nastani u Beĉu. Posredovanjem violiniste i impresarija J. P. Salomona došlo je tada do njegovih znaĉajnih gostovanja u Londonu, u dva maha: 1791—92 i 1794—95. Dodir sa drugom sredinom, veliki uspesi, svest o vlastitoj vrednosti i novi utisci dali su mu nove stvaralaĉke impulse i tu poĉinje poslednji i u mnogome najznaĉajniji period njegovog stvaralaštva. Za kratko vreme napisao je dvanaest svojih najzrelijih simfonija, tzv. Londonskih, a pod utiskom Handelovog kulta u Engleskoj stvorio oratorije Die Schopfung i Die Jahreszeiten. U meĊuvremenu je njegov novi gospodar Nikolaus II Esterhazv obnovio svoju dvorsku kapelu i pozvao Havdna da opet preuzme njeno vodstvo. Otada (oko 1795) H. je provodio veći deo godine u Beĉu, a letnje mesece obiĉno u Eisenstadtu. Njegova kompozitorska obaveza prema knezu ograniĉila se na to da jedanput godišnje napiše jednu misu. Tako je 1796—1802 nastalo 6 njegovih velikih misa (Nelsonmesse, Schopfungsmesse, Harmoniemesse, i dr.) koje su pored oratorija, poslednja umetnikova dela većeg formata. Široka popularnost i slava, koju je H. stekao za ţivota, posle njegove smrti brzo je izbledela, pre svega zbog oduševljenja za Beethovena i zatim zbog prodora novih romantiĉnih strujanja. Njegova su se dela doduše i dalje izvodila kroz ĉitav XIX v., ali samo najuţi izbor, pa su uskoro sudovi o njemu podlegli pojednostavljenju i šablonizaciji; govorilo se o bezazleno idiliĉnoj, tradicionalno klasiĉnoj muzici »papa Havdna«, a prava se vrednost i veliĉina njegova dela nije uoĉila. Istom su opseţnije studije u XX v. ukazale na istorijsku ulogu koju je H. odigrao. Havdnovo stvaranje proteţe se kroz drugu polovinu XVIII v., u prosvetiteljsko doba, proţeto idejama racionalizma i humanosti, kada su nasuprot baroknoj polifoniji već preovladali elementi galantnog, ranoklasiĉnog stila sa tendencijom nove monodije, koja se manifestovala u novom instrumentalnom stilu i novim oblicima. I upravo je H. svojim delom premostio put izmeĊu dvaju stilski razliĉitih epoha, prešavši definitivno iz pretklasiĉnog u zreli klasiĉni stil. U Havdnovom razvoju jasno su izraţene postupne tehniĉke i sti-listiĉke promene, koje saĉinjavaju zapravo meĊusobno priliĉno razliĉite stvaralaĉke fa^e. Zbog toga su njegovi biografi proveli podelu koja se u pojedinostima sasvim ne podudara. Same ţivotne okolnosti nameću širu podelu na: mladalaĉko doba u Beĉu otprilike do 1760, muţevno doba u sluţbi na dvorovima Esterhazvja izmeĊu 1760 i 1790 i pozno doba od 1790 do kraja ţivota. K. Geiringer i neki drugi, razlikuje 5 faza prema 5 decenija koje uglavnom obuhvata ju Havdnovu kompozitorsku aktivnost: I, rana mladalaĉka faza (1750—60); II, pripremno doba (1761—70); III, srednje
95
Haydnova rodna kući
doba, »romantiĉna kriza« (1771—80); IV, zrelo doba (1781—90) i V, doba najvišeg uspona (1791—1803). I. Prvi gudaĉki kvarteti imaju najpre pet stavova, a od dvanaestog nadalje saţimaju se na ĉetiri. Na njima je peĉat galantnog stila: redanje motiva bez nuţne povezanosti, sastav od delića kratkog daha, bez ozbiljnije sadrţajnosti i bez motivske razrade. Već u kvartetu br. 15 vidljiv je napredak u motivskoj razradi. Tu poĉinje stvaranje »specifiĉnog oblika homofone kamerne muzike, kojim graĊanstvo stiĉe svog tumaĉa« (V. Vuĉković). U prve dve simfonije H. ide putevima prethodnika. Prva, u D-duru (1759), ugleda se u simfoniju D-dur J. V. A. Stamitza u pogledu motivsko-dinamiĉkog bujanja. U drugoj simfoniji u C-duru (1760) motivska razrada sasvim je sprovedena, da bi se ubuduće usredsredila na razvojni deo prvog stava. Obe simfonije imaju po tri stava, bez menueta. Istovremeno piše H. kompozicije za gudaĉe i solo-instrumente: 21 trio za dve violine i violonĉelo. One su preteĉe kvarteta. Skoro do svojih poslednjih godina komponovao je i trija za barvton (gudaĉki instrument na kome je rado svirao knez Esterhazv), violu (ili violinu) i violonĉelo i ostavio ih u svemu 126. Ĉesto je pisao i prigodna dela za razliĉite instrumentalne sastave, kao kasacije, divertimenta, nokturna itd., za gudaĉe i duvaĉe u kamernom ili manjem orkestarskom sastavu. Ona ĉine prelaz prema klasiĉnoj simfoniskoj muzici. Sve te komade komponovao je H. skoro do poslednjeg razdoblja. Od 52 klavirske sonate svega tri pripadaju prvoj fazi. I one su kao i druga dela tog perioda još pod uticajem beĉkih pretklasika (G. Ch. Wagenseil) i Ph. E. Bacha. U najranije kompozicije moţe se uvrstiti i misa u F-duru iz pedesetih godina, skromna u razmerama i sredstvima. Druga, sveĉana misa (Grosse Orgelmesse) u znaku je nadmoćnosti muzike nad tekstom. Havdnovo stvaranje u ovom periodu poĉinje vrlo skromno oslanjajući se uglavnom na prethodnike. Iz tih poĉetaka jedva se moţe naslutiti divovski rast koji dolazi vrlo postepeno. Jedino se u tim poĉetniĉkim delima već pokazuje njegov smisao za jasan raspored muziĉke materije unutar cikliĉkog oblika i, za njega karakteristiĉna, neposrednost muziĉkog izraţavanja. II. U »pripremnoj« fazi H. je napisao 40 simfonija. U njima je vidljiv razvojni put simfonije kao vrste sve od osobina y 1 " ~ ' '^ ^n IHf«rrT pretklasiĉnog, galantnog stila koje se ogledaju u motivskom materijalu, u konverzacio-nom naĉinu, bez poniranja u sadrţajnost, bez dublje izmenjivanjem Haydnov Reiterquartett t op. 74, br. 3, autograf povezanosti, sa ĉestim fortea u piano, dura u mol, unisona u tutti (tragovi nasleda baroknog koncerta). Istina, već u simfoniji br. 3 oseća se izvesna teţina i teţnja prema većem jedinstvu, što H.nastoji da ostvari kontrapunkt-
96
HAYDN
Dvorac Estcrhazy u Eisenstadtu, grafika
skom razradom motiva, koju sprovodi i u nizu drugih simfonija (br. 22, 24, 26, 30, 31 i 40). Novine se redaju: stalno uvoĊenje menueta (br. 3j; upotreba drvenih duvaĉkih instrumenata u solistiĉkom smislu (u polaganom stavu simfonije br. 5); mešavina koncertantnog i divertimentskog stila (u tri programske simfonije iz 1761: Le Matin; Le Midi; Le Soir); upotreba ĉetiri roga (br. 31 »mit dem Hornsignah, prva lovaĉka simfonija); sprovodenje sve većeg jedinstva motivskog materijala što ide ponekad do krajnjih konzekvenca (prvi stav simfonije br. 28 skoro sav od jednog motiva); ponekad su i sve orkestarske deonice proţete elementima glavne teme (kao u prvom stavu simfonije br. 2); izvoĊenje druge teme iz prve, ĉesto u kasnijem stvaranju, pojavljuje se već u tom razdoblju (prvi stav br. 39). Opšta crta menueta u ovim simfonijama jeste sveţina i narodni ton. Ĉesti su efekti iznenaĊenja (većinom puni humora), ali i sveĉani i ozbiljni ton (već u simfoniji br. 3, br. 22). Izraţaj se pojaĉava, već od simfonije br. 16, sa »uzdasima«, pa preko tragiĉne simfonije br. 26 (Lamentatione). Tom simfonijom H. već zalazi u sledeće razdoblje pod uticajem Sturm und Dranga. Ovamo ide i simfonija u g-molu br. 39, puna bolnih akcenata. U simfonijama br. 26, 39, 49 i 59 (nastalim oko 1768—69) upada u oĉi jaki ritmiĉki impuls brzog sonatnog stava i još više, izbor molskog tonaliteta za osnovni, što do tada nije bio obiĉaj, a u buduće će to upravo H. negovati. U tom razvoju novih momenata vidi se upravo strateška opreznost. H. se stalno vraća na polazni teren, kao da utvrĊuje (po K. Geiringeru) novoosvojena postignuća (npr. simfonija br. 52 nema menueta, a sastavljena je od tri stava, u simfoniji br. 33 drveni duvaĉi su opet upotrebljeni horski, a eliminisani su u laganom stavu, itd.). U pogledu gudaĉkog kvarteta, moţe se već u nekim kvartetima op. 3 konstatovati uspostavljanje simetriĉnosti i konciznosti, odbacivanjem jednog od dvaju menueta, ĉime je usvojen princip sastava od ĉetiri stava. Grupa od šest kvarteta op. 9 predstavlja završetak toga perioda. U njima su već po pravilu ĉetiri stava, sa menuetom na drugom mestu. Potencira se znaĉaj i širina razvojnog dela, vrši stroţi izbor materijala za razradu i oseća teţnja za sve većom koncetracijom i produbljenijim izrazom. Ta teţnja izraţena je i u klavirskim sonatama tog doba, npr. sprovodenjem jednoobrazne figuracije (već u sonati br. 3), ili izvoĊenjem druge teme iz prve (br. 10). Inaĉe, još su vidni ostaci galantnog stila i austrijskog nasleĊa (naĉin divertimenta). Uticaj Ph. E. Bacha postaje postepeno sve izrazitiji. Ugledajući se u ovog majstora, H. u sonatama br. 19 u D-duru iz 1767 i br. 46 u As-duru iz 1768, presaĊuje stil i graĊu klavirskog koncerta na sonatnu formu i time je podiţe na sasvim drugi nivo. Dela iz samog poĉetka operskog stvaranja (Der Krumme Teufel u dve verzije) izgubljena su. Prva donekle saĉuvana opera Actde e Galatea, komponovana 1762, raĊena je šablonski sa recitativima i arijama Da capo. Intermezzo La Canterina (1766), pun ţivosti, u stvari je parodija na tip opere serie, dakle prva Havdnova komiĉna opera, u kojoj odmah pokazuje smisao za ovu vrstu, kao i u Lo Speziale, operi buffi iz 1768 (na Goldonijev tekst). Kantata za imendan kneza Esterhazvja (1763) ubraja se u reprezentacijsku i prigodnu muziku namenjenu potrebama dvora. III. Prosvetiteljske ideje racionalizma i humanosti zraĉile su iz HavĊnovih dela i njegove liĉnosti sve skoro do 1770. MeĊutim, kad je J. J. Rousseau objavio svoje naziranje o povratku prirodi, opreĉno principima racionalizma, pojavila se nova struja u umetnosti, period nazvan Sturm und Drang; svoj završni akord doţivelo je to razdoblje u Francuskoj revoluciji. Talas oboţavanja prirode i instinkta izazvao je kod HavĊna krizu koja se odrazila u jaĉoj ekspresivnosti, u subjektivno-pate-
tiĉnom izrazu i sadrţajnosti. Baš te komponente obogatile njegov muziĉki jezik i to već nešto pre 1770, a ostavile su 1 i u ćelom kasnijem stvaranju. Kao rezultanta idejnih suprotn toga doba nikao je sintetski klasiĉni stil. Od 30 simfonija iz '. ćeg razdoblja, peĉat te krize nosi niz simfonija. Tako Abschu symphonie br. 45 iz 1772, u kojoj preovladuje sadrţajni momi zbog koga kompozitor prenebregava stereotipni postupak i lik; sledeći to naĉelo, on prenosi teţište na ekspoziciju zanema jući razvojni deo i ostavlja po strani koloristiĉke elemente u te: za što snaţnijim izrazom (već u simfoniji br. 44, pa u br. ; Strastan izraz se nalazi u simfoniji br. 49 sa karakteristiĉnim ţivom La Passione, dok su br. 44 kao i br. 51 ispunjene patetik« Kod romantiĉara omiljena reminiscencija nalazi se u simfo br. 46; kontrapunktska razrada je ĉesta (npr. u simfonijama 44 i 47); suprotnosti su na dnevnom redu; efekti iznenaĊenja takoĊe ĉesti (br. 60). »Romantiĉna kriza« (naziv su uveli Wyzewa i G. de St. Foix) je prebroĊena 1775. Simfonije s ki ovog perioda odlikuju se inventivnošću, slobodom oblikovE i teţnjom za jednostavnošću, zbog koje H. sve više izbeg kontrapunkt i uvodi tzv. »prividnu polifoniju«. U oblasti kvari ovo znaĉajno razdoblje predstavljaju serije od po 6 kvarteta 17 iz 1771 i tzv. Sonnenquartette op. 20 iz 1772 u kojima je kontrapunktskom razradom, postigao ravnomerno sudelovanje s kog od 4 instrumenta i ostvario, kako u pogledu forme, tako sadrţaju, klasiĉni kvartetski stil. Ovi majstorski kvarteti za Hay< znaĉe završetak »romantiĉne krize«. Klavirska sonata br. 20 u c-m iz 1771 izrazito je delo ove krize. U sledećih šest sonata (br. 21— osećajna napetost popušta; u njima se mestimiĉno javlja kont punktska metoda poslednjih kvarteta (sonate br. 25 i 26). U natama od 1776 nadalje ekspresivnost je opet snaţnija, a u nji se ispoljila Havdnova neiscrpna varijacijska invencija (br. 27, 29 i 33). Od 1780 osetan je uticaj Mozarta na ovom podrui U tom razdoblju razvio je H. najveću aktivnost na polju oper muzike, o ĉemu svedoĉe šest opera buffa i jedna opera seria. A Ċu njima su najpoznatije La Vera constanza (1776) i // Mo. Ċella luna (Goldoni, 1777). Njima je zajedniĉka crta meĊusol isprepletanje elemenata opere serie i buffe i jaĉanje uloge muzi naroĉito u programskoj predigri, gde se istiĉe tonsko slikai ĉešće korištenje recitativa accompagnato i ansambla te izrazi karakterizacija likova. Muziĉko preovladivanje došlo je do r jaĉeg izraza u operi seriji hola disabitata (P. Metastasio). Orati // Ritorno di Tobia (1774—75), pisan u duhu napuljske voka muzike (G. Pergolesi i J. A. Hasse), sa monumentalnim kont punktski graĊenim zborovima, oznaĉava prestanak krize. Paţ je koncentrisana na unutrašnju stranu muzike, na sadrţajn i izraz, dok je pitanje obrade, oblika i zvuĉne boje drugorazred Dok je kriza pokrenula i uzburkala osećajnu stranu njegova bi od druge polovine ovog razdoblja poĉinje usaglašavanje i teţ za postizanjem organske celovitosti i klasiĉne ravnoteţe. IV. Ova celovitost već se ukazuje u zrelom razdoblju i' najjasnije u gudaĉkom kvartetu, u seriji od 6 tzv. Ruskih kvart op. 33 iz 1781 (nazvanih i Jungfernquartette prema naslovi strani izdanja iz 1782 ili Gli Scherzi zbog posebnog karakt menueta). Postigavši u kvartetima iz 1771 individualizaciju svi pojedine deonice, kontrapunktskim metodom realnih glaso ovde prilazi rešavanju pitanja celovitosti, kompozicionim metodi tematske obrade. Rad sa motivom na bazi homofonije pribliţi Havdna, posle pauze od devet godina, ostvarenju najpreĉišćer muziĉke tvorevine u gudaĉkom kvartetu. Nestaje poslednji ti galantnog stila; izraz je produbljen, faktura jasna i jednostav: uvodi se scherzo umesto menueta. Još veću koncentraciju tematsl materijala donosi 6 kvarteta op. 50 (1787) u kojima H. prilazi i i monotematizmu i prenebregava postavljanje sporedne mi: Mesto scherza ovde se opet javlja menuet. Kvarteti objavlji T789—90, op. 54, 55 (po 3), i godinu dana kasnije op. 64 (1— znaĉe vrhunac ujednaĉenosti i formalne uravnoteţenosti, kai virtuozne obrade. Inaĉe, svaki ovaj kvartet ima svoj profil, I iĉega stereotipnog; ukratko, »u ovoj seriji kvarteta konaĉno naĊen i utvrĊen oblik klasiĉnog kvartetskog stila. Ono što ■ sledi kod Haydna, to je razrada postignutog, a ne izgradnja pogledu oblika« (E. Biicken). Simfonijsko stvaranje teklo je neprekidno. Već u simfoi br. 73 (La Chasse iz 1781) nalazimo istu motivsku razradu 1< i u kvartetima tog doba. Instrumentacija postaje sve znaĉaji faktor. Tematskim radom, stilskim jedinstvom i širinom, skc slobodom oblikovanja odlikuje se 6 simfonija (br. 82—87), ] sanih po porudţbini pariških izdavaĉa. Mozartovskom atmos rom odišu simfonije već od broja 76 i 77, a u br. 80 i 81 uti izrazita Mozartova individualnost i na samu tematiku. Skc svaka simfonija ima svoju karakteristiku, a ĉesto i ime; sve zajed pokazuju ujednaĉenost sadrţaja i obrade. Vrhunac tog razdob je u simfoniji br. 88 u G-duru i u br. 92 tzv. OksforĊskoj (o.
HAYDN 1790). V klavirskim sonatama najranije se osetio duh Mozarta, ĉak i u tehniĉkom postupku i melodici (br. 35, 37, 39). Predah predstavljaju tri sonate iz 1784. Tek u velikoj sonati u Es-duru br. 49 iz 1789—90 dao je H. svoju punu meru. Ona je vrhunac Havdnova stvaranja na tom podruĉju. U ovom periodu H. piše svega dve opere: Orlando PalaĊino koju naziva »dramma eroicomico« i heroj sko-serioznu ArmiĊu; u njima tendira tipu reformne opere serie Glucka i Traette. Za London je još napisao operu seriju L'Anima del filosofo, 1791, u kojoj obraĊuje motiv Orfeja i Euridike. Šteta je što je u toku vremena opao interes za njegove opere, u kojima ima mnogo dobre muzike, naroĉito u komiĉnim operama. Dok je u ranijim misnim kompozicijama vidan uticaj teatralnog stila napuljske škole (Hasse), u Cacilienmesse se već ispoljila teţnja za oslobaĊanjem od tog uticaja, da bi se postigla veća jednostavnost izraţaja. Još dublju koncentraciju pokazuje Mariazeller-Messe iz 1782, u kojoj je upotrebio solo-kvartet. Ovo delo već nagovešta sintezu izmeĊu austrijske barokne tradicije i Havdnovog zrelog simfonijskog stila, ostvarenu u poslednjih 6 velikih misa. V. Mandyczewski je utvrdio broj Havdnovih simfonija na 104 još 1907, posle ĉega ih je pronaĊeno još nekoliko. Statistika stvaranja Havdnovih simfonija pokazuje da se njihov broj iz decenija u decenij neprekidno smanjivao: 60-tih godina nastalo je 40 simfonija, 70-tih godina 30, 80-tih godina 20, a 90-tih godina svega 12. Ukoliko su simfonije po sadrţini i izrazu znaĉajnije, utoliko je njihov broj manji. Najzreliji plodovi koje je H. dao na polju simfonijske muzike jest 12 Londonskih simfonija, br. 93—104 (1791—95). Majstorstvo u motivskoj razradi, ĉije je teţište razvojni deo, a proširuje se i na ekspoziciju i na reprizu, dovodi do punog stapanja svih elemenata i do proţimanja celog tkiva jednim te istim tematskim materijalom. To se odnosi jednako na prve i na poslednje stavove, koji se stalno obogaćuju novim kombinacijama. U njima otvara H. nove poglede u budućnost, anticipirajući već nastupanje romantike. U 63. godini završava rad na ovom polju. Novine se nalaze u skoro svakoj od tih simfonija, npr., u ćelom prvom stavu br. 104 razrada jednog delića prve teme; u br. 94 razrada jedne muziĉke misli u varijacijama polaganog stava; u br. 102 sadrţajno obogaćenje finala kombinacijom sonatnog oblika i ronda (tzv. sonatni rondo), itd. Šest kvarteta Apponyi (op. 71 i 74 iz 1793), bliski su »londonskim« simfonijama i njihovom utanĉanom stilu simfoniziranja i, kao one, snabdeveni uvodom u prvi stav. U njima susrećemo dah nedaleke romantike, a sa formalne strane takoĊe zdruţivanje ronda sa elementima sonatnog oblika. God. 1797—98 napisao je H. 6 kvarteta op. 76 (Erdody), a 1799 2 kvarteta op. 77 (Lobkowitz) i na kraju nedovršeni kvartet op. 103. U tim delima sve je produbljeno i usavršeno: ekspresivnost, saţetost, subjektivnost izraza i individualnost oblikovanja pojedinih stavaka. Posebno se istiĉu op. 76 br. 6 sa nazivom Fantasta, op. 76 br. 3 tzv. Kaiserquartett sa varijacijama na temu bivše austrijske himne i Quintenquartett op. 76 br. 2 u d-molu. Klavirske sonate br. 50—52 predstavljaju klasiĉni završetak i nagoveštavaju budući razvoj. U ovim poslednjim sonatama ekspresivnost je snaţna. Klavirskim trijom bavio se H. najviše u dve poslednje faze. Razvoj od svite i kasacije do klavirske sonate sa pratnjom violine i violonĉela ogleda se u tom radu. U njemu se najbolje zapaţa napuštanje generalbasa. Pod utiskom Handelovih oratorija, posle puta po Engelskoj, komponovao je H. svoja dva oratorija: Die Schopfung (1796—98), epsko-lirski oratorij i Die Jahreszeiten (1798—1801); tekst za oba oratorija napisao je van Svvieten; za prvi prema Miltonovom epu Paradise Lost, za drugi prema Thomsonovoj didaktiĉnoj poemi The Seasons. Oba oratorija bitno se razlikuju od Handelove oratorijske monumentalnosti i patosa; njihov je muziĉki jezik prirodan, jednostavan, izraz izvanredno neposredan, oblici jasni; »u njima se najjasnije odraţavaju potrebe širih slojeva graĊanstva, tj. nova homofonija« (V. Vuĉković). Ta su dela odigrala vaţnu ulogu u razvoju graĊanske muziĉke kulture XIX v. postavši osnova prakse pevaĉkih društava. U njima se naroĉito istiĉe prostodušnost i oĉaravajuća sveţina kojom H. slika prirodu. Preteţno instrumentalni kompozitor, H. je dugogodišnjim radom uspeo 1. »da kroz simfoniju — taj vrhovni oblik graĊanske instrumentalne muzike — izrazi osnovna osećanja, bitne teţnje i sadrţinu duhovnog ţivota graĊanstva XVIII v.« (V. Vuĉković); 2. da postupno i uporno sprovede definitivno osloboĊenje muzike od poslednjih tragova generalbasa i ĉembala; 3. da svojim reformatorskim delom povede muziĉki razvoj ka dijatonskoj homofoniji na stubovima glavnih harmonija, sa shvatljivom periodiĉnošću, i da postigne klasiĉnu ravnoteţu oblika i sadrţaja, intelektualne i osećajne sfere, a sve to u cikliĉkoj sonati od ĉetiri stava; 4. da »menuetu, kao trećem stavu simfonije, obezbedi pravo graĊanstva u njoj« (H. Kretzschmar), ĉime je uneo u simfoniju prostonarodni i igraĉki element; 5. da ispred prvog stava simfonije utvrdi smisao MUZ. E . , I I , 7
97
PtBtt Slinili Mu 1 9 »= «ii| im-
ttltt
li Km «. *. * i f t M a 11 r n « 4 « S 11 « u t a oufiifitm
Oglas za prvu izvedbu Haydnova oratorija Die Schopfung, Beĉ, 1799
laganog uvoda, a u samom stavu —■ prenošenjem teţišta tematske razrade na razvojni deo — utvrdi tok i proporcije sonatnog oblika u uţem smislu, da ga obogati ĉitavim nizom postupaka i naĉina razrade i ĉitavom skalom osećajnih preliva; 6. da unapredi lagani stav primenom varijacionog oblika; 7. da uzdigne mali rondo-oblik u finalni simfonijski stav primenjujući širu razradu, po nekad i elemente sonatnog oblika; 8. da otvori put stvaranju modernog orkestra njegovim proširenjem (klarineti), individualnom upotrebom orkestarskih instrumenata, pogotovo duvaĉkih, i njihovim podjednakim sudelovanjern u motivskoj razradi; 9. da gudaĉkom kvartetu, kao posebnoj vrsti, dade njegov klasiĉan lik; 10. da u dva poslednja oratorija i šest poslednjih misa ostvari osobeni stil oratorijske i crkvene muzike, proţete narodnim duhom. Njegovo delo ogromnih razmera i znaĉaja direktno priprema dolazak Beethovena i sledećih generacija. DELA (navode se delimiĉno prema popisu celokupnog izdanja koje je za poĉeo E. Mandyczewski i drugi, 1907, a sada ga izdaje Joseph Haydn Institut u Kolnu. Instrumentalna dela numerirana su prema tematskom katalogu A. va n Hoboke na pode lje no m u 20 grupa pre ma vrsta ma). O RK ESTARSKA: 108 simfonija (prema Hobokenu). U poznatije i danas izvoĊene simfonije idu: br. 6 u D-duru, prozvana Le Matin, 1761; br. 7 u C-duru, Le Midi, 1761; br. 8 u G-duru, Le Soir, 1761; br. 21 u A-duru, 1764; br. 22 u Es-duru, Der Philosoph; br. 26 u d-molu, Lamentatione, oko 1768; br. 30 u C-duru, Alleluja, 1765; br. 31 u D-duru, mit dem Hornsignal, 1765; br. 39 u g-molu, oko 1768; br. 42 u D-duru, 1771; br. 43 u Es-duru, Merkur, oko 1771; br. 44 u c-molu, Trauersymphonie, oko 1771; br. 45 u fis-molu, Abschiedssymphonie, 1772; br. 46 u H-duru, 1772; br. 47 u G-duru, 1772; br. 48 u C-duru, Maria Theresia, oko 1772—73; br. 49 u f-molu, La Passione, 1768; br. 52 u c-molu, oko 1771—73; br. 53 u D-duru, L'Imperiale, oko 1775 (II verzija s novim finalom, poslije 1777); br. 55 u Es-duru, Der Schulmeister, 1774; br. 59 u A-duru, Feuersymphonie s oko 1769 (kasnije preraĊena u scensku muziku); br. 63 u C -duru, La Roxolane, 1777; br. 69 u Cduru, Laudon, oko 1778; br. 73 u D-duru, La Chasse, 1781; br. 81 u G-duru, oko 1783. Šest Pariških; br. 82 u D-duru, L'Ours, 1786; br. 83 u g-molu, La Poule, 1785: br. 84 u Es-duru, 1786; br. 85 u B-duru, La Reine de France, oko 1786; br. 86 u D-duru, 1786 i br. 87 u A-duru, 1785- Br. 90 u C-duru, 1788; br. 91 u Es-duru, 1788; br. 92 u G-duru, Oxford, 1788—89. Dvanaest Londonskih simfonija: br. 93 u D-duru, 1791; br. 94 u G-duru, Mit dem Paukenschlag (ili The Surptise), 1791; br. 95 u c-molu, 1791; br. 96 u D-duru, The Miracle, 1791; br. 97 u C-duru, 1792; br. 98 u B-duru, 1792; br. 99 u Es -duru, 1793; br. 100 u G-duru, Militdrsymphonie, 1794; br. 101 u D-duru, The Clock (Die Uhr), 1794; br. 102 u B-duru, 1794; br. 103 u Es-duru, The Drum Roll (Mit dem Paukenzvirbelj, 1795 i br. 104 u D-duru, London (ili Salomori), 1795. Br. 105 u Bduru, Sinfonia Concertante, 1792; br. 106 u D-duru, oko 1768—70 (izgubljena); br. 107 u B*duru, oko 1757—60 (prer. u V gudaĉki kvartet iz op. 1) i br. 108 u Bduru, oko 1757—60. Dvadeset Ĉetiri koncerta za klavir (ĉembalo), 13 od tih su zapravo divertimenta sa solistiĉkim klavirom (Hoboken grupa XVIII i XIV). Ĉetiri koncerta za violinu: I i II, pre 1765; III, pre 1769; IV, Melker-Konzert, pre 1770. Pet koncerata za violonĉelo, najpoznatiji br. 26 u D-duru, 1783. Tri koncerta za barvton (izgubljeni). Po 1 koncert za kontrabas, per U violone, bez god.; za flautu, per U flauto, pre 1780 i za trubu, per U clarino, 1796. Tri koncerta za rog, 1762, 1765 i 1781 i jedan koncert za 2 roga, bez god. Pet koncerata za 2 lyre organizzate, 1786. Šesnaest uvertira (većinom opernih). Instrumentalna pasija Die Sieben leizten Worte unseres Erlosers am Kreuze (prva verzija), 1785. Pedeset devet divertimenta za veće sastave, meĊu njima nekoliko kasacija i po 6 Scherzandi, prije 1765, 6 Feld-Parthien, oko 1765 i 8 Notturni za 2 lyre organizzate, 2 viole, bas, 2 klarineta i 2 roga, 1790. Veći broj razliĉitih plesova: 12 Deutsche Tdnze, 1792; 17 Deutsche Ta'nze, bez god.; 14 Menuetti, prije 1784; 24 Menuetti, bez god.; marševi i dr. — KAMERNA: 21 gudaĉki trio, izmeĊu 1762 i 1768; 83 gudaĉka kvarteta: op. i, br. i—6, 1755—60; op. 2, br. 7—12, oko 1760; op. 3, br. 13—18, oko 1764; op. 9, br. 19—24, prije 1769; op. 17, br. 25—30, 1771; op. 20, br. 31— 36, Sonnenquartette, 1772; op. 33, br. 37—42, Russische Quartette (ili Jungf ernguartette ili Gli Scherzi; I I I se naziva i Vogelquarteti), 1778—81; op. 42, br. 43 u d-molu, 1785; op. 50, br. 44—49, Preussische Quartette (V se naziva Der Traum, a VI Froschquarteti)t 1787; op. 51, Die sieben letzten Worte unseres Erlosers am Kreuze (verzija za gudaĉkr"kvartet), 1787; op. 54, br. 57—59, obj. 1789—90; op. 55, br. 60—62, obj. 1789—90 (II poznat kao Rasiermesserquarteti); op. 64, br. 63—68, 1790 (V prozvan Lerchen-quartett); op. 71, br. 69—71, ApponyiQuartette, 1793; op. 74, br. 72—74, II ser ija Apponyi-Quart ette ( I I I nazvan Reiterquart eti) > 1793', op. 76, br. 75—8o,
98
HAYDN
Erdody~Quartett e (II prozvan Quint enquartett, I I I Kaiserguartett s var ijacija ma na
austrijsku himnu, IV L'Aurora), 1797—98; op. 77, br. 81—82, Lobkowitz-Ouartette, 1799 i op. 103, br. 83 u B-duru, 1803 (nedovršen). Ĉetrdeset jedan trio za klavir (ĉembalo), violinu (flautu) i violonĉelo, izmeĊu 1759 i 1797; 126 trija za baryton, violu (violinu) i violonĉelo, oko 1766 —75; 11 trija za sastave duvaĉa sa gudaĉima, 1767, 1784 i 1794; 6 dua za violinu i violu, 1790; 25 dua za 2 barytona ili baryton i violonĉelo, oko 1765 —75. — KLAVIRSKA: 52 sonate, oko 1760—95; 11 kraćih kompozicija meĊu njima: Arietta (Menuetto) con 18 (20) Variazioni u A-duru, pre 1768; Arietta con 12 variazioni u Es-duru, pre 1774; Capriccio u G duru, 1765; fantazija u C-duru, 1789; tema s varijacijama u C-duru., 1790; Andante con variazzioni u f-molu, 1793. Za kla\ir 4-ruĉno: varijacije na »II maestro e lo scolare« i Partita in F. 32 kraće kompozicije za mehaniĉki instrument, tzv. »Flbtenuhr«.-—■ DRAMSKA. Opere: Acide e Galatea, fešta teatrale, \l&2.', La Canterina (tekst C Goldoni), intermezzo, 1766; Lo Speziale (C. Goldoni), dramma gioccso, 1768; Le Pescatrici (C. Goldoni), dramma giocoso, 1769; Vlnfedeltd delusa, burletta, 1773; L'Incontro itnprovviso, dramma giocoso, 1775; La Vera costanza, dramma giocoso, 1776; // Mondo della luna, dramma giocoso, 1777; L'Isola disabitata (Metastasio), azione teatrale, 1779; La Fedelta. premiata, dramma giocoso, 1780; Orlando Paladino, dramma eroicomico, 1782; Armida, dramma eroico, 1783; UAnima del filosofo, 1791 (obj. pod naslovom Orfeo ed Euridice, 1805). Muziĉke komedije (uglavnom izgubljene): Singspiel Der krumme Teufel, 1751 {Der neue krumme Teufel, verovatno nova verzija, 1758); La Marchesa Nespola, 1762 (saĉuvani fragmenti); La Vedova, 1762; // Dottore, 1762 i Lo Sganarello, 1762. Marionetske igre (izgubljene): Philemon und Baucis sa predigrom Der Goiterrat, 1773 ; Herebschabbas, 1773 ; Dido (Didone abbandonata), 1777; Genovevens vierter Theill, 1777 i Die bestrafte Rachgier oder Das abgebrannte Haus, bez godine. Scenska muzika: Die Feuersbrunst (identiĉno sa muzikom Feuersymphotde iz 1767—68), 1774; Der Zerstreute, 1774 (prer. u simfoniju br. 60, oko 1775); Alfred oder Der patriotische Konig (prema delu A. Bicknella), 1796. — VOKALNA. Oratoriji: // Ritorno di Tobia, 1774—75 (proširena verzija 1784; ponovo instrumentirao H. u suradnji sa H. Neukommom, 1808); Die Sieben letzten \Vorle unseres Erlosers am Kreutze (oratorijska verziia s tekstom Haydna i G. van Swietena, oko 1796); Die Schdpfung, 1798; Die Jahreszeiten, 1801 i Mare clausum (nedovršeno, samo zbor i arija Neptuna), 1794. Kantate (sa zbcrom): Vivon gVillustri sposi, 1763; Restatevi 0 miei fidi, 1763; Esterhdzy Festkantate, 1863—64; Al tuo arrivo felice, 1764; Qual dubbio, 1764; Applausus, 1768: Die Erzvahlung eines Kapellmeisters, oko 1790 i Chor der Ddnen (obj. kao Kriegerischer Chor), 1794. Madrigali: La Tempesta {Der Sturm) za zbor i orkestar, 1792 i Hark, 1792. Jednoglasne kantate, koncertne arije, dueti i terceti (uz orkestar): Ah, come il cor mi palpita, 1783; Arianna a Naxos, 1789, Lines from the Battle of tlie Nile (posvećeno Lady Hamilton), 1800; Miseri noi, misera patria; Pietd di me, benigni dei i dr. Trinaest vokalnih terceta i kvarteta uz pratnju klavira, 1796—1800; 55 višeglasnih kanona, meĊu njima i ciklus Die heiligen zehn Gebote, oko 1791—95; 47 solo-pssama za glas i klavir, meĊu njima 2 zbirke od po 12 pesama, obj. 1781 i 1784, 2 zbirke Original Canzonettas na engleske tekstove, 1794—95 i Gott erhalte Franz den Kaiser!, 1797 (sa razliĉitim obradbama teksta L.L. Haschke, austrijska drţavna himna do 1920 i 1929—46; 1922 proglašena za nemaĉku nacionalnu himnu sa tekstom Hoffmanna von Fallerslebena). — Obradbe: 445 škotskih, irskih i velšanskih pesama za glas i klavir (violina i violonĉelo ad lib.). — CRKVENA, ĉetrnaest misa, najznaĉajnije: Missa solemnis in honortm B. V. M. (Grosse Orgelmesse) u Esduru, 1766; Missa Sancti Nicolai (Sechsviertclmesse) u G-duru, 1772; Alissa Sanctae Caeciliae u C-duru, oko 1769—73; Missa brevis Sancti Johannis de Deo (kleine Orgelmesse) u B-duru, oko 1775; Missa Cellensis {Mariazellermesse) u Cduru, 1782; Missa in tempore belli (Paukenmesse) u C-duru, 1796; Missa Sancti Bernardi de Offida (Heiligenmesse) u B-duru, 1796; Missa in angustiis (Nelsonmesse) u d-molu, 1798; Theresienmesse u B-duru, 1799; Missa solemnis (Schopfungsmesse) u B-duru, 1801 i Harmoniemesse u B-duru, 1802. Dva Te Deuma, oba u C-duru, prvi nastao 1764, drugi oko 1800; Stabat Mater u g-molu, oko 1773; 3 Salve Regina; ofertoriji; motet Sancta Thekla za sopran, orgulje i gudaĉe; himni i dr. NOVA IZD.: Prvo celokupno izdanje dela zapoĉinje za Haydnova ţivota Breitkopf & Hartel u Leipzigu (Oeuvres complettes) i 1880—08 izdaje 12 sv. dela za klavir i sa klavirom. Kritiĉko izdanje celokupnih dela pokreće isti izdavaĉ, a ureduju ga E. Mandycsewski, F. Weingartner, M. Friedlander, K. Pasler i H. Schultz(y. Haydns Werke. Erste kritische durchgesehene Gesamtausgabe, Leipzig); u toj redakciji izlazi, 1908—33, 11 sv. u 4 serije (4 sv. simfonija br. 1—49; 3 sv. klavirskih dela; 3 sv. kantata i oratorija i 1 sv. pesama). Nastavak celokupnog izdanja izdaje najpre Haydn Society Inc. (Boston, Wien, Leipzig, Wiesbaden) pod uredniĉkim vodstvom J. P. Larsena, u redakciii H. Schultza, H. C. Robbinsa Landona i C. M. Branda koji su 1950—51 obj. 3 sv. simfonija (br. 50—57 i 82—92) i jedan svezak misa. Od 1958 taj rad nastavlja Joseph Haydn Institut iz Kolna, osnovan 1955 (G. Henle Verlag, Miinchen-Duisburg), pod vodstvom J. P. Larsena; do 1965 izašlo je 2 sv. simfonija (br. 21—31 i br. 102—04), 2 sv. pasija (orkestarska i vokalna verzija), 1 sv. kvarteta, 3 sv. trija za barvton, 2 sv. misa, 6 sv. opera, i po 1 sv. pesama, višeglasn ih napeva, kanona i obradba. Od ostalih mnogobrojnih novih izdanja, vaţnija su: kritiĉko izd. svih simfonija u redakciji H. C. Robbinsa Landona (Beĉ, Universal, Edition 1963 —66, 12 sv.); kritiĉko izdanje svih klavirskih sonata u redakciji Ch. Landona (ibid., 3 sv., 1965—66) i novo izd. svih trija sa klavirom (Lea Pochet Scores, New York, 1962). LIT. KATALOZI, PISMA, BIBLIOGRAFIJE: E. L. Gerber, Versuch eines vollstandigen Verzeichnisses von Haydns gedruckten Werkcn, Musikalische Korrespondenz der teutschen Filarmonischen Gesellschaft, 1792. — Isti, Neues historisch-biographisches Lexikon der Tonktinstler, Leipzig 1812, 1 sv. — F. Artaria, Verzeichniss der musikalischen Autographen von Joseph Haydn, Wien 1893. — R. Lachmann, Die Haydn-Autographen der Staatsbibliothek zu Berlin, ZFMW, 1931—32. — L. Koch,]. Haydn, 1732—1932. 31. Marz, Festgabe der Stadtbibliothek Budapest (bibliografija), Budapest 1932. —■ L. de La Laurencie, I 'Apparition des ceuvres d'Haydn a Pariš, Revue de musicologie, 1932. — G. de Saint-Foix^ Les Manuscrits et les copies d'oeuvres de J. Haydn a la Bibliotheque du Conservatoire, ibid., 1932 (suplement napisala J.Rokseth, ibid., 1933). — Katalog der Haydn-Gedachtnisausstellung in Eisenstadt, Eisenstadt 1932. — H. Reuther i dr., Katalog der Haydn-Gedachtnisausstellung, Wien 1932. — J. P. Larsen, Die Haydn-Uberlieferung, K0benhavn 1939- — Isti, Drei Haydn-Kataloge in Faksimile, Kobenhavn 1941 (Otisak autentiĉnih Haydnovih kataloga iz 1765 i 1805). — H. C. Robbins Landon, New Complete Haydn Edition, Notes 1948—49, 6. — H. F. Redlich, A Complete Edition of Haydn, Monthly Musical Record, 1950. — A. van Hoboken, Joseph Haydn, Thematischbibliographisches Werkverzeichnis (2 sv.), Mainz 1957 —71.—H. C. Robbins Landon (izdavaĉ), The Collected Correspondence and London Notebooks of J. Haydn, London 1959. — D. Bartha (izdavaĉ), J. Haydn. Gesammelte Briefe und Aufzeichnungen, Kassel 1965. BIOGRAFIJE I MONOGRAFIJE: S. Mayr, Brevi notizie della vita e delle opere di Giuseppe Haydn, Bergamo 1809. — A. K. Dies, Biographische Nachrichten iiber Joseph Haydn, Wien 1810. — G. A. Griesinger, Biographische Notizen iiber Joseph Haydn, Leipzig 1811 (novo izd. priredio F. Gras berger, Wien 1954). — G. Carpani, Le Haydine, ovvero lettere sulla vita e sulle
opere del celebre maestro Giuseppe Haydn, Milano 1812. — StenĊhal > pseudonimom A. C. Bombet), Lettres ecrites de Vienne en Autriche sur le cei compositeur J. Haydn, Pariš 1814 (II izd., pod pseudonimom Stendhal, Vies de Haydn, de Mozart et de Metastase, Pariš 1817; novo izd. s predgovc R. Rollanda priredio D. Muller, Pariš 1914; engl. prijevod, London 1 njemaĉki, kao Briefe iiber den beriihmten Komponisten J. Haydn s pogovc R. Rollanda StenĊhal und die Musik, Wien 1922). — C. F. Becker, Jo: Haydn, Leipzig 1832. — S. Neukomm, Dix-huit mois de la vie de Haydn, Ri et Gazette Musicale de Pariš, 1854. — Der erste Entwurf von Joseph Hay Testamente, Zellners Blatter fiir Musik, Theater und Kunst, Wien 1855 C. F. Lobe, Musikalische Briefe von einem Wohlbekannten, Leipzig 1860 Th. G. v. Karajan, Joseph Haydn in London 1791 und 1792, Wien 1861 C. F. Pohl, Mozart und Haydn in London, 2 sv., Wien 1867. — Isti, Joseph HE I, sv. 1—2, Berlin 1875, Leipzig 1882 (sv. 3 dovršio H. Botstiber, Leipzig ic — L. Nohl } Joseph Haydn,Leipzig 1880 (novo izd. A. Schnerich, Leipzig ic — A. Reissmann, Joseph Haydn, sein Leben und seine Werke, Berlin 1 — A. Niggli, Joseph Haydn. Sein Leben und sein Wirken, Basel 1882. — Schmidt, Joseph Haydn, Berlin 1898. — M. Brenet, Haydn, Pariš 1909 (na gleskom, Oxford 1926). — A. Schnerich, Joseph Haydn, Wien 1922 (II izc stilskokritiĉkim dodatkom W. Fischera 1926). —■ A. C. Padunoeuu, Ho> FaHflH, MocKBa 1930 (XI prer. izd., JIenHHrpa,q 1937). — A. Baresel, ' vveisst du von Haydn?, 1931. — C. Kobald, Joseph Haydn: Bild seines Lel und seiner Zeit, Wien 1932- — K. Geiringer, Joseph Haydn, Potsdam i (engl. New York 1941)- — R- Tenschert, Joseph Haydn, Berlin 1932. — L. Škerjanc, Franc Josef Haydn, Ţivljenje in svet, 1932. —J. C, Hadden, Ha; London 1932- — F. Amoroso, Haydn, Torino 1933- —R- Švarc, O Jozefu Hayc Muziĉki glasnik, 1934- — E. F. Schmid, Joseph Haydn, ein Buch von Vorfah und Heimat des Meisters (2 sv.), Kassel 1934. — J. Frohlich, Joseph Ha (izdao A. Sandberger), Regensburg 1936. — R. Tenschert, Joseph Haydn. i Leben in Bildern, Leipzig 1936. — A. Baresel, Joseph Haydn. Leben und W Leipzig 1938. —J. Ebert, Joseph Haydn, der Mann und das Werk, Mainz i« — W. R. Anderson, Joseph Haydn, London 1939. — T. Jlusauoea, FaH,aH,My KajibHan KJiaccHKa XVIII BeKa, MocKBa 1939. — V. Vuĉković, Jozef Hi i njegovo delo, Muziĉki portreti, Beograd 1939 i Izbor eseja, Beograd 1955. W. Reich, Joseph Haydn: Leben, Briefe, Schaffen, Luzern 1946. — K. Gei ger, Haydn: a Creative Life in Music, London 1947. —■ A. Anbiuet HocHcb FaH^H, MocKBa H JlenHurpa^ 1947. — R. Hughes, Haydn, Lon 1950 ( I I izd. 1956). — H. E. Jacob, Joseph Haydn: His Art, Times and Gl> London 1950 (franc. prevod, Pariš 1950; nem. prevod, Hamburg 1952). — Hussey, Introduction to the music of Haydn, London 1950. — L. Nozuak, Jos Haydn: Leben, Bedeutung und Werk, Ziirich-Leipzig-Wien 1951 ( I I izd. 19 — S 1 . Fisch, Joseph Haydn, Aus seinem Leben und Schaffen, Ziirich 1951. H. Rutz, Joseph Haydn, Dokumente seines Lebens und Schaffens, Mune 1953- — C. Airy, Joseph Haydn, Lyon 1954 (novo izd. 1959). — F. Grunin Die Himmel erzahlen; ein Joseph Haydn-Buch ( I I izd.), Freiburg 1954. G. Guillemot-Magitot, J. Haydn, Pariš 1955. — J. P. Larsen, H. C. Robi Landon, R. Schaal, Franz Joseph Haydn, MGG, V, 1956. — P. Barbaud, Ha>' Pariš 1957 (amer. izd. New York 1959). — K. Geiringer, Joseph Haydn. ' Schopferische Werdegang eines Meisters der Klassik, Mainz 1959. — Ba.ibMan, HacneAHe Tanana B POCCHH, CoRcrcKaH My3biKa, 1959. — Hardnvi, Das Esterhazysche Feenreich, Budapest 1959. — D. Bartha i L. Som Haydn als Opernkapellmeister (2 sv.), Mainz i Budapest 1960. — H. L. Kc mann, The Story of Haydn, New York 1963. — M. Vignal, Franz Joseph Hay Pariš 1964. SPECIJALNE STUDIJE: F. Ks. Kuhaĉ, Josip Haydn i hrvatske naro. popijevke, Vijenac, 1880 (takode i separat). — V. Novak, Stvaranje svij Oratorij Josipa Haydna, ibid., 1891. — L. Wendschuh, Uber Joseph Hay Opern (disertacija), Halle 1896. — W. H. Hadow, A Croatian Composer. N( Toward the Study of Joseph Haydn, London 1897 (II izd. 1928). — A. Sa berger,Zur Geschichte des Haydn'schen Streichquartetts, Altbayerische Mom heft, Miinchen 1899 (obj. i u Gesammelte Aufsatze, Miinchen 1921). — 1 Zur Entstehungsgeschichte von HayĊns »Sieben Worte des Erlosers am Kreu: PJB, 1903 (obj. i u Gesammelte Aufsatze, Miinchen 1921). — H. Conrat, Jost Haydn und das kroatisehe Volkslied, M, 1904—05. — H. Kretzschmar, . Jugendsinfonien Joseph Haydns, PJB, 1908. — R. Hohenemser, Haydn Instrumentalkomponist, M, 1908. — M. Puttmann, Joseph Haydn als Vol komponist, Langensalza 1909. — I I I . Kongress der Internationalen Mu: gesellschaft, Haydn-Zentenarfeier, Kongressbericht, Wten 1909. — F. Artc i H. Botstiber, Joseph Haydn und das Verlagshaus Artaria, Wien 1909. — Wyzewa, La Crise romantique de la vie de Joseph Haydn, Revue de deux monc 1909. — J. E. Engl, Joseph Haydns handschriftliches Tagebuch aus der 1 seines zweiten Aufenhaltes in Lo nd on 1794 und 1795, Leipzig 1909 . M.Friedlander, Van Swieten und das Textbuch zu Haydns »Jahreszeiten", P 1909. — H. v. Hase, Joseph Haydn und Breitkopf & Hartel, Leipzig, 1909. F. Torrefranca, Le origini della sinfonia, RMI, 1914. — E. Kornauth, Die ther tisehe Arbeit in Joseph Haydns Streichquartetten (disertacija), Wien 1915W. Fischer, Zur Entwicklungsgeschichte des Wiener klassischen Stils, STM 1915. — A. Schnerich, Haydns Messen, ZFM, 1917. — A. Heuss, Die Kais hymne, ZFMW, 1918—19. — A. Schnerich, Zur Vorgeschichte von Hayc Kaiserhymne, ibid. — E. Kornauth, Fiihrer durch die Streichquartette Hayd Wien 1919. — H. Abert, Joseph Haydns Klavierwerke (Sonaten Nr. 1 —: ZFMW, 1919—20. — Isti, Joseph Haydns Klaviersonaten (Nr. 23—52), ib 1920—2i. — W. Essner, Die Thematik der Menuette in den Streichquartet Haydns (disertacija), Erlangen 1923. — W. Weczerza, Das koloristiscn-instrurm tale Moment in den Sinfonien Haydns (disertacija), Wien 1923. — H. Schenl Der Tonwille Haydns, 1924. — E. Reichert, Die Variationarbeit bei Ha> (disertacija), Wien 1926. — B. Širola, Haydn und Beethoven und ihre Stellt zur kroatischen Voksmusik (separat iz zbornika Beethoven -Zentenarfeit Wien 1927. — A. Moss, Haydn und Schubert, Basel 1929. — M. Scott, Hayc »83« a Study of the Complete Edition, Music & Letters, 1930. — F. Blw Joseph Haydns kunstlerische Personlichkeit in seinen Streichquartetten, P^ 1931. — E. F. Schmid, Joseph Haydn und Carl Philipp Emanuel Bach, ZFM 1931—>32. — K. Geiringer, Haydns Sketches for »The Creation«, MQ, 19 — J. Muller, Haydn Portraits, MQ, 1932. — M. D. H. Norton, Haydn in Amer (before 1820), ibid. — M. Scott, Haydn in England, ibid. — Isti, Haydn's Rel and Reminiscences in England, Music & Letters, 1932. — L. Schrade, t Haydn-Bild in den altesten Biographien, Die Musik erziehung, 1932. — O. Deutsch, Haydns Kanons, ZFMW, 1932—33. — A. Sandberger, Neue Haydniai PJB, 1933 (obj. i u Neues Bach-Jahrbuch, VII). — A, Hindenberger, Die Motr in Haydns Streichquartetten (disertacija), Bern 1935. —J. P. Larsen, J. Hayc nogle problemer og synspunkter, Dansk MusJktidsskrift, 1936. — V. Urs Die Klavierkonzerte Joseph Haydns (disertacija), Wien 1936. — A. Scheri, Bemerkungen zu Joseph Haydns Programm-Sinfonien, PJB, 1939. — H. Wir Joseph Haydn als Dramatiker, Wolfenbiittel 1940. — K. Geiriger, The Opći of Haydn, Musical America 1940. — J. J. Therstappen, Joseph Haydns sinfoi sches Vermachtnis, Volfenbiittel 1941. — C. M. Brand, Die Messen von Josc Haydn, Wiirzburg 1941. — H. Schulze-Reimann, Studien zur Formbildu in den Haydnschen Klaviersonaten (disertacija), Erlangen 1943. — M. Sce Some English Affinities and Associations ot Haydns Songs, Music & Lette
HAYDN — HAYES London 1944. — R. Tenschert, Frauen um Haydn, Wien 1946. ■— P. Radcliffe, The Piano Sonatas of Joseph Haydn, The Music Review 1946. — K. Geiringer, Haydn and the Folksong of the British Isles, MQ, 1949. — V. Kolaĉić, Untersuchungen uber die Durchfiihrungsgestaltung in den Sinfonien, Streichquartetten und Klaviersonaten Joseph Haydns (disertacija), Wien 1948. — D. Silbert, Ambiguity in the Stringquartets of Joseph Haydn, MQ, 1950. —• K. Haas, Haydn's English Military Marsches, The Score 1950. — R. Sondheimer, Haydn. A Historical and Psychological Study Based on his Quartets, London 1951. — K. Geiringer i M. M. Scott, Analytical Notes to the Completa String Quartets of Joseph Haydn, Boston 1952. — G. v. Noe, Die Fuge bei Joseph Haydn (disertacija), Wien 1954- — L. Nowak, Das Autograph von Haydns Cellokonzert D-Dur Op. 101, Osterreichische Musik-Zeitschrift, 1954. ■—■ C. Hopkinson i C. B. Oldman, Haydns Settings of Scottish Songs in the Collections of Napier and White, Edinburgh Bitliogr. Society Transactions, 1954. — H. C. Robbins Landon, The Symphcnies of Joseph Haydn, London 1955. — F. Noske, Le Principe structural genetique dans l'oeuvre instrumentale de Joseph Haydn, Kongress-Bericht der Internationalen Gesellschaft fur Musikwissenschaft, 1955. — A. C. Bell, An Introduction to Haydn's Piano Trios, The Music Review 1955. — H. Ch. Worbs, Die Sinfonik HayĊns, Berlin 1956. — L. V. Pankaskie, Tonal Organization in the Sonata Movements of Haydn's String Quartets, Ann Arbor 1957. — A. R. Aulabaugh, An Analytical Study of Performance Problems in the Kayboard Sonatas of J. Haydn, Ann Arbor 1958. — C. G. Burke, The Collector's Haydn, Philadelphia 1959. — R. Hughes, Haydn String Quartets, London 1966. — H. C. Robbins Landon, Haydn Symphonies, London 1966. J. Bur.
2. Johann Michael, kompozitor i orguljaš (Rohrau, 14. IX 1737 —• Salzburg, 10. VIII 1806). Brat Josepha Havdna; kao ĉlan djeĉaĉkog zbora katedrale u Beĉu (vjerojatno od 1745 do 1755) uĉio orgulje, klavir i violinu. God. 1757 postao muziĉki upravitelj biskupske kapele u Velikom Varadinu (za stolovanja A. Pataĉića), a 1763 dvorski muziĉar i koncertni majstor nadbiskupske kapele u Salzburgu; ondje je, ĉini se, trebao da zamjenjuje Leopolda Mozarta za njegovih ĉestih putovanja. God. 1768 oţenio se Magdalenom Lipp, tada glasovitom dvorskom pjevaĉicom (kojoj je W. A. Mo-zart posvetio Regina coeli i povjerio ulogu Rosine na praizvedbi opere La Finta semplice. H. je 1777 naslijedio A. Adlgas-sera na poloţaju orguljašasalz-burške crkve sv. Trojstva; a 1781, odlaskom W. A. Mozarta, u Beĉ, preuzeo je njegovu sluţbu dvorskog i katedralnog orguljaša; uz to je u dvorskoj kapeli poduĉavao violinu i od 1787 klavir. U dva navrata, 1798 i 1801, putovao J. M. HAYDN je u Beĉ gdje je stekao velika priznanja ne samo kao kompozitor nego i kao orguljaš i improvizator. Uĉenici su mu bili, u Salzburgu, C. M. von Weber, S. Neukomm, J. Wolfl, I. Assmaver i A. Diabelli. Svoje stvaralaštvo H. je temeljio na istim osnovama kao njegov brat Joseph: na tradiciji »vezanog« stila J. J. Fuxa, na instrumentalnom nasljeĊu beĉke škole, te na usvajanju domaćeg puĉkog melodijskog blaga. Po opsegu i znaĉenju najvaţnije su mu crkvene kompozicije. U njima je od poĉetka izbjegavao utjecaje napuljskog opernog stila i teţio za proĉišćenim crkvenim izrazom te je, posebice djelima u a cappella slogu i strogom, vezanom stilu (mise 1 dr.), postao spona s pokretom za obnovu Palestrine u doba ro mantizma. Svojim ĉistim crkvenim stilom utjecao je na W. A. Mozarta od koga je istodobno i sam mnogo nauĉio o obliko vanju mise. Prosvjetiteljskim duhom su mu proţeta crkvena djela na njemaĉke tekstove od kojih se neka i danas izvode (misa Hier liegt vor deiner Majestćit). Posebnu vrijednost imaju kompozicije za vokalni muški kvartet: strofne, harmonijski jednostavne, puĉki obojene pjesme, kojima je H. udario temelje toj muziĉkoj vrsti, kasnije raširenoj u Njemaĉkoj. Instrumentalna djela su uglavnom konvencionalna izuzev pojedinih komornih, posebice divertimenta, notturna i serenada s puĉkim prizvukom u melodici, motiviĉkom razradbom i razvijenom ulogom duhaĉa. Ta su djela takoĊer utjecala na mladog Mozarta. DJELA. ORKESTRALNA: 46 simfo nija (meĊu njima jedna u G -duru ima uvodni Adagio od W. A. Mozarta); 5 koncerata za razliĉite instrumente (1 za clarino i 1 za violu i ĉembalo ili orgulje); 11 marševa; 17 menueta; 2 ka sacije; 1 balio. — KOA1ORNA: 9 gudaĉkih kvarteta; 6 gudaĉkih kvinteta; 2 kvarteta za duhaĉe i gudaĉe; 1 kvintet za duhaĉe i gudaĉe; Notturno za gudaĉki kvartet i 2 roga; 17 divertimenta za razliĉite sastave; 4 serenad;; 1 pastorello; 4 dua za violinu i violu. — KL A VIRSKA: varijacije na temu iz singspiela Hochzeit auf der Alm. Za orgulje: Antiphonarium, 1792; preludiji na 8 tonova. — DRAMSKA: opera Andromeda e Perseo, 1787. Singspieli: Rebekka als Braut (ili Eliezer), 1766 i Die Schuldigkeit des ersten und fiirnehmsten Gebottes (I dio komponirao W. A. Mozart, II dio M. H., III dio A. C. Adlgasser), 1767. Muzika za duhovne drame medu kojima; Pietas conjugalis in Sigismundo et Maria (sadrţi i Singspiel Die Hochzeit auj der Alm), 1768. Scenska muzika: Zaire (Voltaire), 1777. Serenada Endymion. Melodram Der Besuch Jupiters bei Philemon und Baucis, 1768. — VOKALNA. Oratoriji: Der Kamp/ der Busse und Bektrhung,
99
1768; Kaiser Constantins I. Feldzug und Sieg, 1769 i Der biissende Siinder, 1771; 44 kantate; 61 pjesma za muški vokalni kvartet a cappella; ro vokalnih terceta; 8 dueta a cappella; 3 dueta s pratnjom; više kanona za 3—5 i 8 glasova; 29 solo-pjesama uz klavir. — CRKVENA: 32 latinske i 8 njemaĉkih misa; 2 Requiema (II nedovršen); 6 Te Deuma; 117 Graduala (medu njima Tres sunt; Lauda Sion; Tenebrae factae sunt); 45 Offenorija; 4 vespera; 10 litanija; 27 responzorija; 10 Tantum ergo; 11 Salve Regina i brojne druge kompozicije (Crucifixus za 16 glasova). — Teoretsko djelo Partiturfundament (obj. M. Bischofsreiter 1833). NOVA IZD.: 3 mise i izbor iz crkvenih djela obj. A. M. Klafsky (DTO, 45, 1915 i 62, 1925); 2 simfonije, 1 gudaĉki kvartet i nekoliko orkestralnih djela obj. L. H. Perger (DTO, XIV, 1907); 4 sonate za violinu i violu obj. J. Siderits (1950—52); Divertimento za duhaĉe u D-duru obj. R. Lauschamann (1951); koncert za flautu iz 1766 obj. u Budimpešti (1957). — Tematski katalog instrumentalnih djela uredio L. H. Perger (DTO, XIV, 1907), a katalog crkvenih A. M. Klafsky (DTO 62, 1925). — LIT.: G. Olter i F. Schinn, Biographische Skizze \on Johann Michael Haydn, Salzburg 1808. — C. IVurzbach, Joseph Haydnundsein Bruder Michael, Wien 1862. —• O. Schmid, Johann Michael Haydn, Langensalza 1906. —■ J. E. Engl, Zum Gedanken J. M. Haydns, Salzburg 1906. — A. M. Klafsky, Michael Haydn als Kirchenkomponist, STMW, 1915. — H. Jancik, Michael Haydn, Ziirich-Leipzig-Wien 1952. — Isti, Johann Michael Haydn, MGG, V, 1956. I. Ać.
HAYDON, Glen, ameriĉki muzikolog i kompozitor (Inman, Kansas, 9. XII 1896 — Chapel Hill, North Carolina, 8. V 1966). Muziku studirao na University of California i u Parizu (kompoziciju i klarinet). God. 1920—25 nastavnik muzike na Public Schools u Berkelevju (Calif.); 1925—34 nastavnik na muziĉkom odjelu University of California u Los Angelesu (1929—31 predstojnik muziĉkog odjela); od 1934 profesor i predstojnik muziĉkog odjela na University of North Carolina. Kao gost predavao i na drugim univerzitetima. DJELA: balet The Druid's IVeed, 1929; scenska muzika za komediju Lysistrata, 1936. —■ Misa za zbor a cappella, 1930. — SPISI: Zur Entzvicklungsgeschichte des Quartsextakkordes (disertacija), 1932 (engl. The Evolution of the SixFour-Chord, 1933); Studies in the Fundamentals of Music, 1933; Introduction to Musicology, 1941; Music and Philosophy, Proceedings of the Musical Association, 1944—45; On the Meaning of Music, 1948; On the Problem of Expression in Baroaue Music, Journal of the American Musicological Society, 1950; Some Polyphonic Hymn Settings, ibid., 1952. — Instruktivno djelo A Graded Course of Clarinet Playing, 1927. —■ Preveo na engleski djelo K. Jeppesena: Counterpoint. The Polyphonic Vocal Slyle of the Sixteenth Centurv, 1941.
HAYES, engleska obitelj muziĉara. 1. VVilliam, kompozitor i muziĉki pisac (Gloucester, kršten 26. I 1708 — Oxford, 27. VII 1777). Zborski djeĉak katedrale u Gloucesteru i tamo uĉenik zborovode W. Hinea. Orguljaš u Shrewsburyjy, Worcesteru i Oxfordu (Magdalen College); od 1742 profesor Oxfordskog univerziteta. Dirigirao na Three Choirs Festivals u Gloucesteru (1757, 1760, 1763). Njegove crkvene kom pozicije ne prelaze okvire konvencionalnog stila ranog XVIII st. Od ostalih djela veoma popularni bili su glees i rounds. DJELA. KOMPOZICIJE: 12 Arietts or Ballads and 2 Cantatas, 1735; Vocal and Instrumental Music, 1742; 6 Cantatas, 1748; Catches, Glees and Canons (2 sv.), 1757 i 1765; 16 Psalms, 1775 (?); The Passions, oko 1795. — SPISI: The Art of Composing by a Method Entirely New, 1751; Remarks on Air. Avi~ son's Essay on Musical Expression, 1753; Anecdoles of the five Music Meetings at Church-Langton, 1768.
2. Philip, orguljaš i kompozitor (Oxford, kršten 17. IV 1738 — Londom, 19. III 1797). Sin i uĉenik Williama, studij završio 1763 u Oxfordu. Od 1767 ĉlan Dvorske kapele u Londonu i zatim orguljaš u Oxfordu na New College (od 1776), Magdalen College (1777) i St. John's College (1790). God. 1777 preuzeo od oca poloţaj profesora Univerziteta. DJELA: 6 Concertos and a Harpsichord Sonata, 1769; The Aiuses Delight, 1769; 6 Sonatas for the Harpsichord or pf. zvith an accomp. for a vi. op. 2, 1774; oratorij Prophecy, 1781; 6 Favorite Scots Melodies, 1785 (?); Catches, Glees and Canons, IV sv., 1785; Catches and Glees, 1789; 8 Anthems, 1790; 16 Psalms, 1790; anthemi; psalmi; pjesme. — Uredio zbirke kompozicija: Harmonia Wiccamica, 1780; 15 anthems W. Boycea, 1780; Calhedral Music oca W. Hayesa, 1795 i dr. Izdao Memoirs of Prince William, Duke of Gloucester. 1789.
3. William (II), brat Philipa (Oxford, kršten 11. VI 1741 — Tillingham, Essex, 22. X 1790). Ĉlan djeĉaĉkog zbora u oksfordskom Magdalen Collegeu. Pomoćni kanonik katedrale u Worcesteru i Londonu i od 1783 vikar u Tillinghamu. Objavio Rules Necessary to Be Observed by Ali Cathedral Singers in This Kingdom u ĉasopisu Gentleman's Magazine, 1765. LIT.: W. Bennett, Two Pamphlets of Dr. W. Hayes, The Monthly Mu sical Record, 1934. — W. Shaw, Hayes, William (I), Philip i William ( I I ) , MGG, V, 1956.
HAYES, Catherine, irska pjevaĉica, sopran (Limerick, 25. X 1825 —• London, 11. VIII 1861). Pjevanje uĉila u Dublinu, Parizu (M. Garcia) i Milanu (G. Ronconi); debitirala 1845 u Marseilleu kao Elvira (Bellini, Puritanci). Nakon uspjeha na talijanskim i austrijskim opernim pozornicama, 1849 postala ĉlanica Covent Gardena u Londonu. Osobito se istakla u naslovnim ulogama Donizettijevih opera Linda di Chamounix i Luda di Lammermoor. Gostovala u Americi, Australiji i Polineziji. Napisala je knjigu uspomena. HAYES, Roland, ameriĉki pjevaĉ, tenor (Curryville, Georgia, 3. VI 1887—). Sin crnaĉkih roditelja, pjevanje uĉio na Fisk University, u Bostonu (A. Hubbard) i Beĉu (Th. Lierhammer).
ino
HAYES — HECKEL
Od 1915 koncertirao u Americi; internacionalnu 'karij eru zapoĉeo 1920 u Londonu. Pjevao u Parizu, Beĉu, Budimpešti, Pragu, Miinch^nu, Amsterdamu, Madridu, u Italiji (1927), SSSR (1928) 1 drugim evropskim zemljama, na turnejama po Americi i dr. Od 1926 ţivio na svom dobru u Brooklineu (Massachusets.). Posljednju evropsku turneju poduzeo 1954. Jedan od najboljih interpreta Lieda svoga vremena, posebno se istakao u crnaĉkim duhovnim pjesmama. Snimio je velik broj gramofonskih ploĉa. HAYM (Aimo), Nicola Francesco, talijanski muziĉar njemaĉkog podrijetla (Rim, oko 1679 — London, 11. VIII 1729). Visoko obrazovan u muzici i poeziji, došao 1701 u London, gdje je zajedno s Clavtonom i Dieupartom nastojao uvesti i popularizirati talijansku operu. Već 1706 izvedena je njegova preradba opere Camilla A. M. Bononcinija, nakon ĉega su uslijedile opere A. Scarlattija, G. B. Bononcinija i dr. Izvodile su se djelomiĉno na talijanskom, a djelomiĉno na engleskom jeziku, a H. je sam povremeno svirao u orkestru violonĉelo. Handelovim dolaskom u London (1711), njegov je pothvat propao. Nakon kraćeg djelovanja u Holandiji, H. se ponovo vratio u London, gdje je pisao operna libreta za Handela (Teseo; Radamisto; Ottone; Plavio; Giulio Cesare; Tamerlano; Rodelinda; Tolomeo i dr.), Ariostija (Coriolano; Vespasidno), Bononcinija (Calfurnia; Astianatte) i dr. DJELA: sonata za dvije violine i ccntinuo (2 sv.). — Oratorij David sponsae reslitutus, 1699; kantata, 1699; anthem The Lord is King, 1711; psalam. —Preradbe tuĊih opera. — Notizie de libri rari nella lingua iialiana, 1726; Prospetto d'una Storia della mušica. LIT.: E. Dahnk-Baroffio, Niccolo Hayms Antheil an Handels RoĊclinde-Libretto, MF, 1954.
HAYNE (Heyne, Haine) van Ghizeghem, nizozemski pjevaĉ, lutnjist i kompozitor (XV st., Gijzegem? — Termonde,?). Moţda sin Henricusa de Ghizeghema koji je 1453 bio pjevaĉ katedrale u Cambraiju. God. 1457 poduĉava ga Constans d'Utrecht, pjevaĉ na burgundskom dvoru, a 1467 H. je i sam na tome dvoru angaţiran kao pjevaĉ i valel de chambre. God. 1472 u pratnji je svojega gospodara Karla Smjelog pri opsadi Beauvaisa, zatim mu se gubi trag. Svakako je 1495 morao biti još na ţivotu, jer ga spominje G. Cretin, u Deploration povodom smrti Ockeghema, kako svira na lutnji majstorov motet. Uz Busnovsa najznaĉajniji majstor ranorenesansnog »burgundskog« chansona u posljednjoj trećini XV st., H. je za ţivota bio nadaleko poznat. Suvremenici ga stavljaju uz bok najvećim tadašnjim muziĉarima (Dufav, Binchois, Ockeghem), a njegovi se chansoni tiskaju još i u idućem stoljeću (u Petruccijevim zbirkama Odhecaton, 1501 i Canti B, 1502) i susreću ĉesto kao cantus firmusi (npr. kod Josquin Des Presa, H. Isaaca i dr.). Karakterizira ih plemenita ugladenost melodijskih linija, lišenih ukrasa, i harmoniĉna uravnoteţenost glasova. DJELA: 20 chansona za 3 glasa (većinom na vlastite tekstove), najpoznatije: De tous biens plaine; J'ay pris amours; Alez regrets; Amours, amours; A la audienche; La Regretee. NOVA IZD.: 16 chansona obj. J. Marix {Les Musiciens a la Cour de Bourgogne, 1939); 5 chansona H. Hewitt (Harmonice Musices Odhecaton A, 1942) i 2 chansone O. Gombosi (Jacob Obrecht, 1925). LIT.: O. Gombosi, Ghizeghem und Compere, Festschrift Guido Adler, Wien 1930. —.7. Marix, Histoire de la musique ct des musiciens de la Cour de Bourgogne sous la regne de Philippe le Bon (1420 —1467), Strasbourg 1939. — Isti, Hayne van Ghizeghem, MQ, 1942. — A. Pirio, Histoire de la musique de la fin du XIV ee siecle a la fin du XVI e , Pariš 1940. — Ch. van den Borren, Etudes sur le XV siecle musicale, Antwerpen 1941. — Isti, Geschiedenis van de muziek in de Nederlandee, I, Amsterdam 1948. — /j«',Hayne van Ghizeghem, MGG, V, 1956.
HAYNES, Walter Battison, engleski orguljaš i kompozitor (Kempsev kraj Worcestera, 21. XI 1859—-London, 4. II 1900). Studirao u Londonu (F. Tavlor, E. Prout) i Leipzigu (C. H. C. Reinecke, S. Jadassohn). U Londonu orguljaš (1884 St. Philip's Church, Svdenham; 1891 Chapel Royal, Savoy) i profesor harmonije i kompozicije na Royal AcaĊemy of Music.
DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; Idyllzz violinu i orkestar; koncertna predigra. — Klavirski trio; 12 Sketches za violinu i klavir. — Preludij i fuga za dva klavira. — Sonata u d-molu za orgulje. — VOKALNA: kantate za ţenske glasove Fairies Išle i A Sea Dream. Ulisabethan Lirics; pjesme. — Crkvene kompozicije.
HAYWOOD, Charles, ameriĉki muzikolog i pjevaĉ (Grodno, Bjelorusija, 2. I 1905 —). Došao u SAD 1916, polazio Juilliard School of Music u New Yorku i studirao na univerzitetu Columbia (New York), gdje se 1949 habilitirao. Kao pjevaĉ nastupao meĊu ostalim u Chautauqua Opera Company, Philadephia Opera Company i na radiju; nastavnik pjevanja na Juilliard School (1939—JT); od 1939 djelovao i na Queens College (New York) kao lektor za opernu, narodnu i ameriĉku muziku. DJELA: A Bibliography of North American Folklore and Folksongs, 1951 (novo izd. u 2 sv. 1961). — Izdao An Songs of Soviet Russia, 1947 i A Treasury of K'orld Folksongs, 1965.
HAZON, Roberto, talijanski kompozitor (Milano, 16. X —). Diplomirao kompoziciju, zborno pjevanje i vokalnu
polifoniju na konzervatorijima u Milanu i Parmi. God. 1958suraĊivao u ĉasopisu Vita e Pensiero. Istiĉe se i kao reţiser, bito vlastitih opera, za koje ĉesto daje i scenografska rješt DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia dei giocolieri, 1953; Varia 1954- — KOMORNA: sonate za violu i klavir i za violinu i harfu; kompo za violinu solo, fagot, obou, saksofon. — KLAVIRSKA: Divertimento; Bai mascherata; 3 Studi per Emmaus; preludiji i fuge. Sonata za orgulje; sona spinet.—DRAMSKA. Opere: L'Amanie cubista, 1953; Week-end, 1956; uiem per Elisa, 1957; // Casodel notaio, 1960; Agenzia matrimoniale, 1962; dame Landru, 1963; Una Donna uccisa con dolcezza, 1967. Balet La Locanc sogni, 1959. Scenska muzika. — VOKALNA. Kantate: Tre orazioni di Sarola; In die Assumptionis; Carmen Aestivum; Cantata spirituale; Chant amo, de Louise Labe i dr. Ciklusi solo-pj'esama na tekstove Vittorie Colonna, Jacopor Todi, Sapfe i dr.
HEBENSTREIT, Pantaleon, njemaĉki violinist, cimb i kompozitor (Eisleben, 1667 —- Dresden, 15. XI 1750.). Pl majstor u Leipzigu, 1698—^1705 dvorski violinist i uĉitelj j u Weisenfelsu. Nakon velikih koncertnih turneja i uspjeha na d' u Versaillesu, 1706—-14 dvorski dirigent u Eisenachu, zatim morni muziĉar na dvoru u Dresdenu. H. je konstruirao nov strument, što ga je Luis XIV nazvao -> pantaleon (pantalon),1 je vrsta povećanog cimbala; ima dva rezonatora i 185 crije i metalnih ţica, po kojima se udara sa dva batića. Pantaleo preteĉa modernog klavira. God. 1767 konstruiran je takav ins ment i u Engleskoj. H. je bio virtuoz na svom instrume: komponirao je mnoga djela za pantaleon i violinu te neke uvertira i suita za orkestar. LIT.: A. Berner, Pantaleon Hebenstreit, MGG, VI, 1957.
,
HEBREJSKA MUZIKA -+ Jevrejska muzika I HECKEL, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. Johann Jakob (?, oko 1763 — Gumpoldskirchen, 16. 1811). Podaci o njegovu ţivotu piiliĉno su oskudni. Oko 1 bio je na glasu kao muziĉki uĉitelj i dirigent u Mannheimu su ga ratne prilike prisilile da od 1793 opetovano mijenja b vište. Ĉini se da je 1799 dospio preko Švicarske i Regensbi u Beĉ odakle je krajem 1805, ponovno bjeţeći pred Francuzi otišao u Bratislavu i Budim. God. 1809 stekao je posjed u Gumpo kirehenu; ondje se u matiĉnim knjigama vodio kao Kapelhne, grofice Schubeska. Kao pomodni kompozitor s poĉetka XIX st. H. bi d£ bio posve zaboravljen da njegova kompozicija In auesta to: oscura nije ušla u zbirku izdavaĉa Tranquilla Molloa zajedr Beethovenovom istoimenom ariettom. Heckelov prilog tom danju nosi naslov Parodia, a radi se o arietti s arhaiĉkim prizvul (oblikovana poput lullvjevskog menueta), u kojoj se autor duho izruguje sentimentalnosti. DJELA. INSTRUMENTALNA: Mušica per la consaerazione della cap t nel castello dtl Signor G. Festetits de Tolna . . ., 1806; VI Variations faciles le pianoforte, 1802; IX Variations pour le clavecin sur un theme de Paisiello, N 1802; Fantaisie pour le Pianoforte, 1803; Musique du Caroussel donne a l'Acad Theresienne za klavir 1803. — VOKALNA: 2 kantate za glas i klavir; ok romansa obj. kao op. 5 (3), op. 7 (6) i pojedinaĉno; Sei Ariette Italiane con Pi Foru op. 12; arietta In questa tomba oscura u zbirci In auesta tomba ose Arietta con aceompagnemento di Pianoforte composta in diverse maniere da 1 autori, 1808. LIT.: Anonimno, Jakob Heckel, Wiener Zeitung, 1857. — E. Schr, »In questa tomba oscura«, Festschrift A. Sandberger, Miinchen 1918. — Kinsky, Das Werk Beethovens, Miinchen i Duisburg 1955.
2. Karl Ferdinand, kompozitor, muziĉki nakladnik i tv niĉar klavira (Beĉ, 12. I 1800 — Mannheim, 9. IV 1870). Johanna Jakoba; uĉio najprije u Beĉu, zatim se usavršavao u 1 viru kod J. N. Hummela u Weimaru. God. 1821 otvorio u Ma: heimu trgovinu instrumenata kojoj je ubrzo nakon toga priki ĉio muziĉko i umjetniĉko izdavaĉko poduzeće i tvornicu klavi 1828 otkupio je i nakladu G. Kreitnera u Wormsu. Od 1855 ĉ Odbora mannheimskog Dvorskog kazališta (1856—69 predsjedn •—■ Iako se do pedesetih godina ţivota bavio kompozicijom, ţište je njegova rada na poslovnoj, izdavaĉkoj muziĉkoj djel nosti. Kao utemeljitelj nakladniĉkog poduzeća, koje je ub steklo ugled, zasluţan je osobito po izdanjima gudaĉkih kvart J. Havdna, klavirskih izvadaka Mozartovih opera, muzike za git; i novih djela što su ih nagradila muziĉka društva iz Mannheii Heidelberga i Spevera; osim toga ureĊivao je (sa J. Vierlingc i izdavao Orgel-Journal (od 1832 dalje). DJELA. KLAVIRSKA: Sonaline iiber Themen aus der Oper Der Goti die Bajadere; Sonatine iiber Themen aus der Oper Norma; Bagatelles; Impron Es und Prešlo; Notturno G; Musique de Caroussel; ronda; plesovi; varijac Kompozicije za gitaru (Abendunterhaltungen; Variations).
3. Emil, muziĉki nakladnik, tvorniĉar klavira i organiza (Mannheim, 22. V 1831 — 28. III 1908). Sin Karla Ferdinam od 1857, s bratom Karlom, suvlasnik oĉeve tvrtke, od 1870 voi odjel instrumenata. God. 1869 utemeljio u Mannheimu Koncert društvo, a izmeĊu 1879 i 1890 bio u nekoliko navrata predsjedi Odbora Dvorskog kazališta. Kao poklonik i promicatelj Wagnerc muzike osnovao je, u suglasnosti s umjetnikom i u suradnji
HECKEL — HEER C. Tausigom, 1871, Richard-Wagner-Verein u Mannheimu. To je prvo Wagnerovo društvo u Njemaĉkoj. Zalagao se i za pokretanje Sveĉanih igara u Bavreuthu. U njegovu muziĉkom salonu u Mannheimu Wagner je 1872 izveo fragmente iz Sumraka bogova. LIT.: H. von Wolzogen, 1877—1886. Ein Jahrzehnt des Vereinslebens in statistischen Daten, Richard Wagner-Jahrbueh, I, 1886. — W. Ashton Ellis (urednik i prevodilac), Letters of Richard Wagner to Emil Heckel, Wit h a Brief Historv of the Bayreuth Festivals, London 1899. — R. Wagner, Bayreuther Briefe 1871—83, Berlin i Leipzig 1907. — J. A. Bieringer, Emil HeckeK Ein Gedenkblatt, Richard Wagncr-Jahrbuch, III, 1908. — F. Walker, Hugo Wolf, Graz-Wien-Koln 1953.
4. Karl, muziĉki pisac, nakladnik i tvorniĉar klavira (Mannheim, 23. VI 1858 —• Furstenfeldbruch, Bavarska, 17. X 1923). Sin Emila; sa svojim bratom Emilom, mladim, nakon oĉeve smrti suvlasnik tvrtke K. Ferdinand Heckel. Povukavši se iz poduzeća, posvetio se spisateljskoj djelatnosti. Osim muziĉkih studija ostavio je više pjesniĉkih i dramskih djela, kao i filozofskih rasprava. DJELA. SPISI (muziĉki): Die Buhnenfestspiele zu Bayreuth, Authentischer Beitrag zur Geschichte ihrer Entstehung, 1891; Erlauterungen zu Richard Wagners Tristan und Isolde, 1893; Hans v. Bulovfs Plan eines deutschen Nationaltheaters, Neue Deutsche Rundschau, 1896; Hugo Wolf in sbinem Verhdltnis zu Richard Vi'agner, 1905; Hugo Wolfs Schaffen, Munchener Neueste Nachrichten, 1905; Briefe Hugo Wolfs, ibid., 1905; Der antike Chor und das moderne Orchester, Rirhard Wagner-Jahrbuch, 1908; Hermann Gotz und Hans v. Biilozv, Neue Musikzcitung, 1911, 78; Ein Ereignis im Leben Richard Wagners, Musikalisches Wochenblatt, 1910; Zur Parsifalfrage, Kartell-Zeitung (Hanpover), IQI 2; Kietzsche, Wagner und Mannheim, Frankfurter Zeitung, 1923. LIT.: Zum 100 jahrigen Bestehen der Firma K. Ferdinand Heckel in Mannheim (20. Oktober 1821—1921), Neue Musikzeitung, 1922. — O. Wessely, Heckel, 1. Johann Jakob, 2. Ka rl Ferdinand, 3. Emil, 4. Karl, MGG, VI, 1957. I. Ać.
HECKEL, njemaĉka obitelj graditelja instrumenata. 1. Johann Adam (Adorf, Vogtland, 14. VII 1812 — Biebrich na Rajni, 13. IV 1877). Gradnju instrumenata izuĉio u Adorfu; 1829 zaposlio se u odjelu za gradnju instrumenata izdavaĉkog poduzeća B. Schott & Sohne. Ondje je upoznao K. Almenradera s kojim je 1831 utemeljio Instrumentenfabrik Almenrader und He ckel, kasnije glasovitu tvornicu duhaĉkih instrumenata (od 1845 pod nazivom Wilh. Heckel, Hof-Instrumentenfabrik Biebrich am Rhein). — H. i Almenrader izraĊivali su uglavnom fagote i kla rinete, a prvih godina još i instrumente za Schotta. Nakon više godišnjeg zajedniĉkog rada uspjelo im je konstruirati tzv. Heckel-Almenrader-fagot koji je posve istisnuo iz prakse dotadašnji sistem i postao temeljem modernog fagota. 2. VVilhelm (Biebrich na Rajni, 25. I 1856 — 13. I 1909). Sin Johanna Adama; zanat izuĉio u oĉevoj tvornici koju je nakon njegove smrti preuzeo. Dalje je usavršio fagot; namjesto dvostru kog poklopca uveo na niţem, povoljnijem poloţaju rupicu A s odgovarajućim, jednostrukim G-poklopcem, smještenim tako da se postigao ĉistiji ton i lakši izgovor. Proširio je i opseg kontrafagota na kontra C i subkontra B (1879). Oko 1890 konstruirao je limeni duhaĉki instrument s usnikom u obliku kljuna, Heckel-Clarino koji je gradio kao sopranski instrument in B i sopranino in Es. Zatim ie na poticaj R. Wagnera, R. Straussa i drugih, iz gradio 1904, sa svojim sinovima, vrstu bariton-oboe specifiĉno sonornog zvuka (-> Heckelphon) ko)i se i danas upotrebljava (P. Hindemith, R. Vaughan Williams'). Svoja je iskustva sabrao u djelu Der Fagoti. Kurzgefasste Abhandlung tiber seine historische Entzvicklung, seinen Bau und seine Spielioeise (1899, II izd. 1931). 3. Wilhelm Hermann (Biebrich na Rajni, 16. VII 1879 — 12. I 1952). Sin Wilhelma. 4. August (Biebrich na Rajni, 4. X 1880 — na ratištu, 19. IX 1914). Sin Wilhelma. Zajedno s bratom Wilhelmom Hermannom vodio poduzeće koje je 1948 reorganizirano u Wilhelm Heckel KG.; od 1952 vodi ga Franz Groffy (3. III 1896 —). Tvornica H. konstruirala je još nekoliko vlastitih tipova drvenih duhaĉa: Heckelphon-Klarinet, instrument s jako koniĉno bušenom cijevi i usnikom na kljun (1909);1 Pikkolo-Heckelphon, Heckelphon u visokoj F-udesbi s opsegom e —a?; Heckel-Musette, takoĊer Heckelphon u visokoj F-udesbi s opsegom f 1—g 3, ali sa jednostrukim oktavnim poklopcima (upotrebljavao ga R. Strauss) i Terz-Heckelphon, pikolo Heckelphon in Es (danas se ne upotrebljava). U tvornici je izgraĊen i kontrabas-klarinet s opsegom u dubinu do kontra D (1909). UT.: W. Allenburg, Das Heckelphon, ein neues Blasinstrument, Zeit schrift fur Instrumentenbau, 1904. — Isti, Die Heckelsche Kautschuk-Ausfiitterung der Holzblasinstrumenten und die neue Clarine, ibid. 1904. — W. Heinitz, Instrumentenkunde, u seriji Handbuch der Musikwissenschaft, Pots dam 1929. — H. Becker, Heckel, 1. Johann Adam, 2. Wilhelm, 3. Wilhelm Her mann i 4. August MGG, VI, 1957. I. Ać.
HECKEL, VVolff, njemaĉki lutnjist (Miinchen, oko 1515 —?). 2ivio vjerojatno u Strasbourgu, gdje je 1556 objavio, u tabulaturi za lutnju, zbirku preradbi njemaĉkih, latinskih, francuskih i talijanskih vokalnih djela i izvornih instrumentalnih plesova,
707
fantazija, ricercara, pavana i saltarella, pod naslovom Discant (Tenor) Lautten Buch von mancherley schonen und lieblichen Stucken mit zweyen Lautten zu schlagen (II izd. identiĉna sadrţaja s modificiranim naslovom 1562). Zbirka sadrţi 40 ko mpozicija za 2 lutnje i 40 za lutnju solo i predstavlja vaţan dokument muzike odnosno tehnike pisanja za 2 lutnje u okviru njemaĉkih lautistiĉkih tabulatura. Posebno su znaĉajni njemaĉki dvorski plesovi (sechsischer, gemeyner, westfa.hr, itd.), većinom popraćeni ukrasima, kao i trostavaĉni niz Passamezzo —• Padoana — Saltarello sa srodnom motiviĉkom graĊom. Tim cikliĉki povezanim plesovima H. je pridonio razvoju rane lautistiĉke suite. Saĉuvano je i oko 15 Heckelovih plesnih kompozicija za lutnju u rukopisima. NOVA IZD.: pojedina djela iz Heckrfove zbirke obj. su: O. Chilesotti (Lautenspieler des 16. Jahrhunderts, 1891), W. Tappert (Sang und Klang aus alter Zeit, 1906), F. Klambt (Lautenmusih des 16. Jahrhunderts, 2 sv., 1917—18), J. Giesbert (Klassiker des Lautenspitls, I, 1925), H.-D. Bruger (Beiheft zur Schule des Lautenspiels f I, 1926) i H. Neemann (Alte Meister der Laute). LIT.: W. Merian, Der Tanz in den deutschen Tabulatur -Biichern, Leipzig 1927. — J. Dieckmann, Die in deutscher Lautentabulatur iibe rlieferten Tanze des 16. Jahrhunderts (disertacija), Leipzig i Kassel 1931. — \V. Boetticher, Studien zur solistischen Lautenpraxis des 16. und 17. Jahrhunderts (habilita cija), Berlin 1943. — Isti, Wolff Heckel, MGG, VI, 1957.
HECKELPHON (njem.; engl. heckelphone), drveni duhaĉki instrument baritonskog opsega, vrsta oboe, koju je 1904 konstruirao W. Heckel iz Biebricha. Cijev heckelphona je dugaĉka oko
HECKELPHON
135 cm, a na donjem kraju ima proširenje u obliku kugle. Instrument se izraĊuje u tri tipa: in C, in Es i in F. Instrument in C ugoĊen je za oktavu dublje od oboe, a opseg mu je A (ili H) — g'z (ili fe2). H. se odlikuje punoćom i karakteristiĉnom bojom tona. U orkestru ga je prvi upotrebio R. Strauss u operi Saloma (1905). On ga je i kasnije ĉesto primjenjivao. P. Hindemith napisao je i trio za h., violu i klavir (op. 47, 1929). HEDENBLAD, Ivar Eggert, švedski dirigent i kompozitor (Torsang, Dalarne, 27. VII 1851 — Ronneby, 16. VI 1909). Diplomirao filozofiju na Univerzitetu u Uppsali, muziku uĉio u Leipzigu kod K. Reineckea, S. Jadassohna i H. Gotza. Dirigent Filharmonije i profesor muziĉke historije na Konzervatoriju u Stockholmu te zborovoĊa studentskog društva Orphei Drangar i orguljaš katedrale (od 1904) u Uppsali. Sa svojim zborom gostovao u Francuskoj, Njemaĉkoj, Belgiji, Madţarskoj i Engleskoj. God. 1897 organizirao II Festival nordijske muzike. — Njegove kompozicije za muški vokalni kvartet kao i neka zborska djela bila su vrlo popularna. DJELA: koncertna uvertira. —■ Gudaĉki kvartet. — Kantate (Necken; Pu Kna) ; zborovi; kompozicije za muški vokalni kvartet; solo-pjesme. — Priredio za štampu zbirku muških zborova Sludentsdngen (4 sv.), 1888—1914. — Ĉlanci o švedskoj muzici. LIT.: K. M. Nyblom, Ivar Eggert Hedenblad, Uppsala 1910.
HĆDOUIN, Pierre, francuski muziĉki pisac (Boulogne-sur-Mer, 28. VII 1789— Pariz, 20. XII 1868). Uĉenik P.-A. Monsignyja. SuraĊivao u Annales romantiques, Annales archeologiques i drugim ĉasopisima. Pisao je operna libreta i komponirao brojne romance. DJELA: Eloge historiaue de Monsigny, 1921; Gossec, sa vie et ses oeuvres, 1852; De Vabandon des anciens compositeurs; Ma premiere visite d Gretry ; »Richard coeur de Liom de Gretry; Lesueur; Meyerbeer a Boulogue-sur-Mer; Paganini; Joseph Dessauer; Trois anecdotes musicales (o Lesueuru, Dugazonovoj i GJucku); Gluck, son arrivee en France, 1859. Izbor svojih ĉlanaka objavio u zbirci Mosdique, 1856. — Operna libreta. — Romance.
HEER, Johannes, švicarski muziĉar (Glarus, oko 1489— oko 1553). Vjerojatno oko 1501 primljen u djeĉaĉki zbor katedrale u Sionu (Valais); kasnije moţda bio orguljaš stolne crkve. Kao student spominje se 1504 u Ztirichu, a 1508 u Parizu; 1510 —16 boravi u tom gradu; 1510 dobio naslov magistera. Vratio se u Glarus vjerojatno 1516; god. 1518 bio kapelan. U prijateljskim vezama sa Zwinglijem, prešao na protestantizam. Ostavio dragocjenu rukopisnu zbirku od 88 vokalnih kompozicija (svjetovnih i duhovnih) koju je zabiljeţio 1510—30. Autori su H. Isaac, J. Obrecht, S. Dietrich, L. Senfl i dr.; dvije njemaĉke pjesme (jedna 3-glasna i jedna 4-glasna) su Heerove. Neke kompozicije obj. su u novije vrijeme E. Bernoulli, J. Wolf, A. Geering i dr. LIT.: A. Geering, Die Vokalmusik in der Schweiz zur Zeit der Reforma tion, Aarau 1933. — J. Gehring, Glarnerische Musikpnege im Wandel der Zeiten, Glarus 1939. —• H. Trumpy, Glarner Studenten im Zeitalter des Humanismus, Beitrage zur Geschichte des Landes Glarus, Glarus 1952. — A. Geering, Johannes Heer, MGG, VI, 1957.
102
HEFERER — HEIDEN
HEFERER, orguljarska radionica u Zagrebu koja posluje neprekidno od 1870. Utemeljio ju je Mihael H., graditelj orgulja rodom iz Austrije (Graz, 4. VIII 1825 — Zagreb, 13. V 1887). Mihael je orguljarstvo izuĉio kod J. Krainza u Grazu. Ondje je 1849 otvorio vlastitu radionicu i izgradio niz orgulja u Grazu i Štajerskoj. U Hrvatskoj je prve orgulje izradio 1867 (Reĉica kraj Karlovca); zatim se 1868 nastanio u Karlovcu, a 1870 u Zagrebu. Tu je osnovao tvrtku u ĉijem su se vodstvu do danas izmijenile ĉetiri generacije graditelja iz obitelji Heferer. Stoga se u razvoju tvrtke Heferer na neki naĉin ogleda povijest orguljarstva Hrvatske u XIX i XX st. Mihael je gradio prema mehaniĉkom sustavu, a najvaţnija su mu djela: orgulje crkve sv. Marije u Zagrebu (1880), crkve u Donjoj Stubici, ţupne crkve u Mostaru (1881) i Svetišta Majke Boţje u Mariji Bistrici (1882), njegovo najveće djelo. Mihaela je naslijedio njegov posinak i uĉenik Ferdo Heferer-Hubmann (Graz, 25. V 1853 — Zagreb, 1928), koji je 1887 preuzeo radionicu; tvrtka otada ima naslov »M. Heferera udova i sin«. Ferdo H. — Hubmann darovit je graditelj koji je znatno unaprijedio orguljarstvo u Hrvatskoj; gradio je prema mehaniĉkom, kombiniranom mehaniĉko-pneumatskom, kao i prema ĉistom pneumatskom sustavu. Eksperimentirao je s konstrukcijom zraĉnica (registrirao dva patenta), gradio i registre prema vlastitom naĉinu (Euphonion, Occarina, Bariton), a zapoĉeo je i s graĊenjem klavira i pijanina i razgranao djelatnost tvrtke i po susjednim krajevima Slovenije te Bosne i Hercegovine. Medu njegovim mnogobrojnim vrijednim djelima izdvajaju se: orgulje stolne crkve u Sarajevu (1889), crkava u Kostajnici (1901) i ĐurĊevcu (1907), sv. Blaţu u Zagrebu (1911), te u Petrinji (1913) i Mariji na Muri (1918). Poslije Prvoga svjetskog rata nastupa stagnacija, ponajviše radi nepovoljnih ekonomskih prilika; tvrtka se otada više ne bavi proizvodnjom klavira i pijanina, nego samo reparaturom te gradnjom orgulja i harmonija. Poslije smrti Ferda tvrtku preuzima sin Hefererove sestre August Faulend (Zagreb, 7. VIII 1881 —■ 9. I 1944). Za njegova razdoblja prešlo se na gradnju orgulja s elektriĉnom trakturom. Znaĉajniji su mu radovi: orgulje Djeĉaĉkog sjemeništa na Salati (1932) i crkve sv. Marka (1935) u Zagrebu. Augusta Faulenda naslijedio je njegov sin Ivan Faulend (Zagreb, 10. IV 1927 —). Pod njegovim je vodstvom zapoĉeo, od 1958 nadalje, novi procvat graditeljske djelatnosti tvrtke Heferer, primjenom najsuvremenijih tekovina u orguljarstvu. Najvaţnija su djela ovog razdoblja: orgulje crkve u Mostaru (1961), sv. Petra u Zagrebu (1963) i nadasve sv. Franje u Šibeniku (1969) koje sa svojih 29 registara predstavljaju najveće djelo što ga je tvrtka do sada proizvela. Proizvodnja tvrtke obuhvaća, u vremenu od 1870 do 1929, 240 instrumenata, 1929—-40 devet opusa, a od 1958 do 1971 god. n opusa (do danas u svemu 261 opus). U najnovije vrijeme tvrtka Heferer bavi se i struĉnim restauriranjem povijesno vrijednih starih orgulja (Nakićeve orgulje u samostanskoj crkvi sv. Frane u Šibeniku, 1971.) LIT.: J. Barle, Fsrdo Heferer, graditelj orgulia, Sv. C, 1929, 22. — O. Eberstaller, Orgeln und Orgelbauer in Oesterreich, Graz 1955. L. Sa.
HEGAR, švicarska obitelj muziĉara. 1. Ernst Friedrich, ljevaĉ muziĉkih znakova švedskog ili danskog podrijetla (Darmstadt, 8. XII 1816 — Basel, 1. XI 1888). Zanat izuĉio kod svoga strica Johanna Andrea u Offenbachu. Od 1839 švicarski drţavljanin, nastanio se u Baselu i ondje ute meljio muziĉku tiskaru, kao i trgovinu muzikalija i instrume nata, koje je kasnije ustupio bratu Augustu. Djelovao i kao klavirski pedagog. 2. August, pjevaĉ i trgovac muzikalija (Darmstadt, 12. VI 1818 — Basel, 19. X 1879). Brat Ernsta Friedricha; naj prije ljekarnik u Lahru (Baden), preselivši se u Basel preuzeo bratovu tiskaru i tr govinu muzikalija. IzmeĊu 1841 i 1867 nastupao ĉesto na baselskim koncertima kao solist (bas). Poduzeće je kasnije pre pustio svojemu sinu Robertu (1853—1937) koji ga je zatim pripojio tvrtki Hug & Co. 3. Friedrich, violinist, kompozitor i dirigent (Basel, 11. X 1841 —■ Ztirich, 2. VI 1927). Sin Augusta; stu dirao na Konzervatoriju u F. HEGAR
Leipzigu (M. Hauptmann, J. Rietz, F. David). God. 1 koncertni majstor Bilseova orkestra u Varšavi, zatim c gent zbora i orkestra u Gebvveileru (Alsace). Od 1862 u Zuri dirigent mješovitog zbora (1865—1901), Simfonijskog orke (1865—1906) i direktor muziĉke škole (1876—1914). Najpozn; je Hegarovo djelo oratorij Manasse, koji se u Švicarskoj na pi lazu u XX st. vrlo ĉesto izvodio. Svoja najbolja ostvarenja da H. meĊutim u literaturi za muški zbor (balade, pisane djelomi za muški zbor a cappella, a djelomiĉno uz orkestralnu pratn DJELA. ORKESTRALNA: koncert za violinu, 1870; koncert za violon. 1919; balada za violinu i orkestar, 1922; Festouvertiire, 1895. — KOMOR. gudaĉki kvartet, 1920: sonata za violinu i klavir, 1859: kompozicij e za vic i klavir. — Scenska muzika. — VOKALNA: oratorij Manasse, 1885; Kai zur Schzveizerischen Landesausstellung, 1883; Festkantate zur Ziircher H schulzueihe, 1914; Ahasvers Erzvachen za bariton, zbor i orkestar, 1904; Herz von Dougla za tenor, bariton, muški zbor i orkestar, 1905; Hymne at Musik za zbor i orkestar, 1870; Heldenzeit za zbor i orkestar, 1911. Brcjne ba za muški zbor a cappella i uz pratnju orkestra (Totenvolk; Schlafzvandel; Ri von Werdenberg). Zborovi; solo-pjesme. — Gesangsiibiingen und Lieder den Unterricht. LIT.: A. Gluck, Friedrich Hegar, 1888. — E. fsler, Friedrich Hegar (p Hegarovih nastupa u Zurichu), Schweizerische Musikzeitung, 1906. — F. Hegar, ibid., 1927. — A. Steiner, F. Hegar, sein Leben und Wirken, Neuja blatt der Allgemeinen Musikgesellschaft, Zurich 1928. — M. Fehr, F. He als Ztircher Theaterkappellmeister, ibid., 1934. — W. Jerg, Hegar, ein Me des Mannerch->rliedes, Lachen 1946. .— E. Refardt, Friedrich Hegar, MGG, 1957.
4. Emil, violonćelist i.pjevaĉ, bas (Basel, 3. I 1843 13. VII 1921). Brat Friedricha; studirao violonĉelo na Konzer toriju u Leipzigu, zatim bio nastavnik na istom zavodu i od 1 violonĉelist orkestra Getoandhaus. Kasnije ga je bolest ruke j silila da napusti tu djelatnost, pa uĉi pjevanje kod J. Stockhausi i od 1876 predaje na Muziĉkoj školi u Baselu. Uz to je 1876— ĉesto nastupao kao koncertni pjevaĉ i oko 1892 vodio Uĉitelj pjevaĉko društvo. Njegova kći Valerie (1873 ■—■ 1953) bila je koder koncertna pjevaĉica (sopran) u Baselu, a sin Peter ( l i ■— 1942), bas-bufo, pjevao je na Drţavnoj operi u Berlinu (ic —22) i zatim u Gradskom kazalištu u Baselu. 5. Johannes, violonĉelist (Zurich, 30. VI 1874 — Miinch< 25. IV 1929). Sin Friedricha; uĉio kod H. Beckera u Frankfu: na Majni. God. 1898—1909 ĉlan Frankfurtskog trija i kvart H. Heermann, od 1906 kvarteta Rebner i od 1917 kvarteta Berb Uz to ĉesto koncertirao na turnejama i 1898—1913 predavao Hochovu konzervatoriju u Frankfurtu, a od 1913 na Muzici akademiji u Miinchenu. Bio je na glasu kao pedagog.
LIT.: W. Courvoisier, Johannes Hegar, Deutsches Biografisches Jahrbu 1929, Stuttgart 1932. — E. Refardt, Hegar, I. Ernst Friedrich, 2. August, Friedrich, 4. Emil, 5. Julius, 6. Johannes, MGG VI, 1957.
HEGER, Robert, njemaĉki dirigent i kompozitor alzašk podrijetla (Strasbourg, 19. VIII 1886 —). Muziku uĉio kod Kemptera u Ziirichu i kod M. Schillingsa u Miinchenu. U to svoje duge umjetniĉke karijere stekao ugled jednog od najbolj evropskih dirigenata. Dirigirao na operama u Strasbourgu, Be (1911—J3, 1926—33), Niirnbergu (1913—20), Miinchenu (1920 —25) r950)> Berlinu (1933—50), Kasselu i Londonu, gdje je vi godina zajedno sa B. Walterom vodio operne predstave za vrijer tzv. Njemaĉke ljetnje sezone. Naroĉito se istakao kao izvanred interpret djela R. Wagnera i R. Straussa. God. 1950—54 rekt Visoke muziĉke škole u Miinchenu. Kao kompozitor u poĉeti se oslanjao na klasiĉne uzore njemaĉke muzike, osobito u poglec forme i strukture. U kasnijim kompozicijama osjeća se utjec F. Schrekera i posebno R. Straussa. Hegerovu muziku karakter ziraju kratke teme, oštri kontrasti zvuka i boje, nagle i ĉeste modi lacije i sklonost naturalizmu. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije; simfonijska pjesma Hero u, Leander, 1908; koncert za violinu; Ernstes Praludium und heitere Fuge; Nocturn Perpetuum mobile; varijacije i dr. — De Profundis za gudaĉki kvartet; klavirs trio. — DRAMSKA. Opere: Ein Fest su Haderslev, 1919 (preraĊeno 1943 Der Bettler Namenlos, 1932; Der verlorene Sohn, 1936 i Lady Hamilton, 193 Melodram Die Jiidin von Worms. — VOKALNA. Kantata Ein Friedenslie 1924; zborovi; solo-pjesme.
HEGEROVA, Hana, ĉeška šansonjerka (Bratislava, 20. I 1931 —). Bavila se najprije baletom i glumom, a tek kasni; pjevanjem chansona. Odbacivši klišeje, ona svojim istanĉanii ukusom stvara osebujan repertoar politiĉkih, satiriĉkih i poetski chansona te pjesama podzemlja. Postala je idolom studenata najznaĉajniji predstavnik istoĉnoevropske chansone; poznata j njena interpretacija Meine jiĊdische Mamma, a pjeva i repertoa Edithe Piaf. HEIDEN, Bernhard, ameriĉki kompozitor njemaĉkog pod rijetla (Frankfurt, 24. VIII 1910—). Sin violiniste, studirao pri vatno violinu, klavir i klarinet, a kompoziciju kod P. Hindemith u Berlinu. God. 1935 emigrirao u SAD i nastanio se u.Detroitv. djelujući kao kompozitor, orkestralni dirigent, zborovoda, pija nist i nastavnik. God. 1945 studirao muzikologiju kod D. Grout (Cornell University), a 1946 postao profesorom kompozicij na Indiana University u Bloomingtonu.
HEIDEN — HEINITZ DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1938 i 1954; koncert za mali orkestar, 1949; koncert za klavir, violinu i violonĉelo, 1957; koncert za violon ĉelo, 1967; Euphorion, 1949; Memorial, 1955; Varijacije, 1960. — KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta, 1947, 1951 i 1964; kvintet s rogom, 1952; kvintet s klarinetom, 1955; Sinfonia za kvintet drvenih duhaĉa, 1949. Sonate: za saksofon i kla vir; za rog i klavir; za klarinet i klavir; za violinu; za violu; za klavir. — DRAMSKA: opera The Darkened City, 1963. Plesna drama Dreamers on a Slack Wire, 1953. Scenska i filmska muzika. — Zborovi.
HEIDER, Werner, njemaĉki kompozitor (Fiirth, Bavarska, 1. I 1930—). Studirao na Muziĉkoj školi W. Spillinga u Niirnbergu i na Visokoj muziĉkoj školi u Miinchenu (K. Holler). Dirigent ansambla Bavarskog radija (Studio Niirnberg) Ars nova s kojim je izveo blizu 100 djela suvremenika (većinom praizvedbe). Uz to nastupa kao voditelj Niirnberškog jazz-kolegija (Bavarski radio) s kojim je priredio više koncertnih turneja po inozemstvu. Za kompoziciju dobio više nagrada. Pripada njemaĉkoj muziĉkoj avangardi i u kompoziciji iskorišćuje sve suvremene mogućnosti i sredstva (serijelna tehnika, aleatorika itd.), oĉitujući smisao za formalno ĉvrstu organizaciju muziĉke materije. DJELA: Glimpses of Night za sopran, klavir i mali orkestar, 1958; Modi za klavir, 1959; Dialog za klarinet i klavir, 1960; Ckoreographie za klarinet i jazzband, 1961; Invention I za violinu, 1961; Invention II za klarinet, 1962; Konturen za violinu i orkestar, 1962; Konflikte za udaraljke i orkestar, 1963; Invention III za ĉembalo, 1964; Strophen za klarinet i komorni orkestar, 1966; Plan za 12 gudaĉa, 1966; Katalog za blokflautu, 1967; Katalog za vibrafon; Commission za jazz-combo i recitatora (tekst E. Pound); Picasso-Music za glas i 3 instrumenta; Da-Sein za 20 duhaĉa, 1966; Passatempo za 7 solistiĉkih instrumenata, 1967; Programm I za ĉembalo i tonsku vrpcu, 1969; Bezirk za klavir i orkestar, 1969; Einander za trombon i orkestar, 1971 (posvećeno V. Globokaru). LIT.: E. Limmert, Vielseitig zwischen Jazz und Aleatorik, Ein Portrat des Komponisten Werner Heider, Mušica, 1970, 2.
HEIDRICH, Anton -> Hajdrih, Anton HEIFETZ, Jaša, ruski violinist (Wilna, 2. II 1901 —). Muziku studirao na Konzervatoriju u Petrogradu (L. Auer). Za vrijeme studija koncertira u Petrogradu i drugim gradovima Rusije; koncerti u Berlinu (1912) i Beĉu (1913) donose mu svjetsku slavu. Nastanio se u SAD 1917. Priredio brojne koncertne turneje u Americi, Evropi, na Dalekom Istoku i u Australiji. Jedan od najvećih suvremenih violinista, visoke tehniĉke spreme, izvanredno ĉiste intonacije i kristalnog tona. Napisao ka-dence za violinske koncerte J. Brahmsa i W. A. Mozarta. Obradio kompozicije J. S. Bacha, A. Vivaldiia. M. Castelnuovo-Tedesca, F. Pou-lenca. LIT.: N. Broder, Jascha Heifezt MGG, VI, 1957-
HEILLER, Anton, austrijski kompozitor (Beĉ, 15. IX 1923 —). Studirao na Konzerm, . _ _ J HEIhETZ vatoriju u Beĉu kod B. Seidlho' fera (klavir, ĉembalo i orgulje) i F. Reidingera (kompozicija). Koncertira kao dirigent, pijanist, orguljaš i ĉembalist; od 1945 profesor orgulja na Beĉkoj muziĉkoj akademiji. U poĉetku pod utjecajem kasnoromantiĉke škole, H. stvara u polifonom stilu sluţeći se ĉesto melodiĉ kim elementima gregorijanskog korala. DJELA: Symphonie nordioue za komorni orkestar, 1946. — Tokata za 2 klavira, 1945; 2 sonate za orgulje, 1946 i 1953; 2 partite za orgulje, 1949 i 1951. — Kantata Francois Villon, 1956. — CRKVENA. Kamate: Psalmenkantate, 1955; Tentatio Jesu, 1956 i In principio erat verbum, 1965. Pet misa, 1944—53; Requiem; Te Deum za zbor, duhaĉke instrumente, udaraljke i orkestar, 1953; Psalam XXXVII, 1963; Deutsches Ordinarium, 1966; Slabat Mater, 1969; koralni moteti. — Izdao J. S. Bach, Auszvahlband fur Orgel, 1946. LIT.: R. Klein, Anton Heiller auf dem Wege zur Psalmenkantate, Osterreichische Muzikzeitung, 1955.—L. K. Mayer, Anton Heiller, MGG, VI, 1957.
HEINE, Heinrich, njemaĉki pjesnik (Diisseldorf, 13. XII !797 — Pariš, 17. II 1856). Ostavio trgovaĉko zvanje, da bi studirao pravo; doktorirao 1825 u Gottingenu. Nakon brojnih putovanja po Engleskoj, Italiji i drugim evropskim zemljama, od 1831 ţivio u Parizu, gdje se kretao u krugu mnogih kompozitora (Berlioz, Chopin, Meverbeer, Liszt, Wagner). Kao pjesnik došao na glas svojim lirskim Intermezzom (1823) i zbirkom Das Buch der Lieder, koja je 1827—44 doţivjela 13 izdanja. »Po svom suptilnom lirizmu, iskrenosti emocije, po svojim subjektivnim pjesniĉkim usponima koji dobivaju iznenadni obrat u poanti ciniĉkoj, bolnoj, duhovitoj — Heineova poezija pojavila se kao vrhunsko dostignuće, njemaĉkog romantizma i, istodobno, kao njegova negacija, te H. sam za sebe kaţe da je un romantigue defroque«. Revolucionarni demokrat i oštar kritiĉar društvena ureĊenja svoga doba, H. je kao pjesnik inspirirao mnoge kompozitore, o ĉemu svjedoĉi više od 3000 kompozicija na njegove stihove (najviše iz Buch
103
der Lieder). Njegove tekstove uglazbili su, medu ostalima, Schubert (Schzuanengesang), Schumann (op. 24 i 48), Mendelssohn i F. Hiller. Osobitu su popularnost stekle balada Die beiden Grenadiere (Schumann) i Loreley (Silcher), koju Nijemci smatraju narodnom popijevkom. Iako se H. sam nije bavio muzikom, njegove muziĉke kritike u dnevniku Allgemeine Zeitung (Augsburg), koje je objavljivao 1840—47, govore o njegovoj širokoj muziĉkoj kulturi. Njegova povezanost s muzikom dolazi do izraţaja i u mnogim drugim njegovim djelima, osobito u priĉi Fiorentinische Ndchte (1836), u kojoj govori o Paganiniju. Heineove tekstove komponirali su i jugoslavenski kompozitori u prijevodu S. S. Kranjĉevića, A. Šantića, D. Domjanića, Tina TJjevića, V. Nazora, D. Cesarića i dr. LIT. A. Bock, Deutsche Dichter in ihren Beziehungen zur Musik, Berlin 1893. — R. H. Greinz, Heinrich Heine und das deutsche Volkslied, Leipzig 1894. — F. Schnapp, Heinrich Heine und Robert Schumann, Hamburg i Berlin 1924. — H. Kuhner, Zu Heinrich Heines musikkritische Tatigkeit in Pariš, Amerbachalmanach, 1949—50. — F. Hirth, Wagner, Meverbeer und Heine, Das Goldene Tor, 1950. — H. Kuhner, Heinrich Heine, MGG, VI, 1957.
HEINEFETTER, Sabine, njemaĉka pjevaĉica, sopran (Mainz, 19. VIII 1809 —Illenau, 18. XI 1872). Uĉenica M. Willemer; debitirala 1825 u Frankfurtu na Majni. Studirala zatim pjevanje u Parizu i Italiji. Pjevala u Kasselu pod Spohrovim vodstvom, zatim u Dresdenu (1835—36). Gostovala na mnogim evropskim pozornicama, osobito na Thedtre des Italien u Parizu. Donizetti je za nju napisao ulogu Adine u svojoj operi Elisir d'amore (1832). Nakon 1844 nije više javno nastupala. HEINICHEN, Johann David, njemaĉki kompozitor (Krossuln kraj Weissenfelsa, 17. IV 1683 — Dresden, 16. VII 1729). Muziku uĉio u školi sv. Tome u Leipzigu (J. Schelle, J. Kuhnau); ondje 1709 vodio udruţenje Collegium musicum. God. 1710—17 boravio u Italiji (Venecija, Rim, Firenca); od 1717 do smrti dvorski dirigent u Dresdenu, gdje sa A. Lottijem suraĊuje u opernom ţivotu grada, a sa J. Ch. Schmidtom na polju crkvene muzike. Djelovao je i kao pedagog; njegov uĉenik bio je meĊu ostalima G. J. Pisendel. H. je jedan od najistaknutijih suvremenika J. S. Bacha i G. F. Handela. U svom stvaranju uspješno povezuje bogatu maštu s logiĉnim i racionalnim mišljenjem. Po svojim instrumentalnim radovima osobito po njihovoj formalnoj izgradnji, pripada preteĉama, klasiĉnih instrumentalnih oblika. Heinichenova vokalna djela oĉituju utjecaj melodiĉne i elegantne talijanske muzike. I u opernom stvaranju oslanja se na tradiciju talijanske operne umjetnosti, ali je nastojao postići što veću ekspresivnost i što tješnju povezanost rijeĉi i tona. Njegovo teoretsko djelo Der General-Bass in der Composition, u kojemu se oslanja na postavke F. Gasparinija (L'Armonico pratico), ide medu najbolje njemaĉke muziĉke udţbenike XVIII st. DJELA. INSTRUMENTALNA: 4 simfonije; oko 30 koncerata (većinom u obliku concerta grossa); 2 uvertire; 3 suite; 11 trio -sonata; 2 sonate za 4 instrumenta ; 7 sonata za flautu (ili violinu) i b. c.; 2 sonate za obou i b. c.; 2 sonate za klavir, 1731 i 1739; fantazija za klavir; fughette za orgulje; Kleines harmonisches Labyrinth za orgulje.—DRAMSKA. Osam opera: Der Karneval von Venedig..., 1705; Hercules, 1709; Pariš und Helena . . ., 1710; Mario, 1713; Flavio Crispo, 1720 i dr. — VOKALNA: oratoriji La Paĉe di Kamberga i Oratorio tedeseo al Sepolcro Santo, 1724; 2 Cantate al Sepolcro di nostro Signore; 63 svjetovne kantate; 18 duhovnih kantata, 1709 —28. — CRKVENA: 8 misa; 2 Requiema; 3 Te Deuma, 1722—28; 8 magnifikata, 1721—29; moteti; psalmi; 6 himni, 1723— 24; litanije, 1723—26; 7 lamentacija 1723—24; ofertoriji; responsoriji i dr. — INSTRUKTIVNA: Neue erfundene und griindlichc Anweisung . . . zu vollkommener Erlernung des General-Basses, 1711 i Der General-Bass in der Composition, oder: Neue und grundliche Anzveisung . . ., 1728. NOVA IZD.: po 1 koncert obj. K. M. Komma (Das Erbe deutscher Musik, 1938), H. Fischer (1938) i R. Englander (1955); po 1 trio -sonatu C. Kint (1941) i G. Hausswald (1943 i Collegium musicum, 1951); sonatu obj. isti (Dresdner Musik, 1949), pastoralu J. Bachmair (1929, novo izd. 1950). LIT.: J. A. Hiller, Lebensbeschreibungen beriihmter Musikgelehrten und Tonkiinstler, Leipzig 1784. — G. A. Seibel, Das Leben des Hofkapellmeisters J. D. Heirichen (disertacija), Leipzig 1913. — R. Tanner, J. D. Heinichen als dramatischer Komponist (disertacija), Leipzig 1916. — G. Hausszvald, Johann David Heinichens Instrumentalvverke (disertacija), Leipzig 1937. — Isti, Johann David Heinichen, MGG, VI, 1957. — G. Buelozu, Thorough-Bass Accompaniment According to Johann David Heinichen, Berkelev 1966.
HEINITZ, Wilhelm, njemaĉki etnomuzikolog (Altona, 9. XII 1883 — Hamburg, 31. III 1963). Isprva fagotist; od 1913 nastavnik u Hamburgu, gdje se bavi muziĉkom psihologijom i eksperimentalnom muziĉkom pedagogijom, kao i komparativnom muzikologijom. God. 1935—49 profesor Univerziteta i direktor Odsjeka za komparativnu muzikologiju, što ga je sam utemeljio. Odrţao nekoliko stotina predavanja na radiju. H. se kasnije bavio problematikom muziĉkih sklonosti i tipologijom muziĉara, razvijajući smjernice i rezultate O. Rutza i G. Beckinga. DJELA: Die Trommelsprache in Afrika und in der Siidsee (s Thileniusom i C. Meinhofom), 1917; Ein Materialbeitrag zur Kenntnis der arabischen Musik, ZFMW, 1922; Grammophonaufnahmen im Dienste der Musikzvissenschaft, ibid-, 1923—24; Statistik und Experiment bei der musikalischen Melodievergleichung, ibid., 1924—25; Die Sprecktonbezvegungen in Schonbergs »Pierrot Lunaire«, Vox, 1925, 1; Klangprobleme im Rundfunk, 1926; Das Problem der musikalischen Begabunsprufung, ZFM, 1926; Eine Studie zur dynamischen Schichtung in Beethovenschen Sonatenthemen, Bericht iiber den Internationalen Musikhistorischen
104
HEINITZ — HEIRONOMIJA
Kongress, Wisn 1927; Instrumentenkunde, Biicken, Handbuch der Musikwissenschaft, 1929; Strukturprobleme in primitiver Musik, 1931; Neue Wege der Volksmusikforschung, 1937! Probleme der afrikanischen Trommelsprache, Beitrage zor Kolonialforschung, 1943; Hamburger Beitrage zur Erforschung musikalischer Beivegungsprobleme, Archiv fur vergleichende Phonetik, 1943; Vom Takt zum Rhythmus, Studium generale, 1948—49; Taktprobleme in J. S. Bachs f>Wohltempermrtem Klavier«, Festschrift Max Schneider, Leipzig 1955. LIT.: H. Haase, Wilhelra Heinitz , MGG, VI, 1957.
HEINRICH, Anthony Philipp (Antonin Filip), ameriĉki violinist i kompozitor (Krasnv Buk [Schonbiichelj), 11. III 1781 —■ New York, 3. V 1861). U ranoj mladosti uĉio klavir i violinu, a kasnije u Londonu muziĉku teoriju. God. 1818 otišao u SAD (Louisville, Kentuckv), gdje je prouĉavao muziku Indijaraca; u PhilaĊelphiji dirigirao u Soiithzoark Theatreu. U dva navrata posjećivao Evropu (1827—30 i 1834—37); u tom vremenu izvedena su mnoga njegova djela u Dresdenu, Pragu, Budimpešti, Grazu i dr. Od 1838 stalno u Americi. H. je za ţivota stekao veliku popularnost; sredinom XIX st. bio je središnja muziĉka liĉnost Amerike. U New Yorku, Philadelphiji i Bostonu prireĊivali su se festivali njegovih djela, a kritiĉari su ga nazivali »Beethovenom Amerike«, no osrednji kvalitet njegovih djela nije mu mogao osigurati trajnije znaĉenje. H. je medu prvima upotrijebio muziĉku tematiku sjeveroameriĉkih Indijanaca u kompozicijama većih razmjera. DJELA. ORKESTRALNA. Simfonije: The Columbiad . . ., 1837; Oran sinfonia eroica . . .; Homtnage a la Boheme . . .; The Hunters of Kentucky . ..; The Indian Carnival . . .,' Manitou Mysterie . . .; The Mastodon . . .,' Bohemia . . .,' Schiller; To the Memory of Mendehsohn-Bartholdy . . . i dr. Conceno grosso The Treaty of William Pennzoith with the Indians. Uvertire: Boadicea; The Harper of Kentucky; The Wildwood Troubadour i National Memoires. Suita New England Feast of Shells; Mušica sacra; To the Špirit of Beethoven i dr. — Komorne i klavirske kompozicije. — VOKALNA: oratori) The Pilgrim Fathers. Kantate: Music, the Harmonizer of the World; Noble Emperor . . . i O Happy Land. Anthemi; sclopjesme. — Izdao zbirke: The Daivning of Music in Kentucky . . ., 1820 i Storia d'un violino of the premier violon to His Majesty . . . ,1831. LIT.: F. A. Mussik, Skizzen aus dem Leben des . . . A. Ph. Heinrich, Leipzig 1843. — W. T. Upton, Antony Philip Heinrich: a Nineteenth-Century Composer in America, New York 1939. — J. T. Hoivord, Our American Music, New York 1954. — N. Broder, Anton Philipp Heinrich, MGG, VI, 1957.
HEINRICHSHOFEN'S VERLAG, njemaĉko muziĉko nakladno poduzeće. Naslov je dobilo po Wilhelmu von Heinrichshofenu (1782—1881) koji je 1806 preuzeo poduzeće knjiţara i nakladnika Th. Keila. Wilhelm je izdavao uglavnom teološ ka i povijesna djela (Eckermann). Njegov sin i nasljednik Theodor (1815—1901) proširio je izdavaĉku djelatnost na muzikalije (Liszt, J. Raff). God. 1894 naslijedio ga je sin Adalbert (1859—1932) koji je kasnije proširio poduzeće, pripojivši mu izdavaĉe M. Bahna (Berlin), Luckhardta (Stuttgart), Maxa Schimmela (Berlin) i Alberta Rathkea (Magdeburg). Za Adalberta, H. V. je preteţno objavljivao instruktivna izdanja klavirskih djela Bacha, Haydna, Mozarta, Beethovena, Schuberta, Schumanna, Chopina i drugih, te solo-pjesme suvremenika i narodne pjesme. God. 1932 poduzeće je preuzeo Adalbertov unuk Otto Heinrich Noetzel i pripojio mu, pored ostalih, Edition Adler iz Berlina. Za Drugoga svjetskog rata H. V. je razoren i nakon što se kraće vrijeme nastavilo radom u leipziškoj podruţnici, 1948 tvrtka se preselila u Wilhelmshaven; 1954 utemeljena je podruţnica u Amsterdamu. U novije doba H. V. izdaje, pored otprije objavljivanih muziĉkih vrsta, još i školsku muziku i poglavito muziku za blokflautu. MeĊu autorima ĉija su djela objavljena u H. V. nalaze se: E. d'Albert, F. Schreker, R. Strauss, G. F. Malipiero, A. Schonberg, H. Eder, W. Keller, F. A. Wolpert i mnogi drugi. LIT.: H. Heckmann, Heinrichshofen's Verlag, MGG, VI, 1957. HEINROTH, Johann August Giinther, njemaĉki muziĉki pedagog (Nordhausen, 19. VI 1780 — Gottingen, 2. VI 1846). Sin i uĉenik orguljaša Christopha Gottlieba Heinrotha, studirao historiju knjiţevnosti i pedagogiju. Od 1804 nastavnik na jevrejskoj školi u Seesenu, 1818 postao muziĉki direktor Univerziteta u Gottingenu. Tamo je osnovao i vodio akademske koncerte, a od 1819 i pjevaĉku akademiju. S Jocobsonom reorganizirao muziku jevrejske liturgije. Vaţna je njegova muziĉko-pedagoška djelatnost; pristaša Pestalozzijevih pedagoških principa, osobito se zalagao za pojednostavnjenje notnog pisma pomoću brojeva u poĉetnom stadiju muziĉke nastave. DJELA: zbirka od 166 korala Gesangbuch . . ., 1817; 169 Choral-Melodien . . . za ĉetvoroglasni zbor, 1829; 6 dreistimmige Lieder . . .fiir Volksschulen . . ., 1831. — INSTRUKTIVNA: Gesangunterrichtsmethode fiir hohere und niedere Schulen: I, Melodik, 1821; II, Rhythmik, 1822 i III, Dynamik, 1823. Anleitung, die Choralmelodien leichter und geschzcinder nach Noten als nach Zahlen singen zu lernen, 1827; Kurze Anleitung, das Clavier oder Piano-Forte spielen zu lehren . . ., 1828; Volksnote, oder vereinfachte Tonschrift . . ., 1828; Musikalisches Hiilfsbuch fiir Prediger, Cantoren und Organisten . . ., 1833. — SPISI: Ein paar Worte iiber V ernachldssigung des Gesangs im Allgemeinen . . ., 1818; ĉlanci u ĉasopisu Caecilia; novela Das fatale Fragen (glavno lice kompozitor C. Loewe), 1835 i drugi knjiţevni radovi namijenjeni najĉešće djeci. LIT.: W. Boetticher, Johann August Giinther Heinroth, MGG, VI, 1957.
HEINSE, Johann Jakob VVilhelm, njemaĉki pjesnik (Langenvviesen, Tiringija, 15. II 1746 — Aschaffenburg, 22. VI 1803).
Od ranog djetinjstva volio muziku. Studirao pravo u Jeni furtu, zatim ţivio u Quedlinburgu, Halberstadtu i Diisseld 1780—83 boravio u Italiji. Uskoro po povratku stupio u si kneza izbornika u Mainzu; s njim je 1795 otišao u Aschaffen gdje je ostao do smrti. Svoju muziĉku estetiku i doţivljaj m prikazao je na poetski naĉin u mladenaĉkom djelu Musika Dialogen oder Philosophische UnterreĊungen beruhmter Gelei Dichter und Tonkiistler iiber den Kunstgeschmack in der A (obj. J.
F. K. Arnold 1805) i u romanu Hildegard von Hohe (2 sv., 1795—-96). Heinseovi su ideali talijanska crkvena i o] muzika i poslije njih Gluck, a najvećim genijima smatra N. mellija, G. Maja i T. Traettu. H. je dobro poznavao tali) vokalni stil i vokalnu kulturu. Hildegard von Hohenthal je u nizu romana s temom o muzici. Posebno su historijski 1 izlaganja o operi, pjevanju i pjevaĉkoj tehnici, o kastratima jedinim pjevaĉima. LIT.: H. Goldschmidt, Heinse als Musikasthetiker, Riemann-FestS' Leipzig 1909. —■ A. v. Lauppert, Die Musikasthetik W. Heinses, zugleic Quellenstudie zu Hildegard von Hohenthal (disertacija), Greifswald 19] W. Serauky, Die musikalische Nachahmungsasthetik im Zeitraum von 1 1850, Emsdetten 1929. —• E. Niklfeld, Heinse als Musikschriftsteller unc sikasthetiker (disertacija), Wien 1937. — R. Gilg-Ludmig, Heinses »Hik v. Hohenthal« (disertacija), Zurich 1951. — Ista, Die Musikauffassurj Heinses, SMZ, 1951. — H. H. Eggebrecht, Das Ausdrucks-Prinzip im kalischen Sturm und Drang, Deutsche Vierteljahrsschrift fiir Literatu™ schaft und Geistesgeschichte, 1955. — H. Haase i H. Kiihner, Johann Wilhelm Heinse, MGG, VI, 1957.
HEINTZE, švedska obitelj muziĉara. 1. Gustav VVilhelm, orguljaš (Skedevi, 1825 — Jonko] 19. III 1909). Moţda podrijetlom iz Njemaĉke, od 1848 n se već u JSnkopingu, kao kantor, orguljaš i nastavnik kia 1860—96 još i srednjoškolski uĉitelj muzike. Od 1857 ĉlan sikaliska Akademien u Stockholmu. DJELA: sonate za klavir. — Kompozicije za orgulje. — Kantate Ko: krona i Pilgrimsfarden.
2. Georg VVilhelm, orguljaš i kompozitor (Jonkopinj VII 1849 — Lund, 10. I 1895). Sin Gustava Wilhelma; stui na Konzervatoriju u Stockholmu, orgulje kod G. Mankella 1870 srednjoškolski nastavnik u Kalmaru, 1874 dirigent i muzike u Jonkopingu; 1881—89 orguljaš crkve sv. Jake Stockholmu, istodobno dirigent univerzitetskog orkestra i org katedrale u Lundu. Od 1882 ĉlan Musikaliska Akademien. znaĉajniji orguljski virtuoz i pedagog Švedske u posljednjim cenijima XIX st., zastupao je svoju zemlju na meĊunarod natjecanju orguljaša 1871 u Londonu gdje mu je konkurirao Bi ner. Na svojim koncertima promicao je osobito francusku or sku muziku svojega doba (C. M. Widor i dr.). U vlastitim koi zicijama bio je sklon bombastiĉnom, reprezentativnom sti DJELA: kompozicije za 4 i 5 violonĉela; djela za trombon i orgul Sonata u c-molu za klavir, 1871. — Za orgulje: sonata; 14 petoroglasnih prel 1865; Fantasi och fuga over koralen nr. 99, 1868; Feststycken, 1883 i dr. — Kai zborovi; zbirka korala, 1889. —
3. Gustaf Hjalmar, pijanist, orguljaš i kompozitor (Jo ping, 22. VII 1879 —■ Saltsjobaden, Stockholm, 4. III ic Sin Georga Wilhelma; studirao na Konzervatoriju u Stockh< kod J. Dentea (kompozicija i instrumentacija) i R. Anders (klavir). God. 1901'—18 nastavnik klavira na Muziĉkoj R. Andersson u Stockholmu i od 1910 do kraja ţivota orguljaš c sv. Marije Magdalene. Suosnivaĉ Švedskog udruţenja kor zitora (1919) i od 1942 ĉlan Musikaliska Akademien. Prireĉ pijanistiĉke i orguljske koncerte, istaknuo se i kao improviz U kompoziciji sklon kasnoromantiĉkim izraţajnim harmoniji stilski srodan Regeru, posebice po maštovitom naĉinu oh vanja. Najznaĉajnija su mu djela klavirski trio u h-molu i klavi minijature u kojima iskorišćuje moderne tehniĉke mogući instrumenta. DJELA. ORKESTRALNA: 3 koncerta za klavir, 1919, 1925 i 193 koncerta za violinu, 1922 i 1932; koncert za 2 klavira,l935;Fantasia za violo i orkestar. — KOMORNA: 2 klavirska trija, u A-duru i h-molu, 1944; 3 kl ska kvinteta; sonata za violinu i klavir; fantazija i tokata za violinu i klav KLAVIRSKA: 2 suite; 2 balade i više klavirskih minijatura (pojedinaĉne u zbirci Svensk pianomusik, I, 1944). — Tri prigodne kantate za sole, : orkestar i orgulje, 1923, 1934 i 1940.
4. John VVilhelm, pijanist (Stockholm, 6. VIII 1886 7.V 1937). Brat Gustava Hjalmara; završio studij orguljauLui God. 1907—10 predavao na Muziĉkoj školi R. Andersson, 1910 koncertni pijanist i nastavnik klavira na Konzervatc u Malmou. DJELA: 2 koncerta za klavir, u es -molu i e-molu, — Komorna mu — Klavirske i orguljske kompozicije. — Oratorij Satan; solo-pjesme. LIT.: F. J. Huss, Wilhelm Heintze, Svensk Musiktidning, 1890 R.Englander Heintze, 1. Gustav Wilhelm, 2. Georg Wilhelm, 3. Gustaf Hjal 4. John Wilhelm, MGG, VI, 1957.
HEIRONOMIJA (grĉ. x z' LP ruka VE[ XEIV upravljati; e cheironomy, franc. ehironomie, njem. Cheironomie, tal. ehironon u
muzici starog i srednjeg vijeka, pokreti rukom koje je izv<
HEIRONOMIJA — HEKKING
105
voĊa orkestra ili zbora da bi oznaĉio melodijski tok i neke ritmiĉke pojedinosti. Znakovi su podupirali pamćenje pjevaĉa i instrumentalista koji su, po staroistoĉnjaĉkom i antiĉkom obiĉaju, pjevali i svirali napamet. H. nema gotovo niĉeg zajedniĉkog s današnjim dirigiranjem: dok dirigent oznaĉuje tempo i takt, heironom utvrĊenim gestama simbolizira dizanje i spuštanje melodije. — Stari su Egipćani poznavali nekoliko vrsta heironomskih pokreta. Prvi su se pojavili za IV dinastije (<- 2723 do <- 2563). Iz likovnih prikaza, koji predstavljaju ĉovjeka kako rukom i prstima daje razliĉite znakove, uspjelo je sastaviti i protumaĉiti nekoliko nizova takvih znakova, ili preteţno melodijskih ili preteţno ritmiĉkih. Iz dobivenih serija zakljuĉilo se da je egipatska muzika poznavala dva najvaţnija ljestviĉna stupnja, »temeljni ton« i »dominantu«. Vidi se i to, daje postojalo primitivno višeglasje. H. je bilo rašireno u Egiptu još u prvim stoljećima naše ere, a i danas se povremeno njome sluţe koptski crkveni pjevaĉi. — U Indiji se upotrebljavala (drugaĉija) heironomija od <- 2000. U izmijenjenu obliku ona ţivi još i danas. — Veoma je malo poznato o jevrejskoj i grĉkoj heironomiji, ma da su je Grci ĉesto spominjali i dali toj tehnici ime. Sudeći po ostacima u starobizantskoj praksi, morao je u Grĉkoj postojati sloţen i izgraĊen sistem ruĉnih znakova. Moguće je, da se starogrĉko i neumatsko notno pismo razvilo iz heironomije. — Rani srednji vijek dalje je kultivirao heironomiju. Dokazano je da se u XII st. upotrebljavala u St. Gallenu, Mainzu i Milanu. Ne zna se, kakvi su bili srednjovjekovni ruĉni znakovi. —■ U novije doba doţivjela je h. renesansu u koralnoj školi iz Solesmesa, gdje ju je uveo A. Mocquereau. Njegova uĉenica Josephine Ward preuzela je od njega nauku o »oratorijskom ritmu« rimskog korala, te na novoj heironomiji A. Mocquereaua izgradila u Washingtonu pedagošku metodu (1910). LIT.: O. Fleischer, Neumenstudien, I, Leipzig 1895. — G. Schiinemann, Geschichte des Dirigierens, Leipzig 1913. — C. Sachs, Die Tonkunst der alten Agypten, AFMW, 1919—20. — H. Miiller, Darstellungen von Gebarden auf Denkmalern des Alten Reiches, Mitteilungen des deutschen Instituts fur agyp tische Altertumskunde in Kairo, 1937. — H. Hickmann, Sur les survivances de la chironomie egjptienne dans le chant liturgique copts, Miscellanea musicolo gica, Kairo 1949. —E. Welesz, A History of Byzantine Music and Hymnography, Oxford 1949. — H. Hickmann, La Musique polyphonique dans l'Egypte ancienne, Bulletin de lTnstitut d'Egypte, Kairo 1952. — Isti, Quelques nouveaux documents concernant le jeu de la harpe et l'emploi de la chironomie dans l'Egypte pharaonique, Kongressbericht, Utrecht 1952. — Isti, Le Probleme de la nctation musicale dans l'Egypte ancienne. Bulletin de l'Institut d'Egvpte, Kairo 1955. — — H. Hickmann J. Smits, van Waesberghe i E. Noack t Handzeichen, MGG, 1956. — P. B. Di Salvo, Qualche appunto sulla chironomia nella mušica bizantina, Orientalia Christiana Periodica, 1957. — E. Werner, The Sacred Bridge, London i New York 1959. — M. Huglo, La chironomie medievale, Revue de Musicelogie, 1963. R.
HEISE, Peter Arnold, danski kompozitor (Kobenhavn, 11. II 1830 — Taarbaek, 12. IX 1879). Uĉio kod A. P. Berggreena u Kobenhavnu i kod M. Hauptmanna na Konzervatoriju u Leipzigu. God. 1858—65 nastavnik muzike u Sorou, iza toga ţivio u Kobenhavnu, baveći se samo komponiranjem. U razdoblju 1861—79 ĉesto je boravio u Italiji. Nadovezujući na R. Schumanna, H. se razvio u najvećeg danskog kompozitora solo-pjesme u XIX st. Uz solo-pjesme istiĉe se meĊu njegovim djelima i lirska opera Drot og Marsk, koja se još i danas izvodi. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1868; uvertira Marsk Stig, 1854. — KOMORNA: 7 gudaĉkih kvarteta, 1851—57; klavirski kvintet, 1869; klavirski trio, 1863; 2 sonate za violinu i klavir (II, 1869); sonata za violonĉelo i klavir, 1869. — KLAVIRSKA: 2 sonate; tri komada; 3 studije. —DRAMSKA: opera Drot og Marsk, 1878. Balet Cort Adeler i Venedig, 1870. Scenska muzika za više drama. — VOKALNA. Za sole, zbor i orkestar: Ruskantate, 1854; Psalam 23, 1858; Efleraarsstormene, 1860; Bergliot (bez zbora), 1861; Volmers* laget, 1868; Tornerose, 1873. Zborovi [Romancer og Sange, 3 sv.); oko 50 solo-pjesama. LIT.: W. Behrend, Peter Heise, ein danischer Liederkomponist, Riemann-Festschrift, 1909. — G. Hetsch, Peter Arnold Heise, Kobenhavn 1926. — R. Hove, Heisis Kammermusik, Dansk Musiktidsskrift, 1941. — B. Johnsson, Klaveret i Heises Sange, ibid., 1944. — W. Schioring, Peter Arnold Heise, MGG, VI, 1957.
HEISS, Hermann, njemaĉki kompozitor (Darmstadt, 29. XII 1897 — 6. XII 1966). Studirao u Frankfurtu na Majni klavir (W. Renner, A. Hoehn) i kontrapunkt (B. Sekles), a u Beĉu kompoziciju (M. Hauer). God. 1919—28 u Darmstadtu nastavnik muzike, koncertni pijanist i zborovoda, 1928—33 nastavnik u Spiekoroogu, Nordesee. Kasnije, 1933'—41, djelovao u Berlinu, 1941—44 u Darmstadtu i 1944—45 u Beĉu. Od 1946 ponovo u Darmstadtu nastavnik muziĉke škole i docent Internacionalnih ljetnih teĉajeva za novu muziku. Ondje je 1955 osnovao i Studio za elektronsku muziku, prvi u Njemaĉkoj, koji djeluje samostalno. Od 1953 predavao kompoziciju na Muziĉkoj akademiji. Premda se u svojim poĉetnim radovima, koji odaju veliko tehniĉko znanje i svjeţinu invencije, oslanjao na tradiciju, H. je nakon 1945 bio pristalica najradikalnijeg smjera suvremene muzike. Nadovezujući na dodekafoniĉka naĉela J. M. Hauera, izradio je vlastitu nauku o kompoziciji. Po njegovu mišljenju muziĉka umjetnost treba da iskoristi sve zvukovne mogućnosti, od šuma
HEIRONOMIJA. Minijatura iz rukopisa Decretum Gratiani, XIV st., Dubrovnik, Dominikanski samostan
do tona. Dinamiĉnost, a ne tematska izgradnja, linearnost, a ne harmonijski razvoj, moraju dati oblik muziĉkoj misli. Takva koncepcija muziĉke estetike dovela je Heissa i do elektronske muzike. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia atematica u I sta\ku, 1950; Sinfonia giocosa, 1954; 2 Kleine Sinfonie fiir grosse Aiusikfreunde; 2 koncerta za klavir 1927 i 1946; simfonijski koncert za klavir, 1954; koncert za flautu, 1954; koncert za violinu, klavir i orkestar, 1948; Komposition za violinu i orkestar, 1931; 2 Streichmusik za 2 violine i gudaĉki orkestar, 1942; koncertna suita za flautu, klavir i gudaĉki orkestar, 1950; Zehn Konfigurationen nach Bildtiteln von Paul Klee, 1957; Sieben Stucke za gudaĉki orkestar. — KOMORNA: 2 gudaĉka trija, 1930 i 1933; gudaĉki kvartet, 1950; Modifikationen za gudaĉki kvartet; duhaĉki kvintet; sonata za flautu i klavir, 1944; sonata za violinu i klavir, 1947; 12 invencija za violinu i klavir; 12 invencija za 2 violine; 12 invencija za violinu i violonĉelo; 12 invencija za violinu solo; Modi za flautu solo, 1948; suita za violonĉelo solo, 1952; Klangschlagsdtze za 9 instrumenata, 1955; Schlagsatz za 10 instrumenata. — KLAVIRSKA: Komposition E~Fis-D, 1926; Chaconne, 1948; Capricci ritmici (u dvanaesttonskom sistemu), 1950; 2 serije Mod, 1951; Komposition in drei Teilen, 1954; Klangspiele fiir Fliigel solo, 1962. — Tri koralne partite za orgulje, 1948; 3 koralne predigre, 1953. — ELEKTRONSKA: Die glorreiche Unterlassung des Fliegerhauptmanns; Elektronische Komposition 1,1954; baletna muzika. — DRAAiSKA: balet Herz auf burgerliche Art; Der Manager za plesaĉe, recitatora i orkestar, 1955; baletna komedija Schzvarzer Dionysos za plesaĉe, pjevaĉe, recitatora i mali orkestar; scenski dijalozi Stimmen der Nacht, 1958. — VOKALNA. Kantate: Tag-Kantate za alt, flautu i klavir; VCinternacht za tenor, zbor i orkestar, 1952; Und sie verbreiten Unruhe, 1951. — Zborovi; Sieben dreislimmige Sentenzen (G. Michel) za alt, bariton i instrument s tipkama (ili gudaĉki trio) 1949; Reauiem (G. Frauenfelder i F. Ruckert) za sopran, alt i gudaĉki orkestar (ili orgulje); aforizmi Zum neuen Jahr (E. Kastner) za sopran, klarinet i klavir, 1954; Arktische Stunde za bariton i 10 udaraljki, 1955. Ciklusi solopjesama: Lieder der Liebe, 1948; Expression K. (Kafka), 1953 i dr. Balade Heiter bis tvolkig za glas i klavir, 1951; Sieben Galgenlieder za sopran i flautu i dr. — Misa za alt, tenor, zbor i elektronsku muziku. —■ Elemente der musika-lischen Komposition (Tonbezoegungslehre), 1949. LIT.: L. K. Mayer, Herma nn He iss, MGG, VI, 1957.
HEITMANN, Fritz, njemaĉki orguljaš (Ochsenvvarder kod Hamburga, 9. V 1891 — Berlin, 7. IX 1953). Studirao u Leipzigu (K. Straube, M. Reger, J. Pembaur). Orguljaš i zborovoda u Schleswigu, 1912—18, zatim u Berlinu (od 1932 u katedrali). God. 1925 profesor orgulja na Akademiji za crkvenu i školsku muziku u Charlottenburgu, od 1945 na Visokoj muziĉKoj školi u Berlinu. Ĉesto koncertirao po Evropi, a 1939 i 1950 po Americi. Istakao se i kao pedagog. Sa H. J. Moserom izdao zbirku Friihmeister des deutschen Orgelspiels (1930). LIT.: R. Voge (sa E. Heit mann), Fritz Heit ma nn, Das Leben eines deutschen Organisten, Berlin 1963.
HEKKING, Anton, nizozemski violonĉelist (Hag, 7. IX 1856 — Berlin, 18. XI 1935). Uĉenik J. Giesea. Kao šesnaestogodišnji mladić solist orkestra u Utrechtu. Zatim uĉio kod F. Chevillarda i L. Jacquarda na Konzervatoriju u Parizu. God. 1884—88 i 1898—1902 prvi violonĉelist Berlinske filharmonije, a neko vrijeme i Bilseova orkestra. Profesor Sternova konzervatorija, neko vrijeme djelovao i u SAD (Boston, 1889—91; New York, 1895—98). God. 1902 osnovao klavirski trio (H. A. Schnabel, A. Wittenberg). LIT.: R. Cotte, Anton Hekking, MGG, VI, 1957.
HEKSAKORD — HELDER
1 06
HEKSAKORD (grĉ. 11, šest i x°P8ţ ţica, ton), niz od šest dijatoniĉkih tonova s polustepenskim razmakom u sredini, npr. c, d, e, f, g, a. Na heksakordu osniva se teorija solmizacije Guida d'Arezza. S obzirom na broj tonova, h. se u razvoju muziĉke teorije nalazi negdje po sredini izmeĊu tetrakorda, na kojem se temeljila muziĉka teorija starih Grka i ranoga srednjeg vijeka, i heptakorda, odnosno oktavnog niza od sedam dijatoniĉkih tonova, koji sluţi kao osnova cjelokupnoj muzici novijih vremena. U osnovnoj dijatonskoj ljestvici (c, d, e, f, g, a, h, c) moguće je izdvojiti samo dva heksakorda: c, d, e, f, g, a i g, a, h, c, d, e. Sniţavanjem tona h za polustepen dobiva se treći heksakord: /, g, a, b, c, d. Srednjovjekovna teorija davala je svakome od ovih triju heksakorda posebno ime: h. sa poĉetnim tonom c zvao se hexachordum naturale, onaj s poĉetnim tonom g hexachordum durum (jer je ukljuĉivao b durum, tj. h), a h. sa poĉetnim tonom/ nazivali su hexachordum molle (jer je sadrţavao b molle, tj. b). Na cjelokupnom tonskom podruĉju od G do e2 postojalo je, prema tome, svega sedam heksakorda (3 h. naturale, 2 h. durum, 2 h. molle). Pojedinim tonovima u heksakordu dao je Guido d'Arezzo nazive, upotrijebivši vrlo inventivno himnu sv. Ivanu, u kojoj svaki novi stih poĉinje za cijeli stepen, odnosno polustepen više.
■xr ^ * *
-----------
Guidovi nazivi nisu drugo, već prvi slogovi tih stihova. Tako je došlo do nazivlja ut, re, mi, fa, sol, la (-> Solmizacija). Ali te nazive nije Guido primijenio samo na jedan, već na svaki od tri moguća heksakorda. Na taj je naĉin npr. treći ton u sva tri tipa heksakorda dobio naziv mi, iako je to, zapravo, u h naturale bio e, u h. durum — i, a u I molle — a. Da bi se olakšalo snalaţenje zbog te kolebljivosti izmeĊu solmizacijskih naziva i odgovarajućih tonova, stvorene su posebne sloţenice, sastavljene od naziva osnovnog tona i onih tonova, koji se u odgovarajućim heksakordima nalaze na istoj visini (-> priloţeni pregled svih sedam heksakorda). Tako npr. budući da se ton a1 nalazi u tri razliĉita heksakorda, pod nazivima la, mi, re, sloţenica Alamire odmah upućuje na njihove odnose. Najdublji ton cjelokupnog tonskog podruĉja bio je G. Prema grĉkom nazivali su ga gamma, ali je kao prvi ton heksakorda (h. durum) nosio i naziv ut. Otuda prema gornjem postupku sloţenica Gamma-ut (kasnije u Engleskoj gamut kao oznaka za niz, ljestvicu). Poseban su postupak bile tzv. mutacije. One su se primjenjivale kod solmiziranja melodija koje su prelazile okvir jednog odreĊenog heksakorda. Pri mutiranju zadnji bi tonovi heksakorda mijenjali solmizacijske nazive uzimajući za ishodište naziv poĉetnog tona idućeg heksakorda. Npr. kod solmiziranja melodije postupalo se ovako: budući da h. na c nema tona h, uzimalo se, da taj ton pripada heksakordu na g. A kako je g kao poĉetni ton heksakorda bio nazvan ut, to su tonovi a i h iz gornje melodije dobivali nazive, koji postupno slijede iza ut, tj. re i mi, pa se melodija solmizirala na ovaj naĉin: ut, mi, re, sol (= ut), re, mi, re. Da je navedena melodija umjesto tona h sadrţavala ton b, postupak bi bio drukĉiji, jer ton b pripada heksakordu na /; u njemu je g = re, pa bi solmiziranje te melodije glasilo: ut, mi, re, sol (= re), mi, fa, mi. Treba napomenuti, da je polustepen uvijek nosio naziv mi-fa, bez obzira, da li se odnosio na interval h—c ili e—f (-> pregled svih heksakorda). Heksakordiĉki niz c, d, e, f, g, a upotrijebili su mnogi kompozitori renesanse i baroka kao cantus firmus svojih vokalnih i instrumentalnih djela. PREG LED HEKSAKORD A: (D. = durum, N. = naturale, M. = molle)
la sol
B A G
mi re ut mi re ut N.
la E la (Ela) la sol D la sol (Delasol) sol fa C sol fa (Cesolfa) mi B mi (Bemi) fa B fa (Befa) re A la mi re (Alamire) ut G sol re ut (Gesolreut) D. F fa ut (Fefaut) M. E la mi (Elami) D la sol re (Delasolre) C sol fa ut (Cesolfaut) B mi (Bemi) B fa (Befa) A la mi
fa la mi re sol re (Alamire) ut fa re mi ut (Gesolreut) D. re ut ut (Fefaut) N. M. (Elami) sol D sol re (Desolre) C fa ut (Cefaut) B mi (Bemi) A re fa (Are) G ut (Gamma-ut) mi re ut D.
HEKTOROVIĆ, Petar, pjesnik (Stari Grad ili Hvar, 148^ Stari Grad, 1572). U svom najvaţnijem djelu, idiliĉnom spj Riban'je i ribarsko prigovaran'je (1556), zabiljeţio je 4 naro pjesme (2 epske i 2 lirske), od kojih dvije s melodijama; prv bugarštica Kada mi se Radosave vojevoda oddiljaše (pjeva je Nike a druga, »pisan« / kliĉe devojka, koju Paškoj i Nikola pjevaju »je niţe darţeć, drugi više pojuć«. H. je melodije zabiljeţio re sansnom menzuralnom notacijom, što upućuje na to da je • rojatno bio muziĉki obrazovan. Na temelju podataka iz j samog Hektorovića i analize napjeva F. Kuhaĉ je smatrao da to najstariji saĉuvani notni zapisi narodnih napjeva u Hrvats! MeĊutim, podrijetlo tih napjeva još uvijek je predmet prov. vanja (->■ Bugarštica). Obje melodije harmonizirali su najp F. Kuhaĉ i S. Mokranjac, a obradili su ih B. Širola, M. Ci] S. Zlatić, I. Lhotka-Kalinski, D. Skovran, Z. Pibernik i dr. LIT.: 5. Ljubić, F. Kuhaĉ i dr., Pjesme Petra Hektorovića i Hani Luĉića, Stari hrvatski pisci, JAZU, 1874. —• B- širola, Hrvatska narodna gla Zagreb 1940. — R. Bujaš, Predgovor knjizi Petar Hektorović, Ribanje i riba prigovaranje, Jadranski institut JAZU, 1951. — L. Ţupanović, Najstariji hrv; madrigali? Napjevi iz Hektorovićeva »Ribanja« u svjetlu suvremene muzikol interpretacije . . ., Telegram, r. XI r968. — J. Bezić, Kakve je napjeve He rovio priloţio svom »Ribanju i ribarskom prigovaranju«, Arti musices, 196* — L. Ţupanović, Napjevi iz Hektorovićeva Ribanja u svjetlu suvremene zikološke interpretacije, Zvuk, r969. — J. Bezić, Etnomuzikološki osvrl napjeve u Hektorovićevom Ribanju, ibid., 1970. I. Ać
HELDER (Helderus), Bartholomaus, njemaĉki kompoz (Gotha, oko 1585 — Remstadt kraj Gothe, 28. X 1635). Studi teologiju u Leipzigu. Najprije uĉitelj u Friemaru kraj Gc (1607—16), zatim ţupnik u Remstadtu. Nadareni liriĉar, spje niz crkvenih pjesama i zatim ih uglazbio u jednostavnom, al diĉkom zborskom slogu, oĉitujući, u granicama svojih amaters mogućnosti, zamjernu tehniĉku vještinu i sklonost novoj st individualistiĉke naboţnosti. Njegove su melodije privlaĉile s' ţinom i sadrţajnošću, pa su se proširile i dobrim dijelom uši protestantske crkvene pjesmarice.
RIBANTF I RIBARSCHO GOVAK A N Y f 15.' CKE STVAKI INt i »fNE PO PETR fcTV HHCTOROVIC«! V MVARAKINV.
IN
d»
la sol fa la sol fa mi
LIT.: G. Lange, Zur Geschichte der Solmisation, SBIMG, 1899—i — H. Oesch i M. Ruhnke, Hexakord, MGG, VI, 1957. J. A
VINItl A APP RE SSO CIOANFRANCESCO CAMOTtO.
G sol re F fa ut E la mi P. HEKTOROVIĆ, Ribanje i ribarsko prigovaranje, naslovna strana, Venecija 1568
HELDER — HELLENDAAL DJELA: Cymbalnm Genethliacum 15 boţiĉnih pjesama za 4—6 glasova, 1614—15; Cymbalum Davidicum 25 psalamskih pjesama za 5, 6 i 8 glasova, 1620; Das Vater Unser nebst dem CIII. und CXXIII. Psalm nach ihren getvohnlichen Melodien in Contrapuncto colorato, 4-gl-, 1621. Preko 50 pjesama u pjesmarici iz Gothe Cantionale Sacrum, 1646—48. Oko 20 crkvenih kompozicija u rkp. LIT.: C. v, Winterfeld, Der evangelische Kirchengesang, II (sadrţi i 3 muziĉka primjera), Leipzig 1845. — R. Wustmann, Musikgeschichte Leipzigs, I, Leipzig i Berlin 1909- — A. Adrio, Helder (Helderus) Bartholomaus, MGG, VI, 1957.
HELDY, Fanny, belgijska pjevaĉica, sopran (Ath, 29. II —). Studij završila na Konzervatoriju u Liegeu; debitirala 1913 u Bruxellesu i tamo angaţirana do 1915. Pjevala zatim uVichvju i Aix-les-Bainsu i od 1917 na Opera comique u Parizu, kojoj je kao prvakinja pripadala više od 20 godina. Osim toga nastupala u pariškoj Operi i gostovala u milanskoj Scali, londonskom Covent Gardenu, u Barceloni, Nici, Monte Carlu, Marseilleu, Buenos Airesu i dr.; 1939 povukla se iz javnog umjetniĉkog ţivota u vlastiti dvorac u dolini Loire. Pjevaĉica lirske izraţajnosti, neobiĉno lijepa glasa i savršene tehniĉke spreme, svoj najviši domet ostvarila kao Manon (Massenet), Louise (Charcentier) i Violetta (Verdi, La Traviata). HELE (Helle), Georg de la, nizozemski kompozitor (Anttverpen, 1547 — Madrid, 19. II 1587). Zborski djeĉak katedrale u Antvverpenu, gdje mu je uĉitelj A. Barbe, i zatim u Soigniesu. Od 1560 pjevaĉ u dvorskoj kapeli Filipa II u Madridu, 1570 odlazi na studij teologije na Univerzitet u Louvain, 1571 zareĊen za katoliĉkog svećenika. Od 1572 maestro di cappella crkve Saint Rombaud u Mechelenu, 1574 katedrale u Tournaiu, 1578 imenovan kanonikom. God. 1576 na kompozicijskom natjecanju u Evreuxu dobio dvije nagrade: za 5-glasni motet Norme Deo i za chanson, takoĊer peteroglasni, Mais voyez . . ,- God. 1580 pozvan da naslijedi G. de Turnhouta na poloţaju dvorskog muziĉkog upravitelja Filipa II, dospio je, nakon što se zadrţao u Arrasu, 1782 na tu duţnost u Madrid. Proširio je i^obogatio zborski repertoar madridske dvorske kapele. Najznaĉajnije mu je djelo osam parodistiĉkih misa prema modelima O. di Lassa, Cipriana de Rorea, Th. Crequillona i Josquina Des Presa, objavljenih u luksuznom izdanju Plantina. U njima se H. nešto toĉnije drţi uzorka samo na poĉetku stavka Kyrie, a dalje slobodno razvija umjetniĉki dotjeranu kontrapunktiĉku gradu. Pretpostavlja se da je veći broj njegovih kompozicija uništen u poţaru Madrida, 1734DJELA: chanson Mais voyez mon chere esmoya za 5 glasova (obj. u zbirci Le Rossignol musical, 1597). — CRKVENA: Oclo missae 5—7 v. (4 mise prema motetima O. di Lassa, 2 prema motetima Josquina Des Presa i 2 prema kompozicijama C. de Rorea i Th. Crecquillona), 1578; motet Nonne Deo subjccta erit anima mea, 1593 (posth.)- U rukopisima: Credo za 8 glasova; Kyrie za 6 glasa; Passion za 4 glasa: 2 Lamentationes Jeremiae za 5 i 8 glasova; 2 moteta za 8 glasova i I motet za 4 glasa. NOVA IZD.: 2 mise obj. F. Haberl (1950 i 1956). LIT.: G. van Doorslaer, George de la Hele, Bulletin de I'Academie Rovale d'Archeologie de Belgique, 1924. — E. Closson, Une messe de G. de la Hele, Revue musicale belge, 1934. — M. Antonowytsch, Die Motette »Benedicta es« von Josquin des Prez und die Messen super »Benedicta« von Willaert, Palestrina, de la Hele und de Monte, Utrecht 1951. — F. Haberl, Georg de La Hele, MGG, VIII, 1960.
HELFER, Walter, ameriĉki kompozitor (Lawrence, Massachusetts, 30. IX 1896 — New Rochelle, New York, 16. IV 1959). Studirao na Harvard University, kod W. Masona u Bostonu, na Konzervatoriju u Parizu, i 1925—28 kod O. Respighija u Rimu. Profesor na Hunter College u New Yorku (1938—50 direktor). DJELA. ORKESTRALNA: Symphony on Canadian Atrs-,-J-937; simfonija, 1946; Concertino za klavir i komorni orkestar, 1947. Uvertire: VC'ater Idyl, 1936; A Midsummer Night's Dream, 1939 i koncertna uvertira, 1938. Preludij, intermezzo i fuga, 1937; Old Paine, 1945. — KOAIORNA: gudaĉki kvartet, 1923; gudaĉki trio, 1928; Appassionata za violinu i klavir, 1928; Soliloquy za violonĉelo i klavir, 1947. — Elegiac sonata za klavir, 1931. — VOKALNA. Za zbor: Motet in Five Voices on a Psalm of David, 1928; A Dutch Lullaby, 1930; The Lord's Prayer.
HELFERT, Vladimir, ĉeški muzikolog (Planice, 24. III 1886— Prag, 18. V 1945). Studirao na Univerzitetu u Pragu (O. Hostinsky), u Berlinu (Joh. Wolf, H. Kretzschmar) i kod B. Vendlera. God. 1910—26 srednjoškolski profesor u Pragu i Brnu, od 1926 profesor muzikologije na Univerzitetu u Brnu. Progonjen od fašistiĉke vlasti, umro u koncentracionom logoru. Glavnu paţnju H. je posvetio ĉeškoj muzici XVIII i XIX st. Njegovi spisi o muziĉkom ţivotu u dvorcu Jaromţfice na Rokvtni, 0 ĉeškoj muziĉkoj emigraciji XVIII st. i o Smetani dragocjeni su izvori novih podataka. H. je naglašavao veliko znaĉenje ĉeških muziĉara, a osobito F. Miĉe, u stilskom obratu oko sredine XVIII st. Mnogo je pridonio i studiju umjetnosti L. Janaĉeka; organizirao je Janaĉekov arhiv, a poslije Janaĉekove smrti redigirao je Moravske pisne milostne (1930—35). God. 1919 utemeljio muziĉki arhiv Moravskog muzeja u Brnu, koji ide medu najbolje institute ove vrste. Mnogo radio na osnivanju ĉehoslovaĉkog instituta za muziĉku historiju; taj se plan zbog Helfertove smrti nije ostvario. Bio je aktivan i kao predavaĉ i dirigent.
107
DJELA: Hudebni barok na ĉeskych zdmcich-Jaromĉfice, 2a hrab. Jana Ad. z Questenberka r 1916; Smetanovske kapitoly, 1917; Naše hudba a ćesky stat, 1918; Smetanismus a zvagnerianismus, 1919; Zur Geschichte des Wiener Singspiels, ZFMW, 1922—23; Tvurĉi razvoj B. Smetany, I, 1924; B. Smetana, 1924; Hudba na Jaromlfickem zamku — Fr. Mića, 1924; Zur Entwicklungsgeschichte der Sonatenjorm, ZFMW, 1925; Jifi Benda (2 sv.), 1,1929 i l i , 1934; Die Jesuitenkollegien der bohmischen Provinz zur Zeit des jungen Gluck, Festschrift fur Joh. Wolf, 1929, Zuklady hudebni vycjiovy na nechudebnich školdch, 1930; R. Wagner und die^ tschechische Musik, Prager Rundschau, 1933; Pohled na B. Smetanu, 1934; Ĉeška moderni hudba, 1936; Tzvo Losses to Czech ntusic (J. Suk, O. Ostrĉil), The Slavonic and East European review, 1936; Leoš Jandĉek, I, 1939; Stdtni hudebne historicky ustav, 1945; Helfert o Jandĉkovi, 1949; O Smetani, 1950; Muzika u ĉeškoslovaĉkoj republici (sa E. Steinhardom; franc. 1936; II njem. izd. 1938). Brojne studije i ĉlanci. — Uredio 2 sveska leksikona Pazdirkuv hudebni slovnik naućny (sa G. Ĉernušakom), 1937—38; zbirku Mušica antiqua bohemica, od 1934; ĉasopis Hudebni rozhledy, od 1934; muziĉki godišnjak Musikologie, 1937 (izašao samo I sv.). L,IT.: B. Šlldron, Vladimir Helfert, Praha, 1940. — G. Ĉernušak, Vladimir Helfert, Tempo, 1946.—L, Kundera, Vladimir Helfert, Hudebni rozhledv, 1955. — /. Poledfidk, Xu den astletischen Anschauungen V. Helferts (disertacija), Brno 1956. — P. Nettl, Vladimir Helfert, MGG, VI, 1957. — M. K. Ĉerny, Hudebne historicke dilo V. Helferta . . . , Hudebni veda, 1966.
HELFRITZ, Hans, ĉileanski kompozitor i etnomuzikolog njemaĉkog podrijetla (Hilbersdorf, Chemnitz, 25. VII 1902. ■—■). Studirao kompoziciju na Visokoj muziĉkoj školi u Charlottenburgu (H. Tiessen, P. Hoffer), muzikologiju na Univerzitetu u Berlinu (H. Abert, J. Wolf, Ć. Sachs). PohaĊao i predavanja P. Hindemihta i E. Hornbostela koji ga je potakao na etnomuzikološka istraţivanja. Od 1930 na studijskom putovanju po Palestini, Siriji, Hadramautu, Jemenu i jugoistoĉnoj Arabiji sakupio i snimio opseţan muziĉki materijal. God. 1936 emigrirao u SAD; proputovao Meksiko, Srednju i Juţnu Ameriku. Za rata nastanio se u Ĉileu. God. 1956 snimao muziku domorodaca u zapadnoj Africi. Kompozicije su mu dijelom strogo polifone, protkane disonantnim pomacima; mjestimice gradi na melodijskim i ritmiĉkim elementima juţnoameriĉkog folklora, a mjestimice na elementima jazza. DJELA: Concertino za klavir i orkestar, 1940; koncert za orgulje i gu daĉki orkestar; koncert za saksofon i orkestar, 1945. — Dva gudaĉka kvarteta; sonata za violinu i klavir. — Aru Amunyas za klavir (prema motivima Aimara i Quechua). — Duhovne pjesme prema religioznim motivima Bolivije za 3-gl. ţenski zbor. " ■ -
HELIKON, 1. ţiĉani instrument starih Grka ĉetverouglastog oblika, vrsta monokorda sa ĉetiri ţice, koji je sluţio jedino za izraĉunavanje matematsko-akustiĉkih odnosa pojedinih intervala. 2. Limeni duhaĉki instrument, cijevi svinute u obliku kruţ nice, koji se za vrijeme sviranja objesi koso o jedno rame. H., koji je u drugoj polovici XIX st. ušao u sastave vojniĉkih orke stara kao basov instrument, razlikuje se od trublje manjom menzurom i prodornijim zvu kom. Helikoni su se gradili i u manjim dimenzijama kao tenor ski, altovski, sopranski i pikolo-instrumenti, ali se nisu za drţali u muziĉkoj praksi (-> Sousaphone).
K.
KO .
HELLENDAAL (Helen-iale, Holdandael, Hollandall itd.), Pieter (Petrus), nizozemski kompozitor i violinist (Rotterdam, kršten i. IV 1721 •— Cambridge, 19. IV 1799). Violinu uĉio kod Tartinija u Italiji. God. 1744 nalazi se u Amsterdamu gdje izdaje kao op. 1 seriju violinskih sonata, 1749 —51 pohaĊa Univerzitet u Levdenu. God. 1752 koncertira u Londonu, izvodeći vlastita djela. HELIKON Doskora se u Engleskoj nastanio i 1760 naslijedio Ch. Burneva u sluţbi orguljaša crkve St. Margaret u King's Lynnu (Norfolk), a 1762 dobio mjesto orguljaša na Pembroke Collegeu u Cambridgeu. Od toga vremena ĉesto koncertira u Oxfordu, Cambridgeu, Norwichu, Ipswichu i drugim istoĉnoengleskim gradovima. God. 1777 naslijedio J. Randala kao orguljaš St. Peter's Collegea. Bio je cijenjen i kao nastavnik violine, generalbasa i kompozicije. Jedan od najznaĉajnijih nizozemskin kompozitora XVIII st., H. se u ranijim djelima (6 violinskih koncerata) još drţi kasnobaroknog stila, dok kasnije sve više naginje novom galantnom stilu. U tim okvirima njegova je muzika zadrţala posve liĉnu crtu i izrazito nizozemski karakter iako se Hellendaalu pripisivalo utjecaje Handela i Tartinija. U novije doba djela su mu doţivjela u Nizozemskoj renesansu; 1947 utemeljeno je u Hilversumu društvo H. koje vodi H. Brandts-Buvs.
108
HELLENDAAL — HELLMESBERGER
DJELA: Six Grand Concertos for Violins, etc, in Eight Parts op. 3, 1758. — KOMORNA: 2 serije po 6 Sonate a violino solo e basso op. 1 i op. 2, oko 1744 i 1750; Six Solo's for a Violin with a Thorough Bass for the Harpsichord op. 4, oko 1760; Eight Solo's for the Violoncello with a Thorough Bass op. 5, oko 1770— 80; Three Grand Lessons for the Harpsichord or Pianoforte with an Accompaniment for a Violin and Violoncello op. 6, oko 1790; Celebrated Rondo for the Organ, Harpsichord or Pianoforte, oko 1790; 11 sonata za violinu i b. c, rkp. — VOKAL NA', kantata Strephon and Alyrtilla, oko 1785; Tweedledwn and Tzveedledee, glee za 4 glasa, oko 1780; Two Glees za 4 glasa i gudaĉe; Love, Inform thy Faithfull Creature, glee za 4 glasa; Clock Match, catch za 4 glasa; Gloria Patri, kanon za 5 glasova (obj. u X. Warrenovoj zbirci Collection of Catches, I, oko 1763). — Zbirka A Collection of Psalins for the Use of Parish Churches, obj. sin Hellendaalea, Pcter H., oko 1794. NOVA IZD.: 4 sonate za violonĉelo i generalbas (iz op. 5) u obradbi J. Rbntgena obj. Vereeniging voor Nederlandsche Muziekgeschiedenis (br. 41, 1926); sonatu br. 3 iz op. 5 za violonĉelo i klavir redigirao W. Pijper (1928); Seven Psalms obj. H. Brandts-Buys (Harmonia, 1947). LIT.: C. van den Borren, Preter Hellendaal, De Muzick, 1928, 8. — H. Brandts-Duys, Pieter Hellendaal, Mens en Melodie, 1947, IO. —J. A. Parkinson, Peter Hellendaal, Monthlv Musical Record, 1952, 4~--8. — Ch. L. Cudworth, Pieter Hellendaal, MGG, VI, 1957. I. Ać.
HELLER, Stephen (Istvan), madţarski (naturalizirani Francuz) pijanist i kompozitor (Budimpešta, 15. V 1814 — Pariz, 14. I 1888). Klavir uĉio kod F. Braucra u Budimpešti i A. Halma u Beĉu. Nakon velike turneje po Evropi, ţivio 1830 — 38 u Augsburgu, a zatim, uz gostovanja u Njemaĉkoj, Švicarskoj i Londonu (1849 i 1862), stalne boravio u Parizu; ondje je poduĉavao klavir, prireĊivao za štampu operne fantazije i pisao ĉlanke za Gazette Musicale, u kojima se ĉesto zalagao za djela svog prijatelja H. Berlioza. H. ide medu najbolje pijaniste XIX st. Kao kompozitor zauzima istaknuto mjesto meĊu majstorima kratkih romantiĉkih oblika za klavir. Iako »Hellerova djela zaostaju za Schumannovima u zanosnosti i smjelosti koncepcije.. ,, a od Chopina ga udaIjuie veća harmonijska i ritmiĉka jednostavnost« (H. Riemann), ipak njegove S. HELLHR kompozicije odaju izvrsnog poznavaoca klavirske tehnike, a odlikuju se ukusnom i rafiniranom raznolikošću ritmova te smjelom i izvorno razraĊenom tematikom. DJELA. KLAVIRSKA. (Oko 150): 4 sonate; fantazija-sonatariatemu Mendelssohnove pjesme; 3 sonatine; 3 uvertire (za dramu, pastoralnu i komiĉnu operu) • 3 sv. preludija; koncertne etide; nekoliko svezaka etida; impromptui; capricci; ronda; varijacije; nokturni; fantazije; balade; scherza; barkarole; pjesme bez rijeĉi i dr. Razni plesovi (valceri; poloneze; mazurke; tarantele). — Obradbe Schubertovih, Schumannovih i Mendelssohnovih djela. LIT.: H. Bernadette, S. Heller, Pariš, 1876. — F. G. Jansen, R. Schumann und S. Heller, Neue Musikzeitung, 1894. — J. Philipp, Notes sur S. Heller, Revue musicale, 1904 (engl. MQ, 1935). — G. Servieres, S. Heller, critique musical, Guide musical, 1909. — Isti, Portrait de S. Heller, Bulletin SIM, 1909. — R. Brancour, Quelques lettres de S. Hellsr, Menestrel, 1909. — R. Schiitz, S^Heller, ein Kiinstlerleben (s potpunim popisom djela), Leipzig 1911. — R. Sietz, Stephan Heller, MGG, VI, 1957. — R. E Booth Jr., The Life and Music of Stephen Heller (disertacija), Iowa 1969.
HELLERTION, elektroakustiĉki muziĉki instrument; ime h. nastalo je spajanjem dijelova prezimena njegovih konstruktora, pijaniste Bruna Helbergera i radio-specijaliste Petera Lertesa (obojica Nijemci). Na hellertionu se prvi put javno sviralo 1936 u Frankfurtu. Zvuk nastaje djelovanjem oscilatorskih radio-cijevi (terrnionske cijevi). Instrument ima ĉetiri manuala, tj. koţnate trake priĉvršćene za ormarić; popreĉne izboĉine na trakama oznaĉavaju polustepene. Visina tona odreĊena je brojem ţicanih namotaja, što ih struja mora prijeći na putu do termionske cijevi. Volumen, jaĉina i kvalitet zvuka regulira se pritiskom prstiju na manual i razliĉitim pedalima i polugama. Svaki manual ima svoju elektronsku cijev; stoga mogu ĉetiri tona istodobno zvuĉati. H. ima opseg od šest oktava. B. Ać. HELLINCK (Hellink, Hellync, Hellin, itd.), Lupus (krsno ime Wulfardus), nizozemski kompozitor (biskupija Utrecht, oko 1495 — Brugge 4. I 1541). Zborski djeĉak u pjevaĉkoj školi zakladne crkve St. Donatiana u Bruggeu. Poslije mutiranja vjerojatno studirao teologiju, jer je doskora zareĊen za svećenika (izmeĊu 1513 i 1519). God. 1521 stupio je u sluţbu crkve Notre-Dame u Bruggeu kao phonascus (pretpjevaĉ), a od 1523 do smrti succentor crkve St. Donatiana. Za ţivota je stekao velik ugled, a pojedina njegova djela tiskana su više puta i poslije njegove smrti u zbirkama poznatih nizozemskih i stranih nakladnika. MeĊutim, u tom se razdoblju javlja nekoliko muziĉara sliĉna imena (Lupus, Lupi), od kojih je osobito znaĉajan još -> Johannes Lupus, Hellinckov sunarodnjak i suvremenik; njihova se imena i diela susreću katkad u istim evropskim izvorima bez pobliţe
diferencijacije što je unijelo pomutnju u ispravnost podatali utvrĊivanje podrijetla kompozicija. Problem Hellinck-Lupus uvijek je nerašćišćen, pa se od velikog broja kompozicija, pr sanih ovim autorima, samo za neznatan dio moţe sigurno utvr autorstvo jednog od njih. H. ide u generaciju renesansnih polifoniĉara aktivnih u d punog procvata nizozemske muzike. Komponirao je, kolike poznato, preteţno crkvena djela i to većinom ĉetvoroglasna, rj petoroglasna. Kako je bio katolik i Flamanac posebno su zaniml njegove višeglasne obradbe evangeliĉkih crkvenih napjeva 1 je objavio njemaĉki nakladnik Rhau u pjesmarici Nezve deudi geistliche Gesenge . . . (1544). Hellinckove kompozicije toliko oblikom i individualnim naĉinom izdiţu od ostalih pjesama zbirke, pisanih uglavnom u tradicionalnom stilu njemaĉke ter ske pjesme, da su pobudile paţnju većine muzikologa. Njeg polifone koralne obradbe su »kompromis izmeĊu pjesmovnog i 1 tetskog naĉela oblikovanja« (Osthoff), pa se mogu svrstati ] pojam »koralnog moteta«. Za razliku od visoko razvijene i uglaĊ imitacijske tehnike ovih korala, Hellinckove nizozemske svjeto pjesme imaju posve jednostavni oblik pjevne puĉke pjesmic istaknutim gornjim glasom, primjereno karakteru teksta. Me tim, njegovi latinski moteti svjedoĉe o suverenom, mjestimii vrlo naprednom vladanju svim polifonim postupcima onoga d i o teţnji za individualizacijom izraza. Motet Panis quem ego d posluţio je kao model za parodijsku misu samom autoru i mnoj istaknutim majstorima sve do Palestrine. DJELA: 7 misa za 4 glasa; 7 moteta za 4 glasa; 2 moteta za 5 glasova koralnih obradba u zbirci G. Rhaua Neuzve deudsche geistliche Gesenge..., ] i drugim tiskanim i rukopisnim zbornicima. — Tri nizozemske pjesme za 4 g NOVA IZD.: li koralnih obradba obj. J. Wolf (DDT, 1908); nizozen pjesme obj. F. von Duyse (izdanja Vereeniging voor Noord-Nederlands 1 iehgeschiedenis, 29, 1908); Kyrie iz mise Christus Resurgens obj. A. Sm: (\'an Ockeghem tot Szveelinck, 7, 1956). LIT.: F. Blume, Die evangelisehe Kirchenmusik, Potsdam 1931. —• Albrecht, Lupus Hellinck und Johannes Lupi, AML, 1934, 54—65. — Osthoff, Die Niederlander und das deutsche Lied, Berlin 1938. — Ch. den Borren, Geschiedenis van de Muziek in de Nederlanden, I, Antwerpen"l — H. Albrecht, Lupus Hellinck, MGG, VI, 1957. I. Ać
HELLMESBERGER, austrijska obitelj muziĉara. ' 1. Georg st., violinist i pedagog (Beĉ, 24. IV 1800 16. VIII 1873). Muziĉki studij poĉeo u djeĉjem zboru beĉkog car& konvikta zajedno sa F. Schubertom. Kasnije je uĉio na Konzer toriju violinu (J. Bohm) 1 kompoziciju (E. A. Forster). God. 1 —67 profesor violine na istoj ustanovi. Izvrstan pedagog, odg< je mnoge poznate violiniste (svoje sinove Georga i Josep J. Joachima, L. Auera, i dr ). Od 1830 dirigent Dvorske or. u Beĉu, a kasnije (od 1842) prvi dirigent Beĉke filharmon Komponirao 2 koncerta za violinu i orkestar, gudaĉke kvart djela za violinu i klavir i druge komorne sastave, te solo-pjesi 2. Joseph st., violinist i dirigent (Beĉ, 3. XI 1828 24. X 1893). Sin i uĉenik Georga; 1848—77 profesor violine i 1859) umjetniĉki direktor i dirigent društva Gesellschaft der A sikfreunĊe u Beĉu. Od 1860 koncertni majstor opernog orke: i uz to neko vrijeme solist i dirigent Dvorskog orkestra. Ista se i kao komorni muziĉar; poznat je bio njegov gudaĉki kva: (H., Durst, Heissle, Schlesinger), kojim je oţivio tradiciju mornog muziciranja u Beĉu. Svojom pedagoškom i organizal skom djelatnošću doveo je i Konzervatorij i orkestar društva sellschaft der Musikfreunde do zamjerne umjetniĉke visine. Mi njegovim uĉenicima bili su L. Auer, A. Nikisch, E. Rappo H. Gradener i A. Brodskv. DJELA (ukupno oko 250): introdukcija i fuga za gudaĉki kvartet, 18 druge manje kompozicije.;— Instruktivna djeia za violinu: Duett-Etuden; Mo ne V orbereitungs-Etuden ; Obungen in Tonleiterform; Ausbildungsstudien. — 01 dio za violinu neka djela G. F. Handela i L. v. Beethovena.
3. Georg ml., violinist i kompozitor (Beĉ, 27. I 1830 — H nover, 12. XI 1852). Brat Josepha st.; do 1847 koncertirao brojnim turnejama, ĉesto s ocem ili bratom. Otada se bavio sa kompozicijom. God. 1850 imenovan koncertnim majstorom d\ skog orkestra u Hannoveru. DJELA: simfonija; uvertira. — Komorna muzika. — Opere: Die Favor 1847; Die Bilrgschaft, 1851; Les Deux reines, 1851 i dr. — Solo-pjesme.
4. Joseph ml. (Pepi), violinist, dirigent i kompozitor I 9. IV 1855 — 26. IV 1907). Sin i uĉenik Josepha st.; kao petnaei godišnji mladić ĉlan oĉeva kvarteta (druga violina). Od 1878 p fesor Konzervatorija te solist Dvorskog orkestra i Dvorske op (od 1884 koncertni majstor i dirigent baletnog orkestra). Kasi naslijedio oca kao prvi violinist kvarteta, s kojim je koncerti •—■ pored ostalog —u Carigradu i Egiptu. God. 1900—03 dirig Beĉke filharmonije. Do 1903 vodeća liĉnest u beĉkom muziĉk ţivotu. Od njegovih kompozicija, većinom napisanih za potr beĉke dvorske opere, najuspjeliji je balet Perle von Iberien. DJELA. DRAMSKA. Šest baleta: Harlekin als Eleklriker; Die Perle Iberien; Das Licht, 1891; Die fiinf Sinne, 1893 i dr. Dvadeset i dvije opei
HELLMESBERGER — HELMONT KapiUin Ahhh-um, 1880; Der Graf von Gleichen und seine Frauen, 1880; Der schone Kurfurst, 1886: Rikiki, 1887: Das Orakel, 1889; Wien bei Kacht, 1904; Die Drei Engel, 1906 i dr. Scenska muzika. — Solo-pjesme. — Revidirao partituru simfonijske pjesme Penthesilea H. Wolfa.
5. Ferdinand, violonĉelist (Beĉ, 4. I i863^—■ 15. II 1940). Brat Joscpha ml.; studirao na Beĉkom konzervatoriju na kojemu je od 1884 i predavao. Ĉlan kvarteta koji je osnovao njegov otac, od 1897 solist beĉkog opernog orkestra, od 1902 dirigent kazališta Volksoper. God. 1905—10 dirigent baleta Opere u Berlinu, a zatim raznih opernih druţina. LIT.: A. Barthlme, Vom alten Hellmesberger, Wien 1908. — R. M. Prosi, Die Hellmesberger, Wien 1947. — A. Bauer, Opern und Operetten in Wien, Graz i Koln 1955. — A. Orel, Hellmesberger, 1. Gcorg, 2. Joseph d. A-, 3. Joseph d. J., MGG, VI, 1957-
HELLOUIN, Frederic, francuski muzikolog (Pariz, 18. IV 1864 — St. Germain-en-Laye, 26. I II 1924). Uĉenik J. Masseneta na Pariškom konzervatoriju. Poznat zbog svojih predavanja iz historije muzike na Ecole des hautes etudes sociales. DJELA: Feuillets d'histoire musicale francaise, 1903; Gossec et la musique francaise a la fin du XVIII e siecle, 1903; Essai de crilique de la critique ntusicale, 1906; Le Noel musical francais, 1906; Catel, 1910.
HEIXWIG, Karl Friedrich Ludvvig, njemaĉki kompozitor (Cuneradorf kraj Wriezena, 23. VII 1773 — Berlin, 24. XI 1838). U Wriezenu i Berlinu uĉio svirati brojne instrumente; u orguljama preteţno samouk. Studirao muziku u Berlinu (A. Gurrlich, G. A. Schneider, C. F. Zelter); od 1803 pomoćni dirigent SingakaĊemie. Od 1813 orguljaš na berlinskom dvoru i u katedrali; nastavnik na nekoliko škola. Bliski prijatelj C. M. Webera. U svojim ranim pjesmama izraţavao se stilom tzv. druge berlinske škole; s vremenom se pribliţio romantiĉnom izrazu. DJELA: opere Die Bergknappen, 1820 i Don Sylvio di Rosalbo. — VOKALNA: kompozicije za soliste i zbor a cappella; za zbor a cappella; kanoni za 2, 3, 4 i 6 glasova; solo-pjesme i dr. — CRKVENA: misa; Requiem; psalmi; moteti: korali i dr. — Sastavio nekoliko klavirskih izvoda (Bach, Handel, Gluck). LIT.: H. Becker, Karl Friedrich Ludwig Hellvrig, MGG, VI, 1957.
HELM, Everett, ameriĉki kompozitor i muzikolog (Minneapolis, Minnesota, 17. VII 1913 —). Na Harvardovu univerzitetu, gdje je doktorirao 1939, studirao kompoziciju (W. Piston) i muzikologiju (H. Leichtentritt), a zatim se usavršavao kod G. F. Malipiera i R. Vaughana Williamsa u Evropi. Djelovao kao nastavnik i predavaĉ u Sjevernoj i Juţnoj Americi (Brazil); od 1948 ţivi ponajviše u Evropi, istiĉući se kao kompozitor, dirigent, predavaĉ i muziĉki kritiĉar. Od 1962 urednik je ĉasopisa Musical America u New Yorku. U svojim brojnim predavanjima i esejima mnogo je uĉinio za upoznavanje ameriĉke muzike u Evropi. Suradnik je velikog broja listova i ĉasopisa (Musical America, The Musical Times, Music Rezoiezv, Melos, Neue Zeit-sehrift fiir Musik, Zvuk, i dr.). Više je puta boravio u Jugoslaviji te je u inozemstvu izvješćivao o suvremenoj jugoslavenskoj muziĉkoj kulturi. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija za gudaĉki orkestar, 1943 (nova verzija 1953); Sinfonia da camera, 1960; 2 koncerta za klavir, 1951 i I956;koncert za 5 instrumenata, udaraljke i komorni orkestar, 1953; Three Gospel Hymns, 1943 (nova verzija 1953); divertimento za gudaĉe. — KOA1ORNA: 2 gudaĉka kvarteta; duhaĉki kvintet, 1967; 2 sonata za flautu i klavir; sonata za violinu i klavir; Isomtrs, 7 stavaka za violonĉelo i klavir, 1960. — Kompozicije za klavir (2 sonate). — Djela za orgulje (preludiji). — DRAMSKA: misterij Adam und Eva, 1951; radio-opera Die Belagerung von Totenburg, 1956; Singspiel 500 DragonThalers, 1956; balet Le Roy fait baltre tambour, 1957- — VOKALNA: kantata The Azvakening of Epimenides; zborovi; solo-pjesme. — SPISI: Poĉeci talijanskog madrigala (engleski; disertacija), 1939; Bela Bartćk in Selbstzeugnissen und Bilddokumenlen, 1965; ĉlanci; studije. — Izdao zbirku ehansona i madrigala J. Arcadelta, 1942.
HELM, Theodor Otto, austrijski muziĉki pisac i kritiĉar (Beĉ, 9. IV 1843 —• 23. XII 1920). Od 1874 predavao muziĉku historiju i estetiku na Horakovu konzervatoriju u Beĉu. Suradnik brojnih listova i muziĉkih ĉasopisa (Neues Fremdenblatt, 1869—76; Die Tonhalle; Musikalisches Wochenblatt, 1870—1905; Deutsche Zeitung, 1884—1901 i dr.); 1875—1901 redigirao Kalender fiir die musikalisehe Welt, a 1876—78 Illustriertes Musik-, Theater--und Literatur-Journal. U doba oštre borbe izmeĊu pristaša konzervativno-klasicistiĉke muzike i novonjemaĉke škole, H. je pripadao malenom broju muziĉara koji su propagirali djela i jednih i drugih; tako je meĊu prvima uoĉio veliĉinu Brucknerove muzike, a ujedno se divio i Brahmsovu stvaralaštvu. Helmove uspomene 50 Jahre Wiener Musikleben idu medu najvaţnije izvore za prouĉavanje muziĉkog ţivota Beĉa na prijelazu u XX st. DJELA: Đeethovens Streichquartelte, Versuch einer technischen Analyse im Zusammenhang mit ihrem geistigen Gehalt, Musikalisches Wochenblatt, 1873 (separat 1885; II izd. 1910); Bruckners 8. Symphonie, ibid., 1893; Anton Bruckner,Neue musikalisehe Presse, 1895; Bruckner-Dirigenten i Bruckners 8. Symphonie, Osterreichische Musik- und Theater-Zeitung, 1895; Bruckner ah Tondichter, ibid., 1896; Bruckner ah Mdnnerchorkomponist, Festblatt zum. Deutschen Sangerbundesfest, 1902; Anton Bruckner ah sein eigener Interpret, Neue musikalisehe Presse, 1904; Brahms' erstes und letztes kunstlerisches Auftreten in Wien, Musikalisches Wochenblatt, 1903; Ernsl von Dohnanyi, ibid., 1906; Joseph Joachim, Neue musikalisehe Presse, 1907; Karl Goldmark, Neue Zeitschrift fiir Musik, 1915; 50 Jahre IViener Musikleben (1866 bis 1916). Erinnerungen eines Wiener Musikkritikers, Der Merker, 1916. LIT.: W. Pfannkuch, Theodor Otto Helm, MGG, VI, 1957.
109
HELMBOLD, Ludvvig, njemaĉki pjesnik (Muhlhausen, Tiringija, 2. I 1532 — 8. IV 1598). Studirao u Leipzigu i Erfurtu. God. 1550 u Muhlhausenu, od 1552 ponovno u Erfurtu, gdje od 1554 drţi predavanja o knjiţevnosti (1562—63 konrektor Padagogiuma, 1565 dekan Filozofskog fakulteta). Zbog pristajanja uz protestantizam 1570 otpušten iz sluţbe; otada ţivio u Muhlhausenu. H. ide u red njemaĉkih pjesnika teologa koji teţe za uĉvršćenjem tekovina reformacije. Napisao više od 100 crkvenih pjesama koje su komponirali J. a Burek, J. Eccard, L. Schroter i J. Steuerlein. Dvije pjesme, koje je J. S. Bach komponirao šest puta u svojim kantatama, ušle su u protestantsku crkvenu pjesmaricu. Svojim latinskim i njemaĉkim duhovnim odama nadovezao je na svjetovnu humanistiĉku odu. DJELA: 20 Odae sacrae ad imitationem italicarttm Villanescarum (komponirao J. a Burek), 1572; 21 geistliche Lieder, den gottseligen Christen zugerichtet (J. Steuerlein), 1575: 20 deutsche Liedlein (J. a Burek), 1575; Cantiones suavissimae (L. Schroter), I i I I , 1576 i 1580; Crepundia sacra oder christliche Liedlein (J. a Burek, J. Eccard, J. Hermann), 1578; 30 geistliche Lieder auf die Fest durehs Jahr (J. a Burek i J. Eccard), 1585 i dr. LIT.: M. Ruhnke, Ludwig Helmbold, MGG, VI, 1957.
HELMHOLTZ, Hermann Ludvvig Ferdinand, njemaĉki fiziolog i fiziĉar (Potsdam, 31. VIII 1821 — Berlin, 8. X 1894). Lijeĉnik u Berlinu i Potsdamu; od 1848 nastavnik anatomije na Akademiji likovnih umjetnosti i asistent Anatomskog instituta u Berlinu. God. 1849 postao univerzitetski profesor u K6nigsbergu, 1855 u Bonnu i 1858 u Heidelbergu; od 1871 profesor fizike u Berlinu. Helmholtzovo djelo Lehre von den Tonempfindungen als physiologische Grundlage fiir die Theorie der Musik (1863) od najveće je vaţnosti za teoriju muzike; u njemu su eksperimentima i na temelju rasprava J. Ph. Rameaua, G. Tartinija, Ch. Wheatstonea, A. Cortija i dr., utvrĊeni zakoni koji odreĊuju boju tona kod razliĉitih instrumenata i kod ljudskog 11. I.. V. HELMHOLTZ glasa, te prirodne granice akustiĉke osjetljivosti ĉovjeĉjeg sluha; stvoreni su i zakljuĉci u pogledu tona diferencije, alikvotnih tonova i dr. Helmholtzova istraţivanja i tumaĉenja disonance i konsonance u molu dopunili su A. Oettingen u Harmoniesystem in dualer Entwicklung (1866), H. Lotze u Geschichte der Asthetik in Deutschland (1868) i H. Riemann u Geschichte der Musiktheorie . . . (1898). LIT.: E. Mach, Einleitung in die Helmholtzsche Theorie der Musik, 1866. — C. Stumpf, Tonpsychologie (2 sv.), Leipzig 1883 i 1890. — J. Broadhouse, The Students Helmholtz, 1890. — 5. Epstein, Herman Helmholtz als Mensch und Gelehrter, Stuttgart 1896. — G. Schjelderup, Helmholtz und die Musik, AM, 1896. — L. Konigsberger, Hermann Helmholtz (3 sv.), Leipzig 1902—03 (popularno izd. u I sv., 1911). — E. Waetzmann, Zur Helmholtzschen Resonanztheorie, Breslau 1907. — H. J. Watt, Hermann von Helmholtz, Music and Letters, London 1921. —■ L. S. Lloyd, Helmholtz the Musical Ear, MQ, 1925 i 1930. — //. libert, Hermann von Helmholtz, Stuttgart 1949. — W. Loltermoser, Hermann von Helmholtz, MGG, VI, 1957.
HELMONT van, i. Charles Joseph, nizozemski orguljaš i kompozitor (Bruxelles, 19. III 1715 —■ 8. VI 1790). Muziĉko obrazovanje dobio u školi opatije SS, Michel et Gudule u Bruxellesu (P. Brehy). Sa 18 godina naslijedio J. Boutmvja na mjestu orguljaša te opatije, 1737 postao maitre de ehant bruxellske ţupne crkve (Notre-Dame de la Chapelle) i kapele du Rosaire u dominikanskoj crkvi, a 1741—-77 bio ponovno u sluţbi opatije St. Gudule, ovaj put kao muziĉki direktor crkve. God. 1768 pokrenuo u Bruxellesu društvo koje je organiziralo tjedne koncerte. Plodan kompozitor ponajviše crkvene muzike, u ranijim djelima pod utjecajem talijanskog stila s poĉetka XVIII st., kasnije prelazi u manirizam, opteretivši melodiju suvišnim ukrasima. Izdvaja se nekoliko moteta i misa za dva podjednaka zbora s odgovarajućim solistima i orkestrima. U djelima za ĉembalo preteţno se ugledao u Rameaua, a u orguljskim fugama nastavlja nizozemsku tradiciju stroge polifonije. Jedinu svoju simfoniju, namijenjenu zapravo crkvi, komponirao takoĊer dvozborno, u zastarjeloj tehnici, ali u obliku talijanske sinfonije i na naĉin galantnog stila. DJELA: Overlura a 2 ehori. — Pieces de clavecin op. i, 1737. Six fugues pour clavier, bez. god. — DRAMSKA: Le Retour desire, divertissement pour la paix, 1749 (prigodno scensko-muziĉko djelo). Zborski ulomci za Griselidis, 1736. — Oratorij Judith, 1756. — CRKVENA: 14 misa {Missa Sanctae Caeciliae za 2 zbora, 2 orkestra i 2 continua, 1761); Requiem za 4 glasa, gudaĉe i b. c.
110
HELMONT — HEMMERLING
1739; 76 moteta i litanija; Les Neuf lecons de la Semaine Sainle za sopran i continuOj 1737; Troisieme Lamentation du jeudy saint za sopran, violonĉelo i continuo. — NOVA IZD.: djela za ĉembalo i orgulje obj. J. Watele t (C. J. van Helmonl, \Verkeii voor orgel en davecimbel s Helmontovom biografijom od Suzanne Clercx, 1948)LIT.: F. Loise, Ch. J. van Helmont, Biographie nationalc. 1886 —87. — 5. Clercx, Les Clavecinistes belges et leurs emprunts a l 'a r t de Francois Coupcrin et de J. Ph. Rameau, Revue musicale, 1939.
2. Adrien Joseph, dirigent i kompozitor (Bruxelles, 14. VIII 1747 — 28. XII 1830). Sin Charlesa Josepha; uĉio u pjevaĉkoj školi crkve Ste Gudule. God. 1770—-75 dirigent Gradskog kazališta u Amsterdamu, od 1777 pjevaĉ Kraljevske kapele i, kao nasljednik svog oca, muziĉki direktor crkve Ste Gudule u Bruxellesu. Za francuske okupacije, 1794, morao je napustiti obje sluţbe, 1802 vraća se na svoj poloţaj u crkvi Ste Gudule, ali mu je djelatnost znatno suţena. Jedan od utemeljitelja (1813) £cole de chant u Bruxellesu (1826 Šcole royale de musique, od 1832 Konzervatorij) na kojoj predaje do revolucije (1830). Veći dio njegovih kompozicija izgubljen je. Saĉuvana crkvena muzika nema osobito znaĉenje, a komiĉna opera nastala je pod Gretrvjevim utjecajem. DJELA. DRAMSKA: Het nagl-gevegd, of De leevende doode, 1770—75; L'Amant le'gataire, 1808. — CRKVENA: sveĉana misa; Requiem za sole, zbor i orkestar; 1791; hivitatorium pro fešto Sancti Alichaeli za sole, zbor i orgulje, 1797; Invitatorium oninium Sanctorum za sole, zbor i orgulje; 1797; Pie Jesu. LIT.: /:. Maillv, Les Origines du Conservatoire Royal de Musiquede Bruxelles, Bruxelles 1830. — E. van der Straeten, La Musique aux Pay-Bas avantleXIX e siecle,8 sv., Bruxelles 1867—88. —R. Wangerme'e, Lese Maitres dee chant des XVII et XVIII siecles a lacolle-giale des SS. Alichel et Gudule a Bruxelles, Bru-xelles 1950. — Isti, Helmont, I. Charles Joseph van,2. Adrien-Joscph van, MGG, VI, 1957. I.Ać.
HELPMANN, Robert, engl. plesaĉ, koreograf, glumac i reţiser (Mount Gambier, Australija, 9. IV1909—). U Australiji uĉio plesati kod A. Pavlove. Kasnije (1933) nastavio studij plesa u Londonu kod N. de Valois. Od 1934 solist trupe Vic-Welh Ballet (kasnije Sad-ler's Wells). Gostovao u Parizu i New Yorku (Metropolitan). Ide u red najboljih engleskih plesaĉa. I kao plesaĉ i kao R. HELPMANN u baletu Miracle in the Gorbals koreograf najveću je (A. Bliss) paţnju posvećivao dramatskom izrazu. Stekao je ugled i kao kazališni (operni i dramski) i filmski reţiser. Povremeno je uspješno nastupao i kao glumac. LIT.: C. Brahms, Robert Helpmann, London 1943. — G. Anthony, Robert Helpmann, London 1946. — A. Haskell, Miracle in the. Gorbals, London 1948. — M. Clarke, The Sadler's Wells Ballet, London 1955. — K. S. Walker, Robert Helpmann, London 1957.
HELSTED, Gustaf, danski orguljaš i kompozitor (Kobenhavn, 30. I 1857 — I. III 1924). Uĉenik J. C. Gebauera, N. W. Gadea, J. P. E. Hartmanna i G. Matthison-Hansena. U K0benhavnu od 1892 profesor muziĉke teorije i orgulja (od 1904) na Konzervatoriju, a od 1915 i orguljaš u crkvi For Frue Kirke. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije; koncert za violinu; koncert za violonĉelo. — KOMORNA: 4 gudaĉka kvarteta; gudaĉki kvintet; gudaĉki sekstet; klavirski trio; 2 sonate za violinu i klavir. — Klavirske kompozicije. —■ Dvije sonate za orgulje.— VOKALNA: Gurresdnge, 1903 i Vorl Land, 1909 za sole, zbor i orkestar; solo-pjesme.
HELY-HUTCHINSON, Victor, engleski kompozitor i pijanist (Cape Town, 26. XII 1901 — London, 11. III 1947). Uĉenik D. F. Toveva; studirao u Oxfordu. Od 1922 docent na Univerzitetu u Cape Townu, od 1926 u Londonu suradnik muziĉkog odjela BBC. Od 1933 vodio regionalni muziĉki odjel BBC u Birminghamu i 1934—-44 profesor muzike na Univerzitetu. Od 1944 do smrti direktor muziĉkog odjela BBC u Londonu. Izvrstan pijanist i nadaren kompozitor konzervativnog smjera. Najpoznatija su mu djela Carol Symphony i solo-pjesme. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija za mali orkestar; Carol Symphony\ Intermezzo, scherzo i finale; varijacije. — KOMORNA: gudaĉki kvartet; klavirski kvintet; sonata za violu i klavir. — Opereta Hearts are Trumpets. — Solopjesme. LIT.: H. Rulland, Victor Helj'-Hutchinson, MGG, VI, 1957.
HEMEL, Oscar van, nizozemski kompozitor belgijskog j rijetla (Antwerpen, 3. VIII 1892 —). Završio Konzervator: Antwerpenu. God. 1918—50 nastavnik violine na muziĉkoj š u Bergen-op Zoomu (sjeverni Brabant). God. 1950 preselio ; Hilversum. Izraţavajući vedrinu, ţivotnu radost i energiju, ] zika O. Hemela pokazuje usku povezanost njena autora s naroc svoga kraja. DJELA. ORKESTRALNA: 5 simfonija, 1935—64; simfonijeta, Koncerti: za klavir, 1942; za violinu, 1944; za violu, 1951; za obou, 1955 violonĉelo, 1963. Koncert za duhaĉki orkestar, 1960; Concerto da camera za fl i gudaĉe, 1962; suita za flautu i komorni orkestar, 1937; Resurrectio, 1 Ballata, 1942; uvertira, 1952; Olof-Suite, 1953: tema s varijacijama, 1 Enlrata, 1964; Entrata festante, 1965. — KOMORNA: 6 gudaĉkih kvar 1935—-62; 2 klavirska trija; klavirski kvartet, 1938; sekstet za duhaĉe i kl 1962; 3 Contrasti za duhaĉe i udaraljke, 1963; 2 sonate za violinu i klavir, i 1945. — Opera Viviane, 1950. — VOKALNA: Huvielijkscantale, 1966! Deum za sole, zbor i orkestar; Ballade van Brabant za zbor i orkestar, 1 Hart van Nederland za zbor i orkestar, 1952; Le Tombeau de Kathleen Fe za alt i orkestar, 1954. LIT.: J. \X'outers, O. van Hemel, Sonorum Speculum, 1962.
HEMIOLA (hemiolia; grĉ. TJUIOAIO? cijelo i pol, lat. ses altera; engl. hemiole, hemiolia, franc. hemiole, njem. Hemiole, emiolia), u staroj muziĉkoj teoriji, omjer 3 : 2, koji se upotreblja u dva razliĉita znaĉenja: 1. ako se naziv odnosio na visinu tona, h. je znaĉila ĉistu kvii tj. interval omjera 3 : 2. 2. Muziĉki pisci XV i XVI st. u traktatima o menzura notaciji upotrebljavali su taj naziv za metriĉke vrijednosti u nosu 3 : 2, naroĉito za upotrebu crnih nota u tempus perfect Oni su razlikovali hemiolia major, kad su se pjevale 3 : 2 mini i hemiolia minor, kad se radilo o semiminimama (ĉetvrtinkai U tempus perfectum biljeţila se h. crnim (ispunjenim) nota što je —■ prema današnjoj notaciji — znaĉilo, da umjesto d polovinke s toĉkom treba izvesti tri polovinke:
d- d- I d d d
ili
d- I d- I d JU d
Takve promjene iz 6/4 mjere u 3/2 ili obratno bile su 5 pojave u vokalnoj muzici baroka i tipiĉne su za courante. Kas talijanski muziĉki pisci upotrebljavali su nazive emiolia magg za troĉetvrtinsku mjeru, a emiolia minore za troosminsku. Nazimoţe se upotrebiti i za ona mjesta u trodijelnoj mjeri koja zv kao da su se notna trajanja udvostruĉila, te je od dvije mjere pos jedna, što G. F. Handel ĉesto upotrebljava u završnim kadenca LIT.: W. Teli, Die Hemiole bei Bach, Bach-Jahrbuch, 1951—52. — Ph. Bernet Kempers, Hemiolenrhvthmik bei Mozart, Spomenica H. Ostht 1961. — M. B. Collins, The Performance of Coloration, Sesquialtera and Hen (1450—1750), Journal of The American Musicological Societv, 1964. K. Kc
HEMITONION (grĉ. T^ITOVIOV), grĉki naziv za polustef Latinski je naziv hemitonium. HEMMEL (Hemel, Haemel), Sigmund, njemaĉki kc pozitor (?— vjerojatno Tubingen, krajem 1564). Najkasnije 1544 pjevaĉ Dvorske kapele u Stuttgartu; 1551—-53 s dvoi vojvode od Wiirttemberga boravio u Tubingenu. H. je prvi znat muziĉar na dvoru u Stuttgartu poslije reformacije. Njegovo gla djelo, Psalter Davids, prva je potpuna zbirka višeglasnih psals na njemaĉki tekst. DJELA: Missa Ker wider Gluck mit Freuden za 5 glasova; Der gantz Pst Davids, wie derselbig in Teulsche Gsg. verfasset, mit vier Slimmen kunstlich lieblich von nezven gesetzt; 15 pojedinaĉnih crkvenih kompozicija, na njem ili latinski tekst, za 4—8 glasova; ■ saĉuvane su još 3 kompozicije za 4 1 6 glasova koje H. Marquardt pripisuje Hemmelu. NOVA IZD.: G. W. Teschner obj. 149. psalam Singet dem Herrn neues Lied {Geistliche Musik ... aus dem 16. und 17. Jahrhundert, 1870); F. 2 obj. 46. psalam Ein fešte Burg {Ein fešte Burg ist unser Gott, II, Die dltt Bearbeitungen des Liedes, 1896); O. zur Nedden obj. 90. psalam Herr Gott Himmelreiche i 107. psalam Danckt dem Herren der freundlich ist (uz stu Zur Friihgeschichte der protestantischen Kirchenmusik in Wiirttemberg, ZFA 1930—31). LIT.: G. Bossert, Die Hofkantorei unter Herzog Christoph von Wiirtt berg, MFM, 1899. — O. zur Nedden, Zur Friihgeschichte der protestantisc Kirchenmusik in Wiirttemberg, ZFMW, 1930—31. — H. Marquardt, Stuttgarter Chorblicher unter besonderer Behandlung der Messen (disertac Tubingen 1934. — G. Uebele, Anfange der protestantischen Kirchenmusii Wiirttemberg und Sigmund Hemmels Psalter, Wurttembergische Blatter Kirchenmusik, 1934. — W. Brennecke, Sigmund Hemmel, MGG, VI, l<
HEMMERLING, Carlo, švicarski kompozitor (Vev Vaud, 9. XI 1903 •—• Cully, Vaud, 3. X 1967). Uĉio na Konzer toriju u Lausannei (R. Gavrhos, A. Denereaz, H. Gagneb: usavršavao se na £cole Normale de Musique u Parizu (P. Duk; Dirigent zbornog udruţenja u Vevevu i u Lausannei, gdje utemeljio i sveuĉilišni zbor. Od 1923 do smrti bio je orgulja; Temple du Corsaire, a od 1957 i direktor Konzervatorija. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; koncert za violinu; Suite cullierc za gudaĉe; Coucou-Poupou, 2 kompozicije; Danses pour les petites Bergĉre les Chinois; Bans et Complines za vojnu muziku. — Dva gudaĉka kvarteta;
HEMMERLING — HENNEBERG nata za violinu i klavir. —• Kraće kompozicije za klavir. — Radio-opera La Passion a Roncevaux. Scenska muzika. Filmska muzika. — VOKALNA: n zborova uz pratnju orkestra; oko 8 kompozicija za glas i ork estar; zborovi uz pratnju instrumenata; oko 80 zborova a cappella; 4 kompozicije za glas i gudaĉki kvartet; solo-pjesme. —■ Brojni ĉlanci u švicarskim muziĉkim ĉasopisima. — Preradbe djela Bacha, Liszta, Schiitza, Rameaua, Jaques -Dalcrozea i obradbe starih narodnih pjesama.
HEMPEL, Frieda, njemaĉka pjevaĉica, koloraturni sopran (Leipzig, 26. VI 1885 —• Berlin, 7. X 1955). Uĉila pjevanje u Berlinu (S. Nicklass-Kempner), gdje je debitirala u ulozi Fluth (Nicolai, Vesele ţene Windsorske). Pjevala u Schwerinu (1905— 07), Berlinu (1907—12), na Metropolitanu u New Yorku (1912— 20), u Chicagu (1920—-2i) i dr. Medu njezinim ulogama isticale su se; Constanza (Mozart, Otmica iz Seraja), Euridice (Gluci, Orfej i Euridika), Armida i Burvanthe (Gluck), Gilda (Verdi, Rigoletto), Leonore (Verdi, Trubadur), Oscar (Verdi, Krabuljni ples), te uloge u Donizettijevim, Puccinijevim, Leoncavallovim i Mascagnijevim operama. God. 1920 osnovala vlastitu koncertnu organizaciju i pjevala po svim velikim gradovima SAD. Napisala Mein Leben dem Gesang (1955). LIT.: K. Kiihnir, Frieda He mpe l, MGG, VI, 1957.
HEMSI, Alberto, talijanski kompozitor i izdavaĉ (Turgutlu, Izmir, 23. XII 1896 —•). Uĉio muziku u Izmiru, zatim na Milanskom konzervatoriju (M. E. Bossi). God. 1928 nastanio se u Aleksandriji (Egipat); osnovao izdavaĉku kuću Edition Orientale de Musigue (1929); muziĉki direktor u sinagogi, nastavnik na Izraelskoj muziĉkoj školi, na Liceo Musicale Italiano i na Konzervatoriju_ DJELA. ORKESTRALNA: Carnvana al crepuscolo ; Croquis egyptie ns; Danses bibliques; Tableau symphonique egyptien; Divertissement danas le slyle egyptien za 7 instrumenata i udaraljke. — KOMORNA: Tre arie antiche za gudaĉki kvartet; gudaĉki kvintet; sonata za violinu i klavir; Suite Sefardie za violinu i klavir; 3 suite za violonĉelo i klavir. — Klavirske kompozicije {Six danses turques). — Kompozicije za glas i orkestar; solo-pjesme (Coplas Sefardies). — Izdao 5 svezaka španjolsko-hebrejskih narodnih pjesama sakupljenih u Maloj Aziji.
HENDERSON, Roy, engleski pjevaĉ, bariton (Edinburgh, 4. VII 1899 —•). Studij završio na Royal Academy of Music u Londonu; na opernoj pozornici debitirao 1929 u londonskom Covent Gardenu. God. 1934—40 ĉlan opernog ansambla festivala u Glvndebourneu, od 1940 profesor na Academy of Music u Londonu. Suosnivaĉ festivala u Edinburghu (1947) na kojem je nastupao i kao pjevaĉ; od 1950 djeluje samo kao pedagog. Kao operni pjevaĉ posebno se istakao u Mozartovim operama Figarov pir (Almaviva), Cosi fan tutte (Guglielmo), Ĉarobna frula (Papageno) i Don Giovanni (Masetto), a na koncertnom podiju kao interpret djela suvremenih engleskih kompozitora. Njegova uĉenica bila je E. Ferrier. HENDERSON, William James, ameriĉki muziĉki kritiĉar i pisac (Newark, N. J., 4. XII 1855 —■ New York, 5. VI 1927). Filozofiju studirao u Princetonu. Klavir uĉio kod C. Langlotza (1868—73), a pjevanje kod A. Torrianija (1876—77). Muziĉki kritiĉar u New York Times (1887—1902) i The Sun (1902—37). God. 1899—1902 predavao historiju muzike na College of Music, a od 1904 historiju pjevanja na Institute of Musical Art u New Yorku. Njegove kritike temeljile su se na dobrom poznavanju muziĉke historije, a odlikuju se i ljepotom stila. DJELA: The Story of Music, 1889 (preraĊeno 1912); Preludes and Studies, 1891; Holu Music Developed, 1898; What is Good Music}, 1898; The Orchestra and Orchestral Music, 1899; Richard Wagner, His Life and Dramas, 1901; Alodern Musical Dri/t, 1904; The Art of the Singer, 1906; Some Forerunners of Italian Opera, 1911; Early History of Singing, 1921. Biografije: Goldmark, Ĉajkovski i Wa%ner; studija o nizozemskim kompozitorima za seriju Famous Composers and Their Works; više opernih i operetnih libreta. Pisao i o navigaciji i pomorstvu te priĉe za omladinu i pjesme. — O. Thompson objavio knjigu Hendersonovih kritika The Art of Singing, 1938. LIT.: O. Thompson, An American School of Criticism: The Iegacy Left by William James Henderson, R. Aldrich and Their Colleagues of the Guard, MQ, 1937. — N. Broder, William James Henderson, MGG, VI, 1957.
HENKEL, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. Michael, kompozitor i orguljaš (Fulda, 24. VI 1780 — 4.III 1851). Uĉenik J. G. Vierlinga,muziĉar na biskupskom dvoru, uĉitelj na gimnaziji i gradski kantor u Fuldi. DJELA: 3 zbirke Vor-, Zzvischen- und Nachspiele za orgulje; 12 neue Orgehtiicke i druge kompozicije za orgulje. — Scenska muzika. — Cantaline zur Weihung des Bonifacius Denkmals in Fulda za sole, zbor i klavir. — Drey Deutsche Seelen Messen im Choral~Style za 4 glasa, 2 roga i orgulje; 2 zbirke s ukupno 224 ĉetvoroglasna korala. — Praktische Orgelschule; 3 zbirke Lieder fiir Elementarschulen i dr.
2. Georg Andreas, kompozitor (Fulda, 4. II 1805 —5. IV 1871). Sin Michaela; polazio Univerzitet u Marburgu, zatim se nastanio u Frankfurtu na Majni; orguljaš u Coburgu, nastavnik muzike na seminaru u Fuldi. Komponirao orkestralna djela (uver tire za Schillerovu dramu Wallensteins Lager), komornu muziku, koraĉnice, kompozicije za klavir i za orgulje i crkvena djela. 3. Heinrich, pijanist (Fulda, 16. II 1822 — Frankfurt a. M., 10. IV 1899). Brat Georga Andreasa; uĉenik A. Schmitta, A.
111
Andrea i F. Kesslera. Ţivio u Fuldi, Leipzigu i od 1849 u Frankfurtu na Majni. Istakao se kao vrstan pedagog. JN.II *I /( C/
j^te
------
iviiiiziiuitgzn
uiu
uzi
iiiusiKuiist_____ .
. ... ;,»..„......_.*
- ».~~„,
1882; biografija A. Schmitta. — Priredio novo izdanje Andreova priruĉnika Lehrbuch der Tonsetzhunst, 1875. —■ Komponirao sonatu za flautu ( i l i violinu), instruktivna djela za violinu, kraća djela za klavir i solo -pjesme.
HENKEMANS, Hans, nizozemski pijanist i kompozitor (Hag, 23. XII 1913 —). Studirao medicinu u Utrechtu; klavir uĉio kod B. van den Sigtenhorst Mevera, a kompoziciju kod W. Pijpera. Izvrstan pijanist, koncertirao u Evropi i Americi, istakavši se kao interpret Mozartovih i Debussvjevih djela. H. ide medu najistaknutije suvremene nizozemske kompozitore. Njegova je muzika aforistiĉki zbijena; motivi se razvijaju iz malenih ćelija do politonalnosti i poliritmike. Harmonija mu je opora i puna oštrih disonanca, ali preteţno tonalna. Djela mu se odlikuju melodiĉnošću i lirikom. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1934. Koncerti: za klavir i gudaĉki orkestar, 1932; za klavir, 1936; za violinu, 1950; za violu, 1954; za flautu, 1954 i za harfu, 1955. Passacaglia en gigue za klavir i orkestar, 1942; Voorspel, 1936; partita, 1960; Barcarola fantastica, 1952. — KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta; klavirski trio, 1935; 2 duhaĉka kvinteta (I, 1934); Aere festivo za duhaĉki kvintet, 1955; Prima Vera za nonet, 1944 (obraĊeno za gudaĉki orkestar, 1960): sonata za violinu i klavir, 1944; sonata za violonĉelo i klavir, 1936. — Sonata za 2 klavira, 1944; etide i dr. za klavir. — VOKALNA: Dreihonderd zvaren zvij. . . za zbor i orkestar, 1933; balada za alt i mali orkestar, 1936; Bericht aan de le-venden za recitatora i zbor, 1965; De Kinderkruistocht za zbor, 1933; Villonerie (F. Villon) za bariton, 1965; ciklus De Tooverfiuit za tenor i klavir, 1946; solo--pjesme. LIT.: li". Paap, Hans Henkemans, Mens en Melodie, 1946. — E. Reeser, Hans Henkemans, MGG, VI, 1957. — M. Flothuis, Hans Henkemans, Sonorum speculum, 1963.
HENLE VERLAG, njemaĉko nakladno poduzeće sa sjedištem u Munchenu i Duisburgu. Utemeljio ga 1947 Giinter Henle s ciljem da izdaje klasiĉna i romantiĉka klavirska i komorna djela u posve izvornom obliku, bez naknadnih, romantiĉarskih dodataka. Provodeći u djelo svoj izdavaĉki plan, poduzeće je uvelo nov, dotad nepoznat naĉin rada, tj. podijelilo je prireĊivanje izdanja struĉnim suradnicima. Tajco su npr. izvorni tekst istraţivali historiĉari, a prstomet su oznaĉivali praktiĉari, poznavaoci muzike pojedinog kompozitora. Medu suradnicima poduzeća su W. Georgii, W. Gieseking, W. Kahl, P. Mies, G.Raphael,R. Steglich, B. A. Wallner i dr. H. V. objavio je dosad klavirska djela J. S. Bacha; pojedina komorna djela i sveukupne klavirske sonate L. van Beethovena; sonate za klavir i violonĉelo i klavirska djela J. Brahmsa; sveukupne klavirske sonate, kraća klavirska djela i violinske sonate W. A. Mozarta; zatim klavirske kompozicije Schuberta, Schumanna, Clementija i dr. Osim toga H. V. izdaje od 1958 novo kritiĉko izdanje sveukupnih djela J. Haydna koje ureduje Joseph Haydn Institut u Kolnu, zatim sveske »Friihromantik« iz zbirke Das Erbe Deutscher Musik, kao i Repertoire International des Sources Musicales.
Poduzeće posjeduje i opseţan arhiv s gotovo 100 000 stranica fotografskih snimaka autografa, te prvih i ranih izdanja, sakupljenih za višegodišnjeg rada na otkrivanju izvornih tekstova. LIT.: //. Halm, Gunter Henle Verlag, MGG, VI, 1957-
HENNEBERG, Ivan, pravnik (Zagreb, 1. VI 1919 —). Studij prava s doktoratom završio u Zagrebu. Od 1956 direktor Poslovnice za Hrvatsku Zavoda za zaštitu autorskih malih (od 1971 muziĉkih) prava (ZAMP). Honorarni predavaĉ meĊunarodnog autorskog prava na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Sudjelovao u izradi nacrta Zakona o autorskom pravu (1968) i na konferencijama za reviziju meĊunarodnih konvencija o autorskom pravu (Stockholm 1967, Pariz 1971). DJELA (izbor): Bitno o autorskom pravu, Odvjetnik, 1958; Pravo javnog izvoĊenja muziĉkih djela. Naša zakonitost, 1965; Koje se izvoĊenje muziĉkih djela smatra javnim, Zvuk, 1967; Rezultati Slockholmske konferencije za reviziju Bernske konvencije, ibid.; Le Contenu de la proteetion conventionnclle selon VActe de Stockholm de la Convention de Berne, Le Droit d'auteur, 1968; Madţarsko-sovjeiska konvencija o reciproĉnoj zaštiti autorskog prava, V kongres INTERGU, Sv.Stefan 1969; La nouvelle loi sur le droit d'auteur de la Republiaue Socialisle Fe'deralive de Yougoslavie, II diritto di autore, 1969; Bernska konvencija za zaštitu knjiţevnih i umjetniĉkih djela revidirana u Stockholmu 1967, Prinosi Instituta za meĊunarodno pravo u Zagrebu, 1969; Autorsko pravo prema zakonu iz 1968, Odvjetnik, 1971. K. Ko.
HENNEBERG, Johann Baptist, austrijski kompozitor i orguljaš (Beĉ, 6. XII 1768 — 26. XI 1822). Orguljaš u beĉkom Schottenstiftu; 1790—-1803 dirigent i kompozitor na beĉkom Freihaustheateru (pod upravom E. Schikanedera), gdje je 1791 vodio pokuse za Ĉarobnu frulu, a od treće izvedbe i dirigirao predstavama tog djela; nekoliko godina kasnije orguljaš na dvoru kneza N. Esterhazvja u Eisenstadtu. Vrativši se u Beĉ, bio regens ehori u crkvi am Hof, a od 1818 do smrti dvorski orguljaš. Njegova kazališna djela, danas zaboravljena, odrţala su se na repertoaru priliĉno dugo.
112
HENNEBERG — HENRIQUES
DJELA. ORKESTRALNA: uvertire; Partila militare solenne; 12 Deutsche Tame; 12 menueta; koraĉnice. — DRAMSKA. Opere; Die Gigantin i Die Liebe macht kurzen Prozess, 1799. Balet L'isola dei cannibali, 1795. Viteška igra Johanna von Weimar (E. Schikaneder), 1792. Singspieli: Die Waldmanner (sa I. Sevfriedom), 1787; Die Konigspflicht; Die Eisenkonigin (sa I. Seyfriedo m i J. Haibelom), 1793; Der Scherenschleifer (Schikaneder), 1795 i dr. — VOKALNA: kantate; nokturna za 4 glasa i klavir; nokturna za 4 —8 glasova, djelo miĉ no uz ob ligatne d uhaĉke instrumente; 2 kanona i dr. — Tantum erga za 8 glasova. LIT.: A. Orel, Johann Baptist Henneberg, MGG, VI, 1957. HENNEBERG,
i. Richard, švedski kompozitor, dirigent i pijanist (Berlin, 5. VIII 1853 — Malmo, 19. X 1925). Studirao u Berlinu kod F. Liszta i W. Rusta. Istakao se kao koncertni pratilac na turnejama s pjevaĉicom S. Arnoldson i violinistom H. Wieniawskim. God. 1873—75 dirigent društva Harmonie u Bergenu, 1885—1907 kazališni dirigent u Stockholmu i zatim u Bernu. Od 1912 vodio popularne koncerte u Malmou. DJELA: koncert za klavir i orkestar; kraća orkestralna djela. — Komorne i klavirske kompozicije. — Komiĉna opera Drottningens Vallfart, 1882; balet Undine, 1890. Scenska muzika: za Ibsenovu dramu Brand; za Shakesp;areove drame; za Strindbergove drame Erik JCFV i Diamantbrollopel. — Zborovi; pjesme.
2. Carl Albert Theodor, kompozitor i dirigent (Stockholm, 27. III 1901 —■). Sin Richarda; studirao na Konzervatoriju u Stockholmu (E. Ellberg), usavršavao se u Beĉu i Parizu. Od 1931 sekretar u Društvu švedskih kompozitora. DJELA. O RKESTRALNA: 5 simfo nija; s imfo nijske p jes me ; ko nce rt i za klavir, za violonĉelo, za trut I j u i za trombon; Concerlino za flautu i mali orkestar; uvertire; suite; serenada. — KOMORNA: dva gudaĉka kvarteta; kvartet za duhaĈe; sonata za violinu i klavir. — DRAMSKA. Opere: Inka, 1937; Del jdser i Smaland, 1939; Den lyckiga staden; Bolla och Badin: I madon-nans skugga. — VOKALNA: Del Ijusa landel za sopran, tenor, zbor i orkestar; pjesme s orkestrom.
HENNERBERG, Carl Fredrik, švedski orguljaš i muziĉki pisac (Algaras, 24. I 1871 — Stockholm, 17. IX 1932). Orguljaš u Varoli, studirao na Konzervatoriju u Stockholmu. God. 1904—• 06 nastavnik harmonije i klavira na istom zavodu, 1908 postao bibliotekar Muziĉke akademije, a 1909 zborovoda i orguljaš Dvorske kapele. Od 1915 ĉlan Kraljevske muziĉke akademije. Suizdavaĉ muziĉko-znanstvenog ĉasopisa Svensk Tidskrift for Musik-forskning. Dobar poznavalac srednjovjekovnih orgulja. DJELA: Die schzvedischen Orgeln des Mittelallers, 1909; Orgelns byggnad och vard, 1912 i 1928; Forteckning over G. Wennerbergs tonwerk (popis djela G.e Wenerberga), 1918; Une Collection d'oeuvres pour viola, basso et violone du XVII siecle, limari Krohn-Festschrift, 1927; Brevsammlingen i Kungliga Musikaliska Akademiens Bibliotek, 1927; Kungliga Hovmusikus Andres Wesslrdm, c. 1720— 1781, 1928—29; studije i ĉlanci u muzikološkim ĉasopisima; preveo Orgelregister C. Kochera. LIT.: E. Sundstrbm, Carl Fredrik Hennerberg, Svensk Tidskrift for Musikforskning, 1932.
HENNESSY, Svvan, ameriĉki kompozitor irskog podrijetla (Rocford, Illinois, 24. XI 1866 — Pariz, 26. X 1929). Studirao na Konzervatoriju u Stuttgartu. Nakon brojnih putovanja po Evropi nastanio se u Parizu. U Hennessvjevoj ljupkoj i nepretencioznoj muzici izbija ĉesto sklonost humoru, a oĉituje se u njoj i njegov vanredan dar zapaţanja, te sposobnost muziĉke karakterizacrje. Neka su mu djela inspirirana irsko-keltskim folklorom. DJELA. KOMORNA: Petit trio celtitpie za gudaĉki trio; 4 gudaĉka kvarteta: I', suita, 1913; I I I , serenada, 1925 i IV, 1929. Adagio i allegro za gudaĉki kvartet, 1912; trio za 2 klarineta i fagot; Sonata in Irish Style za violinu i klavir; Sonate celtique za violu i klavir, 1924; 2 sonatine za violinu i klavir ( I I , 1929); sonatina za violonĉelo i klavir, 1929. — KLAVIRSKA: sonatina 1912; introdukcija, 12 varijacija i fuga, 1910; 12 kanona, 1926; A la maniire . . . (2 sv.), 1927; etide, plesovi, i dr. —■ Solo-pjesme. LIT.: G. Ferchaull, Svvan Hennessv, MGG, VI, 1957-
HENNIG, 1. Karl, njemaĉki kompozitor i zborovoda (Berlin, 23. IV 1819—■ 18. IV 1873). Isprva dirigirao orkestrom i zborom; od 1846 orguljaš u crkvi sv. Pavla u Berlinu, od 1850 do smrti orguljaš u berlinskoj crkvi sv. Sofije. God. 1849 osnovao vlastito pjevaĉko društvo, a 1866 zbor crkve sv. Sofije; vodio 12 godina muško pjevaĉko društvo Lyra; 1863 kraljevski muziĉki direktor. DJELA: kompozicije za 2 violine i klavir i za flautu solo.— Brojne klavirske kompozicije (Abendfeier, nokturno; Morgengruss; 3 sonate za klavir ĉetvororuĉno). — VOKALNA: Sinfonie-Cantate; kantata Die Slernennacht; Cantate zum Gedachtnis Friedrich Wilhelms III; muški zborovi; dueti; oko 40 solo-pje-sama. — Der Konigspsalm za zbor, 4 harfe, flautu i limene duhaĉe; Friedenspsalm z a sole, zbor, orgulje, trombon i harfu i dr.
2. Karl Raphael, muziĉki pisac i dirigent (Berlin, 4. I 1845 —• Poznan, 6. II 1914). Sin Karla; uĉenik A. Richtera u Leipzigu i F. Kiela u Berlinu, gdje je kratko vrijeme bio nastavnik. Od 1869 ţivio u Poznaiiu. Tu je osnovao vlastiti muziĉki institut i bio orguljaš, uĉitelj muzike i zborovoda. Pokrenuo i vodio Hennigscher Gesang-Verein i bio dirigent Filharmonijskog orkestra, koji je i osnovao (1890). God. 1892 imenovan profesorom. Ogledao se i kao kompozitor. DJELA: Die Aiethodik des Schulgesang-Unterrichts, 1885; Beethovens 9. Symphonie. Eine Analyse, 1888; Deutsche Gesangschule, 1889; Die Unterscheidung der Gesang-Register auf physiologischer Grundlage, 1892; Zur Verstdndigung. Ein Beitrag zur Wagnersache, 1893; Die Aslhetik der Tonkunst. 1896; Leme
gesundheitsgemdss sprechen, 1899; Vber die Entstehung der hohen Resonanz, Musiktheoretisches Hilsfbuch fiir den elemenlaren theorelischen Unterricht. Einfuhrung in das Wesen der Musik, 1906; Die zvissenschaftliche Ausbildui Musikseminaristen, 1912. LIT.: H. Becher, Hennig, 1. Karl, 2. Kar l Raphael, MGG, VI, 19;
HENNING, Carl VVilhelm, njemaĉki violinist, kompc i dirigent (Ols, 31. I 1784 — Berlin, III 1867). Uĉenik ( Seidlera, P. Rodea (violina) i J. A. Gurrlicha (kompoziciji Berlinu od 1807 ĉlan orkestra Nacionalnog kazališta, 1811 kori muziĉar, 1822 koncertni majstor Dvorskog orkestra; mu direktor (1824—26) u Konigstadtu. Od 1826 ponovo u Be koncertni majstor Dvorske kapele, a 1832—36 upravitelj konc Filharmonijskog društva. Podjednako vješt kao violinist, dir i kompozitor, H. je mnogo pridonio razvoju muziĉkog ţive Berlinu. DJELA: koncert za violinu i orkestar; Concertanle za 2 violine i ori — KOMORNA: 2 gudaĉka trija; 4 gudaĉka kvarteta; gudaĉki sekstet; d msnto za violinu i gudaĉki kvartet (ili klavir); 6 sonata za violonĉelo i b; 21; Variations et Rondo za violinu solo i gudaĉki trio (ili klavir), 3 Duos c tants za 2 flaute. — DRAAISKA: opera Die Rosenmddchen, 1825; bale jungen Pensionairinnen, 1831 i Venus und Adonis, 1832; scenska muzika : dramskih djela. — Sveĉana kantata; elegija Hold glanzt die Sonne, 1822. LIT.: //. Becker, Carl Wilhelm Henning, MGG, VI, 1957.
HENNING, 1. Ervin Arthur, ameriĉki kompozitor nje kog podrijetla (Marion, South Dakota, 22. XI 1910—)". u Chicagu kod Roslvn Brogue (kojom se 1944 oţenio) i na 1 zervatoriju u Bostonu. DJELA: Partita za gudaĉki kvartet, 1948; suita za koncertantnu vi' violine i violonĉelo, 1950; trio za klarinet, violu i klavir, 1959; kvintet z flautu, violinu, violu i violonĉelo, 1946; Divertimento za fagot solo, kompozicije za uzduţnu flautu; sonata za klavir, 1959. — Preradbe za razn tave drvenih duhaĉkih instrumenata djela J. S. Bacha.
2. Roslyn, kompozitor (Chicago, 16. II 1919—■). Ţena EJ Arthura. Studirala jezike na Univerzitetu u Chicagu, a rru na RaĊcliffe College u Cambridgeu (Mass.); diplomirala 19^ DJELA: suita za mali orkestar, 1947; Suite for Recorders, 1949; ki 1951; klavirski kvartet, 1949; trio za obou, klarinet i fagot, 1946; trio za vi klarinet i klavir, 1953. —■ Brojna vokalna djela uz raznu instrumentalnu pr
HENRICI, Christian Friedrich (pseudonim Picanc njemaĉki pjesnik (Stolpen, Saska, 14. I 1700 —■ Lei 10. V 1764). Ţivio od 1720 u Leipzigu, bio 1727—40 poštansk novnik, zatim poreznik. Bavio se prigodnim i satiriĉkim pj štvom, a 1725 objavio prvo djelo duhovne poezije i otada najvjerniji i najmarljiviji autor duhovnih i svjetovnih tek: za J. S. Bacha. Premda se ta poezija ne odlikuje posebnom dubi niti ima karakter liĉnog doţivljaja, Bach je u Henriciju našao idi suradnika koji je uvijek bio spreman stvoriti upravo onakve sti kakvi su Bachu trebali, koji je imao dovoljno široko znanje o bi teologiji, i posebno muzici, da bi se mogao prilagoditi Bachi intencijama. H. je napisao tekstove brojnih Bachovih crkvei svjetovnih kantata; on je autor Matthauspassion i Markuspa (izgubljena). Tekstovi koje je Bach upotrijebio nalaze se u < djelima: Sammlung erbaulicher Gedancken, 1725; Cantaten die Sonn- und Festtage durch das gantze Jahr, 1728 (napisa Bacha); Ernst- Schertzhaffte und Satyrische Gedichte (5 dije 1727—51). LIT.: P. Flossmann, Picander (Chr. F. Henrici), Liebertwolkwitz — L. F. Tagliavini, Studi sui testi delle cantate sacre di J. S. Bach, Pac Kassel 1956. — Isti, Christian Friedrich Henrici, MGG, VI, 1957.
HENRION, Paul, francuski kompozitor (Pariz, 20. VII — 24. X 1901). Zapoĉeo kao urar i glumac, zatim uĉio k i harmoniju; stekao veliku popularnost kao kompozitor roma objavio ih je velik broj, a djelomiĉno i sam pjevao. Birao je pret lagane i dopadljive tekstove. Kad je romanca poĉela izlazi mode, posvetio se opereti. Suosnivaĉ i predsjednik Societt Auteurs et Compositeurs. DJELA. Operete: Une renconlre dans le Danube, 1854; L'Etudiant de H berg, 1869; A la bonne franquetle, 1877; Un eharcutier dans les fers, 187. Moulin de Javel, 1894; Monsieur Mart et Madame Venus, 1894 i dr. — Oko romanca i pjesama. LIT.: J. Feschotte, Paul Henrion, MGG, VI, 1957.
HENRIQUES, Fini Valdemar, danski violinist, dirigi kompozitor (Kobenhavn, 20. XII 1867 — 27. X 1940). Stuc violinu kod W. Toftea, a kompoziciju kod J. S. Svendsei Kobenhavnu i na Visokoj školi za muziku u Berlinu (J. Joacr God. 1892—96 koncertni majstor Dvorskog orkestra u K0 havnu. Koncertirao samostalno i s vlastitim gudaĉkim kvart( u skandinavskim zemljama, Parizu, Berlinu, Londonu i dr. rao briljantno, s mnogo humora i izraţajnosti. U njegovim dje opaţa se jak Svvendsenov utjecaj s harmonijskim slobodama 1 tar tonalnog sustava. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije (I, 1896); simfonijska pj Velund, 1898; H. C. Andersen Ouverture, 1905; Nordisk Konzertouverture, ] andante i fuga za gudaĉki orkestar ;suitazaoboui gudaĉki orkestar, 1894; ronza violinu i gudaĉki orkestar. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1889 i 1
HENRIQUES — HENZE kvartet za flautu, violinu, violonĉelo i klavir, 1937; sonata za violinu i klavir, 1893. — Billedbogen, 1899 i druga klavirska djela. — DRAMSKA: opera Stoerstikkeren, 1926; melodram Volund SmeĊ, 1896. Baleti: Den Hlle Havfrue, 1909; Snodronningen, 1927 (oba po Andersenu) i Tata, 1931. Scenska muzika. — Solo-pjesme. LIT.: 5. Berg, Fini Henriques (s popisom djela), Kobenhavn 1943. — N. Schiorring, Fini Valdemar Henriques, MGG, VI, 1957.
HENRY, Leigh Vaughan, engleski kompozitor, muzikolog i dirigent (Liverpool, 23. IX 1889 — London, 8. III 1958). Sin Johna Henrvja, kompozitora i opernog pjevaĉa; uĉio kod Ch. Rossa (klavir), A. W. Lockea (harmonija), W. Bridsona i G. Bantocka, a zatim u Francuskoj (R. Vines) i Italiji (G. Buonamici). God. 1912 postao muziĉki direktor na Gordon Craigovoj školi za kazališnu umjetnost u Firenci. Za rata u njemaĉkom zarobljeništvu. Po povratku u Englesku osnovao i ureĊivao muziĉki ĉasopis Fanfare (1921—22). Djelovao zatim u SAD, a predavao o suvremenoj muzici u Engleskoj, Francuskoj, Italiji, Njemaĉkoj, SSSR i SAD. Istakao se i kao dirigent. DJELA: simfonijska pjesma Llyn-y-fan; Cymric Poeni za mali orkestar; Sheen of Waters za klavir i orkestar. — Pleasaunces za flautu, obou, violinu, violu i violonĉelo; 3 kompozicije za flautu, klarinet i fagot. — KLAVIRSKA: Catazvba: plaisanleries pour piano, 1910; Les Heures intimes: preludes pour piano, 1911—12. — Opera The Moon Robber; komedija-balet The Rogueries of Corviello, 1914 (preraĊena 1920—21). — VOKALNA: A Cehic Poem za muški zbor, 1911; zborne poeme za recitatore i zbor; pjesme. — SPISI: Music: What it Means and How to Understand It, 1920; Stravinsky; The Grozuth of Music in Fortn and Significance, 1921; The Story of Music, 1935; Dr. Johi Buli, 1937; My Surging World (autobiografija, sa R. Haleom), 1937.
HENRY, Pierre, francuski kompozitor (Pariz, 9. XII 1927 —). Uĉenik N. Boulanger, O. Messiaena i F. Passeronija; ĉlan Grupe za konkretnu muziku na francuskoj Radio-televiziji, u kojoj je imao odluĉan utjecaj, osobito 1956—58. God. 1960 osnovao vlastitu grupu za eksperimentalnu muziku (studio APSOME). DJELA: Concerto des ambiguites, 1950; Le Microphone bien tempere, 1951; Musique sans titre, 1952; Orphee 53, eksperimentalna opera, -1953; Antiphonie; Haut-voltage. La noire a soixante, konkretna muzika, 1963; Variations pour une porte et un soupir, elektronska muzika, 1963 (iskoristio M. Bejart za balet, 1965); Le Voyage za magnetofonsku vrpcu, 1966. SuraĊivao sa P. Schaefferom u djelima Symphonie pour un homme seul, 1949 (nova verzija za magnetofonsku vrpcu sa 2 kanala, 1966) i Đidule en Ut (1950), a sa O. Messiaenom u djelu Tim-bres-durees, konkretna muzika, 1958.
HENSCHEL, Isidor Georg, engleski pjevaĉ (bariton), dirigent i kompozitor njemaĉkog podrijetla (Breslau, 18. II 1850 —• Aviemora, Škotska, 10. IX 1934). Klavir, pjevanje i kompoziciju studirao na Konzervatoriju u Leipzigu (I. Moscheles, E. Wenzel, F. Gotze, C. Reinecke, E. F. Richter) i u Berlinu (A. Schulze, F. Kiel). Debitirao 1868 u Leipzigu, zatim koncertirao gotovo po cijeloj Evropi. God. 1877—80 dirigent i pjevaĉ u Londonu, 1881—84 dirigent Simfonijskog orkestra u Bostonu. Djelovao zatim ponovno u Londonu gdje je 1886 osnovao Symphony Concerts i od 1888 predavao pjevanje na Royal College of Music. God. 1893—96 vodio koncerte Scottish Orchestra u Glasgowu, 1905—08 pjevaĉki pedagog u New Yorku. Po povratku u Englesku koncertirao u razliĉitim gradovima. Kao pjevaĉ posljednji put nastupio u Londonu 1914. Otada pjevaĉki pedagog, te dirigent Scottish Orchestra i londonskog društva Handel Society. Henschelova je muzika eklektiĉna; u njoj se kriţaju utjecaji raznih kompozitora njemaĉke romantike. Izvrstan pjevaĉ, originalan i sugestivan interpret i ugledan dirigent, mnogo je pridonio upoznavanju i širenju umjetnosti J. Brahmsa, s kojim ga je povezivalo blisko prijateljstvo. DJELA: balada za violinu i orkestar, 1885; serenada za gudaĉki orkestar, 1874. — Gudaĉki kvartet; kompozicije za violinu i klavir. — Klavirske kompozicije dvoruĉno i ĉetvororuĉno. — DRAMSKA. Opere: Friedrich der Schone; A Sea Change or Love's Stowaway, 1884 (izv. 1930) i Nubia, 1899. Scenska muz i k a z a S h a k e s p e a r e o v a H a m l e t a , 1 8 9 2 . — V O K A L N A : A G i p s y Serenade za glas i orkestar, 1877; zborovi; kvarteti; dueti; oko 200 solo -pjesama i balada. — CRKVENA: Missa pro defunctis za sole, zbor, orgulje i orkestar 1902; mise; Psalam 130 za sole, zbor i orkestar; Te Deum, 1893; Stabat Mater, 1894; himne; anthemi i dr. — SPISI: Personal Recollections of Johannes Brahnts, 1907; Musings and Memories of a Musician, 1918; Articulation in Singing, 1926; autobiografija Young Blood, London Mercurv, 1931 i Interpretation in Music, ibid. LIT.: H. Henschel, When Soft Voices Die, a Musical Biographv, London 1944 ( I I izd. 1949). — H. F. Redlich, Isidor Georg Henschel, MGG, VI, 1957.
HENSEL, Heinrich, njemaĉki pjevaĉ, tenor (Neustadt, Pfalz, 29. X 1878 — Hamburg, 23. II 1933). Uĉenik G. Waltera u Beĉu. Pjevaĉku karijeru zapoĉeo 1897 u kazalištu u Freiburgu (Breisgau). God. 1900-06 ĉlan opere u Frankfurtu na Majni, 1906—u u Wiesbadenu, 1911—22 u Hamburgu. Pjevao u Londonu (Covenl Garden), New Yorku (Metropolitan), Chicagu i Bruxellesu. Stalan gost Sveĉanih igara u Bavreuthu, poznat po ulogama iz Wagnerovih opera (Parsifal; Lohengrin; Der Ring des Nibelungen). HENSEL, Walther (pravo ime Julius Janiczek), njemaĉki kompozitor i etnomuzikolog (Moravska Tfebova, 8. IX 1887 — Miinchen, 5. IX 1956). Studirao filologiju i muziku u Beĉu, Freiburgu (Švicarska) i Pragu. Promovirao u Freiburgu. Uĉitelj u Pragu; poslije Prvoga svjetskog rata bavio se narodnim muziĉkim prosvjećivanjem. God. 1923 organizirao prvi »tjedan pjevanja« MUZ. K., II,
113
(Singiuoche) u Finkensteinu; odatle se njegova djelatnost, uz pomoć omladinskog muziĉkog društva Finkensteiner Bund, proširila po Njemaĉkoj, Austriji, Švicarskoj, Finskoj, Švedskoj, Nizozemskoj i Danskoj. Od 1925 bio je upravitelj omladinske muziĉke škole u Dortmundu, a od 1930 u Stuttgartu; od 1945 u Miinchenu nauĉni savjetnik Arhiva za narodnu muziku. H. je sakupljao njemaĉke narodne pjesme iz svog zaviĉaja, iz alpskih krajeva i iz Finske. Upozorio je i na ljepotu ĉeško-moravskog melosa. DJELA. Zbirke pjesama i plesova: Deutsche Liedlein aus Osterreich, 1913 i 1917; Der Prager Spielmann, 1919; Gudrun-Liederblatt, 1919; Lons-Lieder, 1920; Wach auf, festliche Weisen, 1922; Das aufrecht Fahnlein, 1923; Finkensteiner Bldtter, od 1923 (10 godišta; sabrano pod naslovom Finkensteiner Liederbuch I, 1929 i II, 1934); Das Silberhorn, Mondlieder, 1924; Lerch und Nachtigall, 1924; Volkstdnze aus deutschen Gauen (za gudaĉki kvartet), 1925; Der singende Ouell, 1925; Susaninne, 1925; Heiligenlieder, 1927; Heimliche Minne,l<)ZT,Strampedemi, 1929; Spinnerin Lob und Dank, 1933; Klingende Saat (dodatak ĉasopisu Lied und Volk), od 1933; Kampf und Spiel, 1935; Sonnengesang des heiligen Franziskus, 1935; \Veg und Ziel, 1936; Das Bauernjahr, 1948; Unser Land im Lied, 1951 i dr. — SPISI: Lied und Volk, eine Streitschrift zvider das falsche deutsche Lied, 1921; Im Zeichen des Volksliedes, 1922 (II izd. 1936); Von der Wiedererweckung alten musikalischen Volksgutes (u djelu H. J. Mosera Grundfragen der Schulmusik), 1931; Musikalische Grundlehre, 1936; Auf den Spuren des Volksliedes, Kleine Volkslied-—Kunde, 1944; ĉlanci. LIT.: K. M. Komma, Walther Hensel, MGG, VI, 1957.
HENSELT, Adolf, njemaĉki pijanist i kompozitor (Schvvabach, Bavarska, 9. V 1814 — Warmbrunn, Šleska, 10. X 1889). Muziku uĉio kod A. Fladtove u Miinchenu, N. J. Hummela (klavir) u Weimaru i S. Sechte-ra (teorija) u Beĉu. Kao pijanist debitirao 1836. Nakon uspješnih turneja nastanio se 1838 u Petrogradu, gdje je koncertirao, bio nastavnik i neko vrijeme inspektor muziĉkog školstva. H. je jedan od najznatnijih klavirskih virtuoza i pedagoga XIX st. Najveću vaţnost polagao na sviranje u strogom legatu. Nastojao je postići što veći raspon prstiju i u tu svrhu sastavio posebne vjeţbe. DJELA: koncert za klavir i or kestar. — KLAVIRSKA: koncertne etide; Poeme d'amour; Friihlingslied; Impromptu; balade i dr. — Solo-pje A sme. — Preradbe za klavir djela C. M. - HlLVSliLT Webera, F. Mendelssohna, J. B. Cramera, F. Chopina, L. van Beethovena i dr. — INSTRUKTIVNA: Exercices preparatoires . . .; Exercices preparatoires a Vusage des etablissements Imperiaux d'education; Preambules dans tous les lons majeurs et mineurs . . .; Meisterstudien. — Einige Bemerkungen und langjdhrige Erfahrungen iiber den Klavierunterricht. LIT.: O. Stollberg, Adolph Henselt, MGG, VI, 1957. — R. Daviš, Henselt, Balakirev and the Piano, The Music Review, 1967.
HENSLER, Karl Friedrich (pravo ime Albrecht Friedrich Hennseler), njemaĉki dramski pjesnik i kazališni direktor (Vaihingen, Wiirttemberg, kršten 1. II 1759 — Beĉ, 24. XI 1825). Studirao teologiju i filozofiju na Univerzitetu u Tiibingenu; 1784 nastanio se u Beĉu. Od 1786 kazališni pjesnik na Leopoldstddter Theater, a 1803 postao zakupnik i direktor toga kazališta, koje je vodio do 1817. Od 1818 ravnatelj Theater an der Wien, zatim kazališta uBadenukraj Beĉa i u Bratislavi. Od 1822 ponovno u Beĉu direktor Theater in der Josefstadt. H. je jedan od najuspješnijih beĉkih dramskih pjesnika s kraja XVIII st. Za povijest muzike vaţan je kao naruĉitelj Beethovenovih kompozicija (uvertira i zbor Die Weihe des Hauses) i kao autor dobrih libreta za Singspiele i opere. Većinu tekstova komponirali su W. Miiller i F. Kauer. Herojsko-komiĉna opera Das Sonnenfest der Brahminen utjecala je na E. Schikanedera prilikom sastavljanja libreta za Mozartovu ĉarobnu frulu. Najveći uspjeh doţivjela je opera Das Donauioeibchen. DJELA (izbor). Drame, lakrdije, tekstovi za Singspiele i opere: Das Glu'ck isl kugelrund (muzika W. Muller), 1789; Das Sonnenfest der Brahminen (isti), 1790; Kaspar, der Vogelkrdmer (isti), 1791; Das Petermdnnchen (J. Weigl), 1794; Das Faustrecht in Thuringen (F. Kauer), 1796—97; Das Schlangenfesl in Sangora (Muller), 1796; Der Waffenschmied (Kauer), 1797; Das Donauzueibchen (isti), 1798; Thaddddl, aer 30-jdhrige A-B-C-Schutz (Muller), 1799; Die Teufelsmiihle am Wienerberg (isti), 1799; Die Abentheuer des Ritter Don Quihote (isti), 1802. — Sastavio Maurerrede auf Mozarts Tod, obj. 1792. LIT.: N. Wiltsch, K. F. Hensler (disertacija), Wien 1924. — /:. BaduraSkoda, Karl Friedrich Hensler, MGG, VI, 1957.
HENZE, Hans Werner, njemaĉki kompozitor (Giitersloh, Westfalen, 1. VII 1926 —). Muziku uĉio na Drţavnoj muziĉkoj školi u Braunschvveigu i na Školi za crkvenu muziku u Heidelbergu (W. Fortner), zatim uĉenik R. Leibovvitza u Parizu. God. 1950— 52 muziĉki savjetnik za balet na Drţavnoj operi u Wiesbadenu; 1953—-56 ţivio u Ischiji, zatim u Napulju, a od 1960 u Rimu. Suradnik brojnih struĉnih listova (Nouvelle Revue pour la musigue contemporaine i dr.).
114
HENZE — HERBERT
H. ide medu najistaknutije suvremene njemaĉke muziĉare. Njegovo stvaralaštvo karakte-zira stalna teţnja za novim i neobiĉnim. Do 1947 piše u duhu neoklasicizma pod utjecajem P. Hindemitha i I. Stra-vinskog. Upoznavši na ljetnim teĉajevima u Darmstadtu i kod R. Leibovvitza principe dode-kafonije, otada sve ĉešće upotrebljava dodekafonsku tehniku, primjenjući je gdjekad strogo dosljedno (Koncert za violinu), ali ĉesto i vrlo slobodno. U svim Henzeovim djelima, osobito u u baletima, oĉituje se i vanredno razvijen smisao za ritam. H. stvara mnogo H. W. HEN ZE i brzo. Medu najuspjelije njegove kompozicije treba ubrojiti snaţnu ekspresionistiĉku operu Boulevard Solitude (1952); u njoj se uz strogu dodekafoniku i elemente jazza susreće i raspjevana melodika, koja mjestimiĉno podsjeća na Puccinija i l i Masseneta.
LIT.: R. Zimmermami, Cber den Einfluss der Tonlehre auf He Philosophie, Sitzungsbericht der Kaiserlichen Akademie der Wissenscr Wien 1873. — G. Bagier, Herbart und die Musik mit besonderer Beriick gung der Beziehungen zur Asthetik und Psvhologie, Langensalza 191 P. Moos, Die Philosophie der Musik von Kant bis Eduard v. Hartmann, I Stuttgart, Berlin i Leipzig 1922. — W. Kahl, Herbart als Musiker, Lange 1926. — Isti, Johann Friedrich Herbart, MGG, VI, 1957.
DJELA. ORKESTRALNA. Šest simfonija: I, 1947; I I , 1949; I I I , 1950; IV, 1962; V, 1963 i VI, 1968. Koncerti: za violonĉelo: za violinu, 1947: 2 za klavir, 1950 i 1967; za kontrabas, 1966. Kranichsteiner Kammerkonzen za flautu, klavir i gudaĉe, 1946; Concertino za klavir, duhaĉe i udaraljke, 1947: Odean den IVestzvind za violonĉelo i orkestar, 1953; Doppio concerlo za obou, harfu i orkestar, 1960: Compases para preguntas ensimisuddes za violu i 22 sviraĉa, 1970; Lyrische Balletsuite, 1952; Quattro Poemi, 1955: simfonijske etide, 1956: varijacije C'est le May, c'est le May, 1950: Maratona di Dama za jazz-band i orkestar (i kao balet), 1957: 3 Pas de Triton, 1958: Anti/one per il Festival di Salisburgo, 1960; Los Caprićlios, 1966: Telettianniaita, 1967. Za gudaĉe: sonata, 1957, fantazija, 1967; Freiheilshymne, 1967; Moralities, 1967. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1952: komorna sonata za klavirski trio, 1949: duhaĉki kvintet, 1953: Concerlo per il Marigny za klavir i komorni sastav, 1956: sonata za violinu i klavir, 1947: sonatina za flautu i klavir, 1947. — KLAVIRSKA: sonata, 1950; varijacije, 1949: Diverlimenti za 2 klavira, 1964. — DRAMSKA. Opere: Das Wundertheater (po M. Cervantesu), 1949 (nova verzija, 1965); Boulevard Solitude, 1952 (nova verzija 1958); Konig Hirsch, 1956; Der Prinz van Hamburg (Kleist), 1960: Elegie fiir junge Liebende, 1961; Der junge Lord, 1965 i Die Bassariden. 1966. Kratke opere: La Forza delle circoslanze, 1959 i L'Usignolo deWimperatore, 1959. Radio-opere: Ein Landarzt (po F. Kafki), 1951 i Das Ende einer Welt, 1953. Baleti: Varialionen, 1949; Jack Pudding, 1951; Labyrinlh, 1951; Rosa Silber, 1952; Tancred und Canlhylene, 1952; Die Anrufung Apolls, 1951; Der Idiot (po Dostojevskom), 1952; Die schlafende Prinzessin 1954: Maratona di danza, 1957 i Undine, 1957. — VOKALNA. Kantate: Whispers from Heavenly Death (W. Whitman) za sopran ili tenor i orkestar, 1948; Cantata della Jiaba estrema, 1965; ? Cautate da Esopo, 1967 1 Versuch iiber Schzveine, 1969- U difficile percorso verso la ĉasa di Natascha Ungeheuer za 17 izvodilaca, 1971. Za zbor i orkestar: 5 madrigala, 1947: Chor gefangener Trojer (Goethe), 1948 i Die Musen Siziliens (Vergilije), 1966. Apollo und Hyazintus za kontraalt, ĉembalo i 8 instru menata, 1949; Fiinf neapolitanische Lieder za bariton i orkestar, 1956; Nachlstiicke und Arieti za sopran i orkestar, 1957; Kammermusik 1958 za tenor, gitaru i 8 instrumenata, 1958; Novae de infinito Laudes za sole, zbor i instrumentalni ansambl, 1962; Tre notlurni di T. Tasso za sopran, violinu i orkestar, 1963: Das Floss der Medusa za sopran, bariton, recitatora i orkestar, 1968.
DJELA. O RKES TRALNA. Ĉet iri s imfo nije : I, 185 3; I I , 1 857 : 1861 i IV, 1877; Tanzmomente, 1868: simfonijske varijacije, 1875: Kiinsllet 1876. — Ĉetiri gudaĉka kvarteta, 1855—60. — Kompozicije za klavir 4-1 — DRAMSKA. Scenska muzika za drame: Faust (Goethe), 1854: Wallei Lager (Schiller), 1871; Corfiz Uhlfeld (M. Greif), 1875 1 Libussa (Grillpi — VOKALNA. Za zbor i orkestar: Vivat Dir, Mozart, 1845; Froher M 1867: Brautgesang, 1868; Lied und Reigen, 1872: Jagdlied. Za muški zbor kestar: Festgesang zur Enthiillung des Erzherzog Karl-Monumenles, 1860; gesang zur Enthiillung des Maria-Teresien-Monumentes, 1862: Der kleine m\ lisehe Reaktionar, 1863; Harmlose IValzer eines halbverslorbeiien Narren 1865; Landsknechl, 1865; Waldszene, 1868: Narrische Vi'alzer; Nur a , Zehnte Symphome von Blechhoven za mali orkestar i dr. Vokalni kvarteti; -pjesme. — CRKVENA: 8 misa; 6 ofertorija; 4 Tantum ergo; Regina 2 graduala i dr. — Obradio i izdao sve Schubertove kompozicije za zbor 1 pella, 1866. LIT.: /.. Herbeck, Ein Lebensbild, Wien 1885. — A. v. Bbhm, Gescl der Singvereins der Gesellschaft der Musikfreunde, Wien 1908. — J. I: J. Ritter von Herbeck und das Wiener Hofoperntheater (disertacija), Wien — H. Kralih, Das grosse Orchester. Die Wiener Philharmoniker und ihre< genten, Wien 1952. — L. Nowak, Johann Ritter von Herbeck, MGG, VI,'
LIT.: K. H. VComer, Hans Werner Henze, ZFM, 1951. — Isti, Neue Musik in der Entscheidung, Mainz 1954. — H. H. Sluckenschmidl, Hans Werner Henze, MGG, VI, 1957. — R. Stephan, Hans Werner Henze, Die Reihe, 1958. — H. H. Sluckeuschmidt, Schopfer der neuen Musik, Frankfurt a. M. 1958. — H. Pauli, Hans Werner Henze's Italian Music. Der Prinz von Homburg, Mainz 1960. — U. Dibelius, Moderne Musik 1945—1965, Munchen 1966. — W. Schzvinger, Auf der Suche nach neuer Schonheit. Hans Werner Henze, Mušica, 1966. — K. Geitel, Hans Werner Henze, Berlin 1968. —J. Hdusler, Musik im 20. Jahrhundert, Bremen 1969. — U. Stiirzbecher, Werkstattgesprache mit Komponisten, Koln 1971. J. As.
HEPTAKORD (grĉ. kiz-i. sedam i x°P"^ ţica, ton), niz od sedam dijatonskih tonova, npr. c, d, e,f, g, a, h. HERBART, Johann Friedrich, njemaĉki filozof, pedagog i muziĉar (Oldenburg, 4. V 1776 — Gottingen, 14. VIII 1841). Uĉio klavir, violinu, violonĉelo i harfu i već kao djeĉak javno nastupao na privatnim koncertima; stekao i solidno teoretsko znanje, te razvio i improvizatorske sposobnosti. Filozofiju studirao na Univerzitetu u Jeni. God. 1797—1800 boravio u Švicarskoj, zatim u Bremenu, gdje se poĉeo baviti psihologijom muzike. Od 1805 profesor filozofije u Gottingenu. U umjetnost J. S. Bacha i u povijest muzike uveo ga J. N. Forkel. Od 1809 profesor filozofije na Univerzitetu u Konigsbergu, a od 1833 ponovo u Gottingenu. Muzika je predmet Herbartova istraţivanja, ukoliko se odnosi na estetiku i psihologiju. Vrednovanju Herbartove uloge u povijesti muziĉke estetike znatno je škodilo što su se ĉesto sve njegove izjave o muziĉkoj estetici pokušale tumaĉiti kao jedinstven sistem. Povremena proturjeĉnost njegovih sudova potjeĉe otuda što je H. bio i praktiĉni muziĉar i mislilac i što mu muzika sa ta dva aspekta nije uvijek imala isto znaĉenje. Mnoga su Herbartova djela izgubljena, pa ga se ne moţe ocijeniti kao kompozitora. DJELA. SPISI: Psychologische Bemerkungen zur Tonlehre, 1811; Einleitung in die Asthetik (iz Lehrbuch zur Einleitung in die Philosophie), 1813; Von den sehonen Kiinsten (u Kurze Enzyklopa'die der Philosophie), 1831. — Kompozicije za klavir: sonata u D-duru, 1808; fuga u A-duru; dvostruka fuga u c-molu, 1832.
HERBECK, Johann von, austrijski'dirigent i kompc (Beĉ, 25. XII 1831 — 28. X 1877). Sopranist djeĉaĉkog zb< zaduţbini Heiligenkreuz. U Beĉu polazio 1845-—46 ljetne teĉ za kompoziciju kod L. Rottera; inaĉe samouk. Od 1852 crl zborovoda, 1856—66 vodio Wiener Mannergesangverein. 1858 postao profesor Konzervatorija, 1859—69 dirigent ork Društva prijatelja muzike, od 1866 dvorski dirigent i od prvi dirigent Dvorske opere (1870—75 direktor). Najbolje beckove kompozicije su zborovi, od kojih su mnogi postali vi popularni (Volkslieder aus Kdrnten, Wanderlust, Maienzeit, desknecht). U njima se oĉituje Schumannov utjecaj, dok su crkvena djela pisana i u strogoj polifoniji. Kao dirigent H. je h publiku upoznao s mnogim rijetko izvodenim velikim vok -instrumentalnim djelima. Osobito se zalagao za širenje Schi tove umjetnosti. H. je kod A. Hiittenbrennera pronašao nje; tzv. Nedovršenu simfoniju u h-molu te 1865 dirigirao nje praizvedbom.
HERBERIGS, Robert, belgijski kompozitor (Gent, 19 1886—). Studij kompozicije završio na Konzervatoriju u G (L. Moeremans). Dobitnik Prix de Rome 1909. God. 1947 imen ĉlanom Kraljevske akademije znanosti, knjiţevnosti i umjetn 1951—53 ravnatelj Kraljevske flamanske opere u Antwerp Njegova umjetnost naišla je na uspjeh i izvan domovine. Njeg je mnoge oblike, od pjesme do simfonije, oratorija i operi poĉetku impresionist kasnije prihvatio ekspresionistiĉka st obiljeţja. Ogledao se kao romanopisac i pjesnik. D J E LA . O RK E S T R A LN A : S y m f o n i e a a n K ' a l l e a u , 1 9 0 7 ; S y r aan de Leie, 1907; Sinfonia Breve, 1947: simfonija s pjevanjem Anton; Cleopatra (prema Shakespeareu), 1948; filmska simfonija Vlaanderen, o huis, 1940; simfonijska pjesma Cyrano de Bergerac za rog i oikestar, 19 koncerta za klavir, 1932 i 1952; simfonijs ka suita Hiazcatha's Lied, 19 Suites voor kopers za 3 trublje, 4 roga i 3 trombona, 1946; Eva's Lied, 2 1954— 55; Mythologische Schetsen, 1923; De luslige Vrouzutjes van Wii 1949; rapsodija, 1951; 4 balade, 1954; Echo's en Droombeelden za komorni ork 1954; De kleine Zeenimf za komorni orkestar, 1955; Oden aan de Muzen, De Vier Seizoenen, 1956. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1921; kla kvartet, 1938; sonata za violu i klavir, 1932; Landelijk Concert za duhaĉki kv 1937; sonatina za flautu, violinu, violu i violonĉ elo, 1952: Minialuursm isti sastav, 1953; Assepoester za i s t i sastav, 1956. — KLAV IRSKA; 22 s i sonatine, 1940—45; 3 suite, 1923, 1924 i 1944; Concert galant, 1943: bz preludiji i dr. — DRAMSKA. Opere: L'Amour medecin (prema Moli« 1920; muziĉka komedija Le Mariage de Rosine (prema Beaumarchaisu), Muzika za dramu Het Lam Gods, 1949. — VOKALNA: Willems-Ca, 1945: brojni zborovi prema starim nizozemskim pjesmama, 1946—53: 8 zb na tekstove francuskih renesansnih pjesnika, 1954: solo-pjesme. — CRKVI 9 misa; Te Deum; 12 antifona za djeĉji zbor, 1930 i dr. LIT.: K. de Schrijver, Levende Componisten in Vlaanderen, I, 195 P. Nulen, Robert Herberigs, MGG, VI, 1957.
HERBERT, Victor, ameriĉki kompozitor, violonĉeli dirigent irskog podrijetla (Dublin, i. II 1859 — New Y 26. V 1924). Uĉio violonĉelo kod B. Cossmanna u Baden-Bad a kompoziciju na Konzervatoriju u Stuttgartu (M. Seifriz). violonĉelist dvorskog orkestra u Stuttgartu. Od 1886 boravi SAD; violonĉelist orkestra opere Metropolitan, uz to akt kao solist u orkestrima Th. Thomasa i A. Seidla te neke godina Seidlov asistent, a 1894—98 i dirigent njujorške racion garde. God. 1898—1904 dirigent simfonijskog orkestra u P burghu; 1904 osnovao Victor Herbert Neto York Orchesti kojim je izvodio programe lagane klasiĉne i popularne mu2 Nastavljajući tradiciju klasiĉne operete J. Straussa, F. Suj. i J. Offenbacha, H. je u svojim najboljim operetnim djelima, se odlikuju pjevnošću, smislom za prikazivanje lirsko -dr skih situacija i majstorskom instrumentacijom, dao vrije priloge vedrom muziĉkom kazalištu. Veliku popularnost st< i kao dirigent. MeĊu ostalim njegovim kompozicijama posebn, istiĉu dva vrlo uspjela koncerta za violonĉelo.
HERBERT — HERCIGONJA DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Hero and Leander, 1901. Za violonĉelo i orkestar: 2. koncerta, 1884 i 1898; suita, 1884 i legenda, prije 1894. Western Overture, 1906. Suite: Suite ro>nantique, 1901; Woodland Fancies, 1901 i Columbus, 1903. Serenada za gudaĉki orkestar, 1889; Irish Rhapsody, 1892; The Vision of Columbus, 1893; American Fantasie, 1898. —■ Kompozicije za violinu i klavir, za violonĉelo i klavir. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Naloma, 1911 i Madeleine, 1914. Brojne operete: The Serenade, 1897; The Fortune Teller, 1898; The Singing Girl, 1899; Babes in Toyland, 1903; Mile Modiste, 1905; The Red Mili, 1906; Naughty Marietta, 1910; The Enchan-tras, 1911; Svieethearls, 1913; The Only Girl, 1914; Eileen, 1917 i dr. Burleska Miss Camille, 1907; revije (u suradnji s drugima) i dr. Filmska muzika. — Dramatska kantata Der Gefangene, 1891; oda The Call to Freedom za sopran i zbor, 1918; solopjesme. LIT.: J. Kaye, Victor Herbert, New York 1931. — E. N. Waters, Victor Herbert: A Life in Music, New York 1955. — Isti, Victor Herbert, MGG, VI, 1957-
HERBST (Autumnus), Johann Andreas, njemaĉki kompozitor i muziĉki teoretiĉar (Niirnberg, 9. VI 1588 —• Frankfurt na Majni, 24. I 1666). Dvorski dirigent u Butzbachu (od 1614) i Darmstadtu (1619—23), zatim do 1636 muziĉki direktor protestantske Barfiisserkirche i gradski muziĉki direktor u Frankfurtu, 1636—44 u Niirnbergu i zatim ponovo u Frankfurtu. Komponirao iskljuĉivo vokalnu muziku, preteţno crkvenu. U poĉetku ĉvrsto povezan s tradicijom polifonije XVI st., kasnije pod utjecajem M. Praetoriusa, H. Schutza, zatim G. Gabrielija i drugih talijanskih majstora piše djela u stilu višezbornog duhovnog koncerta. Iako po stvaralaĉkoj snazi nije posve dostigao svoje velike uzore, H. ide u red najboljih njemaĉkih kompozitora iz prve polovine XVII st., koji su umjeli povezati naslijeĊenu kontrapunktiku i talijanski koncertni stil. Svojim organizatorskim sposobnostima podigao je muziĉki ţivot u Frankfurtu na veliku visinu. Posebno su vaţna Herbstova instruktivna djela, koja su se zbog svoje jasnoće, saţetosti i preglednosti, a i zbog toga što su pisana njemaĉkim jezikom, dugo vremena upotrebljavala u njemaĉkim zemljama. DJELA. VOKALNA: zbirka Thealrum Amoris ... nach art der Welschen Madrigalien za 5—6 glasova, 1613; zbirka Des edlen Daphnis aus Cimbrien Galathee, oder Hirtenlieder..., 1657. — CRKVENA: Mcletemata sacra Davidis Regii Prophetae... za 3 i 6 glasova, 16-19 (sa b. c. 1652); De Sancta Christi ecclesia Symphonia ... za 8 glasova, 1619; Strena musicalis ... za 5 glasova, 1621; Epicedium fu'r Philipp Walther von Herborn za 4 glasa, 1627: Lob- und Danck-Lied, auss dem 34. Psalm ..., veliki sveĉani koncert uz instrumente i b. c, 1637; Suspiria Cordis ... za 4 glasa i b. c, 1646; Epicedium oder Traur-Ode ... Johann Maximilians zum Jungen ... za 3 glasa, 1649; 29 korala za 4—5 glasova, štampani u zbirci L. Erhardija Harmonisches Choral- und Figuralgesangbuch, 1659. U rukopisu saĉuvano još oko 30 višeglasnih crkvenih kompozicija, medu kojima su sveĉani duhovni koncerti: Danck- und Lobgesang auss dem 107. Psalm. ..., 1649; Precatio Regis Josaphat ..., 1650; Der Achte Psalm .... 1651. — INSTRUKTIVNA: Mušica Practica Sive Instructio pro Symphoniacis ..., 1642; Mušica Poetica, Sive Compendium Melopoeticum ..., 1643; Cotnpendium Aiusices . . . , 1652; Mušica moderna pratlica, ouero maniera del buon canlo ..., 1653 (prošireno izd. djela Mušica practica iz 1642) i Ane Prattica e Poetica ... (3 dijela), 1653. —• Izdao zbirke: 20 Canzonen und 8 Sonaten von den beriihmbsten Autonbus ..., 1626 i Cantica sacra ... a diversis italicis autoribus ..., 1653. NOVA IZD.: nekoliko korala obj. C. v. Winterfeld {Der evangelische Kirchengesang, II, 1843—47) i L. Schbberlin (Schatz des liturgischen Chor- und Gemeindegesangs, I—III, 1865—72); tri višezborna sveĉana duhovna koncerta obj. R. Gerber (Das Erbe deutscher Musik, I I , Landschaftsdenkmale Rhein -Main, I. 1937)LIT.: W. Nagel, Zur Geschichte der Musik am Hofe von Darmstadt, MFM, 1900. — C. Valentin, Geschichte der Musik in Frankfurt a. M., Frankfurt 1906. — W. Nagel, Zur Biographie des J. A. Herbst, SBIMG, 1909—10. — P. Epslein, Das Musikwesen der Stadt Frankfurt a. M. zur Zeit des J. A. Herbst 1623 — 66 (disertacija), Breslau 1923. — Isti, Die Frankfurter Kapellmusik zur Zeit J. A. Herbst's, AFMW, 1924. — Isti, J. A. Herbst's geistliche Kompositionen, Kongressbericht Deutsche Musikgesellschaft in Leipzig, 1925—26. — A. Ailerup, Die »Mušica practica« des J. A. Herbst und ihre entwicklungsgeschicht liche Bedeutung, Kassel 1931. — H. H. Eggebrecht, Zum Wort-Ton-Verhaltnis in der »Mušica poetica« von J. A. Herbst, Kongressbericht Hamburg, 1956. — W. Slauder, Johann Andreas Herbst, MGG, VI, 1957.
HERBST, Johannes, ameriĉki kompozitor njemaĉkog podrijetla (Kempten, Bavarska, 23. VII 1735 —■ Salem, North Carolina, 15. I 1812). Pastor sekte Moravske braće, nastanio se 1786 u SAD, vršeći vjerske funkcije u Lancasteru, Lititzu (Pennsvlvania) i konaĉno u Salemu, gdje je sakupio vaţnu zbirku sa više od 1000 oratorija i anthema. Sam je komponirao oko 125 anthema ; koralnih napjeva. LIT.: A. G. Rau i H. T. David, A Catalogue of Music by American Moravians, Bethlehem, Pennsvlvania, 1938. —■ D. M. McCorkle, The Moravian Contribution to American Music, Notes, 1956.
HERCIGONJA, Nikola, kompozitor i muziĉki pisac (Vinkovci, 19. II 1911 —). Studij kompozicije završio 1935 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (B. Bersa, K. Odak). Zborovoda radniĉkih i seoskih zborova u Zagrebu i okolici, od 1938 profesor gimnazije u Strumici i Sušaku. God. 1942 odlazi u narodnooslobod;iaĉku vojsku, gdje je rukovodilac sekcije »Kazališta narodnog os'obodenja Jugoslavije«, a od 1945 naĉelnik Odjeljenja za kulturu i umjetnost ZAVNOH-a i zatim proĉelnik muziĉkog odsjeka u Ministarstvu NR Hrvatske. God. 1946—47 muziĉki referent Komiteta za kulturu i umjetnost Vlade FNRJ u Beogradu, zatim rukovodilac muziĉkog sektora filmskog poduzeća Avala,i949—-50 predavaĉ historije muzike na Beogradskom univerzitetu i od 1950 docent i potom profesor Muziĉke akademije u Beogradu. Uz nastavniĉki i kompozitorski rad bavi se i muziĉkom publicisti-
115
kom i kritikom, kao i populariziranjem muzike, pa suraĊuje u muziĉkim emisijama na radiju, predaje na narodnim i radniĉkim univerzitetima i drugdje. Smatrajući da »muziĉki jezik, koji je potekao iz zemlje, posjeduje neobiĉnu sposobnost da doĉara njen duh, oblike, boje, mirise, likove i karaktere ljudi, njihove radosti, patnje^ htijenja...«, H. se od samog poĉetka opredijelio za nacionalni muziĉki smjer, slijedivši uzore koji su postavili veliki predstavnici muziĉkog realizma M. P. Musorgski i L. JaN. HERCIGONJA naĉek. IzgraĊujući svoja djela na folklornim motivima, i oblikujući svoje partiture suvremenim izraţajnim sredstvima, H. u efektnom vokalno-instrumentalnom slogu ostvaruje zamišljeni sadrţaj sugestivnošću koja zasluţuje svaku paţnju. Kod toga valja posebno podvući njegov smisao za dramatiku i ukusno odabiranje zvukovnih kombinacija, što njegovim radovima podaje peĉat umjetniĉke individualnosti. H. ĉesto poseţe za tematikom iz naše bliţe i dalje prošlosti, unoseći u svoja djela elemente muziĉkog folklora iz raznih krajeva, posebno iz Crne Gore. Na crnogorskom melosu temelji se i njegovo najpoznatije djelo, scenski oratorij Gorski vijenac. No, uz doslovne citate u toj su partituri mnoge stranice izgraĊene na izvornim muziĉkim zamislima, proţetim duhom folklora. Glavni lajtmotiv Gorskog vijenca, partizanska pjesma »Na Kordunu grob do groba«, u stvari je varijanta crnogorske »Tu Ċevojka divno igra«. »Harmonijski sjenĉen mraĉno i tragiĉno kada Crnogorce pritište mora sukoba s poturĉenom braćom, a svijetlo i ozareno, kada se ipak dogleda jedna sretnija i spokojnija budućnost izvojevana kroz borbu, ovaj motiv izraţava sudbinu crnogorskog naroda u tim burnim dogaĊajima na poĉetku XVIII stoljeća« (M. Radenković). U ocrtavanju pojedinih likova Hercigonji je vrlo dobro pošlo za rukom da ostvari svoju zamisao i saĉuva njihova specifiĉna obiljeţja iz Njegoševa originala. Tako je Vladika Danilo uistinu jedinstveni lik, »herojiĉan, strastven i meditativan«, kao što je Vuk Mandušić, »energiĉan, razborit i misaon«, a Iguman Stefan »dostojanstven, mudar i prostosrdaĉan«. Veoma vaţnu ulogu u doĉaravanju opće atmosfere H. je dodijelio zboru koji, iznoseći stihove iz »Kola«, tumaĉi misli i osjećaje naroda. Orkestar ima zadaću samo da potpomaţe vokalne dionice. — Od Hercigonjinih masovnih i borbenih pjesama osobitu su popularnost stekle Našoj Armiji i Novoj Jugoslaviji, ĉija je druga verzija, Sveĉana pjesma, bila predloţena od strane Saveza kompozitora Jugoslavije za himnu SFRJ. — H. se bavio i melografskim radom, osobito na podruĉjima MeĊimurja, Istre i Crne Gore. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijski capriccio Pan, 1935; Uspavanka 1940; Skice iz Crne Gore, 1948; simfonijski ples Lindo, 1952; Svita na teme starih dubrovaĉkih igara, 1959; Tragiĉni scherzo. — Mala crnogorska svita za violinu i klavir, 1955. — KLAV1RSKA: suite Djeci, 1939 i Vanjka, 1941 ; Stupa najmlaĊi pionir, 1946. — DRAMSKA: Kronanje v Zagrebu (tekst A. Aškerc) za govorni i pjevaĉki zbor, soliste, fanfare, zvona i filmsku projekciju 1938; muziĉko-scenska burleska Vjeĉni Zid, 1940—42; radio-opera Mali Hans 1942— 49; balet RoĊendan infantin, 1942—55; scenski oratorij Gorski vijenac 1952—56 (Beograd, 19. X 1957); muziĉko-scenska vizija Planetarijom, 1958—60 (RTB, 28. VII 1965); komiĉna opera-balet Stav'te pamet na komediju! (Dundo Manje), 1962—64. Filmska muzika.— VOKALNA. Kantate: Gorski vijenac 1951 i Isti smo hod, 1965 (Beograd, 19. I 1966). Za zbor, sole i orkestar: Tito to smo mi svi, 1947; Sveĉana svita, 1949: Taga za jug, 1950; Tri igre iz Crne Gore i Boke, 1954; Vu kleti, 1956 (RTB, 2. I 1957); Zibu haju, 1958 (RTB, 14. VIII 1958); Slavna naša kumpanija, 1958; Došelje oktobtr, 1965. Za glas i orkestar: Tripesmcposvećene Musorgskom, 1938—63; Dekle v zaporu, 1944—50; Uspavanka majke partizanke, 1946: Pet pesama Gupĉevih puntara, 1950—63: Zadnja popevka, 1952—63; Tri balade Petrice Kerempuha, 1952—63; Šest Zmajevih satiriĉnih pesama, 1953 (orkestralna verzija 1955; izv. Beograd, 15. I I I 1965); Šest meĊimurskih pesama, 1958; Kipci i popevke. Za glas i klavir: ciklusi Tri meĊimurske, 195°; O pajacu i buba Mari, 1953; ĉetiri pesme Mikule Pavića, 1959 i ĉetiri meštra, 1970. Za glas_i harfu: 18 meĊimurskih pesama, 1948—49 i Uspavanka iz Dubrovnika, 1949. Ĉetiri dubrovaĉke serenate za glas i ĉembalo. Oko 35 zborova: Ivanje, 1935; Crnogorska i Ĉetiri kajkavske za mješoviti zbor, Manji Gupcu za muški zbor, 1937; Druţe Tito, ljubiĉice bijela za ţenski zbor, 1944. Oko 50 borbenih i masovnih pjesama: Crveni makovi, 1936; Vstanite, 1936; Zlomimo biĉ, 1937; Drug Tito, 1943; Naša pjesma, 1943; Republici, 1947; Našoj Armiji, 1948; Novoj Jugoslaviji, 1948 (nova verzija pod naslovom Sveĉana pesma, 1959). Oko 10 vojniĉkih pjesama za 2 glasa i klavir; oko 30 djeĉjih pjesama uz klavir ili instrumentalnu pratnju. — Oko 40 obrada narodnih pjesama za razne sa stave; oko 20 harmonizacija narodnih pjesama za muški i mješoviti zbor. —■J SPISI. Brojni ĉlanci i eseji (.izbor): Uuod u predavanja istorije muzike, Muzika, 95o, 4; MeĊusobna zauisnost folklora i muziĉkih oblika, Muziĉke novine, 1951; Salzburške impresije, Savremeni akordi, 1954; Operna reţija — tumaĉ muzike, ibid., 1955; O problemima narodne muzike na jugoslavenskim radio-stanicama, ibid., 1957; Sećanje na Pavla Markovca, Zvuk, 1959; Borbena pesma — izraz otpora i bunta naroda, ibid.; O partizanskim narodnim napjevima, predgovor »Zborniku partizanskih narodnih napjeva-, 1961;- Sećanje na Josipa Slavenskog, Zvuk, 1966. Referati; emisije za radio.
HERCIGONJA — HERMANN
116
LIT.: D. Kostić, »Gorski vijenac« kao scenski oratorijum Nikole Hercigonje, Stvaranje, 1957. — M. Radenković, »Gorski vijenac«, scenski oratorijum Nikole Hercigonje, Zvuk, 1958. — K. Kovaĉević, Hrvatski kompozitori i njihova djela, Zagreb 1960. — Isti, Muziĉko stvaralaštvo u Hrvatskoj 1945—1965, Zagreb 1966. — V. Periĉić, Muziĉki stvaraoci u Srbiji, Beograd 1969. K. Ko.
HERDER, Johann Gottfrifd, njemaĉki knjiţevnik i pjesnik (Mohrungen, Istoĉna Pruska, 25. V III 1744 — Weimar, 18. XII 1803). Muzika je u njegovu ţivotu vrlo mnogo znaĉila. Poznavao je djela brojnih majstora (Palestrina, Pergolesi, J. S. Bach, Handel, Gluck, Mozart i dr.), bio je osobno povezan s više kompozitora, a osobite je mnogo o muzici ĉitao (Kepler, Rameau, Rousseau, Tartini, Marpurg, Scheibe, C. Ph. E. Bach i dr.). Citirao je misli o muzici iz spisa teologa, filozofa i pjesnika; poznata su mu bila i muziĉka gledanja antike. Širok, sveobuhvatan i vidovit stvaralaĉki um, dao je smjernice mnogim strujanjima svoga doba, a i kasnijih vremena. Za muziku je imao dubljeg razumijevanja od većine univerzalnih mislilaca. To poĉiva ne samo na njegovoj muziĉkoj nadarenosti nego i na njegovu poimanju historije svijeta kao historije ĉovjeka i njegova obrazovanja. Muzika mu nije bila poseban, odijeljen predmet, nego se nalazila u samoj srţi historije i odgoja. »Naš se rod muzikom humanizirao i muzikom će se još humanizirati«. Svoje mnoštvo ideja nije sjedinio u izgraĊenom sistemu. Najviše misli o muzici sadrţavaju djela Viertes Kritisches Waldchen i Kalligone. Od estetike zahtijeva da ljepotu »ne definira vjeĉno odozgo«, nego naprotiv da je »traţi u stvarnim pojavama«. Borio se protiv racionalizma za iracionalne slojeve svijesti. Teţio je za ponovnim praiskonskim jedinstvom rijeĉi, muzike i plesa. Kao ideal dramsko-muziĉko-poetskog jedinstva isticao je antiknu tragediju i Gluckovu operu. MeĊutim, usprkos oduševljenju za cjelinu rijeĉi, muzike i drame, H. je priznavao i samobitnu vrijednost vokalne i instrumentalne muzike. U narodnoj pjesmi H. je otkrio »glas ĉovjeĉanstva«; on je zaĉetnik sakupljanja i prouĉavanja narodne pjesme te je time odluĉno utjecao ne samo na razvoj Lieda, već i na studij folklora i na muziku općenito, u Njemaĉkoj 1 u drugim zemljama. Ideje koje je zastupao bile su u oštroj su protnosti s razvojem filozofske misli oko Kanta i Fichtea i s pogle dima na ţivot i umjetnost koji su vladali u weimarskom krugu oko Goethea i Schillera. DJELA. SPISI (koji sadrţavaju odlomke o muzici): Viertes Kritisches Waldchen, 1769; Uber die Oper (uz Journal meiner Reise), 1769; predgovor i odlomci uz Weimarsku crkvenu pjesmaricu, 1778, 1787 i 1795; Briefe, das Studium der Theologie betreffend, 1781; Die heilige Cdcilia oder zvie mati zu Ruhm kommt, ein Gesprdch, 1783; Vom Geisl der Ebraischen Poesie, osobito II, 1783; Ob Malerei oder Tonkunst eine grossere Wirkung gezvahren. Ein Gottergesprdch, 1784; Cdcilia, 1793; Die Tonkunst. Eine Rhapsodie, 1793; Die Lyra. Von der Natur und IVirkung der lyrischen Dichtkunst, 1795; Christliche Hymnen, 1796; Kalligone, 1800; Bericht und Gutachten, betreffend die Wiederbesetzung der Kantoratsstelle durch den Concertmeister Destouches, 1802; Kalligenia, die Mutter der Schonheit,
1803.
Ĉlanci u ĉasopisu Adr ast ea,
II—I I I ,
1801—02:
Tanz und
Melodrama; Wirkt die Musik auf Denkart und Sitten; Handel. Pjesme, kojima je predmet muzika: Die Orgel; Cdcilia; Das Saitenspiel; Die Harmonie der Welt; Die Musik i dr. — Izdanja narodnih pjesama i spisi o narodnoj pjesmi: Von Deutscher Art und Kunst, 1773; Alte Volkslieder, 2 dijela, 1773—75; Von Ahnlich-keit der mittleren englischen und deutschen Dichtkunst, 1777; Volkslieder, 2 dijela, 1778— 79; Zueignung der Volkslieder; Volksgesang, Adrastea, 1803. Posthumno novo izdanje zbirka iz 1773—75 i 1778—79, pod naslovom Stimmen der Volker in Liedern, 1807. — Herderove pjesme (originalne i prijevode tuĊih pjesama) uglazbili su J. F. Reichardt, Ch. G. Neefe, H. G. Nageli, L. v. Beethoven, C.M.Weber, F.Schubert, J. Brahms, C. Loewe,R. Strauss i dr. Napisao je tekstove za oratorije i kantate i nekoliko dra mskih tekstova, kojima je bila svrha da se na njih komponira muzika (Dramen zur Musik}', neke od njih (3 oratorija, nekoliko kantata i 2 »drame za muziku«) komponirao je J. Ch. F. Bach. Zborove iz »drame za muziku« Der entfesselte Promelheus komponirao je F. Liszt (1850). Od Herdera potjeĉe i prijevod Handelova oratorija Messiah (1780). LIT.: A. Keferstein, Herder in Beziehung auf Musik, Herder -Album, Weimar 1845. — H. Gunther, J. G. Herders Stellung zur Musik (disertacija), Leipzig 1903. — W. Kufer, Herders Ideen zur Verbindung von Poesie, Musik und Tanz (disertacija), Munchen 1928. — J. Muller-Blattau, Zur Musikubung und MusikaufFassung der Goethezeit, Euphorion, 1930. — Isti, Hamann und Herder in ihren Beziehungen zur Musik, Konigsberg 1931. — K. Huber, J. G. v. Herders Begriindung der Musikasthetik, I. Die philosophischen Grundlagen von Herders Musikasthetik, AFMF, 1936. — J. Muller-Blattau, Musikalische Studien zu Herders Volkslied. Niederdeutsches Jahrbuch fur Volkskunde, 1947.— W. iViora, Johann Gottfried Herder, MGG, VI, 1957. B. Ać.
HEREDIA (Eredia, Herredia), Pedro (Pietro) de, talijanski kompozitor i orguljaš, moţda španjolskog podrijetla (Vercelli, ?•—-Rim, 1648). Kao djeĉak pjevao u katedrali u Vercelliju, uĉio muziku u Collegio degli Innocenti. Svećenik; 1595—96 muziĉar na dvoru u Torinu, zatim kanonik i kapelnik katedrale u Vercelliju. God. 1623—29 u Rimu orguljaš u bazilici sv. Petra (uz Frescobaldija), a poslije toga crkveni muziĉki direktor (Gesii i Semi-nario Romano). DJELA: madrigal Passa la vita alVabbassar d'un ciglio. — Dvije mise; 2 moteta; Libera me, Domine. NOVA IZD.: madrigal obj. R. Mitjana (u Lavignacovoj, Encyclopedie de la musique, I, 4) i L. Torchi (L'Arte musicale in Italia, IV, 35—38); Missa super Cantu romano obj. M. HermesdorfT, Trie r 1873. LIT.: W. Kurthen, Die Missa super Cantu romano von P, Heredia, KMJB, 1936—38. — A. Krumscheid i H. Haase, Pedro Heredia, MGG, VI, 1957.
HERING, Carl Gottlieb, njemaĉki muziĉki teoretiĉar i kompozitor (Bad Schandau, Saska, 25. X 1766 —■ Zittau, 4. I 1853).
Teologiju, filologiju i pedagogiju studirao u Meissenu i Le gu; u muzici uĉenik J. G. Schichta, kantora u crkvi sv. Ti Nastavnik i od 1795 rektor škole u Oschatzu, 1811—36 pi sor muzike u Zittauu. Utemeljio ĉasopis Musikalisches Jug blatt. — Znaĉajan muziĉki pedagog, ne samo praktiĉar ne teoretiĉar, H. se zauzimao da se u muziĉku nastavu uvede ziĉki diktat kao sredstvo za školovanje sluha. Klavirsku je pc vršio grupno, što je kasnije usvojeno kao princip u svima rm kim školama. Njegov napjev Grossvaterlied upotrijebio je S> mann u svojim djelima Papillons op. 2 i Carnaval op. 9. DJELA: Versuch einiger Lieder mit Melodien fiir junge Klavierspieler, : Schnurren und lustige Einfdlle fiirs Klavier und Gesang, 1794; Lied an das sdch Contingent, lj94;Praktisches Handbuch zur leichten Erlernung des Klavier-Spi 1796; Neue sehr erleichurte Generalbasschule fur junge Musiker (3 sv.), 1805Neue praktisehe Singschule fiir Kinder (4 sv.), 1807—09; Neue praktisehe Kh sehule fur Kinder, neue verbesserte Auflage (4 sv.), 1809—12; Praktisehe V sehule, 1810; Kunst, das Pedal fertig zu spielen, 1816; Gesangslehre fiir V sehulen, 1820; Musikalisches Volksschulengesangbuch, 1821; Praktisehe Praeh sehule (samo II svezak); Zittauer Choralbuch, 1822; Allgemeines Choralbuch Sammlung der in der evangelischen Gemeinden ublichen Kirchenmelodien, ] Neue Choralmelodien fiir das Budissiner, Dresdner und Zittauer Gesang 1827; Singbiichlein zur Vorbereitung auf den Choralgesang, 1844; Gesdng< Mannerchor (2 sv.); Instructive Variationen (2 sv.)f Terpsichore oder Samn 60 leichter Tanzmelodien. LIT.: O. Schmid, Carl Gottlieb, Karl Eduard und Richard Hering, Generationen sachsischer Musiker, Haus biicher fiir Sachsen, Olbernhau — L. Gelber, Carl Gottlieb Hering, Die Liederkomponisten, Berlin 193c L. Hoffmann-Erbrecht, Carl Gottlieb Hering, MGG, VI, 1957.
HERMAN, Jan, ĉeški pijanist (Neveklov, 31. VIII 188c Prag, 30. IX 1946). Uĉio kod A. Mikeša u Pragu; 1909profesor klavira na Konzervatoriju u Orelu, od 1914 na Konze toriju u Pragu (od 1934 vodio majstorsku klasu). Jedan od najis nutijih pijanista u Ĉeškoj. Prvi ĉeški pijanist7koji je svirao ĉet stepenu muziku. Koncertirao u Americi, Rusiji, Francus Engleskoj, Njemaĉkoj, Nizozemskoj, Jugoslaviji i dr., sudjelo u komornim ansamblima (sa Ĉeškim gudaĉkim kvartetorr violinistom K. Hoffmannom). LIT.: V. J. Sykora, Nar. umelec Jan Hefman, Praha 1956.
HERMAN, Reinhold Ludvvig, njemaĉki kompozitor (Pi zlau, Brandenburg, 21. IX 1849 — vjerojatno New York, 1920). Studirao na Sternovu konzervatoriju u Berlinu. Od 1 u New Yorku, afirmira se postepeno kao nastavnik i zborove 1878—84 vodio Sternov konzervatorij u Berlinu. Vratio se 1 u New York; 1898—1900 dirigent Handelova i Haydnova dru. u Bostonu. Poslije nekoliko godina provedenih u Njemaĉki Italiji, od 1917 definitivno u SAD. DJELA: koncert za klavir; Die Seufzerbrucke i Der Geiger von Gmtit orkestar. — Komorna djela. — DRAMSKA. Opere: Vineta, 1891; Spielma gliick, 1894; Wulfrin, 1896; Sunddri, 1911; Lancelot. —■ Kantate; zbor solo-pjesme. — Knjiga An Open Door for Singers, 1912.
HERMAN, Vasile, rumunjski kompozitor (Satu-M; 10. VI 1929—). Uĉio na konzervatorijima u Satu-Mareu i Cl (S. Toduta, W. Demjan). Od 1954 nastavnik Konzervatoriji Cluju. DJELA. ORKESTRALNA: Ritornele, 1964; Cantilatii, 1967; Poli) za instrumentalne grupe, 1968. — KOMORNA: Sonata-baladd za obou i kl; 1961; sonata za flautu i klavir, 1967; 3 stavka za violinu solo, 1964; Van za klavir, 2 klarineta i udaraljke; Episodde za flautu, marimbu, vibrafon i udara 1968. — KLAVIRSKA: Sonata da ricercar, 1958; sonata, 1967; Opt piese t 1959; Partita, 1961; Microforme, 1965. — VOKALNA: oratorij Balada Pintea Vileazul, 1957; zborovi; solo-pjesme. — Studije i ĉlanci u ĉašo] Lucrari de muzicologie.
HERMAN, Woodrow Charles (prozvan Woody), ameri jazz-klarinetist, saksofonist i pjevaĉ (Mihvaukee 16. V 1913 Karijeru zapoĉeo kao pjevaĉ i alt-saksofonist, od 1934 u orkes I. Jonesa s kojim je snimio prve ploĉe. Iz tog je sastava H. preu: vodeće muziĉare i 1936 formirao svoj orkestar, isprva nazvan ' Band that Plays the Blues, kasnije znameniti The Woodchop} (Drvosjeĉe). U poĉetku interpret bluesa, ĉetrdesetih godina pre' na swing i tada postiţe punu afirmaciju. God. 1945 Stravinsk: njegovom orkestru posvetio svoj Ebony Concerto. Poslije rata H. njeguje preteţno be-bop, zatim prihvać cool jazz te od 1952 vodi naizmjence male i velike sastave, je više sklon orkestralnom jazzu. Poduzimao je turneje po Evrc gostovao i u Jugoslaviji, a ĉlan njegova orkestra bio je i naš trubi D. Gojković. H. je uveo u jazz-sastav tzv. Four Brothers Soi (zvuk ĉetvorice braće), zamijenivši uobiĉajenu saksofonsku s) pinu (2 alt-saksofona, 2 tenor-saksofona i bariton-saksofon) tri tenor-saksofona i jednim bariton-saksofonom (Jimmy Giufl Herbie Stevvart, Stan Getz i Serge Chaloff, 1947—49). Snin je velik broj ploĉa, a pojedine njegove izvedbe postale su klasic (Woodchoppers Bali'; Early Autumn; Summer Sequence). HERMANN, Friedrich, njemaĉki violinist, kompozitor i ] dagog (Frankfurt a. M., 1. II 1828 —■ Leipzig, 27. IX 190 Uĉio na Konzervatoriju u Leipzigu, gdje je 1846—78 ĉl orkestra Gezoandhaus, a od 1847 nastavnik violine na Konzen
HERMANN — HERMESDORFF toriju (od 1883 profesor). Odliĉan pedagog, poznat po svojoj violinskoj školi (Violinschule), školi za ljestvice i gudalo (Tonleitern- und Bogenschule) i izdanjima klasiĉne violinske literature (Peters). HERMANN, Hans, njemaĉki kompozitor (Leipzig, 17. VIII 1870 — Berlin, 18. V 1931). Kontrabasist orkestara u Kasselu, Zenevi, Petrogradu, Beĉu i Londonu; kompoziciju uĉio kod W. Rusta na Konzervatoriju u Leipzigu, E. Kretschmera u Dresdenu i H. Herzogenberga u Berlinu. God. 1901—07 nastavnik na konzervatoriju Klindmorth-Scharwenka u Berlinu. Ţivio zatim do 1927 u Dresdenu, a posljednje godine ponovno u Berlinu. Istakao se kao kompozitor malih vokalnih forma u narodnom duhu. DJELA: simfonija Lebensepisoden ; kraće orkestralne kompozicije. — Dva gudaĉka kvarteta. Za violinu i klavir: suita u sonatnom obliku; Aus meinem Tagebuck i dr. Kompozicije za violonĉelo i klavir, za klarinet i klavir. — Klavirske kompozicije. — Singspieli: Urteil des Midas, 1904 i Der rote Pimpernell. — Oko 170 balada za glas i klavir; oko 100 solo pjesama. LIT.: -R. Schaal, Hans Hcrmann, MGG, VI, 1957.
HERMANN, Mathias -> Werrekoren, Hermann Mathias HERMANN, Miina, estonski orguljaš, dirigent, kompozitor i pedagog (Ratshof kod Dorpata, 9. II 1864 — Tartu, 16. XI 1941). Uĉila na Petrogradskom konzervatoriju (G. A. Homilius). Ĉesto koncertirala po baltiĉkim drţavama i u Njemaĉkoj. U Dorpatu 1894 osnovala zbor, s kojim je poduzimala koncertne turneje i propagirala estonsku vokalnu muziku. Nastavnica pjevanja i dirigent svog zbora. Komponirala veći broj zbornih pjesama u stilu njemaĉke romantike. LIT.: A. Haava, Miine Hermann, Tallinn 1934.
HERMANN, Robert, švicarski kompozitor (Bern, 29. IV 1869 ■—■ Ambach, Bavarska, 22. X 1912). Velikim dijelom samouk, uĉio kratko vrijeme kod E. Humperdincka u Frankfurtu na Majni. Od 1895 ţivio pokraj Leipziga. DJELA: 2 simfonije; koncertna uvertira. — Klavirski trio; klavirski kvartet; sonata za violinu i klavir; Bcrceuse za violonĉelo i klavir; romanca i scherzino za violinu i klavir. — Dvije suite za klavir; Klavierstucke. — Solo-pjesme. — Berliner Aiusik-Kritiker-Spiegel, 1896. LIT.: W. Niemann, Robert Hermann, Monographien modcrner A'Iusiker, III, 1909.
HERMANN IZ SALZBURGA (Der Monch von Salzburg), austrijski pjesnik i kompozitor XIV stoljeća. Njegov identitet jć predmet diskusije. Benediktinac, kao pjesnik pripadao krugu oko Pilgrima II von Puchheima, salzburškog kneza-nadbiskupa (1365—1396). Prvi zapis jednog od njegovih djela potjeĉe iz 1372. Njegova ostavština saĉuvana je u više od 60 rukopisa XIV—XVI st. u ranim tiskanim izdanjima i pjesmaricama, a sastoji se otprilike od 48 duhovnih i 87 svjetovnih pjesama, koje su bile raširene u svim zemljama njemaĉkog jezika. Medu duhovnim djelima nalaze se prijevodi latinskih sekvenca i himna i izvorne njemaĉke duhovne pjesme. Svjetovne kompozicije imaju većinom instrumentalnu pratnju; u njima su ĉesto prisutni folklorni elementi. U nekim se pjesmama pojavljuje višeglasje. H. nije pripadao ni jednoj školi; njegova umjetnost povezuje posljednje izdanke dvorskog Minnesanga, graĊanski Meistergesang, polifoni njemaĉki Lied (Tenorlied) i narodno nasljeĊe. NOVA IZD.: dio Hermannovih djela objavili su: F. A. Mayer i H. Rietsch (Die Mondsee-Wiener Handschrift und der Monch von Salzburg, Acta germanica, III—IV, 1894—96), P. Runge (Die Sangesweisen der Colmarer Handschrift und der Liederhandschrift Donaueschingen, 1896) i J. Wolf (Musikalische Schrifttafeln, 1923). LIT.: F. Pfeiffer, Die Kirchenlieder des Monchs von Salzburg, Altdeu tsche Blatter, 1840. — J. Ampferer, Ober den Monch von Salzburg, Programm des k. k. Staatsgvmnasiums in Salzburg, 1864. — K. Bartsch, Hermann von Salzburg, Allgemeine Deutsche Biographie, 1880. — Isti, Johannes von Salzburg, ibid., 1881. — H. Rietsch, Der Monch von Salzburg, Mušica Divina, 1914. — O. Ursprung, Die Mondseer Liederhandschrift und Hermann, der Monch von Salzburg, AFMW, 1923. — R. Bauerreiss, Wer ist der »Monch von Salzburg«?, Studien und Mitteilungen zur Geschichte der Benediktinerordens, 1934. — J. Schabasser, Der Monch von Salzburg in seinen geistlichen Liedern (diserta cija), Wien 1936. — M. Pfleger, Untersuchungen am deutschen geistlichen Lied des 13. bis 16. Jahrhunderts (disertacija), Berlin 1937. — H. Noack, Der »Monch von Salzburg« (disertacija), Breslau 1941. — W. Wiora, Zur Friihgeschichte der Musik in den Alpenlandern, Basel 1949. — W. Saltnen, Das Lochamer Liederbuch, Leipzig 1951. — Isti, European Song 1300—1540, New Oxford Historv of Music, I I I , London 1957. — Isti, Herma nn von Sa lzburg, MGG, VI, 1957-
HERMANNUS CONTRACTUS, grof od Vehringena, njemaĉki muziĉki teoretiĉar i kompozitor (vjerojatno Saulgau, Wiirttemberg, 18. VII 1013 — samostan Reichenau na Bodenskom jezeru, 24. IX 1054). Uĉio kod opata Bernoa u školi samostana Reichenau, gdje je 1043 stupio u benediktinski red. S Bernoom i Hermannusom ugled i kulturni ţivot samostana Reichenau dostiţe svoj vrhunac. U svom traktatu Opuscula mušica H. daje iscrpan prikaz nauke o intervalima, tetrakordima, notnom pismu i ljestvicama. Traktat je osobito vaţan za historiju notacije, jer donosi nov, Hermannusov sustav notnog pisma, u kojem su intervali oznaĉeni slovima: e = equisonus (prima), s = semitonium (polustepen), t = tonus (cijeli stepenj, ts — tonus cum semitonio
117
(mala terca), tt = ditonus (velika terca), Z> 41i -Ċ = diatessaron (kvarta), A ili 8 = diapente (kvinta). Slova su primijenjena kao znakovi za relativno fiksiranje visine tona i smještena iznad adijastematskih neuma, a uz to je desno dolje dodana toĉka, koja pokazuje da melodija silazi, a kad toĉke nema, znaĉi da melodija uzlazi na odreĊeni interval. H. uvodi ovakvu notaciju umjesto, po njegovu mišljenju nepotpune, -» Dasia-notacije. Njegov sistem znakova, poznat u muziĉkoj historiji kao »hermannovska slovĉana notacija«, nije naišao na velik odaziv, jer je u isto vrijeme Guido d'Arezzo pronašao svoj sustav. Hermannusova notacija spominje se u teoriji još kod Johannesa Affligemensisa (Mušica) i Jakova iz Liegea (Speculum musicae), a u praksi se javlja prigodice, kao npr. u nekim koralnim rukopisima XII st. u Miinchenskoj drţavnoj biblioteci (Cod. lat. 9921 i 14 965 a). H. C. bio je jedan od najpoznatijih uĉenjaka svoga vremena, a uz Bernoa iz Reichenaua, Guida iz Arezza, Ariba Scholasticusa i Wilhelma iz Hirsaua ide medu najznaĉajnije muziĉke teoretiĉare XI st. DJELA. CRKVENA: pripisuje mu se 5 sekvenca (Grates,honos, hierarchia; Rex regum, Dei agne; Ave praeclara mariš stella; Exsurgat totus almiphonus i Benedicto trinae unitati), 3 marijanske antifone (Alma redemptoris mater; Salve regina misericordiae i O florens rosa, Domini mater speciosa) i jedan responzorij (Martyr sancta Dei, quae flagrans igne fidei). Ove kompozicije javljaju se pojedinaĉno u mnogim rukopisima, najviše iz XII st. (ĉuvaju se u bibliotekama u Miinchenu, Londonu, Beĉu i dr.). Hermannusov uĉenik i biograf Bertholdus spominje u Vita Hermanni još nekoliko njegovih crkvenih napjeva. — Traktat Opuscula mušica. — Chronicon povijest svijeta u obliku kronike od poĉetka naše ere do 1054 sadrţava i podatke vaţne za historiju muzike; djelo je nastavio Bertholdus do 1080. — Više matematsko-astronomskih traktata. — Pjesniĉka djela: osim tekstova svojih crkvenih kompozicija jedna satiriĉka i jedna alegoriĉka pjesma. NOVA IZD. (muziĉka djela): Opuscula mušica obj. su: Al. Gerbert (Scriptor-es zcclesiastici de mušica, II, 1784; prema beĉkom rukopisu iz XII st.); J. P. Migue (Patrologia tatina, 1844—55); W. Brambach {Hermanni Contracti Mušica, 1884); L. Ellinwood (Mušica Hermanni Contracti, 1936; prema rukopisu u knjiţnici Eastman School u Rochesteru, N. Y., s engleskim prijevodom). Ne koliko melodija obj. su: A. Schubiger {Die Sangerschule St. Gallens vom 8. bis 12. Jahrhundert, ■ 1858); P. Wagner (Gregorianische Formenlehre, 1921); R. Molitor (Die Kullur der Abtei Reichenau, I I, 1925); H. Besseler (Musik des Mittelalters und der Renaissance, 1931). LIT.: H. Hansjakob, Herman der Lahme von der Reichenau, Mainz 1875. — W. Brambach, Die Musikliteratur des Mittelalters bis zur Bliite der Reiche nauer Sangerschule (500 bis 1050), Karlsruhe 1883. — Isti, Theorie und Praxis der Reichenauer Sangerschule, Karlsruhe 1888. — Isti. Die verloren geglaubte »Historia de S. Afra Martvre« und das »Salve Regina" des Hermannus Contractus, Karlsruhe 1892. — C. Vivell, Die Intervallbuchstaben des Hermannus Con tractus, Die Kirchenmusik, 1910. — C. Blume, Reichenau und die marianischen Antiphonen, Die Kultur der Abtei Reichenau, I I , 1925. — J. HandSchin, Her mannus Contractus-Legenden — nur Legenden?, Zeitschrift fiir deutsches Altertum und deutsche Literatur, 1935. — H. Hilschen, Hermannus Contractus, MGG, VI, 1957. — F. Haberl, Hermannus Contractus, Mušica sacra, Koln 1962. B. Ać.
HERMENEUTIKA (grĉ. £p;iv;v£UG) tumaĉiti), muziĉko-teoretsko strujanje XX st. U antiĉkoj Grĉkoj, odakle termin potjeĉe, oznaĉivao je nauku o tumaĉenju umjetniĉkog djela. Na muziku ga prenio H. Kreutzschmar (oko 1900). Umjetniĉko-teoretska h. temelji se na shvaćanju da vanjska pojava umjetniĉkog djela ukazuje na postojanje nekoga drugog, u prvom redu psihiĉkog elementa. Da bi se umjetniĉko djelo moglo dobro razumj£ti, potrebno je tumaĉenje, tj. pronalaţenje psihiĉkih korelata (doţivljajne pozadine) muziĉkih fenomena. Dok je H. Riemann u prvom redu posvetio paţnju samome muziĉkom fenomenu u njegovim mnogostrukim vidovima (ritam, fraza, forma, itd.), njegov antipod H. Kreutzschmar jaĉe je isticao simboliĉka i izraţajna svojstva muzike u okviru opće kulturne historije. Za njega se iza muziĉkih pojava skriva ideja i smisao. Takvo se gledanje historijski nadovezuje na baroknu estetiku, naroĉito na nauku o afektima, s tom razlikom, što se barokna nauka više bavila pojedinaĉnim zapaţanjima i praktiĉnim iskustvom, nego izgradnjom sistema. Nova h. pribjegava nauĉnim metodama, detaljnom i sistematskom istraţivanju ritmova, intervala, pauza, itd. Osim H. Kretzschmara, vaţniji su predstavnici muziĉke hermeneutike, s ponešto razliĉitim gledanjima, R. Lach i A. Schering. LIT.: XV. Dilthey, Die Entstehung der Hermeneutik, Spomenica Ch. Sigwartu, 1900 (i u Gesammdte Schriften, 1924). — H. Kretzschmar, Anregungen zur Forderung musikalischer Hermeneutik, PJB, 1903 (i u Gesammelte Aufsatze, 1911). —■ Isti, Neue Anregungen zur Forderung musikalischer Hermeneutik: Satzasthetik, ibid., 1905. — A. Schering, Die Lehre von den musikalischen Figuren, KMJB, 1908. — Isti, Musikalische Bildung und Erziehung zum musikalischen Horen, Leipzig 1911. —■ Isti, Zur Grundlegung der musikalischen Hermeneutik, Zeitschrift fur Asthetik und allgemeine Kunstwissenschaft, 1914. — Isti, Das Svmbol in der Musik, izdao i pogovor napisao W. Gurlitt, Leipzig 1941. — Isti, Figuren, musikalisch-theoretische, MGG, IV, 1955. — N.-B. Ringbom, Ober die Deutbarkeit der Tonkunst, Helsinki, 1955. — W. Gerstenberg, Hermeneutik, MGG, VI, 1957. — H.-G. Gadamer, Warheit und Methode. Grundztige eines philosophischen Hermeneutik, Tiibingen 1960. — G. Funke, Krise der Hermeneutik?, Zeitschrift fiir Religions- und Geistesgeschichte, 1961. R.
HERMESDORFF, Michael, njemaĉki muzikolog i kompozitor (Trier, 4. III 1833 — 18. I 1885). Svećenik; od 1862 orguljaš katedrale u Trieru i uĉitelj pjevanja u sjemeništu i u katedralnoj muziĉkoj školi (od 1870 direktor). Nastojao je obnoviti gregorijansko pjevanje. God. 1869 osnovao u biskupiji cecilijansko društvo; 1872—87 urednik ĉasopisa Cacilia, koji je zahvaljujući
118
HERMESDORFF — HEROLD
njegovim doprinosima postao vodeći organ koralnih istraţivanja. Utemeljio Verein zur Erforschung alter Choral-Handschriften (1872), kojemu su se prikljuĉili vaţniji specijalisti iz te struke (A. Schubiger, D. A. Pothier, F. A. Gevaert i dr.). Njegov je uĉenik P. Wagner. H. je pridonio znanstvenom istraţivanju gregori-janike u vrijeme kad se ona još nalazila u poĉecima. Njegovo izdanje Graduale ad normom cantus St. Gregorii, premda ima nedostataka i nije dovršeno, moţe se s pravom smatrati preteĉom Paleographie Muskale benediktinaca iz Solesmesa. DJELA. Dvije mise. — Instruktivno djelo Gesangschule fiir den Unterricht, 1874. —■ IZDANJA. Koralno pjevanje: Graduale juxta Ecclesiae Catholicae Trevirensis dispositum, 1863; Praefationes in cantu Trevirensi, 1863; Antiphonale, 1864: Kyriale, 1869; Graduale ad normam cantus St. Gregorii, 1876—82. Ostalo: 12 Alotelten dlrerer Meister, 1870: nova obradba pjesmarice trierske biskupije, i-gl. i 4-gl-, 1871—72; obradba II izdanja zbirke S. Luĉka Sammlung ausgezeichneler Kompositionen fiir die Kirche, 1884. — Harmonia cantus choralis, 4-gl. harmonizacije koralnih napjeva, 6 dijelova i 1 dodatni sv., 1865 —68. •— Prijevodi i tumaĉenja djela Guida d'Arezza: Micrologus Guidonis de Disciplina artis mimcae, 1876; Epislola Guidonis Michaeli monacho de ignolo cantu directa, 1884. LIT.: D. Johnen, M. HermesĊorfT und der Trierische Choral, Trier 1942. — A. Scharnagl, Michael HermesĊorfT, MGG, VI, 1957.
HERMSTEDT, Johann Simon, njemaĉki klarinetist i dirigent (Langensalza, Thiiringen,29. XII 1778 — Sondershausen, 10. VIII 1846). Polazio vojnu školu u Annabergu, gdje je uĉio nekoliko instrumenata. Od 1802 prvi klarinetist i dirigent vojniĉke dvorske muzike u Sondershausenu (od 1824 dvorski kapelnik). Jedan od najboljih njemaĉkih klarinetista svoga vremena, koncertirao u mnogim njemaĉkim gradovima. Njemu je L. Spohr posvetio koncerte za klarinet u c-molu op. 26 (1808), u Es-duru op. 57 (1810), u f-molu (1821) i u e-molu (1828), nadalje 2 ciklusa varijacija i Sechs dentsche Lieder op. 103 (1837). Da bi mogao izvesti Spohrov koncert op. 26 H. je izvršio neke prepravke na klarinetu. Za nj su pisali klarinetske koncerte i M. T. Ebervvein i I. Miiller. H. je obradio niz tuĊih kompozicija za vojniĉki orkestar. LIT.: W. Allenburg, Spohr als K-omponist fur Klarinett in seinen Beziehungen zu J. S. Hermstedt, Deutsche Militarmusikerzeitung, 1911. — K. Stork, S. Hermstedt, ibid., 1935. — H. Eberhardt, J. S. Hermstedt, Mitteilungen des Vereins fiir deutsche Geschichte und Altertumskunde in Sondershausen, Son dershausen 1940. — H. Becker, Johann Simon Hermstedt, MGG, VI, 1957.
HERNANDEZ GONZALO, Gisela, kubanski kompozitor (Cardenas, Matanzas, 15. IX 1912—). Uĉila u Habani na Conservatorio de Mušica y Declainacion i na Conservatorio Bach. Posvetila se kompoziciji i zbornom dirigiranju; kasnije se usavršavala kod J. Ardevola. Od 1947 djeluje kao nastavnik. Nalazi se medu utemeljiteljima Grupo de Renovacion Musical i pobornica je suvremene muzike. DJELA: sonatina za violinu i klavir, 1945; Pequeua Suite za violinu i violonĉelo, 1941. — Klavirske kompozicije (sonata, 1942). — VOKALNA. Zborovi: Cancion, 1942: Dos Canciones (J. R. Jimenez) za 3 i 6 glasova, 1942; Romance za 7-gl. mješoviti zbor, 1942; Soneto Coral za 5-gl. mješoviti zbor, 1943; Dos Villancicos, 1943—44; Aleluya, 1944: Suite Coral (F. Garcia Lorca) za 4-gl. mješoviti zbor, 1946. Solo-pjesme. — SPISI: Valor del disco fonografico en la editcacićn musical, Boletin bimestral de critica, 1939: La Vida extravaganle de Piero de Cosimo, Revista Grafos, 1940; Leonardo daVinci, mušico, ibid., 1940; La mušica de nueslro tiempo, Boletin del Grupo de Renovacion Musical, 1943. LIT.: A. Fuchs, Gisela Hernandez Go nzalo, MGG, VI, 1957.
HERNANDEZ-MONCADA, EduarĊo, meksiĉki kompozitor i dirigent (Jalapa, Veracriiz, 24. IX 1899 —). Studirao na Conservatorio Nacional de Mexico (R. J. Telio, klavir; A Barrios y Morales, kompozicija). Pijanist u Orguesta Sinfćnica de Mexico (osnovao C. Chavez 1928); od 1940 drugi dirigent tog orkestra, zborovoda u Opera Nacional i profesor na Conservatorio Nacioval. Kao kompozitor stvara u umjereno modernom stilu, oslanjajući se na .francuski impresionizam. Bavi se i obradbom meksiĉkog narodnog melosa. Mnogo uspjeha imao je njegov balet Pantomime, s folklornim muziĉkim elementima. DJELA: nekoliko simfonija: Dos Piezas para la Radiodijusora de Educacion Publica za komorni orkestar. — Album del Corazon, zbirka humoristiĉkih kompozicija za klavir. — Baleti: Processional, 1941; lxtepec, 1945; Pantomime, 1945. —■ Kantata Poemontaje, 1933: Seis Poemas del Rubayat za glas i komorni orkestar. LIT.: N. Slonimsky, Music of Latin America, Nevv York 1945. — A. Fuchs, Eduardo Hernandez Moncada, MGG, VI, 1957.
HERNANDEZ Y SALCES, Pablo, španjolski kompozitor (Zaragoza, 25. I 1843 — Madrid, 15. XII 1910). Sa 14 godina postao orguljaš crkve San Gil u rodnom gradu; orgulje i kompoziciju studirao na Konzervatoriju u Madridu (H. Eslava). Orguljaš madridske bazilike Nue&tra Senora de Atocha (od 1858); od 1863 nastavnik pjevanja na Konzervatoriju. DJELA: simfonija; uvertira. — Šest fuga za orgulje. — Zarzuele Gimnasio kigienico i Un Sevillano en la Habana. — CRKVENA: Aiisa pastorela; Requiem; Te Deum; Stabat Mater; Salve za 8 glasova i orkestar i dr. — Škola za orgulje.
HERNRIED, Robert, austrijski kompozitor i muziĉki pisac (Beĉ, 22. IX 1883 — Detroit, SAD, 3. IX 1951). Studirao na Univerzitetu i na Konzervatoriju u Beĉu te privatno kod R. Fuchsa, R. Heubergera i E. Mandyczewskog. Od 1908 kazališni dirigent u Austriji i Njemaĉkoj. Nakon Prvoga svjetskog rata (1919—22)
nastavnik muziĉke teorije i kompozicije na Muziĉkoj akad u Mannheimu, zatim predavao u Erfurtu (1924—26) te u Be na Sternovu konzervatoriju (1926—28) i na Akademiji za crk i školsku muziku (1927—32). Emigrirao 1939 u SAD; djelo\ Davenportu, Dickinsonu, Lafavetteu, Fort Wayneu i od na Institute of Musical Art i na Univerzitetu u Detroitu, DJELA. ORKESTRALNA: koncertna uvertira; Dame des Apaches. MORNA: suita za flautu (violinu) i klavir op. 34, 1928; 4 Vortragsstiicke za (violinu) i klavir op. 35,1928; S^rcmide Bur/«ju« za fagot i klavir. 1941; Z.i«i Misa u D-duru, 1948; LXXXIV psalam. — SPISI: Emile Jaques - Dal 1929; Allgemeine Musiklehre (novo izd. istoimenog djela S. Krehla) Johannes Brahms, 1934; Systematische Modulationslehre, 1935 (II izd ' i više od 300 eseja i ĉlanaka. — Izdao Concerti grossi op. 3, br. 1—6 F. S. ( nianija, 1945. LIT.: P. Nettl, Meeting with Robert Hernried, Music Nevvs, 194 N. Broder, Robert Hernried, MGG, VI, 1957 __ .
HĆROID (Hćrold), francuska obitelj muziĉara alza podrijetla. 1. Franz Joseph (Francois-Joseph), kompozitor (S Alsace, 10. III 1755 —Pariz, 1. IX 1802). Uĉio najprije kod oca Nicolasa, orguljaša u Seltzu, zatim kod Ph. E. Bacha u Jr burgu. God. 1781 nastanio se u Parizu gdje je ubrzo stekao u kao nastavnik klavira. DJELA. KOMORNA: Trois sonales pour le piano-forte ou clavecin accompagnement de violon op. 1, 1782; Quatre sonales pour la harpe et piano accompagnemenl de violon et violoncelle op. 2, 1782; Trois sonates pour le p fone avec acc. de violon, 1804 (posth.). — KLAVIRSKA: Sonates faciles piano, oko 1785 \Sonate pour piano, 1807.—PRERADBE: Sixquintetti {Quinl de Bocchenni adaptees pour piano avec accompagnement de violon, viole et
2. Louis-Joseph-Ferdinand, kompozitor (Pariz, 28. I 179 19. I 1833). Sin Franza Josepha, koji mu je bio i prvi uĉ Solfeggio ga je poduĉavao F.-J. Fetiš. Od 1802 studira na I zervatoriju u Parizu, klavir kod L. Adama, violinu kod R. Ki zera, harmoniju kod Ch.-S. Catela, kompoziciju kod E.-N. hula; 1812 dobio Grand prix de Rome kantatom Mile de La liere. Na temelju toga boravio u Rimu, zatim se 1813 pre u Napulj, gdje je dobio mjesto muziĉkog uĉitelja na dvoru k Murata. U Napulju je upoznao Paisiella i Zingarellija i : prikazao s upjehom svoju prvu operu La Gioventu di Enrico qu Vraćajući se iz Italije zadrţao se u Beĉu i upoznao Salier Hummela te muziku Mozarta. Nakon povratka u P^ariz (r postao korepetitor na TheĊtre Italien. Iste godine angaţirat je Boieldieu za suradnika na prigodnoj operi Charles de Fr kojom H. pobuĊuje paţnju. Puno priznanje kritike i publike si 1817 s komiĉnim operama Rosieres i La Clochette (izvet , - A - više od 100 puta za goc dana). Ali slijedeća djela imala uspjeha sve do izvs opere Marie (1826). God. ] H. odlazi u Italiju da b: Pariz angaţirao pjevaĉe ( dobio je Giudittu Pasta i terinu Galli). 1824 prešao j Talijanskog kazališta u Par operu na poloţaj direk zbora, a 1826 imenovan glavnim korepetitorom (che chant). Umro je u 42. go ţivota, u stvaralaĉkom ze pošto je posljednjim sve operama doţivio punu afir ĉiju. Prvenstveno operni k pozitor, H. je dao vaţan pr izgraĊivanju francuske rorr tiĉarske opere comique. U su mu bili Mozart i Gluck se kod njega mjestimice više ţiru tragovi Rossinija, Web i Gretryja. U L.-J.-F. HEROLD. Rad L. Duprea traţenju vlast dramskog izraza H. se drţao, prema vlastitim zapisima, odred dramske koncepcije, pjevanje mora proizlaziti iz duše da bi do] do duše gledalaca, »karakteri« lica moraju biti izraĊeni, a osje i situacije takoĊer treba jasno predoĉiti. Ta je nastojanja H. UJ većoj mjeri ostvario u svojim majstorskim djelima: Zampa 01 Fiancee de marbre i Le Pre aux Clercs. Zampa je varijacija stare d ţuanske teme. H. ju je obradio dramatski ţivo, raznovrsno, ĉa melankoliĉnim, ĉas s jedrim komiĉnim akcentima, i s uvjeri; izraţenim strastima, stvorivši pravu romantiĉnu operu, ĉiji fanta ĉni elementi prelaze ponegdje u tragiĉno. Sve je uobliĉeno s f vom francuskom mjerom i elegancijom: melodika je nadahm
HĆROLD — HERRMANN instrumentacija ţivopisna, harmonije vrlo razvijene. U operi Le Pre-aux-Clercs (prema Merimeovoj Chronique de vie de Charlemagne), lišenoj tragiĉnih akcenata, a i s manje sentimentalnih scena, H. je intuitivno muziĉki doĉarao srednjovjekovnu atmosferu, oĉitujući osobito smisao za oblikovanje ansambla, kvarteta, terceta, dueta, kao i zborskih scena te osjećaj za jasnu deklamaciju u solistiĉkim partijama. I dok je Zampa imala vrlo snaţan odjek, osobito u Njemaĉkoj, ova je opera doţivjela u Francuskoj preko 2000 izvedbi. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1813 i 1814; 4 koncerta za klavir: I op. 25, 1810: II op. 26, 1811; I I I i IV, 1813; 2 uvertire, 1807 i 1813. — KO MORNA: 3 gudaĉka kvarteta, 1814: trio za 2 fagota i rog; 2 sonate za violinu i klavir, 1811; Caprice pour le pianoforle avec accompagnement de 2 violons, altos el basse ad lib op. 8, oko 1817; duo za klavir i rog ili violonĉelo i violu i dr. — KLAVIRSKA: 7 sonata, 1810—17; sonatina; 11 fantazija na operne teme; 3 suite; više varijacija (op. 2, 11, 17, 19), ronda, capriccia i dr. — DRAMSKA. Opere (izbor): La Gioventii di Ertrico Qttitno, 1815; Charles de France, 1816 (sa F.-A. Boieldieuom): Les Rosieres, 1817; La Clochette ou Le Diable page, 1817; Les Troqueurs, 1819; L'Amour platonique, 1819; L'Autetlr mort et vivanl, 1820; Le Muletier, 1823; Lasthenie, 1823; Vendome en Espagne, 1823 (sa D. F. Auberom); Le Roi Rene ou La Provence au XV e siecle, 1824; Le Lapin blanc, 1825; Marie, 1826; L'Illusion, 1829; Emmeline, 1831: L'Auberge d'Aurav, 1830 (sa M. E. Carafom); Zampa ou La Fiancee de marbre, 1831 (Pariz, 3. V 1831); La Mćdecine sans medecin, 1832; Le Pre-aux cleres, 1832 (Pariz, 15. XII 1832); Ludovic, 1833 (dovršio J.-F. Halevv). Baleti: Astolphe el Joconde ou Les Coureurs d'aventures, 1827: La Somnanbule ou L'arrivće d'un nouveau seigneur, 1827; Lydie, 1828: La Fille mal gardee, 1828; La Belle au bois dormant, 1829; La Noće de village, 1830. Scenska muzika Le Dernier jour de Missolonghi (J. G. Ozanaux), 1828. — VOKALNA: desetak arija i lirskih scena za glas i orkestar: 1 vokalni tercet i 1 duet uz orkestar; zbirka romansa za sopran i klavir; canzonette. — Memoare pod naslovom Souveniers inedits obj. sin L. J. F. Herolda Ferdinand u Bulletin francais de la Societe internationale de Musique, 1910. LIT.: H. Berlioz, Compte rendu sur Zampa, Journal des Debats, 1832. — A. Adam, Souvenirs d'un musicien precedes de notes biographiques, Pariš 1857. — F. J. Fetiš, Herold, Revue et Gazette musicale, 1863. — B. Jouvin, Herold, sa vie et ses oeuvres, Pariš 1868. — Ch. Chaulieu, Herold, Magazin pit'oresquc, 1873. — E. Herold, Soiree commemorative donne au Grand-thćatre de Bordeaux lc 28 janvier 1877, Bordeaux 1877. — A. Pougin, La Jeunesse d'Herold, Revue et Gazette musicale, 1880. — Isti, Herold, biographie critique illustree, Pariš 1906. — G. Favre, La Musique francaise de piano cntre 1810 et 1830, Revue de musicologie, 1949. —J. Vigue i M. Briquet, Herold, 1. Nicolas, 2. Franz Joseph, 3. Louis Joseph Ferdinand, MGG, VI, 1956. I. Ać.
HEROLD, Max, njemaĉki muzikolog (Rehvveiler, l'ranken, 27. VIII 1840 — Neuendettelsau, Franken, 30. VII 1921). Studirao teologiju; 1875—1903 svećenik u Schwabachu kraj Nlirnberga i od 1903 u Neustadtu an der Aisch. Izdao niz djela posvećenih protestantskoj praktiĉnoj liturgiji i povijesti liturgije. God. 1876 sa L. Schoeberleinom i E. Krugerom osnovao ĉasopis Siona, Monatsschrift fiir Liturgie und Kirchennnisik. Zauzimao se za tzv. »ritmiĉko« koralno pjevanje i za oţivljavanje stare liturgije. DJELA: Passah, Andachten fiir die heilige Charivoche und das Auferslelnngsfest, 1874; Vesperale oder die Nachmiltage unserer Fešte..., I, 1875 i II, 1881; AltNiirnberg in seinen Goltesdiefisten, 1890; Kultus-Bilder aus vier Jahrhunderten, 1896 i dr. — Urojni ĉlanci, većinom u ĉasopisu Siona. — Nekoliko izdanja protestantskih obrednika. LIT.: F. Himne, Die evangelisehe Kirchenmusik, Potsdam 1931. — O. Stollberg, Schwabacher Charakterkopfe in der Musikgeschichte des 19. Jahr hunderts, Schvvabach 1951. — Isti, Max Herold, MGG, VI, 1957.
HEROLD, Vilhelm Kristoffer, danski operni pjevaĉ (tenor) i kipar (Hasle, Bornholm, 19. III 1865 —■ K.0benhavn, 15. XII 1937). Uĉio u K0benhavnu (P. Jerndorf, L. Rosenfeld) i Parizu (Devillier). Debitirao 1893 u Kraljevskom kazalištu u K.0benhavnu u naslovnoj ulozi Gounodove opere Faust; ostao na tom kazalištu do 1903; kasnije ĉesto gostovao na najvećim evropskim opernim scenama: u Londonu, Berlinu, Pragu, Dresdenu, Hannoveru, Stuttgartu, Oslu. God. 1901—-03 i 1907—09 pjevao u Stockholmu; V910—n u kazalištu Dagmar u K0benhavnu; 1922—24 direktor Kraljevske opere u Kubenhavnu. HERON iz Aleksandrije, grĉki matematiĉar i fiziĉar. Datumi roĊenja i smrti nisu pouzdano utvrĊeni. Ţivio je vjerojatno u II st., premda su neki historiĉari tvrdili da se rodio u drugoj po lovini <— I st. Dobro je poznavao radove Ktesibiusa, Arhimeda i Filona, koje spominje u svojim raspravama. H. je u traktatu Pneumatika opisao antiĉke -> hidrauliĉke orgulje. NOVA IZD.: latinski prijevod Pmumalike obj. F. Commandino (1575); sveukupna djela obj. su W. Schmidt, H. Schoene i L. Hciberg (s grĉkim tekstom i njemaĉkim prijevodom, 1899—1914); odlomke iz tog djela obj. Ch. Maclean {The Principle of the Hidraulic Organ, SBIMG, 1904—05). LIT.: W. Schmidt, Heron von Alexandria, Leipzig, 1899. — /. Hammer-Jensen, Die Heronische Frage, Hermes, 1928. — M. Wegner, Heron von Alexandna, MGG, VI, 1957.
HEROVIĆ (Heroich), Josip, orguljaš (Zagreb, 20. X 1780 —■ Samobor, 11. VI 1871). Uĉitelj i orguljaš u Samoboru, gdje je 1807 utemeljio »Malu harmoniju« (kasnije »Muzika«). Svirao klavir i fagot, sudjelovao u instrumentalnim sastavima u crkvi; bavio se i poduĉavanjem. Napisao je pjesmaricu Knjiga, vu kojoj zadersavajusze Popevke Duhovne za potrebnozt Chez leto dohadyajuche Szvetke, zkupa zpravlenay Na chetiri ztrani razdelena . . . Leta Gozponovog: 1799 (u rukopisu"). LIT.: M. Lang, Dva samoborska glazbenika, Sv. C, 1922. — Isti, Pjesma rica Josipa Herovića, ibid-, 1925. K. Ko.
119
HERPOL (Herpoll, Herpolitanus, Herbipols), Homer, nizozemski kompozitor (St. Omer, Artois, vjerojatno poslije 1510— Reichenau?, poslije 1573). God. 1554—55 kantor samostanske crkve sv. Nikole u Freiburgu (Švicarska). Nakon studija kod Glareanusa u Freiburgu (Breisgau) vratio se 1577 u Švicarsku. God. 1568 boravio u Konstanzu. — Zbirkom Novum et insigne opus musicum H. je stvorio prvo potpuno godište latinskih evanĊeoskih moteta; za njim će uskoro slijediti ĉitav niz sliĉnih djela drugih autora. Polifona razraĊenost moteta (jednakopravnost svih glasova i njihova linearna samostalnost) jasno upućuje na nizozemske uzore. H. ide medu Josquinove sljedbenike; po stilu je srodan svojim suvremenicima A. Willaertu i Clemensu non Papi. Responzoriji su, naprotiv, jednostavne homofone kompozicije s cantus firmusom u tenoru. MeĊu najljepše Herpolove kompozicije ubrajaju se koralni moteti Salve regina i Regina coeli. DJELA: Novum et insigne opus musicum in quo textus evangeliorum totius anm, vero ritui ecclesiae correspondens, 54 petoroglasna moteta, 1565 (svi intabulirani u rukopisnoj tabulaturi G. Gothardta, 1575; 3 moteta i u Tabulaturbuch auff Orgeln uiid Instrument, obj. J. Riihling, 1583); Officium in die Sancto Penthecostes za4 glasa; 7 Magnificata za 4 glasa; Salve regina za 4 glasa; Regina coeli temporis pascali za 4 glasa: 6 responzorija za 4 glasa; Quia fecit za 3 glasa; 1 troglasni kanon. LIT.: A. Geering, Homer Herpol und Manfred Barberini Lupus, Fest sehrift Karl Nef zum 60. Geburtstag, Ziirich i Leipzig 1933. — IV. Brennecke, Ho mer Herpol, MGG, VI, 1957.
HERRERA DE LA FUENTE, Luis, meksiĉki kompozitor i dirigent (Mexico, 25. IV 1916 —). Studirao klavir i kompoziciju na Univerzitetu u Mexicu, diplomirao klavir na Conservatorio Judn Seb. Rach u Chapultepecu (C. del Castillo); studij kompozicije završio na Univerzitetu i na Conservatorio Nacional (R. Halffter) u Mexicu. God. 1932—38 crkveni orguljaš i zborovoda, od 1943 dirigent Orguesta de Odmara de Radio Vniversidad. Od 1949 pomoćni i od 1954 glavni dirigent Orguesta Sinfonica Nacional de Mexico. Osnovao 1950 ansambl Orguesta de Cdmara de Bellas Artes. H. de la F. pripada generaciji meksiĉkih umjetnika koji teţe za samosvojnim, specifiĉno latinsko-ameriĉkim muziĉkim govorom. DJELA: Capricho za gudaĉe i obligatni kvartet, 1946; Dos movimienlos za orkestar, 1947: divertimento za gudaĉe i duhaĉki kvintet, 1949. — Baleti: La Estrella y la Sirena, 1952: Suite de Ballet, 1953 i Fronteras, 1954. — Solo--pjesme; crkveni zborovi. LIT.: R. Stevenson, Music in Mexico, Nc\v York 1952. — A. Fuchs, Luis Herrera de la Fuente, MGG, VI, 1957.
HERRMANN, Bernard, ameriĉki kompozitor i dirigent (New York, 29. VI 1911 —). Studirao na Juilliad Graduate School oj Music (Ph. James, B. Wagenaar, A. Stoessel). Od 1940 dirigent orkestra Columbia Broadcasting Company; djelovao i kao muziĉki savjetnik u American School of the Air. Osnovao i vodio New Chamber Orchestra, s kojim je izvodio mnoga manje poznata djela iz starije i novije muziĉke literature. Ţivi u Hollywoodu. H. ide medu najistaknutije kompozitore filmske muzike. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1937 i 1941: simfonijeta za gudaĉki orkestar, 1935: simfonijska pjesma The City of Brass, 1934; Fiddle-Concert za violinu i orkestar, 1940; suita Currier and Ives, 1935: The Devil and Daniel Webster Suite, 1944; The Skating Pond, 1935; For the Fallen, 1943. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1932: predigra Analhema za 15 instrumenata, 1933; arija za flautu i harfu i dr. — DRAMSKA: opera \Vulhering Heights, 1950. Baleti: American Revue, 1932; The Body Beautiful, 1934 i The Skating Ring, 1935. Scenska i filmska muzika. — VOKALNA: kantate Moby Dick za recitatore, sole, muški zbor i orkestar, 1938 i Johnny Appleseed 1940; Fantastics za zbor i orkestar, 1942; zborovi. LIT.: C. R. Reis, Composers in America, New York 1947. —J. T. Hoioard, Our American Music, New York 1954.
HERRMANN, Georg ->■ Armiti, George HERRMANN, Hugo, njemaĉki orguljaš, kompozitor i dirigent (Ravensburg, Wurttemberg, 19. IV 1896 — Stuttgart, 7. IX 1967). Studirao na Konzervatoriju u Stuttgartu i na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (W. Gmeindl, F. Schreker). Orguljaš u Ludwigsburgu (1919—23) i Detroitu, SAD (1923—25); zborovoda i nastavnik muzike u Reutlingenu, kazališni dirigent u Wiesbadenu (1929—32) i direktor Muziĉke škole u Trossingenu (od 1935; od 1950 profesor). Organizirao više sveĉanih igara (Tonkiinstlerfeste), vodio Mnsikfeste u Donaueschingenu. Znatan je njegov docrinos koncertnoj i pedagoškoj literaturi za harmoniku. DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfonija: I, 1928; I I , 1929; I I I , 1950; IV, 1951 i V, 1955. Kammersymphonie za 19 instrumenata, 1926. Koncerti: za violinu, 1930: za violu da gamba, 1931; 2 koncerta za harmoniku i orkestar, 1941 i 1949; za ĉembalo i komorni orkestar; dvostruki koncert za harfu i harmoniku. Schzvabisclie Lustspiel-Ouvertiire,' Symphonische Alitsik; Vorspiel zu einer hohen Feier, 1925; uvertire. — KOMORNA: 4 gudaĉka kvarteta; duo za violinu i violonĉelo; gudaĉki trio; klavirski trio, 1927; Concertino za violinu i klavir; sonata za violinu i klavir; 2 koncerta za violinu i violu. — Oko 20 klavirskih kompozicija (sonate, fantazije, nokturni). — Kompozicije za orgulje (2 koncerta). — DRAMSKA. Opere: Vasantasena, 1930; Das Wunder, 1937 i Paracelsus. 1943; komorna opera Gazellenhorn, 1929; komiĉna opera Pick-nick; školske opere. Scenska muzika. — VOKALNA. Oratoriji: jfesus und seine Jiinger, 1931; Liturgische Passion nach Matlhdus, 1932; Chorzverk der Gemeinschaft i Des Friedens Geburt, 1946. Oko 15 kantata (Deutsche Kantate; Cantata Concerlante; Galgenlieder; Cantata Primavera). Za zbor: madrigali Marienminne, 1926; Totentdnze, 1926; Chorburlesken im Zoo, 1932; Tagzverkgesdnge aus dem Osten,
120
HERRMANN — HERTZMANN
1935; Chorserenade, 1950 i dr. Solo-pjesme (zbirke; Chinesische Suite; Drei Gesange nach alten Sequenzen). —■ Ĉetiri mise i druge crkvene kompozicije (moteti). — INSTRUKTIVNA: Neues Unterrichtszverk fiir Akkordeon, 1938; Obungszverk fiir Akkordeon, 1942; Etiiden fiir Akkordeon, 1943; Einfiihrung in die Komposition fiir Akkordeon, 1946. LIT.: A. Fett (redaktor), Zbornik Hugo Herrmann, Leben und Werk, Trossingen 1956. — Isti, Dreissig Jahre Neue Musik fur Harmonika, 1927 — 1957* Trossingen 1957. — Isti, Hugo Herrmann, MGG, VI, 1957.
HERRMANN, I. Johann Heinrich VVilhelm, njemaĉki kompozitor i oboist (Sondershausen, 17. XII 1785 — Nordhausen, 6. V 1861). God. 1801—13 oboist u Sondershausenu, zatim gradski muziĉar u Nordhausenu. Komponirao koraĉnice i plesove za orkestar. Napisao violinsku školu. 2. Gottfried, kompozitor, dirigent, violinist, orguljaš i pijanist (Sondershausen, 15. V 1808 — Liibeck, 6. VI 1878). Sin i uĉenik Johanna Heinricha Wilhelma; 1826—27 bio mu je nastavnik violine L. Spohr u Kasselu; kompoziciju uĉio kod M. Hauptmanna. Od 1827 uHannoveru violinist Dvorskog orkestra i nastavnik, od 1829 u Frankfurtu na Majni violinist Gradskog orkestra i ĉlan gudaĉkog kvarteta. Poslije revolucije (1830) vratio se u Nordhausen. Kao pijanist, violinist, dirigent i kompozitor djelovao u Liibecku, Sondershausenu i od 1852 ponovo u Liibecku. U Ltibecku i Sondershausenu podigao je muziĉki ţivot na znatnu visinu, osnovavši više muziĉkih društava. Medu kompozicijama najznaĉajnija mu je Prva simfonija, koja anticipira stil Wagnerova Tristana i Brahmsove kompozicijske, pa ĉak i instrumentacijske tehnike. DJELA. ORKESTRALNA. Dvije simfonije: I, Sinfonia patelica u e-molu, 1841 i II, Lebensbilder u C-duru, 1843 ; 3 koncerta za violinu, I i II 1840, III 1843; dvostruki koncert za 2 violine, 1841; koncert za obou, 1834 (kasnije transponiran 1 preraĊen u koncert za klarinet); koncert za klarinet; Introduktion und Rondo za klavir, 1832; Fantaisie symphonique za klavir, 1840; Bravourvariationen za violinu, 1832; Capriccio fantastique za violinu, 1840; Andante und Polacca za trublju, 1828; 6 uvertira, 1832—60. — KOMORNA: 4 gudaĉka kvarteta; sekstet za 2 violine, 2 viole, violonĉelo i kontrabas, 1858; oktet za 4 violine, 2 viole, violonĉelo i kontrabas, 1850; klavirski trio, 1837; oktet za klavir, violinu, violu, flautu, klarinet, rog, violonĉelo i kontrabas, 1850 i dr. — Klavirske kompo zicije (sonata). Fantazija i fuga za orgulje. — DRAMSKA. Opere: Barbarossa, 1848; Toussaint l'Ouverture, 1855; Das Johannisfeuer, 1858; \Valpurgisnacht, 1860. — VOKALNA: kantata Rinaldo (Goethe prema Tassu), 1863; Kaiser Wilhelm-Hymne za sole, zbor i orkestar, 1877. Za zbor i orkestar: Diindeslied, 1849; Festouvertiire, 1869 i Heilig, 1877; Als zuerst mit stillem Neigen za vokalni kvartet i zbor, 1863; brojni zborovi, većinom a cappella; solo -pjesme. — Psalam LXVII za vokalni kvartet i zbor. — Obradba novog izd. violinske škole njegova oca, 1879. LIT.: G. Gohler, G. Herrmanns »Sinfonia patetica«, ZFMW, 1918 —19. — W. Stahl, G. Herrmann, Sammlung musikwissenschaftlicher Einzeldarstellungen, Leipzig 1939. — F. W. Beinroth, Musikgeschichte der Stadt Sondershausen, Innsbruck 1941. —J. Hennings i W. Stahl, Musikgeschichte Liibecks, 2 sv., Kassel i Basel 1951—52. — H. Haase, Gottfried Carl Herrmann, MGG, VI, 1957.
HERRMANN, Josef, njemaĉki pjevaĉ, bariton (Darmstadt, 20. IV 1903 — Hildesheim, 19. XI 1955). Studij završio na Konzervatoriju u Darmstadtu; na opernoj pozornici debitirao 1925 u Kaiserslauternu. Operni pjevaĉ u Stettinu, Konigsbergu i Niirnbergu, 1939—45 na Drţavnoj operi u Dresdenu i od 1945 na Gradskoj operi u Berlinu. Ubrajao se u najistaknutije vvagnerijanske baritone svoga vremena i kao takav gostovao na milanskoj Scali, u Parizu (Opera), Buenos Airesu (Teatro Colon) i dr. Na festivalu u Salzburgu privukao je veliku paţnju naslovnom ulogom u operi Wozzeck (Berg). Snimio je više gramofonskih ploĉa. HERRMANN, Theo, austrijski pjevaĉ, bas (Beĉ, 26. I 1902 —). Debitirao 1922 u Zagrebu, kao Mefisto (Gounod, Faust). God. 1922—27 solist Njemaĉke opere u Pragu, 1927—34 Gradskog kazališta u Darmstadtu i od 1934 prvak Drţavne opere u Hamburgu, na kojoj je kroz puna tri decenija ostvario niz izvanrednih kreacija. U toku svoje dugogodišnje umjetniĉke karijere gostovao na brojnim evropskim muziĉkim pozornicama, medu ostalim u Dresdenu, Londonu (Covent Garden), Beĉu, Milanu (ha Scala) i Barceloni, na festivalima u Edinburghu, Salzburgu, Firenci i dr. Od njegovih uloga posebno su se isticale Rocco (Beethoven, Fidelio), Ochs (R. Strauss, Kavalir s ruţom) i Riedinger (Hindemith, Mathis der Maler). HERSCHEL, 1. Jacob, njemaĉki violinist i kompozitor (Hannover, oko 1734—1792). Ĉlan dvorskog orkestra u Hannoveru; boravio nekoliko puta u Engleskoj kod brata Friedricha Wilhelma. DJELA: simfonija; 6 kvarteta za obligatni klavir, 2 violine i violonĉelo, 1771; 6 trio-sonata za 2 violine i b. c.
2. Friedrich VVilhelm (William, Sir), astronom i kompozitor naturaliziran u Engleskoj (Hannover, 15. XI 1738 — Slough, Windsor, 25. VIII 1822). Brat Jacoba; u muzici ga je poduĉavao otac Isaac, oboist u Hannoveru. Oboist i violinist vojne muzike u Hannoveru, oko 1757 napustio vojnu sluţbu i nastanio se u Londonu. Od 1762 direktor pretplatniĉkih koncerata u Leedsu, 1766 orguljaš u Halifaxu i Bathu, gdje 1776 postaje dirigent
orkestra. Kao astronom H. je 1781 otkrio planet Uran i pot se posvetio nauci. DJELA. ORKESTRALNA: 24 simfonije, 1760—64; 4 koncerta z: linu i gudaĉe, 1760—64; 2 koncerta za violu i gudaĉe, 1759; koncert za i gudaĉe, 1759; 2 koncerta za obou, gudaĉe i rog, oko 1760; koncer t za 01 1767; koncert za orgulje, gudaĉe i trublju, 1767; koncert za orgulje i gi — KOMORNA: 6 Sonatas for the Harpsichord, with Violin and Cello obb oko 1765; 3 Sonatas for Harpsichord with Violin obbligato; 12 sonata za v i b. c, oko 1763; 24 capriccia za violinu solo. — Varialions on the Asc Scale za instrument s tipkama.— ORGULJSKA:24 sonate;6 fuga; 32 Volun 24 Full pieces. — The Favourite Eccho Catch sung at Vauxhall Gardens, oko — CRKVENA: nekoliko Te Deuma; Jubilate; psalmi; anthemi; himne. LIT.: F. L. Ae. Kunzen i J. F. Reichardt, Studien fiir Tonkiinstle Musikfreunde, Berlin 1793 (sadrţava kratku autobiografiju W. Hersch obliku pisma G. Ch. Lichtenbergu). — C. A. Lubbock, The Herschel nicle, Cambridge 1933. — Ch. L. Cudzvorth, (Sir) William (Wilhelm Frie Herschel, MGG, VI, 1957.
HERTEL, r. Johann Christian, njemaĉki virtuoz na da gamba i kompozitor (Ottingen, 1699— Strelitz, Mecklenl X 1754). Uĉio kod E. Ch. Hessea u Darmstadtu. God. 1718 ĉlan dvorskog orkestra (od 1733 koncertni majstor) u Eisem zatim do 1753,u istom zvanju u Strelitzu. Na brojnim koncer turnejama stekao ugled jednog od najboljih njemaĉkih virt na gambi svoga vremena. DJELA: simfonije; koncerti za violinu i orkestar; uvertire. — Koi djela (6 Sonate a Violino solo e Continuo, 1927J.
2. Johann Wilhelm, kompozitor i violinist (Eisei 9. X 1727 — Schvverin, 14. VI 1789). Sin Johanna Christi muziku uĉio kod Bachova uĉenika Heila i kod K. Hockha, a ka i kod F. Bende i C. H. Grauna. Od 1744 violinist i ĉembali: dvoru u Strelitzu, 1754—67 dvorski kompozitor u Schwei uz to u Stralsundu 1758—60 orguljaš, a kasnije dirigent crk muzike. Zbog slaba vida, u kasnijim godinama napustio svi: violine (bio u mladosti jedan od najboljih violinista iz i F. Bende) i posvetio se klaviru. — Hertelove pjesme djelomiĉn bliske narodnom duhu te se nadovezuju na srodne kompoj G. Ph. Telemanna, J. V. Gornera i A. C. Kuntzena; harmon bogatije razvijene pjesme odaju utjecaj C. Ph. E. Bacha; od posljednjih pjesama imaju varirani strofni oblik. Medu H lovim instrumentalnim djelima istiĉu se koncerti za klavir majstorska klavirsko-tehniĉka rješenja oni se odlikuju svjeţi invencije te uz djela C. Ph. E. Bacha pripadaju najuspjelijim p jercima pretklasiĉnog klavirskog kcncerta. DJELA. ORK ESTRALN A: s imfo nije ; konce rti za kla vir, za vi< za druge instrumente; 2 uvertire za 2 oboe, gudaĉe i ĉembalo; uvertira oboe, 2 roga i gudaĉe. — Komorna djela (trio-sonate i dr.). — Sonate i t djela za klavir. — DRAMSKA: Der Sieg der Liebe, ein Singgedicht, 17 = vero omaggio, componimento dramatico, oko 1770. Scenska muzika. — VOKAL 11 svjetovnih kantata, 1754—56; arije i serenade za sole i orkestar; Johann drich Loivens Oden und Lieder in Musik gesetzt, 1757; Musik zu 24 neuen und Liedern aus der Feder des Herrn J. Fr. Lowen, 1760; pjesme u zbirkama c vremena; ode; chansoni; canzonette. — CRKVENA: Passion, 1762; Lei geschichte in 6 Teilen, poslije 1783. Duhovne kantate: Die Gabe des he Geistes, 1778; Jesus in Gethsemane, 1780; Jesus in Banden, 1782 i dr. Mise; mi; moteti; 34 korala za sole i orkestar. — SPISI: Grundliche Amveisung man den Generalbass recht tractiren soli, 1748; Abhandlung von der Musik, ] Zusdtze zum Walterschen musikalischen Lexikon . . . , 1752—60; Samt musikalischer Schriften, grosstenteils aus den Werken der Italidner und Fran ubersetzt und mit Anmerkungen versehen, 4 dijela; Biographie des Herrn Je Wilhelm Hertel. . . , autobiografija. NOVA IZD.: sonatu u C-duru za violinu i b. c. obj. A. Wotquenne Cornelis (1902); sonatu u d-molu za ĉembalo i l i klavir obj. H. Erdmann (1 izvode iz autobiografije obj. H. Engel {Stralsunder Musikleben um 1760, A in Pommern, 1935); autobiografiju obj. E. Schenk (Wiener musikzvissenschaf Beitrdge, I II, 1957). LIT.: O. Kade, Die Musikaliensammlung des Grossherzoglich Mec burg-Schweriner Furstenhauses aus den letzten 2 Jahrhunderten, I, Scrn 1893. — M. Friedlaender, Das deutsche Lied im 18. Jahrhundert, Quellen Studien, I, Stuttgart i Berlin, 1902. — C. Meyer, Geschichte der Mecklenl Schweriner Hofkapelle, Schwerin 1913. —R. Bellardi, Beitrag zur Gesch des Klavierkonzerts von Bach bis Mozart (disertacija), Leipzig. 1916.—H. L' Das Klavierkonzert der Berliner Schule, Leipzig 1928. — H. Rentzovi, mecklenburgischen Liederkomponisten des 18. Jahrhunderts (disertacija), stock 1938. — W. Kahl, Johann Christian, Johann Wilhelm Hertel, U VI, 1957. — 5. R. M. Hertel, The Keyboard Concertos of J. W. Hertel (c tacija), Ann Arbor 1964.
HERTZ, Alfred, ameriĉki dirigent njemaĉkog podri (Frankfurt a. M., 15. VII 1872 — San Francisco, 17. IV 19 Studirao 1883—91 na konzervatoriju Raff u Frankfurtu (A. spruch). God. 1891—92 dirigirao na Gradskom kazalištu u Ha' 1892—95 u Altenburgu, zatim do 1899 na Gradskom kazal u Elberfeld-Barmenu, 1899—1902 u Breslauu. Dirigirao koncerl u Londonu 1899, 1902—^15 dirigira na kazalištu Metropoi u New Yorku (1903—04 prva izvedba Wagnerove opere Par izvan Bavreutha). God. 1910 dirigent na operi Covent Ga u Londonu; 1915-—30 dirigent Simfonijskog orkestra u Franciscu. i HERTZMANN, Erich, ameriĉki muzikolog njemaĉkog drijetla (Krefeld, 14. XII 1902 — Berkelev, Kalifornia 3. III 19 Studirao muzikologiju u Frankfurtu a. M. (M. Bauer), Ber (J. Wolf, H. Abert, A. Schering, C. Sachs, E. M. Hornbo F. Blume) i Parizu (A. Pirro), zatim bio na studijskim putovanj
HERTZMANN — HERZOG po Francuskoj, Italiji i Belgiji. God. 1930—33 suraĊivao u njemaĉkim i stranim novinama i ĉasopisima. Od 1939 nastavnik na Columbia University u New Yorku (od 1956 profesor); 1946— 49 predavao takoĊer na Princeton University (Princeton, New Jersey). DJELA. SPISI:Studien zur Basse danse imis- Jahrhundert, ZFMW,l929; Zur Vrage der Mehrchorigkeit in der ersten Half te des 16. Jahrhunderts, ibid., 1930; Adrian Willaert in der weltlichen Vokalmusik seiner Zeit (disertacija), 1931; Frottole en Madr. in hun samenhang met de cultuur van de 1 se en l6e eeuiu, Caecilia en de Muziek, 1934; Trends in the Development of the Chanson in the Early 16^ Century, Papers of American Musicological Societv, 1940; Alfred Einstein and Curi Sachs, MQ, 1941; The Newly Discovered Autograph of Bethoven's Rondo a Capriccio op. 129, ibid., 1946; Beethoven in historischer und kiinstlerischer Sicht, SMZ, 1954. — IZDANJA: Adrian VFillaert und andere Meister: Volkstiimliche italienische Lieder, Chorvverk, 1930; Beethoven: Rondo a Capriccio op. 129, 1947; Th. Attwood's Theorie- und Kompositionsstudien bei Mozart, Neue Mozart-Ausgabe, X, 30, sv. I, 1956.
HERVĆ (pravo ime Florimond Ronger), francuski kompozitor, dirigent i pjevaĉ (Houdain, Pas-de-Calais, 30. VI 1825 — Pariz, 3. XI 1892). Zborski djeĉak crkve St. Roch u Parizu, zatim uĉio kod A. Elwarta (harmonija) i D. Aubera (kompozicija). Karijeru zapoĉeo kao crkveni orguljaš 1839 u mjestu Bicćtre, 1845 u pariškoj crkvi St. Eustache. God. 1848 debitirao na pariškoj Opera National djelom Don Ouichotte et Sancho Panfa koje se smatra prvom francuskom operetom. Iduće godine angaţiran kao dirigent kazališta Odeon, a 1850 u Tkeatre du Palais Royal. God. 1854 pokrenuo Folies concertantes, malo kazalište u kojemu je kao dirigent, kompozitor, libretist, impresarij, scenograf i prema potrebi mašinist, prikazivao manja scensko-muziĉka djela, obojena sarkastiĉnim, burlesknim ili frivolnim akcentima. Nazvao ih je »musette« (prema A. Pouginu »musiquette«). Postigavši ubrzo velike uspjehe prešao je na cjeloveĉernje operete i izmeĊu !g48— 52 postavio preko 106 vlastitih djela. God. 1856 napustio je vodstvo Folies concertantes (otada Folies nouvelles, kasnije Folies dramatiques), ali je i nadalje ostao povezan s tom kućom kao kompozitor i interpret. Iduće godine odlazi na turneju po Francuskoj; 1859—62 ponovo je u Parizu dirigent u Delassements-comiques, a nakon turneje po Egiptu nastupa kao glumac i dirigent u pariškom Varijeteu i Eldoradu. God. 1885 nastanio se u Londonu i u Covent Gardenu vodio zabavne koncerte (sliĉne koncertima Johanna Straussa u Beĉu), zatim je angaţiran u Em-pire Theater. H. se javlja svojim parodistiĉkim muziĉkim komedijama prije Offenbacha pa je zapravo on utemeljio francusku operetu. Kao kompozitor, a istodobno i glumac, reţiser i dirigent, posjedovao je smisao za muziĉko parodiranje, scensku komiku, plastiĉno ocrtavanje likova i situacija i za efektne gradacije, osobito u razuzdano vedrim scenama. Njegova je muzika izrazito francuski graciozna, pikantna i dopadljiva u najboljem smislu te rijeĉi. DJELA. DRAMSKA. Komiĉne opere i operete (izbor): L'Ours et le Pacha, 1848; Passiflor et Cactus, 1852; Le Compositeur toqui, 1854; Les Folies-nouvelles, 1855; Latrouillat et Trufaldini, 1855; Le Pommier ensorcele, 1856; Vade au cabaret, 1856; La Belle espagnole, 1858; L'Alchimiste, 1859; Le Plat du jour, 1861; Le Hussard persecute, 1862; La Fanfare de Saint-Cloud, 1862; La Biche auxBois, 1865; Les Chevaliers de la Table Ronde, i%6d;-L'Oeil creve, 1867; Chilperic, 1868; Le Petit Faust, 1869; Les Turcs, 1869; Le Houvel Aladin, 1871; La Belle poule, 1875; La Femme a Papa, 1879; La Roussotte, 1881; Liti, 1882; Mam'zelle, Nitouche, 1883 (Pariz, 16. I 1883; jug. premijera, Zagreb, 14.XI1891); LaCosaaue, 1884; Fla-fla, 1886; Bacchiiale, 1892; Le Cabinet Piperlin, 1897. Baleti: Dilara, 1887; Sport, 1887; La Rose d'amour, 1888; Diana, 1888; Cleopdtre, 1889 i Les Bagatelles, 1890. — Herojska kantata The Ashantee War, 1874. — Mise; moteti. LIT.: L. Schneider, Les Maitres de l'operette francaise: Herve et Charles Lecocq, Pariš 1924. — L. H. Lecomte, Histoire des Theatres de Pariš, Les Folies Nouvelles, Pariš 1909. — J. Ferchotte, Herve, MGG, VI, 1957. I. Ao.
HERVEY, Arthur, engleski kompozitor, muziĉki pisac i kritiĉar irskog podrijetla (Pariz, 26. I 1855 — London, 10. III 1922). Uĉio u Birminghamu kod B. Toursa i E. Marloisa. Pisao muziĉke kritike u Vanity Fair (1889—92) i Morning Post (1892— 1908). DJELA. ORKESTRALNA. Simfonijske pjesme: On the Heighls, 1902; On the March, 1902; In the East, 1904; Summer; In the Tvnlight i The Roll Call. Romanca za violinu i orkestar; serenada za violinu i orkestar. Uvertire: Love and Fate, 1890 i Youth, 1902. Simfonijske varijacije Life Moods, 1910; scherzo Elfin Ravels.— Kompozicije za klavir. — Opere: The Fairy's Post-Box, 1885 i Ilona, 1914. — Balada The Gales of Night za bariton i orkestar, 1901; solo-pjesme. — SPISI: Masters of French Music, 1894; French Music in the XIX ttl Century, 1903; Alfred Bruneau, 1907; Franz Liszt and his Music, 1911; Meyerbeer, 1913; Rubinstein, 1913; Saint-Saens, 1922.
HERZ, 1. Jacques Simon, njemaĉki pijanist (Frankfurt na Majni, 31. XII 1794 — Nica, 27. I 1880). Isprva uĉenik svoga oca, još kao djeĉak dolazi u Pariz, gdje je 1807 primljen na Konzervatorij (L.-B. Pradher). Ubrzo stekao glas istaknutog pijaniste i nastavnika; ţivio mnogo godina u Engleskoj, 3 1857 se definitivno vratio u Pariz. DJELA. KOMORNA: klavirski kvintet; sonata za klavir i violonĉ elo; sonata za klavir i rog (violonĉelo); varijacije za klavir i violinu. — KLA VIRSKA: varijacije; Airs de ballet; ronda; valceri; fantazije na operne teme i dr. Kompo zicije za klavir ĉetvororuĉno i za 2 klavira.
2. Henri, francuski pijanist i kompozitor (Beĉ, 6. I 1806 — Pariz, 5. I 1888). Brat Jacquesa Simona; studirao kod F. Hiintena
121
u Koblenzu i na Pariškom konzervatoriju (L. B. Pradher, A. Reicha i P. Dourlen). Izvanredan virtuoz, najslavljeniji francuski pijanist izmeĊu 1825 i 1835. S violinistom Ch.-Ph. Lafontom koncertirao u Njemaĉkoj, Holandiji i juţnoj Francuskoj, zatim sam u Belgiji, Holandiji, Španjolskoj, Poljskoj, Rusiji, SAD, Kubi, Meksiku i Ĉileu. God. 1842—74 profesor Pariškog konzervatorija; sa svojim bratom vodio JScole spidale de Piano u Parizu. Njegovi uĉenici bili su M. Jaell, L. Massart, W. Clauss-Szarvodv. Sagradio tvornicu klavira u Parizu, pronašao naĉin pojednostavljenja mehanike repeticije. Njegove su kompozicije briljantnog, salonskog karaktera. DJELA. KLAVTRSKA: 8 koncerata za klavir i orkestar; varijacije; divertissementi; ronda; fantazije; capricci; koraĉnice; poloneze; valceri. — IN-STR UKTIVNA: Exercices et Preludes dans tous les tons; Etudes de Conservatoire; Etudes d'agilite ; Grosse Pianoforte-Schule. — Mes voyages en Amerigue, 1866. LIT.: R. Sietz, Herz, 1. Henri 2. Jacques Si mo n, MGG, VI, 1957.
HERZFELD, Friedrich, njemaĉki muzikolog (Dresden, 16. VI 1897 — Garmisch-Partenkirchen, 19. IX 1967). Studirao u Miinchenu kompoziciju na Muziĉkoj akademiji (A. Beer-Walbrunn) i muzikologiju na Univerzitetu (A. Sandberger, Th. Kroyer). Kazališni dirigent u Dresdenu, Altenburgu, Aachenu i Freiburgu (Breisgau). Od 1931 djelovao u Berlinu; 1939—42 glavni urednik ĉasopisa Allgemeine Musikzeitung, 1940—43 vodio ured za novinstvo Berlinske filharmonije i bio muziĉki kritiĉar lista Morgenpost. DJELA: Minna Planer und ihre Ehe mit Richard Wagner, 1938; VVilhelm Furtzvangler, 1940; Du und die Musik, 1950; Magie des Taktstocks, 1953; Unsere Musikinstrumente, 1954; Lexikon der Musik, 1957.
HERZOG, Benedikt -♦ Ducis, Benedictus HERZOG, Emilie, švicarska pjevaĉica, koloraturni sopran (Ermatingen, Švicarska, 17.XII1859 — Aarburg, 16.1X1923). Uĉenica K. Glcggnera u Ziirichu, A. Schimona i C. Brulliota u Miinchenu. Debitirala 1880 u Miinchenu kao paţ (Meverbeer, Hugenoti). Od 1889 ĉlanica Berlinske opere. Predavala pjevanje 1903—10 na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu, a zatim do 1922 na Konzervatoriju u Zurichu. Istakla se u Mozartovim operama kao Konstanze (Otmica iz Seraja), Kraljica noći (Ĉarobna frula) i Donna Anna (Don Giovanni). Uţivala takoĊer glas odliĉne koncertne pjevaĉice. HERZOG, George, ameriĉki etnomuzikolog madţarskog podrijetla (Budimpešta, II. XII 1901 —). Studirao na Muziĉkoj akademiji u Budimpešti i na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu. God. 1921—25 uĉenik E. M. Hornbostela i asistent u Berlinskom fonogramskom arhivu. Emigrirao u SAD 1925, studirao kod F. Boasa na Columbia University u New Yorku; doktorirao 1938. Od 1929 predavao na University of Chicago i na univerzitetima Yale (New Haven) i Columbia. Od 1948 profesor za antropologiju i direktor Arhiva za primitivnu i narodnu muziku na Indiana University (Bloomington). Prenijevši Hornbostelove znanstvene metode u Ameriku i napisavši niz temeljitih studija o raznim stilovima sjevernoameriĉke indijanske muzike, stekao je velike zasluge za muzikologiju. U prouĉavanju narodnog melosa primjenjivao je Bartokove metode. DJELA (izbor): The Yuman Musical Style, Journal of American Folklore, 1928; Speech-Melody in Primilive Music, MQ, 1934; Special Song Types in North American Indian Music, Zeitschrift fiir vergleichende Musikwissenschaft, 1935; Plains Ghost Dance and Great Basin Music, American Anthropologist, 1935; Die Musik der Karolinen-Inseln, 1936; A Comparison of Pueblo and Pinta Musical Styles, Journal of American Folklore, 1936; Research in Primilive and Folk Music in the United States, 1936; Musical Typology in Folksong, Southern Folklore Quarterly, I, 1937; Salish Music, u djelu Indians of the Urban Northzuest (izd. M. W. Smith), 1949. — Kratki prilozi u Bulletin of the American Musicological Societv, u Peabodv Bulletin i drugim publikacijama. — Recenzije u raznim ameriĉkim ĉasopisima. LIT.: B. Nettl, George Herzo g, MG G, VI, 1957.
HERZOG, Johann Georg, njemaĉki orguljaš i kompozitor (Hummendorf kraj Kronacha, 5. VIII 1822 — Miinchen, 3. II 1909). Uĉio orgulje kod S. H. Bodenschatza u Schmolzu; nastavio muziĉko školovanje na uĉiteljskoj školi u Altdcrfu kraj Niirnberga. God. 1841—42 uĉitelj u Brucku kraj Hofa; od 1843 orguljaš, od 1848 i kantor protestantske crkve St. Matthaus u Miinchenu; uz to od 1850 nastavnik (kasnije profesor) orgulja na Konzervatoriju (njegovi su uĉenici F. S. Riegel, F. Greith, J. Rheinberger). Od 1854 nastavnik i direktor Instituta za crkvenu muziku na Univerzitetu u Erlangenu (od 1872 profesor). Od 1888 ţivio u Miinchenu. H. je jedan od najznatnijih orguljskih virtuoza i pedagoga svoga vremena. Njegova Škola za orgulje op. 41 bila je još poslije Prvoga svjetskog rata i izvan granica Njemaĉke najraširenije instruktivno djelo za orgulje. I kompozitorski rad posvetio je prvenstveno orguljama. Sudjelovao u obnovi protestantskoga crkvenog pjevanja, pogotovu u reformi pjesmarica. DJELA. ORGULJSKA: 10 sonata; passacaglia; fantazija i fuga u e -molu; preludij i fuga op. 34; Andante u A-duru; Andante sostenulo; Festvorspiel uF-duru; 4 Festpraludien op. 85; velik broj zbirka kraćih kompozicija, ĉesto pod naslovom Tonstilcke ili Orgelstiicke (45 leichte Orgelstucke in alten und neuen Tonarten op. 31; 12 Tonstiicke op. 65; Vorspiele zu 192 Choralmelodien op. 75)! Praktisches
HERZOG — HESS
122
Handbuch fiir Orgel op. 33; Der tanfahenđe OrganisK op. 57; Der praktische
ludienbuch zu dem neuen Choralbuche fiir die protestantische Kirche des Konig-reiches Bayern op. 30; Orgehchule op. 41, 1867 (za Herzogova ţivota 8 izdanja, kasnije obradili J. Schmidt i A. Konig); Geistliches und VCeltliches (zbirka pjesama, arija, zborova, narodnih napjeva i dr.) op. 51 i dr. — Izdanja liturgijskih djela (Evangelisches Choralbuch; Choralbuch fiir die evangelische Kirche im Grossherzogtum Hessen i dr.). — Preradbe njemaĉkih patriotskih, duhovnih i narodnih melodija. — Ĉlanci i studije. LIT.: M. Herold, J. G. Herzog, Siona, I9O9- — F. Spitta, J. G. Herzog, Monatsschrift fur Gottesdienst und kirchliche Kunst, 1909 —1°- — E - Schmidt, Zum 100. Geburtstag von Dr. J. G. Herzog, Kirchenmusikalisches Blatt, 1922.— F. Krautuvrst, Johann Georg Herzog, MGG, VI, 1957.
HERZOG, Lojze, dirigent (Ljutomer, 18. VI 1894 —). Studirao na Glasbenoj Matici u Mariboru (H. Druzoviĉ, E. Beran) i na Konzervatoriju u Pragu. Djelovao najprije kao korepetitor u Ljubljanskoj operi, zatim u Novom Sadu, Grazu i Celovcu; 1925—41 bio je dirigent Mariborske opere. Pisao je scensku muziku za drame. LIT.: Gledališki list SNG Maribor, 1959—60.
M. Spe.
HERZOGENBERG, Heinrich, Freiherr von, austrijski kompozitor (Graz, 10. VI 1843 — Wiesbaden, 9. X 1900). Uĉio kompoziciju kod F. O. Dessoffa na Konzervatoriju u Beĉu. Od 1872 u Leipzigu, gdje je sa A. Volklandom, Ph. Spittom i F. Holsteinom osnovao 1874 Bachverein. Od 1885 profesor kompozicije na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu, od 1889 do 1900 i proĉelnik majstorske škole za kompoziciju na berlinskoj Akademiji umjetnosti. Herzogenbergova djela odlikuju se majstorskom formalnom i tehniĉkom izradbom. U mladosti je bio pod utjecajem Schumannove muzike, a još više Wagnerove, koje se i kasnije nije nikada potpuno odrekao. H. i njegova ţena Elisabeth bili su medu najbliţim prijateljima J. Brahmsa, ĉijim se umjetniĉkim principima u svom kasnijem stvaralaštvu H. priklonio. Kontrapunktski govor, kojemu je naginjao, došao je do punog izraţaja tek u velikim crkvenim djelima nastalim u posljednjim godinama njegova ţivota. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija Odysseus op. 16, 1876; simfonija u c-molu op. 50, 1885; simfonija u B-duru op. 70, 1890; koncert za flautu, obou, klarinet, 2 fagota, 2 roga i gudaĉe, 1879. — KOMORNA: 2 gudaĉka trija op. 27, 1879. Pet gudaĉkih kvarteta: I, op. 18, 1876, II—IV, op. 42, 1884 i V, op. 63, 1890. Gudaĉki kvintet op. 77, 1892. Dva klavirska trija: op. 24, 1877 i op. 36, 1884. Dva klavirska kvarteta: op. 75, 1892 i op. 95, 1897. Klavirsk i kvintet t-t
s* .
.
'
_ _
1 1 . __ * _
_ t _ . ___
! ______________£. ^
wOOn«
1r ■«* _** A*-
»vn
irlAVr« «-
nK/M 1
— Kompozicije za klavir dvoruĉno i ĉetvororuĉno i za 2 klavira. — ORGULJSKA: korali; fantazija na melodiju Nun komm, der Heiden Heiland, 1883; fantazija na melodiju Nun danket Alle Gott, 1885.— VOKALNA. Oratoriji: Die Geburt Christi, 1895; Die Passion, 1896 i Erntefeier, 1899. Kantate: Columbus, oko 1870; Totenfeier, 1894 i kantata na koral Gott hl gegenviartie, 1901. Za sole, zbor i orkestar: Die Weihe der Nacht, 1887 i Nannas Kla-ge, 1888. Dvije biblijske scene: Der Seesturm za solo, zbor, gudaĉe i orgulje i Das hananaische VCeib za sole, zbor i orgulje, 1903. Oda Der Stern des Lieds za zbor i orkestar, 1887. Deutsches Liederspiel za sole, zbor i klavir ĉetvororuĉno, 1870; Lieder und Romanzen za zbor a cappella ili uz klavir, 1879; 6 Madchen-lieder za zbor i klavir, 1897; zborovi a capella; ĉetvoropjevi; troglasni kanoni za sole ili zbor uz klavir ad libitum, 1894; dvopjevi; Rispetti. Canti popalari loscani za glas i ĉembalo, 1894; Geistliche Gesange za glas, violinu i orgulje, 1896; solo--pjesme. — CRKVENA: misa, 1895; Requiem, 1891; psala m 116 za zbor, 1882; psalam 94 za sole, dvostruki zbor, orkestar i orgulje, 1889; Konigspsalm. za zbor i orkestar (orgulje ad libitum), 1891; Der Herr gab mir den Schmerz zu tragen, pogrebna pjesma za tenor i zbor, uz 4 roga, 3 trombona i tubu ad libitum, 1896; 5 sv. Liturgische Gesange za zbor a cappella, 1894—97; 4 koralna moteta, 1898; 4 moteta, 1898. LIT.: C. Krebs, H. von Herzogenberg, Deutsche Rundschau, 1900. — K. Storck, H. von Herzogenberg als Liederkomponist, Der Tiirmer, 1903. — W. Altmann, H. von Herzogenberg, Leipzig I9p3 - — M. Kalbeck (izdavaĉ), J. Brahms im Briefvveohsel mit Heinrich und Elisabeth von Herzogenberg (2 sv.), Berlin 1907. — F. Spitta, H. von Herzogenbergs Bedeutung fur die evangelische Kirchenmusik, PJB, 1919. — W. Kahl, Heinrich Freiherr von Herzogenberg, MGG, VI, 1957-
HES, HESES (engl. B flat, B double flat; franc. Si bemol, si double bemol; tal. Si bemolle, si Ċoppio bemolle), jedanput, od-
nosno dva puta sniţeni ton h; enharmonijski je heses jednak tonu a. Za jedanput sniţeni ton h uobiĉajila se oznaka -> b umjesto hes. HESCH, VVilhelm (pravo ime Vilćm Heš), ĉeški pjevaĉ, bas (Tynec na Labi, 3. VII 1860 — Beĉ, 4. I 1908). U muzici uglavnom samouk; veoma mlad pristupio je jednoj ĉeškoj opernoj druţini, u Praškom narodnom divadlu debitirao 1880 kao Plumkett (Flotow, Marta). Paţnju meĊunarodne javnosti privukao za svjetske izloţbe 1892 u Beĉu, kada je u ansamblu Praške opere nastupio u ulozi Kecala (Smetana, Prodana nevjesta). Od 1895 bio je ĉlan Drţavne opere u Beĉu. Pjevaĉ izvanredne ljepote glasa
koji se odlikovao sonornom dubinom i velikom pokretljiv< osobito se isticao u komiĉnim ulogama. Na Mozartovom fest 1901 blistao je u ulozi Leporella (Don Giovanni). HESDIN, Nicolle des Celliers
HESELTINE, Philip (pseudonim Peter Warlock), eng muziĉki pisac i kompoijtor (London, 30.x 1894 •— 17. XII i< Uĉio kod C. Tavlora u Etonu; razvio se pod utjecajem F. De i B. van Dierena. U Londonu 1920 osnovao i godinu dana Ċivao muziĉki ĉasopis The Sackbut, kasnije (1929—30) ure ĉasopisa Milo. Jedan od najsenzibilnijih kompozitora solo-pjes dvadesetih godina u Engleskoj. Kao izdavaĉ djela XVI i X st. temeljit i pouzdan, H. je bio kritiĉar britka pera. DJELA: Capriol Suite za gudaĉe, 1926 (verzija za veliki orkestar, 1 An Old Song za mali orkestar, 1917; serenada za gudaĉe, 1922. — Folksom ludes za klavir, 1918. — VOKALNA: Three Carols za zbor i orkestar, Za zbor i klavir: Sociable Songs, 1924—25; The Bailey Beareth the Bell / 1928; Lullaby, 1928; Mourn no More, 1928 i The First Mercv, 1928. Za i orgulje: What Cheer"? Good Cheer!, 1927; Where Riches is Everlaslingly, The Five Lesser Joys of Mary, 1929 i Carillon Carilla, 1930. Corpus Chri. sopran, tenor i zbor, 1921 (za sopran, tenor i gudaĉki kvartet, 1927). Zb a cappella: Cornish Christmas Carol, 1918; As Dewe in Aprylle, 1918; Bt camus Domino, 1918; The Full Hearl, 1922; Three Dirges oj Webster, 1923-The Spring of the Year, 1925: / Sazu a Fair Maiden, 1927 i Belhlehem L 1927. The Curlezv (W. B. Yeats), ciklus pjesama za tenor, flautu, engleski gudaĉki kvartet, 1922; Sorrotv's Lullaby za sopran, bariton i gudaĉki kv 1927. Oko 120 solo-pjesama: Three Saudades, 1916—17; Pelerisms (2 s< 1922; Lilligay, 1922; In an Arbour Green, 1922; Autumn Tzvilight, 1922; Cc light, 1923; Jillian of Berrv, 1926 i dr. — SPISI: F. Delius, 1923; Carlo Ge; (sa C. Gravom), 1926; The English Ayre, 1926; Thomas Whythorne, an Unk Elisabethan Composer, 1928; Giles Earle. His Book, 1932 (obj. posmrtno IZDANJA I OBRADBE: English Ayres (1598 —1612) (sa Ph. VCilsor 6 sv., 1922; Four English Songs of the Early I7th Century, 1925; 12 Songs tThe Muses' Garden for Delights R. Jonesa, 1927; 13 fantazija H. Purcel] A. Mangeotom), 1927; koncert za gudaĉke instrumente Ch. Avisona, : 6 gudaĉkih kvarteta M. Lockea, 1932; mnogo zborova, solo-pjesama, kom ĉija za lutnju i djela za gudaĉke instrumente iz elizabetanskog doba; prei za klavir brojnih orkestralnih kompozicija F. Deliusa. LIT.: C. Gray, Peter Warlock: A Memoir of Philip Heseltine, Lo 1934- — G. Cockshott, Some Notes on the Songs of Peter Warlock, Music Lctters, 1940. — K. Avery, The Chronologv of Warlock's Songs, ibid., 194 /. Parrott, Philip Heseltine, MGG. VI, 1957. — /. A. Copley, Warlock and lius. A Catalogue, Music and Letters, 1968.
HESS, Ernst, švicarski kompozitor (Schaffhausen, 13 1912 — Egg, Ziirich, 2. XI 1968). Studirao muziku u Zuri na Konzervatoriju (V. Andreae, P. Miiller, W. Schuh) i na I verzitetu (A.-E. Cherbuliez, F. Gysi), zatim na Ţcole Nori de Musiaue u Parizu (N. Boulanger, P. Dukas). Orkestral zborni dirigent u Ziirichu; uz to od 1938 nastavnik teoret predmeta na Konzervatoriju u Winterthuru. U središtu njej interesa su manje poznata Mozartova djela. Suradnik u noi izdanju Mozartova cjelokupnog opusa. Od 1959 bio je predsto muziĉkog odjela Univerziteta u Ziirichu. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia accademica op. 22, I94i;koi za violinu op. 27, 1945; koncert za rog i komorni orkestar op. 24, 1943; koi za violu, violonĉelo i komorni orkestar op. 20, 1939; dvostruki koncert za linu i klavir op. 55, 1963; Concertino za violinu, flautu, klavir i gudaĉe op 1957; Introduction und Granadina za violinu op. 21, 1940; partita za gu< 2 trublje i timpane op. 38, 1948; rondo op. 9, 1934; Intrada festiva op. 44, r Trilogia za duhaĉe op. 53, 1962; Divertimento za gudaĉe, klarinet i rog op 1936; Sonata a 5 za sole i gudaĉe op. 16, 1937. — KOMORNA: gudaĉki kv op. 50, 1958; Rondino za gudaĉki sekstet, 1944; Divertimento za flautu, violor i klavir op. 54, 1963; kvintet za bas -klarinet, 2 violine, violonĉelo i konti op. 17, 1938; kvintet za obou, violinu, 2 viole i violonĉelo op. 23, 1943; K Musik za basetni rog, violinu, violu i violonĉelo op. 29 b, 1945; dua: za vit ĉelo i klavir, 1935; za violu i klavir op. 26, 1944; za 2 violonĉela op. 39, I Interludium za violinu (flautu) i orgulje op. 35, 1947; 3 suite: za violinu O] 1933; za gitaru, 1935 i za violu op. 14, 1936. — Intrada, aria e toccata za k op. 47, 1957. — Toccata u F-duru za orgulje, 1933; Introduktion und Tripet za orgulje op. 31, 1946. — DRAMSKA: opera Fiammetta, 1954. Baleti Die Erde, 1939; Totentanz, 1941; Aus einem Tagebuch, 1949. Muzika za radio-dr: — VOKALNA: oratorij Jeremia op. 34, 1947; Festkantate, 1936; kantata der Musik op. 33, 1947; Beherzigung za zbor i orkestar, 1931; Morgenwach muški zbor i orkestar op. 49, 1959; Der Abend za zbor, duhaĉki kvintet i orki op. 51b, 1961; Drei Gesange za bariton i komorni orkestar, 1933; Sappho (G parzer), dramatski monolog za sopran i orkestar op. 28, 1945; zborovi a capp solo-pjesme; djeĉje pjesme i dr. — Crkvene kompozicije (Psalam CIII za me sopran, violinu, obou i orgulje op. 43, 1955; Psalam XXXIII za zbor a capi op. 30, 1945).
HESS — HESSE LIT.: W. Schuh, Die Musik in der alemannischen Schweiz 1900 —1950, Ziirich 1950. —• liti, Ernst Hess, MGG, VI, 1957. — H. Graf, R. Klein i K. v. Fischer, Ernst Hess, 154. Neuiahrsblatt der Allgemeinen Musikgesellschaft in Zijrich, 1970.
HESS, Joachim, nizozemski orguljaš i muziĉki pisac njemaĉkog podrijetla (Leemvarden, 24. IX 1732 —- Zeist kraj Utrechta, 27. XII 1819). Od 1749 orguljaš protestantske zajednice u Goudi; 1753 preuzeo sliĉno namještenje u Maassluisu, ali se iduće godine vratio u Goudu kao orguljaš i zvonar crkve Sanct Jan; povukao se iz sluţbe 1813 i proveo posljednje godine ţivota u Zeistu, meĊu pripadnicima sekte Herrnhuter. Historijski je vaţan zbog svojih spisa, u prvom redu zbog iscrpnih opisa evropskih orgulja XVIII st. DJELA: Beschrijving van het groot en uilmunlend orgel in de St. Jans Kerk te Gouda, 1764; Korte en eenvoudige handleyding tot het leeren vani clavecitnbel of orgel-spel, 1766 (V izd. 1792; skraćeno izd. 1808); Luister van het orgel, of nauzvkeurige aanwyzinge, hoe men, door eene gepaste registreenng en geschikte bespeeling, de voortreffelijke hoedanigheden en verzvonderenszvaardige vermogens van een kerk- of huisorgel in staat is te vertonen, 1772; Dispositien der merktvaardigste kerk-orgelen, zvelken in de zeven Vereenigde Provincien ah mede in Duytsland en elders aangetroffen zvorden, 1774; Over de vereischten in eenen crganisl, 1807: Korte schets van de allereerste uitvinding, en verdere voortgang in het vervaardigen des orgelen, tot op dezen tijd, 1810; (Zangstemmen) op de Evangelische gezangen, bij de Nederlandsche Hervormde Gemeenten in gebruik, 1808 ( I I I izd. 1823): Dispositien van kerk-orgelen, zvelke in Nederland zvorden aangetroffen, Vervolg, oko 1815 (rkp.); autobiografija (rkp.). NOVA IZD.: J. Enschede obj. Dispositien van kerk-orgelen, zvelke in Nederand worden aangetroffen, Vervolg, 1907. L. Erne obj. Dispositien der merkzvaardigste kerk-orgelen; Luister van het orgel i Beschrijving van het meuzv enuitnnmtend orgel in de St. Jans Kerk te Gouda, oba 1945. LIT.: J. Enschede, Dispositien .. . (uvod), Amsterdam 1907.— F. Koske, Joachim Hess, MGG, VI, 1957.
HESS, Ludvvig, njemaĉki pjevaĉ, tenor (kasnije bariton), kompozitor i dirigent (Marburg, 23. III 1877 — Berlin, 5. II 1944). Studirao na Visokoj školi za muziku u Berlinu i kod M. ViĊala u Milanu. Izvrstan interpret Bachovih djela (EvanĊelist u pasijama, solist u kantatama) i moderne njemaĉke pjesme (Wolf, Reger). God. 1907—-io zboiovoda u Munchenu, 1912—14 koncertirao na turnejama po SAD, Meksiku i Kanadi, zatim u Berlinu, Konigsbergu (1917—-20) i Breslauu. U Berlinu 1924—33 profesor na Drţavnoj akademiji za crkvenu i školsku muziku i od 1927 istodobno dirigent Akademskog zbora. DJELA: simfonija s orguljama u h-molu (Hans Alemlings Hunnielshonig) ', simfonija u cis-molu. — Klavirski sekstet. — DRAA1SKA: opera Abu und Nu, 1919; muziĉka drama Vor Udens Pforle (po Bvronu); komiĉna opera Tranion ili Das Hausgespenst, 1937; opera Was Ihr wollt, 1940; muziĉka drama Odipus, 1942. — VOKALNA: kantata Ariadne za sole, zbor i orkestar; Weihnachtsidyll za sole, muški zbor, djeĉji zbor i mali orkestar; zborne kompozicije; pjesme uz orkestar i uz klavir. •— Te Deum za sole, muški zbor i orgulje. ■— Rasprava Die Behandlung der Stimme vor, ivahrend und nach der Mutation, 1927.
HESS, Myra, Dame, engleska pijanistica (London, 25. II 1890 — 25. XI 1965). Dobila prvi muziĉki odgoj na londonskoj Guildhall School of Music (J. Pascal, O. Morgan), a zatim studirala na Royal Academy of Music (T. Matthav). Gostovala u mnogobrojnim gradovima Evrope i Amerike, interpretirajući vrlo širok repertoar, osobito djela J. S. Bacha i majstore klasike, ali i suvremenih, osobito engleskih kompozitora. Veliku su popularnost uţivali njezini brojni poslijepodnevni koncerti u londonskoj National Gallery za vrijeme Drugoga svjetskog rata. LIT.: J. Chissell, Myra Hess, The Musical Times, 1957. — D. Lassimonne, Myra Hess by her Friends, London 1966.
HESS, Willy, njemaĉki violinist (Mannheim, 14. VII 1859 — Berlin, 17. II 1939). Uĉio kod svog oca, zatim, pošto je nekoliko godina koncertirao na turnejama, studirao u Berlinu kod J. Joachima. Koncertni majstor u Frankfurtu na Majni; 1886—88 nastavnik na Konzervatoriju u Rotterdamu, 1888—95 koncertni majstor orkestra Halle u Manchesteru; od.1895 koncertni majstor orkestra Giirzenich i nastavnik violine na Konzervatoriju u Kolnu; 1903—04 profesor na Royal Academy of Music u Londonu. God. 1904—10 solist Bostonskog simfonijskog orkestra (SAD) i prvi violinist Bostonskog simfonijskog kvarteta (kasnije Hess-Schroder-Quartett). Od 1910 profesor na Visokoj školi za muziku u Berlinu (do 1928), te ĉlan kvarteta Halif i trija W. Hess — H. Dechert"— G. Schumann. HESS, Willy, švicarski muzikolog i kompozitor (Winterthur, 12. X 1906 —0- Studirao na Univerzitetu i Konzervatoriju u Zurichu (V. Andreae, P. Miiller); diplomirao klavir i kontrapunkt. Od 1930 nastavnik, kompozitor i muziĉki pisac u Winterthuru; od 1940 i fagotist u Gradskom orkestru. Kao muzikolog bavi se najviše katalogiziranjem i objavljivanjem Beethovenovih kompozicija koje nisu ukljuĉene u izdanje cjelokupnih djela. U kompoziciji sluţi se neznatno modificiranim sredstvima klasike i rane romantike. DJELA. SPISI. O Beethovenu: Neues zu Beethovens Volkslied-Bearbeitungen, ZFMW, 1930—31; Vergessene Bagatellen Beethovens, Schweizerische musikpadagogische Blatter, 1930—31; Beethovens Werke und ihre Gesamtausgabe, Schweizerisches Jahrbuch fiir Musikwissenschaft > 1931 (popis djela kojih nema u cjelokupnom izdanju; prošireno kao Welche Werke Beethovens fehlen in der
123
Breitkopf & Hdrtelschen Gesamtausgabe}, Neues Beethoven-Jahrbuch, 1937; dodatak ibid., 1939; ponovo prošireno u Le opere di Beethoven, Annuario dell'Accademia Nazionale di Santa Cecilia, 1953 i kao separat); 24 unbekannte italienische a cappella-Gesange Beethovens, M, 1941; Die Dynamik imfortnalen Rhythmus mehrsatziger Werke, insbesondere von Beethovens Tanz-Zyklen, Neues Beethoven-Jahrbuch, 1942; Beethoven's Last Composition, Music and Letters, 1952; Beethovens Oper Fidelio und ihre drei Fassungen, 1953; pie Wiener Handschriften zur ersten und zzveiten Fassung von Beethovens »Fidelio", MF, 1955; Beethoven, 1956; Beethovens Biihnentverke (5 predavanja), 1962 i dr. Ostali spisi: Von den Grenzen und Ausdrucksmoglichkeiten der Kunste, 1932; Kunstzverk und Seele, 1933; Kiinstlerische Gesetzmdssigkeiten des von der Musik verkldrten Dramas, dargestellt an Hand des »Ring des Nibelungen«, 1939; Die Dynamik der musikalischen Formbildung, Schweizerische Musikpadagogische Blatter, 1952; Grundsdtzliche Betrachtungen zur modernen Musik, Schweizerische Blasmusikzeitung, 1952; Bin paar Selbstbekenntnisse, Internationale Bodensee-Zeitschrift, 1956; Zur Bezvertung zeitgenossischen Schaffens, ibid.; Die Harmonie der Kunste, 1960; Vom Doppelantlitz desBosen, dargestellt atn Beispiel der Musik, 1963; Parteilose Kunst, parteilose Wissenschaft. Fine Auseinandersetzung mit dem Zeitgeist in der Musik, 1967 i dr. — ORKESTRALNA', simfonija op. 15, 1932 (nova verzija 1939); Piccola sinfonia za gudaĉe op. 21, 1930; koncert za rog op. 65, 1954; Sonalina za trublju i gudaĉe op. 41, 1944; Sonata za fagot i mali orkestar op. 56, 1951; 3 Sympho-nische Ldndler op. 52, 1949. — KOMORNA: Divertimento za 5 duhaĉkih instrumenata op. 51, 1947; suita za 12 duhaĉkih instrumenata op. 53, 1949; Serenada za komorni sastav op. 19, 1940; sonata za obou i klavir op. 44, 1945; Sonatina brevis za 2 violine op. 66, 1954; tema s varijacijama za flautu i klavir op. 27, 1942; 7 Tonstiicke za fagot ( i l i klarinet) i klavir op. 60, 1952; 16 Tonsliicke za violinu i klavir op. 67, 1957; 8 Tonstiicke za flautu i klavir op. 70 i dr. — Više od 75 klavirskih kompozicija (2 sonate, op. 37 i 38, 1943—44; suita op. 45, 1945; zbirke malih kompozicija op. 17, 31, 40, 43). — Opere Der Tod und das kleine Madchen i Die Gdnsemagd. — VOKALNA: Weihnacht, kantata za sopran, zbor i klavir; kompozicije za glas i orkestar {Pastoralsuite op. 10; Die neuen Fiedellieder op. 53); zborovi uz pratnju klavira; zborovi a cappella; oko 150 solo--pjesama. — IZDANJA. Manje poznate Beethovenove kompozicije: koncert za klavir i mali orkestar (iz 1784), 1943; Johannisfeierkantale, 1945; 12 menueta za orkestar (iz 1799), 1955; preludij i fuga za gudaĉki kvartet u C-duru, 1955; preludij i fuga za gudaĉki kvartet u F-duru, 1955 i dr. Od 1959 redigirao dodatne sveske Beethovenovih cjelokupnih djela za izdavaĉa Breithkopf & Hartel (14 sv. do 1969). LIT.: O. Rothenfelder, W. Hess' Liedschaffen, SMZ, 1952. — Ista, Beetho-venErstdrucke von W. Hess, Mušica, 1952. — Ista, W. Hess, i b i d . , 1953. ■— C. S. Benedict, W. Hess, der Komponist und Beethovenforscher, Internationale Bodensee-Zeitschrift, 1956. — W. Schuh, Willy Hess, MGG, VI, 1957. B. Ać.
HESSE, Adolf Friedrich, njemaĉki orguljaš i kompozitor (Breslau, 30. VIII 1809— 5. VIII 1863). Uĉenik F. W. Bernera i E. Kohlera u Breslauu. U tom je gradu od 1827 drugi orguljaš u crkvi sv. Elizabete, od 1831 prvi orguljaš u crkvi sv. Bernardina. Kao orguljaš nastupao u domovini i inozemstvu (1844 u Parizu, 1851 u Londonu). Niz godina dirigent simfonijskih koncerata opernog orkestra. Njegov najpoznatiji uĉenik je Belgijanac N. J. Lemmens. DJELA (više od 80 kompozicija): 6 simfonija; koncert za klavir; nekoliko uvertira; 2 gudaĉka kvarteta; gudaĉki kvintet; sonata za klavir ĉetvororuĉno op. 42 i druga klavirska djela; oko 40 kompozicija za orgulje (preludiji,fuge, fantazije, etide). — Oratorij Tobias; kantate; moteti.
HESSE, Ernst Christian, njemaĉki virtuoz na violi da gamba i kompozitor (Grossgottern, Tiringija, 14. IV 1676 ■—• Darmstadt, 16. V 1762). Uĉio kod W. C. Briegela u Darmstadtu, kod M. Maraisa i A. Forqueraya u Parizu, a u zrelim godinama (1710) usavršavao se u kompoziciji kod J. J. Fuxa u Beĉu. Muziĉar na dvoru Hessen-Darmstadt (od 1707 dvorski muziĉki direktor). Koncertirao u Njemaĉkoj, Holandiji, Engleskoj, Italiji i Beĉu. Kompozicije za violu da gamba, koje su se saĉuvale, tehniĉki su jednostavne, a melodika je sliĉna Telemannovoj. Izvrstan virtuoz na tom instrumentu u Njemaĉkoj. Njegova ţena Johanna Elisabeth H. (rod. Dobricht, 1690 ili 1692—-1774) bila je vrlo cijenjena pjevaĉica. DJELA (saĉuvana): sonata za flautu i b. c. (ili gambu); duo za violu da gamba i bas. — Opera La Fedelta coronata. — Apollo in Tempe, divertimento za 4 glasa i orkestar. NOVA IZD.: W. Kleefeld izdao sonatu za flautu i b. c. i duo za violu da gamba i bas (Blatter hessischer Tonkunst, 1908); P. Rubhardt izdao isti duo (Reihe alter Meister, 1952). LIT.: K. Pauls, Ernst Christian, Johanna Elisabeth, Ludwig Christian Hesse, MGG, VI, 1957.
HESSE, Friedrich August Max, njemaĉki muziĉki nakladnik (Sondershausen, 18. II 1858 — Leipzig, 24. XI 1907). U Leipzigu osnovao 1880 muziĉko izdavaĉko poduzeće koje je ubrzo steklo ugled objavljivanjem muzikoloških radova. Stalni suradnik i lektor naklade bio je od 1886 do smrti H. Riemann. Uz njega s nakladom Max Hesses Verlag suraĊivali su i H. Leichtentritt, C. Sachs, F. Busoni, W. Altmann, P. Mies i E. Wellesz. Nakon smrti Maxa Hessea nakladu je vodila pijanistica Ella Pancera (Beĉ, 15. VIII 1876 — Bad Ischl, 10. V 1932). Hans Krili (Eger, 12. IV 1884 — Reigersdorf, 15. VII 1946) postao je 1911 suvlasnik, a 1927 vlasnik tvrtke. Od 1915 sjedište poduzeća je u Berlinu. Riemanna su nasli jedili W. Altmann i A. Einstein, te je naklada i nadalje uţivala svjetski ugled najviše kao izdavaĉ vrijednih muzikoloških djela. Nakon smrti H. Krilla vodila je poduzeće njegova udovica Regina (26. IV 1901 —), a od 1945 njegov sin Hans-Heinz Krili (29. XI 1929 —). Medu izdanjima vaţna su : 100 svezaka serije Musikalische Handbucher; Deutscher Musikerkalender (od 1-886); Riemannov Musiklexikon (od III izdanja, 1887); Einsteinov Das neue Musik-
124
HESSE — HEUGEL
lexikon (1926); Riemann-Festschrift (1909); ĉasopis Die Musik (od 1922). LIT.: H. Becker, Friedrich August Max Hesse, MGG, VI, 1957.
HESSE, Ruth, njemaĉka pjevaĉica, alt (Wuppertal, 18. IX 1940 —). Studij završila na Konzervatoriju u Wuppertalu (P. Offermanns); debitirala 1958 u Liibecku kao Orfej (Gluck). Ĉlanica Gradske opere u Berlinu i Drţavne opere u Beĉu, gostovala na brojnim evropskim opernim pozornicama i festivalima. U njezine kreacije idu Carmen (Bizet), Eboli (Verdi, Don Carlos), Amneris (Verdi, Aida), Ortrud (Wagner, Lohengrin), Magdalena (Wagner, Majstori pjevaĉi), Brangane (Wagner, Tristan i Izolda), Amme (R. Straus, Ţena bez sjene) i dr. HESSEN, Moritz der Gelehrte, Landgraf von, njemaĉki kompozitor i pjesnik (Kassel, 25. V 1572 —■ Eschwege, 14. III 1632). Izborni knez kneţevine Hessen-Kassel 1592—1627. U njegovo doba došlo je do procvata muziĉkog ţivota u Kasselu. Pozvao je H. Schutza na svoj dvor i poslao ga sa drugim nadarenim muziĉarima na školovanje G. Gabrieliju u Veneciju. Sam je svirao nekoliko instrumenata; uĉitelj kompozicije bio mu je G. Otto. Rana djela su potpuno pod utjecajem tog muziĉara, dok se kasnije zamjećuju venecijanski stilski elementi. DJELA: Canliones za 6—8 glasova (19 pjesama i 9 intrada); Paduanen, Gagliarden . . . fiir allerley Instrumente; 13 ĉetvoroglasnih fuga; Canzon 5. Toni za 8 glasova: madrigali za 4 glasa; 24 Villanelle con parole di Petrarca za 4 glasa; 2 pjesme za 6 glasova (sva dosad navedena djela u rkp.) — CRKVENA: 24 jednoglasne melodije u Christliches Gesangbuch von allerhand geistlichen Psabnen und Liedern, 1601; 30 moteta u V. Geuck, Novum et insigne Opus continens textus metricos sacros . . . (3 sv.), 1603—04; Hosianna za 8 glasova u E. Bodenschatz,
Florilegium Seleclissimarum canlionum, 1603; 31 melodija i 4-glasna harmonizacija u Psabnen Davids nach frantzosischer Melodey, 1607; ĉetvoroglasne harmonizacije u Christliches Gesangbuch von allerhand geistlichen Psabnen und Liedern, 1612 i dr. NOVA IZD.: 13 kompozicija iz Christliches Gesangbuch, 1612, obj.C. v. Winterfeld (Der evangelische Kirchengesang und sein Verhaltnis zur Kunst des Tonsalzes, II, 1845); 21 kompoziciju iz iste zbirke obj. G. v. Tucher (Melodien des evangelischen Kirchengesangs im ersten Jahrhundert der Reformation, 2 sv., 1848); 4 kompozicije obj. F. Blume (Geistliche Musik am Hofe des Landgrafen Moritz von Hessen, 1931); 16 pavana, gagliarda i intrada, 4 fuge i 5 madrigala obj. W. Dane (Das Erbe deutscher Musik, Landszhaftsdenkmale Kurhessen, 2 sv. 1936—38); 14 kompozicija iz Christliche Gesangbuch, 1612 (u Mandbuch der deutschen evangelischen Kirchenmusik, II—I I I ) i dr. LIT.: E. Zulauf, Beitrage zur Geschichte der landgraflich Hessischen Hofkapelle zu Cassel bis auf di Zeit Moritz' des Gelehrten (disertacija), Kassel 1902. — F. Blume, Geistliche Musik am Hofe des Landgrafen Moritz von Hes sen, Berlin 1931. — W. Dane, Moritz von Hessens Tonwerke (disertacija), Marburg 1934.— H.Birlner, Heinrich Schiitz und Landgraff Moritz von Hessen, Hessenland, 1935. — Ch. Engelbrecht, Die Kasseler Hofkapelle im 17. Jahrhundert, Kassel 1958. — Ista, Moritz, Landgraf von Hessen, MGG, IX, 1961.
HESSENBERG, Kurt, njemaĉki kompozitor (Frankfurt naMajni, 17. VIII 1908 —). Studirao na Konzervatoriju u Leipzigu (kompoziciju kod G. Raphaela, klavir kod R. Teichmiillera). God. 1931—33 privatni uĉitelj muzike u Leipzigu; od 1933 na Hochovu konzervatoriju u Frankfurtu na Majni (od 1953 profesor). Svoj prvi vrhunac ostvario u suiti Struwwelpeter, kompoziciji punoj obijesna humora. Karakteristiĉna je za Hessenberga neobiĉno ĉvrsta organska povezanost tema, pregnantan ritam i harmonija obilato zaĉinjena disonancom; sklon je kontrapunktu i polifonijiV Vrlo su vrijedne njegove simfonije, u kojima se H. potvrĊuje kao majstor u izgradnji forme. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije, 1936, 1943 i 1954; simfonijeta za komorni orkestar, 1959; koncert za klavir, 1940; koncert za 2 klavira, 1950; Kammerkonzert za ĉembalo i gudaĉe, 1931; Strutvzvelpeter-Suite, 5 Tanzburlesken za mali orkestar, 1933; mala suita, 1936; suita za Shakespeareovu Oluju, 1939; Konzertante Musik za 2 gudaĉka orkestra, 1937; Concerto grosso, 1938; Spielmusik za gudaĉe, 1954; Intrada und Variationen uber ein Thema von J. Reg-nart, 1955; koncert, 1958. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1949; 4 gudaĉka kvar-teta/1934, 1937, 1944 i 1954; trio za 2 violine i klavir, 1942; klavirski trio, 1950; klavirski kvartet, 1935; sonata za violinu i klavir, 1942; sonata za violonĉelo i klavir, 1941; 2 sonate za flautu i klavir, 1932 i 1947; Divertimento za violinu i klavir, 1936. — KLAVIRSKA. Dvoruĉno: sonatina, 1937; invencije; Variationen uber ein Weihnachtslied; Capriccio; 7 malih kompozicija; 14 bagatela; 10 malih preludija za klavikord ili klavir. Ĉetvororuĉno: sonata, 1944; Variationen uber ein eigenes Kinderlied. Fantazija za dva klavira. — ORGULJSKA: trio-sonata, 1951; koralne partite; preludij i fuga, 1952; tokata, fuga i ciaccona, 1952 i dr. —• VOKALNA. Kantate: Gelobet seist Du Jesu Christ, 1935; Fiedelli-eder, 1940; Weihnachtskantate, 1942—43; Der cherubinische Wandersmann, 1946; Vom Wesen und Vergehen, 1948; Struwwelpeler-Kantate, 1949; Kantate vom dankbaren Samariter, 1952 i Weinlein, nun gang ein!, 1959. Psalmen-Triptychon za soliste, zbor, orkestar i orgulje, 1945—46; Weihnachtsgeschichte za soliste, zbor i orkestar, 1950—51; zborovi; pjesme uz pratnju orkestra, komornog sastava i l i klavira (Wunderhornlieder). — Moteti. LIT.: G. Schviarz, Kurt Hessenberg, ZFM, 1942. — G. Schiceizer, Kurt Hessenberg, Neue Musikzeitschrift, 1949. — K. Laux, Musik und Musiker der Gegenwart, Essen 1949. — R. Schaal, Kurt Hessenberg, MGG, VI, 1957.
HETEROFONIJA (grĉ. e-repo? drugaĉiji, razliĉit i
razliĉitim ornamentima. Takva je i h. naših guslara. 2. E dionice izvode istodobno razliĉite varijante jednog te istog napj H. toga tipa raširena je u orijentalnim muziĉkim kulturama, narodnoj muzici Cevlona, Indonezije, Oceanije i Afrike. 3. šeglasna h. javlja se u Indoneziji i Indiji kod skupnog instrun1 talnog muziciranja pri ĉemu svaka skupina instrumenata iz odreĊenu varijantu osnovnog napjeva (-> Gamelan). U svim povima heterofonije ĉesto se javljaju izmeĊu pojedinih dio vrlo mali intervalski razmaci (katkad manji od male sekui zbog kojih dolazi i do oštrih disonantnih suzvuĉja. — Izra; susreće se i u Platonovom djelu Drţava, kad govori o muzici odgoju omladine, ali vjerojantno u drugom znaĉenju. LIT.: G. Adler, Uber Heterophonie, PJB, 1908. — M. Schneider schichte der Mehrstimmigkeit, Berlin 1934 (II izd. Roma 1964). — C. S, Heterophonie, MGG, VI, 1957. — H. Gorgemanns i A.-J. Neubecker »Hei phonie« bei Platon, AFMW, 1966. M. Kui
HETZEL, Erich, operski reditelj (Leipzig, i. I 1901 •— E grad, 18. V 1944). Posle završenih studija glume, muzike i k ţevnosti (Dr phil.) zapoĉeo umetniĉku karijeru kao glum; dramski i operski reditelj u nemaĉkim pozorištima, a 1934 ar ţovan je za reditelja Beogradske opere. Umetnik modernih sr tanja, reditelj bogate scenske imaginacije, oslonjen u prvom r na partituru, H. je u svojim reţijama išao za dešabloniziran operske predstave u svim njenim komponentama. Njegove re predstavljaju najznaĉajnija izvoĊaĉka ostvarenja Beogradske oj izmeĊu dva rata. MeĊu njima se naroĉito istiĉu opere: Vt ţene vindzorske (Nicolai), Gianni Schicchi (Puccini), Tannha, i Holandanin lutalica (Wagner), Don Quichotte (Massenet), H mannove priĉe (Offenbach), Moć sudbine i Falstaff (Verdi), Kave s ruţom (R. Strauss), Mrtve oĉi (d'Albert), Ĉetirigrubijana (W Ferrari), Orfej i Euridika (Gluck), Katarina Izmailova (Šo koviĉ), Vilin veo (Konjović), Durad Brankovtć (Nastasijevic Nikola Šubić-Zrinjski (Zajc). LIT.: B. Dragutinović, Prolegomena za istoriju opere i baleta Narod pozorišta (Jedan vek Narodnog pozorišta u Beogradu), Beograd 1968. B. D
HEUBERGER, Richard (Franz Joseph), austrijski kom zitor i muziĉki kritiĉar (Graz, 18. VI 1850 •— Beĉ, 28. X 19: Uĉio muziku kod W. Mayer-Remyja u Grazu. Od 1878 u B dirigent beĉke Singakademie, 1902—09 Mannergesangverei od 1902 nastavnik na Konzervatoriju. Kritiĉar novina Nt Wiener Tagblatt (od 1881) i Neue Freie Presse (1896—19c Od 1904 ureĊivao Neue Musikalische Presse. DJELA. ORKESTRALNA: Ouverture zu Byrons Kain; suita Aus Morgenlande; Nachtmusik za gudaĉe; varijacije na Schubertovu temu. — DR/ SKA. Opere: Die Abenteuer einer Neujahrsnacht, 1886; Manuel Venegas, li Mirjani (Das Maifest), 1894. Baleti: Die Lautenschlagerin, 1896 i Struwwelp> baletna pantomima, 1897. Operete: Opernball, 1898 (najpoznatija); Das BL Barfussele; Ihre Exzellenz; Der Sechsuhrzug; Der Furst von Diisterstein; . Quichote. — VOKALNA: kantata Geht dir's zvohl, so denk an mich; komp ĉije za zbor i orkestar; rapsodija Wie der Vollmond aus den \Volken der N, za tenori orkestar; kompozicije za sole, zbor i klavir, za zbor i klavir, za zb cap pe lla ; s o lo -p jes me. — S ABRANE K RITIK E: Mus ik a lis ch e Sk iz. 1901 i Im Foyer. Gesammelte Essays uber das Opernrepertoire der Gegenm 1901. Franz Schuberl, 1902; Erinnerungen an Brahms (rkp.).—■ Preradio za orke valcer R. Fuchsa, a za muški zbor i orkestar Das Lied vom Herrn von Falckenste Brahmsa i nekoliko Deutsche Tdnze F. Schuberta. — IZDANJA: Volkslieder Steiermark mit Melodien, 1872 (sa P. Rosseggerom); Musikbuch aus Osterre 1904; Theorie des Kontrapunkts und der Fuge L. Ćherubinija, 1911 (prema J3. Jensena iz 1896). LIT.: R. Hernried, R. Heuberger, Neue Musikzeitung, 1940. — H. Wan, Richard Franz Joseph Heuberger, MGG, VI, 1957.
HEUGEL, francuska muziĉka naklada. Osnovao ju je li u Parizu Jean-Antoine Meissonnier. Jacques-Le'opold H. (La I chelle, 1. III 1815 — Pariz, 12. XI 1883) bio je niz godina dir tor poduzeća, od 1839 suvlasnik i od 1844 vlasnik. Njegov HenriGeorge (Pariz, 3. V 1844 — 11. V 1916) ulazi u upn poduzeća 1865. God. 1891 pridruţio mu se bratić Paul-En Chevalier (1861—1932) koji je vodio nakladu do 1920. G< 1920—44 direktor naklade bio je Jacques-Paul H. (Par 25. I 1890 — ■), a od 1947 njegovi sinovi Francois (Pariz, 22. V. 1922 —) i Philippe (Pariz, 8. VII 1924 —■). Od 1944 akcionan poduzeće. Naklada H. je postigla svjetski ugled izdanjima op> J. Masseneta, A. Thomasa, Verdija, Mascagnija i dr., te dj istaknutih francuskih kompozitora (Faure, Poulenc, d'Indv, W haud, Ravel, Honegger). Objavljivala je ĉasopis Le Me'nest (1840—1940) i priruĉnike Me'thodes du Conservatoire. Od 19 izdaje dţepne partiture klasiĉnih i suvremenih kompozicija. LIT.: C. Rostand, Heugel, MGG, VI, 1957.
HEUGEL (Heugell, Heigel(l), Heygel(l), Hougell, Hege Johannes, njemaĉki kompozitor (Deggendorf na Dunavu, pi 1500 — Kassel, I 1585). Studirao na Univerzitetu u Leipzij Najkasnije od 1538 dvorski kompozitor i kasnije kapelnik u Kasse Njegovo bogato stvaralaštvo obuhvaća gotovo sve u ono do uobiĉajene vrste kompozicija, osim rpisa, plesova i muzike za insti mente s tipkama. Heugelov stil, ukorijenjen u poĉetku XVI
HEUGEL — HEYDEN potpadao je u toku godina sve više pod utjecaj Josquinovih sljedbenika. U kasnim kompozicijama primjećuje se jako skretanje prema homofoniji. DJELA: IO njemaĉkih svjetovnih pjesama; 3 humanistiĉke ode; Lerman, instrumentalno djelo u 7 glasova za duhaĉke instrumente. — 156 njemaĉkih psalama za 4—5 glasova (tekst: Psalter Davids B. Waldisa); 16 latinskih psalama za 4—-5 glasova; 23 Magnificata za 4—5 glasova; oko 180 moteta za 2—12 glasova; 63 njemaĉke duhovne pjesme; više od 50 raznih kompozicija. NOVA IZD.: Lied Entlaubet ist der VCalde obj. R. Eitner (MFM, 1894) i H. J. Moser (u faksimile izdanju zbirka Ch. Egenolffa Gassenhawerlin i Reutterliedlin 1927); motet Querela Hassiae . . . obj. W. Nagel (u knj. Philipp der Grossmutige . . ., 1904); 2 moteta prigodom Zwinglijeve smrti obj. M. Jenny (Zzvingliana, 1955)LIT.: W. Nagel, J. Heugel, SBIMG, 1905—06. — J. Knierim,Dic Heugel — Handschriften der Kasseler Landesbibliothek (disertacija), Berlin 1943. — W. Brennecke, Johannes Heugel, MGG, VI, 1957.
HEUSS, Alfred Valentin, njemaĉki muzikolog (Chur, 27. I 1877 — Gasch\vitz kraj Leipziga, 8. VII 1934). Studirao na Konzervatoriju u Stuttgartu, na Muziĉkoj akademiji i na Univerzitetu u Miinchenu; promovirao 1902 u Leipzigu kod H. Kretzschmara. UreĊivao 1904—14 u Leipzigu Zeitschrift der Internationalen Musikgeselhchaft, 1921—-29 glavni urednik ĉasopisa Zeitschrift fiir Musik. Kritiĉar listova Signale fiir die musikalisehe Welt (1902 — 05), Leipziger Volkszeitung (1905—12) i Leipziger Zeitung (1912— 18). Protivnik atonalne muzike. Medu muzikološkim radovima osobito su mu znaĉajne muziĉke analize.
DJELA: Die Inslrumenlalstiicke des »Orfeo« uud die venezianischen Opernsinfonien (disertacija), 1903; 5 Programmbiicher za Bachove festivale 1904—27; G. F. Hdndel, »Saul« in der Einrichtung von F. Chrysander, 1906; A. Bruckner. Te Deum, 1908; J. S. Bachs AJatlhduspassioii, 1909; Beethoven, Die Geschopfe des Prometheus, oko 1910; F. Liszt. Missa solemnis, oko 1910; Frlauterungen zu F. Liszts Sinfonien und sinfoiiischen Dichtungen, 1912; Kammermusik-Abende. Erldulerungen von Werken der Kammermusik-Literatur, 1919; Beethoven, 1921 ( I I izd. 1933). Studije i ĉlanci u ĉasopisima. — Komponirao Chor der Toten za mješoviti zbor i solo-pjesme. LIT.: R. Schaal, Alfred Valentin Heuss, MGG, VI, 1957-
HEWARD, Leslie Hays, engleski dirigent i kompozitor (Liversedge, Yorkshire, 8. XII 1897 — Birmingham, 3. V 1943). Studirao u Londonu na Royal College (Ch. V. Stanford, A. Boult). God. 1922—24 dirigent British National Opera Company, 1924—• 27 dirigent Gradskog orkestra i prvi dirigent radio-stanice u Capetovvnu i od 1930 dirigent Gradskog orkestra u Birminghamu, koji se pod njegovim vodstvom razvio u jedan od najboljih orkestara u Engleskoj. D J ELA. O RK ES T RALN A. S imfo n ij s k e p je s me : Th e Me r m a id , 1 9 1 5 i South Africa Patrol, prije 1924; Revel i Quodlibet, 2 stavka iz plesne suite, 1920; Elegiac Rhapsody, 1926; varijacije na irski narodni napjev, 1926; nokturno za mali orkestar; A Cradle Song. — Gudaĉki kvartet, 1918; kvintet za flautu, obou,-violinu, violu i violonĉelo, 1926. — Sonata za klavir. — Opere: Hamlet i Peer Gynl (nedovršene). Filmska muzika. — Zborovi; pjesme (većinom uz pratnju orkestra). — Crkvene kompozicije. LIT.: E. Blom (izdavaĉ), Leslie Hcward, a Memorial Volume (s popisom djela), London 1944 ( I I izd. 1946). — J. F. \X'aterhouse, Leslie Hays Heward, MGG, VI, 1957.
HEVVITT, ameriĉka obitelj muziĉara engleskog podrijetla. 1. James, kompozitor i violinist (Dartmoor, 4. VI 1770 — Boston, 1. VIII 1827). Dirigent Dvorskog orkestra u Londonu. God. 1792—1812 u New Yorku nastupao kao violinist i dirigent; uz to bio kompozitor, orguljaš, koncertni impresarij i muziĉki nakladnik; 1805—-09 dirigent svih vojnih orkestara grada New Yorka. God. 1812—18 u Bostonu i zatim ponovo u New Yorku. Njegova opera Tammany jedna je od prvih opera nastalih u Ame rici. DJELA. ORKESTRALNA: Grand Sin fonie Characleristic of the Peace of the French Republic, 1802; Battle Overture, 1792; Storm Overlure, 1794. — KLAVIRSKA: tri sonate; The Battle of Trenton. Mililary Sonata; The 41I1 of July. Military Sonata. — DRAMSKA. Opere: Tammany or the Indian Chief, 1794 (izgubljena) i The Spanish Castle, or The Knight of the Guadalquivir, 1800. Scenska muzika za: The Patriot, 1794; Golumbus, 1797; The AJysterious Alarriage, 1799 i Pizarro, 1800. NOVO IZD.: C. Engel i O. Strunk obj. su sonatu (ilustrativni potpourri) The Battle of Trenton {Alusic from the Days of George \Vashington, 1931).
2. John Hill, kompozitor, novinar i impresarij (New York, 11. VII 1801 •—■ Baltimore, 7. X 1890). Sin Jamesa; po haĊao Vojnu akademiju u West Pointu (N. Y.). Mnogo je putovao i vodio pustolovan ţivot. DJELA. Baladne opere: Rip van \Vinkle; The Vivandiere; The Prisoner of Monterey i The Artist's Wife.—Oratorij Jephtha; nekoliko kantata; više od 300 pjesama i balada (The MinstreVs Return from the War, 1825; Ali Quiet Along the Potomac). — Knjiga uspomena Shadotvs on the Wall, 1877. Pisao takoĊer pjesme i kazališna djela.
3. James Lang, muziĉki nakladnik (1807—1853). Brat Johna Hilla; oko 1825 bio suvlasnik izdavaĉke kuće J. A. Dickson u Bostonu. Poslije oĉeve smrti nastavio njegovu izdavaĉku djelatnost u New Yorku. 4. Horatio Dawes, kompozitor i kritiĉar (? •—■ Baltimore, 1894). Brat Johna Hilla i Jamesa Langa; napisao jedno kazališno djelo i nekoliko kritika. LIT.: J. T. Howard, The Hesvitt Familv in American Music, MQ, 1931. — N. Broder, James Hewitt, MGG, VI, 1957.
125
HEY, Julius, njemaĉki pjevaĉki pedagog i kompozitor (Irmelshausen, Unterfranken, 29. IV 1832 — Miinchen, 22. IV 1909). Uĉio u Miinchenu kontrapunkt, kompoziciju (F. Lachner) i pjevanje (F. Schmitt). God. 1867—83 nastavnik pjevanja na novoosnovanoj Muziĉkoj školi u Miinchenu i 1887'—-1906 u Berlinu. Od 1875 Wagnerov pjevaĉki savjetnik u Bavreuthu. — Svoju pedagošku metodu temeljio na pravilnom izgovoru glasova. Njegove kompozicije pod utjecajem su Schumanna i kasnih romantiĉara.
DJELA: klavirski kvartet; sonata za violonĉelo i klavir; Phantasiestiicke za violu i klavir. — Kompozicija za klavir. — VOKALNA: zborovi; kvarteti;: dueti; solo-pjesme; djeĉje pjesme. — Psalam za glas i orkestar. — INSTRUKTIVNA: Deutscher Gesangunterricht. Lehrbuch des sprachlichen und gesangli chen Vorirags, 4 sv., 1885; Wie Wagner mit seinem Siegfried probte, Neue deutsche Rundschau, 1901; Richard Wagner als Vortragsmeister, 1911 (posth.) NOVA IZD.: Der kleine Hey, priruĉnik (sastavljen prema Deutscher Gesangunterricht): I, Die Kunst der Sprache (izd. F. Volbach) i I I , Gesangschule (sa stavio i prer. H. E. Hey), 1912; Der kleine Hey. Die Kunst des Sprechens (izvorni tekst prer. i nadopunio F. Reusch), 1956. LIT.: A. Geering, Julius Hey, MGG, VI, 1957.
HEYBAL, Valerija, pjevaĉica, sopran (Kamnik, 16. I 1918 —). Studirala na Konzervatoriju u Ljubljani (J. Betetto). Solistkinja ljubljanske opere, od 1948 beogradske. Nastupala i u inozem stvu. Najbolje kreacije: Mafenka (Smetana, Prodana ne vjesta), Tatjana (Ĉajkovski, Evgenij Onjegin), Liza (Ĉajkovski, Pikova dama), Koštana (Konjović), Đula (Gotovac, Ero s onoga svijeta) te uloge u Verdijevim i Wagnerovim ope rama. D- Co. HEYDEN (Heiden, Haiden), njemaĉka obitelj muzicara. 1. Sebald, muziĉki teore tiĉar (Bruck kraj Erlangena, 9. XII 1499 — Niirnberg, 9. VII 1561). Uĉio u Niirnbergu i na Univerzitetu u Ingolstadtu. God. 1519 kratko vrijeme uĉi telj u Štajerskoj (Knittelfeld i Bruck an der Mur) i kantor u Leobenu; još iste godine u V. HEYBAL Niirnbergu kantor na Spitalschule i od 1525 do smrti rek tor škole st. Sebalda. Znaĉajan autor tekstova crkvenih pje sama, ostavio vrijedne muziĉko-teoretske radove. Njegova ras prava o menzuralnoj muzici Musicae ide medu najbolje muziĉko-teoretske traktate toga vremena. Ogledao se i kao kompozitor.
DJELA: Musicae ETOC AS ICOCIO , 1532; Musicae, id est, artis canendi libri duo, 1537; Calechislica summula fidei christianae digesta, 1538; De arte canendi. . .., 1540; Der passion oder da leyden Jhesu Christi . . ., prije 1544; Die einsetzung und brauch des heyligen Abentmals Jesu Christi unsers Herrn . . ., 1544; Die Passion oder das leyden Jesu Christi; Der XCI. Psalmus . . ., 1544; Ein Lobgesang von der Aufferstehung Christi. . ., oko 1544; Der Christliche Glaub, in Gesangs weyss gestelt . . ., 1545; Der LXXX Psalmus zu singen und zu betten . . . ., 1546. Zbirke koralnih napjeva: Liber Canticorum, quae vulgo Responsoria uocantur secundum anni orditiem, Dominicis & Festis diebus hactenus seruatum, izmeĊu 1550 i 1554; Responsoria quae annuatim in Veteri Ecclesia de tempore, Festis & Sanctis cantari solent, 1550. LIT.: A. Kosel, Sebald Hevden (1499—1561), Wiirzburg 1940. — F. Krantzcurst, Sebald Heyden, MGG, VI, 1957.
2. Hans, orguljaš i teoretiĉar (Niirnberg, kršten 19. I 1536 —• pokopan 2. X 1613). Sin Sebalda; dobio solidnu muziĉku poduku u oĉevoj školi, ali se uglavnom bavio trgovinom. Pored glavnog zanimanja zaokupljala ga je mehanika, optika i muzika. God. 1567—71 orguljaš u crkvi St. Sebald, a 1574—85 u crkvi St. Egidien. Oko 1570 konstruirao instrument Geigenzuerk ili Geigen-Clavicymbel, vrstu ĉembala, na kojemu se pomoću spe cijalnog pedala mogao postići zvuk sliĉan violi ili ljudskom glasu.
DJELA: Musikalisches Instrumentum Reformatum durch Hanns Haiden den Eltern, II izd., 1610; Comtnentatio de Musicale Instrumento ref. ajohan Heiden Sen., Germanice primum conscripta et recognita, nunc vero d Philomuso latinitate donata, 1605; Triumph der hochgelobten himmlischen kunstreichen Mušica, wie dieselbige aus dem ewigen Freudensaal bey den verniinfftigen Menschen einzeucht und regiert, gestellet durch Hans Haiden den Eltern, 1607.
3. Hans Christoph, orguljaš i kompozitor (Niirnberg, kršten 14. II 1572 — pokopan 9. II 1617). Sin Hansa; od 1591 orguljaš u bolnici, od 1595 u crkvi St. Sebald. Ĉesto u sukobu s vlastima; 1616 morao napustiti mjesto orguljaša; otad se uzdrţavao kao rizniĉar biskupa od Bamberga i Eichstatta. Njegove kompozicije pisane su u stilu njemaĉkih villanella H. L. Hasslera i odlikuju se svjeţinom i finoćom.
DJELA (na vlastite tekstove, ĉesto u obliku akrostiha): Gantz neue lustige Tdnlz und Liedlein . . . mehrertheils auff Namen gerichtet mit vier Stimmen, 1601; Postiglion der Lieb,. . . gantz neue lustige Tantz,. . . mehrtheils auff Namen gerichtet neben ettlichen Intraden und. . . . Schlaftruncksliedlein mit 4 Stimmen, 1614.
126
HEYDEN — HIERONYMUS DE MORA VIA
4. David, kompozitor (Niirnberg, kršten 9. XI 1580 — po kopan 6. XII 1660). Brat Hansa Christopha; radio u trgovaĉkom poslu svog oca. Vjeruje se da je autor dvanaest kompozicija (bdlletti), objavljenih u zbirci G. Hassa Neue frb'hliche... Tantz (1610; nedostaje dionica cantusa) kao i ĉetvoroglasne vokalne kompo zicije Mati sagt und klagt, die Ehe bring Wehe, 1644. 5. Hans Philipp ("?), moţda sin Hansa Christopha. Njegovo ime nalazi se na jednoj kompoziciji (4-gl. Dantzliedlehi) iz 1645. LIT.: G. Kinsky, Hans Haiden, der Erfinder des Niirnbergischen Gei genwerks, ZFMW, 1923—24. — L. Hubsch-Pfleger, Das NCirnberger Lied im deutschen Stilwandel um 1600 (disertacija), Heidelberg 1942. — R. Wagner, Haiden, Hans, Christoph, David, Hans Philipp, MGG, V, 1956.
NOVA IZD.: prvi ĉin opere Celos . . . obj. J. Subira (1933); 6 odlomal te opere i 11 odlomaka iz opere Ni Amor . . . obj. F. Pedrell (El iealro lirico esp anterior al siglo XIX, 1897); 1 pjevaĉku toĉku uz instrumentalnu pratnju isti {(Zancionero musical popular espafiol, IV, 1918—19). LIT.: J. Subira, Celos aun del Aire matan, Barcelona 1933. — Isu operista espanol Don Juan Hidalgo, Madrid 1934. — O. Ursprung, Celos> — die alteste erhaltene spanisehe Oper, Schering-Festschrift, Berlin i — 5. Kastner, Juan Hidalgo, MGG, VI, 1957. ■— J. Moli, Nuevos datos la biografia de Juan Hidalgo, Miscelanea en Homenaje a M. H. Angles, Barcelona 1958—61.
HIDRAULIĈNE ORGULJE (grĉ. {58?
HEYER, Wilhelm Ferdinand, njemaĉki muziĉki mecena (Koln, 30. III 1849 — 20. III 1913). Ĉlan ravnateljstva Kolnskog konzervatorija i Muziĉkog društva. Sakupljao muziĉke instrumente, autografe, pisma i portrete muziĉara. Zbirkom je od 1909 upravljao G. Kinskv, koji je sastavio i katalog. Od 1913 kolekcija je postala pristupaĉna javnosti pod imenom Musikhistorisches Museutn von \Vilhelm Heyer; imala je 2600 muziĉkih instrumenata, 1700 autografa muziĉara XVII—XX st., 20000 pisama, 3700 portreta od XVI st. do njegova doba, nadalje brojna tiskana djela, teoretske spise i dr. Od 1926 zbirka instrumenata ovog muzeja postala je vlasništvo Univerziteta u Leipzigu. U toku Drugoga svjetskog rata znatno oštećena, ponovo je otvorena 1954. Ostali dio inventara prodan je 1927 na draţbi. LIT.: IV. Kahl, Wilhclm Heyer, MGC, VI, 1957.
HEYMANN, Werner Richard, njemaĉki kompozitor i violinist (Konigsberg, 14. II1896 — Munchen, 30. V 1961). Uĉio kod P. Juona i P. Scheinpfluga. Ĉlan Filharmonijskog orkestra u Konigsbergu i (od 1918) u Beĉu. Od 1919 suraĊivao sa M. Reinhardtom; 1925 asistent E. Rapeea u filmskom podu?eću UFA. God. 1933 preselio u Holly\vood, pisao muziku za ameriĉke, engleske i francuske filmove; kasnije u Miincheru. DJELA: Friihlings-Notturno za orkestar. — Gudaĉki kvartet. — Nekoliko opereta; muziĉka komedija Kiki von Mtmtmartre, 1954. Muzika za filmove: Liebesivalzer, 1930; Der Kongress tami, 1931; Ninolschka, 1939 i dr. — Rhapsodisehe Sinfonie za bariton i orkestar; pjesme uz pratnju orkestra i klavira.
HICKMANN, Hans, njemaĉki muzikolog (Rosslau, Dessau, 19. V 1908 — Bladford Forum, Dorset, 4. IX 1968). Uĉio na Akademiji za crkvenu i školsku muziku u Berlin-Charlottenburgu, na univerzitetima u Halle i Berlinu (C. Sachs, A. Schering, E. Hornbostel, R. Hernried). Profesor muzike (Ţcole de Service Social) u Aleksandriji; na Visokoj školi za kazališnu muziku u Kairu vodio zavodski orkestar i klavirsku klasu. U Kairu osnovao i vodio društvo Mušica viva; dirigent radio-stanice i crkveni orguljaš. Od 1960 profesor na Univerzitetu u Hamburgu. Prouĉavao staru egipatsku muziku, osobito historijske instrumente, o kojima je napisao nekoliko kapitalnih studija i prikaza. Bio je suradnik mnogih struĉnih ĉasopisa. Odrţao je brojna predavanja o staroj egipatskoj muzici na univerzitetima u Hamburgu, Manchesteru, Oxfordu, Dublinu, Bristolu, Parizu i Strasbourgu. Od 1958 bio je umjetniĉki direktor izdanja Archiv-Produklion tvrtke Deutsche Grammophon Gesellschaft. DJELA: La Musitjite oceidentale en L'Orient, 1934: Das Porlativ (disertacija), 1936: La Trontpele dans l'Egypte ancienne, 1946; Termhtologie arabe des instrument* de musioue occidentaux, 1947; Miscellanea nmsicologica (studija o staroegipatskim muziĉkim instrumentima;, 1948—52; Catalogue general des instruments de musique au Musće du Caire, 1949; Music under t/te Pharaons, 1949; Un Luth inconnu de l'ćpoaue copte, Bulletin de la Societć d'arheologie Copte, 1949: Cymbales et crotales dans Vtigyple ancienne, Annales du Service des Antiquites de l'Egvpte, 1950: Abrege de l'histoire de la musique en £gyple, Revue de Musicologie, 1950; Classement et classijication des flutes, clarineltes el hautbois de Viigypte ancienne, Chronique d'Egipte, 1951; Miscellanea egyplologica, Journal of the Galpin Societv, 1951; Zur Geschichte der altdgyptischen Glocken, Musik und Kirche, 1951; Die dllesten Musikernamen, Mušica, 1951; Ober den Štand der musikwissenschaftlichen Forschung in Agypten, IV. Kongressbericht der Internationalen Gesellschaft fiir neue Musik, 1957; Le Metier de musicien au temps des Pharaons, Cahiers d'histoire egvptienne, 1952; Das Harfenspiel in alten Agypten, Musikforschung, 1952: Musique et vit musicale sous les Pharaons, 1955; Dieux et Deesses de la Musique, 1956: 4$ siecles de ynusique dans VBgypte ancienne, 1956; Alusicologie pliaraoniqite, 1956; Agypten, Alusikgeschichte in Bildern, 1961. — Transkripcije egipatskih narodnih napjeva. — Komponirao je kraća komorna, klavirska i vokalna djela te filmsku muziku.
HIDALGO (Idalgo, Ydalgo), Juan, španjolski kompozitor (Las Moralejas?, oko 1612 —■ Madrid, pokopan 31. I I I 1685). Od 1631 ĉlan Dvorskog orkestra u Madridu (harfa i claviarpa koju je sam konstruirao). Njegovo djelo Celos aun del aire inatan najstarija je saĉuvana španjolska opera. Prokomponirana, bez govorenih toĉaka, s kraćim pjevanim brojevima, arijama i recitativima, onasepribliţuje tipu talijanske opere; najuspjeliji su u njoj recitativi, ritmiĉki slobodni i raznoliki, koji oĉituju umjetnikovu originalnu melodijsku invenciju. DJELA. DRAMSKA. Opere: Celos aun del aire malan (Calderon), 1660; La Purpura de la Rosa (Calderon), 1660; Nj Amor se Ubra de Amor (Calderon), 1662; Los Celos hacen estrellas, 1662. Scenska muzika Hado v Divisa de Leonido y de Marfisa (Calderon), 1680. — Zbirka Tonos humanos, tonos divinos, villancicos za glas i instrumentalnu pratnju.
HIDRAULIĈNE ORGULJE IZ POMPEJA
a opisao njegov uĉenik Heron Aleksandrijski u svom djelu .! rilalia seu pneumalica (oko <— 120). Sudeći prema ovome or i opisu u Vitruvijevu (♦- I st.) djelu De arehiteetura (X, 13), za prema glinenom modelu iskopanom u Kartagi, a osobito pre jednom priliĉno saĉuvanom primjerku ovog instrumenta, otkri nom 1931 u Aquincumu kraj Budimpešte, h. o. — nasui mišljenju mnogih pisaca —■ nisu proizvodile zvukove pom strujanja vode ili vodene pare kroz svirale, nego je voda slu kao sredstvo za reguliranje ekspanzije zraka. H. o. sastojale si od 1—8 nizova svirala (registara), spremišta zraka, kancela, po caljka, tipaka, spremišta za vodu i jedne ili dvije zraĉne sisal; Dizanjem i spuštanjem poluge sisaljke su tjerale zrak u sprei šte, gdje je tlak vode potiskivao zgusnuti zrak u zraĉnice, a tij široke otprilike kao i današnje, gibale su pomicaljke, koje su štale zrak u svirale. Zvuk ovih svirala bio je kriĉav, buĉa prodoran. H. o. su kod starih Grka i Rimljana bile svjetc instrument, na koji se sviralo za zabavu, kao i kod gladijators igara. LIT.: Ch. Maclean, The Princip le of the Hvdraulic Organ, SBU 1904—05. — H. Degering, Die Orgel, ihre Erfindung und ihre Geschichte zur Karolingerzeit, Miinster i. W. 1905. — H. G. Farmer, The Organ of Ancients from Eastern Sources, London 1931. — V. Sugdr, Rimske hidraul orgulje, pronaĊene u Budimpešti — Aquincum, Sv. C., 1932. —■ F. Du Hidrauliĉke orgulje po Heronu i Vitruviju, ibid., 1933. — L. Nagy, Az Aq cumi Orgona, Budapest 1933. — J. Handschin, »Antiochien, jene herrl Griechenstadt«, AFMW, 1942. — W. Apel, Early Historv of the Organ, Specul 1948. — Th. Schneider, Organum Hvdraulicum, MF, 1954. —J. Perrot, L'Oi de ses origines hellćnistiques a la fin du XIII e siecle. Pariš 1965. A. V
HIERONYMUS DE MORAVIA (Hieronymus Mora vi uĉenik Johannesa de Burgundia, ţivio oko 1250 kao ĉlan dom: kanskog reda u Parizu. Sastavio iz radova svojih suvremer (Joh. de Garlandia, Franco, Petrus Picardus) opseţan trakta diskantu Discantus positio vulgaris (izmeĊu 1272 i 1304) koj temelj za umijeće muziĉkog ukrašivanja i poznavanje tada: instrumentalne muzike. Djelo se ubraja medu najstarije up u obrazovanje modusa u ligaturama i od velike je vaţnosti kao do ment o menzuralnoj teoriji. NOVA IZD.: traktat Discantus . . . obj. Ch. E. Conssemaker (Scrip, medii aevi, I, 1864; novi otisak 1908 i 1931) i S. M. Cserba (1935).
HIERONYMUS DE MORAVIA — HILDEGARDA, SV. LIT.: A. Gasloui, Un Dominicain professeur de musique au XIII e siecle, Fr. Jerome de Moravie, et son oeuvre, Archivum Ordinis Praedicatorum, 1932. ■— 5. M. Cserba, Der Musiktraktat des Hicronymus von Ma*hren, Regensburg 1935. — H. Huschen, Hieronymus de Moravia, MGG, VI, 1957. — A. Puccianti, La Descrizione della "VieMa« e della »Rubeba« in Girolamo di Moravia, Collectanea Historial Musical, Firenze 1966.
HIGGINS (Higgons), Edward, engleski svećenik (Exeter ili Shrewsbury?, oko 1485 — Lincoln?, 6. I 1538). God. 1507 bachelor, a 1510 doktorirao iz kanonskog prava na Univerzitetu u Oxfordu. Dvorski kapelan Henrika VIII, kojega je 1513 pratio u Francusku. Nesumnjivo je sudjelovao u izvedbama Kraljevske kapele u Therouanneu, Lilleu i Tournaiu. Bio je rektor London CoIlege u Oxfordu, dekan St. Alary's College u Shrewsburyju, kanonik u Lincolnu i u crkvi St. Stephen's u Westminsteru. U muziĉkom pogledu mora da je poloţaj u Westminsteru bio najvaţniji, jer ga je doveo u dodir s kompozicijama N. Ludforda. Po svoj prilici nikada nije bio praktiĉni muziĉar, ali u povijesti muzike zauzima vaţno mjesto, jer je vlastoruĉno napisao dva sveska crkvene muzike koji idu medu najvaţnije muziĉke rukopise iz ranog doba vladavine Tudora. Prvi svezak sadrţava djela R. Fayrfaxa, N. Ludforda, W. Lambea, Stourtona i petorice anonimnih kompozitora, a drugi djela R. Fayrfaxa, N. Ludforda, W. Cornyshea, E. Turgesa, Prentesa i W. Paschea. LIT.: II". H. Granan Flood, Early Tudor Composers, Oxford 1925. — H. Baillie, Edvvard Higgons, MGG, VI, 1957-
HIGH FIDELITY (skraćeno Hi-Fi; engl. visoka vjernost), u elektroakustici, oznaka za reprodukciju zvuka optimalno vjernu izvornom zvuku. Izraz se upotrebljava od tridesetih godina XX st. i najprije oznaĉuje općenito fonografske i radio ureĊaje; u današnjem znaĉenju proširio se oko 1950, isprva u odnosu na kvalitetne snimke long-play ploĉa. Danas h. f. oznaĉuje i kvalitetu ureĊaja koji proizvode zvuk (radio-prijemnik, gramofon, magnetofon i njihovi sastavni dijelovi, mikrofon, pojaĉalo, zvuĉnici) i kvalitetu proizvedenog zvuka. Zapravo se kvaliteta h. f. priznaje prvenstveno stereofonskim ureĊajima, ukoliko njihova tehniĉka oprema zadovoljava odreĊene visoke norme (Din 45 500) s obzirom na prijenosno podruĉje, faktor smetnji, dinamiku itd. Kod muziĉke reprodukcije s pomoću h. f. ureĊaja znatno je proširen frekventni opseg snimaka. Razmicanje gornjih i donjih granica frekventnog podruĉja kao i postizavanje njihove ujednaĉenosti omogućuje da na snimkama budu jednakomjerno, odnosno gotovo istim intenzitetom zastupljeni svi tonovi od najdubljih do najviših, pa se na taj naĉin oni stvarno ĉuju (npr., kontrabas s jedne strane i ĉinele s druge strane, u istom orkestru). LIT.: G. Nicoluo, La Tccnica dcll' alta fedelta, Milano 1958. — R. O. Jordan i J. Ctumiiizham, The Sound of High Fidelity, Chicago 1958. — H. Bursteui, Fundamentals of High Fidelity. — A'. H. Crowhursl, High Fidelity Sound Engineering, 1961. — J. D. Moir, High Quality Sound Reproduction ( I I , izd.), 1961. — A". Ha/m, Hi-Fi Handbook(II revidirano izd.), 1962. — W. R. Wellmann, High Fidelity Home Music Systems (II izd.), 1962. — O. Stiirzinger, Hi-Fi Technik, Stuttgart 1963. — Einfuhrung in die H. - F. und Stereophonie, izdao Deutsches H. - F. Institut, Diisseldorf 1965. M. Maz.
HIGHTOWER, Rosella, ameriĉka plesaĉica i koreograf indi janskog podrijetla (Ardmore, Oklahoma, 30. I 1920 —). Plesati je u djetinjstvu uĉila kod D. Perkins u Kansas Cityju. God. 1938, na nagovor Massina, odlazi u Monte Carlo, gdje iste godine postaje ĉlan trupe Ballets Russes. God. 1941—45 solist u American Ballet Theatre, 1945 — 46 na
turneji s Ballets Rus ses de Monte Carlo, a 1946 s ansamblom Markov-Dolin Ba llet. Od 1947 djeluje stalno kao solistica u Grand Ballet du Marguis de Cuevas (1955 — 56 sudjelova la u velikoj turneji trupe American Ba llet Theatre). H. je plesaĉica virtuozne tehnike, izraţajne mi mike i glume. Ko reografijom se poĉela baviti 1947 (balet Henry VIII na mu ziku Rossini-Zeller) Oĉitovavši izuzetnu R HIGHTOWER u baletu Piege de Lmmire originalnost. (J. M. Damase), Pariš, 1952
127
HI-HAT (od engl. High-Hat visoki šešir; katkad i Sock-Cymbal ili Qharleston-Maschine; njem. Fusstritt), u sastavima jazza, udaraljka koja se sastoji od dva ĉinela priĉvršćena vodoravno (jedan naprama drugom) na stalak s pedalnim mehanizmom. Pritiskanjem pedala pokreće se gornji pomiĉni ĉinel i udara o donji. H.-h. je u prvobitnom obliku konstruirao bubnjar Vic Berton. U SAD se taj instrument upotrebljava od 1930 kao dio seta bubnjeva, i u poĉetku je bio uĉvršćen za pod. Oko 1926 modificirao ga je bubnjar K. Marshall i postavio na metalnu konstrukciju; tada je ta dvostruka ĉinela postala poznata kao hi-hat. Isprva je h.-h. sluţio samo za naglašavanje pojedinih efekata naroĉito završnih udaraca. Kasnije dobiva širu primjenu jer u 4/4 mjeri naglašava drugu i ĉetvrtu dobu, a koristi se i za sviranje palicama. Popularizaciji hi-hata u jazzu najviše su pridonijeli bubnjari Chic Webb i Jo Jones. U novije doba izmjenjena je konstrukcija hihata primjenom ĉinele valovitih rubova (tzv. sound edge). U suvremenom free jazzu h.-h. se ne koristi toliko za akcentuaciju doba, nego više za druge ritmiĉke efekte. M. Maz. HILBER, Johann Baptist, švicarski kompozitor (Wil, St. Gallen, 2. I 1891 —). Muziku studirao u Ziirichu i Kolnu. Direktor koledţa u Stansu (1915—28), zborovoda crkve sv. Pavla u Luzernu (1928—34) i tamošnjeg katedralnog zbora (1934—56). Uz to direktor Škole za katoliĉku crkvenu muziku, koju je i osnovao. I kao kompozitor i kao zborovoda istakao se osobito na podruĉju crkvene muzike. DJELA. INSTRU MEN TALNA: ko ncert za kla vir i o rkestar, 1915; Concertino za klavir i orkestar, 1953; suita Gartenmusik za flautu i klavirski trio; Suite in stile antico za violinu i klavir, 1914; suita za klavir, 1914: 2 uvertire za klavir ĉctvororuĉno. — Scenska muzika za razliĉite prigodne Kazališne priredbe. — Kantate Wellnot und Erlosung, 1944 i Friedensmatin', solo-pjesme. — CRKVENA: Missa pro Patria, 1941; Messe su Ehren des heiligen Niklaus von Flue, 1947; Messe zu Ehren des heiligen Fraiis von Assisi, 1957; S. Leodegars-Messe; moteti; himne. — Die Musikpflege in der Stadi Luzern von den Anfdngen bis zur Gegenviart, 1958; danci. LIT.: Zbornik Johann Baptist Hilber. Festgabe zu seinem 60. Geburtstage, Luzern 1951.
HILDACH, Eugen, njemaĉki pjevaĉ (bariton) i kompozitor (Wittenberge na Elbi, 20. XI 1849 — Berlin-Zehlendorf, 29. VII 1924). Uĉenik E. Dreyschockove u Berlinu. Nastavnik pjevanja na Konzervatoriju u Dresdenu, preselio se 1888 u Berlin, a 1904 u Frankfurt na Majni, gdje je otvorio pjevaĉku školu. Iskljuĉivo vokalni kompozitor. Njegove solo-pjesme ubrajaju se medu najbolje primjerke salonske pjesme, vrste koja je u Njemaĉkoj u posljednjoj ĉetvrtini XIX st. uţivala veliku popularnost u graĊanskim krugovima. LIT.: R. Sietz, Eugen Hildach, MGG, VI, 1957.
HILDEBRANDT (HilĊebrand), 1. Zacharias, njemaĉki orguljar (Munsterberg, Šleska, 1688 —• Dresden-Neustadt, 11. X 1757). Zanat izuĉio 1713—16 u Freibergu kod G. Silbermanna. Od 1730 djelovao na kneţevskom dvoru Sachsen-Weissenfels. Prijatelj i suradnik J. S. Bacha po ĉijim je nacrtima oko 1740 izradio instrument nazvan Lautendavycimbel. Prvi su Hildebrandtovi instrumenti izraĊeni pod utjecajem Silbermanna. Kasnije je razvio izvornu vlastitu tehniku i izgradio niz odliĉnih instrumenata, od kojih neki idu meĊu najbolje barokne orgulje (Stormthal kraj Leipziga, 1723; crkva sv. Jakoba u Sangerhausenu, 1738; crkva s\. Vjenceslava u Naumburgu, 1743—-46; crkva sv. Marije u Naumburgu, 1747; dvorska kapela u Dresdenu, 1750—54)2. Johann Gottfried, orguljar (Freiberg ili Stormthal, oko 1720 — Dresden-Neustadt, 7. XI 1775). Sin i uĉenik Zachariasa; od 1771 orguljar na dvoru Sachsen-Weissenfels. Radio zajedno s ocem sve do njegove smrti. Od orgulja, koje je sam izgradio, istiĉu se one u crkvi sv. Mihajla u Hamburgu (1761—70) i u gradskoj crkvi u Sorau (Niederlansitz, 1773—75). LIT.: J. Faulmasser, Die Michaeliskirche in Hamburg, Hamburg 1901. — Th. Cortum, Erinnerungen an die 1906 durch Feuer vernichtete Michaelisor gel, Hamburg 1907. — K. Pomp, Die Hildebrandt-Orgel in der Kirche zu Lengefeld im Erzgebirge, Mitteilungen des Landesvereines fiir Sachsischen Heimatschutz, 1932. — W. Nichterleis, Die Hildebrandorgel zu Naumburg, Naumburg 1933. — Chr. Mahrenholz, Die Hildebrandt-Orgel in der St. Wenzelskirche zu Naumburg, Musik und Kirche, 1933. — W. David, J. S. Bachs Orgeln, Berlin 1951. — U. Ddhnerl, Z. Hildebrandt, Ars organi, 1957. — Isti, Z. Hildebrandt, Musik und Kirche, 1957. — E. Flade, Hildebrandt, 1. Zacharias, 2. Johann Gottfried, MGG, VI, 1957. —■ L. Haupt, Geschichte der beriihmten Orgel m St. Peter und Paul in Gorlitz, Neues Lausitzisches Magazin, 1960.
HILDEGARDA, SV. (Hildegard von Bingen), njemaĉka mistiĉka knjiţevnica i kompozitor (Bockelheim kod Kreuznacha, 1098 ili 1099 — Rupertsberg, 17. IX 1178 ili 1179)- Od 1136 nadstojnica samostana benediktinki u Rupertsbergu. Jedan od prvih predstavnika njemaĉke mistiĉke knjiţevnosti, pisala i teološka i prirodoznanstvena djela. Spjevala i komponirala niz crkvenih kompozicija, u kojima je nastojala sjediniti elemente narodne muzike s umjetniĉkom crkvenom muzikom. Njezin igrokaz Ordo virtutum znatno je utjecao na razvoj duhovne drame u Njemaĉkoj.
128
HILDEGARDA, SV. — HILLEBRECHT
DJELA: duhovni igrokaz Ordo virtutum; Kyrie; 35 antifona; 19 responzorija; 7 sekvenca; 7 himni (svi rkp. pohranjeni u Zemaljskoj biblioteci u Wies badenu). — Sveukupna muziĉka djela obj. J. Gmelch, 1913, a Ordo virtutum M. Bockeler 1927. LIT.: L. Bronarski, Die Lieder der heiligen Hildegard, Zurich i Leipzig 1922. — O. Ursprung, Die Gesange der hl. Hildegard, ZFMW, 1923. —• M. Bockeler, Aufbau und Grundgedanke des Ordo virtutum der hl. Hildegard, Benediktinische Monatschrift, 1923. — Isti, Beziehungen des »Ordo virtutum« der hl. Hildegard zu ihrem Hauptwerk »Scivias«, ibid., 1925. — J. Schmidt-Gorg, Die Sequenzen der hl. Hildegard, Festschrift fur L. Schiedcrmair, Koln 1956. — Isti, Hildegard von Bingen, MGG, VI, 1957.
HILL, Edvrard Burlingame, ameriĉki kompozitor (C bridge, Massachusetts, 9. IX 1872 — Francestovvn, 9. VII 19 Studirao na Harvard University (J. K. Paine), zatim u Bost (G. W. Chadvvick) i Parizu (Ch. Widor). God. 1908—40 predj na Harvard University; 1928—34 predsjednik udruţenja D Ston of Music. Hillova muzika je konzervativna, jednostavr preteţno lirskog karaktera; on rijetko upotrebljava politonaln a samo u nekim svojim djelima primjenjuje elemente jazza.
HILES, Henry, engleski muziĉki pisac, kompozitor i orguljaš (Shrewsbury, 31. XII 1826 — Worthing, 20. X 1904). Uĉio kod svoga brata Johna, studij dovršio u Oxfordu 1867. Postao 1876 u Manchesteru lektor za harmoniju u Ozoens College, 1879 na Univerzitetu, a 1893 profesor na College of Music. Osnovao 1882 National Society of Professionai Musicians. God. 1885—88 urednik ĉasopisa Quarterly Musical Reviezv.
DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, 1927; II, 1931 i III, ] Dvije simfonijete, 1932 i 1936. Simfonijske pjesme: Lancelot and Guine 1915; The Fali of the House of Usher, 1920; Lilacs, 1927 i The Flute, 1938. Concertina za kla\ir i gudaĉki orkestar, 1931 i 1938; koncert za violinu, 1 divertimento za klavir i orkestar, 1927; Music za engleski rog i orksstar, 1 2 Stevensoniana Suite,191711922; Diversion, 1947; Prelude, 1954.— KOMOR gudaĉki kvartet, 1935; kvartet za klavir i gudaĉe, 1938; kvintet za kla i gudaĉki kvartet, 1945; sekstet za klavir i duhaĉke instrumente, 1934. Soi za flautu i klavir, 1925; za klarinet i klavir, 1925; za 2 klarineta, 1938; za trabas i klavir, 1948. Sonatine: za violonĉelo i klavir, 1949; za violinu i kl 1951; za klarinet i klavir, 1954. — Klavirske kompozicije {Four Jazz St, za 2 klavira).'— Pantomime Jack Frost im Midsummer, 1908 i Pan and the I 1914. — Kamata The Nuns of the Perpetual Adoration, 1909; zborovi; s -pjesme. — Modem French Music, 1924; studije; ĉlanci. LIT.: J. T. Howard, Our Contemporarv Composers, New York I94( C. R. Reis, Composers in America, New York 1947. — 3■ T. Hozuard, Our / rican Music, New York 1954. — N. Broden, Edward Burlingame Hill, M VI,1957.
DJELA: uvertira Harold. — Kompozicije za orgulje i za klavir. — Opereta War in the Household, 1885. — VOKALNA: oratoriji David,l&6o i The Patriarchs, 1872. Kantate: Watchfulness; Feyre Pastoral i The Crusaders. Psalmi za zbor i orkestar; zborovi. — SPISI: Harmony of Sounds, 1871; Grammar of Music (2 sv.), 1879; First Lessons in Singing, 1881; Part Writing, or Modem Counterpoint, 1884; Marmony or Counterpoint}, 1889; Harmony, Choral or Oontrapuntal,
Hilverding van Wewen, HILFERDINK, Franz Anton Franz HILL, engleska obitelj orguljara. 1. William (Spilbv, Lincolnshire, 1789 — London, 18. XII 1870). Zanat izuĉio u radionici graditelja orgulja imenom Boston. Zatim se oţenio kćerkom londonskog orguljara Th. Elliota i 1825 pridruţio se poduzeću za gradnju orgulja koje je utemeljio !755 J- Schnetzler, a vodili su ga, u to doba, Schnetzlerovi sljed benici Ohrmann i Elliot. Poslije Elliotove smrti, 1832, H. je vodio poduzeće sam (1837—38 bio mu je suradnik F. Davison). Nastavljajući englesku tradiciju H. je gradio skupinu principala svijetla prozraĉna zvuka, srednje jaĉine. Njegovi su registri flauta bili na glasu po ljepoti zvuka, a i jeziĉnjaci su mu bili dobro disponirani i skladni. Svoja je djela izraĊivao od materijala velike trajnosti, pa su mnogi njegovi instrumenti saĉuvani kao osnova i danas postojećih pregraĊenih orgulja, štaviše većinom i sa izvornim starim sviralama. Izgradio je nekoliko stotina orgulja, po Engleskoj i zemljama Britanskog imperija, u crkvama, koncertnim dvoranama i školama. Glavna su mu djela orgulje stolne crkve u Yorku i Tozvn Halla u Birminghamu (za obje je konstruirao novu vrstu poklopljenica) te katedrala u Elyju, Manchesteru i Worcesteru. S Davisonom je sagradio orgulje opatije Westminster, kasnije prenesene u Chester. U suradnji s orguljašem i muziĉkim piscem H. J. Gauntlettom proširio je opseg engleskih orgulja u dubinu do kontra C. 2. Thomas (1822—■ ?), sin Williama; nakon oĉeve smrti, 1871, preuzeo vodstvo poduzeća dok se njegov brat William Junior (?—?) specijalizirao za ugaĊanje drvenih svirala na orguljama. 3. Arthur George (London, 12. XI 1857 —• 16. VI 1923). Sin Thomasa; od 1893 vodi tvrtku W. Hill & Son. Poslije Prvoga svjetskog rata udruţio se s poduzećem Norman & Beard i otada posluje kao tvrtka Hill & Son and Norman & Beard Ltd., izgradivši ĉitav niz velikih orgulja po Engleskoj (katedrale u Southwellu, Norwichu, itd.), Australiji (Melbourne, City Hali), Novom Zelandu, Kanadi i drugim zemljama. H. se bavio i crtanjem, pa je izradio nacrte mnogih vrijednih orguljskih kućišta medu ostalim orgulja Tozvn Halla u Sydneyu. O tom je predmetu napisao i opseţno djelo: Organ Cases and Organs of the Middle Ages and Renaissance (London), 1883. LIT.: C. W. Pearce, Notes on English Organs, London 1908. — W. L. Summer, The Organ, its Evolution, Principles of Construction and Use, London 1952 (II izd. 1955). — Isti, Hill, 1. William, 2. Thomas, 3. Arthur George, MGG, VI, 1957. I. Ać.
HILL, Alfred, australski violinist, kompozitor i folklorist (Melbourne, 16. XII 1870 — Darlinghurst, 30. X 1960). Violinu studirao na Konzervatoriju u Leipzigu. Prouĉavao muziku plemena Maori na Novom Zelandu. Jedan od osnivaĉa i nastavnik harmonije i kompozicije na Konzervatoriju u Sydneyu (do 1934) i dirigent. Od njegovih kompozicija najuspjelija su komorna djela, osobito kompozicije lirskog karaktera. Ĉesto primjenjuje elemente maorskog folklora. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; Celtic Symphony; VCelcome Overture; Satyr; Waiata Toi; Green Water; Australia; Maori Rhapsody i dr. — KOMORNA: 17 gudaĉkih kvarteta (2 Maori String Ouartei); 2 Miniature Trio za klavir, violinu (ili klarinet) i violonĉelo; duhaĉki septet; 2 sonate za violinu i klavir; sonatine za violinu i klavir; kompozicije za violinu i klav ir i za violinu solo te za violonĉelo i klavir. — DRAMSKA. Opere: The Wierd Flute; Giovanni, the Sculptor; The Ship of Haven; Tapu. Komiĉne opere: Lady Dolly; A Moorish Maid; The Rajah of Shinapore; The Whipping Boy i Don Quixote. Filmska muzika. —■ VOKALNA. Ka ntate : Hinemo a; The Ne w Jerusalem i Tamhaki Life za sole, zbor i orgulje; moteti; zborovi; solo-pjesme. — Misa. — Harmony and Melody, 1927. LIT.: A. Silbermann, Alfred Hill, MGG, VI, 1957.
HILL, Ralph, engleski muziĉki kritiĉar (Watford, Hertft shire, 8. X 1900 — London, 20. X 1950). Muziku uĉio kod s\ oca, nastavnika violonĉela. God. 1920—29 urednik revije Musical Mirror and Fanfare, 1933—-45 glavni urednik muziĉ odjela radio-stanice BBC, 1946—-50 urednik ĉasopisa Pent Music Magazine. Uz to muziĉki kritiĉar u Daily Mail (1933i 1944) i Liverpool Post (od 1944). DJELA: An Outline of Musical History, 1929; Brahms: a Study In Mi Biography, 1933; Liszt, 1936; Brahms, 1940; Challengas: a Series of Contrc sial Essays, 1943; Music Withorst Fears, 1945; Prelude to Music (posth.), 1 The Concerto (posth.), 1952; ĉlanci; kritike.
HILL, Richard S., ameriĉki muzikolog (Chicago, 25. 1901 — Naples, Florida, 7. II 1961). Studirao psihologiju Phillips Exeter Academy (Exeter, N. H.) i na Cornell Univer (Ithaca, N. Y.); studij nastavio u Oxfordu (Engleska1) i na Sr College (Northampton, Mass.). Vratio se na Cornell Univer i radio kao psiholog i (pod vodstvom O. Kinkeldeva) kao muziko Od 1939 bibliotekar Kongresne biblioteke u Washingtonu. 1 predsjednik American Musicological Society 1950—51; od 1 glavni urednik ĉasopisa Notes. DJELA: Schoenberg's Tone-Rows and the Tonal System of the Future, . 1936; The Plate Numbers of C. F. Peters' Predecessors, Papers read by merr of the American Musicological Societv, 1938; brojni ĉlanci, izvještaji i reĉe u raznim muziĉkim i bibliotekarskim ĉasopisima.
HILL & SONS W. E., englesko poduzeće za gradnju, n raturu i prodaju gudaĉkih instrumenata sa sjedištem Londonu. Prema tradiciji, dovodi se u vezu s graditeljem ins menata koji se zvao Hill, a spominje ga S. Pepys u svojemu dr niku, 1660. Tvrtku je utemeljio Joseph Hill (London, 1715— koji je izuĉio zanat kod Petera Walmsleya i 1762 otvorio vlas radionicu violina, a kasnije i harfa i flauta. Izradio je veći i kvalitetnih instrumenata; na cijeni su osobito njegovi violom Naslijedili su ga sinovi: William (London, 1745—90), Jo. (1747—'93), Benjamin (1754—97) i Lockey (London, 1756—-18 oni su nastavili djelatnost graditelja gudaĉkih instrumenata, a to su se svi redom istakli kao violinisti. Sin Lockeya Henry L01 (London, 1774—1835) radio je prema modelu Stradivarija. 1 gov sin i nasljednik u poduzeću William Ebszvorth (London, 2C 1817 — Hanley, Cheshire, 2. IV 1895) nastavio je oĉev n; gradnje i za svoje instrumente dobio prve nagrade na izloţbi u Londonu (1851) i Parizu (1867); osim toga uţivao je glas jed od najboljih tadašnjih poznavalaca starih instrumenata; uz govo je ime vezan današnji naslov tvrtke. Sinovi su mu: Wili Henry (London, 3. VI 1857—1927), profesor viole, te Ar, Frederick (London, februar 1860 — 8. II 1939) i Alfred Ebszv, (London, februar, 1862 — St. Albans, 21. IV 1940), koji su jedniĉki vodili poduzeće i ustupili engleskoj drţavi vrijd zbirku starih instrumenata, medu kojima i jednu Stradivarij violinu iz 1716 prozvanu »Messiah« (zbirka je sada u Ashmo, Museumu u Oxfordu). Ova tri brata zajedniĉki su napisali: Stradivari, His Life and Work (1902)1 The Violin of the Guar Family (1931) i sakupili gradu za djelo G. P. Maggini. His . and Work (1892) koje je objavila M. L. Hugginsova. Naslije su ih u poduzeću H. & S., Paul Ebszvorth H. (London, 1896 sin Williama Henryja, Albert Philipps H. (London, 1883 i Desmond
HILLEBRECHT — HILLER Freiburgu (Breisgau) kao Leonore (Verdi, Trubadur). God. 1952—54 ĉlanica Gradske opere u Ziirichu, 1954—59 Njemaĉke opere na Rajni u Dusseldorfu i Duisburgu i 1956—61 u Kolnu. Od 1961 solist je Drţavne opere u Miinchenu, gostujući istodobno u Beĉu, Hamburgu i Berlinu, kao i na festivalima u Salzburgu, Miinchenu, Amsterdamu, Rio de Janeiru, Tunisu, Parizu, Rimu i dr. Visoko školovana pjevaĉica raskošnih visina, izgradila je bogat repertoar u kojemu posebno mjesto zauzimaju Verdijeve, Wagnerove i R. Straussove opere, kao i Tosca (Puccini). HILLEMACHER, francuski kompozitori, braća. 1. Paul Joseph Guillaume (Pariz, 29. XI 1852 — Versailles, 13. VIII 1933). Uĉenik Pariškog konzervatorija (F. Bazin); 1876 dobio Rimsku nagradu za kantatu Judith. 2. Lucien Joseph Edouard (Pari?, 10. VI 1860 — 2. VI 1909). Uĉenik Pariškog konzervatorija (J. Massenet); 1880 dobio Rimsku nagradu za kantatu Fingal. Braća H. bila su, poput braće Goncourt, tijesno povezana u ţivotu i radila su uvijek zajedno. Od 1881 do 1909 zajedniĉki su potpisivali kompozicije: Paul-Lucien H. Njihova djela koja se stilom nadovezuju na tradiciju svjedoĉe ne samo o velikom talentu nego i o znatnom tehniĉkom umijeću. DJELA. A) P. Hillemachera: Deux pieces nouvelles za violonĉelo i orkestar ili klavir 1913. — Suite dans lestyleancien za violonĉelo, gudaĉki kvintet,flautu, obou, fagot, 2 timpana ili tamburin, 1919; Villanelle archaique za obou i klavir, 1926. — KLAVIRSKA: Impromptu - Reverie op. 5, 1874; Villanelle XVIIIeme siecle, 1876; Quinze pieces pour le piano, 1878; Trois pieces caracteristigues, 1879; Reverie, 1880; Promenade d'automne, 1919; Deux pieces pittoresques, 1920; Images d'un temps passe, 12 malih kompozicija, 2 sv., 1927. —■ Opera Fra Angelico, 1923. Balet-pantomima Le Mystere enchante. — Kantata Judith, 1876; solo--pjesme. — Instruktivno djelo Quarante lecons graduees de Solfege e'crites pour les examens et concours dans les maisons d'education de la Legion d'Honneur, 1923. B) L. Hillemachera: kantata Fingal, 1880. C) Zajedniĉka: La Cinquantaine, mala suita za orkestar, 1895; Loreley, simfonijska legenda, 1882; Retraite za orkestar i klavir, 1895. — KOMORNA: Elegie za violinu, violonĉelo i klavir, 1889; fantazija za violinu i klavir, 1893; Solo de trompette za f-trublju i klavir, 1897; Serenade za flautu i klavir, 1898; tri kompozicije za violonĉelo i klavir, 1910; kompozicije za harfu. — KLA VIRSKA: Vingt pieces nouvelles pour le piano, 1884; Esquisses musicales, 1885; La Chasse, 1894; Serenade, 1894: Scherzo, 1895; Gavotte, 1898; Trois Valses za klavir ĉetvororuĉno, 1884. — Kompozicije za orgulje. — DRAMSKA. Opere: Saint Megrin, 1886; Une aventure d'Arlequin, 1888; Hero et Le'andre, 1893: Claudie, 1900; Le Regiment qui passe, 1894; Le Draĉ, 1896; Orsola, 1902; Circe, 1907. Pantomima One for two, 1894.— VOKALNA. Oratoriji: La Legende de Ste Genevieve, 1886 i La Passion, 1887; zborovi; oko 70 solo-pjesama (Solitudes, 15 pjesama, 1893). — Crkvene kompozicije. — Biografija Charles Gounod. — Cinq Rotnances sans paroles de F. Mendelssohn-Bartholdy, preradba za orkestar u obliku suite, 1882; Marche Troyenne (prema Berliozovoj operi Les Troyens), preradba za klavir, 1892. LIT.: G. Ferchault, Paul Joseph Guillaume i Lucien Joseph Edouard Hillemacher, MGG, VI, 1957.
HILLER, Ferdinand, njemaĉki kompozitor, dirigent, pijanist i muziĉki pisac (Frankfurt na Majni, 24. X 1811 — Koln, 10. V 1885). Već kao desetogodišnji djeĉak javno izvodio Mozartov klavirski koncert, a komponirati je poĉeo u dvanaestoj godini. Prvi su mu uĉitelji bili A. Schmitt (klavir) i J. G. Vollweiler (harmonija i kontrapunkt) u Frankfurtu, a kasnije N. J. Hummel u Weimaru. God. 1828—35 ţivio u Parizu, gdje je neko vrijeme nastavnik u Choronovu muziĉkom institutu, i gdje je koncertirao istakavši se osobito izvoĊenjem Beethovenovih klavirskih djela. God. 1836 vodio je u Frankfurtu Cecilijansko društvo (zamjenik J. N. Schelblea), a zatim je u Milanu, Leipzigu i Rimu studirao staru talijansku crkvenu muziku kod G. Bainija (1841—42). Zimi 1843—44 vodio je Gewandhauskoncerte u Leipzigu i abo-nentske koncerte u Dresdenu, koje je on osnovao. God. 1847— 50 dirigent u Dusseldorfu, a zatim je u Kolnu vodio Konzervatorij i bio prvi dirigent orkestra i zbora koncertnog društva Gurzenich. Kao dirigent gostovao u Njemaĉkoj i u drugim zemljama (1852—53 dirigirao Talijanskom operom u Parizu, 1870 simfonijskim koncertima Ruskog muziĉkog društva u Petrogradu i si.). Velike je zasluge stekao za muziĉki ţivot u Rajnskoj oblasti (Nie-derrheinische Musikfeste). Kao kompozitor nije se odlikovao osobitom izvornošću. Majstor preteţno malih muziĉkih oblika oslanjao se na Schumanna i F. HILLER Mendelssohna. Fino izraĊenim detaljima znao je postići ukusan izraţaj, pa su njegova djela i kao vrlo duhovit muziĉki imala, mnogo uspjeha. Istakao se pisac.
129
D J E L A . O R K E S T R A L N A : 4 s i m f o n i j e; 2 k o n c e r t a z a k l a v ir ; k o n c e r t i fantazija za violinu i orkestar; 4 uvertire. — KOMORNA: gudaĉki trio; 3 gudaĉka kvarteta; 3 klavirska trija; 3 klavirska kva rteta; klavirski kvintet; 3 serenade za klavirski trio; 2 sonate za violonĉelo i kiavir. — KLAVIRSKA: 3 sonate; 6 sonatina; 24 etide; capricci; suite; varijacije. —DRAMSKA. Opere: Romilda, 1839; Traum in der Christnacht, 1845; Konradin, 1847; Der Advokat, 1854; Die Katakomben, 1862; Der Deserteur, 1865. — VOKALNA. Oratoriji: Die Zerstorung Jerusalems, 1840 i Saul, 1853. Kantate: Loreley; Nala und Damajanti; Israels Siegisgesang; Prometheus; Rebekka. Dramska priĉa Prinz Papagei; balada za sola, zbor i orkestar Richard Lovienherz; oko 90 zborova; oko 150 solo-pjesama. —■ Psalmi; moteti. — SPISI: F. Mendelssohn-Bartholdy, Briefe und Erinnerungen, 1874; Musikalisches und Personliches, 1876; Briefe von M. Hauptmann an Spohr und andere, 1876; Briefe an eine Ungenannte, 1877; Kunstlerleben, 1880; Wie horen zvir Musik, 1881; Goethes musikalisches Leben, 1883 i Erinnerungsbldtter, 1884. Izabrane ĉlanke iz Kolnische Zeitung izdao pod naslovima: Die Musik und das Publikum, 1864; L. van Beethoven, 1871; Aus dem Tonleben un-serer Zeit (3 sv.), 1868—71. —■ Priruĉnik Vbungen zum Studium der Harmonie und des Kontrapunkts, 1860. — Izbor iz Hillerove korespondencije obj. E. Wolff {MeisterBriefe, 1907) i R. Sietz {Aus F. Hillers Briefwechsel, 5 sv., 1958—66). Korespondenciju sa H. Berliozom obj. D. Bernard (1879), a sa F. Mendelssohnom P. i C. Mendelssohn-Bartholdy (1863, VIII izd. 1915). LIT.: W. Neumann, Ferdinand Hiller, Die Componisten der neueren Zeit, Kassel oko 1857. — N. N., Biographie von Ferdinand von Hiller, Neue Musikzeitung, 1880. — H. Hering, Klaviervverke F. v. Hillers (disertacija), Koln 1928. —■ R. Sietz, Das Autographenalbum F. Hillers, Koln 1953. — Isti, Hiller und Anton Schindler, Schiedermair-Festschrift, Koln 1956. —■ Isti, Ferdinand Hiller, MGG, VI, 1957. — Isti, Hillers erste Kolner Jahre, Koln 1957. K. Ko.
HILLER (Hiiller), i.Johann Adam, njemaĉki kompozitor, muziĉki pisac i dirigent (Wendisch-Ossig kraj Gorlitza, 25. XII 1728 — Leipzig, 16. VI 1804). Uĉenik G. A. Homiliusa (klavir 1 generalbas) u Dresdenu, od 1751 studirao na Leipziškom univerzitetu, izdrţavajući se po duĉavanjem u muzici, a po vremeno i koncertirajući kao flautist i pjevaĉ. Kao kućni uĉitelj grofa Briihla boravio od 1754 u Dresdenu i od 1758 u Leipzigu, gdje je pod naslovom Liebhaberkonzerte (1763) i Concerts spirituels (1776) ponovo oţivio abonentske koncerte, na kojima je diri girao (od 1781 u Geiuandhausu). God. 1771 osnovao u Leipzigu pjevaĉku Školu. Za J. A. HILLER tim je bio dirigent kazališta u Mitauu (1784) te je izmje niĉno dirigirao u Berlinu, Breslauu i Leipzigu, gdje je naslijedio J. F. Dolesa kao kantor u crkvi sv. Tome (1789 —1801). Kao kompozitor Singspiela H. je utemeljitelj njemaĉke Spielopere, koja se razvijala uporedo s francuskom opera comique i talijan skom operom buffom; srodnost s francuskom operom oĉitovala se u tome, što je izmeĊu pojedinih muziĉkih toĉaka bio umetnut govorni tekst. Libretima za Hillerove Singspiele, koje je pisao knjiţevnik Chr. F. Niesse (1726—1804) unoseći u njih didaktiĉke, moralizatorske i graĊansko-idiliĉne teme, nedostajala je satira i borbenost francuske komiĉne opere. Jednostavnom i pristupaĉ nom muzikom na naĉin puĉkih i varoških pjesama, H. je mnogo pridonio razvitku i procvatu njemaĉke solo-pjesme. God. 1766— 70 izdavao Wochentliche Nachrichten und Anmerkungen, die Musik betreffend, prve njemaĉke muziĉke novine koje su donosile prikaze i novosti. Bio je i vrstan nastavnik; njegova je uĉenica pored ostalih i Corona Schroter. DJELA. INSTRUMENTALNA: simfonija; 3 gudaĉka kvarteta, 1796; 2 klavirske sonate. — DRAMSKA. Singspieli: Der Teufel ist los (I. Die verwandelten Weiber; 2. Der lustige Schuster), 1766; Lisuart und Dariolette, 1766; Lottche am Hofe, 1767; Die Muse, 1767; Die Liebe auf dem Lande, 1768; Der Dorfbarbier, 1770; Die Jagd, 1770; Der Arndterkranz, 1771; Der Krieg, 1773; Die Jubelhochzeit, 1773; Das Grab des Mufti, 1779; Poltis oder das gereltete Troja, 1782; Der neue Gutsherr. — VOKALNA: 3 kantate; 100. psalam i ţalobna mu zika za Hassea. Zbirke pjesama: Choralmelodien su Gellerts geistlichen Oden, 1761; Lieder fiir Kinder, 1769; $o geistli'che Lieder fiir Kinder, 1774; Lieder und Arien aus Sophiens Reise, 1779; Der Kindfreund, 1782; Letztes Opfer in Liedermelodien, 1790; Choralbuch, 1793; Allgemeines Choral-Melodienbuch fiir Kirchen und Schulen, 1793, 1794 i 1797; Vierstimmige Chorarien, 1794. — SPISI: Anzueisung zum musikalisch richtigen Gesang, 1774; Exempelbuch der Aniueisung zum Singen, 1774; Anzueisung zum musikalischzierlichen Gesang, 1780; Lebensbeschreibungen beriihmter Musikgelehrten und Tonkiinstler (s autobiografijom), 1784; Nachricht von der Auffuhrung des Ha'ndelschen »Afessias« in der Domkirche zu Berlin, 19. Mai 1786; Uber Metastasio und seine Werke, 1786; Kurze und erleichterte An leitung zum Singen, 1791; Antveisung zum Violinspiel, 1792. —■ Priredio II izd. Adlungova Anleitung zur musikaliscken Gelahrtheit (s komentarom), 1783.Uredioi izdavao kompozicije K. H. Grauna, G. F. Handela, J. A. Hassea, J. Havdna i G. B. Pergolesija. NOVA IZD.: 140 koralnih napjeva obj. H. B. Schulze (1838); Choral-Melodienbuch obj. J. H. L. Miiller (1844); 44 Kinder-und Volkslieder (iz 1769) obj. R. Schaab (1865); 10 kompozicija obj. M. Friedlander {Das deutsche Lied im 18. Jahrhundert, 1902); 4 kompozicije obj B. Engelke (Roccoco, 1909); menuet i musette obj. A. Kreutz (Kleine leichte Klavierstiicke, 1935); napjev iz Arndtekranz obj. A. Schering (Geschichte der Musik in Beispielen, 1931, novo izd. 1953); arija iz Lisuart und Dariolette obj. T. A. Davison i W. Apel (Historical Anthology of Music, I I , 1950); autobiografiju obj. A. Einstein (Lebenslauf deutsche.r Musiker, 1915). K. Ko .
2. Friedrich Adam, kompozitor (Leipzig, 1767 —■ K6nigsberg, 23. XI 1812). Sin i uĉenik J. A. Hillera. Od 1790 ka-
MUZ. E., II, 9
130
HILLER — HIMNA
zališni dirigent u Schwerinuj od 1796 muziĉki direktor kazališta u Altoni3 a od 1799 do smrti dirigent kazališta u Konigsbergu. Vrlo dobar pjevaĉ i violinist. DJELA. 6 gudaĉkih kvarteta: I—III, 1795 i IV—VI, 1797; Ariette par W. A. Mozart avec 6 Variations za gudaĉki kvartet, 1795. — Cavatiua za klavir, 1796; SammluHg von Arien aus dem Nixen-R$ich za klavir, 1802; sonata za klavir ĉetvororuĉno, 1796. — Igrokaz s pjevanjem La Biondetta, 1792; opereta Aldestan und Roschen, 1796; Allegoriseher Prolog zur Feyer des zweyten Altonaer Theater-Jahres, 1797; Hymne an die Tonkunsf, romanca Im Sachsenland. LIT.: U. Seyfert, Das musikalisch volkstiimliche Lied vom 1770—1880, VFMW, 1894. — K. Peiser, Johann Adam Hiller, Leipzig 1894. — G. Calmus, Die ersten deutschen Singspicle von Št andfuss und Hiller, Berlin 1908. — H. v. Hase, Johann Adam Hiller und Beitkopfs, ZMW, 1919. — A. Schering, Das Zeitalter J. S. Bachs und J. A. Hillers, Leipzig 1940. — L. Hoffmaim-Erbrecht, Johann Adam i Frtedrich Adam Hiller, MGG, VI, 1957.
HILLER, Lejaren A. junior, ameriĉki kompozitor (New York, 23. II 1924 —). Studirao kompoziciju na Princeton Universitv (M. Babbitt, R. Sessions); bavio se i prirodnim nsukama. Od 1958 direktor studija za eksperimentalnu muziku i profesor na University of Illinois (Urbana-Champaign, 111.). DJELA. KOMPOZICIJE: Illiac Suite za gudaĉki kvartet, 1956 (sa L. M. Isaacsonom); Divertimetito za 11 instrumenata, 1959; Cuthbert Bound for Four Actors and Tape, 1960; 5 sonata za klavir, hr. V, 1960; Time of Heathen, 1961; 4 gudaĉka kvarteta, (br. IV u ĉetvrttonskom sustavu), 1962; Seven Electronic Studies, 1963; Computer Cantata, 1963 (sa R. A. Bakerom), Machine Music za klavir, udaraljke i magnetofonsku vrpcu, 1964; A Triptych for Hieronymus, 1965; Pritnarily Act Three za instrumentalni sastav i magnetofonsku vrpcu, 1966. — SPISI; Composition with an Electronic Computer^ 1959 (sa L. M. Isaacsonom) ; Computer Cantata: A Study in Compositional Method, Perspectives of New Music, 1964 (sa R. A. Bakerom).
HILTON, John, engleski kompozitor (Cambridge?, 1599 — London, 21. III 1657). Studirao muziku na Univerzitetu u Cambridgeu. Od 1628 orguljaš u crkvi sv. Margarete u Westminsteru. DJELA: 2 pjesme za lutnju i 8 kratkih kompozicija za 3 viole (rkp. u British Museumu); 6 fantazija u tri djela (rkp. u Christ Church u Oxfordu); Ayres, or Fa La's (3-gl.), 1627; Catch that catch can, or A Choice Collection of Ćatches, Rounds and Canons (3-gl. i 4-gl.), 1652; madrigali; dijalozi; airs (rkp. većinom u British Museumu): crkvene kompozicije (u zbirkama H. Lavvesa Choice Psaltnes put into Musick, 1648 i E. F. Rimbaulta Cathedral Music). — U novije vrijeme izdali su pojedine Hiltonove kompozicije A. Goodchild, J. Wolf, C. K. Scott, E. H. Meyer, W. Nagel i G. E. P. Arknright. LIT.: W. H. G. Flood, New Light on Late Tudor Composers, John Hilton, Musical Times, 1927, 68. — V. Duckles, John Hilton, MGG, VI, 1957.
HILVERDING (HilferĊing, Helvverding) van Wewen, Franz (Anton Christoph), austrijski koreograf, baletni majstor i plesaĉ (Beĉ, 17. XI 1710 — 29. V 1768). Prvi put se kao plesaĉ spominje 1737. God. 1742 preuzeo vodstvo baletne trupe u Kdrntnertortheater; 1744 uvjeţbao prvi balet za dvorsko operno kazalište, a 1748 dva baleta za Burgtheater. Imenovan dvorskim baletnim majstorom 1752, sa zadatkom da koreografira balete za Burgtheater i Kdrntnertortheater. Baletni majstor u Petrogradu 1758—64, gdje uspješno reorganizira baletni ţivot. God. 1764 vratio se u Beĉ i 1766 uzeo u zakup Kdrntnertortheater. — H. ide u red plesaĉa i koreografa XVIII st., koji su scenski ples htjeli umjetniĉki i ljudski produbiti, povezujući ga s dramskom radnjom i dajući pokretima veću izraţajnosi. U njegovo je vrijeme u Beĉu došlo do procvata baletne pantomime. LIT.: R. Haas, Die Wiener Ballett-Pantomime im 18. Jahrhundert und Glucks Don Juan, STMW, 1923. — Isti, Der Wiener Buhnentanz von 1740— 1767, PJB, 1937. — W. P/aimkuch, Franz (Anton Christoph) Hilverding van Wewen, MGG, VI, 1957. — F. Derra de Moroda, F. A. Chr. Hilverding und das Ballct d'action, Oslerrei-hische Muzikzeitschrift, 1968.
HIMMEL, Friedrich Heinrich, njemaĉki kompozitor (Treuenbrietzen, Brandenburg, 20. XI 1765 — Berlin, 8. VI 1814). Muziku uĉio kod J. G. Naumanna u Dresdenu, a zatim dvije godine u Italiji. God. 1795 naslijedio Richardta, dvorskog dirigenta u Berlinu. Radi izvoĊenja svojih opera putovao (1798—1800) u Rusiju i skandinavske zemlje, a 1801 u Pariz. Izvrstan pijanist, koncertirao u Moskvi, Petrogradu, Stockholmu, Berlinu, Parizu i Beĉu. Njegove solo-pjesme odlikuju se jednostavnim i neposrednim muziĉkim izrazom, po ĉemu je H. Schubertov preteĉa. Kao operni kompozitor drţao se tradicije napuljske opere i nije pokazao veće originalnosti. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; 3 koncerta za klavir; koncert za flautu; 2 uvertire; koraĉnice. — KOMORNA: 2 kvarteta za klavir, flautu, violinu i violonĉelo: .sekstet za klavir, 2 viole, 2 roga i violonĉelo: sonate za kla virski trio; 18 sonata za klavir i violinu i li flautu. — Klavirske kompozicije (sonata, 1799; sonata za 2 klavira, 1799; varijacije; plesovi). — DRAMSKA. Talijanske opere: // prima navigatore, 1794; Semiramide, 1795; Alessandro, 1799; Vasco di Gama, 1801. Njemaĉki igrokazi: Frohsitm und Schvjdrmerei, 1801; Fanchon das Levermadcheii, 1804; Die Sylphen, 1806; Der Kobold, 1811. — VOKALNA: oratorij Isacco Jigura del Redentore, 1792; kantate; zborovi; pjesme. — Misa; ,5 duhovnih kantata; Salve Regina; Te Deum; psalmi; moteti. LIT.: J. E. F. Arnald. Friedrich Heinrich Himmel, Erfurt 1810. — W. Neumorni, F. Himmel, Leipzig 1852.— L. Odenlhal, Zur Geschichte der Berliner Oper um die Wende des 18. und 19. Jahrhunderts (disertacija), Bonn 1917. — W. Pfamikuch, Friedrich Heinrich Himmel, MGG, VI, 1957.
HIMNA (grĉ.
1. U grĉkoj antiki hymnos je sveĉan ţrtveni napjev u bogova i heroja, praćen plesom, isprva epskog, kasnije li karaktera. Saĉuvalo se pet muziĉkih zapisa takvih starog napjeva: dvije himne Apolonu (<- II st.). i tri himne (I Suncu i Nemezi) kitaroda Mezomeda s Krete (<— II st.). 2. Hymnos Istoĉne crkve je liturgijski napjev, nastao u i kršćanskim stoljećima pod utjecajem helenistiĉke kulture i he skog pjevanja u sinagogi. Tekstovi su bili biblijski ili slot parafraze Biblije. Znatnog udjela u najranijoj himnodiji ima heretiĉke sekte, gnostici i manihejci. Najranija saĉuvana ist< kršćanska h., s grĉkim tekstom i s melodijom, pronaĊena u C hjnehosu u Egiptu, nastala je u III st. — U Siriji se rije koja je prvotno oznaĉivala duhovni napjev općenito, s vremc poĉela primjenjivati na napjeve u stihovima. Glavni sirijski nik himna je sv. Efraim (oko 306—373). — Veliku 1 odigrala je h. u bizantskoj crkvi. Bizantske himne najzn su doprinos istoĉnog kršćanstva poeziji i muzici. Novi st ĉesto su se pisali na stare melodije, ili obrnuto. Do druge poli IX st. autor teksta i muzike (ukoliko se komponirala nova n dija) obiĉno je isto lice. Historija bizantske himne traje od c polovine V st. do XI st.; njeno je zlatno doba VI i VII st. Na pjesnik i kompozitor bizantskih himna je Roman (V—VI st. toga doba zove se kontakion; sastoji se od 18 do 24 kitice jed konstrukcije i jedne ili dvije uvodne kitice, koje su katkad i gaĉijeg metra. Jedina istoĉna himna koja se do danas od u obredu je znameniti Akatist, himna (kontakion) u poh Bogorodice, koju je spjevao Sergije, carigradski patrijarh 610 (neki je pripisuju Romanu). Forma, koja je naslijedila konta] jest kanon, za koji se obiĉno ne pišu više nove melodije. Teor se kanon sastojao od 9 oda (himna), a praktiĉki redovno od os svaka je oda imala više strofa (većinom 4) jednaka ritma. Pri je himniĉke kompozicije ponavljanje i variranje. U svom od prema tekstu, melodija poznaje sve varijante, od silabiĉnost bogate melizmatiĉnosti (2—3 skupine tonova na jedan s Neke je elemente melodija preuzela od narodnog pjevanja, zodija teksta poĉiva na principu kvalitete (naglašeni i nenagh slogovi). Ni za tekst, ni za muziku nisu postojala stroga pra niti se ikad h. kao pojam mogla strogo odijeliti od ostalih duho forma. U XI st. bilo je zabranjeno uvoĊenje novih himna 1 turgiju. Praksa se kroz neko vrijeme nastavila na Siciliji i u Ju Italiji. LIT.: H. J. W. Tillyard, Byzantine Music and Hymnography, Lo 1923. — E. Wellesz, A History of Byzantine Music and Hymnography, O 1946 ( I I I izd. 1961). — M. Slchr, Hymnus, A. Der Hymnos der Ostki MGG, VI, 1957. — Isti, Die Hymnen der Ostkirche, Basel 1962. I
3. Dok su se u prvo kršćansko vrijeme pod imenom h. raţi jevale sve pjesme u ĉast bogu, kasnije se taj naziv, za razliki biblijskih psalama i kantika, ograniĉio na novije pjesme, pi u vezanom slogu s odreĊenim ritmom, metrom i srokomkršćanski himni potjeĉu iz prakse istoĉnih crkava, a velika < sologija Gloria in excelsis Deo smatra se jednom od najstar Prema istoĉnim uzorima napisao je milanski biskup sv. Ambrc u IV st. niz himni u jambskom dimetru i uvrstio ih u litur svoje biskupije, odakle su se proširile po cijelom kršćanskom padu. Za preteţni dio srednjovjekovnih himni autori su o: nepoznati, pa se zato većina himni dugo vremena pripisivala Ambroziju. Medu najpoznatije himne idu: adventski Conc alme siderum, boţiĉni A soliš ortu cardine, tjelovski Pange lin, marijanski Ave mariš stella, zatim Te Lucis, Veni creator, confessor, Ut queant laxis, Vexilla regis i dr. Većina himni zadr se sve do danas u ĉasoslovu, a pjevaju se prema jednostav silabiĉkim napjevima gregorijanskoga korala. NOVA IZD.: Uz zbirke himni, koje sluţe kao priruĉnici u rimokat kom bogosluţju, objavljena su u novije vrijeme i kritiĉka izdanja cjeloku; zbirki srednjevjekovnih himni kao i nekih himni pojedinaĉno: G. M. Dl i C. Blume (tekstove himni), Analecta hvmmca medii aevi (55 sv.; 1889—15 U. Chevalier, Repertorium hymnologicum, catalogue des ehants, hymttes, pr sequences, tropes en usage dans VEglise laline depuis les origines jusqu'a nos j (6 sv.; 1891—1921); G. M. Dreves, Aurelius Ambrosius "der Valer des Kircht sanges" (1893); E. Garbagnati, Gli bini del breviario ambrosiano (1897); C. W mann, Hymnarium Parisiense (1905); B. Ebel, Das alleste alemanische Hyn mit Noten. Kodex 366 (472) Eimiedeln (1930): H. Kettering, Die Musil Essener Stift bis zur Reformation (Beitrage zur rheinischen Musikgeschic 1955); E. Dekkers i J. Fraipont, Augustinus, Enarrationes in Psalmos CI (Corpus Christianorum, Series lat., 1956); B. Stablein, Monumenta mono medii aevi, I, Hymnen (1956); B. Rajeczky, Melodiarum Hungariae medii a Hymni el sequentiae (1956); W. Bulst, LXX Hymni antiauissimi (1959); J Jungmann, Missarum Sollemnia (V izd. u 2 sv., 1962). LIT.: E. Bernoulli, Die Choralnotenschrift bei Hymnen und Sequenzcri spateren Mittelalter, Leipzig 1897. —J. Maras, An Index of Hymnus in H; naries before 1100, Cambridge 1913. — Ph. A. Decker, Von christlichen H; nen zum Minnesang, Historisches Jahrbuch der Gorresgesellschaft 1932. Fr. Gennrich, Grundriss einer Formenlehre des mittelalterichen Liedes, H 1932. — C. Blume, Unsere liturgischen Lieder, Das Hymnar der altehri: chen Kirche, Regensburg 1932. —R. E. Messenger, Christian Hymns of the F Three Centuries, New York 1942. — E. Jammers, Rhythmische und toi Studie zur Musik der Antike und des Mittelalters, AFMW, 1943. — C. Moberg, Die liturgischen Hymnen in Schweden, Kobenhavn i Uppsala 1947 U. Sesini, Poesia e mušica nella latinita cristiana dal I I I al X secolo, Ti
HIMNA — HINDEMITH 1949- — ft- £■ Messenger, The Medieval Latin Hymn, Washington 1953. —J. Julian, A Dictionary of Hymnology (2 sv.), New York 1957. — E. Roulley, The Music of Christian Hymnody, London 1957. — J. Connelly, Hymns of the Roman Liturgy, Westminster 1957- — 13. Stablein, Parerga zu Monumenta monodica medii aevi, I, MF, 1957. — Isti, Hymnus, B. Der lateinische Hymnus, MGG, VI 1957. — A. Dold, Ein »Hymnus abecedarius« auf Christus aus Codex Einsiedlensis 27 (1125), Benzon 1959. —• B. Thorsberg, Etudes sur l'Hymnologie mozarabe, Stockholm 1962. —• J. Szoverfjy, Die Annalen der lateinischen Hymnendichtung, I: Die lateinischen Hymnen bis zum Ende des 11. Jahrhunderts, Berlin 1964. — P. Mittler, Mclodienuntersuchung zu den dorischen Hymnen der lateinischen Liturgie im Mittelalter, Siegburg 1965. A. Vi.
4. Poĉeci višeglasne himne leţe u improvizatorskoj praksi ranoga srednjeg vijeka. Prve višeglasne himne, s tekstom i melo dijom (kao cantus firmusom) iz koralnih himni, javljaju se pot kraj XIV st., svrstane u cikluse za ĉitavu crkvenu godinu (Hymni per totum annum). Prvi je znaĉajan kompozitor himni Burgundapin G. Dufay (oko 1400—1474). Njegove su himne (25 tekstova, 22 muziĉka stavka) troglasne; kolorirana koralna melodija većinom je u diskantu. Tenor i kontratenor se, po uzoru na chanson, iz vode instrumentalno, a akordi su graĊeni u stilu fauxbourdona. Dufavev primjer bio je osobito plodonosan u Italiji. U toku XV st., iako su himne preteţno troglasne, javljaju se pojedinaĉno kao preteĉe kasnijeg razvitka i ĉetvoroglasni stavci; povremeno se susreće imitacija, a forma poprima i veće razmjere. U XVI st. h. se po fakturi pribliţava motetu. Dok je poslije polovine XVI st. u protestantskoj Njemaĉkoj h. gubila na vaţnosti, dotle su se u katoliĉkom dijelu Njemaĉke pisale himne pod talijanskim utje cajem (32 himne O. Lassa, 1580—81). Velik udio u komponiranju himni imala je u XVI st. Italija. Najreprezentativnije su djelo Palestrinine himne (43 teksta, 133 muziĉka stavka, 1589), nastale pod utjecajem tridentinske reforme. Poslije Palestrine neki imiti raju njegove kompozicije, a drugi unose u himnu ranobarokna stilska obiljeţja: višezbornost, instrumentalnu pratnju, uz zapo stavljanje cantus firmusa. —• Vaţan stilski obrat nastupa u razvije nom baroku: od druge trećine XVII st. pišu se himne u solistiĉkom koncertnom stilu, na naĉin bliz solo-kantati. ■— U XVIII st. ne nastaju više himne u ciklusima, već samo pojedinaĉno. Najviše se još njeguju u Italiji i Austriji, a potkraj stoljeća višeglasna himna izumire. NOVA IZD.: H. Besseler, V011 Dufav bis Josquin (ZFMW, 1928—29); R. Gcrher, H. Fifick, aclit Hymnen (Chorwerk, 1931): Isti, 12 Hymnen deittscher Aleister des 1$. Jahrhunderts (ibid., 1935); A. Gastouć, Le Mamiscrit de Musiquee du trezor d'Apt (1936); i, Marix, Les Alusiciens de la cour de liourgogne au XV sie'cle (1937): H. Ringmann, Das Glogauer Liedbuch (Reichsdenkmale des Erbes dcutscher Musik, 1937); R. Gerber, G. Dufay, Samlliche Hymnen (Chorwerk, 1937): Is t i, G. Rhan, Sacrontm Hyimioruw liber I (Reichsdenkmale des Erbes dcutscher Musik, 1942); G. Adler, A. Orel i R. v. Ficker, himne Uufayja, Dunstablea i njihovih suvremenika (DTt), 1953); M. F. Bukofzer, J. Dunsta -ble, Complele IV'orks ( 1 9 5 3 ) ; R. Gerber, Der AIensuralhodex des Magisler Niko- lans Apel (Das Erbe deutscher Musik, 1956); G. Haydon, C. Fešta, Hymni per totum annum (Monumenta polyphoniae italianae, 1958); Isti, Pr. Corleccia, Hi-nario (Mušica liturgica, 1958): H. Zenck, Sixt Dietrich, liymnen (s predgovorom \V. Gurlitta, 1960). LIT.: K. A. Rosenthal, Zur Stilistik der Salzburger Kirchenmusik von 1600—'1730, STMW, 1930. — L. Sohner, Geschichte der Begleitung des gregorianischen Chorals in Dcutschland, Augsburg 1931. — F. Feldmann, Der Codex Mf. 2016 des Musikalisehen Instituts bei der Universitat Breslau (2 sv.), Breslau 1932. — J. Handschin, Das alteste Dokument fur die Pfleg; der Mehrstimmigkcit in Danemark, AML, 1935. — Isti, Noch eine stimmtauschmassige Hymnenkomposition, ibid., 1935. — R. Gerber, Die Hymnen des Apelschen Kodex, Spomenica A. Scheringu, Berlin 1937. — R. Gerber, Die Sehalduskomposition der Berliner Handschrift 40021, MF, 1949. — Isti, Die Textwahl in den mehrstimmigen Hymnenkompositionen des spaten Mittelalters, Kongress bericht, Luneburg 1950. — Isti, Spanische Hymnensatze um 1500, AFMW, 1953. — Isti, Romische Hymnenzyklen des spaten 15. Jahrhund erts, ibid., 1955. — Gl. Haydon, Die Hymnen von C, Fešta, Kongressbericht, Oxford 1955 (i Journal of the American Musicological Society, 1959). — R. Gerber, Zu italicnischen Hymnenkompositionen im 15. Jahrhundert, AML, 1956. — Isti, Die Hymnen der Handschrift Monte Cassino 871, Anuario Mušica!, 1957. — Isti, Hymnus, C. Der mehrstimmige Hymnus, MGG, VI, 1957. — Gl. Haydon, The Lateran Cod, 61, Kongressbericht, Koln 1958. — R. Gerber, Zur Geschichte des mehrstimmigen Hymnus (zbirka ranije objavljenih studij a), Kassel 1965. — Gl. Haydon, The Hymns of Jacobus de Kerle, Aspects of Mediacval and Renaissance Music, Spomenica G. Reeseu, New York 1966. A. Vi.
5. Reprezentativna pjesma, koja se vokalno ili instrumentalno izvodi u sveĉanim i sluţbenim zgodama, a simbolizira narod, drţavu ili politiĉki pokret. HINCKLEY, Allen, ameriĉki pjevaĉ, bas (Gloucester, Massachusetts, 11. X 1877 — Yonkers kraj Nevv Yorka, 28. I 1954). Pjevanje uĉio kod O. Saengera u Ne\v Yorku i zatim se usavršavao u Njemaĉkoj: debitirao 1903 u Hamburgu kao Heinrich (Wagner, Lohengrin) i tamo angaţiran do 1908. God. 1908— 14 ĉlan Metropolitana u Nevv Yorku, 1917—23 profesor na Konzervatoriju u Kansas Citvju i zatim pjevaĉki pedagog i zbors-ki dirigent u New Yorku. Gostovao u muziĉkim središtima Evrope i Amerike. Njegov snaţan, tamno obojen bas dolazio je posebno do izraţaja u Wagnerovim operama koje je kreirao i na Sveĉanim igrama u Bavreuthu (Hagen i Hunding u Prstenu Nibelunga, Kralj Heinrich u Lohengrinu). HINDEMITH, 1. Paul, njemaĉki kompozitor, dirigent, violinist i muziĉki teoretiĉar (Hanau, Hessen-Nassau, 16. XI 1895 —
131
Frankfurt a. M., 28. X II 1963). Već je u ranoj mladosti zapoĉeo studij violine, tako da je u trinaestoj godini bio izgraĊen, zreo umjetnik na svom instrumentu. Kompoziciju- je uĉio na Hochovu konzervatoriju u Frankfurtu na Maj ni kod A. Mendelssohna i B. Seklesa. God. 1915—23 bio je u tome gradu koncertni majstor opernog orkestra. Radi promicanja suvremene komorne muzike utemeljio je 1923 gudaĉki kvartet Amar-Hindemith, u kojemu je sudjelovao kao vio-list, koncertirajući uz to i samostalno. Rano se istakao i kao organizator, osobito u P. HINDEMITH okviru meĊunarodnih festivala u Donaueschingenu (1921—26), Baden-Badenu (1927—29) i Berlinu. Za te je festivale napisao veći broj komornih i koncertantnih kompozicija, koje je većinom sam izvodio ili ravnao njihovim izvedbama. Već u tim godinama oĉitovao je mnogostrani stvara laĉki interes: njega podjednako privlaĉi muzika za film, za mehaniĉke instrumente, za radio, za omladinska udruţenja; on piše djela za praktiĉno, kućno muziciranje (Gebrauchsmusik), kratke operne jednoĉinke i cjeloveĉernja operna djela. God. 1927— 1935 bio je H. profesor kompozicije na Visokoj školi za muziku u Berlinu. Tu je uskoro stekao velik ugled i kao muziĉki pedagog. Zbog neslaganja s fašistiĉkim Hitlerovim reţimom H. je od 1935 sve ĉešće ostavljao Njemaĉku, odlazeći u Ankaru, gdje je vrlo aktivno sudjelovao u izgradnji turskog muziĉkog ţivota; 1937 svojevoljno je napustio profesorsko mjesto te je ţivio u Švicarskoj do 194°' kad se preselio u SAD. Tu je bio najprije profesor kompozicije na Konzervatoriju u Bostonu, a zatim (od 1947) na Vale Vniversity u Nevv Havenu blizu Nevv Yorka. Od 1948 predavao je na Univerzitetu u Ziirichu. Do 1953 djelovao je kao pedagog naizmjence u Ziirichu i u SAD (Harvard University, Vale University). Posljednje godine ţivota proveo je nedaleko Ţeneve. Poĉeci Hindemithova stvaranja izlaze iz elemenata klasiĉnog muziĉkog stavka. O tome rjeĉito govori prvih deset opusa sa znaĉajnim gudaĉkim kvartetom op. 10 na kraju (1919). U razdoblju koje slijedi, H. obraĉunava s tradicijom, napušta romantiĉka obiljeţja i ĉesto gradi na motoriĉnosti. U svojoj klavirskoj suiti (1922) daje ovu uputu: »Ne obaziri se na ono što si nauĉio na satovima klavira. Ne razmišljaj dugo da li ćeš dis udariti ĉetvrtim ili petim prstom. Sviraj ovu kompoziciju divljaĉki, ali stalno ravnomjernim ritmom poput stroja. Smatraj tu klavir neke vrste zanimljivom udaraljkom i po tomu se ravnaj!« Što se više udaljujemo od Drugoga gudaĉkog kvarteta op. 16 k sonatama op. 25, muzikantski ţar udruţen sa zanatskim znanjem zadobiva sve više formalne ĉvrstoće i plastiĉnosti u izrazu. H. prelazi u razdoblje, u kojemu napušta parodiju, potpuno negiranje tradicije i svjesnu antiromantiĉnost. »Elementarne sile, koje su u mladenaĉkoj o-pojnosti svaka za sebe Ju pomagale razbijati tradicionalni stavak, sada se traţe, zdruţuju i vrstaju u nove muziĉke linije široke fraze i daha« (H. Strobel). Motoriĉ-nost ne vrši raniji pritisak na ritam (Koncert za orkestar op. 38). To je poĉetak novog izraza »koji više ne djeluje iskljuĉivo konstruktivno, već zna saĉuvati prirodnost svoga ţivog toka« (H. Mers-mann). Harmonijsko zbivanje postaje sve snaţnije kroz polifoni cu iZ. Splet glasova, U kojeHINDEMITH. p Komentar uz djelo Harnome mu krutOSt postepeno der Wdt, autograf
f
su
aa, IM
132
HINDEMITH — HINES
popušta. UtvrĊuju se novi oblici harmonijske funkcionalnosti, kadenciranja i sekvenciranja (Violinski koncert op. 36 br. 3). Ekonomija u primjenjivanju proširenog tonaliteta postaje uzorna, stavak prozraĉan, polifonija se pojednostavnjuje. U vokalnoj i vokalno-instrumentalnoj muzici javlja se sklonost k meĊusobnom dopunjavanju rijeĉi i tona. Pjevanje ne ilustrira niti ne naglašuje smisao stiha ili proze, štoviše ostvaruje usporedne linije, koje same za sebe tvore zatvorene oblike (ciklus Das Marienleben; opera Cardillac). Sto se više ustaljuju izraţajna sredstva novog sloga, povećava se i plastiĉnost i napetost melodike (od Koncertne muzike za violu i veći komorni orkestar op. 48 pa do opere i simfonije Mathis der Mater). Djela, koja sada nastaju, obiljeţena su majstorskim spojem novih formalnih i izraţajnih elemenata sa preglednošću i prozirnošću stavka (ciklus sonata za razliĉite instrumente, 1935—42). Hindemithov je ideal u to vrijeme pretklasika, bez cijepanja pojedinih stavaka na kontrastne teme i njihove dramatske sukobe. Provedbu nadomješta fugirana polifonija ili imitacija, ali sheme navedenih sonata ne naliĉe jedna na drugu. Virtuozni elementi obogaćuju dotad '»trijezan« stavak; zvukovni su efekti sve brojniji; klavirski slog postaje »pijanistiĉan«. H. prelazi s koncertantne muzike k pravom koncertu za soliste i potpuni orkestar. Ipak, još uvijek ostaje vjeran jasnoći crteţa i izbjegavanju harmonijskih napetosti, kakve je romantika poznavala i voljela. Hindemithov umjetniĉki razvoj doveo ga je već tridesetih godina ovog stoljeća u prvi red njemaĉkih i evropskih umjetnika. Danas se moţe sa sigurnošću ustvrditi, da je to, poslije R- Straussa, najznaĉajnija umjetniĉka liĉnost novije njemaĉke muzike. Neobiĉno plodan, H. je i neobiĉno svestran, i to ne samo kao kompozitor, već kao praktiĉan muziĉar (njegovo praktiĉno poznavanje velikoga broja instrumenata navelo ga je na pothvat, koji bi doista malo muziĉara moglo ostvariti: on je za svaki orkestralni instrument napisao po jednu sonatu uz klavir). Njegova mnogostranost zahvaća i muziĉku teoriju, ĉemu ga je, svakako pribliţila pedagoška aktivnost. U svome temeljnom djelu Unterzveisung im Tonsatz (2 sv.) on je izgradio svoj harmonijski sistem na temelju proširene tonalnosti i zapoĉeo razraĊivati sustav nauke o kompoziciji, kojoj je osnova linearnost, istodobno zvuĉanje melodija, dakle polifoniĉnost. Harmonijske vrijednosti pojavit će se tek iz vertikalnih susreta pojedinih paralelnih melodija. H. kao da u poduĉavanju kompozicije poštuje historijski slijed: polifonija prije harmonije. DJELA. ORKESTRALNA. Simfonije: Mathis der Maler, 1934; u Es-duru, 1940; Symphonia Serena, 1946; u B-duru za simfonijski duhaĉki otkestar, 1951; Die Harmonie der Welt, 1951 i Pittsburgh Symphony, 1958. Lustige Sinfonietta op. 4; Sinfonietta in E, 1950. Tri koncerta za klavir: I, op. 29, 1924; II, op. 36 br. 1 {Kammermusik Nr. 2 za obligatni klavir i 12 solistiĉkih instrumenata), 1930 i I I I , 1945. Dva koncerta za violinu: I op. 36 br. 3 (Kammermusik Nr. 4 za violinu i veći komorni orkestar), 1925 i II, 1939. Tri koncerta za violonĉelo: 1, op. 3; II, op. 36 br. 2 {Kammermusik Nr. 3 za obligatni violonĉelo i 10 soli stiĉkih instrumenata), 1925 i III, 1940. Dva koncerta za violu: I, op. 36 br. 4 {Kammermusik Nr. 5 za violu 1 veći komorni orkestar), 1927 i I I , za violu i mali orkestar (tzv. Der Schzvanendreher, napisan na starinske narodne napjeve), 1935: koncert za violu d'amour i komorni orkestar op. 46 br. 1. {Kammermusik Nr. 6), 1927. Dva koncerta za orgulje i komorni orkestar; I, op. 46 br. 2 {Kammer musik Nr. 7), 1928 i I I, 1963. Koncert za klarinet, 1947; koncert za rog, 1949; Concertino za trautonium i gudaĉki orkestar; koncert za trublju, fagct i gudaĉki orkestar, 1949; koncert za drvene duhaĉe, harfu i orkestar, 1949; Konzertmusik za violu i veći komorni orkestar op. 48, 1930; Trauermusik za violu (ili violiriu ili violonĉelo) i gudaĉki orkestar, 1936; tema s varijacijama The Four Temperaments za klavir i gudaĉki orkestar, 1940; koncert za orkestar op. 38,1925; Konzert musik za duhaĉki orkestar op. 41, 1926; Konzertmusik za klavir, limene duhaĉke instrumente i 2 harfe op. 49, 1930; Konzertmusik za gudaĉki orkestar i limene duhaĉke instrumente op. 50 (Bostonska simfonija), 1930; uvertira Amor und Psyche, 1943; Kammermusik Nr. I. za mali orkestar ep. 24 br. 1, 1921 \Spielmusik za gudaĉki orkestar, 2 flaute i 2 oboe op. 43 br. 1, 1927; varijacije Philharmonisches Konzert, 1932; Symphonische Tdnze, 1937; Symphonische Metamorphosen von Themen von Carl Maria von Weber, 1943; koraĉnica na stari švicarski napjev, 1963; suite iz baleta. — KOMORNA. Dva gudaĉka trija: op. 34, 1924 i 1933Sedam gudaĉkih kvarteta: nenumerirani u C -duru op. 2; I, u f-molu op. 10, 1918; I I , u C-duru op. 16, 1922; III, op. 22, 1922; IV, op, 32, 1923; V, u Es-duru, 1943 i VI, 1945. Klavirski kvintet op. 7; kvintet za klarinet i gudaĉki kvartet op. 30, 1923; septet za flautu, obou, klarinet, trublju, rog, bas -klarinet i fagot, 1948; trio za klarinet, rog i klavir op. 1; Drei Stucke fur fiinf Instrumente za klarinet in B, trublju in C, violu, kontrabas i klavir, 1925; trio za violu, he ckelphon i klavir op. 47, 1929; kvartet za klarinet, violinu, violonĉelo i klavir, 1938; Kleine Kammermusik za 5 duhaĉa op. 24 br. 2, 1922; Ein Jdger aus Kurpfalz za duhaĉke i gudaĉke instrumente, 1928; sonata za 4 roga, 1952. Pet sonata za violinu i klavir: I, u Es -duru op. 11 br. i, 1918; II, u D-duru op. 11 br. 2, 1918; I I I , u E-duru, 1935; IV, 1939 i V, u C-duru, 1939- Tri sonate za violinu solo: I, op. n br. 6; II, op. 31 br. 1, 1924 i I I I , op. 31 br. 2, 1924. Tri sonate za violu i klavir: I, u F-duru op. 11 br. 4, 1919; II, op. 25 br. 4 i III, 1939- Dvije sonate za violu solo: I, op. 11 br. 5, 1919 i II, op. 25 br. i, 1922; Kleine Sonate za violu d'amour i klavir op. 25 br. 2, 1923; 2 sonate za violonĉelo i klavir: I,u a-molu op. 11 br. 3, 1919 i II, 1948; sonata za violonĉelo solo op. 25 br. 3, 1923; sonata za kontrabas, 1949. Po jedna sonata za: flautu i klavir, 1936; obou i klavir, 1938; fagot i klavir, 1938; klarinet in B i klavir, 1939; rog i klavir, 1939; trublju i klavir, 1939; harfu i klavir, 1939; engleski rog i klavir, 1941; trombon i klavir, 1941; altov rog (ili alt -saksofon) i klavir, 1943 i tubu i klavir, 1955. Kanonische Sonatine za 2 flaute op. 31, br. 3, 1924; 3 Stucke za violonĉelo i klavir op. 8, 1917; 14 leichte Duette za 2 violine, 1932; 2 kanonische Duette za 2 violine, 1932; 3 kleine Stucke za violonĉelo i klavir, 1938; Meditation za violinu (ili violu ili violonĉelo) i klavir, 1938; Echo za flautu i klavir, 1944; varijacije na stari narodni napjev A Frog He Went a Courting za violon ĉelo i klavir, 1946. — KLAVIRSKA. Ĉetiri sonate: nenumerirana, 1921 i I—I I I , 1936; Kleine Klaviermusik op. 45 br. 4, 1929; Ludus tonalis (2 preludija, 11 interludija i 12 fuga), 1942; In einer Nacht (15 kompozicija) op. 15; 5 Tanz-
stucke op. 19, 1922; Suite »1922« op. 26, 1922; Klaviermusik: 1. Obung in Stucken op. 37- 1925 i 2. Reihe kleiner Stucke op. 32 br. 2, 1927. Za kla\ -ruĉno: sonata, 1938; Sieben Walzer op. 5 i dr. Sonata za 2 klavira, 194; Tri sonate za orgulje: I, 1937; I I, 1937 i III, 1940. —• DRAMSKA. O\ Mbrder, Hoffnung der Frauen (jednoĉinka), 1919 (izv. 1921); Sancta Sus (jednoĉinka), 1921 (izv. 1922); Cardillac, 1926 (preraĊena 1952); Mathi. Maler, 1934—35 (izv. 1938); Harmonie der Welt, 1957 i The Long Chri: Lunch (jednoĉinka), 1961. Komiĉne opere: Hin und zuriick, 1927 i Neues Tage, 1929 (preraĊena 1953)- Baleti: Der Ddmon, 1922; plesna legenda iz ţ sv. Franje Nobilissima Visione, 1938; Cupid and Psyche, 1944 i Herodiade za taciju uz komorni orkestar (stihovi S. Mallarmea), 1944. Marionetska Das Nusch-Nuschi, 1920 (izv. 1921); djeĉja igra Wir bauen eine Stadt, 1 scenska muzika za boţiĉnu priĉu TuttifĊntchen, 1922. Filmska muzika. —■ KALNA: oratorij Das Unaufhbrliche, 1931. Kantate: Die Serenaden op. 3 sopran, obou, violu i violonĉelo, 1925; Apparebit repentina dies za mješ zbor i 10 limenih duhaĉkih instrumenata, 1947 i Ite angeli veloces u 3 st (tekst P. Claudela preveden na njemaĉki): I, Triumphgesang Davids; II, C quid de nocte? i III, Gesang an die Hoffnung, 1953—55. Rekvijem IVhen I Last In The Door-Yard Bloom'd (tekst W. Whitman) za zbor i orkestar, 1 staroirska pjesma The Harp Thut Once Thro'Tara's Halls za ţenski zbor i k (orkestar), 1941; A Song^ of Music za ţenski zbor i klavir (orkestar), 1941; L\ nach alten Texten za mješoviti zbor a cappella op. 33,1923; Lieder fiir Singkrei 3-gI. zbor op. 43 br. 2, 1927; šest muških zborova a cappella, 1929—30; djeĉji zborovi 1930; Sechs Lieder za 4-gl. mješoviti zbor, 1939; 12 madri (5-g'-X 1958. Solo-pjesme uz orkestar i komorne sastave: Drei Lieder za so] i orkestar op. 9; Melancholie za alt i gudaĉki kvartet op. 14; Des Todes To, sopran, 2 viole i violonĉelo op. 23 br. 1, 1922; Die junge Magd za alt, fla klarinet i gudaĉki kvartet op. 23 br. 2, 1922 i dr. Ciklusi solo-pjesama uz kh Lieder in Aargauer Mundart op. 6; Drei Hymnen za bariton op. 13; 8 Li op. 18, 1920; Das Marienleben (R. M. Rilke) op. 27, 1923 (preraĊeno 1936— Neue englisehe Songs, 1942—44; Zzvei Balladen, 1946; Vier franzosiche Lit 1946. — Misa za zbor a cappella, 1963; 13 moteta za sopran ili tenor 1943 — DJELA RAZLIĈITOG KARAKTERA: Schulmerk fur Instrumental sammenspiel za gudaĉke sastave op. 44 br. 1—4, 1927; vokalne i instrument kompozicije Sing- und Spielmusiken fur Liebhaber und Musikfreunde: I, / Mušica i II, Acht Kanons op. 45, 1929; Lehrstiick (B. Brecht) za 2 muška p! recitatora, zbor, orkestar, plesaĉa, 3 clowna i mnoštvo, 1929; Plbner Musi (sadrţava jutarnju muziku za duhaĉe; Tafelmusik za flautu, trublju ili klar i gudaĉe; kantatu o odnosu omladine i muzike na rijeĉi M. Agricole za omladi zbor, solista, recitatora i orkestar, te veĉernji koncert s razliĉitim instrumer nim toĉkama), 1932; muzika za radio-dramu Sabinchen, 1930; muzika za mi niĉke instrumente op. 40 (tokata za mehaniĉki klavir i baletna muzika za m< niĈke orgulje), 1926—27. — SPISI: Unterzveisung im Tonsatz: I, Theoretis. Teil, 1937 i II, Ziveistimmiger Satz, 1939; A Concentrated Course in Traditu Harmony (2 sv.), 1943 (novo izd. 1949; u njem. prijevodu: Harmonieubur fur Eortgeschrittene ; talijanski 1955); Elementary Training for Musicians, ic J. S. Bach. Ein verpfiichtendes Erbe, 1950 (engl. 1953); A Composer's Wo Horizons and Limitations (predavanja odrţana na Harvardovu univerzite 1952. — Izdao operu Orfeo C. Monteverdija, 1943. LIT.: F. Willms, P. Hindemith, Ein Versuch, Von Neuer Musik, K 1925. — Isti, Fiihrer zur Oper Cardillac von Paul Hindemith, Mainz ic — A. Einstein, P. Hindemith, Moderne Musik, 1926. — Teop^ecTOo XnH/ieMHTa, HOBan My3kiKa, II, JleHHHrpaA 1927. — H. Mersmann, Die mode Musik seit der Romantik, Potsdam 1927. — H. Strobel, Paul Hindem Mainz 1928 (III izd. 1948). — P. Kleemann, Das Kompositionsprinzip P. Hin miths und sein Verhaltnis zur Atonalitat, Gedenkschrift fiir H. Abert, H 1928. —• A. A. Fraser, Paul Hindemith, Music and Letters, 1929. — Westphal, P. Hindemith. Ein Beitrag zur Untersuchung seines Stils, Schvveizi sehe Musikzeitung, 1930. — W. Reich, Paul Hindemith, MQ, 1931. — P. li ker, An Paul Hindemith, Berlin 1932. — A. G. Brozvne, Paul Hindemith ; Neo-Classieu Music, Music and Letters, 1932. —■ A. Lies, A travers l'ocvre Paul Hindemith, RM, 1933. — H. Boetticher, Svmphonie Mathis der Ma Die Musikpflege, 1934. — J. R. Halliday, P. Hindemith, The Theorist (2 • disertacija), New York 1941. — R. Leibozoitz, Paul Hindemith ou la legende Grandeur dans la musique, L'Arche, 1946. — K. Besser, P. Hindemith, Grui ziige seiner Entwicklung, Der Musik-Almanach, Miinchen 1948. — W. Hym< son, Hindemith's Variation, The Music Review, 1952. — N. Carden, Hindem and Nature, ibid., 1954. — H. L. Schilling, Hindemiths Passacagliathema der beiden »Marienleben", AFMW, 1954. — Paul Hindemith. Catalogue Published Works and Recordings, New York 1954. — R. Stephan, Hindemit Marienleben (1922—1948), The Music Review, 1954. — Paul Hindem: Zeugnis in Bildern (s potpunim popisom djela), Mainz 1955. — S. Bor Hindemiths harmonisehe Analvsen, Festschrift fiir Max Schneider, Leip 1955. — E. Doflein, Die sechs Streichquartette von P. Hindemith, Schwei risehe Musikzeitung, 1955.— L. Schrade, Hindemith in der Neuen Welt, Me! 1955- — K. H. Worner, Hindemith, Kepler und die Zahl, ibid., 1955 - — i Hindemith als Chorkomponist, Chorkomponist, 1955. — A. Einstein, Hindemi »Untervveisung im Tonsatz«, Von Schiitz bis Hindemith, Ziirich 1955. — Werba, Paul Hindemiths »Weihnachtsmotetten«, Oesterreichische Musikzeitu: 1956. — P. Evans, Hindemith's Kevboard Music, Musical Times, 1956. E. Westphal, P. Hindemith, eine Bibliographis des In- und Auslandes E 1922, Koln 1957. — E. Preussner, Paul Hindemith, MGG, VI, 1957. — H. Ka Die Instrumentalsonaten von Hindemith (disertacija), Koln 1957. — G. Ture Paul Hindemith, L'Approdo Musicale, 1958 . — A. Briner, Eine Bekenntnisoi P. Hindemiths (Die Harmonie der Welt), Schvveizerische Musikzeitung, 1959. H. L. Schilling, Paul Hindemiths Cardillac, Wiirzburg 1962. — A. Urin Paul Hindemith und Winterthur, Melos, 1969. — Isti, Entstehung und Aussa der Oper »Mathis der Maler", ibid, 1970. — Isti, Paul Hindemith, Ziirict Freiburg, 1970. —J. Kemp, Hindemith, London 1970. P. Si.
2, Rudolf, violonĉelist (Hannau, 9. I 1900 —). Brat Paul uĉio na Konzervatoriju u Frankfurtu (G. Maas, Franz, Basserman B. Sekles) i kratko kod A. Foldessvja u Berlinu. God. 1919—: solist Koncertnog društva u Munchenu, 1921—24 u Beĉk operi. Ĉlan kvarteta Amar i neko vrijeme Miinchenskog tri j Predavao i na Visokoj muziĉkoj školi u Karlsruheu. HINES, Earl Kenneth (nazvan Fatha), ameriĉki jazz-pijani i kompozitor (Duquesnc, Pennsvlvania, 28. XII 1905—). Potje< iz obitelji muziĉara (otac trubljaĉ, majka pijanistica i orgulja; Karijeru jazz-muziĉara zapoĉeo utemeliivši vlastiti trio, zati svira u orkestrima L. Deppea, a od 1922 u Chicagu suradu sa C. Dickersonom, S. Stevvartom i J. Noonom. Sredinom dvi desetih godina stjeĉe reputaciju, ušavši u sastav L. Armstronj Hot Seven. Od 1928 do 1948 vodi vlastiti ansambl ĉiji su ĉlano-
HINES — HIRSCH bili 1943 poznati interpretatori be-bopa Charlie Parker i Dizzy Gillespie, 1948—-51 ponovno svira s Armstrongom u sastavu Ali Stars, zatim vodi manje grupe. Jedan od najznaĉajnijih pijanista jazza, H. je zapoĉeo kao interpret ragtimea i uveo tzv. stil trublje, oponašajući na klaviru, briljantnim arpeggima, virtuoznu tehniku trublje, karakteristiĉnu za L. Armstronga. Kao voĊa orkestra vaţan je za razvoj be-bopa. Snimio je velik broj ploĉa meĊu ostalim i kao pijanist. Gostovao je i u našoj zemlji. Najpoznatije su mu kompozicije: My Monday Date, Rosetta i Jelly, Jelly Boogie Woogie. HINES, Jerome, ameriĉki bas-bariton (Hollywood, 8. XI 1921 —). Studirao matematiku i kemiju na Univerzitetu u Los Angelesu; pjevanje uĉio kod G. Cunija. Na opernoj pozornici debitirao 1941 u San Franciscu kao Biterolf (Wagner, Tannhduser). Najprije ĉlan manjih ameriĉkih opernih druţina, od 1946 na Metropolitanu u New Yorku. Pjevaĉ raskošna glasa, dramatiĉne izraţajnosti i profinjena smisla za scensko oblikovanje, svoj najviši domet ostvario je kao Don Giovanni (Mozart), Wotan (Wag ner, Prsten Nibelunga), Gurnemanz (Wagner, Parsifal), Veliki inkvizitor (Verdi, Don Carlos) i Boris Godunov (Musorgski). Gostovao je u Rio de Janeiru, Sao Paolu, Mexico Citvju, Buenos Airesu, Parizu, Miinchenu, Milanu, Rimu i Beĉu, kao i na festivalima u Edinburghu, Firenci i Bavreuthu. HINGSTON (Hingeston), John, engleski orguljaš, violist i kompozitor (? — Westminster, London, pokopan 17. XII 1683). Uĉenik O. Gibbonsa. Za Cromwellove vladavine (1653—58) drţavni orguljaš i muziĉki uĉitelj Cromwellovih kćeri; 1660 violist (zamijenio A. Ferraboscoa III) te »ugaĊaĉ i popravljaĉ orgulja, virginala i duhaĉkih instrumenata« na dvoru Karla II (u drugom namještenju poslao je H. Purcell 1673 njegov pomoćnik, a 1683 nasljednik). Imao velik ugled kod svojih suvremenika, ali više kao ĉovjek, liĉnost i uĉitelj, nego kao kompozitor. Kao predstavnik drţavne organizacije muziĉara zalagao se 1656 za pomoć katedralnim muziĉarima koji su u Cromwellovo vrijeme ostali bez namještenja. DJELA: fantazije (Fancies), allemande (Abnaines), courante (Courantos) za ansamble gudaĉkih instrumenata (većinom za viole) u 3—6 glasova (12 troglasnih fantazija imaju djelomiĉno šifrirani bas). — Voluntaries za orgulje. Kompozicije za gudaĉke instrumente koje se nalaze u British Museumu, po slijedu stavaka veoma nalikuju djelima Chr. Sirppsona iz istog rukopisa, pa se u nekoliko sluĉajeva autorstvo ne moţe toĉno utvrditi. NOVA IZD.: The String Fantasies of John Hingslon, I i II izd. Universitv Microulms Publicatinions, br. 16 i 106, Ann Arbor 1956. LIT.: R. Donington, John Hingston, MGG, VI, 1957.
HINSHAVV, William Wade, ameriĉki pjevaĉ, bariton (Union, Iowa, 3. XI 1867 — Washington, 27. XI 1947). Uĉenik L. G. Gottschalka u Chicagu. Debitirao 1899 kao Mefisto (Gounod, Faust). God. 1903 otvorio u Chicagu vlastitu opernu školu, koja se kasnije pripojila ĉikaškom Konzervatoriju (predsjednik do 1907); 1909 organizirao International Grand Opera Company of Chicago. Na njujorškom Metropolitanu pjevao prvi put 1910. Nastupao na Wagnerovim festivalima u Grazu i Berlinu (1912 i 1914). Njegov je repertoar obuhvaćao oko 50 opera. God. 1920—26 prikazivao je sa svojom opernom druţinom Mozartove opere na engleskom jeziku u SAD, Kanadi i Kubi (oko 800 predstava). HINTON, 1. Arthur, engleski kompozitor i dirigent (Beckenham, Kent, 20. XI 1869 — Rottingdean, 11. VIII 1941). Uĉenik P. Saintona i E. Saureta (violina) i F. W. Davenportea (kompozicija) na Royal Academy of Music u Londonu, a zatim J. Rheinbergera u Miinchenu. Neko je vrijeme proveo u Beĉu, Albanu i Rimu, od 1896 ţivio u Londonu, gdje je predavao teoriju i kompoziciju na Royal Academy of Music. Koncertirao kao dirigent. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije; koncert za klavir; Chant des vagues za violonĉelo i orkestar; suita Endymion; fantazija The Triumph of Cesar', romanca Porphyria's Lover. — KOMORNA: klavirski trio; seherzo za klavirski trio; klavirski kvintet; sonata za violinu i klavir; suita za violinu i klavir. — KLAVIRSKA: A Summer Pilgrimage in the White Mountains; bagatele; rapsodija; Carnival; Valse Caprice; romanca. — DRAMSKA: opera Tamara; djeĉje operete The Disagreeable Princess i St. Elizabeth's Rose; dramatske scene: Epipsychidion za tenor i orkestar i Semele za mezzosopran i orkestar. — VOKALNA. Oko 50 pjesama: Schmetterlinge (2 sv.); Weisse Rosen i dr.
2. Katherine (rod. Goodson), pijanistica (Watford, Herfordshire, 18. VI 1872 — London, 14. IV 1958). Ţena Arthura; studirala na Royal Academy of Music u Londonu (O. Beringer) i kod Leschetizkoga u Beĉu. Debitirala 1896 u Londonu. Koncertirala zatim u mnogim engleskim gradovima, u Francuskoj, Austriji, Njemaĉkoj, 1907 u SAD i zatim u Holandiji, Belgiji i Italiji. HINTZE, Jacob, njemaĉki kompozitor (Bernau, Brandenburg, 4. IX 1622 — Berlin, 5. V 1702). U njegovu djetinjstvu obitelj se preselila u Spandau (otac je bio gradski muziĉar). Uĉio kod berlinskog gradskog muziĉara P. Nieressena i u Spandauu; djelovao u Litvi, Latviji i Švedskoj. Poslije zakljuĉenja Westfalskog
133
mira (1648) vratio se u Spandau, gdje je isprva radio uz oca, zatim 1649 u Kustrinu, 1650 u Berlinu i 1651—59 u Stettinu. Od 1659 bio gradski muziĉar u Berlinu. O njegovu djelovanju u Berlinu, gdje je boravio više od 40 godina, ima vrlo malo podataka. Iz latinske pjesme, koju mu je posvetio J. Criiger, zna se da ga je cijenio kao muziĉara. Poslije Criigerove smrti Hintzeu je povjerena redakcija novih izdanja Criigerove protestantske crkvene pjesmarice Praxis pietatis Melica, pa je H. pripremio XII do XXVIII berlinsko izdanje (1666—98). Njegova vlastita kompozitorska djelatnost povezana je s tom pjesmaricom: već je u XII izdanju objavio kao dodatak svojih 65 geistreichen epistolischen Lieder; tekstovi 56 od tih pjesama prema poslanicama (njem. Epistellieder) potjeĉu od M. Opitza. Hintzeov postupak ujedinjuje praksu ĉetvoroglasnog homoritmiĉkog sloga (njem. Kantionalsitz) s praksom melodije praćene generalbasom; pjesme su zapisane tako da se mogu izvoditi na oba naĉina, tj. u 4-gl. (zbornom) slogu, ili kao solo-pjesme uz pratnju continua. Samostalno izdanje tih pjesama Martin Opitzens... epistolisehe Lieder... mit einer Zugabe von 3 Concerten ... iz 1695 dopušta (kako rijeĉi potpunog naslova navode) mogućnost brojnije instrumentalne postave. LIT.: C. Sachs, Musikgeschichte der Stadt Berlin, Berlin 1908. — A. Adrio, Jacob Hintzo, MGG, VI, 1957.
HIPER (hyper; grĉ. imţp iznad), prefiks koji u sloţenicama iz muziĉke teorije oznaĉuje relativno viši poloţaj unutar tonskog sistema. Tako npr. u starogrĉkoj teoriji hyperdiatesaron znaĉi gornja kvarta, hyperdiapente gornja kvinta. Termini za ljestvice, kao npr. hiperdorski, oznaĉuju izvedene oktavne vrste, koje poĉinju kvintom iznad poĉetnog tona osnovne oktavne vrste (u ovom sluĉaju dorske). U latinskoj muziĉkoj terminologiji prefiks hiper zamijenjen je katkad prefiksom super (npr. superdi-atesaron, superdiapente). HIPKINS, Alfred James, engleski orguljar i muzikolog (London, 17. VI 1826 — 3. VI 1903). Od 1840 radio u tvornici klavira Broadtvood and Sons u Londonu. Oţivio interes za zaboravljene instrumente klaviĉembalo i klavikord, prouĉavao probleme ljestvice, visine glasa i ugaĊanja, kao i povijest muziĉkih instrumenata. O tome je izmeĊu 1883 i 1896 odrţao niz predavanja. SuraĊivao u Groveovu Dictionary of Music i drugim struĉnim publikacijama. Vrlo dobar pijanist. DJELA: Musical Instruments, Historic, Rare and Unique, 1888 ( I I I izd. 1945); A Description and History of the Pianoforte, 1896. Studije i rasprave: HandeVs Harpschords, Athenaeum, 1883 (i MT, 1893); Die Zweile Sdcularfeier des Geburtstcges von Gottfried Silbermann, Zeitschrift fiir Instrumentenbau, 1883; History of the Pianoforte, Societv of Arts Journal, 1883; The Pianoforte and its Precurors, English Illustrated Magazin, 1884; Certain Harmonics in a Vibrating String, Royal Societv Proceedings, 1884; The Cantor Lectures on Musical Instruments, Societv of Arts Journal, 1891; The Musical Instruments of the Angels . . ., Hobby Horse, 1893; The Standard for Musical Pitch, Societv of Arts Journal, 1896; Dorian and Phrygian Re-considered from a NonJiarmonic Point of Viem, SBIMG, 1902—03. LIT.: U. Halfpenny, Alfred James Hipkins, MGG, VI, 1957.
HIPO (hypo; grĉ. OTVO ispod), prefiks, koji u sloţenicama iz muziĉke teorije oznaĉuje relativno niţi poloţaj unutar tonskog sistema. Tako npr. u starogrĉkoj teoriji hypodiatesaron znaĉi donja kvarta, hypodiapente donja kvinta. Termini za ljestvice, kao npr. hipofrigijski, oznaĉavaju izvedene oktavne vrste, koje poĉinju kvintom ispod poĉetnog tona osnovne oktavne vrste (u ovom sluĉaju frigijske). U latinskoj muziĉkoj terminolo giji prefiks hipo'zamijenjen je katkad prefiksom sub (npr. subdiatesaron, subdiapente). HIRAI, Take'ichiro, japanski violonĉelist (Tokio, 28. VIII 1937 —■). Završio studij na univerzitetu Toho-Gaku'en u Tokiju; violonĉelo uĉio u Portoriku, SAD i Evropi (H. Sako, P. Casals). Dobitnik brojnih nagrada na meĊunarodnim natjecanjima violonĉelista. Djeluje kao koncertant, a bavi se i kompozicijom za violonĉelo i komorne sastave. HIRATA, Reiko, japanska pjevaĉica, sopran (Ta-lien, Mandţurija, 19. VI 1921 •—■). Studij pjevanja završila 1943 na Visokoj muziĉkoj školi u Tokiju (T. Kinoshita), usavršavala se 1956—61 na Visokoj muziĉkoj školu u Berlinu (M. Ivogiin, H. Krebs, H. Brauer). Operna i koncertna pjevaĉica, profesor je univerziteta Ueno Gaku'en i Nagoya u Tokiju. HIRMOS (grĉ. Eip|xo; redanje, spajanje), u bizantskoj muzici, prva strofa svake ode u kanonu; ona je utvrĊivala ritam, melodiju i broj slogova ostalih strofa. Hirmosi su se zapisivali u knjigama, koje su sadrţavale muziku za kanone, nazvanim hirmologion. LIT.: H. Gaisser, Les Heirmoi de Paques, 1905. — A. Gastouć, Les Origines du chant romain, Pariš 1907. — H. J. W. Tillyard, Bvzantine Music and Hymnographv, London 1923. — G. Reese, Music in the Middle Ages, New York 1940 (tal. prijevod, Firenze 1960).
HIRSCH, Hugo, njemaĉki kompozitor (Birnbaum, 12. III 1884 —Berlin, 16. VIII 1961). Djelovao u Berlinu; 1933 emigrirao u London i zatim u Pariz. God. 1950 vratio se u Nje-
134
HIRSCH — HISTORIA
maĉku; poslije boravka u Wiesbadenu, nastanio se ponovo u Berlinu. H. ide meĊu najpoznatije njemaĉke kompozitore zabavne muzike izmeĊu dva rata. Osobito se istakao na podruĉju vedrog muziĉkog kazališta. DJELA. Operete, vaudevillei, muziĉke komedije, farse i lakrdije: Broadzuay-Girl; Bummelmadel, 1911; Tangofieber,igi2; Eine kitzelige Geschichte; Die Hoflieferantin, 1913; Pipin der Kleine, 1916; Gehn Sie bloss nicht nach Berlin, 1917; Die ewige Braul, 1917; Die Scheidungsreise, 1918; Eine feine Familie, 1918; Die ersle Nacht, 1919; Dolly, 1920; Der Furst von Pappenheim, 1921; Senora, 1922; Die tolle Lola, 1923; Wenn man verliebt ist, 1923; Das hat die Welt noch nicht gesehn, 1924, Der blonde Trautn, 1924; Monsieur Troulala, 1925; Fraulein Mama, 1925, Die Abenteuer des Herrn Meiermax; Yvonne; Die vertauschle Braut; Charleys Tame, 1926; Kyril2-Pyritz, 1926; La Danseuse espagnole, 1930. Revije: Wieder ins Melropol, 1926; Berlin isl Mode, 1927; Un vetu de Folie, 1927. — Plesovi i koraĉnice. LIT.: K. Weslermeyer, Die Operette im Wandel des Zeitgeistes, Munchen 1930. — E. Nick, Hugo Hirsc h, MGG, VI, 1957-
i
HIRSCH, Paul Adolf, njemaĉki bibliofil i muzikolog (Frankfurt a. M., 24. II 1881 — Cambridge, 25. XI 1951). Sakupio u Frankfurtu na Majni bogatu i veoma vrijednu muziĉku biblioteku (oko 20 000 svezaka) koju 1936 prenosi u Cambridge; biblioteku je 1946 otkupio British Museum. Hirschova knjiţnica sadrţava, medu ostalim, originalna izdanja starih praktiĉkih i teoretskih muziĉkih djela (XV—XVIII st.), prve i rane edicije klasika, operne partiture svih epoha, cjelokupna izdanja štampana u XIX i XX st., vaţnu muziĉku literaturu XV—XX st., osobito bibliografije, kataloge i rjeĉnike. Glavni Hirschov interes posvećen je Mozartu. God. 1906 izdaje Katalog einer Mozart-Bibliothek. Od 1922 objavljuje dvije serije knjiga: prva se sastoji od 12 novoštampanih notnih i teoretskih rariteta u redakciji J. Wolfa, G. Schiinemanna, A. Einsteina i dr. (F. Caza, G. L. Conforto, G. Ph. Telemann, G. Spataro, C. Ph. E. Bach, M. Luther, W. A. Mozart i dr.); u drugoj seriji izdaje 1928—47, zajedno s Kathy Mever, 4 sveska kataloga svoje biblioteke (koji meĊutim ne iscrpljuju njen sadrţaj). LIT.: K. Volterle, Paul Hirsch, MGG, VI, 1957.
HIRSCHBACH, Hermann, njemaĉki kompozitor (Berlin, 29. II 1812 — Gohlis kraj Leipziga, 19. V 1888). Uĉenik H. Birnbacha. Izdavao u Leipzigu ĉasopis Musikalisch-kritisches Repertorium (1843—45)» zbog ĉega je na sebe privukao toliku mrţnju, da se posvema odrekao svakog javnog djelovanja. DJELA. ORKESTRALNA: 14 simfo nija (Lebenskampfe; Erinnemngen an die Alpen; Fausls Spaziergang). Uvertire: Gotz von Berlichingen; Hamlet; Julius Casar i dr. — KOMORNA: 13 gudaĉkih kvarteta; 2 gudaĉka kvinteta sa 2 viole: 2 gudaĉka kvinteta sa 2 violonĉela; 2 kvinteta s klarinetom i rogom; septet; oktet. — Opere: Das Leben ein Trautn i Othello. LIT.: R. Pessenlehner, Hermann Hirschbach (disertacija), Frankfurt am Main 1931 i Regensburg 1933-
HIRSCHFELD, Robert, austrijski muzikolog (Brno, 17. IX 1857 ■—■ Salzburg, 2. IV 1914). Studirao na Konzervatoriju i Univerzitetu u Beĉu. God. 1884—1913 profesor za estetiku muzike na Beĉkom konzervatoriju, a zatim direktor Mozarteuma u Salzburgu. Uveo tzv. Renaissance-Abende, na kojima su se izvodila zborna djela a cappella kompozitora predbaroknih vremena. Bio je suradnik dnevnika Wiener Zeitung i AbenĊpost. DJELA: monografija Johannes de Muris (disertacija), 1884; polemiĉki spis protiv Hanslicka Das kritische Verfahren Handicks, 1885 i dr. —■ Priredio za ponovno scensko prikazivanje opere Apotheker (J. Haydn), Zaide (W. A. Mozart) i Der vierjdhrige Pošten (F. Schubert).
HIRSCHLER (Hiršler, pseudonim Hirski), Ţiga, kompozitor i kritiĉar (Trnovica kraj Bjelovara, 21. III 1894 — logor Jasenovac, 1941). Studij muzike završio 1917 na Konzervatoriju Hrvatskog glazbenog zavoda u Zagrebu i zatim djelovao kao muziĉki publicist i kritiĉar zagrebaĉkih dnevnih listova {Veĉer, Jutarnji list i dr.). Kao kompozitor preteţno eklektiĉkog karaktera poseban je afinitet pokazivao prema zabavnoj muzici, ali se afirmirao i na podruĉju ozbiljne muzike. Bio je urednik mjeseĉnika Muziĉar.
f
DJELA. ORKESTRALNA: Hrvatska rapsodija, 1917; 2 uvertire; 2 suite. — KOMORNA: gudaĉki kvartet; fuga za gudaĉki kvintet; Lirski intermezzi za klavir, violinu i violonĉelo, 1940. —■ KLAV1RSKA: sonatina; fuge Tri bizareske; Erotikon; Dva hrvatska plesa; Mladi umjetnik; Miniature; Pet capriccia; Priĉe jesenjeg sutona; Vita nova; Za lutkicu. Za klavir 4-ruĉno: Letopis i Bisernica. — Fuge za orgulje. —• DRAMSKA: opera Dvije renesansne noći (neizv.); muziĉki igrokaz Fiorentinska noć, 1926. Operete: Pobjednica oceana, 1928; Svadbena noć, 1931; Kaj nam pak moreju, 1935; Napred naši, 1936 i Iz Zagreba u Zagreb, 1937. Scenska muzika za dramu Dibuk (Anski). — VOKALNA. Ciklusi solo-pjesama uz klavir: Petnaest pjesama; Japansko proljeće; Ţidovske narodne pjesme. K. Ko.
HIRT, 1. Fritz, švicarski violinist (Luzern, 9. VIII 1888 — Chignv, Vaud, 5 I 1970). Uĉenik Konzervatorija u Zurichu (F. Brun, F. Hegar, L. Kempter) i zatim O. Ševĉika u Pragu. God. 1908—10 prvi violinist orkestra Koncertnog društva u Miinchenu, a zatim u vaţnijim evropskim muziĉkim centrima. God. 1915—55 direktor violinskog odjela na Konzervatoriju u Baselu i prvi violinist tamošnjeg Simfonijskog orkestra i Gudaĉkog kvarteta.
2. Franz Josef, švicarski pijanist (Luzern, 7. II 1899 Brat Fritza; prvu klavirsku poduku dobiva od majke, uĉ Clare Schumann; zatim uĉi kod H. Hubera i E. Levvja (B pa E. Petrija i A. Cortota. Od 1919 nastavnik klavira na Mu; školi u Bernu, 1927 postaje profesor majstorske klase na ] skom konzervatoriju. Na mnogim koncertnim turnejam: Evropi. Odliĉan interpret klasiĉne i romantiĉne muzike, jed od najboljih tumaĉa impresionistiĉke klavirske literature, se za afirmaciju nove muzike, naroĉito švicarske. Objavio Mi zverke des Klavierbaus. Geschichte der Saitenklaviere von bis 1880 (1955). HIS, HISIS (engl. B sharp, B double sharp; franc. si dit double diese; tal. si diesis, si doppio diesis), jedanput, odnosno dv ta povišen ton h. Enharmonijski je his jednak tonu c, a hisis ton
HISTORIA (lat. povijest), u kasnom srednjem vijeku, J za antifone i responzorije dnevnog oficija, uveden bez su: zato što su se ti tekstovi isprva preuzimali iz ţivotopisa sve Kod njemaĉkih luteranaca izraz H. (ili njem. Historie) pc sinonim za evanĊelje, odnosno naslov biblijske pripovjesti se ĉita u bogosluţju (Luther: Von der Historia, wie Christi, Bethlehem geboren sei); otada se susreće i u naslovu pasi kompozicija, većinom s njemaĉkim tekstom. U protestantskim crkvama Saske i Thiiringije razvil sredinom XVI st. praksa muziĉkog izvoĊenja evanĊelja ve blagdana, osobito Uskršnjih i Boţiĉnih, po uzoru na respc rijalne pasije, s podijeljenim ulogama i zborskim umecima. T kompozicije, naslovljavane Historia, pjevale su se najpriji glavnom, sveĉanom bogosluţju, a kasnije i na molitvenom (vesp Tekst je slijedio rijeĉi odgovarajućeg blagdanskog evanĊelja, iz uvodnog i završnog zbora. Liturgijsko izvoĊenje historija 1 tovalo je, barem u poĉetku, posebni psalmodijski naĉin recita razliĉita lica dobivala su, prema glasovnom registru i izraţaji sadrţaja, svaka svoj posebni psalamski tonus (melodijski mo npr. kod Uskršnje: EvanĊelist a, Krist d ili /, Vox persona d1 ili/1, Maria Magdalena el. S vremenom se pojaĉavala izraţaji pa se prvobitna psalmodijska recitacija razvila u dramatski reci praćen generalbasom; na taj naĉin h. je poprimila karakt obliĉje oratorija. U kompoziciji historija omiljena je bila osobito tema L snuća. Prvi je poznati primjer uopće, anonimna Uskršnj; iz Saske (oko 1550), u kojoj se prvi put susreće tzv. Usk tonus, mjerodavan za ĉitav niz kasnijih djela te vrste. Vaţnu je ulogu odigrala Uskršnja h. A. Scandellija (Diefroh und Trostreiche History von der Sieghafften und Triumphiere, Aufferstehung ..., 1568) ĉije je glavno obiljeţje »miješani talijanskog podrijetla, tj. sjedinjavanje prokomponiranog i res] zorijalnog naĉina; rijeĉi EvanĊeliste izvode se liturgijski jednogl (prema Uskršnjem tonusu), Kristove rijeĉi kompbnirane ĉetvoroglasno, deklamaciiski, a tekst ostalih likova dvogla troglasno i zborske partije petoroglasno, u ţivom pokretlji kontrapunktu. To je djelo postalo uzorom za Uskršnje histi N. Rosthiusa (1598), A. Finolda (1611), B. Fabera i dr. Scand jev sintetiĉki stil prihvaća i H. Schtitz u svojoj Historia frohlichen und siegreichen Aufferstehung ... (1623), ali kao no uvodi instrumente, skroz provedeni generalbas i sastav od 3 zb zbor EvanĊelista, zbor »der Personen Colloquenten« i zbc uţem smislu (pleno choro). Rijeĉi EvanĊelista prati kvartet ga: što u biblijsku recitaciju unosi tonsko slikanje i narušava prvol psalmodijski model. Uskršnja historija Th. Sellea (oko 1 još se više udaljuje od liturgijske tradicije poprimajući obilj oratorija. Povijest Boţiĉnih historija zapoĉinje kompozicijama R. Micti iz 1602 (Historia o zaĉeću i Boţiĉna h.) koje se stilski nadove: na Scandellijev naĉin. Najznaĉajnije je djelo na tu temu ■Schutzova Boţiĉna h. (1664) u kojoj je grada podijeljena na u' završnicu i 8 intermedija s razliĉito obraĊenim solistiĉkim i z' skim partijama, a svaki pojedini intermedij ima svoju karakteristi instrumentalnu grupu; i rijeĉi EvanĊeliste komponirane su dramatski recitativi, tako da je liturgijsko nasljeĊe posve zapos Ijeno, pa se ovdje h. kao vrsta već teško moţe razgraniĉiti s torijem. Protestantska h., kao kompozicijski oblik, nije se zapi proširila izvan uţeg njemaĉkog podruĉja. Izrazom h. naslovio je Carissimi nekoliko svojih oratorija starozavjetne teme (Job; Ezechia; Baltazar; Abraham i Isat a J. Kuhnau klavirske sonate, takoĊer prema motivima iz Stai zavjeta {Musicalische Vorstellung einiger Biblischer Historien, 17
HISTORIA — HISTORIJA MUZIKE U novijoj evangeliĉkoj crkvenoj muzici nastao je ĉitav niz kompozicija oblikovanih po uzoru na crkvene historije XVI i XVII st. (H. Distler, H. Degen, F. Buchtger i dr.), ali s njemaĉkim naslovima (S. Reda, Die Weihnachtsgeschichte, 1950; M. Drischner, Die Ostergeschichte, 1950 itd.).
735
vljaju se tada velika imena trageda-kompozitora Eshila, Sofokla i Euripida. U toj vrhunskoj formi grĉke knjiţevne i muziĉke kulture rješavala se problematika ĉovjekove borbe protiv nevidliivih sila i bogova, protiv onoga što su Grci morali nazvati sudbinom, krutom i neumoljivom. Grĉka će tragedija u više navrata oploditi LIT.: A. Schering, Geschichte des Oratoriums, Leipzig 1911. — P. \X'agner, evropsko muziĉko kazalište koje će se u stvari i roditi iz ţelje za Ursprung und Entwicklung der liturgischen Gesangsformen bis zum Ausgang njenim obnavljanjem. Grĉki mit postat' će neiscrpljivom riznicom des Mittelalters ( I I I izd.), Leipzig 1911. — Th. Schrems, Die Geschichte des za evropska operna libreta, a veliki reformatori opere Gluck i gregorianischen Gesangs in den protestantischen Gottesdiensten, Freiburg 1930. — H. .7. Aloser, Die mehrstimmige Vertonnung des Evangeliums, I, Wagner traţit će uzore u potpunoj ravnoteţi i usklaĊenosti svih Leipzig 1931. — H. Osthoff, Die Historien R. Michaels, Festschrift A. Schering, sastavnih dijelova starogrĉke tragedije. Berlin 1937. — VC. Matthaus, Die Evangelienhistorie von J. Walter bis H. Schiitz (disertacija), Frankfurt am Main 1943. — K. Amebi, Die A.nfange der 3. U srednjem vijeku, s proširenjem kršćanstva, crkva kroz deutschen Passionshistorie, Kongress-Bericht, Basel 1949. — W. Blankenburg, dugo vremena vodi nauku, umjetnost i odgajanje. Samostani, Historia, MGG, VI, 1957. I. Ać. katedrale, središta velikih hodoĉašća igraju pri tome veoma isHISTORIJA MUZIKE, naziv za sveukupnost zbivanja u taknutu ulogu. Ali to je i doba kad se raĊa i uĉvršćuje nova drušrazvitku muziĉke umjetnosti, od njenih prvih poĉetaka do danas. tvena formacija — feudalizam, i nova socijalno-ekonomska jediRazvoj muziĉke umjetnosti, kao i razvoj svake druge stvaranica —• sredovjeĉni grad. Pod njihovim utjecajem ulazi u muziku laĉke aktivnosti, usko je povezan s društvenim razvitkom i o njemu postepeno svjetovni duh koji će se, što dalje sve više, suprotstavovisan. Svaka nova faza u razvoju društva uvjetovala je izmjene ljati crkvenomu. u karakteru i funkciji muzike pa je uzastopne promjene u Kroz više stoljeća jedini izvor za upoznavanje muzike srednjeg razvojnom procesu muziĉke umjetnosti nemoguće potpuno shvatiti vijeka jesu rasprave teoreako ih ne uklopimo u tiĉara i — u poĉetku priliĉno odreĊeni društveni okvir primitivni — zapisi u kojemu su nastale. starokršćanskih crkvenih 1. 1. Pristupajući hi napjeva. Ti su napjevi storiji muzike, susreće jednoglasni, a po karakteru i mo odmah na poĉetku odnosu prema tekstu dijele problem postanka mu se na dvije skupine. U prvoj, ziĉke umjetnosti. Mnogi psal-modiĉkoj, dominira su ga uĉenjaci pokušali rijeĉ nad tonom; napjevi su riješiti (H. Spencer, Ch. skromnih obrisa, na svaki Darwin, K. Biicher, C. slog teksta dolazi većinom Stumpf, J. Combarieu), jedan do dva tona. U drugoj ali svi su ti pokšaji pri skupini, meliz-matiĉkoj, liĉno jednostrani, jer izo napjevi su mnogo liraju pojedine muziĉke razvijeniji, bogatiji, s elemente i ne prilaze mu povremenim voka-lizacijama. zici kao izrazito druš Znatnu je u-logu u sreĊivanju tvenom zbivanju. No, bez i dotjerivanju obzira na to da li će biti starocrkvenog muziĉkog ikada moguće Keltski ratnici s duhaĉkim instrumentima, reljef repertoara odigrao krajem VI st. papa Grgur I objasniti postanak muzike, vaţno je Veliki. Budući da su pojedine zemlje, primajući kršćanstvo, naglasiti da je ĉovjek rano unosile u obrednik i u muziku nove elemente, tako da se vjera u pokušao njenom pomoću djelovati na spoljašnji svijet. neku ruku poĉela nacionalizirati, bilo je potrebno naĉiniti izbor, Ispitivanje funkcije koju muzika danas vrši u ţivotu primitiv- propisati koji se napjevi smiju pjevati i u koje vrijeme. Nastao je nih naroda Azije, Afrike i Amerike omogućuje da se dobrim di- tako, uglavnom Grgurovom zaslugom, tzv. »Antifonar«, zbirka jelom osvijetli znaĉenje što ga je nekada imala u prvobitnoj druš- obaveznih crkvenih tekstova. Napjevi su se uĉili napamet, jer tada tvenoj zajednici. Ona je bila povezana uz proizvodni proces i uz još nije bilo notacije. Grgurovo je ime do danas ostalo na magijski obrednik, a karakteristiĉna je za nju dugotrajnost ponav- poseban naĉin povezano uz crkvenu muziku, time što se jednoglasna ljanja melodijsko-ritmiĉkih obrazaca. Napjevi se postepeno di- crkvena muzika srednjeg vijeka naziva gregorijanskim pjevanjem ili ferenciraju po sadrţaju i namjeni (radne, lirske, epske, plesne gregorijanskim koralom. U IX st. repertoar koralnih melodija pjesme, uspavanke i dr.) što je djelomiĉno i posljedica polaganog obogaćuje je novim vrstama: sekvencama i tropima. U XI st. susrenestajanja sinkretizacije koja je usko stapala rijeĉ, ton i pokret. ćemo prvog znaĉajnog muziĉara srednjeg vijeka. To je Guido d' Zamjećuju se ĉak i elementi višeglasja koji ponegdje dopiru i do Arezzo, izumitelj solmizacije, usavršitelj notacije i vaţan teoretiĉar imitiranja. Instrumentarij sadrţi udaraljke, duhaĉke, kao i ţiĉane višeglasja. instrumente. Uloga instrumenata bila je mnogostruka: pratili To je doba kad višeglasje sve više ulazi u muziĉku praksu, su ratne pohode, magijska zaklinjanja, ples i druga zbivanja. omogućujući u perspektivi neslućeni procvat harmonije i kon2. U društvenim sredinama koje se temelje na robovlasniĉkom trapunkta. U poĉetku (IX st.) višeglasni postupci sasvim su jeporetku funkcija muzike mijenja se. Nastaje jaz izmeĊu vladajuće dnostavni i svode se na paralelno nizanje kvarta i kvinta (tzv. orklase i širokih narodnih slojeva, pa se i muziĉka kultura cijepa ganum). U XI st. primjenjuje se protupomak; zatim se nasuprot na povlaštenu dvorsku muziku i muziku obespravljenih narodnih jednom tonu izvode dva i više tonova kraćeg trajanja. Figuriranje masa. Muzika veliĉa vladara i njegova djela te postaje sastavnim postepeno postaje sve bogatije. Javljaju se i prvi majstori višegladijelom kulta. U sveĉanostima u kojima muzika igra obilnu ulogu sja: Leoninus i Perotinus kojih se djelatnost odvijala u pariškoj ne sudjeluje, kao nekada, cjelokupni narodni kolektiv, već ma katedrali Notre-Dame, znaĉajnom ţarištu razdoblja nazvanog Ars njina na vlasti. Muziĉke izvedbe povjeravaju se profesionalnim antigua (kraj XII — poĉetak XIV st.). Najznaĉajniji su muziĉki pjevaĉima, sviraĉima i plesaĉima, što omogućuje da se izvodilaoblici iz tog doba conduetus, motet (motetus), rondellus i hoquetus. ĉka praksa podigne na razmjerno visok stupanj. Uz te zajedniĉke Muziĉka umjetnost XIV st. nazvana je Ars nova. Ona se razvija znaĉajke posjeduje muziĉka kultura starih Egipćana, Sumerana, u Francuskoj i, osobito, u Italiji. Usporedo s razvitkom društveBabilonaca, Asiraca, Kineza, Indijaca, Hebrejaca, Grka i Rimljana nog ţivota, ekonomskim jaĉanjem gradova i napredovanjem nauke, i vlastita, specifiĉna obiljeţja koja se odnose na instrumentarij, ulaze tada u muziku predrenesansne, humanistiĉke crte, znatni izvodilaĉku praksu, ljestviĉne obrasce, filozofsko-simboliĉko svjetovni elementi i sklonost za isticanjem realistiĉkih pojedinosti. povezivanje muziĉkih elemenata sa zbivanjima na zemlji i u koz Predstavnici su Ars novae u Francuskoj Philippe de Vitry (prema mosu, funkciju muzike u odgoju, itd. MeĊu robovlasniĉkim drţa ĉijoj je raspravi »Ars nova« ĉitavo razdoblje dobilo ime), Johannes vama najviše znamo o muzici starih Grka, putem brojnih saĉu de Muris i Guillaume de Machault. U njihovim djelima susreću vanih rasprava grĉkih muziĉkih teoretiĉara. Grci su posjedovali se moteti, balade, rondeaux, ehaces, virelais. U Italiji se razvijaju priliĉan broj instrumenata, medu kojima su najpoznatiji i naju madrigal, balada i caccia. Istaknuti su tadašnji talijanski kompozitori gledniji lira (kitara) i aulos, proslavljeni na velikim javnim natje Francesco Landini, Johannes de Florentia, Jacopo da Bo-logna i dr. canjima i u likovnim umjetnostima. Grci su posjedovali i bogat Notacija prelazi iz modalne u menzuralnu. repertoar zborne muzike (tren, pean, himne, skolion, ditiramb). S razvojem višeglasja ne prestaje ţivot jednoglasne muzike. Iz ditiramba se razvila tragedija, krupna sintetiĉka umjetniĉka for Ona ne ţivi samo medu narodnim slojevima, već doţivljuje doba ma; ona je doţivjela cvat u ■<— V st., u doba ekonomskog blagosta posebnog intenziteta u XI—XIII st., kad cvate trubadurska nja koje je uvjetovalo i uspon grĉke umjetnosti i arhitekture. Ja-
136
HISTORIJA MUZIKE
Gozba uz instrumentalnu muziku. Minijatura iz djela Schachzabelbuch K. Ammenhausena
poezija i muzika u Francuskoj, Njemaĉkoj (Minnesangeri) i drugdje. Kasnije (XV—XVI st.) jednoglasje će u Njemaĉkoj njegovati Meistersingeri, pjesnici-kompozitori iz obrtniĉkog staleţa. U XV a djelomiĉno i XVI st. u Evropi se dalje snaţno razvija a cappella polifonija, osobito u rukama nizozemskih kompozitora koji iz Nizozemske odlaze u druge evropske zemlje i u njima djeluju kao pjevaĉi, orguljaši, zborovoĊe i kompozitori. Znamenite nizozemske pjevaĉke škole visoko razvijaju mogućnosti reprodukcije, a time i produkcije: na bazi imitacije i kanona polifonija dostiţe neslućeni stupanj majstorstva i vještine, iako se ponekad pretvara u beskrvni formalizam koji ĉini da tehnika postaje sama sebi ciljem. Nizozemci kultiviraju prvenstveno misu, motet (novog tipa) i chanson. Iz golemog broja kompozitora izdvajaju se Guillaume Dufay, Johannes Ockeghem, Jakob Obrecht, Pierre de la Rue i, naroĉito, Josquin desPres, veliki humanist muzike, u ĉijim se djelima zamjećuje proĉišćavanje onog i suviše zamršenog kontrapunktiĉnog sloga njegovih prethodnika. U kasnom srednjem vijeku sve se intenzivnije razvija instrumentalna muzika, ali ne dosiţe još punije samostalnosti (osim u muzici za ples), jer se u stvari oslanja na vokalnu muziku i izvodi ono što pjevaĉi pjevaju. Broj instrumenata priliĉno je velik, ali će s vremenom mnogi medu njima potpuno pasti u zaborav. 4. U sklopu XVI st. tri osnovna ideološka pravca djeluju na umjetniĉko stvaranje: mediteranska renesansa, protestantska reformacija i katoliĉka pro-tureformacija. Pod njihovim utjecajem će i u muzici tog vremena prevladavati ĉas mistika, ĉas ĉulnost; prekomjernost će ustupati mjesto ravnoteţi oblika i sadrţaja; idealizam će se smjenjivati s realizmom u kojem će biti i naturalistiĉkih grubosti. U Italiji djeluju istaknuti nizozemski muziĉari (Adrian Willaert, Jakob Arcadelt), ali se javljaju i izdanci domaće polifone misli, daleko jednostavnije nego što je sjevernjaĉka. O tome svjedoĉe višeglasne forme kakve su frottola i villotta. Dva se talijanska muziĉka središta tada posebno istiĉu: Venecija i Rim. Vencija je prednjaĉila na polju svjetovne muzike, u razvoju muziĉke teorije
(G. Zarlino) i u oblasti tiskanja muzikalija. Najznaĉajniji su p stavnici venecijanske muziĉke škole i njenih koloristiĉkih ns janja Andrea i Giovanni Gabrieli. U Veneciji se razvio i tzv. zborni stil (ćori spezzati) koji je znatno utjecao na razvoj izv laĉke prakse (tehnika jeke) i na dalje ĉišćenje polifonog si U rimskoj školi, kojoj je teţište u duhovnoj muzici, istiĉe se vanni Pierluigi da Palestrina, uz O. di Lassa najveći polifor XVI st. Njegove mise i moteti nedostiţni su uzori jasne, sre< ljepote, klasiĉne staloţenosti i vjerskog mira. I u Veneciji i u Ri kao i u mnogim drugim ţarištima tadašnjeg talijanskog muzii ţivota cvate madrigal, veoma znaĉajna forma, nastala iz kriţ elemenata nizozemske i talijanske polifonije. U madrigali ogleda sav razvoj svjetovne muzike XVI st., napredak u har niji, usvajanje instrumentalne pratnje, osvajanje muziĉke se Veliki su madrigalisti u Italiji Luĉa Marenzio i Carlo Gesu da Venosa. U Francuskoj se posebno njeguje chanson, tipiĉni renesa izdanak, ţivopisan i realistiĉan, sa svjeţim programnim ob ţjima. Najznaĉajniji mu je predstavnik Clement Janneauin. Njemaĉka reformacija snaţno utjeĉe na razvitak crkvene zike. Stvara se protestantski koral koji će u budućnosti po ishodištem i poticajem za vokalne i instrumentalne forme njem protestantske muzike. Javljaju se domaće stvaralaĉke enei (Hans Leo Hassler), ali najveći muziĉar koji tada djeluje u ] maĉkoj bio je Nizozemac Orlando di Lasso, umjetnik genij mnogostranosti i velike moći asimiliranja; izmeĊu njegovih : kompozicija moćno se izdiţe monumentalna skupina od ] moteta u kojima ima potresne snage i veliĉine. To je i vrijeme Slovenac Jakobus Gallus stjeĉe velik ugled, osobito svojim '• tetima. U XVI st. instrumentalna muzika postepeno osvaja sa stalnost, iskorišćujući osebine instrumenata i uspješno se c badajući podloţnosti koja ju je vezivala uz vokalnu muziku. ] karakteristiĉniji su tadašnji instrumenti lutnja, klavikord, ĉem i orgulje, uz mnoge druge, duhaĉke i gudaĉke (obitelj viola) oblike tadašnje instrumentalne muzike spadaju canzona, r\ car, fantazija (sve tri preteţno polifone), pa tokata, preludij i rijacija. Najviše samostalnosti i izvornosti pokazala je sku; engleskih muziĉara tzv. virginalista (virginal je naziv za v ĉembala) koji su djelovali preteţno na prijelazu u XVII si uspješno su se bavili i vokalnom polifonijom (William Byrd,j Buli, Orlando Gibbons i dr.). 5. Sa XVII st. poĉinje razdoblje muziĉkog baroka koje I do sredine XVIII st. OploĊena renesansnim gledanjima na s^ i suštinu umjetnosti, muziĉka kultura tog vremena doziv velik preobraţaj. Ojaĉala prevlast svjetovnih elemenata i odmic od mistike doveli su u središte umjetniĉkog zbivanja pojed koji se izdvaja iz zajednice. Objektivna, pomalo bezliĉna umjet kolektiva ustupa mjesto subjektivnoj, liĉnoj. Medu brojnim vim oblicima kojima je razdoblje muziĉkog baroka dalo ţi nuţno se javlja i onaj u kojemu upravo pojedinac na najprik niji, najuvjerljiviji naĉin iznosi svoje boli i radosti: opera. S u vezi raĊa se monodija, jednoglasje uz akordiĉku pratnju. Izv laĉka praksa baroka raduje tada i neke \ muziĉku stenogra tzv. basso continuo neralbas) koji će ne: tek s išĉezavanjem roknih obiljeţja u evi skoj muzici. Conti — zapravo zvukovna alizacija šifrirane ba: dionice — predst; poseban vid vještine proviziranja koje je muziĉki barok i ii veoma karakteristici Monodijski elemi sušta suprotnost po! niji, prividno će ugn ţivot višeglasja. Al baroku ono i dalje ne samo u crkvi muzici u koju će m< dija takoĊer snaţno ] drijeti; u kasnom roku upravo će j fonija i na vokalno na instrumentalnom druĉju ostvariti n
Koncert u prirodi. Talijanska škola, XVI st.
HISTORIJA MUZIKE
137
veliĉanstvene pobjede evropske muziĉke misli. Opera, osnovna forma koja daje posebnu boju cijelom muziĉkom baroku, rodila se u Italiji. God. 1598 prikazuje se u Firenci »Dafne« Jacopa Perija, prvo operno djelo uopće, nastalo kao plod razmatranja, što su ih vodili ĉlanovi tzv. Firentinske camerate oko oţivljavanja starogrĉke tragedije. Uskoro se zanimanje za taj novi muziĉko--scenski oblik javlja i u drugim talijanskim gradovima, prije svega u feudalnim centrima u kojima opera postaje i politiĉkim oruĊem. Ono što su firentinski muziĉari samo djelomiĉno ostvarili, uspjelo je moćnom geniju Claudija Monteverdija u potpunosti. Njegov je »Orfeo« (1607) rani primjer zrele operne umjetnosti. Preko Rima opera se intenzivno razvija u Veneciji gdje joj je znaĉajan predstavnik Francesco Cavalli. U tom gradu otvaraju se 1637 prva javna kazališta. U Njemaĉki crkveni pjevaĉi i sviraĉi, bakrorez, oko 1665 njima opera postaje komercijalnim pothvatom što ne ostaje bez štetnih posljedica (reduciranje orkestra i zbora, favoriziranje najvećih humanista u muzici; refleksivan i meditativan u kantapretjeranog interesa za scenske efekte). U Napulju je najistaknutiji tama i pasijama, u kojima ima potresne dramatike, razvija barooperni kompozitor Alessandro Scarlatti. instrumentalnu muziku do nepredviĊenih vrhunaca, u moćRodivši se iz sinteze raznovrsnih elemenata ■—• rijeĉi, zvuka, knu kontrastima motorike i polifonije. Handel slika u svojim oraglume, dekora —■ koji su ravnopravnom suradnjom imali osigu- nim široke freske u kojima se osebujno prepleću sudbine rati doţivljaj dramske radnje, opera je u Italiji već u prvom sto- torijima i kolektiva. ljeću svog ţivota ĉešće napuštala taj cilj. U njoj je više puta preva- pojedinaca stvaranje u XVIII st. intenzivno je i mnogostruko. gnuo muziĉki element i ona se našla na stramputici s koje će je DokOperno s jedne strane dvorska opera seria i dalje tretira mitološko-pokušaji reformiranja u slijedećim stoljećima nastojati odvući. historijsku graĊu, ostajući nesuvremenom i dekadentnom u U usporedbi s Italijom, Francusku će opera razmjerno kasno kultiviranju isprazne virtuoznosti, novi operni tip — opera buffa osvojiti, jer je morala svladati centralistiĉke tradicije dvorskog — preobrazuje operu tog doba. Pod snaţnim utjecajem graĊanbaleta. Utemeljitelj francuske opere je Talijan Jean-Baptiste (Gio- stva muziĉko kazalište se pribliţuje ţivotu i nerijetko postaje oruvanni Battista) Lully kojemu je uspjelo da pronaĊe naroĉit reci- Ċem društvene kritike. Gorući problemi opere, njena sadrţaja tativno-ariozan stil prilagoĊen znaĉajkama francuskog jezika. U i strukture, izazivaju u Francuskoj sredinom stoljeća, kao i neNjemaĉkoj i Austriji operu je njegovalo više feudalnih središta. koliko decenija kasnije dalekoseţne rasprave buffonista i antibufTreba zabiljeţiti i djelatnost graĊanske opere u Hamburgu u ko- fonista, pa gluckista i piccinnista. Pobjedu odnose napredni duhovi joj prednjaĉi daroviti Reinhard Keiser. Englesko operno kazalište s Enciklopedistima i Rousseauom na ĉelu i njihova koncepcija podigao je Henry Purcell. prirodnosti i jednostavnosti. Kroz polemike i sukobe rada se Medu vokalnim oblicima koji su nastali u muziĉkom baroku, francuska opera-comique (najznaĉajniji joj je predstavnik Andre znaĉajan je oratorij s podvrstama oratorio latino i oratorio volgare. E. M. Gretry). Dvorsku operu Francuske u prvoj polovini stoljeća Najistaknutiji su predstavnici oratorija u XVII st. Giacomo Caris- (to je i posljednje razdoblje njena ţivota) najuspješnije predstavlja simi i Heinrich Schiitz. Druga je vaţna forma kantata. I oratorij veliki teoretiĉar harmonije Jean-Philippe Rameau. U Italiji se na i kantata sastoje se od nestalnog broja odijeljenih muziĉkih toĉaka podruĉju opere serije razmjerno najviše istiĉe Niccold Jommelli, a u u kojima nastupaju solisti-pjevaĉi, manji vokalni ansambli i zbor. oblasti opere buffe Giovanni Battista Pergolesi, Nicola Piccinni, U muziĉkom baroku doţivljuje i instrumentalna muzika svoju Giovanni Paisiello i Domenico Cimarosa. U rukama talijanskih i punu afirmaciju i samostalnost. Nastaju nove instrumentalne forme: francuskih kompozitora komiĉna opera poprima sve više sentisuita, sonata, koncert. Suita nosi preteţno meĊunarodni karakter, mentalno-lirska obiljeţja koja najavljuju vremena romantizma. jer se sastoji od niza kontrastnih plesova koji vuku podrijetlo iz U Njemaĉkoj i Austriji razvija se Singspiel. Ali iz Austrije potjeĉe raznih evropskih zemalja. Sonata, drukĉija od klasiĉne, razvija se u prva velika reforma opere serije. Provodi je Christoph Willibald poĉetku u podvrstama sonata da camera i sonata da chiesa. Ona Gluck, ostvarajući u svojim djelima (»Orfeo ed Euridice«, 1762) je uglavnom monolematska. Koncert izdvaja solista-sviraĉa iz uzore jednostavne veliĉine, ljudske topline i suosjećajnosti. instrumentalnog kolektiva (analogija sa solistom-pjevaĉem u Heterogenost muziĉke umjetnosti u XVIII st. odraţava se i na operi oĉita je) te se javlja najprije kao concerto grosso, a zatim kao polju instrumentalne muzike. Nakon pompozne barokne umjetnosti izrazito solistiĉki koncert. U druge barokne instrumentalne forme prvih decenija, osjećajna ekspresivnost rokokoa (empfindsamer Stil spada minijatura za ĉembalo i, osobito, fuga, najveliĉanstvenija i tzv. galantni stil) uvodi mnogo leţernije instrumentalno polifona graĊevina baroka, ĉesto povezana s kontrastnim prelu- stvaranje u kojemu jedna melodijska dionica dominira. I taj je dijem. Fuga nije iskljuĉivo instrumentalni oblik, već i vokalni preokret posljedica svjeţih ţivotnih energija graĊanstva koje na(osobito u oratoriju i kantati). U XVII st. znatni su majstori in- pušta obiljeţja feudalne barokne umjetnosti i traţi više jasnoće, strumentalne muzike Jan P. Szveelinck, Arcangelo Corelli i Giro- preglednosti i pristupaĉnosti u okviru simetriĉne periodiĉnosti lamo Frescobaldi. muziĉkih zamisli i ĉitavih struktura. 6. XVIII st. jedno je od najsloţenijih i najbogatijih razdoblja Sredina i druga polovina stoljeća izgraĊuju taj novi instrumenmuziĉke historije. Dok u prvoj polovini barok doseţe vrhunac talni stil. Rada se nova sonata s karakteristiĉnom, dualistiĉki u zrelosti i izraţajnoj snazi, u sredini stoljeća galantni rokoko koncipiranom sonatnom formom koja osvaja komorno i orkesnapušta tekovine baroka i traţi nove putove. IzgraĊuju se obilje- tralno podruĉje. Nastaje simfonija; ona će u zadnjim decenijima ţja na kojima će u drugoj polovini vijeka izrasti moćna umjetnost doseći razdoblje svoje prave zrelosti, dok novi komorni sastavi klasiĉara Haydna i Mozarta. To je i stoljeće velikih socijalnih (gudaĉki kvartet, klavirski trio) šire i produbljuju smisao za kućno potresa. GraĊanska klasa postaje sve snaţnija i sve glasnije traţi i javno komorno muziciranje. Demokratizacija zapoĉeta u proobraĉun s feudalizmom do kojega će pri kraju stoljeća doći u šlom stoljeću otvaranjem javnih kazališta, nastavlja se sada otvaFrancuskoj. Utjecaj graĊanstva na muziku XVIII st. nesumnjiv ranjem javnih koncertnih dvorana (London, Pariz). je, kako u muziĉkom kazalištu, tako i u instrumentalnoj muzici. Broj kompozitora instrumentalne muzike u XVIII st. priPrvoj polovini stoljeća udaraju peĉat gigantski likovi Johanna liĉno je velik. Uz Bacha i Handela vrhunski su likovi: Antonio Sebastiana Bacha i Georga Friedricha Hdndela. Bach je jedan od Vivaldi, Giuseppe Tartini, Domenico Scarlatti, Francois Couperin, Philipp Emanuel Bach, Luigi Boccherini. Posebno mjesto pripada J Havdnu i W. Mozartu.
138
HISTORIJA MUZIKE
Joseph Haydn usavršio je simfonijski okvir i sonatnu formu u kojoj je provedba zadobila novu, odluĉujuću funkciju. S Havdnom zapoĉinje i ţivot simfonijskog orkestra. Uz to, Haydn je definitivno osamostalio gudaĉki kvartet davši mu zrelost i ozbiljnost koja ga je uĉinila središnjim komorno-muziĉkim oblikom. Wofgang Amadeus Mozart, umjetnik koji je na svakom podruĉju svoje aktivnosti dopro do savršenstva, podjednako je velik u simfonijskoj, koncertantnoj, komornoj i opernoj muzici. Iz njegovih vanredno uravnoteţenih, neobiĉno brojnih djela, izbija optimistiĉka vedrina i ljupkost ali i uzbudljiva dramatiĉnost. Njegove su najuspjelije opere svakako uzori i vrhunske tekovine scenskog realizma XVIII st. 7. Tri su pojave znatno utjecale na oblikovanje evropske muziĉke kulture u XIX st.: demokratizacija muzike, romantizam i nove nacionalne škole. Pod utjecajem Francuske revolucije i njezinih ideja, graĊanstvo E-vrope spoznaje da je umjetnost zajedniĉko dobro koje mora biti svakom dostupno. Mogućnosti za upoznavanje muzike postaju tada sve povoljnije. Podiţu se muziĉko-odgojni zavodi, osnivahu pjevaĉka društva, operne scene, simfonijski orkestri i komor-nomuziĉka udruţenja. Organiziraju se muziĉki festivali i ponovo oţivlju-ju zaboravljene vrijednosti iz prošlosti. U muziĉkoj reprodukciji rada se pojam suvremenog dirigenta, a u produkciji kompozitori C o l l e g i u m m u s i c u i n u sve više napuštaju veze s feudalnim centrima (koji i sami gube nekadašnje znaĉenje) i stvaraju slobodno, slijedeći vlastite porive. Osnovnu boju ovom stoljeću daje, bez sumnje, romantizam u svim svojim izdancima i širini koja nije samo zahvatila muziĉku umjetnost, već i likovne umjetnosti, knjiţevnost i filozofiju, izgraĊujući poseban, »romantiĉki« pogled na svijet. Romantizam unosi snaţno naglašenu lirsku, subjektivnu notu i oţivljuje zanimanje za srednji vijek, egzotiku, fantastiĉne elemente i ljepotu prirode. Kako na ostalim podruĉjima tako i u muziĉkom romantiĉari traţe i nalaze nova sredstva umjetniĉkog izraza za koji su im potrebne nove forme, pri ĉemu sintetiĉki karakter romantiĉkih stvaralaĉkih nastojanja snaţno pogoduje razvijanju programnih tendencija. Muziĉka romantika uvela je kult malih oblika, klavirske minijature i solo-pjesme. Ali je obnovila i veće forme; dala je ţivot simfonijskoj pjesmi i reformirala muziĉku pozornicu. Izraţajna sredstva muziĉara u romantizmu snaţno su se obogatila: melodija postaje elastiĉnija, slobodnija, sa sve ĉešćom primjenom kromatskih pomaka, u harmoniji se upotrebljavaju alteracije i slobode u moduliranju, u instrumentaciji ispoljuje se teţnja ka kolorizmu (limeni se instrumenti usavršavaju, u orkestar se uvode neki novi). Dok se do XIX st. evropska muzika uglavnom razvija na teritoriju Talijana, Francuza i Nijemaca, s povremenim afirmiranjem Nizozemaca i Engleza, u prošlom se stoljeću na muziĉkoj sceni Evrope snaţno pojavljuje niz naroda — preteţno slavenskih. Gradeći najviše na ritmiĉkim i melodijskim, elementima folklora, oni znatno osvjeţuju izgled evropske muzike te upozoruju na nove izvore sasvim osebujne ljepote. IzmeĊu zrelog klasicizma Haydna i Mozarta i nastojanja istaknutih njemaĉkih muziĉkih romantiĉara diţe se divovski lik Luduiga van Beethovena, posljednjeg klasika i, u mnogoĉemu, prvog romantika. Preteţno instrumentalni kompozitor, on je simfoniju, gudaĉki kvartet i klavirsku sonatu doveo do neslućenih vrhunaca, postavljajući istodobno i visoka mjerila za budućnost. Umjetnik naprednih pogleda, duboko etiĉan, borben do pada ili pobjede, preobrazio je muziĉku umjetnost svog doba, ostvarujući u njoj visoke ciljeve umjetnosti: oplemenjivanje, humanost, estetski uţitak. U prve decenije XIX st. pada djelatnost prvih izrazitih njemaĉkih i austrijskih romantiĉara: Schuberta i Webera. Franz Schubert, veoma znaĉajan po svojim instrumentalnim djelima (simfonije, gudaĉki kvarteti), prvi je pokazao koliko iskrene emocionalnosti moţe sadrţavati neveliki okvir solo-pjesme, dok je
Carl Maria von Weber udario temelje njemaĉkoj nacionj operi (»Freischutz«, 1821). Nastavljajući na veoma sliĉan n Schubertov rad u oblasti solo-pjesme, izgradio je Robert Schum u svojim brojnim klavirskim kompozicijama tipiĉni roman svijet fantastiĉno-lirskih raspoloţenja. Iako romantiĉar, Felix A dehsohn je svoja instrumentalna djela gradio na veoma razvije: smislu za ravnoteţu forme i eleganciju. U Francuskoj i Italiji interes je i publike i kompozitora upi prvenstveno operi. Štoviše, sticajem okolnosti, kao i zbog ĉi niĉe da Pariz sve više postaje jedinstveni muziĉki centar Evr talijanska se opera u prvoj polovini stoljeća razvija dobrim < lom u Parizu. Majstori su tadašnje francuske opere Frai Adrien Bohldieu, Dt Franfois Auber i, os to, Giacomo Meyet koji je razvio tip velike opere". Talij ku operu zastupaju / Cherubini, Gasparo S tim, Gioacchino Ros veliki predstavnik miĉne opere, Vine, Bellini i Gaetano D zetti. Instrument muzika u tim zemlj površnog je i dek tivnog karaktera. G vo je jedina izni Hector Berlioz, znaĉ obnovitelj simfoni programne muzike i v majstor instrumenta U to vrijeme me se izdiţe slavenska ziĉka misao. Mihail C ka udara temelje ru operi (»Ivan Sušan 1836), a N j e m a ĉ k o j , o k o [ 7 7 5 Poljska nedostiţnog umjetnika klavira Frederica Chopina, do danas : najznatnijeg kompozitora. Pokreti za nacionalnu nezavisnost, rakteristiĉni za slavenske narode u XIX st., uvjetovali su i p< šaje osnivanja nacionalnog muziĉkog smjera medu balkans Slavenima. U Ilirskom preporodu nastaje tada prvo hrvatsk juţnoslavensko operno djelo, »Ljubav i zloba« Vatroslava Lisin (1846). Primat koji je njemaĉkoj i austrijskoj muzici pripao još u jeme Bachova i Handelova stvaranja, saĉuvale su one i kroz J st., iako su ga u zadnjim decenijima morale dijeliti s novim s ralaĉkim energijama Rusije, Francuske i Italije. U drugoj p> vini stoljeća snaţno se u Njemaĉkoj razvija novoromantiĉni, nosno »novonjemaĉki« muziĉki pokret kojemu su na ĉelu L i Wagner. Franz Liszt, jedan od najvećih pijanista svih vrem< otvara novo poglavlje u razvitku orkestralne muzike, uteme jući jednostavaĉnu simfonijsku pjesmu te dajući i znatan pr klavirskoj muzici programnog smjera. Richard Wagner proA veliĉanstvenu reformu opere, sazdanu na elementima lege i mita, na novoj strukturi tkiva i specifiĉnoj ulozi »simfonizirar opernog orkestra. Neobiĉno smion u harmonijskoj koncep Wagner je u operi »Tristan und Isolde« (1865) razmaknuo j niĉe kromatskog alteriranja do krajnjih mogućnosti u okviru nalnosti. Wagner je izvršio golem utjecaj na operu svog vremi U brojnim pokušajima koji su imali za cilj da mu se otmu i n nove putove, ogleda se u stvari sav razvoj novije evropske op Novonjemaĉki programni smjer naišao je i na oštar otpor. Sup stavio mu se beĉki formalist Eduard Hanslick koji je muzici os ravao sposobnost da doĉara, opiše ili prikaţe bilo kakvo vani ziĉko zbivanje te je zagovarao stvaranje u oblicima »ĉiste«, apsolutne muzike. U Hanslickovu taboru najznatniji je kompoz Johannes Brah'ms, romantik po sadrţaju i klasik po obliku sv djela, velik simfoniĉar i autor vrijednih klavirskih i komoi djela. To je i vrijeme u kojemu razvija svoju djelatnost simfon Anton Bruckner. Iduća generacija njemaĉkih kompozitora < ponovo niz znatnih umjetnika kojih se djelatnost proteţe i u st. To su: istaknuti dirigent i simfoniĉar Gustav Mahler, je od rijetkih koji je u oblikovanju simfonije otišao putem Beet venove Devete i uklopio glasove u simfonijski izvodilaĉki apa Max Reger, snaţan polifoniĉar i obnovitelj komorne muz; Hugo Wolf, jedan od najvećih predstavnika evropske solo-pje: i Richard Strauss, majstor suvremenog orkestra, autor veoma rakteristiĉnih simfonijskih pjesama i opera. U Italiji opera je i dalje u središtu paţnje. Giuseppe Verd tada podiţe na visinu na kojoj se u toj zemlji, ni prije ni kasr
HISTORIJA MUZIKE nije više našla. Genijalan melodiĉar, ali i dobar rodoljub, Verdi je znao uspješno upotrijebiti operu i kao politiĉko oruĊe u rascjepkanoj, razjedinjenoj Italiji. Uz to, on je u svojim najboljim operama izgradio likove velike dramske uvjerljivosti, ljudske topline i izraţajnosti (»Rigoletto«). Poslije Verdija veristiĉki smjer pokušava obnovu opere na naturalistiĉkoj osnovi. Predstavnici su mu Ruggiero Leoncavallo, Pietro Mascagni i, djelomiĉno, daroviti Giacomo Puccini, nakon Verdija svakako najznatniji talijanski operni kompozitor. U Francuskoj operu uspješno predstavljaju Charles Gounod, Georges Bizet, ĉija »Carmen« znaĉi moţda najuspjeliji pokušaj reagiranja na Wagnera i wagnerijanstvo, i Jules Massenet, predstavnik novog tipa lirske opere. Ali za razliku od Italije, Francuska u zadnjim decenijima stoljeća provodi dalekoseţnu obnovu instrumentalne muzike u kojoj prednjaĉe Cesar Franck i njegovi uĉenici, medu njima Vincem d'Indy. Individualan melodiĉar i polifoniĉar, Franck se osobito istakao osebujnim rješenjima formalnih zadataka. Usporedno sa strujom »franckista« teku krajem XIX st. i poĉetkom XX nastojanja impresionista. U djelima svog najdosljednijeg predstavnika Claudea Debus-syja, muziĉki impre-sionizam, u uskom srodstvu sa slikarskim impresionizmom i knjiţevnim simbolizmom, unosi u evropsku muziku nove koloristiĉke i ugoĊaj-ne vrijednosti i zadaje najteţi udarac ĉvrstoći tonalnih okvira prije pojave atonalnosti. Uz Debussvja i nakon njega francusku muziku zastupaju Camille SaintSaens, Gabriel Faure, Aiaurice Ravel, Paul Dukas, Albert Ronssel, Florent Schmitt. Koncert u londonskom Ovo je vrijeme kad se snaţno afirmira muzika slavenskih naroda. »Petorica« osamostaljuju i dalje izgraĊuju rusku muziku. Medu njima Aleksandar Borodin, Niko/aj Rimski-Korsakov i, nadasve, Modest Musorgski osvajaju prvenstveno oblast programne muzike i opere (»Boris Godunov« Musorgskog, 1874), dok Petar Ĉajkovski daje visoko vrijedan doprinos razvoju ruske simfonije i koncertantne muzike. U idućoj generaciji ruskih muziĉara istakli su se meĊu ostalima simfoniĉar Aleksandar Glazunov, pa Anatolij Ljadov, Sergej Rahmanjhiov i Aleksandar Skrjabin, jedan od najsmjelijih harmoniĉara svog doba, autor veoma osebujnih klavirskih i orkestralnih djela. Ĉešku muziku izgraĊuju tada Bed-fich Smetana i Antonin Dvorak, kojih se djelatnost dopunjuje, jer je prvi od njih utemeljio ĉešku narodnu operu (»Prodana nevjesta«, 1866) i simfonijsku programnu muziku, dok je drugi svoja najbolja djela dao u oblasti tzv. apsolutnih oblika. Na prijelazu u XX st. već su i drugi, manji evropski narodi, kao i Sjedinjene Drţave i zemlje Latinske Amerike, u priliĉnoj mjeri izgradili vlastitu muziĉku kulturu. Navedimo meĊu najistaknutijim kompozitorima tih naroda Norveţanina Edvarda Griega, Španjolca Isaaca Albćniza i Finca Jeana Sibeliusa. Grieg i Albeniz su osobito u klavirskim djelima, umjeli saĉuvati specifiĉna obiljeţja folklora svoje zemlje. 8. Oko Prvoga svjetskog rata evropska muzika doţivljuje nov preobraţaj. Tri klavirske kompozicije A. Schonberga iz 1908 kidaju veze s tonalnošću i ostvaraju novo poglavlje u povijesti muzike, u kojemu dominira preteţno atonalna koncepcija muziĉkog djela. Ali to poglavlje, koje i danas traje, ne odlikuje se jedinstvenošću izgleda. Nasuprot homogenosti muziĉkog jezika i izraza u prvoj polovini XIX st., nasuprot srodnosti opće romantiĉke koncepcije osjećanja, mišljenja i stvaranja, XX st. je u svim oblastima pa tako i u muziĉkoj ispoljilo veliku heterogenost htijenja i ostvarivanja. Jedan za drugim ili jedan uz drugog pojavilo se u evropskoj muzici više pravaca koji se u nastojanjima i rezultatima oštro razilaze. Verizam, impresionizam, ekspresionizam, futurizam, neobarok (neoklasicizam), dodekafonija i serijelna tehnika s muziĉkim punktualizmom ■—■ a uz njih i koncipiranje na temelju folklor-
139
nih znaĉajki — sve su to odrazi pokušaja da se muzici na razliĉit naĉin ukazu novi putovi, više ili manje radikalni i bezobzirni, uz jaĉe ili slabije povezivanje s tradicijama koje se ponekad, a osobito u djelima današnje muziĉke avangarde, sasvim negiraju. No, iako je broj umjetniĉkih smjerova priliĉno velik i razgranat, iako se u djelima pojedinih kompozitora moţe zamijetiti da ih je privlaĉio ĉas ovaj, a ĉas onaj smjer, ipak se u tom gustom sklopu strujanja i naziranja ocrtavaju dva osnovna gledišta, meĊusobno veoma opreĉna: dok jedno traţi da muziĉka umjetnost crpe svoju sadrţajnost iz bogatstva ţivotnih zbivanja i pojava, da se angaţira u prikazivanju odnosa meĊu pojedincima i narodima i da te odnose, koliko je to njoj moguće s obzirom na specifiĉnost izraţajnih sredstava, na poseban naĉin, pa i kritiĉki, osvijetli, drugo gledište pretvara ĉesto muziĉku umjetnost u bezsadrţaj-nu igru, u arabesku, goli tonski efekt, apstrakciju forme. Zastupnici ovog gledišta oĉituju izrazite antiromantiĉne teţnje, ali upravo njihova djela ĉesto svjedoĉe o oĉitoj dekandenciji jednog dijela evropske (i van-evropske) muzike. Gledano u cjelini, suvremena muzika oĉituje i druga nova i izvorna obiljeţja. Uz preobraţaj u harmoniji, što su ga izazvale ato-nalnost, politonalnost i dodekafonija, upoznalo je i podruĉje ritma i metra nove, velike slobode u simultanoj i sukcesivnoj poliritmici, u nevezanoj, ĉestoj promjeni mjere, kao i u primjeni neobiĉnih mjera kojima je podrijetlo u folkloru. Ipak, nestabilnost mjere 1846 ima svoju protuteţu u ĉvrstoj stabilnosti ritma i metra koja vlada u Covent Gardi suvremenoj plesnoj muzici izgraĊenoj na elementima jazza, kao i u motoriĉnosti koja ima svoj uzor u muzici baroka i u ritmici strojeva, simbolu golemog napretka današnje tehnike. Nadalje, promjene su nastupile i na sektoru instrumentiranja. Napuštaju se glomazni sastavi iz partitura A. Brucknera, R. Straussa i G. Mahlera i daje se prednost manjim ansamblima ĉesto komornog karaktera koje kompozitori komorno i tretiraju. Pri tome dolazi do izraţaja opća sklonost linearnosti, polifoniji, po kojoj se suvremena muzika takoĊer snaţno razlikuje od kasnoromantiĉnih stvaralaĉkih teţnja. Drukĉiji je postao i naĉin instrumentiranja, osobito u sluţbi objektivistiĉkih teţnja. U najnovije vrijeme sve je ĉešća pojava da pojedini kompozitori za svako svoje djelo biraju ad hoc ansambl, napuštajući unaprijed utvrĊene tipove sastava. A ponekad spajaju normalne, uobiĉajene izvore zvuka s elektronskima. Elektronska je muzika, naime, poĉela sve više privlaĉiti paţnju kompozitora koji je, kao i tzv. konkretnu muziku, uspješno koriste u funkciji zvuĉne kulise, ali i potpuno samostalno, pri ĉemu takoĊer ima dekadentnih pojava. Forme u muzici XX st. priliĉno su raznovrsne. Njihova su imena ĉesto preuzeta iz bogatog naslijeĊa ne samo klasike i romantike već i baroka. Ali unutar njihova okvira ima novih sloboda u tretiranju odnosa forme i sadrţaja. Današnja avangarda ide još dalje. Negirajući temu kao zaokruţenu muziĉku misao, koja je nuţno ishodište muziĉkom obliku, ona zabacuje i sve tradicionalne muziĉke forme i ide potpuno novim putovima. Općenito se moţe reći da su suvremene muziĉke kompozicije koncizne, saţete, katkada i suviše aforistiĉke, kao i to da kompozitori daju prednost instrumentalnoj muzici pred vokalnom. Što se tiĉe predstavnika suvremene muzike, spomenut ćemo samo najznaĉajnije iz pojedinih zemalja. U Francuskoj se posebno istakla grupa »Šestorice«, a u njoj Artliur Honegger, Darius Milhaud i Francis Poulenc; od ostalih francuskih kompozitora paţnju su privukli Andre Jolivet, Oliver Messiaen, Rene Leibozvitz, Pierre Boulez i Henri Pousseur. U Njemaĉkoj i Austriji suvremenu muziku predstavlja Arnold Schonberg, otac dodekafonije, i njegovi uĉenici Alban Berg i Anton Webern (koji je posebno utjecao na današnju muziĉku avangardu), zatim Paul Hindemith,
140
HISTORIJA MUZIKE
Elektronski ureĊaj u muziĉkom studiju, XX st.
Joseph Matthias Hauer, Franz Schreker, Ernst Krenek, Carl Orff, Johann Nepomuk David, Werner Egk, Boris Blacher, Karl Amadeus Hartmann, Wolfgang Fortner, Bernd Alois Zimmermann, Hans UIrich Engelmann, Gunther Becker, Giselher Klebe, Hans Wemer Henze, Gottfried Michael Koenig, Karlheinz Stockhausen i Helmut Lachenmann. Obnovu instrumentalne muzike u Italiji izvršili su Ferruccio Busoni, Ottorino Respighi, Alfredo Casella, Gian Francesco Malipiero i Ildebrando Pizzetti (oba posljednja veoma aktivna i u oblasti preobraţavani a talijanskog muziĉkog kazališta). U srednjoj i mladoj generaciji istiĉu se Goffredo Petrassi, Luigi Dallapiccola, Bruno Maderna, Luigi Nono i Luciano Berio. Znaĉajne predstavnike muzike XX st. dale su i slavenske zemlje. Medu ĉeškim kompozitorima neka budu spomenuti Vitezslav Novak, Josef Suk, Leoš Jandĉek, Bohuslav Martinu, Alois Haba, Vdclav Dobidš, Zbynek Vostfdk i Marek Kopelent; meĊu slovaĉkim kompozitorima Aleksandar Moyzes, Eugen Suchon i Jdn Cikker; u Bugarskoj Panĉo Vladigerov, Petko Stajnov, Veseliti Stojanov, Ljubomir Pipkov, Marin Goleminov i Konstantin Ilijev; u Sovjetskom Savezu Nikolaj Mjaskovski, Sergej Prokofjev, Dmitrij Šostakoviĉ, Aram Haĉaturjan, Dmitrij Kabelevski, Tihon Hrenjikov, Karen Haĉaturjan, Rodion Šĉedrin i Andrej Volkonski; medu ruskim emigrantima nalazio se Igor Stravinski, jedan od najvećih kompozitora našeg vremena u ĉijim se djelima ogleda sav razvoj evropske muzike od Prvoga svjetskog rata do danas (1972). Uz Karola Szymanowskog, Ludomira Roţyckog, Graţynu Baceivicz i Witolda Lutoslawskog, istaknute predstavnike poljske muzike u prvoj polovici XX st., posebno se izdvaja zatvorena skupina muziĉkih stvaralaca koja je muzici svoje zemlje pribavila sasvim izuzetno mjesto u svijetu. To su Kazimierz Serocki, Wlodzimierz Kotonski, Tadeusz Baird, Boguslav Schaffer, Krzysztof Penderecki i Henryk Mikolai Gorecki. MeĊu kompozitorima jugoslavenskih naroda više je imena postiglo i meĊunarodni ugled: Josip Slavenski, Fran Lhotka, Krešimir Baranović, Jakov Gotovac, Milo Cipra, Boris Papandopulo, Bruno Bjelinski, Stjepan Šulek, Milko Kelemen, Ivo Malec, Branimir Sakaĉ, Stanko Horvat i Dubravko Detoni; Petar Konjović, Stevan Hristić, Marko Tajĉević, Milan Ristić, Mihovil Logar, Stanojlo Rajiĉić, Rudolf Bruci, Enriko Josif, Aleksandar Obradović, Dušan Radić, Ljubica Marić i Petar Osghian; Lucijan Marija Škerjanc, Matija Bravniĉar, Slavko Osterc, Uroš Krek, Primoţ Ramovš, Janez Matiĉiĉ, Pavel Merku, Ivo Petrić, Dane Škerl, Alojz Srebotnjak i Vinko Globokar; Todor Skalovski, Toma Prošev i Vojin Komadina. U predstavnike ostalih naroda spadaju Englezi Ralph Vaughan Williams i Benjamin Britten, koji su najviše pridonijeli muziĉkoj renesansi u svojoj zemlji, zatim William Walton, Edmund Rubbra, Michael Tippett i Richard Rodney Bennett; Madţari Bela Bartok, koji je vanredno osebujno zdruţivao folklorna obiljeţja s tekovinama moderne muziĉke tehnike, Zoltdn Koddly, Mdtyds SeiberJ. Gyorgy Ligeti; Španjolci Manuel de Falla i Joaquin Turina; Švicarci Willy Burkhard, Conrad Beck, Frank Martin, Rolf Liebermann, Heinrich Sutermeister, Klaus Huber i Heinz Holliger, poznat i kao izvanredan virtuoz na oboi; ŠveĊani Karl Birger Blomdahl, Ingvar Natanael Lidholm i Bo Nilsson; Grci Nikos Skalkottas i Yannis Xenakis; Rumunj George Enescu; Nizozemac Henk Badings; Belgijanac Marcel Poot; Izraelac poljskog podrijetla Roman Haubenstock-Ramati; Meksikanac Carlos Chdvez;
Argentinac Mauricio Kagel; Brazilac Heitor Villa Lobos i Kc nac Isang Yun. Sve vaţnije mjesto u muzici XX st. zauzir kompozitori u SAD. MeĊu njima su Charles Ives, Edgard V, (francuskog podrijetla), Walter Piston, Henry Cozvell, Aaron < land, Samuel Barber, William Schuman, George Gershviin, < Carlo Menotti, John Cage, Leonard Bernstein i dr. II. Iako se istom u XIX st. javljaju prvi znaĉajni radokojima se povijest muzike prouĉava kao cjelina, uz primjenu vremenih znanstvenih naĉela, susreću se djela historijskog ka tera i dosta ranije. U njima ima ĉesto i teoretskih razmatr kao i neprovjerenog, anegdotiĉkog materijala, ali i vrijednih dataka koji su kasnijim historiĉarima mnogo koristili. Kr; XVII st. objavio je V/olfgang Caspar Printz »Historische Bescl bung der edelen Sing- und Klingkunst« (1690) u kojoj iscrp prikazuje muziku starih Hebrejaca, ali i istaknute kompozi XVI i XVII st. God. 1695 objavio je Giovanni Andrea Bontt na talijanskom jeziku djelo »Historia mušica« u kojemu ima jednih zapaţanja o ondašnjoj operi i o oratoriju. U XVIII st. re tati su znaĉajniji. God. 1715 izlazi u Parizu »Histoire de la sique et des ses effets depuis son origine jusqu'a present«. Zapi ju je lijeĉnik Pierre Michon-Bourdelot, nastavio njegov n Pierre Bonnet, a dovršio Bonnetov brat Jacques, pod ĉijim je i nom i izišla. Djelo je ponešto heterogeno i rascjepkano; sa i zanimljiva zapaţanja o etiĉkom djelovanju muzike i nje: znaĉenju s medicinskog gledišta. Historijska djela objavili s Francuskoj u XVIII st. Charles Henry Blainville (»Histoire nerale critique et philologique de la musique«, 1767), Phii Joseph Caffiaux (»Histoire de la musique«, 1756, nedovrš i Jean Benjamin de Laborde u ĉijem opseţnom »Essai sur la m que antique et moderne« (4 sv., 1780) ima mnogo novog mai jala. Znameniti talijanski teoretiĉar i kompozitor Padre Giat ttista Martini zamislio je širok pregled muziĉke historije. MeĊi njegova »Storia della mušica«, od koje su 1757—81 objavljen; sveska, obraĊuje samo muziku antike. Ĉetvrti svezak, posvi muzici ranog srednjeg vijeka, nije dovršen. Na talijanskom je: objavio je i španjolski isusovac Antonio Eximeno svoje djelo »I origine e delle regole della mušica colla istoria del suo progre decedenza e rinnovazione« (3 sv., 1774). U XVIII st. nastal; i u Engleskoj dva znaĉajna rada. John Havokins objavio je i »A General Historv of the Science and Practice of Music« (5 nova izd. 1853 i 1875), a Charles Burney »A General Histor Music from the Earliest Ages to the Present Period« (4 sv., 1 —89; novo izd. u 2 sv., 1935 i 1957; njemaĉki prijevod u 4 1958). Dok je Hawkinsovo djelo vrijedno zbog podataka o eng koj muziĉkoj kulturi, Burneyev je rad nadasve vaţan zbog pri] muzike XVIII st. koju je na svojim brojnim putovanjima 1 Evropu upoznao iz prve ruke. U Njemaĉkoj su se istakli Joh Nicolaus Forkel ĉija »Allgemeine Geschichte der Musik« (2 1788—1801) dopire do sredine XV st. i Christian Kalkbret (»Kurzer Abriss der Geschichte der Tonkunst«, 2 sv., 1792 Devetnaesto stoljeće je odluĉna prekretnica u razvoju muz nauke. Prouĉavanja se vrše na izvornoj, arhivskoj graĊi, uz miniranje svega nenauĉnog. Metode rada su preteţno analit i komparativne. To je doba i prvih velikih monografskih stu o ţivotu i radu pojedinih kompozitora. Karakteristiĉno je d; moţda najznaĉajnijiji sintetiĉki historijski radovi u tom stol ostali nedovršeni (kao i neka srodna djela iz ranijih vreme Preširoko su bili zamišljeni a da bi jedan ljudski vijek bio dovc za njihovo ostvarenje. August Wilhelm Ambros obj. je 1862svoju veoma vrijednu »Geschichte der Musik« (4 sv.; peti s notnim primjerima priredio i izdao O. Kade 1882), obrad graĊu do XVII st. To je djelo i danas prava riznica pouzd; podataka osobito u vezi s razvojem nizozemske muzike (poje svesci bili su kasnije ponovo izdani u redakciji razliĉitih m kologa). Wilhelm Langhans nastavio je Ambrosov rad u d »Geschichte der Musik des XVII, XVIII und XIX Jahrhund . . .« (2 sv., 1881—86), ali s manje znanstveno uspjelih rezult Drugi veliki, takoĊer nedovršeni rad je »Histoire generale d musique depuis des temps anciens jusqu'a nos jours« koji 1869—-76 u 5 sv. objavio Belgijanac Francois Joseph Fetiš, stig samo do XV st. U ostale priruĉnike objavljene u XIX st. idu: a) na njemaĉt jeziku: R. G. Kiesezvetter, »Geschichte der europaisch-abend] dischen oder unserer heutigen Musik«, 1834; F. Brendel, » schichte der Musik in Italien, Deutschlan d und Frankrc (2 sv.), 1852; A. Reissmann, »Allgemeine Geschichte der Mu (3 sv.), 1863—64; A. V. Dommer, »Handbuch der Musikgeschict 1867; E. Naumann, »Illustrierte Musikgeschichte« (2 sv.), 188 84 (kasnija izd. u jednom svesku redigirao E. Schmitz); L. N »Allgemeine Musikgeschichte«, oko 1880 (novo izd. priredio 1 M. Chop); H. Riemann, »Katechismus der Musikgeschichte« (2 i 1888 (prevedeno na engleski, ruski, talijanski i ĉeški); A. 1
HISTORIJA MUZIKE sniz, »Kompendium der Musikgeschichte« (3 sv.), 1889—1915; b) na francuskom, jeziku: A. L. de La Fage, »Histoire generale de la musique et de la danse« (2 sv.), 1844; H. Lavoix, »Histoire de la musique«, 1884; O. Panum — W. BehrenĊ, »Histoire illustree de la musique« (2 sv.), 1895—1905; A. Soubies, »Histoire de la musique« (po narodnostima, 12 sv.), 1896-—-1906; c) na talijanskom jeziku: A. Basevi, »Compendio della storia della mušica«, 1865; A. Untersteiner, »Storia della mušica«, 1893 (kasnija izd. priredio G. G. Bernardi; VIII izd. 1951); A. Bonaventura, »Manuale di storia della mušica«, 1898 (XIV izd. 1952); G. Gasperini, »Storia della mušica«, 1899; d) na engleskom jeziku: J. F. Rozvbotham, »A Historv of Music« (3 sv.), 1885—87; W. S. Henderson, »How Developped Music«, 1899Dvadeseto stoljeće obogatilo je navedeni niz djela vrijednim srodnim doprinosima, koristeći se u prvom redu rezultatima muziĉke nauke koja je baš u našem stoljeću zabiljeţila velike uspjehe u prouĉavanju svih podruĉja na kojima se razvija muziĉka kultura. Nabrajajući znaĉajnije priruĉnike iz muziĉke historije koji su se pojavili od 1900 do danas izvršit ćemo ponovo podjelu prema glavnim evropskim jezicima. NA NJEMAĈKOM JEZIKU. Jedan od najznaĉajnijih i najopseţnijih sintetiĉkih radova s ovog podruĉja svakako je veliki »Handbuch der Musikgeschichte« (1904—-13) Huga Riemanna u kojemu je teţište na prouĉavanju razvitka muziĉke forme. Sadrţi dva dijela: u prvom su dva sveska, a u drugom tri. U XX st. je, meĊutim, po prvi put bilo uoĉeno da sintetiĉka historiografska djela velikog opsega ipak ne moţe sasvim uspješno napisati jedan ĉovjek, ne samo za to što je za tu svrhu ljudski ţivot prekratak, već i stoga što jedan ĉovjek ne moţe biti struĉnjak za muziĉku kulturu svih naroda i vremena. To je razmišljanje dalo pobudu za nastajanje velikih kolektivnih djela, najprije u Engleskoj, pa u Francuskoj, a zatim i u Njemaĉkoj, gdje je 1924 u redakciji G. Adlera, a u suradnji velikog broja struĉnih suradnika, objavljen »Handbuch der Musikgeschichte«, koji je 1930 izašao potpuno preraĊen, u 2 sveska. Još veći kolektivni zahvat naĉinjen je djelom »Handbuch der Musikwissenschaft« (1927—34), objavljenim u redakciji E. Biickena: H. Besseler, Die Musik des Mittelalters und der Renaissance; R. Haas, Die Musik des Barocks; Isti, Auffiihrungspraxis der Musik; E. Bticken, Die Musik des Rokokos und der Klassik; Isti, Die Musik des 19. Jahrhunderts bis zur Moderne; Isti, Geist und Form im musikalischen Kunstvverk; H. Mersmann, Die moderne Musik seit der Romantik; O. Ursprung, Die katholische Kirchenmusik; F. Blume, Die evangelische Kirchenmusik; W. Heinitz, Instrumentenkunde; C. Sachs, Die Musik der Antike; P. Panoff, Die altslavische Volks- und Kirchenmusik i R. Lachmann, Die Musik der aussereuropaischen Natur- und Kulturvolker. Kolektivan je rad i »Kleine Handbiicher der Musikgeschichte nach Gattungen« (1905—22) koji je pod uredništvom H. Kretzschmara obj. u 14 svezaka: I, A. Schering, Geschichte des Instrumentalkonzerts, 1905 (II izd. 1927); II, H. Leichtentritt, Geschichte der Motette, 1908; III, A. Schering, Geschichte des Oratoriums, 1911; IV, H. Kretzschmar, Geschichte des neuen deutschen Lieds, I, 1911; V, E. Schmitz, Geschichte der weltlichen Solokantate, 1914 (II izd. 1955; novi otisak 1965); VI, H. Kretzschmar, Geschichte der Oper, 1919; VII, Isti, Einftihrung in die Musikgeschichte, 1920; VIII, J. Wolf, Handbuch der Notationskunde (2 sv.), 1913—19 (novi otisak 1963); IX, H. Botstieber, Geschichte der Ouverture und der freien Orchesterformen, 1913; X, G, Schiinemann, Geschichte des Dirigierens, 1913 (novi otisak 1965); XI, P. Wagner, Geschichte der Messe, I, 1913 (novi otisak 1963); XII, C. Sachs, Handbuch der Musikinstrumentenkunde, 1920 (II izd. 1930); XIII, A. Aber, Handbuch der Musikliteratur, 1922 i XIV, K. Nef, Geschichte der Sinfonie und Suite, 1921. U ostale priruĉnike spadaju: R. Storck, »Geschichte der Musik« (2 sv.), 1904—-05 (VI izd. 1926); R. Batka, »Allgemeine Geschichte der Musik« (2 sv.), 1909—11; A. Einstein, »Geschichte der Musik«, 1918 (sasvim preraĊeno izd. na engleskom 1948, na talijanskom 1952, na njemaĉkom 1953); K. Nef, »Einfiihrung in die Musikgeschichte«, 1920 (III izd. pregledao W. Nef 1945; francuski prijevod i preradba Y. Rokseth 1925, III izd. 1944, novi otisak 1961; engleski prijevod i adaptacija C. F. Pfatteicher 1935, II izd. 1950; srpskohrvatski prijevod S. Đurić-Klajn 1937; norveški prijevod 1932; grĉki prijevod s dodatkom Ph. Amojanakisa 1957); J. Wolf, »Geschichte der Musik in allgemein verstandlicher Form« (3 sv.), 1925—29 (španjolski prijevod s dodatkom H. Anglesa 1934, IV izd. 1957; engleski prijevod 1950); H. J. Mosvr, »Die Epochen der Musikgeschichte im Oberblick«, 1930; J. Miiller-Blattau, »Einfiihrung in die Musikgeschichte«, 1932 (II izd. 1941); H. J. Moser, »Lehrbuch der Musikgeschichte«, 1936 (XII izd. 1953); A. Hiebner, »Musikgeschichte in Querschnitt«,
141
1947; K. Pahlen, »Musikgeschichte der Welt«, 1947 (II izd. 1950; original na španjolskom jeziku obj. 1944 u Buenos Airesu kao Historia grafica universal de la mušica; engleski prijevod 1949; francuski prijevod 1955; izraelski prijevod 1955; talijanski prijevod, 1956; brazilski prijevod 1957; holandski prijevod 1957); J. Handschin, »Musikgeschichte im Oberblick«, 1948 (II izd. uredili B. i H. Stablein 1964); H. Matzke, »Musikgeschichte der Welt im Oberblick«, 1949; L. K. Mayer, »Musikgeschichte, ihre Entwicklung und ihre Meister«, 1949; E. Bticken, »Geschichte der Musik«, 1951; F. Hogler, »Geschichte der Musik« (2 sv.), 1951 (II preraĊeno izd. 1955); E. Preussner, »Musikgeschichte der Abendlandes« (2 sv.), 1951 (novo izd. u jednom svesku, 1958); H. J. Moser, »Musikgeschichte in hundert Lebensbildern«, 1952; H. Engel, »Musik der Volker und Zeiten von den Anfangen bis zur jiingsten Gegemvart«, 1952; H. Schnoor, »Geschichte der Musik«, 1953; K. H. Worner, »Geschichte der Musik«, 1953 (III prošireno izd. 1961);//. Mersmann, »Musikgeschichte der abendlandischen Kultur«, 1955 (II izd.); K. M. Komma, »Musikgeschichte in Bildern«, 1961; H. Renner, »Geschichte der Musik« 1965. NA FRANCUSKOM JEZIKU. U ovom stoljeću pojavilo se u Francuskoj nekoliko kolektivnih radova. God. 1913'—31 objavljena je »Encvclopćdie de la musique« u redakciji A. Lavignaca kojega je, po njegovoj smrti, naslijedio na mjestu redaktora L. de La Laurencie. Ovo veoma znaĉajno djelo nije enciklopedija u obiĉnom smislu rijeĉi. U njegovih 11 svezaka brojni su suradnici obradili u bogatom nizu rasprava i pregleda historiju muzike i teoretske discipline. Na historijski dio otpada 5 svezaka. God. 1946 izašao je u redakciji N. Dufourcqa opseţan priruĉnik »La Musique des origines a nos jours« (V izd. 1959). U redakciji G. Schmida izašao je 1949 veliki priruĉnik »Mušica aeterna« (V izd. 1951). God. 1960 obj. je prvi svezak kolektivnog rada »Histoire de la musique«. Obuhvaća graĊu od poĉetaka do J. S. Bacha, a redaktor mu je Roland-Manuel. Ostali su znaĉajniji priruĉnici muziĉke historije na francuskom jeziku: H. E. Woollett, »Histoire de la musique depuis l'antiquite jusqu'a nos jours« (4 sv.), 1909—■ 25; P. Landormy, »Histoire de la musique«, 1910 (posljednje izd. 1952); J. Combarieu, »Histoire de la musique« (3 sv.), 1913—19 (ovo veoma vrijedno djelo izdano je i kasnije više puta; najnovije izd. obuhvaća 5 sv., a obj. je 1950—60 u redakciji R. Dumesnila koji je napisao ĉetvrti i peti svezak); H. Prunieres, »Nouvelle histoire de la musique« (2 sv.), 1934—36 (dopire do kraja XVIII st.; engl. prijevod 1943;) R. Dumesnil, »Histoire illustree de la musique«, 1934 (novo izd. 1952); N. Dufourcq, »Petite histoire de la musique en Europe«, 1942 (posljednje izd. 1969; srpskohrvatski prijevod, 1959); W. L. Landozvski, »Histoire generale de la musique«, 1945; E. Damais, »Les grandes etapes de la pensee musicale«, 1945; J. Bruyr, »La belle histoire de la musique«, 1946 (novo izd. 1957); V. Belgodere-Johannes, »Histoire de la musique de l'antiquite a nos jours«, 1947; E. Vuillermoz, »Histoire de la musique«, 1950; B. Champigneulle, »Histoire de la musique« (VI izd. 1951, VIII izd. 1957); Ch. A. Reichen, »L'Art musical et son evolution«, 1956; M. Pincherle, »Histoire illustree de la musique«, 1959 (engleski prijevod 1959); M. R. Hofmann, »Histoire de la musique des origines a nos jours«, 1959; P. Pittion, »La Musique et son histoire«, I (Des origines a Beethoven), 1960; Roland-Manuel (urednik), »Histoire de la musique« (2 sv.), 1960—63. NA TALIJANSKOM JEZIKU: G. Pannain, »Lineamenti di storia della mušica«, 1922 (IV izd. u 3 sv. 1964); O. Respighi— S.A. Luciani, »Orpheus — Iniziazione musicale, storia della mušica«, 1926 (novo izd. 1951); E. Magni ■—• Dufflocq, »Storia della mušica« (2 sv.), 1929—30 (novo izd. 1936); A. Capri prikazao je muziĉku kulturu XVII—-XX st. u 3 sv. pod naslovima: »II Seicento musicale in Europa«, 1933; »II Settecento musicale in Europa,« 1936 i »Mušica e musicisti d'Europa dal 1800 al 1930«, 1931 (II izd. 1939); L. Levi, »Profilo di storia della mušica«, 1934; A. Della Corte —■ G. Pannain, »Storia della mušica« (2 sv.), 1936 (II izd. u 3 sv. 1942; III izd. 1952); F. Abbiati, »Storia della mušica« (5 sv.), 1939—46 (najopseţniji tal. priruĉnik za historiju muzike; II izd. 1967-68) L. Cocchi, »Lineamenti di storia della mušica«, II izd. 1944; M. Mila, »Breve storia della mušica«, 1946 (novo izd. 1952); 51. Chiereghin, »Storia della mušica«, III izd. 1948; G. Confalonieri, »Guida alla mušica« (2 sv.), 1950 (novo izd. pod naslovom Storia della mušica, 1958); F. Pastura, »Teši di storia della mušica, svolte in forma riassuntiva«, 1951; L. Ronga, »Storia della mušica«, 1954; R. Allorto, »Storia della mušica«, 1955 (VII izd. 1966); G. Ciocia, »Lineamenti di storia della mušica«, 1958. NA ENGLESKOM JEZIKU (ENGLESKA I SJEDINJENE DRŢA VE). U Engleskoj je po prvi put ostvarena zamisao o opseţnom pregledu muziĉke historije na bazi kolektivnog rada. Suradnjom nekolicine istaknutih struĉnjaka nastala je tako pod uredništvom W. H. Hadozoa znaĉajna »The Oxford Historv of Music«
142
HISTORIJA MUZIKE — HLAVAĈ
(6 sv.)j 1901—05. God. 1929—38 obj. je novo preraĊeno izdanje u 8 sv. Od 1954 izašlo je 11 svezaka najnovijeg izdanja, sasvim drukĉije koncipiranog i pod djelomiĉno novim naslovom »The New Oxford History of Music« (dok su u prijašnjim izdanjima pojedini svesci posvećeni velikim razdobljima historije muzike imali samo jednog autora, oni sada imaju redaktora koji koordinira rad većeg broja suradnika). Velik kolektivan rad, još uvijek nedovršen, izvršen je i u Sjedinjenim Drţavama. Nakladno poduzeće Norton objavilo je, bez zajedniĉkog naslova, u vidu pojedinaĉnih opseţnih i iscrpljivih studija, niz djela od kojih svako obuhvaća po jedno znaĉajno razdoblje (C. Sachs, »The Rise of Music in the Ancient World East and West«, 1943; G. Reese, »Music in the Middle Ages«, 1940; Isti, »Music in the Renaissance«, 1954; M. Bukofzer, »Music in the Baroque Era«, 1947; A. Einstein, »Music in the Romantic Era«, 1947). Ostali priruĉnici: F.J. Crozvest, »The Story of Music«, 1902; W. Y. Baltzell, »A Complete History of Music«, 1905 (novo izd. 1931); W. S. Pratt, »The History of Music«, 1907 (prošireno izd. 1935); C. G. Hamilton, »Outlines of Music History«, 1908 (prošireno izd. 1936); J. F. Cooke, »Standard Historv of Music« 1910 (prošireno izd. 1936); H. C. Colles, »The Growth of Music« (3 sv.), 1912—16 (kasnije u 1 sv., 1939—1956); C. V. Stanford — C. Forsyth, »A History of Music«, 1916; P. A. Scholes, »The Listener's Historv of Music« (3 sv.), 1923—29 (novo izd. 1947); C. G. Hamilton, »Epochs in Musical Progress«, 1926; C. Gray, »Historv of music«, 1928 (VIII izd. 1948); M. Bauer ■—■ E. R. Peyser, »Music through the ages«, 1932 (II izd. 1946); Th. M. Finney, »A History of Music«, 1935 (pregledano izd. 1947); D. N. Ferguson, »A History of Musical Thought«, 1935 (pregledano izd. 1948; skraćeno izd. pod naslovom A short history of music, 1943); H. D. McKinney — W. R. Anderson, »Music in History: the Evolution of an Art«, 1940 (novo izd. 1954); P. H. Lang, »Music in Western Civilization«, 1941 (njemaĉki prijevod u 2 sv., 1947 pod naslovom Die Musik im Abendland); C. Sachs, »Our Musical Heritage: a Short History of Music«, 1948 (II izd. 1955); J- A. Westrup, »An Introduction to Musical History«, 1955; H. Leichtentritt (izdao i proširio N. Slonimsky), »Music of the Western Nations«, 1956; B. C. Cannon — H. Alvin — W. G. Waite, »The Art of Music: a Short History of Musical Styles and Ideas«, 1960; D. J. Grout, »A History of Western Music«, 1960; M. P. Young, »Music and its Story«, 1961. NA RUSKOM JEZIKU. U Sovjetskom Savezu zabiljeţila je muziĉka nauka velik napredak; sovjetski su muzikolozi po prvi put uspješno pokušali uklopiti razvoj muziĉke umjetnosti u razvoj društva i objasniti muziĉke pojave u ovisnosti od društvenih. Znaĉajan je u tom smislu već opseţni priruĉnik V. N. Livanove »HeropHH 3anaAHoeBponeiicKoii My3biKn ;;o 1789 ro3a« (2 sv., od kojih drugi sadrţava notne primjere), 1940. Najvredniji je svakako doprinos R. I. Grubera koji je pod naslovom »HcropHH My3biKajibHoii KynbTypbi« (2 knj., u više svezaka, 1941—59) obradio historiju muzike do kraja XVI st. Gruber je autor srodnog, znatno kraćeg djela (»Bceo5inan ncropnH My3biKn«, I, 1956, do kraja XVI st.). Muzikom XIX st. bavili su se V. E. Ferman (»HCTOPHH HOBOI'I 3anaHHoeBponefiCKoii My3biKn«, I, 1940) te V. D. Konen i M. S. Druskin, obojica autori priruĉnika »HCTOPHH 3apy6e>KHOH My3biKH XIX Bena« (od predviĊena 3 sv., 2 su obj. 1958; prvi je napisala V. Konen, a drugi M. Druskin). Na jugoslavenskom teritoriju obj. je u XX st. nekoliko većih i manjih priruĉnika za historiju muzike iz pera domaćih autora. U Hrvatskoj: S. Hadrović, »Kratka povijest glazbe«, 1911; J. Andreis, »Povijest glazbe«, 1942; Isti, »Historija muzike« (3 sv.), 1951—54 (II izd. u dva sveska 1966); N. Turkalj, »Mala historija muzike«, 1957. U Sloveniji: V. Ukmar (u suradnji sa D. Cvetkom i R. Hrovatinqm), »Zgodovina glasbe«, 1948; Isti, Glasba v preteklih dobah, 1955. U Srbiji: Lj. Bošnjaković, »Istorija muzike«, 1921J. As. HIT (engl. zgoditak, uspjeh, šlager), naziv za instrumentalnu ili vokalnu kompoziciju koja postiţe izuzetan uspjeh i popularnost kod publike, koja je u odreĊenom razdoblju (tjednu, mjesecu, godini) najtraţenija. Izraz se javlja najprije u jazzu, ponekad i u naslovu jedne teme (One Bass Hit), a danas se koristi više za zabavnu i pop muziku. Srodan je pojmu šlagera, jer oznaĉuje pomodnu, trenutaĉno popularnu muziku, za razliku od tzv. -» evergreena. Da li će neka melodija (radi se prvenstveno o vokalnoj interpretaciji) postati »hit« ovisi priliĉno o reklami, a mjeri se sveopćom popularnošću kod publike, brojem prodanih gramofonskih ploĉa i mjestom koje takva muzika zauzima na ljestvici pojedinih zabavno-muziĉkih ĉasopisa, revija i radio-televizijskih programa. Hit parada smotra je najomiljenijih ili najuspjelijih »hitova« jedne zemlje (na radiju, televiziji). M.Maz. HITCHCOCK, Hugh Wiley, ameriĉki muzikolog (Detroit, 28. IX 1923 —). Studirao na Dartmouth Collegeu i na University
of Michigan, gdje je promovirao 1954 s disertacijom The Li Oratorios of M.-A. Charpentier. God. 1948—61 asistent Univerzitetu u Michiganu i od 1961 profesor muzike na Hm Collegeu Gradskog univerziteta u New Yorku. Napisao Musit the United States. A Historical Introduction (1969) i niz ĉlan i studija o ameriĉkoj muzici u struĉnim ĉasopisima (Mus Quarterly, Journal of the American Musicological Society, H Slereo Revietv, Notes). Urednik je zbirke Prentice-Hall Hisi of Music Series (od 1965 dalje). Boravio u Jugoslaviji i preda u Muzikološkom institutu Filozofskog fakulteta u Ljubljani. HITZELBERGER, Sabina, njemaĉka pjevaĉica, kolorati sopran (Randersacker kraj Wiirzburga, 12. XI 1755 — Wiirzbui poslije 1807*), ţena dvorskog flautiste u Wiirzburgu F. L. J. Hit: bergera. Uĉenica D. StefTanija, pjevaĉica na dvoru kneza bisk u Wurzburgu. Gostovala u Parizu (Concerts spirituels i Conc des amateurs, 1776) i Frankfurtu na Majni (1783). Odbila privla angaţmane, meĊu njima i ponudu s francuskoga dvora. Imali vrlo velik opseg glasa (tri oktave). Odgojila veći broj uĉen: meĊu kojima su i njezine ĉetiri kćeri. LIT.: O. Kaulr Sabina, Catharina Elisabeth, Kunigunde, Johanna, Re Hitzelberger, MGG, VI, 1957.
HLADEK (CHLADEK)-BOHINJSKI, Josip, dirigent i k< pozitor (Mokrice, Dolenjsko, 4. II 1879 — Maribor, 7. II 19, Muziku uĉio u Ljubljani i kod F. Lehara u Beĉu. Puna tri dece vojni kapelnik u Sarajevu* 1925—33 u Mariboru vodio z i orkestar Glasbene Matice te neko vrijeme bio i direktor muzi škole. Sa zborom Glasbene Matice s uspjehom nastupao i u i zemstvu. DJELA: 3 gudaĉka kvarteta: kompozicije za violinu i klavir i za vio: ĉelo i klavir. — Sveĉana melodrama za zbor i orkestar, 1922: Sokolska kan za muški zbor, 1924. LIT.: Poroĉila glasbene sole Glasbene Matice Maribor, 1938—39. M. Sp
HLADNIK, Ignacij, kompozitor i orguljaš (Krize kod ţica, 25. IX 1865—■ Novo Mesto, 19. III 1932). Uĉenik orgulja škole u Ljubljani, zborovod kaptolskoj crkvi i uĉitelj pje njanagimnazijiu Novom Me: Romantik, odliĉan kontrapu tiĉar, prihvatio je i neka ĉela moderne kompozici; tehnike.
I. HLADNIK
DJELA: balada za violonĉe klavir. — Kompozicije za klavir. - 1 tazija za orgulje po motivima slo skih narodnih crkvenih pjesama Solo-pjesme uz klavirsku pratnji Missa pro defunctis; Missa Laete coeli; Missa S. Rosarii; Missa so iiis za mješoviti zbor i orkestar; 1 sa Salve regina za mješoviti zb orkestar: Jugoslovanska masa', latu misa po napjevima Rihara: slove crkvene pjesme: psalmi. LIT. : F. Ra kuš a, Slo ve ! pctje v preteklih dobah, Ljubi 1890. — A. Dolinar, Ignacij H nik, Pevec, 1928, 9—10 i II—12 F. Ferjanĉiĉ, Hladnik Ignacij, Cer] ni glasbenik, 1930, 5—6. — .S. mri, Ignacij Hladnik, ibid-, 1 5—12. D. Cc
HLADNIK, Irma, pijanistica (Kranj, 12. XII 1897Klavir studirala na Glasbenoj matici u Ljubljani i na Konzer tori ju u Pragu (1916—^22); usavršavala se kod A. Mikeša Majstorskoj školi. Opseţno znanje klavirske tehnike i interf tacije, koje je stekla za studija, kasnije je stalno dopunjavala m« dostignućima u svijetu, prenoseći ih na generacije uĉenika. > prije nastavnica klavira na muziĉkoj školi Sloga i 1945—71 Zavodu za glasbeno in baletno izobraţevanje u Ljubljani, svojim uĉenicima priredila više od 600 javnih nastupa i stils koncerata. Iz njezine su škole izišli Hilda i Marina Horak, Lovr i Blaţenka Arniĉ. K. Bc HLAVAĈ, Vojtţch, ĉeški kompozitor, dirigent i pija (Ledeĉ na Sazavou, 23. III 1849 —■ Petrograd, 22. III 19 Studije završio na Orguljskoj školi u Pragu (F. Blaţek, M. Krej God. 1865—67 horovoĊa u Orahovici (Banat), potom u Vr horovoĊa Nemaĉkog pevaĉkog društva, pa Srpskog crkve: pevaĉkog društva. Posle ĉetiri godine veoma plodnog rada na dizanju muziĉke kulture u tom gradu, 1871 odlazi u Petrogr tu je orguljaš u Carskoj (italijanskoj) operi, od 1900 u dvorsk orkestru; 1888 osnovao je Studentski simfonijski orkestar, a 1 Studentski duhovni orkestar i hor. Kao pijanista, orguljaš, umetnik na harmonijumu i dirigi odrţao veliki broj koncerata širom Rusije i u drugim zemlji (Nemaĉka, Italija), izvodeći najĉešće slovensku muziku. H.
HLAVAĈ — HOCKH konstruisao klavirski mehanizam armonipiano, koji omogućuje da se trajanje tona produţi po volji. God. 1880 izradio je nacrte za koncertni harmonijum (sa 31 registrom i klavijaturom proširenom za jednu oktavu), koji je sagradilo preduzeće Schiedmayer u Stuttgartu. ĐELA: orkestarske kompozicije uglavnom na narodne teme (Srpska rapsodijal. — KLAVtRSKA: fantazije, varijacije, potpun na narodne teme. — Komiĉna opera Oblava. — Pesnre (romanse): horovi. — Crkvene kompozicije. — Obrade slavenskih narodnih pesama (zbirka CencKue xopu sadrţi niz naših narodnih pesama). LIT.: A. M. FophKuu, 4>eJtteTOHhi, ConeTCKa« My3biKa, 1949. — V. R. Đordević, Prilozi biografskom recniku srpskih muziĉara. Posebna izdanja SAN, 1950. S. D. K.
HLOBIL, Emil, ĉeški kompozitor (Veseli, 11. X 1901 —). U Pragu studirao filozofiju na Univerzitetu i 1924—30 kompoziciju na Konzervatoriju (J. Suk) gdje od 1941 predaje kompoziciju i teoriju. Od 1956 predstojnik ĉeškog Muziĉkog fonda. DJELA. ORKESTRALNA. Ĉetiri simfo nije: I, 1949; U, Dm vitlzstvi, 1951; III, 1957 i IV, 1959. Simfonijeta, 1939; koncert za violinu, 1955; koncert za orgulje, timpane i gudaĉe, 1964; rapsodija za klarinet i orkestar, 1955; simfonijske suite l
HLOUSCHEK, Theodor, njemaĉki kompozitor i muziKolog (Brno, 27. IX 1923—). Orgulje uĉio na Konzervatoriju u Brnu (J. Blatnv), studij kasnije nastavio na Visokoj muziĉkoj školi u Weimaru (J. E. KShler, H. Abendroth, O. Gerster); 1952 doktorirao iz muzikologije na Univerzitetu u Jeni (H. Besseler). Od 1951 docent je na visokoj muziĉkoj školi Franz Liszt u Weimaru i dirigent orkestra narodnih instrumenata. U poĉetku pod utjecajem ĉeške i njemaĉke narodne muzike, H. je u svojim kasnijim djelima posegao za tekovinama suvremenih muziĉkih strujanja. DJELA. ORKESTRALNA: Varialioiien iiber ein slatvisches Thema, 1955; Mmik iiber bohmische Volkslieder, 1955: Variationen iiber ein deittsches Volkslied, 1960. Koncerti: za obou d'amore, 1955; za orkestar, 1956: za fagot, 1956; za orgulje. 1956: za rog, 1962. Concertino za flautu i orkestar, 1962; Suite conceriante za harfu i gudaĉe, 1963. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1961; duhaĉki kvintet, 1961; klavirski trio, 1962; sonata za fagot i klavir, 1957: sonata za rog i klavir, 1957. — Zborovi; solo-pjesme. — Obradbe narodnih napjeva za razliĉite vokalno-instrumentalne i instrumentalne ansamble.
HNILIĈKA, Alois, ĉeški muziĉki historiĉar (Uste nad Orlići, 15. III 1858 — Prag, 14. I 1939). Potjeĉe iz obitelji muziĉara. Prouĉavao posebno ĉešku muziĉku kulturu od polovine XVIII st. nadalje. DJELA: Portre'ty starych ĉeskych misln't hudebnich, 1922; Projily ĉeške hmlbv 2 prve polovice 19. stol., 1924; Rozhledy po ţivoti a vyznamu B. Smetany, 1924: Snietanovske kapiloly, 1935; Kontury vyvo)e huitby poklasicke v Ćechach, 1935; V?pominky a pabĉrky, 1937.
HOBOKEN, Anthony van, nizozemski muzikolog (Rotterdam, 23. I I I 1887 —). Muziku uĉio na Hochovu konzervatoriju u Frankfurtu (13. Sekles, I. Knorr, W. Rehberg) i u Beĉu kod H. Schenkera. Na Schenkerovu pobudu osnovao je 1927 u okviru Nacionalne biblioteke u Beĉu arhiv s fotokopijama rukopisa i prvih izdanja ĉuvenih djela iz muziĉke historije od Bacha do Brahmsa. Arhiv je stalno povećavao svoj inventar zahvaljujući prvenstveno materijalnoj pomoći samog Hobokena. Do 1938, kad su zbog Hobokenova preseljenja u Švicarsku nove nabavke bile obustavljene, arhiv je brojio preko 1000 snimljenih djela (35 000 snimljenih strana). Dalje obogaćivanje arhiva nastavljeno je istom 1957. Ova je ustanova dragocjeno vrelo podataka, osobito za objavljivanje kritiĉkih izdanja. Mnogi rukopisi, uništeni u Drugom svjetskom ratu, pristupaĉni su prouĉavanju jedino pomoću fotokopija iz Hobokenova arhiva, koji je danas sastavni dio beĉke Nacionalne biblioteke. H. i sam ima vrlo vrijednu zbirku rukopisa i prvih, odnosno ranih izdanja, osobito Havdnovih kompozicija. Na dugogodišnjem prouĉavanju Havdnova ţivota i stvaranja temelji se Hobokenovo ţivotno djelo: veoma opseţan tematski katalog Havdnovih djela u dva sveska (1957 i 1971). Napisao i studiju Discrepancies in Haydn Biographies (1962). LIT.: L. Noivak, Das Archiv fiir Photogramme musikalischer Meisterhandsehriften, Osterreichische Musikzeitschrift, Wien 1957, 3 - — H. Haase, Anthonv van Hoboken, MGG, VI, 1957. — J. Schmidt-Gorg (redakcija), Spomenica A. van Hoboken, Mainz 1962.
HOCHBERG, Hans Heinrich Bolko (pseudonim J. F. Franz), njemaĉki kompozitor (Ftirstenstein, Šlezija, 23. I 1843 — Salzbrunn, 1. XII 1926). Muzici se posvetio 1869, kad je napustio diplomatsku sluţbu. U Dresdenu imao vlastiti gudaĉki kvartet (Hochberg Ouartett) ; 1876 osnovao Šleske muziĉke festi vale. God. 1886—1902 generalni intendant dvorskih kazališta u Berlinu. Kao kompozitor pod utjecajem Schumanna.
143
DJELA: 3 simfonije; klavirski koncert, 1906. — Tri gudaĉka kvarteta, 1874—94; 2 klavirska trija, 1899—1904; klavirski kvintet, 1908. — Klavirske kompozicije. — Opera Die Falkensteiner, 1876 (preraĊena pod naslovom Der Wdrwolf, 1881); Singspiel Clauditu von Villa bella, 1864. — Zborovi; oko 80 solopjesama. LIT.: M. Koch, Das konigliehe Schauspiel in Berlin unter der Leitung von Graf Bolko v. Hochberg 1886—1902 (disertacija), Berlin 1957. — F. J. Machatius, Hans Heinrich XIV Bolko Graf von Hochberg, MGG, VI, 1957.
HOCHBRUCKER, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. Georg (?), graditelj instrumenata (Augsburg, oko 1670 — Donauw8rth, Bavarska, 1763). Djelovao kao graditelj instrume nata u Donauu'orthu; smatra se da je on prvi konstruirao harfu s pedalima. Harfa je imala pet pedala (-> Harfa). 2. Simon, graditelj instrumenata i harfist (Donauvvorth, 1699 — ?, poslije 1750). Georgov sin i uĉenik; na brojnim puto vanjima promicao instrument koji je izumio njegov otac. Svirao u Beĉu, Bruxellesu, Leipzigu i drugim gradovima. 3. Coelestin, orguljaš i harfist (Tagmersheim kraj Donauvvortha, 10. I 1727 — Freising, Bavarska, 1809). Georgov nećak. Stekao mnogostranu naobrazbu u roditeljskoj kući, zatim u Neuburgu (Bavarska) i Freisingu; uĉio kompoziciju kod P. Camerlohera. Od 1747 u benediktinskom samostanu Weihenstephan (Freising), gdje se zaredio 1752; u samostanskim zapisima spo minje se kao Prof. Syntax. Izvrstan orguljaš i harfist. Bio je cijenjen i kao kompozitor, ali se njegova djela nisu saĉuvala. 4. Christian, virtuoz na harfi i kompozitor (Tagmersheim, 17. V 1733 — London, poslije 1799). Coelestinov brat. Oko 1769 došao u Parizu na glas kao virtuoz, uĉitelj i kompozitor; njegovim nastojanjem udomaćila se u Parizu pedalna harfa, koja je tamo uvedena poslije 1740. Imenovan Maitre de harpe de la reine; u vrijeme Revolucije (1789) napustio Francusku i nastanio se u Londonu, gdje je koncertirao već ranije (1779). DJELA: 6 sonata za harfu uz pratnju violine ad libitum; više od 12 sonata za harfu; nekoliko divertissementa za harfu: airs varies za harfu; 3 dua za 2 harfe: ariettes choisies uz pratnju harfe. LIT.: H. J. Zingel, Christian Hochbrucker, Donauworther Anzeigeblatt, 1933- — Isti, Georg (?), Simon, Coelestin, Christian Hochbrucker, MGG, VI, 1957-
HOCHREITER, Emil, kompozitor (Debrecen, Madţarska, 27. XII 1871 — Beĉ, 3. VIII 1938). Mati mu je bila Slovenka. God. 1872—90 ţivio kod djeda u Novom Mestu. God. 1890—92 studirao u Beĉu pravo, istodobno muziku kod J. Bohma; 1892—99 uĉitelj muzike u isusovaĉkom odgojnom zavodu u Kalks burgu kraj Beĉa, nastavljajući studij muzike i prava (1896 poloţio drţavni ispit iz muzike, 1899 završio pravo). God. 1899—1923 u drţavnoj sluţbi u Beĉu; 1923—37 ponovo u Kalksburgu. Brojne kompozicije objavio u Ljubljani (Novi akordi, Cerkveni glasbenik i dr.). U svjetovnim kompozicijama H. je kasni romantik; u crkvenim djelima pristalica cecilijanskog pokreta, ali se sluţi i sredstvima moderne kompozicijske tehnike. Piše polifonim stilom; djela su mu arhitektonski sloţena, ali izraţajna. Njegov doprinos slovenskoj crkvenoj muzici veoma je znaĉajan. Odrţavao je stalne veze sa slovenskim crkvenim kompozitorima, npr. sa H. Sattnerom i S. Premrlom. DJELA: 2 uvertire 1905 i 1936. Per aspera ad astra za orkestar. — KOMORNA: klavirski kvartet: klavirski kvintet: suita za violinu i klavir; Musik fiir 4 Homer; Lyrische Stiicke za 4 roga i udaraljke. — Klavirske kompozicije. — Opera Heimfahrt: opereta Die listige Mutz. Scenska muzika. — Zborovi a cappella; solopjesme. — CRKVENA: Festeinzug za orgulje i orkestar. Kantate; Das Grab auf der Heide za solo, zbor i orkestar; Christus za sole, zbor i orkestar i Christus am Kreuze za solo, orkestar i orgulje. Pet misa: 2 rekvijema; brojne kraće kompozicije, ĉesto uz pratnju orgulja (slovenske crkvene pjesme za zbor a cappella). LIT.: H. Sattiier, E. Hochreiter, Pevec, 1922. —J. Mantuani, E. Hochreiter, Zbori, 1931. — Isti, E. Hoc hre iterje ve sklad be, Sv. C, 1932. — S. Premrl, E. Hochreiter, Cerkveni glasbenik, 1938. — D. Cvetko, Emil Hoch reiter, MGG, VI, 1957D. Co.
HOCKH, Carl, austrijski kompozitor (Beĉ, 22. I 1707 — Zerbsl, 25. XI 1773). Uĉio violinu kod svog oca, a pjevanje kod F. Dorfmiillera. Od 1725 »hoboist« (zapravo sviraĉ dubokog roga) u regimenti grofa Weillisa u Temesvaru, Orsovi i Hermannstadtu, gdje je upoznao F. Bendu. Nakon završetka vojne sluţbe (1730) prati Bendu u Poljsku i uskoro dobiva mjesto u Dvorskoj kapeli staroste Suchorzevvskog Szanianskog u Varšavi (kornist i drugi violinist). God. 1733 postao prvi violinist dvorske kapele u Zerbstu Cod 1754 koncertni majstor). U nekoliko navrata posjetio Bendu u Berlinu, nastupajući i kao solist (1750 i 1751 izveo vlastiti violinski koncert). U Berlinu je upoznao C. Ph. E. Bacha, koji je uvrstio dvije njegove violinske sonate u svoju zbirku Musikalisches Vielerley (1770), i Marpurga koji mu je uputio dvanaesti broj svojih Kritische Briefe iiber die Tonkunst (1759). H. se, uz Bendu, Czaitha i mnoge druge, ubraja medu muziĉare koji su se iz habsburških zemalja preselili i udomaćili u sjevernoj Njemaĉkoj. Maštovit stvaralac pretklasiĉne komorne muzike, on u svojim, preteţno trostavaĉnim partitama napušta
144
HOCKH — HOEBERG
polifoniĉko oblikovanje, tipiĉno za sjevernonjemaĉku trio-sonatu i razvija veoma toplu pjevnost, i, u srednjim stavcima, osjećajnost, svojstvenu izraţajnom svijetu novog mannheimskog stila. U završnim stavcima tih partita susreću se landleri, poloneze, lo vaĉka muzika i talijanski stilski elementi. U kompozicijama za violinu (sa ili bez generalbasa), slijedi smjer Bende; za njega su osobno, meĊutim, karakteristiĉni capricci s dodanim plesnim stavkom (obiĉno Menuet). H. se istaknuo i kao violinski pedagog; njegovi su uĉenici K. F. C. Fasch, J. G. Sevffarth, J. W. Hertel, G. P. Weimar i F. W. Rust. DJELA. INS TRUMENTALN A: Sinfo nia za 2 vio line, 2 oboe, vio lu i bas (rkp); 10 simfonija (rkp., uništeno 1941—45); 18 violinskih koncerata (navode se u starijoj literaturi, ali su po svemu sudeći izgubljeni ); Sieben Parthien za 2 violine i continuo, 1761; 2 sonate za violinu i continuo obj. u zbirci Ph. E. Bacha Musikalische Vielerley, 1770; IO kompozicija za violinu (capriccia i menuetti); 4 kompozicije za violinu solo; 3 kompozicije za violinu solo i cont inuo; Capricetti a U Violino i 24 Capricetti per il Violino (rkp., oba uništena za rata). — Autobiografski spis: Lebenslauf des Hochfiirstl. Anhalt Zerbslischen Concertmeisters, Herrn Carl Hockh, obj. u F. Marpurgovu ĉasopisu Historisch-kritische Beytrdge zur Aufnahme der Musik, I I I , 1757. NOVA IZD.: Partita a tre per due Violini e B. c, br. 2., obj. E. Schenk (Hausmusik br. 170, 1954). LIT.: J. A. Hiller, Lebensbeschreibungen beriihmter Musikgel ehrten und Tonkiinstler neuerer Zeit, I, Leipzig 1784. — Auto-Biographie von Franz Benda, Neue Berliner Musikzeitung, 1856. — H. Wdschke, Die Zerbster Hofkapelle unter Fasch, Zerbster Jahrbuch, 1906. — A. Moser, Geschichte des Violin-Spiels, Berlin 1923. — F. Berten, Franz Benda. Sein Leben und seine Kompositionen (disertacija), Koln 1928. — E. Nissel-Nemenoff, Die Violin-Technik Franz Benda's und seiner Schule, Kassel 1930. — W. Kahl, Selbstbiographien deutscher Musiker des XVIII. Jahrhunderts, Koln 1948. — A. Chybinski, Slownik muzvkov dawnej polski do roku 1800, Krakow 1949. — E. Schenk (izdavaĉ), Die Autobiographie des Johann Wilhelm Hertel, Graz i Koln 1957 (sadrţi i proširenu varijantu Hockhove autobiografije). — H. Wessely, Carl Hockh, MGG, VI, 1957. I. Ać.
HOCKNER, Hilmar, njemaĉki muziĉki pisac (Leipzig, 24. XII 1891 —■ Fiirstenzell, 24. I 1968). Uĉenik Konzervatorija u Leipzigu (H. Sitt, H. Backer, J. Merkel, A. Nestler), muzikologiju studirao u Leipzigu (H. Riemann, A. Schering) i u Freiburgu (W. Gurlitt). Od 1921 predavao teoriju i historiju muzike na Konzervatoriju u Freiburgu, bio muziĉki direktor odgojnih domova, a od 1939 djelovao u Fuldi kao profesor. DJELA: Jugendmusik in Landerziehungsheim, 1926; Die Musik in der deutschen Jungendbewegung, 1927; August Halm und die Musik in der Freien Schulgemeinde Wichersdorf, 1927; Musikpddogogik auf psychologischer Grundlage, 1949; Entzvickelnder Musikunterricht, 1950; Volkskinderlieder im »aufbauenden« Musikunlerricht der Grundschule, 1952; Das Liedgut der ersten vier Schuljahre, 1955; Grundprobleme des Schulermusizierens, Handbuch der Musikerziehung, 1954; Violiniibung am Volkslied, 1954.
HOĈEVAR (Gottscheer), Janez Jurij, muziĉar, pravnik i astronom (Novo Mesto, 2. X 1656 — Ljubljana, 1714). Studirao pravo u Italiji, bio je »odvetnik deţelnih stanov kranjskih«, ĉlan Academiae operosorum i prvi predsjednik Academiae Philharmonicorum, muziĉki direktor ljubljanskog isusovaĉkog kazališta. DJELA: Litaniae Lauretanae; muzika za isusovaĉke drame: Joseph Austriacus in Josepho Aegyptio adumbratus, 1690; Magnamitatis belli et pacis arbitra materna pietate et regia mumficentia vindicata in Critolaio boni publici vindice, 1710; Ericus disertus Frothonis Daniae regis ex capitali hoste amicus gener, 1712 i Caecilia in et cum Valeriano de profano amore triumphans, 1713. LIT.: A. Koblar, Ljubljanĉani 17. stoletja, Izvestja Muzejskega društva za Kranjsko, 1900, 5—6. — V. Sleska, Naši glasbeniki v ljubljanskih jezuitskih dramah, Cerkveni glasbenik, 1935, 7 —8. — D. Cvetko, Stoletja slovenske glasbe, Ljubljana 1964. D. Co.
HOĈEVAR, 1. Miroslav, kontrabasist i aranţer (Valjevo, 4. I 1924—). Inţenjer graĊevinarstva; studij kontrabasa završio 1960 na Akademiji za glasbo u Ljubljani (L. Bole). God. 1945—60 ĉlan Plesnog orkestra, 1955—70 ĉlan Ljubljanskog jazz-ansambla, od 1960 prvi kontrabasist Simfonijskog orkestra Radio-televizije Ljubljana. Osnovao i vodio više razliĉitih narodno-zabavnih an sambla (od 1945 Vaški kvintet, Ansambel Miška Hoĉevarja, itd.), za koje komponira i obraĊuje slovenske narodne pjesme; nastupa i kao pjevaĉ. B. Lk. 2. Šonja, pjevaĉica, koloraturni sopran (Ajdovšĉina, 3. III 1927—), ţena Miroslava. Završila srednju ekonomsku školu; pjevanje uĉila kod K. Kušej-Novak na Srednjoj muziĉkoj školi u Ljubljani. Od 1948 ĉlanica zbora; kao solist debitirala 1953 u Ljubljani u ulozi Gilde (Verdi, Rigoletto) i otada solistica Opere Slovenskog narodnog gledališĉa u Ljubljani. U nje/ine najistaknu tije uloge idu: Suzana (Mozart, Figarov pir), Rosina (Rossini, Seviljski brijaĉ), Adina, Lucija i Norina (Donizetti, Ljubavni napitak, Luda di Lammermoor i Don Pasquale), Olvmpia (Offenbach, Hoffmannove priĉe), Carica (Rimski-Korsakov, Zlatni pjetlić) i Zerbinetta (R. Strauss, Ariadna na Naksosu). Nastupa i na koncertnom podiju. Gostovala sama i s ansamblom Ljubljanske opere u Francuskoj, Nizozemskoj, Njemaĉkoj, Italiji, Ĉehoslovaĉkoj i SSSR. B. Lk. HODDINOTT, Alun, velški kompozitor (Bargoed, Glamorgan 11. VIII 1929 —). Studirao na Univerzitetu u Cardiffu; tamo od 1951 predaje na College of Music and Drama.
DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1956 i 1965; 3 koncerta za 1; koncert za klarinet i gudaĉe, 1950; koncert za obou i gudaĉe, 1955; koi za harfu, 1957; Concertino za violu, 1957; Fugal-Overture, 1952; Noc 1952; Folk-Song Suite za mali orkestar, 1964. — KOMORNA: gudaĉki k\ 1967; gudaĉki trio, 1950; kvartet za klarinet i gudaĉki trio, 1954; septet z haĉki trio i klavirski kvartet, 1956; Divertimento za duhaĉki kvartet, 1964; te t, 19 6 7. — So na ta za k la v ir, 19 6 3; 2 no kt ur na za k la vir, 19 56 1 —■ Scenska muzika i muzika za radio drame. — Four Welsh Songs za so, klavir (ili orkestar), oko 1964; solo-pjesme. LIT.: A. F. Leighton Thomas, Alun Hoddinott, The Musical Times,
HODEIR, Andrć, francuski kompozitor, muziĉki kritii violinist (Pariz, 22. I 1921 —). Studirao na Pariškom konzi toriju kod O. Messiaena (kompozicija), La Preslea (harmo i N. Dufourcqa (historija). Karijeru jazz muziĉara zapoĉeo pod pseudonimom Claude Laurence kao violinist u seksteti Ekvana. Kasnije radio kao aranţer i kompozitor za D. Reinch; (film La Village de la Colere, 1946), D. Byasa (1949), J. Moc (1951), B. Pfeiffera (1952) i B. Jaspara (1954). God. 1954 ut( ljio u Parizu eksperimentalni ansambl Jazz Groupe de P kao aranţer i dirigent tog sastava pokušava sjediniti dvan tonsku tehniku s impiovizacijskim slobodama jazz-muzike. X 954 predsjednik Akademije za jazz u Parizu. God. 1947izdavao i ureĊivao ĉasopis Jazz Hot. H. je jedan od najznaĉaj evropskih kritiĉara jazza; njegove su kompozicije interpre i snimili na ploĉe mnogi poznati jazz-muziĉari K. Clarfc Moody i Modem jazz kvartet. DJELA. Filmska muzika: La Village de la Colere, 1946; Une Pariš 1957; Palais Ideal; Chutes de Pierre, 1958 i dr. — Jazz-muzika: Esqui's. II, 1954 i 1955—56; Around the Blusses, 1958; Osymetrios, 1960 i dr. — SI Le Jazz, cet inconnu, 1945; Introduction a la musique de jazz, 1948; Les F de la musigue, 1951; Hommes et problemes du jazz, 1954; La Religion du 1954; La Musigue etrangere contemporaine, 1954; Jazz, Its Evolution And Es 1956; Since Debussy3 1960; Tozvard Jazz, 1962.
HODEMONT (Hoedemont, Hodimontio), Leonard C( de, nizozemski kompozitor (Hodimont kraj Verviersa, oko — Liege, ?, VIII 1636). Uĉio u pjevaĉkoj školi katedrale u Li pod vodstvom H. Jamaera. God. 1595 nastavio studije na Un: zitetu u Leuvenu, zatim mu se gubi trag sve do 1610, kada se succentor zakladne crkve Sv. Petra u Liegeu obraća kaptolu I drale s molbom da mu se isplati naknada za posao koji je ob na katedralnom carillonu (komponirao je melodije za mehani carillona). Idućih godina u nekoliko navrata radi na carilloi u Liegeu, Antvverpenu i Mechelenu. God. 1619 naslijedi svog uĉitelja H. Jamaera u sluţbi muziĉkog direktora kate< u Liegeu. Crkvene knjige svjedoĉe o njegovim nastojanjim obnovi repertoar (kupovine muzikalija, angaţmani pjevai instrumentalista); ali ĉini se da je upravo zbog toga došao u si sa svojim pretpostavljenima, pa je 1633 i otpušten. , U muziĉkom ţivotu Liegea odigrao je znaĉajnu ulogui katedralni muziĉki direktor, a stekao je velik ugled i kao peda njegovi su uĉenici H. Du Mont, L. Pietkin, P. Probus, J. Fun i drugi. U kompoziciji je oĉitovao suvereno poznavanje sta stila i sklonost novim vrstama i stilu posebice talijanskom (\ nelle). U zbirci moteta sistematski provodi novi naĉin oblikt npr. violinsku dionicu koncertantno, a glasovnu liniju mjestii virtuozno. DJELA: Armonica recreatione. Villanelli a tre v. con ili Bc, 1625; 1 sad thought I sat za 3 glasa (u J. Plavfordovoj zbirci Catch that catch can, 1 — Zbirka moteta Sacri concentus 1—5 v. cum basso ad organum, 1630; 2 m za 8 glasa u rkp.; veći broj crkvenih djela izgubljen (14 librorum Anliphom ... i 26 livres de musigue). LIT.: J. Ouilin, Un Musicien liegeois, L. de Hodemont, 1575? — Notes biographiques, u La Vie wallonne, Liege 1951. — Isti, Leonard C de Hode mo nt, MGG VI, 1957.
HODŢA-EJNATOV, Leon Aleksandroviĉ, gruzinski k pozitor (Tbilisi, 23. III 1904 — Lenjingrad, 7. X ic Muziku uĉio u Erevanu (A. Spendiarov) i na Centralnom mi kom tehnikumu u Lenjingradu (P. Rjazanov). Djelovao kao op dirigent u razliĉitim kazalištima. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u d-molu, 1954; 3 koncerta za k 1946, 1947 i 1948; fantazija za klavir i orkestar, 1954; koncertra suita za vi i orkestar, 1950; Prazniĉka uvertira; uvertira Mladost, 1954; 3 suite, 1936, i 1948; Majski karneval, 1949; Poema, 1953; Plesovi, 1952; divertimento z: Ċaĉe, 1954. — Suita za gudaĉki kvartet, 1943; klavirski trio, 1943. — DRAMt Opere: Brana, 1931; Pobuna, 1938; Obitelj, 1940 i Blato, 1945. Scenska m za više od 50 kazališnih djela. — Rekvijem u spomen Lenjinu, 1934; Poema-kar 1953; solo-pjesme. LIT.: M. Druskin, Leon Aleksandroviĉ Hodţa-Ejnatov, Lenjingrad
HOEBERG, Georg, danski violinist, kompozitor i diri (Kobenhavn, 27. XII 1872 — Vedboek, 3. VIII 1950). Stuc na Konzervatoriju u Kobenhavnu (L. V. Tofte, J. D. Bonde N. W. Gade) i Berlinu (K. Halif). God. 1900—14 nasta violine na Konzervatoriju i dirigent Danskog koncertnog dru: 1914—30 dirigent opere u Kobenhavnu i 1915—49 zborom Danskog pjevaĉkog saveza. PrireĊivao solistiĉke koncerte u H burgu i Stockholmu. DJELA: simfonija u E-duru; romanca za violinu i orkestar; orkest varijacije. — Sonata za violinu u G-duru op. 1. —Kompozicije za klavir.— C
HOEBERG — HOFFER Et bryllup i Katakomberne, 1909; balet Pariš Dom, 1912. — Mješoviti i muški zborovi; solo-pjesme. LIT.: Spo menica Georg Hoeberg, Kobenhavn 1942. — V. Gandrup, Georg Hoeberg, Dansk Musiktidsskrift, 1942. — H. Borresen, Georg Hoeberg, ibid., 1947.
H0EG, Carsten, danski muzikolog (Aalborg, 15. XI 1896 — Kabenhavn, 3. IV 1961). Od 1926 profesor filologije na Univerzitetu u Kobenhavnu. Istraţivao poglavito bizantsku i starogrĉku muziku. U suradnji sa H. J. W. Tillvardom i E. Welleszom utemeljio Monumenta musicae byzantinae. DJELA. SPISI: Graesk Musik, 1940; Musik og digtning i bizantinisk krislendom, 1955; razliĉiti ĉlanci i studije. — IZDANJA. U okviru Monumenta musicae bvzantinae: Sticherarium (sa Tillvardom i Welleszom), 1935; La Notalion ekphonetigue, 1935; Hirmologium Athoum, 1938; The Hymns oj the Hirmologium I (sa A. Avoutantijem, M. Stohrom i J. Raastedom), 1952; Prophetologium (sa G. Zuntzom), 1939—52; Contacarium Ashburnhamense, 1956; Lectionaria (sa G. Zuntzom), 1962.
HOEHN, Alfred, njemaĉki pijanist (Oberellen, 20. X 1887 — Konigstein, 2. VIII 1945). Studirao klavir na Konzervatoriju u Frankfurtu na Majni (L. Uzielli), a dirigiranje u Kolnu (F. Steinbach). God. 1934—40 vodio majstorsku klasu na Visokoj muziĉkoj školi u Weimaru, od 1940 na Hochovu konzervatoriju u Frankfurtu. Koncertirao u Rusiji, Austriji, Madţarskoj, Švicarskoj, Rumunjskoj, Poljskoj, Španjolskoj, Nizozemskoj, Danskoj i Turskoj. Bio je jedan od najboljih pijanista svoje generacije u Njemaĉkoj. DJELA: gudaĉki kvartet. — Mnoge klavirske kompozicije. — 22. psalam za bariton i veliki orkestar; šest pjesama uz orkestar. —■ Melhode des virtuosen Klavierspieh (posthumno), 1949 (u redakciji G. Rotha). — Priredio izdanje Beethovenovih klavirskih djela.
HOELSCHER, Ludvvig, njemaĉki violonĉelist (Solingen. 23. VIII 1907 —). Studirao u Kolnu, Miinchenu, Leipzigu (J. Klengel) i Berlinu (H. Becker). Od 1931 ĉlan klavirskog trija Elly Ney, od 1936 profesor violonĉela na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu. Nakon rata povukao se iz javnog ţivota do 1949 otkada ponovo koncertira. H. je jedan od najboljih njemaĉkih violonĉelista. K. Holler i H. Pfitzner posvetili su mu koncerte za violonĉelo. Od 1957 djeluje i kao profesor na Visokoj muziĉkoj školi u Stuttgartu. Gostuje u svim evropskim zemljama kao solist ili kao ĉlan komornih ansambla (trio Gieseking - Taschner - H.). LIT.: E. Valentin, Cello. Das Instrument und sein Meister Ludwig Hoelscher, Pfullingen 1955. — Isti, Ludvvig Hoelscher, MGG, VI, 1957. — \V. - E. v. Lewinski, L. Hoelscher, Tutzing 1967.
HO1ŠRĆE, Arthur, belgijski muzikolog i kompozitor francuskog podrijetla (Bruxelles, 16. IV 1897 —). Studirao na konzervatorijima u Bruxellesu (L. Henner, R. Moulaert, L. de Bondt) 1 Parizu (P. Vidal, V. d'Indv i E. Gigout); od 1950 profesor kompozicije na £cole Normale u Parizu. Uz A. Honeggera i T. Harsanvija H. je medu prvima obratio punu paţnju filmskoj muzici. DJELA. ORKESTRALNA: Symphonie choreographique; Trois Fanfares; 2 suite. — KOMORNA: Pastorale et danse za gudaĉki kvartet, 1923; trio za flautu, fagot i klavir. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Baleti: Ouatre Choreographies, 1948; L'Aventure du Ghevalier Bertrand i La Souris blanche et la Dame de Pariš. Scenska i filmska muzika. — VOKALNA: oratorij Ode au Soleil za sole, zbor i orkestar; septet za mezzosopran, flautu, klavir i gudaĉki kvartet, 1923; ciklusi solo-pjesama. — Instrumentirao neke kompozicije A. Roussella, M. Ravela, A. Honeggera, D. Milhauda, J. Iberta i dr. — Izdao Couperinovo djelo Troisieme Lecon de Tenebres. —■ SPISI: Igor Strawinsky et ses trois chefs-d'oeuvre dramatiques, 1925; A. Roussel, 1937; A. Honegger, 1951. — Za djelo La Musique des origines a nos jours (redaktor N. Dufourcq, Pariš 1946) napisao opseţna poglavlja La Voix i Le Jazz (1946). Kao suradnik francuskih, belgijskih, švicarskih, engleskih i ameriĉkih struĉnih ĉasopisa objavio brojne eseje i ĉlanke.
HOERTER, Philippe, alzaški kompozitor (Strasbourg, 30. VIII 1795 —• 6. XI 1863). Otvorio 1815 u Strasbourgu trgovinu muzikalija; u muzici samouk. Postao 1819 kontrabasist kazališnog orkestra, a 1820 uĉitelj pjevanja na protestantskom seminaru. Komponirao više od 100 djela (rukopisi većinom uništeni u poţaru 1860). Istiĉu se uvertira u Es-duru, gudaĉki sekstet u F-duru, 2 kantate Gutenberg (1836 t 1840), kantata Jekova (1846) i solopjesme. LIT.: Hommage a Ph. Hoerter, Strasbourg 1864.
HOESICK, Ferdvnand, poljski knjiţevnik i muziĉki pisac (Varšava, 16. X 1867 — 13. IV 1941). Studirao na Univerzitetu u Heidelbergu (K. Fischer), Krakovu (St. Tarnowski) i Parizu (E. Renan). God. 1891 vratio se u Varšavu, od 1905 djelovao u Krakovu, gdje je suraĊivao u raznim ĉasopisima. U Varšavi bio 1 redaktor lista Kurjer warszawski. Ide u najistaknutije istraţivaĉe Chopinova ţivota i stvaranja. DJE L A ( o muz ic i) : F. Chopi n, bi ograf s ka ski ca ( na po lj. ) , 1898; Z papi e ro m 0 E l sn e r ze, 190 1 ; Ţ i v ot i st va ra nj e F. Cho pi na ( 3 s v. , na po l) . ) , 191 2 ( I I iz d. u 2 sv. , 1926) ; Chopi ni ana ( na po lj. ), 1912; Sl oviacki i Chopi n . . . ( na po lj. ), 1928.
HOESSLIN, Franz, njemaĉki dirigent i kompozitor (Munchen 31. XII 1885 — Sete, juţna Francuska, 25. IX 1946). U Munchenu polazio Univerzitet, istodobno uĉio kod F. Mottla (dirigiranje), M. Regera (kompozicija) i F. Berbera (violina). God. 1907—11 MUZ.E..II, 10
145
operni dirigent u Danzigu i St. Gallenu, 1912—14 orkestralni dirigent u Rigi. Poslije Prvoga svjetskog rata djelovao u Beĉu, 1919—20 orkestralni dirigent u Liibecku, 1920—22 kazališni dirigent u Mannheimu, zatim prvi dirigent berlinske Volksopere, 1923 glavni muziĉki direktor Friedrichstheatera u Dessauu, od 1926 u Barmen-Elberfeldu (Wuppertal). Šest godina dirigent festivala u Bavreuthu, 1932—36 direktor opere u Breslauu, zatim ţivio u Firenci. DJELA: 3 Kammerstucke i druge kompozicije za orkestar; klavirski kvintet. — Za glas i orkestar: 3 romantisehe Sonette, 1940; Von der Verlassenheit, 1941 i 6 Sonette einer Griechin, 1942. Zborovi.
HĈ)FER, Franz, njemaĉki orguljaš i kompozitor (Griesbach, 27. VIII 1880 — Garmisch-Partenkirchen, 13. XI 1953). Studirao na Konzervatoriju u Munchenu (J. G. Rheinberger). God. .1901—09 orguljaš u Regensburgu (od 1906 u katedrali), od 1911 nastavnik harmonije na tamošnjoj Crkvenoj muziĉkoj školi, a od 1919 dirigent udruţenja Regensburger LieĊerkranz. Bio zatim pro fesor na muziĉkoj školi u Ettalu (1926), Garmisch-Partenkirchenu (!933) i NSrdlingenu (1943). DJELA: 2 simfonijete; Concertino za violinu i orkestar. — Kompozicije za orgulje. — Opere: Sarema, 1904; Dornrb'schen, 1918; Don Guevara i Die Šunde (nedovršena). Balet Prinzessin Schneezvittchen. — Oko 60 pjesama. — Mise za zbor, orkestar i orgulje. — INSTRUKTIVNA: Modulalionslehre , 19T6 i Instrumentationslehre. — Priredio novo izdanje Schule der Geliiufigkeit C. Czernvja, 1916.
H0FFDING, Niels Finn, danski kompozitor (Kobenhavn, 10. III 1899—). Studirao kompoziciju kod K. Sandbvja, K. Jeppesena i Th. Lauba u Kobenhavnu i kod J. Marxa u Beĉu. Od 1928 nastavnik na gimnaziji, od 1931 predavao kompoziciju na Konzervatoriju u Ktfbenhavnu (od 1949 profesor i 1954—69 direktor); kasnije vodio Opernu akademiju. Bavio se reorganiziranjem muziĉke nastave (prema naĉelima F. Jodea). DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, op. 3, 1923; I I , op. 5 sa zborom, 1924 i I I I , op. 12, 1928. Sinfonia concertante za komorni orkestar op. 2 3> T934; koncert za obou i gudaĉe, 1933; suita Fire minespil op. 41, 1944; 4 simfonijske fantazije: I, Evolution op. 32, 1939; II, Det er ganske vist op. 37, 1943; III,op. 40, 1944 i IV, The Arsenal at Springfield sa solima i zborom op. 54, 1953- Fanfare op. 34, 1926. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta op. 2 1 6 , 1920 i 1925; 2 duhaĉka kvinteta op. 36 i 53, 1940 i 1953; sonata za obou i klavir °P. 39» 1943; Dialoger za obou i klarinet op. 10, 1927. — Klavirske kompozicije (sonatina op. 51, 1951; suita op. 49, 1948). — DRAMSKA: Kejserens nye Klaeder (prema H. C. Andersenu), 1928 i Kilderejsen (V. Andersen prema L. Holbergu), 1942. — VOKALNA: Kantata lil Skoleafslutning op. 24, 1933. Zasole, zbor i orkestar: kantata op. 48, 1948; Karlsvognen op. 4, 1923 i Fem Svaner op. 28, 1937; Kristofer Kolumbus za bariton, muški zbor i orkestar op. 29, 1937. Nattergal om Dagen za sopran i orkestar op. 7, 1925; Sjaelandsk Landskab op. 38, 1943; kvartet za sopran, obou i 2 klavira op. 11, 1927; Ved et Tab za 2 glasa, blokflautu i violinu op. 55, 1954; zborovi uz pratnju klavira; solo-pjesme. —■ DIDAKTIĈKA: Lille Ouverture op. r8, 1931; zborna opera Pasteur op. 27, 1935; Das Eisenbahngleichnis (E. Kastner) za zbor, klavir i 3 saksofona op. 26, 1934; Pans flojter za zbor, klavir i flautu op. 30, 1938 i dr. — INSTRUK TIVNA: Gymnasiesangbogen, 1929 (sa H. Andersenom); 60 danske Kanoner, 1930 (s istim); Sange og Kanoner til Skolesangboger, 1933; Via nova, 2 sv., 1951— 52 (sa B. Nordenfelt). Udţbenici Harmonilaere, 1933 i Den elementcere Harelcere, 1935LIT.: G. Carril, K Hoffding, Monthlv Musical Record, 1953. — N. Sdiiorring, Niels Finn HorTding, MGG, VI, 1957.
HOFFER, Paul, njemaĉki kompozitor (Barmen, 21. XII 1895 — Berlin, 31. VIII 1949). Studirao na Konzervatoriju u Kolnu klavir (W. Georgii) i kompoziciju (F. Bolsche); studij kompozicije nastavio na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu kod F. Schrekera. God. 1923 postaje nastavnik na berlinskoj Visokoj muziĉkoj školi, isprva za klavir, zatim za kompoziciju i teoriju (od 1933 profesor). Od 1948 direktor berlinske Visoke muziĉke škole. H. pripada berlinskoj grupi kompozitora, koja je 1920 — 30, pod vodstvom P. Hindemitha, komponirala u beskompromisno modernom duhu. Tridesetih godina na nj je veoma utjecao pokret za širenje muzike medu amaterima, tzv. Laienmusikbeivegung, pa komponira Spiehnusiken za razne sastave, djeĉje opere, kantate 1 dr. u duhu tog pokreta, u ţelji da amaterima i omladini pruţi suvremena i umjetniĉki vrijedna, ali istodobno i lako izvediva djela. Njegova će iduća djela, iako isto tako suvremenog jezika kao i njegove mladenaĉke kompozicije, po jednostavnosti izraza biti pod utjecajem tog perioda. U zrelim godinama H. se najuspje lije izraţava u operi, simfoniji i oratoriju. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija op. 16; Sinfonie der grossen Stadt, 1937; Heitere Bldsersinfonie, 1940; 2 koncerta za klavir, op. 8 i 45; koncert za violinu op. 19; koncert za violonĉelo op. 20; koncert za obou i gudaĉe, 1946; Concerto grosso za orgulje i gudaĉe op. 18; uvertira op. 4; Festliches Vorspiel op. 22; Festliche Ouverliire za duhaĉe, 1937; Heitere Ouverture za duhaĉe, 1941; partita za dva gudaĉka orkestra op. 24; Heitere Suite op. 37 c; Altdeutsche Suite, 1936; Sinfonische Musik op. 5; Tanzmusik op. 21; Kleine akademisehe Festmusik op. 37 a', Sinfonische Musik za veliki orkestar op. 37 b; Friihlingsspiel (obradba narodnog melosa), 1934; Musik der Betvegungen, 1935; Intrada zur Totenfeier, 1935; Instrumentahtiick za duhaĉe i gudaĉe, 1936; Drei Volkstanze, 1936; Ber-liner Festmusik I i II, 1937; Fliegermusik za duhaĉe, 1937; simfonijske varijacije na tas J. S. Bacha, 1940; 4 deutseke Liedtdnze, 1941; 4 sinfonische Zzvischenspiele, 1944; serenada za gudaĉe, 1944. — KOMORNA: gudaĉki trio op. 48; 3 kompozicije za 3 violine, 1937; 2 male suite za 3 violine, 1937; 3 gudaĉka kvarteta: I, op. 3; I I , op. 14 i III, op. 46. Abendmusik za gudaĉke instrumente, 1934; 2 klavirska trija: I, op. 12 i II, 1948; trio-sonata za flautu, violu i klavir, 1948; serenada Innsbruck ich muss dich lassen za obou i gudaĉki trio op. 43; duhaĉki
ttsl '-
146
HOFFER — HOFFMANN
kvintet, 1947; kvintet s klarinetom (I serenada) op. 6; duhaĉki sekstet (II serenada) op. 9; Hirtenmusik za 3 blokflaute, 1934; mala suita za duhaĉke instrumente, 1944; sonata za violonĉelo i klavir op. 7; 2 sonate za violinu solo, op. 17 i 25; sonata za violu d'amore op. 34; Musik in 3 Satzen za flautu iklavir op. 42; Musik fiir Viola und Klavier, 1946; suita za blokflautu i klavir, 1947; Kleine Kammermusik za elektriĉne instrumente, 1933; 100 Spielstiicke zu deutschen Volksliedern, 5 sv., 1936; Musizierheft za blokflautu, 1940. — KLAVIRSKA: sonata op. 2; 2 suite; 2 tokate; 2 fuge i dr. — Kompozicije za orgulje. — DRAMSKA. Opere: Borgia; Der falsche Waldemar, 1934. Djeĉje opere: Das schzvarze Schaf; Das Matrosenspiel i Johann, der muntere Seifensieder. Balet Tanz um Liebe und Tod, 1937. Scenska muzika (Jedermann, 1946); muzika za radio-igre. —• VOKALNA. Oratoriji: Der reiche Tag, 1938; Vom edlen Leben, 1942; Mysterium Liebe, 1943; Die letzte Stunde, ein Totentanz, 1947. Kantate: Es ist mir leid um dich; Ich selbst muss Sonne sein; Frohliche Erde; Weihnachlskantate; Lob der Gemeinschaft; Und setzet ihr nicht das Leben ein; Frohliche Wanderkantate. Auf, Matrosen! Kompozicije za solo, zbor, orkestar i orgulje; z a s o lo , z b o r i o rk e s ta r ; z a z b o r i o r k e s t a r; z a g la s i o rk e s t a r ; z a z b o r i orgulje; za zbor a cappella; tropjevi uz pratnju komornog sastava; solo -pjesme. LIT.: E. Preussner, P. Hoffer als Chorkomponist, Deutsche Musikpflege, 1942. — H. Tiessen, Erinnerung an P. Hoffer, Mušica, 1956. — K. Laux, Paul Hoffer, MGG, VI, 1957.
HOFFER(N), Janez Bertold, kompozitor (Ljubljana, 24. VII 1667 —• 15. VI 1718). Prisjednik zemaljskog suda, ĉlan Academiae operosorum. U njegovoj su se kući sakupljali ljubitelji muzike i prireĊivali izvedbe (prva 1. III 1700), te 1701 osnovali društvo Academia Philo-Harmonicorum, musices cultorum, koje je bilo znaĉajno za razvoj muziĉkog baroka u Sloveniji u prvoj polovini XVIII st. H. je sve do svoje smrti bio najaktivnija liĉnost tog društva. DJELA. Oratoriji: Mors et vita, oratorium melo-dramaticale, 1715; Magdalenae conversio, oratorium musicis adaptatum concenlibus, 1715 i Patientia victrix in Amico Job, 1716. LIT. :J. G. Thalnitscher (Dolniĉar), Annales Vrbis Labacensis 1660—1700— 1717 C1719, rkp. u Biblioteci Sjemeništa, Ljubljana). — Isti, Historia Cathedralis. ecclesiae Labacensis S. Nicolai (rkp., ibid.).— F .Koesbacher, Die philharmonische Gesellschaft in Laibach, 1862. — A. Dimitz, Geschiehte Krains, IV, Ljubljana 1875. — P- Radics, Frau Mušica in Krain, Ljubljana 1877. — S. Premrl, Hoffer, Slovenski biografski leksikon, III, 1928. — D. Cvetko, Johann Berthold Hoffer(n), MGG, VI, 1957. D. Co.
HOFFMANN, njemaĉka obitelj graditelja instrumenata, podrijetlom iz Tiringije, u XVII i XVIII st. aktivna i poznata u Leipzigu. Već 1569—80 gradio je instrumente u Leipzigu David Hoffmann rodom iz Eilenberga, ali se ne zna da li potjeĉe iz tirinške obitelji H. Isto tako se ne moţe utvrditi pripada li obitelji Moritz Hoffmann, graditelj gudaĉkih instrumenata, oko 1760 u Klein-Schmalkaldenu. 1. Veit (Kammerberg, Ilmenau, ? — Leipzig, pokopan 21. V 1673). Najstariji pouzdano utvrĊeni ĉlan obitelji; misli se da je potomak tirinških Stadtpfeifera koji su bili u srodstvu s obitelji Bach. Oko 1650 doselio se u Leipzig (1654 dobio prava graĊanstva); otvorio je radionicu i stekao ugled kao graditelj lutnja i violina. Njegovi se instrumenti po svemu sudeći nisu saĉuvali. 2. Martin (Leipzig, 28. VIII 1654 — 15. IV 1719). Sin Veita; preuzeo oĉevu radionicu i više od 4 decenija izraĊivao u Leipzigu instrumente. Od njegovih radova saĉuvane su: 2 violine, 1 viola d'amore, 6 viola da gamba, 1 teorba i 1 gitara te reparatura jedne lutnje, kasnije u posjedu Th. Kornera. Instrumenti su mu briţljivo izraĊeni, drvo birano, oblik korpusa priliĉno osebujan, zvuk izvanredno lijep. Gudaĉki instrumenti upućuju na staronjemaĉku školu; model je arhaiĉan s priliĉno šiljastim uglovima i slabim rubovima. MeĊu srednjonjemaĉkim graditeljima gudaĉkih instrumenata M. H. je svakako jedan od najboljih u razdoblju oko 1700. Premašio ga je jedino njegov stariji sin. 3. Johann Christian (Leipzig, kršten, 2. V 1683 — 1. II 1750). Sin Martina; radio u obiteljskoj radionici u Leipzigu. Najkasnije 1712 imenovan za saskog dvorskog graditelja in strumenata; u tom je svojstvu svakako morao izraĊivati instru mente i za Dresdensku kapelu. Još se 1741 navodi kao »izraĊivaĉ muziĉkih instrumenata u sluţbi Kraljevske kapele«. Prijateljevao je sa J. S. Bachom i vjerojatno na njegovu narudţbu 1724 izgradio, ĉini se prvi, -* violu pomposa. Bach mu je 1734 povjerio odrţavanje instrumenata u obje glavne leipziške crkve, a 1730 i 1737 H. je izradio 5 instrumenata za novu crkvu (vjerojatno su to isti instru menti koji ,se i danas upotrebljavaju u crkvi sv. Tome). Oporuĉno je Bachu u nasljeĊe ostavio jedno svoje djelo (misli se lutnja). Od njegovih uĉenika poznat je jedino J. G. Schmidt, graditelj violina. J. Ch. je najznaĉajniji majstor iz obitelji Hoffmann i jedan od najvećih njemaĉkih graditelja XVIII st. Njegovi su instrumenti bili vrlo traţeni u zemlji i u inozemstvu (Francuska, Nizozemska, Engleska), pa ih je saĉuvano više od 40 (najviše u leipziškom Muzeju muziĉkih instrumenata), a ni taj broj nije konaĉan, jer se neprestano otkrivaju novi, još dosada nepoznati radovi. To su lutnje, teorbe, gambe, viole pompose, violine, viole, violonĉela i kontrabasi. Kod gudaĉa karakteristiĉan je ponajprije zlatnoţuti lak sliĉan Amatijevu (takav se ne javlja kod drugih njemaĉkih gradi-
telja toga doba); zatim vanredno paţljiva izradba najkvalite drva, profinjeni naĉin oblikovanja, bez suvišnih ukrasa (i na vratu) i dobro usklaĊeni omjeri. Sve je to uvjetovalo ton g vokalne boje i velike nosivosti, pa se njegovi instrumenti usporediti i s djelima velikih talijanskih majstora. 4. Christian Gottlieb (Leipzig, 17. IV 1691 — 27. IV Brat Johanna Christiana, najmlaĊi sin Martina; u crk1 knjigama spominje se kao graditelj violina, a na jednom r i duhaĉkih instrumenata, izmeĊu 1721—31 i 1735; uz to se r 1 kao Stud. Jur., pa se ĉini da se do kraja ţivota bavio grac instrumenata i pravom. Suvremenici (Baron) ga hvale i go\ njegovim violinama i gambama, a u inventaru Dvorske kaj Kothenu iz 1773 navedena je jedna njegova violina picco 1726). LIT.: E. G. Baron, Historisch-theorctische und practische Untersi des Instruments der Lauten, Nurnberg 1727. — Ph. Spilta, J. S. Ba Leipzig 1880. — P. Kuppers, Ein Beitrag zur Geschiehte des Musikinsti ten-Machergewerbes mit besonderer Rucksicht auf Leipzig, Leipzig li Anonimno, Die Geigen- und Lauten-Macher der Familie Hoffmann in L Zeitschrift fiir Instrumentenbau, 1894. — P. de Wit, Geigenzettel alter K 2 sv., Leipzig 1910. — W. L. Liitgendorff, Die Geigen- und Lauten-? vom Mittelalter bis zur Gegenwart (V—VI izd.), Frankfurt am Main i' F. T. Arnold, Die Viola pomposa, ZFMW, 1930—31. — F. W. Galpin, mals: Die Viola pomposa; ibid., 1931—32. — G. Kimky, Ein Schk iiber die Viola pomposa, ibid. 1931—32. — R. Steglich, J. S. Bach, P' 1935. — H. Husmann, Die Viola pomposa, Bach-Jahrbuch, 1936. — G. 1 Die Leipziger Geigen- und Lauten-Macherfamilie Hoffmann, Zeitschi Instrumentenbau, 1934—35. — P. W. Philipp, Die Lauten des J. Chr. Hof ibid. — P. Rubardt, Fiihrer durch das Musikinstrumenten-Museum dei -Marx-Universitat, Leipzig, Leipzig 1955. — Isti, Hoffmann, obitelj, VI, 1957. I.
HOFFMANN, Emil Adolf, švicarski kompozitor i pe< (Aarau, 9. III 1879 — 5. VII 1963). Studirao u Ziirichu, 2 (O. Barblan) i Dresdenu (F. Draeseke). Od 1903 nastavnik zike i crkveni orguljaš u Aarauu. Više od 4 decenija muziĉk tiĉar novina Aargauer Tagblatt; 1905 suosnivaĉ ĉasopisa St zerisehe Musikpadagogische Bldtter. DJELA: Allerlei Spielzeug fiir junge Pianisten za klavir; 100 Ch bundene Vorspiele zu Liedern aus deni neuen Gesangbuch za orgulje; k Jugendlieder za 2—3 glasa; solo-pjesme; 2 njemaĉke mise a cappella.
HOFFMANN, Ernst Theodor Amadeus (treće ime je Wilhelm, ali ga je H. u Mozartovu ĉast kasnije promije Amadeus), njemaĉki pisac, kompozitor i slikar (KSnigsberg, 1776 — Berlin, 25. VI 1822). Uĉio kod orguljaša stolne crkve W. Podbielskog. Studirao prvo u Konigsbergu, a diplomirao 1 Iinu(i8oo), gdje se dalje muziĉki obrazovao kodj. F. Reich Sudski vijećnik u Poznanu, zatim vladin savjetniku Piocku i V (1800—06). Ostavši zbog rata bez namještenja, proţivio godine u teškoj neimaštii je upravo u to vrijeme J '."'""" ■ • ■ • ■ ■ - ■ ""TjgJ spoznao svoj pjesniĉki i ziĉarski poziv. Od 1808 1 zalištu u Bambergu kao gent, kompozitor, slikar, tehniĉar na mehanizmima se takoĊer privatnom n kom podukom, muziĉkon tikom i knjiţevnošću. 1813—14 dirigent kazališni zine J. Seconde u Leip2 Dresdenu. Od 1814 do sudac u Berlinu. Hoffmannova je umjet nadarenost mnogostrana, najranije mladosti bavio s karstvom; njegovi crteţi oštar dar zapaţanja i skl karikaturi. Kao muziĉar pedagog, reproduktivni u E. TH. A. HOFFMANN, autoportret nik, kritiĉar i esejist ki pisao o djelima velikih stora (Bach, Gluck, Mozart, Beethoven i stari talijanski cr kompozitori), kao i o zadacima romantiĉkog opernog ka2 kojemu je on bio prvi ideolog. Povrh svega toga on je i neo plodan kompozitor, koji je u nizu svojih kompozicija obul mnogobrojne muziĉke vrste. Hoffmannov je muziĉki izra lativno konzervativan. Po formi bi se njegova muzika 1 svrstati u romantiĉni klasicizam. Tek posljednja njegova dj< prvom redu opere Aurora i Undine, odaju izrazito romar obiljeţja. C. M. Weber i H. Pfitzner veoma su cijenili U> Sadrţaj ove opere temelji se na tipiĉno romantiĉnoj ideji o nadzemaljskih bića da se pretvore u ljude i upoznaju lji strasti. MeĊutim, u sukobu s manama i nesavršenostima osobito s njihovom zlobom i pakošću, takva bića napuštaju zi i iluzije i vraćaju se svome svijetu. U ovom se djelu oĉitovao mannov velik talenat za muziĉko izgraĊivanje štimunga h -/■'"
1
HOFFMANN — HOFFMANN VON FALLERSLEBEN rode, za plastiĉno oblikovanje karaktera glavnih likova, kao i za vještu primjenu polifoniĉkih elemenata. Hoffrnannova slikarska i muziĉka nadarenost utjecala je i na njegova knjiţevna ostvarenja, u kojima se oĉituje neobiĉno bogatstvo slika i šarenilo detalja. Mnoga djela iznose u prvom planu muziĉke motive (Ritter Gluck; Don Juan; Der goldene Topf), a priĉanje je povjereno neuravnoteţenom dirigentu Johannesu Kreisleru. (Taj Hoffmannov muziĉki dvojnik će se pojaviti i u nedovršenom romanu Lebensansichten Ċes Katers Murr.) Osim Schumanna (Kreisleriana op. 16), Hoffmannova su knjiţevna djela inspirirala niz drugih kompozitora, medu njima J. Offenbacha (Hoffmannove priĉe), L. Delibesa (Coppelia), G. Mahlera, S. Hauseggera, W. Braunfelsa, N. Rezniĉeka, F. Busonija i P. Hindemitha. H. je uz to utemeljitelj moderne muziĉke kritike; na njega su se nadovezali Wagner i Schumann. DJELA: simfonija u Es-duru 1806; Overtura Mušica per la Chiesa za orkestar, vjerojatno 1801. — Klavirski trio, 1809; kvintet u c -molu za harfu (ili klavir), 2 violine, violu i violonĉelo, 1802—03, najkasnije 1807; Sechs Lieder za klavir i gitaru, 1799- — Pet sonata i nekoliko drugih kompozicija za klavir. — DRAMSKA. Opere: Liebe und Eifersucht (vlastiti libreto prema Calderonu 1 Schlegelu), 1807; Der Trank der V'nsterblichkeit, 1808; Aurora (und Cephalus), 1812; Undine (F. de la Motte Fouque), 1813—14 (Berlin 1816). Balet Arlekin, 1809. Singspieli: Die Maske (vlastiti tekst), 1799; Scherz, List und Rache (Goethe), 1801 ili 1802; Die lustigen Musikanten (Brentano), 1805; Die ungebetenen Gdste oder Der Canonicus von Mailand, 1805. Melodrame: Dima, 1809 i Saul, Ko'nig von Israel, i8 ir. Scenska.muzika za drame Z. Wernera (Das Kreuz an der Ostsee), 1804—05; A. F. F. Kotzebuea (Das Gespenst), 1809; J. Sodena (Julius Sabinus), 1810 (po svoj prilici nedovršeno); A. Klingemanna (Heinrich von Woljenschiessen), 1812. — VOKALNA: Kantate zur Feier des neuen Jahrhunderts, 1800; zborovi a cappella; recitativ i arija Prendi Vacciar ti rendo za sopran i 14 instrumenata, 1812; 12 canzonetta za 2—4 glasa, 1808—12; vokalni kvartet 0 Nutne che quesVanima, 1810; 6 talijanskih dueta uz pratnju klavira, 1812; 2 kompozicije za glas i klavir. — Dvije mise, 1804 i 1805; Miserere, 1809? — SPISI. Pripovijetke (na muziĉke teme) i eseji o muzici: Ritter Gluck, Allgemeine musikalische Zeitung, 1809; Johannes Kreislers, des Kapellmeisters, musikalische Leiden, ibid., 1810; Johannes Kreislers, des Kapellmeisters, Gedanken (Dissertatiuncula) uber den hohen Wert der Musik, ibid., 1812; Don Juan, ibid., 1813; Beethovens Instrumentalmusik, Zeitung fiir die Elegante Welt, 1813; Der Dichter und der Komponist, Allgemeine musikalische Zeitung, 1813; Briefe uber die Ton-Kunst in Berlin, Erster Brief, ibid., 1815; Kreislers musikalisch-poetischer Klub, 1815; Seltsame Leiden eines Theaterdirektors, 1819; Lebensan sichten des Katers Murr, nebst fragmentarischer Biographie des Kapellmeisters Kreisler in zufdlligen Makulaturbldttern, 2 sv., 1819—22 (nedovršeno) i dr. Brojne recenzije u Allgemeine musikalische Zeitung, Vossische Zeitung, Dramaturgisches Wochenblatt i dr. (o Beethovenu, Glucku, Mozartu, Spontiniju, Boieldieuu, Reichardtu i dr.)NOVA IZD.: izdavanje Hoffmannovih sabranih muziĉkih djela zapoĉeo je G. Becking; objavljena su svega 3 sv. (Leipzig 1922—27); pojedinaĉne kompozicije obj. G. Westerman, W. S. Newman i F. Schnapp; klavirski izvod opere Undine naĉinio H. Pfitzner, 1906. Muziĉke spise obj . H. von Ende (Koln i Leipzig bez god.) i E. Istel {Deutsche Musikbucherei, XXIII—XXIV, Regensburg 1921). LIT.: H. von Muller, Das Kreislerbuch, Leipzig 1903. — Isti, E. T- A. Hoffmanns Kapellmeister-Zeit, Neue deutsche Rundschau, 1903. — E. Istel, E. T. A. Hoffmann als Musikschriftsteller, Neue Zeitschrift fiir Musik, 1903. — H. von IVolzogen, E. T. A. Hoffmann und R. Wagner, Deutsche Biicherei, Berlin 1906. — H. Guggenheimer, E. T. A. Hoffmann und R. Wagner, Wagner-Jahrbuch, I I , 1907. — P. Moos, E. T. A. Hoffmann als Musikasthetiker, Die Musik, 1907. —■ E. Kroll, E. T. A. Hoffmanns musikalische Anschauungen (disertacija), Konigsberg 1909. — C. Schaeffer, Die Bedeutung des Musikalischen und Akustischen in Hoffmanns literarischem Schaffen, Marburg 1909. — E. Glockner, Studien zur romantischen Psvchologie der Musik, besonders mit Riicksicht auf die Schriften E. T. A. Hoffmanns (disertacija), Miinchen 1909. — H. von Muller, E. T. A. Hoffmanns Tagebucher und literarische Entwiirfe, I, Berlin 1915. — E. Schmitz, Musikalisches aus E. T. A. Hoffmanns Tage biichern, Neue Musikzeitung, 1916. — P. Greeff, E. T. A. Hoffmann und C. M. v. Weber in ihrer Methodik als Musikschriftsteller und ihr Verhaltnis zu R. Schumann (disertacija), Koln 1921. — E. Schmitz, Musikhistorisches zu Hoffmanns »Kater Murr«, u studiji Vom Geiste neuer Literaturforschung, Festschrift fiir O. Walzel, Wildpark-Potsdam 1924. — K. Schonherr, Die Be deutung E. T. A. Hoffmanns fiir die Entvvicklung des musi k alischen Gefiihls in der franzosischen Romantik (disertacija), Munchen 1931- — M. Unger, Beethoven und E. T. A. Hoffmann, ZFM, 1935—36. — K- Willimczik, E. T. A. Hoffmann, Die drei Reiche seiner Gestaltenwelt, Berlin 1939. —■ G. Abraham, Hoffmann as Composer, The Musical Times, 1942. — P. Greeff, E. T. A. Hoffmann als Musiker und Musikschriftsteller, Koln i Krefeld 1948. — H. Ehinger, E. T. A. Hoffmann als Musiker und Musikschriftsteller, Olten 1 Koln 1954. — Isti, Ernst Theodor Amadeus Hoffmann, MGG, VI, 1957. — E. Lichtenhahn, Uber einen Ausspruch Hoffmanns und uber das Romantische in der Musik, Musik und Geschichte. Koln 1963. — G. Wollner, E. T. A. Hoff manns »Undine«, Neue Zeitschrift fur Musik, 1966. — G. Wittkopp - Menardeau, E. T. A. Hoffmann, Leben und Werk in Daten und Bildern, Frankfuit am Main 1968. K. Ks.
HOFFMANN, Eucharius, njemaĉki muziĉki teoretiĉar i kompozitor (Heldburg, Tiringija,?—Stralsund, 10. V 1588). U naslovima djela naziva se do 1580 kantorom u Stralsundu, od 1582 konrektorom. Njegove kompozicije namijenjene su višeglasnom muziciranju u školi i crkvi. Djelom 24 Cantiones H. ţeli da ilustrira Glareanusovu nauku o 12 modusa. U Cantica sacra i u većini duhovnih pjesama nosilac melodije je tenor. H. je vjerojatno bio poznatiji kao teoretiĉar nego kao kompozitor. Traktat Musicae Practicae praecepta oslanja se na S. Hevdena i H. Fabera; poput Heydena, H. kao primjere donosi cijele motete ili misne stavke Josquina, Obrechta, A. Agricole i dr. Doctrina de tonis je jedan od malobrojnih izvora, u kojima se tumaĉi znaĉenje termina Mušica reservata. DJELA. KOMPOZICIJE: Missa sine nomine za 8 glasova; 24 Cantiones 4,5 et 6 v. accommodatae ad 12 tonos, 1577; Deutsche Spriiche aus den Psalmen
147
Davids za 4 glasa, 1577; Geistliche Epithalamia auf des pommerschen Herzogs Ernst Ludzvig Beylager za 4 glasa, 1577; Vyff Geistlike olde Ostergesenge za 4 glasa, 1579; /. Teil geistlicher Lieder in jrer gemohnlichen Melodey auff Villa nellen art za 4 glasa, 1580; Cantica sacra novem veteris ecclesiae de nativitate
A IZD.: H. Engel obj. Vyff Geistlike olde Ostergesenge, zatim 2 ka antica sacra i i motet iz /. Teil geistlicher Lieder (Musik in Pommern,
HOFFMANN, Grace, ameriĉka pjevaĉica, alt (Cleveland, 14. I 1925 —). Pjevanje uĉila u New Yorku (F. Schorr, G. Gentile) i Milanu (M. Basiola); 1951 osvojila nagradu na natjecanju u Lausannei; na opernoj pozornici debitirala 1952 u Ziirichu kao Azucena (Verdi, Trubadur). Od 1955 ĉlanica je Drţavne opere u Stuttgartu. Pjevaĉica velikog glasovnog opsega, istiĉe se izraţajnošću interpretacije. Redovit je gost milanske Scale, londonskog Covent GarĊena, drţavnih opera u Beĉu i Mtinchenu, njujorškog Metropolitana, Teatra Colon u Buenos Airesu i drugih svjetskih opernih pozornica. Na sveĉanim igrama u Bavreuthu (od 1957) posebno privlaĉi paţnju kao Brangana (Wagner, Tristan i Izolda). Podjednako visok domet ostvaruje i na koncertnom podiju. Snimila je velik broj gramofonskih ploĉa. HOFFMANN, Hans, njemaĉki pjevaĉ (tenor), dirigent i muzikolog (Neustadt, Oberschlesien, 26. I 1902 —■ Bielefeld, 26. VIII 1949). Uĉenik Konzervatorija u Leipzigu; muzikologiju studirao u Breslauu, Leipzigu i Berlinu; promovirao u Kielu. Djelovao u Kielu, Altoni, Halleu i Hamburgu; od 1940 gradski muziĉki direktor u Bielefeldu. Kao pjevaĉ isticao se u Bachovim kantatama; pjevao takoĊer na radiju. Izdavao djela H. Schiitza. DJELA: Die norddeutsche Triosonate des Kreises um J. G. Graun und C. Ph. E. Bach (disertacija), 1927; H. Schutz und J. S. Back, 1940; Vom Wesen der zeitgenossischen Kirchenmusik, 1949.
HOFFMANN, Karei, ĉeški violinist (Smichov, predgraĊe Praga, 12. XII 1872 — Prag, 30. III 1936). Muziku studirao na Praškom konzervatoriju (A. Bennevvitz). Prvi violinist poznatog Ĉeškog kvarteta (H., J. Suk, O. Nedbal, H. Wihan; od 1928 H., J. Suk, J. Herold, L. Zelenka), kasnije Ĉeškog trija (H., J. Hefman, L. Zelenka). Od 1922 profesor violine na Konzervatoriju u Pragu. LIT.: J. M. Kvlt, Karei Hoffmann, Praha 1947-
HOFFMANN, Richard, ameriĉki kompozitor austrijskog podrijetla (Beĉ, 20. IV 1925 —). Od 1935 u Novom Zelandu, tamo 1947 stekao muziĉku diplomu na Auckland University College (Sjeverni Otok). Nastanivši se 1947 u SAD, studirao kompoziciju kod A. Schonberga; kasnije bio njegov tajnik i bibliotekar. God. 1954 preselio u Oberlin (Ohio), gdje predaje na Konzervatoriju (od 1966 profesor). Suizdavaĉ je sveukupnih djela A. Schonberga. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za klavir, 1954; koncert za violonĉelo, 1959; Fantasy and Fugue, in memoriam ArnolĊ Schonberg, 1951. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1947; klavirski kvartet, 1 950; trio za klavir, violinu i basklarinet, 1948. — Klavirske kompozicije. — Zborovi; solo-pjesme.
HOFFMANN VON FALLERSLEBEN, August Heinrich, njemaĉki pjesnik i filolog (Fallersleben, Hannover, 2. IV 1798 —■ Corvey kraj H6xtera, 29. I 1874). Studirao filologiju u Gottingenu i Bonnu; doktorirao u Levdenu. Od 1823 kustos Centralne biblioteke i od 1830 profesor njemaĉkog jezika i knjiţevnosti u Breslauu. Lišen sluţbe zbog liberalnih politiĉkih nazora (Unpolitische Lieder, 1840) morao je 1843 napustiti Šlesku. Poslije više godina nestalna ţivota (1851—54 boravio u Neuwiedu, a poslije toga u Weimaru) postao 1860 bibliotekar vojvode od Ratibora u dvorcu Corvey. — On je, poput Herdera, Eichendorffa i Uhlanda, bio istodobno pjesnik i germanist. Svojom lirikom i opseţnim filološkim i etnološkim istraţivanjima utjecao je na muziku i muzikologiju. Autor je teksta današnje njemaĉke himne (Deutschlandlied); mnoge njegove djeĉje pjesme (npr. Alle Vogel sinĊ schon da) postale su narodna svojina, dok su druge kroz muziku J. Brahmsa i drugih kompozitora ušle u koncertni repertoar. Teţio je za jednostavnom, svakome pristupaĉnom poezijom. Poslije Herdera i Meinerta on je jedan od najplodnijih inicijatora istraţivanja njemaĉke narodne pjesme. U izdavanju zbirka narodnih pjesama glavni su mu muziĉki suradnici i savjetnici bili E. Richter i L. Erk. Zbirka od oko 700 šleskih narodnih pjesama vjerojatno je najbolji zbornik narodnog blaga jedne pokrajine iz prve polovine XIX st. Djelo Geschichte Ċes deutschen Kirchen-liedes bis auf Lutkers Zeit takoĊer preteţno crpi iz bogate šleske tradicije duhovnih pjesama. DJELA (najvaţnija): Geschichte des deutschen Kirchenliedes bis auf Lulhers Zeit, 1832; Schlesische Volkslieder mit Melodien, 1842 (sa E. Richterom); Fimjzig
148
HOFFMANN VON FALLERSLEBEN — HOFMANN
Kinderlieder, 1843; Die deutschen Gesellschaftslieder des 16. und 17. Jahrhunderts, 2 sv-, 1844; Fiinfzig neue Kinderlieder. Nach originellen und bekannten Weisen, 1845 (sa E. Richterom); Vierzig Kinderlieder, 1847; Deutsches Volksgesangbuch, 1848; Michael Vehe's Gesangbiichlein vom Jahre 1537, 1853; In dulci jubilo. Ein Beitrag zur Geschichte der deutschen Poesie. Mit einer Musikbeilage von L. Erk, 1854; Deutsche Volkslieder im Jahre 1620, Weimarisches Jahrbuch, I I I , 1855; Ruda. Polnische Volkslieder der Oberschlesier, 1865; Vaterlandslieder (s melodijama H. M. Schletterera), 1871. LIT.: U 7 . Salmen, August Heinrich Hoffmann von Fallersleben, MGG, VI, 1957-
HOFFMEISTER, Franz Anton, austrijski muziĉki nakladnik i kompozitor (Rothenburg am Neckar, 12. V 1754 ■—■ Beĉ, 9. II 1812). Djelovao u Beĉu (od 1784) i Leipzigu, gdje je 1800 sa A. Kiihnelom osnovao Bureau de musigue (kasnije preuzeo C. F. Peters). Izdavao Havdnova, Mozartova, Beethovenova i Dittersdorfova djela. Mnoge kompozicije objavljivao u serijama (cjelokupno izdanje Mozartovih kvarteta i kvinteta; orguljska i klavirska djela J. S. Bacha; Havdnovi kvarteti). U golemom broju njegovih kompozicija kvalitet je nejednak. DJELA. ORKESTRALNA: 66 simfonija. Koncerti: 8 za klavir; 24 za flautu; 3 za 2 flaute; 25 za razne instrumente i 3 dvostruka koncerta. Uvertire; 11 serenada. — KOMORNA: oko 100 gudaĉkih kvinteta; više od 100 gudaĉkih kvarteta; više od 100 gudaĉkih trija; oko 200 gudaĉkih dua; sonate za violinu i klavir; sonate za flautu i klavir; kompozicije za razne sastave s klavirom; mnogo kompozicija za razne sastave s flautom. —■ KLA VIRSKA: sonate za klavir ili harfu; 6 sonatina; 6 Deutsche Tanze za klavir ĉetvororuĉno. — Devet opera. — Razne vokalne kompozicije. — Brojne obradbe, naroĉito Mozartovih kompozicija. NOVA IZD.: simfoniju u C duru obj. R. Sondheimer (VC'erke aus dem 18. Jahrhundert, 1922—39); 5 njemaĉkih pjesama (DTO, 1920). LIT.: Catalogue thematique de tout les Oeuvres pour la flute traversiere composes par Mr. Franz Anton Hoffmeister, Wien 1800. — W. H. Riehl, Musikalische Charakterkopfe, I, Stuttgart 1853. — E. F. Schmid, F. A. Hoffmeister und die Gottweiger Scnaten, ZFM, 1937. — A. Weinmann, Franz Anton Hoffmeister, MGG, VI, 1957.
HOFFMEISTER, Karei, ĉeški muziĉki pisac, kompozitor i pijanist (Liblice, 26. IX 1868 — Hluboka, 23. IX 1952). Studij na Univerzitetu i Konzervatoriju (F. Skuherskv, K. Stecker, J. Kliĉka, O. Hostinsky, G. Adler, J. Kaan) završio u Pragu. God. 1891—98 uĉitelj klavira na Glasbenoj Matici u Ljubljani, od 1902 nastavnik i profesor i u više navrata rektor Praškog konzervatorija (1920—-39 vodio majstorsku klasu); uz to i ĉlan Ĉeškog trija (osnovanog 1899). Izdavao 1908—18 sa K. Steckerom muziĉki ĉasopis Hudebni Revue. Objavio brojne kritiĉke osvrte i prikaze djela suvremenih ĉeških kompozitora, pisao o raznim klavirskim metodama, o Bachovim klavirskim kompozicijama. DJELA: Z. Fibich, 1907; B. Smetana, 1915; Klav. diloj. S. Bacha, 1922; Klavir, 1923 (II izd. 1939); Vrcholne zjevy klavirni literatury od Bacha po Liszta, 1923; A. Dvorak, 1924 (engl. prijevod R. Newmarch, 1928); L. Jandćek, 1925; J. Kubelik, 1941; J. Kliĉka, 1944. Ĉlanci i studije u ĉasopisima Dalibor (Fr. Chopin, 1899; E. Grieg, 1907), Hudebni revue (K. Kovarovic, 1908; Zpozunalych skladeb B. Smetany, 1909; J. B. Foerster, 1909; R. Schumann, 1910; 100 let praţske konservatofy, 1911; O modernich metoddch klavirnich, 1913; J. Suk, 1914; Dvorak a Smetana, 1917; Etudove studium, 1924; Ĉembalo, 1928), Hudebni matice, Hudebni vjchova i dr. — Komponirao klavirska djela, melodrame Trije jachaĉi i Harald, zborove, solo-pjesme i motete. LIT.: O. Nebuika, Karei Hoffmeister, Kalendar ĉeskych hudebniku, 1900. — O. Kredba, Karei Hoffmeister, Tempo, 1947—48. — Isti. Karei Hoffmeister, Hudebni rozhledv, 1952.
HĈ)FGEN, Lothar, njemaĉki plesaĉ (Wiesbaden, 27. V 1936 —). Uĉenik baletne škole u Wiesbadenu; od 1961 solist baletnog ansambla Kolnskoga kazališta. Od 1963 plesao i u kaza-e lištu Monnaie u Bruxellesu s Bejartovom trupom Ballet du XX siecle. Sjedinivši znaĉajke klasiĉnog baleta i ekspresivnog suvremenog plesnog izraza istakao se osobito u baletima Renard (Stravinski), Ĉudesnp-iiiandarin (Bartok), Trorogi šešir (M. de Falla) i Symphonie pour un homme seul (P. Henry i P. Schaeffer). HOFHAIMER (Hoffhaimer, Hofheimer, Hoffhaymer), Paul, njemaĉki orguljaš i kompozitor (Radstadt am Taue rn, 25. I 1459 — Salzburg, 1537). Od 1480 orguljaš nadvojvode Sigmunda u Innsbrucku. God. 1489 muziĉar u sluţbi cara Maksimilijana, koga prati na mnogim putovanjima. Povremeno preuzima i druge duţnosti: u Torgauu na dvoru kneza Fridrika Mudrog, u Augs-burgu (1509). Poslije Maksi-milijanove smrti nastanjuje se u Salzburgu (1524), gdje je od 1526 do smrti orguljaš u katedrali. H. je uţivao glas velikog orguljaša. »Što je H. na orguljama, to je Durer u slikarstvu« (Paracelsus). Bavio se i gradnjom orgulja. Odliĉan pedagog, imao je brojne uĉenike. U njegovoj bogato ornamentiranoj P. HOFHAIMER. Rad A. Durera
orguljskoj muzici, od koje se veoma malo saĉuvalo, dion kriţaju neobiĉno smiono. Dugo je bio poznat samo po ! latinskim odama, iako te nisu karakteristiĉne za njegov sti odraţavaju modu njegova humanistiĉkog doba. Najvaţn dio njegova saĉuvanog opusa višeglasne njemaĉke pjesme, toplog lirizma, jasne u konstrukciji. U njima je oĉita te ĉija da sve dionice budu podjednako vaţne. Stilski više pri] XV nego XVI st.: pojedini odlomci jasno su odvojeni kade njem u svim glasovima, za razliku od tekuće melodije nizoz škole. Cantus firmus gotovo je uvijek u tenoru. Veoma inf tivna o tadašnjim muziĉkim prilikama su Hofhaimerova , humanistu Joachimu Vadianu, lijeĉniku u St. Gallenu, i , Fridriku Mudrom. DJELA. ZA ORGULJE: transkripcija Isaacove pjesme Ain j zvesen; Recordare; Salve Regina. — VOKALNA: Harmoniaepoeticae (35 ĉ glasnih oda na Horacijeve tekstove), 1539 (posljednju dovršio L. Senfl, 9 oda nalazi u istom djelu); 19 njemaĉkih svjetovnih pjesama (u kojim; duje Hofweisen i jedan narodni napjev); 2 latinske duhovne pjesme (jed teksta); pojedinaĉne kompozicije u suvremenim štampanim zbornicii Oeglin, Liederbuch, 1512; G. Forster, Ein Ausszug guter alter und neuer Tt liedlein, I, 1539; G. Rhau, Tricinia, 1542) i tabulaturama (L. Kleber, H. i NOVA IZD.: Harmoniae poeticae obj. I. Achleithner (1868); 1 tabi obj. R. Eitner (MFM, 1869; novo izd. obr. G. Harms, 1924); 6 pjesan isti i J. J. Maier (Publikationen dlterer praktischer und theoretischer Mus\ 1880); 3 pjesme obj. O. Kade {Geschichte der Musik A. W. Ambrosa, I I I izd. 1911); 19 oda obj. R. v. Liliencron (Die Horazischen Metren, V 1887); 2 instrumentalna stavka obj. W. Merian (Der Tanz in den deutsch bulaturbucher, 1927); 4 pjesme obj. F. Jode (Chorbuch, 1927); izbor komp obj. H. J. Moser (dodatak monografiji, 1929); 16 pjesama, 5 carmina i 51 1 tura obj. L. Nowak, A. Koczirz i A. Pfalz (DTO, 1930); 4 orguljske komj obj. H. J. Moser i F. Heitmann (Fruhmeister deutscher Orgelkunst, 193c otisak 1954); 3 pjesme obj. H. J. Moser i E. Bernouilli (Das Liederbuch dt von Aich, 1930); 10 pjesama obj. K. Gudewill i W. Heiske (Das Erbe de Musik, 1942): po I pjesmu obj. H. Riemann (Musikgeschichte in Bei 1912), J. Wolf (Sing- und Spielmusik, 1926; II izd. 1931) te T. A. Daviso Apel (Historical Anthology of Music, I, 1947; II izd. 1950). LIT.: H. J. Moser, Paul Hofhaimer, ein Lied- und Orgelmeister de; schen Humanismus, Stuttgart i Berlin 1929. — O. zur Nedden, Zur Gest der Musik am Hoie Kaiser Maximilians, I, Adlerfestschrift, 1930. — Moser, Hofhaimeriana, ZFMW, 1932—33. — G. Frotscher, Geschich Orgelspiels und der Orgelkomposition, I, Berlin-Schoneberg 1935. — Moser, Paul Hofhaimer, MGG, VI, 1957. — F. Fuhrmann, Paul Hofh Salzburg 1959. K. '.
HOFLER, Janez, muzikolog i historiĉar umjetnosti greb, n. XII 1942 —■). Na Univerzitetu u Ljubljani završio i muzikologije i historije umjetnosti. Od 1964 vodi ansaml staru muziku Schola Labacensis. U središtu njegova znanst\ rada je starija slovenska i evropska historija muzike. DIELA: Glasbeni rokopisi in tiski na Slovenskem do leta 1800, katalog (sa I. Klemenĉiĉem); Tokovi glazbene kulture na Slovenskem od zaĉetkov stoletja, 1970. — Studije i ĉlanci: O tonskoj podeli u evropskom srednjem Zvuk, 1965; Starejša gregorijanika v ljubljanskih knjiţnicah in arhivih, Kr 1965; Menzuralni fragment iz Nadškofijskega arhiva v Ljubljani, Muzik zbornik, II, 1966; Rekonstrukcija srednjeveškega sekvenciarija v osrednji Sic Muzikološki zbornik, I I I , 1967; O nekaterih problemih sociološke zasn glasbeni zgodovini, Artes, 1968; Dominiaue Phinot i poĉeci renesansnog višeh pevanja, Zvuk, 1970. I. ]
HOFMAN, Ludvvig, njemaĉki pjevaĉ, bas-bariton (Fran a. M., 14. I 1895 •—• London, 2. I 1964). Pjevanje studirao u Fi furtu i Milanu: debitirao 1918 na Gradskom kazalištu uBamb Operni pjevaĉ u Dessauu, Bremenu, Wiesbadenu (1925—. Berlinu (Gradska opera i 1932—35 Drţavna opera); od 1935 Drţavne opere u Beĉu. Od 1942 djelovao kao pjevaĉki ped u Londonu. Bas-bariton dramatiĉne izraţajnosti i tamno obi glasa, bio je istaknuti wagnerijanac, ali i izvanredan inte talijanskog i francuskog opernog repertoara. Gostovao na p svjetskim opernim pozornicama, posebno na Sveĉanim ig u Bavreuthu i na festivalu u Salzburgu (Osmin u Otmici iz S i Figaro u Figarovom piru). Snimio je više gramofonskih p HOFMAN, Shlomo, izraelski kompozitor i kritiĉar pol; podrijetla (Varšava, 24. IV 1909 —). Studirao na Konzervat u Varšavi (diplomirao 1934), a usavršavao se u Parizu (].-'_ Roger-Ducasse, Ch. Koechlin, D. Milhaud). Nastanio se u lestini; od 1945 lektor na Muziĉkoj akademiji u Tel-Avh DJELA: koncert za obou, 1950; kvintet za klarinet i gudaĉke instrun 1945; kantata Tazvashih, 1960; brojne solo-pjesme. — SPISI: Dictionc Musical Terms, 1955; The Music of Israel, 1959; L'Oeuvre de clavecin de Fr Couperin le Grand, 1961; La Musique arabe en Israel, 1963.
HOFMANN, Heinrich Karl Johann, njemaĉki kompo (Berlin, 13. I 1842 — Gross-Tabarz, 16. VII 1902). Studir Berlinu na Neue Akademie der Tonkunst Th. Kullaka (Ki Grell, Dehn, Wiirst). Pijanist i nastavnik klavira u Berlinu. P< velikog uspjeha jednoĉine opere Cartouche (1869) posvećuj iskljuĉivo kompoziciji. H. pripada skupini berlinskih akademi Zanatska vještina, pristupaĉna melodika, profinjen smisa zvuk uzrok su velike svojevremene popularnosti njegova v< opseţnog opusa. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija Fnthjof op. 22; 1874; konet violonĉelo, 1880; suite; seherzo; uvertira; 2 serenade za gudaĉe, 1884 i — KOMORNA: gudaĉki sekstet; klavirski trio; klavirski kvartet, 1880; za gudaĉe, flautu, klarinet, rog i fagot; sonata za violinu i klavir, 1883. — B klavirska djela. — DRAMSKA. Opere: Cartouche 1869; Armin, 1872
HOFMANN — HOL Matador, 1872; Aennchen von Tharau, 1878; Wilhelm von Oranien, 1882 i Donna Diana, 1886. — VOKALNA: oko 30 opusa zborne muzike (za zbor a cappella; za zbor, odnosno sole i zbor s orkestrom ili klavirom). Preko 30 opusa solo -pjesama. — Autobiografija (rukopis u arhivu Akademie der Kiinste, Berlin-Dahlem). LIT.: Th. M. Langner, Heinrich Karl Johann Hofmann, MGG, VI, 1957.
HOFMANN, Joseph Casimir (Jozef Kazimierz), ameriĉki pijanist i kompozitor poljskog podrijetla (Podgorze kraj Krakova, 20. I 1876 —- Los Angeles, 16. II 1957). Uĉio klavir kod svog oca Kazimierza Hofmanna, operetnog kompozitora i dirigenta, profesora harmonije i kontrapunkta. Kao djeĉak koncertirao u Evropi i SAD. Kasnije studirao u Berlinu (H. Urban, M. Moszkowski) i Dresdenu (A. Rubinstein). Od 1894 ponovo koncertirao. God. 1924—-38 direktor Curtis Institute of Music u Philadelphiji. Kompozicije su mu djelomiĉno štampane pod pseudonimom Michel Dvorsky. Kao pijanist H. se osobito istakao sposobnošću da i najgušćim polifonim spletovima saĉuva prozirnost i lakoću linearnog tkiva. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u E-duru; The Haunted Castle, 1919; 5 koncerata za klavir; Chromaticon za klavir i orkestar, 1916. — KLA-VIRSKA: sonata op. 21, 1893; tema s varijacijama i fuga, 1892; 2 mazurke, 1892; 2 plesna impromptua, 1893; 2 novellette, 1897; 8 preludija, 1903 i dr.— Piano Playing, 1908; Piano Questions Anszuered, 1909 (1915 obj. skupno izdanje obaju djela). LIT.: N. Broder, Josef Casimir Hofmann, MGG, VI, 1957. — M. H. EapuHO'a, BocnoMHHaHHH ofl H. Fod;MaHe H C£>. EV3OHH, MocKBa 1964.
HOFMANN, Leopold, austrijski kompozitor (Beĉ, 14. VII 1738 — 17. III 1793). U Beĉu Musikus (vjerojatno violinist) u crkvi sv. Mihajla (1758); dirigent u crkvi sv. Petra (1766); uĉitelj klavira na austrijskom dvoru (1769); drugi dvorski orguljaš i zborovoĊa u katedrali sv. Stjepana (1772). Za ţivota H. je uţivao velik ugled kao kompozitor. Danas se ubraja meĊu manje majstore, bez izrazitih individualnih crta. DJELA. ORKESTRALNA: velik broj simfo nija; koncerti za ĉembalo, za violinu, za violonĉelo, za flautu, za orgulje (jedan); sonate za orkestar (pastoralne). — KOMORNA: kvarteti, trija, dua, divertimenti i kasacije za razliĉite sastave. — KL A VIRSKA : sonate, partite, divertimenti i dr. — Pjesme. — CRKVENA: mise; moteti; rekvijem; litanije i dr. LIT.: H. Prohdszka, Leopold Hofmann als Messenkomponist (disertacija), Wien 1956. — Ista, Leopold Hofmann, MGG, VI, 1957.
HOFMANNSTHAL, Hugo von, austrijski pjesnik (Beĉ, 1. II 1874 — Rodaun kraj Beĉa, 15. VII 1929). Predstavnik beĉkog impresionizma i simbolizma. Libretist R. Straussa od 1907 do svoje smrti. H. je glavni idejni zaĉetnik salzburških Festspiela. DJELA. Libreta za opere R. Straussa: Elektra (isprva drama, kasnije adap tirana za operu), 1908; Der Rosenkavalier, 1910; Ariadne auf Naxos (2 verzije), 1910 i 1916; Die Frau ohne Schatten, 1914; Die Agyptische Helena, 1926 i Arakella, 1929. Libreta za opere: Alkestis (Wellesz), 1924 i Die Hochzeit der Sobeide (Ĉerepnjin), 1933. — R. Strauss je uglazbio Hofmannsthalovo djelo Josephlegende kao balet, 1914; napisao je i scensku muziku za dramu Der Biirger als Edelmann,191% i za igrokaz Die Ruinen von Athen, 1924.Scensku muziku za dramu Jedermann komponirali su H. Gagnebin, J. Sibelius, G. C. Sonzogno i E. Nelson ; za Der Tor und der Tod E. d'Albert i J. B. Foerster, za Elektru A. Ĉerepnjin. H. je napisao i tekst za Kamatu R. Straussa, 1914. Oko 30 Hofmannsthalovih pjesama uglazbili su razliĉiti kompozitori. — Izbor iz pisama R. Straussa obj. F. Strauss, 1926; cjelokupnu korespondenciju H. - R. Strauss objavili su isti A. Strauss (obradio W. Schuh), 1952 (novo izd. 1954). i LIT.: W. Pollatschek, Hofmannsthal und die Buhne (Schauspiel und Oper), Frankfurt 1925. — O. Bie, Strauss und Hofmannsthal, Die Vfeltbiihne, 1926. — H. Holldnder, H. v. Hofmannsthal als Opernlibrettist, ZFM, 1929. — M. Cipra, H. v. Hofmannsthal als Operndichter, dipl. radnja u arhivu filozofskog fakulteta, Zagreb 1931. — K.-J. Kriiger, Hugo von Hofmannsthal und Richard Strauss, Berlin 1935. — W. Schuh, Hofmannsthal und die Oper, Spomenica E. Korrodi, Ziirich 1945. — F. Trenner, Die Zusammenarbeit von Hugo von Hofmannsthal und Richard Strauss (disertacija), Miinchen 1949. — R. Strauss, Betrachtungen und Erinnerungen, Ziirich i Freiburg i. Br. 1949. — E. Wellesz, Hofmannsthal and Strauss, Music and Letters, 1952. —r A. A. Abert i F. W. Wodtke, Hugo von Hofmannsthal, MGG, VI, 1957. — E. Hederer, Hugo von Hofmannsthal, Frankfurt 1960. — E. Kobel, Hugo von Hofmannsthal, Berlin 1970.
HOFMEISTER, Friedrich, njemaĉki muziĉki nakladnik (Strehla, Saska, 24. I 1782 — Leipzig, 30. IX 1864). Uĉio u izdavaĉkoj kući Breitkopf & Hartel u Leipzigu, od 1801 radio kod F. A. Hoffmeistera & A. Kuhnela. God. 1807 osnovao vlastito nakladno poduzeće koje je od 1852 vodio njegov sin AĊolph (Leipzig, 10. III 1802 —"26. V 1870). Od 1875 suvlasnik je bio Albert Rothing (Leipzig, 4. I 1845 — 11. VIII 1907); od 1905 vlasnik izdavaĉke kuće bio je praunuk F. Hofmeistera Carl Wilhelm Giinther (? — 19. I 1956), koji je 1935 otkupio i dio Merseburger Verlag. Poslije Drugoga svjetskog rata poduzeće je preselilo u Frankfurt na Majni; preostali dio izdavaĉke kuće u Leipzigu.je podrţavljen. Danas tvrtku u Frankfurtu vode Guntherova udovica i Karlheinz Schzoarze. Ime F. Hofmeistera nerazdvojno je povezano s njemaĉkom muziĉkom bibliografijom putem najvaţnije publikacije njegove kuće, Handbuch der musikalischen Literatur. Taj je rad (neovisno o Hofmeisteru) zapoĉeo C. F. Whistling, koji je prvi popis pod istim naslovom izdao 1817. Dodatak I Whistlingovu izdanju izišao je već u nakladi F. Hofmeistera, a u drugom dodatku (II izdanje) iz 1834 suraĊivao je i Adolph H. {Handbuch der musikalischen Literatur oder allgemeines systematisch geordnetes Verzeichnis gedruckter Musikalien auch musikalischer Schriften . . .). Od III
149
izdanja, s dijelovima 1—3 (1839—45), poĉinju se izdavati neprekidno svesci po tekućim brojevima. Svezak XIX (za 1934—40) ostao je nepotpun. Tradicija muziĉko-bibliografskih djela nastavila se poslije Drugoga svjetskog rata u Frankfurtu. Muziĉko-bibliografski svesci F. Hofmeistera temeljili su se na publikaciji Musikalisch-literarischer Monatsbericht kojih je izdavanje takoĊer zapoĉeo C. F. Whistling (1829); od 1852 H. je mjeseĉne izvještaje saţimao u godišnje sveske (Jahresverzeichnis). H. je 1819 izdao prvi tematski katalog Beethovenovih djela. Objavio je kompozicije H. Marschnera, C. Loewea, F. Schneidera, u skromnom opsegu i djela Beethovena, Liszta, Mendelssohna, Schumanna. Posebno mjesto u izdavaĉkoj djelatnosti zauzimala je muzika za gitaru. U nakladi kuće F. Hofmeister izišle su i zbirke narodnih plesova, kao i brojni doprinosi pedagoškoj literaturi. LIT.: F. Hofmeister, Zum 100 jahrigen Geschaftsjubilaum, Musikhandel und Musikpflege, Leipzig 1907. — W. Hitzig, Musikalienhandler-Kopfe: F. Hofmeister, Musikalienhandel, 1929. — Der Firma F. Hofmeister in Leipzig zum 125. Jahrestage ihres Bestehen ..., ibid., 1932. — W. Virneisel, Friedrich Hofmeister, MGG, VI, 1957. B. Ać.
HOGARTH, George, engleski muziĉki pisac (Carfrae Mili kraj Oxtona, 1783 —■ London, 12. II 1870). Studirao pravo, ĉinovnik u Edinburghu. Amater u muzici (ĉelist i kompozitor); bavio se muziĉkom, kritikom i historijom. God. 1830—34 suradnik ĉasopisa Harmonicon, urednik i muziĉki kritiĉar londonskog lista Morning Chronicle i 1846—66 lista Daily News. DJELA: Musical History, Biography, and Criticism, l&3$',*Memoirs of the Musical Drama, 1838; Hotv's Book of Britisch Song . . . (2 knj.), 1845; The Birmingham Festival, 1855; The Filharmonic Society of London fro'm its Foundation in 1813 to its soth Year in 1862, 1862; The Life of Beethoven.
HOHENEMSER, Richard Heinrich, njemaĉki muziĉki pisac (Frankfurt a. M., 10. VIII 1870 — Berlin, 8. IV 1942). Studirao historiju muzike u Berlinu (Ph. Spitta, H. Bellermann, O. Fleischer) i filozofiju u Miinchenu. Od 1905 ţivio u Berlinu, 1919—31 u Frankfurtu i zatim ponovno u Berlinu. DJELA: Welche Einflusse hatte die Wiederbelebung der alteren Tonkunst im 79. Jahrhundert auf die deutschen Komponisten? (disertacija), 1900; Uber Programmusik, 1900; Uber die Volksmusik in den deutschen Alpenlandern, 1910; Beethoven als Bearbeiter schottischer und anderer Volkstveisen, M, 1910: Luigi Cherubinii, sein Leben und seine Werke; Uber Komik und Humor in der Musik, 1917; Formate Eigentumlichkeiten in Robert Schumanns Klaviermusik, 1918; brojni ĉlanci.
HOHENSEE, Wolfgang, njemaĉki kompozitor (Berlin, 3. I 1927 —■). Kompoziciju studirao na Visokoj muziĉkoj školi u Berlin-Charlottenburgu, a zatim se usavršavao kod H. Eislera i L. Spiesa na Njemaĉkoj akademiji umjetnosti; studirao takoĊer muzikologiju u Berlinu i Heidelbergu. God. 1951—57 zborovoĊa, dirigent i muziĉki dramaturg, 1957—60 bavio se iskljuĉivo kompozicijom, a od 1960 docent je na Njemaĉkoj visokoj muziĉkoj školi u Berlinu.
HOHNJEC, Bojan, alt-saksofonist, kompozitor i aranţer (Zagreb, 5. IX 1922 —■). Klarinet i alt-saksofon uĉio privatno i od 1939 svirao u sastavu U. Jurkovića Quick Szvingers. God. 1940 sastavio veliki jazz-orkestar. Poslije rata svirao klarinet i altsaksofon u orkestrima koje je vodio M. Prohaska, zatim u oktetu Radio-Zagreba; od 1948 ĉlan je Plesnog orkestra Radio--televizije Zagreb. Komponira zabavnu orkestralnu i plesnu glazbu, šlagere i jazz-muziku. DJELA: Da li znadeš, 1947; Kad ĉuješ pjesmu, 1948; Mlin, 1948; Baš je divan sunĉan dan, 1949; Bez naslova, 1951; Zaboravljena pjesma, 1957; Tri teme U ĉetiri stavka, 1959; Poljske impresije, 1961; Preludij za kišno jutro, 1961; Medin korak, 1962; Balada za trublju i orkestar, 1962; Impresije u tangu, 1963; Kasna jesen, 1964; Skice za bongose, kongu i orkestar, 1967; Trenutak srede, 1967. M. Maz.
HOIBY, Lee, ameriĉki kompozitor (Madison, Wisconsin, 17. II 1926 —). Studirao muziku na Madison College (Harrisonburg) i na Mills College (Oakland), gdje mu je profesor klavira bio E. Petri; 1948—52 uĉio kod G. C. Menottija na Curtis Institute u Philadelphiji; usavršavao se u Rimu i Salzburgu. DJELA. ORKESTRALNA: Second Suhe, 1960; Noclambulation, 1952; Hearts, Meadovis and Flags, 1952; Design za gudaĉe, 1953. — Diversions, 4 kompozicije za duhaĉki kvintet, 1954; sonata za violinu i klavir, 1952. — Pet preludija i Capriccio on Five Notes za klavir. — DRAMSKA. Opere: The Witch, 1956; bez naslova op. u; The Scarf (prema Ĉehovu), 1958; bez naslova op. 15; Beatrice (prema Maeterlincku), 1959; Natalia Petrovna (prema Turgenjevu), 1964. Scenska muzika: The Duchess of Malfi (J. Webster), 1957; The Tempest (W. Shakespeare); She Stoops to Conquer (O. Goldsmith). — VOKALNA: kantata A Hymn of Nativity za sole, zbor i orkestar; The Tides of Sleep za bas i orkestar; zborovi; solo-pjesme.
HOL, Richard, nizozemski kompozitor i dirigent (Amsterdam, 23. VII 1825 —■ Utrecht, 14. V 1904). Uĉenik Martensa (orgulje)
150
HOL — HOLLAENDER
i J. G. Bertelmana (harmonija, kontrapunkt); nastavnik klavira i dirigent zborova (Amsteh Mannenkoor, Maatschappij tot bevordering van Toonkunst) u Amsterdamu. God. 1863 naslijedio J. H. Kuferatha kao dirigent, orguljaš katedrale i direktor muziĉke škole u Utrechtu; kasnije dirigent u Haagu i Amsterdamu. Jedan od najistaknutijih nizozemskih dirigenata XIX st. Izdavao ĉasopis Het orgel (1886—1900). DJELA: 4 simfonije; više uvertira. — Komorna djela. —■ Kompozicije za klavir. — Opere: Floris V, 1892 i Uit de Branding, 1894; — Oratorij David; kantata Vondel, 1864; balade za sola, zbor i orkestar (orgulje); zborovi; pjesme. — Misa. — Monografija Szveelinck Jaarboekje aan de Toonkunst in Kederland gezvijd, 1860; priruĉnik za pjevanje. LIT.: H. Nolthenius, Richard Hol Levensschets, Haarlem 1904.
HOL AND SK A MUZIKA -> Nizozemska muzika HOLAN ROVENSKf, Vaclav Karei, ĉeški orguljaš i kompozitor (Rovensko kraj Turnova, 1644 — dvorac Valdštein Sedmihorkv, 27. II 1718). Školovao se na isusovaĉkoj gimnaziji u Jiĉinu. U dva navrata (1662 i 1668) uĉitelj i orguljaš u rodnome mjestu; 1679 orguljaš u Dobrovici (Mlada Boleslav); 1690 boravio je u Pragu. H. se spominje 1692 kao orguljaš, a 1693 kao muziĉki direktor u crkvi sv. Petra i Pavla u Pragu (Vvšehrad). Otada do smrti nema nikakvih podataka; umro je kao pustinjak. Moţda je u meĊuvremenu boravio u Rimu. — Holanovo glavno djelo, Capella regia, jedna je od velikih crkvenih pjesmarica onoga vremena, koje su sluţile katoliĉkom bogosluţju u duhu protureformacije. Staroĉeške melodije harmonizirane su na suvremen naĉin, pri ĉemu se napuštaju stari crkveni modusi. U pasijama H. takoĊer izbjegava kontrapunktski postupak i nadovezuje na staroĉešku koralnu pasiju. S uspjehom je proveo i stapanje arhaiĉne melodije s instrumentalnim stilom svoga vremena. DJELA. Dvije koralne pasije: Pašije podle sv. Matouše, 1690 i Pašije podle sv. Jana, 1692. Kancional Capella regia mušica, Kaple Kralovska, zpevni a muzikalni v reci a jazyku ĉeskem, Svatovaclavskem, t. j. Kancional a kniha zpivni na všechny svdtky a slavnosti vyroĉni, 1693 (8 Holanovih pjesama). Obradbe ĉeških crkvenih pjesama. LIT.: A. Hnilićka, Ĉesky hudebni barok (1600 —1740), Prag 1935. — V. Nemec, Praţke varhanv, Prag 1944. — R. Quoika, Wenzel Karl Holan Rovensky, MGG, VI, 1957. — J. Buţga, Holan-Rovensky, pfedstavitel mĉš tanske hudebni kultury koncem 17. stoleti, Hudebni veda 1967.
HOLBROOKE, Joseph, engleski kompozitor i pijanist (Croydon, Surrev, 5. VII 1878 — London, 5. VIII 1958). Studirao na Royal Academy oj Music u Londonu (kompoziciju kod F. Cordera i klavir kod Westlakea). Od 1898 djelovao kao dirigent i pijanist u Londonu i drugim engleskim gradovima, izvodeći prvenstveno djela suvremenih engleskih muziĉara. U svojim orkestralnim djelima H. je uz tehniĉku zrelost oĉitovao i puno mašte i znatnu originalnost. Osobito ga je privlaĉila programna muzika, posebno na tematiku iz djela E. A. Poea i starinskih legenda. Njegova velika operna trilogija The CaulĊron oj Annwyn obraduje motive iz keltske mitologije; u njoj, kao i u ostalim Holbrookeovim scenskim djelima, opaţa se Wagnerov utjecaj. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijeta za komorni orkestar. Simfonijske pjesme: The Raven, 1900; Oueen Mab (Schakespeare), 1904; Ulalume (Poe), 1904; The Masgue of the Red Death (Poe), 1905 ; The Viking (Byron); The Skeleton inArmour. Simfonijske pjesme uz zbor: The Bells (Poe); 1906; Ode to Victory (Byron), 1906; Apollo and The Seaman, 1908. Koncert The Song of Gwyn ap Nudd za klavir; koncert za violinu; koncert za saksofon. Varijacije: Three Blind Miĉe; The Girl I Left behind me i Auld Lang Syne. — KOMORNA: 6 gudaĉkih kvarteta; 2 gudaĉka seksteta; 2 kvinteta za gudaĉki kvartet i klavir; duhaĉki kvartet; duhaĉki sekstet; 2 kvinteta s klarinetom; kvintet za duhaĉe i klavir; kvintet za duhaĉe i harfu; nonet za gudaĉe i duhaĉe; sonata za violinu i klavir; sonatina za violinu i klavir; sonata za violonĉelo i klavir; sonata za fagot (ili saksofon) i klavir. — Kompozicije za klavir i za orgulje. — DRAMSKA. Opere: Pierrot and Piertlte, 1909; The Wizard, 1915; The Enchanter, 1915; The Stranger, 1924; The Snob. Trilogija The CaulĊron of Annwyn: The Childten of Don, 1912; Dylon, Son of tht Wave, 1914 i Broniven, 1929. Baleti: The Red Mask; The Moth and the Flame i Coromanthe. — Dramatic Choral Symphmy: Homage to E. A. Poe za sole, zbor i orkestar, 1908; zborovi; solo-pjesme. — Knjiga Contemporary British Composers, 1925. LIT.: G. Lave, Josef Holbrooke and His Work, London 1920. — A. J. B. Hutchings, Josef Holbrooke, MGG, VI, 1957.
HOLDER, William, engleski teoretiĉar i kompozitor (Southwell, Nottinghamshire, 1616 — Hartford, 24. I 1696). Studirao u Cambridgeu; od 1640 Ċakon katedrale u Lincolnu- God. 1643 ili 1644 pozvan u Oxford, ali za graĊanskoga rata morao napustiti sluţbu te ţivio kao kanonik u Elyju. Poslije restauracije (1660) vraća se u Oxford; ĉlan Royal Society od 1663; od 1672 kanonik katedrale sv. Pavla u Londonu; od 1674 subdekan Kraljevske kapele. Sastavio nekoliko traktata o jeziku i muzici, od kojih je najvaţniji Treatise on the Grounds, priruĉnik za izobrazbu ĉlanova Kraljevske kapele. H. se nikada nije muzikom bavio profesionalno. Njegove amaterske kompozicije svjedoĉe o dobrom ukusu. DJELA: Service in C; 10 anthema. — SPISI: The Elements of Speech, 1669; A Treatise on the Natural Grounds and Principles of Harmony, 1694; A Discourse Concerning Time... for the better Understanding of the Julian Year and Calendar, 1694 i dr. LIT.: Ch. L. Cudivonh, William Holder, MGG, VI, 1957.
HOLEĈEK, Bedfich (Miroslav), ĉeški dirigent (Prag, 9. VI 1882 — Brno, 17. XII 1942). Gimnaziju i kadetsku školu poha-
Ċao u Kriţevcima; studij violine završio 1900 na školi Hn glazbenog zavoda u Zagrebu i tu zapoĉeo umjetniĉku k kao violinist i kapelnik (1900-—02, 1904—05, 1906—07). D; zatim u Brnu, Pardubicama, Pragu i 1913—15 u Sarajevu, prvoga svjetskog rata dirigent i direktor opere u Bratislavi šicama i zatim muziĉki urednik Radio-Praga i Košića i oi u Brnu. Ogledao se i kao kompozitor (simfonijska pjesr svobodu, scenska muzika za igrokaz Carev glasnik). K. HOLENIA, Hanns, austrijski kompozitor (Graz, 5. VI ■—■)■ Uĉio na muziĉkoj školi u Grazu, zatim studirao filo studij muzike nastavio kod E. N. Rezniceka u Berlinu. Goc —32 dirigent u St. Gallenu i Ziirichu; 1940^—45 predavao i mentaciju na Visokoj školi za muziĉki odgoj u Grazu. Poput nešto starijeg suvremenika J. Marxa, i H. je vezan za kasi mantiku i impresionizam. Posebno je nadaren za šalu, k i burlesku (Vier Musikantenstiicke; Burleske Ouverture). DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u b-molu za orkestar i org 17, 1928; simfonijeta u g-molu za gudaĉe op. 39,1946 (takoĊer u verziji za kvartet op. 38); koncert za klavir op. 15, 1925; Fantasie und Rondo alla za obligatnu solo violinu op. 36, 1953; balada za obligatnu solo violinu 1955; Burleske Ouverture op. 7, 1914; Kapriziose Ouverture im alten Si nuett, Capriccio hn sl4~Takt, Scherzo in Moli, Intermezzo H, Walzer Es 1930 (verzija za klavir 6 Tanzstiicke op. 27a); Festliche Ouverture za or orgulje (Reiterfanfaren) op. 31, 1943; 4 Musikantenstiicke op. 14, 1930 rische Tdnze op. 23, 1935; Altzviener Tdnze op. 35, 1929; Gamelan Jaz opere Sulangi) op. 41, 1954. — Klavirski kvintet u c-molu op. 6, 191. 1956); 3 steirische Tdnze za violinu i klavir op. 23, 1935; fanfara u D -< 6 duhaĉkih instrumenata i timpane, 1955. —■ Kraće kompozicije za kl; DRAMSKA. Opere: Viola, 1932; Der Schelm von Bergen, 1933; Sommer 1943; Sulangi (nedovršena). — Oratorij Europa vocata, 1957; Lenz za duhaĉke instrumente ad libitum; više od 40 solo -pjesama. LIT.: K. H. Dworczak, H. Holenia, Musik im Ostalpenraum, Gra — M. Morold, »Viola« —■ Urauffuhrung, ZFM, 1934. — H. Federhofer, Holenia, MGG, VI, 1957. —■ IV. Suppan, Hanns Holenia, Graz 196c
HOLIDAY, Billie (Eleanor Gough McKay; prozvana Day), ameriĉka pjevaĉica jazz-muzike (Baltimore, 7. IV — New York, 17. VII 1959). Otac joj je bio muziĉar, ĉlan stra F. Hendersona. Karijeru zapoĉela u New Yorku (1929 vanjem po lokalima Harlema, gdje su je otkrili J. Hammon Goodman; s Goodmanovim orkestrom snimila 1933 prve MeĊunarodnu reputaciju stekla pjevajući s orkestrom T. Wi' God. 1937 suraĊuje s orkestrom Counta Basiea, a 1938 sa vom Artiea Shawa. IzmeĊu 1940 i 1950 nastupa solistiĉki znim kazalištima i kabaretima širom Amerike. God. 1946 s: film Neto Orleans; 1954 i 1958 poduzela turneje po Evrop sljednji je koncert odrţala u kazalištu Phoenix u New "^ 1959. Snimila je više ploĉa. Pjevaĉica posebna stila i glas timbra, ubraja se u najbolje interpretkinje bluesa. Najzna« su joj interpretacije: Strange Fruit; Eine and Mellozv i Lover Napisala autobiografiju Lady Sings the Blues, 1956 (prev na više jezika). HQLL, Karl, njemaĉki muzikolog (Worms, 15. I 189: Na Univerzitetu u Miinchenu studirao filozofiju, povijest i nosti 1 muzikologiju; kompoziciju uĉio kod E. Istela, klavi F. DorfmUllera; doktorirao 1913 u Bonnu. God. 1913—i^ tavnik muzike u Oberhambachu i 1915—17 docent na V muziĉkoj školi u Frankfurtu. Od 1918 muziĉki referent dn< Frankfurter Zeitung (1922—43 muziĉki urednik), 1945—4 rektor Opere u Frankfurtu na Maj ni i od 1946 referent za liste, film i muziku hessenskog ministarstva prosvjete u badenu, gdje je djelovao i kao muziĉki kritiĉar. DJELA: Carl Ditters von Diltersdorfs Opern (disertacija), 1913; Ru phan. Studien zur Entwicklungsgeschichte der Musik am Anfang des 20. Je derts, 1920; Friedrich Gernsheim. Leben, Erscheinung und Werk, 1928; 1939— 42. Studije; rasprave; kritike. — Izdao posmrtna djela R. Stet preradio njegovu operu Die ersten Menschen. LIT.: W. Brennecke, Karl Holl, MGG, VI, 1957.
HOLLAENDER, njemaĉka obitelj muziĉara. 1. Gustav, violinist i kompozitor (Leobschiitz, 15. II — Berlin, 4. XII 1915). Uĉenik Konzervatorija u Leipzij David) i Visoke škole za muziku u Berlinu (J. Joachim, F. Od 1874 komorni muziĉar Dvorskog opernog orkestra, a od i nastavnik violine na Kullakovoj Neue Akademie der Toi u Berlinu. Od 1881 koncertni majstor orkestra Giirzenich i n nik na Rheinische Musikschule u Kolnu i do 1884 koncertni rr tamošnjeg Gradskog kazališta. Od 1895 direktor Sternova k< vatorija u Berlinu. Koncertirao u Njemaĉkoj, Belgiji i Nizozei DJELA: više kompozicija za violinu i orkestar (3 koncerta, po gavotta). —■ Za violinu i klavir; sonata; suita; Reverie; Cascade; Rig Romanze; Causerie. —■ Instruktivna djela za violinu. — Obradbe za vi klavir.
2. Victor, dirigent i kompozitor (Leobschiitz, 20. IV —• Hollywood, 24. X 1940). Brat Gustava; uĉio kod T. Ki A. Beckera, H. Urbana i O. Neitzela. Operni dirigent u mi njemaĉkim gradovima, meĊu ostalim 12 godina u Berlinu. 1934 emigrirao u SAD.
HOLLAENDER — HOLLIGER DJELA: uvertira, 1914; koraĉnice, plesovi i suite za orkestar. — Kompozicije za violonĉelo i klavir. — Klavirske kompozicije dvoruĉno i ĉetvororuĉno. —■ DRAMSKA: opere San Lin i Trilby; plesna pantomima Sumurun, 1914; Operete: Primanerliebe, 1885; Der rote Kosak, 1903; Der Sonnenvogel, 1907; Der Jockeyklub, 1909; Die Prinzessin von Nil, 1915; Fliegende Blatter, 1922 i dr. Singspieli; vaudevilli; burleske; muziĉke revije. — VOKALNA: oratorij Die Jugend Samuels; kantata The Christmas Fairy Childerns; terceti; dueti; solo-pjesme.
3. Friedrich, kompozitor (London, 18. X 1896 —). Sin Victora; završio Konzervatorij u Berlinu. Do 1930 komponirao scensku muziku, operete i revije za Reinhardtovo kazalište, a zatim se bavio gotovo iskljuĉivo pisanjem filmske muzike {Der blaue Engel, 1930). LIT.: E. Nick, Hollaender, 1. Gustav, 2. Victor, 3. Friedrich, MGG, VI, 1957-
HOLLAND, Theodore Samuel, engleski kompozitor (London, 25. IV 1878 —■ 29. X 1947). Studirao na Royal AcaĊemy of Music u Londonu (F. Corder), zatim se usavršavao na Hochschule fiir Musik u Berlinu (J. Joachim, R. Kahn, J. Stillman-Kellev). Od 1927 do smrti profesor harmonije i kompozicije na Royal Academy of Music. Predsjednik Royal Philharmonic Society (1933—46) i poĉasni rizniĉar Royal Musical Association (1931—47). DJELA. ORKESTRALNA: Spring Sinfoniella, 1943; Ellingham Marshes za violu, 1940; Threnody za violonĉelo, 1945; Evening on a Lake, 1924; Gavotte pastorale; Cortege za ansambl violonĉela, 1939. — KOA1ORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1933 i 1938; 2 klavirska trija, 1935 i 1943; suita za violu i klavir, 1935; Variations on an Original Theme za violinu i klavir i dr. — KLA VIRSKA: sonata: sonatina, 1938: Toccala, 1938; varijacije, 1941 i dr. •— Djeĉja opereta King Goldemar; muziĉka igra Santa Claus. — VOKALNA: kantata A Pastoral Medley; Song of Nyasaland za bas-bariton i orkestar; zborovi; solo-pjesme.
HOLLANDER, r. Alexis, njemaĉki dirigent, pijanist i kompozitor (Ratibor, Šleska, 25. II 1840 —■ Berlin, 5. II 1924). Nakon svršenih studija u Berlinu (na filozofskom fakultetu, na Kraljevskoj akademiji kod E. A. Grella i A. W. Bacha, privatno kod K. Bohmera) bio ondje nastavnik na Kullakovoj Neue Akademie der Tonkunst (1861), 1870—-1902 dirigent zbora Caecilienverein, od 1877 nastavnik pjevanja na školi Victoria, od 1903 docent na Humboldtovoj akademiji. Sudjelovao u reformi muziĉke nastave u Njemaĉkoj. Osobito je zasluţan kao zborni dirigent i pedagog. Kao kompozitoru uzor mu je bio R. Schumann. DJELA: nokturno za gudaĉe, 1891. — Komorna djela (klavirski kvintet, 1881). — Oko 25 klavirskih kompozicija. — Zbcrovi i solo-pjesme. — Redakcije klavirskih djela, naroĉito R. Schumanna. — Instruktivna: Treffubungen ah Vorbereitung fiir den Chorgesang, 1906; Erla'uterungsschrift fiir die Hand dei Lehrers; Das Musikdiktat, Methode und Material fiir die Lehrer und Lehrerinnen, 1913; Kurzgefasste allgemeine Musiklehre fiir den Gebrauch beim Schulgesangunterricht ( I I izd.), 1914.
2. Alma (udata Haas), pijanistica (Ratibor, Šleska, 31. I 1847 — London, 12. XII 1932). Sestra Alexisa; uĉila u Breslauu i kod Th. Kullaka u Berlinu. God. 1868 s uspjehom debitirala u Leipzigu (Gezvandhauskonzert), zatim nastupila nekoliko puta u Londonu, gdje se 1872 udala. Poslije duţeg prekida 1882 nastavila koncertnu karijeru. Od 1876 u Londonu nastavnica klavira na Bedford College i od 1886 na King's College. LIT.: Th. M. Langner, Alexis Hollandcr MGG, VI, 1957.
HOELANDER, Benno, nizozemski violinist i kompozitor (Amsterdam, 8. VI 1853 — London, 27. XII 1942). Studirao na Konzervatoriju u Parizu (J. Massenet, C. Saint-Saens). Poslije uspješne turneje (Švedska, Danska, Rusija, Njemaĉka, Francuska), u Londonu koncertni majstor orkestra Njemaĉke opere (1882—-84), od 1887 nastavnik na Guildhall School of Music. Od 1903 dirigirao vlastitim simfonijskim orkestrom u Kensingtonu. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija Roland; simfonijska pjesma Pompei, 1907; 2 koncerta za violinu; pastoralna fantazija za violinu i orkestar; Drame; Comedie. — KOMORNA: gudaĉki trio; 2 gudaĉka kvarteta; klavirski trio; septet za gudaĉke i duhaĉke instrumente i klavir; 2 so nate za violinu i klavir. — Sonata za klavir.
HOLLANDER, Christian, nizozemski kompozitor (Dordrecht?, oko 1510—15 — Innsbruck, izmeĊu VII 1568 i VII 1569). Moţda je identiĉan s muziĉarom Jeanom de Hollande, o kojemu se zna da je od 1538 bio najprije succentor u crkvi St. Sauveur u Bruggeu, a 1541 u crkvi St. Donatien; 1544 je otpušten. Pod imenom Christian H. ima više provjerenih podataka. God. 1549—.57 bio je crkveni muziĉki direktor u Oudenaardeu (nazivaju ga i Christian Janszone gheseyd de Hollandere). God. 1558—64 ĉlan kapele cara Ferdinanda I u Pragu i Beĉu; 1557 ili 1558 (prije nastupa nove sluţbe) putovao u Firencu. Poslije smrti Ferdinanda I u sluţbi nadvojvode Ferdinanda, brata Maksimilijana II (najkasnije od 1566). —• H. pripada krugu istaknutih nizozemskih kompozitora koji su igrali vaţnu ulogu na dvoru rimsko-njemaĉkih careva, potpomaţući protureformaciju i podiţući već priliĉno oslabljen carski ugled prigodnim djelima (moteti). IznenaĊuje da je H. ostavio malen broj chansona (8) i samo dvije mise. Polazi od kasnonizozemskog imitacijskog kontrapunkta, pri ĉemu se nazire tendencija prema homofoniji. U motetu naginje formi velikih razmjera.
151
DJELA (Kao autor nekih djela oznaĉen je Jean de Hollande; ponekad je potpisano samo prezime; nailazi se i na ime Sebastianus Hollant; dogaĊa se da je u raznim izvorima atribucija razliĉita): 8 chansona za 4—6 glasova, 1543— 53 (u zbirkama onoga vremena); Newe teutsche, geistliche und zveltliche Liedlein za 4—8 glasova, 1570 (II izd., pod sliĉnim naslovom, 1 574; I I I izd. 1575); Triciniorutn auae cum vivae, tum omnis ... inslrumentorum collecta, 1573; jedna pjesma s latinskim tekstom. — Missa super Viel freudt (saĉuvana samo basova dionica); ĉetvoroglasna misa; 8 Magnificata za 4 glasa; Lamentationes Hieremiae Prophetae; Dum transisset sabbatum za 5 glasova; više od 50 moteta za 4—8 glasova (većina tiskana u zbirkama onoga vremena). NOVA IZD.: H. Osthoff obj. Gelobet seist du, Jesu Christ iz zbirke Newe teutsche, geistliche und zveltliche Liedlein (Chorzuerk, 1935) i Nun bitten wir den heil'gen Geist iz iste zbirke (Die Niederldnder und das deutsche Lied, 1938). LIT.: H. Osthoff, Die Niederlander und das deutsche Lied, Berlin 1938. — Ch. van den Borren-, Geschiedenis van de Muziek in de Nederlanden, I, Antvverpen 1948. — W. Senn, Musik und Theater am Hof zu Innsbruck, Innsbruck 1954. — H. Albrecht, Christian Hollander, MGG, VI, 1957.
HOLLE, Hugo, njemaĉki muziĉki pisac (Mehlis, Tiringija, 25. I 1890 — Stuttgart, 12. XII 1942). Uĉio kod W. Bergera (klavir), E. Istela, R. Haasa (teorija) i M. Regera (klavir i teorija); muzikologiju studirao u Miinchenu i Bonnu (promovirao 1913). God. 1913—14 kao Regerov zamjenik vodio Singverein u Meiningenu; 1919—21 direktor Konzervatorija u Heilbronnu, 1921—25 urednik ĉasopisa Neue Musikzeitung u Stuttgartu. Od 1925 nastavnik teorije na Hochschule fiir Musik u Stuttgartu (od 1940 direktor). Osnovao i vodio madrigalsko društvo koje je propagiralo suvremenu muziku. DJELA: Goethes Lyrik in \X'eisen deutscher l'onsetzer bis zur Gegenzvart, 1914; Regers Chorwerke, 1922; brojni ĉlanci u muziĉkim ĉasopisima. — Obradio djelo K. Storcka Mozart, sein Leben und Schaffen, 1923. Izdao zbirku moteta za mješoviti zbor a cappella Die hohen Fešte, 1928—31.
Ht)LLER, Karl, njemaĉki kompozitor (Bamberg, 25. VII 1907 —). Sin orguljaša; studirao u Wlirzburgu (H. Zilcher, H. Schindler, O. Kaul, F. Knapp) i Miinchenu na Muziĉkoj akademiji (J. Haas, S. v. Hauseg-ger, E. Gatscher, H. Walters-hausen) i na Univerzitetu (A. Sandberger, G. F. Schmidt). God. 1933—37 u Miinchenu nastavnik na Muziĉkoj akademiji, 1937—45 u Frankfurtu na Majni profesor i proĉelnik odjela za katoliĉku crkvenu muziku na Visokoj muziĉkoj školi i od 1946 ponovo na Muziĉkoj akademiji u Miinchenu profesor iz kompozicije u majstorskoj klasi (1953 direktor, T954 predsjednik). H. je u prvom redu_jnstrumentalni kompozitor. Njegova je harmonija zasićena bojom, a struktura ĉesto polifona. U poĉetku pod utjecajem J. Haasa, priklonio se kasnije novijim strujanjima (izuzevši dodekafoniju), ali je znao naći vlastiti put i izgraditi svoj umjetniĉki govor. Najvaţnija su njegova orkestralna i komorna djela. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija op. 40, 1945; Petite Symphonie 11, 1969; Komorni koncert za violinu, 1938; Simfonijski koncert za violinu, 1948; 2 koncerta za violonĉelo, 1940 i 1948; Cvncertino za violinu, violu, klavir i ko morni orkestar, 1930; koncert za orgulje i komorni orkestar, 1932; 4 simfonijska stavka na gregorijanske koralne melodije Hymnen, 1934; simfonijska fantazija na Frescobaldijevu temu, 1935; passacaglia i fuga (po Frescobaldiju), 1939; Heroische Musik, 1949; Szveelinck-V'ariationen, 1950; sonata, 1967. — KO MORNA: 6 gudaĉkih kvarteta, 1938—50; komorni koncert za ĉembalo i sekstet, J 934; klavirski kvartet, 1930 (preraĊen 1955); klavirski trio, 1944; komorni trio za 2 violine i klavir, 1930; Triosonate im alten Stil za 2 violine i klavir, 1946; kvintet s klarinetom, 1947; Divertimento za flautu, violinu, violonĉelo i klavir, 1931; 8 sonata za violinu i klavir, 1943—49; suita za violinu i klavir, 1929; Musik za violinu i klavir, 1941, sonata za violu i klavir; sonata za violonĉelo i klavir, 1943; 2 sonate za flautu i klavir, 1947 i 1948; fantazija za violinu i orgulje, 1948; improvizacija na staru narodru pjesmu Schihister Herr Jesu za violonĉelo i orgulje, 1949. — KLAVIRSKA: 2 male sonate za klavir ĉetvororuĉno, 19431 3 male sonate, 1946; sonatina, 1942; suita, 1929; tokata, improvizacije i fuga za 2 klavira, 1933. — Pet kompozicija za orgulje. — Filmska muzika. ■— VO KALNA: Hymnen za muški zbor, 3 trublje, orgulje i udaraljke, 1932; 3 ciklusa solo-pjesama. —■ CRKVENA: misa, 1930; Requiem, 1932; 2 moteta; Vf'eihnachtsmusik; Passionsmusik. LIT.: W. Metthes, Karl Holler, ZFM, 1936. — K. Laux, Karl Holler, Musik und Musiker der Gegenwart, I, Essen 1949. — \V. Zentner, Karl Holler, ZFM, 1954. — H. Wirth, Karl Holler, MGG, VI, 1957- — O. Schiveizer, Karl Holler Die Musik, 1959.
HOLLIGER, Heinz, švicarski oboist i kompozitor (Langenthal kraj Berna, 21. V 1939 —). Obou i klavir uĉio u Bernu i Parizu, kompoziciju u Bernu i Baselu (S. Veress, P. Boulez). Dobitnik više nagrada na natjecanjima oboista u domovini i inozemstvu; profesor je na Visokoj rmfziĉkoj školi u Freiburgu (Breisgau). Jedan od najistaknutijih svjetskih virtuoza na svorrr instrumentu, proputovao Evropu i Ameriku, nastupajući osobito na meĊuna-
152
HOLLIGER — HOLODKOV
rodnim festivalima suvremene muzike. Kao kompozitor avangardna stremljenja, u svojim djelima ĉesto poseţe za eksperimentom i radikalnim postupcima. H. je redovit gost Zagrebaĉkog muziĉkog biennala na kojem nastupa kao instrumentalist i stvaralac. Njegova je ţena harfistica Ursula Hanggi.
I—III, 1949; IV, 1954; V, 1955; VI,i96i; VII—VIII, 1965 i IX, 1966. 3 za gudaĉki kvintet, 1960; klavirski trio, 1954; kvartet za flautu i gudaĉki 1966; kvintet, 1936; duhaĉki kvintet, 1962. Sonate: 3 za violinu i klavir: I, II, 1939 i III, 1965; za flautu, 1957; za 2 violine, 1963; za kontrabas, 196 KLAVIRSKA: Roumanian suite, 1937; Danish suite, 1937; Sonatina O 1941; suita Suono da Bardo, 1950; Moto austero, 1965. — DRAMSKA. O Djoevelen og Bergmesteren, 1940; Lave ogjon, 1946 i The Knife, 1960. Balei galsindede tyrk, 1943. — VOKALNA: 8 kantata, 1940—53; La Foresta za zbor i orkestar, 1960; Requiem for Nietzsche za sole, zbor i orkestar, 1964; Re< (Hebbel) za zbor i komorni orkestar, 1931; zborovi; solo-pjesme. — Psalar za zbor, 1937; 15 moteta. Lit.: N. Schierring, Vagn Holmboa, MGG VI, 1957. — 5. Berg, Holmboe (popis djela), Dansk musiktidsskrift, 1969.
DJELA. KOMORNA : Sequenzen iiber Joh. I, 52 za harfu, 1962; Improvi-sationen za obou, harfu i 12 gudaĉa, 1962—63; trio za obou, violu i harfu, 1966; duhaĉki kvintet, 1968; h za duhaĉki kvintet, 1969; Pneuma za duha-ĉe, udaraljke, orgulje i radio, 1970. Sonata za obou solo, 1956; sonata za obou i klavir, 1957; Improvisation 111 za obou i harfu, 1962; Cardiophonie za jednog duhaĉa (verzija za obou), 1971. — KLAVIRSKA: sonatina, 1958 i Elis, 3 Nachtstiicke, 1961. — DRAAISKA : opera Der magische Tdnzer, H. HO LLIG ER 1967. Scenska muzika za Ponce de Leon (Brentano), 1957 : Advent (Strindberg), 1959; Anligone (Sofoklo-Holderlin) . 1959 i dr.— VOKALNA: Drei Liebeslieder za alt i orkestar, 1960; mala kantata Erde und Himmel za tenor, flautu, harfu i gudaĉki trio, T961 ; studija Schwarzgewobene Trauer za sopran, obou, violonĉelo i ĉembalo, 1961— 62; Doppel-Herzkanon za sopran, obou d'amore i celestu, 1962; 4 minijature za sopran i 3 instrumenta, 1963; Gliihende Rdtsel za alt i 10 instrumenata, 1964; Siebengesang za glasove, recitatora, obou i orkestar, 1968; Dona nobis pacem za 12 vokalnih solista, 1970; zborovi. — Studien zum Spie-len Neuer Musik fiir Oboe, 1971. LIT.: J. Hdusler, Heinz Holliger, Versuch eines Portraits, SMZ, 1967.
HOLMES, 1. Alfred, engleski violinist i kompozitor (I don, 9. XI 1837 — Pariz, 4. III 1876). Uĉio violinu kod God. 1847 nastupio s bratom Henrvjem na koncertu u Hayma Theatre u Londonu; poslije daljih studija, 1855—61 koncert s bratom u raznim evropskim zemljama. Od 1864 ţivio u Pa i odanle poduzimao koncertna putovanja.
HOLLREISER, Heinrich, njemaĉki dirigent (Miinchen, 24. VI 1913 —). Di-igiranje uĉio na Muziĉkoj akademiji u Miinchenu; umjetniĉku karijeru zapoĉeo 1932 u Wiesbadenu. Djelovao zatim u Darmstadtu, na kazalištima u Mannheimu, Duisburgu, Munćrrenu, Diisseldorfu (1945—52). Od 1952 dirigent je Drţavne opere u Beĉu. Ĉesto izvodi nepoznata i manje popularna djela iz suvremene muzike. HOLLVVEG, Ilse, njemaĉka pjevaĉica, sopran (Solingen, 23. II 1922 —•)■ Studirala na Visokoj muziĉkoj školi u Kolnu (G. Forstel); na opernoj pozornici debitirala 1943 u Saarbriickenu. God. 1946—-51 ĉlanica opere u Diisseldorfu, zatim kratko u Berlinu i Hamburgu i od 1952 na Drţavnoj operi u Beĉu; od 1955 do 1970 solist Njemaĉke opere na Rajni u Dusseldorfu i Duisburgu. Jedna od najistaknutijih suvremenih koloraturnih soprana, podjednako suverena u standardnom opernom repertoaru kao i u modernoj muzici. Gostovala na prvim evropskim opernim pozornicama te na festivalima u Glvndebourneu kao Zerbinetta (R. Strauss, Ariadna na .Naksosu), Salzburgu kao Konstanza (Mozart, Otmica iz Seraja), Bavreuthu i dr. Njeno se ime susreće i na mnogim gramofonskim ploĉama. HOLM, Richard, njemaĉki pjevaĉ, tenor (Stuttgart, 3. VIII 1912 —). Studij završio na Visokoj muziĉkoj školi u Stuttgartu (R. Ritter). Najprije koncertni pjevaĉ, na opernoj pozornici debitirao 1937 u Niirnbergu. Ĉlan Opere u Hamburgu i od 1952 na Drţavnoj operi u Munchenu; gostovao na brojnim muziĉkim kazalištima u Evropi i SAD, na festivalima u Salzburgu, Glvndebourneu i dr. Osobito je bio traţen kao interpret uloga u Mozartovim operama; velike je uspjehe postizao i na koncertnom podiju. Od gramofonskih snimaka posebno treba istaknuti njegove kreacije u oratoriju Stvaranje svijeta (Haydn), u kantati Catulli Carmina (Orff), u Rekvijemu (Mozart) i operama Majstori pjevaĉi (Wagner), Strijelac vilenjak (Weber) i Bastien i Bastienna (Mozart). HOLMBOE, Vagn, danski kompozitor (Horsens, 20. XII 1909 —), Studirao na Konzervatoriju u Kobenhavnu (K. Jeppesen, F. Hoffding) i kratko vrijeme u Berlinu (E. Toch). God. T 933—34 boravio u Rumunjskoj, prouĉavajući muziĉki folklor. Kasnije se bavio danskim folklorom. Po povratku u Kobenhavn nastavnik teorije nn Insitutu za slijepe (1940—49), muziĉki kritiĉar novina Politiken (1947—55) i od 1950 profesor teorije i kompozicije na Konzervatoriju. H. ne pripada ni jednoj školi; najveći mu je uzor B. Bartok, ĉiji je utjecaj najoĉitiji u gudaĉkim kvartetima, u kojima je H. našao nove izraţajne mogućnosti. DJ ELA.. O RK ES TRALN A. De ve t s imfo n ija : I, 1 9 3,; II, 19 3 9; III, Rustica, 1941; IV, Sacra, 1941; V, 1944; VI, 1947; VII, 1950; VITI, Boreale, 1952 i IX, 1967. Komorna simfonija, 1951; Sinfonia in memoriam, 1955; 4 simfonije Kairos za gudaĉe, 1962. Koncert za violinu, 1938; koncert za klavir, gu daĉe i timpane, 1939. Serija od 13 koncerata: I, za flautu, violinu, gudaĉe i udaraljke, 1940; I I , za klarinet, 1940; I I I , za klarinet, 2 trublje, 2 roga i gudaĉe, 1940; IV, za violinu i violonĉela, 1942; V, za violu, 1943; VI, za violinu, 1953; VII, za obou, 1944; VIII, Sinfonia concertanle za komorni orkestar, 1945; IX, za violinu i violu, 1945; X, za gudaĉe, duhaĉe i udaraljke, 1946; XI, za trublju i 2 roga, 1948; XII, za trublju, 1950 i XIII, za obou i violu, 1956. Concenino za violinu i violu, 1940; Concenino za violinu, 1940; 2 suite, 1935 i 1936; Epitaph, 1956; Monolith, 1960; Epilog, 1961. — KOMORNA. Devet gudaĉkih kvarteta:
DJELA. Simfonije: Jeanne d'Arc, 1875; The Youth of Shakespeare; 1 Hood; Charles XII; The Siege of Pariš i Romeo and Juliet. Osam uvertira Cid, 1874; The Muses). — Opera Ines de Castro.
2. Henry, violinist (London, 7. XI 1839 — San Franci 9. XII 1905). S bratom Alfredom koncertirao u Bruxell Stockholmu, Kobenhavnu, Amsterdamu i Parizu. God. 1865 šao je sam na koncertnu turneju u skandinavske zemlje, a z; (do 1894) bio nastavnik violine na Royal College of Music u I donu, gdje je nastupao i kao solist (od 1868 prireĊivao kom< koncerte pod naslovom Musical Evenings). Od 1894 ţivi< San Franciscu. DJELA: 5 simfonija; koncert za violinu i orkestar, 1875; koncertna uve — Dva gudaĉka kvinteta; kompozicije za violinu. — Kantate: Praise Y, Lord i Chrislmas; pjesme. — Izdao violinske sonate A. Corellija, G. Tart J. S. Bacha i G. F. Ha nde la.
HOLMES, Augusta Mary-Anne (pseud. Zenta Hermai francuski kompozitor irskog podrijetla (Pariz, 14. XII 1847 28. I 1903). Uĉila kod H. Lamberta (kontrapunkt), H. Kl< (instrumentacija) i C. Francka (kompozicija). Veći dio ţi' provela u Versaillesu kao nastavnica. Njezine opere i velike voka instrumentalne kompozicije pribliţuju se po općoj konce] umjetnosti R. Wagnera. Najuspjelija djela su joj solo-pjes najviše lirskog karaktera; i za njih i za ostala svoja vokalna d sama je pisala tekstove. DJELA. ORKESTRALNA: dramatske simfonije Lutice, 1878 i Les A nautes (u pojedinim dijelovima sudjeluje i zbor), 1880; simfonija Orlando FUT Simfonijske pjesme: Hymne a Apollon, 1872; Irlande, 1882; Pologne, 18 Andromede, 1901. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: , et Leandre, 1875; La Montagne noire, 1895; Astarle i Lancelot du Lac. — KALNA: Fleur de neflicr za tenor, zbor i orkestar, 1902. Za zbor i orke: simfonijska oda Ludus pro patria, 1888; simfonijska suita Au Pays bleu, 1891 La Vision de la Reine za sole, zbor i mali instrumentalni sastav, 1895; pjesm glas i orkestar; 128 sclo-pjesama.— Crkvene kompozicije (psalam In e. 1873; motet). LIT.: P. Barillon-Bauche, Augusta Holmes et la femme composit Pariš 1912. — R. Pichard du Page, Une Musicienne versaillaise: Augusta Hol: Versailles 1921. — R. Cotte, Augusta Mary-Anne Hclmes, MGG, VI, 1 — R. Myers, Augusta Holmes, MQ, 1967.
HOLMES, Edward, engleski muziĉki pisac (London?, I — London, 28. VIII ili 4. IX 1859). U kući V. Novella suši P. B. Shelleva, L. Hunta, J. N. Hummela, F. Mendelssohna : Liszta. God. 1827 putuje u Njemaĉku. Od 1833 orguljaš i nasta\ klavira u Londonu. SuraĊivao u ĉasopisu The Musical Ti od njegova osnutka (1844). Izvrstan stilist i oštrouman kriti H. se odluĉno borio za muziku svojega doba (npr. Berliozc i znalaĉki istraţivao starija djela (Purcellova, Mozartova). Kn o Mozartu, njegovo najznatnije djelo, ide u uţi izbor literat o tom majstoru; dnevnik njegova putovanja po Njemaĉkoj i da je pun draţi i svjeţine. Ogledao se i kao kompozitor. DJELA. SPISI: A Ramble Among the Musicians of Germany, 1828; Life of Alozart Including His Correspondence, 1845; The Life of Purcell, The j sical Times, 1847; Curiosities of Musical History, ibid., 1849—50; Calhe Music and Composers, ibid., 1850—51; Old London and Its Music, ibid., I The Reverend I. C. Latrobe, ibid.; Analytical and Thematic Catalogue of Moz< Pianoforte Works, ibid.; Berlioz on the Great Unison Psalm, ibid.; English < and Madrigal Composers, ibid., 1851—52; Mozart's Mcsses, ibid., 1852; Mozi Reauiem, ibid., 1854. Ĉlanci i kritike u The Atlas, The Spectator i Fra; Magazine. — Obradio Te Deum W. A. Mozarta. LIT.: R. Hughes, A Mozart Pilgrimage, Being the Travel Diaries o: & M. Novello in the Year 1829, London 1955. — C. L. Cudzvorth, Edward Holj MGG, VI, 1957. — E. D. Mackerness, Edward Holmes (1797—1859), M and Letters, 1964.
HOLMGREN, Bjorn, švedski plesaĉ i koreograf (Stockho 1920—■)■ Uĉenik baletne škole Švedskog kraljevskog bak kasnije studirao kod L. Jegorove, V. Volkove i B. Kniase Od 1946 prvi plesaĉ Švedskog kraljevskog baleta; od 1945 Internacionalnom baletu. Koreografska ostvarenja: Klasiĉna si (Lalo), Baletne varijacije (Brahms), i Švedska rapsodija (Alfve 1958. HOLODKOV, Pavle, pevaĉ ruskog porekla, bariton (Rjaz; SSSR, 28. VI 1888 — Beograd, 15. V 1967). God. 1913 zavi
HOLODKOV — HOLYOKE pevaĉki odsek pri Moskovskoj filharmoniji. Nastupao u Moskvi i mnogim drugim ruskim i evropskim gradovima. U Beogradskoj operi deluje 1921—51; kraće vreme (1925—28) provodi u Ljubljan skom pozorištu. Za vreme svoga dugog boravka u Beogradskoj operi uĉinio je mnogo za njen napredak, naroĉito u doba njenog formiranja. U bogatom repertoaru Holodkova, koji obuhvata preko 50 operskih uloga, istiĉu se proţivljene, muzikalne i glasovno izraţajne interpretacije u delima Verdija (Rigoletto; Otelio), Puccinija (Tosca), Leoncavalla (Pagliacci), Mascagnija (Cavalleria rusticana), Borodina (Knez Igor), Musorgskog (Boris GoĊunov; Hovanšĉina) i dr. D. Sn. HOLOUBEK, Ladislav, slovaĉki kompozitor i dirigent (Prag, 13. VIII 1913 —). Na Muziĉkoj akademiji u Bratislavi uĉio klavir, dirigiranje i kompoziciju (A. Movzes); studij kompozicije nastavio kod V. Novaka na Majstorskoj školi u Pragu. Od 1932 korepetitor, a nešto kasnije dirigent kazališta u Bratislavi, od 1956 direktor opere u Košicama. U svom stvaranju H. se oslanja ni ĉešku muziĉku tradiciju; u njegovim djelima oĉituje se utjecaj B. Smetane i V. Novaka. Nikad ne napušta granice tonalnosti, a melodijsku liniju oblikuje jasno i pregledno. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1938 (prer. 1944); uvertira, 1932; mazurka, 1946. — KOMORNA. Dva gudaĉka kvarteta: I, 1936 i II, O nendvisti a laske, 1937; trio za flautu, violinu i harfu; duhaĉki kvintet, 1938; sonata za violinu i klavir, 1932; sonata za violonĉelo i klavir. — Klavirska sonata, 1947; preludij, passacaglia i tokata za klavir, 1935. — DRAAiSKA. Opere: Stella, 1938 (prer. 1957); Svitanie, 1940; Tuţba, 1944; Rodina, 1960 i Professor Mam-lock, 1965. Filmska muzika. — VOKALNA: kamata Mesaĉnd noc, 1951; muški zborovi; ciklus Spevy o ţene za glas i orkestar, 1934; balada Mrtva ţena za sopran i orkestar, 1933; 5 ciklusa solo -piesa ma: I, 1931; II, 1933; IH, 1935; IV, 1937 i V, 1953LIT.: J. Andrić, Slovaĉka glasba, Zagreb 1944. — E. Zavarsky, Siiĉasna slovenska hudba, Bratislava 1947.
HOLST, 1. Gustav Theodore, engleski kompozitor (Cheltenham, 21. IX 1874 — London, 25. V 1934). Prvu poduku dobio od oca Adolfa; studirao zatim na Royal College of Music u Londonu (Ch. V. Stanford, Sharpe, Hovte). Od 1898 trom-bonist opere Carl Rosa, od 1903 nastavnik i direktor raznih muziĉkih škola. God. 1918 —19 djelovao u Solunu, Carigradu i Maloj Aziji, a nakon toga postao profesor kompozicije na Royal College of Music u Londonu (do 1923). Od 1925 ĉesto putovao u Evropu; 1932 imenovan je profesorom na Harvard University (SAD). H. pripada najistaknutijim engleskim kompozitorima no vijeg vremena. Njegova se djela odlikuju vedrom melodikom i karakteristiĉnom ritmikom, a ĉesto i monumentalnošću. U HOLST ranijem stvaranju upotrebljava i orijentalne teme, dok se u kasnijim djelima zamjećuju utjecaji francuskih autora i Stravinskog. Holstova muzika po stilu nije jedinstvena, premda se svugdje za-paţa slobodno tretiranje disonance; u vokalnim kompozicijama nastoji postići što savršeniju ravnoteţu izmeĊu rijeĉi i tona. Holstova su najznaĉajnija djela orkestralna suita The Planets, jednoĉinka The Perfect Fool i Hymn of Jesus. DJELA.
ORKESTRALNA:
Cotszoolds
Symphony,
1900;
simfonijska
Walt VChitman, 1809 i Fugal, 1922; suite {The Planets, 1916); Song of the West, 1906; scherzo, 1934. — KOMORNA: trio za flautu, obou i violu, 1925; kvintet za klavir i duhaĉe, 1896; 2 duhaĉka kvinteta, 1896 i 1903. —• Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: The Revoke, 1895; Sita, 1899; The Youth's Choice, 1902; Savitri, 1908; The Perfect Fool, 1921; At the Boar's Head, 1924 i The Tale of the Wandering Scholar, 1930. Baleti: The Lure, 1922; The Golden Goose, 1926 i The Morning ofthe Year, 1927. Operete. Scenska muzika. — VOKALNA. Za glas, ztor i orkestar: Hymn of Jesus, 1917; Seven Choruses from Alcestis, 1920; First Choral Symphony, 1924 i dr. Choral Fantasia za sopran, zbor, orgulje, gudaĉke i duhaĉke instrumente i udaraljke, 1930. Za zbor i orkestar: balada King Estmere, 1903; oda The Cloud Messenger, 1910; Festival Te Deum, 1919. Himne (3 sv.): I, za mješoviti zbor, 1908; II,za ţenski zbor, 1909 i III, za muški zbor, 1912. Zborovi a cappella; solo-pjesme uz orkestar i klavir. — Psalmi. LIT.: R. Vaughan Williams, Gustav Holst, Music and Letters, 1920. — /. Holst, Gustav Holst, A Biographv, London 1938. — C. Bax, Recollections of Gustav Holst, Music and Letters, 1939. — M. T. Krone, The Choral Work of Gustav Holst (disertacija), Evanston, Illinois 1940. — vV. H. Mellers, Holst and the English Language, The Music Review, 1941. —■ E. Rubbra, Gustav Holst, Monaco i London 1947. — /. Holst, The Music of Gustav Holst, London 1951. — Ista, Gustav Holst, MGG, VI, 1957. — F. Htmies, The English Musical Renaissance, London 1966.
153
2. Imogen, kompozitor i muziĉki pedagog (Richmond, 12. IV 1907 —). Kći Gustava Theodora; studirala na Royal College of Music (R. Vaughan Williams) u Londonu. Djelovala kao pedagog i klavirski pratilac. Niz godina suradnik društva English Folk Danse and Song Society. God. 1943—51 muziĉki direktor ustanove Arts Centre u Darlingtonu. Sa B. Brittenom i P. Pearsom vodi Aldeburgh Festival of Music and the Arts i zbor Purcell Singers. Napisala monografiju o svome ocu (1938) i niz ĉlanaka u razliĉitim struĉnim publikacijama. Obradila velik broj narodnih napjeva. HOLSTEIN, Franz, njemaĉki kompozitor (Braunschvveig, 16. II 1826 — Leipzig, 22. V 1878). Napustivši vojniĉku karijeru studirao muziku na Leipziškom konzervatoriju (I. Moscheles, E. F. Wenzel, L. Plaidy, K. Richter, M. Hauptmann). Velik uspjeh doţivljava operom Der Haideschacht. U Leipzigu, gdje se nastanio nakon mnogih putovanja (Rim, Berlin, Pariz), preuzima razne funkcije u muziĉkom ţivotu; medu ostalim predsjednik je Bachgesellschaft (1868). U svoje doba poznat kao operni kompozitor, H. je išao tragovima M everbeera, Marschnera, Webera i Boieldieua, ali se nijedna njegova opera nije odrţala. U instrumentalnim kompozicijama i pjesmama imitirao je Mendelssohna. Ogledao se i kao pjesnik, po stilu srodan Eichendorffu. DJELA: orkestralne uvertire; orkestralne suite. — Komorne kompozicije (2 gudaĉka kvarteta; klavirski trio; violinska sonata). — Klavirske kompozicije (sonata). — DRAMSKA. Opere: Zzvei Ndchte in Venedig, 1845; Die Gastfreunde, 1852; Der Haideschacht, 1867; Der Erbe von Morley, 1871; Die Hochlander, 1875 (preradba opere Die Gastfreunde). Scenska muzika. — Oko 170 solopjesama. — Umbefangene Briefe eines wahrhaften Theaierfreundes iiber die Theatersustdnde Leipzigs, 1877LIT.: G. Glaser, Franz v. Holstein, ein Dichterkomponist des 19. Jahr hunderts (disertacija), Leipzig 1930. — W. Kahl, Franz v. Holstein, MGG, VI, 1957-
HOLTER, Iver Paul Fredrik, norveški kompozitor i dirigent (Gausdal, 13. XII 1850 —• Oslo, 27. I 1941). U Oslu studirao medicinu, uz to uĉio muziĉku teoriju kod J. Svendsena; 1876—79 uĉenik Konzervatorija u Leipzigu (S. Jadassohn, E. F. E. Richter, C. H. C. Reinecke), studij nastavio u Berlinu. God. 1882—86 dirigent koncertnog društva Harmonien u Bergenu, 1886—1911 dirigent Musikforeningen u Oslu;vodio i više pjevaĉkih društava (1897—1921 zbor koji nosi njegovo ime). Dirigirao u raznim evropskim gradovima (1900, sa J. Svendsenom, norveškim simfonijskim koncertima u Parizu). God. 1887'—91 profesor na Konzervatoriju u Oslu, 1881—82 kritiĉar dnevnika Dagbladet; 1900—06 izdavao ĉasopis Nordisk Musikrerue. Veoma cijenjen kao nastavnik kompozicije. Kasnoromantiĉni eklektik, H. je kroz nekoliko decenija igrao vidnu ulogu u norveškom muziĉkom ţivotu. DJELA: simfonija u F-duru op. 3, 1882; simfonijska pjesma St. Hanskveld; koncert za violinu, 1920; romanca za violinu i orkestar, 1895. — Dva gudaĉka kvarteta. — Klavirske kompozicije. — Scenska muzika za Goetheovu dramu Gb'tz von Berlichingen. — Pet kantata; solo-pjesme. LIT.: O. Gurvin, Iver Paul Fredrik Holter, MGG, VI, 1957.
HOLUBOVA, Lujza (Alojzija), harfistica (Holice, 25. XII 1881—Zagreb, 11. XII 1962). Odrasla u muzikalnoj sredini (otac i desetoro braće bili su profesionalni muziĉari), studij harfe za vršila 1903 na Konzervatoriju u Pragu (H. Trneĉek). Umjetniĉku karijeru zapoĉela kao solist Ĉeške filharmonije (1903—06); 1906—07 ĉlan kazališnog orkestra u Gorlitzu i 1907—14 u Lavovu. Od 1914 do 1950 solist opernog orkestra i profesor na Srednjoj školi Muziĉke akademije u Zagrebu. Nastupala je solistiĉki i u komornim sa stavima, K. Ko. HOL"? (Holly), František Ondfej (Franz Andreas), ĉeški kompozitor i dirigent (Luby, juţna Ĉeška, 1747 — Breslau, 4. V 1783). Napustio franjevaĉki red i posvetio se muzici; 1769 —70 dirigent kazališne trupe J. V. Bruniana u Pragu, od 1770 dirigent Kochove trupe u Berlinu i od 1773 u Waserovoj trupi u Breslauu. Izvrsno svirao klavir i orgulje. Pisao uspjele Singspiele u stilu J. A. Hillera i J. C. Standfussa. DJELA: uvertire, koraĉnice i druge instrumentalne kompozicije. — DRAMSKA. Komiĉne opere i Singspieli: Der lustige Schusler, 1770; Das Gespenst, 1771; Die Jagd, 1772; Der Zauberer, 1773; Der Kaufmann von Smyrna, 1773; Das Gartnermddchen, 1773; Der Bassa von Tunis, 1774 i dr. Melodrama Deukalion und Pyrrha, 1776. Scenska muzika. — CRKVENA: Te Deum; ofertorij Euge serve bone za 4 glasa i 8 instrumenata; moteti za cijelu crkvenu godinu i dr. LIT.: R. Quoika, Franz Andreas Holly, MGG, VI, 1957.
HOLYOKE, Samuel, ameriĉki kompozitor (Boxford, Mass., 15. X 1762 —- Concord, New Hampshire, 7. II 1820). Studirao na Harvard College (Gambridge, Mass.); bavio se pedagogijom i organizacijom muziĉke nastave u nekoliko gradova Massachusettsa, osobito u Salemu. DJELA. VOKALNA: Washington, 1790; Hark from the Tombs, 1800. — The Instrumental Assistant, uputa za sviranje nekoliko instrumenata, 2 sv., 1806— 07. —■ Zbirke crkvenih zborova: Harmonia Americana, 1791; The Massa-chusetts Compiler, 1795 (sa H. Gramom i O. Holdenom); The Christian Har-monist, 1804; The Vocat Companion, 1807; The Columbian Repository of Sacred Harmony, 1809.
154
HOLYOKE — HOMILIUS
LIT.: J. L. Willhide, Samuel Holyoke, American Music Educator (diser tacija), Los Angeles 1954.
HOLZBAUER, Ignaz Jakob, austrijski kompozitor (Beĉ, 17. IX 1711 — Mannheim, 7. IV 1783). Studirao pravo i teologiju na Beĉkom univerzitetu. Boravio u Beĉu (dirigent Burgtheatera), u Italiji, od 1751 u Stuttgartu, a 1753—78 u Mannheimu. Najvaţniji dio Holzbauerova opusa su opere, oratoriji i mise. U operama, od kojih se malo saĉuvalo, H. iz recitativa (secco i accompagnato) i arija gradi scene dramatski i psihološki istinite, koje najavljuju Glucka. Njegova jedina njemaĉka opera, Gunther von Schmarzburg, ne odvaja se stilski od opere serie, ali je vaţna kao pokušaj meĊu sliĉnim nastojanjima onoga vremena, koja su konaĉno dovela do Mozartove Zauberflb'te. H. unosi u komornu muziku vedrinu beĉkog divertimenta, kao i nova izraţajna sredstva mannheimovaca (crescendo i »uzdahe«). DJELA. INSTRU MEN TALNA : 53 simfo nije. Ko ncert i uz gudaĉk i orkestar: za violinu; za flautu; za violu i violonĉelo te za violonĉelo. Komorne kompozicije. —■ DRAMSKA. Opere: // Figlio delle selve, 1753; VIsola disabitata, 1754; L'Issipile, 1754; Don Chisciotte, 1755; La Clemenza di Tito, 1757; Nitelti, 1758; Alessandro nelVIndie, 1759; Adriano in Siria, 1768; Gunther von Schtvarzburg, 1777; Tancredi, 1783 i dr. Baleti. — VOKALNA. Oratoriji: La Passione di Gesti Cristo, 1754; Isacco, 1757; La Betulia liberala, 1760 i // Giudizio di Salomone, 1766. — 22 mise; Miserere. — Autobiografija (obj. u Magazin fiir Musik, 1753). NOVA IZD.: po 1 simfoniju obj. H. Rie mann (DTB, 1906) i H. Zirnbauer (Antiqua, 1940); 2 gudaĉka kvinteta H. Riemann (DTB, 1914); nekoliko komornih kompozicija U. Lehmann (Das Erbe deutscher Musik, 1941; novo izd. 1961); operu Gunther von Schviarzburg obj. H. Kretzschmar (DDT, 1902). H. Riemann obj. tematski katalog simfonija (DTB, 1902 i dopune ibid., 1906) i komornih djela (ibid., 1915). LIT.: R. Haas, Die Oper im 18. Jahrhundert, G. Adler, Handbuch der Musikgeschichte (II izd.), Berlin 1930. — H. VCerner, Die Sinfonien von Ignaz Holzbauer (disertacija), Miinchen 1942.— U. Lehmann, Ignaz Holzbauer, MGG, VI, 1957.
HOLZHAY, Johann Nepomuk, njemaĉki orguljar (Rappen, Bavarska, 26. II 1741 — Ottobeuren, 17. IX 1809). Zanat izuĉio kod K. J. Rieppa u Ottobeurenu. Ondje se nastanio i naslijedio radionicu orguljara J. Zettlera, ĉiju je kćer oţenio 1766. Izgradio je velik broj orgulja posebice u juţnoj Njemaĉkoj. Od njegovih radova izdvajaju se: orgulje samostanske crkve u Ursbergu (oko 1775, najstarije njegovo saĉuvano djelo i jedino koje još ima tzv. Rilckpositiv); glavne orgulje crkve u Obermarchtalu (1782—#4); orgulje u Wiblingenu; u Rot an der Rot kraj Ochsenhausena (1785—-93, sa 36 registara i 3 manuala); u Weissenauu (oko 1790, u novije doba restaurirane) i u Neresheimu (1798, sa 47 registara i 3 manuala, njegovo najznaĉajnije djelo, ali pregradnjom znatno izmijenjeno). Jedan od trojice najznaĉajnijih juţnonjemaĉkih orguljara XVIII st. (Gabler, H., Riepp), H. svojim naĉinom gradnje prelazi iz kasnoga baroka u klasicizam. Taj se prijelaz oĉituje već na prospektima koji kod ranih njegovih radova imaju barokni oblik, a kod kasnijih poprimaju klasicistiĉki stroge linije. I njihov se zvuk odlikuje klasicistiĉkom uglaĊenošću. Glavna su mu stilska obiljeţja: zraĉnice s pomicaljkama, posebni registri kao »Hornle«, nepotpuni kornet i kod pedala oĉit francuski utjecaj u sastavu jeziĉnjaka (16'—8''—4'). Većina njegovih instrumenata ima svirale trećeg manuala smještene, kao tzv. Echopositiv, u donjem kućištu koje se zatvara vratima. LIT.: W. Supper i H. Meyer, Barockorgeln in Oberschwaben, Kasse l 1941. — W. Supper (urednik), Der Barock, seine Orgeln und seine Musik in Oberschvvaben, Berlin-Darmstadt 1952. — Isti, Johann (Nepomuk) Holzhav, MGG, VI, 1957.
, Hilda, pjevaĉica, sopran (Beograd, 2. I 1927—■). Pjevanje uĉila na Srednjoj muziĉkoj školi u Ljubljani (K. Kušej-Novakova); na opernoj pozornici debitirala 1957 u Zagrebu kao Leonora (Verdi, Trubadur). Od 1957 solist je Opere Slovenskog narodnog gledališĉa u Ljubljani. Izrazit dramski sopran velikih glasovnih mogućnosti, u svojim kreacijama sretno povezuje visoko razvijenu pjevaĉku tehniku, muzikalnu profinjenost i smisao za scensko oblikovanje. Njezin repertoar obaseţe sva vaţnija djela iz standardne operne literature. Posebno se istiĉe kao Aida (Verdi), Abigail (Verdi, Nabucco), Norma (Bellini) i Turandot (Puccini). Istiĉe se i kao oratorijska pjevaĉica. Osim u zemlji (festivali u Splitu, Dubrovniku, Opatiji, Puli i dr.) gostovala u Austriji, Ĉehoslovaĉkoj i Sovjetskom Savezu. God. 1968 dobila nagradu Prešernovog fonda. K. Be. HOLZMANN, Rudolf (Rodolfo), peruanski violinist i kompozitor njemaĉkog podrijetla (Breslau, 27. XI 1910 —). Uĉio kod V. Vogela u Berlinu, H. Svherchena u Strasbourgu i K. Rathausa u Parizu. Nastanio se u Peruu 1938. U Limi predavao obou na akademiji Alcedo, zatim na Nacionalnoj akademiji; violinist u Nacionalnom simfonijskom orkestru do 1945; iste godine imenovan profesorom kompozicije na Konzervatoriju, gdje je 1945—50 bio i bibliotekar. Prouĉavao peruansku muziku. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1946; koncert za klavir, 1949; Concertino za 2 klavira, 1947; Divertimento concertante za klavir i 10 duhaĉkih
instrumenata, 1941; Obertura festiva, 1946; Suite radiofonica, 1932; Stat auipena, 1945; Peguena Suite Peruana, 1948; Suite Sinfdnica, 1954; j za gudaĉe, 1957; Due movimenti, 1934; Dos marchas za vojnu muziku, Cinco fragmentos sinfonicos para la Tragi-comedia »Dulcineai de G. Baty t Las Danzas de la Reina de las Hadas, 1943. — KOMORNA: gudaĉki k 1956; septet za gudaĉke i duhaĉke instrumente, 1935; Divertimento z& 5 du instrumenata, 1936; suita za trublju, alt-saksofon, bas-klarinet i klavir, suita za alt-saksofon (violinu) i klavir, 1934; Sarabanda i Toccata za isti 1934; Passage perpetuel za duhaĉke instrumente i udaraljke, 1935. ■— suite i druge kompozicije za klavir.—• Scenska muzika za tragikomediju Di G. Batvja, 1942. — VOKALNA: kantata La Pasion del que mora en la za zbor i orkestar, 1959; Villancicos za zbor a cappella, 1945; solo-pjesr PRERADBE. Za orkestar: Cantigas de la Edad de Oro, suita sastavi je kompozicija španjolskih autora XVI st., 1944; 4 preludija i fuge iz Das vio perierte Klavier J. S. Bacha, 1946; 9 troglasnih invencija J. S. Bacha, 2 korala J. S. Bacha preradio za komorni sastav limenih duhaĉa, 1936. — 4 zbirke peruanskih narodnih napjeva, 1966—67.
HOMBERGER, Paul, njemaĉki kompozitor (?, 155 1560 — Regensburg, XII 1634). Uĉenik A. Raseliusa u Re| burgu. U Padovi boravio 1595, zatim u Grazu, gdje je 159! stavnik na gimnaziji, ali je pod pritiskom vlasti te iste godine rao napustiti taj grad. Poslije toga nalazi se u Spitzu na Du i u Weissenkirchenu kraj Kremsa. U Regensburg se vjero vratio 1601 i tamo ostao do kraja ţivota; bio je uĉitelj, a od i kantor na gimnaziji. H. je jedan od protestantskih kanto posljednjih godina reformacijskog razdoblja, koji su pisali c i kontrapunktski solidno izraĊena djela za svakodnevnu upoti DJELA: više od 20 prigodnih vokalnih kompozicija, većinom za vj en za 4—10 glasova, 1601—24; Veni Sancte Spiritus za 8 glasova; višeglasne p (većinom duhovne); Psalmodiae Vespertinae za 4—6 glasova. NOVA IZD.: pjesmu za 4 glasa Das alte Jahr vergangen ist obj. J. R (u izboru njemaĉkih madrigala za mješoviti zbor majstora XVI st., 187; Homberger, Kantionallieder und Motetten obj. E. Badura-Skoda (Musik Meister, Beitra'ge zur Musik- und Kulturgeschichte Innerosterreichs, 1957). LIT.: E. Badura-Skoda, Paul Homberger, MGG, VI, 1957.
HOMEN, 1. Antun, muziĉki pedagog i dirigent (Kote VIII 1906 —). PohaĊao Pomorsku akademiju u Kotoru; mi uĉio na franjevaĉkoj orguljaškoj školi u Kotoru i kasnije na ] zervatoriju u Ljubljani. Od 1921 orguljaš, horovoĊa i orgai tor crkvenih i svjetovnih horova u Kotoru (Sveti Tripun, J< stvo) i Boki Kotorskoj (Hercegnovi, Tivat, Risan, Cetinje). stavnik pjevanja u gimnaziji i uĉiteljskoj školi u Kotoru, ■—-51 direktor Niţe muziĉke škole u Hercegnovom. Od 1951 stavnik je srednje muziĉke škole Njegoš i dirigent orkestra u toru. Vješt improvizator na orguljama, komponovao je crk djela za hor (mise, psalmi, moteti) i harmonizovao niz naro melodija. G. I 2. Miroslav, dirigent (Dubrovnik, 2. VIII 1940—). Antuna. Srednju muziĉku školu završio u Kotoru, a studij govanja 1966 na Muziĉkoj akademiji u Sarajevu (M. Pozaji kompoziciji uĉenik M. Špilera. Od 1967 dirigent je Sarajf opere. Kao dirigent posebno se istiĉe na podruĉju orator muzike. Sa horom AKUD Slobodan Princip Seljo u Sarajevu, vodi od 1962, postigao zapaţene rezultate u zemlji i inostrar (Poljska, Italija, Engleska, Bugarska). Ogledao se i kao kompo; S. <
HOMER, 1. Sidnev, ameriĉki kompozitor (Boston, 9. 1864 —■ Winter Park, 10. VII 1953). Muziku studirao u Bos (G. W. Chadwick), Leipzigu i Munchenu (J. Rheinbergei Abel, O. Hieber). God. 1888—95 nastavnik harmonije i ko: punkta u Bostonu. Autor brojnih melodiĉnih i veoma populi solo-pjesama. DJELA. KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1937; klavirski trio, 1937; kla kvartet, 1932; sonata za violinu i klavir; 1936. — Twenty Little Piano I—■ Za orgulje: sonata, 1922; introdukcija i fuga. —• VOKALNA. Pje Bandanna Ballads (zbirka, u kojoj se nalazi i popularni Banjo Song); The of the Shirt; Three Scotch Poems; 35 djeĉjih pjesama Mother Goose. — 1 biografija My Wije and I, 1939. LIT.: H. C. Thorpe, The Songs of Sidney Homer, MQ, 1931. — Hozvard, Our American Music, New York, 1954.
2. Louise (rod. Beattv), pjevaĉica, alt (Pittsburgh, 28 1871 — Winter Park, 6. V 1947). Ţena Sidneva; pjevanje u Philadelphiji (Whinnery, Groff) i Bostonu (W. L. ,Whit: Uĉila kod svoga supruga i kod F. Koeniga i P. Lheriea u Pa Po završetku studija pjevala u raznim gradovima Franci Belgije i u Londonu (Covent Garden); nastupala je i sa V. c dyjem; 1900—19 i 1927—30 pjevala na Metropolitanu u New Y( 1920—25 u Chicagu i 1926 u San Franciscu i Los Ange Ĉesto je nastupala sa E. Carusom, a istakla se i kao koncertna vaĉica. HOMILIUS, Gottfried August, njemaĉki orguljaš i kor zitor (Rosenthal, Saska, 2. II 1714 — Dresden, 5. VI r Prema J. A. Hilleru i J. Forkelu uĉenik J. S. Bacha u Leipzig Dresdenu 1742 orguljaš u Frauenkirche, a od 1775 kantor na Ki sehule i muziĉki direktor triju glavnih crkava (Kreuzkirche, Frc kirehe, Sophienkirche). Homiliusovi su uĉenici J. A. Hiller, [
HOMILIUS — HONEGGER Reichardt i D. G. Tiirk. H. je ţivio na prijelazu dviju epoha. Dok se muzika oko njega sve više oslobaĊala od sluţenja religioznom kultu, on nastavlja strogu protestantsku kantorsku tradiciju. Od svojih suvremenika, H. je najbliţi K. H. Graunu. D J ELA. IN S T RU M EN TALN A: k o nc e rt z a ĉ e mb a lo i g ud a ĉ e ; s o na t a za obou i bas; kompozicije za orgulje (67 koralnih predigri; 7 trio -sonata; fantazije). ■—■ Sedam pjesama za slobodne zidare. — CRKVENA: 4 pasije; oratoriji Die Freude der Hirten iiber die Geburt Jesu, 1777 i Der Messias, oko 1780; oko 140 kantata; oko 60 moteta; oko 15 magnifikata. — Traktat o general-basu. NOVA TZD.; 2 figurirana korala (4-gl.) obj. R. v. Hertzberg (Mušica sacra, 1885); 2 duhovne pjesme obj. F. Jode {Das Chorbuch, II, 1927); orguljsku trio-sonatu obj. H. Keller (Schule des klassischen Triospieh, 1928; novo izd. 1950). LIT.: R. Steglich, K. Ph. E. Bach und der Dresdner Kreuzkantor G. A. Homilius im Musikleben ihrer Zeit, Bach-Jahrbuch, 1915. — R. Fricke, G. A. Homilius, Zeitschrift fiir Kirchenmusiker, Dresden 1935. — A. Pohl, G. A. Homilius, zu seinem 225. Geburtstage, ZFM, 1939. — G. Feder, Gottfried August Homilius, MGG, VI, 1957.
HOMME ARME, 1' (Lome arme, Lomme armć), naslov i poĉetne rijeĉi stare, popularne, francuske svjetovne pjesme, poznate po tome što je njezin napjev upotrijebljen kao cantus firmus u tridesetak polifono komponiranih misa XV—XVII st., nazvanih Aiissa L'homme arme. M elodiju L'homme arme ili njezine fragmente upotrijebili su G. Dufay, A. Busnois, J. Ockeghem, J. Obrecht, L. Ćompere, Tinctoris, Josquin Des Pres (2 mise), Brumel, Pierre de La Rue, Gaffurio, C. Morales
r r 1 r "= Ma. capo
\9 ° ?
r r d
m
(2 puta), L. Senfl,
m Palestrina
(2
mise),
Carissimi i drugi. U novije doba (1929) komponirao je J. N. David orguljsku fantaziju Super I' H. A. Izvorni svjetovni tekst pjesme H. A. dugo je bio nepoznat. Tek su u naše vrijeme D. Plamenac i O. Gombosi riješili tu nepoznanicu, pronašavši ĉitavu strofu u rukopisu iz XV st. u napuljskoj Nacionalnoj biblioteci (MS Cod. VI E. 40); pored svjetovnog teksta taj rukopis sadrţava 6 anonimnih misa na L'homme arme. LIT.: D. Plamenac, La Chanson de l'Horarae arme et le Ms VI. E. 40 de la Bibliotheque Nationale de Neaples, Annales de la Federation archeologique et historique de Belgique, Congres jubilaire, 1925. — Isti, Zur l'Homme-arrae-Frage, ZFMW, 1928. — O. Gombosi, Bemerkungen zur l'Homme arme-Frage, ibid. — R. Casimiri, II »Kyrie« delta Messa L'Homme arme di G. P. da Pale strina e una trascrizione errata, Note d'archivio, 1933, 2. — Isti, La Polifonia vocale, Roma 1942. A. Vi.
HOMOFONIJA (grĉ. OIJ.OC, jednak i cpcovT) glas), muziĉka faktura,', odnosno muziĉki slog, što ga tvore s jedne strane glas, kojemu je povjerena melodijska linija, a s druge pratnja koja meG.Verdi: Rigoletto
755
U\>, r r r
fifffiftf
f
akordiĉke strukture izvedena (Primjer br. 2). Monodijski stil XVII st. izrazita je homofonija, jednako kao i većina djela klasiĉne i romantiĉke muzike. U njemaĉkoj muziĉkoj terminologiji h. znaĉi višeglasni mu ziĉki slog gdje se svi glasovi kreću u istorr/ritmu (-> Harmonijski ritam, Primjer br. 1), -* Stile familiare. N. DĆ. HOMOLKA, ĉeška obitelj graditelja gudaĉkih instrumenata. 1. Emanuel Adam (Velvarv, 24. XII 1796 •—■?, 1849). Za ĉetnik graditeljske djelatnosti u obitelji. Uĉio kod K. Strnada i od 1842 imao vlastitu radionicu u rodnome mjestu. Violine su mu bile malene s nisko poloţenim /-otvorima, a lak crvenkastosmed na ţutoj podlozi. 2. Jan Štepan (Velvary, 20. VI 1800 — Prag, 19. III 1883). Brat Emanuela Adama. Uĉio u Pragu kod J. Stossa, radio u radionici svoga mlaĊega brata Ferdinanda u Kutnoj Hori, zatim u Pragu. Gradio violine i gitare. 3. Ferdinand Josef (Velvarv, 19. I 1810 — Kutna Hora, 4. II 1862). Brat i uĉenik Emanuela Adama. Imao radionice u mjestima Slany, Novv Bvdţov i Kutna Hora. IzraĊivao violine uţeg oblika, ali kvalitetna zvuka. Lak im je crvenkastoţut, crven ili smeĊkastoţut, katkad i boje mrke cigle. Izradba je briţljiva. Njegovi su instrumenti uvršteni medu najljepše primjerke na izloţbi u Miinchenu, 1854. 4. Vincenc Emanuel (Velvary, 8. VII 1826 — 27. III 1861). Sin i uĉenik Emanuela Adama. Vrlo nadaren, radio prema vlasti tom modelu violine sploštena korpusa. 5. Ferdinand August Vincenc (Velvary, 19. I 1828 — Prag, 22. XI 1919). Pošto je izuĉio zanat kod oca Emanuela Adama, od 1844 usavršavao se u Znojmu, Beĉu, Sopronu i Linzu. Zatim radi u Pragu kod Lehnera, J. Stossa i J. B. Dvofaka, pa u Kutnoj Hori kod strica Ferdinanda Josefa. Vlastitu je radionicu imao od 1857 u Pragu. Bio je poznat i izvan domovine kao Praški Stradivari. Radio je prema modificiranom Stradivarijevom modelu, odabi rući kvalitetno drvo. Izradba mu je ĉista i dotjerana, lak blistav crven, naranĉast ili crvenosmed. Po tonu, njegovi instrumenti gotovo doseţu uzor. Osobito su mu uspjele posljednje violine velika oblika, vanredna zvuka. Na etiketama se potpisivao: Ferd. August Homolka fecit Praggae 76" . . . 6. Eduard Emanuel (Prag, 26. VIII 1860 —• 12. IX 1934). Sin i uĉenik Ferdinanda Augusta Vincenca. Radio prema modelima Stradivarija, Guarnerija, kao i N. i G. Amatija. Bio je vrstan majstor i poznavalac starih instrumenata. Napisao: Zivotopisne zpravy 0 houslafich a loutnafich v Praze a okoli 1602—1896 i studiju O rodokmenu Stamicu (Za hud. vzdelanim, 1925—26). LIT.: W. L. Lutgendorff, Die Geigen- und Lautenmacher vom Mittelalter bis zur Gegenvvart, Frankfurt a. M. 1904 (VI izd. 1922). — L. Kus, Vyvoj praţskeho houslafstvi, zbornik Hudba na narod, 1940. — K.Jalovec, Ĉeški houslafi, Praha 1959. I. Ać.
lodiju na neki naĉin samo podupire (—> Dopunjujući glasovi). Takva je pratnja ili doslovce akordiĉka (Primjer br. 1) ili iz
FGhopin: Fantaisie-impromptu
HONAUER, Lcontzi, njemaĉki kompozitor i pijanist (vjerojatno Strassburg, oko 1735 —■ ?). Ţivio 1760—90 kao pijanist i kompozitor u Parizu; 1761—85 vjerojatno u sluţbi kardinala princa L. de Rohana. Njegove klavirske sonate karakteristiĉne su za njemaĉko-talijansku stilsku mješavinu, koja je snaţno utjecala na francusku instrumentalnu muziku, kao i na mladog Mozarta. U nekim sonatama H. nastoji postići bogatije nijansiran izraz upotrebom violine kao instrumenta pratnje. Dok se u brzim stavcima violina ograniĉava na podreĊenu ulogu, u polaganim stavcima ĉesto ispoljava vlastiti karakter. Mozart je u svojim klavirskim koncertima — pasticcima K. V. 37, 40 i 41 (1767) preuzeo stavke iz Honauerovih sonata. DJELA: IV Qualouor pour le Clavecin avec accompagnement de deux Vio lons et Basse, et deux Cors ad libitum . . . Oeuvre IVe, 1770; Suites de Pieces pout l'harmonie avec le Fortepiano oblig. u B-duru i Es duru za 2 roga, 2 klarineta i 2 fagota; Six Sonates pour le Clavecin avec accompagnement de Violon ad libitum . . . Oeuvre lile, 1764; Six Sonates pour le Clavecin . . . Livre premier, 1761; Six Sonates pour le Clavecin . . . Livre second, 1763. LIT.: E. Reeser, De klaviersonate met vioolbegeleiding in het Parijsche muziekleven ten tijde van Mozart, Rotterdam 1939. — Isti, Leontzi Honauer, MGG, VI, 1957.
HONEGGER, Arthur, francuski kompozitor švicarskog podrijetla (Le Havre, 10. III 1892 —■ Pariz, 27. XI 1955). U.rodnom gradu uĉio violinu i harmoniju. Studij nastavio 1909—11 na Konzervatoriju u Zurichu. God. 1911—13 polazio Pariški konzerva-
HONEGGER
156
torij, gdje je studirao violinu (L. Capet), kontrapunkt (A. Geaalge), kompoziciju (Ch.-M. Widor) i dirigiranje (V. d'Indv). Medu njegovim suuĉenicima bio je D. Milhaud. Nakon boravka u Švicarskoj zbog vojne sluţbe, H. se još u toku Prvoga svjetskog rata nastanjuje u Parizu. Postepeno ulazi u krugove mladih pariških muziĉara, dobiva narudţbe za scensku muziku raznih kazališnih djela te se sprijateljuje s istaknutim predstavnicima francuskog umjetniĉkog i knjiţevnog ţivota (P. Picasso, G. Braque, G. Apol-linaire, B. Cendrars, J. Coc-teau). Djela mladih muziĉara iz Honeggerova A. HONEGGER kruga sve se ĉešće pojavljuju na koncertnim programima. E. Satie ih naziva Les nouveaux jeunes. God. 1920 izdvaja kritiĉar H. Collet skupinu mladih francuskih kompozitora, u kojoj se pored Honeggera nalaze D. Milhaud, G. Tailleferre, G. Auric, F. Poulenc i L. Durey, i daje joj naziv »Šestorice« (Les Six), suprotstavljajući je ruskoj »Petorici«. Iako se skupina nije dalje razvijala homogeno, prema zajedniĉki utvrĊenom programu, već je svaki njezin ĉlan individualno traţio svoj put, mladi su muziĉari, zahvaljujući Colletu, preko noći stekli veliku popularnost, ne samo u Francuskoj. H. je tu popularnost u idućim godinama i decenijama sve više uĉvršćivao svojim djelima, pobuĊujući njihovim praizvedbama uvijek nov interes meĊunarodne muziĉke javnosti. U Honeggerovoj biografiji iz toga dugaĉkog razdoblja nema velikih dogaĊaja. Ţivio je kao profesionalni kompozitor, ne baveći se ni reproduktivnom muziĉkom umjetnošću, ni muziĉkom pedagogijom. Jedino je neko vrijeme vršio duţnost muziĉkog kritiĉara. Boravak u Parizu prekidala su prisustvovanja izvedbama njegovih djela u inozemstvu, kao i zbivanja za Drugoga svjetskog rata. Po svom umjetniĉkom djelovanju H. je nerazdvojno povezan uz veoma znaĉajno razdoblje suvremene francuske muzike, u kojem ona napušta impresionizam i traţi drukĉije putove. Ali H. nije mogao zatomiti atavistiĉke crte koje su ga upućivale ka germanskoj muziĉkoj kulturi, izazivajući u njemu upravo fanatiĉnu ljubav z.a umjetnost J. S. Bacha, u kome je nadasve štovao velikog polifoniĉara. Zamjernom mogućnošću asimiliranja H. je u stvari proveo osebujnu, liĉnu sintezu romanskih i germanskih elemenata. Na poĉetku svog umjetniĉkog puta H. je u svojim djelima takoĊer odraţavao karakteristiĉne antiromantiĉne teţnje, kojima su mladi francuski kompozitori, rukovoĊeni parolama J. Cocteaua, reagirali na muziĉki impresionizam. I on je bio sklon persiflaţi, groteski i veliĉanju vulgarnosti music-halla. Ali je, brţe od svojih suboraca, uvidio potrebu jedne nove ozbiljnosti, široka daha, izgraĊene na ĉvrstini muziĉke arhitektonike i na isticanju ljudskih vrijednosti. Jaka teţnja k polifoniĉkim konstrukcijama i k razmišljanju o obnovi arhitektonske podloge već je tada udarila biljeg mnogim Honeggerovim kompozicijama (polifonija će odvesti Honeggera ponekad i do suvišne pretrpanosti). Ali nije samo u tome razlika izmeĊu njega i njegovih suboraca. H. je na poseban naĉin ţelio istaknuti, da je ĉovjek našeg vremena. Povremena ljubav za programnost — francuski element u Honeggerovu stvaralaĉkom liku — navodila ga je da pokuša u svojim kompozicijama doĉarati raspoloţenja karakteristiĉna za naše stoljeće. Ljubitelj i poštovalac sporta i stroja (njegova su strast uvijek bile lokomotive), H. je pojedina svoja djela proţeo borbenošću i dinamikom sport-
Faciimile d"un autogtaphe d'Atthur Honeggei.
Honeggerov gudaĉki kvartet, autograf
skih takmiĉenja (Horace victorieux, Rugby), dok je drugdje, pod utjecajem razvoja tehnike našeg doba, prenosio u svoje radove puls i ritam stroja, njegovo ubrzavanje i usporavanje (Pacific
231) ili se zanosio gotovo fantastiĉnim mogućnostima koje ra< -prijemnik raznovrsnošću emisija i programa pruţa ljubit muzike (Radio-Panoramique). Presudna zbivanja Drugoga s\ skog rata, razoĉaranja i nove neizvjesnosti po njegovu vršetku, ostavili su takoĊer dubokih tragova u djelima Hoi gera (Druga simfonija, Treća simfonija tzv. »liturgijs Peta simfonija), koji je u tom razdoblju, svakako i pod dojn svoje dugogodišnje, neizljeĉive bolesti, ĉesto i uporno, pesi stiĉki razmišljao i o budućnosti ĉovjeĉanstva u umjetni Vjeran portret takva Honeggera daje njegova knjiga Je suis con siteur, protkana autobiografskim pojedinostima. Ali u danima s stvaralaĉke mladosti i zrelosti H. je bio bitno drukĉiji. Uspoi s djelima, u kojima se odraţavala njegova simpatija za spo tehniku, nastajale su kompozicije, u kojima je bogata narav neggerova još uspješnijim dubljim zahvatima oĉitovala svoju Iju k prirodi i ĉovjeku. To su godine njegovih velikih dostign u koja idu vedra, ljupka i spontana Pastorale d'e'te, potresna O] Antigone, veliĉanstveni oratoriji Le Roi David i, nadasve, Jec d'Arc au bucher, Honeggerovo remek-djelo, u kojemu je, na iz nom tekstu P. Claudeja, muzika do kraja osvijetlila muĉen ţivot Jeanne d'Arc, uklopivši ga u kontraste pojedinih ţivo etapa. , H. piše muziĉkim jezikom našeg vremena; on je otvoreno hvatio sve njegove tekovine, izuzev dodekafoniju. No za raz od tolikih svojih suvremenika, pokazao je u mnogim komp cijama, kako se smjelost izraţajnih sredstava i mogućnost dj vanja na široke slojeve ljubitelja muzike ne iskljuĉuju. H. je izi primjer umjetnika koji ţivi s vremenom i umije ostati su men; on se nije zatvarao u laboratorij jalovih eksperimer niti je zaboravljao da je umjetnost most koji umjetnika n povezivati sa zajednicom. DJFLA. ORKESTRALNA. Pet simfonija: I, 1930; II, za gudaĉe i tru
1941; III, Liturgijska, 1945—46; IV, Deliciae basilienses, 1946 i V, Di tr I95L. Mouvement symphonique No. I: Pacific 231, 1923; Mouvement syn nigue No. 2: Rugby, 1928; Mouvement symphonique No. 3, 1932—33; Conce za klavir, 1925; koncert za violonĉelo, 1929; Concerto da camera za flautu, ei ski rog i gudaĉe, 1948; Entree, nocturne et berceuse za klavir i kort orkestar, 1919; uvertira za Aglavaine et Selysette M. Maeterlincka, 1917; uve za Oluju W. Shakespearea, 1923; suita Jour de fete suisse, 1943; Suite areha 1952; Horace victorieux, 1920 (izvedeno i kao balet); Le Chant de Niga 1917; Danse macabre, 1919; Pastorale d'e'te za komorni orkestar, 1920; AU funibre, 1921; Chant de joie, 1923; Nocturne, 1936; Prilude, arioso et fugu, motiv B-A-C-H), 1936; La Construction d'une ĉili (sa D. Milhaudom), 1 Serenade a Angelique za mali orkestar, 1945; Monopartita, 1951. — KOMOR Tri gudaĉka kvarteta: I, 1916—17; U, 1934—3.6 i IH, 1936. Dvije sonat violinu i klavir: 1916—18 i 1919; sonata za violinu solo, 1940; so nata za < i klavir, 1920; sonata za violonĉelo i klavir, 1920; sonatina za 2 violine, 1 sonatina za violinu i violonĉelo, 1932; sonatina za klarinet i klavir, 1921-rapsodija za 2 flaute, klarinet i klavir, 1917; Trois contrepoints za flautu, eng rog, violinu i violonĉelo, 1923; Petite suite (3 stavka za 3 razliĉita koi na sastava), 1934; Prelude en blues za kvartet harfa, 1925; Hymne za 1C Ċaĉkih instrumenata, 1920; Danse de la chevre za flautu solo. — K VIRSKA: Trois pieces, 1910; Hommage a Ravel, 1915; Toccata et varial 1916; Prelude et danse, 1919; Sept piices breves, 1919—20; Sarabande (u Al des Six), 1920; Le Cahier rornand, 1921—23; Hommage a Albert Roi 1928; La Neige sur Rome; Prelude, arioso et fughette sur le nom de B-A-L 1932; Deux esquisses (u sistemu notacije N. Obuhova), 1941; Souvenir de Crn 1947; Partita za 2 klavira, 1930. — Za orgulje: Fugue et ehoral, 1917. — Za O Martenot: Sortileges, 1946. — DRAMSKA. Opere: Antigone, 1927; J« 1926; L'Aiglon (sa J. Ibertom), 1937; dramatska legenda Nicolas de Flue, i Charles le Temerahe, 1944. Baleti: Verite-Mensonge, 1920; Horace viclor, 1920; Les Maries de la Tour-Eiffel (kolektivni rad), 1921; Skating Rink, 1 Sousmarine, 1925; Roses de metal, 1928; Se'miramis, 1934; Un Oiseau i s'est envole, 1937; Le Cantique des cantiques, 1938; L'Nappel de la monU 1945; Chota Rostaveli (kolektivni rad), 1946; L'Homme d la peau de leol 1946 i De la musique, 1950. Melodram Amphion, 1931- Scenska muzika ZE kazališnih djela, medu njima: Le Dit des jeux du monde P. Merala, 1918; Sai Gidea, 1922; Fantasio A. de Musseta, 1922; Antigone Sofokla, 1922; Lila Rollanda, 1923; Phaedra G. d'Annunzija, 1926; Les Suppliantes Eshila, 1 La Mandragora N. Machiavellija, 1942; Le Soulier de satin P. Claudela, I Sodome et Gomorrhe J. Giraudouxa, 1943; Hamlet W. Shakespearea, 1 Promethee Eshila, 1946 i Oedipe-Roi Sofokla, 1948. Vaudeville La Belle dej do'i Pa VOKALNA. Oratoriji: Le Roi David, 1921; Cris du monde, 193°—3H J} d'Arc au bucher, 1938 i Cantate de Noe'l, 1953; Cantique de Pdques za sole, z< zbor i orkestar, 1918; Cantiaue des cantiques za zbor i orkestar, 1926; R, Panoramique za glasove i orkestar, 1935; La Danse des morts za sole, zbor kestar, 1938; Chant de liberation za bariton, zbor i orkestar, 1942. Za i instrumentalni sastav: Cing poemes de Guillaume Appollinaire, 1910Chanson de Fagus, 1923; Chanson de Ronsard, 1924; Trois ehansons de la I sirene d'Andersen, 1924; Trois ehansons populaires, 1926; Pdques a Neta (3 fragmenta) za glas i gudaĉki kvartet, 1920. Solo-pjesme uz klavir: Q. poemes, 1914—16; Alcools (G. Apollinaire, 6 pjesama), 1916—17; Trois pc de Paul Fort, 1916; Six poesies de J. Cocteau, 1920—23; Deux ehants d (Shakespeare), 1923; Trois poemes (P. Claudel), 1939—40; Trois psaumes, 19 41; Cinq milodies-minute (J. Giraudoux), 1941; Qualre ehansons pour grave. — SPISI: zbirka kritika Incantation aux fossiles, 1948 (njem. pri) 1955)' Je suis compositeur, 1951 (njem. prijevod 1952); zbirka ĉlanaka Kaclik 1957 (obj. W. Reich). . LIT.: Roland-Manuel, Arthur Honegger, Pariš 1925. — A. George Ai Honegger Pariš 1926. — A. G. Brovme, Arthur Honegger, Music and Lel London 1929. — G. Pannain, Arthur Honegger, Musicisti aei tempi n Forino 1932 (novo izd., Milano 1954; engl. prijevod 1932; prvobitno o jAM VIII—IX, 1929). — W. Tappolet, Arthur Honegger, Zunoh 1 Le [933 (novo izd. 1954; franc. I939). — A. Hoeree, Honegger, La Vie, l'o< London 1929. — G. Pannain, Arthur Honegger, Musicisti dei tempi n Torino RAM, 1933 (novo izd. 1954; n«^. J 7 J ^ ................. --.--, ------- ^„ . . l'homme, Pariš 1942. — P. Claudel (redaktor), Arthur Honegger, zbornik
HONEGGER — HOPF dija i ĉlanaka, Pariš 1943. — Cl. Gerard, Arthur Honegger: catalogue succinct des oeuvres, Bruxelles 1945. — J. Bruyr, Honegger et son oeuvre, Pariš 1947. -^ M. Delannoy, Honegger, Pariš 1953. — W. Tappolet, Arthur Honegger, Ztirich 1954 (franc. Boudrv-Neuchatel 1957). — J. Matter, Honegger ou La Quete de joie, Lausanne i Pariš 1956. — Melos, 1956 (poseban broj posvećen A. Honeggeru). — W. Tappolet, Arthur Honegger, MGG, VI, 1957. — P. Bingulac, Arthur Honegger, Savremeni akordi, 1957-—l.-M. Landozvski, Honegger, Pariš 1957. — A. Gauthier, Arthur Honegger, Lyon 1957. — Y. Guilben, Arthur Honegger, Pariš 1959. — A. Szollosy, Arthur Honegger, Budapest 1960. — J. Roy, Arthur Honegger, Presences contemporaines: musique francaise, Pariš 1962. — P. Meylan, Rene et Arthur Honegger au Theatre du Jorat, Pariš i Lausanne 1966. — J. Feschotte, Arthur Honegger, 1'homme et son oeuvre, Pariš 1966. — L. Schrade, Vom Sinn der Musik in Honeggers Werk, Bern 1967. — K. von Fiscker, A. Honeggers erstes veroffentliches Lied aus dem Jahre 1914, Spomenica W. Vetteru, Leipzig 1969. J. As.
HONEGGER, Henri, švicarski violonĉelist (Ţeneva, 10. VI 1904 ■—■)• Uĉenik J. Klengela u Leipzigu i D. Alexanianai P. Casalsa u Parizu. God. 1946 nastupao na festivalu u Veneciji, a 1949 na festivalu u Edinburghu. Solist orkestra de la Suisse Komande u Ţenevi do 1964. Koncertira po cijeloj Evropi izvodeći ĉesto Bachove suite za violonĉelo solo. Gostovao i u Jugoslaviji. HONGEN, Elisabeth, njemaĉka pjevaĉica, alt (Gevelsberg, Westfalen, 7. XII 1906 —). Već kao petnaestogodišnja djevojka nastupala kao violinistica. Pjevanje uĉila u Berlinu (Wissenborn) i 1933 debitirala na Gradskom kazalištu u Wuppertalu. God. 1935—40 operni solist u Diisseldorfu, 1940—43 u Dresdenu, od 1943 na Drţavnoj operi u Beĉu i od 1957 istodobno profesor pjevanja na beĉkoj Muziĉkoj akademiji. Pjevaĉica dramatiĉne izraţajnosti, profinjena smisla za stilove i sugestivne glume, ostvarila je niz velikih opernih kreacija, medu kojima su na prvom mjestu Lady Macbeth (Verdi), Klvtamnestra (R. Strauss, Elektra), Herodias (Strauss, Saloma), Carica (Strauss, Ţena bez sjene) i Ortrud (Wagner, Lohengrin,. Svoju meĊunarodnu umjetniĉku reputaciju potvrdila je na gostovanjima u Milanu (La Scala), Londonu (Covent Garden), Buenos Airesu (Teatro Colon), Parizu (Opera), New Yorku (Metropolitan), Amsterdamu, Ziirichu, Berlinu i Miinchenu, kao i na festivalima u Salzburgu, Edinburghu, Bavreuthu i Firenci. HONKY TONK (engl. onomatopejska rijeĉ, birtija, »pajzl«), naziv za lokale niţe reputacije u New Orleansu i uopće na ameriĉkom Jugu, u kojima se okupljalo mahom siromašnije crnaĉko stanovništvo. Bila je to obiĉno veća prostorija s klavirom ili manjim jazz-sastavom. H. T. je pojam gotovo istovetan stilu »barrelhouse« (engl. pivnica), a oznaĉuje mješavinu bluesa i ragtimea koju su od kraja XIX st. po takvim lokalima, ponešto robustno, svirali crnaĉki pijanisti. HONSA, Dragutin (Karei), dirigent i kompozitor ĉeškog podrijetla (Prag, n. II 1872 — Zagreb, 14. IV 1957). Na Konzervatoriju u Pragu studirao trublju i orgulje. Profesionalnu karijeru zapoĉeo kao orguljaš u Bakru i Karlovcu; od 1904 vojniĉki dirigent 53. pukovnije u Zagrebu, gdje je zatim nastavnik muzike na gimnaziji (do 1928). DJELA. ORKESTRALNA: fantazija Iz Hrvatskog Primorja; Slavenska fantazija. Marševi i druge kompozicije za duhaĉki orkestar. — Gudaĉki kvarteti; Sa djedovih gusala za gudaĉki kvartet. — DRAMSKA: igrokaz Ĉar Badnje noći; igrokaz za djecu Zaĉarani ţabac, melodram Kameni svatovi. — Zborovi; solo-pjesme. — Hrvatska misa za muški zbor; Kratka hrvatska misa za pokojne za mješoviti zbor i orgulje (mali orkestar). — Priruĉnik Glasbena teorija, 1898. — Obrade hrvatskih narodnih napjeva za vokalne i instrumentalne sastave. K. Ko.
HOOD, Mantle, ameriĉki muzikolog i kompozitor (Springfield, 111., 24. VI 1918 —■). Studirao na Colorado University (Boulder, Colo.) i na Southern California University (Los Angeles). Kompoziciju uĉio kod E. Tocha na University of California u Los Angelesu, a završio studij u Amsterdamu (promovirao 1954). Od 1954 nastavnik muzike na University of California (od 1961 direktor Instituta za etnomuzikologiju). DJELA: simfonijska pjesma Vernal Equinox, 1955 i dr. djela za orkestar. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1952; duhaĉki trio, 1950; sonatina za flautu i klavir, 1949; sonata za violinu solo, 1950. — Kompozicije za klavir (Dodecaphonic Wallz, 1952; Ductia, 1952). — Muziĉke priĉe The Alan, the Boy and the Donkey (po Ezopu), 1947 i Le Dr. Gloom et le Dr. Cheer (po La Fontaineu), 1950. — Šest dueta za sopran i uzduţnu alt-flautu; solo-pjesme. — SPISI: The Nudear Theme as a Determinant of Patet in Javanese Alusic, 1954; Folk Imitations of the Javanese Gamelan, Viltis, 1956; brojni ĉlanci u ĉasopisima.
HOOF, Jef van, belgijski kompozitor (Antvverpen, 8. V 1886 — 24. IV 1959). Studirao na Konzervatoriju u Antwerpenu (J. Huvbrechts, L. Mortelmans, P. Gilson). Poĉeo karijeru kao orguljaš 1916; od 1936 profesor Konzervatorija u Antwerpenu (1942—45 direktor). Utemeljitelj Vlaams-Nationale Zangfeesten, festivala posvećenog flamanskoj pjesmi. Ide u red najboljih fla manskih kompozitora solo-pjesme; istakao se takoĊer u dramskoj, simfonijskoj i liturgijskoj muzici, zadrţavši svugdje svoju osnovnu karakteristiku lirskog melodiĉara. DJELA. ORKESTRALNA. Šest simfonija: I, u As -duru, 1941; I I , u Es-duru, 1945; I I I , u A-duru, 1951; IV, u E-duru, 1954; V, 1956 i VI, 1959 (nedovršena). Koncert za violinu, 1956; Schets za violonĉelo i orkestar, 1920; 4 uvertire: Perseus, 1908; K'illem de Zwijger, 1910; Voorspel tot Tycho-Brahe, 1911 i Herinnerings-Ouverlure, 1917. Suita iz opere Meivuur, 1916 i Simfonij-
157
ska suita, 1918; Schets, 1907; Lente, 1908; Landelijke Stemming, 1910; parafraza na Het daghet in den Oosten, 1920; Zeesymfonieen, 1942; Inleiding voor een Feest, 1942. Kompozicije za ansambl limenih duhaĉa (simfonijeta, 1932). — Kompozicije za Glockenspiel (sonata, 1925). — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Tycho-Brahi, 1911; Meivuur, 1916; Der Venraagde Film (II ĉin), 1926; Jonker Lichthart, 1928. — Zborovi; oko 200 duhovnih i svjetovnih pjesama. — CRKVENA: misa De Deo za mješoviti zbor i duhaĉe, 1937; misa De Beata za mješoviti zbor i orgulje (orkestar), 1948; Te Deum za mješoviti zbor i duhaĉe, 1949 i dr. LIT.: F. Van der Mueren, Vlaamse Muziek en Componisten, den Haag 1931- —■ Jef Van Hoof, Gedenkboek. Een bundel studies en sehetsen, Antwer pen 1950. — K. de Schrijver, Levende Componisten in Vlaanderen, Leuven 1954- — F. Van der Mueren, Jef Van Hoof, MGG, VI, 1957.
HOOGSTRATEN, Willem van, nizozemski violinist i dirigent (Utrecht, 18. III 1884—Tutzing, 11. IX 1965). Violinu uĉio u Kolnu i Pragu. Koncertirao na komornim muziĉkim veĉerima pijanistkinje Elly Ney. Kao dirigent debitirao u Hamburgu. God. 1914—18 vodio Gradski orkestar u Krefeldu; gostovao u mnogim evropskim gradovima, 1920 dirigirao na Brahmsovu festivalu u Beĉu i na Mozartovu festivalu u Salzburgu, 1920—36 dirigent Filharmonije u New Yorku, 1924—36 Simfonijskog orkestra u Portlandu, 1938—-45 orkestra Mozarteum u Salzburgu, a 1948—55 Filharmonije u Stuttgartu. Osobito se istakao interpretacijom Brahmsovih djela. HOOK, James, engleski orguljaš i kompozitor (Norwich, 3. VI 1746 — Boulogne, 1827). Koncertirao već sa 6 godina. Uĉenik Garlanda, orguljaša katedrale u Norivichu, i Ch. Burneva (Norfolk). Oko 1764 dolazi u London, gdje isprva svira orgulje u jednom teahouseu; zatim je orguljaš i kompozitor u londonskim parkovima (Marylebone Gdrdens, 1769—74; Vauxhall Gardens, 1774—1820) i ujedno orguljaš u crkvi St. John's. Hookov talent našao je svoj pravi izraz u lakoj galantnoj muzici, što ju je pisao za londonska zabavišta. Neke njegove pjesme, zbog svoje svjeţe jednostavnosti, postale su gotovo narodne (Within a Mile of Edinboro). DJELA: 7 koncerata za ĉembalo (klavir), oko 1770; 8 koncerata za orgulje, 1775—90. — Gudaĉki kvartet; 6 trija, 1797; 6 sonata za flautu i bas, 1797. — KLAVIRSKA: 48 sonata, 1775—1805; 24 sonatine, 1775; oko 40 divertimenta. — Kompozicije za orgulje. —DRAMSKA: komiĉne opere; pantomime; muziĉ ke lakrdije; musical entertainments. — Oratorij The Ascension, 1776; Skanlatas, 1773—80; ode; zborovi; oko 2500 pjesama. — Priruĉnik Guida di mušica . . . on the Harpsichord or Pianoforte . . . , 1785. LIT.: C. L. Cudtvorth, Jarr\es Hook, The Norwich Journal, 24. VIII 1946. — Isti, James Hook, MGG, VI, 1957.
HOOPER, Edmund, engleski kompozitor i orguljaš (Halberton, Devonshire, 1553 — Westminster, London, 1621). Kao djeĉak vjerojatno pjevao u zboru katedrale u Exeteru; od 1582 ĉlan zbora Westminsterske opatije. Od 1588 starješina (master) djeĉaka tog zbora; od 1604 Gentleman u Kraljevskoj kapeli; od 1606 orguljaš u Westminsterskoj opatiji (gotovo sigurno prvi u nizu orguljaša namještenih u toj crkvi). DJELA: Almaine and Coranto za virginal, u Fitzwilliam Virginal Book (rukopis dovršen oko 1620). —■ Dva duhovna madrigala, tiskana u zbirci W. Leightona Teares and Lamentadons of a Sorromfull Soule, 1614. — Pet Services {Full Service, »Short« Full Service, Verse Service, Fiat Service, Evening Ser vice), svi u rkp.; oko 20 anthema (više od polovice su Verse Anthems, ostalo su Full Anthems), svi u rkp.; nekoliko psalama, tiskani u zbirci Th. Easta The Whole Booke of Psalms, 1592 i istoimenoj zbirci Th. Ravenscrofta, 1621. NOVO IZD.: E. West obj. anthem Teach me Thy Way, o Lord (Octavo Anthems, 809, 1906.). LIT.: P. le Huray, Ed mund Ho oper, MG G, VI, 1957.
HOOSE, Ellison van, ameriĉki pjevaĉ (tenor) i pedagog (Murfreesboro, Tennessee, 18. VIII 1868 — Houston, Texas, 24. III 1936). Muziku studirao u New Yorku (P. Averill, I. Luckstone), Rimu (A. Cotogni), Londonu (F. Navora, H. Wood) i Parizu (F. Koenig, J. de Reszke). Debitirao 1897 u Philadelphiji, a zatim nastupao s raznim opernim druţinama u Chicagu, Ne\v Yorku, Philadelphiji, u Engleskoj, Njemaĉkoj, Italiji, Švedskoj, Norveškoj i Danskoj. U Wagnerovim operama ĉesto pjevao sa M. Tminom i J. E. A. Gadskom. Muziĉki direktor prezbiterijanske crkve u Houstonu i tamošnjem društvu Kizvanis Glee Club. HOPAK (gopak; rus. eonan), ruski narodni ples ţivahnih pokreta u 2/4 mjeri, raširen osobito u Ukrajini. Najpoznatiji primjer u umjetniĉkoj muzici je h. u operi Soroĉinski sajam (Musorgski). I jedna od Musorgskovih satiriĉkih pjesama nosi naslov Hopak. HOPF, Hans, njemaĉki pjevaĉ, tenor (Niirnberg, 2. VIII 1916 —). Uĉenik P. Bendera u Munchenu; debitirao 1936 u Bavarskom zemaljskom kazalištu. God. 193 9—42 lirski tenor na Gradskoj operi u Augsburgu, 1942 —46 na Drţavnoj operi u Dresdenu, gdje je preuzeo fah herojskog tenora; 1946—49 prvak Drţavne opere u Berlinu i od 1949 u Munchenu i stalni gost Drţavne opere u Beĉu. Svestrani umjetnik, H. je u svojoj bogatoj pjevaĉkoj karijeri, koja ga je vodila na prve operne pozornice Evrope i Amerike, ostvario niz kreacija, uvrstivši se u red najboljih junaĉkih tenora svojega vremena. Posebno se isticao kao Walther (Wagner, Majstori pjevaĉi), Tannhauser (Wagner), Max
158
HOPF — HORA
(Weber, Strijelac vilenjak), Don Ottavio (Mozart, Don Giovanni), Pedro (d'Albert, U dolini) i Car (R. Strauss, Ţena bez sjene). HiJPKEN, Arvid Niclas, barun, švedski kompozitor (Stockholm, 7. VII 1710—■ Stralsund, 28. VII 1778). Ne zna se gdje je stekao muziĉku izobrazbu. Od 1728 u švedskoj vojnoj sluţbi (u Hessenu, u Švedskom Pomorju i u Stralsundu •—■ 1777). Hopkenova muziĉka nadarenost najjaĉe se ispoljila u operama. DJELA: Sinfonia per la chiesa u Es-duru; 2 male Sinfonije, u B-duru i Dduru, u obliku talijanskih opernih uvertira. — Opere: // Re pastore, 1752; Catone in Utica, 17531 H Bevitore, intermezzo per mušica, 1755 (nanovo izvedena u Švedskoj 1936). — VOKALNA: Versuch eines Pastorale auf die Geburt des Heilands za sole, zbor i orkestar, 1751; Passionsmusik za 2 glasa i orkestar; kan-tata Teseo. LIT.: E. Sundstrom, A. N. v. Hopken och hans kom'ska opera II bevitore, Svensk Tidskrift for Musikforskning, 1936. — Isti, Arvid Niclas Freiherr von Hopken, MGG, VI, 1957.
HOPKINS, Antony, engleski kompozitor i pijanist (London, 21. III 1921 —■). Studirao na Royal College oj Music (C. Smith, G. Jacob) i kod M. Tippetta, koji je odigrao znatnu ulogu u njegovu kompozitorskom razvoju. God. 1952 preuzeo vodstvo Intimate Opera Company (druţine sastavljene od tri pjevaĉa i jednog pijaniste); za taj ansambl napisao opere Three's Company i Ten o'clock Call, koje su izvedene sa mnogo uspjeha. Posebno se istakao kao kompozitor scenske i filmske muzike, kao i muzike za radio-drame. DJELA: A Festival Overlure za 2 trublje i gudaĉe, 1950. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1943: sonata za violu i klavir, 1945; koncert za klavir i blok flautu, 1944: 2 suite za blok-flautu i klavir, 1943 i 1952; partita za violinu solo, 1948; preludij, fuga i rondo za 2 violine, 1948; Nine Epigrams za violinu i klavir, 1944: fantazija za violu i klavir, 1946; fantazija za klarinet i klavir, 1951. ■— KLAVIRSKA. Tri sonate: I, u d-molu, 1943; II, u fis-molu, 1944 i III,u cis-molu, 1948. Toccala, 1943; Angelus ad virginem: Prelude, 1943; pet preludija, 1944. -— DRAMSKA. Opere: Lady Rohesia, 1946; The Aian from Tuscany, opera za djeĉake, 2 odrasle osobe i klavir ĉetvororuĈno, 1951; Threes's Company, komorna opera, 1953; Christmas Story, komorna opera, 1954; Ten o'clock Call, satiriĉno-komiĉna opera, 1956. Baleti: Etude (prvotni naslov Mirages), 1947 i Cafe des Sports, 1954. Muzika za više od 20 scenskih djela (15 za Shakespeareove drame izvedene u Stratfordu); muzika za više od 50 radio -drama. Muzika za brojne filmove. —■ VOKALNA. Kantate: The Crotvn of Gold za sole, gudaĉki kvartet, engleski rog i klavir, 1944; A Wedding Cantata za tenor i mali orkestar, 1948; Scena za sopran i gudaĉe, 1949 i The Fountain, 1955. The Cutty Sark za bas-bariton, zbor, gudaĉe, klavir i udaraljke, 1951; zborovi (a cappella i l i uz pratnju klavira); Address to Melancholy: Ode za 6 glasova, 1945; Three Terzetti za 2 soprana i violu d'amore, 1944; solo-pjesme. — Psalam XLII, anthem za zbor i orgulje, 1954; Carillon, anthem za dvostruki zbor, 1947. — Spis Music and the Composer, Journal of the Royal Societv of Arts, 1949. LIT.: J. Noble, Antony Hopkins, MGG, VI, 1957.
HOPKINS, Edward Jerome, ameriĉki orguljaš, kompozitor i muziĉki pedagog (Burlington, Vermont, 4. IV 1836 —• Athenia, New York, 4. XI 1898). Studirao medicinu u Vermontu i New Yorku, ali se od 1856 kao samouk potpuno posvetio muzici. Orguljaš u raznim njujorškim crkvama, koncertiraou SAD i Engleskoj (1890). Bavio se i poduĉavanjem. H- je meĊu prvima propagirao djela ameriĉkih autora. God. 1856 osnovao American Music Assodation, a 1865 otvorio u New Yorku Orpheon Free Schools; 1868—-85 izdavao ĉasopis New York Philharmonic Journal. Komponirao više od 700 djela (simfonije, opere Samue i Dumb Love, crkvene kompozicije). HOPKINS, 1. Edvvard John, engleski orguljaš, muziĉki pisaći kompozitor (London, 30. VI 1818—4. II 1901). God. 1826—• —33 ĉlan djeĉaĉkog zbora kraljevske kapele, a zatim se muziĉki izobraţavao kod T. F. Walmisleya. Crkveni orguljaš; 1843—98 u Temple Church u Londonu, gdje dobiva priznanja za visok kvalitet izvoĊenja crkvene muzike. Prouĉavao kompozicije starih madrigalista. Njegova monografija The Organ ide medu najbolje radove o orguljama.
kantatu The Temple of Minerva (1781). Usavršio je meh tadašnjeg klavira, ugradio klavijaturu na Franklinovu glash; niku i konstruirao nov instrument bellarmonica. LIT.: O. G. Sonneck, Francis Hopkinson (1737—1791). The First Arr Composer, SBIMG, 1903—04. —■ Isti, Francis Hopkinson the First Arr Poet-Composer (1737—1791) and James Lyon (1735—1794). Two Studie Washington 1905. — H. V. Milligan, The First American Composer: 6 by Francis Hopkinson, Boston 1918. — G. E. Hastings, The Life and W Francis Hopkinson, Chicago 1926. — O. E. Albrecht, Francis Hopli Musician, Poet and Patriot 1737—1791, Philadelphia 1938. — N. Broder, I Hopkinson, MGG, VI, 1957.
HOQUETUS (hoketus, (h)ochetus, latinizirano od s franc. izraza hoquet kojim se oponaša huĉanje ili od hoqi tresti, rezati; engl. hocket, tal. ochetto), u srednjovjekovnom glasju, tehnika kontrapunktiranja dvaju glasova koji naizm izvode tonove melodijske linije i pauziraju tako da jedan šuti dok drugi pjeva i obrnuto (»dum unus cantat alter ta Zbog toga se više ili manje uglata melodijska linija prekida i a glasovi izvode njezine fragmente naizmjence bez obzira na sao teksta. Otuda se h. kod srednjovjekovnih teoretiĉara defi kao truncatio vocis ili cantus truncatus (odsjeĉeno pjevanjcPodrijetlo hoquetusa dovodi se u vezu (prema H. Husm: s arapskim etimonom starofrancuskog izraza hoqueter arap. al-quat rezali), pa se pretpostavlja da je ta kontrapi ska tehnika doprla do Francuske od Arapa sa Sicilije. H. se jedna vrsta diskanta javlja najprije u sjevernoj Francuskoj u dobiju škole Notre Dame (oko 1200) i to u pojedinim part: dvoglasnih klauzula i troglasnih organuma. U doba Ars aut i Ars novae raširen je dvojako: kao tehniĉki postupak u: kompozicije odreĊena oblika (motet) ili kao samostalna vi tekstom ili bez njega (vjerojatno instrumentalni oblik). O su ga medu ostalima Franco iz Kolna, Walter Odington i Je nes de Grocheo koji istiĉe pokretljivost i brzinu hoque Teoretiĉari navode h. duplex, triplex, quadruplex (4 koji se izmjenjuju) i contraduplex (2 glasa naprama 2), ali u p se redovito susreće hoketiranje dvaju glasova nad jednim ten (cantus firmusom). Vaţni su izvori za h. iz doba Ars antiquae rukopis Dr; knjiţnice iz Bamberga (Ms. lit. 115) sa 7 anonimnih hoqu bez teksta i rukopisni kodeks iz Montpelliera (Knjiţnica med skog fakulteta, Ms. H. 196). Jedan od najpoznatijih hoqu XIII st. In seculum longum javlja se u nekoliko rukop primjeraka (Bamberg, Montpellier, Franko iz Kolna, Anon; IV u izdanju Coussemakera): ,
TTTTT
m
DJELA: Aloming and Evening Service, oko 1870; 7 anthema i druge crkvene kompozicije. — Knjiga The Organ, Its History and Construction (sa E. F. Rimbault), 1855 (V izd. 1887). SuraĊivao u Groveovu Dictionary of Music and Musicians i drugim struĉnim ĉasopisima. — Priredio izdanje madrigala J. Benneta i Th. Weelkesa (za Musical Antiquarian Šocietv). LIT.: Ch. H". Pearce, The Life and Works of Edvvard John Hopkins, London 1918.
Tu je tehnika hoketiranja provedena kroz ĉitavu kompoz izuzev nekoliko taktova. Kompozitori razdoblja Ars nova (XI\ rado upotrebljavaju tehniku hoquetusa unutar izoritmi moteta kao uvodni ili završni dio pojedine taleje. Zbog pole staceato stila i preteţno svjetovnog karaktera ulazi h. i u svjet oblike toga doba, baladu, virelai, rondeau, chasse i osobi talijansku vrstu caccia. Najviši domet hoquetusa kao vrste r stavlja troglasni, dvostruki h. David G. de Machaulta u koj glasovi slobodno hoketiraju nad izoritmiĉkim~gregorijan tenorom David. Poslije smrti Machaulta h. išĉezava iz pr;
LIT.: J. E. \Vesl, Cathedral Organists, London 1899. — M. B. Foster, Anthems and Anthem Composers, London 1901. — Ch. L. Cudstuorth, Hopkins, I. Edward John, 2. John, MGG, VI, 1957.
LIT.: M. Schneider, Der Hocketus, ZFMW, 1928—29. — H. Husi Hoketus »A l'entrade d'Avril«, AFMW, 1954.— Isti, Die Etymologie vor quet« und der arabisehe Einfluss in der gotischen Musik, Romanisches buch, 1955—56. — Isti, Hoquetus, MGG, VI 1957- — J. H. Kviabena N The Hocket-Technique in African Music, Journal of the International Music Council, 1962. I. I
2. John, orguljaš i kompozitor (Westminster, 30. IV 1822 — Rochester, 27. VIII 1900). Brat Edvvarda Johna; pjevao u djeĉaĉkom zboru londonske katedrale sv. Pavla; od 1838 orguljaš u razliĉitim engleskim crkvama, od 1856 do smrti u katedrali u Rochesteru. Istakao se kao autor vrijednih crkvenih kompozicija. HOPKINSON, Francis, ameriĉki muziĉar, pjesnik i drţavnik (Philadelphia, 21. IX 1737 •—■ 9. V 1791). Veoma aktivan drţavnik, knjiţevnošću i muzikom bavio se kao amater. Sa skupinom muziĉara i muziĉkih amatera prireĊivao je prve javne koncerte u Philadelphiji, na kojima je sudjelovao kao ĉembalist. Autor je vjerojatno prve ameriĉke svjetovne kompozicije My Days Have Been so Wondrous Free (1759). Njegove solo-pjesme oĉituju utjecaj suvremenih engleskih kompozitora; H. je napisao i dramsku
HOR -> Zbor HORA, 1. (lat.; doba, sat), napjevi, molitva i ĉitanje iz < slova rimske crkve (brevijara), vezani za odreĊeno doba (otud i naziv). Unutar poboţnosti sadrţanih u brevijaru, : hore (prima, tertia, sexta i nona) ĉine jednu grupu, su dnevne poboţnosti, koje se (bar teoretski) odrţavaju u po kojima nose ime (po starorimskoj razdiobi vremena). M horama (lat. horae minores) stoje nasuprot velike {mat
HORA — HORNBOSTEL laude, vespere i kompletorij), ali taj naziv nije uobiĉajen. Svaka se h. sastoji od himne, antifona, psalama i responzorija. Antifone iz hora ubrajaju se medu najljepše melodije u repertoaru gregorijanskog korala. 2. Rumunjski narodni ples, sliĉan kolu. A. vi. HORAK, Antonin Vojtech, ĉeški dirigent i kompozitor (Prag, 7. VII 1875 — Beograd, 12. III 1910). Uĉenik Zd. Fibicha, djelovao najprije kao uĉitelj, a zatim kao kazališni dirigent u Brnu, Plznju, Osijeku (1907), Pragu i 1909 u Beogradu. DJELA: simfonija; uvertira Jan Varava. — Opere: Na veĉer Bile soboty, 1898 i Babiĉka, 1900. Melodram Nosdĉek, 1907; scenska muzika za razna kazališna djela. — Kantata Prvni mdjovd noc; solo-pjesme.
HORAK, 1. Hilda, pijanistkinja (Lodţ, Poljska, 8. XII 1914 —). Klavir studirala kod J. Ravnika u Ljubljani (1929 —34), a zatim se usavršavala na Konzervatoriju u Leipzigu (R. Teichmuller), u Budimpešti (M. Varro), Ztirichu (E. Ruefenacht, W. Schuh) i kod S. Stanĉića u Zagrebu (1939—41). Od 1945 pre daje klavir na Akademiji za glasbo u Ljubljani (od 1962 redovni profesor). Odlikuje se tehniĉkom vještinom i smislom za pro finjenu interpretaciju. S uspjehom je koncertirala u domovini i inozemstvu (Austrija, Švicarska, Italija). Za svoje umjetniĉke domete nagraĊena je u više navrata. A. Rij. 2. Marina, pijanistkinja (Ljubljana, 1. XI 1944—). Kći Hilde; studij klavira završila 1964 na Akademiji za glasbo u Ljubljani, a zatim se usavršavala na Visokoj muziĉkoj školi u Miinchenu (E. Then-Berg, O. Koebel) i Parizu (L. Rev, Y. Lefebure, G. Mounier, N. Boulanger). Uz to je u Parizu na Scholi Cantorum stekla 1969 Diplome en virtuosite u ĉembalu (Gugette Drevfus). Od 1964 djeluje kao koncertant u zemlji i inozemstvu (Belgija, Francuska, Švicarska, Njemaĉka, Italija). Za visoka umjetniĉka ostvarenja os vojila je priznanja u domovini i na meĊunarodnom natjecanju ClauĊe Debussy u Saint-Germaine-en-Laye (1969). A. Rij. HORAK, Vaclav Emanuel, ĉeški kompozitor i orguljaš (Lobeĉ kraj Melnika, 1. I 1809 — Prag-Bubeneĉ, 3. IX 1871). Ĉlan djeĉaĉkog zbora i kasnije koralist crkve sv. Nikole u Pragu. Studirao filozofiju i pravo, u muzici uĉenik F. D. Webera i J. A. Wittasseka. Crkveni orguljaš i uĉitelj muzike u Pragu, od 1837 do smrti vršio duţnost zborovoĊe u raznim praškim crkvama. Po st;lu klasiĉar, ubraja se meĊu najznaĉajnije ĉeške crkvene kompozitore svojega doba. DJ ELA. VO K ALN A: k va rte ti; zb o ro vi; so lo -p ies me. — C RK VEN A. Uz mali orkestar: 11 misa; 2 rekvijema; 10 moteta; 2 Tedeuma; Vespere de Confessore. Za zbor i orgulje: Messa pastorale; misa u C-duru s kontrabasom; 3 moteta i Hymni in sacris pro defunctis. Za muški zbor i orgulje: Vocal-Messe; Requiem i Salve Regina. Pange lingua za zbor a cappella. — SPISI: Vber die Mehrdeutigkeit der Akkorde, 1846; Gesangschule fu- Sopran und Alt, 1855; Kleine Gesangschule fiir eine Basstimme, 1857. LIT. : K . H r o b s k y , V ac la v E ma n ue l Ho ra k , Ć e s k a hud b a , 1 9 0 0 . — V. Nemec, Praţke varhanv, Praha 1944. —• R. Ouoika, Wenzel Emanuel Horak, MGG, VI, 1957.
HOREJŠEK, Vaclav, ĉeški kompozitor (Bechary, 4. XI 1839 — Beĉ, 22. XII 1874). Pošto je završio Orguljsku školu u Pragu (1858) bio horovoĊa u Zemunu i od 1873 nastavnik muzike i horovoĊa u Panĉevu. Za potrebe pevaĉkih društava komponovao velik broj horskih kompozicija (zbirka Gusle), kako na srpske narodne tako i umetniĉke tekstove. Pored toga ostavio niz solo-pesama, klavirskih komada (Devojka na studencu i dr.) i pravoslavnih crkvenih kompozicija. LIT.: M. Tomandl, Spomenica Panĉevaĉkog srpskog crkvenog pevaĉkog društva 1838—1939, Panĉevo 1938. S. Đ. K.
159
gudaĉki trio, 1940; suita za duhaĉki kvintet, 1943; sonata za violinu i klavir 1943; sonatina za obou i klavir, 1958; sonatina za kontrabas i klavir, 1961; Romanca za violonĉelo i klavir, 1942. — DRAMSKA. Opere: Hrob (nedovršena); Jan Hus, 1949 (nova verzija 1957); Hejtman Šarovec, 1954 i Jed z Elsinoru, 1969. Baleti: Urašima Taro; Lastura, 1940 i Kral Jeĉminek, 1950. Filmska i scenska muzika. — VOKALNA: kantata Ĉesky sen, 1962; zborovi; solo-pjesme.
HORN, Camillo, austrijski dirigent i kompozitor (Liberec, 29. XII 1860 — Beĉ, 3. IX 1941)- Brucknerov uĉenik; ţivio u Beĉu gdje je 30 godina bio muziĉki kritiĉar ĉasopisa Deutsches Volksblatt. Od 1918 profesor harmonije na beĉkoj Muziĉkoj akademiji. Djelovao i kao zborovoda. DJELA: 2 simfonije; kompozicije za violinu i orkestar; Scherzo za orkestar. — Gudaĉki kvintet; fantazija za violinu i klavir; sonata za rog i klavir. — So nata, koncertne etide i dr. za klavir. — Melodrami (Graf Walther). — VOKAL NA. Za glas i orkestar: Thusnelda; Wallada i Wenn noch ein Funke. Friihlingsbotschaft za zbor i orkestar; Gotenzug i Bundeslied der Deutschen in Bĉhmen za muški zbor i orkestar; zborovi; dueti; brojne pjesme (Lieder der Liebe; Liebeszveisen). LIT.: 7. Z. Wenzl, Camillo Horn, 1925.
HORN, Johann Caspar, njemaĉki kompozitor (Feldsberg, Donja Austrija, oko 1630 — Dresden?, 1685?). Zna se, da je oko 1651 bio lijeĉnik u Freibergu (Saska), a 1663—76 pripadao muziĉkom krugu S. Kniipfera u Leipzigu. U svojim suitama iz Parergona on još djelomiĉno primjenjuje varijacijski princip, ali je po tome što spaja talijansku pjevnost s elementima rane Lullyjeve manire (punktiranje, ornamenti ran je) napredniji od J. H. Scheina i J. Rosenmullera. DJELA: zbirka petoroglasnih suita Parergon musicum (6 sv.): I i II, 1664; III i IV 1672; V i VI (sa 2 zbora za 5—12 glasova), 1676; Allerhand anmutige Sonatinen, Allemanden, Couranten, Baletten, Sarabanden und Giguen za 5 dionica, 1677. — Scherzende Musenlust za 1—5 glasova i 5 instrumenata, 1673; Musikalische Tugend- und Jugend-Gedichte za 1—6 glasova i 5 violina ili flauta, 1678. — Geistliche Harmonieen durch ganze Jahr za 4 vokalne i 4 instrumentalne dio nice (2 sv.): I, Winierteil, 1680 i II, Sommerleil, 1681. — M. Ruetz obj. je I sta vak za 4 vokalne i 4 instrumentalna dionice (1933); H. J. Moser obj. 1 peto roglasnu kompoziciju (Corydon, 1933). LIT.: A. Schering, Musikgeschichte Leipzigs, II, Leipzig 1926. — Isti, Johann Caspar Horn, MGG, VI, 1957.
HORN, 1. Karl Friedrich, kompozitor i orguljaš njemaĉkog podrijetla (Nordhausen, Thiiringen, 13. IV 1762 — Windsor, 5. VIII 1830). Uĉenik Ch. G. Schrotera u Nordhausenu. Od 1782 ţivio u Londonu, gdje je posredstvom njemaĉkog poslanika napravio blistavu karijeru na kraljevskom dvoru: 1789—93 uĉitelj kraljice i 1793—1811 princeze Auguste Sofije. Od 1823 bio je orguljaš dvorske kapele u Windsoru. H. je jedan od prvih promicatelja Bachove umjetnosti u Engleskoj. DJELA: Six Sonatas for the Piano Forte or Harpsichord zoilh an Accom paniment for a Violin or Vc. op. 1 1785 (?); Three Sonatas for the Piano or Harpsichord zvith an Accompaniment for a Violin or Flute op. 2, 1800; A Collection of Divertimentos for the Pfte. zm'th an Accompaniment for Violin, 1800 (?); 12 Country Dances for the year 1796, 1796; 12 divertimenta za vojniĉku muziku; 12 Themes varies za klavir, violinu i violonĉelo. — Traktat A Treatise on Harmony zvith Practical Examples, 1821. —• Redigirao izdanja Bachovih djela: A Set of Tzvelzve Fugues for the Organ, Arranged as Ouartets for 2 vi., T. and B. zvith the Addition of a Piano Forte Part and Thorough B., 1807; A Trio Composed Onginally for the Organ, and Nozv Adapted for Three Hands Upon the Piano Forte, 1809— 10; 5. Wesley's and C. F. Horn's Nezv and Correct Edition of the Prelud es and Fugues by J. S. Bach, 1810—13.
2. Charles Edward, kompozitor, dirigent i pjevaĉ, tenor (London, 21. VI 1786 — Boston, 21. X 1849). Sin i uĉenik Karla Friedricha, studij pjevanja nastavio kod V. Rauzzinija u Londonu; na opernoj pozornici debitirao 1809 u londonskom English Opera House. Od 1832 djelovao u New Yorku kao kompozitor, dirigent i trgovac muzikalija, 1843—47 dirigent u Londonu i od 1847 do smrti dirigent Handel and Haydn Society u Bostonu, SAD. Autor brojnih veoma popularnih opereta i muziĉkih igrokaza, istakao se kao spretan obraĊivaĉ znamenitih opernih djela.
HORENSTEIN, Jascha, ameriĉki dirigent ruskoga podrijetla (Kijev, 6. V 1898—London, 5. IV 1973). Muziku studirao u Konigsbergu (M. Brode) i Beĉu (A. Busch, J. Mara, F. Schreker), gdje je studirao i filozofiju; usavršavao se u Berlinu, i tamo 1922 dirigirao zborom Schubert i 1925—28 Filharmonijom. Od 1928 dirigent Gradskih kazališta u Diisseldorfu. God. 1933 emigrirao preko Pariza u SAD gdje je od 1940 bio direktor Nezo School For Social Research u New Yorku. Gostovao u Belgiji, Poljskoj, Skandinaviji, SSSR (1931), Australiji (1936—37), Italiji (Milano, La Scala 1948 i 1962) i Parizu (1950; dirigirao franc. premijerom opere Wozzeck A. Berga). Komponirao komorna i klavirska djela te solo-pjesme. HORKif, Karei, ĉeški kompozitor i fagotist (Štemechy, Moravska, 4. IX 1909 •—•)• Vojni muziĉar i ĉlan raznih orkestralnih sastava, studij kompozicije zapoĉet kod P. Haasa u Brnu završio kod J. Kfiĉke na Majstorskoj školi Praškog konzervatorija. God. 1945—52 predavao teoretske discipline na Konzervatoriju u Brnu, 1952—55 kompoziciju na muziĉkoj akademiji Jandĉek. Njegova djela istiĉu se vrsnom instrumentacijom.
DJELA. DRAMSKA. Opere i igrokazi s pjevanjem: Tricks Upon Travel-lers (s Reeveom); The Magic Bride, 1810; The Bee Hive; The Boarding House or Five Hours at Brighton; The DeviVs Bridge (s Brahamom i Corrijem; Rich and Poor, 1812; The Waltz; Godolphin, the Lion of the North, 1813); Narensky,or The Road to Yarsoslaf (s Brahamom); The Woodman's Hut; The Ninth Statue or the Irishman in Bagdad, 1814; Charles the Bold or The Siege of Nantz, 1815; The Election; The Wizard of the Brozvn Man of the Moor; The Persian Hunters, 1817; Lala Rookh, 1818; Dirce, or The Fatal Um, 1821; The Two Galley Slaves or The Mili of St. Aldervon (sa Th. Cookeom), 1822; Philandering or The Rose Queen, 1824; Death Fetch or The Student of Gottingen; Peveril of the Peak, 1826; Pay to My order, 1827; Isidore di Merida, 1828; The Ouartette, 1829; Ho-nest Frauds, 1830; Nadir and Zuleika, 1832; Ahmed al Kamel, 1840; The Maid of Saxony, 1842. — VOKALNA. Oratoriji: The Remission of Sion, 1832 (nova verzija pod naslovom Satan, 1845) i DanieVs Prediction, 1847; kantata Christmas Bells. Balade; cavatine; glees (Ali Things Love Thee; Gentle Waves; The Banks of Allan Water; Cherry Ripe; The Dessert Išle; I Knozv a Bank; I'Ve Been Roaming). — Izdao zbirku Indian Melodies, Arranged for the Voice and Piano Forte, i?t Songs, Duettos and Glees, 1813. —■ Preradio i nanovo orkestrirao opere: La Gazza ladra (Rossini; pod nazivom Annette), 1822; Artaxerxes (Arne), 1828; The Piratts (Storace), 1828; Le Philtre (Auber; pod nazivom The Love Spell or the Flirts of the Village), 1831 i Die Zauberflole (Mozart), 1833. LIT.: W. S. Rockstro, Illustrations of the English Composers, No. 3, C. E. Horn, London, 1878—82. — H. F. Redlich, Karl Friedrich i Charles Edward Horn, MGG, VI, 1957.
DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1959 i 1964; Romanticka symfonietta, 1944; simfonijska pjesma Klythie, 1942; koncerti za violonĉelo, 1953 i violinu, 1955; Horacke tance. —■ KOMORNA. Ĉetiri gudaĉka kvarteta: I, 1938; I I , 1954; III, 1955 i IV, 1963; nonet, 1958; gudaĉki kvintet, 1960;
HORNBOSTEL, Erich Moritz, austrijski muzikolog (Beĉ, 25. II 1877 —■ Cambridge, 28. XI 1935). Studirao kemiju, fiziku i filozofiju u Beĉu i Heidelbergu, promovirao filozofiju 1900.
160
HORNBOSTEL — HORSLEY
Po završetku studija posvetio se u Berlinu psihologiji i muzikologiji, osobito tonskoj psihologiji koju je studirao kod C. Stumpfa kao njegov asistent na Psihologijskom institutu Berlinskog univerziteta 1905/06. C. Stumpf, H. i lijeĉnik O. Abraham radili su zajedno na tom Institutu ĉetvrt stoljeća, utjeĉući na ĉitav kadar istraţivaĉa etnologa. God. 1906—33 H. je direktor berlinskog Fonogramskog arhiva i ujedno 1923—33 univerzitetski profesor. God. 1933—34 profesor na New School for Social Research u New Yorku. Prouĉavajući i usporeĊujući muziku izvanevropskih naroda (japansku, tursku, indijsku, indonezijsku, indijansku i dr.), H. je postao najznatniji predstavnik moderne sistematske etnomuzikologije. Njegovom zaslugom postao je berlinski Fonogramski arhiv golemom zbirkom snimaka egzotiĉne muzike (taj je arhiv 1945 bio uništen, spašena je tek desetina ukupnog materijala). H. je Stumpfove postavke o vaţnosti etnomuzikologije i tonske psihologije oţivio brojnim novim ĉinjenicama i dao problematici muziĉke etnologije mnoge nove aspekte. Od 1922 izdavao je sa C. Stumpfom ĉasopis Sammelbdnde fiir vergleichende Mttsikzvissenschaft. DJELA: Studien iiber das Tonsystem und die Musik der Japaner, SBIMG 1903 (sa O. Abrahamom); tjber die Bedeutung des Phonographen fiir die vergleichende Musikwissenschaft, Zeitschrift fur Ethnologie, 1904 (s istim); Phonographierte tiirkische Melodien, ibid. (s istim); Phonographierte indische Melodien, SBIMG, 1904 (s istim); Melodischer Tanz, ZIMG, 1903—04; Die Probleme der vergleichenden Musikzvissenschaft, ZIMG3 1905—06; Uber die Harmonisierbarkeit exotischer Melodien, SBIMG, 1905—06 (sa O. Abrahamom); Uber den gegenvjdrtigen Štand der vergleichenden Musikzvissenschaft, Kongressbericht Basel, 1906; Uber das Tonsystem und die Musik der Mtlanesier, ibid.; Phonographierte Indianermelodien aus Britisch-Columbia, F. Boas Anniversary Volume, 1906 (s istim): Phonographierte tunesische Melodien, SBIMG, 1906—07; Uber die Musik der Kubu, u knj. B. Hagen, Die Orang-Kubu auf Sumatra, 1908; Phonographierte Melodien aus Madagaskar und Indonesien, Anthropologie und Ethnographie, 1909: Vorschldge zur Transkription exotischer Melodien, SBIMG, 1909 —10 (sa O. Abrahamom); Uber vergleichende akustische und musikpsychologische Untersuchungen, u djelu C. Stumpf, Beitrdge zur Akustik und Musikivissenschaft, IV—V, 1910 (sa C. Stumpfom); Uber Mehrstimmigkeit in der aussereuropaischen Musik, Kongressbericht Wien, 1910; Uber die Bedeutung ethnologischer Untersuchungen fur die Psychologie und Asthetik der Tonkunst, Bericht iiber den 4. Kongress fiir experimentelle Psychologie Innsbruck, 1910 i 1911 (sa C. Stump fom) ; Uber ein akustisches Kriterium fiir Kulturzusammenhdnge, Zeitschrift fiir Ethnologie, 1911; Musikpsychologische Bemerkungen uber Vogelgesang, ZIMG, 1910—11; Arbeit und Musik, ibid., 1912; Melodie und Skala, PJB, 1912; Sy-stematik der Musikinstrumente, Zeitschrift fiir Ethnologie, 1914 (sa C. Sachsom); Gesunge aus Ruanda Ethnographie und Anthropologie (izd. J. Czekanowski), I, 1917; Erste Mitteilung Uber die Blasquinten-Theorie, Anthropos, 1919; Form-analysen an siamesischen Orchesterstiicken, AFMW, 1919—20; Musikalischer Exotismus, Melos, 1922; Das Exotische in der modernen Musik, Zeitschrift fiir Asthetik und allgemeine Kunstwissenschaft, 1925; Geschichte des Phonogramm--Archivs der Staallichen Hochschule fiir Musik in Berlin, 1925; Die Musik der Semai auf Malakka, Anthropos, 1926; Zur Psychologie der Tondistanz, Zeitschrift fiir Psychologie und Physiologie der Sinnesorgane, 1926; Psychologie der Gehorserscheinungen, Handbuch der Physiologie, 1926; American Negro Songs, The International Review of Missions, 1926; Musikalische Tonsysteme, u djelu Geiger i Scheel, Handbuch der Physik, 1927; Ethnologisches su Jazz, Melos, 1927; African Negro Music, Africa, 1928; Tonart und Ethos, Festschrift fiir J. Wolf, 1929; Gestaltpsychologisches zur Stilkritik, Festschrift fiir G. Adler, 1930; Musik des Orients auf der Schallplatte, Kultur und Schallplatte, 1931; Zum Kongress fiir arabische Musik, Kairo 1932, Zeitschrift fiir vergleichende Musikwissenschaft, I, 1933; Das Berliner Phonogrammarchiv, ibid.; Das indische Tonsyslem bei Bharata und sein Ursprung, ibid. (sa R. Lachmannom); Carl Stumpf und die vergleichende Musikzuissenschaft, ibid.; The Ethnology of African Sound Instruments, Africa, 1933; Phonographierte isldndische Zzviegesdnge, Deutsche Islandforschung, 1930 i Breslau 1933; Fuegian Songs, American Anthropologist, 1936 i dr. LIT.: C. Sachs, E. M. von Hornbostel. Zum 50. Geburtstag, ZFMW, 1926—27. —J. Handschin, E. M. von Hornbostel, Neue Ziiricher Zeitung, 1935, br. 2209. — J. Kunst, Zum Tode E. von Hornbostels, Anthropos, 1937 (separat, Modling 1937). — Isti, Around von Hornbostel's Theory of the Cycle of Blown Fifths, Indisch Instituut, 1948. — C. Sachs, E. M. v. Hornbostel (1877 — 1935), MF, 1948. — F. Bose, E. v. Hornbostel, Mušica, 1952. — C. Sachs, H. Husmann i H. Haase, Erich Moritz von Hornbostel, MGG, VI, 1957. B.Ać.
HORNE, Marylin, ameriĉka pjevaĉica, alt (Bradford, Pennsylvania, 16. I 1929 —). Pjevanje uĉila na Univerzitetu Juţne Kalifornije (W. Vennard); debitirala u Los Angelesu kao Kata (Smetana, Prodana nevjesta). Koncertna pjevaĉica, 1954 pjevala u filmu Cartnen Jones (umjesto glumice Dorothv Dandridge), od 1956 u Evropi gostovala na više opernih pozornica. Od 1960 ponovno u SAD (San Francisco, Chicago). Osobit uspjeh doţivjela na festivalu u Edinburghu. Na koncertnom podiju ĉesto nastupa sa sopranisticom Joanom Sutherland. Snimila je i više gramofonskih ploĉa. HORNEMAN, Christian Frederik Emil, danski kompozitor (Kobenhavn, 17. XII 1340 — 8. V I 1906). Uĉenik Konzervatorija u Leipzigu (I. Moscheles, L. Plaidy, M. Hauptmann, J. Rietz). U Kobenhavnu osnovao sa E. Griegom i G. Matthisom-Hansenom muziĉko društvo Euterpe s kojim je prireĊivao popularne koncerte. Kasnije (1874) utemeljio sa O. Mallingom Koncertno društvo, a 1878 Konzervatorij koji nosi njegovo ime. DJELA: uvertira. — Klavirske i komorne kompozicije. — Opera Aladin, 1888. Scenska muzika za drame: Kampen med Muserne (K. Gjellerup); Esther (H. Drachmann); Kalanus (F. Paludan-Miiller). — Kantata In memoriam Christian IX, 1906, pjesme.
HORNPIPE, 1. engleski narodni duhaĉki instrument den od roga vola ili koje druge ţivotinje, identiĉan vjeroja pibgornom. 2. Engleski narodni ples u trodobnoj mjeri, popularan os od XVI do XIX st., koji se, barem u kasnijem razvoju, iz solistiĉki; plesali su ga mornari prekrštenih ruku, brojnim li teristiĉnim koracima i figurama. U umjetniĉkoj muzici si se h. u opernoj i klavirskoj literaturi. Najstariji je saĉuvani pi hornepype Hugha Astona (oko 1525; objavili su ga J. S. ! u Mušica Antiqua, 1812, J. Wolf u zborniku Sing und Spielmusi, 1931 i dr.). To djelo pripada znaĉajnijim kompozicijama f klavirske literature; odlikuje se bogatstvom profinjene meloi inspiracije izgraĊene na vrlo jednostavnoj harmonijskoj p< (stalno izmjenjivanje tonike i dominante). Kao plesna toĉka bio je h. ĉest, osobito u XVIII st. U to doba nastalo je rr. hornpipea preteţno u umjerenoj 3/2 mjeri sa sinkopama: 3/2 J Kasnije prevladava 2/4 ili 4/4 mjera s karakteristiĉnim pun nim ritmom:
H. Purcel je ostavio niz hornpipea u svojim operama i dji za virginal. Uz njega upotrijebili su taj oblik i G. F. H; (Concerto grosso br. 7) te Th. Muffat (Componimenti mu. !739)> a nalazi se i u zbirci H. Plavforda Collection of Or, Lancashire Hornpipes Aid and New ■ ■ . (1705) i drugdje. K. :
HORNSTEIN, Robert, njemaĉki kompozitor i kritiĉar naueschingen 6. XII 1833 —■ Miinchen, 19. VII 1890). Stu na Konzervatoriju u Leipzigu: djelovao kao nastavnik C skog konzervatorija u Munchenu. Bio je sprijateljen si Wagnerom i A. Schopenhauerom. DJELA. VOKALNA. Solo-pjesme: ciklus Werinhers Brautfahrt; 20 izabrane pjesme. — DRAMSKA : opere Adam und Eva, 1870 i Der Dorfad balet Der Blumen Rache; scenska muzika za drame. — Njegove memoar 1908 sin Ferdinand (sadrţe preraĊene uspomene na Schopenhauera, obj. u Freie Presse pod nazivom Erinnerungeii).
HOROWITZ, Vladimir, ruski pijanist (Berdiĉev, i. X 19c Muziku studirao 1910—21 na Konzervatoriju u Kijevu i
F. Blumenfeljda bitirao 1922. 1924 priredio v turneju po Ev koncertirao s n znatijim orkesti 1928 preselio u ' Do 1953 gosto\ velikim uspjeho svim većim gi vima Sjeverne t rike i Evrope, je prestao javne stupati i do 196; vio se iskljuĉivo manjem grami skih ploĉa. Sr je mnoga djela siĉne i roman klavirske liten te kompozicije i jih ruskih muz (Skrjabin,Prokol HORSLEY, 1. VVilliam, engleski orguljaš i kompc (London, 15. XI 1774 — 12. VI 1858). Godine 1794 post; orguljaš u Ely Chapel u Holbornu (London); 1802 preuzeo . Callcotta mjesto orguljaša u jednom ţenskom obdaništu i na V. HOROVPITZ
poloţaju djelovao gotovo 50 godina. H. je 1798 utemeljio dri Concentores Sodales za njegovanje gleea i kanona i bio suosi (1813) Philharmonic Society; 1822 postao ĉlan ispitne komisi; Royal Academy of Music. Bio je u prijateljskim odnosima Mendelssohnom (od 1829). DJELA: 3 simfo nije (izgub ljene). — KLAVIRSKA: 3 sonate, 1814 i 1817; 6 sonatina; 47 preludija; 3 duetina; 113 malih preludija. — KALNA: glees za 2-6 glasova (5 sv.), 1800—27; A Collection of Caih Various Species for 2-6 V. (40 kanona), 1817; anthemi (4 s orkestrom) Zbirke: A Collection of Hymns and Psalm Tunes Sung in the Chapel of the A for Female Orphans, 1820 i 24 Psalm Tunes and 8 Chants, 1841. —■ INS'l't TIVNA: An Explanation of the Musical Intervals, 1825 i An Introduction Study of Practical Harmony and Modulation, 1847. — IZDANJA: A Set oj Lessons for Beginners on the Pianoforte, 1812; A Collection of Psalm Tunes A and Modem, 1828; Byrd's Canliones Sacrae, Book I, 1842; Congregational C Music, 1856 (sa J. Gossom i dr.); vokalne kompozicije G. F. Handela i
HORSLEY — HORVAT 2. Charles Edward, orguljaš i kompozitor (London, 16. XII 1822 — New York, 28. II 1876). Sin i uĉenik Williama; klavir uĉio kasnije kod I. Moschelesa u Londonu. Studij nastavio kod M. Hauptmanna u Kasselu i F. Mendelssohna u Leipzigu. Orguljaš u Londonu (St. John, Notting HM), od 1868 u Melbourneu i u SAD. Djela mu nisu osobito originalna; najbolje su sonate i klavirske kompozicije, pisane pod Mendelssohnovim. utjecajem. DJELA: sonata za violonĉelo i klavir, 1843; sonata za klavir i harfu, 1846. -— Klavirske kompozicije (Sinfonia, 1842—44). — VOKALNA. Oratoriji: David, 1850; Joseph, 1853 i Gideon, 1859. Oda Eulerpe za sole, zbor i orkestar, 1870; anthemi; moteti i crkvene pjesme; solo -pjesme. ■— Muzika za dramu Comus J. Miltona. — Izdao: Selected Anthems by the Most Eminent Composers, 1857; Collection oj Glees by W. Horsley, 1873; A Text Book of Harmony, 1876; Friend of the Brave, 1880. LIT.: J. G. Horsley, Recollections of a Royal Academician, London 1903. — R. B. Gotch, Mendelssohn and His Friends in Kensington, London 1934. ■ — N. M. Temperley, William i Charles Edward Horslev, MGG, VI, 1957.
HORST, Anthon van der, nizozemski kompozitor, orguljaš i dirigent (Amsterdam, 20. VI 1899 — Hilversum, 7. III 1965). Na Konzervatoriju u Amsterdamu studirao orgulje (J. G. de Pauw) i kompoziciju (B. Zvveers). Orguljaš i profesor Konzervatorija u Amsterdamu, kasnije u Hilversumu. Jedan od najistaknutijih holandskih zborskih dirigenata, vodio Koninklijke Oratoriumvereniging Excelsior u Hagu i Nederlandse Bachvereniging u Naardenu. Poĉasni doktor Univerziteta u Groningenu (1948). DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, 1935; II, 1939 i III, sa solistima, 1959; Divertimentno pittorale, 1954; Re'Jlexions sonores, 1963; Concerto Espagnol za violinu, 1953; koncert za orgulje, 1952. — Kompozicije za orgulje (Suite in modo conjuncto, 1943). — VOKALNA: Chorus za sole i zbor, 1932; Choros I za zbor i orkestar, 1931—57; zborovi; solo-piesme. — CRKVENA: misa za zbor; Canlico dei Cantici, 2 fragmenta za zbor i orkestar, 1921; Lux Divina za zbor, djeĉji zbor, flautu i harfu, 1924; Ouid retribuam za bariton i orkestar, 1924; Psalam 121 za bariton i orkestar, 1924; Oratorio (psalam 90) za glas i orgulje, 1933; Te Deum za sole, dvostruki zbor, orgulje i orkestar, 1946. — Spis Bach's Hoogmis. LIT.: W. Paap, Anthon van der Horst, MGG, VI, 1957. HORSZOVVSKI,
MieczysJaw (Miecio), poljski pijanist (La-vov, 23. VI 1892 —). Uĉenik M. Soltvsa i H. Melcera na Konzervatoriju u Lavovu, usavršavao se kod Th. Leschetvzkog u Beĉu i J. Monquetea u Parizu. Koncertirao solistiĉki u Evropi i Americi; osobito se istakao u komornim sastavima sa J. Szigetijem, P. Casalsom i drugim znamenitim umjetnicima. Od 1942 ţivi u SAD; profesor je na Curtis Institute u Philadelphiji. U njegovu repertoaru istaknuto mjesto zauzimaju djela Bacha, Beethovena, Schu-manna, Chopina i Brahmsa. U švicarskom turistiĉkom sre dištu Zermattu bio je osnovan Festival Horszozvski, u okviru kojih je odrţavao majstorski teĉaj klavira. HORTON, Austin Asadata Dafora, nigerijski kompozitor (Freetovvn, Sierra Leone, 4. VIII 1890 •—• New York, 4. III 1965). Studirao narodne plesove i muziĉku kulturu afriĉkih naroda. Najprije organizirao u Njemaĉkoj plesnu trupu, a 1921 preselio u SAD, posvetivši se promicanju afriĉkih plesova. PrireĊivao je predstave s izvornim melodijama i ritmovima svoje zemlje u vlastitim obradbama, medu kojima su Kikunkor, the Witch, 1934 i plesna drama Tunguru. HORVAT, Albin, zborovoĊa (Trije Kralji, Slovenske Gorice, 7. VII 1897—■)• Muziku uĉio kod H. Druzoviĉa i E. Berana te kasnije na Pedagoškoj akademiji u Mariboru. Djelovao je u Ma riboru kao zborovoĊa raznih pjevaĉkih društava {Luna Krĉevina, Miloš Zidanšek, Ipavĉeva pevska ţupa, omladinski zbor Slava Klavora, 1946—62 i dr.). God. 1927—62 vodio je zbor Angel Besednjak s kojim je nastupao i u inozemstvu. M. Špe. HORVAT, Anka (udata Gottlieb), pjevaĉica, alt (Ka štel kraj Zlatara, 21. VI 1884 — Zagreb, 10. VII 1948). Uĉe nica L. Brtickl, na opernoj po zornici debitirala 1909 u Za grebu kao Carmen (Bizet). Na kon toga studirala pjevanje u Beĉu (F. Forsten). Do 1914 ĉest gost opere Hrvatskog na rodnog kazališta, 1914—17 ĉla nica Dresdenske opere, a onda se povukla. »Njezin prekrasni snaţni alt omogućio joj je da pjevaš jednakim uspjehom uloge najrazliĉitijih karaktera. Iskon skim temperamentom, uz to uvijek muzikalno i stilski is pravno, izvodila je brojna djela autora sviju epĊha, od Bacha i Beethovena do Musorgskog i Janaĉeka«. U svojoj relativno kratkoj scenskoj karijeri ostvaA. HORVAT MUZ. E..II, 11
161
rila je nekoliko zapaţenih kreacija, meĊu kojima su: Carmen (Bizet), Amneris (Verdi, Aida), Azucena (Verdi, Trubadur), Ulrica (Verdi, Krabuljni ples), Grofica (Ĉajkovski, Pikova dama) i Lotta (Massenet, Werther). Gostovala je u Beĉu, Berlinu, Leipzigu, Miinchenu i drugim evropskim gradovima, a istakla se i kao koncertna pjevaĉica, osobito kao interpret G. Mahlera (Pjesma o zemlji, Pjesme o mrtvoj djeci). LIT. :R.M., Anka Horvat-Gottlieb, Muziĉke novine, 1948, 8—9. K. Ko.
HORVAT, Franjo, koreograf i baletni pedagog (Kotoriba, 22. IX 1920—■). Završio uĉiteljsku školu u Zagrebu; u baletu uĉenik A. Miletić i M. Zvbina. God. 1943—45 ĉlan Centralnog pozorišta ZAVNOH, 1947 organizira Zagrebaĉku komornu plesnu trupu s kojom prireĊuje koncerte po Jugoslaviji. God. 1948 po staje koreograf, pedagog i solista baletnog ansambla JNA u Beo gradu, a od 1949 djeluje u istom svojstvu u Sarajevskoj operi (1954—62 šef baleta). U Sarajevu osnovao baletni studio iz kojeg su se regrutovali ĉlanovi i kasniji solisti ansambla. Time je stvorio temelj razvoju sarajevskog baleta koji je dao niz istaknutih solista. Od 1962 bio je slobodan umjetnik, a 1968 preuzeo je vodstvo baleta Narodnog kazališta u Splitu. Svoje koreografije zasniva H. na tradicijama klasiĉnog baleta i na elementima jugoslavenskog na rodnog plesa. Najznaĉajnija su mu ostvarenja baleti u operama Knez Igor (Borodin) i Koštana (Konjović) te samostalna baletna djela: Bolero (Ravel), Đavo u selu (Lhotka), Intermezzo (vlastiti libreto, prema kojemu je muziku komponovao B. Papandopulo), Labudovo jezero (Ĉajkovski), Licitarsko srce (Baranović), Ohridska legenda (Hristić), Ĉudesni mandarin (Bartok), Pepeljuga i Romeo i Julija (Prokofjev), Abraxas i Juan od Zarisse (Egk), Pjesma nad pjesmama (vlastiti libreto, muzika T. Proševa), Francesca da Rimini (Ĉajkovski), Popodne jednoga fauna (Debussv) i dr. Sa koreogra fijama F. Horvata postigao je Sarajevski balet znaĉajne uspjehe u zemlji i inostranstvu. M. POZ. HORVAT (Horvatova), Gabrijela, pjevaĉica, mezzosopran (Varaţdin, 24. XII 1877 — Prag, 1968). Pjevanje uĉila na školi Hrvatskog glazbenog zavoda u Zagrebu (M. Kiseljak) i Beĉu. Na opernoj pozornici debitirala 1896 u Zagrebu kao Siebel (Gounod, Faust). Nakon jedne sezone provedene u Zagrebaĉkoj operi pjevala u Beĉu, Dres-denu i Kolnu te od 1903 u Pragu, gdje je 1913—29 bila prvakinja Narodnog divadla. Kasnije se posvetila pedagoškom radu te odgojila nekoliko istaknutih ĉeških opernih pjevaĉa. Umjetnica velikih glasovnih mogućnosti, H. je u svojoj karijeri ostvarila više od 200 uloga razliĉitog karaktera, altov-skih, mezzosopranskih, pa i dramsko-sopranskih, koje su se uz to odlikovale velikom scenskom uvjerljivošću. U prvo vrijeme izvrsna Carmen (Bizet) i Amneris (Verdi, Aida), kasnije se proslavila u Wagnerovim operama kao Brangan a (Tristan i Izolda), Ortuda (Lohengrin), Kundrv (Parsifal) i dr. Od ostalih kreacija treba posebno spomenuti Salomu (R. Strauss) i Crkvenjarku (Janaĉek, Jenufa). Bila je i izvrsna koncertna pjevaĉica. Posljednji je put javno nastupila 12. XII 1957 u Pragu na sveĉanom koncertu G. HORVAT povodom proslave svoje 80-godišnjice ţivota.
V
LIT.: A. Reklorys (redaktor), Korespondence L. Janaĉka s G. Horvato vom, Praha 1950. — Isti, Naši operni pevci, Praha 1958. K. Ko.
HORVAT, Milan, dirigent (Pakrac, 28. VII 1919 —). Na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu diplomirao 1946 u odsjeku za kla vir (M. Lorković, S. Stanĉić); dirigiranje uĉio privatno kod M. Sachsa i F. Zauna. Završio i studij prava i doktorirao. Neko vri jeme koncertirao kao pijanist, poslije se posvetio iskljuĉivo dirigiranju. Debitirao 1945 kao dirigent zbora i stalni pratilac Radio -Zagreba. Od 1946 dirigent Simfonijskog orkestra Radio-stanice (od 1948 pod nazivom Drţavni simfonijski orkestar, kasnije Zagrebaĉka filharmonija) i profesor dirigiranja na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu. God. 1951—-56 vodi orkestar Irskog radija u Dublinu, T956—70 šef-dirigent Zagrebaĉke filharmonije (1957—-69 direktor) i od 1969 šef-dirigent Simfonijskog orkestra Austrijskog radija u Beĉu. Muziĉar široke kulture, istanĉana ukusa, izvanredne muzikalnosti i preciznosti, H. stoji već niz godina u prvim redovima evropskih muziĉkih umjetnika. O njegovim visokim artistiĉkim kvalitetama ne svjedoĉe samo najviše nagrade u domovini, nego
162
HORVAT — HOTHBY
i laskave ocjene prominentnih muziĉkih struĉnjaka brojnih zemalja u kojima redovito nastupa. Svestrane Horvatove sposobnosti dolaze do izraţaja podjednako na podruĉju simfonijske i operne muzike, pa je ĉest gost znamenitih svjetskih orkestara i muziĉkih kazališta u Austriji, Njemaĉkoj, Francuskoj, Švicarskoj, SSSR, Finskoj, Italiji, Engleskoj, Madţarskoj, Ĉehoslovaĉkoj, Poljskoj, Bugarskoj, Irskoj, SAD, Danskoj, Rumunjskoj, Nizozemskoj, Japanu, kao i na meĊunarodnim festivalima u Londonu, Pragu, Var-šavi, Dubrovniku, Veneciji, Ta-ormini i Salzburgu. Horvatovo ime susreće se ĉesto i na gramofonskim M. HORVAT ploĉama poznatih tvornica {Westminster Recording, Decca, Deutsche Gramophongesellschaft, Philips, Concert Hali, RTB,Jugoton). K. Ko. HORVAT, Stanko, kompozitor (Zagreb, 12. III 1930—). Studij kompozicije završio 1956 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (S. Šulek), a 1958—59 usavršavao se u Parizu kod T. Aubina na Konzervatoriju i privatno kod R. Leibowitza. God. 1957—61 profesor muziĉke škole Vatroslav Lisinski, od 1961 docent i zatim profesor na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu. Istaknuti predstavnik srednje kompozitorske generacije u Hrvatskoj, H. je svoja prva djela izgradio na ĉvrstim temeljima tradicije. Upoznavši za studija u Parizu razliĉite oblike suvremenih muziĉkih previranja, on je paţljivim odabiranjem novih elemenata obogatio svoj muziĉki govor i proširio izraţajne mogućnosti, stvarajući osnovu za nova dostignuća. Na putu traţenja vlastitog izraţaja zanimljiv su dokument Kontrasti za gudaĉki kvartet, u kojima su neki fragmenti tretirani na tradicionalni naĉin, a drugi se temelje na tzv. aleatoriĉkom principu, pa je definitivno oblikovanje tonskog materijala prepušteno izvodiocima. Poseban afinitet za zvukovnu atraktivnost oĉituje se u Horvatovu Koralu za gudaĉe, napisanom za sastav od po 8 prvih i drugih violina, viola, violonĉela i kontrabasa. Kompozicija se temelji na doslovnom citatu jedne gregorijanske melodije ĉiji se tok prekida dramatiĉnim akordima. Karakteristiĉno Horvatovo povezivanje naslijeĊenih postupaka s tekovinama današnjice prisutno je i u muziĉkom govoru njegove kantate Jama (prema istoimenoj poemi I. G. Kovaĉića), pa na pojedinim stranicama partiture dolazi do slobodne improvizacije, pri ĉemu su sviraĉi ograniĉeni samo vremenski. Prijelazi iz fiksno zabiljeţenih situacija u aleatoriĉke i obratno ostvareni su veoma vješto, tako da slušaoci i nisu svjesni o ĉemu se zapravo radi. Nadahnut potresnim Goranovim stihovima H. je pronašao najsretniji naĉin kako da njegova muzika ne bude ilustracija konkretnog sadrţaja, a da ipak doĉara pjesnikovu mi-sao-vodilju, njegovu vjeru u pobjedu svjetla nad mrakom, u »svemoćnu humanu viziju lišenu svih lokalnih i vremenskih odreĊivanja«. Središnja uloga u kantati povjerena je basu s-olo koji mora da »praktiĉki barata gotovo svime što daje ljudski glas: od šapta govora, pjevanja, vikanja sve do onog osjetljivog tzv. S. HORVAT govorenog pjevanja, pomalo uzvišenog, transponiranog govora koji pruţa velike mogućnosti«. Zbor je samo periferni sudionik radnje; u orkestru nema violina i viola, ali zato su vaţni zadaci dodijeljeni klaviru, Martenotovim valovima i brojnim udaraljkama. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijeta, 1954; simfonija, 1956 (Zagreb, 31. I 1956); Simfonijski stavak, 1961 (Zagreb, 29. I I I 1961); koncert za klavir, 1966 (Zagreb, 3. IV 1967); Taches za klavir i komorni orkestar, 1968 (Graz, 26. IX 1968); Hymnus, 1969 (Zagreb, 27. XI 1969). Za gudaĉki orkestar: Passacaglia i fuga, 1952; Concertino, 1952 (Zagreb, 17. V 1953); ĉetiri stavka, 1958 (Zagreb, 6. IV 1960); Concerto rustico, 1958 (Sarajevo, 27. VI 1958); Koral, 1967 (Zagreb, 15. I 1968); Perpetuum mobile, 1971 (Zagreb, 9. V 1971)- —■ KO-
MORNA. Za gudaĉki kvartet: Koralne varijacije, 1953; Kontrasti, 1963; Rc 1967. — KLAVIRSKA: Varijacije, 1953; Varijante, 1965; Sonnant, 197c Trialogue za Martenotove valove, 1968. ■—■ DRAMSKA: muziĉka priĉa / 1 šuma, 1962 (RTV Zagreb, 16. V 1962); televizijska opera Tri legende (p šenoi), 1971 (Salzburg, VIII 1971; jugosl. premijera, RTV Zagreb, 3. XI i' — VOKALNA: Krik, 5 pjesama za mezzosopran i orkestar (F. G. Lo 1968 (Zagreb, 19. III 1969); kantata Jama za bas, mješoviti zbor i ork> (I. G. Kovaĉić), 1971 (Zagreb, 18. XII 1971). LIT.: K. Kovaĉević, Muziĉko stvaralaštvo u Hrvatskoj 1945—1965, greb 1966. K. K<
HORVVITZ, Karl, njemaĉki kompozitor, dirigent i muz pisac (Beĉ, 1. I 1884 — Salzburg, 18. VIII 1925). Muzikolo; studirao na Beĉkom univerzitetu (G. Adler), a kompoziciju vatno kod A. Schonberga (1904—08). Operni dirigent na raţi manjim kazalištima, 1911—14 u Pragu na Deutsches Landesthea Od 1921 vrlo aktivno sudjeluje kod organiziranja festivala u Don eschingenu. U Horvvitzovim tehniĉki dotjeranim kompozicija ĉesto dolazi do izraţaja razvijen smisao za tonsko slikanje. DJELA: simfonijska uvertira, 1922. — Gudaĉki kvarteti. — Scenska mu za Der Totengrdber von Feldborg J. Kernera. — Predigra i pjesma za barit veliki orkestar; solo-pjesme (ciklus Vom Tode). — G. Ch. Wagenseil als Sym: niker (disertacija), 1906. — Sa K. Riedlom i G. Adlerom izdao XV sv. zb DTO (Wiener Instrumentalmusik im XVIII Jahrhundert).
HOSANNA, hebrejska rijeĉ, koja izraţava pobjedu i slav U zapadnu je liturgiju uvedena kao sastavni dio misnog 01 narija (Hosanna in excelsis u stavcima Sanctus i Benedicti Od najstarijih se vremena rijeĉ h. u crkvenoj muzici kompor u obliku melodijski bogato razvijene kode. Mnogi primjeri repertoara gregorijanike pokazuju prve zaĉetke ovoga tradk nalnog postupka: Hosanna, mi9a IX
J j^rft r'PĆZ) Ho -
san-na in ec-
cal -
HOSTINSK^, Otakar, ĉeški estetiĉar i muziĉki pisac (M tineves, 2. I 1847 — Prag, 19. I 1910). Studirao pravo i filozof u Pragu, a 1867—68 estetiku u Miinchenu. U muzici uĉenik Smetane. God. 1869—73 muziĉki kritiĉar u Pragu (u ĉasopisi] Dalibor, Hudebni Listy, Pokrok i dr.), urednik ĉasopisa Lun, razliĉitih almanaha, u kojima je objavio mnogo ĉlanaka, esej; rasprava. God. 1873—77 ţivio u Munchenu, Salzburgu i u Ital: 1877 postao docent za estetiku na Univerzitetu u Pragu (18 profesor). Uz to 1882—86 predavao historiju muzike na Konzi vatoriju. H. je bio prvi branilac R. Wagnera u Ĉeškoj i oduše ljeni propagator B. Smetane. DJELA: O hudblprogramni, 1873; Vaclav TomAlek, 1874; Daj Musikalis Schone und das Gesatntkunstzverk vom Standpunkte der formalen Asthetik, 18 Šest rozprav z oboru krdsovĉdy a dĉjin umSni, 1877; Die Lehre von den musikalisci Kldngen, 1879; O uloţe naši historicki literatury hudebni, 1881; O hudbS star} Reku, 1885; Struĉny pfehled dSjini hudby, 1885; O nynSšim stavu a smSru ĉe hudby, 1885; O ĉeške deklamaci, 1886; 36 napĉvu sve*tskych pisni ĉeške lidi 16. stol., 1892; Lidova piseri, hudba a tance, 1895; O naši svltski pisni Ude 1895; Volhsliedund Volkstanz der Slawen (sa A. Helfertom), 1895; Jan Blahos a Jan Josquin, 1896; Uvahi a n£kterych ĉeskych pisnich lidovych, iHg6;Umilec ruch v narodne* ĉeskem za poslednick 50 let, 1898; Hudba v Ĉechdch, 1900; B. Si tana a jeho boj o moderni ĉeskou hudbu, 1901; Vzpominky na Fibicha, 1902; Ĉe svetskd pisen lidova, 1906; Umĉni a spoleĉnost, 1907; O nynejšim stavu a smeru t ka hudby 1864—1904, 1909: A. Dvofdk a vyvoji naši dramaticke hudby, 19* Esthetiky, 1909; Smetanovy ndzory na hudbu, 1909; ĉeskd hudba 1864—jp' 1909. Brojne rasprave, studije i ĉlanci. — Komponirao je uvertiru (1866), k virska djela, skice za opere Elektra i Konrad Wallenrod te za melodramu Pol niĉe, solo-pjesme. — Napisao libreta za opere Messinskd nSvesta (Z. Fibich Popelka (R. Rozkošny). LIT.: Hudebni sbornik, 1912, 1 (broj posvećen Hostinskome). — Z. I jedly, Otakar HostinskJ', Praha 1955. — R. Ouoika, Otakar Hostinsk^, MGG,' 1957-
HOT (engl. vruće), pojam kojim su obuhvaćena tipiĉna sv( stva jazza u pogledu melodije (—> dirty tones), ritma (—» off- bet i osobito intonacije, temperamentne i treperave, te ekstatiĉn naĉina muziciranja. Hot jazz bio je dvadesetih i tridesetih godina sinonim za ja (hot music, hot style) u uţem smislu, za razliku od tadanje k mercijalne plesne, odnosno zabavne glazbe (siveet music, dan music). Stilu hot jazza suprotan je po znaĉajkama -> cool ja. (hladni jazz) pedesetih godina. Hot-intonacija je instrumentalna i vokalna intonacija tipiĉi za jazz sve do pojave cool-jazza. Karakteristiĉno je, posebno instrumentalnu intonaciju, silovito isticanje pojedinih tono\ odnosno »atakiranje« (tzv. attach) na ton, zatim vibrato, neĉii tonovi (dirty tones), fraziranje -> off - beat, itd. Hot-intonacijo se zapravo presaĊuje naĉin pjevanja sjevernoameriĉkih Crna< na duhaĉke instrumente (singing horns). M. Maz. HOTHBY (Hothobi, Hoctobi, Hothus, Otobi, Ottobus Johannes, engleski teoretiĉar i kompozitor (umro 6. XI 148/
HOTHBY — HOWARD Prema nekim izvorima stekao doktorat teologije na Univerzitetu u Oxfordu i tamo od 1435 i sam predavao. Ĉini se da je boravio u španjolskoj, Francuskoj, Njemaĉkoj i Italiji, a zna se da je prije 1467 bio u Firenci; 1467—86 u gradu Lucca. Karmelićan, djelovao je kao uĉitelj muzike, zborovoda i kapelan u katedrali (neki smatraju da je bio i orguljaš). God. 1486 pozvao ga je kralj Henrik VII da se vrati u Englesku. U svojim teoretskim spisima zastupao je konzervativnu liniju. DJELA. Traktati: La Calliopea legale; Tractatus quarundam regulurum artis musicae; Regulae super proportionem et cantum figuratum; De cantu figuratum ; Regulae supra contrapunctum; Dialogus in arte mušica i dr. — Kompozicije. 8 troglasnih djela: Kyrie; Ova pro nobis; 2 Magnificata; Diva panthera; Tard'il mio cor; Ave sublime triumphale i Amor; 4-gl. Que est ista. LIT.: C. E. H. de Coussemaker, Histoire de Pharmonie au moyen age, Pariš 1852. — L. Neric , Storia della mušica in Lucca, 1880. — U. Kronmiiller, Johannes Hothby, eine Studie zur Geschichte der Musik im 15. Jahrhundert, KMJB, 1893. — A. W. Schmidt, Die »Calliopea legale« des Johannes Hothby, Leipzig 1897. — F. Ghisi, Contributo bibliografico alla mušica italiana antica, Rassegna Dorica, 1938. — G. Rongaglia, Intorno a un codice di Joharmes Bonadies, Atti e memorie della R. Accademia di Scienze, Lettere ed Arti di Modena, 1939. — D. Plamenac, Keyboard Music of the I4th Century in the Codex Faenza 117, Journal of the American Musicological Society, 1951. — A. Seay, The »Dialogus Johannis Ottobi Anglici in arte mušica«, ibid., 1955. — Isti, Florence: The City of Hothby and Ramos, ibid., 1956. — G. Reaney, Johannes Hothby, MGG, VI, 1957.
HOTTER, Hans, njemaĉki pjevaĉ, bas-bariton (Offenbach, 19. I 1909—■). Na Visokoj muziĉkoj školi u Miinchenu studirao crkvenu- muziku; u pjevanju uĉenik M. Romera; na opernoj pozornici debitirao 1929 u Opavi, Ĉehoslovaĉka, kao Govornik (Mozart, Ĉarobna frula). God. 1932—34 na Njemaĉkoj operi u Pragu, 1934—37 u Hamburgu i od 1937 na Drţavnoj operi u Miinchenu. Njegov snaţan, tamno obojen glas dolazi najviše do izraţaja u opernim likovima Wagnerovih opera, kao i na koncertnom podiju. Gostovao je na Scali u Milanu, Covent Gardenu u Londonu, Operi u Parizu, Metropolitanu u New Yorku, Teatru Colon u Buenos Airesu i brojnim drugim svjetskim muziĉkim kazalištima, kao i na festivalima u Bavreuthu, Salzburgu i Edinburghu.Vrhunski dometi njegove umjetnosti su Ukleti Holandez (Wagner), Wotan (Wagner, Siegfried), Olivier (R. Strauss, Capriccio), Borromeo (Pfitzner, Palestrina) i Veliki inkvizitor (Verdi, Don Carlos), Bavi se i opernom reţijom. LIT.: B. W. VCessling, H. Hotter, Bremen 1966.
HOTTETERRE, DE (Obterre, Otteterre, Hauterre, Hauteterre, Hautteterre, Opterre, Haulteterre, Haultetere i dr.), francuska obitelj muziĉara, podrijetlom iz Evreuxa. Već potkraj XVI st. spominju se pojedini ĉlanovi obitelji kao graditelji narodnih instrumenata. 1. Jean (Jehan), instrumentalist (La Couture-Boussev, ? —■ oko 1691). Oko 1650 stupio u kraljevsku sluţbu na dvoru u Versaillesu; usavršio gradnju musette, a djelovao i kao sviraĉ na tom instrumentu i kao oboist. 2. Martin, graditelj instrumenata (? — Pariz, 1712). Sin Jeana; sudjelovao je takoĊer na muziĉkim priredbama u Versaillesu. On je izraĊivao sve vrste drvenih duhaĉkih instrumenata;namusetti je konstruirao sistem poklopaca, pomoću kojega su se mogli na njoj proizvoditi i kromatski tonovi. Komponirao je kraća djela za taj instrument (neka od njih izdao E. Thoinan, 1894). 3. Jacques Martin (pogrešno gdjekad Louis), flautist i kom pozitor (Pariz, oko 1684 — 16. VII 1762). Sin Martina; izvrstan instrumentalist, najvaţniji je ĉlan te obitelji. Vjerojatno je do 1705 ili 1707 neko vrijeme djelovao i u Rimu (odatle njegov na dimak Le Romain). I on je po svoj prilici gradio instrumente, ali je poznatiji kao virtuoz, kompozitor i pedagog. Svojom vanredno ĉistom i izraţajnom svirkom mnogo je pridonio popularizaciji muzike za blokflautu, a pedagoškim radom postavio je (prije Blaveta) temelje za razvoj francuske flautistiĉke škole. DJELA. INSTRUMENTALNA: Livre de Piecis pour la Flule et autres instruments: I, 1708 i II, 1715; Sonates en trio pour la flute traversUre et a bec, houlbois, 1712; Suite de pieces . . . pour les flutes traversiires, les flutes a bec, les violes: I, 1712, II, 1717; Art de preluder sur la flute traversiere . . ., 1719. — La Tendresse bochiaue . . .
za sole i mali ansambl duhaĉkih instrumenata; airs. —
INSTRUKTIVNA: Principes de la Flute Traveisiere . . . 1707 (V izd. 1765; prevedeno na engl. i nizoz. 1728); Me'thode pour la Musette . . . (sadrţi i kompozicije njegova oca), 1738. NOVA IZD.: Principes de la Flute obj. H. J. Hellwig; suitu za flautu i b. c. iz 1708 obj. L. Schaffler (Nagels Musik-Archiv, 1929); sonatu za flautu i b. c. obj. E. Doflein (Altjranzbsische Duette, 1931—33); sonatu za obou, flautu (ili violinu) i b. c. obj. R. Violler (Musique francaise, 1949).
Louis (? — Pariz, 1720), Nicolas (? — Pariz, 1727), Jacques-Jean (? —■ oko 1705) i neki drugi ĉlanovi obitelji bili su muziĉari, najviše graditelji drvenih duhaĉkih instrumenata, ali i virtuozi. Svi su oni na svoje instrumente stavljali jednake cedulje, pa je danas za pojedine radove nemoguće odrediti, koji ih je ĉlan obitelji izradio. Po kvaliteti su izjednaĉeni, a odlikuju se prvorazrednom izradbom, punoćom tona i savršenim izgovorom. LIT.: J. Carlez, Les Hotteterre, Pariš 1877. — E. Thoinan, Les Hotteterre et les Chedeville, celebres joueurs et facteurs de flutes, houtboi s, bassons, et
163
musettes des XVII e et XVIII e siecles, Pariš 1894. — N. Mauger, Les Hotteterre . . . suplement a la brochure publiee en 1894 par E. Thoinan, Pariš 1912 — R. Cotte, Hotteterre, MGG, VI, 1957.
HOUDARD, Georges Louis, francuski muzikolog (Neuillv-sur-Seine, 30. III 1860 — Pariz, 28. II 1913). Uĉenik A. Deslandesa, L. Hillemachera i J. Masseneta na Pariškom konzervatoriju. Zastupao tezu o menzuralnoj ritmici korala. U nizu rasprava iznosi mišljenje da sve osnovne neume imaju jednako vremensko trajanje; ono odgovara jednoj ĉetvrtinki. Njegovo su gledište pobili benediktinci iz Solesmesa (A. Mocquereau). DJELA: L'Art dit gregorien d'aprĉs la notation neumatique, 1897; Le Ryihme du chant dit gregorien d'apris la notation neumatique, 1898; L'Evolution de Vart musical et Vart gregorien, 1902; La Richesse rythmique musicale de Vantiquite, 1903 ; LaQuestion gregorienne en 1904, 1904 ;La Science musicale traditionnelle, 1904; La Cantilene romaine, 1905; Aristoxene de Tarente, 1905; La Rythmique intuitive, 1906; Textes theoriques . . . Vade-Mecum de la rythmique gregorienne des Xe et XI e siicles, 1912. — Komponirao crkvenu muziku. LIT.: W. Irtenkauf, Georges Louis Houdard, MGG, VI, 1957.
HOUŠKA (Houschka, Hauska, Hauschka), Vincenc, violonĉelist i kompozitor ĉeškoga podrijetla (Stfibro, 21. I 1766 — Beĉ, 13. IX 1840). Ĉlan djeĉaĉkog zbora crkve sv. Vita u Pragu, u muzici uĉenik A. Laubea, J. Seegera i Christa (violonĉelo). Ĉlan kapele grofa Thuna, od 1788 koncertirao kao violonĉelist u Karlsruheu, Dresdenu i drugim njemaĉkim gradovima. Nakon toga nastanio se u Beĉu, gdje je od 1792 bio u drţavnoj sluţbi. H. je jedan od utemeljitelja Gesellschaft der Musikfreunde u Beĉu i njegova Konzervatorija. Do 1827 vodio je društvene koncerte kao dirigent. Poznavao je Havdna i bio u prijateljskim odnosima s Beethovenom. DJELA. KOMORNA: 5 kvinteta za bariton i gudaĉki kvartet; 5 dueta za bariton i violonĉelo; divertimenti za violonĉelo i b. c.; 6 sonata za violonĉelo (Tras sonates pour le vcl. avec accompagnement de la Basse op. 1 i 2); 3 troglasna kanona. ■— VOKALNA: 7 nokturna za 3 glasa uz pratnju viole, violonĉela i mandoline; solo-pjesme uz pratnju klavira ili violonĉela; Solfeggi za sopran. •— Napisao autobiografiju, 1826 (obj. J. Peschek u Festschrift der Bergstadt Mies, 1931). LIT.: E. Hanslick, Geschichte des Konzertwesens in Wien, Wien 1869. — R. Hirschfeld, Geschichte der koniglich-kaiserlichen Gesellschaft der Musikfreunde in Wien, Wien 1912. — K. M. Komma, Vincenz Hauschka, MGG, V, 1956.
HOVE, Joachim van den, flamanski lautist i kompozitor (Antwerpen, kršten 4. I 1567 — Hag?, oko 1620). Sin muziĉara, djelovao od 1601 u Leidenu i od 1616 u Hagu. Po rasprostranjenosti prijepisa njegovih kompozicija moţe se zakljuĉiti da je poduzimao više turneja po inozemstvu. Njegovi uĉenici bili sU grof Heinrich Friedrich i vojvoda Moritz od Nassaua. DJELA: Florida, sive cantiones, e quamplurimis praestantissimorum nostri aeui musicorum libris selectae za 2 glasa i lutnju, 1601; Delitiae musicae sive cantiones, e quamplurimis . . ., 1612; Praeludia testitudinis, ad symphoniam duarum vocum duarumve Violarum accomodata, 1616. U rukopisu su saĉuvani brojni pojedinaĉni stavci. LIT.: L. de La Laurencie, Les Luthistes, Pariš 1928. — W. Boelticker, Studien zur solistischen Lauten-Praxis (habilitacija), Berlin 1943 (rukopis). — Isti, Joachim van den Hove, MGG, VI, 1957.
HOVEN, J. -> Vesgue von Puttlingen, Johann HOVHANESS, Alan Scott, ameriĉki kompozitor i pijanist armenskog podrijetla (Somerville, Massachusetts, 8. III 1911—). Muziku studirao na Netv England Conservatory u Bostonu (klavir kod H. Gebharda, kompoziciju kod F. S. Gonversea) i u Lenoxu kod B. Martinua. Orguljaš, nastavnik Konzervatorija i dirigent Studentskog orkestra u Bostonu. Prouĉava umjetnost Armenije i Srednjeg Istoka, pa se u njegovim djelima osjeća utjecaj tih muziĉkih kultura. Rado upotrebljava široke, gipke melodijske linije, sloţene ritmove i preteţno modalni, ponekad i politonalni kontrapunkt. DJELA. ORKESTRALNA: 17 simfonija, 1937—63. Simfonijske pjesme: Meditation on Zeami, 1960; Floating World (Ukiyo), 1960 i Arjuna, 1960. Koncerti: Lousadzak za klavir, 1944; Elibris za flautu i gudaĉe, 1944; Zartik Parkim za klavir, 1949; Artik za rog, 1949; Diran za trublju, 1949; za violinu, 1951; Talin za violu, 1952; 2 za usnu harmoniku, 1952; za ruĉnu harmoniku, 1959 i Return and Rebuild the Desolate Places za trublju i gudaĉe, 1959. Monadnock, 1935; preludij i fuga, 1936; koncert Arevakal, 1951; 2 koncerta, 1954 i 1957; Mysterious Mountain, 1955; Macedonian Mountain Dance, 1955; Meditation on Orpheus, 1957; Mountain of Prophecy, 1960; varijacije i fuga, 1964. Za komorni orkestar: psalam i fuga, 1941; 3 rapsodije, 1944—59; suita, 1952 i dr. — KOMORNA. Tri gudaĉka kvarteta: I, 1936; II, 1951 i III, 1962; 4 bagatele za gudaĉki kvartet, 1964; gudaĉki trio, 1962; klavirski trio, 1936; klavirski kvintet, 1927; duhaĉki kvintet, 1960; suita Tower Music za duhaĉki nonet, 1954; divertimento za duhaĉki kvartet, 1949; senata za flautu i orgulje, 1962; sonata za obou i orgulje, 1962; sonata za 2 oboe i orgulje, 1963. — KLAVIRSKA: sonata Ricercare, 1935; tokata i fuga, 1935; 3 preludija i fuge, 1935, 2 suite, 1949 i 1954. — DRAMSKA: Blue Flame, 1959; Pilate, 1960; Špirit oj the Avalanche, 1963; The Burning House, 1964; koreografska drama Wind Drum, 1964; balet Circe, 1960. — VOKALNA. Kantate: Avak, The Healer, 1946; Shepherd of Israel, 1951; Dozvn At Laona, 1957 i Fuji, 1960. Za sole, zbor i orkestar: Ancbassis (s recitatorom), 1953; Glory to God, 1954 i Ad Lyram, 1955. Zborovi; solo-pjesme. — Missa brevis, 1935; 2 magnificata, 1957. LIT.: O. Daniel, Hovhaness, Bulletin of Ame rican Composers Alliance, 1952, 3- — N. Broder, Alan Scott Hovhaness, MGG, VI, 1957.
HOWARD, Andrće, engleska plesaĉica i koreograf (London, 3. X 1910 —). Studij baleta zapoĉela u Školi M. Rambert; kasnije
164
HOWARD — HRANILOVIĆ
uĉila kod L. Jegorove, O. Preobraţenske i V. Trefilove u Parizu. Debitirala 1929 kao Nimfa u baletu Mars i Venera (koreograf Ashton). God. 1930 osnovala Ballet Club, organizaciju za pomaganje razvoja baleta. Svestrana umjetnica bavi se takoĊer literaturom, muzikom i slikarstvom. Njene koreografije su originalne, duboko proţete snaţnom umjetniĉkom liĉnošću. Djela za Ballet Club: Our LaĊy's Juggler (1933), Mermaid (1934) i Pepeljuga (Weber), 1935. Poĉetkom Drugoga svjetskog rata odlazi u New York kao plesaĉica i koreograf u Ballet Theatre L. Chase gdje postavlja balet Lady into Fox. God. 1946 koreografira za SaĊler's Wells balete Assembly Bali i Selina (1948), A Mirror for Witches (1952), Veneziana (1953) i Fantastiĉne priĉe (1957). HOVVARD, John Tasker, ameriĉki muzikolog i kompozitor (Brooklyn, 30. XI 1890 — West Orange, New Jersey, 20. XI 1964). Uĉio muziku kod P. Tiddena, H. Brockwaya i M. Wilsona. Redaktor listova The Musician (1918—22), McCall's Magazine (1928—30) i Cue Magazine (1936—38). God. 1940—64 direktor muziĉkog odjela u Public Library u New Yorku. SuraĊivao u više ameriĉkih enciklopedija (od 1947 savjetnik pri izdavanju Encyclopaedia Americana), a bio je i stalan muziĉki predavaĉ i komentator ameriĉke radio-sluţbe. Od 1950 predavao uz to muziku na Columbia University. DJELA: Studies of Contemporary American Composers, 1925—27 i 1929; Our American Music: 300 Years of it, 1931 (IV izd. 1954); The Music of George U-'ashingtch's Time, 1931—32; Stephen Foster: America's Troubadour, 1934 (revidirano izd. 1953); Ethelbert Nevin, 1935; Our Contemporary Composers: American Music in the Tzventieth Century, 1941 (V izd. 1948); This Modem Music, 1942; A Treasury of Stephen Foster, 1946; The Worlds Great Operas, 1948. — Kompozicije: simfonijeta, 1935; fantazija za klavir i orkestar; komorna i klavirska djela; scenska muzika; zborovi; solo-pjesme.— Uredio i izdao: A Program Outline of American Music, 1931; A Program of Early American Piano Music, 1931; A Program of Early and Mid-Nineteenth Century American Songs, 1931; A Program of Stephen Foster Songs, 1934 i Treasury of St. Foster, 1946. — Redigirao muziĉki dio Weedon's Modem Encyclopedy, 1931. LIT.: G. K. Bellozvs,Johri Tasker Howard (s popisom djela), Notes, 1957.
HOVVARD, Walther, njemaĉki psiholog i muziĉki pisac engleskog podrijetla (Leipzig, 8. V 1880 — Wenum, 16. III 1963). Studirao na Univerzitetu i Konzervatoriju u Leipzigu i u Jeni; 1903—05 prouĉavao u Kini muziku i filozofiju. God. 1923—35 predavao klavir, violinu i psihologiju u Berlinu, zatim je iz politiĉkih razloga otišao u Švicarsku i Nizozemsku (1937). Jedan je od utemeljitelja Volksmusikschule u Berlinu. Osobito se bavio problemom primjene psihologije i fiziologije u muzici, te je u tom smislu predlagao reformu muziĉke nastave. DJELA: Wie lehre ich das Notensystem, 1912; Rhythmik, Metrik, Ton- und Stillehre, 1919; Lehre vom Lernen, 1925; Auf dem Wege zur Musik (29 sv.), 1926—27; Sozialismus und Musik, 1930; Grundubungen fiir Klavier, 1930; Praxis der Grundiibungen, 1931; Kleiner Hauskonzertfuhrer (3 sv.), 1931—35; VPissenschajtliche Harmonielehre des Kunstlers, 1932; Probleme der Musikpddagogie, 1936; Die Psycho-Padagogik, 1940; Aesthetik und Musik, 1946; Die Tontnittel der Musik in ihren nalurlichen Beziehungen, 1950; Notenbilderbuch, 1951; La Musigut el Venfant, 1952; Musiaue et Sexualite (sa I. Aurasom), 1957. LIT.: Festschrift zur 50. Geburtstag, Berlin 1930. — J. Auras, Walter Howard, Lagenlchre fur Streichinstrumente, Apeldoorn 1948. — Isti, Material zur einer Walter Howard Biographie, Apeldoorn 1951.
HOWE, Mary, ameriĉka pijanistica i kompozitor (Richmond, Virginia, 4. IV 1882 — Washington, 14. IX 1964). Klavir uĉila na Peabody Institute of Music u Baltimoreu (E. Hutcheson, H. Randolf) i u Dresdenu (R. Burmeister), a kompoziciju kod G. Strubea i kod N. Boulanger u Parizu. Od 1915 ţivjela u Washingtonu. Koncertirala solistiĉki i vrlo ĉesto kao ĉlan razliĉitih komornih sastava. DJELA. ORKESTRALNA: Spring Pasloral za violinu i 13 instrumenata, 1936; Dirge, 1931; Sand, 1932; Poeme, 1934; Coulennes, 1936; Mists; suita Potomac, 1940; uvertira, 1949: Rock, 1955. — Gudaĉki kvartet, 1940; seherzo i fuga za gudaĉki kvartet, 1936; suita za klavirski kvintet, 1923; sonata za violinu i klavir, 1922. — Klavirske kompozicije. — Balet Cards, 1936. — VOKALNA. Zborna: Chai-Gang Song, 1925; Robiti Hood's Heart, 1934; Filddler's Reel. 1936; — Preradila Bachov koral Sheep may safely graze za 2 klavira. LIT.: M. Goss, Mary Howe, Modern Music Makers, New York 1952.
HOVVELLS, Herbert Norman, engleski kompozitor i pedagog (Lidney, Gloucestershire, 17. X 1892—■). Uĉenik H. Brewera, orguljaša katedrale u Gloucesteru, zatim Ch. V. Stanforda (kompozicija), W. Parratta (orgulje) i H. Parryja (dirigiranje) na londonskom Royal College of Music. Od 1920 profesor kompozicije na istoj školi i urednik njena glasila. Boravio zatim u Juţnoj Africi, gdje je 1921 bio dirigent u Cape Townu, zatim u Kanadi i SAD. God. 1925—-37 profesor harmonije na Morley Collegeu u Londonu, od 1935 muziĉki direktor St. Paul's Girls' School, od 1952 profesor londonskog Univerziteta. U svojim kompozicijama H. katkad nastoji spojiti klasiĉnu formu s impresionistiĉkim naĉinom izraţavanja. Njegov je muziĉki govor, meĊutim, ipak potpuno suvremen; povremena primjena tradicionalnih sredstava samo proširuje izraţajnost njegove muzike. DJELA. ORKESTRALNA: 2 koncerta za klavir (I, 1914); koncert za violonĉelo, 1951; koncert za gudaĉki orkestar, 1939; suita za gudaĉki orkestar, 1944; suita Pegeantry za duhaĉki orkestar, 1934; Puck's Minuet za mali orkestar;
Merry Eye za mali orkestar; Procession, 1922; Pastoral Rhapsody, 1923; Pa Rondel, 1925; Music For a Prince, 1949. — KOMORNA: Phantasy Ouartet; gudaĉki kvartet In Gloucestershire, 1923; Lady Audrey's Suite ? Ċaĉki kvartet; klavirski kvartet, 1916; Rhapsody Ouintet za klarinet i gi 3 sonate za violinu i klavir; sonata za obou i klavir, 1943; sona ta za klai klavir, 1949. — Klavirske kompozicije. — Lumbert's Clavichord (12 kompo i Hozvells' Clavichord (12 kompozicija), 1951 za klavikord. — Dvije s 1911 i 1938 i dr. za orgulje. — Balet Penguinski. — VOKALNA: Canta the Waking of Lazarus, 1953. Za sole, zbor i orkestar: Sine nomine, 1922; A Yeoman fs Woring Song, 1934 i Hymnus Paradisi. In Green Ways ciklus pjesama za sopran i orkestar; zborovi; oko 70 solo-pjesama. — Dvije mise, i 1954; brojni anthemi i moteti za razne sastave; Magnificat et Nunc Di, 1952LIT.: G. Finzi, Herbert Howells, Musical Times, 1954. — A. Hutchings, Herbert Norman Howells, MGG, VI, 1957.
HOVVES, Frank Stevvart, engleski muziĉki pisac (Ox 2. IV 1891—). Muziku studirao na St. John College u Oxf i Royal College of Music u Londonu. Profesor muziĉke hist na Royal College of Music (od 1938); predavao je na Univerz u Oxfordu i Glasgowu. OĊ 1925 muziĉki kritiĉar lista The T a 1927—45 urednik Folksong Journal i The Journal of the En Folk Dance and Song Society. Osobito se bavio pitanjima mu; estetike i psihologije te engleskim folklorom i suvremenom gleskom muzikom. DJELA: The Borderland of Music and Psychology, 1926; Willi,i>n 1928; The Appreciation of Music, 1928; Beethoven: Orchestral Works, A Key to the Art of Music, 1935; A Key to Opera (sa Ph. Hope-Wallac 1939; The Music of William VCalton (2 sv.), 1941; Full Orchestra, 1942; Mind and Music, 1948; Music: 1945—1950, 1951; The Music of Ralph Val Williams, 1955 (novo izd. 1965); The Chellenham Festival, 1965.
HOYER, Dore, njemaĉka plesaĉica i koreograf (Dresden XII 1911 — Berlin, izmeĊu 29. XII 1967 i 4. I i< Uĉenica H. Anlaxenburga i G. Palucce u Dresdenu. K ko vrijeme baletna plesaĉica u Plauenu i Oldenburgi zatim postala ĉlanica baletne grupe M. Wigmanove s kojoi nastupala kao solist na brojnim turnejama. God. 1945 prei baletnu školu od Wigmanove, nazvavši je Dore-Hoyer Su Iste godine debitirala kao koreograf, nastupajući i dalje kao šaĉica. U njezina najbolja koreografska ostvarenja idu: Con< in D (Stravinski), Der holzgeschnitzte Prinz (Bartok), Der Fr< i Drei Tdnze mit Schlagzeug (Wiatoviĉ), Amal i noćni posjt (Menotti) i dr. Kao plesaĉica najviše se istakla u djelima: Je d'Arc (Honegger), Moiraton Athenae (Wilkens) i Le Sacri printemps (Stravinski). Od 1960 djelovala u Juţnoj Americi, di teĉajeve slobodnog plesa; 1962 osnovala školu plesa u Bu' Airesu. Od 1963 ponovno u Evropi. HOYER, Karl, njemaĉki orguljaš i kompozitor (Weissen 9. I 1891 —■ Leipzig, 12. VI 1936). Uĉenik M. Regera, K. Strau S. Krehla i K. Pembaura na Konzervatoriju u Leipzigu. Orgi u Revalu (1911), Chemnitzu (1912—26) i od 1926 u Leipz gdje je istodobno bio i profesor orgulja i teorije na Konzervatoi DJELA: introdukcija i chaconne za orgulje i orkestar; Concertino u st: stilu za orgulje i gudaĉki orkestar. — KOMORNA: kvintet za ĉetiri gud instrumenta i tenor; serenada za duhaĉki kvintet; sonata za violu i klavir; S' za flautu i klavir. — Klavirske kompozicije. — ORGULJSKA : sonata; passac i dvostruka fuga; 10 kcralnih predigri; fantazija i fuga na koral Jerusalen hochgebaule Stadt; fantazija na staroholandsku zahvalnicu; suita Memento t varijacije; tokata. — Zborovi; sMo-pjesme.
HOYOUL (Hoyou, Hoyol, Hoyeux, Huiol, Hujus),* lonska obitelj muziĉara. 1. Balduin, kompozitor (Liege, 1547 ili 1548 — Stuttj 26. XI 1594)- Već kao djeĉak ĉlan dvorske kapele u Stuttga za vrijeme mutacije uĉio kod Orlanda di Lassa (1564—65), z; ponovno altist i kompozitor na wiirttemberškom dvoru1589 dvorski kapelnik. Umro je od kolere. Njegovi su uĉe bili H. K. Raab i T. Salomo. DJELA. Objavljena: Sacrae cantiones za 5—10 glasova, 1587 i Geist Lieder und Psalmen za 3 glasa, 1589. U rukopisu: Missa »Anchor che col pari Missa super tRossignoles qui ehanter au vert«; oko 40 moteta; 8 Magniflcata njemaĉkih duhovnih pjesama; 2 moteta intavolirana za orgulje.
2. Johann Ludivig, pjevaĉ (Stuttgart, 30. VIII 1575 — XII 1612). Sin Balduina; od 1599 tenorist w(irttemberške dvoi kapele u Stuttgartu. God. 1606—-08 i od 1610 zamjenik kapeln a 1607—-09 i nadstojnik djeĉaĉkog zbora. 3. Friedrich (Jorgen), instrumentalist (Stuttgart, oko 1 — Kobenhavn, 26. VII 1652). Brat Johanna Ludwiga; uĉe dvorskog trubljaĉa J. Ninquitza, 1602 postao dvorski muziĉa Stuttgartu, ali je uskoro prešao u sluţbu izbornog kneza u Heii bergu. Kasniji njegov ţivotni put ne moţe se rekonstruirati, pa pouzdano da je djelovao u Miinchenu i na danskom dvoru. LIT. B. Meier, Hovoul, 1. Balduin, 2. Johann Ludwig i 3. Friedrich, M 1 VI, 1957-
HRANILOVIĆ, Vlasta, orguljašica (Zagreb, 1. IV 1932 25. XI 1971). God. 1953 diplomirala na pedagoškom i 1954" koncertantnom odsjeku Muziĉke akademije u Zagrebu, 1966— bila na specijalizaciji i usavršavanju kod F. Germanija na kon;
HRANILOVIĆ — HRIBAR-JERAJ vatoriju Santa Cecilia u Rimu i stekla stupanj Magistra orgulja. Od 1954 djelovala u Zagrebu na Srednjoj baletnoj školi i od 1957 na muziĉkoj školi Vatroslav Lisinski; 1961—64 profesor na mu ziĉkoj školi Ivan Matetić-Ronjgov u Rijeci, od 1965 docent na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu. Osim u zemlji (Zagreb, Beograd, Ljubljana, Dubrovaĉke ljetne igre) koncertirala i u inozemstvu, istiĉući se kao orguljaš velike tehniĉke spreme i istanĉana smisla za zvukovne odlike svoga instrumenta. K. Ko. HRAŠOVEC, Silva, pijanistica (Novo Mesto, 7. VI 1910 —). Studij završila 1938 na umjetniĉkom i pedagoškom odjelu Visoke muziĉke škole za klavir u Ljubljani (J. Ravnik). Nastavnik klavira u Ljubljani: na Srednjoj muziĉkoj školi, na Glasbenoj matici i, nakon osloboĊenja, na muziĉkim školama u Centru, Šiški i Beţigradu; predavala honorarno i na Akademiji za glazbo. H. ide u ugledne i veoma aktivne klavirske pedagoge; prije rata nastupala u komornom duu na dva klavira s Martom Osterc, a poslije osloboĊenja kao pratilac mladih instrumentalista, gudaĉa i pjevaĉa, osobito na Radio-televiziji. Posebno se istakla svojim izdanjima klavirske literature za omladinu. DJELA. Zajedno sa Zorkom Bradaĉ objavila klavirske zbirke: Prvi koraki; Pogumno naprej; Prvi uspehi; Veselo k cilju; Mladi virtuoz; Mali Bach; Skladbe 16. do 19 stoletja; Etude za niţjo stopnjo; Skladbe Rista Savina; Mladinski album; Novi akordi i Dobri tovariši za klavir 4-ruĉno. K. Be.
HRAZDIRA, Cyril Metodej, ĉeški kompozitor i dirigent (Rajec, 16. I 1868 — Brno, 3. XII 1926). Uĉenik L. Janaĉeka na Orguljaškoj školi u Brnu; 1891—98 zborovoĊa i nastavnik u Moravskoj Ostravi, kraće vrijeme vojniĉki dirigent u Sevastopolu i zatim ponovo u Moravskoj Ostravi. God. 1903—07 dirigent opere u Brnu (tu je ravnao praizvedbom Janaĉekove opere Jeji pastorkyna —• Jenufa), a onda nastavnik u Velikom Mezifiĉu. God. 1911 zborovoĊa pjevaĉkog društva Zvonimir u Splitu, 1912— —13 dirigent Filharmonije u Ljubljani, pa 1913—14 operetni dirigent u Zagrebu, te ponovo zborovoĊa i dirigent Filharmonije u Splitu, gdje je mnogo pridonio razvoju muziĉke kulture. DJF.LA. ORKESTRALNA: uvertira Neklan; Dramatiĉna uvertira; suita Jami idyla; Valašsky motiv. — Kompozicije za klavir i harmonij. — DRAMSKA. Opere: Osudnd sdzka, 1892; Jeĉminek, 1902 i Poklad (neizvedena). Operete: Avialik Meridon, 1910 i Greta (neizv.). Balada o topiĉovych oĉich za recitatora i orkestar (tekst J. Wolker), 1931; melodram Vltava, 1927; scenska muzika. — VOKALNA: kantate Zasniţena zemĉ, 1899 i Naš hymnus, 1899; zborovi; solo-pjesme. — CRKVENA: Te Deum laudamus; ĉeška misa za ţenski zbor i orgulje, 1907 i dr. — Harmonizacije ĉeških i hrvatskih narodnih napjeva. LIT.: S. Obenrauchovd, Cyril Metodej Hrazdira (diplomska radnja na Uni verzitetu u Brnu), 1959. K. Ko.
HRĐOK, Dragutin, violinist (Zagreb, 3. XI 1923—). Studij violine završio 1954 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (V. Huml, I. Pinkava). Od 1942 ĉlan orkestra i 1955—61 koncertni majstor opernog orkestra Hrvatskog narodnog kazališta; od 1954 ujedno prva violina i od 1961 koncertni majstor Zagrebaĉkih solista i Simfonijskog orkestra RTV Zagreb. Solistiĉki nastupao u brojnim gradovima Evrope, Amerike i Azije. Istakao se i kao komorni muziĉar, osobito u gudaĉkim kvartetima Jarnović i Pro arte. K. Ko.
HRELJANOVIĆ, Ivo, pjevaĉ, bariton (Verona, 1864 — Zagreb, 23. IV 1908). Potomak senjske obitelji, pjevanje uĉio na školi Hrvatskog glazbenog zavoda u Zagrebu (I. Zajc). Od 1884 ĉlan Zagrebaĉke opere, a zatim operni solist u Wiirzburgu, Augsburgu, Karlsruheu i Ziirichu. Pošto je 1889 ukinuta Zagrebaĉka opera, organizirao 1891 (august, septembar) za Gospodarske izloţne Prvu opernu stagionu s djelima I. Zajca, D. F. E. Aubera, Ch. Gounoda, G. Donizettija i G. Verdija, a 1893 (maj, juni) s dirigentom N. Fallerom Drugu opernu stagionu u toku koje su uz više repriza premijere doţivjele Mascagnijeva Cavalleria rusticana, Bizetova Carmen i Wagnerov Lohengrin (prvo Wagnerovo djelo u Zagrebaĉkoj operi). Nakon toga vodio je knjiţaru u Senju, razvivši u njoj i nakladniĉku djelatnost. God. 1898—1902 inten dant Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu (nasljednik S.Miletića). Za njegove uprave izvedena su na zagrebaĉkoj opernoj pozornici po prvi put djela V. Berse, F. S. Vilhara i S. Albinija, a operni je ansambl 1901 prvi put gostovao u Splitu. »Veliki uspjeh ovog gostovanja bio je od znatnog ne samo umjetniĉkog nego i politiĉkoga znaĉenja s obzirom na prilike koje su vladale u tadašnjoj Dalmaciji pod austrijskom upravom« (S. Batušić). Od 1902 vodio je dalje knjiţaru u Senju. H. se kao pjevaĉ u Zagrebu posebno istakao kao Nikola Šubić Zrinjski (Zajc), Rigoletto (Verdi), Va lentin (Gounod, Faust), Luna (Verdi, Trubadur), Escamillo (Bizet, Carmen) i Telramund (Wagner, Lohengrin), a u Njemaĉkoj i Švicarskoj došao je na glas kreacijama u Wagnerovim operama. Nastupao je i na koncertnom podiju. K. Ko. HREN (Chren, Chronn, Kron), 1. Andrej, muziĉar (oko 1562 — Ljubljana, 20. I 1645). Ide medu one protestantske kantore i uĉitelje, koji su u XVI st. mnogo pridonijeli razvoju muziĉkog ţivota u Sloveniji. Kasnije prešao na katolicizam. Vršio razne
165
funkcije u Ljubljani, meĊu ostalim 1590 bio zborovoĊa, a 1591 uĉitelj u katedralnoj školi. LIT.: A. Koblar, I.jubljanĉani 17. st., Izvjestja Muzejskega društva, 1900.
2. Tomaţ, ljubljanski biskup (Ljubljana, 13. XI 1566 — Gornji Grad, 10. II 1630). Brat Andreja; glavni pobornikkontrareformacije u Sloveniji. Da bi u provoĊenju kontrareformacije postigao što veće uspjehe, osobito je njegovao muziku: u ljubljanskoj katedrali uzdrţavao je vrlo dobar pjevaĉki zbor i orkestar, za koji je pozivao izvoĊaĉe i iz Ĉeške; nabavio je velik broj crkvenih i svjetovnih kompozicija najznaĉajnijih suvremenih autora; stipendirao je muziĉare za potrebe katedrale; organizirao muziĉku pratnju kod procesija; brinuo se za muziĉke izvedbe kod ljubljanskih isusovaca. Sastavio je nacrt za slovensku katoliĉku pjesmaricu, ali je nije dovršio zbog otpora isusovaca. Njegova nastojanja na muziĉkom polju nehotice su pomogla da tekovine reformacije u muzici nisu bile uništene. LIT.: F. Rakuša, Slovensko petje v pretcklih dobah, Ljubljana 1890. — J. Mantuani, O jugoslovanski glasbi, Zbori, 1927. — D. Cvelko, Stoletja slovenske glasbe, Ljubljana 1964. D. Co.
HRENJIKOV (Hrennikov), Tihon Nikolajeviĉ, sovjetski kompozitor (Elec, 10. VI 1913—). Muziku studirao na Moskovskom konzervatoriju (Gnjesin, Litinski, Šebaljin). God. 1941— —54 djeluje u Centralnom kazalištu sovjetske armije; od 1948 vrlo aktivno sudjeluje u radu Saveza sovjetskih kompozitora, kojemu je kroz više godina glavni tajnik. Komponirati poĉeo veoma rano. Njegova instrumentalna djela oĉituju tehniĉku spremu i svjeţinu invencije, scenska muzika uspješno karakterizira opreĉne dramske situacije i raspoloţenja pojedinih protagonista; opera B 6ypio, meĊutim, manje je uspjela. Teţnja da stvori što jednostavniju i pristupaĉniju muziku dovela je Hrenjikova do zloupotrebe gradskih kafan-skih pjesama i do harmonijske T. N. HRENJIKOV
ukalupljenosti. Lirske i borbene pjesme Hrenjikova raznolike su po izraţajnim sredstvima; zbog markantnih ritmova i melodike narodnog prizvuka postigle su široku popularnost. D J E L A . O R K E S T R A L N A . D v i j e s i m f o n i j e : u b - m o l u , 1 9 3 3 — 3 5 i u cmolu, 1940—43; koncert za klavir, 1932—33; koncert za violinu, 1959; kon cert za violonĉelo, 1964; suite za orkestar. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere B 6ypw, 1939 (preraĊena 1952); . KpeMJiets, T. H. XpeHHHK OB, MocKBa 1963.
HRIBAR, Angelik, kompozitor (Tuhinj, 3. III 1843 — Ljubljana, 6. IV 1907). Muziku uĉio kod K. Mašeka, A. Nedveda i A. Foerstera u Ljubljani. Od 1873 regens chori franjevaĉke crkve i uĉitelj za klavir, koralno i figuralno pjevanje na orguljaškoj školi u Ljubljani. Sudjelovao u slovenskom cecilijanskom pokretu. DJELA: zborovi i solo-pjesme. — Mnoge crkvene kompozicije, meĊu njima 3 latinske mise, 1 rekvijem, 10 Tantum ergo. LIT.: F. Rakuša, Slavensko petje vpreteklih dobah, Ljubljana 1890. D. Co.
HRIBAR-JERAJ, Vida, violinistica (Beĉ, 4. V 1902—). Kći Karla Jeraja; studij violine zapoĉet u Beĉu na Akademiji za muziku i kazališnu umjetnost nastavila na Konzervatoriju u Ljubljani (J. Šlais), a zatim se usavršavala kod L. Capeta u Parizu. Nas tavnik violine u Celju i Ljubljani, gdje je uspješno debitirala kao
166
HRIBAR-JERAJ — HRISTIĆ
solist, prireĊujući manje nastupe koji su upozorili na njezino teme ljito tehniĉko znanje i muziĉke sposobnosti. Od 1948 više se ba vila muziĉko-organizacijskim poslovima. Bila je referent za mu ziku u Ministarstvu za kulturu i prosvjetu u Ljubljani (1947— 53) i direktor Srednje muziĉke škole; od 1955 urednik je i šef odjela za gramofonske ploĉe kod Mladinske knjige. Objavila je niz ĉlanaka s podruĉja muziĉkog odgoja u dnevnim listovima, tjedniku Naši razgledi i drugim struĉnim ĉasopisima; izdala je i zbirku pjesama za pretškolsku djecu. K. Be. HRIMAL^, ĉeška obitelj muziĉara. 1. Vojtech (I), orguljaš i kompozitor (Blatna, 18. IX 1809 — Moskva, 26. X 1880). Uĉenik J. Fiale i J. Bohma; 1835—74 orgu ljaš u Plzefiu i zatim u Moskvi. Komponirao crkvena i svjetovna djela. 2. Vojtech (II), kompozitor i violinist (Plzen, 30. VII 1842 — Beĉ, 15. VI 1908). Sin Vojtecha (I); studij violine završio 1861 na Konzervatoriju u Pragu (M. Mildner). Koncertni majstor opernog orkestra u Rotterdamu i od 1862 u Goteborgu; 1868—74 u Pragu (1873—74 dirigent Njemaĉkog kazališta) i 1874—87 dirigent Filharmonijskog društva u Ĉernovicama (danas Ĉernovey, SSSR Od 1887 na istom poloţaju u Lavovu. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za violinu, 1889; uvertira Jan Hus; 2 serenade; Triumfdlnipochod. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1876; za violinu i klavir: sonata; Legenda; MoĊlitba i Tarantella; 3 kompozicije za violonĉelo i klavir; duo za violinu i violonĉelo. — DRAMSKA: opere Zakletv princ, 1872 i Švanda duddk, 1896. Scenska muzika za drame. — VOKALNA: rekvijem za sole, zbor i orkestar, 1907. Zborovi; solo-pjesme (Pit pisni; Šest pisni; ciklusi Lidskd duše i Anif). — Instruktivna djela za violinu (Tondini a rytmickd studia pro houslistyj ; ĉlanci.
3. Jan (u Rusiji poznat kao Ivan Vojcechoviĉ Grţimali), violinist (Plzen, 13. IV 1844 — Moskva, 24. I 1915). Brat Vojtecha (II); uĉenik M. Mildnera na Konzervatoriju u Pragu. God. 1862—-68 koncertni majstor u Amsterdamu, od 1869 u Moskvi koncertni majstor Carskog orkestra i od 1874 profesor Konzervatorija (naslijedio F. Lauba). Bio je ĉlan gudaĉkog kvarteta (H. G., N. Dulov, N. N. Sokolovski, A. E. Glen) i prireĊivao solistiĉke koncerte. Njegovi su uĉenici bili S. Barcewicz, J. Kotek, R. M. Gliere, Lea Lubošic (Liiboschiitz), I. Barmas i M. Press. Objavio Tonleiterstudien und Vbungen in Doppelgriffen fiir die Violine (1895) i priredio novo izdanje priruĉnika Methode de violon J.-F. Mazasa. 4. Jaromir, violonĉelist (Plzefi, 23. IX 1845 — Helsinki, 25. VI 1905). Brat Jana; studij završio na Konzervatoriju u Pragu (J. Goltermann, J. Schmidt, M. Wagner). Orkestralni muziĉar u Pragu i od 1872 solist opernog orkestra u Helsinkiju. Istakao se kao komorni muziĉar, a nastupao je i solistiĉki. 5. Bohuslav, violist i dirigent (Plzen, 18. IV 1848 — Hel sinki, 11. X 1894). Brat Jaromira; studij završio na Konzervatoriju u Pragu (M. Mildner). Djelovao u Plzefiu i Pragu kao solist i ĉlan gudaĉkog kvarteta, od 1875 operni dirigent, vojni kapelnik i uĉitelj klavira. Komponirao komiĉnu operu Carevniny stfeviĉky, 1886. 6. Otakar, kompozitor (Ĉernovice, danas Ĉernovcy, 20. XII 1883 — Prag, 10. VII 1945V Sin Vojtecha (II); studij kompozicije završio na Konzervatoriju u Beĉu (R. Fuchs); 1908 poloţio i dok torat filozofije. Od 1909 u Moskvi, , profesor Konzervatorija (1910—16), dirigent opere i kompozitor. Prikljuĉio se revolu cionarnom pokretu i sudjelovao u organizaciji muziĉkog ţivota u SSSR (1919—-22 muziĉki inspektor Komesarijata za narodnu prosvjetu). God. 1922—39 dirigent i kompozitor u Ĉernovicama, od 1939 u Pragu, profesor instrumentacije (od 1940) i kompozicije (od 1943) na Konzervatoriju. Plodan kompozitor smjelih i iz vornih koncepcija, H. je bio blizak sovjetskim nazorima o socija listiĉkom realizmu u umjetnosti. DJELA. ORKESTRALNA. Seda m simfonija: I, op. 3, 1910; II, op. 7, 1911; III, op. 23, 1928; IV, op. 33, 1936; V, op. 34, 1937; VI, op. 38, 1940 i VII, op. 41, 1944. Simfonijska pjesma Ganymed, 1908; koncert za violinu, 1930; koncert za klavir, 1933; Concertino na rumunjske teme za klavir op. 32; Fantaste Capriccio op. 9; varijacije na rusku temu »Ej uhnjem«, 1920; suita, 1940. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1910 i 1928; klavirski kvartet, 1938; klavirski kvintet, 1919; gudaĉki kvintet, 1924; 2 sonate za violinu i klavir, 1911 i 1930; sonata za violonĉelo i klavir, 1923. — KLAVIRSKA. Tri sonate: I, 1909; II i I I I 1922; Preludes, 1911; Varijacije na vlastitu temu, 1912; Melodies et impressions, 1922; 2 koncertne parafraze na Straussove valcere za 2 klavira, 1929. — DRAMSKA: opera Idyla Bileho lotosu, 1922; baleti Souboj s pfizrakem, 1942 i Pfiblhy ĉertika, 1943. — VOKALNA. Kantate: Hlad, 1921; Ballades des cloches, 1929 i Ţalm, 1929. Solo-pjesme: op. 20, 21 i 27; Solfeggio za sopran i klavir. K. Ko.
HRISANIDE, Alexandru, rumunjski kompozitor i pijanist (Petrila, 15. VI 1936—). Kompoziciju studirao na Konzervatoriju u Bukureštu (M. Jora, A. Mendelsohn, A. Pascanu) i na American Conservatory of Music u Fontainebleauu (N. Boulanger); pohaĊao 1966—-67 Internationale Ferienkurse u Darmstadtu. God. 1959—62 srednjoškolski profesor i od 1962 nastavnik na Konzervatoriju u Bukureštu. Kao pijanist koncertira u domovini i inozemstvu.
DJELA. ORKESTRALNA: Poem, 1959; Passacaglia, 1959; Omagi Euripide, 1960; koncert za komorni orkestar, 1964; Ad perpetuam rei mernc 1967; RO, 1968. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1958; trio za violinu i 1958; M. P. 5 za violinu, violu, violonĉelo, saksofon i klavir, 1966; Dire za duhaĉki kvintet, 1967—69. Sonate: 3 za flautu i klavir, 1957—62; za vi i klavir, 1957; za klarinet i klavir, 1962; za violu i klavir, 1965. Mers-T, violinu solo, 1968; invencije za violonĉelo i klavir, 1963. — KLAVIRSh Tri sonate: I, 1955—65; II, Sonata piccola, 1959 i III, Sonata Picasso, i< 64. Suita classica, 1957; 13 Piesele, 1955—64. — Kompozicije za orgulj Eksperimentalna: 2 Musiaue pour RA za klavir i magnetofonsku vrpcu, 19c VOKALNA: kantate Nous aimons la vie actuelle (tekst M. Banus) i C'etait stellaire . . . (tekst S. Mallarme). Zborovi; solo-pjesme (Riul, 1959; Mi auditu, 1968; Patru sen, 1969). — Filmska i scenska muzika. — Uredio z Neue rumanische Klaviermusik, 1969.
HRISIK, Taki, kompozitor i horovoĊa (Kruševo, 27.1 1920—). Srednju muziĉku školu završio u Skopju. Nasta muzike u Kruševu (1944), u Uĉiteljskoj školi u Bitolju (ic kratko vreme muziĉki urednik Radio-Skopja i zatim pono\ Bitolju nastavnik na gimnaziji i horovoĊa KUD Stiv Nam Njegova- Sveĉana pesma predloţena je 1969 od strane Sa kompozitora Jugoslavije za drţavnu himnu. DJELA. ORKESTARSKA: fantazija Vo mrakot, 1943; suita Razc 1944; Ilindenski melodii, 1949; simfonijski stav Proletna, 1953. — VOKAL horovi; solo-pesme; masovne i borbene pesme. — Zbirka 500 makedonsk rodni pesni; Zbirka 100 vlaški narodni pesni; Zbirka Soo odbrani narodni i LIT.: B. Karakaš, Muziĉkite tvorci vo Makedonija, Skopje 1970. T.
HRISTIĆ, Stevan, kompozitor i dirigent (Beograd, 19. 1885 — 21. VIII 1958). Uz oca diplomatu koji se sluţbeno ĉ selio, H. je detinjstvo proveo, a i prva znanja u muzici dol neredovno, na više mesta: posle prvih poduka u violini u Ri on ih nastavlja u Beĉu kod P. Stojanovića, zatim u beograd Srpskoj muziĉkoj školi, gde je pored violine (J.Ruţiĉka) uĉio tec kod S. Mokranjca i klavir kod C. Manojlovića. Definitivno o) deljenje na muziĉki poziv nastaje 1904, kada, posle završene re u Beogradu, odlazi na Konzervatorijum u Leipzig. Tamo sunastavnici S. Krehl i R. r marni za teoretske predme A. Nikisch sa dirigovanje. povratku sa završenih stu on je 1908—09 nastavni! Srpskoj muziĉkoj školi, a sledeće godine odlazi kao pendista Arhijerejskog sal radi usavršavanja u crkve muzici u Moskvu, Rim i Pa Vrativši se ponovno u pre: niĉu 1912, vrši duţnost stavnika pevanja u Bogoslc i dirigenta u Narodnom pc rištu. Za Prvog svetskog i boravi u Nemaĉkoj, a akti' stupa u muziĉki ţivot Beogr 1923, kada postaje šef t osnovane Beogradske filharr nije, a sledeće godine i direl i dirigent Opere, koje duţni vrši do 1934. Posle nekol godina odsustvovanja iz javi ţivota, S. HRISTIĆ H. ponovno nasti 1937 kao jedan od osnivaĉa i profesora Muziĉke akademije, kome je poloţaju ostao do 1950 (1943—44 rektor). Za dopisi ĉlana Srpske akademije nauka izabran je 1948, a za redovnog 19 Više godina posle OsloboĊenja bio je predsednik Udruţenja ko pozitora Srbije, a po osnivanju Saveza kompozitora Jugosla' (1950) bio je prvi predsednik. Povremeno se bavio i muziĉk kritikom u dnevnim listovima i ĉasopisima. Smrt ga je zatekli funkciji sekretara Odeljenja za likovnu i muziĉku umetnost SA Pošto se 1907 predstavio prvim svojim radovima, muzik za komad Guĉuk Stanu M. Petrovića—Seljanĉice i Simfonijsk fantazijom za violinu i orkestar, H. je do Prvog svetskog r od krupnijih oblika dao još i oratorijum Vaskrsenje kojim je naj vestio osobenosti potonjeg kompozitora širokih dramatskih lin Muziĉka drama Suton (1925) je ne samo potvrdila te kvalit nego i Hristićevu sposobnost doĉaranja atmosfere ambijenti psihološkog tumaĉenja teksta. RaĊen na principima muzii drame, u kojoj vokalne partije izviru iz psihološke sadrţajne teksta dok orkestar podvlaĉi dramatiku radnje, Suton je u prvob noj verziji imao punu stilsku jedinstvenost jedne intimne kamei opere. U drugoj verziji (1954), u kojoj je opera proširena na ĉina ubacivanjem jednog baletskog divertissementa u stilu barok muzike, Suton je izgubio od svoje jedinstvenosti, a isto tako uka2 na to da je apsolutna muzika manje prisna ovome autoru — i nam potvrĊuju i klavirske Skice, Simfonijska fantazija i Rapsod za klavir i orkestar — nego muzika inspirisana tekstom. Iak( solopesme, pojedini horovi, a naroĉito Opelo u b-molu predsi vljaju dela koja nose u sebi, pored iskrenosti, jednostavnost
HRISTIĆ — HRISTOVA neposrednosti, još i kvalitete obdarenog polifoniĉara, ipak je u nevelikom opusu S. Hristića Ohridska legenda zauzela vrhunsko mesto. Kao što je u mnogim obradama narodnih melodija za glas i mali orkestarski ansambl umeo da se izdigne iznad sirovog materijala i da mu utisne svoj umetniĉki peĉat, tako je i u Ohridskoj legendi osnovno nadahnuće crpao iz narodnih motiva koje je dao u blistavoj simfonijskoj transformaciji. Uslovljeni radnjom, tu se pojavljuju i raznorodni stilski elementi meĊu koje se uporedo prepliću široka deskriptivnost i snaţni ritmiĉki impulsi narodnih igara. Ohridska legenda je stekla veliku popularnost u našoj zemlji svojim pristupaĉnim umetniĉkim jezikom, dobro pogoĊenim nacionalnim tonom i jarkim koloritom u orkestraciji. Sama fabula, koja oţivljava stare motive patriotske borbe i romantiĉne idile iz naše narodne knjiţevnosti, zajedno sa narodnim igrama koje su bliske širokim slojevima, umnogome je doprinela omiljenosti ovog baleta, a samim tim i njegovom uĉvršćenju medu klasiĉna nacionalna dela. Sintezu svoga stvaralaĉkog izraza H. je najoĉiglednije dao upravo u prvom (scenska muzika za Ĉuĉuk Stanu) i posljednjem svom krupnijem delu (Ohridska legenda). Tu su paralelno izraţene naklonosti kako prema evropskim stilskim smerovima tako i prema narodnim motivima kao osnovi za umetniĉko ovaploćenje. Bitno obeleţje Hristićeva stvaralaštva ĉini i odluĉno izbegavanje klasiĉnih oblika i velika privrţenost slobodnim fcrmama koje su mogle više dati maha njegovim sklonostima ka razvijanju dramatike i njegovom u osnovi lirskom temperamentu. U pogledu harmonskog jezika H. je bio dosledan pristalica jasnog i pristupaĉnog tonalnog izraza koji je ĉesto obogaćivao impresionistiĉkim izraţajnim sredstvima. Tesno vezan za scenu već kao dugogodišnji pozorišni i operski dirigent, a i kao umetnik koji je imao blizak afinitet prema dramskim i knjiţevnim delima, H. je najbolja ostvarenja dao u oblasti muzike za pozorište. Tome su doprineli kako njegova bogata i iskrena melodijska invencija tako i majstorsko vladanje orkestrom i njegovim zvuĉnim mogućnostima. Iako je Hristićevo kompozitorsko delo išlo uglavnom već utabanim stazama zapadnoevropske muzike romantiĉnog i impresionistiĉkog pravca, ono je u srpskoj muzici na poĉetku veka znaĉilo vidan korak napred u pogledu kompozicione tehnike i harmonskog jezika. Ono se samim tim logiĉno ugradilo kao spona izmeĊu osnova koje je dao S. Mokranjac i novih dostignuća potonjih modernih srpskih kompozitora. DELA. ORKESTARSKA: Simfonijska fantazija za violinu i orkestar, 1908; Rapsodija za klavir i orkestar, 1944; Vranjanska svita za mali orkestar, 1948; Poema zore, 1912; Marš slobode; simfonijski stav Na selu i dr. — Skice za klavir, 1904.— DRAMSKA: muziĉka drama Suton (iz Dubrovaĉke trilogije I. Vojnovića), 1925 (preraĊeno 1954). Balet Ohridska legenda, I ĉin, 1933; celokupno delo, 1947; dopunjeno i prošireno, 1958. Scenska muzika za drame: ĉuĉuk Stana (M. Fetrović-Seljanĉica), 1907; Sunce (A. Šantić), 1908; Lazarevo vaskresenje (I. Vojnović), igi3;Uobraţeni bolesnik (J. B. Moliere), 1921; Hamlet (W. Shakespeare); Veĉiti mladoţenja (J. Ignjatović); 1932; Bura (W.Shakespeare), 1935 i dr. Filmska muzika: Sofka i Bila sam jaĉa. — VOKALNA: oratorijum Vaskresenje (D. Ilijć) za solo, hor i orkestar, 1912; Pesma slobode za hor i orkestar. Horovi: 2 Opela (II u b-molu, 1918); Zvezda; Jesen; Dve poboţne pesme; Dubrovaĉki reguiem i dr. Deĉji horovi. Solo-pesme: Bila jednom . . ; Lastavica; Elegija; Behar; Novembar; Ponoć; Veĉe na školju i dr. — Obrade narodnih pesama za glas i orkestar. LIT.: B. Dragutinović, S. Hristić, Zvuk, 1932—33. — R. švarc, 25-godišnjica kompozitorskog rada Stevana K. Hristića, Radio Beograd, 1933. — Jubilej Stevana Hristića, Pozorište, 1933. — M. Ţivković, Znaĉaj kompozitorske liĉnosti Stevana K. Hristića, Muziĉki glasnik, 1933. — P. Bingulac, Ohridska legenda, Muzika, I, 1948. — Isti, Zasluţeno priznanje, Savremeni akordi, 1955. — Zvuk, 1958 (trobroj posvećen Hristiću). — B. Dragutinović, Stevan Hristić (1885—1958), Izraz, 1958. — N. Mosusova, »Ohridska legenda« Stevana Hristića. Povodom 80-godišnjice kompozitorovog roĊenja, Zvuk, 1966. — V. Periĉić, Muziĉki stvaraoci u Srbiji, Beograd 1969. S. Đ. K.
HRISTIĆ, Zoran, kompozitor (Beograd, 30. VII 1938—). Studije završio 1963 na Muziĉkoj akademiji u Beogradu (S. Rajiĉić). Od 1966 profesor na muziĉkoj školi Mokranjac u Beogradu. H. je jedan od najoriginalnijih i najsmelijih srpskih'kompozitora mlade generacije koji istraţuje nepoznale putove, osluškuje nove zvuĉne svetove i prodire u tematski i formalno neistraţene predele savremene muzike. Bizarnost zvuka postiţe ĉesto neobiĉajenom primenom tehnike sviranja na pojedinim instrumentima. DELA: Momenti u 12 za fagot i gudaĉki orkestar, 1962; Prazne ţice pa punije za gudaĉki orkestar, 1968. — KAMERNA: Sonata Visa za klarinet i klavir, 1962; 4 za E za klavirski trio, 1966; Bajke XX za klavir, deĉji klavir i violinu, 1967; 4 nemira za 14 gudaĉa, 1967. — Varijacije (Bach, Schonberg, B-bap) za klavir, 1961. — VOKALNA: Naslovi za hor i orkestar, 1963; Potop ili raĊanje slike, muziĉko-dramski esej za hor i orkestar (L. da Vinci), 1967. — Muzika za pozorište, radio i televiziju. R. Pej.
HRISTOV, Boris, bugarski operni pjevaĉ, bas (Plovdiv, 18. V 1914—). Završio studij prava u Sofiji, temelje vokalne umjetnosti stekao u Akademskom zboru i pjevaĉkom društvu Gusla, a zatim uĉio kod R. Stracciarija u Rimu. Tamo 1945 javno nastupio na koncertima konzervatorija Santa Cecilia. Iste godine dobitirao na opernoj pozornici u Reggio di Calabria kao Colinne (Puccini, La Boheme) i odmah se uvrstio u prve
167
operne umjetnike današnjice. Osim u Rimu, Firenci, Veneciji, Napulju (San Carlo), Milanu (Scala), Veroni (Arena) i drugim talijanskim opernim kazalištima gostovao u Francuskoj, Engleskoj, Španjolskoj, Portugalu, Juţnoj i Severnoj Americi _ i drugim zemljama svijeta. Ĉlan milanske Scale. H. nastupa kao stalan gost na muziĉkim festivalima u Firenci, Veneciji, Edinburghu, Salzburgu, Luzernu i dr. Najpoznatije njegove operne kreacije su Boris Godunov (Musorgski), Ivan Hovanski (Musorgski, Hovanšĉina); Konĉak i Galicki (Borodin, Knez Igor), Ivan Susa-njin (Glinka), Filip (Verdi, Don Carlos), Amonasro (Verdi, Aida), Mefisto (Gounod, Faust) i Don Kihot (Massenet). Svestran B. HRISTOV kao Boris Godunov umjetnik, H. je podjednako majstor vokalne lirike (Brahms, Schubert, Schumann, Musorgski) i oratorijske muzike. Snimio je i velik broj gramofonskih ploĉa. HRISTOV, Dobri, bugarski kompozitor, dirigent i pedagog (Varna, 14. XII 1875 — Sofija, 23. I 1941). Prvu pouku u muzici dobio kao ĉlan djeĉaĉkoga crkvenog zbora; inaĉe samouk. Kao uĉitelju osnovne škole, zbog njegove osobite muziĉke nadarenosti, omogućili su mu sugraĊani dalje uĉenje te je 1900—03 studirao kompoziciju kod A. Dvofaka na Konzervatoriju u Pragu. Svršivši studij, isprva nastavnik i zborovoda u Varni, od 1907 u Sofiji nastavnik na gimnaziji, zborovoda u novoosnovanoj operi (1908), uĉitelj Drţavne muziĉke škole (1918—20 direktor) i 1922—-33 profesor muziĉke teorije i dirigiranja na novoosnovanoj Muziĉkoj akademiji. Od 1935 dirigent zbora katedrale Aleksandar Nevski u Sofiji. God. 1930 izabran kao prvi muziĉar za ĉlana bugarske Akademije znanosti. Najistaknutiji bugarski kompozitor svoje generacije, ostavio brojna djela u kojima je udruţivao narodni duh i umjetniĉku formu. Osobito su popularna njegova vokalna ostvarenja. H. je propagirao širenje kulture u svojoj zemlji, napose D. HRISTOV bugarsku narodnu muziku.Pro-uĉavao je narodne napjeve, izdavao zbirke pjesama i teoretske rasprave o bugarskom muziĉkom folkloru. Izvrstan dirigent, H. je organizirao prve oratorijske izvedbe u Bugarskoj (Pergolesi, Stabat Mater; Haydn, Die Schopfung i dr.). DJELA. ORKESTRALNA: sveĉana uvertira Ivajlo, 1906; 2 Balkanske suite, 1903 i 1916; Tutrukanska epopeja, 1917; Sveĉani marš za gudaĉki orkestar, 1905. —• VOKALNA : fuga na narodni napjev Dafinka za zbor i gudaĉki orkestar, 1933; ciklusi zborskih kompozicija: Balkanske pjesme, 1912 i Makedonske pjesme, 1928; balada Dobrinka i sunce, 1931. Pjesme za glas i klavir: Mladićke i Hajduĉke, 1914; zbirka pjesama za školsko i kućno muziciranje Izvor pjeva, 1936 (375 pjesama). — CRKVENA: dvije liturgije, 1925 i 1934; crkvene pjesme na starobugarske crkvene melodije; razna crkvena djela.— Brojne obradbe narodnih napjeva za razliĉite vokalne i instrumentalne sastave. — SPISI: Ritmiĉke osnove bugarske narodne pjesme, 1913 (bugarski); Tehniĉka grada bugarske narodne muzike, 1928 (bug.);rasprave i ĉlanci; više udţbenika za teoriju muzike i pjevanje. LIT.: O. Kabakĉijeva, Stvaralaštvo Dobri Hristova, Sofija 1940.— 5. Brašovanov, Dobri Hristov, Jahrbuch 1942 der Deutsch-bulgarischen Gesellschaft, Leipzig 1942. — /. Kamburov, Dobri Hristov, Sofija 1942. — 5. Brašovanov, Dobri Hristov (Christow), MGG, II, 1952. — V. Krstev, Dobri Hristov, Sofija 1954.
HRISTOVA, Elena, bugarska pjevaĉica, sopran (Plovdiv, 23. IX 1938—). Na Drţavnom konzervatoriju u Sofiji završila studij klavira; pjevanje uĉila privatno kod B. Levijeva. Na opernoj pozornici debitirala 1964 u Skopju kao Rosina (Rossini, Seviljski brijaĉ) i ondje angaţirana. Od 1966 ĉlanica je Zagrebaĉke opere. U njezinom repertoaru lirskog i koloraturnog soprana istiĉu se ove uloge: Gilda (Verdi, Rigoletto), Violetta (Verdi, La Traviata), Lucia (Donizetti, Luda di Lammermoor), Constanza (Mozart, Otmica iz Seraja), Mirni (Puccini, La Boheme) i Rosalinda (J.
168
HRISTOVA — HRVATSKA MUZIKA
Strauss, Šišmiš). Istiĉe se i kao koncertna pjevaĉica. S uspjehom je gostovala i u inozemstvu. K. KO. HROVATIN, Radoslav, kompozitor i etnomuzikolog (Ptuj, 8. II 1908 —). Studij kompozicije završio 1935 na Konzervatoriju u Ljubljani (S. Osterc) i 1938 na Ĉetvrttonskom odsjeku Konzervatorija u Pragu (A. Haba); u muzikologiji uĉenik Z. Nejedlyja i J. Huttera na Univerzitetu u Pragu; doktorirao 1939. Od 1936 u Ljubljani suradnik raznih ĉasopisa i struĉnih revija, od 1940 bibliotekar Glasbene matice, od 1946 predavaĉ na Akademiji za glasbo i od 1953 na Srednjoj muziĉkoj školi. Od 1963 profesor na Zavodu za glasbeno in baletno izobraţevanje. Dopisni ĉlan International Folk Music Councila u Londonu (1951) i jedan od utemeljitelja Saveza muziĉkih folklorista (1952), Saveza udruţenja folklorista (1955) i Slovenskega etnografskega društva. Sakupio više od 4000 slovenskih narodnih napjeva. U središtu njegova znanstvenog istraţivanja su partizanske i radniĉke pjesme (ĉlan je DJELA. ORKESTRALNA: Prleški ĉindara za mali orkestar, 1941; Dialoniĉka serenada za duhaĉe; 1942; suita Kmeĉko delo za duhaĉki orkestar, 1942. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1938; gudaĉki kvartet, 1940; trio za rogove, 1940. —• KLAVIRSKA: etide u ĉetvrttonskom sistemu, 1937; suita Koleda, 1941; Domaći plesi, 1943. — VOKALNA: Pesmi za glas i klavir; Slovenske ljudske pesmi za ţenski ili omladinski zbor, 1940 (II izd. 1941); Orglar za sopran, tenor i mješoviti zbor, 1942; Naš tovariš Stane za mješoviti zbor, 1947—48 ( I I izd. 1959); Zdravljica za omladinski zbor, 1957. —■ SPISI. Knjige: Hudebni prvky slovinskych lidovych ndpevu (disertacija), Etnolog, 1943; Pregled zgodovinskega razvoja slovenske glasbe, u Zgodovina glasbe, 1948; zbirka mješovitih zborova Naša pesem, 1949; Partizanska pesem, 1953; slovenske narodne pjesme u Folk Songs of Europe (red. M.Karpeles), 1956; Slovenska partizanska pesem i Opombe k pesmim, u Naša partizanska pesem (red. R. Gobec) 1959; Opombe k pesmim, u Umetnost in revolucija, Zborovske pesmi (red. R. Simoniti), 1970. ■— STUDIJE: Partizanska pesem — naša ljudska pesem, Cbzornik, 1951; O slovenskem Ijudskem plesu, Slovenski etnograf, 1952; Medsebojni odnosi folklore in umetne glasbene tvornosti na Slovenskem, Slovenska glasbena revija, 1951—52; Les rapports reciproques du folklore et de la creation musicale artistiaue en Slovenie, Journal of the International Folk Music Council, 1952; Pomen ritmiĉnih kvantitet v slovenskih ljudskih napevih, Slovenski etnograf, 1957; Intonacijski alfabetar i grafika melodija za leksikografiranje, Kongres folklorista, Zagreb, 1958; Me-triĉni kriteriji za sistematiko jugoslovanskih ljudskih melodij, Kongres folklorista, Cetinje, 1958; Muzikološka oznaĉba pesmi v folklori ob jugoslovansko-avstrijsko-madţarskem tromejniku, Kongres folklorista, Zagreb, 1959; Muzikologickd charakterizacia folkloru v panonske}i oblasti Slovinska, Slovensky narodopis, 1959; Kinetske oznaĉbe v slovenski ljudski plesni terminologiji, Slovenski etnograf, 1959; Organizacija priprav za kvaliteten program v radijskih emisijah narodne muzike, Kongres folklorista, Beograd, 1960; Metrika teksta in melodije na Gorenjskem, ibid., Ljubljana, 1960; Slovenska partizanska pesem kot predmet znanosti, ibid.; Slovenska partizanska pesem v znanosti, Zbornik radova SAN, 1960; Problemi studija narodnih pesama i igara u vezi sa radom, Kongres folklorista, Beograd, 1961; Partizanska pesem in znanost 0 ljudski kulturi, Slovenski etnograf, 1961; Marginalije k zbirki »Odbora za zbiranje slovenskih narodnih pesmi z napevi, ibid.; Problemi zapisovanja in metrike slovenskih ljudskih pesmi, ibid., 1962; Kvintna pentatonika na Slovenskem, ibid., 1964; Kategorisierung des Partisanenliedes in Jugoslazvien, Beitrage zur Musikwissenschaft, 1964; Bordunske citre v Sloveniji, Kongres folklorista, Ohrid, 1964; Pentatonika u Jugoslaviji, ibid., Cetinje, 1964; Problemi istraţivanja radniĉke pesme u Sloveniji, Narodno stvaralaštvo, 1964; Partizanska pesem — predmet znanosti o ljudski kulturi, Slovenski etnograf, 1966; Origine et formalion de la chanson ouvriere, Narodno stvaralaštvo, 1966; Biološki vplivi na metriĉno-ritmiĉne relacije v ljudskih pesmih, Kongres folklorista, Ljubljana, 1968; Metro-ritmiĉkite karakteristiki na ilindenskite borbeni pesni, Makedonski folklor, 1968; Plurale tantum v terminologiji muziĉnih instrumentov, Narodno stvaralaštvo, 1969; Proces nastajanja revolucionarne pesme »Svobodna Slovenija", Makedonski folklor, 1969; Primer kontaminacije v metriki ljudske pesmi, Slovenski etnograf, 1970; Mirliton nunalca, Kongres folklorista, Sarajevo, 1971. D. Co.
HRVATSKA MUZIKA. Narodna. Folklorna muzika u SR Hrvatskoj na svoj naĉin odraţava društveno-ekonomske i kulturne prilike u kojima je ţivjelo i u kojima ţivi stanovništvo pojedinih pokrajina, (geografski smještaj Hrvatske (primorje s otocima, planine s kraškim poljima, ravnice i breţuljci Panonske nizine) i historijska zbivanja na njezinu teritoriju, osobito migracije stanovništva za ratova s Turcima, raznoliko su utjecali na razvoj folklorne muzike. Razlike se zapaţaju u svim osnovnim muziĉkim elementima. Najoĉitije su u meĊusobnim odnosima tonova, u tonskim nizovima i oblicima višeglasja. Zbog sve većih dodira stanovnika susjednih geografskih regija i etnografskih zona dolazi u narodnoj pjesmi i svirci i do paralelnih pojava i preplitanja razliĉitih muziĉkih obiljeţja. Osim toga, na istom se terenu sve ĉešće uoĉava istodobno postojanje muzike tipiĉno seoskog (ruralnog) stanovništva i stanovnika urbanih naselja (-> Varoške narodne pjesme). Urbaniziranjem sela u posljednje vrijeme dolazi i do miješanja ruralne i urbane folklorne muzike. Prema današnjem stanju istraţivanja tonskih odnosa (1972) u folklornoj muzici na teritoriju SR Hrvatske postoji šest muziĉko-folklornih podruĉja: 1. Istra i Kvarner, 2. Dinarsko podruĉje (brdovito zaleĊe Dalmacije, dio najuţeg obalnog pojasa sjeverno od Zadra i sjeverozapadni zadarski otoci, Lika, Kordun i Banija), 3. Dalmacija (otoci i najuţi obalni pojas osim podruĉja sjeverno od Zadra), 4. Slavonija i Baranja, 5. MeĊimurje i Gornja Podravina, 6. Sjeverozapadna Hrvatska (Hrvatsko Zagorje, Turopolje, Gornja Posavina, Bilogora, Ţumberak i Gorski Kotar). I. Muziĉko-folklorno podruĉje Istre i Kvarnera obiljeţava u prvom redu ljestviĉni niz u kojem se uzastopno izmjenjuju polustepen i cijeli stepen (tzv. istarska ljestvica):
duo
lo zvo-(no)mz
mo ---- ga. Ċrtuga.
zvo ---- ne.
no— -Ino)— se.
Ti se intervali znatno razlikuju od sisLema temperiranih 12 jedi kih polustepena, neki su uţi (tješnji) od temperiranih. U svi dviju -> sopila mala sopila izvodi i dva uzastopna polusteper
Centre International pour les recherches de la chanson onvriere);
sudjelovao na više meĊunarodnih simpozija.
Zapisao: N.Karabaić,Dobrinj, otok \
J- 60 Solo
Zapisao: N. Karabaić, Dobrinj,otok Ki
= 120
-J^-J^
Karakteristiĉno je i stalno dvoglasje u paralelnim malim tercai i velikim sekstama koje na kraju pjesme ili svirke završava unisonu, odnosno u oktavi. Mjerenja su pokazala da se m; terce ĉesto javljaju nešto smanjene, a velike nešto uvećane; 0 stupanja su tolika da se u pojedinim primjerima moţe govor o nešto uvećanim velikim sekundama i nešto umanjenim mal: septimama. Glasovi srodnog registra, osobito na otoku Krk pjevaju se u paralelnim tercama dok u srednjoj Istri ĉešće u p ralelnim sekstama (gornji glas u falsetu). Dvoglasje u falsetu kombinacija muškog i ţenskog glasa u narodu je poznato k pjevanje »na tanko« i »na debelo«, odakle i nazivi tanka i debe sopila (takoĊer »mala« i »vela«). U odreĊenim predjelima ovog muziĉko-folklornog podrui u sjevernoj Istri (Ćićariji), na otoku Cresu, kao i u Vinodo odrţao se ponešto drukĉiji oblik dvoglasja, tzv. »bugarenje« još ĉešćim i tijesnim intervalima (umanjene male terce ili neš uvećane velike sekunde). U paralelnom kretanju takvi interv ostavljaju dojam uzastopnih paralelnih sekundi. Posebno obilje; tog dvoglasja je završetak u dvoglasju umanjene terce, odnos velike sekunde: Zapisao: N. Karabaić, Mune, Ist
stra vi — še ro-ho — va. — ti
U vokalnoj muzici rubnih predjela, u Vinodolu i na otol Susku, javljaju se i dijatonski ljestviĉni nizovi s polustepeno izmeĊu1 drugog i trećeg tona u odnosu na završni ton napje' u nizu/ g1 a1 b1 c2 d2 (završni ton napjeva štampan je polumasnc U dvoglasju ostaje unisono na završnom tonu: J = 88 Zapisao*. N.Karabaić, Novi Vinodolski Solo
Ritmički obrazac plesa
Ka.-da. se
c_r r
^f—P—p*— / ^—g- -M fes /^ f C _ 4 r slciL-p^CL-Še.
(Tip dvoglasja sva.-te
Pa.-vZe . i
r
go-spo-du.
L _r r ^— r
h~J r r_
l[
-----tb*)— ,
,
,
i
j r s
r
1
iz primjera br. 5 susreće se i na sjeverozapadnoi zadarskom otoku Premudi.)
HRVATSKA MUZIKA
ANĐEOSKI KONCERT, freska u crkvi sv. Martina, Beram, poslije 1431
HRVATSKA MUZIKA
Gore lijevo: DIPLAR iz Donjih Vinjana, Imotski; gore desno: SVIRAĈ LIJERICE, Lastovo; dolje: DRMEŠ iz okolice Zagreba
HRVATSKA MUZIKA
169
Zapisao: N.Karabaić, otok Sušak
J>= 160 Solo
?
Zbor
IJ
z Sto. si me u- cvi- H-jo —
r - vi, ku. mi
jiz vas TTW - Um da. mi
vi 7w-si- te, U)
i u.
cr-no
ti za- vijo ?—
U višeglasju su veoma karakteristiĉni dvoglasni završeci u velikoj sekundi. Unutar napjeva dolazi do paralelnih pomaka velikih sekunda:
o-pro-sti-te.
208 (J-10*)
Posebna su zanimljivost ovog muziĉko-folklornog podruĉja srednjoj Istri oblici dvoglasnog pjevanja u paralelnim sekstama ivijeg datuma. Njihove se dionice razvijaju u dijatonskom :stviĉnom nizu, ali zadrţavaju završetke u oktavi:
9
1
g? '""!* J
J
Zapisao: J. Bezić, Jabuka, Sirijska krajina
t
I J
t
t
UJ
J UJ
Oj, Ja — iu. - ko, se — lo ma, —
J
I
mu -je
t ft* Zapisao:A.Bonrfač"itS,Grdoselo, Istra
J = 60
U si
Ċa-lo,
pa^ti
[thlv.0
1 i r " T — »r
Pu-stz-Za.
sam.
J a sad ni
Ai
hK I
j — Tce
—
i
?
p r r ■ r;
^
LJ ' PT
— to, : (Me -------------------------------------------------------------------------------------------(h)u!3
sve sporcL-Ċi vas
mi-lu. ineg - ka
vas.
' do-irajoĊ.
U sjeverozapadnim predjelima Dinarskog podruĉja, na Baniji, dvoglasni kromatski napjevi završavaju unisono. Ĉesti su primjeri dvoglasja gdje drugi (niţi) glas ostaje gotovo stalno na pratećem bordunskom tonu (Notni primjer 7). Troglasje i kromatiku u solistiĉkom uvodnom stihu sadrţe liĉke »rozgalice«:
nekim mjestima Istre i Kvarnera mogu se ĉuti i varoške pjesme duru. 2. Dinarsko podruĉje obiljeţavaju tonski nizovi s intervalima )ji znatno odstupaju od sistema 12 jednakih polustepena. Oni javljaju u kromatskim i dijakromatskim nizovima. Kod kromat;ih istiĉu se oni sastavljeni od 2, 3 pa i 4 uzastopna polusteZapisao: J.Bezić, PodvaroS-Sinj
J>=152
Zapisao. N.Hercigonja, Ličko Lešće Jedan ftjevai: _ zoricL-ja-Io. kuja. vž&cSlu7ya.,
Od oblika vokalne i vokalno-instrumentalne folklorne muzike u kromatskim tonskim odnosima valja posebno istaći pjesme s potresanjem glasa, poznatim pod nazivom ->- ojkanje (Notni primjer 7), pripovjedne pjesme uz gusle: Zapisao:
J. Bezić, Krušvar-Dicmo
11 Gusle 51
J-152 j>=304)
(mi-le moja.,
mi-le mo-ja.,)
Pjevač
[0
^iS i
i-
d
i-
! i-
\ d-
'
ri
J
J' g- I^I^L/ J'J)jJ1
J= 120
tri-de^et ser-ĉUcra.
11 (mi-le mo-jo,,
J?. ILLM , r
mo-jo.
i trideset
i tri hzpe-&uia
rm
J J JJ -vO
mo-ja., mi-le moja.
'ostoje i nizovi s labilnim, promjenljivim tonovima: J>=152 Zapisao: J. Bezić, Podvaroš-Sinj . ^ ^ . r-
3- .
IJHJ' A,moj Jo-zo,
'i K p ;
Ċi-ko moja.,
tu.-hm.Uje Ši-ma. tvoja.,
'| p p ;
Jo-zo,Jo-zo, TOj-Tte moje,— šta po-vridi ra.- ne moje, —
u. si miji' po-vri- Ċi-jo —
i kratke pjesme gdje drugi glas umjesto teksta pjeva mukle vokale (»gange«, »rere«; notni primjer 9). Posebna pojava su tzv. oligotonski nizovi, kao npr. trikord sastavljen od velike male sekunde sa završetkom na najdubljem tonu. U starijem dijatonskom pjevanju susreću se tetrakordi, pentakordi1 i 1heksakordi s polustepenom izmeĊu prvog i drugog tona (g as b1 c2) ili izmeĊu drugog i trećeg tona (g1 a1 b1 c2).
t
t
170
HRVATSKA MUZIKA
I ovdje intervali izmeĊu pojedinih stupnjeva odstupaju od sistema temperiranih 12 polustepena. U takvim se nizovima kreću jednoglasne i dvoglasne pripovjedne pjesme: Zapisao: J. Bezić, Jabuka, Sirijska krajina 12
Vi-no pi-je Mu/o i A - li-Ze krcuji - TU .
ria Udrbi-ni na. turskoj
hi______
Kl +=F V
v v v
on-ĊavtZC Mu-jo sa. Ud- ti- ne
Pi-li vi-no ne-di-lju da.-nn.-Tca.,
Zapisao: J. Bezić, Bibinje kraj Zadra
J = 144
Napjevi koji se temelje na tetrakordu s polustepenom na ĉetku ili u sredini izvode se preteţno jednoglasno; to su u pi redu pripovjedne pjesme. Jednoglasje je prošireno osobil juţnoj Dalmaciji gdje se, osim pripovjednih, tako izvode i tovske pjesme: I Zapisao: S. Stepanov, Dunave,!
13
^
P ' Gor-Tco cvi-li
su.-ţaiij
V7a-di-mi - re Aj'-7rw
Dijatonsko dvoglasje ĉesto je u obliku borduna sa završetkom u velikoj sekundi. Noviji dijatonski odnosi oĉituju se u relativno novijim dvoglasnim (mjestimice i troglasnim) napjevima koje narod zove »bas« ili »na bas«. Najviše su se proširili u brdovitom zaleĊu sjeverne i srednje Dalmacije, te u Lici, a susreću se takoĊer i na Kordunu i 1Baniji. Ti napjevi obuhvaćaju pentakord ili heksakord f1 g 1 a1 b c2 (d2) (Z1 temeljni je ton tonskog roda, g1 završni ton vodećeg glasa). 1Tom se nizu u dvoglasju dodaje ĉista kvinta ispod završnog tona (c ): Zapisao: J.Bezić,Lučane,Sinjska krajina
J = 96 (>= 192) No- va mo-đa mx> ~ da
u
'■-"
nnn V " LT
na-Ših be-ća,-r&, (nooa, Tno-da.)
TW~VCL
i - grat'}
'cri'-mD
o - Jeo
7ie - vje
pje-vat'
----- J& - ^r.
17
ţe-U
Na uskom obalnom pojasu od ušća Neretve do Dubrovnika javljuju se i poneka obiljeţja folklorne muzike iz susjedne Hi govine, kao npr. kromatski tetrakord 1/2—1/2—1/2 ili pove sekunda u tetrakordu 1/2—1 1/2—1/2 na otoku Šipanu. 4. Slavonija i Baranja odlikuju se dijatonskim pentakoi nim i heksakordalnim tonskim odnosima: 1—1—1/2—i odnosno f1 g1 a1 b1 c2 a"1. Dvoglasje, mjestimiĉno i troglasje, s danom ĉistom kvintom ispod završnog tona £ l oblikuje pos tonski rod durskih karakteristika s velikom tercom iznad temel tona f1 u kojem vodeći, viši, glas završava na drugom stu] (g1)Zapisala:! Brun&mid,Stari Mikanovci, Slav
/
--
u Tui-ših be — 6a.
Tcufoj,
zo ----- ro
H- to
moja.!]
Tri je —
Ovaj primjer pokazuje bogato oblikovanje pjevanog teksta što nastaje ponavljanjem stiha i dijelova stiha. Ta znaĉajka dinarskog podruĉja dolazi i u kromatskim napjevima. Posebno su zanimljivi višeglasni oblici u kojima se uz završnu veliku sekundu javlja i ĉista kvinta ispod završnog tona vodećeg glasa. U planinskom zaleĊu srednje Dalmacije, kao i u Lici pojavljuju se u novije vrijeme i višeglasne dalmatinske narodne pjesme. 3. Dalmatinski otoci i najuţi obalni pojas relativno su maleno muziĉko-folklorno podruĉje. Ono se odlikuje posebnim oblicima dijatonskih odnosa koji u dvoglasju formiraju durski tonski rod. Na istom podruĉju postoje uz to karakteristiĉni dijatonski nizovi koji se temelje na tetrakordima 1—1/2—1 i 1/2—1—1. Napjevi u duru javljaju se u tzv. -> varoškim pjesmama koje imaju relativno veliku tradiciju. Za melodijsku liniju karakteristiĉno je postepeno spuštanje, VII stupanj (vodica) u kadenci silazi na tercu toniĉkog trozvuka. Postoje razliĉiti oblici varoških narodnih pjesama: od starijih, povremeno troglasnih i ĉetvoroglasnih s vodećim glasom u najvišoj dionici, koje se izvode samo a cappella, preko jednostavnijih dvoglasnih novijih koje se pjevaju redovito uz instrumentalnu pratnju: Zapisao; J. Bezić, Stanovi kraj Zadra J = 60 (J> = 120) Muški zbor
15
s n... SE ? °'°->
j4reĊi?- o^rfet
J^.J-
T~T r
tva. l/e -po- ta.,
E^b
^d feHji^.')
^H f" f
f po ----ta.,—
r
mţ-Ie
f.&t — do - te
Za. — de
oj,
oj !) i
Ponekad melodijska linija vodećeg glasa svojim tonskim odnos ukazuje i na drukĉije modalne znaĉajke: Zapisao: V. Ţganec, Rakit Donji Miholjac,Podravska Slavi
Ji-80
J J'
18
^
P
P
W - ji)
P
p
P
7ia.~ Še
e - vo šo -ri
T
P P P P P P fe —ji) Šo - ri duo —
e - vo
r-f 7 UL - še
sneu-še
đuo-ri
P T STUL -še
Uz navedene nizove javlja se osobito u vodećem glasu s' 1 benih pjesama samo tetrakord 1—1/2—1 (f^a^b ) uz koji se is završnog tona (g1) dodaje ĉista kvinta. Karakteristiĉno je c toku napjeva završni ton vodećeg glasa ĉesto prati donja ve sekunda (f1) : Umjereno
-t-W-T-
ff
tr - ve
— ska.
Zapisao: S.Janković, Mrzović, Slavi
19 feA^ i'ij il «J v v r
J"1 lii^ 1 ^
i
p
U- dat ću. se kudmije ma. -
r ^W
ot-
(u-dat ću
ot — kud.
mi. je ma.-
HRVATSKA MUZIKA Posebna je znaĉajka Slavonije i Baranje povećana sekunda; ona se javlja u toku ĉitavog napjeva ili samo jednom kao aliteracija: Zapisao: S. Janković\Privlaka, Slavonya
Umjereno
171
ton melodije kao najdublji ton tonskog niza. Znaĉajka Hrvatskog Zagorja su i promjenljivi stupnjevi tonskih nizova, uglavnom treći stupanj ljestvice; ponekad u takvim napjevima ima tonova koji u većoj mjeri odstupaju od niza temperiranih polustepena: Zapisao: V. Ţganec,Poznanovec,Hrv. Zagorje
20
(Zju - oo vio — ja)
{i sr - ce
u.
Kromatski djeluje i sniţeni šesti ton u nizu /' g1 a 1 b 1 c2 des2. U heptakordu g1 a1 b1 c2 d2 es2 f2 izvode se razliĉite varijante -> bećarca, veoma raširenog u Slavoniji i Baranji. Uz navedene tonske nizove susreću se, osobito u pokladnim pjesmama, dijatonski pentakord i heksakord (g1 a1 h1 c2 d2 e2) kojemu je poĉetni ton niza ujedno završni i temeljni ton. Durski tonski rod u Slavoniji i Baranji predstavljaju tzv. varoške pjesme, nastale u heterogenom sastavu stanovništva gradova i većih mjesta podrijetlom najviše iz Njemaĉke i Ĉeške. U prvoj polovini XX st. varoške su pjesme uhvatile korijen i u selima tog podruĉja. Nedavno su u Slavoniji i Baranji bile još raširene jednoglasne pjesme, kao i dvoglasne sa završetkom u unisonu (Notni primjer 28), vezane uz obiĉaje (dodolske, svadbene i dr.) koje su se kretale u tonskim nizovima s karakteristiĉnom malom tercom. Starijem sloju folklorne muzike pripadaju pjesme u kromatskom nizu 1/2—1—1/2, većim dijelom u paralelnim tercama i završetkom u unisonu, srodne napjevima iz Bosne i primorske Hrvatske. 5. Obiljeţje kojim se MeĊimurje i Gornja Podravina izdvajaju od ostalih muziĉko-folklornih podruĉja Hrvatske jesu elementi pentatonike. Ĉista anhemitonska pentatonika javlja se rjeĊe: AnĊairfe moderato 21
Zapisao: V.Ţganec, Donji Vidovec, MeĊimurje
0 , I. r , I'
M Be-dţ,vu.-U,
fe^
zip-ki-ctL
zja-vo-ro-uog
Ċrev-ĉe-ca.
vje —
can.~dri.ce
z ma^Tai-vo-ga.
ţ-njom.
Povećana sekunda javlja se rijetko. U sjeveroistoĉnom predjelu Hrvatskog Zagorja, u široj ravnici oko Varaţdina, prevladavaju tonski odnosi Gornje Podravine i jednoglasje. U ostalom je Zagorju uz jednoglasje razvijeno i dvoglasje, a ponegdje i troglasje. Pored dvoglasnih napjeva sa završecima na tonici i unisonu karakteristiĉne su pjesme (osobito ţetvene') koje završavaju velikom tercom na tonici. U tom se dvoglasju pojavljuje i ĉista kvarta: J' 80
Zapisao: V. Ţganec, Luka, Hrv. Zagorje
f i r \ VU K . J i i vr- ĉek
lep je
o - gra. —jen.,
0 - gm — jen.,
(a^laj), lep je
J-100 *Ab mestu* cve — ti-ća..
vr-ĉdc
lep
je
vr- Ĉeh
a — gra. - jerv.
Ostala manja muziĉko-folklorna podruĉja u sjeverozapadnoj Hrvatskoj pokazuju stanovita zajedniĉka obiljeţja. U Gornjoj Posavini (jugoistoĉno od Siska i oko Novske), u Turopolju i u Ţumberku javljaju se kromatski tonski odnosi u nizu 1/2—1—1/2— 1—1/2—(1) (tzv. istarska ljestvica):
ft p' 1 ' ja pak bo-dsm.
tar
Zapisao: S.Stepanov,Donja Letina,Posavina
J J
25 ft. g J li d
Ĉešći su pentatonski elementi u dorskoj i eolskoj ljestvici. Od starih naĉina susreće se i miksolidijska ljestvica. MeĊu dijatonskim nizovima za Gornju 1je1 Podravinu osobito karakteristiĉan pentakord I—1—1/2—1 (f g a1 b1 c) sa završetkom na drugom stupnju /_ V-i tog niza:
Ĉesto se javljaju pentakordi i heksakordi (1—1—1/2—1—1) u kojima je prvi ton niza ujedno završni i temeljni ton. Pored drugih tetrakordalnih, pentakordalnih i heksakordalnih dijatonskih nizova pojavljuje se u Gornjoj Podravini i kromatska povećana sekunda. Druga karakteristiĉna znaĉajka MeĊimurja i Gornje Podravine je jednoglasno pjevanje. Uza nj se, premda u manjoj mjeri, javljaju melodije velikog opsega koje zahvaćaju i preko oktave. Poseban oblik većeg ambitusa nastaje kod melodija ĉiji je drugi melodijski redak transponiran za ĉistu kvintu više. Melodije s kvintnom transpozicijom preteţno su ĉetverodijelne (A A5 B A), što je jedan od oblika tzv. novog stila u madţarskoj narodnoj muzici. Treće obiljeţje kojim se MeĊimurje i Gornja Podravina razlikuju od ostalih hrvatskih podruĉja je izmjenjivanje binarnih i ternarnih ritmiĉkih skupina u okviru istoga takta; to dovodi do asimetriĉnih mjera nejednakih jedinica. 6. U sjeverozapadnoj Hrvatskoj ima nekoliko manjih muziĉkofolklornih podruĉja koja su saĉuvala svoja obiljeţja. — Hrvatsko Zagorje odlikuje se dijatonikom. Najvećim brojem napjeva zastupljeni su pentakord i heksakord u nizovima 1—1—1/2—1—(1), 1—-1/2—-i—1(1/2 ili 1) i 1/2—1—1—1—1/2, uzimajući završni
i>j J I JL J J is * ~" p > T
I Ka — U-ce, I
i
I
"
|I
J J
1 r~ oj, sr-ce, _________daj — Ċi dar
do me-ne'.
Drugo je zajedniĉko obiljeţje tih podruĉja dvoglasje, kromatsko i dijatonsko. U novije se vrijeme ukorjenilo i dijatonsko dvoglasje sa završetkom u ĉistoj kvinti, koje je veoma prošireno u Slavoniji. U Gornjoj Posavini dolaze i promjenljivi stupnjevi u tonskom nizu, osobito drugi kao velika i mala sekunda. Uz kolo se pjevaju dvoglasne pjesme izgraĊene na pentakordu 1—-i—1/2—1. Sliĉni tonski odnosi postoje i na podruĉju Bilogore, samo što tamo nema tzv. istarske ljestvice; u napjevima ponekad dolazi povećana sekunda. Tu se saĉuvalo jednoglasno obredno pjevanje vrlo malog ambitusa: Zapisao: Z. Lovrenčević, Jakopovac, Bilogora
Ogledaj se)
seJa> nor&z.,
zo-ve,
majka te zo-ve.
Od svih muziĉko-folklornih podruĉja u Hrvatskoj najmanje je istraţen Gorski Kotar. Prikupljeni podaci upućuju na pretpostavku da narodna muzika tog kraja sadrţi elemente susjednih podruĉja.
172
HRVATSKA MUZIKA
Vokalna muzika moţe se prema izvoĊaĉima podijeliti na nekoliko skupina: a) U solistiĉke napjeve idu pripovjedne pjesme, uspavanke, naricaljke, putniĉke i pastirske (ĉobanske) pjesme. b) Napjevi za dva ili tri pjevaĉa najĉešći su u većini muziĉko-folklornih podruĉja. Pjesmu redovito zapoĉinje jedan pjevaĉ (u Slavoniji npr. »poĉimalja«)> dok se drugi (ili drugi i treći) priklju ĉuje još u toku prvog stiha ili tek nakon njega, što je toĉno utvrĊeno lokalnom predajom. c) Napjevi za skupinu pjevaĉa javljaju se obiĉno u tri ob lika: i. jedan glas predvodi, a svi ostali pjevaju drugi glas (po nekad i treći), kao npr. u pjesmi uz slavonsko kolo; 2. pjevaju svi pjevaĉi bez solistiĉkog uvoda i 3. pjevaju dvije skupine naizmje niĉno. Osim tonskih odnosa znaĉajni su elementi vokalne folklorne muzike u Hrvatskoj ritam i muziĉki oblici.. Ritam se pojavljuje kao tzv. ritam rijeĉi (rubato) i tzv. ritam pokreta (giusto). Ritam rijeĉi nalazi se osobito u solistiĉkim pjesmama koje su vezane uz tekst i doţivljavanje izvoĊaĉa (naricaljke i pripovjedne pjesme). On je u nešto manjoj mjeri prisutan i u dalmatinskim varoškim pjesmama sporog tempa (Notni primjer 15). Na ritmu pokreta temelje se pjesme uz ples, kao i mnoge druge u strogo odreĊenim dobama. Uz jednostavne, sloţene i mješovite mjere javljaju se i asimetriĉne s nejednakim jedinicama (Notni primjer 22). Oblikovanje mjere, raspored naglasaka i trajanje pojedinih tonova unutar istoga takta u vokalnoj narodnoj muzici ovisi o metrici stihova, osobito u pripovjednim pjesmama. Tako su za deseteraĉke stihove veoma prošireni neki osnovni ritmiĉki obrasci, kao npr.:
27
J7T3| JTJ1 ! J J
JT73| J J>/3! J J>
Zapisao: J. Lovretić, Otok, Slavo
1 J^' — Z J ^ D
z
Ja ~ Tcob
p p E=g go —
TU.
2D —
28
\ \ Q i1 (drv-ce
JTJI i J>J
ze — le —
111 TW,
Jaj-ce
ŠCL -T? -TW ).
I
Ritmiĉki obrasci novijih narodnih varoških pjesama u kojima je teţište na melodiji ne poštuju strogo metriku teksta. U pogledu forme razlikuju se dvije osnovne skupine melostrofa. U prvoj odluĉujuću ulogu ima oblikovanje teksta (ponavljanje cijelog stiha ili dijelova). Tako je npr. dvostih »Mjeseĉina ĉekala vedrine, /a ja lolu tri, ĉetri godine« u sinjskoj reri razraĊen na ovaj naĉin: Mjeseĉina ĉekala vedrine, ĉekala vedrine, a ja lolu tri, ĉetri godine, tri, ĉetri godine, mjeseĉina ĉekala vedrine. Za drugu skupinu melostrofa mjerodavni su muziĉki elementi. Te se melostrofe sastoje od jednog, dva ili više melodijskih redaka na jedan ili više stihova (A A, A A A B, ABC D). Prva skupina ima mnogo razliĉitih oblika, osobito kad im se još pridruţuju pripjevi. Kraći pripjevi samo proširuju napjev, a veći su muziĉki samostalni. Prema svojoj funkciji u narodnom ţivotu i obiĉajima vokalna je muzika posebno vezana uz tzv. ţivotni ciklus i godišnji ciklus
SI. 1 Zvonĉari, Marĉelji, Istra
obiĉaja. U sklopu prvog osobito se istiĉu svadbene pjesme i ricaljke, kao i ljubavne pjesme koje ĉesto nisu vezane uz obii Osim odreĊenih svadbenih pjesama obredni su karakter saĉu pjesme uz godišnje obiĉaje. j. Be U Hrvatskoj pjevaju obredne pjesme redovito djevojk to na odreĊene kalendarske dane spojene s kakvim obre< ili obiĉajem. Obiĉno to ĉine prilikom obilaska pojedinih k u grupi po ĉetiri, obuĉene u bijelo narodno ruho. Postave gotovo bez izuzetka, tako da dvije djevojke stoje suĉelice dru dvjema. Pjevaju naizmjence. Jedan stih pjevaju dvije djeve a druge dvije upadnu s istim stihom, i to još prije nego su ] završile predašnji stih. Pjeva se obiĉno jednoglasno, a upad; se izvodi kao kanon. Melodije su uska ambitusa, redovito u te kordu. Ritam je ţivahan, okretan i veoma raznolik. Sadrţa povezan s obredom, a pjesma je pozdrav domaćinu i ĉlanov njegove obitelji; ţeli se obilje u domu, plodnost stoke i d( rod polja. Tako uoĉi 1. maja idu, u ovećim grupama, starije djev< »u filipovĉicu« (u Otoku, Slavonija). Na grabovim granama pri razliĉno tkanje i šarene otarke, što su ih izatkale za svatove prolaze selom i pjevaju:
Na Hvaru pjevaju na taj dan momci pod prozorom svoje < vojke. Sliĉni se obiĉaji spominju na Visu, Krku, u Dubrovni a i u hrvatskoj koloniji u juţnoj Italiji. Uoĉi Spasova idu u Slavoniji od kuće do kuće grupe dje jaka. Noseći krst, pjevaju kod svake kuće razliĉne mitološl legendarne pjesme. Zovu ih kriţarice, krstari, krstonoše. U no doba njihove su funkcije preuzeli pastiri. Uz kriţarske pjes pjevaju se i dodolske — da padne kiša. U Slavoniji i Baranji idu prvi i drugi dan Duhova krai ili Ijelje selom pjevajući kraljiĉke pjesme. »Kraljicama« se nazi\ djevojke, sam obiĉaj, a i pjesme. Obiĉaj je zabiljeţen u oke Osijeka, u Drenju, Boboti (Srijem), Otoku, Mitrovici, Beravcii Somboru, Subotici i dr. Uoĉi Vidova, Ivanja i Petrova vrši se na otoku Šipanu ob radovanje. Mladeţ nagomila uz mali bor podosta drva, a mlai podveĉer zapale tu hrpu. Zatim se zametne kolo ispred ogn bora. Nekoliko djevojaka i mladih ţena, okrenutih prema k i skupljenom narodu, pjeva pred borićem poskoĉnice (balac romance u osmeraĉkom stihu). Krijesne pjesme pjevaju djevojke uz obred paljenja kriješ i obilazeći nakon toga kuće u selu. Danas se taj obiĉaj samo fr mentarno saĉuvao u pojedinim krajevima. Pjesme koje se o J jevu pjevaju zovu se i ladarskim pjesmama, jer mnoge od r imaju za pripjev povik »LaĊo«; pjevaĉice nazivaju ladaricai
SI. 2 Guslar iz Sinjske krajine
SI. 3 Ples uz pratnju lirice, Konavli
HRVATSKA MUZIKA U drugim krajevima zovu ih krisnice, kresovalje, pokresniĉarke, pokresnice, toledarke, ivanĉice, ivanjske dekle. U selima Slavonije, Srijema, Podravine, pa i u Istri obuku, za vrijeme suše, jednu djevojĉicu u zeleno granje, vode je po selu od kuće do kuće i zajedno s njom pjevaju pjesme da padne kiša. Ta djevojĉica je dodola, a pjesme su dodolske. Djeca pjevaju tradicionalne pjesme koje po muziĉkoj strukturi pokazuju veliku starinu. Njihov tekst sadrţava motive za kišu. U Otoku (Slavonija) pjevaju: Naša doda moli boga /oj, - oj, - dodo, oj! da nam pada rosna kiša /oj, - oj, - dodo, oj! Bušarac je pokladna narodna popijevka iz Slavonije. Pjevaju je bušari ili krabulje, o pokladama, obilazeći selo i praveći šale. Veselit, veseljanje zovu u Blatu i Veloj Luci na otoku Korĉuli narodni obiĉaj kad mladići, nazvani »veseljaci«, obilaze uoĉi SI. 4 Cimbal u instrumentalnom ansamblu, Molve, Podravina
sit
Boţića, Mladenaca i Triju kraljeva kuće i pjevaju prigodne pjesme: »Na osvit sveta Boţića«, »Mladinci mladi« i »Tri kralja jezdahu«. Napjevi su im uglavnom jednaki i u trodijelnoj su mjeri — u duhu narodne muzike. U mnogim drugim mjestima Dalmacije ovakav se obiĉaj zove kolendanje, a uĉesnici kolendari. Oko boţiĉnih blagdana pjevaju se u seljaĉkim domovima, izvan liturgijskih obreda, boţiĉne pjesme o pastirima, o štalici, 0 ovcama, »oslu i volu«, o darovima što ih pastiri nose u štalicu itd. Velik je broj takvih pjesama kod kajkavskih i ĉakavskih Hrvata. Melodije su ĉesto graĊene na naĉin sviranja gajdaša, dudaša ili sviraĉa u dvojnice. Gotovo na cijelom podruĉju Hrvatske uobi ĉajeno je o Boţiću pjevanje boţiĉnih koleda. Pjevaju ih djeĉaci idući od kuće do kuće i ĉestitajući domaćinima boţiĉne praznike 1 Novu godinu. U ophodima se pjeva i uoĉi Jurjeva kao i uz jurjevske krijesove. V. ţc. Instrumentalna muzika. U narodne muziĉke instrumente ubrajaju se svi instrumenti na kojima se tradicionalno izvodi folklorna muzika. To mogu biti proizvodi kućne radinosti, seoskih majstora kao i tvornica. Idiofoni instrumenti sluţe kao pratnja obiĉajima ili za razonodu djeci. Od instrumenata na kojima se zvuk dobiva udaranjem istiĉu se velika zvonca što ih u karnevalsko vrijeme nose zvonĉari iz Kastavštine i [stre (si. i); od instrumenata koji treskaju poznate su razliĉite škrebetaljke; a od onih koji proizvode zvuk prevlaĉenjem i struganjem — djeĉje guslice od kukuruzovine. Membranofoni instrument u Hrvatskoj je samo bubanj na Baniji, koji oblikom podsjeća na vojniĉki bubanj. Medu kordofonima najbrojniji su instrumenti iz porodice lutnja. Od skupine kojima se ţice trzaju javlja jl ~^ ^^^=4=^__^ —1=— __ B| se -»■ tambura sa ĉiSI. 5 Tunturaĉa, okolica Crikvenice
razliĉitih veliĉina i naziya (samica> bher_
nica, dangubica, braĉ, bugarija, berde); najviše se upotrebljava u Slavoniji. U obalnim i otoĉkim mjestima uhvatila je korijen gitara tvorniĉke izrade. U instrumente na kojima se ton proizvodi gudalom idu ->■ gusle sa jednom ţicom (si. 2), rjeĊe sa dvije, -> Urica sa tri ţice (si. 3), kao i violina i kontrabas (tvorniĉke izrade). Od instrumenata na kojima se po ţicama udara batićima susreće se samo -> cimbal (cimbul) u sjevernoj Hrvatskoj (si. 4).
173
Aerofoni instrumenti javljaju se u ĉetiri skupine: i. sviraljke tipa flaute; 2. sviraljke s jednostrukim jeziĉkom (tipa klarineta); 3. sa dvostrukim jeziĉkom (tipa oboe) i 4. instrumenti iz obitelji rogova. Prvoj skupini pripadaju instrumenti bez piska, kao npr. trstenke u sjevernoj Hrvatskoj, zatvorene SI. 6 Gajdaš iz Piškorevca, Slavonija sviraljke bez rupica u obliku panove frule, frula stranĉica zvana ifajfa, otvorena sviraljka s rupicama za prebiranje. Brojni su instrumenti s piskom, od najjednostavnije fućkalice do otvorene sviraljke jedinke, šaltve, ţveglice, svrdonice, ćurlika i dvojnica (svirala, vidulica). Posebni oblici su jednocijevne sviraljke s piskom (sa i bez rupica) kojima se cijev od kore drveta produţuje umecima (si. 5). Sloškinje su dvojnice; na cijevi sa 6 rupica se prebire, a druga daje bordunsku pratnju. Raspored rupica na svim folklornim aerofonim instrumentima obiĉno je u podjednakim razmacima, pa tonovi samo pribliţno odgovaraju nizovima odreĊenog folklornog podruĉja. U instrumente s jednostrukim udarnim jeziĉkom tipa klarine ta idu dvocijevne -> diple (sa i bez mijeha), jednocijevne diplice, -> gajde sa dvocijevnom prebiraljkom (si. 6) i -> dude sa trocijevnom. Toj skupini pri padaju takoĊer jedt| <$> <$ §, <$ ; ... | ==> 1? nostavni instrumenti od trstike (si. 7) i od ______________________________ slame, najĉešće djeĉje sviraljke. Tipu oboe SI. 7 Bribiraĉa od trstike s piskom, Vrbnik sa dvostrukim jeziĉkom pripadaju -> sopile i banjske svirale, a od rogova upotrebljava se volovski rog (sa i bez piska) za davanje razliĉitih signala (si. 9). U XX st. u narodnoj muzici Hrvatske ĉvrsto se ukorijenila harmonika (na dugmad i klavirska), bilo kao solistiĉki instrument za pratnju plesova, bilo u mješovitim instrumentalnim sastavima. Izvodilaĉki oblici i sastavi. Instrumentalna narodna muzika javlja se u većini sluĉajeva kao variranje nekoliko osnovnih motiva i njihovo improvizacijsko nizanje: 120 # 7 t >— v i *r*r
I
D -HI
Zapisao: J.Bezić, Ţegar,Dalmacjja
29
&
174
HRVATSKA MUZIKA 4. ritam plesnih koraka jedini je muziĉki element, npr. kod liĉk kola: Zapisao: I. Ivančan, Lik<
30 J J I J J I J J :|| J J I J I J :||
SI. 8 Gudaĉki sastav, MeĊimurje
Kada je svirka muziĉka pratnja plesu javljaju se konture muziĉkih forma. Do još jasnijih oblika dolazi instrumentalna muzika kad izvodi melodije pjesama. Od izvoĊaĉkih sastava najveći su tamburaški zborovi: oni se sastoje od bisernica, braca, bugarije i berde (-> Tamburaški zbor). U široj okolici Zagreba i u sjevernoj Istri guci (gunci, tj. gudci; muţikaši; veselniki) gudaĉki su sastav od 2 violine i basa (si. 8). U Podravini pridruţuje im se cimbal. U novije doba ĉesto se susreću mješoviti sastavi: tambure i bas; 2 violine i tamburaški zbor (si. 10); violina, harmonika, SI. 9 Volovski rog, Aljmaš, Slavonija bugarija (gitara) i bas; bisernica, braĉ, bugarija, violina, bas i cimbal; harmonika, gitara (bugarija), bas i klarinet (trublja). U Istri i Kvarneru velika i mala sopila sviraju uvijek zajedno (si. 11), dok se ostali instrumenti javljaju redovito samo solistiĉki. Zajedno sviraju i dvije svirale i bubanj na Baniji. Vokalno-instrumentalna muzika nema svojih posebnih oblika. Instrumentalna dionica vezana je uz tekst kad prati pjevanje, a slobodna samo u instrumentalnim meĊuigrama. Od izvoĊaĉkih sastava veoma je poznat guslar koji svoje pjevanje prati sviranjem u gusle. Javljaju se razliĉiti izvoĊaĉki sastavi. Dok guslar sam prati svoje pjevanje, pjesmu u slavonskom kolu prate tamburaši, a na Baniji pjeva se uz svirku dvojnica. Poseban oblik vokalno-instrumentalne muzike na podruĉju Istre i Kvarnera su dvoglasne pjesme kod kojih jednu dionicu izvodi pjevaĉ, a drugu mala sopela. Muziĉka pratnja narodnih plesova javlja se u više oblika: 1. svirka podrţava i ojaĉava ritmiĉke obrasce plesa, bilo da je izvodi jedan ili više instrumenata; 2. pjevanje uz ples moţe se poklapati ili razlikovati od ritmiĉkog obrasca plesa (Notni primjer 4); 3. pjevanje uz instrumentalnu pratnju podrţava ritam plesa i
SI. 10 Tamburaši i gudaĉi, Oborovo, Hrvatsko zagorje
J J I J J l ^ J -| J J I J>J>J I J>J> J -I
Rad na prikupljanju, prouĉavanjui objavljivanju folklt ne graĊe. Prvi poznati zapisivaĉ folklorne muzike u Hrvatsl bio je P. Hektorović koji je u svom »Ribanju« (1568) objavio d\ melodije, za pripovjednu bugaršticu i lirsku »pisan« (si. 12). Ne je kasniji izvor zapisanih narodnih melodija rukopisna »Pavlin: pjesmarica« iz 1644. Od 44 stare hrvatske crkvene i poboţne pjesi neke od njih pokazuju vidljivu srodnost s napjevima svjeto\ narodne muzike koja se ĉuvala do poĉetka XX st. Tiskani zbori »Cithara octochorda« (1701 i kasnije) sadrţi oko stotinu hrvatsl crkvenih narodnih melodija. Iz XVIII i poĉetka XIX st. pozn su samo rijetki zapisi koji obuhvaćaju veoma mali broj narodnih melodija. Prvi hrvatski etnomuziko-log bio je F. K. Kuhaĉ, koji je u vlastitoj nakladi objavio 1600 narodnih melodija, SI. 11 Sviraĉi sopila, Istra preteţno iz Hrvatske. Znatnu graĊu prikupio je i Ĉeh L. Kuba koji je posebno istraţivao i zapisivao folklornu muziku u Dalmaciji. Zbirku od 476 melodija iz srednje Dalmacije sakupio je V. Bersa poĉetkom XX st. Otprilike u isto doba M. Brajša-Rašan biljeţi narodne napjeve u Istri i na otoku Cresu. Pred Prvi svjetski rat zapoĉinju melografskim radom I. Matetić Ronjgov u Istri i V. Zga, u MeĊimurju. Nakon Prvoga svjetskoga rata prikupljanje folklorne muz dobiva organiziraniji oblik. Zagrebaĉki Etnografski muzej on gućava fonografska snimanja koja obavljaju M. Gavaz B: Širola, V. Ţganec i dr. (prikupljeno je 120 voštanih valjaka ĉ se snimke ĉuvaju na magnetofonskim vrpcama u Phonogram Archivu Akademije znanosti u Beĉu). — U izdanju JAZU obj; ljene su 2 knjige hrvatskih puĉkih popijevaka iz Medimu (1924—25) što ih je melografirao V. Ţganec, a B. Širola sv zapise tiska u Akademijinom Zborniku za narodni ţivot i obiĉ (ZNŢO). On uz to prouĉava narodne muziĉke instrumente piše prve sintetiĉne radove o hrvatskoj narodnoj muzici. Znansti noj obradi muziĉkog folklora znatno su pridonijele i smotre narod pjesme, svirke i plesa koje su se odrţavale u Zagrebu pred t ĉetak Drugoga svjetskog rata, kao i zapisi tiskani u ĉasopi Sv. Cecilija. U tom pogledu vaţno mjesto zauzima i Odbor narodni ţivot i obiĉaje JAZU koji ima preko 3000 zabiljeţei melodija i nešto manje magnetofonskih snimaka. Nove, veće mogućnosti nastaju osnivanjem (1948) Institi za narodnu umjetnost u Zagrebu (INU) oko kojega se okup veći broj melografa (Josip Andrić, Antun Dobronić Nikola Her gonja, Slavko Janković, Nedjeljko Karabaić, Zvonko Lovrenĉei Luka Lukić, Ivan Matetić-Ronjgov, Vladimir Stahuljak, Stjep Stepanov, Zlatko Špoljar, Vinko Ţganec i Franjo Ţidovec). Me< sakupljaĉima narodnih napjeva posebno se istiĉe V. Ţgan koji je objavio graĊu iz Hrvatskog zagorja, iz okolice Koprivni i dr. Akustiĉke osebine narodnih instrumenata prvi je znanst\ nim metodama prouĉavao Ivo Kirigin. Klasifikaciju narodnih melodija na temelju tonskih odn< prvi je u Hrvatskoj proveo B. Širola (1940). On je hrvatsku 1 rodnu muziku podijelio u tri velike skupine: 1. oblast tzv. istars ljestvice (podruĉja ojkanja, »sekundnih dvopjeva« i dvogla; u paralelnim tercama i sekstama u nizovima sa sniţenim pet stupnjem); 2. kajkavsko-meĊimursko i 3. slavonsko-srijems podruĉje. Varošku narodnu pjesmu prouĉavao je posebno, izv navedenih podruĉja.
HRVATSKA MUZIKA V. Ţganec izradio je klasifikaciju takoĊer na temelju tonskih odnosa, ali je muziĉki folklor rasporedio u stilove, odnosno u kategorije. Kao mjerilo za odreĊivanje pojedinih kategorija postavio je odnos završnog tona melodije (u višeglasju vodećeg glasa) i temeljnog tona tonskog roda (modusa) u kojem se kreće melodija (u razvijenijim tonskim rodovima to je tonika). Kad je folklorne melodije transponirao na završni ton g 1, ustanovio je da zapisi tih melodija mogu završavati trojako: na temeljnom tonu (tonici), na velikoj sekundi iznad tonike ili na velikoj terci iznad tonike. Prvu skupinu svrstao je u kategoriju ^-tonaliteta, drugu u /-tonalitet, treću u ^-tonalitet. Prema današnjem stanju istraţivanja hrvatska se narodna muzika moţe podijeliti na 6 muziĉko-folklornih podruĉja, kako je to uĉinjeno u ovom prikazu. ZBIRKE NARODNIH NAPJEVA (izbor): K. Catinelli (Bevilaqua-Obradović), Juţnoslavjanske puĉke pesme, Wien 1849. •— F. Kuhaĉ, Juţno-slovjenske narodne popievke, 4 sv., 1878—81 i 5. sv., 1941 (6. sv. priredio za tisak V. Ţganec). — L. Kuba, Slovanstvo ve sv^ch zpevech: sv. IX Chorvatske i X Dalmatske, Praha 1892 i 1893- — Isti, Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji, ZNŢO, 1898 i 1899. — Af. BrajŠa-Rašan, Hrvatske narodne popijevke iz Istre (50) — svjetske i crkvene, Pula 1910. — M. Lang, Samobor, ZNŢO, 1911— 14. — V. Ţganec, Hrvatske puĉke popijevke iz MeĊimurja (2 sv.), Zagreb 1916— 20. — Isti, Hrvatske puĉke popijevke iz MeĊimurja (2 sv., izd. JAZU), Zagreb 1924—25. — A. Zaninović, Nekoliko kolenda iz Dalmacije, Sv. C, 1931—35 i 1937—38, —J. Matetić Ronjgov, Ĉakavsko-primorska pjevanka, Zemun 1939. — B. Širola, ŢumberaĈke narodne popijevke, Etnografska istraţivanja i grada, IV, Zagreb 1942. — V. Bersa, Zbirka narodnih popievaka iz Dalmacije, Zagreb 1944. — V, Ţganec, Hrvatske narodne pjesme — kajkavske, Zagreb 1950. — Isti, Narodne popijevke Hrvatskog zagorja (3 sv.), I, 1950; II, 1952 i I I I , 1971. — Isti i N. Sremec, Hrvatske narodne pjesme i plesovi, Zagreb 1951. — J. NjikoŠ, Kad zapiva pusta Slavonija, Osijek 1954 (II prošireno izd. pod naslo vom »Slavonijo, zemljo plemenita«, Osijek 1970). — N. Karabaić, Muziĉki folklor Hrvatskog primorja i Istre, Rijeka 1956. — V. Ţganec, MeĊimurje u svo j i m pjesmama, Zagreb 1957. ■— S. Stepanov i /. Furić, Narodne pjesme i kola iz Slavonije, Zagreb 1963. — Isti, Narodne pjesme Donje Letine, Narodna umjetnost, 1964—65 i 1966. — Isti, Muziĉki folklor Konavala, Anali Historijskog Instituta JAZU u Dubrovniku 1966, X—XI. — 5. Janković, šokaĈke pismice (2 sv.), Vinkovci 1967 i 1970.—J. Andrić, Slavonske narodne pjesme Poţeške doline, Slavonska Poţega 1969. — S. Stepanov, Narodne pjesme iz Gorjana i Potnjana, ZNŢO, 1971. LIT : F. Kuhaĉ, Prilog za poviest glazbe juţnoslovjenske (Opis i poviest narodnih glazbala juţnih Slovena), Rad JAZU, 1877, 38, 39, 41; 1878, 45; 1879, 50; 1882, 62 i 63. — Isti, Josip Haydn i hrvatske puĉke popievke, Vienac 1880. — J. A. Brlić, Uspomene na stari Brod, Što su u starom Brodu pjevali, Đakovo-1888. — M. Brajša-Rašan, Kako pjevaju Hrvati Istre svoje narodne pjesme, Vienac, 1896. — F. Kuhaĉ, Beethoven i hrvatske narodne popievke, Prosvjeta, 1894. — L. Kuba, Narodna glazbena umjetnost u Dalmaciji, ZNŢO, 1898 i 1899. — F. Kuhaĉ, Die Volksmusik in Kroatien und Slavonien, Oester reichisch-Ungarische Monarchie in Wort und Bild, 1901. — R. Lach, Volkslieder in Lussingrande,SBIMG, 1902—03. — Isti, Alte Weihnachts- und Ostergesange auf Lussin, ibid. — F. Kuhaĉ, Osebine narodne glazbe, naroĉito hrvatske, Rad JAZU, 1905, 160; 1908, 174 i 1909, 176. — A. Dobronić, »Ojkanje«, ZNŢO, 1915. —■ L. Kuba, Einiges iiber das istrodalmatinische Lied, Haydn-Ţentenarfeier, III. Kongress der Internationalen Musikgesellschaft. Bericht vorgelegt vom Wiener Kongressausschuss, Wien 1909. — V. Ţganec, MeĊimurska »spriĈavanja«, Sv. C, 1916. — B. Sokol, Puĉko crkveno pjevanje na otoku Krku, ibid., 1917. — B. Širola, Istarska puĉka popijevka, Savremenik, 1919. — Af. Gavazzi, Prilog narodnim melodijama u Cithari octochordi, Sv. C., 1919. — Isti, Narodni elementi u Cithari octochordi, ibid., 1920. — V. Ţganec, Tako zvana istarska ljestvica, ibid., 1921. — F. Luĉić, Proslava sv. Jurja u Turopolju, ibid., 1921. — N. Kalogjera, »Veselenje« i »nabrajanje« u Blatu na otoku Korĉuli, ibid., 1923. — P. Kovaĉić-Vrbanĉić, »Jafkanje« u samoborskoj okolici, ibid. — L. Lukić, O puĉkom pjevanju u Slavoniji, ibid. — /. Ocvirk, Narodna glazbala u cetinjskoj (sinjskoj) krajini u Dalmaciji, ibid. — St. Preprek, Istarska ljestvica, ibid. — Af. Murko, Gusle i tamburica sa dvije strune, Bulićev zbornik, 1924. — Af. Gavazzi, S fonografom kroz MeĊimurje, Sv. C.^ 1924—25. — /. Matetić-Ronjgov, O istarskoj ljestvici, ibid., 1925. — Isti, O biljeţenju istarskih starin skih popijevki, ibid. — /. Kokot, Ivanjske popijevke u Sv. Jani, u Prigorju, ibid. — A. Schneider i B. Širola, Najstarije zapisano hrvatsko kolo, ibid., 1926. —■ L. Lukić, Stare svatovske popijevke iz varoša kod Broda na Savi, ibid., 1928. — Z. Špoljar, Izvori za melodije Krajaĉevićevih crkvenih pjesama, ibid.. 1929. — Af. Gavazzi, Jadranska »lira«—»lirica«, Narodna starina, 1930, 22. — B. Širola, Problemi našega muziĉkog folklora, ZNŢO, 1930. — Isti, Puĉka muzika u Hrvata Ĉakavaca, Narodna starina, 1930, 22. — F. Ţidovec, Ivanjske popijevke iz Podravine, Sv. C., 1930. — B. Širola i Af. Gavazzi, Muzikološki rad Etno grafskog muzeja u Zagrebu, Narodna starina, 1931, 25. — B. Širola, Etnografski zapisi s otoka Raba, ZNŢO, 1931. — Isti, Fućkalice. Sviraljke od kore svjeţeg drveta, Zagreb 1932. — Isti, Sopile i zurle, Zagreb 1932. — B. Marić, Jadran ska Urica u pratnji dubrovaĉkog kola, Sv. C., 1932. — Af. Gavazzi, Pregled ka- . rakteristika puĉke muzike juţnih Slavena, Lud Stowianski, I I I , Krakow 1934. — B. Širola, Sviraljke s udarnim jeziĉkom, Zagreb 1937. — P. V. Brotnse, Floten, Schalmeien und Sackpfeifen Siidslaviens, Briinn 1937. — B. Širola, Novalja na Pagu. Narodni ţivot i obiĉaji, ZNŢO, 1938. — Isti, Hrvatska narodna glazba, Zagreb 1940. — B. Sokol, »Gospin plaĉ« na otoku Hvaru, Sv. C.,1939. — R. Taclik, Narodne popijevke iz Skakavaca kraj Karlovca, ibid., 1 940. — J. Slavenski, Naše narodne melodije, Muziĉki glasnik, 1941 i Muziĉke novine, 1946. — /. Kokot, »Ladanje« u bjelovarsko-kriţevaĈkom kraju, Sv. C.^ 1941. — V. Miklaušić, Ţetva u starom Turopolju, ibid. — Isti, Sa stare turopoljske svadbe, ibid., 1942. — K. Kovaĉević, Das Kroatische Volkslied aus dem Murinselgebiet (disertacija), Leipzig 1943 (rkp.). — B. Širola, Horvat nepi hangszerek (Hrvatski narodni muziĉki instrumenti), Kodalv Emlekkonvv, Budapest 1943. — V. Ţganec, Muziĉki folklor na smotri hrvatske seljaĉke kulture, Muziĉke no vine, 1946. — /. Kirigin, Akustiĉki temelji istarske ljestvice, ibid. — V. Ţganec, Hrvatski folklor na festivalu plesova i pjesama naroda Jugoslavije u Opatiji, Kulturni radnik, 1951. — /. Kirigin, Tonski niz istarskih sopela (rkp. u Insti tutu za narodnu umjetnost u Zagrebu). — Af. Murko, Tragom srpskohrvatske narodne epike, Zagreb 1951. — V. Ţganec, Istarski muziĉki folklor, Istra i Slo vensko primorje, Beograd 1952. — N. Karabaić, Muziĉki folklor Hrvatskog pri morja i Istre, Rijeka 1956. — /. Ivanĉan, Narodni plesovi Hrvatske (3 sv.): 1. Slavonija i Baranja, Zagreb 1956 (II izd. 1964); 2. Podravina, Zagreb 1963 i 3. Bilogora, Zagreb 1969. — V. Ţganec, Folklore elements in the Yugoslav Orthodox and Roman Catholic liturgical chant, Journal of the International Folk Music Council (JIFMC), VIII, Cambridge 1956. — Isti, Muziĉki folklor (otoka Suska), Otok Sušak—zbornik, JAZU, 1957. — Isti, The Tonal and modal structure of Yugoslav folk music, JIFMC, X, 1958. — S. Stepanov,
175 P I S A N .
Ichlice
deuoy
r i i __„__ __ I _ * ______X
Tofcclice
Mlada
demy
cba, Vochlke I
.
deuoy
»_
cba mladami cere gn^
eha .« _1_
t
dana,
te re gi^
daua, fabrig bet
la dcuoy-cha ditnaya.
TESI. 12 Stranica iz Hektorovićeva Ribanja i ribarskog prigovaranja, Venecija 1568 Muziĉki folklor Baranje, Osjeĉki zbornik, VI, 1958. — Isti, O nekim naĉinima pjevanja romanca i balada na podruĉju Hrvatske, Rad Kongresa folklorista Jugoslavije u ZajeĈaru i Negotinu 1958, Beograd 1960. — Isti, Problem starosti muziĈko-folklorne baštine, Rad Kongresa folklorista Jugoslavije^ VI, — Bled 1959, Ljubljana 1960. — J. Bezić, Neki oblici starinskog otegnutog dvoglasnog pjevanja na sjeverozapadnim zadarskim otocima, ibid. — V. Ţganec, Melodije bećarca, ZNŢO, 1962. — Isti, Muziĉki folklor I, uvodne teme i tonske osnove, Zagreb 1962. — 5. Stepanov, Muziĉki folklor otoka Mljeta, Ljetopis JAZU za 1960, 1963. — V. Ţganec, Metrika i ritmika u verzifikaciji narodnog deseterca, Narodna umjetnost, 1963. — Z. Lovrenĉević, Tambura »samica« u okolici Bjelovara, Narodno stvaralaštvo, 1963, 5. — V. Ţganec, La Gamme istrienne dans la musique populaire vougoslave, Studia Musicologica, IV, Budapest 1963. — /. Ivanĉan, Istarski narodni plesovi, Zagreb 1963. — Z. Lovrenĉević, Jedinka i dvojnice u bjelovarskoj okolici, Rad VII kongresa Saveza folklorista Jugoslavije u Ohridu 1960, Ohrid 1964. — /. Ivanĉan, Istarska svirala — šurla, ibid. — S. Stepanov, Svirale i bubanj na Baniji, ibid. — J. Bezić, Diple s mijehom na zadarskom podruĉju, ibid.— S. Stepanov,Narodne pjesme Donje Letine, ibid., 1964—65 i 1966. — V. Ţganec, Prouĉavanje pjevanja Gospina plaĉa, Ljetopis JAZU za 1963, 1965. — J. Bezić, Odnosi starije i novije narodne muzike na zadarskom podruĉju, Narodna umjenost, 1966. — A. Stojanović, Jadranska lira, ibid. — S\ Ivanĉan, Konavoski narodni plesovi, ibid. — J. Bezić, Muziĉki folklor Sinjske krajine, ibid., 1967—68. — D. C. Rihtman, Aerofoni instrument »ćurlin« na otoku Braĉu, Narodno stvaralaštvo, 1969, 29 —32. — 5". Zlatić, Narodna muzika Istre, Hrvatskog primorja i sjeverojadranskih otoka, Istra (zbornik), Zagreb 1969. —J. Bezić, Kakve je napjeve Hektorović priloţio svom »Ribanju i ribarskom prigovaranju«?, Arti musices, 1969, 1. — L,. Zupanović, Napjevi iz Hektorovićeva Ribanja u svjetlu suvremene muzikološke interpreta cije, Zvuk, 1969. — J. Bezić, Etnomuzikološki osvrt na napjeve u Hektorovićevom Ribanju, ibid., 1970. — V. Ţganec, Slavonski muziĉki folklor kao izraz tradicionalne muziĉke kulture Slavonije i Baranje, Zbornik radova I Znanstve nog Sabora Slavonije i Baranje, Osijek 1970. — Z. Lovrenĉević, Dude u Bilogori, Rad XV kongresa Saveza udruţenja folklorista Jugoslavije, S arajevo 1971. — /. Ivanĉan, Liĉki narodni plesovi, Narodna umjetnost, 1971. — A. Bonifaĉić, Narodno pjevanje na otoku Krku u sklopu muzike rijeĉkog podruĉja, Krĉki zbornik 1971, 2. — J. Bezić, Aussermusikalische Daten Iiber Volksmusik in Kroatien bis 1500, Studia Musicologica, 13, Budapest 1971. — V. Ţganec, Odnos glagoljaškog crkvenog i svjetovnog narodnog pjevanja u Kvarnerskom podruĉju, Rad XVII kongresa Saveza udruţenja folklorista Jugoslavije — Poreĉ 1970, Zagreb 1972. — 5. Zlatić, Tonski niz narodne muzike Istre, Hrvatskog primorja i sjeverojadranskih otoka, ibid. — J. Bezić, Zapisi i snimci istarskog muziĉkog folklora u Institutu za narodnu umjetnost u Zagrebu, ibid. — D. C Rihtman, Polifoni oblici druge kategorije u narodnoj muzici Hrvatske, ibid. — S1. Janković, Lingvistiĉki appekt u biljeţenju narodnih napjeva, ibid. J. Bez.
Umjetniĉka. Poput ostalih Slavena, i Hrvati su razmjerno kasno postigli samostalnost svoje muziĉke kulture. Procvat vokalne polifonije u zapadnoj Evropi, razvoj muziĉkog baroka s novim, dalekoseţnim mogućnostima umjetniĉkog izraza u vokalnoj monodiji i brojnim oblicima instrumentalne muzike, sve je to prolazilo gotovo nezapaţeno u Hrvatskoj, gdje su prilike za postanak i razvitak muziĉke umjetnosti kroz ĉitavo to vrijeme bile nepovoljne. Hrvatska narodna povijest ispunjena je vjekovnom borbom za opstanak, za stjecanje i ĉuvanje nacionalne slobode, za ostvarenje socijalne pravde. Narod u Hrvatskoj stoljećima se ţilavo opirao Turcima, prolijevajući krv za interese zapadnog feudalizma, kojemu se kasnije morao opirati, kad je ovaj pokušao da mu nametne svoje gospodstvo i ugrozi njegovu slobodu. Razumljivo je, što u takvim okolnostima nije bilo moguće stvoriti podesne preduvjete za razvoj umjetnosti uopće, a muzike napose. Razvoj muzike u Hrvatskoj moţe se podijeliti u pet odsjeka, od kojih prvi i najdulji obuhvaća razdoblje od prvih poznatih
176
HRVATSKA MUZIKA
Svirac vielle. Reljefna korskim sjedalima u splitskoj katedrali, XIII St.
podataka do kraja XVIII st. Drugi odsjek ispunjen je djelatnošću u vrijeme narodnog preporoda u prvoj polovini prošlog stoljeća. U trećemu je teţište na stvaralaĉkom i organizatorskom radu Ivana Zajca i umjetnika iz njegova kruga, a odvija se preteţno u drugoj polovini XIX st. Iduće razdoblje poĉinje oko Prvoga svjetskog rata i traje do Drugoga svjetskog rata. Poseban peĉat udara mu uspješno obnavljanje muziĉko-nacionalnih smjernica na novoj osnovi. Peti odsjek zapoĉinje po završetku Drugoga svjetskog rata. Za nj je najkarakteristiĉnije napuštanje veze s narodnom muzikom u djelima mladih i najmlaĊih muziĉara. i. Konkretni podaci o radu pojedinih hrvatskih muziĉara seţu do u XVI st. Još prije toga, saĉuvani dokumenti svjedoĉe o gajenju crkvene muzike po crkvama i samostanima. U takve kulturne spomenike idu brojni kodeksi, misali, antifonari, sakramentari. Najstariji je od njih vjerojatno iz X st., a nije iskljuĉeno, da potjeĉe iz St. Gallena. Podaci o djelatnosti hrvatskih muziĉara u XVI, XVII i XVIII st. odnose se gotovo svi na muziĉare iz primorskih krajeva i na nekoliko umjetnika kojima je ţivot ponajviše protekao u inozemstvu. Da se baš na obalama Jadrana uzmogao razviti intenzivniji kulturni ţivot, nije sluĉaj. Dok se u ostalim hrvatskim krajevima vodila s Turcima teška borba za opstanak, Dalmacija je — doduše pod mletaĉkim jarmom — ipak imala stanovite koristi od blizine susjedne, visoko razvijene talijanske kulture, ĉim su pojedini njeni gradovi ojaĉali ekonomski i trgovaĉki. To osobito vrijedi za grad Dubrovnik koji je elastiĉnom politikom umio kroz dugo vremena saĉuvati punu ekonomsku i politiĉku nezavisnost. U Dubrovniku je u toku XVI i XVII st. knjiţevno stvaranje doţivjelo bujan cvat i dalo dotad najznatnija djela u cjelokupnoj hrvatskoj knjiţevnosti. U dubrovaĉkoj se knjiţevnosti zarana razvila pastorala i dramska igra s pjevanjem i plesom. Muziĉki odlomci iz takvih djela nisu se saĉuvali; ĉini se, da se u nekima neprekidno pjevalo, pa moţda ne bi bilo pretjerano ustvrditi, da se još tada rodila prva hrvatska opera (moţda je to bila Palmotićeva »Atalanta« iz 1629). O dubrovaĉkim muziĉarima XVI i XVII st. malo se znade. Oni, kojima se saĉuvalo ime i pokoji biografski podatak, pripadaju svećeniĉkom i redovniĉkom staleţu, tako Antun Tudrović (umro J570)} Benedikt Babić (umro 1591), Gavro Tempariĉić (Tamparica, umro potkraj XVI st.), Sekundo Brugnoli (umro u poĉetku XVII st.), Nikola Gaudencije (umro 1601), Serafin Razzi (umro 1611), Frano Guĉetić-Paprica (umro 1658). Bogatiji su, meĊutim, podaci, koji se odnose na muziĉare iz sjevernijih primorskih gradova i mjesta. Njihov rad oĉituje povezanost s nastojanjima i strujanjima ondašnje muziĉke kulture u Italiji. Takav napredni umjetniĉki stav objašnjava ĉinjenicu, da je najistaknutiji tadašnji kompozitor u Hrvatskoj, Ivan Lukaĉić (oko 1587'—1648) u svom jedinom pozna-
tom djelu »Sacrae Cantiones«, štampanom u Veneciji 1620, izravan odraz ranog muziĉkog baroka. Ta zbirka od 27 motel razne vokalne sastave (1—5 glasova) i continuo, odaje monod teţnje za isticanjem individualnosti, koje pod utjecajem kasu nesansnih, svjetovnih shvaćanja prodiru u to doba u crkvenu ziku i potiskuju izrazitu općenitost, kolektivnost polifonog ' XVI st. U svojim djelima Lukaĉić se oĉituje kao darovit umje koji umije snaţno naglasiti liriku i patetiĉnost pojedinih odlon teksta, ali znalaĉki vlada i višeglasnim slogom. Njegove kompoz svjedoĉe i o razmjerno visoko razvijenoj izvodilaĉkoj praksi c doba u Dalmaciji. Lukaĉić je u tom smislu vjerodostojan svje jer je decenijima bio orguljaš i zborovoda stolne crkve u Sp U ostale hrvatske kompozitore XVI i XVII st., kojih si djela ponajviše tiskala u Veneciji, idu: Andrija Patricij (Pet Crešanin, od koga su se saĉuvala ĉetiri 4-glasna madrigala, sadr: u zborniku »II primo libro de Villote«, što ga je A. Barges ] objavio kod Gardana u Veneciji. Ti su madrigali dosad najst: poznata kompozicija svjetovne muzike, koju je napisao hrv; kompozitor. Julije Skjavetić (Schiavetti) bio je u doba ' dentskog crkvenog sabora muziĉar u sluţbi šibenskog bisl G. Savorgnana. Schiavettijevi moteti objavljeni su 1564 u Vene pisani su za 5 i 6 glasova a cappella, a ima ih 18. Po umjetni su vrijednosti znaĉajan prilog duhovnoj muzici Dalmacije iz sre< XVI st. God. 1563 štampana je u Veneciji i zbirka madrigala c umjetnika, ali se nije saĉuvala u potpunom obliku. Vinko J roĊen u Rijeci 1596, ţivio je u Grazu i Zabernu (Alzacija). Ost je tri zbirke moteta: »Parnassia militia« (Strasbourg 1622) »Arion I« i »Arion II« (obje iz 1627, ali obje nepotpune). »Parm militia« sadrţava 24 moteta za 1—4 glasa i continuo, a uz to ricercara za kornet i trombon. I ta je vrijedna zbirka obilje; ranobaroknim znaĉajkama srodnima spomenutoj Lukaĉio zbirci. Vaţna je bila i djelatnost, što ju je razvio Toma Cecc (oko 1580—■1644), Talijan po roĊenju, dirigent stolnih crka\ Splitu i Hvaru, autor madrigala, moteta, misa, psalama. U njeg op. 23 (Venecija 1628) nalazi se 8 sonata, od kojih 7 za jedan listiĉki instrument i b. c. Te su sonate najstarije dosad pozi instrumentalne kompozicije nastale u Hrvatskoj. Postoje podaci i za nekolicinu hrvatskih muziĉara, koji s Dalmaciji, kao i izvan Hrvatske djelovali u XVIII st. Stjepan (zvan Spadina), o kome ima vrlo malo podataka, bio je pozn
Svetaĉki lik sa zvoncem, glagoljski EvanĊelistar iz Berama, Istra, XV st.
HRVATSKA MUZIKA
03
c T3
N > J
2 u o o >u 05
HRVATSKA MUZIKA izvan domovine- Neke su njegove kompozicije za violinu bile objavljene u Parizu (u zborniku J.-B. Cartiera iz 1798 i 1804). Lijeĉnik Julije Bajamonti (1744—1800), svestrano naobraţen, bio je orguljaš stolne crkve u Hvaru, pa dirigent i orguljaš stolne crkve u Splitu. Komponirao je uglavnom crkvena djela. Sakupljao je i narodne napjeve. Crkvene kompozicije pisao je i Josip Raffaelli (1767—1843) sa Hvara. Mnogo poznatiji od ovih umjetnika bio je Ivan Mane Jarnović (Jarnozvich, Giornovichi; oko 1745—1804), violinist svjetskog glasa. Koncertirao je u Francuskoj, Njemaĉkoj, Austriji, Poljskoj i Skandinaviji. Dulje je vremena ţivio u Engleskoj, a u posljednjim godinama ţivota nastanio se u Rusiji, gdje je i umro. Medu njegove brojne kompozicije, pisane pod oĉitim utjecajem Mozartovim, idu violinski koncerti, gudaĉki kvarteti, violinski dueti, djela za klavir. Ĉini se, da je Jarnović prvi uveo romancu u polagani stavak koncerta za violinu i orkestar. O muziĉkom ţivotu u Dubrovniku iz druge polovine XVIII st. i prvih decenija XIX st. svjedoĉe djela Luke Sorkoĉevića (1734—1789) i njegova sina Antuna Sorkoĉevića (1775—1841), u novije vrijeme pronaĊena u arhivu samostana Male braće u Dubrovniku. Pripadaju ponajviše komornoj i orkestralnoj muzici. U XVIII st. pada i djelovanje uglednog graditelja orgulja Petra Nakića (Nachini; 1694—1770) iz Knina u Dalmaciji. On je sagradio oko 500 orgulja, većinom za talijanske crkve. U dalmatinskim crkvama nalazi se danas petnaestak instrumenata ovog majstora. Podaci o muziĉkoj kulturi sjevernih hrvatskih krajeva ne spominju mnoge muziĉare, već se uglavnom odnose na saĉuvane zbornike i pjesmarice, većinom duhovnog karaktera. Ti podaci govore, meĊu ostalim, o nizu saĉuvanih obrednih knjiga sa zapisanim napjevima (najstariji je iz XI st.), o prvoj zapisanoj duhovnoj narodnoj pjesmi u Hrvatskoj (»Bog se rodi v' Vitliomi«, i? druge polovine XV st.), o svećeniku Nikoli, koji je 1359 bio orguljaš u crkvi sv. Marka u Zagrebu (to je najstarija vijest o orguljama u Hrvatskoj). Iz XVIII st. potjeĉe nekoliko pjesmarica i zbirki: rukopisna »Pavlinska pjesmarica« iz 1644, u kojoj se nalaze ponajviše hrvatske crkvene pjesme; »Molitvena knjiţica« Nikole Krajaĉevića, tiskana prije 1628 (to se izdanje nije saĉuvalo, već ono iz 1640), u kojoj je autor, prema uobiĉajenoj ondašnjoj praksi, podmetao naboţne tekstove pod poznate i omiljele napjeve narodnih pjesama; pjesmarica, koju je 1Ć35 u Beĉu objavio Atanazije Jurjević {Georgiceo, Grgiĉević; oko 1590 — oko 1640) iz Splita; u njoj se nalazi manji broj pjesama uz jednostavni, nešifrirani bas. Jurjević-Dalmata, kako se sam potpisuje u jednom pismu Dubrovaĉkom senatu, autor je stihova i melodija u kojima se opaţa utjecaj narodnih napjeva. Po ljepoti, raznovrsnosti i opsegu, sve navedene pjesmarice nadmašuje zbornik »Cithara octochorda«, djelo anonimnog redaktora (vjerojatno je to bio Toma Kovaćević) i nepoznatih kompozitora. Objavljen je tri puta: 1701 i 1723 u Beĉu te 1757 u Zagrebu, u trećem, najopseţnijem izdanju. Sadrţaj svog zbornika podijeljen je prema crkvenoj godini u osam odsjeka [otuda mu i naziv). U njemu ima latinskih i hrvatskih crkvenih pjesama. Potonje svjedoĉe, da je za vrijeme bogosluţja narod pjevao u crkvi na svome kajkavskom narjeĉju pjesme uobiĉajene j posebnom »zagrebaĉkom« obredu (ukinutom tek 1788, kad je iveden rimski obred u zagrebaĉku katedralu). Pjesme ovog zborlika, nastale pod utjecajem korala, kao i hrvatskih narodnih napjeva, nnogi su hrvatski kompozitori objavljivali, harmonizirali i obrativali. 2. Prvi deceniji XIX si. u kulturnoj su povijesti Hrvata veoma ;naĉajno razdoblje. Iz redova ojaĉalog graĊanskog staleţa potekla u tada intenzivna nastojanja koja su, u jeku evropskog romantizma, irobudene nacionalne svijesti i teţnja k slavenskoj uzajamnosti, itjela pribaviti Hrvatima punu politiĉku i kulturno-umjetniĉku amostalnost. U Hrvatskoj, zemlji kojom se upravljalo iz Beĉa, ojoj su Madţari htjeli nametnuti vlast i jezik, skupina je mlaĊih udi razliĉitih zvanja povela borbu za opseţan politiĉko-kulturni reobraţaj. Prozvavši se »Ilircima«, tj. potomcima starog balkankog plemena Ilira, pripadnici te skupine ţeljeli su stvoriti melje za široku slavensku uzajamnost, u prvom redu za jedin:ven jezik i pravopis juţnoslavenskih naroda. Ilirizam nije sasvim imonikla pojava, bez uzora izvan Hrvatske. To je odraz opće acionalno-romantiĉke ustalasanosti u Evropi, jakih teţnja koje su iš za Napoleonove diktature, a osobito nakon njegova pada, bile adene parolama Francuske revolucije i gledale svoje visoke ciljeve punom postizavanju nacionalnih i politiĉkih sloboda. Ilirski su voĊe zarana spoznali snagu muzike; uvidjeli su a ona moţe potencirati moć i domet rijeĉi i uĉiniti da ova brţe i eposrednije djeluje. Muzika tada u Hrvatskoj stupa u sluţbu atriotizma. Budnice i davorije niĉu u velikom broju, uznoseći ubav k narodu i vjeru u njegovu budućnost, promiĉući misao o obodi kao najvećem blagu, o jedinstvu i slozi kao najsigurnijem uru na kojemu se sloboda moţe postići i saĉuvati. Ali najtrajnije MUZ. E.,11,12
777
r
Sviraĉ s rogom. Freska u dvorcu Miljana, Hrvatsko zagorje, XVIII st.
plodove, što ih je dala muzika u ilirizmu, ne treba traţiti u takvim, ĉesto prigodnim, a vrlo ĉesto diletantskim naporima poštenih muziĉara-rodoljuba. Najzdravije ideje o znaĉenju muziĉke umjetnosti u svom pokretu formulirali su Ilirci na drukĉiji naĉin, za drukĉije ciljeve. Njima je kao cilj lebdjela pred oĉima umjetniĉka muzika, koja će se temeljiti na narodnoj, na folkloru. Iz njega će kompozitori crpsti gotove melodije ili će — što je mnogo vaţnije — stvarati u duhu muzike koja nastaje u narodu. Tada će — mislili su — nastati izvorna djela, djela, koja će u usporedbi s muziĉkim tvorevinama drugih naroda oĉitovati vlastitu fizionomiju jer takvu ima i narodna umjetnost, koja će im posluţiti kao izvor. Takvo je rezoniranje pogodovalo ilirskoj tezi o potrebi pune politiĉke i kulturne afirmacije Hrvata. Uz to se smatralo da će i sam narod lakše, trajnije primati muziĉka djela u kojima bude otkrivao i nalazio sebe. U uskoj vezi s tim zahtjevom naglašavali su ilirci i hitnu potrebu za prikupljanjem i prouĉavanjem narodnih napjeva. MeĊu muziĉarima-ilircima nije bilo mnogo znatnijih talenata. Najveći je svakako Vatroslav Lisinski (1819—1854), tragiĉan lik nadarenog i napaćenog, razoĉaranog stvaraoca, prvi profesionalni hrvatski muziĉar, prvi koji je osjetio potrebu da svoj struĉni odgoj dopuni i usavrši u jednom velikom slavenskom centru. Još prije polaska na studij u Prag, Lisinski je napisao prvu hrvatsku operu »Ljubav i zloba« (1846). U Pragu je nastao najveći dio njegove druge i posljednje opere »Porin«, prikazane istom 1897. Iako »Porin« oĉituje nesumnjivu nadarenost i za karakterizaciju i oblikovanje dramskih prizora, sposobnost Lisinskog prikazuje se u pravom svjetlu tek u njegovim brojnim zborovima i solo-pjesmama (na hrvatske, ĉeške i njemaĉke tekstove), u kojima preteţu elegiĉna, mekana raspoloţenja izrasla iz izvorne, svjeţe melodijske invencije. Ilirskom cilju, stvaranju umjetniĉke muzike na osnovi narodne, pribliţio se Lisinski više od ostalih muziĉara
178
HRVATSKA MUZIKA
iz ilirskih redova. MeĊu njima je Ferdo Livadić (1799—1878) najviše uspio solo-pjesmama, a Franjo Pokorni (1825—1859) scenskom muzikom za kazališna djela; Josip Juratović (1796— 1879) autor je preteţno crkvenih djela (rekvijem), dok je Ivan Padovec (1800—1873) koncertnim turnejama u domovini i inozemstvu stekao glas vrlo vještog gitarista. Josip Runjanin (1821— 1878), po zvanju oficir, u muzici potpun amater, autor je hrvatske himne »Lijepa naša domovina«. Komponirao ju je 1846 na tekst A. Mihanovića. U to je doba stvarao i franjevac Fortunat Pintarić (1798—1867); njegove svjeţe, mozartovski obojene klavirske kompozicije i danas ţive u nastavi klavira u Hrvatskoj. Više znanja od navedenih muziĉara imao je Juraj Wisner-Morgenstern (1783'— 1855), Madţar po roĊenju. Došavši u Zagreb 1823, razvio je zamašnu aktivnost kao pedagog, koralist stolne crkve i kompozitor. On je instrumentirao operu »Ljubav i zloba« V. Lisinskog. Pod pritiskom politiĉkih promjena nastaje polovinom sto ljeća novo stanje u kulturnom ţivotu Hrvata. Habsburški apsolutizam poĉinje oštro potiskivati napredne ideale izrasle iz sve razvijenijih patriotskih osjećaja i ţelje za politiĉkom i kulturnom nezavisnošću. Mnoge škole bile su tada zatvorene; novine su prestajale izlaziti, a patriotskim društvima zabranjena je djelatnost. Sve to nije moglo povoljno utjecati na razvoj muzike, naroĉito ne onakve, kakvu su ilirci ţeljeli. MeĊutim, zbog pogoršanog poloţaja Austrije u meĊunarodnoj politici i novog porasta nacionalnih snaga na njezinim teritorijima, poĉela su oko 1860 popuštati nastojanja za sistematskom germanizacijom. U kulturnom ţivotu Hrvata to se smjesta odrazilo, pa tako i na muziĉkom sektoru. Pjevaĉka društva u Zagrebu i pokrajini opet su proradila, zagrebaĉko »Društvo prijatelja muzike u Hrvatskoj i Slavoniji« (osnovano još 1827; kasnije će se nazvati »Glazbeni zavod« pa »Hrvatski glazbeni zavod«) razvilo je razgranatu aktivnost u muziĉkoj nastavi. Trebalo je tada poĉekati, da se pojavi umjetnik, koji će znanjem i nadarenošću odvesti hrvatsku muziku dalje na njezinu razvojnom putu i nastaviti s uklanjanjem zapreka, što su ometale njen puni procvat. 3. Takav je umjetniĉki lik svakako u izvjesnom smislu bio Ivan Zajc (1832—1914), druga krupna stvaralaĉka figura nakon Lisinskog. On je u Zagreb došao 1870 iz Beĉa, gdje je već bio stekao ugled kao operetni kompozitor. Osjećaj duţnosti prema narodu naveo ga je da napusti sjajne izglede za vlastitu karijeru i doĊe u glavni grad Hrvatske, gdje ga je oĉekivao golem posao. Kroz niz decenija svoje bogate aktivnosti, Zajc je neprekidno djelovao u dva pravca. On je bio u prvom redu vrlo plodan kompozitor pjesama, zborova, kantata, oratorija, opera (najpopularnija i najuspjelija je »Nikola Šubić Zrinjski«, 1876), instrumentalnih kompozicija; s druge strane, kao dirigent Zagrebaĉke opere (1870—89) i ravnatelj muziĉke škole Glazbenog zavoda (1870—1908) vrlo se uspješno borio protiv diletantizma i malograĊanskih zastarjelih predrasuda. MeĊutim, iz 1200 Zajĉevih kompozicija ne zraĉi snaga narodne muzike koja njegovo stvaralaštvo nije mogla oploditi onako, kako su ispravno ţeljeli ilirski kompozitori. To je i shvatljivo. Zajc se kao umjetnik odgojio u Italiji, talijanska opera s Verdijem na ĉelu, zarana je postala idealom, koj~m je do kraja ostao vjeran. Kao središnja umjetniĉka liĉnost u zagrebaĉkom muziĉkom ţivotu Zajc je vršio snaţan utjecaj na sredinu u kojoj je djelovao, pa se to primjećuje i u radu onih kompozitora kojih stvaranje dopunjuje razvojno kretanje tadašnje hrvatske muzike. MeĊu
Staro kazalište na Markovu trgu u Zagrebu. Rekonstrukcija A. Freudenreicha
njima su se najviše istakli Đuro Eisenhuth (1841—1891), dirige violinist, autor opera i kraćih vokalnih kompozicija (zbore pjesama); Vatroslav Kolander (1848—1912), dobar orgulja; improvizator, kompozitor uspjelih djela za orgulje; Franjo Vil (1852—-1928), Slovenac po roĊenju, u ĉije radove idu brojni te< pisani zborovi, opere i operete; Vilko Novak (1865—1918), au vrlo dobrih zbornih kompozicija, vjerojatno najboljih koje su stale u Zajĉevu krugu. U ovo razdoblje pada i djelatnost Franje Kuhaĉa (1834—191 najznatnijeg dotadašnjeg hrvatskog folklorista i muziĉkog pis Na dugim putovanjima kroz zemlje balkanskih Slavena Kul je decenijima sabirao narodne napjeve. Objelodanio ih je li —81 u opseţnom zborniku (4 sv.; V sv. posth. 1941), ali se r ograniĉio samo na to da ih zapiše i harmonizira, već je temelj prouĉavao njihovu strukturu, iznoseći rezultate svojih zapaţa u nizu rasprava (od posebne je vaţnosti »Osebine puĉke glaz naroĉito hrvatske«, 1909). Kuhaĉ je napisao i prve biogra Lisinskog i drugih ilirskih kompozitora. On je prvi upozorio ĉinjenicu, da je Haydn (a ponegdje i Beethoven) uzimao hrvati napjeve za teme svojih simfonijskih i komornih djela. U vremenskom odsjeku 1870—1914 muziĉki ţivot Zagre kulturnog centra Hrvatske, postaje znatno bogatiji. Nakon razdot Zajĉeva upravljanja Opera je, osobito zaslugom intendanta Miletića i dirigenta Nikole Fallera (1862—1938), obnovila s repertoar, proširila ga i naĉinila suvremenijim (1895 Zagreb dobio i veliku, reprezentativnu kazališnu zgradu); organizir; se izvedbe većih oratorijskih i simfonijskih djela, sve su ĉešći 1 stupi istaknutih inozemnih umjetnika i ansambla, koji mogućnoš usporeĊivanja djeluju na postepeno podizanje artistiĉkog niv> 4. Prvi svjetski rat vremenska je granica Zajĉeva razdobl Nove politiĉke prilike nakon 1918, nove potrebe i mogućno; nova gledanja, donose i reviziju ciljeva hrvatske umjetniĉke muzi] do koje je djelomiĉno došlo već i u toku Prvoga svjetskog ra U tom smislu znaĉajan je simfonijski koncert, odrţan u Zagrel u februaru 1916, na kojemu je skupina mladih kompozitora (I ranović, Dobronić, Dugan, Pejaĉević, Stanĉić, Širola) pokaz; odluĉnu volju, da muziku u Hrvatskoj uputi novim stazan Nastaje doba, kad hrvatsko muziĉko stvaranje postaje zr ĉajnije i kvalitetom i kvantitetom, kad se u novom zamahu m ziĉkog nacionalizma pojavljuju vrijedna djela, kad hrvatska m zika konaĉno osvaja i podruĉja koja dotad s raznih uzroka nisu njoj bila temeljitije i uspješnije zastupana. Pomaljaju se i obr meĊunarodnog priznanja. Djelomiĉno pod utjecajem velikih tradicija i rezultata naći nalnog muziĉkog smjera u Rusiji i Ĉeškoj, muziĉki folklor p novo sve više privlaĉi interes hrvatskih kompozitora, koji prouĉ vaju narodne plesove i pjesme iz već postojećih zbirki ili odlaze narod, gdje slušaju i zapisuju narodne napjeve, upoznavajv njihovu ulogu u svakidašnjem ţivotu. Kao da ponovo oţivlju ideali iliraca! Ali mladi hrvatski kompozitori ne nalaze se više 1 poloţaju starih prvoboraca hrvatskog kulturnog i umjetniĉki preporoda. Oni imaju temeljitije znanje, steĉeno u domovini, j Zagrebaĉkom konzervatoriju, koji djelatnošću nekolicine istaknut pedagoga dosiţe znatan nivo visoke muziĉke nastave; oni odla: u inozemstvo (ĉesto u Prag), gdje usavršavaju struĉnu izobrazt i upoznavaju tekovine suvremene evropske muzike. Njezin stuc otkriva im i suštinu jednog drugog temeljnog pitanja koje rješava
Hrvatski glazbeni zavod u Zagrebu, stubište
HRVATSKA MUZIKA više ili manje individualno: oni spoznavaju da ne mogu ostajati ravnodušni pred suvremenim muziĉkim strujanjima i nastojanjima, kako su to ĉinili eklektici iz Zajĉeva vremena; njima je jasno da treba drţati korak s naprednom evropskom muzikom, usvajajući njene zdrave tekevine, a odbacujući ekstremne i pomodne, te naći most izmeĊu tih pozitivnih dostignuća i duha kojim je proţeto narodno stvaralaštvo. Tu su u prvom redu iskrsavali harmonijski i ritmiĉki problemi, odnos prema disonanci i njezinoj novoj ulozi medu sredstvima muziĉkog izraţavanja te tretiranje novih, nepravilnih ritmiĉkih i poliritmiĉkih figura. U rješavanju tih krupnih pitanja hrvatskim je suvremenim kompozitorima u mnogoĉemu sam narod pomagao harmonijskim osebujnostima svojih napjeva, u kojima oporosti i tvrdoće postaju odrazom narodnog muziĉkog osjećaja. A i nepravilnosti i zamršenosti mjere i ritma u suvremenoj evropskoj muzici imaju dodirnih toĉaka s obiljeţjima narodnih plesova. Suvremenim kompozitorima u Hrvatskoj pomaţu i sve povoljniji uvjeti za izvoĊenje muziĉkih djela. Postepeno se stvaraju znaĉajna orkestralna i komorna udruţenja, reproduktivne mogućnosti opere i baleta u Zagrebu dostiţu za-mjernu razinu; zagrebaĉka pjevaĉka društva favoriziraju postanak znatnih zbornih kompozicija. Djelatnost brojnih domaćih solista takoĊer veoma plodno djeluje na razvoj i Bukovĉeva zavjesa (Hrvatski preporod) u obogaćivanje vokalne i instrumentalne muzike u Hrvatskoj. U prijelaznom razdoblju izmeĊu Zajĉeva doba i afirmacije nove nacionalne struje znaĉajna je djelatnost petorice muziĉara. To su: B. Bersa, F. Dugan, J. Hatze, V. Rosenberg-Ruţić i D. Pejaĉević. Blagoje Bersa (1873—1934) pojavio se kao stvaralac još u Zajĉevo vrijeme, ali je do kraja Prvoga svjetskog rata ţivio u Beĉu, gdje se školovao i upoznao suvremenija muziĉka nastojanja. Bersa je prvi podigao hrvatsku orkestralnu muziku do evropske razine, o ĉemu svjedoĉe partiture njegovih simfonijskih pjesama (»Sunĉana polja«, »Sablasti«), kao i operna djela, od kojih je »Oganj« u vrijeme svog postanka (oko 1905—06, premijera 1911) znaĉio najvrednije i najnaprednije scensko-muziĉko djelo u Hrvatskoj. Bersa je godinama predavao kompoziciju i instrumentaciju na zagrebaĉkoj Muziĉkoj akademiji, odgojivši niz istaknutih hrvatskih kompozitora. Njegov je uţi suvremenik Franjo Dugan (1874— 1948), izvrstan kontrapunktiĉar, teoretiĉar i orguljaš, takoĊer dugogodišnji nastavnik Muziĉke akademije u Zagrebu, autor znaĉajnih djela za orgulje (preludiji i fuge), kao i komornih radova, ponešto akademski obiljeţenih. Josip Hatze (1879—1959) je svu svoju djelatnost povezao uz Split. Autor je opera (veristiĉka jednoĉinka »Povratak«), zborova i, nadasve, uspjelih solo-pjesama. Napisao je i više teoretskih radova. Vjekoslav Rosenberg-Ruţić (1870—1954) dao je prve znaĉajnije klavirske sonate u Hrvatskoj i niz solo-pjesama, od kojih su neke priliĉno uspjele. Dora Pejaĉević (1885—1923) ostavila je niz ozbiljnih instrumentalnih kompozicija, klavirskih, komornih i simfonijskih. U vremenu od 1918 do Drugoga svjetskog rata gotovo svi hrvatski kompozitori pristaju uz nacionalni muziĉki smjer. Stoga ih je i nemoguće svrstati u skupine razliĉitih umjetniĉkih orijentacija. U djelima, što ih je ostvario Antun Dobronić (1878—1955), nacionalno-umjetniĉki stav oĉit je i snaţno naglašen. Nakon studija u Pragu kod V. Novaka, Dobronić je prvi poveo borbu za obnovu hrvatske muzike u duhu muziĉkog nacionalizma. Veoma plodan, napisao je veći broj opera (»Udovica Rošlinka«, »Goran«, »Sluga Jernej«), baleta, simfonijskih djela, komornih kompozicija, zbornih djela, pjesama. Istakao se i kao muziĉki pisac i folklorist. Ivan Matetić-Ronjgov (1880—1960) dao je u svojim vokalnim, osobito zbornim djelima sjajne uzore kompozicija proţetih duhom istarskog folklora. Njegova tuţbalica za zbor »Ćaće moj« vanredno je potresna i snaţna. Fran Lhotka (1883—1962) osobito je obogatio
179
hrvatsku baletnu muziku (baleti »Đavo u selu«, »Balada o jednoj sredovjeĉnoj ljubavi«, »Luk«, »Duša mora«). Djelovao je i kao teoretiĉar i dirigent. Krsto Odak (1888—1965) izraziti je polifoniĉar, koji svoja najznaĉajnija djela stvara u komornoj (4 gudaĉka kvarteta) i duhovnoj muzici. U operi »Dorica pleše« upotrebio je iskljuĉivo meĊimurske napjeve. Mnogostranu djelatnost razvio je BoţiĊar Širola (1889—-1956) kao kompozitor, folklorist i muziĉki pisac. On je autor prve povijesti hrvatske muzike (1922). Kao kompozitor dotakao je gotovo sva podruĉja: operu (»Grabancijaš«) oratorij (»Ţivot sv. braće Ćirila i Metodija«, a cappella), komornu muziku (14 gudaĉkih kvarteta), klavir (8 sonata), manje vokalne forme (brojni ciklusi solo-pjesama). Temeljit polifoniĉar i teoretiĉar polifonije, Franjo Luĉić (1889—1972) autor je prve opseţnije simfonije u novijoj hrvatskoj muzici (1917). Ivo Parać (1890— 1954) je u prvom razdoblju svog stvaranja pisao u duhu bliskom talijanskoj muzici (sluţio se i talijanskim tekstovima). Kasnije je svoje kompozicije gradio na obiljeţjima hrvatske i jugoslavenske narodne muzike. Najuvjerljivije djeluju njegove solo-pjesme. Jedan od najistaknutijih hrvatskih dirigenata Krešimir Baranović (1894—) utemeljitelj je modernog baleta u Hrvatskoj. Njegov balet »Licitarsko srce« (1924) privlaĉi suvremenošću fakture i zanimljivošću obradbe narodnih motiva, kao i Hrvatskom narodnom kazalištu, Zagreb blistavom instrumentacijom. Pisao je opere, balete (»Kineska priĉa«), simfonijska djela, pjesme (ciklus za bariton i orkestar »Z mojih bregov«). Medu najpoznatije hrvatske kompozitore u inozemstvu ide Jakov Gotovac (1895 —), autor vokalne, orkestralne i operne muzike. On umije doĉarati i oţivjeti duh narodne muzike, pri ĉemu osobito dolazi do izraţaja njegov smisao za muziĉki humor. Njegova su najuspjelija djela zborne kompozicije »Jadovanka za teletom« i obred »Koleda«, briljantno »Sim-fonijsko kolo« i popularna komiĉna opera »Ero s onoga svijeta« (1935)-'J0Sip Slavenski (1896—1955), dugogodišnji profesor Muziĉke akademije u Beogradu, jedna je od najmarkantnijih figura suvremene hrvatske muzike. U svoje vrijeme jedan od najnaprednijih, najrevolucionarnijih hrvatskih kompozitora, napisao je više osebujnih klavirskih djela (sonata, »Jugoslavenska suita«, »Sa Balkana«, »Balkanske pjesme i igre«), niz komornih kompozicija (4 gudaĉka kvarteta), »Balkanofoniju« za orkestar, »Simfoniju Orijenta« za zbor i orkestar. Zlatko Grgošević (1900—) komponira gotovo iskljuĉivo vokaJnu muziku, a Rudolf Matz (1901—) piše uz to i brojna komorna djela, istiĉući se i kao zborovoĊa i pedagog u nastavi za violonĉelo. Na podiuĉju vedrog muziĉkog kazališta istakao se Ivo Tijardović (1895—), autor opereta »Mala Floramve«, »Splitski akvarel« i dr. 5. Muziĉari navedeni u 4. toĉki ovog pregleda uglavnom su već dosegli vrhunsku toĉku svog stvaranja. Ukoliko i dalje komponiraju, pridrţavaju se utrtih putova pa prema tomu ne pridonose mnogo oblikovanju suvremene hrvatske muzike u uţem smislu rijeĉi. Kompozitori, koji aktivnije izgraĊuju današnju muziĉku kulturu Hrvatske, roĊeni su svi u XX st. Nekolicina meĊu njima uspješno je zapoĉela svoj stvaralaĉki put još prije Drugoga svjetskog rata, dok su se drugi u muziĉkom ţivotu Hrvatske pojavili tek poslije njega. Drugi svjetski rat, velika prekretnica u historiji ĉovjeĉanstva, bio je to i za hrvatsku muziku. Usporedimo li sliku muziĉkog stvaranja u Hrvatskoj izmeĊu oba rata sa slikom, koju nam ono danas pruţa, lako ćemo uoĉiti krupne razlike. Do perioda 1941—45 hrvatska je muzika bila homogena. Rijetka su djela izlazila iz okvira nacionalnih muziĉkih smjernica. Nakon 1945 ĉinilo se, da će taj smjer i dalje ostati putokazom muziĉarima u Hrvatskoj, što je, neposredno nakon velike narodne borbe za slobodu i opstanak, bilo i shvatljivo. Brojna djela nastala u prvim godinama iza 1945, povezana uz likove i zbivanja iz okupatorskog terora i borbe protiv njega ili uz napore za obnovu i izgradnju zemlje, svjesno su ostajala
180
HRVATSKA MUZIKA u Hrvatskoj (5 simfonija, 3 simfonijete, 13 koncertantnih d koji se uspješno ogledao i na podruĉju vokalne muzike (cil solo-pjesama »Pjesme za bezimenu«, »Bez povratka«, »Gitanj; opere i baleta; Ivo Lhotka-Kalinski (1913—), pjevaĉ i pjev pedagog, autor opera (komiĉne jednoĉinke »Analfabeta«, »P vanje«, »Dugme«, »Vlast«), simfonijskih pjesama, solo-pjes; Stjepan Šulek (1914—), violinist i nastavnik kompozicije, rr današnjim hrvatskim kompozitorima, sigurno je najtemel poznavalac instrumentacije, a uz to i inventivan polifoniĉar. K pozicije mu odaju osebujnu sintezu baroknih i kasnoromanti elemenata, s virtuoznim štimungima lakoće i svjeţine, ali i sumo -dramatskim odrazima stvarnosti; od njegovih djela (6 simfoi 3 klasiĉna koncerta za orkestar, 8 solistiĉkih instrumenta koncerata, opere »Koriolan« i »Oluja«) najveći je domet posi Druga simfonija (»Eroica«). Natko Devĉić (1914—) danas ve< gradi na elementima folklora, ali je svoj najveći uspjeh u pr stvaralaĉkom razdoblju postigao orkestralnom »Istarskom suite u njoj se vrlo uspješno inspirirao duhom istarske narodne mu; koji proţima njegovu operu »Labinska vještica« i »Concert za violinu i orkestar. U drugom stvaralaĉkom razdoblju, koj< temelji na tekovinama avangardnih muziĉkih stremljenja, istiĉ Devĉićev »Koncert za komorni sastav« i balet »DIA ...« Pobo suvremene muzike bio je i Ivo Kirigin (1914—1964; simfoi »Concertino« za klavir i orkestar). Koncertna dvorana u kazalištu August CesarfCj Varaţdin
u blizini muziĉkog folklora. MeĊutim, kako su godine odmicale i nova se lica pojavljivala u razvoju muzike u Hrvatskoj, slika se postepeno mijenjala. Preorijentacija u muziĉkoj nastavi, novi kontakti s inozemstvom, a s tim u vezi usmjerivanje stvaralaĉke znatiţelje k novim ciljevima, ĉinili su da je mlada i najmlaĊa generacija hrvatskih muziĉara uglavnom postala ravnodušna prema folkloru i muzici, koja na njemu gradi. Nasuprot nekadašnjoj jedinstvenosti, današnja je slika muzike u Hrvatskoj priliĉno heterogena: dok pojedini muziĉari srednje generacije, odgojeni u tradicijama nacionalnog smjera, kome su i sami dali znaĉajnih priloga, i dalje u većoj ili manjoj mjeri podrţavaju taj smjer (povremeno ga, doduše, i napuštajući), mladi pišu atonalno, politonalno, a u zadnje vrijeme usvajaju avangaidne tekovine suvremene muzike. Medu likovima istaknutih kompozitora srednje generacije, koji su se u muziĉkom ţivotu Hrvatske afirmirali još prije Drugoga svjetskog rata, poseban poloţaj zauzima pijanist BoţiĊar Kune (1903-—1964). Ponajviše je pisao djela za svoj instrument (koncert, sonate, preludiji i dr.) u stilu priliĉno bliskom francu skim impresionistima, od kojih ga razlikuje ĉvrstoća arhitektonike i liĉna nota, izrasla iz ukusne kromatizacije. Jedan je od najplodnijih i tehniĉki najzrelijih hrvatskih suvremenih kompozitora Boris Papandopulo (1906—), veoma aktivan i kao dirigent. Njegovo stvaranje samo je djelomiĉno obiljeţeno duhom folklora. Pisao je opere (»Rona«), balete, oratorije, zborove, pjesme, komorne kompozicije (gudaĉki kvarteti, izvrstan »Concerto da camera«), simfonije, koncerte. U njegova najbolja ostvarenja idu »Sinfonietta« za gudaĉki orkestar, koncert za klavir i gudaĉki orkestar, kantata »Legende o drugu Titu« i oratorij »Muka gospodina našega Isukrsta«. Izraziti je komorni kompozitor Milo Cipra (1906—), koji u svojim radovima invenciozno rješava probleme muziĉke forme. I on traţi put k izvornom jeziku narodnog prizvuka, iako se u pojedinim radovima priklanjao neoklasicistiĉkim smjernicama. Uz komorne kompozicije (5 gudaĉkih kvarteta), napisao je orkestralnih i klavirskih djela, mnogo scenske muzike i niz vokalnih djela (»Kantata o ĉovjeku«). U svojim kompozicijama (5 simfonija, »Triptihon« za sole, zbor i orkestar, opere »Ekvinocij« i »Zlato Zadra«), Ivan Brkanović (1906—) oĉituje elementarnu izraţajnu snagu i smjelost u traganju za autohtonim jezikom, osnovanim na narodnim muziĉkim tvorevinama. Na obiljeţjima istarskog folklora gradi Slavko Zlatić (1910—), autor preteţno vokalnih djela (»Varijacije na narodnu temu« za alt, ţenski zbor i klavir, kantata »Grudo motovunska«) i istaknut zborovoda, dok se Nikola Hercigonja (1911—■) u svojim najznaĉajnijim radovima inspirira tematikom iz Crne Gore (opera »Gorski vijenac«). Ĉitav niz kompozitora pojavio se u muziĉkom ţivotu Hrvatske iza 1945. Njihova je uloga najviše pridonijela da se slika hrvatske muzike bitno izmijenila. Za razliku od ranijeg razdoblja, kada su se gotovo svi hrvatski kompozitori napajali na izvorima narodne muzike, sada se snaţno ispoljuje tendencija za kozmopolitskim muziĉkim govorom, osobito u pravcu neoklasiĉnih i baroknih smjernica. Od kompozitora kojih stvaranje preteţno ili sasvim pada u to razdoblje istiĉu se: Bruno Bjelinski (1909—), preteţno instrumentalni kompozitor, najplodniji predstavnik koncertantne muzike
1
U srednjoj generaciji hrvatskih kompozitora paţnju su ' vukli: Silvije BombarĊelli (1916—), autor baleta (»Stranac«, » klade«, »Edip«), opere »Adam i Eva«, kantata, zborova i s pjesama; Emil Cossetto (1918—), koji se najviše afirmirao podruĉju vokalne muzike; Miroslav Miletić (1925—), komi muziĉar i plodan stvaralac; Zlatko Pibernik (1926—; »Kon za tri orkestra«, »Peta koncertantna muzika«) i AnĊelko Klobi (1931—), vrstan orguljaš, ĉija se djela odlikuju zvukovnim bo; stvom i tehniĉkom dovršenošću (»Piece en mosaique« za orgi »Muzika za komorni sastav«). Nešto stariji od njih, Kreh Fribec (1908—) nadovezao se na nacionalni smjer, ali zaoštrava disonancu do ekstrema došao je na pozicije Eeĉke atonalne šl (balet »Vibracije«, orkestralna »Heliofonija«, »Lamento« za gud »Muzika« za violu solo, 2 violine i violonĉelo). Uz njega treba s menuti Branimira Sakaĉa (1918—), kompozitora koji je prv Hrvatskoj eksperimentirao s tzv. konkretnom muzikom. Njeg djela istiĉu se osebujnim rješenjima (»Doppio« za gudaĉki kvai »Omaggio — Canto della commedia« za zbor, violinu i udaral »Turm-musik« za orkestar). Razvoju muziĉke avangarde u Hrvatskoj znatno je pridc »Zagrebaĉki muziĉki biennale« koji se od 1961 odrţava redo' svake druge godine. Dok su se dotada samo pojedinci deklari za novi zvuk, otada sve više hrvatskih kompozitora prihvaća kovine avangardnih pravaca, što je otvorilo put njihovim djel: u inozemne koncertne dvorane i muziĉka kazališta. Na prvom mje treba spomenuti Milka Kelemena (1924—), utemeljitelja i pr sjednika Zagrebaĉkog muziĉkog biennala, koji djeluje u Njemaĉ] Medu njegovim orkestralnim kompozicijama istiĉu se »Koncert tne improvizacije«, »Skolion«, »Ekvilibri«, »Sub rosa« i »Surpri od koncertantnih »Transfiguraciie« za klavir i orkestar, »Changej za violonĉelo i orkestar i »Compose« za 2 klavira i orkestra grupe, a od komornih »Kontrapunktiĉke etide« za 5 duhaĉa, »] diant« za komorni sastav i »Motion« za gudaĉki kvartet. Veo zapaţeni su Kelemenovi baleti »Heroj i njegov dvojnik« i »1 puštene«, kao i opere »Novi stanar« i »Opsadno stanje«. Kom zitor Ivo Malec (1925—),koji već niz godina ţivi u Parizu,poset paţnju posvećuje traţenju novih zvukovnih kombinacija (»I mina« za 12 gudaĉa, »Vokatif« za orkestar, »Cantate pour elle« sopran, harfu i magnetofonsku vrpcu, »Lied« za 39 gudaĉa i glasova, muziĉki plakat »Vicror Hugo — Jedan protiv svil Malec se ogledao i na podruĉju eksperimentalne i tzv. konkr ne muzike. Istaknuti predstavnici hrvatske muzike medu mladim ko pozitorima su: Stanko Horvat (1930—•), koji je tradicionf muziĉki govor proširio tekovinama Nove muzike i krenuo \ štitim putovima (»Koral« i »Perpetuum mobile« za gudaĉe, k< cert za klavir, »Rondo« za gudaĉki kvartet, televizijska op »Tri legende«, kantata »Jama«); Ruben Radića (1931—■) u svoj djelima nastoji da tzv. totalnu organizaciju podredi ideji (» i 10« za zbor i orkestar, »Sustajanje« za orgulje i orkestar, op< »Ranjeni dlan«); Dubravko Detoni (1937—■) sluţi se takoĊer i kovinama konkretne i elektronske muzike (»Assonances« ZE violonĉela i orkestar, »Elucubrations« za orkestar i klavir, » scena za sviraĉa, ĉembalo i elektroniku); Igor Kuljerić (1938autor baleta »Posljednja uloga«, koncerta za rog, »Figurazioni c tromba« za trublju i orkestar, »Continuazioni« za orkestar. Hrvatsku jazz-muziku obogatili su Miljenko Prohaska (1925s kompozicijama »Intima«, »Koncert br. 2«, »Skice« i »Folklor
HRVATSKA MUZIKA meditacije«, Tomica Simoviĉ (1931—; »Ĉetiri plesne metamoforze«) i Zlatko Kruţić (1936; »Ariana«), a u novije doba Boško Petrović (1935—) i Ozren Depolo (1930—). Na podruĉju lake orkestralne muzike istakli su se Zvonimir Bradić (1904—), Ferdo Pomykalo (1915—1973), Bojan Hohnjec (1922—■) i Milivoj Kerbler (1930—1971), a na podruĉju vedrog muziĉkog kazališta Josip Deĉi (1904—), Boris Krnic (1900—■)> Ljubo Kuntarić (1925—), Stjepan Mihaljinec (1935—) i Alfi Kabiljo (1935—). Od velikog broja hrvatskih kompozitora koji su stvorili niz veoma uspjelih zabavnih melodija neka budu spomenuti: Miroslav Biro, Nenad Grĉevit, Dragiša Dukić, Zvonimir Krkljuš, Milutin VanĊekar, Heda Piliš, Mario Nardelli, Pero Gotovac, Nikica Kalogjera, Branko Mihaljević, Stipica Kalogjera, Stjepan Mihaljinec, Milivoj Kerbler, Alfi Kabiljo, Alfons Vuĉer, Drago Diklić, Ivica Stamać i Marija Radić. Autori popularnih šansona su Zvonimir Golob, Pero Gotovac, Zvonko Špišić i Arsen Dedić. 6. Tradicija javne muziĉke nastave u Hrvatskoj seţe još u XVIII st., kada su u sastavu tzv. glavnih škola postojale u Zagrebu, Rijeci, Karlovcu i Donjem Miholjcu i muziĉke škole. God. 1788 otvorena je u Zagrebu i muziĉka škola kao zasebna jedinica sa svojim nastavnim planom i programom sa svrhom da obrazuje uĉiteljski kadar, ali i da koristi graĊanstvu. Druga muziĉka škola utemeljena je 1820 u Rijeci, a zatim u Donjem Miholjcu i Varaţdinu (1828). God. 1927 osniva se u Zagrebu muziĉko društvo pod nazivom Musikverein, koje organizira muziĉke priredbe i zabave s obaveznim muziĉkim toĉkama. Uskoro, 1829, otvara društvo svoju muziĉku školu, koja kontinuirano radi do danas. U toku vremena djelokrug te škole neprekidno se proširuje, ali ne izlazi iz okvira potpune srednje muziĉke škole. Istom 1920 predaje je društvo (koje je meĊutim već oko sredine prošlog stoljeća promijenilo svoj naziv, a od polovine dvadesetih godina XX st. nosi ime Hrvatski glazbeni zavod) drţavnoj vlasti na upravu. Škola, sada u rangu fakulteta, dobiva naziv Muziĉka akademija. Pod tim imenom djeluje i danas. Rezultati koji su u ovom zavodu kroz više od pet decenija njegova postojanja postignuti, dobrim su dijelom zasluga njegovih nastavnika, od kojih su neki širinom opće i struĉne kulture, naprednošću pedagoškog stava i umjetniĉkim ostvarenjima stekli velik ugled, odgojivši gotovo sve najistaknutije današnje hrvatske kompozitore i muziĉke umjetnike. Medu te nastavnike idu već spomenuti kompozitori B. Bersa (kompozicija i instrumentacija), F. Lhotka (harmonija), F. Dugan (kontrapunkt, fuga, orgulje), F. Luĉić (kontrapunkt i fuga), M. Cipra (kompozicija), B. Bjelinski (kontrapunkt i fuga), N. Devĉić (harmonija), K. Odak (kompozicija), 5. Šulek (kompozicija), zatim Vdclav Huml (1880— 1953; violina), Svetislav Stanĉić (1895—1970; klavir), Ivan Pinkava (1912—; violina), Ivo Maĉek (1914—; klavir), Ladislav Šaban (1918—; klavir), Lav Vrbanić (1904—; solo-pjevanje), Vladimir Ruţdjak (1922—; solo-pjevanje) i dr. Danas (1972) djeluje u Hrvatskoj 12 potpunih srednjih muziĉkih škola: u Puli, Rijeci, Splitu, Dubrovniku, Osijeku, Varaţdinu, Bjelovaru, Sisku, Karlovcu i tri u Zagrebu. Reproduktivna muziĉka djelatnost temelji se na aktivnosti opernih kazališta, orkestralnih i komornih udruţenja te solista. Najintenzivniji je svakako muziĉki ţivot u Zagrebu, već odavna kulturnom centru Hrvatske. Opere se u Zagrebu prikazuju kroz cijelo XIX st., najprije od strane putujućih inozemnih kazališnih druţina. God. 1870 utemeljena je u Zagrebu stalna opera, koja izuzevši dva prekida (1889—94 i 1902—09) do danas stalno djeluje. Zagrebaĉka opera (a uz nju i balet) izvela je sva standardna djela klasiĉnog i romantiĉnog repertoara, a i više djela iz suvremenog stvaranja. Osobito u našem stoljeću, ona je posebnu paţnju posvećivala operi slavenskih naroda. U pokrajini operna kazališta nisu stalno djelovala. Danas postoje opere u Splitu, Osijeku i na Rijeci. Orkestralne priredbe oduvijek su najbrojnije u Zagrebu. Tu je u toku prošlog stoljeća djelovao orkestar Hrvatskog glazbenog zavoda, uz druge amaterske orkestralne sastave. Operni orkestar nastupao je već od 1871 i kao simfonijski orkestar (od 1920 pod nazivom Zagrebaĉka filharmonija), prireĊujući stalne simfonijske koncerte i dajući poticaja domaćim kompozitorima za stvaranje orkestralnih djela. Njezinu je ulogu nakon 1945 preuzeo Simfonijski orkestar Radio-Zagreba (kasnije Drţavni simfonijski orkestar) koji se od 1955 zove Zagrebaĉka filharmonija. Uz ovaj orkestar, koji nastupa više puta mjeseĉno, u pretplatnim i vanpretplatnim priredbama, istiĉu se u Zagrebu još Zagrebaĉki solisti i Simfonijski orkestar Radio-Televizije. Od komornih udruţenja, koja su se od kraja XIX st. do danas u Zagrebu pojavila i djelovala dulje ili kraće vrijeme, svakako je najistaknutije Zagrebaĉki kvartet. Na ĉestim nastupima u domovini i turnejama po Evropi, on je u vremenu od 1919 do Drugoga svjetskog rata stekao znatan ugled. Djelatnost ovoga komornog tijela uvelike je pridonijela nastajanju priliĉnog b/oja gudaĉkih kvarteta, koji su u znatnoj mjeri unaprije-
181
dili hrvatsko komorno stvaranje. Njegovu ulogu nastavio je 1955 pod istim imenom ansambl koji vodi violinist Josip Klima. Posebnu su ulogu odigrala pjevaĉka društva, ne samo u Zagrebu, već i u pokrajini. U Zagrebu su pjevaĉka društva »Kolo«, »Lisinski«, »Glazbeno društvo intelektualaca« (GDI) i »Mladost« (kasnije »Mladost-Balkan«) s jedne strane podupirala izgraĊivanje hrvatske zborne literature, osobito izmeĊu oba svjetska rata, dok su s druge omogućivala izvedbe velikih oratorijskih djela. Od pokrajinskih zborova istakli su se »Zora« iz Karlovca, »Kuhaĉ« i »Lipa« iz Osijeka i »Zvonimir« iz Splita. Drugi svjetski rat dokrajĉio je rad navedenih pjevaĉkih društava, ali su u NR Hrvatskoj utemeljena nova, tako u Zagrebu »Bratstvo i jedinstvo«, »Joţa Vlahović«, »Vinko JeĊut«, »Vladimir Nazor«. Znaĉajan je zbor radio-stanice u Zagrebu, koji na svojim javnim nastupima ĉesto izvodi vaţnija djela iz suvremene evropske zborne literature. Konaĉno, u Hrvatskoj je djelovao i djeluje oveći broj solista, od kojih je većina stekla struĉnu izobrazbu u Zagrebu i u njemu se nastanila. Mnogi su svoje znanje dalje usavršavali u inozemstvu (osobito u Parizu), a ima ih koji su u inozemstvu ostali i tamo stekli veliki ugled. Medu pjevaĉima još su se u drugoj polovini prošlog stoljeća istakli Matilda Mallinger, prva Eva u Wagnerovoj operi »Majstori pjevaĉi«, Milka Tmina, ĉlanica Metropolitan-opere u New Yorku i kasnije Maja Strozzi-Peĉić. Danas su u inozemstvu dobro poznata imena Zinke KuncMilanov (New York), Marijane RaĊev, ĐurĊe Milinković (Miinchen), Sene (Srebrenke) Jurinac (Beĉ), Nade Puttar-Gold, Ruţe Pospiš-Baldani (New York), Boţene Ruk-Foĉić, Majde Radić, Tina Pattiere, Josipa Gostiĉa, Vladimira Ruţdjaka (Hamburg), Tomislava Neralića (Berlin), Tugomira Franca (Beĉ) i dr. MeĊu prvacima Zagrebaĉke opere istiĉu se nadalje Anĉica Mitrović, Vilma Noţinić, Nada Tonĉić, Mirka Klarić, Branka Stilinović, Josip Kriţaj, Dragutin Bernardić, Jeronim Ţunec, Franjo Paulik, Franjo Petrušanec. Ostale soliste predstavljaju violinisti Zlatko Baloković (SAD), Ljerko Spiller (Buenos Aires), Stjepan Šulek, Dragutin Hrdok i Tonko Ninić, pijanisti Antonija Geiger-Eichhorn, Melita Lorković, Dora Gušić, Branka Musulin (Stuttgart), Boţidar Kune (SAD), Ivo Maĉek, Jurica Murai, Darko Lukić, Ranko Filjak, Stjepan Radić, Pavica Gvozdić i Vladimir Krpan, dirigenti Milan Sachs, Krešimir Baranović, Lovro Mataĉić, Mladen Pozajić, Berislav Klobuĉar, Milan Horvat (Beĉ), Mladen Bašić, Nikša Bareza i Vladimir Benić. Od smrti Franje Kuhaĉa, svog utemeljitelja, hrvatska se muziĉka nauka postepeno dalje razvijala, iako ne onako kao umjetniĉka muzika i muziĉka reprodukcija. Još uvijek se osjeća pomanjkanje struĉnjaka, koji bi morali izvršiti zadatke muziĉke znanosti u Hrvatskoj. Dosad je razmjerno najviše uĉinjeno na podruĉju raznih ogranaka muziĉke teorije i folklora, dok u povijesti hrvatske muzike ima još uvijek muziĉara i razdoblja koja oĉekuju svoje temeljite monografije. Kuhaĉev muzikološki rad nastavili su B. Širola i V. Ţganec. Boţidar Širola (1889^—1956) bavio se sabiranjem graĊe za povijest hrvatske muzike i prouĉavanjem folklora (»Pregled povijesti hrvatske muzike«, »Hrvatska narodna glazba«, »Hrvatska umjetniĉka glazba«). U svojim radovima Širola je prvenstveno išao za fiksiranjem muziĉkog materijala na terenu, ali je uspješno, posebno u vezi s narodnim instrumentima, zalazio i u istraţivanje njihova postanka, povijesnog razvoja i rasprostranjenosti. Vinko Ţganec (1890 •—) istaknuti je etnomuzikolog i melograf koji je u toku svoga dugogodišnjeg djelovanja
Završno kolo iz Gotovĉeve opere Ero s onoga svijeta
HRVATSKA MUZIKA — HRVATSKI GLAZBENI ZAVOD
182
skupio i zapisao više od 15 000 melodija s tekstom iz MeĊimurja, Hrvatskog zagorja, Baĉke, Baranje, Podravine, Pokuplja, Istre, Dalmacije, Gradišća (Austrija) i Gjurske ţupanije (Madţarska). Vrijedne priloge gradi za prouĉavanje hrvatske muziĉke kulture dao je i Antun Goglia (1867—1958), autor brojnih povijesno-biografskih radova. Medu suvremenim muzikolozima istiĉe se Pavao Markovac (1903—1941), ţrtva okupacijskog terora, koji je prvi u Hrvatskoj postavio prouĉavanje muziĉke povijesti na dijalektiĉko-materijalistiĉkoj osnovi, tumaĉeći je u vezi s društveno-ekonomskim odnosima odreĊene sredine i doba. Posebno je zasluţan Dragan Plamenac (1895 —), koji je vrlo uspješno istraţivao hrvatsku muziĉku prošlost, osobito XVI i XVII st. Prouĉavanjem
Hrvatski glazbeni zavod, Zagreb
starije hrvatske muzike uspješno se bavio i Albe Vidaković (1914— 1964), jedan od najznaĉajnijih predstavnika suvremene crkvene muzike u Hrvatskoj, kao i Ladislav Šaban (1918 —). Na podruĉju suvremene hrvatske muzikologije treba spomenuti još Josipa Andreisa (1909 —), koji je objavio više priruĉnika i monografija (»Historija muzike«, »Razvoj muziĉke umjetnosti u Hrvatskoj«), Krešimira Kovaĉevića (1913 •—; »Hrvatski kompozitori i njihova djela«, »Muziĉko stvaralaštvo u Hrvatskoj 1945—• 1965«), Ivu Supiĉića (1928 —; »Elementi sociologije muzike«, »Musique et societe«), Lovru Ţupanovića (1924 •—•; monografija »Vatroslav Lisinski«), Jerka Bezića (1929 —) i Koraljku Kos (1934 —). UnapreĊenju istraţivanja hrvatske muziĉke prošlosti pridonose i kritiĉka izdanja djela hrvatskih kompozitora što ih objavljuju Muziĉki odjel JAZU (osnovan 1954), Muzikološki zavod Muziĉke akademije u Zagrebu (osnovan 1967) i Društvo hrvatskih skladatelja. Pokušaji oko utemeljenja periodiĉkih muziĉkih publikacija javljaju se u Hrvatskoj potkraj XIX st. Oni su se nastavili i kasnije, ali su gotovo svi bili kratka vijeka. Jedino se ĉasopis »Sv. Cecilija« odrţao, postavši ogledalom muziĉkog ţivota u Hrvatskoj u tom razdoblju (1907—44 i od 1969 dalje) (->■ Prilog).
muziĉke kulture u Jugoslaviji, Zagreb 1962. — Isti, Rezultat
_
1_„
__
TT ____ -._ i __ •
T-\_ 1
T AT T T
_ .. s -
TS-
TS-
v.
■ _'
r\: -
u razvoju naše muziĉke kulture, Zvuk, 1970. — J. Andreis, Musicologv in atia, Arti musices, Special Issue, 1970. — Isti, Prvi muziĉki ĉasopisi u h skoj, Arti musices/II, 1971. — K. Kovaĉevid, Hrvatska glazba, zbornik »E ska<% Zagreb 1972. J. /
HRVATSKI GLAZBENI ZAVOD (HGZ), utemeljen u grebu 1827, djeluje neprekidno do danas kao najstarija mu2 ustanova u Hrvatskoj. Osnovan u razdoblju jaĉanja grada klase u Hrvatskoj kao odraz teţnja i potreba za promicanjem ziĉke umjetnosti, HGZ je u toku svoje duge djelatnosti preuzi i uspješno rješavao krupne zadatke bez kojih nije moguće z; sliti izgradnju šire muziĉke kulture. Postepeno, u djelo! Hrvatskog glazbenog zavoda ušlo je osnivanje, uzdrţavan proširivanje muziĉke škole, organiziranje koncertnih prirei u izvedbi domaćih i stranih umjetnika, utemeljenje vlasi orkestra, knjiţnice i arhiva, izdavanje djela hrvatskih kompozii U ĉasu svog osnutka, HGZ nije nosio današnje ime. Neke ljubitelja muzike i muziĉara, koji su se sastajali u kući zagreba< trgovca Đure Popovića, dalo mu je ţivot pod nazivom Mi verein (tj. Muziĉko društvo). Još prije odobrenja društvenih vila (8. V 1827) novo je društvo odrţalo 18. IV 1827 svoju { koncertnu priredbu. Dvije godine kasnije otvorilo je vlas muziĉku školu (16. II 1829). U školi se u poĉetku poduĉa samo pjevanje i sviranje na gudaĉkim instrumentima. Nas je trajala tri godine, kasnije ĉetiri, uz petu godinu usavršava U tom prvom razdoblju postojanja Musikvereina, koje traje promjene njegova imena, moralo se društvo boriti s jakim finar skim teškoćama i utjecati se velikodušnosti crkvenih velika: plemićkih krugova. God. 1847 društvo je promijenilo ime u Skladnoglasja dru zagrebaĉko, a ĉetiri godine kasnije — u samom poĉetku apsol stiĉke, reakcionarne austrijske ofanzive na kulturni ţivot i ro ljublje u Hrvatskoj — u Druţtvo prijateljah muzike u Hrvat, i Slavoniji. Tada dolazi do preureĊenja muziĉke škole, u h nastava obuhvaća dva trogodišnja teĉaja, niţi i viši. God. 18 na molbu društva da mu škola bude pretvorena u konzervatc Sabor donosi odluku o promjeni naziva u Narodni zemal glazbeni zavod i dodjeljuje mu stalnu drţavnu pomoć. Svjesna ĉinjenice da zavodu nedostaje središnja umjetni liĉnost koja bi znanjem i autoritetom pomogla da se poĊi] nivo nastave u školi, uprava zavoda pozvala je 1867 Ivana Za koji je tada ţivio u Beĉu kao ugledan operetni kompozitor, preuzme rukovodstvo škole. Visoko shvaćajući svoje duţni prema domovini i njenim kulturno-umjetniĉkim potrebama, Z se pozivu odazvao i 1870 zapoĉeo dugogodišnju aktivnost kao rektor škole HGZ i njezin nastavnik, djelujući na tom mje do umirovljenja (1908). God. 1872 otvorio se u školi i klavii odjel, a poduĉavali su se i duhaĉki instrumenti. God. 1886 uv< se u nastavni plan i harmonija. Da bi dokrajĉila izvjesne pro narodne teţnje i pojave koje su se oĉitovale u povremenoj upotp njemaĉkog jezika kod predavanja, a i na ispitima, uprava zavc je 1877, slaveći pedesetogodišnjicu osnutka, odredila da se »1 predavanja koli ispiti u narodnom jeziku drţati imadu . . .« tim u vezi zavod je poduzeo akciju za izgradnju i uvoĊenje hrvat: muziĉke terminologije, ali taj pokušaj, kojemu je za osnovu 1 sluţilo nazivlje što ga je Kuhaĉ objavio u svom prijevodu Lobec Katekizma glazbe (1875), nije bio sretno riješen, ni u to vrijen ni kasnije. MeĊutim, jedan drugi pothvat, o kojemu je ovis pravilno djelovanje i zavoda i njegove škole, doveden je do sretn ostvarenja: god. 1876 dovršena je prva zgrada Hrvatskog glazt nog zavoda u Gundulićevoj ulici. U njoj je bilo dovoljno školsk prostora; uz to je Zagreb dobio reprezentativnu koncertnu d\ ranu; po akustiĉnosti ona je i danas (1972) najbolja zagrebaĉ dvorana za komorne i solistiĉke priredbe. God. 1895 dovršena i druga zavodska zgrada, sagraĊena uz prvu i s njom povezai Kroz ĉitav niz decenija, o kojima je dosad govoreno, Zavod je granicama mogućnosti organizirao koncertne nastupe domać i stranih umjetnika, kako bi što potpunije odgovorio svojoj svr Potkraj stoljeća (1890) nova reforma škole poboljšava njei ustrojstvo, kao i poloţaj nastavnika. Škola ima tri odjela: za i strumente, za pjevanje, za kompoziciju. U prva dva, nastava tri šest godina, a u trećem dvije, ali taj odsjek mogu polaziti samo c uĉenici koji su uspješno završili odjel za instrumente. Vlastiti snagama ili u zajednici s osobljem Hrvatskog narodnog kazališ izvodi Zavod i O'perne predstave. Postepeno dolazi do nove promjene imena Zavoda i njego škole. God. 1895 on se pretvara u Hrvatski zemaljski glazbe zavod, a 1925 u Hrvatski glazbeni zavod, pod kojim imenom djelu i danas. Škola dobiva 1916 naziv Konzervatorij Hrvatskog zemaljsk glazbenog zavoda ili, kraće, Hrvatski konzervatorij. MeĊutii ratne teškoće, povećavan broj polaznika (škola je 1920 ima 594 uĉenika!), nemogućnost da se osiguraju novĉana sredstva : uzdrţavanje nastavniĉkog osoblja, navedoše ravnateljstvo Zavo<
HRVATSKI GLAZBENI ZAVOD — HRVATSKO NARODNO KAZALIŠTE 183 da (nakon višekratnih uzaludnih pokušaja, uĉinjenih još u prošlom stoljeću) zatraţi još jednom od vlade neka preuzme upravu škole u svoje ruke. Toj je molbi bilo udovoljeno, pa je škola zapoĉela svoj novi ţivot. Primopredaja je izvršena i. IX 1920, a škola je dobila naziv Hrvatska zemaljska glazbena škola. Godinu dana kasnije (2. VIII 1921) njeno je ime promijenjeno u Kraljevski konzervatorij u Zagrebu, a 18. X 1922 u Kraljevsku muziĉku akademiju. Time je zapoĉelo razdoblje koje traje još i danas, s tim da od 1951 u starim prostorijama HGZ djeluje Muziĉka akademija u rangu fakulteta, a u Gundulićevoj ulici br. 4 srednja muziĉka škola Vatroslav Lisinski kao samostalna ustanova. Riješen briga oko uzdrţavanja škole, HGZ se mogao znatno više posvećivati ostalim svojim zadacima. God. 1917 osnovao je koncertnu poslovnicu koja je do kraja djelovanja (1929) organizirala golem broj koncerata (1917—27 oko 450). Ti su uvelike pridonijeli upoznavanju zagrebaĉkog općinstva s istaknutim stranim izvodiocima i vrijednim djelima starije i novije muziĉke literature. Znaĉajni su bili i brojni nastupi zavodskog orkestra (1922— 37), kao i organiziranje »Intimnih muziĉkih veĉeri« (1923—28), povjereno Arturu Schneideru, zasluţnom dugogodišnjem tajniku HGZ. Na tim se veĉerima posebna paţnja obraćala izvoĊenju djela iz suvremenog domaćeg i inozemnog muziĉkog stvaranja. U nizu aktivnosti HGZ valja spomenuti i nakladniĉku djelatnost. Sbirka razliĉitih hrvatskih napjevah iz 1862 i Sbirka pjesama za glas i klavir, namijenjena školskoj upotrebi, objavljena 30 godina kasnije u 4 sveska, prvi su koraci u tom pravcu. IzmeĊu dva svjetska rata, te od 1948 do danas Zavod je izdao veliki broj kompozicija hrvatskih autora, s razliĉitih podruĉja vokalne, klavirske, komorne i orkestralne muzike. U tim su izdanjima podjednako zastupljena djela klasika hrvatske muzike, kao i pripadnika najmlaĊih generacija. God. 1950 osnovan je Muziĉki lektorij, kojemu je bila svrha da javnim predavanjima upozna i šire krugove ljubitelja muzike s pojavama iz muziĉke povijesti, estetike i teorije. HGZ povremeno organizira kompozicijske veĉeri pojedinih hrvatskih kompozitora. On omogućuje i nastupe hrvatskih muziĉkih umjetnika mlaĊe i najmlaĊe generacije u okviru vlastitih društvenih koncerata, oslobaĊajući ih svakog tereta reţijskih troškova. To posebno vrijedi za samostalne nastupe odliĉnih apsolvenata Muziĉke akademije, nagraĊenih društvenim nagradama u spomen Vatroslava Lisinskog, Franje Kuhaĉa, Pavla Markovca, Vaclava Humla i Svetislava Stanĉića. Ne manje vaţan udio u razvoju hrvatske muziĉke kulture imao je, a ima još i danas, društveni arhiv, najbogatija zbirka muzikalija u Hrvatskoj, koja stoji na raspolaganju svim muziĉkim ustanovama u zemlji, orkestrima, društvima i pojedincima. Inventar muziĉkog arhiva, skupljan decenijima iz djela koja su se nabavljala za društvene koncerte i školske priredbe, proširen je 1935 velikom zbirkom iz ostavštine našeg uglednog zemljaka Nikole Udine Algarottija, koju je on zavještao rodnome Krku. Algarottijeva biblioteka, s više od 3000 svezaka starih muziĉkih izdanja i rukopisa, djelomice i domaćih kompozitora, ima veliko umjetniĉko i kulturno-historijsko znaĉenje. LIT.: A. Goglia, Hrvatski glazbeni zavod 1827—1927, Sv. C, 1926—27 (obj. i kao separat, 1927). — Isti, Hrvatski glazbeni zavod u deceniju 1927— 1937, ibid., 1937 (obj. i kao separat, 1937). —J. Andreis, Hrvatski glazbeni zavod kroz 125 godina svoga postojanja, Zagreb 1952. — K. Kovaĉević, 140 godina Hrvatskog glazbenog zavoda, Zvuk, 1967. — L. Šaban, Muziĉka škola Hrvatskog glazbenog zavoda u Zagrebu, Razvoj muziĉkog školstva u SR Hrvatskoj 1788—■ 1968, Zagreb 1968. — Isti, Poĉeci Hrvatskog glazbenog zavoda (1827—1829), Iz starog i novog Zagreba, IV, 1968. — B. Rakijaš, Ugovor o pripojenju zagrebaĉke Muziĉke škole iz XVIII st. školi »Musikvereina«, Arti musićes, I, 1969. J. As.
HRVATSKI PJEVAĈKI SAVEZ osnovan je 17. V 1875 u Sisku. Poticaj je dalo Hrvatsko pjevaĉko društvo Kolo 1874 prigodom proslave otvorenja Zagrebaĉkog sveuĉilišta. Na poziv Kola toj je sveĉanosti prisustvovalo nekoliko pjevaĉkih društava, koja su postigla naĉelni sporazum i formirala privremeni Savez, koji je konaĉno utemeljen slijedeće godine. Osim Kola, osnivaĉi Saveza bila su pjevaĉka društva Zora (Karlovac), Danica (Sisak), Slavulj (Petrinja), Zvono (Kriţevci), Sokol (Glina), Tamburica (ĐurĊevac) i Lika (Velika Gorica); kasnije su pristupili Davor (Slavonski Brod) i Sokol (Kostajnica). Savez je utemeljen s ciljem da podupire razvitak i napredak pjevaĉkih društava, da promiĉe narodnu muziĉku umjetnost, nabavlja, sabire, tiska i širi izvorne hrvatske kompozicije i si. Aktivnost Saveza bila je u prva dva decenija veoma mala. Nekoliko puta mijenjana su i dopunjavana pravila; 1891 organizirana je prva pjevaĉka proslava; 1892 prošireno je djelovanje Saveza na Dalmaciju; iste je godine zakljuĉeno (ali zbog pomanjkanja materijalnih sredstava nije realizirano) izdavanje glasila Saveza (ĉasopis Gusle vršio je neko vrijeme ulogu glasila Saveza). God. 1897 izašla je Jeka hrvatskog pjevaĉkog saveza u redakciji F. Ks.
Kuhaĉa (svega jedan svezak). Da bi se podigao kvalitet zborske reprodukcije, uvedena su 1902 natjecanja pjevaĉkih zborova. God. 1905 poĉeo je Savez izdavati mjeseĉnik Pjevaĉki vjesnik. Ĉasopis je izlazio neprekidno do 1912, a ureĊivao ga je Ante Javand. Osim toga Savez je svake godine izdavao Glazbeni dar hrvatskog pjevaĉkog saveza s kompozicijama nagraĊenim na natjeĉajima Saveza. Potkraj prvog desetljeća XX st. Savez je uspostavio suradnju sa Zvezom slovenskih pevskih društev, pa je Savezov Vjesnik postao i glasilo Zveze, a iz te je suradnje, kao i iz suradnje sa Ustfedny jednoty zpeveckyh spolku ĉeskoslovanskych niknula ideja o osnivanju Sveslavenskog pjevaĉkog saveza (ostvarena tek 1928). Prvi svjetski rat prekinuo je djelovanje Saveza. Rad je nastavljen 1922, a dvije godine kasnije (1924) Savez je reorganiziran. Za predsjednika izabran je Nikola Faller, a tajnikom je postao Rudolf Matz. Tom je prilikom teţište nastojanja Saveza preneseno sa preteţno patriotskog na struĉni teren. Prema novim smjernicama glavna zadaća Saveza je sistematski rad oko poboljšanja općih muziĉkih prilika, pjevaĉko-tehniĉka izobrazba pjevaĉa, te izgradnja specifiĉne hrvatske muziĉke kulture. Savez je organizacijski podijeljen na 13 ţupa (s ukupno 60 ĉlanova): Kuhaĉ (Osijek), Faller (Bjelovar), Kusan (Koprivnica), Livadić (Samobor), Lisinski (Zagreb), Tvrtko (Sarajevo), Zajc (Karlovac), Novak (Slavonski Brod), Klaić (Zemun), Padovec (Varaţdin), Hektorović (Split), Eisenhuth (Sisak) i jedna ţupa za Ameriku sa sjedištem u Chicagu. Iste godine zapoĉelo je prireĊivanje pjevaĉkih smotri, a 1925, u povodu proslave 50-godišnjice Saveza, upriliĉen je prvi pjevaĉki festival, na kome je uz smotru odrţanu u kazalištu nastupio uvjeţbani masovni muški zbor od oko 1000 pjevaĉa. Tom je prilikom donesen zakljuĉak o potrebi postojanja Sveslavenskog pjevaĉkog saveza, koji je osnovan tri godine kasnije, u aprilu 1928, prigodom Sveslavenskog pjevaĉkog festivala u Pragu. God. 1927 nastavljeno je s izdavanjem glasila, ovoga puta pod nazivom Glazbeni vjesnik. Taj su mjeseĉnik ureĊivali S. Straţnicki, P. Markovac, M. Nehajev i R. Matz; izlazio je do 1931, kad je s Hrvatskom narodnom pjesmom, što ju je izdavala Seljaĉka pjevaĉka ţupa Hrvatskog pjevaĉkog saveza Matija Gubec, fuzioniran u dvomjeseĉnik Sklad, koji je postao glasilo novoosnovane istoimene zadruge. Do kraja 1940 revija je imala tekstovni i notni dio, a kasnije je donosila samo kompozicije. Djelovanje Saveza, koji je zastupao ideju hrvatske kulturne individualnosti u okviru sintetiĉkog jugoslavenstva, bilo je otešĉano već od 1923 — kad je propao pokušaj, da se Savez raspusti i da svi njegovi ĉlanovi uĊu u novoosnovani Juţnoslavenski pjevaĉki savez — a naroĉito poslije 1929, dok nije konaĉno 2. IX 1934 odlukom tadanje Banske uprave Savske banovine bio raspušten s obrazlo ţenjem da se njegovo djelovanje ». . . kreće, razvija i manifestira sa nedozvoljenom politiĉkom tendencom protivno kako cilju udruţenja tako i drţavnom poretku«. Nakon odbijene ţalbe Saveza, Drţavni savjet, na tuţbu predsjednika Nikole Fallera, poništava odluku o raspuštanju kao protuustavnu, pa je Savez uspostavljen 2. XI 1935. Za vrijeme raspusta kontinuitet Saveza odrţavala je zadruga Sklad, u kojoj su uz grupu »nezavisnih autora« bila okupljena sva društva Saveza. Savez je postepeno proširivao svoju djelatnost. Od 1926 odrţavan je svake godine u Zagrebu i ostalim mjestima Hrvatski pjevaĉki dan, 1928 postigao je zbor Saveza na festivalu u Pragu snaţan uspjeh; nakon uspostave Saveza 1935 uĉestale su smotre, a 1937 odrţan je u Zagrebu II Festival sa smotrama pjevaĉkih društava, nastupima masovnih ţupskih zborova i velikog saveznog zbora. Nakon smrti Nikole Fallera (1938) za predsjednika Saveza izabran je Rudolf Matz. Iste godine donesen je pravilnik o umjetniĉkom radu Hrvatskog pjevaĉkog saveza, ţupa i društava. Pristupilo se natjecanju za prvenstvo pojedinih ţupa, na kojima je bilo obvezatno i pjevanje jednog stavka »prima vista«. Ţupe su s uspjehom provele ta natjecanja, koja su pokazala visok umjetniĉki nivo većine društava. Natjecanje za prvenstvo Saveza omeo je Drugi svjetski rat. Za okupacije postavljen je Savezu povjerenik. Rad je u Savezu zamri, a nakon OsloboĊenja Savez je prestao s djelovanjem. LIT.: Hrvatski pjevaĉki savez, Obzor, 1877, 109. —J. Milaković,Hrvatskom pjevaĉkom savezu, Vienac, 1900. — M. Cihlar-Nehajev, Pjevaĉka natjecanja, Jutarnji list, 1926, 5. — R. Herceg, Kako se drţe hrvatski pievaĉi, Dom, 1930. — Ţ. Harambašić, Velebna priredba Hrvatskog pjevaĉkog saveza, Jutarnji list, 1934, 7984. — N. škrgić, Drugi festival hrvatskog pjevaĉkog saveza, Pravda (Beograd), 1937, 11 719. — A. Tropsch, Hrvatski pjevaĉki savez i Nikola Faller, Hrvatska obrana, 1939. A. To.
HRVATSKO NARODNO KAZALIŠTE u Zagrebu ima status sluţbeno priznate javne ustanove od 1861. Dotad je zagrebaĉki kazališni ţivot imao karakter domaćeg amaterskog djelovanja (predstave Ċaka isusovaĉke gimnazije u Gornjem gradu, uĉenika bogoslovije na Kaptolu i dr.), dok su profesionalni glumci
184
HRVATSKO NARODNO KAZALIŠTE — HUBAD
Hrvatsko narodno kazalište, Zagreb
bili stranci. U skladu s germanizatorskim tendencijama prisutnim u ostalim granama javnog ţivota, profesionalno kazalište bilo je u rukama njemaĉkih trupa punih 80 godina (1780—-1860). Veći kontinuitet u kazališnom ţivotu poĉinje 1797, kada se uvode javne predstave u palaĉi grofa A. Pejaĉevića u Demetrovoj ulici (danas Prirodoslovni muzej). Zgradu je 1807 kupio grof A. Amade de Varkonvi; po njemu je kazalište prozvano Amadeovo kazalište; radilo je do 1834. God. 1834 podigao je trgovac Kristofor Stanković (novcem dobivenim na lutriji u Beĉu) prvu javnu kazališnu zgradu u Zagrebu (sa 750—800 mjesta) na uglu Trga Stjepana Radića i Ćirilometodske ulice. Graditelji su bili Ch. i A. Cragnolini. Zgradu je Stanković iznajmljivao raznim dramskim i opernim druţinama i poduzetnicima. Nastojanjem Društva ilirske ĉitaonice došla je 1840 u Zagreb kazališna druţina iz Novog Sada (Leteće diletantsko pozorište), koja je 10. VI 1840, u jeku ilirizma, odigrala prvu dramsku predstavu na hrvatskom jeziku, dramu Juran i Sofija ili Turci kod Siska I. Kukuljevića Sakcinskog. Pošto su Novosadani, kao Domorodno teatralno društvo, odigrali u Zagrebu, Karlovcu i Sisku oko 200 predstava, otputovali su poĉetkom 1842, a dramske su predstave na hrvatskom jeziku kroz 18 godina (do 1860) usamljeni sluĉajevi. Prvu hrvatsku operu, Ljubav i zloba V. Lisinskoga, ĉija je praizvedba bila 28. III 1846, prikazali su iskljuĉivo dobrovoljci (-> Opera u Jugoslaviji). God. 1851 vlada otkupljuje Stankovićevu zgradu (akciju je pokrenuo D. Demeter) i izdaje proglas kojim apelira na rodoljube za beskamatni zajam. Ujedno je imenovan kazališni odbor koji je trebao vršiti funkciju uprave. U prijelomnoj godini 1860, vlada raspisuje natjeĉaj za zakup kazališta i nudi subvenciju, a posebnu potporu zajamĉuje onome tko bi preuzeo prikazivanje hrvatskih predstava. Freudenreichovom Crnom kraljicom 29. IX 1860 zapo;inje kontinuitet dramskih izvedaba na hrvatskom jeziku. Demonstracije rodoljubne omladine, odrţane 24. XI iste godine na izvedbi drame Peter von Szdpdr, uĉinile su kraj dramskim izvedbama na njemaĉkom jeziku i otada se u kazalištu glumilo iskljuĉivo na hrvatskom. Ovo se ĉinjeniĉno stanje sluţbeno potvrĊuje 24. VIII 1861, kad Sabor jednoglasno prihvaća Zakonski ĉlanak LXXVII 0 kazalištu jugoslavenskom Trojedne Kraljevine. Kazalište je stavljeno pod zaštitu i ingerenciju Sabora (od 1870 bit će pod izravnom kompetencijom vlade). Sabor imenuje Kazališni odbor, a odbor imenuje neposredne organe uprave. Ustanovi je zajamĉena stalna subvencija. Istim je aktom odreĊeno da se u kazalištu »s vremenom ustroji opera jugoslavenska«. Dvije godine nakon toga (1863) uvedena je opereta, a 1870, po dolasku Ivana Zajca u Zagreb i nakon što je Sabor kazalištu odobrio mnogo " višu godišnju potporu, poĉela je radom i opera. Njezin je rad bio prekidan u dva navrata (1889—94 i 1902—09). God. 1871 barun Eduard Jelaĉić Buţimski oporuĉno ostavlja zakladu za podizanje pet ustanova, od kojih je jedna hrvatsko kazalište. God. 1876 pokrenuta je prva konkretna inicijativa; 1881 poĉinje sabirna akcija širokih razmjera; iste godine u Saboru je donesen zakon o izgradnji novog kazališta. MeĊutim, do ostvarenja plana prošao je još niz godina. U novoj zgradi, sagraĊenoj na dotadašnjem Sajmištu prema nacrtima beĉkih arhitekata Helmera i Fellnera, bilo je sveĉano otvorenje 14. X 1895. Baverova Vila lutaka, prikazana 3. II 1892, prvi je cjeloveĉernji balet koji se davao u Zagrebu; umjesto baletnih plesaĉa, glavne uloge igrali su dramski umjetnici. Sustavno njegovanje baleta datira od 1894, iz doba intendanture S. Miletića (-> Balet u Jugoslaviji.) Od toga vremena u Hrvatskom narodnom kazalištu
djeluje drama, opereta, opera i balet. Tek od 1950, kad je osnovi kazalište Komedija, operete se, u pravilu, više ne izvode u Hl (kazalište je sluţbeno dobilo taj naziv u vrijeme Banovine Hrvats 28. IV 1940; ranija su imena bila Narodno kazalište, Kraljev zemaljsko hrvatsko kazalište i dr.). Baletni ansambl, mnogo ; dina pod kompetencijom operne direkcije, postao je 1965 samos lan kao treći ravnopravan partner Opere i Drame. — Vlad; 1921 kupila zgradu u Frankopanskoj ulici, u kojoj se dotad : lazio kinematograf Helios; adaptacije su dovršene i kazalište 1929—53 djelovalo u sklopu Narodnog kazališta. Od 1953 toj je zgradi Zagrebaĉko dramsko kazalište (koje 1970 dobiva na Dramsko kazalište Gavella). Zgrada Hrvatskoga narodnog kazališta i njezini ureĊaji tol su u toku više od 70 godina upotrebe dotrajali da se 31. I ic zgrada morala zatvoriti na gotovo tri godine. Sredstva za rekonstri ĉiju su namaknuta, i to preteţno od radnih kolektiva ustane i poduzeća. Glavni projektant rekonstrukcije i modernizac (zgrada je u arhitektonskom pogledu, kao cjelina i u preteţi većini detalja, zadrţala svoj prvotni izgled) bio je B. Rasica. P kazališta u vrijeme rekonstrukcije nije bio prekinut, nego se od jao na drugim scenama. Kazališna kuća je nanovo otvorena S' ĉanim koncertom 27. XI 1969. LIT.: N. Andrić, Spomen-knjiga Hrvatskog zemaljskog kazališta, Zag 1895- — 5. Miletić, Hrvatsko glumište, Zagreb 1904. — M. Ogrizoviĉ, Pede godina hrvatskog kazališta (1860—1910), Zagreb 1910. — M. Begović, II tea naz io na le croa to d i Za ga bria, M ila no 19 2 6. — A. G. Ma t oš, Thea t ra I i II (1897—1913), Zagreb 1940. — S. Batušić, Pedesetgodišniica kazališne zg de, Zagreb 1945. — J. Badalić, Bibliografija hrvatske dramske i kazališne kl ţevnosti, Zagreb 1948. — B. Gavella, Hrvatsko glumište, Zagreb 1953. — Cindrii, Razvitak jugoslavenskoga kazališta, Zagreb 1963. — A. Šenoa, Kazali: kritike, Zagreb 1964. — Le Theatre en Yougoslavie, Pariš 1966.—P. Cind, Trnovit put do samostalnosti (do 1860), Hrvatsko narodno kazalište 1894 —19 enciklopedijsko izdanje, Zagreb 1969. — S. Batušić, Vlastitim snagama (i86( 1941), ibid. —J. Kavur, I svijetli svjetlo u tami (1941—1945), ibid. — A. K ehing, Na pragu novog doba, ibid. R.
HRŢIĆ, Drago (pseudonim Karl Drago), pjevaĉ, barit (Zagreb, 2. II 1896 —). Pjevanje uĉio kod M. Vuškovića i, Jastrzebskog u Zagrebu i Ranieri-Horbowskog i F. Steineral Beĉu. Na opernoj pozornici debitirao 1919 u Zagrebu kao Da (Hatze, Povratak). Kao ĉlan Zagrebaĉke opere (do 1945) ostvai je gotovo cijeli repertoar lirskog baritona. MeĊu njegovim kl acijama posebno se istiĉu naslovne uloge u Verdijevim opera: Falstaff, Rigoletto i Simone Boccanegra, zatim Knez Hovan: (Musorgski, Hovanšĉina), Jelecki (Ĉajkovski, Pikova dama), to chele (Puccini, Plašt) i Arcezije (d'Albert, Mrtve oĉi). Gostov je u Austriji, Njemaĉkoj i Rumunjskoj, a istakao se i kao koncertni pjevaĉ. Uspješno se bavio pjevaĉkom pedagogijom. H. je bio jedan od prvih hrvatskih muziĉkih umjetnika koji su snimili gramofonske ploĉe za inozemne firme. K. KO. HUBAD, 1. Matej, muziĉki pedagog i zborovoĊa (Po-vodje, 28. VIII1866 — Ljubljana, 2. V 1937). Studirao na Konzervatoriju u Beĉu. Uĉitelj na školi Glasbene Matice u Ljubljani (od 1917 direktor), od 1919 direktor i profesor solo pjevanja na novoosnovanom konzervatoriju Glasbene Matice. God. 1923—27 upravnik Narodnog gledališĉa. Kao zborovoĊa Glasbene Matice podigao zbor na visok nivo i time utjecao na razvoj zborske reM. HUBAD produktivne umjetnosti i zbor-skih kompozicija. Pod njegovim je utjecajem slovenska muzici kultura napredovala i u koncertnom smjeru. Kao pedagog odgoj: niz znaĉajnih slovenskih pjevaĉa i pjevaĉica. UreĊivao izdan Glasbene Matice i harmonizirao slovenske narodne pjesme. LIT.: Matej Hubad (1866—1925), Zbori, 1926, 9—10. — /. Peruz. Matej Hubad, ibid., 1932, 1, 2, 6 i 1933, 3—6. — M. Lipovšek, Ob smrti Mate Hubada, Ljubljanski zvon, 1937, 5—6. D. Co.
2. Samo, dirigent i kompozitor (Ljubljana, 17. VII 1917 — Sin Mateja; studij završio 1941 na Konzervatoriju u Ljubljan God. 1942—51 dirigent Ljubljanske opere (1947—51 direktor zatim šef-dirigent Slovenske filharmonije i od 1966 Simfonijske orkestra Radio-televizije Ljubljana. God. 1959—64 bio je ist( dobno stalni gost Zagrebaĉke opere i Zagrebaĉke filharmoniji Kao dirigenta odlikuje ga ne samo tehniĉka dovršenost, nego velika invencija i smisao za izvornu interpretaciju djela. U svojii programima posvećuje punu paţnju djelima slovenskih kompc
HUBAD — HUBER zitora, osobito mlade i najmlaĊe generacije, utjeĉući tako na stvaralaštvo. Kao operni i koncertni dirigent s uspjehom je gostovao u brojnim evropskim zemljama i u Japanu. DJELA: duhaĉki kvartet; duhaĉki trio; Vizija za violinu i klavir. — Passacaglia za 2 klavira. — Muziĉka bajka Rdeĉa kapica; scenska muzika za Shakespeareova Hamleta. — Psalam za mješoviti zbor; solo-pjesme. D. Co.
HUBAY (pravo ime Huber), 1. Karl, madţarski violinist i kompozitor (Varjas, 1. VII 1828 — Budimpešta, 20. XII 1885). Studirao na Konzervatoriju u Aradu. God. 1852—71 koncertni majstor Narodnog kazališta u Budimpešti; uz to profesor violine na S. HUBAD Konzervatoriju (1852—85) i na Muziĉkoj akademiji (od ic Koncertirao po Evropi (1856 na turneji s braćom Doppler), bio ĉlan budimpeštanskog gudaĉkog kvarteta (od 1857) i od 1881 vodio Drţavno pjevaĉko društvo. DJELA: orkestralne kompozicije. — Gudaĉki kvarteti; fantazije za violinu. — DRAMSKA. Opere: Szekely ledny, 1858; A kirdly csokja, 18751 Udvary Bal, 1889. Opereta A vig cimbordk, 1863. — Zborovi; muški vokalni kvarteti (Talpra Magyar)\ solo-pjesme. — Škola za violinu: Hegediitan a budapesti zenedeben valo tanitdsra, 1853 (u Madţarskoj vrlo raširen udţbenik).
2. Jeno (Eugen), violinist i kompozitor (Budimpešta, 15. IX 1858 — 12. III 1937). Sin i uĉenik Karla; prvi put nastupio sa 11 godina, zatim nastavio studij kod J. Joachima na Visokoj mu ziĉkoj školi u Berlinu (1871—76). Koncertirao najprije u Madţar skoj 1876—77, a 1878 u Parizu na koncertima Pasdeloup, gdje stjeĉe meĊunarodnu reputaciju. U Parizu se sprijateljio sa H. Vieuxtempsom ĉije je posthumne kompozicije dijelom i dovršio; njega je 1882 naslijedio na Konzervatoriju u Bruxellesu. Od 1886 bio je profesor Kon zervatorija u Budimpešti, a od 1911 vodio je tamo majstorsku školu na Muziĉkoj akademiji (1919—34 direktor). Uspo redo koncertira po evropskim zemljama, osvajajući osobito ro mantiĉnim naĉinom i ljepotom tona. Istakao se i kao komorni muziĉar, pokretaĉ i ĉlan gu daĉkog kvarteta Hubay-Popper koji je znatno pridonio razvoju komorno-muziĉke kulture Ma dţarske. Kao pedagog stvorio je školu svjetskoga glasa, odgojivši ĉitav niz violinskih virtu oza i nastavnika. Njegovi su ^' HUBAY uĉenici bili F. Vescey, J. Szigeti, E. Telmanvi, Jelly d'Aranvi, E. Rubinstein, E. Brown i E. Zathureczkv. Kao kompozitor unio u Madţarsku duh francusko-belgijske muzike (Vieuxtemps, Massenet). Najveći uspjeh postigao melodijski bogatim operama. Za violinsku nastavu znaĉajna su njegova instruktivna djela i izdanja. DJELA. ORKESTRALNA. Ĉetiri simfonije: I, op. 26, 1885; II, op. 93 sa zborom, 1915; I I I , op. 118 Vita nuova (ili simfonija Dante) za sole, zbor, orkestar i orgulje, 1921 i IV, op. 119 Petb'fi za sole, zbor i orkestar, 1925. Ĉetiri violinska koncerta: I, u a-molu op. 21; II,u E-duru op.91; III, u g-molu op. 99, 1907 i IV, u C-duru Concerto all'antica op. 101, 1908. Za violinu i orkestar: Csdrdajelenetek (Szenen aus der Czdrda) op. 12, 30 i 60; Variations sur un theme hongrois op. 72 i Perpetuum mobile op. 88. Conzertstiick za violonĉelo i orkestar op. 20 (prer. i za violu). — KOMORNA. Za violinu i klavir: Sonate romantique op. 22; ciklusi Szenen aus der Czdrda op. 9, 13, 18, 32—34 i 41; ciklusi Blumenleben i Atair. Kraće kompozicije za violinu solo; 10 Etudes concer-tantes; etide op. 63 i 64. — DRAMSKA. Opere: Alienor, 1891; A Cremonai hegediis, 1893—94 (najpoznatija); A Falu rossza, 1896; Moharizsa, 1903; Lavotta szerelme, 1906; Anna Karenina, 1915; Az dlarc, 1931; A Miloi Venusz, 1935. Baleti Der grosse Egoist, 1936 i Szenen aus der Czdrda (nedovršeno, instrumenti-rao J. Kenessev), 1937. Melodram Judith Simon (J. Kiss). — Zborovi; solo--pjesme. —• IZDANJA: nova instruktivna izdanja violinskih djela R. Kreutzera (etide), P. Rodea, J. S. Bacha, J.Mavsedera, N. Paganinija, P. Gaviniesa, Vieux-tempsa i dr. LIT.: A. Siklos, A Hubay-Popper vonosnegves, A Ţene, 1937. — Z. Kodaly i D. Bartha, Die ungarische Musik, Budapest, Leipzig i Milano 1943. — B. Polli, Jeno Hubay e la Sua scuola, Rivista musicale italiana, 1943. — H. Hasse, Hubay (Huber), 1. Karl, 2. Jeno, MGG, VI, 1957I- Ać.
HUBEAU, Jean, francuski kompozitor i pijanist (Pariz, 22. VI 1917 —). Uĉenik J. i N. Gallona, L. Levvja i P. Dukasa na
185
Pariškom konzervatoriju, usavršavao se u Beĉu kod F. Weingartnera. Direktor Konzervatorija u Versaillesu 1942—573 zatim profesor Konzervatorija u Parizu. Suosnivaĉ društva Mušica da camera (1938). Koncertirao po Evropi i sjevernoj Africi. Kao kompozitor H. ne pripada ni jednoj školi; njegov je muziĉki govor veoma originalan, forma mu je uvijek podreĊena ideji. Po mnogim svojim elementima njegova se muzika nadovezuje na tradiciju starih francuskih majstora. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za violinu, 1939; koncert za violon ĉelo, 1946; Concerto Heroique za klavir, 1946; koncert za violinu i violonĉelo^ 1958. Tableaux Hindous, 1934. — KOMORNA: gudaĉki trio; duhaĉki kvintet; Sonatine humoresque za flautu, klarinet, rog i klavir, 1942; sonata za violinu i klavir, 1941; sonata za trublju i klavir, 1943. — Klavirske kompozicije (sonata). — DRAMSKA. Baleti: Trois Fables de la Fontaine, 1945; La Fiancee du diable, 1945 i Un Coeur de diamant, 1949. Filmska muzika. — VOKALNA: kantata La Legende de Roukmani, 1934. Za glas i klavir: Trois rondes pastorales i Rondel et ballades (F. Villon). LIT.: A. Machabey, Portraits de trente musiciens francais, Pariš 1949. — G. Ferchault, Jean Hubeau, MGG, VI, 1957.
HUBER, Hans, švicarski kompozitor (Eppenberg kod Aaraua, 28. VI 1852 •—■ Locarno, 25. XII 1921). Ĉlan pjevaĉkog zbora u Solothurnu, 1870—74 uĉio muziku na Konzervatoriju u Leipzigu (A. Richter, K. Reinecke, E. F. Wenzel, O. Paul). Nastavnik u Wesserlingu i Thannu (Alsace), 1877—89 profesor klavira, a 1896—1918 direktor Muziĉke škole u Baselu. Koncertirao kao pijanist. Po vrijednosti svojih djela H. ide medu najistaknutije švicarske kompozitore svoje generacije. U poĉetku pod utjecajem R. Schumanna i J. Brahmsa, kasnije i R. Straussa. U historiji švicarskog muziĉkog stvaralaštva vaţno mjesto pripada Huberovim programnim simfonijama. One odaju majstora forme velikog znanja i razvijena smisla za kolorit. DJELA. ORKESTRALNA. Devet simfonija: I, Teli, 1881; I I , Bocklin, 1900; I I I , herojska, 1902: IV, akademska za gudaĉki orkestar i orgulje, 1909; V, Der Geiger von Gmund, 1906; VI, u A-duru; VII,Schmeizerische, 1917; VIII, u F-duru, 1920 i IX, u A -duru. Ĉetiri koncert a za kl avi r: 1,1878; II, 1891; I I I , 1899 i IV, 1911. Dva koncerta za violinu, 1878 i 1886; suita za violonĉel o 1 orkestar, 1919; Lustspielouverture; simfonijska oda An das Vaterland, 1898; 2 serenade: Sommernd'chte, 1885 i Wintemachte 1895; Rdmischer Carneval i dr. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1896; 4 klavirska trija; Triophantasien za Klavirski trio; sonata za 2 violine i klavir; 2 klavirska kvarteta; 2 klavirska kvinteta; kvintet za klavir i duhaĉe; sekstet za klavir i duhaĉe, 1900; 9 sonata za violinu i klavir; suita za violinu i klavir; 4 sonate za violonĉelo i klavir; suita za violonĉelo i klavir. — Klavirske kompozicije dvoruĉno i ĉetvororuĉno; 3 sonate za 2 klavira. —-Kompozicije za orgulje. — DRAMSKA. Opere: Weltfruhling, 1894; Kudrun, 1896; Der Simplicius, 1912; Die schone Belinda, 1916 i Frutto di mare, 1918. Festspiel der Kleinbasler Gedenkenfeier, 1892; Festspiel der Basler Bundesfeier, 1901. Scenska muzika. — VOKALNA: oratoriji Der heilige Hain, 1910 i Weissagung und Erfiillung, 1913; kantate; zborovi; kvarteti i dueti; solo-pjesme. — Tri mise, 1919, 1920 i 1921; Missa Jestiva, 1920. — INSTRUKTIVNA: Arpeggienschule; Tonleiterschule; Der erste Bach; Der erste Schritt zur Technik des Klassizismus. LIT.: C. Refardt, Hans Huber, Monographien moderner Musiker, I, Leipzig 1906. — E. Isler, H. Huber, Neujahrsblatt der Allgemeinen Musikgesellschaft in Ziirich, 1923. — G. Bundi, Hans Huber. Die Personlickheit nach Briefen und Errinnerungen, Basel 1924. — E. Refardt, H. Huber, Leben und Werk eines Schweizer Musikers, Zurich 1944. — Isti, Hans Huber, MGG, VI, T 957- — M. Boller, Verzeichnis der im Druck erschienen Werke von Hans Huber, s. a.
HUBER, Klaus, švicarski kompozitor (Bern, 30. XI 1924 —•). Na Konzervatoriju u Ziirichu uĉio kod W. Burkharda (kompozicija) i S. Gavera (violina), kasnije se usavršavao kod B. Blachera u Berlinu. Od 1950 nastavnik violine na Konzervatoriju u Ziirichu, 1960—-6i predavao povijest muzike i teoriju u Luzernu, a 1961— 64 na Konzervatoriju u Baselu. Od 1964 profesor je bazelske Muziĉke akademije. Sasvim u sebe zatvorena, daleko od svakog vanjskog ukrašavanja, Huberova djela ne idu slušaocima ususret. Inspirirana ĉesto na veoma mistiĉnim religioznim tekstovima, ona potiĉu na meditativno razmišljanje, namećući se beskompromisnom dosljednošću i iskrenošću. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za violinu Tempora, 1969; Alveare vernat za flautu i gudaĉe, 1965; Inventionen und Choral, 1956; Litania instrumentalis, 1957; Studie iiber Terzen, 1958; Cantio-Moteti-Interventiones za gudaĉe, 1963 (II verzija pod naslovom Moteti-Cantiones za gudaĉki kvartet); Tenebrae, 1967; James Joyce Chamber Music za harfu, rog i mali orkestar, 1967- — KOMORNA: Concerto per la camerata za 6 instrumenata, 1955; Zwei Sdtze za 7 limenih instrumenata, 1957—58; Drei Sdtze in zwei Teilen za duhaĉki kvintet, 1959; Sonata da chiesa za violinu i orgulje, 1953; Noctes Intelligibilis Lucis za obou i ĉembalo, 1961; Ascensus za flautu, violonĉelo i klavir; Sabeth za alt-flautu in G, engleski rog in F i harfu; To Ask the Flutist za flautu solo, 1966. — ORGULJSKA: Chaconne, 1954; In Memoriam Willy Burkhard, 1955; In te Domino speravi, 1964; Cantus cancricans, 1965. — La Chause za ĉembalo. — VOKALNA: Soliloquia I za soliste, 2 zbora i orkestar, 1960—62; Soliloquia II: Cuius Legibus Rotandur Poli zasole, zbor i orkestar, 1959—60 i Soliloquia III za sole, zbor i orkestar, 1960. Ouem terra za sopran, alt, jednoglasni zbor, flautu, fagot, trublju, harfu, violu i kontrabas, 1955; Antiphonische Kantate (Psalam 136) za zbor i orkestar, 1956; Te Deum laudamus za soliste i zbor, 1955—56; Oratio Mechtildis za alt i komorni orkestar, 1956; Des Engels Anredung an die Seele za tenor, flautu, klarinet, rog i harfu, 1957; Auf die ruhige Nachtzeit za sopran, flautu, violu i violonĉelo, 1958; Askese za flautu, recitatora i magnetofonsku vrpcu, 1966; Psalm of Christ, 1967; Kleine deutsche Messe za zbor i instrumentalni sastav, 1969; . . . inzvendig voller figur . . . za zbor i orkestar, 1970. Solo-pjesme. LIT.: U. Dibelius, Moderne Musik 1945—1965, Miinchen 1966.
HUBER, Kurt, njemaĉki muziĉki pisac (Chur, 24. X 1893 — Berlin, 13. VII 1943). Muzikologiju studirao u Munchenu
186
HUBER — HUCBALD
(A. Sandberger, Th. Kroyer). Od 1920 do smrti (smaknut zbog uĉešća u studentskim antifašistiĉkim demonstracijama) predavao filozofiju i psihologiju na Univerzitetu u Miinchenu (1937—38 predsjednik odjela za narodnu muziku na Institutu za muziĉka istraţivanja u Berlinu). Od 1925 snimao za Njemaĉku akademiju u Miinchenu starobavarske narodne pjesme (od 1928 sa P. Kiemom); prouĉavao i narodne pjesme na Balkanu, u juţnoj Francuskoj i Španjolskoj. Osim etnomuzikologijom bavio se osobito tonskom psihologijom i muziĉkom estetikom. Elementarmotive, eine Experimentalpsychologische Untersuchung, 1923; Oberbayrische Volkslieder mit Bildern und Weisen (sa P. Kiemom), 1930; Die Vokalmischung und das Qualitatensystem der Vokale, Archiv fiir die gesamte Psychologie, 1934; Der Aufbau deutscher Volksliedforschung; Wege und Ziele neuer Volksliedforschung und Volksliedpflege, Mitteilungen der Deutschen Akademie, 1934; Herders Begrtindung der Musikasthetik (I), AFMF, 1936; Die Volkskundliche Methode in der Volksliedforschung, ibid., 1938; Bosnienfahrt (sa W. Wunschom), Deutsche Alusikkultur, 1938—39; W. Leibniz, Bildnis eines deutschen Menschen (fragment), 1941—42; Musikasthetik (obradio i izdao O. Ursprung, 1954); Grundbegriffe der Seelenkunde (posth. obj. J. Hanslmeier, 1955). — Objavio zbirke: Altbayerisches Liederbuch fiir Jung und Alt (sa P. Kiemom), 1936; Musik der Landschaft. . . Aus dem bajuzvarischen Rau*n (sa C. Orffom), 1942 i Niederbayerisches Liederbuch (sa L. Sinberkom).
HUBER-ANDERACH, Theodor, njemaĉki kompozitor i dirigent (Kempten, Allgau, 14. III 1885 —Uffing, 13. IX 1961). Sin i uĉenik Clemensa Hubera, studirao u Miinchenu (A. Schmid-Linder, L. Thuille, F. Mottl). Korepetitor opere u Miinchenu (1907—09), operni dirigent u Danzigu (1909 —u) i Regensburgu (1911—12), zatim dirigent orkestra Muziĉke akademije u Miinchenu, 1920—24 vodio zborove Miinchener Liedertafel i dr. Od 1927 srednjoškolski nastavnik i 1948—51 lektor Univerziteta u Miinchenu. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; simfonijska pjesma Ein Seeidyll; Lustspielouvertiire; mala suita za gudaĉki orkestar; fantastiĉni scherzo. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1950; Eine kleine Hausmusik za 3 violine; sonata za violonĉelo i klavir; suita za violinu i klavir. — Oko 50 klavirskih kompozicija. — DRAMSKA: plesne pantomime Nolturno allegro i Spiel um Liebe; opereta Er und Sie. Scenska i filmska muzika. — VOKALNA: boţiĉna kantata Stille Nacht; kantata Das sterbende Moor; zborovi; oko 50 solo-pjesama. — Graduali; ofertoriji. LIT.: L. K. Mayer, Theodor Huber-Anderach, MGG, VI, 1957.
HUBERMAN (Hubermann), Bronislavv, poljski violinist (Czestochowa kraj Varšave, 19. XII 1882 — Corsier sur Vevey, Švicarska, 15. VI 1947). Uĉio na Varšavskom konzervatoriju kod M. Michalowicza i I. Lotta, usavršavao se 1892 u Berlinu kod J. Joachima. God. 1893 odlazi na prvu veću koncertnu turneju u Beĉ, Amsterdam, Pariz i Bruxelles, 1894 u London, a 1985 nastupa u Beĉu s pjevaĉicom A. Patti. Do 1926 ţivio u Berlinu, zatim do 1936 u Beĉu (dvije godine predavao na B. HUBERMAN Muziĉkoj akademiji), pa u Tel Avivu gdje je iste godine osnovao Palestine Orchestra (od 1948 Israel Philharmonic Orchestra) sa zadatkom da propagira djela jevrejskih autora (1936—37 dirigent). God. 1937—45 boravio u SAD, zatim u Švicarskoj. H. ide meĊu najveće violiniste svih vremena. Koncertirao je u svim većim gradovima Evrope, SAD i Palestine. Savršeno izgraĊena tehniĉka vještina udruţivala se kod njega s izvanredno muzikalnom, produhovljenom interpretacijom. Podjednako istaknut kao solist i kao komorni muziĉar, imao je veoma raznolik repertoar, no najradije je izvodio klasiĉnu muziku, a rijetko kada virtuozne kompozicije. DJELA: Aus der VCerkstatt des Virtuosen, 1912; Artists and Concert Life as Affected by the War, Music and Letters, 1921; Mein Weg zu Paneuropa, Paneuropa, 1925; Jazz!, Acht-Uhr-Blšitter, 1928; Soli die Musik verdorren? Kunst im Zeitalter des Mechanismus, Vossische Zeitung, 1931; Europa im Spiegel seiner Musikkultur (rukopis), 1932; Vaterland Europa, 1932; Offener Brief an die deutschen Intellektuellen, The Manchester Guardian, 1936. — Autobiografsko pismo J. Wasielewskom, 1910 (rukopisna kopija u Hubermanovu arhivu u Tel-Avivu); pisma i koncertni programi, ibid. — Obradbe i transkripcije za violinu kompozicija F. Chopina (pojedini valceri i mazurke, meĊu njima mazurke op. 68 br. 1—3 s primjenom nove vrste violinske tehnike, koja omogućuje izvoĊenje harmonija) i F. Schuberta (Andante sostenuto; Marche caracteristique op. 121/1).
LIT.: A. Della Corte, L'interpretazione musicale e gli interpreti, 1 1952.—H. Goetz, Branisiav Huberman and the Unity of Europe, Roma
HUBERTI, Gustave-Lćon, belgijski kompozitor, mu pedagog i kritiĉar (Bruxelles, 14. IV 1843 — Schaerbeek Bruxellesa, 28. VI 1910). Studirao na Konzervatoriju u Bn lesu; 1865 osvojio Prix de Rome. Nakon boravka u Italiji i Njei koj, 1874—77 direktor Muziĉke akademije u Monsu, zatirr rigent i nastavnik u Antvverpenu i Bruxellesu. Tamo je postao profesor harmonije na Konzervatoriju, a 1893 i din muziĉke škole Saint-Josse-ten-Noode. DJELA. ORKESTRALNA: Symphonie funibre; koncert za klavir; romantique; In den Garade; Triomffeesl za orkestar i orgulje. — Komorne pozicije. — KLAVIRSKA: Etude; Conte d'enfant; Tarantelle; Imprm Historiette; Etude rythmique; Valse lente. — VOKALNA. Oratoriji: Een I Zonnestraal, 1874; Bloemardinne i Willem van Oranjees do od. Kantate La de Jephti, 1865 i Verlichting (Fiat Lux), 1884; simfonijska pjesma Kind en Leed za zbor i orkestar; mnoge francuske, flamanske i njemaĉke pjesm Apercu sur Vhistoire de la musique religieuse des ltaliens et des Neerlandais, eseji i ĉlanci. LIT.: L. Solvay, Notice sur Gustave Huberti, Bruxelles 1919. ;
HUBERTY (Huberti), Antoine, muziĉki nakladnik flan skog podrijetla (?, oko 1722 ■—■ Beĉ, 13. I 1791). God. 1756nakladnik u Parizu i tamo izmeĊu 1760 i 1767 kontrabasist o nog orkestra. Nakladniĉku djelatnost nastavio kasnije u B Izdavao instrumentalna djela (simfonije, trija, sonate) njem škole, najviše iz Mannheima (J. Chr. i Ph. E. Bach, G. Be: N. Jommelli, D. Ferrari, G. B. Pergolesi, F. X. Richter, J. Stan G. Ch. Wagenseil i, od 1765, F. J. Haydn). LIT.: C. Johansson, French music publisher's catalogues of the 2end of the i8th. Centurv, Stockholm 1955. — A. Weinmann, Wiener Musikver und Musikalienhandler von Mozarts Zeit bis gegen 1860, Wien 1956. Dufour i A. Weinmann, Antoine Hubertv, MGG, VI, 1957.
HUBOV, Georgij Nikitiĉ, sovjetski muzikolog (Kars, A Azija, 9. V 1902 —). Studij muzike zapoĉeo na Konzervatc u Tbilisiju, a nastavio na Skrjabinovu tehnikumu u Moskvi i 1926, na Moskovskom konzervatoriju. God. 1931 suradnik ţavne akademije nauka i docent za povijest muzike na Kon vatoriju u Moskvi. God. 1952—57 urednik ĉasopisa Coeemc My3bixa. SuraĊivao u mnogim ĉasopisima i dnevnicima (Ilpae Urednik i savjetnik moskovske radio-sluţbe. Objavio preko studija i ĉlanaka o stvaranju ruskih i inozemnih kompozit o problemima narodne muzike, estetike, kazališta i dramatur; DJELA: Maccosan My3UKajibnaR pa6oma u npo6jieMbicunmemuHecKuxi Maccoeoea ucKyccmea, 1932; A. 11. Eopodun, MoHoipafiun, 1933,* Ceĉact Eax, My3biKaHm-<£>u/i030
HUCBALD (Hucbaldus, Hugbaldus, Ubaldus, Uc baldus), muziĉki teoretiĉar (oko 840 — Saint-Amand, 20. 930 ?). Benediktinac. Školuje se u manastiru Saint-Amand Tournaia u Flandriji (gde pevaĉku školu vodi njegov roĊak M u Neversu i Saint Germain d'Auxerreu. Po Miloovoj smrti 1 pevaĉku školu u Saint-Amandu. Zatim osniva školu u St. Bert a kasnije sa Remijem od Auxerrea školu u Reimsu. Pre 905 vi se u Saint-Amand i tu piše ţivote svetaca, po kojima je po: jednim od najznatnijih hagiografa karolinškog vremena. M. Gerbert objavio je u Scriptores, I (1784) nekoliko trak kao Hucbaldove; meĊu njima su najvaţniji De Institutione h monica, De Alia Mušica i Mušica Enchiriadis sa Scholia Enchi dis. Danas se uglavnom smatra da je samo De Institutione Har nica autentiĉno Hucbaldovo delo; ostali traktati oznaĉuju se anonimni ili pseudohucbaldovski. De Institutione Harmonici pokušaj, tipiĉan za karolinško doba, da se stvori sinteza grĉ boecijske muziĉke teorije i savremenog crkvenog pevanja, d; uskladi instrumentalna sa vokalnom teorijom, da se pronaĊe ni notiranja taĉne visine tona. H. navodi ĉetiri autentiĉna modi protos, deuteros, tritos i tetrardos uz njihove plagalne lestv sa finalisom na d, c, f i g. ■—■ MeĊu pseudohucbaldovskim rast vama najvaţnije su Mušica Enchiriadis i De Alia Mušica. Mu Enchiriadis bila je jedan od najraširenijih muziĉkih traktata, kojeg se saĉuvalo preko 40 rukopisa, većinom anonimnih, : ostalima nije moguće autora sa sigurnošću identifikovati. I gućim autorima smatraju se, osim Hucbalda, Odo od Clur (879—942) i još tri osobe. Datum postanka kreće se (prema raznim mišljenjima) meĊu ranog IX v. i X v. To je prvo teoretsko razlaganje or numa, paralelnog pevanja u kvintama, kvartama i oktavama, njemu su prvi put upotrebljene linije radi fiksiranja vis tonova: slogovi teksta su zapisani na horizontalnim linija (praznine izmeĊu linija se ne koriste), a sa strane je slovim (tonus ceo stepen) i i (semitonium polustepen) oznaĉen interval razmak izmeĊu linija:
DJELA: Briljantna polka za klavir op. 1. ■— V ĉelici za bas, muški zbor i klavir; Zvezde za bariton, muški zbor i klavir; Tantum ergo i druge crkvene pjes me. — Objavio Wesen und Bedeutung der Tonkunst. M. Špe.
HUDOVSKY, Zoran, muzikolog (Zagreb, 16. IX 1930 —). Završio studij na Historijskom odjelu Muziĉke akademije u Zagrebu (J. Andreis, K. Kovaĉević) i studij muzikologije na Univerzitetu u Grazu (H. Federhofer, O. Wessely), gdje je i doktorirao. Kasnije se specijalizirao u bizantinskoj muzici na Univerzitetu u Oxfordu kod E. Wellesza. Ĉlan opernog orkestra Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu, 1959—62 profesor na Muziĉkoj školi u Karlovcu i 1962—'68 na muziĉkoj školi Pavao Markovac u Zagrebu. Sada ţivi u Londonu. DJELA: Historijat muziĉke škole u Karlovcu, 1962; Beitrdge zur Musikgeschichte der Stadt Zagreb von II. bis zum Ende des 17. Jahrhundert (disertacija), Graz 1964; Die Tdtigkeit der Klagenfurter Musiker zuahrend des 17. Jahrhunderts in Zagreb, Carinthia, I, 1964; Missale Beneventanum MR 166 della Biblioteca Metropolitana a Zagabria, Jucunda Laudatio, Venezia 1965 (takoĊer i separat); Benedictionale MR 89 of the Metropolitan Library in Zagreb, Studia Musi^ologica Academiae Scientiarum Hungaricae, 1967 (takoĊer i separat); Die Organisten und Spielleute im mittelalterlichen Zagreb, ibid., 1968; Razvoj muziĉke kulture u Zagrebu od XI do konca XVII stoljeća, Rad JAZU, 1969; Neumatski rukopis Agenda pontificalis MR 165 Metropolitanske knjiţnice u Zagrebu, Arti Musices, II, 1971; B. Papandopulo kao muziĉki pisac i kritiĉar, ibid., IV, 1973. K. Ko.
Fragment iz Hucbaldova djela Z)e Institutione Harmonica Rukopis iz Gemblouxa, XI st.
Ovaj naĉin notacije namenjen je samo uveţbavanju poĉetnika, inaĉe se autor sluţi Azsi'a-notacijom, upotrebljavajući ĉetiri tonska simbola koji se u svakom tetrakordu beleţe u drugaĉijem poloţaju. Podela tonskog sistema na tetrakorde odstupa od uobiĉajene, jer tetrakordi meĊusobno nisu povezani. GA B c
\
d e f g ah c1 d1
j
e1 fis1 g1 a1
|
h1 cis2.
Polustepen je uvek u sredini tetrakorda. Scholia Enchiriadis, u obliku dijaloga dodana Mušici Enchiriadis, sadrţava opštu muziĉku teoriju i ponovo raspravlja o organumu. DELA (Hucbaldova i pseudohucbaldova): De Institutione Harmonica; De Citra et Vera Divisio; De Dimensione Monochordi; De Alta Mušica; De Men-suris Organicarum Fistularum; De Cymbalorum Ponderibus; De Quinque Sympho-niis; Mušica Enchiriadis; Scholia Enchiriadis; Incipit Commemoratio Brevis de Psalmis Modulandis (sva ova dela su tiskana u J.-P. Migne, Patrologia Latina, 139); De Organo (štampano u Ch.-E.-H. de Coussemaker, Scriptorum de Mušica Medii Aevi.Nova Series, 11). LIT.: E. Coussemaker, Memoire sur Hucbald et sur ses traites de musique, Pariš 1841. — H. Miiller, Hucbalds echte und unechte Schriften iiber Musik, Leipzig 1884. — Ph. Spitta, Die Mušica Enchiriadis und ihr Zeitalter, VFMW, 1889. — G. Morin, L'Auteur de la Mušica Enchiriadis, Revue Benedictine, 1891 i 1845. — W. Muhlmann, De Alia Mušica, Quellenfrage, Umfang, Inhalt und Stammbaum, Leipzig 1914. — E. J. Grutchfield, Hucbald: A Millenarv Commemoration, The Musical Times, 1930. — H. Sowa, Textvariationen zur Mušica Hnchiriadis, ZFMW, 1935. — J. Handschin, Etwas Greifbares iiber Hucbald, AML, 1935. — R. Weakland, Hucbald as Musician and Theorist, MQ, 1956. — Isti, Hucbald, MGG, VI, 1957. — J. Chailley, Alia mušica, Pariš 1965. V. Peć.
HUCKE, Helmut, njemaĉki muzikolog (Kassel, 12. III 1927 —). Studij muzikologije s doktoratom završio 1952 na Univerzitetu u Freiburgu (Breisgau), a zatim boravio 1953—56 u Italiji. Od 1957 profesor je Univerziteta u Frankfurtu na Majni i urednik ĉasopisa Musik und Altar. DJELA: Untersuchungen zum BegrifI »Antiphon« und zur Melodik der Offiziumsantiphonen (disertacija), Freiburg 1952; Die beiden Fassungen der Oper »Didone abbandonata« von D. Sarri, Hamburg 1956. Studije: Psalmodie als melodisches Gestaltungsprinzip, Musik und Altar, 1952—53; Die Einfiihrung des Gregorianischen Gesanges im Frankenreich, Romische^ Quartalschrift, 1954; Gregorianischer Gesang in altromischer und frdnkischer Uberlieferung, AFMW, 1955; G.e O. Pitoni und seine Messen im Archiv der Cappella Giulia, KMJB, 1955; Di gregorianische Gradualzceise des 2. Tons und ihre ambrosianischen Parallelen, AFMW, 1956; G. B. Pergolesi. Umzuelt, Leben, dramatisches Werk, 1969— 70.
HUDI, Paula, baletna umjetnica (Zagreb, 9. VI1900—). Uĉenica Baletne škole Hrvatskog narodnog kazališta u Zagrebu (A. Godler-Fiala) i kasnije M. Froman. Plesaĉku karijeru zapoĉela u Zagrebu još kao dijete (1913) i ubrzo se uvrstila u baletne soliste. U svojoj dugogodišnjoj umjetniĉkoj karijeri (1916—47) ostvarila je niz zapaţenih karakternih uloga u baletima: Kopelija (Delibes), Šĉelkunšĉik (Ćajkovski), Kutija igraĉaka (Debussv), Petruška i Ţar-ptica (Stravinski), Seherazada i Capriccio espagnol (Rimski-Korsakov), Svatovac (Zajc-Baranović), Licitarsko srce (Baranović), Đavo u selu (Lhotka) i dr. K. Ko. HUDOVERNIK, Ludvik, zborovoĊa i kompozitor (Stiĉna, VIII 1859 —■ Maribor, 16. V 1901). Teologiju studirao u Ljubljani i Mariboru; u muzici uĉenik K. Mašeka i H. Sattnera. Najprije vikar u Celju, od 1891 bio je kapelnik katedrale i biskupski kolaudator u Mariboru. Uz to je vodio zbor Cecilijanskog društva i u sjemeništu pouĉavao koral.
HUDSON, Frederick, engleski orguljaš i muzikolog (Gateshead, Durham, 16. I 1913 —). Studij završio na Univerzitetu u Durhamu (E. Bairstovv). God. 1941—48 orguljaš i zborovoĊa Alnuiick Parish Church, 1948—49 muziĉki direktor samostana u Hexhamu; od 1949 profesor muzikologije Univerziteta u Durhamu na Kings College u Newcastle-upon-Tyne. U središtu Hudsonovih znanstvenih istraţivanja su J. S. Bach i G. F. Handel. Posebno treba istaknuti njegovu rekonstrukciju Bachovih svadbenih kantata (Trauungskantaten, Neue Bach-Ausgabe, I, 33, 1957) i Handelovih Sechs Concerti grossi op. 3 (Hallische Handel-Ausgabe). LIT.: A. Du'rr, Eine rekonstruirte Bach-Kantate, Mušica, 1956. — H. F. Redlich, Frederick Hudson, MGG, VI, 1957.
HUE, George-Adolphe, francuski kompozitor (Versailles, 6. V 1858 — Pariz, 7. VI 1948). Studirao kod E. Paladilhea i na Pariškom konzervatoriju (N. H. Reber); kraće vrijeme uĉio orgulje kod C. Francka. God. 1879 dobio Prix de Rome. Proputovao cijelu Evropu, a zatim Orijent, Afriku i Ameriku i nakon toga ţivio stalno u Parizu. Utisci s tih putovanja odrazili su se u nekim njegovim kompozicijama. Najuspjelija su mu dramska djela i solo-pjesme, u kojima se oĉituje njegov smisao za scenu i nastojanje da muziku uskladi s tekstom. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjes ma Emotions, oko 1918; romanca i fantazija za violinu i orkestar; fantazija i nokturno za flautu i orkestar. Za komorni orkestar: Reverie en si b, 1886; Se'renade en re mineur, 1886 i Causerie, 1893. — Kompozicije za razne instrumente (violina, flauta, viola) i klavir. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Les Pantins, 1881; Le Roi de Pariš, 1901; Titania, 1903; Le Miracle, 1910; Dans Vombre de la Cathedrale, 1921 i muziĉka komedija Riquet a la houppe, 1928. Baleti Coeur briše, 1890 i Siang-Sin, I924;scenska muzika.— VOKALNA: simfonijska legenda Riibezahl za sole, zbor i orkestar, 1886; kantata Mede'e, 1879; Resurrection za sopran, zbor i orkestar, 1892. Zborovi; solo-pjesme: Vingt melodies; Melodies; Trois poemes maritimes; Deux poemes japonais. LIT.: G. Samazeuilh, Musiciens de mon temps, Pariš 1947. — G. Ferchauh, Georges-Adolphe Hiie, MGG, VI, 1957.
HUEFFER (HUFFER), Francis (Franz), engleski muziĉki pisac njemaĉkog podrijetla (Miinster, 22. V 1843 — London, 19. I 1889). Studirao jezike i muziku u Londonu, Parizu, Berlinu i Leipzigu. Kao muziĉki kritiĉar djelovao zatim u Londonu (The North British Revieiv, The Fortnightly Reviezv, The AcaĊemy, Times od 1878). Bio je i redaktor ĉasopisa The Musical World (od 1886) i zbirke The Great Musicians (od 1881). H. je pridonio razumijevanju Wagnerovih umjetniĉkih principa u Engleskoj. DJELA: Richard Wagner and the Music of the Future, 1874; The Trouba-dours, 1878; zbornik ĉlanaka iz Timesa i Fortnightlv Review Musical Studies, 1880; The Life of Wagmr, 1881; Italian and Other Studies, 1883; memoari Half a Century of Music in England, 1837—1887, 1889. — Libreta za opere Colomba i The Troubadour (A. Mackenzie) te Sleeping Beauty (F. Cowen). — Preveo na engleski korespondenciju Wagnera i Liszta (1888). LIT.: H. F. Redlich, Franz (Francis) Huffer, MGG, VI, 1957.
HUG & Co., švicarsko muziĉko nakladno poduzeće. God. 1791 osnovao je Georg Nageli u Zurichu trgovinu muzikalija i nakladno poduzeće, koje su od 1807 vodila njegova braća Jakob Cristoph i Caspar Hug (Georg Nageli & Comp.; od 1817 Gebrtider Hug, zatim Hug & Co.). God. 1834 preuzeo je upravu poduzeća Jacob Christoph ml. (1801—52), sin Jakoba Christopha; njega je naslijedio sin Emil (1842—1909), a zatim su nakladu vodili njegovi sinovi ArnolĊ (1866—1905) i Adolf (1867—1943). U to se doba naklada naglo razvijala. Otvorene su podruţnice u Baselu, Luzernu, St. Gallenu, Winterthuru, Neuchatelu, Solothurnu, Luganu, Lorrachu i Leipzigu (1885). MeĊunarodni ugled postiglo je poduzeće izdanjima zbornih djela. Gradilo je i instrumente, a od 1876 izdavalo je list Schmeizerische Musikzeitung. Od 1943 upravljaju poduzećem Adolf H. (1904—) i njegov nećak Hanns Wolfensberger (1903 ■—■). Podruţnica u Leipzigu vodila je punih
188
HUG — HULLAH
6 decenija ţivahnu internacionalnu trgovinu muzikalijama, osobito sa Sjevernom i Juţnom Amerikom i Japanom.
DJELA: 7 koncerata za flautu; 18 duos za 2 flaute op. 1, 2 i 4; 6 Duos certantes za 2 flaute op. 9; 36 Petits airs faciles et progressifs za 2 flaute; 6 za 2 flaute i b. c. op. 6 i 7; Variations sur des themes connus za flautu solo 5; 6 sonata za flautu i b. c. op. 12; 2$ Grandes etudes ou exercices za flautu 13; 23 Grandes etudes za obou op. 13; 6 Sonates faciles za flautu solo; 6 Gr solos et rondos ou etudes za flautu. — Priruĉnik Me'thode de flute (dovršio J Wunderlich, 1804).
LIT.: S. Miiller, Hug & Co., MGG, VI, 1957. — Isti, Ein Haus der Musik, aus 150 Jahren Hug & Co., Ziirich 1957.
HUGHES, Anselm, engleski muzikolog (London, 15. IV 1889 ■—). Benediktinac, studirao u Londonu, Oxfordu i na Theological College u Elyju (orgulje). God. 1912—22 zborovoĊa u više londonskih crkava, 1922—26 muziĉki direktor samostana u Pershoreu i od 1926 u Burnhamu (1936—45 prior). Vršio razliĉite funkcije u Plainsong and Mediaeval Music Society (od 1926), bio predsjednik društva Guild of Saint Gregory (od 1945) i Faith Press Ltd., od 1947 ĉlan uprave Gregorian Association. Kao predavaĉ gostovao na više inozemnih univerziteta. Ogledao se i kao kompozitor. DJELA: Early English Harmony, II, 1913; Latin Hymnody, 1923; \Vorcester Mediaeval Hartnony oj the I3th and I4th Centuries, 1928; The House of my Pilgrimage, 1929; Anglo-French Sequelae, Edited from the Papers of the Late Dr
scripts at Peterhouse, Cambridgej 1955; Septuagesima. Reminiscences of the Plainsong and Mediaeval Music Society, and of Other Things, Personal and Mušica I,
HUGHES, Arvvel, velški kompozitor i dirigent (Rhosllanerchrugog, Wrexham, 25. VIII 1909 —). Studirao na Royal College of Music u Londonu (R. Vaughan Williams). Najprije pumoćni orguljaš crkve sv. Margarete u Westminsteru, zatim orguljaš i crkveni zborovoĊa u Oxfordu (St. Philip, St. James); od 1935 muziĉki urednik Radio-stanice u Cardiffu i od 1950 dirigent Welsh National Opera Company. H. ide u glavne pobornike velške nacionalne muzike, osobito na opernom podruĉju. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1958; Anatiomaros, 1943; pre ludij, 1945; suita, 1947; Eantasia za gudaĉe, 1936. — Gudaĉki kvartet, 1950. — Opere: Menna, 1953 i Serch Yw'r Doctor, 1960. Scenska muzika. — VOKALNA. Kantate: Giveddi, 1944; A Song of Deliverance, 1945 i Dezvi Sant, 1950. Za tenor i orkestar: The Passing i Hedd Wyn Elegy. Solo-pjesme; zborovi. LIT.: H. F. Redlich, A Welsh Folk Opera, Music and Letters, 1956. — Isti, Arwel Hughes, MGG, VI, 1957.
HUGHES, 1. Herbert, irski folklorist i kompozitor (Belfast, 16. III 1882 — Brighton, i. V 1937). Studirao na Royal College of Music u Londonu (W. Parrat, G. Garcia, Ch. Wood). Orguljaš i zborovoĊa u HaĊlevu i dirigent Simfonijskog društva u Herefordu. Predavao muziku na Univerzitetu u Cambridgeu. Suosnivaĉ Irish Folk-Song Society (1904), ureĊivao publikacije tog društva. SuraĊivao u mnogim ĉasopisima {New Age; 1911—32 muziĉki urednik i kritiĉar londonskog lista Daily Telegraph) DJELA: Satirical Songs za violinu, flautu, klarinet i fagot; Brian Bom's March za klavir. — Scenska i filmska muzika (za komediju And So To Bed). — Paradies za glas i orkestar (2 sv.); ciklus Shockheaded Peter za sopran, bariton i klavir; solo-pjesme; studije u imitaciji Nursery Rhymes (2 sv.). — Izdao zbirke narodnih pjesama: Irish Counlry Songs (4 sv.), 1909—36; Old Irish Melodies; Historical Songs and Ballads of Ireland; Songs of Uladh i Booseyeve Modem Festival Series.
2. Spike, kompozitor i muziĉki kritiĉar (London, 19. X 1908 —). Sin Herberta; uĉenik E. Wellesza u Beĉu, studirao zatim u Cambridgeu i Londonu. God. 1933—37 muziĉki kritiĉar dnevnika Daily Herald, kasnije djelovao na Engleskom radiju (BBC); bavio se jazz-muzikom. DJELA: sonata za violonĉelo solo, 1926. — Pictures Unframed za klavir, 1923. — DRAMSKA : opera St. Pacrick's Day, 1947; televizijska-opera Cinderella, 1938; balet High »Yellozv«, 1932; opereta Bianca, 1937. Scenska i filmska muzika — SPISI: Opening Bars, 1946; Nights at the Opera, 1948 (sa B. MacFadveanom); Second Movement, 1951; Great Opera Houses, 1956; Famoits Mozarl Operas, 1956; The Toscanini Legacy, 1959; Famous Puccini Operas, 1959; Glyndebourne, 1965; Famous Verdi Operas, 1967.
HUGON, Georges, francuski kompozitor (Pariz, 23. VII 1904 •—). Studij završio na Konzervatoriju u Parizu (T. Gallon, G. Caussade, P. Dukas); 1926 osvojio nagradu G. Bizet. God. !934—41 direktor Konzervatorija u Boulogne-sur-Mer, od 1941 profesor Pariškog konzervatorija za solfeggio i od 1948 za harmoniju. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1941 i 1949; simfonijske pjesme Au Nord, 1930 i La Rein de Saba, 1933; koncert za klavir; De lumiere et d'ombre za gudaĉe, 1964. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1931; klavirski trio; Pre-lude a 4 e'glogues de Virgile za 3 duhaĉa i harfu; Nocturne za violinu i klavir, 1930; sonata za flautu i klavir, 1965. — Klavirske kompozicije (Eaux-fortes, 1963). —■ VOKALNA: oratorij Chants de deuil et d'esperance, 1947; zborovi; solo--pjesme. LIT.: A. Machabey, Portrait de trente musiciens francais, Pariš 1949.
HUGOT, Antoine (nazvan Le Jeune), francuski flautist i kompozitor (Pariz, oko 1761 — 18. IX 1803). Potomak obitelji muziĉara; uĉenik kreolskog flautiste Atysa. Djelovao u Parizu kao ĉlan orkestra u Thedtre Italien (The'dtre Feydeau) i muzike Nacionalne garde; od 1795 bio je i profesor novoosnovanog Konzervatorija.
H
LIT.: R. Colte, Antoine Hugot, MGG, VI, 1957.
HUGO VON REUTLINGEN (Hugo Spechtshart i Reutlingen), njemaĉki muziĉar (Reutlingen, 1285—1359 ili 131 Iz vrlo oskudnih podataka o njemu vidi se samo da je bio svece u Reutlingenu. Napisao u pedagoške svrhe raspravu s komei rom Flores musicae omnis cantus Gregoriani (oko 1332—42; < 1488) i kroniku, u kojoj je opisao putovanja flagelanata za vrije kuge 1349 i ujedno zapisao melodije njihovih pjesama. NOVA IZD.: Flores musicae obj. su C. Beck (s prijevodom na njem., V ispravci obj. u MFM, 1870) i K.-W. Giimpel (1958); flagelantske pjesme P. Runge (1900). LIT.: K. Bihlmeyer, Hugo Spechtshart v. Reutlingen, ein Geschichtsscri ber und Schulmann des 14. Jahrhunderts, Historisch-politische Blatter das katholische Deutschland, 1917. — K. \V. Giimpel, Hugo von Reutlin MGG, VI, 1957.
HUGUES DE BERZĆ (Hugues IV, seigneur de Ber -le-Chatel), trouvere (oko 1170 ■— poslije 1225). Najstariji tn vere iz Burgundije; potjeĉe iz velikaške obitelji ĉije je sjed: bilo Berze-le-Chatel. Sudjelovao na koncilu u Citeauu i u Ĉet tom kriţarskom ratu (1202—04); neko vrijeme boravio i u C; gradu, kasnije se vratio u domovinu. Oko 1220 spjevao si riĉki ep u 800 stihova Bible au seigneur de Berze u kojemu pada nedostojno ponašanje klera. Uz to je saĉuvano osam r govih pjesama, dijelom sa odgovarajućim napjevima; medu nji je kriţarska pjesma S'onques nus hom pour dure departie, spjev; 1202 i saĉuvana u 13 francuskih i 3 provansalska rukopisa imaju odgovarajuće melodije). To je najznaĉajnija francuska i ţarska pjesma uopće; u njoj je vrlo sugestivno izraţena pjes kova unutarnja borba izmeĊu vlastitih dubokih osjećaja i konvi cionalnih viteških obaveza u ĉasu rastanka. LIT.: P. Aubry, Les plus anciens monuments de la musique franca Pariš 1905 (donosi i faksimil napjeva iz rkp. Reg. Christ, 1490 Vatikan biblioteke). — Isti, Le Chansonnier de l'Arsenal, Pariš 1910 (donosi faksi napjeva iz rkp. pariške Bibliotheque de l'Arsenal 5198). — J. Bedier i P. Aut Les Chansons de croisade, Pariš 1909 (sadrţi i melodiju kriţarske pjesme pre rukopisnom izvoru). — F. Lecoy, Le Bible au seigneur de Berze, Pariš 19 — F. Gennrich, Troubadours, trouveres, Minne - und Meistergesang, K 1951. — Isti, Hugues de Berze, MGG, VI, 1957.
HUIZAR (Garcia de la Cadena), Candelario, mekši kompozitor indijanskog podrijetla (Jerez, Zacatecas, 2. II 1883 Mexico, 3. V 1970). Kao djeĉak svirao gitaru i saksofon; vojni mu ĉar i ĉlan duhaĉkog orkestra Banda del Estado Mayor u Mexii gdje je na Konzervatoriju uĉio kompoziciju (G. E. Campa). Od 15 kornist, zatim trombonist i bibliotekar u Orquesta Nacional Mex i od 1931 nastavnik i bibliotekar Nacionalnog konzervatori Zbog bolesti povukao se 1944 iz javnog ţivota. Jedan od glavr predstavnika meksiĉkog nacionalnog muziĉkog stila, u svoj djelima upotrebljavao i doslovne citate iz indijanskih narodr napjeva. DJELA. ORKESTRALNA. Ĉetiri simfonije: I, 1930; I I , Oxpanit 1936; I I I , 1938 i IV, 1942. Simfonijske pjesme: Imdgenes, 1929; Pueblarit 1931 i Surko, 1935. — KOA1ORNA: gudaĉki kvartet, 1938; sonata za klari i fagot, 1928; sonata za trublju i klavir; andante za violonĉelo 1 klavir. — Bi Preludio y Fuga, 1943. — VOKALNA: Priere pour ma mere za glas i orkest zborovi; solo-pjesme. — Instrumentirao i preradio djela Bacha, Handela, valdija, B. Galindo-Dimasa, J. M. Aldane, J. Rosasa i dr. |
LIT.: N. Slonimsky, Music of Latin America, New York 1945. —' Galindo Dimes, Candelario Huizar, Nuestra Miisica, 1946. — J. C. Rome Candelario Huizar, ibid-, 1952. — A. Fuchs, Candelario Huizar, MGG, 1 1957-
HULL, Arthur Eaglefield, engleski muziĉki pisac, pedag i kompozitor (Harborough, 10 III 1876 — Huddersfield, 4. I 1928). Uĉitelji su mu bili H. J. Wood, T. Matthav i Ch. Peai u Londonu; dovršio studije 1903 na Univerzitetu u Oxford Od 1904 orguljaš i zborovoĊa u Huddersfieldu, gdje je 1900 c novao društvo za komornu muziku i 1908 muziĉku školu. Utem ljitelj (1918) i predsjednik (1919—21) Britanskog muziĉkog dr štva. Od 1912 urednik ĉasopisa The Monthly Musical Recoi DJELA: Organ Playing, its Technique and Expression, 1911; Modem Hi mony, its Explanation and Application, 1914; The Sonata in Music, 1916; Skr bin, 1916; A Short History of Music, 1916; Modem Musical Styles, 1916; I sign on Construction in Music, 1917; Cyril Scott, 1918; Music. Classical, Romau and Modem, 1927 (povukao 1928); Contemporary Music, 1927. — Preveo engleski biografije R. Rollanda Haendel i Vie de Beethoven. — Izdao cjelokup djela za orgulje J. S. Bacha i F. Mendelssohna, ureĊivao Music Lover's Lribra, Library of Music and Musicians, Diclionary of Modem Music and Mušicu (na njem. preveo i preradio A. Einstein pod naslovom Das neue Musiklexik( 1926). — Komponirao djela za klavir i orgulje, oratorij The Resurrection Momi i solo-pjesme.
HULLAH, John Pyke, engleski pjevaĉki pedagog, kompozit i muziĉki pisac (Worcester, 27. VI 1812 — London, 21. II 188/ Uĉenik W. Horsleva, kasnije D. Crivellija na Royal Academy Music u Londonu. God. 1840 upoznao u Parizu popularnu metoc
HULLAH pouĉavanja u pjevanju G. L. Wilhema, pa je 1841 osnovao školu pjevanja za uĉitelje po toj metodi: Singingschool for Schoolmasters u Exeter Hallu, u Londonu. Škola je imala golem uspjeh (do 1860 kroz nju je prošlo preko 25 000 uĉenika). Za koncerte uĉenika ove škole sagraĊena je 1847 posebna koncertna dvorana St. Martin's Hali (izgorjela 1860). God. 1844—74 nastavnik pjevanja na King's College, kasnije i na Queen's College i na BeĊford Collegeu. Od 1858 orguljaš u Charter House. Kad je 1872 postao inspektor muziĉke nastave u školama, zapoĉeo je borbu protiv metode Tonic-Sol-Fa. Rezultat je bio negativan: njegova metoda (Wilhem-Hullah) pretrpjela je poraz. DJELA: Grammar of Vocal Music, 1843; Grammar of Musical Harmony, 1852; Grammar of Counterpoint, 1863; History of Modem Music, 1861; The Third or Transition Period of Musical History, 1865; The Cultivalion of ihe Speaking Voice, 1869; Music in ihe House, 1877; ĉlanci. ■— Preradio i preveo na engleski Wilhemov udţbenik pjevanja Wilhem's Method of Teaching Singing Adapted to English Use, 1841. — Redigirao i izdao pjesmarice: Part Music, 1842; The Psalter, 1843; The Book of Praise Hymnal, 1868; Sacred Music, 1868; Sea Songs. — Komponirao igrokaze The Village Coquettes, 1836; The Barbers 0} Bassora, 1837 i The Outpost, 1838; psalme, antheme i pjesme. LIT.: F. Hullah, Life of John Hullah, London 1886. — B. H. Groombridge, John Pyke Hullah, MGG, VI, 1957.
HUMANIZAM
189
utjecaju moţe se odreĊeno govoriti sa ĉetiri aspekta: 1. odnosa tona i rijeĉi, 2. pojave humanistiĉke ode, 3. kultiviranja prigodnih kompozicija i 4. muziĉke teorije. Vokalna polifonija XV i XVI st. ne vodi mnogo raĉuna o jeziĉnom akcentu. Muziĉka deklamacija, koja se prilagoĊuje govornoj, pojavljuje se najprije u muziĉkim oblicima koji su praktiĉki bez cantus firmusa (višeglasni psalmi, višeglasna evanĊelja). Melodijski je stil silabiĉan, melizmi sve rjeĊi. U tom poštovanju rijeĉi nesumnjiv je udio humanistiĉkog gledanja. Ĉini se, da je i prodiranje homofonije u drugoj trećini XVI st. djelomiĉno uvjetovano i humanistiĉkim nazorima. — Tzv. humanistiĉka oda (njem. Humanistenode; potkraj XV st. do XVII st.) sluţi didaktiĉkoj
HULLMANDEL, Nikolaus Joseph, pijanist i kompozitor njemaĉkog podrijetla (Strasbourg, 23. V 1756 —■ London, 19. XII 1823). Uĉenik Ph. E. Bacha u Hamburgu, djelovao u Milanu (1775), od 1776 u Parizu i od 1790 u Londonu, gdje se sklonio pred Francuskom revolucijom. H. je bio vrlo istaknut pijanist i virtuoz na harmonici, a velike uspjehe postizao je i kao pedagog. On je, osobito u Francuskoj, popularizirao klavirska djela njemaĉkih kompozitora. Njegove klavirske sonate idu medu najbolja djela te vrste. DJELA. KLAVIRSKA: 27 sonata (neke i s violinskom pratnjom); divertimenti; arije s varijacijama. — Principles of Music and Instructions for the Pianoforte. — Klavirska verzija opere C. Ph. E. Bacha Amadis. LIT.: G. de Saint-Foix, Nicolaus Joseph Hiillmandel, RM, 1923. — D. E. Pike, Hiillmandel, Music and Letters, 1940. — E. Reeser, Nikolaus Joseph Hullmandel, MGG, VI, 1957. — R. Benlon, Nikolaus-Joseph Hiillmandel, Revue de Musicologie, 1961. — Isti, Nikolaus Joseph Hullmandel and French Instrumental Music in the 2 11 Half of the 18"1 Centurv (disertacija), Ann Arbor, 1961.
HUMANIZAM, oblik naobrazbe i odgoja, koji se temelji na studiju antikne grĉke i rimske kulturne ostavštine, prvenstveno antiĉkih spisa, interpretirajući ih u raznim epohama na razne naĉine, koristeći ih za etiĉko i estetsko oblikovanje ĉovjeka. U tome širokom smislu h. je konstantna pojava u povijesti evropske kulture od ranoga srednjeg vijeka do danas. Vrhunci tih stremljenja su h. XII st. u Francuskoj i Engleskoj, renesansni h. XIV—-XVI st. i h. u doba njemaĉke klasike u drugoj polovini XVIII i prvim decenijima XIX st. Renesansni h. jest h. u uţem smislu; on je jedini zahvatio ĉovjeka u ĉitavu rasponu njegove egzistencije. Nastao je u Italiji (prva velika liĉnost koja već u sebi sjedinjuje sve bitne karakteristike novog pokreta je F. Petrarca, 1304—^1374), odakle se proširio na ostalu Evropu i stoljećima utjecao na njezinu kulturu. Nosioci humanizma uglavnom su predstavnici graĊanske klase i profanih zvanja. U Italiji su od druge polovine XV st. i dvorovi bili vaţna rasadišta humanistiĉke kulture. U središtu je interesa ĉovjek kao individuum, ĉovjek stvaralac umjetniĉkih djela i etiĉkih vrednota, kojemu ţivot nije više etapa na putu u vjeĉnost, već mogućnost da izgradi svoju ovozemnu liĉnost na naĉin vrijedan antiknih uzora. Ideal je humanista Ciceron, a njegova teza da je studij knjiţevnosti (studia litterarum) najdostojniji put kojim se izgraĊuje skladna ĉovjeĉnost (studia humanitatis) trajno je utjecala na humanizam. U prvom redu se studiraju rimski klasiĉni autori. Pišu se djela u klasiĉnim latinskim stihovima i prozi. Najveća se paţnja posvećuje jeziku i govoru. Nastaje opseţna pedagoška literatura. Ĉovjek se ne odgaja samo kao individuum, već i kao odgovoran ĉlan ljudskog društva. U doba svoga cvata h. nastoji reformirati društvo i drţavu. Ideal humanistiĉkog ĉovjeka, koji ujedinjuje viteške vrline i humanistiĉko znanje u znaku grazie (prijatnosti, draţi, elegancije), prikazan je u knjizi II Cortegiano B. Castiglionea (1528). S vjerskog stajališta h. pokušava nadvladati suprotnosti antike i kršćanstva u tolerantnijoj formi kršćanstva. Rijetko se susreće potpuno slobodno mislilaštvo. Nastojanja da se antiĉka misao dovede u sklad s kršćanskom vjerom filozofski su produbljena u firentinskom neoplatonizmu; evropsko znaĉenje dobila su u djelu Erazma Rotterdamskog (1466—1536), pa su u tom obliku našla sljedbenike u Francuskoj, Engleskoj i Španjolskoj. Ulogu humanizma u muzici teško je nedvosmisleno odrediti. H. kao klasiĉno nauĉenjaštvo u najširem znaĉenju rijeĉi samo se u veoma ograniĉenoj mjeri mogao direktno odraţavati u samoj muziĉkoj fakturi. Muziĉari iz doba razvoja humanizma (talijanski, njemaĉki i nizozemski), usprkos tijesnim vezama sa poznatim humanistima, bili su u svome muziĉkom ukusu konzervativni. Humanistiĉki muziĉki stil nikad nije postojao, a o humanistiĉkom
HUMANIZAM. Mandola i lutnja, bjelokosni reljef, XIV st.
svrsi; pjevala se u Njemaĉkoj na gimnazijama i univerzitetima Prvotno su to bile kompozicije na Horacijeve ode. Pokretaĉ je te vrste humanistiĉki uĉenjak i pjesnik C. Celtis, a prvi kompozitor njegov uĉenik Tritonius. Humanistiĉka je oda napisana u jednostavnom homofonom slogu i jasnoj formi; svi glasovi pjevaju toĉno, gotovo mehaniĉki, u skladu s metrom klasiĉne poetike (graĊenom na principu kvantiteta); muziĉki metar sastoji se od samih duţih i kraćih nota u odnosu 2 : 1 . Akordiĉka struktura nije nova. Nov je jedino metar, koji je iskljuĉivo diktiran tekstom. Humanistiĉke ode komponirali su još P. Hofhaimer, L. Senfi, B. Ducis, M. Agricola i dr., na razliĉite latinske tekstove (Horacije, Ovidije, Katul, Vergilije, Prudencije). — U humanistiĉko su se doba mnogo kultivirale prigodne kompozicije na latinske tekstove, osobito u Njemaĉkoj: u njima se veliĉaju vladari i druge ugledne liĉnosti prilikom roĊenja, vjenĉanja, smrti i si. Iako je tekst humanistiĉki inspiriran, muziĉka se forma principijelno ne razlikuje od crkvenog moteta. U ostalim je zemljama glavna humanistiĉka vrsta kompozicije motet na klasiĉno-rimske tekstove, npr. na odlomke iz Vergilijeve Eneide (Josquin Des Pres, A. Willaert, J. Arcadelt, C. de Rore i dr.). — U mnoštvu humanistiĉkih spisa koji iznose nazore i pouke o ţivotu, govori se i o muzici, prvenstveno o njenu djelovanju na ĉovjeka, pa se i njena vrijednost, pod utjecajem Platonovih ideja, prosuĊuje s toga gledišta. Medu muziĉkim teoretiĉarima valja razlikovati humaniste koji su se bavili i muziĉkom teorijom (Glareanus, uĉenjak i univerzitetski nastavnik) i muziĉare na koje je utjecao humanizam (Tinctoris, praktiĉni muziĉar i kompozitor). Humanistiĉka misao u muziĉkoj teoriji više je ideološke prirode; ona ne daje konkretne kompozi-
190
HUMANIZAM — HUMMEL
cijsko-tehniĉke norme. Takve norme u teoretskim spisima postoje, ali se ne obrazlaţu humanistiĉkim argumentima, niti se dadu protumaĉiti humanistiĉkom idejom. Jedna je od karakteristiĉnih crta humanistiĉkih muziĉkih teoretiĉara da su u svojim izlaganjima skloni deskriptivnosti (Tinctoris). —• Humanistiĉke tendencije našle su specifiĉan izraz u francuskoj homofonoj musique mesuree koju je zagovarala Academie de Poesie et de Musique, što ju je 1570 osnovao J.-A. de Baif. Muzika se piše na francuske stihove, sastavljene po principima antikne metrike, i ona vodi strogo raĉuna o metru teksta. U toj se vrsti kompozicije naroĉito istiĉu C. Le Jeune i O. di Lasso. Od njemaĉke humanistiĉke ode razlikuje se musigue mesuree višim umjetniĉkim kriterijima i ekspresivnošću. LIT.: H. Birtner, Studien zur niederlandisch-humanistischen Musikanschauung, Heidelberg 1930. — D. P. Walker, Der musikalische Humanismus im 16. und friihen 17. Jahrhundert, Kassel 1949. — H. Chr. Wolff, Die geistlichen Oden des Georg Tranoscius und die Odenkomposition des Humanismus, MF, 1953. — Th. Georgiades, Musik und Sprache, Berlin, Gottingen i Heidelberg 1954. — H. Osthoff, Vergils Aeneis in der Musik von Josquin Desprez bis Orlando di Lasso, AFMW, 1954. — Musique et Poesie au XVI e siecle, Colloques Internationaux du Centre National de la Recherche Scientifique, Pariš 1954. — H. Albrecht, Musik und Dichtkunst im 16. Jahrhundert, MF, 1955. — Isti, Humanismus, MGG, VI, 1957. — K. W. Niemoller, Die Musik im Bildungsideal der allgemeinen Padagogik des 16. Jahrhunderts, AFMW, 1960. — W. Kahl, Das Geschichtsbewusstsein in der Musikanschauung der italie nischen Renaissance und des deutschen Hu manismus, H. Albrecht in memoriam, Kassel 1962. R.
HUMBERT, Georges, Švicarski muziĉki pisac (St. Croix, 10. VIII 1870 — Neuchatel, 1. I 1936). Studirao na Konzervatoriju u Bruxellesu (G. L. Huberti i A. de Greef) i Leipzigu te na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (W. Bargiel). Bio je istodobno profesor muziĉke historije na Konzervatoriju u Ţenevi (1892— 1912), orguljaš tamošnje crkve Notre-Dame (1892—96), dirigent Socie'te de l'Orchestre u Lausannei (1893—1901) te orguljaš i zborovoda u Morgesu (1898—1918). Od 1918 do smrti direktor Konzervatorija u Neuchatelu. UreĊivao ĉasopise Gazette musicale de la Suisse romande (1894—96), La Vie musicale (1918—24) i glasilo Konzervatorija u Neuchatelu Les Pages musicales (1924—35). DJELA: Notes pour servir a l'e'tude de l'histoire de la musique, I, 1940 (sv. II ostao u rukopisu); manje studije i ĉlanci. — Preveo na francuski djela H. Riemanna: Musiklexikon, 1899; Vereinfachte Harmonielehre, 1899 i lilemente der musikalischen Asthetik, 1906.
HUME, Tobias, engleski kompozitor (? — London, 16. IV 1645). Vojnik po zvanju, istupio iz vojske u ĉinu kapetana i posvetio se muzici kao sviraĉ na violi da gamba i kompozitor. DJELA. Zbirke: The First Part of Ayres, French, Pollish, and others To gelher, Some in Tabliture, and Some an Pricke Song . . . , 1605; Captain Hume's Poelicall Musicke. . . , 1607; The True Petilion of Colonel Hume, 1642. LIT.: E. H. Fellouies, English Madrigal Verse (1588—1632), Oxford 1920. — P. Warlock, The English Ayre, London 1926. — E. H. Meyer, English Chamber Music, London 1946. — N. Fortune, Tobias Hume, MGG, VI, 1957.
HUMEL, Gerald, ameriĉki kompozitor ĉeškog podrijetla (Cleveland, Ohio, 7. XI 1931 —). Studirao u New Yorku i Londonu, gdje se ubrzo uvrstio u istaknute muziĉke stvaraoce svoje generacije. Od 1960 ţivi u Berlinu. Usavršavao se kod B. Blachera i J. Rufena. D J ELA. O RK ES TR ALN A - k o nc e rt z a fla ut u, 1 9 6 1 ; K a m m e r k o n z er t za rog, klavir i gudaĉki orkestar, 1965; koncert za violonĉelo, 1969; koncert za duhaĉe, 1970; Temno za violonĉelo i orkestar, 1968. — KOMORNA. Sonate: za klarinet i klavir, 1960; 2 za violinu i klavir, 1961 (A Journey to Praha) i 1967; za violu solo, 1963: za violonĉelo i klavir, 1964; za flautu i gitaru, 1965. Praeluaium i Scherzo za flautu solo, 1960; fantazija za 2 flaute, violonĉelo i klavir, 1962; duo za violu i violonĉelo, 1963: trio za flautu, violu i violonĉelo, 1964; Flashes za komorni ansambl, 1968. —DRAMSKA: opere The Proposal, 1949 i The Triangle, 1957; baleti Erste Liebe, 1965 i Herodias, 1967.
HUMFREY (Humphrey, Humphrys, Humfreyes), Pelham, engleski kompozitor (London ?, 1647 — Windsor, 14. VII 1674). Pjevaĉ u djeĉaĉkom zboru kraljevske kapele (1660, dirigent H. Cooke), a zatim se kao kraljev štićenik usavršava u Parizu kod J.-B. Lullvja i u Italiji. Od 1667 ĉlan dvorske kapele; 1672 naslijedio Cookea kao dirigent djeĉaĉkog zbora i postao, 1673 uz Th. Purcella, kompozitor dvorskog orkestra (Violins to His Majesty). Njegov uĉenik bio je H. Purcell. U njegovim kompozicijama oĉit je francuski i talijanski utjecaj. Osobito je nastojao da u recitativu uskladi muziku s melodikom govora. Ĉestom upotrebom disonanca postizavao izvanredne zvukovne efekte. DJELA. VOKALNA: pjesme za Shakespeareovu The Tempest; 3 ode; svjetovne pjesme; oko 20 anthema u zbornicima (Cathedral Music W. Bovcea; Harmonia Sacra; Choice Ayres, Songs and Dialogues; Mušica Antiqua H. S. Smitha) i u rukopisu. LIT.: K. Elliott, Pelham Humfrey, MGG, VI, 1957. — B. Jordan, The Songs of Pelham Humfrev, u knjizi P. A. Pisk, Essay in his honour, Austin, Texas 1966.
HUMISTON, William Henry, ameriĉki orguljaš, dirigent i kompozitor (Marietta, 27. IV 1869 —■ New York, 5. XII 1923). Uĉenik W. S. B. Mathewsa (klavir) i C. Eddvja (orgulje). God. 1891—93 orguljaš u Chicagu, 1893—94 u Lake Forestu, a 1894 nastavio u New Yorku studij klavira (W. B. Keeler), orgulja (R. Huntington Woodman) i kompozicije (E. A. MacDowel). God.
1902—12 dirigent putujućih opernih druţina, od 1916 po ni dirigent Filharmonijskog društva u New Yorku, gdje j 1914 vodio i društvo MacDozoel Club. H. je temeljito pozr umjetnost J. S. Bacha. Njegova bogata knjiţnica (kasnije vlasn društva MacDozoel Colony u Peterboroughu) sadrţi jedm najvećih ameriĉkih zbirki Bachovih djela. Komponirao je < stralnu suitu (1911), Southern Fantaste za orkestar (1913), drai scenu Iphigenia (1913) i pjesme. HUML, Vaclav, violinski pedagog (Beroun, Ĉeška, 18 1880 •— Zagreb, 6. I 1953). Studij završio 1899 na Konzervat u Pragu kao uĉenik O. Ševĉika. Poslije toga koncertni ma Filharmonije u Lavovu, uz to koncertira po Poljskoj i Rusiji 1903 nastavnik violine na muziĉkoj školi Hrvatskog glazb zavoda i od 1923 redovni profesor Muziĉke akademije u Zagi Tu je duţnost vršio do smrti izuzev okupacije (1941—45), je umirovljen. Pedesetogodišnje Humlovo djelovanje u Zagrebu bilo je biĉno uspješno i plodno, te je u velikoj mjeri pridonijelo raz muziĉkog ţivota u Hrvat: U poĉetku sljedbenik peda kih metoda svog uĉitelja : ĉika, on je intuitivno u nedostatke te škole, te pt peno stvorio vlastitu meti koja je danas općenito poz pod nazivom »Humlova ški U prvom razdoblju svog i u Zagrebu H. je nastupao listiĉki i u komornim sa vima, osobito u Zagrebaĉl kvartetu, kojemu je jedan utemeljitelja. Kasnije se o: niĉio na pedagoški rad, oc jivši niz koncertantnih i kon nih muziĉara, violinskih vi oza i nastavnika. Medu nj V HUML Lj. Spiller, M. Jovano V. Kolić, Dora Pejaĉević, Mary Ţeţelj, M. Ţepić, A. Szegt Z. Topolski, S. Šulek, A. Dermelj, Lj. Dobronv, J. Kiirschi L. Marjanović, I. Pinkava, Marijana Schon, A. Ganoci, M. Szen I. Weiland, I. Franjić, F. Matheis, M. Tarbuk, V. Prucki P. Toškov, N. Vicey, J. Klima i dr. — U spomen V. Hu: Hrvatski glazbeni zavod utemeljio je godišnju nagradu pod ] govim imenom za najbolje diplomiranog studenta violine na h ziĉkoj akademiji u Zagrebu. K. K< HUMLE (Šved. hummel, nizoz. hommel), danski naro ţiĉani instrument, vrsta citre. Ormarić za rezonanciju nalik je violinu, a hvataljka bez preĉnica proteţe se cijelom duljinom ţ
HUMLE
Duboke ţice, koje sluţe kao pratnja, ugodene su na tonici i doi nanti. Ţice se trzaju trzalicom. HUMMEL, Ferdinand, njemaĉki harfist i kompozitor (E lin, 6. IX 1855 •— 24. IV 1928). Već kao sedmogodišnji dje nastupao kao virtuoz na harfi. God. 1862—64 uĉio harfu kod Zamare u Beĉu; 1864—67 na turneji po Njemaĉkoj, Skandi viji i Rusiji. Zatim je 1868—-71 studirao na Kullakovoj akader te 1871—75 na Visokoj školi za muziku i školi za kompozic Umjetniĉke akademije u Berlinu. Tu je od 1875 harfist u orkes B. Bilsea, a od 1892 vodi orkestar Dvorskog kazališta. Prvi uveo u njemaĉku muziku verizam tipa opere Cavalleria rustici P. Mascagnija. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija u D -duru op. 105, 1908; kon za klavir, 1884; Grosse Fantasie za harfu i orkestar, 1884; uvertira. — KOMi NA: klavirski kvartet i kvintet; sonata za violinu i klavir; 4 sonate za violon i klavir; sonata za rog i klavir; dua za violonĉelo i klavir; Fantasiestiicke za lonĉelo i klavir te za flautu i klavir. — Klavirske kompozicije. — DRAMS1 Opere: Mara, 1893; Angla, 1894; Ein treuer Schelm, 1894; Assarpai, 18 Sophie von Brabant, 1899; Die Beichte, 1899 i Die Gefilde der Seligen, ic Scenska muzika. Melodrami. — VOKALNA. Za sole, zbor i orkestar: H sel und Gretel; Columbus; Jung Olaf; Germanenzug; Herr Oluf. "LSL muški z a cappella: 2 Germanenlieder; 3 deutsche Volkslieder i dr. Solo-pjesme. LIT.: Th.-M. Langner, Ferdinand Hummel, MGG, VI, 1957.
HUMMEL, Johann Nepomuk, austrijski pijanist i kom] zitor (Bratislava, 14. XI 1778 — Weimar, 17. X 1837). Prvi u
HUMMEL — HUMPERDINCK telj muzike bio mu je otac Joseph, direktor muziĉke škole u Bratislavi, zatim operni dirigent u Beĉu. Najprije uĉio violinu, ali je toliko bio nadaren za klavir, da ga je Mozart, na vlastitu ţelju, poduĉavao dvije godine. Poslije prvog uspjelog javnog nastupa u Dres-denu (1787) pošao je s ocem na turneju u Ĉešku, Njemaĉku, Dansku, Englesku i Holandiju. Zatim je u Beĉu studirao kontrapunkt kod J. G. Albrechtsbergera i kompoziciju kod A. Salierija, a neko vrijeme i orgulje kod J. Havdna. God. 1804—11 dirigent kneza Ester-hazvja u Eisenstadtu, zatim nastavnik u Beĉu; od 1816 dvorski dirigent u Stuttgartu i od 1819 u Weimaru. Odatle je ĉesto polazio na koncertne turneje (Rusija 1822, Pariz 1825 i 1829, Holandija i Belgija J. N. HUMMEL 1826, Beĉ 1827, Varšava 1828 i Engleska 1830 i 1833). U Londonu je bio dirigent njemaĉke opere na King's Theatru. Bogato iskustvo klavirskog virtuoza i racionalnu metodu prstometa prenio je H. na svoje uĉenike F. Hillera, A. Henselta i S. Thalberga. Njegov stil izvoĊenja, ţivahan i graciozan, odraţava se i u njegovim kompozicijama, punim ukrasa i pasaţa. U njima ornamentika, koja izvire iz tehniĉkih mogućnosti instrumenta, nadomještava toplinu osjećaja. H. upotrebljava zanimljive harmonijske obrate, koje povezuje u nove zvuĉne kombinacije. Vješta se instrumentacija istiĉe osobito u skupini duhaĉkih instrumenata. U Hummelovim ranim klavirskim koncertima osjeća se Mozartov utjecaj. DJELA. ORKESTRALNA: 7 koncerata za klavir; koncert za fagot; Concerlino za klavir i orkestar; varijacije na Das Fest der Handzuerker; fantazija Oberons Zauberhorn; Potpourri za violinu (violonĉelo) i orkestar, 1822; varijacije za obou (klarinet) i orkestar. — KOMORNA : gudaĉki kvarteti; klavirska trija; klavirski kvinteti i septeti; sonate za violinu i klavir, za flautu i klavir i za violonĉelo i klavir; Grand Concerto za violinu i klavir. — KLAVIRSKA: 10 sonata; 2 sonate ĉetvororuĉno; varijacije; ronda; preludiji; fuge; fantazije; ba gatele; etide; plesovi (škotski, njemaĉki, madţarski); dueti. — DRAMSKA: 9 opera (Malhilde von Guise, 1810); baleti; pantomime; scenska muzika. — VOKALNA: kantate; zborovi (Tanze fiir den Apollosaal); pjesme. — Ĉetiri mise; graduali. — INSTRUKTIVNA: Ausfuhrlich theoretisch-practische Anzoeisung zum Pianofortespiel (sa 2200 notnih primjera), 1828. LIT.: J. Balka i E. Wodianer, Johann Nepomuk Hummel biographische Skizze zur Enthiillung des Hummel-Denkmals, Pozsonv 1887. — W. Meyer, J. N. Hummel als Klavierkomponist (disertacija), Kiel 1922. — G. Sporck, L'Interpretation des sonates de J. N. Hummel, Pariš 1934. — K. Benyovszky, J. N. Hummel, der Mensch und Kiinstler, Bratislava 1934. — W. Kahl, Johann Nepomuk Hummel, MGG,VI,i957. — O. Zimmerschied, Die Kammermusik J. N. Hummels (disertacija), Mainz 1967. — F. Broer, The Solo Piano Sonatas of J. N. Humel (disertacija), Indiana Universitv 1967. K. Ko.
HUMO, Anka, pijanistkinja (Zadar, 27. IV 1903 ■— Sarajevo, 5. I 1962). Studij klavira završila na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (S. Stanĉić). Do 1941 nastavnica u Mostaru i Sarajevu. Poslije osloboĊenja profesor na Uĉiteljskoj školi u Mostaru, a od 1947 na Srednjoj muziĉkoj školi u Sarajevu. Nastupala je kao koncertant i uĉestvovala u javnom muziĉkom ţivotu Sarajeva, G. JĆ. HUMORESKA, instrumentalna (ĉesto klavirska) kompozicija, većinom kraćeg opsega s više ili manje izraţenim elementima muziĉkog humora i sa širokim rasponom ekspresivnosti, od kapricioznosti do melankolije. U muziĉkoj literaturi naziv h. prvi je primijenio R. Schumann. Poznata je njegova Humoreske op. 20 (opseţno djelo s nizom kontrastnih odsjeka) i Humoresky A. Dvofaka op. 101 (naroĉito u Ges-duru). HUMOR U MUZICI. Kako je muzika jedan od naĉina izraţavanja ĉovekovih osećanja i raspoloţenja, to je izmeĊu ostalog i osećanje komiĉnog predmet koji se ĉesto obraduje u muziĉkim delima. Pri tome ne treba zaboraviti da muziĉki jezik ne moţe izraţavati konkretne pojmove, već samo daje opšte komplekse osećanja i raspoloţenja. Tako se u okviru mogućnosti izraza muziĉkim jezikom obraduje u muziĉkim delima ono što je osnovno u osećanju komiĉnog — nesuglasica izmeĊu normalnog i nenormalnog, odnosno oĉekivanog i neoĉekivanog. Gotovo svi oblici u muzici u kojima se oseća humor —■ scherzo, burleska, burla, humoreska, parodija, travestija, satira, groteska i karikatura — baziraju se na muziĉkom opisivanju, najĉešće putem podraţavanja, pojmova i situacija, koje i u ţivotu izazivaju komiĉno raspoloţenje, odnosno smeh. Zbog toga humor u muzici srećemo prvenstveno u delima programne muzike kod kojih već naslov objašnjava šta se ţeli delom izraziti. Humor izazvan podraţavanjem srećemo, na primer, kod C. Jannequina, u horskoj kompo-
191
ziciji u kojoj opisuje razgovor brbljivih ţena, u Haydnovu oratoriju »Die Schopfung«, pa u orkestarskom delu C. Saint-Saensa »Le carnaval des animaux« (u stavu »Les personnages a longues oreilles« koji vrlo duhovito i impresivno imitira njakanje magaraca). Ovakvi primeri podraţavanja komiĉnih pojmova iz ţivota u muziĉkim su delima vrlo ĉesti. Ovamo ide i kompozicija za ĉembalo »La poule« J. Ph. Rameaua, u kojoj se kokodakanje podraţava na naĉin koji izaziva smeh, zatim imitiranje sviranja na verglu u sviti »Petruška« /. Stravinskog. I u delima R. Straussa nailazimo na humor, tako u nekim scenama simfonijskih poema »Tili Eulenspiegel« (scena na trţnici), i »Don Quixoteu« (blejanje ovaca). No, pored ovakvog oponašanja, u muziĉkim delima nailazimo i na humor izazvan stvaranjem komiĉnih situacija, datih muziĉkim jezikom, pri ĉemu se spajaju dva pojma koja ne idu jedan uz drugi. Primer je za ovakvu vrstu humora u muzici stav »Kornjaĉe« iz pomenutog Saint-Saensovog »Karnevala ţivotinja«, gde se humor stvara na taj naĉin što se izrazito lagani hod kornjaĉe prikazuje u vrlo sporom tempu melodije koju smo navikli da slušamo kao vrlo brzu, ţivu i poletnu (to je melodija iz operete »Orphee aux Enfers« J. Offenbacha). U istom delu pun je humora i stav »Pijanisti«: pored toga što su pijanisti uvršteni u karneval ţivotinja, vrlo smešno deluje i njihovo predstavljanje sviranjem tehniĉkih veţbi. U operama, oblicima u kojima postoji toliko mogućnosti za primenu muziĉkog izraza prilikom tumaĉenja teksta, osećanje humora, kao i komike u opšte, javlja se vrlo ĉesto, naroĉito parodiranjem. Pravi su majstori u tome: J. B. Pergolesi u operi »La Serva Padrona« (arija Serpine), W. A. Mozart (»Le Nozze di Figaro«), C. M. Weber (»Freischutz«; »Abu Hassan«), G. Verdi (»Falstaff«). U operskim, kao i u orkestarskim delima humor se stvara i obilatim korišćenjem pojedinih instrumenata, naroĉito podesnim za parodiju. Humor u muzici nalazimo i u jednom drugom obliku, stvorenom ne podraţavanjem spoljnih strana konkretnih pojmova i striktnom obradom teksta (što je najĉešće sluĉaj), već muziĉkim izrazom i muziĉkim mišljenjem i logikom. Ovakav humor, iako se zasniva na osnovnim principima komiĉnog (sudar oĉekivanog i neoĉekivanog), mogao bi se nazvati pravim muziĉkim humoromTakav humor nalazimo u Mozartovom »Dorfmusikantensextett«, u kojem se upotrebom pogrešnih nota doĉarava sviranje seoskih muzikanata, pa u Straussovom »Tili Eulenspiegelu«, u sceni u kojoj se Tili javlja kao propovednik, pri ĉemu se kroz izrazito namešteno ozbiljni ton propovedi stalno provlaĉi osnovni motiv nestašluka. Sliĉan primer je stav »Seoski filozof« u delu Petra Konjovića »Svita sa sela« u kome se korišćenjem fagota i kontrafagota, upotrebljenih staccato u niskom registru, doĉarava, ĉisto muziĉkim jezikom, »mudrovanje« seoskog filozofa. LIT.: R. D. Chenneviere, Eric Satie and the Music of Irony, MQ, 1919. — H. F. Gilbert, Humor in Music, ibid-, 1926. — Th. Veidl, Beethoven als Meister des musikalischen Humors, 1928. — V. P. Heinrich, Komik und Humor bei Mozart (disertacija), Wien 1931. — E. Szvoboda-Funk, Der musikalische Humor in Smetanas Opernschaffen (disertacija), Wien 1940. — H. J. Moser, Der Humor in der Musik, Neues Musikblatt, 1943. — A. S. Alorner, j. Haydn, Musikens Humorist, Stockholm 1945. D. Sn.
HUMPERDINCK, Engelbert, njemaĉki kompozitor (Siegburg, Rheinland, 1. IX 1854 — Neustrelitz, 27. IX 1921). Studirao na Konzervatoriju u Kolnu (F. Hiller, G. Jensen) i 1876—78 na Muziĉkoj školi u Miinchenu (F. Lachner, J. Rheinberger). Kao dobitnik prve nagrade Mendelssohnove zaklade u Berlinu putuje po Italiji, gdje upoznaje R. Wagnera. Na njegov nagovor dolazi 1881 u Bavreuth i sudjeluje u pripremama za praizvedbu Parsifala. Zatim putuje u Italiju, Francusku i Španjolsku, gdje 1885—86 predaje na Konzervatoriju u Barceloni. Godine 1887 nastavnik Konzervatorija u Kolnu, 1880—91 lektor izdavaĉke kuće Schott. Godine 1890—96 predavao harmoniju na Hochovu konzervatoriju u Frankfurtu; tamo je bio i muziĉki kritiĉar Frankfurter Zei-tunga. Neko vrijeme ţivi u Boppardu na Rajni i posvećuje se iskljuĉivo komponiranju.Godine 1900—20 profesor kompozicije na Berlinskoj muziĉkoj akademiji, tu vodi i majstorsku školu. God. 1947 osnovao je njegov sin Wolfram Humperdinckovo društvo u Siegburgu. MeĊunarodni ugled Humperdickov poĉiva na uspjehu operne priĉe Hansel und Gretel. Bez obzira na stvarnu E. HUMPERDINCK
192
HUMPERDINCK — HUPFELD
vrijednost ove partiture, ispunjene ljupkom muzikom, sretnim kontrastima i melodikom, bliskom narodnom duhu, opera Hansel und Gretel odigrala je znaĉajnu historijsku ulogu: pojavivši se u vrijeme, kad je u Njemaĉkoj cvalo Wagnerovo epigonstvo i kad je onamo poĉela prodirati veristiĉka opera, to je djelo donijelo u njemaĉko kazalište duh iskrene, nenamještene, jednostavne umjetnosti, podjednako udaljene od simbolike wagnerijanskog otkupljenja, kao i od brutalnosti krvave veristiĉke ljubomore. Svojom svjeţinom, spontanošću, ali i majstorstvom filigranske tehnike ono je oznaĉilo prekretnicu i put, kojim su pošli mnogi njemaĉki kompozitori uz Humperdincka i poslije njega. DJELA: Humoreske za orkestar, 1879; Maurische Rhapsodie za orkestar, 1898. — Gudaĉki kvartet, 1920; klavirski kvintet, 1875; sonatina za 4 violine. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Hansel und Gretel, 1893 (jug. premijera Zagreb i Ljubljana 7. XII 1895); Die sieben Geislein, 1895: Die Konigskinder (1898 izvedena kao melodram, 1910 preraĊena u operu); Dornrbschen, 1902; Die Heirat wider Willen, 1905; Die Marketenderin, 1914; Gaudeamus, 1919. Scenska muzika za djela Shakespearea (The Merchant of Venice, 1905; The Winter's Tale, 1906; The Tempest, 1906 i As You Like It, 1907), Aristofana (Lisistrata, 1908) i Maeterlincka (L'oiseau bleu, 1910). — VOKALNA: zborovi a cappella ili s orkestrom; zborne balade Das Gliick von Edenball (Uhland) 1879; Die Wallfahri nach Kevelaar (H. Heine) za sopran, tenor, zbor i orkestar, 1878; oko 80 solo-pjesama. — SPISI: System der Plastik (skice), 1879—81; Ensayo de un Metodo del Armonia, 1885; Parsifal-Skizzen. Personliche Erinnerungen an R. Wagner und die erste Auffuhrung des Buhnemveihfestspiels, Die Zeit, 1907. LIT.: A. Engelfred, Hansel e Gretel, RMI, 1894. — G. Miinzer, Engelbert Humperdinck, Leipzig. 1906. — O. Besch, E. Humperdinck, Leipzig 1914. — F. Brusa, Haensel e Gretel, Milano 1925. — H. Kuhlmann, Stil und Form in der Musik vom Humperdincks Oper Hansel und Gretel (disertacija), Mar burg 1930. — H. F. Schaub, Wie Hansel und Gretel entstand, ZFM, 1938. — L. Kirsten, Motivik und Form in Humperdincks Konigskindern (disertacija), Jena 1942. — K. W. Piillen, Die Schauspielmusiken Humperdincks (diserta cija), Koln 1951. — E. Thamm, Die Quellen zura lvrischen Vokalschaffen E. Humperdincks (2 sv.; disertacija), Mainz 1951. — W. Pfannkuch, Engelbert Humperdinck, MGG, VI, 1957. — IV. Humperdinck, Das Leben meines Vaters, Frankfurt a. M. 1965. J. As.
HUMPERT, Hans, njemaĉki kompozitor (Paderborn, 19. IV 1901 — Salerno, Italija, 15. IX 1943). Studirao na Konzervatoriju u Frankfurtu i na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (W. Gmeindl); 1928 nagraĊen je njegov Koncert za gudaĉki kvartet 1 komorni orkestar Mendelssohnovom nagradom. Od 1930 djelovao kao kompozitor u Paderbornu, 1940 postao nastavnik za kompo ziciju na Muziĉkoj školi u Miinsteru; poginuo na ratištu. God. 1954 osnovano je u Paderbornu Hans Humpert-Gesellschaft. Nje gova preteţno linearno koncipirana djela temelje se najviše na gregorijanskom koralu i orguljskoj muzici. DJELA. O RKESTRALNA: 2 s imfo nije, 1937 i 1942; ko ncert za gu daĉki kvartet i orkestar, 1928; 3 koncerta za orgulje, 1932, 1937 i 1942; Musik, 1936; Serenada, 1940; Bauerliche Suite. — KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta, 1924, 1930 i 1931; gudaĉki trio, 1927; Divertimento za 9 instrumenata, 1929; Kammermusik za 2 violine, violu i klavir, 1932; Kammermusik za flautu, violinu, violu i klavir, 1939. Sonate: za violinu i klavir, 1938; za violu i klavir, 1940 i za flautu solo, 1943. — KLAVIRSKA: sonata, 1934; Klavierstiicke op. 8, 1927; 2 sonate za klavir 4-ruĉno. — ORGULJSKA: Fughette iiber B-A-C-H, 1919; Orgelmusik, 1928; Praludium und Trio, 1930; 12 Orgelstucke, 1934; Praludium und Toccata iiber »Nun bitten wir den heiligen Geist« t 1934; Praludium, Canzone und Fuge iiber den Choral »Der Tag der ist so freudenreich«, 1934; Kleine Praludien, 1934; Choralvariationen iiber »Da Jesus an dem Kreuze hing«, 1934. — VOKALNA. Kantate: Volkshymne zum Lobe der Arbeit; Aber das Leben pocht ezvig i Hymne an die Arbeit. Wanderstruch, 1933; Herbsttag, 1934; Zwei Lieder za glas i komorni sastav, 1925. — CRKVENA. Tri kantate: Christnacht, 1930; Te Deum, 1931 i Die kleine Schopfung, 1933. Za zbor a cappella: 4 mise i 6 psalama. LIT.: G. Hoffmann, Hans Humpert. Zur Wiederkehr seines 10. Todestages, Mušica, 1953. — Isti, Hans Humpert, Music und Altar, 1954. — H. Haase, Hans Humpert, MGG, VI, 1957.
HUMPHREY, Doris, ameriĉka plesaĉica, koreograf i pedagog (Oak Park, SAD, 17. X 1895 —NewYork, 29. XII 1958). Uz klasiĉni balet studirala folklorne plesove i salonske igre već od svoje osme godine. Od 1917 solistica trupe modernog plesa Denisshozv u Los Angelesu. God. 1925—26 putuje zemljama Istoka i prouĉava stare tradicionalne plesove; 1928 sa Ch. Wiedmanom osnovala školu i plesnu grupu Humphrey—Wiedman. —• Pionir modernog plesa u Americi, H. je po Labanovu uzoru stvorila vlastitu teoriju koja poĉiva na pokretu i ravnoteţi ljudskog tijela. Bit njene teorije su osnovni zakoni kretanja i ravnoteţe, principi premještanja i vraćanja tijela, koji omogućuju uspostavljanje iste ravnoteţe u jednom odreĊenom prostoru izmeĊu dvije toĉke, tzv. prostora pokreta. Najpoznatija koreografska ostvarenja, u kojima se bavi problemima ĉovjeka u društvu, su Color Harmony (1927), Water Study (1928), Dances of Women (1931), American Holidays (1938), Inguest (1944) i Day of Earth (1947). Za trupu Jose Limona stvorila veći broj koreografskih djela. Napisala The Art of Making Dances (posth. 1959; II izd. 1962) i autobiografiju New Dance (posth. 1966). HUNEKER, James Gibbons, ameriĉki muziĉki pisac i kritiĉar (Philadelphia, 31. I 1860 —• Brooklvn, New York, 9. II 1921). Uĉio klavir kod M. Crossa u Philadelphiji, Th. Rittera i G. Mathiasa u Parizu i R. Joseffvja na National Conservatory u New Yorku, na kojoj je ustanovi 1888—98 nastavnik klavira. Uz to muziĉki kritiĉar listova The New York Recorder (1891—95), The Morning
Advertiser (1895—97), The New York Sun (1900—12), The J ladelphia Press (1917), The Nezv York Times (1918) i The i York World (1919—21). Svestrano obrazovan istakao se 01 nalnim zapaţanjima i lijepim stilom. DJELA: Mezzotints in Modem Music, 1899; Chopin: The Man anc Music, 1900; Melomaniacs, 1902; Overtones in Music and Literature, 1904; noclasts: A Bookfor Dramatists, 1905; Egoists: A Book of Supermen, 1909; F Liszt, 1911; Old Fogy, 1913; Ivory Apes and Peacocks, 1915; May Garden, I The Philharmonic Sodety of New York and its S7th Anniversary, 1917; Ste, jack: an Autobiography, 1919; Letters (2 sv., posth.), 1922 i 1924; zbirke e posth. (red. H. L. Mencken), 1929. — Izdao zbirke klavirskih kompozic solopjesama J. Brahmsa, F. Chopina, R. Straussa i P. I. Ĉajkovskog. LIT.: B. De Casseres, James Gibbons Huneker, New York 1925. — Broder, James Gibbons Huneker, MGG, VI, 1957. — A. T. Schwab, Ja Gibbons Huneker: Critic of the Seven Arts, Stanford (California) 1963.
HUNI-MIHACZEK, Felicie, madţarska pjevaĉica, soj (Pecs, 3. IV 1891 —). Studij pjevanja završila na beĉkoj Muzii akademiji (R. Papier-Paumgartner); debitirala 1919 u B< gdje je odmah i angaţirana. God. 1925—-45 prvakinja Drţa opere u Munchenu, od 1945 djelovala kao pjevaĉki pedagog nastupala je i na koncertima. Izvrsno školovana pjevaĉica, rijeru zapoĉela kao koloraturni sopran, ali je kasnije preko lir; uloga došla i do dramskog faha. U razdoblju izmeĊu dva : ubrajala se u najpoznatije Mozartove interprete, osobito Fiordiligi (Cosifan tinte), Konstanze (Otmica iz Seraja), Kral noći (Ĉarobna frula) i Donna Anna (Don Giovanni). Uz te posebno istakla kao Eva (Wagner, Majstori pjevaĉi) i Marsa (R. Strauss, Kavalir s ruţom). HUNOLD, Christian Friedrich (pseudonim Menant njemaĉki pjesnik (Wandersleben, 29. IX 1681 — Halle, 6. V 1721). Doktorirao pravo na Univerzitetu u Jeni, od 1700 djelo u Hamburgu i od 1707 u Halle (Saale). Kao libretist i operni 1 retiĉar predstavnik tzv. galantnog razdoblja. Njegove tekst uglazbili su R. Keiser (Singspieli Salomon, 1703 i Der gesttin und ivieder erhohte Nebucadnezar, 1704; oratorij Der blutige ; sterbende Jesus, 1704; Musicalische Land-Lust, bestehenĊ in t sehiedenen moralischen Cantaten za glas i ĉembalo, 1714) i J. Bach (4 kantate). LIT.: H. Vogel, Christian Friedrich Hunold (Menantes), Leipzig li — A. Schmidl-Temple, Studien zur Hamburger Lyrik im Anfang des 18. ]i hunderts (Kantaten, Serenata, Oratorien), C. F. Hunold, Miinchen 1898. W. Neumann, J. S. Bach. Samtliche Kantatentexte, Leipzig 1956. — F. Wodtke, Christian Friedrich Hunold, MGG, VI, 1957. — A. Diirr, Die K taten von Johann Sebastian Bach, 2 sv., Kassel, Basel, Tours i London 1«
HUNT, Richard, engleski graditelj muziĉkih instrur nata (? — oko 1683). Djelovao u Londonu kao uĉitelj lutnji St. Paul's Churchyard. Objavio The Circle, or Conversation Love and Gallantry . . . Augmented zvith Several New Songs . 1676 i The Genteel Companion, Being Exact Directions for Recorder . . . Carefully Composed and Gathered by H. Sal 1683. , LIT.: E. Halfpenny, Richard Hunt, MGG, VI, 1957. •
HUNTEN, Franz, njemaĉki pijanist i kompozitor (Koble 26. XII 1792 — 22. II 1878). Prvu poduku u muzici dobio oca orguljaša Danijela Huntena; studirao na Konzervatoriju Parizu (klavir kod L.-B. Pradhera, kompoziciju kod A. Rei< i L. Cherubinija). Po svršetku studija (1821) do 1848, kad se vra u Koblenz, bio uĉitelj klavira u Parizu. H. je pisao pomodne ko pozicije malih forma (osobito ronda, varijacije, valcere), salonsl i zabavnog karaktera koje su u prvoj polovini XIX st. bile v popularne. I kao klavirski pedagog bio je H. veoma traţen DJELA: 4 klavirska trija; kompozicije za violinu i klavir i za flautu i kl; (varijacije; valceri; duettini; quadrilles itd.). — Golem broj kompozicija klavir (dvoruĉno i ĉetvororuĈno): ronda, valceri; poloneze; varijacije; fantaz bagatele; airs; cavatine; obradbe opernih melodija i dr. — Solo-pjesme. Klavirska škola Methode de Piano (IV izd. 1833). LIT.: M. Vidor, Zur Begriffsbestimmung des musikalischen Charakten ckes mit besonderer Beriicksichtung des Charakterstiickes fiir Klavier (dis tacija), Leipzig 1924. — G. Zollner, Franz Hiinten, MGG, VI, 1957. — i Franz Hiinten, sein Leben und sein Werk, Koln 1959.
HUPFELD (Houpfeld, Houbfeldt, Huppfeld), Bernhai njemaĉki kompozitor (Kassel, 24. II 1717 — Marburg, 22, 1796). Ĉlan djeĉaĉkog dvorskog zbora u Kasselu, gdje ga je violini poduĉavao J. Agrell. Boravio u Beĉu i u Madţarskoj, 1740 vojniĉki kapelnik. God. 1749 nastavio studij violine u C moni i Veroni, 1753 postao Directeur und Concert-Meister km Sayn-Wittgensteina u Berleburgu; od 1775 do smrti univerzit ski koncertni majstor u Marburgu. DJELA. ORKESTRALNA: 7 simfonija; Conceno a flauto concena — KOMORNA: Six aises Solos op. i za violinu i b. c.; Six Trios za 2 vioi i b. c. op. 2; Six aises Trios za 2 violine i b. c. i 2 roga ad libitum op. 3; Six T za 2 violine i continuo. — Sonate za ĉembalo. — Kantata Auf die hohe Verm lung za 3 soprana, zbor i orkestar; solo -pjesme. LIT.: H. Engel, Die Musikpflege an der Marburger Philipps -Univers seit ihrer Griindung 1527, Marburg 1957. — Ch. Engelbrecht, Bernhard H feld, MGG, VI, 1957.
HURE — HUSMANN HURĆ, Jean, francuski orguljaš i kompozitor (Gien, Loiret, 17. IX 1877 — Pariz, 27. I 1930). Muziku uĉio u Angersu. Prije Prvoga svjetskog rata koncertirao kao orguljaš i pijanist na turnejama u Belgiji, Nizozemskoj, Austriji, Rumunjskoj, Turskoj i Španjolskoj. Crkveni orguljaš u Parizu (St.-Martin-des-Champs, St.-Severin, Sacre Coeur i od 1925 St.-Augustin); 1910 osnovao Ecole Normale de Musique u kojoj su se odgajali budući nastavnici, 1914 Sodete Mozart, a 1924 pokrenuo ĉasopis L'Orgue et les Organistes, koji je do smrti ureĊivao. — Izvrstan improvizator. U svojim kompozicijama, pisanim u slobodnim oblicima svjeţim i poletnim stilom, sluţio se suvremenim izraţajnim sredstvima, osobito u harmoniji. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije ( I I za zbor i orkestar); koncert za violinu; Air za violonĉelo i orkestar, 1902; koncertna kompozicija za sakso fon i orkestar; Petite suite sur des chants bretons za komorni orkestar, 1913; Pre-ludes de Jeanne Marie; Noclurnes. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1921; serenada za klavirski trio, 1920; klavirski kvintet, 1914; sonata za violinu i kla vir, 1920; 3 sonate za violonĉelo i klavir, 1907, 1913 i 1920; sonatina za violinu i klavir, 1909. — Klavirske kompozicije (2 sonate, sonatine). — Kompozicije za orgulje. — DRAMSKA: opere Hypdtie (nedovršena) i Roland; balet Au Bois sacre, 1921; 2 operete; misterij Le Chevalier d'ombre; scenska muzika.'— Te Deum, 1907; 3 mise; moteti. — INSTRUKTIVNA: La Technique du piano, 1909; Dogmes musicaux, Monde Musical, 1909: Introduction a la technique du piano, 1910; La Technigue de l'orgue, 1918. — SPISI: Chansons et danses breton-nes . . . , 1902; Defense et illustration de la musique francaise, 1915; L'Estheti-que de l'orgue, 1923; Saint Augustin musicien, 1924; ĉlanci. — Prijevod i komentar djelu Micrologus G. d'Arezza. LIT.: G. Migot, Jean Hure, Pariš 1926. — J. Bonfils, Jean Hure, MGG, VI, 1957-
HUREL DE LAMARE, Jacques-Michel, francuski violonĉeJist (Pariz, i. V 1772 — Caen, 27. III 1823). Uĉenik J.-L. Duporta u Parizu, od 1794 ĉlan kazališnog orkestra u Theatre Feydeau. Izvanredan majstor na violonĉelu, koncertirao u Njemaĉkoj i Rusiji (1801—09); od 1815 nije više javno nastupao. Poznata su 4 koncerta za violonĉelo pod njegovim imenom, ali njihov je autor njegov prijatelj D.-F.-E. Auber. HtJRKA, František Bedfich, ĉeški pjevaĉ (tenor), kompozitor i pedagog (Merklin, 19. II 1762 — Berlin, 10. XII 1805). Muziĉko obrazovanje stekao kao ĉlan djeĉjeg crkvenog zbora u Pragu. Kasnije se razvio u izvrsnog tenora; operni pjevaĉ u Leipzigu (1784), Švedskoj (1788) i kratko vrijeme u Dresdenu. God. 1789—1802 ĉlan SingakaĊemie i profesor pjevanja u Berlinu. Njegove pjesme na njemaĉke tekstove u duhu njemaĉkih narodnih napjeva, protkane sentimentalnošću, bile su vrlo popularne. DJELA. Ciklusi pjesama: Scherz und Ernst (2 sv.), 1787 i 1791; 12 deutsche Lieder (2 sv.), 1793—94; Die Farben, 1795; J5 deutsche Lieder, 1797; Die fu'nf letzten Lieder i dr. Mnoge pojedinaĉne pjesme (Schillerova Die Glocke; Hol-tvjeva Totengrdber). — Auszvahl maurerischer Gesdnge von verschiedenen Compo-nisten, 1803. LIT.: L. Hoffmann-llrbrecht, Friedrich Franz Hurka, MGG, VI, 1957.
HURLEBUSCH, Conrad Friedrich, njemaĉki kompozitor (Braunschvveig, 1696? — Amsterdam, 17. XII 1765). Uĉio kod oca klavir i orgulje, vjerojatno i kompoziciju. God. 1715 koaeertirao u Hamburgu, 1716 u Beĉu, 1718—21 u Italiji i zatim u Miinchenu. Bio je dvorski dirigent u Stockholmu (1722—25), u Braunschweigu (1726) i Hamburgu (1727—37), a od 1743 do smrti orguljaš u Amsterdamu. H. je prihvaćao nove tendencije svoga vremena, naginjao homoibnomr stogu bogato] harmonici i obiljeţjima- tzv. Empfindsamer Stila. Osobito su mu uspijevali mali oblici, u prvom redu vokalni. DJELA: koncert za ĉembalo i gudaĉe; koncert za violinu i orkestar; con certo grosso. — Sonata za violinu; 12 sonata za ĉembalo, oko 1746; Compositioni musicali per U Ĉembalo (2 sv.), oko 1735. — Dvije fuge za orgulje. — Opere: L'Innocenza difesa, 1722; Armenio, 1724 i Flavio Cuniberto, 1727. — Komorne kantate; 72 ode štampane u Sammlung verschiedener und auserlesener Oden J. F. Grafea (4 sv.), 1737—43; De 150 Psalmen Davids, 1746. — Traktat Vaslstelling en Leere dat de oneindige veranderde musicq uit drie grondbeginselen of principia afkomstig is (izgubljen). NOVA IZD.: Concerto grosso obj. A. Schering (DDT, 1907); Compositioni musicali za ĉembalo obj. M. Seiffert (Uitgave van ondere Meesterzverken, 1912); sonate za ĉembalo (2 sv.) obj. A. Jambor (1966—67); 4 pjesme obj. M. Friedlander (Das deutsche Lied im 18. Jahrhundert, 1902); po jednu pjesmu obj. G. Adler (Handbuch der Musikgeschichte, 1924; II izd. 1930) i H. J. Moser (Alte Meister des deutschen Liedes, 1914; III izd. 1953). LIT.: M. Seiffert, Konrad Friedrich Hurlebusch, Tijdschrift der Vereeniging vor Nederlandsche Muziekgeschiedenis, 1904. — L. Bense, Conrad Friedrich Hurlebusch, MGG, VI, 1957.
HURLSTONE, William Yeates, engleski pijanist i kompozitor (London, 7. I 1876 — 30. V T9o6). Na Royal College of Music u Londonu bili su mu uĉitelji Ch. V. Stanford (kompozicija), A. Ashton i E. Dannreuther (klavir). Od 1905 predavao na toj ustanovi kontrapunkt. Ubrzo se istakao kao pijanist, ali je zbog slaba zdravlja rijetko javno nastupao. Za svoj kompozitorski rad nalazio je uzore u djelima J. Brahmsa i E. Griega, te engleskih virginalista i H. Purcella. Najbolja su mu komorna djela. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za klavir, 1896; suita The Magic Mirror, 1896; suita za gudaĉe; varijacije, 1897; fantazija i varijacije na švedski napjev, 1904; varijacije na madţarski napjev; 5 plesova. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1899; Fantasy String Ouartet, 1906; klavirski trio; klavirski kvartet, 1897—99; trio za klarinet, fagot i klavir, 1900; kvartet za duhaĉe i klavir; MUZ. E. II, 13
193
kvintet za duhace i klavir, 1904. Sonate: za violinu i klavir, 1897; za violonĉelo i klavir; za fagot i klavir i za klarinet i klavir. Kompozicije za violinu i klavir te za klarinet i klavir. — KLAVIRSKA: sonata, 1894; capriccio; 5 minijatura; varijacije; valceri. — Melodrami. — VOKALNA: Eliza za sole, zbor i orkestar, 1900; balada Alfred the Great za zbor i orkestar, 1904; A Litany (1898) i Love-sick Strephon (1899) za ţenski zbor i orkestar; oko 25 solopjesama. — Obradio za gudaĉki orkestar Purcellovu suitu za ĉembalo. LIT.: H. G. Nezcell, William Yeates Hurlsfone, London 1936. — K. Hurlstone, William Hurlstone, London 1949. — R. Neftel, William Yeates Hurlstone, MGG, VI, 1957.
HURNIK, lija, ĉeški kompozitor i pijanist (Poruba, 25. XI 1922 —). Klavir uĉio kod V. Kurza i na Muziĉkoj akademiji u Pragu kod I. Stepanove; kompoziciju studirao privatno kod V. Novaka. Djeluje kao kompozitor i koncertni pijanist u domovini i inozemstvu. Jedan od najistaknutijih predstavnika suvremene ĉeške muzike, H. je izvoran stvaralac ĉija se djela odlikuju ritmiĉkim poletom i instrumentalnim koloritom. DJELA. ORKESTRALNA. Koncerti: za obou, ĉe mbalo i gudaĉe, 1953; za flautu 1953; za 10 instrumenata i timpane, 1956 i za obou, 1958. Kyklopes, 1965. Za gudaĉki orkestar: Matćinspevnik, 1945 ; serenada, 1954 i Aiusica da camera, 1962. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1949; klavirski trio, 1953; klavirski kvintet, 1953; 2 duhaĉka kvinteta, 1944 i 1949; Balet za 9 instrumenata, 1954; Moments musicaux za 11 instrumenata, 1963; suita Ĉtvero roćnich dob za komorni ansambl, 1952; Sonata da camera za flautu, obou,.violonĉelo i ĉembalo, 1953; kompo zicije za violinu i klavir, za violonĉelo i klavir, za obou i klavir. — KLA VIRSKA: Prvni melodie, 1931; Letni sonatina, 1937; Groteska, 1940; 2 tokate; preludiji, 1943; Etuda impetuosa, 1943; sonatina, 1952; — DRAMSKA: opera Die Lady und die Gangster, 1969; balet Ondraš, 1951. Filmska muzika. — VOKALNA: oratorij Noe, 1958; kantate Maryka, 1948; Moravske pisniĉky o zviralech, 1948 i Ezop, 1965. Za glas i orkestar: Bohatyr Muromec, 1945: Sleszke pisne, 1946 i Shulamit, 1964. Solo-pjesme. LIT.: J. Buţga, l i j a Hurnik, MGG, VI, 1957.
HURUM, Alf Thorvald, norveški kompozitor i dirigent (Oslo, 21. IX 1882 —). Muziku uĉio u Oslu (M. Knutzen, I. Holter), na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (R. Kahn, M. Bruch, J. Viana da Mota), u Parizu i Petrogradu (M. Štejnberg). Kao dirigent debitirao 1921 u Bergenu; 1924—27 profesor Konzervatorija i dirigent Simfonijskog orkestra u Honolulu, 1927—28 u Kaliforniji; od 1928 u Bergenu, a od 1934 ţivi n Honolulu i bavi se iskljuĉivo slikarstvom. Kompozitor nacionalnog smjera, sluţio se i suvremenijim tekovinama kompozicijske tehnike. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1927; simfonijska pjesma Bene-dik og Aarolilja, 1923; Eksotisk suite, 1918; Evenlyrland, 1920. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1914; 2 sonate za violinu i klavir, 1911 i 1916. — Kompozicije za klavir. — Solo-pjesme op. 11—14.
HUSA, Karei, ĉeški kompozitor i dirigent (Prag, 7. VIII 1921 —). Studij kompozicije završio na. Konzervatoriju u Pragu CJ. Ridky), a zatim se usavršavao u Parizu kod A. Honeggera i N. Boulanger (kompozicija) i kod J. Fourneta, A. Cluytensa i E. Bigota (dirigiranje). Od 1954 profesor je i dirigent Simfonijskog orkestra univerziteta Cornell u Ithaci (New York). DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1955; simfonijeta, 1947; Fresque, 1947; Fantasia, 1956; Divertimento za limene instrumente i udaraljke, 1958; Mosaiaue, 1961. Koncerti: za klavir, 1949; za 5 lime nih instrumenata i gudaĉe, £967; za saksofon i jazz-band, 1968. Za gudaĉki orkestar: Divertimento, 1948; Portrait, 1953 i 4 Pezţi faciliiu 1. poziciji), 1955. Apotheosis za duhaĉki orkestar, 1971. — KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta, 1948, 1954 i 1966; Uvocations of Slovakia za klarinet, violu i violonĉelo, 1951; sonata za violinu i klavir, 1945; Elegija za saksofon i klavir, 1961; Poema za violu i klavir, 1962. — KLAVIRSKA: sonatina, 1944; sonata, 1950. — Dvanaest moravskih napjeva za sopran i klavir, 1964.
HUSCHEN, Heinrich, njemaĉki muzikolog (Moers, Niederrhein, 2. III 1915 —). Muzikologiju studiraa.u Berlinu i Kolnu (K. G. Fellerer, A. Schering, E. Biicken), doktorirao 1943. Od 1948 asistent, a od 1961 profesor na Univerzitetu u KolfruT H. se posebno bavi manje poznatim muziĉkim teoretiĉarima XVI st. DJELA: Der Musiktraklat des Bernhard Bogentantz (disertacija), Koln 1943 (rkp.); Das Cantuagium des H. Eger von Kalkar, 1952; Textkonkordanzen im Musikschriftum des Mittelalters (habilitacija), 1955. — Studije; ĉlanci; rasprave.
HUSEIN, Ekrem, plesaĉ (Skopje, 6. I I I 1943 —). Ĉlan baleta Makedonskog narodnog teatra u Skoplju. Istakao se ni zom karakternih uloga, meĊu kojima su Petruška (Stravinski), Merkucio (Prokofjev, Romeo i Julija), Petar Pan (Bjelinski) i dr. HUSITSKI KORAL, naziv za ĉeške narodne duhovne pjesme, nastale u husitskim ratovima, u poĉetku XV st. One su jednostavne, ali ĉesto potresne i proţete snaţnim borbenim duhom. Pojedine medu njima (npr. Vi boţji borci, koju je Smetana upotrebio u simfonijskoj pjesmi Tabor) postale su himnama husitske revolucionarnosti. H. k. je snaţno djelovao na kasniji razvitak ĉeške duhovne pjesme. Husitske melodije saĉuvane su u više zbornika, od kojih je najstariji Jistebnicki' kancional iz poĉetka XV st., pronaĊen tek 1872. HUSMANN, Heinrich, njemaĉki muzikolog (Koln-Siilz, 16. XII 1908 —). Muzikologiju studirao na Univerzitetu u Gottingenu (F. Ludwig) i Berlinu (A. Schering, J. Wolf, F. Blume, E. M. v. Hornbostel). Doktorirao 1932. Od 1933 asistent Muzikološkog instituta u Leipzigu, gdje je od 1941 predavao na Univerzitetu. God. 1949 predstojnik Muzikološkog instituta i 1956—60
194
HUSMANN — HYPORHEMA Od 1960 profesor je na
profesor Univerziteta u Hamburgu. Univerzitetu u Gottingenu. DJELA: Die dreistimmigen Organa der Notre-Dame-Schule (disertacija), 1932; Die Offiziumsorgana der Notre-Dame-Zeit, PJB, 1935; Olympos. Die Anfange der griechischen Enharmonik, ibid., 1937; Die tKunst der Fuge* als Klavierwerk, Bach-Jahrbuch, 1938; Die Form in Bachs Spdtmerhen, Bach-Gedenkschrift, 1950; Zur Grundlegung der musikalischen Rhythmik des mittelalterlichen Lieds, AFMW, 1952; Zur Rhylhmik des Trouviregesangs, MF, 1952; Sing- und Instrumentalstil in ihren Voraussetzungen, Kongressbericht, Bamberg 1953; Vom Wesen der Konsonam, 1953; Der Aufbau der Gehorzvahrnehmungen, AFMW, 1953; Sequenz und Prosa, Annales Musicologiques, 1954; Die St. Galler Sequenztradition bei Notker und Ekkehard, AML, 1954; Antike und Orient in ihrer Bedeutung fiir die europaische Musik, Kongressbericht, Hamburg 1956; Harald Hecktnann, 1957 i Einfiihrung in die Aiusikwissenschaft, 1958; Die Aielodie des chaldaischen Breviers Commune, 1967. — Redigirao i izdao: Kunst der Fuge J. S. Bacha, 1938; Drei- und vierstimmigen Notre-Dame-Organa, 1940; Fiinf- und Siebenstellige Centstafeln, 1951; Die mittelalterliche Alehrstimmigkeit, Das Musikwerk, 1955. — UreĊivao seriju Musicologica, od 1955 nadalje.
HUSS, Henry Holden, ameriĉki pijanist, kompozitor i muziĉki pedagog (Newark, New Yersey, 21. VI 1862 — New York, 17. IX 1953). Muziku uĉio kod svoga oca i na Konzervatoriju u Miinchenu (J. G. Rheinberger). Kao pijanist nastupao ĉesto sa svojom ţenom sopranistkinjom Hildegardom Hoffmann. Predavao teoriju i klavir na Hunter Collegeu u New Yorku. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijske pjes me Life's Ĉonflicts, 1921 i La Nuit (prvobitno za klavir, 1902; orkestrirano 1939); koncert za klavir; koncert za violinu; rapsodija za klavir i orkestar, 1885; In Memoriam, 1937. — KOMORNA: 4 gudaĉka kvarteta; klavirski trio, 1921. Sonate: za violu i klavir; za violinu i klavir, 1926; za violonĉelo i klavir. — Klavirske kompozicije. — VOKALNA: Cleopatra's Death za sopran i orkestar, 1899; The RiĊe of Paul Revere za sopran, ţenski zbor i orkestar, 1920; solo -pjesme. — Psalm XXIII.
HUSSLA, Viktor, portugalski violinist i kompozitor njemaĉkog podrijetla (Petrograd, 16. X 1857 — Lisabon, 14. XI 1899). Otac mu je bio operni dirigent. Muziku studirao na Konzervatoriju u Leipzigu (F. Hermann, H. Schradieck), Luganu (C. Thomson) i Nici. God. 1887 postao direktor Real Academia de amaĊores de mušica u Lisabonu. Kasnije je s tom ustanovom povezao školu za izobrazbu orkestralnih sviraĉa. Sam je kao violinski pedagog odgojio niz istaknutih violinista. Komponirao je orkestralna djela (3 Portugalske rapsodije; Portugalska suita) i brojne violinske kompozicije. HUTCHESON, Ernest, ameriĉki pijanist i kompozitor (Melbourne, Australija, 20. VII 1871 — New York, 9. II 1951). Klavir uĉio najprije u Melbourneu (G. W. Torrance, M. W. Vogrich) te je već kao dijete koncertirao; kasnije studirao muziku na Konzervatoriju u Leipzigu (K. H. Reinecke, B. Zvvintscher, S. Jadassohn) i u Weimaru (B. Stavenhagen). God. 1898—1900 nastavnik klavira na Sternovu konzervatoriju u Berlinu i 1900 —12 na konzervatoriju Peabody u Baltimoreu. Od 1914 djelovao u New Yorku, gdje je od 1924 predavao na Juilliard School of Music (1937—45 direktor). Nastupao je i solistiĉki. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; simfonijske pjes me; koncert za klavir; koncert za 2 klavira; koncert za violinu; suita i dr. — Komorne i klavirske kompozicije. — SPISI: The Elemenls of Piano Techniaue, 1907; Elektra by Richard Strauss, a Guide to the Opera, 1910; Ring des Nibelungen by Richard Wagner, 1940; The Literature of the Piano, 1948 (III izd. 1969).
HUTSCHENRUYTER, nizozemska obitelj muziĉara. 1. Wouter (I), dirigent i kompozitor (Rotterdam, 28. XII 1796 —■ 18. XI 1878). Uĉio violinu i rog; djelovao kao kapelnik muziĉkih društava, od kojih je mnoge i sam utemeljio {Eruditio Mušica; Musis Sacrum; Euterpe). Niz godina orkestralni dirigent u Schiedamu. DJELA. ORKESTRALNA: 4 simfonije; 2 uvertire; Konzertstuck za 8 timpana i orkestar; oko 150 kompozicija za duhaĉki orkestar. — Sonata za violonĉelo i orkestar. — Opera Le Roi de Boheme, 1833. — Kantate; mise; solo-pjesme.
2. Willem Jacob, kornist, pijanist i dirigent (Rotterdam, 22. III 1828 — 19. I 1889). Sin Woutera; kornist opernog orke stra i muziĉkog društva Eruditio Mušica u Rotterdamu. Od 1865 do 1885 kapelnik gradske muzike. 3. VVouter (II), dirigent i muziĉki pisac (Rotterdam, 15. VIII 1859 — Hag, 14. XI 1943). Sin Willema Jacoba; od 1890 drugi dirigent orkestra Concertgebouio u Amsterdamu. God. 1894—1917 dirigent Gradskog orkestra u Utrechtu, 1917—25 direktor Gradske muziĉke škole u Rotterdamu. Nakon toga po vlaĉi se u Wassenaar kraj Haga, gdje se potpuno posvećuje hi storiji muzike. Ogledao se i kao kompozitor (koncert za klavir i orkestar; Nokturno za rog i orkestar; komorna djela).
DJELA: R. Strauss, 1898; Orkest en orkestspel na 1600, 1903; W. A. zart, 1905 (II izd. 1926); De geschiedenis van het orkest, 1926; F. Chopin, : G. Mahler, 1927; Wagner, 1928; De symphonieen van Beethoven, 1928; Bn 1929; R. Strauss, 1929; Een en ander uit de geschiedenis der militare muziek, ] Grepen uit de geschiedenis van de piano en van het pianospel, 1930; De so van Beethoven, 1930; Consonanten en dissonanten, 1930 (uspomene); De an keling der symphonie door Haydn, Mozart en Beethoven, 1931; De prograi muziek, 1933; De geschiedenis der kamermuziek, 1935; Musiciana, 1938 (ss Kusemanom).
HtJTTENBRENNER, Anselm, austrijski kompozitor (C 13. X 1794 — Ober-Andritz kraj Graza, 5. VI 1868). Uĉ E. A. Grella u Grazu i 1815—18 A. Salierija u Beĉu. Bio je Si bertov prijatelj, a Beethoven, kojega je posjećivao, umro jt njegovim rukama. God. 1825—39 dirigent društva Steiermi scher Musikverein u Grazu. Koncertirao kao pijanist i pisao tike. H. je najistaknutiji kompozitor Štajerske u prvoj pole XIX st. Teţište njegova stvaranja leţi u vokalnoj muzici (zboi solo-pjesme). DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, 1837; II, 1856 i I I I , : Concertino za violinu, 1846; 10 uvertira, 1816—57; koraĉnice; plesovi. — gudaĉka kvarteta, 1817 i 1847; gudaĉki kvintet. — KLAVIRSKA: 2 so 1823 i 1829; 72 preludija, 1827; 24 fuge, 1851; kraće kompozicije. — DR SKA. Opere: Armella, 1827; Leonore, 1835; Oedip zu Colones, 1836 i Kar England, oko 1827. — VOKALNA: prigodne kantate; oko 120 muških zboi oko 220 pjesama. —■ CRKVENA: 6 misa, 1821—61; 3 rekvijema, 1825, i 1840; 7 graduala; ofertoriji i dr. — Bruchstucke aus dem Leben des Lieder, poništen F. Schubert, 1854 (obj. 1906). LIT.: O. E. Deutsch, Anselm Hiittenbrenners Erinnerungen an Schu Grillparzer-Jahrbuch, 1906. — K. Kurth, Anselm Hiittenbrenner als Li< komponist (disertacija), Koln 1932. — H. Federhofer, Anselm Huttenbrer MGG, VI, 1957. — O. E. Deutsch, Schubert, Die Erinnerungen seiner Freu Leipzig 1957. — D. Glazuischnig, A. Hiittenbrenner, Graz 1969.
HVATALJKA (engl. fingerboard, franc. touche, njem. Griffl tal. tastiera), drvena dašĉica, nalijepljena na prednji dio v gudaĉkih i nekih trzalaĉkih instrumenata. Preko hvataljke pre napete ţice. Kad se prstom pritisne ţica na hvataljku, skrai se onaj dio ţice, koji titra, i time se dobiva to viši ton, što se više krati. Kod trzalaĉkih instrumenata (gitare, mandoline, teo: tambure itd.) priĉvršćene su preko hvataljke preĉnice. One si ćuju ustitranu ţicu na onome mjestu, gdje ţica dodirne preĉn kad prst pritisne ţicu na hvataljku pokraj (iza) preĉnice. HYBBINETTE, Samuel, švedski pjevaĉ, tenor (Osterţl kraj Stockholma, 1876 •— Stockholm, 12. II 1939). Lijeĉni profesor Medicinskog fakulteta u Stockholmu. U pjevanju 1 nik G. Bratta, još od studentskih dana koncertirao u dome i inozemstvu; kasnije uglavnom samo u dobrotvorne svrhe. Un tnik bogate izraţajnosti i profinjene muzikalnosti, isticao se dinstvenom interpretacijom i ljepotom glasa. Snimio je i neko] gramofonskih ploĉa. HYDE, Walter, engleski pjevaĉ, tenor (Birmingham, 6. 1875 —■ London, 11. XI 1951). Studirao na Royal College of A sic u Londonu (G. Garcia, Ch. Stanford, W. Parratt). Umjetni' karijeru zapoĉeo 1905; 1908-—-23 ĉlan Covent Gardena u L donu, zatim u British National Opera Company. Povukavši sa scene postao profesor pjevanja na Royal College of Musit Londonu. Gostovao na mnogim svjetskim opernim pozornica i snimio više gramofonskih ploĉa. HYLLESTED, August, danski pijanist i kompozitor (Sto holm, 17. VI 1858 — Blaumore, 5. IV 1946). Muziku uĉio I H. Dahla i na Konzervatoriju u Kobenhavnu. God. 1876— orguljaš katedrale u Kobenhavnu, 1879 studirao muziku u B linu (Th. Kullak, F. Kiel), a zatim 3 godine kod Liszta. Od li koncertirao u Skandinaviji, Njemaĉkoj, Engleskoj, SAD i Kana 1 886—91 pomoćni direktor Chicago Musical College, 1891— direktor klavirskog odjela Gottschalk Lyric School. Poslije vel turneje po Evropi 1894—-97 ţivio stalno u Chicagu. DJELA: Suite romantique i Marche triomphale za orkestar. — Dva klavir trija. — KLAVIRSKA: sonata; Scandinavian Dance; varijacije; suite; fan zije; mazurka; 2 poloneze; Albumleaf; impromptu. — Scenska muzika za ve< igru Die Rheinnixe. — Simfonijska pjesma Elizabeth za dvostruki zbor i or star.
HYMENEJ (grĉ. u|jiva[.o?), u staroj Grĉkoj, svatovs pjesma, što su je nevjestini pratioci pjevali uz instrumental pratnju i ples, vodeći mladu u mladoţenjinu kuću. HYPATE -> Grĉka muzika ■ HYPER; HYPO -> Hiper; -> Hipo HYPORHEM (grĉ. uTrop^Tjjia),, antiĉko-grĉka kors pjesma u kretskim stihovima, s plesom i pantomimom.
IBACH, jedna od najstarijih i najpoznatijih njemaĉkih tvornica klavira. Osnovao ju je 1794 u Bevenburgu (Barmen) Johannes Adolf I. (Bevenburg, 17. X 1766 — Unterbarmen, 14. IX 1845). Zapoĉevši vrlo skromno, preselio ju je i8oouRittershausen, 1806 u Wupperfeld, 1817 u Unterbarmen. Upravu poduzeća preuzeli su 1839 njegovi sinovi Carl Rudolf (Wuppertal, 22. II 1804 ■—• Unterbarmen, 26. IV 1863) i Richard (Barmen, 1813—24. X 1889). God. 1869 Richard se odijelio od brata i osnovao vlastitu tvornicu klavira i orgulja koja je djelovala do 1901. NajmlaĊi sin Johannesa Adolfa, Gustav Adolf, vodio je 1862—98 vlastitu radionicu klavira u Barmenu. Rudolf (Unterbarmen, 3. I 1843 — Herrenalb, 31. VII 1892), sin Carla Rudolfa, prvi je pribavio tvornici meĊunarodni ugled. Od njegova vremena poduzeće nosi svoj današnji naziv: Rud. Ibach Sohi. On je podigao nove tvornice u Barmenu, Schwelmu i Neuer\vegu, ustanovio nagradu za mlade pijaniste (Ibach-Preis) i utemeljio muzej muziĉkih instrumenata (kasnije prikljuĉen velikoj Heverovoj zbirci u Kolnu, danas u L*eipzigu). Rukovodstvo je i nadalje, iz generacije u generaciju, ostalo u porodici Ibach. Do 1969 poduzeće je proizvelo 116 000 klavira. Danas poduzeće vodi Johann Adolf Ibach (Berlin, 5. I 1911—) kojemu se 1969 pridruţio sin Rolf (Wuppertal, 1940 —). LIT.: H. Neupert, Ibach, MGG, VI, 1957. — Dokumente. 175 Jahre Ibach, Schvvelm 1970.
IBERT, Jaccjucs, francuski kompozitor (Pariz, 15. VIII 1890—• Pariz, 5. II 1962). Prvu poduku u muzici dobio od svoje majke pijanistkinje, 1910 zapoĉeo redovan studij na Pariškom konzervatoriju (kontrapunkt A. Gedalge, kompozicija P. Vidal). God. 1919 dobio Prix de Rome za kantatu Le Poete et la fee. Od 1937 direktor Academie de France (Vitla Medici) u Rimu, 1955—56 direktor obiju pariških opera. Za brojnih putovanja ĉesto dirigira svoja djela. Od 1956 ĉlan Francuskog instituta. Kao pripadnik »nezavisnihc, I. je u svim muziĉkim oblicima pokazao majstorsko svladavanje kompozicijske tehnike, eleganciju, invenciju i nadasve dobar ukus. Za razliku od svojih prijatelja Honeggera i Milhauda, koji su pošli radikalnim putevima, I. je na svoj naĉin nastavio Ravelovo stvaranje, unoseći u nj klasicistiĉku odmjerenost. On je bio jedan od »tipiĉno francuskih« kompozitora svoga doba, o ĉemu moţda J. IBERT najrjeĉitije govore upravo njegove razliĉite kompozicije za duhaĉke instrumente, gdje se sjajno povezuje francuski kreativni duh sa superiornom francuskom školom duhaĉkih instrumenata. Ibertovo ime ide svakako u red najistaknutijih u Francuskoj u prvoj polovini XX st. DJELA. ORKESTRALNA. Simfonijske pjesme: Ballade de la Geole de Reading, 1924 (izv. kao balet, 1947); Jeux, 1926; Donogoo, 1932 i Natio-
nale, 1937. Koncert za violonĉelo i duhaĉke instrumente, 1926; koncert za flautu,, 1934; Concertino da camera za saksofon, 1935; Symphonie concertante za obou i gudaĉki orkestar, 1950; Ouverture de fete, 1945; Escales, 1924; Chant de folie (sa zborom), 1925; Feerique, 1925; Divertissement za komorni orkestar, 1931; Suite symphonique, 1932; suita Diane de Poitiers, 1936; Suite Elisabethaine za orkestar, sopran i zbor, 1946; Le Chevalier errant, t 9 5 i ; Louisville concert, 1954. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1944; trio za violinu, violonĉelo i harfu, 1944; Piece za duhaĉki trio; Cinq pieces za duhaĉki trio; duhaĉki kvartet, 1920; Deux interludes i Trois pieces breves za duhaĉki kvintet, 1930; Deux Mouvements za 2 flaute, klarinet i fagot, 1923; Capriccio za 10 instrumenata, 1939; sonata za vio linu i klavir; sonatina Jeux za flautu ili violinu i klavir, 1924-27; La Cage de cristal za fagot i klavir; Etude-caprice pour »Un tombeau de Chopin«, 1950 i Ghirlazana za violonĉelo solo, 1951; Piece za flautu solo, 1936; Carignane za fagot; 6 kompozicija za harfu solo, 1917-19; Francaise za gitaru. —■ KLAVIRSKA: Pieces romantiques; Noel en Picardie, 1914; Le Vent dans les ruines; Matin sur l'eau; Mistoires, 1922; Les Rencontres, 1924; Toccata sur le nom de Roussel; Pe tite suite en quinze images, 1914. — Chorale i 3 kompozicije za orgulje, 1920. — DRAMSKA. Opere: Angelique (opera-bouffe), 1926; On ne saurait penser d tout, 1928; Persee et Andromede, 1929; Le Roi d'Yvetot, 1929; Gonzague, (opera-bouffe), 1955; L'Aiglon (sa A. Honeggerom), 1937; Les Petites Cardinales (sa A. Honeggerom), 1938; radio-opera Barbe-Bleue, 1951 i druge radio-opere. Baleti: Les Rencontres, 1924; Diane de Poitiers, 1934; Le Chevalier errant (s recitacijom i zborom), 1934—51; Les Amours de Jupiter, 1947; Le Triomphe de la purete. Scenska i filmska muzika. —■ VOKALNA: Chant de folie za sole, zbor i orkestar; Chanson du rien za glas i duhaĉki kvintet; Aria za glas, flautu i klavir, 1932; Berceuse du petit Zebu, 1936 i Deux Chants de Carnaval (Machiavelli) za 3 ţenska glasa, 1924; La Verdure doree, 1924; Chanson de Don Ouichotte za glas i klavir, 1957 i brojne druge solo -pjesme. LIT.: R. Bruyr, L'Ecran des musiciens, Pariš 1927. —■ A. Liess, Jacques Ibert und sein Opernschaffen, Schweizerische Musikzeitung, 1938. —■ G. Sarnazeuilh, Musiciens de mon temps, Pariš 1947. —■ J. Bruyr, Jacques Ibert, Mušica, 1955. —• G. Michel, Jacques Ibert, MGG, VI, 1957. — J. Feschotte, Jacques Ibert, Pariš 1958. —■ G. Michel, Jacques Ibert, Pariš 1968. I. Me.
ICHIYANAGI, Toshi, japanski kompozitor (pokrajina Hyogo, 2. IV 1933 ■—). Uĉenik T. Ikeno'uchija u Tokiju, usavršavao se u SAD (1952—61); dobitnik nagrade Aaron Copland na muziĉkom festivalu u Berkshireu, SAD. Na njega kao kompozitora znatno je utjecao susret s Johnom Cageom (1957). DJELA: Life-Music; Distance; Einladung an die Dunkelheit; Aiusik for Piano I—7, 1960-—61; Sapporo, 1962; Dueli; Appearance; Opera from th° IV'orks of Tadanori Yokoo, 1968.
ICTUS (lat. udarac), naglasak, akcent u prozodiji. U gre gorijansko pjevanje uveli su ga benediktinci iz Solesmesa kao znak za ritmiĉko uporište (appoggio). Prema školi iz Solesmesa i. nema nikakve veze s tekstovnim akcentom; on ĉesto pada na nenaglašen slog. I. nije znak za intenzitetsko isticanje, naglašivanje ili produţivanje pojedine note, nego sluţi samo kao upozo renje da u ritmiĉkom pogledu nota s tim znakom, u odnosu na note arziĉkog karaktera, ima opreĉnu tendenciju. I. se u solesmeskim izdanjima biljeţi okomitom crticom ispod nota i sluţi kao neposredna pomoć pri razdiobi melodije na osnovne ritmiĉke jedinice od dva (binar) ili tri ĉlana (ternar). A. ViIDELSOHN, Abraham Zwi(Zebi), izraelski muzikolog (Filzburg u Litvi, 13. VII 1882 — Johannesburg, 14. VIII 1938). Muziku uĉio na konzervatorijima u Konigsbergu, Berlinu i Leipzigu (S. Jadassohn, S. Krehl, H. Kretzschmar). Kantor u Regensburgu 1903—-05. God. 1906—21 ţivio u Jeruzalemu, gdje je prouĉavao muziku Palestine i 1910 osnovao Institut za hebrejsku muziku. God. 1922—30 boravio u SAD. Tu je od 1924 predavao na Hebrezo Union College u Cincinnatiju. Od 1930 ţivio u Johannesburgu. I. je neobiĉno zasluţan za istraţivanje i prouĉavanje hebrejskih napjeva i njihove strukture. Te je napjeve traţio i nalazio ne samo u Palestini, već i u susjednim i udaljenim krajevima, tako u Jemenu, Perziji, Afganistanu, Turskoj, Egiptu, Tunisu, Alţiru, Maroku i drugdje. Tragajući za najstarijim slojevima hebrejske melodike, on je ustanovio i veliku srodnost izmeĊu pojedinih
196
IDELSOHN — ILEBORGH VON STENDAL
napjeva u gregorijanskom koralu i u folkloru jemenskih, bagdadskih i perzijskih Jevreja, što ukazuje na zajedniĉki njihov izvor u staroj Palestini. Najpoznatiji je rezultat Idelsohnova prikupljanja hebrejskih napjeva monumentalni zbornik u 10 sv. Hebrdisch-Orientalischer Melodienschatz. DJELA: Die Maqamen der arabiscken Musik, SBIMG, 1913—14; Parallelen zlvischen gregorianischen und hebrdisch-orientalischenth Gesangzveisen, ZFMW, 1921—22; Song and Singers of the Synagogue in the l8 Century, Hebrew Union College Annual, 1925; Manual of Musical Illustrations. . . on Jezvish Music, 1926; Collections of and Literature on Svnagogue Song, 1929; Jezvish Music in Its Historical Development, 1929; Jezvish Liturgy and Its Development, 1932; The Features of the Jewish Sacred Folk Song in Eastern Europe, AML, 1932; Musical Characterislics _of East-European Folk Song, MQ, 1932; Deutsche Elemente im alten Synagogengesang Deutschlands, ZFMW, 1932—33; Paralle's betmeen the Old-French and the Jezvish Song, AML, 1933. — Zbornik hebrejskih napjeva iz paznih zemalja Hebrdisch Orientalischer Melodienschatz (10 sv.), 1914—32. —Komponirao opere Jephta, 1922 i Elijah. LIT.: E. Gerson Kizvi, Abraham Zwi Idelsohn, MGG, VI, 1957.
IDILA, instrumentalna (ĉesto orkestralna) kompozicija, u kojoj se doĉarava smireno, pastoralno raspoloţenje iz ţivota u prirodi s više ili manje naglašenom lirskom komponentom. Kod nas su orkestralne idile pisali B. Bersa i B. Kune. IDIOFONI INSTRUMENTI (grĉ. l'&io; vlastiti i cpwvr, glas), udaraljke od elastiĉnog materijala koje proizvode zvuk same bez posebnih naprava, mehanizama ili membrana. Prema tome u ovu skupinu ne idu bubnjevi, koji tvore odijeljenu grupu udaraljki, -> membranofone instrumente. Zvuk se na idiofonim instrumentima proizvodi udaranjem, treskanjem, trzanjem i struganjem. U idiofone instrumente idu triangel, gong, zvona, Glockenspiel, ksilofon, celesta, kastanjete, sistrum, glasharmonika i drugi, dijelom egzotiĉni instrumenti. IDZIKOWSKI, S^anislav, poljski plesaĉ (Varšava, 1894—). Uĉenik E. Cecchettija. Plesaĉku karijeru zapoĉeo u londonskom Empire Theatru. Sjajan tehniĉar, neobiĉno velikog skoka, istakao se kao karakterni plesaĉ u brojnim ulogama u trupi Ane Pavlove; od 1915 ĉlan Ballets Russes S. Djagiljeva u kojoj je ostvario veoma zapaţene role u baletima La Boutigue fantasgue (Rossini) i Le Tricorne (de Falla). God. 1926 napustio trupu Djagiljeva, da bi joj se 1928 ponovno vratio. Umjetniĉku karijeru nastavio u Vic Wells Ballets u Londonu gdje se uspješno bavio i pedagoškim radom. Sa C. Beomont napisao je A Manual of the Theory and Practice of Classical Theatrical Daticing (1922), o metodi E. Cecchettija. IGLESIAS, Roberto, meksiĉki plesaĉ (Guatemala, oktobar 1926 —). Studirao klasiĉni balet, španjolske i moderne plesove i pantomimu kod S. Fedorove, M. Fokina, Martineza i dr. Nekoliko godina bio je partner ĉuvene plesaĉice Rosario, a 1956 osnovao trupu Le Ballet Espagnol de Roberto Iglesias. Njegove najpoznatije koreografije su Tragedie d'un costume de toreador (1956) i Idolos de Arena. IGLESIAS VILLOUD, Hector, argentinski kompozitor (San Nicolas kraj Buenos Airesa, 31. I 1913 —). Studij završio 1946 na Drţavnom konzervatoriju u Buenos Airesu.'Od 1941 predavao muziku na Sljepaĉkom zavodu Roman Rosell i od 1962 na Sljepaĉkom zavodu San Martin u Buenos Airesu; od 1946 istodobno profesor na Drţavnom konzervatoriju, od 1965 na Gradskom konzervatoriju i od 1969 na Konzervatoriju Juan Josi Castro. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Escenas indoamericanas, 1949; Sinfonia independenda, 1967; Leyenda del lago andino. 1939; 2 impresiones breves za komorni orkestar, 1951. — Gudaĉki kvartet. — KLAVIRSKA: suita Amerindia, 1943; Chango de Huacalera, 1945; sonatina, 1945. — Kompozicije za gitaru. — DRAMSKA. Opere: La Noche colonial, 1938; El Oro del Inĉa, 1953 i Redencion, 1955. Baleti Amancay, 1937 i El Malon, 1943- — VOKALNA: Concierta universitario za sole, 2 zbora i instrumentalni ansambl, 1952; zborovi (Estampascorales, 1956"!; solo-pjesme (3 cancieros nortenas, 1939; Guerrero del Inĉa, 1945\<:anlares de la tierra mia, 1955). — INSTRUKTIVNA: Solfeo inspirado en las modalidades de la mušica indigena y criolla, 2 sv., 1950; Guida praciica para la interpretacion de la mušica folkloristica argentina, 1955-
IGLIĈ-CIMERMAN, Jelka, pjevaĉica, sopran (Ljubljana, 26. X 1911—). Pjevanje studirala na Konzervatoriju u Ljubljani (J. Foedransperg) i istodobno pohaĊala Dramsku i Baletnu školu. Umjetniĉku karijeru, zapoĉetu 1933 u Ljubljanskoj drami, nastavila 1934 u operi; 1936—59 operna solistica u Mariboru, od ĉega dvije sezone u Grazu. Ostvarila oko 70 opernih i operetnih uloga, medu kojima su se isticale: Norina i Adina (Donizetti, Don Pasquale i Ljubavni napitak), Rozina (Rossini, Seviljski brijaĉ), Marica (Smetana, Prodana nevjesta), Mirni i Musette (Puc-cini, La Bokeme), Ĉo-Ĉo-San (Puccini, Madame Butterfly), Vio-letta (Verdi, La Traviata) i Snjeguroĉka (Rimski-Korsakov)." M. Špe.
IGRE -> Kolo; -> Plesovi IGUMNOV, Konstantin Nikolajeviĉ, sovjetski pijanist i klavirski pedagog(Lebedjan, 1. V 1873—-Moskva, 24. III 1948). Uĉio kod N. S. Zvjereva, a na Moskovskom konzervatoriju kod A. I. Silotija, P. A. Pabsta i. S..I. Tanjejeva. .Pošto je 1894 dovršio stu-
dije, nastavnik na Muziĉkoj školi u Tbilisiju (1898—99), .—1948 profesor Moskovskog konzervatorija (1924—29 rek Pijanist velikog formata, nastupao mnogo u Rusiji i inozems njegovao klasiĉni i romantiĉni repertoar, osobito ruski, a oi njao modernistiĉku muziku. Istaknuti pedagog, utemeljitelj ji od najznaĉajnijih sovjetskih pijanistiĉkih škola; medu njege uĉenicima bio je i L. Oborin. Redaktor izdanja klavirskih 1 Rubinsteina, Rahmanjinova, Ljadova, Glazunova i Skrjabina ostalo napisao 14'cno.vmme.tbCKue u nedaioeimecKiie npunifunu, 1 LIT.: A. Ajibiueam, CoBeTCKHe IUKOJIM nnaHH3Ma, K. H. HrvMitc ero uiKojia, CoeeTCKaa my3MKa, 1938. — -^. Muabuimeun, HcnojiHHTejH H neAarorimecKite npHHUMntt K. H. HrvMnona, MacTepa COBCTCKOH nm TH^ecKoii njKOJitt, MocKna 1954.
IKENO'UCHI, Tomojiro, japanski kompozitor (Tokijo, X 1908 —). Studij kompozicije završio 1936 na Konzervatc u Parizu (H. Busser). God. 1938—48 profesor univerziteta N u Tokiju, od 1946 na Drţavnom univerzitetu umjetnosti. DJELA. ORKESTRALNA: Tenebreuse, 1932; Mago Uta, 1938; s 1950; 2 simfonijska stavka, 1951. —sKOM ORNA: 3 gudaĉka kvarteta; 0 1938; sonatina za violinu i klavir, 1956; sonatina za violonĉelo i klavir, : — Sonatina za klavir, 1954. —• Muzika za igrokaz (No) Yuya, 1942. —> Ob udţbenike za harmoniju i za kontrapunkt kfugu. — Preveo na japanski < de composition musicale V. dTndvja. \
IKONEN, Lauri, finski kompozitor i muziĉki kritiĉar (JV keli, 10. VIII 1888— Helsinki, 21. III 1966). Svršivši 1910 1 zofiju na Univerzitetu u Helsinkiju uĉio muziku na tamošn Konzervatoriju i 1910—-14 u Berlinu (P. Juon). God. 1914predavao na Konzervatoriju u Wiipuriju, zatim na Konzervatc u Helsinkiju; 1923—29 izdavao muziĉki ĉasopis Suomen Mu kilehti. DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfonija: I, Sinfonia innomata; 1942; IV, 1943 i V, 1945. Dva koncerta za klavir: I, 1943 i II, Concerto ini 1956; koncert za violinu, 1941; Concerto meditativo za violonĉelo, 1942; 3 za gudaĉki orkestar. —• KOAjORNA: gudaĉki kvartet, 1956; klavirski trio.i sonata za violinu i klavir; djela za razne gudaĉke instrumente i klavir. —■ virske kompozicije (sonata i 2 sonatine, 1955). —■ Kantata Kuolemaantuaon mielialoja (Osjećaji osuĊenog na smrt); Elamdn lahja za solo, zbor i orke 1956; zborovi; solo-pjesme.
IKONOMOV, Bojan, bugarski kompozitor i dirigent (Ni pol, 14. IX 1900—•). Uĉenik N. Atanasova (teorija) i Torĉan (violina), kasnije studirao u Parizu na Scholi Cantorum (V. d'Ini kod N. Boulanger i A. Roussela. Dirigiranje uĉio kod F. We gartnera u Baselu. Do 1937 ţivio u Parizu. Ĉesto nastupao dirigent izvodeći prvenstveno djela bugarskih autora. Gosto u Lyonu, Lausannei, Bgĉu-t'Rimu. Vrativši se u domovinu je u Sofiji muziĉki urednik na radio-stanici, muziĉki diret Bugarske kinematografije (1948—56), naĉelnik muziĉkog odj Ministarstva za kulturu (1956—57), te glavni muziĉki ured: radio-stanice (1957—60). I. je jedan od najistaknutijih suvremei bugarskih kompozitora. U poĉetku pod utjecajem francuske : vremene muzike, vremenom se njegova muzika sve više pri! ţava duhu bugarskog narodnog stvaralaštva. Najbolja su mu < kestralna i komorna djela. DJELA. ORKESTRALNA. Tri simfonije: I, 1937; I I , 1947 i I I I , i< Simfonijeta za komorni orkestar, 1934; simfonijske piesme; koncert za viol 1951; koncert za klavir, 1958; 2 suite, 1951 i 1953; simfonijska slika Šar plan 1942; Rodopska poema, 1948; Herojski preludij, 1953; Bugarska pjesma, 15 Herojska uvertira, 1960. —' KOMORNA. Šest gudaĉkih kvarteta: I, 1933; 1937; III, 1941; IV, 1944; V, 1945 i VI, 1949. Suita za duhaĉki kvintet, ic sonata za violonĉelo i klavir, 1930; rapsodija Hajduk za violinu i klavir, i< —■ DRAMSKA: opera Indze vojvoda, 1960; baleti Sedam smrtnih grijeha, 1 i Tragedija Otela, 1935; djeĉja opereta, 1960. Filmska muzika. —- VOKALt kantata, 1954; balade za soliste, zbor i orkestar; oko 40 masovnih pjesama solopjesama. — Studije i ĉlanci.
IKONOMOVA, Petrova Fanka, pevaĉica, sopran (Vel. Trnovo, Bugarska, 1920 •—). Muziku diplomirala na Akaden u Sofiji 1944. U Skopju uĉila solo-pevanje kod N. Kuneli. ( osnivanja opere u Skopju (1947) njen je stalan ĉlan. Pevala partije: Nedda (Leoncavallo, Bajazzo), Blonda (Mozart, Otm iz Seraja), Euridika (Gluck, Orfej i Euridika), Musette (Pucci La Boheme), Micaela (Bizet, Carmen), Pamina (Mozart, Ĉarol frula), Đula (Gotovac, Ero s onoga svijeta), Jelena (Zajc, Niki Šubić Zrinjski) i dr. T. Si. ILEBORGH VON STENDAL, Adam, njemaĉki muzii XV st. Sastavio je, a moţda i vlastoruĉno napisao tabulaturu orgulje (1448); u tom djelu naziva se frater i rectoriatus u Ste dalu kraj Magdeburga. Bio je vjerojatno franjevac. Ileborgh rukopis, danas u Curtis Institute of Musical Art u Philadelphi jedino je svjedoĉanstvo rane sjevernonjemaĉke orguljske umj< nosti. Sadrţava pet preludija bez taktovne raspodjele, djelomiĉ s dvostrukim pedalom, i tri mensurae (kompozicije koje su u vec ili manjoj mjeri podvrgnute taktnim shemama); sve tri mensur obraĊuju svjetovni c. f. froive al myn hoffen an dir leyed. Od osa kompozicija, ĉetiri su od poĉetka do kraja troglasne; one su n; stariji primjeri troglasne muzike za orgulje; troglasje se povremei proširuje u ĉetveroglasje i petoroglasje. Tabulatura je istodobi prvi dokument za upotrebu orguljskog pedala.
ILEBORGH VON STENDAL — ILLICA NOVA IZD.: 5 preludija i dijelove mensurae obj. W. Apel (Die Tabulatur des Adam Ileborgh, ZFMW, 1934); sve preludije i mensuraeob). G. Most (dodatak djelu Die Orgeltabulatur von 1448 des A. Ileborgh aus Stendal, 1954). LIT.: W. Apel, Die Tabulatur des Adam Ileborgh, ZFMW, 1934. — Isti, Early German Kevboard Music, MQ 1937. —■ G. Knoche, Der Organist Adam Ileborgh von Stendal, Beitrage zur Erforschung seiner Lebensumstande,Franzis kanische Studien, Werl 1941. — W. Apel, Masters of the Kevboard, Cambridge (Mass.) 1952. — Isti, The Notation of Polvphonic Music, 900—1600, Cambridge 1953 (IV izd.). — G. Most, Die Orgeltabulatur von 1448 des Adam Ileborgh aus Stendal, separat iz Altmarkisches Museum Stendal, 1954 - — M. Reimann, Adam Ileborgh von Stendal, MGG, VI, 1957.
ILIĆ, Borivoje, kompozitor (Strumica, 25. III 1918 —). Završio uĉiteljsku školu u Jagodini; na Muziĉkoj akademiji u Beogradu diplomirao 1943 na nastavniĉkom odseku i 1954 na odseku za kompoziciju i dirigovanje (M. Ţivković). Od 1947 muziĉki urednik narodne muzike u Radio-Beogradu i neko vreme dirigent ansambla za izvoĊenje obrada narodnih melodija, a vodio je i horove KUD Braća Stamenković, Nikola Tesla, Abrašević i dr. Dela su mu preteţno lirski intonirana i zasnovana na elementima folklora, uz primenu umereno savremenih izraţajnih sredstava. I. radi i na podizanju muziĉkog amaterizma. DELA. ORKESTARSKA: Prizrensko kolo; muzika za koreografske po stavke narodnih igara: Šiptarska svita; Teškoto; Trojno; Igre iz Timoĉke Krajine. — KAMERNA: sonata za violinu i klavir, 1949; duvaĉki kvintet, 1950. — Va rijacije za klavir, 1950. —■ Muzika za marionetski komad Srećko medu buhama, 1962. — VOKALNA: Kamata za bariton, mešoviti hor i orkestar (B. Radiĉe vić), 1953; ciklus Prizrenski filigrani za sole, hor i orkestar, 1957; Pĉelica za deĉji hor i kamerni orkestar, 1962. Horovi: Svita iz Makedonije, 1949; Lirska pesma, 1952; Goro zelena, 1955; Partizansko kolo, 1971. Pesme za glas i klavir (Grm, 1948). — Preko 100 obrada narodnih melodija za vokalno-instrumentalni sastav. V. Peć.
ILIĆ, Danica, pevaĉica, sopran (Beograd, 21. II 1914 — Beĉ, 15. II 1965). Pevanje uĉila na Muziĉkoj školi Stanković u Beogradu (Taralo-Šĉetinina) i usavršavala se privatno u Ber linu. Tamo je debitovala na operskoj sceni 1936 kao Nedda (Leoncavallo, / Pagliacci) i bila angaţovana do 1938; 1938—47 ĉlanica Drţavne opere u Beĉu. U njujorškom Metropolitanu nastupala je 1947—51 u ulogama Desdemone (Verdi, Otelio), Leonore (Verdi, Trubadur), Amelije (Verdi, Bal pod maskama), Aide (Verdi) i Gioconde (Ponchielli). Gostovala je i u Ĉehoslovaĉkoj, Italiji, Austriji i Juţnoj Americi. Neobiĉno talentovana pevaĉica izvan rednih glasovnih kvaliteta, raspolagala je veoma izraţajnim i sonornim dramskim sopranom velikog raspona, ujednaĉenim u svim registrima. Od 1959 ţivela je povuĉeno u Beĉu. s. Đ. K. ILIĆ, Miodrag, kompozitor (Mladenovac, 4. X 1921 — Miinchen, 24. VIII 1971). Diplomirao na Pravnom fakultetu; studij kompozicije završio 1960 na Muziĉkoj akademiji u Beogradu (S. Rajiĉić). Muziĉki saradnik i od 1950 urednik Radio-televizije Beograd. Pored melodiozne, dopadljive muzike za serije deĉjih televizijskih emisija, komponovao muziku za pozorišne komade i filmove. DELA: koncert za klarinet i orkestar, 1960 (nagraĊen Hristićevom nagra dom); Tema i igra za violinu i gudaĉki orkestar, 1967. —■ Gudaĉki kvartet 1957; Balkanska impresija za violinu i klavir, 1964. ■— Klavirske varijacije, 1961. — DRAMSKA: baleti Srpska rapsodija (za baletsku trupu Mojsejeva) i Smrt Miloša Obilića. Muzika za pozorišne komade Sablja dimiskija; Ljubinko i Desanka i dr. Muzika za deĉje pozorište lutaka: ĉira II; šilo i vuk; Doţivljaji maĉka Toše; Gradić veseljak; Ginjol u nevolji; Sve, sve ali zanat; Na slovo, na slovo; Pardon, paradni trĉuljak; Ponovo na slovo, na slovo; Palĉića; Drţ'te lopopa i dr. Filmska muzika: Jutro; Nije lako biti mali; Pusti snovi; Podne; Silom otac; Bubašinter. Muzika za televizijske filmove: Arhitektura u Jugoslaviji; Na slovo, na slovo; Hiljadu zašto; U susret ţeljama i dr. — Popularne pesme. R. Pej.
ILIĆ, Petar, dirigent i kompozitor (Sremski Karlovci, 2. VII 1868 — Arandelovac, 1957). Muziku je isprva uĉio privatno u Sremskim Karlovcima, a zatim je 1903 završio teoretski odsek Srpske muziĉke škole u Beogradu kod S. Mokranjca. Bio je nastavnik muzike u Uĉiteljskoj i Muziĉkoj školi u Skopju, horovoda pevaĉkih društava u Beogradu {Radniĉko pevaĉko društvo, 1898), Smederevu i Skopju. Poslednjih godina ţivota bio ie dirigent orkestra Abrašević u AranĊelovcu. Komponovao je velik broj horskih dela, solo-pesama, masovnih pesama i tamburaških spletova, većinom u duhu nacionalnog romantizma. U scenskoj muzici za komad »Staro Skoplje« naroĉito se istiĉe hor Trakala Tinka. S. D. K.
ILIĆ, Vojislav, dirigent i kompozitor (Rosomaĉ kod Pirota, 28. XII 1911 —). Posle završene Muziĉke škole u Beogradu studirao kompoziciju (H. Grabner) i dirigovanje (W. Furtwangler, K. Thomas, W. Gmeindl) na Drţavnoj visokoj školi u Berlinu, gdje je diplomirao 1940. Horovoda Prvog beogradskog pevaĉkog društva (1932—37), potom urednik za narodnu muziku i sekretar Muziĉkog odeljenja u Radio-Beogradu, dirigent Radio-Skopja i dirigent u Narodnom pozorištu u Beogradu. God. 1945—-50 bio je u Novom Sadu profesor muziĉke škole Isidor Bajić, dirigent i direktor Opere i dirigent Novosadske filharmonije. Kraće vreme zamenik naĉelnika Muziĉkog odeljenja Radio-Beograda II, od 1951 profesor je horskog dirigovanja na Muziĉkoj akademiji u Beogradu. Njegove kompozicije nose izrazito obeleţje folklornog
197
stila na bazi svojstvenog, veoma ţivog i originalnog harmonskog jezika. DELA. ORKESTARSKA: Simfonijska poema, 1947; Simfonija narodna, 1949; Kolo; ĉoĉeĉka igra; svita za gudaĉki orkestar. — Opere Zona Zamfirova, 1943 i šanko, 1955. — VOKALNA: kantate Spomen na ustanak, 1950 i Narodne zagonetke, 1957. Mešoviti, muški i deĉji horovi; solo-pesme. ■— Obrade narodnih melodija. — Duhovne kompozicije. S. D. K.
ILIEVSKI, Metodij-Kreola, pevaĉ, bas (Bitola, 20. IV 1914 —). Solist Opere Makedonskog narodnog teatra u Skopju. Ostvario je više basovskih uloga, medu kojima se istiĉu: Ramphis (Verdi, Aida), Zaccharia (Verdi, Nabucco), Filip (Verdi, Don Carlos), Dulcamara (Donizetti, Ljubavni napitak), Goce (Makedonski) i dr. D. Ov. ILIFFE, Frederick, engleski orguljaš i kompozitor (Smeeton-Westerby, Leicester, 21. II 1847 — Oxford, 2. II 1928). Od 1883 orguljaš u St. John's Collegeu i od 1900 na Univerzitetu u Oxfordu. DJELA: orkestralne kompozicije; kompozicije za klavir i za orgulje; ora torij The Visions of St. John the Divine, 1880; kantata Lara, 1885; Szveet Echo za 8glasni zbor i orkestar; crkvena muzika. —> Spis 48 Preludes and Fugues of Bach, 1897 (analiza djela Das zvohltemperierte Klavier).
ILIJEV, Konstantin, bugarski dirigent i kompozitor (Sofija, 9. III 1924 —). Na Muziĉkoj akademiji u Sofiji studirao violinu (V. Avramov), kompoziciju (P. Vladigerov) i dirigiranje (M. Goleminov); u kompoziciji se usavršavao 1946—47 kod J. Ridkyja i A. Habe, a u dirigiranju kod P. Dedeĉeka i V. Talicha na Majstorskoj školi Konzervatorija u Pragu. Umjetniĉku karijeru zapoĉeo 1947 kao dirigent Simfonijskog orkestra u Rusama; 1948—49 dirigent baleta Narodne opere u Sofiji, zatim ponovno u Rusama i 1952—-56 dirigent Drţavnog simfonijskog orkestra u Varni. Od 1956 dirigent je Sofijske filharmonije (1957—58 i od 1962 glavni dirigent). Osim u domovini dirigirao i u inozemstvu; gostovao i u Jugoslaviji. Kao kompozitor u prvom se razdoblju oslanjao na obiljeţja bugarske narodne muzike (Concertino za flautu, I simfonija), da bi zatim ostvario vlastiti stil na tekovinama suvremenog muziĉkog govora (IV simfonija). Bavi se i muziĉkom publicistikom. DJELA. ORKESTRALNA. Pet simfonija: I, 1947; II, za duhaĉe i udaraljke, 1951; III, 1954; IV, za glas i gudaĉki orkestar, 1957 i V, 1960. Simfonijska pjesma Pjesma ljudske radosti, 1951; Concertino za flautu i orkestar, 1946; 2 improvizacije za gudaĉe, 1948. —• KOMORNA: 4 gudaĉka kvarteta; 10 stavaka za kvintet; Concerto grosso za gudaĉe, klavir i udaraljke, 1950. Za violinu i klavir: sonata; suita. —• Opera Bojanski majstor, 1962. Filmska muzika. —- Monografija Ljubomir Pipkov, 1958.
ILIJIN, Milica, etnokoreolog (Panĉevo, 30. VI 1910 —). Studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu završila 1939. Do OsloboĊenja gimnazijski profesor, a otada na duţnostima umetniĉkog rukovodioca folklorne grupe štaba Prve armije, referenta za folklor u Povereništvu za kulturu i prosvetu AP Vojvodine u Novom Sadu i u Savetu za nauku i kulturu Vlade FNRJ u Beogradu. Od 1950 nauĉni je saradnik (za narodne igre) Muzikološkog instituta u Beogradu.
DELA (izbor): Slovenske l'udove tance vo Vojvodine, 1953; MaĊarske na rodne igre iz Vojvodine (sa M. Debeljak), 1953; Narodne igre u Boki Kotorskoj, Spomenik SANU CIII, 1953; MeĊunarodni uticaji narodnih igara raznih antiĉ kih grupa u Prizrenu, Rad Kongresa folklorista Jugoslavije u Varaţdinu, 1959; Narodne igre u Timoĉkoj krajini, Rad Kongresa Saveza folklorista Jugoslavije u Zajeĉaru i Negotinu, 1960; Partizanske igre u Srbiji, Zbornik radova SANU XLVIII, 1960; Narodna srpska umetnost u oblasti Titovog Uzica, Rad VIII kon gresa Saveza folklorista Jugoslavije, 1961; Narodne igre u okolini Beograda (sa O. Mladenović), Zbornik radova Etnografskog instituta, 1962; Obredno ljuljanje u proleće. Rad IX kongresa Saveza folklorista Jugoslavije, 1963; Infiuences redproaues des danses urbaines et traditionelles en Yougoslavie, Acta Musicologica, Budapest 1965. S. Đ. K.
ILINSKI, Jan Stanislaw, poljski kompozitor (Dvorac Romanov, 1795 —■ Brody, 23. XII 1860). Uĉio muziku u Beĉu (A. Salieri, L. v. Beethoven). Od 1853 carev tajni savjetnik u Petrogradu. DJELA: simfonija u F-duru; 2 koncerta za klavir i orkestar; više uvertira i koraĉnica. —• Osam gudaĉkih kvarteta. —■ Klavirske kompozicije. — Solo--pjesme.—' Tri mise (c-mol; D-dur; 4-gl. a cappella); 2 rekvijema; psalmi; Te Deum; Stabat Mater; De profundis; Miserere.
ILLERSBERG, Antonio, talijanski kompozitor (Trst, 16. IX 1882 — 21. VI 1953). Studirao u Trstu (G. Rota) i na Konzervatoriju u Bologni (G. Martucci, L. Torchi). God. 1907-52 nastavnik kompozicije na Konzervatoriju u Trstu i zborovoĊa. Njegovi uĉenici bili su G. Viozzi i L. Dallapiccola. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije; koncert za violinu; Variazioni e fuga su un tema di Corelli; Interludio per una vecchia farsa. — Dva gudaĉka kvarteta. — Operni triptihon Carneval - Nadal - La strada e le stelle, 1949. — Le Ciaramelle za mezzosopran, zbor i orkestar; zborovi.
ILLICA, Luigi, talijanski operni libretist (Castell' Arquato, Piacenza, 9. V 1857 — 16. XII 1919). Izdao zbirku pjesama, napisao nekoliko komedija, bio ţurnalist; 1892 posvetio se sasvim pisanju libreta, kojih je napisao više od 80. Pripadao je milanskom krugu knjiţevnika i muziĉara oko A. Boita, pa i kao libretist slijedi njegov put. Libreta mu imaju knjiţevnu vrijednost, a usklaĊena su i s potrebama scene.
198
ILLICA — IMITACIJA
DJELA. Operna libreta (izbor): Wally, 1892 (muzika A. Catalani); Cristoforo Colombo, 1892 (Franchetti); Manon Lescaut, 1893 (Puccini); Nozze istriane, 1895 (Smareglia); Andrea Chenier, 1896 (Giordano); Iris, 1898 (Mascagni); Le Maschere, 1901 (isti); Germama, 1902 (Franchetti); Siberia, 1903 (Giordano); Hellera, 1909 (Montemezzi); Isabeau, 1911 (Mascagni). Sa F. Pozzom: II vassallo di Szigeth, 1889 (Smareglia). Sa G. Giacosom: La Bohime, 1896 (Puccini); Tosca, 1900 (isti) i Madama Batterfly, 1904 (isti). LIT.: P. Nardi, Luigi Ulica, MGG, VI, 1957.
ILOSVAY, Maria von, madţarska pjevaĉica, alt (Budimpešta, 8. V 1913—). Studirala na Konzervatoriju u Budimpešti i na Muziĉkoj akademiji u Beĉu (L. Hillgermann, M. Budanowitz, Madame Kaschowska); 1937 osvojila prvu nagradu na meĊunarodnom pjevaĉkom natjecanju u Beĉu. God. 1937—39 ĉlanica opere u Salzburgu, od 1940 na Drţavnoj operi u Hamburgu. Nakon Drugog svjetskog rata gostovala u Beĉu, Miinchenu i Stuttgartu, na Covent GarĊenu u Londonu (1954—59), na festivalima u Bavreuthu, Salzburgu, Edinburghu i Nizozemskoj; 1956—57 pjevala na Metropolitanu u New Yorku. Njezin tamno obojen glas neobiĉne izraţajnosti isticao se podjednako u opernom kazalištu kao i na koncertnom podiju. Snimila je velik broj gramofonskih ploĉa. IL VERSO, Antonio, talijanski kompozitor (Piazza Armerina, Enna, oko 1565 — Palermo, august 1621). Uĉenik P. Vincija, boravio u Veneciji oko 1600, poslije toga se nastanio u Palermu, gdje je 1608 poduĉavao u samostanu 5. Domenico. Njegovi su uĉenici G. B. Cali i F. A. Formica. DJELA: // 1° Ubra de Madrigali a 5 v., 1590; // 1° libro de Madrigali a 6 v., 1594; // J° libro de Madrigali a 5 v. t 1595; // 1° libro della Mušica a 2 v., 1596; Madrigali a 5 v. libro 4°, 1600; Madrigali a 6 v. libro 2°, 1601; L' 8° libro de Madrigali a 5 v., 1603; // 2° libro de Madrigali a 3 v., 1605; // J° libro de Madrigali a 6 v., 1607; // 1° libro delle Villanelle a 3 v., 1612; // 75° libro de Madrigali a 5 v. op. 36, 1619. — Motecta quae partim 3, partim 4, alia 5, alia 6 vocibus Liber I, 1606; Sacrarum cantionum quae 2—4 v. cum Dialogo 6 v. et Bassus ad organum Liber 4, 1611. Neke druge kompozicije štampane u zbirci Di Pietro Vinci U 2° libro de Motetti e Ricercari a 3 v. con alcuni ricercari di A. II Verso suo disce-polo i u drugim zbirkama onog vremena. LIT.: A. Garbelotto, Musicisti siciliani in una sconosciuta štampa del'500, Intermezzi letterario-musicali, Padova 1958.
ILJINSKI, Alcksandr Aleksandroviĉ, ruski kompozitor (Carskoje selo, danas Puštan, 24. I 1859 — Moskva, 23. II 1920). Studirao u Berlinu kod W. Bargiela (kompozicija) i Th. Kullaka (klavir). Vrativši se u Moskvu 1885, postao profesor na Muziĉkoj školi Filharmonijskog društva i na Konzervatoriju. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; simfonijske skice Psyche; simfonijski skerco; 3 suite; Danses des Croates. — Gudaĉki kvartet; kompozicije za violinu i klavir. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA: opera EaxnucapaucKuu (pouman, 1911. Koreografske slike Hyp u Auumpa, 1907. Opereta. Scenska muzika za Sofoklove tragedije Kralj Edip i Filoktet. — VOKALNA : kantate (PycaJina) ; zborovi; romanse. — Napisao: Kpanmoe pyKoeodcmeo K tipaumunecKOM u3yHenuw uucmpyMeHmoeKu, 3 sv., 1917. — Redigirao ruske i inozemne autore u leksikonu Euoipa$uu KOMnojumopoe c IV do XX ee., 1904.
IMBART DE LA TOUR, Georges, francuski pjevaĉ, tenor (Pariz, 20. V 1865—1911). PohaĊao vojniĉku akademiju u St. Cyru; pjevanje uĉio na Konzervatoriju u Parizu. Na opernoj pozornici debitirao 1890 u Ţenevi kao Raoul (Meverbeer, Hugenoti). God. 1893—95 nastupao na Opera comique u Parizu, zatim u Marseilleu i od 1897 na Thedtre de la Monnaie u Bruxellesu. Gostovao meĊu ostalim u londonskom Covent GarĊenu i njujorškom Metropolitanu. U njegova najviša dostignuća išle su uloge: Radames (Verdi, Aidd), Don Jose (Bizet, Carmen), Faust (Gounod) i Tannhauser (Wagner). IMBAULT, Jean-Jerome, francuski violinist i muziĉki nakladnik (Pariz, 9. III 1753 — 15. IV 1832). Uĉenik P. Gaviniesa, ĉudo od djeteta, rano zapoĉeo solistiĉku karijeru. Nastupao na najĉuvenijim koncertnim priredbama Pariza; bio j e ĉlan Carske kapele (od 1810) i solist u Operi. God. 1787 osnovao muziĉko-izdavaĉko poduzeće. Medu kompozitorima kojih su djela izišla u njegovoj nakladi nalaze se Haydn, Mozart, Clementi, Dussek, Cramer, Viotti, Jarnović, Boccherini. Izdao i tridesetak rodoljubnih i revolucionarnih pjesama. Oko 1814 nakladu je preuzela Janet & Cotelle. LIT.: M. Brenet, Les Concerts en France sous l'ancien regime, Pariš 1900. — L. de La Laurencie, L'Ecole francaise de violon, II, Pariš 1923. — C. Hopkinson, A Dictionarv of Parisian Music Publishers 1700-1950, London 1954. — C. Johannsson, French Music Publishers' Catalogues of the Second Half of the Eighteenth Centurv, Stockholm 1955. — B. Dufour, Jean-Jerome Imbault, MGG, VI, 1957.
IMBERT, Hugues, francuski muziĉki pisac i kritiĉar (Moulins-Engilbert, Nievre, 11. I 1842 —■ Pariz, 15. I 1905). Suradnik niza ĉasopisa; dugo godina pariški urednik belgijskog muziĉkog ĉasopisa Guide musical (od 1900 glavni urednik). Duhovit kritiĉar, objavio i niz vrijednih historijskih i biografskih studija. DJELA: Profils de musiciens, 1888; Nouveaux Profils de musiciens, 1892 i Profils d'artistes contemporains, 1897. Symphonie. Milanges de critique litteraire et musicale, 1891; Portraits et Etudes, 1894; Rembrandt et Wagner, 1897; Charles Gounod. V Autobiographie et les Memoires, 1897; La Symphonie apres Beethoven (Reponse a Mr. F. Weingartner), 1900; Me'daillons contemporains, 1902; J. Brahms, Sa vie et son oeuvre (izd. E. Schure), 1906. LIT.: F. Raugel, Hugues Imbert, MGG, VI, 1957.
IMBIMBO, Emanuele, talijanski knjiţevnik, kompozitc teoretiĉar (Napulj, 1765 —■ Pariz, 1839). Uĉenik G. Sigismond Od 1808 djelovao u Parizu kao pedagog. DJELA: kantata // disinganno in amore, 1789; dramatski prizor Lo spel 6 ariette italiane za sopran i klavir (2knj.); Salve Regina s orkestrom, 1793; 2 teta za 3 glasa i orgulje. — Spis Observations sur Venseignement mutuel appl a la musique, et sur quelques abus introduits dans cet art: precedees d' une notict les conservatoires de Naples, 1821. ■—Udţbenici: Partimenti ou basses chiffrei Fenaroli, divisees en 6 livres d' exemples; Suite de Partimenti de Fenaroli Bxercices d' harmonie vocale et instrumentale sur des basses fuguees.
IMBRIE, Andrevv Welsh, ameriĉki kompozitor i pijai (New York, 6. IV 1921—). Uĉio kod L. Ornsteina, N. Boul; ger, R. Sessionsa i R. Casadesusa; takoĊer studirao u Princentc i na University of California (Berkeley, Calif.), na kojemu je 1949 bio nastavnik. Dobio ameriĉki Prix de Rome i u dva navr boravio u Rimu. DJELA. ORK ESTRALN A: 3 si mfo nije, 1966, 1969 i 1970; Leg, 1959; Little Concerto za klavir ĉetveroruĉno, 1956; koncert za violinu, 1954; laĊa, 1947- — KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta, 1942, 1953 i 1957; klavi trio, 1946; Divertimento za flautu, fagot, trublju, violinu, violonĉelo i kla 1948; Serenata za flautu, violu i klavir, 1952. — Sonata za klavir, 1947. — Of Three Against Christmas, 1964. — Kantata Drum Taps za alt, zbor i orkes 1961; On the Beach at Night za zbor i gudaĉe, 1948; zborovi.
IMBROGLIO (tal. zbrka, pomutnja), nastaje kad se d\ ili više dionica, koje zvuĉe istodobno, harmonijski poklapa a razlikuju ritmiĉki i metriĉki. I. remeti osjećaj takta, pa se ĉe primjenjuje u opernim scenama, kad se muzikom ţeli prika2 Don GioVanni VV.A.Mozar
=§3 Leporello Imbroglio
Orkestar
opći meteţ ili duševna borba pojedinog lica. Najpoznatiji primjeri imbroglia u opernoj literaturi uliĉna scena u Wagnerov: Majstorima pjevaĉima (završetak II ĉina) i plesna scena u Mozi tovu Don Giovanniu (-» primjer). I. je ĉest i u suvremenoj kaz lisnoj muzici (Stravinski, Petruška i dr.). K. KO. IMITACIJA (lat. imitatio oponašanje; engl. i franc. imitatic njem. Nachahmung, tal. imitazione), temeljna kompozicijska tehni svih oblika polifone muzike (kanon, fuga, motet itd.). Zasni se na naĉelu opetovanja: muziĉka misao (motiv, fraza) izloţe: u jednoj dionici (glasu) opetuje se (imitira) nakon nekoliko ta tova, u istom ili sliĉnom obliku, u bilo kojoj drugoj dionici. M ziĉka misao, koju iznosi prva dionica, naziva se tema (ili propost antecedente), a imitacija se zove odgovor (risposta, conseguente Tema za imitaciju redovito je jezgrovita i karakteristiĉna, pa moţe lako pamtiti, pratiti i raspoznavati. Temom se smatra on dio poĉetne dionice koji traje do nastupa odgovora odnosno im tacije; dionica, koja je donijela temu, nastavlja kontrapunktir njem odgovoru. Pojedini dijelovi teme zovu se imitacijski motii I. teme moţe se provesti na svakom intervalu, pa prema ton postoji imitacija na primi (in unisono), na gornjoj ili donjoj sekun (in secunda), terci (in tertia), kvarti, kvinti, seksti, septimi oktavi. Prema obliku odgovora i. moţe biti stroga i slobodm stroga je, kad se toĉno ponavljaju svi intervali teme, tj. kad odgovor vjerna transpozicija teme na odreĊeni stepen; slobodna j kad se pojedini intervali teme ne imitiraju vjerno, već se velik sekundi moţe odgovoriti malom sekundom, velikoj terci malo: tercom, velikoj seksti malom sekstom i obrnuto. I. se moţe provesti sa dva, tri, ĉetiri i više glasova: 1
J. S. Baci
&E
Međustavak
IMITACIJA — IMPRESIONIZAM
1. se moţe izvesti na razliĉite naĉine. S obzirom na smjer kretanja razlikuje se: i. imitacija u istom smjeru (imitatio aequalis motus ili motu recto), kod koje se odgovor kreće u istom smjeru i istim redoslijedom tonova kao i tema. U toj se vrsti najjasnije oĉituje tehnika imitacije, jer je u odgovoru zadrţan melodijski tok teme. 2. i. u protupomaku, odnosno s -> obratom teme (imitatio inaequalis motus, imitatio motu contrario), što znaĉi da se uzlazni intervali teme pri odgovoru pretvaraju u silazne i obratno. Ta vrsta imitacije moţe biti takoĊer stroga i slobodna. 3. i. u -> retrogradnom pomaku ili tzv. rakova imitacija (imita tio motu retrogrado ili imitatio cancricans), kod koje se odgovor na temu kreće obrnutim redoslijedom od posljednjeg tona prema prvome:
fes J
^ J
U ^
4. i. u retrogradnom pomaku s obratom (imitatio cancricans motu contrario), kod koje odgovor donosi temu obrnutim redom i u obratu (protupomaku). I. se moţe provesti i s promjenama ritmiĉkih vrijednosti: u —* augmentaciji (per augmentationem), što znaĉi da odgovor donosi tonove teme u dvostrukom (ili trostrukom i si.) notnom trajanju; polovinke se produljuju na cijele note, ĉetvrtinke na po-lovinke, osminke na ĉetvrtinke itd. Ako odgovor donese tonove teme u skraćenim trajanjima, tj. umjesto cijele note donese polovinku, umjesto polovinke ĉetvrtinku, umjesto ĉetvrtinke osminku itd., nastaje diminucija (imitatio per diminutionem). Ako i. poĉne prije svršetka teme, tj. dok još prvotna dionica izvodi temu, nastaje stretta ili tjesnac. U stretti je imitacija ujedno i kontrapunkt onome dijelu teme s kojim zajedniĉki nastupa. U ritmiĉke oblike ubraja se i imitacija s prekidima (imitatio interrupta), što znaĉi da njen nastup prekidaju pauze. Svi se ovi oblici mogu još na razliĉite naĉine meĊusobno kombinirati, npr. i. u augmentaciji moţe se provesti još i u protupomaku itd. Posebnu vrstu stroge imitacije predstavlja kanonska i. u kojoj dionica koja izvodi imitaciju, tj. nastupa druga (treća, ĉetvrta itd., već prema broju glasova), ponavlja ĉitavu melodiju poĉetne dionice od poĉetka do kraja kompozicije, stavka ili odlomka, a ne samo onaj njen dio koji poĉetna dionica izvodi do nastupa odgovora. Suprotna je kanonskoj i. koja model, odnosno temu, slijedi samo u odreĊenom opsegu, kao što je to sluĉaj u fugi, motetu, a takoĊer i u tehnici tzv. motiviĉke imitacije koja se na razliĉite naĉine primjenjuje i u oblicima graĊenim u osnovi homofono, a ne kontrapunktiĉki. Ovisno o vrsti i obliku kompozicije i. se moţe provesti kroz sve dionice (glasove) koje je saĉinjavaju ili se moţe ograniĉiti samo na dvije ili tri dionice; ona se moţe protezati na ĉitavo djelo ili obuhvatiti samo pojedine odlomke, pridonoseći organskom razvitku i arhitektonskoj cjelini. Budući da u imitaciji mogu sudjelovati samo ravnopravni glasovi, dionica cantus firmusa iskljuĉena je iz imitacijskog procesa ukoliko se javlja u svom izvornom obliku. Najstariji primjeri imitacije susreću se u XIII st. u conductusima i u pojedinim dionicama dvoglasnih i troglasnih organuma škole Notre Dame. Razvijeniju vrstu predstavljaju rani oblici kanona
199
XIV st. (ljetni kanon u Engleskoj; francuska chace; talijanska caccia). U razdoblju tzv. burgundske škole (XV st.) izgraĊuje se, u motetu i misi, tzv. uvodna (»nastupna«) imitacija, a razvija se i motet bez cantus firmusa (G. Dufay) u kojemu se i. poĉinje protezati na sve dionice. Josquin Des Pres i nizozemski polifoniĉari njegova doba (oko 1460—1520) uvode tehniku tzv. skroz provedene imitacije (prema Riemannu »durchimitierender Stil«) koja postaje kompozicijsko-tehniĉko pravilo renesansnog višeglasja; tema odnosno pojedini motivi oblikovani prema tekstu provode se, svaki u jednom odlomku kompozicije, imitacijski kroz sve glasove koji su postali ravnopravni. Redoslijed nastupa glasova obiĉno je u uvodnoj imitaciji pravilno rasporeĊen, a unutar kompozicije većinom se razvija slobodno. Tehnika skroz provedene imitacije prešla je, u XVI—XVII st., i u instrumentalne oblike (ricercar, canzona, fantazija) i postala osnovom razvitka fuge. U doba baroka i. je temeljna tehnika kontrapunktski graĊenih oblika. Ali poĉev od XVIII st. ona se sve više prilagoĊuje metriĉkoj periodizaciji te se, u doba klasike i romantike, ukljuĉuje u harmonijski koncipiranu muziku, najĉešće na mjestima gdje treba da pojaĉa zgusnutost ili dinamiĉnost razvitka, npr. u sonatnoj provedbi; u takvim je sluĉajevima nastup imitacije ĉesto još jaĉe naglašen kontrastnom instrumentacijom. U muzici XX st. sklonost oţivljavanju renesansnih i baroknih oblika otvorila je nove široke mogućnosti i tehnikama tih razdoblja, pa se i. vrlo ĉesto susreće u linearno graĊenim oblicima današnje muzike. LIT.: G. Adler, Die Wiederholung und Nachahmung in dcr Mehrstimmigkeit, VFMW, 1886. — H. Riemann, Lehrbuch des einfachcn, doppelten und imitierenden Kontrapunkts, Leipzig 1888 (IV—VI izd. 1921). — W. Gurlitt, Burgundische Chanson- und deutsche Liedkunst des 15. Jahrhunderts, Kongress-Bericht, Basel 1924. —■ M. Schneider, Zur Satztechnik der Notre-Dame-Schule, ZFMW, 1931—32. —■ W. Apel, Imitation in the I3 th and I4th Century, Essays on Music, Festschrift A. Th. Davison, Cambridge (Massachusetts) 1957. —• C. Dahlhaus, Ch. Bernhard und die Theorie der modalen Imitation, AFMW, 1964. — D. Harbinson, Imitation in the Early Motet, Music and Letters, 1964. — J. Kerman, Byrd, Tallis and the Art of Imitation, u djelu Aspects of Me dieval and Renaissance Music, New York 1966. F. L. i I. Ać.
IMMYNS, John, engleski muziĉar (London ?, oko 1700 — 15. IV 1764). Samouk pjevaĉ, vrstan sviraĉ na flauti, violini, violi da gamba, ĉembalu i lutnji. Prijatelj Pepuscha, ĉlan londonske Academy of Ancient Music. God. 1741 osnovao u Londonu Madrigal Society. Od 1752 svirao lutnju u Kraljevskoj kapeli. Bio je jedan od pionira u sabiranju djela starih majstora. LIT.: Ch. L. Cudzvarth, John Immyns, MGG, VI 1957.
IMPERFICIRANJE (lat. imperfeetus nepotpun), postupak u menzuralnoj notaciji, prema kojemu se trodijelne (perfektne) notne vrijednosti pretvaraju u dvodijelne (imperfektne) pod utjecajem susjednih nota. To se redovito dogaĊa, kad se pred trodijelnom notom (longa, brevis, semibrevis) ili iza nje naĊe nota idućega stupnja niţe vrijednosti (iza longae brevis, iza brevis semibrevis, iza semibrevis minima). Npr.: ■ ♦ ■ ♦ = 00+ o 1=1+1=1H
IMPETUOSO (tal. buran, ţestok), OO+O oznaka za interpretaciju. Najĉešće dolazi u vezi s allegrom. Izraz allegro impetuoso javlja se već u Tartinijevim kompozicijama. Susreće se i oznaka con impeto, srodna znaĉenja. IMPRESARIO (tal. poduzetnik, preduzimaĉ), prvobitno osoba koja je vodila kazališnu ili opernu druţinu. Danas se i. bavi umjetniĉkim posredovanjem, zastupa interese pojedinih umjetnika, brine se za njihove angaţmane i nastupe, pregovara i zakljuĉuje ugovore u njihovo ime. Za to dobiva odreĊeni postotak od umjetnikova honorara. Sliĉno znaĉenje ima i engleska rijeĉ manager. IMPRESIONIZAM, pravac koji se u evropskoj umetnosti javio u drugoj polovini XIX v., prvenstveno kao posledica potrebe za smirivanjem strastvenosti i preteranosti romantike i njene ĉeste izveštaĉenosti i patetiĉnosti. Umetnost impresionista, pasivna i povuĉena u sebe, našla je pogodno tle za razvijanje u Francuskoj, gde je posle nesrećnog rata sa Pruskom 1870—-71 i kapitulacije u Sedanu, nastupila opšta potištenost i razoĉarenje. Kao ideološko-stilski pravac muziĉki i. u Francuskoj nastao je po ugledanju na i. u slikarstvu (Manet, Monet, Sislev, Renoir, Degas) i na simbolizam u poeziji (Verlaine, Rimbaud, Mallarme, Maeterlinck). Slikari impresionisti (naziv potiĉe od Monetove slike Impression: soleil levant, izloţene 1874) napuštaju atelje i odlaze u prirodu, gde predmeti nisu izolovani već zdruţeni u punom kontinuitetu svetlosnih prelaza i preliva. Impresionisti vide u prirodi — više nego konture objekata •— kombinacije boja koje se neprekidno
200
IMPRESIONIZAM — IMPROMPTU
E. DEGAS, Primabalerina, pastel
menjaju pod uplivom svetla koje se i samo stalno menja. Otuda je za njihove oĉi ţivot u svom spoljašnjem izgledu samo niz ĉasovitih impresija koje se nuţno i neprekidno smenjuju. Cilj ovih umetnika i nije drugo, već zabeleţiti poneku od tih impresija. Pesnici simbolisti ponirali su u neistraţena podruĉja duševnog ţivota, u podsvesna ĉovekova reagovanja, izraţavajući se nesvakidašnjim reĉnikom, uspostavljajući neuobiĉajene, ĉeste simboliĉke veze medu recima i zbivanjima i naglašujući na poseban naĉin muzikalne elemente stiha i sroka. Jedna i druga nastojanja odrazila su se moţda još uverljivije i neposrednije u impresionistiĉkoj muzici, kako instrumentalnoj, tako i vokalnoj i scenskoj. Impresionistiĉka je muzika, poput impresionistiĉkog slikarstva i simbolistiĉke poezije, morala izgraditi posebna tehniĉka sredstva svog umetniĉkog izraza. Pri tomu su se manifestovale analogije sa impresionistiĉkim slikarstvom, koje je napustilo ĉistoću konture, linije i postavilo boju u prvi plan. U impresionistiĉkoj muzici nećemo više naći raspevane melodije, ĉistih obrisa, već suzdrţane melodijske pomake, ponekad fragmentarne, kojima će naroĉito znaĉenje davati harmonijski kompleksi, novi i neuobiĉajeni. Muziĉari impresionisti bave se u prvom redu manjim formama, osobito klavirskom minijaturom i solo-pesmom. Ti su oblici vrlo podesni za stvaranje ĉasovitih, prolaznih raspoloţenja i doĉaravanje impresija. Impresionistiĉki kompozitori svladavaju i veće forme, ali u njima redovito razbijaju tradicionalne sheme i nadomeštaju ih mozaiĉkim nizanjem manjih formalnih vrednosti. Impresionistiĉke su kompozicije ĉesto programnog karaktera, što je i shvatljivo: njihovi autori polaze od slika, raspoloţenja i zbivanja iz spoljašnjeg sveta kojima nastoje dati tonski korelat. Impresionisti rado prenose na svoj naĉin u muziku one pojave iz prirode koje se temelje na akustiĉkim fenomenima (igra vode). Detaljnije ispitujući tehniĉke elemente na kojima gradi impresionistiĉka muzika, treba istaknuti kao najkarakteristiĉnije: i. paralelne sekunde, kvarte, kvinte, kao i paralelne kvintakorde, septakorde, nonakorde, bilo u temeljnom obliku ili u obratu; 2. interval povećane kvinte u trozvuku i ostalim višezvucima, kao i interval tritonusa; 3. primenu celostepene lestvice i akorda koji iz nje proizlaze; 4. upotrebu pentatonskih lestvica i melodija,
kao i drugih elemenata muzike Dalekog istoka ali i nekih evropskih krajeva (Španija); 5. melodije koje se temelje na starocrkvenim tonalitetima (karakteristiĉno je s tim u vezi izbegavanje vodice); 6. slobodnu primenu akorda potpuno stranih tonalitetu, odnosno neposredno spajanje niza akorda, od kojih svaki pripada drugom, ponekad i vrlo udaljenom tonalitetu; 7. dodavanje sekunde koja ulazi bilo gde u trozvuk, odnosno višezvuk i ţivi potpuno samostalno, bez ikakve potrebe da se resi; 8. bogatu upotrebu kromatskih pomaka i alteracija. Pomoću osebina koje proizlaze iz nabrojenih pojava i. je znatno obogatio izraţajna sredstva francuske i evropske muzike. Impresionistiĉki kompozitori pišu redovito tonalno, ali se u njihovim delima granice tonaliteta proširuju, pa ĉak i ruše povremenim dodirivanjem politonalnosti i atonalnosti. Osnivaĉ i glavni predstavnik muziĉkog impresionizma je Claude Debussy (»L'impressionisme c'est Debussv«), naroĉito u svojim orkestarskim i klavirskim delima, u solo-pesmama i operi »Pelleas et Melisande« (prema M. Maeterlincku). Debussv je više i bolje od svih impresionista u muzici znao stvarati posebna raspoloţenja sugerisana vanmuziĉkim elementima; on je u svojim delima uspešno izgraĊivao tipiĉno impresionistiĉke zamagljene atmosfere, sazdane na neodreĊenosti i rafiniranosti zvukova i njihovih spojeva. Iz njegove muzike ne izbija agresivnost, zvukovna snaga i patos, već suzdrţanost, nenametljivost i intimnost. I. je izvršio najveći uticaj u romanskim zemljama, u Francuskoj, Španiji i Italiji (D. de Severac, P. Dukas, A. Roussel, donekle M. Ravel, I. Albeniz, M. de Falla, G. Puccini, O. Respighi) ali i u Engleskoj (F. Delius, C. Scott), Norveškoj (E. Grieg) Nemaĉkoj (F. Schreker, W. Niemann, donekle i R. Strauss), x Ĉehoslovaĉkoj (V. Novak, J. Suk), Rusiji (A. Skrjabin), Jugoslaviji (M. Milojević, S. Hristić, M. Vukdragović, P. Milošević B. Kune, L. M. Škerjanc) i drugde. Krajem Prvog svetskog rata i. je postepeno prestao da budt izvorom umetniĉkog stvaranja. Oborili su ga upravo Francuz (E. Satie, J. Cocteau, »Šestorica«) u valu antiromantiĉkih ten dencija koje su se nakon 1918 poĉele javljati u umetnosti mnogil evropskih zemalja. Muziĉki i. je u Francuskoj izvršio vaţnu istorijsku misiju on je, doduše, vodio ponekad umetnike u individualistiĉku, su bjektivistiĉku zakopĉanost i povuĉenost, ali je upravo on konaĉne oslobodio francusku muziku od Wagnerova upliva i stvorio nov tipiĉno francuski izraţajni stil, koji je obogatio i svu evropski muziku. LIT.: W. Niemann, Die Musik der Gegenwart, 1921. — P. Landormy Le Declin de l'impressionnisme, RM, II. — O. Wartisch, Studien zur Harmoni des musikalischen Impressionismus (disertacija), Erlangen 1928. — H. F. Kolscl Der Impressionismus bei Debussy, 1937. —■ R. Lyr, Les Musiciens impressionni stes, Pariš 1938. — H. G. Schulz, Musikalischer Impressionismus und impres sionistischer Klavierstil (disertacija), Wiirzburg 1938. — A. Capri, Le Origir deirimpressionismo musicale, RAM, XI. — R. Moser, L'impressionnisme frar cais, Geneve i Lille 1952. —■ H. Albrecht, Impressionismus, MGG, VI, 195" — E. Kroher, Impresionismus in der Musik, Leipzig 1957. J. As. i M. Ţi.
IMPROMPTU (franc. bez smišljanja, bez pripreme, od Ia1 in promptu esse biti pripravan), vrsta instrumentalne, poglavit klavirske kompozicije, improvizacijskog karaktera, raširene doba romantizma. Izraz se javlja u XVII st., ponajprije kao našlo pjesme spjevane bez pripreme, u ĉasu nadahnuća, ili scensk meĊuigre fMoliere, L'Impromptus de Versailles, 1663). U muzu se susreće već kod Matthesona (1739) kao oznaka jednog kanon spjevanog i komponiranog u društvu, »s nogu«, bez pripravi U klavirskoj muzici romantiĉara i. ima većinom oblik dve dijelne ili trodijelne pjesme, ronda ili varijacije na neku poznat temu, rjeĊe sonatnu formu. God. 1822 objavili su klavirske im promptue u obliku lirskih minijatura J. H. Vofišek (op. 7) i F Marschner (op. 22 i 23), a 1824 komponirao je F. Liszt Imprompt pour le piano sur des themes de Rossini et Spontini u varijacijskoi
obliku s izraţenim karakterom improvizacije. Pojam impromptu kao romantiĉarske lirske klavirske minijature reprezentiraju pravom smislu Schubertovi Impromptus op. 90 (naslov im je da izdavaĉ) i op. 142 (br. 1 ima sonatni oblik, br. 3 varijacijski Schumannovi Impromptus sur une romance de Clara Wieck oj 5 oblikovani kao ciklus ostinatnih varijacija udaljuju se od prve bitnog improvizacijskog znaĉaja impromptua. Još su veće razmjer poprimili Chopinovi Impromptus op. 29, 36, 51 i 66, koji imaj trodijelni oblik A B A: izmeĊu dva simetriĉna, brza, kao nabaĉen dijela, nalazi se kontrastni srednji dio, sanjalaĉki i sentimentalai Klavirske impromptue komponirali su još P. I. Ĉajkovsl (op. 1), A. Dvorak (op. 52), A. Skrjabin (op. 10, 12, 14), A. Gl; zunov (op. 54), A. Rubinstein (op. 7, 16 i 26), G. Martuci (op. 17, 56 i 83 br. 1), J. Sibelius (op. 5 i 24 br. 1), F. Pouler (1920) i mnogi drugi. I. za orkestar napisao je W. Fortner (1957 LIT.: J. Mattheson, Der Vollkommene Capellmeister, Hamburg 1731 — W. Kahl, Das lyrische Klavierstlick Schuberts und seine Vorganger se 1810, AFMW, 1921. —■ Isti, Aus der Fruhzeit des lyrischen Klavierstuck
IMPROMPTU — INDIJANSKA MUZIKA ZFM, 1922. — II. H. Eggebrecht, Studien zur musikalischen Terminologie, 1955.—■ L. Misch, Ein unbekantes »Impromptu« von Beethoven, Neue Zeitschrift fiir Musik, 1956. M. Ca.
IMPROPERIJE (lat. improperia prijekori), antifone i responzoriji koji se pjevaju za vrijeme liturgije Velikoga petka. Tekstovi za i. sastavljeni su od tri odlomka iz starozavjetnih knjiga proroka (Popule meus, Quia eduxisti, Quid ultra debui), na koje se nadovezuje trisagion i izvjestan broj kraćih izreka, koje se pjevaju naizmjenice s Popule meus. Glavna stilska snaga improperija krije se u snaţnim antitezama, a sudeći prema pripjevu Agios 0 theos ĉini se, da i. potjeĉu s Istoka. U rimsku liturgiju uvedene su (oko 1200) iz galikanskog obreda. Palestrina je izvorne gregorijanske napjeve improperija obradio za 4-glasni mješoviti zbor u strogom stilu note-protiv note (falso bordone) i izveo ih u Sikstinskoj kapeli 1560. Kasnije su T. L. de Victoria i drugi majstori polifonije obraĊivali ove tekstove u istom stilu. A. Vi. IMPROVIZACIJA (lat. improvisus nepredviĊen), u muzici, sposobnost istovremenog iznalaţenja i izvoĊenja muziĉkih misli. Ona je primarni impuls za komponovanje uopšte. Javlja se kao spontana potreba iskazivanja odreĊenih duševnih stanja muzikom. Najstariji oblik improvizacije nalazi se u narodnoj muzici, a nastaje u trenutku kad narodni umetnik sastavlja i izvodi melodiju na reci neke pesme ili je potaknut ritmom igre. Do pronalaska savremene notacije sva muziĉka dela bila su u većoj ili manjoj meri izloţena improvizaciji izvoĊaĉa u pogledu raznih melodijskih ukrasa, figura, menjanja tempa, pa ĉak i ritma, dinamike i harmonizacije. H. C. Colles smatra da se »kontrapunktska umetnost crkvene muzike razvila u prvom redu zbog uporne ţelje pevaĉa da improvizuju dodatke, ukrase i protivmelodije na dati cantus planus te da se celokupna istorija komponovane muzike od J. Dunstablea do Beethovena moţe opisati kao proces osiguranja kompozitora od prepada improvizatora«. MeĊutim, ovo se moţe samo delimiĉno prihvatiti, jer su u operskoj i instrumentalnoj muzici XVII i XVIII v. kompozitori namerno davali punu slobodu izvoĊaĉima u izvoĊenju ukrasa ili kadence. Ćela umetnost obeleţenog basa je u stvari veština skladne i inventivne improvizacije. Bach i Handel poĉinju da ograniĉavaju ove slobode taĉnim obeleţavanjem harmonija i ispisivanjem deonica za sve instrumente. Posle Beethovena i. se zadrţava samo u kadencama instrumentalnih koncerata, pa i tu ne uvek, jer kompozitori, naroĉito u novije vreme, redovito sami pišu kadence. Slobodna i. je u muziĉkom vaspitanju veoma vaţan faktor koji doprinosi razvijanju mašte i sposobnosti izraţavanja. Najveći majstori improvizacije bili su Bach, Handel (oni su svojim orguljskim improvizacijama — tokatama, fantazijama i preludijumima — stvorili ĉitav novi rod muzike), Mozart, Beethoven, Mendelssohn, Chopin, Franck, Saint-Saens i Bruckner. U muzici XX v. ponovo se javlja i. kao veoma vaţan vid muziĉkog izraţavanja. Ona igra znatnu ulogu u mnogim kompozicijskim sistemima koji su se pojavili oko 1950, kao npr. u serijelnoj tehnici i osobito u aleatorici. I. je i temelj na kojem se razvio dez. U poĉetnim fazama muziĉari deza iskljuĉivo su improvizovali. Element improvizacije primećuje se u svim razvojnim etapama te vrsti muzike, mada je gdekad ograniĉen samo na improvizacijsku slobodu aranţmana. LIT.: E. Home, Improving, New York 1922. — M. Dupre, Traite d'improvisation a l'orgue, Pariš 1924. — F. Wehle, Die Kunst der Improvisation (3 sv.), Miinster i. W. 1925—32. —M. Fischer, Die organistische Improvisation dargestellt an J. Chr. Bachs 44 Choralen zum Praambulieren, Kassel 1928. — A. Epping i H. Tauscher, Einfiihrung in die Improvisation am Klavier,Berlin 1932. — E. T. Ferand, Die Improvisation in der Musik, Zurich 1939. — M. Fritsch, Variieren und Improvisieren, Kassel 1941. —J. Ahrens, Improvisation als Grundlage der Musikerziehung Musikblatter, 1947. — R. Wangermee, L'Improvisation pianistique au debut du I9 e siecle, Gent 1950. — /. Horsley, Improvised Embellishment in the Performance of Renaissance Polvphonic Music, Journal of the American Musicological Societv, 1951. — H. Chr. Wolff, Die Gesangsimprovisation der Barockzeit, Kongress-Bericht, Bamberg 1953. — A. Hodeir, Hommes et problemes du jazz, Pariš 1954 (engl. New York 1956). — E. T. Ferand, Die Improvisation, Koln 1956 ( I I izd. 1961). — Isti, Improvisation, MGG, VI, 1957. — Išli, G. Guerson's Rules of Improvised Counterpoint, Barcelona 1961. — A. M. Dauer, Jazz — die magische Musik, Bremen 1961. — H. A. Low. Die Improvisation im Klavierwcrk L. van Beethovens (disertacija), Saarbriicken 1962. D. Jć.
INCERTI, Bruno, švicarski violinist i kompozitor talijanskog podrijetla (Ferrara, 10. VIII 1910—). Diplomirao 1929 na Liceo musicale u Bologni; poslije toga uĉio kod V. Breroa. Od 1929 koncertni majstor u orkestru Radio-Beromiinstera i Radio-Zuricha. God. 1942 osnovao Ziiricher Klaviertrio; od 1945 dirigent orkestra Tonhalle u Zurichu. Nastupa i kao solist i komorni muziĉar u zemlji i u inozemstvu. DJELA. ORKESTRALNA. Koncerti: za violinu op. 19, 1962; za 2 violine, 1966 i za violinu i violonĉelo op. 17, 1962; Concertino za violinu i komorni orkestar op. 7, 1955; fantazija za violinu i orkestar op. 14, 1960; suita op. 3, 1942; Mušica per un balletto op. 4, 1948. — Ĉetiri pjesme (D'Annunzio) za alt i gudaĉki kvartet op. 15, 1959.
201
INCH, Herbert Reynolds, ameriĉki kompozitor (Missoula, Montana, 25. XI 1904 —•)• Muziku uĉio na Montana State University u Missouli, nastavio na Eastman School of Music u Rochesteru, N. Y. (H. Hanson) i na Ameriĉkoj akademiji u Rimu 1931— 34. Nastavnik na Eastman School of Music u Rochesteru (do 1931). God. 1934 boravio u Indiji i Australiji; od 1937 predaje na Hunter College u New Yorku, od 1961 na City University. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1932; 3 simfonijete, 1948,1950 i 1955; simfonijska pjesma To Silvanus, 1933; koncert za klavir, 1940; koncert za violinu, 1947; Northzuest Overture, 1942; suita za mali orkestar, 1929; Va-riations on a Modal Theme, 1927; 3 Pieces za mali orkestar, 1930; Sercnataza mali orkestar, 1939; Anstvers to a Ouestionnaire, 1942. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1936; Mediterranean Sketches za gudaĉki kvartet, 1933; Three Conversations za gudaĉki kvartet, 1944; Homily za klavirski trio, 1934; klavirski kvintet, 1930; Divertimcnlo za 2 trublje, 2 roga, 2 trombona i tubu, 1934; sonata za violonĉelo i klavir, 1941; balada za violinu i klavir, 1937. — Tri klavirske sonate, 1935, 1946 i 1966. — Zborovi; solo-pjesme. LIT.: J. T. Howard, Our Contemporarv Composers, New York 1941. — C. Reis, Composers in America, New York 1947. —J. T. Howard, Our American Music, New York 1954.
INCIPIT (lat. zapoĉinje), prve rijeĉi liturgijskog teksta u gregorijanskim napjevima; intonira ih celebrantili solist, a nastavlja zbor (obiĉno od mjesta obiljeţena zvjezdicom): npr. (solist) Gloria in excelsis Deo (zbor) et in terra pax. U psalmodiji je i. isto što initium (inceptio), a u motetima rane polifonije XIII i XIV st. to su poĉetne rijeĉi tenora po kojima se zna odakle je uzet motiv za melodiju tenora, npr. Manere znaĉi, da je bogato razvijeni melizam iznad rijeĉi »manere« u melodiji graduala Exiit sermo (... V. Sed sic eum volo manere...) posluţio kao motiv za tenor. A. Vi.
INCORONATA (tal. ineoronare okruniti), znak kojim su kompozitori u vokalnim djelima oznaĉivali mjesta, gdje pjevaĉi moraju uzeti dah. Uveo ga je oko 1600 E. Cavalieri. INDIA, Sigismondo d', talijanski kompozitor (Palermo, oko 1580 — Modena?, vjerojatno prije 19. IV 1629). Oko 1608 u Firenci, a 1611—23 direktor komorne muzike na dvoru vojvode Karla Emanuela I Savojskog u Torinu. God. 1623—24 na dvoru u Modeni, 1624—26 u sluţbi kardinala Mauricija Savojskog u Rimu, 1626 ponovo u Modeni, ali se potkraj iste godine vraća u Rim, gdje poslije kratkog vremena napušta sluţbu kod kardinala Mauricija Savojskog. Poslije toga je moţda ţivio u Modeni. — Poput mnogih Talijana onoga vremena, I. je komponirao i polifono i monodiĉki; katkad se oba stila susreću u istom djelu. Instrumenti sluţe samo podupiranju solistiĉkih glasova; b. c. je obiĉno samo jednostavna harmonijska osnova; ĉistih instrumentalnih odlomaka (uvoda, ritornella i dr.) nema. U nekim polifonim djelima I. se ograniĉava na upotrebu basso seguente. MeĊu svjetovnim polifonim kompozicijama vaţna je njegova prva knjiga petoroglasnih madrigala; od kasnijih madrigala najbolji su mu koncertantni madrigali (manje brojni od polifonih). Unutar monodijskog stila I. ide u red najboljih kompozitora ranog XVII st. »Sto je Monteverdi na polju monodije uglavnom primjenjivao u svojim operama, upotrebljavao je I. u svojoj eksperimentalnoj i smionoj komornoj muzici« (A. Einstein). DJELA: Zalizura, pastoralna priĉa u 3 ĉina s prologom (autor L. d'Aglie), oko 1612; muzika za crkvenu dramu VS\ Eustachio L. d' Agliea, 1625. — Sedam knjiga madrigala, za 5 glasova, 1606—24 (knj. I-VI11; VI knj. ne postoj i); 2 knjige villanella za 3—5 glasova, 1608 i 1612; 5 knjiga Musiche (monodije, arije i komorni dueti), 1609—23; Le musiche e balli a 4 voci con U basso continuo, 1621; Canzonetta maritima, 1610. — CRKVENA: misa Domine elamavi ad te; Novi concentus ccclesiastici za 2—3 glasa, 1610; Liber secundus sacrorutn concentum za 3—6 glasova, 1610; 1 knjiga moteta za 4 glasa, 1627. NOVA IZD.: Madrigali a 5 v., libro I, izd. F. Mompellio (/ Classici Musicali llaliani, X, 1942); pojedine monodijske kompozicije, I duet i brojni fragmenti raznih kompozicija obj. u djelima F. Mompellija (S. d' India e U suo primo libro di "Musiche da cantar solo", 1953 i 5. d'India musicista palermitano, 1956). LIT.: L. Torri, U primo melodramma a Torino, RMI, 1919. — .V. Cordero di Pamparato, I Mušici alla corte di Carlo Emanuele I di Savoia, Biblioteca della Societa Storica Subalpina, Torino 1930. — F. Mompellio, predgovor izdanju I knjige madrigala, I Classici Musicali Italiani, X, Alilano 1942. — Isti, S. d' India e il suo primo libro di »Musiche da cantar solo«, Collectanea Historiae Musicae, Firenze 1953. — N. Fortune, S. d'India, an Introduction to I l i s Life and Works, Proceedings of the Royal Musical Association, 1954—55. — F. Mompellio, »Opere recitative, balletti et inventioni<' di S. d'India per la corte dei Savoia, Col lectanea Historiae Musicae, I I , Firenze 1956. — Isti, S. d'India musicista palermitano, Milano 1956. — Isti, Sigismondo d'India, MGG, VI, 1957.
INDIJANSKA MUZIKA. Medu brojnim indijanskim plemenima, razliĉitih jezika i obiĉaja, neka su ostala primitivna ili na niskom stupnju razvitka. Ovamo se ubrajaju Indijanci SAD i Kanade (djelomiĉno), Brazila i Argentine. Druga plemena imala su do španjolskih osvajanja visoku kulturu, a nastavala su teritorij današnjega Meksika i Gvatemale, Ekvadora, Perua i Bolivije. Muzika Indijanaca Sjeverne Amerike. To je vjerojatno najpotpunije istraţena primitivna muzika. U vrijeme Kolumbovih osvajanja ţivjelo je sjeverno od Meksika oko milijun Indijanaca (ukljuĉivši Eskime), s oko 1000 razliĉitih jezika i isto toliko plemena. Indijanci iz pustinje Nevade ili Utaha bili su potpuno primitivni, dok su Pueblo-Indijanci i neki stanovnici jugoistoĉnih
202
INDIJANSKA MUZIKA
INDIJANSKA MUZIKA. Muziĉari sa zveĉkama, zidna slika iz Bonampaka, Meksiko, VII/VIII st.
predjela SAD ţivjeli na visokoj kulturnoj razini. Općenito je stupnju kulture odgovarao i muziĉki nivo. Danas su se plemena smještanjem u rezervatima pomiješala. Usprkos tome miješanju i evropskom utjecaju, indijanska se muzika odrţala bolje od mnogih drugih elemenata indijanske kulture. U ţivotu Indijanaca muzika je igrala vaţnu ulogu. Ona je bila i jeste gotovo uvijek povezana s nekom drugom djelatnošću. Prvenstveno sluţi kultu, što ne ukljuĉuje samo ceremonije, nego i lijeĉenje, ljubavno ĉaranje, ratniĉke plesove itd. Postoji i muzika za društvene plesove, za pratnju natjecanju u igri, nadalje ima djeĉjih pjesama, radnih pjesama i pjesama što se pjevaju uz priĉanje priĉa. Pravih pripovjedaĉkih pjesama (npr. balada) gotovo da i nema. Jedina ĉista instrumentalna muzika (izuzevši rijetka plemena) jesu ljubavne pjesme, koje se izvode na instrumentu srodnom blokflauti. Muzika u nekim plemenima ima veliku vrijednost; napjevi se mogu naslijediti, kupiti, pa i ukrasti (npr. na zapadnoj obali). U nekim krajevima ĉitava zajednica potpuno pozna repertoar. Postoje, meĊutim, i specijalisti, koji znaju naroĉite pjesme i jedini su ovlašteni da ih izvode. Općenito imaju muškarci mnogo veći udio u muzici nego ţene. Kompozicije su redovito fiksirane i ne mijenjaju se mnogo, iako je muziĉka tradicija samo usmena. Sama kompozicijska tehnika još je slabo istraţena. Improvizacija igra neznatnu ulogu. Gotovo je sva i. m. jednoglasna. Melodika je veoma razvijena. Većina se melodija kreće silazno. Ritmika je nadasve sloţena; taktovi jednog napjeva redovito su razliĉitih duţina. Pjesma je ĉesto strofno sagraĊena, rijetko prokomponirana; u mnogo sluĉajeva dolazi do nekog kompromisnog rješenja, do nepravilne alternacije nekoliko fraza ili odlomaka. Za tehniku pjevanja karakteristiĉno je napinjanje glasnica, koje se u pojedinim krajevima jaĉe ili slabije prakticira. U nekim elementima postoje sliĉnosti izmeĊu muziĉkih stilova Indijanaca Sjeverne, Srednje i Juţne Amerike, mada su im kulture priliĉno razliĉite, a jezici potpuno drugaĉiji. Pretpostavlja se da je u prethistorijsko doba moţda postojao neki kentakt izmeĊu sjevernog i juţnog kontinenta. Instrumentarij se sastoji uglavnom od flauta, zviţdaljki, ĉegrtaljki i bubnjeva. Flauta (neka vrsta blokflaute) jedini je vaţan melodijski instrument. Zviţdaljke se grade od kosti, drva ili gline, a proizvode samo po jedan ton. Medu idiofone instrumente ubrajaju se: svinjska kost, koja se struţe zupĉastom palicom; drvena ĉegrtaljka, u ĉijoj se unutrašnjosti nalaze metalni koluti koji zvekeću; koţnata vrećica napunjena zrnjem ili šljunkom. Bubnjeva ima u svim veliĉinama, od malih ruĉnih bubnjića do golemih primjeraka, koji su ĉesto samo izdubeni i koţom presvuĉeni panjevi. Bubnjevi se uvijek udaraju palicama; rukom gotovo nikad. Tekst mnogih indijanskih pjesama sastoji se od samih slogova bez smisla. Neke pjesme imaju djelomiĉno takav tekst, a djelomiĉno normalan. Pojedine se melodije mogu pjevati na nekoliko tekstova, a neki tekstovi uz razliĉite melodije. Posljednjih decenija nastalo je i nešto indijanskih melodija s engleskim tekstom; muzika tih pjesama nije direktno pod evropskim utjecajem. Indijanska muzika utjecala je na sjevernoameriĉku umjetniĉku muziku. E. MacDowell upotrebljava indijanske melodije u drugoj (Indijanskoj) orkestralnoj suiti (1897); C. S. Skilton u Ttvo Indian Dances za gudaĉki kvartet (1915) i Suite Primeval za orkestar (1920); C. W. Cadman u Thunderbird Suite za orkestar (1914), Four American Indian Songs (1909) i operi Shanezois (1918); F. Jacobi u Indian Dances za orkestar (1927—28); C. T. Gri-ffes u Two Sketches on Indian Themes za gudaĉki kvartet (1922); V. Herbert u operi Natoma (1911). H. W. Loomis, A. Farwell, Th. Lieurance, C. Trover, H. F. Gilbert i dr. napisali su obradbe indijanskih pjesama. MeĊu djelima što su ih kompo-
nirali evropski umjetnici utjecaj indijanske muzike oĉituje simfoniji Iz novoga svijeta A. Dvofaka i u I knjizi Indianh Tagebuch za klavir F. Busonija (1915). Muzika Indijanaca Latinske Amerike. Samo se u mi broju indijanskih plemena saĉuvala muzika za koju bi se m pretpostaviti da potjeĉe iz pretkolumbovskih vremena; ve latinskoameriĉkih indijanskih stilova, naprotiv, bar su djelom poprimili španjolski karakter. U neprestanom dodiru s bijele indijanski stil se u preteţnom broju plemena izgubio, pa se dam indijanska muzika moţe istraţivati samo u zajednicama koje posve jednostavnim ţivotom. Moţda su nekadašnje jako razvi indijanske kulture utjecale na muziku koju su uveli Evrop (kultura plemena Azteka i Maya bila je raširena preko terit Meksika i Gvatemale; drugu zonu ĉinilo je carstvo Inka, a prote se u poĉetku XVI st. preko Ekvadora, Perua i Bolivije); meĊu taj je utjecaj ograniĉen na malobrojne elemente (npr. ljesti izbor instrumenata). O indijanskoj muzici Latinske Ame gotovo se ne mogu stvoriti općeniti sudovi; potrebno je o niĉiti se na pojedinaĉne primjere. Iz ĉinjenice d a se u Ju Americi nailazi na panovu frulu, kao i iz nekih karakteristika kalne muzike zakljuĉuje se da je postojala veza s muzikom Oce; (premda je ta teza predmet diskusije). ■—• Znanje o tome kak\ bila muzika u jako razvijenim indijanskim kulturama temelj (osim na hipotetskim ostacima u današnjoj muzici) na pronaĊe starim instrumentima, na likovnim prikazima na staroindijan keramici, na iskazima u pojedinim kronikama osvajaĉa, na mel kim kodeksima (pretkolumbovskim rukopisima Azteka i M< — Da je stara meksiĉka kultura poznavala višeglasje, zaklju se iz ovih podataka: kodeksi Maya prikazuju grupe melodij instrumenata na kojima se svira istodobno, pri ĉemu mora d nastajala bar neka vrsta heterofonije; u današnje vrijeme jec stavno višeglasje (kano, bordun, heterofonija) uobiĉajeno je jugu Sjedinjenih Drţava, meĊu plemenima koja su bila pod ja utjecajem meksiĉke kulture, što takoĊer upućuje na vjerojatno pc janje razvijenijih takvih oblika kod Azteka i Maya. U ins mentariju staroga Meksika igraju najvaţniju ulogu aerofoi idiofoni instrumenti; medu idiofonima vrlo je karakterist teponaztli, drveni bubanj (njem. Schlitztrommel), koji daje tona u razmaku velike sekunde ili male terce, nadalje ĉegrta od kornjaĉevine i instrumenti na kojima se zvuk proizvodi stn njem. Zastupani su takoĊer duhaĉki instrumenti od keran (ĉesto u obliku ptice) i muziĉki lukovi. Da li je pleme Maya in notno pismo, do danas nije poznato. — U podruĉju Inka i hovih prethodnika našlo se pri iskopavanju mnogo instrumen Najvaţnije su bile panove frule, razne vrste flauta i frula jedii bubnjevi, ĉegrtaljke, trublje napravljene od školjke, a moţe muziĉki luk. Panove frule od trstike i od zemlje naroĉito su ra: jene; sastavljene su u nizovima od 3 do 9, a i više cijevi. Pose je pojava gorostasna panova frula iz Perua, dugaĉka do oko metra, koju su morale nositi tri osobe. UgaĊanje panovih' fi postalo je u novije vrijeme predmet vaţnih raspravljanja m etnomuzikolozima. Premda se na tim instrumentima moţe t izvesti više od pet tonova, smatra se (prema danas postoji vokalnoj muzici) da je tipiĉan tonski niz Inka bila anhemitor pentatonska ljestvica. Ĉini se da kod Inka nije postojalo razvij višeglasje. — Srodnosti izmeĊu muzike latinskoameriĉkih i vernoameriĉkih Indijanaca primjećuju se naroĉito u naĉinu voĊenja kod pjevanja. Ima, meĊutim, i drugih dodirnih toĉi Najjednostavnija indijanska muzika obaju kontinenata, r stanovnika Ognjene zemlje, plemena s gornjeg toka Amazc
INDIJANSKA MUZIKA u plemenu Erigpactsa, Mato Grosso, Brazi
INDIJANSKA MUZIKA — INDIJSKA MUZIKA
203
INDIJSKA MUZIKA ima oko 3000 godina staru tradiciju; Eskima i sjeverne Kalifornije, oĉituje nesumnjive sliĉnosti. Općenito je srednjoameriĉka i juţnoameriĉka indijanska muzika jedno- prvi su dokumenti vedske knjige, 4 velike zbirke religiozne poglasna; obiĉno se izvodi vokalno (solistiĉki ili zborno); veoma su ezije, od kojih je prva, Rigveda, moţda nastala prije doseljenja Indoĉeste pentatonske i od pentatonike izvedene ljestvice. U ritmiĉkom Arijaca u Indiju. Sva indijska muzika, pa i svjetovna, potjeĉe od toku javlja se samo malen broj notnih duţina, ali je metriĉka po- prastare liturgijske tradicije Rigveda i Samaveda (prve dvije zbirke djela tih vrijednosti vrlo sloţena i nepravilna. Mjestimice se su- Veda); tradicija s.e do danas odrţala na ţivotu. Za muziĉki razvoj sreće jednostavno višeglasje (npr. kvintne paralele stanovnika ima veliku vaţnost i treća zbirka, Atharvaveda, jer se smatra da je Ognjene zemlje), ali se iz tih pojava nije razvila praksa koju bi Bharata iz nje crpio nauĉavanje o osjećajnom sadrţaju muzike. sva plemena prihvatila. Ĉista instrumentalna muzika nije tako Melodije i interpretacije Rig i Saman strogo se razlikuju. Magiĉan rijetka kao u Sjevernoj Americi. Postoje regionalne muziĉke sadrţaj tekstova Rigveda vezan je uz rijeĉ; sveĉana recitacija karakteristike, ali dosad se indijanska muzika latinskoameriĉkih upotrebljava tri akcenta, svakom od njih odgovara jedna visina krajeva nije mogla geografski podijeliti na stilska podruĉja. (B. tona; melodijski ambitus iznosi malu ili veliku tercu. Saman se Nettl dijeli muziku sjevernoameriĉkih Indijanca na 6 stilskih naprotiv sluţi melodijom koja se velikim dijelom odvojila od rijeĉi podruĉja.) Današnji instrumenti preteţno su idiofoni; njihov broj i ţivi autonomno. Umetanjem besmislenih slogova tekst se raskida, i raznolikost daleko nadmašuju instrumente te grupe na sjevernom postaje nerazumljiv, a moţe i posve izostati. Melodijski opseg je kontinentu; ima ĉegrtaljka i bubnjeva u mnogo varijanata; uobi- veći; neke vedske himne imaju ambitus oktave. Dok se ĉajeno je i udaranje po raznim dijelovima tijela. Medu aerofonim Rig upotrebljava u dnevnim obredima, Saman je ezoteriĉna instrumentima najbrojnije umjetnost, koja se prakticira su blokflaute od drva ili samo kod odreĊenih velikih i kosti. Panove frule nalaze posebno sveĉanih se u najvećem broju na ceremonija. Najstarija sjeveru Juţne Amerike. obredna muzika poĉela se Rudimentarni oblici trublja, oko <- III do *- II st. kao i aerofo-nih djelomiĉno mijenjati pod instrumenata s je-ziĉcem, utjecajem muzike niţih kasta upotrebljavaju se u Srednjoj i tradicija nearijskih prastai u Juţnoj Americi. novnika; s kultom neKordofoni instrumenti su arijskog boga Sive u in-1' • preteţno uvedeni pod TS dijskoj se muzici, pored evropskim utjecajem; prije dostojanstvenosti ved-skih evropskih osvajanja obreda, pojavila i ĉulna Indijanci su poznavali radost. Peta knjiga Veda, muziĉki luk, a i neke oblike Natyaveda, nastala razvijenijih trzalaĉkih najranije u -s- II st., instrumenata. Sviranje je sadrţava nauku o kazališnoj redovito povezano s pjevanjem. Kod INDIJSKA MUZIKA. Sviraĉi i plesaĉi boga Indre, reljef, XI st. umjetnosti Natyašastra, koju je sastavio nekih se plemena nisu našli nikakvi legendarni Bharata. Pisac u traktatu na instrumenti (npr. kod bolivijskih Indijanaca Siriono). Kao i u mitološkoj pozadini daje kratak prikaz obredne i svjetovne drugih primitivnih naroda, indijanska muzika sluţi religiji i plesu. indijske umjetniĉke muzike. To je najstariji indijski muziĉkoNe zna se mnogo o postanku kompozicija; sigurno je, meĊutim, da teoretski spis. Bharata se moţda oslanja na vrlo staru tradiciju. Svoju i najprimitivnija plemena imaju stalan repertoar fiksiranih nauku temelji na dva tonska sustava; svaki od njih je sedmotonska napjeva i da je ĉista improvizacija rijetka. ljestvica u opsegu oktave; intervali su poluste-peni te mali i veliki cijeli stepeni. Veliĉinu tih triju intervala definira ovako: polustepen je LIT.: O. Abraham i E. M. Hornbostd, Phonographierte Indianermelodien sastavljen od dva manja intervala, zvana šruti; mali cijeli stepen ima aus Britisch-Columbia, F. Boas Anniversary Volume, New York 1906. — E. M. Hornbostel, Uber einige Panpfeifen aus Nordwest-Brasilien, u djelu T. Kochtri, veliki cijeli stepen ĉetiri šruti. Ako se zbroje intervali svake Gruenberg, Zwei Jahre unter den Indianern, Berlin 1910. — F. Densmore, ljestvice (grama) pojedinaĉno, dobiva se za svaku ljestvicu zbroj Chippewa Music; Papago Music; Pawnee Music i dr. brojne studije o pojedi od 22 šruti u oktavi. Ti sitni intervali, nešto veći od ĉetvrt nim stilovima sjevernoameriĉkih Indijanaca, Washington 1910 —43. ■— R. i M. d'Harcourt, La Musique indienne chez les anciens civilises d'Amerique, stepena, ne dobivaju se dijeljenjem oktave, niti se njihova Lavignac, Encvclopedie de la musique, I, 5, Pariš 1922. ■— E. M. Hornbostel, toĉna veliĉina odreĊuje matematiĉkom operacijom. Jedino Musik der Makuschi, Taulipang und Yekuana, u djelu T. Koch-Gruenberg, Vom Roroima zum Orinoko, III, Stuttgart 1923. — Ch. W. Mead, The Mumjerilo je uho, praktiĉki i teoretski. Svaki od sedam stepena ima sical Instruments of the Inces, Anthropological Papers of the American Mu svoje ime (skraćuje se na prvi slog). Dvije osnovne skale zovu seum of Natural Historv, 1924. — F. Densmore, The American Indians and se prema svom poĉetnom tonu sa-grama i ma-grama. Stupnjevi their Music, New York 1926. — Isti, Music of the Tule Indians of Panama, Washington 1926. — G. Herzog, The Yuman Musical Style, Journal of Ame imaju u obje ljestvice jednake nazive, ali razliĉite inter-valske rican Folklore, 1928. — H. H. Roberts, Form in Primitive Music, New York razmake. Tako npr. pa u sistemu sa-grama ima kao peti ton 1933- ■— F. Bose, Die Musik der Uitoto, Berlin 1934. •— G. Herzog, Speech; intervalsku veliĉinu velikoga cijelog stepena, a u sistemu maMelodv and Primitive Music, MQ, 1934. ■— Isti, Plains Ghost Dance and Great Basin Music, American Anthropologist, 1935. ■— Isti, Special Song Types grama kao drugi ton veliĉinu maloga cijelog stepena. (Broj šruti in North American Indian Music, Zeitschrift fiir vergleichende Musikwissenuvijek se odnosi na razmak izmeĊu spomenutoga tona i tona schaft, 1935. — K. G. Izikowitz, Musical and other Sound Instruments of koji leţi ispod njega.) the South American Indians, Goteborg 1935- — H. H. Roberts, Musical Areas in Aboriginal North America, New Haven 1936. — G. Schitnemann, Musikinstrumente der Indianer, AFMF, 1936. — G. Herzog, Music in the Thinking of the American Indian, Peabody Bulletin, 1938. — Isti, A Comparison of Pueblo and Pima Musical Styles, Journal of American Folklore, 1938. ■— L. H. Correa de Azevedo, Escala, ritmo e melodia na mušica dos indios brasileiros, Rio de Janeiro 1938. — R. Gallop, The Music of Indian Mexico, MQ, 1939. ■— Isti, Otomi Indian Music from Mexico, ibid., 1940. ■— E. M. Hornbostel, The Music of the Fuegians, Ethnos, 1948. ■— G. Herzog, Salish Music, u knjizi M. W. Smith, Indians of the Urban Northwest, New York 1949. • — C. Hayviood, A Bibliography of North American Folklore and Folksong, New York 1951. — A. P. Merriam, Flathead Indian Instruments and their Music, MQ, 1951. — W. Rhodes, North American Indian Music, a Bibliographical Survev of Anthropological Theory, Notes, 1952. — B. Nettl, The Shawnee Musical Style, Southwestern Yournal of Anthropology, Albuquerque 1953. — Isti, North American Ind ian M usic al Styles, Philadelphia 1954. — Isti, Notes on Musical Composition in Primitive Culture, Anthropological Quarterly, 1954. — C. W. Gould, An Analysis of the Folk Music in the Oaxaca and Chiapas Areas of Mexico (disertacija), Northwestern University (111.) , 1954. — S. Marti, Instrumentos musicales precortesianos, Mexico 1955. — B. Nettl, Musical Culture of the Arapaho, MQ, 1955- — P. Collaer, Musique carai'be et maya, Studia memoriae Belae Bartok Sacra, Budapest 1956., — 5. L. Moreno, La mušica de los Incas, Quito 1957- — B. Nettl, Indianermusik, MGG, VI, 1957. — R. i M. d'Harcourt, La Musique des Avmara, Journal de la Societe des Americanistes, 1959. — 5. Marti, Canto, danza y mušica precorte sianos Mexico, 1959. — B. Nettl, Lateinamerikanische Volksmusik, MGG, VIII, 1960. — D. P. McAllester, The Role of Music in Western Apache Culture, Men and Cultures, Fifth Congress of Anthropological and Ethnological Sciences, Philadelphia 1960. — B. Nettl, Polyphony in North American Indian Music, MQ, 1961. B. Ać.
Sagrama s
RG
M
P
Dh N
S
I N I M 1 11 111 1 11 11 I N I 1 (II M MaM grama
lili II
P Dh N S R G 1 11 11 1 11 11 I N I 1 (II
) M II)
1
Smatralo se da je osnovna razlika tih dvaju nizova u intervalu terce izmeĊu prvoga i trećeg stupnja: u sistemu sa-grama terca je mala, a ma-grama velika. Na svakom od 7 stupnjeva izgraĊuje se po jedna ljestvica modalnog karaktera: 4 su uzete iz sa-grama, 3 iz ma-grama. MeĊutim, i ti modalni nizovi (murcchana) predstavljaju samo sirov materijal za gradnju stvarno upotrebljavanih modusa (jati); u karakterizaciju takvih,-u ţivoj praksi postojećih naĉina, idu još (osim samog ljestviĉnog niza): poĉetni, središnji i završni ton melodije, središnja kadenca, poloţaj modusa u odnosu na temeljni ton sistema i broj stupnjeva ljestvice. Bharata razlikuje 7 ĉistih jati, koji se poklapaju sa 7 murcchana i uvijek su heptatonski,te 11 miješanih jati, kombiniranih od dva ili od više ĉistih jati. Iz razlika u funkcijama pojedinih tonova ljestvice nastaju još
204
INDIJSKA MUZIKA
INDIJSKA MUZIKA. Minijatura s muziĉkim prizorom, XVII/XVIII st.
dalje modifikacije, koje vode do izgradnje sistema raga. Bharata upotrebljava rijeĉ raga u njenu izvornom znaĉenju, tj. za pojam »boja«, »draţ«. Definicija raga u današnjem smislu susreće se prvi put u traktatu Matange (oko X st.); dalje su teoriju razradili Šarngadeva (XIII st.) i kasnije Venkatamakhiii i Damodara (XVII st.). Raga je ljestviĉni model koji ne karakteriziraju samo stupnjevi, poĉetni i završni tonovi, kadence itd. nego i emocionalan odaziv u duši slušaoca. Pojedine raga pripadaju odreĊenim osjećajnim sadrţajima: srdţbi, tuzi, samoći, radosti, oĉekivanju; sve nijanse osjećajnosti treba da se putem raga izraze. Osim toga, raga pripadaju pojedinom godišnjem dobu i l i satovima u danu i odnose se na brojna boţanstva hinduskog vjerovanja. Prvotnih 18 jati prema Bharati nisu više bili dovoljni da izraze svjetla i sjene unutrašnjeg ţivota; tako je nastajalo sve više raga. Šarngadeva (XIII st.), ĉiji je traktat Sangitaratnakara (Ocean muzike) glavni izvor muziĉke teorije poslije Bharate i temelj za većinu kasnijih indijskih muziĉkih spisa, napravio je podjelu na muške raga i ţenske ragini. U stoljećima poslije Šarngadeve došlo je, u dotad jedinstvenoj kultnoj i dvorskoj muzici, do stilskog razdvajanja izmeĊu sjeverne i juţne Indije. Promjene su, u prvom redu, bile posljedica tuĊinskih osvajanja. Dok je Sjever potpao pod utjecaj Islama i arapsko-perzijske muzike, Jug je dalje gajio stare tradicije. Na sjeveru nikad nije stvoren jedinstven muziĉki sistem; nastalo je samo mnoštvo meĊusobno srodnih tradicija. S vremenom se ostvarila neka fuzija arapsko-perzijskog i indijskog stila. U juţnoj Indiji napisao je Venkatamakhin oko 1630 vaţan muziĉki traktat Caturdandiprakašika. On je izgradio sistem od 72 tonska niza (melakarta), koji se razdvajaju u dvije paralelne skupine od po 36 nizova; odluĉujuća je razlika u odnosu prvog i ĉetvrtog stupnja (u 36 nizova ĉista, u ostalim povećana kvarta); ljestvice su uvijek heptatonske i tako svrstane da po 6 ljestvica s istim donjim tetrakordom ĉine jednu grupu. Svaki je melakarta temelj za niz raga i ragini. U praksi ne dolaze u upotrebu svi nabrojeni melakarta; meĊutim, usprkos svojoj spekulativnoj konstrukciji, Venkatamakhinov sistem ostao je do danas teoretska podloga juţnoindijske muzike. Muzika je jednoglasna i preteţno vokalna; instrumenti prvotno sudjeluju samo kao melodijska i ritmiĉka potpora pjeva nju. Vokalni i instrumentalni stil su srodni. Dok je isprva instrument nastojao imitirati ljudski glas, razvio se kasnije vokalni stil koji se ţelio pribliţiti instrumentalnim efektima (ornamenti), pa ĉak i zvuku instrumenata. Improvizacija igra veliku ulogu. Prava veliĉina muziĉara leţi u naĉinu, kako umije materijal izabrane raga novo oblikovati. Veliko umijeće variranja indijskih muziĉara istiĉe se u obliku teme s varijacijama, nadalje u nešto stroţem obliku koji je prvobitno bio povezan s poezijom, a srodan je rondu; ta se klasiĉna forma u juţnoj Indiji većinom zove kirtanam. — U svakoj kompoziciji muziĉar na poĉetku izvedbe improviziranom introdukcijom (alapa) uvodi sebe i slušaoce u raga koji je izabrao; ovaj dio moţe trajati svega nekoliko minuta, ali i nekoliko sati. Pravila za alapa ne postoje; redovito se izvodi u slobodnom ritmu i bez pratnje bubnjeva. Poslije uvoda slijedi prava kompozicija, uvijek uz pratnju bubnjeva. Ostali instrumenti koji sudjeluju sviraju bordun na glavnim tonovima onog raga u kojemu se izvodi kompozicija. Klasiĉna i. m. ne pozna većih sastava. Najstarija i. m. poznavala je samo tri trajanja; laghu (lagano), guru (teško) i pluta (otegnuto); kasnije su se prikljuĉile još dvije manje vrijednosti: druta i anadruta. Za ovih pet trajanja postoje grafiĉki znakovi nalik na znakove za mjeru u evropskoj menzuralnoj notaciji. Crtica uz znak produţuje trajanje
note za polovicu (na isti naĉin kao toĉka u evropskoj r ĉiji); uz dvodijelne postoje i trodijelne mjere, a i petorodi; i sedmorodijelne. Tri ili (najĉešće) 4 takva takta (koji, medi: nisu zamišljeni svaki zasebno, jer indijskom ritmiĉkom osjeć ne odgovara sistem taktne crte), ĉine cjelinu (tala) koja nas ĉetiri puta uzastopce. U sjevernoj Indiji postoji bezbroj u juţnoj Indiji razvio se i u ritmici sistem, koji nabraja 35 svrstanih u 7 osnovnih oblika, svaki sa pet varijanata. Dok j ruka bubnjara udara osnovnu shemu, druga udara u ritmiĉ kontrapunktu, a glas ĉini treću ritmiĉku komponentu. Po nek; kombiniraju i ĉetiri razliĉita ritma. Budući da je sva indijska mi modalno monodijska, ritam se kao protuteţa melodiji posebno is Ritmiĉka profinjenost u tehnici bubnjanja ravna je melodi profinjenosti raga. Instrumenti su već u Bharatinu traktatu podijeljeni u tiri grupe (idiofoni, membranofoni, ţiĉani i duhaĉki in< menti). Instrumenti koji su danas u upotrebi većinom su a skoperzijskog podrijetla; u posljednjim decenijima ušli u indijske sastave i evropski instrumenti, kao violina, gita klarinet. Oni su se mogli prilagoditi potrebama indijske mu: dok se instrumenti s temperiranom udezbom (klavir, harm harmonika) ne mogu uskladiti s indijskim tonskim sustavom je njihova prisutnost imala samo negativne posljedice. Iz g: idiofonih instrumenata susreću se zvonca i vrsta ĉinela (fr cymbales antigues; njem. Zimbeln) u obrednoj i svjetovnoj mi i u umjetniĉkom plesu; sluţe potertavanju ritma. Od membr; fonih instrumenata zastupan je velik broj bubnjeva; ako je bu! dvostruko napet, druga membrana daje oktavu, kvintu ili kv temeljnog tona; meĊutim, većinom se upotrebljavaju dva razl: ugodena bubnja. Bubanj se nikad ne udara palicom, nego u\ prstima ili rukom, što omogućuje veliku raznolikost i iznijansira zvuka. Medu instrumentima sa ţicama preteţu trzalaĉki ins menti. U toj grupi najvaţnija je -> vina; smatra se posebno rakteristiĉnom za indijsku muziku. Sitar (setar) je vrsta lu s dugim vratom, 16—20 pomiĉnih preĉnica i 3—7 ţica; jeda od najvaţnijih instrumenata sjeverne Indije. Grupi lutnja prif i sarod, s hvataljkom bez preĉnica i malim brojem bordun ţica, kao i tambura, sa 4 ţice koje se udešavaju u glavnim tono\ odreĊenog raga i trzaju prazne kao bordunska pratnja melo Od ţicanih instrumenata koji se sviraju gudalom u upotreb sarangi (srodan puĉki oblik: sarinda), instrument puna z\ s većim brojem bordunskih ţica, nadalje dilruba i esraj, dva strumenta tiha i umiljata zvuka (ĉesto ih sviraju ţene) i ravanc popularan instrument sa dvije ţice kojemu je rezonator koko; ljuska presvuĉena pergamentom; na gudalu su ĉesto priĉvrš zvonĉići; nosiva je zvuka. Od duhaĉkih instrumenata najrašire je flauta od bambusa; svira se uzduţno i popreĉno. Šarma instrument sa dvostrukim jeziĉcem (šalmaj) koji uvijek nas't u paru: jedan sviraĉ izvodi melodiju, drugi izdrţava pedalnL Gajde pripadaju narodnoj muzici, isto tako i instrument kojim se sluţe krotitelji zmija. Indijska svjetovna muzika zadrţala je sve do novih vrerr ĉvrstu vezu s religijom; stoga se u bit indijske muzike goto' ne moţe ući bez poznavanja njezine religiozne i filozofske pozad Klasiĉna i. m. postajala je u toku stoljeća (poslije X st.) više dvorska umjetnost, a veza s narodom se postepeno pc izgubila. Muzika je profinjena umjetnost koja se gaji na dvorov brojnih indijskih vladara. U posljednjim decenijima engli vladavine bilo je sve manje kneţeva s visokom muziĉkom 1 turom. Danas dvorova više nema, muzika se mora prilage novim prilikama. Njezin stil je takav da se za izvoĊenje u koncer
INDIJSKA MUZIKA. Karakteristiĉni instrumentalni sastav — tabla, tam] i sitar.
INDIJSKA MUZIKA — INDONEZIJSKA MUZIKA dvorani mora mijenjati. Veliku opasnost za indijsku tradiciju znaĉi susret sa zapadnjaĉkom muzikom; pogotovu se zabavna muzika proširila putem filma i radija. Došlo je do sukoba dvaju muziĉkih sustava koji se ne mogu sjediniti. Postoji i danas niz klasiĉno orijentiranih muziĉara; moţda će, zahvaljujući njima, ta velika tradicija i dalje postojati, premda u donekle izmijenjenom obliku. LIT.: E. Felber i B. Geiger, Die indische Musik der vedischen und klassischen Zeit, Wien 1912. — R. Simon, Die Notationen der vedischen Liederbiicher, Wiener Zeitschrift fiir die Kunde des Morgenlandes, 1913. — A. H. Fox-Stratigways, The Music of Hindostan, Oxford 1914 (novi otisak New York 1966). — C. Sachs, Die Musikinstrumente Indiens und Indonesiens, Berlin 1915 (I I izd. 1923). — H. A. Popley, The Music of India, London 1921. — O. Abraham i E. M. Hornbostel, Phonographierte indische Melodien, Sammelbande fiir vergleichende Musikwissenschaft, I, 1922. — B. Breloer, Die Grundelemente der altindischen Musiknach demBh5ara-tiya-natya-šastra (disertacija), Bonn 1922. — E. Rosenthal, The Story of Indian Music and Its Instruments, London 1928. — A. Bake, Indian Music, London 1932. — E. M. Hornbostel i R. Lachmann, Das indische Tonsystem bei Bharata und sein Ursprung, Zeitschrift fiir ver gleichende Musikwissenschaft, 1933. — A. Majumdar, Die nordindische Musik der Gegenwart (disertacija), Konigsberg 1941. — C. Marcel-Dubois, Les Instru ments de musique de lTnde ancienne, Pariš 1941. — A. Bake, Der BegrifT Nada in der indischen Musik, Kongressbericht Basel, 1949. — Isti, Some Aspects of the Development of Indian Music, Proceedings of the Royal Musical Asso ciation, 1949—50. — A. Danielou, Northern Indian Music, 2. sv., London i Calcutta, 1949—54. — A. Bake, Die be^den Tongeschlechter bei Bharata, Kon gressbericht Liineburg, 1950. — A. Danielou, A Catalogue of Recorded Classical and Traditional Indian Music (engleski i francuski), UNESCO 1951. — P. Sambamoorthy South Indian Music, 5 sv., Madras 1951—56. — Isti, A Dictionary of South Indian Music and Musicians, 2 sv., Madras 1952 —59. — F. Bose, Indische Musik, Atlantis, 1954. — Isti, Volksmusik in Indien, Mušica, 1954. — O. Gosvami, The Story of Indian Music, Bombay 1957. — L. Frederic, La Danse sacree de PInde, Pariš 1957. — A. Bake, Indische Musik, MGG, VI, 1957. — 5. Prajnananda, The Historical Development of Indian Music, London 1960. — T. V. S. Rao, Studies in Indian Music, London 1962. — Bh. A. Pingle, History of Indian Music, Calcutta (III izd.) 1963. B. Ać.
INDJIĆ, Eugen, pijanista (Beograd, 11. III 1947 —). Kao deĉak preselio se u SAD, gde je uĉio klavir kod A. Borovskog, A. Rubinsteina, na Juilliard School of Music u New Yorku i na univerzitetu Harvard u Bostonu (L. Kirchner). Već kao 11-godišnji deĉak nastupao sa simfonijskim orkestrom u Springfieldu; sa orkestrom Boston Pops odrţao preko 50 koncerata. Gostovao u Danskoj, Španiji, Italiji, Jugoslaviji i Poljskoj. Na meĊunarodnom takmiĉenju pijanista 1970 u Varšavi dobio ĉetvrtu nagradu. S. D. K.
INDONEZIJSKA MUZIKA. Na Indonezijskom arhipelagu razvile su se razliĉite muziĉke kulture, s bogatom muziĉkom poviješću. U toj golemoj skupini otoka mnoge su se rase i kulture susrele, jedna na drugu utjecale i meĊusobno se smjenjivale. Staroindonezijsko kulturno nasljeĊe (vjerojatno i samo produkt raznih još starijih kulturnih komponenata) u toku je -^— II tisućljeća sa svojim nosiocima u nekoliko »valova« prodrlo na otoĉje i ondje moţda doţivjelo još neke promjene (dodir sa starosjediocima; poĉetno pomanjkanje veza medu otocima). Ta je muzika zatim, u I tisućljeću bila podvrgnuta indijskim i kineskim utjecajima, poslije toga arapskim, a od XVI st. zapadnjaĉkim (portugalskim i nizpzemskim). Utjecaji su se javljali u nejednakoj mjeri i na razliĉite naĉine; stoga svaki otok, a vrlo ĉesto svaki dio otoka i svako pleme ima vlastite muziĉke znaĉajke, premda je svugdje prisutna zajedniĉka indonezijska osnova. Posebnu paţnju zasluţuje muzika na ovim otocima: Java (-> Javanska muzika), Bali i Flores. Na Sumatri i otocima koji je okruţuju primjećuje se u instrumentariju, a ĉesto i u pjevanju jak utjecaj perzijsko-arapske kulture (izuzev neka pogansko-kršćanska podruĉja). Za to su podruĉje karakteristiĉni instrumenti: gambus, trzalaĉka lutnja sa jednom jednostrukom ţicom i tri dvostruke; rebana ili redep, jednostruko napet bubanj s drvenim okvirom (njem. Rahmentrommel); malen, plitak, dvostruko napet bubanj, obiĉno zvan marzoas; bangsi, blokflauta od bambusa te drveni duhaĉki instrument tipa šalmaj, preteţno pod imenom serunai. Pored tih instrumenata, svugdje se nailazi i na prave indonezijske instrumente, kao što su drombulja genggong i dvostruko napet bubanj kendang. U krajevima Bataka i na otoku Niasu susreću se, uz neke od spomenutih instrumenata, i flaute u nekoliko oblika, nadalje ksilo foni, citre od bambusa i lutnje koje se sviraju gudalom; u bataĉkim zemljama ĉeste su i njeţno oblikovane trzalaĉke lutnje sa dvije ţice od palminih vlakana, zvane katjapi, takoĊer veliki i mali -> gongovi, djelomiĉno izraĊeni na Sumatri, a djelomiĉno uvezeni sa Jave. Za otok Nias karakteristiĉni su i brojni, vrlo lijepi bubnjevi (neki su jednostruko napeti s rezonatorom u obliku uskog i visokog pehara, a katkad su dugi 7>\i—-3 m; jedan od naziva je tamburu). Najosebujniji instrument sa Niasa je druri dana, zujalica od bambusa: na valjkasti rezonator (koji sluţi i kao drţak) priĉvršćene su dvije lamele, kojima se udara po zglobu lijeve ruke ili po koljenu, pri ĉemu se proizvode dva tona. Instrument se susreće i u nekim drugim krajevima Indonezije. U krajevima Bataka ima i cijelih skupina bubnjeva udešnih tako da
205
zajedno daju ljestviĉni niz; udaraju se palicama. Vješti sviraĉi na njima izvode virtuozne kompozicije s kanonskom imitacijom i vrlo fino izdiferenciranom ritmikom. — Za juţnu Sumatru i juţne krajeve srednje' Sumatre karakteristiĉni su plesovi mladih djevojaka uz pratnju pet ili deset malih gongova, nekoliko bubnjeva i jednog velikog gonga. Na otoĉju Riau-Lingga nailazi se na ĉudnovatu riblju ĉegrtaljku (poznati »sistrum morskog psa«, oro-oro); treskanjem te ĉegrtaljke, pola u vodi a pola iznad nje, lovci na morske pse vabe svoj plijen. Muzika juţne Sumatre pokazuje tragove razliĉitih kultura, koje su na nju utjecale u toku posljednjih 2000 godina. Instrumenti su preteţno javanski, ili arapski. Obale otoka Bornea (Kalimantan) bile su oduvijek izloţene stranim utjecajima. Malajci i strani AziJEti, koji nastavaju obale, nemaju svoju posebnu karakteristiĉnu muziku ni instrumente. Na jugu se još uvijek zamjećuje jak javanski utjecaj, koji se moţe pratiti unatrag do u XIV st., a izraţava se u plesovima djevojaka i instrumentalnim ansamblima koji ih prate; ti sastavi toĉno odgovaraju istoĉno-javanskom -> game-lanu. Dajaci (u unutrašnjosti otoka) svojim naĉinom pjevanja djeluju na evropsko uho vrlo monotono. Jedan od njihovih instrumenata, kledi, proizvodi vrlo lijep zvuk nalik na orgulje; sastoji se od šest (u Saravvaku ponekad i osam) nejednako dugaĉkih bambusovih cijevi, utaknutih u plod nalik na bundevu s dugaĉkim kljunom, koji sluţi kao usnik; najdublji je ton bordunski, dok se s pomoću ostalih cijevi izvodi melodija. — Stanovnici obliţnjeg otoĉja Sulu još uvijek poznaju (ili su donedavna poznavali) muziĉki luk, kojemu usna šupljina sluţi kao rezonator. Juţni dio otoka Celebes (Sulawesi), koji nastavaju malajska plemena INDONEZIJSKA MUZIKA Plesaĉica s otoka Bali Makasar i Bugi, podruĉje je pjevanih junaĉkih pjesama (sinrili'). Pjevaĉ sam sebe prati na lutnji koja se svira gudalom. Medu brojnim drugim instrumentima (i tu se, kao u svima muslimanskim predjelima Indonezije, susreće rebana) valja istaći dvostruki klarinet od bambusa basing-basing, inaĉe rijedak u Indoneziji. Pored instrumenata ugodna zvuka, juţni Celebes pozna i takve kojima je svrha da rastjeraju zle duhove, a zvuk im je odbojan ili iznenaĊujući. MeĊu njima je tjuriga, ţeljezni instrument, nalikuje na noţ, za koji su priĉvršćeni lanci, koji prilikom tres-kanja zvekeću. — U srednjem Celebesu (Toradja) pjevanje je jednoliĉno i ograniĉava se na mali broj tonova; meĊu instrumentima istiĉe se jednoţiĉana, ĉesto lijepo izrezbarena i šareno obojena lutnja duga vrata s rezonatorom od kokosove ljuske ili drva; svira se gudalom; uvijek nastupaju po dva ili tri instrumenta zajedno, pri ĉemu nastaju ugodni dvozvuci i trozvuci (ĉesto trileri u tercama). Vaţne su i bambusove uzduţne i popreĉne flaute; i one se ukrašuju. Priliĉno su raširene i jednoţiĉane citre, kojima kokosova ljuska sluţi kao rezonator. Na poluotoku Minahasa (sjeverni Celebes) još se (usprkos stranim utjecajima) ponegdje nailazi na primitivno polifone pjesme uz ţetelaĉka kola. Kraj koji graniĉi s Minahasom, strogo islamski Bolaeng-Mongondo\v, ima tipiĉno muslimanski instrumentarij. — Otoĉja Sangihe i Talaud sjeverno od Celebesa pod utjecajem su misionara gotovo posve napustila stare napjeve i instrumente. Medu instrumentima koji još postoje nalazi se i lutnja s dugim vratom koja se svira gudalom, arababu, tipiĉan gudaĉki instrument i na Molucima. Mali Sundski otoci u muziĉkom izrazu i instrumentalnim oblicima istiĉu se raznolikošću. — Otok MaĊura ĉuven je po trkama bikova (karapan), koje prati mali orkestar: njegovi su instrumenti ugoĊeni bubnjevi s prorezom, šalmaj i dvostruko napet bubani.
206
INDONEZIJSKA MUZIKA — INDY
■—• Premda je na muziku otoka Bali, osobito u XIV i XV st., snaţno utjecala muzika s Jave, današnja je muzika toliko razliĉita da se stanovnicima Balija javanska muzika ĉini dosadnom, a Javancima je muzika Balija barbarska. Dok su na Javi sultanati bili ĉuvari muziĉke tradicije, dotle su na Baliju sela nosioci muziĉke kulture. Stoga je muzika Balija manje fiksirana, premda je i ona vezana na tradiciju. Usprkos formalizmu, nema svjesno izgraĊene muziĉke teorije. Vokalna muzika je jednoglasna. Pjevaju se i recitiraju staroindijski junaĉki epovi Ramayana, Mahabharatai dr.,na starojavanskom jeziku; nadalje se na sveĉanostima u hramovima pjevaju pjesme iz srednjojavanskog jeziĉnog razdoblja; treća su vrsta vokalne muzike djeĉje i narodne pjesme; neke se pjevaju i uz plesove u obredu kojim se istjerivaju zli duhovi. Postoji nekoliko ljestvica od pet tonova, nadalje dva heptatonska sistema, koji se, meĊutim, praktiĉki nikad ne upotrebljavaju cijeli, nego se iz njih izvode petotonski modusi. Stara balijska sela bila su u prošlosti, a djelomiĉno su i danas, autonomne seoske republike s vlastitim obiĉajima. UgaĊanje gamelana razlikuje se od sela do sela po povišenju, odnosno po sniţenju jednog ili više tonova skale. Na Baliju ima više od 20 vrsta gamelana; najvaţniji se mogu podijeliti u pet grupa. ■—• Stanovnici brdovitog otoka Flores bili su zbog nepovoljne formacije tla oduvijek meĊusobno odijeljeni pa su do danas saĉuvali raznorodni karakter, koji se odraţava i u muzici. Instrumenti su, doduše, (uz neke izuzetke) svugdje isti, ali u vokalnoj muzici razlike su znatne. Dok pripadnici jednog plemena pjevaju na priliĉno rapsodiĉan naĉin, upotrebljavaju dugo drţane tonove u jednoglasnim, ritmiĉki nenaglašenim melodijama, drugi ĉesto pjevaju dvoglasno ili višeglasno, izvode sloţene kanone, ritmiĉki strogo oblikovane. Neki imaju dvostruke i trostruke flaute te ĉudnovato graĊene basove flaute. U nekim napjevima oĉituju se nedvojbeno staroportugalski utjecaji, premda su današnje melodije u toku stoljeća postale svojinom domorodaca. U istoĉnom dijelu otoka susreću se već vrlo iskrivljene portugalske crkvene pjesme (donijeli su ih dominikanci u XVI st.), koje su zadrţale i okrnjen latinski, rjeĊe isto tako okrnjen portugalski tekst. U nekim obalnim selima još se mogu ĉuti i napjevi iz sjeverozapadne Evrope iz XVI st. U kulturnohistorijskom i muziĉkom pogledu Flores je jedan od najzanimljivijih otoka cijelog Indonezijskog arhipelaga. — Općenito su se na Malim Sundskim otocima do danas saĉuvali brojni stari instrumenti, što je više posljedica otcijepljenosti od svijeta koja je trajala donedavna, nego rezultat svjesnog odrţavanja starih kulturnih dobara. Na Molucima se tek tu i tamo susreću ostaci starih kulturnih tekovina. Instrumentarij je priliĉno jednoliĉan; tipiĉni su instrumenti, uz uvezene gongove: jednoţiĉane lutnje s gudalom, duga vrata od bambusa i rezonatorom od kokosove ljuske; citre od bambusa; rogovi od školjke; bubnjevi u obliku pehara. LIT.: C. S. Myers, A Study of Sarawak Music, SBIMG, 1913 —14. — C. Sachs, Die Musikinstrumente Indiens und Indonesiens, Berlin 1915 (II izd. 1923). — J. Kunst i C. J. A. Kunst van Wely, De Toonkunst van Bali, I, Koninklijk Bataviaasch Genootschap van Kunsten en Wetenschappen, 1925. — J. Kunst, De Toonkunst van Bali, II, Tijdschrift voor Indische Taal-, Land en Volkenkunde, 1925. —• W. Kaudern, Mus. Instruments in Celebes, Goteborg 1927. — J. G. Huyser, Indonesische muziekinstrumenten, Nederlandsch — Indie Oud & Nieuw, 1928. ■— J. Kunst, Verslag van een musicologische expeditie over Flores, Ned.-Ind. Oudheidkundig Verslag, 1930. — Isti, Over zeldzame fluiten en veelstemmige muziek in het Ngada en Nageh-gebied, dodatak I uz Ned.-Ind. Oudheidkundig Verslag, 1930—31. —- S. B. Abas, De muziek der Bataks, Caecilia-Muziekcollege, 1931. — R. Goris, Inheemsche tooneel kunst, danskunst en muziekbeoefening op Bali, Haag 1932 —33. — C. Me Phee, The »Absolute« Music of Bali, Modern Musik, 1935. — Isti, The Balinese Wayang Koelit and Its Music, Djawa 1936. —J. Kunst, Musicological Exploration in the Indian Archipelago, Asiatic Review, 1936. — C. Me Phee, Angkloeng Music in Bali, Djawa 1937. — Isti, Children and Music in Bali, Djawa 1938. — A. C. Kruyt, De West-Toradia's op Midden-Celebes, Amsterdam 1938.'—Isti, De fluit in Indonesie, Tijdschrift Bataviaasch Genootschap, 1938. — J- Kunst, Music in Nias, Internationales Archiv fiir Ethnographie, 1940. — C. Me Phee, Figuration in Balinese Music, Peabodv Bulletin, 1940. —■ Isti, The Technique of Balinese Music, Bulletin of the American Musicological Societv, 1942. — J. Kunst, Music in Flores, a Study of the Vocal and Instru mental Music among the Tribes living in Flores, Mededelingen der Afdeeling Volkenkunde van het Koloniale Institut, Leiden 1942. ■—■ Isti, De waardeering van exotische muziek in den loop der eeuwen, Haag 1942. — Isti, Muziek en dans in de Buitenge-westen, Amsterdam 1946. — Isti, The Cultural Background of Indonesian Music, Amsterdam 1949. — C- Me Phee, Dance in Bali, Dance Index, 1949. — E. Schlager, Bali, MGG, I, 1949—51. — J. Kunst, Die 2000-jahrige Geschichte Sud-Sumatras im Spiegel ihrer Musik, Kongressbericht Liineburg, 1950. — N. Adriani i A. C. Kruyt, De Bare'e-sprehende Toradia's van Midden-Celebes, Amsterdam, II izd., 1951. —J. Kunst, Kulturhistorische Beziehungen zwischen dem Balkan und Indonesien, Amsterdam 1953. — Isti, Ethno-Musicology, Haag 1955. — Isti, Flores, MGG, IV. 1955. — J. Bouzvs, Die Musikpflege bei den hollandischen ost- und westindischen Kompagnien, MF, 1957. —J. Kunst, Indonesische Musik, MGG, VI, 1957. — H. Husmann, Grundlagen der antiken und orientalischen Musikkultur, Berlin 1961. — A. M. Jones, Africa and Indonesia. The Evidence of the Xylophone and Other Musical and Cultural Factors, Leiden 1964. — C. Me Phee, Music in Bali, Leiden 1966. B. Ać.
INDY, Vincent d', francuski kompozitor, pedagog, dirigent, teoretiĉar i pisac (Pariz, 27. III 1851 — 2. XII 1931). Od najranijeg se djetinjstva privikavao na disciplinu i neumoran rad.
Odrastao je u Parizu u veoma muzikalnoj sredini; klavir i solfeg uĉio kod A.-F. Marmontela i (1862—65) L. Diemera, a harr niju i kontrapunkt (od 1864) kod A. Lavignaca, koji ga je li uveo u osnove instrumentacije. Drugovao sa H. Duparcc ĉitao s njime partiture Wagnera i Liszta i oduševljavao se njii vom muzikom te komponirao svoja prva djela. Vrativši se francusko-pruskog rata (u kojemu je sudjelovao kao dobrovolji studirao 1871—72 pravo na Sorbonnei, ali proširuje i dalje sv muziĉku naobrazbu. God. 1872 uĉio kod C. Francka fugu i ko poziciju, a 1873—75 orgulje u njegovoj klasi na Konzervator: Iako je obitelj ţeljela da I. bude samo izvrsno školovan muzi amater (muziĉarsko zvanje protivilo se obiĉajima aristokrats: krugova kojima je pripadao), odluĉuje da će postati profesions muziĉar. Prihvaća sluţbu orguljaša crkve Saint-Leu-la-Fo\ timpanist je u Opera-Comique, dirigent zbora i drugi timpar na Concerts Colonne sve do 1878. Nekoliko puta putuje u Njemaĉl sluša njemaĉke opere i upoznaje Liszta, Bramhsa. Tada nast niz njegovih kompozicija, koje i kritika i publika primaju veoi povoljno. I. je vrlo aktivan u Societe Nationale de Musique, drušl koje od 1871 radi na obnovi i promicanju francuske muzi Svojim kompozitorskim i organizatorskim radom on postaje i vaţniji faktor u toj obno sekretar je društva^ 876 (od ih zajedno sa E. Chaussonor Brojna hodoĉašća u Bavrei otkrivaju mu Wagnerovu ' tralogiju i Parsifala. Wagi je, uz C. Francka, njegov id Obuzet ţeljom da francusi muzici dade nov tip ope opredjeljuje se za Wagnerc muziĉko-scenske principe. Ri vija se tada i u izvrsnog rigenta; od 1879 nastupa nel liko decenija u Francuskoj, j tovo ĉitavoj Evropi i SA izvodeći prvenstveno francus muziku, osobito modernu: v štita djela, Franckova, L bussvjeva, Ravelova. Zami nivši bolesnog H. Duparca, p staje voĊa V. d ' IN D Y franckistiĉko-wagr rijanskih sljedbenika. Oko 1885 sazrijeva u njemu uvjerenje da mu je muzika suv: pod njemaĉkim utjecajem te odluĉuje da će svojim literarnirr muziĉkim temama dati izrazitiji francuski karakter. Otad se ĉes u njegovim djelima javlja narodni melos njegova zaviĉaja, Vivarai: gdje boravi svakog ljeta; uz to sakuplja i obraduje narodne rr lodije svoga kraja. Poslije smrti C. Francka (1890) I. postaje pre sjednik Societe Nationale, gdje otada potpuno prevladavaju n govi nazori (zbog toga neki napuštaju društvo i s muziĉarima suprotnog tabora osnivaju 1909 Societe Musicale Independant God. 1896 otvara se Schola Cantorum koju je I. osnovao (zajed: sa Ch. Bordesom i A. Guilmantom) i vodio do svoje smrti. N stava se zasniva u prvom redu na upoznavanju tradicional crkvene muzike i klasiĉne polifonije, ali se s vremenom prosi vala. Indvjeva predavanja o kompoziciji privlaĉe na Scholu s veći broj uĉenika iz svih krajeva svijeta. Njegovo nauĉavar izaziva i mnoge kritike, osobito kod Debussvjevih pristaša. Ma. se oba umjetnika meĊusobno cijene, pobornici njihovih dvi potpuno opreĉnih estetika sukobljavaju se. Kritiĉar E. Vuillerm napada »fetišizam forme« i diktaturu kontrapunkta koji vlada na Scholi. I. se suprotstavlja principima što ih debussvjevci i vode iz Debussvjeva djela, koje je po d'Indvjevu mišljenju ger jalno, ali nema sistema. Usprkos gotovo desetogodišnjem ra (1905—14) izmeĊu d'indvjevaca i debussvjevaca, Schole i Koi zervatorija, Societe Nationale i Societe Musicale Independam I. postaje na Konzervatoriju 1912 profesor u klasi orkestra, 1914 i u dirigentskoj klasi. Uvijek borben, a ne mogavši se vi saţivjeti s novim, kritizira Stravinskog, Prokofjeva, Schonberg Šestoricu. Izvanredno vitalan, I. je do kraja ţivota neprekidi aktivan kao dirigent, pedagog i kompozitor. V. d'I., ĉovjek i muziĉar, sloţena je pojava, puna proturjeĉj Njegovo doktrinarstvo ĉudno se protivi širini, kojom prihva djela suprotnih estetika; despotizam njegove vladavine u Setu i u Societe Nationale naoko je nespojiv s njegovim nesebiĉnim skromnim sluţenjem muzici i muziĉarima; u teoriji nepokoleblj1 pristaša apsolutne muzike, protkao je svoja djela nizom takto deskriptivnog karaktera; vatren rodoljub, traţi uzore u njemaĉk muzici; velikodušan i plemenit, napada svoje protivnike krut' bezobzirno i pristrano. Liberalnost i konformizam sukobljavaj se na svakom koraku.
INDY Po svojim teţnjama i shvaćanjima u pedagoškom radu i kao kompozitor I. je u prvom redu voda škole C. Francka, a istodobno i glavni pobornik Wagnerove muziĉko-scenske estetike u Francuskoj. D'Indvjeve lirske drame jasno otkrivaju utjecaj Wagnera, osobito Fervaal i L'Etranger, koje su proţete tetralogijskom i parsifalskom simbolikom. U tim djelima ima veoma vrijednih detalja, ali i ozbiljnih nedostataka: dramaturških, tekstovnih i stilskih. Po uzoru na Wagnera I. upotrebljava u svojim dramama lajtmotiv. Uza sve to, njegov osobni muziĉki izraz prevladao je Wagnerov utjecaj. Osobito se d'Indijev orkestar udaljuje od Wagnera, te je svugdje, u kazališnim i simfonijskim djelima, francuski lagan i prozraĉan, u instrumentalnim bojama ĉist. Majstor orkestra, I. je stvorio mnoge nove i smione instrumentalne kombinacije. On je i veliki polifoniĉar; u bogatstvu kontrapunktike gotovo mu nema premca u Francuskoj. Harmoniji svjesno ne pridaje vaţnosti; ona je ĉesto opora zbog sukoba horizontalnih linija. Ali usprkos svojoj tvrdnji da je »studij akorda kao takvih, s muziĉkog gledišta apsolutna estetska zabluda«, d'Indvja ĉesto privlaĉe raznolike mogućnosti harmonije. Modulacija je besprekidna, povremeno upravo ekscesivna. S druge strane, I. poklanja veliku paţnju tonalnoj konstrukciji. Po formi je klasik. Prednost daje sonatnom obliku, a posljednjih decenija prihvaća i starofrancuske oblike suite, koncerta. U mnogim djelima motiv provodi cikliĉki. Jedna od slabijih strana mu je melodijska invencija: većinom oskudna, njegova se melodija tek ponegdje raskošno raspjeva. Sitne melodijske ćelije, više sheme nego prave melodije, niţu se, suprotstavljaju i razvijaju, zaodijevaju se rafiniranim zvukom. I. više putaiskorišćuje gregorijanske i narodne napjeve; on je jedini u svoje doba crpao iz francuskog folklora. Nasuprot stanovitoj melodijskoj suhoći, ritmika mu je ţiva i raznolika. U mnogoĉem I. nastavlja Franckove koncepcije: po uzdizanju ĉiste umjetnosti nad tehniĉko znanje, po širini zamisli, po emocionalnoj dubini, po formalnoj izgradnji. U cijelosti, meĊutim, njegova je muzika cerebralnija, kompleksnija. Moţda je katkad I. svoje primarno muzikantstvo isuviše podvrgavao kontroli. Druga bitna razlika leţi u deskriptivnom karakteru d'Indvjeve muzike. Najprivlaĉniji su dio njegova opusa poetske evokacije prirode. Sva mu djela govore o svestranoj kulturi, o izvanrednom poznavanju zanata. Vrhunci njegova stvaranja nalaze se u orkestralnoj muzici (Symphonie sur un chant montagnard franfais za orkestar i klavir; II simfonija u B-duru; Jour d'ete a la montagne; Poeme des rivages; Diptyque me'diterraneen), klavirskoj (Poeme des montagnes; sonata; Fantaisie sur un vieil air de ronde frarifaise) i
komornoj (trio za klarinet, violonĉelo i klavir; II gudaĉki kvartet). S velikim se ţarom, pravom strašću, posvetio svom pedagoškom pozivu. Ipak su o rezultatima njegove pedagogije mišljenja podijeljena. Samo su dva vaţna kompozitora proizišla iz Schole: A. Roussel i D. de Severac. Moţda je d'Indvjevo nauĉavanje bilo suviše dogmatsko i sistematsko, suviše jednoliĉno usmjereno na klasicizam forme i polifoni izraz. Srţ predavanja na Scholi tiskana je u njegovu Cours de composition musicale. Velika je d'Indyjeva pedagoška i kulturno-historijska zasluga što je u svojoj školi kultivirao stare, tada gotovo zaboravljene majstore (Monteverdija, Rameaua, Glucka) i gregorijansko pjevanje.
207
V. d'INDV, h'ervaah autograf
Kao muziĉki pisac izdao je, uz mnoge, ĉesto polemiĉke ĉlanke, studije, o C. Francku, o Beethovenu, o Wagneru. Sve tri knjige sadrţavaju vrijednih detalja. Moţda se ne moţe pravilno ni pravedno prosuditi d'Indyja, ako se ne razluĉi njegova štura doktrina od ĉovjeka i umjetnika. ■>Njegova muzika izmiĉe njegovoj vlastitoj kandţiji« (E. Vuillermoz). >>U V. d'Indvju ĉovjek je nadmoćan umjetniku, a umjetnik doktrinaru« (T. Aubin). D J E L A. O R K E S T R A L N A . S i m fo n i j e : I , u A - d u r u , 1 8 7 0 — 7 2 ; I I , u B - d u r u
op. 57, 1902—03; Jean Hunyade op. 5, 1874—76; Symphonie sur un chant montagnard francais za orkestar i klavir op. 25, 1886 i Sinfonia brcvis de bello gallico op. 70, 1916—18. Simfonijske pjesme : Souvenirs op. 62, 1906 i Sauge fleurie op. 21, 1884. Koncert za flautu, violonĉelo i gudaĉki orkestar op. 89, 1926; Lied za violonĉelo i orkestar op. 19, 1884; Fantaisie za obou i orkestar op. 31 (na francuske narodne teme), 1888; Choral varie za saksofon i orkestar op. 55, 1903. Uvertire: Wallenstein, 3 simfonijske uvertire prema F. Schilleru (i. Le Camp, 2. Max et Thecla [u svom prvobitnom obliku kao samostalna kompozicija pod naslovom Ouverlure des Piccolomini, 1874] i 3. La Mort de Wallenstein) op. 12, 1873—81 1 Antoine et Cleopdtre op. 6, 1876. Suite: Suite en re dans le style ancien 7.% trublju, 2 flaute 1 gudaĉe op. 24, 1886; Tableaux de Voyage op. 36 (preradba istoimenog klavirskog djela), 1891 i Poeme des Rivages op. 77, 1919—21. Simfonijska balada La Foret enehantee (prema Uhlandu; prvobitni naslov Harald) op. 8, 1878; Serenade et Valse za mali orkestar op. 28 (preradbe iz klavirskih djela Quatre Pieces pour Piano op. 16 i Helvetia op. 17), 1887; simfonijske varijacije Istar op. 42, 1896; Chansons et danses, divertissement za duhaĉe op. 50, 1898; Aiarche du 76 eme Regiment d' Infanterie op. 54, 1903; simfonijski triptihon Jour d'ete a la Montagne op. 61, 1905; Diptyque mediterraneen op. 87, 1925—26. — KOMORNA. Tri gudaĉka kvarteta: I, u D-duru op. 35, 1890; I I, u E-duru op. 45, 1897 i I I I , u Des-duru op. 96, 1928—29. Gudaĉki sekstet u B-duru op. 92, 1928. Klavirski trio u G-duru op. 98, 1929; klavirski kvartet u a-molu op. 7, 1878—88; klavirski kvintet u g-molu op. 8i, 1924; sonata za violinu i klavir u C -duru op. 59, 1903—04; sonata za violonĉelo i klavir u D-duru op. 84, 1924—25; trio za klarinet, violonĉelo i klavir u B-duru op. 29, 1887; Sarabande et Menuet za flautu, obou, klarinet, rog i fagot op. 72 (preradba iz Suite en re dans le style ancien op. 24), 1918; suita za flautu, violinu, violu, violonĉelo i harfu op. 19, 1927. — KLAVIRSKA: sonata op. 63, 1907; Petite sonate dans la forme classique op. 9, 1880; Quatre Romances sans Paroles, 1869 (novo definitivno izdanje, bez ĉetvrte romance, pod naslovom Trois Romances sans Paroles op. 1, 1894); Poeme des Montagnes, simfonijska pjesma za klavir op. 15, 1881; Quatre Pieces op. 16, 1882; Helvetia (3 valcera) op. 17, 1882; Noctume op. 26, 1886; Promenade op. 27, 1887; Schumanniana op. 30,-1887; Tableaux de Voyage op. 33, 1889; Menuet sur le Nom de Haydn op. 65, 1909; Theme varie, fugue et ehanson op. 86, 1925; suita Contes de fee op. 86, 1925; Fantaisie sur un vieil air de ronde francaise op. 99, 1930; Petite ehanson gregorienne za klavir ĉetvororuĈno op. 60, 1904; Sept chants de tcrroir za klavir ĉetvororuĈno op. 73, 1918. — ORGULJSKA: Prelude et petit Canon op. 38, 1893; Vepres du commun des martyrs op. 51, 1899; Piece u es-molu op. 66, 1911. — DRAMSKA. Opere: Attendez-moi sous forme (komiĉna opera u i ĉinu) op. 14, 1876—82; Le Chant de la Cloche (vlastitilibreto prema F. Schil leru), dramatska legenda za sole, dvostruki zbor i orkestar op. 18, 1879 —83; Fervaal (vlastiti libreto) op. 40, 1881—95; L'Etranger (vlastiti libreto) op. 53, 1898—1901 i La Legende de Saint Christophe (duhovna drama na vlastiti libreto) op. 67, 1908—15. Muziĉka komedija Le Rive de Cinyras (X. de Courville) op. 80, 1922—23. Scenska muzika: Karadec (za dramu A. AIexandrea) op. 34, 1890; Medee (za dramu C. Mendesa) op. 47, 1898 i Veronica (za dramu Ch. Gosa) op. 76, 1920. — VOKALNA: kantata Sainte Marie-Madeleine za sopran, ţenski zbor, klavir i harmonij op. 23, 1885; Pour finauguration d'unc statue, kantata za bariton, muški zbor i orkestar op. 37, 1893; Ode a Valence za sopran, muški zbor i orkestar op. 44, 1897; La Vengeance du Mari za 3 solo-glasa, zbor i orkestar op. 105, 1931; Clair de lune (V. Hugo), dramatska studija za sopran i orkestar op. 13, 1872—81; Le Forgeron za mješoviti zbor i gudaĉki kvartet op. 104, 1931. Više zborova. Madrigal d deux voix za sopran i violonĉelo (Ch. d'Orlćans) op. 94, 1928; Le Bouquet de Printemps za 3 glasa bez pratnje op. 93, 1928; Chanson pour deux voix za sopran i bariton u obliku kanona op. 102, 1931. Solo-pjesme: Au Galop (R. de Bonnieres), 1872 (prer. pod naslovom La Chevauchee du Cid, španjolsko-maurska scena za bariton, zbor i klavir op. 11, 1876, kao i za orkestar, 1879); L'Amour et le Crdne (Ch. Baudelaire); Mirage, Les ycux de l'Aimee (na vlastiti tekst) i dr. — CRKVENA: Cantate Domino za 3 glasa i orgulje op. 22, 1885; Les Noces du Sacerdoce za glas i harmonij op. 46, 1898; Pentecosten op. 75, 24 puĉka gregorijanska napjeva za zbor unisono, 1919; moteti. — Obradbe francuskih narodnih pjesama: Chansons populaires recueillies dans le Vivarais et le Vercors (predgovor i bilješke J. Tiersota), 28 melodija za glas i klavir, 1892; Chansons populaires du Vivarais za glas i klavir, 2 zbirke, op. 52 i 101, 1900 i 1930; Trois Chansons populaires francaises za zbor a cappella op. 82, 1924; Six Chansons anciennes du Vivarais, 1926; Six Chants populaires francais za zbor a cappella, 2 zbirke, op. 90 i 100, 1927 i 1930. —■ INSTRUKTIVNA: Treize pieces breves pour piano op. 68, 1908—15; Pour les enfants de tous Ċges (3 sv.) op. 74, 1919; Cent themes d'karmome et realisations op. 71, 1907—18 i dr. — SPI SI : Cours de Composi t i on musi cal e ( 3 knj. ) : I, 1903; I I , u 2 svesk a, 1909 i 1 9 3 3 ( d r u g i s v e z a k u s u r a d n j i s a A. S e r ie yxo m ) i I I I , 1 9 5 0 ( u r e d a k c i j i G . d e
V. d'INDY, La Legende de Saint Christophe, maketa dekoracije. Rad M. Denisa
Lioncourta); Projet d'organisation des etudes du Conservatoire de musique de Pariš, 1892; Une ecole de musique repondant aux besoins modernes (govor prigodom inau guracije Škole za liturgijsko pjevanje, koju je utemeljila Schola Cantorum), 1896; De Bach a Beethoven, 1899; Les trois styles de Beethoven, 1903; Cesar
208
INDY — INITIUM
Franck, 1906-j Beethoven, 1911; Emmanuel Chabrier et Paul Dukas, 1920; Richard Wagner„ 1930; Introduction a I'e tuĊe de Parsifal de Wagner (nedovršeno), 1937. Brojne studije i ĉlanci u raznim ĉasopisima (Tablettes de la »Schola«; Le Courrier musical; Le GuiĊe musical; Le Figaro; Revue musicale de la Societe Internationale de Musique; La Tribune de Saint-Gervais; Comedia i dr.). — Preradbe i obradbe djela raznih kompozitora. — Sudjelovao u izdavanju cjelokupnih Rameauovih djela. Priredio nova izdanja MonteverĊfjevih opera Orfeo i L'Incoronazione di Poppea. LIT.: H. Imbertj Vi-ncent d'Indv, Profils de musiciens, Pariš 1888. — P. de Breville i H. Gauthier-Villars, Fervaal: etude analytique et thematique, Pariš 1897. — L. de La Laurencic, Le d'Indvsme, L'Art Moderne, februar 1903. — F. Starczezoski, La Schola Cantorum de Pariš, ou V. d'Indv considere comrne professeur, Warszawa 1905. — L. Lalov, Les Partis musicaux en France, Grande Revue, decembar 1907. — R. Rolland, Vincent d' Indy, Revue d'art dramatique. februar 1908 (preštampano u Musiciens d'aujourd'hui, Pariš 1908). — L. Borgex, Vincent d' Indy, sa vie et son oeuvre, Pariš 1913. — A. Serieyx, Vincent d'Indy, Pariš 1914. — C. Saint-Šae~ns, Les Idees de M. Vincent d'Indy, Pariš 1918. — D. G. Mason, Vincent d'Indv, Contemporary Composers, New York 1929. — M. Af. Fraguier, Vincent d'Indv: souvcnirs d'une eleve, a€comf>agnes de lettres inedites du maltre, Pariš 1933. — A. Gabeau, Aupres du maltre Vincent d'Indy: souvenirs des cours de composition, Pariš 1938. — L. Vallas, Vincent d'Indv (2 sv.), Pariš 1946—50. — R. R. Guenthcr, Vincent d'Indy (disertacija), New Vork 1948. —■ N. Danuth, Vincent d'Indy 1851—1931. Champion of Classicism, London 1951. —J. Canteloubc, Vincent d'Indy, Pariš 1952. — F. Biran, Les Modes gregoriens dans I'oeuvre de Vincent d'Indy, Quebec 1953. — G. Fcrchault, Vincent d'Indy, MGG, VI 1957. B. Ać.
INFANTAS, Fernando de las, španjolski kompozitor i teolog (Cordoba, 1534 — ?, poslije 1609). Uĉitelji su mu vjerojatno bili A. de Vieras i orguljaš Chacon. God. 1572 putovao u Veneciju radi štampanja svojih kompozicija. Proveo niz godina u Rimu, gdje se suprotstavio reformi Graduale Romanum F. Anerija i F. Soriana. Pridobivši za svoju stvar Filipa II uspio je da rad na reformi bude prekinut. Od 1584 posvetio se iskljuĉivo teološkom radu; oko 1597 vratio se u Španjolsku. Posljednje godine proveo u siromaštvu', od 1600 boravio u Parizu. — I. je u prvom redu kontrapunktiĉar. Djelo Plura modulationum genera je zbirka modela za kompozicije u kontrapunktskom slogu, nalik na 1 $y contrapunti e canoni... sopra del canto fermo ... G. Nanina. Kao kompozitor ĉini se da je bio pod Moralesovim utjecajem. DJELA (muziĉka): Sacrarum var i i styli cantionum, tituli »Spiritus Soneti -, Liber Primus za 4 glasa, 1578; Liber Sccundus za 5 glasova, 1578; Liber Tertius za 6 glasova, 1579; Plura modulationum genera quae vulgo contrapuneta appellantur super excelso gregoriano cantu, omnibus musicam prufitentibus utilissima, 1579-Daljnja tri 6-glasna moteta štampana u 2. njemaĉke zbirke onoga vremena (L. Lechnera i F. Lindnera), 1583 i 1585. NOVA IZD.: sekvencu Victimae pasehali laudes za 6 glasova obj. S. W. Dehn (Sammlung alterer Alustk aus devi 16. und 17. Jahrhunden, 1837) i H. Eslava (Liva Sacro-IIispana, I, 1869). LIT.: R- Mitjana, Don F. de las Infantas, Teologo y Mušico, Madrid 191S. — J. de Les Torry y Del Cerro, F. de las Infantas, Mušico y Teologo, CVirĊoba 1931. — M. Qucrol, Fernando de Las Infantas, MGG, VIII, 1960.
INF ANTE, Manuel, španjolski kompozitor i dirigent (Osuna kraj Seville, 29. VII 1883 — Pariz, 21. IV 1958). Uĉio klavir kod E. Morere. Od 1909 ţivio u Parizu, gdje se oţenio violonĉelisticom Y. Casadesus. Veoma aktivan kao dirigent koncerata španjolske muzike. Odrţao velik broj predavanja o španjolskoj muzici. DJELA. KLA VIRSKA: Variations sur un theme populaire et dame originale; El Vito; Sevillana; Guadalquivir; Gitanerias; Pochades andalouses. Za dva klavira: Trois danses andalouses; Ritma ^ Grada et Sentimento. — Opera L'Amour trahi. — Ĉlanci o španjolskoj muzici.
INGEGNERI, Marco Antonio, talijanski kompozitor (Verona, oko 1547 —• Cremona, 1. XII 1592). Vjerojatno uĉenik V. Ruffa; od 1576 Musicis Cathedralis Praefectus u Cremoni, od 1581 maestro di cappella. Uĉitelj C. Monteverdija. Znaĉajan predstavnik gornjotalijanske škole u posljednjoj trećini XVI st., podjednako vaţan na podruĉju madrigala i crkvene muzike. Njegovi madrigali odlikuju se naglim i neposrednim promjenama ritma i tempa (pod utjecajem teksta), finom i izraţajnom, ali ne suviše ĉestom kromatikom, umjerenim sredstvima tonskog slikanja i zanosnom melodikom. Po polifonom postupku u svim se njegovim kompozicijama prepoznaje majstor, školovan na nizozemskoj tradiciji. Dvadeset i sedam responzorija za Veliki tjedan smatrani su Palestrinim djelom, dok nije F. X. Haberl 1897 utvrdio pravog autora. Ingegnerijev doprinos instrumentalnoj muzici su dvije Canzoni francesi iz 1579. DJELA: 2 knjige ĉetvoroglasnih madrigala, 1570 i 1579; 6 knjiga petoro glasnih madrigala: I, 1572; II i I I I , 1580; IV, 1584, V, 1587 i VI (posth.), 1606; knjiga šestoroglasnih madrigala, 1586. — Dvije knjige misa za 5—8 glasova, 1573 i 1587: 4 knjige Sacrarum Cantionum: I (5-gl.), 1576: II (4-gl.), 1586; I I I (za 7—16 glasova uz instrumente ad libitum), 1589 i IV (6-gl.), 1591. Lamentacije (4-gl.), 1588; Responsoria Hebdomadae Sanctae ... (4-gl.) i Miserere (6-gl.;, 1588: knjiga ĉetvoroglasnih himni (posth-) 1606^NOVA IZD.: 44 madrigala (4-gl. i 5-gl.), Kyrie i Gloria obj. G. Cesari i G. Pannain {Istituzioni e monumenti dell'ane musicale italiana, 1939); Res ponsoria ... obj. F. X. Haberl (izdanje sveukupnih djela Palestrine, XXXII); Jerusalem surge obj. J. Wolf (Sing- und Spielmusik, 1926: II izd. 1931). LIT.: F. X. Haberl, Marcantonio Ingegneri, Eine bio-bibliographische Studie, KMJB, 1898. — R. Cashniri, Mare Antonio Ingegneri, Note d'Archivio, 1926. — J. Tiersot, Mare Antonio Ingegneri, RMI, 1935. — B. Dohm, Mare Antonio Ingegneri als Madrigalkomponist, Hannover 1936. — R. Alonterosso, Una Firma autografa di Mare Antonio Ingegneri, Cremona 1947. — //. Fuge!, Mare Antonio Ingegneri, MGG, VI, 19S7.
INGEGNI TEATRALI, strojevi kojima su se u ban operi postizavali razliĉiti scenski efekti, osobito u fantasti odlomcima dramske radnje (pojavljivanje demona iz podzi ili anĊela na oblacima, naglo urušivanje graĊevina i si.). Po skim efektima što su ih ostvarivali i. t. naroĉito je bila po: venecijanska opera. Ime scenografa, koji se brinuo za prin strojeva, redovito je bilo navedeno na programu, pa i onda, bi ponekad izostalo kompozitorovo ime. INGENHOVEN, Jan, nizozemski kompozitor i dir (Breda, 29. V 1876 —• Hoenderlo, 20. V 1951). Muziku u( Rotterdamu (L. F. Brandts Buys) i Miinchenu (F. Mottl). Dir: mtinehenskog Filharmonijskog orkestra i Orkestralnog dru a 1909—12 solistiĉkog vokalnog ansambla Munchner Madt Vereinigung, s kojim je nastupao u Njemaĉkoj i inozemstvu, dobno gostovao kao dirigent simfonijskih orkestara u Mannhe Hagu, Berlinu, Parizu, itd.; od 1914 ţivio u Parizu, zatim u Šv skoj. I. je nastojao prilagoditi vokalni stil XV i XVI st. dana umjetnosti. Linearna polifonija njegovih komornih"djela neol je prozirna, ritam izdiferenciran, a melodija, puna ornamen melizama, izbjegava tradicionalnu periodizaciju. DJELA. ORKESTRALNA: Drei symphonische To nstiicke: I (lyt 1905; II idramatisch), 1907 i I I I (romantischj, 1908; fantazija Braba Holland, 1911; 4 kompozicije za 3 klarineta, 3 roga, timpane i gudaĉe, — KOMORNA: 4 gudaĉka kvarteta: Kammermusik za klarinet i gudaĉfc i l i gudaĉki orkestar, 1926; duhaĉki kvintet, 1911; 2 sonate za violinu i t 1920 i 1921; 2 sonate za violonĉelo i klavir, 1919 i 1922; sonata za klarinet i 1> 1917; sonatina za klarinet i violinu, 1925: 3 Pieces pour trois Instruments c 1918. — Klavirske kompozicije. — VOKALNA: Nordische Landschafl za 1 zbor i orkestar, 1910. Za glas i orkestar: Zarathustras Nachtlied (F. Nietz 1906 i Klaus Tink, 1909: zborovi: solo-pjesme (Blumenlieder j. LIT.: D. Ruyneman, De Komponist Jan Ingenhoven, Amsterdam — E. Reeser, Jan Ingenlioven, MGG, VI, 1957.
INGHELBRECHT, Desire-Emile, francuski dirigei kompozitor (Pariz, 17. IX 1880— 14. II 1965). Uĉio na Pariš konzervatoriju (P. Rougnon, A. Taudou, L.-A. Bourgi Ducoudrav, G. Gaussade). Debussvjev prijatelj, svoju dirig sku reputaciju stekao izvoĊenjem njegovih djela. Dirigei] Thedtre des Arts i Theatre des Champs-Elysees; 1920—23 gl dirigent Švedskog baleta u Parizu. Od 1924 direktor O Comigue, od 1927 n Operi, i od 1933 ponovno u Opera-C> gue. Od 1934 djelovao na Francuskom radiju i tamo osnov vodio Orchestre National. DJELA. ORKESTRALNA: Symphonie brevi, 1930; simfonijska Ion, 1951; simfonijske skice Automne, 1905; Poeme sylvestre za duhaĉe, ] Pour le jour de la premiere neige au vieux Japon, 1908; Rhapsodie de print, 1910; El Greco, Evocations synlphoniques (prikazano i kao balet), 1920; 5 mes danses, 1925; Carnaval romantiquc, 1936; Vezelay, 1952. — KOMOR gudaĉki kvartet, 1954; kvintet za gudaĉe i harfu, 1917; sonata za violinu i k 1950; sonatina za flautu i harfu, 1918; Deux esouisses antiques za flautu i h 1902; Nocturne za violonĉelo i klavir (orkestar), 1905; Prelude et Saltarel violu i klavir, 1907; Impromptu za violu i klavir, 1922. — KLAVIRSKA: esquisses, 1903: Suite petite-russienne, 1908; La Nursery, 4 zbirke kompo; na narodne teme, 1911— 32; Paysages, 1918. — DRAMSKA. Opere: La venitienne (prema A. de Mussetu), 1908 i Le Chene et le tilleul, ope a-balet, ] Baleti: La bonne aventure,o gaif, 1912; Le Diable dans le befjroi (prema I Poeu), 1922; Jeux de couleurs, 1933; La Metamorphose d' Eve, 1937. Ope A tire d'aile, 1946 i Voyage dans bleu, 1947. — VOKALNA: ora ori) Tan Noel durera, 1943; Le Cantique des creatures de Saint Francois za zbor i orkt 1919; La Legende du grand St. Nicolas za solo, zbor i orkestar, 1932; Ali (R. Kipling) za recitatora, bariton, zbor i orkestar, 1946; zborovi; solo-pjesm Requiem, 1941. — Orkestracije kompozicija F. Couperina (Dominos), I. Alb' (Iberiaj i drugih. — SPISI: Comment on ne doil pas interpreter »Can »Faust" et »Pelleas», 1933; Diabolus in mušica, 1933; Mouvement con
INGHILLERI, Giovanni, talijanski pjevaĉ, bariton (P Empedocle, Sicilija, 9. III 1894 — Milano, 10. XII 1959). 1 prije operni korepetitor; kao pjevaĉ debitirao 1921 u rimsl kazalištu Costanzi. Uskoro angaţiran na milanskoj Scali, 1 donskom Covent Gardenu (1928:—35), na operi u Chicagu i dru opernim pozornicama, osobito u Španjolskoj i Francuskoj. Na Prvoga svjetskog rata ĉlan milanske Scale i gost opei festivala u Firenci i Veroni. Od 1956 bio je profesor Konzerv rija u Pesaru. Jedan od najuglednijih talijanskih opernih barit svoje generacije, posebno se istakao svojim kreacijama u oper: Aida (Verdi), Madame Butterfly i La Boheme (Puccini). INGLESBY, Mona, engleska plesaĉica i koreograf (Lonc 1918—). Uĉenica M. Rambert i L. Jegorove. Plesaĉku kari; zapoĉela u Bali et Rambert; 1939 dolazi na Covent Garden trupu Ballet Russe V. Dandrea. God. 1940 osnovala vlastitu tri International Ballet za koju radi mnoge koreografije, najuspjt Endymion, Amoras, Everyman i Coimts. Umjetniĉku karij završila 1953. INITIUM (inceptio; lat. poĉetak), prvih nekoliko ton (2 ili 3) kojima zapoĉinje pojedini stih psalma (—> Incipit).
INNOCENTE — INSTITUT ZA PROUĈAVANJE FOLKLORA U SARAJEVU INNOCENTE (innocentemente; tal. nevino, bezazleno, neizvještaĉeno), oznaka za interpretaciju. IN NOMINE (lat. in nomine u ime), naziv velikog broja instrumentalnih djela engleskih kompozitora XVI i XVII st. koja se temelje na cantus firmusu: Ċfddcfgfga... Motiv ovog cantus firmusa nema nikakve veze s gregorijanskom melodijom introita In nomine Jesu, nego je istovjetan s napjevom antifone Gloria tibi Trinitas (iz blagdana Sv. Trojstva; prema Antiphonale Sarisburiensis):
Podrijetlo naziva nije meĊutim vezano uz tekst te antifone nego ima drugaĉije korijene. Antifonu Gloria tibi Trinitas upotrijebio je J. Taverner kao cantus firmus svoje istoimene mise, a u Renedictusu se ta melodija javlja na tekst In nomine Domini i to jedan jedini put, u srednjem glasu (meĊius) u jednakomjernim, polaganim notnim vrijednostima, dok joj drugi glasovi ţivo kontrapunktiraju. Ĉini se da je Tavernerov ĉetvoroglasni misni stavak postao vrlo omiljen, pa je doţivio i instrumentalnu obradbu, prvu u dugom nizu instrumentalnih kompozicija koje su je slijedile, ali su otada pisane izvorno instrumentalno. Pored imena ta su djela preuzela i neka kompozicijska obiljeţja Tavernerova Benedictusa: cantus firmus se isprva nalazi redovito u srednjoj dionici i svojim se smirenim, jednakomjernim tokom jasno izdvaja iz sve ţivljeg kretanja drugih dionica; neki su kompozitori preuzimali ĉak i poĉetnu motiviĉku graĊu Tavernerovih kontrapunktirajućih glasova. Ali I. n. poslije Tavernerova djela nema više veze s crkvenom muzikom nego postaje prva izvorno instrumentalna kompozicijska vrsta engleske muzike, neovisna o liturgiji, a i plesu. Komponira se za lutnju i za instrumente s tipkama, ali najviše za sastav viola. U odnosu na oblik I. n. se u poĉetku jedva razlikuje od vokalnog moteta s cantus firmusom, no već sredinom XVI st. zapoĉinje proces njegova instrumentaliziranja sliĉno kao kod —> fancyja. Postepeno se I. n. razvio u odreĊenu formu koja se, neovisno o obliĉju cantus firmusa, sastojala od više dijelova, kasnije meĊusobno jasno odijeljenih i sve kontrastnije graĊenih. Gotovo svi znaĉajniji engleski kompozitori od Tavernerovih vremena do Purcella pisali su I. n., i to većinom za 4 do 7-glasni sastav viola ili za ĉembalo (orgulje). Najviše kompozicija nastalo je izmeĊu 1560 i 1610, a najznaĉajniji je majstor te vrste Ch. Tye, zatim N. Strogers, Th. Tallis, W. Byrd, R. Whyte, J. Buli, A. Ferrabosco ml., O. Gibbons, W. Lawes, J. Jenkins i mnogi drugi. Neke I. n.-kompozicije dobile su ime prema cantus firmusu Gloria tibi Trinitas, a neke su oznaĉene posebnim naslovima, kao npr. Ch. Tveova Farezvell iny good lord for ever ili glasovita Cries of London O. Gibbonsa za pjevaĉke glasove i sastav viola. U kasnijoj fazi susreću se i djela naslovljena I. n.,koja nemaju veze s prvobitnim cantus firmusom, a ima i takvih koja se nazivaju I. n.-fantazije s tematskom gradom oblikovanom prema napjevu antifone, ali bez cantus firmusa. MeĊutim, u velikoj većini I. n.kompozicija melodija cantus firmusa ostala je neizmijenjena i javlja se u svom izvornom obliku. Posljednje znaĉajne priloge toj vrsti dao je H. Purcell. U novije doba unio je R. Strauss jedan »In nomine« J. Bulla u svoju operu Die schmeigsame Frau (1935), a A. Bush je u okviru svoje Engleske suite za gudaĉe (1946) komponirao stavak »In nomine«. LIT.: li. H. Aleyer, Die mehrstimmigc Spielmusik des 17. Jahrhunderts in Nord- und Mitteleuropa, Kassel 1934. — Isti, The In Nomine and the Birth of Polyphonic Instrumental Music in England, Music and Letters, 1936. — Isti, English Chamber Music, London 1946 (II izd. 1951). — G. Reese, The Origin of the English In Nomine, Journal of the American Musicological Soc iety, 1949. — R. Douington i Th. Dart, The Origin of the In Nomine, Music and Letters, 1949. — D. Slevens, Les Sources dc V "in nomine% u djelu La Musique Instrumentale de la Renaissance, Pariš 1955. — II". Coates, In Nomine, MGG, VI, 1957. — R. K'. \\"eidner, New Insights on the Early » I n Nomine", Revuc Relge dc Musicologic, 1961. I. Ać.
INSANGUINE (nazvan Monopoli), Giacomo, talijanski kompozitor (Monopoli kraj Barija, 22. III 1728 — Napulj, 1. II T 795)- Uĉio na konzervatoriju 5". Ono/rio u Napulju (F. Feo, G. Abos, F. Durante). God. 1756—82 komponirao brojne opere, koje su većinom doţivjele praizvedbu u Napulju. Od 1767 do
209
smrti nastavnik na konzervatoriju 5. Onofrio; uz to 1774—81 orguljaš, zatim kapelnik napuljske katedrale. Insanguineove opere općenito (izuzevši L'Osteria di Mareehiaro i Adriano in Siria) nisu imale mnogo uspjeha. Ostavio je više muziĉki besprijekornih i vrijednih arija. DJELA. DRAMSKA. Opere: Lo Funnaco revotato, 1756; L'Osteria di Mareehiaro, 1768; La Didonc abbandonata (P. Metastasio), 1770; Adriano in Siria (P., Metastasio), 1773; Calipso, 1782 i dr. — Canlata profana za 3 glasa i zbor, 1770; arije. ■— CRKVENA:Passio dcl Venerdi Santo za 4 glasa i orgulje; / Voti di David per Salomonc, espressi ncl Salmo LXXI, kantata za 3 glasa i orkestar, 1775; Cantata per la Traslazione del Sanguc di S. Gennaro; mise; Te Deum; moteti i dr. LIT.: A. Mondolji, Giacomo Insanguine, MGG, VI, 1957.
INSCENACIJA (lat. in u i grĉ. rjxr,VT) pozornica), 1. postavljanje kazališnog djela na scenu. Cjelokupan rad oko scenske realizacije. U taj su proces ukljuĉeni svi elementi izvedbe: gluma, kulise, razne tehniĉke naprave itd.,pod vodstvom reţisera i scenografa. U operama je vaţan udio dirigenta, a kod baleta takoĊer i koreografa. 2. Priprema vidljivog scenskog aparata, tj. kulisa, kostima, rasvjete. INSTITUT ZA FOLKLOR U SKOPJU (ranije Folkloren institut) osnovan je maja 1950 kao samostalna i samoupravna nauĉno-istraţivaĉka radna organizacija. Zadatak mu je: da vrši nauĉna istraţivanja u oblasti folklora; prikuplja, sreĊuje 1 ĉuva folklornu gradu; objavljuje rezultate svoje nauĉne delatnosti; daje struĉnu pomoć ustanovama, organizacijama i pojedincima te razvija nauĉnu suradnju sa drugim srodnim institucijama i pojedincima u zemlji i inostranstvu. Rad Instituta podeljen je u ove organizacione jedinice: Odsek za narodnu muziku i narodnu koreologiju; Odsek za narodne obiĉaje i igre; Odsek za tekstilnu narodnu ornamentiku; Biblioteka i arhiva i Opšti odsek. Institut je (do kraja 1970) prikupio: 36 720 narodnih pesama, 6461 pripovetku, 480 obiĉaja, 267 narodnih plesova, 1984 instrumentalne melodije i Ċr. Od prikupljenog materijala melografirano je i muziĉki analizirano 12 000 narodnih, pesama i 500 instrumentalnih melodija, koreografirano 267 plesova, a obraĊeni su i obiĉaji mnogih mesta i oblasti. Institut je objavio: Makedonska narodna ora, 1953; Makedo>iski muziĉki folklor, Pesni I—II, 1953 i 1959; Makedonski narodni vezovi, 1953 i Makedonskite melograji od krajot na XIX vek, 1962.
— Od 1968 izlazi ĉasopis Makedonski folklor: 1968, 1—2 i 1969, 3—4. Uz to su saradnici Instituta objavili veći broj radova u na šim i stranim ĉasopisima. A. Ln. INSTITUT ZA NARODNU UMJETNOST U ZAGREBU osnovan je 1948. Njegovi su odsjeci: za folklornu muziku, za narodne plesove, za usmenu i puĉku knjiţevnost, za folklorno kazalište i za narodne obiĉaje. Institut ima biblioteku, odsjek za dokumentaciju (rukopisne zbirke, fonoteka, fototeka, filmoteka i razliĉite struĉne kartoteke). Djelatnost ustanove kreće se (1972) u nekoliko osnovnih smjerova: 1. kompleksno istraţivanje folklorne tradicije pojedinih regija u Hrvatskoj (prvenstveno narodna muzika, ples, usmena knjiţevnost i obiĉaji); 2. istraţivanje transformacija folklornih tradicija u suvremenoj kulturi; 3. pripremanje monografija o hrvatskoj puĉkoj knjiţevnosti, kritiĉkih izdanja zbirki narodnih umotvorina i tematskih kataloga narodnih pripovjedaka i pjesama; 4. rad na dokumentaciji (transkribiranje magnetofonskih snimaka, sreĊivanje bibliografija i kartoteka); 5. suradnja u popularizaciji i primjeni folklora. — U rukopisnim zbirkama instituta ĉuva se preko 20 000 zapisa narodnih melodija, preteţno vokalnih, preko 33 000 zapisa tekstova epskih i lirskih pjesama bez napjeva, a uz to velik broj opisa obiĉaja, pripovijedaka i ostalih oblika usmene i puĉke knjiţevnosti. U posebnim su zbirkama popisi narodnih plesova i kinetogrami (obraĊeno preko 300 plesova iz Hrvatske); u zbirkama crteţa obuhvaćeni su i narodni muziĉki instrumenti. Institutska fonoteka sadrţi 600 kolutova magnetofonske vrpce, od ĉega su dvije trećine muziĉki snimci. Institut izdaje godišnjak Narodna umjetnost i pojedinaĉne monografije. LIT.: Z. Palĉok, Petnaest godina rada Instituta za narodnu umjetnost, Narodna umjetnost, 1962. —■ M. llošković-Stulli, Uz dvadesetu godišnjicu In stituta za narodnu umjetnost (1948—1968), ibid., 1967—68 (s popisom ruko pisnih zbirki i bibliografijom radova suradnika instituta). J. Bez.
INSTITUT ZA PROUĈAVANJE FOLKLORA U SARAJEVU osnovan 1947 kao samostalna ustanova za ispitivanje narodne umjetnosti i obiĉaja. Prvi direktor bio je Cvjetko Rihtman; njega je 1957 naslijedio Špiro Kulišić. God. 1958 institut je pripojen Etnografskom odjelu Zemaljskog muzeja u Sarajevu kao Odsjek za folklor. Uz opseţnu struĉnu biblioteku Institut je posjedovao više od 5000 zapisa, iskljuĉivo s teritorija BiH, te dragocjenu zbirku muziĉkih instrumenata, od kojih su neki bili ranije sasvim nepoznati. Muziĉki zapisi, kao i zbirke instrumenata ukazuju na naroĉiti muziĉki sistem i na posebne oblike u traĊi-
210
INSTITUT ZA PROUĈAVANJE FOLKLORA — INSTRUMENTACIJA
cionalnoj narodnoj muzici Bosne i Hercegovine. U Institutu je neko vrijeme djelovao s velikim uspjehom i likovni odsjek, a sakupljen je takoĊer i bogat materijal za prouĉavanje narodnih igara. Institut je izdao 3 biltena (urednik C. Rihtman), te nekoliko posebnih izdanja, medu kojima su Rjeĉnik turcizama u narodnom govoru i knjiţevnosti BiH (A. Škaljić) i Pregled folklorne graĊe u ĉasopisu »Behar« (A. Nametak). M. Poz. INSTRUMENTACIJA, 1. postupak kojim kompozitor pri razraĊivanju orkestralne partiture utvrĊuje uloge pojedinih instrumenata i instrumentalnih skupina. Izraz i. pojavio se prvi put 1807 u muziĉkom leksikonu Kurzgefasstes Handzvorterbuch der Aiusik H. Ch. Kocha (Instrumentierung). Kao sinonim za instrumentaciju ponajĉešće se upotrebljava izraz orkestracija, iako neki autori prave razliku u njihovu znaĉenju, smatrajući instrumentaciju preteţno naukom o instrumentima, njihovu mehanizmu i ostalim njihovim obiljeţjima, dok u orkestraciji vide nauku o tretiranju orkestra kao cjeline, tj. o akustiĉkim i drugim odnosima medu orkestralnim instrumentima. Dobar instrumentator mora temeljito poznavati mehanizam i osobine svakog instrumenta, kao i mogućnosti njegova spajanja s osobinama drugih instrumenata. Osim toga mora imati unutrašnju zvukovnu predodţbu 0 realnom zvuku onoga što piše za orkestar. 2. Instrumentacija se poĉinje snaţnije razvijati tek u muziĉkom baroku, u trenutku osamostaljenja orkestra. Temeljni kamen tog procesa je partitura Monteverdijeve opere Orfeo (1607), iako se ni kod ovog djela još ne moţe govoriti o sistematski izgraĊenom orkestralnom tijelu. I u ovom kao i drugim saĉuvanim scenskim radovima Monteverdija, kompozitor već pronalazi, odnosno primjenjuje posebne instrumentalne efekte na osjetljivim mjestima dramske radnje (tremolo i pizzicato gudaĉa, sordinirane trublje). U XVII st. ĉetvoroglasni gudaĉki sastav tvori kroz dulje vremena temelj orkestra talijanskih- kompozitora, u kojima duhaĉki instrumenti podvostruĉuju gudaĉke dionice. Znatan korak dalje uĉinili su A. Stradella i A. Scarlatti u teţnji k samostalnosti duhaĉkih instrumenata (trublja). Pojavljuje se alternativna upotreba gudaĉa i duhaĉa, u instrumentalne dionice prodire tipiĉno barokni koncertantni duh. Srodna su nastojanja H. Purcella u Engleskoj. U Francuskoj Lullvjev operni orkestar poĉiva na gudaĉkom petoroglasju, uz zanimljivo iskorištavanje duhaĉa 1 udaraljki, osobito u baletnim toĉkama i deskriptivnoj muzici pojedinih scena. J. Ph. Rameau uvodi u francuski orkestar klari net i rog i time mu pribavlja nove izvore boje i ţivopisnosti. Na instrumentaciju njemaĉkih muziĉara baroknih vremena utjecalo je ĉesto i brojno izvoĊenje talijanskih opera (osobito napuljske škole) u Njemaĉkoj i Austriji. Njemaĉki su kompozitori upotre bljavali u srodnim opernim prizorima (zazivi, preklinjanja, tu ţaljke) srodne instrumentalne efekte, posebno na gudaĉkim in strumentima (pizzicato, tremolo, con sordino). R. Keiser uvodi rogove u operni orkestar. Talijani su na Nijemce utjecali i na podruĉju instrumentalne muzike, tako A. Corelli na G. F. Handela (Concerti grossi). Prema sredini XVIII st. nastaju znatne promjene u općoj stvaralaĉkoj koncepciji kompozitora. Polifonija baroka ustupa mjesto novoj homofoniji, prozraĉnosti i jednostavnosti. Izraţajni stil teţi k većim kontrastima, koji će se kasnije posebno oĉi-
FROLOGO ■
H
U M V S I C A.
tovati na podruĉju kolorita. Nestaje pompozna, monumenta muziĉka umjetnost feudalnih dvorova, palaĉa i kazališta. Poc se graĊanska klasa i izgraĊuje svoju, novu umjetnost, blisku; votu i stvarnosti. Promjene se javljaju i u instrumentariju, se naravno odraţava i u instrumentaciji. Niz baroknih duhaĉ instrumenata nestaje iz upotrebe, tako Bomhart, Zink, Krummb 1 dr. Već spomenuti klarineti i rogovi, pa fagoti ulaze postepi u orkestar. Sredinom stoljeća oblikuje se orkestralni sastav, 1 će u toku vremena dobiti naziv »klasiĉni orkestar«. Uporedi fiksiranjem instrumentarija raste i teţnja za povećavanjem br srodnih, osobito gudaĉkih instrumenata, kao i za ostvaren) nove akustiĉke ravnoteţe. Znameniti orkestar u Mannhei posjedovao je (1756) 20 violina, 4 viole, 4 violonĉela, 2 kont basa, 4 flaute, 2 oboe, 4 fagota, 4 roga, 12 trublji i 2 timpana Odluĉan korak ka konaĉnom oblikovanju »klasiĉnog orkesi naĉinili su, nakon pokušaja pretklasiĉnih kompozitora, Glu Haydn i Mozart. Temelj njihova, a potom i »klasiĉnog« orkes jesu gudaĉki instrumenti, u sastavu: prva i druga violina, vic violonĉelo i kontrabas (budući da je kontrabas vrlo ĉesto izvoi violonĉelovu dionicu za oktavu dublje, radilo se ponajĉešće ĉetiri samostalne gudaĉke dionice). Medu duhaĉkim instrumenti: klasiĉnog orkestra nalaze se 2 flaute, 2 oboe, 2 klarineta, 2 fage 2 roga, 2 trublje i 1 par timpana (ugoĊenih na tonici i domina glavnog tonaliteta). Za posebne efekte operni su orkestri sadr: vali 3 trombona (u simfonijski orkestar Beethoven će trombe uvesti istom u finale Pete simfonije), dok su se timpanima katl pridruţivali veliki bubanj, ĉineli i triangel. Sav kasniji razvoj instrumentacije u XIX st. povezan je ovaj klasiĉni orkestralni sastav, kojemu se tada dodaju novi : strumenti, dok se broj već postojećih povećava. Romantizam un u instrumentaciju nov smisao za iskorištavanje instrumentali boja, pomoću kontrastiranja ili njihova miješanja, što kompo torima dobro dolazi u okviru programne muzike koja se upra u XIX st. snaţno razvija. Na instrumentaciju toga doba poseb su utjecala nastojanja slavenskih kompozitora koji u muziku unc obiljeţja muziĉkog folklora svoje zemlje. Sastav gudaĉkih instrumenata nije doţivio promjena u sii fonijskom i opernom orkestru XIX st. A nije ih ni mogao do: vjeti, jer je pruţao kompozitorima maksimum zvukovne u dnaĉenosti, uz veliku raznovrsnost boje i kvalitete tona. Lije i, naroĉito, desna ruka sviraĉa na gudaĉkim instrumentima mo znatno preobraziti osnovnu boju tona i izazvati oštre i efekt kontraste, kojima se spretan instrumentator moţe vrlo umješ i vješto posluţiti (flageolet, legato, staceato, martellato, tremo pizzicato, col legno, sul ponticello i dr.). Ipak je i instrumentacija na podruĉju gudaĉkih instrumen; doţivjela svojevrsnu preobrazbu pojavom Beethovenovih sij fonijskih djela. Dok je u orkestralnim kompozicijama Hayd i Mozarta još uvijek vladala stanovita tipizacija, shematizac u funkciji pojedinih gudaĉkih instrumenata (basova dionica redovito bila povjerena violonĉelima i kontrabasima, melod: u višim registrima vodile su prve violine, katkada u zajedn s drugim violinama), Beethoven uvodi meĊu gudaĉke dioni ravnopravnost, osobito što se tiĉe viola koje su spadale u instr mente »pratnje«; violonĉelo je napustio zajedniĉki ţivot s konti basom, koji je takoĊer postao samostalniji. Zahtjevi, što ih kompozitori XIX st. postavljaju na guda u orkestru, postaju sve teţi i dostiţu vrhunac u partiturama Wagnera i R. Straussa. Uz to, što se više ide prema kraju stoljec broj gudaĉkih instrumenata sve se više povećava. To je dobri dijelom bila posljedica istodobnog povećavanja broja orkestraln duhaĉkih instrumenata, što bi, bez odgovarajućeg povećanja g daĉa, bilo izazvalo poremećenje potrebne akustiĉke ravnotei Donekle izniman sluĉaj je Berliozova Symphonie fantaslique, kojoj autor već 1830 traţi 15 prvih i 15 drugih violina, 10 vio] 11 violonĉela i 9 kontrabasa, ali je ta glomaznost razumljiva Berliozovih sklonosti i simpatija za monumentalnost zvukovni uĉinka. Znatno kasnije traţit će R. Wagner u operi Gdtterdai merung (1874) 16 prvih i 16 drugih violina, 12 viola, 12 violonĉe
aimm libim« «K ptf N«»>«*r .1 •tr
INSTRUMENTACIJA. Monteverdijeva opera La Favola d'Orfeo (l6O7),poĉetak
i 8 kontrabasa. Isti broj zahtjeva i R. Strauss u partituri sve simfonijske pjesme Ein Heldenleben (1899). Bogat broj gudaĉk instrumenata omogućio je kompozitorima traganje za novi efektima putem dalje pregrupacije. Tako R. Wagner u predig opere Lohengrin dijeli violine u ĉetiri jednake skupine, upotr bljavajući uz to i ĉetiri solo-violine, ĉime ostvaruje ţeljeni efe prozraĉnosti, eteriĉnosti. Daleko znaĉajnije promjene doţivjela je instrumentacija XI st. u oblasti duhaĉkih instrumenata. Njihov sastav, naslijedi od klasiĉnog orkestra, povećao se i izmijenio, teţeći k troglasj koje je svakoj grupi omogućavalo izvoĊenje potpunih kvintakord a zatim i k punoći i zaokruţenosti ĉetvoroglasja. Dodatkom dva; rogova nastaje »kvartet rogova«; novi kvartet stvara se u niţi:
INSTRUMENTACIJA registrima limenih duhaĉa time što se grupi od tri trombona pridruţuje tuba. U skupini drvenih duhaĉa već je Beethoven izmijenio princip strogog »a 2«, uvodeći malu flautu i kontrafagot. Konaĉna podjela »a 3« postignuta je spajanjem dviju flauta s malom flautom (piccolo), dviju oboa s engleskim rogom, dvaju klarineta s bas-klarinetom i dvaju fagota s kontrafagotom. Prijelaz »a 4« izvršen je povećanjem broja osnovnih instrumenata (3 flaute i mala flauta, 3 oboe i engleski rog, itd.). Pojedini kompozitori pojaĉavat će prema potrebi korpus limenih instrumenata, traţeći 8 rogova, 4—6 trublji, 4 trombona, 2 tube. U instrumentaciji drvenih duhaĉa takoĊer je Beethoven naĉinio odluĉan korak dalje. Nasuprot Havdnu i Mozartu, koji drvene duhaĉe koriste za pojaĉavanje općeg zvukovnog uĉinka ili kao kontrast gudaĉima u sonatnoj provedbi, Beethoven prvi individualizira te instrumente, bogato iskorištavajući njihova obiljeţja. Još dalje ide C. M. v. Weber, utemeljitelj romantiĉnog orkestra, koji u drvenim duhaĉima gleda ne samo nosioce odreĊene boje, već i simbole odreĊenih raspoloţenja, koristeći pojedine njihove, dotada zapostavljene registre, za nove, osobito dramatske efekte. Otada, kroz ĉitavo XIX st. drveni duhaĉki instrumenti izvrsno sluţe kompozitorima za koloristiĉke uĉinke, kako u operama R. Wagnera, tako u opernim i simfonijskim radovima N. Rimski-Korsakova i impresionistiĉkim orkestralnim kompozicijama C. Debussvja. Sliĉno bi se moglo reći i za novu ulogu limenih duhaĉkih instrumenata u orkestru XIX st., u koje spadaju rogovi, trublje, tromboni i tuba. I tu je Beethoven obogatio njihov doprinos, iako još nije posjedovao instrumente s ventilima. On je znatno osamostalio dionice trublje i roga, koji sudjeluju u iznošenju melodijskih zamisli. Ovdje valja posebno istaknuti rog koji se, iako izraziti limeni instrument, izvrsno stapa s drvenim duhaĉkim instrumentima u skladnu, zaobljenu cjelinu. U tom' smislu su ga upotrebljavali i klasiĉari i romantiĉari. No rog u orkestru prošlog stoljeća postaje posebnim sredstvom za evociranje odreĊenih raspoloţenja (idiliĉkih, lovaĉkih, lirskih, ali i grotesknih). Njegovu je višestranost naglasio R. Schumann nazvavši ga »dušom orkestra«. Dobivši ventile, koji su omogućili izvoĊenje kromatske ljestvice, i rog i ostali duhaĉki instrumenti postali su mnogo pokretniji, sigurniji i bogatiji, ĉime su kompozitorima pruţili sasvim nove, dotad nepojmljive mogućnosti. Tomu treba dodati i efekte izobliĉavanja boje zvuka, koji kod limenih duhaĉa nastaju primjenom sordine. U romantiĉkom orkestru trublja i dalje ostaje predestiniranim instrumentom za signalizaciju i za stavke tipa fanfare. Na podesnim mjestima jedino ona moţe dati orkestru potreban sjaj i blještavilo, osobito kao eksponent melodije u skupini duhaĉa. Tromboni s tubom ušli su definitivno u orkestar XIX st. i otada postali njegovim trajnim sastavnim dijelom. Instrumentatori ih osobito uspješno koriste u sveĉanim raspoloţenjima. Izvrsni primjeri za upotrebu ovih instrumenata susreću se u operama R. Wagnera koji je u orkestar tetralogije Ring des Nibelungen uveo niz tuba zbog specijalnih efekata (u tomu ga je u nekim svojim simfonijama slijedio i A. Bruckner). Evoluciju su u XIX st. doţivjele i udaraljke kao jedno od osnovnih sredstava za isticanje orkestralnog kolorita. Njihov se broj povećao i obogatio. Od jednog para timpana prešlo se na dva i više pari. Beethoven im u IX simfoniji daje ĉak i solistiĉku ulogu. Timpani su posebnim postupcima (razliĉitim vrstama udara i batića) postali instrument bogato diferenciranih efekata. Skupina udaraljki obogatila se i mnogim drugim instrumentima, dotad samo povremeno upotrebljavanim. Medu ove spadaju veliki i mali bubanj, triangel, ĉineli (podesni za višestruke efekte boje prema tome da li se udara jednim tanjurom o drugi ili se batićima udara u jedan od njih), gong, ksilofon, zvonĉići, celesta, kastanjete, bubnjić s praporcima i neki drugi. Najveći broj tih instrumenata nalazi primjenu u djelima s programnog podruĉja. Još u XVIII st. (Gluck, Orfeo), ali navlastito u XIX, ulazi harfa kao vrlo znaĉajan sastavni dio u simfonijski i operni orkestar. Instrumentatori je mnogostruko i jedinstveno iskorištavaju, kako samu, tako i u spoju s drugim instrumentima. Gledajući na instrumentaciju XIX st. kao na cjelimi, treba istaknuti, da u njoj najvaţnije etape predstavlja stvaranje C. M. v. Webera, H. Berlioza, G. Meverbeera, R. Wagnera, N. RimskiKorsakova, R. Straussa i, sasvim potkraj stoljeća, C. Debussvja. Instrumentacija XX st. donosi nove promjene i mogućnosti. Ona se uglavnom razvija u dva pravca: kao koloritna instrumentacija, koja se i dalje temelji na miješanju boja i traganju za koloristiĉkim uĉincima, i kao instrumentacija koja ih svjesno izbjegava te prvenstveno istiĉe ĉistoću melodijskih obrisa u preteţno polifonom tkivu. Prvom pravcu pripadaju u prvom redu djela impresionista, Ravela, Respighija, de Falle, ali i ekspresionista (A. Schonberg, A. Berg, A. Webern, koji uvodi poseban pojam »Klangfarbenmelodie«), pa O. Messiaena; na podruĉju drugog
211
pravca istiĉu se djela tzv. neoklasiĉara, koji oţivljuju baroknu motoriĉnost i polifonu misao (I. Stravinski, E. Bloch, P. Hihdemith, E. Kfenek). Nadalje, nova instrumentacija našeg stoljeća napušta glomazne orkestralne sastave, kakve su u svojim djelima upotrebljavali A. Bruckner, R. Strauss i G. Mahler. Ti su sastavi odgovarali emocionalno prezasićenoj atmosferi kasne romantike. U naše vrijeme, iako pojedini kompozitori pišu za priliĉno brojna i raznovrsna instrumentalna tijela, instrumentatori daju prednost ograniĉenijim sastavima, što je u izvjesnoj mjeri posljedica aforistiĉkog izraţavanja i napuštanja opseţnih arhitektonskih oblika. U tom smislu karakteristiĉno je komorno tretiranje orkestra, solistiĉko razraĊivanje orkestralnih dionica. Ali se izmijenio i naĉin instrumentiranja. Instrumentatori, ĉija djela odaju tipiĉno antiromantiĉke, antisubjektivistiĉke znaĉajke u vremenu izmeĊu Prvoga i Drugoga svjetskog rata i zanose se prvenstveno linearnim, polifoniĉkim koncipiranjem, morali su svoje umjetniĉke teţnje ostvariti i u podesnoj instrumen taciji orkestralnih kompozicija. Za takva je djela karakteristiĉno, da gudaĉki instrumenti, odvajkada najizrazitiji nosioci emocionalnih vrijednosti, nisu više eksponirani kao prije; njihova je uloga mnogo »trijeznija«. Naprotiv, glavnim nosiocima melodijskog kretanja postaju ĉesto duhaĉki instrumenti kojih je mogu ćnost da izraze osjećajne izljeve, oduvijek bila ograniĉena. Jedan od najpouĉnijih primjera je svakako mali, komorni sastav u Histoire du soldat I. Stravinskog. Orkestar našeg doba se takoĊer obogatio. U njemu se ĉesto susreće klavir, ne kao solistiĉko-koncertantni instrument, već ravnopravan ostalima; on je više puta, pod utjecajem jazza, tretiran kao udaraljka za preciziranje suhe, mehaniĉke pratnje. Mnogi suvremeni kompozitori rabe veći ili manji broj udaraljki, ĉesto izbjegavajući koloristiĉke efekte. Ponekad instrumentarij udaraljki u orkestru poprima neuobiĉajene dimenzije i stvara potpuno nove zvukovne uĉinke (tako u operi Antigonae C. Orffa u kojoj je uz udaraljke zaposleno 15 muziĉara!). U orkestar ulaze i elektriĉni instrumenti, osobito Ondes Martenot. Muzika XX st. je veoma heterogena i rada se iz razliĉitih '':esto sasvim suprotnih umjetniĉkih gledišta i smjernica. Zboj oga je i nemoguće govoriti o instrumentaciji XX st. kao o jedinstvenom pojmu. Kontrasti su golemi. Dok se velik broj muziĉara još uvijek sluţi tehnikom orkestriranja, kojoj je uglavnom osnova instrumentacija N. Rimski-Korsakova, drugi se, u orkestralnim djelima, koja su izrasla iz dodekafoniĉkih naĉela, sluţe »poentilistiĉkom« tehnikom, stalno prebacujući razjedinjene ĉestice muziĉke misli iz jednog instrumenta u drugi, uz oštro naglašavanje opreĉnosti boja i registra. 3. Iako se u pojedinim teoretskim priruĉnicima prije sredine XVIII st. nalaze upute i savjeti o pisanju za orkestralne sastave i o mehanizmu i osobinama pojedinih instrumenata (M. Praetorius, P. Trichet, M. Mersenne, J. Mattheson, J. A. Scheibe), prvim se priruĉnikom instrumentacije, doduše vrlo skromna opsega, smatra Essai d'instruction a l'usage de ceux, qui composent pour la clarinette et les cors (1764) V. Roessera. Ali prvo epohalno djelo s tog podruĉja je Grand traite d? instrumentation et d'orchestration modernes (1844) H. Berlioza, jednog od najvećih instrumentatora svih vremena. Djelo se temelji na romantiĉkoj koncepciji instrumentiranja i predskazuje raskoš Wagnerova orkestra. Berliozov priruĉnik obradio je R. Strauss (1905) dodavši mu vrijedne dopune. U nizu priruĉnika, koji su se poslije Berliozova pojavili, neobiĉno je znaĉajan Ocuoeu opuecmpoeKii (1913) N. A. Rimski-Korsakova, u kojem autor, sluţeći se bogatim izborom primjera iskljuĉivo iz vlastitih djela, postavlja teţište na postizavanje akustiĉke ravnoteţe u orkestru, kao i mnogobrojnih koloristiĉkih efekata. Taj je udţbenik bio raširen gotovo po svim evropskim zemljama. Na njemu su se odgajali nebrojeni evropski kompozitori. Od ostalih priruĉnika za instrumentiranje neka budu navedeni kronološkim redom: F. A. Gevaert, Traite general d'instrumentation, 1863 (1885 kao Nouveau traite d'instrumentation); E. Prout, Instrumentation, 1877; L. Bussler, Instrumentation itnd Orchestersatz . . . , 1879; S. Jadassohn, Lehrbuch der Instrumentation, 1889; R. Hofmann, Praktiscke Instrumentationslehre (7 sv.), 1893; F. Corder, The Orchestra and Hozv to Write for it. A Practical Guide, 1898 (VI izd. 1923); Ch. M. Widor, La Technique de l'orchestre moderne, 1904;1 E. Guiraud, Traite pratique d'instrumentation, 1909 (novo iza , obradio H. Busser, 1933); H. Riemann, Handbuch der Orchestrierung (II izd.), 1910; C. Forsvth, Orchestration, 1914 (II izd. 1935); V. Ricci, V Orchestrazione . . . , 1920; E. Evans, Method of Instrumentation (2 sv.), 1926—27; E. Wellesz, Die neue Instrumentation (2 sv.), 1928'—29; A. O. Anderson, Practical Orchestration, 1929; G. Jacob, Orchestral Technique (II izd., 1940); G. Grovlez, L'Imitation a Vorchestration, 1946;
212
INSTRUMENTACIJA — INSTRUMENTALNA MUZIKA
A. Casella—V. Mortari, La Tecnica delVorchestra contemporanea, 1950; K. W. Kennan, The Technique of Orchestration, 1952; G. Read, Thesaums of Orchestral Devices, 1953; Ch. Koechlin, Traite d'orchestration, 3 sv., 1954—56; W. Piston, Orchestration, 1955; L. Parrott, Metod in Orchestration, 1956; H. Kunitz, Die Instrumentation, 12 sv., 1956—60; H. Erpf, Lehrbuch der Instrumentation und Instrumentenkunde, 1959. LIT.: H. Lavoix, Histoire de l'instrumentation depuis lc seizieme siecle jusqu'a nos jours. Pariš 1878. — A. Pougin, L'Orchestre de Lully, Lc Menestrel, 1896. — W. Kleefeld, Das Orchestcr der Hamburger Oper 1678—1738, SBIMG, 1899—1900. —■ E. v. Kotnarczynski, Mozarts Kunst der Instrumentation, Stuttgart 1906. — R. Haas, Zur Frage der Orchesterbesetzung in der zweitcn Halfte des 18 Jh., Kongressbericht der IMG, 1909. — G. Cucuel, Etudes sur un orchestre au XVIII eme siecle. L'instrumentation chez les symphonistcs de la Poupliniere, Pariš 1913.—H. D. Bruger, Glucks dramatische Instrumentationskunst und ihre geschichtliche Grundlagen, Heidelberg 1922. — O. Karsten, Die In strumentation R. Schumanns, Wien 1923. — H. Erpf, Grundfragen der neucren Instrumentation, Melos 1924—25. — A. Carse, The History of Orchestration, London 1925. — F. Bayer, Ober den Gebrauch der Instrumente in den Kirchenund Instrumentalvverken W. A. Mozarts, SMW, 1927. — H. J. Moser, Die Anfange der Instrumentationskunst 1600 b is 1750, Das Orchester, 1927. — R. Sondheimer, Die Entwicklung des Orchestcrs in der vorklassischen Sinfonie, ibid. — M. Hasse, Die Instrumentation J. S. Bachs, Bach-Jahrbuch 1929. — H. v. Vi'altershausen, R. Wagners Instrumentation, Das Orchester, 1931. — U". Nedwed, Die Entwicklung der Instrumentation von der Wiener Klassik bis zu den Anfangen R. Wagners, Wien 1931. — G. Fitelberg, Aspects of Instrumen tation to-day, Modern Music, 1931. — \V. Gertler, Die Instrumentation Mendelssohns, Das Orchester, 1931. — R. Welz, Die Instrumentation R. Schumanns, ibid. — H. Hartenstein, H. Berlioz' Instrumentationskunst und ihre geschi chtliche Grundlagen, Freiburg i. Br. 1932. — .S\ Terry, Bach's Orchestra, Lon don 1933. — A. Schaefers, G. Mahlers Instrumentation, Bonn 1935. — C. Thierne, Der Klangstil des Mozartorchesters. Ein Beitrag zur Instrumentationsgeschi chte des 18. Jh., Leipzig 1935. — R. Tenschert, Zur Frage der Brahmsschen In strumentation, AM, 1937. — K. Herbst, Instrumentieren und Orchestrieren, Die Musikwoche, 1939. — F. Oeser, Die Klangstruktur 111 der Bruckner-Symphonien, Leipzig 1939. — A. Carse, The Orchestra in the 18 Ccntury, Cambridge 1940. —J. A. IV'estrup, Monteverdi and the Orchestra, Music and Letters 1940. — A. Carse, The Orchestra from Beethoven to Berlioz, Cambridge 1948. — A. F. Aiarescoui, Nouveaux principes d'orchestration, Schvvcizerischc Musikzeitung, 1951. — H. Ch. \\"olff, Von der spatromantischen zur modernen In strumentation, Das Musikleben, 1954. — .V. Kiihler, Die Instrumentation als Mittel musikalischer Ausdrucksgestaltung, Leipzig 1955. —lltM. Becker i L. K. Mayer, Instrumentation, MGG, VI, 1957.—■ R. L. IV'eazi'er, i6 Centurv Instrumentation, MQ, 1961. — M. Becker, Geschichte der Instrumentation, Koln 1964. — A. D. McCredie, Instrumentarium and Instrumentation in the North German Baroque Opera (disertacija), Hamburg 1964. J. As.
INSTRUMENTALNA MUZIKA, za razliku od vokalne, muzika koja se izvodi na instrumentima. Ne moţe se toĉno utvrditi koja je muzika starija, vokalna ili instrumentalna; i najstariji spomenici u rijeĉi, a naroĉito u slici, svjedoĉe da je svagda uz pjevanje bilo i sviranja. Tempo razvoja kroz historiju nije, meĊutim.
INSTRUMENTALNA MUZIKA. Skupina duhaĉkih instrumenata. Rad nepo znata majstora, XV st.
bio isti. Umjetnost pjevanja dostigla je visok, moţda ĉak i na stupanj u vokalnoj polifoniji XVI st., kad se i. m. tek poĉela o badati od podreĊenog poloţaja i pronalaziti vlastiti put. T( bez sumnje povezano s nerazvijenošću instrumenata, s njihen tehniĉkom zaostalosti. No kada su se u doba renesanse pc sve više upoznavati i koristiti prirodni zakoni, primijenjena nova iskustva i na usavršavanje instrumenata, na orgulje, ĉemb violinu i duhaĉke instrumente, pa se i. m. sve jaĉe razvijala. St je povijest instrumentalne muzike dobrim dijelom i povijest, strumenata. \ I. m. bila je široko rasprostranjena u robovlasniĉkim c lizacijama starog vijeka. Njihovi instrumenti i naĉin muz ranja oduvijek su bili predmetom likovnog prikazivanja. ' premda se zna kako se sviralo, nije poznato što se sviralo. O te postoje samo pretpostavke. U cijelom historijskom razdol prije naše ere izdvaja se izrazitije jedino i. m. starih Grka. Da prednost vokalnoj muzici i kitari, instrumentu koji je pratio ] vanje, Grci nisu zanemarivali ni ĉisto instrumentalnu muzi God. <- 586 Sakadas iz Argosa, pobijedivši na Pitijskim igrt svojom svirkom na aulosu, pridonio je da su auletici (svirci aulosu) priznali ravnopravnost s ostalim umjetnostima. Sli je uspjeh postigao dvije godine kasnije Agelaj iz Tegeje svoj vještinom na kitari (kilaristika). Auleti su imali bogat repertc glavna je njihova forma pitijski nomos u kojemu se svirkom aulosu opisivala borba Apolona sa zmajem Pitosom: raspoloţe prije borbe, izazov, borba, Apolonova pobjeda i njegova pobj niĉka pjesma. Općenito se misli da se instrumentalno muzicira tada svodilo na improvizaciju i da se, kako kod Grka tako i 1 susjednih istoĉnih naroda, i. m. nikad nije izdigla iznad te raţi Kao pratnja, i kitara i aulos slijedili su pjevanje u unisonu ili tavi, izvodeći ukrase i kraće meĊuigre. Upravo su ova dva inst menta simboli dvaju osnovnih starogrĉkih vjerskih obreda, k koje se projiciraju ne samo dva opreĉna raspoloţenja, nego i c suprotna nazora, dvije osnovne antiteze grĉke kulture: Dioni; je oliĉenje strasti, zanosa, orgi|astiĉkog pijanstva, stihije, a A] Ion, sklada, ravnoteţe, razuma, logosa. U legendarnom natjeca: izmeĊu Apolona koji svira kitaru, i satira Marsijasa, predstavn dionizijskog kulta koji svira aulos, pobjeĊuje Apolon. Antit se rješava u prilog apolonijskog principa, racionalnog nad irat_ nalnim; to je znaĉilo prednost vokalne muzike pred instrumi talnom. I tako će ostati još i kroz cijeli srednji vijek. Uĉvršćuj sve odluĉnije svoj utjecaj, crkva je vodila oštru borbu protiv p fanih instrumenata, davši u poĉetku samo pjevanju udio u vj skom obredu, što se u istoĉnim crkvama odrţalo do danas. Tal je stav bio i jedan od razloga za kasni razvoj instrumentalne n zike. — Sviranje na limenim instrumentima (salpinx, tuba, tuus, buceina) jaĉe se razvilo u rimskoj eri. Ono se ograniĉav na izvoĊenje signala u vojsci, na sveĉanosti i javne ophode, tada, kao ni kasnije u srednjem vijeku, nisu limeni instrume odigrali neku znaĉajniju ulogu u razvoju instrumentalne muzi Od kasnoga srednjeg vijeka do danas jasno se zamjećuju faze u razvoju instrumentalne muzike: prva, u kojoj je i. m odnosu na vokalnu podreĊena (1250—1600), druga, u kojoj ravnopravna (1600—1750), i treća, u kojoj je nadmoćna (i" do danas). U prvom periodu najvaţnija je pojava razvoj gud; kih instrumenata. Uneseni u Evropu posredstvom španjolsl Maura, ti se instrumenti javljaju u razliĉitim oblicima i pod zliĉitim imenima (prema pojedinom kraju: fidel, viola, vielle,gig gige, geige, rebec itd.); upotrebljavaju se uglavnom za prati pjesama (trubaduri), ali i kao solistiĉki instrumenti uz ples (ţc gleri). S vremenom izgraĊeni do klasiĉnog savršenstva, guda instrumenti će poslije 1600, uz orgulje 1 ĉembalo, postati glavn nosiocima instrumentalne muzike. Ideal velikih graditelja v lina, tako oplemenjen ton da uzmogne izdrţati suparništvo lji. skoga glasa, ostvaren je u radionicama Cremone (Amati, Gu neri, Stradivari). Tu je u radovima majstora-graditelja stvore jedna od vaţnih osnova za drugi i treći period. I jedan drugi : strument, lutnja, takoĊer iz Španjolske, odigrao j e , osobita XVI st., znaĉajnu ulogu u razvoju instrumentalne muzike,' njenoj rasprostranjenosti svjedoĉe brojni prikazi na slikama ts janskih, francuskih, a posebno nizozemskih slikara. Prigrlili je svi društveni slojevi: »Mogla se ĉuti u domovima gradai na ulici, na izletima, u salonima, akademijama i feudalnim d\ rovima.« Sluţila je za pratnju pjevaĉa, za solistiĉke nastupe k su ponekad poprimali koncertantni karakter, ali naroĉito za pl Brojni saĉuvani zbornici kompozicija za lutnju puni su pleso' kao što su passamezţo, saltarello, padovana i l i parana, galliarc braniĉ, tordion, allemande. Uz to se kroz gotovo tri stoljeća, XV do XVII, na lutnju prenosila vokalna muzika onoga vremei Prisiljeni da na lutnji, izrazito homofonom instrumentu, izvo polifone vokalne kompozicije, sviraĉi su morali vršiti aranţmai transkripcije; u tim, ĉesto vrlo duhovitim postupcima, prona
INSTRUMENTALNA MUZIKA zili su specifiĉnosti instrumentalnog stila. S druge strane, teţnja prema jednoglasnom pjevanju (monodiji) koja se u toku XVII st., osobito u njegovoj drugoj polovini, sve jasnije zamjećuje, naći će u lutnji svoga znaĉajnog pomagaĉa, naroĉito u djelima 7,a solo-glas uz pratnju lutnje. U doba muziĉke renesanse (XVI st.) javljaju se prvi znaci osamostaljenja instrumentalnih oblika. I. m. prelazi iz drugog plana u prvi. Ona je u poĉetku naprosto vokalna muzika, izvedena na instrumentima. U tom stadiju razvoja snaţan utjecaj vrši na instrumentalnu muziku visoko razvijena zborna polifonija renesanse. OsloboĊena od rijeĉi, prepuštena sebi, i. m. razvija nove oblike: nove u poĉetku samo po imenu, jer se ricercar i fantazija još sasvim oslanjaju na madrigal i motet, a instrumentalna canzona na vokalnu. U to doba još nije dovoljno dozrela svijest o razlici vokalne i instrumentalne muzike. Ipak se već u kompozicijama, u kojima se primjenjuje naĉelo ornamentiranja, improvizacije, a naroĉito variranja, u tnccati, capricciu i preludiju, osjeća slobodniji duh, koji će instrumentalnu muziku osloboditi od stoljetnih vokalnih spona. Sve veću vaţnost dobivaju u XVI st. orgulje i ĉembalo, kojima su uglavnom i namijenjene ove nove, instrumentalne forme. Oni su, doduše, svoje puno znaĉenje stekli tek poslije 1600, medu ostalim i kao instrumenti na kojima se u slobodnoj improvizaciji realizirao basso continuo, tipiĉan za cijeli muziĉki barok. Najznaĉajniji doprinos muzici za ĉembalo dali su, u drugoj polovici XVI st., Englezi virginalisti, koji su naroĉito razvili tehniku varijacije i pripremili graĊu za kasnije oblikovanje suite. U Engleskoj se u toku XVI st. poĉinje intenzivno razvijati i komorna muzika za razliĉite instrumentalne sastave, od kojih je veoma omiljen ansambl viola (consort of vioh); medu kompozicijama za komorne sastave prevladava forma In nomine i Fancy. Drugo razdoblje instrumentalne muzike, muziĉki barok, mo ţe se okarakterizirati kao epoha u kojoj se produljuje i završava proces diferencijacije. Postepeno nestaju kompozicije s oznakama »za pjevanje ili sviranje« ili s oznakom »za svaku vrstu instrume nata«. I. m. oslanja se na vlastite snage i nalazi s\oj vlastiti put. Javlja se kao komorna i orkestralna muzika, te muzika za solo-iustrument: za ĉembalo, orgulje, violinu, itd. U svakoj od tih vrsta diferencijacija se nastavlja, razvijaju se karakteristiĉni ob lici. _ Poĉetak tog razdoblja oznaĉen je jednim od najkrupnijih zahvata u historiji muzike; to je pojava monodije. Renesansni princip individualnosti javlja se u jednoglasnom pjevanju uz instrumentalnu pratnju, sa zakašnjenjem od jednog stoljeća. Novi monodijski stil ubrzo je prihvaćen i primijenjen na instrumente, poglavito na violinu. U okviru komorne muzike nastaje, kao središnji oblik, sonata uz pratnju bassa continua. Basso continuo (generalbas) drugo je veliko otkriće barokne epohe. Svijest o vertikalnim harmonijskim funkcijama, o akordima i njihovoj izraţajnosti razvija se od nejasnih slutnja do punog umjetniĉkog izraza. Pojava ima sliĉnosti s otkrićem perspektive: i muzika je pomoću harmonije dobila »dubljinu«. Linearni (polifoni) i harmonijski princip, te dvije antiteze, nalaze na kraju baroka u djelima J. S. Bacha svoju veliku sintezu. Već spomenuti oblik sonate javlja se oko 1650 kao sonata da ehiesa i sonata da camera. Prva se oslanja na shemu: adagio — allegro (obiĉno s izrazito kontrapunktiĉkim elementima: fugato) — adagio — allegro; druga je slobodnija, ima obiĉno i više stavaka, odaje jaĉe veze s plesnom suitom. Najraširenija bila je sonata a tre ili trio-sonata, koja je za razvoj instrumentalnih oblika najvaţnija; javlja se poslije 1650. Od nje vodi izravan put preko Mannheimske škole do komornih oblika beĉke klasike. Izvode je dva gudaĉa (obiĉno dvije violine) i basso continuo (ĉembalo s violom da gamba ili violonĉelom). Tipiĉan je oblik orkestralnog muziciranja te epohe concerto grosso. U njemu je manja skupina izvoĊaĉa, nazvana concertino, a sastavljena obiĉno od ansambla trio-sonate ili od nekoliko violina, nastupala uz drugu, veću skupinu, nazvanu concerto grosso ili ripieno, kojoj se ĉesto u dijalogu suprotstavljala. Dionice concertina imale su solistiĉki karakter, s naglašenim obiljeţjima tehniĉkog virtuoziteta, dok su dionice veće izvodilaĉke skupine pisane mnogo jednostavnije. U istoimenim djelima G. V. Handela kao i u Brandenburškim koncertima J. S. Bacha concerto grosso nadţivljava svoju epohu. Suţivanjem concertina na svega jednog izvodioca razvio se iz concerta grossa solistiĉki koncert. Plesna suita, koja se razvila u literaturi za lutnju i ĉembalo, prenosi se i na orkestar, te tako nastaje orkestralna suita. Na njeno preoblikovanje naroĉito je utjecao J.-B. Lullv, izgraĊujući poseban oblik orkestralne suite, koja se sastojala od plesnih (baletnih) stavaka, a zapoĉinjala je francuskom uvertirom; takav oblik suite, ĉesto nazvan samo uvertira, raširen je osobito u njemaĉkoj orkestralnoj muzici sve do 1750. Solistiĉka literatura obiluje mnoštvom oblika. Glavni su: sonata, suita, toceata, fuga, chaconna, passacaglia; javljaju se i drugi, kao fantazija, preludij, invencija, simfo-
213
INSTRL'MENTAI.NA MUZIKA. Koncert u Ziirichu, 1777. Bakrorez J. R. Holzhalba
nija, ali njihov oblik nije tako jasno odreĊen. U tim se oblicima naroĉito sretno ukrštavaju i izmjenjuju dvije osnovne tendencije baroknog stila: polifonija i monodija, linearni i harmonijski iz raţaj. Glavni solistiĉki instrumenti jesu orgulje, ĉembalo i vio lina. U formiranju izrazitog ĉembalistiĉkog stila vaţnu su ulogu odigrali D. Scarlatti i F. Couperin, a violinski stil izgraĊivali su osobito A. Corelli, A. Vivaldi i G. Tanini. Sve tadašnje oblike instrumentalne muzike razvio je u posljednjim decenijama toga razdoblja, a na pragu sasvim nove stilske epohe, J. S. Bach do savršenstva, koje dotad nije bilo dostignuto. M. Ca. Razdoblje tzv. rokokoa izvršilo je u muziĉkoj kulturi Evrope velik preokret. GraĊanska klasa traţi novu umjetnost, drukĉiju od monumentalne feudalno-barokne. Prijelaz iz polifonije u monodiju, izvršen pred vratima baroka, ponovio se još jednom na prijelazu u rokoko, odnosno pretklasiku. Nova instrumentalna muzika daleko je prozraĉnija, jednostavnija, leţernija. U njoj se jedna melodija nad svime istiĉe; ostale dionice saĉinjavaju ponajĉešće pratnju, u kojoj se vrlo ĉesto primjenjuju rastavljeni trozvuci i ĉetvorozvuci (»albertinski basovi«). Nov duh instrumentalne muzike ulazi i u sama feudalna središta putem muziĉara-namještenika, pripadnika graĊanskih slojeva. Velik pothvat muziĉkog rokokoa jest pripremanje razvoja klasiĉnih simfonijskih, komornih i klavirskih oblika. Iz proši rene uvertire talijanskog tipa razvija se simfonija u koju (kao i u ostale instrumentalne forme) ulazi menuet, tipiĉan izdanak graĊanskog društva, odomaćen i na dvoru. Vanjsko obiljeţje toga stilskog preokreta svakako je napuštanje continua, izrazito baroknog rekvizita. Dok instrumentarij simfonije postepeno raste i obogaćuje se, dajući uvijek nove pobude mašti kompozitora, taj se isti instrumentarij ponegdje i smanjuje, prema prilikama i mogućnostima izvoĊaĉkih kolektiva. Smanjivanje je ĉesto išlo tako daleko, da se simfonija pretvarala u trio. Taj je proces, meĊutim, imao dalekoseţnu posljedicu: raĊanje komornih ansambla i muzike za njih. Stvara se gudaĉki kvartet i klavirski trio, u kojemu se ĉembalo vraća u instrumentalnu muziku ansambla, ne više kao sredstvo za realizaciju basove dionice continua, već kao nosilac samostalne, razraĊene dionice. Na putu izmeĊu komornih i orkestralnih simfonijskih forma stoji divertimento (srodni su oblici serenada i kasacija), pisan za nestalan broj stavaka i instrumenata. Simfonija se u doba svog cvata sastoji od ĉetiri stavka, od kojih je prvi redovito pisan u sonatnoj formi, a posljednji ĉesto u obliku ronda ili njegove kombinacije sa sonatnim oblikom,
214
INSTRUMENTALNA MUZIKA
dok su ostali stavci adagio (kojiput u obliku teme s varijacijama) i menuet. Takva simfonija susreće se prvenstveno u djelima njenih klasika iz XVIII st., Havdna i Mozarta. Ali do nje su vodili napori mnogih muziĉara, u prvom redu predstavnika ĉuvene Mannheimske škole sa Ĉehom J. V. Stamitzom na ĉelu, pa Beĉke škole (G. M. Monn) i Sjeverno-njemaĉke škole, u kojoj se istiĉu Ĉeh F. Benda i C. Ph. E. Bach. Ovaj posljednji je znatno unaprijedio klavirsku muziku rokokoa i pripremio put Havdnovim i Mozartovim sonatama. Na podruĉju klavirske i simfonijske muzike znatnu je ulogu odigrao i drugi sin J. S. Bacha, Johann Christian. Udio u izgraĊivanju novih instrumentalnih oblika dali su i Talijani, G. B. Sammartini i, nadasve, L. Boccherini, majstor nove komorne muzike. Vrhunci su simfonijske, komorne i klavirske muzike u drugoj polovini XVII st. u djelima Haydna i Mozarta; Haydn ie prvi individualnije tretirao simfonijski orkestar, koji je u njegovim simfonijama i zadobio oblik, što će ga dugo vremena zadrţati. Haydn je prvi naĉinio od provedbe centralni dio simfonijsko-sonatnog stavka, unijevši u nj dramatiĉnost i dinamiĉnost i izgraĊujući ga na elementima polifonije, koji sretno i snaţno kontrastiraju s ekspozicijom i reprizom. On je i prvi veliki majstor gudaĉkog kvarteta. Mozart je gradio na Havdnovim uzorima, ali ga je ĉesto nadmašio ljepotom melodiĉke misli, smjelošću modulacija, koloritom orkestra, dubljinom razradbe. Nedostiţan vrhunac doţivljuje instrumentalna muzika prvih decenija XIX st. u djelima L. van Beethovena. On preuzima naslijeĊene oblike, ali uskoro njegova snaţna liĉnost unosi u njih nove elemente. Beethoven znatno proširuje opseg simfonijskih stavaka, koji je potencijalno sadrţan u bogatstvu njegovih zamisli. On zamjenjuje menuet scherzom koji pruţa kompozitoru daleko veću slobodu koncepcije, ne sputavajući ga unaprijed fiksiranim ritmiĉkim okvirom i raspoloţenjem. Dijete svog doba, zadojen idejama Francuske revolucije, Beethoven u instrumentalnim djelima reagira i na presudna zbivanja svoga vremena (»Eroica«) dajući uz to u njima i osebujne ispovijesti svog napaćenog i napregnutog ţivota (»Pastoralna simfonija«). On ruši tradicionalne okvire gdjegod to osjeti potrebnim: u Devetoj simfoniji uvodi u izvoĊaĉki sastav pjevaĉe i zbor; broj stavaka u klavirskim sonatama i gudaĉkim kvartetima smanjuje i povećava, unoseći promjene i u okvir i opseg pojedinih stavaka. Posljednji deceniji Beethovenova ţivota već su obiljeţeni pobjedom romantiĉkih strujanja, koja će poput golemog vala preplaviti Evropu i sva njena stvaralaĉka nastojanja u knjiţevnosti, likovnim umjetnostima i muzici. Prelazeći iz jedne emotivne krajnosti u drugu, romantiĉari preteţno u malim formama izraţavaju nestalnost, ĉasovitost i naglost svojih duševnih stanja. Nije sluĉaj da se u romantizmu razvila klavirska minijatura i da je solo-pjesma proţivjela razdoblje neslućena cvata. Ali romantiĉko je stvaranje sloţen proces sintetiĉkog karaktera. To je neminovno moralo dovesti muziĉare do toga da izvan muzike traţe pobude za stvaranje. Pjesma, slika, pejsaţ, historijski dogaĊaj, vlastiti doţivljaj, igra mašte, sve je to vanmuziĉki materijal koji sada oploĊuje kompozitora. RaĊa se programna muzika novog tipa, koja više nije nekadašnje tonsko slikanje, s naivnim »fotografiranjem« akustiĉkih pojava. Kompozitor se u svojim instrumentalnim djelima povodi za ĉuvenom Beethovenovom izrekom, nastalom u povodu komponiranja programne »Pastoralne simfonije«: »Više izraz osjećaja nego slikanje«, što znaĉi da programno instrumentalno djelo postaje subjektivni odraz objektivne vanmuziĉke ĉinjenice. Ne moţe se reći da romantiĉari napuštaju tradicionalne instrumentalne oblike. Oni i dalje, iako u manjem broju, pišu simfonije, kvartete i sonate. Poneki od njih ĉak svjesno izbjegavaju programnost i pišu djela koja se mogu mjeriti s ostvarenjima klasika, dok su drugi oĉito sputani klasiĉkim okvirima i ne uspijeva postići ravnoteţu forme i sadrţaja. U prvoj polovini XIX st. najveći doprinos evropskoj i instrumentalnoj muzici dali su Nijemci: pored Beethovena, F. Schubert, R. Schumann, F. Mendelssohn i dr. Schubert se posebno istiĉe kao izvorni simfoniĉar i zaĉetnik romantiĉke klavirske minijature, a Schumann kao velik predstavnik romantiĉke klavirske muzike, golemog bogatstva mašte i invencije. Schumann i Mendelssohn pišu i veoma uspjele koncerte i nastavljaju tradicije ovog oblika koji s formalne strane još od Haydnovih vremena nije pretrpio većih promjena. MeĊu ostalim kompozitorima instrumentalne muzike tog vremena dva se lika snaţno uzdiţu: Chopin i Berlioz. Dok Chopin snaţno proširuje granice klavirske tehnike stavljajući je u sluţbu ĉiste romantiĉarske poezije, ĉesto nadahnute poljskim muziĉkim folklorom, i gaji preteţno klavirsku minijaturu u kojoj nema izrazito programnih crta, Berlioz je velik obnovitelj orkestralne programne muzike. Njegova »Fantastiĉna simfonija« znaĉajna je prekretnica u orkestralnoj muzici, djelo koje moćno odaje nov stav kompozitora
prema vanmuziĉkim dogaĊajima, koje ţeli doĉarati. Uz to je 1 lioz i velik majstor orkestra iz kojega umije izvabiti mnogo no neoĉekivanih efekata. On je pravi otac velikog koloritnog ron tiĉkog orkestra. Ono, što Berlioz u borbi s tradicionalnim simfonijskim i virom nije uspio do kraja provesti, uĉinio je F. Liszt. On je pustio podjelu simfonijskog djela na više stavaka i utemeljio s fonijsku pjesmu u jednom stavku koji se, nevezan uz unapr fiksiranu formalnu okosnicu, moţe mnogo lakše prilagoditi j gramu. Znaĉajnih je priloga dao Liszt i tadašnjoj klavirskoj i ţici (monumentalna jednostavaĉna sonata, pandan jednostava simfonijske pjesme), ali su mnoge njegove klavirske kompozi ispunjene ispraznom vanjskom dekorativnošću; ona kao da p sjeća na nebrojena klavirska djela tog vremena, koja su se i; ljavala u blještavo-salonskim, dekorativnim parafrazama i v< jacijama na popularne operne melodije. U drugoj polovini XIX st. evropska instrumentalna mu2 slijedi dva velika pravca: s jedne strane javljaju se nastavi beethovenovskih klasiĉnih tradicija, a s druge nacionalne šk koje ponajviše grade na programnosti i koloritu. Za prvi je sn karakteristiĉno stvaranje niza njemaĉkih kompozitora: J. Brahi (velikog i na polju komorne i koncertantne muzike), A. Bru nera, G. Mahlera (koji po uzoru na Beethovenovu Devetu sirn niju u nekoliko svojih simfonija uvodi soliste-pjevaĉe i zbor, c bito u Osmoj simfoniji) i M. Regera. R. Strauss, naprotiv, potpi stvara na osnovi programnosti i nadovezuje na Liszta, iako sasvim specifiĉan naĉin. Njegov »Tili Eulenspiegel« je remek-dj novije simfonijske pjesme. U Francuskoj C. Franck obnavlja strumentalnu muziku te zemlje; on se uglavnom pridrţava k siĉnih uzora, ali uvodi »cikliĉku« koncepciju, prema kojoj se gla' teme prvog stavka javljaju i u jednom ili u više slijedećih stava Nov dah svjeţine, ţivosti i boje ulazi u evropsku muziku ] javom nacionalnih škola, u prvom redu slavenskih, a zatim i manskih i skandinavskih. VoĊeni romantiĉnim zanosom u krivanju vlastitog folklora i njegovih izvornih osebina, kom] zitori mnogih naroda, koji dotad u evropskoj muzici nisu nik; igrali odluĉujuću ulogu, zapoĉinju dalekoseţnu afirmaciju umj niĉke muzike svojih zemalja. Folklor, program i kolorit, gla su elementi iz kojih raste instrumentalna muzika Rusa, Ĉ< i Poljaka, kao i balkanskih Slavena, Španjolaca i Norveţana. muzika, doista nova i inventivna, silno obogaćuje i ritmiku i n lodiku Evrope. Predstavnici toga smjera sluţe se uglavnom k virom i orkestrom, iako ne zapuštaju ni komorne forme. U t< je smislu u Rusiji karakteristiĉan rad N. Rimski-Korsakova, Borodina, pa i M. Musorskog, dok je P. Ĉajkovski, iako aui tipiĉno »ruske« muzike, preteţno orijentiran prema zapadnoevrc skim formalnim obrascima, u koje unosi vlastite crte, prilagoĊuji ih svojim potrebama. Znatnih priloga dala je instrumentali muzici i slijedeća generacija ruskih kompozitora (A. Skrjab A. Glazunov). U Ĉeškoj je drugom od navedenih pravaca bliz B. Smetana, autor veliĉanstvenog ciklusa simfonijskih pjesan »Ma vlast«, dok A. Dvorak pokazuje oĉit afinitet prema prve pravcu kao izrazit simfoniĉar i autor brojnih komorno-muziĉl djela. U Španjolskoj I. Albeniz u svojim klavirskim minijatura] oţivljuje pejzaţe i tradicije svoje zemlje; na sjeveru Evrope Grieg ĉini to isto, uzimajući za ishodište norveški muziĉki folkl Na prijelazu u XX st. udara u Francuskoj C. Debussy 1 melje novom pravcu evropske muzike koji je odjeknuo dale izvan francuskih granica: impresionizmu. Iako je Debussyj muziĉki impresionizam, izrastao iz prisnog kontakta s likova impresionizmom i knjiţevnim simbolizmom, dao odliĉnih rezi tata i u vokalnoj muzici, on je svoje pravo podruĉje našao u ki viru i u orkestru koji je, jedini, mogao do kraja oţivjeti profinjene i preljeve impresionistiĉkih atmosfera. M. Ravel, uz Debuss; drugi veliki majstor novije francuske i evropske instrumental muzike, samo je djelomiĉno impresionist, jer za razliku od izvj sne formalne rascjepkanosti mozaiĉkog impresionistiĉkog tku daje prednost ĉvrstoći i uravnoteţenosti formalnih obrisa. U instrumentalnoj muzici XX st. ogledaju se bitna dostign ća muzike našeg vremena, njezina heterogenost i bogatstvo pi vaca i struja. Sve radikalne reforme, koje su se u muzici naš stoljeća pojavile, rodile su se u instrumentalnoj muzici. Polit nalnost, atonalnost, dodekafonija, ĉetvrtstepena muzika, ne barok, sve je to oţivjelo u muzici za instrumente. Alinaše vrijer kao da nije dalo bitno novih instrumentalnih oblika. Kompozitc se uglavnom pridrţavaju ustaljenih naziva s podruĉja apsolut: muzike, iako unutar tradicionalnih okvira slobodno rasporedu odnose meĊu temama. Interes za programnu muiiku u o ĉito je opadanju, osim u zemljama sa socijalistiĉkim drţavnim ur Ċenjem, gdje se programne forme smatraju vrlo podesnima oţivljavanje likova i zbivanja iz narodne prošlosti i iz sadašnjos Instrumentalne kompozicije našeg doba ĉesto odaju saţeto:
INSTRUMENTALNA MUZIKA — INSTRUMENTI aforistiĉnost i napuštaju glomazne orkestralne sastave Brucknerovih, Mahlerovih i Straussovih partitura, upadajući pri tome katkada i u krajnost pretjerane kratkoće (A. Webern). Orkestralna muzika oĉituje i potpuno novu koncepciju orkestriranja u kojoj teţište nije više na gudaĉkim instrumentima. Antiromantiĉan, objektivistiĉki stav mnogih evropskih kompozitora poslije Prvoga svjetskog rata, izazvao je sklonost k isticanju ponešto hladnih boja duhaĉkih instrumenata, koji postaju u prvom redu nosioci melodije. Otuda i povećanje interesa za duhaĉke komorne ansamble. U XX st. znaĉajniji su predstavnici instrumentalne muzike u Francuskoj J. Ibert, A. Honegger i O. Messiaen, u Njemaĉkoj A. Schonberg, P. Hindemith i K. A. Hartmann, u Italiji O. Respighi, A. Casella, G. Petrassi i L. Dallapiccola, u Ĉeškoj L. Janaĉek, V. Novak i B. Martinu, u Rusiji I. Stravinski, S. Prokofjev i D. Šostakoviĉ, u Poljskoj K. Szvmanovvski, u Madţarskoj B. Bartok, u Španjolskoj M. de Falla, u Engleskoj R. Vaughan Williams, u Jugoslaviji J. Slavenski, L. M. Škerjanc, M. Ristić, B. Bjelinski, S. Rajiĉić i S. Šulek (-> Prilog). LIT.: J. W. Wasielewski, Geschichte der Instrumentalmusik im 16. Jahrhundert, Berlin 1878. — L. Torchi, La Mušica instrumentale in Italia nei secoli XVI, XVII e XVIII, RMI, 1898—1901 — K. Nef, Zur Geschichte der deutschen Instrumentalmusik in der 2. Halfte des 17. Jahrhunderts, Beihefte der IMG, 1902. —■ A. Schering, Geschichte des Instrumentalkonzerts bis auf die Gegenvvart, Leipzig 1905— Ch. Van den Borren, Les Origines de la musique de clavier en Angleterre, Bruxelles 1912. — H. Botstiber, Geschichte der Ouverttire, 1913- — Ch. Van den Borren, Les Origines de la musique de clavier dans les Pays-Bas, Bruxelles 1914. — K. Nef, Geschichte der Sinfonie und Suite, Leipzig 1921. — F. Blume,. Studien zur Vorgeschichte der Orchestersuite im 15. und 16. Jahrhundert, Leipzig 1925. — L. Schrade, Die handschriftliche Oberlieferung der altesten Instrumentalmusik, Lahr 1931. — R. Tobel, Die Formenwelt der klasischen Instrumentalmusik, Bern 1935. — P. M. Young, Instrumental Music, London 1955. — Y. Rokselh, Instrumental Music of the Middle Ages and Early 16"1 Centurv, New Oxford History of Music, 1960. — J. Eppehlieim, Das Orchester in den Werken J.-B. Lullys, Tutzing 1961. — H. M. Brozvn, Instrumental Music Printed Before 1600, Cambridge (Mass.) 1965. J. As.
INSTRUMENTI, sprave koje proizvode zvukove odreĊene ili neodreĊene visine. Kao stalni sastavni dio muziĉke kulture svih vremena i naroda, i. su se poĉeli javljati još u doba prvobitne društvene zajednice. Otada pa do danas nastao je golem broj instrumenata najrazliĉijeg oblika, veliĉine, opsega i boje zvuka. Ta je okolnost već odavna nametnula potrebu za preglednom klasifikacijom instrumenata, pa se teţnje oko njihove sistematizacije zamjećuju već u XVII st. Danas se sistematika instrumenata provodi s više gledišta, prema tome, da li se govori o instrumentima u uţem ili širem smislu rijeĉi, kao i s obzirom na kriterij o kojemu ovisi podjela instrumenata. I. u uţem smislu rijeĉi samo su oni, koji se upotrebljavaju u simfonijskom orkestru (njihova sistematika bit će izloţena u ĉlanku Orkestar), dok se pod instrumentima u širem smislu razumijevaju i svi ostali, bez obzira da li se još upotrebljavaju ili ne, i kojem kontinentu, odnosno narodu pripadaju. Što se tiĉe kriterija za podjelu, već odavna se i. dijele prema izvoru zvuka na tri velike skupine: gudaĉke instrumente, duhaĉke instrumente i udaraljke. Polazeći od takve grupacije izradio je najprije V. Mahillon, a nakon njega C. Sachs sa E. M. v. Hornbostelom (Systematik der Musikinstrumente, Zeitschrift fiir Ethnologie, 1914, 4—5) detaljniju podjelu na kojoj se temelji i Sachsov Handbuch der Musikinstrumentenkunde (1920). Ta je podjela općenito prihvaćena, a obuhvaća ĉetiri grupe instrumenata, od kojih su prve dvije nastale rastavljanjem skupine udaraljki na dvije nove grupe. U klasifikaciji Sachsa i Hornbostela navedene ĉetiri grupe instrumenata imaju ove nazive: 1. idiofoni, 2. membranofoni, 3- kordofoni, 4. aerofoni. Danas im se mora dodati i peta grupa, u koju idu elektrofoni instrumenti. 1. Idiofoni i. (prva grupa udaraljki; grĉ. i'Sio? vlastiti cpaiuV) zvuk) su oni, koji samom elastiĉnom materijom, od koje su naĉi njeni (metal, drvo) proizvode zvuk. Oni se dalje dijele na instru mente, koji daju zvuk: a) udaranjem: kastanjete, ĉineli, triangel, gong, zvona, zvonĉići (Glockenspiel), ksilofon, celesta i mnogo brojni egzotiĉni i. iz vanevropskog prostora (javanski gamelan); b) treskanjem: ovamo idu naj razliĉiti je ĉegrtaljke i klepetaljke, i. kojih se osnovni princip sastoji u tome da o metalnoj ili drvenoj podlozi (u obliku trokuta, obruĉa, štapa i dr.) vise sitni metalni predmeti (zvonĉići, praporci), koji pri treskanju instrumenta proizvode zvukove; ovoj grupi pripadaju sistrum, crescent (Schellenbaum), def i dr.; c) trzanjem: drombulja, brojne »muziĉke kutije«; d) prevlaĉenjem, struganjem, trljanjem: Glasharmonika, Nagelgeige (kod ovog se instrumenta obiĉnim violinskim gudalom prevlaci preko niza ţeljeznih klinaca, koji imaju oblik slova U, a zabodeni su u polukruţni drveni rezonator). 2. Membrano/oni i. (druga grupa udaraljki; lat. membrana koţa) proizvode zvuk pomoću napete membrane, koja je ponajĉešće koţnata, ali moţe biti ĉak i od papira. Membrana daje zvuk: a) udaranjem: ovamo idu timpani i sve vrste bubnjeva kojima obiluje naroĉito vanevropski folklor (osobito azijski i afriĉki); b) trljanjem: neke vrste bubnjeva imaju u membranu
215
utaknut štap, koji treba trljati, da bi se dobio zvuk; c) sutitranjem kao kod tzv. mirlitona (cijevi, koja je s jedne strane otvorena, a s druge zatvorena pomoću membrane; u otvorenu se stranu cijevi pjeva, ali glas zbog membrane dobiva nazalni, gotovo groteskni prizvuk) ili kod kombiniranja membrane i ĉešlja. 3. Kordofoni i. (lat. chorda ţica) su oni kod kojih zvuk pro izvodi napeta ţica. Klasifikacija unutar ove grupe provodi se najobiĉnije prema obliku instrumenta i poloţaju ţica. Na taj se naĉin dobivaju ove porodice srodnih instrumenata: a) porodica citra (shema instrumenta: ţice su napete preko horizontalno poloţene ravne drvene podloge); ova se porodica dalje dijeli na tri odsjeka: prvi sadrţava instrumente, kojima se ţice trzaju (psalterij, citra, kantele, qanfln, gusli i posebna grupa s klavija turom: ĉembalo, virginal, spinet); u drugi idu i. kod kojih se udara batićima po ţicama (dulcimer, cimbalom, pantaleoni i s kla vijaturom: klavir); u treći odsjek ulazi klavikord kod kojega zvuk nastaje struganjem tangente po ţici; b) porodica lutnja (shema instrumenta: ovalan trup s izduţenim vratom); dijeli se u dva odsjeka: u prvom su instrumenti kojima se ţice trzaju (svi instru menti tipa lutnje i gitare, tambure), a u drugom oni na kojima se tonovi proizvode gudalom (vielle, rebec, rebab, viole sa svim pod vrstama, violina, viola najnovijeg tipa, violonĉelo, kontrabas, Trumscheit, gusle, lirica, itd.); c) porodica lira (shema instru menta: oblik potkove, kojoj su oba kraka pri vrhu spojena transver zalom, od koje se vertikalno spuštaju ţice prema rezonatoru); ovamo idu lira, kitara, crwth i dr.; d) porodica harfa (shema instrumenta: trokut, u kojemu su ţice nekada bile koso poloţene, a kasnije vertikalno). 4. Aerofoni i. (grĉki dojp zrak) su oni u kojima titranje zraĉnog stupca proizvodi ton. Prema naĉinu na koji se titranje izaziva dijele se na: a) limene duhaĉke instrumente, u koje idu rogovi, trublje, tromboni, tube, kornet, razliĉiti instrumenti iz vojnih duhaĉkih ansambla i drugi, stariji i najstariji (serpent, lituus, buccina); kod limenih instrumenata akcija sviraĉevih usana odgovara ulozi jeziĉca kod drugih duhaĉkih instrumenata; b) Drvene duhaĉke instrumente; ovi se dalje dijele na instrumente tipa flaute i instru mente s jeziĉcem. Kod instrumenta tipa flaute (obiĉna popre ĉna flauta, mala flauta, uzduţna flauta [blokflauta], flageolet, Panova frula, okarina, frula, dvojnice) udara zraĉna struja u oštar brid instrumenta i ulazi u njegovu unutrašnjost. Instrumenti s jeziĉcem, kod kojih proizvodnja tona ovisi o titranju jeziĉca u usniku, dijele se dalje u instrumente s jednostrukim i instrumente )
U
Ml
i
i!
I
»
■L
•D
i
r i !
g/ f
L
ft* -f"
I
:i
*
Li ^ ^:
t
1. [.
i.
=0
i <»
*
\
•■ * f
E
'■*■-
-
■f
1
r
\° L
n
^r
c
'4 1 \ tV * ■ *
■ ■ ■ * *
ii
$
i 30
V i
t ir : i
jp-ii'nn
. i
S, ■ J
4
s
» L
i -a
i
INSTRUMEN T TI. Praetoriusova sistematizacija instrumenata u djelu De Oiganographia, detalj, Wolfenbiittel 1619
216
INSTRUMENTI — INTERMEDIJ
s dvostrukim jeziĉcem. MeĊu prve idu klarinet, bas-klarinet, basetni rog, clarinette d'amour, saksofon, chalumeau, gajde, diple, a meĊu druge oboa, engleski rog, fagot, kontrafagot, oboe d'amore, oboe da caccia, Heckelphon, Sarrusophone, bomhart, sopile. U instrumente s jeziĉcem idu i orgulje, harmonij i harmonika. 5. Elektrofoni i. (grĉki rj7,zy.Tpo'j jantar) proizvode zvuk na elektroakustiĉkim principima. Najpoznatiji su Theremin, Trautonium i Ondes Martenot. Izloţeni pregled i klasifikacija instrumenata obuhvaća u pojedinim odsjecima ponajviše evropske instrumente, uzimajući za ishodište njihovo razvrstavanje u srodne kategorije. S obzirom na njihov historijski slijed, na kronologiju, u kojoj su se javljali na evropskom teritoriju, znaĉajna je pojava, koja ih je pratila do nedaleke prošlosti: njihovo postepeno nestajanje iz muziĉke prakse. I za instrumente je, naime, karakteristiĉno, da prolaze kroz razdoblja uspona, procvata i pada, nakon ĉega bivaju sasvim zaboravljeni. Doduše ne baš svi, jer upravo u naše vrijeme sve više pristaša zadobiva pokret, koji zagovara izvoĊenje muziĉkih djela od baroka naovamo, na originalnim instrumentima, na kojima su se ta djela i nekad izvodila. Ali ta okolnost ne umanjuje znaĉenje navedene ĉinjenice, koju potkrepljuju brojni primjeri. Kakva će biti budućnost današnjeg orkestra, s te toĉke gledišta nemoguće je reći, pogotovu ako se pomisli da se današnji orkestralni instrumentarij u toku vremena tako stabilizirao, da ne pokazuje kolebanja. U staroj Grĉkoj glavni su i. bili kitara, lira i aulos,akod Rimljana tuba i lituus. Grci su instrumente upotrebljavali u kućnom muziciranju, na natjecanjima, u vjeţbalištu i u kazalištu, dok su se rimski i. koristili preteţno u cirku i vojniĉkom ţivotu. S pojavom kršćanstva javlja se i antipatija crkvenih vlasti prema instrumentima, svakako i zbog toga, što se njima sluţe putujući sviraĉi i pjevaĉi, ljudi izvan zakona, nepoćudni crkvi, koja nije voljela ni njihovo katkad suviše slobodno vladanje ni tekstove njihovih pjesama, u kojima je bilo i nepoţeljnih satiriĉkih crta. O njihovim instrumentima kao i o drugim instrumentima, koji su se upotrebljavali u srednjem vijeku, mnogo podataka daju likovni spomenici iz toga doba. Oni upućuju u oblik i naĉin drţanja pojedinih instrumenata, što je od osobite vaţnosti za nesaĉuvane tipove. MeĊu srednjovjekovnim ţicanim instrumentima ima ih, kojima su se ţice trzale (harfa, lira, psalterij, lutnja), kao i gudaĉkih (rebec, fidel, vielle, Trumscheit); susreću se duhaĉki instrumenti (trublje, rogovi, flaute, gajde), pa instrumenti iz kategorije orgulja (portativ) i klavira (ĉembalo, klavikord) te udaraljke (bubnjevi, kastanjete i dr.). Mnogi od navedenih instrumenata vuku podrijetlo s Istoka, otkuda su u Evropu došli vjerojatno posredstvom Arapa. U XV i XVI st. (a i kasnije) likovni spomenici ostaju i dalje vaţnim izvorima za upoznavanje razvoja instrumenata, njihova usavršavanja i evoluiranja. U XVI st. posebno se razvijaju orgulje, ĉembalo i lutnja, putem kojih instrumentalna muzika stjeĉe samostalnost, osvajajući nove, specifiĉno instrumentalne forme. Ali to je i doba pojaĉanog interesa za duhaĉke instrumente. Uz to, i. nastupaju u srodnim, homogenim grupama, na što se pazi i kod njihove gradnje (većinom su to skupine od po 4 instrumenta). U baroku karakteristiĉan razvoj doţivljuju gudaĉki i., porodica viola i, osobito, violina, koji uz druge instrumente svoje kategorije postaju postepeno jezgrom komornih i orkestralnih ansambla. Procvat doţivljuju neki duhaĉki i., tako oboa sa svojim podvrstama foboe d'amore, oboe Ċa caccia). U XVIII st. normalizira se tip klasiĉnog evropskog simfonijskog orkestra u koji ulazi klarinet. XIX st. donosi orkestralnoj praksi nove instrumente (bas-klarinet, engleski rog, obnovljeni, trajni interes za harfu), a kućnom i umjetniĉkom muziciranju klavir s batićima, koji potpuno potiskuje ĉembalo i klavikord. Veliku popularnost stjeĉe harmonika, koja u XX st. evoluira u još popularniji tip: klavirsku harmoniku. U naše vrijeme, u mnogim zemljama Evrope sve više pristaša dobiva sviranje na blokflauti (flute a bec, recorder). LIT.: A. J. Hipkins, Musical Instruments, Historic, Rare and Uniquc, Edinburgh 1888 (novo izd. 1921). — V. Mahillon, Catalogue descriptif ct anatytique du Musee instrumental du Conservatoire royal de musique de Bruxelles (5 sv.), Gcnt i BruxeIIes 1893—1922. — A. Bonaventura, Storia degli strumenti musicali, Livorno 1908. — K. Schlesinger, A Bibliography of Musical Instruments and Archaeologv, 1912. — F. Volbach, Die Instrumente des Orchesters, ihr Wesen und ihre Entwicklung, Leipzig i Berlin 1913 ( I I izd. 1921). — C. Sachs, Reallexikon der Musikinstrumente, Berlin 1913. — E. M. v. Hornbostel i C. Sachs, Systematik der Musikinstrumente, Zeitschrift fur Ethnologie, 1914, 4—5. — C. Sachs, Handbuch der Musikinstrumentenkunde, Leipzig 1920 ( I I izd. 1930; reprint izd. 1966).— R. Braucour, Histoire des instruments de musique, Pariš 1921. — J. Schlosser, Unsere Musikinstrumente, Wien 1922. — K. Nef, Geschichte unserer Musikinstrumente, Leipzig 1926 (novo izd., Basel 1949). —■ G. Guerrini, Origine, evoluzione e carattere degli strumenti musicali, Milano 1926. — E. Teuchert i E. W. Haupt, Musikinstrumentenkunde in Wort und Bild (3 sv.), 1928. — C. Sachs, Geist und Werden der Musikinstrumente, Berlin 1929. — IV. Heinitz, Instrumentcnkunde, Potsdam 1929. — A. Schaeffner, Origine des instruments de musique, Pariš 1936. — F. H". Galpin, A Textbook of European Musical Instruments, Ncw York 1937. — H. \V. Schzvartz, The Story of Musical Instruments, 1938. — C. Sachs, The Historv of Musical Instruments, Nevv York 1940. — ,V. Bessaraboff, Ancient European Musical Instruments, Nevv York 1940. — R. Profeta, Storia e letteratura degli stru-
menti musicali, Firenze 1942. — C. Moritz, Die Orchesterinstrumente in stischer und technischer Betrachtung, Berlin 1942. — K. Geiringer, Mi Instruments, their History ..., New York 1943. — H. H. Drager, Pri einer Systematik der Musikinstrumente, Kassel 1948. — R. Donington, The struments of Music, London 1949- — E. Valentin, Handbuch der Instrumen kunde, Regensburg. 1954. — A. Buchner, Musikinstrumente im Wandel Zeiten, Praha 1956 ( I I izd. 1962). — H. H. Drager, Instrumentenkunde, M VI, 1957. — K. Reinhard, Beitrag zu einer neuen Svstematik der Musikin: mente, MF, 1960. — H. Marcuse, Musical Instruments. A Compreher Dictionary, Garden City 1964. — F. L. Harrison i J. Rimmer, European Mu Instruments, London 1964 i New York 1965. — E. Winternitz, Die schon Musikinstrumente des Abendlandes, Miinchen 1966. J. Ai
INTAVOLIRANJE (intabuliranje; njem. Intabulieru tal. intavolatura), postupak kojim su se, prvenstveno u XVI vokalne kompozicije (ili općenito kompozicije za ansamble) p raĊivale za instrumente s tipkama ili lutnju i pri tome iz origina (menzuralne) notacije prenosile u -> tabulature. Postupak se i ograniĉavao kao kod današnjih klavirskih izvadaka —■ samo na r haniĉko prenošenje originalnih dionica u dva sistema. Intavolir notni tekst bio je ĉesto obogaćen razliĉitim ukrasima, prohodr tonovima, pasaţama i figuracijama, a nerijetko i saţet izostav njem ponekih fragmenata, pa i cijelih dionica iz originalne p titure. Svrha nije bila toliko da se saĉuva što veća vjernost p< fonom originalu, koliko da se djelu poda izrazito instrumenti karakter. B. AC INTEGER VALOR (NOTARUM) (lat. potpuna vrijedi nota), u menzuralnoj muzici XV i XVI st., uobiĉajena, sred duljina trajanja pojedinih notnih vrijednosti (brevis, semibrei za razliku od skraćenog ili produljenog trajanja, koje naši1 diminucijom, augmentacijom ili proporcijom. Od XII do X st. mijenjao se i. v. u nekoliko navrata. Tako je u XIII st. n brevis po duljini trajanja odgovarala ininimi iz XVI st., odno: semiminitni (današnjoj ĉetvrtinki) iz XVII st. U traktatu organographia (1619) odredio je M. Praetorius za i. v. note bre 1/10 minute; prema njemu dolazi 80 semiminima na minutu, odgovara prosjeĉnom trajanju i današnje ĉetvrtinke. K. K O INTERFERENCIJA, akustiĉka pojava koja nastaje kad is vremeno titraju dva ili više zvuĉnih valova. Ako valovi, koji miješaju (interferiraju), imaju isti broj titraja, tj. ako se njih trbusi i ĉvorovi poklapaju, tada će se njihove amplitude spe u novu amplitudu koja će biti ravna zbroju amplituda prvobit valova. Kod interferencije valova razliĉitog broja titraja ĉvor i trbusi se uvijek ne poklapaju, pa je i veliĉina amplitude no-\ zvuĉnog vala mjestimiĉno jednaka zbroju, a mjestimiĉno raz prvobitnih valova. INTERLUDIJ (meĊuigra; lat. inter izmeĊu i ludus igi instrumentalni odlomak, koji se umeće u vokalno-instrumenta ili scensko-muziĉka djela, s razliĉitom svrhom. U operama, g ga ĉešće zovu intermezzo, orkestralni i. pri praznoj pozorr stvara posebna raspoloţenja diktirana dramskom radnjom, solopjesmi klavirski i., obiĉno kratak, komentira i produblj karakteristiĉna mjesta pjevanog teksta. Pri pjevanju korali melodija (psalmi, himni) orguljski interludiji povezuju pojedi njihove verse. Nekad su se takvi interludiji na orguljama impro zirali, pa se nisu ni unosili u tiskane zbornike koralnihnapje INTERMEDIJ (lat. inter izmeĊu i medius srednji; en intermedium, franc. intermede, njem. Intermedium, tal. intermedi u dramskim djelima XV—XVII st., meĊuigre koje su se izi dile za razonodu ili popunjavanje stanke meĊu ĉinovima. P movi intermedij i -> intermezzo u biti znaĉe jedno te isto, govorene i muziĉke umetke u izvedbama scenskih djela od 1 do XVIII st., ali se radi jasnijeg historijskog i stilskog razluĉiva: izraz i. upotrebljava za stariji oblik, a rijeĉ intermezzo za komk muziĉke meĊuigre u operi seriji XVIII st. Intermediji potjeĉu iz Italije i njihov je razvoj vezan s proći tom renesansnog svjetovnog kazališta. Podrijetlo vuku po s' prilici od talijanskih duhovnih prikazanja (rappresentationi sacr proširenih svjetovnim epizodama. U preteĉe intermedija ubraj; se i muziĉke toĉke, plesovi, prizori s maskama, ţivotinjama (p: vim ili umjetnim), maĊioniĉarima, akrobatima i ĉudesnom ma nerijom što su se prikazivali na sveĉanim dvorskim banketin Takvi prizori zvali su se intramesse ili intermezzi (francuski sinon entremets). Podudarnost tih pojava nije neobiĉna, jer je pozn: da su se u ono doba ĉesto sjedinjavali razliĉiti oblici društve razonode, kazališne predstave, banketi, društveni plesovi, it pa se na dvorovima obiĉno prije ili poslije banketa izvodila jed komedija ili kraća ekloga, farsa ili samo dijalog. Svakako je 0 1487 već posve ušlo u praksu umetanje intermedija izmeĊu ĉine kazališnih djela, osobito komedije; te se godine izvodi u Ferr mitološki igrokaz Niccoloa Ċa Coreggia Cefalo (oblikovan uzoru na Polizianovu sacra rappresentazione Orfeo iz 1480) p praćen plesovima i pjevanjem meĊu ĉinovima: zborom nim, eklogom Coridona i Tirse, plesom fauna uz zvuke instrumena
00
N
KONCERT U PRIRODI. Flamanska tapiserija, oko 1500
INTERMEDIJ — INTERNATIONALE GESELLSCHAFT ţalopojkom muza i plesom (balio) nimfa. Muziku je za tu predstavu komponirao Giampietro della Viola. Još je podrobnije opisana izvedba Plautova djela Menaechmi u Ferrari (1491) sa 3 »intermesse« od kojih je druga predstavljala Apola s muzama kako pjevaju uz pratnju lire (lutnje). Sadrţaji intermedija većinom su bili alegoriĉki, mitološki, pastoralni, satiriĉki ili komiĉni; oni ne samo da nisu imali veze s radnjom dramskog djela nego ĉesto nisu bili ni izmeĊu sebe povezani jednom jedinstvenom akcijom. Svaki je i. za sebe obraĊivao kakvu mitološku zgodu, alegoriĉki ili komiĉni prizor, npr. harmoniju sfera, scenu iz Tartara, ljubavnu scenu Venere i Apola, vitešku igru, trijumfalni pohod i si. Muzika se sastojala od polifonih, madrigalski ili motetski oblikovanih zborova, zatim plesova (balli, moresche), a kasnije i od dijaloga graĊenih monodijski uz pratnju lutnje, ĉembala i si., te od instrumentalnih »sinfonija«. Pored intermedija koji su se odigravali na sceni (tal. intermedi apparenti vidljivi intermediji) postojali su ĉisti muziĉki intermediji koji su se izvodili izmeĊu ĉinova dramskog djela, bez scenskih prizora (tal. intermedi non apparenti nevidljivi intermediji). Iako su takvi muziĉki intermediji većinom izgubljeni, izvještaji o predstavama svjedoĉe da se u instrumentalnim intermedijima pridavala velika vaţnost upotrebi razliĉitih instrumenata i njihovu meĊusobnom usklaĊivanju (izvedba Ariostova djela Suppositi, 1519, s više muziĉkih intermedija). Katkad su se u okviru jedne dramske predstave izvodile obje vrste intermedija (B. Taccone, Danae, izvedena 1496 u Milanu). U scenskim intermedijima jak ie bio udio pantomime. Muzika, iako većinom bogato zastupljena, nije se obavezno javljala u svim intermedijima. — Dvorski intermediji sveĉanog stila njegovali su se u Ferrari, Milanu, Urbinu, Pistoji, Veneciji, Rimu, i nadasve u Firenci. Saĉuvana je muzika F. Corteccije za 7 intermedija izvedenih 1539 u Firenci prigodom svadbenih sveĉanosti Cosima I Medicija i Eleonore od Foleda. Znameniti su bili i intermediji, što su se 1589 izvodili 1a Toskanskom dvoru, prigodom vjenĉanja Ferdinanda Medicija Kristine od Lotaringije. Muziku tih Intermedi et Concerti kompolirali su L. Marenzio, E. de'Cavalieri, C. Malvezzi, G. Bardi, J. Peri i A. Archilei. Znaĉajno je da su se u tim intermedijima poavile i solistiĉke partije uz pratnju instrumenata, ali još uvijek 1r madrigalistiĉkom stilu. U uvodu Malvezzijevim intermedijima z ijekom se kaţe, da se 6-glasni i 8-glasni zborovi mogu izvoditi tako, da pjeva samo jedan sopran, ali da će u tom sluĉaju ostale lionice biti povjerene instrumentima. Pojedine toĉke izvodio je balet uz instrumentalnu pratnju. U XVII st. dvorski intermediji su rjeĊi, u sveĉanim zgodama na ljihovo mjesto sve ĉešće dolazi opera. Javlja se teţnja da intermeiiji razviju samostalnu i jedinstvenu radnju, pa se tako pojavljuju :jelovita ostvarenja, zapravo zaokruţena scenska djela koja, rasavljena ĉinovima drame, ponekad poprimaju obliĉje manje opere. Fakav operni karakter ima npr. intermedij Orfeo dolente D. Bellija zvoden 1616 uz Tassovu pastoralu Aminta. Recitativni stil odrazio >e i u intermediju i potisnuo izvanjske efekte. Istodobno se u ranim jperama završeci ĉinova potcrtavaju zborskim scenama i plesom ;oji imaju znaĉenje intermedija, iako ne nose taj naziv. Fantaitiĉni prolozi, instrumentalne »sinfonije« i raskošne završne scene 1 operama poprimaju obiljeţja pravih dvorskih intermedija; :akav je primjer Flora M. da Gagliana (1628), gdje je »svaki ĉin :avršavad ĉarobnim baletima«, ili Monteverdijev Orfeo (1607) 1 kojem se javljaju instrumentalne sinfonije na kraju ĉinova, nagovještavajući etos idućeg ĉina. Intermedije izvode katkad koniĉari; taj se obiĉaj nastavlja do kraja stoljeća; takvi intermediji maju već neke znaĉajke intermezza iz opere buffe XVIII st. — 3d muzike dvorskih intermedija saĉuvali su se rijetki primjerci; ) vrsti muzike ostalih intermedija više se nagaĊa nego znade. Uspio pokušaj obnove intermedija je Ariadne auf Naxos R. straussa, osobito u prvotnom obliku, kao umetnuto muziĉko-scen;ko djelo u Moliereovu komediju Le Bourgeois Gentilhomme.
217
na dva dijela, koja poput dvaju ĉinova posebnog, samostalnog djela, ispunjaju oba meĊuĉina opere serije (redovito pisane u 3 ĉina) i teku paralelno s njom. Sadrţajno oni tvore potreban i sretan kontrast s operom serijom, u koju su umetnuti, pa su redovito komiĉnog karaktera. Takvi intermezzi, ĉiji vrhunac razvoja pada u XVIII st., vaţni su doprinosi razvitku opere burTe u Italiji. Najĉuveniji je primjer Pergolesijev i. La Serva padrona, umetnut u njegovu operu seriju // Prigioniero superbo (1733). Posljednja etapa u razvitku kazališnog intermezza obiljeţena je njegovim otcjepljenjem od opere serije; i. se tada potpuno pretapa u komiĉnu operu. 2. Izraz i. susreće se i u duhovnoj muzici baroka, s razliĉi tim znaĉenjem. Ponekad su to lirski solistiĉki odlomci (H. Schiitz, Weihnachtsoratorium, 1664), ponekad instrumentalni ili vokalno-instrumentalni umeci. 3. Opseţniji orkestralni odlomak u opernom djelu. Izvodi se pri praznoj pozornici (ĉuveni je primjer u operi Cavalleria rusticana P. Mascagnija). -> Interludij. 4. Instrumentalna, ponajĉešće klavirska kompozicija leţer nijeg karaktera. Naziv je prvi upotrebio R. Schumann za svoj op. 4 (1832). Klavirske intermezze pisali su i pišu mnogi kompo zitori, meĊu ostalima S. Heller i J. Brahms. I. se javlja i kao jedan od stavaka sonatnog ciklusa (Schumann, sonata op. 11). LIT.: A. Solerti, Gli Albori del meloĊramma, Torino 1903. — A. Drila Corte, L'Opera comica italiana ncl' 700, I—II, Bari 1923. J. As.
INTERNACIONALA, meĊunarodna revolucionarna himna proletarijata. Tekst je napisao 1871 pariški komunar, proleter-pjesnik Eugene Pottier, dok je muziku 1888 komponirao radnik
De - bout! les
bout! les
damnes ds la
LCL rcu,r son, tonneen sonort
foi^gais de la faim)
- - re. C'est £e - rup - Uorv
de
I J) J) H 1) I
- boiUf de - bout.
^m
N
se:
/Ĉ*
*
lut - — te
n i ±-
I
K^
I
vct changep de t
-
Jfefrain/
J.
I-
so - yons
^S ft - na-
mart — de
,
Nousne som-mes rĉen,,
J£ ------ .-
,n i = d
T
ra — - - se, Fouiees - cla.~oe, de -
-sons tct-ble
------------ "
^
^ -------
tout'
Cest la
^r~bU
^i^t^
le, Groupons nous
et
-J.
=R
de - mairv,
i)
I
I =K=
Allegro L'in - ter - - na -tlo - ricL -
i
-K I I ^ genre hu<- - main. C'est la
l ui — - t e
le,
se
fv - -
- ra
le
n a. -
igini del teatro itatiano, 2 sv., Torino i - le,
Grou-pons nous,
[565, Miscellaneous Studies in the History of Music, N r v __ - _'
T J ' ^ _________
■ __^. _
j „11 ____________ . ^ j "
-n \ x t
-~-».
T~"
- - le,
se - ra
le
et de -maln, \ L'in - ter - - na - tio -
m
3=
genre hu - mcusi
INTERMEZZO (tal.), i. muziĉka toĉka namijenjena izvoĊenju u meduĉinovima dramskih i opernih djela, osobito u XVIII >t. Naziva se i intermedij (o razgraniĉenju znaĉenja -> Intermedij). U poĉetku ulaze intermezzi u meĊuĉinove opere serije tako, da >vaki meĊuĉin donosi samostalan i. bez sadrţajne veze s intermezzom idućeg meĊuĉina. Ali u daljem razvoju i. se proširuje
INTERN'ACIONALA
Pierre Degeyter (1849—1932). Nakon Oktobarske revolucije I. je do 1944 bila drţavna himna SSSR.
INTERNATIONALE GESELLSCHAFT FUR MUSIKWISSENSCHAFT (od 1949 International Society for Musicologv; franc. Societe Internationale de musicologie), meĊunarodno društvo za muzikologiju, utemeljeno 1927 na muzikološkom kongresu u Beĉu, na poticaj H. Prunieresa, u svrhu
218
INTERNATIONALE GESELLSCHAFT — INTERVAL
meĊunarodne muziĉko- znanstvene suradnje. Sjedište je društva u Baselu gdje je i informativni centar. Prvi poĉasni predsjednik bio je G. Adler, predsjednik P. Wagner, a potpredsjednici E. J. Dent (Engleska), A. Pirro (Francuska) i J. Wolf (Njemaĉka); uz to se .biraju iz raznih zemalja redoviti ĉlanovi Savjeta. Društvo organizira, u razmacima od po nekoliko godina, kongrese, svaki put na drugom mjestu (1930 Liege; 1933 Cambridge; 1936 Barcelona; 1949 Basel; 1952 Utrecht; 1967 Ljubljana itd.). Publikacije svojih ĉlanova Društvo je objavljivalo isprva u obliku biltena (Mitteilungen der I. G. M.; Bulletin de la S. I. M.) koji je u pravilu izlazio kao ĉetvrtgodišnjak, 1928 —30; od 1931 sluţbeno glasilo Društva izlazi pod naslovom Acta musicologica (AML) i donosi ĉlanke na više jezika, zatim prikaze novih knjiga, bibliografiju muzikalija i druge informacije. IGM na neki naĉin zapravo nastavlja djelatnost ranijeg Me Ċunarodnog muziĉkog društva (-> Internationale Musikgesellschafi). U novije doba IGM suraĊuje s MeĊunarodnim udruţe njem muziĉkih knjiţnica (Association internationale Ċes bibliotheques musicales) na objavljivanju nadasve znaĉajnog izdanja Repertoire International des sources musicales; društvo objavljuje periodiĉki i izdanja faksimila pod naslovom Docinnenta Musi cologica.
I. Ać.
INTERNATIONALE MUSIKGESELLSCHAFT (IMG), meĊunarodno muziĉko društvo koje je djelovalo od 1899 do 1914, sa sjedištem u Leipzigu. Utemeljio ga je O. Fleischer, uz suradnju M. Seifferta i drugih, u svrhu meĊunarodne znanstvene suradnje muziĉara i muzikologa. Predsjednici društva bili su O. Fleischer (1899—1903), H. Kretzschmar (1903—08 i 1914) i A. Mackenzie (1908—13). Pojedine zemlje, uĉlanjene u IMG, zastupale su nacionalne sekcije. Uz to je društvo pokušalo, prvi put, da uvede metodu grup nog rada, pa su se organizirale unutar zemalja ĉlanica i lokalne skupine (Ortsgruppen) sa zadatkom da odrţavaju sastanke, pre davanja, diskusije i si. Svoje su nacionalne sekcije imale: Austrija, Belgija, Danska, Engleska, Finska, Francuska, Indija, Italija, Nizozemska, Njemaĉke zemlje, Rusija, Španjolska, Švedska, Švicarska i SAD. Društvo je izdavalo dva ĉasopisa: mjeseĉnik Zeitschrift Ċer Internationalen Musikgesellschajt (ZIMG) i ĉetvrt godišnjak posvećen većim studijama Sammelbdnde der Internatio nalen Musikgesellschaft (SBIMG). Uz to su se znaĉajnije mono grafije izdavale posebno u svescima (Beihefte IMG). Ĉlanci su se tiskali alternativno na engleskom, francuskom, njemaĉkom i talijanskom. Francuska sekcija je od 1907 izdavala svoj posebni ĉasopis Revue de la Societe internationale de Musique (RSIM). U svim tim periodiĉkim publikacijama sakupila se opseţna i vrlo vrijedna muziĉko-historijska literatura. Društvo je organiziralo i kongrese, 1904 u Leipzigu, 1906 u Baselu, 1909 u Beĉu, 1911 u Londonu, 1914 u Parizu; materijali s tih kongresa objavljeni su u posebnim izvještajima. Razgranata muzikološka djelatnost društva prekida se poĉetkom Prvog svjetskog rata. Dio aktivnosti IMG preuzeo je --> Internationale Geselhchaft fiir Musiktvissenschaft. I. AĆ. INTERNATIONAL SOCIETY FOR CONTEMPORARY MUSIC (ISCM), meĊunarodno društvo za suvremenu muziku, utemeljeno 1922 u Salzburgu u svrhu promicanja nove muzike. Obuhvaća velik broj zemalja ĉlanica iz svih krajeva svijeta i od 1923 organizira redovito godišnje muziĉke festivale, svaki put u drugome gradu. Djela koja se izvode na tim festivalima podvrgnuta su dvostrukoj selekciji: najprije ih odabire komisija svake zemlje za svoje ĉlanove, a zatim meĊunarodni ţiri, sastavljen od delegata nacionalnih sekcija. Sjedište je Društva u Londonu, a prvi predsjednik bio je E. J. Dent (1922—38); njega je naslijedio E. Evans (1939—45), a zatim su predsjednici bili E. Clark, H. Searle, G. Petrassi i H. Strobel. Festivali se od 1923 odrţavaju redovito (izuzev 1943—46]. Na programima su zastupljena suvremena djela bez obzira na stil ili školu; ponekad ih izvode sami autori. Okupljajući muzi ĉare iz svih krajeva svijeta i promiĉući nova djela još nepoznatih kompozitora ISCM je sa svojim godišnjim festivalima mnogo pridonio upoznavanju i njegovanju suvremene muzike, kao i afirmaciji mladih kompozitora. O znaĉenju društva govori golem broj zemalja ĉlanica medu kojima su: Argentina, Australija, Au strija, Belgija, Brazil, Bugarska, Ĉehoslovaĉka, Ĉile, Danska, Egi pat, Engleska, Francuska, Grĉka, Indija, Irska, Island, Izrael, Italija, Japan, Jugoslavija, Kina, Madţarska, Nizozemska, Nor veška, Poljska, Portugal, Rumunjska, Španjolska, Švedska, Švi carska, Turska, SAD i dr. 1. AĆ. INTERPRETACIJA (lat. interpretatio tumaĉenje), naĉin na koji se muziĉko djelo iznosi pred slušatelja. Za razliku od drugih umjetnosti, muzika uvijek traţi posrednika izmeĊu za-
pisanog muziĉkog djela i slušateljstva. Tu funkciju vrši interj koji se mora uţivjeti u autorovu muziĉku misao, izraţenu u not slici, i prikazati je što vjernije. Interpret je vezan na uputstv oznake za predavanje što ih je autor oznaĉio na notnoj slici; to i na stilske osobine razdoblja, naroda, sredine i kompozitor liĉnosti, ali on mora imati i svoju predodţbu o kompozitore zamisli. Nemoguća je potpuna nepristranost interpreta u odn' prema kompozitoru. Ocjenjujući udio interpreta govori se o stilskoj ili nestilsl objektivnoj ili subjektivnoj, historijskoj ili suvremenoj, uvjerlji ili neuvjerljivoj, prihvatljivoj ili neprihvatljivoj interpreta< Posebnu ulogu u interpretaciji igra odziv slušateljstva, koji o0 tome, moţe li slušatelj slijediti razvojni proces muziĉke m u okviru pojedine muziĉke forme, moţe li se u taj proces uni 1 uspostaviti prisan dodir s osjećajnom komponentom djela. U, liko je djelo više osnovano na motoriĉnosti, igri ili konstruktivne utoliko interpret ima manje slobode u liĉnom iţivljavanju; napro ukoliko su osjećajnost i ekspresivnost jaĉe naglašene, veći ji udio interpretove osjećajnosti. Prije razdoblja tzv. muziĉke klasike kompozitori nisu smat: vaţnim jasno oznaĉivanje interpretacije na samim kompozicija! Postojala su tada opća uputstva o koloriranju, improvizirar ornamentiranju, variranju i diminuiranju, o realiziranju genei basa i o kadenciranju; svi su ti propisi ostavljali izvodiocu mn( slobode i mogućnosti izbora. Stoga notna slika, koja se saĉuv; ĉesto ne odgovara nekadašnjoj izvedbi. Tempo, dinamika i agog takoĊer nisu bili toĉno fiksirani. Kompozicije su se ĉesto podvr vale zahtjevima prolaznog, trenutaĉnog ukusa. Tako se u X\ st. djelima za zbor a cappella dodavao basso continuo, a kraj XVIII st. preudešavale su se narodne kompozicije za onda; orkestar. Tek od vremena beĉke klasike postaje notna slika obav nom podlogom za interpretaciju, jer kompozitori otada redo\ unose u svoja djela obavezne upute i oznake za interpreta. Suv meno gledanje traţi u prvom redu vjernost originalu, za koju moraju boriti talent i znanje udruţeni sa smislom za stil. U te vremena izgradila se ustaljena izvodilaĉka praksa, osobito djela od XVI st. dalje, dok je za muziku ranijih razdoblja uvijek ponešto nesigurna. Vaţno su pomagalo današnjih interp ta gramofonske snimke, osobito one na kojima kompozitori vode vlastite kompozicije, kao dirigenti ili solisti. (—> Izvodila* praksa.) LIT.: H. Leichlenlritt, Zur Vortragspraxis des 17. Jahrhundcrts, Berich des Kongress der IMG, \Vien 1909. —• A. Dnlmetsch, The Interpretation the Music of the 17" 1 and 18"' Centuries, London 1915 ( I I izd. 1946). — Fabian, Die Objektivitat in der Wiedergabe von Tonkunstwerken (disertac: Hamburg 1929. — A. Pirro, L'Execution musicale 1380—1950, Liege, Kongri izvještaj, 1930. — G. M. Gatti, Dell' Interpretazione musicale, Atti del Pri Congresso Internazionale di Mušica, Firenze 1933. — A. Cortot, Cours d'in pretation, Pariš 1934 ( I I I izd. tal. prijevoda, Milano 1959). — H. Waltz, h sikalisehe Vortragslchre, Berlin 1936. — F. Balio, Interpretazione e trascrizic RAM, 1936. — S. Pugliatli, L'Interpretazione musicale, Messina 1940. AI. Bitsch, LTnterpretation musicale, Pariš 1940. — G. Brelet, L'Interpn tion creatrice, Pariš 1951. — A. Della Corte, L'Interpretazione musicale e interpreti, Torino 1951. — G. Graziosi, L'Interpretazione musicale, Tot 1952. — Th. Dart, The Interpretation of Music, London 1954 (njem prije pod naslovom Practica Mušica, Bern i Munchen 1959). — Th. G. Georgia Die musikalisehe Interpretation, 1954. — E. Jammers, Interpretationsfra mittelalterlicher Musik, AFMW, 1957.1 — M. Pincherle, On the Rights of Interpreter in the Performance of 17" and 18" 1 Centuries Music, MQ, 1958 B. Waher, Von der Musik und vom Musizieren, Frankfurt 1957 (tal. Milano 19; — T. \Vohnh-as, Studien zur musikalischen Interpretationsfrage (disertaci Erlar.gen 1959. — E. Fubini, Notazione musicale e interpretazione, R^ 1961. — Zbornik Vergleichende Interpretationskunde, Berlin 1962. — Donington, The Interpretation of Early Music, London 1963. — A. Geofj -Dechaume,e Les »secrets« de la musiquc ancienne. Rscherches sur l'interr. tation XVI , XVII«-' et XVIII e siecles, Pariš 1964. —R. Hammerstein, Mi als Komposition und Interpretation, Deutsche Vierteljahrsschrift flir Literat wissenschaft und Geistesgeschichte, 1966. P. Si
INTERVAL (lat. intervallum meĊuprostor, udaljenost, raznu vremenski razmak), razlika u visini izmeĊu dva tona: harmonij i. nastaje kad dva tona istodobno zazvuĉe, a melodijski kad zazvi uzastopce. Kod odreĊivanja intervala ne igra apsolutna vis: tona nikakvu ulogu; jedino je vaţan relativan odnos visine dv; tonova. Intervali dobivaju ime prema broju Ċijatonskih stepei koje obuhvaćaju: tako sekunda ukljuĉuje dva dijatonska stepei terca tri, itd. Postoji fizikalno-akustiĉka i muziĉko-teoretska ( višem stupnju muziĉko-estetska) nauka o intervalima. Jedna osv tljuje fizikalnu prirodu, druga muzikalnu (elementarno -t( retsku i doţivljajno-estetsku) stranu istog fenomena. Akustiĉko odreĊivanje intervala. Intervali se mogu ozi ĉiti i simbolima i njihovim omjerima, npr. oktava je O -■■= kvinta Q - , terca T ■ - . Slaganjem intervala dobivaju novi, a oni se obiljeţavaju na dva naĉina, kao suma, odnosno r; lika njihovih simbola ili, ako se operira s omjerima, kao proĊu odnosno kvocijent omjera. Polazeći od toga, intervali se mo izraĉunavati pomoću zbrajanja i odbijanja. Svi intervali mo
INTERVAL se izraĉunati iz tri osnovna: oktave (O = 2), kvinte I Q = — I i v e lik e te rc e \ T = — j. Ta k o je , n p r. , d e c i ma O + r f = 2 X —
= =
— I, a kvarta O—Q I = 2 : — = — J itd. Nizom
od dvanaest uzastopnih kvinta dobiva se ton koji se gotovo ne razlikuje od sedme oktave. Interval razlike ovih dvaju tonova naziva se pitagorej-
(|"3"]I2
ol2 : 2' = ~ =
—
=
53I44I = 74 524288 73 Ovaj naĉin raĉunanja moţe se još pojednostavniti, ako se zanemari oktava, tj. faktor 2, jer se mnoţenjem potencijama broja 2 moţe zapravo u oktavama doći samo do jednog jedinog tona unutar oktave, 1 do 2. (Npr., mnoţenjem s potencijama od 2 intervala i, -|-, 3,6, itd. uvijek se dobiva u toj oktavi kvinta, 4 8 —). Sada preostaju samo dva intervala: kvinta Q i terca T, a =
budući da su potencije od 2 zanemarene, dobivaju se kao vrijednosti cijeli brojevi Q = 3, T = 5. Ovim simbolima operira se jednako: sumi odgovara produkt, razlici kvocijent — Q je reciproĉna vrijednost od 3, tj. —, 2 T je potencija od 5, tj. 5 2. Npr.: 1. velika seksta = T—Q = — . -w
1
—
9
•
^r = ■=-: kvarta
=—Q=—,
odnosno — x 4 = —; seksta = T — Q = — ; velika septima = T + Q = 5 X 3 , odnosno 15 x — = ~ , prema tome je: (2<2)
cI
(T) (3"+Q) (-2) (<2) H D E F G A X5 5/ s /. */. •/3 •/ /a 3. Pitagorina ljestvica graĊena je uzastopnim kvintama. Terca 81
je u toj ljestvici —. Razlika je izmeĊu ove terce i terce u prirodnoj 64 ljestvici: AQ — T = — , odnosno, — x — = — , a to je sinto5
5
16
00
niĉka koma. Ovo raĉunanje moţe se provesti i u obrnutom smjeru. Neka se, polazeći od tona c, odredi: 1. interval— ; budući da je 15 = 3 x 5, slijedi da je to: — Q—T = —(Q + T), tj. des. 27
2. Interval— budući da je 27 == 3 3, a 25 = 5 2, slijedi: 3<2 — 2r, tj.
81
16
80
Da bi se izbjeglo raĉunanje sa decimalnim razlomcima, mnoţe se ovi logaritmi faktorom:----- (= 3986, 4000).
pribliţno =
Na taj je naĉin oktava podijeljena u 1200 jednakih intervala, centa, a polustepenski interval u 100 centa. Preraĉunavanje bilo kojeg intervala i u cente vrši se pomoću formule: 1
•
I20
°
1
J
log 1 X ------ , odnosno 400 X log 1. log|- =
Tako je, npr., kvinta I Q = — I jednaka 4000 x = 702 centa, dok je kvinta u kromatskoj ljestvici jednaka:
7 x 100 = 700 c. Pitagorejska koma je 4000 x log — = 24 RT
centa, sintonicka koma 4000 x log — = 21,5 80
polustepen 4000 X log —
centa,
kromatski
= 70 centa, i sliĉno.
2
4 Pored mjerenja u centima postoje i druge jedinice za mjerenje intervala: ,
,
..
1200
1 savart (301 savart u oktavi) = -----
= 4 centa
... , . .... , 1 mihoktava (1000 mihokta va u oktavi)
3. Razlika izmeĊu des I — li d (~\ jest: 2<2 — (3<2 — 2T) = 2T— Q = ~, odnosnog x - = -i , a 3 3 o 24 to je kromatski polustepen. Iz već izloţenog vidi se da se intervali niţu u aritmetiĉkoj progresiji, a njihovi omjeri (ili frekvencije) u geometrijskoj, stoga je osobito prikladno raĉunanje s logaritmima intervala. Tako, npr., sumi intervala j, + i v odgovara suma logaritama frekvencije l°g/i + logA) što je zapravo log (f, x /2). Da bi se olakšalo raĉunanje, uzima se kromatska ljestvica, kojom je oktava podijeljena u 12 jednakih polustepenskih intervala, ovako: I, i, i*, i3, i4, i5, i', »', i», i", i1", t11, in (=2) c cis d dis e f fis g gis a ais h c, Prema tome je i = /2I a logaritam je — . Ovako mjereni in12
tervali imali bi ove vrijednosti: cis = 0,0251, d = 0,0502, ............... , h = 0,2759, c r = 0,3010.
Muzikalno odreĊivanje intervala. Prema osjetnom dojmu i logiĉkoj interpretaciji, razlikuju se konsonantni i disonantni intervaM. Eksperimenti na naivnim slušaocima, što ih je vršila tonska psihologija, pokazali su da u razlikovanju konsonance i disonance primarni osjetni moment igra samo ograniĉenu ulogu: najhitnije j'e muziĉki-logiĉno shvaćanje odreĊene epohe. — Intervali imaju jedan, odnosno dva osnovna oblika. Unisono, oktava, kvinta i kvarta (kao i njihova oktavna proširenja, npr. undecime i duodecicime) imaju samo1 jedan osnovni oblik, npr.: ĉista kvinta c — g, ĉista oktava c — c . Svaka kromatska promjena osnovnog oblika tih intervala dovodi do povećane, odnosno smanjene forme, npr. smanjena kvinta c—ges, povećana oktava c — cis1, dvostruko smanjena kvarta cis—fes, dvostruko povećana kvinta ces—gis. Terce i sekste, sekunde i septime (kao i njihova oktavna proširenja, none, decime itd.) imaju dva osnovna oblika, veliki i mali: postoji, prema tomu,velika i mala sekunda (c—d, odnosno e—f), terca (f—a, odnosno d—f), seksta (es—c, odnosno/u—d), septima (cis—his, odnosno c—b),itd. Kromatskim proširenjem velikog ili kromatskim suţenjem malog osnovnog oblika nastaju povećane, odnosno smanjene forme tih intervala, npr. povećana seksta d—his, smanjena septima cis—b, smanjena sekunda gis—as, dvostruko povećana terca fes—ais, itd. Iako je temperirana ugodba brisala razliku u realnoj visini enharmonijskih tonova (fis i ges, h i ces), pojmovno se (po znaĉenju u muziĉkom kontekstu i po ortografiji) enharmonijski intervali razlikuju: c—as je, npr., mala seksta, c—gis povećana kvinta, his—as dvostruko smanjena septima. Enharmonijskog je odnosa intervala dobrim dijelom nestalo u muzici XX st., a atonalnost ga naĉelno negira. Konsonantni su intervali nealterirani oblici prime, kvarte, kvinte, terce i sekste, a disonantni sekunda i septima, kao i kromatske alteracije svih osnovnih oblika intervala (tj. intervala graĊenih od nealteriranih stupnjeva dijatonske ljestvice). Zaseban je sluĉaj tritonus, disonantan interval povećane kvarte izmeĊu ĉetvrtog i sedmog nealteriranog stupnja dur-ljestvice (f—h), i umanjena kvinta, koja se javlja izmeĊu drugog i šestog stupnja molljestvice. OdreĊivanje konsonantnosti i disonantnosti proteţe se i na obrate pojedinih intervala: konsonance daju i u svom obratu konsonancu, a disonance disonancu (npr., obrat je ĉiste kvinte ĉista kvarta, obrat velike sekste mala terca, obrat povećane kvarte umanjena kvinta). U klasiĉnoj se harmoniji svaki disonantni interval rješava u konsonantni. Neki intervali, koji su po sebi konsonantni, mogu prigodice vršiti funkciju disonance, kao npr. ĉista kvarta u ulozi prohoda ili zaostajalice. Pojam konsonance i disonance kod melodijskih je intervala utoliko drugaĉiji nego kod harmonijskih, što je melodijska dijatonska sekunda konsonantan interval. Kromatska melodijska sekunda, naprotiv, je disonantan interval. Historija teoretskog odreĊivanja muziĉkog intervala poĉinje za Evropu s Pitagorom (<■- VI do <- V st.). U historijskom razvoju muziĉke prakse i teorije pojam muziĉkog intervala nerazdruţiv je od pojma konsonance i disonance. Tako je bilo sve do poĉetka XX st. Otada je to razlikovanje prihvatio još samo dio evropskih muziĉara, dok su mnogi u svojoj muzici i svojim gledanjima razlikovanje konsonance i disonance uklonili, prihvaćajući ih kao ekvi-
220
INTERVAL — INVENCIJA
valentne zvukovne fenomene. Pojam konsonantnih i disonantnih intervala nije nipošto bio uvijek jedan te isti od helenske kulture do danas. Ĉesto je i praksa išla u raskorak s teorijom, kao npr. kod mnogih srednjovjekovnih teoretiĉara, koji su problem intervala obraĊivali više spekulativno, nego u vezi s muzikom svoga vremena. Intervali su, prema raznim teorijama i u razliĉitim muziĉkim praksama, imali i razne veliĉine (po odnosu frekvencija); postojale su razne veliĉine polustepenih, cijelostepenih i drugih intervala. OdreĊivanje intervala ograniĉeno je i prostorno-geografski. Izvanevropska muzika pozna muziĉke sisteme, izgraĊene na intervalima koji nemaju nikakve veze sa zapadnjaĉkim. LIT.: C. E. Naumann, t)ber die verschiedenen Bestimmungen der Tonverhaltnisse (disertacija), Leipzig 1858. —■ H. Helmholtz, Die Lehre von den Tonempfindungen, Braunschweig 1862. — A. Oettingen, Harmoniesystem in dualer Entwicklung, Dorpat i Leipzig 1866. — O. Hostinsky, Die Lehre von den musikalischen Klangen, Prag 1879. — C. Stumpf, Tonpsychologie, I i I I , Leipzig 1883 i 1890. — E. M. Hornbostel, Melodie und Skala, PJB, 1912. — A. Oettingen, Das duale Harmoniesystem, Leipzig 1913. — Isti, Die Grundlage der Musikwissenschaft und das duale Reininstrument, Leipzig 1916. — A. Haba, Die Theorie der Vierteltone, Grundlagen der Tondifferenzierung, Von Neuer Musik, Koln 1925. — E. M. Hornboslel, Psychologie der Gehorserscheinungen, Handbuch der normalen und pathologischen Physiologie, Berlin 1926. — J. Handschm, Cber reine Harmonie und temperierte Tonleitern, Schweizerisches Jahrbuch fiir Musikvvissenschaft, 1927. — E. M. Hornbostel, Musikalische Tonsysteme, u djelu Geigera i Scheela, Handbuch der Physik, Berlin 1927. — A. VCellek, Gehortypen und Gehorbildung, Die Musikpflege, 1932. — W. Dupont, Geschichte der musikalischen Temperatur, Nordlingen 1935. —J. Handschin, Der Toncharakter, Basel 1948. — H. Pfrogner, Die Zwolfordnung der Tone, Ziirich, Leipzig i Wien 1953. — F. VCinckel, A. Wellek, M. Ruhnke i J, Rohwer, Intervali, MGG, VI, 1957. — H.-G. Lichthorn, Zur Psychologie des Intervallhorens (disertacija), Hamburg 1962. — 5. Smedeby, Interval Notation, Svensk Tidskrift for Musikforskning, 1963. — H.-P. Reinecke, Experimentelle Beitrage zur Psychologie des musikalischen Horens, Schriftenreihe des musikwissenschaftlichen Insti tuts der Universitat Hamburg, 1964. R.
INTONACIJA (engl. intonation, njem. Intunation, tal. intonazione), 1. ton, interval ili akord koji dirigent ili zborovoda odsvira ili otpjeva prije izvoĊenja- vokalne kompozicije a cappella, da bi pjevaĉi ĉuli poĉetni ton svoje dionice. Kod izvoĊenja gregorijanskih napjeva intonaciju daje od XIV st. i orguljaš, izvodeći kraći odlomak improvizatorskog karaktera. U XVI st. venecijanski su majstori zapoĉeli izdavati zbirke takvih uvodnih kompozicija. Njihove intonacije redovito zapoĉinju dugo drţanim akordom iza kojega u sve brţem tempu slijede pasaţe;koncipirane su homofono uz pratnju akorda, a završavaju najĉešće trilerom. Najstariji su saĉuvani primjerci od A. Gabrielija; uz vlastite preludije objavio ih je G. Gabrieli (Intonazioni d'organo . . . , 4 sv., 1593—95). Intonaciju prije poĉetka izvedbe daje i pratilac na klaviru instrumentalnom solistu, da prema klaviru ugodi svoj instrument, a oboist ostalim ĉlanovima orkestra. 2. Isto što i —> incipit. 3. Kod gradnje instrumenata postupak koji poduzima gradi telj na završetku da bi odstranio manje nedostatke kod pojedinih tonova, a naroĉito da bi ujednaĉio boju zvuka u raznim registrima. 4. U sovjetskoj muziĉkoj terminologiji oznaĉuje i. još muziĉki motiv ili cjelovitu muziĉku zamisao, temu, frazu. V. A. Bjeli daje i ovakvu definiciju: »Intonacijom se moţe nazvati melodijski lik, koji posjeduje stanovit izraţajni smisao i karakter te je tipiĉan za razvoj jedne muziĉke cjeline, jednog muziĉkog djela«. LIT.: E. B. Acatfbee, My3BtKajii>HaH ĊjopMa Kan npouecc (2 sv.), MocKBa i HeHHHrpa/i 1930—47. — H. H. Eggebrecht,' Studien zur musi kalischen Terminologie, Mainz 1955. — H. Goldschmidt, Musikalische Gestalt und Intonation, Beitrag zur Musikwissenschaft, 1962. — R. Kluge, Definition der Begriffe Gestalt und Intonation . . . , ibid., 1964. K. Ko.
INTONIRANJE ORGULJA, umjetniĉko usklaĊivanje svih zvukovnih i tehniĉkih osobina instrumenta. Ovo se umijeće oĉituje u sposobnosti graditelja da ostvari: toĉnu visinu tona svirala, lagan i brz izgovor svirala, odreĊene boje i karakteristike registara, izjednaĉenu snagu zvuka u cijelom opsegu svakog registra, tzv. »jednoliĉnu temperaturu« (-> Temperiranje tonova), opći sklad u stapanju svih registara u jednu zvuĉnu cjelinu i prilagoĊivanje zvuĉnosti prostoriji, u kojoj se instrument nalazi. INTRADA (lat. intrare ulaziti; engl. entry, franc. entree, njem. Intrada, španj. entrada, tal. entrata), u XVI st. kraći uvodni stavak, sveĉana, blistava karaktera, preteţno u homofonom slogu, prvotno za duhaĉke, a kasnije i za gudaĉke instrumente; ima i primjera vokalnih intrada. I. je pratila sveĉani dolazak vladara, a kasnije je najavljivala poĉetak kazališne priredbe ili oratorijske izvedbe. U XVII st. susreće se na ĉelu suite, katkad i u sredini. Obiĉno je u 4/4 mjeri, polaganog tempa (lento) i malog opsega (16 taktova). Mozart (Bastien und Bastienne) i Beethoven (Wellingtons Sieg) upotrijebili su naziv i. i za kraće predigre. Primjeri klasiĉnih intrada nalaze se u zbirkama M. Francka, Demantiusa, H. L. Hasslera, J. Stadena, J. Scheina i P. Peuerla (neke su obj. u djelu Musikgeschichte in Beispielen A. Scheringa, 1931). U naše vrijeme pišu neki kompozitori (J. Ahrens, C. Orff, E. Pepping) intradc u višestavaĉnim instrumentalnim djelima pod utjecajem neobaroknih strujanja.
LIT.: K. Nef, Die Intraden von A. Orologio, Spomenica Fr. Scheuerleei 's-Gravenhage 1925. — M. Reimann, Materialien zu einer Definition der Intrac MF, 1957. J. As.
INTRODUKCIJA (lat. introductio), uvod, osobito u pr stavke instrumentalnih djela (simfonije, sonate, kvarteta), obiĉno nije duga, iako katkad ima veće razmjere (prvi stavak Beeth venove VII simfonije). Redovito je u polaganom tempu. I. ponekad sinonim za opernu uvertiru, ali je u starijoj operi i n ziv za prvu vokalnu toĉku, koja slijedi nakon uvertire. INTROITUS (lat. ulaz), u zapadnoj liturgiji, zajedniĉ naziv za antifonu i psalam, koji su se nekad pjevali prije sveca mise, dok je celebrant išao od sakristije k ţrtveniku. I. je uveo liturgiju papa Celestin I (oko 400) i odredio da ga izvodi schc cantorum. U daljnjem razvoju obreda i. je bio skraćen, tako je antifona bila zadrţana u cijelosti, a od psalma se pjevao samo jed vers s dodatkom male doksologije (Gloria Patri ..), nakon ĉe se antifona opet ponavljala. U obnovljenom crkvenom bog sluţju nakon Drugog vatikanskog koncila pjeva se i. ponovno svom izvornom, neskraćenom obliku. Tekstovi za i., uzeti obiĉ iz Sv. pisma, izraţavaju glavnu misao pojedinoga blagdana. Ne su nedjelje u toku liturgijske godine dobile ime prema prvi rijeĉima antifone u introitu (npr. Dominica Laetare je ĉetvi nedjelja u korizmi, Dominica Gaudete treća nedjelja u adventi I. se redovito izvodi prema gregorijanskom napjevu koji je srednjem vijeku bio ĉesto proširen tropima; u doba renesam a ponegdje još i danas, slobodno je komponiran za višeglas zborni sastav. LIT.: R. Staquet, L'Introit »ad Te levavi«, Mušica sacra, 1950. — F. Ta Die liqueszierenden Neumen des Introitus in der Tradition des Codex '■ von St. Gali, Kultischer Gesang der abendlandischen Kirche, 1950. — Freistadt, Introitus-Psalmodie in Aachener Handschriften des ausgehenc Mittelalters, Festschrift L. Schiedermair, 1956. A. Vi.
INVENCIJA (lat. inventio pronalaţenje, otkriće, iznašaš, dar izmišljani a), prigodni naziv za kompozicije; javlja se od X1 st. ĉesto da bi se njime naglasilo nešto novo ili neobiĉno u forn tematici ili graĊi. Tako je C. Janequin naslovio svoje deskriptiv chansone Inventions musicales... (2 sv., 1555); L. Viadana : istaknuo novi naĉin svojih Cento concerti ecclesiastici (1602) podnaslovom Nova inventione; B. Marini je izdao zbirku razliĉit instrumentalnih kompozicija Sonate, symphonie... e alcune sonc capricciose... con altre curiose e moderne inventioni (op. 8, 162 i dao naslov »inventioni«, po svemu sudeći, djelima koja n uspio svrstati u postojeće oblike, a G. B. Vitali je oznaĉio 2 neobiĉ: pisana balletta iz zbirke Arteficci musicali (1689) kao »inventic curiosi«: kod jednoga su glasovi razliĉito menzurirani, a k drugog su notirani s razliĉitim predznacima. U XVIII st. F. Bonporti je prozvao Invenzioni a violino solo e basso contin (1713) zbirku od 10 suitnih kompozicija (4 od tih «uita-part pronaĊene su u prijepisu J. S. Bacha pa su se dugo vremena njen pripisivale). J. S. Bach je ostavio zbirku od 15 dvoglasnih klav: skih kompozicija napisanih oko 1720 prvotno s naslovom Prdambu, na to se nadoy«zuje zbirka od 15 troglasnih klavirskih komp zicija prvobitno naslovljenih Sinfonien. Obje te zbirke Bach u uvodnom tekstu konaĉne svoje verzije iz 1723 nazvao Invention Iz Bachovih uvodnih rijeĉi razabire se da je djelo napisano didaktiĉne potrebe, ali da predstavlja i zbirku primjera za stu kompozicije. Analiza rokazusje da je Bach tim raznoliĉno oblik vanim invencijama zaista dao svojevrstan uvod u polifono st\ ranje, prikazavši kako se polifone tehnike (imitacija, inverzi kanon, dvostruki i trostruki/ kontrapunkt) primjenjuju u komp ziciji. Shvati li se to djelo i kao zbirka studija, onda naslov odgovara znaĉenju koje su tom pojmu dali muziĉari i teoretici u razdoblju baroka. I. se u baroknoj poetici i muziĉkoj nar. doduše prosuĊivala kao uroĊeno svojstvo, no istodobno su teoi tiĉari razvili opširnu muziĉku teoriju invencije zasnovanu vještini kombiniranja, variranja, na naĉelima imitacije i na nai o muziĉko-retoriĉkim figurama. Upravo se taj muziĉko-retorii smisao invencije oĉituje u Bachovom uvodnom tekstu: «... gu Inventiones nicht alleine zu bekommen, sondern auch selbi wohl durchzufiihren«, ... U novije doba javlja se ĉitav niz kompozicija naslovljer i., koje se nadovezuju formalno na tip Bachovih invencija Ahrens, 5 kleine Stiicke s invencijama, 1938) ili su bliţe prv bitnom vokabularnom znaĉenju te rijeĉi (E. Pepping, Inventi za orkestar, 1931). Najbliţa su kompozicijskom naĉelu Bacho\ invencija ona djela u kojima se iz jedne tematske zamisli razv muziĉko tkivo, kao npr. u III ĉinu Bergove opere Wozzeck na jedan ton, jedan ritam, jedan šestorozvuk, itd.) ili u I dijelu Jelinekove zbirke Zzvolftonzverk (4 Zzveistimmige Inventionen klavir na jednu seriju, 1947). LIT.: A. Schering, Geschichtliches zur ars inveniendi in der Musik, P 1929. — F. Jode, Die Kunst Bachs dargestellt an seinen Inventionen, Wolf( biittel 1926. — K. v. Fischer, Zum Formproblem bei Bach, Studien an c
INVENCIJA — IPPOLITOV-IVANOV Inventionen, Sinfonien und Duetten, Bach-Gedenkschrift, Ziirich 1950. — C. Sartori, Bibliografia della mušica strumentale italiana, Firenze 1952. — H. H. Eggebrecht, Studien zur musikalischen Terminologie, 1955. — M. Reimann, Invention, MGG, VI, 1957.
INVERZIJA
Obrat
INZENGA, Josć, španjolski kompozitor (Madrid, 3. VI 1828 — 28. VI 1891). Uĉio pjevanje i klavir kod svoga oca, zatim na Konzervatoriju u Madridu (Zamora, P. Albeniz i Bordalonga) i 1842—46 na Konzervatoriju u Parizu. Od 1847 zborovoda pariške Ope'ra-Comiaue. Ĉesto koncertirao kao pijanist, 1847 osnovao u Parizu društvo Santa Cecilia. Vrativši se u Madrid, posvetio se komponiranju zarzuela; od 1860 bio nastavnik pjevanja na Escuela Nacional de Mušica. I. je suosnivaĉ lista Gaceta Musical de Madrid (1855). Bavio se i sakupljanjem španjolskih narodnih pjesama i plesova, koje je izdao u zbirci Cantos . . .; vaţan je predgovor tom djelu, u kojemu donosi vrijedne podatke o španjolskoj narodnoj muzici. Najbolja mu je kompozicija zarzuela Si yo fuera rey. DJELA. DRAAiSKA. Zarzuele: Para seguir una mujer, 1851; Don Simplicio Bobadilla, 1853; Un dia de reino, 1854; El campamento, 1861; Si yo fuera rey!, 1862 i dr. — SPISI: Arte de acompahar la piano; La Ml'tsica en el templo catolico; Impresiones de un artista en Italia. — Izdao zbirku španjolskih narodnih napjeva Cantos y Bailes Populares de Espana (i pod naslovom Ecos de Fspaiia; 3 sv.), 1874 (i kasnije). LIT.: A. Krumscheid, Jose Inzenga, MGG, VI, 1957.
IOANNIDIS, Yanis, grĉki kompozitor (Atena, 8. VI 1930 —•). Studirao na Konzervatoriju u Ateni i na Muziĉkoj akademiji u Beĉu (O. Siegl, H. Swarowsky, K. J. Walter, E. Harich-Schneider). God. 1963—68 vodio muziĉki odjel na Pierce Collegeu u Ateni; od 1968 u Caracasu profesor kompozicije na institutu Intermusica i dirigent Komornog orkestra instituta Nacional de Cultura y Bellas Artes. DJELA. ORKESTRALNA: Triptico, 1966; Tropic, 1967; Metaplasis A, 1969; Metaplasis B, 1970. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1961; duo za violinu i klavir, 1962; Arioso za nonet, 1967; Versi za klarinet solo, 1967; Proyecciones za komorni ansambl, 1968; Fragmento za violonĉelo i klavir, 1969; Actinio za duhaĉki kvintet, 1969. — KLAVIRSKA: 3 piezas, 1965; Peouena fantasta, 1967. — Obrade grĉkih narodnih napjeva.
IPARRAGUIRRE Y BALERDI, Jose Maria de, baskijski narodni pjevaĉ i gitarist (Villareal de Urrechu, Guipu'zcoa, 12. VIII 1820 — Zozobastro de Isacho, Guipiizcoa, 6. IV 1881). Provodio nestalan ţivot, pjevajući zortzicos (baskijske narodne pjesme u 5/4 mjeri), koje je sam komponirao. Boravio i u Americi, a 1877 vratio se u domovinu. Njegova pjesma Gernikaho Arbola postala je neka vrsta revolucionarne baskijske narodne himne. LIT.: J. M. Salaverria, El ultimo bardo, Madrid 1932.
IPAVEC, slovenska obitelj muziĉara. 1. Alojzij (Aloyse), kompozitor (Šentjur pri Celju, 1815 —■ G>6r, Madţarska, 1849). Studirao medicinu u Beĉu; djelovao u Gyoru kao vojni lijeĉnik. Njegove kompozicije stilom se osla njaju na ranu romantiku, a mjestimice odavaju već i romantiĉna obiljeţja; u njima se osjećaju Chopinovi, Schubertovi i osobito Beethovenovi utjecaji. DJELA. KLAVIRSKA: Trauermarsch (Zalna koraĉnica); Schneeglockchen op. 4; Heimats-Kldnge op. 5; Sirenen op. 6 i Fantaisie en forme d yune Polonaise. — Pjesme: Škerjanĉek i Fahre tvohl (Slovo). M. Kar.
2. Benjamin (Šentjur pri ....................................................... Celju, 24. XII 1829 — Graz, 20. XII 1908). Brat Alojzija; studirao medicinu u Grazu i Beĉu, a muziku u Grazu, gdje je 1871—98 i lijeĉnik. Poĉeo komponirati već kao student u Grazu, i tamo je bio 1850 izabran za zborovodu pjevaĉkog društva Slovenija. I. je po stilu romantiĉar. Ipak se još oslanjao na klasicistiĉke elemente, što se naroĉito odraţava u njegovoj Serenadi za gudaĉki orkestar. U izraţaju slijedio je osjećajnost slovenske narodne muzike. Njegova muzika odraţava ţiv i dubok smisao za me-lodiku, bogat zvuk i preciznu formu. I. je zajedno sa A. FoerB. IPAVEC sterom i F. Gerbiĉem poloţio temelje romantici kod Slovenaca te predstavlja jednu od najizvornijih i najznaĉajnijih liĉnosti u razdoblju slovenskog muziĉkog romantizma. DJELA(izbor): Serenada za gudaĉkiorkestar, 1898.— KLAVIRSKA: Poloneza, 1901; Mazurka, 1900; Fuga, 1901; Fantazija, 1905. — Opera Teharski plemići, 1892; opereta Tiĉnik, 1862. ■—I'OK^LAM.Kantate: NaPresernovem grobu za zbor, vokalni kvartet, bariton solo i orkestar 1903 i Vodniku za muški
221
zbor, vokalni kvartet, tenor i bariton solo i klavir, 1889; zborovi. Solo-pjesme: Pozabil sem mnogokaj, dekle, I. Ać.Marija, i M. Ca.1905; Mak 1901; Ciganka zari, 1907; Oblaku, 1905; Menih, 1906, Na poljani, 1909 i dr. D. Co.
3. Gustav (Šentjur pri Ce lju, 15. VIII 1831 — 20. VIII 1908). Brat Alojzijai Benjamina; lijeĉnik u Šentjurju. Po stilu ro mantik, s izrazitim smislom za jednostavnu melodiku, u svojim se kompozicijama oslanja na osjećajne elemente slovenske na rodne pjesme. SuraĊivao u reviji Novi Akordi.
DJELA: koraĉnice; plesovi. — Oko 60 zborova: Savska', Planinska roţa; Zveĉer; Oblaĉek; Pozdravljam te, gorenjska stran; Kje so moje roţice; Slovenec sem i dr. Dueti; 5 solo-pjesama; djeĉje pjesmice. D. Co.
4. Josip (Šentjur pri Celju, 21. XII 1873 — 8. II 1921). Sin Gustava; studirao medicinu i bio lijeĉnik u svome rodnom kraju. Rano se poĉeo baviti muzikom; kao student medi cine bio je zborovoda akadem skog pjevaĉkog društva Triglav u Grazu, što ga je potaklo na komponiranje. Stilski se orijen tirao prema kasnoj romantici; njegova je muzika puna svjeţe invencije i po izrazu bliska puĉkom osjećanju.
G. 11'AVIiC
DJELA: kompozicije za klavir i orgulje. — Pantomima Moţiĉek, 1901 (prva slovenska romantiĉna kompozicija te vrste; kasnije ju je instrumen-tirao V. Parma, a sadrţajno preradio P. Golovin pod naslovom Usodna na-paka doktor ja Bartola). — Zborovi; solo-pjesme. LIT.: F. Rakuša, Slovensko petje v preteklih dobah, Ljubljana 1890.— Pesmarica Glasbene Matice, 1897. — J. Barle, Ipavci, Dom in svet, 1909. — G. J. IPAVEC Krek, Dr. Benjamin Ipavec, Novi akordi, 1908—09. — J. Mantuani, O jugoslovanski glasbi, Zbori, 1927. — D VI, '1957 Cvetko, Benjamin Ipavec, MGG, in — Isti, Skladatelji Ipavci slovenska kultura, šentjur pri O ţivljenju in Celju, 1972. — M. Kartin, delu skladateljev Ipavcev, ibid. D. Co. IPPISCH, Franz,
austrijski kompozitor (Beĉ, 18. VII 1883 — Guatemala City, 20. II 1958). Uĉio na Konzervatoriju u Beĉu (violonĉelo kod R. Hummera, klavir kod J. Hoffmana, kompoziciju kod H. Gradenera), zatim privatno kod F. Schmidta. God. 1903—33 solo-violonĉelist u beĉkoj Volksoperi; bavi se i nastavom, a kao komorni muziĉar jedan od osnivaĉa kvarteta Sedlak-Winkler. God. 1934—38 dirigent vojne muzike u Salzburgu; od 1939 u Gvatemali šef vojnih orkestara i profesor na Conservatorio Nacional (do 1954). Kasni romantik I. se nadovezao na beĉku muziĉku tradiciju. Zasluţan za promicanje muziĉke kulture u Gvatemali.
DJELA. ORKESTRALNA: 4 simfonij e. 1926 —46 (treća nazvana Sinfonia Guatemalteca); simfonijeta, 1951; koncert za klavir, oko 1943; 2 koncerta za violinu, 1913 i 1943; koncert za violonĉelo, oko 1943; fantazija za violonĉelo i komorni orkestar, 1927; Lustige Ouverture, 1932; uvertira Baby, oko 1937; suita za gudaĉe, 1931; simfonijske varijacije za duhaĉe, oko 1936. — KOAiORNA: duo za violinu i violonĉelo, 1925; 5 kompoz icija za 2 violine, 1933; 2 gudaĉka trija, 1921 i 1923; 13 gudaĉkih kvarteta, 1904—46; 23 varijacije za gudaĉki kvartet, 1956; gudaĉki kvintet, 1922; gudaĉki sekstet, 1922; klavirski trio, 1924; klavirski kvintet, 1943; kvintet s klarinetom, 1942; duhaĉki kvintet, 1926; sonata za violonĉelo, 1923; suita za violonĉelo solo, 1927; kompozicije za obou i klavir, 1927. — Klavirske kompozicije. — Pjesme uz orkestar; zborovi; solo-pjesme. — Deutsche Aiesse za soliste, zbor i orkestar, oko 1925; Te Deum za zbor i orkestar, 1942. LIT.: H. Jancik, Franz Ippisch, MGG, VI, 1957.
IPPOLITOV-IVANOV (Ipolitov-Ivanov), Mihail Mihajloviĉ, ruski kompozitor, dirigent i pedagog (Gatĉina kod Petrograda, 19. XI 1859 •— Moskva, 28. I 1935). Studirao kompoziciju na Petrogradskom konzervatoriju (1875—82), kod N. Rimski -Korsakova. Od 1883 direktor Muziĉke škole, direktor i dirigent Carskog muziĉkog društva, a od 1884 i dirigent kazališta u Tiflisu. Od 1893 profesor kompozicije na Moskovskom konzervatoriju, a 1905—22 uz to direktor i zborovoda Ruskog zbornog udruţenja te dirigent Velike opere. Njegovi su uĉenici bili S. Vasi ljenko, R. Gliere, A. Goljdenvejzer i dr. — Uvjeren pristaša tradicija ruske klasiĉne muzike, odbacivao je sve modernistiĉke tendencije. Njegov stvaralaĉki lik oblikovao se pod utjecajem Cajkovskog i Rimski-Korsakova. Najbolja simfonijska djela Ippolitov-Ivanova povezana su s likovima iz narodnog ţivota i izvornim
222
IPPOLITOV-IVANOV — IRELAND melodijama narodnih pjesama i plesova. On je prvi poĉeo zapisivati i prouĉavati pjesme i plesove kavkaskih naroda, osobito gruzinskog. DJELA.
ORKESTRALNA.
Dvije
simfonije: I, u e-molu, op. 49, 1907 i I I , Kapduc, 1935; simfonijeta op. 34. Simfonijske pjesme: H6epua,l%95; Mubipu (prema Ljermontovu), 1923 — 27 i J917 2od. Simfonijski seherzo. Tri uvertire :flp-xMenb (na ruske narodne napjeve), 1882; Becna i Meden. Tri suite: KaeKa3CKue 3CKU3bi, 1894; B crne-nax TypKMenucmaHa i My3uKa;ibHbis KapmunKU y 36eKucmana. —KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta ;klavirski kvartet: sonata za violinu i klavir; kompozicije za violinu i klavir i za violonĉelo i klavir. — DRAMSKA.Opere: Py
LIT.: C. M. *-IeModaHoe, MnxaiiJi MnxaHJiOBHM Hnno/iHTOB-HsaHOB, AlocKaa 1933. — C. EyzocjiaecKuu, M. M. HnnoJlHTOB-MBaHOB, MocKBa 1936. — M. Montagu-Naihan, Michail Michailowitsch Ippolitow -Iwanow, MGG, VI, 1957. — JI. II. LIod3eMCKaR, HnnojtHTOB-PlBaHOB u rpy3HHCKaa My3biKajibHaH i
IPUCHE-RIVA, Pedro, urugvajski kompozitor (Montevideo, 26. X 1924 —■). Studirao na Konzervatoriju u Montevideu, a 1962 usavršavao se na Konzervatoriju u Parizu kod J. Riviera i N. Gallona. Nastavnik na Konzervatoriju i na Školi zbornog pjevanja u Montevideu; suraĊuje na radiju i televiziji i u urugvajskim ĉasopisima. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1962 i 1965; simfonijeta, 1960; simfonijska pjesma Hl Arbol Solo, 1961; koncert za violonĉelo, 1962; Fantasta Coticertante za trublju, 1963; Concerto grosso za gudaĉe, 1960; koncert za mali orkestar, 1966; uvertira La discreta Enamorada, 1961; muzika za balet, 1964; tri kompozicije, 1965—66. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1962; suita za gudaĉki kvartet, 1959; kvartet za flautu, violinu, violonĉelo i klavir, 1963; sonata u D-duru za violinu i klavir, 1961; sarabanda, recitativ i allegro za obou i klavir, 1958; Elegiĉna kompozicija za violinu i klavir, 1963; mala suita za saksofon i klavir, 1966; Primera Scrie de Productos Quimicos za flautu, klarinet, trublju i fagot, 1965; Scgunda Serie de Productos Ouimicos za obou, saksofon, violonĉelo i kontrafagot, 1965; Espejo roto za rog, violinu i klavir, 1966; tri kompozicije (Lasry-Baschetove zvukovne strukture), 1965; Melodia a la Memoria de Sara Iglesias za flautu, 1962; Suite arcaica za gitaru, 1966. — KLAVIRSKA: Fantasta quasi una sonatina, 1962; introdukcija i rondo, 1956; Suite barocea, 1960; kompozicija, 1963. Elegia za 2 klavira, 1959. — Kompozicije za orgulje. — Scenska muzika za Pedro de Vrdemalas, 1966. — VOKALNA: oratorij La prueba de Abraham, 1965; kantata Los Motivos del Lobo, 1963; Cantata a Artigas, 1964; Cancion Lejana za zbor i orkestar, 1962; ciklusi solo-pjesama. — Crkvene kompozicije a cappella (misa, 1959; El Nacimiento de Cristo Nuestro Seiior, 1960).
IRADIER (Yradier), Sebastian de, španjolski kompozitor (Sauciego, Alava, 20. I 1809 ■— Vitoria, Alava, 6. XII 1865). Nastavnik pjevanja u Madridu i u Parizu (njegova uĉenica bila je i francuska carica Eugenie); neko vrijeme ţivio na Kubi. Komponirao niz španjolskih plesova i pjesama, od kojih su neke postale veoma popularne (La Paloma i Ay Chiquita). Autor je habanere El arreglito, koju je Bizet upotrijebio u operi Carmen. Njegove su pjesme interpretirale P. Garcia Viardot, M. F. Malibran, A. Patti i druge znamenite pjevaĉice. Obj. zbirke Echo Ċ'Espagne i Fleurs a" Espagne (1864). IRANSKA MUZIKA. Muziĉka kultura stare Perzije razvila se vjerojatno iz starije asirsko-babilonske muzike. O tome svjedoĉe saĉuvani likovni spomenici iz <~ IX do <- VI st. Na reljefima iz toga vremena prikazani su muziĉari s bubnjevima, harfama i sviralama, zbor dvorskih pjevaĉica (^- VII st.) i sviraĉi ţicanog instrumenta tipa lutnje. Herodot (-<- V st.) opisuje muziciranje u hramovima i spominje profesionalne pjevaĉe (zanĊ-hvan). O udjelu muzike u ţivotu na dvoru govori Ksenofont (■<— V st.), a Strabo (<- I st.) o znaĉenju koje su Perzijanci pridavali muzici u odgoju mladeţi. Kad je Aleksandar Veliki <- 330 pokorio Perziju došlo je do meĊusobnog utjecaja izmeĊu perzijske i helenistiĉke muziĉke kulture, premda stari Perzijanci nisu preuzeli Pitagorina naĉela na kojima se temeljila grĉka muziĉka teorija. Perzijska muziĉka umjetnost doţivljava procvat za vladanja domaće dinastije Sasanida (druga ĉetvrtina III st. —sredina VII st.). Usavršavaju se već postojeći instrumenti, npr. lutnja (barbat), timpani (kos) i trublja (šaipur), a javljaju se i svirale tipa oboe (surnay) te male usne orgulje (biša1 i mušta). Na dvor dolaze plesaĉice i pjevaĉi iz Indije. Medu muziĉarima najpoznatiji je Barbad. Njemu predaja pripisuje pronalazak sedam »kraljevskih« melodijskih modusa, oko 30 tipiziranih melodijskih obra-
zaca i oko 360 napjeva. I nadalje se njeguju drevne obredne him (gata), a javljaju se i svjetovne ode (gasida). Perzijanci su me prvim narodima poznavali i ljubavnu pjesmu (gazal). Kad su Arapi zagospodarili Perzijom oni su preuzeli mne znaĉajke njihove muziĉke kulture, pa je upravo utjecaj koji perzijska muzika izvršila na arapsku, jedan od najvaţnijih izvi za upoznavanje stare perzijske muziĉke prakse. Na kalifatski dvoru u VIII i IX st. dvorski su pjevaĉi većinom Perzijanci. C su donosili i svoje instrumente medu kojima su najrašireniji luti duga vrata (rut, rubab), uspravna (ĉang) i vodoravna harfa (vai gudaĉki instrument kamanĉe, bubnjevi (daira, koba, dunba< timpani (kos), te svirale tipa flaute (nay) ili oboe (surnay). Perziji je u to vrijeme sluţbeni jezik arapski, pa su i muzici teoretska djela pisana na arapskom. O perzijskoj muzici govt i radovi velikog arapskog muziĉara Alfarabija (oko 870 — 0 950). Perzijanac Safi al Din'Abd al Mumin (oko 1230 —■ 1294) aul je dvaju traktata, koji su tri stoljeća bili temelj perzijske muziĉ teorije. On dijeli oktavu na 17 intervala. Njegov se melodiji sustav temelji na 12 glavnih (maqamat) i 6 sporednih melodijsl modusa, a ritmiĉki na nizu ritmiĉkih modusa (durub). Prvom ziĉko-teoretsko djelo na perzijskom jeziku nastalo je na prijela u XIV st. U tom stoljeću ţivi i pjevaĉ Rizvan Šah, popular na cijelom Orijentu. Najstariji zapis perzijske muzike nalazi u traktatu 'Abd al-Qadiz ibn Gaibija (? —■ 1435). U XV st. j ĉaju turski, mongolski i turkmenski utjecaji. Preporod doţivljava perzijska muzika u XVI st. za vladar domaćih šahova Safavida. Broj melodijskih modusa u odno na Safijev sustav znatno se povećava. Uz njega se uvrijeţic jednostavniji sistem od 12 modusa kojega je osnova pitagorejs podjela oktave na 12 intervala. Kao u većini istoĉnih zema i u Perziji je narodna i umjetniĉka muzike jednoglasna. Drevi
IRANSKI PSALTERIJ, SANTIR Moravski muzej, Brno
(
tradicionalna perzijska muzika izumire u drugoj polovini XVIII : Njeni se tragovi danas mogu nazreti još u folkloru zabaĉeni) krajeva. U XIX st. poĉinju u Perziju prodirati utjecaji zapadnoe ropske umjetniĉke muzike. Pri tome su vaţnu ulogu odign vojniĉki orkestri koji su dolazili iz Evrope. Oni su Perzijam upoznali s višeglasjem i funkcionalnim tonalnim sustavom. Frai cuz A. Lemaire, od 1868 dirigent u šahovoj sluţbi, osnovao u Teheranu muziĉku školu. Najistaknutiji iranski muziĉar XX st. 'Ali Naqin Kan Vazi školovan je u Evropi. Stekao je velikih zasluga kao pedagog organizator. I u svojim kompozicijama nastojao je ostvariti sintes perzijske i zapadnoevropske muziĉke tradicije. God. 1930 osnov: je u Teheranu orkestar u ĉijem su sastavu bili i neki tradicionali perzijski instrumenti. Izvrstan muzikolog Mahdi Barkashli z; vršio je studij u Evropi. Njegovi radovi o staroj perzijskoj muzii koj teoriji i praksi temelji su muziĉke nauke o toj zemlji. Med suvremenim iranskim muziĉarima istiĉu se kompozitor i pijani; Z. Aslanjan, pijanist T. Ašot-Arutjunjanc, pijanistiĉki pedago G. Emir Hosrovi te pjevaĉi F. Seba i F. Panah. LIT.: F. Gladutin, An Essay On Persian Music, New Asiatic Miscellan 1789. — V. Advielle, La Musique chez les Persans en 1885, Pariš 1885. — < Knosp, Notes sur la musique persane, Guide Musical, 1909. — F. Sarre, D Kunst des alten Persien, Berlin 1923. — H. G. Farmer, The Old Persian Music Modes, Journal of the Royal Asiatic Society, 1926. — A. Christensen, La V musical dans la civilisation des Sassanides, Bulletin de l'Association Francai: des Amis de l'Orient, 1936. — H. G. Farmer, An Outline History of Mus and Musical Theory in Persia, A Survey of Persian Art, 1939. —■ P. Ackerma, The Coraster of Persian Music, ibid. 1939. — 5. Nilkraszova, O muzyce pe skiej, Studia iranskie, 1945. — D. N. \Villror, Persian Village Songs, Bulleti of the Iranian Institute of America, 1946. — Al. Barkashli, L'Art sassanid Base de la musique arabe, Teheran 1947. — Isti, La Gamme de la musique in nienne (disertacija), Pariš 1950. — H. G. Farmer, Persische Musik, MGG, > 1962. — M. Rczvani, Le Theatre et la danse en Iran, Pariš 1962. — K. Kha sehi, Der Dastgah. Studien zur neuen persischen Musik, Regensburg 196: — B. Ee.isei, IlepcH/TcKHe TeciiHtbbi, MocKBa 1963. M. Kun.
IRELAND, John Nicholson, engleski kompozitor (Bovvdor Cheshire, 13. VIII 1879 — Washington, Kent, 12. VI 1962; Studirao na Royal College of Music u Londonu (kompoziciju koi
IRELAND — IRSKA MUZIKA Ch. V. Stanforda, klavir kod F. Cliffea). Ţivio uglavnom u Londonu (Chelsea), gdje je niz godina predavao kompoziciju na Royal College of Music, i povremeno u Zapadnom Sussexu. God. 1904— 26 orguljaš crkve sv. Luke u Chelsei (London). Njegovi uĉenici bili su B. Britten, A. Bush, E. J. Moeran i H. Searle. Nastupao kao pijanist i dirigent vlastitih kompozicija. »__ Stil Ajerlenda je priliĉno jednostavan, svesno i namerno razumljiv, ĉak i racionalan, i suviše racionalan za muziĉara koji je bio ma i najkraće vreme pod uticajem Debisija. Od Bramsa mu je ostala jaka naklonost ka arhitekturi i ka solidnosti strukture ... Kod Stravinskog zavo-leo je, osim zbijenosti i J. IRELAND odseĉ-nosti izraza, ritmiĉku vitalnost i — na mesto neutralnog Bramso-vog zvuka — onaj oštriji, pikantniji, ljući zvuk orkestra koji su Rusi doneli na zapad ... Medu najkrupnija Ajerlendova dela ... spada nesumnjivo koncerat za klavir u kome se nalaze sakupljene sve kompozitorove najbolje osobine: siguran zanat kao i u većini dela i ozbiljnost koncepcije, jer i pored svih sjajnih klavirskih efekata nemamo utisak da kompozicija ima da sluţi egzibiciji virtuoza, nego je ona simfonijsko delo u kome i klavir ima da da svoju vaţnu reĉ« (P. Bingulac). Irelandov muziĉki izraz karakterizira uz to suzdrţanost emocija i sklonost prema solo-pjesmi i kla-virskim minijaturama. Na njegov su umjetniĉki razvoj snaţno utjecale pripovijetke A. Machena {The Forgotten Rite, 1913). DJELA. O RKES TRALNA: ko ncert z a kla vir u E -Ċ uru, 1932; Legend za klavir, 1938; A Comcdy Overture za limene duhaĉe, 1934; A London Overture, 1937; uvertira Satyricon 1946; A Maritimc Overture za vojnu muziku, 1946; A Dozvland Suite za limene duhaĉe, 1932; The Forgotten Rite, preludij, 1918; Mai-Dun, simfonijska rapsodija, 1923; Concerlino pastorale za gudaĉe, 1939; Epic March, 1942. — KOMORNA. Tri klavirska trija: Phantasy Trio u a-molu, 1908; trio br. 2 u jednom stavku, 1918 i trio br. 3, 1938. Dvije sonate za violinu i klavir, 1911 i 1917; sonata za violonĉelo i klavir, 1924; Fantasy Sonata za klarinet i klavir, 1945. — KLAVIRSKA: sonata, 1920; sonatina, 1928; Ballade, 1931; rapsodija, 1917; Preludes, 1918. Niz manjih kompozicija povezanih u cikluse: Leaves from a Ćhild's Sketchbook, 1918; London Pieces, 1920; Two Pieces, 1921; Two Pieces, 1925; Greenzvays, 1938; Three Pastels, 1941 i dr. — Kompozicije za orgulje. — Muzika za Shakespeareovu dramu Julius Caesar, 1942. Filmska muzika — VOKALNA: These Things shall be za bariton (tenor), zbor i orkestar, 1937; jednoglasni i dvoglasni zborovi uz pratnju klavira; ĉetvoroglasni zborovi a cappella; oko 90 solo-pjesama na tekstove W. Blakea, D. G. Rosettija, M. Coleridgea, A. Huxleya,T. Hardvja, E. Bronte, A. E. Housmana, J. Jovcea i dr. (ciklusi: Marigold, 1917; The Land of Lost Content, 1921; Five Poems, 1927; We'll to the Woods no more, 1928). — CRKVENA: 5 Services (Morning Service; Communion Service; Evening Service); Greater Love hath no Man, motet za sopran, zbor i orgulje i dr. LIT.: A. Eaglefield-Hull, A Modem English Classicist, Musical Opinion, 1919. — Isti, Ireland's Songs, ibid. — W. Lyle, Songs of J. Ireland, Sackbut, 1922. —J. i W. Cheslcr,]. Ireland, London 1923. — E. Evans, J. Ireland, Cobbettov Cyclopedic Survev of Chamber Music, I I , Oxford 1930. — J. Holbrooke, Contemporarv British Composers, London 1931. — E. Blom, Ireland's Piano Concerto, The Monthlv Musical Record, 1931. — E. J. Moeran, J. Ireland as Teacher, ibid. — A. E. F. Dickinson, The Progress of J. Ireland, The Music Review, 1940. — A". Tozvnsend, The Achievement of J. Ireland, Music & Lettres, 1943. — E. Blom, Some New Ireland Works, Tempo, 1944. — 5". Goddard, J. Ireland's Fantasv-Sonata for Clarinet and Pianoforte, ibid. — P. Bingulac, Dţon Alerlend, Savremeni akordi, 1955. — P. Crosslcy-Holland, John Nicholson Ireland, MGG, VI, 1957. — H. Rutland, J. Ireland, The Musical Times, 1959. K. Ks."
IRIARTE (Yriarte), Tomas de (anagramatski pseud. Tirso Imareta), španjolski pjesnik i kompozitor (Puerto de la Cruz de Oratava na Teneriffi, Kanarski otoci, 18. IX 1750 — Madrid, 17. IX 1791). God. 1764 došao u Madrid i uĉio do 1771 evropske jezike, povijest, geografiju, matematiku i fiziku; uz to upotpunio muziĉko obrazovanje (A. Rodriguez de Hita). Upoznao djela Glucka i Havdna i postao velik poklonik njegove umjetnosti. Poema La Mušica imala je velik i dugotrajan uspjeh u Evropi i Americi. Od 1771 sluţbeni prevodilac u Drţavnom sekretarijatu, a od 1776 arhivar Vrhovnog ratnog vijeća. God. 1779 inkvizicija ga je optuţila zbog polemiĉkog i antikonformistiĉkog duha.
meĊunarodnih nagrada (Japan, Italija, Austrija), djeluje kao profesor na Muziĉkoj školi univerziteta Toho Gaku'en u Tokiju. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije; koncertna uvertira, 1948: simfonijeta, 1953; Ricercare za 13 izvodilaca 1954; dvostruki koncert za violinu i klavir, 1955 ; koncert za grupe gudaĉa, duhaĉe i udaraljke, 1957. — KOMORNA : Concertj da camera za 7 instrumenata, 1951; gudaĉki sekstet, 1950: gudaĉki kvartet, 1945; klavirski trio, 1948: sonata za violonĉelo i klavir, 1945; 3 stavka za violonĉelo, 1969; muzika za vibrafon i klavir, 1961. — Elektronska muzika. — Televizijska opera Aya no Tsuzumi, 1962. — Oratorij Ichino-lani, 1966. — Priruĉnik o dodekafoniji Ijunion no Ongaku, 1953. — Preveo na japanski Musik der Gegenzvart K. H. Wornera (1955). Die Komposition mit zwolj Tonen J. L. Rufera (1957) i Musik des technischen Zeilalters F. K. Priberga (1963).
IRSKA MUZIKA. Irska narodna pjesma sluţi se irsko-gaelskim i engleskim jezikom. Gaelski su tekstovi stariji. U tom su jeziku srednjovjekovni dvorski pjesnici sastavljali svoje skandirane metre. Pjevaĉa ili recitatora tih pjesama pratio je harfist. Od te muzike, koja se najviše kultivirala od XIII do XVI st., ništa se nije saĉuvalo. Usporedo s bardskom poezijom postojala je i narodna prozodija, izgraĊena na drukĉijoj metriĉkoj osnovi (naglašeni i nenaglašeni slogovi) i na asonanci (podudaranje vokala kao princip sroka). Uz te narodne stihove iskljuĉivo se vezala irska muzika poslije propasti gaelske kulture (sredina XVII st.). Metrika irsko-gaelske narodne poezije temelj je ritmiĉke strukture irskog melosa, pa i onda kad je tekst engleski. Melodije se mogu podijeliti na toliko klasa, koliko ima vrsta metriĉke grade u narodnom pjesništvu. U pogledu sadrţaja, najbrojnije su ljubavne pjesme; mnogo ima i uspavanka, humoristiĉkih i poboţnih pjesama, tuţbalica, napitnica te pjesama uz seljaĉke radove (oranje, muţenje, predenje). Tipiĉno su irske strukture pjesme u trodobnoj mjeri (G. Petrie ih naziva pripovjedaĉkim) i melodije na daktilske ĉetvorostihove. Medu pjesmama engleskog teksta treba razlikovati transplantacije engleskih i škotskih pjesama od domorodaĉkih tvorevina. Engleski su tekstovi na niţem poetskom nivou od gaelskih. MeĊu narodnim instrumentima prvo mjesto pripada harfi, a drugo gajdama. Irska je, pored Velike Britanije, kolijevka evropske harfe, koja se na Britanskom otoĉju pojavljuje najkasnije u VIII st. Harfisti su bili stoljećima jedni od glavnih nosilaca irske muziĉke kulture. Ĉesto su sami bili još i kompozitori i stihotvorci. Većina harfista bili su putujući sviraĉi. Prvi harfist kompozitor, koji se poimence spominje, jest Rory Dali O Cathdin (sredina XVI st. •— sredina XVII st.). MeĊu najveće harfiste ubrajaju se D. Murphy, C. Lyons, T. Carolan (sva trojica u ranom XVIII st.) i D. Hempson (1695—1807). PrireĊivali su se i sastanci harfista (Harpers' Assembly). Na takvu festivalu u Belfastu 1792 zapisao je irski sakupljaĉ E. Bunting melodije posljednjih irskih harfista. Irske plesove prvi put preciznije spominje engleski pisac i svjetski putnik F. Morvson, koji je 1600—03 boravio u Irskoj, u knjizi »An Itinerarv« (1617); on opisuje ples s maĉevima i ples vatre. Današnji su narodni plesovi jig, reel, hornpipe i set dance; tradicionalni instrumenti na kojima se izvode su uuion pipes (vrsta gajda), gusle i flauta. Najopseţniju zbirku irskih narodnih plesova sastavio je F. O'Neill (1903 i 1907). Najranija zapisana irska melodija nalazi se u zbirci »William Ballet's Lute Book«, nastaloj vjerojatno prije 1622. Irskih melodija ima u zbornicima »Fitzvvilliam Virginal Book« (oko 1620), Playfordovu »The Dancing Master« (1650—1728), u zborniku »Pi'lls to Purge Melanchoh« (1698—1720) Th. Durfeya. Prve zbirke, koje sadrţavaju same irske melodije, izdali su J. i W. Neale u Dublinu (oko 1721 i oko 1725). U engleskoj baladnoj operi (XVIII st.) pojavili su se mnogi irski narodni napjevi. Medu znatne sistematske sakupljaĉe, odnosno izdavaĉe irskog muziĉkog folklora ubrajaju se E. Bunting (1773—1843), Th. Moore (1779—1852), H. Hudson (1798—1889), G. Petrie (1789—1866), P. W. Jovce
DJELA (muziĉka): melodrama Guzman cl Buĉno, 1790; kanon Canon de sociedad za 3 glasa. — Didaktiĉna poema u 5 pjevanja La Mušica, 1779 (djelo je doţivjelo brojna izdanja; tal. prijevod 1789; franc. 1799; engl. 1807). LIT.: E. Cotarelo y Mori, Iriarte y su epoca, Madrid 1897. — Isti, Proceso inquisitorial contra Don T. de Iriarte, Revista de areh., bibl. y mus., 1900 —J. Subira, Los melologos de Rousscau, Iriarte . . . , Revista de la Biblioteca del Ayuntamiento de Madrid, 1928. — Isti, El compositor Iriarte y el cultivo espanot del melologo, 2 sv., Barcelona 1949 - 50. — Isti, Tomas de Iriarte, MGG VI 1957.
IRINO, Yoshiro, japanski kompozitor (Vladivostok, 13. XI 1921—). Uĉenik S. Moroja u Tokiju; 1946 utemeljio društvo mladih kompozitora pod nazivom Shimeika. Dobitnik brojnih
223
IRSKA MUZIKA. Minstrel uz gozbu, drvorez iz 1581
IRSKA MUZIKA — ISABELLA LEONARDA
224
(1827—1914), A. M. Freeman, E. Costello, C. G. Hardebeck, P. A. Wahh, M. Hannagan, S. Clandillon i 5. 0'Boyle. LIT.: (ukljuĉene su i zbirke narodne muzike): E. Bunting, Ancient Irish Music, I i II, London 1796 i 1809, III, Dublin s. a. (prve 2 zbirke prema rukopi sima nanovo izd. D. J. O'Sullivan, The Bunting Collection of Irish Folk Music and Songs, London 1927—39). — G. Petrie, Ancient Music of Ireland, Dublin 1855. — Isti, Music of ireland, Dublin 1882 (ove zbirke i druge Petrijeve zapise obj. C." v. Stanford, The Complete Collection of Irish Music as noted by George Petrie, London 1902—05). — Journal of the (English) Folk Song Societv, I-VIII, London 1899—1931 (sv. VI sadrţava zbirku melodija iz zapadnog dijela Corka A. M. Freemana). — R. B. Armstrong, The Irish and the Highland Harps, Edinburgh 1904. — Journal of the Irish Folk Song Societv, I-XXIX, London 1904— 37 (sv. XVI sadrţava zbirku E. Costella Amhrain Mhuighe Seola). — W. H. Granan Flood, A Historv of Irish Music, Dubim 1905. — F. O' Neill, The Dance Music of Ireland, Chicago 1907. — C. G. Hardebeck, Seoda Ceoil (3 sv), Dublin od 1908 dalje. — P. W. Joyce, Old Irish Folk Music and Songs, Dublin s. a. i London 1909. — H. Hughes, Irish Countrv Songs, I, 1909; II—IV, London 1915—36. — H. Morris, Cead de Cheoltai Uladh, Dublin 1915 (tekstovi bez melodija, a l i uz vrijedne napomene i komentare). — P. A. Walsh, Arg Ceol Feinig, Dublin 1920. — C G. Hardebeck, A Collection of Jigs and Reels (2 sv.), Dublin 1921. — D. Corkery, The Hidden Ireland, Dublin 1925 (nema melodija, ali sadrţava vrijedan literarni materijal). — M. Hannagan i -S. Clan dillon, Londubh an Chairn, Oxford 1927. — W. Danckert, Das Europaische Volkslied, Berlin 1939. — C. G. Hardebeck, Fuinn Fiadha Fuinidh (2 sv.), Dublin 1940. — S. O'Boyle, Cnuasacht de Cheoltai Uladh, Dublin 1944. — Isti, Irische Musik, MGG, VI, 1957. R.
IRTENKAUF, VVolfgang, njemaĉki muzikolog (Goppingen, 9. I 1928 —). Studirao teologiju i muzikologiju na Univerzitetu u Tiibingenu i tamo 1953 doktorirao s disertacijom Die Choralhandschriften der Wiirttembergischen Landesbibliothek Stuttgart. Od 1955 bibliotekar i zatim rukovodilac Rukopisnog odjela Zemaljske biblioteke u Stuttgartu. DJELA (izbor): Das neuerivorbene Vt'eingartner Tropar der Stuttgartcr Landcsbibliothek (Cod. brcv. 160), AFMW, 1954; Eine St. Pauler Handsckrifl aus dem Jahre 1136, Carinthia, 1955; Bachs Magnificat und seine Verbidung zli Weihnachten, Musik und Kirche, 1956; Choral und Choraiforschung in tmscrer Zeit, Neue Zeitschrift fiir Musik, 1956; Das Seckauer Cantionarium vom Jahre J 345 (Hs. Graz 756J, AFMW, 1956; Die Alleluja-Tropierung der Weingartner Handschriften, Festscririft Klosters Weingarten, 1956; Die Weihnachtskomplet im Jahre 1345 in Seckau, MF, 1956; Melhodisches sur Arbeit an Choralhandschriften, Mušica sacra, 1956; Der Computus ecclesiasticus in der Einstimmigkeit des Mittelalters, AFMW, 1957; Ein neuer Fund zur liturgischen Ein- und Mehrstimmigkeit des 15. Jahrhunderts, MF, 1959; Abecedar-Sequenzen, ibid., 1963; Mirakel und Musik im Mitteiaitcr, ibid., 1964; Zur ntitlelalterlichen Liturgie- und Aiusikgeschichte Ottabeurem, Festschrift der Abtei Ottobeuren, 1964.
ISAAC (Yzaac, Ysac), Henricus, kompozitor flamanskog podrijetla (?, oko 1450? —■ Firenca, 26. III 1517). O njegovu školovanju ništa nije poznato. God. 1484 došao u Firencu na poziv Lorenza Medici (ii Magnifico) i boravio niz godina na njegovu dvoru; bio pjevaĉ u krstionici 6". Giovanni katedrale 5. Aiaria del Fiore i u crkvi SS. Ammnziata; moţda je bio i kapelnik. Uskoro poslije protjerivanja obitelji Medici iz Firence (1494) napušta grad. God. 1496 postao je kompozitor dvorske kapele cara Maksimilijana I u Beĉu, odakle je ĉesto posjećivao Firencu. God. 1503—05 boravio nekoliko puta na dvoru Ercolea I d'Este u Ferrari, a 1497—1500 podrţavao vezu sa saskim knezom izbornikom Friedrichom Mudrim. IzmeĊu 1503 i 1514 boravio ĉešće u Konstanzu. Posljednje godine ţivota proveo u Firenci, moţda u diplomatskoj misiji. Isaacovi su uĉenici L. Senfl, B. Resinarius, a moţda i B. Ducis. I. je neobiĉno mnogostran muziĉar. Historiĉari ĉesto istiĉu njegov kozmopolitski karakter, tj. sposobnost uţivljavanja u razne muziĉke »dijalekte«. Firenca je Isaacu bila druga domovina; odatle mu je bila i ţena. Usvojivši mnoga talijanska muziĉka obrljeţja, on je ipak uvijek ostao Nizozemac; zajedno s Josquinom i Obrechtom stvorio je stil vokalne (preteţno ĉetvoroglasne) polifonije u kojoj sve više primjenjuje princip imitacije. I. se nalazi
po sredini izmeĊu Josquinove gipke elegancije i Obrechtove 6 tine i plastiĉnosti. Zajedno s njima razvio je, pod talijans] utjecajem, smisao za zvuĉnu harmoniju i akordiĉku strukturu odmjereno i ujednaĉeno, polifono tkivo- Njegove njemaĉke pjes: s kompozicijama H. Fincka i P. Hofhaimera, utrle su put njerr kom polifonom Liedu XVI st. U pjesmi Innsbruck ich muss c lassen moţe biti utjecaja talijanske frottole, kao i njemaĉkog ali diĉkog Lieda. To je pjesma bez cantus firmusa, s glavnom i lodijom u diskantu (postoji i Isaacova pjesma s tom melodij kao cantus firmusom u tenoru). Velika popularnost te pjes zasjenila je njegove mise, motete, ehansone, talijanske i njema pjesme, kao i veliĉanstveni Choralis Constantinus. DJELA: oko 40 kompozicija u tabulaturama za orgulje ili za lutnju; 90 svjetovnih vokalnih ili instrumentalnih kompozicija za 3 i 4 glasa na njema francuske i talijanske tekstove; neodreĊen broj kompozicija bez naslova i tel medu njima 11 za 3 glasa, 4 za 4 glasa i r za 5 glasova. — CRKVENA: 37 r za 4—6 glasova; 15 Creda za 4 glasa; 2 Benedictusa za 3 glasa; Choralis Constant zbirka propriuma mise (ukupno 97) za cijelu crkvenu godinu u 3 sv. (dov L. Senfl; djelo je štampano poslije Isaacove smrti, 1550 —55); više od 70 1 teta za 2—6 glasova. NOVA IZD. (najvaţnija): svjetovne kompozicije (uz nekoliko moteta) J. Wolf (DTO, XIV, 1907, 1 i dodatak DTO, XVI, 1909, 1). — Choralis C stantinus, I dio, obj. E. Bezecny i W. Rabi (DTO, V, 1898, 1); Isto, II dio, A. Webern (DTO, XVI, 1909,1); Isto, I I I dio, obj. L. Cuvler (Universit Aiichigan Publications, 1950). Aiissu Carminutn obj. R. Hevden (Das Choru 193°); 4 mise, obj. F. Fano (Archivium musicies metropolitanum meĊiolant 1962); 4 moteta obj. M. Just (Das Chorzvcrk, 1965). LIT.: O. Kade, Heinrich Isaak, Allgemeine Deutsche Biographie, Ler 1881. — A. Thiirltngs, Isaac in Augsburg (?) und Konstanz, DTB, III, 2, L zig 1903. — J. Wolf, Zur Isaac-Forschung, ZIMG, 1906—07. — Isti, Isa; Firenze, Nuova Mušica, Firenze 1907. — H. Riemann, Kleine Studien zu hannes Wolf*s neuestem Isaak-Band, SBIMG, 1908—09. — H. Rietsch, H. I; und das Innsbrucklied, PBJ, 1917. — P. Blaschke, Der Choral in H. Is; Choralis Constantinus (disertacija), Breslau 1926. — H. Osthoff, Zu Isaac Senfls deutschen Liedern, ZFMW, 1931—32. — F. Ghisi, Le musiche di I: per il »San Giovanni e Paulo« di Lorenzo ii Magnifico, RAM, 1943. — L. Cuy The Sequences of Isaac's Choralis Constantinus, Journal of the American M cological Societv, 1950. — Isti, Critical and Analvtical Commentarv, u izd. c Choralis Constantinus, I I I , Ann Arbor 1950. — B. Becherini, La canzone », battaglia« di Isaac Revue Belge de Musicologie, 1953. — R. Alabchold, H. Is; Beitrage zur Kompositionstechnik an Hand der choralisch-polvphon alternie] den Messen (disertacija), Munchen 1954. — G.-R- Patzig, Liturgische Gru lagen und handschriftliche Uberlieferung von H. Isaacs »Choralis Constantii (disertacija), Tiibingen 1956. — H. Albrecht, Henricus Isaac, MGG, VI, i< — F. A. D'Accone, The Singers of San Giovanni in Florence During the 1 Centurv, Journal of the American Musicological Societv, 1961. — Isti, A. Sqi cialupi e il codice mediceo 87, L'Ars Nova nell' It alia del Trecento, Cert; 1962. — Isti, H. Isaac in Florence, MQ, 1963. — F. Ghisi, Alcune note in marg alle fonti italiane profane intonate da Arrigo il tedeseo, Studien zur italienis -deutschen Musikgeschichte, II (obj. H. Hucke), Koln i Graz 1965. — M. 5, helin, Quellenstudien zu Hi Isaac und seinem Messen-Oeuvre (disertac Basel 1967. — W. P. Mahrt, The »Missae ad organum* of H. Isaac (disertac: Stanford Universitv (California), 1969. B. Ać
ISAAC-LELONG, Adele, francuska pjevaĉica, sopran (Cal; 8. I 1854 — Pariz, 1915). Uĉenica G.-L. Dupreza, debitir 1872 u Thedtre de la Monnaie u Bruxellesu (Herold, Le Pre c Clercs). Angaţirana 1873—83 na Opera-Comique u Parizu, velikim uspjehom nastupala u francuskom repertoaru i u Moz tovim operama. Pošto je 2 godine pjevala u Operi, zatim u Lie£ i Lvomij vratila se 1878 u Opera-Comique. God. 1888 nastup u kazalištu Apollo u Rimu. Povukla se s pozornice poslije 18' LIT.: H. de Curzon, Croquis d' artistes, Pariš 1898.
ISAACS, Edvvard Maurice, engleski pijanist i kompozi (Manchester, 14. VII 1881 — 31. VII 1953). Studirao na V toria University u Manchesteru {Bachelor of Music 1901), uz na Royal Manchester College of Music (diplomirao 1902). Posl kratka boravka u Berlinu, Beĉu i Leipzigu ţivio u Mancheste: 1932 potpuno oslijepio. Od 1923 do smrti direktor Podnevnih kc cerata. Istakao se kao klavirski virtuoz i interpret. Na njegov ko: pozitorski stil utjecali su Brahms i Mendelssohn. DJELA: koncert za klavir u cis-molu, 1907; klavirski trio u Es-duru, 19 sonata za violinu i klavir, 1910. — KLAVIRSKA: 2 Caprice-Etudes op. 1898; 4 etide op. 1, 1900; 6 Miniatures, 1904; Etude-Variatiom on an Origi Theme, 1905; Moonlight and Siciliano op. 8, 1915; Caprice on an i8ifl Cent, Country Dance of Gretry, 1917; Arabesque on a Czerny Study, 19^7^ Prelude a Ferdinand Hiller Chcrale, 1925; Minuet, Hutnoreske, Scherzoso and Ritorn i dr. — Brojne solo-pjesme. — Spis The Blind Piano Teacher, 1945 (u sljepaĈk pismu) i 1948. — IZDANJA: C. Fuchs, Violoncello Works for Teaching , Pcrforming . . . zvith Accompaniments by E. Isaacs, 1911; Szvift Edition of Class, and Modem Composers for the Pianoforte. Edited and fingered by E. Isaacs. LIT.: L. Duck, Edward Maurice Isaacs, MGG, VI, 1957- ISABELLA
LEONARDA (zvana La musa novares talijanska kompozitorica (Novara, oko 1620 —• oko 1700). V; rojatno uĉenica G. Casatija. Redovnica u uršulinskom samosta: u Novari (od 1686 predstojnica samostana).
Glorta pani & filio
St fpiritui
fanĊo
Slan tat a x
H. ISAAC. Strana iz zbirke mole ta Choralis Constantinus, Numberg 1550
DJELA: Sonate a 1—4 istromenti op. 16, 1693. — CRKVENA : Sacri c: certi a 1—4 v. op. 3, s orguljama, 1670; Alessa e Salmi concertati et a capp con istromenti ad lib. op. 4, s orguljama, 1674; Aiotetti a voće sola istromenti e parte senza op. 6, 1676; Motetti a i—4 v. op. 7^ s orguljama, 16 Vespro a cappella della Beata V erg ine e Aiotetti concertati op. 8, za 4 glasa i orgu 1678; Aiotetti a v. sola op. n, 14, 1 5 1 17, 1684, 1687, 1690 i 1695; Aiotetti c sola op. 12, s orguljama, r686; Aiotetti a 1—3 v. con violini e senza op. 15, 16 Messc a 4 v. concertate con stromenti et Aiotetti a l—3 v. pure con stromenti 18, 1696; Salmi concertati a 4 v. con stromenti op. 19, 1698; Aiotetti a v. sola istromenti op. 20, 1700. LIT.: V. Fedeli, Le cappelle musicali di Novara, Istituzioni e Monume dell' Arte Musicale Italiana, I I I , Milano 1939.
ISAMITT — ISLER ISAMITT, Carlos, ĉileanski kompozitor i slikar (Rengo, 13. III 1887 —). Studij muzike zapoĉetu Santiagu na Conservatorio Nacional de Mušica (P. H. Allende), nastavio u Italiji, Parizu, Madridu i Hagu. Bavio se muzikom i slikarstvom. Predavao na raznim školama. Prouĉavanje muzike araukanskih Indijanaca trajno je utjecalo na njegovo muziĉko stvaralaštvo. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; Friso araucano za violinu i orkestar;
kompozicije (sonata Evocacion araucana). — DRAMSKA. Baleti: Ei Pozo de Oro, 1944; Lautaro, 1968 i El grito de la sangre, 1969. — Vokalne kompozicije uz pratnju orkestra, gudaĉkog kvarteta ili klavira.
ISFAHANI, AL- (Abu'l Faradţ, Ali ben al Husain ben Muhammad), arapski pjevaĉ, muziĉar i historiĉar (Isfahan, 897 — 21. XI 967). Odgojen u Bagdadu; kao najveći uĉenjak svoga vremena veći dio ţivota putovao, ali se neko vrijeme zadrţao na dvorovima sultana od Hamadana Saif-ad-Daule u Alepu i prinĉeva od Buwaiha. Pisanju svoga golemog djela Kitab al-agani al' kabir posvetio je ĉitav ţivot; veliki arapski historiĉar Ibn Haldun naziva to djelo »registrom (dizvan) Arapa« i »osnovnim izvorom za studenta knjiţevnosti«. Knjiga je prava riznica informacija o svemu što je u vezi s arapskom muzikom i pjesništvom od najranijih poĉetaka do X st.
NOVA IZD. (samo glavnog djela): tekst obj. u Bulaku 1868 u 20 sv., do-
vidirano iza. štampalo se u is.airu oa 1927. i_jjeiomican irancustu pnjevoa t. m. Quatremerea obj. u Journal Asiatique, Pariš 1835; djelomiĉan latinski prijevod J. G. L. Kosegartena (Alii hpahanensis Liber Cantilenarum Magnus) obj. u Greifswaldu 1840—43. LIT.: H. G. Farmer, History of Arabian Music, London 1929. — Isti, Sources of Arabian Music, Bearsden 1940. — Isti, Ali ben al-Husain ben Muhammad Abu'l Farag Al-Isfahani, MGG, I, 1951.
ISHII, 1. Kan, japanski kompozitor (Tokyo, 30. III 1921 —). Uĉenik T. Goha, T. Ikeno'uchija i H. Odake na muziĉkoj školi Musashino u Tokiju, usavršavao se na Visokoj muziĉkoj školi u Miinchenu (1952—54) kod C. Orffa. Dobitnik više nagrada; od 1956 profesor je na muziĉkoj školi univerziteta Toho Gaku'en u Tokiju, od 1966 na Universitetu Aichi u Nagovi. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija Ainu; simfonijska pjesma Yama, 1954; simfonijski stavak YMCA; baletna suita Marimo. — Sonata za klavir, 1948. — DRAMSKA: opere En-no-Gyoja, 1966 i Kesa to Morilo, 1969. Baleti: Kami 10 bajaderj, 1950; Ningen tanjo, 1954 i Marimo, 1963.
2. Maki, kompozitor (Tokyo, 28. V 1936'—■)■ Brat Kana; uĉenik A. Ifukube i T. Ikeno'uchija u Tokiju, studij završio 1961 na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (B. Blacher, J. Ru fer). Dobitnik više meĊunarodnih nagrada. DJELA. ORKESTRALNA: 7 stavaka, 1961; Transitionen, 1962; Kyo-So za udaraljke i orkestar, 1969. — KOMORNA: Vorspiel und Variationen za 9 izvodilaca, 1961; Aforizmi za udaraljke, klavir i gudaĉki trio, 1963; La-sen (spirale) za komorni orkestar i magnetofonsku vrpcu, 1963.
ISIDOR BAJIĆ, muziĉka škola, Novi Sad -> Muziĉko školstvo u Jugoslaviji , ISLAMEJ, kabardinski i adigejski narodni ples u brzom tempu. Naziv je poznat u umjetniĉkoj muzici po istoimenoj klavirskoj fantaziji M. Balakireva. ISLANDSKA MUZIKA. Historija islandske umjetniĉke muzike poĉinje u XIX st. Tradicija narodne muzike, naprotiv, veoma je stara. Prvi doseljenici na Islandu bili su, vjerojatno, škotski i irski redovnici. U drugoj polovini IX st. došli su skandinavski Vikinzi, koji su većinom potjecali iz Norveške i iz norveških naseobina na Britanskim otocima. Oko god. 1000, pošto je uvedeno kršćanstvo, nastali su na Islandu zapisi razgranatih obiteljskih kronika (saga), pjesama, povijesnih traktata, mitoloških rasprava i dr. Najpoznatija je starija Edda, zbirka mitoloških i junaĉkih pjesama; njeni stihovi predavali su se na naĉin koji se po razvijenosti melodijske linije nalazi po sredini izmeĊu govornog tona i prave melodije; takva praksa još je danas raširena u deklamiranju narodnih epova. Pjevanje kojim poĉinje Edda, Voluspa, sadrţava tzv. Himnu stvaranja svijeta, ĉija se melodija smatra najstarijom islandskom narodnom pjesmom, zapisanom izravno po usmenoj predaji. Najrašireniji oblik narodnog pjevanja jesu rimur (od rima), nastali oko polovine XIV st., junaĉke strofne pjesme (zvane, za razliku od pjesama iz Edde, »mlaĊe junaĉke pjesme«), koje su katkad samo dijelovi velikih (do nekoliko tisuća stihova dugaĉkih) epopeja. Sa svakim dijelom epopeje (pa i ĉešće) mijenjao se metar, a s njim i melodija (polupjevnog, polugovornog karaktera). — I danas ima mnogo narodnih pjevaĉa. U islandskom narodnom pjevanju još je ţivo dvoglasje u paralelnim kvintama u stilu ranog organuma, nazvano tvisongur. Prakticiralo se osobito u sveĉanim zgodama. Najĉešći je modus u tviMUZ. E., II, 15
225
songuru lidijski, sa završnom kadencom na f gornjoj kvinti. — Muzika uz ples bila je u-vijek vokalna. Narodna instrumentalna muzika dugo se vremena malo njegovala. Tradicionalni su instrumenti lang-spil i fidla. Langspil je vrsta citre s gudalom, koja ima jednu ili dvije jednako ugodene ţice i treću za oktavu dub-blju, bordunsku. Ima i langspila samo s jednom ţicom. Gudalom se povlaĉi preko jedne ţice (ispod nje se nalaze preĉnice); ostale sluţe za rezonanciju. Fidla je takoĊer gudaĉki instrument, stariji od Wr langspila, najĉešće sa dvije ţice; gudalom se povlaĉi preko obje ţice. Od crkvene muzike ISLANDSKA MUZIKA. Stranica misala, oĉuvao s'e kao najraniji oko 1600 rukopisni dokument ĉasoslov u stihovima Officium Sancti Thorlaci (konac XIII st.). Poslije 1550 gregorijansko pjevanje zamijenjeno je protestantskim koralom (grallara — sb'ngur). Od kraja XVI st. izdavale su se zbirke protestantskih korala, većinom jednoglasnih. U toku stoljeća ko-ralna se melodija sve bogatije melizmatski ukrašivala; današnji je koral, naprotiv, ravnomjerno ritmiziran. Individualne kompozicije javljaju se u drugoj polovini XIX st. Dio islandskih kompozitora piše pod narodnim utjecajem. Mnogi se školuju u velikim evropskim središtima. Prvu zbirku narodnih pjesama izdao je 1906—09 B. Thorsteinsson (1861— 1938). Prvom i zasad jedinom islandskom muzikologu H. Helgasonu (1914—) povjerila je drţava zadatak da skupi, obradi i izda narodne melodije. U Revkjaviku postoji simfonijski orkestar i kazalište, u kojem se povremeno izvode opere, zatim nekoliko muziĉkih društava, dvije muziĉke škole, dva pjevaĉka društva, društvo pjevaĉa narodnih epova, jedan muziĉki ĉasopis i dva muziĉko-izdavaĉka društva. LIT.: A. Hammerich, Studien iiber islandische Musik, SBIMG, 1899— 1900. — H. Wiehe, Om Islandsk tonekunst og musikliv, Dansk-islandske samfunds smaskrifter, X, Kobenhavn 1922. — J. Leifs, Islandsk tonekjensl, Oslo 1924. — Isti, Islandische Volkslieder, 2FMW, 1929. —B. Thorsteinsson, Islenzk vikivakalog, Reykjavik 1929. — E. M. Hornbostel, Phonographierte islandische Zvviegesange, Deutsche Islandforschung, Breslau 1930. — B. Thorsteinsson, Thjo legt songlif a Islandi a fornu og nyju, Siglufjor ur 1931. — Isti, Folkelig Sang og Musik paa Island, Nordisk Kultur, Kobenhavn 1934 - — B. K. Thorolfsson, Rimur fyrir 1600,1934.—■ 5. Sveinbjo'rnsson, Icelandic Folksongs, Edinburgh, Pentland i Reykjavik 1949 (II izd.). — H. Helgason, Islandische Musik, Singt und spielt, Ziirich 1949. — F. Metzler, Tonalitat und melodische Struktur der alteren deutschen und nordischen Volksweise mit besonderer Beriicksichtigung der islandischen Kleinmelodik (disertacija), Tiibingen 1950. — J. Leifs, Islands kunstlerische Anregung, Reykjavik 1951. — P. Mies, Islandische Volksweisen und -lieder, Deutsche Sangerbundes -Zeitung, Monchen-Gladbach 1953. — II. Helgason, Das jiingere Heldenlied in Island (disertacija), Zurich 1954. — Isti, Das Heldenlied in Island heute, Deutsche Sangerschaft, Bremen 1955 - — Isti, Island, MGG, VI, 1957. — M. S. Selden, The Music of Old Iceland, American-Scandinavian Review, 1957. — H. Helgason, Das Bauernorganum auf Island, Kongressbericht Koln, 1958. B. Ać.
ISLER, Ernst, švicarski muziĉki pisac i orguljaš (Zurich, 30. IX 1879 — 26. IX 1944). Studirao na Muziĉkoj školi u Ziirichu i na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (E. Rudorff). Vrativši se u Zurich, od 1902 crkveni orguljaš, zborovoĊa i na Konzervatoriju profesor klavira (1909—20), zatim šef orguljskog odjela (1919—42). Uz to od 1902 do kraja ţivota muziĉki kritiĉar lista Neue Zurcher Zeitung i 1910—29 redaktor ĉasopisa Schiveizerische Musikzeitung. Priredio je velik broj orguljskih koncerata, izvodeći opseţne historijske programe i djela suvremenika. U mladosti se bavio i komponiranjem. Djelujući preko ĉetrdeset godina kao muziĉki kritiĉar široke kulture i nepogrešiva osjećaja za prave vrijednosti, I. je u velikoj mjeri utjecao na muziĉki ţivot Ziiricha i ĉitave Švicarske. On je, prvi u svojoj zemlji, zagovarao muziku M. Regera, zatim O. Schoecka, Hindemitha, Honeggera, W. Burkharda i mnogih mladih kompozitora. Znaĉajnu je ulogu odigrao i kao koncertni orguljaš i pedagog, pobuĊujući interes za taj instrument; odgojio je dvije generacije švicarskih orguljaša. DJELA. Knjige: Carl Attenhofer, 1915; Max Reger, 1917; Hans Huber, 1923; Eiihrer durch die Musik von O. Schoecks »Penthesilea«, 1928; Das ziircherische
226
ISLER — ISTEL
Musikleben seit der Erb'ffnung der neuen Tonhalle (2 sv.), 1935—36. ĉlanci i studije (izbor): Instrumentalsolisten, Das Atlantis—Buch der Musik, 1934; 25 Jahre Schtueizer Musik, SMZ, 1939; Die evangelische Kirche der deutschen SchtveizunddieMusik,u djelu W. Schuha SchzveizerMusikbuch,l939;Das neue Gesang—Buch der evangelisch-reformierten Kirche der deutschen Schzveiz, SMZ 1941; Vergleichende Charakteristik von c- und d-moll—Werken Bachs und Beethovens, ibid., 1943; G. F. Handels Orgelkonzerte, ibid., 1944. LIT.: H. Spelti, Zum Riickritt E. Islers als Organist, SMZ, 1942. — H. Funk, E. Isler, der Organist und Orgellehrer, ibid., 1944, 2. — E. Isler zum Gedachtnis (s prilozima H. Grossmanna, W. Schuha, K. Matthaeia i drugih), Zurich 1944. — W. Schuh, Ernst Isler, MGG, VI, 1957.
reda u La Valletti. Od 1800 rni kompozitor u Parizu. 1 1802 osnovao sa L. Ćheru jem, E. Mehulom, P. Rode R. Kreutzerom izdavaĉko p zeće Le Magasin de Musiqu Isouardova djela nejednak vrijednosti. U prvim decerii XIX st. njegove su opere opere buffe, a još ĉešće, oj comique) odigrale vaţnu u i doţivjele veliki uspjeh, za Ijujući njegovoj zanatskoj si nosti, melodijskoj invenciji vosti, vedrini i izvrsnim lib ma. Isouardovoj populan mnogo su pridonijele i pje
ISMAGILOV, Zagir Garipoviĉ, sovjetski kompozitor (Verhnee-Semjanovo, Orenburg, 8. I 1917 —). Studirao na Moskovskom konzervatoriju, kompoziciju kod V. G. Ferea. Autor prve baškirske muziĉke komedije Kodaca (1959); djela su mu melodijski bogata, tijesno povezana s baškirskim muziĉkim folklorom. DJELA: simfonijska uvertira na teme dviju baškirskih narodnih pjesama, 1951. — Sonata za flautu i klavir, 1949; poema za violinu i klavir, 1950. — DRAMSKA: Opere Canaeam K>Aaea, 1955 i HIaypa, 1963. Muziĉka komedija Kodaca (CsoHHeuuua), 1959. — VOKALNA: kantate O Jlenum, 1949 i IJucbMO, 1952; vokalno-koreografska suita HefpmnnuKU 1953; solo-pjesme; ro-manse. — Obradbe narodnih pjesama.
ISNARD, francuska obitelj orguljara. 1. Jean-Esprit (Bedarrides, Vaucluse, kršten 21. I 1707 — Tarascon, pokopan 16. III 1781). Zaredio se vjerojatno u domini kanskom samostanu u Tarasconu. Najranija vijest o njegovoj djelatnosti potjeĉe iz 1734. Aktivan uglavnom u Provansi. Nje govo se ime susreće u mnogim gradovima: Aix (katedrala, 1746), Marseille (dominikanska crkva, 1746), Nimes (katedrala, 1752), Tarascon (dominikanska crkva, 1754—56), Carpentras (St. Siffrein, 1755), Avignon (St. Pierre, 1758, 1766—67), Arles (St. Trophime, 1767, 1780, Grands Augustins, 1779 ili 1780), Rodez (I775)> Albi (katedrala, 1778), Mende (katedrala, 1780) i dr. Njegovo najvaţnije djelo su orgulje dominikanskog samostana u St. Maximinu (Var) sa 43 registra i 4 manuala, sagraĊene 1772 uz suradnju nećaka Josepha. Instrument je izvrsno saĉuvan. 2. Jean-Baptiste (Bedarrides, 24. VI 1726 —Orleans, 18. VIII 1800). Nećak Jean-Esprita. Ĉini se da je oko 1754 napustio juţnu Francusku (moţda po završetku naukovanja kod svog strica); 1756 se nastanio u Orleansu gdje je reparirao orgulje crkve St. Aignan; od 1758 djelovao u Bloisu (sagradio orgulje opatije St. Laumer) i od 1777 ponovno u Orleansu. Njegovo su najveće djelo orgulje sagraĊene 1784—89 u crkvi St. Salomon u Pithiviersu kraj Pariza, sa 44 registra i 4 manuala; instrument je djelomiĉno saĉuvan. 3. Joseph (Bedarrides, 5. IV 1740 — Bordeaux, 9. IV 1828). "rat Jean-—Baptistea; uĉenik i kasnije suradnik svoga strica Jean-Esprita. Oko 1761 zdruţio se s bratom, zatim otišao u Pariz i stupio u radionicu F.—H. Clicquota; od 1768 kompanjon- A. de L'Epinea; tada je izradio orgulje u crkvi St. Laurent u Nogent-sur-Seineu (Auba); kratko vrijeme poslije toga vratio se u juţnu Francusku. Radio sam ili u zajednici sa stricom u Draguignanu (samostanska crkva, 1772), St. Maximinu (dominikanska crkva, 1772), Marseilleu (pavlinski samostan, 1778), Albiju (katedrala, !779)> Cavaillonu (katedrala, 1782), Tarasconu (Ste. Marthe, 1789) i drugim gradovima. Oko 1790 nastanio se u Bordeauxu. LIT.: F. Raugel, Les Isnard, Art Sacre, 6, Pariš s. a. — P. M.-R. AArbus, Une Merveille d'Art Provencal, Ie Grand Orgue de la Basilique de St. Maximin-la-Ste-Baume (o Jean-Espritu). — J. Brossec, Silhouettes musicales Orleanaises: Jean-Baptiste Isnard, Blois 1921. — F. Raugel, Recherches sur quelques maitres de l'ancienne facture d'orgue francaise, Pariš 1925 (o Josephu). — N. Dufourcq, Orgues Comtadines et Orgues Provencales, Memoires de 1' Academie de Vaucluse, Avignon 1935. — J. E. Laffont, Glanes sur un facteur d'orgues du Comtat Venaissin au XVIII eme siecle, ibid. — Ar . Dufourcq, Documents inedits relatifs a 1' orgue Francais, 2 sv., Pariš 1935. — Isti, Orgues Comtadines et Orgues Provencales, Supplement, Pariš 1955. — J. Bonfils, Isnard, 1. Jean-Esprit, 2. Jean-Baptiste 3. Joseph, MGG, VI, 1957.
ISNARDI, Paolo, talijanski kompozitor (Ferrara, 1536— 1596). Ne smije se zamijeniti sa svojim suvremenikom, redovnikom iz Montecassina Paolom iz Ferrare (Paolo Ferrarese). Kapelnik katedrale u Ferrari 1573—90 i uz to muziĉar i poslanik vojvode od Ferrare Alfonsa II d'Este. U svojim kompozicijama oĉituje se kao spretan kontrapunktiĉar. Pripadao je krugu muziĉara oko L. Luzzaschija. DJELA. VOKALNA: 3 knjige madrigala za 5 glasova, 1568, 1577 i 1581; 1 knjiga madrigala za 6 glasova, 1589; 13 madrigala za 5—8 glasova u zbirkama onoga vremena, odnosno u rukopisu. — CRKVENA: 1 knjiga misa za 4 glasa, 1573; 2 knjige misa za 5 glasova, 1568 i 1581; 1 knjiga misa za 6 glasova; 1590; Missa et Motettae cum 8 v., 1594; psalmi za 4 i 5 glasova; Magnificat za 4—6 glasova; lamentacije; moteti. LIT.: C. Sartori, Paolo Isnardi, MGG, VI, 1957- — A. Cavicchi, Contributo alla bibliografia di A. Corelli, Ferrara 1961.
ISOUARD, Nicolas (Nicolo de Malte), francuski kompozitor (Malta, 6. XII 1775 •— Pariz, 23. III 1818). Muziku studirao na Malti, zatim kod Amendole u Palermu, N. Sale i P. A. Guglielmija u Napulju. Prva mu se opera, na talijanski libreto, izvodi 1794 u Firenci. Orguljaš, a godine 1795—98 dirigent je Malteškog
(romances). N. ISOUARD
DJELA. DRAMSKA.Oko 4c ra :V'Avviso aimaritati,l794; IIBa di Siviglia (prema Beaumarchaisu 1796; Le Petit Page ou La Prison d'Etat, 1800; La Statue ou La Femme A 1802; La Ruse inutile] ou Les Rivaux par convention, 1805; Les Rendez Bourgeois, 1807; Un Jour a Pariš ou La Lecon Singuliere, 1808; Cendrillon, ] Joconde ou Les Coureurs d' Aventures, 1814; Jeannot et Colin, 1814; Les Mariš, 1816. — Kantate; airs; canzonette; romances (pjesme). — Mise; ps; moteti. LIT.: F. Fetiš, N. Isouard, Revue et Gazette Musicale de Pariš, 1 — E. Wahl, Nicolo Isouard: sein Leben und sein Schaffen auf dem Gebiel opera comique (disertacija), Miinchen 1906. — U. Rolandi, Mušica e ^ cisti in Malta, Livorno 1932. — M. Briauet, Nicolas Isouard, MGG, VI, ]
ISPITIVANJE MUZIĈKE NADARENOSTI, postupa okviru eksperimentalne muziĉke pedagogike, koji se sasto muziĉko-psihološkom promatranju muziĉkih sposobnosti i e: skog doţivljavanja muzike kod djece i omladine. Ispituje se c tljivost sluha (s obzirom na visinu, intenzitet i boju tona), eventu; posjedovanje apsolutnog sluha, stupanj muziĉke inteliger koja se oĉituje u zapaţanju i razlikovanju kretanja tonova melo< u analitiĉkom prepoznavanju dvoglasja, akorda i istodobnog ; ĉenja raznih melodija, te u pamćenju, vještini reproduciran identificiranju melodija, ritmova, muziĉkih oblika i instrume ĉije. Ispituje se i stvaralaĉka sposobnost i estetsko razumijev (vrednovanje) sadrţaja muziĉkih djela. Kod takva ispitiv uzimaju se u obzir i baštinjene sposobnosti i muzikalnost sre< iz koje dolazi ispitanik. Ispitivanja njemaĉkog psihologa E. Walkera, izvršena kod' setak tisuća djece od 6 do 15 godina, dala su ove rezultate: ot like do devete godine djeca vole oštro ritmiziranu i bojama gatu muziku. Od desete do dvanaeste godine oduševljavaji priproste narodne pjesme i koraĉnice. Tek od trinaeste goc sklona je omladina slušati i izvoditi osjećajnu muziku i inter] tirati pjesme i zborove patriotskog sadrţaja. Ispitivanjem muziĉke nadarenosti školskih obvezanika d se do podjele ispitanika na tipove koji prosjeĉno odgovaraju hovu uzrastu i psihiĉkoj konstituciji. Na osnovi ispitivanja Insti za psihologijska istraţivanja u Berlinu, školska djeca mogi podijeliti na nekoliko tipova. U prvim godinama školovanja ] vladava senzoriĉan tip kojemu godi eufonija i šarenilo tom Od treće školske godine prevladava motoriĉan tip koji se zai pokretnim elementima muzike. Istodobno se javljaju i objektiv emocionalni tipovi što vole muziku odreĊenog raspoloţi (veselo, sjetno, njeţno, itd.). Sve do osme godine školovanja sa jeva asocijativno-imaginativni tip, koji svoje doţivljavanje mu: oslanja na vanmuziĉke predodţbene komplekse (slike, pr doţivljaje u prirodi i si.). U toku osmogodišnjeg školovanja d< se rijetko susreće reflektivni tip koji prima muziku na temelju sv duhovnog razmatranja. Taj je tip normalan nakon dovrše procesa biološkog sazrijevanja. Znaĉajni su i rezultati ameriĉkih psihologa (C. E. Seashi J. Kvvalvvasser, P. Dvkema). LIT.: C. Seashore, Measurement of Musical Talent, Yowa Studie Psychology of Music, 1935. — H. VPing, Tests of Musical Abilitv and Apprecial British Journal of Psychology, Monograph Supplements, 1948. Z. Gi<
ISTARSKA LJESTVICA -> Hrvatska muzika, naroi ISTEL, Edgar, njemaĉki muziĉki pisac i kompozitor (Mai 23. II 1880 — Miami, Florida, 17. XII 1948). Studirao u Mirne nu muzikologiju (A. Sandberger), uz to kompoziciju i klavir Thuille). Djelovao u Miinchenu (1900—13) i Berlinu (1914—: gdje je bio docent za estetiku muzike na Humboldtovoj akaderr a od 1919 na Lessing-Hochschule. Od 1920 u Madridu; pos izbijanja Španjolskoga graĊanskog rata kraće boravio u Eng skoj. Od 1938 ţivio u SAD. Istaknuti muziĉki pisac i kritiĉ suraĊivao u brojnim struĉnim ĉasopisima. Bavio se osobito ist ţivanjem historijskog razvoja opere. Njegov rad o opernom libn
ISTEL — IVANĈIĆ (pogotovo u novom izdanju od 1922) slovi kao standardno djelo. Zasluţan je i kao izdavaĉ tekstova P. Corneliusa i E. T. A. Hoffmanna. DJELA: Singspielouvertiire za orkestar, 1905. — DRAMSKA: Opere: Der fahrende Schiiler, 1906 (prer. 1918 kao Marienzauber); Des Tribunals Gebot, 1916 (i pod naslovom Verbotene Liebe, 1919); Endlich allein, 1920. Muziĉke komedije: Wenn Frauen traumcn, 1920 i Wie lernt man lieben, 1931. Igrokaz Spanisches Abenteur. Scenska muzika. — VOKALNA: Hvmnus an Zeus za zbor i orkestar; tri pjesme za glas i orkestar op. 15; Zzvet Lieder in Kanonform za zbor op. 12; dvopjevi; solo-pjesme. — SPISI: Das deutsche Weinachtsspiel und seine Wiedergeburt aus Ċetn Geiste der Alusik, 1900; J. J. Rousseau als Kotnpo-nist seiner lyrischen Szene »Pygmalion« (disertacija), 1901; R. Wagner im Lichte eines zeitgenossischen Briefzvechsels (pisma H. Essera F. Schottu, s komentarom), 1902; Peter Cornelius, 1906; Die Entstehung des deutschen Melodramas, 1906; Die komische Oper, 1906; Die Bliitezeit der musikalischen Romantik in Deutsch-land, 1909; Das Libretto, IVesen. Aufbau und Wirknng des Opembuches, 1914 (prer. pod naslovom The Art of Writing Opera Librettos, 1922; preveo Th. Baker); Die moderne Oper seit dem Tode R. IVagners bis zum Weltkrieg, 1915 (II izd. 1923); Das Kunstzverk R. Wagners, 1916 (II izd. 1919); Niccolo Poganini, 1919; Revolution und Oper, 1919; Das Buch der Oper, 1919; Bizet und »Carmem. Der Kunstler und sein Werk, 1927; Die Freimaurerei in Mozarts »Zauberflote", 1928; Wagnerstudien, 1929. Studije i ĉlanci: Dittersdorfiana, ZIMG, 1902; E. T. A. Hoffmann als Musikschriftsteller, Neue Zeitschrift fur Musik, 1903; J. J. Rousseaus musikgeschichtliche Stellung, AM, 1904; De Vinfluence de J. J. Rousseau sur V evolution de ta musigue, Le Menestrel, 1912; Carmen: Novel and Libretto. A Dramaturgic Analysis, MQ, 1921; Goethe and Aiusic, MQ, 1928; Schubert's Lyric Style, ibid.; /. Albeniz, ibid., 1929; Rimsky~Korsakov i the Oriental Wizard, ibid.; Gluck's Dramaturgv, ihid., 1931; P. Cornelius, ibid., 1934 i dr. — IZDANJA: J. J. Rousseau, Pygmalion (obradba), 1904; studije P. Corneliusa o umjetnosti i muzici, 1905; autobiografija K. D. v. Dittersdorfa, 1909; spisi E. T. A. Hoffmanna: Alusikalische Schriften (izbor), 1907; Musikalische Novcllen, 1910; Dichter und Komponist, 1913 i dr.; Album španjolskih pjesama Fern im Stid (obradba i prijevod), 2 sv,, 1926. LIT.: R. Louis, Die deutsche Musik der Gegenwart, Miinchen, I I I izd. 1912. — R. Schaal, Edgar Istel, MGG, VI, 1957.
ISTOIMENI TONALITETI, dva tonaliteta razliĉitog tonskog roda (dur i mol), s istom tonikom. Zajedniĉke su im. i neke harmonijske funkcije, prvenstveno toniĉke i dominantne. ISTOMIN, Evgenij, ameriĉki pijanist ruskog podrijetla (Ne\v York, 26. XI 1925 —). Studirao kod R. Serkina na Curtis Institutu u Philadelphiji, te kod A. Silotija i M. Horszovvskog. God. 1943 dobio Seventritt Azvard za izvedbu Drugog klavirskog koncerta J. Brahmsa. Koncertira po Americi, Evropi i Japanu; ĉesto nastupa kao pratilac glasovitih virtuoza (P. Casals, A. Busch). ISTOMINA, Avdotja Iljiniĉna, ruska plesaĉica (Petrograd, 17. I 1799 — 8. VII 1848). Uĉenica Ch. Didelota u Carskoj baletnoj školi. Prvi put nastupila u šesnaestoj godini (Acis i Galateja). Veoma talentirana plesaĉica, ĉudesne elevacije, gracilnosti i lakoće. Medu prvim plesaĉicama diţe se na prste i u balet uvodi pantomimu. A. Puškin joj posvjećuje stihove u poemi Evgenij Onjegin. Najljepše je uloge ostvarila u baletima Zefir i Flora, Bagdadski Kalif, Ruslan i Ludmila, Fedora i La FiJle mal gardee. Umrla je od kolere. ISTORIJA MUZIKE ~> Historija muzike IŠTVANj Miloslav, ĉeški kompozitor (Olomouc, 2. IX 1928 —). Studirao kod J. Kvapila na Janaĉekovoj akademiji muziĉkih umjetnosti u Brnu. Na istom zavodu predaje od 1952. Nadareni kompozitor, teţi za novim izraţajem i tehnikama; najveći uspjeh postigao simfonijskim freskama Balada o jugu i Ĉehoslovaĉkom suitom. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1952; Koncert-symfonie za klavir i orkestar, 1958; koncert za francuski rog, klavir i gudaĉe, 1949; 3 s imfonijske freske Balada o jihu, 1960; Concertino za violinu, gudaĉe, klavir i udaraljke, 1961; Ĉeško slovenska suita, 1951; suita Inverno za gudaĉe i klavir, 1956; Mlddeţnicke pisni, 1952.— KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1963; klavirski trio, 1950; trio za klarinet, violonĉelo i klavir, 1958; Partita za flautu^ klarinet i fagot, 1957; Dodccamcron, 12 kompozicija za 12 izvoĊaĉa, 1962—64; sonate za violinu i klavir, 1956 i za klarinet i klavir, 1954; suita za francuski rog i klavir, 1955 i dr. —■ KLAVIRSKA: 2 sonate, 1954 i 1959; 6 Impromptus, 1956; Miniatury. — Scenska muzika. — Kantate: Neprojdou vdlcĉni ţhdri, 1952 i Fuĉik jde s ndmi, 1953. — O souĉasnem stavu hudebni tvorby, Zbornik JanaĈekove akademije muziĉkih umjetnosti, 1959.
ITALIAN SIXTH (engl.; talijanska seksta), uobiĉajeni naziv u engleskoj muziĉkoj teoriji za akord koji se sastoji od velike terce i povećane sekste, tj. za alterirani, odnosno povećani sekstakord:
->■ French Sixth, -> German Sixth, -> SekstakorĊ, -> Alterirani akordi ITURBI, Jose, španjolski pijanist, dirigent i kompozitor (Valencia, 28. XI 1895 —)• Kao dijete uĉio kod J. Malatsa u Barceloni; kasnije studirao na Pariškom konzervatoriju. God. 1918'—23 nastavnik klavira na Konzervatoriju u Ţenevi, zatim se posvetio koncertnom pijanizmu. Koncertirao samostalno i s najboljim simfonijskim orkestrima u mnogim muziĉkim središtima u Evropi, Indiji, Juţnoj Americi, Rusiji, Meksiku i SAD. Od 1933 nastupao
227
i kao orkestralni dirigent; od 1936 vodio nekoliko sezona Rochester Philharmonic Orchestra (N. Y., SAD), s kojim je nastupao i kao pijanist; od 1956 bio je dirigent Gradskog orkestra u Valenciji, zatim vodi Simfonijski orkestar Bridgeporta (Connecticut). Njegova sestra, pijanistica Amparo hurbi (1899—1969) nastupala je s njim u klavirskom duu. DJELA: Fantasy za klavir i orkestar; Seguidillas i Soliloquy za orkestar; Pequena danza espanola i Cradle Song za klavir; preradba Gershwinove Rhapsody in Blue za 2 klavira.
ITURRIAGA, Enrique, peruanski kompozitor (Lima, 3. IV 1918 —). Uĉio kod Lily Rosay i Sas-Orchasala i na Nacionalnom konzervatoriju u Limi (Holzmann, C. Arrospide), usavršavao se kod A. Honeggera u Parizu. Profesor kompozicije na Conservatorio Nacional de Mušica u Limi i od 1964 na Universidad Nacional Mayor de San Marcos. DJELA. ORKESTRALNA: Preludio y dama, 1955; suita, 1957; Obertura para una comedia costumbrista, 1964; Vivencias, 4 orkestralna fragmenta, 1965. ■—■ Expresiones za violinu solo, 1967. ■—■ VOKALNA: Cancion y muerte de Rolando za glas i orkestar, 1947; 3 canciones za zbor i orkestar, 1956; solo-pjesme; zborovi a cappella.
IVANĈAN, Ivan, etnokoreolog i koreograf (Molve, 15. VI 1927 —). U Zagrebu završio studij na Kemijsko-tehnološkom fakultetu (1954), a zatim diplomirao (1962) i doktorirao iz etnologije na Filozofskom fakultetu. God. 1951—52 preparator Etnografskog muzeja i od 1955 suradnik Instituta za narodnu umjetnost u Zagrebu. Uz to 1949—51 i od 1952 umjetniĉki rukovodilac OKUD Joţa Vlahović. Uţe je podruĉje njegova znanstvenog rada istraţivanje narodnih plesova u Hrvatskoj; bavi se i publicistikom. I. je organizirao brojne folklorne festivale, medu kojima i zagrebaĉku Smotru folklora; osnovao je i vodi Ljetnu školu narodnih plesova na Badiji kraj Korĉule. DJELA. Knjige: Narodni plesovi Hrvatske, 3 sv.: I, Slavonija i Baranja, 1956 (II izd. 1964); II, Podravina, 1963 i III, Bilogora, 1969; Istarski narodni plesovi, 1963; Narodni obiĉaji korĉulanskih kumpanija, 1967; Folklor i scena, 1971. — Studije i ĉlanci (izbor): Elementi alpskih plesova u Hrvatskoj, Rad kon gresa folkorista Jugoslavije, Bled 1959, 1960; Partizanski ples u Hrvatskoj, Zbor nik radova SANU, 1960; Prilozi istraţivanju socijalne uloge plesa u Hrvatskoj, Narodna umjetnost, 1963; Istarska svirala šurla, Rad kongresa Saveza folklo rista Jugoslavije u Ohridu, 1964; Geografska podjela narodnih plesova u Jugosla viji, Narodna umjetnost, 1964—65; Konavoski narodni plesovi, Anali Historij skog instituta JAZU u Dubrovniku, 1966; Svatovi u Molvama nekad i danas t Narodna umjetnost, 1966; Narodni plesovi Sinja i okolice, ibid., 1968; Vinko Ţganec, zapisivaĉ narodnih plesova, Narodno stvaralaštvo, 1968; Liĉki narodni plesovi, Narodna umjetnost, 1971. Ĉlanci i kritike o scenskom postavljanju na rodnih plesova; brojne koreografije narodnih plesova. J. Bez.
IVANĈIĈ-BLEIVVEIS, Šonja, pjevaĉica, koloraturni sopran (Gorica, 31. VII 1913—). Studij pjevanja završila 1939 na Kon zervatoriju u Ljubljani (J. Foedransperg), a zatim se usavršavala u Milanu (A. Bettinelli) i Rimu (A. Pescia). Od 1940 solistica Ljubljanske opere u kojoj se istakla kao Lucia di Lammermoor (Donizetti), Gilda (Verdi, Rigoletto), Norina (Donizetti, Don Pasquale), Konstanca (Mozart, Otmica iz Seraja) i Rosina (Rossini, Seviljski brijaĉ); 1943—45 nastupala je u klasiĉnim operetama. Od 1947 korepetitor na Akademiji za glasbo u Ljubljani, od 1949 profesor pjevanja na muziĉkoj školi Centar i od 1951 na Srednjoj muziĉkoj školi. A. Rij. IVANĈIĆ, Amando (Amandus Ivancic, Ivanczitz, Ivanschitz, Ivanschiitz, Ivantzitz), kompozitor i orguljaš iz XVIII st. Pavlin, djelovao većinom izvan domovine. O njemu se znade da je 1758 pripadao pavlinskom samostanu Maria-Trost kraj Graza (»ex monasterio Mariae consolatricis«) i da je 1756 za 20 fl. prodao jednu svoju kantatu i 5 litanija Isusovaĉkom kolegiju u Grazu. U crkvi istog kolegija izvodi 1758 i jednu vlastitu kompoziciju. Pošto je Josip II dokinuo isusovaĉke i pavlinske samostane, bio je neko vrijeme orguljaš stolne crkve u Grazu. Podaci 0 Ivanĉicu u leksiĉkim djelima Eitnera, Dlabaĉa i Pazdireka ogra niĉuju se iskljuĉivo na ono što donose naslovne strane njegovih kompozicija. Na nekima od njih (kao npr. na Litanijama u C -duru) potpisivao se I. kao Reverendo Patre Amando Ivanschitz, Ordinis Scti Pauli, a na drugima, kao i na raznim prijepisima, nalazi se da potjeĉu Del Sigre Amando Ivanschitz ili samo Del Sig. Ivanschitz. Ĉinjenica da većina prijepisa njegovih djela, oznaĉenih i s godinama nastanka, pripadaju razdoblju iz meĊu 1763 i 1772 navodi na pretpostavku da ih je I. napisao sre dinom XVIII st. i da je prema tome roĊen u prvoj polovini toga stoljeća. I. je bio razmjerno veoma plodan kompozitor. Dosada se moglo utvrditi da je napisao oko 50 kompozicija, koje se ĉuvaju po knjiţnicama i arhivima u Ĉeškoj, Moravskoj, Njemaĉkoj i Austriji, a kod nas u Zagrebu (Simfonia in C) i Ljubljani (Missa Pastoritia). Preteţan dio njegovih kompozicija namijenjen je crkvenoj upotrebi, ali ih je znatan broj napisao i za razne orkestralne i komorne sastave. Ivanĉićeve crkvene kompozicije (mise, moteti, litanije 1 jedan oratorij) su vokalna djela za sola i zbor, ali redovito uz pratnju ne samo orgulja, nego i raznolikih instrumentalnih sa-
IVANĈIĆ — IVANOV-BORECKI
228
stava. U svoje je vrijeme bio poznat po misama i litanijama, koje po oblikovanju' i izraţajnim sredstvima pokazuju još znaĉajke kasnoga baroka. Kontraste postizava izmjenjivanjem solistiĉkih i zbornih stavaka. Recitative rijetko upotrebljava. Orkestralni uvodi eksponiraju osnovne teme, solistiĉki odlomci, iskićeni koloraturama, oblikuju se kao prvi dio arije da-capo napuljskog tipa, dueti su graĊeni u dvodijelnom i trodijelnom obliku. Zborovi su preteţno ho-mofoni s istaknutom deklamacijom teksta. U Ivanĉićevim instrumentalnim djelima, kao što su trija, divertimenti i simfonije, jasno se oĉituju sve razvojne tendencije na prijelazu od baroka u klasiku. O-sobito je u simfonijama izraţen postepeni nastanak sonatnog oblika. Simfonije se sastoje od 3 ili 4 stavka (Allegro AnĊante - Allegro) s jasnopro-vedenim dualizmom tema. Kada imaju ĉetiri stavka, treći je stavak menuet sa triom. Kontrastna druga tema nastupa u tonalitetu dominan te ili supeitonike. Provedba je nedovoljno razraĊena, jer se oslanja samo na glavnu temu, a ponekad je i potpuno zamijenjena kratkim medustavkom koji nije vezan uz A. IVANĈIC. Naslovna strana simfonije u C-duru, ekspoziciju. Repriza autograf ponavlja sve glavne teme izloţene u ekspoziciji. Unatoĉ dosta konvencionalnim temama I. je svojim oĉitim smislom za neposredno, lagano i vedro razvijanje muziĉkih misli uspio ostvariti privlaĉiva vokalna i instrumentalna djela, u doba kada su pretklasiĉna beĉka simfonija i Mannheimska škola bile na vrhuncu svojih uspjeha. Time je u isto vrijeme dao i svoj obilan prilog razvoju evropske muziĉke kulture. DJELA. INSTRUMENTALNA: 2 simfo nije u G -Ċuru; 2 simfo nije u Cduru; simfonija u B-duru; simfonija u A-duru. Divertimenti u F-duru i fmolu; 2 trio-sonate u G-duru; 3 trio-sonate u C-duru; trio-sonate u D-duru i F-duru; 2 trija u G-duru; trio u F-duru. — CRKVENA: Missa solemnis S. Caeciliae in C; Missa solemnissima S. Oltiliae in C; Alissa fesliva S. Anlonii de Padua in C; Missa S. Ambrosii in D; Missa Pastoritia; 4 mise in C: Kyrie in C; 2 Sub tuutn praesidium; Oralorium Xaveriannm; Litaniae in C; Litaniae in A; Litaniae in B; Litaniae in G. — Izgubljene su 2—3 mise u C-duru, 2 litanije, 2 trio-sonate i 7 kompozicija iz zbirke Panhiae a Quadrc. NOVO IZD.: L. Ţupanović obj. simfoniju u G-duru (Spomenici hrvatske glazbene prošlosti,
I I , Iz renesanse u barok,
1971).
LIT.: R. Kohlbach, Der Dom zu Graz, Graz 1948. —J. Racek, Ĉeška hudba od najstaršich dob do poĉatku 19. stol. .Praha i Brno 1949. — Th. Strahova, O neznamem skladateli pfedklasickeho obdobi (P. Amandus Ivanschitz a jeho vztah k otazce vyvoje sonatove formy na naši pudţ), Ĉasopis Moravskeho musea v Brne, 1949. — H. Federhofer, Alte Musikalien-Inventare der Kloster St. Paul (Karnten) und Goss (Steiermark), KMJB, 1951. — Isti, Musikleben in Steiermark, Die Steiermark, Graz 1959. — A. Kellner, Musikgeschichte der Stiftes Kremsmiinster, Kassel i Basel 1956. — H. Federhofer, Amandus Ivan schitz, MGG, VI, 1957. — D. Cvetko, Zgodovina glasbene umetnosti na Slovenskem, I—II, Ljubljana 1958—59. —J. Andreis i D. Cvelko u knjizi Historij ski razvoj muziĉke kulture u Jugoslaviji, Zagreb 1962. A. Vi.
IVAN DAMASCENSKI (Jovan Damaskin, Jovan Chrysorrhoas), sirijski crkveni pisac i kompozitor himni (Damask, oko 675 — S. Saba kod Jeruzalema, 749). Školovanje završio u Jeruzalemu, zaredio se u samostanu sv. Sabe, gdje je ţivio do smrti. Napisao tri vaţne rasprave protiv ikonoboraĉkog krivovjerja, izmeĊu 726 i 730. Pisao kanone s klasiĉnim jambskim trimetrom, obnovio Oktoih (osmoglasnik) i za svaki glas napisao po jednu uvodnu pjesmu. Sudjelovao u reformi crkvene notacije. Svoja djela potpisivao je 'Ioravvv;!; (Aova/o;. Napisao je neke od najljepših himni istoĉne crkve (uskršnji ili »zlatni« kanon). IVANIŠEVIĆ, Jovan, kompozitor (Cetinje, 7. I 1860— Prag, 26. XII 1889). God. 1875 preselio se u Srbiju i u Beogradu, pod veoma teškim uslovima, završio Uĉiteljsku školu. God. 1882 uĉitelj u Terazijskoj osnovnoj školi, a zatim u Jevrejskoj osnovnoj školi na Dorćolu. Dobivši pomoć od srpske vlade otišao 1885 na Konzervatorijum u Prag da dovrši muziĉke studije kod Z. Fibicha; diplomirao je 1889 kao »prvi Srbin, bar u Srbiji, koji je ovakav ispit poloţio« (Odjek, Beograd). Mjesto vojnog kapelnika,
na koje je bio postavljen, nije nastupio. Klizajući se jedne \ preko zaleĊene Vltave u Pragu, izgubio je ţivot u njenim tala: Tako nije uspio da ispuni nade koje su se opravdano u nj poia DELA: Venac, karišik (potpuri) za orkestar; Devojaĉko kolo za ori — Radeniĉko kolo za klavir. — VOKALNA. Horovi: Devojĉin i slavujev sva Laku noć (posvećeno Srpskom pevaĉkom društvu Jedinstvo u Kotoru); F i Opelo. Uĉimo se za 3 ţenska glasa; dueti: Teţakova pesma u proleće i Kc Jelenĉe za djeĉje glasove; Slovenskim sejama ljubiĉice srpskih gora (3 pjes Ljubovanka za jedan glas, violonĉelo i klavir (stihovi J. Jovanović-Zmaj' LIT.: P. Šoć, Prvi kompozitor iz Crne Gore, Glas Crnogorca, 188 27. — J. Gornjopoljski, Crnogorski umjetnici, Bosanska Vila, 1910, it — J. Grĉić, Portreti s pisama, IV, Zagreb 1926. — V. R. Dordević, Priloz grafskom reĉniku srpskih muziĉara, Beograd 1950. G. ]
IVANIŠIC, Pero (pseudonim Pero Crnkovaĉki), koi zitor (Vrbica kod Đakova, 21. VI 1900 —• Zagreb, I. XI 1 Studirao filozofiju u Zagrebu; doktorirao iz filozofije i teolog Rimu; muziku uĉio privatno u Zagrebu i Rimu. U Đakovu davao na bogosloviji i bio dirigent u katedrali. Komponir; iskljuĉivo crkvena djela na hrvatske i latinske tekstove (i moteti, psalmi, litanije i pjesme). U prilozima »Sv. Cee objavljena je uz mnoge zborove i Missa Mater Dei za 3-gl. n zbor i orgulje. Ivanišićeve kompozicije odaju svjeţu i neposr invenciju, a raĊene su jednostavnim i skromnim sredstvin A. 1
IVANOV, Georgi, bugarski kompozitor (Sofija, 23. ' 1924—). Kompoziciju studirao na Konzervatoriju u Mi (V. A. Bjeli, J. Šaporin). God. 1954—58 sekretar Saveza buga kompozitora, 1958—61 muziĉki urednik Bugarske radio-tele' i od 1961 dirigent Omladinskog kazališta u Sofiji. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija, 1959; Legenda o Lopjanskoj 1950; suita, 1958; Diverlimento za violinu, klarinet, klavir i komorni ori 1962. — Klavirske kompozicije. — VOKALNA: Partizanska balada, zborovi: solo-pjesme; masovne i borbene pjesme. — Filmska muzika.
IVANOV, Janis, latvijski kompozitor (Preili, 9. X 190c Kompoziciju, klavir i dirigiranje uĉio na Konzervatoriju u gdje od 1946 predaje kompoziciju. Od 1944 muziĉki urednik r; -stanice u Rigi. Nastupa i kao dirigent. DJELA. ORKESTRALNA. Trinaest simfonija: I, Sinfonia-poema, \ II, 1935 : III, 1937; IV, Atlaniida I94I;V, 1945; VI, Latgales, 1950; VII,' VIII, 1955; IX, 1960; X, 1963; XI, 1965; XII, 1967 i XIII 1969. Simfo pjesme: Gora pod nebom, 1938; Varaviksne 1938 i Laĉplesis, 1957; koncert z lonĉelo, 1938; koncert za violinu, 1951; koncert za klavir, 1959; suite. gudaĉka kvarteta, 1933, 1946 i 1961. — Klavirske kompozicije (2 sonate, i 1962; preludij; varijacije i dr.). — Filmska muzika. — Solo-pjesme. — Ob latvijskih narodnih napjeva. LIT.: H. (piontfieAbi), HHHC AH/ipeeRH'l Hnanon, Mocicna 1959.
IVANOV, Lav Ivanoviĉ, ruski plesaĉ, koreograf i ped (Petrograd, 2. III 1834 — 24. XII 1901). God. 1852 završio Ca baletnu školu u Petrogradu i bio angaţiran u Manjinskom te gdje je debitirao kao partner T. Smirnove (LM Fille mal gar, Od 1858 nastavnik na Baletnoj školi u Petrogradu. God. 1 postao drugi Maitre de ballet. Njegove izvanredne koreogn sposobnosti teško su mogle doći do izraţaja uz M. Petipa, gla koreografa, koji mladom talentiranom umjetniku nije dozvolj da samostalno stvara. U suradnji sa drugim koreografima 1 je na mnogim baletima, no pouzdano se zna da su Šĉelkunĉik i I LabuĊeg jezera njegova djela. Sa Cecchettijem postavio Mlada (1892). Njegove samostalne koreografije bile su: Zaĉa šuma (1887), Ĉarobna frula (1893) i Kći Mikada (1897). '■ IVANOV, Mihail Mihajloviĉ, ruski kompozitor i mu pisac (Moskva, 23. IX 1849 — Rim, 20. X 1927). Studin Konzervatoriju u Moskvi i u Rimu. God. 1876—1917 mu suradnik brojnih listova (vodio muziĉki feljton u listu / epeMH). Borio se protiv Petorice. Od 1917 ţivio u Italiji. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija Majska noć-, simfonijska pj simfonijski prolog Savonarola', uvertire; Suite Champetre. — Klavirske kc zicije. — DRAMSKA: 4 opere (Potemkinova sveĉanost, 1888; Oholica i balet Vestalka, 1899; scenska muzika. — Solo-pjesme. — Rekvijem. — St IIyiui
IVANOV, Nikolaj Kuzmiĉ, ruski pjevaĉ, tenor (Pol 22. X 1809 — Bologna, 8. VIII 1880). Muziku uĉio kod M. Gl i 1830—32 u Italiji (C. Bianchi, J. Fodor-Mainville). Od ĉlan jedne talijanske operne druţine s kojom je gostovao na r gim talijanskim pozornicama te u Parizu i Londonu (1834 i 1837). Pjevaĉ meĊunarodnog ugleda, izvanredne tehnike i zikalnosti; oduševljeni pristaša i prijatelj G. Rossinija. : IVANOV-BORECKI, Mihail Vladimiroviĉ, sovjetski ■ zikolog i kompozitor (Moskva, 26. VI 1874 — 1. IV 1936).! solvirao pravo; kompoziciju uĉio kod N. S. Kljenovskog u skvi, A. Falconija u Firenci i N. Rimski-Korsakova u Petrogr God. 1901—05 u Bologni studirao povijest muzike. Ĉlan i ti savjeta Drţavnog instituta za muzikologiju (1921); profesor katedre za historiju i teoriju na muzikološkom fakultetu Mos,
IVANOV-BORECKI — IVES skog konzervatorija (1922); ĉlan Drţavne akademije umjetnosti (1922). Mnogi sovjetski muzikolozi njegovi su uĉenici. DJELA: simfonijska suita, 1893. — Gudaĉki trio. — Klavirske kompozicije. — Opere: Adoljfina; Afroditin nakit; Vještica, 1918; Godine 1792; muziĉka komedija Festival elektriciteta, 1925. — Solo-pjesme. — SPISI: Ta6-jtuiibl no oOuteu ucmopuu My3biKU, 1924; Ilepeodbimnoe Aiy3. uCKyccmeo, 1925 (II izd. 1929): My3blKa/lbHO-ucmopuveCKax xpecmOMamun (3 sv.), 1929 (II prer. izd. u 2 sv., 1933—36); Mamepun.ibl u doKyMeHtnu no ucmopuu My3biKu (2 sv.), 1934; biografije Palestrine, Mendelssohna, Schumanna, i dr.
IVANOVICI, Ion (Iosif), rumunjski kompozitor (Banat, 1845 ■— Bukurešt, 16. IX 1902). Muziku uĉio u Galatiju i Iasiju. Muziĉar (flauta i klarinet) i 1880—95 kapelnik vojne muzike u Galatiju, 1895—1901 inspektor rumunjskih vojnih muzika i od 1901 šef-dirigent vojniĉkog orkestra u Bukureštu. Istakao se na podruĉju zabavne muzike za duhaĉki orkestar i za klavir. Od 150 njegovih plesova svjetsku je popularnost stekao valcer Valurile Dundrii (Dunavski valovi), 1880. LIT.:
V.
Cosma,
Maiorul
I.
Ivanovici
(1845—1902),
Bucure§ti
1958.
IVANOVIĆ, 1. Aleksa, horovoda i muziĉki pedagog (Cetinje, 17. II 1888 — Podgorica, 10. III 1940). Muziĉko obrazovanje dobio kao deĉak u Vojnoj muzici na Cetinju, a zatim 1911 završio Konzervatorijum u Pragu. Iste godine odlazi za nastavnika cetinjske gimnazije, boreći se za podizanje muziĉke kulture. Tu ponovo organizuje Radniĉko tamburaško društvo sa kojim postiţe odliĉne rezultate; kratko vreme i horovoda Prvog crkvenog pevaĉkog društva Njegoš. Na poziv ljubitelja muzike pošao u Nikšić da organizuje GraĊansku muziku, ali se zbog rata vratio na Cetinie, gde je jposle Prvoga svetskog rata muški hor Njegoša proširio na mešoviti. Verovatno od 1921 delovao u Podgorici (današnji Titograd). Tamo reorganizuje pevaĉko društvo Branko, vodi tamburaški orhestar, a 1930 osniva salonski gudaĉki orhes tar. U sklopu pevaĉkog društva Branko 1937 osnovao Muziĉku školu koju je pohaĊalo preko 200 uĉenika. 2. Cvjetko, dirigent i kompozitor (Podgorica, 18. IV 1929—). Sin Alekse; studij završio na Muziĉkoj akademiji u Beogradu, a zatim se usavršavao na Aiozarteumu u Salzburgu, na akademiji Santa Cecilia u Rimu i kod F. Previtalija i L. Mataĉića. Od 1955 dirigent KUD Stanko Dragojević u Ti-togradu, 1957 postao glavni muziĉki urednik Radio-Titograda; 1959 osnovao Simfonijski orhestar. Bio je takode profesor na Srednjoj muziĉkoj školi i na Višoj pedagoškoj C. IVANOVIĆ akademiji. Od 1971 predsednik je Saveza kompozitora Jugoslavije. Sa horom Stanko Dragojević osvojio više meĊunarodnih nagrada. Kao dirigent gostovao u Ĉehoslovaĉkoj, Poljskoj, Rumuniji, SSSR, Engleskoj, Francuskoj, Italiji i Austriji. U svom stvaralaštvu inspirira se narodnim muziĉkim blagom, odavajući smisao za oblikovanje finih, pevljivih i iznijansiranih gudaĉkih deonica. DELA. ORKESTARSKA; 2 rapsodije; 2 suite; 2 igre; 2 Andante za violinu i orkestar; Fantazija; Moto sinfonico; Simfonijska poema. — Instrumentirao dcla iz zaostavštine Mirka Petrovića, Jelisavete Popović i Jovana Ivaniševića. — Obradio više narodnih melodija iz Crne Gore. G. Kr.
IVANOVIĆ, Milivoj, violinist i dirigent (Grahovica, Gornji Milanovac, 1912 —). U Beogradu završio studij violine na mu ziĉkoj školi Stanković (P. Stojanović), zatim diplomirao na teoretsko-nastavniĉkom odjelu Muziĉke akademije. Dirigentski teĉaj dovršio na Mozarleumu u Salzburgu (I. Markeviĉ). God. 1947—52 dirigent Radio-stanice u Beogradu, 1952—58 dirigent Simfonijskog orkestra i muziĉki direktor Radio-stanice u Novom Sadu. Od 1958 profesor muziĉke škole u Zemunu. Kao dirigent vodio golem broj radio-emisija, a nastupao je, osim u SFRJ, i u Austriji, Finskoj, Italiji. PrireĊuje instruktivna izdanja djela za violinu {Sistematska studija skala, 5 sv.); bavi se i obraĊivanjem narodnih napjeva, a djeluje i kao kritiĉar. R. IVANOVIĆ, Predrag, trubaĉ, kompozitor i aranţer (Beograd, 24. VII 1930 —). Studirao graĊevinu; trubu uĉio na Muziĉkoj akademiji u Beogradu (B. Ţivojinović), 1969 završio kurs za komponovanje i aranţiranje na Barkelay School of Music u Bostonu, SAD. Od 1950 solista dţez-orkestra Radio-televizije Beograd, 1951 osnovao vokalni kvartet pod svojim imenom, a 1966 ansambl Stari traceri sa kojim je realizovao scensku, filmsku i deĉju muziku, kao i muziku za radio, televiziju i produkciju gramo-
229
fonskih ploĉa RTB. Jedan od osnivaĉa Udruţenja dţez-muziĉara Srbije, I. je u podjednakoj meri doprineo razvijanju savremenog naĉina interpretacije i produkcije vokalne i instrumentalne za bavne muzike. Njegove najpoznatije zabavne melodije su: Pod sjajem zvezda (1958), Jedno popodne (1959), Sneg (1959), Daleko od Beograda (1960) i Pesma pilota. v a . Ba.
IVANOV-RADKEVIĈ, Nikolaj Pavloviĉ, sovjetski kompozitor (Krasnojarsk, 10. II 1904 ■— Moskva, 4. II 1962). Studirao na Moskovskom konzervatoriju kod R. Glierea (kompozicija) i S. Vasilenka (instrumentacija). Od 1930 profesor instrumentacije na Konzervatoriju u Moskvi, 1952-—62 šef katedre za instrumentaciju na Institutu vojnih dirigenata Sovjetske Armije. Mnogo je pridonio razvitku sovjetske muzike za duhaĉe. DJELA. ORKESTRALNA: 4 simfonije, 1928, 1932, 1937 i 1944; Cu.vtfJOHUHecKan 6biAuna, 1948; fepcuHecKan no3Ma, 1942; Pyccxan ye-epmiopa, 1938; Top^icecmaeHHan y«epmwpa na yĈMypmcnue meMbi, 1944; Pancodun na yKpaun-cKue nap. me.ttbi, 1944; 12 suita: VII, na ruske nar. teme; VIII na albanske nar.
sonata za violinu i klavir, 1935; sonata -poema za violu i klavir; sonata za klarinet i klavir; 2 kompozicije za obou i klavir. — KLAVIRSKA: suita KapnmuKu pyccKou npupodbi; 8 polifoniĈkih kompozicija; 6 kompozicija za 2 klavira. — Filmska muzika. — Kantata posvećena V. M. Molotovu, 1940; pjesme. — Instrumentirao za duhaĉki orkestar drţavnu himnu SSSR. — Napisao: OCmjue ocno8bi uHCtnpyMeumo8KU dnn dyxoeoeo opKecmpa (sa E. Vilkovirom), 1937.
IVANOVSKI, Blagoje, kompozitor (Skopje, 28. II 1921 —). Muziku uĉio u Vojnoj muziĉkoj školi u Vršcu i 1948—53 na Muziĉkoj akademiji u Beogradu (M. Logar, Lj. Marić). Predavao na Srednjoj muziĉkoj školi u Skopju i bio umetniĉki rukovodilac Ansambla za narodnu muziku Radio-Skopja. Kasnije je preuzeo duţnost muziĉkog urednika, a potom šefa Muziĉke produkcije Radio-televizije Skopje. U svojim preteţno simfonijskim delima umerenog savremenog izraza, I. se oslanja na tradicionalnu narodnu muziku, inspirirajući se dramatiĉnim dogaĊajima iz istorijske prošlosti. DELA. ORKESTARSKA: G. Kr. simfonijska poema Razmisluvanje, 1954; Simfonija lesta, 1956; Istorijska poema, 1965; Freska, 1967; Samuilova epopeja, 1971. — KAMERNA: Pastorale za gudaĉki kvintet, flautu i obou; svita za violonĉelo i klavir, 1953. — Minijaturi za klavir, 1956. — Muzika za deĉje radio--drame. — VOKALNA. Solo-pesme: Vo polskata kukiĉka, 1954; Junak i buku, J 955; Zima, 1957; Ko si ti, 1958. — Obrade narodnih pesama. LIT.: B. Karakaš, Muziĉkite tvorci vo Makedonija, Skopje 1970. D. Ov.
IVELLIO, Rade, dirigent (Dubrovnik, 1902 — Zagreb, 31. V 1947). Studij dirigiranja završio 1922 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu i odmah zapoĉeo umjetniĉku karijeru u Hrvatskom narodnom kazalištu kao operni korepetitor i operetni dirigent. Od 1938 dirigent Zagrebaĉke opere, 1941—43 direktor opere u Osijeku i zatim ponovno u Zagrebu. K. Ko. IVELJA, Stjepan, pjevaĉ, tenor (Dubrovnik, 1903—). Pje vanje uĉio u Zagrebu, Mariboru, Ljubljani i Grazu. Kazališnu karijeru zapoĉeo u Mariboru, a zatim preko Ljubljane i Graza došao 1933 u Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu, gdje je u toku godina ostvario niz zapaţenih operetnih tenorskih uloga. U Mariboru i Grazu nastupao je i u operi, a bavio se i koncertnom djelatnošću. MeĊu njegovim opernim ostvarenjima isticale su se uloge: Vojvoda (Verdi, Rigoletto), Ernesto (Donizetti, Don Pasguale), Janko (Smetana, Prodana nevjesta), RoĊolpho (Puccini, La Boheme), Bojan (Gotovac, Morana) i Joţek (Odak, Dorica pleše). K. Ko. IVES, Charles, ameriĉki kompozitor (Danburv, Connecticut, 20. X 1874 — New York, 19. V 1954). Njegov otac George bio je nastavnik violine, klavira i teorije i vojni dirigent. I. je uĉio klavir i orgulje, te rano postao crkveni orguljaš (tu je duţnost vršio kroz 40 godina); na Univerzitetu u Yaleu diplomirao 1898 kompoziciju kao uĉenik H. Parkera. Ţeleći da bude materijalno obezbeĊen i nezavisan, kako bi sve slobodno vreme mogao po svetiti muzici, izabrao je pos lovnu karijeru (ĉlan jednog osi guravajućeg preduzeća.) Naj znaĉajnije kompozicije napisao je 1900—20 godine, u vreme svog najvećeg poslovnog uspo na. To je i razlog što većinu svo jih dela nije tada objavljivao strahujući da eventualna prizna nja ne budu upućena Ivesu-finansijskom magnatu, a ne Ivesu-kompozitoru. Tako je i Tre ća simfonija, napisana 1904, izvedena prvi put tek 1947; iste godine nagraĊena je Pulitzerovom nagradom. CH. IVES
230
IVES — IZDANJE CJELOKUPNIH DJELA
Za Ivesa se moţe reći da je bio revolucionar u muzici. Još za vreme školovanja ţivo se zanimao za akustiku i njene probleme. Pre A. Habe eksperimentisao je sa ćetvrtstepenom muzikom (Chorale for Strings, 1913—14); pre I. Stravinskog upotrebljavao je poliritmiku (drugi stav u Three Places in New EnglanĊ, 1903—14; drugi stav u Ĉetvrtoj simfoniji, 1910—16), davno pre D. Milhauda politonalne kombinacije (Variation on »America«, 1891). Nezavisno od A. Schonberga, ĉak i pre njega, koristio je u velikoj meri dvanaesttonski sistem i harmonske sklopove na bazi kvarti (klavirska sonata). Ivesove kompozicije odlikuju se temeljnim tehniĉkim znanjem, naroĉito uspelim kontrapunktskim radom i osobenom metodikom na bazi ameriĉkog folklora. Mada je njihov
pjevanja na Muziĉkoj akademiji u Beĉu i 1950—59 na Visi muziĉkoj školi u Berlinu. Lijepim glasom, muzikalnošću i izvrši glumaĉkom interpretacijom stekla je svjetski ugled. Cijenjena i koncertna pjevaĉica. Gostovala u Salzburgu (Sveĉane ij Londonu (Covent Garden), Chicagu. Uz uloge iz standard opernog repertoara, istakla se kao Ighino (Pfitzner, Palestri Laura (Korngold, Der Ring des Polykrates) i Slavuj (Brauns Die Vogel). Vrhunac svoje umjetnosti dosegla je u ulozi Kral noći (Mozart, Ĉarobna frula). 1 LIT.: H. Kiihner, Maria Ivogiin, MGG, VI, 1957.
IVŠIĆ, Matija, kompozitor (Bok kod Siska, 5. II 1894 Zagreb, 12. X 1963). Muziku uĉio najprije kod F. Dugana u Zagrebu, a kada je postao svećenik nastavio studij na Papinsl institutu za crkvenu muziku u Rimu; tamo je 1932 diplomira kompozicije i gregorijanskog korala. Bio je nastavnik muzike Bogoslovskom fakultetu u Zagrebu. Osnovao je 1933 zbor Zat baĉka polifonija s kojim je promicao duhovna djela renesans majstora. Komponirao je preteţno crkvenu muziku (mise, mot pjesme) te preludije i fuge za orgulje. Istaknuto je njegovo d; Misa Majci Boţjoj od Kamenitih vrata za mješoviti zbor a capp (6-gl.); u njoj se pokazuju glavne znaĉajke njegova stila: str polifonija po uzoru na Palestrinu i rimsku školu. U nekim Ivši vim kompozicijama osjeća se i utjecaj hrvatske narodne pjesi Kao pristaša cecilijanskog pokreta I. je pisao ĉlanke i krit (Sv. C, Ćirilometodski vjesnik), drţao teĉajeve i prireĊivao konci ne turneje, a nastupao je i samostalno kao orguljaš. LIT.: Matija Ivšić, kompozitor liturgijske glazbe, Hrvatska straţa, l< 262. — M. Pavelić, Matija Ivšić, ibid., 1937, 131. A. Vi
Cl-i. IVhS, 'l'hrec-Page Sonata, autograt
stilski izraz dosta raznolik, sve su proţete ameriĉkim duhom koji se ogleda kako u izboru melodijskog materijala (mnoge su teme njegovih dela, naroĉito orkestarskih, ameriĉke duhovne himne ili popularne narodne pesme), tako i u izboru sadrţaja, koji se ĉesto odnosi na ameriĉku prošlost, mesta ili obiĉaje. DELA. ORKESTARSKA. Ĉetiri simfonije: I, 1896—98; I I , 1897—1902 (izv. 1951); I I I , 1901—04 (izv. 1947) i IV, 1910—16. A Symphony: Holidays, 1904—13; Universe Symphony (fragmenti), 1911—16; Brovjning Ouverlure, 1911; Three Places in Netv England, 1903—14; Calcium Light Night, 1898— 1907; Three Outdoor Scenes, 1898—1911 ; 2 Orchestral Set, 1904—II i 1912—15; The Unanszvered Question, 1908; Tone Roads, 1911; The Gong on the Ilookand Ladder, 1911; Chorale for Strings, 1913—14. — KAAIERNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1896 i 1907—13; klavirski trio, 1904—11; trio za violinu, klarinet i klavir, 1902—03. Ĉetiri sonate za violinu i klavir: I, 1908; I I , 1910; I I I , 1902—14 i IV, 1915. Više kraćih programnih dela za razliĉite kamerne sastave. — KLAVIRSKA: Three-Page Sonata, 1905; 2 sonat e: I, 1909 i I I , Concord, Massachu- setts, 1840—60, 1909—15; više pojedinaĉnih kompozicija i etida; Three Qnarter--Tone Piano Pieces, 1903—24. — Variation on »Arnerica« za orgulje, 1891. — VOKALNA: kantata The Celeslial Country za soliste, mešoviti hor, gudaĉke i limene instrumente i orgulje, 1899; Let Thcre be Light za muški hor, gudaĉe i orgulje, 1901; Lincoln, the Great Ćommoner za hor i orkestar, 1912; The New River za hor i kamerni orkestar, 1912; December za muški hor i duvaĉe, 1912—13; General William Booth's Entrance Into Heaven za hor i duvaĉe, 1914; AeschylUs and Socrates za hor i gudaĉki orkestar i l i kvartet, 1922; 114 solo-pesama, 1884— 1921. — CRKVENA: mise; himne; psalmi; anthemi i dr. — SPISI: Essays Before a Sonata, 1920; Some Quarter~Tone Impressiom, Franco-American Music Societv Quarterly Bulletin, 1925. LIT. H. Bellamann, Charles Ives The Man and His Music, MQ, 1933. — A. Copland, 114 Songs, Modern Music, 1934. — E. Ĉarter, Ives Today: His Vision and Challenge, ibid-, 1944. — M. Goss, Modern Music-Makers, New York 1952. — J. T. Hozvard, Our American Music, New York 1954. — E. Helm, Charles Ives, American Composer, The Musical Times, 1954. — H. i 5. Cozvell, Charles Ives and His Aiusic (s popisom dela), New York 1955. —■ G. Chase, America's Music, New York 1955. — -V. Slonimsky, Charles Edward Ives, MGG, VI, 1957. — E. Helm, Ch. Ives, Pioner der modernen Musik, Melos, 1958 (na slovenskom, Ch. Ives, pionir moderne glasbe, Naši razgledi, 1967, 14). — K. Stone, Ive's Fourth Symp ho ny: A Review, MQ, 1966. — P. Cooper, Charles Ives i njegova muzika, Zvuk, 1966. — Ph. E. Nezvman, The Songs of Charles Ives (2 sv., disertacija), State Universitj of Iowa 1967. — J. Bernlef i R. dc Leeuiv, Ch. Ives, Amsterdam 1969. — A. R. Frank, The Mu sic of Ch. Ives,... (disertacija), Columbia University 1969. — C. W. Hendcrson, Quotation as a Style Element in the Music of Ch. Ives (disertacija), Washington University 1969. D. Jć.
IVOGUN, Maria (pravo prezime Kempner; umjetniĉko prezime izvedeno iz majĉina imena IĊa von Giinther), njemaĉka pjevaĉica, sopran (Budimpešta, 18. XI 1891 —). Uĉila pjevanje na Muziĉkoj akademiji u Beĉu (A. Schlemmer -Ambros); 1913—25 bila angaţirana u Miinchenu, 1925—33 ĉlanica Drţavne opere u Berlinu. Povukavši se sa scene, 1948—50 profesorica
IVVAKI, Hiroyuki, japanski dirigent (Tokyo, 6. IX 1932Udaraljke i dirigiranje uĉio na drţavnom univerzitetu Geida, Tokiju (H. Saito, A. Watanabe). Od 1952 bubnjar orkes NHK (Nihon Hoso Kyokai), od 1954 pomoćni dirigent; ] dirigent prvi put nastupio 1957 (od 1965 zajedno sa Y. Tovam direktor). God. 1967 preselio se u Hamburg i djeluje kao sloboc umjetnik u Evropi, Americi i Japanu. Promicatelj suvremene n zike u Japanu, 1957—60 s orkestrom NHK izveo 235 moden kompozicija, medu kojima i avangardna djela K. Stockhause P. Bouleza, O. Messiaena i L. Dallapiccole. S orkestrom NI gostovao u Evropi (1960), jugoistoĉnoj Aziji (1962) i Amei (1966). IZBJEGNUTA KADENCA -> Kadenca IZDANJE CJELOKUPNIH DJELA, u širem smislu, obuh-ća sveukupno stvaralaštvo jednog muziĉara objavljeno u tiskani obliku. Prema današnjim kriterijima i. c. d. treba da dade potpu znanstvenim metodama utvrĊeni pregled i popis djela pojedir autora (prema tome da izluĉi eventualna krivo pripisana) i predoĉi tekst u kritiĉkom obliku pogodnom za prouĉavanje praktiĉku primjenu. Srednjovjekovna muziĉka djela saĉuvana su redovito rukopisne predajom u zbornicima pojedinih repertoara (npr. škole Noti Dame), pa se obraduju i izdaju kao muziĉki izvori. Postojanje notr autografa iz vremena prije 1500 nije utvrĊeno. Praksa imenovat autora i sabiranja cjelokupnih njegovih djela preuzeta je iz litei ture. Stoga su i prvi zbornici sveukupnih kompozicija jedn autora nastali kao dio cjelokupnog izdanja literarnih teksto pjesnika koji su ujedno bili i znameniti muziĉari, kao što su Ada de la Halle (rukopisni zbornik iz XIV st.) i G. de Machai (XV st.). MeĊutim, do potkraj XVIII st. pojavili su se sar pojedinaĉni pokušaji da se u jednom izdanju sakupe djela nek< istaknutijeg muziĉara, ali ih se ne moţe uvrstiti u cjelokupna i danja, jer redovito obuhvaćaju samo izbor kompozicija pojedin autora ili se ograniĉuju na jednu vrstu (npr. zbirke moteta O. Lassa Magnum opus musicum, koju su objavili 1604 njegovi šino' ili 5 svezaka djela H. Praetoriusa koje izdaje 1616—22 grad Har burg). Prvi ozbiljniji pokušaj cjelokupnog izdanja u pravom smis predstavlja pothvat S. Arnolda koji 1787 pokreće izdanje svei kupnih djela G. F. Handela u 49 svezaka (do 1797 obj. 36 sv. Zatim su slijedila izdanja djela W. A. Mozarta (od 1798 Breitko] & Hartel u Leipzigu), J. S. Bacha, Beethovena i drugih. Meĉ njima se razlikuju dva tipa: izdanja koja donose popis djela i tek koji je autorizirao sam kompozitor (npr. i. cd. Havdna, 179' ili njegovi nasljednici (npr. izdanje djela Mozarta, Mendelssohn Schumanna, itd.) i izdanja koja su nastala na temelju znanstvene istraţivanja (S. Arnoldovo izdanje Handelovih djela, zatim i; danje djela J. S. Bacha, pa Beethovena i dr.). Ali obje te vrst imaju danas već povijesno znaĉenje, jer su se tokom vremena izmje nili izdavaĉki kriteriji i tehnika, pa se nameće potreba njihov ponovne obrade i izdavanja. Zahtjevi, koji se postavljaju na izdanj cjelokupnih djela jednog kompozitora, neprekidno se povećavaj; usporedo s razvitkom muziĉke nauke. PrireĊivanje takvih izdanj mora se danas temeljiti na usporeĊivanju svih izvora do kojih )■
IZDANJE CJELOKUPNIH DJELA moguće doći; treba konzultirati ne samo rukopise, već i prijepise, rana i kasnija izdanja, preradbe. Stupanj današnje muzikologije traţi da prireĊivaĉ u posebnom komentaru obrazloţi svoje postupke i ukaţe na razmimoilaţenja meĊu izvorima i izdanjima kojima se sluţio. On mora dati i što je moguće vjerniju, a opet notno jasniju, pristupaĉniju sliku (otuda se danas u takvim izdanjima napuštaju stari kljuĉevi). U priloţenom pregledu izdanja cjelokupnih djela, što su se pojavila od kraja XVIII st. do danas, kompozitori su navedeni alfabetskim redom. Abel, Karl Friedrich. Izdaje W. Knape, dosad objavljena 2 sv., Cuxhaven od 1963 dalje. — Adam de la Halle, Oeuvres completes. Objavio E. de Coussemaker, Pariš 1872. — Bach, Johann Sebastian. Objavljuje Bach-Gesellschaft, 46 sv., Leipzig 1851— 99; 47. dopunski svezak, 1926; novi otisak: Ann Arbor, Michigan, SAD 1948. Institut J. S. Bacha u Gottingenu i Bach-Archiv u Leipzigu poĉeli su objavljivati u Kasselu i Baselu novo izd. cjelokupnih Bachovih djela predviĊeno u 8 serija (84 sv.), pod vodstvom redakcijskog kolegija; od 1954 dalje izašlo je 34 sv. i 2 dodatna sveska.— Barbireau,Jacob, Opera omnia. Objavljuje American Institute ofMusicologv (CorpusMensurabilis Musicae, 7),red.B. Meier,izlaziu Amsterdamu od 1954. — Beethoven, Ludmigvan. .Objavljeno u 24serije, Leipzig 1862—65; 1 dopunski sv. 1888; novi otisak: Ann Arbor, Michigan, SAD 1949; dopune tom izdanju uredio W. Hess, 14 sv., Wiesbaden 1959—69. Beethoven-Archiv u Bonnu izdaje od 1961 novo sveukupno izdanje; dosad objavljeno 11 sv.,Munchen 1 Duisburg. •— Berlioz, Hector. Objavili Ch. Malherbe i F. Weingartner u 9 serija (20 sv.), Leipzig 1900—07. —■ Berzvald, Franz. UreĊuje I. Bengtsson i drugi suradnici, izlazi u Monumenta mu sicae sveciae, Kassel, od 1966, obj. 4 sv. —■ Bo'hni, Georg. Redigirao J. Wolgast, objavljeno kao Veroffentlichung des Kirchenmusikalischen Instituts der evang.-lutherischen Landeskirchein Sachsen, 2 sv., Leipzig 1927—33; prvi svezak ponovo objavio G. Wolgast u 2 dijela, Wiesbaden 1952. — Brahms, Johannes. Objavljuje Gesellschaft der Musikfreunde in Wien, 26 sv., Leipzig 1926—28; sv. 1—10 redigirao H. Gal, sv. 11—26 E. Mandycze\vski; novi otisak: Ann Arbor, Michigan 1949. — Bruckner, Amon. Objavljuje Osterreichische Nationalbibliothek, Wien i Internationale Bruckner-Gesellschaft, redigirao R. Haas uz suradnju A. Orela, od 1946 glavni urednik L. Nowak; od predviĊena 22 sv. izašlo je 11, Augsburg, Wien i Leipzig 1930—44; zatim od 1951 dalje, 18 sv., Wien i Wiesbaden.—Bruhns, Nicolaus. Uredio F. Stein, objavljeno u kolekciji Das Erbe deutscher Musik, 2 sv., Braunsch\veig 1937—39. ■—■ Brumel, Antoine. Objavljuje American Insti tute of Musicologv, red. A. Carapetvan, izlazi u Rimu od 1951. ■— BuxtehuĊe, Dietrich. Objavljuje Glaubensgemeinde Ugrino u zajednici sa berlinskim Institut fur Musikforschung, dosad izašlo 8 sv., sv. 1—2 u redakciji W. Gurlitta, Klecken 1925—26, sv. 3 red. K. F. Rieber, Hamburg 1930, sv. 4—7 H. Trede, Hamburg 1931—37, sv. 8, D. Kilian, Berlin 1958. — Byrd, William. Uredio E. H. Fellovves, u 20 sv., London 1937—50. — Cabanilles, Juan. UreĊuje H. Angles, izlazi u Publicaciones del Departement de Mušica de la Biblioteca de Catalunva, 3 sv., Barcelona 1927^— 36, IV sv. ibid., 1956. — Champion de Chambonnieres, Jacques.
Objavili P. Brunold i A. Tessier u zbirci Les Maitres francais du clavecin, 1 sv., Pariš 1925. •— Charpentier, Marc-Antoinc. Redigira G. Lambert, dosad objavljeno 15 sv., Pariš 1948—53. —Chopin, Frederic. Uredili W. Bargiel, J. Brahms, A. Franchomme, F. Liszt, C. Reinecke, E. Rudorff, 13 sv. s dopunskim svescima i izvještajima za sveske V, IX i XIV, Leipzig 1878—80. Novo izdanje sveukupnih djela uredili I. J. Paderewski, J. Turczvriski i L. Bronarski, izdaje Polskie Wydawnictwo Muzvczne, 21 sv., Varšava 1949—63. — Clemens non Papa. Objavljuje American Institute of Musicologv (Corpus Mensurabilis Musicae, 4), red. K. P. Bernet Kempers, izlazi u Rimu, od 1951 izašlo 16 sv. —• Corelli, Arcangelo. Uredili J. Joachim i F. Chrvsander, 5 sv., London 1888—91. — Cornelius, Peter. Uredili M. Hasse i W.v. Bausznern, 5 sv., Leipzig 1905—06. — Couperin, Francois. Glavni urednik M. Cauchie, redaktori P. Brunold, A. Gastoue, A. Tessier, 12 sv., Pariš 1932—-33. — Couperin, Louis. Uredio P. Brunold, I sv., Pariš 1936. Novo cjelokupno izdanje objavio Th. Dart, 1962. — Ĉajkovski, Pjotr Iljiĉ. UreĊuju B. V. Asafjev i drugi, predviĊeno oko 70 sv., od 1946 obj. 44 sv., Moskva i LenjingraĊ. — Dufay, Guillaume. Objavljuje American Institute of Musicologv (Corpus Mensurabilis Musicae, 1), uredili G. de Van, A. Carapetyan, H. Besseler, 6 sv., Rim 1947—64. — Dvorak, Antonin. Ureduje J. Hanuš, izdaje Dvofakovo društvo u Pragu od 1955, dosad izašlo 45 svezaka. -— Fasck, Carl Friedrich Christian. Objav ljuje Singakademie u Berlinu, 2 sv., 1839 (nedovršeno). — Froberger, Johann Jakob. Uredio G. Adler, 3 sv., Wien 1897—1903
, -Joseph-Fux-Gesellschaft Grazu,Johannod VI22 i X,). — Fux, Johann Joseph.u Izdaje 1960, dosad obj. 9 svezaka. g, (DTO,
231
•— Gesualdo da Venosa. Izlazi u Hamburgu i Leipzigu, u 10 sv., u redakciji W. Weismanna (I—VI) i G. E. Watkinsa (VII—X), 1957—67. •— Glinka, Mihail Ivanoviĉ. Ureduje D. Šostakoviĉ, izlazi od 1955 u Moskvi, dosad objavljeno 17 svezaka. — Gluck, Christoph Willibald. Objavljuje Institut fiir Musikforschung, Berlin, ureĊuje R. Gerber, predviĊeno oko 40 sv., izašlo 20 sv., Kassel od 1951 dalje. — Gombert, Nicolaus. Objavljuje American Institute of Musicology (Corpus Mensurabilis Musicae, 6), red. J. Schmidt-Gorg, izašlo 6 sv., Rim od 1951 dalje. — Gretry, AndreErnest-Modeste. Objavljuje belgijska vlada, redaktori F. A. Gevaert, T. Radoux, E. Fetiš, A. Wotquenne, A. Wouters, E. Mathieu, L. Solvay, E. Closson, 49 sv., Leipzig i Bruxelles 1883— 1937 (nedovršeno). — Hdndel, Georg Friedrich. Uredio S. Arnold, 36 sv., London 1787-—97 (nedovršeno). Novo izd. objavljuje Deutsche Handel-Gesellschaft, u redakciji F. Chrysandera, 93 sv. (1—48, 50—94; br. 49 nije obj.), uz to 6 dopunskih svezaka, Leipzig 1858—1903. Od 1955 izlazi u Kasselu tzv. »Hallische Handel-Ausgabe«, izdaje ga Georg Friedrich Handel-Gesellschaft, ureduju M. Schneider i R. Steglich, dosad izašlo 23 sv., Kassel od 1955 dalje. — Haydn, Joseph. Oeuvres complettes, 12 sv., obj. Breitkopf & Hartel pod nadzorom samog autora, 1800—06 (sadrţi samo djela za klavir i za komorne sastave s klavirom). Prvo kritiĉko cjelokupno izd. uredili E. Mandyczewski, F. Weingartner, M. Friedlander, K. Pasler, H. Schulz, izašlo 11 sv., Leipzig 1908—33; nastavak objavljuje Haydn Society, Inc., Boston, Wien, Leipzig i Wiesbaden, glavni urednik J. P. Larsen, 2 serije (4 sv.) 1950—-51. Od 1958 preuzima izdavanje cjelokupnih djela Joseph Haydn-Institut u Kolnu, pod vodstvom J. P. Larsena, u redakciji kolegija, predviĊene su 34 serije, dosad izašlo 20 svezaka. — Hoffmann, Ernst Theodor Amadeus. Uredio G. Becking, 3 sv., Leipzig 1922—27 (nepotpuno). ■— Jacopo da Bologna. Uredio W. Th. Marrocco, Los Angeles 1954. — Josauin Des Pres. Objavljuje Vereeniging voor Nederlandse Muziekgeschiedenis, red. A. Smijers, izašlo 55 sv., Leipzig i Amsterdam 1929— 69. — Landini, Francesco. Objavljeno u okviru Studies and Documents of the Mediaeval Academy of America 3, uredio L. Ellinvvood, 1 sv., Cambridge Mass., SAD 1939 (II izd. 1945). Novo cjelokupno izd. u redakciji L. Schradea, u seriji Polyphonic Music of the Fourteenth Century, IV, Monaco 1958 (uz to separatno komentar). — Lanner, Josef. Uredio E. Kremser, 14 sv., Beĉ 1888—89. Novo cjelokupno izd., isti urednik, u 8 sv., Leipzig 1889—91. —• Lasso, Oriando di. Urednici F. X. Haberl i A. Sandberger, 21 sv., Leipzig 1894—1927, nedovršeno; nastavak cjelo kupnog izd. preuzela Belgijska kraljevska akademija i Bavarska akademija znanosti, pod uredništvom W. Boettichera, od 1956 objavljeno 6 sv., Kassel. — Lechner, Leonhard, Objavljuje Neue Schiitz-Gesellschaft, red. K. Ameln, predviĊeno 15 sv. Od 1954 izašlo 8 sv., Kassel i Basel. •— Liszt, Franz. Objavljuje Franz Liszt-Stiftung, redaktori F. Busoni, P. Raabe, A. Stradal, J. V. da Motta, B. Kellermann, B. Stavenhagen, B. Bartok, O. Taubmann, Ph. Wolfrum i dr., 34 sv., Leipzig 1907—36, nepotpuno; dopune objavljuje Liszt-Society, 4 sv., London 1950—54. — Lobo, Duarte. Ureduje M. Joaquim, od 1945 objavljen 1 sv., Lisabon. —• Loezve, Carl. Redigirao M. Runze, 17 sv. (samo vo kalna djela s klavirom), Leipzig 1899—1904. — Liibeck, Vincem. Objavljuje Glaubensgemeinde Ugrino, uredio G. Harms, 1 sv., Klecken 1921. — Lully, Jean-Baptiste. Urednik H. Prunieres, 10 sv., Pariš 1930—39, nedovršeno. — Machault, Guillaume de. Urednici F. Ludvvig, sv. I—III u zbirci Publikationen alterer Musik, Leipzig 1926—30 i H. Besseler, IV sv., Wiesbaden 1954. Novo cjelokupno izdanje objavljuje American Institute of Musicology (Corpus Mensurabilis Musicae 2), red. G. de Van, od 1949 izdao 1 sv., Rim. ■— Mahler, Gustav. Objavljuje Internatio nale Gustav-Mahler-Gesellschaft, ureduje E. Ratz, od 1960 izašlo 6sv.,Berlin,Wiesbadeni Wien. — Marenzio,Luca. Objavljeno u zbirci Publikationen alterer Musik, uredio A. Einstein, 2 sv., Leipzig 1929—31, nedovršeno. — Mendelssohn-Bartholdy, Felix. Uredio J. Reitz, 19 serija (36 sv.), Leipzig 1874—77. Novo cjelo kupno izd. objavljuje Internationale Felix-Mendelssohn Gesell schaft, od 1961 objavljen 1 sv., Leipzig. — Milan, Luys. Objavljeno u zbirci Publikationen alterer Musik, uredio L. Schrade, 1 sv., Leipzig 1927. — Mome, Philipp de. Urednici Ch. van den Borren, G. van Doorslaer i J. van Nuffel, 31 sv., Brugge i Dusseldorf 1927—39, nedovršeno. — Monteverdi, Claudio. Urednik G. F. Malipiero, 16 sv., Asola 1926—42; nastavljeno 1954—67. •—■ Morales, Christobal. Urednik H. Angles, objavljeno u zbirci Monumentos de la mušica espaflola, 5 sv., 1952—57, Barcelona. —• Mozart, Wolfgang Amadeus. Oeuvres complettes ..., objavljuje Breitkopf & Hartel, u 3 dijela s dodatkom (nepotpuno), Leipzig 1798—1806. Kritiĉko cjelokupno izd. uredili J. Brahms, F. Espagne, O. Goldschmidt, J. Joachim, L. v. Kochel, G. Nottebohm, C. Reinecke, E. Rudorff, Ph. Spitta, P. Graf, P. Waldersee, V.
232
IZDANJE CJELOKUPNIH DJELA — IZIDOR IZ SEVILLE
Wilder i F. Wiillner, 24 serije (67 sv.), Leipzig 1876 -—1907; novi otisak u 40 sv., Ann Arbor, Michigan, SAD 1951-—56. Novo sveukupno izd. predviĊeno u 120 sv. (10 serija) objavljuje Internationale Stiftung Mozarteum Salzburg, od 1955 izašla 42 sv. i 6 dodatnih svezaka, Kassel i Basel. ■—• Obredu, Jacob. Objavljuje Vereeniging voor Noord-NederlandsMuziekgeschiedenis, red. P. Wolf, 30 svešĉića, Amsterdam i Leipzig 1908—21. Novo cjelokupno izd. objavljuje Vereeniging voor Nederlandse Muziekgeschiedenis, u redakciji A. Smijersa, 1953—56 izašla 3 sveska, nastavak u redakciji M. Antonowycza, 5 sv., Amsterdam. •—• Ockeghem, Johannes. Ureduje D. Plamenac, I sv., u zbirci Publikationen alterer Musik, Leipzig 1927 (II izd. s uvodom na engleskom, New York 1959 u kolekciji Studies and Documents udruţenja American Musicological Societv), II sv. takoĊer objavljuje American Musicological Societv, Studies and Documents, 1947 (III izd. obaju svezaka, 1966). — Palestrina, Giovanni Pierluigi da. Redaktori Th. de Witt, J. N. Rauch, F. Espagne, F. Commer, F. X. Haberl, 33 sv., Leipzig 1862—1907. Novo sveukupno izdanje objavljuje Istituto Italiano per la Storia della mušica u Rimu pod redakcijskim vodstvom R. de Rensisa, u 33 sv., I—XV sv. red. R. Casimiri, 1939—43, XVI—XVII red. L. Virgili, XVIII—XIX red. K. Jeppesen, 1954, XX—XXXIII L. Bianchi, 1955—66. — Pergolesi, Giovanni Battula. Uredio F. Caffarelli, 27 sv. (opere, samo u klavirskom izvatku), Roma 1939— 42 i Kassel 1942. — Praetorius, Michael. Uredio F. Blume uz suradnju A. Mendelssohna i W. Gurlitta, 21 sv., Wolfenb(ittel i Berlin 1928—59. — Pujol, Juan. Objavljuje Publicaciones del Departemento de Mušica de la Biblioteca de Catalunva, uredio H. Ang'es, 2 sv., Barcelona 1926—32. •—Purcell, Henry. Objavljuje Purcell-Societv, 26 sv., London 1878—1928, nedovršeno; nastavlja 1962 The New Purcell Societv, dosad izašlo 5 svezaka. ■—■ Rameau, Jean-Philippe. Uredili C. Saint-Saens, M. Emanuel, M. Teneo, 18 sv., Pariš 1895—-1929. —• Reger, Max. Objavljuje Max-Reger-Institut u Bonu od 1954, izašlo 20 sv., Wiesbaden. —■ Rener, Adam. Objavljuje Institute of Mediaeval Music; od 1964 izašao 1 sv., New York. — Rhau, Georg. Objavljuje Landesinstitut ftir Musikforschung u Kielu, zapoĉeto pod glavnim uredništvom H. Albrechta, od 1955 izašlo 5 sv.: I-—II i V sv., red. I. Schroder; III sv. H. Albrecht, IV sv. H. J. Moser, Kasel, Basel, London i New York. — Rimski-Korsakov Nikolaj Andrejeviĉ. Ureduju B. V. Asafjev i dr., od 1946 izašlo 42 sv., Moskva. ■— Scarlatti, Domenico. U redakciji C. Czernvja objavljeno 2 sv., Wien 1839 (nepotpuno). Novo sveukupno izdanje uredio A. Longo, 10 sv., 1 dodatni sv, i 1 sv. katalog, Milano 1907—37 (samo klavirska djela). — Scheidt, Samuel. Objavljuje Glaubensgemeinde Ugrino, ureĊuju G. Harms (1923—34) i Ch. Mahrenholz (od 1934 dalje), izašlo 16 sv., Klecken i Hamburg 1923—62. — Schein, Johann Hermann. Uredili A. Priifer, K. Hasse i B. Engelke, 7 sv., Leipzig 1901— 23, nepotpuno. Novo sveukupno izd. ureĊuje A. Adrio, od 1963 objavljeno 2 sv., Kassel. — Schonberg, Arnold. UreĊuje J. Rufer, od 1966 objavljen 1 sv., Mainz i Wien. ■—■ Schubert, Franz. Redaktori J. Brahms, J. Briill, A. Door, J. Eppstein, J. N. Fuchs, J. Gansbacher, J. Hellmesberger, F. Mandyczewski, 21 serija (41 sv.), Leipzig 1884^—97. Novo sveukupno izdanje objavljuje Internationale Schubert-Gesellschaft, od 1964 izd. 1 sv. i 2 dodatna sveska, Kassel. — Schiitz, Heinrich. Uredili Ph. Spitta, A. Schering, H. Spitta, 18 sv., Leipzig 1885—1927. Novo sveukupno izdanje objavljuje od 1955 Neue Schutz-Gesellschaft, od 1963 Internationale Schutz-Gesellschaft, od 1955 izašlo 16 sv., Kassel. — Schumann, Robert. Objavila Clara Schumann, 14 serija (31 sv.), XIV seriju uredio J. Brahms, Leipzig 1879— 93. — Senf I, Ludzvig. Objavljuje Landesinstitut fiir Musikforschung, Kiel i Schvveizerische Musikforschende Gesellschaft, dosad 8 sv., I—IV u seriji Das Erbe deutscher Musik, 1936—40, V—VIII sv., od 1949 dalje. — Sporer, Thomas. Redigirao H. J. Moser, I sv., Kassel 1929. — Stranss, Johann st. Uredio J. Strauss ml., 7 sv., Leipzig 1887—89. •—• Szveelinck, Jan Pieterszoon. Objavljuje Vereeniging voor Noord-Nederlands Muzikgeschiedenis, uredio M. Seiffert, 10 sv., Haag i Leipzig 1894—1901: 2 dodatna sveska uredili A. Annegorn i B. Van den Sigtenhorst Meyer, Wiesbaden 1957—58. — Telemann, Georg Philipp. Objavljuje Gesellschaft fiir Musikforschung, izlazi u Kasselu od 1944 i od 1953 dalje, dosad 18 svezaka. — Theile, Johann. UreĊuje W. Maxton, od 1955 objavljeno 10 sv., Diisseldorf. — Victoria, Tomas Luis de. Redigirao F. Pedrell, 8 sv., Leipzig 1902—13. ■— Vivaldi, Antonio. Objavljuje Istituto Italiano Antonio Vivaldi, pod vodstvom A. Fanne, glavni urednik G. F. Malipiero, redaktori U. Amendola, A. Ephrikian, B. Maderna, G. Prato i dr., izlazi u Milanu, od 1947 obj. 475 svešĉića (predviĊeno oko 525). — Wagner, Richard. Uredio M. Balling, 10 sv., Leipzig 1912—29, nedovršeno. ■—■ Walter, Johann. Urednik O. Schroder (I sv.) i M. Schneider (od II sv. dalje), predviĊeno u 6 sv., od 1953 objavljeno 4 sv., Kassel,
Basel i St. Louis. —■ Weber, Carl Maria von. Urednik H. J. Mos obj. 3 sv., 1926—28 i 1939, Augsburg, nedovršeno. — Weckma, Matthias. Urednik G. Ilgner, 1 sv., Leipzig 1942 (skupa s izdanj' DDT, 6, ovaj svezak obuhvaća sva Weckmannova djela). Willaert, Adrian. Objavljuje American Institute of Musicolc u Rimu (Corpus Mensurabilis Musicae 3), ureduju H. Zer i W. Gerstenberg, predviĊeno 15 sv., dosad objavljeno 7, od ic dalje. — Zachozv, Friedrich Wilhelm. Uredio M. Seiffert, 2 s Leipzig 1905 (DDT, XXI i XXII). LIT.: W. Schmieder, Gesamtausgaben, MGG
IV, 1955.
I. Ać
IZIDOR IZ SEVILLE (Isidorus Hispalensis), biskup viljski, teolog, filozof i historiĉar (Cartagena, oko 570 — Ševi! 4. IV 636). Posljednji od crkvenih otaca zapadnoga svijeta. Općen
q
flST,
IZIDOR IZ SEVILLE, stranica iz djela Btymologiae ..................
0 muzici raspravlja u svome filozofskom djelu Etymologiae sr. origines (III/15-—23), a o liturgijskom pjevanju u istome dje! (VI/19 i VII/12) i u teološkim raspravama De ecclesiasticis offia 1 Regula monachorum. U svome izlaganju oslanja se djelomiĉr na Kasiodora, a djelomiĉno je posve samostalan. Uz Augustin Boetija i Kasiodora I. iz S. je izvršio najjaĉi i najtrajniji utjec na duhovni ţivot srednjega vijeka. Kolik je bio utjecaj njegovi muziĉkih rasprava, vidi se iz ĉinjenice^ da se u muziĉkim trakt; tima XV i XVI st. ĉesto nailazi na formulacije, koje su neposredr preuzete od Izidora. Na koncilu u Toledu (633) proveo je sjed njenje elemenata liturgije zapadnih Gota s latinskom (mozarapsk pjevanje). NOVA IZD. Sveukupna djela obj. su: M. de la Bignc, 1580; J. B. Pere; J. Grial, 1599; J. du Breuil, 1601 i 1617; F. Arevalo, 1797—1803; J. P. Mign Patrologia latina, 1850. Liturgia Alozarabica secundutn regulam Beati I side obj. J. P. Migne, 1850. Etymologiae sive origines obj. su: G. Zainer, 1472; Mentelin, 1472, 1493 i 1577; F. W. Otto, 1833; Gerbert, Scriptores, I, 1874 W. M. Lindsay, 1911 (novi otisak 1957). LIT.: H. Dressel, De Isidori originum fontibus, Torino 1874. — H. Hert berg, Die Historien und die Chronik des Isidor v. Sevilla I: Die Historien (d sertacija), Gottingen 1874. — K. Schmidt, Quaestiones de musicis scriptoribi Romanis (disertacija), Darmstadt 1899. — B. Kiibler, Isidor-Studien, Herme 1890. —M. Klussmann, Excerpta Tertullianeain Isidori Hispalensis Etvmologii 1892. — A. Schenk, De Isidori Hispalensis De natura rerum libelli fontibu Jena 1909. — C. E. Beeson, Isidor-Studien, Miinchen 1913. — J. Sofer, L; teinisches und Romanisches aus der Etvmologiae Isidors, Gottingen 193 — Miscellanea Isidoriana, Roma 1936. — H. Angles, La Mušica anterior siglo XI en Toledo, Miinster 1938. — L. Aranio-Costa, San Isidoro, Madri 1942. — H. B. Brozvn, The Printed Works of Isidore of Seville, Lexington 194
IZVODILAĈKA PRAKSA
C. DE PREDIS (ili škola), PRIZOR U VRTU, minijatura, prije 1470
KINESKA MUZIKA
1
P
I
IZIDOR IZ SEVILLE — IZVODILAĈKA PRAKSA Gurlilt, Zur Bedeutungsgeschichte von musicus und cantor bei Isidor illa, Abhandlungen der Akademie der Wissenschaften und der Literatur, 1950. — H. Hiischen, Isidor von Sevilla, MGG, VI, 1957.
ZMJENIĈNI KVARTSEKSTAKORD ->■ Kvartsekstakord ZMJENIĈNI TON (engl. auxiliary tone, returning note ili nating note; franc. broderie, njem. Wechselnote, tal. nota •iata), neakordiĉki ton koji se s nekim akordiĉkim tonom jenjuje«, a nalazi se sekundu više ili niţe od njega (primjer 1). (-> Akordiĉki tonovi, -* Neakordiĉki tonovi, -* Sluĉajne tonije.) I. t. moţe biti i alteriran, kao u primjeru br. 2. Izmje-
ni tonovi mogu nastupiti istodobno i u dva ili više glasova u ■alelnom pomaku (primjer br. 3) ili u protupomaku (primjer 4), a i ĉitav akord moţe imati ulogu izmjeniĉnog akorda ili ijeniĉne harmonije, kao tzv. »izmjeniĉni kvartsekstakord« (-> >artsekstakord) ili akord des-f-h u primjeru br. 5. Osim ovakvih ijeniĉnih tonova koji nastupaju i odlaze postepenim pomakom, stoje i brojne varijante gdje se jedan od postepenih pomaka njenjuje skokom. Tako u primjerima br. 6 i br. 7 i. t. nastupa )kom, nakon njega akordiĉki ton slijedi postepenim pomakom, 1 primjerima br. 8, br. 9 i br. 10 poslije izmjeniĉnog tona, koji uslijedio postepenim pomakom, nastupa novi akordiĉki ton jkom. Izmjeniĉni tonovi mogu i »kruţiti« oko akordiĉkog tona, 0 u primjeru br. 11; iako je melodijska linija ovdje ista kao i u imjeru br. 9, ton e, koji dolazi na ĉetvrtu osminku, nije više njeniĉni, nego su — zbog drukĉije harmonizacije — tonovi 1 d, koji dolaze na drugu i treću osminku, izmjeniĉni tonovi, oni kruţe oko akordiĉkog tona e. Kod klasifikacije izmjeniĉnih tonova, koji su kombinirani skokovima, ne postoji precizna i jedinstvena terminologija, arijantu gdje nakon izmjeniĉnog tona, vezanog silaznim poste:nim pomakom uz prethodni akordiĉki ton, dolazi u istom njem skok na novi akordiĉki ton, a zatim postepeno kretanje suprotnom smjeru, neki nazivaju Puxov izmjeniĉni ton ili cambiata irimjer br. 8). MeĊutim, izraz cambiata primjenjuje se i na sluĉaj id i. t. nastupa skokom, a nakon toga slijedi akordiĉki ton poepenim pomakom u suprotnom smjeru (primjeri br. 6. i br. I. Osim toga, u francuskoj, a ponegdje i u engleskoj muziĉkoj :rminologiji upotrebljava se za i. t., uveden postepenim pomakom akon koga novi akordiĉki ton nastupa skokom u suprotnom njeru, izraz echappee (primjer br. 9). I, konaĉno, i. t. u primjeru r. 10 mogao bi se takoĊer oznaĉiti kao slobodna anticipacija gdje : anticipirani ton c pojavljuje opet u narednoj harmoniji u nekom rugom glasu kao akordiĉki ton. (-> Cambiata, -> Šchappee, + Anticipacija.) N. Dć. IZOD (Izdavaĉko odjeljenje). Osnovao ga Savez kompoitora Jugoslavije 1957 u Zagrebu. U toku godina Izod je u vlastitoj tampariji objavio više stotina djela jugoslavenskih kompozitora, to je znatno pridonijelo promicanju jugoslavenske muziĉke kulure u zemlji i inozemstvu. Od 1967 odjeljenje djeluje u okviru Društva hrvatskih skladatelja. K. Ko. IZOMETRIJA (grĉ. uco? jednak i [ji-jpov mjera), naziv za iluĉaj,kadse u višeglasnim kompozicijama sve dionice kreću u
233
pribliţno jednakim ritmijskim obrascima (-> Stile familiare). Suprotan je pojam polimetrija. (-> Poliritmika.) IZORITMIJA (grĉ. i'ao; isti i puEV(j.o; mjera, takt), naziv koji je 1902 uveo njemaĉki muzikolog F. Ludwig (Die mehrstimmige Musik des 14. Jahrhunderts, SBIMG, IV), da obiljeţi vrlo ĉest i veoma znaĉajan postupak u kompozicijskoj praksi XIV st., osobito u motetima (otuda i naziv izoritmiĉki motet). U izoritmiĉkoj koncepciji moteta kompozitor bi jedan koralni napjev povjerio tenoru. Taj napjev, baza moteta, doţivio bi osebujan preobraţaj, jer bi kompozitor meĊu pojedine, znatno produljene tonove ili grupe tonova iz prvog dijela napjeva umetao pauze (vjerojatno da omogući pjevaĉu uzimanje daha) i time stvorio potpuno novu ritmiĉku okosnicu, koju bi više puta ponovio, sluţeći se pri tome bilo nastavkom napjeva, bilo novim melodijskim materijalom. Upravo je to ponavljanje istog ritmiĉkog okvira dalo naziv ovom postupku. Ta temeljna ritmiĉka shema nazivala se talea. Nad taleom odvijao se slobodan tok ostalih dionica, od kojih je svaka imala svoj poseban tekst na francuskom jeziku. Ukoliko nakon višekratnog ponavljanja taleje tekst ne bi još bio do kraja iscrpen, dionica tenora donosila je taleju u umanjenim notnim vrijednostima (tzv. color). U razvoju izoritmiĉkog moteta i. se primjenjivala ne samo u dionici tenora, već i u ostalim dionicama. A ponekad je tenor bio potpuno slobodno sastavljen, dok se i. primjenjivala samo u gornjim dionicama. Izoritmiju su osobito ĉesto upotrebljavali Ph. de Vitry i G. de Machault. Primjer: Motet br. 1 G. de Machaulta. Koralni napjev Amara valde poĉinje ovako:
A — ma.
iz ovog dijela napjeva Machault je naĉinio ovakvu taleju: di=:si Ritmiĉka shema taleje ponavlja se još dva puta (tonovi su, razumije se, drugi). Nakon toga dolazi color, tj. talea u reduciranim notnim vrijednostima:
J. As.
IZRAELSKA MUZIKA -> Jevrejska muzika IZVODILAĈKA PRAKSA. Muziĉka se umjetnost razlikuje od ostalih umjetnosti u prvom redu po tome, što je izmeĊu nje i onih kojima se obraća uvijek potreban 'posrednik, interpret, koji će znakove na papiru pretvoriti u tonove. Otuda je i poloţaj muzike specifiĉan ne samo zato, što bez interpreta ona ne ţivi, već i stoga, što njena historija, promatrana iz aspekta interpretacije, i nije drugo već nastojanje za sve savršenijim i toĉnijim fiksiranjem kompozitorovih namjera uz pomoć znakova na notnom crtovlju, kao i za sve savršenijim i toĉnijim dešifriranjem tih znakova. U interpretaciji muzike notni je tekst svakako najznaĉajnija komponenta. Ali osim nje postoje i druge: namjena, svrha muziĉkog djela, mjesto na kojemu se izvodi, broj i vrsta instrumenata, odnosno glasova koji ga izvode, naĉin smještanja izvodilaca, sloboda u tretiranju notnog teksta, uloga improvizacije, itd. Svi ti elementi ulaze u pojam izvodilaĉke prakse koja, kao i sve ljudske aktivnosti, podlijeţe promjenama i evoluiranju. Svaka velika muziĉka epoha, svako stoljeće ima svoju izvodilaĉku muziĉku praksu, koja je u mnogoĉemu ovisna o razvoju društvenog ureĊenja i o njegovim promjenama. Poznavanje izvodilaĉke prakse od velike je vaţnosti ne samo zato, što upotpunjuje opće poznavanje povijesti muzike, već i stoga, što se jedino prouĉavanjem i upoznavanjem izvodilaĉke prakse minulih razdoblja moţe postići relativna stilska vjernost kod današnje izvedbe djela iz tih vremena. 1. Grĉka antika poznavala je samo jednoglasnu muziku. Jedino su u tzv. heterofoniji vjerojatno nastajala neka odstupanja od unisona putem slobodnog ornamentiranja. Nismo temeljitije upućeni u starogrĉku muziĉku praksu, ali je poznato, da je u zborskim nastupima sudjelovalo od 12 do 60 pjevaĉa. ZborovoĊa je snaţno udarao takt nogom, spuštajući je na tezi, a podiţući na arzi. U instrumentalnoj pratnji sudjelovali su ponajviše glavni starogrĉki instrumenti aulos i kitara (lira). Bilo je i samostalnog
234
IZVODILAĈKA PRAKSA
Crkveni pjevaĉi, freska u crkvi S. Frediano, Lucca. Rad A. Aspertinija, 1506
instrumentalnog muziciranja (auletika, kitaristika). Što se tiĉe muzike u starogrĉkoj tragediji, ona se vjerojatno svodila na ulogu svojevrsnog recitativa koji je potencirao muzikalne elemente stiha. Pojaĉavanjem zvukovnog dometa rijeĉi, udovoljavalo se i zahtjevima velikih površina otvorenih grĉkih kazališta. U starogrĉkoj nastavi muzika je igrala znaĉajnu ulogu, jer joj se pridavala velika moć u oblikovanju karaktera. Ali Platon je smatrao da ĉista instrumentalna muzika štetno djeluje na omladinu. 2. U crkvenoj muzici srednjeg vijeka, u kojoj je središnje mjesto zauzimao gregorijanski koral, temeljila se i. p. na suprotstavljanju pretpjevaĉa, odnosno kantora, većoj skupini pjevaĉa, zboru, koji je pjevao napamet. Kantor je stajao na povišenom mjestu. Crkvena se muzika s posebnom paţnjom njegovala u samostanima. Tu se razvilo antifonijsko pjevanje: zbor bi se podijelio u dvije skupine pjevaĉa koje su pjevale naizmjence. Muziĉka nastava se temeljitije mogla razvijati otkako je papa Grgur I (590 —604) ustanovio u Rimu Scholu cantorum: u njezinu zboru bilo je i do 100 pjevaĉa. Zborovoda je vodio zbor rukama, slijedeći pokretima pribliţan tok melodije. Na tadašnju izvodilaĉku praksu utjecala je struktura koralnih napjeva koji se mogu grupirati oko dva pola, tzv. accentus i concentus. Napjevi iz grupe accentus su recitativi s dugim ponavljanjima istog tona; primjenjuju se, kad je potrebno, da vjernici što bolje razumiju tekst (evanĊelja, poslanice, pasije). U grupi concentus prevladava pjevnost, melizmatika. O tome, kako treba interpretirati neumatsku notaciju, kojom su zapisane koralne melodije, vodile su se duge rasprave. Tzv. aequalisti (benediktinci iz Solesmesa) smatraju da sve note u neumatskoj notaciji jednako traju, bez obzira na njihov oblik, dok menzuralisti (H. Riemann, O. Fleischer i dr.) zastupaju suprotno gledište, uzimajući za osnovu interpretacije specifiĉno muziĉki ritam. Stajalište P. Wag-nera je negdje po sredini. Danas je gotovo posvuda prihvaćen stav aequalista. Od X st. ulaze u crkvu orgulje, preuzimajući postepeno sve vaţnije funkcije. U doba propadanja koralne prakse, zbog naglog razvoja višeglasne muzike, orgulje su nadomještale koral; one su preuzimale i izvedbu pojedinih muziĉkih dijelova mise, a ponekad su nastupale naizmjence s pjevaĉima. Znaĉajna je u izvodilaĉ-koj praksi srednjovjekovne crkvene muzike pojava sekvenca i tropa. I jedni i drugi nastali su umetanjem novih tekstova u već postojeće na-
pjeve: sekvence su povezane uz opseţne jubilacijske melizme luje, a tropi prvenstveno uz Kyrie. Sekvence su nešto kasnije ( prerasle u posebnu vrstu crkvenih napjeva, po strukturi sasvim ĉijih od koralnih. Od tropa su se postepeno razvile liturgijske me (boţiĉne i pasijske igre), u kojima su nastupali i instrun frule, gajde, lutnje, viole, bubnjevi i dr. Pasijske igre imaju i drugi izvor: recitiranje pasije u crkvi pomoću podijeljenih (Kristove rijeĉi izgovarao je svećenik, pripovjedaĉeve, tj. ev listove, Ċakon, rijeĉi ostalih osoba subdakon, a rijeĉi naroda : —- U pojam jednoglasne srednjovjekovne muzike ulazi i m trubadura, truvera i Minnesangera. Oni su svoje pjesme dili sami pjevajući i prateći se ponajviše viellom, ali su (os trubaduri) ĉesto povjeravali njihovo izvoĊenje ţonglerima su putovali od jednog feudalnog dvorca do drugoga, propagi umjetnost svojih gospodara.' Jednoglasje Minnesangera pri su dalje Meistersingeri, ponajviše obrtnici iz graĊanskih re O njihovoj izvodilaĉkoj praksi govore saĉuvani propisi nji škola (Niirnberg), priliĉno uskogrudni i konzervativni. R. gner ih je ismijao u operi Die Meistersinger von Nurnber Velik preokret u razvoju srednjovjekovne evropske m nastupio je s pojavom višeglasja, od paralelnih kretanja u numu do oblika Ars antiquae i Ars novae i prve generacije zemskih polifoniĉara. U izvedbama višeglasnih vokalnih ko zicija sudjelovali su i instrumenti (orgulje, harfa, lutnja, psa viella, gajde). Pojedini su kompozitori ĉak i sami upozor da se njihove kompozicije mogu izvoditi sasvim instrumer ("dakle i bez sudjelovanja pjevaĉa). Teoretski spisi i saĉuva kovni spomenici iz tog doba upućuju donekle na instrumer sastave u kojima se muziciralo, kao i u tehniku zbornog dirigi: Naroĉita se paţnja polagala na razgovijetno izgovaranje ti Svi su izvodioci vokalne muzike morali temeljito poznavati r Guida d'Arezza o solmizaciii i mutacijama. 3. U doba renesanse cvate u Evropi vokalna polifonija a pella, što ne znaĉi da je vokalna praksa napustila sudjelo instrumenata. Pojedini zborni ansambli crkvenih ustanov feudalnih dvorova dostiţu meĊunarodni ugled, tako pap zbor koji je u XVI st. brojio 24—36 pjevaĉa, pa beĉka i miinch( dvorska kapela (ova je pod Lassovim vodstvom brojila 60 nova). Mnogo se pjevalo u falsetu; u XVI st. javljaju se i kasti pjevaĉi koji će tek u XIX st. išĉeznuti iz izvodilaĉke prakse, vaĉi su redovito ukrašivali svoje dionice dodavanjem novi] nova (tzv. diminuiranje, gorgia) na bazi improviziranja ko otada kroz cijeli barok odigrati vrlo znaĉajnu ulogu. Mu; su se vjeţbali u improviziranju. Oni su bili kadri da jednoj '. poziciji pisanoj za manji (npr. 2-glasni) ansambl dodaju pot novu improviziranu dionicu. U zbornu izvodilaĉku praksu (još potkraj XV st.) znaĉajna novost: podjela zbora na dvije' pine (ćori spezzati, najprije u crkvi sv. Marka u Veneciji), nastupaju naizmjence i zajedno. Takav naĉin muziciranja, j. san za efekte jeke koje su muziĉari XVI st. ĉesto i rado primj vali, vodio je prema proĉišćivanju zamršenog kontrapunkti tkiva u korist homofonih elemenata. Od zbornih pjevaĉa tr se veliko znanje, temeljito poznavanje kontrapunkta i brzo laţenje u tzv. zagonetnim kanonima. U renesansnoj rumentalnoj muzici ĉu se lutnja i instrun s tipkama (orgulje, balo, klavirkord). In menti su nastupali si stalno i u pratnji p ĉa. Za ples se pona upotrebljavala lutnj u instrumentalnoj n ci postojala je praksi proviziranja, ukra nja, diminuiranja, »1 riranja«. Improvizira osobito ĉesto na org ma koje su u tzv. guljskim misama« pri male naroĉitu funk izvodeći sve vokalne niĉe osim melodije • tus firmusa koju je vao zbor u jednogl; Sklonosti instrumei nom improviziranju vele su već u XVI si izgraĊivanja specif instrumentalnog stil
Muški »muziĉki klub«. Crispin de Passe, st., Radoznale iene, grafika, poĉ. XVII st.
IZVODILAĈKA PRAKSA ĉembalu (engleski virginalisti). MeĊu ostalim instrumentima, koji su sudjelovali u izvedbama duhovnih i svjetovnih djela, spominju se flauta, Schalmei, Bomhart, viola, Zink, trublja, trombon. Zajedniĉko nastupanje instrumenata bilo je prepušteno prilikama, mogućnostima i sluĉaju, bez ikakva nastojanja da se grupiraju samo odreĊeni, unaprijed utvrĊeni tipovi instrumenata. 4. Oko 1600 doţivljuje evropska muzika epohalnu prekretnicu. Zapoĉinje doba muziĉkog baroka (1600—1750) u kojemu te ţište muziĉkog izraţaja i sadrţaja prelazi s kolektiva na individuum. Monodija — veliko otkriće baroka — traţi novu kompozicijsku tehniku, što ne ostaje bez utjecaja na izvodilaĉku praksu. Solistiĉka muzika baroka ima svoj akustiĉki oslonac, dionicu continua, koju izvodi generalbas, basovu dionicu, na kojoj su se, ispoĉetka skromno, a kasnije sve bogatije, ispisivale brojke za oznaku inter vala, odnosno akorda što ih je izvodilac improviziranjem imao realizirati (na ĉembalu ili na orguljama). Generalbas, po kojemu se muziĉki barok naziva i »doba generalbasa«, ulazi i u sve ostale forme baroknog muziciranja: instrumentalne, vokalno-instrumentalne i scenske. Znaĉenje generalbasa u baroku toliko je, da on ostaje njegovim najtrajnijim vanjskim obiljeţjem i nestaje za jedno s barokom iz svih svjetovnih oblika (u crkvenoj muzici zadrţat će se dulje). Barok uvodi nov odnos izmeĊu tona i rijeĉi, inauguriran kasnorenesansnim nastojanjima oko oţivljavanja sta rogrĉke tragedije. Na bazi ispravnog deklamiranja raĊa se osebujna melodiĉka linija koja odraţava prije svega osjećajni ţivot pojedi nca, njegove strasti i individualna talasanja duševnog ţivota. MeĊutim, stara praksa slobodnog ukrašivanja, ornamentiranja, diminuiranja poĉinje se ubrzo primjenjivati i u baroknoj vokalnoj solistiĉkoj muzici, tako da se rijetko koja solistiĉka dionica izvodila onako, kako je zapisana. Najpoznatiji i najpogodniji primjer je tzv. Da capo aria, sheme A-B-A, u kojoj je kod ponavljanja od lomaka A pjevaĉ mogao po volji varirati i ukrašivati melodijsku liniju, pa je njegov ugled dobrim dijelom poĉivao na vještini ko jem je to ĉinio. Improviziranje — od primarnog znaĉenja u reali zaciji generalbasa, u ornamentiranju solistiĉkih dionica, pa i u izboru instrumenata — ostat će jednom od tipiĉnih baroknih znaĉajki. U baroku poĉinje ţivot opere, a s njom i novog pojma: opernog orkestra. On je u poĉetku jako neodreĊen (Monteverdi prvi u partituri opere Orfeo odreĊuje koji instrumenti imaju su djelovati), kasnije se povodi za razvojem skupnog instrumentalnog muziciranja u kojemu okosnicom postaju gudaĉki instrumenti, s violinama na ĉelu. Operni je orkestar u poĉetku smješten iza pozornice, zatim s obje njezine strane i konaĉno ispred nje. U baroku se stvaraju ne samo veće instrumentalne forme (concerto grosso s karakteristiĉnim suprotstavljanjem concertina i ripiena), već i ansambli komorno-instrumentalne muzike, prije svega barokna trio-sonata (ponajĉešće dvije violine i continuo, uz kakav duboki basov gudaĉki instrument). Poseban razvitak doţivljuje violina, ĉija se tehnika ubrzo obogaćuje svima karakteristiĉnim postupcima (pizzicato, tremolo, col legno, sul ponticello, seordatura). Što je reĉeno za ornamenti ran je barokne solistiĉke muzike vokalnog karaktera, vrijedi i za instrumentalnu muziku kojoj upravo bo gatstvo raznovrsnih stereotipnih ukrasa daje specifiĉan izgled. Razvija se i tehnika instrumenata s tipkama (s djelom S. Scheidta Tabulatura nova, 1624, orgulje napuštaju tabulaturu i prelaze na uobiĉajenu notaciju). Ali za cijeli barok ostaju znaĉajni nagli prijelazi s jedne dinamiĉke plohe na drugu (sa / na p i obrnuto), jer ni ĉembalo ni orgulje nisu mogli proizvesti crescendo i diminuendo koji se nisu primjenjivali ni kod ostalih instrumenata. Što se tiĉe broja izvoĊaĉa, on je u baroku umjeren. J. S. Bachu bilo je dovoljno po 3 pjevaĉa za .svaku dionicu (Matthauspassion se izvela sa 24 pjevaĉa i 34 instrumentalista); u izvedbi Handelova oratorija Messias sudjelovalo je 55 izvoĊaĉa. 5. Nakon baroka unosi rokoko nove elemente u izvodilaĉku praksu. MlaĊa graĊanska klasa, ekonomski sve jaĉa, traţi forme na kojima će izgraĊivati vlastitu umjetnost. Ona se suprotstavlja baroknoj, feudalistiĉkoj pompoznosti i monumentalnosti i teţi prema novoj jednostavnosti, odbacujući polifone konstrukcije, koje su se u kasnom baroku visoko bile razvile, i naglašavajući monodijske Vrijednosti. Dolazi do novog prevladavanja subjektivno-osjećajnog elementa (galantni stil). Sve to se na podesan naĉin oĉituje u graĊanskoj operi buffi, koja u razliĉitim varijantama cvate u velikim evropskim zemljama (Singspiel, Opera comique, Tonadilla, Ballad-Opera) i razvija naroĉitu tehniku recitiranja (parlando). U rokokou se napušta generalbas, dionice se do kraja izraĊuju i ispisuju, sve je manje slobodnog ukrašivanja i orna mentiranja koje se i nadalje zadrţava u kadencama solistiĉkih koncerata. Pozicije ĉembala i klavikorda ozbiljno su ugroţene prodiranjem modernog klavira (s tehnikom batića) koji će ih u poĉetku XIX st. sasvim potisnuti. Orkestar zadobiva konture koje se, u biti, više ne će mijenjati. On se naroĉito obogaćuje klarinetima i sve većom samostalnošću duhaĉkih instrumenata,
235
Ĉaj, biljar i muziciranje u graĊanskoj obitelji XVIII st. J. J. Zick, Obitelj Remy u Koblenzu, grafika, 1776
kao i novim dinamiĉkim mogućnostima postepenih prijelaza iz jedne dinamiĉke plohe u drugu. Pojavljuju se teţnje za povećanjem broja izvodilaca (u orkestru je znalo biti po 40 violina, 10 viola, 8 violonĉela, 10 kontrabasa, uz brojĉano jako zastupane duhaĉke instrumente). U kućno muziciranje ulaze novi komorni ansambli, prije svega gudaĉki kvartet. Preobraţava se i tehnika dirigiranja. Što dalje, u operi će sve rjeĊe dirigent sjediti za ĉem balom. Neće više dirigirati ni prvi violinist, već samostalan, po seban dirigent, nepovezan uz instrument. Sva ta nastojanja dobit će svoj ĉvrsti temelj u razdoblju klasike, upravo beĉke klasike. Osnovna crta novije muziĉke izvodilaĉke prakse, poštivanje notnog teksta, postaje baš u vrijeme beĉke klasike, tj. u posljednjim de cenijima XVIII i prvim decenijima XIX st. jednim od temeljnih kriterija svakog muziciranja. Bit će doduše i izuzetaka; veliku i dugu borbu oko centralnog problema izvodilaĉke prakse: treba 11 notni tekst smatrati neĉim definitivnim, što se ni u kojem slu ĉaju ne smije preinaĉivati, ili je on samo baza za dalje razraĊivanje i dopunjavanje, riješilo je tek XIX st. u korist prve koncepcije. 6. Romantiĉka vremena dalje obogaćuju izvodilaĉku praksu. Pronalaskom metronoma (1816) omogućeno je toĉno fiksiranje tempa. Pronalaze se i ventili za limene duhaĉke instrumente, koji mogu izvoditi kromatsku ljestvicu; time se uvelike obogaćuje njihova uloga u orkestru. Demokratizacija muzike sve se intenzivnije provodi, sve dostupnija postaje muziĉka umjetnost širim graĊanskim slojevima. Javni koncertni ţivot, zapoĉet još u XVIII st., stalno dobiva u kvalitetu i kvantitetu. Uporedo s njim velik je i broj ljubitelja koji redovno kod kuće muziciraju i postaju glavnim izvodiocima komorno-muziĉkih djela. Zanimljivo je usporediti programe javnih i privatnih koncertnih priredaba iz prve polovine prošlog stoljeća s današnjima. Na jednom koncertu Beethovenovih djela iz 1807 izvedene su Prva, Druga, Treća i Ĉetvrta simfonija, Ĉetvrti klavirski koncert, arije iz Fidelia i uvertira Coriolan. Na koncertu Beethovenovih djela, odrţanom 1824, izvedena je uvertira Zur Weihe des Hauses, tri opseţna odlomka iz Missae solemnis i cijela deveta simfonija. Uporedo s duljinom izvedaba, koje su trajale po 4 sata, rastao je i izvodilaĉki aparat. Karakteristiĉna je u tom pogledu jedna, doduše iznimna, izvedba Havdnova oratorija Die Schopfung iz 1843, u kojoj je sudjelovalo 660 pjevaĉa i 320 orkestralnih muziĉara. Javljaju se prvi veliki dirigenti (Weber, Spontini, Berlioz); pri dirigiranju oni upotrebljavaju smotak notnog papira ili štapiće razliĉite duljine. Veliki solisti (Paganini, Liszt) razvijaju solistiĉki koncert do neslućenih mogućnosti. Stara praksa, prema kojoj su kompozitori istodobno i izvodioci vlastitih djela, nestaje. Reproduktivni umjetnici postaju posrednicima izmeĊu kompozitora i publike. To vrijedi za klavirsku i gudaĉku literaturu, kao i za solo-pjesmu koja baš u romanici doţivljuje pravi procvat (Schubert, Schumann). Koncerti se u prvoj polovini XIX st. odrţavaju preteţno u podnevnim satovima, a u drugoj polovini uveĉer. Sve se više paţnje polaţe na pokuse, na kojima se temeljito prouĉavaju pojedinosti; poštivanje i naj- -manjeg detalja u notnom tekstu postaje osnovnim uvjetom javnog izvoĊenja. Više nema mjesta nikakvim slobodama izvodilaca. — U XIX st. proširuje se operni i simfonijski orkestar instrumentima koji su se dotad rijetko upotrebljavali ili ih u njemu uopće nije bilo (harfa, engleski rog, bas-klarinet, razne vrste tuba kod R. Wagnera). Wagner uvodi i znaĉajnu novost: sakriveni operni orkestar u svom kazalištu u Bavreuthu.
236
IZVODILAĈKA PRAKSA prema tome, na kojoj grupi instrumenata kompozitor posta' teţište (tako npr. C. Orff specijalno istiĉe skupinu udaralj U muziĉkom kazalištu našeg doba znaĉajna su nastojanja 1 gotovo oratorijskog koncipiranja opere, u kojoj se susreću i r< tatori, odnosno zborovi s ulogama koje nedvosmisleno podsjeć na kor u starogrĉkoj tragediji. Novo poglavlje u povijesti izvodila prakse otvorilo se pronalaskom mehaniĉke reprodukcije muz (gramofon, radiodifuzija, magnetofon), što je izazvalo nove r gućnosti u isticanju i spajanju tonskih obiljeţja s razliĉitih izvc Pojavu za sebe predstavljaju u naše vrijeme razmjerno usp pokušaji da se instrumentalna muziĉka djela iz daleke prošli (renesansa, barok) izvedu na originalnim starim instrumenti koji su i nekada sudjelovali u uzvoĊenju. S tim u vezi treba taknuti jak interes muziĉkih krugova za ĉembalo. Na izvodilai praksu u najnovije vrijeme utjeĉe i tzv. elektronska muzika, sa i u vezi s tradicionalnim izraţajnim sredstvima (—>■ Prilog).
Telefonski koncert u Sala del Fotiografo, Milano. Drvorez prema crteţu G. Amata u listu L'illustrazione Italiana, Milano, 1892
U XX st. ulaze u orkestralnu izvodilaĉku praksu nove crte povezane uz nov stav kompozitora prema ulozi orkestra. Oko Prvoga svjetskog rata javlja se sve ĉešće komorno tretiranje orkestra, koji stoga nuţno poprima mnogo skromnije obrise, prelazeći katkada u drugu krajnost; nasuprot velikim, prebogatim orkestrima R. Straussa, G. Mahlera i A. Schonberga (Gurrelieder) stoji u Histoire du soldat I. Stravinskog orkestar od svega 7 instrumentalista. Orkestralni sastavi doţivljuju i drugaĉije preobrazbe,
LIT.: H. Daffner, Ober die Instrumentalpraxis des 18. Jahrhunde Neue Zeitschrift fur Musik, 1907. —H. Mersmann, Beitragc zur Auffiihrur praxis der vorklassischen Kammermusik, AFMW, 11. — R. Haas, Auffiihrur praxis der Musik, Biicken, Handbuch der Musikwissenschaft, Potsdam ic — A. Schering, Auffuhrungspraxis, Leipzig 1932. — F. Dorian, The Hist of Music in Performance, 1942. — H. Hoffmann, Auffuhrungspraxis, MC Ij 1951 (sadrţava iscrpnu literaturu). — Tk. Dart, The Interpretation of Mu London 1954. — H. Engel, Probleme der Auffuhrungspraxis, Mozart-Jahrbi 1955. — K. Blaukopf, Historische Klangtreue und Auffuhrungspraxis J GrE saner Blatter, 1956. — H. Topel, Klangasthetik und Auffuhrungspraxis, ^ 1956. — P. C. Aldrich, The »Authentic« Performance of Baroque Music, F schrift A. Th. Davison, Cambridge (Mass.), 1957. — D. J. Grout, On Hist. Auti city in the Performance of Old Music, ibid. — M. Pincherle, On the Right: the Interpreter in the Performance of I7 th and l8 111 Centurv Music, MQ, ic —■ C. Dahlhaus, Zur Auffiihrungspraxis des 16. Jahrhunderts, Musik und Kirc 1959. — R. Matthes, Lebendige Auffuhrungspraxis, SMZ, 1959. — F. Rothscl The Lost Tradition —■ Music Performance in the Times of Mozart and Beet ven, London 1961. — R. Donington, On Interpreting of Early Music, Lom 1963.— G. Frotscher, Auffuhrungspraxis alter Musik, Locarno 1963. ]. As
i
JACCHIA, Agide, talijanski dirigent i kompozitor (Lugo kod Ravenne, 5. I 1875 — Siena, 29. XI 1932). Muziku uĉio na konzervatorijima u Parmi, Milanu i Pesaru CP. Mascagni). Od 1898 dirigent opere u Bresciji; 1902 prati P. Mascagnija na turneji po SAD. Do 1906 orkestralni i operni dirigent u raznim talijanskim gradovima (Brescia, Ferrara, Venecija, Milano, Siena); 1906—09 gostuje s jednom milanskom opernom druţinom u SAD i Srednjoj Americi; 1909—10 direktor Muziĉke akademije u New Yorku, 1910—16 dirigent opernih udruţenja u Montrealu, New Yorku i Bostonu. God. 1919 osnovao Bostonski konzervatorij, kojemu je do 1924 direktor; 1928 vratio se u domovinu. Komponirao orkestralna djela, kantate i solo-pjesme. JACCHINI, Giuseppe Maria, talijanski violonĉelist i kompozitor (Bologna, oko 1670 — nakon 30. IV 1727). Uĉio kompoziciju i violonĉelo. Od 1688 ĉlan Accademia dei Filarmonici; od 1689 do smrti violonĉelist u orkestru katedrale San Petronio u Bologni. J. je komponirao iskljuĉivo instrumentalnu muziku. Prednost daje obliku crkvene sonate i koncerta. Djela op. 4 1 5 nadovezuju na bolonjsku tradiciju koncerta. U koncertima za jednu ili dvije trublje primjećuje se jak utjecaj Torellija. DJELA. INSTRUMENTALNA : Sonate a Violino e Violoncello et a Vio loncello solo per camera op. i; Sonate da camera a 3 e 4 strumenti col Violoncello obligato op. 2, 1695; Concerti per camera a Violino e Violoncello selo, e ncl fine 2 Sonate a Violoncello solo col Basso op. 3, 1697; Concerti per camera d 3 e 4 strumenti cnn Violoncello obligato op. 4, 1701; Trattenimenti per camera d 3, 4, 5 e 6 strumenti, con alcune d una e due Trombe op. 5, 1703. — U izdanju Trattenimenti musicali per camera a Violino e Violoncello di vari Autori obj. jedna sonata za violinu i violonĉelo. U rukopisu saĉuvane 3 sonate za trublju, gudaĉe i b. c, 1690—95 i 2 Sinfonie za 2 trublje, gudaĉe i b. c, 1695. NOVA IZD.: 2 sonate za violonĉelo i klavir (op. 1 br. 7 i 8) obj. F. Vatielli, bez god. LIT.: F. Vatielli, Arte e vita musicale a Bologna, Bologna 1927. — F. Giegling, Giuseppe Maria Jacchini, MGG, VI, 1957.
JACHES DE WERT (Giaches, Jacques, Jakob, Werth, Vuert), nizozemski kompozitor (Antwerpen ili Weert, provincija Antwerpen, 1535 — Mantova, 6. V 1596). U ranoj mladosti dospio u Napuljsko kraljevstvo i sluţio najprije kao zborski djeĉak na dvoru markize od Padule. Oko 1558 na dvoru je Alfonsa Gonzage u Novellari, oko 1561 na dvoru u Parmi gdje ga poduĉava Cvprien de Rore, tamošnji dvorski dirigent. God. 1563 povjereno mu je vodstvo kapele generalnog guvernera Milana Gonzalva Fernandeza od Cordobe, a od 1565 vodi kapelu crkve S. Barbara i dvorsku kapelu vojvode Gonzage u Mantovi. Na tom je poloţaju ostao do kraja ţivota, puna 3 decenija; pod njegovom su upravom ĉlanovi kapele bili G. G. Gastoldi, C. Monteverdi (1590 —-96) i G. Pallavicino. J. je ĉesto putovao u pratnji svojega gospodara (1566 na dvor Maksimiliana u Augsburg), a neko vrijeme proveo je i na dvoru u Ferrari gdje se sentimentalno vezao s pjesnikinjom Tarquinijom Molza, jednom od triju dvorskih »dama, pjevaĉica«. Neobiĉno plodan kompozitor, J. je uţivao velik ugled medu suvremenicima. O njegovom umijeću govore Th. Morley, G. Artusi, G. B. Đoni, Monteverdi, Palestrina (»virtuoso cosi raro«) i dr., a djela su mu objavljena u više antologija tiskanih izmeĊu 1558 i 1640. Kao muziĉki upravitelj na jednom od najbogatijih renesansnih dvorova imao je duţnost, pored ostalog, da komponira muziku za dvorske sveĉanosti, madrigale za koncerte, te baletnu muziku i muziku za igrokaze (intermedije) koja se, izuzev arhivskih podataka, nije saĉuvala. U madrigalima je oĉitovao posve izvornu nadarenost, izraţajnu snagu i smisao za novi, dramatiĉni
izraz koji je odgovarao duhu vremena, kasnoj renesansi. Karakteristiĉni su madrigali u koncertantnom stilu: petoroglasni sa 3 istaknuta koncertantna glasa, inspirirani i posvećeni trima glasovitim pjevaĉicama s dvora u Ferrari. J. je ostvario tijesnu vezu izmeĊu rijeĉi i muzike i medu prvima upotrebljavao, mjestimice, homofoni slog da bi postigao jaĉi dramatski efekt, pa se njegovi dramatski madrigali iz VII i VIII knjige mogu svakako smatrati preteĉama Monteverdijeva »stile concitato«. DJELA. VOKALNA. Jedanaest knjiga madrigala za 5 glasova: I, 1558; II, Madrigali del fiore, 1561; III, 1563; IV, 1567; V (sadrţava i midrigale za 6—7 glasova), 1571; VI, 1577; VII, 1581; VIII, 1586; IX (za 5 i 6 glasova), 1588; X, 1591 i XI, 1595. // 1. libro di madrigali a 4 v., 1561; // 4. libro de madrigali a 6 v., 1567; // I. libro delle canzonette villanelle a 5 v., 1589; 52 madrigala u talijanskim, nizozemskim, njemaĉkim, engleskim i danskim zbirkama onoga doba; madrigali u rkp. — CRKVENA: Motectorum s voeum liber primus, 1566; // 2. libro di moteti a 5 v., 1571; Modulationum cum 6 vocibus liber primus, 1581; Modulationum Sacrarum 5 et 6 voeum libri 3 in unum volumen redacti, 1583 (novo cjelokupno izd. t r i j u prethodnih zbirki); Hymni, 1590; Vana mundi bea-titudo quam vocibus 4 decantavit, 1653; 7 misa (neke nepotpune) u rukopisima i zbirkama; Passio secundum Marcum (rkp., nepotpuno); 2 Magnificata; više moteta i psalam u razliĉitim zbirkama i rkp. — Devet kompozicija u instrumentalnim zbirkama (tabulaturama). NOVA IZD.: 5 madrigala obj. A. Einstein (The Italian Madrigal III, 1949); pojedine madrigale i motete obj. W. B. Squire, F. Commer (Mušica Saera, 1882), A. Davison i W. Apel (Historical Anthology of Music, I 1947) i dr. Cjelokupna djela izlaze u redakciji C. MacClintocka (dosad obj. 8 sv. madri gala u seriji Corpus Mensurabilis Musicae, 1961—68). LIT.: A. Ramazzini, Giaches de Wert e Tarquinia Molza, Archivio storico Lombardo, 1879. — A. Bertolotti, La Mušica alla corte dei Gonzaga in Mantova dal secolo XV al secolo XVIII, Milano 1890. — /. Bogaert, Giaches de Wert: zyn betrekkingen met bekende tvdgenooten, Vlaamsch Jaarboek voor Muziekgeschiedenis, II—III, 1940. — A. Einstein Die Anfange des Vocalkonzertes, AML, 1931. — A.-M. Baulier-Regnier, Jacques de Wert (1535—1596), Revue Belge de Musicologie, 1950. — C. MacClintock, The 5-parts Madrigals of Giaches de Wert, Bloomington 1955. — Isti, Some Notes on the Secular Music of Giaches de Wert, Mušica Disciplina, 1956. — A.-M. Bautier-Regnier, Jaches de Wert, MGG, VI, 1957- — C. MacClintock, Giaches de Wert (1535 —1596): Life and Works, Roma-Dallas, 1966. — Isti, New Light on Giaches de Wert, u djelu Aspects of Medieval and Renaissance Music, New York 1967. I. Ać.
JACHET IZ MANTOVE (Jacobus Collebaudi; zvan takoĊer Jachetto, Jacquet, Jachettus Gallicus), francuski kompozitor (Vitre, Rennes, oko 1495 •— Mantova, oko 1559). Njegova prisutnost u Mantovi spominje se prvi put 1527. Od 1534 magister puerorum u kapeli kardinala Ercolea Gonzage; ĉesto pratio kardinala na putovanjima i boravio nekoliko puta u Rimu; od 1539 kapelnik katedrale u Mantovi. Komponirao iskljuĉivo crkvenu muziku. Njegova djela ne odaju autora originalne invencije, ali su ga suvremenici veoma cijenili. Spretan kontrapunktiĉar, ĉesto piše u imitacijskom stilu, primjenjujući i ostala izraţajna sredstva razvijene vokalne polifonije XVI st. S imenom Jachet bilo je u XVI st. nekoliko kompozitora rodom iz Francuske ili Nizozemske, koji su djelovali u Italiji, pa su djela oznaĉena tim imenom ĉesto stvarala teškoće pri odreĊivanju autorstva. DJELA. CRKVENA: jedna misa za 4 glasa, 1554; 2 knjige misa za 5 glaso va, 1554 i 1555; 2 knjige Messe del Fiore za 5 glasova, 1561; jedna misa za 6 glasova, 1557; 12 misa u raznim zbirkama onoga vremena; zbirka moteta za 4 glasa, 1539; 5 knjiga moteta za 5 glasova, 1539—65; oko 140 moteta u suvremenim zbornicima; 7 Magnificata; himne; Orationes; psalmi. —-Šest moteta u tabulaturama onoga vremena (1 u talijanskoj, 1 u nizozemskoj tabulaturi i 4 u španjolskim tabulaturama). NOVA IZD.: 4 moteta obj. R. J. Van Maldeghem (Tresor musical, I, 1865 i XVII, 1881); 1 motet (iz tabulature L. Venegasa) obj. H. Angles (La Mušica en la corte de Carlos V, 1944); 1 motet obj. H. Zenck (Adriani VCillaert opera omnia, IV, 1952); Passio die Veneris obj. A. Schmitz (Musikalische Denkma'ler, I, 1955). LIT.: R. Eitner, Jachet da Mantoa und Jachet Berchem, MFM, 1890. — K. Huber, Die Doppelmeister des 16. Jahrhunderts, Sandberger-Festschrift
238
JACHET IZ MANTOVE — JACKSON
1918. —A. - M. Bautier-—Regnier, Jachet de Mantoue, contribution a l'ćtude du probleme des Jachet au XVI e siecle, Revue Belge de Musicologie, 1952. — K. Widmaier, Jachet von Alantua und sein Alotettenschaffen (disertacija), Freiburg i Br. 1953. — A. - M. Bauticr-Rcgnicr, Jachet von Mantua, MGG, VI, 1957-
JACHIMECKI, Zdzisiaw, poljski muzikolog, dirigent i kompozitor (Lavov, 7. VII 1882 — Krakov, 26. X 1953). Studirao na Konzervatoriju u Lavovu (S. Niewiadomski, H. Jarecki) i na beĉkom Univerzitetu (G. Adler) i kod H. Graedenera i A. Schonberga. Doktorirao 1906 disertacijom o psalmima M. Gomolke. God. 1906—11 nastavnik na Konzervatoriju u Krakovu, od 1911 predavao muzikologiju na Univerzitetu (1917 profesor). Dirigirao simfonijskim orkestrima u Krakovu (1908—-24). Poslije Prvoga svjetskog rata predaje o poljskoj muzici (naroĉito o Chopinovoj) na univerzitetima u Rimu, Firenci, Padovi, Bologni, Veneciji, Frankfurtu na Majni, Beĉu i Budimpešti. Ĉlan poljske Akademije znanosti i umjetnosti i predsjednik njezinog muzikološkog odjela. Njegova djela osnivaju se na temeljitom studiju izvora. Mnoga djela starih poljskih kompozitora priredio je za izvedbe. Ogledao se i kao kompozitor. DJELA. SPISI: Mozart, 1906; Hugo Wolf, 1908; Joseph Haydn, 1909; Wplywy zuloskie zv muzyce polskiej, 1911; R. Wagner, 1912; Muzyka na dzvorze krola Wladyslawa Jagielly, 1424—1430, 1915; Historia muzyki polskiei, 1920; .S. Moniuszko, 1921; R. Wagner. Ţycie i tzvorczošć, 1922; Fryderyk Chopin. Rys tycia i tzuorczošci, 1927; K. Szymanowski, 1928; Latinska piein do šzv. Slanislazva z XV wieku, 1935; Aluzyka polska zv rozzvoju historycznym (2 sv.), 1948—51; Aiuzykologia i pišmiennictzvo muzycne zv Polsce, 1948; Wybor listovi Chopina, 1949; Muzyka Antoniego Radzizvilla do »Fausta« Goethego, 1958. Prilozi u izdanjima poljske Akademije znanosti, te u poljskim i inozemnim ĉaso pisima. — Preveo na poljski više opernih libreta. LIT.: J. Reiss, Podre.czna encvklopedia muzvki, Krak?w 1950. — K. Szvaryczezoska, Zdzislaw Jachimecki, MGG, VI, 1957.
JACHINO, Carlo, talijanski kompozitor (San Remo, 3. II 1887 — Rim, 23. XII 1971). Studij završio 1909 u gradu Lucca (G. Luporini), usavršavao se u Leipzigu (H. Riemann), Londonu i Parizu. God. 1927—50 profesor kompozicije na konzervatorijima u Parmi, Napulju i Rimu, a 1951—53 direktor konzervatorija u Napulju. Pozvan u Bogotu (Kolumbija), gdje je organizator i direktor Konzervatorija. Od 1961 bio je umjetniĉki direktor kazališta 5. Carlo u Napulju. DJELA. ORKESTRALNA: 2 koncerta za klavir, 1953 i 1957; koncert za violonĉelo Canti delta Toscana; Sonata drammatica za violinu, 1931; suita iz opere Giocondo e U suo Re, 1933; Preludio di fešta, 1932; Pastorale di Natale za mali orkestar, 1932; Fantasia del rosso e nero, 1935; varijacije za orkestar Pagine di Ramon, 1937; L'ora inquieta za gudaĉe, 1953. — KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta, 1925, 1928 i 1930; klavirski trio, 1911; trio za klavir, flautu i violonĉelo 1955; kvintet za klarinet, rog, violinu, violu i violonĉelo, 1956; Sonata breve za violonĉelo i klavir, 1947; sonata za 9 instrumenata, 1924. — Klavirske kompozicije. — Preludio e Passacaglia za orgulje, 1955. — DRAMSKA. Opere: Notturno, 1913; Cena di Berlingaccio, 1913; Giuditta, 1914; Giocondo e U suo Re, I924i // Re dei Ribaldi, 1940. Baleti: Le Babuccie fatate; Fiore divalle, 1927. — VOKALNA: Carine secolare za zbor i orkestar, 1953; Filottete a Letnnos za glas i orkestar, 1913; Nebbia za glas i orkestar, 1913; // Dono degli Eroi za zbor a cappella, 1951; Cinque melologhi za recitatora i gudaĉki kvartet, 1913; Tre madrigali za glas, flautu i harfu, 1951; solo -pjesme. — SPISI: Lohengrin di R. Wagner, 1924; Salome di R. Strauss, 1924; Gli strumenti d'orchestra, 1946; Tecnica dodecafonica, 1948.
jACKEL, Robert, austrijski oboist, pijanist i kompozitor (Beĉ, 22. I 1896 — Salzburg, 1. V 1970). Studirao na beĉkoj Muziĉkoj akademiji klavir (J. Mever), obou (P. Baumgartel) i kompoziciju (F. Schreker). God. 1917—45 nastavnik za obou i klavir na Mozarteumu u Salzburgu. DJELA. ORKESTRALNA: komorna simfonija za kvartet op. 7, 1920; klavirski trio, 1922; klavirski kvartet, 1935; trio za violinu, obou i violu, 1923; duhaĉki kvintet, 1952; sonata za violinu i klavir, 1928; va rijacije za obou i klavir, 1951; romanca za violinu i klavir i dr. — KLAVIRSKA :
JACKSON, George K., engleski orguljaš i kompozitor (Oxford, 1745 — Boston, 18. XI 1822). Kao djeĉak pjevao u Kraljevskoj kapeli. Postao doktor muzike 1791 u Londonu. Od 1796 ţivio u Americi kao orguljaš i muziĉki pedagog (od 1804 u New Yorku, dirigent St. George's Chapel; od 1812 trajno u Bostonu). Ostavio nekoliko svezaka crkvene muzike (The Choral Companion, 1817) i traktat First Principles, or a Treatise on Practical Thorough Bass, 1795. JACKSON, George Pullen, ameriĉki muziĉki pisac (Monson, Maine, 20. VIII 1874 — Nashville, Tennessee, 19. I 1953). Studij završio na Univerzitetu u Chicagu (doktorirao 1911); 1918—43 predavao njemaĉki jezik na univerzitetu Vanderbilt u Tennesseeu. U središtu njegova muziĉkog istraţivalaĉkog rada bili su spirituali. DJELA (izbor): The Genesis of the Negro Spiritual, American Mercurv, 1932; White Spirituals in the Southern Uplands, 1933 (novo izd. 1965 s uvodom
D. Yodera); Spiritual Folk-Songs of Early America, 1937 (III izd. 1965); D East Spirituals and Others, 1943 (II izd. 1953); White and Negro Špiriti 1944; Another Sheaf of While Spirituals, 1952.
JACKSON, Mahalia, ameriĉka pjevaĉica (New Orlea 26. X 1911 — Evergreen Park, Illinois, 27. I 1972). Pjevala kao petogodišnja djevojĉica u Chicagu u crkvenom zboru. U r liĉitim baptistiĉkim crkvama zapoĉela i karijeru pjevaĉice go< songa. Ubrzo se istaklakao je. od najboljih interpreta tog o ka crnaĉke duhovne muz premda se okušala i kao pjev; ca bluesa. Nastupala na broji koncertnim turnejama u Si a 1952 i 1961 s velikim je us] hom gostovala i u Evropi. S jelovala je i na festivalima JE -muzike (Newport 1958 i 19 Lenox, 1957). Glumila i pjei u nekoliko filmova. Sa E. }■ -Leod Wylie napisala Mo\ on up (1966). Lit.: E. Kayser, Mahalia J; son, Wetzlar 1962 — E. Uylc Vorstin van de gospel: Mahalia J; son, Den Haag 1962.
JACKSON, Remena, < gleska plesaĉica (Invercarj Novi Zeland, 1926 —). Sti baleta zapoĉet u školi Laws -Pomeli u Wellingtonu nasta1 1946 u školi M. JACKSON Sadler's Wells ba ta. Izvrsna tehniĉarka, ples je glavne uloge u velikim klasiĉnim baletima od kojih su Tri ruţica (Ĉajkovski), Les Patineurs (Meverbeer) i Variation 01 Theme of Purcell njena najuspjelija ostvarenja. Iz javnog umj niĉkog ţivota povukla se 1959. :
JACKSON, r. William I (zvan Jackson of Masham), < gleski orguljaš i kompozitor (Masham, Yorkshire, 9. I 1815 Bradford, 15. IV 1866). Samouk, svladao harmoniju i kontrapui i nauĉio svirati brojne instrumente. Od 1832 crkveni orgul u Mashamu; od 1852 u Bradfordu suvlasnik trgovine muzil lija te orguljaš u crkvi St. John's i (od 1856) u kapeli Horton Lar od 1856 takoĊer dirigent Bradford Choral Society. Njegov zboj stil nastavlja se na Handela i Havdna. Djela su mu tehniĉki zre ali bez veće invencije. DJELA: Praise of Music, simfonija za orkestar i zbor, 1866. — A Slozv A vement and Rondo za klavir, 1844. — VOKALNA. Oratoriji: The Delivera of Israel from Babylon, 1845 i Isaiah, 1851. Kantata The Year za zbor i orkesl 1859 (najpoznatije djelo); glees; zborovi; solo -pjesme.— CRKVENA: rr. u E-duru za 4 glasa i orgulje, 1846; Full Service u G-duru, 1864; CIII psal za sole, zbor i orkestar, 1841 (druga verzija za sole, dvostruki zbor i orkes' 1856); anthemi. — OBRADBE: The Bradford Tune Book, oko 1860; Jacksi Hymn Tunes and Chants, oko 1860; Congregational Psalmody, 1863. — Iruĉnik pjevanja A Singing Class Manual, 1849.
2. VVilliam II, orguljaš (Bradford, 1853 — Ripon, 10. ] 1877). Sin i uĉenik Williama I. Orguljaš u Morningside Pari Church u Edinburghu; komponirao je nekoliko zborova i pjesan LIT.: J. S. Smith, The Life of VCilliam Jackson, the Miller Mušici Leeds 1926. —N. M. Temperley, Jackson, 1. William (»Jackson of Mashari 2. William, MGG, VI, 1957.
JACKSON, VVilliam (zvan Jackson of Exeter), engle; kompozitor, orguljaš i pisac (Exeter, 29. V 1730 —■ 5. VII 180 Uĉio muziku u rodnom gradu, zatim u Londonu kod orguljj J. Traversa. Ţivio u Exeteru, ali uvijek ostao u tijesnoj vezi muziĉkim ţivotom Londona. Od 1777 do kraja ţivota orgulj; Lay-Vicar, kantor i zborovoda katedrale. — J. je u prvome re< vaţan po svojim knjigama, koje sadrţavaju dragocjene podat o muziĉkom ţivotu tadanjeg vremena i vaţne kritiĉke osvrte (prem Jacksonovo kritiĉko gledanje nije posve lišeno predrasuda). Koi pozicije su mu za ţivota bile veoma popularne. Jacksonove odli dolaze najpotpunije do izraţaja u svjetovnim vokalnim djelin Bio je i nadaren slikar amater. DJELA. KOMORNA: koncert za 7 gudaĉkih instrumenata, oko 17, Eight Sonatas for ihe Harpsichord, tzvo Violins and a Violoncello op. IO, 17' Six Sonatas for the Harpsichord accompanied by a Violin op. 2, oko 1765..—-DRA. SKA; Opere: Lycidas (prema Miltonu), 1767; The Lord of the Manor, 1780 i J Metamorphosis, 1783. — VOKALNA: An Anthem . . . and an Ode written by Po oko 1770; An Ode to Fancy, oko 1770; arija Oueen of Every Moving Measv 1796; 6 madrigala za 2, 3 i 4 glasa, oko 1786; 6 epigrama za 2, 3 i 4 glasa, c 1786; kvarteti; terceti; canzonete i pastorale za 2glasa; elegije, oko 1770; so pjesme. — CRKVENA: Church Services; Hymns in three parts, oko 17; brojni anthemi. — SPISI: Thirty Letters on Various Subjects, 1782; Obser, tions on the Present State of Music in London, 1791; The Four Ages, Toget zvith Essays on Various Subjects (autobiografija), 1798 (nanovo tiskano 188 NOVA IZD.: ĉetvoroglasne obradbe Jacksonovih canzonetta obj. F. C der (zbirka Novello's Part Song Book, II, 1893); 2 dueta i 1 pjesmu obj. S. I ring Gould (English Minstrelsie, VI, 1895—96) i dr.
JACKSON — JACOBI LIT.: E. Mackerness, Fovargue and Jackson, Music & Letters, 1950. — Isti, W. Jackson at Exeter Cathedral 1777—1803, Devon and Cornwall Notes & Queries, 1956. — Ch. L. Cudworth, William Jackson (of Exeter), MGG, VI, 1957-
JACOB (Jacobs), Benjamin, engleski orguljaš (London, 15. V 1778 — 24 VIII 1829). Orguljaš u Londonu: od 1788 u Salem Chapel, od 1794 u Surrey Chapel, od 1824 u St. John's Church (Waterloo Road). Teoriju uĉio kod S. Arnolda. Jedan od najboljih engleskih orguljaša, pripadao grupi koja je, predvoĊena S. Wesleyem, oko 1808 zapoĉela Bachovu renesansu u Engleskoj. Kasnije su Wesley i J. postizali znatne uspjehe zajedniĉkim izvedbama Bachove muzike u Surrey Chapel. Pod naslovom National Psalmody izdao je 1817 zbirku crkvenih melodija s instrumentalnim ritornellima, podmetnuvši melodijama izbor psalamskih tekstova. LIT.: S. Wedey, Letters to . . . Mr. Jacob, Relating to the Introduction to This Country of the Works of J. S. Bach, London 1875. — H. F. Redlich, Anfange der Bachpflege in England, Bachprobleme, Leipzig 1950. — Isti, Benjamin Jacob, MGG, VI, 1957.
JACOB, Gordon Percival Septimus, engleski kompozitor (London, 5. VII 1895 —). Studij svršio na Royal College of Music u Londonu (Ch. V. Stanford, R. Vaughan Williams, A. C. Boult, H. Hovvells); na tom zavodu 1926—53 profesor kompozicije i instrumentacije. Na festivalima u pokrajini i na londonskim Promenade Concerts ĉesto dirigirao vlastite kompozicije; kasnije, pored dirigentske djelatnosti na Royal College of Music, stalni dirigent u Royal Amateur Orchestral Society. J. je izvanredan instrumentator. Djela su s izvodilaĉkoga gledišta pisana vrlo zahvalno, ali nisu nikad usmjerena na vanjske efekte. Druge su odlike njegova stvaralaštva vitalna ritmika, raspjevana melodika i smisao za muziĉki humor. J. ne izbjegava izraţajnost. Sam se nazvao »tradicionalnim« zbog toga što je njegova muzika djelomiĉno pod utjecajem prethodne generacije; ona ponekad podsjeća na R. Vaughan Williamsa, E. Elgara i G. Holsta. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1929 i 1944; simfonija za gudaĉe, 1943; A York Symphony za limene duhaĉe, 1971. Tri simfonijete: I, 1944; II, za mali orkestar, 1951 i III, za gudaĉe, The Cearne, 1953; koncert za klavir i gudaĉe, 1927; koncert za klavir, 1957; Concertino za klavir i gudaĉe, 1956; koncert za vio linu i gudaĉe, 1954; koncert za vio lu, 1925; koncert za violonĉelo i gudaĉe, 1955; koncert za obou i gudaĉe, 1933; kon cert za obou br. 2, 1956; koncert za fagot, gudaĉe i udaraljke, 1942; koncert za rog i gudaĉe, 1951; koncert za trombon, 1955; rapsodija za engleski rog i gudaĉe, 1948; Denbigh Suite, 1929; tri suite, 1941, 1949 i 1949; Variations on an Air by Purcell za gudaĉe, 1930; Passacaglia on a Well-knozvn Tune, 1931; Variations on an Original Theme, 1936; Galop joyeux, 1937; Divertimento, 1938; Chaconne on a Theme by Vaughan Williams, 1942; Russian Interlude, 1943; Festival March, 1948; Fantasy on the Alleluia Hymn, 1949. Kompozicije za limeni orkestar. — KOMORNA: tercet za gudaĉe, 1930; Six Shakcspearean Sketches za gudaĉki trio, 1946; gudaĉki kvartet u C-duru, 1928; klavirski trio, 1955; kvartet za obou i gudaĉe, 1938; kvintet za klarinet i gudaĉe, 1942; Divertimento za harmoniku i gudaĉki kvartet, 1954; Serenade za oktet drvenih duhaĉa, 1949; sonatina za violu (klarinet) i klavir, 1948; sonata za violonĉelo, 1957; 3 invencije za flautu i obou, 1934; preludij, passacaglia i fuga za violinu i violu, 1948. — Sonata za klavir, 1956. — DRAMSKA. Baleti: The Jew in the Bush, 1923 i Uncle Remus, 1930. Scenska muzika za nekoliko Shakespeareovih drama (sve za kazalište Old Vic u Londonu). Filmska muzika. — VOKALNA: djeĉja kantata The Birthday, 1932; Donald Caird (W. Scott) za zbor i orkestar, 1930; A Goodly Heritage za ţenski zbor, gudaĉe i klavir, 1951; The Nun's Priest's Tale (Chaucer-Coghill) za zbor i orkestar, 1954; Helen of Kirkconnell za bariton i orkestar, 1938; zborovi; Songs of Innocence (Blake) za sopran i gudaĉki trio, 1922; 3 pjesme za sopran i klarinet, 1931; solo-pjesme. — Laudate Dominum za zbor i orkestar, 1954. — SPISI: Orchestral Technique, a Manual far Students, 1931; How to Read a Score, 1944; The Composer and His Art, 1956. — Preradbe za orkestar djela drugih autora: W. Byrda, O. Gibbonsa, F. Couperina, G. Tartinija, F. Mendelssohna, R. Schumanna, F. Liszta, F. Chopina, A. Ch. Lecocqa, E. Elgara i G. Holsta. LIT.: M. Scott, Gordon Jacob, Monthlv Musical Reco rd, 1929. — H. Foss, The Music of Gordon Jacob, The Listener, 1951. — D. Barlow, Gordon Jacob, MGG, VI, 1957. B. Ać.
JACOB (Jakob), Gunther Vaclav, ĉeški kompozitor (Gossengriin, danas Kacefov, Sokolov, 30. IX 1685 — ?, 21. III 1734). Kao djeĉak pjevao u zborovima benediktinskih samostana; studirao na Praškom univerzitetu pravo i filozofiju, zatim teologiju te 1710 stupio u benediktinski red u samostanu sv. Nikole u Pragu. Od 1707 pomoćni orguljaš, od 1721 glavni orguljaš samostanske crkve. God. 1719—20 u Manetinu uĉitelj M. Laţanske. Njegov je uĉenik (od 1718) bio F. Benda. DJELA. CRKVENA: 8 misa; 2 Reauiema; 3 Te Deuma; 1 StabatMater; Psalmi Vespertini pro omnibus anni festivitatibus, 1726; Cantata Pentecostalis za bas, 2 violine i orgulje; Aria de Gloriosae Ascensione Domini za bas, 2 violine, violu i orgulje i dr. — Saĉuvana su takoĊer 3 teksta za oratorij, dok su mnoge kompozicije izgubljene. LIT.: E. Trolda, P. Gunther Jacob, Mitteilungen des Vereins fiir Geschichte der Deutschen in Bohmen, 1915. — R. Ouoika, Die Musik der Deutschen in Bohmen und Mahren, Berlin 1956. — Isti, Gunther Wenzel Jacob, MGG, VI, 1957.
JACOB, Maxime (Dom Clćment), francuski kompozitor (Bordeaux, 13. I 1906 —). Uĉio u Parizu kod Y. Nata (klavir), Ch. Koechlina (harmonija) i A. Gedalgea (kompozicija). Pripadnik grupe Ecole d'Arcueil. God 1929 stupio u benediktinski samostan En-Calcat (Tarn), bavio se gregorijanikom i uĉio orgulje kod H. Cabiea i M. Duruflea; ubrzo postao orguljaš samostana i prireĊivao
239
koncerte u Toulouseu, Albiju i drugim gradovima. ■—■ Jacobova isprva vrlo jednostavna, kasnije naglašenije disonantna harmonija u biti je uvijek ostala tonalna i podvrgava se izraţajnoj melodijsko; liniji. Vide se utjecaji gregorijanskog korala, G. Faurea i E. Satiea, u nešto manjoj mjeri i D. Milhauda. DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonietta funebre, 1947; komorna simfonija, 1953; koncert za klavir, 1961; uvertira, 1923; Serenade, 1928. — KOMORNA: 7 gudaĉkih kvarteta; 4 sonate za violinu i klavir; 2 sonate za v i o l o nĉ e lo i k la v i r ; s o na t a z a fl a u t u i k la v i r , 1 9 6 6 ; El o g e d e l a p a i x p o u r l a m e e t p i a n o , 1 9 5 0 . — K L A VI R S K A : 1 6 s o na t a , 1 9 2 9 — 5 2 ; S i x petits preludes, 1927; Đouze Feuillets d'album, 1957; Triptyque, 1965 i dr. — Kompozicije za orgulje. — DRAMSKA: komiĉna opera Blaise le savetier, 1926. Scenska muzika za drame J. Superviellea, P. Claudela, Ch. -P. Peguva i J. P. Altermanna. — VOKALNA: oratorij Le Vitrail de Ste Therese, 1952; Le Chemin de la croix za recitatora i gudaĉe, 1966; Quatre chansons entre l'ame et Vepoux za zbor, 1948; Voća Mariam za zbor, 1950; terceti. Solo-pjesme: Six poemes de G. Apollinaire, 1925; Cartes postales (Cocteau), 1927; Sept chansons d'amour du 18 ime siecle 1928; Rondel du i;e siicle, 1936; Deux Noels, 1942; Vergers (Rilke), 1945; Six chansons de Ste Therese a" Avila, 1948; A Picasso 6 pjesama (P. Eluard), 1949; Le Bois atnical (P. Valerv), 1953 i mnoge druge. — CXXIV psalam za 4 glasa. LIT.: M.-R. Clouzot, Maxime Jacob, MGG, VI, 1957. — Isti, Souvenirs a deux voix. De Maxime Jacob a Dom Clement Jacob, Toulouse 1969.
JACOB DE SENLECHES (Jacopinus Selesses, Jacomi), muziĉar XIV—XV st. (? — St. Lug, sjeverna Francuska, ?). Ide u krug muziĉara koje je na svom dvoru zaposlio Ivan I Aragonski (kralj 1387—-95). U rukopisima mu je ime oĉito iskrivljeno; vjerojatno se zvao Jacobus de Sentluch. U arhivima u Barceloni zove se Jacomi; meĊutim, Ivan I namjestio je kod sebe 7 muziĉara imenom Jacobus. Kao liĉnost identiĉna s Jacobom de S. dolaze u obzir Jacomi Capeta i Jacomi lo Begue. Jacomi Capeta, ĉuveni gajdaš, bio je u sluţbi na aragonskom dvoru vjerojatno do 1404; u izvještajima se spominje od 1372. Obojica Jacomija putovala su 1378—79 u Brugge zbog školovanja. Jacomi lo Begue otpušten je iz sluţbe 1379. H. Angles smatra da je on autor balade Fuions de ci, nastale 1382 povodom smrti kastilijske kraljice Eleonore Aragonske. Jacomi Capeta bio je nekoliko puta otpuštan s aragonskog dvora i ponovo pozvan da se vrati. Oba pjevaĉa posjetila su tokom vremena ĉitav niz dvorova. J. de S. jedan je od najvaţnijih predstavnika kasne Ars Novae, koja se istiĉe sloţenom notacijom i ritmikom. Posebno mu je lijepa balada En attendant espćrance. DJELA. VOKALNA. Balade za 3 glasa: Fuions de ci; En altendant esperance i Je m'emerveil aucune fois- J'ay plusieurs fois. La harpe de melodie za 3 glasa. Virelaiji za 3 glasa: En ce gracieux temps joli i Tel me voit et me regarde. NOVA IZD. Sve kompozicije (osim La Harpe de melodie) obj. W. Apel (French Secular Music of the Late Fourteenth Century, 1950); baladu En atlendant obj. A. T. Davison i W. Apel (Historical Anthology of Music, I, II izd. 1949). Pojedina djela u faksimilu obj. F. Gennrich (u knj. Abriss der Mensuralnotation des XIV. Jh. und der ersten Halfte des XV. Jh., 1948); W. Apel (u knj. French Secular Music of the Late Fourteenth Century, 1950 i The Notation of Polyphonic Music 900—1600, IV izd. 1950). LIT.: H. Angles, Cantors und Ministrers in den Diensten der Konige von Katalonien — Aragonien im 14. Jahrhundert, Bericht iiber den musikwissenschaftlichen Kongress in Basel 1924, Leipzig 1925. — Isti, El music Jacomi al servei de Joan I. i Marti I. durant el anys 1372—1404, Homenatge a A. Rubio i Lluch, I, Barcelona 1936. — W. Apel, French Secular Music of the Late Fourteenth Century, Cambridge (Mass.) 1950. — G. Reaney, The Manuscript Chantilly, Musee Conde 1047, Mušica Disciplina, 1954. — Isti, Jacomi, MGG, VI, I957-
JACOBI, Frederick, ameriĉki kompozitor i dirigent (San Francisco, 4. V 1891 — New York, 24. X 1952). Kompoziciju uĉio u New Yorku (R. Goldmark), na Visokoj muziĉkoj školi u Berlinu (P. Juon) i kod E. Blocha. God. 1913—17 korepetitor opere Metropolitan u New Yorku; poslije toga nekoliko godina istraţuje muziku Indijanaca Pueblo u Arizoni i New Mexicu; od 1924 predavao harmoniju na majstorskoj školi United Arts u New Yorku, od 1936 kompoziciju na Juillard School. SuraĊivao u mnogim struĉnim ĉasopisima. U svojim ranijim djelima J. ĉesto upotrebljava indijanske motive, dok se u kasnijim priklanja kozmopolitizmu; povremeno primjenjuje i ritam jazza. Znaĉajna su Jacobijeva djela namijenjena jevrejskom bogosluţju (Sabbath Evening Service). DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1922 i 1947; simfonijske pjesme The Pied Piper, 1915 i The Eve of Saint Agnes, 1919. Koncerti: za violonĉelo, 1932; za klavir, 1935 i za violinu, 1937. Concertino za klavir i gudaĉki orkestar, 1946; rapsodija za harfu i gudaĉki orkestar, 1940; Night Piece za flautu i mali orkestar, 1941; uvertira Music Hali, 1948; A California Suite, 1918; Indian Dances, 1928; Two Pieces in Sabbath Mood, 1946 i dr. — KOMORNA. Tri gudaĉka kvarteta: I, na ameriĉko -indijansku temu Yibiche, 1924; I I , 1933 i II I, 1945. Hagiographia za klavirski kvintet, 1939; scherzo za duhaĉe; Music for Monticello za flautu, violonĉelo i klavir, 1945; Impressions from the Odyssey za violinu i klavir, 1947; Meditation za trublju i klavir, 1947. — KLAVIRSKA: sonata-fantazija, 1945; preludij; tokata; kompozicije za djecu. — šest crkvenih kompozicija za orgulje. — Opera The Prodigal Son, 1944. — VOKALNA: više djela za sole, zbor i orkestar (The Poet in the Desert, 1925); Two Assyrian Prayers za glas i orkestar, 1923; zborovi; solo-pjesme. — Sabbath Evening Service za bariton i zbor, 1931 i druge jevrejske crkvene kompozicije. LIT.: L. Hill, The Americ Hebrew, 1931. — J. T. Hoaiard, Our American Music, New York 1954.
JACOBI (Jacoby), Georg (Georges), njemaĉki violinist, dirigent i kompozitor (Berlin, 13. II 1840 — London, 13. IX 1906). Uĉio violinu kod E. i L. Ganza u Berlinu, Ch.-A. Beriota u Parizu i na Pariškom konzervatoriju kod L.-J. Massarta;
240
JACOBI — JACOPO DA BOLOGNA
u harmoniji i kompoziciji bili su mu uĉitelji N.-H. Reber, F.-A. Gevaert i V.Cheri. God. 1861-—-68 prvi violinist Pariške opere, a zatim dirigent kazališta Bouffes-Parisiens. U Londonu dirigent kazališta Alhambra (1871—98), kasnije vodio ljetnu pozornicu u Crystal Palaĉe; od 1896 i profesor na Royal College of Music. Odigrao vaţnu ulogu u zabavnoj muzici u posljednjoj trećini XIX st. Kao suradnik Offenbachov i kasnije Lecocqov, neobiĉno plodan baletni kompozitor, J. pripada historiji englesko-francuske operete i muziĉke komedije. DJELA: 2 koncerta za violinu; koncert za violu; Barcarolle za 2 violine i klavir i druge kompozicije za violinu. — DRAMSKA: opera Boccaccio; operete; više od 100 baleta i baletnih divertissemenata (Yolandc; The Szvans; Antiope; Ali Baba; Titania; Lochinvar). LIT.: H. F. Redlich, Georg (Georges) Jacobi (Jacobv), MGG, VI, 1957.
JACOBI, Michael, njemaĉki kompozitor (Sanne, Altmark, 1618 — Liineburg, 19. X 1663). Jedini biografski podaci o njegovim mladim danima nalaze se u pohvalnim pjesmama J. Rista, koji spominje da je J. upoznao Dansku, Švedsku, Francusku i Italiju i da je svirao nekoliko instrumenata. Najkasnije od 1649 kantor u Kielu, a od 1651 kantor u crkvi St. Johannis u Liineburgu.
DJELA. VOKALNA. Zbirke pjesama na tekstove J. Rista: Das Friedezvilnschende Teutschland, 1649; Das Friedejauchzendc Teutschland, 1653 (1 pjesma za 4 glasa, 2 trublje i b. c, 1 za 2 glasa i b. c, ostale za glas i b. c.) i Neue Musikalische Kreutz-Trost-, Lob- und Dank Schuhle, 1659 (70 pjesama). 36 pjesama kao doprinosi trima zbirkama J. Rista, 1651—56. Und da Jacob vollendet hatte, pogrebna muzika za 5 glasova i b. c. 1656; Timor Domini, optima mentis humanae cum divina harmonia, tum vocibus, tum instrumentis musicis, harmonice proposita za 11 glasova, 1663; nekoliko kompozicija za 1—2 glasa uz pratnju 2 violine i b. c, i l i samo continua. NOVA IZD.: 1 pjesmu u 4-gl. obradbi J. Crugera obj. C. Winterfeld (Der evangelisehe Kirchengesang, II, 1845); 21 pjesmu obj. M. Schletterer (Zwei Schauspielej. Rists, 1864); 13 pjesama bez b. c. obj. J. Zahn (Die Melodien der deutschen evangelischen Kirchenlieder, 1888—93); 1 pjesmu obj. W. Krabbe (Johann Rist und das deutsche Lied, 1910; 4 pjesme obj. W. Vetter (Das fruhdeutsche Licd, II, 1928); 1 pjesmu za muški zbor obradio W. Lott (1938). LIT.: M. Ruhnke, Michael Jacobi, MGG, VI, 1957.
JACOBI, Wolfgang, njemaĉki kompozitor (Bergen, Rugen, 25. X 1894 — Miinchen, 15. XII 1972). Završivši studij kompozicije na berlinskoj Visokoj muziĉkoj školi (F. E. Koch), predavao do 1933 teoriju i kompoziciju na konzervatoriju Klindzvorth-Scharzvenka u Berlinu. Od 1935 ţivio u Munchenu, gdje je 1946 sa H. Mersmannom osnovao Studio fiir Neue Musik, a 1948 postao profesor kompozicije Visoke muziĉke škole. J. je komponirao u suvremenom stilu, ali se nije sluţio dodekafoniĉkom tehnikom. Muziĉki mu je govor saţet i jasan; osnovni izraţajni element je ritam. Bio je vrstan organizator. DJELA (pre ma vlastito m po p is u). ORKES TRALNA: Kleine Sinfo nic za gudaĉki orkestar i udaraljke, 1955; koncert za ĉembalo, 1956; Capriccio za klavir, 1956; Gretry~Suite, 1932. (nanovo instrumentirano 1953); Miisik za gudaĉe; Niederdeutsche Volkstdnze za orkestar harmonika, 1956. — KOMORNA: gudaĉki kvartet; klavirski trio; trio za flautu, violinu i klavir, 1947; sonata za violu i klavir, 1956; sonata za saksofon i klavir; sonata za elektronijum i kl avir i dr. — Dvije sonate za klavir, 1956; 4 Klavierstilckc za klavir 4-ruĉno, 1954; Musik fiir 2 Klaviere. — Školska opera Die Jobsiade, 1957. — VOKALNA: Cantata za sopran, violinu i klavir; Der Memchenmaulumrf za bariton, zbor, recitatora i orkestar, 1947; Barocklieder za tenor i orkestar; // Pianlo della Vergine za soliste i mješoviti zbor, 1952; Laude za zbor a cappella, 1952; Fraucnchb're auf Kinderreime: 2 italienisehe Lieder za sopran. — INSTRUKTIVNA: Kla-vierschule (2 sv.), 1947 (sa W. Gebhardtom i H. Mersmannom); Harmonielehre, 1947 (sa W. Gebhardtom i H. Schmidt-Garreom); Kontrapunkt, 1949; Lehrbuch der Fuge und des Choralvorspiels, 1951. — Preveo na njemaĉki djelo A. Caselle i V. Mortarija Tecnica delV ochestra contemporanea. LIT.: W. Zentner, W. Jacobi, Mušica, 1949. — Isti, Wolfgang Jacobi, MGG, VI, 1957.
JACOBS, Arthur (David), engleski muziĉki kritiĉar i leksikograf (Manchester, 14. VI 1922 —). Studirao u Oxfordu (Master of Arts). Muziĉki kritiĉar novina Daily Express (1947—52), pisao brojne ĉlanke za Radio Times, Musical Times i druge engleske i strane muziĉke ĉasopise. Putovao u Australiju i u SSSR. Pomoćnik direktora mjeseĉnika Opera. DJELA: A Music Lover's Anthology, 1948; Gilbcrt and Sullivan, 1952; A Nezv Diclionary of Music, 1958.
JACOBSON, Maurice, engleski pijanist, muziĉki izdavaĉ i kompozitor (London, 1. I 1896 ■—). Studirao klavir u Londonu na Modem School of Music (I. Epstein), zatim kompoziciju na Royal College of Music (C. V. Stanford, G. Holst). God. 1922 —33 koncertni pijanist. Od 1933 direktor izdavaĉke kuće J. Curwen & Sons (od 1950 predsjednik). Bavi se problematikom muziĉke pedagogije; sudjelovao u organiziranju brojnih engleskih muziĉkih festivala. Kao kompozitor je eklektiĉar. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska suita za gudaĉe, 1953; suita iz baleta David; Prelude to a Play, 1947; Theme and Variations, 1947; Lament za gudaĉe, 1954. — KOMORNA: gudaĉki kvartet u G-duru, 1923; Fantasy on Sea Shanties za klavirski trio. 1939; Fantasta on Bcggar's Opera Airs za 2 violine, violonĉelo i klavir, 1929; sonatina za 2 violine, violonĉelo i klavir, 1929; suita za violinu ili flautu, violonĉelo i klavir, 1946; Lament za violonĉelo i klavir; 1941; Berceuse za violu i klavir, 1946 i dr. ■— KLAVIRSKA: A Nutshell Novel, suita 1930; 2 fuge, 1931; Lament, 1941; Romantic Theme and Variations, l946;Prelude toaPlay za 2 klavira, 1939; baladaza2 klavira, 1939 i dr.—\ DRAMSKA: balet David, 1936. Scenska muzika za nekoliko Shakespeareovih
drama; muzika za radio-drame (Men of God, serija od 6 radio-drama). — KALNA. Kantate: The Lady of Shalott, 1942 i The Hound of Heaven, 1 Pjesme za jedan i više glasova. LIT.: 5. Sadie, Maurice Jacobson, MGG, VI, 1957. ;
JACOBSTHAL, Gustav, njemaĉki muzikolog (Pyritz, P< mern, 14. III 1845 — Berlin, 9. XI 1912). Studirao na Unive tetu u Strasbourgu, gdje se 1872 habilitirao; tamo je 1875—1 predavao muzikologiju (od 1897 profesor). Njegovi su uĉe bili A. Schvveitzer, F. Ludvvig i P. Wagner. Od 1905 ţivio u I linu. J. je medu prvima istraţivao muziku Srednjeg vijeka osnovi izvora. DJELA. SPISI: Die Mensuralnotemchrift des 11. und 13. Jahrhun, (disertacija), 1871; Die chromatische Alteration im liturgischen Gesang der ab landischen Kirche, 1897. Studije: Die Anfange des mehrstimmigen Gesang Mittelalter, AM, 1873; Uber die musikalische Bildung der Meislersdnger, 1 sehrift fiir deutsches Altertum und deutsche Literatur, 1876; Die Texu Liederhandschrift von Montpellier H 196, Zeitschrift fur romanisehe Philol1879—90. LIT.: /•". Ludznig, Gustav Jacobsthal, ZIMG, 1912—13. — H. Besi Gustav Jacobsthal, MGG, VI, 1957.
JACOBUS DE BROUCK (Bruck, Pruckh, Prugg, \ den Broeck), nizozemski kompozitor (vjerojatno Brugge Broek kraj Amsterdama, prije 1540 — ?, poslije 1583). G 1565 u sluţbi biskupa u Breslauu; oko 1567 pjevaĉ i odgoji u dvorskoj kapeli nadvojvode Karla II u Grazu (najdulje do ltf 1573—76 altist dvorske kapele cara Maksimilijana II; 1583 gojitelj paţeva na dvoru nadvojvode Ernsta. — Usprkos nevelik broju djela, de Brouckovo je stvaralaštvo bilo mnogostrano ĉemu najbolje svjedoĉi svezak Cantiones. Zastupa ideale gene ĉije O. di Lassa kojoj pripada. Bio je veoma darovit kompozi kasnonizozemskog razdoblja. DJELA: 2 kompozicije posvećene Karlu II i Maksimilijanu II. 1568; ( tiones lum sacrae (quae vulgo Moteta vocantur) tum profanae 5, 6 & 8 v., 1 (moteti, ehansoni, njemaĉke pjesme); 3 šestoroglasne mise (2 mise Chan buvons, 1 misa Quand'io penso); Aiagnificat za 12 glasova; 8 moteta. NOVA IZD.: 2 moteta i 2 ehansona obj. H. Federhofer i R. John (i derldndische und italienisehe Musiker der Grazer Hofkapelle Karls II. 156 1590, DTO, 1954)LIT.: H. Federhofer. Die Niederlander an den Habsburgerhofen in terreich, Anzeiger der philosophischhistorischen Klasse der osterreichisc Akademie der Wissenschaften 1956. — Isti, Jacobus de Brouck, MGG. 1957-
JACOBY, Hanoch, izraelski kompozitor i violist njemaĉl podrijetla (Konigsberg, 2. III 1909 —). Završio studij u Berli gdje je uĉio i kod P. Hindemitha; od 1930 violist na Frankfurtsk radiju. God. 1934, pošto je neko vrijeme kao ĉlan kvarteta bora u Turskoj, nastanio se u Jeruzalemu; tamo je profesor na Konz vatoriju i Muziĉkoj akademiji i od 1958 ĉlan Izraelske filharmon DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije, 1944, 1951 i 1960; konceri violinu, 1942; Concertino za violu, 1939; 2 suite za mali orkestar; Capriccu raelien; simfonijski preludij, 1948; King David's Lyre, 1948 (takoĊer u ve za violinu ili violu i klavir). — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1937 i l< klavirski trio, 1942; varijacije i finale za klavir, violinu i violonĉelo, 1942; dl ĉki kvintet, 1946. — Klavirske kompozicije (7 minijatura, takoĊer u orkest noj verziji). — Kantata The Day Will Come.
JACOBY, Josephine, ameriĉka pjevaĉica, alt (New Yc 1875 •— 13. XI 1948). Studirala u New Yorku i tamo zapot umjetniĉku karijeru kao pjevaĉica u sinagogi. Nakon uspjeha koncertnom podiju u Bostonu, Nevv Yorku i drugdje, 1903— ĉlanica Metropolitana. Od 1908 nastupala samo povremeno koncertnom podiju; bavila se pjevaĉkom pedagogijom u 1\ Yorku. Giacomelli, Geminiano JACOMELLI, Geminiano JACOPO DA BOLOGNA (Jacobus de Bononia; Ja( bus Bononiensis), talijanski kompozitor iz XIV st. O njege ţivotu gotovo ništa nije poznato. Bio je u vezi s dvorovima u ^ roni (vjerojatno oko 1340—45) i Milanu (vjerojatno oko 1345—< F. Villani spominje da se J. na veronskom dvoru natjecao s kom] zitorom Johannesom de Florentia. Nije iskljuĉeno da je zauzin i kakvo nastavniĉko mjesto, u Bologni ili drugdje, jer mu se j pisuje traktat L'Arte del biscanto misurato secondo el mestro Jaci da Bologna. J. pripada najistaknutijim predstavnicima rane t; janske Ars novae. U izboru tekstova oĉituje istanĉan knjiţe ukus. Premda su Jacopova danas poznata djela nastala u raspe od svega 10—15 godina, ona pokazuju da je njegov stil prošao 21 tan razvojni put. To se osobito jasno vidi u dvoglasnim madri; lima. Karakteristike su njegova zrelog razdoblja neovisnost g sova u pogledu melodijskog oblikovanja i deklamacije teksta, i miĉka raznolikost i melodijska gibljivost tenora i njegova va; harmonijska uloga. Jacopov 5-gI. motet ima vanjski oblik fri cuskog moteta (modalna ritmika, brzo kretanje u triplumu, po gano u motetusu, tenor gotovo iskljuĉivo u vrijednostima long brevis), ali mijenja njegov konstruktivni princip utoliko što se tenoru ne nalazi cantus firmus, nego slobodno komponirana me dija, koja ima zadatak da gornje glasove harmonijski istakni upotpuni. Jacopova djela izvodila su se još dugo vremena posl
JACOPO DA BOLOGNA — JAELL njegove smrti, o ĉemu svjedoĉe i preradbe nekih njegovih kompozicija, zapisane oko 1420. DJELA: 32 madrigala za 2-3 glasa; 2 Cacciae za 3 glasa; 1 Iaude za 2 i 3 glasa. Pripisuju mu se i 2 anonimna i nepotpuna moteta (o jednomu je D. Pla menac referirao na kongresu u Oxfordu 1955). Zapisi (nastali oko 1420) pet Jacopovih kompozicija, u preradbi za instrument s tipkama, pohranjeni s u u Gradskoj biblioteci i u Faenzi. — L'Arte del bhcanto misurato. NOVA IZD.: L'Arte del biscanto misurato, izd. i na njem. preveo J. Wolf (Theodor Kroyer-Festschrift, 1933); cjelokupna djela obj. W. T. Marrocco, pod naslovom The Music of Jacopo da Bologna, 1954 (sadrţava takoĊer engleski prijevod spisa L'Arte del biscanto misurato i nekoliko faksimila); 28 kompozicija obj. J. Wolf (Der Squarcialupi-Codex, 1955). LIT.: A. v. Konigsldw, Die italienischen Madrigalisten des Trecento, Wiirzburg 1940. — E. Li Gotti, La Poesia musicale italiana del secolo XIV, Palermo 1944. — Isti, L'Ars nova e il madrigale, Atti della R. Accademia di Scienze, Lettere e Arti di Palermo, Serie IV, Vol. IV, Parte I I , 1944. — A'. Pirrotta, Per l'origine e la storia della caccia e del madrigale trecenteseo, RMI, 1946—47. —■ D. Plamenac, Kevboard Music of the I4th Centurv in Codex Faenza 117, Journal of the American Musicological Societv, 1951. — Isti, Nevv Light on Codex Faenza 117, Kongressbericht Utrecht, 1952. — N. Pirrotta, Note su un codice di antiehe musiche per tastiera, RMI, 1954. — W. T. Marrocco, The Music of Jacopo da Bologna, Berkelev 1954.—D. Plamenac, Another Paduan Fragment of Trecento Music, referat na kongresu, Oxford 1955. — N. Pirrotta, Jacobus de Bononia, MGG, VI, 1957. B. Ać.
JACOTIN. Ovo je ime nosilo nekoliko muziĉara u rasponu od 80 godina; njih je nemoguće identificirati, kao i utvrditi, nisu li, u stvari, neki od njih bili jedna te ista osoba. Jedan se Jacotino, podrijetlom iz Pikardije, javlja 1473—94 medu cantori de camera milanskog vojvode. Jednom muziĉaru imenom Jacob Godebrye, alias Jacotyn, pjevaĉu u katedrali u Antwerpenu, dodijeljena je prebenda te crkve 1479; na tom je poloţaju ostao do smrti (1529). Na popisu pjevaĉa Papinske kapele nalazi se 1516—19 ime Jacottin Level. I konaĉno, Jacques ili Jacotin Le Bei bio je pjevaĉ i canonicus ordinarius francuske kraljevske kapele 1532—55. Atribucija pedeset djela, saĉuvanih pod imenom Jacotin, veoma je teška. Moţda se moteti, štampani u Petruccijevim izdanjima, mogu pripisati Jacotinu s milanskog dvora, a djela izišla u pariškim zbornicima 1529—78 mogla bi potjecati od Jacotina Lebela. Ova se druga pretpostavka najbolje dade braniti, kako s kronološkog, tako 1 sa stilskoga gledišta. DJELA: ehansoni, štampani 1529—78 u izdanjima raznih nakladnika u Wittenbergu, Veneciji, Ntirnbergu, Parizu i dr.; moteti, štampani 1519 —87 u Niirnbergu, Veneciji, Parizu i Augsburgu; magninkati, štampani 1534 u Parizu. LIT.: N. Bridgma n, Jacotin, MGG, VI, 1957.
JACQUE-DUPONT (pravo ime Jacques Dupont), francuski kompozitor i pijanist (Pariz, 7. VIII 1906—). Na Konzervatoriju u Parizu studirao klavir (A. Cortot, T_. Levy) i kompoziciju (P. Vidal, H. Busser); 1931 dobio Prix de Rome. God. 1937—43 direktor Konzervatorija i dirigent orkestra Muziĉkog društva u Toulonu, 1940—43 istodobno dirigent simfonijskih koncerata u Cannesu, od 1943 koncertni pijanist i 1945—49 ĉlan muziĉkog savjeta Francuskog radija. God. 1954 postao glavni muziĉki nadzornik Generalne direkcije umjetnosti, 1962 posvetio se koordiniranju muziĉke nastave u Francuskoj. Kao kompozitor najviše se istiĉe na podruĉju muziĉkog kazališta. DJELA. ORKESTRALNA: Divertissement 48 za klavir, gudaĉe i udaraljke, 1948; Navarrianas za violonĉelo i orkestar, 1943. — KOMORNA: oktet za gudaĉki kvartet, klarinet, fagot i 2 klavira, 1930; Aulos za flautu i klavir, 1953. — KLAVIRSKA: 3 etide, 1933; 3 Pie'ces, 1934; 2 Impromptus, 1934; Nocturne, 1935; Soirs aJuan-les-Pins, 1935 ; 6 plesova, 1961; Scherzo, 1961. — DRAMSKA: koreografska, dramska i lirska evokacija Septentrion, 1945; dramatska i lirska freska San Martin, l'homme d l'epee de lumiere za sole, zbor i orkestar, 1950; balet Le Bal du Pont du Nord, 1951; koreografska simfonija Amduscias, 1954; opera Le Roy fol, 1959. — VOKALNA: Messe de St Francois za sopran, zbor i orkestar, 1952; La Clef des songes, 1952; Fait divers, 1953; Selection-Beach, 1953-
JACQUOT, Jean, francuski muzikolog (Le Havre, 27. III 1909 —). Doktor knjiţevnosti, maftre de recherches u Centre National de la Recherche Scientifique u Parizu (od 1953). Organizirao mnoge muzikološke sastanke i proveo redakciju objavljenih spi?a; vodi seriju publikacija Le Choeur des Muses. DJELA. SPISI: Echos anglais de controverses sur la musiaue francaise et ilalienne (1700 a 1750), Spomen spis P. M. Mason, 1955; La Musique pour luth, kongresni izvještaj, New York 1961, I; L'Eloge de la musiaue, grandeur et decadence d'une sheme de culture, Revue belge de musicologie, 1966 i dr. — IZDANJA: La Musique instrumentale de la Renaissance, 1955; Les Files de la Renaissance, 2 sv., 1956 i 1960; Le Luth et sa musiaue, 1958. Izd. takoĊer Musick's Monument Th. Macea, 1967.
JADAŠ SOHN, Salomon, njemaĉki muziĉki teoretiĉar i kompozitor (Breslau, 13. VIII 1831 — Leipzig, 1. II 1902). Stu dirao u Breslauu, kod F. Liszta u Weimaru i M. Hauptmanna u Leipzigu. Tamo je djelovao kao nastavnik klavira, dirigent pje vaĉkog društva Psalterion, muziĉkog društva Euterpe i sinagogalnog zbora; od 1871 bio je nastavnik teorije, kompozicije, instrumentacije i klavira na Konzervatoriju (od 1893 profesor). Dosta konzerva tivan pedagog. Njegova se metoda nije odlikovala ţivim stilom i fantazijom, ali su njegovi udţbenici doţivjeli mnoga izdanja, na raznim jezicima. Jadassohnov opseţan kompozitorski OJJUS danas je već zaboravljen. \ DJELA. SPISI: Lehrbuch der Harmonie, 1883 (XXIII izd. 1923); Lehrbuch des einfachen, doppelten, drei- und vierfachen Contrapunkts, 1884 (VII izd. 1926);
MUZ. E., II, 16
241
Die Lehre vom Canon und von der Fuge, 1884; Die Formen in den Werken der Tonkunst, 1885; Lehrbuch der Instrumentation, 1889; Die Kunst zu modulieren und zu prdludieren, 1890; Allgemeine Musiklehre 1892; Elementar-Harmonielehre, 1895; Methodik des musiktheoretischen Unterrichts, 1898; Das Wesen der Melodie in der Tonkunst, 1899; Das Tonbewusstsein, 1899; Erlduterung der in J. S. Bachs »Kunst der Fuge« enthaltenen Fugen und Kanons, 1899; Melodik und harmonik bei Richard Wagner, 1899; Der Generalbass. Eine Anleitung fu'r die Ausfuhrung der Continuostimme in den Werken alter Meister, 1901. — ORKESTRALNA: 4 simfonije; 2 klavirska koncerta; 2 uvertire; 3 serenade. — KOMORNA: gudaĉki kvartet; 4 klavirska trija; 3 klavirska kvarteta; 3 klavirska kvinteta; klavirski sekstet. — Preko 60 opusa za klavir dvoruĉno i ĉetvororuĉno. — Zborovi; vokalni dueti i kvarteti; pjesme. LIT.: G. Feder, Salomon Jadassohn, MGG, VI, 1957. JADIN, 1. Louis
Emmanuel, francuski kompozitor (Ver-sailles, 21. IX 1768 — Pariz, n. IV 1853). Page de la musique na dvoru Luja XVI. Od 1789 drugi, od 1791 prvi ĉembalist u TheĊtre de Monsieur. God. 1792 stupio kao muziĉar u Nacionalnu gardu, za koju je napisao više rodoljubnih i prigodnih kompozicija; 1802 naslijedio brata Hvacinthea kao profesor klavira na Konzervatoriju; uz to (od 1796) dirigent kazališta Moliere; 1814—30 muziĉki odgojitelj djeĉaka u Kraljevskoj kapeli. Poslije 1830 ţivio u blizini Montfort l'Amaurvja. Izvanredno plodan kompozitor. DJELA: Symphonie militaire za duhaĉe; Symphonie concertante za 2 klavira, uz 2 violine, violu, bas, klarinet, fagot i rog; koncert za klavir, uz 2 violine, violu, bas, rog i obou ad libitum; 2 uvertire; La grande bataille d'Austerliz za veliki orkestar (u svoje vrijeme ĉuvena kompozicija). — Mnogo kompozicija za razne komorne sastave i za klavir. — Više od 30 opera. — Kantate i prigodna djela za patriotske sveĉanosti {Ennemi des Tyrans za zbor i orkestar; Citoyens, levez-vous za zbor i orkestar); tropjevi uz pratnju klavira ili harfe; airs za 1 ili 2 glasa i dr. — Crkvena djela. — Klavirski izvadak opere A. Sacchinija Oedipe d Colone; brojne preradbe dijelova opera drugih autora za klavir, za klavir i violinu, za glas i klavir.
2. Hvacinthe, francuski pijanist i kompozitor (Versailles, 1769 — Pariz, 1802). Brat Louisa Emmanuela; 1790—1802 profesor novoosnovanog Konzervatorija u Parizu. Osobito se istakao kao koncertant u kazalištu Feydeau (1796—97). DJELA: 4 koncerta za klavir; uvertira za duhaĉe. — Gudaĉki kvarteti: sonate za klavir i violinu.—Sonate za klavir; duo za klavir ĉetvororuĉno.—Brojne preradbe.
Kompozicije L. E. i H. Jadina nastale su u vrijeme kad je poĉeo prodirati klavir; tada su potpourri i fantazija bili veoma popularni. Njihova muzika oslanja se na prvorazredne uzore, ali se ne odlikuje ni originalnošću ni dubinom. LIT.: G. de Saint-Foix, Les Freres Jadin, RM, 1925. — G. Ferchault, Jadin, MGG, VI, 1957.
JADLOVVKER, Hermann, latvijski pjevaĉ, tenor (Riga, 20. VII 1877 — Tel Aviv, 13. V 1953). Studij završio na Konzervatoriju u Beĉu (J. Gansbacher); debitirao 1899 u Kolnu. God. 1900—09 operni solist u Stettinu, Rigi, Karlsruheu, Berlinu i Beĉu; 1910—12 na Metropolitanu u New Yorku, gdje se osobito istakao kao Faust (Gounod). Pjevao u Stuttgartu na praizvedbi opere Ariadne auf Naxos R. Straussa (1912), a 1913 angaţiran u Kraljevskoj operi u Berlinu, gdje je ostao do 1920. Iduće godine napušta scenu, ali nastupa na koncertima. Od 1932 u Rigi kantor sinagoge. Od 1938 ţivio u Tel Avivu. Posljednji put nastupio 1943 u Jeruzalemu u Verdijevoj operi Krabuljni ples (na hebrejskom jeziku). JAEGGI, Osvvald, švicarski kompozitor i zborni dirigent (Basel, 3. I 1913 — Glarus, 25. IV 1963). Zaredio se u benediktinskom samostanu Einsiedeln. Muziku studirao u Beĉu, Baselu, Einsiedelnu i na papinskoj Muziĉkoj akademiji u Rimu. God. 1947—-50 zborovoĊa samostana Einsiedeln; od 1950 samostanski muziĉki direktor i dirigent pjevaĉkog društva Leonhard Lechner u Bolzano-Griesu; vodio takoĊer komorni zbor društva, koji je osnovao 1952. — Jedan od vodećih švicarskih crkvenih muziĉara XX st. Radio je na obnovi katoliĉke crkvene muzike u duhu gregorijanskog korala, ne zazirući pri tom od upotrebe suvremenih sredstava. DJELA: Sei fanfare per radioscene zu 3 trublje, 2 roga, 3 trombona i tamtam, 1956; VCeihnachtsrondo za gudaĉki kvartet, flautu i klarinet, 1934; koraĉnice; 4 suite za orgulje. — Opera Thomas Morus, 1961; muzika za film La Ran-
solo-pjesme. — CRKVbNA: 5 misa; pojedini stavci mise; lat. 1 njem. mo teti i himne (Regensburger Motette za 8-gl. dvostruki zbor, 1950); Marianischer Chorzyklus za zbor, 1953. — Der Codex einsiedlensis 366 und seine Stellung in der Einsiedler Musikgeschichte (disertacija), 1948. 1947 LIT.: P. Neumann, P. Osvvald Jaeggi. Der alpenlandisehe Kirchenchor, 1947. — L. Bdrdos, Chorwerke von O. Jaeggi, Magyar Korus, 1950. ■—• K. Thomann, Gute Aussichten fiir Tirols Chormusik. Ein Besuch bei Dr. O. Jaeggi, Alpenpost, 1956. — H. Lemacher, Profile. O. Jaeggi, Mušica sacra, 1957. — R. Oberpertinger, Das Spiel vom deutschen Bettelmann von O. Jaeggi, Dolo miten, 1957. —• A. Hiebner, Oswald Jaeggi, MGG, VI, 1957- — P. Steiner, In memoriam P. Oswald Jaeggi, Mušica sacra, 1963.
JAELL, 1. Alfred, austrijski pijanist i kompozitor (Trst, Jv III 1832 — Pariz, 27. II 1882). Uĉenik svoga oca Eduarda
242
JAELL — JAHNS
(violina i klavir) i C. Czernvja. Prvi put javno nastupio 1843 u Veneciji; kasnije koncertirao u mnogim evropskim gradovima. God. 1848—54 boravio u SAD; od 1856 dvorski pijanist u Hannoveru. Od 1866 ţivio u Parizu i odlazio na koncertne turneje sa svojom ţenom. J. je upoznao talijansku publiku s Brahmsovom muzikom; prvi je svirao njegove klavirske kvartete u Londonu i prvi izveo Schumannov klavirski koncert u Parizu. Komponirao je koncertne parafraze i druga djela briljantnog karaktera za klavir. 2. Marie (rod. Trautmann), francuska pijanistica, pedagog i kompozitor (Steinseltz, Alsace, 17. V III 1846 — Pariz, 7. II 1925). Ţena Alfreda; uĉenica Hamme u Stuttgartu i kasnije I. Moschelesa. Prvi put nastupala sa 9 godina. Prijateljski povezana sa C. Franckom i C. Saint-Saensom, koji su je pouĉavali u kompoziciji. Od 1882 boravila svake godine nekoliko mjeseci kod Liszta u Weimaru; pomagala mu i kao tajnica. Posljednjih 30 godina ţivota posvetila se iskljuĉivo pedagoškom radu (njezin je uĉenik bio i A. Schweitzer). Njezini spisi odlikuju se dobrim zapaţanjima i ţivim stilom; neki su prevedeni i na njemaĉki. Ona je medu prvima uoĉila vaţnost svjesne intelektualne kontrole pokreta prstiju te je tako metodiku klavirske nastave oslobodila mehaniĉkog vjeţbanja. Kompozicije su ponekad pod Schumannovim i Lisztovim utjecajem. D J ELA. O RK ES T RA LN A: s imfo n ij s k a p jes ma O s s i a n e ; 2 k o nc e rt a za klavir; koncert za violonĉelo; Harmonies d' Alsace- — KOMORNA: kvartet u g-molu; sonata za violinu; sonata za violonĉelo; romanca za violinu i klavir. — Brojne klavirske kompozicije (sonata posvećena Lisztu). — Sur la tombe d'un enfant za zbor i orkestar; kompozicije za glas i orkestar; solo-pjesme. — Psalam za 4-gl. zbor. — SPISI: Le Toucher, Enseignement du piano • • • base sur la physiologie, 3 sv., 1895; La Musique et la psycho-physiologie, 1896; Le Aiecanisme du toucher, 1897; Les Rythmes du regard et la dissociation des doigts, 1901; L'Intelligence et le rythme dans les mouvements artistiques, 1904; Un nouvel etat de Conscience, la coloration des sensations tactiles, 1910; La Risonance du toucher et la topographie des pulpes, 1912; Le Toucher tnusical par Veducation de la main; La Alain et la pensee musicale i dr. LIT.: L. Laloy, M. Jaell, RM, 1925- — J.-O. B. La Secretaire de Liszt, M. Jaell, Mercure de France, 15. I I I 1925. — J. Bosch van's Gravemoer, L' Oeuvre de M. Jaell, Le Monde Musical, 1925. — E. Minivielle, M. Jaell, essai sur ses recherches d' esthetique musicale, La Nouvelle Revue, 1925. — A. Schvjeitzer, Selbstdarstellung, Leipzig 1929- —J. Bosch van's Gravemoer, L' En seignement de la musique par le mouvement conscient, Pariš 1938. — J. Chantavoine, Lettres de Liszt a M. et A. Jaell, Revue internationale de Musique, 1952. — H. Kiener, M. Jaell, Problemes d'esthetique et de pedagogie musicales, Pariš 1952. — H. Waddington, M. Jaell et la formation musicale, Revue »Triades«, Pariš 1957. — H. Kiener, Jaell, Alfred i Marie, MGG, VI, 1957. —M. Lang, H. Kiener i A. Klipffel, M. Jaell, pianiste, compositeur, auteur, Strasbourg 1967 (katalog izloţbe). B. Ać.
JAGEL, Frederick (pseudonim Federico Jeghelli), ameriĉki pjevaĉ, tenor (Brooklvn, New York, 10. VI 1897-—). Pjevanje uĉio u New Yorku (W. Brady) i Milanu; na opernoj pozornici debitirao 1924 u Livornu kao Rodolfo (Puccini, La Boheme). Nastupao u Italiji i Nizozemskoj, od 1927 ĉlan njujorškog Metropolitana, na kojem je kroz više od 25 godina djelovanja ostvario cijeli niz veoma zapaţenih kreacija, osobito u talijanskom opernom repertoaru. Od 1931 bio je stalni gost opere u San Franciscu, a 1928 i 1939—41 Teatra Colon u Buenos Airesu. God. 1949—70 nastavnik pjevanja na New E:igla:id Conservatory u Bostonu. JAGUŠT, Marijan, plesaĉ (Zagreb, 1937 —). Uĉenik N. Lhotke, postao 1955 ĉlan baletnog zbora HNK. God. 1957—58 i 1961—62 solist Zagrebaĉkog baleta, a 1958—-59 i 1961 Beogradskog baleta. Od 1962 djeluje u Njemaĉkoj, sada u Wuppertalu. Na pozornici HNK ostvario nekoliko zapaţenih solistiĉkih kreacija, osobito u baletima LabuĊe jezero (Ĉajkovski), Mreţa (Scarlatti), Prije doruĉka (Malec) i u operi Mediurn (Menotti). K. KO. JAGUŠT, Mladen, dirigent (Sunja, 10. XII 1924 —). Studij dirigiranja završio 1949 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (F. Zaun); umjetniĉku karijeru zapoĉeo kao dirigent studentskog pjevaĉkog društva Ivan Goran Kovaĉić u Zagrebu (1945). God. 1949—51 dirigent Komornog zbora Radio-Zagreba, 1951—57 korepetitor i dirigent Zagrebaĉke opere i istodobno 1955—57 vodio Društveni orkestar HGZ. Od 1957 rukovodilac umjetniĉkog ansambla Doma JNA u Beogradu i uz to od 1960 prvi dirigent Simfonijskog orkestra Radio-televizije Beograd. Od 1966 prvi dirigent i direktor Opere u Novom Sadu i zatim ponovno dirigent orkestra RTV Beograd. Umjetnik profinjene muziĉke kulture, iskonskog temperamenta i sugestivne izraţajnosti, kao dirigent posebno se istakao na podruĉju oratorijske muzike. Gostovao je na Kubi, u Austriji, Belgiji, Bugarskoj, Ćehoslovaĉkoj, Velikoj Britaniji, Italiji, Rumunjskoj, SSSR, Turskoj i dr. Dobitnik je više javnih priznanja i nagrada. K. Ko. JAHN (Janus), Martin, njemaĉki kompozitor (Merseburg, oko 1620 — Ohlau, Šleska, oko 1682). Muziĉku je naobrazbu stekao vjerojatno kao ĉlan katedralne pjevaĉke škole u rodnom gradu. Od 1644 studirao teologiju u Konigsbergu, kasnije u Steinauu. Progonjen zbog prelaska na protestantizam sklonio^se 1651 najprije u Meissen, a zatim je djelovao kao crkveni kapelnik UxSo-
rauu do 1654, u Saganu, Eckersdorfu (1663) i nekim dru; šleskim mjestima. Posljednjih je godina bio vjerojatno kai u Ohlauu. DJELA: kantata Selig sind die Toten; zbirka Musicalische Jubel-Frewa 7 do 22 glasa i b. c, 1644; zbirka od 50 korala Passionale melicum (4-gl.), 1 Begrabniskomposition (4-gl.), 1654; Jesu dulcis memoria (5-gl.), 1662; Lm Lieder (5-gl.), nakon 1663; Genfer Psalter (5-gl.), nakon 1663; zbirka od pogrebnih napjeva Euthanasia melica, nakon 1663. LIT.: 5\ Formacon, Martin Jahn, MGG, VI, 1957.
JAHN, Otto, njemaĉki filolog, arheolog i muzikolog (K 16. VI 1813 — Gottingen, 9. IX 1869). Studirao u Kielu, Le ţigu i Berlinu. U muzici se temeljito školovao u Kielu kod gr skog kantora i orguljaša G. Ch. Apela; promovirao 1836 u Ki klasiĉnu arheologiju; propu vao Dansku, Francusku, Š carsku i Italiju (1836—39). 1842 profesor arheologije i V siĉne literature u Greifsvvalc od 1847 u Leipzigu. God. li suspendiran; pripadnik libei nog Deutscher Vereina. ' 1854 bio je profesor klasiĉne lologije i arheologije na Univ zitetu u Bonnu. U historiju muziĉke nai J. je ušao zbog svog kapitaln djela o Mozartu, prvoj mu ĉkoj monografiji pisanoj k tiĉkohistorijskom metodo Nasuprot starijim anegdot nim Mozartovim biografijan ova se temelji na ĉinjenica! i analizi. Solidnom muzici« -teoretskom znanju i ana tiĉkoj O. JAHN sposobnosti pridruţi se izdiferenciran smisao za st Slabost je Jahnova djela pretjerano romantiĉno idealiziranje, j dnostrano isticanje formalne ljepote Mozartove muzike, uz zan marivanje muziĉko-historijskih relacija. H. Abert je u obradi Jahnova djela unio potrebne korekture i studiju historijski pr dubio, ne oduzevši joj ništa od njezine originalne nauĉne i lit rarne vrijednosti. Djelo o Mozartu izraslo je gotovo mimo Jahno volje iz širokih predradnja ostvarenih s namjerom da napiše m nografiju o Beethovenu. Gomilali su se i podaci za knjigu o Hay nu. Prikupljenim materijalom posluţili su se A. W. Thaver i 1 F. Pohl u svojim monografijama o L. van Beethovenu i J. Haydn DJELA. SPISI: Ober F. Mendelssohn-Bartholdy' s Oratorium Pauh 1842; W. A. Mozart, I—IV, 1856—59 (II izd. 1867; III izd., u obradbi H. D< tersa, 1889—91; IV izd. 1905—07; V izd., potpuno nanovo obradio H. Abe 1919— 2l; VI izd. 1923—24; VII izd. objavila A. A. Abert, 1955); Beethov und die Ausgaben seiner Werke, 1864; Gesammelte Aufsatze uber Musik, 18' (II izd. 1867. O G. Chr. Apelu, Mendelssohnu. Berliozu, Wagneru, Mozart Beethovenu i muziĉkim festivalima u Dusseldorfu 1855—56). — KOMPOZ ĈIJE: pjesme za 4-gl. mješoviti zbor; 32 solo-pjesme (4 sv.). — Redigirao ki tiĉko izdanje klavirskog izvoda opere Leonore L. v. Beethovena (u verziji iz i8o( 1853. LIT.: E. Burek i R. Scha al, Otto Ja hn, MGG, VI, 1 957. - W. K ai Otto Jahn und das Rheinland, Festschrift K. G. Fellerer, Regensburg 196
JAHN, VVilhelm, austrijski dirigent (Dvorce, Moravsk 24. XI 1834 — Beĉ, 21. IV 1900). Bio je izvrstan poznavali talijanskih opernih djela, osobito buffo-opera. Od 1854 dir gent u Budimpešti, Amsterdamu i Pragu. God. 1856 dirigirs u Zagrebu opernim predstavama Blattnerove kazališne druţini God. 1864.—81 dirigent kazališta u Wiesbadenu; 1881—5 muziĉki direktor Dvorske opere u Beĉu. Naslijedio ga je G. Mahle Komponirao je solo-pjesme. jAHNS, Friedrich VVilhelm, njemaĉki pjevaĉki pedagoj muziĉki pisac i kompozitor (Berlin, 2. I 1809 — 8. VIII 1888 Studirao pjevanje, klavir i kompoziciju. Kao pjevaĉki pedago odgojio u Berlinu preko 1000 uĉenika. God. 1845 osnovao i d 1870 vodio vlastito pjevaĉko udruţenje Ja'hnscher Gesangvereir, 1849 muziĉki direktor, 1881 profesor za retoriku na Scharwen kinu konzervatoriju. Najznaĉajniji je njegov rad o C. M. Weberi o kojemu je sabrao bogatu zbirku dokumenata (rukopisi, skic< pisma, štampana djela u prvom i svim ostalim izdanjima). P Kochelovu uzoru J. je kronološkim redom i s kritiĉkim opaskam izradio tematski katalog umjetnikovih djela uz podatke o rukopisi izdanjima i izvedbama. Bio i izdavaĉ većine svezaka Weberovi! djela. Zbirka dokumenata o Weberovu djelovanju prodana j 1883 drţavnoj knjiţnici u Berlinu. DJELA: komorne kompozicije (klavirski trio op. 10; sonata za violinu klavir). — Razne klavirske kompozicije. —■ Vokalna muzika (Schottische Lieder oko 150 djela za jedan ili više glasova). — Monografija C. M. von Weber in seine, Werken, 1871 (tematski katalog djela); C. M. von Weber. Eine Lebensskizze naći authentischen Quellen, 1873. Ĉlanci u muziĉkim listovima.
JAHNS — JALAS LIT.: W. Virnesiel, Friedrich Wilhelm Jahns, MGG, VI, 1957.— R. Sietz, F. W. Jahns und F. Hille r, MF, 1968.
JAIĆ, Marijan, melograf i kompozitor (Slavonski Brod, 4." VII 1795 •—• Budim, 4. VIII 1858). Kao franjevac sluţbovao u Vukovaru i Osijeku, bio dva puta provincijal, a posljednje je godine proveo u Budimu (1850—58) kao gvardijan i definitor. Pored izvornih i prevedenih djela naboţna sadrţaja J. je sastavio zbirku Vinac bogoljubnih pisama (Budim 1827) koja je doţivjela 7 izdanja. Isto djelo, u obliku molitvenika, objavljeno je do 1903 u 20 izdanja. J. je napjeve za ovu zbirku skupljao po Madţarskoj, Baĉkoj, Banatu i Slavoniji i objavio 1850 u Budimu pod naslovom Napivi bogoljubnih pisama. Uz puĉke pjesme u zbirci ima i koralnih melodija, misa i preludija raznih autora, pa — kako sam u predgovoru spominje — i nekih njegovih vlastitih kompozicija, koje meĊutim nije posebno oznaĉio. U muziĉkoj redakciji Jaiću je pomogao J. K. Derlik, budimski uĉitelj i orguljaš. LIT.: P. K., Ţivoto opisne crtice o otcu M. Jaiću, kapistranu, Katoliĉki list, 1860, 23. — V. Rudolf, O. M. Jaić, sastavljaĉ prvog hrvatskog kancionala, Obzor, 1935, 217. A. Vi.
JAKEŠEVIĆ, Gavro, muziĉki pedagog i kompozitor (Carevo polje kod Jajca, 1. V 1911—). Muziku uĉio u Sarajevu (F. Maćejovski) i Ljubljani (S. Osterc, L. M. Škerjanc). Od OsloboĊenja (1945) profesor i 1955—71 direktor Srednje muziĉke škole u Sarajevu. Aktivan i kao dugogodišnji horovoda. DJELA: kompozicije za gudaĉke sastave i za klavir. — Horovi; solo-pjesme; masovne i borbene pjesme. — Misa u As-duru za mješovit i hor i orkestar. M. Poz.
JAKL, Anton, kompozitor (Uhlifske Janovice, 24. VII 1873 —■ Ljubljana, 20. XII 1948). Uĉio violinu i klavir kod F. Šaura u Uhlifskim Janovicama i harmoniju kod J. Foerstera u Pragu. Ĉinovnik u Ljubljani. Faktura njegovih kompozicija dosta je invenciozna. DJELA: valceri; koraĉnice; muzika uz razne igre; vijenci slovenskih na rodnih pjesama. D. Co.
JAKONĈIĈ, Joško, kompozitor (Gorica, 19. III 1903 — 5. IV 1954). Školovao se u Gorici i Grazu te na Pravnom fakultetu u Beĉu i Bologni; odvjetnik u Kanalu na Soĉi i u Gorici, kasnije profesor na slovenskoj srednjoj školi u Gorici; klavir uĉio kod J. Michla na Glasbenoj matici u Gorici. Na Konzervatoriju u Beĉu studirao kompoziciju (E. Lustgarten) i dirigiranje (R. Nilius). Bio je pod utjecajem F. Schrekera, A. Schonberga i M. Kogoja; stvarao je u skladu s naĉelima kasne romantike i ekspresionizma; njegove lirske kompozicije odlikuju se unutrašnjom izraţajnošću. Nakon bezuspješnih pokušaja da mu kompozicije budu izvedene u Ljubljani i Gorici, kao i nakon što su fašisti zapalili Trgovaĉki dom u Gorici gdje je izgorjelo pet njegovih partitura, prestao je komponirati. DJELA. ORKESTRALNA: Andanle br. I u Es-duru, 1922; Andante br. 2 u Es-duru, 1923; L'ullimo sospiro, 1923; De profundis (V. Mole) za recitatora i orkestar, 1922; Frine pred sodniki (A. Aškerc) za recitatora i orkestar, 1924. — Tri glasbene misli za violinu i klavir, 1922—23. — 24 preludija za orgulje. — Opera Der Apotheker. — VOKALNA: Mlatiti za zbor, 1921; Propala (J. M. Krţišnik) za glas i orkestar , 1922; misa za soliste, orgulje i orkestar. LIT.: A. S(ever), Goriški skladatelj Joţko Jakonĉiĉ, Soĉa, Gorica, 16. i 23. VI 1956. — P. Merku, Joško Jakonĉiĉ, slovenski skladatelj, Sodobnost, 1970. ' P. Me.
JAKOV IZ LIEGEA (Jacobus Leodiensis, Jacobus de Leodio, Jacobus van Luik, Jaccjues de Liege), srednjo\jekovni muziĉki teoretiĉar i pisac (vjerojatno Liege ili kraj Liegea, oko 1260 — vjerojatno nakon 1330). O njegovu ţivotu zna se veoma malo; smatra se da je mladost proveo u Liegeu, a zatim u Parizu studirao teologiju, filozofiju i slobodne nauke, medu njima osobito muziku. Kasnije se vratio u Liege. Jakov iz Liegea autor je velikog traktata Speculum musicae (koji se dugo pripisivao Johannesu de Murisu), nastalog oko 1330. Ovo najopseţnije srednjovjekovno muziĉko-teoretsko djelo sastoji se od 7 knjiga sa 520 poglavlja; u njemu autor sistematski obraduje cijelu tadašnju muziĉku teoriju. Prva knjiga bavi se definicijom, klasifikacijom, podrijetlom i uĉinkom muzike te njenim svojstvima kao umjetnosti pokreta i vremena; ostale knjige govore o intervalima, proporcijama, konsonancama i disonancama, o monokordu, tetrakordima, o jednoglasnoj i višeglasnoj muzici. Autor potkrepljuje svoja izlaganja mnogim imenima, meĊu njima su Platon, Aristotel, Aristoksen, Boecije, Izidor, Odo, Berno iz Reichenaua, Guido d'Arezzo, Franco, Petrus de Cruce. Speculum musicae po sadrţaju i opsegu nije samo školski traktat, nego djelo enciklopedijskih dimenzija, u kojem je opširno prikazano cjelokupno znanje o muzici onoga vremena. Jakov iz Liegea brani ideje Ars antiquae i, zastupajući konzervativna gledišta, bori se protiv umjetnosti Ars novae. Djelo se saĉuvalo u tri anonimna rukopisa talijanskog podrijetla iz XV st.: dva se nalaze u Bibliotheque Nationale u Parizu (jedan je potpun; drugi sadrţava prvih 5 knj.), treći u Biblioteca Laurenziana u Firenci (samo 85 poglavlja iz knjiga I, II, V—VII). U
243
Scriptores, II, obj. je Coussemaker VI i VII knj. traktata (1867; anastatski pretisak 1931). U novije vrijeme obj. je W. Grossmann prvih 19 poglavlja I knjige {Die einleitenden Kapitel des Speculum musicae, Sammlung musikwissenschaftlicher Einzeldarstellungen, III, 1924); potpunu I knjigu obj. je R. Bragard u Corpus Scriptorum de Mušica, III (1955). Po mišljenju R. Bragarda, J. iz L. je autor i rasprava Tractatus de consonantiis musicalibus (obj. u Scriptores, I, Coussemakera kao djelo Anonymusa I) i Tractatus de intonatione tonorum. LIT.: W. Grossmann, Die einleitenden Kapitel des Speculum musicae von J. de Muris, Sammlung musikwissenschaftlicher Einzeldarstellungen, I I I , Leipzig 1924. — H. Besseler, Studien zur Musik des Mittelalters, I, AFMW, 1925. — G. Pietzsch, Die Klassifikation der Musik von Boethius bis Ugolino von Orvieto, Halle 1929. — J. Smits van Waesberghe, Muziekgeschiedenis der Middeleeuwen, I, Tilburg 1936—39. — E. De Bruyne, Etudes d'esthetique medievale, II, Brugge 1946. — Ch. van den Borren, Geschiedenis van de Muziek in de Nederlanden, I, Antwerpen 1948. —J. Smits van Waesberghe, Some Music Treatises and Their Interrelation. A School of Liege (ca. 1050 —1200)?, Mu šica Disciplina, 1949. — 5. Clercx, Jacques d' Audenaerde ou Jacques de Liege?, Revue Belge de Musicologie, 1953. — R. Bragard, Le Speculum musicae du compilateur Jacques de Liege, Mušica Disciplina, 1953—54. — H. Hiischen, Jacobus von Liittich, MGG, VI, 1957. — F. J. Smiih, Jacobus Leodiensis. Speculum Musicae. A Commentarv, New York 1966. B. Ać.
JAKŠIĆ, Dušan, dramski glumac, pevaĉ, kompozitor i pisac tekstova (Karlovac, 5. VI 1927 —). Diplomirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu; muziku uĉio na Srednjoj muziĉkoj školi pri Muziĉkoj akademiji. Ĉlan Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Beogradskog dramskog pozorišta i zatim prvak Savremenog pozorišta u Beogradu. Znaĉajna su mu glumaĉka i pevaĉka ostvarenja u musicalima Slatka Irma, Laku noć, Betina i Ĉovek od La Manĉe. Kao vokalni interpretator J. se naroĉito istakao u oblasti šansona, romansi i starih gradskih pesama, što je ostavilo traga i u njegovoj kompozitorskoj delatnosti. Snimio je preko 70 gramofonskih ploĉa. Njegove najpoznatije zabavne melodije su: Julijana (1961), Otišla si sa lastama (1963), Ĉerge (1964), Drugovi, stanite drugovi (1965), Jedno leto izmeĊu solitera (1969) i Jedno leto sa njom (1970). va. Ba.
JAKŠIĆ, Đura, dirigent i muziĉki pisac (Karlovac, 30. IV 1924 —). Na Muziĉkoj akademiji u Beogradu uĉio violinu; 1945— 48 u Pragu studirao di-rigovanje (P. Dedeĉek, A. Klima) i kompoziciju (E. Hlobil) na Konzervatorijumu, a muzikologiju (J. Hutter) na Univerzitetu; diplomirao 1949 na odseku za dirigovanje Muziĉke akademije u Zagrebu (F. Zaun). Umetniĉku karijeru zapoĉeo kao dirigent Simfonijskog i Kamernog orkestra Radio-Beograda (1950—52), 1952—65 bio stalni dirigent Beogradske filharmonije. Od 1966 direktor je muziĉke škole Josip Slavenski u Beogradu; od £>. JAKŠIC 1967 istovremeno i dirigent kamernog ansambla Pro Mušica. Dirigent nenametljivog gesta, koncentrisan na iznalaţenje suštinskih vrednosti izvoĊenih dela, J. u svojoj interpretaciji ispoljuje znalaĉku studiju, istanĉan ukus i stilsku autentiĉnost. J. je saraĊivao u ĉasopisima Zvuk, Savremeni akordi, kao i u drugim domaćim i stranim listovima i ĉasopisima; 1964 pokrenuo je ĉasopis Pro Mušica, ĉiji je odgovorni urednik. — Redigovao je i preorkestrirao Simfoniju u c-molu i poemu 1804 — Serbia liberala P. Konjovića, te orkestrirao njegovu baladu Minadir kao i niz dela K. Stankovića, S. Biniĉkog, M. Tajĉevića, S. Hristića i dr. S. Đ. K. JAKUBENAS, Vladaš, litavski kompozitor i pijanist (Birţai, 15. V 1904 —). Muziku studirao u Kaunasu i kod F. Schrekera na Drţavnoj visokoj muziĉkoj školi u Berlinu. Od 1932 nastavnik teorije i klavira na Konzervatoriju u Kaunasu; od 1949 djeluje u Chicagu. DJELA. ORKESTRALNA: 3 simfonije, 1932, 1939 i 1942; preludij i kvartet u a-molu, 1930; Melodie za violinu i klavir, 1932; serenada za violonĉelo i klavir, 1936. — VOKALNA: Mano pasaulis za zbor, soliste i orkestar, 1944; kantata De profundis za zbor i klavir (orgulje), 1966; From Far Away Wilt Thou Love the Country za zbor, 1956.
JALAS, Armas Jussi Veikko (pravo ime Blomstedt), finski dirigent i pijanist (Jyvaskyla, 23. VI 1908 —). Uĉenik Konzervatorija u Helsinkiju i privatno kod I. Krohna. Studirao 1933
ruka fuga u dmolu za gudaĉe 1929; rapsodija u emolu 1937; suita Forest
II!
244
JALAS — JANACCONI
—34 u Parizu (P. Mortteux, Rhene-Baton), zatim u Njemaĉkoj, Austriji i Italiji. Vrativši se u Helsinki bio je 1944—65 profesor dirigiranja na akademiji Sibelius i od 1945 dirigent Finske cpere. Kao pijanist i dirigent koncertirao u domovini te na gostovanjima u raznim evropskim zemljama i u Americi (1950 i 1955). Ĉesto je nastupao s pijanistom Aulikkijem Rautawaarom. Komponirao je kraća orkestralna i klavirska djela. Harmonizirao je finske narodne napjeve. Preveo je na finski brojna operna libreta. JALEO, španjolski narodni ples umjerenih pokreta u trodobnoj mjeri; izvodi ga jedan plesaĉ ili plesaĉica uz pratnju kastanjeta. JAMB (grĉ. lajj^o?, lat. iambus), dvosloţna stopa u antiĉkoj poeziji, sastavljena od jednoga kratkog i jednoga dugaĉkog sloga (J^J —); u današnjoj metrici od jednoga nenaglašenog i jednoga naglašenog sloga. Po analogiji upotrebljava se termin i u muziĉkoj metrici. U modalnoj ritmici XIII st. jambski je drugi ritmijski modus u kojem se ponavlja obrazac J J j J J |. U da našnjoj metrici jambu odgovara trodijelna mjera tipa | J i J J j J. JAMBE DE FER, Philibert, francuski kompozitor (Champlitte, Haute Saone, oko 1508 — Lyon, 1566). Bliţih podataka o njegovu djelovanju nema. Zna se jedino da je ţivio u Lyonu gdje su datirani razliĉiti njegovi predgovori. Njegova saĉuvana djela, protestantski psalmi u slobodnoj motetskoj formi ili tehnici nota protiv note, latinski moteti i jedna chansona, ne zaostaju za kompozicijama mnogih poznatijih muziĉara toga doba. Posebnu vrijednost ima njegov Epitome musical, jedan od najstarijih priruĉnika za flautu i violinu koji je znaĉajno vrelo podataka o dotadašnjoj vokalnoj i instrumentalnoj praksi. Tu je, po svemu sudeći, prvi put opisana violina sa 4 ţice, u tri udezbe. DJE L A: E pi t ome musi cal des t ons, Sons et accordz t s voi x humai nes, f l uest es d' Alleman, fluestes a 9 trous, violes, violons, 1556. — Chansona Femme qui honneur v e u l t a v oi r z a 4 g la s a u z b ir c i D i x i e s m e L i v r e ■ • ■ , 15 5 2. — C R K V E NA : L es Cerit psalmes de David mi s en f rancois par Jean Poictevin za 4 glasa, 1549; Psalmoide de Quarante et un pseaumes royaux ■ • • z a 4 glasa, 1559; Les vingt-deux octonnai res du psal me CX IX de Davi d • ■ • z a 4 glasa, 1561; Ccnt et ci nquant e Pseaumes de Davi d mi s en ri me f rancoise par Cl. M arot et T li. de B eze za 4 i 5 glasova, 1561; Les Psaumes mis en musique • • • de'dies a. Cliarles IX, 1563; Les CL Pseaumes de David • • • Avec les dix commandemens de la lov za 4 i 5 glasova, 1564; 1
motet i 1 psalam u antologijama. LIT.: O. Douen, Clement Marot et le psautier huguenot, 2 sv., Pariš 1878 — 79- — F. Lesure i G. Thibault, Bihliographie des editions musicales publiees par N. Du Chemin, Annales musicologiques, I, 1953. — P. A. Gaillard, Philberte Jambe de Fer, MGG, VI, 1957. — P. Pidoux, Le Psautier huguenot du XVI Siecle, 2 sv., Kassel 1962.
JAMES, Dorothy, ameriĉki kompozitor (Chicago, i. XII 1901 —). Studirala u Chicagu na Konzervatoriju i na Musical Collegeu. Od 1929 predavala na Michigan State Normal College. Bila je predsjednica društava Music Research Comitee i Michigan Federation of Music Clubs. Profesor je na Univerzitetu u Ypsilantiju. DJELA. ORKESTRALNA: 3 pastorale za klarinet, harfu i gudaĉe, 1933; Symphonic Fragments, 1931; The Jumblies, 1935; Elyptic Poeni, 1937; divertimento, 1937. — KOMORNA: gudaĉki kvartet (u 1 stavku), 1932; suita za gudaĉki kvartet, 1926; recitativ i arija za gudaĉki kvintet, 1943; rapsodija za klavir ski trio, 1930. — Opera Paolo and Francesca, 1931. Scenska muzika. — Dvije kantate za zbor a cappella: The Jumblies, 1934 i Cantata, 1937; zborovi.
!■
JAMES, Harry Hagg, ameriĉki jazz-trubljaĉ (Albanv, Georgia, 15. III 1916 —). Trublju uĉio kod svoga oca i u Texasu na Beaumont School. Ĉlan razliĉitih jazz-orkestara pod vodstvom L. Hancocka, H. Waldmana, 1935—36 B. Pollacka, 1936—39 B. Goodmana i dr.; 1939 osnovao vlastiti ansambl s kojim je gostovao po SAD i u Evropi. J. je jedan od najboljih jazz-trubljaĉa. Nastupao je i u filmovima (The Benny Goodman Story). Bio je i ĉlan ansambla Metronom Ali Stars. JAMES, Philip, ameriĉki dirigent, kompozitor i pedagog (Jersev City, N. J., 17. V 1890—). Studirao muziku u New Yorku. Poslije Prvoga svjetskog rata dirigent vojne muzike; 1919—23 crkveni zborovoĊa u Montclairu (N. J.) i New Yorku. Dirigent Nezv Jersey Symphony Orchestra (1922-—29), Brooklyn Orchestral Society (1927—30) i Bamberger Little Symphony Orchestra (192^—36). Neko vrijeme nastavnik muzike na Columbi.i University u New Yorku; od 1927 predavao na muziĉkom odjelu Nezo York University (1933-—55 proĉelnik). Premda se u kompozicijama povremeno obilato sluţio disonancom, J. je ipak konzervativan kompozitor. Njegovi se anthemi ĉesto izvode. DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1943 i 1949; simfonijeta za komorni orkestar, 1946; Sea Symphony, 1928. Simfonijske pjesme Song of the Night, 1931 i Chaumont za mali orkestar, 1948; 3 uvertire; 4 suite; rapsodija Gtvalia, 1937; Brennan on the Meor, 1939; Perstare et Praestare, sveĉana koraĉnica, 1946; Passacaglia on an Old Cambrian Ground Bass, 1957. Kompozicije za duhaĉki orkestar. — KOMORNA: gudaĉki kvartet, 1924 (prer. 1939); klavirski kvintet, 1938 (prer. 1948); suita za duhaĉki kvintet, 1936. — KLAVIRSKA: suita Our Totvn, 1945; 12 preludija, 1946—51. — Brojna djela za orgulje (sonata, 1929; Pastorale, 1949; Alleluia-Toccala, 1949). — Scenska muzika za Arms for Venus, 1937; maska Foundedfor Freedom, 1940. — VOKALNA: The Nightin-gale of Bethlehem za sole, zbor i orkestar, 1919; General IVilliam Booth enters into Heaven zz tenor solo, muški zbor i komorni orkestar, 1932. By the Waters of Babylon za zbor i orkestar, 1921; IVorld of Tomorrozv za zbor i orkestar, 1938 i druge kompozicije za is t i sastav. Za recitatora i orkestar: Jitdith (s malim orkes-
trom), 1927; Miniver Cheevy, 1947 i Richard Cory, 1947. Zborovi; solo-l —■ CRKVENA: Missa imaginum za zbor i orkestar, 1929; Psalam 150. Z£ orkestar, 1940; Stabat Mater Speciosa za zbor i orkestar, 1930; anthem LIT.: C. Reis, Composers in America, New York 1947. — N. 1 Philip James, MGG, VI 1957.
JAMES, William Garnet, australski kompozitor i pi (Ballarat, Victoria, 28. VIII 1895 —•). Završivši 1914 stud Konzervatoriju u Melbourneu, uĉio u Bruxellesu i Lon< Tu je 1915 debitirao kao pijanist. Nakon koncertnih tu 1929—57 direktor muziĉkog odjela Australskog radija. U te svojstvu mnogo pridonio razvoju muziĉkog ţivota svoje ze Kao kompozitor stekao popularnost vrijednim i lako prisi ĉnim vokalnim djelima, osobito pjesmama. DJELA: 4 orkestralne suite; kraće klavirske kompozicije. — Balet By dlelight, 1918; opereta The Golden Girl, 1920; scenska muzika. — Zb solopjesme. LIT.: A. Silbermann, William Garnet James, MGG, VI, 1957. j
JAMMERS, Evvald, njemaĉki muzikolog (Koln—Linder 1. I 1897 —). Studirao na Univerzitetu u Bonnu (L. Schit mair). Bibliotekar u Dresdenu (1927—-45), gimnazijski pro u Bergheimu (1945—50), bibliotekar u Diisseldorfu (1951i zatim do 1962 bibliotekar i profesor muziĉke paleografiji Univerzitetu u Heidelbergu. Objavio je niz izvornih i vrije radova o srednjovjekovnoj crkvenoj muzici. DJELA. Untersuchungen uber die Rhythmik und Melodicn der Jenaer L handsehrift (disertacija), 1925; Das Karlsoffizium »Regali natus«, 1934; Der gorianisehe Rhythmus, 1937; Die Essener Neumen-Handschriften der Landes Stadtbibliothek Diisseldorf, 1952; Der nlittelalterlicher Choral, 1954; Ah der abendldndischen Musik, 1955; studije, rasprave i ĉlanci.
JAMPOLJSKI, Izrail Markoviĉ, sovjetski muzikok violinist (Kijev, 21. XI 1905 —•). Studirao na Konzervatc u Moskvi, kompoziciju (Gliere, Mjaskovski) i historiju (KUJ cov). God. 1927—32 koncertirao kao violinist, 1934—-49 pred: na Moskovskom konzervatoriju, 1950—59 bio glavni urei za muziku Velike sovjetske enciklopedije. DJELA. SPISI: Ocnoeu CKpunuHnou annnuKamypbi, 1933 (III dopui izd. 1955; engl. prijevod 1966); Pyccnoe cKpunuunoe ucxyccmso t 1951; A. pejiAu (sa K. A. Kuznjecovom), 1953; RoKopdovze 3uecKy 1956; My3UKaK>^ suu, 1958; H. Il ai aHUHU, 1961 ( I I dopunjeno izd. 1966) ; Couambi u napm dnH CKpunKU COJ I O II. C. E axa, 1963; JJ. Oucmpax, 1964.
JAM SESSION, muziciranje jazz-muziĉara bez unapr odreĊenog sastava; izvodi se u slobodnoj improvizaciji bez siranih aranţmana i u naĉelu bez publike. Takvi sastanci, na jima se svira i pjeva iskljuĉivo zbog vlastite radosti u muzicira] bili su rašireni već i u New Orleansu i u Chicagu, a osobit doba swinga. Kasnije su se te improvizacije poĉele snimati ploĉe, a bili su organizirani i javni nastupi, pa je j. s. izgubio s prvotni smisao. Od ansambla koji taj improvizacijski naĉin i guju i na koncertima istakao se -> Jazz At The Philharmo JAN, Karl, njemaĉki muziĉki pisac (Schweinfurt, 22. V i — Abelboden, Švicarska, 3. IX 1899). Studirao klasiĉnu fil( giju na Univerzitetu u Berlinu. Bavio se poviješću muzike klasi Grĉke, pa je o tome objavio niz znaĉajnih radova; prouĉava crkvenu muziku. DJELA (izbor): Uber die altgnechischen Tonarten, Allgemeine mus lisehe Zeitung, 1878; Diaulos, ibid., 1881; Die Musikinstrumente der Grie und Rb'mer, Landsberg 1884; Die Handschriften der Hymnen des Mesomedt Jahrbuch fur Altertumskunde, 1890; Die Harmonie der Spharen, Philologus, Rousseau als Musiker, Preussisches Jahrbuch, 56. — Priredio novo kritiĉke danje tekstova grĉkih muziĉkih pisaca: Mušici scriptores graeci (Arislotele, clides, Bacchius [Cleonides], Nicomachus, Gaudentius, Alypius), 1895 s dodati saĉuvanih zapisanih napjeva Melodiarium reliquiae (nadopunjeno i popravlj izd. 1899 (novi otisak 1962). — Objavio Exequien iz 1Ć36 i 122. Psalam H. S.-hii LIT.: W. Vetter, Karl Jan, MGG, VI, 1957. JANACCONI (Jannaconi,
Jannacconi, Gianacconi), Gi seppe, talijanski kompozitor (Rim, 1741 — 16. III 1816). U nik S. Rinaldija i G. Carpanija; kasnije uĉenik, suradnik i naslj« nik P. Pisarija, štovatelja i imitatora Palestrine. Pisari mu ostavio u nasljedstvo cio studijski materijal koji je sakupio; je rezultate svojih prouĉavanja i svoje znanje prenio svom uĉeni G. Bainiju, koji je tu gradu upotrijebio u svojoj knjizi o Palestri jednom od temeljnih djela o tom majstoru. J. je od 1811 do sm bio zborovoĊa bazilike sv. Petra u Rimu. Kao kompozitor jed je od posljednjih zastupnika Palestrinina stila i moţda najbe meĊu njima. Glavni dio stvaralaštva posvetio je crkvenoj muz a cappella i koncertantnoj crkvenoj muzici. DJELA: Gotovo sve Janacconijeve kompozicije bile su sakupljene u bifr teci opata F. Santinija u Rimu. Poslije njegove smrti (1862) rukopisi su raštrk po evropskim bibliotekama i mnogi su izgubljeni. Saĉuvano: 4 mise (1 zj glasa i orgulje, 1 za 4 glasa, i zbor i orgulje; 1 za 8 glasova; 1 za 16 glasov Te Deum za 16 glasova; 2 Magnificata za 8 odn. 9 glasova; Kyrieza 16 glaso 2 psalma; O sacrum convivium za bas, zbor i orgulje; ofertoriji; moteti (mn za 4 glasa i orgulje); nekoliko fuga i kanona. — Dva gudaĉka kvinteta. NOVA IZD.: Kyrie, Exaltabo te Domine i Benedictus obj. F. Comrr (Mušica Sacra, VI, 1839 — 87, 28 sv.); Laetamini in Domino obj. J. P. Huli (Pari Music, II, 1842); Et ecee terrae motus obj. u Repertoire de musique, Schc LIT.: C. Sartori, Giuseppe Janaccon . MGG, VI, 1957.
JANAĈEK JANAĈEK, Leoš, ĉeški kompozitor (Hukvaldv, kraj Pribora, 3. VII 1854 — Moravska Ostrava, 12. VIII 1928). Muziĉki dar nasleduje od deda i oca, oba uĉitelja i orguljaša. U Brnu svršava uĉiteljsku školu na kojoj stiĉe teorisko i praktiĉno muziĉko obrazovanje kod P. Kfiţkovskog (klavir, orgulje, violina) 11873 preuzima njegovu sluţbu organiste i dirigenta. Istovremeno je pomoćni uĉitelj u osnovnoj školi i horovoda (1873—76) zanatlijskog društva Svatopluk. Tada piše svoje prve kompozicije, horove u tradicionalnom stilu ĉeške horske literature (Tovaĉovsky) i niz horova na narodni tekst (u stilu Kfiţkovskog), oslanjajući se na moravsku narodnu pesmu. God. 1874 odlazi u Prag na Orguljsku školu (F. Blaţek, F. Z. Skuhersky) i završava je za jednu godinu. Potom se vraća u Brno za uĉitelja pevanja na uĉiteljskoj školi i 1876—88 vodi, sa izvesnim prekidima, filharmonijsko društvo Beseda brnenskd. God. 1879 studira na Konzervatorijumu u Leipzigu (teoriju i kompoziciju kod O. Paula i L. Grilla, klavir kod E. F. Wenzela, orgulje kod W. Rusta), a 1880 u Beĉu (J. Dachs, F. Krenn). Tu doţivljavaju njegova ubedenja prvi udar, ali ih se on i dalje drţi, nasuprot novoromantiĉarskim tendencijama koje preovlaĊuju, a s kojima se nikad nije sluţio, što ga je udaljilo od Smetane i pribliţilo Dvofaku. Ubrzo se vraća u Brno i razvija svestranu aktivnost kao dirigent, instrumentalista, nastavnik, muziĉki kritiĉar i organizator; 1881—1919 upravlja novoosnovanom Orguljskom školom koja je njegovom zaslugom postala 1919 (nakon stvaranja Republike) drţavni Konzervatorijum. Na ovoj školi razvija svoje samonikle muziĉko-teoretske nazore sa kojima je povezan njegov zamašni muziĉko-literarni rad i njegov udio u reformi ĉeške crkvene muzike. Kao teoretiĉar i kritiĉar u poĉetku se oslanja na estetska i muziĉko-psihološka gledanja R. Zimmermanna i L. F. Helmholtza. Tih godina izraĊuje kritiĉku ocenu dela Wagnera i Smetane. Svestan koliko je njegova uţa domovina, Moravska, tada zasebna austrougarska provincija, nacionalno ugroţena i izloţena germanizaciji, J. se pridruţuje narodnim stremljenjima, da bi svojim stvaralaĉkim, organizatorskim i folkloristiĉkim. radom pomogao kulturnom i nacionalnom uzdizanju i afirmaciji ĉeške misli u celoj Moravskoj, a naroĉito u Brnu. U periodu od ĉetiri godine doţivljava tešku unutrašnju krizu i kao kompozitor u to vreme ne radi, da bi se uskoro pokazao u novom vidu, jer već njegova Ĉtvefice muţskych sboru (1885), posvećena prijatelju Dvofaku, pokazuju realistiĉki odnos prema narodnoj pesmi, samostalnije tumaĉenje teksta i odluĉniji korak ka vlastitom stilu. Sa operom Šdrka završava se prvo razdoblje njegovog stvaranja (do 1888), koje je u znaku tradicije. Horovi na narodni tekst vode ga muziĉkom folkloru koji, pored komponovanja i teoretsko-nauĉnog rada, predstavlja još jednu oblast njegovog doţivotnog interesovanja. U poĉetku drugog razdoblja, u kojemu se suprotstavlja beţivotnom tradicionalizmu, J. se sav posvećuje tom radu; sa F. Bartošom, istraţivaĉem dijalekata, prouĉava narodne pesme i dolazi do posebnih rezultata koji su i njegovom stvaranju dali osobeni peĉat. Već 1889 nastaje zbirka Narodni pisne moravske u zajednici sa folkloristom F. Bartošom, a 1891—93 zbirka za klavir Narodni tance na Morave, iz kojih je nastao orkestarski ciklus Valašske tance (1889) i Rdkos Rdkoczy (1891), jedino njegovo baletsko delo. Znaĉajnu veliku zbirku Narodni pisne moravske v nove nasbirane izdaje sa Bartošom (1899— 1901) i uz nju piše kao predgovor svoju najveću studiju o narodnoj pesmi. Prisan odnos prema narodnoj pesmi i nastojanje da ude u srţ narodnog stvaranja dovelo ga je do otkrića novog izvora muzike: do melodije govorene reci, »napevkv mluvy« (doslovno: napevi govora). »U njima je odraz celokupnog stanja jednog organizma i svih faza njegove duševne aktivnosti, u njima se ukazuje ljudsko biće u odreĊenoj fazi ţivota — oni su prozor na ljudskoj duši«, kaţe J., a bez tih studija prema prirodi ne moţe, po njegovom mišljenju, da bude istinitosti u umetniĉkom delu, naroĉito dramskom. Sa nauĉniĉkom preciznošću i strašću osluškuje i beleţi sve akustiĉke pojave, ne upotrebljavajući ih nikad doslovno u samostalnom stvaranju. Beleške mu sluţe kao potsticaj, a preporuĉuje ih i drugima kao studij. God. 1894 sa taĉno naslućenim, ali još neformulisanim novim tekovinama, pristupa stvaranju svog najznaĉajnijeg operskog dela Jeji pastorkyna, u svetu poznatog kao Jenufa, na prozni tekst drame G. Preissove iz moravskog seoskog ţivota, i dovršava ga 1903. U Jenufi ostvaruje svoj osobeni dramski stil, nasuprot Wagneru, realistiĉan, izgraĊen na fleksijama ljudskog govora, sav u saţetoj osobenoj stilizaciji, sa teţištem u vokalnom delu partiture. Ta novina, kao i posebna, nesimfonijska orkestracija, neposrednost i istinitost muzike, natopljene tragikom i zasićene lirizmom, ĉine Jenufu jednim od najuspelijih, najznaĉajnijih dela novije operske literature. Delo je izvedeno po prvi put 1904 u Brnu, a istom 1916 u Pragu. U to doba sve se više ispolja-vaju Janaĉekove simpatije za rusku kulturu i ruski narod. On polazi u Rusiju 1896, 1902 i 1903 i paţljivo prouĉava dela Borodina i Musorgskog. Njegov rad na teorijsko-nauĉnom planu takoĊe je
245
intenzivan: g. 1897 izdaje raspravu O skladbe souzvukuv a je-jich spojitv, a 1912—13 nauku 0 harmoniji (Oplna nauka 0 harmonii), u kojoj primenjuje najnovija otkrića na polju akus tike i psihologije, stvarajući za nove, pa i za stare pojmove svoju terminologiju. Iz peda goškog iskustva nastao je 1898 uput za nastavu pevanja. Posle Jenufe, sve do pune afirmacije (1916), nastaje najteţe razdoblje njegovog ţivota, doba usamljenosti i potpunog nerazumevanja od strane okoline, ali i upornog daljeg rada 1 borbe za vlastite umetniĉke principe. Jedno svedoĉanstvo ovih raspoloţenja je klavirska L. JANACEK sonata /. X 190$ Z ulice, posvećena uspomeni na ubi jenog ĉeškog radnika F. Pavlika. God. 1904 traţi pre vremena^ i dobija penziju kao nastavnik uĉiteljske škole, da bi se mogao potpuno posvetiti komponovanju. Tada energiĉno krĉi sebi put stvaranjem novog, homofonog, bogato izraţajnog, krajnje dra matiĉnog i smionog horskog stila u nizu muških horova na tekst P. Bezruĉa: Kantor Halfar (1906), Maryĉka Magdonova (1908) i Sedmdesdt tisic (1909). Ovi horovi (izvelo ih je Pevaĉko dru štvo Moravskih uĉitelja) ubrajaju se u najznaĉajnija horska dela svetske literature tog perioda (1900—20). Opere Vylet pana Brouĉka do Mesice i Vylet pana Brouĉka do XV. stoleti, završene J9 1?! predstavljaju novi, groteskno-satiriĉni tip ĉeške komiĉne opere; u njima se izobliĉava graĊanski omekšala hiperromanti ĉnost nekih tadašnjih umetnika. Dela se odlikuju originalnošć u muzike, ali trpe zbog nedostatka dramske radnje. U meĊuvre menu nastaje prva simfonijska poema Šumafovo Ċite (1912). Od 1916, kada je dirigent K. Kovafovic, posle izvesnih retuša i preinstrumentiranja, izveo Jenufu sa golemim uspehom u Pragu, a naroĉito od 1918, posle njenog izvoĊenja u Dvorskoj operi u Beĉu i posle stvaranja ĈSR, nastaje preokret u Janaĉekovom ţivotu. Mladalaĉki sveţ i bujan stvaralaĉki elan uzdiţe ga u prve redove majstora Moderne. U tom trećem stvaralaĉkom razdoblju završava simfonijsku rapsodiju u tri dela Taras Bulba (1918), u kojoj upeĉatljivo prikazuje ţivot i smrt ukrajinskog junaka; 1917—19 komponuje jedinstvenu kantatu (ciklus od 22 pesme) za tenor i klavir, uz sudelovanje alta solo i tri ţenska glasa iza kulisa, Zapisnik zmizeleho na stihove nepoznatog pesnika, u kojoj na dramatiĉan i vanredno kantabilan naĉin opeva tragiĉnu ljubav seoskog mladića sa cigankom-ĉergašicom; posle simfonijske poeme Balada blanickd (1920) piše 1919—21 tragediju Kdt'a Kabanovd po drami Bura od A. N. Ostrovskog, u kojoj daje opet punu meru proosećane dramatiĉnosti, ostvarujući i ovde svoj melodijski stil iz melodije govora, ĉešće uobliĉene u veće celine, naroĉito u sceni javnog kajanja i konaĉnoj katarzi, sliĉno Jenufi; opera Pfihody Lišky Bystroušky dovodi na scenu šumsko zverinje što izaziva nove tonove, nove orkestarske boje i ĉesto šire melodijske linije; ta opera, gotovo komiĉnog karaktera, sazdana od svoje vrsnog impresionistiĉkog tkiva, jedna je od njegovih lirski i melodijski najbogatijih muziĉkih drama. Daljnji stepen razvoja njegovog muziĉko-dramatskog principa predstavlja opera Vec Makropulos (1923—25) po drami K. Ĉapeka, u kojoj obraĊuje fantastiĉnu temu o produţenju ţivota pomoću ţivotnog eliksira. Tih godina J. komponuje ĉitav niz kamernih dela od kojih se istiĉu gudaĉki kvartet inspirisan Tolstojevom Kreutzerovom sonatom (1923—24), sonata za violinu i klavir (1921), duvaĉki sekstet Mladi (1924) i Concertino za klavir i kamerni. orkestar (1925—26); u njima stvara svoj osobeni kamerni stil, a u Simfonijeti (1925—26) svoj originalni orkestarski izraz. »U simfonijeti mi je uspelo«, kaţe sam J., »da se najtešnje pribliţim misli obiĉnog ĉeškog ĉoveka. Po tom putu hteo bih da idem dalje«. Velikih razmera i snaţna je Glagolska mše (1926) u kojoj se u potpunosti manifestovala Janaĉekova vitalnost i izrazitost, bez njemu stranih poboţnih osećanja. Za svoju poslednju operu, Z mrtveho domu (1927 —28), uzima opet sadrţaj iz ruskog ţivota (po Dostojevskom). Iako pojedine scene idu u red njegovih najboljih ostvarenja, ipak se ne moţe govoriti o punoj jedinstvenosti dela. Intimna osećanja izraţava J. u Drugom gudaĉkom kvartetu, zvanom Listy duverne
246
JANAĈEK — JANEĈEK
Opšte priznanje njegovog dela odraţava se i u njegovom ţivotu: 1919 postaje profesor kompozicije na Majstorskoj školi u Pragu gde odgaja niz istaknutih moravskih kompozitora. Njegov uticaj je znatan i van granica zemlje. Njegova dela naroĉito neguju udruţenje, opera i Akademija lepih umetnosti Jandĉek u Brnu. Od 1948 odrţano je u Brnu više muziĉkih festivala i izloţba Janaĉekovih dela. Za razliku od zapadnjaĉke orijentacije ■—■ kod Smetane novoromantiĉarskog smera, kod Dvofaka klasicistiĉko-romantiĉarskih tendencija — J. u ĉeškoj muzici zastupa istoĉnoslavensku, realistiĉku orijentaciju, duboko ukorenjenu u domaćem tlu, a u evropsku muziku, u kojoj još nije dovoljno uoĉen i istaknut, unosi osobenost, neposrednost i toplinu svog i bitno i po stilizaciji novog, lapidarnog i krajnje ekonomiĉnog izraza, kao i intenzivnu dramatiĉnost kojom je proţeto svako njegovo, pa i nescensko delo.
L. JANAĈEK. Završetak opere Z mrlveho domu, autograf
Janaĉekov zreli stil (od Jenufe dalje) zasniva se na teţnji za krajnje taĉnom deklamacijom i na uskoj povezanosti sa narodnom melodikom. Mada skoro nikad nije u svojim delima neposredno obradio ili citirao neku ĉešku melodiju, njegova je muzika skroz nacionalno obojena. Uzimajući za osnovu svojih melodijskih motiva melodijsku i ritmiĉku strukturu ĉeškog govora, J. je razvio u svojoj muzici neku vrstu stilizacije govora. Otuda je teţište njegovog stvaranja u vokalnom, premda njegova vokalna melodika ĉesto ima izrazito instrumentalni karakter. U njegovoj muzici dominira mali, pregnantni motiv, saţeto oblikovan i ritmiĉko vrlo ĉvrsto organizovan, koji meĊutim nikad ne poprima karakter lajtmotiva, niti se ne razraĊuje u smislu provedbe, već se ĉesto ponavlja da bi pojaĉao odreĊeni efekat ili tu i tamo iskrsava variran, promenjen u izraţaju, da bi ga naj zad zamenio jedan novi motiv. »Skoro bi se moglo reći da je J. nadomestio zakonitu tematsku motiviĉku razradu jednim oštrim motiviĉkim dinamizmom i ţestokom agogikom, a pri tome njegove izraţajne namere podupire izmena zvuĉnih boja njegovog bogatog orkestarskog aparata« (J. Racek). Formalna grada Janaĉekovih dela većinom se zasniva na cikliĉkim ili svitnim oblicima ili na formi ronda. Formalno jedinstvo, koje ugroţava elementarna sila saţetih motiva, uĉvršćuje njegova snaţna ritmika. J. se sluţi normalnim tonalitetima, ali ih modalno menja na osnovu ĉeškog folklora i te modifikacije provodi na taj naĉin da je u njegovoj muzici retko kada odreĊeni tonalitet uĉvršćen. U pogledu harmonske graĊe zanimljivo je da se u poslednjoj stvaralaĉkoj fazi pribliţava Debussvju, što se oĉituje u uĉestalom redanju uridecimakorda iznad kojih slobodno teku melodijski nizovi, nadalje u primeni figuriranih ostinata, paralelnih nizova prekomernih trozvuka na celotonskoj skali i u rafiniranom korištenju orkestarskih boja. Janaĉekovu muziku svrstavaju u impresionizam, pa ĉak i u poentilizam zbog fragmentarnosti u strukturi njegove fraze, i u naturalizam obzirom na njegov oslonac na prirodu (melodija govora); meĊutim, stvaralaštvo mu je samoniklo, a razvojni put, logiĉan i organski povezan, ide od romantiĉara (Kfiţkovskv), preko impresionista do posve liĉnog ekspresionistiĉkog naĉina.
DELA. ORKESTARSKA: simfonijeta, 1926; simfonijske poeme Ši fovo diti, 1912 i Balada blanickd, 1920; Concertino za klavir i kamerni orkt 1925; Capriccio za klavir (leva ruka) i kamerni orkestar, 1926; simfonijska ra dija Taras Bulba, 1915—18; Valašske tance, 1889—90; Handcke tance, 18 90; Srbske kolo, 1899; svita za gudaĉki orkestar, 1877; svita (nazvana i sereri za veliki orkestar op. 3, 1891; Idylla za gudaĉki orkestar, 1878. — KAMER Dva gudaĉka kvarteta: I, u e-molu, 1923 i I I , Listy duvlrne, 1927—28; Mladi za duvaĉki sekstet, 1924; sonata za violinu i klavir (4 verzije), oko 19 21; Romance za violinu i klavir, 1879; Dumka za violinu i klavir, 1880; Poh za violonĉelo i klavir, 1910. — KLAVIRSKA: sonata 1. X 1905 (Z ul 1905; Po zarostlem chodniĉku (2 zbirke), 1901—08; Elegija, 1903, Mora tance ( Ĉeladenski, Pilky), 1905; V mlhdch, 1912; Vzpominka, 1928; Nar tance na Moravi (sa L. Bakešovom i X. Behalkovom) za 2 klavira, 1891-— DRAMSKA. Opere: Šdrka, 1897 (kasnije preraĊivana, konaĉna ve 1924); Poĉdtek romanu, 1891; Jeji pastorkyria (Jenufa), 1894—19°3 (Brno, I 1904; jug. premijera, Zagreb, 29. VI 1920); Osud-Fatum, 1903—04; Vylet i Brouĉka do Mišice i Vylet pana Brouĉka do XV.stoleti, 1908—17; Kat'a Kaba> 1919—21; Pfihody Lišky Bystrouiky, 1921—23; Vic Makropulos, 1923—2: mrtveho domu, 1927—28. Balet Rdkos Rdkćczy, 1891. — VOKALNA. Kant Amarus, oko 1897; Na Solani ĉartdk, 1911; Viĉne evangelium, 1914; Glagc mše za sole, hor, orkestar i orgulje, 1926; Zdpisnik zmizeleho za tenor, alt, tri ska glasa i klavir, 1917—19; Rikadla za soliste, klavir i kamerni ansambl, ] —27; Potulny šilenec za sopran solo i muški hor, 1922. Muški horovi: Ohlas nd nichpisnt'd hora), 1875—76; Zplvnd duma, 1876; Ćiverice muţskych sbori, li Ţdrlivec, 1888; Ĉtvero muţskych sboru moravskych, 1904; Kantor Halfar, l\ Maryĉka Magdonova, 1906; 70.000, 1909; Perina, 1914; Ĉeška legie, 1918; / vlajka sa 2 solo-soprana, 1926 itd. Ţenski horovi: Hradĉanskepisniĉky, 1916; I par Rucky sa solo-sopranom, 1916; Viĉi stopa za ţenski hor, sopran solo i kla Mešoviti horovi: Slavnostni Sbor, 1877; Kaĉena divokd, 1885; Elegie na smrt dt Olgy, 1903 i dr. Jamipisen za glas i klavir, 1897. — CRKVENA: misa (prem; Lisztovoj misi za orgulje), 1900; Hospodine pomiluj ny za vokalni kvartet, c struki zbor, orgulje, harfu i limene duvaĉe; Otĉe naš za tenor, hor, orgul harfu, 1901; Svaty Vdclave sa pratnjom orgulja, oko 1902; Deset ĉeskych z} z Lehnerova kanciondlu, 1881; Cirkevni zpivy ĉeške vicehlasĉ z pfiborsk kanciondlu, 1904; više moteta. — Obrade narodnih pesama: Krdlovniĉky, vojaĉke igre i plesovi, za glas i klavir (sa F. Bakešom), oko 1889; Kytice z rodnich pisni moravskych, jednoglasne pesme bez pratnje (sa F. Bartošo oko 1890; Ukvalskd Udova poesie o pisnich, 13 pesama uz klavir, 1898; Ukva pisni, 6 pesama za mešoviti hor, 1899; 26 balad lidovych za glas i klavir, 19 Lidovd nokturna, dvoglasne pesme uz klavir, 1906; Pisni detvanske sa klaviri 1916; 5 ndrodnich pisni za glas, hor i klavir ili harmonijum, 1916—18: Sle* pisni (10 pesama iz zbirke H. Salichove), 1918 ; Moravske Udovi pisni sa klavin oko 1922. — Zbirke narodnih pesama: Narodni pisni moravske v novi nasbir (sa F. Bartošom), 1889; Moravske pisni milostne (sa G. Vašom), 1928. — SPL O skladbi souzvukuv a jejich spojuv, 1897; Navod pro vyuĉovdni zpivu, 18 0 hudebni strance ndrodnich pisni moravskych, 1901; Oplnd nauka o harnu (2 sv.), 1912—13. Mnogobrojni teorijski ĉlanci o muziĉkim problemima, 1 mnogobrojni zapisi melodije govora (ndpevky mluvv) štampani su u raznim sopisima, prvenstveno u Hudebni listy kojeg je J. ureĊivao 1884 —88, zatin Hlidka (od 1887), Moravske listy (od 1890) i u Lidove novinv (stalni sarad 1893—1928); mnogi su ĉlanci ostali u rukopisu.Popis Janaĉekovih kompozi i obrada izdao je B. Štedron ( Seznam Jandĉkovych skladeb a uprav), 19 potpuni katalog muziĉkih spisa objavljen je prigodom Janaĉekove izloţbe u Bi (1948) pod naslovom Leoš Jandĉek, obraz ţivota a dila, u redakciji J. Race Celokupno izdanje studija o narodnoj pesmi i narodnoj muzici objavio l< J. Vvslouţil pod vodstvom I. Raceka. Korespondencija je objavljena do dana 9 sv. u izdanju Janaĉekovog arhiva (izdavaĉi A. Rektorvs i J. Racek), 1934 — LIT.: M. Brod, Leoš Janaĉek, ţivot a dilo, Praha 1924 ( nemaĉki, W 1925). —■ Janaĉkuv sbornik, Hudbeni rozhledv, 1924—25, 3—4 i 1928, 4— J. Borecky, Dejinv ĉeške hudby, 1928. — D. Muller, Leoš Janaĉek, Ps 1930. — J. Racek, Leoš Janaĉek, Poznamky k tvurĉimu profilu, Olomouc 19 — O. Jeremidš, L. Janaĉek, Praha 1938. — G. Gavazzeni, L. Janaĉek, RA 1938. — L. Firkušny, L. Janaĉek a brnenske divadlo, Brno 1939. — V. Helfi Leoš Janaĉek. Obraz ţivotniho a umeleckeho boje I. V poutech tradice, Bi 1939- — J- Racek, L. Janaĉek a souĉasni moravski skladatele, Brno 1940. M. Oĉadlik, Svet orchestru, I I , 1946. — B. Štidron, Janaĉek ve vzpominkJ a dopisech, Praha 1946 (engleski i nemaĉki prevod, Prag 1955). — P. Konjoi Leoš Janaĉek, zbirka eseja Knjiga o muzici, Novi Sad 1947. — R. Smeta, Vvpraveni o L. Janaĉkovi, Olomouc 1948. —J. Vogel, Leoš Janaĉek dramat 1948. — V. Helfert, O Leoši Janaĉkovi, Soubor stati a ĉlanku, Praha 19, — J. Prochdzka, Lašske kofeny ţivota a dila Leoše Janaĉka, Frydel-Misi 1948. — L. Kundera, Janaĉkova varhanicka škola, Olomouc 1948. — J. Rac Slovarske prvky v tvorbe L. Janaĉka, Brno 1951. — Janaĉkuv sbornik (izc J. Racek), Musikologie, 1954. — Janaĉek, zbornik Tschechische Komponistt M^usik der Zeit, sv. 8, Bonn 1954. —J. Racek i L.Firkušn^,!,. Janaĉek als Schr steller, Berlin i Leipzig 1957. — J. Racek, Leoš Janaĉek, MGG, VI, 1957. Isti, Leoš Janaĉek in der Tradition der tschechischen Musik, Musik und C sellschaft, 1958. —J. Vogel, Leoš Janaĉek, Leben und Werk, Kassel 1959 (en prevod London 1963).—J. Racek, Leoš Janaĉek, Mensch und Kunstler, Lei zig 1962. — H. Hollander, Leoš Janaĉek, Leben und Werk, Ziirich 1964 (no izd.). — L. V. Poljakova, Operno stvaralaštvo L. Janaĉeka (ruski), Mosk 1968. J. Bur.
JANDER, Owen Hughes, ameriĉki muzikolog (Moui Kisco, New York, 4. VI 1930 —). Studirao na University of Vi ginia i na Harvard University. God. 1960—63 predavao na Welle ley Collegeu. Urednik zbirki The Wellesley Edition i The Wellesh Edition Cantata Index Series. Objavio studiju A. Stradella ar His Minor Dramatic Works (disertacija, 1962) te katalog Stradell nih rukopisa pohranjenih u ameriĉkim i evropskim knjiţniĉari (1960; rev. 1962). JANEĈEK, Ivan Franc, slovenski orguljaš u XVIII s God. 1732—40 spominje se kao graditelj orgulja i orguljaš Celju (1732—33 gradio orgulje u katedrali); 1737 popravio orgul u Lepoglavi. i LIT.: J. Mantuani, Zbori, 1927.
D. Co.
JANEĈEK, Karei, ĉeški kompozitor i muziĉki teoretici (Czestochowa, 20. II 1903 —). Uĉenik Praškog konzervatori (J. Kfiĉka, K. B. Jirak) i Praške visoke muziĉke škole (V. Novak Predavao od 1929 na Konzervatoriju u Plzenu; od 1941 u Prag profesor na Konzervatoriju i od 1946 na Muziĉkoj akademij Uz to je 1952—54 predavao i na tamošnjem Univerzitetu. J. pr
JANEĈEK — JANIGRO mjenjuje izraţajna sredstva tehnike i blizak je P. Hindemithu.
suvremene
kompozicijske
DJELA. ORKESTRALNA: 2 simfonije, 1935—40 i 1954; simfonijski triptih Lenin, 1953; Molto sostenuto, 1922; Allegro non troppo, 1923; uvertira, 1927; Legenda 0 Fraze, 1958. — KOMORNA: Tri gudaĉka kvarteta: I, 1924; II, 1927 i III, 1934; gudaĉki trio, 1930; Ditske trio za klavirski trio, 1940; duhaĉki trio, 1931; Divertimento za duhaĉki trio, 1943; Divertimento za oktet, 1926; Male symposion za duhaĉe, 1959; nonet, 1960. — KLAVIRSKA: sonata, 1945; sonatina, 1931; suita, 1938; introdukcija i fuga, 1940; varijacije, 1942. — Orgulj-ske kompozicije. — SR1SI: Zaklady moderni harmonie, 1949; Hudebni formy, 1955; Metodika, 1956; Tektonika. Nauka o stavbS skladeb, 1958; Tvorba a tvur-ci, 1968 i dr. LIT.: J. Buţga, Karei Janeĉek, MGG, VI, 1957. — J. Smolka, Sborove tvorbe K. Janeĉka, Ţiva hudba, IV, 1968.
JANEQUIN (Jannequin), Clćment, francuski kompozitor (Chatellerault, oko 1485 ■—■ Pariz, januar, 1558). O njegovom školovanju ne zna se ništa, osim da je bio sveštenik. God. 1529 ţivi u Bordeauxu; od :
]i tu:
Sup. 8c Tenor. 1533
ţupnik u Avril-leu (pokraj Angersa) uz to vodi od 1535 pevaĉku školu (psal-lette) katedrale Sa-int-Maurice u Angersu. God. 1548 ţupnik u Unverreu (pokraj Chartresa) i student na Univerzitetu u laftre, Ma raiguSse *Jo$ i« ycti!x Log« mo pii.fi: moa Angersu. Od 1549 u Parizu; studira na Univerzitetu (verovatno zato da bi se pomoću akademske svedodţbe domogao znatnijih prebenda). Neprestano se nalazi u novĉanim teškoćama. Od 1555 u kraljevskoj kapeli, isprva kao ehantre ordinaire (redovni dirigent), zatim (oko 1555—57) sa najvišom titulom compositeur ordinaire du roi (kraljev redovni kompozitor). Usput ima i naslov kapelana C. JANEQUIN, Chanson Petite Xymphc folastrc, vojvode od Guisea. Ni te dionice soprana i tenora ga ĉasti ne spašavaju od finansijskih problema. Slavan u ĉitavoj Evropi, djela su mu se štampala u Parizu, Lyonu, Veneciji, Rimu, Antwerpenu, Niirnbergu i dr., ali umire u siromaštvu. Janequinova duhovna dela sa latinskim tekstom od neznatne su vaţnosti po broju i kvalitetu. Vaţnije su duhovne kompozicije na francuski tekst, psalmi i duhovni ehansoni. No najznaĉajnije je njegovo stvaralaštvo u oblasti svetovne muzike — 263 ehansona za 3, 4 i 5 glasova. Po ovim kompozicijama J. se danas najviše ceni, po njima je stekao slavu još za ţivota. Najviše se govori 0 njegovim programnim ehansonima koji su postali osnova i uzor deskriptivne i imitativne programatiĉnosti u muzici po svojoj slikovitosti, ţivosti i realizmu. Većina od tih dela poseduje vrlo ĉesto izvesnu naivnu duhovitost. Takve su: Le Chant des oiseaux, L'Alouette, Le Caquet des Femmes i dr. U svojem najpopularnijem ehansonu La Bataille de Marignan (izvorni naslov La Guerre ili La Bataille), napisanoj u spomen bitke iz 1515 izmeĊu Francuza 1 Švicaraca, prikazuje grmljavinu topova, zveket alebardi, zvuk truba i vojniĉke komande vrlo skromnim vokalnim sredstvima, ali je mestimiĉno efekat zvuka tako uspeo da podseća na prikaz bure u Beethovenovoj Pastoralnoj simfoniji. Posebno je znaĉajno njegovo delo Les Cris de Pariš, koje bogatom paletom prikazuje zvuĉno pulsiranje Pariza (uzvike kupaca i prodavaĉa, ţagor na ulicama), tako da se moţe nazvati pravom vokalnom simfonijom. Mada J. nije bio inicijator deskriptivno-imitativne vokalne mu zike, njegovom se zaslugom programna muzika proširila više nego svi pokušaji u tom pravcu iz XIV i XV v. u Italiji i Francuskoj. Programna dela saĉinjavaju malen deo njegovog celokupnog opu sa, pa bi bilo potpuno krivo prosuditi ga samo po njima. Mnogi ehansoni priĉaju anegdote, ili su neţno lirski, ili duboko emotivni. Forma sledi tekstovnu strukturu i jasno je ocrtana. Iako je J. na pustio polifoni slog Josquinova tipa, on je odliĉan kontrapunktiĉar i vesto piše u strogom kanonu. Od 1556 osećaju se uticaji talijanske madrigalne hromatike. DELA. SVETO VNA: 263 ehansona, ma nji broj za 3 glasa, većina za 4 i 5 glasova, štampani kod raznih izdavaĉa CP. Attaingnant, N. Du Chemin, J. Moderne i dr.). Od programskih ehansona najpoznatiji su: La Bataille (ili La Guerre); La Prise e Reduction de Boulogne; La Guerre de Renty; Le Siege de
247
Melz; La Jalousie; Le Chant des oiseaux; La Chasse du Lievre; La Chasse au Cerf; La Caquet des Femmes; Le Rossignol; L'Alouette i Les Cris de Parts. — DUHOVNA. Na latinski tekst: 2 ĉetvoroglasne mise; motet Congregati sunt za 4 glasa; Sacrae cantiones seu moteetae za 4 glasa. Na francuski tekst, preko 100 višeglasnih psalama; oko 50 ĉetvoroglasnih duhovnih ehansona. NOVA IZD.: Extraits des maitres musidens de la Renaissance francaise obj. H.Expert, 1905 (8 ehansona); Clement Janequin, 30 ehansons a 3 et 4 voix obj. M. Cauchie, Pariš 1928; FloriUge du concert vocal de la Renaissance, I, obj. H. Expert, 1928 (5 ehansona); Anthologie de la chanson parisienne au XVI e siecle obj. F. Lesure, Monaco 1952 (5 ehansona) i dr. LIT.: M. Cauchie, Clement Janequin. Recherches sur la famille et sur lui-meme, Revue de Musicologie, 1923. — Isti, Clement Janequin ehapelain du duc de Guise, Le Menestrel 1927. —J. Levron, Clement Janequin, musicien de la Renaissance. Essai sur sa vie et ses amis, Grenoble i Pariš 1948. — F. Le sure, Clement Janequin, Recherches sur sa vie et son oeuvre, Mušica Disciplina, 1951. — Isti, Clement Janequin, MGG, VI, 1957. D. Sn.
JANET & COTELLE, francusko izdavaĉko poduzeće. Osnovali su ga 1810 u Parizu Pierre-Honore Janet i Alexandre Cotelle. U poĉetku su se bavili i prodajom muzikalija i gudaĉkih instrumenata, ali ubrzo su se posvetili objavljivanju romanca. God. 1822 udruţili su se s tvrtkom Decombe, 1824 s Boieldieuovom nakladom, a 1825 s izdavaĉkom kućom Ozi & Co. Nakon reorganizacije izdavali su djela raznih autora, najĉešće Boi'eldieua i Boccherinija. Tvrtka je djelovala do 1892 kada je pripojena poduzeću Enoch freres et Costallat. LIT.: B. Dufour, Janet et Cotelle, MGG, VI, 1957-
JANIEWICZ (Yaniewicz), Felix, poljski violinist, dirigent i kompozitor (Vilnius, 1762 — Edinburgh, 21. V 1848). Od 1777 u Varšavi, violinist na dvoru kralja Stanislava Augusta. Vjerojatno na kraljev trošak studirao neko vrijeme u Nancvju i 1785 u Beĉu gdje je upoznao Havdna i Mozarta. Boravio je oko 3 godine i u Italiji. Tu je stekao ugled brojnim koncertima osobito u Milanu. Zatim je u Parizu svirao na Concerts Spirituels et Olympiens i bio ĉlan dvorskog orkestra vojvode od Orleansa. Nakon kraćeg boravka u Poljskoj, od 1829 nastanio se u Engleskoj. U Londonu je nastupao na koncertima J. P. Salomona. Djelovao je i u Manchesteru i Liverpoolu gdje je 1803 otvorio trgovinu muzikalija. Sudjelovao je i kod osnivanja londonskog Philharmonic Society (1813). Djelovao je zatim u Edinburghu i 1815, 1819 i 1824 dirigirao na tamošnjim festivalima. Uţivao je veliki ugled kao odliĉan dirigent i violinist. Njegova djela stilski pripadaju ranoj klasici, a odlikuju se dubokom izraţajnošću. U melodici i ritmici ĉesto primjenjuje elemente poljske narodne muzike. DJELA: 5 koncerata za violinu i orkestar; 6 trija za 2 violine i violonĉelo; 6 divertimenta za 2 violine (divertimento obj. 1951); sonata za klavir i obligatnu violinu i violonĉelo; sonata za klavir i obligatnu violinu; Polacca Favorite i mazurka za klavir. — Zbirka preradbi i transkripcija The Ladies' Collection of Pianoforte . . , 1803. LIT.: K. Swaryczewska, Felix Janiewicz, MGG, VI, 1957 —J. Bermaldt, F. Janiewicz, Krakow 1966.
JANIGRO, Antonio, talijanski violonĉelist i dirigent (Milano, 21. I 1918 —). Studij završio 1934 na Konzervatoriju u Milanu (G. Crepax) i zatim se usavršavao kod D. Alexaniana na £cole Normale de Musique u Parizu i 1935 postigao Licence de Concert. God. 1939—55 profesor na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu; 1954 osnovao Ansambl zagrebaĉkih solista (kasnije Zagrebaĉki solisti), kojemu je do 1968 bio dirigent i solist na violonĉelu. God. 1965—67 vodio orkestar Angelicum u Milanu i od 1968—72 dirigent je Komornog radio-orkestra u Saarbriickenu; uz to od 1965 profesor je violonĉela na konzervatoriju Robert Schumann u Diisseldorfu i od 1972 dirigent Beogradskog kamernog orkestra. J. zauzima jedno od najistaknutijih mjesta medu suvremenim muziĉkim umjetnicima na svijetu. Njegovo sviranje odli-kujese golemom tehniĉkom spremom, dubokim poniranjem u muziĉki sadrţaj i izvanrednim umjetniĉkim temperamentom. Briljantna izvodilaĉka dovrše-nost i voluminozni zvuk ĉine njegovu kantilenu raskošnom, a lakoća s kojom svladava i najsloţenije instrumentalne probleme zadivljuje. Kao umjetniĉki JANIGRO rukovodilac i dirigent Zagreba-ĉkih solista J. je stekao reputaciju umjetnika ĉija interpretacija osvaja iskrenošću lirskih emocija, profinjenim zvukovnim oblikovanjem i stilskom ĉistoćom. Pod njegovim vodstvom Zagrebaĉki solisti su na brojnim turnejama gostovali u mnogim evropskim i izvanevropskim zemljama, doţivljujući posvuda velika priznanja. Kao violonĉelist i dirigent J. je nastupao u najvećim svjetskim muziĉkim središtima, a snimio je i brojne gramofonske ploĉe. LIT.: 23. Cavoty, Antonio Janigro, Genf 1962.
K. Ko.
248
JANIS — JANOVKA
JANIS, Byron, ameriĉki pijanist (McKeesport, Pa., 24. III 1928 —). Uĉenik J. i Rosine Lhevinne, Adele Marcus i V. Horowitza, debitirao u svojoj petnaestoj godini sa Simfonijskim orkestrom u Pittsburghu. Koncertantni umjetnik u Americi i Evropi, 1967 nastupio prvi put kao dirigent i solist u Parizu (III koncert za klavir S. Prokofjeva). LIT.: J. Kaiser, Grosse Pianisten in unserer Zeit, Miinchen 1965.
JANITSCH, Johann Gottlieb, njemaĉki kompozitor (Schvreidnitz, Šleska, 19. VI 1708 — Berlin, oko 1763). Muziĉku naobrazbu stekao u rodnom gradu i u Breslauu. U Frankfurtu na Odri studirao 1729—33 pravo i zatim bio u diplomatskoj sluţbi u Berlinu i od 1736 u Rheinsbergu. Tu je 1740 postao ĉlan dvorskog orkestra Friedricha II i osnovao muziĉku akademiju Freitags-Akademie. Kasnije je u Berlinu vrlo aktivno sudjelovao u muziĉkom ţivotu. Kao kompozitor pripada sjevernonjemaĉkoj (berlinskoj) školi i ne pokazuje veću izvornost. D J E L A . I N S T R U M E N T A L N A : 7 s i mfo n ij a ; 2 k o n c e r t a z a ĉ e mb a lo i orkestar; uvertira; 15 kvarteta (z' flautu i gudaĉe ili za obou i gudaĉe); 20 sonata da camera za razliĉite sastave .s sonata da chiesa za razliĉite sastave uz orgulje; 5 trija; 6 sonata za ĉemh- 1 - 3 sonate za orgulje. — VOKALNA: kantata Che debbo rimirar; prigodna ka.-.a'a, 1731; 3 serenade, 1729, 1731 i 1732; 2 Trauermusik, oko 1730; Abendmusik, 17^1; Kronungsmusik, 1751. — Te Deum, 1745LIT.: H. Becker, Johann Gottlieb Janitsch, MGG, VI, 1957.
JANKĆLfiVITCH (Jankelewitch), Vladimir, francuski muziĉki pisac (Bourges, 31. VIII 1903 —). U Parizu studirao na Ecole Normale ruski jezik. Predavao 1927—33 u Pragu filozofiju na Francuskom institutu. Vrativši se u domovinu, postao je 1939 profesor na univerzitetima u Lilleu i Toulouseu. Nakon rata ponovno u Lilleu, a od 1952 na katedri za filozofiju Pariškog univerziteta. U svojim djelima J. oĉituje izvanredno poznavanje muziĉke literature i teorije, široku opću obrazovanost, izvanredni knjiţevni dar i oštroumnost. DJELA: Gabriel Faure, ses melodies, son eslhetique, 1938 (II izd. 1951); Ravel, 1939 (II izd. 1956; tal. prijevod 1962); Debussy et le mystere. 1949; La Rhapsodie, Verve et Improvisation musicale. 1955; ^e Nocturne. Chopin et la nuit, Satie et le matin, 1957; La Musique et Vinefable, 1961; studije i ĉlanci. LIT.: L. de Sugar, Vladimir Jankelevitch, MGG, VI, 1957. — L. Vax L'Esthetique negative de Vladimir Jankelewitch, Revue philosophique, 1964'
JANKO, Pal (Paul von), madţarski konstruktor klavira i pijanist (Totis, Madţarska, 2. VI 1856 — Carigrad, 17. III 1919). Muziku studirao u Beĉu (A. Bruckner, H. Schmidtt, J. Krenn) i Berlinu (H. Ehrlich). God. 1882 konstruirao novi tip klavira sa 6 redova tipaka poredanih jedan iznad drugog u kosoj ravnini. Dva najniţa reda klavijature su osnovni i najvaţniji; polustepeni se dobivaju neprestanim koso uzlaznim, pa koso silaznim pokretom. Na taj naĉin postaju/, g, a, h (bijele) gornje tipke, a fis, gis, ais (crne) donje tipke. Ostala ĉetiri reda dopunjuju sistem na taj naĉin, što neki ton izazvan pritiskom tipke na jednom od dva donja reda zazvuĉi i na dva od ĉetiri gornja reda, tj. svakoj polugi klavijature odgovaraju tri tipke u tri razliĉita reda. Na Jankovom klaviru lako je izvoditi paralelna glissanda u raznim intervalima ili akordiĉkim kombinacijama, kao i u kromatskoj ljestvici. Osim toga, veoma je jednostavno sviranje oktava, jer je normalni raspon prstiju znatno smanjen. Sve ljestvice mogu se svirati istim prstometom (npr. durske ljestvice). No, uza sve prednosti Jankov klavir se nije odrţao u praksi, iako je svojedobno pobudio veliku paţnju. Uz Janka, na ovakvom su klaviru koncertirali Gulvas, K. Wendling i W. Rehberg, a H. Schmitt napisao je više kompozicija za taj instrument. God. 1905 osnovan je u Beĉu Janko-Verein, a 1906 otvoren je na Scharwenkinom konzervatoriju u Berlinu posebni razred za ovaj klavir. MeĊutim, taj pokušaj nije uspio. Od 1892 J. je ţivio u Carigradu kao ĉinovnik turskog drţavnog monopola. DJELA: Eine neue Klaviatur, 1896; Ober mehr als 12-stufige gleichschzue-bende Temperaturen, Beitrage zur Akustik und Musikvvissenschaft, izd. C. Stumpf, 1901. LIT.: H. Schmitt, Zur Geschichte der Janko-Klaviatur, Wiener Rundschau, 1889. — R. Hansmann, Die Janko-Klaviatur, Schwerin 1892. — C. K. Marschner, Das Janko-Klavier, 1899. — R. Hansmann, Das Janko-Klavier und seine technische Vervollkommnung, ZIMG, 1903—04. — H. F. Miinnich, Materialien fur die Janko-Klaviatur, 1905. — H. H. Drager, Paul von Janko, MGG, VI, 1957.
JANKO, Vekoslav, pjevaĉ, bariton (Ruše kod Maribora, 17. V 1899—). Za studija solo-pjevanja na školi Glasbene Matice u Mariboru pjevao u tamošnjem kazalištu kao operetni tenor; 1922—23 tenor Zagrebaĉke operete, 1923—24 vodio kazalište u Celju. God. 1924—25 bariton Mariborske opere i od 1925 ĉlan Ljubljanske opere. U meĊuvremenu studirao na Ljubljanskom konzervatoriju i neko vrijeme u Beĉu (R. Danieli). Pjevao u svim većim mjestima Jugoslavije. Osnovao ljetno kazalište u Rušama i tamo odgojio kadar glumaca te organizirao niz kvalitetnih predstava (Miklova Zala; Divlji lovec; Rokovnjaĉi; Od pohorskega prava vam hoĉem zapet'). Glas mu je bio mekan i baršunast, velikog opsega. Najuspjeliji likovi su mu Figaro (Rossini, Seviljski brijaĉ), Germont (Verdi, La Traviata), Papageno (Mozart,
Ĉarobna frula), Knez Igor (Borodin) i Onjegin (Ĉajkovski Jankovo ime tijesno je povezano s razvojem Ljubljanske opei izmeĊu dva rata. D. CO. JANKOVIĆ, 1. Ljubica, etnokoreolog (Aleksinac, 14. V 1894 —). Profesor knjiţevnosti, kustos Etnografskog muzeja Beogradu; dopisni ĉlan Srpske akademije nauka i umetnos (1963). — 2. Danica, etnokoreolog (Lešnica, 7. V 1898 — Bec grad, 18. IV 1960). Sestra Ljubice. Profesor knjiţevnosti, biblic tekar i prevodilac sa engleskog i francuskog jezika. Zajedniĉki etnokoreološki i etnomuzikološki rad sestara poĉinje oko 1933. One su prve u Jugoslaviji propagirale negovanj narodnih igara i prve se bavile sistematskim skupljanjem i prot ĉavanjem narodnih igara na terenu. Stvorile su sopstveni opisi sistem beleţenja narodnih igara i postavile temelj prouĉavanj narodnih igara savremenim nauĉnim metodama. Njihova glavn zbirka Narodne igre (9 sv.) sadrţi pored teoretskih prikaza poje dinih koreografskih oblasti i oko 900 opisa igara i melodija i raznih krajeva Jugoslavije. Opus sestara J. upotpunjuje i velil broj ĉlanaka i studija u domaćim i stranim ĉasopisima. U po; ljednje vreme Ljubica se bavi preteţno analitiĉko-sintetiĉkii studijama koje se odnose na odreĊene pojave i zakonitosti u ras voju jugoslovenskih narodnih igara. DELA. Narodne igre, 9 sv.: I, 1934; II, 1937; IH. 1939; IV, 1948; 1 1949; VI, 1951; VII, 1952; VIII, 1964 i IX, neobj.; Melodije narodnih igar 1937 (Danica J.); Uputstva za prikupljanje grade o narodnim igrama, 1940 (Lji bića J.); Dvadeset narodnih igara, 1948; Dances of Yugoslavia, 1952; Prilog pn uĉavanju ostataka orskih obrednih igara u Jugoslaviji, 1957; Problem i teorija p. jedinaĉne aritmiĉnosti u ritmiĉnosti celine izvoĊenja orske igre i melodije, 19Ć (Ljubica J-); Narodne igre za decu, 1971. M. In.
JANKOVIĆ, Sofija, lirski sopran (Beograd, i. XII 1921 — Diplomirala odsek za solo-pevanje 1948 u klasi N. Cvejića r Muziĉkoj akademiji u Beogradu. Od 1948 solista Opere u Beogradi gde je ostvarila niz uloga od kojih su znaĉajnije: Suzana (Mozar Figarova ţenidba), Konstanza (Mozart, Otmica iz Saraja), Gilc (Verdi, Rigoletto), Violetta (Verdi, Traviata), Marţenka (Smt tana, Prodana nevesta), Snjeguroĉka (Rimski-Korsakov). KE koncertna pevaĉica, nastupila u više gradova SFRJ, a uĉestvovah i na MeĊunarodnom festivalu savremene muzike u Stockholmi 1955D. Sn. JANKOVIĆ, Stanoje, pevaĉ, bariton (Sremski Karlovci, ' V 1905 —). Pevanje i muziku studirao privatno u Beogradu Beĉu. Od 1926 do 1966 solista i prvak Beogradske opere, u koji je kreirao velik broj istaknutih rola lirskog baritona. Izvesno vrem bio je ĉlan Drţavne opere u Beĉu. Gostovao u svim opernim pc zorištima Jugoslavije, kao i u Nemaĉkoj, Švajcarskoj, Austrij Holandiji, Grĉkoj, Bugarskoj, MaĊarskoj, Poljskoj i Izraeh Njegove operske kreacije odlikovale su se celovitošću i skladnoj uravnoteţenošću izmeĊu pevaĉkog i dramskog elementa, sa finoi vokalnom kulturom i izrazitim lirskim naklonostima. Medu na znaĉajnijim njegovim ostvarenjima na operskoj sceni isticali s se Figaro (Rossini, Seviljski berberin), Don Giovanni (Mozart Evgenije Onjegin (Ĉajkovski) i Germont (Verdi, Traviata). ls koncertnom podijumu izvodio je klasiĉne, romantiĉarske i si vremene solo-pesme. s. D. K. JANKU, Hana, ĉeška pjevaĉica, sopran (Brno, 25. X 194 —). Pjevanje uĉila u Brnu i tamo 1960 debitirala u muziĉkoj baj] Lucerna (Novak). Ĉlanica Drţavne opere u Brnu i uz to stali gost Njemaĉke opere u Berlinu i Njemaĉke opere u Diisseldor Duisburgu, nastupala je u milanskoj Scali, na Drţavnoj ope u Beĉu, u Munchenu, Hamburgu, Stuttgartu, zatim u Buenc Airesu (Teatro Coldn) i na drugim svjetskim opernim pozorn ĉama. Sopranistica mlado-dramskog faha, ostvarila je niz zapi ţenih kreacija meĊu kojima su Desdemona (Verdi, Otelio), Eli (Wagner, Lohengrin), Rusalka (Dvofak), Tosca i Turandot (Pu< ĉini), Ariadna (R. Strauss, Ariadna na Naksosu) i dr. JANOTHA, Natalia, poljska pijanistica i kompozitor (Va: šava, 8. VI 1856 — Hag, 9. VI 1932). Završivši berlinsku Visok muziĉku školu kao uĉenica E. Rudorffa, debitirala 1874 u Leipzigi Kasnije studirala kod C. Schumann i J. Brahmsa, te kod W. Ba; giela (kompozicija). PrireĊivala ĉeste koncertne turneje; 18c dobila u Berlinu naslov »dvorskog pijanista«; od 1916 u Hagi gdje nastupa rijetko, kao pratilac i koreograf plesaĉice Ange Sydow. Izvrstan interpret djela F. Chopina; na temelju podatal sakupljenih u njegovoj obitelji pisala studiju o njemu i izda više njegovih neobjavljenih kompozicija. DJELA: oko 400 klavirskih kompozicija (mazurke; gavote; suite). — C kvena muzika (Ave Maria za solo i zbor). — Prijevod i dopune djela J. Klecz^nskl Chopin w celniejszych siooich utworach, 1883 (na njemaĉki, 1898 i na englesk 1896). LIT.: Z. Lissa, Natalia Janotha, MGG VI, 1957.
JANOVKA, Tomaš Baltazar, ĉeški muziĉki pisac (Kutn Hora, oko 1660 — ?, vjerojatno nakon 1715). Magister filozofiji
JANOVKA — JANJĈIĆ od 1691 orguljaš u Pragu. J. je napisao leksikografsko djelo Clavis ad Thesaurum Magnae Artis Musicae (1701; II izd. 1715) koje sadrţi 165 muziĉkih pojmova. To je poslije Tinctorisova Terminorum musicae diffinitorium najstariji muziĉki leksikon. Jedinice su poredane alfabetskim redom; za neke autor navodi samo definiciju, dok o vaţnijima (Tactus, Tonus, Scala, Figurae Musicae i dr.) donosi i opseţnije ĉlanke. LIT.: G. B. Dlabacz, Kiinstlerlexikon fiir Bohmen, Prag 1815. — A. Burda, Ĉesky prinos moderni hudebny teorii: T. B. Janovka (disertacija), Praha 1946. — M. Ruhnke, Thomas Balthasar Janowka, MGG, VI, 1957-
JANOVVITZ, Gundula, njemaĉka pjevaĉica, sopran (Berlin, 8. II 1937 —■)• Pjevanje studirala na Konzervatoriju u Grazu (H. Thony); 1959 pozvao ju je H. von Karajan na Drţavnu operu u Beĉ, uz koju je povezan njezin brz umjetniĉki uspon. Već 1960 nastupila na Sveĉanim igrama u Bavreuthu, 1964 na festivalu u Glvndebourneu i zatim u Salzburgu. Gostovala na prvim evropskim opernim pozornicama u veoma opseţnom repertoaru koji seţe od Cherubina (Mozart, Figarov pir) do Carice (R. Strauss, Ţena bez sjene). Istiĉe se takoĊer kao koncertna i oratorijska pjevaĉica; snimila je više gramofonskih ploĉa. JANSA, Leopold, ĉeški violinist, kompozitor i muziĉki pedagog (Usti nad Orlići, 23. II I 1795 — Beĉ, 25. I 1875). Uĉio violinu kod J. Zizija u Usti, kasnije kompoziciju kod E . F o r s t e r a u B e ĉ u , g d j e je od 1824 ĉlan Dvorskog orkestra. G. JANOWITZ God. 1845 obnovio djelatnost bivšeg Ţupanĉićeva (Schuppanzigh) gudaĉkog kvarteta, s kojim je prireĊivao javne izvedbe komornih djela. Od 1847 nastavnik violine na beĉkom Konzervatoriju; to je mjesto izgubio, jer je 1849 priredio u Londonu koncert u korist madţarskih politiĉkih izbjeglica. Do 1868 ţivio u Londonu kao violinski pedagog; tada se vraća u Beĉ; posljednji je put koncertirao 1871. U svoje doba slavljeni violinski virtuoz 1 istaknuti pedagog, odgojio je mnoge violiniste, medu kojima su: V. Normanova-Nerudova, K. Goldmarck i dr. Jansine brojne kom pozicije pisane su s mnogo vještine, ali bez osobite izvornosti; njego vi violinski dueti još se danas upotrebljavaju u nastavi tog instru menta. DJELA. ORKESTRALNA: Variations brillanles sur un theme original op. 45: varijacije za violinu i orkestar op. 39; Rondo-bolero za violinu i orkestar op. 55; Rondo concerlant za 2 violine i orkestar op. 33 i dr. — KOMORNA: 4 gudaĉka trija, op. 41 i 73; 15 gudaĉkih kvarteta, op. 8, 12, 44, 51 i 68; varija cije za gudaĉki kvartet op. 49; Concertino za violinu i kvartet op. 54; 115 dua za 2 violine; dua za violinu i violonĉelo, za violinu i violu; trija i kvarteti za razne gudaĉke sastave; varijacije i dr. — Etide za 2 violine; 20 koncertnih etida za violinu i klavir (3 sv.) i dr. — Ofertorij Paratum cor meus za tenor i vio linu solo, zbor i orkestar op. 17. — Brojne varijacije na operne arije; obradbe i parafraze. LIT.: J. W. v. Wasielewski, Die Violine und ihre Meister, Leipzig 1869. — A. Moser, Geschichte des Violinspiels, Berlin 1923. — M. Pincherle, Feuillets d'Histoire du Violon, Pariš 1927. —J. Marak i V. Nopp, Housle, Praha 1944. — A. Wirsla, Leopold Jansa, MGG, VI, 1957.
JANSEN, Jacques, francuski pjevaĉ, bariton (Pariz, 22. XI 1913 —). Pjevanje uĉio u Parizu (L. Jouvet, Ch. Panzera); karijeru zapoĉeo kao koncertni pjevaĉ. Na opernoj pozornici debitirao 1941 u pariškoj Opera-comique kao Pelleas (Debussv, Pelleas i Melisande) koja uloga ide u njegova najbolja ostvarenja. Od 1949 ĉlan londonskog Covent Gardena i njujorškog Metropolitana; gostovao na Drţavnoj operi u Beĉu, na Teatro Colon u Buenos Airesu, Thedtre de la Monnaie u Bruxellesu i drugim svjetskim opernim kazalištima. Svoje najveće uspjehe postigao kao interpret talijanskog opernog repertoara. Jansena su ubrajali u najznamenitije francuske interprete Lieda njegove generacije. JANSEN, Pierre, francuski kompozitor (Roubaix, Nord, 28. II 1930—). Studij završio na Konzervatoriju u Bruxellesu (A. Souris) i zatim pohaĊao Ljetne teĉajeve za novu muziku u Darmstadtu. Bio je suradnik (1959) Centre National de la Recherche Scientifigue kod transkripcije tabulatura za lutnju za Corpus des luthistes francais. Kao kompozitor posebno se istiĉe na podruĉju filmske muzike. DJELA: Suite concenante za klavir i 14 instrumenata, 1958; Concert audio-visuel, 1960; Un Voilc qui s'illumine de soi za gudaĉki orkestar, 1970; Sphene za 5 harfa; koncert za alt i 14 instrumenata, 1972. — Muzika za filmove: Les bonnes femmes, 1960; Les Godelureaux, 1960; L'Oeil de malin, 1961; Ophelia,
249
1962; Landru, 1962; Marie Chantal contre le Docteur Kha, 1965; La 317e section, 1965; Le Scandale, 1966; Les Biches, 1967; La Femme infidele, 1968; Flammes sur VAdriatiguc, 1968; Objectif 500 millions, 1968; Que lafete meure, 1969; Le Boucher, 1969; La Rupture, 1970; Juste avant la nuit, 1970; Le Sauveur, 1970; La Decade prodigieuse, 1971.
JANSON (Jannson, Jeanson), i. Jean-Baptiste-Aine-Joseph, francuski violonĉelist i kompozitor (Valenciennes, oko 1742 — Pariz, 2. IX 1803). Uĉenik M. Berteaua; debitirao sa 13 godina u Parizu na Concerts Spirituels postigavši veliki uspjeh. God. 1766—71 u sluţbi kneza od Braunschweiga kojega je pratio na putu po Italiji. Nakon brojnih koncertnih turneja ţivio od 1788 u Parizu i 1795—1802 bio profesor na Konzervatoriju. Izvanredan violonĉelist, J. je uţivao ugled i kao kompozitor. DJELA: 3 simfonije, 1783; 15 koncerata za violonĉelo i orkestar (po 6 koncerta, 1780 i 1799 te 3 koncerta); 9 gudaĉkih kvarteta; 3 koncertantna gudaĉka kvarteta, 1784; 6 gudaĉkih trija, 1777; 18 sonata za violonĉelo i bas (po 6 so nata, 1765, 1768 i 1777); sonate za klavir i obligatnu violinu, 1769.
2. Louis-Auguste-Joseph »le jeune«, violonĉelist i kompozitor (Valenciennes, 8. VII 1749 — Pariz, oko 1815). Brat i uĉenik Jean-Baptiste-Aine-Josepha; koncertirao u Parizu (od 1779) i na gostovanjima. Od 1789 violonĉelist opernog orkestra. Uz braću Duport i svog starijeg brata najistaknutiji violonĉelist svog vremena.. DJELA: 3 koncerta za violonĉelo i orkestar; 6 t r i j a za 2 violine i bas; 6 gudaĉkih trija; 6 dua za 2 violine i violonĉelo. LIT.: R. Cotte, Janson, 1. Jean-Baptiste-Ainć-Joseph, 2. Louis-Auguste-Josephe »le jeune", MGG, VI, 1957.
JANSSEN, Herbert, ameriĉki pjevaĉ njemaĉkog podrijetla, bariton (Koln, 22. IX 1895 — New York, 3. VI 1965). Pjevanje uĉio u Berlinu (O. Daniel) i tamo na Drţavnoj operi zapoĉeo umjetniĉku karijeru. God. 1926—39 stalni gost Covent Gardena u Londonu, 1930—37 sudjelovao na Sveĉanim igrama u Bavreuthu; 1937 napustio Njemaĉku iz politiĉkih razloga. God. 1939—52 ĉlan Metropolitana u New Yorku; kasnije se bavio pjevaĉkom pedagogijom. Nastupao na brojnim opernim scenama Evrope, Sjeverne i Juţne Amerike. Njegov bariton odlikovao se osobitom toplinom i tonskom zaobljenošću. Na opernom podruĉju posebno se istakao u Wagnerovim operama: Parsifal (Amfortas), Tannhauser (Wolfram), Sumrak bogova (Gunther), Tristan i Izolda (Kurwenal) i Majstori pjevaĉi (Kothner), a na koncertnom podiju stekao je glas jednog od najvećih interpreta Lieda svojega doba. Snimio je više gramofonskih ploĉa. JANSSEN, Werner, ameriĉki dirigent i kompozitor (Nevv York, 1. VI 1899 •—). Uĉio na Darthmouth Collegeu u Hanoveru (New Hampshire), gdje je diplomirao 1921, zatim na University of California i od 1930 u Rimu (instrumentaciju kod O. Respighija). Gostovao kao dirigent u mnogim evropskim gradovima. U Americi nastupio prvi put 1934 s Njujorškim filharmonijskim orkestrom. Dirigent Simfonijskog orkestra u Baltimoreu 1937—39, poslije toga u Hollywoodu, gdje osniva orkestar Janssen Symphony of Los Angeles; djelovao takoĊer u Salt Lake Citvju (1946—47), Portlandu (1947—49) i San Diegu (1952—54). Od 1957 ponovo na koncertnim turnejama po Evropi. DJELA. ORKESTRALNA: Louisiana Symphony, 1932; simfonijska pjesma New Year's Eve in New York, 1930 (sudjeluju instrumenti jazza); Louisiana Suite, 1930; Foster Suite, 1937; Dixie Fugue, 1932. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta, 1934 i 1935; Kaleidoscope za gudaĉki kvartet, 1932; Miniature Fantasy on Ameriean Popular Melodies za gudaĉki kvartet, 1932; Obseguies of a Saxophone za 6 gudaĉkih instrumenata i bubanj, 1930. —■ An Old Love Song i Ragamuffin, obje za klavir. — Filmska muzika. — Pjesme.
JANSSENS, Jean-Fran9ois-Joseph, belgijski kompozitor (Antwerpen, 29. I 1801 — 3. II 1835). Uĉio kod svoga oca i kasnije kod J. F. Lesueura u Parizu; studirao i pravo. Od 1826 javni biljeţnik u Hobokenu kraj Ant-vverpena; preselio se 1829 u Berchem, a 1831 u Antwerpen; 1832 boravio u Njemaĉkoj; prilikom poţara hotela u Kolnu izgorjeli su mnogi rukopisi njegovih djela. DJELA: 2 simfonije. — Fantazije za duhaĉke instrumente. — DRAMSKA. Opere: La johe fiancee, 1820; Le Pere rival, 1824; Les trois hussards; Gillette de Narbonne (nedovršena). — VOKALNA. Kantate: De Toonkunst, 1818; Winterarmoedc, 1830 i Le Roi, 1831. Solopjesme. — CRKVENA: 5 misa za 4 glasa i orkestar; Te Deum; 15 moteta; psalmi; himne. LIT.: P. J. N. Hendriek, Simple histoire. Boutades biographiques a l'occasion du 25e anniversaire de la mort de J.-F.-J. Janssens, Antwerpen 1860. — E. van der Straeten, J.-F.-J. Janssens, Bruxelles 1866.
JANJĈIĆ, Miroslav, pjevaĉ, bas (Travnik, 9. II 1923—).
M. JANJĈIĆ
250
JANJĈIĆ — JAPANSKA MUZIKA
Uĉenik R. Ertla; debitirao 1946 u Sarajevu kao Miha (Smetana, Prodana nevjesta) i tamo 1947 angaţiran kao operni solist. Od 1961 ĉlan je Zagrebaĉke opere. Umjetnik izrazite glumaĉke na darenosti, ostvario je više zapaţenih basovskih kreacija, kao što su Figaro (Mozart, Figarov pir), Don Giovanni (Mozart), Bartolo i Don Basilio (Rossini, Seviljski brijaĉ), Don Pasquale (Donizetti), Ramfis (Verdi, Aida), Filip (Verdi, Don Carlos), Mefisto (Gounod, Faust), Scarpia (Puccini, Tosca), Boris Godunov (Musorgski), Konĉak (Borodin, Knez Igor), Kecal (Smetana, Prodana nevjesta), Sulejman (Zajc, Nikola Šubić Zrinjski), Hadţi-Toma (Konjović, Koštana), Marko (Gotovac, Ero s onoga svijeta) i Rade (Logar, ĈetrĊesetprva). J. se istiĉe i kao koncertni i oratorijski pjevaĉ. K. Ko. JANJIĈARSKA MUZIKA (turska muzika), grupa membranofonih i idiofonih instrumenata, koji su iz muzike janjiĉarskih trupa preuzeli u XVIII st. u evropske vojne muzike, a kasnije
Sviraĉi janjiĉar.ske vojske- I l u s t r a c i j a
iz turskog rukopisa, oko 1650
djelomiĉno i u orkestre. U tu grupu idu obiĉno timpani, mali i veliki bubanj, ĉinele, triangel i instrument koji se sastoji od zvonĉića priĉvršćenih na štapu s brojnim ukrasima; na vrhu štapa je polumjesec ili predmet u obliku šešira koji podsjeća na kineski krov (turski chaghdna, njem. Schellenbaum, engl. Turkish crescent ili Jingling Johnny, franc. chapeau chinois). U evropskoj vojsci prvi je (oko 1720) imao janjiĉarsku muziku poljski kralj August II, a dobio ju je na dar od turskog sultana; u Rusiji se pojavila 1725. Turska vojna muzika, naroĉito janjiĉarska, osim ovih instrumenata imala je još svirale tipa oboe i flaute u raznim veliĉinama. S takvom je kapelom barun Trenk ušao u Beĉ (1741). Oko 1770 gotovo sve evropske vojske imale su janjiĉarsku muziku. Nova instrumentalna boja janjiĉarske muzike potakla je mnoge kompozitore da takve instrumente uvedu u svoje orkestre. Neki instrumenti janjiĉarske muzike — veliki bubanj, timpani i ĉinele — nisu u Evropi bili novi. Nova je -bila kombinacija instrumenata i naĉin upotrebe. Gluck je uveo ĉinele i veliki bubanj u operu La Rencontre imprevue (1764), a triangel i mali bubanj u lphigenie en Tauride (1779); kod Gretrvja se triangel javlja u La Fausse magie (1778); Mozart piše dionice za janjiĉarsku muziku u operi Die Entfiihrung aus dein Serail (1781); Havdn za Militdr-Symphonie (1784); Beethoven koristi ove instrumentalne boje u Die Ruinen von Athen (1812), u Die Schlacht bei Vittoria (1813) i u finalu devete simfonije (1824; odlomak za tenor solo Froh ttrie deine Sonnen fliegen); Zajc u Nikoli Subiću Zrinjskom (1876).
LIT.: //. G. Farmer, Rise and Development of Militarv Music, London 19 12. — M. Brenct, La Musique militaire, Pariš 1917. — H. G. Farmer, Turkish Instruments of Music in the Seventeenth Centurv, Glasgow 1937. — P. Panoff, Das musikalisehe Erbe dcr Janitscharen, Atlantis, XX, 1938. — K. Bessaraboff, Ancient European Musical Instru ments, Cambridge (Massachusetts) 1941. — //. G. Farmer, Handel's Kettledrums and Other Papers on Military Music, London 1950..— C. Al. Allar, W. A. Mozart im Lichte osmanisch-osterreichischcr Beziehungen, Revue Belge de A4usicologie, 1956. — H. G. Farmer, Janitscharenmusik, MGG, YL 1957. B. Ać.
JAPANSKA MUZIKA. Prema najstarijim podacima, pojedini krajevi i rasno razliĉita plemena u Japanu imala su vlastitu muziĉku tradiciju. Sve do izgradnje velikih muziĉkih središta
(carski dvor; budistiĉki hramovi; šintoistiĉka svetišta) nije p stojala jedinstvena muziĉka kultura; pojedinaĉne najstarije tr dicije ušle su s vremenom djelomiĉno u repertorar nacionali japanske muzike. — Poslije god. 400 prodrla je u Japan viso! razvijena korejska instrumentalna muzika s plesovima, sankangaK koja se osobito njegovala u VII st. u budistiĉkim hramovima i dvoru. U to je doba bio posebno omiljen gigaku, maskirani p] uz pratnju instrumenata; izvodio se u budistiĉkim hramovim na dvoru su u drugoj polovini VII st. imale mnogo uspjeha ples igre toragaku. Oko sredine VII st. poĉinju ţivi diplomatski i kv turni odnosi s Kinom, pa japanski muziĉari odlaze studirati Kinu. MeĊutim, utjecaji velike kineske muziĉke kulture ne p hvaćaju se bez plana, nego nalaze svoje odreĊeno mjesto u okvi dvorske organizacije. Oko god. 700 stvoren je Gagakurio, upra carske dvorske muzike, koja vodi evidenciju o broju pjevaĉk majstora, pjevaĉa, plesnih majstora, plesaĉa, instrumentali; i drugih osoba namještenih u pojedinim dvorskim ansambli: (razliĉitim po imenu, podrijetlu i karakteru). U toku VIII prevladava u Japanu togaku, muzika kineske dinastije T'ang. U prvoj polovini IX st. na dvoru je provedena tzv. »reforma m ziĉkog sistema«, a sastojala se u stvaranju normiranog orkesi koji udovoljava svim muziĉkim potrebama. Neki stariji instrume ti su uklonjeni. Sredinom stoljeća broj uĉenika muzike drastiĉ je smanjen; time poĉinje stvaranje carske muziĉko-ĉinovniĉ klase; glasoviti rodovi muziĉara, koji postoje još danas, njegu i ĉuvaju utvrĊene muziĉke forme i tradicije; oni su zasluţni š su saĉuvani najstariji muziĉki i plesni oblici velike azijske k\ ture. Za dvorsku muziku IX—XII st., koja u to doba već ir svojstva klasiĉne umjetnosti, opći je naziv gagaku (elegantna, 1 mjena muzika); obuhvaćala je starojapansku vokalnu i plesi umjetnost (šintoistiĉku ceremonijalnu muziku kagura-, pjesme plesove istoĉnih provincija azuma-asobi, dvorski ţenski ples 1, seĉi-no-mai), zatim orkestralnu muziku, unesenu u Japan iz osta] krajeva Azije, osobito Kine, ili u tim stilovima nastalu u Japan te noviju japansku vokalnu muziku uz pratnju instrumenata (pje me saibara, roei i imaj6). Preuzete muziĉke kulture pretoplje su u IX st. u muziku izrazito japanskih obiljeţja. Javljaju se pt muziĉari kojima se zna za ime i djela. Vokalna muzika dob je svoj izgraĊeni oblik i obavezni izvodilaĉki stil. Notnim zn kovima zapisano je 37 pjesama kagura Onoa Šizemaroa (? — 88( praoca muziĉarskog roda Ono, koji postoji do danas. Saĉuvao i nešto manji broj pjesama saibara (narodne pjesme prilagode dvorskom muziciranju) i roei (pjevane recitacije lirskih teksto uz instrumentalnu pratnju). U XII st., kad se javljaju prvi znt feudalnog ureĊenja, u muzici dolazi do rascjepa. Uz klasiĉni g gaku, koji se uvijek iznova uspio odrţati, usprkos politiĉkim pr mjenama, pojavljuju se zogei (miješane umjetnosti), ehanse s plesovima, koje su oduševljeno prihvatili i sami dvorjani Pod budistiĉkim utjecajem razvijaju se muziĉki oblici i obiĉ koji će prodorom feudalnog viteštva doći u prvi plan; s njima zapoĉeti novo doba japanske muziĉke povijesti. —• Od XIII i XVI st. prevladava utjecaj pjevanih forma budistiĉke liturgi On se osobito proširio na melodramatske recitacije epskih teksto\ na plesnu i kazališnu umjetnost, što su se razvijale izvan carsk' dvora i nezavisno od ţivotnog stila dvorskog plemstva. Karakt ristike budistiĉke pjevane recitacije sekta Šingon i Tendaj, šdiiij ubrzo su se odrazile u vokalnim profanim oblicima (upotrel gipke melizmatike unutar ĉvrstih tipova melodija sa skokovir u kvartama i dvostrukim kvartama; izmjeniĉno pjevanje soliš i zbora). Za fiksiranje recitacija šomjo redovnik Kakui izum je notno pismo (XIII st.) koje se u sekti šingon uz neke promje: i danas upotrebljava; još ranije (XI—XII st.) Rjonin je izum notaciju za sektu tendaj; oba sistema kombinirana su u XIII : i još se danas upotrebljavaju na visokim školama obiju sekta, a 1 male promjene i u drugim budistiĉkim sektama. — Izvoder dijaloga i zbornog pjevanja na liturgijski naĉin pozitivno se odr ţilo i na oblikovanje svećeniĉkih scenskih igara Enen-no-mai (Pl sovi za produţenje bivstvovanja), vrste revija starih i novih i: strumenata, plesnih i pjevanih oblika s elementima juši-Saruga, (budistiĉko magiĉno bajanje). Postojali su i drugi oblici muziĉk« kazališta, u prvom redu Dengaku i Sarugaku, muziĉko-drams! vrste puĉkog podrijetla. Poslije oštrih estetskih sukoba pobij dila je igra sarugaku, koja dobiva definitivan oblik izmeĊu sredii XIV i sredine XV st.; ime je te scenske igre sarugaku-no-no, u n vije vrijeme samo no ili igra no. To je muziĉka zborna drama, ĉijem se središtu nalazi ples simboliĉnog, kultnog znaĉenja, stroj stiliziran, bez imalo realizma. Pjevanje se odvija naizmjeniĉi izmeĊu (redovito) dva glavna glumca i zbora; muziĉko oblikovan ograniĉuje se na devet pjevanih obrazaca koji su u svim igran jednaki i uvijek se vraćaju, prekidani dugim recitativima. Instri mentarij se sastoji od tri bubnja i jedne flaute; njihovi se tono notiraju u tabulaturama. Za notaciju pjevanih odlomaka dovolji
JAPANSKA MUZIKA su 34 znaka nalik na neume. Igra no, izrasla na estetskim naĉelima ezoteriĉnog budizma zen, postala je najuzvišeniji izraz japanske kulture; sve do potkraj XVII st. No je privilegirana umjetnost vitezova. Svoj izvorni oblik zadrţao je bez bitnih promjena do danas. — IzmeĊu XVI st. i prve polovine XIX st. vladala je politika zatvaranja Japana od ostaloga svijeta. Poezija i muzika crpu iz samoniklog svijeta doţivljaja, pa su se u to doba iskristalizirali tipiĉni japanski oblici, kojih se ţiva tradicija nastavlja sve do danas. Jezik i knjiţevnost su u prvom planu; muzika je gotovo uvijek vezana uz rijeĉ. Presudno su utjecala dva instrumenta: šamizen, koji se pojavio poslije 1550, i koto (preoblikovan stari dvorski instrument se-no-koto). Nastaje vrlo velik repertoar vokalne muzike raznih oblika i naziva, koja se pjeva uz jedan od tih instrumenata. Ji-uta je skupni naziv za nekoliko oblika pjesme uz pratnju lamizena; u tu grupu idu naga-uta, ha-uta i brojni drugi oblici. Katarimono je knjiţevni tekst, melodramatski recitiran uz pratnju instrumenta; ušao je u kazališnu muziku XVII i XVIII st. pod nazivom joruri. Muzika za koto dijeli se u nekoliko osnovnih oblika. Solistiĉke kompozicije za koto zovu se širabemono ili damono; kompozicije koje prate pjevanje, utamono. Kumi je niz kratkih pjesama, spojenih u jedinstvenu kompoziciju. Dramska se muzika osobito razvila s procvatom kazališta lutaka i drame kabuki. Klasiĉno kazalište lutaka nastalo je kad se muziĉko recitiranje katarimonoa spojilo s lutkarskim predstavama. Dok su rani joruri pod budistiĉkim utjecajem imali poboţno--odgojni sadrţaj, s vremenom su prevladale slobodno izmišljene ili historijske teme. Nastalo je nekoliko stilova, razliĉitih po naĉinu recitiranja (od barbarski grube i divlje romantiĉne do meke, elastiĉne i profinjene interpretacije); neki su utjecali na kazalište kabuki (puĉka drama, za razliku od aristokratskog no). Najveći majstor jorurija je Takemoto Gidaju (1651—1714); stil koji se najviše afirmirao, po njemu je prozvan gidajubuši. Taj melodramatski stil impozantne snage nailazio je na velik odjek u graĊanskom društvu. Svi osjećaji dolaze do izraţaja realistiĉki i drastiĉno. Sredinom XVIII st. gidajubuši je postao svojina kazališta kabuki.
251
Stari oblik predstava s lutkama danas se još njeguje u kazalištu Bunrakn-Za u Osaki. Teorija japanskih ljestvica uzima kao temelj 12 netemperiranih polustepena u oktavi. Glavna ljestvica je polustepenska pentatonska ljestvica hiraješi koja se najĉešće sastoji od tonova c—d— es—g—as (c). Glavni japanski instrument koto obiĉno je tako ugoden (središnji ton japanskog ljestviĉnog sistema je fis, koji je ovdje radi preglednosti trans-poniran na ć). Dva modusa hirajošija su Japanski ţiĉani instrument biva kumoi (f—g—as—c —d—f) i iivato (d—cs—g—as—c—d ) . Hirajoši moţe imati i modifikacije: c—d—es—g—a—(c) ili c—d—e—g—as—(c). Postoje i druge ljestvice, ali one ne pripadaju hirajošiju. Kao i sva istoĉnjaĉka muzika, tako je i japanska u biti jednoglasna. Višeglasni elementi susreću se u povremenoj heterofoniji. Ponekad se javlja i suzvuĉanje dvaju tonova u intervalu velike sekste, male septime i l i oktave. Najrašireniji japanski instrument koto je vrsta citre s blago izboĉenom glasnjaĉom i 13 ţica s pomiĉnim konjićima (koji omogućuju razliĉito ugaĊanje); donji dio poĉiva na zemlji, gornji dio leţi na dvije noţi ce; sviraĉ sjedi na zemlji (na svojim petama) nasuprot in strumentu; ţice se trzaju pomoću 3 trzalice koje se priĉvršćuju na palac, kaţiprst i srednji prst desne ruke. Svaki se ton pritiskom lijeve ruke moţe povisiti za polustepen i za cijeli stepen. Šamizen je japanska gitara s rezonatorom od maĉje koţe i sa 3 ţice ugodene u intervalu 1 kvarte i 1 kvinte, odnosno 2 kvarte, katkad i 2 kvinte. Kokju sliĉi šamizenu, nešto je manji, sa 4 ţice, koje su obiĉno ugodene na gis, cis,fis,fis (gornje dvije ugaduju se i sviraju unisono). Od druge polovine XIX st. prodire u Japan zapadna kultura i civilizacija. MeĊutim, Japanci su kao i u prošlosti uspjeli domorodnu kulturu saĉuvati od propasti i zaborava. God. 1870 ponovo je uspostavljeno nadleštvo za dvorsku muziku; gagaku se izvodi ne samo na dvoru, nego i na javnim koncertima, u amaterskim društvima; kultiviraju ga takoĊer muziĉari i plesaĉi koji sluţe u velikim svetištima i hramovima. S druge strane, muziĉari se školuju u evropskom tonskom sistemu, evropska muzika uĉi se u školama; na visokim muziĉkim školama predaju i japanski i strani muziĉari. Drţavna muziĉka akademija u Tokiju ima poseban odjel za japansku muziku. Tradicionalna j. m. gaji se u kazalištu i u kućama. Ponekad nastaju djela u staroj tehnici, ali u drugaĉijem sastavu, npr. kompozicije za dva i više kotoa. Kompozicije u evropskom stilu poĉinju se javljati oko 1920. Od konca XIX st. j. m. — ne samo moderna, već i tradicionalna i narodna — tiska se u evropskoj notaciji. LIT.: O. Abraham i E. M. Hornbostel, Studien iiber das Tonsystem und die Musik der Japaner, SBIMG, 1902—03. — Ch. Leroux, La Musique classique japonaise, Pariš 1910. — E. Fmollosa i E. Pound, Noh or Accomplishment, a Study of the Classical Stage of Japan, London 1916. —H. Izvaki, Japans Musikleben, Musikblatter des Anbruch, 1920. -— H. Eckardt, Zum Verstandnis der japanischen Musik, Yamato, Berlin 1929. — J. Obata, Acoustical Investigations of some Japanese Musical Instruments Svakuhati, Svamisen, Tudumi and Koto, Tokyo 1930. — W. Danckert, Ostasiatische Musikasthetik, Ostasiatische Zeitschriftj 1931. — K. Sato, Japanische Musik zum Shamisen, Yamato, Berlin 1931. — G. Schiinemann, Japanische Schulmusik, Die Musikpflege, 1932. — AT. Peri, Essai sur les gammes japonaises, Pariš 1934. — K. Pringsheim, Eine Schicksalsfrage des japanischen Kompon'Sten, Ongaku-kenkyu, Tokyo 1936. — H. Tanabe, Japanese Music, Tokyo 1936. — H. Eckardt, Wesensziige der japanischen Musik, Nachrichten der Deutschen Gesellschaft fur Natur und Volkerkunde Ostasiens, 1937. — K. Takano, Beitrage zur Geschichte der japanischen Musik, AFMF, 1937. — V. Canzoneri, A Theory of the Modes in Japan. Popular Tradional Music, T6yo-ongaku-kenkyu, 1938. — E. Cunningham, The Japanese Ko-uta and Ha-uta, the Little Songs of the l8th Century, MQ, 1948. — H. Eckardt, Gagaku, die altklassische Musik Japans, Das Musikleberij 1949. — E. Harich-Schneider, Gagaku, Mušica, 1949. — Ista, Die Gagaku in der Musikabteilung des japanischen Kaiserhofes, Kongressbericht Liineburg, 1950. — H. Eckardt, Das No, vom lyrischen Chordrama der Japa ner, Mušica, 1952. — E. Harich-Schneider, The Present Condition of Japanese Court Music, MQ, 1953. — N. Kaneko, Geschichte der abendlandischen Musik in Japan, Osterreichische Musikzeitschrift, 1953. — G. Kataoka, Musikerziehung in Japan, ZFM, 1955. — E. Harich-Schneider, The Earliest Sources of Chinese Music and Their Survial in Japan, Monumenta Nipponica, 1955. — R. Umemoto i Y. Ishizazva, Introduction to the Classical Dances of Japan, Tokyo 1955. — M. Murai, Der gegenwartige Štand der Musik in Japan, Kon gressbericht Wien, 1956. — P. Arnold, Le Theatre japonais: no, kebuki, shimpa.
Geiše uz šamizen i bubanj. Drvorez Shokija
252
JAPANSKA MUZIKA — jARDANYI
shingcki. Pariš 1957. — T. Minagazoa, Japanese »Noh« Music.
York 1967.
B. Ać.
JAPART, Jean (Johannes), francusko-flamanski kompozitor (? — XVI st.). Prijatelj Josquina des Presa, vjerojatno pjevaĉ na dvoru u Ferrari. G. Petrucci objavio je 1501—03 u zbirci Harmonices Musices OĊhecaton (Canti B, Canti C) 16 njegovih ĉetvoroglasnih chansona. Uz to su još 3 njegove chansone saĉu vane u rukopisu. NOVA IZD.: 10 chansona ob j. H. Hewitt (faksimil dijela Petruccijeve zbirke OĊhecaton, 1942); 7 chansona obj. isti i I. Pope (1946); po 2 chansona obj. O. Gombosi (J. Obrecht, 1925), C. L. W. Boer (Chansonvormen op het einde van de eeuzv, 1938) i F. Torrefranca {II Segreto del Quattrocento, 1939); po 1 chanson obj. A. Schering (Die niederldndische Orgeimesse im Zeitalter des Josquin, 1912 i Geschichte der Musik in Beispielen, 1931) i F. J. Giesbert {Ein altes Spielbuch, 1936) LIT,: A7 . Bridgman, Johann Japart, MGG. VI, 1957. JAQUE DE
CISOING, francuski truvere (Cysoing, Lille, druga polovina XIII st.). Vjerojatno plemić; o njegovu se ţivotu ništa ne zna. Saĉuvano je 9 njegovih pjesama s napjevima. Objavili su ih F. Gennrich (Studi Medievali, 1943) i R. Zitzmann (Zeilschrift fiir romanische Philologie, 1949). LIT.: F. Gennrich, Jaque de Cisoing, MGG, VI, 1957.
JAQUES-DALCROZE, Ĉmile, švicarski kompozitor i muziĉki pedagog (Beĉ, 6. VII 1865 — Ţeneva, 1. VII 1950). Muziku studirao na Konzervatoriju u Ţenevi, u Beĉu (R. Fuchs, A. Bruckner) i Parizu (L. Delibes). God. 1890—92 dirigent u Alţiru, gdje upoznaje arapsku narodnu umjetnost. Osebujnost arapskog plesa i ţivost ritma u muzici toga naroda utjecali su na oblikovanje Jaques-Dalcrozeove liĉnosti. God. 1892 postaje u Ţenevi profesor solfeggia i harmonije na Konzervatoriju. U ţelji da proširi bazu muziĉkog odgoja gradi J.-D. sistem uĉenja i svladavanja ritmike na temelju koordinacije muzike i tjelesnih pokreta, izgraĊuje tzv. ritmiĉku gimnastiku, ritmiĉki odgoj koji treba da olakša i obogati nastavu muzike, plesa i gimnastike. Praktiĉki izlaţe svoju metodu 1905 na muziĉkom festivalu u Solothurnu, a već iduće godine drţi teĉajeve za uĉitelje. Budući da mu nije uspjelo dobiti suglasnost za primjenu svoje nastavne metode na Konzervatoriju u Ţenevi, odlazi u Njemaĉku, gdje u Hellerauu kraj Dresdena osniva školu ritmike. Ondje razvija i usavršava metodu ritmiĉkog odgoja, koja stiĉe sve širi ]'•:. JAQUES-DALCROZE krug sljedbenika. On i skupina njegovih studenata posjećuju 1912 Englesku i time potiĉu P. B. Inghama da u Londonu otvori školu Dalcro-zeove euritmike. Otvaranjem sliĉnih instituta širi se Dalcrozeova ritmiĉka gimnastika i u drugim evropskim gradovima (Pariz, Berlin, Stockholm, New York i dr.). Poĉetkom Prvoga svjetskog rata zatvara J.-D. školu u Hellerauu i utemeljuje u Ţenevi Institut Jaques-Dalcroze. Osjećaj za ritam razvija J.-D. kod uĉenika odreĊenim pokretima ruku i nogu. Pokreti ruku obiljeţavaju takt, a pokreti nogu naznaĉuju notna trajanja. Kombinacije razvijaju smisao za poliritmiku, a brzu reakciju na promjenu ritma omogućuje uĉitelj, improvizirajući na klaviru muziku razliĉitih ritmova i raznog tempa. Jaques-Dalcrozeova ritmiĉka gimnastika postigla je osobito veliku primjenu u Njemaĉkoj; prihvatili su je i mnogi muziĉki pedagozi iz ostalih zemalja, a utjecala je i na razvoj modernog karakternog plesa, kao i na nastavu gimnastike. J.-D. je obrazloţio i opravdao principe svoje metode nizom teoretskih radova, a nekim svojim kompozicijama dao je izrazito edukativni smisao. Kao kompozitor stekao je u Švicarskoj popularnost brojnim solo-pjesama. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za violinu u c -molu op. 50, 1902; Poĉme za violinu i orkestar, 1911; Tanzsuite, 1911; Tableaux romands op. 66;
Suite de ballet; 6 Danses romandes, 1941; 5 Pieces pittoresques; varijacije La ĉ est belle. — KOMORNA : gudaĉki kvartet; Rythmes de dance za gudaĉki kva Andante cantabile et rondo za violinu, violonĉelo i klavir, 1906; Canzone el al scherzando za flautu, violinu i klavir, 1906; za klavirski trio: Echo du dan 1924 i 12 Nouvelettes et caprices, 1924; za violinu i klavir: Rondo scherzc 1892; Romance op 29 i 27; 2 Berceuses, 1894 i 1899; Fantasta appassionata, i 3 Historiettes, 1906; za violonĉelo i klavir: suita op. 9, 1891; 3 Esquisses, 1 Rythmes delaisses, 1924; 3 Novelettes za flautu i klavir i dr. — KLAVIRS. 2 Feuilles d'album op. 7, 1894; 6 Miniatures op. 5, 1903; 6 Esauisses op. IO, I 12 Danses, 1913; 7 Rythmic dances;l2 Petites images pour enfants, 1928; Ja, d'enfants, 1930; Musique en zig-zag, 1935; Figurines, portraits et caracl 1935 i dr. — DRAMSKA. Opere i operete: La Soubrette, 1883; Riquet Houppe, 1883; Par les bois, 1888; L'Ecolier, 1890; Lc Violon maudit, 1893; J, 1894; Sancho Panca, 1897; Respect pour nous, 1898; Onkel Dazumal, (takoĊer pod naslovom Le Bonhomme jadis); Les Jumeaux de Bcrgame, i Le petit roi qui plcure, 1932. Sveĉane igre: Le Poeme alpestre, 1896; Le Je feuillu, 1900; Le Festival vaudois, 1903; Echo et Narcisse, 1912; La Fete de 1914; Les premiers souvenirs, 1918; Les belles vacances, 1920; Le Fete da la nesse et de la joie, 1923 i Notre pays, 1928. — VOKALNA. Kantate: La Ve 1892; Au Siecle nouveau, 1899; Coucou, 1899; Le bel oiscau, 1906; Larmes, i Geneve chante, 1937. Zborovi: Le petit moussse, 1899; psalam, 1914; On qu'on aime son pays; Chansons des Montagnards, 1938; Chanson de la nuit a 1938 i Le joli bleu du lac. Zbirke solo-pjesama: Chez nous, 1895; Des Cham 1898; Chansons populaires romandes op. 33, 2 sv., 1899; Premieres rondes en tines op. 34, 1899; Nouvelles rondes op. 37, 1900; Chansons religicuses op. 3 sv., 1901; Chansons de VAlpe op. 41, 1902; Chansons d'enfants op. 42, l< Chansons de gestes op. 50 i 60, 1902 i 1905; Chansons de roule op. 63—65, 3 1904; 6 Chansons napolitaines, 1905; Chansons rustiques, 1909; En Famille, i< Notre Geneve, 1935', Entrons dans la Ronde, 1936; Les trois dges, 1937; Des J des rondes, des chansons, 1937; 14 Chansons du temps de guerre, 1940; oko 50 jedinaĉnih solo-pjesama. — SPISI: Le Coeur chante, impressions d'un musu 1900; Vorschlage zur Reform des musikalischen Schulunterrichts, 1905; La Rytl que, 2 sv., 1903—18; La Portee musicale; Methode Jaques-Dalcroze, 3 sv., I —07; Les Gammes et les tonalites, le phrase et les nuances, 3 sv., 1906; La Ri ration et l'innervation musculaire, 1906; La Plastique animee, 1917; Rhythi Musik und Erziehung, 1922; Souvenirs, notes et criliaues, 1942; La Musiqu nous. Notes de notre double vie, 1945; Notes bariolees, 1948. — INSTRUKTIV (izbor): Exercices pratique d'intonation, 1894; Petites Pieces avec instrumen, percussion; Esquisses rythmiques za klavir, 2 sv., 1916; La iolie musique, jeu: exercices pour les petits, 1918; Metrique et rythmiquc, 200 etida za pjevan klavir, 1937; Les petits symphonistes za klavir i udaraljke, 1939. LIT.: P. Boepple, Der Rhythmus als Erziehungs mittel fiir das Le und die Kunst. Sechs Vortrage von E.Jaqucs-Dalcroze zur Begriindung sei Methode der rhythmischen Gymnastik, Basel 1907. — W. Dohrn, Die Bildung: stalt Jaques-Dalcroze, Dresden 1912. — P. Bekker, Die Dalcroze-Schule Hellerau, Leipzig 1912. — K. Storck, Jaques-Dalcroze, Seine Stellung und P gabe in unserer Zeit, Stuttgart 1912. —F. Bachmann, Jaques-Dalcroze und se Bestrebungen, M, 1912. — A. Seidl, Die Hellerauer Schulfeste und die dunganstalt Jaques-Dalcroze, Regensburg 1912. — Al. E. Sadler, The Eurhj mics of Jaques-Dalcrose, London 1912. — H. Brunet-Lecomte, Jaques-Dalcn sa vie, son oeuvre, Geneve 1950. — H. Tauschcr, Emile Jaques-Dalcrose, MC VI, 1957. — F. Martin (red.), Emile Jaques-Dalcroze, Thorntne, le composie le createur de la rythmique, Neuchatel 1965. I. Me
JARABE, meksiĉki narodni ples iz XIX st., koji se raz' iz španjolskog plesa zapateado. Muzika jarabea donekle je sliĉ mazurki, a ples prikazuje kako zaljubljeni momak slijedi d vojku koja ga izbjegava. JARC, Andrej, pijanist (Ljubljana, 12. VI 1939 —•). Dip' mirao 1962 na Akademiji za glasbo u Ljubljani (A. Ravni] postdiplomski studij završio 1965 (Z. Zarnik). Usavršavao se k G. Agostija u Sieni (Academia Chigiana, 1962, 1965), kod ( Silvestrija u Rimu {Academia Santa Cecilia, 1963—64) i kod Raucha i J. Paleniĉeka u Pragu (1967—68), gdje je uĉio i ĉemb; kod Z. Ruţiĉkove. Koncertira u domovini i inozemstvu solistii kao pratilac. Od 1968 profesor je klavira na Srednjoj školi 2 voda za glasbeno in baletno izobraţevanje u Ljubljani; od 19; s prekidima, korepetitor Komornog zbora Radio-televizije Lju ljana. A. Rij. JARDA, Tudor, rumunjski kompozitor (Cluj, 11. II 1922 — Studij završio na Konzervatoriju u Cluju, na kojemu od 19 djeluje kao profesor harmonije; 1945—48 bio je ĉlan opern orkestra. DJELA: simfonija u a-molu, 1951; koncert za flautu, 1952. — Trio obou, violonĉelo i klavir, 1943. — Kompozicije za klavir. — DRAMSKA: opi Neamul Soimdrestjlor, 1956 i PĊdurea vulturilor, 1960; lirska alegoriia Drep la viata, 1965; baleti Irinca, 1968 i Cu turca, 1969. — VOKALNA: Cant, otelarilor, 1957; Ion al Saftei za solo, zbor i orkestar; zborovi; solo-pjesme. Udţbenik Curs de armonie, 1963.
jARDANYI, Pal, madţarski kompozitor i etnomuzikol' (Budimpešta, 30. I 1920 — 29. VII 1966). Studirao na Muziĉk akademiji u Budimpešti kod Z. Kodalva (kompozicija) i E. Za hureckog (violina), te na Univerzitetu etnologiju (promovir; 1943). God. 1943—48 muziĉki kritiĉar, 1946—59 profesor b dimpeštanske Muziĉke akademije. Od 1948 ĉlan Madţarske ak demije nauka; istraţivao madţarsku narodnu muziku i bio ĉl; redakcije Corpus Musicae Popularis Hungaricae. U kompoziciji pod utjecajem B. Bartoka i Z. Kodalva, u svo djela unosio je elemente madţarskog folklora (pentatonika, sl< ţeni ritmovi, nepravilni metriĉki akcenti). Kao folklorist proi ĉavao posebno socijalne uvjete muziĉkog ţivota i prakse u mjesni: zajednicama. S toga podruĉja najvaţnije mu je djelo A kidei >m gyarsdg vildgi Zeneje (Svjetovna muzika Madţara iz Kide). DJELA. ORKESTRALNA: simfonija Vorosmarty, 1952; simfonijetai gudaĉe, 1940; simfonijska pjesma Tisza mentin, 1951; koncert za harfu, 195 Concertino za violinu i gudaĉki orkestar, 1964; Divertimento concertante, 194
JARDANYI — JARNOVIĆ Tdnczene za komorni orkestar, 1950; Honved-diszinĊuld za duhaĉki orkestar, 1952; Borsodi rapszodia, 1953; Vivente e moriente, 1963. — KOMORNA: gudaĉki trio, 1961; 2 gudaĉka kvarteta, 1948 i 1954; duhaĉki kvintet, 1955; so nata za violinu i klavir, 1944; Conccrtino za violinu i klavir, 1953; sonatina za flautu i klavir, 1952; dua za 2 violine, 1943; suita za 2 flaute, 1944; varijacije za 2 violine i violonĉelo, 1955. —KLAVIRSKA: 3 sonatine, 1940, 19521 1958; Bolgdr ritmusok 4-ruĉno, 1956; sonata za 2 klavira, 1942 i dr. — VOKALNA; Aiissa brevis in modo Grcgoriano ad duas voces inequales, 1940; zborovi; solo--pjesme. — Više instruktivnih djela za klavir, klarinet^ violinu u skupnim priruĉnicima. — SPISI: A kidei magyarsdg vildgi ţene je (disertacija), 1943; Haug-nmitipusok a magyar nepzeneben (Razliĉiti tipovi tonaliteta u madţarskoj narodnoj muzici); Zenetudomdnyi Tanulmanyok \ 3 1953; The Determining of Scales and Solmisation in Hungarian ntusical folklore, u Studia memoriae B. Bartok sacra, 1956; Vber Anordnung der Melodicn und Formanalyse in der Gregorianik, Acta Ethnologica, 1959; Magyar ne'pdaltipusok (Tipovi madţarske narodne pjesme), 2 sv., 1961; Die Ordnung der ungarischen Volkslieder, Studia musicolo-gjca 1962; Bartok und die Melodieordnung, 1963. Veći broj studija i ĉlanaka u madţarskim i stranim struĉnim ĉasopisima. LIT.: J. Bartok, Honved diszindulo, Zenei Szemle, 1953- — A. Alilialy\ Jardanvi »Vorosmartv« szimfoniaja. Uj zenei szemle, 1953. •—J. S. Weissmann, The Contemporarv Movement in Hungarv, u antologiji Music Today, London 1946. — Isti, Pal Jardanvi., MGG, VI, 1957.
JARECKI, 1. Henryk, poljski kompozitor i dirigent (Varšava, 6. XII 1846 — Lavov, 18. XII 1918). Uĉio kod S. Moniuszka na Varšavskom muziĉkom, institutu. Od 1872 dirigent Poljskog teatra u Po2nariu, 1873—1900 Opernog kazališta u Lavovu; s tim ansamblom od 1879 gostovao redovito, po nekoliko mjeseci godišnje, u Krakowu. Izrazito dramski muziĉar, sljedbenik Moniuszka, trajniji uspjeh postigao je dramatiziranom baladom Pozurot taty (Mickievvicz). DJELA: simfonija, 1871; uvertira, 1873. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta; klavirski trio; sonata za violonĉelo i klavir. — Szkice charakterystyczne minijature za klavir. — DRAMSKA. Opere: Mazepa, 1876; Nocleg w Apeninach, 1876; Alindozvc, 1880; Jadiviga, 1886; Barbara Radziwillowna 1893 i dr. Dra matska balada Pnvnrrit T.atv. T 8Q7. Srpnskn muzika. --- VOKAI.I*JA : nnirnn
LIT.: Z. Lissa, Henryk Jarecki, MGG, VI, 1957.
2. Tadeusz, kompozitor (Lavov, 31. XII 1888 —• New York, 29. IV 1955). Sin i uĉenik Henryka; studirao još kod S. Niewiadomskog na Konzervatoriju u Lavovu, S. Tanjejeva u Moskvi i E. Jacques-Dalcrozea u Švicarskoj. Od 1920 vodio Njujorški komorni ansambl i dirigirao kao gost brojmm ameriĉkim orkestrima. God. 1932—35 ponovo u Poljskoj, djelovao u Lavovu, bio u Stanislavu direktor muziĉke škole i dirigent društva Towarzystzvo Muzyczne. Od 1936 djelovao u Parizu i Londonu i od 1946 ponovno u New Yorku. U poĉetku bliz kasnoj romantici, osobito Wagneru; kasnije upotrebljavao i suvremenija izraţajna sredstv?, poliritmiku i politonalnost i dr. Za teme svojih djela uzimao u ranijem razdoblju ĉesto poljske narodne napjeve (III i IV simfonija, polagani stavak V simfonije). D J E L A. O R K E S T R A L N A : 5 s i m fo n i j a ( S i n f o n i a B r e v e ; I I I , S y mf o n i a miasta Krakoiva; IV, na narodne pjesme iz okolice Varšave); simfonijska pjesma Chimere, 1928; Concerto; simfonijska suita La Foule; Orchestral Sketches. — KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta; klavirski trio; 2 trija. — Klavirske kompozicije (sonata). — VOKALNA: kantate (Kraj naszych sere); zborovi; Trzy poematy za sopran i klavirski trio; solo-pjesme. — SPISI: Kompozytor a spolec-zenstvio, spomenica o 100. obljetnici Chopinova roĊenja, 1912; Problemy instrumentarij dzisiejszej, Muzvka, 1932; O muzyce kwartelowej, ibid., 1933; O kulturze muzyeznej Ameryki, Orkiestra, 1934; O pochodze niu Chopina, Ruch Muzyczny, 1947; The Most Polish of Polish Composers, u zborniku Frederic Chopin, 7Hro— 1849, 1949 i dr. LIT.: Z. Lissa i J. M. Glozvaeki, Tadeusz Jarecki, MGG, VI, 1957. JARNACH,
Philipp, njemaĉki kompozitor i pijanist (Noisy, 26. VII 1892— ). Sin katalonskog kipara Estebana Jarnacha i majke Flamanke, roĊene u Francuskoj. Studirao na Pariškom konzervatoriju (klavir kod E. Rislera; harmoniju kod A. Lavignaca). Od 1914 ţivio u Švicarskoj, 1918—21 nastavnik na Konzervatoriju u Zlirichu. Od presudnog znaĉenja za njegov umjetniĉki put bilo je prijateljstvo s Busonijem s kojim je 1921 otišao u Berlin. God. 1927—49 profesor kompozicije na Visokoj muziĉkoj školi u Kolnu i od 1949— 70 na Konzervatoriju u Hamburgu (1949—59 direktor). Njegovi su uĉenici K. Weill, W. Maler, H. Degen i dr. — Jedan od najranijih pobornika progresivnih tendencija u njemaĉkoj muzici. Isprva pod jakim utjecajem Francuza (Roussel, Debussv, Ravel), oko 1917 nalazi svoj liĉni stil. Prijateljevanje s Busonijem dalo mu je smjer koji je bio u skladu s njegovom vlastitom umjetniĉkom liĉnošću. Premda se J. poslije 1920 sa P. Hindemithom nalazio u prvim redovima avangarde, nikad nije pripadao ni jednoj grupi. Jarnachovom muzikom vladaju snaţni melodijski impulsi, ali i bogata harmonija, koja nikad ne napušta vezu s tonalnim DJELA. ORKESTRALNA: Sinfonia brevis nĉelo i g d ĉ e ma G Plattiju op 31 193 te Musik mit Mozart op. 25, 1935. i op. 16, 1924; Musik zum Gedachtnis tkĊ iji za gudaĉki dĉkiorkestar, kt der Einsamen za gudaĉki kvartet, 1952 (takoĊer u verziji 1952); gudaĉki kvintet (posvećen F. Busoniju) op. 10, 1920; sonata za violinu
središtem.
253
i klavir op. 9; 2 sonate za violinu solo, op. 8 i 13; sonatina za violonĉelo i klavir; sonatina za flautu i klavir op. 12, 1919; 3 sonate za flautu i klavir prema G. Plat tiju; sonata za flautu i klavir prema H. Purcellu; balada za violinu i klavir, 1911; 3 rapsodije za violinu i klavir (komorni dueti) op. 20, 1927 — KLAVIRSKA: sonata, 1952; sonatina
jARNEFELT, Edward Armas, finski dirigent i kompozitor (Viipuri, 14. VIII 1869 — Stockholm, 23. VI 1958). Studirao na Konzervatoriju u Helsinkiju (kompoziciju kod M. Wegeliusa, klavir kod F. Busonija); studij kompozicije nastavio u Berlinu (A. Becker) i Parizu (j. Massenet). God. 1896—97 korepetitor kazališta u Magdeburgu, Breslauu i Diisseldorfu, 1898—1903 dirigent u Viipuriju; nakon toga u Helsinkiju. God. 1907—32 operni dirigent u Stockholmu, zatim do 1936 dirigent opere u Helsinkiju. Kao dirigent gostovao i u inozemstvu. Jarnefeltove kompozicije imaju romantiĉarsku, lirsku notu s profinjenim individualnim obiljeţjem u malim formama. U orkestralnim djelima osjeća se utjecaj J. Sibeliusa. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Korsholm, 1894; simfonijska fantazija Heimatklang, 1895; manje orkestralne kompozicije (Prelude; Berceuse); 2 uvertire; 2 suite. — Klavirske kompozicije. — VOKALNA: 12 kantata; oko 60 pjesama za glas i klavir (orkestar). — Filmska muzika. LIT.: N.-E. Ringbom, Edward Armas Jarnefelt, MGG, VI, 1957.
JARNO, Gyorgy (Georg), madţarski kompozitor (Budimpešta, 3. VI 1868 — Wroclaw, 20. V 1920). Uĉio u Budimpešti kod S. Nikolitsa. Djelovao kao kazališni dirigent u više njemaĉkih gradova (Freiberg, Halle, Magdeburg, Metz, Bremen, Stuttgart, Berlin, Breslau); kasnije ţivio u Beĉu. U svoje doba veoma poznat kao operetni kompozitor, djelomice srodan Kalmanu. Trajni uspjeh postigao je operetom Die Forsterchristel. DJELA. DRAMSKA. Opere: Die schviarze Kaschka, 1895; Der Riehter von Zalamea, 1899; Der zerbrochene Krug, 1903. Operete: Die Forsterchristel, 1907; Der Goldfisch, 1909; Das Musikantenmadel, 1910; Die Marine-Gustl, 1912; Das Farmermadchen, 1913; Mein Annerl, 1916; Jungfer Sonnenschein, 1918; Die Csikosbaroness, 1919. LIT.: K. Westermeyer, Die Operette im Wandel des Zeitgeistes, Miinchen T 931. — H. Olte, Die Wiener Operette, Wien 1947. — O. Schneidereit, Opcrettenbuch, Berlin 1955. — E. Nick, Georg Jarno, MGG, VI, 1957.
JARNOVIĆ, Ivan Mane, violinist i kompozitor (na brodu kod Dubrovnika, 1740 ili 1745 — Petrograd, 23. XI 1804). Prezime se javlja u mnogo varijanta: Jarnovic, Jarnovich, Jarnovits, Jarnovik, Jarnowick, Jarnovvitz, Janovich, Giarnovicchi, Giornovichi, Giornovick, Giernovick, Garnovik, Cernovichi, Zarnovitv i si. Mjesto Jarnovićeva roĊenja i njegova nacionalnost dali su povoda nejasnoćama i diskusijama. Njegov suvremenik V. Jirovec navodi u svojoj autobiografiji da se J. rodio na brodu u vodama grada Raguse. Gradovi tog imena postoje na Siciliji i na Jadranu (Ragusa je talijansko ime za Dubrovnik), ali budući da sicilijanska Ragusa leţi priliĉno duboko u unutrašnjosti otoka, brod na kojemu se J. rodio nalazio se oĉito u blizini Dubrovnika. Ime Jarnovic susreće se u Hrvatskoj od XVI st. (u karlovaĉkom kotaru postoji selo toga imena), ali mu nema traga u Dubrovniku. Hrvatsko podrijetlo Jarnovićevo potvrĊuju i mnogi inozemni historiĉari i leksikografi novijeg vremena (F. Abbiati, I. Belza, A. Chy-biriski, A. Della Corte i G. M. Gatti, kao i H. Riemann). Nije poznato da li je J. boravio u domovini. Svi brojni podaci o njegovu ţivotu odnose se iskljuĉivo na njegov boravak po evropskim zemljama. U tom dugogodišnjem ţivotu u inozemstvu treba traţiti uzroke tolikim varijantama Jarnovićeva prezimena, u ĉemu 1. M. JARNOVIĆ se posebno ispoljio utjecaj talijanske kulture i pravopisa (Giornovichi i si.). J. je uĉio violinu vjerojatno kod A. Lollija (moţda izmeĊu 1760 i 1770 u Stuttgartu). Od 1770 do 1777 ili 1779 ţivio je u
JARNOVIĆ - JAROCINSKI
254
I. M. JARNOVIĆ, Duo Favorit pour violon et viohmcelU, naslovna strana
Parizu, gdje je od 1773 nastupao na Concerts spirituels i Concerls des Amateurs. Svojom darovitošću i vještinom stekao je ubrzo velik ugled medu muziĉarima i ljubiteljima muzike, ali je već tada ispoljio svoju naglu, nasrtljivu i svadljivu narav, koja će ga i tada i kasnije voditi iz jedne afere u drugu (Jarnovićev buran ţivot u Parizu postao je gotovo legendaran; on je ostavio traga i u francuskoj knjiţevnosti. God. 1844 pojavila su se dva djela u kojima je J. glavni junak: roman Jarnotoick, što ga je napisao G. Desnoiresterres-Le Brisovs, i novela Une Lefon de Jarnovich, koju je u zbirci »Scenes de la vie d'artiste« objavio P. Smith. Jarnovića spominje i njemaĉki kompozitor i knjiţevnik E. T. A. Hoffmann u noveli Der Schiiler Tartinis). God. 1779 J. je u Njemaĉkoj, gdje koncertira u Frankfurtu, Berlinu i u drugim gradovima. Neko je vrijeme bio i prvi violinist u orkestru pruskog princa Fridrika Wilhelma. God. 1782 nastupao je u Varšavi, a 1783 u Petrogradu. Tu je kroz dvije i pol godine bio u sluţbi carice Katarine II. U Petrogradu je upoznao ruske narodne napjeve, koje je u nekim svojim djelima upotrijebio. God. 1786 dolazi u Beĉ. O njemu i njegovim beĉkim nastupima izraţavaju se vrlo laskavo u svojim autobiografijama V. Jirovec (Gyrowetz) i K. Ditters von Dittersdorf, smatrajući ga jednim od najslavnijih ondašnjih umjetnika na violini. Oni osobito hvale ĉistoću njegova tona i toplinu i iskrenost muziciranja. Gvrovvetz iznosi i jedan detalj o Jarnoviću-kompozitoru, kojemu je zbog nedovoljnog poznavanja kompozicijske tehnike pomagao u izradbi pratnje za violinske koncerte. Od 1790 do 1799 ţivio je J. u Engleskoj i nastupao u Londonu i drugim gradovima ne samo kao veoma cijenjen violinist, već i kao dirigent. Nakon duljeg boravka u Hamburgu odlazi 1802 ponovo u Petrograd, gdje je i umro. J. je imao i uĉenike, medu koje spada F. Clement. Dok je Jarnovićeva biografija dobro poznata, zahvaljujući prvenstveno iscrpnoj studiji A. Schneidera, njegova djela nisu još temeljito prouĉena. Nije do kraja riješen ni problem bibliografije Jarnovićevih kompozicija, ni problem njihovih stilskih obiljeţja i odreĊivanja umjetniĉke vrijednosti. Uspostaviti toĉnu bibliografiju priliĉno je teško, jer se izvori koji govore o Jarnovićevim djelima (uglavnom muziĉki leksikoni iz XIX i XX st.) meĊusobno ne podudaraju, pa su nepouzdani. Trebalo bi podatke iz tih izvora usporediti s inventarom mnogih evropskih muziĉkih biblioteka. Zbog tih poteškoća je i popis Jarnovićevih djela u ovom ĉlanku nuţno nepotpun, a ponegdje moţda i netoĉan. J. je svakako jedan od vaţnijih predstavnika francuskog violinskog koncerta u drugoj polovini XVIII st. Njegov je jezik jedno-
shema; solistu povjereva briljantne prijelaze s mnogo ornan tiranja. U finalima susreću se poloneze, kao i ruski napjevi, katl varirani. Njegov je orkestar u koncertima za violinu dosta skroi (gudaĉi, 2 oboe, 2 roga, ponegdje još i flaute, fagoti i timpa duhaĉki su instrumenti priliĉno nesamostalni (ipak, u X konce srednji stavak, nazvan Pastorale, posjeduje idiliĉan ugoĊaj, ostvaruju fagoti). A. Schering (Geschichte des Instrumentalkonzei navodi da je J., po svoj prilici, uveo romancu u violinski konc Jarnovićevi gudaĉki kvarteti raĊeni su pod vidljivim Mozarto utjecajem. Mnoga Jarnovićeva djela, osobito violinski konci objavljena su za njegova ţivota, neka ĉak i više puta. Tiskan; u Parizu (J. G. Sieber, Le Duc, Pleyel, Bailleux, Imbault, derman, Boyer), Lvonu (Guera), Berlinu (J. J. Hummel), Of: bachu (J. Andre), Beĉu (G. Cappi, Artaria), Hamburgu (Giii & Bohme), Londonu (Longman & Broderip, Hamilton), Nap (Marescalchi). DJELA. ORKESTRALNA: 7 simfonija; 20 violinskih koncerata (od saĉuvano 16 koncerata za violinu i orkestar u dionicama, a 4 u preradbi za vic i klavir; prvih 6 koncerata nastali 1773—77, ostali od 1783 dalje; drugi i d koncert obradio F. Lhotka); Rondeau za violinu i orkestar. — KOMOR 3 (6) gudaĉkih kvarteta (kvartet u F-duru preradio V. Marković za guc orkestar); 2 sonate za violinu i ĉembalo; sonata za harfu i violinu; A Faz Rondo za violinu i ĉembalo; nekoliko zbirki dueta za 2 violine (2 dueta ob L. Miranov 1939 u Zagrebu, u izdanjima HGZ); duet za violinu i violu; varies za violinu i violonĉelo; Duo Favorit za violinu i violonĉelo; Tu Italian Alenuets za 2 violine i bas. — KLAVIRSKA: Fantasia in rondc ĉembalo o pianoforte. — Sa A. Grćtrvjem i drugima sudjelovao u komponir opere Abroad and at Home, London 1796. LIT.: Af. Brenct, Les Concerts en France sous l'ancien regime, Pariš 1 — /.. de La Laurencie, L'Ecole francaise de violon de Lulli a Viotti (3 Pariš 1922—24. — M. Pincherle, LTlletre Jarnovick, Musique, Pariš 1927 Ivan Mane Jarnović (1745—1804), Obzor, Zagreb 1959, 153. — V. K., A< Jarnović, virtuoz iz Dubrovnika i Wolfgang Mozart zajedno su koncert u Beĉu, Novosti, eZagreb 1940, 187. — A. Schneider, Un virtuose croatt France au XVIII siecle: Ivan Mane Jarnović, Annales de l'Institut Frar de Zagreb, VI—VII, 1942—43. — Isti, Ivan Mane Jarnović, hrvatski gusl skladatelj 18. stoljeća, Zagreb 1944 ( separat iz Sv. C,e 1943). — R. A. Mo. Violinistes-compositeurs italiens cn Russie au XVIII siecle. VIII. Giova -Mane Giornovicchi, dit Jarnovvick, RMI, 1950. — Isti, Annales de la mus et des musiciens en Russie au XVIII e siecle, Geneve 1951. — A. Wirsta Haase, Giovanni (Ivan) Mane Jarnowick, A1GG, VI, 1957. — 5. Đurić-K, Un Contemporain de Mozart, Ivan-Mane Jarnović, Kongress-Bericht W Mozartjahr 1956, Graz i Wien 1958. — K. Kovaĉcvić, Hrvatski kompozitc njihova djela, Zagreb 1960. — Al. Graf, Der Geiger und Komponist I. Jarnović, Das Orchester, 1967. — N. K. Nunamaker. The Virtuoso Vi Concerto bcfore Paganini (disertacija), Indiana Universitv 1968. J. As
2. Pierre-Louis Hus-Desforges, kompozitor, violonĉe i dirigent (Toulon, 14. III 1773 — Pont-le-Voy, Blois, 20. I 183 Prema Fćtisu unuk Ivana Maneta, a prema novijim podaci njegov nećak. Vodio nemiran umjetniĉki ţivot. Ĉini se da je osmoj godini bio zborski djeĉak katedrale u La Rochelleu; 17'1 kao trubljaĉ neke lovaĉke regimente, sudjeluje u bitkama Re lucije. Od 1796 violonĉelist u Grand Thedtre u Lyonu, zatim preselio u Pariz i na novoosnovanom Konzervatoriju studii violonĉelo kod J. B. A. Jansona; istodobno je bio ĉlan parisk Theaire des Troubadours. Oko 1800 nalazi se u Petrogradu kao 1 rigent tamošnje francuske operne druţine. Potkraj 1810 vra se u Francusku i idućih godina priredio više koncertnih turn po provinciji; 1817 postao prvi violonĉelist u orkestru parisl Thedtre de la Porte Saint-Martin; 1820 utemeljio je Muzit školu u Metzu, ali se doskora vratio u Pariz i 1828—29 bio anj ţiran kao dirigent na Thedtre de Gymnase Dramatigue, a 1831— na Thedtre du Palais Royal. Karijeru je završio kao nastavi na Muziĉkoj školi u Pont-le-Voyu (kraj Bloisa). Od njego' uĉenika najpoznatiji su L. J. Jacquard i L. Decortis. — Suv menici su ga vrlo cijenili kao virtuoza na violonĉelu, osobito zb plemenita fraziranja. Imao je uspjeha i kao kompozitor, ali njegova djela nisu trajnije odrţala kao ni njegova, svojedob raširena škola za violonĉelo. DJELA; Symphonie concertante za violinu, violonĉelo i orkestar; 5 koncer za violonĉelo i orkestar (op. 12 s velikim orkestrom). — KOMORNA: 3 Ti za violonĉelo, violinu i bas, op. 15, 16 i 17; 4 kvinteta za 2 violine, violu, viol ĉelo i kontrabas; 6 kvinteta za 2 violine, violu i 2 violonĉela; Soirees mušica Thĉmes Varies za violonĉelo, violinu i bas, br. 1-9; Duos za 2 violonĉela, 7, 30, 31 i 47; Sonates za violonĉelo op. 3, 2 knjige. — Misa za 3 glasa i ve orkestar, op. 68. — Aie'thode de violoncelle a Vusage des commencants, 1828 LIT.: E. Van der Straeten, Historv of the Violoncello, II, London 19 — A. VC'irsta i H. Haase, Jarnowick, Pierre-Louis Hus-Desforges, MGG, ^ 1957I- Ać
Jar no vić cvo pis mo kćerki Mir ni, Lo ndo n, 6.
III
1791
stavan, teme su ljupke i dopadljive, bliske duhu rokokoa i Mozartovih kompozicija, prema kojima je J. oĉito osjećao jak afinitet. U svojim koncertima za violinu ne pridrţava se J. uvijek ustaljenih
JAROCltfSKI, Stefan, poljski muzikolog CWiela.tki, Vi šava, 16. VIII 1912 —). Studirao na Univerzitetu u Varšavi k J. Pulikovvskog (muzikologija), zatim u Parizu kod Nadije Boula ger i M. Spisaka. God. 1947—52 direktor kazališta Poljskog 1 dija u Varšavi, zatim urednik muziĉkog odsjeka ĉasopisa Prz glqd kulturalny (do 1958). Od 1950 suradnik Instituta za umjt nosti Poljske akademije nauka. DJELA: Wolfgang Amadeusz Mozart, 1954—56; Antologia polskiej kryt muzycznej w 19 i 20 w., 1955; Orfeusz na rozdrozu. Sylwctki muzykow 20 wiet 1958; Debussy a impresjonizm, 1966. Veći broj ĉlanaka u poljskim i stran ĉasopisima (Studia Muzvkologiczne, Ruch Muzyczny, L' Approdo mušica itd.). — Uredio izdanje Polish Music, 1965.
JARRE — JAVANSKA MUZIKA JARRE, Maurice, francuski kompozitor (Lyon, 13. IX 1924 —). Studirao na Konzervatoriju u Parizu (J. de la Prešle, L. Aubert, F. Passerone) i kod A. Honeggera. Od 1951 muziĉki direktor Vilarova Theatre National Populaire u Parizu. Dobitnik više meĊunarodnih nagrada, posebno se istiĉe kao kompozitor muziĉkih ilustracija, tzv. decor sonore. DJELA. ORKESTRALNA: Mouvements en relief, 1953; Passacaille a la memoire d'Arthur Honegger, 1956; Polyphonies concertantes za klavir, trublju, udaraljke i orkestar, 1959; Mobiles za violinu i orkestar, 1961. — DRAMSKA: opera-balet Armida, 1954; muziĉka komedija Loin de Rueil, 1961; baleti Fdcheuse renconlre, 1958 i Notre-Dame de Pariš, 1966. Scenska i filmska muzika (The Longest Day, 1962; Lazvrence of Arabia, 1962; Judex, 1964; Doctor Ţivago, 1966). Muzika za radio i televizijske drame.
JARUSTOVSKI (Jarustovskij), Boris Mihajloviĉ, sovjetski muzikolog (Moskva, 14. V 1911 —). Studij muziĉke historije završio na Konzervatoriju u Moskvi 1937 (V. E. Ferman); doktorirao 1952. Od 1956 profesor Moskovskog konzervatorija i od 1959 nauĉni suradnik Instituta historije umjetnosti u Moskvi. Njegovi su najuspjeliji radovi s podruĉja ruskoga muziĉkog kazališta u XIX i XX st. Posebno se bavio umjetniĉkim likom P. I. Ĉajkovskoga. DJELA. SPISI: »Majma« II. H. HauKoecnoto, u zborniku Ma3ena, 1938; 77. II. LfauK08CKuu, 1940; CueiiunecKati ucmopun "Ilszenun Oitezuna«, u zborniku HaHKOBCKHii 11 Tearp, 1940 (sa I. V. Njestjevom); Onepnan dpaMamypzun ilauKoecKOeo, 1947; JIpa.\tamypzuH pyccKou onepnou K.iaccitKu, 1952; HeKomopbie npo6jie.\ibi coeemcKoto My3biKaahuoto meampa, 1957; Ihopb CmpasuHCKUu, 1964;
CyM
JARZEBSKI, Adam (Harzebsky, Harzembski, Carzebski, Zarzebski), poljski kompozitor, violinist i arhitekt (Warka na Pilići, oko 1590 — Varšava, 1648 ili 1649). Od 1612 violinist u Dvorskoj kapeli brandenburškog kneza izbornika u Berlinu s kojom je koncertirao po Njemaĉkoj; 1615 na studijskom putovanju u Italiji. Poslije toga vjerojatno ponovno u Berlinu, gdje je ostao do 1619, kada je po svemu sudeći postao ĉlan Dvorske kapele u Varšavi (kasnije se spominje kao jedan od njenih najstarijih ĉlanova). God. 1635 imenovan je dvorskim arhitektom poljskoga kralja. Ranije poznat prvenstveno kao autor putopisa s vrijednim podacima o arhitekturi Varšave, J. je u novije doba, pošto je E. Bohn pronašao glavno njegovo djelo Canzoni e Concerti, uvršten u najznaĉajnije poljske kompozitore XVII st. Zbirka sadrţava 28 instrumentalnih kompozicija u talijanskom koncertantnom stilu. Dijelom su to preradbe, vrlo slobodne, vokalnih predloţaka (npr. moteta Palestrine, Lassa i dr.), a dijelom originalne kompozicije Jarzebskog. Oblikovane su kao ĉetvorodijelne canzone, concerti ili varijacijski ricercari. Prevladava trio sastav, a neobiĉna je upotreba viole bastarde. U melodici i ritmici jasno se oĉituje veza s poljskom narodnom muzikom; u IV koncertu javljaju se, npr., citati jedne poljske boţiĉne pjesme iz XVI st. Zanimljivi su naslovi pojedinih djela, po njemaĉkim gradovima koje je J. na svojim putovanjima posjetio, npr. Berlinesa, SpanĊesa, Konigsberga, Norimberga, ili prema karakteru glazbe, npr. Chromatica, Tamburetta itd. U usporedbi s ranijim instrumentalnim djelima Poljaka, Jarz;bskijeva zbirka znaĉi velik napredak i predstavlja posve jedinstveni dokument poljske komorne muzike baroka. DJELA: zbirka Caiizoni e Concerti a Due, Tre e Quattro Voci cuui Bc. Di Adamo Harzebsky Polono..., 1627 (rkp. u gradskoj biblioteci u Wroclawu). — More vetemm kanon za 2 glasa (obj. medu muziĉkim primjerima u raspravi Cribrum Musicum M. Scacchija, 1643). — Putopis Gošciniec albo krotkie opisanie Warszawy z okolicznoiciami jej dla kompanii dzvorskiej, 1643. NOVA IZD.: kompoziciju br. 9, Tamburetta obj. H. Opienski (La Alttsicjue Polonaise, 1928); isto djelo, zatim Nova ĉasa, Chromatica i Bentrovata obj. M. Szczepaiiska i K. Sikorski (Wydawnictzuo Davmej Muzyki Polskiej, 1955). LIT.: R. Bohn, Die musikalischen Handschriften des XVI und XVII Jahrhunderts in dcr Stadtbibliothek zu Breslau, Breslau 1890. — C. Sachs, Musik und Oper am kurbrandenburgischcm Hof, Berlin 1910. — Z. Jachimecki, Wptywy wloskie w muzvce polskiej, I, Krakow 1911. — A. Simon, Polnische Elemente in der deutschen Musik, Zurich 1916. — H. Opienski, La Musique polonaise, Pariš 1928. — H. Feicht, Przyczynki do dziejow kapeli krolowskiej w Warszawie za rzadow kapelmistrzovvschich M. Scacchiego, Kwartalnik Muzyczny, 1929. —J. J. Dunicz, Adam JarzQbski i jego »Canzoni e concerti«, Lwow 1938. — K. Swaryczetvska, Adam Jarz^bski, MGG, VI, 1957. — Razni autori, Z dzijow polskiej kultury muzycznej, I, Krakow 1958. — W. Domanski, Technika instr. utworow A. Jarze.bskego (disertacija), Warszawa 1963. — P. Ludwig, Tworczosć instr. A. Jarze.bskego na tle wloskiej muzyki skrzypcowej 1 ćwierci XVII w. (disertacija), Warszawa 1966. I. Ać.
JASPER, Bella, madţarska pjevaĉica, sopran (Szony, 18. II 1937 —). Muziĉki studij (pjevanje, harfa, klavir) završila na muziĉkoj akademiji Franz Liszt u Budimpešti. Umjetniĉku karijeru zapoĉela na Budimpeštanskoj operi; od 1960 ĉlanica Opere na Gartner-trgu u Miinchenu, od 1962 u Frankfurtu na Majni i od 1964 na Njemaĉkoj operi u Berlinu (od 1970 komorna pjevaĉica). S velikim uspjehom gostovala u Londonu, Milanu, Moskvi, Parizu, Pragu, Beĉu, Tokiju i dr. Snimila je više gramofonskih ploĉa, a istakla se i kao koncertna i oratorijska pjevaĉica.
255
JASTRZEBSKI, Stanislav (pravo ime Šulem Hassman), pjevaĉ poljskog podrijetla, tenor (Krakov, 1879 — Osijek, 25. IV 1921). Kazališnu karijeru zapoĉeo 1905 u Ljubljani. Od 1908 ĉlan HNK u Zagrebu, od 1919 solist Osjeĉke opere. U Zagrebaĉkoj operi ostvario niz standardnih tenorskih uloga. Bio je prvi Tristan (Wagner, Tristan i Izolda), Samson (Saint-Saens, Samson i Dalila), Herod (R. Strauss, Saloma) i Princ (Dvorak, Rusa/ka), a na pra izvedbama djela hrvatskih kompozitora nastupio je kao Adam (Zajc, Prvi grijeh), Robert (Bersa, Oganj), Ivo (Hatze, Povratak) i Georges Fripon (Albini, Bosonoga plesaĉica). Uspješno je glumio i operetne uloge. K, KO. JAUBERT, Maurice, francuski kompozitor (Nica, 3. I 1900 — Azerailles-sur-Moselle kraj Baccarata, 19. VI 1940). Studirao na Konzervatoriju u Nici. Od 1920 ţivio u Parizu. Uglavnom samouk, bio je pod snaţnim utjecajem liĉnosti i muzike A. Honeggera. Pridruţio se nadrealistiĉkom umjetniĉkom pokretu. Od 1930 bio je muziĉki direktor ParAc-filma, a djelovao je i kao dirigent. Izraţajnost, jasnoća i neposrednost karakteriziraju njegov opus; posebno se istakao u solo-pjesmi i scenskoj muzici. DJELA: Lc Petit Chaperon rouge, Suite bwlcsque za mali orkestar, 1932; Intermezzo en forme de Rondo za orkestar i klavir (koji treba da svira dirigent), 1930; Intermedes za gudaĉe, 1938. — Sarabande za gudaĉki trio, 1939; La Sonata a due za klavir, violinu i violonĉelo; suita u A-duru za violonĉelo i klavir, 1926. Impromptu, 1926 i Six Inventions, 1928, oboje za klavir. — DRAA1SKA: Ćontrebande (prema G. Neveuxu), opera u 1 ĉinu; Lc Jour (prema J. Supervielleu), balet s pjevanjem, 1931. Scenska muzika za drame: Alagicien prodigieux (prema Calderonu), 1928; Juliette ou la Clef des Songes (G. Neveux), 1930; La Guerre de Troie n'aura pas lieu (J. Giraudoux), 1935. Muzika za brojne filmove, medu kojima: Quatorze juillel R. Claira, 1932; Carnet de bal J. Duviviera, 1937; Quai des Drumes M. Carnea, 1938; La Vic d'un Fleuve (sadrţava malu koncertnu suitu). — VOKALNA: oratorij Jeannc d'Arc (prema Ch. Pćguyju), 1937; Cantate pour lc Temps Pascal, 1938; Proses za zbor i orkestar, 1938; Les Psaumes pour le Temps de Guerre za zbor, 2 harfe i klavir, 1939; lls etaiait trois za zbor i klavir, 1938. Za glas i klavir: ehanson A Pariš, daus chaque faubourg (iz filma Oilatorze juillet); Valse grise (iz filma Carnet de bal); La Chanson de Tessa (J. Giraudoux); ciklus L'Eau rive (J. Giono); Saisir, 5 pjesama (J. Supervielle) i dr. LIT.: J. Bruyr, M. Jaubert, L'Ecran des musiciens, Pariš 1937. — N. Slonimsky, Music since 1900, New York, I I I izd. 1949. — C. Rostand, La Musique francaise contemporaine, Pariš 1952. — J. llruvr, Maurice-Jacques-Joseph Jaubert, MGG, VI, 1957.
JAUSIONS, Paul, francuski muzikolog (Renncs, 15. XI 1834 —• Vincennes, Indiana, SAD, 9. IX 1870). Benediktinac; zaredio se u samostanu Solesmes, gdje je bio u toku pokret reforme crkvenog pjevanja. Pod vodstvom P. Guerangera zapoĉeo studij gregorijanskoga korala zajedno sa J. Pothierom; Pothierovo djelo Me'lodies gregoriennes (1880) plod je zajedniĉkoga rada. God. 1864 objavio Directorium ehori monasterii (sa J. Pothierom). Jausionsova je zasluga izvoĊenje gregorijanskoga korala koje zastupaju benediktinci iz Solesmesa. J. je osnovnim principom gregorijanskoga pjevanja smatrao »toniĉki akcent" (aecent tonique). Popis Jausionsovih radova objavljen je u Bibliographie des Benedictins de la congrćgation de France (1906).
LIT.: Dom Guepin, nekrolog u novinama Semaine religieusc de Rennes, 16. IX 1871. — D. Cagin, L'Oeuvre dc Solesmes dans la restauration du ehant gregorien, Rasscgna gregoriana, I I I , 1904. — W. Irtenkauf Paul Jausions, MGG, VI, 1957-
JAVA, ples u trodijelnoj mjeri, priliĉno brza tempa. U društvene evropske plesove ušao nakon Prvoga svjetskog rata. JAVANSKA MUZIKA. Od svih danas ţivih muziĉkih kultura jugoistoĉne Azije, javanska je na najvišem stupnju po bogatstvu vokalne melodike i sloţenosti kompozicija za orkestar. U prvom tisućljeću n. e. bila je j. m. pod kineskim i indijskim utjecajem, zatim arapskim, a od XVI st. i zapadnjaĉkim (portugalskim i nizozemskim). J. m. sluţi se sa dva tonska sistema: slendro i pelog. Slendro je graĊen od pet tonova unutar oktave; intervali su pribliţno jednaki. Skala se redovito sastoji od dva nešto veća i tri nešto manja intervala koje evropsko uho obiĉno »ispravlja« u male terce, odn. velike sekunde. Veći intervali nemaju fiksirano mjesto u ljestvici i mogu se nalaziti na bilo kojem stupnju, samo nikad dva uzastopce. MeĊutim, odreĊena se kompozicija na raznim, razliĉito udešenim instrumentalnim ansamblima (-> Gamelan) izvodi uvijek na isti naĉin. Stoga se moţe reći da se slendro-ljestvica sastoji od jednakih intervala. Sistem peloga na prvi je pogled heptatonski, jer se na instrumentima (koji sviraju kompozicije u pelogu) moţe izvoditi sedam tonova u oktavi. MeĊutim, ti su tonovi samo materijal, iz kojeg se sastavlja nekoliko pentatonskih ljestvica. I pelog-ljestvica se gradi s pomoću d'va veća i tri manja intervala; meĊutim, te dvije skupine jaĉe se meĊusobno razlikuju po veliĉini, a veliki se intervali nalaze u ljestvici uvijek na istome mjestu. Evropsko uho pelog-skale »ispravlja« u nizove s ovim slijedom intervala: mala sekunda, velika sekunda, velika terca, mala sekunda i velika terca. Praksa poznaje tri ljestvice peloga: s poĉetnim tonom na prvom, odnosno ĉetvrtom ili petom stupnju materijalne (sedmotonske) ljestvice. Vokalna muzika upotrebljava i u slendru (izmeĊu svih pet tonova) i u pelogu (samo kod velikih intervala) nekoliko meĊustepena. —■
256
JAVANSKA MUZIKA — JAZZ
Velik dio javanskih djeĉjih napjeva (ako nisu pod utjecajem muzike za gamelan) temelji se na ljestvici koja nije ni slendro ni pelog, nego ĉista anhemitonska pentatonska ljestvica koja je, ĉini se, identiĉna sa starokineskom. Muzika javanskog orkestra — gamelana — ponekad je sama sebi svrhom, ali mnogo ĉešće ima odreĊenu funkciju, npr. kao pratnja plesu ili wajangu (javanskom kazalištu). Sadrţaji kazališnih predstava uzeti su iz indijskih ili jtarojavanskih mitova. Prikazivanja indijskih tema prate se muzikom slendro, a starojavanskih, muzikom pelog; budući da se indijski mitovi izvode mnogo ĉešće, na Javi ima znatno više slendro-gamelana nego peloggamelana. Na otoku se ukupno nalazi više od 17 000 orkestara. U brdovitim zapadnim krajevima otoka, gdje ţive Sundajci, muzika je nešto drugaĉija; naime, j. m. se dalje razvijala i specijalizirala, dok je muzika Sundajaca preteţno saĉuvala muziĉko nasljeĊe. — Muzika krontjong, koju Evropljani ĉesto smatraju tipiĉno indonezijskom, ĉak i tipiĉno javanskom, nastala je pod portugalskim utjecajem. U njenu sastavu nalaze se instrumenti sa ţicama evropskog podrijetla, katkad flauta i tamburin; njima se pridruţuje glas koji pjeva malajski tekst. Udomaćuje se i u javanskim krugovima, na štetu mnogo vrednije domaće muzike. Muzika je sastavni dio javanskog ţivota; ne samo svetkovanje, nego i najskromniji rad ispunjen je muzikom; ona pripada zajednici. LIT.: J. Kunst, Hindoe-javaansche Muziekinstrumenten, Studien over javaansche en andere indonesische muzik, II, Weltevreden 1927. — Isti, Dc toonkunst van Java, 2 sv., 's Gravenhage 1934 (engl. Hag 1949). — 5. Djanco i Ai. M. Darocsman, Krontjongmuziek Contact, 1937. — Anonimno, Hoe de krontjong hier geboren werd, Indonesiische Documentatic, 1951. — AI. L. Hood, The Nuclear Theme as a Determinant of Javanese Patet, Groningen 1954. —J. Kunst, Javanische Musik, MGG, VI, 1957. B. Ać.
JAVORSKI, Boleslav Leopoldoviĉ, sovjetski muzikolog i pijanist (Harkov, 22. VI 1877 — Saratov, 26. XI 1942). Studij kompozicije završio 1903 na Konzervatoriju u Moskvi (S. Tanjejev). God. 1906—16 predavao na moskovskom Narodnom konzervatoriju; 1916—ai profesor Kijevskog konzervatorija i 1938—42 Konzervatorija u Moskvi. Bavio se i kompozicijom. DJELA: CmpoeHue My3UKanbH0u penu, 3 sv., 1908; YnpaoKHenuH ti o6pa30eanuu cxeM nadoeozo pumAta, 1915 (II izd. 1928): OcnoeHbie 3AeMenmbi My3UKu, McKyccTBO, 1923. — Redigirao udţbenik S. Protopopova OjieAtemnu cmpoenun My3biKajibHou penu (2 sv.), 1930. — Izdao klavirske suite J. S. Bacha. God. 1964 obj. je prvi svezak knjige BocnoMUHCmun, cmamu u nucb.ita.
JAZZ, potpuno ili delimiĉno improvizovana muzika XX v. proizašla iz folklora ameriĉkih Crnaca, u kojoj se elementi evropske harmonije i evropsko-afriĉke melodike stapaju sa afriĉkom ritmikom i intonacijom. Mesto postanka jazza je na Jugu SAD, gdje je došlo do naroĉito ţivog susreta muziĉkih idioma crne i bele rase. Afriĉki Crnci u Louisiani dolazili su u dodir sa raznim formama muzike — sa narodnim pesmama, salonskim igrama, crkvenom muzikom, vojniĉkim marševima i dr. Ove forme su bile većinom evropskog porekla. Prilikom interpretiranja tih raznih vrsta, Crnci, veoma muzikalni i sa velikom moći fantazije i improvizacije, daju uvek svoj peĉat, naroĉito obojen ritmiĉkim izrazom i tako se stvorio posebni afro-ameriĉki muziĉki jezik u oblicima spirituala, bluesa, radne pesme i muzike za igru, koji predstavljaju vrela iz kojih se razvio jazz. Spirituali su narodne duhovne pesme nastale na bazi evropskih crkvenih pesama u crnaĉkoj interpretaciji, a kasnije to su i originalne kompozicije. Karakteristiĉna je antifonalna tehnika izvoĊenja, tzv. call and rcsponse (u ovom
JAZZ. Crnci metodisti pjevaju duhovne pjesme u Philadelphiji. Akvarel P. P. Svinina, oko 1810
sluĉaju svećenik-narod), koja se javlja i u drugim muziĉkim formama ameriĉkih Crnaca (npr. u radnoj pesmi). Blues, forma solistiĉke sve-tovne narodne pesme, nastala oko 1870, imala je u nekoliko navrata znatnog uti-caja na jazz (npr. na Boogie-Woogie; Har-lem Worksongs
jump).
(radne pesme) imaju koncizni tekst i ĉvrst radni ritam. U ekstazi izvoĊenja ova muzika se koristi i za igru. Improvizacija. Muzika ameriĉkih Crnaca je improviza-cijskog tipa. Moţda je razlog ovome, pored velike JAZZ-UDARALJKI-, XX S t . priroĊene improvizatorske sposobnosti, i ĉinjenica da Crnci usled svoga socijalnog stanja mogli da se muziĉki opismene i obrazuju. Improvizacija se, npr. spirituala, izvodila masovno, na melodiju, na tekst i m tam, pri ĉemu se udaljavalo i od prvobitnog raspoloţ i sadrţaja. Tako su se u crnaĉkim kvartovima New Orleansa | u crkvi pevale improvizovane duhovne pesme, a posle tog; po lokalima i na ulici na te pesme igralo. Kada su kasnije C dobili mogućnost i priliku da se muziĉki obrazuju, improviz; je ostala kao jedna od bitnih odlika stila. Najĉešća forma je \ ranje melodije i ritma, dok harmonska struktura ostaje ne] menjena. Uz melodijsku i kolektivnu improvizaciju u savremei se free-jazzu susreće i slobodna improvizacija. Melodija i harmonija. Kod prvih oblika jazza i u form koje mu prethode, upotrebljavala se evropska dijatonska lesti nešto izmenjena crnaĉkim sistemom skala, tzv. blues-lesti koja bi se mogla opisati kao lestvica sa »neĉisto« intonira tercama i septimama (c, d, es-e, /, g, a b-h). Terca i septima, zvane blue notes (tuţne note), nalaze se negde izmeĊu vclil male terce, odnosno septime. U melodici se ĉesto upotrebi glissando. Harmonija, evropska i funkcionalna, najkonvencio niji je deo jazza. Iako se j. u raznim fazama posluţio mno harmonskim sredstvima, ĉetvorozvucima do šestorozvukova, a racijom i bitonalnošću, on je uvek išao utrtim harmonskim zama. Ritam je smeo i neobiĉan. U ritmu je najveći udeo crr koga muziĉkog stila u stvaranju jazza. Sinkopiranje je u ja pravilo i princip. Pogrešno bi, meĊutim, bilo smatrati da suš ritma jazza leţi u makinalnom naglašavanju slabih taktov doba. Crnaĉko osećanje za ritam mnogo je finije izdiferencirs Ritam jazza nemoguće je egzaktno definirati. Jedino se m opisivati dojam gipkosti, elastiĉnosti i otpuštenosti pored najint zivnije dinamike (timing; feeling; szving). Postoje duboke raz u osnovnim ritmovima pojedinih stilova. Izraz. IzvoĊenje jazz-muzike je vrlo ekspresivno, pri ĉe se u sviranoj melodiji imitira izraţajnost pevanja. Boja tona ja sviraĉa poseduje veliku koncentraciju izraza i napetost zvuka dovodi do ekstatiĉnog sviranja — nešto što bi se moglo naz' fanatizmom zvuka. Sa tim u vezi je i izraz hot (vruć), koji oznaĉ ne samo jedan od stilova jazza, već i naĉin intonacije, u kojo; vaţniji ekspresivni kvalitet zvuka od njegove ĉistote; stav hotintonacija ĉesto traţi nešto niţi poĉetak tona, a zatim po; peno uspinjanje na njegovu pravu visinu. Mnogo se upotreblj: vibrato. Instrumentarij. Svakom, bilo većem ili manjem sastavu, sv stvena je solistiĉka postava. Princip muziciranja nije stvara homogenog zvuka, već naprotiv isticanje razlika u instrumentaln bojama. Svaki veliki solist ima svoj individualni, nezamen ton. Instrumenti dele se u tri grupe: melodijsku, harmonski ritmijsku. Ansambli pojedinih stilova razlikovali su se po br< i vrsti instrumenata, kao i po pripadnosti pojedinog instrumei ritmijskoj ili melodijskoj skupini. Vaţniji instrumenti stari stila bili su truba (kornet) i klarinet, koji je kasnije izgubio vaţnosti. Bubnjevi se u doba be-bopa obogaćuju serijom afi kubanskih instrumenata. Gudaĉi, osim violine i kontrabasa, n: imali vaţnije uloge. Gitara, nekad u ritmijskoj grupi, danas p
JAZZ pada preteţno melodijskoj. U be-bopu, naprotiv, melodijski se instrumenti, truba i saksofon, ponekad pridruţuju ritmijskoj skupini. U najnovije vreme ulaze tu i tamo flauta i oboa u jazz-band. Klavir, mada je na njemu nemoguća hot-intonacija, osvojio je zbog mnogih drugih prednosti ĉvrste pozicije u jazzu. Klasiĉni se instrumentarijum u savremenom jazzu obogaćuje nizom novih, preteţno retkih instrumenata, naroĉito iz folklora raznih zemalja. Tako se u free-jazzu upotrebljavaju alpski rog, sitar, frule i razliĉite udaraljke. Uz njih se susreću i tradicionalni instrumenti sa elektriĉnim pojaĉalima, kao što su gitara, kontrabas, klavir i vibrafon, pa trube i saksofoni (multivider). Sve to pronalazi se zbog novih zvukovnih rešenja, novih boja i izraţajnih sredstava. Ĉesto se mesa pojam autentiĉnog jazza sa pojmom šlagerske muzike za igru. Moderna muzika za igru, detaljno fiksirana notama, je komercijalizovana vrsta, koja se razvila pod uticajem jazza (koji je i sam usko povezan sa igrom), ali se od njega razlikuje i po niţem umetniĉkom kriterijumu i po odsutnosti improvizacije. htorijat i razvoj. Jazz se rodio u New Orleansu na poĉetku XX v. Osnovu za razvoj jazza ĉine već spomenuti oblici, spiritual, blues i radna pesma, nadalje prvi igraĉki oblik sa sinkopiranim ritmom, ragtime, koji se raširio po New Orleansu oko 1895. To je prvobitno klavirski oblik sa jednostavnom melodijom po karakteru sliĉnom polki ili maršu. Crnci su oko 1880 stvorili u New Orleansu svoje prve duvaĉke sastave. Kreativnim stapanjem svih navedenih vrsta sa muzikama za povorke, igre, voţnje brodom po Mississippiju i pogrebe nastao je j. new-orleanskog stila. On je u parnom ritmu i sastoji se od tri samostalne linije, izvoĊene u isto vreme na kornetu (trubi), trombonu i klarinetu uz bateriju, klavir, banjo ili gitaru, kontrabas ili tubu. Tema se uglavnom sastoji od 32 ili 16 taktova u formi AABA, ili je melodija bluesa (ĉija je shema najĉešće dvanaestotaktna, podeljena u tri grupe od po ĉetiri takta). Tema se nekoliko puta varirano ponavlja. Jedno odsviravanje teme zove se chorus. Polifonija starog jazza više je kondenzovana tehnika call and responsea, nego kontrapunkt u evropskom smislu. Jedan od stvaralaca new-orleanskog stila (hot-jazz) je Louis Armstrong, do danas najveća liĉnost u historiji jazza. Ameriĉani-belci u New Orleansu oduševljavali su se ovom muzikom i stali da je imitiraju na naĉin koji nema crnaĉku ritamsku vitalnost; ta varijanta naziva se dixieland-jazz. U daljem razvoju dixieland-stil nije ostao iskljuĉivo »beli« stil; on općenito znaĉi modernizovanje new-orleans-stila. —• Oko 1920 prebacilo se teţište jazza u Chicago. Za ĉikaški jazz-stil je karakteristiĉno jaĉe isticanje solistiĉke linije, u kojoj se smenjuju razni instrumenti virtuozno tretirani. Tada se uvodi saksofon kao vaţan melodijski instrument. Svi dosad navedeni stilovi pripadaju tzv. klasiĉnom jazzu. Oko 1930 Paul Whiteman stvara simfonijski jazz, koji, izvoĊen sa velikim orkestarskim sastavom, predstavlja vrstu kvalitetne zabavne muzike s primesom jazza. U isto vreme formira se novi stil u jazzu, szving, sa tipiĉnim velikim sastavom (big band) ili malim sastavom. Pojavljuje se vibrafon i ĉitave familije truba, trombona i saksofona. MeĊu najpoznatije predstavnike ovog pravca idu Benny Goodman, Count Basie i Lionel Hampton. Improvizacija sada iz tehniĉkih razloga ne moţe više da bude kolektivna, već se ograniĉava na soliste. Ĉista improvizacija kultiviše se na eksperimentalnim sastancima malih grupa muziĉara izvan radnog vremena, na tzv. jam sessions. Formiraju se i combos, mali ansambli od najboljih sviraĉa velikih sastava. Varijanta bluesa je boogie-zooogie, klavirski stil sa karakteristiĉnim punktiranim pokretom u basu. Na vrhuncu ere swinga (oko 1946) poĉinje novo doba jazza renesansom klasiĉnog jazza, new-orleanskog stila. Nova posleratna strujanja nastala su kao reakcija na dopadljivu vrstu komercijalizovanog big band swinga. God. 1945 u noćnim lokalima Harlema stvoren je nov pravac be-bop. Naziv je dobio po improvizacijskom ponavljanju besmislenih slogova pri scat pevanju: be-bop, be-bop (pevanje ovih ili drugih besmislenih slogova u stilu be-bop naziva se scat-chorusses ili bop-vocals). Prema drugima, naziv je onomatopejski izraz za neobiĉne silazne intervale na kraju fraza. Be-bop se izvodi većinom u malim sastavima, a izvoĊaĉi, pored talenta za improvizaciju, pokazuju veliku tehniĉku spremu i poznavanje disciplina ozbiljne muzike. To je stil Crnca-intelektualca. Najznatniji pretstavnici be-bopa su Charlie Parker, Dizzy Gillespie i Thelonius Monk. Nasuprot crnaĉkom, ekstatiĉnom i zagrejanom be-bopu stoji još noviji stil coll-jazz (hladni j.), nastao oko 1950, mnogo mirniji, u izvesnom smislu apstraktniji i pod priliĉnim uticajem modernistiĉkih pravaca ozbiljne muzike. U ovim delima, izrazito kontrapunktski raĊenim, dolazi do vrhunca obrada materijala teme, koja je vrlo mirna i saţeta, a postupno se razvija i dobija vrlo sloţenu strukturu. Majstori ovog pravca su: Lee Konitz, Stan Getz i Lennie Tristano. Tristano svoje jazz-koncerte zapoĉinje uvek sviranjem Bachovih invencija.
MUZ. E., II, 17
257
Progressive jazz pokušava da sjedini j. sa stilom moderne koncertne muzike (Stan Kenton, Woody Herman). On napušta jedinstvo tempa i ritma unutar jedne kompozicije. U Kaliforniji je nastao West Coast jazz, koji izvodi manje kompleksnu, vedriju muziku na tehniĉki retko savršen naĉin (Gerry Mulligan, Shorty Rogers). Nova njujorška škola (East Coast jazz ili Hard-Bop) je, za razliku od kalifornijske, delo Crnca (nastala oko 1954). U centru paţnje je blues. Iz toga kruga proizašao je Modem jazz sa svojim cizeliranim kamernim stilom, a da pri tom nije izgubio ništa od primarnog muzikanstva (John Lewis, Milt Jackson). Jazz tzv. treće struje, ĉiji su protagonisti John Levvis i Gunter Schuller, pokušava da ujedini u malom jazz-sastavu ili velikom orkestru elemente jazza i ozbiljne muzike. U Jugoslaviji su se tim pokušajima bavili Boris Papandopulo i Miljenko Prohaska. U razdoblju pedesetih godina javio se, preteţno u New Yorku, i tzv. dixielanĊ revival, sa svima karakteristikama starog dixielanda, ali sa modernim ritmom. Poĉetkom šezdesetih godina širi se i najsavremeniji stil jazza, tzv. free-jazz (Eric Dolphy, John Coltrane, Ornette Coleman, Don Cherry). U traţenju novih zvukovnih rešenja taj stil unosi u orkestar nove instrumente, ĉesto folklornog porekla. U isto vreme on zanemaruje neke ranije osnovne elemente jazz-muzike, kao npr. stalan ritam i harmonske okvire u improvizaciji. Izvedbe postaju, vremenski, neograniĉeno duge. Znaĉajnije liĉnosti u razvoju jazza su: trubaĉi King Oliver, Louis Armstrong, Muggsy Spanier, Bix Beiderbecke, Roy Eldrige, Dizzy Gillespie, Miles Daviš, Don Cherry; trombonisti: Jack Teagarden, Tommy Dorsey; klarinetisti: Sidney Bechet, Johnny Dodds, Benny Goodman, Woody Herman, Buddy de Franco; altsaksofonisti: Benny Ĉarter, Charlie Parker, Lee Konitz; te-norsaksofonisti: Coleman Hawkins, Bud Freeman, Lester Young, Stan Getz, Ornette Coleman, John Coltrane; pijanisti: Fats Waller, Art Tatum, Count Basie, Duke Ellington; pevaĉi: Bessie Smith, Billy Holiday, Ella Fitzgerald, Šarah Vaughan, Billy Eckstine; bubnjari: Baby Dodds, Chick Webb, Max Roach, Art Blakey, Elvin Jones, Gene Krupa; gitaristi: Django Reinhardt, Charlie Christian, Billy Bauer, Les Paul. Za razvoj i popularisanje jazza naroĉito su veliku ulogu odigrali radio i gramofonske ploĉe. J. je uticao i na neka dela ozbiljne muzike. Takav uticaj vidimo u kompozicijama I. Stravinskog (Histoire du Soldat; Ragtime za mali orkestar; Piano Rag-Music; Ebony Concerto), A. Honeggera, M. Ravela, P. Hindemitha, E. Satiea, D. Milhauda, K. Weilla, E. Kfeneka i dr. G. Gershwin je jedan od onih koji su taj stil usvojili kao svoj umetniĉki stil i j. provejava kroz sva njegova dela (opera Porgy and Bess; klavirski koncert; An American in Pariš; Rhapsody D Sn in Blue). - Jugoslavija. Jazz se u Jugoslaviji javlja polovinom dvadesetih godina, kada poĉinju djelovati sastavi Milutina Negodea u Ljubljani (1922), Zvonimira Bradica u Zagrebu (1923) i Milana Pavlovića u Beogradu (1925). Od jugoslavenskih gradova najaktivniji bio je Zagreb, gdje se osnivaju orkestri, najviše studentsko-amaterski. Tako uz Bingo Boys Zvonimira Bradica, pojavljuju se Kiby i Mickey Mouse Uroša Jurkovića, The Rhythm Boys (B. Hoffman, K. Radinger), The Dezvils (Moša Marjanović), Colibri (Krešimir Kovaĉević) i dr. Od jazz-muziĉara istakli su se: Bojan Hohnjec Johan i Johnny Remenar, Branko Kralj, Charlie Pavlić, Ingo Donat, Srdan Krizman, Srećko Tekauc, Vladimir Francetić, Joe Novak, Samuel Ĉaĉkes, Jenĉi Odhazel, pjevaĉica Nina Selak i dr. Odmah nakon OsloboĊenja Radio-Zagreb organizira jazz-orkestar pod vodstvom Zlatka Ĉernjula, a zatim se osnivaju plesni i jazz orkestri kojima su na ĉelu Milivoj Kerbler, Boris Sorokin, Miljenko Prohaska, Branko Kenda, Mihajlo Švarc i Nikica Korbar. Uz njih male sastave vode Vladimir Bobĉević, Tomica Simović i dr., a pedesetih se godina javljaju nova imena, medu kojima Zvonimir Skerl, Stanko Brichta, Draţen Boić, Radan Bosner, Ţeljko Posarić, Marijan Domić, Branko Stiplošek i Petar Spasov. God. 1959 utemeljen je Zagrebaĉki jazz-kvartet, dosad nesumnjivo najznaĉajniji jazz sastav u Jugoslaviji, a 1960 skupina entuzijasta osniva Jugoslavenski jazz festival na Bledu (od 1967 u Ljubljani). Medu pojedincima se istiĉu Boško Petrović, Miljenko Prohaska, Ozren Depolo, Ladislav Fidri, Davor Kajfeš, Ićo Kelemen, Stanko Selak i dr. Nakon Negodeova sastava u Ljubljani je prije rata za razvoj jazz-muzike bio najzasluţniji Bojan Adamiĉ, koji je već 1932 vodio vlastiti orkestar. U to doba sastav Johny vodi Danilo Švara, a isticao se i saksofonist Miloš Ziherl. Od ansambla treba spomenuti: Rony Nevj Star, Nocturno, Odeon, Ajax, New Boys i Akordeon. Samo Hubad utemeljio je 1939 u Ljubljani i vodio sastav Siving Rhythm. Za razvoj jazz-muzike u Sloveniji zasluţan
258
JAZZ — JEANNIN
je klub i orkestar Veseli beraĉi (Oto Jugovec). Uz navedene muziĉare istakli su se još Tone Martinc, Aleksander Skale, Dušan Weble, Miha Gunzek, Leo Ponikvar, Dušan Prevoršek i dr. Nakon rata osnovan je Plesni orkestar Radio-Ljubljane pod vodstvom. Bojana Adamiĉa, koji se uvrstio u vodeći slovenski jazzsastav, iako se uz jazz preteţno bavi plesnom muzikom. Od 1955 djeluje i Ljubljanski jazz-ansambl, a malo zatim Studentski plesni orkestar. Na prvim jazz-festivalima na Bledu sudjelovali su muziĉari Urban Koder, Borut Buĉar, Ati Soss, Jure Ro-beţnik, Mojmir Sepe i dr., koji su se uvrstili u prve redove slovenske jazz-muzike. Kasnije se javljaju Joţe Privšek, danas dirigent Plesnog orkestra Radio-televizije Ljubljana, i Janez Gre-gorc, voĊa sastava Ad hoc i nastavnik na Institutu za jazz-muziku Visoke muziĉke škole u Grazu. Uz Franceta Kapusa, dirigenta Studentskog jazz-orkestra, medu mladim slovenskim muziĉarima se istiĉu trubljaĉ Pero Ugrin i trombonist Miso Trtnik, a od ansambla Mladi levi. God. 1928 osnovan je u Beogradu Jolly Boys (Mile Marjanović), a kasnije ansambl Sadţo i 1933 Melody Boys (M. Marjanović). U razdoblju izmeĊu dva rata veoma je popularan bio harmonikaš Miodrag »Štule« Jovanović, koji je 1937 prvi u Srbiji uveo swing; uz njega su aktivni bili još ĐorĊe Karaklajić, Aca Fetkovski, Ilija Genić, Miodrag Ilić »Beli«, Bora Simić i dr. Poslije rata prvi jazz-orkestar sastavio je Mladen Guteša, a u ansamblu Dinamo pod vodstvom Vojislava Sirnica svirali su Vojislav Donović, Milan Stojanović, Predrag Ivanović i Bora Roković; 1953 Vojislav Simić preuzeo je od Mladena Guteše ansambl na Radio-Beogradu koji se tada sluţbeno nazvao »Jazz-orkestar«. U daljem razvoju broj jazz-muziĉara se povećao. Medu njima su Robert Hauber, Mirko Šouc, Karlo Takaĉ i Aleksandar Nećak, a nešto kasnije još Mihajlo Ţivanović, Spasa Milutinović, Eduard Sadjil, Branko Pejaković, Milorad Pavlović i Duško Gojkovic. Jazz-orkestru RTB pridruţio se kasnije veliki ansambl KUD Branko Krsmanović koji je vodio Milan Kotlić. Uz njih u Beogradu djeluju vokalni kvartet Predraga Ivanovića, sekstet Mirka Šouca i kvintet Šaše Subote. Od pojedinaca istiĉu se pijanisti Vasilije Belošević, Vladimir Vitas i Šaša Radojĉić, saksofonisti Dragoljub Davidović i Milivoje Marković, bubnjar Branislav Kovaĉević, kao i sastav iz Kragujevca 7 mladih. MeĊunarodnu reputaciju stekli su srpski jazz-muziĉari Duško Gojkovic, Milorad Pavlović, Branko Pejaković, Bora Roković i Branislav Kovaĉev, Osim u Zagrebu, Ljubljani i Beogradu jazz-muzika njegovala se u Novom Sadu, Sarajevu, Karlovcu i Kranju, kao i u nekim drugim jugoslavenskim gradovima. LIT.: R. Goffin, Aux frontieres du jazz, Pariš 1931. — H. Panassie, Le Jazz Hot, Pariš 1934. — E. Levi i G. Testoni, Introduzione alla mušica di Jazz, Milano 1938. — W. Hobson, American Jazz Music, 1939. — F. Ramsey jun. i Ch. E. Smith (izdavaĉi), Jazzmen, New York 1939. — A. Coeuroy, Histoirc generale du jazz, Pariš 1942. — H. Panassie, The Real Jazz, New York 1942 (skraćeno izd. La Musique de Jazz et le Swing, Pariš 1945). — R. Goffin, Jazz, from the Congo to the Metropolitan, New York 1944. — E. Willems, Le Jazz et l'oreille musicale, Geneve 1945. — E. Bernhard i J. de Vergnics, Apologie du jazz, Bruxelles 1945. — R. Blesh, Shining Trumpets, a History of Jazz, New York 1946. — R. Goffin, Jazz, from Chicago to Swing, London 1946. — A. Hodeir, Le Jazz, cet inconnu, Pariš 1946. — W. Sargeant, Jazz: Hot and Hybrid, New York 1946..— M. Mezzrozu i B. Wolfe, Reallv the Blues, New York 1946. — J. Sypniewski, Ein Problem der Gegenwartsmusik: Jazz unter besonderer Beriicksichtigung des svmphonischen Jazz (disertacija), Ziirich 1947. — G. Criel, Swing, Pariš 1948. — 5". Finkelstein, Jazz: a People's Music, New York 1948. — R. Goffin, Nouvelle histoire du jazz, du Congo ou Bebop, Bruxelles 1948. — . A. Hodeir, Introductoin a la musique de jazz, Pariš 1948. — L. Cerri, Jazz-musica d'oggi, Milano 1948. —J. Lang, II Jazz (Jazz in Perspective), Milano 1950. — C. Bohldnder, Jazz-Harmonielehre, Frankfurt a. M. 1950.—J. E. Berendt, Der Jazz. Eine zeitkritische Studie, Stuttgart 1950. — A. Lomax, Mister Jelly Roll, New York 1950. — H. Panassie, Discographie critique des meilleurs disques du jazz, Pariš 1951 (novo izd. 1958). — M. Bouvier-Ajam, Connaissance du jazz, Pariš 1952.—L. Malson, Les Maitres du jazz, Pariš 1952 (III izd. 1958). —H. Nathan, The First Negro Minstrel Band and Its Origins, 1952. — H. Panassie, La veritable musique de jazz, Pariš 1952. — Isti, Quand Mezzrow enregistre, Pariš 1952. — D. Schulz-Kohn, Wesen und Gestalten der Jazz -Musik, 1952. — B. Ulanov, A Historv of Jazz in America, New York 1952 (franc. prijevod. Pariš 1955). —J- E. Berendt, Das Jazzbuch. Entwicklung und Bedeutung der Jazzmusik, Frankfurt a. M. i Hamburg 1953. — W. Laade, W. Ziefle i D. Zimmerle, Jazz-lexikon, Stuttgart 1953. — G. Legrand, Puissance du Jazz, Pariš 1953. — G. C. Testmii, Enciclopcdia del jazz, Milano 1953. — W. Tzviltenhoff, Jugend und Jazz. Ein Beitrag zur Klarung, Mainz 1953. — A. Hodeir, Hommes et Problemes du Jazz, Pariš 1954. — C. Bohldnder, Das Wesen der Jazzmusik, Frankfurt a. M. !954- — H. Panassie i M. Gautier, Dictjonnaire du Jazz, Pariš 1954. — R. G. Reisner, The Literature of Jazz. A Preliminarv Bibliographv, Ncw York 1954. — H. Panassie, Petit guide pour une discoteque de jazz, Pariš 1955. — A. P. Merriam, A Bibliographv of Jazz, Philadelphia 1955. — L. Hughes, The First Book of Jazz, New York 1955. — L. Feaiher, The Encyclopedia of Jazz, New York 1955 ( I I izd. 1960). — W. Grossman i J. W. Farell, The Heart of Jazz, New York 1956. — A. Heerkens, Jazz, London 1956. — 5. Longstreet, The Real Jazz. Old and New, Louisiana 1956. — A. Morgan i R. Horricks, Modern Jazz: a Survey of Developmcnts since 1939, London 1956. — H. Panassie i M. Gaptier, Guide to Jazz, London i Boston 1956. — M. W. Stearns, The Story of Jazz, New York 1956. — B. Holiday i B. Dufty, Lady Sings the Blues, Ncw York 1956. — L. Armstrong, B. Beiderbecke i D. Ellington, Ecoutez-moi ca. L'Histoire du jazz racontee par eux qui l'ont faite, Pariš 1955. — J. E. Berendt, Variationen tiber Jazz. Aufsatze, Miinchen 1956. — E. Condon i R. Gehma/i (redaktori), Eddi Condon's Treasurv of Jazz, New York 1956. — W. Burkhardt, Jazz, MGG, VI, 1957. — B. Ulanov, A Handbook of Jazz, New York 1957. — 6\ Longstreet i A. M. Dauer, Knaurs Jazzlexikon, Miinchen i Ziirich 1957. —J. E. Berendt, Blues.
Ein Essay, Miinchen 1957. — A. M. Dauer, Der Jazz. Seine Urspriinge seine Entwicklung, Kassel 1958. — A. Francis, Jazz, Pariš 1958. — R. Harrh Rust, Recorded Jazz: A Critical Guide, London 1958. — Zbornik Kings of London 1959. — J. Gonda, Jazz, Budapest 1965. — A. Clargeat, Dictioni du jazz, Pariš 1966. — M. Perrin, Histoire du jazz (Encyclopedie Larou Pariš 1966. — L. Feather, The Encyclopedia of Jazz in the Sixties, New 1966—67. — G. T. Simon, Big Bands, New York 1967. — J. E. Berendt, Jazzbuch. Von Nevv Orleans bis Free Jazz, Frankfurt a. M. i Hamburg 1 — C. G. Herzog zu Mecklenburg, International Jazz-Bibliography, Strasb i Baden-Baden 1969. — B. Jargensen i K. Sandvej, Jazz, Kabenhavn 196c C. Bohldnder i K. H. Holler, Reclams Jazzfiihrer, Stuttgart 1970. — Dek Krali, Mazur, Vrdoljak i Skale, Eseji o jazzu, Ljubljana 1972. M. Ma:
JAZZ AT THE PHILHARMONIC (JATP), ansambl ji muziĉara koji je 1942 organizirao producent N. Granz. Prv koncert odrţan 1944 u Los Angelesu u dvorani Philharmt Auditorium po kojoj je dobio i ime. Otada JATP prireĊuje konci na turnejama po SAD, Australiji, Evropi i Japanu. Ansar je postigao veliku popularnost slobodnim improvizacijskim r ziciranjem na naĉin —> jam session. Mnogi poznati jazz-muzi< bili su ĉlanovi JATP (D. Gillespie, L. Young, O. Peterson, Fitzgerald, C. Hawkins). JEAN-AUBRY, Georges, francuski muziĉki pisac i k: ţevnik (Le Havre, 13. VIII 1882 — Pariz, 14. XI 1949). Od i< putovao po Evropi i svojim predavanjima pridonosio upoznava suvremene francuske muzike. U Londonu izdavao ĉasopis '. Chesterian (1919—30). DJELA: Claude Debussy et la musique moderne en Angleterre, SIM, li La Musique francaise d'aujourd'hui, 1910; La Musique et les nations, 1922; Centenaire de la Malibran, Revue de Pariš, 1936; Necrologie de M. Ravel, Cr rion, 1938; Claude Debussy, Lettres a deux amis (sa R. Godetom), 1942; Atr Gide et la musique, 1945. Brojni ĉlanci u ĉasopisima The Musical Times i Chesterian. LIT.: L. de Sugar, Georges Jcan-Aubry, MGG, VI, 1957.
JEANMAIRE, Renće (Zizi), francuska plesaĉica (Pariš, 20. 1924—). Klasiĉni balet uĉila kod A. Volinina i B. Kniaseff: u Baletnoj školi 1 riske opere. Ples; ku karijeru zapoĉ u Soirees de Pa 1944— 45. God. 1 g nastupila u bali Aubade (Poulenc) ansamblom Nouve Ballet de Monte-Ct lo. Najveći uspjel internacionalnu s: vu postigla 1949 baletu Carmen (I zet) s trupom Bal de Pariš R. Petif God. 1950, muzi kom komedijom 1 Croquese de diaman zapoĉinje novo po lavlje njene umjetr ĉke karijere kao pj vaĉice i filmske di (filmovi: Hans Cn tian Andersen, Foh Bergere) i kao bro< vejskog stara (T. Girl in the Pit Tights, 1953). Ga 1961 nastupala Parizu u music-hal R- JEANMAIRK kao Carmen u baletu na muziku Alhambra, a od 1963 G. Bizeta, London 1949 takoĊer i u Thedtre National Populai (TNP) u Parizu i dr. JEANNIN, Jules Cecilien, francuski muzikolog (Marseill 6. II 1866 — Hautecombe, Savoie, 15. II 1933). Benediktina« studirao na Konzervatoriju u Marseilleu. Orguljaš samostana Hautecombeu; proveo nekoliko godina u Siriji, gdje je uspi zapisati oko 900 melodija sirijskoga crkvenog pjevanja. Na ti melju vlastitih istraţivanja nastalo je njegovo glavno djelo, zbi: ka sirijskih i kaldejskih liturgijskih melodija. Dok su Jeannino\ zasluge za prouĉavanje sirijske muzike bile svugdje priznate, nje gova ritmiĉka interpretacija gregorijanskoga korala izazvala j oštar otpor benediktinaca iz Solesmesa, osobito A. Mocquereau; DJELA: Le Chant liturgique syrien, Journal asiatique, 1912—13; La Pr, nonciation romaine du latin (polimique, histoire, pratique), 1913; L'Octoech syrien. Elude historique, etude musicale, Oriens Christianus, nova serija, II 1913; Melodies liturgiques syriennes et chaldeennes, 2 sv., 1925 i 1928 (sa J. Pi yadeom i A. Chibas-Lassalleom); Eludes sur le rythme gregorien 1926; Rythn gregorien. Reponse d Dom Mocquereau, 1927; Accent bref ou accent long en cha> gregorien, 1929; Nuove osservazioni sulla ritmica gregoriana, 1930; La Que tion rythmique gregorienne, RM, 1930; Rapport de l'accent latin et du rytme mi sical au moyen age, 1931; L'Origine des modes gregoriens, Revue du chant gn gorien, 1931 i dr.
JEANNIN — JEHAN DE GRIEVILER LIT.: L. Bonvin, Dom Mocquereau versus Dom Jeannin, Gregorius -Blatt, 1926.—P. Wagner, Recenzija Jeanninova izdanja sirijskih i kaldejskih liturgij skih melodija, ZFMW, 1926—27. — L. Bonvin, Der gregorianische Rhythmus nach den Forschungen Dom Jeannins OSB, KMJB, 1930. — Isti, Dom Jeannins Schrift »Kurzer Akzent oder langer Akzent im gregorianischen Gesang«, ibid. — G. M. Sunol, Introduction a la Paleographie Musicale Gregorienne. Pariš 1935- — W. Irtenhauf, Jules Jeannin OSB, MGG, VI, 1957.
JEANSON, Bo Gunnar, švedski muziĉki pisac (GSteborg, 10. X 1898 — Stockholm, 20. I 1939). Studirao na Konzervatoriju i na Filozofskom fakultetu (historija muzike) u Stockholmu (T. Norlind); doktorirao 1926. Od 1926 docent za historiju muzike na Visokoj školi u Stockholmu; 1927—30 urednik ĉasopisa Svensk Tidskrift for Musikforskning. DJELA: August Soderman, 1926; Musiken genom tiderna, 2 sv., 1927—31 (sa J. Rabeom; III izd. 1946); Gunnar Wenncrberg som musiker, 1929; ĉlanci. LIT.: C. Brodin i C.-A. Moberg, u ĉasopisu Svensk Tidskrift for Musikforskning. 1939.
JEDINKA (svirala, ţveglica, šaltva, kavela, ćurlik), jednocijevna svirala s piskom. Gradi se uglavnom u dva oblika: u prvomu je rupa glasnica (labium) izrezana na prednjoj strani prebiraljke, na kojoj su uţeţene i rupice za prebiranje; na drugom obliku ta je rupa glasnica izrezana na straţnjoj strani prebiraljke. Prvi je oblik jedinke jednostavniji i prošireniji. Paljeni ukrasi prevladavaju u Hrvatskom Zagorju, a rezbarije u nekim drugim krajevima. Najdotjeranije su rezbarije u Bosanskoj Krajini, oko Rame i u široj okolici Petrinje u Hrvatskoj. Dobro ugodena jedinka daje tonove dur-ljestvice; temeljni je ton ovisan o duţini zvuĉne cijevi. Na »malu sapu« tonovi su tihi i njeţni, a na »veliku sapu« (u gornjoj oktavi, izvedeni jaĉim puhanjem) puniji i dosta prodorni. Poseban oblik jedinke — ćurlik — s tubastom plosnatom glavom i prebiraljkom koja je po sredini odebljala preuzet je — ili je nastao — pod utjecajem istoĉnjaĉkog kulturnog vala; ćurlik se nalazi u Bosni, Hercegovim i u Vrliĉkoj krajini podno Dinare. LIT.: B. Širola, Hrvatska narodna glazba, Zagreb 1940. — Isti, Kako se grade ţveglice. Zbornik za narodni ţivot i obiĉaje Juţnih Slavena JAZU, 1932. B. Ša.
JEDINSTVO, srpsko pjevaĉko društvo u Kotoru. Osnovali ga kotorski pjevaĉi koji su 18. X 1830 prisustvovali na Cetinju sahrani crnogorskog mitropolita Petra I Petrovića Njegoša, zbog ĉega su ih, po povratku, austrijske vlasti uhapsile sa vodom Tripom Marinovićem na ĉelu. Odobrenje za rad društva Austrijanci su odugovlaĉili devet godina, do 1839, kada društvo zvaniĉno poĉinje sa radom. Prvi horovoda bio je Ĉeh Bureš, dirigent vojne muzike. Tada je muški hor brojio 50 ĉlanova, a ograniĉavao se na crkvenu muziku. Društvo je postojalo do 1941 i unatoĉ svim teškoćama (naroĉito u vrijeme prvog i drugog Krivošijskog ustanka, 1869 i 1882, kao i oslobodilaĉkih ratova 1876—78) bilo je vrlo aktivno (orkestar osnovan 1866, ţenski hor 1865 i na kraju mješoviti). MeĊu horovodama Jedinstva istakli su se Niko Ĉuĉak (1843—-52), Špiro Jovović (1852—69), Špiro Ognjenović, Spiridon Jovović, Jerolim Fiorelli, Antun Šulc i Jovo Kadija. LIT.: J. v. Budin, Pregled rada Srpskog pjevaĉkog društva Jedinstvo u Kotoru od 1839 do 1929, Kotor 1929. — A. B., Proslava stogodišnjice Srpskog pjevaĉkog društva Jedinstvo, Zetski glasnik, 1939, br. 776. R. Đ.
JEDNOGLASJE ->■ Monofonija JEDNOSTRANI POMAK (lat. motus obliquus; njem. Seitenbemegung, tal. moto obliquo), u dvoglasju ili višeglasju, naĉin kretanja glasova (dionica): dok jedan glas ostaje nepokretan, drugi se kreće uzlazno ili silazno, iznad ili ispod njega. Karakteristiĉan je primjer Organum suspensum iz vremena Guida Aretinskog:
259
1642 postao muziĉki upravitelj na dvoru grofa od Hanau-Miinzenberga. Odgojen u središtu njemaĉke ranobarokne pjesme, u Niirnbergu, J. je jedan je od prvih njemaĉkih muziĉara koji su putovali u Italiju. Glavno mu je djelo zbirka svjetovnih pjesama StuĊentengartlein za koje je, po svemu sudeći, sam spjevao tekstove. To su ĉiste strofne pjesme, vrijedne osobito zbog jednostavnog pu ĉkog izraza i vanredne usklaĊenosti muzike s rijeĉima. Oblikovane su u osnovi kao homofoni diskantski stavak koji mjestimice djeluje posve monodijski. Melodijske i harmonijske varijante, ritmiĉka leţernost i kriţanje glasova upućuju na utjecaje talijanske canzonette. Zbirka sadrţi i lirske stavke motetskog karaktera i plesove (allemande i galliarde). DJELA: Studentengartleins Erster Theil, Neuer lustiger zveltlicher Liedlein mit 3, 4 und 5 Stimmen, 1605; Studentengartleins Ander Theil... za 4—5 glasova, 1614; Schone ausserlesene liebliche Tricinia, hiebevor von Laurentio Medico in Wellscher Sprach aussgangen..., 1610 (zapravo preradba, odnosno njemaĉki prijevod talijanskih canzona don Lorenza Medicija). — Geistliche Psalmen und Kirchengesa'ng... D. Martini Lutheri und anderer frommen Christen,... za 4 glasa, 1607 (prošireno izd., 1629); Anddchtiges Bettbiichlein, 1631 i druge tiskane zbirke, izgubljene. NOVA IZD.: sveukupno izd. zbirke Studentengarllein obj. R. Gerber (Das Erbe Deutscher Musik, XXIX, 1958); 26 kompozicija iz zbirke Geistliche Psalmen und Kirchengesdng obj. L. Schoeberlein (Schats des liturgischen Chorund Gemeindegesangs, I—III, 1865—72). LIT.: P. Epstein, Die Frankfurter Kapellmusik zur Zeit J. A. Herbst's, AFMW, 1924. — W. Vetter, Das fruhdeutsche Lied, I. Munster i. W. 1928. — G. Gieseke, Johannes Jeep. Der Braunschweigische Orpheus, Zeitschrift der Gesellschaft fiir niedersachsische Kirchengeschichte, 1936. — W. Jeep, Die Familie Jeep, 1540—1940, Bremen 1940. — W. Brennecke, Johann(es) Jeep, MGG, VI, 1957. — Isti, Die I.eichenpredigt auf J. Jeep, AFMW, 1958. I. Ać.
JEFFRIES (Jeffreves), George, engleski kompozitor (? — Little Weldon, V ili VI 1685). Ĉlan Kraljevske kapele i orguljaš u Oxfordu, od 1648 u sluţbi lorda Hattona u Little Weldonu. U njegovoj muzici, kao i u muzici njegovih suvremenika, vidljivo je kolebanje izmeĊu stroge upotrebe kontrapunktskog stila iz elizabetanskog doba i slobodnijeg sloga koji vodi prema drami restauracije. DJELA: 8 fantazija za 3 viole; fantazija za 2 viole i orgulje. —Muzika za maske (masques) i komedije. — Kantata Felice pastorella; petoroglasni zborovi; dueti i terceti; dijalozi. — Brojni moteti; servicei; anthemi. LIT.: M. Tilmouth, George Jeffries, MGG, VI, 1957. JEFFRIES
(Jeffreys), Matthevv, engleski kompozitor (?, XVI—XVII st.). Predak, a moţda i otac Georgesa Jeffriesa. Ime mu se prvi put spominje 1583 u jednom kupoprodajnom dokumentu kaptola katedrale u Wellsu s naslovom vicar-choral, a ubrzo zatim postao je master of the Choristers. God. 1593—94 podijeljen mu je naslov Bachelor of Music u Oxfordu. U to je doba mogao biti orguljaš ili muziĉar jedne od kapela oxfordskih koledţa. Od njegovih kompozicija saĉuvalo se u rukopisu 9 anthema za 5—6 glasova i 2 servicea. Stilski ta djela pripadaju kasnom XVI st., izuzev dva anthema koji već poprimaju novi oblik verse anthema sa solistiĉkim partijama. Muziĉki izraz je prirodan, svjeţ i svjedoĉi o majstorovu smislu za vokalne koloristiĉke efekte. LIT.: P. G. le Huray, Matthevv Jeffries, MGG, VI, 1957.
JEHAN BRETEL, francuski trouvere (oko 1210—1272). Potomak vrlo ugledne i imućne graĊanske obitelji iz Arrasa. Ĉlan arraske Confrerie de Jongleurs i Prince du Pui. Morao je biti dulje na ĉelu društva pjesnika i pjevaĉa, jer su se njihova natjecanja u Arrasu (-> Puy) pod njegovim vodstvom razvila u središte literarne djelatnosti sjevernofrancuskog podruĉja u drugoj polovini XIII st. Ostavio je 6 chansona (samo stihovi) i 92 natjecateljske pjesme, jeux partis, s odgovarajućim napjevima. LIT.: G. Raynaud, Les Chansons de Jehan Bretel, Bibliotheque de l'Ecole de Chartres, 1880 (sa tekstovima chansona). — A. Guesnon, Nouvelles recherches biographiques sur les trouveres artesiens, Le Moyen Age, 1902. — A. Langfors, Recueil general des Jeux partis, Pariš 1926 (sadrţi novo izd. jeux partis). — F. Gennrich, Jehan Bretel, MGG, VI, 1957.
J. p., u kojemu samo jedna dionica realno kontrapunktira, najmanje je znaĉajan kontrapunktski pomak. Ipak, i on moţe proizvesti jak uĉinak (npr. u tzv. Orgelpunktu na kraju fuge). B. Sĉ. JEEP (Jepp), Johann (Johannes), njemaĉki kompozitor (Oransfeld, Hannover, 1582 — Hanau, 19. XI 1644). Zborski djeĉak Dvorske kapele u Celleu, oko 1600 otišao u Niirnberg, zatim u Altdorf, po svoj prilici radi daljnjih studija. Neko vrijeme na putovanjima u Francuskoj i Italiji, 1613 dobio je mjesto muziĉkog upravitelja na dvoru grofa Friedricha von Hohenlohe u Weikersheimu (Wiirttemberg). Od 1635 zamjenjivao je J. A. Herbsta u sluţbi orguljaša stolne crkve u Frankfurtu (Main) i, pošto ga je Herbst preporuĉio za nasljednika, imenovan je 1637 dirigentom i orguljašem. God. 1640 nastanio se u Hanauu i
JEHAN DE BRAINE, francuski trouvere (oko 1195—1240). Sin grofa Roberta II od Dreuxa. God. 1224 naslijedio Vilima V od Macona i Vienne. Umro je za kriţarskog rata, 1240. Od njega su saĉuvane 3 chansone s odgovarajućim melodijama; jedna je pastourelle. LIT.: H. Petersen Dyggve, Onomastique des Trouveres, Annales Academiae Scientiarum Fennicae, B XXX, 1. Helsinki 1934. — F. Gennrich. Jehan de Braine, MGG, VI, 1957.
JEHAN DE GRIEVILER, francuski trouvere (XIII st.). Moţda rodom iz Grievillers-les-Bapaumea. Pripadao je svjetovnom kleru. Oko 1253 ĉlan Confrerie des Jongleurs et Bourgeois d'Arras. Na pjesniĉkim natjecanjima u Arrasu (Pui d'Arras) natjecao se više puta kao partner Jehana Bretela (u 24 jeux partis), a izazvao ga je, medu ostalima, Adam de le Halle. Ubraja se meĊu najmarkantnije liĉnosti pjesniĉkog kruga iz Arrasa. Saĉuvano je oko 30 njegovih jeux partis i 8 chansona s melodijama.
260
JEHAN DE GRIEVILER — JEKA
LIT.: A. Ldngfors, Recueil general des Jeux partis, Societe des anciens textes francais. Pariš 1926 (sadrţi novo izd. jeux partis). — M. Spaziani, Le Canzoni di Jehan de Grieviler, troviero del secolo XIII, Cultura Neolatina, 1954 (s tekstovima chansona). — F. Gennrich, Jehan de Grieviler, MGG, VI, 1957.
JEHAN DE NUEVILE, francuski trouvere (oko 1200 — prije 1250 ili 1253). Potjeĉe iz roda plemenitaša, gospodara od Nuevilea koji su imali sjedište u mjestu Neuville—Vitasse blizu Arrasa. Pripisuje mu se 9 pjesama saĉuvanih u rukopisnom chansonnieru pariške Bibliotheque Nationale (fonds francais 844). Jedna je od njih pastourelle, a jedna tuţaljka (complainte), što je jedinstveni primjerak te vrste oblikovane prema provansalskom planhu (planctus), ali prilagoĊene sjevernofrancuskom duhu. Samo su tri pjesme saĉuvane s napjevima. NOVA IZD.: tekstove obi. M. Richter (Die Lieder des altfranzosischen Lyrikers Jehan de Nuevile, disertacija, 1904). LIT.: A. Guesnon, Publications nouvelles sur les trouveres artesiens, Le Moyen Age, 1909. — F. Gennrich, Jehan de Nuevile, MGG, VI, 1957.
JEHAN ERART, francuski trouvere (oko 1205—1258 ili 1259). GraĊanskog podrijetla i po zvanju pjesnik; iz njegovih se posveta vidi da je bio povezan s bogatim graĊanima Arrasa, koji su ga vjerojatno potpomagali. Saĉuvano je 25 Erartovih pjesama i to u 60 razliĉitih verzija, od ĉega 59 s melodijama. Taj razmjerno velik broj rukopisa govori da su njegove melodije bile vrlo popularne što potvrĊuje i ĉinjenica da su neke posluţile za uzor drugim autorima. Po sadrţaju to su ljubavne chansone, pastourelle, tuţaljke i scene puĉkih sveĉanosti, te moteti. Stihovi su umjetniĉki vanredno dotjerani, jeziĉno bogati, a uz to izraţajno neposredni i prirodni. LIT.: A. Guesnon, Nouvelles recherches biographiques sur les trouveres artesiens, Le Moyen Age, 1902, 159. ■—• F. Gennrich, Jehan Erart, MGG, VI, 1957. — G. Muraille, Le Duc Henri III de Brabant et le trouvere Jehan Erart, Les lettres romanes XII, 1958.
JEHAN MONIOT DE PARIŠ, francuski trouvere (XIII st.). Ţivio vrlo vjerojatno u Parizu i bio redovnik, što se moţe zakljuĉiti iz dodatka imenu Moniot (deminutiv od franc. moine). Saĉuvano je od njega 9 chansona s odgovarajućim melodijama i to u 29 rukopisnih verzija teksta sa 28 melodijskih verzija. Pjesme imaju posve individualan karakter, neuobiĉajen u toj vrsti poezije. Sve su s refrenom što znaĉi da se ubrajaju u društvene pjesme kojima su refren pjevali prisutni. Neke slikaju scene iz Pariza ili ţivota na selu. Melodije su puĉkog karaktera i ĉini se da su bile vrlo popularne, jer se javljaju kao modeli drugih pjesama. Oblikovane su u sekvencama. NOVA IZD.: tekstove obj. G. Ravnaud, Jehan Moniot de Pariš, Trouvere du XIIIe siecle (Bulletin de la Societe de l'Histoire de Pariš, 1882) i H. Petersen Dvggve, Moniot (TArras et Moniot de Pariš (Memoires de la Societe neophilologique, 1938). LIT.: R. Lejeune, Moniot d'Arras et Moniot de Pariš, Neuphilologische Mitteilungen, 1941. — F. Gennrich, Jehan Moniot de Pariš, MGG, VI, 1957.
JEHANNOT DE L'ESCUREL (de Lescurel, Jehan de Lescureul), francuski pjesnik i muziĉar (? — vjerojatno 1303). U rukopisu Roman de Fauvel (-> Fauvel), koji se nalazi u pariškoj Bibliotheque Nationale, saĉuvane su njegove kompozicije: 32 balade, rondeaua i virelaija i 2 dits entes (govorene pjesme s pjevanim refrenima), od kojih prvi ima 24 refrena, a drugi 28. Kompozicije su zapisane menzuralnom notacijom; osim jednoga troglasnog homoritmiĉkog rondeaua, sve su jednoglasne. Iz melodike i notacije vidi se da je autor sljedbenik Petrusa de Crucea. Muzika je za to doba mjestimice veoma napredna i usmjerena prema stilu kojemu će kasnije G. de Machaut dati ustaljeni oblik. Saĉuvane pjesme su vjerojatno samo dio veće zbirke. J. de L. vjerojatno je smaknut 1303. NOVA IZD.: tekstove obj. A. de Montaiglon (Ckansons, Ballades et Rondeaux de Jehannot de Lescurel, 1855); tekstove i muziku obj. F. Gennrich (Ron~ deaux, Virelais und Balladen, I, 1921). LIT.: P. Aubry, Les plus anciens monuments de la musique francaise, Pariš 1905. — Isti, Le Roman de Fauvel, Pariš 1907. — F. Gennrich, Rondeaux, Virelais und Balladen: I, Dresden 1921 i I I , Gottingen 1927. — Ch. Langlois, Jean de Lescurel, Poete francais, Histoire litteraire de la France, XXXVI, 1927. — G. Reaney, Jehannot de L'Escurel, MGG, VIII, 1960.
JEHAN I« dit le Roux, comte de Bretagne, francuski trouvere (? — 1250). Od 1237 do 1250 bio na ĉelu grofovije Bretagne. Saĉuvano je šest njegovih pjesama: 1 jeu parti, 1 duhovna pjesma i 4 ljubavne chansone; tri su od njih popraćene melodijama. Pjesniĉki tekst napisan je priliĉno individualno, s odstupanjima od ustaljenih pravila truverske poezije. NOVA IZD.: tekstove pjesama obj. J. Bedier pod naslovom Les Chansons du Comte de Bretagne (Melanges de Linguistique et de Litterature offerts a M. Alfred Jeanrov, 1928). LIT.: H. Petersen Dyggve, Onomastique des Trouveres, Annales Academiae Scientiarum Fennicae, B XXX, 159. — F. Gennrich, Jehan I er dit le Roux Comte de Bretagne, MGG, VI, 1957.
JEHMLICH, njemaĉka obitelj orguljara, najstarija u Saskoj, koja je i danas aktivna. Zaĉetnici su njezine graditeljske djelatnosti tri brata roĊena u Neuwernsdorfu kraj Sayde: Friedrich Gotthelf (1778—1827), Johann Gotthold (1781—1862) i Johann Gottlieb
(1786—1867). Najstariji od njih izuĉio je zanat kod Hamai i zatim radio kod dresdenskog graditelja orgulja i klavira J. ' Kavsera. God. 1802—06 sva su tri brata bila zaposlena kod K sera. Poslije su utemeljili u Dresdenu vlastitu tvrtku Jehm Gebr. i radili najviše po Saskoj i Ĉeškoj. Najznaĉajnija su im dj( orgulje gradske crkve u KSnigsteinu (Elba) sa 37 registara manuala (1811), zatim u spomen-crkvi u Lauensteinu (Erz birge) sa 20 registara i 2 manuala (1818) te obnavljanje pojedi vrijednih orgulja Z. Hildebrandta (Dresden-Neustadt, Dreikon, kirche, 1833) i G. Silbermanna (Dresden, Frauenkirche, 18^ NajmlaĊi brat, Johann Gottlieb, osamostalio se i 1839 otvc radionicu u Zvvickauu; on je sagradio nove orgulje u mjes crkvi sv. Marije sa 40 registara i 2 manuala (1839—42) i v vrijedne orgulje u Elsterbergu (s bratom Johannom Gotthelfc sa 34 registra i 2 manuala (1848). Naslijedio ga je sin Karl Edu, pod ĉijim se vodstvom radionica u Zvvickauu odrţala do 18 God. 1862 Karl Eduard je preuzeo i tvrtku J. u Dresdenu oda je izvodio gradnje svojih velikih djela: u Dresden-Plauenu, gulje u Auferstehungskirche sa 47 registara i 3 manuala (1878) Chemnitzu, u crkvi St. Pauli (1881), sa 46 registara i vanreci uspjelom dispozicijom (niz alikvota, miksture). Naslijedili su ga sinovi Emil (1854—1940) i Bruno koji su bavili mnogo pregraĊivanjem, odnosno modernizacijom stari orgulja. Od njihovih novih instrumenata izdvajaju se orgulje Eisenachu u crkvi St. Georga sa 75 registara, 3 manuala i elektr nom trakturom, u starom baroknom prospektu (1911). Od 1935 tvrtku vode dva Emilova sina: orguljar Heinr, Otto i trgovac Paul Rudolf. Oni su izmeĊu 1935 i 1955 izgrac 219 novih orgulja, meĊu ostalim u Zavjetnoj crkvi u Rosenth; sa 40 registara i 3 manuala (1949), u Annenkirche u Dresdenu 47 registara i 3 manuala (1951) i u Tanumu (Švedska) sa 18 i gistara i 2 manuala (1955). Osim toga su se posvetili (od 19; restauraciji mnogih vrijednih starih instrumenata, a u novije dc grade ponovno orgulje na principu zraĉnicas pomicaljkama (Schh laden), tako u Visokoj muziĉkoj školi u Leipzigu 1951 gdje su u intonaciji i menzuriranju ugledali u Schnitgera. Prema evidenciji koja seţe do 1944, tvrtka J. izgradila je 6. još uvijek postojećih orgulja i to većinom većeg formata. Za n ĉin gradnje Jehmlicha karakteristiĉno je da se uglavnom d: klasiĉnog orguljskog tona, nadovezujući se na tradiciju Silbf manna. Stoga su još oko 1890 gradili instrumente s mehaniĉke trakturom na principu zraĉnica s pomicaljkama. LIT.: F. Oehme, Handbuch iiber altere und neuere beriihmte Orgelwe: in Sachsen von 1710 an bis zur Gegenwart, 3 sv., 1889—97. — M. Allihn, I vielfach freie Kombination in der Jehmlichschen Form, Zeitschrift fiir Inst: mentenbau, XXXI, 419. — E. Flade, Die Orgelbauerfamilie Jehmlich in Dresc und Zwickau, Zeitschrift fiir Kirchenmusiker, 1934. — Isti Jehmlich, MG VI, 1957. I. Ać.
JEKA (eho, od grĉ. '75x0) glas, zvuk, jauk; engl. i njem. Ecl franc. eeho, tal. eco), 1. u akustici, pojava vraćanja zvuĉnih valo zbog odbijanja o neku površinu, tako da se reflektirani zvuk ĉu sa zakašnjenjem u odnosu na izvorni, tj. u odreĊenom vremensko razmaku. Prava se jeka postiţe kada je vremenski razmak izmet primarnog i reflektiranog zvuĉnog vala veći od 0,1 sek., što odg vara duljini puta po prilici od 34 m ili udaljenosti reflektiraju površine od 17 m. Kod manje udaljenosti, nastaje miješanje oba valova što djeluje kao pojaĉanje zvuka. Kod izgradnje koncertn: i kazališnih dvorana jedan je od glavnih problema kako da izbjegne jeka. 2. U muzici se akustiĉki fenomen jeke ĉesto oponaša. Kon pozicijski efekt jeke postiţe se opetovanjem jednog motiva, fra: ili kraćeg odlomka u zvukovno ili dinamiĉki izmijenjenom obliki na slabijem stupnju jaĉine (u istoj ili u gornjoj ili donjoj oktav ili s drugaĉijim zvuĉnim medijem (veći i manji zborski sasta-glasflauta, itd.). Primjera za takve postupke ima nebrojeno mnog i u vokalnoj i u instrumentalnoj muzici. Javljaju se osobito ĉest od XVI st. nadalje, usporedo sa širom primjenom i diferenciji ĉijom dinamike. U vokalnoj su se polifoniji efekti jeke postizava tehnikom imitacije ili kanona (O. di Lasso, villanella O la c) bon eco, 1581); ponekad se jedan od gornjih glasova imitacijsl ukljuĉivao u višeglasni slog, pjevajući rijeĉi jeke (Bertoldo, Spe in Dio, 1561), a ponekad su se dva zborska sastava, jaĉi i slabi) postavljeni na udaljenosti jedan od drugog, izmjenjivali popi dijaloga (L. Marenzio, Dialogo a otto in risposta d'Eco, 1580 Jeku su mnogo koristili talijanski majstori madrigala, L. Marenzic P. Agostini {UEco et Enigmi musicali a 6, 1581; // nuovo Ecc 1583), O. Vecchi i dr. U Francuskoj se javlja ĉešće, poĉev od C Le Jeunea (1585), a u Njemaĉkoj je njeguju sljedbenici Lassa S pojavom monodije, opere, kantate i oratorija, dolazi d sve šire primjene efekta jeke, posebice u djelima pastoralnog mitološkog sadrţaja gdje katkad poprima simboliĉko znaĉenj vezano uz mitološki lik nimfe Eho (C. Monteverdi, Orfeo, 1608
JEKA — JELIĆ A. Cavalli, Narciso et Eco, 1612; A. Scarlatti, Le Nozze con l'inimico, 1695; J. B. Lully, Atys, 1670, itd.). Scene jeke, komponirane kao igra pitanja i odgovora, nalaze se u operama Purcella (The Fairy Queen, 1692), Glucka (Orfeo ed Euridice 1762), Humperdincka (Hansel und Gretel, 1893), R. Straussa (Ariadne auf Na-xos, 1912) i dr. U oratorijskim djelima poznati je primjer jeke dao G. Carissimi (Jephte), a u crkvenoj muzici Anerio, J. Gallus, B. Klingenstein (Eco de Corpore Christi, 1602), C. Monteverdi i dr. U instrumentalnoj muzici jeka se najviše oponaša u djelima za orgulje i ĉembalo, odnosno klavir, i to preteţno u slobodnim formama fantazije ili varijacije (A. Banchieri, Fantasta in Eco, 1603; J. P. Sweelinck, Fantasien op de manier van een echo; ]. E. Kindermann, Echo mit 2 Clavirn; J. S. Bach, posljednji stavak uvertire u h-molu s naslovom Echo; J. Brahms, koralni preludij br. 11, op. 122). I u djelima za komorne i orkestralne sastave jeku su ĉesto obraĊivali, ne samo kao dinamiĉki efekt nego kao igru razliĉitih zvuĉnih sastava; tako npr. B. Marini (Sonata in Eco con tre violini, 1629), A. Vivaldi (6 Eho-koncerata), K. Stamitz (Sinfonia in echo a 2 chori, 1700), J. Haydn (Echo za 2 gudaĉka trija), W. A. Mozart (Notturno za 4 orkestra) i P. Hindemith (Echo za flautu i klavir, 1944). 3. Na orguljama se od sredine XVII st. jedan od registara, obiĉno iz grupe flauta, naziva Echo. U Italiji i Francuskoj se jedan od manuala s registrima njeţnijeg zvuka naziva gdjekad (posebice u XVII—XVIII st.) organo eco, odnosno clavier d'e'cho. LIT.: Th. Kroyer, Dialog und Echo in der alten Chormusik, PJB, 1909. — Ch. Mahrenholz, Die Orgelregister, ihre Geschichte und ihr Bau, Kassel 1930. — G. Frotscher, Geschichte des Orgelspiels und der Orgelkomposition (2sv.), 1935—36 (II izd. 1959). —J. Bolte, Das Echo in Volksglauben und Dichtung, Sitzungsberichte der Preussischen Akademie der Wissenschaften, Philo logisch-historische Klasse, 1935. — H. Engel, Echo, MGG, III 1954. I. Ać.
JELACIC, Anka, pjevaĉica, alt (Gornji sv. Ivan, 27. I 1909 — Zagreb, 9. I 1968). Uĉenica M. Vuškovića; na opernoj pozor nici debitirala 1931 u Zagrebu u Hatzeovoj operi Adel i Mara. God. 1933—37 ĉlanica Beog radske opere, 1937—41 operni solist u Zagrebu, 1941—45 na Volksoperi u Beĉu i zatim ponovno u Zagrebu. Ostvarila je niz altovskih uloga meĊu kojima su Amneris (Verdi, Aida), Azucena (Verdi, Trubadur), Ulrica (Verdi, Krabuljni ples), Carmen (Bizet), Grofica (Ĉaj-kovski, Pikova dama), Dalila (Saint-Saens, Samson i Dalila) i dr. Gostovala u Italiji, Njemaĉkoj, Ĉehoslovaĉkoj i drugim evropskim zemljama. K. Ko.
JELENIĆ, Julijan, histo riĉar (Rijeĉani kod Modrica, 29. VIII1877 — Zagreb, 5. VIII 1931). Rektor franjevaĉke teo logije u Sarajevu, profesor na A. JELAĈIĆ Teološkom fakultetu i ĉlan JA u Zagrebu. U svom opseţnom djelu Kultura i bosanski franjevci (2 sv.; Sarajevo 1912—15) prikazao je muziĉko djelovanje mnogih bosanskih franjevaca te opisao i reproducirao pojedine stare muziĉke rukopise iz franjevaĉkih arhiva. M. Poz. JELIĈANIN, Milan, kompozitor i dirigent (Dobrljin, 17. II 1935 —). Polazio muziĉku školu Stanković u Beogradu; na Muziĉkoj akademiji u Sarajevu završio 1959 studij muziĉke teorije i 1970 kompozicije (D. Škerl); u dirigovanju uĉenik M. Pozajića. Djeluje kao profesor Srednje muziĉke škole u Sarajevu i horovoĊa kulturno-umj etniĉkih horova Slobodan Princip Seljo i Proleter.
DJELA. ORKESTRALNA: simfonijeta za gudaĉki orkestar, 1963; Varijacije za gudaĉki orkestar, 1967; Koncertantna muzika za komorni orkestar, 1970; koncert za klarinet, 1971. — KOMORNA: Elegija za violinu i klavir, 1956; Scherzo i Nocturne za flautu i klavir, 1958; Scherzo za klarinet i klavir, 1968; duvaĉki kvartet, 1969; Improvizacija za klarinet solo, 1969. ■— KLAVIRSKA: Romantiĉna etida, 1955; Mala djeĉja suita, 1962; Dvije toccate, 1963. — Solo-pjesme; masovne i zabavne pjesme. — Kompozicije za djecu. S. Šp.
JELIĆ, Vinko (pravo ime Jeliĉić), kompozitor (Rijeka, 1596 — Zabern, nakon 1636). U dokumentima njegovo se ime javlja u varijantama: Jelicich, Jelichich, Jeletschitsch, Jelich, Jelisch, Jele, Jullig, July i Felich. Prvu mladost proveo je na Rijeci, gdje se poĉeo upućivati u muziku. God. 1606 postao je (zajedno sa svojim starijim bratom Petrom) pjevaĉ (Capel Khnabe) dvorske kapele nadvojvode Ferdinanda u Grazu. Tu je povjeren na brigu i poduku Matthiji Ferraboscu. Poĉetkom 1609, nakon smrti brata
261
Pefra, i pošto je mutirao glasom, dopušteno mu je da se uz privolu dirigenta Pietra Antonija Bi-anca i uobiĉajenu ot-pravninu vrati na Rijeku. Već iduće jeseni (1610) odlazi ponovo u Graz, ali sada kao pitomac nadvojvode Ferdinanda boravi do 1615 u Ferdinan-deumu, odakle polazi najprije gimnaziju, a onda univerzitet. Kroz to vrijeme dalje se usavršava u muzici, sudjeluje kod muziĉkih izvedaba u dvorskoj crkvi, a u toku 1616 stupa u dvorsku kapelu kao instrumentalni muziĉar. Završivši humanistiĉke nauke vraća se 1616 u FerY. JELIĆ, Parnassia mililia, op. 1, naslovna strana
dinandeum i uĉi teologiju. God. 1617 nalazi se u Zabernu (Alzacija), najprije kao dvorski tenorist, a zatim kao instrumentalni muziĉar u sluţbi nadvojvode Leopolda, koji je tada upravljao biskupijama u Strassburgu i Passau. Tu je 1618 zareĊen za svećenika i imenovan vikarom kolegijalne crkve sv. Marije. J. je, zajedno s dvorskim dirigentom Raimundom Ballestrom (ta koĊer nekadašnjim ĉlanom gradaĉke dvorske kapele), razvio znatnu muziĉku djelatnost, koja je meĊutim bila kratka vijeka, jer je Tridesetogodišnji rat zahvatio i Alzaciju, a Zabern je postao podruĉje borbe i razaranja (1622). Kada se 1625 Leopold odrekao uprave biskupija i napustio Zabern, J. se, postavši u meĊuvremenu kanonikom, i nadalje potpisivao njegovim »kapelanom i instrumentalnim muziĉarom«. U borbama, koje se od 1632 opet vode oko Zaberna, izmjenjuju se vojske ŠveĊana, Francuza i Austrijanaca (s odredima hrvatskih vojnika), te je grad, potpuno razoren 1636, prešao konaĉno u ruke francuskih vlasti. Još dva dana prije ulaska Francuza u Zabern (24. VII) gradske isprave navode posljednji put ime V. Jelića. Nakon toga mu se gubi trag. J. ide, uz renesansnog lautista F. Bosanca (F. Bossinensis), polifonike A. Patricija i J. Skjavetića, te ranobaroknog majstora duhovnog koncerta I. Lukaĉića, meĊu najistaknutije hrvatske kompozitore, koji su svojim djelima dali znatan doprinos tadašnjoj evropskoj muzici. Glavne znaĉajke Jelićeve muzike otkriva zbirka duhovnih koncerata Parnassia militia, jer je to djelo nastalo u vrijeme, koje se neposredno nadovezuje na njegovo uĉenje i boravak u Grazu, te je raĊeno s mladenaĉkim poletom i u duhu firentinskih monodista. Zato se u njemu oĉituju sve osnovne karakteristike ranobarokne duhovne monodije koncertantnog stila. Melodika mu proizlazi iz deklamacije teksta, a raznolikošću motiva nastoji transponirati svaku pjesniĉku misao u muziĉki govor, niţući izraţajne elemente u stalnoj gradaciji prema konaĉnoj kadenci ili kodi. Pri tome su znaĉajni uvodni motivi koji su, iako u izvanjskom pogledu zaokruţeni, sadrţajno opreĉni i djeluju kao teza i antiteza. Daljnja je razradba motiva ili motetska (sa »samoimitacijama«) ili monodijska ili kolorirana. Tonalna osnova melodijskih kretanja i harmonijske strukture koleba izmeĊu starocrkvenih naĉina i dur-mol tonaliteta, a harmonijska sredstva seţu do dominantnog septakorda i njegova prvog obrata. Rijetka upotreba povećanih i umanjenih intervala, kao i kromatike, a tome nasuprot obilno kadenciranje i tereni pomaci, karakteriziraju nastojanje da se uz primjenu raznolikih ritmiĉkih obrazaca i stalnim suprotstavljanjem odlomaka sa dvodobnom i trodobnom mjerom (osobito u Alleluia-refrenu) postignu opreĉni štimunzi, omiljeni u ranom baroku. Raznolikost oblika J. ostvaruje na više naĉina: ili tako da prokomponira ĉitav tekst, ili fraze rasporeĊuje kao u odrazu zrcala (ABCDBA), ili ponavlja i varira motive, ĉime se dobiva dojam slobodnog ronda. J. postizava kontraste izmjenjivanjem polaganih i brzih tempa, a kao novost u odnosu na svoje suvremenike uvodi ĉitav niz oznaka potrebnih u tu svrhu (npr. Tardi, Allegro, Presto, Allegrissimo, Tardissimo) i upotrebljava oznake za isticanje opreka u dinamici (piano, forte) i u izvodilaĉkom sastavu (soli, tutti). Odnos izmeĊu pjevaĉke dionice i instrumentalnog basa pokazuje da se u jednoglasnim kompozicijama bas
262
JELIĆ — JEMNITZ
strukturalno ukljuĉuje u muziĉku pratnju, a u višeglasnima je samostalan. VoĊenje pjevaĉkih dionica u jednoglasnim koncertima ima izrazito monodijske karakteristike, a u višeglasnima te su karakteristike oslabljene unatoĉ raznim postupcima pri razvijanju drugih dionica i primjenom prividne polifonije. U pogledu takta J. stoji takoĊer na modernijem stajalištu, jer sve probleme tempa rješava primjenom spondejskog tactus aegualisa (predznak C) i trohejskom proporcijom tripla (tactus major) s predznakom 3. Od stare notacije zadrţava jedino hemioliju. Dionica continua sadrţava uglavnom sve vaţnije akcidentalne znakove. Instrumentalna se pratnja sastoji od orgulja, u op. I i od 2 violine koje se organiĉki uklapaju u muziĉko tkivo (sinfonia, ritornelli, ripieno), a u op. II i od tri trombona. Samostalne kompozicije za kornet i trombon (4 ricercara u op. I) nose opće karakteristike poĉetnih oblika fuge, a kompozicije za sastave trombona ili fagota i violina ili korneta (u op. III) slijede vokalno voĊenje dionica. Umjetniĉko djelo Vinka Jelića pokazuje razliĉite tendencije, kako u koncepcijama, tako i u muziĉkim realizacijama. Dok je Parnassia militia »vrlo napredno koncertno djelo« (A. Adrio) nesumnjivih umjetniĉkih kvaliteta, dotle se u Arionu primusu osjeća neko odstupanje od zapoĉetog razvojnog puta, a u Arionu secundusu vraćanje na poĉetke monodijskih shvaćanja. Uzroci ovakvu kretanju mogli bi biti s jedne strane zahtjevi i potreba svakodnevne muziĉke prakse, a s druge teške opće i umjetniĉke prilike, u kojima je J. radio. Unatoĉ svima tim razlozima, s kojima su nuţno bila povezana i njegova kolebanja, traţenja i poneka konvencionalna rješenja, Jelićeva su djela znatan doprinos i udio u oblikovanju jednog novog umjetniĉkog stila. A ĉinjenica da se medu njegovim kompozicijama nalazi i velik broj djela, koja otkrivaju iskrenu i duboko doţivljenu muziku, potvrĊuje da je Jelić bio ne samo jedan od veoma plodnih kompozitora srednjoevropskog ranog baroka, nego da se i danas moţe smatrati pravim »majstorom komornog duhovnog koncerta« (H. Federhofer). DJELA: Parnassia militia op. I, sadrţava: 24 duhovna koncerta za 1—4 solo-glasa i bassus ad organum (2 koncerta i uz pratnju 2 violine) i 4 ricercara za kornet i trombon, Strassburg 1622 kod P. Ledertza (potpun primjerak saĉuvan u Univerzitetskoj biblioteci u Frankfurtu na Majni, ostali u Londonu i Breslauu); Avion primus op. II, sadrţava: 33 duhovna koncerta za 1—4 solo-glasa i bassus pro organo, 1 koncert za alt,*3 trombona i orgulje, Strassburg 1628 kod P. Ledertza (ĉitavom djelu nedostaje dionica tenora, a ostale su saĉuvane djelomiĉno u Miinchenu i Parizu); Arion secundus op. III, sadrţava: Vers. Domine ad adjuvantum, 8 psalama s Magnificatom, Salve regina za 4 glasa i bassus pro organo i u dodatku 8 psalamskih tonova za 4-gl. instrumentalne sastave trombona ili fagota i violina ili korneta, Strassburg 1628 kod P. Ledertza (pojedine dionice saĉuvane u Miinchenu i Parizu, a dionica tenora nedostaje). NOVA IZD.: Neke kompozicije iz op. I i II obj. J. Donfried u svojim zbornicima duhovne muzike Promptuarium musicum, Strassburg 1627 (knj. III, br. 6, ni, 285 i 286) i Viridarium musico-mdrianum, Strassburg 1627 (br. 15 i 104). A. Vidaković obradio je i objavio zbirku Parnassia militia s opseţnom uvodnom studijom (1957) te izbor iz op. II, pod naslovom Vincentius Jelich, Sechs Motetten aus »Arion primus« (1628), Graz 1957. LIT.: M. Vogeleis, Quellen und Bausteine zu einer Geschichte der Musik und des Theaters im Elsass 500—1800, Strassburg 1911. ■— H. J. Moser, Geschichte der deutschen Musik, II, Stuttgart i Berlin 1922. — A. Adrio, Die Anfange des Geistlichen Konzerts, Berlin 1935. — H. Federhofer, Zur Musikpflege der Jesuiten in Graz im 17. Jahrhundert, Aus Archiv und Chroni k, 1949. — Isti, Matthia Ferrabosco, Mušica disciplina, 1953. — Isti, Vincenz Jelich, AFMW, 1955. — Isti, Vincenz Jelich, MGG, VI, 1957. — A. Vidaković, Vinko Jelić (1596—1636?) i njegova zbirka duhovnih koncerata i ricercara »Parnassia militia« (1622), Zagreb 1957. — H. Federhofer, Musikpflege und Musiker am Grazer Habsburgerhof der Erzherzoge Karl und Ferdinand von Inneroster reich (1564—1619), Mainz 1967. A. Vi.
JELINĈIĆ, Frano, plesaĉ i baletni pedagog (Tijesno kraj Šibenika, 1922 —). Uĉenik Ane Roje i O. Harmoša u Splitu i Zagrebu. Od 1945 ĉlan baletnog zbora i kasnije solist u Zagrebu. Od 1952 studirao na Visokoj baletnoj školi N. Legata u Londonu i zatim djelovao kao baletni pedagog u SAD i u londonskom Festival Balletu; 1970—71 direktor Zagrebaĉkog baleta. Kao plesaĉ istakao se posebno u baletima Trnoruţica i LabuĊe jezero (Ĉajkovski), Romeo i Julija (Prokofjev) i Bahĉisarajska fontana (Asafjev). K. Ko. JELINEfc, Hanns, austrijski kompozitor (Beĉ, 5. XII 1901 — 27. I 1969). U teoriji i kompoziciji uglavnom samouk; mnoge poticaje i savjete dobio od A. Schonberga i A. Berga (1918—19), zatim od F. Schmidta, kod kojega je 1920 posjećivao teĉaj harmo nije i kompozicije. Više godina pijanist u kinematografima i noć nim lokalima, zatim (poslije 1930) instrumentator i kompozitor filmske muzike. Kasnije se bavio pedagogijom. Od 1958 predavao na Muziĉkoj akademiji u Beĉu. — U poĉetku stvara u duhu kasne romantike, a od 1935 sve više prihvaća Schonbergovu atonalnost i dodekafoniju, te sva djela s podruĉja ozbiljne muzike komponira u dvanaesttonskoj tehnici, koju interpretira individualno. Uz pregnantnost ritma i muzikantsku poletnost tematske invencije njegove se kompozicije odlikuju i tehniĉkom virtuoznošću. I na podruĉju zabavne muzike stvorio je J. niz uspjelih djela; u njima se ispoljava njegov smisao za parodiju, kao i tendencija da tu granu muzike podigne na viši umjetniĉki nivo (opereta Bubi Caligula). Svoje pedagoške misli izloţio je J. saţeto i oštroumno
u knjizi Anleitung zur Zivolftonkomposition, koju je ilustri: cikliĉki koncipiranim kompozicijama Zzod'lftonzverk i Zvib'lfu fibel. Brojnim predavanjima znatno je pridonio upoznavanju c dekafonije. DJELA (bez zabavne muzike). ORKESTRALNA: 6 simfonija: Symph, in D op. 2, 1930; Sinfonia ritmica (Mušica in modo dijazz) za jazz-band i orke op. 6, 1929; Heitere Symphonie za limene duhaĉe i udaraljke op. 8, 1931; Sinfc concertante za gudaĉki kvartet i gudaĉki orkestar op. 12, 1931; Sinfonia br, op. 16, 1950 i Sinfonia concertante op. 22, 1953. Rai Buba za klavir i orkes 1962; fantazija za klarinet, klavir i orkestar, 1951; Concertino za gudaĉki kva i gudaĉki orkestar, 1951; Vorspielzu einer Comoedie, 1942; suita za gudaĉe, 19 rondo Rather fast, 1929; Sonata ritmica za veliki jazz-orkestar, 1944; Preli Solenne, 1956; Drei Satze za gudaĉe, 1957; Parergon, 1957. — KOMOR\ gudaĉki trio, 1950; 2 gudaĉka kvarteta: op. 10, 1931 i op. 13, 1935; sonata violinu solo op. 27, 1957; suita za violonĉelo solo; Dodekaphonische Fingerubun za 2 violine, 1964; preludij, passacaglia i fuga za flautu, klarinet, rog, fagt gudaĉki kvintet, 1922; Sonatina a tre za obou, engleski rog i fagot, 1951 kanona za 2 flaute, 1950; 6 Aphorismen za 2 klarineta i fagot, 1923—30; Dive mento za klarinet in Es, basetni rog in B i bas-klarinet, 1952; Selbstbildnis desM Aurel, minijature za recitatora, flautu (ili violinu), violu i bas -klarinet, 19 Three Blue-Sketches za ansambl duhaĉkih instrumenata, vibrafon, kontrabs udaraljke, 1956; Ollapotrida, 3 stavka za flautu i gitaru. (Neke od navede: kompozicija saĉinjavaju Zzveite Reihe Jelinekova Zwolftonwerk op. 15). — KL VIRSKA: sonatina, 1930; Erste Folge iz zbirke Zzvoltftonwerk op. 15 s kom] zicijama: 4 dvoglasne invencije; Sechs kleine Charakterstiicke; Drei Tanzstiic 4 tokate i Suite in E, 1947—48; Vier Structuren, 1952; Zivolftonfibel, 12 (239 kompozicija i 120 dodekafoniĉkih ljestvica), 1953—54. — Filmska muz: — VOKALNA. Kantate: Die Heimkehr, 1954; Unterzvegs za sopran, vibra i kontrabas, 1957. Osam pjesama za srednji glas i komorni orkestar, 1919— An Schzvager Kronos za bariton i orkestar, 1927; Ganymed za sopran i orkes 1929; Prometheus za bariton i orkestar, 1936; solo-pjesme (tri pjesme op za glas i violinu, ostale uz klavir). — SPISI: Musikalisches Hexeneinmaleins, t Reportage, Osterreichische Musikzeitschrift, 1951; Versuch tiber den Sinn Verzuendung von Zwolftonreihen, Melos, 1951; Anleitung zur Ztvolftonkom sition (uz zbirku kompozicija Zzvd'lftonzuerk), 2 sv-, 1952—58 (II izd. 196 Studienmaterial fu'r den Zugang zur Zzvolftonkomposition, Osterreichische A sikzeitschrift, 1965; Musik in Film und Fernsehen, ibid., 1968. LIT.: R. Tenschert, Hanns Jelinek, SMZ, 1951. — H. A. Fiechtner, Hai Jelinek, Melos, 1953. — W. Maler, H. Jelinek. Anleitung zur Zwolftonkomj sition, ZFM, 1953. — E. Kfenek, Anleitung zur Zwolftonkomposition by Jelinek, MQ, 1954. — F. Wildgans, Hanns Jelinek, MGG, VI, 1957. B. Ać.
JELlNEK (Gelinek), Josef, ĉeški pijanist i kompozitor (Sedl 3. XII 1758 — Beĉ, 13. IV 1825). PohaĊao isusovaĉku gimnaz u Pfibramu, teologiju studirao u Pragu, gdje je 1786 zarede u muzici uĉenik J. Seegera (orgulje i kompozicija) i J. G. Albrecht bergera u Beĉu. Na Mozartovu preporuku postao kapelan i uĉiti klavira na dvoru kneza Ph. Kinskog u Pragu i zatim u B& (od oko 1795). Bio je sprijateljen s Beethovenom i J. Havdnoi J. je jedan od najistaknutijih klavirskih pedagoga i kompozitc svojega doba u Beĉu. Medu njegovim brojnim uĉenicima b je i austrijska carica Maria Luisa. DJELA. KOMORNA: 2 trija za ĉembalo, violinu i violonĉelo op. i< 21, 1797 i 1802; sonate za flautu i klavir i za violinu i klavir. — KLAVIRSK 3 sonate; Trois rondeaux; 65 ciklusa varijacija na popularne operne teme Moza (Don Giovanni, ĉarobna frula, Figarov pir), Paisiella (La Molinaraj, Beetr vena (Fidelio), Paera (Achille), Rossinija (Seviljski brijaĉ), Dalavraca (Nin i dr.; fantazije; plesovi. LIT.: K. M. Komma i F. Vernillat, Joseph Gelinek, MGG, VI, 1957-
JELMOLI, Hans, švicarski kompozitor, pijanist i muziĉ pisac (Ziirich, 17. I 1877 ■— 6. V 1936). Studirao na Hochovu koi zervatoriju u Frankfurtu na Majni, gdje su mu uĉitelji b: I. Knorr, B. Scholz, E. Humperdinck (kompozicija) i E. Engessi (klavir). Operni dirigent u Mainzu i Wiirzburgu, zatim ţiv u Ziirichu kao nastavnik kompozicije, pijanist^-muziĉki pisa> Najpoznatije su mu pjesme u dijalektu i Canti Ticinesi. DJELA: Schauspielouverture za orkestar, 1899. — Klavirski kvintet, 189 Divertimento za klavir i 9 instrumenata, 1909; 3 intermezza za violinu i klav; — Varijacije na škotsku pjesmu za klavir 4-ruĉno. — DRAMSKA. Oper Sein Vermdchtnis i Die Schweizer; bajka Prinz Goldhaar und die Ga'nsehiru Scenska muzika za drame Marignano (C. F. Wiegand) i Am Lebensquell (Biihlei igrokazi Die Badener Fahrt i Das Gespenst auf dem Petersturm; sveĉana ig Aphtodite. — VOKALNA: kantata za tenor solo, zbor i orkestar s tekstom Des Knaben Wunderhorn; Canti Ticinesi za sole, zbor i klavir; zborovi; sol -pjesme. — SPISI: Studien und Landschaften, 1906; Franz Curti, Neujahrsbh der Allgemeinen Musikgesellschaft in Ziirich, 1909; Festschrift zum fiinfzi jdhngen Jubildum des Konservatoriums fur Musik in Ziirich, 1926; Fcrrucc Busonis Zurcher Jahre, Neujahrsblatt der Allgemeinen Musikgesellschaft Ziirich, 1929.
JELYOTTE (Jeliote, Gćlvotte), Pierre de, francuski pj< vaĉ (Lasseube, Basses-Pvrćnees, 13. IV 1713 — Chateau d'Esto n. IX 1797). U Toulousei na školi St. Etienne uĉio ĉembalo, g taru, violonĉelo i kompoziciju. Solist zbora katedrale u Toulouse God. 1733—55 pjevao u operi u Parizu i uz to do 1765 na dvorskii koncertima, na kojima je koncertirao i kao gitarist i violonĉelis Komponirao komediju-balet Zeliska (1746).
LIT.: M. Lafon, Le Chanteur des Pvrenees, histoire de Jelvotte, le r de l'Opera, Le Musee des familles, 1859. — J.-G. Prod'Homme, Pierre de Je yotte (1713—1797), SBIMG, 1901—02. — A. Pougin, Un Tenor de l'Opei au XVIII e siecle: Pierre Jelvotte et les chanteurs de son temps, Pariš 190 — A. Menetrat, Pierre Jelvotte, MGG, VI, 1957.
JEMNITZ, Sandor, madţarski kompozitor, dirigent i muzici pisac (Budimpešta, 9. VIII 1890 — Balatonfoldvar, 8. VIII 1963 Studirao na Muziĉkoj akademiji u Budimpešti kod H. Koesslei (kompozicija), usavršavao se u Leipzigu kod M. Regera, K. Strat bea (orgulje) i H. Sitta (violina). God. 1917—21 kazališni korepe
JEMNITZ — JENKO titor u Bremenu i orkestralni dirigent u Ĉernovicama, Jihlavi i Scheveningenu; 1921—24 uĉio kod A. Schonberga u Berlinu, zatim se vraća u Budimpeštu. Otada djelovao kao pedagog, muziĉki kritiĉar novina Nepszava i stalni dopisnik stranih listova. IzmeĊu dva rata djela su mu ĉesto izvoĊena na meĊunarodnim festivalima suvremene muzike. — Pod utjecajem Regerove kontrapunktike i Schonbergove dodekafonije razvio vlastiti izrazito instrumentalni, naglašeno kontrapunktiĉki muziĉki govor. U kasnija djela unosio i obiljeţja novije madţarske muzike (Bartok). DJELA. ORKESTRALNA: koncert za komorni orkestar op. 12, 1931 (izvedeno kao balet s naslovom Divertimento, 1947); Concerto za gudaĉki orkestar op. 61, 1954; Nyitany (beke-unnepelyre) op. 58, 1951; preludij i fuga op. 13, 1933; Het miniatiir op. 14, 1948. — KOMORNA. 2 gudaĉka trija: op. 2, 1925 i Serenade op. 24, 1929; gudaĉki kvartet op. 55, 1950; 4 duhaĉka trija: I, op. 19, 1923; II, op. 20a; III, op. 20b i IV, op. 70, 1958; trio za violinu, violu i gitaru op. 33, 1932; kvartet sa trubljom op. 7, 1925; 3 sonate za violinu i klavir: op. 10. 14 i 22, 1921—25; sonata za violonĉelo i klavir op. 17, 1922; Duoszondta za violu i violonĉelo op. 25, 1927; sonata za flautu i klavir, 1931; Duoszondta za saksofon 1 banjo op. 28, 1934; 2 suite za violinu i klavir op. 57 i 60, 1952 —53; Partita za 2 violine op. 29, 1932; 3 sonate za violinu solo: op. 18, 37 i 44, 1922 —38; po jedna sonata za violu solo, za violonĉelo, za kontrabas, za flautu, za trublju i za harfu. — KLAVIRSKA. Pet sonata: I, op. 8, 1914; I I , Tdncszondta, 1927; I I I , op. 26, 1929; IV, op. 30, 1933 i V, op. 64, 1954; 2 sonatine; 17 bagatela i dr. ZA ORGULJE: 2 sonate, op. 68 i 72, 1959; sonata za orgu ljski pedal, 1938; IntroĊuctio, passacaglia e fuga. — VOKALNA: zborne kompozicije; ciklusi solo-pjesama na stihove Uhlanda, Adyja, Kosstolanvja i drugih. — SPISI: Bachlol Bartćkig (Od Bacha do Bartoka), I, 1937; Szenvedelyek szinpaddn (Na pozornici strasti), 1943; Schumann elete leveleiben (Schumannov ţivot u pismi ma), 1958; Mendelssohn, 1958; Beethoven elete leveleiben (Beethovenov ţivot u pismima), 1960; Chopin, 1960; Mozart 1961. LIT.: O. Gombosi, Ungarische Musik der Gegenwart, Melos 1927. — L. Pollatsek, Alexander Jemnitz und seine Kammermusik, Auftakt, 1930. — A. Salazar, Alexander Jemnitz, El Sol, 1935. — B. Szabalcsi, Jemnitz Ady-korusa, Nepszava, 1937, 225. — J. S. Weissmann, The Contemporarv Movement in Hungarv, Music To-Day, 1949. I. Ać.
JENKINS, John, engleski kompozitor i virtuoz na lutnji (Maidstone, 1592 — Kimberlev u Norfolku, 27. X 1678). Komorni muziĉar na dvoru Charlesa I i Charlesa II. Jenkinsov neobiĉno velik instrumentalni opus povezuje polifonu fantaziju za violu elizabetanskog doba sa troglasnim do osmoroglasnim fantazijama H. Purcella. Svoje suvremenike H. Lawesa i M. Lockea nadmašuje širinom i mnogostrukošću stvaranja i sposobnošću prihvaćanja novih muziĉkih tendencija. Jenkinsova svojedobno znamenita, a sad izgubljena zbirka 12 Sonatas for 2 Violins and a Base (1660) sadrţavala je (prema R. Northu) imitacije talijanskih trio-sonata; to su prve engleske sonate s continuom štampane u Engleskoj. Jenkinsova muzika za gudaĉke instrumente, u kojoj se najviše istiĉu fantazije za consorte viola, dijeli se u tri stilske skupine: strogo polifone, svjesno konzervativne ĉetvoroglasne fantazije; petoroglasne i šestoroglasne fantazije, pavane i In Nomine u mnogo laganijem, popularnom tonu i, najzad, kasne kompozicije koncertantnog stila. Iako su (prema R. Northu) Jenkinsova djela bila veoma popularna, štampano je samo nekoliko plesnih kompozicija (u zbornicima J. Plavforda Courtly Masquig Ayres, 1662, Musick's Handmaid, 1678, Apolo's Banquet, 1690 i dr.). I danas se gotovo sva njegova instrumentalna djela nalaze u rukopisu (najviše u Oxfordu).
263
postao slovenska himna. U srpskoj sredini nastavljao je J. rad u istom pravcu kao meĊu Slovencima. Njegova je uloga meĊu Srbima utoliko znaĉajnija, što je srpska umjetniĉka muzika prije njegova dolaska u Panĉevo i Beograd bila još u povojima, i tek ju je J. stao ozbiljnije i sistematski praktiĉno razvijati. Od osobitog je znaĉenja bio Jenkov kompozitorski rad u okviru beogradskog Narodnog pozorišta, jer je na podruĉju srpske scenske muzike bilo dotada malo pokušaja, D. JKNKO bez osobitog znaĉenja. Njegova scenska djela uglavnom su tipa igrokaza s pjevanjem; Vraĉara je zapravo prva srpska opereta, a Pribislav i Boţana, njegovo najbolje djelo, pribliţuje se romantiĉkoj operi C. M. Webera. Na podruĉju instrumentalne muzike, koje srpska muzika dotada još nije imala, najvaţnije su njegove uvertire, djelomiĉno za kazališne komade, a djelomiĉno samostalne. Formalno ih je gradio ili po klasiĉnim naĉelima ili po slobodnoj fantaziji. U svome stvaralaĉkom razvoju prešao je J. naroĉit put. Romantiĉni stilski okvir nije napuštao. Što je postajao zre liji, sve je više bio sklon većim muziĉkim oblicima. Imao je izrazit smisao za melodiku, ţivu zvuĉnost i jasnu arhitektoniku. U arhitektonici bio je J. preteţno homofoniĉar, iako se u njegovim instrumentalnim kompozicijama mogu zapaziti i polifoniĉki elementi, osobito ondje gdje oĉituje simfonijsko razraĊivanje. U poĉetku osjećaju se u njegovoj muzici razni utjecaji, od Glucka, preko Schuberta, Webera, Mendelssohna do Smetane. Prvenstveno se ti utjecaji odnose na formalnu i tehniĉku kompozicijsku stranu njegove muzike koja je po svom duhu slovenska i slavenska. Kasnije se sve više oslobaĊao tih uzora te se u motivima sve jaĉe naslanjao na elemente srpskog muziĉkog folklora. Njegov prijelaz na srpski nacionalni muziĉki stil svjedoĉi da se on pribliţio ideologiji K. Stankovića. Svojim djelom J. je postavio temelje srpskoj umjetniĉkoj muzici koja se bez njega ne bi mogla ni tako brzo, ni tako uspješno razvijati. U srpskim razmjerima bio je gotovo revolucionaran, otvorio je nove vidike i utro nove putove srpskoj muzici. Za slovensku muziku znaĉajan je kao jedan od prvih zastupnika romantizma; oko 1860 igrao je u slovenskom muziĉkom razvoju veliku ulogu. Jenkov je kompo-
DJEL A. INSTRUMENTALNA: 12 Sonat as for 2 Vi olins and a Base zuith a Thorough Base for the Organ or Theorbo, 1660; sonate za viole da gamba i continuo; arija s varijacijama za violinu, violu da gamba i continuo; nekoliko stotina suita za 2—4 glasa; oko 200 fantazija za 2—6 glasova; The Lady Katherine Audley's Bells za 2 glasa, 1662 (troglasna verzija štampana 1776); mnogo plesova (Mitter Rant, 1678; The Fleece Tozvern Rant i The Peterborough Rant, 1690; baletti; sarabande; allemande i dr.). — VOKALNA: Elegy on the Death of Will Lawes, 1648; Theophila, or Love's Sacrifice, aires, 1652; A Boat, a Boat i Come, Pretty naiden, dva rounda (catcha), 1652; Why Singhs thou, Shepherdy?, dijalog za sopran, bas, zbor.i continuo, 1669; nekoliko pjesama; himne; dva moteta. LIT.: J. Pulver, A Biographical Dictionary of Old English Music, London 1927. — E. H. Meyer, Die mehrstimmige Spielmusik des 17. Jahrhunderts in Nord- und Mitteleuropa, Kassel 1934. •— H. J. Sheper, J. Jenkins and the English Fantasia-Suite, Bulletin of the American Musicological Society, 1940. — E. H. Meyer, English Chamber Music, London 1946. — R. A. Warner, The Fantasia in the Works of J. Jenkins (disertacija), Ann Arbor (Michigan) 1951. — P. Evans, Seventeenth Century Chamber Music Manuscripts at Durham, Music and Letters, 1955. — H. F. Redlich, John Jenkins, MGG, VI 1957. —■ J. Troy Johnson, How to »Humour« J. Jenkins' Three-Part Dances: Performance Directions in a Newberry Library MS, Journal of the American Musi cological Society, 1967. — A. Ashbee, J. Jenkins's Fantasia-Suites for Treble, Two Basses and Org., I, Chelys I, 1969. — G. Dodd, Provisional Index of Works by J. Jenkins, ibid., 1969. K. Ko
JENKO, Davorin, kompozitor (Dvorje, 9. XI 1835 — Ljubljana, 25. XI 1914). Muziĉki se obrazovao većinom sam (djelomiĉno u Pragu, 1869—70). God. 1859—62 zborovoda Slovenskoga pjevaĉkog društva u Beĉu, 1863—65 dirigent Srpskog crkvenog pevaĉkog društva u Panĉevu, 1865—77 zborovoda Beogradskog pevaĉkog društva, 1871—1902 dirigent i kompozitor Narodnog pozorišta u Beogradu. Jenkov kompozitorski rad otpoĉinje 1858, u doba kada je svjesno stao sudjelovati u buĊenju slovenskih narodnih osjećaja. Kao zborovoda Slovenskoga pjevaĉkog društva komponirao je zborove koji su brzo postali popularni. Najznaĉajnija je kompozicija iz toga doba zbor Naprej, zastava slave koji je kasnije
D. JENKO. Iz uvertire Kosovo s autograf
264
JENKO — JENTSCH
zitorski rad zanimljiv i po tome, što je traţio jugoslavenski mu ziĉki stil; pokušaj nije uspio, pa je ova ĉinjenica zanimljivija za Jenkovu nacionalnu orijentaciju, nego za njegov umjetniĉki rad. Njegova muzika ostala je uglavnom ţiva i svjeţa do danas, te nema samo historijsko, već i umjetniĉko znaĉenje. DJELA. ORKESTRALNA. Uvertire: Kosovo, 1872; Milan, 1873; Srpkinja, 1888; Dido, 1892; Vraĉara; Jurmusa i Fatima; Potera; Tri svetla dana i Aleksandar, 1902. Fantazija Prvo Doba Srbije; obradbe narodnih plesova i napjeva; koraĉnice. — Obradbe slovenskih narodnih pjesama za klavir. ■— DRAMSKA: muzika za oko 90 »komada s pevanjem« (igrokaza) domaćih i stranih knjiţevnika; meĊu domaćima nalaze se: Blago cara Radovana (S. Jeftić); ĉestitam (K. Trifković); Ĉetiri miliona rubalja (S. Jeftić); Divlji lovac (F. S. Finţgar); Dobrila i Milenko (M. Ban); Dušan Silni (M. P. Šapĉanin); Đido (J. Veselinović i D. Brzak); Izbiraćica (K. Trifković); Jurmusa i Fatima (T. Pinterović); Knez Dobrosav (M. Ban); Krvni mir (S. Ćorovio); Ljubavno pismo (K. Trifković); Markova sablja (J. ĐorĊević); Merima (M. Ban); Milo! Obrenović (M. R. Maksimović); Miloš u Hatinima (M. P. Šapĉanin); Mladost Dositejeva (K. Trifković); Palanaĉke novine (D. Brzak); Potera (J. Veselinović — I. Stanojević); Pribislav i Boţana (D. J. Ilić); Proslavljanje kneza Mihajla (M. Ban); Saćurica i iubara (I. Okrugić); Seoba Srbalja (D. Jakšić); Slikar (N. Đorić); Srpske Cveti (M. Ban); Školski nadzornik (K. Trifković); Šokica (I. Okrugić-Sremac); Tri svetla dana (M. Cvetić i D. Brzak); Tera opoziciju (K. Trifković); Vanda (M. Ban); Vidosava (N. V. Đorić); Vuk Brankoviĉ (M. S. Đuriĉić); Za veru i slobodu (D. J. Ilić); Zaduţbina (M. P. Šapĉanin) i Ţivot za dinar (M. Milenković i Đ. Rajković). — VOKALNA: oko 110 zbornih kompo zicija; 10 dvopjeva; oko 20 solo-pjesama. — Oko 15 crkvenih kompozicija. LIT.: F. Rakuša, Slovensko petje v preteklih dobah, Ljubljana 1890. — K. Manojlović, O crkvenoj muzici kod Srba, Sv. C, 1921. — M. Tomandl, Davorin Jenko kao horovoda Panćevaĉkog srpskog crkvenog pevaĉkog društva, Letopis Matice srpske, 1935. — J. Barle, Davorin Jenko u Pragu god. 1879, Sv. C-, 1936. — 6". Sumarović, Pozorište kod Srba, Beograd 1939. — V. R. Đordević, Prilozi biografskom reĉniku srpskih muziĉara, Posebna izdanja SAN, 1950. — D. Cvetko, Davorin Jenko i njegovo doba, Beograd SAN, 1952. — Isti, Davorin Jenko. Doba, ţivlenje, delo, Ljubljana 1955. — 5". Đurić-Klajn, Istorijski razvoj muziĉke kulture u Srbiji, Beograd 1971. — V. Periĉić, Muziĉki stvaraoci u Srbiji, Beograd 1969. D. Co.
JENNER, Gustav, njemaĉki kompozitor (Keitum, otok Sylt, 3. XII 1865 — Marburg, 29. VIII 1920). Studirao u Kielu (H. Stange, T. Gange) i Beĉu (J. Brahms, E. Mandyczewski); jedini pravi Brahmsov uĉenik. Od 1895 muziĉki direktor i dirigent Akademskog koncertnog udruţenja u Marburgu. DJELA: serenada za orkestar, 1912. — KOMORNA: 3 gudaĉka kvarteta, 1908, 1910 i 1911; klavirski kvartet, 1905; trio za klavir, klarinet i rog, 1900; dvije sonate za violinu i klavir, oko 1896 i 1905; sonata za violonĉelo i klavir, 1901; sonata za klarinet i klavir, 1900. — Sonata za klavir, 1899. — Scenska muzika. — Zborovi; solo-pjesme. — SPISI: Johannes Brahms als Mensch, Lehrer und Kunstler, 1905; War Marxsen der rechte Lehrer fiir Brahms?, M, 1912; brojni ĉlanci u raznim ĉasopisima. LIT.: W. Kohleick, Gustav Jenner, Musik und Schrifttum, Wurzburg 1943. — R. Schaal, Gustav Jenner, MGG, VI, I9S7-
JENNY, Albert, švicarski kompozitor i dirigent (Solothurn, 24. IX 1912 —). Studirao na Konzervatoriju u Bernu (L. Lehr), Frankfurtu na Majni (B. Sekles, H. v. Schmeidel) i Kolnu (W. Braunfels, Ph. Jarnach), gdje je 1934 diplomirao. Od 1936 kapelnik kolegija St. Fidelis u Stansu (Nidwalden), zatim u Luzernu nastavnik na Konzervatoriju i na Školi za katoliĉku crkvenu muziku; uz to vodi oratorijski zbor Caecilienverein u Solothurnu te gradsko koncertno društvo i zbor meĊunarodnih Sveĉanih muziĉkih tjedana u Luzernu. — Pored crkvenih djela, J. je stvorio i vrijedne svjetovne kompozicije. Dvanaesttonska tehnika imala je u njegovu stvaranju samo epizodnu ulogu; J. smatra da mogućnosti tonaliteta još ni izdaleka nisu iscrpljene te da se osobito modernom upotrebom crkvenih naĉina mogu postići neslućeni rezultati. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za obou i gudaĉe, 1942; Konzerlanle Musik za violonĉelo i gudaĉe, 1938; rapsodija za saksofon i gudaĉe, 1938; Lustspielouvertiire za gudaĉe, 1939; Kleine Suite, 1935; suita za gudaĉe, 1947; scherzo, 1938; Symphonische Musik, 1939. — KOMORNA. Tri gudaĉka trija: 1927, 1936 i 1940; gudaĉki kvartet, 1931; sonata za violinu i klavir, 1944; 2 sonatine za violinu i klavir, 1933 i 1954; suita za 13 duhaĉkih instrumenata, 1933; duo za obou i fagot, 1934; Kammermusik za flautu, obou i violinu, 1954; Spielmusik za 2 violine i violu, 1939; rapsodija za saksofon i klavir, 1936; adagio i allegro za obou i klavir, 1944; elegija za rog i klavir, 1946. — KLAVIRSKA: 2 sonate, 1930 i 1933 (u 1 stavku); 2 sonatine, 1930 i 1952; Tanzstucke, 1931 i dr. — Kompozicije za orgulje (preludiji; fantazije). — DRAMSKA: školske opere Der Rubin, 1937 i Der Zerrissene, 1941; 4 sveĉane igre, 1947, 1949 i 1957. — VOKALNA: oratorij Dem unbekannten Gott, 1956. Kantate: Von den letzten Dingen, 1936; Kleine Weihnachtskantate, 1945; Das gute Ziel, 1957 i Singen und Spielen in Vollendung, 1962. Das Lied von der Schopfung (CIII psalam) za sole, zbor i orkestar, 1959; Antigone, 7 zborova za mješovite glasove, duhaĉe i udaraljke, 1945; Liederkreis, 9 pjesama za glas i gudaĉe, 1944; Liedersuite na teme starih švicarskih napjeva za vokalni kvartet i 8 instrumenata, 1954; zborovi; solo-pjesme. — CRKVENA. 9 misa (Missa dorica, 1938; Missa brevis, 1939; Einsiedler Feslmesse, 1948; Franziskus-Messe, I96iidr.); Te Deum, 1951; Freudeund Schmerz-Reguiem, 1953; moteti. LIT.: Musik der Zeit, Schweizer Komponisten, Bonn 1955. — 40 Schweizer Komponisten der Gegenwart, Bodensee 1956. — H. Ehinger, Albert Jennv, MGG, VI, 1957.
JENNY, Markus, švicarski muzikolog (Stein kraj St. Gallena, 1. VI 1924 —). Završio studij teologije u Baselu; tajnik MeĊunarodne grupe za himnologiju i suradnik ĉasopisa Jahrbuch fiir Liturgie und Hymnologie. DJELA (izbor): Ausfiihrliches systematisches Verzeichnis zum neuen deutsch-schzveizerischen Kirchengesangbuch, 1955; Die beiden bedeutendsten deutsch-schioeizerischen Kirchengesangbiicher des 17. Jahrhunderts, Jahrbuch fiir Liturgik und Hvmnologie, 1955; Die dlteste plane Fassung der Weise von »Ein fešte Burg', ibid., 1957; Zur Enstehungszeit und Herkunft der Strassburger Lutherzoeisen,
ibid., 1958—59 (sa K. Amelnom); Zzvinglis mehrstimmige Kompositionen, Zwi ana, 1960; Geschichte des deutsch-schzoeizerischen evangelischen Gesangbuc) 16. Jahrhundert, 1962; Neue Hypothesen zur Enstehung und Bedeutung von fešte Burg", Jahrbuch fiir Liturgik und Hvmnologie, 1964; Zvjinglis Sit zur Musik im Gottesdienst, 1966; Das neue katholische Kirchengesangbucl Schweiz, Musik und Gottesdienst, 1967; The Hymns of Zwingli and Lu A Comparison, Cantors at the Crossroads, Spomenica W. E. Buszin, 1967 Zukunft des evangelischen Kirchengesanges, Wort und Gemeinde, Festsc E. Thurnevsen, 1968; Ein Verlegerstreit um ein geistliches Gesangbuch, h und Verlag, Festschrift K. Votterle, 1968; Liedpsalmen und Psalmlieder im Ein) gesangbuch?, Musik und Altar, 1970; Zum Problem des neuen Gemeindeli Musik und Gottesdienst, 1970.
JENSEN, 1. Adolf, njemaĉki kompozitor (KSnigsberg, i ! 1837 — Baden-Baden, 23. I 1879). Njegovo muziĉko školovi bilo je nemetodiĉko i ĉesto prekidano; od 1852 uĉio preteţno s. Njegovi su uĉitelji kratko vrijeme bili L. Ehlert, L. Kohler i Marpurg. Namjestio se 1856 kao kućni muziĉki uĉitelj u Ru: poslije toga kazališni dirigent u Poznanu, Bvdgoszczu i Kob havnu; tu su mu pomagali struĉnim savjetom N. W. Gade : P. E. Hartmann. Vrativši se u KSnigsberg, djelovao kao dirig Musikalische Akademie, nastavnik i koncertni pijanist; 1866— bio je nastavnik klavira na Tausigovu institutu u Berlinu, za u Dresdenu. Posljednji decenij ţivota proveo u Meranu, Gr i Baden-Badenu. U Jensenovim lirskim klavirskim kompozicijama vidi se Sci manov, Chopinov i Lisztov utjecaj. Iako ponekad djeluju su\ sentimentalno, meĊu njima ima djela koja se mogu mjeriti s ost renjima njemaĉkih majstora romantike. MeĊutim, izvorni me dijski talent J. je pokazao u vokalnoj lirici, osobito u kasnijim so pjesmama; one su većinom prokomponirane sa samostalno raz jenom klavirskom dionicom. DJELA: koncertna uvertira; Der Gang nach Emmaus, za orkestar. — Ki VIRSKA: sonata u fis-molu op. 25; Vier Impromptus op. 20; Wanderbi op. 17; 25 etida op. 32; Deutsche Suite op. 36; Idyllen op. 43; Erotikon op. Scenes Carnavalesgues op. 56 i dr. — Opera Turandot. — VOKALNA. Za s zbor i orkestar: Jephthas Tochter i Donald Caird ist zvieder da. Kompozi za solo, zbor i instrumente; za sole, zbor i klavir; za zbor a cappella; ĉetvoropj Brojne solo-pjesme, ĉesto u ciklusima, na tekstove Geibela, Heinea, Schefl Goethea, Chamissa, EichendorrTa, Storma, Heisea, Uhlanda i dr. — >. Jensenova pisma obj. P. Kuczinski (Aus Briefen A. Jensem, mit einem Von des Empfa'ngers, 1879).
2. Gustav, njemaĉki violinist i kompozitor (Konigsbe 25. XII 1843 — Koln, 26. XI 1895). Brat Adolfa; studirao Berlinu kod S. Dehna i F. Lauba teoriju, a kod J. Joachima v linu. Violinist u KSnigsbergu, 1872—95 profesor harmonije kontrapunkta na Konzervatoriju u Kolnu. DJELA: simfonija u B-duru i druge kompozicije za orkestar. — KOA1C NA: gudaĉki kvartet op. n; klavirski trio op. 4; sonata za violinu i klavir op sonata za violonĉelo i klavir; 3 suite za violinu i klavir; kompozicije op. 15 i 18 za violinu solo. — Kompozicije za klavir. — Zborovi; solo-pjesme. — Iz Klassische Violinmusik, antologiju stare muzike za violinu. — Preveo udţbe Cours de Contrcpoint L. Cherubinija pod naslovom Theorie des Contrapunk 1896. LIT.: A. Niggli, A. Jensen, Zurich 1895. — Isti, A. Jensen, Berlin ic — G. Schzveizer, Das Liedschaffen A. Jensens (disertacija), Giessen 1933. H. Engel, A. Jensen, Ostpreussische Musik, 1937. — B. Witt, A. Jensen, A 1937. — R. Sielz, Adolf Jensen, MGG, VII, 1958.
JENSEN, Ludvig Paul Irgens, norveški kompozitor (C lo, 13. IV 1894 — Piazza Armerina, Sicilija, 11. IV 1969). U i klavir; u kompoziciji preteţno samouk. Po stilu djela mu pripada kasnoj romantici; u njima se oĉituje jak utjecaj norveške narod muzike. Ĉesto je primjenjivao princip varijacije i polifoniju. DJELA ORKESTRALNA: simfonija, 1942; Partita sinfonica, 19: varijacije i fuga, 1925; Passacaglia, 1926; Canto d'omaggio, 1950 i dr. — K virski kvintet, 1931; sonata za violinu i klavir, 1924. — Scenska muzika. Oratorij Heimferd, 1929 (1947 preraĊen kao opera); solo-pjesme. j
LIT.: O. Gurvin, Ludvig (Paul) Irgens Jensen, MGG, VII, 1958. —' Kortsen, Noen modale saertrekk i L. I. Jensens musikk, Norsk musikktidsskr 1967.
JENSEN, Niels Peter, danski kompozitor fKobenhav 23. VII 1802 —■ 14. X 1846). Slijep od djetinjstva, uĉio flaut orgulje i (kod F. Kuhlaua) teoriju, razvio se u vrsnog orgulja i flautista. Od 1827 orguljaš crkve sv. Petra u Kobenhavnu. DJELA: koncert za flautu. — Dvije sonate za flautu i klavir. Kompozic za flautu solo (dua; varijacije; fantazije; etide). — Kompozicije za klavir. Singspiel Robinson, 1834. Scenska muzika za klavir uz tragediju A. Oehlensch gera Voeringerne i Miklagard. — Nekoliko kantata. , LIT.: 5. Lunn, Niels Peter Jensen, MGG, VII, 1958. i
JENTSCH, Max, njemaĉki kompozitor i pijanist (Zies; kraj Brandenburga, 5. VIII 1855 — Stendal, 9. XI 1918). Uĉen Sternova konzervatorija (1876—80), zatim nastupao kao koncerti pijanist. God. 1884—89 u Carigradu, nakon toga u Berlinu (c 1892), gdje djeluje kao klavirski pedagog; 1894 preselio se u Be od 1899 nastavnik kompozicije na Kaiserovoj muziĉkoj škol Kasnije u Stendalu (najranije 1914). Pijanist lisztovskih karakter stika; u svojim briljantnim klavirskim kompozicijama oslanja se na Lisztovu muziku. DJELA. ORKESTRALNA: simfonija; simfonijska pjesma; klavirs koncert; Serenade. — KOMORNA: gudaĉki kvartet; klavirski kvintet; 2 sona
JENTSCH — JEREMlAŠ
LIT.: O. Wessely, Max Jentsch, MGG, VII, 1958.
JEPPESEN, Knud, danski muzikolog i kompozitor (Kobenhavn, 15. VIII 1892 —). Muzikologiju studirao na Univerzitetu u Kobenhavnu (A. Hammerich) i kod Th. Lauba, a kompoziciju kod C. Nielsena; 1916 poloţio drţavni ispit iz orgulja na Konzervatoriju, 1917 apsolvirao magisterij muzikologije na Univerzitetu; promovirao 1922 na Beĉkom univerzitetu (G. Adler). Od 1920 nastavnik teorije i muziĉke historije na Konzervatoriju u Kobenhavnu (od 1932 sudirektor). Uz to 1917—47 crkveni orguljaš. Od 1947 redoviti profesor muzikologije na Univerzitetu u Aarhusu i 1950—57 direktor Muzikološkog instituta. God. 1931—54 glavni urednik Acta musicologica. Izvrstan poznavalac talijanske polifone muzike XVI st., napisao niz vrijednih radova s toga podruĉja. DJELA: simfonija Sjaellandsfar, 1946; koncert za prirodni rog, 1942. — Kleines Sommer-Trio za flautu, violonĉelo i klavir, 1957. — Za orgulje: preludij i fuga, 1953; 50 koralnih predigra, 1957; Intonazione boreale, 1958. — Opera Rosaura (prema Goldoniju), 1950. — VOKALNA. Kantate: Reformationskantate, 1936; Dagcn viger og gaar bort za alt solo, zbor, gudaĉe i orgulje, 1952; Herrjon za zbor a cappella, 1954; boţiĉna kantata Hjerte, loft din Glaedes Vinger za solo, zbor, orgulje i orkestar, 1954; Domine, refugium factum est za sopran, flautu i violinu, 1958; Op, I Kristne, rusler Eder za zbor a cappella, 1958. Te Deum Danicum za sole, zbor i orkestar, 1945; Lave og Jon za zbor i orkestar, 1939; Zwei pathetische Lieder (Whitman) za zbor i orkestar, 1940. Za zbor a cappella: Danske Motetter, 1936; Danske Sange, 1943 i Vier Skakespeare-Lieder, 1951. Solo-pjesme. — SPISI: Der Palestrinastil und die Dissonanz (disertacija), 1923 (njemaĉko prošireno izd. 1925, engl. 1927 i 1946); Das »Sprunggesetz* des Palestrinastils, Kongressbericht Basel 1924, 1925; Ddnen, poglavlje u djelu G. Adler, Handbuch der Musikgeschichte, 1924; J. J. Fux und die moderne Kontrapunkttheorie, Kongressbericht Leipzig, 1925; Das isometrische Moment in der Vokalpolyphonie, Peter Wagner-Festschrift, 1926; Uber einen Brief Palestrinas, ibid.; Die Textlegung in der Chansonmusik des spateren 15. Jahrhunderts, 1927; Die neuentdeckten Biicher der Lauden des Ottaviano dei Petrucci, ZFMW, 1929—30; Wann entstand die Marcellus-Messe?, Adler-Festschrift, 1930; Kontrapunkt (priruĉnik klasiĉne vokalne polifonije; danski), 1930 (njem. 1935, III izd. 1962; engl. 1939); Die 3 Gafurius-Kodizes der Fabbrica del Duomo, Milano, AML, 1931; Ein venezianisches Laudenmanuskript, Krover-Festschrift, J 933; Ober einige unbekannte Frottolenhandschriften, AML, 1939; Venetian FolkSongs of the Renaissance, Papers Read by Members of the American Musi-cological Societv, 1939; Eine musiktheoretische Korrespondenz des friihen Cinoue-cento, AML, 1941; Nepi dallamelemek Octavio Petrucci Frottola-Kiadvdnyaiban {1504—1514), (Blago narodne pjesme u knjigama frottola O. Petruccija), Emlek-kbnyv Kodaly Zoltan, 1943; Marcellus-Probleme, AML, 1944—45; Zur Kritik der klassischen Harmonielehre, Kongressbericht Basel^ 1949; The Recently Disco-vered Mantova Masses of Palestrina. A Provisional Communication, AML, 1950; Die dlteste italienische Orgelmusik, Atti del Congresso internazionale di Mušica Sacra, 1950; Pierluigi da Palestrina, Herzog Guglielmo Gonzaga und die neugefun-denen Mantovaner-Messen Palestrinas. Ein ergdnzender Bericht, AML, 1953 i dr. — IZDANJA: Der Kopenhagener Chansonnier, 1927 (sa V. Brondalom); Vaerker af Mogens Pederson, Dania Sonans, I, 1933; Die mehrstimmige italienische Laude um 1500, 1935 (sa V. Brondalom); Die italienische Orgelmusik am Anfang des Cinauecento, 1943; La Flora (tal. arije i dueti), 3 sv., 1949; Le Messe di Mantova, I i II (sv. XVIII—XIX Palestrininih cjelokupnih djela), Istituto Italiano per ja Storia della Mušica, 1954; Italia Sacra mušica, 3 sv., 1962; Antichi balli veneziani per ĉembalo, 1962. LIT.: S. Sorensen, K. Jeppesen, AML, 1962. A. Vi.
JEPSON, Helen, ameriĉka pjevaĉica, sopran (Titusville, Pennsvlvania, 28. XI 1904 •—•). Pjevanje uĉila na Curtis Institute of Music u Philadelphiji (Q. Mario) i na tamošnjoj operi zapoĉela umjetniĉku karijeru. Ĉlanica opere u Montrealu, nastupala na radiju s orkestrom P. Whitemana, 1935—-43 solistica njujorškog Metropolitana i 1936—40 istodobno opere u Chicagu. Od 1943 djeluje kao nastavnik pjevanja na Bergen Junior Collegeu u New Yorku. Posebno se istakla kao interpret uloga u talijanskom i francuskom opernom repertoaru. JERAJ, Karei, violinist (Beĉ, 4. VII 1874 — Ljubljana, 30. XII 1951). Studirao na Konzervatoriju u Beĉu. Nastavnik violine na školi Glasbene Matice u Ljubljani (1893—95), violinist na Imperial Institute u Londonu, koncertni majstor Filharmonijskog orkestra i Dvorske opere u Beĉu (1900—19), profesor violine na Konzervatoriju u Ljubljani i ĉlan opernog i filharmonijskog orkestra. U Ljubljani organizirao i vodio omladinske koncerte i osnovao Orkestralno društvo Glasbene Matice (1919). Mnogo se brinuo oko muziĉkog odgoja slijepe omladine. Koncertirao u raznim evropskim mjestima. Komponirao za omladinu. LIT.: Naši skladatelji, Zbori, 1934.
D. Co.
JERAJ-ŠKERJANC, Karola, violonĉelistica (Beĉ, 24. III 1911 —). Kći Karela Jeraja i ţena Lucijana M. Škerjanca. Od 1918 u Ljubljani, gdje je studirala na Drţavnom konzervatoriju i di plomirala 1938 (B. Leskovic, G. Miiller, E. Beran). God. 1939 —66 predavala u Ljubljani violonĉelo na muziĉkim školama Sloge i Glasbene matice, na Akademiji za glasbo, u Zavodu za slepo mladino i Zavodu za glasbeno in baletno vzgojo. Odgojila niz uĉenika koji danas djeluju kao solisti i ĉlanovi orkestara u Jugosla viji. D. Co. JERBIĆ, Marijan, violonĉelist (Ljubljana, 11. II 1939 —). Studij završio 1961 na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu. Još kao student osvojio prvu nagradu na Janigrovom natjecanju, a za-
265
tim postao i laureat II jugoslavenskog natjecanja mladih muziĉ kih umjetnika. Solist Simfonijskog orkestra RTV Zagreb, po svetio se kasnije iskljuĉivo koncertantnoj karijeri; afirmirao se u zemlji i inozemstvu kao instrumentalist vlastite umjetniĉke fizionomije. je. Ko. JEREA, Hilda, rumunjski kompozitor (Ia§i, 17. III 1916 —). Studirala u Iasiju i na Konzervatoriju u Bukureštu (M. Jora, D. Cuclin, F. Musicescu); u kompoziciji se usavršavala u Parizu (N. Gallon) i Budimpešti (P. Kadosa). Koncertna pijanistica i profesor klavira na Konzervatoriju u Bukureštu (1948—49), 1966 utemeljila komorni ansambl Mušica nova. Suradnik više struĉnih muziĉkih ĉasopisa. DJELA. ORKESTRALNA: koncert za klavir, 1946; Patru recitdri, 1944; suita, 1945. — Dansuri romdnesti za violinu i klavir, 1948. — Kompozicije za klavir {Suita in stil romdnesc, 1939; suita Tabara de muntd, 1960). — Opera Ĉasa Bernardei Alba, 1966; balet Haiducii, 1956. — VOKALNA: oratorij Sub soarele pdcii, 1951; zborovi, solo pjesme.
JEREB, Peter, kompozitor (Cerkno na Goriškem, 1. VII 1868 — Litija, 3. X 1951). Uĉio na Orguljaškoj školi u Ljubljani. Orguljaš u Litiji, gdje je vodio i pjevaĉko društvo Lipa. Njegovi zborovi vrlo su popularni zbog dopadljive, iskreno doţivljene melodike. Imao je solidnu tehniku i mnogo smisla za finese vokalne dionice. DJELA. Muški zborovi: Pelin roţa i Napitnica; mješoviti zborovi: Na Posavju i Zimska. — Crkvene kompoziciie. LIT.: Naši skladatelji, Zbori, 1926. D. Co.
JEREMlAŠ, ĉeška obitelj muziĉara. 1. Bohuslav, kompozitor i muziĉki pedagog (Restokv, okrug Chrudim, 1. V 1859 — Ĉeške Budejovice, 18. I 1918). Sin kantora Josefa Jeremiaša, uĉio najprije u Hradcu Kralovemu, zatim na Orguljaškoj školi u Pragu (F. Z. Skuhersky). Od 1885 regens chori u Chocĉnu; od 1887 u Piseku, utemeljio i vodio muziĉku školu, amaterski orkestar i muški zbor, te organizirao koncerte istaknutih umjetnika (Ĉeški kvartet) i izvedbe velikih oratorijskih djela i opera. God. 1905 postao direktor Muziĉke škole u Ĉeškim Budĉjovicama i podigao taj zavod medu najznaĉajnije u Ĉeškoj. — U kompoziciji sljedbenik B. Smetane, vezan na nasljeĊe muziĉkog folklora; u crkvenim djelima pristaša Gecilijanskog pokreta. Zasluţan i kao pedagog, odgojitelj većeg broja muziĉara, napisao u svoje vrijeme vrlo cijenjenu Školu pjevanja. DJELA: Scherzo i Slavnostnipochod za orkestar. — Kompozicije za klavir {Album pro mladeţ, 4 sv. za klavir 4-ruĉno). — VOKALNA: Kantata Komenskemu; Jubilejni kantdta cisafi; Veznik za bariton^ zbor, klavir i komorni orke star; Hej, Slovane za zbor, harmonij i klavir; mješoviti i muški zborovi; ţenski tropjevi; solo-pjesme: Monolog stareho vevody; Mne* zddlo se; Piseh Zajmy; Stary mlddenec. — CRKVENA: misa, 1885; Vdnoĉni mše; Ĉeške reguiem; Vdnoĉni zpĉv pastyfti za alt, zbor, orgulje i komorni orkestar i dr. — INSTRUKTIVNA: Posvatne zpĉvy pro stfedni školy, 1890; Škola zpĉvu, 3 sv., 1907—I I ; Cviĉebnice zpĉvu, Sbornik stfednich škol (pjesmarica), 4 sv., 1888—92; Narodni pisnĉ unisono; Poboţnost jinocha studujiciho, 3 sv. (u suradnji s Nedvidekom). ■— Ĉlanci i polemike.
2. Jaroslav, kompozitor i pijanist (Pisek, 14. VIII 1889 — Ĉeške Budejovice, 16. I 1919). Sin Bohuslava; prvu poduku u klaviru dobio od majke; 1906—09 studirao na Konzervatoriju u Pragu, orgulje i kompoziciju kod K. Steckera, klavir kod A. Mikše; zatim se usavršavao kod V. Novaka. God. 1910—11 na stavnik na Muziĉkoj školi u Ĉeškim Budĉjovicama, 1911—12 dirigent Ljubljanske opere; poslije se nastanio u Pragu i djelovao kao klavirski virtuoz, pedagog i kompozitor. Koncertirao u do movini i na turnejama po Njemaĉkoj, Belgiji, Francuskoj (1913), Italiji i Švicarskoj (1914); bio je ĉlan Praškog trija (J., A. Synek, A. Reiser). Posljednju koncertnu turneju poduzeo s pjevaĉicom O. Borovom-Valouškovom, 1918, po Jugoslaviji. Veoma nadaren, J. je svoje stvaralaštvo zapoĉeo na tradiciji Smetane i Dvofaka; stajao je i pod utjecajem njemaĉkih kasnih romantiĉara (R. Wagner). Nastojeći da izgradi vlastiti izraz, oĉitovao maštovitost, vitalnost i smionost u savladavanju velikih oblika; svoje je umjetniĉke teţnje pokušao opravdati i teoretski, brojnim ĉlancima u struĉnim ĉasopisima. Najznaĉajnije mu je djelo oratorij Mistr Jan Hus.
DJELA. ORKESTRALNA: simfonijska pjesma Vitlzstvi idealu, 1909; Jami romance; Podzimni ndlada za gudaĉe. — KOMORNA: sonata za violonĉelo i klavir, 1908; sonata za violu i klavir, 1910; suita za violinu i klavir, 1909; 2 elegije za violu i klavir, 1907; Arabeska za violonĉelo i klavir. — Klavirske kompozicije. — DRAMSKA. Opere: Stary krdl, 1912 i Rimoni (nedovršena). Melodram Raport, 1913; Scenska muzika: Sestra Beatrice (Maeterlinck), 1914; Tristan {]. Maria), 1915 i Nu (O. Dymov), 1916. — VOKALNA: oratorij Mistr Jan Hus, 1915; Satansky dar za zbor i orkestar, 1908; zborovi; dvopjevi; solo-pjesme s orkestrom (TH panny) i s klavirom (Matćino srdce). — SPISI: Ad voćem: Jandćkova Pastorkyha a Smetana, 1916; Pozndmky k vyznamu J. Suka, Ĉeška revue. 1917 i dr. LIT.: J. Maria, Pamatnik Jaroslavu Jeremiašovi, Praha 1919. — B. Bilohldvek, Jaroslav Jeremiaš (s cjelokupnim popisom djela), Praha 1935.
3. Otakar, kompozitor i dirigent (Pisek, 17. X 1892 — Prag, 5. III 1962). Brat Jaroslava; studirao 1907—09 na Praškom kon zervatoriju, orgulje kod J. Kliĉke, teoriju i kompoziciju kod K. Steckera; uz to uĉio privatno violonĉelo kod J. Buriana; 1909
JEREMlAŠ — JERSILD
266
—io usavršavao se u kompoziciji kod V. No vika. God. 1911—13 ĉlan Ĉeške filharmonije i Praškog trija; 1913 —18 nastavnik i 1918 —29 direktor Muziĉke škole u Ĉeškim Budejovicama; ondje je osnovao (1920) i vodio pjevaĉko društvo Foerster i kao dirigent nastupao u O. JEREMlAŠ
I
■£■
novoosnovanom Opernom kazalištu. God. 1929 postao šef-dirigent novoosnovanog Simfonijskog orkestra Praškog radija koji je vodio do 1945 i razvio u znaĉajan ansambl. Uz to kao gost dirigira Ĉeškom filharmonijom i opernim predstavama u Nacionalnom kazalištu. Od 1945 direktor opere Praškog nacionalnog kazališta, 1951 povukao se zbog bolesti. Vrlo aktivan i kao organizator, suosnivaĉ društva O. Ostrĉil (1935) i Z. Fibich (1940) te od 1941 predsjednik udruţenja za suvremenu ĉešku muziku Pfitomnost. Mnogostrana umjetniĉka liĉnost, J. se u svom stvaralaĉkom radu nadovezao na ĉešku muziĉku tradiciju (Smetana, J. B. Foerster, Fibich), povezujući je s aktualnim slobodarskim teţnjama svojega naroda. Razvijajući se, u velikim simfonijskim i dramskim djelima, pod utjecajem neoromantizma, prešao je oko 1918 (pjesma Jen dal) sa subjektivizma na herojski nacionalizam. Glavna su obiljeţja njegova muziĉkog jezika, široka, patetiĉna melodika povezana s disonantnim harmonijama, efektna instrumentacija te dinamiĉko i agogiĉko kontrastiranje. Kao dirigent zasluţan je za razvoj Simfonijskog orkestra praške Radio-stanice, kao i za izvoĊenje znaĉajnih djela svjetske, a napose ĉeške klasiĉne, romantiĉke i suvremene muzike. Odgojio je više istaknutih kompozitora; njegovi su uĉenici bili J. Hanuš, V. Nejedlv, J. M. Burghauser i J. Doubrava. DJELA. ORKESTRALNA. Dvije simfonije: I, u c-molu op. 4, 1910—11 1 II, u g-molu, op. 11, 1914—15; Jami ouvertura op. 9, 1912; Pisni jara za mali orkestar, 1907—08; Podzimni suita za gudaĉki orkestar, 1907—08; Chordlni pfedehra (preradba noneta Fantaste na staroĉeske chordly), 1939. — KOMORNA'. gudaĉki kvartet u d-molu op. 3, 1910; Suita ve starem slohu za gudaĉki kvartet op. 6, 1910; gudaĉki kvintet u c-molu op. 7, 1911; klavirski trio u A-duru op. 2, 1909—10; klavirski kvartet u e-molu op. 5, 1911; Fantasie na staroĉeske chordly za nonet, 1939; Ndlady za violonĉelo i klavir. — KLAVIRSKA: 2 sonate op. I, 1909 i op. 10 (u I stavku), 1913; ciklus Zdltskeho raje; Tri pastorely ; Ciacona na thema V. Novaka, 1910; Variace na thema hebrejskeho chordlu op. 8, 1913 i dr. — DRAMSKA. Opere: Bratfi Karamazovi (prema Dostojevskom), 1928 i Enšpigl, 1949. Melodrami: Romance o Karlu IV, 1917 i Vyzva, 1936. Muzika za veći broj scenskih djela i filmova. — VOKALNA. Kantate Tvurci Fausta (prema Goetheu), 1932 i Piseh o rodne zemi (J. Hora), 1941. Pfisaha za zbor, zborno recitiranje, simf. i duhaĉki orkestar, 1932; Fantasie za orkestar i 2 mješovita zbora, 1915; Cigdnovy housle za sole, muški zbor i orkestar, 1908 (ponovo instrumentirao V. Smetaĉek, 1936); Jen dal!, marš za orkestari mješoviti zbor, 1937 (kao trio marša upotrebljena istoimena solo-pjesma iz 1918); Duddcke pisne za soliste i mješoviti zbor. Brojni muški, ţenski i mješoviti zborovi: ciklusi Zborov, 1927 i Pred novym dnem, 1933; Z lesa; Ostrava; Jami piseh; V zemi ĉeške i dr. Dvopjevi: Umlklo stromu šumĉni; Jami i dr. Solo-pjesme uz orkestar (Laska, 1921; Dva zpSvy 1930) i uz klavir (10 pisni; Motiv divĉi; Setkdni; Modhtba). — Obradbe: ĉeške narodni pisne i Moravske a slovenske narodni pisni za sole, zbor i orkestar, 1932—33; Tri sme~si narodnich pisni pro diti za sole, djeĉji zbor i orkestar, 1934 —42. — SPISI: L. Jandĉek, 1938; Praktiĉki pokyny k instrumentaci symfonickeho orchestru, 1942 (novo izd. 1959); Praktiĉke pokyny k dirigovdni, 1943 (IV izd. 1959); brojne studije i ĉlanci (K vyvoji souĉasne hudby, Hudebni Rozhledv, 1924; Mravnost v umšni. Ĉeška Hudba, 1934 i dr.). LIT.: H. H. Stuckenschmidt, Briider Karamasow als Oper, Melos, 1928. — J. Plavec, Otakar Jeremiaš, Praha 1943. — J. Vdlek, Narodni umelec O. Jeremiaš, Hudebni Rozhledv, 1950—51. —J. Plavec, K šedesatym narozeninatn Otakara Jeremiaše, ibid., 1952. — Z. Nejedly, O. Jeremiaš, ibid., 1954. — H. Hlavsova, Otakar jeremiaš: Bratfi Karamasovi, Praha 1958. —J. Buţga, Jeremiaš, 1. Bohuslav, 2. Jaroslav, 3. Otakar, MGG, VII, 1958. — M. Jeremid-šovdBudikovd 3 Ze vzpominek na O. Jeremiaše, Ţiva hudba 1968. I. Aĉ.
JERGER, Alfred, austrijski pjevaĉ, bas-bariton (Brno, 9. VI 1889 —). Na Muziĉkoj akademiji u Beĉu studirao dirigiranje i muzikologiju (R. Fuchs, H. Gradener, G. Gutheil) i 1913 postao operetni dirigent u Passauu, zatim u Winterthuru i Ziirichu. Na opernoj pozornici debitirao 1917 u Ziirichu kao Lothario (Thomas, Mignon). God. 1919—21 solist opere u Miinchenu i od 1921 kroz više od tri decenija ĉlan Drţavne opere u Beĉu. Napustivši pjevaĉku karijeru djelovao u Beĉu kao redatelj Volksopere i profesor na Muziĉkoj akademiji (od 1947). Dugogodišnji gost Sveĉanih igara u Salzburgu, posebno se istakao u Mozartovim operama kao Don Giovanni, Guglielmo (Cosi fan tutte), Grof Almaviva (Figarov pir) i kao Pizzaro (Beethoven, Fidelio). J. je obradio libreta opera Don Pasquale (Donizetti) i Dvije udovice (Smetana) te operete Šišmiš (J. Strauss). JERGER, Wilhelm Franz, austrijski kompozitor i muzikolog (Beĉ, 27. IX 1902 —). Odgojen u Beĉkom djeĉaĉkom zboru,
studirao na Akademiji za muziku i kazališnu umjetnost i koc Schalka u Beĉu; studij muzikologije s doktoratom završio ] na Univerzitetu u Fribourgu (Švicarska). Od 1922 kontrab; orkestra Drţavne opere i Beĉkih filharmoniĉara, od 1938 J tavnik na beĉkoj Muziĉkoj akademiji. Od 1948 djeluje u Luzei nastupa i kao dirigent. Od 1958 direktor je Bruckner-konze torija u Beĉu. DJELA. ORKESTRALNA: Klassische Sinfonie, 1944; Sinfonia t salisburgemis; Concerto grosso za gudaĉe i klavir, 1936; Partita, 1934; Si« sche Varialionen u'ber ein Choralthema, 1938; Theresianische Fešte, 1944. — gudaĉka kvarteta. — Kompozicije za orgulje.— VOKALNA: oratorij Hymm den Herrn, 1938; kantata Es schaut der weite Kreis der Erde, 1936; Magnifica zbor, orkestar, i orgulje; solo-pjesme. — SPISI: Der Weg zu den Saitenin menten. Der Kontrabass, 1935; Die IViener Philharmoniker. Erbe und Senc 1942; Constantin Reindl, ein unbekannter Zeitgenosse W. A. Mozarts, Mo Jahrbuch, 1954; Musikerbrevier, 1954. — Redigirao zbirke pisama: E an die Wiener Philharmoniker, 1942; Liebesbriefe grosser Musiker, 1950; Wai -Nietzsches Briefmechsel Vldhrend des Triebschener Idylls, 1951; W. A. Mo Briefe und Zeugnisse aus seiner Zeit, 1955.
LIT.: W. Jerger, Wilhelm Jerger, MGG, VII, 1958.
JERITZA, Maria (pravo ime Mitzi Jedliĉka), ĉeška pjc ĉiĉa, sopran (Brno, 6. X 1887 —). Uĉila kod S. Auspitzera u Br gdje je pjevala u kazališnom zboru. Karijeru zapoĉela kao opere pjevaĉica u Miinchenu (1908—10). Na opernoj pozornici debiti: 1910 u Olomoucu kao Elsa (Wagner, Lohengrin); 1911 angaţir u Beĉu na Volksoperi, a 1912—21 na Dvorskoj operi. U tom i dobiju gostovala u Pragu, Budimpešti, Odessi, Berlinu, Breme Stuttgartu (Ariadna na svjetskoj praizvedbi Straussove opere Ariadna na Naksosu, 1912) i Stockholmu. God. 1921—32 ĉlanica opere Metropolitan u New Yorku i na turnejama po Americi, Francuskoj, Engleskoj (Covent Garden), Danskoj, Madţarskoj i dr. God. 1935 povukla se sa scene; ponovo nastupala poslije rata na Metropolitanu {Tosca, 1948; Šišmiš, 1951) i Beĉu {Salome, 1950; Tosca i Ĉedo zapada, 1953—54). Njezin snaţni glas i jaki dramski talent omogućivali su joj u prvom redu scenski sugestivnu interpretaciju efektnih likova kao što su M. JERITZA Carmen (Bizet), Tosca i Turandot (Puccini), Violanta i Marietta (Korngold, Violama i 1 tote Stadt), Santuzza (Mascagni, Cavalleria rusticana), Jem (Janaĉek) i Salome (Strauss), ali je velik uspeh postigla i kreacija Wagnerovih likova (Elsa, Senta, Sieglinde)! Snimala je i na filr Napisala autobiografiju Sunlight and Song, 1924. LIT.: W. Wymetal, Maria Jeritza, Wien 1922. — O. Iro, Maria Jeri Die Stimmbildung, 1925. — E. Decsev, Maria Jeritza, Wien 1931. — H. Kuh Maria Jeritza, MGG, VII, 1958.
JERMOLAJEV, Aleksej Nikolajeviĉ, sovjetski ples koreograf i pedagog (Petrograd, 23. II 1910 —). Klasiĉni b£ uĉio na Baletnoj školi u Lenjingradu kod Ponomarjeva i Vaganove; diplomirao 1926 briljantnom interpretacijom u bali Talisman. Iste godine angaţiran u Lenjingradu, pokazao kao izuzetan plesaĉ, muţevan, obdaren ĉudesnim skokom i sn; nim glumaĉkim talentom, u ulogama herojskog karaktera. 1 1930 ĉlan je Velikog teatra u Moskvi i partner M. Semjono God. 1937 kreirao glavnu ulogu u baletu Plamen Pariza (Asafje Nakon povrede noge tumaĉio pantomimske uloge u kojima ispoljio svoj dramatski talenat. Njegove su zapaţene koreogral Slavuj (Krošner) i Plamena srca (Zolotarjev). Bavi se i pedagošk radom: sada je umjetniĉki direktor Moskovske baletne škole. JERSILD, Jorgen, danski kompozitor (Kobenhavn, 17. 1 1913 —). Na Univerzitetu u Kobenhavnu završio 1940 stui muzikologije; kompoziciju uĉio kod P. Schierbecka i kasnije k< A. Roussela u Parizu, klavir kod A. Stoffregena. God. 1939— sekretar muziĉkog odsjeka Danskog radija, od 1943 nastavu na Konzervatoriju u Kobenhavnu (od 1953 profesor). Jersildo stvaralaštvo stoji pod francuskim utjecajem. Središnje mjes u njegovu opusu zauzimaju balet Lunefulde Lucinda, duhaĉ kvintet At spille i Skoven i klavirska suita Trois pieces en conce: J. je znatno pridonio razvoju muziĉkog školstva u Danskoj, os bito na podruĉju odgoja sluha. DJELA. INSTRUMENTALNA: Pastorale za gudaĉe, 1946; Kleine Su iiber alte ddnische und schtvedische Spielmannsmotive 7.2, gudaĉe, harfu, timpa i udaraljke; At spille i Skoven za duhaĉki kvintet, 1947; kvartet za klarinet, fag violinu i violonĉelo, 1931; Ouartettipiccoli za gudaĉki kvartet, 1950. — KLA VL SKA: sonata, 1957; Capriccio, 1940; Trois pieces en concert, 1945; Duo concertai za 2 klavira, 1956. — Balet Lunefulde Lucinda, 1954. Scenska muzika. — VOKA
JERSILD — JEUNESSES MUSICALES NA: 3 koncertsange, 1944; To strofiske sange, 1944; 3 Madrigaler za mješoviti zbor; zborovi; djeĉje pjesme i dr. — SPISI: Loerebog i Solfege (2 sv.), 1948—51 (njemaĉki prijevod Lehrbuch der Gehorbildung, 1957); De gamle danske Voegtervers, 1951; studije i ĉlanci; kritike. LIT.: N. Schiaring, Jorgen Jersild, MGG, VII, 1958.
JERŠOV, Ivan Vasiljeviĉ, sovjetski pjevaĉ, tenor (Mali Nesvetaj kraj Novoĉerkaska, 20. XI 1867 — Taškent, 21. XI 1943). Studij muzike završio 1893 na Konzervatoriju u Petrogradu (A. G. Rubinstein, A. K. Ljadov) i tamo još iste godine debitirao na pozornici Marijinskog kazališta. Nakon što se u pjevanju usavršavao u Italiji, djelovao u Petrogradu (Lenjingradu) kao operni solist Marijinskog kazališta (1895—1929) i profesor na Konzervatoriju (1916—43). Jedan od najistaknutijih sovjetskih opernih umjetnika svoje generacije, ostvario niz kreacija dramskog tenorskog faha koje su se odlikovale muziĉkom ljepotom i scenskom uvjerljivošću. U njegove najbolje uloge ubrajale su se Florestan (Beethoven, Fidelio), Otelio (Verdi), Sobinin (Glinka, Ivan Susanjiri), Car Berendej i Sadko (Rimski-Korsakov, Snjeguroĉka i Sadko) i dr.; posebno se istakao u Wagnerovim operama Tannhduser, Lohengrin i Tristan i Izolda. Podjednako zapaţen bio je J. i kao koncertni pjevaĉ. LIT.: 3. CmapK, neTep6yprcKaH onepa H ee Macrepa (1890—1910), JleHHHrpaA i MocKBa 1940. — B. EoedaHos-EepesoecKuu, HBaH EpmoB, MocKBa i JleHHHrpafl 1951. — JI. Koiau, HBaH EpuioB, CoBe-rcKaH My3biKa, 1956.
JERVIS-READ, Harold Vincent, engleski kompozitor (Powyke, Worcestershire, 14. III 1883 — Salisbury, 15. XII 1945). Nastavnik kompozicije na Royal Academy oj Music u Londonu. Njegove kompozicije odlikuju se poetiĉnošću. DJELA: preludij, varijacije i koda za violinu, violonĉelo i orkestar; Concenino da camera za 2 violine, klavir i gudaĉe, 1928. — Gudaĉki sekstet, 1927. — Brojne klavirske kompozicije (2 sonate). — The Hound of Heaven za tenor, djeĉaĉki zbor, orkestar i orgulje, 1923. Za zbor i orkestar: Dream Tryst, 1922; That Land; To the Daughter of Earth i dr. Solo-pjesme.
JESINGHAUS, Walter, švicarski kompozitor i dirigent (Genova, 13. VII 1902 •—■ Canton Ticino, 17. IX 1966). Uĉio violinu na Konzervatoriju u Milanu (E. Polo) i u Luganu (C. Thomson), 1918—20 studirao na Konzervatoriju u Ziirichu kompoziciju (V. Andreae) i teoriju (Ph. Jarnach), zatim na Konzervatoriju u Baselu bio uĉenik H. Sutera i G. Haesera. God. 1921 zapoĉeo dirigentsku djelatnost u kazalištima u Elberfeldu i Barmenu, kasnije u Mannheimu, Duisburgu i Bbchumu. Od 1926 ţivio u Luganu kao orguljaš, zborovoĊa i kompozitor. Iako je poštivao izraţajna sredstva suvremene muzike, u svojim kompozicijama koristio ih je umjereno. Pronašao je mnoga djela iz XVII st. nastala u kantonu Ticino i zalagao se za njihovu renesansu. God. 1932 ■—56 ĉesto je sudjelovao kao virtuoz na violi d' amore u izvedbama te stare muzike na radio-stanici Monte Ceneri. DJELA. ORKESTRALNA: simfonijeta, 1958; Conceno gregoriano za orgulje; 2 Concenina za violu d'amore; Festliche Musik za 2 flaute, trublju, klavir i gudaĉe, 1939; Concertino, 1932; Spielmusik za gudaĉe, 1934; sonata, 1948; Praeludium festivum, 1951; La Leggenda della Madonna Pellegrina, 1953; La Leggenda del Tesoro, 1953; 5 Leggende Ticinesi; Augusto Piccard. — KOMORNA: 2 gudaĉka kvarteta; gudaĉki trio, 1930; suita za gudaĉki trio, 1921; gudaĉki sekstet; klavirski trio, 1927; Serenata delV Abruzzesiana za violinu, violu d'amore i violonĉelo, 1958; Sinfonietta da camera za oktet; sonata za violinu i klavir, 1922. Za violu i klavir: sonata; Sonatina festiva, 1939 i sonatina, 1948. Sonata za violinu solo, 1922; 3 sonate i Sonatina nostalgica za violu solo, 1951. Za violu d'amore solo: sonate; Sonatina bucolica, 1951; Concertino, 1950 i partita, 1957. Sonatina za violonĉelo i klavir; suita za violonĉelo solo, 1923. — KLAVIRSKA: 2 sonate, 1922 i 1924; sonatina, 1923; suita, 1927; koncert za 2 klavira. — ZA ORGULJE: Pastorala, 1921; Concertus gregorianus, 1923; fantazija, 1927; suita i dr. — DRAMSKA: igrokaz Tartuf! (Moliere), 1924; legenda Schwester Beatrix (M. Maeterlinck), 1928; Bellinda e il Mostro; La Luna e la citta (Garcia Lorca); Sonata, 1948. — VOKALNA. Za sole, zbor i orkestar: Hymne an die Freundschaft (Holderlin); Marieniieder, 1926; Cantico dclla terra (G. F. de Lamorte), 1942; Symphonia Coralis, 1944. Zborovi (Das Hohelied); solo-pjesme uz orkestar (Der sternhelle Weg; Ausfahrt) i oko . ^^r^v 20 uz klavir (Cerchi a"Argento; Liederzyklus na tekstove Rilkea, Morgensterna, Chiese, Gozzana i dr.). — Obradio Missa sine nomine (Tadei da Gandria). — Napisao brojne ĉlanke u struĉnim publikacijama; izdao Festschrift fiir Friedrich Klosc zum 80. Geburstag 29. XI 1942. LIT.: D. Poli, Walter Jesinghaus, Milano 1926. ■—■ Isti, Pretesti musi-cali, Milano 1956.
JESIPOVA (Esipova), Anna Nikolajevna, ruska pi janistica (Petrograd, 12. II 1851 — 18. VIII 1914). Stu dirala kod T. Leschetickog na Petrogradskom konzervatoriju. Debitirala u Petrogradu 1874 i poslije uspjeha na koncerti ma po Rusiji, koncertirala u Londonu (1874), Parizu (1875), u Sjevernoj Americi (1876) i
A. N. JESIPOVA
267
dr. IzmeĊu 1874 i 1885 odrţala 669 koncerata. Nastupala i kao komorni muziĉar, zajedno sa H. Wieniawskim i K. Davidovom u Parizu. God. 1893—1908 predavala klavir na Petrogradskom konzervatoriju. Uĉenici su joj bili L. Kreutzer, A. Borowski, S. Prokofjev i mnogi drugi. LIT.: T. EepKMau, A. M. EcnnoBa, MocKBa i JleHHHrparj 1948. — H. EeptneHCOH, A. M. EcunOBa, JleHHHrpa/j 1960.
JESSEL, Leon, njemaĉki kompozitor i dirigent (Stettin, 22. I 1871 — Berlin, 4. I 1942). U muzici uĉenik C. Pohla, H. Rowea i C. A. Lorenza u Stettinu. Operni dirigent u Bielefeldu, Stettinu, Freibergu (Saska), Chemnitzu, Liibecku, Bremenu i Kielu. Posvetivši se iskljuĉivo kompoziciji zabavne muzike, ţivio u Liibecku i od 1911 u Berlinu. Od 1934 do 1945 njegova se djela nisu smjela izvoditi u Njemaĉkoj, 1941—42, do pred samu smrt, zatoĉen u logoru. Od njegovih su djela najveću popularnost doţivjeli karakterni komadi Die Parade der Zinnsoldaten op. 123 i Der Rose Hochzeitstag op. 216, a od opereta SchzvarzvialĊmadel. DJELA. Operete, Singspieli, vodvilji: Die beiden Husaren, 1913; Wer zuletzt lacht, 1914; Schwarzwaldmddel, 1917; Ohne Mdnner kein Vergniigen, 1918; Die ndrrische Liebe, 1919; Verliebte Frauen, 1920; Die Postmeisterin, 1921; Die Schzualbenhochzeit, 1921; Das Detektivmddel, 1921; Ein modernes Mddel, 1922; Des Konigs Nachbarin, 1923; Der keusche Benjamin, 1924; Meine Tochter Otto, 1924; Prinzessin Husch, 1925; Die kleine Studentin, 1926; Mddels, die man liebt 1927; Die Luxuskabine 1929; Junger Wein, 1933; Die goldene Muhle, 1936. — Zborovi; solo-pjesme; marševi; plesovi i dr. LIT.: O. Keller, Die Operette, Leipzig 1926. — K. Westermeyer, Operette im Wandel des Zeitgeistes, Munchen 1931. —■ 5. Czech, Das Operettenbuch, Stuttgart 1950. — A. Wiirz, Reclams Operettenfuhrer, Stuttgart 1951. — E. Nick, Leon Jessel, MGG, VII, 1958. — O. Schneidereit, Operettenbuch, Berlin 1961 (VIII izd.).
JESSNER, Irene, ameriĉka pjevaĉica austrijskog podrijetla, sopran (Beĉ, 1909 —). Studirala na Muziĉkoj akademiji u Beĉu; debitirala 1930 u Teplicama (Ĉeška) kao Elsa (Wagner, Lohengrin). Pjevala na Njemaĉkoj operi u Pragu, u Brnu i Miinchenu; 1936—52 ĉlanica Metropolitana u New Yorku. Gostovala u Chicagu, San Franciscu i na Teatro Colon u Buenos Airesu. Napustivši opernu pozornicu posvetila se pjevaĉkoj pedagogiji u New Yorku. Svoj najviši umjetniĉki domet ostvarila u mladodramskom repertoaru i to kao interpret uloga u operama R. Straussa. JEU (d' orgue), francuski naziv za registar u orguljama, tj. za niz svirala (od najdubljeg do najvišeg tona) koje daju istu boju zvuka. Registri se dijele općenito na tri glavne grupe: jeu de fonds su temeljni labijalni registri; jeu d'anches su jeziĉnjaci; jeu de mutation su mješanice (miksture). Gr and jeu i plein jeu je danas isto što i tutti, tj. zajedniĉki nastup svih registara u orguljama ili harmoniju. JEUNE FRANCE, francuska kompozitorska skupina u kojoj su se okupili Andre Jolivet (1905 —), Yves Baudrier (1906 —), Daniel-Lesur (1908 ■—■) i Olivier Messiaen (1908 —). Utemeljili su je 1936, kao reakciju na tendencije starije francuske generacije i na apstrakciju u muzici, s teţnjom za ponovnom humanizacijom muzike. Skupina je djelovala do 1939, kada je mobilizacijom i ratom prekinut njen rad. U Manifestu grupe (1936) stoji, medu ostalim: ». . . tendencije ove grupe razliĉite su i slaţu se samo u ţelji za uzajamnom iskrenošću, poštovanjem i kritiĉkim povjerenjem; njen je cilj stvaranje ţive muzike . . . Ona se takoĊer nada, da će ohrabriti francusku školu koju indiferentnost pušta da umre . . .«. Deviza skupine izraţena je rijeĉima: iskrenost, ĉovjeĉnost, svijest o odgovornosti, dalekoseţnost. Ĉlanovi skupine bili su vezani samo zajedniĉkim idejnim programom, dok su u stvaralaĉkom radu krenuli meĊusobno posve neovisno, vlastitim putevima. Opće estetske teţnje grupe okupile su s vremenom velik broj francuskih kompozitora koji su pod utjecajem J. F. izvršili zaokret prema »ljudskom i humanistiĉkom« u muzici. Grupa J. F. istupala je pred javnošću skupnim izvedbama djela svojih ĉlanova. LIT.: J. J. Brothier, La »Jeune France«: Y. Baudrier, A. Jolivet, Daniel-Lesur, O. Messiean, Pariš 1956.
JEUNESSES MUSICALES (Fćderation internationale des jeunesses musicales, F. I. J. M.)» meĊunarodni savez organizacije muziĉke omladine, utemeljen 1946 u Bruxellesu, sa zadatkom da razvija i širi medu mladeţi smisao i ljubav za muziku putem koncertnih i kazališnih priredbi, popraćenih struĉnim komentarima. Osnivanje svjetske federacije nadovezalo se na rad koji su zapoĉele belgijske i francuske J. M. još za rata. God. 1939 pokrenuo je Marcel Cuvelier u Belgiji, a 1941 Rene Nicoly u Francuskoj, muziĉku omladinsku organizaciju, koja je kod omladine imala probuditi interes i razumijevanje za muziku da bi na taj naĉin podigla opću kulturu omladine i djelovala na nju odgojno. Ta su nastojanja iz skromnih poĉetaka prerasla u MeĊunarodni savez koji obuhvaća blizu milijun ĉlanova grupiranih u sekcije velikog broja zemalja Evrope, Amerike, Afrike i Azije. Federaciji pripadaju organizacije muziĉke omladine Argentine, Austrije, Belgije, Brazila, Engleske, Francuske, Italije, Izraela, Jugoslavije
268
JEUNESSES MUSICALES — JEVREJSKA MUZIKA
(od 1962), Japana, Luxemburga, Meksika, Nizozemske, Portugala, Španjolske, Švicarske, Urugvaja, itd. U organizaciji Saveza, odnosno pojedinih sekcija F. I. J. M., prireĊuju se (otkupljuju) koncerti i kazališne predstave u izvedbi prvorazrednih umjetnika uz vrlo niske ulaznine. Specijalno birani i sastavljeni programi izvode se uz komentare, kako bi se pomoću njih mladi slušatelji i teoretski uputili i pripravili na »praktiĉni« dio priredbe. Programi obuhvaćaju djela razliĉitih razdoblja muziĉke povijesti, a i suvremene muzike ili su posvećeni posebnim temama: historijskom pregledu muzike jednog naroda, prikazu razvitka odreĊenog muziĉkog oblika, stvaranju jedne liĉnosti, itd. Federacija organizira i godišnje kongrese sviju sekcija kojima prisustvuje po nekoliko tisuća ĉlanova omladinaca. -> Muziĉka omladina Jugoslavije. LIT.: M. Cuvelier, Les Jeunesses Musicales dans le Monde, Le Musique dans le Monde, RM : 1958.
JEU PARTI (starofranc. podijeljena igra; provansalski joc partit), vrsta srednjovjekovne natjecateljske pjesme. Izgradili su je trubaduri, a njegovali trouveri osobito na pjevaĉkim natjecanjima što su ih organizirala udruţenja pjesnika i pjevaĉa (->■ Puy) kao jednu vrstu pjevaĉkog rata. Izvodili su je dva pjesnika, odnosno pjevaĉa koji su odmjeravali svoju vještinu pjevajući naizmjence, svaki po jednu strofu pjesme. Najprije je pjevaĉ, koji izaziva na takmiĉenje, izloţio u uvodnoj strofi neko sporno pitanje, većinom na temu dvorske ljubavi, pozivajući partnera da iznese svoje mišljenje. Pošto se drugi pjevaĉ opredijelio za jedrio od dvaju mogućih rješenja prvi je prihvatio suprotno, izlaţući u idućoj strofi protuargumente. Oba partnera morali su se pridrţavati iste vrste strofe, s istim brojem stihova, jednakom shemom sroka i istom melodijom kakvu je spjevao pjevaĉ-izazivaĉ. Opseg strofe varirao je izmeĊu 6—15 stihova, a većina saĉuvanih pjesama ima 6 strofa. Pjesma je ĉesto završavala sa dvije kraće zakljuĉne strofe (envoi) u kojima partneri, svaki za sebe, pozivaju u obranu svojega mišljenja po jednog ili više sudaca, imenujući obiĉno odliĉnike ili svoje zaštitnike da bi im na taj naĉin zapravo izrazili pohvalnicu. Osobita draţ tih pjesama bila je u domišljatoj', originalnoj i vješto vodenoj argumentaciji. Ali se u j. p., za razliku od -> tenso, izbjegavala polemika. Za j. p. su karakteristiĉne upravo spontane, duhovite replike sa znatnim udjelom erotike. Najstarija j. p. nastala je izmeĊu 1181 i 1186, a saĉuvalo se u svemu 182 pjesme od ĉega je velika većina spjevana na Puy u Arrasu. Melodije su najvjerojatnije kontrafakta, tj. otprije poznate, što potvrĊuje, pored ostalog, ĉinjenica da je od 10 saĉuvanih zbirki samo 4 popraćeno melodijama. LIT.: K. Knobloch, Die Streitgedichte im Provenzalischen und Altfranzosischen (disertacija), Breslau 1886. — F. Fiset, Das altfranzosische Jeu parti, Romanische Forschungen, 1906. — A. L&ngfors, Recueil general des jeux partis francais (sadrţi izdanje tekstova), Pariš 1926. — F. Gennrich, Der Gesangwettstreit im Parfait du Paon, Romanische Forschungen, 1947. — E. Kohler, Zur Geschichte des altprovenzalischen und altfranzosischen Streitgedichts, Wissen schaftliche Zeitschrift der Universitats Leipzig, 1951 —52. — F. Gennrich, Jeu parti, MGG VII, 1958. I. Ać.
JEVĐENIJEVIĆ-BRANDL, Nada, violinistica (Maribor, 18. VII 1899 —). Violinu studirala na Muziĉkoj akademiji u Beĉu (A. Rose) i na Muziĉkoj akademiji u Zagrebu (V. Huml). God. 1929 osnovala Brandl-trio i s njim prireĊivala koncerte u domovini i inozemstvu (Njemaĉka, Austrija, Ĉehoslovaĉka, Madţarska, Bugarska, Francuska, Španjolska). Poslije Drugoga svjetskog rata ĉlan mnogih komornih sastava, medu kojima i u Slovenskom triju sa O. Bajdeom i M. Lipovšekom. Nastupala ĉesto i solistiĉki. M. Spe. JEVREJSKA MUZIKA. 1. Prema podacima iz Biblije j. m. je odvajkada sluţila prvenstveno bogosluţju, koje se obavljalo u jeruzalemskom hramu i u sinagogama. Izvodili su je odabrani svećenici-leviti pjevanjem i sviranjem na raznim instrumentima (hasosra-STthxn& truba, magrefa-orgulje, nevel-haite, kinor-lira, Aa&V-dvostruka oboa i dr.). Dok je instrumentalna muzika nakon razorenja hrama (70) pala u zaborav, pjevanje odlomaka iz Biblije, osobito psalama, odrţalo se do danas. U nekim psalmima sudjelovali su i vjernici pjevajući Hallelujah ili Amen, a ima tragova koji pokazuju da se pjevalo i u dva zbora, na antifonalni naĉin. Najstarija vrsta hebrejskog pjevanja bila je kantilacija, tj. ĉitanje biblijskih proznih tekstova uz primjenu nekih utvrĊenih melodijskih formula, zabiljeţenih posebnim znakovima (ta'~ amiri). Muziĉko znaĉenje ta'amina prenosilo se usmenom predajom i znatno razlikovalo kroz stoljeća. Premda su neki od tih znakova saĉuvani u rukopisima iz IX, i XI—XII st., istom su u XVI st. J. Reuchlin (»De accentibus«, 1518) i S. Miinster (»Institutiones Hebraicae«, 1524) otkrili njihovo pravo znaĉenje. Tako je, npr., jedan od tih znakova t'liša gadola doţivio ove varijante:
a) b)
c) d)
r 1 0 JU. a) Miinsterov zapis; b) varijanta iz sjeverne Evrope; c) i z Maroka; Egipta i Sirije
U nekim krajevima i obredima isti se znak odnosi na ' melodiĉkih formula, prema tome, u kojoj se biblijskoj knjizi mjenjuje. Kod pjevanja molitava uzimaju se kao podloga starir teme ili motivi koji se najĉešće pretvaraju u slobodnu impr< zaciju, ponekad virtuoznog karaktera. Ovo se pjevanje zove canut, a pjevaĉ molitava kacan. Napjevi novije ritualne mu: potjeĉu iz IX st. Mnogi od tih napjeva pokazuju da su nas iz nejevrejskih vrela. Tako, npr., poznati »Kol Nidre« djelomi potjeĉe iz gregorijanskog pjevanja, »Maoz Zur« iz protestants korala (»Nun freut Euch Ihr frommen Christen«), a »Ade Melek« iz Verdijeve »Traviate«. Osim ritualnih napjeva pos i naboţne pjesme, tzv. zmirot, koje se pjevaju kod kuće, a za prave puĉke pjesme (npr. ljubavne, svatovske, plesne, uspava i si.) u kojima se odraţava ĉitav osjećajni i društveni ţivot, osol Jevreja iz istoĉne Evrope. U XVII st. jevrejski kompozitori napuštaju svoju tradii nalnu muziku i uvode suvremeni naĉin izraţavanja u formaln i sadrţajnom pogledu (npr. Salomone Rossi u svojem »Haši Ašer Lišlomo« iz 1622), a u XVIII st., nakon uvoĊenja orgi i pjevaĉkih zborova u sinagoge i u nedostatku prikladne muţ za ovakve sastave, poseţu za svjetovnim, ĉesto ĉak opernim i plesi kompozicijama. Kao ustuk ovakvu stanju dolazi do reformacije 1 dicionalnog pjevanja. Zapoĉeli su je A. Beer (1738—1821) i Jacobson (1768—1828), a proveo Salamon Sulzer (1804—18c Zbirke jevrejskih napjeva objavili su, meĊu ostalima: 5. Nai bourg, Recueil de ehants . . . des Israelites, 1876; J. S. i Cremien, Chants hebraiques . . . , 1885; Fr. Consolo, S( szire Israel . . . , 1892; A. Danon, Recueil des romances jud espagnoles . . . , 1896; A. Z. IĊelsohn, Hebraisch-orientalisc Melodienschatz (10 sv.), 1914—32; E. de Sola i D. Agui, The Ancient Melodies of the . . . Jews, 1931; A. de Larrea * lacin, Cancionero judio ... (4 sv.), od 1952; Out-of-Print Cl sics of Svnagogal Music (25 sv.), 1953—55; Ch. Vinaver, Anti logy of Jewish Music, 1955; O. Camhy, Liturgie sephan 1959; E. Werner, Hebraische Musik, 1961. LIT.: A. Z. IĊelsohn, Parallelen zwischen gregorianischen und hebrai: -orientalischen Gesangweisen, ZFMW, 1921—22. — S. B. Finesinger, Mu Instruments in the Old Testament, 1926. — D. Lauko, Die jiidische Mi 1926. — A. Hemsi, La Musique de Ia Torah, AIexandria 1929. — A. Z. 1 sohn, Jewish Music in Its Historical Development, New York 1929 (II izd. 19 — P. Neal, Some Early Jewish Musicians, MQ, 1931. — A. Z. IĊelsohn, wish Liturgv, New York 1932. — Isti, Deutsche Elemente im alten Svnagoj gesang, ZFMW, 1932—33. — R. Lachmann, Jewish Cantillation and Sonj the Išle of Djerba, Jerusalem 1940. — E. Kolari, Musikinstrumente und : Vervvendung im Alten Testament, Helsinki 1947. — H. Loewenstein (Avena, Etudes sur le cancionero judeo-espagnol, Sefarad, 1960. — E. Gerson-K Halleluia and Jubilus in Hebrew -Oriental Chant, Spomenica H. Besselt Leipzig 1961. — H. Loezvenstein (Avenary), Studies in the Hebrew, Svrian Greek Liturgical Recitative, Tel Aviv 1963. — B. Bayer, The Material Re of Music in Ancient Palestine. . . , Tel Aviv 1963. —■ E. Werner, Die Bedeut der Totenmeerrollen fiir die Musikgeschichte, Studia musicologica, 1963. E. Gerson-Kiwi, The Bards of the Bible, ibid., 19Ć5. — /. Adler, Les Chs synagogaux . . . , Revue de Musicologie, 1965. A. Vi
JEVREJSKA MUZIKA. Sviraĉ šofara u sinagogi, talijanska minijatura, XV
JEVREJSKA MUZIKA — JEVSEJEV 2. Staru tradiciju sinagogalnog pevanja nisu prekinuli mnogi vekovi ţivota jevrejskog naroda van otadţbine. Sakupljaĉ i istraţivaĉ jevrejskih narodnih melodija A. Idelsohn dokazao je u svojim zbirkama i radovima (»Hebraischorientalischer Melodienschatz«, IO sv.) da su obredni napevi najstarijih jevrejskih zajednica u Persiji i Jemenu identiĉni ili bar veoma sliĉni melodijama kojima se u istim prilikama (npr. pri recitovanju starozavetnih tekstova) sluţe Jevreji u najnovije vreme u Poljskoj, Nemaĉkoj i juţnoj Francuskoj. Konzervativizam jevrejskog predanja saĉuvao je autentiĉni izvorni karakter ovih napeva. Pored ovih starih obrednih melodija nicale su u jevrejskim zajednicama na istoku Evrope (Poljska, Rusija) i nove narodne pesme svetovnog karaktera. Usprkos mnogim stranim uticajima (preteţno slovenskim) ove pesme; nose takoĊer specifiĉno jevrejsko obeleţje. Pod vodstvom Joeld Engela osniva se 1908 u Petrogradu Udruţenje za jevrejsku narodnu muziku sa teţnjom da stvori umetniĉku muziku Jevreja na osnovi istoĉnojevrejskoga narodnog melosa. Prenošenjem ideološkog i kulturnog centra jevrejstva u Palestinu, ta su nastojanja, zajedno sa glavnim predstavnicima ovog kruga, Engelom i drugima, prešla takoĊer u staru otadţbinu i udarila u njoj prve temelje muzike Izraela. Na tlu Izraela niĉe i razvija se i nova narodna pesma. Dok su prvi naseljenici (uglavnom iz istoĉnoevropskih zemalja) pevali još svoje stare pesme koje su doneli sa sobom, »jidiš«-pesme sa psihologijom geta, preteţno melanholiĉnog prizvuka, karakter pesama iz temelja se izmenio kada je odrasla nova generacija, roĊena u Izraelu, ĉiji je materinji jezik bio hebrejski. Pod novim uslovima ţivota, zbog uticaja sredine i mešanja raznovrsnih folklornih elemenata useljenika iz najrazliĉitijih krajeva sveta, stvara se nova narodna pesma vezana za novi naĉin ţivota u novoj drţavi. Muzika Izraela, dotada vekovima samo religiozna molitva i tuţni vapaj, poprima vidove sliĉne muzici svakoga drugog naroda: ona je duhovna i svetovna, sveĉana i vesela, prazniĉna pesma i pesma uz rad, deĉja i školska pesma, kao i patriotska i vojniĉka, muzika u koncertnim dvoranama i muzika uz narodne i društvene igre. Umetniĉka muzika Izraela hrani se iz ĉetiri glavna izvora: iz starih obrednih sinagogalnih napeva uz koje se od najstarijih vremena recituje tekst Biblije; iz melodija istoĉnoevropske narodne pesme; iz uticaja muziĉke kulture onih zemalja iz kojih su došli doseljeni kompozitori (Rusija, Nemaĉka, Ĉeška, Madţarska) i najzad iz posebnih uslova nove izraelske stvarnosti i njenog sveta. Ovamo treba ubrojiti i folklor jemenskih Jevreja i druge azijsko-orijentalne folklorne uticaje crpene iz pesama koje su sa sobom donele u Izrael mnoge grupe useljenika sa arapskih podruĉja. Uopšte: spajanje, sinteza orijentalnih elemenata izvornog jevrejskog folklora i ambijenta same zemlje sa tradicijama i dostignućima evropske kulture, koju su poneli sa sobom useljenici iz Evrope, pretstavlja jedan od glavnih problema umetniĉke muzike Izraela. Pioniri muzike Izraela bili su već pomenuti Joel Engel (1868 —1927) i Gabrijel Grad (1890—1950). Njihovi radovi temelje se na korišćenju istoĉnoevropske jevrejske narodne pesme. Nastavljaĉi tog smera, koji bi se mogli nazvati istoĉnoevropskom nacionalnom školom, jesu: Jichak Edel (1896—) i Moše Rapaport (1903—). Istoj školi pripadaju Joahim Stutchevsky (1891—) u ĉijem se stvaranju ispoljuje uz to i uticaj savremene beĉke škole, zatim Aviasaf Barnea (Bernstein, 1903—) i Josef Kaminski (1906—), autor uspelog Concertina za trublju i orkestar, koji u svom stvaranju naroĉito neguje muziĉki humor. Nasuprot njima, kompozitori druge grupe oslanjaju se ponajviše na tekovine savremene evropske muzike. Istaknuta liĉnost meĊu njima je Erich Walter Sternberg (1898—). Preteţni deo njegovih kompozicija raĊen je na jevrejske i biblijske sadrţaje, ali njegova muzika ne nosi specifiĉno jevrejski ili izraelski karakter, već je bliţa nemaĉkoj neoromantici i C. Debussvju (simfonijske varijacije »Dvanaest plemena Izraela«; orkestarska svita »Josip i njegova braća«). Pristaše impresionizma su i Karei Salomon (1897—) i Avraham Daus (1902—). Pod uticajem P. Hindemitha komponuju Hanoh Jacoby (1909—) i Josef Tal (Griintal, 1910—), autor simfonijske poeme »Exodus« i simfonijske kantate »Mati se raduje«. Kompozicije poznatog knjiţevnika Maxa Broda (1884—1968) srodne su umetnosti G. Mahlera. Schonbergovoj školi pripadaju Stefan Wolpe (1902—), Bernd Bergel (1909—), Herbert Brun (1918—) i Jehošua Lakner (1924—). Potaknut delovanjem B. Bartoka Odon Partos (1907—) nastoji da u svoja dela unese specifiĉna ritmiĉka obeleţja jevrejske narodne muzike; on se bavi i nauĉnom obradbom jevrejskog muziĉkog folklora. MeĊu uĉenicima francuske škole istiĉu se Menahem Avidom (1908—) i Arthur Gelbrun (1913—). Izvoran i znaĉajan smer predstavlja tzv. istoĉnomediteranska škola. Ona teţi stvaranju juţnjaĉke muzike, proţete jarkim i prozraĉnim, jasnim svetlom Sredozemlja, tvrdih, ĉesto asimetriĉnih ritmova, sa upornim ponavljanjima i bogatom istoĉnjaĉkom raznovrsnošću varijacija,
269
sa monodijskim, gdekad sasvim jednoglasnim stavom inspi-risanim folklorom jemenskih Jevreja u kome i slika izraelskog predela i klime ima £3: gdekad vaţan uticaj. Glavni predstavnici ovog pravca jesu: Paul Ben-Haim {Frankenburger, 1897 —), najistaknutiji autor savremene jevrejske simfonijske muzike, i DE Aleksander Uria Boscovich (1907 —1964), kompozitor veoma uspelih koncerata za obou i za Saflbs violinu, »Semitske svite« za orkestar i brojnih scenskih muzika. Ovoj grupi pripada i jedan od najplodnijih i najpopularnijih izraelskih muziĉara Mare Lav-ry sa: (1903—); on je napisao prvu izraelsku operu »Dan tTO Hašomer« (Ĉuvar Dan) i prvi izraelski oratorij »Pesma nad pesmama« (na biblijski tekst). Uz njega istiĉe se i Jehuda H. Wohl (1904—). Od mlaĊih izraelskih kompozitora, koji su se školovali većinom u otadţbini, znaĉajni su: Haim Aleksander (1915—), Mordehaj Seter Starominski (1916—), Moša Lustig (1922—), Robert Starer (1924—), Ben--Zion JEVREJSKA MUZIKA. Stranica iz djela De Orgad (1926 —) i accentibus et orthographia Hebraeorum J. Reuchlina, 1518 Gazi Bertini (1927—). Muziĉki ţivot u Izraelu bujan je i raznovrstan. Muziĉke škole i organizacije, radio i televizija, pozorišta, veći i manji orkestri, kamerni ansambli i solisti ostvaruju njegovo bogatstvo. Muziĉko školstvo Izraela potiĉe još iz 1910 kad je utemeljen Tel Aviv i u njemu osnovana prva muziĉka škola. Nekoliko godina posle otvorena je muziĉka škola u Jeruzalemu (direktor A. Z. Idelsohn). Danas deluju u Izraelu 2 muziĉke akademije — u Tel-Avivu i Jeruzalemu — i niz srednjih i niţih muziĉkih škola u raznim mestima. Orkestri, kamerni ansambli, zborovi i opera postojali su već u dvadesetim godinama ovog veka. Stalna opera zapoĉela je radom 1923. God. 1929 osnovano je Udruţenje za savremenu muziku. Neobiĉno je znaĉajna 1936 godina, kad je zapoĉela delatnost Palestinskog orkestra (danas Izraelski filharmonijski orkestar) i radio-stanice u Jeruzalemu. U mladoj jevrejskoj muzikologiji istaknuto mesto zauzimaju A. Z. Idelsohn (1882—1938) i P. E. Grademoitz (1910—). Nadovezujući na rad pionira jevrejske muziĉke znanosti J. Engela oni istraţuju osebine narodne umetnosti i istorijski razvoj umetniĉke muzike Izraela, kao i jevrejskih zajednica van otadţbine; njihov rad obuhvata i crkvenu muziku sinagoga i svetovne pesme jevrejskog naroda. Znaĉajno dostignuće jevrejske muzikologije je velika zbirka (10 sv.) narodnih pesama koje je sabrao i 1914—32 izdao A. Z. Idelsohn; njegov rad na sakupljanju narodnih pesama nastavio je 1935—39 R. Lachmann, a od 1947 E. Gerson-Kiwi. Najveće delo E. P. Gradenvvitza je istorija jevrejske muzike »The Music of Israel« (1949) u kojoj iznosi niz dragocenih podataka. Uz Idelsohna i Gradenvvitza istiĉu se muzikološkim delovanjem H. Avenary (Loezaenstein), H. Schmueli i J. Spector. LIT.: P. Nettl, Alte jiidische Spielleute und Musik, Praha 1923. — A. Z. Idelsohn, Jewish Music in Its Historical Development, New York 1929. — J. Edel, Hašir ha-erec-jisraeli (Izraelska pesma), 1942. — C. Sachs, The Rise of Music . . . . New York 1943. — E. P. Grademoitz, The Music of Israel, Its Rise and Growth trough 5000 Years, New York 1949 (španski Buenos Aires 1949; nemaĉki Kassel 1965). — M. Brod, Die Musik Israels, Tel-Aviv 1951. —■ A. M. Rothmuller, Die Musik der Juden. Versuch einer geschichtlichen Darstellung ihrer Entvricklung und ihres Wesens, Zurich 1951 (engl. prevod, Lon don 1953 i New York 1954), — S. Sendrey, Bibliography of Jevrish Music, New York 1951. — E. P. Gradenviitz, Music and Musicians in Israel, Jerusalem 1952. — /. Rabinovjitsch, Of Jewish Music, Ancient and Modern, Montreal 1952. — A. Wehser, The Modern Renaissance of Jewish Music, 1953. — E. Gerson-Kiuii, Musicology in Israel, AML, 1958. — Ista i G. B. Pinthus, Jiidi sche Musik, MGG. VII, 1958. — D. Lapson, Jewish Dances of Eastern and Cen tral Europe, Journal of the International Folk Music Council, 1963. — A. U. Boskovttck, La Musique israelienne contemporaine, ibid., 1964. — A. L. Ringer, Musical Composition in Modern Israel, MQ, 1965. A. Pr.
JEVSEJEV (Evseev), Sergej Vasiljeviĉ, sovjetski kompozitor i pijanist (Moskva, 25. I 1894 — 16. III 1956). Uĉio najprije kod G. E. Konusa (klavir) i N. Medtnera (teorija), zatim kod S. Tanjejeva (kontrapunkt i fuga); diplomirao na Moskovskom konzer-
