Наслов оригинала: Amelie Kuhrt The Ancient Near East c. 3000-330 в с Volume Two Routledge London and New York Први пут објављено 1995. у издању Routledge 11 New Fetter Lane, London EC4P 4EE Истовремено објављено у САД и Канади у издању Routledge 29 West 35th Street, New York, NY 10001 © 1995 Amelie Kuhrt
АМЕЛИКУРТ
СТАРИ ИСТОК од 3000. до 330. године п.н.е. Други том
Српско издање приредила мр Данијела Стефановић
ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА - БЕОГРАД 2004
Одговорни уредник НЕБОЈША ЈОВАНОВИЋ Директор и Главни уредник проф. др РАДОШ ЉУШИЋ
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 94(394) 94(35) 94(32) КУРТ, Амели Стари исток: од 3000. до 330. године п.н.е. Т. 2 / Амели Курт; превеле Аника Крстић и Олга Пелцер. - 1 . изд. Београд : Завод за уџбенике и наставна средства, 2004 (Београд : БИГЗ). - IX, стр.; 401-834 : табеле; 24 cm Превод дела: The Ancient Near East / Amelie Kuhrt. - Тираж 1.000. - Библиографија: стр. 401-815 : табеле; 24 cm ISBN 86-17-12773-2 a) Блиски исток - Историја - Стари век COBISS.SR-ID 119090188
Садржај
Списактабела.................................................................................................................... IX ДЕО Ш ПОЛИТИЧКЕ ПРОМЕНЕ И ВЕЛИКА ЦАРСТВА (око 1200-330) ..................................................................................................401 8 JIEBAHT око 1200-око 720 ........................................................................................ 401 Криза и политичке промене између око 1200. и 900........................................... 401 8а ЈУНароди с мора“ ..........................................................................................................402 8бАрамејци ...................................................................................................................... 410 Асирски извори.......................................................................................................... 412 Вавилонски извори.................................................................................................... 416 Извори са Л еванта........................................................................................ ........... 417 Закљ учци....................................................................................................................418 8в Опстанак иентара КасноГ бронзаноГ до б а .......................................................... 419 8e(i) Феничани............................................................................................................ 419 Извори и проблеми ............................................................................................ 421 Развој феничанских градова ............................................................................ 425 8в(и) Новохетитске државе ....................................................................................429 Дефиниција и локација......................................................................................429 Извори за политичке и друштвене прилике.................................................. 432 Закључак..............................................................................................................434 8д Израел: стварање мале левантинске државе око 1200-900. ............................ 435 8дО )У вод....................................................................................................................435 Стари завет ..........................................................................................................437 Импликације библијског критицизма на рану историју И зр а ел а............ 442 8д(и) Проблем израиљског насељавања.............................................................. 444 Дефинисање проблема......................................................................................444 Приступи проблему............................................................................................449 Закључак.............................................................................................................. 456 8д(Ш) Појава израиљске држ аве............................................................................ 456 Опш типреглед.................................................................................................... 456 Хронологија и извори........................................................................................ 459 Израел и судије....................................................................................................461 Саул, први краљ И зраела..................................................................................463 8д(1у) Тријумф Јудеје................................................................................................467
VI
Амели Курш
У водиизвори...................................................................................................... 467 Давид......................................................................................................................469 Соломон................................................................................................................ 473 8д(У) Раздвојене државе Израела и Јудеје............................................................ 477 8е Државе Леванта и А сирско идрство у деветом и осмом веку ........................ 479 Општаслика ..............................................................................................................479 Случај Израела и Јудеје .......................................................................................... 483 Извори ........................................................................................................................484 Историјски оквир......................................................................................................487 Закључак....................................................................................................................491 9 НОВОАСИРСКО ЦАРСТВО (934-610)................................................................ 494 9а Асирски анали и други историографски извори ................................................ 495 96 Од територијалне државе до идрске моћи (934-745)........................................ 500 Развој асирске стратегије (934-884)...................................................................... 500 Ашурнасирпал II и Шалманесер III (883-824)...................................................... 506 Проблеми у Асирији: 823-745...................................................................................512 9и Империјална експанзија и консолидација (744-око 630).................................... 517 Тиглат-паласар III и Шалманесер V ......................................................................517 С аргонН ......................................................................................................................519 Сенахериб, Есархадон и Ашурбанипал................................................................ 521 9д Структура АсирскоГ идрства................................................................................ 523 Извори................................................................................................................................523 Краљевска власт, рат и империјална идеологија...................................................... 528 Господар живота и см рти ........................................................................................ 528 Бранилац асирског поретка.................................................................................... 531 Асирски краљ и божанства потчињених народа................................................ 535 Верност, терор, милост и освета............................................................................ 538 Плодови рата..............................................................................................................542 Наслеђивање краљевске власти, краљевска породица и д в о р .............................. 543 Избор и образовање престолонаследника.......................................................... 543 Краљ и његови учени саветници............................................................................ 547 Краљевски укоп ........................................................................................................549 Краљице и краљевске ж е н е .................................................................................... 550 Краљевска деца.......................................................................................................... 553 Краљевска пратња.................................................................................................... 554 Организацијацарства .................................................................................................... 556 Провинције........................................................................................................................ 556 Радна снага, војна обавеза и порески систем ............................................................ 557 Комуникација, трговина и просперитет .................................................................... 560 Градови и краљеви.......................................................................................................... 563 9е Пад Асирије..................................................................................................................566
Ciuapu u c u i o k
VII
Проблеми доказа ......................................................................................................566 Реконструкција краја Асирије................................................................................ 569 10 АНАДОЛИЈА око 900-око 550 .............................................................................. 572 10a Краљевство Урарту ..............................................................................................573 Територија, истраживање, порекло и извори...................................................... 573 Физичка околина ......................................................................................................577 Историјски оквир......................................................................................................579 Урартска држава ......................................................................................................585 106 Фригија и Лидија ......................................................................................................588 Фригија........................................................................................................................588 Л идија.......................................................................................................................... 592 11 ВАВИЛОНИЈА око 900-539.....................................................................................597 П аУ вод ............................................................................................................................ 597 Извори ........................................................................................................................ 597 Становништво Вавилоније...................................................................................... 599 116 око 900-705.................................................................................................................. 600 Сарадња и сукоб: Вавилонија и Асирија око 900-747..........................................600 Асирско освајање Вавилоније 747-705...................................................................602 11в Вавилонија под асирском влашћу: 705-627......................................................... 606 Сенахериб и Вавилон................................................................................................606 Обновљени Вавилон ................................................................................................610 Грађански рат и економски опоравак .................................................................. 611 11г Нововавилонска династија (626-539).................................................................. 614 Набопаласар и „Рат за ослобођење“ .................................................................... 614 Владавина Небухаденезара II (604-562) .............................................................. 615 Наследници Небухаденезара I I ..............................................................................619 Набонид и Кир персијски........................................................................................ 620 ll g Нововавилонско идрство ......................................................................................626 11ђ Градови Вавилоније у позновавилонском периоду............................................ 634 12 ЕГИПАТ око 1000-525 ..............................................................................................646 12a Tpehu међупериод: ХХ1-ХХУдинастије (1069-664) Хронологија и извори .............................................................................................. 646 Историјски оквир...................................................................................................... 650 Краљевство Н апате..................................................................................................656 Асирске инвазије на Египат (674-664).................................................................. 658 126 Саиски период (XXVIдинастија: 664-525) ..........................................................660 Општа опаж ањ а........................................................................................................660 Оснивање XXVI династије ......................................................................................661 Уједињени Египат ....................................................................................................662 Границе и одбрана ....................................................................................................665 Амазис ........................................................................................................................668
VIII
Амели Курш
13 АХЕМЕНИДСКО ЦАРСТВО (око 550-330)...................................................... 671 13аИ звори........................................................................................................................671 136 Персијанци и М еђ ан и .............................................................................................. 676 13в Стварање ц арст ва..................................................................................................680 КирВелики ................................................................................................................ 680 Освајање Египта........................................................................................................686 Кризацарства............................................................................................................689 13г Ахеменидска историја и њени проблем и............................................................ 692 Владавина Дарија I ....................................................................................................693 Западни фронт, 486-431.............................................................................................696 Дарије II и Артаксеркс I I ..........................................................................................698 Артаксеркс III и поновно освајање Египта.......................................................... 700 Пад Персијског царства .......................................................................................... 701 13д Структура Ахеменидског царства .................................................................... 702 Идеологија краљевске власти................................................................................ 703 Краљевски ритуали..................................................................................................709 Краљ, двор и персијско племство.......................................................................... 713 Сатрапије и поданици .............................................................................................. 717 Провинције и централна контрола.................................................................. 717 Путеви ..................................................................................................................721 Земља, радна снага и људство.......................................................................... 722 Персијска управа, локална аутономија и локалне традиције.................... 725 Библиографија ................................................................................................................ 731 Скраћенице........................................................................................................................ 792 И ндекс................................................................................................................................ 799
Табеле
25 26 21 28 29 30 31 32 33 34 35
„Народи с мора“ „Дванаест племена“ Израела Краљеви Израела и Јудеје Краљеви новоасирског периода Хронологија урартских краљева Анадолија око 740-око 540: хронологија Вавилонска хронологија: око 900-605. Хронологија нововавилонских владара Египат: хронологија Трећег међупериода Саиски краљеви (XXVI династија) Краљеви Персије
III ДЕО
п о л Ети ч к е п ро м ен е и вел и к а
ЦАРСТВА (око 1200-330)
8. JIEBАНТ око 1200 - око 720. Криза и политичке промене између 1200. и 900. Политички модел Блиског истока око 1200. може се овако приказати: на Леванту, Кипру и у микенској Грчкој основна политичка једница је био град-држава који контролише приличан део околне области. Између 1400. и 1200. мале државе Леванта су углавном чиниле део хетитске или египатске интересне сфере - Кипром (или бар једним његовим делом) су такође доминирали Хетити крајем тринаестог века (видети поглавља 4-6). На истоку је у то време каситски Вавилон био политички моћан, иако га је у другој половини тринаестог века засенио метеорски успон Асирије на северу (средње асирско царство) као и формирање снажне еламске државе на истоку (поглавље 7). Западни део овог политичког пејзажа је доживео слом око, или одмах после 1200; чини се да су на истоку Асирија, Вавилон и Елам остали релативно стабилни до отприлике средине једанаестог века. Неколико појава говори да је дошло до кризе: прво, велико хетитско царство је, уз изузетак једног или два потчињена краљевства (на пример Кархемиша; Havvkins 1988), потпуно нестало око (или вероватније одмах после) 1200. Друго, неколико градова на Леванту, пре свега Угарит и Емар, уништени су у ово време и њихови локалитети нису поново насељени. У отприлике исто време микенске тврђаве, у Грчкој опадају и коначно су уништене и напуштене. На Кипру, такође, постоје знаци уништења око 1200. праћени културним променама. На крају, убрзо после средине дванаестог века завршила се египатска контрола јужног Леванта; током раног једанаестог века Египат се повукао у најуже границе до тад, изгубивши контролу над Синајем и Нубијом (поглавље 4д).
402
Амели Курш
Који су фактори проузроковали ово стање? Опадање царске моћи или уништавање градова нису необични догађаји сами по себи и могуће је размишљати о броју различитих разлога којв су могли бити узрочници за појединачне случајеве опадања или уништења. Заправо, узевши у обзир разрађену политичку надградњу ових држава, где су све зависиле од очувања приступа ограниченим ресурсима и непредвидивим снабдевањима храном и где су сви међусобно повезани, ситуација по себи и није толико необична. Низ неуспелих жетви, разорних поплава, природних катастрофа, попут земљотреса, уништавање усева што су чинили разбојници, прекид трговачких путева због сточара који се селе на нове пашњаке, разарајуће епидемије, непријатељске акције као резултат хроничних сукоба разних кнежевина, погубних по обе стране - било који од ових разлога може дати део објашњења, посебно када имамо на уму крхкост економске инфраструктуре многих од ових држава. Невероватна чињеница у вези са ситуацијом у овом периоду јесте да веома дуго (све негде до десетог века) нема доказа стварног опоравка. Чини се да „мрачно доба“ опада и када се историјска слика поново разјаснила, дошло је до промена у целокупном политичком моделу: појавило се неколико нових држава (на пример Израел, филистејски пентаполис) којима управљају народи који су дотад слабо посведочени на Леванту. Закључак мора бити да је регион доживео померања у политичкој конфигурацији, иако нису све области искусиле исти степен промена: на неке је то утицало много више, а на неке релативно слабије. Извори указују да је у овом временском периоду дошло до померања великог броја различитих народа. Међу њима су се налазили Либијци, Израиљци, Арамејци, Фрижани и мистериозни „народи с мора“. На који начин су неки од њих, или сви они, могли да буду повезани са политичким променама је сложено питање о којем се много дискутовала (видети, најновије, Ward и Joukowski 1992).
8а „НАРОДИ С МОРА“ Најистакнутије место међу понуђеним објашњењима за политички слом Анатолије и Леванта око 1200. године пре н. е. јесте идеја да су „народи с мора“ одговорни. Термин „народи с мора“ обухвата неколико покрета различитих народа непосредно пре и после 1200. године. Истраживачи су расправљали да, њихове сеобе стога што се спомињу у време општег слома у источном Медитерану, морају узрочно бити повезане са тим. Проблем у разумевању, како је могуће да су „народи с мора“ могли да буду одговорни за тако свеобухватно
403
Сшари исшок
пустошење, лежи у њиховом идентитету. Када би се установило ко су они били и одакле су дошли, тада би било могуће створити слику о каквом покрету, или миграцији, бисмо могли да говоримо. Једна ствар, која се мора посебно нагласити, јесте да су једини извор за улогу „народа с мора“ у овој кризи описи два египатска похода. Један је опис рата (уклесан у Карнаку) који је водио Меренптах у његовој петој години владавине [1220(1209)] против либијског савеза који је покушао да се насели у западној Делти. Међу либијским снагама су били и људи који су описани, различито, као „северњаци који долазе из свих земаља“ и из „земаља мора“. Стога их модерни истраживачи једноставно називају „народи с мора“. Наведени су као Šrdn, 3kwš, Trš, Škrwš и Rwkw. Сачуван je укупан број заробљеника из прве четири групе: укупно 2200. Ово би требало упоредити са 7000 либијских заробљеника (неколико различитих племена је било умешано). Утисак је, стога, да су ови либијски савезници чинили пропорционално мању снагу. Египатски извештај помиње да су „народе с мора“ чинили само мушкарци док су Либијце пратиле и њихове породице. Ово указује на то да су „народи с мора“ били најмници које је унајмио либијски вођа, Марјаре. Табела 25 - „Народи с мора“ а) Имена народа с мора у египатским шексшовима Мернептах (1224/1213-1204) Рамзес III (1184-1150) Šrdti Šrdn (Trš?) T(w)r(w)š Šknvš Škr(w)š Tjkr 3kwš Rwkw Prst Wšš Dnun
б) Могућа вокализација имена Rwkw Šrdn Dnun Tjkr Prst Trš Škrš Wšš 3kwš
= ЈТука = Шерден = Денјен/Дануна = Тјекер/Закала = Пелешет/Филистејци = Тереш = Шекелеш/Шикалају = Вешеш = Еквеш/Акаиваша
404
Амели Курш
Више од четрдесет (или тридесет) година касније (1176), Рамзес III је у осмој години своје владе водио поход против народа који су се кретали на југ из Сирије, морем и копном, који је опширно овековечен (сликовно и текстуално) у његовом великом загробном храму у Мединет Хабуу. Неки од њих, попут Tjkr, Prst, IVšš и Dnn, нису помињани раније, док су два (Šrdn, Škrš [Trš - непотврђено]) били међу либијским савезницима у Мернептаховом походу 44 (или 33) године раније (видети табелу 25). Изузетно китњаст књижевни језик употребљен да прослави египатску победу описује силу следећим речима: ... што се тиче страних земаља, оне су заверу сковале на својим острвима. Одједном, земље су биле у покрету, сатеране у рат. Ниједна земља се није могла одржати пред њиховим оружјем: Хати, Коде (Киликија), Кархемиш, Арзава и Алашија (Кипар). Били су одсечени. Jlorop је био постављен на једном месту у Амору (Амуру, тј. северна Сирија). Ојадили су свој народ и њихова земља је била као оно што никад није заживело. Напредовали су према Египту док је пламен био спреман за њих. Њихов савез су чинили Prst, Tjkr, Škrš, Dnn и Wšš ујединивши земљу. Ставили су руке на земље до самог центра света, срца сигурних и верујући: „Наши планови he успети“. (Edgerton и Wilson 1936; ANET: 262-263; AREIV §64) Као што је Брестед истакао пре много година, египатски текстови „садрже бројне врло сликовите епитете који често могу чак и обичну реч да учине неразумљивом ... без неког египатског текста који је сродан том стилу, да би се објасниле њихове пренаглашене метафоре и метонимије, велики део ових текстова из Мединет Хабуа ће вероватно остати нечитљив“ (AREIV 13-14). Ово је важна примедба која нас упозорава да не смемо узети претеране изјаве у натпису као потпуно истините. Оно што можемо закључити са извесном сигурношћу из натписа и рељефа јесте да се водила битка на копну против ових народа, вероватно негде у близине либанске обале, а поморска битка можда у Делти. Друга ствар, коју би требало нагласити, јесте да су, на рељефима битке на копну приказана теретна кола која незграпно вуку два пара бикова и превозе жене и децу. Основа колица је била од плетеног прућа, док су точкови приказани као дискови од пуног дрвета - тако да нису ни налик брзим ратним двоколицама са точковима са пречкама којима су се редовно користиле ратне силе у касном бронзаном периоду. То наводи на закључак да је, овога пута, народ који се супротставио египатској војсци првобитно био насељен земљораднички народ, који је био принуђен да се сели са својим стадима и породицама, могуће у потрази за новим стаништем.
Сшари исшок
405
Где нас доводе ови прилично оскудни подаци? Осим чињенице да су Египћани све ове народе сматрали „северњацима“ (понекад повезивани са морем и/или острвима) - изузетно нејасан опис - прва ствар је да су неки од њих већ били познати Египћанима. Rwkw (Лука) се вероватно могу изједначити са становницима хетитске „земље Ј1ука“, која се вероватно налазила у близини класичне Ликије (видети уопштено Bruce 1986:1-10). Појављују се, повремено, као пирати у четрнаестом веку (ЕА 38) и неки од њих су чинили део хетитске војске у бици код Кадеша([1286 (1275], видети поглавље 4д). Šrdn (вокализовано као „Шерден“ или „Шардана") увек су приказивани како носе шлемове са роговима, килтове и врсту мачева који су настали у Сирији касног бронзаног доба. Од четрнаестог века и они су били познати као најамнички одреди у египатској војсци. Сугерисано је да је можда мали диск приказан међу роговима њихових шлемова обележје египатских пукова (Sandars 1978:106). Они су, заправо, приказани борећи се на обе стране у бици Рамзеса III против „народа с мора“. То би требало да укаже на могућност да је њихова постојбина била у источном Медитерану, можда јужна Турска или Левант. Dnn (Дењен/Дануна) вероватно би требало повезати са истоименом земљом северно од Угарита у четрнаестом веку (Hawkins, у штампи). Могућа локација је Киликија, тачније област Адане. У погледу одеће и опреме, Dnn се не разликују од Prst (,,Пелешет“) и Tjkr (Тјекер/Закала). Сви носе килтове, копља, кратке мачеве, округле штитове и необичне капе које су тумачене на различите начине, и то: да су направљене од пера или плетене тканине или да представљају укрућену фризуру. Народи са оваквом опремом и ношњом појављају се као део војске Рамзеса III у походу вођеним током пете године његове владавине када је морао да се бори против Либијаца. Тако се чини да су Dnn, Prst и Tjkr вероватно блиско повезане групе, које потичу из Киликије и, у дванаестом веку су били на располагању као најамници. Није могуће рећи много о Trš (Тереш) и Škrš (Шекелеш/Шикала) - људи који личе на њих по фризури (турбан и брада) приказани су само једном као део египатске војске у либијском рату Рамзеса III. Wšš се иконографски не разликују и стога остају потпуно нејасни. 3kwš (,,Еквеш“/„Аикваша“), који се јављају само у Мернептаховом рату против Либијаца, били су несигурно идентификовани као „Ахајци“, али је ово тумачење повезано са тим како ми разумемо хетитског суседа „Ахијаву“ (поглавље 56). Тако, на жалост, остају неразјашњени. (Sandars 1978:110-111). Морамо додати још један делић доказа: велики папирус Харис. Документ бележи дарове Рамзеса III египатским храмовима и састављен је, првенствено, да покаже побожност и врлине краља. Стога укључује и неке делове у којима је владар приказан као доносилац ми-
406
Амели Курш
ра и освајач египатских традиционалних непријатеља. У једном пасусу налази се веома интересантна напомена о неким од „народа с мора“: „Проширио сам све границе Египта. Одбацио сам оне који су их напали из својих земаља. Побио сам Dnn [који cy] на својим острвима, Tjkr и Prst су претворени у пепео. Šrdn и fVšš са мора, постали су као они који више не постоје. Заробљени једно време, доведени су као заробљеници у Египат, као песак на обали населио сам их у упориштима на путу у моје име. Бројни су били њихови слојеви стотине-хиљаде. Сваке године сам им свима делио следовања са одећом и житом из складишта и житница... учинио сам да у моје време пешадија и коњица остану [код куће]; Srdn и Khk (либијска група) су били у својим градовима, излежавајући се, нису страховали, јер није било непријатеља из Куша [нити] из Сирије. Њихови лукови и оружје је висило у њиховим оставама, а они су били задовољни и опијени радошћу. Њихове жене су биле са њима, њихова деца поред њих, [jep] ја сам био са њима као одбрана и заштита њихових удова.“ (W. Erichsen, Papyrus Harris I (1933); AREIV §§ 403-405; ANET: 262) Опис Рамзеса III потврђује оно што је већ било закључено, да су „народи с мора“ били коришћени као плаћеници и у гарнизонима. Да се ово заиста догодило, наговештавају археолошки и писани извори, који показују да су се Prst („Пелешет“ = „Филистејци“) и Tjkr населили у свим оним областима Палестине где су Египћани имали тврђаве са гарнизонима - места попут Бет Шана, Газе и Дора (Dothan 1982; Маzar 1990 [OGd]: 262-283).1Садашња ископавања, која Британски музеј проводи у Тел ес Саидију (у Јордану), недавно су дала доказе за још један град са гарнизоном који је вероватно био попуњен „народима с мора“ и који се датује у тринаести век. Ово не зачуђује с обзиром на доказе о египатским везама са неким „народима с мора“. Оно што се изгледа догодило било је то да, како се распадала египатска империјална моћ у региону, војници који су одржавали тврђаву били су препуштени сами себи. Реорганизовали су се као независни градови и тако су се појавили Филистејци Старог завета. Могуће је да се име „Филистејац“ везивало за наколико различитих иако повезаних група. Било је чак сугерисано (Yadin 1968; Sandars 1978:163-164) да је из1 Порекло Филистејаца од војника египатског гарнизона на Леванту недавно је доведено у питање (Wood 1991). То је, по општем признању, закључак, не чињеница и Вудови аргументи против њега представљају изводљиву алтернативну хипотезу, иако не тако опште прихваћену.
Сшари исшок
407
раелско племе Дан, које има необичну карактеристику, која се односи на повезаносг са бродовима у Сгаром завету,првобитно било деоједног од египатских гарнизона које су населили Dnn (Ahlstrom 1986:60-63). Закључак, који се може извући из египатских извора, јесте да су неке групе народа, чија је постојбина могуће била у приобалним областима јужне Турске, биле погођене низом економских потешкоћа у тринаестом и дванаестом веку и стога постале најамници за државе попут Египта, али и других (на пример, Либијаца). Мали број њих је због растуће кризе био приморан да поведе са собом породицу и стоку у нади да ће наћи нову земљу где би могао да се насели. Други (попут Лука у ЕА 38) користили су се бродовима да нападају обалу, што је вероватно било само мало више него проширење њихових уобичајених пиратских активности. То говори да су били релативно сиромашан народ који се, могуће као резултат постепеног опадања централне контроле великих сила, попут Хетита, кретао у малим групама да би пронашао нове начине издржавања, пљачком, запоседањем земље и службом најамника. Даље, иако се чини да су ови покрети били у порасту и постајали, у неким случајевима, агресивнији, они нису били нова појава и чини се да су Египћани пронашли начин да асимилују бар неке од народа који су били у њиховој служби. Овакав узак поглед, који потпуно обухвата доказе, није уобичајен за „народе с мора“. Читав низ уништавања и опадања у исгочном Медитерану, који се догодио око 1200, обично се повезује са њима. Њиховим сеобама се, директно или индиректно, приписује изазивање свих ових несрећа. Питање, које би требало поставити, јесте, да ли има довољно доказа да се да тако веродостојно широко тумачење. Распад хетитског царства нашироко се приписује „народима с мора“, али чврстих доказа, који би то подржали, нема; датовање уништења Хатуше није сигурно; доказа о масовној инвазији нема. Да није популарности „народа с мора“ као општег објашњења, истраживачи би највероватније видели Газгејце као групу одговорну за уништење и напуштање јер постоје докази из претходних столећа да су Газгејци освојили или уништили Хатушу и приморали краља да премести престоницу на друго место (R1'. А 4:171; видети поглавље 5д). Једина веза између два догађаја је назнака Рамзеса III да се „ниједна земља није могла одржати пред њиховим оружјем: Хати....“ (видети стр. 404). Али, као што је већ речено, текст је тријумфалне, реторичке природе. Утисак који Рамзес ствара (врло ефектно) јесте да је велика федерација народа с мора сковала план за уништење великих царстава; успели су у томе на северу, уништавајући све што има везе са египатским суседом, великим Хетитским царством, али како су јуришали на југ у незаустављивом таласу, заустављени су на границама Египта
408
Амели Курш
и њихов уништавајући стампедо је преокренуо победоносни, свемоћни фараон. Укратко, чини се врло могућим да је Рамзес намерно нагласио разарајући успех „народа с мора“ протива Хетита да би увећао своје достигнуће. Требало би приметити да Кархемиш, седиште хетитског вицекраља који потиче од Шупилулиуме I који је управљао хетитским поседима у Сирији (видети поглавље 5д), није био уништен и да је његова краљевска лоза преживела, што се директно супротставља Рамзесовим тврдњама у овом једном случају који се може проверити (Hawkins 1988, у штампи). Постоји доказ да је у време Мернептаха хетитско царство доживело велику глад, коју је египатски краљ олакшао шаљући жито. То би могло да значи да су хетитску Анадолију задесили озбиљни унутрашњи проблеми, који могу бити симптоматични за политичко опадање. Али, нема доказа да су то проузроковали „народи с мора“. Разарање величанственог и богатог града Угарита је било опште прихваћено као дело напредујућих „народа с мора“. Причу о паду града је у утицајном чланку несигурно реконструисао Астур (1965). Искористио је неколико последњих писама (написаних на глиненим плочицама које су пронађене у палати) да створи дирљиву драму о одбрани Угарита коју су умањили војни захтеви Хетита и који је остављен као плен побеснелим хордама морских народа. Наводе у писмима је заправо веома тешко јасно разумети и њихова интерпретација умногоме зависи од већ створене слике о природи и обиму напада „народа с мора“. Подједнако је лако видети помињање, у писмима, бродова који пустоше обалу Угарита као назнаку хроничних пиратских напада који се понављају, а не као масовни напад без преседана. Сада постоје докази (који Астуру нису били познати у време писања чланка) да је једна група народа с мора, Шикале (Škrš), држала некога у Угариту као таоца и тражила откуп (Dietrich и Loretz 1978; cf. TUATl: 508 бр. 4; стр. 314). Оно што, стога, можемо рећи јесте да је Угарит свакако пролазио кроз тежак период: могуће је да је, када су Хетити очекивали напад, Угарит био слабије заштићен јер су угаритски војници могли да буду одсутни помажући хетитском краљу. Ово је могло да створи ситуацију коју су сточари, бандити и пирати искористили, ушли на територију града, пустошили обалу и чак отимали богате због користи. Оно што је немогуће показати на основу писама из Угарита јесте ко је заиста био одговоран за пад града Угарита и његово уништење. Овде би се требало присетити да је сам главни истраживач на налазишту, Клод Шефер био убеђен да је земљотрес разорио град. Хати и Угарит су две државе за чији се пад мислило да се без сумње може приписати „народима с мора“, иако је то тешко учинити
Сшари исшок
409
ca сигурношћу. Друге центре, који су претрпели неки облик слома око 1200, још теже је повезати са „народима с мора“ јер су докази засновани на много дискутованим и понекад противречним налазима керамике (микенска Грчка, Троја Vlla, Кипар). Ови докази су били допуњавани, методолошки неодрживом, употребом каснијих грчких легенди, које се у великој мери ослањају на спекулативна ономастичка једначења (видети на пр. Strobel 1976; Stager 1991). Ни у једном једином случају није могуће направити било какву сигурну везу између уништења моћног центра и „народа с мора“. Зато што је „постојбина“ „народа с мора“ и даље спекулативна (као што је случај и са понекад предложеним везама са местима попут Етрурије, Сицилије и Сардиније)2, још је теже успоставити било какву директну везу; на пример, како не можемо да утврдимо њихово место порекла на начин који је прописан у знатној мери научним договором, не можемо ни да исцртамо за њих јасну „руту“. Ако није могуће утврдити ко су били, онда је тешко видети одакле, где, како, када и зашто су се селили. Прилично незадовољавајући закључак мора бити да све што имамо за разумевање „народа с мора“ јесу египатски извори, нешто археолошког материјала из Палестине где су се, како се с разлогом претпоставља, „народи с мора“ населили, и наговештаји са каквим активностима су неки од њих били повезивани. Приписивање ширих разарања „народима с мора“ је врло проблематично; можда су имали улогу у паду Угарита, али чак ни тај доказ није тако јасан као што се мислило. Однедавно постоји тенденција (почевши са сјајним чланком Tritscha 1973; Sandars 1978) да се покрети „народа с мора“ (без обзира на њихову припадност и порекло) виде као нус-производ растућих економских проблема насталих превеликим ширењем политичких структура држава касног бронзаног доба. То је исцрпело њихове ресурсе и зато су могли бити тако лако узнемирени, као што су очигледно и били. Један резултат слома био је и тај да су се различите банде пирата, разбојника, беземљаша и, могуће, неки грандиознији аристократски пљачкаши (Хомерови „пљачкаши градова“ као што је подстицајно приметио Трич) селили у више праваца у покушају да преживе на различите начине. Сви ти подухвати су били релативно мали, независни једни од других, и престали су опадањем богатих држава које су пљачкали и стога од њих зависили. Ако прихватимо овај начин посматрања питања „народа с мора“ (а он је најприхватљивији у односу на садашње стање докумената), 2 За недавно побијање идеје, засноване на Херодотом ставу, да су Етрурци дошли из Мале Азије, видети Drews 1992.
410
Амели Курш
онда опадање касне бронзе у источном Медитерану мора да се посматра унутар друштвено-политичких структура Леванта и Турске. „Народи с мора „ тада би били само једна од тачака у низу повезаних проблема и промена који су се развијали током дужег периода. Шта су били није познато, али јаке доказе о одбеглим сељацима и разбојницима, који се удружују да би створили пљачкашке групе бандита (,,apiru/habiru“у писмима из Амарне, видети поглавље 6д), које су потврђене још у четрнаестом веку, требало би видети као симптом не толико очигледне, дугорочне, друштвено-економске слабости у Леванту. Можда би са тим требало повезати и опште смањење градских насеља, такође и повећану концентрацију ресурса у рукама мале градске елите, што наговештава да су сеоске заједнице биле све немилосрдније искоришћаване (Liverani 1987). Коначни неуспех да се реше ови и слични проблеми довео је до ситуације у којој, када се део деликатно избалансиране државне надградње срушио (из било ког од многих разлога), шансе за опоравак су биле мале јер се сеоско становништво, од чије су производње зависиле све државе, није више идентификовало своје интересе са интересима оних који су били на власти. Уместо тога, били су у искушењу да се придруже осталим нападачима да би оштете некада богате, а сада посрнуле центре (Liverani 1988 [ОС]: 629-660; Knapp 1988 [0С]: 212-215). Ако укључимо „народе с мора“ у овај политички сценарио, онда их можемо видети као још један од знакова општег колапса и распарчавања, а не као њихов узрок.
86 АРАМЕЈЦИ Једна од тешкоћа у прихватању „народа с мора“ као главног узрока политичког колапса Блиског истока јесте та што даје предност доказима за једну групу освајача над разбацанијим доказима о распрострањенијим проблемима који укључују и друге народе (видети стр. 403). У овом периоду се појавила, нарочито, једна група, стварајући проблеме у неколико централизованих држава у западној Азији - реч је о Арамејцима. Многи проблеми оптерећују научно разумевање појаве Арамејаца. То делом има везе са чињеницом да општа одредба „Арамејци“ сакрива чињеницу да они нису јединствена група, осим по питању језика. Арамејски припада северозападној групи семитских језика и сродан је хебрејском и феничанском. Био је најшире коришћен језик Блиског истока све док га није заменио арапски током седмог века н. е; арамејски је био административни језик Персијског царства Ахеменида; то је језик којим је говорио Исус; арамејски дијалект је коришћен у
Cuiapu u c u i o k
411
сиријској хришћанској цркви (као што се заправо користи и данас). До деветог века неке арамејске групе су прилагодиле алфабетско писмо Феничана [видети поглавље 8ц(и)] за записивање арамејског. Због распрострањености Арамејаца, све већи број држава је почео да се користи алфабетским начином писања и арамејским језиком и писмом који су временом заменили или бар потиснули употребу раније доминантног клинастог писма и старијег акадског језика. Стога, важна разлика између неухватљивих „народа с мора“ и Арамејаца је та што су први, са могућим изузетком Филистејаца, нестали без трага после два своја забележена напада, док су Арамејци наставили да буду важан, политички и културни фактор који је могуће идентификовати у историји Блиског истока, почевши од деветог века. И уз такав закључак „објашњавање“ њиховог појављивања и порекла остаје изузетно тешко. Извори за Сирију и Анадолију буквално нестају негде после 1200. Што се тиче Египта, извори за догађања ван његових граница су ограничени и постају веома штури убрзо после 1100. (поглавље 4д). Утисак је да је и у Вавилону, Асирији и Еламу дошло до смањивања политичке моћи и престижа, сигурно од 1050. када Асирија губи контролу над својим територијама у горњој Месопотамији (поглавље 7). Овај период пун непознаница завршава се 934. када асирска држава почиње да се опоравља и њени краљеви дају детаљније описе својих похода. Када писани извори поново постану доступни (првенствено у Сирији, али не смемо заборавити ни Стари завет) почевши од касног десетог века, једна ствар је јасна. Арамејци, који су пре око 1050. повремено посведочени као лутајуће, непријатељске банде пљачкаша, сада су насељени, у различитим политичким заједницама на територију од источног Тигра до Леванта. Ако погледамо још касније податке у асирским аналима из времена позног осмог века, када новоасирско царство обухвата у одређеном обиму највећи део области тадашњег света, добијамо потпуну слику арамејских насеља. Како је изгледала? У Сирији и горњој Месопотамији је најупечатљивије постојање броја малих држава концентрисаних око главног града-државе, које генерално (мада не увек) одступају од шеме држава краљевства - каcHot' бронзаног доба попут Дамаска, Хамата (модерне Хаме на Оронту), Бит Агуси (престоница: Арпад, модерни Тел Рифат, северно од Алепа), Бит Адини (престоница: Тил Барсип, модерни Тел Ахмар, 20 km низводно од Кархемиша), Јидји/Самал (модерни Зинчирли, у подножју источног обронка планинског ланца Аман), Бит Бахиани (престоница: Гузана, модерни Тел Халаф, горњи ток реке Кабур), Бит Замани (престоница: Амеду, област Дијабекира) и Насибина (данашњи Нусајбин на сиријско-турској граници). Имена неких држава потичу од
412
Амели Курш
назива главних градова (напр. Хамат), остали носе име састављено од речи „кућа“ или „породица“ (bltu/beth) и личног имена (напр. Бит Агуси). То показује да су се неке државе буквално звале „Кућа Адина“ или „Кућа Гусија“ и наговештава да је име државе настало од имена претка или истакнутог члана владајуће породице у краљевству. Асирски извори и Стари завет потврђују да су све кнежевине биле на неки начин арамејске, понекад их дефинишући као такве: напр. „Арам Дамаск“. Даље, споменици настали у осмом веку који су пронађени у неким државама су на арамејском и лична имена владара су арамејска. Ако погледамо даље на исток, у области Вавилона, посебно на територији источно од Тигра, налазимо читаво мноштво насељених група које асирски извори називају „Арамејцима“. Означавају се на посебан племенски начин, као напр. „Гамбулејци“, „Пукудијанци“, „Итуеанци“ и многи други. Таква је слика у осмом веку; асирски извори деветог века нам дозвољавају да претпоставимо да је тако било и у том периоду. То наговештава да су се кључне промене, које су довеле до политичког преображаја, догодиле у периоду од око 1100. до око 900. за који су, као што је већ речено, извори изузетно ретки. Како се, онда, можемо потрудити да објаснимо појаву овог новог елемента становништва? У природи је оваквих питања да се на њих не може одговорити. Уз недостатак савременог материјала, делићи расејаних извора, који постоје, неумитно потичу из старијих, установљених држава, углавном се дотичу ових народа када, и ако, дођу у сукоб са придошлицама, што даје врло ограничену и на крају искривљену слику. Можда је најлакши начин да се овај проблем разјасни тако што ћемо посебно по реду погледати различите врсте извора.
Асирски извори Од четрнаестог века па надаље постоје повремене белешке о народу по имену Ahlamu. за који се највећи део научника данас слаже да се може повезати са каснијим Арамејцима. Јављају се и као земљорадници и као разбојници на простору од Бахреина до Сирије. Али најранији сигуран извор о Арамејцима потиче из времена владавине Тиглат-пилесера I (1114-1076). Почевши од четврте године његове владавине предузео је најмање четрнаест годишњих акција завођења реда против народа по имену Ahlame-Armaya у области средњег и горњег Еуфрата: Прешао сам Еуфрат двадесет осам пута, два пута у једној години, гонећи ahlamu Арамејце. Нанео сам им и пораз код града Тад-
Сшари исшок
413
мар у земљи Амуру, код Аната у земљи Суху, све до Рапикуа у Кардуниашу (Вавилонија). Донео сам њихов плен (и) имовину у мој град Ашур. (ARAB\§§2%1\ANET: 275; Grayson 1972/1976 §97; 1991 А. 0.87.4) Ако додамо овај текст секвенци у Тиглат-пилесеровим аналима, чини се да је, током својих бројних борби против Арамејаца, асирски краљ спалио арамејска насеља у области Џебел Бишри (северна сиријска степа) и борио се да заштити путеве у сиријској пустињи све до Либана и дуж Еуфрата између Кархемиша, Сухуа (на Еуфрату, у области данашње Ана у Ираку) и северозападне Вавилоније. Описи Тиглат-пилесерових напада на Арамејце појашњавају да асирски краљ, упркос поновљеним војним акцијама, није био у могућности да много утиче на ситуацију. Очигледно је да су арамејске групе наставиле да нападају и прекидају караванске путеве од Вавилона, западно ка Леванту и северно све до јужне Турске. Могуће је чак да су, пред крај владавине Тиглат-пилесера I, арамејски нападачи упали право у срце Асирије што се види из фрагмента асирске хронике за коју се претпоставља да потиче из архиве Тиглат-пилесера I (АВС 66-67): [Године х избила је глад у земљи...], људи су јели једни друге, [...] [...]... куће Арамејаца [...] да донесу олакшање, кренули су, [...] освојили Асирију, узели су [? Асирци су се попели] на планину Кириури (да спасу своје) животе [?побегли су]. Однели су своје [злато?], сребро (и) сву своју имовину. [Мардук-надин-ахе, краљ Кар]дуниаша је умро; Мардук-[шапик]-зери, [његов син,]... је дошао; Мардук-[надин]-ахе је владао 18 година [Године х...] жетва земље Ашур, цела, [је била опљ]ачкана [...] били су бројни, заузели су куће [А]рамеја[ца] [...]... тврђаву Ниниве, Килизи [... Тиглат]паласар, краљ Ашура [је отишао] у Кадмуи (Tadmor 1958a; 133-134; АВСAss. Chron. Frag. 4) Примамљиво je видети ово као коначни врхунац ситуације која се погоршава, са Арамејцима који су улогорени око Ашура и Ниниве, док је краљ принуђен да се повуче у планине на северу. Али то би
414
Амели Курш
можда било превише драматично и засновано је на сложеним реконструкцијама врло фрагментарног текста које је дао Tadmor (1958a; није укључено у наведени текст). Морамо имати на уму да је, потом, Ашур-бел-кала (1074-1057) сигурно имао контролу над главним асирским градовима и да се у своје време жестоко борио против Арамејаца (видети поглавље 76). Додуше, натпис Ашур-бел-кале јасно ставља до знања да су га Арамејци тешко притисли у горњој Месопотамији око извора Кабура, дуж горњег Балика, у планинама и дуж Еуфрата - и, после његове владавине, асирски извори су веома штури. Када крајем десетог века поново постану богатији, асирски извори показују установљене арамејске државе на западу, тик уз средиште асирске земље које се протежу по читавој горњој Месопотамији. Даље, Ашур-дан II (934-912) живо описује кризу коју је осетило сеоско становништво непосредно пре његове владавине: Довео сам назад исцрпљени [народ] Асирије [који] је напустио [своје градове (и) куће пред] сиромаштвом, због глади (и) [отишли] су у друге земље. (Е. Weidner4/03 (1926): 151-161; Grayson 1976 §368; 1991 А. 0.98.1) Овај пасус наговештава да је једна од последица арамејског насељавања у овој области био бег Асираца који су ту већ живели (Postgate 1974). Поновним ширењем Асирије од времена Ашур-дана II, асирски краљеви су обновили своје претензије на горњу Месопотамију и арамејске државе су постепено ушле у састав обновљеног асирског царства, а део становништва је био послат у асирске градове. Тако је од самог почетка своје ренесансе нова асирска држава укључила Арамејце у своју територију. Начин на који су ушли у састав је изненађујуће осветљен недавним налазом статуе на локалитету Тел Фехерије (антички Сикан на изворима Кабура), делу арамејске државе Бит Бахиани са престоницом у Гузани (Abou Assaf etal. 1982; Millard i Bodreuil 1982). Статуа je ca сигурноашћу датована у средину деветог века. Представља управника тада већ асирске провинције Гузана. Настала је под очигладним утицајем тадашњег асирског дворског стила. Идентитет фигуре је откривен помоћу двојезичног натписа, на акадском и арамејском; то је најстарији дужи арамејски натпис до сада пронађен (Layton 1988): Ададу, надзорнику вода неба и земље, који одозго шаље обиље, који даје пашњаке и места за воду људима свих градова, који даје следовања и понуде боговима, својој браћи, надзорнику река, који обогаћује област, милостиви бог којем је добро молити се, који пребива у Гузани, великом господару, његово величанство Адад-ити, управник Гузане (šakin mati(al)gfizani), син Шамаш-ну-
Сшари исшок
415
рија, такође управника Гузане, за живот своје душе, за дужину својих дана, за увећање својих година, за напредак његове куће, својих потомака, за свој народ, да уклони болест из његовог тела, да чује моју молитву, да прихвати моје речи, он посвећује и даје. Ко год је после неког времена поправи оштећену, нека стави моје име (на њу). Ко год избрише моје име и стави своје, нека му Адад, херој, буде противник. (Abou Assaf et al. 1982: 15 и 17) Ово је акадска верзија (на асирском дијалекту) главног текста. На статуи је и други двојезични (акадски и арамејски) текст. Важно је истаћи следеће: прво, Адад- ити је верзија арамејског имена (Хадад-јиси у арамејском тексту) а он је ипак високи асирски службеник у области (šakin mati(al)gUzam = „управник Гузане“). Претпоставка заснована на овоме, у комбинацији са арамејском верзијом текста, мора бити да је сам Хадад-јиси Арамејац, на челу бивше арамејске државе, али сада асирске провинције и да посвећује своју статуу у локалном светилишту локалном богу Хададу (акадском Ададу). Друго, док је Хадад-јиси назван „управником“ (šaknu) у асирском тексту, у арамејској верзији стоји „краљ/владар“ (mlk). Дакле, док је пред асирским краљевима прихваћен као службеник, у односима са локалним становништву је био „краљ“. Трећа ствар од важности је име његовог оца, Шамаш-нури, које делује као асирско име иако није често посведочено. Једна особа са тим именом је била асирски епонимни службеник (limmu, видети поглавље 76) 866. - место имена у низу епонима, такође, наговештава да је и овај био управник Гузане и стога се вероватно може поистоветити са оцем Хадад-јисиа, за којег се каже да је био на месту управника/краља пре њега. Да ли је Шамаш-нуријево асирско име било његово право име, да ли га је узео, или му је било дозвољено да га узме уместо свог арамејског имена као израз лојалности или као награда за исту, остаје дискутабилно. Али се из свега наслућује да је већ средином деветог века била остварена блиска симбиоза међу Асирцима и Арамејцима. Извори указују на праксу асирских краљева да постављају чланове локалних арамејских породица на чело њихових држава и да, као званични асирски великодостојници, буду потпуно укључени у асирски систем јавних почасти и служби. Требало би имати на уму да су limmu чиновници званично бележени на стели постављеној у Ашуру, да су највиши државни великодостојници, укључујући и асирског краља, били на овом положају неко време и да су чинили владајућу елиту Асирије. И док су слављеничке форме бројних описа асирских краљевских похода представљале арамејске државе као непријатељске, које би требало сломити и немилосрдно опусто-
416
Амели Курш
шити, а становништво иселити, историјска стварност је јасније приказана по тексту статуе из Фехерије. Она указује на праксу регрутовања истакнутих Арамејаца у највише редове асирске управе, што је створило државу у којој није постојала подела између владара и потчињених по етничкој линији. Укратко, асирски извори дају слику Арамејаца који током једанаестог века надиру на територију под асирском контролом. Њихов успех у заузимању и држању великог дела земље огледа се у појави извесног броја арамејских држава у горњој Месопотамији током десетог века. Када су Асирци кренули у поновно освајање области крајем десетог века, постепено су припојили ове територије, претварајући их у асирске провинције, али су, бар у неким случајевима, користили чланове локалног арамејског становништва да ојачају асирску контролу. Ти поједници су дуговали свој положај асирском краљу и чинили су интегрални део асирске царске машинерије на највишем нивоу. Показатељ чињенице да се ово преплитање Арамејца и Асираца није догађало искључиво у највишим редовима јесте и рана појава (осми век) „арамејизама“ у асирском и употреба арамејског писма на пергаменту у одређеном контексту и за посебне прилике. Закључак стога мора бити да су, упркос агресивном војном тону против Арамејаца у краљевским аналима, они чинили значајан део асирског становништва на свим нивоима друштвено-политичке структуре (Garelli 1982; Tadmor 1982).
Вавилонски извори Вавилонски извори за Арамејце су оскуднији, али један или два наговештаја постоје, и у комбинацији са нашим познавањем политичке ситуације у деветом и осмом веку дају хипотетичку слику. У једанаестом веку, на Вавилон су утицали Арамејци које помиње Тиглат-пилесер I: они који су деловали око Рапикуа на северозападу земље. Током владавине Адад-апла-идина (1069-1048) групе, описане као Арамејци и Сутејци, опљачкале су светилишта Сипара и Нипура. Иако савремени извори за десети век практично не постоје, слични немири у Вавилону су касније приписивани бандама Арамејаца. Током деветог и осмог века, вавилонски пословни документи и асирски описи ратова указују на присуство великог броја сталних арамејских насеља на вавилонској територији, претежно у области источног Тигра, али и у енклавама између градова. Они представљају групе различито дефинисане (видети стр. 412), које су водиле релативно једноставан земљораднички живот; чини се да је главни облик друштвено-политичке организације било село и род, или племе. Преостали извори нам не
Сшари исшок
417
омогућавају да јасно дефинишемо њихову структуру, али оно што постоји наводи на то да су постојале локалне вође (nasiku), вероватно груписане око вође племена, а становништво је водило основну економију за самоодржавање (Brinkman 1984). Све у свему, утисак је да је вавилонско друштво било довољно отпорно да се успешно одбрани од арамејских напада, чак и под изузетним притиском. Резултат је био тај да су се Арамејци населили у малим, племенским групама на ободу доминантних политичких ентитета; били су одсечени од богато наводњаваних поља градских становника и полако су се асимиловали у вавилонску државу (Brinkman 1968). Арамејско становништво Вавилоније се мора разликовати од друге групе која се јавља у Вавилону отприлике у исто време, Халдејаца (становника mat Kaldua-a). Потпуно је нејасно када су тачно и како продрли у Вавилонију, али када се извори наставе, свакако су присутни у Вавилону деветог века. Стога их неки истраживачи (напр. Dietrich 1970) повезују са Арамејцима, али такво поистовећивање није заиста одрживо. Познате су три племенске групе Халдејаца у Вавилону: Бит Амукани, Бит Дакури и Бит Јакин, све груписане око утврђених градова са краљевским резиденцијама где је живео „краљ“ (šarru) сваког племена. Нема наговештаја да су друге вође биле подређене овим краљевима, те изгледа да је свака група Халдејаца била једноставно потчињена једном признатом краљу у краљевском центру. Друга јасна разлика је да су халдејска имена, која су нам позната, углавном вавилонска - западно семитска имена се готово никад не повезују са Халдејцима. Коначно, Халдејци се разликују од вавилонских Арамејца по свом великом богатству; разлике у плену које асирски краљ редовно узима од Халдејаца и Арамејца су запањујуће. Док од арамејских сељака узимају ситну стоку (оваца и коза), Халдејци их снабдевају златом, сребром, слоновачом, егзотичним дрветом и полудрагим камењем. Врло је вероватно да су Халдејци, насељени на почетку Залива и дуж Еуфрата, уживали предности трговине луксузном робом у Заливу и на Арабијском полуострву у којој су играли кључну посредничку улогу. То им је такође пружило везу са богатим државама Суху и Хиндану, смештеним дуж средњег Еуфрата.
Извори са Леванша За модерног истраживача ситуација у Сирији је подједнако нејасна, великим делом због спорадичности документарног материјала. Локалних краљевских натписа (осим оног из Тел Фехерије/Гузана) нема пре позног деветог века (датовања су само приближна и неколико
418
Амели Курш
њих је доведено у питање; Layton 1988). Познији текст Старог завета се природно фокусира на краљевство Израела (касније подељеног на Израел и Јудеју, видети поглавља 8д (iv) и (v)) и само овлаш помиње суседне арамејске државе, посебно најближе и моћне, Дамаск и Зобу (у либанској долини Бека). Зоба је била најстарија истакнута арамејска држава, судећи по опису Давидових сиријских ратова у ДруГој књизи Самуиловој 8 певање, и њено стварање је, анализирао на врло интересантан начин, аналогијом са Давидовим стварањем снажне државе Израел у десетом веку, Маламат (1963). Оно што је Маламат нагласио, у свом поређењу, јесу сличности у развоју две области: и Давид и Хададезер (краљ Зобе) створили су своју почетну основу власти око малог језгра - Јудеје, у Давидовом случају, и Бет Рехоба у, случају Хададезеровом. Обојица су придодали веће, важније суседне области овом малом језгру да би створили нову, уједињену државу - Израел је придодат Јудеји, Зоба Бет Рехобу. У оба случаја, владар нове политичке формације је носио титулу веће групе - Давид је био „краљ Израела“ (не ,,Јудеје“), а Хададезер „краљ Зобе“ (не ,,Рехобе“). На крају, Хададезер из Зобе је можда припојио и важну и богату оазу Дамаска (cf. Pitard 1987, који је несигурнији) и придодао неке мање државе које су му биле потчињене, иако су задржале своје владаре. Временом, Дамаск се осамосталио и од Соломоновог Израела и од краљевства Зобе, под својим краљем Резином (Pitard 1987). Маламатова анализа бриљатно илуструје врсту политичке промене којој су све државе у настајању (укључујући и Израел) биле подложне.
Закључци Маламатово поређење је ограничено природом извора за Дамаск и Зобу, али наговештава могућност претпостављања да су ти процеси аналогни онима који су познати за Израел, имали улогу и у стварању других арамејских држава. Ако прихватимо овај приступ, могуће је рећи да су арамејске кнежевине (попут Израела) настале као резултат појачаног насељавања земљорадника, који су преузели постојеће центре и политичке институције мирољубивим деловањем, или конфликтом. Борба за премоћ међу племенским групама и признатим градовима, временом је довела до стварања већих територијалних заједница под једним вођом који је био у могућности да придода друге јединице својој власти као резултат његовог увећаног друштвеног престижа и успешних војних освајања. Важна последица ове хипотезе је да, док су се границе територијалне државе у настајању раз-
419
Сишри UCUIOK
ликовале од старих градова-држава, а главни језик био онај којим се користила нова политичка елита, велики део старе локалне културе и институција је био усвојен и уграђен у нове арамејске кнежевине. Како су се Арамејци појавили као јасна група, још је теже дефинисати. Раштркани докази указују на то да су били присутни на Блиском истоку више од 300 година пре него што су постали претња против које су велике државе морале повести походе. Ово указује на то да су тек у контексгу политичког слома, почетком дванаесгог века, Арамејци постали јасна непријатељска сила и то онда када је њихов број увећан незадовољним сељацима и разбојницима из неких од опадајућих градова-држава (видети стр. 410). Оно на шта овакво виђење указује јесте да морамо видети арамејску „инвазију“ као трајан и свеобухватан покрет земљорадника. Групе сточара (и других) у све већем броју су заузимале ненасељене зоне у брдима и полуобрадивим областима на ободу познатих држава и повећано насељавање је принудно променило моделе коришћења земљишта. Ово је, потом, довело до расга новонасељених области и то их је неминовно довело у сукоб са постојећим државама и градовима. Сила која је кренула на њих одредила је њихов (не)успех увећавањем своје територије: напр. у Месопотамији, асирска и вавилонска држава нису биле уништене и задржале су нетакнут свој политички систем, иако су обе претрпеле неуспехе и територијалне губитке; стога су арамејске насеобине биле раштркане или ограничне на периферију. Али на Леванту, већ врло погођеном рушењем царских надградњи, мали градови-државе били су много рањивији и ту су Арамејци били најуспешнији у насељавању и преузимању политичке контроле.
8в ОПСТАНАК ЦЕНТАРА КАСНОГ БРОНЗАНОГ ДОБА Није сваки део система градова касног бронзаног доба био уништен или промењен из основа и реконструисан тако што је укључен у нове државе које су се појавиле у десетом веку. Неколико центара је успело да преживи промене и да њихова ранија култура и елементи политичког живота остану нетакнути. Једна група су Феничани, други Нео-Хетити.
(i) Феничани Чак и они који не знају практично ништа о старом Блиском истоку имају неку неодређену представу о Феничанима. Надалеко су познати као трговци и поморци, пловили су далеко да би истражили
420
Амели Курш
западну обалу Африке, користили су се центрима израде бронзе, копали су сребро у Шпанији - стигли можда чак и до Бретање и Корнвола у својој потрази за ретким наслагама метала - и, наравно, изумели су алфабет од којег је временом настао и наш. Најефектнију и најлепшу слику распрострањене трговачке мреже под вођством Феничана дао је јеврејски пророк Језекиљ у поетском опису Тира: Тарсис (вероватно Tapc, иако је то име носило неколико места која су имала налазишта метала) трговаше с тобом многим свакојаким благом; са сребром, с гвожђем, с коситером, и с оловом долажаху на сајме твоје. Јаван (западна Турска), Тувал (иентрална Турска) и Месех (Фригија) бијаху трговци твоји; с душама људским и судима мједенијем долажаху на сајме твоје. А који су од дома Тогармина3, с коњима и коњицима и мазгама долажаху на сајме твоје. Синови Деданови бијаху трговци твоји, многих острва трговина бијаше у твојим рукама; кости слонове и дрво евеново доношаху ти у промјену. Сирија трговаше с тобом мноштвом дјела твојих, долажахе на сајме твоје са смарагдом и порфиром и узводом и танким платном, и коралом и ахатом. Јуда и земља Израиљева бијаху твоји трговци, долажаху на сајме твоје са пшеницом Минитском и Финичком и медом и уљем и балсамом. Дамаск трговаше с тобом мноштвом дјела твојих, мноштвом свакога блага, вуном Хелвонским и бијелом вуном. И Дан и Јаван и Мосел долажаху на сајме твоје; урађено гвожђе и касију и цимет мијењаху са тобом. Дедан трговаше с тобом скупоценијем простиркама за кола. Арапи и сви кнезови Кидарски трговаху с тобом; с јагањцима и овновима и јарцима долажаху на сајме твоје. Трговци Савски (Јемен) и Рамски трговаху с тобом; долажаху на сајме твоје са свакојаким мирисима и свакојаким драгим камењем и златом. Харан и Кана и Еден (све источно од Еуфрата), трговци Савски, Асур и Хилмад трговаху с тобом. Ти трговаху с тобом свакојаким стварима, порфиром и узводом и ковчезима богатијех накита, који се свезиваху ужима и бијаху од кедра. Лађе Тарсиске бијаху прве у твојој трговини, и ти бијаше веома пун и веома славан у срцу морском. (Књига пророка Језекиља: 27,12-25, превод Ђ. Даничића) 3 Липински (Studia Phoenicia III: 218 и бр. 20) сугерише преправљање Тогармаха у Twgdmh и превод „из домовине Тугдаме“, тј Лигдамиса, вође нападачке хорде (могуће Кимераца) који су пустошили Анадолију у седмом веку; RLA 7:186-189; (О одељку Језекиље је недавно расправљао I. М. DiakonofF, „The naval power and trade of Tyre“ IEJ 42/3-4 (1992): 168-193)
Сшари
u c u io k
421
Ипак, прецизно дефинисање Феничана и њихове културе веома је тежак задатак (Salles 1991.а); чак је и порекло њиховог имена проблематично. Једна од могућих идеја је да израз представља грчки превод речи Канан (повезано можда са египатским изразом Fnkhw; друга, да је настало од пурпурне боје са којом су Феничани широм поистовећивани. Могућност да „Феничанин“ значи „Кананац“ подвлачи чињеницу да феничански градови-државе Тир, Сидон, Библос, Бејрут, Арвад и Сарепта представљају директан развој кананских обалских градова касног бронзаног доба. Да је идеја у основи исправна, показује чињеница да су Феничани сами себе називали Кананцима; име „Феничанин“ је грчко-римско. Чини се да су феничански градови ти који су били релативно мало погођени или узнемирени, било арамејским упадом било израелитским ширењем, и тако су били у могућности да задрже оно што се чини у основи да је ранија кананска традиција. Могуће објашњење за овај континуитет је њихов географски положај: леже на самој обали, понекад са насељима на острвима даље од обале, а залеђе им је врло уска равница коју штити стрми планински венац са свега неколико пролаза. Један од разлога за опште познавање Феничана је њихово распрострањено трговачко деловање, посебно у западном Медитерану где су основали већи број колонија од којих су се неке развиле у значајне градове (Aubet 1993). Оснивања насеобина датирају још из раног првог миленијума, иако је прецизна хронологија дискутабилна. Најпознатија феничанска колонија је била Картагина. Како је Картагина озбиљно претила политичкој моћи и ширењу Рима у трећем веку (и временом су је Римљани уништили у другом веку), постоји неколико расправа римских историчара о њеном политичком систему, религији и култури. Но, како се Картагина делом развијала независно од феничанске постојбине (што је тачно и за њен језик), на овакве описе картагинске (пунске - латински израз за Феничане) културе, који су из другог века, не можемо се претерано ослонити за реконструисање феничанске цивилизације на Леванту. За ово се морамо користити другим изворима, који су, на жалост, прилично незадовољавајући.
Извори и ироблеми Феничани се помињу у Илијади и Одисеји где се јављају као изузетне занатлије, посебно у обради метала и као ткачи сложене одеће. Такође се могу јављати као киднапери и продавци јефтиних дрангулија. Интересантно измешана слика одражава дивљење и страх, врсту антагонизма који се и данас осећа према циганима и луталицама
422
Амели Курш
и врсте аристократског презира према „трговини“ што је ознака ових херојских епова. Херодот даје неке вести о њиховој колонизацији, посебно у Грчкој, којој приписује и настајање грчког алфабета, а говори и о њиховом открићу рудника злата на Тасосу. Тукидид помиње да су основали најстарије страно насеље на Сицилији, пре доласка Грка. Овакви описи остају на нивоу стереотипа и уопштавања и не дају јаснију слику, поготово не о феничанској постојбини. У првом веку н. е. Јосиф Флавије је у своју историју јеврејског народа укључио материјал који је наводно потицао из изгубљене историје Тира (van Seters 1983 [OK], за дискусију). У основи то није ништа више до списак краљева. Нешто касније у другом веку н. е, Филон из Библоса је написао спис о феничанској религији, за који је тврдио да је грчки превод дела Санхуниатона, свештеника из Библоса. Филоново дело је сачувано само у фрагментима и сумња се, у великој мери, да је Санхуниатоново дело само плод Филонове маште (Barr 1974; Oden 1978; Baumgarten 1981; Attridge и Oden 1981; van Seters 1983 [OK]). Нешто позитивнији приступ (напр. Moscati 1968:55) је прихватање идеје да је у позадини Филоновог списа постојао феничански оригинал јер чини се да неки делови одговарају материјалу који је данас познат из Угарита (видети поглавље 66), што је дало важан увид у кананску митологију и религију. Но, чак и ако прихватимо овај позитивнији приступ, чини се да је Филон у знатној мери „хеленизовао“ Санхуниатона тако да питање како да искористимо овај материјал за реконструисање феничанске свакодневице у раном првом миленијуму остаје нерешено (Clifford 1990). Текстови, у форми натписа, сатериторије саме Феникије су врло ретки, има их можда највише тридесетак. Шта више, најранији су углавном врло кратки, док се дужи јављају тек од шестог века и касније када су феничански градови већ били део Персијског царства (cf. Gibson 1971—82III; Donner и Roilig 1973-9). Ипак, и они помажу наводећи имена неких краљева, упућујући на то да је део материјала о Тиру Јосифа Флавија у великој мери тачан. Најстарији натпис је из око 1000. и показује да се феничански алфабет до тог времена развио (Naveh 1982 [01— I]: 53). Кратак текст је исписан на декорисаном саркофагу који је припадао Ахираму, краљу Библоса: Ковчег који је Итобаал, син Ахирама, краља Библоса, направио за Ахирама, свог оца, када га је ставио у „кућу вечности“. Сада, ако краљ међу краљевима или управник међу управницима, или заповедник војске буде устао против Библоса и отворио овај ковчег, нека му буде одузет скиптар његове власти, нека буде свргнут са свог трона и нека мир напусти Библос! А за њега, ако уништи овај натпис, онда...! (KAI бр. 1; Gibson 1971-82III br. 4; ANET: 661; TUATII 582-583)
Cuiapu u c v u o K
423
Разлог за спорадичност писаног материјала је, без сумње, тај што се највише писало на пропадљивом материјалу, попут папируса, пергамента или дрвета, који није сачуван, осим неких глинених була са представама на печатима који су били закачени за њих (Culican 1968). Археолошких доказа је такође мало, много више феничанског материјала је пронађено на Сицилији, Сарднији, Кипру, Тпанији и северној Африци неко у феничанској постојбини (Bunnens 1979; Senyzer 1988). Један од разлога је да су многи градови напрекидно настањени до данашњих дана (напр. Бејрут). Други је да је највећи број сачуваних ранијих остатака нестао у периоду опсежних римских и византијских грађевинских подухвата на тим местима. Трећи фактор је тај да је, почевши од средњег века, камење са античких споменика узимано и коришћено у другим грађевинама. Као резултат тога, ограничена археолошка истраживања су нашла само мали део феничанских остатака из раног гвозденог доба. У Библосу је откривен велики део града из бронзаног доба, али изгледа да само феничанско насеље лежи испод модерног града. У Тиру, где су ископавања спречена каснијим наносима, Патриша Бикаи је ипак успела да изврши мало ископавање слојева феничанског и бронзаног доба током 1973-4 (Bikai 1978). Али требало би нагласити да је област ископавања изузетно мала (150 m2) и чини мање од 1 процента оригиналног насеља на острву Тир. Без обзира на то рад је важан за нову анализу керамике. Феничанска керамика на Леванту је сада много познатија као резултат радова на малом феничанском локалитету, Сарепта, мало јужније од Сидона, где су ископавања на релативно неограничавајућем налазишту била могућа (Pritchard 1978; Anderson 1988; Khalifeh 1988). Међу вредним налазима била је и четврт где се производила керамика. Једна од археолошких техника, која има посебан успех кад је реч о Феничанима, јесте подводно истраживање које се однедавно користи. Оно је помогло да се открије импресивна стара лука Арвад (Frost 1972) и да се спасе известан број левантских бродских олупина - у Мотји, недалеко од Сицилије, рту Гелидонија и Улу Барун, недалеко од југозападне Турске и Акре код Израела, пронађени су бродови са товаром бакарних полуга, сандуцима керамике, амулета и фигурина (Isserlin и du PlatTaylor 1974; Bass 1973; Bass et al. 1989). За сицилијанске и израелске олупине се углавном сматра да су феничанске - турске олупине потичу из тринаестог века и њихов идентитет је мање поуздан. Феничански текстови ван њихове постојбине (јужна Турска, Кипар, Картагина, Сардинија, Малта) такође нису бројни и углавном не претерано дуги. Поново је већина познијег датума, али неки од пронађених у Турској, посебно из Киликије, потичу из осмог и седмог века. Тамошње феничанско насеље потиче из деветог века, можда и
424
Амели 'Курш
и из ранијег периода (Kestemont 1972) и показује важност и јачину њихових трговачких и политичких веза са другим областима. Ово се најупечатљивије види из једног од досада најдужих сачуваних феничанских текстова: Каратепе, двојезични, дугачки краљевски натпис у коме оснивање новог краљевског града у Киликији слави новохетитски владар Азитавад. Написан је упоредним текстовима на хетитским хијероглифима и феничанском и вероватно потиче из раног седмог века (Bron 1979; САНIII погл. 9; Hawkins у штампи; за делове текста видети стр. 432- 433). Интензитет феничанских трговачких активности на свим овим (и другим) местима, посебно у Киликији, на Кипру и на Jleванту огледа се и у материјалним остацима пронађеним на налазиштима у тим областима, попут грађевина у феничанском стилу, керамике, металних предмета фине обраде и резбарене слоноваче и металом украшеног намештаја (Helm 1980; Muhlu 1985). Велики део феничанске историје и феничанске економске структуре мора бити реконструисан или саздан из извора који се или односе на ранији период, попут угаритских архива (око 1400-1200), или не потичу из феничанских градова, попут Старог завета. Они су међу најважнијим изворима, али се њима мора пажљиво користити. У случају ранијег материјала, исувише је примамљиво да се подаци од пре 400 до 600 година раније једноставно пребаце да би се попуниле празнине у знању и да се заборави на важан, али нама непознат, развој који се догодио у међувремену. Када се ослањамо на изворе који потичу ван територије Феникије, проблем настаје око непотпуне природе многих забелешки и око посебних предрасуда које су резултат политичког супарништва, верских разлика и каснијих идеолошких захтева (Ahlstrom 1984). Ово је нарочито тачно за део материјала у Старом завету; јасно се јавља као изузетно непријатељство у приказивању тирске принцезе Језавеље и кроз злобно карикирање феничанске религије у Илијином надметању са Баловим пророцима на планини Кармел (Прва књига о идревима: 18,19,1-2,21; Друга књиГа о идревима: 9,30-37; Ackroyd 1983). Разлике између касног бронзаног и раног гвозденог доба се могу назрети: доминантну улогу у феничанском пантеону имају главни богови различитих градова, попут Ешмуна из Сидона и Мелкарта из Тира. Ова божанства нису посведочена раније. Ужасни ритуал жртвовања деце је верска пракса, која није документована раније (molek; Edelman 1987). (Повремена) употреба овог ритуала је посведочена за Феничане, Картагињане и Израелићане и може се повезати са потребом за контролом прираштаја (Stager и Wolff 1984; Clifford 1990).
Сшари исшок
425
Развој феничанских градова Уз ова упозорења и ограничења, шта можемо рећи о развоју политичких и економских структура феничанских градова? Франкенштајн (1979) је недавно дала најубедљивији и најконструктивнији приступ и њени закључци су овде укратко приказани. Очигледно је, нарочито захваљујући обилном материјалу из Угарита, а у нешто мањој мери и Библоса, да су канански градови-државе играли кључну улогу у трговини и производном систему Блиског истока и да су њихову трговачку делатност стимулисале и подржавале велике централизоване државе попут Египта, Хетитског царства и Вавилона. Због захтева, које су им упућивале ове велике и комплексне државе, чини се да су градови на обали концентрисали своју енергију и ресурсе на производњу луксузних предмета попут намештаја са украсима од слоноваче за краљевске потребе - производња која се свакако наставила и у позноасирском периоду. У исто време производња текстила се веома развила да би задовољила потребе плаћања трибута, као што је показано у уговорима између Угарита и хетитских краљева (видети поглавље 66). Текстил се такође могао користити и у замену за сировине које су коришћене, или за производњу луксузних предмета (попут украшеног намештаја или предмета од метала), или је био поново извожен. Неопходан и пратећи развој трговине било је усавршавање бродова који би могли носити кабасту робу и побољшање навигације - специјализација којом су могле и јесу се користиле и неке од великих држава, као Хетити који су се ослонили на Угарит да би организовали део набавке жита (видети поглавље 66). Локално доступно дрво је такође дало Феничанима предност у вези са таквим подухватима: имали су спремне сировине за градњу бродова и намештаја, а за њим је била и велика потражња у великим државама Египта и Асирије које су биле без дрвећа. Постоји одређен број доказа из различитих извора, као што су угаритски архиви (1400-1200), извештај египатског службеника Венамуна (око 1100; видети поглавље 4а) и мировни уговор састављен у седмом веку између асирског краља Есархадона и Бала, краља Тира (видети даље у тексту) да су трговачка удружења организовала трговину, независно од локалног владара - иако је он учествовао у трговачим подухватима и вероватно био један од највећих инвеститора: Ако брод који припада Баалу или Тиру буде уништен у земљи Филистејаца или на граничном подручју Асирије, нека све што је било на броду припадне Есархадону, краљу Асирије; али људи који су били на броду да се не дирају (?), они се сви морају вратити у своју земљу. (Borger 1956: 107-109 §69'ANET: 533-534; TUATl 158; SAA 2 бр. 5)
426
Амели Курш
Стога бисмо могли да разумемо да је кананска трговина имала неке од одлика ранијег староасирског трговачког система (видети поглавље 2ц). Очигледан пратилац овог развој а био је тај да су градови и њихови политички моћни суседи били међусобно зависни јер су велике државе давале потрошачко тржиште од којег је зависила економија приобалних градова. Ово је јасно приказано контрастом између реакције краља Библоса на Венамунов захтев за дрвном грађом и реакције феничанских градова на тријумфалну посету асирског краља Тиглат-пилесера I. Оба догађаја се могу датовати око 1100. Краљ Библоса је Венамунове захтеве видео једино као основу за прецизно уједначену размену и Венамун је морао да чека док тражена роба (4 ћупа злата, 1 златна посуда, 5 ћупова сребра, 10 краљевских ланених одежди, 10 посебних одежди од финог материјала, 500 посебних глатких платнених простирки, 500 воловских кожа, 500 ужади, 20 врећа сочива, 30 корпи рибе) није кренула из Таниса да би се размена обавила и грађа преузела. Са друге стране, када је Тиглат-пилесер I стигао на феничанску обалу, становништво га је одушевљено дочекало и дало му вредне дарове попут украшених ланених одежди, предмета од племенитих метала, слоноваче и ретког дрвета, а снабдели су асирског монарха и за путовање морем (cf. поглавље 76). Разлика у односу на Египат и Асирију у ово време мора бити бар једним делом објашњена чињеницом да су феничански градови били заинтересовани за неговање економских веза са великим силама, које су могле да пруже тржиште за њихову робу и специјализоване занате. Египат је престао да буде таква сила и стога су се они преорјентисали на преосталу велику државу, АсиРЧУ. Резултат кризе на Блиском истоку, која се продубљивала, био је тај да се средњеасирско царство срушило неких четрдесет до педесет година касније и Асирија је тек од касног десетог века почела поново поседовати политичку моћ. Срећом, у Старом завету постоје подаци који илуструју наставак типичног феничанског економског деловања у ово време. Ширење Израела за време Давида и учвршћење у доба Соломона резултирало је тиме да је Израел контролисао главне трговачке путеве од Црвеног мора до Сирије (одатле до Анадолије и Месопотамије) у већем делу десетог века (видети поглавље 8fl(iv)). Савез суседног града Тира са израелским краљевима значио је да је Тир добио приступ овим важним трговачким артеријама и заузврат пружио Израелу технологију, обучене занатлије, луксузне прдмете и материјале (што се најбоље види по Соломовом великом градитељском програму). Блиска веза између две државе зарад заједничке користи - која је настављена и између Тира и северног краљевства Из-
Сшари исшок
427
раела у деветом веку - довела је до интензивне трговине, што је потврђено проналаском феничанских посуда у Израелу у слојевима десетог и деветог века (Bikai 1978; cf. Geva 1982). Спорадични наративни и археолошки извори наводе да је ова уносна сарадња две државе могла довести до важног развоја у Тиру. Чини се да је Тир каналисао своје богатство у развој своје индустрије (тканине, предмети од бронзе, слоноваче, резбареног дрвета) и трговине до неслућених висина, што је за резултат имало то да је већи део становништва живео у изграђеној градској области. Они су постајали трговци и занатлије пре него земљорадници. Обновљено асирско царство је неговало и одржавало специјализацију и сада је почело да проширује своје захтеве према феничанској умешности, у облику стручних занатлија и луксузно направљене робе. Заправо, највећа колекција резбарене и опточене слоноваче (Strommenger и Hirmer 1965 [OM] сл. 263-268, XLI, XLII) потиче из асирског краљевског центра Калхе (модерни Нимруд, Winter 1976). Велики део те слоноваче потиче са намештаја који је изгорео када је палата била опљачкана и многе имају феничанске натписе који указују на то како су били уклопљени. Типични примери феничанске обраде метала су такође пронађени у Асирији, а неколико текстова се односи на бојене тканине и посебно вежене одежде. У исто време, Феничани су имали улогу посредника у организовању и успостављању трговине између Асирије и Египта фрит (супстанца која је повезана са производњом стакла и популарна због свог плавог пигмента; Моогеу 1985 [OF]: 134-135), стипса (која се користила у бојењу и и обради тканина) и фино платно вероватно су били увожени у Асирију из Египта, а могуће и мед и вина. Други асирски захтев, који су феничански градови испуњавали, заједно са сиријским кнежевинама, било је снабдевање царства у успону значајним количинама гвожђа. Вероватно би са овим развојем требало повезати оснивање најстаријих феничанских колонија на Кипру, у Киликији и на Криту (посебно феничанску луку Комос на јужној обали Крита која је функционисала од десетог века; Shaw 1989). У позном осмом веку асирско ширење је резултирало тиме да су економски важне сиријске државе изгубиле своју независност и биле реорганизоване као провинције под директном асирском управом. Једна од последица била је та да су Феничани, који су остали ван ових догађаја, постали главни добављачи основних сировина за царство. Верује се да су због овога били принуђени да прошире своју трговачку мрежу далеко ван источног Средоземља, свог традиционалног окружења. Ширење трговачке мреже се подудара са опште прихваћеним датумима оснивања феничанских насеља у западном Медитерану и феничанским утицајем који се може видети на различитим ка-
428
Амели Курил
тегоријама предмета у областима које укључују бившу совјетску Јерменију, Месопотамију, централну Италију, централни Медитеран, Шпанију, Самос и Крит. Закључак би стога био да су Феничани, да би испунили све веће захтеве које је нова ситуација стављала пред њих, били принуђени да повећају производњу своје робе за размену (попут посуда за мирисе и стаклених амулета) са становницима места која су покушавали да експлоатишу (посебно у Шпанији, Сицилији и Африци), те да успоставе нове центре производње. Њихове високо развијене вештине у поморском транспорту биле су кључне за постизање овога. Овакав развој им је такође омогућио да повежу раније потпуно одвојене трговачке сфере - на пример египатски производи који стижу у грчке центре посредством феничанских трговаца, који су имали добит од преноса робе. Ову елегантну, економску хипотезу за разумевање импресивног феничанског трговачког развоја је могуће поставити у контекст важних политичких промена на Блиском истоку и директно је повезати са јачањем новоасирског царства. У исто време, важно је нагласити две ствари. Прво, феничански „колонијализам“ представља јачање раније трговачке делатности, стимулисане поновним стварњем трговачких кругова што је био резултат новоасирског политичког развоја (Salles 19916; 1994). То није била потпуна новина, као пгго показују нека ранија насеља (Комос десетог века). Друго, ознака „феничански“, у вези са овим великим производним и трговачким подухватима, није јасно ограничена ни у једном културном погледу на обалски део Леванта који се традиционално називао „Феникија“. Феничанским су повремено записивани краљевски текстови (укључујући и неке веома дуге) династа малих таворских државица, чија су лична имена (и имена њихових династија) била анадолска или арамејска (стр. 423). Насупрот томе, неки натписи пронађени на „феничанским“ локалитетима ван матичног простора могу бити арамејски, а не феничански (Morris 1992:126 и бр. 104). Ово наводи на могућност да Грци када су се користили изразом „Феничани“ у различитим контекстима, нису правили пажљиву лингвистичку и културну разлику међу народима са којима су долазили у додир. Пре ће бити да су ставили етничко обележје на посебну врсту активности, у којој су Феничани свакако били истакнути, али не и једини. Из грчке перспективе „Феничани“ су једноставно, на много начина, били „источни трговци". Стога се наша представа о „феничанским трговцима“ може применити на подухвате свих левантских држава, које су се развиле у важне производне и трговачке центре раног гвозденог доба (Frankenstein 1979:288; Morris 1992).
Сшари исшок
429
(II) Новохешишске државе Дефиниција и локација „Новохетитски“ (или другачије „познохетитски“ или „сиријско-хетитски“) израз је који се, после 1200, употребљава за дефинисање бројних малих кнежевина у северној Сирији, Киликији и јужној и централној Анадолији. Упркос културним и лингвистичким сличностима, оне нису биле међусобно политички уједињене. Научници се користе речју „хетитски“ да их опишу јер, пошто су некада биле део хетитског царства, задржале су бројне јасно одређене хетитске одлике. Прво, све се користе препознатљивим хетитским стилом у скулптури, који се огледа у детаљима технике клесања, у типичној декорацији архитектуре (као што су фигуре на капијама), у иконографском репертоару и у коришћењу ортостата са уклесаним рељефима, тј. камених плоча коришћених за декорацију зидова (Akurgal 1962; Orthmann 1971; Genge 1979). Друго, имена владара су често типична имена хетитске Анадолије (на пример, Муватал из Гургума). Други се користе хуритским именима, такође актуелним у хетитском царству (на пример, Инитешуб из Кархемиша, поглавље 66). Треће, писмо које је коришћено на јавним натписима у овим државама, директно је проистекло из хетитских хијероглифа коришћених на монументалним натписима позног хетитског царства (видети поглавље 56) и на краљевским печатима. Језик, који је писан хијероглифским писмом, није био хетитски, за који је увек коришћено клинасто писмо (видети поглавље 56), већ лувијски - језик знатног дела становништва у хетитској Анадолији. Али не смемо, стога, направити грешку и претпоставити да су новохетитске државе насељавали етнички Лувијци. Имена су укључивала, као што смо навели, хуритска и хатска, док у неким државама краљеви носе арамејска имена. Вероватно, с правом, можемо претпоставити да је етничка мешавина била као и раније разнолика, укључујући Кананце, Арамејце, Хурите, Хетите и Лувијце. Новохетитске државе представљају развој неких хетитских административних центара који су, после пада хетитске централне власти, наставили да живе као низ одвојених, малих краљевства. Из новохетитских центара нема доказа да су видели себе како деле неки посебан идентитет политичког интереса и културе. Али чини се да различите напомене у асирским аналима, које област северне Сирије називају „Хати и Арам“, одражавају свест о разлици која је у Сирији постојала између држава које су имале везу са Хетитима и арамејских држава. Асирско тумачење може бити неодређено: израз „Хати“ се повремено користио да опише запад у општем смислу, укљу-
430
Лмели Курш
чујући арамејске и феничанске државе у свом домету, док је понекад, једноставно указивао на северни Левант, насупрот јужном (RLA 4: 152-159). Значајно је, међутим, да је било који део Сирије могао уопштено да се назове „Хати“. То указује на признавање континуитета, у извесном смислу, са периодом хетитске царске доминације. Посебно је упадљива чињеница да се Кархемиш повремено издваја као „Хати“, што сигурно одражава чињеницу да је Кархемиш био главни центар хетитске администрације у Сирији. Њим је управљала лоза вицекраљева, потомака Шупилулиуме I [1370-1330, (1344-1322)], који су редовно називани „краљевима Кархемиша“ (поглавље 5е). Да је постојала нека сумња о директној вези ових малих држава са велим хетитским царством, она би сада била ефикасно развејана проналаском печата Кузи-Тешуба, „Великог краља“ Кархемиша, одмах по паду хетитског царства: он је био директан потомак краљева Кархемиша, из царског периода, и хетитске краљевске породице и предак потоњих владара Кархемиша (Havvkins 188; у штампи). Које су биле новохетитске државе и где су се налазиле? Ово је разјашњено низом систематских студија Хокинса (најскорије у САНIII, поглавље 9, и Hawkins у штампи, где је материјал обједињен). Велики локалитет Кархемиша, који се налази на данашњој турско-сиријској граници, делимично је ископаван. Открио је сложене резбарије које су украшавале зидове и капије, зграде и одбрамбене цитаделе и унутрашњи град. Значај Кархемиша је делимично одредио његов стратешки положај који је контролисао прелаз на Еуфрату (Hogarth, Wooley, Barnett 1914-52; Mallowan 1972; Hawkins 1980:426-446; Winter 1983). Хамат, који ce налазио у данашњој Хами на Оронту, такође је ископаван (Riis и Buhl 1990). То је био главни град краљевства истог имена. Рано је укључио Лухути-Хатарику као северну провинцију и касније је контролисао северни феничански појас обале од Латакије до ушћа Нахр ел Кебира. Хамат је имао неколико владара са арамејским именима и извор је неколико арамејских натписа (RLA 4: 67-70). Други центар био је Унки-Патин(а)4, који је обухватао равницу Амука и доњи Оронт и доминирао пролазом ка мору. Његова престоница је била Киналуа/Куланија, вероватно идентична са данашњим локалитетом Тел Тајант где су ископани палата и храм (Haines 1971). Други локалитет, који је можда, био део Патин(е) је данашња Аин Дара (40 km северозападно од Алепа; Abou Assaf 1985) где је откривен храм са каменим скулптурама. Самал (данашњи Зинчирли у јужној Турској) био је престоница државе истог имена; држава је била позната и као Y’DY (вокализација 4 До недавно му је име читано као ,,Hattin(a)“. Мишљење је у науци да је ,,Pattin(a)“ исправније.
Сшари исшок
431
je несигурна). Иако ce убраја у новохетитске, њени натписи су заправо претежно арамејски, а неколико њених краљева носи анадолијска имена (и требало би приметити да је техника урезивања натписа са симболима у рељефу новохетитска). Држава се налазила северно од Ункија и јужно од Гургума, у подножју источне падине ланца Амана. Величанствени кружни локалитет Зинчирлија је ископаван; мањи локалитет Јешемека чинио је део државне територије (Orthmann 1971:191). Кнежевина Гургум је лежала северно од Самала и западно од Кумуха, у углу који су чинили ланци Амана иТавора. Престоница Гургума је био Маркас (данашњи Марас), који још увек није истражен. Кумух, Комагена класичног периода, лежи источно од Самала, северно од Кархемиша и јужно од Мелида (данашња Малатја), контролишући и заузимајући велико подручје дуж западне обале Еуфрата. Његова престоница је готово сигурно Самсат, коју тек сада археолошки истражује турска екипа. Мелид (Мелиду), Мелитена класичног периода, северно од Кумуха, лежала је преко Еуфрата до границе са Урартуом. Контролисала је североисточне прелазе преко Тавора и малу, слабо познату земљу на Тавору Тил-гариму. Њена престоница, Мелид (у Арслан Тепеу, близу данашње Малатје) ископана је и открила је низ (вероватно раних) новохетитских рељефа (Delaporte 1940; Orthmann 1971:205). Други откривени локалитет у Мелиду је Карахујук-Елбистан, место налаза врло раног хетитског хијероглифског натписа. Киликија је била подељена на Кве (Cilicia Campestris класичног периода) и Хилаку (Cilicia Aspera класичног периода). Политичку ситуацију овде је често тешко разумети. Адана, у киликијској равници (неистражена), очигледно је била важан центар, који је понекад доминирао бројним мањим династима, попут Азитаваде, који је изградио, у прелепом пределу на врху брда, град у Каратепеу (на Тавору, изнад долине Кејхан). Оснивање Каратепеа је комеморисано дугим хетитским хијероглифским натписом са упоредним феничанским текстом, који су пратили живи рељефи (видети стр.; Winter 1979; Hawkins 1979; Hawkins и Morpurgo Davies 1978). Каратепе би вероватно требало идентификовати са делом малог краљевства Кунду и Сису. Сису је сада Бинг (1991:165) повезао са Исом класичног периода, местом Александрове чувене битке из 333. „Табал“ је била општа одредница за југоисточни угао анадолијског платоа (Кападокија класичног периода). Био је подељен на бројне мале државе које су биле делимично уједињене под кнежевином Бит Буруташ, која је покривала област данашњих Кејсерија и Невшехира. Њена престоница је вероватно могла бити данашње село Кулулу и укључивала је кнежевину Тувану (Тијана класичног периода) са центром у данашњем Нигдеу. Тувана, која се налазила на стратешком северном крају Киликијских врата, касније је постала независна.
432
Амели Курш
Извори за иолишичке и друшшвене ирилике Друштвене и економске структуре и политички детаљи новохетитских држава се морају тешком муком извући из врло спорадичног епиграфског материјала. Натписи су често уочавани потпуно случајно; понекад су урезани на удаљеним (и временом измењеним) стенама (cf. на пример, Kala? и Hawkins 1989). Неке оловне траке исписане хетитскимхијероглифима [Meriggi 1966-75, бр. 34-40 (Ашур); Hawkins 1987 (Кулулу)] дају нам наговештај административне сложености: обухватају писма, листе кућа са укућанима и животињама, рачуне за овце и помињу мноштво насеља. Оловни документи показују да је можда знатан део писаног материјала из новохетитских држава данас изгубљен. Вероватно се више писало на дрвеним плочама као што показује стела Бер-ракиба из Самала (Roaf 1990 [0А]: 178), на којој писар, који стоји насупрот краља, држи повезани диптих, који веома личи на таблу за писање касног бронзаног доба пронађену на олупини брода недалеко од Улу Буруна (Payton 1991; Warnock и Pendelton 1991; Symington 1991). Срећом, монументални натписису информативнији него савремени феничански текстови. Неколико текстова садржи наговештаје политичко-династичких проблема (попут оних у Кархемишу; Hawkins 1979:157-160), прате старију историју, помињу чланове краљевске пратње и краљице. Но научници су још увек далеко од писања историје новохетитских кнежевина. Идеали краљевске одговорности за правду, безбедност и просперитет земље и њених становника, као и концепт лојалности суверену, можда је најјасније евоцирао Азитавада у свом дугом натпису (исписали хетитским хијероглифима са пратећим феничанским текстом) у Каратепеу (видети стр. 421; стр. 431; видети такође Hawkins 1986): Ја сам Азативата, човек благословен од Сунца(?), слуга Тархуназаса (Баала у феничанској верзији), кога је Аварикус, краљ Адане, унапредио. Тархунзас ме је учинио мајком и оцем Адана(ве), и ја сам учинио да Адана(ва) цвета, и ја сам проширио равницу Аданаве на једну страну према западу и на другу према истоку, и у моје време у Аданави су биле све добре ствари, обиље и луксуз и ја сам напунио Пахаријска складишта и додавао сам коња на коња, и додавао сам војску на војску, и додавао сам штит на штит, све уз Тархунзаса и богове. И сломио сам поносне (?), и зле који су били у земљи ја сам уклонио са земље. И саградио сам кућу мога господара у добро(ти), и учинио сам све добре ствари за породицу мога господара и учинио сам да седне/седну да престо свог/њиховог оца [само на феничанском сачувано: И установио сам мир са сваким краљем] и сваки краљ
Сшари исшок
433
ме је учинио својим оцем због моје праведности и моје мудрости и моје доброте. И изградио сам снажне тврђаве [...] на границама где је било лоших људи, пљачкаша, који нису служили Муксасовој кући и ја, Азитава, сам их бацио под своје ноге, и изградио сам тврђаве на тим местима, тако да Аданава може остати мирна. И ја сам разбио снажне тврђаве према западу, које ранији краљеви нису разбили, они који су били пре мене. И ја, Азиват, сам их разбио и оборио сам их, и населио сам их према истоку на мојим границама и населио сам Аданављане [...] тамо. У моје време сам проширио аданављанске границе са једне стране према западу и са друге према истоку, и на тим местима којих су се раније плашили (?), где се човек плашио ићи путем, у моје време чак су и жене ишле са вретенима. У моје време је било обиља и луксуза и доброг живота, и мирно је живела Аданава и аданављанска равница. Изградио сам ову тврђаву, и назвао је Азативатаја, и Тархунзаси Рунзас (на феничанском: „Решеп од коза“) су ме терали да иградим тврђаву (феничански: „су ме послали да је изградим“). [само на феничанском сачувано: И саградио сам је милошћу (?) Баала и милошћу(?) Решепа од коза у обиљу и луксузу и добром животу и са миром у срцу, да буде заштита равнице ,,DN и за кућу MPSH, јер је у моје време било обиља и луксуза у земљи равнице ,,DN. И никада у моје време није била ноћ(?) за DNNYM. И ја сам изградио овај град, и установио сам му име ,,ZTWDY, и учинио сам да Баал KRNTRYSH пребива у њему], (хетитски хијероглифски текст:) и свако проливање вина је почело да га слави, [...] сваке године вола, и кад је жетва овца, и кад је берба грожђа, овца. Нека благослови Азативата животом и миром и нека буде најистакнутији над свим краљевима. И нека Тархунзас много бласословени и богови ове тврђаве њему, Азативату, дају дуге дане и многе године, и (нека му подари) добре године(?), и нек му подаре сву снагу над свим краљевима. И нека тврђава буде од обиља и вина и народи који пребивају у (њој), нека постану од оваца и волова, обиља и вина. За нас нека много створе и нека постану велики и многи нека буду у служби Азивата и Муксасовом дому уз Тархунзаса и богове. Ако неко (међу) краљевима - или (ако је) човек, и има господско име - изјави следеће: „Ја ћу избрисати Азативатово име са капије (капија?) и урезаћу своје име“; или (ако) он има жеље спрам тврђаве и блокира(?) ове капије, које је Азативат направио, и изјави онда: „Учинићу да капије буду моје, и сам ћу урезати моје име“; или (ако) их из жудње заблокира(?), или из пакости или из злобе заблокира (?) ове капије, нека Тархунзас Небе-
434
Амели Курш
ски, Сунце Неба, Еа, и сви богови избришу то краљевство и тог краља и тог човека! Нека од сада Азиватово име настави да стоји за сва времена, док год стоји име Сунца и Месеца. (Hawkins и Morpurgo Davies 1978: 114—118) Позне хетитске државе су биле блиско повезане са другим државама на Леванту и у јужној Анадолији, што доказује мешавина језика и имена. Но најупадљивији исказ њиховог космополотизма се јавља на натпису Јаририса, једног од племића (касније краља) Кархемиша, који тврди, не само да зна много језика, већ да може да чита (или пише?) четири различита писма: [...] на писму Града (тј. Кархемиша, и стога хетитски хијероглифи), писмо Суре (можда урартско или феничанско), писмо Асирије (акадски клинопис) и писмо Тајмана (могуће арамејско). Знао сам дванаест језика и за мене је мој господар сакупио по једног сина из сваке земље путовањима (зарад) језика и учинио је да знам сваку мудрост. (Кархемиш A15b4; Hawkins 1975: 150-151) Све новохетитске државе леже дуж главних путева и контролишу важне речне прелазе, планинске прелазе и луке. Многи каснији асирски извори указују на чињеницу да су биле богати трговачки, центри економски развијене и уметнички и технички софистициране. Оне обезбеђују једну од важних веза између Асирије и Урартуа, на истоку, и Фригије, Лидије и медитеранске обале, на западу. Великим делом њихову стручност у занатству и њихов уметнички репертоар, користили су њихови већи суседи (van Loon 1977; Winter 1983). Одјек тога се проналази у „оријенталној" фази архајске грчке уметности, која се развијала на рубовима Блиског истока у осмом веку (Akurgal 1961; 1966; Helm 1980).
Закључак Левант, јужна Анадолија и горња Месопотамија, у периоду између 1100. и 900, чинили су мозаик малих држава: све су биле наследници, у знатној мери и на различите начине, претходне кананске културе и наслеђа великих царстава која су доминирала већим делом ове области између 1400. и најмање 1200. (око 1150. на јужном Леванту, око 1050. у горњој Месопотамији). Делиле су степен површне сличности у погледу политичке структуре и биле су блиско повезане економски. Али сличности крију многе културне разлике међу њима - у језику, писму,
Ciuapu исшок
435
религији и локалним историјским традицијама. На северу, неколико држава је било снажно обележено хетитским царским наслеђем, иако се оно повремено мешало са арамејским присуством које је временом, на неким местима, постало доминантан елемент. У горњој Месопотамији и даље ка југу, у Сирији, преовлађивале су арамејске државе. Али дуж либанске обале неки канански градови су преживели као феничанске кнежевине, које су такође јако утицале на острво Кипар (Morris 1992:127-9). Дуж јужног дела обале Палестине, Филистејци, вероватно првобитно насељени као египатски гарнизон, контролисали су главне градове, док се у унутрашњости око 1000. појавила држава Израела, као и суседне земље Моаб, Амон и Едом. Једна етничка група, која вероватно није била присутна на Леванту у већем броју у ово време, били су Грци. Иако је грчка керамика десетог и деветог века пронађена на локалитетима као што су Рас ел-Басит, Тел Сукас и, најпознатије налазиште, Ал Мина (близу ушћа Оронта), велики део је вероватно дошао са Кипра и чини само релативно мали део укупно пронађене керамике. Локална керамика преовлађује и све зграде су локалног типа. Интензивна грчка трговина, а још мање постојање насеља, старија од краја осмог века, несигурна је (Helm 1980; Muhlu 1985; Graham 1986; другачије, Courbin 1990). Тачне околности, које су на овом простору довеле до стварања било које од левантских држава, њихов специфичан карактер и осећај за идентитет остају нејасни и морају тако остати услед одсуства богатијих извора. Но, постоји један упечатљив изузетак од овог правила: држава Израела је дала детаљан и софистициран књижевни приказ, који представља драматичну и утицајну нарацију о стварању државе, која је постала и наше наслеђе, за сва времена. Израелов јединствени приказ пружа пример како је једна од малих држава у области испричала свој настанак. Израелски текст и проблеми, које отвара, морају бити разматрани следећи.
8д ИЗРАЕЈТ: СТВАРАЊЕ МАЛЕ ЛЕВАНТСКЕ ДРЖАВЕ ОКО 1200-900.
8g(i) Увод Настанак државе (држава) Израела може се сматрати примером општег модела демографске промене и покрета становништва приметног на Леванту. Веза између овог ширег модела, магловитог додуше, и раних Израелићана призната је, иако неодређено, у каснијој израелској историји описом патријарха Јакова као „лутајућег Арамеј-
436
Амели Курш
ца“ (Закони поновљени: 26,5). Израелићани суједина група, која је учесгвовала у овој дубокој трансформацији, која је сачувала приказ како је њихова држава, или државе, настала. Стога, они пружају непревазиђен увид у то како је један од народа у области Леванта почео да замишља овај важан формативни период. У исто време, текстом који садржи њихову приповест - тј. Стари завет - се изузетно тешко користити као поузданим историјским извором. Као и многи прикази прошлости, није му била намена да пружи критичку историјску студију; пре је садржао приче које су подробно говориле о односу народа, Израела, са својим богом, Јахвеом, који их је изабрао да изведу његов божански план. То је сложена, идеолошки мотивисана компилација, у оквиру које су приче обликоване да нагласе поједине лекције из прошлости (Garbini 1986). Пре него што испитамо неке од критичких приступа Старом завету којима су се научници користили, било би корисно да укратко истакнемо главне фазе, на које је израелска историја, какву је налазимо у Старом завету, традиционално подељена. Ове фазе представљају важне међаше онога што се верује да је заједничко историјско искуство народа Јахве. Настанак, рано човечанство и поплава утичу на свакога „широм света“. Од посебног значаја Израелићанима је био период патријарха који је уследио - мудри и побожни поглавари породица, као што је Аврам, који су се са својим родовима селили по готово читавом Блиском истоку и од којих су сви Израелићани веровали да су директно потекли. Приче патријарха их повезују са Вавилоном, горњом Месопотамијом, Палестином и Египтом. Прича о Јосифу, Аврамовом праунуку, говори да је довео читав народ Израела у Египат (познато као ,,Боравак“) где су временом трпели угњетавање Фараона, који је присилио Израелићане да раде на изградњи његових краљевских градова Питома и Рамесе. Мојсије их је на Јахвину заповест ослободио тлачења и заједно су напустили Египат док су их безуспешно гониле египатске снаге: то је чувени Излазак. После израелског епског бега уследило је четрдесет година (тј. једна генерација) током којих су Израелићани боравили у Синајској пустињи (“Лутања“). Током ове фазе Мојсије је примио Десет заповести, које чине део Савеза који је Јахве склопио са својим народом. Период „Лутања“ је завршен доласком и освајањем Обећане земље, под вођством новог хероја -ратника, Исуса Навина. После освајања, израелска племена су населила земљу; током тог процеса дошли су у сукоб са суседима са свих страна: Амонитима, Амалекитима, Филистејцима, Кананцима. Ова дугаборба за опстанак је период Судија - важних вођа које је Јахве уздигао да би ослободили свој народ када је угрожен. Време Судија је окончано именовањем Саула за краља да би се суочио са великом
Сшари исшок
437
претњом, Филистејцима. Неких стотину година целим Израелом су владала три краља заредом: Саул, Давид и Соломон, који је изградио Храм у Јерусалиму („Уједињена монархија“). Крајем овог периода Израел се распао (,,Раскол“) и тада су формиране две државе: северно краљевство Израела, са престоницом, коначно, у Самарфи, и јужно краљевство Јудеја, са престоницом у Јерусалиму („Подељена монархија“). Године 721. Самарија је пала после опсаде Шалмансера V асирског; ово је означило крај северног краљевства, чији су становници депортовани и доведени народи са других места да населе оно што је сада била асирска провинција под асирским управником. Јудеја је наставила да постоји као независна држава, али је, после низа побуна, пала под власт вавилонског краља Небухаденезера II (604-562), који је уништио јерусалимски храм, однео култне посуде и депортовао краља Јудеје и његову пратњу у Вавилон - (Вавилонско) „Ропство“. Ова катастрофа је била на врхунцу 587. и чини кључни тренутак у јеврејској историји. Али период изгнанства није дуго трајао јер је Кир Велики персијски, по освајању Вавилона 539. одлучио да се израиљски изгнаници могу вратити и поново изградити јерусалимски храм. Ово је познато као „Обнова“ и уводи нас у време „Другог храма“, који је коначно уништио римски цар Тит 70. године н. е. да га више никад не изграде. Канон Сгарог завета, какав данас посгоји, завршен је у другом веку. Али два најмлађа дела, Књига пророкаДанила и Књта о Јестири, иако написана у другом веку, дешавају се у шестом и петом веку. Стога је утисак, који пружа овај велики компендијум мудрости, поезије, пророштва, права и историје, да је завршен током периода Персисјокг царства (550-330). Овако се дело традиционално тумачи, тј. као компилација текстова (историјских, књижевних, пророчких) датираних у период пре изгнанства и у време Обнове када су постављани темељи јудаизма и коначно формирани за сва времена. Снажан начин, на који је историјско искуство Израелићана уграђено у Стари завет, наметнуо је оквир којег је модерном историчару тешко да се ослободи.
Стари завет Стари завет је очигледно средиште сваке студије о настанку Израела, тако да је важно укратко размотрити његов садржај и доминантне приступе проблему ауторства (за кратко излагање класичног научног става, видети Rowley 1967). Чини га неколико врло различитих дела, и то: прво, Закон (,,Тора“), данас чешће назван Петокњижје (Пентатеух), подељен (касније) на књиге Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Закони поновљени, које садрже приказ порекла Израела;
438
Амели Курш
друго, Старији пророци, обухватајући наративне књиге Исуса Haeuна, Судија, Прве иДруге књиГе Самуилове и Прве иДруге књиге о иаревима, које настављају израиљску историју од насељавања до рушења јерусалимског храма и вавилонског ропства 587. Потом постоје Каснији пророци, збирка визија, пророчких песама и прича чувених Јахвиних пророка, које су традиционално схваћене као проповеди које су начинили за живота; и, на крају, Писана дела, која укључују три поетске књиге: Псалми,Ј1етописе и Књига о Јову, литургијска поучна дела („Пет свитака") Песма над песмама, КњиГа о Рути, Плач Јеремијин, КњиГа Проповједникова и КњиГа о Јестири, као и КњиГа пророка Данила, КњиГа Јездрина, КњиГа Немијина и Прва и ДруГа књиГа Дневника. Три последње чине мање-више кохерентно дело поновног преласка историје Израела од патријарха (у скраћеном облику) до петог века. Оне претпостављају постојање неких наративних књига (Прве и друГе књиГе Самуила и Прве и ДруГе књиГе о идревима). Уопштено говорећи, језик Старог завета је хебрејски, али постоје изузеци у каснијим књигама иопут Кн>иге Јездрине и КњиГе пророка Данила где се јављају секвенце на арамејском. У овом обимном материјалу, за сврхе овог поглавља кључни су прве две, Петокњижје и историјске књиге. Петокњижје почиње стварањем света и човечанства, али убрзо сужава жариште на причу о Јаковљевој породици и њиховој сеоби у Египат (Постање). Излазак садржи причу о Мојсијевом рођењу, изласку Израиљаца из Египта под његовим вођством и божанском откровењу које је примио на Гори синајској (,Десет заповести“: Излазак: 20) после чега следи корпус закона и опис култних предмета попут заветног ковчега. У овој књизи је формулисан првобитни Јахвеов савез са Израелом (Излазак: 19,5-6) - споразум којим Израел за своју послушност долази под Јахвеову заштиту, чија је моћ већ показана бегом из Египта из којег су Израиљци побегли неоштећени. КњиГа Левитска наставља правилима која владају у верској пракси Израела. Тек у Књизи о Бројевима се наставља историјски преглед и завршава прича о лутањима кроз пустош и освајању Трансјорданије. КњиГа Закона поновљених почиње историјском ретроспективом Мојсија по завршетку периода „Ј1утања“, после чега следи кодекс закона који делимично понавља, делимично модификује део легислативног материјала ранијих књига и потом следи приказ Мојсијеве смрти. Ауторство овог великог материјала је традиционално приписивано Мојсију, али сумње око тога су биле изражаване вековима (уопштено, видети Rowley 1967; Weitzman 1978). Петокњижје је пуно анахронизама, дуплирања (чак триплирања) догађаја, унутрашњих размимоилажења у причама (постоје два различита приказа стварања) и међусобно противречних закона. Још је упечатљивије оно што се чини
Сшари исшок
439
да је фундаментално размимоилажење око тога када су Израиљци прво спознали Јахвеа; у Књизи о Изласку: 6,2-3, на пример, Јахве каже Мојсију о патријарсима „нису ме знали као Јахвеа већ као свемогућег бога“, док у Књизи о Постању: 4,1 Ева сасвим јасно изговара име Јахве. Суптилније, али свеједно, изражене су разлике у начину на који је Ј ахве замишљен, што се јасно јавља у првој и другој причи о стварању - у првој је представљен као трансцедентно достојанство и моћ, а у другој као супериорни човек са људским осећањима. На крају, постоје веома јасне стилске разлике у читавом Петокњижју. Књига Закона поновљених (Девтерономион) написана је особеним реторичким стилом који се не јавља на другим местима, док се у Књизи Постања и Књизи о Бројевима могу разликовати најмање два стила: један је прилично сув и формалан, други онај приповедача. Пре знатног времена (у осамнаестом веку) примећено је да различити књижевни стилови пружају кључ за разликовање различитих „докумената“ који су били комбиновани у стварању овог, најважнијег и најауторитативнијег одељка Старог завета. Закони поновљени су очигледно једно такво кохерентно дело, али дефинисање осталих је било теже. Међутим, показано је, и у цел ини прихваћено, да је узвишено поимање Јахвеа и коришћење његовим именом тек од Мојсија повезано са сувим, формалним књижевним стилом, док га једноставни приповедачки стил назива Јахвеом од стварања света и представља га прилично људским изразима. Ова основна разлика, међутим, не објашњава све дублете и претпоставља се да је првобитно постојало још једно, четврто дело. Ово дело се, како се обично претпоставља, такође користило приповедачким стилом, али може се разликовати од претходног чињеницом да се и оно користи именом Јахве тек после његовог откровења Мојсију; друга одлика је та да се снажно усредсређује на снове и анђеле. Иако све ово звучи и, заиста јесте, компликовано, помаже да се објасне целине крајева приповести Петокњижја; стилске разлике су много уочљивије на хебрејском него у преводу, иако их пажљиво читање може уочити и у преводу. Анализа, међутим, мора остати хипотетичка све док не будемо имали антички рукопис једног од њих, или други „извор“. У одсуству именованих „аутора“, да ли се показало могућим ближе Дефинисати хипотетичка „документа“ или „изворе“ и (још важније) датовати их? Слагање око првог је веће него око овог последњег. Једноставни приповедачки стил, који се користи именом Јахвеа од стварања света, снажно се усредсређује на југ Израела, тј. Јудеју, у неколико прича; како се користи именом Јахве, а у читавом делу (првобитно вокализовано као ,,Јехова“), познат је као „Ј“ = „Јахвист“. Други приповедач бога Израела назива „Елохим“ пре откро-
440
Амели Курш
вења Мојсију и чини се да га посебно занима север (Ефраим); те је стога познат као „Е“ = „Елохист“. Чини се да Е прича не почиње пре патријарха Аврама. Заједничке одлике Ј и Е су да не приказују да су свештеници неопходни за култ; ова, и друге сличности, стварају проблеме у одвајању Ј и Е, те су научници повремено принуђени на компромис и да говоре о „ЈЕ“ (ово је, на пример, тачно за такозвану „ КњиГу Завета" [Излазак: 20,22-22,33)]. Стил КњиГе Закона поновљених (Девтерономион), ограничен само на ту књигу, једноставно је назива „Д“; специфичне карактеристике документа су да ограничава жртвовање на само једно посебно светилиште, даје надзор над свим ритуалима племену Левита и снажно предлаже основну поруку (која се налази и у Изласку): ако Израел остане веран и чист у својој оданости Јахви и завету, цветаће; ако скрене с овог пута, несрећа ће неизбежно настати. Сматра се да суви, формални стил, који представља веома узвишено мишљење о Јахви и не назива га тим именом све до откровења Мојсију, потиче из свештеничке групе. Садржи мноштво правила жртвеног култа, никад не описује жртвовања пре времена Мојсија и Арона и садржи детаљну хијерархију свештенства: на пример, по овом документу само Аронови потомци могу вршити жртвовања, док би остали Левити требало да обављају мање задатке везане за култ. Не изненађује, стога, што је овај извор познат као „П“ = „Свештенички кодекс“ (,,Priestly Code“). Ово дефинисање извора Петокњижја, иако не даје потпуну сагласност сваког научника у сваком детаљу, широко је прихваћено у општим оквирима. Доминирало је проучавањем Старог завета најмање последњих стотину педесет година и обично је познато као „критичка ортодоксија“, што прецизно описује научни став опште сагласности о критичкој анализи традиционалног текста. Најважније дело о релативном датовању извора је Графово (1866) које је знатно развио Velhauzen (1883) - стога је позната као „Граф-Велхаузенова хипотеза“ (или „документарна хипотеза“). Граф и Велхаузен су у основи показали да Д показује познавање историјског и правног материјала који се налази у Ј и Е, али не у П где се П разликује. Даље, разноликост у пракси жртвовања и светилишта које су описивали Ј и Е, се не налази у Д и П. Резултат овога је релативни хронолошки редослед извора, ЈЕ, Д, П (за разлику од ранијег мишљења да је П најстарији). Да би се дошло до неког датума „докумената“, доказивано је да, с обзиром на то да се чини да Д одражава постојање кодекса који поставља исправан ритуални обичај, потребно је потражити „спољне“ изворе ове компилације. Једини помен постојања таквог дела је ДруГа књиГа о иаревима 22 где се наводи да, када је Јосија, краљ Јудеје, планирао реформу обожавања у храму и култних обичаја 621, свештеник Хелкија је пронашао књигу закона у храму
Сишри исшок
441
током поправки. Ова „књига закона“ - за коју се наводи да је, у суштини, Д - чинила је камен темељац Јосијине реформе. Даљи аргумент је да је прича о „проналаску“ скривене књиге закона послужила да би изгледало да се ради о старом рукопису и стога посебно ауторитативном, али да прича прикрива чињеницу да је састављен баш да би испунио ту функцију. Резултат ове хипотезе је датовање Д у касни седми век. Из тога следи да је П млађи и бројни фактори наводе да је П вероватно састављен у периоду после ропства, можда у касном петом или раном четвртом веку. Обрнуто, како Д показује познавање и Ј и Е, они морају бити старији, и могуће је да су били комбиновани у један документ већ у време пада северног краљевства Израела 721. Прецизније датовање било Ј или Е веома је тешко: стандардна претпоставка је да, како је Ј „примитивнијег“ књижевног стила него Е, мора бити старије - неки су предочавали датовање негде у девети или чак десети век, али оно остаје несигурно.5 Аргументи, који се тичу датовања Ј и Е, нису веома чврсто засновани. Чинили су се разумним у касном деветнаестом веку када су теорије о друштвеној еволуцији утицале на идеје о књижевном и верском развоју. Недавно, неки научници, који су наставили ово неадекватно објашњење, сматрали су да је Ј савремен са Д и да су разлике у стиловима повезане са функцијом текстова (Rendtorffl983). Ово је веома примамљиво и показује колико су данас незадовољавајући неки аспекти Граф-Велхаузенове хипотезе. Један научник је чак сугерисао да би Ј требало датовати у период после ропства (van Seters 1983 [ОК]). Али, требало би приметити да, колико год се научници не слажу са датовањем докумената или чак њиховим редоследом, још увек није предложена другачија анализа која би постигла било шта налик општој сагласности. Импликације „документарне хипотезе“ и њеног широког прихватања су огромне у вези са питањем како се Стари завет може узимати као историјски извор, посебно у погледу историје Израела пре монархије и његовог настајања као државе. Одмах постаје јасно да се ниједан део материјала, какав данас постоји, не може датовати у период пре деветог века, у најбољем случају, можда чак и касније. То, наравно, не искључује могућност, чак вероватноћу, да су одређени делови постојали у неком облику и пре тога; углавном сматра се да је Декалог (тј Десет заповести), на пример, веома стар текст; слично томе, опште је прихваћено да је „Деборина песма“ (Књига о судијама 5) изу5 За провокативан и подстицајан аргумент да је Ј написала жена у десетом веку, видети D. Rosenberg и Н. Bloom, The Book of J (New York 1990); cf. приказ пун разумевања, иако критички, Ј. Barton, ,,It“s a Girl!“, New York Review of Books 37/18 (22.11.1999) : 3-4
442
Амели Курш
зетно стара и да потиче из времена пре монархије. Али, чак иако неко говори у корист таквих старих језгара, прикупљање и уређивање тог материјала, да би се унело у ново дело, резултирало би преобликовањем таквих старих текстова како би одговарали специфичним интересима и пренели одређене поруке. Тада постаје веома тешко сазнати колико, било шта од онога што су познији компилатори представили као прошле догађаје, може заиста одражавати стварне историјске догађаје. Ово питање је које проузроковало велики раздор међу научницима, а засновано је на другачијим приступима тексту Старог завета.
Импликације библијскоГ критицизма на рану историју Израела Једна група научника (Albright 1939; Bright 1959; Wright 1962 -у з извесну задршку de Vaux 1978, вол. 2 - да поменемо неке од најистакнутијих) сматра да су археолошка истраживања у Палестини и на Блиском истоку открила, и наставиће да откривају, и артефакте и текстуалне доказе који потврђују основну историчност приказа почетака Израела у Старом завету. Проблем са њиховим ставом је тај што, иако врста доказа која се појавила може, на пример, осветлити начине сеоског живота описаних у вези са познатим личностима Старог завета попут Аврама, Исака и Јакова, она није хронолошки одређена, већ се односи на време од око 2000. до око 1400. године. Другим речима, овај вредан материјал [посебно налази из Марија (поглавље 2д) и Нузија (поглавље 6а)] не помаже да утврдимо „време патријарха“ на било који прецизан начин - он просто пружа општу слику начина живота који је, имамо разлога да претпоставимо, био присутан на Блиском истоку како у ранијим тако и каснијим периодима. Тако историчност личности патријарха остаје непотврђена, иако је друштвени и културни контекст живота, какав је описан да су водили, умногоме проширен и његова слика представљена у Старом завету показана као тачан одраз сеоског живота уопште. Подразумева се да присталице идеје да археологија може да потврди историјску истину Библије, разарање локалитета у Палестини око 1200. године, виде као кључну потврду реалности израелског освајања и насељавања Обећане земље. Други научници су се користили потпуно другачијим приступом раној историји Израела. Иако имају низ различитих мишљења и врше различите анализе, сви они се слажу да је Стари завет сложено, религиозно књижевно дело и да је, стога, бесмислено покушавати да се из
Сшари исшок
443
њега извуче тачан редослед историјских догађаја за период пре монархије када Израел постаје енитет који се може историјски одредити. Оно што садржи јесу, научници сматрају, одабране традиције и легенде које су кључне у начину на који су сами Израелићани видели своју рану историју и изградили је. Сви добро познати „велики критичари“ Старог завета спадају у ову категорију (Wellhausen 1883; Alt 1925/1966; Noth 1958; Eissfeldt 1965; Koch 1969; von Rad 1975; Rendtorff 1983; Lemche 1985). Утицајан и подстицајан приступ (да изаберемо само један) био је онај вон Рада. Он је сматрао да је Петокњижје у основи било књижевно разрађивање онога што су првобитно биле серије кратких рецитација ране израиљске историје налик веровањима, развијених у оквир култних обичаја времена судија. Вон Радову идеју је подржао Нот, који је сугерисао да то помаже у објашњавању прилично ограниченог броја тема истакнутих у Петокњажју. То су: Прастара историја, Патријарси, Излазак, Синајско откровење иЛутање по пустоиш. Ове теме су служиле да нагласе снажну, поновљену веру да је Јахве кроз историју радио да спаси свој народ и тако су служиле да учврсте веровање у будућу ефикасност, уз услов да му његов народ остане веран. Важно размимоилажење између вон Рада и Нота је у мишљењу о месту Књиle Исуса Навина у оквиру ове шеме; вон Рад је сматрао да је и Књига о Исусу Навину у почетку била једноставан исказ вере да је Израел освојио Обећену земљу; сходно томе, оно је нераздвојан део Петокњижја које би стога требало проширити у „шестокњижје“. За разлику од њега, Нот сматра да је Књига о Исусу Навину историјска књига, попоут Књиге о судијама, и чини целину са Првом и Другом књигом Самуиловом и Првом и ДруГом књтом о идревима. Овим књигама је садашњи облик дао „историчар Девтерономиона“, приређивач/компилатор (или неколико њих? ± За мишљење да је ово дело једног креативног појединца, видети van Seters 1983 [ОК]) на којег је веома утицала теолошка иморална порука Д (видети стр. 440). Нот би и даље порицао да КњиГа Исуса Навина даје било шта налик на историјску „чињеницу“. Али би расправљао да је у питању збирка легенди и етиолошких митова повезаних са стварањем Израела и ништа мање далека и неисторијска од Петокњижја. Ово је, по нужди, било врло пробрано и поједностављено представљање како је неколицина научника анализирала оне делове Старог завета који су најтешње повезани са питањем настанка државе Израел. Али главна импликација приступа којим су се користили „велики критичари“ за проучавање трновитог питања израиљског насељавања требало би да буде јасно: да права историја Израела почиње
444
Амели Курш
тек када су Израиљци већ насељени у Палестини, смештени у својим одређеним областима и процес стварања државе започет је као резултат сукоба са Амонитима, Моабитима, Едомитима, Филистејцима и Кананцима. Сама прича о Боравку у Египту, Изласку, Лутању по пустоши и Насељавању/Освајању била би, стога, једноставно део изражавање вере у Јахвино обећање и испуњење, али ни на који начин историјски потврђена или дефинисана. Како ти научници одбацују историчност Изласка и Лутања и Освајања Израела, како је описано у Књизи Исуса Навина, археолошки докази у Палестини око 1200. (конвенционални датум насељавања, видети стр.) не разматрају се као директно релевантни, већ се објашњавају мноштвом догађаја.
8g(ii) Проблем израиљскоГ насељавања Дефинисање проблема Какве год биле врлине или мане различитих школа мишљења, историчар и даље има задатак да покуша да објасни дефинитивно приметну промену у Палестини између око 1200. и око 1000. Пре 1200. текстови и локалитети показују област подељену међу бројним прилично развијеним градовима-државама са краљевима потчињеним Египту и са бројним египатским краљевским контролним тачкама у Гази, Јафи, Бет Шану и Афеку. До око 1000, овај политички модел се изменио: већину обалских градова су населили Филистејци, за чији се долазак обично мисли да је повезан са египатском политиком њиховог насељавања као гарнизона у египатским упориштима (видети поглавље 8а). Нова држава, Израел, такође је формирана, насељена народом којег раније није било на том простору. Једини податак који историчар има да би објаснио ову промену је Књига Исуса Навина Старог завета, која наводи да је то повезано са уласком Израиљаца у Обећену земљу. Књига Исуса Навина извештава да је дванаест израиљских племена, сви пореклом од Јакова, ушло у област заједно и да су војним путем заузели земљу и населили је. Дефинитивни датум овог догађаја је изгледа дат у Првој књизи о идревима: 6,1. На том месту се наводи да се излазак из Египта догодио 480. година пре изградње храма у Јерусалиму. Храм је изграђен приближно 950, што датује излазак у око 1430. Овај датум је сматран проблематичним јер би био савремен периоду када је Египат био врло стабилан и египатска контрола над Левантом чврста (поглавље 6е). Стога се не чини вероватним да је масовна сеоба израиљаца била могућа, а њихов улазак у Канан, на начин који је описан у Књизи
Сишри исшок
445
Исуса Навина, вероватно не би био успешан. Даље, у опису Боравка у Египту, за Израиљце је речено да су били посебно угњетавани током изградње два важна краљевска града, Питома и Рамесу. Други град би сигурно требало поистоветити са новим владарским центром Пер-Рамзесом који је основао Рамзес II (поглавље 4д), а како он није ступио на престо до 1290 (1279), Излазак се мора датовати после тога. Решење ове загонетке је у томе да, ако датум не одговара историјској ситуацији, мора бити прилагођен. Шта више, то је могуће урадити не реметећи доказ из Прве књиге о идревима 6, претпостављајући да је бројка „480“ заснована на бројању генерација. Обично се рачунало да једна генерација обухвата 40 година, па збир одражава 12 генерација по 40 година за сваку. Али, како је много реалније претпоставити да је генерација у предмодерном свету могла обухватити свега 25 година, број се може смањити на 300 година (тј. 12 пута 25). Прилагођавање даје датум око 1250. као године изласка и то се сасвим добро уклапа јер се на „Израел“ стели Мернептаха, наследника Рамзеса II, помиње „Израел“ (Y-s-y-r-y-3-r) као народ (коришћен је детерминатив за „народ“ а не ,,место“) који се налази у области Палестине. Ово би омогућило да су Израиљци бежали од Рамзеса II, лутали по пустоши четрдесет година (или можда свега двадесет пет следећи исти аргумент) и стигли у Палестину на време да сусретну Мернептахове трупе (видети Malamat у Bottero et al. 1966 [0В]: 206). ,Датовање изласка“ лепо илуструје како је чак и нешто што је наизглед прилично прецизан хронолошки податак, заправо, пуно проблема. Критички посматрано, ситуација је таква да не постоји јасан датум у Старом завету за улазак у Канан; датум који је дат мора се на силу уклапати да би одговарао „чињеницама“. Спомен Израела, садржан у песничкој оди којом се завршава опис тријумфа у Мернептаховом Либијском рату, потпуно је непрецизан - не даје ниједан прецизан податак о томе где се Израел налазио (осим да је негде у Палестини), нити га повезује са било каквим првобитним боравиштем у Египту: Принчеви су пали ничице говорећи: „Шалом“! Ниједан од Девет лукова није подигао своју главу: Тјехену је уништен, Хати је миран, Канаан је заробљен са свим јадима. Ашкелон је освојен, Гезер је заузет, Јаноам више не постоји; Израел је уништен, без семена, Хор је постала удовица због Египта. Све које су тумарали потчинио је
446
Амели Курш
Краљ Горњег и Доњег Египта, Банере-мерамун, Син Реа, Мернептах, У складу са Маат, Дајући живот као Ре, сваки дан (К. Kitchen, Ramesside Inscriptions (1968-) IV 12-19; AREIII §§ 602-617; Erman 1927/1966 [01]: 274-278; ANET: 376-378; Lichtheim 1973-1980 [01] II: 77; TUATI: 544-552) Заступан je став да песма одражава типичну књижевну „структуру круга“, тако да би стих, који помиње Израел, био у равнотежи са стихом о Канану. Импликација би била та да је Израел појам који ближе описује део Канана. Сугестија је да је „Канан“ шире коришћен да опише западну Палестину, док „Израел“ описује источна брда; тј. да су то географски појмови који се допуњују, дефинишући опсег области у којој је Мернептах заузео три града, Ашкелон, Гезер и Јаноам. То би значило да је Израел био само израз за део Палестине и израз који су досељеници могли усвојити да дефинишу саме себе. Овај аргумент потире значај који се традиционално приписује Мернептаховој стели: она не одражава долазак Израиљаца у Палестину, већ једноставно указује на постојање места званог „Израел“ у брдским пределима Палестине (Ahlstrom и Edelman 1985; Ahlstrom 1986:37-43). Реч је о интересантној интерпретацији, иако контраверзној (Rainey 1991; Yurco 1991). Али које год мишљење о „Израел стели“ да прихватимо, њено помињање Израела јесте непрецизно. Друга основна потешкоћа је да бољи поглед на дванаест племена Израела открива да их заправо има више (видети табелу 26); Јосифово племе представља пет великих подгрупа (Манасија, Јефрем, Махир, Јаир, Навав); Халев и Готонило уопште нису део дванаест племена, иако су учествовали у насељавању; док Левити, који су сигурно сматрани једним од дванаест, немају територију. Ово оставља утисак да је појам дванаест племена, која потичу од дванаест синова Јаковљевих, вештачки створен, можда, настао много касније да би се повезали различити народи који су заједно чинили државу Израел и да би се повезали истом раном историјом и да сви потичу од Аврама и Јакоба. Осим проблема које постављају овако основни подаци, детаљни приказ освајања и насељавања дат у Књизи Исуса Навина и Књизи о судијама 1 отвара и бројне друге. Књига Исуса Навина: 1-12 почиње приказом да су сва племена ушла у Канан са источне обале Јордана као уједињена група. Низом опсада и сталних сукоба победоносно су заузели земљу својим уједињеним напорима. По завршетку, поделили су међу собом освојену територију.
447
Сшари исшок
Табела 2 6 - „Дванаест племена“ Израела Синови Јакова/И зраиља а) од Лије
1 Рувим 2 Симеун 3 Леви* 4 Јуда 5 Исахар 6 Завулон
б) од Рахиље
7 Јосиф (подељено на 5: Манасија, Јефрем, Махир, Јаир, Навав) ** 8 Венијамин
ц) од Лијине слушкињеВале
9 Дан 10Нефталим
д) од Рахиљине 11 Гад слушкиње Зелфе 12Асир
* племе Левита није имало племенску територију за себе, већ су делили свачију ** Јосиф није имао племенску територију као такву; територија коју су заузимале подгрупе је реконструисана као да припада Јосифовом племену Додашне груие Халеву, Кенезету, додељена је област Хеврона за услуге које је пружио племенима током „Ј1утања“ Готонилу, Халевовом нећаку, Хавел је дао Киријат-Сефер јер га је освојио
Буквално сви, какав год имали став vis-a-vis библијског текста, одбацују ову верзију догађаја и слажу се у томе да је у питању идеализована и поједностављена слика сложеног и дуготрајног процеса. Али научници се не слажу у којој је мери текст нереалан или једноставно неисторијски. Узевши у обзир фундаментално различите приступе раној историји Израела и различите ставове о поузданости библијског текста, таква сагласност је фрапантна. Али, ако погледамо К њ и гу И суса Навина и К њ игу о судијама 1, неизбежан закључак се врло брзо сам намеће да су биле комбиноване бројне различите традиције које су међусобно контрадикторне и морају се раздвојити. На пример, К њ ига Исуса Н авина: 1-12 ни на који начин не описује насељавање читаве земље, већ представља само врло пробране догађаје. Даље, по постављању олтара на гори Евалу (КњиГа И суса Навина: 8,30), освојена територија је географски ограничена на племенску област Венијамина; тек се у 10.28 географски простор шири. Чак и тада набраја освајања градова и области у јужним брдовитим пределима земље (на пример, Лахиш, Хеброн, Davir: 10.28-13), осим једног упада на север (11.1—15) где је описано заузимање Асора. Прича, заправо, даје изузетно неједнаку слику насељавања и сугерише да је известан број локалних, иако драматичних, догађаја био повезан заједно. Чињеница је да ово не објашњава освајање, шта више, види из пото-
448
Амели Курш
њих поглавља К њ иге И суса Навина (13-22) где се племенима додељује њихова територија, али, како се испоставља, не за насељавање већ за освајање, што у потпуности противуречи ранијем опису. На крају, Књига о судијама 1, која описује ситуацију по Исусовој смрти, пружа сасвим другачију слику насељавања као насељавања део по део напорима сваког племена понаособ по смрти хероја освајања - а не као низ заједничких војних напада под његовим вођством. Такође, наводе се важне кананске градове (Танах, Мегидо, Ветиљ, Гезер) који тада још увек нису били освојени. Стога не изненађује да и најватренији бранитељи интегритета и суштинске истинитости библијског текста осећају да је неопходна нека врста објашњења. Предложени разлози, који би објаснили недостатак компатибилности у нарацији, различити су; али сви наглашавају идеју да Књиža Исуса Навина 1-12 мора бити резултат дугог и сложеног преноса историје, укључујући и низ различитих типова приче. Неке од њих, сматра се, могу одражавати стварне историјске догађаје. Главни пример таквог могућег историјског догађаја је занимљива прича о Исусовом савезу са народом Гаваона ( К њ ига И суса Навина 9). Претварајући се да су дошли из далека и да ће поштовати израиљског Јахвеа, Гаваоњани су лукаво преварили Исуса да се закуне да им неће наудити. Када је Исус открио превару, наметнуо им је обавезу сечења дрва и ношења воде за Јахвин култ да би наставио да их штити. После тога следи изјава која се често јавља у К њизи Исуса Навина: „и тако је до данашњих дана“. Зашто је ова анегдота прихваћена као одраз стварног догађаја? У ДруГој књизи С ам уиловој: 21,1-14, разлог озбиљне глади у Давидово време је приписано чињеници да је Саул прекршио савез и убио неке Г аваоњане. Али, иако К њ ига И суса Навина 9 и Д руГа књига Самуилова 21 садрже једно могуће објашњење, никако не и једино, може се заиста доказати да је епизода Исус-Гаваоњани била историјска чињеница. То је једини пример приче о освајању која се касније поново јавља. Да би смо показали стварно историјско језгро за приповест у К њизи Исуса Навина: 1-12, било би нам потребно неколико таквих догађаја који пружају директну везу са каснијом историјом. За друге приче може се сматрати да су потекле из познијих култних обичаја - то јест, развијене су да би објасниле светост одређених локалитета, попут Гилгале, што је идентификовано са постављањем Исусовог логора после успешног преласка Јордана, догађаја који је наводно облежен постављањем дванаест каменова. За друге приче се сматра да су потпуно етиолошке по својој функцији. Најпознатији пример је прича освајање Гаја (КњиГа И суса Навина 7-8.30). Два разлога, који се допуњују чине, невероватном могућност да прича о његовом освајању може бити историјски тачна. Прво, прича одражава девтерономистичку заокупљеност мишљењем
Сшари исшок
449
да he Израел бити успешан ако се повинује речи Јахве чега је освајање Гаја парадигматски пример. То нас чини сумњичавим у вези са питањем њене историчности и на њу пре се гледа као на морализаторску причу. Сумња је потврђена чињеницом да је локалитет, који многи идентификују као Гај (данашњи ет Тел) ископаван и ископавања јасно показују да је био напредан град у рано бронзаном добу, али је био уништен у позном трећем миленијуму. Био је напуштен све док није установљено врло скромно сеоско насеље у рушевинама раног бронзаног доба, око 1200, насеље је поново напуштено око 1050. (cf. Епсуclopedia I 36fF.). Тако је Гај, у време претпостављеног освајања 1200, био у рушевинама можда хиљаду година. У светлу ових неоспорних археолошких доказа, научници су прихватили другачије ставове. Неки сугеришу да би причу о освајању Гаја требало упоредити са описом напада на оближњу Гавају (К њ ига о судијама 20), која показује неке упадљиве сличности у приповедању, уз изузетак да се прича бави међуплеменским ратом. Потом је предложено да је прича о Гаваји пренесена на Гај много касније и повезана са Исусом у намери да се објасни име локалитета (које дословно значи ,,рушевина“) и његово напуштање. Потпуно напуштање Г аја је кључна одлика приче о Г ају: И Исус спали Гај, и обрати га на гомилу вјечну, и у пустош до данашњега дана. (Књ ига Исуса Навина: 8,28; превод Ђ. Даничића) Овај опис је у супротности са археолошким доказима, који показују, прво, да Исус није имао шта да уништи и, друго, да је управо у фази израиљског насељавања локалитет поново насељен. Други научници (Albright 1939; Bright 1959) бавили су се проблемом Гаја сматрајући да приповест о његовом уништењу заправо описује Исусово освајање Ветиља. Ветиљ се налази близу Гаја, постоји уништени слој локалитета који би одговарао времену доласка Израиљаца, а град се пак не појављује у приповестима о освајању. Прича је потом касније пресељена на Гај да би се објасниле његове рушевине и име.
Приступи проблему Пример Гаја нам даје увид у то која врста проблема настаје из сваког, па и најмањег, податка који се тиче израиљског насељавања. Не постоје објашњења, рационализације или архолошка открића која пружају јасне одговоре, прихватљиве за све. У тим околностима формиране су три фундаментално другачије хипотезе о насељавању. Сада би требало да их размотримо.
450
Амели Курш
Прва хипотеза је повезана са приступом „библијске археологије“ (стр. 442). У суштини, то је покушај да се ускладе размимоилажења између археолошких остатака и релевантних поглавља Књиže Исуса Навина и КњиГе о судијама 1 (као што је већ показано на примеру Гаја). По мишљењу оних који су предложили ову теорију, Исус је освојио земљу као што је описано у Старом завету, али су племена одуговлачила да следе његова освајања и консолидују поседе. Исус је такође освојио неке кључне градове у области, али не све. Ефекат је био ослабити канански систем градова, што је касније олакш ало ширење племена. Археолошки докази ово потврђују, показујући слојеве уништења на локалитетима као што су Хазор, Лахиш, Давир (ако је то данашњи Беит Мирсим), Ветиљ, Гезер, Бет Шан и други. На свим овим локалитетима, велики канански градови су били уништени око 1200. или убрзо потом и, када су поново били насељени, нови становници су показивали много сиромашнију материјалну културу. То су била прилично мала, једноставна села која одражавају насељавање надолазећих, освајачких Израиљаца. Постоје озбиљне слабости у овом приступу. Прво, он игнорише проблеме које отварају библијски извори, датуми њиховог састављања и редакција (где ниједан не би могао да буде старији од седмог века), тенденциозност великог дела описа, који је састављен да агресивно афирмише право Израела на област и ајтиолошки карактер одређених приповести (cf. проблем Гаја). Друго, произвољно повезује крај градова-држава касног бронзаног доба са Израиљцима, који су замишљени како их нападају и освајају. То је примамљиво објашњење и у неким случајевима је можда чак и исправно, али је исувише поједностављено. Историја сваког локалитета мора бити археолошки анализирана независно од приповести Старог завета и процењена по сопственим критеријумима. Ако то учинимо, постаје очигледно да, у недостатку текстова, таква анализа слојева уништења ретко, ако не уопште, може бити довољно специфична да пружи детаљно обј ашњење ко је или шта уништио одређени локалитет (Ahlstrom 1986, поглавље 3). Тако, на пример, датовање релевантних слојева није увек прецизно, нити доследно са датумом око 1200. године. Морамо се такође сетити да је крај касног бронзаног доба био друштвено и политички немиран период свугде на Леванту: египатски извори говоре о групама разбојника („apiru/habiru) који стварају проблеме, о сточарима, као што су Шасу, који нападају египатску краљевску територију, о устанцима унутар Палестине које су египатски краљеви морали да гуше, и о сеобама „народа с мора“ (видети поглавље 8а). Други извори приказују Арамејце који пустоше и прете стабилности у читавом Плодном полумесецу (видети поглавље 86); други пак указују да је трајна одлика градова-држава
Сшари исшок
451
Леванта била хронично међусобно трвење које се могло завршити војним сукобом. Такође је могуће да су земљотреси проузроковали уништења неких градова (Schaeffer о Угариту, видети стр. 409), што је проузроковало пожаре и оставило слој паљевине на локалитету. У овом контексту важно нам је да приметимо да је постојало неколико разарања у другим деловима Леванта у отприлике исто време која се дефинитивно не могу приписати Израиљцима (Угарит, Алалах, Емар). На крају, они који подржавају приступ „библијске археологије“ морају се суочити са веома незгодним проблемом, наиме, да се археолошки докази ретко добро уклапају са текстом Старог завета. У питању су баш они градови где су ископавања открила разарања која се могу датовати око 1200, а који се не јављају као уништени у Исусовом освајању - за Гезер, на пример, који има слој разарања који се може датовати у овај период, никада није речено да га је Исус освојио (К њ и Га Исуса Н авина : 10,33) и то важи за Ветиљ, који је тек знатно касније освојило племе Јосифово (К њ ига о судијама : 1,22-26) и није описано да је уништен. Али најнезгоднији проблем је чињеница да археологија најистакнутијег локалитета међу Исусовим освајањима пружа само доказе који отворено противрече приповести Старог завета и то да: је Гај био у рушевинама око хиљаду година у време наводног израиљског разарања (стр. 449) и Гаваон, са којим је Исус наводно склопио савез (стр. 448) и оно што је велики проблем, напредан град у Библији, чини се да уопште није био насељен у то време. Најпознатији случај је Јерихон: његов пад је образац за Јахвину моћ да руши велике градове, без обзира на то колико су снажно утврђени, то је био први велики канански град који су надолазећи Израиљци заузели. Но, овде поново нема доказа великог града касног бронзаног доба. Показано је да су зидови, првобитно идентификовани као они који су се урушили када су Израиљци наступали око њих (Garstrang 1948), припадали стварном граду Јерихонуранобронзаног доба (Кепуоп 1979 [OGd]). Обим тешкоћа које представљају докази из Јерихона може се мерити степеном ингениозности коју научници показају у покушају да оповргну доказе. То је обухватало покушај да се израиљско насељавање врати уназад, на крај периода средње бронзе (Bimson 1981), док су други сматрали (ова је омиљена) да је град каснобронзаног доба, који је разорио Исус, претрпео ерозију (Bartlett 1982. за општи преглед). Редиговање датума израиљског насељавања није наишло на већи одјек (cf. разумну дискусију о аргументима Stiebing 1989); пажљива поновна анализа ископавања Јерихона показује да је Јерихон касног бронзаног доба био мало насеље без зидина (Bienkowski 1986). Другу хипотезу први је формулисао велики проучавалац Старог завета Албрехт Алт (1925/1966). Наставио је и прилагодио Нот (1958)
452
Амели Курш
и веома подржао Вајперт у својој обимној студији о израиљском насељавању (1971). Уопштено говорећи, то је теорија коју су широко прихватили они који критички приступају тексту Старог завета. Основна теза је да су у Палестину постепено улазиле полуномадске групе у потрази за пашњацима и земљом. Населили су се у ретко насељеним брдовитим пределима, далеко од кананских градова са којима је њихов контакт био врло ограничен - у целини узев њихово насељавање је било мирољубиво, иако је могло долазити до сукоба интереса који су доводили до окршаја, који се одражавају у неким причама у Књизи о судијама. Како су Израиљци мењали свој начин живота у живот насељених земљорадника и повезивали се у племенске савезе, почели су се ширити из брдских предела у обрадиве равнице у којима доминирају градови. Овај процес се одражава у причама о ескалирању војних сукоба, поготово са Филистејцима, и развоју монархије. Докази за ову хипотезу тражени су у египатском материјалу, попут описа похода и кореспонденције из Амарне (видети поглавља 4ц; 6д из првог тома), што пружа некакав увид у положај и функционисање кананских градова. Египатски текстови (и археолошки докази их потврђују, Weinstein 1981; Gonen 1984; 1992:217-219) показују да су били концентрисани у равничарским подручјима Палестине, у брдским пределима се јављају спорадично или су потпуно одсутни, са низом градова који продиру у унутрашњост на два места, делећи тако земљу на три области. Један такав низ иде од Аке (Акре) дуж долине Језрела до Бет Шана, одвајајући на тај начин Галилеју од средишње брдовите области; други иде од обалске равнице дуж пута који води кроз брда до Јерусалима, што је одвајало каснију област Јефремову (средишњу брдску) од брдских предела Јудеје на југу. Ове три области - Г алилеја, средишња брда и Јудеја - биле су посебно рањиве кад је реч о нападачима, као шТо су била израиљска племена, и она су, као што је добро познато, чинила средишње и првобитне области насељавања. Алтов приступ има много предности, али његова слабост је централна претпоставка да су Израиљци првобитно били номади, да су дошли из пустиње и тражили земљу. Ту слику оспорили су неки научници због игнорисања чињенице да је библијски опис „Израиља у пустињи“ проширена метафора без историјске вредности (Talmon 1987). По мишљењу других, много прозаичније, теза је оспоравана на основу тога што не одговара начинима номадског живота могућим у то време (van Seters 1975). На пример, највећи део библијских описа Израиља у пустињи очито су анахрони јер би описан начин живота био једино могућ да су Израиљци били бедуини на камилама. Такав тип бедуина није посведочен све до првог миленијума. Ако прилагодимо слику и замислимо Израиљце као номаде, који воде симбиотски живот
Сшари исшок
453
са насељеним државама, могуће је пружити нешто уверљивији сценарио, као што је то недавно урадио Фриц (1987). Он га нуди као нову хипотезу, али то је у суштини модификација Алтове теорије „номадске инфилтрације“, до које се дошло коришћењем новијих антрополошких истраживања и предузимањем поновне темељне анализе археолошких доказа. Оно што Фриц дефинише је општи образац по којем се, крајем касног бронзаног доба, јављају израиљска села, која се могу идентификовати новим типовима кућа, но материјална култура нових насеља (осим кућа) показује снажан канански утицај и јасан културни континуитет. Сматра, потом, да иако је нови елемент, становништво, које можемо изједначити са „Израиљцима“ и који су се населили на пусте територије које нису насељавали Кананци и Филистејци, било сигурно присутно у гвоздено доба I (око 1200-900). Њихово културно ослањање на Кананце може се објаснити једино њиховом ранијом, блиском везом. Такав контакт, сугерише он, био је резултат чињенице да су пратили модел „затвореног номадства“: тј. иако су Израиљци били у основи сточари који се повремено селе, њихов номадски стил живота био је прошаран седелачким животом када су ступали у ближи контакт са кананским градовима. Како су канански градови пропадали, ова „симбиоза“ је нестала и Израиљци су постепено напустили свој модел сезонских сеоба да би се стално населили. Фрицов аргумент има бројне предности, али он зависи од готово очајничког покушаја да се спаси теорија да су Израиљци били номади. Главна мана је, као што су научници пожурили да истакну, Фрицова идеја да су се очито особене израиљске куће развиле из номадских шатора. Сасвим је неоспорно показано да „израиљски план куће“ није новитет тог периода, да не може потицати од (потпуно хипотетички) шатора (Stager 1985) и да, у сваком случају, нико не зна која су израиљска, ако и јесу, од ових раних села (Ahlstrom 1986). Заправо, у археолошким подацима све указује на чињеницу да су нова села подигли и населили сељаци који су били упознати са локалном културом и упућени у све аспекте обраде земље (Stager 1985; Ahlstrom 1986; Meyers 1988). Као реакција на незадовољавајући карактер нејасне идеје о номадском пореклу Израела, развијен је радикално различит приступ пореклу Израела. Првига је предложио Менденхал (1962), који је сматрао да је Израел израстао из револуционарног друштвеног покрета, који је кулминирао „устанком сељака“. Један од централних аргумената његовог става је да се име ’apiru/habiru, [често су помињани у амарнским писмима као друштвени одметници, разбојници, одбегли робови, дужници и беземљаши (видети поглавље 6д) први том], може лингвисгички повезати са Хебрејима Сгарог завета, 'ibri. Другим речима,
454
Амели Курш
Израиљци, чије је друго име било Хебреји, заправо били су политички изгнаници, који су избегли из градова-држава и населили се на неиско-
ришћеним територијама Канана где су водили невелики, релативно егалитаристички сеоски живот, стварајући нову земљу за обраду рашчишћавањем и прављењем тераса. Како су владари кананских градова били све мање и мање способни да заштите сељаке на чијем се раду заснивала њихова политичка власт, такви устанци и збегови су се умножили и озбиљно угрозили економску основу градских елита, која се на крају распала. Могуће је даље да је главни подстицај активнијој агресији нових сељачких заједница према градским групама био резултат тога да је мала група људи, од којих су неке можда првобитно радиле у Египту, ујединила сељаке око њихових циљева и идеологије. Они су проповедали нову веру, која је одбацивала традиционални политички модел краља, и уместо тога су пружили правила за праведно друштво у којем су сви народи били потчињени само новом богу, Јахви, који је саопштио ове законе преко једног од њихових вођа. Менденхалова хипотеза има доста снаге. Омогућава разумевање раног израиљског друштва као друштва које се појављује из кананског залеђа са којим је очито имало блиске везе. Решава константне потешкоће тесно повезане са њиховим приказивањем као номада-аутсајдера и њиховог стављања ван Канана као потпуно новог елемента. Археолошки, не ствара проблеме јер постаје могуће да се разна разарања и заузимања посматрају као резултат мноштва узрока, до којих је дошло у различито време у распону од неколико стотина година. Главна критика, коју је теорија привукла, јесте да неки научници сматрају незамисливим да је такав револуционарни покрет, како га Менденхал замишља, могао постојати у то време. Ово је прилично слаб аргумент, и Ченеј (1983) га је ефикасно оспорио. Ближе суштини је критика да материјал о 'apiru/habiru не указује да су били сељаци револуционари и да теорија искључује стварне сељаке (hupšu) који су чинили масу становништва града, те да би било боље видети нове насељенике у брдима као измешану групу људи, који су побегли из кананских држава како се погоршавала економска и политичка клима (Ahlstrom 1986). Другим речима, они нису морали да буду самосвесни револуционари, већ би пре могли бити емигранти и пионири. Друге критике су се усредсредиле на одрживост повезивања ’apiru/habiru са ’ibri (нпр. Loretz 1984; Moran 1987). Недавно је изједначавање одбачено непревазиђеним покудама Рејнија (1987). У приказу Готвалдове важне и утицајне студије о развоју израиљске државе (Gottvvald 1979). Постоје несумњиви проблеми у успостављању лингвистиче везе између две речи и, заиста, у начину на који се појам „Хебреј“ користи у Старом завету (Cazelles 1973). Но, оно што су научници последњих годи-
Сшари исшок
455
на све више наглашавали јесте да хипотеза не зависи кључно од лингвистичке везе. Радије, оно што је важно јесте да докази за постојање група друштвених изгнаника, попут 'apiru/habiru, пружају основу за плодније анализе порекла Израела што решава многе проблеме које отварају друга два приступа и више су у складу са текућим социолошким анализама. Такође, омогућава да се развој Израела постави у општи контекст друштвено-политичке промене у ширем свету Блиског истока, посебно арамејских покрета (видети поглавље 86). Коначно, питање које морамо поставити јесте да ли хипотеза „социјалног бунта“ чини неприхватљиво насиље над библијским описом. Како је приповест Старог завета могла бити формулисана на тај начин, ако Израиљци никада нису били номадска племена која су ушла у земљу да се населе? Они који подржавају „Менеденхалову теорију“ одговорили би, прво, да су племена вештачка, каснија творевина, створена тек када се Израел упустио у процес самодефинисања у односу према суседима и потиче од положаја различитих група, не више вера. Друго, племенска структура изражава друштвене односе и не мора да указује на номадски живот (Fried 1975). Коначно, стварање приче о војном освајању и насељавању споља требало би приписати седмом веку (као одговор на пад северног краљевства) када је служила да направи разлику између Израела и других народа у области и пружи непобитно право да населе земљу коју су држали. Ако су Израиљци освојили земљу војним снагама, онда им је припадало на основу права освајања и њихово поседовање које не може бити оспорено (Lemche 1988). Социолошки приступ израиљском насељавању данас је преовлађујући. Прихватили су га многи проучаваоци Старог завета, историчари и археолози (Gottwald 1979; уопштено Freedman и Graf 1983; Lemche 1988; Meyers 1988). Научници су предложили извесна усклађивања која се, с правом, усредсређују на проблем порекла обожавања Јахве, што они, који подржавају ову теорију, нису са потпуним успехом објаснили. Алстром (1986) је, на пример, сугерисао да је важан елемент у особеном формирању идеологије Израела дошао из Едома. Али он прихвата суштину ове теорије. То не важи за остале. Рејни је, на пример, годинама сматрао, и наставља то да чини, да би порекло Израиљаца требало тражити међу Шасу - бедуинима источног Јордана (недавно Rainey 1991). Најмање омиљена хипотеза у овом тренутку је она о војном освајању - једноставно доноси исувише проблема (Finkelstein 1988). Али, у њену корист су још увек живо расправљали 1982. еминентни научници (Malamat 1982; Yadin 1982). Извор је за податке о раним Израиљцима у једном од најпопуларнијих уџбеника о израиљској историји (Bright 1959/1972).
456
Амели Курш
Закључак Као закључак, све што са сигурношћу можемо рећи о почецима Израела, јесте да су различите приче, које говоре о неким подвизима појединих група и херојским делима локалних вођа, биле актуелне у каснијем Израелу. Уткане су заједно и доведене до сложене приповести, можда у седмом веку (или касније), повезујући је у веровање у великог верског вођу, Мојсија, који је осмислио бег групе људи из Египта и примио божанска упутства на Гори синајској. Резултат овог позног књижевног састављања је било постављање читавог Израела ван Канана и стога у положај да морају да га освоје светим ратом којим управља Јахве, што би довело до испуњења његовог обећања да ће се Израел населити и процветати у Обећаној земљи. Снажан карактер приче чини немогућим да се било шта одређено каже о историјском „насељавању“ - сам процес се можда уопште није догодио на начин предочен у Старом завету. Оно што је сигурно јесте прво, да је систем градова-држава, који се налазио у Палестини у касном бронзаном добу, доживео фундаменталну промену и многи градови су чинили део нове државе И зраела око 1000. године. Промени је претходило повећање сеоских насеља у периоду између око 1200. и 1050. године (Stager 1985; Meyers 1988) народом који је очито био упознат са кананском културом и био веома искусан у обрађивању земље. Друго, сами Израиљци каснијег периода свакако су веровали да су освојили Канан, долазећи споља, и ово веровање је постало кључно у развоју јеврејске вере и идентитета. Другим речима, функција прича, онаквих какве су, јесте да су постале значајне за израиљско саморазумевање. Историјска стварност, коју је могуће датовати је у великој мери ирелевантна у вези са питањем (за аналогију у другачијем контексту, видети С. Geertz, Negara, Princeton, N. Ј, 1980, посебно стр. 14).
8д(Ш) Појава израиљске државе Општи преглед За касније Израиљце владавина Давида, његово освајање Јерусалима и прихватање њега за краља што су урадила сва племена чинило је врхунац националног достигнућа. Давид је чврсто установио институцију монархије у Израелу и он је постао њен класични и идеални представник: био је савршен владар у погледу побожности и верске врлине; установио је Јерусалим као израиљску престоницу p a r ехcellance и започео покрет да се подигне храм Јахвином култу; трајно
Сшари исшок
457
је поразио Филистеје и друге суседне државе, што је поставило темеље за најуспешнији и најславнији период Израела и лично је ујединио сва потпуно различита племена под својом влашћу. Велико, снажно краљевство Давидово трајало је само за владавине његовог наследника, Соломона, и завршило се ступањем на престо Соломоновог сина, Ровоама. Као контраст, ово убрзано пропадање је увећало Давидову славу и јединственост. Стога не изненађује да се више од једне трећине библијског материјала, посвећеног монархијском периоду, бави владавинама Давида и Соломона, иако су у стварности њихове владавине покривале само једну десетину (Soggin 1984). У исто време не постоје краљевски натписи из периода Уједињене монархије (заиста је укупно веома мало писаног материјала; Вагкау 1992) и ниједан савремен помен било Давида било Соломона у било ком документу, осим у Библији. Ово не изненађује узевши у обзир колико мало доказа постоји у овом периоду на целом Блиском истоку (видети наведено стр. 411) - и, посебно, колико је мало епиграфског материјала сачувано из Израела било ког периода (Smelik 1985; Millard 1990). Насупрот овом мора се поставити доказ знатног развоја и раста на неколико локалитета, који се веродостојно повезују са десетим веком (Whitelam 1986; Вагкау 1992). Требало би приметити да нови фрагмент арамејске стеле из Тел Дана, који вероватно потиче из средине деветог века, можда говори о краљевству Јудеје као „Кући Давидовој“ (BYT DWD; Biran и Naveh 1993). То је до сада без преседана и показује, можда, да је Давид широко доживљаван као оснивач јудејске државе (cf. северно краљевство Израела, познато као „Кућа Омрија“, поглавље 8ц). Али како је ситуација навела сеоске земљораднике, развејане по кананским брдима, да признају власт Давида? Ако покушамо да то објаснимо као резултат њиховог заједничког веровања у Јахвеа, како то да су сви прихватили баш ову одређену религију када, као што смо видели покушавајући да разумемо процес „насељавања“, нема разлога да претпоставимо да су сви канански брдски земљорадници делили заједничко историјско искуство? Практично је немогуће наћи један, прихватљив, суштински одговор на последње питање. Све што можемо рећи јесте да су, неодређено време пре појаве монархије у Израелу под Саулом, неке групе унутар централног Израела формирале особене друштвено-политичке ентитете, „племена“ (Ahlstrom 1986: поглавље 6). Коначно (мада остаје нејасно када) почели су да сматрају да су повезани једни са другима преко заједничког епонимног претка, Израела (можда не више до персонификација области коју су насељавали, Ahlstrom 1986). У неком тренутку, могуће тек доста касније, предак Изреал је поистовећен са патријархом Јаковом. Овим поистовећивањем сва „племена“ су била повезана са Јаковљевим претходни-
458
Амели Курш
цима, Аврамом и Исаком и потоњом „историјом“ која је ишла од Јосифа у Египту до Мојсија, Изласка, Синаја и коначно до у Обећану земљу. Колико овога су, ако уопште и јесу, прихватиле све израиљске групе у периоду пре монархије, није познато и неизбежно мора остати тако. Утицајно мишљење (Noth 1930) током неког времена, које је неколико научника прихватило (Meyers 1988), било је да је повезивање племена у Палестини довело до „међуплеменске федерације“, која се састајала с времена на време у одређеним светилиштима због обожавања божанства поистовећеног са Јахвеом. Зближавање племена је или било резултат, или је настало, из заједничког интереса услед претњи њиховом независном постојању које су долазиле од њихових суседа: држава Моаба и Едома, Амонита и Амалекита, владара неких преживелих кананских градова и Филистејца у обалској равници. Као одговор, појавио се известан број племенских хероја - „судија“ - да ослободе од кризе („харизматичне вође“ у Веберовој терминологији [Weber 1947: 358ff)]. Али ови познати ратници нису ни у ком случају деловали у име „читавог Израела“ јер није „читав Израел“ неминовно био у опасности сваки пут. Једини пут када је то био случај јесте када су се Филистејци успешно пробили у брдске пределе и равницу Језрела. Задали су катастрофалан пораз израиљским снагама код Афека, заробили централни симбол вере Израела, Заветни ковчег, и уништили важно Јахвино светилиште у Силоху. У том тренутку, запрећено је читавом Израелу и вођа који ће бити прихватљив свим групама, који ће водити здружени поход, постао је неопходан. Саул, из племена Венијаминовог, којег је именовао Јахве делујући кроз пророка Самуила, избио је на чело у време ове кризе и ослободио је Израел (барем привремено) од филистејског јарма. Такође, био је успешан и против других непријатеља Израела. После његове победе над Амонитима, уследио је његово избор за краља у Гилгалу, старом култном центру. Саулов нови положај, без преседана у Израелу, чинило се да у потпуности почива на његовим достигнућима ратног вође и његов војни успех је сматран одразом божанске милости. Лични, ad hoc карактер Саулове краљевске власти је трпео недостатак чврстог правно-административног оквира. Таква структура је била потребна да би се редовно извлачили финансијски и војни доприноси од претходно аутономних племенских јединица - суштинско за јачање Саулове краљевске власти у настанку. Како су Саулови покушаји да наметне неопходне административне захтеве постали иритирајући, а његова војна достигнућа мање спектакуларна, његов положај је доведен у питање нарастајућом моћи Давида, једног од његових команданата, из
Сшари исшок
459
јужног племена Јуде. Саулово прогањање супарника је приморало Давида да побегне Филистејцима, који су га унајмили, заједно са групом одметника, као најамника. Саула су временом Филистејци катастрофално поразили на гори Гелвуји и он је себи одузео живот. По Сауловој смрти Давид, који је већ био извикан за краља у Јудеји на југу, изазвао је Сауловог сина и наследника, Ивостеја (Ишбаала). Прихватила су га северна племена и, тада или можда већ раније, са малом групом војника заузео је утврђени канански град Јерусалим. Он је од тада постао не само престоница Јудеје, већ лични краљевски град краљева Јудеје.
Хронологија и извори Ово је, у грубим цртама, конвенционалан поглед на догађаје које су довели до Сауловог именовања за краља и успона Давидовог. Прво, морамо узети у обзир хронологију, проценити изворе и потом погледати главне проблеме. Лоза израелских краљева почиње Саулом, Давидом и Соломоном („Уједињено краљевство“). После поделе Давидове и Соломонове државе, у П рвој и Д р уго ј књизи о идревима имамо листе краљева како Израела тако и Јудеје, које понекад дају дужине владавина. Постоји знатан број хронолошких проблема из периода „Подељеног краљевства“ (Maxwell Miller 1976; поглавља 2 и 5), али на основу синхронизама, углавном са асирским краљевима, могуће је поново прећи ову листу и установити 930. или 922. године као прихватљив датум за крај владавине Соломона и стога и за раздвајање севера и југа (,,Раскол“). И Давиду и Соломону је дато по четрдесет година владавине, што је обично сматрано пре као конвенционалан израз који означава „дуго време“ (тј. читаву генерацију) него преношење прецизног броја година владавине. Без обзира на одсуство нечег другог, ове цифре су углавном прихваћене и тако се почетак Давидове владавине датује око (или нешто пре) 1000. године. Кретање уназад од ове тачке је врло тешко. Нико не зна колико дуго је Саул владао, нити колико је тачно времена протекло од његове смрти до Давидовог ступања на престо, што је само по себи неодређено. Како сачуване приче, које се тичу Саула, не захтевају посебно дугу владавину, уобичајено је приписати му отприлике двадесет година на власти, стога његова владавина почиње око 1030/1020. године. Датовање било чега пре овога постаје прогресивно све теже и ослања се на вероватноћу и на то како се тумаче извори. Катастрофалан пораз Израиљаца од филистејске војске код Афека, заробљавање ковчега, филистејска окупација израиљске територије и уништење светилишта у Силоху су без икаквих хронолошких одред-
460
Амели Курил
ница. Покушаји да се установи датум ослања се на чињеницу да је, по Старом завету, пророк Самуило очито био у Силоху, као дете и младић, док се појављује као старац када је помазао Саула за краља. Време, које се обично даје Самуилу да доспе у те године, јесте око тридесет година, тако да се почетак „филистејског тлачења“ датује у око 1060/1050. године. Узевши у обзир прећутну сагласност да су се Израиљци насељавали у брдским пределима до око 1200. (или ширили своја насеља и увећавали број у то време), преостаје још период од најмање сто педесет година. Ово време је било испуњено догађајима о којима говори К њ ига о судијама, која се бави превасходно међуплеменским односима и могућим деловањем племенске конфедерације. Иако неки научници покушавају да датују подвиге појединих судија, не постоји општа сагласност око хронологије овог периода, нити је вероватно да ће је бити. О Соломону и Давиду библијски извори су врло обимни, почевши од Д руге књиГе Самуилове 1 до П рве књ иге о иаревима 11. Сматра се да део материјала потиче од „дворске историје“, састављене можда недуго после Соломонове владавине, иако је ово мишљење озбиљно доведено у питање (Rendtorff 1983; Lemche 1988; van Seters 1983 [0K]. Изгледа да су делови административних листа и спискова сепза такође били укључени, чинећи ово једним од очигледно најбоље документованих периода у израиљској историји (видети даље стр. 466). Свакако, текстови, који се баве њиме, богатији су него за било коју другу област савременог Блиског истока, иако сачувани материјал није, наравно, савремен. За период од филистејске експанзије до краја Саулове владавине, коришћен је изгледа читав циклус прича повезаних са ковчегом. То је пружило неке детаље о филистејским ратовима, бици код Афека и уништењу светилишта у Силоху; можда је укључивало и приче о Самуилу, иако се за већину њих обично сматра да су потекле из пророчких кругова. Приче, које се тичу односа Саула и Давида, очигледно пристрасне у корист Давида, вероватно су потицале са југа и биле прерађене унутар оквира Девтерономичног историчара. Материјал коришћен за КњиГу о судијама (тј. К њ и гу о судијама 2ff) исувише је сложен да би се о њему овде расправљало. Али две одлике су вредне помињања. Прва, осим два делића материјала који се односе на сеобу племена Дан и међуплеменски рат, К њ т а о судијама покушава да прикаже срећу Израела у складу са Девтерономичном тезом да исправно верско понашање води срећи, док одвраћање од Јахве води у пропаст. Судије, које су се уздигле, стога, представљале су оне које је Јахве посебно изабрао као одговор на понизност свог потлаченог народа: они се појављују, ослобађају Израел од актуелног угњетача и потом „суде“ неко време (исправно тумачење овог пој-
Сшари исшок
461
ма је нејасно). Због теолошке поруке, која је диктирала организацију књиге, ови првобитно локални и потпуно одвојени подвизи су здружени да пруже утисак да су сви они утицали на читав Израел и да су се дешавали у хронолошком редоследу. Друго, разлог због којег су различите ратне вође називане „судијама“ јесте тај да су листе наизглед безначајних „вођа“, о којима не знамо ништа осим да су „судили Израелом“, биле укључене у К њ игу о судијама, и харизматичне личности ослободилаца су биле повезане са њима. Мора да су првобитно приче о ослободиоцима и листе судија биле сасвим одвојене и да су повезане тек касније (Martin 1975).
Израел u судије Не би ли покушао да разуме које су институције могле постојати у периоду судија, које би омогућиле различитим групама да се уједине, Нот је развио веома утицајну хипотезу о племенској амфиктионији (Noth 1930). Предложио је да како је, упркос одређеним варијацијама, број дванаест одувек задржан као број израиљских племена и, у оквиру њих, шест племена Лијиних (која су наводно прва дошли у Канан) који су чинили константну групу, то морало имати институционални значај. Потом је искористио структуре грчких и италских верских амфиктионија као аналогију. Једна од њихових карактеристика, сматрао је, било је груписање било дванаест било шест градова или народа око заједничког централног светилишта где су се повремено окупљали за верске свечаности и за које су били везани заклетвом. Сваки члан такве лиге је задржавао своју политичку аутономију, али су имали представнике лиге, који су обезбеђивали поштовање одређених правила и покретали заједничке акције против било ког члана ако прекрши заклетву. Упоређујући ову институцију са Израелом, Нот је сугерисао да су сви суштински елементи такве свете амфиктионије били присутни у Израелу у време судије. Сматрао је даље да је Израел био име савеза који су чинили дванаест племена окупљених око светилишта у којем је чуван ковчег. Светилиште се морало селити током времена из различитих разлога, али увек је постојало само једно: прво у Сихему, затим у Ветиљу, потом Гилгалу и коначно у Силоху. Према К њизи Исуса Навина 24, у Сихему су племена признала Јахву и он је заменио све локалне богове. Тамо су се ујединили савезом једни са другима и са Јахвеом. Њихови закони су правила која садржи И злазак: 21-23. Сваке године састајали би се на верским фестивалима и, да би обновили савез, у племенском светилишту племенски представници, који
462
Амели Курш
су наведени у Књизи о Бројевима : 1,5-16, расправљали су о својим пословима. Амфиктионија, делујући као један, кажњавала је све преступе, као што је показано у Књизи о суријама: 19-20, где су вишеструко силовање и убиство конкубине, која је припадала Левиту, а које је починио човек из племена Венијаминовог у Гаваји, казнила сва племена која су уједињена повела „амфиктионски“ рат против племена Венијамина. Листу „мањих судија“ (видети стр. 461), Нот тумачи као правне чиновнике амфиктионије. Неколико научника указало је на проблеме у Нотовом предлогу који подривају вредност његове првобитно атрактивне хипотезе. Прво, понављање броја дванаест (почетна тачка Нотове теорије) не пружа заиста аргумент у корист разумевања раног Израела као амфиктионије јер амфиктионије класичног периода имају различит број чланова лиге. У Сихему порука Јахве је пренета само оним северним племенима која нису учествовала у Синајој епизоди Изласка, тако да то није био чин опште уније међу племенима већ прагматични чин са посебним и ограниченим циљем. Иако је ковчег сигурно био смештен у Силоху неко време, не спомиње се да је био место редовног окупљања свих израиљских племена. Даље, постоје докази у К њ изи о судијама о мноштву култних места, попут Биршебе, Мизпе, Раме, Опре, Дана и других, тако да је тешко одржати концепт екслузивног, централног светилишта. Потом, племенски представници у Бројевима су изгледа једноставно вође племена/клана и никада не врше неку административну функцију у вези са племенском лигом. Сем тога, не помињу се ниједном у Књизи о судијама - чини се да је њихово деловање ограничено на приповест о пустоши. Када је речено да је деловао „читав Израел“, као у случају напада Венијамина у Гаваји, текст не указује на то како су били мобилисани или донели одлуку да делују. На крају, ни судије ни „мање судије“ нису никада били посебно повезани ни са једним светилиштем. Изгледа да би, ипак, упркос својој привлачности, мишљење о племенској амфиктионији требало одбацити. Де Во (1978) закључио је, после опсежних истраживања, да хипотеза намеће вештачку структуру на премонархијски Израел што сам Стари завет не подржава и даје умногоме нетачну идеју о међуплеменским односима. Приче о ослобађању, које су донели велики ратници, приче су о локалним херојима, које су комеморисале различите заједнице, што је заједно повезао Девтерономист да му помогне да изрази свој став да се грех састоји од одвраћања од Јахве, што води угњетавању, док понизност значи окретање Јахви што доводи то тога да он пошаље спасиоца. Ова наративна структура, у којој је свака личност ослободиоца приказана као харизматични вођа којег је Јахве именовао да спаси читав Израел, уграђена је у материјал тек касније током Девтеро-
Сшари исшок
463
номистичког прерађивања. Стога је веома вероватно да су ослободиоци првобитно биле вође ограничене у свом обласном деловању који су се појавили у контексту кризе из различитих средина. Важна импликација је, стога, да К њ т а о судијама не даје слику доследног, заједничког племенског деловања, већ пре описује одвојене ратове вођене са народима у областима где су другачије заједнице покушавале да консолидују своје поседе. Такође, описује крваве сукобе и супарништво за првенство међу израиљским групама. Ако ништа друго, КњиГа о судијама служи да нагласи да је ово био период дубоке поделе унутар Израела, као резултат одсуства икаквог ефективног уједињавајућег елемента и географске распрострањености народа о којем се ради. Могло би се рећи да КњиГа о судијама представља период безнадежне анархије, који је наговестио време када ће развијене политичке институције, попут монархије, постати неопходне за разрешење сукоба и помоћи Јахвином народу да преживи.
Саул, ирви краљ Израела Монархија се у Израелу појавила веома изненада из овог модела разједињеносги. Многи научници су, стога, склони да виде Саула као једног од „харизматичних ослободиоца“ (као резултат његове победе над Амонитима), којег су потом народи из планина потврдили за краља упркос филистејском угњетавању које је свима претило. Према овом опажању, Саул је прелазна личност у еволуцији израиљске државе - „судија“ који је постао краљ. Противречни описи његовог именовања за краљевску власт сугеришу да Саул не представља пуноважну краљевску власт. Према П рвој књизи Сам уиловој : 9,1-10,16; 11,1—11 и делова глава 13 и 14, иницијатива за увођење је потекла од самог Јахве, који је изабрао Саула за ослободиоца. Али према П рвој књизи Самуиловој 8.1-22; 10.18-25; 12 и 15, народ је био тај који је захтевао краља да би био „као сви други народи“. Ово указује на амбивалентна осећања која су Израиљци, наводно, увек имали спрам уметања сталног краља између себе и Јахвеа, који је првобитно сачинио савез директно са својим народом. Сматра се да се опирање монархији може пратити и на другим местима у библијској приповести; на пример, Саул није могао да оснује династију јер краљ на крају није био прихватљив Јахви. У вези са овим питањем Саул је у контрасту са две личности. Прво, са судијом Гидеоном, на кога је народ вршио притисак да постане краљ стварањем династије, али, како је био побожан човек, он је одбио. Потом, са Давидом, који је, наравно, основао династију, али само зато што је био савршен „слуга“ ( 'ebed) Јахве, потчинивши
464
Амели Курш
се Јахвином закону и оставши веран његовом култу. Он је био модел краља, симболишући будућег Месију, који ће се на крају јавити у његовој лози (de Vaux 1972). У сваком другом контексту, династички принцип, тј. рутинизација монархијске власти, није била прихваћена и противречи израиљским идеалим о томе како би требало водити њихову државу. Сматрало се да је ово тумачење потврдила историја каснијег северног краљевства Израела где су постојале сталне и брзе промене владара и само краткотрајне династије. Очигледно, харизматични принцип вођства је овде задржан и био је у сталном сукобу са покушајима северних краљева да консолидују свој положај. Другим речима, начин на који је Израел поступао са институцијом монархије јесте да види краља којег је Јахве „изабрао“ као доброг и прихватљивог, али се покушају краља, да продужи ову ситуацију оснивањем династије по сопственој вољи, требало опирати. Стога је принцип монархије у суштини одбачен, осим у случају Давида и његове династије, која је наставила да држи власт на југу. Основна идеја је да краљевска власт није била нешто што су Израиљци били спремни да прихвате, осим изванредне личности Давида. Унутар овог оквира, Саул је тек нешто више од харизматичног ослободиоца, који је покушао да продужи своју власт, упркос општим жељама својих поданика. Концептуализацији израиљске краљевске власти, која је веома распрострањена, потребно је преиспитивање. Прво, видети Давидову династију као изузетну и, стога, култно исправну у потпуности је тенденциозно тумачење. Импликација успешног опстанка једне династије у Јудеји мора бити да је династички принцип прихваћен као интегрални и неизбежни део институције краљевске власти - на крају, у принципу наследне власти лежи стабилност монархијског система. Чињеница да су постојале брзе промене краљева и краткотрајних династија, на северу, не указује на одбијање монархије perse. Сасвим сигурно у северном краљевству није дошло до повратка на ранији систем власти, нити је предвиђена било каква алтернатива; њена политичка структура је све време остала структура краљевства, што никада није доведено у питање. Разлози за нестабилност на северу одражавају друге проблеме. Друго, иако је аспект врлине судије Гидеона било његово одбијање да продужи своје вођство оснивањем династије, ефектан елемент у причи јесте тај да је народ то захтевао. Другим речима, одувек је схватано да је део институције монархије био тај да је сталан и наследан положај и у причи о Гидеону нигде се не наслућује да Јахве мора увек да именује краља. На крају, сасвим је очигледно да Саул јесте основао династију. Његов син, Ивостеј, наследио га је на престолу после смрти. Владао је врло кратко, вероватно зато што му је очева смрт у бици, у којој су Израиљци поражени,
Сшари исшок
465
отежала успостављање контроле. Није помогао војни заповедник, Авенир (Абнер), који је пребегао Давиду, супарничком владару (за кога се сада испоставља да је врло успешан). Авенирова издаја је омогућила Давиду да своју власт прошири прилично брзо. Признато првенство Саулове власти и њена легитимност даље је истакнута чињеницом да се Давид оженио једном од Саулових кћери; нагласак који се ставља на Давидову везу са Сауловом породицом показује колико је Саулова владавина била значајна и колико је била моћна лојалност коју је уливао. Ако преиспитамо Саулову појаву као краља у светлу ових критика, постаје много теже уклопити га у низ харизматичних ослободилаца. Његово порекло је замагљено стандардним мотивима народних прича - непознати сеоски младић постаје вођа у божанској милости. Много је вероватније да је Саул већ био установио веома обимну основу власти унутар средишњих брдовитих предела и довео у питање ауторитет пророка Самуила, који је изгледа покушао да изгради за себе и своју породицу положај трајне политичке доминације. У контексту критичне војне ситуације када је народ захтевао краља, значајно је то да се Самуило осећао одбаченим (П рва књига Самуилова: 8,7). Изгледа да је само као резултат одбијања Самуиловог вођства Самуило помазао Саула, вероватно већ истакнутог, и представио као краља којег је Израел захтевао. У причи је такође значајна чињеница да је захтеван краљ као такав, не одређени појединац, нити је инсистирано да неко постане краљ тек пошто потврди себе херојским подвигом. То је можда био резултат пажљивог планирања и компликованих маневара самог Саула, али оно што је важно јесте начин на који је епизода изграђена: Саула је изабрала истакнута политичка личност (Самуило) као одговор на неодређене захтеве „народа“ за краљем. Представљен је као изабраник Јахве. После овога морао је да докаже своје војне могућности. Потом је потврђен за краља. Са Саулом се у Израелу кристализовала веома другачија ситуација и нов начин доласка до вође. Вековној анархији је дошао крај и краљевска власт је представила нов и позитиван политички поредак. На жалост, Саулова владавина је врло слабо документована у погледу развоја војних и административних институција јер се највећи део Старог завета (а то је све што имамо) на њега уредсређује као подлогу за владавину Давида. Међутим, неке одлике се јављају, иако детаљи остају нејасни. Једна промена, коју можемо уочити, јесте развој израиљске војске: постала је већа као резултат стварања сталне централне команде и обимног програма напада и одбране против свих разних претњи по сигурност Израела, што је Саул започео и активно наставио. Даље, установљено је језгро стајаће војске, које је допуњава-
466
Амели Курш
но само по потреби општим мобилисањем, као што је приказано у Првој књизи Самуиловоу. 13,2: „Изабра себи Саул три тисуће... а остали народ распусти у шаторе њихове“. Тако је формирана јединица младих ратника, стално окупљених око краља. Вероватно су били регрутовани међу млађим синовима земљорадника, чије су могућности да изграде дом и стекну богатство постале све теже како се становништво увећавало и смањивала расположива земља (Stager 1985). Јединице сталне војске пружале су неки континуитет, што се може закључити из чињенице да је, после Саулове смрти (Д руга књига Самуилова : 2,12; 4,2), његов син Ивостеј, могао да пошаље своје слуге и две чете војника да делују у његово име. Догађај указује да је војна снага била краљу на располагању, чија је верност била само краљевској кући. Такође показује, узред, да се Саулово краљевство није распало по његовој смрти. Посебна служба, која се јавља за време Саулове владавине, јесте она „војног заповедника“ који је одговоран краљу. Држао га је Саулов рођак, Авенир, који је изгледа деловао као други у ланцу команде у походу. Значај положаја војног заповедника и како је могао деловати да одбрани кохезију краљевске власти у тренуцима кризе, показује Авенирово деловање да заштити Ивостеја по Сауловој смрти и да осигура његово ступање на престо (Д руга к њ т а Самуилова : 2,8-9). Веома је тешко реконструисати нешто више о природи Саулове владавине. Постоје помени о „слугама Сауловим“ који су можда награђивани додељивањем поља и винограда (П рва књига Самуилова: 22,7). Да ли се могу изједначити са одабраним ратницима, или су посебна група управника и дворјана? Посебна функција, која је поменута, јесте она „старешине над пастирима Сауловијем“, који је назван „Доик, Идумејац“ (Prva kttjiga Samuilova: 21,8; 22,9). Можда је имао дужност да прибави намирнице за краљевске установе. Његово име подстиче интересантну могућност да је Саул почео да привлачи људе изван граница Израела и да их интегрише у израиљски двор. Веома је проблематично питање одакле је потицао приход да се подржи нова стална надградња коју је створила монархија. Плен из успешних ратова је могао пружити неке изворе и освајање неких од преосталих кананских градова је могло додатно увећати краљевске ковчеге. Такође, помињу се дарови (Прва књига Самуилова: 10,27) као обавеза коју поданици дугују краљу. Али од чега су се састојали? Да ли су били давани довољно редовно и у довољним количинама да би имали стваран економски значај? Није ли вероватније да је у питању спорадичино давање симбола верности и предмета који приличе краљевској личности? Сматра се да је Саулов двор био у Гаваји која се, како је сугерисано, може поистоветити са Тел ел Фулом (Lapp 1981:1-38; Encyclopedia 444-446). Ако је то тачно, онда је Саулов центар била мала, али добро утврђена тврђава чији се изглед веома разликовао од околних израиљских села.
Сшари исшок
467
Значајна достигнућа из времена Саулове владавине била су његови успеси против непријатеља, укључивање људи који нису из „племена“ у Израел и почеци, колико год рудиментарни, административне и војне машинерије. То је поставило основе на којима је Давид изградио своју успешну и спектакуларно успешну државу. Без Саула никада не би могло да буде Давида.
Sg(iv) Тријумф Јудеје Увод и извори Под Давидом и његовим сином, Соломоном, Израел је постао, за око осмадесет година, моћна, ј ако централизована држава - плод војних освајања. Развој софистициранијег административног и пореског система било је блиско повезано са експанзијом Израела (Heaton 1974). Постепена, али знатна, друштвена трансформација је пратила раст Израела. Иако су раније преовлађивале локалне породичне везе и заједнице, уређено друштво је постепено покривало „племенски“ систем: краљ и двор на доминантном положају, тик под њима чиновници који зависе од краљевске милости, људи који се баве трговином и производњом живе у градовима, сељаци који су обрађивали земљу у унутрашњости (вероватно увек највећи део становништва; Meyers 1988) и робови које су поседовали успешнији делови израиљског друштва. Прича о најславнијем периоду израиљске историје се налази у ДруГој књизи Самуиловој и П рвој књизи о царевима. Приповест је део Девтерономистичке историје (видети стр. 468) и стога је структуирана да представи оба краља на почетку владавине веома повољно (придржавају се Јахвиних закона) а завршавају јако лоше (пали из божанске милости услед грешке). Т ако да, упркос очигледно прилично поузданим изворима за, и сасвим богатим представљањем, Давидову и Соломонову власт (видети стр. 460), распоред материјала значи да су сви успеси окупљени у ранијем делу њихових владавина, сва назадовања на крају. Резултат тога је да је хронологија догађаја током владавина поремећена до тачке да се не може поново успоставити. Такође постоји велика неравнотежа међу догађајима о којима се говори. Давидов успон на власт је испреплетан од најмање три различите нити које заузимају велики део библијске приповести. У исто време оне нису најбоље повезане, тако да, упркос свом простору који јој је посвећен, историја Давидовог успона на власт остаје пуна празнина (Soggin у
468
Амели Курш
Hayes и Maxwell Miller 1977:334). Слична ограђивања се могу применити на причу о наслеђивању Давида, са додатним проблемом да највећи њен део више припада категорији романсиране историје (Soggin у Hayes и Maxwell Miller 1977:337-338) него историографији као што се некад мислило (Меуег 1884—1902 II/2: 284-286). Диспропорционално велики део историје Соломона се бави храмом у Јерусалиму и његовом изградњом, што је било од централног значаја за Девтеромистичког историчара (видети горе стр. 467). Чувена епизода о посети краљице од Сабе Соломоновом двору је готово сигурно неисторијска (Pritchard 1974) јер археолошки докази из Јемена показују да Сабејско краљевство у том стадијуму још није било развијено. Прича је кружила касније и послужила да нагласи Соломонову славу и његову легендарну мудрост. Археолошки докази из овог величанственог времена су ретки. Могуће је распознати промену која се догодила у неким од малих „израиљских“ насеља која су се разијала почевши од око 1000. године у утврђене веће градове (Whitelam 1986). Али не постојиниједна једина грађевина у читавом Израелу (једном од најинтензивније истраживаних делова света, археолошки гледано) која се неоспорно и јасно може датовати у време Давида и Соломона (Mazar 1990 [OGd]: 347-397). Јерусалим је, у вези са овим питањем, посебно разочарао, иако то можда и не изненађује превише узевши у обзир изванредан, дуготрајно симболичан значај који има за три, често међусобно непријатељске, верске групе, укључујући две највеће на свету (хришћанство и ислам). Стога су се око њега непрестано борили последњих хиљаду и по година и трпео је стално поновну градњу, посебно на светим местима. Због тога је изузетно мало вероватно да ће икада бити пронађени значајни остаци Соломоновог храма јер лежи испод велике Куполе на стени; све што можемо јесте да га замислимо како доминира градом. Пронађени су остаци градских зидина гвозденог доба, али је тешко прецизно их датовати. Истраживачи су покушали да установе стратиграфску и хронолошку секвенцу у првобитном центру Јерусалима и овде се слој насипа може повезати са Давидовим програмом изградње (Кепуоп 1987:89ff; Shiloh 1984). То је све. Други локалитети су пружили нешто више остатака који се могу приписати десетом веку са извесном сигурношћу, иако постоје неслагања око датовања (Yadin 1970; 1972; Aharoni 1974; Soggin у Heyes и Maxwell Miller 1977:340-343; Вагкау 1992:305). Али, чак иако би требало неке од пронађених остатака датовати пре у девети но у десети век, велика је вероватноћа да је велики део важних догађања у овим центрима започео раније, те су Давидов и Соломонов период очигледни кандидати. На неколико лока-
Сшари u c u i o k
469
литета, нарочито оним који се налазе дуж границе Израела и на главним путевима (на местима где су цветали ранији канански градови), требало би повезати особену нову врсту утврђења и сложених капија са уједињеном монархијом. Посебно су упечатљиви они пронађени у Мегиду, али остаци идентичних утврђења су данас пронађени на бројним местима. Уопштено, било би исправно рећи да одговарају листи градова који су наведени као центри административних области које је установио Соломон. Ови велики градови са својим импресивним утврђењима су нова одлика десетог века, што одражава чврст стисак којим су нови владари централизоване државе Израела држали земљу. Градови су доминирали крајоликом и у њима су биле резиденције локалних управника и градили гарнизон. Сваки је чинио локални центар у којем је чуван порез прикупљан од становништва. Били су и физички израз моћи владара (Whitelam 1986).
Давид Прича о Давиду садржи неке очито романтичне елементе (на пример, догађај са Голијатом-готово сигурно пренет на њега са оригиналног протагонисте, Елханана (Друга књига Самуилова: 21,19; Soggin у Heyes и Maxwell Miller 1977:334), што се може узети са резервом у историјској реконструкцији његове каријере). Други аспекти су много релевантнији. Давид је представљен као високи официр у Сауловој пратњи који је побудио краљеву љубомору и зато је био принуђен да побегне у јужна јудејска брда. Тамо је организовао приватну војску од шарене гомиле бегунаца, отуђених и одметника (Прва књига Самуилова: 22,2). Са својом групом следбеника извео је низ очајничких напада који су окарактерисани као „послови заштите“ (Soggin у Heyes и Maxwell Miller 1977: 345), као у овој анегдоти: А бијаше један човјек у Маону, а стока му бијеше на Кармилу; и бијаше човјек врло богат, јер имаше тисуће оваца и тисућу коза, и тада стризијаше овце своје на Кармилу. И бјеше име тому човјеку Навал, жени му име Авигеја; и она бијаше жена разумна и лијепа, а он бијаше тврда срца и опак, а бијаше од рода Халевова. И Давид чу у пустињи да Навал стриже овце. И посла Давид десет момака, и рече Давид момцима: идите на Кармил, и отидите к Навалу, и поздравите га од мене. И реците му: здраво! и мир да ти је, и дому твојему да је мир, и свему што имаш да је мир! Чуо сам да стрижеш своје овце; пастири су твоји бивали код нас, и не учинисмо им неправде, и ништа им није нестало
470
Амели Курш
докле год бијаху на Кармилу. Питај слуге своје, и казаће ти. Нека ови момци нађу милост пред тобом, јер дођосмо у добар дан. Дај слугама својим и Давиду сину својему што ти дође до руке. И дођоше момци Давидови, и казаше Навалу у име Давидову све ове ријечи, и умучаше. А Навал одговори слугама Давидовијем и рече: ко је Давид? и ко је син Јевсејев? Данас има много слуга које бјеже од својих господара. Еда ли ћу узети хљеб свој и воду своју и месо што сам поклао за људе који ми стригу овце, па дати људима којих не знам одакле су? Тада се вратише момци Давидови својим путем, вратише се, и дошавши казаше му све ове ријечи. А Давид рече својим људима: припашите сваки свој мач. И припасаше сваки свој мач, и Давид припаса свој мач; и пође за Давидом до четири стотине људи, а двјеста осташе код пртљага. (Прва књига Самуилова: 25,2-13; превод Ђ. Даничића) Чини се прилично сигурним да је Давид, из било ког разлога, покушао, или бар сада покушавао, да доведе у питање Саулов положај краља, стварајући основу власти у Јудеји, која је можда једним делом била изван Саулове територије (Ahlstrom 1986). Као и сваки владар који је угрожен озбиљним покушајем подривања сопственог ауторитета, Саул је прогонио Давида. Давид се ставио на располагање непријатељима Израела, Филистејцима, могуће да би осигурао свој крхки положај, тако да је у време Саулове смрти, у бици са Филистејцима, био на њиховој страни. У том тренутку, Филистејци су били веома моћни: Израел је био поражен; његов краљ, његова три сина и многи из његове најближе пратње су били мртви (Д руга књ ига Самуилова: 3,1), а све моћнији заповедник, Давид из Јудеје, био је најамнички вођа у филистејској служби. Чини се да је филистејска доминација трајала седам и по година (Д руга књиГа Самуилова: 2,11; 5,5), иако је његов војни заповедник, Авенир, у једном тренутку у конфузији, која је настала после Саулове смрти успео да осигура Сауловом сину, Ивостеју, ступање на очев престо. Неко време су, заправо, постојала два краљевства међусобно супротстављена: раније Саулово краљевство је његов син са муком одржавао; Давид је био у Јудеји. Изгледа да је Давид био у могућности да искористи хаотичну ситуацију насталу после Сауловог пораза да привуче још следбеника и како је постајао моћнији, Авенир је потајно давао понуде Давиду и помогао је да му предају Саулову кћер и Давидову супругу, Михаилу. Али, услед дубоког неповерења између две области, убио га је један од Давидових официра. Самог Ивостеја, сада незаштићеног и у најслабијем положају до тада, убили су становници Вирота, једног од кананских градова који је испаштао од Саула. Од
Сшари uciuoK
471
тог тренутка, Давидов највиши положај се није могао лако довести у питање и, након склапања формалног споразума са Израелом, крунисан је за краља у Хеброну. Како је изгледало краљевство које је створио Давид? Не постоји тачан опис како су и када одређене територије, осим Израела, биле додате, али је јасно да је Давид припојио многе, неке и путем изузетно бруталних ратова. Међу Давидовим најважнијим освајањима је заузимање Јерусалима, стратешки смештеног на раскршћу путева, али и на положају са очигледним политичким предностима јер лежи прилично близу границе између Израела и Јудеје. Заузео је овај канански (,,јевусејски“) град са својом личном војском и од тада је он постао краљевски град краљева Јудеје - био је њихово лично власништво и место где се налазила њихова палата. Давид је, готово сигурно надграђујући Саулова почетна достигнућа, временом интегрисао у своје краљевство све кананске градове на територији Израела и Јудеје, који раније нису били уништени. Племенски брдски предели, чији су га становници у почетку прихватили за краља, били су други конститутивни елемент. Овде се однос моћи разликовао од области до области - одлика која је, чини се, увек стварала проблеме краљевима Уједињене монархије: Давид је почео као краљ Јудеје где је прво извикан за владара као изазов Израелу на северу; нешто касније, и у условима знатне политичке кризе, „старешине Израела“ (тј. представници северних заједница) прихватили су га. Могуће је да је њихово прихватање Давида било невољно - наметнула га је ситуација у којој су два краља убијена прилично брзо један за другим, није било очигледног наследника, победоносни Филистејци су угрожавали територију Израела и филистејски савезник, Давид, војно и политички знатно супериорнији, притискао ихје да попусте. Давид је водио огорчене ратове у којима је тријумфовао, против три државе источно од Израела-Јудеје, Амона, Моаба и Едома, повремено сурово кажњавајући локално становништво. У Моабу је, на пример, две трећине становништва изгинуло од мача (Друга књиГа Самуилова: 8,2); у Амону, преживели становници су били принуђени да снабдевају Израел радном снагом за краљевске пројекте (ДруГа књиГа Самуилова: 12,31). Арамејске државе даље на северу је предводио Арам Зоба (видети стр. 417). Давид је однео важну победу над Зобом, која је довела до предаје њених савезника и суседа и стварања неколико потчињених држава, које су Давиду дуговале политичку верност и морале да дају редовне материјалне доприносе. Пре но што је прихваћен за краља Израела, Давид је направио династички савез са малим краљевством Гесура (источно и северно од Г алилејског језера), оженивши се кћерком локалног владара (ДруГа књиГа Самуилова: 3,3),
472
Амели Курш
па му је ова држава била наклоњена. Други важан посед је био град Зиклаг, који су Филистејци предали Давиду да му служи као база када им се придружио (ДруГа к њ т а Самуилова : 1,1) и тако је чинила део његовог личног поседа. Вероватно би га требало поистоветити са Тел еш Шаријом (Oren 1982) у северозападном Негеву. Иако Давид није успоставио превласт над Филистејцима, сталне битке са њима су изгледа довеле до јаснијег дефинисања граница између две државе, Филистејци су престали да буду смртни непријатељ опстанку Израела у библијској приповести. Могуће је, али није сигурно (Soggin у Heyes и Maxwell Miller 1977: 351), да је Давид ступио у савез са Хирамом тирским, веза којом се касније тако уносно користио његов син и наследник. Ово није незамисливо јер би Давидово краљевство, свакако пред крај његове владавине, могло да буде уносан партнер феничанској држави. Као резултат, политичка структура Израела је морала бити прилично сложена. Све ове врло различите народе и политичке ентитете на окупу је држала само личност краља - ову ситуацију описује велики историчар Старог завета Албрехт Алт (1930/1966) као „персоналну унију“. Није необично да државе у процесу формирања прођу кроз фазу у којој их, неко време, само моћ и положај једног поједница уједињује (Claessen и Skalnik 1981). Праве тешкоће настају у покушају консолидовања и устаљивања такве ситуације и трајног интегрисања свих различитих елемената (Weber 1947: 363ff). Основно оруђе за постизање тога је административни систем. И са Давидом можемо видети како такав систем почиње да се обликује, што се одражава у бројним значајним потезима. Прво, наведени су Давидови војни чиновници. Изгледа да је од Сауловог времена дошло до знатног развоја у војној сфери: заповедништво над војском је подељено између официра који се налазио на челу краљеве личне гарде и другог одговорног за општу мобилизацију свих ратника. Следеће, други именовани чиновник је надзорник радних снага који је обезбеђивао да краљеви поданици пруже људство потребно за извођење неопходних грађевинских радова попут изградње утврђења. Треће, наведени су чиновници који одражавају постојање дворске хијерархије, на пример, „надзорник палате“, „секретар“ и „бележник". Такође, блиско повезан са краљем био је извесан број „свештеника“. Све ово пружа слику нове и прилично обимне администрације; присуство свенггеника међу краљевским чиновницима наглашава врховни положај краља у свим пословима државе. Свеобухватни карактер краљевске власти која се појављује са Давидом огледа се у намерној централизацији најважнијег култа у краљевству, Јахвиног. Давид је вратио у Јерусалим Заветни ковчег и поставио га у близини свог службеног пребивалишта - једним ударцем, најважнијикултни симбол Израела је дошао под директно краљевско покровитељство. Остаје несигурно да ли је Давид планирао да за ње-
Сшари исшок
473
га подигне храм, као што Стари завет тврди, али није немогуће и добро би се уклопило у премештање ковчега у Јерусалим. Под влашћу Давидом такође је започет покушај стапања кананске и израиљске култне праксе - изгледа, не као постепени процес који настаје као резултат практиковања, већ синкретизам који је краљ свесно неговао као питање политике помоћи интеграције кананског градског становништва и израиљских племена. Наговештај овога се налази у чињеници да је један од Давидових врховних свештеника био Задок, за кога се сматра да је био повезан са преизраиљским култом у Јерусалиму. Упркос Давидовој реорганизацији и централизацији, његова нова велика држава је била рањива, састављена, што је и била, од бројних различитих група које нису једногласно прихватиле његову власт. Претње њеној кохезији долазе од устанака о којима извештава Д руГа књ ига Самуилова. Најзначајније је да су они, који се наводе, имали корене међу северним племенима. Докази побуна суседних покорених краљевстава јављају се тек касније, за време Соломонове владавине и у деветом веку; у неким случајевима су можда биле одговор на раније Давидово сурово поступање. Помињу се два озбиљна устанка севера и оба су, изгледа, били покушаји северних заједница да се ослободе Давидове власти. У једном случају, устанак је предводио Давидов син, Авесалом (Абсалом; ДруГа књ ига Самуилова 15), који је био у могућности да искористи супротстављање његовом оцу. Другу је предводио Сева из северног племена Венијаминовог (Друга књига Самуилова 20), који показује да је било знатних остатака привржености Сауловој кући. Саулови потомци су и даље сматрани претњом Давидовом положају, што се јасно види из Давидовог масакра практично свих преживелих чланова Саулове породице (Д руга књиГа Самуилова: 21,1-14). Оправдање унапред дато за ово крвопролиће јесте да је Саул прекршио ранији свети споразум сачињен између израиљских племена и града Гаваје, што је проузроковало страшну глад. Стога, да би прочисито Израел од светогрђа, сви који су били у сродству са оним који је прекршио заклетву морали су бити убијени. Једина особа, која је преживела, био је Мефивостеј (Мерибаал), Саулов хроми унук, којег је Давид довео на свој двор.
Соломон Успех Давидове политике стварања релативно стабилне државе, упркос таквим потешкоћама, изузетан је. Мерило тога јесте да је био у могућности да именује свог млађег сина, Соломона, за наследника упркос општим очекивањима и јаким притисцима да то не учини. Даље, ни у једном тренутку не чујемо да је Соломон јавно извикан за кра-
474
Амели Курш
ља - за разлику од Саула, самог Давида и самог Соломоновог сина и наследника, Ровоама (видети стр. 478). Давидова власт је очито била тако добро установљена да се ни божанско одређење, општа акламација, нити право првородства нису морали умешати у легитимизацију Давидовог наследника. Сам Соломон је, по ступању на престо, реаговао брзо, казнивши оне чланове двора који су подржавали покушаје његовог старијег брата да наследи престо: двојица су погубљени, трећи је прогнан. Међутим, Соломонов долазак на престо је био подупиран нечим што је сматрано делом Соломонове пропаганде која се налази у Првој књизи о идревима 3. Прича описује Соломонову посету светилишту и олтару у брдима недалеко од Гаваона. Речено је да је Соломон ту заспао и уснио сан у којем се појавио Јахве и обећао да ће му испунити једну жељу; Соломон је тражио мудрост. Могуће је да је циљ ове приче био да емитује поруку божанског одобравања Соломонове краљевске власти и прогласи Соломона за правог наследника Давидовог на основу своје мудрости као божијег дара. У време Соломонове владавине блиско учешће краља у култу је веома јасно: целокупан култни програм је изгледа био само у његовим рукама. То је најјасније приказано причом о Соломоновој изградњи храма. Изградња је приказана потпуно под његовом контролом, он сам је планирао без захтева или одобравања било кога, човека или бога. По краљевском споразуму, доводене су феничанске занатлије да буду главни градитељи и дизајнери, да дају софистицирану технологију и сировине и племените материјале. Троделна структура светилишта, описана у П рвој књизи о иаревима 6, била је типична за старије и савремене кананске храмове, као што је онај откривен у Тел Тајанату (Кепуоп 1987:92-97). Израиљско становништво се појављује само да би пружило неквалификовану радну снагу у подухвату. Остали индикатори краљевог првенства у култу су одељци који приказују Соломона како врши типично свештеничке радње (П рва књ ига о идревима: 8,14-66) и чињеница да је храм био блиско повезан, заправо припојен, краљевској палати ( КњиГа пророка Језекиља: 43,8; Ussishkin 1973). Кананске елементе култа, слабо видљиве код Давида даље је неговао Соломон, који је, као део чистки приликом ступања на престо, прогнао „традиционалног“ свештеника, Авијатара, и уместо њега уздигао (вероватно Кананца) Задока. Сматрано је чак да је у време Соломове владавине краљ почео да бива представљан као изузетно близак Јахви и стога му је поверен већи ауторитет. Свакако да неки псалми одражавају сјајан и узвишен положај који су израиљски краљеви почели да држе:
Сшари исшок
475
Тече из срца мојега ријеч добра, рекох: дјело је моје за цара, језик је мој трска хитрога писара Ти си најљепши између синова људских, благодат тече из уста твојих јер те је благословио Бог довијека. Припаши, јуначе, уз бедру своју мач свој, част своју и красоту своју. И тако окићен похитај, сједи на кола за истину и кротку правду и десница ће твоја показати чудеса. Оштре су стријеле твоје, народи ће пасти под власт твоју простријелиће срца непријатеља царевијех! Пријесто је твој, Боже, вјечан и непоколебљив, скиптар је царства твојега скиптар правице. Љубиш правду и мрзиш на безакоње; тога ради помаза те, Боже, Бог твој уљем радости више него другове твоје. Све хаљине твоје миришу смирном, алојом и касијом. Који живе у дворима од Минијске слонове кости, оне те веселе. Царске кћери дворе те; с десне ти стране стоји царица у Офирском злату. Чуј, кћери, погледај и обрати к мени ухо своје, заборави народ свој и дом оца својега. И цару ће омиљети љепота твоја; јер је он Господ твој, и њему се поклони. Кћи Тирова доћи ће с даровима, најбогатији у народу тебе ће молити. Сва је украшена кћи царева изнутра, хаљина јој златом извезена; у везеној хаљини воде је к цару, за њом воде к теби дјевојке, друге њезине. Воде их весело и радосно, улазе у двор царев.
476
Амели Курш
Мјесто отаца твојих биће синови твоји, поставићех их кнезовима по свој земљи. Учинићу да се не заборавља име твоје од кољена на кољено; потом ће те славити народи вавијек вијека. (.Псалм 45; превод Ђ. Даничића ) Догађаји и институције, поред Соломонове изградње чувеног храма и неких, готово сигурно, неисторијских анегдоти, врло се ретко јављају у Старом завету. Једна чињеница која се јавља релативно јасно јесте да се Соломон користио трговачким потенцијалом Израела, који обухвата путеве што воде од Црвеног мора до Дамаска и контролишу прилаз Средоземљу. У тим подухватима је уносно сарађивао са феничанским градом Тиром, уложивши капитал, започињући пројекте, допуштајући приступ кључним путевима и лукама и пружајући покровитељство. Заузврат је тражио производе које су Феничани продавали или производили. Држава Тира је дала умешне занатлије и навигаторе да би остварила могућности које је Соломон пружао. Њена сопствена економија је била стимулисана захтевима Израела и све је више зависила од трговине и производње. Овај развој се можда огледа незадовољством Тирана када им је Соломон дао парче земље уместо договореног плаћања - њима бескорисно када су њихови ресурси најуносније каналисани у трговину и производњу (Frankenstein 1979). Иако посета краљице од Сабе спада у домен легенди (видети стр.426-427), свакако није незамисливо да се Соломон користио својом стратешком контролом путева да концентрише у својим рукама део трговине арабљанским мирисима и зачинима. У П рвој књизи о иаревима 10.28-29 описан је како тргује коњима из Киликије и Египта, и колима из Египта. Ово поново приказује Соломона како делује као важан посредник у неопходној војној опреми због контроле Израела над знатним делом међународне трговачке мреже. Један важан догађај, који се приписује Соломону, јесте успостављање пореских области у Израелу: на овај начин је, претпоставља се, ојачавана и остварена потражња државе за радом и преко њих су прикупљани остали неопходни ресурси и каналисани у краљевску ризницу. У центру сваке области је био „складишни град“, јако утврђен, вероватно је имао гарнизон и у њему је био смештен административни чиновник (види стр. 467-468). По градовима, који су набројани с тим у вези, изгледа као да су пореске области биле установљене само на северу (Израел), а не и у јужним областима (Јудеја). Ако је то био случај, то појачава утисак да су северна пламена третирана као поданици привилеговане Јудеје.
Сшари исшок
477
Богатство И зраела је зависило од одржавања контроле над државама које је потчинио Давид. Али, власт Израела над њима је почела да се руши у једном тренутку Соломонове владавине. Нажалост, није могуће рећи када се то догодило, али су у време Соломонове смрти државе Арам Зобе и Дамаска постале независне и Едом се успешно побунио. То је значило губитак израиљске контроле над важним путем север-југ који повезује Сирију са заливом Акаба. У исто време је умањило територију Израела и расположиво људство. Као резултат, притисак на преостале поданике Израела, посебно оне које су живели на северној територији, морао је постати одговарајуће јачи, посебно ако краљевски подухвати и захтеви нису били умањени. Сматра се да је то коначно довело до успешног устанка севера против Давидове династије.
8g(v) Раздвојене државе Израела u Јудеје Убрзане промене, које су се догодиле у неколико деценија, значиле су да је Израел био, упркос спектакуларној (иако краткотрајној) експанзији и важном институционалном развоју, веома нестабилна држава која се лако могла распасти на своје конститутивне делове. Тачно то се догодило одмах после Соломонове смрти (око 930/922). У исто време, ентитети, на које се Израел распао, нису били исти као када су прикључени Давидовој држави - и они су такође били погођени и измењени политичким искуством из претходног столећа. О томе сведочи појава развијених држава у Едому и Дамаску у ово време, што је подједнако тачно за северно подручје, које се сада јавља као јака и релативно моћна држава Израела. Опис пада Давидовог и Соломоновог царства у П рвој књизи о идревима, онакав какав је наведен, комбиновао је бројне изворе и обликовао их да се уклопе у Девтерономистички оквир. Даје редослед догађаја по којима је Соломон запоставио одржавање чистоће у вези са питањем култа Јахве, што је заузврат допринело да његов наследник не одржи контролу и Јахвино уздизање супарничког краља на северу. Устанак на северу је подстакао пророк Ахија из Силоха, који је прорекао Јеровоаму, надзорнику државних најамних радника, да ће постати краљ десет племена на северу. Кад је Соломон чуо за пророчанство, покушао је да убије Јеровоама, који је побегаоу Египат. Када је Соломонов син и наследник, Ровоам, отишао у северни град Сихем да буде потврђен (наговештај сам по себи да су односи са севером дошли до критичног момента), Јеровоам се вратио и изазвао новог краља у вези са питањем захтева принудног рада који је Јудеја наметала севе-
478
Амели Курш
ру (П рва књига о идревима: 12,3 —4). Ровоам је поносно и охоло одбио услед чега се позив за отцепљење појачао: Какав дио ми имамо с Давидом? Немамо нашљедства са сином Јевсејевим. У шаторе своје, Израиљу! А ти, Давиде, сад гледај своју кућу. (Прва књига о иаревима: 12,16; превод Ђ. Даничића ) После безуспешног покушаја да наметне послушност, Ровоам је у журби побегао у Јерусалим и, по речима Девтерономиста: Тако отпаде Израиљ од дома Давидова до данашњега дана (Прва књига о идревима: 12,19; превод Ђ. Даничића ) Из перспективе овог познијег писца, Јудеја је одувек сматрала северно краљевство побуњеним ентитетом без легитимног самосталног постојања. Израел је такође приказан као доследно нерелигиозан - у немогућности да правилно поштује Јахвеа јер нису редовно вршили службу ујединомисправном светилишту у Јерусалиму. Збогтога ихје Јахве коначно казнио асирским покољем и уништењем 721. године. Ова слика, пуна предрасуда, припада расправи о разлозима уништења Израела, која се развила у седмом веку. Основна порука приповести, каква је сада, мора се имати на уму када покушавамо да разумемо „раскол" између севера и југа. Неки научници (на пример Bright 1959) покушали су да покажу да је главни разлог поделе тај пгго је између севера и југа постојао фундаментално различит став према краљевској власти. На југу, Давид је представљао идеалног и успешног владара и династички принцип је стога прихваћен, док је север насгавио да се држи идеје о харизматичном вођи и стога је имао много „демократскије" тенденције. Сугерисано је да се ово развило из чињенице да су, готово цео век после отцепљења, на северу дошло је до бројних промена краљева, неколицина синова је наследила очеве на престолу и многи краљеви су насилно уклоњени. Такво тумачење би требало одбацити. Не постоје докази да је институција монархије икада доведена у питање у Израелу и нема наговештаја да је било који други облик власти икада разматран (видети стр. 465^66). Недостатак стабилности на северу се боље разуме повезан са проблемима са којима се суочила нова држава у развоју. Још један фактор би могао бити тај да је Израел био већи и богатији од свог јужног суседа и много активнији са суседним државама, што је водило ка бројним сукобима и ратовима који су, заузврат, могли имати реметилачки ефекат. У разматрању овог питања, важно је схватити да се крвава историја северног краљевства, Израела, окретала око тога ко би требало да буде краљ, а не да ли би краља уопште требало да буде.
479
Cuiapu иаиок
Идеја, да je отцепљење била кулминација озлојеђености због привилегованог положаја Јудеје vis-a-vis Израела, много је изводљивија. Као подршку том мишљењу, можемо навести побуне против Давида на северу, устанак којим је Јеровоам претио Соломону и протестне захтеве севера Ровоаму у Сихему. Осим тога, постоји вероватноћа да су Соломонове пореске области створене само у Израелу (Прва књ ига о ш ревим а : 4,7). Да ли је ово довољно да се објасни отцепљење, прилично је неизвесно и библијска приповест је исувише ограничена да би нам омогућила детаљнији увид, посебно стога што догађаји из Соломонове владавине и тачна структура краљевске власти под њим остају замагљени. Можда је једноставно погрешно видети догађаје који су уследили после Соломонове смрти као поделу првобитне целине. Израел и Јудеја су вероватно увек биле (Ahlstrom 1986), и наставиле да буду, две одвојене политичке јединице које су само привремено биле уједињене запањујућим успесима Давида и Соломона. Како је краљевство почело да трпи губитке и поразе, владари у Јерусалиму су се показали исувише слабим да своја освајања одрже заједно. Једноставно нису имали довољно времена да створе везе привржености и заједничког интереса који су могли да држе на окупу тако велику и различиту територију. Период Давида и Соломона је вероватно најбоље посматрати као прилично краткотрајну фазу дуж пута који је водио појави две нове државе: Израела и Јудеје. * * *
Ово је прича о развоју јеврејских држава, испричана онако како је можемо реконструисати на основу библијског текста и неких археолошких налаза који су са њим у вези. У стварности не постоје никакви други докази и за сада мора остати спорно место да ли је у питању историја или историјска фикција. Проучаваоци Старог завета су подељени у вези са овим питањем и остаје нам да видимо да ли ће икада бити пронађен материјал који ће то потврдити или оспорити.
8е ДРЖ АВЕ ЛЕВАНТА И АСИРСКО ЦАРСТВО У ДЕВЕТОМ И ОСМОМ ВЕКУ
Општа слика Историја Леванта, почевши од деветог века, стоји у сенци експанзије Асирије и стога њом доминира асирска визура - што је разумљиво, узевши у обзир да су асирски краљевски извори ти који пружају најбогатије и, хронолошки и историјски, најкорисније податке о
480
Амели Курш
државама са којима су долазили у контакт. Али, мора се признати да то даје само делимичну слику. Да ли је могуће добити независан увид у историје држава овог подручја, њихове односе који се развијају и све већу зависност од њиховог изузетног асирског суседа? Одговор, нажалост, мора бити: само уз потешкоће и само уз празнине. Постоји нешто археолошког и епиграфског материјала, али је ископавање локалитета било ограничено и краљевски натписи се не могу лако прецизно датовати јер је листе локалних владара тешко реконструисати (САН III поглавље 9; Havvkins у штампи; Layton 1988). Још једна препрека је та да само изузетно неки од сачуваних натписа помињу, у неком делу, политичке догађаје. На пример, врло мало тога је сачувано из Дамаска који је био једна од најбогатијих и најважнијих држава на Леванту деветог и осмог века, као што се види из асирских извора и Старог завета (Pitard 1987; Lemaire 1991); материјал из Бит Агусија (северна Сирија, стр. 411), сачувана стела споразума из Сфире (стр. 514) такође су веома ретки, што важи и за Патин(у), даље на западу (северносиријска обала, стр. 427-428), иако су неки монументални остаци пронађени у Тел Тајанту и Аин Дари (САН III поглавље 9; Abou Assaf 1985). Кархемиш на Еуфрату је нешто боље представљен јер је ископавањем (Hogarth etal. 1914-52; Hawkins 1972) откривен заштитни зид великог краљевског акропоља са рељефним декорацијама и натписима. Међутим, осим што дају листе краљева (САН поглавље 9; Hawkins у штапи), натписи су готово у потпуности ограничени на понављање побожности краљева, на њихову градитељску делатност, унутрашње династичке борбе и обичне локалне бриге (cf. стр. 432-434). Пажљива анализа остатака скулптуре је омогућила боље разумевање знатног утицаја који је Кархемиш имао на своје суседе и постепених ограничења која је Асирско царство наметнуло његовом деловању (Winter 1983). Такође постоји интересантно, иако прилично фрагментарно и стога тешко разумљиво, писмо (на акадском) које говори о потешкоћама у реорганизовању Кархемиша у асирску провинцију (SAAI бр. 183). Укратко, материјал постоји, али то није довољно да би нам дозволило да пратимо историјско искуство западних држава из њиховог угла. Изузетак од ове прилично негативне слике је Хамат (данашња Хама на Оронту) где арамејска стела његовог краља Закура (вероватно би је требало датовати у рани осми век; Layton 1988) детаљно описује освајање суседне, мале државе Хадрах (Хатарика). Закурово припајање Хадраха је довело у питање коалицију држава коју је предводио краљ Дамаска и која је укључивала Бит Агуси, Кве, Патин(у), Гургум, Самал, Мелид и друге чија су имена изгубљена. Савезници су опсели Хадрах, али, како Закир каже:
Сшари исшок
481
Подигао сам своје руке ка Баал-шамајну, и Баалшамајна ми је одговорио, и Баалшамајн ми се обратио преко пророка и гласника; и Баалшамајна ми је рекао: „Не бој се! Ја сам те учинио краљем, [и ј а ћу стај ати] с тобом, и ј а ћу те ослободити свих ових краљева који су ти наметнули опсаду.“ Тада ми је Баалшамајна рекао: „Биће уништени сви краљеви који су ти наметнули опсаду... и бедем који су подигли биће срушен.“ (Gibson 1971-82 II6p.5,A . 11-17) Победоносни исход (за Закура) потом је овенчан подизањем стеле која наводи божанско спасење Хамата и описује Закурове градитељске радове. Натпис Закура нам даје увид у један од многих ратова који су беснели међу западним државама. Повремено би неки од учесника могао позвати асирског краља да реши непријатељства, на пример, утврђивањем границе између две зараћене стране. Такав случај асирског пресуђивања је посведочен за Хамат и Бит Агуси на стели која је сада у Антакји и за Гургум и Кумух на стели из Пазарчика (САНШ: 400; Hawkins у штампи; Donbaz 1990). Другом приликом, западне државе су молиле краља Асирије да им позајми оружане снаге, било против суседа који прети, било против унутрашњих супарника у унутрашњој борби за власт. Овај други тип асирске интервенције (по позиву, како је и било) добро је илустрован натписом из Самала, мале државе северно од Патин(е) на источном ободу Киликије. Око 840-30, локални краљ Киламува, био је потчињен краљу Киликије у Адани. Његов одговор је био да позове асирског краља; уз помоћ асирског оружја могао је да врати своју независност, чврсто установи своју власт у Сам’алу и, како поносно каже (у феничанском тексту исписаном у вестибулу палате) исправи друштвену и економску неједнакост: Ја сам Киламува, син Хајјаа Габар је постао краљ над Y’DY (Самалом), али ништа није постигао. Био је БМХ, али ништа није постигао. Потом је био мој отац Хајјаа, али ништа није постигао. Затим је био мој брат HI’JI, али ништа није постигао. Али ја Киламува, син ТМ- (вероватно име Киламувине мајке), што сам ја постигао нису (чак) ни њихови претходници постигли. Кућа мога оца је бил а усред моћних краљева, и сваки је испружио своју руку да је поједе; али ја сам у руци (рукама) ових краљева био као ватра која гута руку. Краљ Данунијанаца (тј. Адане) је господарио нада мном, али ја сам против њега унајмио краља
482
Лмели Курш
Асирије. „Дао је девицу за цену овце, и човека за цену одеће“ (тј. или: пословица која значи да је Киламува имао сјајну корист од асирског краља; или: реченица која указује да је Киламува морао да плати данак Асирији за ову помоћ). Ја Киламува, сина Хајјаа, сео сам на трон свога оца. Суочени са претходним краљевима МШКБМ (потчињена друштвена група?) цвилели су као пси. Али ја - некима сам био отац, а некима сам био мајка, и некима сам био брат. Онога који никада није видео овцу учинио сам власником стада; онога који никада није видео лице бика, учинио сам власником крда и власником сребра и власником злата; и онај који од младости није видео тканину, у моје време су били прекривени бисом (најфинији лан). Ухватио сам МШКБМ за руку и они су се понашали (према мени) као сироче према (својој) мајци. Сада ако неки од мојих синова који ће сести на моје место нашкоди овом натпису, нека МШКБМ не поштују Б ’РРМ (тј владајућа елита?), и нека Б ’РРМ не поштују МШКБМ! И ако неко разбије натпис, нека Баал-Семед који припада Габару разбије његову главу, и нека Баал-Хамон који припада БМХ и Ракабел, господар династије, разбију његову главу! (Gibson 1971-82III бр. 13) Неких стотину година касније други дугачак натпис из Самала бележи озбиљан династички раздор: владајући краљ, Барсур, убијен је у политичком удару; његов син Панаму, успео је да побегне и замоли Тиглат-пилесера III (744-727) асирског да му помогне. Уз асирску помоћ, поново је задобио престо и од тада постао најлојалнији асирски савезник и поданик, што је дирљиво описао његов син, Баракаб (на арамејском) на комеморативној статуи: Он (Панаму) је ишао на точку свог господара, Тиглат-пилесера, краља Асирије, у походима од истока ка западу и... преко четири стране света... [и придодао] је његовој територији његов господар Тиглат-пилесер, краљ Асирије, од територије Гургума... Потом је Панаму, мој отац, умро док је пратио свог господара Тиглат-пилесера, краља Асирије, у походима; чак [је његов господар, Тиглат-пилесер, краљ Асирије, плакао за њим] и његова сабраћа краљеви су плакали за њим, и цео логор његовог господара, краља Асирије, је плакао за њим. Његов господар, краљ Асирије, је узео... [да би] његова душа [јела и пила]; и поставио је лик његов уз пут, и довео мог оца од Дамаска до Асирије. У моје време... читава његова кућа [је плакала] за њим. Потом је
Сшари исшок
483
мене, Баракабу, сина Панамуа, због правдољубивости мога оца и моје правдољубивости, мој господар [Тиглат-пилесер, краљ Асирије] поставио да седим [на престолу] мога оца Панамуа, сина Барсура... (Gibson 1971-82 II бр. 14) Серије текстова из Самала дивно илуструју, више од других, узајамност односа који су могли, и јесу, постојати између Асирије и неких левантских држава. У ситуацији када је мала држава била угрожена већим, агресивним суседом, могла је замолити Асирију за подршку (пружајући заузврат плаћање или трибут); због формалних односа обавезе ово је изискивало две стране, каснији краљеви су се, уколико би их истерали унутрашњи супарници, могли ослонити на асирску помоћ да задрже и одбране своја легитимна права на престо. Њихова лојалност асирском краљу награђивана је тиме што су њихова краљевства увећавана додавањем земље одвојене од суседних држава које су можда мање наклоњене Асирији. Династи су, заузврат, демонстрирали своју активну подршку Асирији борећи се на асирској страни током важних похода далеко од својих домова (Панаму је вероватно пратио Тиглат-пилесера III у његовом рату против Дамаска 734-732.) Одавана им је почаст за верну службу јавним оплакивањем њихове смрти у Асирији и другим савезничким државама. У Панамуовом случају, његова лојалност је даље истакнута тиме што је асирски краљ поставио комеморативи камен, вероватно близу места где је погинуо. Други израз поштовања је да је Панамуов леш враћен и церемонијално пренесен у Асирију да би се прописно сахранио (иако је тачно место укопа нејасно - можда је временом донесен назад у Самал). Последњи гест, који указује како је асирски краљ поштовао своје обавезе према свом клијенту, јесте да је осигурао ступање Панамуовог сина на очев престо. Захвалност новог краља свом асирском господару потом је изражена јавним подизањем статуе која поносно бележи ове узајамне услуге.
Случај Израела u Јудеје Али пун податак овог типа је пре изузетак него правило и мора се признати да је површно познавање унутрашње политике и структура малих левантских и анатолијских држава правило. Једини изузетак су Израел и Јудеја. Како имамо хебрејску Библију, научници су у положају да знају нешто више о двема државама на Леванту (делимично, о њиховим суседима, попут Дамаска, Моаба и Едома). Обе су
484
Амели Курш
дошле у контакт са Асиријом, али су се односи са великим царством разликовали као и њихове појединачне судбине. Мора се нагласити да се описима из Старог завета, пре свега, дугује што је могуће реконструисати историју Израела и Јудеје. Када их не бисмо имали, Израел и Јудеја би били једва нешто више од имена у асирским аналима.6И Хамат, Самал, Бит Агуси, чак и Моаб би били боље познати. Разлог је тај што ниједан дужи монументални натпис за овај период није пронађен ни из Израела ни из Јудеје (Smelik 1985; Millard 1990), упркос чињеници да је готово сваки центиметар „Свете земље“, из очигледних разлога, био ископаван, поново истраживан, прегледан и испитан. Осим једног помена Израела у натпису из Моаба (видети стр. 491) и могућег спомињања Јудеје на фрагменту стеле из Тел Дана (Биран и Навех 1993; cf. стр. 488), једино сигурно ванбиблијско помињање Израела и Јудеје посведочено је у асирским изворима.
Извори Главни извори за Израел и Јудеју се налазе у П рвојн Д руГ ој књизи о идревима, које покривају историју обе државе, иако је компилатор(и) посматра са становишта Јудеје. Израел је, из овог угла, приказан као да заиста припада Јудеји, али је побуњен и стога застранио, што је коначно довело до његовог пада (стр. 478). Извори на којима се опис заснива су: прво, „историја краљева" Јудеје и „историја краљева“ Израела - да ли су оне званичне дворске белешке или неки облик популарне (усмене) историје дискутабилно је (van Seters 1983 [0К]); друго, вероватно је постојао извор који се тицао краља Израела Ахава, можда у вези са историјом ратова између Израела и Дамаска; и треће, друга велика нит изгледа потиче од прича које су говориле о пророцима, као што су Илија и Исаија. Прва и Д руга књиГа дневника су нешто каснија прерађивања П рве и Д р у ге књиГе о идревима (видети стр. 437), које се концентришу на историју Јудеје и разрађују и објашњавају бројне историјске догађаје. Тамо где писац, или писци, КњиГе о идревима представља историју Израела и Јудеје као неизбежно трагичан исход тога што је Јахвин народ застранио од његових заповести, писац КњиГе дневника је у први план изнео оштар, бескомпромисан став који одриче северном краљевству сваку пуноважност: Давидова власт је једина легитимна опција, север6 Најстарији асирски помен Израела јавља се у контексту битке Шалманесера III против коалиције левантских држава у бици код Каркаре на Оронту 853. (видети поглавље 96).
Сшари исшок
485
но краљевство је гнусоба, јерусалимски храм је једино место поштовања Јахве. Ову формулацију израелске историје пресудно је обликовало искуство обновљене јеврејске заједнице (пети век) и њене борбе да одбрани и дефинише свој идентитет понављањем и идеализовањем своје прошлости да би пружила очигледну лекцију у садашњости. О количини примарног материјала и вредности алтернативних извора којим се аутор К њ т е дневника користио да подупре своју поруку расправљало се, али се обично сматра да ово питање није од посебне користи за историју (Willi 1972). Узевши у обзир изузетно пристрасан положај писца К њ т е Дневника најбоље је, у целини, дати предност Књ изи о идревима. Неке од пророчких књига Старог завета односе се на личности које су деловале у осмом веку и чине други важан извор. Пророчанства и биографски материјал били су прикупљени касније и тешко је знати тачно како је то рађено и у коликој мери су прошли књижевну прераду (Rowley 1967). Али оно што се мора признати јесте да су пророци били историјске личности, да се нешто од њихових делатности памтило и касније и да су играли значајну улогу у томе како су Израиљци мислили да би њихова историја требало да буде обликована. Пророчке књиге, које су релевантне за овај период, јесу, прво Амос, за кога се сматра да је био узгајивач оваца у Јудеји, живео око 760, али проповедао у краљевству Израела. Његова главна порука је била та да су друштвена неједнакост и институционална корупција били прекршаји против Јахве и да је механичко извођење Јахвиног култа бескорисно - само ако су Јахвине моралне поруке примљене к срцу, поштовање Јахве може бити заиста делотворно. Осија, северни пророк (око 740), је мождабио пекар. Посебно средиште његове критике је сексуална злоупотреба, за коју је сматрао да није у складу са поштовањем Јахве. Најпознатији пророк је прото-Исаија из Јудеје, тј. поглавља 1-39 књиге назване Књига пророка Исаије, која у свом садашњем облику комбинује визије три пророка временски врло раздвојених. Прото-Исаија је деловао између око 740. и 700. и, што је посебно интересантно, био је против пружања отпора Асирији. Прорекао је да he север (Израел) пасти, док he југ (Јудеја), упркос патњи, бити поштеђена, те је у овим искушењима Асирија заправо Јахвино оруђе: Тешко Асиру, шиби гњева мојега, ако и јест палица у руци његовој моја јарост. На народ лицемјерни послаћу га (тј. Израел) и заповједићу му за народ на који се гњевим, да плијени и отима и да га изгази као блато на улицама (Књ ига пророка Исаије : 10, 5-6; превод Ђ. Даничића )
486
Амели Курш
Готово се ништа не зна о Исаијином занимању, али, попут Осије и Амоса, вероватно није био припадник званичног култа или дворског естаблишмента. Пророци одражавају део расправа које су се водиле у Јудеји током касног осмог и седмог века о природи Јахвиног завештања свом народу и облику који су расправе имале у време знатних друштвених промена и политичког немира. Небиблијски извори за Израел и Јудеју су ретки. Постоје обимни археолошки остаци на локалитету Самарије, коју је Омри основао као нову и трајну престоницу Израела (Encyclopedia IV 1032-1050; Тарру 1992). Као и неколико откопаних градова на Леванту и у јужној Турској (на пример, Самал; Amiet 1980 [0М]: 489-490), састојала се од утврђене цитаделе која је окруживала резиденцијалну палату и административне зграде краља која је доминирала одатле над кућама грађана што су се налазиле на нижим падинама (Кепуоп 1979 [OGd]: 262ff). Развој институције краљевске власти осветљавају неки печати, направљени од племенитих материјала (као што је јаспис; Ваттиони 1969-78: бр. 68; SDB s. v. ,,Sceaux“) и отисци печата, на којима је урезано име власника и његов положај унутар краљевске администрације (Smelik 1985:127-136): мајордом палате, заповедник пргагудних радника, управник града, краљевски министар, слуга, писар и „краљев син“ (одговоран, делимично, за судске одлуке) сви су посведочени на овом материјалу, као и краљевска кћерка. Материјал показује колико су снажно политички системи како Израела тако и Јудеје били усредсређени на краља и двор. Нешто другачије (знатно млађе) јесу печаћене ручке ћупова за вино из Ел Џиба (можда друга половина седмог века), која дају име Гибеона и име које представља, како је сугерисано, име винара из чијих је винограда потекло вино (Gibson 1971-82 I 54-56). О другој групи ручки ћупова (укупно око хиљаду) веома је расправљано: испечаћене су речју Imlk (,,краља“), скарабејем или крилатим диском и једним од четири имена места; били су у употреби око 700. године у Јудеји. Шта оне представљају? (Краљевске административне области у Јудеји? Локације краљевских винограда? Краљевске керамичке центре? Aharoni 1979 [OGd]: 394-400; Smelik 1985: 124; Naaman 1991). Одговор остаје несигуран, али израз /m/^одражава велику власт коју је краљ имао. Остракони, пронађени у Самарији, нуде могући важан увид у краљевски двор. Око стотину уломака, исписаних на хебрејском, пронађено је на акропољу и вероватно би их требало датовати у владавину Јеровоама II (787-745). Углавном бележе рачуне за мале количине луксузних предмета, зрело (,,старо“) вино и прочишћено (,,испрано“) уље, послатих из места у области Манасијиног племена наведеним појединцима; на пример:
Симри исшок
487 ______
X
У години д(еветој) (владавине) из Квусеха Гадјаву један ћуп старог вина (Lemaire 1977, остракон бр. 5) Као и у случају Imlk печата, много се расправљало о систему који остракони осветљавају (Lemaire 1977:73-77). Најубедљивији аргумент је тај да илуструју економску основу двора у Израелу: тј. краљеви дворани су држали земљу - делом приватно власништво, делом дарови краља - у разним деловима краљевства; производи са њихових имања, у облику вина, уља и других финих производа, били су намењени двору где су морали бити да би одржали свој положај и вршили своје функције; луксузност производа би била директно повезана са високим квалитетом хране и одеће коју су дворска етикеција и положај захтевали. Да је таква префињеност била повезана са животом богатих, познато је из Сгарог завета; најпознатији је одељак Псалма 23: Поставио си преда мном трпезу на видику непријатељима мојим; намазао си уљем главу моју, и чаша је моја препуна. (Псалм 23,5; превод Ђ. Даничића ) Слични системи снабдевања дворског особља потврђени су у другим краљевствима у другим временима (на пример, Вавилон у шестом веку; Угарит у тринаестом веку) и такође се директно помињу и у Старом завету; Д руга књига Самуилова 9 приказује Давида како одлучује да узме на свој двор једног од неколицине преживелих чланова Саулове породице, његовог убогог унука Мефивостеја и да му допусти да „једе за његовим столом“: И цар дозва Сиву слугу Саулова, и рече му: што је год било Саулово и свега дома његова, дао сам сину твојега господара. Ради му дакле земљу ти и синови твоји и слуге твоје, и доноси да син господара твојега има хљеба да једе; али Мефивостеј син господара твојега јешће свагда за мојим столом. (ДруГа књиГа Самуилова: 9,9-10; превод Ђ. Даничића)
Исшоријски оквир Политичка историја Израела и Јудеје је реконструисана на основу библијског материјала (за најскорији приказ, видети С А Н III поглавља 10-11; 29-30). Уопштено, исправно је рећи да је Јудеја изгледа искусила мало озбиљних политичких немира током деветог и осмог
488
Амели Курш
века јер контрола Давидове династије није доведена у питање све до пада Јерусалима. Било је неколико бракова између краљевских кућа Јудеје и Израела, али су две државе увек нелагодно коегзистирале и постојало је неколико крвавих ратова на граници. Јудеја је била далеко мања политичка јединица и то је, у комбинацији са географским положајем, значило да је ређе и уз мање штете била увлачена у велике сукобе, него њен већи северни сусед. Табела 2 7 - Краљеви Израела и Јудеје (постоје бројне различите
хронологије; она која следи је преузета из Albright, BASOR100 (1945): 16-22) Израел Јеровоам Надав Васа Ила Зимрије Амрије (Омри) Ахав Охозија Јорам
ЈуЈ Јоахаз Јоас Јеровоам II Захарија Салум Менајим Факија Фекај Осија
Јудеја 922-901. 901-900. 900-887. 877-876. 876. 876-869. 869-850. 850-849. 849-842. 842-815. 815-801. 801-786. 786-746. 746-745. 745. 745-738. 738-737. 737-732. 732-722.
Пад Северног краљевства 722/721.
Ровоам Авијам Аса Јосафат Јорам Охозија Готолија Јоас Амасија Азарија/Озија Јотам Јоахаз I Језекија Манасија Амон Јосија Јоахаз II Јоаким Јоахин Седекија
922-915. 915-913. 913-873. 873-849. 849-842. 842. 842-837. 837-800. 800-783. 783-742. 750-735. 735-715. 715-687. 687-642. 642-640. 640-609. 609. 609-598. 598-597. 597-587.
Пад Јерусалима под Небухаденезаром II вавилонским
После смрти Соломона, око 930/922, нова северна израелска држава је политички била нестабилна. Није имала оппгге признатог или прихваћеног владара нити признати политички центар. Стога не изненађује да је неко време, до 876, трајала борба за контролу. Упркос
Сшари исшок
489
династичкој слабости, Израел је остао стабилна политичка јединица и сигурно никада није постојао покушај узимања у обзир алтернативног облика власти, осим монархије (видети стр. 473-479). Важан догађај у историји Израела је био Омријев успешан покушај доласка на престо (876-869). Основао је Самарију, која је од тада постала политички центар Израела. Под Омријевом династијом односи са Јудејом на југу су били мирнији услед династичког брака. Важан показатељ Омријевог значаја (о коме се веома мало зна: П рва књиГа о царевима: 16,23-28) јесте да асирски извори помињу Израел као Bit Humri, тј. „кућу Омрија“ - појам „Израел“ се ретко јавља, уобичајена алтернатива је била једноставно „Самарија“. Богатство Израела у овом периоду је показано династичким савезом са богатим Тиром, великим контингентима којима су снабдевани да би се супротставили Шалмансеру III асирском године 853. (видети стр. 508-510) и континуирана контрола територија доста источније од Јордана и на југу, све до једног тренутка средином деветог века. Могуће је као резултат поновних асирских напада и губитка Трансјорданије (који бележи натпис Меше из Моаба, стр. 491-492), и то да је Омријева династија збачена крвавом побуном једног од његових генерала, Јуја, који је побио читаву породицу Омрија и основао династију која ће доминирати Израелом следећих стотину година (видети табелу 27). Најважнији сукоб из овог периода, настављен је између Израела и Дамаска, а првенствено се тицао контроле над трговачким путевима и тровачким предностима. Династија Јуја је временом дошла до краја, вероватно као резултат обновљене асирске експанзије, започете под Тиглат-пилесером III (744-727; видети стр. 516; Otzen 1979). Могуће је да би убрзано наслеђивање узурпатора у Израелу између 745. и 722. године требало објаснити унутрашњом нестабилношћу у Израелу насталом услед сукобљених покушаја да се испуне асирски захтеви. Хронологија је изузетно проблематична (САН III, поглавље 22/1), али могућа реконструкција догађаја сугерише следећи редослед догађаја. У вези са поновним успостављањем асирске власти на западу под Тиглат-пилесером III и његовог проширења политике прикључивања држава као асирских провинција (видети поглавље 9ц), је успостављено године 738. асирска контрола над неким важним средоземним лукама, укључујући Газу. Краљ Газе је постао асирски поданик и Тиглат-пилесер III је установио асирски трговачки центар у њеној близини. У исто време, локални арабљански владар је постао одговоран асирским властима за чување границе између Газе и путева за Египат; другим речима, послат је да делује у области трговачких и војних интереса Асирије (Ephal 1982). У овај период вероватно пада плаћање данка Асирији Менајима, новог краља Израела; на основу писања у Drugoj knjizi о carevima: 15,19-20, Менајим га је платио ради задобијања асирске подршке за освајање израиљског престола (cf. Киламува из Са-
490
Амели Курш
мала, стр. 480ff). Изгледа да је споразум важио врло кратко јер су Менајимови брутални покушаји, да сакупи новац за Асирију од својих поданика, довели до његовог убиства и временом до тријумфа краља Фекаја. Фекај је преокренуо Менајимову политику попуштања Асирији, ушавши у савез са старим непријатељем Израела, Дамаском. И Израел и Дамаск су много претрпели због асирске експанзије, што их је гурнуло на маргине међународне трговачке мреже. Њихов савез је имао циљ да уз помоћ Едома изврши притисак на Јудеју и тако створи блок држава способних да преотму контролу над чворним тачкама у трговини. У овој ситуацији Ахаз (Јоахаз I), краљ Јудеје, поступио је као многи други владари малих држава на Леванту које угрожавају моћни суседи: замолио је Тиглат-пилесера III да интервенише у његово име против непријатеља, нудећи заузврат трибут и савез: Али Ахаз посла посланике к Теглат-Феласару, цару асирском и поручи му: слуга сам твој, ходи и избави ме из руку цара сирскога и из руку цара Израиљева, који се подигоше на ме. И узе Ахаз злато и сребро што се нађе у дому Господњем и у ризницама дома царскога, и посла на дар цару асирском. И послуша га цар асирски... (ДруГа књига о идревима: 16,7-9; превод Ђ. Даничића) Тиглат-пилесер је брзо одговорио, опсео Дамаск и, по његовом паду 732. године после двогодишње опсаде, његова обимна територија је подељена на асирске провинције, део народа је депортован и његов краљ погубљен. Такође, одвојио је велике делове територије Израела, остављајући крњу државу са средиштем у Самарији. По завршетку похода на Дамаск, Ахаз је посетио асирског краља и формализовао је свој првобитни захтев за помоћ, вероватно подносећи заклетву лојаности. И Израел и Јудеја су сада били краљевства потчињена Асирији, и године 722/1, због Израеловог ковања завера са Египтом, чак су и остаци северног краљевства престали да постоје; његов краљ, племство и елитни коњички одреди су депортовани (Oded 1978; Dalley 1985) и заузврат су народи из области Загроса и Вавилона, као и Арабљани, временом насељени у Самарији (Tadmor 19586; Becking 1992). Пад успешног северног краљевства које је, упркос непријатељствима и антагонизмима, увек сматрано блиско повезаним са јужном облашћу Јудеје, изгледа, изазвао је интензивну расправу о историјској судбини дванаест племена и Јахвином плану за њих. Неколико научника (Rendtorff 1983) сада сматра да је баш ова несрећа довела до прве компилације раније историје Израела и формулисања целокупног историјског искуства у директан одраз чистоте привржености Јахвином култу (видети стр. 491).
Сшари исшок
491
Закључак Дирекатан резултат овог сгава је тај да знамо много више о историји Израела и Јудеје него о било којој другој левантској држави. Али би требало запамтити да у оквиру контекста периода од деветог до седмог века друштвена, економска, политичка и чак и верска историја (у неким питањима) ове две државе није била јединствена (Millard 1990). Пророчке књиге и пророци, који се појављују у приповестима К њ иге о идревима, осветљавају вредне детаље друштвених проблема, политичких подела и религијских веровања, али неколико сачуваних натписа из других држава указују на бриге и обичаје који се могу упоредити, и то: Закуров натпис из Хамата се односи на помоћ и подршку коју је краљ Хамата примио добијајући божанске поруке преко пророка и видовњака у временима кризе (видети стр. 480ff), текстови из Самала илуструју политичке притиске које мале државе трпе од моћнијих суседа и чињеницу да је друштвена неправда проблем који је локалне краљеве забрињавао (или који су га могли искористити), (видети стр. 482-483, такође Каратепе, стр. 432-433). Познати натпис краља Меше из Моаба7 показује како је концепт рата, који је инспирисао локални бог, Кемош, коришћен да се објасне победе и оправдају масакри: Ја сам Меша, син Кемош-јата, краља Моаба, Дибонит. Мој отац је био краљ над Моабом тридесет година, и ја сам постао краљ после мог оца. Ја сам подигао ово узвишено место за Кемоша у карху (вероватно део града Дибона где је била Мешина цитадела), високо место спаса, јер ме је спасио од свих напада, и јер ми је дозволио да видим моје жеље над мојим противницима. Омри, краљ Израела, је угњетавао Моаб много дана, јер је Кемош био љут на своју земљу. Његов син га је наследио, и он је такође рекао, тлачићу Моаб. Рекао је то у моје време; алија сам видео моје жеље над њим и његовом кућом, и Израел је потпуно нестао, заувек. Омри је заузео земљу Медеба, и провео тамо своје дане и добар део дана његовог сина, четрдесет година; али Кемош је боравио тамо у моје време. Ја сам поново изградио Баалмеон, и ја сам направио резервоар у њему; и ја сам поново изградио Киријатаим. Тада су се људи из Гада населили у земљи 7 Текстје пронађен исписан на великој црној базалтној стели (115 х 60-68 cm) 1868. у Дибану (антички Дибон) у Јордану, око 21 km источно од Мртвог мора. Стелу су доцније поломили локални становници. Уз помоћ отиска комплетног текста, два велика фрагмента и око османаест мањих, било је могуће реконструисати највећи део текста (данас у Лувру, у Паризу).
492
Амели Курш
Атарота од давнина, и краљ Израела је утврдио Атарот за себе; али ја сам се борио против града и заузео га; и побио сам све становнике у граду, призор за Кемоша и Моаб. Донео сам назад оданде „лављу фигуру Давида“(?), и вукао је пред Кемошем у Кириоту; и населио сам унутра људе из Шарона (неидентификован град) и људе из Мхарита (неидентификован град). Следеће ми је Кемош рекао, Иди узми Небо од Израела. Тако сам отишао ноћу, и борио се против њега од свитања до поднева; и заузео сам га и побио све у њему, седам хиљада мушкараца и жена, како домаћих тако и странаца, и женске робове; јер сам га посветио Аштар-Кемошу. Узео сам одатле посуде Јахвине и вукао их пред.Кемошем. Тада је краљ И зраела утврдио Јахаз, и окупирао га док је ратовао против мене; али Кемош га је истерао пре мене. Узео сам из Моаба две стотине људи, његову целу војску, и повео сам је против Јахаза и заузео га, припајајући га Дибону. Остварио сам поправке на карху, на зидовима травњака као и на зидовима акропоља; и поправио сам његове капије и поправио сам његове куле; и поправио сам краљеву резиденцију, и направио сам насипе за резервоаре на извору унутар града. Али није постојала цистерна унутар града у карху, стога сам рекао народу: „Свако од вас нека направи себи цистерну у својој кући“. Дао сам да израиљски заробљеници ископају јарке за кархо. Извршио сам поправке у Ароеру, и поправио сам пут код Арнона. Поново сам изградио Бет-бамот, јер је био уништен; и поново сам изградио Безер, јер је био у рушевинама, са педесет људи из Дибона, јер је читав Дибон био потчињен (мени). Тако сам ја постао краљ (над) стотинама у градовима које сам припојио земљи. Потом сам поново изградио и Медебу, и Бет-диблатаим. И што се тиче Бет Баал-меона, повео сам (моје пастире) тамо горе (да би чували) овце области (остатак је фрагментаран). (Gibson 1971-821 бр. 16; ANET: 320-321; TUAT1646-650; Smelik 1985: 33-35) Ратни плен је коришћен да се обогате храмови, градови, земља и поданици победника; депортовани су коришћени за рад на грађевинским пројектима освајача за већу славу његових богова - као што је и Давид радио раније. Систем размишљања, који је пружио Мешин камен, идентичан је ономе који представља Јујеву крваву побуну против свог краља 841, као чин по Јахвиној вољи, који је Јахве покренуо и благословио (ДруГа књиГа о иаревима: 9-10).
Сшари исшок
493
Прилично скорашњи налаз на локалитету Кунтилет Ајруд, на југу Јудеје, сугерише да је понекад замишљано да Јахве има божанску супругу (Emerton 1982; Smelik 1985:141-143). Овај доказ, комбинован са текстом из Кирбет ел Кома (Dever 1969-70), сада чини вероватним да су бар неки делови израиљског друштва повезивали Јахвеа са женским божанством, Ашерах (Ackroyd 1983; Hestrin 1991), као што је приказано на овом надгробном натпису: 'Уријаху, успешни (? или:„вођа“; или: ,,певач“), је ово написао: Благословен је човек 'Уријаху због Јахве - спасао га је од његових невоља кроз своју Ашерах. (Mittman 1981; Smelikl985: 138-141) Натписи отварају могућност да многа „страна" божанства, која су нападана у Старом завету да су затровала култ Јахве, нису били наметљиви, неизраиљски верски елементи, које су увели странци, већ су чинили, бар за неке Израиљце, регуларни део њихових религиозних веровања. Ексклузивни, чисти монотеизам - заштитни знак касније јеврејске вере - можда још није био у потпуности установљен, већ у процесу кристалисања (Ahlstrom 1984). Најупечатљиви налаз, који илуструје колико су чврсто Израиљци били испреплетани са својим суседима, јесте арамејски текст, написан мастилом на гипсу и сачуван на зиду светилишта у Деир Али, које се налазило на територији Израеловог суседа, Амона. Садржи причу о Баламу, видовњаку, личности познатој из приче у К њ изи о Бројевим а : 22-24, која почиње овако: [Ово је на]тпис [Билеа]ма, [сина Бео]ра, човека, (који) је видовњак богова. Он (је то)! И богови су дошли к њему ноћу, [и обратили су м]у се у складу са речју Ела, и они су се обратили [Билеа]му, сину Беора, стога: „Он ће учинити...“ Тада је Билеам устао следећег јутра... док је плакао, они су плакали. Потом му дође Елика... „Зашто плачеш?“ Онда им је он рекао: „Седите“ Рећи ћу вам шта [ће] Шаг[ар (божанство) урадити]. И дођите, видите дела бо[г]ова! [Богови] су се окупили, и Шадај-божанства су се окупила, и рекоше Ша[гару]: „Можеш сломити резе раја, у твом облаку (може бити) мрак и никакав сјај светлости, мрак (?) и не твој ... Можеш створити страх мрачним [обл]аком, али не буди љут заувек!“ (Hooftijzer и van der Kooij 1976; TUATII139-141; Smelik 1985:79-80)
494
Амели Курш
Текст је врло фрагментаран и може се само делимично реконструисати, али главни оквир је јасан: Билеам је имао божанску визију у сну, која упозорава људе на долазаћу катастрофу коју ће ускоро отпочети богиња Шагар. Стил се лако може упоредити са неким од пророчких прича хебрејске Библије, ипак су обухваћена неизраиљска божанства, иако је пророк личност позната из Старог завета. Јасније, но било шта друго, текст из Деир Але показује колико су Израел и Јудеја били блиско повезани са суседима: делили су сличну политичку и културну структуру. Иако се догодило да знамо више о израиљским државама него о њиховим савременицима, њихова исгорија, друштвене и култне институције по много чему нису биле јединствене у овом периоду пре изгнанства, већ су, у неколико важних аспеката, типичне за подручје чији су нераскидив део чиниле.
9. НОВОАСИРСКО ЦАРСТВО (934-610) Историјом Блиског истока у периоду од деветог до седмог века - преко два и по века - прво је доминирао опоравак, а потом убрзана екаспанзија асирске државе. У складу са модерном лингвистичком терминологијом ова фаза асирске историје се назива новоасирски период (934-610). До седмог века Асирија је доминирала, било директно или индиректно, читавом облашћу Плодног полумесеца (укључујући неко време и Египат). Контролисала је главне тачке великих караванских путева у сиријској пустињи, владари неколико оаза су били њени потчињени савезници, а моћна краљевства Урарту и Фригија (и касније Лидија) одржавали су дипломатске односе са Асиријом. Такође, то је чинио и Елам неко време - иако је његова све већа политичка нестабилносг, којим се асирски режим повремено користио, сгварала озбиљне проблеме на јужним и исгочним боковима царсгва као резултат политичке доминације Асирије. Да бисмо реконсгруисали исгорију било ког подручја Блиског истока у то време, морамо исгражити развој Асирског царсгва и ослонити се, у знатној мери, на асирске изворе. Стварање царства се обично дели на две главне фазе развоја. Први је период од 934. до 745. године када Асирци обнављају своје право на територије горње Месопотамије, које су држали у средњеасирском периоду (око 1300 - око 1100, видети поглавље 76) и чврсто стежу ова и суседна подручја. Мање суседне државе у то време су признале првенство Асирије и ступиле у политички и трговачки савез са њом. Али оно што је Асирцима дало велики углед, јесте друга фаза од 745. до око 610. У том периоду асирско царство се изузетно проширило, укључујући и реорганизујући, у провинције под директном
495
Cuiapu исшок
влашћу, територију која се протезала од Арабљанско-персијског залива до Комагене у Турској. Нови облик царства је утврђен до 705. и од тада до пада асирског режима, у последњој деценији седмог века, десиле су се само мање промене на његовим ободима.
9а АСИРСКИ АНАЛИ И ДРУГИ ИСТОРИОГРАФСКИ ИЗВОРИ Веома велики део извора из овог периода потиче са асирског двора; они пружају окосницу за реконструисање историје Асирије и суседних територија, од којих су многе временом постале провинције царства. Главни тип доказа, сачуваних у знатној количини за највећи део овог периода, јесу „краљевски анали“ (видети поглавље 76). Потичу првенствено из главних асирских градова, попут Ашура, Калхе (данашњи Нимруд), Ниниве и Дур Шарукина (данашњи Корсабад) и написани су на акадском. То нису хронике, већ лични мемоари појединих краљева. Покривају готово читаво време почевши од позног десетог века и доносе описе краљевских достигнућа, посебно војних похода, уређено годину за годином. Међутим, постоје проблеми у њиховом коришћењу. Један проблем, на који је обраћена пажња почетком прошлог века (Olmstead 1916), јесте чињеница да су сачуване различите верзије анала за бројне краљеве. Обично се називају „издања“ јер датовања (тамо где су сачувана) чине очигледним да су описи похода састављани у разним фазама одређене владавине. Свако ажурирање је могло укључивати не само пуко додавање најскоријих догађаја постојећем опису, већ и преобликовање читаве приповести краљевих подухвата, прераспоређивањем материјала, изостављањем неких догађаја, увеличавањем одређених достигнућа, или наглашавањем посебних политичких аспеката (Fales 1981a; Liverani 1981). Сложеност књижевног стваралаштва на коју ово указује је заиста изванредна (cf. Tadmor 1981; Gerardi 1987, за најновију дискусију). Данас се признаје да су прилике, за које су прављена нова издања анала, биле изузетно значајне (Tadmor 1983). Познавање асирске историје, међутим, није довољно егзактно да нам допусти да сваки пут одредимо које су околности диктирале ревизију анала; ипак историјске прилике су сигурно утицале на облик и садржај текста. Можда је за историчара најрелевантније Олмстедово практично правило да је најстарије издање било којих краљевих анала увек вероватно поузданије него последње, и најкомплетније. Нажалост, нисмо увек у позицији да поседујемо различита издања за упоређивање и Олмстедова тврдња се не може механички
496
Амели Курш
применити; постоје, заправо, изузетно бројне варијације у композицији анала различитих краљева и зато образац искривљења није увек доследан као што Олмстедова анализа можда сугерише. Друга потешкоћа са аналима је да су они првенствено краљевски комеморативни тексгови, често исписани на посебно припремљеним предметима, као што су призме и цилиндри, који су постављани у темеље или зидове грађевина чија је градња обележавана. Неки научници су, стога, сугерисали да су прикази били првенсгвено упућени боговима и да то објашњава зашто су поједини аспекти краљевих досшгнућа били наглашени; на пример, његова побожност, заштита његових поданика, његова брига за добробит земље и чињеница да је покретао походе као верску обавезу. Има нечега у томе, али још једна одлика, наиме обраћање будућем краљу (укључујући благослове и проклињања), сугерише да је друга (или додатна) функција била самопредстављање потомству, посебно потоњим владарима. Текст је подсећао на достигнућа краља на свим фронтовима, унутрашњим и војним. Посебно место где је текст био остављен, као и усмени опис, приказивали су га као одговорног монарха који влада у хармонији са божанском сфером врлином грађевине коју је подигао (храмови, палате, оружарнице, градски зидови). Стога је било вероватније да је потоњи краљ био тај који би читао текст јер би само неко краљевског ранга био у могућносги да откопава темеље, или руши зидове да би их оправио. Познати су примери проналажења старијих текстова током поновне изградње. Можда је један од најинтересантнијих Асурбанипалов (668-631?) текст у грађевини који је пронашао Кир Велики персијски (559-530) у Вавилону (Berger 1975). Овај дијалог између прошлих и будућих краљева је, заједно са контекстом и приликом, обликовао поруку текста: разматрања попут чињеничке истинољубивости, уравнотежених процена, историјске прецизности и објективности су морали играти мање важну улогу у натписима овог типа од наглашавања спектакуларних подухвата, успеха пре него пораза, краљеве личне улоге у овим достигнућима - краљ је средиште свих деловања. Оно пгто је сачувано је истина по асирској идеологији и то може, повремено, да буде веома другачије од описа модерног историчара. У исто време нема потребе одрицати у потпуности чињенички садржај анала због ових потешкоћа. Анали су изгледа користили материјал попут пописа плена, бројања мртвих непријатеља и календарских података (Tadmor 1977; 1981; Gerardi 1987). Њихови описи непознатих територија, иако са примесом егзотике и пуни драматичних хипербола, могу бити запањујуће живи и прецизни, као у овом примеру, где Ашурбанипал II (883^859) пружа кратак резиме похода у планинама:
Сшари исшок
497
Трупе (непријатеља) су биле заплашене (и) побегле у гребенасте планине. Како су планине биле изузетно гребенасте нисам их гонио. Планина је била назубљена (?) као оштрица бодежа и тамо ниједна птица са крилима по небу није летела. Као гнездо udinu птице њихова тврђава се налазила унутар планине где ниједан од краљева, мојих очева, није крочио. Три дана је херој (тј. Ашурбанипал II) истраживао планину. Његово храбро срце је жудело за битком. Наставио је пешице (и) прегазио планину. Разбио је њихово гнездо (и) растурио њихово јато. Ја (Ашурбанипал II) сам мачем оборио 200 њихових бораца (и) одвео сам мноштво заробљеника као стадо оваца. Њиховом крвљу обојио сам планину у црвено као вуну, (и) преостале од њих су прогутале јаруге и бујице планине. (L. W. King, Annals o f the Kings ofAssyria (London 1902): 254ff; ARAB I §440; Grayson 1976 C I1; 1991A. 0.101.1) Овде су, у неколико речи, приказани сгрмо планинско земљиште, његова пуста природа и тешкоће на које наилази војска која покушава да натера на предају народ који се окупио у утврђеним градовима на високим литицама одвојени једни од других дубоким јаругама и опасним бујицама. Изразита драматичност пејзажа служи да учини краљеву победу још импресивнијом - то што је савладао ове физичке препреке, пгго је зашао тамо где (по његовом мишљењу) ниједан ранији асирски краљ није крочио, увећава његово достигнуће. Тоталне неистине у аналима су ретке - изостављање неуспеха и нагласак на успесима су коришћени да се слика нагне у позитивном правцу. Може се приметити, на пример, како у наведеном одељку Ашурбанипал не пориче да није могао одмах да гони те народе и признаје да је тек уз огромне напоре (,,пешице“) коначно успео да их истера. Читајући пажљиво текст, почињемо да уочавамо заморност овог рата и његов можда ограничен успех. Али језик ствара слику крајности - потпуно непријатељску територију брзо је уништила апсолутна краљева способност. Са таквим оруђем анали повремено могу бити врло узбудљиво, чак обузимајуће, штиво. Глинене таблице на којима су бележени анали, или забелешке налик аналима, указују да су архивске копије текстова чуване ради консултација (Gerardi 1987; Porter 1987). То сугерише да представе асирске краљевске власти и моћи, које су анали ширили, нису биле једноставно сакривене од погледа, већ су играле саставну улогу у наглашавању њихове поруке широј публици. Писари ангажовани у стварању анала вршили су процес „понављене самоиндоктринације“ (Li-
498
Амели Курш
verani 1979) јер су проучавали и одабирали материјал да би сачинили одговарајући похвални приказ. Спорније је питање јавних читања делова материјала. Опенхајм (1960), у подстицајном чланку, сугерисао је да су одређени типови текстова, који су садржали опис једног похода, само у детаљима (и који су стога могли бити други извор на којима су анали били засновани) читани наглас грађанима Ашура. Основа овог аргумента је облик текстова о једном походу - облик писма упућеног боговима, грађевинама и народу Ашура. Модерни истраживачи их, стога, обично називају „писма богу“. За сада су посведочена за Саргона (Thureau-Dangin 1912-најпознатије), Сенахериба (Na’aman 1974 - врло фрагментарно), Есархадона (Borger 1956 §68) и Ашурбанипала (Weippert 1973-4) - иако стављање свих њих у исту категорију указује на већу униформност од оне коју пружају. Прилика за јавно читање таквог „писма“, сматрао је Опенхајм, могла је бити церемонија која комеморише Асирце убијене у походу јер је, на крају два „писма богу“, наведено неколико страдалих у рату. То је привлачна идеја, али је проблем тај што је језик „писама“ веома књижевни дијалект који се обично употребљавао за краљевске натписе, који би већини Асираца био буквално неразумљив. Ипак, могућност да је постојала нека формална прилика, у којој је облик онога што је данас сачувано као чисто књижевни приказ био јавно читан, чини се веома вероватном и не сме бити одбачена (Porter 1987:197ff; о сложеном узајамном дејству писаних текстова и усмених казивања, видети уопштено Thomas 1992).8 Осим анала, постоје и други текстови на којима се заснива историјска реконструкција. Натписи, састављени посебно за „показивање“, који су често чинили део архитектонских одлика палата, обично покривају исто што и анали, али имају тенденцију да буду краћи и нису уређени хронолошки већ географски (Orientalia 49/2:152-155 [0К]). Пружају преглед краљевских достигнућа према четири тачке света, како их је било, и повезују материјал у складу са тим принципом. Исписане стеле, обелисци и натписи на стенама друга су слична категорија, иако се разликују у томе што су, постављањем дуж путева, близу освојених градова, или у градовима и најудаљенијим местима до којих је краљ стигао, били посебно намењени проглашавању краљевских достигнућа уздуж и попреко (Borker-Klahn 1982). Хронологије догађаја, од средине деветог до краја осмог века, могу се проверавати уз помоћ „limmu хроника“ - листи асирских епо8 Вавилонски „Еп о стварању“ био би још мање разумљив, па је ипак читан јавно на фестивалима (видети поглавље 7а; 7д)
Сшари исшок
499
нима (чиновника који су давали своје име свакој години у асирском календару; cf. атинско датовање по архонтима и римско датовање по конзулима), пропраћене кратким белеппсама о одређеним догађајима који су се збили те године. Проблем са limmu хроникама је, међутим, краткоћа забелешки и чињеница да је, у неким случајевима, посвећење храма на пример, изабрано као значајан догађај године, док анали описују поход. Limmu хроника је, ипак, најкориснија и најважнија исправка тријумфалне реторике краљевских натписа: помињу се порази, унутрашње побуне, глади и болести што функција краљевских текстова искључује (Ungnad 1938:428-435).9 Од 744. до 668, Вавилонска хроника (АВС бр. 1) - непристрасна, обично бележена годину за годином, приказ (на акадском) политичких догађаја онако како су утицали на подручје Вавилона - пружа трезвену верзију догађаја. Сачувана је (на глиненим таблицама) у три различите копије; најбоље сачувана верзија потиче из 500/499. Шта су били њени и извори других састава Вавилонске хронике, остаје енигма (Brinkman 1990), али вредност хронике, у помагању да се тачно одреде неки догађаји који су дати у асирским текстовима, и у давању података о томе шта се дешавало у једном подручју изван, али под великим утицајем Асирије, огроман је. Једини други извор који то повремено чини је Стари завет, пружајући важан увид у то како је асирско царство доживљавала мала држава (Јудеја), која је временом постала један од сателита Асирије. Најинтерсантнији су случајеви (нажалост, само неколико) када можемо упоредити приказ истог догађаја виђен очима јудејског историчара и писаца асирских анала. Најбољи пример је Сенахерибова инвазија на Јудеју 701. године. Према Девтерономисту (Друга књига о идревима 18.13-19.36), Сенахериб је опустошио велики део Јудеје и узео знатан плен, врхунац је била опсада Јерусалима, коју је подигао не заузевши град, то је био резултат Јахвине директне интервенције јер је послао анђела да сатре асирску војску смртоносном кугом, принудивши је да Јерусалим остави нетакнут - другим речима, асирско повлачење је божански направљено чудо. Сам Сенахериб (Luckenbill 1924:32-34 iii 18-4) премишља о патњи кроз коју је Јерусалим прошао током опсаде, приписује своје повлачење чињеници да му је Језекиљ, краљ Јудеје, послао вредна блага и слави уништење других градова унутар Јудеје; нема ни речи о фаталној куги која је избила међу његовима снагама. Оба приказа су вероватно „истинита“, али су у њима наглашени различити елементи - намерно изостављање неуспеха у Сенахерибовом приказу; приказивање по9 Све листе епонима су сада доступне у новом издању А. R. Millard, The Eponyms of the Assyrian Empire 910-612 BC (SAA Studies 2), Helsinki 1994.
500
Амели Курш
влачења опсаде Јерусалима као кулминације похода у приказу из Друie књиГе о идревима - пружају тачно онакав ефекат који је свака страна желела да створи: милосрдно подизање опсаде као одговор на понизно потчињавање већ пораженог краља који је претрпео велике територијалне губитке у Сенахерибовом случају; божанско спасење, које спасава свети град и његов храм у последњем тренутку и осујећује амбиције освајача код Девтерономиста (cf. Millard 1990).
96 ОД ТЕРИТОРИЈAJIHE ДРЖАВЕ ДО ЦАРСКЕ МОЋИ (934-745) Важна ствар, која се мора запамтити при проучавању развоја новоасирског царства, јесте да царска моћ Асирцима није била нешто ново. Велики асирски владари су имали традицију ранијих освајања и контроле на коју су могли да се угледају и на коју су могли да се надограде. Континуитети са средњоасирском државом (поглавље 76) били су истакнути: асирски краљеви су представљани као део вековима старе институције монархије и директни настављачи непрекинуте лозе краљева, наводно из исте породице, од око 1500. Структура годишњег епонимног система, окосница асирског календара, који је кружио међу члановима асирских племићких породица у чему је и краљ учествовао, остао је на снази кроз читав период опадања (око 1050-934), раздвајајући средњи од новоасирског периода. Средиште града Ашуа, његова околина (названа једноставно ,,земља“) и његов бог Ашур остали су непромењени, краљевске церемоније, попут ритуала крунисања и елемената дворске хијерархије и процедуре, очуване су. Књижевни облик краљевских натписа и извештаји са похода који су се развили у средњоасирском периоду наставили су се и у новоасирској фази. И коначно, територија државе коју су створили средњоасирски владари, пгго се простирала на подручју северног Ирака и укључивала велике градове и равнице Ашура, Ниниве, Арбеле, Калхе и Килизија, остала је нетакнута као средиште Асирије током читавог периода опадања моћи.
Развој асирске сшрашегије: 934-884. Најстарији новоасирски краљеви (од Ашур-дана II до Тукулти-Нинурте II (934-884), видети табелу 28) понекад су на својим натписима помињали чињеницу да су водили походе у областима које су њихови претходници из средњоасирског периода већ били освојили. Ово сугерише да је једно од оправдања асирске експанзије у десетом
Сшари исшок
501
и деветом веку било то да су освајачи следили преседане које су поставили средњоасирски краљеви; другим речима, представили су себе како једноставно поново успосгављају и консолидују контролу у области до, и преко, Кабура који је био њихов по праву. На основу ове идеологије, локални владари у области могли су бити легитимно сматрани „побуњеним“ против асирске власти. Ово помаже да се објасни зашто се, бар у почетку, чини да има мало разлике у моделу освајања и контроле у поређењу са ранијим периодом. Тако походи појединих краљева нису увек обавезно били велики освајачки ратови, већ маршеви налик рату са циљем да потврде своју доминацију над областима које су сматране легитимно асирским. Тако су територије придодаване асирској сфери често биле остављане под постојећим владаром, који је сада сматран асирским управником (Millard и Bordreuil 1982; поглавље 86); реорганизација нових припојених области и наметање пореза су изгледа били ad hoc карактера. Такво деловање је типично за формативне фазе царства (Claessen и Skalnika 1981). У исто време, како се густина асирске мреже контроле појачавала (Liverani 1988), постепено се и развијале неке нове организационе структуре и оне засењују облик зрелог асирског царства у другој половини осмог и у седмом веку. Табела 28 - Краљеви новоасирског периода Ашур-дан II Адад-нирари II Тукулти-Нинурта II Ашурнасирпал II Шалманесер III Шамши-Адад V Адад-нирари III Шалманесер IV Ашур-дан Ш Ашур-нирари V Тиглат-паласар П1 Шалманесер V Саргон II Сенахериб Есархадон Ашурбанипал Ашур-етел-илани Син-шар-ишкун Ашур-убалит II
934-912. 911-891. 890-884. 883-859. 858-824. 823-811. 810-783. 782-773. 772-755. 754-745. 744-727. 726-722. 721-705. 704-681. 680-669. 668-631? (или 627?) 630? (или 626?)-623? 622?-612. 611-609.
502
Амели Курш
Већ у време Ашур-дана II (934-912), чији су анали сачувани само у фрагментима, могу се приметити одређени карактеристични аспекти асирске војне активности. Област, у којој се Ашур-дан II опсежно борио, била је граница директно на северу, подручје у којем су Асирци ишли у походе готово више него било где другде. Објашњење, делимично, мора бити планинско земљиште, што је контролу чинило посебно проблематичном. У исто време, граница лежала је близу асирског средишта и стога је обезбеђивање граница било витално. Коначно, неколико важних путева је ишло кроз ову област у Анадолију, која је била извор кључних метала. Краљ северне државе Кадмуху (близу асирске територије) био је заробљен, одран и његова кожа је била јавно истакнута на зидинама Арбеле, док је његово место владара преузео неко лојалан асирском краљу. Из Кадмуха је узет вредан плен у бронзи. калају и полудрагом камењу, уместо у стадима оваца које се обично помињу у ратним пљачкама. На западу, краљ је повео рат против „Арамејца“ (понекад, мада не увек, ближе одређено). Овде су Асирци тврдили да преузимају оно што су мислили да је с правом њихово. На то указује Ашур-дан у својим фрагментарним аналима: [У години мог ступања на престо (и) y] првој години моје владавине, пошто [сам племенито ступиој на краљевски престо, [...] трупе Јаусе (арамејске групе) су дошле уз(водно), [...] веровале су у своју сопствену снагу, донели(?) су своје [...]. Уз подршку Ашура, мог господара, [ja] сам сакупио [... моја бојна кола и трупе]. Опљачкао сам њихова складишта у граду Екал-пи-нари [...] (и) нанео [им велики пораз]. Оне који су преживели сам побио. [Однео сам] њихова [крда?] (и) стада без броја. [Ja] сам спалио њихове [градове?] (са) становницима. Донео сам од Арамејаца [вредан плен?]. [... који] је од времена Шалманесера, краља [Асирије, мога праоца], уништавао [народ Асирије(?)...] и убиством, продао све(?) његове [синове и кћери?]; по заповести [Ашура] мог господара узео сам заробљенике, нанео [сам им] велики [пораз], однео сам њихов плен, власништво, [имовину, крда, (и)] стада (и) [донео (их)] у мој град [Ашур...] (Е. F. W eidner,4/0 3 (1926): 151-161; Grayson 1976 XCVIIII; 1991 A. 0.98.1)
Утисак, који ce овде преноси, јесте да су територије биле одузете Асирији и да су асирски становници били или побијени, или продати у робље.
Сшари исшок
503
На истоку, подножје Загроса до доњег Заба било је стратешки кључна како за асирску сигурност тако и за безбедан приступ ограниченим путевима кроз планине (Levine 1974). Ово је, поново, било подручје где су каснији асирски цареви често ишли у походе, мотивисани потребом да одбране границе Асирије и да осигурају да Асирци деле удео у трговини: нарочито су коњи ишли из и преко ове области, као и веома цењени лапис лазули ископаван у североисточном Авганистану. Носле поновног успостављања асирских граница, Ашур-дан је започео програм поновног насељавања и мелиорације земље: Довео сам назад исцрпљени [народ] Асирије [који] је напустио [своје градове и домове услед] оскудице, глади, (и) несташице (и) [отишао] у друге земље. [Населио сам] их у градовима (и) кућама [које су биле доступне] (и) живели су у миру. Саградио сам [палате y] (различитим) областима моје земље. [Упрегао сам] плугове у (различитим) областима моје земље (и стога) [нагомилао] више жита него икада раније. Упрегао сам [многе запреге коња за снаге?] Асирије. (Е. F. Weidner, АЈОЗ (1926): 151-161; Grayson 1976 XCVIIII; 1991 А. 0.98.1) Асирско освајање је овде представљено као добродошао повратак мира и просперитета после страшног периода немира: они који су услед оскудице били отерани из својих домова, поново су насељени у градовима и нови утврђени центри су изграђени опремљени плуговима, складиштима жита и коњима. Јавља се стално истицана (и централна) брига асирских владара: наиме, изградња нових градова и увећање обрадиве основе асирске државе, повезане су, наравно са вечном потребом за безбедношћу. Ашур-дан наставља опис својих војних подухвата, попут Тиглат-пилесара I (1114-1976; видети поглавље 76) пре њега, са набрајањем дивљих животиња (лавова, дивљих бикова, и слонова) које је ловио и убио, што је послужило да нагласи херојски и заштитнички карактер краља. Приказ се завршава његовим грађевинским делатностима, наглашавајући да, с обзиром на то да је краљ био божански изабран и благословен, није се користио пленом из својих похода да се обогати већ да поштује и увелича богове. Ашур-дан поставља основни модел стратегије и идеологије које су потоњи асирски краљеви разрадили. Адад-нирари (911-891) је неколико пута ишао у походе у исте области које је његов отац већ нападао. проширујући и консолидујући успех свог претходника. Ишао је у поход западно од реке Кабур и заузео Хусирину (данашњи Султан Те-
504
Амели Курш
пе, близу Урфе) и Гузану (данашњи Тел Халаф). Насибина (данашњи Нусајбин), физички много ближа Асирији, заузета је тек опсежном опсадом после шест напада, као што стоји у његовим аналима: У години Адад-дана, бесом мог снажног оружја марширао сам шест пута у земљу Ханигалбат (област западно од Асирије, раније асирски израз за Митани). Затворио сам Нур-Адада, Теманита (арамејска група), у граду Насибини (и) поставио сам седам редута око ње. Поставио сам тамо Ашур-дини-амура, главног заповедника. Он (Нур-Адад) је ископао ров, где раније није постојао са темељима унаоколо (град). Начинио (га) је девет лаката широким (тј скоро 5 m) и у дубину до нивоа воде. Зид је био одмах уз ров. Ја сам опколио ров мојим ратницима попут пламена (и) и они су му викали: „Урлик краља је јак као разорна поплава.“ [Поставио сам] му замке [и] лишио га жита. (KAHII84;ARAB I §355-377; Grayson 1976 ХС1Х 2; 1991 А.0.99.2) Адад-нирари је такође водио походе на север и североисток, једном приликом да помогне граду наклоњеном Асирији, чешће да на силу узме порез који је задржан. Нови правац за Адад-нираријеве ратове је био вавилонска граница. На подручју источног Тигра и на Еуфрату, успостављене су граничне постаје и склопљен је савез са државама Хинадану и Лаке које су лежале дуж Еуфрата, северозападно од Вавилона. Али упади на вавилонску територију нису знатно опггетили Вавилон: Набу-шума-укин I (око 895.) вавилонски је био у стању да границу опет повуче источно од Тигра и територија је уступљена назад Вавилону. Ова ситуација се стабилизовала 891. када је склопљен мировни споразум између Асирије и Вавилона и учвршћен династичким браком, у којем су се суседни монарси међусобно оженили кћерима. То је резултирало релативно мирољубивим суживотом двају држава у наредних седамдесет до осамдесет година. У владавини Адад-нирарија II веома су упечатљиви изузетно брзи и понављани војни покрети, за које је могао да мобилише трупе и ресурсе сваке године. Ово се могло постићи само развојем ефикасног система постаја за снабдевање на које се могло ослонити, што је вероватно започео Ашур-дан II. Порез, који је наметан освојеним областима, служио је да снабдева војску еп mute и краљ је описан како стаје дуж пута и захтева бојна кола, коње, волове, драгоцене предмете и залихе хране да би се тријумфално напредовање Асирије могло наставити. Основа изузетно ефикасне војне машине Асирије је очигледно положена у овом периоду.
Сшари исшок
505
Владавина Тукулти-Нинурте II (890-884) обично се сматра, у извесној мери оправдано заокруживањем ове фазе асирског опоравка. Важан догађај ове кратке владавине била је победа над владарем Бит Заманија (област Дијарбекира), која је отворила главни северозападни пут у Анадолију. Он даје доста детаља о томе како је поражена држава била формално припојена Асирији, показујући да је процедура била, у суштини, идентична оној која је потврђена касније. Прво, узето је жито, слама, гвожђе, бронза, калај, сребро, коњи, мазге и људи да попуне асирску војску. Аме-бал, поражени краљ, морао је да се закуне да неће снабдевати коњима ниједну другу државу, осим Асирије. Потом му је дозвољено да настави да влада умањеном територијом, док је део земље, који је био његов домен, стављен под контролу асирских официра. Најинтересантнији је приказ марша Тукулти-Нинурте II око јужних и западних граница територије под асирском контролом 885. године. Пошавши из Ашура, кретао се дуж Вади Тартара и потом преко Тигра око области Самара, где је напао Итуа сточаре. Насгављајући на југ, доспео је до Дур Куригаиза и Сипара у северном Вавилону. Ту је скренуо на север и запад према богатим државама и њиховим градовима који су лежали на Еуфрату: у Ани, Сухуу и у Хинадануу, примио је порез и скупе дарове од локалних управника; нешто од овога је несумњиво било намењено да се исхране и поново опреме асирске снаге (камиле, волови, магарци, патке, овце, хлеб, пиво и сточна храна), нешто да увећа расположиво богатство асирског краља драгоценим и ретким материјалима [сребро, злато, шипке калаја, мирта, бронза, антимон (обрађен и сиров)], док су многи предмети које је Тукулти-Нинурти предао управник Сухуа били фино израђени луксузни артикли који славе његову краљевску посету (ноге за намештај од meskannu дрвета, кревет и посуђе од истог дрвета, бронзана када, одећа од лана, одећа са вишебојним украсима, пурпурна вуна). Тријумфални марш се наставио до Лакеа на Кабуру, скренуо северно ка Шадикану и Насибини и потом кренуо на запад према Хусирини, одакле је покренут казнени напад против Мушкија (обично повезани са Фригијцима, видети поглавље 106). План пута је веома детаљан, а марш изузетан по томе што није наишао на отпор, осим напада на народе који су живели ван насељених заједница. Стиче се утисак формалне војне поворке која показује моћ Асирије, прегледа потчињене државе, посећује савезничку државу (Вавилон) и прикупља залихе за краља и војску у установљеним постајама дуж пута: ако саберемо број прикупљених коња, укупан збир достиже 2720. Иако прецизне границе на северу и истоку остају замагљене, границе Асирије на западу и југу се из овог описа јасно виде и ефикасност њене
506
Амели Курш
контроле потврђују два натписа Тукулти-Нинурте II: један у Кахату (Тел Бари) на горњем Кабуру где је асирски краљ саградио палату; други је стела (готово нечитљива) из Терке (Тел Ашара) на Еуфрату, на којој Тукулти-Нинурта II слави свог оца Адад-нирарија II.
Ашурнасириал II и Шалманесер III (883-824) Ова три краља поставила су чврсте темеље који су омогућили Ашурнасирпалу II (883-859) да започне своје далекосежне походе, који су Асирији донели прилично спектакуларно богатство и начинили је једном од највећих међународних сила на Блиском истоку. Из времена Ашунасирпалове владавине постоји знатно већи број докумената и то се не може објаснити само срећним открићем и очувањем. Одражавају енергичне походе (четрнаест забележених) и велики труд уложен у опсежну изградњу града Калхе (библијска Кала; данашњи Нимруд). Неколико похода Ашурнасирпала II било је усмерено ка северу где је његов најпресуднији успех био „умирење“ овог тешког подручја. Стратешки постављена држава Бит Замани је била опустошена после две побуне; у првој је убијен мировни партнер Асирије, Аме-бала, што је Ашурнасирпалу дало изговор да интервенише гонећи његове убице. Асирски стисак је консолидован насељавањем асирских колониста у Тушхану, директно на путу ка Амедију (центар Бит Заманија, близу данашњег Дијабекира) и даље ка централној Анадолији. Ашурнасирпал је установио низ тврђава и истакао присуство Асирије саградивши палату у Тушхану, поставивши у граду камену статуу краља на којој су била урезана његова достигнућа на северу и подигавши краљевску стелу на градским зидинама. У Хабхуу, одмах северно од Асирије, планински град је преименован у „Град Ашурнасирпал“ (АлАшур-насир-апли) да истакне свима контролу Асирије. Утицај ових интензивних војних напора је био огроман: многе мале, али богате, суседне државе јужне Анадолије, горње Месопотамије и северне Сирије су изразиле добру вољу слањем богатих дарова да честитају краљевском ратнику док су залихе материјала и људства текле са севера у Асирију до краја Ашурнасирпалове владавине. На истоку су, такође, поновљене војне експедиције, покретане из асирског града Килизија, довеле велике делове подножја Загроса под чврсту асирску контролу а био је основан и локални штаб и постаја за снабдевање, Дур Ашур („Ашурова тврђава“). Вавилон на југу и Бит Адини на средњем Еуфрату су подбуниле државе Суху и Лаке које су се налазиле између њих. Уносни трговачки интереси су повезивали све ове суседе. Ашуна-
Ciuapu исшок
507
сирпал је немилосрдно одговорио на лаканске и сухуске немире, али је избегао било какав директан потез против већег савезника Асирије, Вавилона, концентришући своје нападе на Бит Адини. Делимично као одговор на његове успехе у овом подручју и упечатљиве тријумфе на северу и истоку, Ашурнасирпал је свечано дочекан по преласку Еуфрата и примио је дарове поштовања и пријатељства. Изванредно богатство сирових материјала, обрађених луксузних предмета и егзотичних добара, које су северне сиријске државе предале, добро је илустровано листама краљевских поклона; оне се налазе у Ашурнасирпаловим дугим аналима, пронађеним у Нинурту, храму у новом граду Калхи: Добио сам данак од Сангаре, краља земље Хати (Кархемиш), 20 таланата сребра, златни прстен, златну наруквицу, златне бодеже, 100 таланата бронзе, 250 таланата гвожђа, бронзане (каце), бронзана ведра, бронзане каде, бронзану пећ, многе орнаменте са његове палате чија се тежина није могла утврдити, кревете од шимшировине, престоле од шимшировине, посуђе од шимшировине декорисано слоновачом, 200 младих девојака, ланену одећу са вишебојним украсима, пурпуну вуну, пурпурну-црвено вуну, gišnugallu алабастер, слонове кљове, бојна кола од углачаног (злата), златни кауч са поставом, (предмете) који одговарају његовом краљевском достојанству. (L. W. King, Annals of the Kings ofAssyria (London 1902): 254—387; ARAB I §476; Grayson 1976 CII; 1991 101A. 0.1; TUATl 358-360) Сличне листе поклона су примљене од обалске државе Патине [доњи Оронт, видети поглавље 8ц(п)]. Овде и на другим местима Ашурнасирпал говори да је повео са собом трупе из држава, што показује
508
Амели Курш
спремност да се пристане на асирске захтеве за војну помоћ. У Патини, Ашурнарсипал је град Арибу заправо преузео као складишни центар за залихе асирске војске и населио га асирским колонистима (Tadmor 1975). Друга интересантна одлика, која се јавља и овде и у контексту северних похода, јесте даровање кћери локалног владара миразом, што сугерише да је однос између Асирије и мањих држава могао бити учвршћен низом бракова. Ако је тако, остаје непознато какав су положај те принцезе имале међу краљевским супругама и милосницама асирског двора. Али значајна тачка у свим делатностима је да односи између Асирије и њених малих суседа нису увек били обележени насиљем, уништавањем и пљачком - пажљиво тумачење реторике краљевских натписа открива да је неколико држава било нестрпљиво да установи међусобно уносне односе и стога имају удео у све већој слави и моћи Асирије повезујући се са асирским двором драгоценим даровима, војном помоћи или можда браком. Такво је било Ашурнасирпалово напредовање јужно од Патине дуж Оронта и у Либану. Церемонијално је опрао своје оружје у Средоземљу и понудио жртве, милостиво прихватио поклоне добродошлице од феничанских градова (укључујући две врсте мајмуна, егзотична морска бића (nahiru) и абонос (из екваторијалне Африке). Потом је оборио грађу за своје пројекте изградње храмова и подигао комеморативну стелу на гори Аман пре повратка кући. Однос између левантских држава и Асирије, ипак, увек је био неравноправан; војна моћ и брутална тактика Асирије биле су вечита претња, коју је Ашурнасирпал био спреман да примени у разарајућим размерама уколико би сарадња била одбијена. Блиске везе, које је Ашурнасирпал II установио са северним Левантом, имале су директне последице на асирско уметничко стваралаштво. Пре времена Ашурнасирпала, асирских скулптуралних предмета је било мало и били су ограниченог обима. У време његове владавине, буквално преко ноћи, појавиле су се изванредно веште, високо развијене и предивно обрађене скулптуре у рељефу које су покривале практично сваки центиметар зидова Ашурнасирпалове нове палате у Калхи (данашњи Нимруд). Почевши од тог времена, рељефи који приказују краљевске походе, лов и ритуале су постали уобичајен део декорација палата у Асирији. У Ашунасирпаловој палати протезали су се бојени рељефи у природној величини, док су улази у палату били декорисани огромним, крилатим биковима и лавовима са људским главама. Ако упоредимо квалитет ових рељефа са стелом Тикулти-Нинурте II (Moortgat 1984 [OM] 2 табле 50-51), начињене само неколико година раније, промена је запањујућа. Многи аспекти порекла
Сишри исшок
509
ове прослављене асирске уметничке форме остају непознаница. Неколико научника сматра да су неки делови иконографије, репертоар мотива и концепт комбиновања натписа са сликовним илустрацијама, били под великим утицајем моћне државе Кархемиш, одакле је је Ашурнасирпал раније добио раскошне дарове (Hawkins 1972; Winter 1983). Велики део новостеченог богатства Ашурнасирпала II уложено је у изградњу Калхе (Нимруд); „банкет сгела“, пронађена 1951. у дворишту његове тамошње палате, доноси прилично богат опис радова (Wisseman 1952; Mallowan 1966: 57-73). Калха није била у потпуности нова творевина (видети поглавље 76), али је била запуштена и вероватно слабо насељена: Ашурнасирпал помиње да је морао да припреми земљиште нивелисањем рушевина старијих грађевина и да је населио народе доведене из области где је био у походима или које је посетио. Ово сугерише да је важан циљ у изградњи Калхе био увећање градског становништва. Не мора се обавезно претпоставити да су сви људи насељени у преуређеном граду били депортовани, да су стењали под условима принудног рада и да су били лишени свих права: међу новим грађанима помињу се људи из Кархемиша и Патине - могли су бити неки од војника које су владари тих држава слали у асирску војску; други су можда послати по налогу локалних владара као занатлије и трговци. Чињеница, да се на крају текста помиње да је краљ направио гозбу за „16000 људи Калхе“ уз његово дворско особље, званичнике, позване представнике и „47074 мушкараца и жена из читаве моје земље“, указује да су били третирани у најмању руку као Асирци насељени у краљевским центрима попут Тушхана. „Банкет стела“ говори детаљно о изградњи и декорацији величанствене палате и храмова, стварању крда дивљих и егзотичних животиња, прављењу фигуре краља са лицем од црвеног злата украшеног сјајним камењем и, најважније, копању канала за снабдевање града, његових воћњака и предивног врта палате испуњеног мирисним биљкама и дрвећем које даје воће: Канал пада у каскадама од горе у вртове. Мирис обузима стазе за шетање. Токови воде (бројни) као звезде на небу теку у врту задовољства. Нарови, који су као винова лоза прекривени гроздовима... у врту... [Ја?], Ашур-насир-апли, сам у дивном врту без престанка брао воће као миш (значење несигурно)... (Wiseman 1952; ANET: 558-560; Grayson 1976 C I17; 1991 A.0.101.30; cf. Glassner 1991:13) Али најкарактеристичнија одлика текста, која му је и наденула име, огромна гозба је која је одржана да би се прославио завршетак изградње и инаугурисао краљев нови град. Текст се завршава обимном,
510
Амели Курш
детаљном листом разноврсне и луксузне хране коју су конзумирале званице. Међу учесницима су били мушкарци ижене, становници краљевог домена, становништво Калхе и представници суседних држава са којима је Ашурнасирпал успоставио пријатељске односе - Патина, Кархемиш, Тир и Сидон на Леванту; Гургум, Мелиду и Кумух у Анадолији; Хубушкија, Гилзану и Мусасир на североисточној граници; Суху и Хиндану на Еуфрату: Све заједно 69574 (укључујући) оне позване из свих земаља и народ Калхе - десет дана сам им давао храну, давао сам им пиће, дао сам им да се купају, дао сам да се помажу уљима. (Тако) сам их испоштовао (и) послао их назад у њихове земље у миру и весељу. (Wiseman 1952; ANET: 558-560; Grayson 1976 CI 17; 1991 A.0.101.30)
Ашурнасирпалов син и наследник, Шалманесер III (858-824), имао је тежак задатак да настави и консолидује изванредна достигнућа свог оца. Стога не изненађује што је ток његове владавине био променљив и што је морао да утроши знатан војни напор да принуди политичку равнотежу да остане у корист Асирије. Наишао је на посебне потешкоће са државама на западу, које су почеле да се осећају опкољеним асирском контролом путева, посебно на северу (Winter 1983). Готово одмах по ступању на престо Шалманесер је био суочен са коалицијом Кархемиша, Патине, Самала, Кве и Хилака (у северној Сирији, источни Тавор и Киликија), све блиско повезане сопственим трговачким интересима и, стога, међусобно зависне. У исто време, у овој области се открило супарништво међу државна чињеницом да се Гургум, Кумух и Бит Агуси нису придружили групи држава које су изазивале Асирију, већ су јој понудиле подршку. Вођа непријатељске групе је био Бит Адини, који је лежао најближе асирској територији (источно од Еуфрата и на њему) чију је територију и богатство Ашунасирпал II већ био умањио (стр. 507). Шалманесер III је успео да победи коалицију и припоји Бит Адини, који је претворен у асирску провинцију. Његов главни град, Тил Барсип, на месту где се Еуфрат могао прећи и једва 21 km удаљен од Кархемиша, преименован је у „Луку Шалманесера“ (Кар-Шулман-ашареду) и други град, Питру, даље на западу, постао је полазна тачка многих Шалманесерових похода на западу (Tadmor 1975). Године 853. Шалманесер је у Питру прикупио залихе и порез од држава које је поразио раније и наставио преко Алепа према територији Хамата где се, у Каркару на Оронту, суочио са здруженим снагама бројних јужних држава. Најпотпунији (и најстарији) текст је исписан на плочи пронађеној у Курку, близу Дијабекира, и стога је познат
Сшари исшок
511
као „Курк монолит“. Често је цитиран и превођен јер садржи најстарији помен северног краљевства Израела и његовог краља, Ахаба: 1200 бојних кола, 1200 коњаника и 20000 људи Хададезера [из] „земље Магарца“ (тј. Дамаска), 700 бојних кола, 700 коњаника и 10000 људи Ирхуленија из Хамата, 2000 бојних кола и 10000 људи Ахаба из Израела, 500 људи из Библоса, 1000 људи из Египта, 10 бојних кола и 10000 људи Иркате (североисточно од Триполија), 200 људи Матинубалија из Арвада (феничански град), 200 људи из Усаната (град на обали, северно од Арвада), 30 бојних кола и 10000 људи Адунубалија из Шијане (територија на обали, северно од Арвада), 1000 камила Гиндибуа арабљанског и [...]000 људи Баесе из Бет-Рехоба, Амонита - ових 12 краљева он (Ирхулени из Хамата) је узео да му помогну. G. Smith (Н. С. Rawlinson), Cuneiform Inscriptions ofWestern Asia III (London 1870), табле 7-8; ANET: 278-279; TUATVA, 360-362) Савезници су делили економске интересе и покушавали су да одрже status qvo који је постојао -феничански градови на обали су обезбедили кључне морске луке у које је из арабљанских караванских центара долазила роба за трговину мирисима и зачинима. И једни и други су зависили од путева које су контролисале државе попут Израела, Хамата и Дамаска и сви су били повезани са захтевима Египта за њиховим тржиштима и ресурсима. Шалманесер је морао да се бори против ове изузетне снаге четири пута и није био успешан против ње све до 845. године. Озбиљност асирског неуспеха је разјашњена чињеницом да је учврстио супротстављање неких севернијих држава, којима се Шалманесер или раније успешно позабавио (Кархемиш), или које су раније биле пријатељске (Бит Агуси). Али до 841. коалиција се коначно распала - делимично, можда због поновљених асирских похода и делимично, можда, због промене владара у две најмоћније државе који су биле умешане у ове догађаје у Дамаску и Израелу. Тек после 841. Шалманесер III је био у стању да тврди да прима порез од Јуја из Израела, што је приказано на црном обелиску из Калхе где Јујева предаја служи као симбол најјужнијег домашаја његових победа (Marcus 1987). Тек када су поражене јужне државе, Шалманесер је могао да консолидује асирско присуство у Анадолији (Кве, Мелиду и Табал). Његова стратегија је вероватно била повезана са неколико похода које је повео против нове моћне државе која се појављивала, Урарту, са средиштем на језеру Ван, која је претила да постане озбиљан супарник Асирији (видети поглавље 10a). Шалманесер је поштовао споразум са Вавилоном помажући вавилонском краљу Мардук-закир-шумију (око 854-819). Када је опста-
512
Амели Курш
нак на престолу Мардук-закир-шумија његов брат довео у питање, Шалманесер је пожурио да помогне свом савезнику и угушио побуну. По поновном успостављању мира, церемонијално је посетио главна светилишта у северној Вавилонији - Вавилон, Борсипу и Куту - где су га грађани формално дочекали и угостили. Потом је исказао бригу и поштовање за градове Вавилоније пљачкајући неке од халдејских и арамејских племенских група у обласги. Заокружујући овај јавно исказан чин сарадње, два краља су потврдила свој савез (АВС бр. 21 iii 2“-5“; Grayson 1970:165). Овај доггфај је овенчан на фином рељефу уклесаном око цокле Шалманесерове основе престола; два краља, истих релативних величина, сваки са својим низом великодостојника, стоје испод балдахина и чврсто стежу руку један другом (Mallowan 1966:447). Основа престола није потекла са акропоља у Калхи, већ из велике „палате за параде“ (ekal mašatu) коју је на ободу доњег града изградио Шалманесер (Mallowan 1996, vol. 2). То је веома велика грађевина која није декорисана рељефима, већ осликаним фризовима. На зиду иза основе престола украшена је плочом од глазиране бојене опеке, која приказује две представе краља окренуте лицем у лице између којих се налази стилизовано дрво (такозвано „свето дрво“; Stearns 1961). Иста сцена, али у рељефу (и поново постављена иза престола), пронађена је у палати Ашурбанипала у Калхи. „Палата за параде“, коју су открили Британци педесетих година двадесетог века и назвали је „Тврђава Шалманесер“, била је место где је држана војна опрема, чувано богатство и где је читав двор, укључујући и краљичино домаћинство, могао бити смештен. Сваки од великих асирских градова је имао слично велико складиште (Tumer 1970), али само ово у Калхи је у потпуности откопано, и пружа велику количину материјала у облику текстова (Dalley и Postgate 1984) и артефакта, попут остатака уметака од слоноваче са лепог намештаја (Mallowan и Hemnann 1974; Herrmann 1986; 1992).
Проблеми у Асирији: 823-745. Према драгоценим limmu хроникама (видети стр. 498-499), владавина Шалмансера Ш се завршила упркос тешко сгеченом успеху и побунама унутар Асирије. Побуна је била распрострањена, и погодила је Ашур, Ниниву, Арбелу и двадесет четири ман»а асирска града. Ње3 Могуће је да је Шалманесер Шбио или веома стар или веома болестан пред крај своје владавине јер су његове позније походе водили његови заповедници, а не он сам.
Сшари исшок
513
ни разлози су непознати,3 али би их, уопштено, можда требало повезати са проблемима који су неизбежно настали у средишту државе која је стекла велику територију и огромно богатство у релативно кратком времену. Како би требало разделити нове ресурсе и положаје власти и утицаја? Како да краљ обезбеди да му његови чиновници, који су сада уживали већи престиж и власт заповедајући војскама и управљајући новим провинцијама, остану верни? Ко су нови људи које је краљ унапредио на високе положаје и да ли су старије породице биле потиснуте? На жалост, ниједан детаљ нам није познат и тако тачан карактер потешкоћа, које су задесиле Асирију, остаје нејасан. Оно што је сигурно јесте да је као један од исхода побуне, у последњим годинама Шалмансера III, ступање на престо његовог сина Шамши-Адада V (823-811) било оспорено. Морао је да се бори за престо четири године и на крају је био успешан само уз помоћ Вавилона. На основу изузетно фрагментарног текста споразума (SAA 2, бр. 1) сматра се да је, после коначне победе Шамши-Адада, вавилонски краљ захтевао свој део за помоћ, мењајући услове асирско-вавилонског споразума у корист Вавилона и стављајући асирског краља у понижавајући положај. Срж аргумента је чињеница да Шамши-Адад V није назван „краљем“ у врло оштећеном тексту; али, као што је Парпола убедљиво доказивао (SAA2:xxvi-xxvii), ово је можда једноставно показивало да је споразум склопљен пре него што је Шамши-Адад успешно ступио на престо, тј. током година побуне и борби пред крај живота Шалмансера III. Ако прихватимо ово мишљење, онда је много веродостојније да текст показује да је Мардук-закир-шуми испоштовао ранији споразум сачињен са Шалмансером и вратио услугу коју му је Шалмансер учинио уклањајући претњу која је долазила од његовог брата (стр. 511-512). Када је на њега дошао ред, Мардук-закир-шуми је помагао Шамши-Ададу, као законитом наследнику, да ступи на престо. Много је мање јасан разлог за интервенцију Шамши-Адада V у Вавилонији неколико година касније (видети поглавље 116). Могуће је (али не више од тога) да је повезана са неким неправилностима у вавилонском краљевском наслеђивању, тако да је можда светио сина и наследника свог старог савезника. Оно што је сигурно јесте да је Шамши-Ададова акција у то време била брутална и немилосрдна: уклонио је вавилонског краља (или претендента) и опустошио земљу, што је за резултат имало да у Вавилону није постојао признати владар наредних дванаест и нешто година. Прилично нејасан поход Шамши-Адада у Вавилон је један од неколико посведочених за овог краља: други помени „похода“ на север и североисток звуче као напади релативно малог обима.
514
Амели Курш
Сматрало се једно време да је син Шашмши-Адада V, Адад-нирари III (810-783), ступио малолетан на асирски престо и да је првих пет година његове владавине његова мајка, Шамурамат (историјска личност на којој је заснована легендарна Семирамида), владала као регент. Сугестија да је Семирамида била регент била је заснована на неразумевању текста и данас мора бити одбачена, а не постоји ни неки одређени разлог за претпоставку да је Адад-нирари био дете у време ступања на престо (Schramm 1972). Али мајка јесте заузимала необичан положај; именована је са својим сином на стели и укључена у дедикацију коју је поставио један асирски управник. Разлози њене истакнутости нису познати, али су можда у вези са чињеницом да је она играла кључну улогу у одбрани династичке стабилности обезбеђујући ступање на престо свог сина по смрти њеног мужа. Не постоји много документарног материјала за владавину Ададнирарија III (иако га је више него за његовог оца) и изгледа да су неколико војних похода организовали његови управници пре него он сам. Упркос томе, присуство Асирије се и даље осећало западно од Еуфрата (Tadmor и Millard 1973) и натписи управника заједно са епонимним листама сугеришу да су границе углавном остале исте какве су биле под Шалманесером III. Необична хроника позната као Синхронистичка историја (АВС бр. 21), која прати асирско-вавилонске односе из отворено асирске перспективе, пружа нешто више података о делатности Адад-нирарија III у овом подручју. Овде је Адад- нирари представљен како покушава да врати свакодневни живот у опустошени Вавилон, враћајући прогнане из Асирије. У исто време изгледа да је сам био третиран као краљ Вавилона: примио је „остатке" божанских оброка који су били понуђени боговима у Вавилону, Борсипи и Кути и локалном становништву је наметнуо редован асирски порез (слама, жито и радници), (видети поглавље 116). Иако је утисак из овог оскудног материјала тај да је моћ Асирије опадала, бар у неким областима, бројни фактори указују да је Асирија међународно још увек играла важну улогу. Стела из Антакје, на пример, (Hawkins у штампи; Donbaz 1990), бележи погранични споразум између Бит Агусија и Хамата. У склапању споразума је посредовао Шамши-илу, асирски врховни заповедник (turtanu), чија је провинцијска резиденција била у оближњем Тил Барсипу. Слично, асирски краљ је био позван да разреши гранични спор између Гургума и Кумуха (Пазарчик стела: Hawkins у штампи; Donbaz 1990). Докази сугеришу да, иако асирски војни подухвати можда нису били импресивни као некад, Асирија је и даље била велика сила која је могла да интервенише у међудржавним сукобима и заиста је била позивана да то чини; такви сукоби су, свакако, могли да се искористе не би ли се уредили по сопственим интересима.
Сшари исшок
515
Сачувани докази о администрацији и провинцијској структури за девети и рани осми век остављају утисак да су асирски управници постављани (или су локалне личности уздигнуте на тај положај) и потом препуштани сами себи. Преносили су положај са оца на сина као наследно право, стицали још положаја и стварали своју основу власти до тренутка када су могли да делују готово независно од централне контроле - ситуација која се јавља најјасније и најопасније у временима слабости или проблема центра. Ово се обично сматра фаталном маном система асирске администрације како се развијала током деветог века - мана која је претила да подели царство на делове, почевши од времена позне владавине Шалманесера III, и постепено га слабила како краљеви на престолу Асирије нису били довољно јаки да се супротставе све већој моћи провинцијских управника. Резултат тога је да се период од Шамши-Адада V до доласка на престо Тиглат-паласара III обично описује као период „слабљења“. Међутим, слика се може посматрати и са друге стране. Исто тако је могуће сматрати да су, иако веома моћни, управници у суштини очували Асирско царство, обезбеђујући његов опстанак у областима које су освојене током деветог века и бранећи његове границе. Значајно је да се управници никад нису представљали за краљеве, никада нису узели краљевске титуле и увек су дефинисали своје положаје у оквирима хијерархије асирског двора. Такође, упркос тешким проблемима које је Асирија искусила, посебно после владавине Ададнирарија III, када су је током четрдесет година мучиле епидемије, глад, побуне и проблеми у наслеђивању престола, никада није изгубила контролу над великим добитима које је стекла у десетом и раном деветом веку. Њена територија је суштински остала нетакнута - када је Тиглат-паласар III дошао на престо 745, био је у стању да одмах покрене поход у планине на истоку, у Вавилон на југ, да води битку иза Еуфрата у Кумуху и опседа Арпад (у Бит Агусију) две године. Даље, за Ашур-нирарија V (754-745) дефинитивно се зна да је био у могућности да наметне споразум о верности Матилуу, владару Бит Агусија, са средиштем у Арпаду (SAA2, бр. 2). Атрактивни аргументи, који су недавно изнети (Lemaire и Durand 1984), отварају могућност да је споразум Асирија-Бит Агуси био наметнут и да га је регуларно обновио, у време Ашур-нираријевих претходника, Шамши-илу, асирски управник Тил Барсипа и tyrtanu. Ако је ова интерпретација тачна, онда је Бит Агуси остао под контролом Асирије током свих четрдесет година асирске слабости. Аргумент се усредсређује на „Сфира споразуме“ - стеле на којима се налазе гогово (али не сасвим) идентични арамејски текстови, пронађени у области Алепа, који је лежао унутар Бит Агусија (KAI бр. 222-4). Сфира споразуме је наметнула истом Мати-
516
Амели Курш
лу, који се заклео на верност Ашур-нирарију V (видети горе наведено), мистериозна личност по имену Баргајах из КТК, чији идентитет пркоси сваком покушају објашњења, као и његова домовина. Да је био много моћнији од Матилуа, очигледно је из текста споразума. Лемеров и Дуранов предлог је тај да се, у арамејском контексту споразума, Шамши-илу из Бит-Адинија користио својим другим, арамејским именом и титулом која је била Баргајах, краљ КТК. Резултат је да се текст, који се наводио да покаже колико је постала слаба асирска држава, колико је лако друга сила могла привући њене сателите, може сада протумачити на тачно супротан начин, тј. да илуструје њен континуирани утицај. Такође, могао би да покаже значај асирских управника у активној подршци интересима централне власти - држећи на оку политике држава уз њену границу. Претпоставка (упркос неким проблемима) није потпуно незамислива као што се чини на први поглед, узевши у обзир и доказ који пружа статуа из Тел Фехерије (видети поглавље 86), која представља „управника“ у асирском тексту, а „владара/краља“ у арамејској верзији. Оно што Лемер и Дуран предлажу јесте да је Шамшу-илу био потомак владара мале територије (КТК) коју је припојио Бит Адини. По освајњу Шалмансера III, ова породица, која је испаштала од краљева Бит Адинија, уздигнута је на положај локалних управника - положај који су, наравно, дуговали асирском краљу. Сам Шамшу-илу је можда одрастао на асирском двору (пракса која је посведочена касније) и тако био припреман да преузме положај управника Бит Адинија, као и за добијање важне државне и војне Службе turtanu. Из асирске перспективе, он и његови претходници били су провинцијски управници, слуге асирског краља; али у свом домену власти и у односу према суседима могли су се представљати, с извесним правом, као локални династи [видети такође доказе за „управнике Сухуа и Марија у деветом и раном осмом веку који су били припадници тамошњих локалних старих династија (које сежу све до Хамурабија), cf. Ismail et al. 1983]. Овај примамљив аргумент, ако је тачан, још једном наглашава колико су већ блиско били испреплетани Асирци и Арамејци у деветом веку. Потпуно је немогуће раздвојити их на етничке Асирце који владају потчињеним Арамејцима - владајућа група Асирије од почетака новоасирског периода постаје асирско-арамејски амалгам, који управља слично измешаном групом поданика који се називају „Асирцима“, али нису обавезно били „староседеоци“ асирске матице.
517
Сшари исшок
9ц ИМПЕРИЈАЈ1НА ЕКСПАНЗИЈА И КОНСОЛИДАЦИЈА (744-ОКО 630) Асирско царство је стекло свој дефинитиван облик и стрктуру између 745. и 705. године. Тада се стабилизовало и следећих осамдесет година доминирало већим делом Блиског истока без престанка и уз мало промена које се могу опазити (видети Postgate 1979: 194). Претходних четрдесет година створене су и уређене основе царске администрације, иако су многе институције деветог и раног осмог века наставиле да постоје. Али оно је постало палимпсест, како је и било, прекривен развојем провинцијске структуре и администрације, развитком империјалне политике и појавом царства у свом класичном облику. Све ове промене су имале последице на улогу и положај краља, средишта око којег се окретало асирско царство. Документи, у виду анала и других царских натписа, хроника, библијског материјала, административних и правних текстова и архива царске преписке, изузетно су богати за овај период и допуштају прилично детаљну реконструкцију ратова вођених за освајање и консолидацију граница (за детаљну дискусију, видети САНШЈ2, поглавља 22-24).
Тиглаш-паласар III и Шалманесер V Тиглат-паласар III (744-727) ступио је на престо после три прилично слабе владавине. Али, као што је већ наглашено, није било неких стварних губитака области укључених у царство у време владавина Ашурнасирпала II и Шалмансера UI и листе епонима дају добру представу о ономе што се налазило унутар граница Асирије 745: обласг источно од обале Еуфрата, читава северна равница Месопотамије и подножја планина на северу, као и читава асирска матична земља (Ашур, Нинива, Калха, Арбела и Килизи) и подножје планине Загрос одмах на истоку. То не значи да није било губитака. Прво, асирски престиж у вазалним државама у северној Сирији изгледа да је био знатно умањен; даљи докази сугеришу да су се многе државе, у северној Сирији и у Анадолији, усредсредиле на северну силу Урарту (видети поглавље 10a), која је увећала свој утицај на уштрб Асирије. Друго, Урарту се такође изузетно проширио, како територијално тако и политички утицај, у манеанској области Загроса. Снажно урартско присуство је овде вероватно стигло све до области важног ДијалаКерманшах-Хорасан пута - главне артерије која је водила од вавилонске равнице преко Загроса до Екбатане и Иранске висоравни (Levine 1974: 99ff). Треће, Вавилон је преокренуо ситуацију из времена
518
Амели Курш
владавине Адад-нирарија III (видети стр. 513-515) и био је независан под својим краљем, са династијом која је била пријатељска према Асирији (cf. поглавље 116). Нова одлика вавилонских прилика, од овог времена, била је да су разне халдејске групе повремено покушавале да уграбе престо Вавилона уз еламску помоћ и тако су стварале сталан, локални, дестабилизирајући фактор, који је омогућавао Асирији да интервенише у одбрани своје јужне границе. Борбе у Вавилону одражавају надметање између халдејских, еламских и асирских снага за контролу његове стратешке и потенцијално богате територије (видети поглавља 116 и 11ц). Сви ови фактори су одредили војне активности Тиглат-пилесара III и до краја његове владавине (727), асирски провинцијски систем је проширен да би обухватио неке од северносиријских држава (Агуси/Арпад; Патина/Киналуа) и делове јужне Сирије (Дамаск). Вазалне државе, строго контролисане, протезале су се од јужне Турске (Кумух, Самал) до граница Египта (Газа, Израел, Јудеја). На истоку, главни пут од месопотамске равнице до иранске висоравни је у знатној мери био под асирском контролом. Улога државе Урарту, како овде тако и на западној граници, била је у знатној мери умањена коначним асирским победама у бици и инвазијом на Урарту Тиглат-паласара, током које се пробио преко високог планинског земљиштва све до урартског краљевског града Тушпе на језеру Ван. На крају, Асирски краљ је директно управљао Вавилоном који је преузео церемонијалну улогу краља Вавилона, док су делови североисточне Вавилоније одвојени и прикључени постојећим асирским провинцијама. Краткотрајно преузимање вавилонске краљевске власти, које је извео халдејски вођа, Асирцима је пружило прилику да нападну Вавилон; под изговором поновног успостављања мира, Тиглат-паласар је био у могућности да преузме контролу над земљом. Догађаји из владавине сина Тиглат-паласара III, Шалмансера № (726-722), практично су непознати: не постоје краљевски натписи, limти хронике су прекинуте током његове владавине, Вавилонска хроника не бележи његове активности, осим (вероватно) заузимања Самарије (такође забележено у Другој књизи о царевима 17.1-6; Becking 1992). Пад Самарије означио је крај Израела, северног краљевства, а такође и његово претварање у асирску провинцију под директном управом Асирије. Познато је да је споразум, по којем је отац Шалманесера V владао у исто време као краљ Вавилона и Асирије, силом настављен. Стога је, до 722. године Асирија директно владала Вавилоном; њена контрола је проширена на источне планине; блок провинција се проширио до Средоземља; трговачки важне државе Израела и Дамаска су такође чиниле асирске провинције. Обалски градови, мање
Сшари исшок
519
државе у унутрашњости и неке групе Арабљана, које су трговале са њима, биле су повезане са Асиријом заклетвама верности и обавезом да дају снагу и плаћају порез. Границу са Египтом су у име Асирије надгледали локални арабљански шеици. Утицај Урартуа је био знатно умањен, али никако искорењен, као што ће догађаји из владавине Саргона II показати.
Саргон II Саргон II (721-705) дошао је на престо на нерегуларан начин: ово је јасно из неколико наговештаја и прикривених напомена. Разлози за прекид краљевске власти су опскурни. Саргон је био други синТиглат-пилесера III (Thomas 1993), који је вероватно преузео престо од Шалмансера V насилним ударом. Стога су Саргонове најпрече бриге били унутрашњи проблеми проузроковани отпором насталим у Асирији његовом узурпацијом (или који су довели до ње). Ову нестабилност у центру је изгледа искористио Јаубиди, владар Хамата, који је готово у потпуности био окружен асирским провинцијама и вероватно је изгубио нешто територије. Био је у могућности да сакупи коалицију суседних држава и поведе побуну против новог краља који се још увек борио да се утврди. Пораз Јаубидија из Хамата, у сред озбиљних проблема код куће, био је један од Саргонових великих тријумфа и вероватно му је помогао да задржи престо. Драње коже Јаубидију је касније детаљно приказано на зидовима Саргонове палате у његовом новооснованом граду Дур Шарукину (данашњи Корсабад). Али на југу је Саргон морао да призна пораз: по смрти Шалманесера V, други Халдејац, из најјужнијег племена Бит Јакин, Мардук-апла-идина II (библијски Меродах-баладан: 721-710), попео се на престо Вавилона. Саргона је, када је покушао да преокрене ситуацију, убедљиво поразила код Дера (720.) еламска војска која је подржавала Вавилонце. Овде су тако Асирци изгубили важно подручје - губитак који није исправљен још десет година. Упркос успесима Тиглат-паласара 1П, урартски утицај је у неким областима још увек био веома јак и Урарту је могао искористити немирну ситуацију у Асирији поновним проширивањем своје моћи на манеанску територију и на простор централне Анадолије. Други проблем са којим се Саргон суочио била је повећана активност, у средишњој области данашње Турске, Мите из Мушкија, који се обично поистовећује са Мидом, чувеним краљем Фригије. Саргон га помиње неколико пута поводом приближавања Урарту ради вршења притиска на неке од малих држава које леже у зони између Фригије и асирске територије (видети поглавље 106).
520
Амели Курш
Ови сложени проблеми су одредили Саргонову политику и не изненађује да је ретко престајао са борбама током читаве своје владавине. У суштини, био је у ситуацији да је морао да комплетира и доведе до логичног завршетка програм нових освајања и експанзије које је започео Тиглат-пилесер III. У овим напорима је био изузетно успешан. До краја његове владавине, западна област од централне Анадолије (јужна Кападокија = Табал) све до Јудеје и Филисте је чинила је буквално чврст блок асирских провинција, окружен зависним потчињеним државама под влашћу локалних владара. Јачина асирског успеха се одражава у пријатељском отварању фригијског краља 709. (видети стр. 590-592), што је довело до тога да су изасланици две земље боравили на краљевским дворовима у Гордиону и Калхи (САНШ1, поглавље 9). На северу и североистоку Саргон је потврдио Тиглат-пилесерову стратегију држања под чврстом контролом области између доњег Заба, Дијале и еламске границе и дуж Керманшах пута. У исто време, учињени су знатни напори да Манаеја (северни Загрос) и повезане области остану проасирске и да се осујете урартски противпотези ради уживања у добробитима богате трговине у овим областима (Levine 1977). У овом процесу у неким градовима дуж главног пута су били постављени гарнизони и промењена су им имена. На крају, Саргон је повео поход према територији државе Урарту 714. у којем је, у бици, поразио урартског владара и његове манаенске савезнике и опљачкао малу пограничну државу Мусасир, која се колебала између верности Асирији и Урартуа (Levine 1977; Lanfranchi и Parpola 1990). Између 710. и 707. Саргон је коначно био у стању да поново наметне двојну краљевску власт над Вавилоном пошто је поразио Мардук-апла-идина II у бици и протерао га у Елам. То је био врхунац његових достигнућа. Одсликала га је чињеница да су пријатељска посланства из држава са обода царства пожурила да честитају Саргону док је био у Вавилону: стигла су из Фригије, од краља Дилмуна из Залива где је поморска трговина оживљавала у овом периоду (Potts 1990 [OGf] I поглавље 9) и од малих династа са Кипра. Овај велики тријумф је пропраћен прославама које су инаугурисале ново краљевско оснивање Дур Шарукина („Тврђаве Саргона“), северно од Ниниве. Али 705. настала је војна опасност, коју највећи број ауторитета данашњице доводи у везу са Кимерцима, које лоцирају на простору Анадолије (Tadmor 1958; САН1Ппоглавље 9; Lanfranchi 1990). Ситуацијаје очигледно била довољно озбиљна да је захтевала лично учешће краља. Саргон је повео своје снаге у борбу и у сажетим речима limmu хронике за 705. (један од последњих потпуно сачуваних уноса) стоји: Краљ је убијен; логор краља Асирије [је заузет]. (Cb6, rev. 10; Ungnad 1938: 435)
Сшари исшок
521
Сенахериб, Есархадон и Ашурбанииал Походи и освајања наследника Тиглат-пилесера и Саргона су имали циљ консолидовање и одржавање оргомних и брзих добитака стечених у периоду између 744. и 705. године. Њихов основни успех се може измерити чињеницом да су њихови ратови вођени на територијама или тек недавно освојеним, или у областима дуж и тек преко граница - њих је увек било најтеже контролисати. Т ако је, на пример, главна преокупација Сенахерибове владавине (704-681) била покушај да се разреши политичка ситуација у Вавилону, који је тек недавно био освојен после дванаест година независности и три године жестоке борбе (поглавље 11ц). Његови други походи (јужни Левант, Анадолија и у Сиријској пустињи против Арабљана) могу се сматрати пограничним ратовима. Есархадон (680-669) је убрао плодове Сенахерибових тешко стечених успеха у Вавилону (Porter 1987; поглавље 11ц) и готово сви његови походи су били повезани са обезбеђивањем сигурности границе. У сваком случају, ово је довело до привремене асирске експанзије: после напада Саргона II у јужној Палестини, Египат се са пријатељског става померио ка непријатељству и подстрекивао је побуне међу неким Асирији потчињеним краљевствима у Палестини. Сенахериб се морао суочити са египатском војском која је подржавала побуњенике против Асирије 701. године. Стално мешање Египта у Палестини је коначно изазвало Есархадона да прошири асирско деловање према самом Египту и 671. асирске војске су заузеле Мемфис. Успостављање асирске контроле над Египтом, са њеним у основи раздељеним политичким системом (поглавље 12a), захтевало је више од пораза владара Напате који је управљао Египтом (XXV династија) и 669. године. Есархадон је повео још један поход на Египат да учврсти асирско сизеренство али је умро еп route. Предвидљив резултат је био да је Есархадонов наследник, Ашурбанипал (668-око 630) морао да доврши освајање Египата које је започео његов отац, што је и учинио заузимањем Тебе и истеривањем Напатанаца из Египта. Асирци су везали за себе неке од локалних династа из Делте као потчињене владаре и на основу овог (лоше протумаченог) споразума Псаметих I (XXVI династија) је био у стању да учини покушај и успе да уједини Египат под својом краљевском влашћу 656 (поглавље 126). Иако ово изгледа као назадовање за Асирце, изгледа да су Асирија и Египат ипак остале у релативно пријатељским односима (Kitchen 1986). Одржавање међународног престижа Асирије одражава се чињеницом да је, када је Гигу из Лидије (западна Турска) претио напад кимеријских нападача који су уништили фригијску краљевину, послао изасланике Ашурбанипалу тражећи савез са асирским краљем (поглавље 106).
522
Амели Курш
Једно подручје где је Ашурбанипал проширио асирску контролу је био Елам, који је сам био растрзан политичким супарништвима и подељен на бројне одвојене, практично независне, политичке јединице. Неки од еламских краљева су помогли озбиљан покушај побуне у Вавилону (652-648) коју је предводио Ашурбанипалов брат, Шамашшум-укин, који је деловао као вавилонски владар под врховном влашћу свога брата (поглавл>е 11ц). После немилосрдног гушења братовљеве побуне, Ашурбанипал је ушао у сам Елам и опусгошио његов најважнији град Сузу и околину (646), што је описано застрашујућим изразима у последњој верзији Ашурбанипалових анала: Порушио сам бесне дивље бикове (фигуре), додатке на капијама; храмове Елама сам разорио тако да су престали да постоје. Набрајао сам њихове богиње и богове као да су немоћни духови. У њихове скривене гајеве, у које ниједан странац не иде, чије границе он не прелази, моје борбене трупе су се пробиле, заузеле његово скривено (место), спалили га ватром. Гробно место њихових раних (и) позних краљева, који се нису плашили Ашура и Иштар, мојих господара, (и) који су чинили да се моји краљевски претходници тресу, ја сам опустошио, ја сам уништио (и) пустио их да виде сунце; њихове кости сам однео у Асирију. Донео сам немир њиховим духовима. Одбио сам им понуде у храни и води (мртвима). У року од једног месеца (и) 25 дана, опустошио сам подручје Елама. Со и угас сам засадио над њима. (Streck 1916: 54-57) Иако уништење вероватно није било тотално као што описује Ашурбанипал (Miroschedji 1985), Елам као главни политички фактор је престао да представља проблем (Carter и Stopler 1984; Gerardi 1987). Показатељ успеха Асирије је тај да су сада области иза Сузе чиниле посете асирском двору. Најзначајнији је Кураш из Аншана ( за кога многи сматрају да је деда Кира (II) Великог из Персије), који је упутио посланство, заједно са сином као таоцем, нешто пре 640. Могуће је да је држава у настајању, Медија (Sancisi-Weerdenburg 1988), почела да попуњава јаз који је остао иза уништења Елама и преузела улогу у подржавању вавилонских група у борби против Асирије, која је на крају била успешна (поглавље 9е). Важно је приметити да су асирски краљеви упркос проблемима контроле, поготово у граничним областима (и која империјална сила ово није искусила?), у периоду између око 700. и око 630. контролисали веома велику територију са једнистваним успехом и релативном лакоћом: није сасвим неприкладно описати овај период као paxAssiriaca (Hallo у Hallo и Simpson 1971 [0С]: 138).
Сшари исшок
523
9д СТРУКТУРА АСИРСКОГ ЦАРСТВА
Извори На чему је засновано наше познавање новоасирског царства као функционалне целине, свеукупно успешног система? Почевши од друге половине осмог века, постоји мноштво докумената, који су посебно богати за владавине Саргона II (721-705), Есархадона (680-669) и Ашурбанипала (668 - око 630). Главни, изузетно важни, извори (на акадском) су писма - око 2300 - коресподенција краља и управника, припадника двора, краљевских савезника, градова, особља двора и војних заповедника. Она пружају непревазиђен увид у рад централне асирске администрације. Највећи део је пронађен у рушевинама великих асирских палата у Ниниви (Кујунџик), велики део -1471 - објавио је почетком XX века Харпер (1892-1914); издао их је са транслитерацијом, преводима и индексима његов ученик Вотерман (1930-36). Данас им је потребна драстична ревизија и ажурирање, задатак који је преузела (заједно са стварањем модерних издања свих других новоасирских докумената) група научника као део пројекта State Archives ofAssyria, од чега се до сада појавило девет томова (1987-93; скраћено SAA). Избор писама која су размењивана између асирских краљева и учењака које су редовно консултовали такође су дата у модерном издању (Parpola 1979/1983; сада SAA 10). Колекцији из Кујунџика сада морамо додати писма из Нимруда, пронађена у античком граду Калхи током британских ископавања вођених педесетих година XX века. Угалвном су датована у владавине Тиглат-пилесера II и Саргона II и избор је објављен у низу чланака Сагса ( 1955a и б; 1956; 1958; 1959; 1963; 1965; 1966). Како је напредовао пројекат State Archives ofAssyria, писма из Нимруда су била интегрисана у ранији материјал из Кујунџика и појављују се у новим издањима SAA серије. Такође, постоје и опсежне групе правних текстова, углавном, али не искључиво, из Ниниве, Ашура и Калхе (Johns 1898-1923; Kohler и Ungnad 1913; Postgate 1976; Kvvasman 1988; Kwasman и Parpola 1991; Fales и Jakob-Rost 1991) и административних докумената (Kinnier Wilson 1972; Postgate 1973; Dalley и Postgate 1984; Fales и Postgate 1992; Pedersen 1985). Колекција релевантних докумената je такође откривена у провинцијској престоници, Гузани (Weidner 1940). Други типови текстова су књижевни и култни из Ашура, Калхе (храм Набуа), Ниниве и, интересантно, мале провинцијске библиотеке храма у Хусирини (данашњи Султан Тепе; Gurney 1956; Gurney и Finkelstein 1957; Gumey и Hulin 1964). Примери онога што би се могло описати као „дворска поезија“ се издају у серији State Archives ofAssy-
524
Амели Курш
ria (Livingstone 1989). Једна категорија текстова, која даје некакав увид
у рад двора и открива један од аспеката процеса краљевског доношења одлука, јесу такозвана „пророчишта“. То су, заправо, захтеви упућени богу сунца (Шамашу) да пружи или не пружи одговоре, означавањем јетре (обично) овце заклане за ову прилику, као одговор на пажљиво формулисана питања која су понекад била од изузетног политичког значаја. Ствари о којима су тражени одговори бога сунца крећу се од одлуке о краљевском наследнику, или могућности војног напада или побуне, до именовања чиновника релативно нижег ранга и здравља и безбедности краља или престолонаследника. На пример: (Почетак недостаје) [Да ли би требало Ашурбанипал, престолонаследник] Палате наслеђивања, [да попије овај лек који] је стављен [пред] ваше велико [бо]жанство, [и хоће ли пијењем овог лека] бити спашен и поштеђен? [Хоће ли живети и бити боље? Хоће ли... бити с]пашен и избећи? [Хоће ли болест] његовог [тела] отићи? Хоће ли (га) напустити? Да ли то ваше велико божанство зна? [Да ли је сп]ас, преживљавање [Ашурбанипала, престолонаследника Палате На]сле[ђа], пијењем овог лека, [у чију је корист одобрено и потврђено заповешћу вашег великог божанства], Шамаша, великог господара? [Да ли ће онај који види, видети? Да ли ће онај који чује], чути? (Потом следи део стандардних формула намењених заштити процедуре од могуће људске грешке и загађења, које је вредно навести:) [Занемари д а ... за]клетва бога (може бити) на [њему]. [Занемари (формулацију) данашњег случаја, било да је добра, било да] није. [Занемари то да ли је чиста или нечиста особа додирнула жртвену овцу, или] блокирала пут жртвеној овци [Занемари да ли је нечист мушкарац или жена пришао близу места читања и] учинио га нечистим. [Занемари што је нечиста особа] извела читање [на овом месту]. [Занемари што је ован (понуђен) вашем великом божанству за извођење читања] мањкав и дефектан. [Занемари то што је онај који дотиче чело овце] одевен [у своју обичну укаљану одећу], (или) што је јео било шта нечисто. [Занемаришто сам ја, харуспекс твој слуга], измешао [питање за
Симри UCUIOK
525
пророчиште y] мојим [устима, или променио или изменио процедуру. Пусти их нека буду] извађени и остављени на страну! (Крај стандардне заштитне молитве) [Питам те, Шамаше, велики господару, да ли he овај лек] који fje] сада [стављен пред ваше велико божанство, и који Ашурбанип]ал, престоло-наследник Куће Наслеђа (би требало) да попије [(да ли) ће пијењем овог лека он...] бити спашен, [и избећи]. Буди присутан [у овом овну, стави (у њега) чврст потврдни одговор...] (Крај изгубљен) (SAA 4 бр. 187) Текстови „пророчишта“, који су дуго били познати из два стара издања (Knudtzon 1893; Klauber 1913), сада су доступни у новом издању, укључујући и знатан број претходно необјављених текстова (Starr 1990). Они се морају пажљиво раздвојити од дворских пророчанстава, која су, као и добро позната пророчанства Старог завета, била божанске изреке директно откривене појединцима, који су имали неколико или ниједну професионалну везу са култом (неретко су биле жене). То су била спонтана божанска откровења и нису захтевала стручна знања (попут астрономских посматрања и тумачења; Hunger 1992) или процедуре. Била су формално саопштавана краљу и чувана у краљевским архивима; повремено су навођена у краљевским натписима, заједно са околностима у којима су се јавила (Weippert 1981). Наведени пример ће појаснити фундаменталну разлику са „пророчиштем“: Есархадоне, краљу земаља, не страхуј! Који је ветар постојао, да је ишао на тебе, чија крила ја нисам сломила? Твоји непријатељи се котрљају пред твојим ногама као зреле јабуке. Ја сам велика дама! Ја сам Иштар из Арбеле, која баца твоје непријатеље пред твоје ноге! Које су то моје речи, које сам ти изговорила, на које ниси могао да се ослониш? Ја сам Иштар из Арбеле! Испред тебе, иза тебе идем ја. Не страхуј! Ти си у агонији мене боли.
526
Амели Курш
Ја устајем седам (крај тебе)! Са усана жене Иштар-ла-ташијат из Арбеле (T.G.Pinches, The Cuneiform Inscriptions ofWestern Asia (London 1891) IV, tab. 6 \\A R A B \\ §§617-638; ANET: 605; Weippertl981; Weippert u Veenhof 1983 [0H]: 285; TUATII 56-57) Постоје такође примери споразума, у виду како „заклетва верности“ које су биле витални елемент повезивања поданика и краља, тако и споразума који дефинишу обавезе између малих држава на ободу царства и асирског краља. Најпознатији сачувани примери су такозвани „Есархадонови вазални споразуми“ пронађени у Нимруду педесетих година XX века. У питању је више копија једног текста (сви фрагментарни, иако су на једном сачувани отисци печата), који успостављају, и прецизно дефинишу, односе поданика и врховног господара између Есархадона и бројних малих локалних владара на Загросу (Wiseman 1958\ANET: 534ff; TUATl 160-176; Watanbe 1987;ParpolanWatanbe 1988, бр. 6). Непроцењив извор за проучавање Асирског царства, који не сме бити заборављен, јесу величанствени наративни рељефи, којима су асирски краљеви, почевши од владавине Ашурнасирпала II (видети стр. 507-508), декорисали своје палате (видети уопштено Madhloom 1970; Reade 1979; 1983). У Ашурнасирпаловој палати, количина зидног простора посвећена представама краљевих битака, дворских сцена и лова је релативно ограничена (Stearns 1961; Paleu 1976): фасада и ентеријер престоне собе су једине обухватале такве сцене - остале собе и ходници су били украшени рељефима који приказују фигуре генија и „светог дрвећа“, који су готово сигурно имали пригодну функцију (Steams 1961).4 До владавине Тиглат-паласара III, нове велике палате нису биле грађене, са изузетком Шалманесерове оружарнице (видети стр. 511). Тако имамо неколико скулптура које илуструју краљевске походе од педесетих година деветог века до четрдесетих година осмог века, осим веома фино изрезбарене основе престола Шалманесера III (видети стр. 511). Али Шалмансер је, као и његов отац, опремио храм на малом локалитету Балават (антички Имгур-Енлил), близу Нимруда (Калху), гигантским паром врата. Имала су причвршћене бронзане траке, израђене туцаном ковином, које приказују минијатурне, детаљне сцене његових ратова (King 1915). Добро су очуване, и данас су изложене у Британском 4 Знатан број рељефа са палате Ашурнасирпала II, коју је ископавао НепгуAusten Layard у Нимруду четрдесетих година деветнаестог века, изложен је у Британском музеју, заједно са рељеф Тиглат-паласара III, Сенахериба и Ашурбанипала.
Сшари исшок
527
музеју. Тиглат-пилесара III је изградио нову краљевску резиденцију у Калхи, и пронађено је неколико рељефа из н>е (Bamett и Falkner 1962). Ново оснивање Дур-Шарукина Саргона II обухавтало је изванредно велику палату са веома лепим рељефима (сада углавном у Лувру, у Паризу; Place 1867-70; Albenda 1986). Највећи број исписаних плоча описује Саргонова војна достигнућа, са новим додатком сцена које описују транспорт грађе за краљевске грађевинске пројекте. Када је Сенахериб реновирао стари град Ниниву (видети стр. 561-562) и он је изградио велику „Палату без премца“ (Russell 1991). Краљ јој је дао ово име због њене огромне величине; сваки центиметар је био декорисан детаљним наративним сценама. Једна дворана је готово у потпуности била декорисана сценама које приказују клесање колосалног крилатог бика у каменолому (да би био смештен на улазу у палату) и његов тежак транспорт у Ниниву. Есархадонова палата у Калхи није добро сачувана, али његов син Ашурбанипал је додао неке изврсне рељефе грађевини свог деде у Ниниви и тамо је изградио нову палату. Ашурбанипалови рељефи палате су међу најбољим примерима асирске скулптуре и укључују, с правом, прослављен лов на лавове (Barnett 1976). Асирски рељефи преносе идеолошку поруку краљевских натписа; њихов репертоар је, такође, идентичан: рат, победа, изградња укратко, надмоћ и тријумф краља у свим, и над свим, аспектима живота уз помоћ богова. Али они додају много више од тога. Они приказују живот војске и ратовање, краљевске и дворске одежде, неасирске зграде, градове и народе (Hrouda 1965; Reade 1972; Wafler 1975). Сцене су детаљне и реалистичне: уводе нас право у асирске логоре и у опкољене градове (на пример, опсада Лахиша); омогућили су нам да присуствујемо ужасним сценама погубљења (на пример, драње коже Јаубидија из Хамата), дивимо се асирским истраживањима извора Тигра и постајемо посматрачи, заједно са асирским становништвом, краљевих ловачких гозби. Можемо пратити изнурене редове прогнаника, који се крећу са нешто имовине на колицима, жене које носе своју децу (Albenda 1983). Једна изузетна исклесана сцена показује Халдејце који се крију од Сенахерибових војника међу високим трскама јужних ирачких мочвара. Асирска сеоска идила ствара позадину за Сенахерибове рељефе каменолома: човек рибари са мрежом натакнутом на надувану кожу која плута реком; куће су постављене међу дрвећем на обали реке; два човека рукују шадуфом да би подигли речну воду за своја поља, док у честару на обали крмача доји своје прасиће. Без рељефа, наше познавање Асирског царства било би неупоредиво сиромашније. Још једна одлика асирске уметности рељефа је вредна помена. Њен стил и мотиви се огледају у другим предметима, као што су печати, металне посуде, накит и намештај. Све што је од намештаја преоста-
528
Амели Курш
ло су умеци од слоноваче који су првобитно украшавали столице, кревете и хоклице (Barnett 1957); слоновача је била коришћена и за кутије, огледала и ручке (на пример, лепеза). Неки од истих уметничких мотива декорисали су краљевску одећу, можда у виду пришивених металних плочица (Canbu 1971). Асирска уметност је створила уочљив, утицајан дворски стил, који је оглашавао своју поруку, изнова и очигледно, у монументалној и минијатурној форми.
Краљевска власш, раш и империјална идеологија Господар живота и смрти Краљ је био ослонац царства, средиште око којег је читав систем био организован. Као и сви аутократски владари, његова власт је била апсолутна и није се доводила у питање. Апсолутна краљевска моћ била је део постепеног развоја институције краљевске власти у Асирији, директно повезана са стицањем царства и отуда са еволуцијом система да се њиме управља. У староасирском периоду (деветнаести век), краљ је играо улогу primus interparus (видети поглавље 26). Упркос великом увећању његове моћи у средњоасирском и раном новоасирском периоду, постоје јаки наговештаји да је његова моћ била донекле у противтежи са моћном традиционалном елитом. Постоје, прво, докази система епонимних чиновника (limmu) - положај који увек по претходно утврђеном распореду држе врло важни појединци, предвођени пехарником, гласником палате, turtanu (главним војним заповедником), главним управитељем, управником Ашура и самим краљем. Друго, ту је чињеница да су limmu чиновници били комеморисани на стелама постављеним насупрот краљевим у Ашуру (видети поглавље 76). Коначно, недавно откриће показује да је краљ, барем повремено, узимао своју главну краљицу из ове групе достојанственика (Fadhil 19906). Све ово сугерише да је у деветом и осмом веку асирски краљ био у блиском сродству, и повезан са, привилегованом и моћном аристократском групом породица - групом чији ранг и привилегије нису зависиле само од краљевске милости, већ су имали право на ранг и привилегије засноване на традицији и породичном пореклу (van Driel 1970). Током друге половине осмог века ова ситуација се променила. Огромним ширењем царства Тиглат-пилесера III и Саргона II и, стога, врло увећане потребе за војним заповедницима, провинцијским управницима и административним особљем, асирски краљеви су почели да стварају нове положаје власти који су били ривалски положајима наследних аристократа. Стога су племићи из старијих по-
Cuiapu исшок
529
родица били принуђени да се надмећу за привилегије и награде са новом аристократијом коју су краљеви створили. То је, за узврат, подривало њихов наследни ех officio статус и престиж. Промена је вероватно била постепена, повезана са околностима које је створила обновљена империјална експанзија - не део нацрта реформе коју је увео Тиглат-пилесер III, као што се често сматрало (cf. значајне критике Гарелија у Garelli и Nikiprowetzku 1974 [ОС]: 231-234). Нема доказа за било какве „реформе Тиглат- пилесера III“: све што можемо рећи јесте да су се, временом, појавили нови моћни људи, који су били ривали и који су коначно потопили традиционалне привилегије на које је старија асирска аристократија полагала право. Процес је вероватно започео под Тиглат- пилесером III и завршен је тек владавином Сенахериба. Апсолутна власт краља наглашена је на више начина. Сва именовања на положаје и пратеће добробити су на крају у потпуности зависиле од краљевске милости, као што је краљ имао власт над животом и смрћу свих својих поданика. Основни принцип је био да су сви дуговали потпуну верност краљу, као што је показано у одељку из Есархадонових „вазалних споразума“: Оног дана када Есархадон, краљ Асирије, ваш господар, премине, (тог дана) Ашурбанипал, велики одре[ђени] престолонаследник, син Есархадона, вашег господара, ће бити ваш краљ и ваш господар; он ће понизити моћне, уздићи ће понизне, усмртиће онога који је вредан смрти, и помиловаће онога који заслужује помиловање. Слушаћете све што он каже и радићете све што вам заповеди, и нећете тражити другог краља или било којег господара против њега. (SAA 2 бр. 611. 188-197) У исто време, идеал је био да су сви могли да се обрате краљу ради излагања свог случаја пред њим и да добију правду од њега (Роstgate 19746). Израз за ово је био „рећи реч краља“ и мали, али све већи, број текстова показује да право обраћања није била само празна формула, већ је имало стварну правну снагу. Тако управник Есагила храма у Вавилону (šatammu) пише Есархадону: Зато што су (ови људи) „рекли реч краља“ послао сам их у краљево присуство, тако да би краљ чуо шта имају да кажу. (Landsberger 196511. 26-32) Тако је краљ, идеално, обухватио све поданике подједнако од највиших до најнижих. Како је ово заправо деловало у пракси, наравно, много је мање јасно.
530
Амели Курш
Једна од титула коју је асирски краљ редовно носио је „šangH Ашура‘\ израз чије је додатно култно значење довело до тога да је често превођен са „свештеник Ашура“, иако је превод „управник“ такође могућност (van Driel 1969: 170-175; Seuh 1980-3: 169-170). Средњоасирски ритуал крунисања указује да је у неком смислу краљ био замишљен само као извршилац Ашура, док је сам бог сматран врховним владарем. Иако је церемонија крунисања позната само из овог ранијег периода (видети поглавље 76), јасно је да је суштина ритуала била иста у новоасирском периоду. Ашурбанипалова „крунидбена химна“ из Ашура разјашњава ово; такође илуструје како се за физичку добробит земље и друштвену хармонију веровало да је нераздвојиво везана за личне врлине владара: Нека те Шамаш, краљ неба и земље, уздигне да будеш пастир над четири [област]и! Нека Ашур, који т[и је д]ао [скиптар], продужи твоје дане и године! Пружи твоју земљу широко пред твојим ногама! Нека Шеруа велича [твоје име] твом богу! Исто као што су жито и сребро, уље, [сто]ка Шакана и со Барикуа добри, тако нека Ашурбанипал, краљ Асирије, буде пријатан боговима [своје] земље! Нека му буде датакао дар речитост, разумевање, истина и правда! Нека [народ] Ашура купује 30 кора жита за један шекел сребра! Нека [наро]д Ашура купује 3 сиха уља за један шекел сребра! Нека [нар]од Ашура купује 30 мина вуне за један шекел сребра! Нека нижи говоре, и да [велики] слушају! нека велики говоре, и [мали] да слушају! Нека слога и мир буду успостављени [у Асириј]и! Ашур је краљ - заиста Ашур је краљ! Ашурбанипал је [представник] Ашура, дело његових руку. Нека велики богови учврсте његову владавину, нека штите живот [Ашурба]нипала, краља Асирије! Нека му дају прав скиптар да прошири земљу и своје народе! Нека његова владавина буде обновљена, и нека консолидују његов краљевски престо заувек! Нека га благосиљају даном, месецом и годинама, и чувају његову владавину! Нека ових година ста[лно?] буде кише са неба и поплава из (подземних) извора! Дај нашем господару Ашурбанипалу дуге [дане], обилне године, јако [ору]жје, дугу владавину, г[один]е изобиља, добро име, [славу], срећу и радост, повољна пророчанства и вођство над (свим другим) краљевима!
Сшари исшок
531
Пошто је изрекао благослов окреће се и изговара (следећи) благослов на отварању кадионице (постављене) пред Шамашем: Ану је дао своју круну, Илил је дао свој престо, Нинурта је дао своје оружје; Нергал је дао своју светлу дивоту. Нуску је послао и поставио пред њега саветнике. Онај који говори са краљем неверно или издајнички - ако је угледан, умреће насилном смрћу; ако је богат човек, постаће сиромашан. Онај који у срцу кује зло против краља - Ера ће га позвати да одговара нападом куге. Онај који у свом срцу буде изговарао неприличности против краља - његова зграда је ништа сем ветра, руб његове одеће је ништа сем смећа. Окупите се, сви богови неба и земље, благосиљајте краља Ашурбанипала, обазривог човека! Ставите у његове руке оружје рата и битке, дајте му црноглаве људе, да може владати као њихов пастир! (LKA 31; SAA 3 бр. 11)
Бранилац асирског иорешка Крунидбена химна показује, упечатљиво, начин на који је концепт краља као брижног заштитника блиско повезан са наглашавањем краља као ратника: наређено му је да „увећа своју земљу“ (као и раније у церемонији крунисања) - другим речима, једна од његових дужности као краља је да води ратове. Ипак, ратови се не предузимају олако: ритуал који је објављен недавно (Мауег 1988) тиче се радњи које су краљ и његов народ преузимали када би им непријатељ запретио. Он прописује изузетно дугачак низ ритуалних радњи, укључујући понизне молитве које је краљ нудио, обреде прочишћавања краља и народа и јавну молитву свих пре наоружања. Тек после овога заклане су овце и јетре прегледане за знамења и, ако су сви наговештаји били повољни, тада би маг рекао: Прошири своју земљу! Твоја херојска дела су загарантована! Ако су знамења била лоша, порука краљу је била: Испразни своју земљу; ишчупај... (крај одломљен) (ВМ 98583, Мауег 1988: 147-149) Нагласак је на чињеници да само у хармонији са божанском вољом и у чистом стању, ослобођен свог зла, рат може успети, док краљ делује као бранилац богом даног поретка против хаоса. Оправдање за полазак у рат изгледа да је пажљиво разрађивано: или је био изазван директним претњама (као горе), или је састав-
532
Амели Курш
љена кумулативна листа дела која су протумачена као непријатељска и штетна по Асирију и која су чинила рат неизбежним, укључујући одбијање напада на мирољубива насеља (Oppenheim 1960:143-144; Gerardi 1987; Oded 1992). Серија порука размењених по гласницима, које су претходиле рату, делимично су сачуване у Есархадоновом „писму богу“ (стр. 499) Текст садржи детаљан опис Есархадоновог похода против планинске Шуприје, која је чинила одбојник између северне границе Асирије и моћне државе Урарту и изгледа била место за политичке бегунце из обе државе: ... који није обратио пажњу на реч Ашура, краља богова, није поштовао моје господарство ... пљачкаши, лоповиили ко год је починио злочин и пролио крв... официри, управници, надзорници, вође, заповедници су побегли у Шуприју ... стога ја сам му (владару Шуприје) писао: „Нека гласник позове ове људе у твојој земљи... окупи их, нека ниједан не побегне ... нека оду у храм пред велику госпу Пиригал ... помиловање (или: амнестија?) за њих ... заједно са мојим гласником кренуће пут Асирије...“ Добри ... гледајући да спасе свој живот заборавио је ... Асирци, моји поданици ... он пред њим ... заједно са заставом (?) путем гласника ... [Гласник] ме је известио о свему што је одговорио. [Тада се моје срце испунило љутњом и] ја сам побеснео... (Коначно угрожени владар Шуприје је понудио предају и преклињао краља за милост, али је било прекасно; Есархадон је одговорио:) „Јеси ли икада чуо реч моћног краља два пута? И ја, изванредно моћан краљ, сам ти писао три пута, али ти ниси послушао реч са мојих усана,... ниси се плашио да ме оклеветаш и ниси обраћао пажњу на моје писмо. Почео си да ратујеш и да се бориш против мене и узнемирио си страшно оружје Ашура из његовог одморишта“. Нисам саслушао његове молбе, нисам прихватио његова преклињања, нисам дозволио његову одбрану. Нисам окренуо моје одвраћено лице према њему, мој осећај беса против њега се није смирио. Моје узнемирено срце није нашло мира, не осећам сажаљење према њему и нисам му рекао „Милост (ahulap)“ (Borger 1956 §68 col.I; col. II: 29-35) Ситуација, како је представио асирски краљ, јесте да моћни челник државе упућује разуман захтев владару мале суседне државе да окупи и изручи политичке бегунце и издајнике. Одбијање шупријан-
Сшари исшок
533
ског краља да пристане на уљудно срочен, поновљени захтев постаје casus belli - његово одбијање открива да је он непријатељ Асирије: то покреће оружје рата из њиховог одморишта и не оставља асирском краљу други избор, сем да крене у рат. Краљ као ратник је један од најистакнутијих аспеката асирске краљевске власти: то је краљевска улога која је највише наглашена на сјајним наративним рељефима који декоришу палате и која је слављена у аналима и другим краљевским натписима. Сви асирски краљеви су лично планирали и водили походе, марширали са божанским заставама пред њима (Dalley и Postgate 1984:40), које су биле постављене на високим стубовима у краљевском логору (Pongratz-Leisten et al. 1992). Ово је јасно за све краљеве до Саргона II, који је убијен у бици (видети стр. 521) и нема разлога за претпоставку да владари позног седмог века нису исто били активно укључени у походе: Сенахериб је учествовао у свим главним походима на Вавилонију, еламску границу и Палестину; Есархадон је водио три похода на Египат и умро током трећег. У случају Ашурбанипала ситуација је мање јасна јер сигурно постоје примери када није био лично присутан (на пример, у египатским походима); али нема разлога за претпоставку да није био лично укључен у пад побуњеног Вавилона 648. и уништење Сузе 646. године. Последњи асирски краљеви, Ашур-етел-илани, Син-шар-ишкун и Ашурубалит II лично су се борили. У походима, где сам Ашурбанипал није био учесник, описи у аналима га приказују као централног координатора, шаљући своје заповеднике са војскама и сакупљајући снаге из потчињених држава да увећа њихов број. Начин на који анали описују један догађај када сам краљ није отишао у рат (вероватно, јер ситуација није била довољно озбиљна да би то оправдала; Gerardi 1987), иако га још увек чине средиштем за његово вођење, открива доста. Сцена је постављена, са Ашурбанипалом у Арбели за празник Иштар, градске заштитнице; тамо добија извештај да се еламски краљ, Теуман, припрема за битку. Ашурбанипал улази у храм Иштар и преклиње је, са сузама у очима, да уништи еламског непријатеља. Потом: Богиња Иштар је чула моје забринуте уздахе и рекла „Не страхуј!“ и улила ми поверење, (рекавши) „Зато што си подигао своје руке у молитву и твоје очи се испуниле сузама, имала сам милости.„Током ноћи у којој сам се појавио пред њом, šabru (култни слуга) је легао и сањао сан. Изненада се пробудио и известио ме о следећем: „Иштар, која борави у Арбели, је ушла. Тоболци су висили са њене десне и са леве стране, држала је лук у својој руци (и)
534
Амели Курш
држала је свој оштар мач исукан, спремна за битку. Ти (Ашурбанипал) си стајао пред н>ом, док је говорила са тобом као права мајка, Иштар, најузвишенија међу богињама, обратила ти се, дајући ти упутства: „Спреман си за борбу. Где год пожелим да идем, ја сам на свом путу.“ Ти си јој рекао: „Где код да идеш, ја ћу ићи са тобом“ Господарица господарица ти је, међутим, одговорила: „Остани овде где припадаш! Једи хлеб, пиј сусамово пиво, припремај радосну музику, слави моје божанство, док ја одем, да обавим овај посао (и) пустим да оствариш свој циљ! Твоје лице неће постати бледо, твоје ноге неће посрнути, твоја снага се неће предати(?) у бици!“ Узела те је у свој повој бебе (kurimmu) и тако заштитила целу твоју фигуру. На њеном лицу је горела ватра, са побеснелим гневом кренула је напред; против Теумана, краља Елама, на кога је веома љута, кренула је.“ (Piepkorn 1933 Cul.B v. 46-76; ARABII § m ^ N E T : 606) Неки елементи приче, изгледа, одговарају процедури описаној ратним ритуалом: краљ чује за напредовање непријатеља, понижава се сузама пред боговима и моли за помоћ и спасење; као одговор, обећање божанске помоћи, заједно са строгом заповести да сам не иде у битку, удостојено је - ратоборна Иштар ће се лично борити у корист краља којег воли као мајка. Природно, само је краљ прослављао ритуале и тријумфе по завршетку рата, чинећи понуде божанствима да обележи завршетак непријатељстава и парадирајући по асирским градовима, са истакнутим ратним заробљеницима вођеним у ланцима, носећи високо неколико глава водећих мртвих непријатеља да их сви виде: Ја (сам) Ашурбанипал, краљ Асирије: пошто сам начинио понуде богињи Шатри (и) прославио празник аШш куће, уграбио узде Иштар, окружен Дунануом, Самгунуом, Аплајом и (са) одрубљеном главом Теумана, краља Елама, коју је Иштар, моја госпа, мени дала у руке, ушао сам у Арбелу са усхићењем. (Weidner 1932-3 бр. 34) Рат је био представљен као божанска заповест, никад као чин пуке војне агресије: служио је да одбрани асирски политички поредак и прошири га - непријатељи, унутра и споља, константно су га
Сшари исшок
535
угрожавали и краљева дужност је била да елиминише ту претњу константном будношћу и акцијом; одатле нагласак на краљу као ратнику чак и када је царство било стабилно и релативно мирно.
Асирски краљ и божансшва иошчињених народа Политички поредак се састојао у признавању Асирије и њених богова као надмоћних над боговима поражених народа и, уз то се прихватала послушност Ашуру и његовом представнику, асирском краљу: Чуваћеш [ову таблицу са споразумом која] је запечаћена печатом Ашура, краља богова, и поставићеш је у свом присуству, као твог бога. (SAA 2 бр. 6 11.407-409) Импликација је та да дужност верности асирском царском поретку наткриљује све остало, а не да је обожавање Ашура наметнуто поданицима. Не постоји доказ да су Асирци икада захтевали да покорени народи поштују асирске богове (Cogan 1974; МсКау 1973). Сасвим је јасно да су Асирци признавали моћ страних богова и заиста, их поштовали. Најјаснији пример се среће у причи о опсади Јерусалима (701) где се асирски заповедник обраћа дворанима јудејског краља, док грађани Јерусалима слушају: Кажите цару Језекији: овако каже велики цар, цар Асирски: каква је то узданица, у коју се уздаш? Ти велиш, али су празне ријечи, да имаш свјета и силе за рат. У што се дакле уздаш, те си се одметнуо од мене? Гле, уздаш се у Мисир, у штап од трске сломљене, на који ако се ко наслони, ући ће му у руку и пробошће је; таки је Фараон, цар Мисирски свима који се уздају у њ. Ако ли ми речете: уздамо се у Господа Бога својега; није ли то онај чије је висине и олтаре оборио Језикија и заповједио Јуди и Јерусалиму: пред овијем олтаром клањајте се у Јерусалиму. Хајде, затеци се мојему господару цару Асирском; и даћу ти двије тисуће коња, ако можеш добавити који ће јахати на њима. Како ћеш дакле одбити и једнога војводу између најмањих слуга господара мојега? Али ти се уздаш у Мисир за кола и коњанике. Сврх тога, еда ли сам ја без Господа дошао на ово мјесто да га затрем? Господ ми је рекао: иди на ту земљу, и затри је. (Друга књиГа о иаревима: 18,19-25) Смисао говора је да су Јахву увредиле Језекијине култне реформе и стога је пристао на уништење Јудеје. Он је на страни Асираца и
536
Лмели Курш
користи се њима да се освети Јудеји - мишљење је са којим је народ Јудеје био упознат кроз објашњење о паду краљевства Израела, што је вероватно изазвало идеју Старог завета да је Јахве уздигао Асирце да казне његов народ (КњиГа пророка Исаије: 10,5-6; стр. 485). Важно је схватити да су различити системи веровања ове области и времена, колико год се разликовали у детаљима, били повезани кључним тачкама и једна од њих је била дубоко убеђење да су локални богови директно контролисали све што се дешавало њиховим заједницама и без њиховоГ пристанка не би могло бити победа или пораза. Тако, када су град или држава поражени, сматрано је да их је локални бог (богови) већ напустио јер су увредили божанство. Најбоље сачуван пример овакве конструкције стварности је Есархадонов опис пљачке Вавилона његовог оца Сенахериба из 689: Вавилонци су сами изазвали несрећу својим ужасним понашањем, које је проузроковало да вавилонски богови у очају побегну, предавши тако град разорним снагама (Borger 1956 §11). Сенахерибова победа над арабљанским племеном је представљена на врло сличан начин: Богињи х х [, вољеној од(?) Телхуне, „свеште]нице“ (kumirtu) [земље Арабије], која, бесна на Хазаела, краља Арабије, [...] га је предала Сенахерибу, мом деди, и проузроковала његов пораз. Она (тј. богиња) је решила да не остане са народом Арабије и отишла је за Асирију. (К3405; Cogan 1974: 29ff) Божанско напуштање је ишло паралелно са истинском крађом божанских статуа: Мусасиру (на северном Загросу), који се одметнуо од споразума са Асиријом, Саргон је 714. уграбио његовог бога Халдија и његову божанску супругу. Вавилонског бога Мардука су наводно уништили асирски војници када су пљачкали град 689, али је вероватно једноставно пренесен у Асирију (Landsberger 1965); Сенахериб је уграбио богове арабљанског племена - чин идеолошки преобликован да учини да изгледа како бар један од њих претпоставља боравак у Асирији остајању са својом неверном заједницом (cf. наведени одељак). Обрнуто, повратак божанских ликова њиховим домовима симболизовао је сада настајање пријатељских односа између Асирије и раније побуњених држава. Повратак су морала увек одобрити божанства о којима се радило: сами богови су морали да пристану на пут у домовину-пристанак који је установљен кроз веома разрађен систем испитивања знамења: [Шамаш, велики господар, дао м]и је чврст [потврдан одгов]ор [на оно што те питам!]
Сишри UCUIOK
537
[Да ли би Шамаш-шуму-укин, син Есархад]она, краљ [Асирије, током ове године] требало да ухвати [ру]ку великог господара [Мардука y] Унутрашњем граду (тј. Ашуру), и да ли би требало да поведе [Бел(-Мардука)] у Вавилон? Да ли је то по вољи вашем [великом] божанству и великом господару Мардуку? (SAA 4 бр. 26211. 1-6) Када је божанска статуа послата кући, особље његовог култа је понекад такође враћано са њом или га је краљ именовао. Лик је, повремено, такође био исписан поруком и именом асирског краља који га је вратио. Враћено божанство је тако цветало назад у свом локалном светилишту милошћу асирског монарха; дуговало је свој обновљен живот њему, те ће му у будућности помагати и благосиљати га: По питању Адумутуа, тврђаве Арабије коју је Сенахериб, краљ Асирије, мој отац, освојио и чија је добра, имовину и богове, заједно са Абкалатом, краљицом Арабије, он однео у Асирију, Хазаел, краљ Арабије, је дошао са скупоценим даровима у Ниниву, мој господарски град, пољубио моја стопала и преклињао ме да (му) дам његове богове. Имао сам милости за њега, поправио сам штету (коју су претрпели) ови богови, написао сам на њима (натпис у славу) моћи Ашура, мог господара, и моје име, и вратио (их) њему. Учинио сам жену Табуа, која је одгајана у мојој палати, њиховом краљицом (вероватно култна функција) и послао је назад заједно са њеним боговима. (А. Heidel, Sumer 12 (1956): 18ff) Асирски краљеви су такође могли изражавати бригу за култ и светилишта потчињених места. Ово је у знатној мери документовано у случају Есархадонове поновне изградње Есагиле (главног храма у Вавилону) и Ашурбанипаловог поновног успостављања култа Мардука. Да су вавилонски богови били једини пример такве асирске бриге, било би једноставно сматрати да је, како су Асирија и Вавилонија биле тако блиско испреплетане лингвистички, културно и култно (добро је познато да су многи вавилонски богови, попут Мардука и Набуа, дуго били дубоко поштовани у Асирији), „посебан однос“ између два места одредио поштовање асирских краљева према вавилонским боговима. Али постоје неки значајни докази који показују да су асирски краљеви могли да показују такву великодушност према другим страним боговима - као у случају када је Есархадон начинио дедикацију арабљанском божанству:
538
Амели Курш
По питању Табуе, он (тј. Есархадон) је питао Шамашево пророчиште: Она [...] Тада му (Хазаелу) је дао назад [Табуу] заједно са његовим богињама. Имао је начињену звезду од црвеног злата опремљену драгим камењем, [... и предао je] за здрав живот и дуге дане, успешност потомака, постојаност његове владавине, и збацивање непријатеља. [Показао je] доброту према заробљеним боговима свих земаља, чија су светилишта згажена, (да би богови) могли да му дају благослов дугогживота и [дозволе] његовом потомству [да влада] човечанством. (К30405; Cogan 1974: 29ff) Овде је евоцирано активно веровање у моћ неасирских богова, јака жеља да се добије њихов благослов и да се то прибави бригом за, и улепшавањем, њихових култних центара и статуа. Вреди приметити да је и у Старом завету, такође, поновно успостављање облика Јахвиног култа у Самарији (неправоверно из угла Јудеје) заједно са Јахвиним свештеником послатим из групе прогнаних Израиљаца, приписано асирском владару (ДруГа књиГа о царевима: 17,25-28) као одговор на захтев новонасељеног становништва Самарије.
Верносш, шерор, милосш и освеша Убеђење да су богови директно учествовали у свим људским догађајима најупечатљивије се огледа у заклетвама верности. Оне су се уобичајено давале краљу и његовим наследницима иако су повремено могле бити даване управнику који је деловао у име краља (Lemaire и Durand 1984). Заклетве су биле наметане свима: двору и краљевској породици, особљу палате, војницима са њиховим супругама, особљу култа, и „Асирцима великим и малим“ (тј. свим поданицима). Такође, давале су их суседне државе које су тражиле асирску заштиту и тако преузимале став поданика, иако би тада њихови владари давали заклетву. На овај начин би требало да разумемо низ споразума (укупно седам) склопљених између Есархадона и градских управника на Загросу (погрешно названих „вазални споразуми“; Parpola 1987; Parpola и Watanabe 1988: xv); то je, готово сигурно, био исти тип споразума какав су начинили Ахаз јудејски и Тиглат-пилесар III тридесетих година осмог века (ДруГа књиГа о идревима: 16, 7-9; видети стр. 418). Заклетве су даване на формалној церемонији божански утврђеним повољним данима и у присуству божанских статуа. Богови свих страна позвани су да посведоче свечаност прилике и божанске казне и
Сшари исишк
539
проклињања за оне који прекрше заклетву описане су језивим детаљима. Постоји пример где Ашурбанипал помиње, са ужасним задовољством, чињеницу да је арабљанско племе, које је прекршило споразум заклетве са Асиријом, претрпело одговарајућа проклетства призвана у споразумима: Остатак Арабије који је побегао пред мојим оружјем, Ера снажни их је надвладао. Несрећа је настала међу њима тако да су јели месо своје деце да не би умрли од глади. Сва проклетства која су написана у заклетви у моје име и име богова, ти (бог) одлучио си за њих управо што је њихова страшна судбина: младунче камиле, младунче магарца, теле, јагње може сисати седам животиња које дају млеко и да ипак не задовољи свој стомак млеком. Људи у Арабији су питали једни друге: „Зашто се оваква не[срећа] спустила на Арабију?“ - „Зато што се [нисмо повиновали великој] з[аклетви] Ашура, [згр]ешили смо против доброте А[шурбани]пала, [краља] који је угодан срцу Енлила!“ [Јаута] (племенски поглавица) је претрпео несрећу, тако да је [сам] побегао у земљу Набајати. (VAT 5600 +, Weippert 1973-4: 74ff. Ер. 2) Упореди са проклетством у (арамејском) Сфира споразуму (видети стр. 519): и седам дојиља ће помазати своје груди и дојити дете и оно неће бити задовољно, и седам кобила ће дојити ждребе и оно неће бити задовољно, и седам крава ће дојити теле и оно неће бити задовољно, и седма оваца ће дојити јагње и оно неће бити задовољно... (Sfire IA, 21-24; Gibson 1971-82 II br. 7; TUATl: 180) Дужности оних који су давали заклетву могу бити једноставно резимиране као потпуна верност Асирији и њеном краљу, одбрана политичког status qvo. Есархадонови споразуми ово детаљно објашњавају (SAA 2 бр. 6) и покривају сваки замислив аспект верности: да буду спремни да умру за краља; да одврате све завере, побуне, покушаје убиства, подстреке на побуну; обавеза да известе о било чему што утиче на безбедност краља или земље; да се повинују краљевским наредбама, да избегавају краљеве непријатеље и да помажу у војним походима. Ово су биле врлине које су могле бити, и јесу биле, упоређене са везама између оданог слуге и његовог господара: Човек који воли кућу свог господара брзо скреће пажњу свога господара на оно што види и оно што чује. (ABL288)
540
Амели Курш
Очекивано је стално поновно потврђивање заклетог односа, изражено редовним распитивањем за краљеву добробит, слањем дарова да му се честита, помагањем у рату и плаћањем свих пореза и данака који су му се дуговали. Морално обавезујући карактер заклетве, дате у присуству богова асирског краља и богова друге уговорне стране, веома је јасан из краљевских натписа. Појединци који су прекршили своје заклетве описани су као људи који су помутили памећу, буквално полудели, „верујући само у своју снагу“ или „у саме себе“, тј. напустили су божански оквир, без којег сигуран, испуњен живот није могућ и који су се заклели да ће га очувати. Не само да је ово деловање угрожавало самог преступника, већ је подривало хармонију коју су Асирци створили. Тако су прекршиоци заклетви постали отелотворења безбожног зла, савезници хаоса, који су били претња уређеном постојању које су створили сами богови. Стога је неизбежна дужност асирског краља била да их немилосрдно гони, ухвати их и јавно их погуби или казни на разне ужасне, али одговарајуће, начине. Као овде: [Ману-ки-ахеу] (и) [Набу-усалију], који су увредљиво говорили против Ашура, бога који ме је створио, ишчупао сам њихове језике, одрао сам им кожу. (Weidner 1932-3 бр. 28) Краљу мале државе Кунду и Сизу (северна Киликија) и његовом садругу у завери, владару Сидона, који су се побунили против Есархадона, биле су одрубљене главе. Њихови дворани су били принуђени да марширају у Есархадоновој тријумфалној поворци улицама Ниниве, носећи главе својих ранијих господара око врата, уз пратњу певања и музике на харфи (Borger 1956 §27: Nin AIII: 32-38). Датум доласка одрубљених глава несмотрених краљева у Ниниву је забележен у Вавилонскојхрониии (АВС 1 iv 7-8), што показује да је вест о одрубљивању главе и понижењу била објављена широм царства. У неколико случајева, непријатељи који прекрше заклетву били су затварани у кавезе са дивљим животињама постављеним на капијама града где су њихову спору, ужасну смрт могли да виде сви који долазе и одлазе. Остаци побуњених вођа, који су били убијени у бици, прикупљани су што је пре могуће и доношени у Асирију да би се сви уверили у њихову смрт: Ја, Ашурбанипал, краљ Асирије, јавно сам изложио главу Теумана, краља Елама, насупрот кулама у центру града. Оно што је било објављено давних дана прорицањем, је ово: „Главе твојих непријатеља ћеш одсећи, вино ћеш пролити по њима...“ У моје
Ciuapu исшок
541
дане, Шамаш и Адад су испунили (?) (ово). Главе мојих непријатеља сам одсекао, полио сам вином [...] (VVeidner 1932-3 бр. 14) Рељеф са Ашурбанипалове палате приказује краља опруженог на раскошно изрезбареној и постављеној лежаљци у пријатној сенци винове лозе, окружен дрвећем и цвећем, како пије са својом краљицом док их послуга служи. Птице цвркућу на дрвећу, наглашавајући спокојност сцене. Краљев тоболац се њише на ослону за главу; са дрвета, раширеног до његовог носа, виси одрубљена глава Таумана, пораженог еламског краља: битка је готова и мир је видљиво поново успостављен (Strommenger и Hirmer 1965 [OM] табла 241). Ова брутална дела, тако гнусна модерном сензибилитету, чињена су да покажу да асирски краљ оличава моралну снагу. Он је знао шта је исправно и шта није, био је у стању да разликује добро од зла и, стога, није се плашио да делује против онога што је погрешно и зло: представљао је добро немилосрдним кажњавањем зла и јавно је прокламовао то као позитивно достигнуће. Краљ је био надахнуће страхопоштовања: страх који је испуњавао његове непријатеље је био терор оних који су знали да ће бити немилосрдно, али праведно, кажњени. Краљевска моћ да надахњује страх замишљана је као сјајна блиставост (melammu; Cassin 1968), врста ореола, која је исијавала са краљевском лица и тела као сјај који изазива страхопоштовање, приказујући га како прелепим тако и застрашујућим: чинила је да га је страшно погледати и могла је да покоси његове непријатеље тако да падну на колена пред њим, заслепљени застрашујућим сјајем. Ово је описано у Саргоновом приказу његовог осмог похода на Загрос: Зизи из Апатара, Залаја из Китпатије, градски господари из Гизилбундија, области, која лежи у најдаљим планинама на далеком месту, и сама места унакрст као реза у области у земљи Манаенејаца и Међана, и (где) људи, становници тих градова, верују у сопствену снагу и не познају господара, чије пребивалиште ниједан од краљева, мојих претходника, није видео нити чуо њихово име или примио њихов данак - кроз моћну реч Ашура, мог господара, који ми је доделио као поклон потчињење владара висоравни и примање дарова, чули су за [наилазак] моје војске; страх од моје страшне блиставости (melammu), паника их је опхрвала у сред њихове земље. Њихов данак, коњи, парови волова без броја, крупна стока, ситна стока - из Апатара и Кипат(ије) донели су и донели су то пред мене у Зирдијаку у земљи Манаенејаца. За заштиту својих живота су ме преклињали и, да не бих уништио њихове зидине, љубили су моја стопала. (TCL 3,11.64-72)
542
Лмели Курш
Могућност краљевске милости је такође постојала и краљеви представљају себе како их истинска покајања и искрена потчињавања могу убедити. Даље, у ситуацијама када се град или држава побуне, нису сви становници кажњавани без обзира на појединачну кривицу. Једно од дела које су извршили палестински побуњеници 701. било је да уклоне Падија, краља филистејског града Екрона, који је био лојалан Асирији и предали га у ланцима Језекији јудејском да га чува (Luckenbill 1924:3111.73-76). Сенахериб, као бранилац свог споразумног партнера, напао је и заузео побуњени град који је малтретирао његовог верног поданика и: Управнике и племиће који су згрешили, ја сам побио, обесио сам њихове лешеве на куле читавог града. Грађане, који су починили злочине и светогрђа, урачунао сам у плен. Остатку њих, који нису били оптерећени грехом и светогрђем, који су се показали без кривице, наредио сам да буду ослобођени. Падија, њиховог краља, довео сам из Јерусалима и поставио га на престо да господари над њима. Наметнуо сам им данак за моје господарство. (Luckenbill 1924III 7-17) Овде, вође побуне, које су прекршили заклетву која их је везивала за асирског краља („који су згрешили“), биле су јавно погубљене и њихова тела су висила са градских зидина и кула; они који су их подржавали били су заробљени и вероватно прогнани („урачунао сам их у плен“), док су они који су остали верни Падију и избегли уплитање у побуну били пуштени. Одељак показује да се водило рачуна да се установи кривица и идентификују одговорни за побуну. Такође, илуструје поделе верности и жестоко надметање за политичку контролу, ендемично у вазалним државама Асирије: свака насилна промена владара је ризиковала освету асирског краља који је, преко механизама споразума о верности, сам положио заклетву да ће осигурати положај својих поданика.
Плодови pauia Многи освајачки ратови и казнени походи тик изван граница царства изванредно су обогатили асирску државу: егзотични материјали за изградњу палата, нови стилови у архитектури, ретке животиње и биљке неговане у вртовима палате истицали су величину краљевих освајања. Много земаљскије, пружали су краљу преко потребно људство, посебно за земљорадњу, војску и краљевске градитељске радове (видети стр. 558). Али ратови нису обогатили само краља лично и асирску државу и храмове: краљ је био старатељ својој земљи и народу, преливајући у рату стечен добитак у Асирију и тако повећавајући
Сшари исшок
543
просперитет својих поданика. Краљевски текстови ово помињу као директну корист ратова Асирије. Саргон, на пример, каже да је његово освајање држава у Анадолији довело до открића и асирског приступа огромним минералним наслагама. Утицај овога на Асирију био је да учини да и сребра буде у изобиљу као што је било и бакра за све Асирце (Lie 192911.222-234; ARABII §28). Слично, један од резултата Ашурбанипалових арабљанских похода је био, као што поносно бележи: [Љу]де оба пола, магарце, камиле, [стоку и ситну [стоку] без броја довео сам у Асирију. [Област] моје читаве земље, [y] својој [цели]ни], испунили су је колико год се пружа. [Ка]ми[л]е сам поделио као ситну стоку народу Асирије. Унтар моје земље на тржници се куповала камила за пар новчића (буквално „1 шекел“). Крчмарица је добијала за једну порцију, пивар за један ћуп, баштован за сноп угаса(?) камиле и људе. (VAT 5600+, Weippert 1973-1: 74ffEp. 2) Краљ је препл авио тржнице ратним пленом тако да су чак и најскромнији могли да приуште раније скупе артикле, што је била једна од многих предности коју су његови ратови подарили Асирцима. Поједини војници су сасвим сигурно били награђени за број убијених непријатеља, као што сугеришу рељефи који приказују асирске војнике како односе одрубљене главе војним писарима који бележе убијене у рату и плен (није неуобичајена пракса, cf. Плутарх, Александар 39). Систем награда за појединачне ратне подухвате, такође, имплицира један од Ашурбанипалових натписа: Уртак, сродник Теумана, који је био рањен стрелом, али није умро; да би себи одрубио главу, позвао је тако Асирца: „Дођи, одруби моју главу. Однеси (је) пред краља, твог господара, и створи (себи) име.“ (Weidner 1932-3: br. 15; cf. Gerardi 1987: 274-275, плоча 2) Несумњиво, убиство славног и угледног непријатеља би војнику донело високу награду и можда наклоност.
Наслеђивање краљевске власти, краљевска породица идвор Избор u образовање престолонаследника Централни положај краља у систему значио је да је очување наслеђивања краљевске власти било кључно и да је установљени поредак био посебно рањив у времену прелаза од једног краља ка другом.
544
Амели Курш
Избор краљевског наследника је био потврђиван божанским одобрењем добијеним разрађеним процесом прорицања. Један захтев за божанску одлуку о предложеном наследнику је сачуван у колекцији питања богу сунца (видети стр. 524): Шамашу, велики господару, дај ми чврст потврдан одговор на оно што те питам! Треба ли Есархадон, краљ Асирије, да тежи и планира? Треба ли да уведе свог сина, Син-надин-аплија, чије је име написано на овом папирусу и постављено пред ваше велико божанство, у Палату Наслеђа? Да ли је то по вољи вашег великог божанства? Да ли је прихватљиво вашем великом божанству? Да ли то ваше велико божанство зна? Да ли је улазак Син-надин-аплија, сина Есархадона, краља Асирије, чије је име написано на овом папирусу, у Палату Наслеђа, одлучено и потврђено са повољним исходом, по заповести вашег великог божанства, Шамаша, великог господара? Да ли he онај који може да види, видети? Да ли ће онај који може да чује, чути? (.SAA 4 бр. 149) Овај кандидат, о коме говори извор, за наслеђивање престола изгледа да није успео јер није постао краљ. Друга могућност је да је Син-надин-апли било првобитно име следећег краља, преименовано у Ашурбанипал када је постао званични наследник (Parpola 1970/1983 део 2:106). Преименовање одређеног наследника је посведочено у најмање једном случају. Када је Сенахериб дао Есархадону као престолонаследнику, драгоцене дарове, рекао је да их даје: Есархадону, мом сину, који ће од сада бити назван, Ашур-етел-(илани)-мукин-апли („Ашур, владар богова, који гарантује наследника“) (ABL 1452 рев. 2-4; cf. ABL 308 рев.З) Међутим, Есархадон се ретко користио својим новим именом (Seuh 1980-3:149-150) - било као престолонаследник, било као краљ и пракса преименовања није сигурна за остале асирске краљеве. Тако питање формалног преузимања новог имена одређеног наследника остаје нејасно (о специјалној, ексклузивној природи асирских краљевских имена, видети Katja 1987). Друго питање које је несигурно јесте који су краљевски синови били сматрани подобним за наслеђивање. Онолико колико се процедура може реконструисати, чини се вероватним да је, као опште правило, краљ бирао свог најстаријег сина да га наследи - иако је непознато ко се тачно рачунао као „син“ том приликом и какво је могло бити рангирање потомака различитих краљевских супруга.
Сшари u c u i o k
545
Једном кад су богови потврдили краљев избор (преко потврдних знакова и знамења), изабрани син је представљен двору као престолонаследниктокомјавне церемоније. У овој прилици био је одеван у званичну одежду престолонаследника (умањена форма краљевске одеће; Reade 1972) и уведен у део краљевске палате посебно резервисане, бар у седмом веку, за престолонаследника, bit redUti („палата наслеђа“). Потом би примао своје саветнике, докторе и учењаке, од којих је један можда био посебно именован као његов лични тутор (Parpola 1970/1983 део 2:39). Такође било је сугерисано да се можда у том тренутку женио (Parpola 1970/1983: бр. 129 р. 24). Вероватно су у истој прилици сви поданици полагали заклетву, која их је обавезивала да подрже краљеву одлуку и заклињали су се да ће осигурати да божански и краљевски одабран наследник постане нови краљ. Као и у многим другим државама, у којима су владали апсолутни краљеви (на пример, Египат, Персија Ахеменида, Селеукидско царство), асирски монарх ни на који начин није био подређен уставном закону, по којем га најстарији син аутоматски наслеђује. У најмање једном, можда и у два случаја, познато је да је асирски краљ изабрао млађег сина да га наследи (Seuh 1980-3: 155-157; Kwasman и Parpola 1991: xxix-xxxix). Политички разлози, који су мотивисали такву одлуку, нису познати. Јасно је да је, као у случају Давидовог избора млађег сина, Соломона, за наследника у Израелу (видети стр. 545), такав неочекивани избор могао изазвати политичке проблеме и сукобе на двору. Када је Сенахериб изабрао свог млађег сина, Есархадона, за будућу краљевску власт, супротстављање Есархадонове старије браће претило је безбедности новог престолонаследника. Изгледа да је Есархадон побегао на безбедно, уз прећутни пристанак родитеља, на северозападну границу царства и остао тамо до Сенахерибове смрти. Значајно је, да Сенахериб није умро мирно у сну, већ га је убио његов син, Арди-мулиси, који је раније био изабран за наследника (Kwasman и Parpola 1991: xxix-xxxiv), потом га је заменио Есархадон и очекивало се да, убиством оца, уграби престо за себе (Parpola 1980). Сложени редослед догађаја још увек није у потпуности јасан. Сигурно је да је Есархадон успешно изазвао свог брата убицу и његове следбенике и поразио их у бици после које су неки од најистакнутијих побегли, вероватно у Шуприју. У опису свог успешног покушаја освајања престола, Есархадон даје интересантну напомену о моћи заклетви које су дате као подршка Сенахерибовом избору: Напредовао сам брзо путем ка Ниниви упркос потешкоћама, али у земљи Ханигалбат (горња Месопотамија) све његове искусне чете су ми препречиле пут, оштрећи своје оружје. Али страх од великих богова их је опхрвао; када су видели мој изванредан
546
Амели Курш
напад, изгубили су памет. Иштар, госпа битке и рата, која воли моје свештенство, је прешла на моју страну, поломила је њихове лукове, и разбила њихов бојни ред. Тада се проломио повик у њиховој војсци: „Ово је наш краљ!“ На њихову (тј богова) узвишену команду сви су прешли на моју страну и стали иза мене, сакупљајући се около као јагњад и преклињући моје господство. Асирци који су ми се великим боговима заклели на верност, пришли су ми и љубили ми стопала. (Borger 1956 §27: 44; 11. 69-81) Несумњиво, део Есархадоновог успеха био је брз напад и војна предност коју је изгледа задобио; али део у консолидовању те предности и разблаживања подршке убицама краља, био је тај да су војници били спремни да врло брзо признају да Есархадон има веће, божански одобрено, право на престо. Једном када се престолонаследник пресели у „палату наслеђа“, са својом пратњом и туторима, даване су му све веће одговорности у вођењу царства као део припреме за будуће краљевске дужности. Активности Сенахериба, посебно али не само у координисању извештаја доушника и обезбеђивања сигурности северне границе, као престолонаследника опширно се одражавају у многим писмима која је писао свом оцу (SAA1 бр. 29-40; SAA 5 бр. 281). Утисак из неких од ових писама је да му је била поверена знатна одговорност у надгледању свих краљевских интереса. Сенахерибовог првог престолонаследника, Ашур-надин-шумија, отац је поставио натрон Вавилона (700-694) да би управљао земљом у име Асирије (Brinkman 1984: 60-61; САН III/2: 35-36). Чини се да је уређење функционисало врло добро док га неки издајнички вавилонски становници нису предали надирућим Еламитима (Parpola 1972; Brinkman 1984:61). Вероватно је умро несрећно у еламитском заробљеништву. Могуће је да је још један престолонаследник Сенахериба играо улогу у односима са Вавилонијом (Kwasman и Parpola 1991: xxxi). Ашурбанипал, престолонаследник, приказан је у једном писму (ABL 434) како делује као Сенахериб: наредио је гарнизонима смештеним на северним и североисточним границама да одмах пошаљу бегунце да би их сам испитивао. Образовање наследника је такође укључивало учење краљевске етикеције, војних вештина - јахања, лова, гађања луком и стрелом - и изучавање традиционалних знања и мудрости Месопотамије, чему су га подучавали учењаци који су му додељени по селидби у „палату наслеђа“. Ашурбанипал, који је поправио собе палате у којима је пребивао престолонаследник, неколико пута помиње своју вичност у овом ученом одгоју:
Сшари исшок
547
Вешт сам у вештини мудраца Адапе (тј. егзорцизму); проучавао сам тајно знање читаве вештине писара, познајем све небеске и земаљске наговештаје (тј. науку о знамењима). Способно расправљам у кругу најбољих; расправљам о (раду) „(Ако) је јетра у складу са небом“ (тј. харуспициј) са врсним врачевима. Могу да решим најсложеније поделе и множења која немају решење (тј. математика). Читао сам компликоване таблице исписане нејасним сумерским или акадским, тешке да се одгонетну, и проучавао запечаћене, нејасне и збркане натписе на камену који су од пре Потопа. (Streck 1916II252-253,11. 13-18) Очигледно би нешто требало приписати краљевском преувеличавању; али нема разлога да претпоставимо да је краљ био необразован и неписмен. Као што јасно показује овај одељак, такође и много старије краљевске химне периода Ура III и Исина (видети поглавља 1д; 2а), део краљевских врлина у Месоптамији је лежао у дубокој блискости са писарским знањем. То се даље одражава Ашурбанипаловим покушајем да сакупи сво писано знање код себе у Ниниви стварањем велике библиотеке књижевних и учених текстова (Livingstone 1989: xviiii).
Краљ и његови учени савешници Друго сведочанство краљевог активног учешћа у великом корпусу забележених мудрости је стална преписка са разним учењацима. Они су извештавали о знамењима било које врсте и саветовали га о њиховим утицајима на њега, самим тим, и земљу, те одговарајућим делима које би требало предузети. Краљ је био централна личност у безбројним ритуалима с обзиром да су добробит и стабилност Асирије били неодвојиво повезани са његовим: добро посведочени ритуали прочишћења су били прављени за његову заштиту; хеморологије, које су наводиле срећне и несрећне дане, биле су писане као водичи за краља (Parpola 1971). Ритуал, који нарочито илуструје бригу за краљеву безбедност, јесте „резервни краљ“ (šarpuhi), извођен у време када се предвиђало помрачење месеца (што је сматрано посебно опасним по живот краља) (Parpola 1970/1983 део 2: xxii-xxxii). Значај краљевог учествовања у мноштву ритуала је упечатљиво показан писмом (ABL 667), у којем је краљ замољен да пошаље своју одору као замену за њега на прослави Нове године јер није могао сам да присуствује. Истакнутост учених људи на асирском двору је добро потврђена многим писмима у којима саопштавају своја открића и савете краљу
548
Амели Курш
(Parpola 1970/1983; 1971; cf. SAA10). Вероватно су њихови писани извештаји допуњавани личним расправама и објашњењима тумачења (Parpola 1970/1983: бр. 60; Starr 1990: xxxi). Претпоставља се да је шеснаест учених људи чинило неку врсту ужег круга учених саветника. Међу њима су били главни тумач небеских и земаљских знамења (који је био најближи краљу), главни читач из јетре или харуспекс, главни истеривач духова, лични истеривач духова којег је краљ консултовао о здрављу краљевске деце и још неколико истеривача духова, два лекара, главни појац и најмање два астролога (Parpola 1970/1983 део 2: xiv-xvi). Неколико ових мудрих људи су наследили, заредом, њихови синови, обучавани истим вештинама као и њихови очеви. Сведочанство великог угледа који су ови учени људи имали јесте да једна асирска листа краљева (Weidner 1926; Grayson 1980-3:116-121) бележи имена неколико „краљевских научника“ поред имена краљева којима су служили. Традиција повезивања чувеног мудраца са одређеним краљем јавља се чак и касније у хеленистичкој Вавилонији: текст из Урука набраја известан број краљева, од најстаријих времена све до асирског периода, заједно са њиховим „мудрацима“ (иттапи; van Dijk 1962 t. 27). Овде се сумња да су чувене личности из легенди и фолклора биле систематизоване у попису, посебно зато што хеленистички текст наводи да је иттапи Есархадона био „Абаенлилдари, којег Арамејци зову Ахукар“ (van Dijk 1962:44-45,11.19-20). Абаенлилдари/Ахукар се не појављује међу многим познатим учењацима Есархадона, већ нико други до легендарни мудрац Ахикар. Познато је да је народна прича о његовој каријери на дворовима Сенахериба и Есархадона, заједно са његовим мудрим изрекама, кружила Блиским истоком већ у петом веку (Grelot 1972:427-452) и наставила је да се чита све до дванаестог века н. е. Популарна традиција је славила да је иза сваког великог краља стајао прослављени мудрац. Не би било исправно замишљати краљеве као обичне лутке у рукама неке врсте злокобне групе коју су чинили ови учени зналци. Он сам, то је јасно из преписке, имао је довољно знања да буде у положају да процени вероватну тачност исказа и, чак и да, међусобно упоређује извештаје. Из писама је још очигледнија чињеница да научници нису чинили уједињену групу која је заједно деловала, већ да је реч о појединцима у жестоком међусобном надметању у покушају освајања краљевске милости. Постоји неколико примера у научној преписци учењака где потказују једни друге краљу и доводе у питање тумачења која су понудиле њихове колеге. На пример: Онај који је написао краљу, момгосподару: „Венера је видљива [у месецу Адару]“ је вредан презира, он је луда и лажов! [И онај ко] је написао краљу, мом господару: „Венера [...] се пење у сазвежђу
Сшари исшок
549
0[вна]“, (такође) не [говори] истину. Венера се још увек [не] види! Зашто онтако [обмањуј]уће шаље такав (извештај) кр[аљу, мом господару]? „Венера је стабилна уј[утроЈ“: (ово) означава „јутарње време“. Ако [...], то зна[чи...]. (али) [Венера није] ви[дљива тр]енутно. Ко је та особа [која] тако обмањЦуће] ша[ље] такве извештаје краљу, мом господару? [Су]тра би ме требало пустити да и[х] погледам, све до једног. Оно што ми је краљ, мој господар, писао: „Који ти месецимаш сада“. месец који имамо сада је Адару, (и) данашњи [дан] је двадесет сед[ми]; наступајући месец је Нисану. Зашто неко говори лажи (и) размеће се (овим стварима)? [А]ко не зна, [требало би] да држи језик за зубима! (ABL\\2>2+\ Parpola 1970/1983 бр. 65; SAA 10 бр. 72) Или други: Оно што ми је краљ, мој господар, написао: „Један од твојих колега ми је написао: планета Меркур ће бити видљива у месецу Нисану. Који месец ти имаш сада?“ Месец који имамо (је) Адару, дан који имамо (је) двадесет пети. (Прекид у којем, по оном што следи, писац изражава нервирање због некомпетентности колеге и потом наводи одговарајућу пословицу:) „Невешт може осујетити судију, неук може сметати чак и моћнима.“ (ABL 37; Parpola 1970/1983 бр. 12; SAA10 бр. 23) То је послужило сврси асирских научника да се међусобно разликују пред краљем показујућу да је њихово знање боље него њихових колега (cf. Старозаветну причу о Данилу). Награде су биле велике: наклоност на двору, приход, друштвени престиж, могуће прибављање уносног положаја за своје синове и удео у образовању будућег поседника асирског престола.
Краљевски укои Прва активност престолонаследника по смрти краља, његовог оца, била је да сахрани свог претходника. То је сигурно импликација текста такозваног „Греха Саргона“ који приказује Сенахерибову забринутост због ситуације која се јавила када је Саргон II убијен у би-
550
Амели Курш
ци и његово тело није враћено за укоп (SAA 3 бр. 33; Landsberger ет al. 1989). Реконструкција краљевског укопа заснована је на текстовима који се односе на укоп Есархадонове краљице (Parpola 1970/1983 део 2 бр. 195; 197), али се вероватно може применити и на краља. Тело је било јавно изложено неколико дана после смрти (teklimtu) и породица га је подробно ожалила и ту су можда женски чланови породице играли посебно истакнуту улогу. Чини се вероватним да је постојала и јавна жалост. Леш је изнова пран, помазиван и љубљен пре но што је однесен на формални укоп, положен у велики камени саркофаг постављеном у подземној одаји „Старе палате“ у Ашуру (Haller 1953). Неке од краљица су такође ту сахрањиване, иако недавни налази у Нимруду (Калха, видети даље) показују да је неколико краљица тамо било сахрањено испод палате. Укоп су вероватно пратили раскошни загробни дарови, иако сами саркофази нису били украшавани. У част покојног краља паљена је велика ватра (šurruptu; cf. Друга књиГа дневника: 16,14) пошто је сахрањен. Нови краљ је неко време остајао у „кући жалости“, носећи прљаву одећу и уздржавајући се од јела. Вероватно после ритуалног очишћења у реци, појавио би се обучен у белу одећу спреман да преузме положај.
Краљице и краљевске жене Један важан аспект повезан са асирским краљем и двором, о коtoe још увек јако мало знамо, јесте пракса краљевских бракова, тј. с ким су се краљеви женили? У данашњој науци постоји тенденција (на пример, САН III/2:197-198) да се изостави недостатак јасноће око венчања и начина на који су жене, повезане са краљем, биле организоване, успутним помињањем „харема“ као да се тиме све објашњава. Иако се зна да су, колико докази показују, краљеви имали неколико супруга, врло је несигурно који су разлози одређивали њихово релативно рангирање, ако јесу биле рангиране, и да ли је статус њихове деце могао зависити од тога. С ретким изузецима, краљице и асирске жене нису приказиване на рељефима палате и не помињу се у краљевским текстовима (Reade 1979; 1987; Seuh 1980-3:161-162; Albenda 1983). Идентитетжена, које су удаване за краљеве, такође је нејасан: текст пронађен са величансгвеним благом које је пратило укоп асирске краљице из деветог века у палати у Калхи (Geoige 1990; Fadhil 19906) показује да је краљ могао, и јесте, да узме кћери асирског племства (стр. 529). Такви докази за осми и седми век нису доступни: знамо имена неколико краљевских супруга (релативно су добро посведочене супруге Сенахериба, Есархадона и Ашурбанипала); имена две супруге Саргона II и једне Тиглат-пиле-
Ctuapu исшок
551
capa III су откривена у изненађујућем налазу ирачких археолога у палати у Калхи, као и њихови гробови и пратеће благо (George 1990; Fadhil 1990a). Али породично порекло ових жена је непознато. Једна ствар која је сада значајно сигурнија него што је била до недавно јесте титула новоасирске краљице. Појам је логографски исписан MI.E.GAL (или Mf.KUR), што се може буквално превести као да је значило „(жена) палате“ (šaekalli), тј. краљица. Данас се сматра, поуздано, да је асирска реч на коју овакво писање указује ,,seg/£a//u(i)“ (Parpola 1988). Постоји сугестија, која поново није апсолутно чврста (Dalley и Postgate 1984:11), да је ту титулу носила супруга краља чији је син изабран за будућег владара, тј. мајка престолонаследника, чији би положај на двору могао постати много поштованији и истакнутији паралелно са синовљевим. Поштовање, које је краљица добијала и активан удео који је требало да има у животу свог сина, помиње се у једном случају: јавља се у одељку где престолонаследник каже, помињући своју сада преминулу мајку: „Ашур и Шамаш су ме изабрали за престолонаследника Асирије због њене правдољубивости (тј. моје мајке). „И њен дух га благосиља баш као што он дубоко поштује духа: „Нека његови потомци владају Асиријом“ (Parpola 1970/1983 део 1 бр. 132 р. 3ff; SAA 10 бр. 188) Имена краљица откривена новим налазима у Калхи (осим супруге Ашурнасирпала II) сва су западносемитска, али значај овога је незнатан. Врло је могуће да су неке краљице имале више од једног имена - пракса која је јасно посведочена за Есархадонову мајку, која је носила и акадско име Закуту и западносемитско име Накиа. Ово може једноставно одражавати лингвистичку разноврсност у царству, у којем су и акадски и арамејски били актуелни (Millard 1983). Неколико правних текстова помиње имања и велика домаћинства краљица и њихове резиденције у свим главним палатама Асирије (SAA 6). У Тврђави Шалманесер (видети стр. 511) део палате, који се могао одвојити од главног комплекса, идентификован је, налазима текстова, као краљичина резиденција (Dalley и Postgate 1984:9ff). Краљичиним домаћинством је управљала жена чиновник, šakintu. Билаје жена високог ранга, која је управљала знатним богатством, као што текстови у вези са њеним правним трансакцијама (позајмљивање сребра, куповина робова (SAA 6), уговарање брака својој кћери са великим миразом (Postgate 1976 бр. 14)) откривају. Такође, укључени у домаћинство су заменица šakintu, „женски писар краљичиног домаћинства“, краљичина куварица и њен мушки и женски посластичар (Dalley и Роstgate 1984:11 ffi бр. 87). Постоје такође помени жена дефинисаних као
552
Амели Курш
sekretu (MUNUS.ERIM.E.GAL), што буквално значи затворена жена.
Да ли су оне краљевске конкубине - можда укључујући неке од кћери локалних династа потчињених Асирији, чије је предавање асирском краљу заједно са великим миразом поменуто у званичним краљевским текстовима од деветог до седмог века? Или су женска послуга палате, можда повезане са краљицом? За сада се не јављају у текстовима краљичиног домаћинства те је стога можда вероватнија претпоставка да су конкубине. Или су можда једноставно биле група краљевских супруга међу којима се може појавити мајка евентуалног краљевског наследника? Или је појам, у целини, општији? Добро је нагласити стварне проблеме разумевања који опседају ово питање, као и избегавати увођење могућих неодоварајућих представа повезаних, у нашим умовима, са појмом „харема“ (за дискусију о конфузном европском поимању блискоисточног харема, видети Ј. Mabro, VeiledHalf-truths, London 1991). Временом, наравно, ако доживи, мајка престолонаследника постаје мајка владајућег краља и као „краљица мајка“ (ummi šarri) заузима поштован положај. Поседовала је простране пределе земље, потпуно опслужене управницима имања, секретарима, чуварима и одредима радника у домаћинству на којима су за њу радили земљорадници. Доносили су јој приход, такође и могућност да се он увећа трговачким подухватима (Seuh 1980-3:161; SAA 6 бр. 253; 253; 255; 256). Део њеног особља јој је пажљиво бирао њен син, сам краљ (SAA4 бр. 151). Иако су очигледно биле важне у вези са питањем положаја и ранга на двору, краљица и краљица мајка нису имале никакву званичну власт. Међутим, у ситуацијама политичке несигурности проузрокованих изненадном смрћу краља или ступањем на престо веома младог владара, могле су да делују у одбрани и запггити постојећег режима и да осигурају да смена на престолу прође глатко (Goody 1966:11). Тако би можда требало протумачити улогу коју је одиграла Шамурамат/Семирамида у раној владавини Адад-нирарија III (видети стр. 513; Schramm 1972). То такође може да објасни активности које је предузела Накиа-Закуту, мајка Есархадона и баба Ашурбанипала, која се по Есархадоновој смрти током похода у Египат, ангажовала у привремено (и потенцијално опасном) вакууму моћи који је настао у Асирији. Текст показује да се бавила деликатном ситуацијом организовања асирског становништва, припадника двора и краљевске породице, посебно Шамаш-шум-укина (вероватно старијег брата престолонаследника), да обнове своје заклетве верности и подрже Ашурбанипалово право да ступи на асирски престо (SAA2 бр. 8).
Ciuapu исигок
553
Краљевска деца Судбину краљевске деце, осим престолонаследника, јако је тешко пратити. Број краљевских потомака је ретко познат: Сенахериб је имао шест или седам, Есархадон је имао око деветнаест, од којих знамо имена њих девет (Parpola 1970/1983 део 2: 117-118), док је за Ашурбанипала познато само двоје деце. Забринутост са којом је краљевски отац надзирао своју децу предивно је приказана низом писама која су свакодневно (или чак и чешће) размењивана између краља и лекара о здрављу краљевске бебе (Parpola 1970/1983 бр. 126; 136; 152; 154-156). Неки синови су добијали важне положаје у управи, попут Шамаш-шум-укина, који је био постављен за краља Вавилоније (668-648) потчињене његовом брату, Ашурбанипалу. Други су именовани на важне службе у храмовима, попут другог од Ашурбанипалове браће, који је именован за главног управника храма бога Сина у Харану пошто га је краљ опсежно обновио (Streck 1916: 250-251,11. 17f). Такође могли су држати положаје на двору уз пратеће војно заповедништво, попут брата Саргона II, Син-аха-усура, за њега је чак била изграђена посебна резиденција у Саргоновом новом граду Дур Шарукину (САН Ш/2:101). Познато је да је кћерка Саргона II била удата за владара тампон - државе Табал, која је лежала између асирске царске границе и Фригије. Донела је свом супругу у мираз територију мале оближње државе и можда је наставила да управља Табалом после побуне и погубљења њеног супруга (САН III/l: 419). Есархадон је размишљао о могућности удаје једне од својих кћери за Бартату, скитског поглавицу (можда би га требало поистоветити са Прототијем код Херодота 1,103), у нади да би то могло да држи ове непредвидљиве нападаче под контролом. Податак долази из формалног пропитивања бога сунца, Шамаша: Бартатуа, краљ Скита, који је сада послао своју поруку Есархадону, краљу Асирије, по питању краљевске кћери за брак - ако му Есархадон, краљ [Асирије] да краљевску кћер за брак, да ли ће Бартатуа, краљ Скита, говорити са [Есархадоном, краљем Асирије], у доброј вери, истините и искрене речи мира? Хоће ли одржати споразум [Есархадона, краља Асирије]? Хоће ли чинити [шта год ј]е по вољи Есархадону, краљу Асирије? (SAA 4 бр. 20) Али нису све принцезе биле удаване да би помогле да Асирија остане безбедна. Сестра Есархадона се појављује како купује врт, кућу, земљу и помоћне раднике за сребро (SAA 6 бр. 251), што сугерише да је, као што се и очекује, свако краљевско дете било добро снабде-
554
Амели Курш
вено имовином и да је можда понекад венчавано у оквиру асирског племства. Једно писмо се изгледа односи на поредак првенства на двору и већи положај који имају кћери краља у односу на њихове снахе: Порука кћери краља Либи-али шарату: Зашто ми не пишеш писмо или не пошаљеш поруку? Или ће људи да кажу: Можда је ова (тј. пошиљалац таквог писма) изнад Шеруа-етирате, најстарије кћери Палате Наслеђа, Ашур-етел-илани-мукинија (Есархадона), великог краља, моћног краља, краља света, краља Асирије, док си ти (само) снаха, дама куће Ашурбанипала, великог престолонаследника краља Палате Наслеђа Есархадона, краља Асирије. (ABL 308)
Краљевска ирашња Нека врсга рангирања унутар краљевске породице ј авл>а се у тексговима који изгледа наводе целокупну дворску пратњу и настављају све до слуга палате и војника. Текстови су питања упућена Шамашу о томе да ли постоји могућност да се неко покаже нелојалним у одређеном периоду: [Хоће ли неки од] „евнуха“ (и) брадатих (чиновника), краљеве пратње, или (неко) од његове браће и стричева, [његових рођака], [лозе њег]овог оца, или млађих чланова краљевске лозе, или „трећих људи“, возача кола (и) ратника на бојним колима, [или официра за регрутацију, или] префекта који су ослобођени војне службе, или префекта коњице, или краљевских телохранитеља, или његове личне страже, [или чувара] унутрашњих капија, или чувара спољашњих капија или... „евнуха“, [или...], или настојника палате, носача (и) стр[аж]ара, или извиднице на коњима(?), или трагача, [или лакеја, кројач]а, пехарника, кувара, посластичара, свих занатлија, или Итуанаца и Еламита, стрелаца(?) на коњима, Хетити, [или] Гурејаца, или Арамејци, [или Кимераца, и]ли Филистејаца, или Нубијаца (и) Египћана или Шабукејаца, [или „евнуха“ који н]осе [оружје], или брадатих (чиновника) који носе оружје и чувају стражу своме краљу
Сшари исшок
555
(текст се наставља набрајањем рођака, пријатеља и гостију било кога од њих и потом прелази на непријатеље и закључује:) да ли he било које људско биће започети устанак и побуну против Ашурбанипала....? (SAA 4 бр. 142) Људи најближи краљу, изгледа били су они који су били најближе упућени њему, тј. они који су га возили у бојним колима, држали његове резервне тоболце и тако даље. Они и краљевска телесна стража вероватно су чинили језгро стајаће војске. Такође, су обезбеђивали краља групом људи лично посвећених њему и стога их је ангажовао као посебне гласнике и за вршење деликатних испитивања (Postgate 1974a; 1979; Parpola 1987: xiv). Неколико научника сматра да су знатан део ове групе били евнуси, ša reši. Посгоји известан број фактора, као што је њихова разлика у односу на „брадате“ (ša ziqni), која сугерише да су евнуси играли важну улогу на асирском двору (Parpola 1983:20-21). Међутим, мора се приметити да је број научника који говоре у прилог изједначавања ša reši са „евнухом14једнак са онима који то не сматрају (за листу дискусија и ставова, видети Ealt 1982:24). Могуће је да појам одражава ранг на двору, који укључује евнухе (за дискусију о проблему у Ахеменидском царству, видети Briant, у штампи). Не постоји коначна сагласност о овом важном питању. Расправа се до сада усредсредила само на то да ли спорни појам значи да су евнуси били, или нису, одлика асирског дворског живота. Оно што остаје да се размотри, када се питање коначно уобличи, јесте каква им је била улога у друштву, када и зашто је пракса уведена - укратко, како је тачно систем евнуха могао да делује у овом, као и у многим другим, царствима (за корисну дискусију, видети К. Hopkins, Conquerors and Slaves (Cambridge, 1978): 172-196). Високе личности које су окруживале краља биле су изузетно богате: он им је могао доделити пространа имања, ослобођена пореза, иако остаје да се расправља да ли су имали потпуно власништво над додељеном земљом, држали је као примања у вези са својим положајем, или су добијали приходе до краја живота као краљеву награду за лојалну службу (Postgate 1969; van Driel 1970). Њихово богатство такође приказује то што су дворани високог ранга куповали области земље, којима је читаво царство било прошарано. (Kwasman и Parpola 1991: xx-xxi). Један од најбоље посведочених је Ремани-Адад, „главни држач узди Ашурбанипала“ који је, између 671. и 660, стекао власништво над земљом у Арафи, области Харана, Синџару, око Кабура, у Расапи и вероватно Изали (van Driel 1970:170; SAA 6 бр. 296-350).
556
Лмели Курш
Организација царсшва Провинције Ван краљевског двора, читаво Асирско царство је било подељено на провинције, укључујући и језгро саме Асирије. Свака провинција је обично била названа по свом главном граду, те су тако постојале провинције: Калха, Нинива, Дур Шарукин, Арбела - као и Самарија, Дамаск, Арпад (раније Бит Агуси), Киналуа [раније Патин(а)], Маркаси (раније Гургум) и многе друге; једини изузетак је била провинција Ашура, која је била названа „земља“ (Pečirkova 1977). Сваки провинцијски центар је имао седиште управника. Нека су идентификована, попут резиденције војног заповедника (turtanu) из осмог века, Шамши-иле у Тил Барсип, сјајно декорисаној сликаним фрескама које се по мотивима могу поредити са рељефима краљевске палате (Thureau-Dangin и Dunand 1936; такође Moortgat 1984 [ОМ]: 112-118). Откопане су три друге резиденције управника: једна у Калхи (Postgate 1973), друге у Мегиду и Дору у Израелу (Barkau 1992:351-352). Краљ би одседао у тим провинцијским палатама током посета или en route у походима, ту су прикупљани порези, неки да би се користили унутар провинције, неки да се проследе централним властима. Тако је царство пружало једнообразну слику јер се сваком провинцијом у основи управљало на исти начин - бар је такав утисак. У пракси, вероватно је било много више варијација, иако детаљи нису познати. Докази о малим династима у Киликији (Кве), која је сигурно добила и асирског управника до времена позне владавине Саргона II, сугеришу да је у овој области власт асирског управника обухватала локалне владаре и њихова мала краљевства унутар његове провинције {CAH\\l поглавље 9; Havvkins, у штампи). Каснији модел ахеменидске контроле сатрапија, у којој су локалне аутономне структуре наставиле да делују унутар Персијских провинција (видети поглавље 13ц), може се, донекле, поредити са асирским системом. Дужности провинцијских управника (šaknu, belpihati ) биле су очигледне: да одржавају мир у провинцијама четама које су биле стациониране у локалним гарнизонима који су им били на располагању, одржавају путеве, уреде безбедан пролазак група трговаца и пренос пореза, организују исхрану прогнаних en route\ коначно, да снабдевају краља, његову пратњу и војску када пролазе кроз провинцију, као што одељак из Саргоновог осмог похода показује: Улусуну, заједно са становништвом своје земље, верно је чекао моју војску да служи у Сирдаки, његовој тврђави.
Cuiapu u c i u o k
557
Kao да су у питању моји „евнуси“ илиуправници земље Ашур, сипао је брашно и вино за снабдевање мојих чета у мноштву. (TCL 3 11. 52-3) Такође су снабдевали краља снагама за походе, локално прикупљених међу људима коју су краљу дуговали службу, на тачно исти начин су испуњавани захтеви за иградњу, или друге краљевске потребе за радном снагом. Обавеза провинције да обезбеди радну снагу је јасно илустрована писмом (из Ниниве) од чиновника који надгледа изградњу зидина Саргоновог новог града Дур Шарукина: Краљу, мом господару: твој слуга Таб-шар- Ашур. Добро здравље краљу, мом господару! По питању задатог посла управника Калхе о чему ми је краљ, мој господар, писао: „Зашто му је управник Арафе оставио пола капије?“ Трећег, када су започели градске зидине, дошли су к мени, рекавши: „Дођи и уреди поделу рада међу нама!“ Отишао сам и уредио самто међу њима. Можда краљ, мој господар, сада каже: „Зашто [....]“ (Прекид) [Од...] (јединица) радног задатка управника Калхе, зид је дошао све до ивице капије Куле народа, и од 850 (јединица) радног задатка управника Арафе, (задатак) зид је дошао све до ивице капије Куле народа. Одузео сам овај (део) зида од (задатка) капије, израчунао опеке за равнотежу капије, и дао три четвртине управнику Арафе и ... једну четвртину управнику Калхе чак и пре но што је краљева запечаћена порука стигла до мене. Управник Калхе ни[је] знао да је његов задатак око зидина ишао [само до ивица] капије, и зато је рекао: „Ја имам исувише велики задатак“. Сада сам посредовао међу њима и обојица раде свој посао. (SAA 1 бр. 64)
Радна снага, војна обавеза и иорески сисшем Основа на којој су прикупљане дружине радника и војска је, у суштини, била земља: појединцима је додељивана земља, која је могла бити држана уз друге парцеле. Додељена земља је обавезивала држаоца и његове потомке да обезбеђују човека за изградњу и за борбу ако
558
Амели Куриг
и када затреба. То је изгледа био основни принцип система, који је постојао у суштински сличним друштвима и у другим областима и периодима (Египат, старовавилонски период, ахеменидско царство). Велики број поданика, које су Асирци стекли током освајачких ратова и пажљиво планирана политика депортација (што је значило да су људи прелазили велике раздаљине и насељавали нове области), значила је да је велики део људства, у погледу радне снаге и састава војске потицао од депортованих. Највећи број депортованих је задржаван у породичним групама и насељаван заједно, као мале заједнице, углавном у унутрашњости, да би радили на земљи, што је увећавало кључну пољопривредну основу, и да би обезбедили људство асирској власти (Oded 1979). Често понављана фраза (са варијацијама) на асирским натписима помиње овај процес и његову рентабилност: „х (тј. број) које сам одвео, населио их, рачунао сам их као Асирце; јарам Ашура, мог господара, као Асирцима сам им наметнуо; данак и порез као Асирцима сам им наметнуо“ (Oded 1979: 81-84). Ово одражава интегративни напор асирских владара: са депортованим се није поступало другачије, било по правним или друштвеним питањима, зато што су побеђени странци; заправо, докази нам показују да су депортовани људи били укључени у све слојеве асирске војске (Malbran-Labat 1982), чинили су посебне елитне јединице (видети, на пример, Dalley 1985. за упечатљив пример), или су били придодати корпусу занатлија и писара који раде за палату (Oded 1979:54-59; Tadmor 1975). Ранији прогнаници, који су радили своја мала имања, наведени су у групи текстова, које је њихов први издавач назвао „Асирска књига страшног суда“ (Johns 1901). О тачној функцији овог „ценза“ се још увек расправља (van Driel 1970; Zablocka 1971; Fales 1973; Postgate 1974a), али je он наш главни извор за величину и модел породице у новоасирском периоду (Roth 1987) и показује да су многи прогнаници живели у малим сеоским заједницама. Почевши од времена владавине Сенахериба, израз за хватање ратних заробљеника и померање народа из поражених земаља се променио: не помиње се више мешање са Асирцима са истим дужностима, већ „рачунање њих као плена“. Тешко је рећи шта тачно промена у терминологији значи. Да ли се са пораженима поступало са више презира (Oded 1979: 84ff)? Или их једноставно није било толико много како је број похода и освајања опадао? Есархадонов опис његовог похода на Шуприју детаљно помиње судбину ратних заробљеника (Borger 1956 §68 col. III: 8-34). Према томе, неки су дати храмовима, неки су одабрани као специјални борци за релевантне војне јединице и неки су били коришћени као земљорадници, баштовани и пастири. Пошто се одговорило захтевима државе, остали су били подељени краљев-
Cuiapu исшок
559
ским палатама, „племићима“ и становницима асирских градова. Асирске избеглице, пронађене у Шуприји, биле су осакаћене и враћене својим ранијим господарима; одбегли Урарћани који су потражили заштиту у Шуприји били су враћени урартском владару после испитивања код асирског краља. Текст не указује на фундаменталну промену у асирској пракси кад је реч о ратним заробљеницима, иако је могуће да је више ратних заробљеника коришћено да увећа број робова доступних на тржницама него што је то чињено раније (видети стр. 543). У том случају, можда је главни профит долазио из претварања људског ратног плена у ликвидну активу путем продаје; или јачање политичке подршке тако што су давани дворанима и официрима као награда за верну службу. Спорно питање је у коликој мери и колики део становништва су чиниле „полу-слободне“ особе, или „хелоти“ како је Дјаконов (1974) предложио да их треба називати. Оно што је јасно јесте да не постоји посебна терминологија за такву групу и нема индикација особеног правног статуса који би указивао на такве оштре друштвене поделе (Postgate 1987). Једна група, која јесте постојала јесу робови, укључујући и оне који су били у власништву приватних лица. Није познато колики део радне снаге су чинили робови, али је разумна претпоставка да су живели као слуге са својим власницима и да су могли бити коришћени у приватним радионицама (Postgate 1987:265; 266). Робови су вероватно стицани у рату - изгледа да су људи који су дати као лични залог били коришћени само док одраде дугове и нису постајали трајни робови (иако је повремено формалнији откуп дужника био неопходан (Postgate 1987:262-263)). Један аспект асирског друштва, који се много јасније одсликава, јесте постојање слободних особа које радеу најам: Краљу, мом господару, твој слуга Самнуха-бел-усур: Нека буде здрав краљ, мој господар. Краљ, мој господар, зна да су људи села X најмљени радници. Они нису бегунци (већ) врше ilku службу (тј. извршавају обавезе према држави); међу њима се бирају „краљеви људи“ (тј. људи који обављају радове које краљ захтева). (СТ 53: 87; Postgate 1987: 261) Централна власт је испуњавала многе своје захтеве за израђеном робом дајући сировине својим радницима и тражећи заузврат посебне израђене предмете. То је био iškaru систем, који се користио група-
560
Амели Курш
ма занатлија организованих у радне групе назване lcisru (Postgate 1974a; 1979; 1987), појам који је такође описивао и војне кохорте. Запошљавањем ткалаца, крчмара, кожара, уљара, ковача, пастира, земљорадника и баштована највећи део основних потрепштина неопходних држави изгледа произвођен је прилично успешно. Систем је деловао не само у централној области Асирије, већ и у провинцијама (Postgate 1987: 260). У седмом веку је примећена интересантна промена у iškaru систему када су потребе власти постале мање оптерећујуће како се царство стабилизовало. Стога се, управа изгледа више у трговачке сврхе користила групама занатлија (Postgate 1974a: 100-110); cf. 1987: 268). Када држава није захтевала личну службу, било зато што се развила стајаћа војска било зато што су походи били ограничени како се царство учврстило у одређеним границама, обавеза обезбеђивања особе за потребе државе (ilku) могла је бити, и често јесте била, замењена плаћањем у сребру (Postgate 1974a; 1979). Власти су такође имале користи од наплата прикупљаних на раскрсницама и мостовима, које су посебно погађале трговачке караване. Као додатак, порез се плаћао у житу, слами и стоци; добар део пореза плаћених у натури је вероватно био складиштен у различитим провинцијама да исхрани и снабде гарнизоне и обезбеди ресурсе за краља и војску када су у походу. Други порези су се састојали од обезбеђивања потрепштина намењених асирским храмовима и култовима, за шта је краљ сносио одговорност.
Комуникације, шрговина и иросиеришеш Величина и сложеност царства чинили су неопходним да комуникација мора бити брза и поуздана и данас постоје неки докази да су асирски краљеви успоставили велики и ефикасан систем путева, који повезује главне центре царства; њихово одржавање је било још једна дужност провинцијских управника (SAA I бр. 29). Путеви су вероватно били опремљени успутним станицама где су чуване намирнице за краљевске гласнике и чиновнике на државном задатку и држане запреге мазги, тако да гласници могу да добију одморне животиње за своја дуга путовања. Високо организован систем комуникација, које пресецају царство, наговештава добро познате, позније ахеменидске „краљевске путеве“ (SAA I: xiii-xiv). Коришћење средстава је захтевало краљевску дозволу. Такве краљевске документе (који су могли бити написани било на акадском на глиненим таблицама, било на арамејском на папирусу или пергаменту) било је лако препознати јер су но-
Сшари исшок
561
сили краљев печат. У питању је ударени печатни отисак краља како савлађује лава (Sachs 1953; Millard 1965; RLA 6:136) - најраспрострањенија представа краља са којом је већина народа могла бити упознатамало њих се пробило у унутрашње одаје великих палата и видело детаљне представе краљевских битака и победа (Reade 1979). Општа је претпоставка даје асирски краљ једноставно скупљао добит из потчињених територија и није поново инвестирао у развој провинција, те су раније богате области опадале и економски стагнирале (видети најновије, САН III/2: 216). Читајући краљевске анале, у којима књижевни жанр захтева да свако место, које краљ нападне буде сравњено са земљом, испражњено од људи и робе и да се дим вије из рушевина као траг војске, није тешко видети како је створен овај утисак. Преглед краљевских натписа и краљевске преписке, који су се одржали, међутим, показују да је слика много позитивнија. Постојала су пространа насеља људи у новоосвојеним областима (на пример, Хамат, Самарија), депортације су биле селективне, ограничене на оне које су биле потребне из посебних разлога, чињени су велики напори да се прошири количина земље за обраду (стр. 502-503), масовне депортације људи су често изгледа биле, заправо, „размене“ становништва (на пример, насељавање људи из Медије на Леванту и vice versa; Oded 1979: 65). По читавом царству, огољени центри су поново изграђени (на истом месту или у близини), понекад већи него раније (Luckenbill 1924: 27180—111), наново насељени било пораженим народима из других подручја било Асирцима, и понекад са новим асирским именом. Важан циљ је била безбедност, али ефекат је такође био да се обезбеди обрада земље и отворени трговачки путеви. Распрострањена краљевска брига за просперитет саме Асирије је приказана у неколико текстова. Неки описују „нове градове“, попут Калхе и Дур Шарукина, изграђене по краљевској заповести, други приказују оживљавање Ниниве као резултат Сенахерибовог масовног преуређења старог града. Снабдевање становништва водом је наглашено у сва три случаја - најупечатљивија је Сенахерибова изградња импресивног аквадукта ради снабдевања вртова и грађана Ниниве (Jacobsen и Llojd 1935). Интерес у стимулисању нових активности се одражава у Сенахерибовом покушају да узгаја индијски памук у вртовима палате (Luckenbill 1924: IX, 1. 56; Potts 1990 [OGf] I I 133-135). Мање је јасно из текста управника Шамаш-реша-усура, у којем каже да је пренео пчеларство из Сирије у Суху. (F. Н. Weissbach, Babvlonische Miscellen (1903) бр. IV). Делатност трговаца је релативно ретко документована, вероватно у великој мери услед чињенице да су извор већине доказа краљевске палате и стога одражавају краљеве интересе. Други фактор који може објаснити недостатак докумената је да је добар део трго-
562
Амели Курш
вачких трансакција био написан на арамејском на пропадљивим материјалима. Али постоје помени трговаца и њихова улога и делатности су недавно постале јасније (Elat 1987; Deller 1987). Јасно је да нису били једноставно заступници круне. Докази за краљевски додељена изузећа од наплата у лукама и на прелазима такође указују на постојање приватне трговине коју обично држава опорезује (Postgate 1969:9-16). Други докази, како археолошки (Mazar 1990 [OGd]: 534-535; 547) тако и наративни, показују да су низови нових центара били установљени на неколико тачака у царству, посебно дуж његових рубова (северозапад, исток, југозапад). То никако нису биле пуке војне постаје, већ су биле и посебно намењене да унапреде трговину. Саргон II, на пример, каже да је отворио „запечаћену луку“ Египта, смештену у близини Вади ел Ариша, с намером да „учини да Египћани и Асирци тргују једни с другима“ (Tadmor 1958: 34). Била је стога намењена да функционише као трговачка колонија, насељена асирским трговцима и да делује као успутна станица у палестинско-египатској трговини (Ephal 1982:101-115). Саргон II је такође поново отворио везе са арапским Персијским заливом (Salles 1989; Potts 1990 [OGf] I 333-338) и његови нови пријатељски односи са Фригијом су вероватно резултирали проширивањем трговачких интереса Асирије. Центри, попут Дамаска, Самарије и Хамата који су били важни трговачки центри нису остављени у рушевинама већ су поново насељени (Хамат Асирцима) и наставили су да функционишу као важни провинцијски центри и кључне тачке за организовање и спајање изванредно богате трговине арабљанским зачинима и мирисима. Дуж обале Средоземља, посведочене су две асирске луке: Кар-Ашур-аху-идина („Лука Есархадона“) насупрот града Сидона, а „лука краља“ (karuša šarri) одржавана је на територији Арвада (AABL 992; Helm 1980:196). Нема неког посебног разлога не веровати Есархадону када каже да је један од његових пројеката у поновној изградњи Вавилона био: отворити његове путеве тако да би (поново насељени) становници могли да се реше на трговину и комуницирање са свим другим земљама у њиховој близини. (Borger 1956: 25-26 Ер. 37) Споразум између Есархадона и краља Тира, можда локално аутономне енклаве у царству, јасно открива асирско учешће у регулисању, надзору и коришћењу трговине (SAA2 бр. 5). Књига пророка Језекиља (27,23; видети стр. 420) помиње Асирију као извор тепиха и везених тканина извожених у Тир, док Херодот 1,1 каже да је међу најранијим предметима које су феничански трговци донели у Грчку била асирска роба (phortia). Наумова изрека (3,16) да је трговаца Асирије „више него што је звезда на небу“, може садржати велики део истине у себи.
Cuiapu исшок
563
Градови и краљеви У провинцијама су постојали градови. Колико их је тачно било и да ли је њихов број значајно опадао после уласка у царство (Postgate 1979), није познато. Не постоји, као што је већ сугерисано, посебан разлог да претпоставимо такво опадање, иако су градови сасвим сигурно били трансформисани - процес који је тешко детаљно анализирати и који се вероватно разликовао од места до места. Однос између градова и краља се могао и вероватно се јесте у неким случајевима одвијао независно од провинцијског управника. Градске власти и групе грађана су се могле обратити директно краљу и водити преписку с њим. Краљ се, заузврат, поносио што се према становницима неких градова понашао обазриво и додељивао им повремено привилегије, попут ослобађања од одређених пореза и радних обавеза (за Ашур, видети Saggs 1975: 16-17,11. 36-40). Најјаснији податак потиче из Вавилоније (видети стр. 636-642), али је вероватно да су и други градови уживали сличне могућности директног приступа краљу (можда чак и привилегије које је додељивао). Могућност слања захтева краљу лежи у позадини ситуације приказане у причи у ДруГој књизи о иаревима: 17,25-28. Прича говори да је нове становнике Самарије од напада лавова спасио асирски краљ пославши им Јахвиног свештеника када је „краљу речено за то“. За Харан, у северозападној Месопотамији ван асирске матице, познато је да је био почаствован краљевски гарантованом „слободом“ (Н. Winckler, Die Keilschrifttehte Sargons (1889), табла 40 v 10; ARAB II §78). Краљ и градски становници су, потом, могли водити дијалог на основу права које су обе стране признавале да постоји и тражити противуслуге од краља. То је деловало јер су градови препознавани као кључни центри политичке подршке. Тако су градови могли очекивати да добију заштиту претећи Асирцима да ће стати на страну непријатеља ако се ништа не предузме да им се помогне (ABL 327; Oppenheim 1967 [01]: br. 121), или се позивајући на скуп упозорења да ће лош крај задесити краља који занемари њихов специјалан статус (видети стр. 638). Тако се заштита и привилеговање градова може видети не само као једнострана корист коју краљ има од града, већ оквир унутар којег су градови могли да исто тако врше притисак на асирског краља. Ове привилегије и споразуми су постојали у писаној форми, понекад можда исписани и јавно постављени (видети стр. 638-640). Али су вероватно били различитих облика зависно од околности. Када је Саргон Ппожелео да изгради нови град Дур Шарукин у северној Асирији, пронашао је групу људи (вероватно село) који су већ живели тамо, којима је земљу са посебним повластицама доделио Адад-нирари III, а за
564
Амели Курш
узврат они су обезбеђивали потрепштине за култ Ашура. Таблица (местимично фрагментарна) бележи оно што је краљ предузео: ... који воли своје господарство, добровољно (?)... наумио је да насели пусту земљу... сви народи(?) бога Нане, прави краљ (Саргон) ... чије је господарство богиња Нинменана увећала, да не би тлачио слабе, и да би учинио да немоћни процветају. Град Магануба,... град који лежи као тврђава у области Ниниве... њене шуме(?), у њеним наводњеним пољима... плуг је остављен беспослен, на њеним ливадама ... животи људи Ниниве(?), које су ранији принчеви који су имали краљевску власт Асирије пре мене и владали поданицима Енлила ... нико међу њима ... није знао како да насели земљу... Са планом замишљеним великим разматрањем ... наредио сам изградњу града и храма Еа ... тај град сам градио изнова ... поставио сам ... у њега, и назвао сам га Дур Шарукин... поља која га окружују, у складу са таблицама о куповини ... његовим власницима ... и да не би била начињена никаква неправда ја... „Град пекара“ који је Адад-нирари, син Шамши-Адада, краљ који ми је претходио, ослободио (пореза) и да Кануни, Аху-ламуру и Ману-ки-абију, и наметнуо им 10 imeru (око 2000 /) (специјалне врсте) жита за понуде Ашуру и Бау, и запечатио им таблицу. Град је повратио своја поља, и ашов је избацио људе који су живели на њему. Исказао сам велико поштовање заповести Ашура, мог господара, који ме је именовао, који чини да моја краљевска власт цвета и увећава моје оружје, и ја сам рашчистио деведесет пет imeru земље на наводњеним пољима града erib bitija (култног особља у области Ниниве, једно по једно поље, и дао их Шулму-шарију, Паршиду и Ишид-ипггар, синовима Ахуламура, Рисусуа, сину Канунија, и Ману-ки-абија и његовим синовима. Претходних десет imeru (специјалног) жита, које је Ададнирари понудио као понуду Ашуру, ја сам потврдио ... у време глади и потребе ... неће им нестати током читаве године. Порез на жито те земље се неће прикупљати, порез на сламу се неће сакупљати, ослобођено је за сва времена да би обезбеђивали (специјално) жито за Ашура. Тако да понуде Ашуру не престану, и да се поштује заповест ранијег краља, запечатио сам таблицу својим краљевским печатом ипредао имје. У страху од бога, који ми је Ашур, мој господар дао, и да бих дао храму оно што му у потпуности припада, да ојачам понуде, да
Сшари u c u i o k
565
водим свет и да уздигнем своју главу, примио сам деведесет и пет imeru земље „града пекара“, заузврат за земљу града erib bJti, као размену из њихових руку. Ту земљу сам испарцелисао и доделио провинцији Дур Шарукина, и њему... власништва, десет imeru (специјалног) жита ... сам ослободио. Будући принц којег Ашур... и његов светао лик и радосно срце ... нека дода земљи (која обезбеђује) понуде Ашуру ... из руку ових људи и њихових синова нека их не узима. (Postgate 1969 br. 32) Овај текст и нешто скраћенији приказ, који се налази на натпису на цилиндру из Хорсабада (Lyon 1883 br. 1; ARAB II §§119-120), говоре нам да је Саргон, када је започео планирање свог новог града, тражио од локалних становника и земљопоседника да покажу своје власничке тапије. У неким случајевима понудио им је поља у размену или је понудио да их откупи. У случају „града пекара“, чијим је становницима земља дата под посебним условима и привилегијама, прегледао је документ са краљевским печатом који је садржао раније доделе, које су му показали. Измерио је земљу за њих на другом месту и доделио им, са своје стране, нову запечаћену таблицу која гарантује њихова права под истим условима. Тако, иако је асирски краљ технички био свемогућ и није био ограничен никаквим законима, у пракси су он и његови поданици учествовали у много већем дијалогу него што се понекад мислило. Потврђивање, враћање и поштовање традиционално утврђених права, брига за потлачене и обезбеђивање да је правда извршена, били су кључни у одбрани божанског поретка. Краљево праведно деловање у таквим случајевима је сматрано краљевском врлином, оном која је чинила његову владавину „златним добом“ мира и обиља, предивно евоцираног у уводу писма написаног Ашурбанипалу: Нека је здрав краљ, мој господар! Нека богови Набу и Мардук много благосиљају краља, мога господара. Ашур, краљ богова, (сам) је по имену позвао краља, мога господара, на краљевску власт Асирије, (и) богови Шамаш и Адад, преко својих поузданих предсказања, поставили су краља, мога господара, за краљевску власт света. Владавина је добра, дани су јој праведни (и) године правичне; има изобилних киша, обилних поплава (и) високог степена размене; богови су задовољни, дубоко је поштовање према богу (и) храмови обилују богатством; велики богови неба и земље су постали поново веома поштовани у време краља, мога господара. Стари људи плешу, млади људи певају, жене и девојке су срећне и радосне; жене су удате, украшене
566
Амели Курш
минђушама, дечаци и девојчице су истакнути напред, рођења цветају. Краљ, мој господар, је оживео онога ко је био крив (и) осуђен на смрт, пустио си онога који је био заточен много година. Они који су много дана били болесни су оздравили, гладни су засићени, сасушени (или: ,,прљави“) су помазани уљем, сиромашни су прекривени одећом. (ABL 2; Parpola 1970/1983 бр. 121; SAA 10 бр. 226)
9е ПАД АСИРИЈЕ Изненадни нестанак асирског царства, које се чинило неосвојиво и чврсто, посебно у периоду седмог века, феномен је који је још увек слабо разумљив. Године 630. пре н. е. чинило се да је све као што је увек и било, а ипак су 612. Ашур, Нимруд и Нинива били у пепелу, уништени удруженим вавилонским и међанским снагама. До 605. већи део асирског царства био је у рукама нове вавилонске династије са политичким центром у јужној Месопотамији, док су источни ободи, и коначно, територија на северу, чиниле део нове конфедерације коју су контролисали Међани, са центром у Екбатани (данашњи Хамадан) у западном Ирану. Утисак је да је асирска матична земља изгубила сваки политички значај до краја седмог века. Промена је изненадна и нагла, процес и околности, и могући унутрашњи узроци, и даље су нејасни.
Проблеми доказа Један разлог за потешкоће у разумевању колапса Асирије је тај да су извори врло проблематични. Прво, имамо Вавилонске хронике за период 626-623. и потом поново без прекида за 616-608,608-605 и 605-594. Тако, почевши од 616. сачувана је бар једна нит догађаја. Али у кључном петнаестогодишњем периоду, који претходи, 631-616 - време током којег је Асирија изгубила контролу над Вавилонијом после неколико пораза - сачуване су само три године, 626-623, у кратком историјском приказу (АВС бр. 2). Али, текст је фрагментаран тако да имена протагониста у асирско-вавилонском сукобу недостају на важним местима, тј. често не знамо ко се борио против кога, или нам је непознат идентитет краљева. Шта више, Вавилонске хронике се генерално занимају само за активности или саме Вавилоније или, ако извештавају о догађајима ван њених граница, онда само ако је у догађај умешан вавилонски краљ. Стога, хронике не пружају никакав директан податак о ситуацији унутар Асирије или у остатку царства.
Сшари исшок
567
Друго, асирски краљевски натписи и архивски материјал су врло редки за овај период. То мора да је делимично резултат проблема са наслеђивањем престола у Асирији: сведочанства показују да је ступање на престо Ашурбанипаловог наследника, Ашур-етел-иланија, оспорено, на крају га је наследио његов брат, Син-шар-ишкун. У једном тренутку је, чак, један од његових чиновника (или евнуха), Синшум-лишир, накратко полагао право на престо. Када би, у периоду између 630-620, требало да датујемо ове борбе, остаје дискутабилно. Једино је сигурно да је Ашур-етел-илани наследио Ашурбаниапала на престолу, да је његов брат, Син-шар-ишкун, валадао до 612, да је чиновник, Син-шум-лишир, полагао право на краљевску власт у неком тренутку пре Син-шар-ишкуновог ступања на престо, и коначно, да је вавилонски заповедник Набополасар полагао право на вавилонски престо 626. и да га је под неоспорном контролом имао до 616. године. Сачувани докази, како из Асирије тако и из Вавилоније, стварају утисак да је Син-шар-ишкун имао мање директне контроле над Вавилонијом него његов брат, Ашур-етел-илани, тј. да су вавилонске присталице локалног вође, Набополасар, стекле многе добити до времена Син-шар-ишкуновог ступања на престо (кад год да је оно тачно било). Можда је Син-шар-ишкун намерно попустио асирску власт у Вавилонији, у замену за подршку у његовој борби против свог брата. Са друге стране, ситуација у Вавилонији је вероватно остала променљива још неко време током Син-шар-ишкунове владавине, на то указује споразум о верности и неколико писама, које сугеришу да је асирски краљ имао знатну подршку у Вавилонији све до доста позног периода своје владавине (SAA2 бр. 11). Треће, постоји умерен број савремених датованих докуманата из Вавилоније који могу пружити податке, из њихових формула датовања, о томе ко је био признаван за краља у ком вавилонском граду у било ком тренутку. Правећи табеле од ових података, могу се унети промене политичке контроле, грађански ратови, борбе за власт и постојање неколико различитих претендената на престо. Али утврђивање тачних датума никако није једноставно урадити јер су текстови датовани годинама владавине, али нисмо сигурни од ког тренутка би требало рачунати године владавине одређеног владара. Као резултат, реконструкција догађаја у двадесетим годинама седмог века је толико спекулативна да постоје три различите хипотезе, које све имају аргументе у своју корист (као и против) и ниједна од њих не задовољава у потпуности (Borger 1965; Oates 1965; Reade 1970; Naaman 1991a). Даљи проблем стварају неки текстови из Нипура, датовани у време када је град био под опсадом (Oppenheim 1955) -изгледа као да су различите фракције (про- и антиасирске) доминирале градом у раз-
568
Амели Курш
личитим периодима, што је стварало такву забуну да грађани нису били у стању да датују документа по одређеном краљу и уместо тога су их једноставно датовали „годинама опсаде“. Поново, не постоје тачне индикације за датовање опсаде. Позније вавилонске листе краљева (и други материјал) само доприносе забуни: у свом покушају да представе уређен редослед краљева за овај период хаоса, оне су фаворизовале одређене владаре, игнорисале друге, испуњавале хронолошке празнине на разне начине који не могу одражавати савремену реалност. Не постоји никакав начин усаглашавања свих доступних доказа и хронолошки проблеми и даље остају несавладиви. Још једно спорно питање је идентитет Кандалануа. Он се јавља као краљ Вавилоније после смрти Ашурбанипаловог брата, Шамашшум-укина, 648, и сигурно је наставио да влада Вавилонијом до 627 (видети поглавље 11ц). Очигледна претпоставка је да је Кандалану био потчињени владар којег су тамо поставили Асирци. Али неки научници сматрају да је Кандалану друго име за Ашурбанипала (најскорије, Zawadski 1988:57-62), по моделу који су асирски краљеви раније повремено користили у Вавилонији (на пример, Тиглат-пилесер III; видети стр. 604). Ако је то тачно, тада се Ашурбанипалова владавина завршила 627. и стога морамо да сместимо четири претендента на власт у Вавилонији у исто толико година (627-623). То никако није немогуће јер све хронике и документарни докази указују да се ситуација граничила са анархијом. Али ако Кандалану није друго име за Ашурнбанипала, као што снажно, и убедљиво, заговара Бринкман (RLA 5: 368-369; Frame 1992:193ff), онда можемо претпоставити да је Ашурбанипал умро око 630. (нема докумената датованих годинама његове владавине после 631) и да је Ашур-етел-илани ступио на престо Асирије 631/630, док је Кандалану био у стању да штити интересе Асирије још наредне три године (до 627). Нови асирски краљ се стога морао позабавити проблемима у Вавилонији почевши од 627, вероватно користећи свог брата, Син-шар-ишкуна као регента, што је политика која је веома затајила (Reade 1970). У насталој борби за контролу вавилонских градова, Ашур-етил-илани је брзо изгубио и можда је тамо био убијен 623 године. Ниједно од ових питања у овом тренутку не може се решити убедљиво. Додатна потешкоћа је та што знамо само одабране догађаје унутар Вавилоније и тек једва нешто што се дешавало другде у царству. Подаци о крају Асирије из других подручја и из каснијих периода су или нејасни или ретки. Стари завет, осим познијих прича, попут оне о Јони, има јако мало чврстих података. Постоји донекле двосмислена напомена да се Јосија јудејски сукобио са Нехом II из Египта (610-595), који је напредовао на север да помогне Асирцима 609 (Д р у -
Сшари исшок
569
Га књига о иаревима: 23, 29), што се завршило Јосијином смрћу. Уобичајена интерпретација је да је Јосија изазвао египатског краља са намером да убрза пад свог омраженог асирског врховног господара и да је убијен у бици. Недавно је заговарана теза, прилично убедљиво, да је он заправо погубљен због нелојалности свом египатском врховном господару, тј. да је Египат доминирао Палестином 609. Ако је ова интерпретација тачна, онда су Асирци били толико притиснути Вавилоњанима и Међанима око 610. да су можда формално препустили контролу над Левантом Египту у замену за египатску војну помоћ (Naaman 19916). Доказе Берососа, који је написао историју Вавилоније на грчком (у раном трећем веку) користећи се вавилонским изворима, на жалост су прилично искварили његови каснији прерађивачи (видети Kuhrt 1987). Али можемо из њега назрети два података: прво, изгледа да је рекао да је Син-шар-ишкун именовао Набополасара за заповедника у Вавилонији, друго, да су међански и вавилонски краљеви запечатили свој пакт о међусобној помоћи династичким браком. Докази класичних писаца, попут Херодота и Ктесије, нису од толике помоћи као што се чини на први поглед (видети уопштено Kuhrt 1982). Херодотов кратак приказ пада великог асирског града Ниниве (1,106) чини део његове међанске историје и служи да нагласи војни успех међанског краља, Кијаксара. Не додаје ниједан корисан детаљ у вези са питањем доказа, али је важан у приказивању идеје у којој мери се пад Асирије сматрао историјском прекретницом. Исто важи и за Ктесију (ап. Диодор 1,24-28) који драгоцено показује колико је Персијанцима било важно да повежу порекло свог сопственог царства са међанском победом над Асиријом. Њен драматични колапс је одјекнуо по читавом Блиском истоку и Егејском свету и за неке Грке постао лекција за пример да је „мало лепо“, као што је приказано у епиграму Фокилида из Милета (средина шестог века): Град који је мали али на узвишеном рту и добро уређен је јачи него будаласта Нинива. (Е. Diehl, Aniologia Lurica Graeca (Leipzig 1924-5), Phoculides бр. 4; J. M. Edmonds, Greek Elegy andlambus (Loeb, London, 1931) I, Phoculides br. 5)
Реконсшрукција краја Acupuje Шта би требало да извучемо из ове збрке података? Једино што се са сигурношћу може рећи је, прво, да је Ашурбанипал сигурно вла-
570
Амели Курш
дао Асиријом 631, али је датум његове смрти непознат. Друго, Кандалану је сигурно владао у Вавилонији до 627; година после његове смрти се у савременим датованим документима помиње као „после Кандалануа", указујући на то да ниједан други краљ није био опште признат у Вавилонији 627-626. Негде у периоду одмах после Ашурбанипалове смрти (кад год то било) морају се ускладити три претендента на престо и то: Ашур-етел-илани, који је сигурно Ашурбанипалов син и диркетни наследник (Postgate 1969 бр. 13 и 14), Син-шум-лишир, асирски чиновник и заповедник, првобитно присталица Ашур-етел-иланија (ibid.), који се изгледа касније побунио и накратко уграбио краљевску власт; Син-шар-ишкун, брат Ашур-етел-иланија, који је коначно задобио неоспорну контролу асирског престола, и владао до 612. Сва тројица су у различитим временима били признати за краљеве у различитим вавилонским градовима двадесетих година седмог века. Треће, ту је Набопаласар, чије би уздизање међу истакнуте требало такође ставити у двадесете године седмог века. Обично се претпоставља да је био Халдејац из мочварног Бит Јакина у јужном Ираку („Приморска земља“, видети поглавља 7а; 11a). БитЈакиномје управљао, у познијем периоду Ашурбанипалове владавине. Био је Вавилоњанин којег су именовале асирске власти. Сматра се, на основу позних и малих доказа (укључујући Берососа, навођено на стр. 568-569) да је Набополасар можда држао сличан положај и користио се својом племенском територијом да изгради основу власти. Одатле, био је у могућности да покуша да се попне на престо 626. током немира који је настао после Кандалануове смрти. Али би требало приметити да не постоје чврсти докази да подрже ово мишљење (von Voigtlander 1963). Набополасарово ступање на вавилонски престо је довођено у питање, као што се види из хронике (АВС бр. 2) и датованих докумената. Вавилонски докази показују да је Набополасару требало најмање до 621/620. пре но што је цела Вавилонија била под његовом контролом; неки би то датовали чак и касније, у 616. (cf. САНIII поглавље 25 за логичан преглед доказа и аргумената). Неоспорно је да је, најкасније до 616, био на довољно јаком положају да започне нападе на Асирију ван граница Вавилоније. Набополасаров први потез је био усмерен против асирских провинција Суху и Хиндану, које су му дале данак. Али само три месеца касније морао је поново да намеће своју власт у подручју, водећи битку против Асираца, којима су помагали манаеански контигенти. Тек после тога је био у могућности да иде даље уз Еуфрат у област ушћа са реком Балик. Вавилонско напредовање пратиле су пљачке, отимања, уклањање верских представа и депортације људи. Комбиноване снаге Египћана и Асираца су покушале да одбију назад вавилонске тру-
Сшари исшок
571
пе, али нису биле успешне. Ране 615, Набопаласар се пробио на асирску територију источно од Тигра (Арафа), одбио Асирце чак до реке Заб и запленио велики број заробљеника, коња и бојних кола. Али два месеца касније искусио је проверу када је покушао да се бори са Асирцима у самом Ашуру, био је поражен и закратко остао под опсадом у Такриту. Управо се у том тренутку, када је запрећено самом језгру Асирије и када је она изгубила власт над кључним делом стратешког пута исток-запад, међанска војска први пут појављује на сцени. Ушли су у област око Арафе (источно од Тигра), али њихове даље акције нису познате јер се хроника прекида. Археолошки докази из Медије сугеришу да је развој међанске државе био блиско повезан и зависан од економског стимуланса насталог у области Загроса растом асирске провинцијске контроле и повећаним захтевима данка (Brown 1986). Ако се прихвати ово тумачење извора, онда се чини вероватним да су Међани били неизбежно увучени у асирско-вавилонски конфликт јер је опадање власти Асирије претило самим основама њиховог политичког status quo-a (Sancisi-Weerdenburg 1988). У сред лета 614, Међани су се вратили, неуспешно напали Ниниву, заузели оближњи Тарбису и опсели Ашур, заузели га, опљачкали и похарали. Вавилонска војска под командом Набополасара је на сцену стигла прекасно да би учествовала, али вавилонски краљ и Кијаксар, међански владар, постигли су споразум о међусобној помоћи и подршци. Међутим, није се могла предузети никаква непосредна акција против других великих асирских градова јер је Набополасар морао да се суочи са озбиљном побуном Сухуа (средњи Еуфрат) у пролеће 613, што је укључивало опсаде два града и одбијање асирског напада. Али 612. вавилонске и међанске снаге су се састале у северној Вавилонији и марширале су заједно ка Ниниви. После тромесечне опсаде град је пао и плен из његових светилишта и палата је однет. Недавна ископавања су открила лешеве асирских војника који су бранили свој град (Stronach 1989; Stronach и Lumsden 1992). Могуће је да је Син-шар-ишкун био принуђен да преклиње Набопаласара за свој живот, али не знамо његову даљу судбину и за њега се више није чуло. Пад Ниниве и нестанак Ашурбанипаловог сина нису означили тотално изумирање асирског режима. Уз египатску подршку, други Асирац, Ашур-убалит (II), поставио се за краља у Харану на северозападу Месопотамије. Настављен је низ напада и противнапада пре него што је асирска власт тамо сломљена комбинованим снагама Вавилоњана и Међана, праћеном огромним разарањем града Харана и његовог храма. Тек почевши од 608. сви трагови Асираца нестају из извора.
572
Амели Курш
Оно што је упечатљиво и што би требало нагласити, јесу огромне количине борбе које су биле потребне да би се Асирци поразили: њихова истрајност и очигледна могућност да шаљу војске на бојно поље после поновљених и, наизглед, катастрофалних пораза је изванредна. Такође би требало да приметимо да су добијали знатну подршку од својих савезника и поданика - нигде нема наговештаја да је Набополасар био дочекан као ослободилац, нити има сугестија да су се други народи спонтано дигли на устанак да збаце асирски јарам. Ако ништа друго, докази указују на супротан правац: државе Еуфрата су се поново побуниле и могуће је да је избила побуна чак унутар саме Вавилоније, у Уруку, 613. године (Zavvadski 1988). Једини народ који је сигурно помогао Вавилоњанима били су Међани - могућа, често навођена, улога коју су имали Скити у паду царства остаје врло несигурна (Zavadski 1988). Један важан резултат коначне вавилонске победе је био измењен пејзаж Месопотамије: велики асирски краљевски градови у северном Ираку били су готово избрисани - Нинива, Калха и Ашур су вратили свој градски идентитет тек вековима касније; само је један важан асирски локалитет, Арбела, наставио да цвета. Потпуност физичког уништења асирских градова је вероватно била претерана, али је политички значај подручја био дубоко умањен. Изванредан утицај пада Асирије је одјекивао речима страхопоштовања у вавилонској хроници, која свој приказ пада Ашура и Ниниве сваки пут завршава речима: Они (Вавилоњани и Међани) су нанели страшан пораз великом народу...
10. АНАДОЛИЈА ОКО 900 - OKO 550 У Анадолији, близу границе са Асирским царством, неколико важних држава (Урарту, Фригија, Лидија) развило се у првој половини првог миленијума. Осим малих новохетитских кнежевина [видети поглавље 8ц (II)], ове државе су остале политичке независне од Асирије и њене државе наследнице, Нововавилонског царства (видети поглавље 11д) - иако су све, као и остатак Блиског истока, на крају ушле у састав ахеменидског Персијског царства (видети поглавље 13). Као блиски суседи великих месопотамских царстава, анадолијске државе су са њима међусобно деловале, културно, економски, политички. Али реконструисање њихове историје није лак задатак. Урартска држава је можда најбоље позната. Територија античког Урартуа је била опсежно истраживана, пронађени су урартски натписи и, као краљевство најближе асирској матичној земљи, често се јавља у асирским документима (како формалним тако и неформалним). Фригија и Ли-
573
Сшари исшок
дија представљају много веће проблеме јер има врло мало писаних извора из овог периода. Та текстуална реткост је делимично уравнотежена, у случају Фригије, знатним археолошким налазима (посебно у Гордиону), а, у случају Лидије, Херодотовом историјом Лидије у седмом и шестом веку и причом о освајању ове земље Кира персијског (Херодот 1,6-95). На сва анадолијска краљевства су у осмом и седмом веку утицали разорни напади ратника на коњима, познатих у грчким изворима као Кимерци и Скити. Тачна природа, организација и покрети ових номадских група (посебно Кимераца) још се не разумеју довољно јасно (cf. Lafranchi 1990. за детаљну анализу).1Неке групе су склопиле споразуме са асирским краљевима и снабдевале људством асирску војску (RLA 7:186-189). Култура Скита у њиховој „домовини“ Украјини и централној Азији постала је позната низом спектакуларних налаза (Rolle 1989), који знатно доприносе дугој, иако проблематичној, „аскитској етнографији“ Херодота 4,1-82 (Hartog 1988). Дуж западне и северне обале Анадолије налазили су се јонски грчки градови и њихове колоније на Црном мору. Групе назване „Јаман/Јаван“ јављају се повремено у месопотамским изворима и обично се претпоставља да то морају бити „Јоњани“, тј Грци. Анализа личних имена повезаних са овом групом, међутим, показала је да су имена по типу анадолијска, тако да идентификација никако није сигурна (Brinkman 1989). Требало би поменути и друга два политичко-културна ентитета: Каријце и Ликијце у југозападној Турској. Ни једни ни други нису довољно добро познати, нити у потпуности посведочени, пре шестог века (CAff III/2: 655-665; 671-676; RLA 5:423- 425; 7:189-191; Вгусе 1986), али морамо имати на уму њихово присуство као силе у историји Анадолије у првој половини првог миленијума. 10А КРАЉЕВСТВО УРАРТУ
Територија, истраживање, порекло и извори Област коју је покривало Урартско краљевство грубо се поклапа са Јерменијом, тј. средиште државе се налазило у источној Турској (језеро Ван), ширећи се до бивше совјетске Јерменије, на северу, и укључујући делове Азербејџана (северозападни Иран) и узани део севе1 Управо је објављена нова књига о Кимерцима, коју ја још увек нисам видела: А. I. Ivantchik 1993. Les Cimmeriens аи Proche-Orient(Orbis Biblicus et Orientalis 127) Freiburg. За неуобичајено тумачење Кимераца, видети Kristensen 1988.
574
Амели Курш
роисточног Ирака. Име потиче из асирских докумената (Урарту/Уруатри), и одражава име библијског Арарата - планине код које се, како се сматра, зауставила Нојева барка. Ова изузетно висока планина са два врха лежи у срцу стрме области. Док асирски анали и слични текстови нису открили постојање великог и моћног краљевства на том простору између деветог и седмог века, постојање Урартуа се једва наслућивало. Неки археолошки радови су извођени спорадично у области језера Ван у деветнаестом веку и препознато је постојање особене културе, али научници нису обраћали много пажње на материјал и велики део је био расејан по бројним различитим музејским колекцијама. Почетком овог века, започела су главна епиграфска изучавања. Спроводили су их посебно Руси, који су, заједно са јерменским научницима, постали главни поборници урартског језика (Melikishvili 1971). Најспектакуларнија открића су нађена током ископавања које је у совјетској Јерменији после 1945. водио руски археолог Пјотровски. Налози су знатно унапредили урартске студије, посебно они са великог локалитета Кармир Блура. Овде су били спаљени велика утврђена цитадела и огромно богатство материјала, укључујући велике количине остатака хране: све је пронађено и анализирано (Piotrovsky 1967). Ови драматични налази сада су допуњени другим локалитетима у близини (Аринберд, Армавир Блур), обимним ископавањима турских и других научника у Турској (Топраккале, Патнос, Адилсеваз, Алтинтепе, Кајалидере), великим америчким, немачким и британским експедицијама у северозападном Ирану (Хасанлу, Бастам, Хафтаван Тепе; за општу дискусију видети Burпеу 1977 [ОА]: поглавље 6). На жалост, велики део ових радова још није објављен, тако да се резултати не могу употребљавати у потпуности. Осим истражених, још много локалитета је било идентификовано као урартски на основу остатака грађевина и керамике (Kroll 1976). Праћење еволуције државе Урарту и њене културе је проблематично. Када се Урарту појављује у деветом веку, већ је у потпуности развијен, али, у археолошком погледу, други миленијум у региону о коме је реч у овом тренутку је празнина.2 Стога је веома тешко покушавати да се дефинишу корени Урартуа. Неки подаци из хетитских царских докумената показују да се тамо налазило неколико места са којима су хетитски владари одржавали споразумне односе и савезништво (на пример, Ази-Хајаса). Сачувани хетитски споразуми 2 Заједнички америчко-јерменски тим сада истражује локалитет Хором, северозападна Јерменија, који лако може пружити материјал да испуни празнине у праисторији Урартуа. Указује се ка постојање високо развијеног локалитета у Раном гвозденом добу (од позног другог до првог миленијума); видети Badaqan et al. 1992; 1993.
Сшари исшок
575
појашњавају да су, бар у неким случајевима, овим малим краљевинама владали локални династи и да споразуми нису склапани само са „владарима“, већ и са људима и старешинама (видети поглавље 5е). То сугерише да је област била политички подељена на безброј различитих ентитета без једнообразне политичке структуре (Haas 1986a). Прикази средњоасирских краљева који су овде водили походе [посебно Шалманесер I (1274-1245/1263-1234) и Тиглат-пилесер (1114-1076), видети поглавље 76] умногоме потврђују ову слику. Редовно помињу походе у „области Наири“ (око језера Ван) против мноштва „краљева“. У једном случају користе се именом „Уруатри“ - облик „Урартуа“, којим су се Асирци редовно користили за свог моћног суседа у првом миленијуму. Могући начин разумевања развоја Урартуа јесте да се модел раштрканих, малих заједница, које су се периодично селиле, постепено трансформисао у државу, у којој се велики део становништва концентрисао око утврђених градских центара или у њима и централизованих политичких структура. Важан подстицај у том процесу су можда били поновљени асирски напади. Како се Урартска држава развијала, и ширила и дефинисала, усвојила је (и, током тога, адаптирала) бројне кључне елементе од својих културно много напреднијих суседа. Најупечатљивији међу таквим утицајима је асирски клинопис, који је прво коришћен уз асирски језик на урартским краљевским натписима, потом брзо прилагођен за записивање самог урартског језика. Резултат је да се урартски може читати, иако остаје да се разјасне проблеми у разумевању појединих термина и употребе. Један фактор који је од мање помоћи у разумевању ране урартске историје него што се чини на први поглед јесте да постоји лингвистичка сличност између урартског и хуритског језика. Стога је сматрано да урартски представља директан хронолошки развој хуритског (поглавље 6а). Зато што Урарту лежи близу ранијег хуритског краљевства Митани, неки научници су сугерисали да су постојале блиске културне и структуралне везе између њих. Али недавно је заговарано убедљиво, да су се урартски и хуритски одвојили од основног прото-урарто-хуритског већ у трећем миленијуму и од тада се развијали сасвим независно један од другог (Wilhelm 1982). Све што можемо рећи, у најопштијим цртама, јесте да су кавкаски и индоевропски језици коегзистирали у зони између Загроса и централне Анадолије, али вероватно нема посебног значаја у језичкој вези између урартског и хуритског. Сачувани епиграфски корпус није велики. Велики део слави краљевске грађевине- интересантно и важно само по себи, наравно, али обично некорисно за реконструкцију детаља политичке историје. До
576
Амели Курш
сада су идентификована само два текста која описују војне подухвате и који могу, у општем смислу, да се упореде са асирским аналима по томе што рачунају кампање годину по годину: један је датован у владавину Аргиштија I (рани осми век; Konig 1965-7: бр. 80), а други припада његовом сину Сардурију II [средина осмог века (видети табелу 29); Konig 1965-7: бр. 104], Свакодневни документи, тако богато доступни у позном Асирском царству, веома су ретки. До сада је пронађено само двадесет две таблице (већином писма, али укључују најмање један краљевски декрет) са три локалитета (Кармир Блур, Топраккале, Бастам; Diakonoff 1963; Zimansky 1985: 80-83; недавно такође, Армавир Блур). Неколико је врло фрагментарних, те је разумевање њиховог садржаја веома тешко, али изгледа да су већина административна упутства. Веома важан извор је на стотине глинених була које су пронађене у Бастаму (преко хиљаду; Salvini 1979; Seidl 1979). Носе краљевске отиске печата, и показују да су главни политички центри и економски ресурси били под строгом државном контролом. Облик хијероглифског писма такође коришћеног у Урартуу још је прилично загонетан. До сада је пронађен само мали број знакова, урезаних на посудама и ћуповима за складиштење где су изгледа указивали на капацитет. Нису идентични хетитским хијероглифима (иако су могли утицати на њихов облик), осим хијероглифа пронађених на западном локалитету Алинтепеа, на којима је приметан јак новохетитски утицај (RLA 4:400-401). Да ли су знаци били једноставно коришћени као врста „трговачког брзописа“ у сврху означавања? Или представљају постојање алтернативног писма које је могло бити коришћено за писање на пропадљивим материјалима (cf. Хетитско царство, поглавље 56)? У овом тренутку докази су исувише ретки да би дозволили било какав закључак, осим да хијероглифско писмо очигледно није било коришћено да би се њиме исказивао другачији језик. У недостатку историјских информативних текстова из самог Урартуа, историчари се морају ослонити на асирска документа за праћење историје Урартуа. Асирске назнаке, обично у контексту ратова између две државе, пружају основу (преко синхронизама) за листу урартских краљева и приближну хронологију њихових владавина (табела 29). Такође нам дозвољавају, повремено, да се одредимо нешто од експанзије Урартуа западно и источно. Најинтересантнији и најважнији је детаљан приказ битке Саргона II из 714. са урартским краљем у северном Загросу, опис његовог марша око дела краљевства у близини језера Урмија (северозападни Иран), заузимање и пљачкање стратешки и култно важне урартске пограничне државе, Мусасир (Thureau-Dangin 1912). Саргонов опис, упркос војном фокусу и високопарној реторици, примаран је извор за добијање слике о урарт-
577
Сишри исшок
ском пејзажу. Неколико писама из његове владавине, која су написали асирски управници и престолонаследник, Сенахериб, препричавају извештаје и гласине добијене од избеглица и доушника који извештавају о унутрашњим приликама у држави Урарту. Дају нам летимичне погледе на озбиљне догађаје попут пораза који су Урартуу нанели Кимерци, после чега је уследила унутрашња побуна (Lanfranchi 1983; Lanfranchi и Parpola 1990). Табела 29. - Хронологија урартских краљева -
око око око око око
840. 825. 810. 785. 763.
Урарту
Асирија
Араму Сардури I (син Лутиприја) Ишпуини (син Сардурија I) Менуа (син Ишпуина) Аргишти I (син Менуе)
Шалманесер III Шалманесер III Шамши-Адад V Адад-нирари III Адад-нирари III Шалманесер IV Ашур-дан III Ашур-нирари V Тиглат-паласар III Тиглат-паласар III Шалманесер V Саргон II Саргон II Сенахериб Сенахериб Есархадон Ашурбанипал Ашурбанипал
- око 734.
Сардури II (син Аргиштија I)
-о к о 7 1 4 .
Руса I (син Сардурија II)
- око 685.
Аргишти II (син Русе I)
- око 645.
Руса II (син Аргиштија II)
? - око 635. (? - око 629. ? - око 601. ? - око 585.
Сардури III (син Русе II) Еримена) Руса III (син Еримене) Сардури IV (син Сардурија)
хронологија врло несигурна
Физичка околина Кључна одлика Урартуа, која објашњава неке од специфичних структура које су развијене и које су је учиниле отпорним на асирске војне нападе, јесте њена географија (Zimansky 1985). Територија старог Урартуа је било врло пространа - Зимански (1985) је проценио да се простирала на око 200 000 km2. Није сигурно да ли је читав простор у исто време директно контролисао урартски краљ - на промене контроле се можда морало рачунати. Три велика језера - Ван, Урмија и Серван - налазе се у Урартуу. Два највећа, Ван и Урмија, ограничених су економских потенцијала јер језеро Ван има висок проценат на-
578
Амели Курш
тријум-карбоната, док је језеро Урмија врло слано. Риболов је, стога, њихова једина економска вредност - језерске воде се нису могле користити за иригацију. Али насупрот овога морамо поставити чињеницу да је подручје било наводњавано мноштвом река из различитих извора, што је снабдевање водом за пољопривреду чинило релативно сигурном, сваки покушај непријатеља да блокира неке изворе воде никада није могао да резултира потпуним одсецањем потребне воде. Због високог, планинског карактера земље, број великих путева кроз њу је ограничен и многи од њих се буквално нису били проходни зими због дубоког снега. Ово је упечатљиво илустровано чињеницом да су, иако је Ван удаљен само око 130 km, ваздушним путем, северно од Ниниве (мање од половине раздаљине која одваја Ниниву од Вавилона), до похода директно на север ка Вану из Ниниве ретко је долазило због велике физичке препреке, тј. велики део године путеви су могли бити прекривени снегом и чак и када су били проходни стрмо планинско земљиште је буквално онемогућавало Асирце да се њима крећу возилима са точковима, која су носила опрему за опсаде. Као резултат, асирски напади на Урарту неизбежно су тежили да буду усмерени било са запада било са истока - заобилазни пут да се продре у срце земље на Вану, и ретко достигнуће. Обрадива земља је концентрисана у три главне области. Прво, источно и североисточно од језера Ван простире се узвишена, потенцијално веома плодна, равница. Биљке које споро сазревају траже наводњавање, али то није проблем јер постоји велики број планинских извора који се могу скренути у ову сврху и познато је да су урартски краљеви изградили величанствени канал да одводи воду у равницу. Додатна предност за земљораднике овде је да, пошто је приступ непријатељских војски отежан, равница прилично сигурна од ратних разарања. У области језера Урмија, која је на много мањој висини, немогуће је градити насеље и обрађивати земљу близу обале језера због промене нивоа воде, па је источна обала врло мочварна. Главна област за земљорадњу је западно и јужно од језера. Саргон, у приказу свог осмог похода (714.), слика живу слику збијених насеља на овом месту, велике количине жита складиштене у многим урартским центрима, велика крда стоке и развој виноградарства и воћњака, што су омогућиле шеме за наводњавање урартских владара. Трећа област лежи северно од реке Аракс, ширећи се ка језеру Севан. Ово је веома сува, ниска равница коју су заобилазиле велике снежне падавине типичне за друга места. То је такође без премца највећа равница на урартској територији. Али наводњавање није проблем јер постоји мноштво потока и извора воде који га обезбеђују.
Cuiapu исшок
579
Модел сточарства у Урартуу је онај са сезонским сеобама када се животиње склањају у објекте током оштрих, ледених зима. То је вероватно било слично систему који је описао Ксенофонт убрзо после 400; његова Anabaza садржи изванредан графички опис физичких и климатских потешкоћа области и пружа корисне додатне податке: Куће су биле грађене под земљом; улази су били попут бунара, али су се ширили према дну. Постојали су тунели ископани у земљи за животиње, док су људи силазили доле мердевинама. Унутар кућа су биле козе, овце, краве и живина са својим младима. Све ове животиње су храњене храном која је чувана унутар кућа. (Ксенофонт, Анабаза 4, 5) Крда би се лети разишла и растурила по брдским пашњацима. Ово би поново било у њихову корист у случају рата, који су обично вођепи у летњим месецима. Ова ограничења природне средине помогла су у обликовању Урартуа који је, упркос централизованој надградњи, задржао децентрализован систем производње и дистрибуције. Упркос сталним асирским војним нападима, првобитно одвојене кнежевине су се изгледа приближиле да начине Урартску државу. Постављена је мрежа утврђених центара, који су штитили њену раширену економску основу и чували њене стратешке путеве (Fobers 1983). Ово је ефикасно ограничавало штету коју су Асирци могли да нанесу.
Исшоријски оквир Тешко је доћи до нечег више од скелета оквира урартске историје. Узевши у обзир доступне изворе о догађајима које можемо реконструисати у њима неизбежно доминирају асирско-урартски односи. Владавина Шалманесера III (858-824) пружа први увид. Он се борио у Урартуу неколико пута; прво, против Арамуа, за којег је речено да је имао краљевске центре у Арзашкуну и Сугунији, касније против Сардурија, сина Лутиприја, чији је главни центар била Тушпа, тврђава у стени на језеру Ван. Ово сугерише да је у овом периоду дошло до неке врсте политичког померања: прво, Тушпа је изгледа тек тада постала важан церемонијални и краљевски центар; друго, владавина Сардурија (није потомак Арамуа) обележава почетак нове династије, која је доминирала Урартуом, без већих прекида, следећих две стотине година (Salvini 1986). Кључни елемент урартске државе и економије је приказан на великим бронзаним капијама храма Шалманесера III на
580
Амели Курш
локалитету Балавата (близу Нимруда, стр. 527). Приказано је како асирска војска пали тврђаве подигнуте на врховима планина, асирски војници обарају стабла воћа и односе, котрљајући их, огромне ћупове за складиштење. У исто време илустроване су страшне физичке препреке које су војници морали да превазиђу где асирски војници воде своје коње горе и доле по стрмим планинама. До позног деветог века, Урарту је чврсто контролисао своју јужну границу према Асирији и консолидовао је њено држање освајањем и изградњом локалних манаејанских центара у басену Урмије.3Докази долазе са археолошких локалитета: у Хасанлу (Dyson и Muscarella 1989) и Хафтаван Тепеу (Вигпеу 1969—70/1972—6; RLA 4: 39) где су локални манаејански градови били претворени у типичне урартске тврђаве. Велика урартска цитадела Бастам је такође основана отприлике у то време (Kroll 1972). Двојезични (урартски и акадски) натпис, постављен на данашњој граници између Ирана и Ирака, који изражава чврсту контролу Урартуа над Мусасиром (око 80 km североисточно од Ниниве), показује власт Урартуа на истоку још јасније: Када су Ишпуина, син Сардурија, моћног краља, краљ Шуре, краљ Биаине, господара града Тушпе и Менуа, син Ишпуине, дошли пред (бога) Халдија у град Ардини (Мусасир), изградили су светилиште за Халдија на путу(?). Ишпуини, син Сардурија, поставио је натпис испред светилишта. Донео је добро оружје, изврсна добра, донео је стегове од бакра, донео је каду од бакра, донео је х х, донео је много добара (и) сместио их на капијама Халдија. Дао их је Халдију господару за свој живот. Донео је 1112 грла стоке, 9020 коза и оваца које су слободно трчале и 12480 овнова за понуде. Када је Ишпуини, син Сардурија, моћног краља, краља Шуре, краља Биаине, господар града Тушпе, дошао пред Халдија у град Ардини, на Халдијеву заповест подигао је цитаделу(?). Речи ове заповести су постављене на путу на капијама Халдија. Као упозорење ономе ко уклони из Ардинија са капија Халдија добра, предузели су следеће мере: Када су Ишпуини, син Сардурија (и) Менуа, син Ишпуине, дошли пред Халдија у град Ардини, посветили су добра Халдију и рекли: „Ко год узме добра са капија Халдија ..., ко год проузрокује 3 „Манаеја" је општи израз којим се Асирци користе за мала краљевства у северном Загросу. Локалитет Хасанлу IV (јужно од језера Урмија) је пружио најважније доказе развоја и богате културе манаејанског града (Dyson 1964; 1965; Porada 1965, погл. IX).
Сшари исшок
581
да (их) неко други узме и не учини ништа(?), ко год их сакрије од владара,... ко год чује (да) је неко узео добра са капија Халдија за себе или је проузроковао да неко то уради, нека Халди збрише његово семе са земље! Ко год уклони овај натпис са свог места, ко год (га) поломи, ко год проузрокује да други (учини) такве ствари, ко год каже некоме:„иди, уништи га!“, нека Халди, Теишеба, Шивини, (и) богови града Ардинија избришу (његово) семе са земље. (Benedict 1961; van Loon u Veenhof 1983 [01]: 34—36) Други текстови показују да је Халди био главно божанство урартског пантеона, увек првоименовано у тројству са Теишебом (богом олује) и Шившшјем (богом сунца), који су заједно предводили многе богове овог подручја. Каснији текст Саргона (видети стр.), који описује пљачкање Мусасира и одношење огромних количина драгоцених добара из Халдијевог светилишта, такође указује да је ова мала погранична држава била велики култни центар овог најважнијег урартског божанства, који је често представљан како директно дарује урартским краљевима победу у рату. Наведени натпис садржи наговештаје о томе како су урартски краљеви могли, и јесу, управљали прикључивањем културно повезаних држава (RLA 5:568^-569). Урартски краљ је доделио себи улогу званичног патрона и скрбника локалних култова - постао је њихов главни доброчинитељ и заштитник, градови су тако зависили од добре воље Урартуа и били у обавези да узврате политичком подршком. После успешног ширења Урартуа у басен Урмије, краљеви су се окренули западу. Урартска западна освајања могла су почети под Менуом (око 810-785), али су најјасније документована за време владавине Аргиштија I и Сардурија II (између око 785. и око 734), обојица су оставили приказе у стилу анала описујући битке у региону. Аргишти I чак помиње борбе против Ашур-нирарија V из Асирије (754-745), оба краља описују своје победе у Малатји и Кумуху иза Еуфрата. Текст који говори о Сардуријевом рату из друге године његове владавине (752?) пронађен је исписан на страни литице која гледа на Еуфрат, у подножју урартске тврђаве (можда Тумешки, која се помиње у тексту): Халди је ишао напред, његово оружје је ударило Хиларуаду, сина Шахуа, краља мелићанске земље (Малатја/Мелид), потчинио га је Сардурију, сину Аргиште. Халди је моћан, Халдијево оружје је моћно. Сардури, син Аргиште, је иступио. На то је Сардури (рекао):
582
Амели Курш
„Еуфрат је био чисто место, није било краља који је одатле прешао овамо. Молио сам се Халдију господару, Теишеби, Шивини, боговима Урартуа за оно што сам од величине принчева желео. Богови су ме послушали, начинили су пут (за) мене. Прешао сам међу војницима пред Тумешком. Истог тог дана ишао сам напред у земљу. Јужно од Калаве, водио сам (их), дошао сам све до планинског венца Карниши северно од Мелитеје. Дошао сам до Мушанија иза Забше. Четрнаест тврђава и седамдесет градова сам освојио у једном дану. Тврђаве сам оборио, градове сам спалио. Узео сам педесет бојних кола. Из битке сам се вратио, опколио сам Саси, краљевски град Хиларуада, који је био утврђен, у бици сам га заузео. Добра, људе, жене одатле донео сам кући.“ На то је Сардури (рекао): „Ушао сам, наредио сам: Нека Мелетија буде опкољена! Хиларуада је дошао, пао је преда мном ничице, загрлио (ми) је ноге. Показао сам се милостив. Однео сам злато, сребро, добра као плен у Урарту донео сам. Њега сам држао под данком. Девет тврђава (одатле) сам уклонио (и) додао мојој земљи: Хазани, Јаурахи, Тумешки, Васини, Манинуи, Аруши, Кулбитарини, Таше (наиме) Таше Квере, Мелуиани. Халдијевом величином, Сардури, син Аргиште, је моћни краљ, велики краљ, краљ Урартуа, принц града Тушпе.“ На то је Сардури (рекао): „Онај који избрише ово што је написано, онај који га уништи, који га сакрије, ко учини да неко уради све то, ко каже: „иди, избриши!“ - нека Халди, Теишеба, Шивини (и) богови избришу њега (и) његову породицу иснод сунца. Неће му пружити склониште(?), ни божанско ни људско биће га неће пустити да иде било где“ (Konig 1965-7 бр. 104; van Loon 1974; van Loon u Veenhof 1983 [01]: 42-45) Походи на запад су успоставили јако урартско присуство које је трајало преко педесет година. Коначно га је умањио тек Тиглат-паласар III (744—727), који је поразио Сардурија и његове северносиријске и анадолијске поданике и савезнике у великој бици вођеној у Кумуху (Комагена) 742. године. Тип контроле коју су урартски краљеви установили илустрован је одељком који је наведен. Прво, неколико стратешких места је нападнуто, што је водило предаји локалног владара, он је потом поново успостављен на свој престо, али је био у обавези, од тада, да подржава урартског краља добрима и људством по потре-
Сишри UCUIOK
583
би; потом, неки центри дуж границе су одвојени од потчињене територије и прикључени Урартској држави што је умањило основу власти потчињеном владару. Даље, блага пораженог краља су била пренета у урартске центре и, коначно, његови људски ресурси су стално исцрпљивани депортацијама делова становништва, које је насељавано у Урартуу са циљем да увећа сељаштво, војне снаге и гарнизоне. Директна урартска власт се протезала до Еуфрата што је показано обимним налазима урартске керамике и рушевина урартске тврђаве која је надгледала прелаз Еуфрата код Изоглуа. У овај период се мора датовати урартска експанзија у северну област где се налазила велика, плодна равница Јеревана (око језера Севан). Прикључење овог подручја је обележено изградњом огромних тврђава (једна са краљевским именом) ради контролисања и управљања подручјем: Аргиштихинили (Армавир Блур) на Араксу и Еребуни на ободу данашњег Јеревана. Обе је основао Сардури II и текстови откривају да је Еребуни населило становништво депортовано из северне Сирије и Софене (RLA 5:158-161). Сардури II је такође доспео до северозападног подручја Кулхе (Колхида класичног периода), иако релеватни приказ даје утисак да је главно достигнуће (и можда циљ) био погранични упад пре него наметање урартске контроле. Чини се да се изненадан раст Урартуа окористио релативном слабошћу Асирије и недостатком похода у позном деветом и у првој половини осмог века. Асирска неактивност је дозволила Урартуу да изгради своју политичку и трговачку мрежу на штету Асирије - разумљива реакција на ширење Асирије у деветом веку, која је опколила Урарту. Обновљеном асирском агресијом у другој половини осмог века, две државе су дошле у насилан сукоб у северној Сирији и централној Анадолији, са једне, и у северном Загросу, са друге стране. Урартска власт је била опасна за Асирију у области западно од Еуфрата: Фригијско краљевство и Урарту су се изгледа борили за исту ствар неколико деценија, што је претило дазатвори Асирији приступ минералним наслагама и важним трговачким путевима. Слични фактори су вероватно деловали у области Загроса, овде су урартски интереси ишли ка југу и, заједно са Вавилонијом и Еламом, претили су да одсеку Асирији приступ главним путевима који повезују месопотамску равницу и иранску висораван. Ове околности су на крају одредиле асирску стратегију: наредних четрдесет и непгго година (видети поглавље 9ц), Асирци умањују урартску моћ на западним и источним ободима у покушају да ограниче њене активности. Врхунац ове стратегије је представљен осмим походом Саргона II714, чији је врхунац био пљачкање пограничне државе Мусасир.
584
Амели Курш
Фактор који је помогао Асирији да порази Урарту је био тај што је, у позном осмом веку, Урарту трпео од напада Кимераца. Тачан идентитет Кимераца и њихова кретања је изузетно тешко означити, али је вероватно да су били номадски ратници на коњима, слични Скитима (Rolle 1989; Lanfranchi 1990). Кимерци су били у могућности да у једном тренутку нанесу разоран пораз урартској војсци, што је резултирало унутрашњим и династичким хаосом (Lanfranchi 1983; Lanfranchi и Parpola 1990: xix-xx). Иако je Урарту очито претрпео неуспехе на неколико фронтова (Аргиштихинили на северу је изгледа исто био уништен отприлике у ово време), ефекти нису били дуготрајни и изгледа да су били ограниченог трајања. Важан западни урартски локалитет Алтинтепе је основан у седмом веку, можда као противтежа асирској контроли Малатије и Кумуха даље ка југу (Ozgii? 1967). Такође је постојала и обимна изградња у седмом веку у Бастаму на истоку. Веома се проширио за владавине Русе II (око 685-око 645) и епиграфски налази потврђују да власт Урартуа на истоку није попустила. Иако је Аргиштихинили био уништен пред крај осмог века и није био поновно изграђен, заменила га је масивна цитадела Теишебаина (Кармир Блур) близу Ербунија. Стога су сви губици у подручју Јеревана очигледно били привремене природе. На југу, Урарту и Асирија су изгледа дошле до чвршћег споразума око граница и политике пријатељских дипломатских односа (cf. Есархадонов поход на Шуприју, горе стр. 558) је заменила ранији модел војних непријатељстава између два моћна суседа: године 643. пре н.е. поменуто је урартско посланство које је посетило Ашурбанипалов двор. То је последњи сигуран помен Урартске државе - њена потоња историја је прекривена мраком. Године 609, вавилонски краљ Набопаласар (626-605; видети поглавље 9е; 11д) предузео је војне операције дуж урартске границе, вероватно као део своје стратегије да консолидује вавилонску контролу над старим Асирским царством. До 585, што знамо на основу Херодота (1,74), Међани су доминирали територијом до реке Халис, што указује да Урартска држава више није постојала. Никакви краљеви или локални владари Урартуа се не јављају на натпису Дарија I персијског који говори о великим побунама које су избиле против њега 522-521 (Бехистунски натпис; поглавље 13ц), иако су многе битке морале бити вођене на територији коју Персијанци сада називају „Јерменија“. Али како и када је Урарту опао или се распао потпуно је непознато и не може се реконструисати на основу малобројних извора. Нека имена краљева, који су уследили после Русе II, позната су са натписа, али је могуће да је неколико њих било савремено и да се јединство' земље распало (Kessler 1986). Историја подручја од 643. до тренутка када се поново појављује као ахеменидска сатрапија Јерменија је у овом тренутку непозната.
Сшари исшок
585
Ураршска држава Структуру Урартске државе је тешко одредити услед ограничених извора. Знамо веома мало о њеној административној организацији, иако су локалитети, посебно Кармир Блур и Бастам, открили постојање масивних центара који су могли да складиште огромне количине хране. Били су очито подигнути као део покушаја централне власти да обезбеди и контролише економски продуктивне и стратешке области (Fobers 1983). У исто време служили су као краљевске престонице и војна утврђења. Познајемо само неколико титула чиновника из урартских текстова, а лична имена су ретко посведочена. Асирски извештаји доушника о северној граници су од веће помоћи него ретки урартски документи, као, на пример, овде: Краљу, мом господару: твој слуга Ашур-ресува (асирски чиновник који се налазио у Курдистану). Нека је здрав краљ, мој господар! По питању Нараге, главног кројача, о којем сам писао краљу, мом господару: „Он и 20 његове сабраће „евнуха“ (видети дискусију на стр. 586) који су ковали заверу против краља су ухапшени“ - краљ Урартуа је сад ушао у Турушпу (тј. Тушпу) и испитивао их. Истерали су и убили остале људе умешане у заверу - 100 мушкараца, укључујући „евнухе“ и „брадате дворјане“. Урсене, заменик заповедника, брат Аблиукуне, је такође ухапшен у Турушпи. (SAA 5 бр. 91) Из извештаја се стиче утисак да се краљева пратња састојала од слугу и дворјана, наизглед организованих на сличан начин као на асирском двору. Такође постојали су високи војни чиновници, попут заповедника и његовог заменика. Друго, фрагментарно асирско писмо (SAA 5 бр. 93) показује да је постојао и „заповедник десног (крила)“, који је описан као члан краљевске породице. То сугерише да су (као што се може и очекивати) највише положаје држали људи блиско повезани са самим краљем. Дворско и војно племство повезано са краљем је вероватно чинило елиту чије су се елегантне куће и раскошни гробови налазили у области Вана и Алтинтепеа. Они су, вероватно, изражавали захтеве за неким од изврсних радова у металу по којима је Урарту био познат (van Loon 1966; Wartke 1990; Merhev 1991). Друго асирско писмо (SAA5 бр. 90) одражава постојање обласних управника, указујући да је Урарту био подељен на низ округа под локалним управницима, чији је главни задатак био да прикупљају и предводе локалне снаге у ратовима. Дуж ивица државе, ван провинцијских округа,
586
Амели Курш
лежале су мале, али стратешки и трговачки важне, државе под независним локалним владарима повезаних скупом политичких обавеза према урартском краљу. Монументални натписи представљају краља као јединог носиоца власти, којег надахњује и помаже му бог Халди. Понекад је описан као „краљ краљева“, владар над свим становницима Бие (локални израз за Урарту), управник и господар града Тушпе. Тушпа је изгледа, од самих почетака, била сматрана краљевским центром par excellence: неки од најдужих, очуваних краљевских натписа урезани су на тамошњим великим, каменим зидовима. Тушпа је била центар важних култова, а у њој су биле изграђене и раскошне одаје у стенама (чија функција није јасна) (Salvini 1986). Овде је такође вођена истрага о побуни против Русе II и извршена погубљења завереника (видети текст наведен на стр. 585). Краљевске резиденције су се вероватно налазиле по читавом краљевству и остаци раскошних зидних слика сугеришу начин на који су биле декорисане (Ozgii^ 1966). Изврсно резбарен намештај, познат из Урартуа, са умецима од бронзе и слоноваче вероватно је такође део редовне опреме палате. Краљ је обично био потомак свог претходника, веза која је често наглашавана на натписима. Можда је повремено долазило до одступања од идеалног модела: Саргон II је за Русу I рекао да је посветио статуу у храму у Мусасиру са натписом „са два коња и једним возачем кола, он (Руса) преузео је краљевску власт Урартуа у своје руке“ (TCL 3 ред 404). Ово наговепггава борбу за престо, и наизглед глатко наслеђе наглашавано на краљевским натписима вероватно замагљује знатне унутрашње размирице и надметања. Престолонаследник је играо важну улогу, као што показује натпис Ишпуине (стр. 580-581), пратећи краља у церемонијалним и политичким активностима. Када се у пометњи која је уследила после пораза од Кимераца мислило да је краљ био убијен, престолонаследника Мелартуа, на краљевску власт уздигли су војници у краљевском логору (SAA 5 бр. 90) - показујући да је обично учествовао у походима свог оца и да га је његов званични положај чинио аутоматским избором у случају изненадне смрти краља. Могуће је да су урартском краљу били поверени симболи краљевске власти по ступању на престо у неколико важних култних центара краљевства. Али ово је пуко нагађање, засновано на непотпуној напомени у извештају Саргона II из 714. где изгледа описује пограничну државу Мусасир као место где су урартски краљеви били на неки начин „крунисани“ (Zimansky 1985). Али одељак је нејасан и могућа су другатумачења (Kristensen 1988). Границе и путеви су увек били од великог значаја и стога су били обележавани краљевским стелама, као и краљевским тврђавама
Сшари исшок
587
са великим гарнизонима, постављеним на врховима који доминирају околним земљиштем. Са таквих уздигнућа напредовање непријатељских снага могло се надгледати и затим бакљама сигнализирати другим извиђачким постајама, као што је графички приказано код Саргона II. Тврђаве су пружале готово неосвојиво склониште становништву низијских градова који су се налазили у обрадивим равницама, иако су и они често (судећи према Саргоновим описима) били снажно опасани зидинама, са капијама и кулама, и окружени дубоким рововима. Добар део земље је био доступан преко краљевских пројеката канала, који су скретали сталне реке у равнице где је земљорадња великих размера, виноградарство и узгој воћа био изводљив. Изгледа да је такву земљу често задржавао сам краљ, или је давао члановима своје породице и пратње. Приказ Саргоновог похода 714. садржи препознатљив опис једног од краљевских подухвата наводњавања близу града Уле. Вреди га навести у целини: Канал који доводи текућу воду ископао је ,... учинио је да вода обилато тече као Еуфрат. Скренуо је ровове без броја из њиховог корита,... и тако учинио да поља буду наводњена ... учинио је да стабла воћа и винова лоза буду заливана као кишом; платани и друго дрвеће ... попут шуме учинио је да расте над околином као заштитни кров. И на својим необрађеним равницама, начинио је да се [чује] arahu песма - као бог подарио је својим људима дивну alalu песму (то су идиличне, сеоске песме). 300 магарећих товара семена жита учинио је да проклија на пољима жита у браздама. Област напуштене равнице је претворио у ливаде ... Претворио је у стаје за коње и крда, и допустио да читава ова неприступачна земља научи узгој камила... Палату, краљевско боравиште, изградио је за своје задовољство на обали канала, прекрио је гредама од чемпреса и учинио да лепо мирише. Тврђаву Сардихурда је подигао ради своје заштите на планини и војнике(?) за заштиту своје земље сместио је тамо. (:TCL 3 11. 203ff) После заузимања Уле и њене краљевске палате, Саргон је био импресиониран великим винским подрумима које је пронашао: Ушао сам у његове скривене винске подруме, и читаво тело чета Ашура је точило добро вино као речну воду цревима и кожним ведрима. (TCL 3 red 226) Слика идиличног пејзажа, просперитет који је створио и штитио краљ, упечатљива је у овим одељцима.
588
Лмели Курш
Упркос знатној количини археолошког материјала, тешко је дати прецизне податке о историји и организацији Урартуа. Али његова величина, трајање, његове сировине (бакар, сребро, гвожђе), његова плодност и пространи пашњаци, и његово велико материјално богатство служили су као корисан подсетник да је Асирија имала веома озбиљног, повремено претећег, супарника у јагми за ресурсима, трговачком контролом и политичком доминацијом. 106 Ф РИ ГИ ЈА И Л И Д И ЈА Ако је историја Урартуа тужно магловита, историју Фригије и Лидије је још теже детаљно пратити. Практично не постоје документи које можемо разумети. Уместо тога морамо се ослонити на спорадичне и случајне напомене у асирским изворима и известан број грчких приказа (посебно Херодот о Лидији, видети стр. 593). Археолошки материјал, као контраст, импресиван је (посебно за Фригију) и пружа летимичне погледе, на ова моћна, али слабо схваћена, краљевства.
Фригија Фригијска држава се изгледа развила у једном моменту током мрачног периода који је уследио после колапса Хетитског царства (око средине дванаестог века). Сматра се да је обухватала групе које су долазиле у област са запада (Тракија) и источне Анадолије. Њен главни политички центар био је Гордион (у области Анкаре) у Великој Фригији. Али до осмог века њена контрола се проширила на исток иза Халиса не би ли обухватила језгро раније хетитске државе (Богазкеј). Ово би могла бити област коју је насељавао народ називан „Мушки“ у асирским текстовима (Sevin 1991). Како су Асирци прво дошли у контакт са источним делом фригијске државе, користили су се именом Мушки за читаво краљевство. Грчка легенда је сачувала бледе одјеке о чувеном богатству краљевства у причи о „златном додиру краља Миде“ и за Миду је речено да је послао дарове у Делфе (Херодот 1,14), али је у суштини мало тога, осим имена Гордија и Адраста, сачувано у класичним изворима. Мида из грчких прича очито представља „краља Миту из Мушкија“ из асирских текстова позног осмог века (RLA 8: 271-273). Докле је досезала фригијска контрола, није познато. Налази керамике и натписи сугеришу да је допирала од подручја сланих језера,
Сшари исшок
589
до Кападокије. Најспектакуларнији су налази из самог Гордиона и величанствене исклесане фасаде од камена у неколико фригијских центара, попут „Мидиног града“. Особена фригијска културна карактеристика су велики тумули коришћени за краљевске и аристократске укопе, који подсећају на загробне хумке јужне Русије које потичу из другог миленијума. Највеће су из позног осмог века када је Фригија била на врхунцу моћи. Раскошно су изграђене са дрвеним гредама и опремљене знатним, али не раскошним, гробним понудама - предмете су чинили лепо оруђе од бронзе, пре него од племенитих метала (Young 1981) у једном великом ископу тумулом нађен је комплетан скелет мушкарца. Загробни намештај, величина и место укопа сугеришу да је у питању фригијски краљ, вероватно сам Мида. Користећи добро очувану лобању, форензичари су били у могућности да веродостојно реконструишу главу, тако да се црте лице овог великог владара сада могу видети (Prag 1989). Мале државе у јужној Кападокији су имале блиске везе са Фригијом, као што показују натписи, асирске белешке и налази фригијске керамике. Чини се да су посебно блиске везе биле између Фригије и Тијане (Тухана). Могуће је да такозвани „Црни камен Тијане“ представља фригијску верзију прокламације локалног краља исписану на стели новохетитским хијероглифима (САН Ш/2: 625-626). Ако је то тачно, он је важан доказ фригијске моћи. Овај исти владар, Варпалава из Тијане, такође је пратио изасланика краља Миде упућеног асирском управнику Киликије (SAA1 бр. 1, видети даље) када је фригијски краљ чинио понуде мира Саргону II, што, поново, истиче блиске везе између ове мале државе и Фригије. Такође је могуће да споменик у стени приказује Варпалаву како носи фригијску одећу (Boehemer 1973). Фригијске везе са новохетитским Кархемишем се одражавају у развоју иконографије фригијске богиње Матар Кубеле и снажном новохетитском утицају на фигуралне декорације пронађене близу Анкаре и у Гордиону (САНШЈ2:642). Фригијско интересовање за јужну Кападокију, чак и даље на југ и исток, Асирци су видели као политичку претњу и константно оптуживали мале државе да су на страни фригијског краља, Миде. Страхови Асирије вероватно нису били без основа, посебно када увидимо да је Кархемиш неко време такође имао везе са Урартуом - источним суседом и природним савезником Фригије.4 Фригијско-урартска коалиција је била стварна претња доминацији Асирије. Једно од највећих достигнућа Саргона II било је то што је 4 Isik 1987. говори о знатном урартском утицају на фригијску уметност у стени.
590
Лмели Курш
успео да разбије блиске везе између ове две моћне северне државе, што је живо илустровано изванредним писмом из Нимруда: Краљева реч Ашур-шару-у[суру] (управнику Кве/Киликије): Ја сам добро, Асирија је добро: може ти бити драго. По питању онога што си ми написао: „Гласник Миде, Фригијца, је дошао до мене, довевши ми 14 мушкараца из Квеа које је Урик (локални династ) послао у Урарту као изасланство“ - то је изузетно добро! Моји богови, Ашур, Шамаш, Бел и Набу су сада предузели акцију, и без битке [или би]ло чега, Фригијац нам је дао своју реч и постао наш саветник! По питању онога што си ми написао: „Нећу слати гласника Фригијцу без одобрења краља, мог господара!“ - сада ти пишем да ти (кажем) да не одбијаш свог гласника од фригијског присуства. Пиши му пријатељским изразима и стално слушај новости о њему, док не будем имао више времена. По питању онога што си ми написао: „Да ли да му пошаљем његове поданике као што је он мени послао поданике краља мог господара?“ - пошаљи му их да би нам био наклоњен. Било да је 100 његових људи или 10, пиши му овако: „Писао сам краљу мом господару о људима из Квеа које си ми послао, и он је био веома задовољан; и за узврат ми је написао [као што следи]: „Не задржавај нити једног Фригијца на свом двору, већ их пошаљи Миди [одмах?]““Тако по наредби краља мог господара шаљем ти (сада) о[ве] људе.“ По питању онога што си ми написао: „Гласник Урпале (Варпалаве, краља Тухане/Тијане, Кападокија) ми је дошао на аудијенцију са фригијским гласником“ - нека дође, и нека Ашур, Шамаш, Бел и Набу заповеде свим тим краљевима да ти бришу сандале својим брадама (тј. падањем ничице као формални поздрав)! По питању онога што си ми написао: „Килар (локални династ у Квеу) [је траж]ио од мене четири области, рекавши: „Пусти нек ми их дају“ - будеш ли их дао Килару, неће ли он постати једнак теби, и чиме би управљао као управник онда? Реци му следеће: „Раније, плашио си се Фригијца, али сада је Фригијац склопио мир са нама, стога чега се бојиш? Сада једи свој хлеб и пиј своју воду под занггитом краља, мог господара, и буди срећан. Не брини за Фригијца.14 По питању оног што си ми написао: „Урпала може [отићи?] од краља, мог господара, због чињенице да су народи Атуне (Тина, Кападокија) и Истуанде (у Кападокији) дошли и узели градове Бит-Паруте од њега“ - сада када је Фригијац склопио мир са на-
Сшари исшок
591
ма и шта од тада сви краљеви Табала (Кападокија) могу да ураде? Притиснућеш их са ове стране и Фригијац са оне стране тако да ћеш (за тили час) моћи да „пукнеш својим појасом“ по њима. Захваљујући мојим боговима Ашуру, Шамашу, Бел и Набуу, ова земља је сада изгажена под твојим ногама! Крећи се како те воља, ради шта мораш, скрати дугачке и продужи кратке(?) док не дођем и дам ти посао. (Крај писма се тиче других ствари.) (SAAl бр. 1) Вероватно је да су се, као резултат споразума између Асирије и Фригије, трговачке и културне везе између две државе појачале. Увозени предмети са истока пронађени у Гордиону можда то одражавају: међу њима је копча од слоноваче на коњској узди које се по стилу и техници може блиско упоредити са слоновачом Нимруда (иако није немогуће да је било увезено из северне Сирије нешто раније). Фригијски натписи још увек нису довољно добро растумачени (Brische и Lejeune 1984; САНШ/2:666-669). Обично се деле у две групе, „старофригијске“ и „новофригијске“. Старија група се може приписати периоду између осмог и трећег века, док се познија датује у римски период, после јаза од неколико векова. Писмо које се употребљава је алфабетско слично са неким раним грчким алфабетима. Оно о чему се расправља је одакле су Фригијци усвојили свој алфабет: северносиријски извор није немогућ, узимајући у обзир везе Фригијаца са неким новохетитским кнежевинама и потврђен јак феничански и арамејски утицај у Киликији, што је потврђено и на натписима (видети поглавља 86; 8ц). Али се чешће претпоставља да је писмо потекло од Грка, иако позни и постепени доказ за „хеленизацију“ у материјалној култури фригије - не пре 680/670 (САН III/2: 630-631) - мора бити узет у обзир. Класификација фригијског језика такође је проблематична и још увек није сигурно да ли припада индоевропској породици или не. Једина се чини неоспорним да нема блиских веза са старијим хетитским или лувијским језицима (САНШЈ2: 668-669). Негде у раном седмом веку фригијски центри су претрпели разарања, која познији грчки писци повезују са Кимерцима. Нема разлога да то доводимо у питање, посебно што постоји доказ да су Урарту, нешто раније, и Лидија, нешто касније, такође претрпели нападе ових народа. После разарања фригијски локалитети су поново изграђени потпуно у фригијском стилу. То указује да је некакво краљевство, вероватно јако ослабљено и умањено, преживело - претпоставка која је настала из Херодотовог казивања (1,35) о непрекинутом постојању фригијске краљевске куће све до шестог века. После ки-
592
Амели Kvpui
мерског пустошења Фригије, Лидија, далеко на запад и са центром у Сарду, развила је своју моћ и на крају, почела да доминира и Фригијом. Лидијска доминација се одражава у постепеном појављивању западноанадолијске и грчке керамике и других грчких елемената на фригијским локалитетима (САН III/2: 630-631; Schaus 1992).
Лидија Историја Лидије, са престоницом у Сарду, позната нам је из прича које се налазе у првој књизи Херодотове Историје (Херодот 1,6-94). Његов циљ је био да утврди како су мали грчки градови-државе дошли у сукоб са великим ахеменидским Персијским царством у позном шестом и петом веку. Стога је почео да проучава најближег моћног суседа Грка, на том простору пре Персијанаца. То је било Лидијско краљевство, што је за Грке представљало велику и изванредно богату, али и претећу државу. Бројне локалне грчке приче и подухвати су испреплетани у Херодотовој причи те је историјски садржај о лидијском логосу је заправо јако мали. Постоји дуга приповест о уздизању мермнадских краљева (почевши са Гигом, видети табелу 30) и подужи, делом морализаторски, опис владавине и пада последњег краља Лидије, Креза и други краљеви се ретко помињу. Херодот се превасходно усредсређује на искуство грчких градова vis-a-vis лидијских владара пгго је створило не уравнотежену процену историје и организације Лидије. Према мишљењу Херодота, постојала је дуговечна династија која је владала у Лидији, Хераклиди, чијег је последњег краља Кандаула, уклонио један од његових дворјана, Гиг, који је основао нову мермнадску лозу лидијских владара. Тачне дужине владавина, које Херодот даје са Мермнаде, омогућавају да се Гигово преузимање власти датује у рани седми век. Иако се мало од величанствености пре-ахеменидског Сарда, лидијске престонице, може назрети, систематска америчка ископавања (Hanfman 1983b) сугеришу да је насеље постало значајнији локалитет у своје време и пронађене су куће које су грубо савремене са Гиговом владавином. Тако је у раном седмом веку, после пада Фригије, Лидија почела да шири своју територију и контролу. Грчки градови на егејској обали су били нападнути, успостављена је власт над некима од њих и створене су везе са грчким светилиштима, попут Делфа, раскошним краљевским дедикацијама које су задивљавале Грке. Један извор богатства Лидије је било злато које се вадило из наноса реке Пактол, на чијим је обалама лежао Сард. Почело је да се искоришћава негде у ово време да би подржало експанзионистичку политику државе.
593
Сшари u c u i o k
Табела 30. - Анадолија око 740 - око 540: Хронологија Асирија/Вавилонија
Саргон II (721-705) Сенахериб (704-681) Есархадон (680-669) Ашурбанипал (668- око 631) Ашур-етел-илани (око 630-623?) Син-шар-ишкун (6227-612) Ашур-убалит III (611-609) Набопаласар (626-605) Небухаданезер II (604-562) Амел-Мардук (561-560) Нериглисар (559-556) Набонид (559-539)
Jluguja
Хераклидска династија
Фригија
Иран
Мида (738-696/5?)
Гиг (око 680-око 652) Ардис (око 652-око 630) Садијат (око 630-око 610) Кијаксар (625-585) Алијат (око 610-око 560) Астијаг (585-550)
Крез (око 560-540-те) Кир (II) Велики (559-539)
Али сам Гиг и његов син, Ардис, морали су да се суоче са непрекидним претњама Кимераца током периода од око двадесет година. У једном тренутку Кимерци су чак успели да спале Сард. У тој критичној ситуацији, лидијски краљ се обратио Ашурбанипалу асирском (668-око 630) за помоћ. Асирски монарх му је одобрио помоћ и, бар неко време, одржавани су пријатељски односи између две државе. Пријатељство је потврђено тиме што је Гиг послао кимерске ратне заробљенике у оковима Ашурабинпалу после победе над њима. Када су се Лиђани први пут обратили Асирцима, ови су били зачуђени необичношћу и удаљеношћу њиховог краљевства: ... његов (Гигов) јахач [је кренуо] да се распита за моје здравље. Стигао је до границе моје земље. Моји људи су га угледали, и питали га: „Ко си ти странче, ти, чије (земље) јахач никада није путовао до границе?“ Довели су га [...] у Пиниву, мој краљевски град,
594
Амели Курш
у моје присусгво. (Али од) свих језика истока и запада, над којима ми је бог Ашур дао контролу, није било тумача зањегов језик. Његов језик је стран, тако да се његове речи нису разумеле. (Cogan i Tadmor 1977: 68) Гиг је такође успоставио везе са независним Египтом под Псаметихом I (664-610; видети погл. 126) који се изнова уздизао. Изгледа да га је снабдео додатним војницима, укључујући вероватно Грке и Каријце. Какви су били односи између Карије и Лидије у овом тренутку није познато, иако позни извор (Плутарх, Quaestiones Graecae 45) говори да је један од локалних каријских династа, Арселис из Миласе, помогао Гигу у узурпацији престола. Напомена показује смер политичких савеза између лидијског двора и локалних елита суседних држава. Т акав закључак је потпомогнут чињеницом да је Ардисов наследник, Алијат, био ожењен Каријком (мајком последњег лидијског краља Креза, cf. Херодот 1,92) и Јоњанком. Херодотова слика Алијата је слика енергичног ујединитеља краљевства и агресивног експанзионисте. Његова опсада и заузимање грчког града Смирне (Херодот 1,16) археолошки је потврђена (САН III/2: 647-648). Он је био тај који је дефинитивно проширио лидијску власт на Фригију где је изграђена масивна тврђава у Гордиону (Hanfman 1983a: 71). То га је довело у сукоб са новом силом, Медијом (видети поглавља 9е; 136), која је полагала право на територију Кападокије. Рат између две силе се одужио на шест година и завршио се маја 585. у време помрачења Сунца, што су борци схватили као лоше знамење (Херодот 1,74). У склапању мира између две стране посредовали су владар Киликије и вавилонски краљ. Мир је запечаћен браком између Алијатове кћери, Аријене, и сина међанског владара, Астијага. Крез, Алијатов наследник, пожњео је награде за ратове свог претходника. Под његовом владавином је читава Анадолија западно од Халиса, осим Карије и Ликије, била директно или индиректно потчињена Лидији. На југоистоку краљевство се граничило са северном Киликијом, која је дошла под вавилонску контролу 556. (АВС бр. 6). На западу, успостављени су пријатељски односи са јонским острвљанима. Према Херодоту, Крез је основао савез уперен против растуће моћи 4)]. СаПерсије [чији је краљ, Кир, освојио Медију 550. (АВС бр. 7, ii 1— вез је обухватао Вавилонију, Египат и Спарту. Крез је, наравно, био повезан преко своје сестре са пораженим међанским краљем. Лидија је била на врхунцу моћи. Грци су се сјатили на Крезовом двору. Према Херодоту (1,29), углавном су били софисти, укључујући и чувеног атинског законодавца, песника и мудраца, Солона. Врло је вероватно да би тако богати заштитник привукао и занатлије. Свакако величанствени Крезови поклони Делфима (Херодот 1,50-51) обухватали су огромну
Сшари исшок
595
сребрну посуду, за коју је речено да је израдио Теодор са Самоса (cf. сребрну посуду са завареним гвозденим постољем које је посветио Алијат и за коју је речено да ју је начинио Глаук са Хиоса, Херодот I, 25). Али културни утицаји вероватно нису ишли само у једном правцу. Крез је знатно допринео поновној изградњи Артемидиног храма у Ефесу, обезбеђујући бројне величанстоене стубове (Херодот 1,92) - народност каменорезаца није позната.5За неколико малих предмета од слоноваче из Ефеса ( САН III том табли: 286-287) сматра се да представљају примере „лидијског“ стила, иако га је дефинисти и одвајати од „грчког“ тешко (САНШИ: 654-655). Неке зидне слике из гробница раног шестог века из фригијско-лидијске области и изврсна керамика лидијског стила са животињским фризовима (C4#III/2:650) пружају наговештаје који указују на софистикацију анадолијског уметничког стваралаштва. На карско-грчком локалитету Ефеса, где се налазио центар важног хеленистичког култа, који је имао анадолијске и грчке одлике. Постоји јасне назнаке да су се уметнички стилови и традиција занатства мешали. Несрећа је што није пронађено више трагова овог великог периода лидијске историје, иако можемо разазнати њену величанственост у америчким ископавањима у Сарду (Ramage 1987). Постоје неке сличности са Фригијом у погледу коришћења тумула (у Бинтепи) за укопе, укључујући и краљевске (на пример, велики тумул Алијата и могуће „Гигова гробница“), али такође постоје и формалне разлике. Али, за разлику од фригијских гробница, све до сада отворене лидијске гробнице су биле опљачкане, тако да су несумњиво предивне загробне понуде, које су некада имале, нестале. Сард је обухватао акропољ са палатом, смештен на северним падинама Тмола (Боз Даг), који је доминирао над доњим градом опасаним зидинама и равницом Хермоса. Био је чвориште на путевима исток-запад и простране равнице које су биле пољопривредно богате. Низ планину Тмол је текла притока Хермоса, река Пактол, која је испирала и наносила електрум, мешавину злата и сребра, којом су се први користили мермнадски краљеви, за добијање злата. Коришћен је за израду првог кованог новца. Злато се прерађивало у Сарду близу главног пута север-југ. Овде је, такође, лежао велики Артемидин храм. Богиња је вероватно представљала форму лидијске Кубабе, повезане са фригијском Матар Кубелом. Тржница је такође била у овој области. Из Херодотовог описа (V, 101), види се да су се многе куће биле изграђене од трске и имале кровове од сламе. Археолошки докази, насупрот томе, показују да су рано у шестом веку, простране куће, које је настањивао богатији део становништва, покривене цреповима и декорисане фризовима од ^ Неке од основа Крезових статуа се могу видети у Британском музеју.
596
Амели Курш
теракоте, чиниле део градског пејзажа (Hanfman 1983a: 69-72). У томе се огледа све веће богатство којим управљају лидијски владари после пораста њихове моћи. Мало се зна о политичкој структури Лидије. Дворски историчар краља Херода и филозоф, Никола из Дамаска, који се користио бројним ранијим локалним историјама, рекао је да је престолонаследник био управник области Адрамитион, у Троади (FGrH 90 F65). Могуће је да су Фригијом владали локални краљеви потчињени Лидији, док су грчки градови свакако задржали своје локалне управе упркос потчињавању лидијској власти. Друштвено-културни аспекти Лидије су такође слабо познати. Постоје наговештаји да се лав симболично повезивао са краљевском влашћу, што би објаснило коришћење лава на аверсу на лидијским новчићима. Вероватно натпис ,,walwi“ што, како је сугерисано, значи „лав“ на лидијском (Wallace 1988). Такође је могуће да се развијало посебно краљевско уметничко стваралаштво (САН III/2: 650). Лидијски језик је посведочен више од фригијског на натписима од шестог до четвртог века; имао је сличан алфабет (иако су постојале локалне варијанте). Лидијски је очито повезан са старијом хетитско-лувијском групом језика (видети поглавље 56), али број текстова још није довољан да допусти потпуно разумевање (RLA 7:186). У Сарду је у годинама између 1961. и 1970. дошло до интересантног открића: пронађено је око тридесет складишта артефаката у резиденцијалним и трговачким областима града. Свако складиште је обухватало четири керамичке посуде - једноручни крчаг, мали бокал, дубока шоља и плитак суд - и гвоздени нож, сваки крчаг је садржао остатке скелета штенета. У пажљивом проучавању ових налаза (Greenwalt 1976), убедљиво је разматрано да су ово остаци ритуалних оброка понуђених лидијском богу или хероју, коме су пси били посебно важни. Идентитет бога није сигуран, али је можда у питању Кандаулас, чије су име класични писци повезивали са значењем „давитељ кучића“. Још су загонетније могуће прилике у којима су се ови ритуални оброци јели. Ако су се дешавали редовно, зашто нема више остатака и зашто се не протежу током дужег периода? По мишљењу истраживача Сарда, Хафмана, мора бити да се ритуал изводио у случају посебне кризе, за коју сматра да је могла бити персијска опсада Сарда четрдесетих година шестог века (Hanfman 1983a: 96). Персијска победа над Крезом је означила крај лидијске независности и њене династије, али је Сард постао престоница најважније северозападне ахеменидске провинције и лидијска култура и језик су наставили да цветају. Сард је остао један од највећих градова античког света у вековима који су долазили.
597
Сшари исшок
11. ВАВИЛОНИЈА око 900-539. И аУ В О Д Период од око 900. до 539. у јужној Месопотамији можемо поделити на неколико фаза: највећи део деветог века је време опоравка и релативне стабилности (бар колико можемо рећи). Позни девети век и највећи део осмог су обележили озбиљни политички немири, што се завршило асирском инвазијом и освајањем. Највећи део седмог века, Вавилонија је била чврсто под асирском доминацијом, све док је Набополасар (626-605) није ослободио (видети поглавље 9е) и основао Нововавилонско царство. Коначно, од 605. до 539. Вавилонија је контролисала царство које се могло поредити са асирском државом све док њеног последњег краља, Набонида, није поразио Кир Велики персијски. Пре но што скицирамо историјске догађаје, морамо узети у обзир изворе и шири политички пејзаж.
Извори Извори који осветљавају променљиву судбину Вавилоније између 900. и 539. неједнако су распоређени по периодима. Правило вавилонских краљевских натписа, за разлику од асирских, јесте да наглашавају готово искључиво побожне грађевинске радове краљева, а не описују у детаље њихова војна достигнућа. Ово важи чак и за бројне друге текстове великих краљева ратника Нововавилонског царства, које је наследило Новоасирско крајем седмог века (око 610-539): Набополасара, Небухаднезара II, Нериглисара и Набонида (Langdon 1912; видети такође Berger 1973). Један резултат је да се велики део вавилонске историје реконструише на основу асирских исказа, који дају само делимичну слику. На срећу, велика Вавилонска хроника (видети стр. 499), која почиње 744. годином, пружа непроцењив оквир догађаја, иако серија није у потпуности сачувана (АВС бр. 1-7) и њени подаци су често веома сажети. Савремени документи повезани са друштвеним и економским питањима су, уопштено говорећи, малобројни у периоду од деветог до седмог века (Brinkman 1968; 1984a; Brinkman и Kennedy 1983; 1986), али знатни од тада преко персијског освајања Вавилона 539. све до раног петог века (Dandamaev 1984; 1990; CAHIV поглавље За). Знатан број су приватни текстови из Вавилона укључујући архив истакнуте 'банкарске’ породице, Егиби, који су деловали у Вавилонији и ван ње
598
Амели Курш
од позног седмог века до краја шестог века (Weingort 1939; Ungnad 1941-4; такође Shiff 1987; Wunsch 1993). Али мноштво текстова потиче из архива два вавилонска храма: архив Еане, великог светилишта Иштар у Уруку, највећи је и најбоље проучен; други долази из важног Шамашевог храма у Сипару и знатно је слабије анализиран (San Nicolo 1941; MacGinnis 1991). Хронолошки распон архива је, грубо, шест векова. Један аспект вавилонске државе, који је слабо представљен документима, јесте централна власт. За Вавилонију не постоји ништа налик богатој колекцији краљевске преписке која осветљава рад Асирског царства. Једини изузетак је неколико текстова повезаних са питањем следовања на вавилонском двору у раном шестом веку (Weidner 1939). Али, у архивима Кујунџика и Нимруда (осми и седми век, видети стр. 523) постоје писма која су вавилонске заједнице, појединци, управници храмова и асирски чиновници стационирани у Вавилонији писали асирском краљу (или обрнуто). Она бацају светло на вавилонски одговор на асирску политичку интервенцију и потом доминацију. Други важан извор је Синхронистичка историја (АВС бр. 21; видети стр. 513), која даје генерално непријатељску слику Вавилоније спрам Асирије. Али, у недостатку других сведочанстава за девети и рани осми век, говори нам о неким важним догађајима. Још један извор, који допуњава наш материјал, посебно околности које су довеле Небухаднезара II до уништења јерусалимског храма и нестанка краљевства Јудеје 587, јесте Стари завет. Пружа увид у нововавилонску империјалну политику, која је иначе ретко посведочена. Археолошких остатака из времена пре Нововавилонског царства (610-539) је мало јер су нововавилонски владари, посебно Небухаднезар II (604-562), многе вавилонске градове опсежно дограђивали. Вавилон је најупечатљивији примертога: масивна капија Иштар (данас у Берлину) и предивно поплочан процесијски пут, декорисан изванредним плаво и златно глазираним опекама и рељефима у опеци, мора се рангирати као једно од најлепших археолошких открића икада (Strommenger и Hirmer 1965 [0M] табла XLIV). Остаци насеља сугеришу да је, од деветог до седмог века, Вавилонија доживела опадање у броју великих центара, повећање сеоских насеља у неким областима и опште опадање у густини насељености (Adams 1981). Али потпуна анализа налаза је још потребна, такође су изречене и неке критике на методе достизања резултата (Brinkman 19846). Да резимирамо: историја Вавилоније између око 900. и 745. је врло слабо документована. Између 744. и двадесетих година седмог века, вавилонске хронике и асирски документи нам дају много бољу слику прилика у земљи. Коначно, време од око 610. до 539, када је Ва-
Сшари исшок
599
вилонија била велико царство, пре пада под Персијанце, најбоље је документовано - дуги краљевски натписи, неколико хроника, богатство пословних текстова и многи остаци импресивних грађевина.
Становништво Вавилоније Одлика од суштинског значаја за разумевање историје Вавилоније у овом периоду је чињеница да је коегзистирало неколико различитих група и модела политичког организовања. Прво, постојала су халдејска племена: три највећа су држала простране појасеве племенске територије, укључујући центре описане у асирским текстовима као ’краљевски градови’. Били су утврђени зидинама и њихове палате су биле испуњене знатним количинама трговином стеченог богатства, попут слоноваче, злата и егзотичног дрвета. Мириси, из јужне Арабије, вероватно су били још један предмет којим се трговало преко халдејске територије. Имена и локације главних халдејских племена била су: а) Бит Дакури, у области јужно од Вавилона; б) Бит Амукани, на доњем Еуфрату изнад Урука; в) Бит Јакин, без премца најмоћније, налазило се грубо одређено у области 'Приморске земље’, тј. на територији око старог града Ура и мочварној области на истоку (RLA VII6-10). Осим халдејских племена (али готово сасвим сигурно етнички неповезани са њима, видети, поглавље 86), постојао је огроман број малих племенских група Арамејаца (потврђено је око четрдесет племенских имена) који су живели у малим насељима. Нису били политички уједињени и изгледа да су се бавили тек нечим више од земљорадње за издржавање. Арамејаца је највише било на југу, близу еламске границе и источно од Тигра - врло далеко од главних вавилонских градова, иако су Арамејци понекад упадом на богата поља становника вавилонских градова, можда принуђени глађу на то. Ове неасимиловане халдејске и арамејске групе живеле су присно са старим, традиционалним градским заједницама - усмерене на своја велика светилишта, са сопственом градском администрацијом, али потчињене краљу у Вавилону. Главна област сукоба између Вавилоније и Асирије је било подручје око реке Дијале, где је пролазио важан пут од иранске висоравни. Друго место где су се интереси обе земље могли сударити био је северозапад где, тик изван Рапикуа (низводно од данашњегХита), лежи богата држава Суху. Везе између Сухуа и Вавилоније изгледа биле су блиске. Вавилоњани су давали војну помоћ Суху, с времена на време, знатно богатство Суха указује да је имао трговачке везе са Вавилонијом преко које су ишли главни путеви. Могуће да је такође од значаја чињеница да су локални владари Суха носили акадска имена (Ismail et al. 1983; Cavigneaux и Ismail 1990).
600
Амели Курш
116 ОКО 900-705.
Сарадња и сукоб: Вавилонија и Асирија око 900-747 Девети век у Вавилонији је био обележен умереним опоравком после страшних проблема у претходних стотину педесет и више година. Династија је била стабилна у поређењу са претходним периодом и мировни споразум, који је са Асиријом био склопљен (видети стр. 598), био је потврђен после похода Шалманесера III ради помоћи вавилонском краљу да поврати свој престо (851). Табела 31. -Вавилонска хронологија: око 900-605. Набу-шума-укин I
око 895.
Набу-апла-идина Мардук-закир-шуми I
око 870. око 845- 819.
Мардук-баласу-икби Баба-аха-идина (5 непознатих краљева) Нинурта-апла-х Мардук-бел-зери Мардук-апла-усур Ериба-Мардук Набу-шума-ишкун Набу-насир Набу-надин-зери Набу-шума-укин II Набу-мукин-зери Тиглат-пилесер III
око 818-813. 812.
Мардук-апла-идина II Саргон II
Адад-нирари II Тукулти-Нинурта II Ашур-насир-пал II Шалманесер III Шамши-Адад V
911-891. 890-884. 883-859. 858-824. 823-811.
Адад-нирари III
810-783.
Шалманесер IV
782-773.
око 770. Ашур-дан III око 760-748. Ашур-нирари V 747-734. Тиглат-пилесар 1П 733-732. 732. 731-729. [728-91 (= ’Пулу’) Шалманесер V 726-722 (=’Улулају’) 721-710. Саргон II [709-705] Сенахериб [704-703] 703-689.
772-755. 754-745. 744-727.
721-705.
704-681. Сенахериб 6 краљева: асирски намесници и вавилонски побуњеници [званични вавилонски извори: ’нема краља’ 688—681] Есархадон 680-669. 668-667. Ашурбанипал 668-631(?) Шамаш-шум-укин 667-648. (Ашурбанипалов брат) Кандалану 647-627. (Ашурбанипалов намесник) Једна година без краља 627-626. [политичка и династичка пометња у Набополасар 626-605. Асирији; пораз; пад око 609/608.]
Сшари исшок
601
Предиван текст оснивања слави Набу-апла-идиново преобликовање божанске представе Шамаша (око 870 (табела 31), Кинг 1912. бр. XXXVI) која је пратила нову задужбину храма у Сипару - сигуран знак повратка у политичку нормалу. Због савеза између Вавилоније и Асирије, Вавилоњани су помогли Шамши-Ададу V да се попне на асирски престо после Шалманесера III (823; видети стр. 506). Неколико година касније (814?), међутим, у Вавилонији су се јавили политички проблеми и Шамши-Адад V је, када је дошао ред на њега да испоштује споразум, кренуо у Вавилонију. Ситуација мора да је била веома озбиљна јер асирска интервенција није успела да донесе прихватљиво решење. Шамши-Адад V је, стога, Вавилонију сматрао непријатељском земљом, заузео је Дур Папсукал и Дер (источно од Тигра), богови овог другог су одведени и вавилонски краљ, Баба-ахаидина, био је заробљен (812). Јасно је да је асирски краљ опустошио увек побуњену североисточну област. Али је ишао и даље и на неко време преузео титулу 'краља Сумера и Акада’, што сугерише да је полагао право на неку врсту сизеренства, изгледа да је такође прикупљао порез у неким вавилонским градовима. Детаљи о периоду који је уследио после упада Шамши-Адада V су конфузни и нејасни. Вавилонске државице су биле у таквом хаосу да је за извесно време чак и редослед вавилонских краљева непознат и један документ је датован: ’година пета, без краља’. Адад-нирари III из Асирије (810-783), наследник анархије коју је створио Шамши-Адад V, покушао је да нормализује ситуацију политичким реконструисањем земље. То је попримило облик неке врсте култне доградње и повратка депортованих људи. Ипак, чини се да су северни вавилонски градови наставили de facto да буду под директном асирском контролом, што показује овај навод у Синхронистичкој историји: Довео је [назад] отете људе [и?] наметнуо им приход, редовне прилоге (и) следовање јечма. Народи Асирије (и) Кардунијаша (тј. Вавилона) су били уједињени. (АВС br. 21 iv 19-21) Оно што такође доказује асирски суверенитет јесте да су становници Вавилона, Борсипе и Куте слали асирском краљу ’остатке’ божанских оброка, који су обично нуђени само вавилонском владару. Шта више, Адад-нирари III је слао понуде вавилонским светилиштима као што би то локални владар могао чинити. Ова ситуација делотворне асирске власти над северном Вавилонијом је представљена асироцентричном Синхронистичком историјом, која се завршава у овом тренутку, као што је добро и правично за Вавилонију:
602
Амели Курш
Нека каснији принц, који жели да достигне славу у Акаду (тј. Вавилонији) пише о јунаштву [својих] победа. [Нека ce] стално [окреће?] баш овој стели (и) [гледа у њу?] да не било заборављено. Н ека... везир води рачуна о ономе што је (тамо) [написано?]. Нека се похвале Асирији изговарају за[увек]. Нека се о злочину Сумера и Акада прича на све четири стране (света). (АВС br. 21 iv 23-30) Један резултат асирске доминације на северу земље је да се језгро политичке активности унутар Вавилоније преместило са севера на југ и да су халдејске вође постепено директно улазиле у вавилонску политику. Када је Адад-нирари III умро и Асирија ушла у период релативне немоћи, Халдејац из Бит Јакуна, Ериба-Мардук (око 770) успешно се попео на вавилонски престо. Био је у могућности да успостави умерену контролу над земљом, поново успостављајући власт над облашћу Дијале и спречавајући арамејске упаде на градску земљу. Време релативног мира је изгледа уследило, иако Ериба-Мардук није могао да учини халдејску власт на престолу трајном одликом вавилонске политике.
Асирско освајање Вавилоније: 747-705. Са владавином Набу-насира (747-734) можемо прикупити нешто више података уз помоћ Вавилонске хронике (АВС бр. 1). У раном периоду своје владавине, Тиглат-пилесер III из Асирије (744-727) преузео је контролу на спорним источним подручјем Тигар-Дијала и консолидовао своје освајање улазећи даље у Вавилонију да прикупи данак од халдејских племена и да искаже дубоко поштовање у једном од великих вавилонских храмова у Хурсагкалами (близу Киша). Иако је полагао право на титулу ’краља Сумера и Акада’, изгледа да је то одржавало пуко формално, иако потенцијално значајно, право за гарантовање политичког status quo-a у Вавилонији. Упркос изгледу мира и контроле централне власти, постоје наговештаји да је комуникација између различитих делова земље била тешка. Поправке на светилишту празника Нове године у Уруку, на пример, морале су предузети локалне власти јер краљ није имао ни ресурса, вероватно ни довољно контроле да изведе такве грађевинске радове, што је обично била једна од најважнијих краљевских дужности: Усур-амаси (богиња повезана са Уруком), узвишеној госпи, која даје (пророчке) пресуде земљи, која одлучује за небеса и доњи свет, кћер Адада, Мардукова вољена, чији је свет непроменљив.
Cuiapu исшок
603
Akitu-храм (храм празника Нове године) - који је давно постао
стар, чије је име заборављено, и који стоји у рушевинама - његови су се зидови срушили и његови темељи урушили; његови обриси су заборављени и његов облик промењен. Ни краљ ни начелник (qlpu), нити великодостојник (rubu) нити владар града (bel ali) нису обратили пажњу да изведу овај задатак и обнове акиту-х рам. Коначно, Бел-ибни и Набу-зера-ушабши, синови Булута из Урука, су обратили пажњу на извођење овог задатка и изградили одају чистог обиља за богињу. Због тога, када Усурамасу, узвишена госпа, уђе радосно у свој акиту-храм и када седне високо у пребивалишту свог величанства, нека стално окреће своју блиставу светлост на Бел-ибнија и Набу-зера-ушабшија; и нека продужи њихове дане. Изградили су изнова акиту-х рам да продуже своје дане, да одрже своје животе, да осигурају добробит својих потомака, да одбију болести (од себе). (Датум) Година пета, Набу-насир, краљ Вавилона (тј 743.). У присуству Набу-мукин-зерија, сина Набу-апкал-илија, 'вицекраља’ (шаканаку) KUR.UG.UD.KI (неидентификовано место). (Документ) којим Арад-Нана, син Анамуа(?), шангу Урука ... (Brinkman 1969) Одсуство улоге краља у овом документу је наглашено: ни краљ ни било који други припадник централне власти није био спреман да предузме очајнички потребне оправке, два имућна локална становника су уместо њих поднела терет. Нису извели радове као одраз верности краљу (како се могло предпоставити; А. Falkenstein, Topographie vort Uruk (Leipzig 1941): 4-8), већ су призвали божански благослов само на себе као једине доброчинитеље града. Ипак, формула датовања у тексту показује да је владавина Набу-насира била призната и у Уруку. Показатељ Набу-насировог релативног (иако ограниченог) успеха као краља јесте да га је наследио његов син, Набу-надин-зери (733-732). Али се анархија у позадини одражава чињеницом да је потоњег убио, мање од две године касније, један од његових провинцијских управника, Набу-шума-укин II (732). За узврат, њега је брзо уклонио владар халдејског племена Амукану, Набу-мукин-зери (731-729), који је очито био у могућности да искористи нестабилну ситуацију. Ово халдејско преузимање престолаје дозволило Асирији да појача своје мешање у унутрашње вавилонске ствари. Асирску интервенцију сада осветљавају нека писма из Нимруда (Saggs 1955). Асирци су били у могућности да успоставе војно контролну и организациону тачку у северној Вавилонији одакле су могли да покрећу своје офанзиве, почевши од 731. Ток догађаја је тешко расплести у потпуности, али
604
Амели Курш
неке области и градови, укључујући арамејске групе, изгледа били су пријатељски према асирским снагама и једно писмо (NL1; наведено на стр. 520) сугерише да је Набу-муки-зеријева власт над градом Вавилоном била прилично уздрмана. Тиглат-пилесер III је на крају тријумфовао, одвојио је још више асирске групе источно од Тигра, припајајући их асирској провинцији Арафи и наметнуо је потчињавање Халдејаца. Владар најјужнијег племена, Бит Јакина, потомак Ериба-Мардука, Мардук-апла-идина (библијски Веродах-валадан (Меродах-баладан), ДруГа књта о идревима: 20,12) формално је признао Тиглат-пилесерово господарство и понудио краљевске дарове (Leemans 1944-8:441-443). После асирске победе над Набу-мукин-зеријем, Тиглат-пилесер III се формално прогласио краљем Вавилоније и наредне две године (729-727) прославио симболички важан празник Нове године у Вавилону (Black 1981; Kuhrt 1987). Комбинујући положај краља Асирије са вавилонском краљевском влашћу, наследио га је његов син и наследник, Шалманесер V (726-722). Врло се мало зна како је тачно била организована ова ’двојна монархија’, али доступни документи показују да су оба асирска краља била сигурно убрајана у владаре Вавилоније. У вавилонским листама краљева и хроникама, називани су прилично чудним именима: ’Пул(у)’ (видети такође Д руга књига о иаревима, 15:19; Прва књта дневника, 5:26) и ’Улулају\ разлози за то остају нејасни (Brinkman 1968).1 Узурпацијом асирског престола Саргона II (721-705), асирско уређење вавилонских прилика је претрпело неуспех. Марук-апла-идина из Бит Јакина је искористио прилику, са својим савезником, еламским краљем, да одвоји Вавилонију од асирске контроле. Вођена је велика битка 720. на Деру, у којој је асирска војска поражена. Иако је Мардук-апла-идина тврдио да је извојевао победу, трезвена Вавилонска хроника разјашњава да је он на сцену стигао прекасно и да су победници заправо еламске снаге (АВС бр. 1 i 33-37). Асирски неуспех је Саргону II био довољан да се помири са губитком Вавилоније наредних десет година и прихвати Мардук-апла-идина за вавилонског суверена, постојали су чак и трговачки уговори између Бит Јакина и Асирије (Durand 1979; Dalley и Postgate 1984 бр. 79-81 и стр. 16). Нови халдејски владар Вавилоније намучио се да би постао прихватљив свим становницима старих градова штитећи (или обнављајући) њихове традиционалне привилегије, враћајући (или додељујући) поља градским заједницама и предивним храмовима. Такође 1 Пул је можда хипокористика од Тиглат-паласар; Улулају ['рођен (месеца) Елула’] можда је било краљево лично име.
Сшари исшок
605
је представљао себе као оног кога је Мардук изабрао за краљевску власт из целог света, након што је Мардук у бесу напустио Вавилонију (Leemans 1944—8: 444-448). Ово се вероватно односи на асирску власт над Вавилонијом, коју је Мардук-апла-идина уништио и служило је као оправдање за његово преузимање престола, на који, упркос свему, није имао стварно право. Мардук-апла-идиново оправдавајуће самопредстављање чини увод поклона у земљи [исписаног на изврсно исклесаном кудуру (граничном камену)], који је Мардук-апла-идина дао обласном управнику (šakin temi) Вавилона. Сведоци печаћења дара наведени пред крај текста показују део административног система Вавилоније у ово време. Јављају се припадници краљевског двора, попут престолонаследника, гласника палате и главног писара и провинцијски управник и обласни управници Куте и Борсипе, градоначелник (hazanu) Вавилона и главни управник (šatamu) Есагиле, главног светилипгга Мардука у Вавилону. Присуство ових чиновника сугерише да је основна структура градских институција, као и централне управе, преживела период хаоса и анархије. Нема доказа супротстављања владавини Мардук-апла-идине II међу градским становништво Вавилоније. Али морамо имати на уму да извори не припадају категорији која дозвољава летимичан поглед на раздоре и отпор. Када је Саргон II поново освојио Вавилонију после 710. и протерао Мардук-апла-идину II у избеглиштво у Елам, и сам се такође представљао као божански одабран владар, којег је вавилонско становништво позвало да буде краљ. Ипак, знамо да је Саргон, заправо, морао да се бори жестоко и упорно да би истерао Мардук-апла-идина, укључујући и опседање у његовом племенском центру Дур-Јакину, и да је знатно оштетио економију подручја посекавши воћњаке урми. Саргон је усвојио политику својих претходника, поставши формално краљ Вавилоније и лично учествовао неколико пута у новогодишњим празницима да ојача (можда невољну) подршку међу водећим групама градских становника.2 Одржавањем своје политике помирења, Саргон је такође потврдио традиционалне привилегије, као што је и његов поражени непријатељ учинио неколико година раније. Поновним освајањем Вавилоније Асирци су добили приступ подручју великог пољопривредног и трговачког богатства. Њен потенцијал за високе пољопривредне приносе је био огроман (Poweil 1985), 2
Алан Милард је прегледао Саргонове датоване документе, од којих неколико показује да је Саргон рачунао своје године као краљ Вавилоније чак и у Асирији; на пример: ’епоним х, година Y краља Асирије, година Z краља Вавилона’ (лична комуникација). То подвлачи политички значај Саргоновог освајања Вавилоније.
606
Амели Курш
иако је захтевао пажљиву организацију и контролу иригационог система да би успео. У вези са питањем трговине, Вавилонија је била средиште. Један од главних караванских путева који су ишли преко пустиње из јужне Арабије завршавао се у јужној Вавилонији. Да би се пожњела пуна корист од важног пута који повезује иранску висораван са месопотамском низијом, било је неопходно контролисати северну Вавилонију, тако да би се роба могла преносити од Тигра до Еуфрата за транспорт на запад. Вавилонија је такође пружала кључну везу целокупној западној Азији са Заливом и његовим богатим ресурсима итрговином (Potts 1990 [OGf]; Salles 1987). У овом тренутку није познато какве су биле везе Вавилоније са Заливом од каситског периода (видети стр. 314). Чињеница да је Саргон примио изасланство Уперија, краља Дилмуна (централна област Залива), када је његова победа над Мардук-апла-идином била осигурана, сугерише да је владар Дилмуна одржавао довољно блиске односе са Вавилонијом, да је био нестрпљив да преговара о новом договору са освајачем и осигура да тржнице које тргују робом из Залива наставе нормално да функционишу. Други резултат Саргоновог освајања Вавилоније био је маргинализовање Елама. Он је већ био ограничио његов приступ путу Дијале и важан део његових активности током дугог похода у Вавилонији је био да учврсти асирску контролу над већим делом западне границе Елама. Иако то није одстранило еламску подршку Вавилоњанима спремним да се одупру асирској контроли, створило је оквир за утеривање Елама. То је можда допринело постепеном политичком распарчавању Еламске државе, која је почела све више да се распада током седмог века - врста балканизације (Carter и Stolper 1984; Brinkman 1986; Gerardi 1987). 11ц ВАВИЛОНИЈА ПОД АСИРСКОМ ВЛАШЋУ: 705-627.
Сенахериб и Вавилон Завештање које је Саргон II оставио свом наследнику, Сенахерибу (704-681), било је консолидација овог последњег, и можда највећег, освајања. Асирија је сада била у потпуности посвећена томе да задржи Вавилонију потчињеном, што није био лак задатак, узевши у обзир њену величину, разноврсно становништво и дугачку границу са Еламом, која је била стално спремна да искористи предности било каквих политичких проблема. Стога не изненађује да су, са једним изузетком, сви Сенахерибови велики походи били уперени против Вавилоније или њеног савезника Елама.3 Елемент Саргонове политике
Сшари исшок
607
који је Сенахериб одбацио био је 'двојна монархија’, уместо тога покушао је да контролише земљу преко асирских намесника на вавилонском престолу. Није познато зашто је окренуо леђа очевом систему. Једнаутицајна идеја је да је Сенахериб реаговао против онога што је виђено као Саргонова 'провавилонска’ политика, што је група на асирском двору замерала. Њени припадници су искористили прилику коју је пружило лоше знамење Саргонове смрти да убеди краља да не би требало да исказује неприкладно поштовање вавилонским боговима (Landsberger и Bauer 1927; Tadmor 1958). Аргумент је заснован на тексту који јетешко разумљив (Landsberger, Parpola, Tadmor 1989; SAA 3 бр. 33) и захтева знатан напор да се из њега извуче тако прецизно мишљење (Garelli n. d; Frame 1992: 70 и бр. 34). Исто је тако изводљиво претпоставити да се једноставно показало непрактичним одржавати уређење удружене монархије, узевши у обзир унутрашње раздоре и подељену верност Вавилоније. Али то не објашњава зашто асирски краљ није једноставно поставио провинцијског управника, те тако разлози промене Сенахерибове политике остају спекулативни. Сенахерибу је требало око петнаест година да умири ситуацију у Вавилону и то је коначно постигао тек великом бруталношћу. Његов задатак је био изванредно тежак. Врло брзо, пошто је дошао на престо, 703, Вавилонија је покушала да се осамостали под влашћу новог краља. Готово одмах га је заменио Мардук-апла-идина, који се вратио из прогонства у Еламу, поново се устоличио у Бит Јакину и примио војне чете из градова Ури Урук на југу (Brinkman 1965). Сенахериб је био у стању да га порази у бици код Киша и присили га на поновно бекство. Сенахериб је потом донео одлуку да за краља именује Вавилоњанина, Бел-ибнија - човека који је одгајан на асирском двору ’као штене’. Овај договор је доживео неуспех побуном Бел-ибнија 700. У исто време, владар Бит Дакурија се побунио и Мардук-апла-идина се поново вратио и задобио контролу на делом југа, укључујући и Ур. Мора бити да је Сенахерибов поход као одговор на ову кризу био прилично успешан јер је, наизглед, незадржив владар Бит Јакина уклонио бројне предмете који су били симболично повезани са његовом краљевском влашћу (његови богови и кости његових пре3 Под 'великим походима’ подразумевам оне које укључују и краља лично и који су опширно комеморисани на његовим натписима. Сенахериб је водио осам похода у Вавилонију и дуж еламске границе, један (701) у Феникију, Палестину и Јудеју, што се може сматрати да спада у ту категорију. Његови заповедници су водили походе у јужној Анадолији, а постојао је и асирски поход против арабљанских племена, у којем краљевско учешће није јасно.
608
Амели Курш
дака) у своје ново уточиште у мочварном подручју еламске границе. Пошто га је успешно истерао и угушио друге две побуне, Сенахериб је именовао свог престолонаследника, Ашур-надин-шумија, за краља Вавилоније - споразум који је потрајао без назнака немира шест година (Brinkman и Dalley 1988). Године 694. пре н. е. Сенахериб је започео велики, делимично поморски, поход, са намером да измами свог старог непријатеља, Мардук-апла-идина, из његовог мочварног уточишта (у врху Залива). Али док је асирска војска била ангажована на југу Вавилоније, еламски краљ је искористио прилику да уђе у северну Вавилонију, заузме Сипар и зароби Ашур-надин-шумија, којег су предали неки вавилонски грађани (Parpola 1972). Несрећни асирски принц је депортован у Елам и вероватно је тамо умро. Еламски претендент га је заменио на престолу Вавилона и Асирце, који су били сатерани на југу током ових догађаја (Levine 1982), у бици су поразили Еламци. Ситуација је била критична, са еламским намесником који се учвршћивао, али је преокренута у другој бици, у којој су Асирци победили и били у могућности да заробе еламску марионету. Сенахериб је наставио успешно поход дубоко у Елам ради јачања и поновног успостављања власти Асирије у подручју источно од Тигра у које су Еламци упали. У међувремену (693), упражњени вавилонски престо је попуњен новим владаром Бит Дакурија, Мушезиб-Мардуком, и Асирија је изгледа била немоћна да предузме нешто против тога у том тренутку. Године 691. (или 690.) дошло је до сукоба великих снага Елама, са огромним бројем савезника (из Вавилоније, области источног Тигра и могуће даље са истока) и Асираца у Халули (близу Самаре). Упркос Сенахерибовој хваљеној победи, изгледа да исход није био тако позитиван. Са друге стране, то није био ни тако озбиљан асирски пораз као што су неки мислили (Levine 1982) јер Асирци нису одбачени и град Вавилон је убрзо био под асирском опсадом. Године 689, Вавилон је пао и, према натпису урезаном на стени у Бавијану, близу врха Сенахерибовог великог канала саграђеног да снабдева водом стари град Ниниву: Као надолазећа олуја сам се ослободио, и прегазио сам га (Вавилон) као ураган. Опколио сам тај град, продорима и справама моје рук[е су уграбиле], опљачкале... његове моћне ... велике и мале, нисам оставио никога. Њиховим лешевима сам испунио градске тргове. Шузубу (Мушезиб-Мардука), краља Вавилона, заједно са његовом породицом [и] његовим [племићима] одвео сам живе у моју земљу. Богатство овог града: сребро, злато, драго камење, имовину и добра, избројао сам у руке мог наро[да] и
Сшари исшок
609
они су га учинили својим. Богове који су живели међу њима руке мога народа су узеле и уништиле их. Њихова [имовина] и добра су уграбљени. Адада и Шалу, богове Екалате, које је Мардук-надин-ахе, краљ Вавилона, у владавини Тиглат-пиласара (I), краља Асирије, ухватио и однео их у Вавилон [видети поглавље 76], после 418 година сам донео у Вавилон и вратио их у Екалату, њихово место. Град и куће, од темеља до зубаца, самуништио, опустошио, спалио ватром. Зидове и спољне зидине, храмове, богове, зигурат од опеке и земље, колико год да је било, ја сам срушио и бацио их у Арахту канал. Кроз средину града сам ископао канале, поплавио сам тло водом, структуру темеља сам уништио. Начинио сам уништење комплетнијим него поплава. Да у данима који долазе, место града, и његови храмови и богови могу бити заборављени, комплетно сам га прекрио водом и начинио га ливадом. (Luckenbill 1924: 83-84,11.44-54) Потпуност уништења, тако драматично осликана овде, била је доведена у сумњу (Landsberger 1965; Galter 1984). Није је лако потврдити ретким археолошким налазима (Frame 1992:55-56), иако се они могу тумачити и на један и на други начин - недостатак доказа може да укаже на ефикасност уништења једноставних дрвених кућа, на пример (Porter 1987). Оно што је сигурно јесте да је ову поразну катастрофу не помиње Вавилонска хроника, која трезвено наводи: Првог дана месеца Кислева (новембар/децембар) град (тј. Вавилон) је заузет. Мушезиб-Мардук је одведен као заробљеник и пребачен у Асирију. Четири године је Мушезиб-Мардук владао Вавилоном. ( АВС бр. 1 iii 22-24) Позни вавилонски владар је једном поменуо (Langdon 1912 Nab. 8) овај догађај; грди Сенахериба што је допустио да вавилонски храмови остану неоправљени, прекидајући ритуале храмова и односећи статуе Мардука у Асирију, али не помиње тотално уништење. Али, како год читали ове текстове, оно што је несумњиво јесте да је Вавилон, посебно његови храмови, знатно претрпео - био је опљачкан, представа божанства заштитника и главног бога вавилонског пантеона је уклоњена и његова светилишта су остављена непоправљена. Велики празници и редовне дневне култне радње, које су укључивале толико грађана и око којих се окретало толико градских активности, престале су и град је пружао тужан призор. Касније, преостали пе-
610
Амели Курш
риод Сенахерибове владавине (689-681) званично је сматран ’без краља\ тако су блиско били испреплетани концепт краља и одговарајућа брига за богове. Ако су бројни економски документи тачан одраз економског здравља земље, онда је Вавилонија прошла кроз врло тешко време (Brinkman 1984a: 69-70). Али постоје знаци да је Сенахериб пред крај своје владавине покушао да реорганизује јужну Вавилонију и да тамо одгаји проасирска осећања. Вратио је култне статуе у Урук, поклонио је храмовима Урука робове и можда је именовао локалне, истакнуте појединце за управнике у Уру и проблематичној Приморској земљи (Brinkaman 1984a: 70; Frame 1992: 59-62).
Обновљени Вавилон Обично се сматра да је ова тамна слика утучене Вавилоније знатно осветљенија владавином Есархадона (680-669), иако су промене у асирској политици биле постепене. Нови асирски краљ је наишао на неколико потешкоћа, укључујући проблеме са халдејским побунама (које су два пута обухватале и вавилонске градске чиновнике) и обновљеном еламском инвазијом, чији је врхунац био масакр становништва Сипара. Озлојеђеност асирском контролом била је велика, као што показују писма која извештавају о истакнутим грађанима који су сплеткарили са Еламом (на пример, Parpola 1972). Изражена је чак и на народном нивоу: Краљу, мом господару, (од) твог слуге Мар-Иштар: Нека буде здрав краљ, мој господар! Нека богови Набу и Мардук благослове краља, мог господара! Нека велики богови подаре дуге дане, добробит и радост краљу, мом господару. (Овде следи извештај о безбедном приспећу накита који су послали краљ и краљица мајка за божанску тијару статуе Набуа.) Заповедник (šakin temi) Вавилона ће, можда, писати краљу, мом господару, Трађани Вавилона су бацали грудве глине на мене’, (али) то је лаж. Како је заповедницима речено да припреме бојна кола, они су наметнули тешко сребро (намет) на грађане Вавилона, Борсипе и Куте, (и) прикупљали (га). Грађани Вавилона, сиромашни јадници који немају ништа, су започели јадиковање (и) протествовали. (После чега) је заповедник притворио (неке) мушкарце међу њима (са оптужбом): 'Бацали сте грудве глине на мог гласника’ Такође је писао супрузи судије (назване) Таби: ’Нека твој супруг буде под твојим старатељством - не
Cuiapu исшок
611
сме да излази напоље! ’ Чуо сам да је (овај) судија подстицао људе који су протествовали. То је прича; краљ, мој господар, би требало да (је) зна. (АВС 340; Parpola 1970/1983 br. 276; SAA10 бр. 348) Али, ако је икада и постојао уједињени фронт против Асирије, почео је да се распада. Протести због претераних асирских захтева за новцем ишли су далеко и било је дозвољено ставити локалне вавилонске великодостојнике, осумњичене да раде у дослуху са непријатељском руљом, у кућни притвор. Неки асирски чиновници (као Мар-Иштар овде) видели су да, ако би асирска контрола над земљом требало да делује, онда би требало да дође до правичног поступања и прихватања економске стварности. Све је већи утисак да су се становници Вавилона делили међу собом, одавали једни друге асирском краљу и тако се додворавали људима на власти. Одговори Елама на вавилонске молбе за уточиштем су постали толико невољни да је син Мардук-апла-идине II, који је побегао тамо, био убијен; последица овог чина је била то да је његов брат потражио уточиште на асирском двору и био је награђен постављањем за асирског именованог владара Бит Јакина. Есархадон је начинио бројне пажљиво промишљене, помирљиве потезе: прво, планирао је и вероватно јавно објавио (Porter 1987), поновну изградњу Вавилона и обнову његовог храма. Мора да је заиста нешто учиниојерје, по његовој смрти 669, његов наследник Ашурбанипал био смирен и спреман да покрене убрзани повратак Мардукове статуе у њено светилиште. Друго, божанства Дера, Ларсе и Сипара (и више њих из Урука) донети су назад у своја светилишта и предузете су оправке храмова (посебно Борсипа). Треће, део плена из похода по Шуприји (673.) Есархадон је предао храмовима Урука. Да ли је објава Есархадона из 672. да ће његов син, Шамаш-шум-укин, бити будући краљ Вавилоније и владати као потчињен свом брату, чинила део ове политике мање је сигурно. Већа је вероватноћа да је то имало за циљ да заокружи Есархадонову коначну пацификацију овог посебно тешког подручја, обезбеђујући чврсту асирску контролу.
Грађански paui и економски опоравак Изгледа да је прелаз власти на Шамаш-хпум-укина, Ашурбанипаловог брата, прошао прилично глатко, иако се чини да је моћ новог вавилонског краља била знатно умањена. Неки делови Вавилоније су били директно одговорни Ашурбанипалу, локални управници су о по-
612
Амели Курш
литичкој ситуацији извештавали асирског краља пре него Шамаш-шум-укина (Brinkman 1979). Ашурбанипал је такође лично учествовао у завршетку и настављању Есархадоновог програма обнове, тако да је било мало места сумњи ко је унутар Вавилоније имао стварну власт. Докази о устанцима у Вавилонији између 668. и 652. ограничени су, осим за увек проблематично подручје источног Тигра где су се неки супарнички еламски династи удружили, у различитим временима, са арамејским племенима дуж њихове границе (Gerardi 1987). Али потенцијал за побуну у Вавилонији је био снажан и на крају га је искористио Шамаш-шум-укин. Он је подигао побуну против свог брата, која је трајала од 652. до 648., за коју је успео да прикупи халдејску, арамејску, арабљанску и еламску подршку, као и да изврши притисак на бројне вавилонске градове да се придруже његовој страни. Озбиљност ситуације по Ашурбанипала се можда огледала у чињеници да је, око годину дана после почетка побуне, дошло до побуне у самој Асирији, коју су вероватно подстакле присталице Ашурбанипаловог побуњеног брата. Али жестоке и сталне борбе Асираца и њиховог краља су водиле до освајања корак по корак и 650. Вавилон је био под опсадом. Датовани економски документи из овог периода показују да су становници града искусили велике невоље, глад је била толико страшна да су неки били принуђени да продају своју децу у ропство. Не изненађује да се празник Нове године није могао извести у овим напетим и тешким временима. Коначно, вероватно касне 648. Вавилон је пао пред асирским снагама и Шамаш-шум-укин је нестао у пламену своје горуће палате. Рат међу браћом, и Шамаш-шум-укинова срамотна смрт, оставили су огроман утисак на савремени свет: популарна прича (на арамејском) о овим драматичним и трагичним догађајима недавно је идентификована у колекцији папируса из Елефантине у Египту која потиче из раног четвртог века (Vleeming и Weselius 1985: 31-37). Каква је ситуација била у Вавилонији после неуспеха побуне је оспоравана и мора остати нејасна у овом тренутку. Према једном од позних издања Ашурбанипалових анала (Цилиндар А; видети Streck 1916) постојао је, почевши од око 643, редовни асирски управник Вавилоније (Frame 1992:196,301-302). У исто време посведочен је Вавилоњанин као асирски именован војни заповедник Приморске земље, очито да очува асирску доминацију у овој увек проблематичној области и истакнути локални људи су наставили да управљају Уром и Уруком. У вавилонским датованим документима после 648. јавља се, пак, још једна личност: Кандалану: краљ Вавилоније. Подужа и неубедљива расправа се водила (и још траје) око идентитета овог појединца (за најновију потпуну дискусију, видети Frame 1992: 296-306; виде-
Сшари исшок
613
ти поглавље 9е). Неки сматрају да је то једноставно било друго име за Ашурбанипала и показује да су се асирски краљеви вратили политици претходника из осмог века у управљању Вавилонијом, тј. ’двојној монархији’ (видети стр. 603-606). Име 'Кандалану’ стога би требало разумети као алтернативу за ’Ашурбанипал’, по моделу Тиглат-пилесера III и Шалманесера, који се у неким приликама у Вавилонији помињу као ’Пул(у)’ и 'Улулају’ (видети стр. 603). На жалост, аналогија не делује у потпуности. Прво, на неким местима проналазимо вавилонске документе која су доследно датовани по Ашурбанипалу. То је случај, на пример, у Нипуру, у којем је изгледа био стациониран јак асирски гарнизон. Друго, у време раније двојне монархије, савремени вавилонски текстови никада се не користе алтернативним именима асирских краљева, већ само њиховим стандардним престоним именима. Алтернативна имена се појављују само у хронографским текстовима и позним (средина седмог века) арамејским писмима (остракон Ашур; Gibson 1971-82, II бр. 20). Ова разматрања чине вероватнијим да је Кандалану био посебна личност коју је Ашурбанипал поставио да влада Вавилонијом по моделу свог побуњеног брата (RLA 5:368-369; Brinkman 1984a: 105-106). Али ситуација је нејасна, и многи настављају да верују да је Кандалану истоветан Ашурбанипалу, имајући на уму постојање асирског управника Вавилоније савременог са Кандалануовом владавином (САН III погл. 25; Zawadski 1988). Једина ствар која се може недвосмислено рећи о распону од двадесет и једне године који је уследио после грађанског рата, када је Вавилонија била под Кандалануовом владавином (648-627), јесте да је Вавилонија била релативно спокојна и мирна. Не постоје посебно информативни анали или хронике везани за ово време, али има много више пословних текстова из овог периода него што је било за претходних око шест стотина година (Brinkman 1984a: 107-8), што указује на узлазну путању у вавилонској економији. Асирски краљ је поправио и држао нетакнутим светилишта северне Вавилоније и изгледа да Вавилон није претрпео трајну штету током двогодишње опсаде. Ашурбанипал је вратио божанску представу богиње Нанаје у Урук после његовог заузимања и уништења Сузе (видети стр. 522) - статуу, коју је према његовим аналима, Елам опљачкао 1635. година раније (Gerardi 1987) - тако да је бар један град у Вавилонији имао директну корист од његовог коначног еламског похода. Осим доказа убрзаног опоравка вавилонске пољопривреде у том периоду, постоје такође неки докази за удаљену трговину гвожђем са Киликијом (Brinkman 1984a: 108), што сугерише да је вавилонска трговина, такође, била у здравом стању. Општи утисак из ове врсте материјала је да је Вавилонија уживала већи просперитет него што је имала неколико векова.
614
Амели Курш
11 д НОВОВАВИЛОНСКА ДИНАСТИЈА (626-539)
Набополасар и „Рат за ослобођење“ Иако је утисак о Вавилонији током последњих двадесет и нешто година Ашурбанипалове владавине утисак о миру, криза која је настала после Кандалануове смрти 627. сугерише да је ситуација била далеко проблематичнија и да је Вавилонија још увек била расцепкана дубоко увреженим политичким супарништвима и фракцијама. Ток догађаја између 627. и 616. је на жалост готово немогуће реконструисати јер су фрагментарни докази двосмислени, у кључним моментима, око идентитета учесника у војним борбама за контролу Вавилоније (Zavvadski 1988; САН III погл. 25). Ствари које су јасне су, прво, да одмах после Кандалануове смрти није било признатог краља у Вавилонији, што сугерише да је Асирији било тешко да одржава контролу што је можда било погоршано, или повезано са, политичким проблемима у самој Асирији. Друго, 626, Набополасар је ступио на престо у Вавилону; његово порекло је непознато, осим много каснијег исказа Берососа (FGrH 680 F7) да је био заповедник којег је именовао асирски принц Син-шар-ишкун (видети поглавље 9е).4 Набополасаров долазак на престо нису сви поздравили и наишао је како на вавилонски тако и асирски отпор. Борбе за контролу Вавилоније су биле дуге и насилне наредних шест до десет година када су неки градови, као што су Урук и Нипур, били дуго опседани и трпели такве недаће да су неке породице биле принуђене да продају своју децу у ропство (Oppenheim 1955). Различите стране у овом рату не могу се увек са сигурношћу идентификовати, иако је могуће да су повремено биле укључене две војске предвођене Асирцима као и вавилонске снаге. Треће, до 616. Набополасар је већ држао Вавилонију довољно чврсто да је кренуо ван њених граница и започео напад на територију коју је држала Асирија, чак и асирску матичну земљу (видети поглавље 9е). Уз помоћ међанских снага (што је уређено споразумом који је можда ојачан династичким браком), Вавилоњани су били у могућности да, наредних осам година, заузму и униште неке од најважнијих градова Асирског царства: Ашур, Ниниву, Тарбис, Калху, Харан. Како су Вавилоњани одржавали овај војни напор, остаје нејасно, иако је војна улога Међана 4 Текст из хеленистичког периода помиње Набопаласара као „краља Приморске земл>е“ (Thureau-Dangin, Rituels accadiens, Paris 1921:80 и 86). М огуће је да то значи да је Набопаласар био вавилонски заповедник јужних мочвара којег је именовала Асирија, или чак да је био Халдејац из Бит Јакина. Али, докази су позни и не претерано јасни (cf. von Voigtlander 1963).
Сшари исшок
615
била кључна за Набополасарову могућност да покреће непрестане, разорне и победоносне нападе на Асирце и њихове египатске и манаејанске савезнике. Главни исход овог дугог рата против Асирије је да су Вавилоњани ефикасно наследили Асирско царство, али не без жестоких, поновљених борби. Између 609. и 607. Набополасарови директни напори били су окренути ка обезбеђивању северне планинске границе Вавилоније. Најозбиљнији изазов вавилонском преузимању био је Египат, који је покушао да искористи предност колапса своје савезнице Асирије преузимајући контролу над Левантом (видети поглавље 126). Године 605. пре н. е., Небухаднезар (Набухудоносор), Набополасаров син и наследник, водио је тешку битку против Египћана, који су се сместили у Кархемишу. После Небухаднезарове тешко извојеване победе код Кархемиша успешно је уследила још један битка са египатском војском у повлачењу, у области Хамата. Двострука победа је дозволила Небухаднезару да прошири вавилонску контролу над важном области Хамата и вероватно му је помогла да глатко наследи вавилонски престо по очевој смрти, која се догодила током похода.
Владавина Небухаднезара II (604-562) Одмах после свог крунисања, Небухаднезар је одмарширао назад у северну Сирију и тамо водио поход још додатних пет месеци читаве зиме. Небухаднезарова неуобичајена акција показује колико је Вавилоњанима било важно да одржавају стално војно присуство са циљем да не препусте подручје Египту. То објашњава зашто је вавилонски владар усмерио осам од девет похода које је водио у наредних десет година наметању контроле овој области. Године 601. пре н. е., напредовао је све до египатске границе; у бици која је настала обе стране су доживеле озбиљне губитке. После једногодишњег предаха током којег је поново опремио војску, Небухаднезар је поново марширао на Левант, учвршћујући власт Вавилоније дуж пустињских граница и истерујући супарнике који су подржавали Египат. Током ове борбе између две стране, био је заузет Јерусалим, његов краљ Јоахин је био депортован у Вавилон и наместо њега је постављен Небухаднезаров намесник: Седма година (598/7): Месеца Кислева (новембар/децембар) краљ Акада је сакупио своју војску и кренуо на Хату (Сирија). Опсео је град Јуде и другог дана месеца Адара (16. марта 597.) заузео је град (и) заробио (његовог) краља. Краља по сопственом избору је именовао у граду (и) узевши велики данак донео га је у Вавилон. (АВС бр. 5 11-13)
616
Амели Курш
Небухаднезарова легендарна тринаестогодишња опсада Тира би вероватно требало да буде повезана са овим трајним и дугим напором (Josephus, Contra Apionem 1,21; von Voigtlander 1963). Она ce не помиње у сачуваном делу вавилонских хроника и хронологија је изузетно конфузна (Wiseman 1985:25). За документ из Тира датован у време Небухаднезарове владавине и друге назнаке, обично се сматра да сугеришу да је и он, такође, био укључен у вавилонски империјални систем у неком тренутку после пада (Wilhelm 1973; али cf. Joannes 1982). Поглед на критичан положај малих држава, ухваћених између египатских и вавилонских војних амбиција, пружа арамејско писмо (на жалост фрагментарно) пронађено у Сакари у Египту: Господару краљева, фараону, твој слуга, Адон, краљ [... добробит господара краљева, фараона, нека... и сви богови] неба и земље и Баалшамајан, [велики] бог, [траже у свако доба; и нека учине трон господара краљева,] фараона, истрајним као дане неба. Шта ... [снаге] краља Вавилона су дошле; дошли су до Афека и (улогорили се)... узели су... Јер господаркраљева, фараон, зна да је твој слуга... пошаље војску да ме ослободи. Нека ме не напусти ... и твој слуга има на уму твоју доброту. Али његова територија... управник у земљи, и као границу заменили су је границом... (Dupont-Sommer 1948; KAI бр. 266; Gibson 1971-82II бр. 21; Porten BibArch 44 (1981): 36-52) Није сачувано довољно да се идентификује династ који је послао овај позив у помоћ. Али страх владара суоченог са неумољивим напредовањем вавилонских снага, чија је једина нада да апелује на египатске интересе, јасан је. Само је један поход (596.) био усмерен према источној граници Вавилоније. Навод у хроници је врло фрагментаран, али указује да је вавилонски краљ морао да предузме акцију против еламског владара у области источног Тигра. Каква је тачно била политичка ситуација у Еламу у овом периоду није најјасније. Мали архив из Сузе показује да је имао администрацију концентрисану око палате већ у раном шестом веку (Miroschedji 1985; 1990), исписане опеке, које носе Небухаднезарово име, наговештавају вероватно кратак период вавилонског сизаренства (Carter и Stolper 1984). Две велике утврђене грађевине које се пружају од области источно од Тигра до Еуфрата (једна у подручју Сипара, друга Вавилона) делимично су пронађене (Killick 1984; Gasche etal. 1987; 1989). Идентификовани су као „одбране“ касније познате као Небухаднезаров „Међански зид“ (Ксенофон, Анабаза 1,7), али је непознато кога је требало да задрже изван (ако је и било потребе за тим).
617
Сшари исшок
Табела 32. -Хронологија нововавилонских владара Гиг (у 652) Ардис Садијат Набополасар (626-605)
Небухаднезар II (604-562)
Амел-Мардук (561-560)
Јосија (640-09) Јоахаз (609) Јоаким (609-598) Јоахин (598.) Зедекија (597-87) (Годолија: управник)
Кир I Алијат
Кијаксар (625-585) Камбиз I
Крез ( - 540те)
Астијаг (585-550)
Кир (II) Велики (559-530)
Нериглисар (559-556) Лабаши-Мардук (556) Набонид (555-539) Камбиз (II) (530-522)
Вавилонска хроника није сачувана за године после 594, али Стари завет и фрагмент вавилонског историјског текста (Edel 1978) показују да се Небухаднезарово бављење јужном Палестином и Египтом наставило: године 587. Зедекија, краљ Јудеје којег је именовао Вавилон (ДруГа књиГа о иаревима: 24,17) побунио се, и био је ослепљен и депортован. Годолија, управник локалног порекла, био је постављен у Јудеји - сада вавилонској провинцији (ДруГа књиГа о идревима: 25,22). Када је египатски владар Априје (589-570) био уклоњен војним ударом 570, успео је да побегне. Обратио се Небухаднезару за помоћ и 567. вавилонски краљ је покренуо рат против Египта у покушају да га врати на престо. Вавилонска војска је одбијена у драматичној бици и египатски претендентје убијен (видети поглавље 126). Могуће је да је ово на крају довело до много мирније коегзистенције између два ривала, иако можда тај утисак дугујемо пуком недостатку извора.
618
Амели Курш
Најспектакуларнији доказ Небухаднезарових изванредних војних успеха се може пронаћи на остацима његових грађевинских радова у Вавилонији. Сви велики сгари градови били су опсежно дограђени, њихова светилишта обновљена и улепшана. Најупадљивије у овом изузетном напору у реконструкцији је развој Вавилона у огроман и прелеп град из легенде. Његова величина, на површини од 850 хектара, била је огромна за оно време. Био је окружен великим двоструким зидовима и ровом; река је текла кроз средиште града и преко ње је био изграђен изврстан камени мост. У центру се уздизао гигантски зигурат, Етеменанки („Кућа границе између неба и земље“), поред великог светилишта Мардука (Есагила), са бројним капелама и великим двориштем. Одатле је водио лепо поплочан процесијски пут до монументалне капије богиње Иштар. Зидови, који су се протезали уз сјајну церемонијалну улицу и велика капија, били су декорисани тамноплавим глазираним опекама и моделованим рељефима бикова и mušhuššu - змајева посвећеним Мардуку. На северном крају града, ван зидина, била је изграђена велика утврђена палата, део ње је, такође, био декорисан глазираним бојеним опекама. Ово је само део изванредних остатака која су открила немачка ископавања с почетка XX века (Koldewey 1913). Постојало је још неколико других градских капија, мањих храмова по читавом граду и кућа за живот. Могуће је тачно лоцирати и обележити неке од ових грађевина, као и градске капије, на основу вавилонских текстова који описују тадашњи град (Unger 1931/1970; cf. George 1992; 1993 за исправке и побољшања). Многи дужи, краљевски натписи и опеке са печатима показују да су највећи део ових зграда биле дело Небухаднезара, подигнуте током његове владавине дуге четрдесет три године (605-562; Berger 1973; Wiseman 1985). Како је у Вавилонији постојало правило да се у краљевским натписима наводи дуг и опширан текст о изградњи, овај посебан жанр не помаже у праћењу војних догађаја на начин на који то чине асирски анали. За реконструисање историје, научници зависе од хроника, које су вредан извор када су сачуване. Као што је већ речено, оне су на жалост изгубљене за Небухаднезарову владавину после 594. Тако је утисак, заснован у потпуности на текстовима који финим књижевним језиком славе Небухаднезарове бројне грађевине и снабдевање култова, утисак мира и спокоја. Ова слика је готово сигурно лажна: белешка у хроници за 595. помиње озбиљну унутрашњу побуну, која је вероватно захватила војску. Следеће године, правни текст извештава о краљевој јавној осуди истакнутог Вавилоњанина који је окривљен да је прекршио своју заклетву верности Небухаднезару: Баба-аха-идина, син Набу-ахе-булита, потомак ... -лимира, је починио грех и злочин и планирао зло. Заклетве краљу, свом
Сшари u c u i o k
619
господару, није одржао, већ је планирао издају. Тих дана је Небухаднезар, краљ Вавилона, праведни принц, пастир распрострањених народа, који као бог сунца надгледа све земље, који утврђује исправност и правду, који уништава злочинце и криминалце, испитао злодела Баб-аха-идине и уклонио његову заверу. Установио је да је починио подла дела у скупини људи; љутито га је погледао. „Нема живота“ рекао је за њега и врат му је био пресечен. И земља Набу-ахе-булита, његовог оца, коју је Набополасар, краљ Вавилона, отац, његов (Небухаднезаров) творац, учинио имовином Езиде (храма Набуа у Борсипи), (али које је) Набу-ахе-булит издајом и ... оставио...Баба-аха-идини ... Небухаднезар, краљ Вавилона, принц... који је праведном одлуком, који је попут великих богова... остатак земље Набу-ахе-булита у гради и у земљи, онолико колико је било, одредио као имовину [Набуа] и продао људе (са ње). (Weidner 1954-6: 1-3) Ово је текст који доста открива и показује да је један од начина на који су чиновници били повезани са централном влашћу био, као и у Асирском царству, заклетва верности дата краљу лично. Свако кршење овако захтеваних свечаних обавеза краљ је кажњавао смртном казном и јавним погубљењем у његовом присуству. Имовина издајника (бар у овом случају) била је конфискована и део ње додељен (или „враћен") храму Набуа у Борсипи. Могуће је да је Баб-аха-идина био умешан у побуну о којој извештава хроника за 595, али је вероватније да су такви политички проблеми били у сваком случају много распрострањенији него што нам ретки историографски извори допуштају да видимо. Консолидовање Набополасарових достигнућа у Вавилонији или ван ње није могло бити лак задатак.
Наследници Небухаднезара II Још један наговештај да је нова вавилонска краљевска власт била суочена са бројним потешкоћама пружа историја Небухаднезарових наследника. Амел-Мардук (библијски Евил-Меродах), Небухаднезаров син, владао је једва две године (561-560; Sack 1972) пре него пгго га је убио његов зет, Нериглисар, што би могло да сугерише да су централне власти биле окупиране проблемима. Мало тога можемо утврдити о Нериглисаровом пореклу и породичним односима (cf. von Voigtlander 1963; Weisberg 1974; Joannes 1980). Осим нешто грађевинских pa-
620
Амели Курш
дова и похода у северозападни део Киликије дуж лидијске границе (АВС бр. 6), о његовој краткој трогодишњој владавини (559-556) знамо мало. Његов син, Лабаши-Мардук, вероватно тек дете по очевој смрти, имао је мале шансе да преживи убилачке сплетке на вавилонском двору. За краља га је прихватио само ограничен број градова, и то само на нешто више од месец дана, пре но што је истеран завером вавилонских племића који су га вероватно убили. Нови краљ, који је дошао на престо овим крвавим путем, био је Набонид (555-539). Није имао никакве директне породичне везе са вавилонском краљевском породицом, али је био довољно стар да је имао одраслог сина (Бел-шар-усур, библијски Валтасар) и готово сигурно је био искусан војник. Ефекте ових проблема у краљевском наслеђивању не би требало преувеличавати. Не постоје докази да је вавилонска власт над провинцијама била озбиљно уздрмана борбама за престо. Чини се да је царство, у целини, прилично добро преживело нагле промене владара - данак Набополасаровим и Небухаднезар овим достигнућима.
Набонид и Кир персијски О Набониду су сачувани богати извори у виду одличних литерарних краљевских натписа са одејцима политичких догађаја и хронику која покрива (са празнинама) целокупну његову владавину и наставља се током раног периода персијске власти (АВС бр. 7) и неке књижевне саставе каснијих периода. То омогућава да се његова владавина реконструише потпуније него претходне, што је посебно значајно јер се Набонидова владавина завршила поразом који му је нанео персијски краљ Кир (II) Велики (559-530) и уласком целокупне територије под вавилонском контролом у ново светско царство Ахеменида (поглавље 13ц). У исто време морамо бити обазриви да нас не заведу текстови састављени после Кирове победе над вавилонским краљем - неки од њих се користе Набонидовим поразом за потребе пропаганде са циљем да га, ретроспективно, прикажу као безбожног владара. Такви posteventum изливи не одражавају обавезно стварност Набонидове владавине. Бројни Набонидови натписи обухватају историјске осврте са намером да покажу да је његово нерегуларно ступање на престо имало благослов богова и ранијих вавилонских краљева, попут великог Небухаднезара.5 Они су стога „апологетски“ и одражавају његову борбу 5 Обично се претпоставља да је краљ Небухаданезар којег Набонид помиље Небухаданезар II (604-562), апи друга могућност је да је у питању много старији Небухаданезар I (1124—1103; Berger 1973: 63).
Сшари исилок
621
да добије подршку за своју краљевску власт. У вези са овом бригом стоји стално помињање Набонидове потраге за остацима ранијих грађевина током његових грађевинских радова. Типично, текст извештава да су се нестали обриси планова храмова открили краљу, и да је пронашао натписе претходних краљева који су подигли светилишта баш на месту где је Набонид планирао да гради. Једном приликом је пронашао статуу Саргона из Агаде (2340-2284) чија је глава била поломљена дао је да се поправи и поставио је са понудама у обновљеном храму (Lambert 1968-9). Такође је оживео стару праксу постављања краљевске кћери за entu бога месеца у Уру и за детаље око увођења церемоније је тврдио да су наређени старијим краљевским текстом који је чудом пронађен: Када је Нанар (бог месеца) затражио високу свештеницу (entu) Син Принца је показао свој знак ненасељеном свету; Јасна Светлост је показала његову поуздану одлуку. Набониду, краљу Вавилона, скрбнику Есагиле и Езиде, пастиру пуном поштовања, који показује бригу за светилишта великих богова Нанар, господар круне, који носи знак за све људе, открио је знак у вези са својим захтевом за високом свештеницом (entu). Тринаестог Улула, месеца рада богиње, Плод (тј. месец) постаје помрачен и залази помрачен. „Син (бог месеца) захтева високу свештеницу“ - такав је био његов знак и одлука. А ја, Набонид, пастир који дубоко поштујем његово божанско величанство, ја сам пун поштовања пазио на његову поуздану наредбу, тако да сам се побринуо око његовог захтева за високом свештеницом. Потражио сам светилишта Шамаша и Адада, заштитника читања из утробе, и Шамаш и Адад су ми, као и обично, одговорили поуздано да; написали повољна знамења у мом предсказању, знамење које се односи на захтев за свештеницом, захтев богова човеку. Поновио сам читање за потврду и одговорили су ми још повољнијим знамењем. Предузео сам читање питајући за кћер рођену једном мом сроднику, али ми одговорише не. Трећи пут начинио сам читање питајући за моју кћер и одговорили су ми повољним знамењем Пазио сам на реч Сина, врховног господара, бога мог творца,
622
Амели Курш
и пресуду Шамаша и Адада, заштитника читања; Поставио сам моју кћер за високу свештеницу и дао сам јој име Ен-нигалди-нана. јер је јако дуго положај високе свештенице био заборављен и њене особне одлике нису биле нигде назначене, ја сам се подсећао дан за даном. Одређено време је дошло, врата су се за мене отворила; Заиста угледао сам стару стелу Небухаднезар а [I], сина Нинурта-надин-шумија, старог краља прошлости, на којој је приказан лик високе свештенице; шта више, пописали су и оставили у Египару (делу храма у којем entu-и живе) њену опрему, њену одећу и њен накит. Пажљиво сам погледао у старим глиненим и дрвеним таблицама и учинио исто као у старим данима Стелу, њену опрему, и њену кућну опрему сам изнова уредио, посебно исписао на њој и поставио пред мог господара и госпу, Сина и Нингал. У то време Египат, света област, где су се некада изводили обичаји високих свештеница, био је напуштено место, и постао је гомила рушевина, палме и стабла воћа су расла у његовом средишту, исекао сам дрвеће, уклонио руине рушевина, угледао сам храм и основа терасе је постала видљива. Унутра сам угледао старе натписе ранијих краљева, Такође сам угледао стари натпис Ен-ане-ду, високе свештенице Ура, кћери Кудур-Мабука, сестре Рим-Сина (1822-1763), краља Ура, која је преуредила Египат и обновила га, и оградила зидом последње пребивалиште старих високих свештеница које се налазило уз Египар, тако сам и ја изнова као у старим данима... (YOSI: 45; Bohl 1937-8; Reiner 1985 [ОЈ]: 2-5) Овде, као и у многим другим натписима, нагласак је на апсолутној исправности Набонидове владавине, коју изнова и изнова потврђује усаглашеност његових дела са претходницима. Краљево интересовање није интересовање антиквара, већ некога ко побожно тражи, и проналази, благослов за све своје планове, тако да се на његову владавину гледа као на непрекинуто трајање дарежљиве и благословене краљевске власти - а не као реметилачко, насилно преузимање власти, какво је у суштини било.
Сшари исшок
623
Посебно интересантна група натписа потиче из Харана, града који су, заједно са великим храмом бога месеца, уништили Вавилоњани и Међани у свом коначном јуришу на остатке асирских снага (609, видети поглавље 9е). Статуа бога месеца, Сина, из Харана је била однета у Вавилон заједно са благом храма. Овај чувени храм (вероватно и град) Набонид је поново изградио. Дело је комеморисано у два текста. Један представља аутобиографију његове мајке и слави њен дуг живот (доживела је 102 године) и поштовање Сина. Други описује Набонидово ступање на престо (овде приписано вољи Сина), раздоре који су одмах наступили и Набонидове војне тријумфе у Арабији током периода од преко десет година. Набонид је успоставио вавилонску базу у оази Теиме, раскрсници арабљанских караванских путева, одакле је покренуо низ похода против неколико других богатих оаза и очигледно осигурао њихову предају и верност. Тактичке потешкоће рата на таквом терену се одражавају дужином времена током којег је Набонид био одсутан (десет година) и чињеницом да се пажљиво побринуо да Вавилонијом управља његов син, престолонаследник Бел-шар-усур (Валтасар из Књиге пророка Данила, видети КњиГа пророка Данила: 5). На основу Набонидових текстова из Харана (и неких других) и познијих текстова који славе персијски тријумф, научници су сматрали да је Набонид покушао да промени традиционалну религију Вавилоније промовишући култ Сина на штету бога Мардука. Сматра се да је његов дуги боравак у Арабији повезан са проблемима који су из тога настали. Неки научници иду и даље и сматрају да је Набонидова „верска реформа“ довела до масовног народног незадовољства у Вавилонији. Ове немире су искористили Персијанци и практично су дозволили Киру да ушета у Вавилонију, кога су позвали сами Вавилоњани. Али постоје проблеми са овим ставом: највећи део доказа за Набонидову посвећеност Сину јавља се у натписима из Харана јер је Син био локални бог; веома је тешко дефинисати шта је још Набонид могао да уради у вези са вавилонским култом; његов боравак у Арабији, виђен као бег од Вавилоњана бесних због краљевих верских ставова, може се објаснити стратешкимразматрањима. У потпуности је могуће да су модерни научници преувеличали обим у којем је Набонид промовисао култ Сина и незадовољства које је то створило. Релевантан доказ је врло двосмислен и хронолошки нејасан (Beaulieu 1987; Kuhrt 1990b) и супростављање народа Набониду је посведочено само у текстовима који прокламују право на власт персијског освајача, пгго се мора пажљиво разматрати. Један пример је текст чувеног КировоГ нилиндра из Вавилона, написан на акадском:
624
Амели Курш
Копију Есагиле он (Набонид) је направио [...] у Уру и другим култним центрима Култни ред који је био неприкладан [...] изговарао је дневно, и, зла ствар, прекинуо је редовне понуде [...] поставио је у култне центре. Обожавање Мардука, краља богова, уклонио је из свог ума. Стално је радио оно што је било лоше по његов град. Свакодневно [...] је уништавао све своје [поданике] бескрајнимјармом. Као одговор на њихов плач Енлил богова (Мардук) је постао јако љут [...] њихова територија. Богови који су живели на њој су напустили своја пребивалишта, упркос свом бесу(?), довео их је у Вавилон. Мардук [...], у сва места, чија су пребивалишта била у рушевинама, и становницима Сумера и Акада, који су постали као лешеви, окренуо се ка њима, постао милостив. Тражио је по свим земљама, испитивао (их), тражио је праведног владара да одговара његовом срцу, узео га је за руку: Кира, краља Аншана (у Фарсу), позвао је; за власт над свима именовао је њега. Гутиум и све Умаанманде (вероватно се односи на Међане) потчинио је њему. Црноглаве људе, којима је (Мардук) дозволио да његове (Кирове) руке надвладају, заштитио је праведно и правично. Мардук, велики господар, који брине за свој народ, гледао је са задовољством на његова (Кирова) добра дела и његово правично срце Он (Мардук) њему (Киру) је наредио да иде у Вавилон, и пустио га да крене на Вавилон. Као пријатељ и пратилац ишао је крај њега. Његове огромне чете, чији је број био немерљив попут воде у реци, напредовале су са оружјем крај себе. Без битке и борби му је допустио да уђе у његов град Вавилон. Спасио је Вавилон угњетавања. Набонид, краљ који га није поштовао, предао му га је. Сви становници Вавилона, читава земља Сумера и Акада, принчеви и управници су клекли пред њим, пољубили његова стопала, радовали се његовој краљевској власти; њихова лица су сијала. Господар, који је његовом помоћи врати мртве у живот, који је у (време) несреће и угњетавања донео добробит свима - стога су га радосно прослављали, славили његово име. Ја, Кир, краљ света, моћни краљ, краљ вавилона, краљ Сумера и Акада, краљ све четири стране,
Ситри исшок
625
син Камбиза, великог краља, краља Аншана, унук Кира, великог краља, краља Аншана, потомак Теиспа, великог краља, краља Аншана вечног семена краљевске власти, чију су владавину волели Бел и Набу и чија је краљевска власт хтела да удовољи њиховим срцима - када сам мирно ушао у вавилон, поставио сам, уз повике и радовање, седиште господарства у палати владара. Мардук, велики господар, [...] ме велико срце, [...] Вавилона, свакодневно сам бринуо за његово поштовање Моје бројне чете су напредовале мирно кроз Вавилон. Нисам дозволио ниједном смутљивцу да се појави у читавој земљи Сумера и Акада Град Вавилон и све његове култне центре одржавао сам у благостању. Становницима Вавилона, [који cy] против воље [богова...] јарам њима неприкладан, дозволио сам да пронађу одмор од свог умора, њихово ропство сам олабавио. Мардук, велики господар, радовао се мојим [добрим] делима. (текст наставља да описује Кирове култне понуде, његово обнављање култних центара и повратак депортованих у њих; текст се завршава његовом изградњом Вавилона, и проналаском натписа Ашурбанипала) (Berger 1975; TUATI: 407-410)
Упоређивањем овог текста, у коме се употребљава типични цилиндрични облик вавилонских текстова оснивања, са неким ранијим текстовиманаписаним по заповести узурпатора и освајача,6 проналазимо врло сличне мотиве, који су служили да наруже пораженог, легитимног владара и увећају право новог држаоца престола да влада у складу са, или уз директну помоћ, богова (Kuhrt 1987). Помињање Ашурбанипала на крају текста је интересантно - сугерише да је Кир изабрао асирског краља за претходног доброчинитеља Вавилоније и узоран модел. У другом тексту, Небухаднезар II је изабран као краљ чије дело Кир наставља и завршава. Ове одлике морају да баце знатну сумњу на лакоћу Кировог освајања. Такве сумње су потврђене релевантном вавилонском хроником (АВС бр. 7), која каже да су се вавилонске и персијске војске бориле у жестокој бици код Описа, источно од Тигра. После вавилонског пораза, Кир је наставио своју победу пљачкањем Описа и масакром његовог становништва. Потом 6 Многим темама које се јављају на Кировом ш ш м дру користио се Мардук-аплаиднна II на свом kiiduru напису, упор. дискусију на стр. 604.
626
Амели Курш
је кренуо на Сипар на Еуфрату и чекао да заробе Набонида и да се град Вавилон преда његовом заповеднику Гобрији. Тек када су у Вавилону биле пресијске трупе да обезбеде да је све прошло добро и да је вавилонски краљ заробљен, Кир је извео тријумфални улазак и обећао граду мир (Kuhrt 1988; 1990a). Распрострањена идеја да су Набонида његови поданици мрзели одражава успех Кирове легитимистичке пропаганде, али оставља нејасним стварне разлоге пораза Вавилоније и тачну природу и проблеме Набонидове владавине. l l e НОВОВАВИЛОНСКО ЦАРСТВО Друштвено-политичку структуру Вавилоније и њеног царства осветљава разноврсан материјал. Постоји огроман број правних и економских текстова, који постају чешћи почевши од владавине Небухаднезара II (604-562) и (квантитативно) се не смањују све до краја владавине персијског цара Дарија I (522-486). Ово богатство материјала пружа важан увид у основни институционални континуитет унутар Вавилоније. Није било очигледне или тренутне промене у вавилонским градовима која би се лако могла повезати са Кировим освајањем и претварањем Вавилоније у провинцију огромног Персијског царства. Без премца највећи број текстова потиче из Урука, нешто мања, али још увек знатна, група је из Сипара. Једини недостатак текстова из Урука и Сипара је што потичу из главних светилишта ових градова и, стога, првенствено илуструју свакодневне активности храмова, њихових имања и особља. То је драгоцено, али отвара тешка питања како су храм и град међусобно деловали. Проблем је погоршан чињеницом да документи централне администрације, попут оних који постоје у обиљу у Новоасирском царству, готово у потпуности недостају (видети стр. 596). Вавилонски порески систем, провинцијска управа, двор и војна организација су стога заиста слабо познати. Другим речима, свакодневно функционисање два важна храма се може реконструисати до најситнијих детаља, али политички пејзаж, у коме су деловали, остаје прилично нејасан. О многим одликама вавилонске краљевске власти и краљевске идеологије се пре мора закључивати посредно из сачуваних доказа, него што их они директно осветљавају. Један аспект, који се јасно издваја, блиска је умешаност краљева у оснивања култова у Вавилонији и њихово често лично учешће у празнику Нове године у Вавилону. Изванредне јавне процесије повезане са празником пружале су владарима прилику да покажу своје трупе и ратне трофеје (Berger 1970; Kuhrt 1987). Познија, фрагментарна епска песма, која је славила На-
Сшари исшок
627
бополасарову победу над Асирцима, даје нам увид у вавилонску церемонију крунисања; такође наглашава и значај краљеве улоге ратника: Принчеви земље су били окупљени, Наб[опаласара благосиљају?], Отварајући своје песнице [они...] суверенитет. Бел (Мардук), на скупу богова, [дао је?] моћ власти [Набополасар у?]. Краљ, поуздана наредба [...] Са стегом ћу стално побеђивати [твоје] непријатеље, Поставићу [твој?] престо у Вавилон носач престола, узевши му руку,... [...] Наставили су да му стављају стег на главу. Поставили су га да седи на краљевском престолу [...] Узели су краљевски печат [...] „Евнуси“, носиоци дужности [...] Великаши Акада су се приближиле делу храма Када су пришли близу, сели су пред њ[ега] Велики су у својој радости [узвикнули?]: „О господару, о краљу, да живиш заувек! [Нека освојиш] земљу [својих] непријатеља! Нека ти се краљ богова, Мардук радује ... [...]! Нека Набу, писар Е[сагила], учини твоје дане дугим! Нека Ера, твој мач, Нергал [...]! [Нека ос]ветиш Акад ... [...] (Grayson 1975: 84-5)
Овде постоје неке опште сличности са аспектима асирске краљевске власти: краља благосиљају богови, моћ му је дао врховни бог пантеона; његови дворани и чиновници му формално честитају на крунисању, желе му дуг живот и победу на свим фронтовима и траже од њега да освети прошла вавилонска понижења и поразе. Такође, изгледа као да се део церомонијала састојао од тога да је краљу формално уручен краљевски печат. У недостатку централних архива, овај печат до сада није идентификован, али мора бити да је његов значај сличан значају асирског краљевског печата, тј. потврђивање краљевских наредби и давање снаге закона. Краљ у својој улози заштитника државе од побуне и подстрекивања на побуну је приказан у документу који бележи како је јавно осудио издајника (видети стр. 618-619) текст који такође показује да су заклетве верности биле у Вавилонији важне као и у Асирији. У погледу култа, краљ је био средиште свега, био је главни градитељ и снабдевач основним ресурсима, учествовао
628
Амели Курш
је у ритуалима и одобравао да се приносе понуде. Уметања у календар рађена су по заповести краља, који је вероватно деловао у договору са својим ученим саветницима.7 Организација вавилонског двора је нејасна и наше познавање краљевске породице остаје непрозирно. Могуће је да се Небухаднезар оженио међанском принцезом, кћерком Кијаксара (Berossus, FGrH 680 F7), као део политичког договора његовог оца и међанског владара, начињеног 614. Није познато да ли је она била његова једина, или бар главна, супруга. Његова најстарија кћер је била удата за Нериглисара, једног од његових заповедника, који је имао локалног утицаја на источним ободима царства (и касније је уграбио престо, стр. 619). Можда се осећала потреба да се ојача подршка Набополасаровој породици, пуштањем провинцијских вавилонских племића у краљевску породичну мрежу (Weisberg 1974). Из оно мало доказа што имамо, изгледа да је систем наслеђивања био сличан асирском. Престолонаследник је припреман за краљевску власт, преузимањем, по потреби, неке функције коју је обављао његов отац. То важи за Небухаднезара, који је предводио велике походе последњих година живота свог оца и за Валтазара (Белшазара), који је управљао и бранио Вавилонију четрдесетих година шестог века, у време дугог рата који је његов отац водио у Арабији (Beaulieu 1987). Натпис Небухаднезара II даје нам груб водич вавилонског двора и царске структуре. Текст се обично назива Небухаднезаров „дворски календар“, иако је заправо реч о тексту грађевине: Mašennu (тј. чиновници у краљевском домаћинству): Набу-зер-идина, главни пекар, Набу-зер-ибни, главни kasiru (несигурно значење) Ериб-..., мајордом, Аткал-ана-Мар-Есагила [...] Ина-кибит-Бел, [...] Бел-ериш, главни [...] Ардиа, mašennu Куће Палате Жена, Бел-убалит, писар Куће Палате Жена Сила, церемонијал мајстор(?) (или: вођа полиције?) Набу-ах-усур, главни берберин (или: главни инжењер? главни гласник?) 7 Не постоје докази за постојање „мудраца“ на нововавилонском двору, али смо вероватно у праву када претпостављамо да су постојали. Они се јављају у каснијој причи о Данилу и вероватно је да су били присутни на већини дворова.
Сшари исшок
629
Мушалим-Мардук, Набу-ушибши, Ериб-шу, надзорник робиња, Набу-бел-усур, надзорник робиња, Набу-зер-ибни, пехарник, Нагул-ресуа, главни певач, Арди-Набу, секретар престолонаследника, Еа-идани, главни за стоку, Римуту, главни за стоку, Набу-мар-шари-усур, главни чамџија, Хануну, вођа краљевих трговаца. Велики Акада: Еа-дајан, управник (šaknu) морске (земље) Нергал-шари-усур, sinmagir Емукахи из Туплијаша Бел-шум-ишкун из Пукуде, Бибиеа, Дакуријац Надин-ахи, „званичник“ ((lu) Е. m а š) Дера Мардук-шар-усур из Гамбуле, Мардук-шарани, управник (belpihati) Сумандара, Белидарум, Амуканит Римуту, „законити“ управник (šaknu kenu) Заме, Набу-етир-напшате, управник (šaknu) Јаптире ..., „званич[ник“ ...] Мушезиб-бел, ,,зва[ничник“...] „Званичници“ ((lu)E.maš(meš)): Шумкенум, „званичник“ Дур-[Јакина] Баниа, „званичник“ Лимет[ума], Мардук-зер-ибни, „званичник“ Маткал[е] Шула, „званичник“ Нинид-Лагуде, Шума, „званичник“ Кулаба, Нергал-зер-ибни, „званичник“ Уданума, Мардук-ериш, „званичник“ Ларсе, Набу-кин-апли, „званичник“ Кисика, Бел-упахир, „званичник“ Бакуше qipi alani (тј. краљевски градски чиновници): Иба, управник града Дур... Шаламби, управник... Зириа, управник... Забина, qepu ... Шума, qepu ... Адад-аха-идина, управник гра[да...] Набу-зер-укин, из провинције?/земље?...
630
Амели Курш
Анимепуш, qepu ... Бел-шум-ишкун, qepu града Н[и...] (и:) краљ Тира, краљ газе, краљ Сидона, краљ Арвада, краљ Ашдода, краљ Мир-... краљ... (Unger 1931/1970: бр. 26; ANET: 307-308) Овде није све јасно и листа ни на који начин не обухвата све чиновнике. Преглед наводи, прво, највише припаднике дворске хијерархије. Међу најзначајнијима је главни пекар, Набу-зер-идина, из Д руге књиГе о идревима: 25,8; је познато да је у питању главни заповедник вавилонских оружаних снага, Невузардан (Небу-зар-адан). То указује да, као и у другим периодима и другим областима, дослован превод ових дворских титула не упућује на функције које личност обавља. Као што листа показује, неколико старих племенских, халдејских и арамејских, области је остало под локалним вођама; разне управнике вавилонских области прате (нама) нејасни „градски званичници“. На самом крају, и не у потпуности сачувани, појављују се неки од вазалних краљева царства. Можда би требало да им придодамо провинцијског владара Киликије (Херодот 1,74). Мора да је било више провинцијских управника него што је овде наведено, и, заиста, знамо за управника Кадеша (Милки-етири, cf. Pinches 1917:128ff; McEwan 1982:5, n.2) и Јудеје (Годолија, видети стр. 618) из других извора.8 Недавно откривени докази (Potts 1990 [OGf] 1:348-350) показују да је Небухаднезар имао неку врсту контроле над острвом Фаилака у врху Залива, док је у време Набонидове владавине посведочен „управник Дилмуна“ (централни Залив). Јаки трговачки интереси монархије такође су приказани релативно високим положајем на двору додељеном „вођи чамџија/морнара“ и „вођи краљевих трговаца“ (видети такође Oppenheim 1967). Схватљиво је да је „управник приморске земље“ имао одговорност за унапређење вавилонске трговине у Заливу. Примамљиво је повезати са овом посведоченом нововавилонском активношћу у области Залива каснији исказ Неарха, адмирала Александра Великог, да су овде (Рас Мусандан) Асирци увозили цимет и друге зачине“ (Arrian, lndica 32,7). Али напомена ја хронолошки неодређена. 8 Сада је посведочени управник Арпада (у деветнаестој години владавине Небухаданезара II), видети F. Joannes, NABU1994, напомена 20.
Сшари исшок
631
Систем провинција и дужности управника је вероватно био организован налик ранијем асирском систему: напомена прекинуте хронике (АВС бр. 5: 23-24) можда указује да су управници (заједно са вазалним краљевима) били одговорни за прикупљање пореза и данка за краља. Напомена на крају Набонидовог „епитафа“ мајци (главни доказ краљевских укопа у овом периоду) указује да су управници морали да присуствују јавним укопима чланова краљевске породице: Умрла је природном смрћу девете године Набонида, краља Вавилона. Набонид, краљ Вавилона, син којег је родила, положио је њено тело на починак [умотано y] фину [вунену одећу и] сјајну белу тканину. Положио је њено тело у скривену гробницу са величанственим [орнаментима] од злата [постављених ca] прелепим камењем, [...] камење, драгоценимкаменим перлама, [посудама ca] мирисним уљима, и [...]. Побио је дебеле овнове и окупио је у свом присуству [становнике] Вавилона и Борсипе заједно са [људима] из удаљених провинција, [позвао је краљеве, принчеве] и управнике са [граница] Египта на Горњем мору (Средоземље), до Доњег мора (Арабљанско-персијски залив), за оплакивање и [...] и веома су жалили, посипали се [пепелом] по глави. Седам дана и седам ноћи су ходали около, оборених глава, [пепелом посути], лишени одеће. Седмог дана [...] сви људи земље су се обријали и очистили, [одбацили?] своју одећу (жалости) [... Дао сам да се донесу] ковчези са (новом) одећом за њих у четврти у којима су живели, [почастио сам их] храном [и пићем], обилно их снабдео финим уљем, сипао сам мирисно уље по њиховим главама, начинио их задовољним и вредним гледања. Добро сам их снабдео за њихово [дуго] путовање и вратили су се својим домовима. (Gadd 1958: HIB;ANET: 561-562) Мали број текстова следовања пронађен је у великој палати у Вавилону. Наводе имена људи који су добијали следовања из краљевске ризнице. Међу њима се јавља и Јоахин, бивши краљ Јудеје, и његова породица, наводе се више пута као примаоци знатних количина уља, што показује да су неки од „краљевских затвореника“ живели на вавилонском двору и јели за краљевском трпезом (Weidner 1939; ANET: 308). У овим текстовима се такође јављају народи из западне Турске [Лиђани, „Јоњани“ (видети стр. 572)], Ирана и Египта, као и из неких градова на обали (Тир, Библос), што показује да се краљ ослањао на различите етничке групе, у царству и ван њега да би увећао вавилонску радну снагу и војску. Ископавање је открило могуће насеље грчких војника у Јудеји, који су можда на крају били потчињени вавилонском
632
Амели Курш
краљу (Месад Хашајавеху, Helm 1980; Ephal 1983). Блиставе награде које је Вавилонија давала сиромашним Грцима, који су сгупали у најамничку службу у њену војску и на крају се враћали кући врло богати, лепо је описао Алкеј (рани шести век) у добро познатој песми којом дочекује брата код куће: Стигао си са краја света, драги Антимениде са позлаћеним балчаком мача којим си, борећи се за Вавилоњане, који живе у кућама од опека дугим четири руке, учинио моћно дело и све их спасао тешких невоља, јер си убио ратника који је за ширину длана био нижи од пет краљевских лаката. (Diehl, Anthologia Lyrica Graeca (1924-5): Alkaios br. 5; Edmonds Lyra Graeca (Loeb 1928) 1: Alkaios бр. 133) Део cjaja и богатства Вавилона и његовог двора одјекује легендарним анегдотама и романтичним причама (посебно у Старом завету) које имају Вавилон овог периода као позадину. Приче позне (други век) Књиге пророка Данила су најпознатије, али их има и много више: бајковити висећи вртови (приписани Небухаднезару II) били су убрајани у седам светских чуда9 и Вавилон је постао оличење луксуза и космополитског живота (на пример, Прва књиГа Мојсијева; Откровење Јованово). Сам Небухаднезар се касније убрајао у освајаче света, који су дошли до граница познатог света [Мегастен ((F G rH ll 5; Sack 1992)] попут легендарне асирске краљице, Семирамиде, и египатског Сезостриса. Изузетно благо којим су управљали вавилонски краљеви се одражавало у њиховим грађевинским пројектима великих размера, посебно у Уру, Сипару, Борсипи и самом Вавилону. Пружали су својим величанственим храмовима и истакнутим зигуратима, који сад леже у рушевинама, сјајан призор. Краљевски натписи описују до у детаља многе друге импресивне краљевске грађевине од којих ништа није сачувано. Многобојне декорације племенитим металима су, такође, нестале. Дошло се и до доказа о производњи мириса (Ен-гдеи), уља и пурпурне боје за текстил (Мизпах) и изврсних вина на краљевским имањима у Јудеји (Мизпах, Мозах и Гибеон) (Graham 1984). Таква производња луксузних предмета за употребу на двору је вероватно била поновљена и у другим деловима царства где су Вавилоњани преузели и развили ранија имања круне и локалну производњу. 9 Стефани Дали је недавно заговарала тезу да је „висеће вртове Вавилона" начинио Сенахериб у Ниниви; њихово повезивање са Вавилоиом и Небухаданезаром II је настало услед низа неразумевања (lraq 56 (1994): 45-58).
Ciuapu исшок
633
Клинописни документи (углавном из Вавилона), укључујући породичне архиве, илуструју приватни економски живот. Њихов број је знатан, упркос чињеници да је арамејски постајао доминантан језик Вавилоније почевши од седмог века. Одражавају широк распон активности, попут улагања у земљу (Joannes 1989), склапање бракова међу члановима имућних породица (Roth 1989), њихове трансакције зајмова и трговачке подухвате (Shiff 1987; Wunsch 1993). Најпознатији и највећи архив је архив породице Егиби, често описане као „банкарска кућа“, због њихове изузетно разноврсне и сложене трговачке и зајмодавне послове. Изгледа да су изградили уносно предузеће у седмом веку, били су вероватно једна од најистакнутијих пословних породица у Вавилонији у шестом веку, чланови породице су били укључени и у послове далеко ван граница царства у Ирану (Weingort 1939; Ungnad 1941; Zadok 1976). Документарни материјал је довољно богат да нам допусти да проучимо вавилонску породичну структуру и домаћинство (Roth 1987). Један научник је чак проценио број робова који су приватно поседовани (Dandamaev 1984). У једном случају можемо пратити имућну вавилонску породицу како се користи ситуацијом што има кћери да створи и одржи уносне друштвене савезе. Упркос њиховим признатим законским правима, жене су ефикасно ограничавали већи интереси њихових породица (Joannes 1987). Текстови нас углавном информишу о браковима имућнијих Вавилоњана јер су велики мирази, над којим су супруга и њена породица задржавали контролу, морали бити пажљиво пописани: Надин, син Луси-ан-нур-Мардука, потомак Или-банија, обећава да ће оженити Кабту, кћер Набу-шум-ишкуна, потомка Или-банија. Набу-шум-ишкун је добровољно обећао Надину: 3-рапп воћњака, укључујући необарђени део, на територији Сур-амилата, уз 1-kurru... поље (које је) претходно (обећан мираз и) које се (простире) од насипа за наводњавање имања Бит-Шаму (1-kurru имања је оно) које је Набу-шум-ишкун обећао Надину као мираз претходно (обећаној) кћери - укупно 1-kurru, 3-panu поље. (Као додатак, жена) Инба, mulugu-робиња, кревет, две столице, сто, три бронзана пехара, бронзана чинија, један бакарни суд за кување и једна лампа - укупно, десет предмета за домаћинство (за) касније и раније (миразе), Набу-шум-ишкун је обећао Надину. (Што се тиче) Иштар-шимини и Дидити, раније (обећаних) ропкиња са ранијим миразом, који је Набу-шум-ишкун забеле-
634
Амели Курш
жио у документу и дао Надину- уместо Дидити, Набу-шум-ишкун је сада Надину дао Баниту-шарат. Крајем месеца IV Набу-шум-ишкун he ослободити и дати Надину Иштар-шимини. (Сведоци и датум) (Roth 1989 бр. 9) Скромнији становници Вавилоније су у извесној мери делили увећано богатство које је Нововавилонско царство прикупило. Краљеви су били активни у оживљавању пољопривреде и насељавали су депортоване и стране војнике, који су помагали да се што више земље обрађује. Ово је такође служило да власт повећа добит путем пореза. Многи текстови из овог периода показују да је економски полет, који је у Вавилонији почео владавином Ашурбанипала (видети стр. 613), брзо настављен. Директнији резултат учествовања у походима било је прибављање робова војника релативно нижег ранга. Они су се могли продавати имућнијим Вавилоњанима, који су се њима могли користити да прикупе приход изнајмљујући их као проститутке шшихдајући на разне занате, попут обућарског или правл>ења пива (Dandamaev 1984). Уносне и распрострањене активносги породице Егиби (сгр. 633) у трговини робовима добро су документоване за овај период (Weingort 1939). 11ф ГРАДОВИ ВАВИЛОНИЈЕ У ПОЗНОВ АВИЛОНСКОМ ПЕРИОДУ Како су велики стари градови Вавилоније функционисали у овом периоду? Вавилонија је искусила много политичких немира од позног деветог све до другог века.10 Од потчињености Асирији постала је језгро новог царства, потом су је освојили Персијанци (539), две стотине година касније Александар Велики (331) и, коначно, била је укључена у Селеукидско царство (од 312). Али упркос свим овим преокретима, основни облик ваваилонског града је изгледа остао прилично константан. Градске инсгитуције су тежиле опстанку и преузимању, често уз директну краљевску подршку, посебно у приликама војних освајања. Сигурно су постојале модификације и промене током овог 10 Неколико вавилонских градова је, наравно, наставило да постоји и после другог века (Oelsner 1986). Значајно смањење броја клинописних докумената (делимично услед повећене употребе арамејског) не допушта нам да детаљно пратимо љихово даље постојање.
Сшари исшок
635
дугог периода, али оне су увођене постепено и у деловима, није било наглих или потпуних револуција (van der Spek 1987). Докази за разумевање вавилонских градова су сложени и нису ограничени на период Нововавилонског царства - део материјала, који о овоме највише открива, потиче из времена асирске доминације. Специфични фактори који утичу на наше разумевање структуре градског живота су потешкоће неодвојиве од корпуса сачуваних доказа: потичу само из ограниченог броја центара, често из комплекса храмова (видети стр. 626). То оставља одређене области структуре града празним и о њима можемо само нагађати. На пример, до које мере можемо претпоставити да стање реконструисано у једном граду важи и за други? Њихови историјски корени се разликују, те су се разликовале и њихове локалне институције и терминологија која је коришћена за одређене административне чиновнике. Ипак градови Вавилоније су били и повезани унутар територијалне државе неколико стотина година и били потчињени наткриљујућој краљевској контроли која је допирала у срж локалног живота и водила промени ако не у имену, а оно у функцији. Тако је сваки град у првом миленијуму представљао врсту институционалног палимпсеста. Чињеница да величина пољопривредног залеђа различитих градова остаје нејасна, као и становништво појединачних градова, представља даље непремостиве проблеме - посебно јер је највећи број градских локалитета само делимично откопан, иако је област делова окружених зидинама прилично тачно позната (на пример, Вавилон и Урук). Осим тога, увек постоји опасност у комбиновању материјала раширеног на преко три до четири века јер тежи томе да замагли главне историјске промене - спољашњи континуитет облика може скривати дубоке промене. Нека од основних питања, која су мучила научнике и око којих су оформљена врло различита мишљења, јесу: да ли је постојао концепт нечега што можемо превести појмом „грађанство“; тј. неки начин на који су се људи дефинисали као припадници ове или оне градске заједнице? Ако јесу, ко је тврдио да јој припада? Како је такво тело грађана функционисало? Како је међусобно деловало са великим храмовима и свештеницима? Како се краљ, који је контролисао већу територијалну државу у оквиру које су се налазили градови, односио према њима? До првог миленијума сви градови су били обухваћени и краљевством Вавилоније, али је свест о њиховом особеном идентитету остала. Другим речима, иако је постало уобичајено звати област јужног Ирака „Вавилонија“, почевши од око 1500. (видети поглавље 7а) и говорити о Вавилону од тада као „престоници“ земље, чини се да су се појединци
636
Амели Курш
често дефинисали као припадници одређеног града. Шаљива прича о Сиромашном човеку из Нипура (сачувана на акадском на таблици из Султантепеа (седми век)), на пример, почиње речима: (Био једном један) човек, син Нипура, сиромашан и скроман, Гимил-Нинурта је било име, несрећан човек. У граду Нипуру уморно је седео. Није имао сребра, као што доликује људима, није поседовао злато, као што доликује човечанству. Његова остава је вапила за чистим житом. У жудњи за хлебом његова јетра је била притиснута(?) у жудњи за месом и пивом његово лице се искривило. Свакодневно због недостатка хране лежао је гладан. Био је обучен у одећу за коју није имао замену. Посаветовао се са својим изнуреним срцем: „Скинућу моју одећу, за коју немам замену, на градском тргу мога града, Нипура, купићу овцу.“ (О. Gurney, AntSt 6 (1956): 150/151,11. 1-13) Прича иде даље описујући коначни тријумф сиромашног човека над похлепним и улизичким градоначелником Нипура. Нипур је позадина приче и даје нам живу и забавну порцију вавилонског градског живота. Израз „син града Х“ за идентификовање припадника градске заједнице (као у овој причи) такође се користио, како се открива, у другом документу, познатом као „Вавилонски Fiirstenspiegel" („Огледало принчева“). Текст (на акадском) је познат из примерака пронађених у Ниниви седмог века и нововавилонском Нипуру: Ако краљ не пази на правду, његов народ ће бити бачен у хаос, и његова ће земља бити уништена. Ако он не пази на правду своје земље, Еа, краљ судбина, ће изменити његову судбину и неће престати да га непријатељски гони. Ако не пази на своје племиће, његов живот ће бити скраћен. Ако не пази на своје саветнике, његова земља ће се побунити. Ако пази на лопове, status quo у његовој земљи ће се променити. Ако пази на превару Еае, велики богови јединствено и на свој праведан начин неће престати да му суде. Ако неправедно осуди сина Сипара, али пусти странца, Шамаш, бог неба и земље, ће успоставити страну правду у његовој земљи, где принчеви и судије неће пазити на правду. Ако су синови Нипура доведени пред њега због пресуде, али он прими поклон и неприкладно их осуди, Енлил, господар зема-
Сшари исшок
637
ља, ће довести страну војску да побије његову војску, чији he принчеви и главни официри тумарати (његовим) улицама као борбени петлови. Ако прими сребро синова Вавилона и дода га својим ковчезима, или ако чује за судски процес који укључује и људе Вавилона али га посматра немарно, Мардук, господар неба и земље, ће поставити његове непријатеље над њим, и даће његову имовину и богатство његовим непријатељима. Ако наметне казну синовима Нипура, Сипара или Вавилона, или их пошаље у затвор, град у коме је казна наметнута ће бити потпуно оборен и страни непријатељ ће се пробити до затвора у који су послати. Ако мобилише цео Сипар, Нипур и Вавилон, и наметне принудни рад људима, изнудивши од њих кулук по гласниковој објави, Мардук, принц богова, принц, саветник, ће предати његову земљу непријатељима тако да ће чете његове земље принудно радити за његове непријатеље, јер су Ану, Енлил и Еа, велики богови, који пребивају на небу и земљи, на свом скупу потврдили слободу тих људи од оваквих обавеза. Ако да сточну храну синова Сипара, Нипура и Вавилона (својим) коњима, коњи који су јели сточну храну ће бити одведени у непријатељски јарам, и ти људи ће бити мобилисани са краљевим људима када се конскриптује народна војска. Моћни Ера, [који иде] испред његове војске, ће разбити предњу линију и прећи на страну непријатеља. Ако попусти јарам [њихових] волова и стави их на друга поља или их да странцу, [...] ће бити уништан [...] Адуа. Ако уграби [њихова ...] стада оваца, Аду, надзорник канала неба и земље, ће глађу искоренити његове животиње за испашу и сакупити понуде за Шамаша. Ако саветник или „главни официр“(?) краљевске пратње их (тј. синове Сипара, Нипура и Вавилона) поткаже и тако добије мито од њих, на заповест Еа, краља Апса (водени подземни дом Аеа), саветник или „главни официр“ ће умрети од мача, њихово место ће бити прекривено рушевинама, ветар ће однети остатке, и њихова достигунћа ће бити препуштена олујном ветру. Ако прогласи њихове споразуме неважећим, или измени њихове исписане стеле, пошаље их у поход или их [натера] на тежак рад, Набу, писар Есагиле, који организује читаво небо и земљу, који управља свиме, који одређује краљевску власт, ће прогласити споразуме његове земље неважећим, и донеће непријатељство.
638
Амели Куриг
Ако било пастир, или надзорник храма, или главни официр краља, који служи као надзорник храма Сипара, Нипура или Вавилона, им (тј. људима ових градова) намтне принудни рад у вези са храмовима великих богова, велики богови he у бесу напустити њихово пребивалиште и неће улазити у њихова светилишта. (Lambert 1960: 110-115) Према овом тексту, становници три града - увек описани као „синови Сипара/Вавилона/Нипура" - полагали су право на одређене привилегије спрам монарха, а ако их краљ наруши, његову владавину задесиће несрећа. Они, тако, оспоравају краљево право на апсолутни суверенитет и чак поричу његову власт у неким аспектима надлежности: порези свих врста, радне обавезе, војне обавезе и права да одређује казне изнова су истицани као захтеви и да их краљ не сме чинити а да га не погоди божанска казна. Даље, краљ је упозорен а доноси искварене пресуда пуне предрасуда, што сугерише да су аутори овог трактата можда за себе чували право да суде у неком смислу. Напомена (пред крај) о краљу, који укида „споразуме" градова и мења „исписане стеле“, вредна је пажње. Изгледа да је импликација да су права која су градови потраживали, која су краљеви натерани да поштују, била овековечена написмено. Не знамо датум састављања овог текста и тако не можемо да сведемо историјски контекст његовог постанка. Да ли је, стога, у питању књижевна вежба, или је одражавао нереалну тежњу за ранијим, давно прошлим идеалним животом? Недавно је постало очигледно да је документ кружио и био врло познат у седмом веку. Писмо насловљено на асирског краља Есархадона (680-669), вероватно из Нипура, помиње ослобађања на која су традиционално Сипар, Вавилон и Нипур полагали права. Писац потом наглашава да то значи да је град Нипур привилегован као Вавилон. У том тренутку он каже, значајно: Нека господар краљева погледа; та таблица (названа),Ако краљ не пази на правду“ (тј. почетни редови овог текста) каже следеће: (СТ 54: 202) Потом наводи последњих пет редова Fiirstenspiegel-а, са само неколико парафразирања, наглашавајући да је текст поуздан (тј. тачан и аутентичан) и саветује да краљ тражи да му се прочита (Reiner 1982). Ово показује да су се Вавилоњани дефинитивно користили трактатом као оквиром за вођење дијалога са краљевима (укључујући и моћне освајаче попут асирских монарха) и вршили притисак на њих. Заправо, врло је вероватно да су сви велики градови области полагали право на сличан привилегован статус (Landsberger 1965). Тако можемо замислити све старе градове Вавилоније како су имали јаку традицију грађанских права, која краљ није могао лако оборити.
Сшари исшок
639
Из асирских краљевских даровања, сличних посебних повластица становницима Ашура и Харана (видети стр. 564) сазнајемо да је израз за такве грађанске привилегије био kidinnu/kidinmitu. Ово дословно значи „божанска заштита“, тј. сматрано је да је читава област града под заштитом свог божанства заштитника. Људи који живе у њему су стога sabe kidinni, „народ kidnnu-a“, што указује на основно значење „заштићени народ“ (Leemans 1946). Вероватно је ова заштита била, или је могла да буде, физички представљена божанским симболима подигнутим на градској капији. Израз kidinnu/kidinnUtu се јавља у неколико контекста у вези са вавилонским градовима, посебно у контексту Есархадонове поновне изградње Вавилона (680-669) и повратка његовог депортованог становништва. Интегрални део ове обнове је: „Слободу" (? ослобађање дуга: anduraru) потчињенихВавилоњана, заштићеног народа (sabekidinni), оних којима су Ану и Енлил „дали право на ослобађање11ја сам изнова установио. Оне људе који су били продати у ропство и који су били спутани и у ланцима, окупио сам заједно и поново их начинио Вавилоњанима; њихову опљачкану имовину вратио сам им. Обукао сам обнажене. Потом сам учинио да крену пут Вавилона. Подстакао сам их да населе град, изграде куће, подигну воћњаке, и копају канале. Њихов kidinnu који се завршио и био изгубљен поставио сам поново... потврдио сам записавши њихово ослобађање од пореза (zakutu). Отворио сам њихове путеве на све четири стране, тако да могу да усмере своје умове ка саобраћају са целим светом. (Borger 1956 §11 Bab. АЕр. 37) Завршавајући, Есархадон проклиње сваког ко би могао да уништи његово дело у Вавилону - посебно да уклони (или укине) kidinnutu Вавилона. Овде добијамо снажан утисак краља који се поноси враћањем привилегија и ослобађањем обновљеног града, враћајући га делотворно под божанску заштиту. KidinnUtu је изгледа представљао читав пакет грађанских права, врсту „повеље о аутономији“, која обележава њихову ренесансу као „Вавилоњана“. Писмо (ABL 878: још увек недовољно разумљиво) које су становници Вавилона упутили асирском краљу (у седмом веку) можда то потврђује. Изгледа да је краљевски чиновник погубио некога у Вавилону. Вавилоњани помињу свој kidinniitu и изгледа да кажу да свако ко уђе у Вавилон аутоматски долази под божанску заштиту града и ужива неку врсту права на уточиште. Писмо чак тврди да свако ко уђе у Вавилон (укључујући и странце и псе) постаје заштићен и није могао бити убијен. Овде се осећа реторичко претеривање и тачно значење је можда нешто другачије. Смисао писма је изгледа да сами становници Вавилона имају право првенства у погледу јурисдикције
640
Амели Курш
над сваким унутар граница града. Нико није могао бити погубљен без одлуке градских власти - такво понашање би био прекршај који би утицао на читаву градску заједницу. Према речима градоначелника, у причи о Siromašnom čoveku izNipura када га је прерушени сиромашни човек довео готово до ивице смрти: Мој господару, немој убити „сина Нипура“, немој умрљати своје руке крвљу kidinni- особе; (то је) ружење Енлила (тј. главног бога Нипура). (O.Gurney Ли* 6(1956): 154/155,11. 105-6) Постоје сигурне индикације у ABL 878 да је аутономија тражена у градским пословима, овековечена у појму kidinniitu. Наоснову тога, Вавилоњани су могли да се жале, у овом случају, на арогантно погубљење једног од њих од старне краљевског чиновника. Есархадонова напомена (видети стр. 639) о чињеници да је писмено потврдио ослобађање од пореза, такође заслужује пажњу. Fiirstenspiegel помиње стеле на којима су били исписани споразуми (вероватно између краља и становника града о правима), писмо Есархадону које наводи део текста (стр. 638) указује на кружење документа у писаној форми и постојање више копија. Овом доказу о постојању „градских повеља“ можемо додати извештај о асирској опсади Вавилона 731. који је послат Тиглат-пилесеру III (744-727). Он наводи следеће догађаје: Двадесет и осмог смо доши у Вавилон. Стали смо пред Мардук-капијом (и) расправљали се са вавилонским.... слуга Мукин-зерија (побуњеног владара, видети горе стр. 603) је био присутан уз њега. Када су изашли стајали су пред капијом са Вавилоњанима. Рекли смо Вавилоњанима ово: „Зашто нам се супротстављате због њих? Њихово место је међу Халдејцима ... Вавилон је заиста наклоњен Халдејцу! Ваш kidinnCitu је био дат (написмено).“ (Saggs 1955: NLl) Заповедници опсадних асирских снага се овде обраћају народу Вавилона директну предају - посматрао их је чиновник халдејског владара узурпатора са којим су Асирци били у рату, али он ни у једном тренутку није интервенисао и асирски апели нису били упућени њему.11 Покушавајући да убеде Вавилоњане да се предају, Асирци су истакли становницима да немају шта да изгубе ако то учине, јер је њихов заштићени статус (kidinnUtu) постојао у писаном облику и стога би био поштован. У овој критичној ситуацији (било је нејасно, ипак, ко ће добити рат) Вавилоњани су разумљиво оклевали да се обавежу, 11 Сцена јако подсећа на обраћање rab šaqe (пехарника) грађанима Јерусалима 701. године пре н. е. (Друга књига о иаревима: 18).
Ciuapu ucuiOK
641
посебно асирском чиновнику који није имао директан краљевски ауторитет. Каснији одељак овог писма указује да је град можда био спреман да преговара о предаји, али само са самим асирским краљем јер је само он био у положају да у потпуности гарантује њихову заштиту и потврди њихова права. Било је јасно да је важно да се, пре но што предају град под заштитом новог владара, њихова права јасно разумеју и потврде. Стога би требало да се сетимо да је важан ритуал током празника Нове године у Вавилону обухватао то да се краљу скину све краљевске инсигније, да га ударе по лицу, вукући га за уши, принуде да падне на колена пред Мардуком и да потом изговари свечано признање: Нисам згрешио, господару земаља, нисам заборавио своје божанство, нисам уништио Вавилон, нисам јој наложио да се растури, нисам начинио да се Есагила (главни храм у Вавилону) тресе нисам ударио народ kidinnu-а у лице нисам их понижавао водио сам рачуна о Вавилону нисам уништио њене зидове (Thureau-Dangin, Rituels accadiens, 1921: 144,11. 423—428; ANET: 334; TUATll: 222) Ово показује да je краљ био кључан као бранилац права грађана јер је сам, кроз такве формалне и ритуалне изливе, био везан системом грађанске религије и веровања. У целини докази указују да је постојао снажан осећај заједничког идентитета међу градским становницима у Вавилонији. Он је изражаван пакетом права и привилегија, укључујући и широк распон ослобађања од пореза и обавеза и степеном аутономије у градским пословима. Краљево лично учешће у томе, и гарантовање истог, било је витално и вероватно је било забележено у писаном облику - можда чак и јавно приказано. Градски становници су познавали садржај својих повеља и на томе су заснивали основу својих преговора између града и краља. Коначно, ова права су изгледа била схваћена као да су у односу са божанским поретком ствари (што је обухватало концепт градског живота као основе уређеног постојања; Berossus FGrH 680 Fl), стављајући тако град и његове људе под божанску заштиту. Даље, и још незгодније, питање је ко је тачно уживао ове привилегије и статус који их је пратио? Свакако не сви: робови у приватном власништву, храмовни робови, краљевски робови, одређене зависне групе (јчији тачан положај није јасан), власници војничке земље и
642
Амели Курш
странци насељени било у малим сеоским заједницама, било у вавилонским градовима, готово сигурно нису били укључени. Неки од њих су током времена могли да промене свој статус - роб је, на пример, могао бити ослобођен, али у целини су се пажљиво раздвајали од „грађана". Наводе се одвојено у документима, а изгледа да су и страни досељеници имали своје административне органе, на шта указују напомене о „старешинама Јевреја „ (КњиГа пророка Језекилје: 8,1) и „старешинама Египћана“ (Camb. 85; cf. Dandamaev 1982: 38). Тако је тело грађана било ексклузивно и добијање чланства у телу привилегованих становника није било ни аутоматско ни лако. Једна одредница у позновавилонским документима вероватно исказује концепт „грађанина“, мање или више блиско нашем схватању: mar bani (дословно „слободан/угледан човек“; Frame 1992: 230-231). Упркос неким недавним сумњама (Roth 1988), већина научника мисли да израз указује да су у питању „слободне“ особе и да њихова припадност овој групи вероватно није била одређена једноставно имовином или рангом. То је првенствено била правна дефиниција (Oelsner 1976). Из те групе mar bani-ја су потицали они који су управљали градом (иако није познато којом процедуром) и градска администрација је изгледа великим делом ишла упоредо са организацијом храма. * * *
Шта знамо о градској структури? Урук је главни вавилонски локалитет који пружа богата, прилично трајна и релативно добро проучена документа за позновавилонски период, текстови великим делом потичу из његових светилишта. Спорадичан материјал пун празнина из осталих вавилонских центара, међутим, сугерише да, иако су се градови разликовали у детаљима уређења, општи модел администрације је био сличан. Материјал из Урука показује мало тело високих чиновника мање-више потпуно ангажованих у управљању пословима храма. Бринули су да се најамнине и производи са пространих имања храма прикупљају, обезбеђивали да поља, стада, воћњаци, робови дају добит, да се календар одржава у реду уметањима, да се ритуали редовно изводе и краљевска наређења преносе. Део пољопривредних радова обављали су храмовни робови и (можда) зависне групе, али знатан део храмовне земље и прихода био је у рукама људи који су вршили специјализоване дужности у вези са култом, у распону од врачева и певача до месара, пекара, пастира, праља, златара итд. Сви они су учествовали у култу и њихове дужности (колико год нама изгледале приземно) захтевале су неко познавање култних обичаја и учења о њима. То је јасно из неких ритуалних упутстава за свакодневне понуде чињене боговима у Уруку где је месару, на пример, наређено да изговара посебну молитву док коље неопходне животиње. Такође,
Ciuapu исшок
643
током празника Нове године у Вавилону, занатлије које су припремале златан балдахин за Мардуково устоличење, биле су обавезне да изговарају бајалице за завршетак свог задатка. Већина учесника у култу није изводила своје задатке све време, већ су изнајмљивали или продавали положаје другим људима. Како су се положаји могли делити и наслеђивањем, развила се ситуација у којој је сваки представник култа могао вршити своје дужности неколико дана годишње. Али важна је чињеница да, узимајући у обзир култни и ритуални значај задатака и потребну стручност, такве положаје је могао да добије или купи само неко ко је могао да их врши или да пронађе замену прихватљиву властима храма (Dotty 1977; Oelsner 1981). Тако је укупан број укључених у култ вероватно био прилично велики, јер је деоба положаја и пратећег прихода, држање и вршење тих дужности било ограничено на посебну групу и велика је вероватноћа да су ову групу чинили mar banl - правно одређено тело грађана. Део њиховог статуса је потицао од њиховог признатог права на храмовне положаја, али су, заправо, проводили највећи део године водећи сопстевени породични посао - попут трговине робовима, давања зајмова или улагања у некретнине. Ни на који начин се ови људи не могу класификовати као „свештеници“ у нашем значењу те речи и заиста, као што је неколико пута истицано (Kummel 1979; 147 бр. 1; Brinkman JCS 35 (1983): 232), појам „свештеник“ као такав изгледа не постоји у акадском језику. У којој мери су сиромашнији људи могли да буду укључени у рад у храму, није познато. Како су храмовни положаји могли да се продају, имамо и доказе (посведочено у хеленистичком Уруку; Dotty 1977) обимних улагања имућних породица у њих. Можда би требало да претпоставимо да су, у пракси, они били искључени из учешћа у обредима, иако је, теоретски, њихово право приступа остало. Сиромашнији људи су били делотворно искључени из активног учешћа у скупштини (puhru или kiništu), коју су чинили mar banl и којом је председавао управник града или вођа храмовне администрације. Ова скупштина (чија су величина и састав несигурни) документована је како делује на решавању питања везаних за имовину храма, попут крађа, тако и у прикупљању изванредних најамнина за храмовну земљу, у једном случају, одлучила је да преузме кућу несолвентног дужника и придода је имовини храма. Али, изгледа да њена надлежност није била ограничена само на питања која су у директној вези са пословима храма. Свађе међу грађанима око неисплаћених дугова, плаћена роба која није испоручена и крађе из приватних кућа такође су документоване. Два примера илуструју како су краљ и градска скупштина могли
644
Амели Курш
међусобно деловати. Текст (наведен на стр. 618-619) у коме Небухаднезар II осуђује на смрт истакнутог Вавилољанина окривљеног за кршење заклетве верности пружа наговештај: смртна казна и разлог за њу су објављени у присуству „скупштине народа“. Ово показује да је тело било позвано заједно да посведочи оптужбу и смртну казну коју је краљ донео у случају велеиздаје. Такође, осветљава случај човека који је извршио покушај убиства краљевског начелника Урука (TCL 12:17). Скупштина Урука је чула за случај, „везала и запечатила гвоздени бодеж који је извукао из свог појаса“ и, како није дата коначна одлука, готово сигурно је случај послат краљу на пресуду, јер је напад учињен на једног од његових чиновника. У оба случаја, видимо да скупштина делује у складу са краљевским интересима, уз сопствено право, које је краљ признавао, да буде формално обавештена, посведочи краљевске одлуке или учини прелиминарна испитивања о кривици неког од њих. За вавилонске градове монархистичка власт је била део традиционалне структуре и наставила је да буде централна уз њихове институције чак и када су биле укључене у већу територијалну државу, са центром краљевске власти смештеним другде. Иако је немогуће дефинисати било којег грађанина који врши свој посебан део храмовног ритуала као „свештеника“, у нашем савременом значењу те речи, тј. као неког посебно светог и више у додиру са божанском сфером него што су то други, положај краља је носио собом такво додатно божанско значење. Читав распон политички значајних ритуала, посебно празник Нове године, идеално је захтевао присуство краља. Иако је лично присуство било немогуће, неки симбол његовог присуства, попут његовог огртача, могао је бити затражен. Први и најважнији је био краљ који се служио божанским оброцима - од којих су остаци, пошто богови заврше са њима, били послати владару. Свакодневне понуде божанским статуама, трошкови настали одржавањем празника и, изнад свега, храм и друге јавне градске грађевине (на пример, зидови), сви су захтевали краљевску потврду, краљевско финансирање и, у случају изградње храма, краљевско учешће бар при церемонији полагања темеља. Изузеци од овог последњег правила су ретки. Када се и јављају, обично се наводи да се градња изводи „за живота краља“, што указује на његову подршку и благослов за подузимање (за значајне изузетке, видети стр. 602-603). Божанство сваког града је како штитило град тако и зависило од грађана да обезбеде његове свакодневне потребе, али је било повезано са краљем са којим је комуницирало и преко директних откровења појединим грађанима (пророчанства) и преко знамења која су тумачили релевантни стручњаци. Божанска откровења су саопшта-
Сшари исшок
645
вана краљу, јер су све такве поруке утицале на њега директно и лично и преко њега, на крају, на градове његове земље. Та међусобна зависност краља и градова била је добро уравнотежена: вавилонски град је зависио економски, култно и политички од краља и његових гаранција да he поштовати њихову аутономију и ослобађања, тако да би се заузврат њихова брига за богове могла несметано наставити, на тај начин доприносећи и штитећи самог краља коме је заузврат била потребна потврда божанске подршке. Критични моменат, када је ова равнотежа угрожена и са њом сам цивилизован поредак, јавља се у приликама војних освајања када је могло доћи до друштвено-политичких поремећаја. Тамо где су докази сачувани, извори јасно расветљавају деликатну ситуацију у којој се град попут Вавилона нашао, нпр. године 709. пре н. е. после Саргонове одлучујуће победе над вавилонским краљем Мардук-апла-идином II, године 539. после Кировог славног тријумфа над Набонидом и 331, после Александрове победе код Гаугамеле и бега Дарија III. Становници су одлучили тек после преговора са новим освајачем, да дочекају победника као свог новог краља (Кухрт 1990a). Иако је то несумњиво за њих било политичко питање, преговори, формална церемонија у којој читаво тело грађана дочекује освајача и дела новог владара којима одобрава настављање божанских понуда и започињање, завршавање или преуређивање светих и осталих грађевина, све то помаже да се осветли стварна снага и виталност вавилонског града и његових институција. Колико се може сузбити (и празнине и потешкоће у доказима би требало увек имати на уму), градови Вавилоније од позног осмог до друга века били су важни и богати центри. Средиште зидинама окруженог града је чинило светилиште главног божанства, које се налазило у средини града, важне улице процесија кретале су од њега и других светилишта обележавајући различите градске четврти, од којих су неке насељавале групе странаца (видети такође Херодот 1,178-183). Тело „грађана“ је повремено било укључено у све аспекте локалног култа и његову администрацију и добијало је приход од храмовне имовине. Овај приход је помагао њихову постојећу имовину, која се углавном састојала од земље која се налазила у градском залеђу, али и од кућа, стада, воћњака и робова. Вероватно је, и сачувани докази обично говоре у прилог хипотези да су бројне култне службе у пракси биле сведене на релативно ограничен број ширих породица које су чиниле градску елиту (Brinkman 1979; 1984a; Kummel 1979; Frame 1984; 1992); великим делом неопходно оспособљавање за вршење тих дужности се можда одвијало унутар породица (Chrapin 1986). Дословно је немогуће јасно одвојити градске од култних положаја јер је један исти појединац могао бити, на пример, како управник града тако и званичник
646
Амели Курис
култа у исто време (Frame 1984). Слично, управник града или главни чиновник храма могао је да председава скупштином, какав се год посао водио, и значајно је то да се компетентност скупштине није ограничавала на питања храма. Храм и његово божанство су били језгро градског живота, не посебна категорија живота, већ институција која служи да обједини грађане, од које је потицао њихов заштићен статус и на основу којег су заснивали своје право на привилегије спрам краља. Питање структуре вавилонских градова, и стога вавилонског друштва, пуно је проблема, као што ова дискусија показује: терминологија и функције положаја се слабо разумеју и многи аспекти остају магловити и о њима се жестоко расправља.12Изречено не може бити више од покушаја да се протумачи део материјала и да се сугерише могућа слика. Али је готово несумњиво, колико год нам фрустрирајуће измицало, да су вавилонски градови имали јасно одређени, традиционални облик и део њиховог становништва је чинио препознатљиву заједницу која је заслужила да се назове телом грађана.
12. ЕГИПАТ ОКО1000-525. 12a ТРЕЋИ МЕЂУПЕРИОД: ХХ1-ХХУ ДИНАСТИЈЕ (1069-664)
Хронологија и извори После краја новог царства уследио је изузетно сложен период, који је трајао преко четири стотине година, током којих је Египтом номинално владао један владар (или неколико савладара). Заправо земља се састојала од најкомпликованије мреже малих држава повезаних међусобно линијама обавеза и верности које је тешко јасно разумети (видети табелу 33). Ситуација, која је успостављена пред крај XX династије, са Египтом који предводе краљ у Танису и високи свештеник Амона у Теби, делећи земљу међу собом, превладавала је неких стотину двадесет година (видети стр. 203; табела 17). У то време, продор Либијаца, напади и 12
Херодотовим познатим описом града Вавилона и обичаја Вавилоњана користили су се многи научници од када су предузета ископавања града и почели да се читају клинописни текстови. Није никако лако доћи до пуне сагласности између његовог исказа и стварности коју реконструишу археолози и филолози. Да ли је заиста посетио земљу и забележио своја сопствена запажања, остаје предмет расправе (видети најновије Rollinger 1993.)
647
Cvuapu исшок
Табела 33. - Египат: хронологија трећег међупериода XXI династија Смендес I 1069-1043. Аменемнису 1043-1039. Псусенс1 1039-991. Аменемопе 993-984. Осохор 984-978. Сиамун 978-959. Псусенс II 959-945. XXII династија Шешонк I Осоркон I Шешонк II Такелот I Осоркон II Такелот II Шешонк III
Пимај Шешонк V Осоркон IV
945-924^ 924-889. око 890. 889-874. 874-850. 850-825. XXIII династија 825-773. Педубаст I Иупут I Шешонк IV 773-767. Осоркон III 767-730. Такелот III Рудамун 730-715. Иупут II Шешонк VI
818-793. 804—783. 783-777. 777-749. 754-734. 734-731. 731-720. 720-715.
XXIV династија Тефнахт 727-720. Бакенеренеф 720-715.
XXV династија (Напатанаци) Алара око 780-760. Кашта око 760-747. Пиј 747-716. Шабака 716-702. Шебатку 702-690. Тахарка 690-664. Тантамани 664-656.
упади који су почели у раном периоду XIX династије, наставили су да буду проблем са којим се требало суочити. Чини се да су Либијци узимани не само као војници и да им је додељивана земља, већ су тебански владари начинили бројне брачне савезе са разним либијским
648
Амели Курш
вођама, тако да су се, све више, неке либијске групе интегрисале у египатску државу (Kitchen 1986: 252). Главна промена је настала када су Либијци успешно посегнули за египатским престолом. XXII и XXIII династија су потицале из прилично блиских либијских племена; XXIV династија (са средиштем у Саису) такође је била либијска, иако са другачијим културним и политичким везама. Све ове династије су биле замењене око 715. пошто су нубијски владари (Напатанци) присајединили Египат. У египатским очима, нубијска династија, која је настала много раније и деловала много дуже него што је политички била присутна у Египту, чинила је двадесет пету династију. Период се завршава инвазијом Асираца на Египат, током које су, на крају, успели да протерају нубијске владаре из Египта. У исто време, Псаметих, један од асирских вазалних краљева у Египту, успео је уочи протеривања Нубијаца, да се релативно брзо наметне као једини владар над читавим Египтом. То је означило почетак XXVI династије, што he бити истражено у следећем одељку. Главни извори, који пружају водич кроз ову сложену мрежу су, прво Манетон, чија листа краљева пружа почетак, иако јој је потребно знатно преуређивање и поређење са савременим налазима. Манетон сигурно није поуздан увек и многи његови краљеви су заправо владали у исто време једни са другима. Хронолошку слику додатно компликује чињеница да су се припадници XXII и XXIII династије користили истим ограниченим распоном имена (укључујући Хорус и nbtyимена), тако да их није лако разликовати. Као да то није довољно да створи конфузију, две династије су биле блиско повезане, држали су дословно све важне свештеничке положаје у земљи и њихови потомци су такође сви имали иста имена: „Осоркон“, „Иупут“, „Такелот“ се понављају изнова и може бити веома тешко открити где припадају. Жене које познајемо, такође су се користиле ограниченим распоном имена, на пример, Шепенвепет и Каромама (познато је шест жена са именом Каромама). Важан историографски текст је велика стела Пија (или: Пијанка) из Гебел Баркала у Нубији. Бележи велики поход који је владар из Напате повео против малих династа Египта, можда пре 727. (датовање је врло несигурно). То је изванредно жив тексг и даје живу слику политичке структуре Египта у то време. Такозвана „хроника принца Осоркона“ (Caminos 1958) баца више светла. Осоркон је био члан краљевске породице XXII династије, који је био именован на положај високог свепггеника Амона. Текст, заправо, није хроника у уобичајеном смислу у којем се историчари користе тим изразом, то је по природи пре аутобиографија
Сшари исшок
649
исписана на зидовима храма у Карнаку. Даје увид у политичку ситуацију тебанске области, посебно описом грађанског рата у време владавине Такелота II (око 850-825), уочи покушаја Тебе да се отцепи. Овај веома спорадични материјал се мора допуњавати разним другим натписима. Неколико, не много, биографија из тебанских гробница су можда најважнији извор. Понекад нам показују како су краљеви, који су у том тренутку владали, покушали да манипулишу и контролишу „тебанску државу“, постављањем чланова краљевске породице на утицајне положаје или стварањем брачних савеза са локалним племићима (на пример, Џед-хонс-еф-анх, рана XXII династија; Lictheim 1973-80 [01] III: 13-18). Из тога се јављају промене у извршној власти коју су имали припадници тебанске хијерархије, на пример, може се видети како су различити степени „Амоновог пророка“ на крају замрачили положај „високог свештеника“. Један положај који је постајао све значајнији у овом периоду је „супруга бога Амона“. Најбоље је документована за време нубијских владара (XXV династија) и XXVI династије (тј. 715-525), али је морала развити своје главне одлике и пре тог времена. За разлику од новог царства, када је овај положај често држала краљица, изгледа да га је сада увек држала кћер египатског краља, која није била удата. Контролисала је огромна имања, која је за њу водио управник у Теби. Увек је формално усвајала своју наследницу. Изгледа да је овај моћни положај, са директним везама са владајућим краљем, делотворно помогао да се задржи моћ тебанске државе и да је намерно створен у ту сврху. Постоји и неколико других вотивних натписа са локалитета попут Абидоса, Мемфиса, Дендере и Хераклеополиса. Натписи који бележе вађење камена (Гебел ес Силсила) и бројне стеле дарова, које су важан извор за величину земљопоседа високих чиновника, даљи су драгоцени извори. Овоме морамо додати и материјал који потиче ван граница Египта. Стела Пија је већ поменута, али постоје и други важни текстови, краљевске гробнице у Куру и друге грађевине у Нубији које бацају важно светло на природу Напатске државе. Постоји материјал са Jleванта, посебно стела Шешонка I из Мегида и неки предмети са натписима из Самарије. Египат се такође јавља неколико пута у Старом завету и месопотамским текстовима (посебно асирским аналима), који показују да се Египат мешао у политику Палестине у потрази за политичким предностима. За XXVI династију посебно драгоцен извор, иако не увек лак за коришћење, јесте друга књига Херодотове Историје где је сачувано богатство историјских анегдота о неким краљевима те династије (Lloyd 1975-88).
650
Амели Курш
Исшоријски оквир Немогућеје написатинаративну историју, јер посгоје бројне празнине. Оно што можемо дефинисати је груб редослед главних догађаја. Прво, фаза од Шешонка I (945-924) до Осоркона II (874-850) када је XXII династија била усредсређена на Танис. Танис је био главни краљевски град владара XXI династије, који су вероватно нови либијски краљеви преузели, иако је њихов првобитан центар моћи био Бубастис у источној Делти. Породица је водила порекло од „Шешонка, великог вође Мешвеша (либијске дружине)“, који је држао важан свештенички положај у Бубастису. Либијци су населили велики део северног Египта, од Хераклеполиса до Делте, током XX и XXI династије. Ове либијске групације су изгледа биле у знатној мери културно асимиловане. Прво, ту је свештенички положај који је држао деда Шешока I („велики вођа“). Друго, стела понавља захтев који је послао исти човек Амоновом пророчишту у Теби тражећи да се проневере средстава за погребни култ његовог сина у Абидосу исправе и бележи божанску одлуку у своју корист: „.... велики вођа, Шешонк, победник, његов син на славном месту крај свога оца Озириса, да би његова лепота могла да почине у граду Абидосу, насупрот ... Пустићеш га да поживи да достигне старост, док његово срце... Пустићеш га да се придружи гозбама његовог величанства, примивши пуну победу.“ Ово је велики бог веома поздравио (тј. статуа бога се јако зањихала саглашавајући се). Тада је његово величанство поново проговорило пред тим великим богом: О мој добри господару, побићеш (нека врста војног чиновника), управника, писара, надзорника, било кога ко је био послат да надгледа поља, од оних који су украли његове ствари са стола понуда Озириса, велики вођа Ме(швеша), Намарт, победник, син Мехетнусехет (Шешонкова супруга), који је у Абидосу; све људе који су опљачкали његове божанске понуде, његове људе, његову стоку, његов врт, сваку његову жртву и све његове сјајне ствари. Деловаћеш у складу са својим духом до краја; покажи свој велики бес њиховим женама и њиховој деци Велики бог је веома поздравио. Његово величанство је омирисало земљу пред собом; његово величанство рече: „Учини нека тријумфује, Шешонк, победник, велики вођа Ме(швеша), вођа над вођама, велики..., и сви који [пред тобом], све трупе...“ [Рече] њему, Амон-Ре, краљ богова: „... Учинићу... за тебе, доживећеш старост, трајно на земљи; твој наследник ће бити на престолу заувек.“ (Mariette, Abydos II: 36f; AREIV §§675-677; Tanis 1987: 106)
Ciuapu исшок
651
Ово сугерише да су либијске групе имале знатан степен политичке аутономије унутар Египта пре заснивања XXII династије. Велики вођа је спровео регуларан египатски загробни култ за свог сина; био је у могућности да се обрати Амоновом пророчишту у Теби да исправи злоупотребу његових средстава и моћно пророчиште је одговорило позитивно. Како је Либијац Шешонк I преузео власт није познато, нема наговештаја хаоса или супротстављања, осим што га је Теба признала за краља неколико година касније. Оно што је јасно јесте да су либијске вође из Бубастиса развиле везе са владајућом елитом Египта, попут високих свештеника Птаха у Мемфису и чак и краљева у Танису, укључујући и бракове са краљевском породицом. Могуће је, стога, да је XXII династија дошла на власт таквим везама (Kitchen 1986 §239). Када је Шешонк једном дошао на власт, радио је на томе да сузбије моћ Тебе именујући свог сина за високог свештеника Амона и јачајући своју војну моћ. У исто време, граница тебанске административне области се померила јужно до Асијута, док је подручје измсђу Асијута и Мемфиса стављено под контролу другог краљевог сина, названог „заповедник Хераклеополиса“. Наредних готово стотину година, изгледа да је нова династија била успешна и стабилна. Одржавала је добре односе са Библосом и преоријентисала се од политике војне агресије према Палестини (Шешонк I) на пријатељску сарадњу (упор. хиљаде египатских војника који су се борили у бици код Каракара 853, стр. 511) и дипломатске односе (алабастерна ваза из Самарије са исписаним именом Осоркона II, Reisner et al. Haravard Excavations at Samaria (1924) II pl. 56g). И онда je ова стабилна слика почела да се распада како је избио грађански рат током владавине Такелота II (850-825), забележен у „хроници принца Осоркона“. Одмах после тога, и вероватно са тим у вези, принцип владавине једног владара је завршен. Године 818. пре н. е, током владавине Шешонка III (825-773), човек по имену Педубаст је истакао право на краљевску власт. На први поглед изгледа да није био више до савладар, пракса коју су већ неколико пута примењивали владари XXII династије. Али, када поближе погледамо, знаци казују да је он заправо био родоначелник нове краљевске лозе, рачунао је време годинама своје владавине, присвојио је посебну резиденцију у Делти у Леонтополису и, у својој петнаестој години владавине, именовао је свог сина, Иупута I, за савладара. Као резултат овог процеса, у Египту су, почевши од 804, постојала три фараона. Могуће је да су припадници XXIII династије били повезани са XXII династијом, али краљеви нове
652
Амели Курш
династије су изгледа свакако били политички снажнији. Они су ти који сада организују именовања на кључне положаје у Теби и Хераклеополису, њихове сестре и кћери постају „супруге бога Амона“. Ипак, даље политичко распарчавање је настало од 770. у западној Делти, појавом породице у Саису, назване „велике вође Ј1ибуа“. Иако је ова групација била тамо још знатно раније (око 840), дефинитивна линија вођа се јавља тек у том тренутку. Године 727. породица је такође истакла своје право на традиционалну титулу египатске краљевске власти и они чине Манетонову XXIV династију. Иако је њихово право на краљевску власт, као и других „фараона“, окончала нубијска XXV династија 715. године, лоза владара (вероватно из исте породице) наставила је да влада у западној делти, док се нису коначно поново појавили као велика Саиска династија (XXVI) уједињеног Египта (видети поглавље 126). Изгледа да је растућа моћ саиских вођа, посебно напредовање Тефнахта ка Мемфису, довело до познатог похода нубијског краља Пија на север кроз Египат. То је положило темеље четрдесетогодишњој нубијској контроли Египта. Не постоји сигуран датум Пијеве инвазије и хронологија многих напатских владара, осим онога што се може уочити из описа асирских инвазија на Египат, несигурна је (Kitchen 1986). Али ситуација у Египту, како је приказана у опису Пијевог похода, прилично је јасна (Yoyotte 1961). Краљ Пиј је поставио своју стелу у Амоновом храму у Напати, који је он сам знатно увећао. Рељеф украшава врх: с лева је богиња Мут, која стоји иза Амона, који седи на престолу, насупрот њему је Пиј, иза њега је Намарт, династ Хермуполиса, са својом супругом и коњем; њена рука је подигнута у молитви. Испод ове сцене приказани су Осоркон IV, Иупут II и Пефтуаубаст, владар Хераклеополиса, сви леже ничице; иза њих, љубећи тло, су Педиесе и четири вође Мешвеша. Ако ово спојимо са другим подацима у тексту, добијамо политички обрис Египта око 730. У западној делти, главни центар моћи био је Саис, којим је владао Тефнахт, са локалним либијским племенским вођама које су му дуговале верност. У централној делти, постојали су династи у Себенитосу, Бузирису и, даље на југу, у Атрибису. У источној делти, Танис и Бубастис су били седишта „XXII династије" која је полагала право на краљевску власт над читавим Египтом, али је давно засенила XXIII династија са седиштем у Леонтополису. Вероватно су у савезу са „краљевима“ били локални владари неких градова у источној делти. На југу, Мемфис је био под племенским вођом а истовремено и припојен растућој власти Тефнакхта из Саиса. Локалног владара важне области Хераклеополис угрожавао је свеобухватни покрет, који су проводили Тефнахт и његов савезник, Намарт, владар Хермуполиса, који се налазио јужно од Хераклеопо-
Сшари исшок
653
лиса. Област између Асуана и Асијута (одмах јужно од Хермуполиса) наставила је да контролише тебанска храмовна хијерархија. Али сама Теба је била под врховном влашћу напатских владара, који су се проширили према Египту у време негде око 750. године. Односе сизаренства су Напатанци наметнули неким династима даље на север, посебно Намрату из Хермуполиса. Намрат је прекинуо свој савез са напатским краљем, придруживши се Тефнахту у нападу на Хераклеополис. То је био непосредан повод за напатску војну интервенцију ван тебанске области. Пијева прва акција, пошто је чуо за издају, била је да пошаље војску да се бори против Тефнахта и његових савезника. Војска је била успешна, победила је коалицију и разни владари су побегли у делту. Али Намрата, чији је дом био на много истуренијем положају, опсео је део напатске војске, док су остали одреди заузели неколико суседних центара. У току ових догађаја је један од Тефнахтових синова убијен. Али, очито, док год се не заузме Хермуполис, Напатанцима је немогуће да полажу право на дефинитивну победу. Пиј је, стога, одлучио да лично интервенише пошто је прославио церемоније Нове године у Напати и потом велики Опет празник у Теби. Опис опсаде и пада Хермуполиса, како га Пиј доноси на својој победничкој стели, једно је од најживописнијих дела египатске историјске прозе и заслужује да се наведе: Првог месеца првог годишњег доба, дана 9, његово величанство је кренуло на север у Тебу. Прославио је Амона на прослави Опета. Његово величанство је отпловио на север у луку Зец номе (Хермуполис). Његово величанство је изашло из кабине брода. Коњи су били упрегнути, бојна кола спремна, док су величанственост његовог величанства достигла Азијате и свако срце је дрхтало пред њим. Његово величанство је кренуло да грди своје трупе, беснећи на њих као пантер: „Настављате ли да се борите одлажући моје наредбе? Ово је година да се учини крај, да се посеје страх од мене по Доњем Египту, и да им се зада велики и тежак ударац!“ Поставио је логор југозападно од Хмуна (део Хермуполиса). Притискао га је сваки дан. Направљен је насип да заокружи зид. Подигнута је кула за опсаде да подигне стрелце док гађају, и катапулти су бацали камење и убијали тамо људе сваки дан. Дани су пролазили, и Ун (други део Хермупулиса) је био смрад за нос, недостајало је ваздуха да се дише. Тада се Ун бацио на стомак, да преклиње пред краљем. Гласници су дошли и отишли са свакаквим прелепим стварима за видети: златом, полудрагим камењем, одећом у ковчезима, дијадемом за његову (Намарто-
654
Амели Курш
ву) главу, уреусом који му је дао власт, без прекида многих дана да преклиње његову (Пијеву) круну. Затим су послали његову (Намартову) супругу, краљевску супругу и краљевску кћер, Нестент, да преклиње краљевске супруге, краљевске конкубине, краљевске кћери, и краљевске сестре. Бацила се на стомак у кући жена пред краљевским женама: „Дођите к мени, краљевске супруге, краљевске кћери, краљевске сестре, да можете да умирите Хоруса, господара палате, великог у моћи, великог у победи! Подарите ... (петнаест редова је уништено: односе се на посредовање Пијевих жена, Пијево прихватање предаје Хермуполиса и Намартово појављивање пред њим. Тада га је Пиј нагрдио и Намарт је одговорио изјавама верности:) Бацио се на стомак пред његовим величанством, [рекавши: „Умири ce], Хорусе, господару палате! Твоја ми је моћ ово учинила. Ја сам један од краљевих слугу који плаћа порез у ризницу... Учинио сам за тебе више него они.“ Тада је предао сребро, злато, лапислазули, тиркиз, бакар, и све врсте полудрагог камења. Ризницу је препунио овај данак. Довео је коња својом десном руком, а у левој је носио систрум од злата и лапислазулија. (Тако је Намарт приказан на врху стеле.) Његово величанство се уздигло у сјају из своје палате и наставило ка храму Тота, господара Хмуна. Жртвовао је волове, говеда кратких рогова, и живину свом оцу Тоту, господару Хмуна, и Осморици у храму Осморице (осам првобитних богова чији је култни центар био Хермуполис). И трупе Зец номе су узвикивале и певале, рекавши: „Како је добар Хорус у миру у свом граду, Син Реа, Пиј, Учинио си за нас празник, јер штитиш Зец ному!“ Његово величанство је наставило ка кући краља Намарта. Прошао је кроз све собе палате, његову ризницу и његово складиште. Он (Намарт) му је представио краљевске супруге и краљевске кћери. Поздравиле су његово величанство на начин жена, док његово величанство није директно гледало у њих (тј. да их не би посрамио). Његово величанство је наставило ка шталама коња и четвртима ждребади. Када је видео да су [остављена] да умру од глади рекао је: „Заклињем се, како ме Ре воли, како је мој нос освежен
Сишри исшок
655
животом: што су моји коњи остављени да умру од глади боли ме више него било који злочин који си починио у својој несмотрености!" (Остатак Пијевог говора је нејасан). Потом су његова добра заведена у ризници, и његова житница у задужбину Амона у Ипет-суту (Теби). (Urk. III, 1-56; AREIV §§796 ff; Lichtheim 1973-80 [01] III: 71-73) После пада Хермуполиса, уследило је јавно стављање Херкалополиса на страну Пија. Пиј се успешно пробијао на север, док није стао код Мемфиса који је Тефнахт добро припремио на опсаду, иако је сам Тефнахт побегао пред Пијевим напредовањем. Типично књижевно оруђе се употребљава да се евоцира Пијева храброст пред Мемфисом, сви су поражени јачином његове одбране и износе различите опширне сугестије како би се могла пробити. Пиј постаје раздражљив и наређује да се нападне на најједноставнији, најочигледнији начин. Његов једноставан напад успева и Мемфис пада и тако оправдава краљеву храбру једноставност. После уласка у град и извођења ритуала у великом храму Птаха, сви поглавари делте, укључујући и Тефнахта, и номинални фараони су се предали. Ситуација после Пијеве победе је нејасна. Изгледа као да се Пиј вратио у Напату да прослави и нема доказа да се икада вратио у Египат. Обично се сматра да су и Тефнахт и његов наследник накратко полагали право на египатски престо после напатског похода (XXIV династија; Kitchen 1986 §§332; 337). Али су са Пијевим наследницима (Шабака, Шебатку, Тахарка и Тантамани) таква права дефинитивно нестала. Између 715. и 671. напатски краљеви су наметнули прилично чврсту контролу над Египтом, која је укључивала и једну од главних оаза у западној пустињи (Каргаоаза). Њихови споменици су пронађени у већини важних египатских центара, чврсто су контролисали тебанску хијерархију преко својих намештеника, посебно бога супруге Амона (видети стр. 648), обављајући ритуале у Теби ставили су себе у улогу легитимних фараона. Најинтересантније је да је краљ Шабака наредио да се начини „препис“ (са свитака које су изјели црви) старе мемфиске теологије, која велича бога Птаха као творца свега и краља јединственог Египта ( упор. стр. 132-133). Описи асирског освајања Египта чине јасним да је већина локалних владара задржала своје положаје - иако су сада били поданици напатског краља и у обавези да обезбеђују радну снагу, трибут и порезе нубијској држави. Њихови покушаји да искажу право на египатски престо било су оштро уништени у заметку.
656
Амели Курш
Краљевсшво Наиаше Шта знамо о великом Краљевству Напате, које се развило на југу Нубије, а које је Египат често нападао и њим доминирао у прошлости? Ископавања су открила сасвим довољно материјала, али су многе несигурности остале (Adams 1975 [OGg]; Trigger 1976; Priese 1978). Египат je изгубио Нубију пред крај XX династије и не постоји нубијски материјал који се може датовати у период између око 1050. и око 900. После 900. развила се држава која се, на крају, простирала од првог катаракта до Картума и трајала је неких хиљаду двеста година. Египћани су ову државу називали Куш, користећи се традиционалном терминологијом; име су на крају усвојили и сами нубијски краљеви. Ради лакшег изучавања, историја Кушитског краљевства је подељена на две одвојене фазе: период од 750. све до 270. се назива „напатска“ фаза, потоњи период, све до 320. н. е. се назива „мероитска" фаза. Подела је повезана са структуралним променама у држави, коју је означио, прво, пренос краљевске некрополе из Напате у Мероју; друго, појавом новог писаног језика, мероитског (уз раније искључиво коришћен египатски), који се користила политички доминантна група, треће, постепеном еволуцијом нове иконографије. Језгро краљевства је вероватно била област између трећег и шестог катаракта. Становништво је изгледа обухватало Нубијце са подручја трећег и четвртог катаракта, „мероитске“ народе који су живели јужније и групе сточара западно и источно од Нила, које су биле организоване под локалним вођама. Просо, јечам, пир, овце и козе и сусам чине основу пољопривредне производње. Подручје, познато као „острво Мерое“ (јер га Нил заокружује са три стране) има минералних ресурса у виду злата, полудрагог камења, бакра и гвожђа, иако је ово последње било врло мало коришћено у овом периоду. Према познијој традицији, краљ назван Алара основао је краљевство. Он се обично датује у време између 780. и 760. Налази на некрополи у Куру датују се у време око 900, али се лоза краљева не може заиста реконструисати много пре Аларе. Његов наследник, Кашта, сигурно је контролисао област до првог катаракта и почео је да се креће даље на север у горњи Египат, вероватно све до Тебе и укључио је и њу саму. Главни центри краљевства били су, прво, Напата, која је изгледа била важан династички центар током читавог првог (,,напатског“) периода и у близини су и краљеви били сахрањивани. Други центар је била Мерое, о којој се не зна много из времена напатске доминације Египтом и сматрало се да се није развила у важан центар све до каснијег времена. Али сада изгледа као да је Мерое играла значајну улогу од самог почетка. На то указује чињеница да су, почевши од влада-
Сшари исшок
657
вине Пија (747-716), многи чланови краљевске породице и дворани били сахрањени у Мерои, док су само сами краљеви, краљевске супруге и краљевске мајке сахрањиване у Напати. Такође, постоји наговештај у тексту Тантаманија (ARE IV §924) да је, када је кренуо у Египат, пошао негде са далеког југа, само навраћајући успут у Напату. Ископавања су потврдила да је постојало насеље на ободу Мерое најкасније у раном седмом веку. Како се држава развијала, суседна култура Египта са својим високо развијеним писмом, софистицираним уметничким облицима и сложеном политичком структуром је извршила знатан утицај на уобличавање кушитске моћи. Египатско писмо и језик су коришћени да се изразе достигнућа кушитских краљева, развијен је пирамидални тип гробница за краљевске укопе, култ Амона у Гебел Баркалује био повезан са краљевском влашћу и користио се да оправда ширење према Египту. Тахарка је познат да је депортовао Египћане из Мемфиса да би му помогли да изгради његов велики храм у Кави и особље за вођење култа је такође доведено из Египта. Краљеви су проширили економију уводећи узгајање винове лозе и урминих палми са севера. Брига коју је Пиј исказао за судбину коња у Хермуполису током опсаде пружа шармантну вињету на стели Пија (видети стр. 655), али сама по себи није значајна. Али налази из напатских краљевских гробница показују да су коњи били блиско повезани са владаром јер су краљевски били убијани по смрти владара и формално сахрањивани у краљевској некрополи. Кушитски краљ је носио титулу qore, мероитски појам. Приказан је како носи уску капу са две змије (,,уреуси“) које је окруживала дијадема са висећим крајевима. Ово се сасвим разликује од египатских регалија где се само једна змија уздизала са краљевог чела. Није тачно познато како се власт наслеђивала, иако се претпоставља да се краљевска власт пратила по мајчиној линији и обично је ишла са старијег на млађег брата. Ова хипотеза је заснована на прилично танком доказу и потребно јој је даље потврђивање.1У једном случају (Тантамани), краљево право наслеђивања је приказано као одлука пророчишта Амона из Напате - то би могло да указује на нерегуларност у уобичајеном наслеђивању, или једноставно додатно потврђивање регуларног процеса. 1 Показало се да сличне претпоставке за правило наслеђивања по мајчиној линији нису издржале ригорозне анализе, видети поглавље 46 (XVIII династија); поглавље 7в (Елам).
658
Амели Курш
Чини се да је сложен ритуал окруживао постављање новог краља. По смрти краља, војска је одлазила у палату да ожали нестанак владара са дворјанима, потом, очито, као формализован одговор, именован је наследник и изражена је жеља да он ступи на престо. Ступање на престо новог краља је формално објављивано церемонијалним крунидбеним путовањем, у Напату, Каву и Табо, примањем регалија од богова у сваком месту. За узврат је нови владар обећавао да ће наставити да подржава култ. То је рађено потврђивањем права храмова на имовину и стварањем нових служби везаних за култ. Пут краљевске процесије је чишћен од песка пред краљевском поворком и мора да је то била прилика када су локалне групе могле да поднесу своје захтеве новом краљу и потврде своју верност престолу. То вероватно објашњава зашто се крунидбено путовање називало „стварање поретка у свим провинцијама“. Краљ је био главни војни вођа и његове победе су пуниле ризнице палате, житнице градова и складишта великих храмова. Стела Пија показује да је читав приход (ризница и житница) сваког заузетог египатског града ишао Амоновом храму у Теби. Како су чиновници награђивани, није јасно, али каснија прича код Херодота (II, 30-31) сугерише да су, бар, војницима биле даване парцеле земље, за њих и њихове породице, као да су у Египту (упор. стр. 667). Свакако да је богатство кушитских краљева било легендарно (Херодот III, 23; 114) и њихова способност да покрену импресивне војне походе далеко на север (на пример, у јужну Палесгину, источну Делту, Мемфис) сведочансгва су снаге и ефикасности државе.
Асирска инвазија ЕГипта (674-664) Асирско освајање Египта било је логичан развој настојања Асирије да консолидује своје границе у јужној Палестини (видети поглавље 9; стр. 521). Зато је било је потребно знатно време и напор а било је и неуспеха. Први, пропали покушај, начинио је Есархадон 674. Тек 671. био је успешан, освајајући територију од обода источне делте до Мемфиса, који је заузет опсадом. Његово слављеничко комеморисање египатске победе, сачувано превасходно на стели у Самалу (јужна Турска), каже да је заробио цео двор, краљевску породицу и очигледног наследника и „искоренио“ нубијско присуство. Малени Тахарка је на стели приказан како га понижавајући воде са прстеном у носу. Есархадон такође помиње именовања управника, чиновника, лучних контролора, надзорника и војних заповедника (Borger 1956 Mnmt. А),
Сшари исшок
659
али колико је заиста била интензивна асирска административна и војна контрола, остаје спорно. Ашурбанипалови тек нешто познији текстови помињу магловито асирско присуство и двадесет локалних династа у северном Египту. Свакако, првобитни пораз Египта је требало консолидовати и Есархадон је повео неопходан пратећи поход а онда је умро 669. То је дозволило кушитском владару, Тахарки, да поново заузме Мемфис и подстакне неке од краљева из делте на побуну против Асирије. Године 667. Ашурбанипал је поразио Т ахарку, поново успоставио контролу над Мемфисом, Тахарка је побегао у Тебу и побуна у делти је угушена. Једном од династа, Нехоу из Саиса, асирски краљ је указао милост и формално га је поново поставио уз знатну асирску подршку. Он је Нику који се помиње у Ашурбанипаловим аналима у Ниниви: Према Нику међу њима био сам милостив и оставио сам га да живи. Споразум чвршћи него раније начинио сам са њим; обукао сам га у разнобојну одећу и златну огрлицу, симбол његове краљевске власти, начинио сам за њега; златно прстење ставио сам му на прсте; на гвозденом бодежу, са златним украсима, написао сам моје име и дао му га. Бојна кола, коње, мазге за јахање (које одговарају) његовом господству даровао сам му. Моје (нека врста војника?) послао сам као управнике као подршку њему. У Саис, где га је мој отац, који ме је створио, поставио на краљевску власт, довео сам га назад на његово место, и Набу-шезибанија (тј. Псаметиха), његовог сина, поставио сам над Хатхарибом (Атрибисом). Много сјајније него његов отац подарио сам му доброчинство и милост. (Streck 1916; 1114-15,11. 8-19) Изгледа да је Тахарка умро убрзо после тога. Али његов нећак и наследник Тантамани је сакупио своје снаге против асирског режима и покушао је да поново освоји Египат (AREIV §§919-934). Године 664. Ашурбанипал је морао да пошаље другу војску да га истера и потврди контролу Асирије. Овога пута асирска војска је гонила напатског краља све до Тебе, која је после опсаде пала и била опљачкана. То је означило крај кушитске контроле у Египту и почетак Саиске династије (XXVI). Могуће је да је Нехо убијен или да је умро 664. јер је његов син, Псаметих, први краљ XXVI династије, рачунао године своје владавине од 664. године пре н. е.
660
Амели Курш
126 САИСКИ ПЕРИОД (XXVIДИНАСТИЈА: 664-525)
Опште напомене Саиски период се лингвистички и културолошки обично сматра почетком „позног периода“ у Египту, са одређеним друштвеним, правним и уметничким нормама које се настављају до персијског периода и даље све до 100. н. е. Очито је било бројних дубоких промена у политичкој сфери које се не смеју заборавити, али, баш као и у Месопотамији, може се видети како одређени процеси почињу као и то да их промене нису помеле. У исто време, сам саиски период не означава сасвим нов почетак - промене су постепене и неке се могу пратити од двадесет пете династије (Bothemer 1960). Најуочљивији догађај је можда појава демотског писма, фаза развоја египатског курзивног писма, хијератског, које се употребљава да пренесе говорни египатски (видети, недавно, Tait 1992). Тако је постала још израженија разлика између формалних натписа (на статуама, гробницама, грађевинама) који су писани класичним египатским, традиционалним средњеегипатским на хијероглифима (пракса се развила почетком новог царства) и правних докумената, писама и народних прича, било кад је књига постаја писаних на демотском писму и дијалекту. Иако мноштво демотских текстова потиче из хеленистичког и римског периода, најстарији познати примерци потичу из напатског и саиског периода, и одражавају низ постепених промена у друштву (Menu 1988). Изгледа да је период од стотину и четрдесет година, до времена када је персијски краљ Камбиз освојио Египат, био релативно стабилан унутар Египта. Постојала је једна криза у краљевској власти када је Амазис свргнуо краља Априја 570. године. Овај догађај је створио многе приче, што показује чињеница да је Херодот надугачко приповеда (II, 161-172). Осим овог једног инцидента, реконструисање тока политичких догађаја је тешко, постоје неки узгредни подаци у Старом завету (Друга књ т а о царевима: 23,32-35; ДруГа књиГа дневника: 35,20-23; КњиГа пророка Јеремије: 44,30) и у вавилонским хроникама и асирским аналима, који пружају неке податке о ратовима Египта на Леванту. Херодот (друга књига) и Диодор (прва књига), посебно овај први, садрже врло детаљне приповести о стању унутар Египта, те о египатским односима са неким грчким државама и грчким војницима који служе у египатској војсци. Најинтересантнија је слика савремених египатских идеја о раној историји која је овде сачувана. Али, не изненађује да је материјал селективан и, да су га, наравно, обликовали грчки писци да послужи бројним врло специфичним интересима (Lloyd 1975-88; Мштау 1970). Али, упркос потреби да се изрази дужан опрез,
Сшари исшок
661
политичка, друштвена и културна историја Египта је великим делом реконструисана на основу Херодотовог изванредног, детаљног описа земље. Без његове живе слике, знали би тек нешто више о Египту овог времена него о претходном трећем међупериоду. Материјал из Египта, како натписи тако и археолошки остаци, обилнији него у претходном периоду. Један посебан тип доказа вреди овде посебно поменути. У питању је Серапеум у Сакари близу Мемфиса где стеле и исписани саркофази бележе краљевску иницијативу у одабиру култног Апис-бика и организовању његовог мумифицирања и укопа после смрти (Mariette 1882). Апис-бик је био света животиња Птаха, држана у посебном дворишту и поштована као физичка манифестација бога. Због значаја Птаха, бога творца и бога Мемфиса, култ Апис-бика је био посебно повезан са краљевском влашћу. Култ је настао јако рано у Египту, као и култови свих животиња посвећених одређеним божанствима, али су постали истакнути (умножили се до изненађујућег степена) у позном периоду. Катакомбе где су неке од култних животиња биле сахрањене [ибиси, мачке, краве („мајке Аписа“), Апис-бикови] биле су опсежно ископаване (Smith 1974). Писани материјал, посебно из хеленистичког периода, омогућио је да се реконструишу раскошни обреди повезани са укопом Апис-бика (Vercoutter 1962; Thompson 1988; за сахрану мајки Аписа, видети Smith 1992). Иначе, Мемфис овог периода остаје неистражен, осим делова храма Птаха и палате која је припадала Априју (Petrie и Walker 1909a; 1909b; Kemp 1977).
Оснивање XXVI динасшије Псаметих I је започео своју владавину као вазални краљ Асираца (видети стр. 660). Нису сви детаљи јасни, али изгледа да је наследио свог оца Неха у владавини Саисом 664. године. Нехо се обично рачуна као први краљ династије („Нехо I“), иако је његова област контроле била знатно ограничена и никада није владао независно од Асирије. Његов син, Псаметих I, био је тај који је успео да постигне независност како од Асирије тако и од Куша и био у могућности да уједини Египат под једним врховним владаром. Није познато како је тачно ово постигнуто. Задобио је приступ војницима из Лидије, грчких градова, Карије и сиријско-палестинске области, који су му сигурно помогли да постигне и одржи надмоћ над супарничким династима у делти. Ови локални владари, као и сам Псаметих, били су врло вешти и искусни ратници у својим војскама (Херодотови machimoi), који су држали земљу у замену за војну службу. Али изгледа да је само Пса-
662
Амели Курш
метих могао да дође до додатних војних снага. Зашто је то могао он, пре него неки други владар, непознато је. Могуће је да је снажна асирска подршка Саису (стр. 658-659), значила да је краљевство у западној делти било много снажнији и богатији ентитет. Можда су намерно изградили сами Асирци да заштите увек рањиву западну границу. Који год био разлог, педесетих година седмог века Псаметих I је, како Ашурбанипалови текстови извештавају, добио подршку од Гига из Лидије (видети поглавље 106). У њима су дела Гига представљена као непријатељска по Асирију, ипак изгледа да Асирија није предузела никакву акцију против Египта и односи између две силе нису били претерано непријатељски (упор. војну помоћ Египта Асирији касније, видети стр. 569-570). Научници још увек тапкају у мраку око тога како су све појединости ове променљиве ситуације регулисане. Табела 34. - Саиски краљеви (XXVI династија)
ПсаметихI Нехо II Псаметих II Априје Амазис Псаметих III
664-610. 610-595. 595-589. 589-570. 570-526. 526-525.
Уједињени Египат До године 656. пре н.е Псаметих је проширио своју контролу на горњи Египат. То је установљено „Нитокридином стелом усвајања“ (Caminos 1964). Текст из Тебе бележи обредно путовање Пасметихове кћери у Тебу са великом пратњом да би је за будући положај „супруге бога Амона“ усвојила Аменирдис, тренутна „супруга бога“ и сестра преминулог краља Тахарке. Стела која то бележи примарни је извор за службу и приходе „супруге бога“ и њене установе и показује један од начина којим се Псаметих користио да учврсти контролу над земљом и ограничи моћ тебанске администарције. Познији демотски текст, назван „Петиција Петиеса“ (владавина Дарија 1,522-486) пружа више података (Griffith 1909; Wessetzky 1963). У питању је дуг приказ успона и падова породице Петиеса од владавине Псаметиха I све до његових дана постао са намером да добије званичино признање да има право на бројне положаје. Текст показује да је породица имала знатну административну власт у важној области Фајума, Хераклеополиса и појасевима Нила до Мемфиса. Били су присталице Псаметиха, но
Сшари исшок
663
ипак се чини да је њихова власт била касније знатно ограничена. Ово пружа наговештај Псаметиховог приступа покушаја да разбије центрифугални модел, који је доминирао египатском историјом неких стотину педесет година. Руку под руку са тим ишли су дугорочни планови реорганизовања администрација храмова и реструктурирања њихових прихода. Неколико текстова, током читавог периода, одржава ову активност и показује како је земља одузимана локалним моћницима и додељивана оближњим храмовима (Абидос; Хелиополис; Мемфис). У једномтаквом случају, на ново прикупљени приход је коришћен да се плате укопи становника града: Снабдео сам храм Хентаментија (тј. Озириса), Увећао његов приход, Установио дневне залихе, Његова складишта обскрбио мушким и женским робовима. Дао сам као дар хиљаду арура, у унутрашњости Тавера (нома Абидоса) Обскрбио људима и крдима свих врста, Његово име било је сад „Озирис-град“, Све да се начини дар боговима за сва времена. Обновио сам божански дар хлеба, пива, волова и живине, Проширујући оно што је пре било. Начинио сам воћњак, засадио сам све врсте воћа, његови вртлари су били странци, доведени као заробљеници. Тридесет пинти вина је давано дневно олтару Хентаментија као понуда из њега за сва времена. Обновио сам Кућу Живота (храмовну школу) после њеног рушења, Установио сам одржавање Озириса Поставио сам све процедуре по реду Изградио сам чамац бога од боровине, нашавши (га) направљеног од акације. Сузбио сам злочине у Таверу, Чувао сам Тавер за свог господара, Штитио сам цео његов народ, Дао сам храму приход из пустиње Тавера, Нашавши га у рукама кнеза, тако да би грађани Абидоса имали укопа.
664
Амели Курш
дао сам брод (вероватно: приход од њега) Тавера храму, Узевши га од кнеза, Њено величанство ме је похвалило за оно што сам учинио. (Натпис Пефтуанеита: ARE IV §§1015ff; Otto 1954: 164—166; Lichteheim 1973-80 [01] III: 35) Овај текст, који потиче најкасније из владавине Амазиса, показује колико је спор био процес лишавања локалних моћника њихових великих прихода и омогућавале да те приходе користи краљ. Процес је очито био деликатан ако саиски краљеви нису желели да отуђе присталице и нађу се лишени власти. Град, који је био кључан за Псаметихову власт и који је чврсто контролисао, био је Мемфис, централан за свакога ко је полагао право на контролу над Египтом. У исто време, Саис је претворен у важан династички центар. У њему се налазио храм богиње Неит, блиско повезан са саиским краљевима, који је био опсежно поправљан и украшаван краљеви су се сада у њему сахрањивали. Војска је морала бити реорганизована да прими контигенте страних војника који су дошли у службу саиских владара из Егеја или Сирије и Палестине (видети стр. 662). Великом броју њих, нпр. јеврејском контигенту у Елефантини (Porten 1968), дате су парцеле земље и не могу се сматрати „најамницима“ у савременом смислу те речи (Austin 1970). Други су изнајмљивали своје услуге на одређени период времена под претпоставком да ће од ратног плена и исплаћених премија зарадити довољно да се врате и на крају купе земљу у домовини (Wallinga 1991). Интересантан наговештај, како је војска била уређена, налази се у познатом грчком графиту урезаном на нози колосалне статуе Рамзеса II у Абу Симбелу током похода против Куша 539: Када је краљ Псаметих дошао до Елефантине, ово су написали они који су пловили са Псаметихом, сином Теокла; и дошли су до иза Керкиса, све докле река допушта. Оне који су говорили стране језике (тј. стране војне контигенте), предводио је Потасимто, Египћане Амазис. (R. Meiggs i D. M. Lewis, Greek Historical Inscriptions, Oxford, 1969, бр. 7) Ово јасно показује да су страни и египатски војници били у одвојеним контигентима. Могуће је да египатско име Грка који је написао графит показује да су неки грчки војници били асимиловани, процес који је јасно представљен касније за Каријце у Египту (Masson
Сшари исшок
665
1978).2 Други значајан догађај у ово време је био развој морнарице Неха II, која је деловала и на Средоземљу и на Цревном мору (Wallinga 1987). Могуће је да су Феничани пружили важно умеће и помоћ око формалности у изградњи и навигацији. Египатски краљевски интереси су овде свакако били двоструки, како стратешки тако и трговачки. Ово је показано Неховом изградњом канала који повезује Нил са Црвеним морем, иако га је очигледно завршио тек Дарије I (Херодот II, 158) и (много нејасније) причом код Херодота о феничанском опловљавању Африке по Неховој заповести (Херодот IV,42; Rouge 1988). Трговачки интереси династије су се посебно јасно одражавали у њиховом активном подстицању делатности страних трговаца, међу којима је трговина са Грцима најпознатија због сачуваних грчких извора (Austin 1970; Boardman 1980). Према Диодору (1,66; 67), Псаметих I је био тај који је отворио земљу грчким и феничанским трговцима и стога постао веома богат. Свакако до око 625. (најкасније) Наукратис и друге грчке трговачке постаје су успостављене у северном Египту (Coulson и Leonard 1981; Petrie 1886). Није сигурно колико је таквих емпорија постојало, али је јасно да су египатски владари наплаћивали царинске дажбине и порезе на увоз и извоз. Вероватно с циљем осигуравања да краљевска добит у овој трговини буде што је могуће већа, Амасис је, убрзо после 570, концентрисао сву трговину са Грцима у египатски град Наукратис, удаљен само 16 km од Саиса (Херодот II, 97; 178).
Границе и одбрана Египатску одбрану и спољну политику одређивале су традиционалне бриге и интереси, и то: строго надгледање граница да би се спречила инвазија, са покушајима територијалног ширења где је могуће, на североистоку. На западу, у оазама Бахрија, Дакла, Карга и Сива налазе се грађевине двадесет шесте династије, пгго указује на чврст систем контроле ових важних центара и њихових путева. Херодот (11,30) указује да је у западној делти било много гарнизона. Могуће је да су могли постојати неки споразумни односи Египта и неких племенских група у западној пустињи јер Априје у једном тренутку подржава такву групу у њиховом сукобу са грчком колонијом Киреном. На југу, граница је лежала у Асуану и египатска контрола се ника2 За сугестију да име указује да је Теокле био xenos Псаметиха I, видети G. Herman, Ritualised Friendship in the Greek City (Cambridge 1987): 102.
666
Амели Курш
да није ефикасно ширила преко ње. На овој граници је било много гарнизона, узевши у обзир величину и моћ Напатског краљевства и његову ранију контролу над Египтом (видети стр. 654-658). Иако изгледа као да су директна сучељавања са Кушом обично избегавана, постојали су повремени сукоби. Један велики се догодио у време владавине Псаметиха II (595-589) када је 593. године његова војска водила битку у области трећег катаракта, која је овековечена на стели. (Из овог рата потиче грчки графит (стр. 664) у Абу Симбелу): (датум и имена и титуле Псаметиха II) Његово величанство је тумарало мочварама језера Неферибре (близу Асуана), кружећи око поплављене земље, прелазећи два његова острва, гледајући сикоморе божје земље на блатним обалама, његово срце жељно да види лепоту, као Велики Бог који прелази првобитну воду. Потом је један дошао и рекао његовом величанству: „Трупе које је ваше величанство послало у Нубију су дошле до брдовитог предела Пнубс (трећи катаракт). То је земља којој недостаје бојно поље, месту недостају коњи (тј. планинско је). Нубијци свих брдовитих предела су устали против њега (Псаметиха II), њихова срца су пуна беса против њега. Његов напад се одиграо (тј. напад египатске војске), и била је несрећа по побуњенике. Његово величанство је обавило посао ратника. Када се битка удружила побуњеници су окренули леђа. Стреле нису залутале гађајући их. Рука се није опустила. Једни су се купали у својој крви као у води. Ниједан везани пар није побегао од 4200 заробљеника. Успешно дело је учињено!“ Тада је срце његовог величанства било ван себе од среће. Његово величанство је дало велику жртву у воловима и говеда кратких рогова свим боговима Горњег и Доњег Египта, и понуде боговима палате у капели палате. Нека му буду дати живот, стабилност, надмоћ, сво здравље и срећа као Реу, заувек. (Н. Вакгеу, ОА 6 (1967): 225-244; Lichtenheim 1973-80 [01] III: 84-86)
Значај ове победе, илуструјући к о л и к о је Напата још увек била озбиљна претња, јесте наглашен чињеницом да је приказ битке постављен и у Карнаку и у Асуану. Прилично другачији проблем, вероватно трајан, са којим су Египћани имали да се суоче на својој јужној граници, забележен је у време владавине Априја (589-570). Стела војног заповедника, Несухора, у Асуану понавља да су бројне гарнизонске чете покушале да пребегну у Нубију, али их је он успешно спречио:
Сшари u c u i o k
667
(После свог имена, молитве, приказа добрих дела за богове итд. каже:) Јер ти (боже) си ме спасао од зле неприлике, од најамника, Либијаца, Грка, Азијата и странаца, који су имали у срцу да ..., и који су имали у срцу да оду у Шас-херет (тј. јужну Нубију). Његово величанство се плашило због зла које су начинили. Ја сам васпоставио њихова срца у разуму саветом, не дозволивши им да иду у Нубију, већ сам их довео на место где је било његово величанство; и његово величанство је извршило казну над њима. (Maspero ZAS26 (1884): 88f; ARE IV §§989-994) Епизода ca Несухорове стеле се одражава у причи код Херодота: Било је две стотине и четрдесет хиљада египатских бораца (тј. ,,избеглица“) који су пребегли на страну Етиопљана (тј. Нубијаца), и то из ових разлога. За време краља Псаметиха једна је војска чувала границе према Етиопљанима код града Елефантине, а друга у Дафни пелусиској против Арабљана и Асираца, посебна опет војска код Мареје против Либијаца... Пошто су ови Египћани били пуне три године под оружјем, и нико није био ослобођен од војничке службе, одлуче они да се сви заједно одметну од Псаметиха и пређу на страну Етиопљана. Чим је Псаметих за то дознао, пошао је за њима у потеру и, кад их је стигао, преклињао их је да не остављају прадедовске богове и да не напуштају жене и децу. Прича се да је један од њих извадио мушки уд и рекао: „Док буде овога, имаћемо и жена и деце.“ Кад су стигли у Етиопију, предали су се етиопском краљу. Он их је овако наградио. Пошто је међу Етиопљанима имао много противника, наредио је да се они протерају, а да се на њиховој земљи населе ови. (Херодот II, 30-31; превод М. Арсенића) Очито је, да је, постојала стална тензија између Египта и Куша, са нубијским краљем који је покушавао да преведе припаднике египатских војних контигената на своју страну. Важно је приметити врло измешан карактер гарнизона у Асуану као што бележи Несухор. Обухвата Либијце, Грке, „Азијате“ (готово сигурно људи са Леванта) и друге неодређене „странце“. Познија сведочанства из ахеменидског периода показују да је у Елефантини, почевши од времена Псаметиха I, био успостављен јеврејски гарнизон. Они су вероватно били укључени у Несухорове „Азијате“. Овај доказ врло јасно показује да је саиска династија црпела људске ресурсе са читавог старог Блиског истока и није посебно (свакако не искључиво) зависила од грчких војника, као нгго најпре грчки наративни извори (посебно Херодот) сугеришу.
668
Амели Курш
На Леванту, Египат је само повремено и са ограниченим успехом покушао да задобије контролу опадањем асирске моћи. Почевши од двадесетих година седмог века накратко се наметнуо као нова доминантна сила у Палестини, укључујући Јудеју као вазалну краљевину (Yoyotte 1960; Naaman 1991). Фрагментарни натпис Неха II (610-595) из Сидона показује даје египатски утицај такође биојакдужфеничанске обале. Египат је покушао да прошири утицај ка северу помажући Асирији против Вавилоније и сместивши се удобно у Кархемишу, из којег је истеран тек после пораза у бици са Набухаднезаром II605. (видети поглавље 11д). После тога уследио је период готово континуираних борби између Вавилоније и Египта до 601. када се битка водила на египатској граници. Могуће је да је после овога постигнут неки договор и да је област до „потока Египта“ (Вади ел Ариш) препуштена Вавилонији. Свакако је значајно да, када је Набухаднезар II опсео Јоахина 598/597, није дошло до египатске интервенције, иако му је раније Јудеја била потчињена. Овај кратки период мира између две силе потврђен је побожним ходочашћем Псаметиха II у Библос 591. године пре н.е. Али то је било веома нелагодно и површно затишје. Јер Египћани су стално били спремни да искористе предности било ког проблема на који је Вавилонија наилазила. Године 588/587, на пример, Априје је напао Тир и Сидон, државе потчињене Вавилонији, док је Набухаднезар био заузет другом опсадом Јерусалима. Овом приликом је Египат интервенисао на страни Јудеје, што указује да су се Вавилоњани борили да задрже контролу. Успех дестабилизације, коју је створио Египат, приказан је чињеницом да су, чим је Јерусалим пао, Вавилоњани били принуђени да опседају побуњени Тир, наводно тринаест година. Једини успех, који су саиски краљеви имали, јесте то што им је Кипар постао потчињен у време владавине Амазиса, а што им је пружило поморску базу близу сиријске обале.
Амазис Један догађај, који је могуће врло детаљно реконструисати и који најупечатљивије показује огромне политичке тензије између Египта и Вавилоније, јесте Амазисова узурпација престола. Амазис је био важан војни командант, и он и његова мајка су били блиски краљу и очигледно су имали високе положаје на Апријевом двору (de Meulenaere 1968). Према Херодоту (II, 161-3), Априје је, можда као део плана ширења, послао снаге да подрже једно од либијских племена против грачког краљевства Кирене. Изгледа да је поход био прилично слабо организован и да су Египћани претрпели тешке губитке. То је
Сшари исшок
669
довело до побуне међу преживелима у војсци, током које је Амазис уграбио прилику да преузме престо. Априје је, као што је показао Едел (1978), отишао у прогонство и начинио два одвојена покушаја да поново задобије свој престо уз подршку споља. У првом (570/69) је имао подршку градова Кипра, који су га снабдели бродовима, и војске Јоњана и Каријаца. Покушај није био успешан, али је сада прилично јасно да је, насупрот Херодотовој представи где се јавља као веома непопуларна личност, Априје уживао знатну подршку широм Египта (Leahy 1988) и његов покушај повратка је представљао озбиљну претњу Амазису. Могуће је да је у овом периоду Египат ушао у период грађанских сукоба. Априје је, после пораза, нашао уточиште на ваваилонском двору и убедио је Набухаднезара II да искористи унутрашњу кризу Египта и започне поход који ће вратити Априја. Да је успело, ово би веома увећало моћ Вавилоније. Ситуација је за Египат била критична. Из прилично фрагментарног вавилонског текста се сазнаје да се, у овом кризном тренутку, Амазис обратио владару Кирене и добио од њега војну подршку да се суочи са вавилонским снагама (савез је вероватно учвршћен династичким браком; Херодот II, 181). Битка између две војске је била огорчена. Како је Амазис представља, на фрагментарној стели која слави његову коначну победу (Edel 1978), богови су били на његовој страни стварајући страшне временске услове и, током борби, Априје је убијен. Сјајним пропагандним потезом, Амазис је телу пружио јавно обзнањен, пун краљевски укоп у династичком центру Саиса, што мора да је помогло да се супарници поделе. Херодот пружа неке изузетно живе анегдоте о Амазису, помиње његов ироничан смисао за хумор, његову очиту популарност и пријатељство са Поликратом, тиранином Самоса, који је постао изванредно богат снабдевајући египатског краља војницима. Фрагментарни демотски текст о Амазису (из трећег века) одјекује у тону неке од ових Херодотових прича. Такође даје врсту хумора типичног за египатске народне приче о краљевима и вреди је навести: Догодило се једног дана у време фараона Амазиса да је фараон рекао свом народу: „Желим да пијем египатско kolobi-вино!“ Они су одговорили: „О, наш велики господару, тешко је пити египатско kolobi-emiol“ Рекао им је: „Не спречавајте моје наредбе!“ Они рекоше: „О, наш велики господару, ако је то жеља фараона, нека онда буде тако.“ Фараон је рекао: „Хајде да идемо до језера!“ Све је учињено у складу са фараоновом заповешћу.
670
Амели Курш
Фараон је јео са својим женама и није било вина за њега, осим египатског kolobi-вина. Лице фараона је било срећно и пио је доста вина, јер је фараон имао велику жељу за египатским kolobi- вином. Фараон је спавао те ноћи крај језера, и лежао је под виновом лозом на северној страни (куће у врту). Десило се ујутро да, због озбиљне главобоље коју је имао, фараон није могао да устане. Када је време за устајање дошло, није могао да устане (из кревета). Дворани су почели да наричу и рекли: „Да ли је могуће замислити тако нешто? Да фараон има главобољу? Ником на земљи није дозвољено да иде и говори са фараоном." Дворани су отишли до места где је фараон био, и рекли: „О, велики господару, у ком се јадном стању нашао фараон?“ Фараон је одговорио: „Имам главобољу. Нисам у могућности да водим било који посао. Али видите да ли можете да нађете неког међу собом ко ми може испричати причу да ме забави." (Spiegelberg 1914: 26) * * *
На крају су се Вавилонија и Египат приближили суочени са све већом моћи Персије. Обе савезнице Египта, Лидију и Вавилонију, Кир је освојио неколико година пре него је припојио Египат. Нема доказа да им је Египат понудио било какву помоћ против Персијанаца. Камбиз је напао Египат убрзо после Амазисове смрти, док се његов син, Псаметих III, још трудио да консолидује свој положај. Неке од прича код Херодота о Камбизовој инвазији (III, 1-3; Lloyd 1988) наговештавају да су Персијанци можда манипулисали постојећом озлојеђеношћу према Амазису и покушали да персијском освајачу доделе улогу Апријевог осветника. Свакако, изгледа као да се северни део земље предао прилично брзо и бројни пређашњи чиновници египатског краља су са очитом лакоћом наставили да служе персијске господаре (Lloyd 1982). Персијски краљеви су усвојили формалне египатске титуле и имена и у египатском контексту су представљени као легитимни египатски фараони који изводе неопходне ритуале које су богови захтевали, што добро илуструје храм Дарија I у Хибису у Карга оази (Cruz-Urribe 1988). Од сада, са дужим прекидом током четвртог века (401-343), Египат је био персијска провинција; а његова потоња историја се мора разматрати у контексту Ахеменидског царства (поглавље 13).
671
Сшари исшок
13. АХЕМЕНИДСКО ЦАРСТВО (око 550-330) Ахеменидско царство је било најстарије и највеће персијско царство. Оно претходи познијем Парћанском (око 140 пре н. е. - 224 н. е.) и Сасанидском (224—651), која су била савремена и често у сукобу са Римским царством и имали важне земље за суседе на истоку (Индија, Кина). Као контраст, у ахеменидском периоду ниједна земља није се могла поредити по моћи са Персијским царством. „Ахеменидско" потиче од епонимног оснивача владајуће династије „Ахеменида". Било је то име персијске краљевске породице, чији су чланови владали царством готово две стотине година. Његово стварање је започето око 550. великим освајањима Кира (II) Великог (559-530) и Камбиза (II 530-522), завршило се Александровим освајањима између 334. и 323. Било је то највеће царство које је свет икада видео, обухватило је територију од Хелеспонта до северне Индије, укључујући и Египат (највећи део времена) и ширило се према централној Азији, све до граница данашњег Казахстана. 13А ИЗВОРИ Извори за проучавање Персијског царства представљају посебне потешкоће, не толико због тога што су ретки, већ због тога што су изузетно разнородни на бројним различитим језицима и различитих су облика. Пре ископавања и потоњег дешифровања старих блискоисточних писама у прошлом веку, Ахеменидско царство је био превасходно познато преко класичних писаца, посебно Херодота који је писао у петом веку. Његов циљ је био да прослави победе које је копнена Грчка извојевала над Персијанцима између 490. и 478, тако да су његови драгоцени подаци хронолошки ограничени на рани период царства. Иако је непревазиђен јер говори о бројним Гина области и аспеката царства, његов највећи интерес и фокус његове најдетаљније расправе јесте ахеменијска северозападна граница (Drews 1973:45-96; Briant 1990). Каснији класични писци, осим Александрових историчара, попут Ктесије и Ксенофонта (рани четврти век), имају слична геополитичка ограничења - иако би у случају Ктесије то такође могло одражавати укус његових каснијих приређивача, пре но Ктесијино оригинално дело, које је данас изгубљено. Изузетак је занимљиво полуфилозофско дело Ксенофонта названо О васпитању Кировом (Cyropaedia). Али његов морализаторски тон, стил романа и циљ - да прикаже оснивача Персијског царства као идеалног владара чије су завештање искварили каснији потомци -
672
Амели Курш
значе да је историјска стварност подређена вишем циљу, тако да је тешко одредити како се њиме историчар може користити (cf. E nclrv ol. 6: 512-514). Сви грчки писци били су фасцинирани богатством и моћи персијских владара, те су често понављали приче о дворским интригама и моралној декаденцији која произилази из уживања у неограниченом луксузу. У таквим анегдотама, персијски краљ се јавља као суштински слаба личност, плен за махинације моћних жена и злокобних евнуха. То је извртање грчких друштвених и политичких норми, са којима се ми, као Европљани, често идентификујемо: представа кукавичког, феминизираног персијског монарха је извршила снажан утицај током векова, чинећи Персијско царство моћним „симболом“ европског оријентализма, насупрот „западној“ храбрости и мужевности (Said 1978; Sancisi-Weerdenburg 1983a; 19876; Hall 1989; 1993). Морамо то имати на уму у проучавању Персијског царства. Популарно и распрострањено мишљење о његовом политичком систему је у основи погрешно (Sancisi-Weerdenburg 1987a). Табела 35. - Краљеви Персије Теиспс (из Аншана) Кир I (син) Камбиз I (син) Кир II Велики (син) Камбиз II (син) Бардија (Смердис) (брат) Дарије I (син Хистаспа, унук Арсаме, потомак Ахемена) Ксеркс (син) Артаксеркс I (син) Дарије II (син) Артаксеркс II (син) Артаксеркс III (син) Артаксеркс IV (Арсес, син) Дарије III (даљи рођак) Александар Македонски
око 650-620. око 620-590. око 590-559. 559-530. 530-522. 522. 522-486. 486-465. 465-424/423. 423-405. 405-359. 359-338. 338-336. 336-330. 330-323.
Стари завет нам је завепггао две различите слике персијских краљева. У Књизи Јездриној и Књизи Немијиној они се јављају као рестауратори јерусалимског храма и активне присталице Јахвиног култа, иако се историјски проблеми ових текстова увелико назиру (Grabbe 1992). Представа је позитивна јер су персијски краљеви означили почетак периода „Другог храма“ и наредили повратак јеврејских избеглица из Вавилоније [cf. поглавље 8fl(i)]. Али у Књизи о Јестири,
Сшари исшок
673
која је готово сигурно написана у хеленистичком периоду (други век; Bickerman 1967), слика персијског дворског живота је слична оној која се налази код грчких писаца (Momigliano 1977). Персијанци ахеменидског периода говорили су старијим обликом модерног персијског, „староперсијским“. Језик је припадао индоевропској породици језика. Текстови на староперсијском су писани клинописом, веома различитим од акадског клинописа. Дешифровање писма започело је у раном деветнаестом веку. Највећи напредак је начинио Хенри Раулинсон, који је био у могућности, уз велике потешкоће, да начини отиске најдужег староперсијског познатог натписа, дугачког текста (са пратећим рељефом) Дарија I (522-486), исписаног високо на стени која доминира главним путем који води према Екбатани (данашњи Хамадан) у Бехистану. Даријев натпис даје детаљан опис околности које су окруживале његов долазак на престо. Али бехистански текст је изузетак: материјал написан на староперсијском је умногоме ограничен на монументалне натписе, намењене да одражавају непроменљиво величанство персијске империјалне моћи и стога пружају много мањи увид у Ахеменидско царство него што су се научници првобитно надали. Политички догађаји, историјске промене и администартивне структуре нису (осим са изузетком Бехистана) забележени на њима (за текстове, видети Kent 1953; Gharib 1968; CDAFI4). Ово ограничење староперсијских текстова је повезано са чињеницом да је староперсијско писмо вероватно било вештачка творевина краља (Herrenschmidt 1990). Требало је намењено да остави визуелни утисак. Писмо је било јединствено за Персијанце и обележило је царство као персијско, али није било коришћено ван формалне јавне сфере. Сви натписи се јављају на грађевинама и стенама у Ирану (са једним изузетком натписа Ксеркса изнад језера Ван у источној Турској), или на мањим покретним предметима који вероватно потичу са двора (камене вазе, металне посуде, печати). Један други интересантни аспект староперсијских натписа је да их дословно увек прате верзије на другим језицима - обично еламском и вавилонском акадском (повремено и на египатским хијероглифима). Да бисмо расветлили основне друштвено-економске аспекте, морамо се користити другим изворима - вавилонским, египатским, арамејским и еламским документима. Арамејски текстови су нарочито важни. Арамејски се већ употребљавао на Блиском истоку пре персијских освајања (видети поглавње 86) и можда је то био разлог што су га нови освајачи усвојили као најраспрострањенији административни језик царства. Имамо доказе за његово коришћење у Персеполису, Вавилонији, Египту, на Леванту, и у Малој Азији ( CHI II погл. 15). Чињеница да је арамејски био у употреби у хеленистичком периоду у
674
Амели Курш
пређашњим источним провинцијама Ахеменидског царства (Schlumberger et al. 1958) и да су се касније Парћани користили арамејским писмом за записивање савремених средњеиранских језика, показује да се ахеменидска администарција користила арамејским, на читавој територији царства (Naveh 1982 [ОН]). Најважнији текстови, кључни за добијање увида у рад царства су, прво, две групе еламских текстова из Персеполиса. Једна група, датована између 492. и 458, тј. од позне владавине Дарија I (522-486) до раних година Артаксеркса I (465-424/423), јесу белешке о исплатама у сребру радницима уместо њихових редовних следовања. Њихов број је тек нешто преко стотину (Cameron 1948), пронађени су у грађевини на тераси палате идентификованој као ризница, и стога су познати као „Текстови ризнице“. Много већу групу чине таблице пронађене бачене близу северозападних утврђења Персеполиса. Ови „Текстови утврђења“ бележе одобравање свих врста следовања у храни радницима (женама, мушкарцима и деци), култним званичницима (за жртвовања), персијским племићима високог ранга - чак је и једна од Даријевих краљица, Артистона, идентификована. Документи су датовани у период 509 494. година. Овај материјал је изванредно богат подацима за разумевање система радних обавеза, пољопривредне производње, земљопоседа, демографије, исхране, насеља у области Фарса и организације и снабдевања током путовања по читавом царству (Hallock 1971 (такође CHIII погл. 11); Hinz 1971; Lewis 1977; 1990). До сада је објављено нешто мање од 2200 текстова овог драгоценог материјала (Hallock 1969; 1978); постоје преписи отприлике још две хиљаде других и велики број текстова и фрагмената (смештених у Оријенталном институту у Чикагу) које би тектребало проучити и објавити. Текстови „Ризнице“ и „Утврђења“ одражавају део финансијског и административног система двора. Није сигурно зашто не покривају и позније периоде царства - могуће је да се канцеларија у неком тренутку преоријентисали на коришћење арамејског, којим се писало на пропадљивом материјалу и тако познији записи нису сачувани. Други важан архив (на акадском) потиче из Нипура у Вавилонији и датован је у другу половину петог века. Одражава пословање велике вавилонске пословне фирме, породице Мурашу. Били су ангажовани на изнајмљивању и управљању земљом додељеном војницима и земљопоседа који су припадали члановима краљевске породице и високог дворског особља и вођењу трговачких послова са тим у вези. Ово омогућава важан увид у неке од најосновнијих и кључних аспеката царског деловања, које се, у суштини, поновљало у другим деловима царства (Cardascia 1952; Stolper 1985; van Driel 1989). Готово савремени са Мурашу документима су арамејски текстови из Египта (Grelot 1972). Они потичу са три различита места: једно је огромна и
Сшари исшок
675
разноврсна колекција папируса и остракона (данас расејана по музејима света) коју је прикупљала малазаједница јеврејских војника и њихових породица, који су служили као део ахеменидског граничног гарнизона на острву Елафантина (Асуан). У документима појављују са великом јасноћом неке појединачне породичне историје, као и верски живот јеврејских војника и њихови односи са персијским властима (Porten 1968). Друга, много мања група потиче из Хермуполиса. То су писмакоја су војници писали својим породицама даље на југу (Bresciani и Kamil 1966). Фрагменти архива персијске администрације су пронађени у Сакари, близу Мемфиса, неких 202 су арамејски (објавио их је Segal 1983), много више их је демотских египатских и још увек чекају на објављивање. Текстови су на жалост веома оштећени, али пружају неке важне податке о администрацији у Египту. Најзначајнији је пакет са колекцијом запечаћених писама написаних на кожи. На жалост, набављена су на тржишту старина и њихово тачно место налаза није познато. Сачувана документа (данас у Bodleian Library, Oxford) садрже преписку између персијског сатрапа Египта, Арсамеса и његовог управника имања и пружа детаљан увид у структуру великих земљопоседа (Driver 1957/1965). Ово су само највеће и најважније скупине докумената - мање колекције (попут арамејских папируса из Самарије, Cross 1963; Gropp 1986; була из Даскилејона, Kaptan-Bayburtluoglu 1990) и спорадични налази помажу да се материјал увећа. Археолози су истражили област царства само делимично. Главни локалитети, који су ископани и проучени, што се остатака ахеменидског периода тиче, велики су краљевски центри у Ирану: Пасаргаде (Stronach 1978), Персеполис (Schmidt 1953-7; Tilia 1972-8), Суза (Boucharlat 1990) и гробнице у стени које се налазе уз локалитете (у Накши Рустаму и Персеполису). Али од недавно се већа пажња посвећује ахеменидским слојевима и на локалитетима који су се дуго налазили под њиховом окупацијом, попут Сарда у Лидији (Mierse 1983) и ахеменидским насељима на Леванту (Моогеу 1975; 1980; Stern 1982; Transeuphratene vols. lff) и у централној Азији (САН IV погл.Зс; Briant 1984a). Један од проблема је што је неколико локалитета, за које се зна да су били значајни у том периоду, прекривено пространим модерним градовима, што чини ископавања тешким. То важи за Арбелу (данашњи Ербил) у северном Ираку, Дамаск и Хамадан (античка Екбатана). Бројни споменици са иранским мотивима су откривени у западној Турској, што одражава присуство Персијанаца или локалних великодостојника на које су утицали персијски дворски обичаји (видети, уопштено, САН IV погл. Зе; такође Jacobs 1987; Calmeyer 1992; Nolle 1992). Материјал из западне Мале Азије и Феникије посебно илуструје изванредно богату културну размену која се одвијала унутар царства - посебно је упечатљив снажан утицај уметности грчке који почиње у време Персијског царства (Root 1991).
676
Амели Курш
Укратко: постоји доста материјала за разумевање Персијског царства, али се њим није увек лако користити. За реконструисање политичке историје, у великој мери (после неколико првих деценија) зависимо од грчких историчара, чији је интерес обично ограничен на северозапад и који, као често непријатељски расположени странци, пружају донекле искривљену слику. Административни материјал је доступан у већем обиму из Фарса, Вавилоније и Египта, али је умногоме хронолошки ограничен на пети век. Четврти век, време које претходи Александровим победама, слабо је документовано. Источне царске области су врло слабо познате, овде је археолошки материјал једини извор и његово тумачење је оспоравано (Briant 1984a). 136 ПЕРСИЈАНЦИ И М ЕЂАНИ Ко су били Персијанци? Персијска домовина је Персија, која се у суштини отприлике подудара са данашњом иранском провинцијом Фарс, на југоисточном ободу планинског ланца Загрос. Персијанци су део веће групе народа, идентификованих путем њиховог језика као Иранци. Народи који говоре сродне језике се не налазе само у дашањем Ирану, већ и у Авганистану и деловима централне Азије. Ирански такође има сличности са санскритом, старим класичним језиком Индије. Ирански се дели на неколико „дијалекта“: архајски језик Авесте, свете књиге Зороастријаца (преисламске верске заједнице Ирана; Воусе 1975-; 1984), на пример, представља источни облик иранског, назван „авестански“. Персијски је западни ирански дијалекат: језик Персије, језгра царства. Најстарији облик персијског који познајемо (са ахеменидских краљевских натписа) јесте староперсијски. Порекло Персијског царства је пуно проблема и супростављених хипотеза. Већина научника данас прихвата аргумент Којлера Јанга (CAHTV погл.1) да су Иранци првобитно били сточари који су се, током дугог временског периода, померали из централне Азије у Иран. Неке групе су се временом сјединиле са малим кнежевинама и локалним заједницама Загроса (Међани) и Фарса (Персијанци). Управо на том простору, од деветог до седмог века, асирски извори говоре о Међанима и Персијанцима. Међани, настањени у области Керманшах-Хамадана (античка Екбатана), много су истакнутија група у асирским текстовима због учесталих асирских војних додира са облашћу Загроса (видети поглавља 96; 9в). Персијанци, као посебна група становништва, нису потврђени на старом Блиском истоку пре првог миленијума и не чујемо ништа сигурно о њима или развоју њихове државе у данашњем Фарсу (старо-
Сшари исшок
677
персијски Parsa', грчки Persis) пре седмог века. Фарс је, у ранијем периоду, чинио део краљевства Елама, где се налазио важан еламски град Аншан (видети поглавље 7в). Аншан је опадао у дванаестом веку и изгледа да дословно није био насељен између око 1000. и седмог века. Током седмог века, међутим, уочава се промена и развија се неколико насеља. Како да разумемо ово? Недавно је предлагано (Miroschedji 1985; Carter 1994) да су, током једанаестог и десетог века, када је Елам био политички врло слаб, ирански номади дошли у Фарс и измешали се са локалним Еламцима. То није била пука масовна сеоба, већ постепен процес померања раширених група, којима је помогла политичка немоћ Елама. Подручје је и даље било под контролом какву су еламски краљеви могли да имају. Еламци су сигурно полагали право на њега као део свог краљевства од око 800. па вероватно све до 646, када је Ашурбанипалов насилан напад на Елам и Сузу (видети поглавље 9в) суштински изместио еламску државу. У овом тренутку (ако не и раније), Елам је изгубио контролу над Фарсом. Можда делимично као одговор на асирску претњу, ова одвојена територија се сада формирала у независну политичку јединицу којом је владала персијска породица. Изражена тежња ка седелачком начину живота, која се одражава у археолошком материјалу, стога би била директно повезана са појавом Персије (Фарса) као државе у седмом веку. Интересантно, друго, можда правилније име за рану персијску државу је „Аншан“ најстарија потврда титуле персијских краљева. Киров Цилиндар из Вавилона (539; видети поглавље 11д), назива Кира Великог и његове претходнике Камбиза I, Кира I, Теиспса - „краљевима Аншана“. Даље, печат утиснут на неколико таблица из Персеполцса је означен да припада „Киру, Аншаниту, син Теиспса“ - реч је о Кировом деди (печат 93; Hallock 1977:127). Ово сугерише да су рани персијски краљеви видели себе како оживљавају или настављају локално Еламско краљевство, иако су сами били Иранци. Како су живели неколико стотина година у симбиози са Еламцима Фараса, могуће је да нису више сматрали себе посебно различитима (Amiet 1992). Међани, блиско повезани са Персијанцима, били су настањени даље на север око области данашњег Хамадана (античка Екбатана). Чешће се него Персијанци јављају у месопотамским изворима од осмог до раног шестог века. Асирски описи похода уперених у подручје Загроса често их спомињу. Подручје је било насељено бројним народима, од којих нису сви били сиромашне, номадске групе. Неки напредни градови (на пример, Хасанлу), са раскошним јавним зградама и материјалном културом која одражава њихове додире са Асиријом, такође су цветали и играли важну улогу у разгранатијој трговачкој мрежи (Dyson 1965). Асирци наводе Међане као једну од многих гру-
678
Амели Курш
па становништва - други су били Манаенејци, Алабријани, Елипејци. Подручје је очито било етнички шарено, што је закључак који се стиче на основу сачуваних личних имена. У сваком случају, Асирци помињу да је контакт са разним групама оствариван преко мноштва владара појединачних градова. До друге половине осмог века, асирска активност у овој области се појачала, као одговор на експанзију Урартуа на истоку (видети поглавље 10a). Асирски краљеви су почели да продиру у велики планински венац дубље него икада раније. Посебно су кренули даље дуж Великог хорсанског пута, који директно води из месопотамске равнице до иранске висоравни. На контролном положају дуж пута у западном Ирану лежи Екбатана. У контексту својих експанзионистичких напора, асирски краљеви помињу Међане. Неки су били довољно близу асирске сфере да буду стављени под директну асирску власт, против других се борило све до области планине Алванд, западно од Екбатане да би признали асирско сизаренство, али нису били формално припојени асирском царству. Асирски краљеви разликују две групе Међана (царства у и ван), описујући ове друге као „далеки Међани“, али свим Међанима су владали бројни ситни краљеви. Асирци су успоставили везе са „далеким Међанима“, али ништа у асирским изворима из седмог века не сведочи о развоју велике, уједињене међанске државе. Ипак крајем седмог века (видети поглавље 9е) међански краљ, Кијаксар, био је у могућности да мобилише знатне снаге и употреби их да опљачка, сам или заједно са Вавилољанима, неке велике асирске градове (Ашур, Ниниву, Харан, cf. поглавље 9е). До 585. године, исти међански краљ је проширио своју власт над источном Анадолијом и дошао у сукоб са Крезом из Лидије на обали реке Халис (Херодот 1,79), која је постала граница између две области (видети поглавље 106). Године 550. пре н. е, Кир персијски је одбио напад Кијаксаровог сина Астијага. Победио је, заузео Астијагов „краљевски град“ Екбатану и однео богат плен у Персију. Многи историчари, одгајани на Херодоту, који нам говори (I, 95-106) да су Међани створили велико царство почевши негде од око 700, теже ставу да се моћна међанска држава развила у западном Ирану. Сматрају, како су два последња међанска краља која Херодот наводи (Кијаксар и Астијаг) историјски потврђена вавилонским хроникама (АВС бр. 3 и 7), да би такође требало да верујемо и његовој ранијој историји. Асирску тишину о међанској држави објашњавају чињеницом да се развијала ван њихових граница, тј. у земљи „далеких Међана“ (Brown 1988). То је могуће решење, али такође ствара проблеме. Најзначајнији је како повезати становиште о развијеној, централизованој међанској држави која се све више сједињавала до тренутка када је поразио Кир Персијанац са археолошком сликом. Три
Сшари исшок
679
локалитета седмог века су ископавана, јужно од хорсанског пута, на међанској територији: Годин Тепе, Тепе Нуши Јан и Баба Јан. Сви показују сличне, иако не идентичне, одлике, посебно у организацији јавног простора, што одражава важне промене у друштвено-политичкој структури. Један од локалитета има импресивна утврђења, сви имају важне грађевине са дворанама са много стубова. Сви су изгледа били центри локалних владара јер се не уочава хијерархија насеља, ниједан није посебно велики или луксузан по својој опреми. Најважније је то да су до шестог века изгледа сви били сведени на сиромашна успутна места- тешко да је то модел који бисмо очекивали од напредне, јаке државе. У недостатку било каквих међанских доказа из престонице Екбатане, три локалитета су поздрављена јер се веровало да he нам коначно дати неки наговешатај међанске историје. Али шта нам тачно говоре? Ако узмемо све доказе заједно (вавилонске хронике и Херодота), можемо видети да је до времена последњег међанског владара, Екбатана постала краљевски центар са знатним количинама добара која су у њој била смештена. Међани су изгледа имали неку врсту хегемоније, или су полагали право на њу, од Халиса до иранске висоравни, али су њена тачна природа и обим магловити. Међани су били у могућности да мобилишу знатне снаге, да покрену нападе на суседе (Асирија, Персија, Лидија), иако је успех њихових подухвата био ограничен. Рат против Асираца је вођен заједно са Вавилоњанима и Вавилоњани су ти који су имали територијалне користи од пораза Асирије (видети поглавља 9е; 11д), рат против Лидије се завршио без победника, а сукоб са Персијом уклањањем Медије. У самом тренутку када би Херодотова прича требало да сугерише да су Међани на врхунцу своје моћи (рани шести век), развој неколико центара у међанском језру се зауставља и они дрматично опадају. Један начин решавања ове унтрашње контрадикторне слике је оно које је истакла СанкисиВерденбург (1988; 1994). Ауторка наглашава недостатак стварних доказа за постојање међанске државе, осим Херодотове позније приче, и окреће се процени археологије и значају недостатка материјала из међанске државе (Genito 1986; Muscarella 1987). Она сугерише да је свакако постојао процес који је водио ка стварању државе у Медији, у седмом веку, о чему сведоче Нуш-и Јан, Годин и Баба Јан. То је био резултат асирских захетва за трибутом и трговином који су стимулисали раст локалних центара (Brown 1986). Међутим, баш због тога што је развој зависио од асирских захтева, престао је када се Асирско царство срушило у позном седмом веку. Од тог тренутка Међани се никада нису помакли од лабаве, племенске конфедерације, јер им је недостајао подстицај и организовано коришћење ресурса које је прику-
680
Амели Курш
пило велико царство. Такав приступ би свакако објаснио чудне празнине у материјалу и назадовање међанских локалитета. Али то отежава могућност да се било шта каже о утицају Међана на касније персијске институције (што многи снажно истичу, на пример, Cook 1983; Dandamaev и Lukonin 1989). Персијско царство је било близак сусед (можда је чак било на неки начин потчињено. Међанима неко време), језици двају народа су били веома сродни, као и елементи њихове културе, Медија је одувек сматрана једним од подручја која су била срж Персијског царства. Али да ли би ово требало објаснити као резултат формативног утицаја развијене државе на ону у настанку, или једноставно одражава општу географску близину и културни koiпе? То мора остати спорна тачка у овом тренутку. 13в СТВАРАЊЕ ЦАРСТВА
Кир Велики Оснивач Персијског царства био је Кир из Персије/Аншана. Са Кировог цилиндра (видети стр. 621-622) знамо да је био потомак лозе локалних краљева, који су управљали малим краљевством Персије током три генерације, почевши са краљем Теиспсом. Према познијим грчким писцима (Херодот и Ктесија), Персија је била вазална држава Међана, али не постоје старији докази који би то потврдили. Херодот даје врло прецизне године владавине за Кира (29), пгго сугерише да је имао приступ поузданом (писаном?) извору (Sancisi-Weerdenburg, у штампи). Вавилонски документи, који су датовани Кировим годинама владавине после његовог освајања Вавилоније (539), дају нам прилично прецизан датум његове смрти, август 530. године пре н.е. Стога можемо са извесном сигурношћу датовати Кирово ступање на персијски престо у 559. годину пре н. е. Тачне границе Персије у ово време нису сигурне. Постоје докази да је мала кнежевина можда постојала у Фарсу у Гисату у позном седмом - раном шестом веку, коју су можда претходници Кира II морали да присаједине (Carter и Stolper 1984:55). Друго мало краљевство, са центром у Сузи, потврђено је отприлике у исто време архивом од неких три стотине административних еламских текастова, пронађених испод грађевина Дарија I (MDP 9; Н: 301-307, 309). Нововавилонски владари од Набухаднезара II (604-562) до Нериглисара (559-556) полагали су право на контролу над Сузом (видети поглавље 11в), али је дискутабилно у ком облику и колико је била чврста. Појединци са персијским именима и етничким обележјима јављају се у текстовима из
Ctuapu исшок
681
Сузе, показујући да су неки Персијанци били у блиском контакту са овим еламским центром. Можда би њихово присуство требало објаснити постојањем малог персијског насеља (Briant 1984.b). На Кировом Цилиндру (видети стр. 621-622), састављеном после персијског освајања Вавилона (539), Кир каже да је обновио светилишта на подручју Сузе и Дера (источно од Тигра). То сугерише да је освојио Сузу пре вавилонског рата. Како немамо доказа за вавилонску власт над Сузом у време владавине Набонида (555-539), вероватно би требало да датујемо персијско преузимање Сузе владавину Кира II и пре 539. Већа прецизност је, на жалост, немогућа. Није немогуће да је пад Сузе претходио Кировом рату против Међана (550) и да је довео до непријатељства између Вавилоније и Персије. Много је боље посведочен Киров пораз Астијага из Медије (550). Вавилонска хроника даје следеће детаље: (Астијаг) је окупио (своју војску) и марширао против Кира, краља Аншана, за освајање [...] Војска се побунила против Астијага (акадски Ishtumegu) и био је заробљен. [Предали су га?] Киру. Кир је марширао на Екбатану (акадски Agamtanu), краљевски град. Сребро, злато, добра, блага [...], које је однео као плен (из) Екбатане, однео их у Аншан. Добра (и) блага војске [...] (АВС бр. 7 ii 1^1) Разлог Астијаговог напада на Кира је могло бити јачање Персије, као резултат припајања Сузијане, али то је шпекулација. Херодот (1,123-8), на пример, то повезује са планираном побуном Кира против међанског врховног господара, иако би требало да приметимо да не постоје јасни докази да су Персијанци икада били поданици Међана. Оно што је заједничко и вавилонској хроници и Херодотовом исказу је побуна међанске војске и заробљавање Астијага, без наговештаја погубљења. Пренос власти (политичке, економске) из Екбатане у персијски центар је веома јасан у вавилонском тексту и нема наговешатаја да је било Кир било његов син Камбиз тамо градио. Каснији докази, међутим, показују да је Екбатана постала - што се могло предвидети, узевши у обзир њен стратешки положај - кључно важан центар персијске контроле, престоница међанске сатрапије (цењена посебно због својих коња и пашњака). У њој су пронађени натписи неколико персијских краљева и предмети од племенитих метала, потврђене су краљевске грађевине (Kent 1953) и редовно је коришћена као краљевска резиденција. Грчки историчар другог века Полибије преноси блиставу слику њеног сјаја: Одувек је била резиденција међанских краљева и сматра се да богатством и сјајем грађевина увелико превазилази остале градо-
682
Амели Курш
ве. Налази се у подножју планине Оронт и није ограђена зидовима, али зато има вештачки направљену тврђаву изванредне чврстине. Испод тврђаве је палата ... има обим око скоро 7 стадија и сјајем појединачних грађевина показује велико богатство својих градитеља. Дрвени делови су од кедра и чемпреса, али се само дрво нигде не види,него су и греде и делови таванице и стубови у стоама и перистилима обложени сребрним и златним плочицама, а црепови су сви од сребра. (Polibije 10,27: 5-10; превод М. Риил) Можемо само нагађати о резултатима Кирове победе над Медијом: изузетно увећани ресурси и људство су очигледни. И Херодот и Ктесија (FGrH 688 F9) га представљају као наследника међанске хегемоније, чиме је добио контролу над територијом од источног Ирана до реке Халис. Персијска победа је утицала на несигурну равнотежу сила на старом Блиском истоку, као што видимо по реакцији лидијског краља Креза (Херодот I, 53-55, 71). Изгледа да је искористио прилику, сада када споразума између Лидије и Медије више није било (видети поглавље 106), да оствари територијалне амбиције Лидије. Прешао је границу код Кападокије и сусрео се са персијском војском код Птерије (Богазкеј?). Битка се завршила без победника и две војске су се повукле током зиме. Крез је распустио војску, војници његових поданика су се вратили кућама, а лидијски краљ се припремао да у помоћ позове своје савезнике: Египат, Вавилонију и Спарту. Може се посумњати да ли је Киру заиста недостајало експанзионистичких циљева као пгго то Херодотов опис имплицира. Значајно је то што је речено да је подстицао грчке градове на јонској обали на побуну против Креза, позивајући их да стану на страну Персије под великодушним условима - градови су одбили понуду (Херодот 1,76; Walser 1987). Кир, за разлику од Креза, није напустио Кападокију, већ је гонио лидијску војску до њене престонице, Сарда. После још једне битке, Лиђани су били принуђени да се повуку у Сард, који су Персијанци опседали две недеље, пре него што је пао (Херодот 1,79-81). Неколико предања о Крезовој судбини је контрадикторно; према Херодоту, постао је цењен и поштован саветник на двору персијског краља. Падом Лидије, читава западна Анадолија је лежала отворена персијском освајачу. Кирова моментална акција је била да иманује локалног званичника, Пактија, да буде ризничар под командом Персијанца Табала, који је напустио Сард са гарнизоном (Херодот 1,153), док се Кир вратио у Екбатану са Крезом као заробљеником. Нестабилност ситуације је илустрована Пактијевим бекством са средстви-
Сшари исшок
683
ма и подизањем побуие, за коју је имао подршку јонских градова. Персијски одговор је био брз и бруталан: Кир је послао свог заповедника Мазара да гони Пактију, којег је предао Хиос. Мазар је опљачкао Пријену, продао становништво у робље и опустошио долину Меандра. По његовој смрти Харпаг је преузео персијску команду и поробио грчке градове Карије и ЈТикије. Нека места су пружала отпор и морала су бити опседана, нека су се предала, док је половина становништва Фокеје напустила свој град и побегла у своју колонију Алалију на Корзици (Херодот I, 154 176). Тачан датум освајања Лидије није познат. Сматра се да вавилонска хроника (АВС бр. 7 ii 15-17) помиње Киров марш на Лидију 547/6, али текст је прекинут и Кирово одредиште није сачувано (Cargill 1977). Општа опажања, међутим, чине вероватним да би требало да датујемо поход на Лидију негде током четрдесетих година шестог века, иако се мора имати на уму хипотетички карактер хронологије. На Вавилонију је, такође, утицала Кирова победа над суседним Међанима. Пад Лидије, са којом је Вавилонија била у савезништву, довео је Кира и вавилонског краља Набонида лице у лице. Као што је већ наведено, Вавилонија је можда већ доживела неуспех Кировим освајањем Сузе; његове потоње победе тешко да су могле да умање тензију између две стране. На жалост, нема података који би нам помогли да пратимо историју вавилонско-персијских односа пре коначног сукобљавања, иако постоје наговештаји да је било неких борби у годинама које су претходиле 539 (von Voigtlander 1963; САН IV погл. За). Такође је могуће да је Кир искористио непријатељство дела становништва према вавилонском краљу (на пример, јеврејске избеглице), иако доказе није увек лако протумачити (Kuhrt 1990.b; али видети Маchinist и Tadmor 1993). Упркос несигурностима, вероватно је исправно посматрати Кирову инвазију Вавилоније као кулминацију дуготрајних непријатељстава. Персијска и вавилонска војска су се сусреле код Описа, источно од Тигра, близу традиционалног места уласка еламских војски. Како нам вавилонска хроника говори: Месеца Тишрија (септембар-октобар 539.), када је Кир водио битку код Описа на [обали?] Тигра против војске Акада (Вавилоније), народ Акада се повукао. Он је наставио са пљачком (и) побио људе. (АВС бр. 7 iii 12-14) Персијски победник је после масакра код Описа примио предају Сипара и послао свог заповедника Гобрију да уђе у Вавилон где је поражени вавилонски краљ Набонид заробљен. У примирју после битке и пораза, вавилонско становништво је формално примило Кира у ве-
684
Амели Курш
лику престоницу као свог новог краља. Кир је прихватио предају, доделио себи улогу божански благословеног владара Вавилона и изразио је одобравањем градских и сакралних грађевинских радова, потврђивањем понуда боговима и формалним објављивањем обнове уништених светилишта и повратка њихових људи (видети Киров Цилиндар, стр. 621-622; Kuhrt 1983). Такве јавне објаве биле су део традиционалне реторике вавилонских освајача после тријумфа (видети поглавља 11д; 11ф). Гарантовали су континуитет поражених и пронашли начин да локална елита сарађује са новим владарима (Kuhrt 1990.а). То је било моћно политичко оруђе, које је омогућило Персијанцима да ојачају своју подршку: то не имплицира радикални преокрет постојеће политике, нити ослобађање. Нововавилонско царство је обухватало територије од границе Египта до подножја Загроса, те је Киру победа омогућила приступ огромном подручју. Да је освајање Вавилона било посебно значајано за персијског краља, показано је чињеницом да је именовао свог сина, Камбиза, за савладара са дужношћу да формално делује као краљ Вавилона (Petschow 1988). Уређење је потрајало само годину дана (538/7) и не знамо зашто је напуштено. Од тада све до владавине Дарија I, Гобрија (није истоветан са заповедником током освајања Вавилона) имао је управу над гигантском провинцијом. Испод највиших ешалона, локални вавилонски чиновници су наставили да обављају своје службе - то је био разуман договор, који је изгледа деловао успешно, јер нема наговештаја локалних немира, свакако не отворених побуна какве су потврђене у Лидији. Судбина Набонида, попут његове поражене сабраће краљева, јесте да је постао Киров заробљеник, вероватно са имањем у Карманији (Grayson 1975:32-33; FGrH 680 F9; Briant 1985). Ситуација ван уже Вавилоније, тј. у њеним пређашњим провинцијама, је много мање јасна. Поновна изградња храма у Јерусалиму и досељавање Јевреја из Вавилоније се традиционално приписује Киру (КњиГа Јездрина 1). Али многе промене, на које је заједница Јерусалима наишла, отежавају нам спознају колико је брзо стварна „обнова“ деловала (Grabbe 1992). Није немогуће да је део напора да се окупира и контролише велика територија, која је допала Персијанцима као последица вавилонског пораза, било расељавање и јачање провинцијских центара. Обнова Јерусалима је могла бити део такве политике. На жалост, не постоје други докази Кирове стратегије и ништа не баца светло на то колико брзо су Персијанци наметнули своју контролу. Могуће је да је током овог времена био изграђен или поправљен ланац одбрамбених положаја дуж обале Леванта, али хронологија овог подухвата није (и не може бити) прецизна (Wallinga 1987: 65 и бр. 60).
Сшари исшок
685
У неком тренутку, вероватно после пада Вавилона, Кир је окренуо пажњу ка источном Ирану и централној Азији. И Херодот и Ктесија стављају његове походе на „Далеки исток“ пред крај његовог живота, и обојица тврде да је убијен док је био у походу на истоку. Овај аспект достигнућа великог освајача је најслабије документован. С обзиром на то да не знамо колико далеко су на истоку Међани полагали право, тешко је проценити шта је Кир заправо радио. Доводи се у везу са потчињавањем Бактрије (FGrH 688 F9) и са покушајима да прошири персијску власт иза Согдијане на другу страну реке Јаксарт (Сир Дарија; Херодот 1,205-214) - био вероватно није нипгга више до покушај да се консолидују границе кажњеничким нападима на тамошње степске номаде. Међу ахеменидским тврђавама на реци Јаксарт налазила се Кирешату, чије је оснивање касније повезивано са Киром. Иако напредовање персијског освајања у овом подручју остаје несигурно, требало би да прихватимо да је Кир довео под персијску контролу већи део Авганистана и јужне делове централне Азије (данашњи Туркемнистан, Узбекистан и Таџикистан). Када Дарије I, почетком своје владавине 522. описује своју државу (Kent 1953, DB112-17), укључује читаво ово подручје на листу земаља које су му потчињене. Како не знамо ни о каквим Камбизовим акцијама на истоку, приче о Кировим освајањима истока имају основа у историјској стварности. Један директан резултат Кирових бројних освајања је развој персијског језгра. Кир је основао нови краљевски центар, око 75 km северозападно од старог еламског града Аншана, и назвао га по свом племену, Пасаргаде. На пространој равници било је подигнуто неколико палата, постављених између наводњаваних вртова (Stronach 1978; 1994). Њихове дворане са стубовима подсећају на архитектонску традицију Загроса, али су такође коришћене и иконографија и технике покорених народа са њиховим софистицираним вештином рада у камену и стварањем краљевског окружења. Фрагментарни остаци рељефа показују постојање скулптура у палати израђених по асирском моделу, трагови длета показују јонске каменоресце на делу, Кирова гробница са забатом, постављена на степенастој платформи, следи моделе западне Анадолије (Nylander 1970; Root 1979). Нови град, који је привукао занатлије са крајева младог царства, деловао је као подстицај развоју централне области. Становништво Персије се увећало придошлицама, ратним заробљеницима, слугама повезаних са двором што је довело до пратећих промена. Кирова достигнућа се могу описати само као спектакуларна: за мање од тридесет година довео је огромну територију под контролу краљевства које је, на почетку његове владавине, било мајушно. Био је бриљантан тактичар и стратег, у стању да брзо прелази огромна ра-
686
Амели Курш
стојања, да изненади своје противнике и промишљено се користи бруталним и умирујућим потезима. Персијанци су величали његову славу у песми и причи (Ксенофонт, Киропедија 1,2.1). Његов запањујући успех је убрзано довео до стварања безброј народних прича, које су замаглиле његово право порекло: представљан је различито као унук међанског краља Астијага, којег је напустио његов љубоморни деда, подигли су га скромни људи сточари, на крају је идентификован и враћен својим (Херодот 1,107-108) сиромашним родитељима. Радом се пробијао на међанском двору и коначно свргнуо Међане (FGrH 688 F9). Према Херодоту било је и много других прича. То су типичне приче испричане о херојима проверити и оснивачима великих царстава (на пример, Саргон из Акада (видети поглавље 1в), Мојсије, Ромул и Рем). Оне илуструју културни и политички значај протагонисте, али се на њих не можемо ослонити као на водич кроз историјску стварност. У случају Кира, имамо само његово сведочење, које апсолутно противречи познијим романсама које су створили његови земљаци; знамо да су пре њега краљеви Персије били његов отац, деда и прадеда.
Освајање ЕГипша Једина сила и бивша савезница поражених краљевстава, која није освојена током Кирових муњевитих похода, био је Египат. Вероватно је да је египатски краљ Амазис (570-526) одговорио на персијско уклањање његових савезника покушајем да ојача сопствени положај. Могуће је да је решио да подржи грчког тиранина Поликрата са Самоса, после пада Лидије са намером да створи тешкоће Персијанцима у Егеју и да је његово освајање Кипра било покушај да се одговори на персијско заузимање Леванта (Wallinga 1987; 1993). Повећана поморска моћ Египта је можда натерала Кировог сина и наследника, Камбиза (530-522) да почне припреме за деловање против изузетног непријатеља. Прво је било неопходно стварање персијске морнарице, што је Камбиз учинио изузетно улажући у изградњу трирема и лука. Посаду ратних бродова су чинили становници поморских поданика Персије, иако су главни поморски заповедници били без разлике Персијанци. Огроман отпор изискивао је време. Инвазионе снаге против Египта нису биле спремне до 526/5. Претходили су им персијски потези усмерени на јачање сопствене контроле у источном Средоземљу одвајањем Кипра од Египта (Херодот III, 19) и преговорима са Арабљанима на Синајском полуострву, чија је помоћ била неопходна за прелазак пустиње са војском (Херодот III, 7-9).
Сшари исшок
687
Египћани су сусрели Персијанце у бици код најисточнијег рукавца Нила, али су били разбијени и побегли у тврђаву у Мемфис. Када су убили персијског гласника (и посаду његовог брода), који је од њих затражио предају, тврђава је била опседнута и пала је после десет дана. Египатски краљ Псаметих III је заробљен. Пад египатске древне престонице убедио је суседне народе на западу (Либија, Барка, Кирена) да се потчине персијским освајачима. Камбиз је даље покушао да оствари везу са напатским краљевима, који су владали далеко на југу од Асуана (видети поглавље 12a). Иако Херодот ово представља као осујећен покушај персијског освајања, вероватно је стваран циљ био консолидовање јужне границе Египта и, ако је тако, био је успешан (Morkot 1991). Персијски интерес да се преузме пуна контрола над поседима Египта се такође одражава Камбизовим покушајем да стигне у Карга оазу, која је сигурно била у персијским рукама у време владавине Дарија I. Докази Камбизовог освајања Египта падају у две главне категорије: прво, савремени документи из Египта, друго, Херодотов познији опис. Херодот врло брзо постаје изузетно непријатељски настројен према Камбизу, описујући га као немилосрдног деспота, са све већим илузијама о величини, који пати од тешког облика параноје. Иако су обриси догађаја код Херодота вероватно тачни, искривљени су познијим антиперсијским египатским причама и обликовањем догађаја да задовоље грчке приповедачке конвенције (Lloyd 1988). Слика Камбиза код Херодота је слика бруталног страног освајача који нема интересовања, нити осећаја, за египатске друштвене и верске ставове. Савремени египатски текстови не дају овакву слику. Најзначајнији је аутобиографски, хијероглифски натпис на статуи Уџахореснета (сада у Ватикану), високог официра и поморског заповедника под египатским краљевима. Он о догађајима извештава на следећи начин: Велики краљ свих страних земаља, Камбиз, је дошао у Египат, сви странци страних земаља су били са њим. Загосподарио је читавом земљом. Од тада су се сместили доле, јер је био велики владар Египта, Велики краљ свих страних земаља. Његово величанство ми је предало дужност главног лекара. Учинио је да будем крај њега као „пријатељ“ и „надзорник палате“, док сам ја начинио његову краљевску титулатуру краља Горњег и Доњег Египта Месути-реа у његово име. Учинио сам да његово величанство увиди значај Саиса (династичког центра саиских краљева, видети поглавље 126); то је седиште Неит велике, мајке која је родила Реа, која је почела да рађа када рађања још није било; и (ја сам учинио да спозна) природу величине храма Неит...
688
Амели Курш
Замолио сам величанство краља Горњег и Доњег Египта Камбиза по питању свих странаца који су се сместили у храму Неит да би их требало избацити одатле да би се учинило да храм Неит буде у свом сјају као што је некада био. Тада је његово величанство заповедило да се истерају сви странци који су пребивали у храму Неит, да се сруше њихове куће и сво њихово смеће које је било у храму. Потом су сами донели (све своје ствари) ван зидова овог храма. Његово величанство је заповедило да се храм Неит прочисти и да се врати својим људима... и свештеницима храма задуженим за мерење времена. Његово величанство је наредило да би требало учинити понуде Неит, Великој, Мајци бога, и великим боговима који су у Саису као што је и раније било у њему... Краљ Горњег и Доњег Египта је дошао у Саис. Његово величанство се само упутило у храм Неит. Додирнуо је земљу пред њеним веома великим величанством као што је сваки краљ урадио. Организовао је велику гозбу свих добрих ствари за Неит, Велику, Мајку бога, и све велике богове који су у Саису, као што је сваки изврсан краљ урадио. То је његово величанство урадило зато што сам ја учинио да спозна значај њеног величанства; јер она је мајка самог Реа. (Posener 1936: 1-26; Lichtheim 1973-80 [01] III: 36-41; Lloyd 1982) Уџахореснет показује да је Камбизова политика у Египту блиско пратила Кирову у Вавилонији: стварајући везе са локалним елитама, постављајући их на почасне (иако не политички моћне) положаје, користећи се познавањем локалних услова ради стварања сопствене власти што прихватљивијом могућом и обликовања себе да одговара улози за коју се од египатског краља традиционално очекивало да испуњава - поштовање богова, потврђивање сталних понуда, одржавање чистоће храмова, усвајање церемонијалних египатских титула и имена. Друга египатска сведочанства не противрече овоме. Постоји епитаф светог Апис бика (блиско повезаног са египатском краљевском влашћу, видети поглавље 126), којег је са раскошном погребном опремом сахранио Камбиз 524. године пре н. е., саркофаг за истог Апис бика је такође сачуван. Други Аписов епитаф, из четврте године Дарија I, бележи смрт новог бика којег је Камбиз формално увео 524. Овде поново имамо јасне доказе да се Камбиз понашао у складу са сакралним заповестима египатске краљевске власти. Херодот није био у праву. Зашто? На ово није лако одговорити. На полеђини демотског египатског документа (Spiegelberg 1914), делимично је сачуван Камбизов декрет. Тиче се прихода египатских храмова и можда ука-
Сшари исшок
689
зује да су, осим прихода Птаховог храма у Мемфису, приходи осталих храмова били умањени. То је могуће тумачење текста, али га је јако тешко читати (многи знаци су бледи или избрисани), тако да морамо бити обазриви пре но што потражимо објашњење неповољне слике Камбиза која се у овом тексту cpehe касније. Могуће је да је до времена када је Херодот прикупљао своје податке, успомену на Камбиза проклела сурова реалност персијске контроле у годинама које су протекле: терет персијског пореза, две епшатске побуне (486/485; 460-454) које су биле брутално угушене, претрпљен губитак статуса и имовине оних који су одбили да стану под персијску заставу. Али које год објашњење било, не можемо противречити савременим египатским доказима, који показују да је Камбиз манипулисао локалном идеологијом и обликовао се што је више могао по моделу легитимног египатског фараона.
Криза царсшва Крај Камбизове владавине је нејасан и немамо споменика из Персије који му се са сигурношћу могу приписати. Прича о његовим последњим данима, како је Дарије I (Kent 1953 DB) и Херодот (III, 30; 61-67) преносе, показује да су озбиљни проблеми опседали ново царство док је Камбиз био у Египту и приписују Камбизу злокобну улогу у томе. Два писца, на различите начине (иако Херодотова верзија на крају зависи од Даријевог приказа; Balcer 1987), казују да је Камбиз потајно убио свог рођеног брата, Бардију („Смердис“ код Херодота) - према Дарију пре но што је кренуо у Египат, према Херодоту - док је био тамо преко поверљивог заступника. Али мрачно дело се претворило у ноћну мору по Камбиза: маг (персијски учењак) по имену Гаумата је искористио заташкавање, рекао да је он Бардија и сам се прогласио за краља. Многи Персијанци су прешли на његову страну и Камбиз је био изолован у Египту. Херодот нам говори да је Камбиз одмах кренуо назад у Персију да изазове варалицу, али је умро на путу за Сирију. У последњем тренутку је признао братоубиство својим дворанима да их упозори да не прихвате Бардију као Кировог сина и самим тим легитимног краља. Нису били сигурни да ли да му верују или не. После овога је уследила прича налик трилеру о томе како је група персијских племића разоткрила варалицу, сковала заверу и убила мага. Један од њих, Дарије, знамењем је одабран да постане краљ и ступи на престо. Дарије само каже да је Камбиз умро и да је он сам, свестан преваре, убио Гаумату и постао краљ. Постоје многе необично-
690
Амели Курш
сти у причи, посебно Гауматина наводна изненађујућа физичка сличност са Бардијом, тако да је већина научника дуго сумњала да је појединац којег је Дарије убио нико други до Камбизов брат и Киров син, сам Бардија (Dandamaev 1976; Bickerman и Tadmor 1978; видети Wiesehofer 1978; Sancisi-Weerdenburg 1980, погл. 3). Ако је то тачно, онда произилази да је Дарије био краљоубица и узурпатор и прича о Камбизовом тајном убиству Бардије и Гауматина превара су, измишљотину коју је створио Дарије да прикрије чињеницу да је он сам убио Кировог сина, који је, иако побуњен против брата, имао легитимно право на персијски престо. Неколико одлика указује на Даријев недостатак било каквих претходних права да постане владар Персијанаца. У његовој генеалогији, наведеној на почетку Бехистанског натписа, он инсистира на свом праву по рођењу да ступи на престо, везује своје породично стабло за Кирово и представља своје претке и претке великог освајача као потомке свог породичног претка, Ахемена. Ово је готово сигурно оруђе Дарија, смишљено да легитимизује његово преузимање престола и повеже га (увијено) са породицом великог освајача. Неколико научника је приметило вештачку природу Даријеве лозе (Sancisi-Weerdenburg 1982; Miroschedji 1985; Briant, у штампи, погл. 3). Херодотова прича, такође, наглашава Даријеву маргиналност у правима на краљевску власт. Даље, знамо из натписа самог Дарија да су његови деда и отац били живи у време његовог ступања на престо. Да је Даријева породица заиста била блиско повезана са Киром, толико да су њени чланови били следећи у реду за престо, онда би један од њих био вероватнији кандидат за престо, а не млади Дарије. Шта више, јавни осећај беса због Даријевог крвавог преузимања престола се огледа у бројшм побунама које су избиле по Даријевом сгупању на престо и озбиљно запретапе основној кохезији младог царсгва. Неке од побуна су се несумњиво храниле осећајем да би криза краљевске власти могла пружити могућност потчињеним народима да покушају да освоје независност (Елам, Вавилонија, Медија), али друге (попут оне у самој Персији, чији се вођа прогласио Бардијом) показују дубоко запрепашћење које је сгановништво осетапо због убиства легитимног персијског владара, сина оснивача царства. Дарију је требало више од годину дана (522-521) да изађе на крај са масовним устанцима, који су потресали читав Иран, Месопотамију, Јерменију, Авганистан и делове централне Азије и вероватно су имали последице и у Египту и у Лидији (иако о томе знамо мало). Његова достигнућа у њиховом гушењу низом одлучних битака, после чега је уследило брутално и јавно погубљење предводника и њихових при-
Cuiapu исшок
691
сталица, задивљујућа су. Јасно је са Даријевог Бехистанског натписа да је био у могућности да се ослони на подршку неколико персијских племића, који су му све време, заједно са знатним војскама којима су заповедали, били чврсго одани. Оно што у том тренутку видимо у историји царства је дубока политичка подела у персијском друштву, која указује на тешке проблеме које је проузроковало територијално ширење. Одређене групе су јасно исказивале незадовољство Камбизом што се види у великој подршци коју је уживао његов брат, Бардија, у свом покушају да дође на престо. Постојала је друга група међу персијским племством, озлојеђена начином на који се царство развијало, који је вероватно умањио њихов статус - они су, такође, имали широку подршку и нису били мајушна незадовољна група која је деловала у изолацији. Можемо само да нагађамо о томе који су тачно могли бити разлози ове велике кризе, која је замало уништила царство у настајању, мање од деценије од његовог стварања (Dandamaev 1976; Briant, у штампи, погл. 2 и 3). Оно што можемо рећи јесте да је убрзано ширење територије Персији донело велике промене, што је ослободило надметања и супарништва за положај и моћ. Даријев успех у поступању са њима, поновним уједињењем царских земаља и, пре свега, персијског племства око њега и његовог држања престола мора се рачунати као један од његових највећих тријумфа. Са њим је ахеменидска породица постала краљевски клан Персије, положај који није напустила до Александровог освајања и тек са Даријем можемо стварно говорити о ахеменидској династији и Ахеменидском царству. Величина Даријевог достигнућа може се мерити његовим комеморацијама: Дарије је наредио да се рељеф на коме је приказан како тријумфује над побуњеницима уклеше на високој стени у Бехистану (алтернативно: Биситан, Багистан) која доминира главним путем из Месопотамије у Екбатану на место које је имало сакралну конотацију (Wieshčfer 1978). Слика га приказује како стоји на Гауматином телу које лежи ничице са испруженим рукама на горе преклињући; друге побуњене вође, са рукама иза леђа и оковани око врата, насупрот су краља, иза њега стоје два персијска официра. Рељеф прате натписи на староперсијском, акадском и еламском, који детаљно описују Даријево ступање на престо и ратове и хвале његове лојалне и племените помагаче потомству. Данас је поуздано утврђено да је најстарија верзија текста била еламска (Triimpelmann 1967), јер у то време није постојао начин да се староперсијски запише. Сам Дарије изгледа помиње чињеницу да је наредио да се начини писмо за преношење персијског језика, што наглашава како његова владавина означава прекретницу. Консолидовао је територије царства и ојачао је персијски
692
Амели Курш
карактер стварајући јединствени облик писања његовог језика (Dandamaev 1976). Порука персијске контроле над свим потчињеним земљама је учвршћена ширењем верзија текста на све стране, на различитим језицима царства: Казује Дарије, краљ: Милошћу Ахурамазде (главног иранског бога) ово је натпис који сам начинио. Осим тога нгго је на аријанском (иранском), и на глиненим таблицама и пергаменту је састављен. Осим тога, извајану фигуру себе сам начинио. Осим тога, навео сам своју лозу. И то је исписано и прочитано предамном. После тога овај натпис сам послао свугде по провинцијама. Народ је уједињено радио према њему. (Kent 1953 DB IV 88-92) Ово није празна реторика. Вавилонска верзија, исписана на стели, текст је пратила нека форма бехистанског рељефа (Seidl 1976), била је постављена у Вавилону (von Voigtlander 1978), друга, арамејска, пронађена је међу елефантинским папирусима, где се још увек преписивала крајем петог века (Greenfield и Porten 1982). 13д АХЕМ ЕНИДСКА ИСТОРИЈА И ЊЕНИ ПРОБЛЕМИ Иако наша сведочанства о персијској историји нису никада комплетна, извори које имамо за првих тридесет година царства омогућавају нам да пратимо ток главних догађаја у општим обрисима и закључимо понешто о царској политици. После Даријевог успешног гушења побуна, он укратко описује још два похода у својој другој и трећој години владавине, против Елама и Скита централне Азије. Али потом се текст прекида. Од тада немамо више персијских текстова који нам говоре о војној историји. У Вавилонији је сачувано мало хроника између 538. и 321. До сада, само је једна сачувана из четрнаесте године владавине Артаксеркса III (345/4) (АВС бр. 9), фрагмент који се вероватно односи на Александрово освајање (Glassner 1993 [OK] бр. 29; АВС бр. 8). Вавилонски астрономски дневници (Sachs и Hunger 1988), такође пружају неповезане делове података за овај период, који нису лаки за разумевање (van der Spek 1993). Наш главни, често једини, водич кроз догађаје су грчка историографија и Стари завет. Али ови извори нам дају врло једностран увид због својих генерално сужених гледишта (видети стр. 671-674): преовлађује историја грчко-персијских односа у Егеју и западној Малој Азији; мало се сазнаје о персијској политици на Леванту и у Египту, а остало је дословно празнина.
Сишри UCUIOK
693
Владавина Дарија I Знамо да је Дарије I придодао северозападну Индију ахеменидском домену јер се јавља на листи потчињених држава на његовим каснијим натписима, а и Херодот (III, 94) наводи Индијце међу поданицима Персије. Али тачан датум освајања није познат. Дарије је сигурно тежио консолидовању најзападнијих граница Персије: у Егеју, неколико острва, посебно Самос, било је освојено и персијска власт се проширила преко Хелеспонта на Тракију (око 513.), прича о Даријевом прекинутом иоходу против Скита Црног мора (Херодот IV, 83-142) можда одражава његову (и Кирову) стратегију у централној Азији против номадских група које су живеле дуж царске границе. Такође је био склопљен и савез са македонском краљевском кућом и Атином (Kuhrt 1988). Али то није било једноставно победоносно напредовање: 598. јонски градови предвођени Милетом, Карија и делови Кипра побунили су се, уз ограничену подршку Еретрије и Атине. Побуњеници су чак успели да запале персијско упориште Сард. Персијски одговор је био брз, али борба се одужила и било је потребно четири године тешких борби на мору и копну да би се побуна угушила. Коначни акт „пацификације“ - казнени напад на Еретрију и Атину - завршио се поразом Персијанаца на Маратону 490, иако у том тренутку нису изгубили никакву територију. Персијско кажњавање побуњених градова је било сурово, али неке политичке фракције у Јонији су имале користи, задобијајући контролу у својим градовима наместо ранијих градских тирана (Graf 1985). Градска земља је премерена за процену трибута и омогућила је персијским управницима у Сарду да разреше и контролишу ендемичне међуградске ратове око територијалних права (Briant 1987). Деловање Дарија у недавно освојеном Египту је било кључно. Ситуација у Египту током велике кризе 522-521 није најјаснија, али постоје наговештаји да се сумњало у лојалност његовог сатрапа и да је био смењен. Дарије је наставио Камбизов покушај да задобије контролу над важним западним оазама, био је у могућности да изгради велики храм у Карга оази; рељефи приказују Дарија у типичном египатском стилу како поштује богове и како се богови старају о њему. Статуа Дарија постављена у Хелиополису носила је сасвим другачију поруку: исклесана је у персијском стилу, са кратким натписом на староперсијском, еламском и акадаском на наборима одеће. На предњој страни базе исклесана је древна фараонска сцена како богови Нила уједињују „две земље“ Египта; две стране су декорисане фигурама које представљају све народе потчињене Персији. Њен египатски хијероглифски текст на површини базе (који такође покрива и једно стопа-
694
Амели Курш
ло, једну страну набора одеће, и кићанке са појаса) објављује да је Дарије како побожан египатски ратник-монарх тако и страни освајач: Снажни Горњоегипатски краљ, велики у својим моћима, господар снаге као Хенти-Хем (соко Леонтополиса), господар (својих) руку, који је освојио Девет лукова (традиционални непријатељи Египта), одличан у савету, изванредан у својим плановима, господар повијеног мача, када се пробија у масу (непријатеља), гађајући мету без да (је) стрела промаши, чија је снага попут снаге Монта (египатског бога рата), краљ Горњег и Доњег Египта, господар две земље [Дари]је, нека живи заувек! Узвишени, највећи од великих, вођа [читаве...] земље, [син божјег] оца, Хистаспа, Ахеменида, који се појавио као краљ Горњег и Доњег Египта на Хорусовом трону попут Реа, првог међу боговима, заувек. (CDAFI4: 235-266; TUATl 609-611) Статуа, о којој је реч је једна из пара и заправо је пронађена у Сузи, али текст разјашњава да је она, или њена копија, првобитно била постављена у Хелиополису, центру култа Реа, у Египту. Нејасно је у којој прилици се то догодило, али показује да Даријева контрола Египта није била несигурна. Даљи доказ персијске власти је Даријев завршетак канала који повезује Средоземље и Црвено море који је започео Нехо II (cf. поглавље 126). Четири фрагментарне стеле, које су биле постављене дуж обала канала, сачуване су (Posener 1936:48-87). Постоји назнака у текстовима о слању бродова (са трибутом?) из Египта у Персију и сматрало се да је Даријев циљ био да отвори поморски трговачки пут од источног Средоземља до Персијског залива. Али постоје проблеми у вези са овим мишљењем због потешкоћа коришћења пута за редовну употребу (Salles 1988). Чини се вероватнијим да је акција повезана са постављањем Дарија у складу са египатским фараонским настојањима (Tuplin 1991) и придодаје се јавним исказима персијске власти над царском територијом. Истраживачка поморска експедиција коју је Дарије послао од ушћа Инда до Персијског залива и даље, у којој је учествовао Скилакс из Каријанда (Херодот IV, 44), такође одговара овом идеолошком циљу, иако је трговачка веза између Индије и Месопотамије била стара, сада су је у своју корист преузели Ахемениди (Salles 1990). Под влашћу Дарија I, започета су два велика краљевска градитељска пројекта: подигнуте су палате у древном граду Сузи (Кузистан) и започела је изградња нове династичке престонице, Персеполис (Фарс, можда близу места Даријеве победе над другим лажним Бардијом (Sumner 1986)). Градњу су наставили његови наследници.
Сшари исшок
695
Недалеко од Персеполиса, у Накш-и Рустаму, краљева гробница је уклесана у стени - приметно другачији загробни споменик од оног Кировог. Нови краљевски локалитети су изражавали, својом иконографском декорацијом, техникама, материјалом и занатлијама који су тамо радили, културну разноликост и огромне ресурсе царства и начине на које их је персијски краљ могао мобилисати. Разноврсни елементи, на свим нивоима, коришћени су да створе нову иконографију краљевске власти. Показивала је персијског краља којег подржава, и који је на врхунцу, царство састављено од многих народа чији је појединачни карактер био наглашаван, а који су ипак били окупљени у складној заједници да служе свом персијском владару (Root 1979). Ово је сјајно преточено у речи Даријеве „оснивачке повеље“ из Сузе: Ова палата коју сам изградио у Сузи своје је украсе добила издалека. Земља је копана у дубину, све док нисам наишао на стену у земљи. Када је ископавање завршено, крш је сабијен, неких 40 лаката (око 20 ш) у дубину, други (део) 20 лаката у дубину. На тим рушевинама палата је изграђена. И земља је била копана у дубину, и рушевине су сабијене, и ћерпићи су обликовани, вавилонски народ је урадио (ове задатке). Кедровина, ово је планина по имену Ливан одатле је донета. Асирски народ, донео је у Вавилон; из Вавилона Каријци и Јоњани су донели у Сузу. Ег£а-грађу (врста дрвета) је донешена из Гандаре (подручје Кабула) и из Карманије (Кирман). Злато је донето из Сарда и из Бактрије, које је овде обрађивано. Полудраги камен лапис-лазули и карнелијан који су овде обрађивани, то је донето из Согдијане (Узбекистан/Таџикистан). Драги камен тиркиз, он је донет из Кхорасмије (доњи Окс), који је обрађиван овде. Сребро и абонос су донети из Египта. Орнаменти којима су зидови били украшавани, донети су из Јоније. Слоновача која је обрађивана овде, донета је из Куша (Нубија), и из Индије и из Арахозије (подручје Кандахара). Камени стубови који су рађени овде, село по имену Абираду, у Еламу - одатле су донети. Каменоресци који су обрађивали камен, они су били Јоњани и Сардијци. Златари који су обрађивали злато, они су били Међани и Египћани. Људи који су обрађивали дрво, били су Сардијци и Египћани. Људи који су пекли опеке, то су били Вавилоњани. Људи који су украшавали зидове, то су били Међани и Египћани.
696
Амели Курш
Каже Дарије краљ: У Сузи најизврснији (рад) је био наређен, најизврснији (рад) је био (доведен до краја). Мене нека Ахурамазда штити, и Хистаспа, мог оца, и моју земљу. (Kent 1953 DSf 22-58) Стварност мултинационалног подухвата краљевских градитељских пројеката је довољно потврђена хиљадама административних текстова из Персеполиса, који су сачувани из периода Даријеве владавине. Они показују бројне народе ангажоване у изградњи, обради материјала и о онима укљученим у званичну администрацију. Персија је била препун центар огроманог царства, њен ћољопривредни потенцијал је упрегнут да исхарни изузетно увећано становништво.
Заиадни фронш, 486-431. Одлучна акција да се зауставе побуне и одржи јединство, консолидују освајања и учврсти персијска власт над потчињеним територијама наши су утисци о Даријевој владавини. Може се видети како његов син и наследник Ксеркс (486-465), изгледа наставља, по свим суштинским питањима, политику свог оца: поново је наше знање готово у потпуности ограничено на западну периферију. Његов први задатак био је да изађе на крај са побуном у Египту (Cruz-Urribe 1980), која је започела непосредно пред Даријеву смрт и било је потребно још годину дана да се угуши (Херодот VII, 1; VII, 7). У Вавилонији је требало угушити другу побуну 481 (Briant 1992.b). У једном тренутку његове владавине (вероватно прилично рано), Ксеркс је радио на томе да учини персијску провинцијску администрацију ефикаснијом делећи гигантску вавилонску провинцију на две: „Вавилонију“, која је обухватала цео данашњи Ирак и Сирију до обала Еуфрата, у близини Кархемиша, и „Преко реке“ (на акадском ebir nari), укључујући Сирију и Палестину западно од Еуфрата (Stolper 1989). Слично модификовање и учвршћивање контроле можда се одразило на западу, одвајњем хелеспонтске Фригије од велике провинције Лидије (Petit 1990: 181-186). Један циљ, у којем је на крају Ксеркс био неуспешан, био је да присили копнене Грке да признају персијску власт: неки Грци се јесу везали за Персију (Теба, Тесалија), али други су одбили (Спарта, Атина). Из перспективе дугорочне егејске политике Персије, ширење одређене контроле на европске Грке било је логично. Значај ове персијске тактике је означен чињеницом да је сам персијски краљ предводио експедицију, морем и копном, у покушају да Грке стави под власт.
Cuiapu исшок
6 97
После почетних персијских победа, Грци су добили важну победу против персијске морнарице у мореузима Саламине 480. године пре н.е. Вероватно би требало да датујемо другу побуну у Вавилонији у 479 (Briant 1992.b), што сугерише да акција којом се деловало на ово важно подручје две године раније није била у потпуности успешна. Ово је било озбиљно: контрола Вавилоније је била кључна за одржање царства, узимајући у обзир њен стратешки положај у односу на путеве север-југ и исток-запад; Обновљени немири у Вавилонији би могли да објасне Ксерксов убрзани одлазак са грчког фронта после Саламине, пре но што се ситуација разрешила. Ксерксова брза интервенција у Вавилонији је била успешна и, колико знамо, провинција се није поново побунила. Једно неразумевање око Ксерксове акције у Вавилонији би требало разјаснити: он није уништио храмове Вавилона, нити је уклонио култне статуе Мардука. Несумњиво, према Вавилонији се нису понашали као у рукавицама после две побуне, али који је тачно био вид Ксерскове казне, не знамо. Свакако, његова светилишта и култови нису претрпели никакво приметно опадање (Kuhrt и Sherwin-White 1987). Знатна персијска војска остављена у Грчкој је на крају поражена у жестокој копненој бици код Платеје 479. године пре н. е. После грчких победа уследила је побуна неколико егејских острва и јонски градови су тражили подршку, прво од Спарте, потом Атине, да им помогну да утекну персијској власти. Атињани су основали Делски савез да би обезбедили редовне финасијске и војне ресурсе за вођење рата против Персијанаца у Егеју и дуж тракијске и малоазијске обале. У овом је конфедерација предвођена Атином, са ојачаном приврженошћу, била врло успешна током седмдесетих и шездесетих година петог века. Упркос херојском отпору који је пружило неколико локалних персијских заповедника, већина стратешких положаја је била изгубљена. Године 446, атински заповедник Кимон је крунисао тријумф Савеза добијањем битке на мору и копну, против персијских снага на ушћу реке Еуримедонт у Памфилији (Тукидид 1,100). Августа 465, Ксеркс и његов престолонаследник Дарије, убијени су у дворској завери. Догађаји су нејасни: можда је било у интересу следећег краља Артаксеркса I (465-424/423) да их замрачи с намером да прикрије своје учешће у њима и представи се као осветник свог оца и брата (Диодор 11.69; 71) јавним погубљењем наводних убица. Неко време су расли проблеми на западном фронту, са Атиљанима који су се ширили претећи обали Леванта и подржавајући побуне локалног египатског вође, Инара (460-454, Тукидид 1,104). Артаксеркс им је брзо узвартио: ахеменидски заповедник, Мегабаз, послат је да угуши египатску побуну, што је он брутално учинио, сравнивши са земљом
698
Амели Курш
египатске побуњенике и атински контигент (Тукидид 1,110). Археолошки докази са неколико локалитета на Леванту сугеришу да су биле подигнуте нове утврђене гарнизонске постаје да би се ојачала одбрана Персије. Мисије ахеменидских јеврејских дворана, Јездре и Немије, у Јерусалиму (које би можда требало датовати у 458, односно 445.), врло лако би могле бити повезане са енергичним пресијским напором да одбију грчку претњу (Hoglund 1992; али cf. сада Grabbe 1994). Упркос трагедији у Египту, Атињани су наставили рат против Персијанаца и проширили своје нападе на Кипар. Али кипарски поход није био успешан. Према неколицини античких писаца, донета је одлука да се закључи мир са Персијом, по којем су се Персијанци одрекли контроле над западном обалом Мале Азије. Познат је, по главном атинском преговарачу, као „Калијин мир“ (Диодор 12.4.4-6). Овим је status quo на северозападној граници Персије формализован, док је Атина напустила покушаје да интервенише даље на истоку. Али постоји проблем: споразум помињу само писци који су своје приказе саставили неколико векова касније. Савремени атински историчар Тукидид, чији Пелопонески рат даје драгоцене обрисе грчке политичке историје између 479. и 431, прелази ћутке преко овога. Историјска стварност „Калијиног мира“ је стога била, и наставља да буде тема за расправу међу научницима и још не постоји консензус (Badian 1987; Briant, у штампи, погл. 14/4). Шта више, ако је такав споразум постигнут, Персијанци га сигурно нису дуго поштовали: Писутен, персијски управник Лидије, дао је војну помоћ самошким избеглицама када су покушали да преузму контролу над острвом (око 440). Избијање Пелопонеског рата између Спарте и Атине (431) значило је да су две најмоћније државе копнене Грчке биле заробљене у међусобном смртном окршају наредних двадесет седам година. Персија је била у могућности да током година искористи новонасталу ситуацију.
Дарије II и Аршаксеркс II Када је Артаксеркс I умро (заједно са својом женом), у Вавилонији у зиму 424/423 (Stolper 1983), наследио га је ванбрачни син, Охус, који је узео име Дарије (II). Али његово ступање на престо су довела у питање друга два брата, Ксеркс, Артаксерксов законити син и вероватно одређени наследник (Ктесија, FGrH 688 F9) и други незаконити син назван Секундијан (или Согдијан). Борба за престо је трајала неколико месеци, завршивши се смрћу оба супарника. Подршка која је мобилисана међу присталицама краљевских претендената може се пратити на основу вавилонских пословних докумената, који показују
Сшари исшок
699
масован пораст задужења додељене земље јер су војници, власници имања, били принуђени да се опремају за борбе (Stolper 1985:104-124). Са Даријем, код грчких писаца се појављује нова арена сукоба: од сада све до владавине Артаксеркса III (Диодор 17.6.1), Персијанци су се изнова борили против Кадусијанаца, племенске групе која је живела југозападно од Каспијског језера у северној Медији (Ксенофонт, Хеленска историја 2,1.13). Ратови су били довољно озбиљни да се повремено сам краљ укључивао (ibid', Плутарх, Артаксеркс 24-5). Знамо веома мало о овим ратовима, или о природи Кадусијанаца, те је стога немогуће проценити озбиљност хроничног сукоба и утицаја који је могао имати. Али они служе као важан подсетник за то колико је једнострано и пуно празнина наше познавање ахеменидске политичке и војне исгорије. У Малој Азији, Дарије је искористио прилику коју му је пружила Атина, озбиљно ослабљена разорном Сицилијанском експедицијом (414/413) да нареди својим управницима (Тисаферну, Фарнабазу) да поново почну да прикупљају трибут од јонских Грка и да подрже Спарту у намери да убрзају коначан пораз Атине (404). Али супарништво између двојице Персијанаца је на крају довело до тога да је Дарије послао свог сина, Кира, на западни фронт са специјалним овлашћењима да преузме контролу над ситуацијом (Ксенофонт, Хеленска историја 1,4.3). Прелазак власти са Дарија II на његовог старијег сина, Арсеса, који је узео престоно име Артаксеркс (II), 405/404, изгледа је прошао глатко. Али Артаксерксов млађи брат, Кир, гајио је амбиције ка трону и окупио је групу персијских присталица, потпомогнутих трупама из области под његовом командом у Малој Азији и снагама грчких најамника. Међу њим био је и атински војник Ксенофонт, који је оставио драгоцен опис Кирове злосрећне побуне (Анабаза). Побуњеничка војска је успела да се уз извесне потешкоће пробије у северну Вавилонију где се сусрела са Артаксерксовим трупама код Кунаксе 401. године пре н. е. Устаници су били брзо поражени и њихов вођа је остао мртав на бојном пољу заједно са већином својих персијских пријатеља. Његов покушај преузимања краљевске власти није успео да добије ширу подршку међу персијским племством и Артаксерксов престо је остао неуздрман. Кир је вероватно рачунао на проблеме са којима се персијски краљ у том тренутку суочавао у Египту где је побуна између 401.399. довела до протеривања персијских владара. У питању је био озбиљан губитак и ахеменидском историјом у наредних педесет шест година доминирају стални напори да се поврати контрола. У исто време, Персијанци су се борили да ограниче штету настојећи да Сирија и Палестина и Мала Азија остану под чврстом контролом. У целини, њихови напори су били успешни: године 387/386, Артаксеркс је био у могућности
700
Амели Курш
да Грцима наметне споразум („Краљев мир“), по којем су морали да признају да су, од тада, градови Мале Азије под персијском контролом - победе код Саламине и Платеје су биле дефинитивно преокренуте. Иако је Артаксеркс морао да се надмеће са неким побуњеним персијским управницима у Анадолији током шездесетих година четвртог века, власт Персије у региону је остала стабилна све до инвазије Александра Македонског (Weisskopf 1989). Артаксеркс II је најдуже владао од свих персијских краљева (405-359) и штета је што, осим неких унутрашњих проблема око наслеђа, толико мало знамо о њему - иако нам је грчки моралиста Римског царства, Плутарх, пружио умногоме наклоњену скицу у свом Животу Артаксеркса: представља га као великодушног владара, жељног да буде доступан свим поданицима, вољеног супруга и храброг ратника спремног да подели тегобе са својим војницима. Сачувани краљевски натписи из времена његове владавине показују интересантан нов развој: уобичајена формула, захваљивање на помоћи богу Ахурамазди, била је проширена да би укључула иранске богове Митру и Анахиту. Тачан значај овога је тешко оценити, али сугерише развој ахеменидског концепта краљевске власти и култа. Хеленистички вавилонски историчар Беросос (FGrH 680 F ll) помиње да је Артаксеркс увео култ статуе Анахите у царским центрима, Сарду, Вавилону, Дамаску, Сузи и Екбатани, као и у Персији и Бактрији. Највероватније ово треба посматрати као начин јачања веза персијских заједница у расејању по царству са политичким језгром. Нека веза између овога и новог елемента на краљевским натписима је вероватна (Briant 1986). Такође, имамо доказ да је Артаксеркс градио у Екбатани (Kent 1953 А^Ха-ц). Изградњу палате у персијском стилу у Вавилону би вероватно такође требало приписати њему (Vallat 1989).
Аршаксеркс III и поновно освајање Египша Дуге владавине често стварају проблем када дође до питања наслеђа, са неколицином зрелих и искусних синова спремних да ускоче на положај. Три сина Артаксеркса II, укључујући његовог престолонаследника Дарија, умрла су насилном смрћу. Другом сину, Охусу, који је на крају дошао на престо као Артаксеркс III (359.), приписују се жртаве, директно или индиректно (Плутарх, Артаксеркс 30). Главно достигнуће његове владавине било је поновно освајање Египта 343, после дугог и тешког похода. Његовом успеху је претходило гушење побуне феничанских градова, предвођених сидонским владарем, Теном, који је имао знатне грчке најамничке снаге послате у помоћ из
Сшари исшок
701
Египта. После почетне победе над персијским снагама, каже се да је издао град када је Артаксеркс кренуо на њега. (Наводно) издајство није спасило ни њега ни град: он је погубљен, део града је вероватно био спаљен ( D.S. 16.41-15); део становништва је депортован, као што показује кратка вавилонска хроника: Четрнаесте [године] (тј. 345.) Умасуа, који је назван Артаксеркс: месецаТишрија (септембар/октобар) заробљеници које је краљ повео [из] Сидона [су били доведени] у Вавилон и Сузу. Тринаестог дана истог месеца неколико ових трупа је ушло у Вавилон. Шеснаестог дана... заробљенице из Сидона, које је краљ послао у Вавилон - на тај дан су ушле у палату краља. (АВС бр. 9) Феничанска побуна је била очито повезана са покушајима Египта да консолидује свој положај против Персијанаца, што помаже да се обајсни Артаксерксово немилосрдно понашање према Сидону и његова лична улога у томе. Пут ка Египту је сада био отворен и његовим поновним заузимањем Артаксерксова репутација суровог и немилосрдног је потврђена. Тешко је утврдити колико је то било оправдано: неке страшне приче испричане раније о Камбизовом освајању су такође поновљене за Артаксеркса, што мора навести на мало оклевање пре него их прихватимо. Подаци аутобиографске стеле (Сомтутефнахт; Lichtheim 1973-80 [01] III: 41—44) сугерише да су поједини истакнути Египћани сада били спремни да сарађују као што су били и раније.
Пад Персијског царсшва Артаксеркс и највећи део његове породице су умрли у правом крвопролићу (338), које је подстакао и осмислио евнух, Багоја, ако је веровати нашим позним грчким изворима. Багоја је потом уздигао на престо јединог преживелог младог Артаксерксовог сина, Арсеса, који је поново узео име Артаксеркс (IV). Али после само две године убио га је његов пређашњи заштитник, који је сада подржавао право на краљевску власт члана бочне гране породице Ахеменида, Арташте. Пратила га је репутација изузетно храброг човека. Једном када је Арташта био чврсто установљен на престолу, усвојивши краљевско име Дарије (III), дао је да се Багоја уклони. Углед Дарија III је био тешко нарушен, судбина му је наменила да буде супарник Александра Македонског, чије су сјајне војне победе, које се могу поредити са оним Кира Великог по свом замаху и брзини које одузимају дах, означиле крај ахеменидске династије. Отишао
702
Амели Курш
је у историју као неодлучна кукавица. Пажљива анализа Александровог похода показује да је Дарије следио савршено разумну и добро испланирану стратегију, штедећи своје ресурсе што је могуће више и покушавајући да подигне побуне против Александра у његовој позадини. Александрова потпуна победа ни на који начин није била неминовна он је наишао на знатан отпор у неким градовима на обали Мале Азије, у Тиру и Гази на Леванту и морао је да води три велике фронтовске битке пре но што је западни део царства пао у његове руке (334-331). Његово понашање према онима који су се опирали је било сурово и персијско племство му се споро приклањало, као и грчки најамници у персијској служби. Његов прави продор је дошао када је, после пада персијског језгра и заузимања Екбатане, Дарија убио један од његових заповедника, Беса. Од тог тренутка, Александар је могао себи да додели улогу осветника легитимног персијког краља и његовог пуноправног наследника (330). Али је још увек морао да се бори на сваком делу пута, силом узимајући провинцију за провинцијом на истоку, пре но што је могао потраживати Персијско царство као своје. Било је то изваредно достигнуће и потешкоће на које је Александар наилазио током дванаест година непрекидне борбе сведоче о изванредној стабилности ахеменидског домена. Супротно распрострањеном схватању, Персијско царство није било у стању распада; пребродило је своје бројне проблеме ( ми знамо само за неке од њих) изванредно добро. Једно од великих, још нерешених, историјских питања је, стога, како је Александар могао да порази Персијанце (Briant 1994a; у штампи, погл. 18). 13е СТРУКТУРА АХЕМЕНИДСКОГ ЦАРСТВА Ахеменидско царство је покривало огромну и изузетно разнолику територију, која се одржала заједно готово две стотине година, упркос унутрашњим побунама, проблемима дуж границе који су се обнављали, покушајима отцепљења (укључујући губитак Египта на готово шездесет година), проблемима са наслеђем и историјом убиства краљева. Питање је, онда, како је могло да буде успешно? Две ствари су важне: прво, после озбиљне кризе 522-521, кадаје Дарије I насилно узурпирао престо, ахеменидска породица никада није изгубила своје ексклузивно право на краљевску власт; друго, током владавина Дарија I и Ксеркса царство је сазревало и стабилизовало се. Од тада, „народне побуне“ су се ретко дешавале (Египат је изузетак, иако је њихов број и карактер био преувеличан; Briant 1988) - циљеви побуњеника
Сишри исшок
703
су се усредсредили на то ко he задобити власт у царству (на пример, Кир Млађи, не на успостављање одвојених држава. Такође, почевши од Ксеркса, није било даљег територијалног ширења, напори су били усмерени ка јачању и консолидовању администрације рационализацији провинцијског система и већој једнообразности у опорезивању и рачунању су доказ тога (Descat 1985; 1989).
ИдеолоГија краљевске власти У центру царског система је био персијски краљ. Велики бог Ахурамазда га је поставио над разним земљама и народима света и дао је Персији надмоћ над њима; без његове божанске подршке није владао ниједан краљ у Персији. Краљ је био Ахурамаздина творевина, део његовог обилног стваралаштва које је обезбеђивало срећу читавом човечанству. Сви су стога дуговали дубоко поштовање, послушност и „трибут“ (староперсијски baji-\ Sancisi-Weerdenburg 1989) персијском краљу. То је јачало Ахурамаздин план за одржавање савршеног поретка од којег би сви имали користи - краљ и бог су били комплементарни у космичком поретку ствари и радили су за исту ствар. Натпис исписан са леве стране краљевске фигуре на фасади гробнице Дарија I у Накш-и Рустаму илуструје њихову симбиозу : Велики бог је Ахурамазда, који је створио ову земљу (bumi-), који је створио оно небо, који је створио човека, који је створио срећу за човека, који је учинио Дарија краљем, једног краља над многим, једног господара над многим. Ја сам Дарије велики краљ, краљ краљева, краљ земаља који обухватају све људе, краљ на овој великој земљи нашироко и надугачко, син Хистаспа, Ахеменид, Персијанац, син Персијанца, Аријанац, од аријанске лозе. Каже Дарије краљ: Милошћу Ахурамазде ово су земље које сам заузео ван Персије, владао сам над њима, давали су ми „трибут"; оно што сам им рекао, радили су; мој закон (data -) - то их је држало чврсто; Медија, Елам, Партија, Арија, Бактрија, Согдијана, Кхорасмија, Дрангијана, Арахозија, Сатагидија, Гандара, Индија, Скити који пију haumu (омамљујуће ритуално пиће), Скити који носе шиљате капе, Вавилонија, Асирија, Арабија, Египат, Јерменија, Кападокија, Сард, Јонија, Скити који су преко мора, Тракија Јоњани који носе petasos (врста капе коју носе Грци), Либијци, Етиопљани, људи Маке, Каријци.
704
Амели Курш
Каже Дарије краљ: Када је Ахурамазда видео ову земљу узнемирену, од тада ми је даровао, учинио ме краљем; ја сам краљ. Милошћу Ахурамазде ја сам је сместио на њено место; оно што сам им рекао, они су радили, као што је била моја жеља. Ако сада помислиш: „Колико је било земаља које је краљ Дарије држао?“ погледај на скулптуре (оних) који су били на престолу, тада ћеш знати, тада ћеш спознати: копље персијског човека је дошло веома далеко; тада ћеш спознати: персијски човек је водио битке веома далеко од Персије. Каже Дарије краљ: Ово што је било урађено, све сам то радио по вољи Ахурамазде. Ахурамазда ми је дао помоћ, док сам ја радио. Мене нека Ахурамазда штити од зла, и моју краљевску кућу, и ову земљу: ово молим Ахурамазду, нека ми то Ахурамазда подари! О човече, оно што је заповест Ахурамазде, нека ти то не буде одбојно; не напуштај прави пут; не устај на побуну! (Kent 1953 DNa 1-38) Порука овог текста се огледа на рељефима уклесаним на фасадама краљевских гробница од времена Дарија I (Root 1979). Краљ стоји на степенастом подијуму са луком крај његових стопала, насупрот њему је ватрени олтар, подиже руку, као гест поздрава, божанској фигури, која лебди изнад у крилатом диску. Бог у крилатом диску је окренут краљу и подиже руку у идентичном гесту поздрава, својом другом руком пружа прстен, стари симбол краљевске моћи. Није сигурно да је фигура у диску Ахурамазда, али његов близак однос са краљем одзвања текстом тако савршено да многи научници верују да овде видимо краља и његовог бога (Root 1979; Sancisi-Weerdenburg 1993; за другачије мишљење, видети Calmeyer 1979; Shahbazi 1980). Други важни мотиви персијске краљевске власти се јављају у натпису и рељефу гробнице Дарија I. Подијум и ватрени олтар су постављени на некој врсти престола, његово разметање подржавају представници различитих потчињених народа, сви су пажљиво разликовани одећом и обележени, посматрач се подстиче да их погледа с намером да осети страхопоштовање према персијском достигнућу. Персијанци су водили ратове на далеким границама света и, са Ахурамаздином помоћи, довели су овде приказане народе у руке персијског краља. Иако задржавају свој индивидуална обележја, сада су уједињени у служби краљу, чију власт подржавају и чији закон поштују. Тема која се понавља на краљевским натписима је разматрање о шареноликој природи поданика краља. Персијски краљ доминира божанском творевином у свим својим шароликим разноврсностима, он комбинује
Сшари исшок
705
њихове различите вештине и ресурсе да служе њему и Персији. Овај мотив одјекује у династичком центру Персеполису: странице платформе и велико степениште које води до apadane (палате) са стубовима су декорисани рељефима који показују изасланства из земаља потчињених Персији која чекају да краљу предају драгоцене и вредне дарове признавајући његову власт и своју потчињеност. У замену за њихово прихватање божански подржаног поретка Персије, богом дан мир и спокој ће превладати. Персијски карактер краља и његовог домена је друга одлика краљевских натписа, која је изнова наглашавана. Сам краљ је Персијанац, потомак Персијанаца, освојио је земље ван Персије, „персијски човек“ је морао да се бори далеко од куће да би створио садашње савршено стање. Непрекидна добробит Персије - ,добре земље која поседује добре коње, која поседује добре људе“ (Kent 1963 DPd) -једна је од примарних брига краља. Ако су Персија и њен народ сигурни, њени поданици стално привржени персијском царском поретку, онда ће срећа надмоћно владати (Kent 1953 DPe). Персијанци се такође јасно разликују од потчињених народа на арас&гпа-степенииггу,1они су дворјани, чиновници, војници, они задржавају изасланике који носе дарове до тренутка када их уводе пред краља; неки носе храну, можда за краљевску трпезу, на сваки начин, њихов однос са краљевском влашћу је јасно другачији од односа покорених. Херодот можда преноси персијскоцентричну природу Ахеменидског царства, када каже. Одмах после себе највише поштују најближе суседе, а затим оне иза њих и тако даље по реду. Најмање поштују оне који су најдаље од њих. За себе мисле да су најбољи на свету, а остале поштују према степену уважавања врлине, а за оне који су најдаљи од њих мисле да су најгори на свету. (Херодот 1,134) У тексту који је наведен (стр. 703-704), Дарије каже да је један разлог што му је Ахурамазда дао краљевску власт тај што је земља „била узнемирена (yaudatim)“ и Дарије „је умирио“. Тема краља као одбране против нереда појављује се на неколико Даријевих натписа, најприметније на великом Бехистанском натпису (видети стр. 693). Тамо је мотив побуне, која узрокује немире, повезан са порастом „лажи/неистине (drauga)“. Како ствари крећу лоше по Персију, 1 Дворјани на рељефима из Персеполиса носе другачију одећу, уобичајено названу „персијском" односно „међанском". Стил одевања не указује на етничку припадност (Calmeyer 1987).
706
Амели Курш
Камбизовимтајним братоубиством, Дарије описује ситуацију као лаж која обузима земљу: После тога, Камбиз је убио Бардију. Када је Камбиз убио Бардију, народу није било познато да је Бардија био убијен. После тога, Камбиз је отишао у Египат. Камбиз је отишао у Египат, и после тога је народ постао зао. После тога лаж је испунила земљу, и Персију и у Медију и друге провинције. (Kent 1953 DB130-35) Како су претенденти започињали своје побуне, Дарије их без разлике описује као устанке и „лагање“ народа. Концепт неистине је стога повезан са побуном против божанског и краљевског поретка, лажно се представити је завођење народа тако да застрани са пута правичности, што је послушност персијском краљу и Ахурамазди. Могуће је, иако није сигурно (Sancisi-Weerdenburg 1993), да је староперсијска реч која обухвата концепт исправног понашања и стога прихватање царског поретка, супротна неистини, тј. „истина“ (arta ). Један начин разумевања Херодотове познате изјаве да се персијски дечаци уче само три ствари, наиме „да јашу, да гађају из лука и да говоре истину“ (1,136), јесте да је део образовања младих Персијанаца састојао из учења дужности потпуне посвећености краљу и земљи (Briant 1982.b: 449). Једини проблем са овим мишљењем је тај, да иако се drauga истиче у Даријевим текстовима, arta се никад не појављује. Једини краљ који је помиње је Ксеркс у оснивачком тексту из Персеполиса: Говори Ксеркс краљ: Када сам ја постао краљ, била је међу овим земљама које су исписане изнад (једна која) је била узнемирена. После тога Ахурамазда ми је пружио помоћ; милошћу Ахурамазде ја сам заузео ту земљу и поставио је на њено место. И међу тим земљама постојало је (место) где су претходно лажни богови били поштовани. После тога, милошћу Ахурамазде, ја сам уништио то светилиште демона (daivadana-) и објавио сам, „Демони неће бити поштовани!“ Где су претходно поштовани демони, тамо сам ја дубоко поштовао Ахурамазду и arte. И постојао је и други (посао) који је пошао по злу; који сам учинио добрим. То што сам урадио, све сам урадио милошћу Ахурамазде. Ахурамазда ми је пружио помоћ, док нисам завршио своје дело. Ти који (ћеш бити) после, ако будеш мислио, „Срећан нека будем док живим, и нека будем благословен када умрем“, имај поштовања за закон који је Ахурамазда успоставио, и дубоко попггуј Ахурамазду и arte. Човек који има поштовања за тај закон
Сшари исшок
707
који је Ахурамазда успоставио, и који дубоко поштује Ахурамазду и arte, и он he бити срећан док је жив, и благословен када умре. (Kent 1953 XPh 28-56) Порука овог текста је да је побуна против персијског краља еквивалент поштовању лажних богова и стога порицање краљевог бога, Ахурамазде (Sancisi-Weerdenburg 1980, погл. 1). Ксерксова обнова поретка је изражена поштовањем Ахурамазде и arte. Могуће је, тако, да је овде краљ посебно изједначавао елиминацију морално-политичког нереда дужним дубоким поштовањем за arte у значењу „поредак/истина“. Али тачно значење није недвосмислено и морамо имати на уму да је ово једино место где се прослављена персијска идеја „истине“ појављује у читавом корпусу староперсијских текстова. Можда је у питању концепт који се подразумева, око којег је организована персијска краљевска идеологија - али, ако је тако, његово одсуство је упадљиво.2 Краљ је био апсолутни монарх: сви су били потчињени његовој власти и његовом закону. Али то не значи да је вршио своју власт произвољно. Као чувар Ахурмаздине творевине, владајући над „овом земљом“ уз његову помоћ, сам је био обавезан да се придржава морално-политичке основе и његово деловање је било одређено захтевима одговарајућих високих принципа. Представљао је себе као отелотворење позитивних врлина, која су га припремила за владавину. Два истоветна краљевска натписа, један у Даријево име, један у Ксерксово, најбољи су израз ових краљевских идеала. Чињеница да су оба краља дала да се исти текст испише verbatim показује да су изражена осећања средишња и вечна начела персијске краљевске власти - не карактерне црте појединачних монарха: Велики је бог Ахурамазда који је створио ово сјајно дело које се види; који је створио срећу за човека; који је подарио мудрост и енергију Дарију (Ксерксу) краљу. Каже Дарије (Ксеркс) краљ: милошћу Ахурамазде ја сам од оних који су пријатељи ономе што је исправно, нисам пријатељ оном што је лоше. Није моја жеља да се слабима чини неправда збг моћних, није моја жеља да су слаби оштећени због моћних, да су моћни оштећени због слабих. Оно што је исправно, то је моја жеља. Нисам пријатељ човеку који је следбеник лажи. Нисам напрасит. Када осетим 2 Н. Sancisi-Weerdenburg припрема студију о староперсијској arta\ волела бих да изразим колико јој дугујем по овом питању.
708
Амели Курш
да бес расте у мени, држим га под контролом својом моћи размишљања. Чврсто контролишем своје импулсе. Човека који сарађује, њега награђујем у складу са сарадњом. Онога који чини неправду, њега кажњавам сходно штети. Није моја жеља да човек чини неправду, сигурно није моја жеља да човек ако проузрокује штету не буде кажњен. Оно што човек каже против човека, то ме неће убедити, док не чујем сведочење(?) обе стране. Оно што човек учини или изведе у складу са својим моћима, задовољава ме, с тим сам задовољан и пружа ми велико задовољство и врло сам задовољан и дајем много верним људима. Увежбане су ми и руке и ноге. Као коњаник ја сам добар коњаник. Као стрелац ја сам добар стрелац, како стојећи тако и на коњу. Као копљаник ја сам добар копљаник, како стојећи тако и на коњу. И вештине које ми је Ахурамазда подарио и ја имам снагу да их користим, милошћу Ахурамазде, оно што сам учинио, учинио сам са овим вештинама које ми је Ахурамазда подарио. (Kent 1953 DNb; Gharib 1968 XNb) Овде су краљеви квалитети праведног владара централни мотив: Ахурамазда је опремио владара проницљивошћу и могућности да разликује добро од лошег, што га чини гарантом правде и одржаваоцем друштвеног поретка. Он то може да чини зато што не реагује непромишљено и може да контролише своју нарав; као резултат, краљ одмерава награде и казне апсолутно правично и тек после примереног разматрања случаја; процењује учињене услуге према потенцијалу појединца и спреман је да награди верност. У исто време, наглашене су не само моралне, већ и физичке могућности краља - он је изванредно вешт јахач и може да држи лук и копље и стојећи и на коњу савршено вешто. Интересантно је видети да имамо исти текст сачуван за два различита краља. То указује да је овај скуп краљевских врлина обухватао најбоље што је требало да чини персијског краља и био важан део прокламованих идеала краљевске власти. Крај текста подстиче поданике да рашире ван земље надмоћ персијског краља. Део текста, у арамејском преводу, сачуван је на папирусу из Елефантине (позни пети век; Sims-Williams 1981)). Проналазимо сличне квалитете које Ксенофонт приписује Киру Млађем (Анабаза 1.9) које значајно претходе његовом похвалном говору рекавши да је Кир био највише налик краљу међу људима и најпогоднији да врши власт. Закључак мора бити тај да је ова представа краљевске власти распрострањено кружила царством.
Симри исшок
709
Краљевски ришуали Краљ је био издвојена личност, ни налик другим њудима, како текстови понављају. Како се догађао прелаз из обичног смртника у краља? Како је биран наследник престола?Шта се дешавало после смрти краља? Како је краљев јединствен положај био обележен? Елемент од примарног значаја за краљеву пуноправност је било порекло. Почевши од Дарија I, персијски краљеви прате своју генеалогију и наглашавају да преко својих очева потичу, пожељно директно, од Ахемена. Будући краљ је тако обично биран из чврсто повезане породичне групе. Владајућем краљу је признато пуно право да изабере свог наследника, као што показује натпис Ксеркса из Персеполиса: Каже Ксеркс краљ: други синови Дарија су постојали, (али) таква је Ахурамазди била жеља - Дарије мој отац ме је учинио највећим после њега. Када је мој отац Дарије отишао са престола (тј. умро), вољом Ахурамазде постао сам краљ на престолу мог оца. (Kent 1953 XPf 27-36) У апсолутној монархији краљ није био потчињен ниједном уставном закону који је наређивао да би најстарији син требало да га наследи. Политичка разматрања су га могла навести да изабере млађег сина. У случају Дарија I и Ксеркса, Даријев избор је можда диктирала чињеница да је мајка његовог најстаријег сина, Артобазана, била кћер персијског племића Гобрије. Да га је Дарије унапредио, породица његове мајке би добила знатан утицај на краљевску власт, што би на крају могло да подрије ахеменидску власт на престолу. Изабравши Ксеркса, сина Атосе и тако Кировог унука, из чије породице ниједан мушки потомак није преживео, Дарије је заобишао опасност. Ова жеља да се власт задржи унутар уже ахеменидске краљевске групе објашљава неколико каснијих случајева очито произвољних убистава краљевских супруга (на пример, Парсатијино тровање супруге Артаксеркса II, Статире; FGrH 688 F27) и праксе која се понављала да се краљ жени веома блиским рођакама (Sancisi-Weerdenburg 1983.а).3 Неколико персијских краљева је имало више од једне супруге, за Дарија I, чули смо за шест, Артаксеркса II три и Дарија III две. Иако не знамо колико супруга су остали владари имали, полигамија је ве3 Као и другде, краљ је, обично, бирао свог најстаријег сина да га наследи. Ово правило је можда имплицитно признато на Ксерксовом натпису.
710
Амели Курш
роватно била правило. Један аспект, који остаје нејасан, јесте како су краљеве супруге биле рангиране: када грчки писци помињу принчеве као незаконите синове ( nothoi\ Херодот III, 2), наводе на постојање различитих степена међу краљевским супругама. Ктесија (FGrH 688 F15) наводи три вавилонске жене које су, каже, родиле Артаксерксу I незаконито потомство. Како је кључни фактор у успостављању легитимног права на престо било искључиво порекло по оцу, тешко је разумети који су били критеријуми по којима су деца називана „незаконитом“, а друга „законитом“. Утисак који добијамо је да су прве по рангу краљевске супруге биле Персијанке, али колико је исправан такав утисак када је доказ тако нехотичан? Две ствари изгледају сигурне: прво, да је положај краљевских супруга зависио од статуса њихових синова (Sancisi-Weerdenburg 1983.а); друго, да је постојала група краљевских синова међу којима је краљ обично могао да изабере свог наследника. Само ако не би било мушког потомка у овом приоритетном кругу, постајало је могуће да неки други краљевски син постане подобан.4 Знамо релативно мало о церемонији избора престолонаследника. Постоје наговештаји да је то био јавни догађај, означен тиме што је будућем наследнику било дозвољено да носи „тијару [персијску капу] усправно". То је била привилегија резервисана за краља, на било коме другом то је било равно побуни (Аријан, Анабаза 6.29.3). Једном уздигнут на нови положај, престолонаследник је формално тражио од оца да му учини услугу, што је краљ био обавезан да учини уколико је то било у његовој моћи (Плутарх, Артаксеркс 26.5). Нови будући краљ је био даље почаствован тиме што му је било дозвољено да пије посебну воду, коју је само краљ смео да узима (Херклид из Куме, ар. Athen 12.51 А, Briant 1994.b). Младе принчеве су подучавали, заједно са децом племића, од раног доба (пет година) док не одрасту у „најмудрије људе“ (Страбон 15.3.18). Они су готово сигурно били маги, повезани са божанским поштовањем и чувари персијског знања - прича о боговима, о херојима, о прошлим племенитим делима. Они су усађивали персијску усмену традицију својим малим штићеницима, заједно са увежбавењем војних вештина, ловом и техникама преживљавања. Дужности краља, као и према њему, чиниле су део подучавања (Sancisi-Weerdenburg 1993). 4 За потпуну студију о женама у Персијском царству, посебно активностима краљевских жена, како их илуструју таблице из Персеполиса, видети Brosius, у штампи.
Сшари исшок
711
Краљевски принчеви су морали стварати пријатељства у том окружењу, из којег је престолонаследник касније могао да изабере блиске присне пријатеље. Када би краљ умро, света ватра (повезана са њим на начин који не разумемо довољно добро) била је угашена по читавој земљи (Диодор .17.94.4—5). Следио је период јавне жалости. Персијанци су бријали своју косу и облачили одећу жалости гриве коња су биле поткресане. Колико је тачно жалост трајала није познато. Као и у многим друштвима, одређени наследник је био одговоран за укоп свог оца. То је могла бити велика операција јер се тело морало преносити у Персију за укоп у краљевској гробници: Накш-и Рустам у петом веку, идентично декорисане гробнице у четвртом. Познато је да је неколико персијских краљева умрло ван Персије (Кир, Камбиз, Артаксеркс I, Дарије III). Кола која су вукле мазге су преносила краљевско тело назад у персијску домовину, што је давало будућем владару могућност да искаже своју синовљевску побожност и нагласи свој легитимитет званичног наследника. Када је Александар уредио да се тело Дарија III пошаље у Персију за укоп, јавно се прогласио званичним наследником ахеменидског престола. Немамо описе ахеменидских мртвачких кола, али могуће је да она припремљена за Александра дају неку представу о њиховој раскошности (Диодор 18.16-18.28.1; видети уопштено Briant 1991). Нема доказа, на жалост, који су предмети могли бити постављани у гробници заједно са телом, нити постоји било шта што сведочи о култу у краљевским гробницама. Једини изузетак је Кир Велики, чији се облик и место гробнице разликује од каснијих ахеменидских владара. Аријан је сачувао драгоцен опис њеног окружења и садржаја: У Пасаргади у краљевском врту (paradeisos) налази се гробница Кира. Око ње је засађен гај са свим врстама дрвећа, наплављен водом, а на ливади расте висока трава. Сама гробница је у доњим деловима грађена од коцкастог камена и у облику четвороугла. Над њом је била одаја са каменим сводом и тако уским вратима да би и ситан човек тешком муком прошао. У тој одаји је био златан саркофаг, у којем је Кирово тело било положено, а испод њега је био одар чије су ноге биле од сувог злата. Вавилонски прекривачи су служили као покрови и пурпурни ћилими као теписи. над тим се налазио кафтан (kandys) и друга одећа вавилонске израде. Према аристобулу, међанске панталоне и хаљине обојене у плаво су лежале тамо, неке тамне, неке различитих нијанси, са огрилицама, бодежима (akinakes) и наушницама са камењем постављеним у злату. Тамо је био и сто. Између стола и одра био је смештен саркофаг са Кировим телом. У дворишту и спуштајући се од саме гробнице налазила се мала грађевина
712
Амели Курш
подигнута за маге који су чували Кирову гробницу, joui од Камбиза, Кировог сина, положај који се преносио са оца на сина. Краљ је обичавао да има даје једну овцу дневно, одређену меру брашна и вина, и коња сваког месеца да жртвују Киру. (Arijan, Анабаза 6.29.4-7) Тако је Кир био сахрањен веома раскошно, са изврсним намештајем, тканинама, типичном персијском одећом и драгоценим прибором. Заштита гробнице је била поверена наследним чуварима, који су припадали ученој групи мага, били су издржавани о краљевском трошку и приносили су жртве (које је наредио и обезбеђивао краљ) у част Кира. Али Кир, као оснивач царства, био је посебан случај - нема наговештаја да се према било којем персијском краљу овако поступало после смрти. Наш главни извор за обред ступања на престо новог краља је Плутархов Живот Артаксеркса (вероватно је користила Ктесију). На жалост, он описује само део: Убрзо после смрти Дарија (II), краљ (Артаксеркс II) је отишао у Пасаргаде да учествује у обреду краљевског посвећења, који су вршили свештеници Персије. Оно се врши у светилишту ратничке богиње налик Атени: посвећивани мора да оде тамо, скине своју одећу, обуче ону коју је Кир носио пре но што је постао краљ, једе колач од смокви, сажваће смрдљике и испије посуду киселог млека до последње капи. Могуће је да имају још неке ритуале, али су они непознати осталом свету. (Plutarh, Живот Артаксеркса 3) Плутарх је овде описао „обичај прелаза“, који је утирао пут краљевом сину да постане краљ. На жалост, не даје нам више детаља о обреду крунисања. Али, упркос некомплетности, одељак садржи неке веома значајне тачке. Прво, краљ одлази у Пасаргаде, град Кира, херојског оснивача царства. Део церемоније је обухватао повезивање будућег краља још експлицитније са Киром: он преузима његов стари идентитет, који симболизује кирова лична одећа и облачи његово одело „пре но што не постане краљ“, тј. он на неки начин постаје Кир човек, чију моћ и велика освајања тек треба да постане. Можда је његово конзумирање колача од смокава, смрдљике и киселог млека обухаваћено ритуалом чинило увежбавање којем су се подвргавали млади Персијанци, укључујући будућег краља, што их је чинило одговарајућим да врше власт. Ритуал је такође имао војну ауру јер се одигравао у светилишту ратничке богиње, Анахите, која је повезана са ратом и као заштитница
Сшари исшок
713
ратника (Malandra 1983:117-119) - одговарајуће за ахеменидске војнике-краљеве. Постоји питање да ли се ритуал краљевског посвећивања увек одвијао у Анахитином светилишту или Плутарх описује нов догађај током владавине Артаксеркса II. Претходници Артаксеркса II не наводе друге богове осим Ахурамазде. Тек од Артаксеркса II проналазимо Анахиту и Митру наведене на краљевским натписима а и други докази показују да је овај краљ посебно промовисао култ Анахите. Можда је претходно ритуал краљевског посвећивања био везан искључиво за Ахурамазду, као што сугерише понављана формула: „Ахурамазда ми је дао краљевску власт“ (Herrenschmidt 1977:24). У једном тренутку, после посвећивања, краљ је вероватно био одевен и крунисан посебним краљевским огртачем (kandys) и прекривачем за главу (tiara; kidaris); можда је такође овом приликом примио штит, копље и лук са којима је често приказиван на новчићима, печатима и рељефима у гробницама. Могуће је да су краљевске инсигније биле похрањене у грађевинама налик кулама у Пасаргади и Персеполису (Зендан; Кабах). Постоји доказ да су првобитне степенице водиле доле од великих врата до негде на пола кула (Stronach 1978:117ff) и један научник је сугерисао да се новокрунисани краљ формално појављивао у свом краљевском сјају овде на врху степеница (Sancisi-Weerdenburg 1983.а). Могуће је да су, као у асирској држави (видети поглавље 76), краљеви управници формално предавали свој положај краљу - признање да су њему дуговали свој положај и могућност да он изрази своје поверење поново их именујући, или, насупрот, отпуштајући их (Диодор 11.71.1). Други и акт његове нове владавине могао је бити ослобађање преосталих дуговања пореза (Херодот VI, 59). Уз наглашавање континуитета, краљево ступање на престо је такође означавало нов почетак за његове поданике.
Краљ, двор и персијско племсшво Како је краљ одржавао свој најистакнутији положај? Како је успевао да себи осигура подршку персијске аристократије? Питање се јавља у пуном облику када имамо на уму Даријево преузимање престола (видети стр.): Херодот је знао приче према којима је било који од његових сарадника завереника могао постати краљ, тј. Даријаво право није било ништа јаче од права осталих њему равних. Даље, Дарије у свом приказу ступања на престо (Kent 1953. DB) наводи људе који су му помогли у борби и препоручује њихове породице за сва времена будућим персијским краљевима. Стога нема сумње да су били у
714
Амели Курш
питању истакнути појединци. Као додатак, један од њих, Гобрија, приказан је и именован, како стоји иза Дарија, на фасади краљевске гробнице у Накш-и Рустаму. Други персијски племић, Аспатин, који се не помиње на Бехистанском натпису, такође се по имену јавља на гробници Дарија I. Све сугерише на то да је постојала моћна установљена група наследних персијских племића, чију је подршку краљ требало да упрегне и чији је политички утицај морао да контролише. Они су, после свега, уз његову личну помоћ, убили, прихваћеног, владајућег краља - ако би се наљутили, могли би то да ураде поново и Дарије би био њихова жртва. Херодот (III, 84) нам говори да се после убиства Бардије седам завереника међусобно сложило око одређених привилегија које би онај, који на крају постане краљ, био обавезан да им додели. Требало је да им се дозволи слободан приступ краљу, без формалног дворског церемонијала (осим ако је краљ био са женом) и краљ се сложио да супруге узима искључиво из њихових породица. Могуће је да им је такође имања ослободио пореза (Херодот III, 97). У ствари, тако је, персијски краљ био принуђен да попусти под притиском својим племића што је била цена њихове подршке и верности. Да ли је овако било у пракси? Прва ствар коју би требало приметити јесте да су, као што је дискутовано (стр. ), персијски краљеви успевали да одрже племство на пристојној удаљености од краљевске моћи. Дарије је искључио Гобријиног унука из краљевске власти, унапредивши Ксеркса уместо тога, чија је породица, по мајци, изумрла. Дарије II је, можда да би задобио подршку за свој покушај доласка на престо, венчао двоје своје деце са члановима породице персијског племића Хидарна. Када је његов најстарији син, Артаксеркс (II) дошао на престо, његова мајка Парисатида, радила је на томе да уклони његову хидаринску супругу и убедила га је да ожени једну од њених кћерки. Мотив овога је вероватно био тај да се обезбеди да престо чврсто остане унутар уже ахеменидске породице. Тако краљ није отворено одустао од споразума да се венчава само са породицама шест племићких помоћника - подривао га је, венчавајући се члановима сопствене породице и дајући предност том потомству, када је било могуће, у избору за престо. Слободан приступ дозвољен племићима је такође била привилегија која је убрзо умањена. Херодот (III, 118-119) наводи причу о Интаферну, једном од завереника, који је инсистирао на томе да види Дарија иако му је речено да се краљ повукао са једном од својих супруга. Сумњајући да Дарије не поштује споразум, Инаферн је унаказио стражаре. Када су известили Дарија, он је посумњао на заверу сковану да га свргне и дао је да се Интаферн и његова породица ухапсе и осуде на смрт; дословно је читав род избрисан. Даријева брза акција
Сшари исшок
715
је послужила као упозорење преосталој петорици племића да се не ослањају исувише на своје привилегије; то им је заправо одузело сваку стварну предност коју су имали. Резултат Даријевог поступања са племством је био тај да их од себи равних сведе на слуге, да за свој статус и положај зависе од краља, као и други. Њихова имена су била позната, њихова прошла дела чувена, њихове породице су остале високо поштоване међу Персијанцима - бити потомак породице једног од Даријевих помагача наставило је да носи велики престиж са собом - али, у односу према краљу, нису имали никаква посебна права, не већа права на његову личност од било кога другог. Сви они су били краљеви bandaka, староперсијска реч која дословно значи, „роб“, „слуга“. То је, што је значајно, реч којом се Дарије изнова користи да их опише на Бехистанском натпису. Она изражава њихову зависност и личну спону верности која их је повезивала са краљем. Иако су сви били краљеви поданици, оно што је било важно унутар персијског друштва био је релативни положај појединца на друштвеној лествици. Унутар персијске елите постојало је знатно рангирање према рођењу и привилегијама. Само је елита била подвргнута персијском образовном систему, који се састојао од понављања друштвеног status quo-a и персијских аристократских идеала, тако да су сви знали своје место у систему и како да се понашају према онима изнад и испод њих. Према Херодоту (1,134), рангирање се огледало у начину на који су се људи међусобно поздрављали. Једнаки су се љубили у уста, ако је неко био незнатно инфериорнији од другог, љубили су се у образ, у случају велике друштвене разлике инфериорнији се бацао ничице пред надмоћнијим. Шта је тачно одређивало положај, није лако разазнати. Породично порекло је очито играло важну улогу и пружало је приступ високим положајима у царској управи и војсци које су држали Персијанци потекли у племству, међу којима су преовлађивали чланови ахеменидске краљевске породице. Али племенито порекло није било једини фактор. Кључна је била краљевска милост. Они којима је краљ јавно одавао почаст, које је држао близу себе, којима се обраћао за савет, поверавао им специјалне мисије, били су најистакнутији (Ксенофонт, Анабаза 1.9). Њихов статус је изражен арамејским појмом br byt ’ (cf. акадски mar blti), који дословно значи „син [краљевске] куће“ и преводи староирански израз *vith(a)puqa - „принц“.5 Иако је очигледно да су били краљевско потом5 Израз је сада такође идентификован у демотском египатском документу (G. Vittmann, AfO 38-39 (1991-2): 159-160).
716
Амели Курш
ство, јасно је из праксе да је титула била резервисана за високо поштоване припаднике персијске аристократије и не указује обавезно на крвно сродство са краљем. Ту је титулу држао, на пример, Арсамес управник Египта у другој половини петог века. Иако указује на ранг, не краљевску крв, висок положај тих „принчева" их је такође чинио одговарајућим супрузима за краљеве кћери и друге рођаке да би, дословно, постали „краљевски синови“ женидбом у краљевску породицу. Једва приметне разлике у рангу су се обележавале на различите начине: чујемо о истакнутим Персијанцима „који су имали посебне столице“ (Херодот III, 144), војници блиски краљу су носили копља декорисана златним јабукама (Херодот VII, 41), персијски управник Јерменије, Тирибаз, описан је као „лични пријатељ краља и када је он присутан, нико није имао право да помогне краљу да се попне на свог коња“ (Ксенофонт, Анабаза 4.4). Физичка близина краљу је била наклоност која се веома тражила, стога је била велика част постати један од краљевих пријатеља за трпезом (suntrapezos; sundeipnos; sumpotos). Краљ je нормално jeo у одаји која је била завесом одвојена од осталих на гозби и позивао је појединачне госте да после тога пију са њим. Прилика, коју је ово нудило за лично напредовање и за положај vis-a-vis нижег народа, била је високо цењена и жељно тражена. Краљева наколоност је изражавана давањем дарова: све уживане привилегије су потицале од престола. Постојале су награде за лојалну службу, као што су упечатљива храбра дела у рату. Када је Ксеркс седео изнад мореуза Саламине и посматрао битку, није то чинио да би уживао у спектаклу, већ је посматрао понашање својих војника ради будућих награда: Чим би, наиме, Ксерксе видео да се неки од његових мало истакао у борби, он би, седећи прекопута Саламине, у подножју брда Егалеја, питао ко је тај који је то извршио, а његови писари би забележили име тога заповедника, име његова оца и име града. (Херодот VIII, 90; превод М. Арсенића ) Уз давање краљевске кћери за брак (изузетно велика част), дарови које је краљ делио могли су бити именовања на високе положаје, додељивање земљопоседа (или његових прихода) и (најчешће) предмета за коришћење и одевање, које је почаствовани свакодневно показивао на себи. То је укључивало коња са ђемом, златне огрлице, наруквице, персијску одећу, златан бодеж (akinakes), златну посуду (на којој је понекад исписано краљево име; Sancisi-Weerdenbuig 1989). Неколико изванредних предмета из „блага из Окса“ (пореклом из Таџикистана, данас у Британском музеју) детаљно показују раскошно занат-
Сшари исшок
717
ство и племените материјале који су улазили у ове предменте (Dalton 1964; Pitschikijan 1992). Рељефи у Персеполису, рељефи од опеке са премазом живих боја из Сузе и скулптуре показују нам почаствоване појединце како приказују ове јавне знаке краљевског попгговања. Особама, које носе такве предмете, јавно је признато да припадају највишим круговима на двору, да су блиски краљу и стога вредни неговања пријатељства. Узвеши у обзир симболичну политичку улогу, дарова, можемо претпоставити да су церемоније даровања биле јавне, иако је наш доказ слаб (Sancisi-Weerdenburg 1989). Јавна краљева подела дарова гарантовала је њихово порекло, јавно прихватање је служило да нагласи верност примаоца и његову зависност од краља за свако друштвено напредовање. Систем краљевских награда је стога радио на томе да ојача краљево првенство у политичком систему и постави примаоца у непрекидну обавезу према даваоцу. Обрнуто, побуна, издаја поверења корупција доводили су до повлачења краљевске наклоности, што је сигнализирано скидањем свих дворских обележја са прекршиоца (видети Grelot 1972 бр. 12, за могуће помињање) - у врло озбиљним случајевима, следило је јавно и страшно погубљење или спора смрт мучењем.
Сашрапије и поданици Провинције и централна контрола Целокупна територија Персијског царства је била подељена на провинције, обично назване „сатрапије“ (од староперсијског khshagapavan- = „штитећи краљевство“). Управници на челу сатрапија били су „сатрапи“. Али терминологија није увек прецизна, реч се може користити за мање моћне управнике и грчки писци је чак повремено примењују на сваког официра који окружује краља. Међутим општи модел сатрапија је прилично јасан, иако постоје несигурности око њихових тачних граница (Petit 1990; за централну Азију, видети Briant 1984a). Све различите области царства су тако биле уједињене у једну политичку структуру и модел сатрапија је створио административну једнообразност. Сем тога, постојале су знатне регионалне разноликости у управи и варијације у степену и карактеру зависности. Сточари великог планинског ланца Загроса, на пример, нису никад били у потпуности интегрисани у систем централне власти тиме што су претворени у персијску провинцију. Производне могућности региона су би-
718
Амели Курш
ле ограничене и било је тешко водити војне походе по планинском терену. Даље, било је тешко приковати локално становништво јер су имали уточишта и скровишта на неприступачним врховима и у пећинама. Персијанци су стога успоставили modus vivendi за поступање са раштрканим планинским становницима. Персијски краљ је редовно предавао локалном владару дарове, који су обавезивали примаоца на помоћ. Краљ је тако могао да се користи њиховим људским ресурсима по потреби, а племена су помагала да се за њега обезбеде путеви кроз планине. Њихова добра воља је подразумевала да се племенски упади на оближње насељене заједнице смање (Briant 1982.а, погл. 2). Арабљанска племена су имала другу врсту односа са централном влашћу. Арабљани су помогли Персијанцима да пронађу сигурне путеве кроз пустињу (као при Камбизовој инавзији на Египат) и организовали уносну караванску трговину између јужног краја Арабије и палестинских лука под персијском контролом, као што је Газа. Заузврат, нису плаћали уобичајен порез, већ су краљу давали редован „дар“ у мирисима (Briant 1982.а, погл. 3). Следећа важна погранична група су били Скити, који су живели у области доњег Окса. Њихов традиционалан начин живота је био номадски, ратничка елита на коњима је одржавала свој друштвени положај богатим пленом стеченим пљачком. Тачан начин на који су персијске власти уређивале односе са Скитима је нејасан, али обилно присуство Скита у персијској војсци сугерише да су Персијанци били у могућности да успоставе обострано повољан споразум (Brinat 1982.а, погл. 4). Везе са скитским племенима су Персијанцима могле давати посредан приступ северној централној Азији и Сибиру. Тепих пронађен у једној скитској „замрзнутој гробници“ у планинам Алтаја (близу Кине) је декорисан у ахеменидском стилу, као и абахија (Rolle 1989: 95-98; Barber 1991 [OF]: 199-203). Јесу ли пратили персијску племкињу која се удала за скитског вођу? Да ли су то били дарови које је краљ подарио скитском ратнику? У ова три случаја, физичка околина је значила да је директна власт персијског сатрапа била неодговарајућа и тако је становништву додељена врста регулисане независности, која је била повољна по краља и по „поданике“. Свака сатрапија је била прилично пространа, сваки управник сатрапије је био, судећи по именима, дословно увек персијски (или бар ирански) племић. Сатрап је водио послове из провинцијске престонице, често истоветне са старим престоницама држава које су биле освојене. У Египту, на пример, сатрапски центар је био у Мемфису, у Лидији у Сарду, у Медији у Екбатани, у Вавилонији у Вавилону. Такође, створени су неки нови центри власти што је уследило после поделе
Сишри исшок
719
веома великих провинција: Дамаск је (вероватно) био административни центар нове провинције „Преко реке“, Даскилејон је постао сатрапско седиште хелеспонтске Фригије. Сатрапска престоница је била умањена верзија краљевских центара. Провинцијски порези су сакупљани и чувани у њој (неки су били послати у центар) да обезбеде ресурсе за сатрапе и његово особље. Неки порези су плаћани у натури и могли су бити директно коришћени да исхране и одржавају локалне гарнизоне: војници у Елефантини, на пример, имали су право, заједно са својим породицама, да узимају следовања за живот из провинцијских складишта. Радници са подручја Персеполиса, такође су се, обично снабдевали следовањима у натури из краљевских складишта. Порези плаћани у племенитим металима, обично сребру, чувани су у резерви за изненадне трошкове (Descat 1989). Александрови историчари дају неку представу о огромним вишковима сакупљаним у персијским центрима управе. Харпал, на пример, постављен на чело ризнице у Вавилону 331, могао је да, после пет година раскалашног живот, однесе са собом 5000 таланата сребра (Диодор 17.108.4-6). Ризнице су биле добро чуване у цитаделама сатрапских центара. Други утврђени центри су, такође, служили као додатне ризнице, под контролом ризничара (gazophylakes, грчка реч повезана са староперсијском *ganzabara- ,,ризничар“). Сам сатрап се вероватно једино могао користити складиштеним богатством са краљевским одобрењем (Briant 1982.b: 29 n. 3). Друга складишта, у којима је материјал прикупљан и обрађиван, сатрап и његово особље су пажљиво надгледали. Упечатљив пример је документ из Елефантине (Cowley 1923 бр. 26; Grelot 1972 бр. 61) који се тиче брода којим су се два Египћанина користила за послове управе. Тражили су да буде поправљен и захтев је прослеђен уз административну лествицу, Арсамесу, сатрапу Египта, који наређује својим потчињенима да изведу брод на суво; благајници складишта (у Елефантини) и главни дрводеља би требало да погледају да ли су поравке заиста неопходне и да сачине детаљан попис потребног материјала. Извештај је сачињен, заједно са препоруком да би стари материјал са брода требало вратити у складиште. Када је Арсамес одобрио извештај, наредио је чиновницима складишта да се главном дрводељи да материјал који је неоходан за оправку. Таблице из Персеполиса, такође, откривају постојање центара, пуних радника (мушкараца, жена и деце) укључених у израду разноврсне робе (Hinz 1971). Сатрапова резиденција је била налик палати. Провинцијске престонице су имале палате, често преузете од ранијих краљева. Одржаване су такође да би их употребљавали краљеви на пропутовањима по царству. Зграда у персијском стилу у цитадели Вавилона (коју је вероватно изградио Артаксеркс II, пружа нам физички доказ како је део
720
Амели Курш
ових званичних грађевина изгледао. Ксенофонт даје живу слику резиденције и парка у Даскилејону, који су припадали Фарнабазу, сатрапу хелеспонтске Фригије: У Даскилејону је било Фарнабазово седиште, око којега су била велика имања са обиљем сваковрсних намирница и дивне животиње, једне у ограђеним вртовима, а друге у отвореном простору. Ту је протицала и река пуна свакојаке рибе. Било је и мноштво пернатих животиња, за оне који умеју да лове птице. (Ксенофонт, Хеленска историја IV, 1.16; превод М. Душанић) У провинцијским палатама су постојале архиве где су чувана краљевска наређења која је сатрап примао. Регионална администрација је деловала одатле. Петиције сатрапу су се тамо слале као и копије пресуда сатрапа, које су потврђивале локалне одлуке што су се тицале градске земље и прихода. Одлуке су чуване за будућа упућивања (Briant 1986:434—437). О овим архивима нешто мало сазнајемо када се заједница Јерусалима обратила краљу, преко сатрапа, да потврди едикт којим им даје право да поново изграде свој храм: Ако је, дакле, угодно цару, нека се потражи у ризници царској у Вавилону је ли цар Кир заповједио да се сазида овај дом Божји у Јерусалиму, и вољу своју о том нека нам цар пошаље. Тада цар Дарије заповједи те тражише у књижници гдје се остављаше благо у Вавилону. И нађоше у Ахмети (Екбатани) у двору царском у земљи Мидској књигу у којој бјеше записан овај спомен: (Следи Киров едикт) (Књига Јездрина: 5,17-6,2; превод Ђ. Даничића) При ископавању старог Кандахара (сатрапског центра Арахозије) у Авганистану, археолози су пронашли фрагменте еламске таблице. Налаз указује да норме административне праксе посведочене у Персеполису практиковањем у источном делу царства (Helms 1982).6 Посведочена је палата у Самарканду (Аријан, Анабаза 3.30.6), преко Окса у Узбекистану (делу сатрапије Бактрија-Согдијана); описана је 6 Три еламске таблице пронађене у Армавир Блуру (пређашња совјетска Јерменија) би такође могле бити административни документи налик текстовима из Персеполиса, који се тичу пореза и жита (Н. Koch, ZA 83 (1993): 219-236; али видети Валлат, NABU1995. напомена 46). Заједно са значајним чланком Г. Самерс о ахеменидском материјалу из источне Турске (посебно Алтин Тепе, AnSt 43 (1993): 85-108), коначно добијамо јаснију слику ахеменидске провинције Јерменије, која показује дајењенаадминистрацијабила (уопштено)сличнаадминистрацијибоље документованих подручја.
Сшари исшок
721
као краљева резиденција, али је и сатрап могао повремено да се њоме користи. Иако су наши докази најбогатији за управу у западном царству, због природе сачуваних извора, имамо добар разлог да претпоставимо да се источним подручјима управљало на уопштено сличан начин (Briant 1984.а).
Пушеви Таблице из Персеполиса подржавају овај закључак. Оне бележе кретање група или појединаца који путују у Персију и можемо видети да су Индија, Арахозија, Карманија и Бактрија биле повезане обимним системом путева по којем су Ахемениди познати захваљујући Херодотовом опису (V, 52-54; VIII, 98). Он пружа драгоцене податке о путу који повезује Сард и Сузу. Постојала су одморишта постављена дуж пута са размаком од једног даНа хода где су гласници на хитном државном послу могли добити храну и нове коње и тако наставити пуном брзином. На стратешким тачкама, попут прелаза река и планинских прелаза, велики број војника је чувао пут и надгледао путнике. Одржавање постаја за снабдевање и надгледање је вероватно била дужност релевантног сатрапа јер је комуникација била кључна за ефикасну управу.7 Текстови из Персеполиса допуштају нам да видимо мрежу путева који пресецају огромну територију Персијског царства, тако да је систем стражара, одморишта и неопходна контрола власти деловала у свим провинцијама, од истока ка западу (Graf 1994). Коришћење одморишта дуж путева је било ограничено на појединце који су носили запечаћена одобрења (еламски halmi) од краља или признатог чиновника. Имамо извештаје из одморишта која су надгледала пролазак путника и њихове дозволе, али је сачуван само један пример таквог „пасоша“. Издао га је (на арамејском) Арсамес, сатрап Египта, свом управнику имања и његовим сапутницима за пут из северне Вавилоније: Од Арсамеса Мардуку, надзорнику ipqyd’) у [...]; Набудаланију, надзорнику у Лаиру; Затувахји, надзорнику у Арзухину; Упастабари, 7 Нема доказа да су путеве користили трговци. Трговина у Персијском царству је слабо документована (видети Wiesehofer 1982. за резиме). Општи утисак је да су трговину водили независно појединци који су се користили трговачким круговима, који су се развили у новоасирском периоду (Salles 1991; 1994). Власт је прикупљала традиционалне намете и дуговања на регионалном нивоу, али осим тога не знамо за краљевско учешће у трговини или у њеном уналређивању (Briant, у штампи, погл. 9/3).
722
Амели Курш
надзорнику у Арбели, [...], и Маталубашу; Багафарни, надзорнику у Саламу; и Фрадафарну и Гаузани, надзорницима у Дамаску. [Тако сада,] мој надзорник, по имену Нехтихор, иде у Египат. Дај му следовања задужена на моја имања у твојој провинцији свакодневно: Бело брашно, две четврти; „Рами“ брашно, три четврти; вино или пиво, две четврти; [овцу] једну. Такође десеторици његових слугу, сваком дневно: брашна, једну четврт; сточне хране за њихове коње. Дај следовања двојици Киликијаца и једном занатлији - сва тројица су моје слуге, које иду у Египат са њим сваком човеку дневно: брашна, једна четврт. Сваки надзорник he по реду, према путу из провинције до провинције док не стигну у Египат да им даје ова следовања. Ако буде дуже од једног дана у месту, онда им не дајте више следовања за те дане. Упознат са наредбом: Багасрава Писар: Рашта (Driver 1957/1965 br. 6; Grelot 1972 br. 67; Whitehead 1974: 64-66) Документ допушта Нехитхору и његовим сапутницима да добијају свакодневно храну за себе и стоку, показујући га дуж свог пута у одмориштима. Релевантни чиновници ће обезбедити наведену количину и известити централну благајну где ће рачун онога ко је одобрио (у овом случају, Арсамеса) бити задужен. Приступ залихама је био пажљиво регулисан - ако је група вукла ноге, чиновницима је било забрањено да дају више следовања. Ако имамо на уму да је ово једина сачувана белешка која одобрава снабдевање храном током пута, од хиљада колико их је издавано (као што показује архив Утврђења, Hallock 1969: Q текстови), почињемо да схватамо изузетну сложеност царске администрације.
Земља, радна снаГа и људство Арсамес помиње своја имања у документу, који је начињен у корист његовог управника имања у Египту. Збирка писама, која чине Арсамесову преписку (Driver 1957/1965), даје нам драгоцен увид у имања која су имали припадници персијског племства. Мурашу архиви из Вавилоније (Stolper 1985) показују да су многи Персијанци, укључујући и чланове персијске краљевске куће, такође поседовали знатна имања. Текстови из Персеполиса, такође, помињу имања у Персији која су припадала краљевским женама. Неколико грчких писаца помиње власнике персијске земље и друге који узимају приход са земље у западној Малој Азији. Сам краљ је поседовао имања широм краљевства. Власништво имања која су држали краљ, његова породица,
Сшари исишк
723
високо племство и привилеговани поданици ширило је персијско присуство по читавом царству и помагало да се учврсти контрола. То је добро илустровано одељком у Ксенофонтовој Анабази: Овде (у Пергаму у Мизији) Ксенофонта је лепо примила Хелада, супруга Гонгила из Еретрије, и мајка Горгиона и Гонгила. Рекла му је да постоји Персијанац по имену Астидат, који живи у равници, и кад би отишао ноћу са три стотине људи могао би да зароби овог Персијанца заједно са његовом женом и децом и имовином, која је знатна... С т и г л е су на место око поноћи, и робови који су били ван замка заједно са већином стоке, су се безбедно склонили од њих, јер су све ово оставили с намером да ухвате самог Асидата и његову личну имовину. Нису успели у покушају да на препад заузму кулу, која је била висока и снажна, са зупцима и испуњена великим бројем добрих војника, те су покушали да се пробију у њу. Зид је био дебео осам земљаних опека, али до сванућа пробој је начињен. Оног тренутка кад се појавио, неко изнутра је великим копљем за печење волова прошао право кроз бутину човека најближег отвору. Тада, пуштајући плотун стрела, учинили су да није било безбедно ни прићи. Браниоци су, такође, викали и сигнализирали машући бакљама, и тако су Итаменци довели своје снаге и спасили их, и из Команије су дошли неки асирски хоплити и око осамдесет хирканских коњаника, које је такође краљ плаћао, и потом око осам стотина пелтаста, исто са коњицом, неки из Партенијума, и неки из Аполоније и оближње земље. (Ксенофонт, Анабаза 7.8) Ово је изврсна скица имања персијског власника на северозападној граници: добро утврђено са кулом која служи као осматрачница, са добро опремљеним војницима, иза утврђења су се налазила поља са стадима о којима су бринули робови. Шта више, то није била изолована постаја: други персијски земљопоседник са својим трупама је био довољно близу да одговори на сигнале бакљама и пожури да помогне свом суседу, знатне снаге коњице, тешко и лако наоружаних војника такође су обавештаване и брзо су пристизале да одбију грчки напад. Даље, за разлику од краљевских имања и оних која су припадала највишим слојевима аристократије, чији власници нису стално боравили на земљи, ово имање је изгледа припадало Персијанцу средњег ранга који се населио овде, с обзиром на то да су Грци очекивали да ће моћи да заробе њега и његову породицу. Чак и у случају одсутног земљопоседника, египатски материјал и вавилонски Мурашу архиви показују да је основна структура земљопоседа била слична. На Арса-
724
Амели Курш
месовом имању, на пример, налазили су се надзорник имања који је држао део земље (за који је дуговао порез) са слугама, арамејски вајар са кућном послугом, коњушар(?) такође са својим особљем, заповедник гарнизона и војници под његовом командом, друге слуге и радници (арамејски grd ’). У Вавилонији је сачувано нешто података о организацији скромних парцела земље које су додељене појединцима у замену за војну службу; неки, али не сви, били су повезани са већим имањима (Stolper 1985). Постојала су три различита типа војних поседа, према типу службе и опреме која се очекивала: коњ-земља, лук-земља, бојна кола-земља одражавају основне борбене јединице ахеменидске војске (Sekunda и Chew 1992). Поседници и њихове обавезе су били пријављивани током краљевског ценза, које су водили војни писари у главним сабирним центрима у сатрапији (Ebeling 1952; Stolper 1985:29-30). Како се царство стабилизовало и територијално ширење престало, потреба за сталним регрутовањима у читавом царству се смањила. Од потомака оних којима је додељена земља стога се, очекивало да плаћају порез у сребру када њихова лична служба није била потребна. Многи су то постизали изнајмљивањем земље вавилонској предузетничкој породици Мурашу, која их је потом даље изнајмљивала закупцима. Закупци су плаћали Мурашима своја дуговања у пољопривредним производима, које су они продајом претварали у сребро; нешто од тог сребра је потом плаћано породицама првобитних поседника да би могли да плате државни порез. Али основна обавеза, да се обезбеди војник, никад није пропуштана. Ценз је осигуравао да власници не могу избећи службу када је потребна. У неком облику можда нису морали лично да врше војну службу, али официри за ценз су обезбеђивали да се један војник, који одговара обавезама сваке додељене земље, појави на позив. (RLA 8:205-207). Систем објашњава могућност Дарија III333. и 331. да поведе велику војску састављену од свих народа царства против Александра (cf. такође војску Артаксеркса II код Кунаксе 401). Погрешено је сматрати да је персијска борбена машина у потпуности зависила од грчких најамничких снага. Постојали су гарнизони стационирани по читавом царству састављени од бројних, различитих етничких група (Tuplin 1987a; 1987b) и војних колониста, који су били спремни да сваког тренутка узму оружје за одбрану државе, као што је показао одељак код Ксенофонта горе. Из Египта знамо за еламске, киликијске, сиријске, јеврејске, медијске, арабљанске и вавилонске војнике, грчки материјал открива присуство персијских, асирских и хирканских (југоисточно од Каспијског мора) трупа у западној Малој Азији. Скитски војници су били стационирани близу Кархемиша. Није увек јасно како су тачно припадници различитих група становништва стизали до ме-
Сшари исшок
725
ста где су посведочени као војници или војни насељеници. Јеврејски војници у Елефантини су већ служили под саиским краљевима (видети поглавље 126) и потом су прешли у персијску службу. Неке од бројних етничких група, које су живеле у Вавилонији, можда су такође могли да чине потомци народа насељених у нововавилонском периоду (видети поглавље lle). Персијанци су свакако повремено изводили масовне депортације да ослабе средишта отпора и то би могло да објасни присуство неких народа насељених далеко од дома. Вероватно је да „колонисти" нису били обавезни само да се боре за краља: опште потребе власти за радном снагом (транспортни и грађевински радови су најочигледнији) вероватно су се испуњавале такође преко система, бар делимично. Али то није био једини начин којим је краљ имао приступ људству. Људи названи kurtaš (у еламским текстовима из Персеполиса) се често јављају као радници у архивама Персеполиса. Сличне групе се такође јављају у арамејским и вавилонским документима (арамејски grcT; акадски gardu). Расправљано је о томе ко су они били. Мишљења се разликују у томе од тога да појам дефинише робове, слободне раднике, неку врсту зависног становништва, или је једноставно начин на који је администрација дефинисала доступну радну снагу која је потицала из различитих извора (Dandamaev 1975; Stolper 1985:56-59; Zaccagnini 1983:262-264; Uchitel 1991; Briant, у штампи, погл. 11/9).
Персијска управа, локална аутономија и локалне традиције Утисак, који имамо о власти ахеменидског царства, јесте да су највиши положаји били у рукама мале групе, која је долазила искључиво из највиших слојева персијске аристократије. Да ли је исправно посматрати то као непропустљив друпггвени слој моћника које дефинише њихова етничка припадност? Вероватно не (Sancisi-Weerdenburg 1990). Прво постоји доказ да се најмање један неперсијанац уздигао на жељени положај сатрапа, као резултат своје лојалне подршке током борбе Дарија II за престо (Ваваилоњанин, Белесис; Stolper 1987). Друго, имамо пример Метиоха, сина атинског заповедника Милтијада, за кога Херодот каже: Али Дарије не учини ништа нажао Милтијадову сину Метиоху кад су му га Феничани довели, него је са њим јако лепо посгупао. Поклонио му је кућу и имање и оженио га је Персијанком, која му је рађала децу, а која су сматрана за Персијанце. (Херодот VI, 41; превод М. Арсенић)
726
Амели Курш
Другим речима, краљ је могао да подари ранг „Персијанца" људима који нису били чисто персијског порекла. Такође не би требало потценити међусобно деловање између Персијанаца и локалне елите на регионалном нивоу. Ми углавном не знамо ко су биле супруге сатрапа, на пример, а још мање супруге персијских заповедника и чиновника нешто нижег ранга. Ко је, на пример, била супруга Асидата у области Пергама? Сасвим је могуће да је билажена из Сатраније. Сигурно су постојали бракови између локалних племића и Персијанки, попут брака пафлагонијског принца, Отиса, са кћерком персијског племића, Спитридата (Ксенофонт, Хеленска историја IV, 1.6-7). Такви савези су давали локалној елити потенцијалну основу у персијском систему почасти, као што је показано у делу Херодота који је наведен. Најинтересантнија је чињеница да је сам краљ узимао жене из потчињених народа у своје домаћинство као „конкубине“. Једини пример који знамо је Артаксеркс I, али нема разлога да мислимо да је то било неуобичајено. Три Вавилоњанке су му родиле децу - два сина и кћер; два сина су се борила за престо и победник је постао Дарије II, који је био ожењен кћерком, Парисатидом. Као што је било могуће незаконитим синовима да ступе на престо, тако је и локалном племству било надохват руке да задобију приступ највишем положају у царству преко својих кћери. У нивоу испод управника сатрапије, може се видети да персијски систем умногоме зависи од сарадње са локалним моћницима. Унутар сваке сатрапије су постојале мање целине (о којима се не зна много), којима су могли да управљају локални људи (cf. породица Маузола; Homblovver 1982). Даље, сатрапије попут „Преко реке“, Лидије, хелеспонтске Фригије и Бактрије-Согдијане обухватале су мноштво различитих политичких ентитета којима су на традиционалан начин управљале њихове власти. У „Преко реке“, на пример, постојали су следећи административни окрузи: Јерусалим и потпровинција Јехуда која је здржала своје свете законе, своје свештенике и којом су управљали Јевреји (Avigad 1976: 30-36); суседном Самаријом је владала локална породица Санбалат (Cross 1963); феничанским градовима су наставили да владају њихови традиционални династи (Betlyon 1980); недавно се појавио доказ који показује да је Амон, источно од Јордана, такође чинио провинцијску јединицу, вероватно под локалним управником (Шуба; Herr 1992). Целокупан овај мозаик друштвено-политичких јединица се налазио под влашћу сатрапа у Дамаску. Доказ за постојање врло различитих политичких структура у персијским провинцијама је понекад стварао утисак да су Персијанци били задовољни тиме да седе у својим сатрпским престоницама, примају трибут и дозвољавају локалним људима да наставе да сами владају уз незнатне интервенције. Као резултат, локални моћници су
Cuiapu исшок
727
ствари водили тако да њима одговарају, слабо марећи за персијску власт те је централна контрола је стално слабила. Стварност је сасвим различита: Персијанци су користили локалне институције да раде у њиховом интересу и строго су водили рачуна о унутрашњим махинацијама. Добар пример је случај Фарнабаза, сатрапа хелеспонтске Фригије и локалних династа Дардана: Овим делом Еолиде, која је припадала Фарнабазу, управљао је као сатрап по његовим заповестима Зенис из Дардана, док је био жив. Како се он разболео и умро, Фарнабаз се спремао да да другом ову сатрапију. Међутим Манија, Зенисова жена, и сама из Дардана, отпремивши пратњу и узевши поклоне да дарује Фарнабаза да придобије наклоност његове наложнице и његових најутицајнијих људи, крене на пут. Дошавши Фаранабазу, рече ово: Фарнабзе, мој муж, који је у свему теби био пријатељ, предавао ти је сакупљени порез увек тако да си га ти хвалио и ценио. Е па, ако ја нисам ништа гори помоћник од њега, зашто ти треба да постављаш другог сатрапа? А ако те не будем задовољила, твоје је право да ми одузмеш власт и даш другом. саслушаваши то, Фарнабаз закључи да овој жени треба поверити управу. И, када је постала господарица области, предавала му је порез ништа горе него њен муж, а осим тога, кад год је долазила Фарнабазу, доносила му је поклоне, а када је он силазио у покрајну, дочекивала га је најлепше и најугодније од свих осталих управника. Градове које је примила сачувала је, а освојила је и неке у приморју, који им нису припадали - Ларису, Хамаксит и Колоне, на чије су зидине напали грчки најамници, док је она то посматрала из кола. Уз похвале, послала им је сјајне поклоне, тако да је себи створила савршену најамничку војску. Ратовала је уз Фарнабаза и кад је он напао Мижане и Пизидијце, који су пљачкали краљеву земљу. Фарнабаз је њу заузврат тако високо ценио, да је позивао и на саветовања. Било јој је већ преко четрдесет година када је, како се прича, Мидија, муж њене кћери, подбоден неким изјавама да је срамно што жена влада док је он обичан појединац, ушао у двор - она се чувала других, што је честа појава у тираниди, али је њему веровала и волела гаје као свог зета - и задавио је. Убио је и њеног необично лепог сина, коме је било око седамнаест година. Извршивши то, преузео је утврђене градове Скепсиј и Гергит, где је било и Манијино благо. Остали градови нису га пустили да уђе, већ су их њихове власти сачувале под влашћу Фарнабаза. Онда је Мидија, пославши поклоне Фарнабазу, замолио да му се да управа над земљом, као што је некада имала Манија. Но,
728
Амели Курш
Фарнабаз му одговори нека чува све то и самог себе док му он не дође и не домогне се и њега и његових дарова; јер - рече - не жели да живи не осветивши Манију. (Ксенофонт, Хеленска историја III, 1.10-16; превод М. Душанић) Одељак дивно илуструје предност коришћења локалних личности да се бране персијски интереси. Настављајући споразум са истом породицом када би се једном потврдило да ради добро, или зависност локалних династа од персијског сатрапа и његова моћ да одузме породици њен положај ако се споразум прекрши и угрози персијска контрола. Управа царства је често била описивана као режим laissez-jiare и по другим питањима. Персијанци су „допуштали“ регионалним културама, уметничким, језичким и верским да цветају; локални људи су наставили да држе положаје на власти, локални модел производње је настављен без уочљивог персијског утицаја. Овај поглед на Ахеменидско царство исувише наглашава један аспект персијске контроле и даје јој негативну ноту. Игнорише чињеницу да су Персијанци упрегнули разне локалне традиције да флексибилно врше власт и да су блиско међусобно деловали са својим поданицима. Иако су се ахеменидски краљеви користили локалним језицима за своје декрете, такође су се користили арамејским као врстом lingua franca и проширили његову употребу по читавој царској територији. Шта више, облик арамејског, који се развио током ахеменидског периода, одражава употребу у персијској администрацији у позадини. Стога људи у регионима нису једноставно наставили да се користе- арамејски се користио упоредо са матерњим језиком и преовлађује у краљевским и сатрапским наређењима. Такође у домену религије, персијски краљеви нису једноставно дозвољавали свима да раде шта пожеле. У Египту и Вавилонији, пазили су да се појављују као активни подржаваоци локалних култова с намером да осигурају контролу над богатим светилиштима и приврженост њиховог особља. У малим центрима, попут Јерусалима и Магнезије на Меандру, додељивали су неке привилегије храмовима јер су признавали подршку коју су њихови богови давали Персијанцима, као што је показано грчким преводом писма Дарија I: Краљ краљева, Дарије, син Хистаспа, свом слуги (doulos) Гадату говори тако: Чујем да ти не извршаваш моја упутства по свим питањима: да обрађујеш моју земљу садећи воће које долази са друге стране Еуфрата са подручја Доње Азије, ову твоју одлуку ја поздрављам и из тог разлога у краљевој кући ће наставити да постоји велика наклоност. Али због тога што игноришеш моја упутства о боговима добићеш, ако то не промениш, доказ моје
Сшари исшок
729
љутње. Зато што си захтевао порез (phoros) од светих вртлара Аполона и наредио им да обрађују непосвећену земљу, неразумевајући намере предака према богу, који је објавио тачну истину (atrekeia ) Персијанцима и... (F. Lochner-Hiittenbach u Brandestein и Mayrhofer 1964: 91-98; Boffo 1978) Обрнуто, храмови народа који су се побунили су могли бити, и јесу били, унипггавани (Аполонов храм у Дидими, Херодот VI, 19; Атенин храм у Атини, Херодот VIII, 53). Такође имамо навод Берососа да је Артаксеркс II увео култ статуе Анахите у царским центрима. Циљ је вероватно био да се учврсти кохезија персијских заједница које су живеле далеко од царског језгра, што је био нови начин да се ојача њихов осећај припадности управљачкој елити. Једна од последица је било распознавање Персијанаца у расејању преко њиховог култа и увођење иранских светилишта у провинцијске престонице. Персијска дворска уметност је такође имала утицаја на освојене земље: локални типови печата усвајају персијске мотиве (Collon 1987 [ОМ]: 90-93); локални новчићи приказују персијске сцене (Betlyon 1980 табле 1-4); сервиси за пиће од племенитих метала одражавају распрострањено прихватање персијског стила на гозбама локалних елита (CH I II погл. 21). Мала палата у цитадели Вавилона је по изгледу и декорацији била типично персијска (Haerinck 1973) и седиште локалног династа у планинама Киликије је имало урезане рељефе коју су подражавали сцене из Персеполиса (Davesnes et al. 1987). Египатска приватна скулптура приказује великодостојнике у стандардним египатским позама, али са типичаним персијским дворским накитом (Bothmer 1960 слике 151-152). Појединци, који су држали власт под пређашњим режимима и потом пружили подршку персијским освајачима, били су регрутовани у пратњу новог краља, но њихова власт је била дефинитивно умањена. Уџахореснет је, на пример, био је поморски заповедник под саиским владарима. После Камбизовог освајања, одузет му је војни положај, додељен му је ранг краљевског „пријатеља“ и истакнут положај у храму Неит у Саису. Другим речима, задржавао је поштован друштвени положај унутар египатског друштва, али је био лишен стварне политичке моћи (Briant 1988). Са локалним начином пољопривредне производње настављено је у основном облику јер се тако морало. Али царска власт на производним ресурсима је била чврста. Краљ, краљевска породица, персијски племећи и дворјани су држали простране пределе земље широм читавог домена. Сељацима је унутар сатрапија давана дужност, до осим редовног терета пореза и услуга, што је утицало на количину
730
Амели Курш
коју су били обавезни да производе на својим пољима, морали да снабдевају сатрапски двор храном (Knjiga Nemijina: 5,14-15; Херодот 1,192), као и војнике који су попуњавали постаје локалних гарнизона (Segal 1983 бр. 24; cf. Hoglund 1992:213). Можда је најзначајнија била контрола персијског краља приступима води. Краљевски чиновници су управљали кључним системом канала у Вавилонији, који је био власништво круне (Stolper 1985, погл. 2). Познато је такође да су краљеви градили обиман подземни иригациони систем (qanat) у северном Ирану (Полибије 10.28). Хедрдот описује како је Дарије блокирао реку, од које су околни људи зависили и да је допуштао да се канали отварају само као одговор на петиције и плаћање (Херодот III, 117). Царско језгро, Персија, доживело је најуочљивију трансформацију у ахеменидском периоду. Прво, два величанствена краљевска града, Пасаргаде и Персеполис, основани су. Друго, у четири до пет стотина година које су претходиле развоју персијске државе, то је било ретко насељено подручје, дословно без градских центара, живот је био заснован пре на узгоју животиња, него обради земље (видети стр.). Археолошки прегледи показују да се овај начин живота радикално променио од шестог до четвртог века када се број насеља изузетно увећао (Sumner 1986). У позном четвртом веку, грчки историчар Хијероним из Кардије (којег користи Диодор) описује Персију као прави рајски врт: ... висока земља, благословена здравом климом и пуна воћа која одговарају добу. Постојале су уске долине веома пошумљене и сеновито узгајано дрвеће разних врста по парковима, и исто тако заравни које се природно спајају, пуне дрвећа свих врста и потока воде, тако да путници са одушевљењем задржавају на местима која умилно позивају на одмор. Такође је постојало обиље стоке свих врста... они који су насељавали земљу су били најратоборнији Персијанци, сваки човек је био стрелац и користио је праћку, и по густини становништва, такође, ова земља је надалеко превазилазила остале сатрапије. (D.S. 19.21.2-4) Велика друштвено-културна разноликост Персијског царства не би смела да нас заведе да помислимо да је у питању слаба и лабава структура. Сама дужина времена које је преживео и чињеница да су Александрови наследници, Селеукиди (311-146) могли да граде на ахеменидским институцијама да би своје знатне домене одржали на окупу (Sherwin-White и Khurt 1993) мерило су успеха царског система који су развили персијски краљеви.
731
Ciuapu исилок
Библиографија Увод: одабрана библиографија и приручници А Општа Arnaud D. 1970 Le Proche-Orient Ancien de Vinvention de Vecriture a l ’hellenisation Paris
Baines J. Malek J. 1980 Cultural Atlas o f Ancient Egvpt Oxford Вигпеу C. 1977 From Village to Empire: an introduction to Near Eastern archeology Oxford David A.R. 1975 The Egyptian Kingdoms Oxford HroudaB. (Hsg.) 1991 Der Alte Orient Munich (French trans.: Paris 1991) Моогеу P.R.S. 1975 Biblical Lands Oxford Postgate J.N. 1977 The First Empires, Oxford Roaf M. 1990 CulturalAtlas ofMesopotamia and the AncientNearEast Oxford Sasson J.M. (ed.) 1995 Civilizations o f the Ancient Near East New York Schmokel II. 1961 Kulturgeschichte Alten Orients Stuttgart Von Soden W. 1993 TheAncient Orient: an introduction to the study o f the ancientN ear East (trans. of German pub. 1985) Leominster Wiseman D J. (ed.) 1973 Peoples o f Old TestamentTimzs Oxford Б Приручници ca прилозима стручњака Bottero J. Cassin E. Vercouticr J. (eds) 1967a The Near East: the early civilization (trans. ofFischer Weltgeschichte Band 2) London ----- 1966 Die Altorientalischen Reiche II (Fischer Weltgeschichte Band 3) Frankfurt-am-Main ----- 1967b Die Altorientalichen Reichell: die erstHalfte des 1. Jahrtausends (Fischer Weltgeschichte Band 4) Frankfurt-am-Main (три тома покривају историју све до персијског освајања) CambridgeAncientHistory\\ II; III/l; III/2; IV; VI (rev. edn); 1972-74 Cambridge B Приручницу који покривају највећи део области Garelli Р. 1969 Le Proche-Orient Asiatique I (Nouvelle Clio) Paris (детаљна студија од око 3000. до око 1200, без Египта) Garelli Р., Nikiprowecky W. 1974 Le Proche-Orient Asiatique: Israel II (Nouvelle Clio) Paris (детаљна студија од око 1200. до )
732
Амели Курш
Hallo W.W., Simpson W.K. 1971 The Ancient Near East: a history New York (од око 3000. персијског освајања) KlengelH. etal. 1989 Kulturgeschichte desAlten Vorderasien (Veroffentlichungen des Zentralinstituts fur Alle Geschichte und Archaologie der Akademie dcr Wissenschaften der DDR18) Berlin (од неолита до Александра, без Египта) Knapp В. 1988 The Ancient History ofWestern Asia andE gypt Chicago (од неолита до Александра, укључујући Егеј) Liverani М. 1988 Antico Oriente: storia, societa, economia Rome (детаљна студија од око 3000. до Александра, без Египта) Schmokel Н. 1957 Geschichte des alten Vorderasien (HdO) Leiden (око 3000 до 539, без Египта)
Г Приручници о египатској историји Drioton Е., Vandier Ј. 1984 L'Egypte: des origines a la conquete d'Alexandre (6th edn) Paris GardinerA. 1961 EgyptofthePharaohs Oxford Grimal N. 1992 A History of Ancient Egypt (trans.) Oxford Helek W. 1968 Geschichte des alten Agypten (HdO) Leiden Trigger B., Kemp B., O’Connor D., Lloyd A. 1983 Ancient Egypt: a social history - Cambridge (прва три eceja су ce првобитно појавила као поглавља Cambridge History of Africa 1(1982))
Д Сакупљани есеји, скупови, зборници: избор најважнији и најновијих Alster В. (ed.) 1980 Death in Mesopotamia Copenhagen (укључује студије o хетитском, угаритском и материјалу из арабљанско-персијског залива) Archi А. (ed.) 1984 Circulation o f Goods in Non-Palatial Contexts in theAncient Near East (Incunabula Gracca 82) Rome Bonnni 1990 = Resurrecting the Past: a jo in t tribute to Adnan Bounni (eds P. Matthiae, M. van Loon, 11. Weiss) London 1990 Cameron A.,KuhrtA. (eds) 1983 Images ofWomen in Antiquity (rev. edn 1993) London Campbell F.I; Freedman O.N. (eds) 1983 BiblicalArchaeologistReaderlVSheffield
Cassin E 1987 Le Semblable et le Different: symbolismes du pouvoir dans le procheorient ancien Paris Diakonoff I.M. (ed.) 1969 AncientMesopotamia: socio-economic history (trans. of articles by Soviet scholars) Moscow
Cuiapu исшок
733
DiakonofFStudies = Societies and languages o f the Ancient Near East: studies in honour ofl.M. Diakonoff(ed. M.Dandamaev et al.)Warminster 1982. Durand J.-M. (ed) 1987 La Femme dans le Proche-Orient Antique Paris Finkelstein Essays = Essays on theAncientNearEast in Метогу ofJ.J. Finkelstein (ed. M. deJong Ellis) Mamdcn, Conn. 1977 Garelli P. (ed.) 1974 Le Palais et la Royaute Paris Garelli Etudes = Marchands, Diplomates et Empereurs: etudes sur la civilisation mesopotamienne offerts a Paul Garelli (eds D. Charpin et al) Paris 1991 Gibson McG, Biggs K.D.(eds) 1987 The Organization ofPower: aspects o f bureaucracy in the ancient Near East Chicago Goedicke H, Roberts J.M. (eds) 1975 Unity andDiversity: essays in the history, literature, and religion o f the ancient Near East (Johns Hopkins Near Eastern Studies) Baltimore, MD Hallo 1993 = The Tablet and the Scroll- Near Eastern studies in honor ofWilliam W. Hallo Baltimore, MD Jacobsen T. 1970 Toward the Image ofTammuz and OtherEssays on Mesopotamian History and Culture (ed. W. Moran; Harvard Semitic Series 21) Cambridge, Mass. Kraeling C.H., Adams, R.McC (eds) 1960 City Invincible Chicago Kramer Studies = Studies in the Literature o f the Ancient Near East dedicated to S.N. Kramer (cd. J.M. Sasson = JAOS 103 (1983): 1-353) Kraus Festschrift= Zikiršumim: Assyriologicalstudiespresented to I.K. Kraus (ed’ G. van Driel et aL) Leiden 1982 Landsberger Studies = Studies in Honor ofBenno Landsbeiger (AS16) Chicago 1965 Larsen M.T. (ed.) 1979 Power and Propaganda: a symposium on ancient empires Copenhagen Lesko B.S. (ed.) 1989 Women 's Earliest Records from Ancient Egypt and Western Asia (Brown Judaic Studies 166) Atlanta, Ga. Lipinski E. (ed.) 1979 State and Temple Есопоту in the Ancient NearEast (2 vols) Louvain Moran Studies = Lingering over Words: studies in ancient Near Eastern literature inhonor ofWilliam L Moran (eds T. Abusch et al) Atlanta, Ge. 1990 NissenH, Renger J. (eds) 1982 Mesopotamien undseine Nachbarn (2 vols) Berlin Powell M.A. (ed.) 1987 Laborin the AncientNearEast (AOS 68)NewHaven, Conn. Rowlands M., Larsen M., Kristiansen K. (eds) 1987 Centre andPeriphery in theAncient World (New Directions in Archaeology) Cambridge Stato Economia Lavoro nel Vicino Oriente Antico (Istituto Gramsci Toscano: Seminario di Orientalistica Antica) Milan 1988
734
Амели Курш
Ucko Р.Ј., Tringham R. Dimbleby G.W, (eds) 1972 Man, Settlement and Urbanism London VeenhofK. (ed.) 1986 Cuneiform Archives and Libraries Leiden Ђ Основна технологија BarberE.J.W. 1991 Prehistoric Textiles: the developmentof cloth in theNeolithic and Bronze Ages with special reference to theAegean Princeton NJ.
Hodges 11. 1970 Technology in theAncient WorldHarmondswort —..... 1976 Artifacts: an introduction to early materials and technologies (rev. edn) London Lucas A. 1962 A ncien t Egyptian Materials and Industries (rev. J. R. Harris) London Моогеу RR.S. 1985 Materials andManufacture in Ancient Mesopotamia; the evidence o f art and archaeology Oxford E Регионално историјско-културно окружење а) Египат
Harris J.R. (ed.) 1971 The Legacy o f Egypt (2nd edn) Oxford JamesT.G.H. \919 An Introduction to AncientEgypt London Kees H. 1961 Ancient Egypt: a cultural topography (trans.) Chicago Kemp B. 1989 Ancient Egypt: anatomy o f a civilization London RobinsG. 1993 Women in AncientEgyptLondon Smiths H.L., Hall R. 1983 Ancient Centres ofEgyptian Civilization London SpencerA.J. 1982 Death in Ancient Egypt Harmondsworth Strouhal E. 1992 Life in Ancient Egypt (trans.) Cambridge WatersonB. 1991 Women in Ancient Egypt Stroud б) М есопотамија
Bottero J. 1992 Mesopotamia: writing, reasoning and the gods (trans.) Chicago Bottero J. et al. 1992 Initiation a VOrientAncien: de Sumer a la Bible Paris Bottero J., Steve M.-J. 1993 II etait une fois a la Mesopotamie Paris Curtis J. (ed.) 1982 Fifty Years o f Mesopotamia Discovery: the work o f the British School o f Archaeology in Iraq , 1932-1982 London Oates J. 1986 Babylon (rev. edn) London Oppenhaim A.L. 1974 Ancient Mesopotamia: portrait o f a dead civilization (rev. edn) Chicago Roux G. 1980. AncientIraq (2nde) Harmondsworth Saggs H.W.K 1963. Greatness That Was Babylon London
Сшари исшок
735
в) Cupuja:
Chavalas M.W. (eds) 1992 New Horizons in the Study o f Ancient Syria (Bibliotheca Mesopotamica 25) Malibu, Cal. Kleugel H. 1992. Syria 3000 to 300 BC: a handbook o f political history Berlin Land des Baal Syrien- Forum der Vdlker und Kulturen (exhibit cat., Museum fur Vor-und Fruhgeschichte, Berlin) Munich 1982 Weiss H. (ed.) 1985 Ebla to Damascus: art and archaeology o f ancient Syria , Washington г)
Палестина
Aharoni Y. 1979 The land o f the Bible: a historical geography (rev. edn) London ......1982 The Archeology o f the landoflsrael: from theprehistoric beginnings to the end o f the first templeperiod (trans.) London Bicakowski P.(ed.) The Art o f Ancient Jordan Liverpool КепуопК. 1979 Archeology in the HolyLand(4th edn;pbk.TQpr. 1985)London MazarA, 1990 Archeology o f the Land o f the Bible: 10,000-386 BCE (TheAnchor Bible Referance library; rev.edu 1992) New York ; Моогеу P.R.S. 1981 Excavation in Palestine Farnham Tubb J.. Chapimn R. (eds) 1990 Archaeology and the Bible London Weippert H. 1988. Palastina in vorhellenistischer Zeit (Handbuch der Archaologie) Munich д) А надолија
McQueen J.G. 1986 The Hittites and Their Contemporaries in Asia Minor (rev. edn) London Schatten uit Turkije (Treasures from Тигкеу) (холандски и турски текст, нешто енглеског, раскошно илустрован каталог изложбе) Leiden 1986. ђ) А рабљ анско-персијски залив
al-Khalifa S. Н. А., Rice М. (eds) 1986 Bahrain through theAges: the archeology London
Potts D.T. 1990 The Arabian Gulfin Antiquity (2 vols) Oxford е) Н убија
Adams W.Y. 1975 Nubia: Corridor toAfrica London Africa in Antiquity: theArts o f Ancient Nubia andSudan (Brooklyn Museum
736
Амели Курш
Exhibition Catalogue) New York 1978 Davies W.V. (ed.) 1991 Egypt andAfrica: Nubiafrom prehistory to Islam London ж) Ц ентрална А зија
Kohl P.L. (ed.) 1981 The Bronze Age Civilizations o f Central Asia: recent Soviet discoveries New York Masson V.M., Sarianidi V.1.1972 CentralAsia: Turkmenia before theAchaemenids London з) Иран
Frye R.N.1964 The Heritage oflran London Hout J.-L. 1970 Persia: From the Origins to the Achaemenids (trans.) London Matheson S. 1972 Persia: an archacological guide London Tucci G. (ed.) 1978 La Citta Bruciata nel deserto salato, Venice и) Индија
Allchin B., Allchin R, 1982 TheRise o f Civilization in India andPakistan Cambridge Fairservis W.A. 1975 The Roots o f Ancient India: the archaeology o f early Indian civilization (2nd edn) Chicago Ramagar S. 1991 Enquiries into the Political Organization ofHarappan Society Punc
Thapar R. 1966 A History o f India Harmondsworth j) Рани конт акт и u т рговина између западне А зи је и И ст ока
Curtis Ј. (ed.) 1993 Early Mesopotamia and Iran; contact and conflict c. 3500-1600: (proceedings of a seminar in тетогу of V.G. Lukonin) London Herrmann G. 1968 'Lapis-lazuli: the early phases of its trade Iraq 30: 21-57 Kohl P. 1975 ’Carved chloride vessels: a trade in finished commodities in the midthird millennium Expedition 18/1: 18-3,1 Lamberg-Karlovsky C.C. 1972 Trade mechanisms in Indus-Mesopotamian inter-relations JAOS 92:222-9 Ж Системи писања
Andre B., Ziegler C. 1982 Naissance de l ’ecriture: cuneiformes et hierogliphes Paris Diringer D. 1948 The Alphabet: a key to the history o f mankind London
Cuiapu исшок
737
Driver G.R. Ј976 Semitic Writingfrom Pictograph to Alphabet (3rd rev. edn) London Gelb I.J. 1963 A Study ofWriting (rev. edn) Chicago Hooker J.T. (ed.) 1991 Reading the Past: ancient writings from cuneiform to the alphabet London Naveh J. 1982 The Early History o f the Alphabet Jerusalem PowellM.A. (ed.) 1981 Aspects o f Cuneiform Writing(= Visible Language 15/4) WorldArchaeology 17/3 (1986): Early Writing Systems 3 Књиж евност u преведени т екст ови
Breasted J.H 1906 Ancient Records ofEgypt (5 vols) Chicago Dalley S. 1989 Myths from Mesopotamia: creation, the flood, Gilgamesh and others Oxford ErmanA. 1927 TheLiteratureoftheAncientEgyptians(tr&ns.)rep. as: TheAncient Egyptians: a sourcebook o f their writings New York 1966 Foster B.R. 1993 Before theMuses: an anthology ofAkkadian literature (2 vols) Bethasda MD Kaiser O. et al. (Hsg.) Texte aus der Umwelt des Alten Testaments Gutersloh 1982- (и даље излази) Kovacs M.G. 1989 The Epic o f Gilgamesh Stanford, Cal. Litchtheim M. 1973-80 AncientEgyptian Literature: a bookof readings (3 vols), Berkeley, Cal. Oppenheim A.L. 1967 Letters from Mesopotamia Chicago Pritcbard J.B. (cd.) 1969 AncientNear Eastern Texts Relating to the Old Testament Princeton, NJ Simpson W.K. (ed.) 1972 The literature o f AncientEgypt: an anthology ofstories, instructions andpoetry New Haven, Conn. Veenhof K. (cd.) 1983 Schrijvend Verleden Leiden И Ст удије o књижевним т екст овима
Brunner H. 1966 Grundziige einer Geschichte der altagyptischen Literatur Darmstadt
Farher W. 1989 Schlaf Kinderen, Schlaf! Mesopotamische Baby-Beschworungen und-Rituale (Mesopotamian Civilization 2) Winona Lake, IN HeckerK, SommerfeldW. (Hsg.) 1986 Keilschriftliche Literaturen (Berliner Beitrage zum Vorderen Orient 6) Berlin
738
Амели Курш
Mindlin М., Geller М.Ј., Wansbrough Ј.Е. (eds) 1987 Figurative language in the Ancient Near East London Reiner E. 1985 Your thwarts in pieces, уоиг mooring rope cut: poetry from Babylonia andAssyria , Ann Harbor, Mich. Rollig W. (Hsg.) 1978 Altorienialische Literaturen (Neues Handbuch der literatunvissenschaft 1) Wiesbaden Vogelzang M.E, Vanstiphout H.L.J. (eds) 1992 Mesopotamian Epic Literature: oral or aural? Queenston, Ontario J ИсториоГрафија
Allberktson B. 1967 History and the Gods: an essay on the idea ofhistorical events as divine manifestations in the ancient Near East Lund Cancik H. 1976 Grundziige der hetbitischen und alttestamentlichen Geschichtsschreibung Wiesbaden Dentan R.C. (cd.) 1954 The Idea o f History in the Ancient Near East (repr.
1983) New Heven, Conn. Glassner J. J, 1V93 Chronigues Mesopotamiennes (La roue a livres) Paris Crayson A.K. 1975 Assyrian andBabylonian Chronicles (TCS 5) Locust Valley, NY Orientalia 49/2 (1980): Historiographv in the Ancient Near East Redford D.B. 1986 Pharaonic King-lists, Annals andDay-books: a contribution to the study o f the Egyptian sense ofhistory (SSEAPublication IV) Mississauga, OntarioTadmorH., WeinfeldM. (eds) 1983 History, Historiography andInterpretation: studies in biblical andcuneiform literatures Jerusalem van SetersJ. 1983 In Search ofHistoryyNew Haven, Conn. K Религија u м от ологија
Black J., Green A. 1992 Gods, Demons andSymbols o f Ancient Mesopotamia: an illustrated dictionary London Bottero J.; Kramer S.N. 1989 Lorsque les dieuxfaisaient Vhomme: mythologemesopotamienne Paris Clark R.T. Rundle 1959 Myth and Symbol in Ancient.Egypt (repr. 1978) London Frankfort H. 1948 Kingship and the Gods: a study o f ancientNear Eastern religion as the integration o f society and nature (repr. 1978) Chicago Frymer-Kensky T. 1992 In the Wake o f the Goddesses: women, culture and the biblical transformation o f pagan myth New York Hornung U. 1983 Conceptions o f God in Ancient Egypt (tran.) London
Ciuapu u c i u o K
739
Jacobsen T. 1976 The Treasures o f Darkness: a history o f Mesopotamian religion New Haven, Conn. Leick G. 1991 A Dictionary o f Ancient Near Eastern Mythology, London Lurker M. 1980 The Gods andSymbols ofAncient Egypt London McCall H. 1990 Mesopotamia Myths London Thomas A.P. 1986 Egyptian Gods and Myths (Shire Egyptology) Ayleshury JI Уметност
Amiet Р. 1980 Art o f theAncient Near East New York CollonD. 1987 FirstImpressions: cylinderseals in the ancientNearEast London FrankfortlL 1954 The Art andArchitecture of theAncient Orient (rev. edn 1975) Harmondsworth Gunter A. (ed.) 1990 Investigating Artistic Environments in the Ancient Near East Washington DC Leick G. 1988 A Dictionary o f Ancient Near Eastern Architecture London Moortgat A. 1984 Die Kunst des alten Mesopotamien (rev. cdn, 2 vols) Cologne MuscarellaO.1988BronzeandIron: ancientNearEastern artifactsin theMe tropolitan Museum ofArt New York OrthmannW. 1975 DerAlte Orient (Propylien Kunstgeschichite H; repr. 1988) Berlin Kobins G. 1986 Egyptian PaintingandRelief (Shire Egyptology) Ayleshury Seton-Williams V. 1981 Babylonia: treasures from Mesopotamia Luxemburg Stevenson Smith W. 1958 The Art andArchitecture o f Ancient Egypt (rev. edn 1965) Harmondsworth Strommenger H., Mirmer M. 1965 The Art o f Ancient Mesopotamia (trans.) London Љ Географ ија u економија
Beaumont P, Blake G.H., Wagstaff J. M. 1976 The Middle East: a geographical study Chichester Bulletin on Sumerian Agriculture Cambridge (1986-) Bulliet M. 1990 The Camel and the Wheel (rev. edn) New York Oates J. (ed.) 1993 Ancient Trade: New Perspectives (= World Archaeology 24/3) Silver M. 1985 Economic Structures o f the Ancient Near East London M Н еке расправе o хронилогији
Astrom P. (ed.) 1987-9 High, Middle or Low? Acts of an Intemational Colloquium
740
Амели Курш
Оп Absolute Chronology Held at the University o f Gothenburg, 20th-22nd August Bietak M. (ed.) 1992 High, Middle orLow? Acts o f the SecondInternational, Colloquium on Absolute Chronology: the BronzeAge in the Eastern Mediterranean Vienna Ehrich R.W. (ed.) 1992 Chronologies in Old World Archaeology (3rd rev. edn,
2 vols) Gates M.-H.C. 1981 Alalakh Levels VI and V: a chronological reassessment (Syro-Mesopotamian Studies 4/2) Malibu, Cal. Huber P.J. 1982 Astronomical dating o f Babylon I and Ur III Occasional Papers on Near East 1/4 Maliby, Cal: J07-J99 H Н еолит ско окруж ење
Dixon J.E, Cann J.R., Renfrew C. 1972 Obsidian and the origins of trade Old World Archeology: foundations o f civilization (Readings from the Scientific American) San Francisco: 80-88 Кепуоп K. 1972 Ancient Jericho Old World Archaeology: foundations ofcivilization (Readings from the Scientific American) San Francisco: 89-94 MellaartJ. 1967 Qatal НпупкNeolithic town i7z^jzato//a(NewAspectsofAntiquity) London ------ .1975 The Neolithic o f the Near East London McNairn B. 1980 TheMethod and TheoryofV. Gordon Childe: economic, social and Cultural interpretations o f prehistory Edinburgh Oaets D. and J. 1976 The Rise o f Civilization Oxford Unger-Hamikon R.J.S. 1985 Methodin Micro-wareAnalysis: sicklesandother tools fromArjoune Syria (London, diss.) Њ Специјализоване енимклопедије Encyclopedia o f Archaeological Excavations in the Holy Land (eds. M. Avi-
Yonah and E. Stern; 4 vols) Oxford 1975-8 Lexikon der Agyptologie (Hsg W. Helck et al; 6 vols) Wiesbaden 1975-86) The New Encyclopedia o f Archaeological Excavation in the Holy Land (ed. E. Stern) New York 1993 Reallexikon der Assyriologie (Hrg. D. O. Edzard et al. Berlin 1928- (у току) За комплетну листу стандардних скраћеница и конвенција видети Borger R. 1969-75 Handbuch der Keilschriftliteratur Berlin Chicago Assyrian Dictionary Chicago 1964- (у току) Hornung K. 1967 Einfuhrung in die Agyptologie Darmstadt Lexikon der Agyptologie Wiesbaden 1975-1986
Сшари исшок
741
Поглавље 1 Опш т а дела
Liverani 1988 [OC] chs. 4—9; САН I, chs 12, 13, 16, 17, IV, 22; Bottero et al. 1967 [OB], chs 1-4; Oates and Oates 1976 [OP]; Oates 1986 [OGh], chs 1-2; Klengel e ta l 1989 |0C|: 36-143 и (детаљније) Crawford 1991; Hauptman and Waeizoldt 1988; Kramer 1956: Liverani 1993; Matthiae 1989; Nissen 1988; Postgate J 992; Schmandt-Besserat 1976 П риручници
Adams R.McC 1966 The Evolution ofUrban Society: early Mesopotamia and Prehispanic Mexico Chicago ----- 1981 Heartland o f Cities: surveys o f ancient settlement and land mainsheet at the floodplain o f the Euphrates Chicago Alberti A., Pomponio I: 1986 Pre-Sargonic andSargonic Textsfrom Ur edited in UET2 Supplement (StudiaPohl, Series Мауог 13) Rome Al-Fouadi A.H. 1976 Bassetki statue with an OldAkkadian Royal inscription of Naram-Sin of Agade Sumer 32:63-75 Algaze G. 1993 The Uruk World System: the dynamics o f expansion o f early Mesopotamia civilization Chicago Alster B. 1974 The Instructions o f Sburuppak to his son Ziusudra (Mesopotamia 2) Copenhagen Amiet P. 1976 Art d'Agade au Musee du Louvre Paris ----- 1980 The mythological repertoire in cylinder seals of the Agade period in Porada E. (ed) Ancient Art in Seals Princeton: 35-53 Asher-Greve J. 1985 Frauen in altsummerischer Zeit Malibu, Cal BeckerA. 1985NeusumerischeRenaissance? Wissensclufisgeschitliche Untersuchungen zur Philologie undArchaologie BaM 16:30-316 Berlin A. 1983 Ethnopoetry and epics of the Enmerkar cycle in Kramer Studies |0E|: 17-24 Biggs R.D. 1974 Inscriptions from Tell Abu Saiahikb (OIP 99) Chicago Buccellati G.G. 1966 The Amorites o f the J7r///PeriodNaples Carter and Stolper 1984 [chapter 7] Charvat p. 1978 Growth of Lugalzagesis Empire in Hruška B Komoroczy G. (eds) Festschriftfur L Matouš Budapest: 43-J9 Civil M. 1987 Ur III bureaucracy: qualitative aspects in Gibson and Biggs [01:]: 35-14 Cohen S. 1973 Enmerkar and the Lord ofAratta (Univ. of Penn. diss.)
742
Амели Курш
Cooper J.S. 1973 Sumerian and Akkadian in Sumer and Akkad Ок 42:239-246 -----1980 'Apodotic Death and the historicity of nhistoricalMomens' in Alster [0E]: 99-105 ----- 1983a The Curse o f Agade Baltimore ----- 1983b Reconstructing History from Ancient Inscriptions: the LagashUmma border conflict (Sources from the Ancient Near East 2/1) Malibu, Cal. ----- 1986 Sumerian and Akkadian Royal Inscriptions vol. 1: Pre-Sargonic Inscriptions (AOS Translation Series I) Winona Lake, IN Cooper J. Heimpel W. 1983 The Sumerian Sargon Legend JAOS 103: 67-82 Crawford H.E.W. 1977 The Architecture o f Iraq in the Third Millennium BC Copenhagen ----- 1991 Sumer and the Sumerums Cambridge Deimel A. 1931 Sumerische Tempelwirtschaftzur Zeit Urukaginas undseiner Vorganger Rome Diakonoff I.M. 1959 Structure o f Society and State in Early Dynastic Sumer (tranns; Monographs on the Ancient Near East 1/3, (1974) Malibu, Cal. ----- 1971 ’On the structure of Old Babylonian society’ in Klengel 11. (Nsg.) Beitrage zur sozialen Struktur des alten Vorderasien Berlin: 15-31 ----- 1974 Slaves, helots and serfs in early antiquity AAASH 22: 45-78 Edzard D.O. 1968 Sumerische Rechtsurkunden des III Jahrtauscnds aus der Zeit vor der IIIDynastic von Ur Munich ----- 1968-9 Die lnschriften der altakkadischen Rollsiegel AfO 22: 12-20 ------ 1974 Zum sumerischen Eid Sumerological Studies in Honor ofThorkild Jacobsat (AS 20) Chicago: 63-98 Falkenstein A. 1936 Archaische Texte aus Uruk 1: Archaische Texte aus Uruk (ADFU 2) Berlin ----- 1954 La cite-temple summerienne Cathiere d’histore mondiale I: 748-814 (trans. The Sumerian Temple City\ Monographs on the Ancient Near East I/I, Malibu, Cal.) ----- 1956-7 Die neusumerischen Gerichtsurkunden (Abhandlungen derBayerischen Akademie der Wissenschaften 39,40,44) Munich ----- 1966 Die Inschrifien Gudeas von Lagash (AnOr 30) Rome Farber W. 1983 Die Vergottlichung Naram-Sins Or. 62: 67-72 Finkelstein J.J. 1963 ’Mesopotamian Historiography*/54РЖ 107: 461-472 ----- 1969 The laws of UrNammuJCS^: 66-82 Forest D. 1983 Les pratiques funeraires en Mesopotamia du cinquieme millenaire au debut du troisieme millenaire Paris Fostcr B. 1980 ’Notes on Sargonic royal progress’JANES 12: 29-42 ----- 1981 A new look at the Sumerian temple state JESHO 24: 225-234
Сшари исшок
743
----- 1982a Administration and Use oflnstitutional Land in Sargonic Sumer (Mesopotamia 9) Cophenhagen ----- 1985 The sargonic victory stele from Telloh Iraq 47: 15-30 ----- 1986 'Archives and empire in Sargonic Mesopotamia in Veenhof [OE]: 46-52 Foxvog D. 1980 Funerary fumishings in an early Sumerian text from Adab in Alstcr [0E]: 67-75 Galter H.1986 Probleme historisch-lehrhafter Dichtung in Mesopotamien in Hecker and Sommerfeld [0J]: 71T80 Gelbl.J. 1961 OldAkkadian Writing and Grammar (MAD 2) Chicago ----- 1965 The ancient Mcsopotamian ration system JNES 24:230-243 ----- 1969 On the alleged temple and state economics in ancient Mesopotamia Studi in Onore di Edoardo Voltara vol. 6, Rome: 137-154 ----- 1977 Thoughts aboutlbla (Syro-Mesopotamian Studies I/I) Malibu, Cal. ----- 1979a ’Definition and discussion of slavery and serfdom’ UFW \ 283-297 -----1979b Household and family in early Mesopotamia in Lipinski [0E] 1:1-97 Gelb I.J., Kienast B. 1990 Die altakteadischen Konigsittscbriften des dritten Jahrtausends v.Chr. (l:AOS 7) Freiburg-im-Breisgau Glassner J.-J. 1985 Aspects du don de l ’echange etformes d ’appropriationdu soldans la Mesopotamie du Illemilleniare avantlafondation de l'empire d ’Ur JA 173: 11-59 ----- 1986 La chute d'Akkade: l'evenemen t et sa memoire (Beitrage nur Vorderen
Orient 5) Berlin ----- 1988 Le recit autobiographique de Sargon RA: 1-11 Goodnick-Westenholz. J. 1983 Heroes of Akkad/^OS’ 103: 327-336 GreenM.W. 1980 Animal husbandry at Uruk in the archaic period JNES 39:1-35 GreenM.W., NissenH.J. 1987 Archaiche Texte aus Uruk2: Zeichenliste der archaischen Texte aus Uruk (ADFU 11) Berlin Guiterbock H.G. 1934/1938 ’Die historische Tradition und ihre literarische Geschtatltung bei Babyloniem und Hethitern’ZA 42: 1-91; 44:45-119 HalloW.W. 1960 ASumerian amphictyony JG 514: 88-114 ----- 1963 Royal hymns and Mesopotamia unity J C S 17: 112-118 ----- 1966 The coronation of Ur-Nammu JCS 20: 133-141 ----- 1971 ’Gutium’RLA3: 708-720 ----- 1974 Toward a history of Sumerian literature Sumerological Studies in Honor ofThorkild Jacobsen (AS 20) Chicago: 181-203 ----- 1976 Women of Sumer in Schmant-Besserat 1976: 23-10 ----- 1983 Sumerian historiography in Tadmor and Weinfeld [OK]: 9-20
744
Амели Курш
Hallo W.W., van Dijk J.J. 1968 The Exaltation o f Inanna (YNER 3) New Haven, Conn. Hansen D.R 1963 New votive plaques from Nippur JNES 22: H5-166 ----- 1992 Royal building activity at Sumerian Lagash in the Early Dynastic period BibArch 55: 206-211 Hauptman H., Waezoldt H. (Hsg.) 1988. Wirtschaft und Gesellschaft von Ebla Heidelberg Helback H. 1972 Samarran irrigation agriculture at Choga Mami in Iraq Iraq 34: 35-48 Hirsch 11.1963 Die Inschriften der Konige von Agade AfO 20: 1-82 Huot J.-L 1991 Oueili: travaux de 1985 Paris -----, 1992 The first farmers at ’Oueili BibArch 55: 188-195 Jacobsen T. 1939a The assumed conflict between Semites and Sumerians JAOS 59: 485-495 (repr. in Jacobsen 1970 [0E]: 187-192); ----- 1939b The Sumerian K ingList (AS II) Chicago ----- 1943 Primitivedemocracy inancientMesopotamia./iVKS,2: 159-172(repr. in Jacobsen 197010E]: 157-172) ----- 1953 The reign of lbbi-Suen JC S l: 36-47 (repr. in Jacobsen 1970 [OE]: 173-186) ----- 1957 Early political development in Mesopotamia ZA 52: 91-140 (repr. in Jacobsen 1970 [0E]: 132-156) ------ 1982 Salinity and Irrigation Agriculture in Antiquity (Bibliotheca Mesopotamia 14) Malibu, Cal Johansen F. 1978 Statues o f Gudea, Ancient andM odern (Mesopotamia 6) Copenhagen Jones T.B. (ed.) 1969 The Sumerian Problem New York ----- 1974 Sumerian administrative documents: an essay Sumerological Studies in Honor ofThorkild Jacobsen (AS 20) Chicago: 41-61 Kang S. 1972 Sumerian Economic Textsfrom the Drehem Archive Urbana , III. ----- 1973 Sumerian Economic Texts from the UmmaArchive Urbana, III Karki I. 1986 Die Konigsinschriften der dritten Dynastie von Ur Helsinki Katz D. 1987 Gilgamesh and Akka: was Uruk ruled by two assemblies? RA 81: 105-114 Keiser C.E. J 971 Neo-Sumerian Account Textsfrom Drehan New Haven, Conn. King W. 1907 Chronicles ConcerningEarly Babylonian Kings London Klein J. 1981a The RoyalHymns ofShulgi, K in g o fU r (= TAPhA71/VII) -----1981b Three Shulgi Hymns: Sumerian royal hymns glorifying King Shulgi o f Ur Ramat Can
Сшари исшок
745
Kramer S.N. 1940 Lamentation over the Destruction ofU r Chicago ----- 1956 From the Tablets o f Sumer (= History Begins at Sumer) (new edn) Philadelphia, Penn. ----- 1967 The death of Ur-Nammu JCS 21: 104-122 ----- 1983a Le Mariage Sacre (trans. with additions) Paris ----- 1983b The Ur-Nammu Law Code: who was its author? Or. 52:453-456 KutscherK. 1989 The Brockman Tablets: royal inscriptions Haifa Lambert M. 1953 Textes commerciaux de Lagash (epoque presargonique) RA 47:57-69 Lees G. M., Falcon N.L. 1952 The geographical history of the Mesopotamian plain Geographical Journal 118:24-39 Lewis B. 1980 The Sargon Legend: a study o f theAkkadian text and the tale o f the hero who was exposed at birth Cambridge, Mass. Limet H. 1960 Le travail du metal au рау de Sumer Paris Livetani M. (ed.) 1993 Akkad, the First WorldEmpire: structure, ideology, traditions (History of the Ancient Near East/Studies 5) Padua Maisels C. 1990 The Emergence o f Civilization: from hunting and gathering to agriculture, cities and the state in the NearEast London Mallowan M.E.L. 1946 ’Excavations in theBahkh Valley’/ra <7 8:111-159 Mallul M. 1985 The bukannum-clause-relinquishment of rights by previous right holder ZA 75: 66-77 ----- 1987 To drive in the nail OA 26:17-35 Martin H.P. 1988 Fara: a reconstruction o f the ancient Mesopotamian city o f Shurruppak Birmingham Matthiae P. 1989 Ebla: un impero ritrovato dai primi scavi alle ultime scoper te (rev.edn) Turin Michalowski P. 1975 The bride of Simanum JAOS 95: 716-719 ----- 1980 Konigsbriefe RLA 6: 57-59 ----- 1980b New sources concerning the reign of Naram-Sin JCS 32:233-246 ----- 1983 History as charter: more observations on the Sumerian King List JAOS 103:237-248 -----1985 Third millennium contacts: observations on the relationships between Mari and Ebla JAOS 105:293-302 ----- 1987 Charisma and control: on continuity and change in early Mesopotamian Bureaucratic systems in Gibson and Biggs (OE): 45-57 ----- 1989 The Lamentation over the Destruction ofSumerand Ur (Mesopotamian Civilization I) Winona Lake, IN. Моогеу P.R.S. 1977 What do we know about the people buried in the Royal Cemetery? Expedition 20/U 24-40
746
Амели Курш
....... 1984 Where did they bury the kings of the Third Dynasty of Ur? Iraq 46:1-18 Mushly 1983 [chapter 2] Nissen HJ. 1988 The Early History o f the Ancient Near East 9000-2000 BC (trans. rev. edn) Chicago Oates J. 1960 Ur and Eridu, the prehistory in Mallowan M.E.L., Wiseman DJ. (eds) Ur in Retrospect (= Iraq 12) London: 32-50 Pollock S. 1991 Of priestesses, princes and poor relations: the dead in the royal cemeteryofUr Cambridge Archaeological Journal 1/2: 171-189 Pomponio F. 1983. Archives andthe prosopography of Farz ActSum 5:127-145 ----- 1984 Urukagina 4 V II11 and an administrative term from the Ebla texts JCS 36:96-100 Postgate J.N. 1992 Early Mesopotamia London PowellM.A. 1977 Sumerianmerchantsandtheproblemofprofit/ra^39:21-29 ----- 1978 A contribution to the history of топеу in Mesopotamia prior to the invention of coinage in Hruska B. Komoroczy G. (eds) FestschriftfurL. Matous Budapest, 11:211-243 ----- 1985 Salt, seed and yields in Sumerian agriculture: a critique of the theory of progressive salinisation ZA 75: 7-38 Redman C. 1978 The Rise o f Civilization: from early farmers to urban society in the ancient Near East San Francisco
RomerW.H.Ph. 1980 Das sumerische Kurzepos ’BilgameshundAkka’ NeukinhenVluyn Sanlaville P. 1989 Considerations sur Tevolution de la basse Mesopotamie au cours des derniers millenaires Paleorient 15/2: 5-27 Schmandt-Besserat D. (ed.) 1976 The Legacy o f Sumer (Bibliotheca Mesopotamica 4) Malibu, Cal ----- 1977 An archaic recording system and the origins of writing Syro-Mesopotamian Studies 1/2:1-32 ----- 1983 Tokens and Counting BibArch 1/2:1-32 ----- 1992 Before Writing I: from counting to cuneiform Austin , Texas Sigrist M. 1993 Drehem Bethesda, MO Sjoberg A. 1974 The Old Babylonian Eduba in Sumerological Studies in Honor ofThorkild Jacobsen (AS 20) Chicago: 159-179 Sjoberg A. Bergman I. 1969 The Collection ofSumerian Temple Hymns and Gragg G. The Keš Temple Нутп (both inTCS 3) Locust Valley, NY Sollberger E. 1954-6 Sur la chronologie des rois d’Ur et quelques problemes connexes4/0 17: 10^48 Sollberger H., Grayson A.KV 1976 L’inurrection generate contre Naram-Suen RA 70: 103-128
Сшари исшок
747
Sollberger Е., Kupper J.R. 1971 Inscriptions royales sumeriennes et akkadieien (LAPO 3) Paris Steible H. 1991 Die Neusumerischen Bau- und Weihinschriftat (Teil 2, FAOS 9/2) Stuttgart Steible H, Behrens M. 1982 Die altsumerischen Bau- und Weihinschriftat (2 Teil; FAOS 5) Wiesbaden Steinkeller Р. 1987a The administrative and economic organisation of the Ur III state: the core and the periphery in Gibson and Biggs [OE[: 19—42 ----- 1987b The foresters of Umma: toward a definition of Ur III labor in Powell [OE]: 73-115 ----- 1988 0nthe identity of the toponymLU.SU(A) JAOS 108: lg7-202 ----- 1989 Sale Documents ofthe Ur IIIPeriod (JAOS 17) Stuttgart Strommenger U. 1960 ’Das Menschenbild in der altmesopotamischen Rundplastik von Mesilim bis Hammurapi BaM 1: 1-103 ----- 1980 Habuba Kabira: eine Stadt vor 5000 Jahren Mainz Tunca 0 . 1986 Le probleme des archives dans l’architecture religieuse protodynastique in Veenhof [0E]: 37—45 Uchitel A. 1984 Daily work at Sagdana millhouse ActSum 6: 75-98 van de Microp M. 1989 Women in the есопоту of Sumer in Lesko [0E]: 53-66 WaetzoldH. 1972 Untersuchungen zur neusumerischen Textilienindustrie Rome ----- 1987 Compensation of craft workers and officials in the Ur III period in Powell [0E]: 117-142 Weiss H. Young T.C. 1975 The merchants of Susa: plateau-lowland relations in the late fourth millennium BC Iran 13: 1-18 Westcnholz A. 1979 The Old Akkadian empire in contemporary opinion in Larsen [0E]: 107-123 Winter IJ. 1985 After the battle is over: the stele of the vultures and the beginning of pictorial narrative in the art of the ancient Near East in Kessler M.L., Simpson M.S. (eds) PictorialNarrative in Antiquity and theMiddle Ages (Studies in the History of Art 16) Washington: 11-32 ----- 1986 The king and the cup: iconography of the royal presentation scene on Ur III seals in Insight through Images: studies in honor o f Edith Porada (Bibliotheca Mesopotamica 21) Malibu, Cal.: 253-268 ----- 1987a Legitimation and authority through image and legend: seals belonging to officials in the administrative bureaucracy of the Ur III state in Gibson and Biggs [0E]:69—116 ----- 1987b ’Women in public: the disc of Enheduanna, the beginning of the office of £7V-priestess and the weight of visual evidence’in Durand [OE]: 189-201 Woolley C.L. 1934 Ur Excavations 2: The Royal Cemetery (2 vols) London
748
Амели Курш
----- 1954 Excavations at Ur (2nd edn) London ----- 1982 U ro f the Chaldees: the final account (ed. P.R.S. Моогеу) London Yildiz. F. 1981 ’Atablet of Codex Ur-Nammu from Sippar’ Or. 50: 87-97 Zettler K. 1984 The genealogy of the Mouse of Ur-mc-mc: a second look (app. by M.T.Roth) AfO 31.1—14
Поглавље 2 Општа дела CAH l , ch. 22; II, chs 1,2, 5,7; Bottero et al. 1967a [OB], ch. 5; Liverani 1988
[0C], chs 10-14; Oates 1986 [0Gb], chs 2-3; Klengel etal. 1989 [0C]: 163-218; Klengel 1992 (OGc),ch.2. и (детаљније доле) Charpin 1992; Dalley 1984; Edzard 1957; Larsen 1976; Malamat 1992; Postgate 1992. [Текстови Марија су објављени (растумачени, преведени и са опсежним коментаром) у серији ARM (= Archives Royales de Mari), који наставља да излази. Главни резултати садашњих истраживања Марија су објављени у часопису MARI (= Mari: Annales de Recherches Interdisciplinaires). За више детаља, видети J.-G. Hintz 1990 Bibliographie de Mari: archeologic et textes (19JJ-1988) Wiesbaden; Klengel 1992 [OGe]: 46-47.] П риручници
Abdallah F. 1985 Les relations internationales entre Ie гоуаите d ’Alep/Yamhad et les villa de Syrie du Nord, 1800 a 1594 v.J.-C. Paris Alp S. 1968 Zylinder-und Stempelsiegelatts Karahiiytik-Konya Ankara AnbarM. 1991 Les Tribus Ammorites de Mari (OBO 108) Freiburg, Gottingen AndraeW. 1938 Das wiedererstandene Assur Leipzig (rev. enlarged edn by 13. Hrouda, Munich 1977) Aynard J.M., Spyeket A. 1989 Mari B. Archaologisch RLA 7: 390—418 Baqir T. 1959 Tell Harmal Baghdad BattoB.F. 1974 Studieson Women a tM a ri Baltimore, MD Belli O. 1991 The problem of the deposits in Anatolia and its needs for the according to the written sources in ^ilingiroglu A., French D.H. (eds) Anatolian Iron Ages (Proceedings of the Second Anatolian Iron Age Colloquium held Izmir, 4-8 Мау 1987: British School of Archaeology at Ankara Monographs 13) Oxford: 1-9 Bittel 1970 [chapter5] BotteroJ. 1981 ’L’ordalie en Mesopotamie ancienne ASNP Ill/H: 1005-1067
Сшари u c i u o k
749
Charpin D. 1986 Le clerige d ’Ur au temps d ’Hammurabi XlXe-XVIIIe sie cle av. J.C. Geneva ....... 1987 ’Le role economique du palais en Babylonie sous Hammurabi et ses successours’ in Levy H. (ed) Le systeme palatial en Orient, en Grece et a Rome Strasbourg: 111-126 ----- 1992 ’Mari entre l’est et l’ouest: politique, culture, religion Akkadica 78: 1-10
Charpin D., Durand J.-M. 1984 La prise du pouvoir par Zimri-Lim MARI 4\ 293-343 Charpin D., Joannes F., Lackenbacher S, Lafont B. 1988 Archives epistolaires de Mari 1/2 (ARM XXVI) Paris Dalley S. 1984 Atari andKaratta: two Old Babylonian cities London Dalley S., Hawkins J.D., Walker C. 1976 The OldBabylonian Tabletsfrom Tell al-Rimah London Diakonoff 1971 [chapter I] Dossin G. 1938 ’Les archives epistolares du palais de Mari’, Syria 19: 105-126 -----1970 La route de Pietain en Mesopotamie au temps de Zimrilim RA 64:97-106 Durand J.-M. 1987 L’organisation de 1’cspace dans le palais de Mari: le temoignage des textes in Levy E. (ed) Le systeme palatial en Orient, en Grece et a Rome Strasbourg: 39-110 ....... 1988 Archives epistolaires de Mari 1/1 (ARM XXVI) Paris Edzard D.O. 1957 Die Zweite Zwisehenzeit Babylonian Wiesbaden Eidem J. 1985 News from the eastern front: the evidence from Tell Shemshara Iraq 47:83-107 ----- 1992 The Shemshara Archives 2: The Administrative Texts Copenhagen Finkelstein J1961. Ammisaduqa Edict and the Babylonian ,,Law Codes JCS 15:91-104 ----- 1965 Some new misharum material and its implications Landsberger Studies [0E]: 223-246 ....... 1966 The geneaology of the Hammurapi dynasty JCS 20: 95-118 Frayne D.R. 1990 OldBabylonian Period (2003-1595 DC) (RIM, Marly Periods 4)Toronto Garelli Р. 1963 Les Assyriens en Cappadoce Paris Gates M. -H. 1984 The Palace of Zimrilim at Mari BibArch 47: 70-87 Gelb I.J. 1935 Inscriptionsfrom Alishur and Vicinity Chicago ----- 1977 [chapter I] Grayson A.K. -1971 The early development of the Assyrian monarchy UF 3: 311-319 ----- 1972 Assyrian Royal Inscriptions vol. I Wiesbaden ----- 1976 [chapter 7)
750
Амели Курш
-----1987 Assyrian Rulers ofthe Third and Second Millen n ia BC (RIM, Assyrian Periods 1) Toronto Greengus A. 1966 Old Babylonian marriage ceremonies and rites JCS 20: 55-72 ----- 1988 Review ofKraus 19847/405/05: 153-157; Hallo W.W. 1964 The road to Emar JCS 18:57-88 Harris R. 1975 Ancient Sippar Leiden -----1989 ’lndependent women in ancient Mesopotamia?’in Lesko 1989 [OM]: 145-156 Hecker K. 1980 Der Wag nach Kaniš ZA 70: 185-197 Hrouda B. 1977-87 Isin-Išan Bahriyal /-/// (Ergebnise der Ausgrabungen 1973-1978; 1983-4) (Bayerische Akademie der Wisscnschaftcn, phil.-hist. Kl. Abb. (NF) left 79; 87; 91) Munich Jeyes U. 1980 The act of extispicy in ancient Mesopotamia: an outlineAv.vvr/ological Miscellanies I: 13-32 ----- 1983 The naditu women of Sippar in Cameron and Kuhrt (OE): 260-272 ----- 1989 OldBabylonian Extispicy: omen texts in the British Museum Istanbul Karki 1.1984 Die sumerischen und akkadischen Konigsinschriften der altbabylonischen Zeit, II. Babylon Studia Orientalia 55: 37-94 al-Khalesi Y.M. 1978 The Court o f the Palms: a functional interpretation o f the M aripalace (Bibliotheca Mesopotamia 8) Malibu, Cal. Klengel H. 1965-70 Geschichte Syriens im 2. Jahrtausend v.u.2. (3 vols) Berlin Kramer 1940 [chapter 1] ----- 1969 Lamentation over the destruction of Nippur: a preliminary report EI 9:89-93 KrausF.R. 1951 NippurundIsin nachaltbabylonischenRechtsurkunden (=JCS3) ----- 1958 Ein Edikt des Konigs Ammisaduqa von Babylon Leiden ----- 1979 „Der Palaso Produzent und Unternehmer im Kdnigreiche Babylon nach Hammurabi (ca. 1750-1600 v. Chr.) in Lipinski [0E]: 423— 434 ----- 1984 Konigliche Verfiigungen in altbabylonischer ZeitLeiden Kupper J.R. (ed.) 1967 La Civilisation deM ariLiege ....... 1989 Mari A. Philologisch RLA 7:382-390 Lacssoc J. 1959 The Shemshara Tablet: apreliminary report Copenhagen ----- 1965 IM 62100: a letter from Tell Shemshara Landsberger Studies [OE]: 189-196 Landsberger B. 1940 Vier Urkunden von Kiiltene TTAED 4: 7fF. -----1954 Assyrische Konigsliste und "dunkles Zeitalter" JCS 8: 31-45; 47-73; 106-133
Сшари исшок
751
----- 1965 Tin and lead: the adventures of two vocables JNES 24: 285-296 Landsberger B., Balkan K. 1950 Die lnschriften des altassyrischen Konigs Irishum gefimden in Kiiltepe 1948 Belleten 14: 219-268 Larsen M.T. 1967 OldAssyrian Caravan Procedures Istanbul ----- 1976 The OldAssyrian City-State andIts Colonies (Mesopotamia 4) Copenhagen ----- 1987 Commercial networks in the ancient Near East in Rowlands et al. [0E]: 47-56 Leemans W.P. 1950 The OldBabylonian Merchant: his business andsocialposition Leiden ----- 1960 Foreign Trade in the OldBabylonian Period Leiden ----- 1968 Old Babylonian letters and economic history JESHO 11: 171-226 Luke J.T. 1965 Pastoralism and Pastoralists in the Mari Period: re-examination o f the character andpoliticalsignificance o f the major West-Semiticgroups on the Middle Euphrates c. 828-1758 (Chicago, diss.)
Malamat A. 1983 ’Silver, gold and precious stones from Hazor in a new Man document’ BibArch 46: 169-174 ----- 1992 Mari and the Early Israelite Experience (Schweich Lectures 1984) Oxford Malul M. 1989 Susapinnu : the Mesopotamian paranymph and his role JESHO 32: 241-278 Margueron J.I. 1982 Recherches sur les Palais Mesopotamiens de VAge du Bronze Paris Matthews V.H. 1978 Pastoral Nomadism in the Mari Kingdom Philadelphia , Penn. Matthiae P. 1984 New discoveries at Ebla: the excavations of the western palace and the royal necropolis of the Amorite period BibArch 47: 18-32 Mellaart J. 1957 Anatolian chronology: the Early and Middle Bronze Age AnSt 7: 55-88 Michalowski 1983 [chapter 1] ----- 1 9 8 9 [chapter 1] Моогеу P.R.S. 1986 The emergence of the light, horse-4irawn chariot in the Near East c. 2000-1500 BC World Archaeology 18/2 (Weaponry and Warfare): 196-215 Morris 1992 [chapter 8] Muhly J.D. 1973 Copperand Tin New Haven, Conn. ----- 1983 Kupfer. Archaologisch RLA 6:348-364 -----1985 Sources of tin and the begining ofbronze metallurgy AJA 89:275-291 ----- 1993 ’Early Bronze Age tin and the Taurus'AJA 97: 239-253 Muhly J.D., Wertime T. 1973 Evidence for the sources and use of tin during the BronzeAgeoftheNearEast: areplyto J.E. Dayton WorldArchaeology5:111-122
752
Лмели Курш
Munn-Rankin М. 1956 Diplomacy in western Asia in the early second millenniumB CIraq 18:68-110 Oppenheim A.L. 1954 The sea-faring merchants of Ur JAOS 74: 6-17 Orlin L.L. 1970 Assyrian Coloniesin Cappadocia The Hague Ozgii^. N. 1968 Seals and Seal Impressions o f Level Ib from Karum Kanish Ankara ....... 1980 Seal impression from the palace at Acemhoyuk in Porada E. (ed.) Ancient Art in Seals Princeton , N.J.: 61-100 Ozgiig T. 1959 Kiiltepe-Kaniš I: new researches at the center o f the Assirian trade colonies Ankara ----- 1963 An Assyrian trading outpost, Scientific American (February; reprinted in Old World Archaeology: Readings from Scientific American, San Francisco: 243-249) ----- 1986KUttepe-KanišI: newresearchesatthe tradingcenterof the ancient Near East Ankara PetschowM. 1984’Die §§45 und46 des CodexHammurapi’Z4 74:181-212 Postgate 1992 [chapter 1] Powell M. 1977[chapter I] Rics G. 1989 Altbabylonische Beweisurteile ZSS 106: 56-80 Romer W. 1965 Sumerische Konigsehymnen der Isin-Zeit Leiden Rouault O. 1984 Terqa Final Reports no. 1 L ’archive de Puzurum (Biblioiheca Mesopotamica 16) Malibu, Cal. Sasson J.M. 1969 The Military Establishments atM ari Rome Sjoberg 1974 [chapter 1] Stech Т., Pigot V.C. 1986 The metals trade in southwest Asia in the third millennium BC’Iraq 48: 39-64 Steele F.R. 1948 The Code ofLipit-Ishtar Philadelphia, Penn, SteibleH, 1975 Rimsin, mein Konig: dreikultische Texteaus Urm itderSchlusdoxologie ri-im-Sin lugal-mu (FAOS I) Wiesbaden Stol M. 1976 Studies in Old Babylonian History Leiden Stone E. 1977 ’Economic crisis and social upheaval in Old Babylonian Nippur’ in YoungT.C, Levine L.D. (eds) Mountains and Lowlands: essays in the archaeology o f Greater Mesopotamia (Bibliotheca Mesopotamica 7) Malibu, Cal.: 267-2K9 -----1982 The social role of the naditu woman in Old Babylonian Nippur JES7/0 25:50-70 ----- 1987 Nippur Neighborhoods (SAOC 44) Chicago Stone E., Zimansky P. 1992 Mashkan-shapir and the anatomy of an Old Babylonian City BibArch 55: 212-218 van de Mierop M. 1987 Crafts in the Early
Сшари исшок
753
Isin Period: а study o f the Isin craft archive from the reign o f Isbi-Erra and Su-llisu Leuven van Dijk J. 1965 Une insurrection generale au pays de Larsa
avant ravenementdeNuradad JCS 19: 1-25 Vanstiphout H.L.J. 1983 Een sumerische Stadsklacht uit de oudbabylonische periode: Turmenuna, of de Nippurklachl in Veenhof [01J: 330-341 (trans. based on unpublished text edn) VeenhofK.R. 1972 Aspects o f Old Assyrian Trade andIts Terminology Leiden ----- 1 9 8 5 Limu of the later Old Assyrian period and Mari chronology MARI 4:191-218 ----- 1987 ’Dying tablets’ and ’hungry silver’: elements of figurative language in Akkadian commercial terminology’ in Mindlin M. et al. [OE]: 41-75 Walters S.D. 1970 JVaterforLarsa: an OldBabylonian archive dealingwith irrigation (YNER 4) New Haven, Conn. ----- 1970/1 ’The sorceress and her apprentice JCS 23: 27-38 Weadock RN. 1975 ’Theg/pan/atUr’/m?37: 101-128 Weiss H. 1985 ’Tell Leilan on the Habur Plain of Syria’ BibArch 48: 5-34 Westbrook R. 1989 ’Cuneiform law codes and the origins of legislation’ZA 79: 201-222
Woolley I. 1953 A Forgotten Kingdom London Yaron R. 1969 TheLaws ofEshnunna Jerusalem Yoffee N. 1977 The Economic Role o f the Crown in the OldBabylonian Period (Bibliotheca Mesopotamia 5) Malibu, Cal. Yuhoug W., Dalley S. 1990 The origins of the Mauna dynasty at Kišhi, and the Assyrian king list Iraq 16: 159-165 Zaccagnini C. 1983 ’On gift exchange in the Old Babylonian Period’ in CarrubaO. Liverani M., Zaccagnini C. (eds) Studi Orientalislici in Ricordo di Franco Pintore (Studia Mediterranea 4) Pavia: 189-253 Поглавље 3 Општа
Trigger in Trigger et al. 1983 [OD]: 1-70; Kemp in Trigger et al. [0DJ: 71-182; Kemp 1989 [oGa], parts I and II CAHI , chs 9a, 11,14,20; II, chs 2; 3; Gardiner 1961 [ODJ, chs 5-7, 14-15; Helek 1968 [0D], chs 1-11; Drioton and Vandier 1V84 |0D], chs IS; Bottero et al. 1967a [0B], chs 6-11; Grimal 1992 [0DJ, parts 1-2
и (детаљније доле)
754
Лмели Курш
Aldred 1965; Bourriau 1988; Hayes 1953; Malek 1986; Quirke 1991; Redford 1992, part 1; Rice 1990; Spencer 1993; Trigger 1976; Winlock 1947 Приручниии
Adams B. 1988 Predynastic Egypt (Shire Egyptology) Aylesbury Aldred C. 1950 Middle Kingdom Art in Egypt 2300-1590 BC London ....... 1965 Egypt to the end o f the OldKingdom London AmoldD. \91ADer TempeldesKonigsMentuhotepIIvon Deirel-Bahari (2 vols) Mainz (trans. New York, 1979) Baer K. 1960 Rankand Title in the OldKingdom Chicago Baines J. 1982 Tnterpreting Sinuhe/E^ 68: 31-44 ----- 1989 ’Communication and display: the integration of early Egyptian art and writingyAntiquity 63:471-482 Barta W. 1970 Das Selbstzeugnins eines agyptischen Kiinstlers (Stele Louvre CJ4) (Miinchiener Agyptologische Studien 22) Berlin .......1981 ’Chronologie der Ibis 5. Dynastie ZAS 108: 11-23 Baumganel E. 1955/1960 The Cultures of Predynastic Egypt Oxford ----- 1970 Petrie s Naqada Excavations: a supplement London BeickerathJ. von 1962 ’Thedateofthe endoftheOldKingdom 1:140-147 ----- 1966 ’Die Dynastie der Herakleopoliten (9/10 Dynastie)’ ZAS 93: 13-20 720 ----- 1984 Untersuchungen zur politischen Geschichte der ’Zweiten Zwischenzeit in Agypten (2nd edn) Gliickstadt Bell B. 1971 ’The Dark Ages in ancient history: the first dark age in EgyptAJA 75:1-26 Ben-Tor A. 1992 ’The Early Bronze Age in id. (ed.) The Archaeology o f Ancientlsrael (trans.)NewHaven, Conn.: 81-125 Bietak M. 1975 Tell el’Daba II Vienna -----1981 Avaris andPiramesse: archaeological exploration in the eastern Nile Delta London (= Proceedings o f the British Academy 65 (1979): 225-290; rev. edn 1986) ------ 1987 Canaanites in the Nile Delta in Rainey A.F. ed. Egypt, Israel, Sinai ; Archaeological and historical relationships in the biblicalperiodTc\ Aviv: 41-56 ------- 1992 Minoan wall paintings unearted at ancient Avaris, Egyptian Archeology 2:26-28 Blackman A.M. 1932 The Story ofSinuhe (Bibliotheca Aegyptica II) Brussels Bourriau J. 1988 Pharaohs andMortals: Egyptian art in the Middle Kingdom Cambridge
Cuiapu исшок
755
штампи „ B e y o n d Avaris: the Second Intermediate Period in Egypt outside the Delta‘l BrunnerH. 1937 Die Texte ausden Grabern der Heraklopohtenzeit von Siut (Agyptologische Forschungen 5) Gluckstadt Brunner-Traut E. 1940 Die Lehre des Djedefre ZAS 76:3-9 Butzer K.W. 1976 Early Hydraulic Civilization in Egypt: a study in cultural ecology (Prehistoric Archaeology and Ecology Series) Chicago Devaud E. 1916 Les Maxims de Ptahhotep Fribourg Dever W. 1985 ’Relations between Syria and Egypt: redating the Hyksos at ed-Dada’in Tubb J. (ed.) Palestine in the Bronze andIron Ages London: 69-87 Dreyer G. 1993 Ahundred years at Abydos Egyptian Archaeology3 : 10-12 Ешегу W.B. 1961 ArchaicEgypt Harmondsworth ----- 1965 Egypt in Nubia London Erman A. 1890 Die Marchen des Papyrus Westcar (Mitteilungen aus den Orientalischen Sammlungen 5-6) Berlin Еуге C. 1987 *Work and organisation of work in the Old Kingdom’ in Powell [0E]: 5—47 Fakhry A. 1972 The search for texts in the westem desert Textes et Ungages de L'Egyptepharaonique 11 Cairo: 207-222 Faulkner R.O.1972 The Ancient Egyptian Pyramid Texts Oxford Franke D. 1985 An important family from Abydos of the seventeenth dynasty JEA 71:175-176 ----- 1991 The career of Khnumhotpe III of Beni Hasan and the so-called “Decline of the Nomarchs” in Quirke 1991: 51-67 Gardiner A.M. 1909 The Admonitions o f an Egyptian Sage Leipzig 1932 Late ------- у
Egyptian Stories (Bibliotheca Aegyptica I) Brussels
----- 1946a Davies сору of the treat Speos Artemidos inscription JEA 32:43-56 ----- 1946b The instructions addressed to Kagemni and his brethren JEA 32: 71-74 Goedieke A.M. 1960 Die Stellung des Konigs im Alten Reich (AgAbh 2) Wiesbaden ----- 1967 Konigliche Dokumente aus dem Alten Reich Wiesbaden ----- 1977 The Prophecy ofNeferty Baltimore, MD ----- 1979 ’Cult temple and „state” in Old Kingdom Egypt’in Lipinski [0E] I: 113-131 Grapow H. 1953 Liederkranz MIO 1:189-209 Griffith F. LI. 1896 The Millingen papyrus ZAS 34: 35-51 ----- 1898 The Petrie Papyri: hieraticpapyri from Kahun and Gurod London Habachi L. 1972 The SecondStela o f Kamose andhis Struggle against the Hyksos Ruler and His Capital Glockstadt
756
Амели Курш
Напкеу V. 1993 ’Egypt, the Aegean and the Levant, Egyptian Archaeology У21-29 Hayes W.C. 1917 Horemkha’uef ofNekhen andhis trip to It-towe JEA 33: 3-11 ----- 1953 The Scepter o f Egypt vol. I New York ....... 1955 A Papyrus o f the Late Middle Kingdom at the ВгооИуп Museum (Papyrus Broklyn 31.1446) Brooklyn, NY Helck W. 1977 Die Lehre fiir Konig Merikare (Kleine Agyptische Texte) Wiesbaden Hintze K. 1964 ’Das Kerma Problem’ ZAS 91:79-86 Hoffman M. 1980 Egypt before die Pharaohs: the prehistoric foundations o f Egyptian Civilization London. James T.G.H. 1962 The Hekanakhte Papers and Other Early Middle Kingdom Documents New York Janssen J.J. 1978 The early state in Egypt in Claessen H.J.M., Skalnik P. (eds) The Early State The Hague: 213-234 Junge F. 1973 Zur Fehldatierung des sogenannten Denkmals memphitischer Theo-lope mien Der Beitrag der agypttschen Theologie zur Geistesgeschichte der Spatzeit MDAIK 23: 195-207 Kemp B. 1966 Abydos and the royal tombs of the first dynasty JEA 52: 13-22 Krauss R. 1985 Sothis- und Monddaien: Studien zur astrononuschen und technischen Chronologie Altagyptens (Hildesheimer Agyptologischc Beilrage 20) Hildesheim Lacovara P. 1990 Deir el-Ballas: preliminary report on the Deir el-Ballas ехpedition 1980-1986 Winona Lake. IN Lichtheim M. 1988 Ancient Egyptian Autobiographies Chiefly o f the Middle Kingdom : a study and an anthology (OBO 84) Freiburg Lloyd A.B. 1992 The great inscription of Khnumhotpe II at Beni Hasan in id. (ed.) Studies in Pharaonic Religion andSociety in Honour ofJ. Gwyn Griffiths London: 21-36 Luft U. 1992 Das Archiv von Hlahun, Briefe I (Hiteratische Papyri aus den Staatlichen Museen zu Berlin, Preussischer Kulturbesitz Lfg. I) Berlin Luria S. 1929 Die Ersten werden die Letzten sein Klio 22:405-431 Malek J. 1982 The original version of the royal canon of Turin JEA 68:93-106 -----1986 In the Shadow o f the Pyramids: Egypt during the OldKingdom London ----- 1992 The annals of Amenemhet II Egyptian Archaeology 2:18 Millet S. 1990 The Narmer macehcad and related objects JARCE 27: 53-59 Mills A.J. 1980 ’Dakhleh Oasis Project report on the second season of survey, September-December 1979 SSEAJournal 10:251-282 Montet P. 1933 ’La stele de l’an 400 retrouvee’ Kemi 4: 191-215
Сшари исшок
757
Моогеу P.R.S. 1987 Ou trackinc cultural transfers in prehistory: the case of Egypt and lower Mesopotamia in the fourth millennium BC in Rowlands et al (OE): 36-46 Newberry Р.Е. 1893 Beni Hasan I London NiemeierW.D. 1991 ’Minoan artisans traveling overseas: the Alalakh frescoes and the painted plaster floor at Tell Kabri (W. Galilee)’ in Laffineur R., Basch L, (eds) Thalassa: L’Egee prehistorique et la mer Liege: 189-202 Pardey E. Martin 1976 Untersuchungen zur agyptichen Provinzailverwaltung bit zum Ende des Alten Reiches Hidesneim ----- 1989 Die Verwaltung imAlten Reich BiOr 46:533-552 ParkerR.A. 1950 Calendars o f Ancient Egypt Chicago Parkinson R.B. 1991 VoicesfromAncientEgypt:ananthologyofM iddleKingdom writings London Petrie W.M.F. 1901 Diospolis Parva: the cemeteries o f Abadiyeh andNu: 1898-9 (Egypt Exploration Fund Memoirs 21) London (repr. 1973) ----- 1920/1921 Predinastic Egypt and Corpus of Prehistoric Pottery andPalettes (British School of Archaeology in Egypt) London (repr. at one vol. 1974) Porada E. 1982 ’Remarks on the Todd treasure from Egypt’ in Diakonoff Studies [0E]: 285-303 Posener G. 1940 Princes et pays d fAsie et de Nubie Brussels ----- 1956 Litterature et politique dans Egypte de la XIIe dynastie (Bibliotheque de l’ecole des Mautes Studes 307) Paris ----- 1971 ’Literature’ in Harris [OGa]: 220-256 Posener-Krieger P. 1976 LesArchives du templefuneraire de Neferirkare-Kakai (les Papyrus d’Abousir) Cairo ----- 1983 ’Les nouveaux papyrus d’Abousir SSEA Journal 13: 51-57 Quark J.F 1989 ’Die Datierungen der Sigelabdriicke von Tel „Еп Basor” ZDPV 105:18-26 Quirke S. (ed) 1991 Middle Kingdom Studies New Malden Redford D.B. 1970 The Hyksos invasion in history and tradition Or 39: 1-51 ----- 1992 Egypt, Canaan, andlsrael in Ancient Times Princeton. NJ Reisner G. 1923 Excavations atKernta Boston ....... 1936 The dog which was honored by the King of Upper and Lower Egypt BMFA 34:96-99 RiceM. 1990EgyptsMaking: the origins o f ancientEgypt5000-2000 Z?CLondon RobinsG. 1983 [chapter4] Robins G., Shutc C, 1990 The Rhind Mathematical Papyrus London Roccati A. 1968 ’Unaletteraineditadell’AnticoRegno JE/1 54 14-22 ----- 1982 La litterature historique sans l ’ancien empire egyptien (LAPO 11) Paris
758
Амели Курш
Roth А.М. 1987 The organisation and functioning of the royal mortuary cults of the Old Kingdom in Egypt in Gibson and Biggs (OE): 133-140 Rothenberg 1972 [chapter 6] Save-Saderbergh T. 1941 Agypten und Nubien Lund Scandon-Matthiae G. 1979-80 ’Ebla et I’Egypte a 1’aneien et au тоуеп empireAAAS 29/30:189-199 ----- 1982 ’lnscriptions royales egyptiennes de l’ancien empire a Ebla in Nissen and Renger (OE): 125-130 ScharffA. 1920 ’Ein Rechnungsbuch des koniglichen Hofes am der 13. Dynastie (Papirus BoulaqNr. 18) ScharefA., Moortgat A. 1950 Aegvpten und Vorderasien Munich Schenkel W. 1964 Zum Feudaltsmus in der ersten Zwischenzeit Agyptens Or. 33:263-266 -----1965 Memphis, Herakleopolis, Theben: Die agyptischen Zeuguiseder 7-11 Dynastie Wiesbaden Sethe K. 1907 Die altagyptischen Pyramidentexte Leipzig Simpson W.K. 1956 The single-dated monuments of Sesostris I: an aspect of the institution ofco-regency in the twelfth dynasty JNES 15:214-219 ------ 1963 ’Studies in the twelfth Egyptian dynasty I: the residence ofItj-towe JARCE 2: 53-59 Smith H.S., Smith A. 1976 ’A reconsideration of the Kamose text’ ZAS 103: 48-76 Smithers P.C. 1942 ’An Old Kingdom letter concerning the crimes of CountSabni’7£^ 28: 16-19 SpencerA.J. 1993 Early Egypt: the rise o f civilisation in theNile Valley London Stern L. 1874 Urkunde uber den Bau des Sonnentempels zu On Z A S 12: 85-96 Stock H. 1949 Die erste Zwischenzeit Agyptens (Studia Aegyptiaca II) Rome Strudwick N. 1985 Administration in Egypt during the OldKingdom London Theodorides A. 1971 ’Les contrats d’Hapidjefa RIDA 18: 109-251 Trigger B. 1976 Nubia under the Pharaohs London Valbelle D. 1990 Les Neufs. Arcs: l ’egyptien et la etratngers de la prehistoire a la conquete d ’Alexandre Paris Vandersleyen C. 1971 Les Guerres d ’Amosis Brussels Vandier J. 1950 Mo ’alla: la tombe d'Ankhtify et la tombe de Sebekhotep (Bib. d’Etudes 18)Cairo Van Seters J. 1966 The Hyksos: a new investigation New Haven, Conn. VoltenA. 1945 Zwei altagyptischepolitische Schriften (Analecta Aegyptiaca4) Copenhagen Ward W. 1983 ’Reflections on some Egyptian terms presumed to mean ,Jiarem”, ,,harem-woman”, „concubine’” Berytus 31: 67-74
Сшари исшок
759
Weill R. 1912 Les decrets гоуаих de l ’ancien empire egyptien Paris Weinstein 1981 [chapter6] Wildung D, 1969 Die Rolle agyptischer Konige im Bewisststain ihrer Nachwelt (Miinchner agyptologische Studien 17) Munich, Berlin Wilson J.A. 1951/1956 The Culture ofAncient Egypt Chicago (orig. pub. as The Harden ofEgypt)
Winlock H. 1924 The tombs of the kings of the seventeenth dynasty at Thebes JEA 10:217-277
----- 1943 The eleventh Egyptian dynasty JNES 2: 249-283 ----- 1947 The Rise and Fall o f the Middle Kingdom at Thebes New York Wright M. 1988 ’Contacts between Egypt and Syro-Palestine during the Old Kingdom BibArch 51: 143-161 Поглавље 4 Опш т а
Gardiner 1961 [0D] chs 8-11; Helek 1968 [0D] chs 12-14; O’Connor in Trigger etal. 1983 [0D] ch. 3; CAHII, chs 8-10,19,23,35; Hottero et al 1966 OBJ, ch. 4; Driotom and Vandier 1984 10DJ, chs 9-11; Kemp 1989 [OGa], part III; Grimal 1992 [0D], part 3 Aldred 1968; 1973; Amenophis III 1993; James 1984; Kitchen J982; Redford 1984; 1992 [chapter 3], part 2; Steindorff and Seele 1955 П риручниим
Aldred C. 1968 Akhenaten Pharaoh ofEgypt (New Directions in Archaeology; rev. edn with title: Akhenaten King ofEgypt, 1988) London. ----- 1973 Akhenaten andNefertity Brooklyn, NY AmenophisIII: le PharaonSoleil 1993 (exhibn cat. by A.P. Kozloff, B.M. Вгуап E.Delange) Paris Beckerath J. 1986 The stela of Emhab JEA 72:41-53 Beckerath J. von 1951 Tanis und Theben (Agyptologitche Forschungen) Gliickstandt ----- 1984 [chapter 3] Hell L. 1985 Luxor temple and the cult of the royal KA JNES 44: 251-294 Bennett J. 1939 ’The restoration inscription of Tutankhat JEA 25: 8-15 Bierbrier M. 1982 The Tomb Builders o f the Pharaohs London Bietak 1975 [chapter 3] ----- 1981/1986 [chapter 3]
760
Лмели Куриг
Blankenberg-van Delden С. 1969 The Large Commemorative Seatabs ofAmenophis III (Document et Monumenta Oriens Antiqui 15) Leiden Brissaud Р., Bulte J. von Kanel E, Thirion M., Yoyette J. 1987 Cabieus de Tanis I BryanU. 1991 TheReign ofThutmose IVBaltimore MD Butzer 1976 [chapter3] Caminos K. 1954 Late Egyptian Miscellanies (Brown Egyptological Studies I) London Соопеу J.D. 1965 Amarna Reliefs from Hermopolis ВгооИуп, NY Cumming B. 1982-4 Egyptian HistoricalRecords o f the Later Eighteenth Dinasty (fascicles I— III) Warminster Davies N. de G. 1903-8 The Rock Tombs ofElAmarna London ----- 1943 The Tomb of 'Rekhmire London Davies V. 1982 The origin of the blue crown JEA 68:69-76 de BuckA. 1927 ’The judicial papyrus ofTurin JEA 23: 152-164 Desroches-Noblecourt C. 1963 Tutankhamen; life and death o f a pharaon (trans.) London EdgertonW.1.1947ThegovemmentandthegovernedinEgypt JNES6\ 152-160 ----- 1951 The strikes in Ramses III’s twenty-ninth уеаг JNES 10: 137-145 Edgerton W.F., Wilson J.A. 1936 Historical Records o f Ramesses III: the texts ofMedinet Habu (2 vols) Chicago Gardiner A.H. 1937 LateEgyptian Miscellanies (Bibliotheca Aegiptyptiaca VII) Brussels GardinerA.H, FaulknerR.C 1941-52 The Wilbour Раругш Brooklyn, NY Gentet D., Maucourant J. 1991 ’Une etude critique de la hausse des prix a Геге ramesside DHA 17/1: 13-31 Gohary J. 1992 Akhenaten s Sed Festival at Karnak London Gonen R. 1984 [chapter 6] ----- 1992 [chapter 6] Griffith F. LI. 1927 The Ahydos decree of Seti I at Nauri JEA 13: 193-206 Hachmann R. 1983 (Hsg.) Frilhe Phoniker im Libanon: 20Jahre deutche Ansgrabungen in Kamid e l- Loz Mainz am Rhein HelckH.W. 1939 Der Einfluss derMilitarfuhrer in der 18. agyptischen Dynastie (Untersuchungen zur Geschichte und Altertumskunde Apyptens 14) Leiptzig ----- 1961-70 Materialen zur Wirtschaftgeschichte des Neuen Reiches(6 parts) Wiesbaden -----1971 Die Bezicbungen Agyptens in Vorderasien im 3. und 2. Jt, v. Chr. (2nd edn) Wiesbaden James T.G.H. 1984 Pharaoh s People: scenesfrom life in imperialEgypt London Janssen J. 1975 Commodity Prices o f the Ramesside Period Leiden.
Сшари u c l u o k
761
Katawy S.L.D. 1989 Land Tenure in the Ramesside Period London Kemp B.J. 1976 The window of appearances at El-Amarna and the basic structure of the city JEA 62: 81-99 ----- 1977 The city of el-Amarna as a source for the study of urban society in ancient EgyptJ WorldArchaeology 9: 123-139 ----- 1978 ’The harim-palace at Medinet el-Ghurab’ ZAS 105: 122-133 Kitchen K.A. 1968 Ramesside Inscrptions, Historical and Biographical Oxford (I-VI) ----- 1973 The ThirdIntermediate Period in Egypt Warminster (2nd edn 1986) ----- 1982 Pharaoh Triumphant: the life and times ofRamesses II Warminster Krauss 1985 [chapter 3] Kruchten J.-M. 1981 Le Decret d’Horemheb Brussels Liverani 1979 [chapter 6) ----- 1987 [chapter 8] ----- 1990 A seasonal pattern for the Amarna letters in Moran Studies [0E]: 337-348 Меуег C 1982 Senenmut: eineprosopographische Untersuchung Hamburg Montet P. 1952 Les Enigmes de Tarns Paris Moran 1987/1992 [chapter 6] Morkot R. 1986 Violent images of queenship Wepwawet 2: 1-9 Murnane W.J, van Sielen III С.С. 1993 The Boundary Stelae ofAkhenaten London PeetT.E. 1924AhistoricaldocumentoftheRamessideage JEA 10: 116-127 ----- 1930 The Great Tomb Robberies ofthe 20th Egyptian Dynasty London Peet T.K., Woolley C.L., Frankfort H., Pendlebury J.D.S. et a l 1923-31 The City o f Akhenmten (3 parts) London Petrie W.M.F. 1894 Tell el-Amarna London Redford D.B. 1967 History and Chronology o f the Eighteenth Dynasty ofEgypt: seven studies (Near and Middle East Series 3) Toronto ----- 1984 Akhenaten the heretic King Princeton, NJ. ----- (ed.)1988 Akhenaten Temple Project, vol. II: Rwd-mnw; foreigners and inscriptions Toronto ----- 1992 [chapter 3] Reeves N. (ed.) 1992a After Tutankhamun: research andexcavation in the royal necropolis at Thebes London ----- 1992b The Complete Tutankhamun: the king, the tomb, the royal treasure London Robins G. 1983 The Gods Wij'e ofAmun the 18th dynasty in Egypt in Cameron andKuhrt [0E]: 65-78 Samson J. 1977 ’Nefertiti’s regality JEA 63:88-97
762
Амели Курш
Save-Soderbergh Т. 1946 The Navy o f the Eighteenth Egyptian Dynasty TJppsala
SchulmanA.R. 1964 Military Rank, Title and Organisation in the Egyptian New Kingdom Berlin
-----1979 Diplomatic marriage in the Egyptian New Kingdom JNES 38:177-193 ----- 1988 CeremonialExecutions andPublic Rewards (OBO 75) Freiburg Smith R.W., Redford D.B. 1977 The Akhenaten Temple Project, vol. I: the initial discoveries Warminster Spencer A.J., Bailey D.M. 1983-92 Excavations at El-Ashmunein London SteindorffC, SeekK. 1955 When Egypt Ruled the East C hicago Tanis 1987 = Tanis: l ’O rdes Pharaons Paris Trigger 1976 [chapter 3] Тгоу L. 1986 Patterns o f Queenship in AncientEgyptian Myth andHistory (Boreas:Uppsala Studies in Ancient Mediterranean and eastern civilizations 14) Uppsala Weinstein 1981 [chapter6] Поглавље 5 Општа дела
Liverani 1988 [OC], chs 15 and 18; G 4 # ll,c h s6 ,15,17,21a,24; Botteroetal. [OB], ch. 2;RLA 4:162-172; 371-389; Otten in Schmokel 1961 (OA): 313-^16; McQueen 1986 (OGe); Gumey in Larsen 1979 [OE]: 151-166; Klengel etal. I989[0C]: 234-267. и (детаљније) Akurpal and Hirmer 1962; Bittel 1970; 1976; Cavaigne 1950; Cornelius 1973; Come 1957; Goetze 1975; Gurney 1990; Klengel and Klengel 1970; Latoche 1771; Lehmann 1986; Neve 1992; Walser 1964 П риручници
Akurgal E. Hirmer M. 1962 The Art o f the Hittites (trans.) London Alkim U.B., Bilgi б., Alkim M. 1988 Ikiztepe I: the first and second season (1974-1975) Ankara Alp S. 1980 Die hethitischen Tontafelendeckungen auf dem Masat-H6yuk: vor-laufiger Bericht Belleten 44:25-59 Archi A. 1971 The propaganda of Hattusili III Studi Micenei ed Egeo-Anatolici 14: 185-215 Balkan K. 1957 Letter ofKingAnum-hirbi ofMama to King Warshama ofKanish (Tiirk Tarih Kurumu Yayinlariiudan 31a) Ankara
Сшари исшок
763
----- 1973 Eine Schenkungsurkundeaus Inandik Ankara Beal R.H. 1986 The history of Kizzuwatna and the date of the Sunasura treaty Or 55: 424-445 Blegen C.W. et al. 1953/1958 Тгоу IIIandIV Princeton, NJ Вгусе T.R. 1974 ’Sonic geographical and political aspects of Mufsiti Arzawan campaign^n»S724: 103-116 ----- 1989 ’The nature of Мусепеап involvement in western Anatolia’ Histoпл38: 1-21 ....... 1990 The death of Niphururiya and its aftermath JEA 76:97-105 Carruba O. 1974 Tahunvaili von Haiti in Bittel K. et a l (eds) Anatolian Studies presented to H.G. GiiterbockIsta.nbul: 73-93 Cavaignac E. 1950 Les Hittites (L’Orient Ancien Illustre) Paris CorneliusF. 1973 Geschihte der Hethiter Darmstadt Daddi F. Pechiolli 1975 II bazan(n)u nei testi di Hattusa OA 14:93-136 Easton D.R 1981 Hittite land donations and tabarna sealsyJCS) 3-43 Garelli 1963 [chapter 2] Garstang J., Gurney O.R. 1959 The Geography o f the Hittite Empire (British Institute of Archaeology at Ankara, Occasional Publications 5) London Goetze A. 1925 Hattušiliš Der Bericht tiber seine Thronbestcigung tubst den Paralleltexten (MVAeG 29/3) Leipzig (ed. MVAcG 34/2 (1930) ----- 1933 Die Annalen desMuršiliš (MVAcG 38/Hethitische Texte 6) Leipzig (repr. Darmstadt 1967) ----- 1957 Kullurgeschichte Kleinasiens (Handbuch der Alertumswissenschaft III/l iii; 2nd cdn) Munich Goldman II. 1956 Excavations at Gozlu Kule, Tarsus II Princeton, NJ. Gonnet 11.1975 Catalogue des documents гоуаих hittites duIle millenaire avant J-C Paris Gunter A. 1990 Gordion Final Reports III Philadelphia, Penn. Gurney O. 1974 The Hittite line of kings and chronology in Bittel K. e ta l (eds) Anatolian StudiesPresentedtoH.G. GUterbockLeiden: 105-111 ----- 1977 Some Aspects o f Hittite Religion (Schwekh Lectures 1976) London ----- 1979 The anointing ofTudhaliya in Carruba O. (ed.) Studia Mediterranea Piero Merriggi Dicata Pavia, 1:213-223 ----- 1990 The Hittites (rev. edn) Harmondsworth GiiterbockH.G. 1938 [chapterl] ----- 1954Authority andLawintheHittiteKingdom.Z40iS,74(Supp. 17): 16-24 -----1956 The Deeds ofSuppiluliumaastoldbyhis sonMursili IIJCS10: 41-68; 75-98; 107-130
764
Амели Курш
----- 1960 An outline of the Hittite AN.TAH.ŠUM festival JNES 19:80-89 -----1961 The north central area of Hittite Anatolia 85-97 ...... 1964 ’Religion und Kultus der Hettiter in Walser 1964: 54—73 ----- 1975 ’Yazikaya: a propos a new interpretation JNES 34:273-277 ----- 1982 Les Hiteroglyphes de Yazilikaya (a proposdu n travail recent) Paris ....... 1983 The Hittites and the Aegean World: Part 1. The Ahhiyawa Problem Reconsidered’(see also: ’Part 2. Archaeological Comments on Ahhiyawa-Achatans in Western Anatolia’ (by M. Mellink); ’Part 3. Response to Hans Giiterbock' (by F.T. Vermeule)) AJA 87:133-143 Guterbock H.G. van den Hout Т.Р.J. 1991 The Hittite Instructionsfor the Royal Bodyguard (AS 24) Chicago Haas V. 1970 D erK n it von Nerik (Studia Pohl 4) Rome Haas V., Waller M. 1974 Yazahkaya und der Grosse Tempel’ OA 13: 211 -226 Haase R. 1979 Die keilschriftlichcn Redussammlungen in deutscher Fassung (2nd edit) Wiesbaden ----- 1984 Textezum hethitschen Recht: Erne Answahl Wiesbaden Hawkins J.D. 1987 [chapter 8] Heinhold-Krahmer S. 1977 Arzawa: Untersuchungen zuseiner Geschichte nach den hethihischen Quellen Heidelberg Hoffmann 1.1984 Der Erlass Telepinus (Texte der Hethiter Heft 11) Heidelberg Hoffner H. A. 1965 The Hittite Laws (Brandeis Univ., diss.) ----- 1974 Almenta Hethaeorum New Haven Conn. ----- 1975 ’Propaganda and political justification in Hittite historiography’, in Goedicke and Roberts [0H]: 49-62 Houwink ten Cate P. 1970 The Records o f the Early Hittite Empire (c. 1430-13 70 BC) Leiden ----- 1983/4 The history of warfare according to Hittite sources: the Annals of Hattusili VAnatolica 10:91-109; 11:47-83 ----- 1992 The bronze tablet of Tudhaliya IV and its geographical and historical relations ZA 82: 233-270 Imparati F, Saporetti C. 1965 ’L’autobiografia di Hattusili I SCO 14: 40-85 Jakob-Rost L. 1966 Beitrage zum hethitischen Festceremoniell (IBoT 1 36) MIO 11: 165-225 Klengel E. and H. 1970 Die Hethiter: Geschichteund Untwelt: eine Kultur geschichte Kleinasiens von Qatal Нпуик bit zu Alexander dem Grossen Vienna Košak S. 1982 Hittite Inventories Heidelberg Ко^ау H.Z., Akok M. 1966 Austrabunten von Alaca Нпупк 1940-1948 Ankara
Сшари исшок
765
Kummel Н. М. 1967 Ersatzrituale fiir den hethitischen Konig (StBoT 3) Wiesbaden LarocheE. 1971 Catalogue des textes hittites Paris -...... 1982 'Documents hittites et hourrites in Веуег 1982 (chapter 6): 53-60 Lebrun R. 1976 Šamuha-foyer religiaux de l ’empire hittite Paris -----1992 Traite de Tudhaliya IV avec Kurunta de Tarhuntassa in Briend J., Lebrun R. PuechE. Traites etserments dans leproche-orientancien (Suppl. auCahier Evangile 81/Septembre 1992), no. 8 Lehmann J. 1986 Die Hethiter: Volkder tausend Gotter Munich Liverani 1987 [chapter 8] Lloyd S., Mellaart J. 1955 Beycesultan Excavations: firstpreliminary герогМлЛ 5:39-93 ----- 1956Beycesultan Excavations: second preliminary герогМиЛ 6:101-135 McQueen J.G. 1968 ’Geography arid history in western Asia Minor in the second millennium^/tft 18: 169-185 Mellaart J. 1968 ’Anatolian trade with Europe and Anatolian geography and culture provinces in the Late Bronze Age’AnSt 18:187-202 Moran 1987/1992 [chapter 6] Muhly J.D. et al. 1985 ’lron in Anatolia and the nature of the Hittite iron industry'AnSt 35:67-84 Murnane W.W. 1985 The Road to Kadesh Chicago Neu E, 1974 Der Anitta-Text (StBoT 18) Wiesbaden Neve P. 1992 Hattusa - Stadt der Goter und Tempel: Nene Ansgrabungen in der Hauptstadt der Hethiter (Antike Welt/Sondernummer) Munich Octtinger N. 1976 Die militarischen Eide der Hethiter (StBoT 22) Wiesbaden Orlin 1970 [chapter2] Ottin H. 1958 Hettitische Totenrituale (Deutsehe Akademie der Wisitenschaften zu Berlin: Institut ffir Orientforschung Veroffentliehungen Nr. 37) Berlin ----- 1964 ’Aufgaben cines Biirgermeisters in Hattusa’ BaM 3:91-95 -----1973 Eine althethitische Erzahlung um die Stadt Zalpa (StBoT 17) Wiesbaden ----- 1981 Die Apologie Hatusitis III: Das Bild der Uberlieferung (StBoT 24) Wiesbaden ....... 1963 ’Der Anfang devHAZANNU-lnsimktion Or. 62:133-142 ----- 1986 Das hethitische Konigshaus im 15. Jahrhundert v. Chr. Anzeiger der osterreiehischen Akademie der Wissentchaften 123:21 ff. ----- 1988 Die BronzetafelausBogazkoy: ein Staatsvertrag Tudhaliyas IV(StBoT Beihefl) Wiesbaden
766
Амели Курш
Otten Н., Souček V. 1965 Das Geliibde der Konigin Puduhepa an die Gottin Lelwani (StBoT 1) Wiesbaden Ozgu^ T. 1957 The Bitik vase Anatolica 2: 57-78 ----- 1978 MagatНпупкI: excavations atM agatНпупк and investigations in its vicinity Ankara ----- 1982 MagatНпупкП: a Hittite centre north-cast ofBogsazkoy ----- 1988 Iriaridikran important cult centre o f the Old H ittiteperiod Ankara Riemschneider K.K. 1958 ’Die hethitischen Landschettkungsurkunden’ MIO 6:321-381 Saudars 1978 [chapter 8] Singer 1.1983 ’Western Anatolia in the thirteenth century BC according to Hittite sources’AnSt33: 205-218 ----- 1983-4 The Hittite KI.LAMfestival (StBoT 27-8) Wiesbaden ----- 1985 The battle of Nihriya and the end of the Hittiti empire ZA 75:100-123 Sturtevant E.H., Beehtel G. 1935 A Hittite Chresttomathy (William Dwight Whitney Linguistic Series) Philadelphia, Pom. SuelA. 1992 ’Ortakoy: eine hethitische Stadt mit hethitischen und hurritischen Tontafelenteckunden in Otten H, Ertem H, Suel A. (eds) Hittite and Other Anatolian andNear Eastern Studies in Honour o f Sedat Alp Ankara: 487-492 Unal A. 1974HattusiliIII TeilI: Hattusilibis zu seiner ThronbesteigungBd. 1: Historischer Abriss (Texte der Hethiter 3) Heidelberg ----- 1978 Ein Orakeltext uber dielntrigen am hethitischen H of (KUBXXII70 = Bo2011) (Texte der Hethiter 6) Heidelberg von Schuler E. 1957 Hethitische Dienstanweisungen jtir hohere H o f und Staatsbeamte (AfO Beiheft 10) Gratz ----- 1959 ’Hethitische Konigserlasse als Quellen der Rechtsfindung und ihr Verhaltnis sum kodiflzierten Recht in Kienle R. et al. (eds) Festschrift Friedrich Heidelberg: 435-^72 ----- 1965 Die Kaškaer Berlin Walser G. (cd.) 1964 Neuere Hethiterforschung c Historia Einzelschriften 7) Wiesbaden Weidner F. 1923 Politische Dokumente aus Kleinasien: die Staatsvertrage in akkadischer Sprache aus dentArchiv von Boghazkoi (Boghazkoi-Studien 8 und 9) Leipzig WernerR. 1967 Hetbitische Gerishtsprotokolle Wiesbaden Wilhelm 1982 [chapter 6]
Cuiapu исшок
767
Поглавље 6 Опш т а
Liverani 1988 [0C],chs 17 and 19; CAHII, chs 1,10,11,20,21b; Bottero e ta l 1966 [0B], chs 2 and 3; Klengel et al. 1989 [OCJ: 26/-29S; Klengel 1992 [OGe], ch.3 Actes de la 24e Rencontre Assyriologique Internationale 1977; Веуег 1982; Curtis 1985; Haas 1988; Imparati 1964; Klengel 1965-70 Liverani 1962; O’Callaghan 1948; Redford 1992 [chapter 3], part 2; Saade 1977; Schaeffer 1939-70; SOB s.v. ’Ras Shamra; Wilhelm 1982; Young 1981 П риручниии Actes de la 24eRencontreAssyriologique Internationale, Paris 1977: LesHourrites (—Revue hittite et asianique 36) Albright W.F. 1944 A prince of Taanach in the fifteenth century BC BASOR 94:
12-27 ArnaudD. 1982 Lestextessumero-accadiens:unFloriegeinBeyer 1982:13-51 ----- 1986 Recherches au Pays d ’Ashtata Emar VI/4: textes de la bibliotheque: transcriptions et traductions Paris ----- 1991 Textes Syriens de I ’A ge du Bronze Recent (Aula Oricntalia Supp. I) Barcelona Barrelet M.-T. 1977 Le “cas” hourrite et la pratique archeologique in id. (ed.) Problemes concernant les Hourrites I: methodologie critique Paris: 1-20 Beal 1992 [chapter 5] Веуег D. (cd.) 1982 Meskene-Etnar: dix ans de travaux 1971-1982 Paris Bordreuil P. 1981 Les racentes decouvertes epigraphiqes a Ras Shamra et a Ras Ibn Hani in Young 1981: 43-48 Bottero J. 1949 Les inventaires de Qatna/M 43: 1-40; 137-215 Buccellati G., Kelly M. 1988 Mozan I: the soundings ofthe first two seasons (Bibioteca Mesopotamia 20) Malibu, Cal. Caquot A. et al. 1974 Textes ougaritiques voll: Mythes et Agenda (LAPO 7) Paris ----- 1989 Textes ougaritiques vol 2: Textes religioux rituels; correspondance (LAPO 14) Paris Cassin E. 1938 LAdoption a Nuzi Paris ----- 1969 Pouvoirs de la femme et structures familiales RA 3: 121-148 ----- 1974 Le palais de Nuzi et la royaute d’Arrapha in Garelli [0E]: 373-392 Cumming 1982 [chapter4] Curtis A. 1985 Ugarit (Ras Shamra) (Cities of the Biblical World) Cambridge
768
Амели Курш
Diakonoff КМ. 1972 ’Die Arier im Vorderen Orient: Ende eines Mythos Or. 41: 91-120 (review of Kammenhuber 1968) Dietrich M., Loretz O. 1969/70,1970 ’Die soziale Struktur von Atatakh und Ugatit UF 1:37-64; WO 5:57-93; ZA 60:88-123 ----- 1978 ’Das-seefahrende Volk von Sikila (RS 34.129)’ UF 10: 53-56 Dobel A., Asara F. Michel H.V. 1977 Neutron activation analysis and the location of Waššukanni Or 46:375-382 Dosch G. 1987’Non-slave labor in Nuzi in Powell OE: 221-235 ....... 1993 Zur Struktur der Geselhebaft des Konigreich Arraphe (Heilderberger Studien zum Alten Orient 5) Heidelberg Edzard D.O., Hachmann R. et al. 1970 Kamidel-Loz-Kumidi (Saarbriicker Beitage zur Altertumskunde 7) Bonn Eichler B. 1973 Indenture atNuzi: thepersonal tidennutu contract andits Mesopottamian analogues (YNER 5) New Haven, Conn. Fleming D. 1992 The Installation o f Baals High Priestess at Emar: a window on ancient Syrian religion Atlanta, Ga. Frandsen PJ. 1979 Egyptian Imperialism in Larsen [0K]: 167-190 Fritz-Miinche S. 1984 Steinzecug von Tell Huera: das fruheste Betspiel ffir die Herstellung dichtgebrannter Keramik ZA 74: 123-132 Garelli 1963 [chapter 2] Gelb l.J. 1944 Hurrians and Subarians (SAOC 22) Chicago Giles F.J. 1970 Ikhnaton: legend and history London Giveon R. 1971 Les Bedouins Shosu des documents Egyptiens Leiden Goetzc 1957 [chapter 5] GolenischeffW. (ed.) 1913 LesPapyrus hieratiques no. III5,1116AetIII6B de L ’Ermitage Imperiale a St. Petersbourg , St Petersburg Gonen R. 1984 Urban Canaan in the Late Bronze period BASOR 253:61-74 -----1992 The LateBronzeAge’inBen-TorA. (ed.) TheArchaeology of Ancient Israel (trans.) NewHaven, Conn.: 211-257 Gordon C.H. 1971 Forgotten Scripts: the story o f decipherment (rev. edit) Harmondsworth Grosz K. 1983 Bridewealth and dowry in Nuzi in Cameron and Kuhrt [0E]: 193-206 ----- 1987 ’Daughters adopted as sons at Nuzi and Emar in Durand [0E]: 81-86 ----- 1989Someaspectsoftheposition ofwomen inNuzi inLesko[0E]: 167-180 Guterbock H. 1946 Kumarbi, Mythen vom churritischen Kroos (Istanbuler Schrilten 16) Zurich ----- 1948 The Hittite version of the Hurrrian Kumarbi myths: oriental forerunners ofHesiod/L£4 52: 123-134
Ciuapu исшок
769
----- 1951/1952 The Song ofUUikummi/C^ 5:135-161; 6 : 8-42 -----19 5 4 The Human element in the Hittite empire Cahiers d ’histoire mondiale 2: 383-394 Haas V. 1988 (Hrsg) Hurriter undHurritisch (Konstanzer Altorienalisches Symposium (v 2) Konstanz Haas V., Thuel J.P. 1978 Die Beschworungsrituale der Allaitturah(h)i und verwandte Texte (Hurritologische Studien 2, AOAT 31) Kevelear, Neukirchen-Vluyu Haas V., Wegner 1. 1988 Die Rituale der Beschworeringen SU.Gl (2 vols) (Corpus der Hurritischen Sprachdenkmaler 1Abt./Die Texte aus Bogazkoy 5) Rome Haas V., Wilhelm G. 1974 Hurritische undluwischeRiten ausKizzuwatna (Hurritologische Studien 1, AOAT Sonderrche 3) Kevelaer, Neukuchen-Vluyn Hachmann R. 1970 Kamid el-Loz- Kumidi in Edzard and Hachmann 1970:63-94 Hallo 1964 [chapter2] Healey J. 1990 The Early Alfhabet London (repr. in Hooker 1991 [OH]) Helek H.W, 1971 Die Beziehungen Agyptens zu Vorderasien im 3 und 2. Jahrtausend v.u.Z. (2nd edn; Ag Abh 5) Wiesbaden HeltzerM. 1976 The Rural Community in Ugarit Wiesbaden ----- 1978 Goods, Prices and the Organization ofTrade in Ugarit Wiesbaden ----- 1982 The Internal Organization o f the Kingdom o/C/ganV Wiesbaden Hrouda II. 1985 Zum Problem der Hurriter MARI4:595-613 Imparati P. 1964 Huritti Florence Kammenhuber A. 1961 Hippologia Hethitica Wiesbaden ----- 1968 D ieA rierin Vorderen Or/ert/Heidelberg Kempinski A. 1974 Tell el-Ajjul-Beth-Aglayim or Sharuhene IEJ 24: 145-152 KitchenK. 1977ThekinglistofUgarit UF9: 131-142 Klengel 11. 1965-70 Geschichte Syriens (3 vols) Berlin Kramer C. 1977 Pots and People in Young, T.C, Levine L.O. (eds) Mountains andLowlands: essays in the archaeology o f greater Mesopotamia (Bibliotheca Mesopotamica 7) Malibu, Cal. 91-112 Kuhne N.1973a Die chronologie der internationalen Korrespondenz von el-Amarna (AO AT 17) Kevelaer, Neukirchen-Vluyn ----- 1973b Ammishtamru und die Tochter der Grossen Dame UF 5:175-184 Kupper 1957 [chapter 2] Laessee 1959 [chapter2] Laroche E. 1979 Le probleme des Indo-Aryens occidentaux CRAIBL: 677-685 ----- 1982 [chapter 5] Liverani M. 1962 Storia di Ugarit nelVeta degli archivi politici Rome
770
Амели Курш
----- 1979 Three Amarna Essays (Monographs on the Ancient Near East 1/5) Malibu, Cal. Loretz 0.1984 Habiru-Hebraer: eine sozio-linguistiche Studie uber die Herkunft des Gentilismus ibri vom Apellatium habiru (Beiheft ZAW 160) Berlin Maidman M. 1976 A Socio-Economic Analysis o f a Nuzi Family Archive (Univ. of Penn. diss.) Malamat A. 1961 ’Campaigns of Amenhotep II and Tuthmosis IV to Canaan’ Scripta Hierosolymitana 8: 218-231 Matthews D., Eidem J. 1993 Tell Brak and Nagar Iraq 55: 201-207 Merillees R.S. 1968 The Cypriot BronzeAge Pottery Found in Egypt (Studies in Mediterranean Archaeology 18) Lund Milland A.R. 1973 The Canaanites in Wiseman 1973 [0A]: 29-52 Моогеу 1986 [chapter 2] Moran W. 1987/1992 Les Lettres d ’el Amarna (LAPO 13) Paris (English updated ednl992, Baltimore, MD) Morkot R. 1988 ’Studies in New Kingdom Nubia I. Politics, economics and ideology:Egyptian imperialism in Nubia Wepwawet 3: 29-49 Morris 1992 [chapter 8] Morrison M.A. 1983 ’The Jacob and Laban narratives in the light of Near Eastern Sources’ Bib Arch 46:155-164 Morrison M.A., Owen D.I. (eds) 1981 Studies in the Civilization and Culture ofNuzi and the Hurrians Winona Lake, IN OatesD. 1985 ’Excavations atTell Brak, 1983-84 Iraq 47:159-173 O’Callaghan R.T. 1948 Aram Naharaim Rome Pardee D. 1988 Les textesparamythologiques de la 24e campagne (1961) (Ras Shamra Ougarit 4) Paris Parrot A., Nougayrol J. 1948 ’Une document de fondation hourite RA 42: 1-20 PfeifFerR.W. 1932 Excavations at Nuzi II: The Archives ofShtiwteshubt Son o f the King Cambridge , Mass. Pitard W.T. 1987 Ancient Damascus: A historical study o f the Syrian city-state from earliest times until itsfall to the Assyrians in 732 BC Winona l.akc, IN PopeM. 1981 The cult of the dead at Ugarit in Young 1981: 159-179 Redford 1967 [chapter4] ----- 1992 [chapter 3] Rothenberg B. 1972 Timna: valley o f the biblical copper mines (New Aspects of Antiquity) London Saade G. 1977 Ougarit Damascus Sasson J.M. 1974 Hurrians and Hurrian names in the Mari texts U F 6 :353-400
Cuiapu исшок
771
----- 1981 ’On Idrimi and Samrvva, the scribe in Morrison Ami Owen 1981: 307-324 Schaeffer H. 1939-70 Ugatitica (6 vols) Paris Schulman A. 1978 Ankhosenamun, Nefretity and the Amka afFairJARCE 15:43-48 ----- 1988 ’Hittites, helmets and Amama: Akhenaten’s first Hittite war in Redford 1988 (chapter 4: 53-79) Several M. 1972 ’Reconsidering the Egyptian empire in Palestine during the Ammarna period PEQ 104:123-133 Singer 1.1988 ’Memeptah’s campaign to Canaan and the Egyptian occupation of the southem coastal plain of Palestine in the Ramesside period BASOR 269:1-10 Smith S. 1949 The Statue ofldrimi London Speiser E.A. 1929 ’A letter of Saushshatar and the date of the Kirkuk tablets JAO S 49: 269ff. Stein D. 1984 Khabur ware andNuzi ware (Assur 4.1) Malibu, Cal. ----- 1989 AReappraisal of the ’Saustatar Letter from Nuzi ZA 79: 36-60 Stucky W. 1983 Ras Shamra-Leukos Limen: die nach-Ugaritisthe Besiedlung von Ras Shamra (Mission Archeologique de Ras Shamra) Paris Weidner 1923 [chapter5] Weinstein J. 1981 The Egyptian empire in Palestine: reconsideration BASOR 241:1-28 Weippert 1971 [chapter8] Wildhelm G. 1982 Gundziige der Gescbiebte und Kultur der Hurriter Darmstadt (trans. with updating and additions: The Hurrians Warminstcr 1989) ----- 1983 'Die Keilschriftexte aus Kamid el-Loz in Hachmann 1983 [chapter 4): 40-42 ----- 1991 AHurrian letter from Tell Brak’Iraq 53: 159-169 Wiseman D.J. 1953 The Alalakh Tablets (British Institute of Archaeology in Ankara, Occasional Publications 2) London Woolley 1953 [chapter2] Yon M. 1990 Ougarit et ses dieux (travaux 1978-1988) in Bounni 1990 [0E]: 325-343 Young C.D. (ed.) Ugarit in Retrospect: 50 years of Ugarit and Ugaritie Winona Lake IN. Zaccaguini C 1977 The merchant at Nuzi Iraq 39: 171 -189 -----1979 The Rural Landscape of the Land Arraphe (Quademi di Geografia Storica 1) Rome
772
Амели Курш
Поглавље 7 Општа дела
Liverani 1988 [OC], chs 20,21,27; Oates 1986 [0Gb]: 83-107; Bottero et al. 1966 [OB], ch 1971 1[0C], ch. I; Klengel [0C]: 295-334 и Brinkman 1968 [chapter 11]; 1980; Carter and Stolper 1984; Diakonoff 1985; Harper, Aruz, Tallon 1992; Hinz 1972; Saggs 1984 [chapter 9], ch. 5. Приручници
Adams 1981 [chapter 1] Adams R.Mc.C, Nissen H.J. 1972 The Uruk Countryside: the naturalsetting o f urban societies Chicago Akkermans, P.M.M.G., Rossmeisl I. 1990 ’Excavations at Tell Sabi-Abyad, northern Syria: a regional centre on the Assyrian frontier' Akkadica 66: 13-60 Amiet P 1966 Elam Paris ----- 1988 Suse: 6000 ans d'histoire (Musee du Louvre) Paris Artzi P: 1982 The king and the evil portending, ominous sign in his house (EA 358) in Nissen and Renger [0E]: 317-320 Astour M. 1986 The name of the 9. Kassite ruler JAOS 106: 327-331 Aynard M.-J., Durand J.-M., Amiet P. 1980 Documents d’epoque medio-assynsnnzAssur 3/1: 1-54 Balkan K. 1954 Kassitenstudien I: Die Sprache derKassiten New Haven, Conn. Baqir T. 1942-6 Iraq Government excavations at Aqar Quf Iraq Suppl. 1942-3; 1943-4; Iraq 8:73-93 Black 1981 [chapter 11] Border R. 1971 ’Gott Marduk und Gott-Konig Šulgi als Propheten: zwei prophetische Texte BiOr 28:3-24 Brinkman 1968 [chapter 11] ----- 1974 ’The monarchy of the Kassite dynasty in Garelli [0E]: 409^415 ----- 1976 Materials and Studies for Kassite History vol. I: A Catalogue o f Cuneiform Sources Pertaining to Specific Monarchs o f the Kassite Dynasty Chicago ----- 1980 ’Die Kassiten’tfZ^ 5: 464-473 ---- 1993 AKassite seal mentioning a Babylonian govemor of Dilmun NABU note 106 Brinkman J.A., Matthews D. 1990 A grandson of Kurigalzu NABU note 103 Cameron 1948 [chapter 13] Cagni L. 1977 The Poem o f Erra (Sources for the Ancient Near East) Malibu, Cal.
Сшари исшок
773
Canby Ј.V. 1976 The Stelenreihe in Assur, Tell Halaf, and Masebot Iraq 38:113-128 Cardascia G. 1969 Les Lois Assyrriennes (LAPO 2) Paris Carter E.. Stolper M.W. 1976 ’Middle Elamite Malyan Expedition 18/2: 33-42 ....... 1984 Elam: surveys o f political history and archaeology (University of California Near Eastern Studies 25) Berkeley, Cal. de Waele E. 1989 ’Musicians and musical instruments on the rock reliefs on the Elamite Sanctuary of Kul-e Farah (Izeh) Iran 27:29-37 Diakonoff J.M. 1985 ’ElamCtf/II: 1-24 Dougherty R.P. 1932 The sealand o f Ancient Arabia (YOSR 19) New Haven, Conn. Driver G.R., Miles J.C. 1935 The Assyrian Laws Oxford Edzard D .0.1960 Die Beziehungen Babyloniens und Agyptens in der neubabylonischen Zeit und das Gold JESHO 3:38-55 GhirshmanR. 1963 Persiafrom the Origins to Alexander the Great (trans.) London ----- 1966-70 Tehoga Zanbil (4 vols) Paris Goody J. 1990 The Oriental, the Ancient and the Primitive: system ofmariage and the family in the pre-industrial societies ofEurasia (Studies in Literacy, Family, Culture and the State) Cambridge Grayson A.K. 1972/1976 Assyrian Royal Inscriptions (2 vol) Wiesbaden ----- 1975 Babylonian Historical~literary Texts (Toronto Semitie Texts and Studies 3) Toronto ----- 1987[chapter2] .......1991 Assyrian Rulers o f the Early first Millennium BC (1114-859 BC) (RIM Assyrian Periods 2) Toronto Grillot R. 1988 Apropos d’un cas de l’evirat elamite JA 276: 61-70 Grillot-Susini F. (avec coll. de C. Roche) 1987 Ellements de grammaire elamite Paris Gurney O.R. 1983 The Middle Babylonian, LegalandEconomic Textsfrom Ur London Hallock 1969[chapter 13] ----- 1 9 7 1 [chapter 13] Hansman J. 1972 Elamites, Achaemenians and Anshan/гал 10: 101-125 Harper P., Aruz J., Tallon F. (eds) 1992 The Royal City o f Susa: ancient Near Eastern treasures in the Louvre New York (rev. French cdn, Paris, 1994) Henrickson R.C. 1984 ’Šimaški and central western Iran: the archaeological evidence ZA 74:98-122 Herrero P. 1976 Tablettes administrative de Haft Tepe CDAFI 6:93-116 Herrero P., Glassner J J. 1990 Haft-Tćpe: choix de textes Г Iran 25: 1-45 ----- 1991 ’Haft-Tepe: choix de textes 1’Iran 26:39-80
774
Амели Курш
Hinz V. 1967 Elams Vertrag mit Naram-Sin von Akkade ZA 58:66-96 -----1968 Zu den Zeughaustafelehen aus Susa in Festschrift fiir Weilert Wiesbaden :35— 42 ----- 1972 The Lost World ofElam (trans.) London Jas R. 1990 Two Middle-Assyrian lists of personal names from Sabi Ahyad Akkadika 67:33-39 Kammenhuber 1968 [chapter 6] Kontig W. 1926 Mutterrecht und Thronfolge im alten Elam Vienna ----- 1965 Die elamichen Konigsinschriften (AfO Beiheft) Gratz Kiihne H. 1990 ’Gedanken zur historischen und stadtebaulichen Entwicklung der assyrischen Stack Dur-Katlimmu’ in Bounni 1990 [OE]: 153-169 Kuhrt 1987 [chapter 11] Lackenbacher S. 1982 ’Nouveaux documents d’Ugarit 1: une lettre royal RA 76:141-154 Lambert M. 1972 Huteludush-lnshushinak et le pays d’Anzan RA 66: 61-76 LambertW.G. 1957 ’Ancestors, authors and canonicity’ЈС5 11: 1-14; 112 ----- 1960 Babylonian Wisdom Literature Oxford -----1963 The reign of Nebuchadnezzar I: a tuming point in the history of ancient Mesopotamian religion’ in MacCullough W.S. (ed.) The SeedofW isdom : essays in honor ofT.G. MeekTovonio: 3-13 ----- 1965 A new look at the Babylonian background of Genesis JTS 16:287-300 ----- 1974 Tukulti-Ninurta I and the Assyrian king list Iraq 38: 85-94 Liverani 1979 [chapter 6] Machinist R 1976 Literature as politics: the Tukulti-Ninurta epic and the bible CBQ 38: 460-482 Мауег W. 1988 Der babylonische Feldzug Tukulti-Ninurtas I von Assyrien Cananca Selecta Festschrift OswaldLoretz Rome : 143-161 MayrhoferM. 1966 Die Indo-Arier im Vorderen Orient Wiesbaden MiglusPA. 1984 ’Anotherlookatthe“Stelenreihen” inAssurZ4 74: 133-140 Miroschedji P. dc 1982 ’Notes sur la glyptique de la fin de ГЕ1ат&4 76:51-63 ----- 1985 [chapter 13] Моогеу 1986 [chapter 2] Moran 1987 [chapter6] Morris 1992 [chapter 8] Muller K.F. 1937 Das assyrische Ritual Teill: Textezum assyrischen Konigsritual -(MVAcG 41/3) Leipzig Negahban E. 1990 Excavations atHaft Tepe, Iran (University Museum Monographs 70) Philadelphia, Penn.
Cuiapu u c u io k
775
Nissen H.J. 1993 The context of the emergence of vvriting in Mesopotamia and Iran in Curtis [OGk]: 54-76 Oppenheim A.L. 1970 Glass and Glassmaking in Ancient Mesopotamia Corning Museum, New York Paper H.H. 1955 ’Elamite Texts from Tchogha-Zambil JNES 14:42-48 Pedersen 0.1985 Archives and Libraries in the City ofAssur: a survey o f the materialfront the German excavations part I Uppsala PoradaE. 1965 AncientIran: the artofpre-islam ic times London ----- 1981-2 The cylinder seals found at Thebes in Boeotia’AfO 28: 1-70 Postdate J.M. 1979 ’On some Assyrian ladies’ Iraq 41: 89-103 ---- 1986 Administrative archivesfrom the city ofAssur in theMiddle Assyrian periodin Veenhof[OE ]: 168-183 Reiner E. 1969 Das Elamische Die altkleinasiatischen Sprachen (HdO) Leiden ----- 1973 The location of Anshan RA 57-62 Roberts J.J.M. 1976 Nebuchadnezzar l’s Elamite crisis in theological perspective Finkelstain Essays [OE]: 183-187 Roth (1987)[chapter 9] Saggs 1984 [chapter9] Saggs H.W.F., Wiseman D.J. 1968 The Tell al Rimah tablets, 1965 and 1966 Iraq 30: 154-205 Saporetti C. 1979 The Status offVomen in the Middle Assyrian Period (Sources and Monographs on the Ancient Near East 2/1) Malibu, Cal. Seidl U. 1968 Die babylonischen Kudurm-reliefs: Symbole mesopotamische Gottheiten BaM 4:7-220 (rev. edit 1989 Freiburg) ----- 1986 Die elamischen Felsreliefs von Kurangun und Naqš-e Rustam Berlin Steinkeller 1988 [chapter 1] ----- 1990 ’More on LU.SU.(A)=Simaski NABU note 13 Steinmetzer F.X. 1922 Die babylonischen Kudurru (Grenztteine) als Urkundenform untersucht (Studien xur Geschichte und Kultur des Altertsum II/IV-V) Paderbom Stolper M.W. 1982 On the dynasty of Šimaški and the eaily sukkalmass ZA 72:41-67 ----- 1984 Textsfrom Tallii Malyan vol. 1: Elamite administrative texts (1972/4) Philadelphia, Penn. Stolper M.W., Wright M.T. 1990 Elamite brick fragments from Chogha Pahn East and related fragments Melanges J. Perrot Paris: 151-163 Sumner W. 1994 Archaeological measures of cultural continuity at the arival of the Persians in Fars AchHist 8:97-105
776
Амели Курш
Tadmor 11.1958 Historical implications of the correct rendering of Akkadian đakaJNES 17:129-141 Thomas R. 1992 Literacy and Oralityin Ancient Grece (Кеу Themes in Ancient History) Cambridge Thureau-Dangin L, 1935 Une lettre assyrienne a Ras Shamra Syria 16:188-193 Tomabechi Y. 1983 Wall paintings from Dur Kurigalzu JNES 5 42:123-131 Vallat F. 1980 Suse et l ’Elam Paris van Dijk J. 1986 Die dynasttschen Heiraten zvvischen Kassiten und Elamen: eine verhangnisvolle Politik Or. 55:159-170 van Praag A. 1945 Droit matrimonial Assyro-Babylonien Amsterdam Walker C.B.F. 1982 Babylonian Chronicle 25: a chronicle of the Kassite and Isin II dynasties Kraws Festschrift [0E]: 398-417 Weadock 1975 [chapter2] Weidner E.F. 1928-9 ’Historisches Material in der babylonischen Onina-Litс\а.\пг MAOG 4:226ff. -----1956 Hof- und Haremserlasse assyrischer Konige aus dem 2. Jt. v. Chr. AfO 17:257ff. -----1959 Die Inschriften Tukulti-Niturtas Iandseiner Naebfolger (AfO Beiheft 12) Graz Zaccagnini C 1983 ’Patterns of nobility among Near Kattem craftsmen’JNES 42: 245-264 Zeder M.A. 1991 Feeding Cities: specialised animal есопоту in the ancient Near East (Smithsonian Series in Archaeological Inquiry) Washington DC
Поглавље 8 Општа
Liverani 1988 [OG], chs 22-26; CAHII, chs 26a and b. 28,33,34; III, chs 9-12 29, 32; Bottero et al. 1966 [0B]: 200-221; 1967b [0B], ch. 3; Garelli andNikiprowetrky 1974 [OC)], chs I; 4/2 Klengel et al. 1989 [OC]: 413-459; Klengel 1992 [OGc]. ch. 4; Aharoni 1979 [OGd]; Weippert 1988 (OGd); Mazar 1990 (OGd) и Archaeology 43/5 (1990); BASOR 279 (1990): 1-44; Clements 1989; de Vaux 1%1; Dictionnaire de la civilization phenicienne et pM/i/^ue-Dupont-Soinmer 1949; Grat, Rouilard, Teixidor 1989; Hawkins у штампи; Hayes and Maxwell Miller 1977; Knight and Tucker 1985; Lemche 1988; Malamat 1979; Maxwell Miller and Hayes 1987; Moscati 1988; Redford 1992 [chapter 3], parts 3 and4; Sader 1987; Sandars 1979; Studia Phoenicia
Ciuapu исшок
777
Приручниим
Abou Assaf А. 1985 Ain Dara in Weiss 1985 [OGc]: 317-350 Abou Assaf A. Dodreuil P- Millard A.K. 1982 La Statue de Tell Fekberye et sa bilingue assyro-arameenne Paris
Ackroyd F. 1983 ’Goddesses, women and Jezebel’in Cameron and Kuhrt [OE]: 245-259 AharoniY. 1974 The building activities of David and Solomon IE J24: 13-16 Ahlstrom G.W. 1984 An archaeological picture of Iron Age religions in ancient Palestine’ StOr 55: 117-145 -------1986 Who Were the Israelitese Winona Lake, IN. Ahlstrom G.W. Edelman D. 1985 Memeptah’s Israel JNES 44:59-61 Akurgal E. 1961 Die Kunst Anatoliens von Homer bis Alexander Berlin ----- 1962 The Art of the Hittites London ----- 1966 The Birth o f GreekArt the Mediterranean and the Near East London Albright W.K 1939 The Isrealite Conquest of Canaan BASOR 74: 11-23 Alt A. 1925/1966 The Settlement o f the Israelites in Palestine Essays on Old TestamentHistory andReligion (trans.) New York: 133-169 ------ 1930/1966 The formation of the Israelite state in Palestine Essays: 171-237 Anderson W.P. 1988 Sarepta I: the Late Bronze and Iron Age strata o f area H, Beirut Archaeology 43/5 (Mar.-Apr. 1990 ’Special Section: the Phoenicians’ (pp 22-35)) Astour M. 1965 The last days of Ugarit AJA 69: 253-258 Attindge H.W., Oden R. 1981 Philo o f Byblos: the Phoenician history (CBQ Monographs 9) Washington, DC AubetM.-U. 1993 The Phoenicians and the West: politics, colonies and trade (trans.) Cambridge Вагкау G. 1992 Iron II—III in Ben-Tor A. (ed.) TheAnthology of AncientIsrael (trans.) New Haven, Conn.: 302-373 Barr J. 1974 Philo of Byblos and his „Phoenician History” Bulletin o f theJohn Rylands Library 57:17-68 Bartlett J. 1982 Jericho (Cities o f the Biblical World) Guildford BASOR 279 (August 1990: articles on Phoenician culture by Bikai, Stieglitz, Clifford, Markoe (pp.1-64)) Bass G.F. 1973 ’Cape Gelidonya and Bronze Age maritime trade’in Hoflfner II (ed.) Occident and Orient; studiespresented to Cyrus H. Cordon (TUAT22) Neukirchen-Vluyn: 29-57 Bass G.F. et al. 1989 The Bronze Age shipwreck at Ulu Burun: 1986 campaign AJA 93: 1-29 (contains refs to reports of carfter campaigns)
778
Амели Курш
Baumgartwn АЈ. 1981 The Phoenician History ofPhilo ofByblos: a commentary Leiden
Becking B; 1992 The Fall ofSamaria: an historical and archaeological study (Studies’ in the History of the Ancient Near East 2) Leiden Beinkowsky Р. 1986 Jericho in the Late Bronze Age Warminster Bikai RM. 1978 The Pottery ofTyre , Warminster Bimson J. 1981 Redating the Exodus and Conquest (2nd edn) Sheffield Bing J.D. 1991 ’Alexander’s sacrifice dies pracesidibus loci before the battle of Issus’JHS 11161-165 Biran A., Naveh J. 1993 ’An Aramaie stele fragment from Tel Dan /£743: 81-98 Borger R. 1956 [chapter 9] Bright J. 1959 AH istory oflsrael (2nd rev. edn 1972) London Brinkman J.A. 1968 [chapter 11] -----1977 Notes on Aramaeans and Chaldaeans in southem Babylon in the oily seventh century BC Or, 46: 304—325 ----- 1984 [chapter 11] Bron F. 1979 Recherches sur les Inscriptions Pheniciennes de Katarepe (Centre de Recherches d’Histoire et de Philologique II; Haute Etude Orientales II) Paris Вгуее 1986 [chapter 10] Bunnes G. 1979 Expansion phenicienne en Mediterranee Brussels Cazelles 11. 1973 The Hebrews in Wiseman 1973 [0A]: 1-28 Chaney M.L. 1983 Ancient Palestinian peasant movements and the formation of premonarchic Israel in Freedman and Graf 1983: 39-90 Claessen H.J.M., Skalnik Р. (eds) 1981 The Study o f the State The Hague Clements R.E. (eds) 1989 The WorldofAncientIsrael: sociological, anthropological andpoliticalperspectives Cambridge Clifford R.J. 1990 ’Phoenician religion’ BASOR 279:55-64 Courbin Р. 1990 Fragments d’ampltores protogćomietriques grecques a Bassit inBouuni 1990 [0E]: 49-58 Culican W, 1968 The iconography of some Phoenician seals and seal impression Australian Journal ofBiblical Arhaeology 1: 50-103 Dalley S. 1985 Foreign chariotry and cavalry in the armies of Tiglath-pileser III and Sargon II Iraq 47:31-48 Delaporte L. 1940 Malatya-Arslantepe Paris De Vaux K. 1961 Ancient Israel: its life and institutions (trans.) London -----1972 The king of Israel, vassal ofYahweh The Bible and the Ancient Near East (trans.) London: 152-180 ----- 1978 The Early History oflsrael (1 vols; trans.) London
Ciuapu исшок
779
Dever W.G. 1969-70 ’lron Age epigraphic material from the area of Kim bet el-Kom HUCA 40/41: 139-204 Dictionnaire de la Civilisation Phenicienne et Punique (sous la direction de K. Lipiuski) Turnhout 1992 Dietrich M. 1970 Die Aramaer SUdbabyloniens in der Singonidenzeit (700-648) (AOAT 7) Kevelaer, Neukirchen-Vluyn Dietrich and Loretz 1978 [chapter 6] Doubaz V. 1990 Two NeoAssyrian stelae in the Antakya and Kahamannutai Museum RIM AnnualReview 8: 5-24 Donner H., Rollig W. 1973-9 Kanaanaisehe und Aramainsche Inshtiften (3 vols) Wiesbaden Dothan T. 1982 The Philistines and Their Material CWtareNew Haven, Conn. Drews R. 1992 ’Herodotus 1.94, the drought of ca. 1200 BC, and the origin of the Etruscans, Historia 41:14-39 Dupont-Sontmer A. 1949 Les Arameeus Paris Edelman D. 1987 Biblical reassessed JAOS 107:727-731 Edgerton and Wilson 1936 [chapter4] Eissfeldt 0.1965 The Old Testament: an introduction (trans.) Oxford Emerton J.A. 1982 ’New light on Israelite religion: the implications of the inscription from Kumillet ’AjrudZ4JF94:2-20 Eph’al 1.1982 The Ancient Arabs: nomads on the borders o f thefertile crescent gih_$th centuries ВС Jerusalem Finkelstein L. 1988 The Archaeology o f the Israelite Settlement Jerusalem Frankenstain S. 1979 The Phoenicians in the far west: a function of Neo-Assyrian imperialism in Larsen [0E]: 263-294 Freedman D.N., Graf D. (eds) 1983 Palestine in Transition: the emergence o f ancient Israel (The Social World of Biblical Antiquity Series 2) Sheffield FriedM.H. 1975 TheNotion o/rnie(CummingsModularPrograminAnthropology) Menlo Park, Cal. Fritz V. 1987 ’Conquest or settlemente The Early Iron Age in Palestine BibArch 50: 84-100 Frost H. 1972 ’Ancient harbours and anchorages in the eastern Mediterranean’ in Underwater Archaeology: a nascent disciplineVans: 95-114 Garbini G. 1986 History and Ideology in Ancient Israel (trans.) London Garelli Is. 1982 Importance et role des Arameens dans l’administration de l’empire assyrien in Nissen and Renger [0E]: 437-447 Garstang J. and J.B.E. 1948 The Story ofJericho (2nd edn) London Gengsc H. 1979 ’Nordsyrisch-siidanatolische Reliefs: Datierung undBeslimmiwg (2 Teile) Copenhagen
780
Амели Курш
Geva S. 1982 ’Archaeological evidence for the trade betvveen Israel and Тугее’ BASOR 248: 69-72
Gibson J.C.L. 1971-82 TextbookofSyrian Semitic inscriptions ; vol. I: Hebrew andMoabite Inscriptions ; vol 2: Aramaic Inscriptions ; vol. 3: Phoenician In scriptions Oxford Gonen R. 1984 [chapter 6] ----- 1992 [chapter 6] Gottwald N.K. 1979 The Tribes o f Yahweh: a sociology o f the religion ofliberated Israel 1250-1050 BC МаукпоИ, NY Graf K.M. 1866 Die geschlichtiche Biicher des Allen Testaments Leipzig GrahamA.J. 1986 The historical interpretation of Al-Mina’ 12: 51-65 Gras M., Rouillard J., Teixidor J. 1989 L ’UniversPhenicien Paris Grayson A.K. 1976 Assyrian Royal Inscriptions 2 Wiesbaden ----- 1991 [chapter7] Haines R.C. 1971 Excavations in the Plains ofAntioch vol. 2 Chicago Hawkins J.D. 1972 ’Building inscriptions of Carehemish’AnSt 22: 87-114 ----- 1975 The negatives in hieroglyphic LuwianvlAzft 25:119-156 ----- 1979 ’Some historical problems of the hieroglyphic Luwian inscriptions AnSt 29: 153-168 ------ 1980 ’Karkamiš RLA 5: 426-446 ----- 1986 ’Royal statements of ideal prices: Assyrian, Babylonian, and Hittite in Canby J.V., Porada E., Ridgway B.S., Stech T. (eds) AncientAnatolia: aspects o f change and cultural development (Essays in honor of Machteld J. Mellink) Madison, Wis: 93-102 ----- 1987 The Kululu lead strips: economic documents in hieroglyphic Luwian AnSt3T. 135-162 ----- 1988 ’Kuzi-Tesub and the „Great Kings” of Karkamis AnSt 38: 99-108 ----- in press The Hieroglyphic Luwian Inscriptions o f the Iron Age (3 vols) Berlin Hawkins J.D., Morpurgo Davies A. 1978 On the problems of Karatepe: the hieroglyphic text AnSt 28:103-120 Hayes J.H., Maxwell Miller J. (eds) 1977 Israelite andJudaean History London Heaton E. W. 1974 Solomon s New Men London Helm P. 1980 ’Greeks in the Neo-Assyrian Levant andAssyria in Early Greek Writers (Univ. ofPenn. diss) HesirinR. 1991 ’UnderstandingAsherah:exploringSemiticiconography’&4/? 17 (Sep.-Oct.): 50-59 Hogarth U.G., Woolley C.L, Barnett R.D. 1914-52 Carchemish (3 vols) London Hooftijzer J. van der Kooij G. 1976 Aramaic Textsfrom Deir fAlla Leiden
Сшари исшок
781
IserlinB.SJ., du Plat Taylor Ј. 1974 Motya: a Phoenician and Cartaginian city ofSicily I Leiden
Kala?, M., Hawkins J.D. 1989 The hieroglyphic Luwian rock inscription at MalртагЛи&39: 105-112 Кепуоп K. 1987 The Bible and Recent Archaeology (rev. edn by P.R.S. Mooгеу) London Kestemont G. 1972 Le commerce phenicien et l’expansion assyrien du XIeVlle siecle OA 11:137-144 Khalifeh I.A. 1988 Sarepta II: the late Bronze andIron A geperiodof area H, X Beirut Knight D., Tucker G. (eds) 1985 The Hebrew Bible and its Modern Interpreters Philadelphia, Penn. Koch K. 1969 The Growth o f the Biblical Tradition: the form -critical method (trans.) London Lapp N. (ctl.) 1981 The Third Campaign at Tell el-Ful: the excavations o f 1964 (AASOR 45) Philadelphia, Penn. Layton S.C 1988 Old Aramaic inscriptions BibArch 51:172-189 Lemairc A. 1977 Inscriptions Hebraiques vol. 1: Les Ostraca (LAPO 9) Paris ----- 1991 ’Hazael de Damas, roi d’Aram’ in Garelli Etudes (OE): 91-108 Lemche N.P. 1985 Early Israel: anthropological and historical studies on the Israelite society before the monarchy Leiden ----- 1988 Ancientlsrael: a new history oflsraelite society Sheffield Liverani M. 1987 The collapse of the Near Eastern regional system at the end of the Bronze Age: the case of Syria in Rowlands et al. [0E]: 66-73 Loretz 1984 [chapter 6] Malamat A. 1963 ’Aspects ofthe foreign policies ofDavid and Solomon’JNES 22: 1-17 ----- 1982 How inferior Israelite forces conquered fortified Caaninite Cities BAR 8/2 (Mar.-Apr.): 25-35 Malamat A. (ed. with I. Eph’at) 1979 World History o f the Jewish People, ls t series vol. 4, 1-2: The Age o f the Monarchies: Political History; Culture and Society Jerusalem Mallowan M.E.L. 1972 Carehemish AnSt22: 63-85 Martin J.D. 1975 The Book of Judges (Cambridge Bible Commentary on the
New English Bible) Cambridge Maxwell Miller J. 1976 The Old Testament and the Historian London Maxwell Miller J., Hayes J.H. 1987 A History oflsrael and Judah London MazarA. 1992TheIronAgeIinBen-Tor A. (ed) TheArchaeology ofAncientlsmel (trans) New Haven, Conn.: 258-301
782
Лмели Курш
Mendenhall G.E. 1962 The Hebrew Conquest of Palestine’ BibArch 25: 66-87 Meriggi P. 1966-1975 Manuale di Eteo Geroglifico (Incunabula Gucca 13-14; 3 vols) Rome Меуег E, 1884-1902 Geschichte desAltertums (5 vols) Stuttgart Meyers C. 1988 Discovering Eve: ancient Israelite women in context Oxford Millard A.R. 1990 Israelite and Aramaean history in the light of inscriptions Tyndale Bulletin 41/2:261-275 Millard A.R., Bordreuil R 1982 ’A statue from Syra with Assyrian and Aramaic inscriptions’ BibArch 45:135-141 MittmanS. 1981 ’DieGrabinschriftdesSangersUriahu’20/^97:139-152 Moran W.L. 1987 ’Join the apiru or become onee’ in Gallant D.M. (ed. with S.T. Hollis) Working with No Data VSemitic andEgyptological studiespresented to Thomas O. Lambdin Winona Lake, IN.: 209-212 Pritchard J.B. The Solomon and Sheba London ----- 1978 Recovering Sarepta, Phoenician city Princeton, NJ. ----- 1988 Serapta IV: the objects from area II, X Beirut RaineyA. 1987reviewofCottwald 1979andLoretz 1984in JAOSIOI: 541-543 ----- 1991 ’Scholars disagree: Can you name the panel with the Israelitese Rainey’s challenge BAR 17/6 (Nov.-Dec): 54-60; 93. RendtorfR. 1983 The Old Testament: an introduction (trans.) London Redford 1992 [chapter 3] Riis P.J., Buhl M.L. 1990 Hamma 2/11: les objets de laperiode dite syro-hittite (age du fer) (Nationalmuseets Skifter, Stowe Beretninger 12) Copenhagen Rowley H.H.1967 The Growth o f the Old Testament (3rth edn) London Sader H.S. 1997 Les Etats Arameens de Syrie depuis leurfondation jusqu ’a leur transformation en provinces assyriennes (Betruter Texte und Studien 36) Beirut Salles J.-F; .1991aDubon et dumauvais usages des Pheniciens’ Topoi: Orient-Occident 1:48-70 -----199 lb Du ble, de l’huile et du vin... (Notes sur les echanges commmerciaux en Mediteranee orientale vers le milieu du Ier millenaire av. J.-C.) (parts 1 and 2) AchHist 6: 7-236 ----- 1994 Du ble, de l’huile et du vin... (part 3) AchHist 8: 191-215 Sanders N. K. 1978 The Sea Peoples: warriors o f the ancient Mediterranean London (rev, edn 1985) Senyzer M. (ed) 1988 Les Pheniciens a la conquete de la Mediterranee (= Dossiers Histoire et archeologique 132/Nov.) Shaw J.W. 1989 Phoeniciens in southem Crete AJA 93: 165-183 Shiloh Y. 1984 Excavations at the City o f David 1 (Qedem 9) Jerusalem
Ciuapu исшок
783
Smelik K.A.D. 1985 Historische Dokumente aus dem alten Israel (trans.) Gottingen (English trans. 1991) Soggin J.A. 1984 A History oflsrael: from the beginnings to the BarKochba revolt. AD 135 (trans.) London Stager ULl985 The archaeology of the family in ancient Israel BASOR 260:1-36 ----- 1991 When Canaanites and Philistines ruled Ashkelon’ BAR 17/2: 24-13 Stager L.E, Wolff S.R. 1984 ’Child sacrifice at Carthage: religious rite or population Control Stiebing W.H. 1989 Out of the Deserte Archaeology and the ехоdus/conquest 8, Narratives Buffalo NY. Strobel A. 1976 Der spatbronzezeitliche Seevolkesturm Berlin Studia Phoenicia (sous la direction dc E.Lipinski) I- Leuven 1983 Symington D. 1991 ’Late Bronze Age writing boards and their uses: textual evidence from Anatolia and Syria AnSt 41:111-12) Tadmor H. 1958a [chapter 7] ----- 1982 The Aramaization of Assyria: aspects of western impact in Nitten and Renger [0E]: 449-470 Talmon S. 1987 Har and midhar: an antithetical pair of biblical motifs in Mindlin e ta l 7-142 Тарпу R.K. 1992 The Archaealogy oflsraelite Samaria vol. I: EarlyIron Age through the Ninth Century BC (Harvard Semitic Studies 44) Athalanta, Cal. Tritsch F.J. 1973 Sackers of Cities and the movement of population in Crossland R.A., Birchell A. (eds) Iron Age Migrations in theAgean London; 233-238 Tubb J.N. 1988 Tell es-Sa’idiych: preliminary report on the first three seasons of renewed excavation’ Levant 20: 23-88 Ussishkin D. 1973 ’King Solomon’s palaces’BibArh 36: 78-105 (repr. in Campball and Freedman (OE): 227-248) van Loon M. 1977 ’The place of Urartu in I millennium: trade’ Iraq 39:229-231 van Seters J. 1975 Abraham in History and Tradition New Haven, Conn. von Rad G. 1975 Old Testament Theology (2 vols; trans.) London Ward W.A., Joukowsky M.S. (eds) 1992 The Crisis Years: the twelfth century BC from beyond the Danube to the Tigris Dubuque Warnock P., Pendleton M. 1991 The wood of the Ulu Burun diptych AnSt 41: 107-110 WeberM. 1947 The ТЋеогу ofSocialandEconomic Organization (trans. anded. by Talcott Parsons) New York Weinstein 1981 [chapter6] WeipportM. 1971 The SettlementoftheIsraelite Tribes in Palastine (trans.) London Weitzman M. 1978 The things you are liable to read in Bermant Weitzman M. 1979 Ebla: an archaelogical enigma London: 44—69 Wellhausen J. 1883 Prolegomena zur Gechichte desAlten Israel Berlin (trans., Edinburgh 1885; repr. 1957)
784
Амели Курш
Whitelam K.W. 1986 The symbols of power: aspects of royal propaganda in the United Мопагсћу’ BibArch 49: 166-173 Willi T. 1972 Die Chronikals Auslegunt: Untersuchungen zur literarischen Gettaltung der historischen Uberliefermig Israels (Forschungem zur Religion und Litteratur des Alten und Neuen Testaments 106) Gdttingen Winter L. 1976 ’Phoenician and North Syrian ivory carving in historical context: questions of style and distribution’ Iraq 1-22 ----- 1979 ’On the problems of Karatepe: the reliefs and their context’AnSt 29: 153-168 ----- 1983 ’Carchemish ša kišad puratti AnSt M: 177-198 Wood B.G. 1991 The Philistines enter Canaan: were they Egyptian lackeys or invading conquerorse BAR 17/6 (Nov, Dec.): 44-52 Wright G.E. 1962 Biblical Archaeology (2nd edn) Philadelphia, Penn. Yadin Y. 1968 ’And Dan, why did he abide by the ships Australian Journal o f BiblicalArchaeology 1: 9-23 ----- 1970 ’Megiddo of the Kings of Israel’ BibArh 33: 66-96 ----- 1972 Hazor: the rediscovery of a great citadel of the Bible (Schweich Lecture 1970) London ----- 1982 Is the biblical account of the Israelite conquest historically reliable BAR 8/2 (Mar.-Apr.): 16-23 Yurco F.J. 1991 ’Yurco’s response to Rainey’ BAR 17/6 (Nov.-Dec): 61
Поглавље 9 Општа дела
Liverani 1988 [0C], chs 28-29, and pp. 880-884; Garelli and Nikiprowetcky 1974 [0C], chs 2; 3/1; CAH 111 chs 6, 22-26; Bottero et al. 1967b [0B], ch. I; Klengel et al. 1989 [0C]: 339-388. и Contenau 1954; Falcs 1981b; Grayson 1976; Luckenbill 1926; Postgate 1992; Rude 1983; Saggs 1984; Schramm 1973; van der Spek 1993. Приручници
Albenda P. 1983 ’Westem Asiatic women in the Iron Age: their image revealed BibArc: 82—88. ----- 1986 The Palace ofSargon King ofAssyria Paris Вагкау 1992 [chapter 8] Bamett R.D. 1957 The Nimrud Ivories in the British Museum London ----- 1976 The Sculptures of Asurbanipal London
Cuiapu исшок
785
Bamett R.D., Palkncr М. 1962 The Sculptures ofAssur-nasir-pal II, Tiglath-Pileser III, Esarhaddon from the Central andSouth- West Palace atNimrud London Becking 1992 [chapter 8] Borger 1975 [chapter 11] BorgerR. 1956DieInschriftenAsarhaddons,KonigsvonAssyrien (AfO Beihefl 9) ----- 1965 ’Der Aufstiegdes neobabylonichen Reiches JCS 19: 59-78 Borker-Klahn J. 1982 Vorderasiatische Bildstelen und vergleiehbare Bildreliefs (2 vols; BaF4) Mainz Briunt P. in press [chapter 13] Brinkman J.A. 1984 (chapter 11, Hrinkman 1984a] ----- 1990 The Babylonian chronicle revisited’ in Moran Studies [0E]: 73-104 Brown 1986 [chapter 13] CanbyJ.V. 1971 ’Decorated garments in AshumasirpaPs sculpture’Iraq 33:31-53 Carter, Stolper 1984 [chapter 7) Cassin E. 1968 La splendeur divine: introduction a Г etudc de la mentalite mesopotamienne (Civilisation et Societe 8) Paris Claessen, Skalmk 1981 [chapter 8] Cogan M. 1974 Imperialism andReligion: Assyria, Judah and Israel in the eighth andseventh centuries BC Missoula Contenau G. 1954 Everyday Life in Babylonia and Assyria (trans.) London Dalley S. 1985 [chapter 8] Dalley S., Postgate J.N. 1984 The Tabletsfrom Port Shalmaneser (TN 3) London DellerK,-H. 1987 Tamkaru-Ksedite in neuassyrischer Zeit JESHO 30: 1-29 Diakonoff 1974[chapter 1] Donbaz 1990 [chapter 8] Elat M. 1982 ’Mesopotamische Kriegsrituale’ BiOr 39: 5-25 ----- 1987 'Der tamkaru im neuassyrischen Reich JESHO 30: 233-254 Eph’all. 1982 [chapter8] Fadhil A. 1990a Die in Nimrud/Kalhu aufgefundene Grabinschrift der Jaba BaM 20: 461-470 ----- 1990b ’Die Grabinschrift der Mulissu-mukannišat-Ninua aus Nimrud/Kalhu und andere in ihrem Grab BaM 20: 471—482 Fales P.M. 1973 Censimenti e Calasti di lipoca Neo-Assira Rome ----- 1981a Aliterary code in Assyrian royal inscriptions: the case of Ashmbanipal’i Egyptian campaign in Pales 1981b: 169-202 ....... (ed.) 1981b Assyrian Royal Inscriptions: new horizons in literary, ideological and historical analysis Rome FalesP.M., Jakob-RostL. 1991 Neo-Assyrian Textsfrom Assur:private arhives in the Vorderasiatische Museum of Berlin (Part I) (SAAB 5/1—II) Padua Fales P.M., Postgate J.N. 1992 Imperial Administrative Records Part 1: Palace and Temple Administration (SAA7) Helsinki Frame G. 1992 [chapter 11]
786
Амели Курш
George А, 1990 ’Royal tombs at Nimrud’ Minerva I/I: 29-31 Gerardi R 1987 Assurhanipals Elamite Campaigns: a literary andpolitical study (Univ. of Penn., diss.) Gibson 1971-82 [chapter 8] Glassner J.-J. 1991 A propos des jardins mesopotamiens Jardins d ’Orient (Les Orientales III) Paris: 9—17 Goody J. (ed.) 1966 Succession to High Office (Cambridge Papers in Social Anthropology 4) Cambridge Grayson A.K. 1970 ’Chronicles and the Akitu festival, Actes de la 17 Rencontre Assyriologique Ham-sur-Heure: 160-170 ----- 1976 Assyrian Royal Inscriptions vol. 2 Wiesbaden ----- 1980-3 Koningslisten RLA 6: 86- 135 -......1991 [chapter 7] Grelot 1972 [chapter 13] Gurney O.R. 1956 TheAssyrian tabletsfrom Sultantepe’ Procedings in the British Academy 41:21-41 Gurney O.R., Finkelstein J.J. 1957 The Sultantepe Tablets I London Gurney O.R., Hulin P. 1964 The Sultantepe tablets II London Haller A. 1953 Die Graber und ariifte von Assur (WVDOG 65) Berlin Harper R.K 1892-1914 Assyrian and Babylonian Letters Betonging to the Kouyounjik Collection of the British Museum 1-Х1V London, Chicago Hawkins 1972 [chapter8] ----- in press [chapter 8] Helm 1980 [chapter8] Herrmann G. 1986 Ivories from NimrudIV: Ivories ’from Room SW37, Fort Shalmaneser London ----- 1992 Ivories from Nimrud V: The Small Collections from Fort Shalmanese London Hrouda B. 1965 Die Kulturgeschichte des assyrischen Flachbildes (Saarbriicker Baitrage zur Altertumskunde 2) Bonn Hunger H. 1992 Astrological Reports to Assyrian Kings (SAA 8) Helsinki Ismail B.K., RoafM., Black J. 1983 Ana in the cuneiform source, Sumer 39:191-194 JacobsenT., Lloyd S. 1935 Sennacherib’s Aqueduct at Jerwan (OIP24) Chicago Katja L. 1987 ANeo-Assyrian document on two cases of river ordeal SAAB 1/2: 65-68 King L.W. 1915 Bronze Reliefsfrom the Gates ofShalmaneser, King of Assyria BC 860-825 London Kinnier Wilson J. V. 1972 The Nimrud Wine Lists (CYNI) London ----- 1991b [chapter 8] OatcsJ. 1965 Assyrian Chronology 631-612 BC/ra# 27: 135-159 Oded B. 1979 Mass Deportations and Deportees in the Neo-Assyrian Empire Wiesbaden
Ciuapu исшок
787
----- 1992 War, Peace and Empire: justifications for war in Assyrian royal inscriptions Wiesbaden Olmstead A.T. 1916 Assyrian Historiography: a source study Missuri Oppemheim A.L. 1955 Siege documents from Nippur Iraq 17: 69 -89 ----- 1960 The City of Assur in 714 BC JNES 19: 133-147 Paley S.M. 1976 King of the World: Ashurnasirpal II o f Assyria 883-859 BC Brooklyn, NY Рафо1а S. 1970/1983 LettersfromAssyrian Scholars to KingsEstrhaddon and Assurbanipal (2 oarts; AOA’l 5/1 and 2) Kevelaer, Neukirchen-Vluyn ----- 1971 Letters from Assyrian Scholars to Kings Esarhaddon andAshurbanipal IIA: Introduction andAppendixes (diss., Helsinki) Neukirchen-Vluyn ----- 1972 A letter front Šamal-Šumu-ukin to Esarhaddon Iraq 34:11-34 ----- 1980 The murderer of Sennacherib in Alster (OE): 171-182 ----- 1987 ’Neo-Assyrian treaties from the royal archives of Nineveh JCS 33 ----- 1988 The Neo-Assyrian word for ,,queen” 5/M/Jl 1/2:73-76 Рафо1а S., Watanabe K. 1988 Neo-Assyrian Treaties andLoyalty Oaths (SAA 2) Helsinki Pečičkova J. 1977 The administrative organisation of the Neo-Asyrian empire ArOr 45:211-228 Pedersen 1985 [chapter7] Piepkorn A. J933 HistoricalPrism Inscriptions of Ashurbanipal (AS 5) Chicago Place V. 1867-70 Ninive et Г Assyrie (3 vols) Paris Pongratz-Leisten B., Deller K., Bleibtreu E. 1992 Gotterstreihvagen und Goiterstandarten: Gotter auf clem Feldrug und ihr Kult im Feldlager BaM 23:291-356 Porter U. 1987 Symbols of Power: figurative aspects o f Esarhaddnn s Babylonian policy (681-669 BC) (Univ. of Penn., diss; pub. as Images, Power and Politics (Mem. Am. Phil. Soc. 208) 1993) Postgate J.N. 1969 Neo-Assyrian Royal Grants andDecrees (Studia Pohl, Series Maior I) Rome ----- 1973 The Governor ’s Palace Arhive (CTN 2) London ----- 1974a Тахапоп and Conscription in theAssyrian Empire (Studia Pohl, Serie Maior 3) Rome ----- 1974b Royal exercise of justice under the Assyrian empire in Garelli [0E] 417-426 ----- 1976 Fifty Neo-Assyrian Legal Documents Warminster ----- 1979 ’The economic structure of the Assyrian empire in Larsen [0E]: 193-221 ----- 1980 Princes ludex in Assyria RA 74:180-182 ----- 1987 ’Employer, employee and employment in the Neo-Assyrian period’ in Powell [OE]: 257-270 ----- 1992 The land of Assur and the joke ofAssur WorldArchaeology 2:247-263 Reade J. 1970 The Accessionof Sinsharisnkun JCS 23 : 1-9
788
Амели Курш
----- 1972 The Neo-Assyrian court and army: evidence from the sculptures’Iraq 87-112 ----- 1979 Tdeology and propaganda in Assyrian art’ in Larsen (OE): 329-343 ----- 1983 Assyrian Sculpture London ----- 1987 ’Was Sennacherib a feministe in Durand: 139-146 Roth M.T. 1987 Age at marriage and the household: a study of Neo-Assyrian and Neo-Babylonian forms Comparative Studies in Society ana History 29: 715-747 Russell J. 1991 Sennacherib ’s Palace without a Rival atNineveh Chicago Sachs AJ. 1953 The late Neo-Assyrian royal seal type Iraq 15: 167-170 Saggs H. W.F. 1955a/l 955b/1956/1958/1959/1963/1965/l 966 The Nimrud Letters 1952-Parts \~W\\lIraq 17:21-56, 126-160; 18: 40-56; 20: 182-212; 21: 158-179; 25: 70-80; 27: 17-32; 28:177-191 ----- 1975 ’Historical texts and fragments of Sargun II of Assyria: 1. The „Assur Charter” Iraq 37: 11-20 ----- 1984 TheMight That WasAssyria London Salles J. -F. 1989 ’Les echanges commerciaux dans la golfe arabopersique dans le courant du Ier millecnaire av. J -C.: reflexions sur Makkan et Mduhha in HalulT. (ed) L ’Arabiepreislamiqueetson environnement(Colloque de Strasbourg 1987) Strasbourg: 67-96 Sancisi-Wccrdcnburg 1988 [chapter 13] SchrammW. 1972 ’War Semiramis assyrishe Regentine’Historia 21:513-521 ----- 1973 Einleitung in die assyrischen Konigsinschriften 2. Teil: 934-722 (HdO) Leiden Seux M.-J. 1980-3 ’Konigtum’ RLA 6: 140-173 Starr I. 1990 Queries to the god: divination andpolitics in Sargonid Assyria (SAA4) Helsinki Stearns J.B. 1961 Reliefs from the Palace of Assurnasirpal II (AfO Beiheft 15) Gratz StreekM. 1916 AssurbanipaL 1-3 (VAB 7) Leipzig Stronach D. 1989 When Assyria fell: new light on the last days ofNineveh Mar Šipri 2/2:1-2 Stronach D., Lumsden S. 1992 The Berkeley’s excavations at Nineveh BibArch 55: 227-233 Tadmorll. 1958TheCampaignsofSargon II ofAssyria JC S 12:22-40; 77-100 ----- 1975 ’Assyria and the West: the ninth century and its aftermath’ in Goedicke andRoberts [0E]: 36—48 ----- 1977 Observations onAssyrianhistoriography inFinkelsteinEssays [OE]: 209-213 ----- 1981 ’History and ideology in the Assyrian royal inscriptions’ in Fales 1981b: 13-34 ----- 1983 ’Autobiographical apology in the royal Assyrian literature’ in Tadmor and Weinfeld [0E]: 36-57
Сшари исшок
789
Tadmor. Н, MillardA.R. 1973 ’Adad-Nirai III in Syria Iraq 35: 57-64 Thomas 1992 [chapter 7] Thomas F. 1993 ’Sargon II, der Sohn Tiglat-pilesers III’ in Dietrich M, Loretz O. (Hsg.) Mesopotamica - Ugaritica —Biblica: Festschriftju r Kurt Hergerbaf zur Volledung seines 70, Lebensjahres am 7. Mai 1992 (AOAT) Kevelaer, Neukirchen-Vluyn: 465-470 Thureau-Dangin 1: 1912 Une relation de la huitieme campagne de Sargon (TCL 3) Paris Thureau-Dangin P., Dunand M. 1936 Til Barsib Paris Turner G. 1970 Tell Nebi Yumis: the ekalmasarti of Nineveh’ Iraq 32:68-85 UngnadA. 1938 ’Еропутеп’Л1Л 2:412-457 (fornewednofA. Miilard 1994) van der Spek R.J. 1993 ’Assyriology and history: a comparative study of war and empire in Assyria, Athens and Rome in Hallo 1993 [OK]: 262-270 van Dijk J. 1962 Die Tontafeln aus dem reš-Heiligtum’ UVB 18: 43-61 van Oriel G. 1969 The Cult ofAssur Leiden ----- 1970 ’Land and people in Assyria BiOr 27: 168-175 von Voigtlandcr 1963 [chapter 11] Wafler M. 1975 Nicht-Assyrer neoassyrischer Darstellungen (TUAT 26) Keveber, Neukirchen-Vluyn Watanabe K. 1987 Die ade-Vereidigungen anlasslich der Thronfolgerelung Asarhaddons (BaM Bcihcft 3) Berlin Waterman L 1930-36 Royal Correspondence oftheAssyrian Empire (4 vols) Ann Arbor, Mich. Weidner E. 1926 ’Die grosse Konigsliste aus Assur’ AfO 3: 66ff ----- 1932-3 Assyrische Beschreibungen der Kriegs-Reliefs Aššurubalit AfO 8: 175-203 Weidner 1940 = J. Friedrich, G.R, Mever, A, Ungnad, K. Weidner Die Inschriften vom TellHalaf: Keilschrfttexte und aramaische Urkunden aus einer assyrischen Provinzhauptptstadt (AfO Beiheft 6) Berlin 1940 Weippert M. 1973-4 Die Kampfe des assyrischen Konig Assurbanipal gegen die Araber. Redaktionskritische Untersuchung des Berichtes in Prisma WO 7/1:39-85 ----- 1981 ’AssyrischeProphettenderZeitAsarhaddonsundAssurbanipals’in Fales 1981b: 71-116 Winter 1983 [chapter 8] Wisettun D.J. 1952 A new stele of Assurnasirnal II Iraq 14:24—44 ----- 1958 The Vassal Treaties of Esarhaddon London (Iraq 20: 1-100) Zahlocka J. 1971 Stotitnki agrarna w panstwie Sargonidow (ca немачким peзимеом) Poznau Zawadski S. 1988 The FallofAssyria andMedian-Babylonian Relations in Light o f the Nabopolassar Chronicle Poznau, Delft
790
Амели Курш
Поглавље 10 Општа дела САН III, chs 8 and 34; Liverani 1988 [0С]: 852-864; 871-879; Bottero et al. 1967b [0B]: 44-51; Schmokel 1961 [0A], section 4; Klengd et al. 1989 [0C]: 474—4R2 и Вгусе 1986; BurneyandLang 1971,ch. 5;Diakonuffl984; Frankel 1979; Haas 1986b; Hanfman 1983b; Pedley 1972; Zimansky 1985 Приручници
Badaljan R.S. et al. 1992 Archaeological Investigations at Horom in the Shirak Plain ofNorth-West Armenia 1990 Iran 30: 31-48 ----- 1993 Preliminary report on the 1992 excavations at Horom, Armenia Iran 31: 1-24 Benedict W.C. 1961 The Uaratian-Assyrian inscription of Kelishin JAOS 81: 359-385 Boehmer R. 1973 Phrygische Prunkgevvander des 8. Jahrhunderts v. Chr. AA 88: 149-172 Brinkman J.A. 1989 The Akkadian words for „Ionia” and „Ionian” in Daidalikon: Studies in honor ofRaymond V. Schoder, S. J. Waucoda, 111: 53-71 Brische C., Lejcune M. 1984 Corpus des inscriptions paleo-phrygiennes I: Textes; II: Planchse Paris Вгусе T.R. 1986 The Lycinas in the Literary andEpigraphic Sources (The Lycinas I) Copenhague Вигпеу C.A. 1969-70/1972-6 Iran 7: 177-179; 8: 157-171; 182-183; 10: 127-142; 169-170; 11: 153-172; 12: 213-214; 13: 149-164; 14: 157-158 Витеу C.A., Lang M.D. 1971 The Peoples o f the Hills London Cogan M., Tadmor H. 1977 Gyges and Ashurbanipal: a study in literary transmission Or. 46: 65-85 Diakonoff I.M. 1963, Urartskie pi ’sma i dokumenty Moskow, Leningrad ------ 1984 The Prehistory o f Armenian People (prevod) Delmar, NY Dyson, R.H. 1964 In the city of the golden bowl Illustrated London News (12 Sept.): 372: 374 ------ [poglavlje 13] Dyson,R.H. MuscarellaO. 1989Constructingthechronologyandhistoricalimplications of Hasanlu IV, Iran 27: 1-27 Forbes, T.B. 1983 Urartian Architecture (BAR International Series 170) Oxford
Сшари исшок
791
Frankel, D. 1979 The Ancient Kingdom ofUrartu London Greenewalt C.H. Jr., 1976 Ritual Diners in Early Historic Sardis (University of Califomia Classical Studies 17) Berkeley, Cal. Haas V. 1986a Die altesten Nachrichten zur Geschichte des armenischen Hochlands in Haas 1986b: 21-30 — •—1986b Das Reich Urartu: eine altorientalischer Staat im 1. Jahrtausend v. Chr (Xenia: Konstanzer Althistorische Vortrage und Forschungen 17) Konstanz Hanfman G.M.A. 1983a Lydian Society and Culture in Hanfman 1983b: 67-99 ------1983b Sardis from Prehistoric to Roman Times: results o f the archaeological explorations ofSardis 1958-1975 Cambridge Mass. Hartog F. 1988 The Mirror o f Herodotus: the representation o f the other in the writingofhistory (prevod.; TheNew Historicism: Studies in Cultural Poetics 5) Berkeley, Cal. I?ikF. 1987 Zur Enstehung der phrygischen Felsdenkmaler^«^ 37: 163-178 Kessler K.-H. 1986 Die Beziehungen zwischen Urartu und Mesopotamien in Haas 1986b: 59-86 Kčnig F.W. 1965-7 Handbuch der Chaldischen lnschriften I-II Garz Kroll S. 1972 Excavations at Bastam, Iran, the first Urartian site uncovered in Iran Archaeology 25:292-297 ------ 1976 Keramik urartaischer Festungen in Iran Berlin Lanfranchi G.B. 1983 Some new texts about a revolt against the Urartian king Rusal OA 22:123-135 ------1990 ICimmeri: emergenza delle militari iranische nel Vicino Oriente (VIII-VIIsec. AC) (History ofthe Ancient Near East/Studies II bis) Padua Lanfranchi, Parpola 1990 [poglavlje 9] Merhav R(ed.) 1991 Urartu: a metalworking centre in thefirst millennium BCE Jerusalem Ozgii? T. 1966 Altintepe: architectural monuments and wallpaintings Ankara ------ 1967 Ancinet Ararat ScientificAmerican 216/3: 38-46 Podley J.G. 1972 Ancient Literary Sources on Sardis (Archaeological Explorations on Sardis) Cambridge, Mas. Piotrovsky B. 1967 Urartu: the kingdom ofVan and its art London PragA.J.N.W. 1989 Reconstructing King Midas: a first report AnSt 39:159-165 Porada 1965 [poglavlje 7] Ramage A. 1987 Lydian Sardis in Guralnick E (ed.) Sardis: twenty-sevenyears o f discovery Chicago: 6-15 Rolle R. 1989 The World ofScythians London Salvini M. 1979 Zu den beschrifteten Tonbullen in Kleiss W. Bastan I: Ausgrabungen in den urartaischen Anlagen 1972-1975 Berlin: 133-136
792
Амели Курш
------ 1986 Tušpa, die Hauptstadt von Urartu in Haas 1986b: 31-44 Schaus G.P. 1992 Imported West Anatolian pottery at Gordion AnSt 42:151 -177 Sevin V. 1991 The Early Iron Age in the Elazig region and the problem of the Muskians AnSt 41: 87-97 Thureau-Dangin 1912[poglavlje 9] van Loom M. 1966 Urartian Art: its distinctive traits in the light o f new excavations Leiden ------ 1974 The Euphrates mentioned by Sarduri II of Urartu in Bittel K (ed.) Anatolian Studies Presented to Hans Gustav Guterbock on the Occasion o f His 6 5 Birthday Istanbul: 189-194 Wallace R. 1988 ‘WALWE. and KALI. JH S 108: 203-207 Wartke R.-B. 1990 Toprakkale: Untersuchungen zu den Metallobjekten im Vorderasiatischen Museum zu Berlin (Schriften zur Geschichte und Kultur des Alten Orients, Bd. 22) Berlin Wilhelm 1982[poglavlje6] Young R.S. 1981 Three Great Early Tumuly (University Museum Monograph 43; the Gordion Excavations Final Report 1) Philadelphia, Penn. Zimansky P.E. 1985 Ecology and Empire: the structure o f the Urartian state (SAOC 41) Chicago
Поглавље 11 Општа дела САНШ chs 7,21,27-28; Oates 1986[0Gb]: 107-135; Bottćroefa/. 1976b[0B]: 99-110; Liverani 1988 [0C], ch. 21; Garelli i Nikiprowetzky 1974 [0C], ch. 3/2; Klengel etal. 1989 [0C]: 388-413
и Brinkman 1968; 1984a; Frame 1992; von Voigtlander 1963; Wiserman 1956 Приручници
Adams 1981 [poglavlje 1] Beaulieu P.-A. 1987 The Reign ofNabonidus, King ofBabylon 556-539 5C(YNER 10) New Haven, Conn. Berger, P.R. 1970 Das Neujahrsfest nach den Konigsinschriften des ausgehenden babylonischen Reiches in Finet A. (ed.) Acted dela XVIIe Rencontre As-
Сшари исшок
793
syriologique Interanntionale: Universite Libre de Briccelles, 30 juin-4 juillet, 1969 Ham-sur-Heure: 155-159 ------ 1973 Die neubabylonischen Kdnigsinschriften (AOAT 4/1) NeukirchenVIuyn ------ 1975 Der Kyros-Zylinder mit dem Zusatzlragment BINII Nr. 32 und die akkadischen Personennamen im Danielbuch ZA 64:192-234 Black J. 1984 The New Year ceremonies in ancient Babylon: „taking Bel to the land” and a cultic picnic Religion 11: 39-59 Bohl M.T de Liagre 1937-8 De dochter van Koning Nabonidus JEOL 5: 357-360 Borgerfpoglavlje 9] Brinkman J.A. 1965 Ur: 721-605 Or. 34: 241-258 ------ 1968 A History of Postkassite Babylonia (1158-722) (An Or 43) Rome ------ 1969 The akitu inscription of B?l-ibni andNabu-zera-ušabši WO 5/1:39-50 ------ 1979 Babylonia under the Assyrian Empire 745-c. 627 in Larsen [0E]: 223-250 ------ 1984a Prelude to Empire: Babylonian society andpolitics, 747-626 BC Philadelphia, Penn. ------- 1984b Settlement surveys and documentary evidence: regional variation and secular trend in Mesopotamian demography JNES 43: 169-180 ------ 1986 The Elamite-Babylonian frontier in the Neo-Elamite period, 750625 BC Fragmenta Historiae Elamicae: Melanges offerts a M.J.Steve Paris: 199-207 Brinkman J.A., Dallay S. 1988 A royal kudurru from the reign of Aššur-nedinšumi ZA 78: 76-98 Brinkman J. A., Kennedy D. A 1983 Documentaiy evidence for the economic base of early Neo-Babylonian society JCS 35:1-90 ------1986 Supplement to the survey of dated Neo-Babylonian economic texts, 721-626 BC JCS 38: 99-106 Carter, Stolper 1984 [poglavlje 7] Cavigneaux A., Ismail B.Kh. 1990 Stadthalter von Suhu und Mari im 8. Jh.v. Chr. anhand neuer Texte aus irakischen Grabungen im Satugebiet des QadissiyaDamms BaM 20: 321-456 Charpin D. 1986 [poglavlje 2] Dalley, Postgate 1984 [poglavlje 9] Dandamauev M.A. 1982 The Neo-Babylonian elders Diakonoff Studies [0E]: 38-41 ------1984 Slavery in Babylonia De Kalb, 111. ------1990 [poglavlje 2]
794
Амели Курш
Doty L.T. 1977 Cuneiform Archives from Hellenistic Uruk (Yale, diss.) Dupont-Sommer A. 1948 Un papyrus arameen d’epoque saite decouverte a Saqqare Semitica 1: 43-68 Durand J.-M. 1979 Les “slave documents” de Merodach Baladan JA 267: 245260 Edel E. [poglavlje 12] Eph’al I. 1983 On warfare and military control in the ancient Near Eastem empires: a research outline in Tadmor and Weinfeld [0K]: 88-106 Frame G. 1984 The “First Families” of Borsippa during the early Neo-Babylonian period JCS 36: 67-80 ----- 1992 Babylonia 689-627 BC: apolitical history Leiden Gadd C.J. 1958 The Harran inscriptions ofNabonidus AnSt 8: 35-92 Galter H. 1984 Die Zerstorung Babylons durch Sanherib StOr 55: 161-173 Garelli P. n.d. Les sujets du roi d’Assyrie in Finet A. (ed.) La voix de l ’opposition en Mesopotamie Brussels: 189-213 Gasche H. et al. 1987 Habl as-Sahr 1983-85: Nebuchadnezzar II’s cross-country wall north of Sippar NAPR 1: 3-46 ------ 1989 Habl as-Sahr, nouvelles fouilles. L’ouvrage defensif de Nabuchodonosor au nord de Sippar NAPR 2: 23-70 George A. 1992 Babylonian Topographical Texts (OLA 40) Leuven ------ 1993 Babylon revisited: archaeology and philology in harness Antiquity 67:734-746 Gerardi 1987 [poglavlje 9] Gibson 1971-82 [poglavlje 8] Graham J.N. 1984 Vineyards and plowmen: 2 Kings 25:12 and Jeremiah 52:16 BibArch 47: 55-58 Garyson [poglavlje 7] Helm 1980 [poglavlje 8] Ismail, Roaf, Black [poglavlje 9] Joannes F. 1980 Kaššaia, fille de Nabuchodonosor II RA 74: 183-4 ----- 1982 La location de Surru a Pepoque neo-babylonienne Semitica 32: 35-42 ----- 1987 Un cas de remarriage d’epoque neo-babylonienne in Durand [0E]: 91-96 ----- 1989 Archives de Borsippa: lafamille Ea-iluta-bani Geneva Kilick R. 1984 Northern Akkad Project: excavations at Habl as-Sahr Iraq 46: 125-130 King L.W. 1912 Babylonian Boundary Stones and Memorial Tablets in the British Museum London Koldewey R. 1913 Das wiedererstehende Babylon Leipzig
Сшари исшок
795
Kuhrt А. 1987 Usurpation, conquests and ceremonial: from Babylon to Persia in Cannadine D., Price S. (eds.) Rituals of Royalty: power and. ceremonial in traditional societies (Past and Present Publications) Cambridge: 20-55 ------ 1988 The Achemenid empire: a Babylonian perspective PCPS 214 (n.s.) 34: 60-76 ------1990a Alexander and Babylon in AchHist 5: 121-130 ------ 1990b Nabonidus and the Babylonian priesthood in Beard M., North J. (eds.) Pagan Priests London: 119-155 Kiimmel H.M. 1979 Familie, Beruf undAmt i spatbabylonischen Uruhprosopographische Untersuchungen zu Berufsgruppen des 6. Jahrhundrets v. Chr. in IJruk (ADOG 20) Berlin Lambert W.G. 1960 [poglavlje 7] ------1968-9 A new source for the reign of Nabonidus AfO 22: 1-8 Landsberger 1965 [poglavlje 9] Landsberger B., Bauer T. 1927 Zu neuveroffentlichten Geschichtsquellen aus der Zeit von Asarhaddon bis Nabonid ZA 37: 61-98; 215-222 Landsberger, Parpola, Tadmorfpoglavlje 9] Langdton S.H., 1912 Die neubabylonischen Kdnigsinschriften (VAB 4) Leipzig Leemans W. 1944-8 marduk-apal-iddina II, zijn tijd en zijn geslacht JEOL 3/910:432-455 ------ 1946 Kidinnu: un symbole de droit divin babylonien in David M., van Groningen B.A., Meijers E.M. (eds.) Symbolae adJus et Historiam Antiquitatis Pertinentes Julio Christiano van Oven dedicatae Leiden: 36-61 Levine L.D. 1982 Sennacherib’s southern front: 704-689 BC JCS 34:28-58 Luckenbill 1924 [poglavlje 9] McEwan G.J.P. 1982 The Late Babylonian Tablets in the Royal Ontario Museum (Royal Ontario Museum Cuneiform Texts 2) Toronto MacGinnis J.D. 1991 Letter Orders from Sippar and the Administration of the Ebabbara in the Late Babylonian Period (Cambridge, diss.; pub. Poznan 1995) Miroschedji 1985 [poglavlje 13] ------1990 La fin de l’Elam: essai d’analyse et d’interpretation IrAnt 25:47-96 Oelsner J. 1976 Erwagungen zum Gesellschaftaufbau Babyloniens von der neubabylonischen bis zur achamenidischen Zeit (7.-4. Jh. v.u.Z.) AOF 4:131-149 ------1981 Gesellschaft und Wirtschaft des seleukidischen Babyloniens: einige Beobachtungen in den Keilschrifttexten aus Uruk Klio 63: 39-44 ------1986 Materialen zur babylonischen Gesellschaft und Kultur in hellenistischer Zeit Budapest Oppenheim 1955 [poglavlje 9] ------1967 An essay on overland trade in the first millenium BC JCS 21:236-254
796
Амели Курш
Parpola 1970/1983 [poglavlje 9] ----- 1972 [poglavlje 9] Pinches T.G. 1917 From world-dominion to subjection: the story of the fall of Nineveh and Babylon JTVI 49: 107ff Porter 1987 [poglavlje 9] Powell M.A. 1985 [poglavlje 1] Reiner E. 1982 The Babylonian Fiirstenspiegel in practice in Diakonoff Studies [OE]: 320-326 RollingerR. 1993 Herodots Babylonischer Logos: eine kritische Untersuchung der Glaubwurdigkeitsdiskussion (Innsbrucker Beitrage zur Kultunvissenschaft, Sonderheft 84) Innsbruck Roth 1987 [poglavlje 9] ----- 1988 Women in transition and the b?t m7r bani RA 82: 131-138 ----- 1989 Babylonian Marriage Agreements, 7^* to 3dr Centuries BC (AOAT 222) Kevelaer, Neukirchen-Vluyn Sack R. Amel-Marduk 562-650 BC: a study based on cuneiform, Old Testament, Greek, Latin and rabbinical sources (AOAT 4) Kevelaer, Neukirchen-Vluyn ----- 1992 Images ofNebuchadnezzar: the emergence o f a legend Selingsgrove, Penn. Saggs, H.W.F. 1955 The Nimrud Letters 1952-1: the Ukin-zer rebellion and relatedtexts Iraq 17: 21-50 Salles J.-F. 1987 The Arab-Persian Gulf under the Seleucids in Kuhrt A., Sherwin-White S. (eds.) 1987 Hellenism in the East: the interaction o f Greek and non-Greek civilizations from Syria to Central Asia after Alexander London: 75-109 San Nicolo M. 1941 Beitrage zu einer Prosopographie neubabylonischer Beamten der Zivil-und Tempelvenvaltung (SBAW II.2) Munich ShiffL.B. 1987 The Nur-SinArchive: private entrepreneurship in Babylon (603507 BC) (Univ. of Penn. diss.) Streck 1916 [poglavlje9] Tadmor H. 1958 The Sin of Sargon (na hebrejskom sa rezimeom na engleskom jeziku)£75: 150-163; 93* Unger E. 1931/1970 Babylon die heilige Stadt nach der Beschreibungder Babylonier Berlin UngardA. 1941-4 Das Haus Egibi AfO 14:57-64 van der Spek R.J. 1987 The Babylonian city in Kuhrt A., Sherwin-White S. (eds.) 1987 Hellenism in the East: the interaction o f Greekand non-Greekcivilizations from Syria to Central Asia after Alexander London: 57-74
Сшари исшок
797
Vleeming S.P., Weselius J.W. 1985 Studies in Papyrus Amherst 63: essays on the Aramaic texts in Aramaic/demotic Papyrus Amherst 63 vol. I Amsterdam von Voigtlander E.N. 1963 A Survey ofNeobabylonian History (Univ. of Michigan, diss.) Weidner E. 1939 Jojachin, Konig von Juda, in babylonischen Keilschrifttexten, Melanges syriens offerts a Monsieur Rene Dussand Paris, II: 923-935 ------1954-6 Hochverrat gegen Nebuchadnezar II AfO 17:1-9 Weingort S. 1939 Das Haus Egibi in neubabylonischen Rechsurkunden (Berlin, diss.) Weisberg D., 1974 Royal women of the Neo-Babylonian period in Garelli [OE]: 447-454 Wilhelm G. 1973 Le premiere tablette cuneiforme trouvee a Туг Bulletin du Musee de Beyrouth 26: 35-39 Wiseman D.J. 1956 Chronicles o f Chaldaean Kings London ------ 1985 Nebuchadrezzar andBabylon (Schweich Lectures 1983) Oxford Wunsch C. 1993 Die Urkunden des babylonischen Geschaftsmannes Iddin-marduk: zum Handel mit Naturalien im 6. Jahrhundert v. Chr. (Cuneigorm Monographs За i 3b) Groningen Zadok R. 1976 On the connections between Iran and Babylon in the sixth century BC Iran 14: 67-77 Zawadski 1988 [poglavlje9]
Поглавље 12 Општа дела
Trigger etal. 1983 [OD]: 232-278 i ch. 4 Bottero et al. 1976b [OB] chs 5i 6; CAHl\m ch. 13; САН1Ш ,ch. 35: Driotoni Vandier 1984[0D] chs. 12-13; Grimal 1992[0D],chs. 13-14 и Kienitz 1953; Kitchen 1986; Leahy 1990; Redford 1992 [poglavlje 3], deo 4 ; Yoyotte et.al. 1990 Приручници
Austin M.M. 1970 Greece andEgypt in the Archaic Age (PCPS Suppl. 2) Cambridge Blackman A.M. 1941 The Stela of Shoshenk, great chieftain of the Mšwš JEA 27: 83-93
798
Амели Курш
Boardman Ј. 1980 The Greeks Overseas London Borger 1956[poglavlje 9] BothmerB.V. 1960 Egyptian Sculpture of theLatePeriod, 700BC-100AD Brooklyn, NY Caminos R.A. 1958 The Chronicle ofPrince Osorkon Rome ----- 1964 The Nitokris adoption stele JEA 50: 71 -101 Coulson W.d.E., Leonard Jr. A. 1981 Cities of the Delta, Partl: Naukratis Preliminary Report on the 1977-78 and 1980 Seasons (ARCE Reports 4) Malibu, Cal. Cruz-Urribe E. 1988 Hibis Temple Project I: Translations, Commentary, Discussions and Sign List San Antonio, Тех. de Meulenaere 1968 La famille du roi Amasis JEA 54: 183-187 Edel E. Amasis und Nebukadrezar II GM 29: 13-20 GraefeE. 1981 Untersuchungen zur Venvaltung und Geschichte der Institution der Gottesgemahlin des Amun vom Beginn des Neuen Reiches bis zur Spatzeit l-II Wiesbaden Griffith F. L. 1909 Catalogue o f the Demotic Papyri in the John Rylands Library Manchester Manchester KempB. 1977 The palace of Apries at Memphis MDAIK 33: 101-108 KienitzF.K. 1953 Diepolitische Geschichte Agyptens vom 7. biszum4. Jahrhunden vor der Zeitwende Berlin Kitchen K. 1986 The Third Intermediate Period in Egypt Warminster Leahy A. 1988 The earliest dated monument of Amasis and the end of the reign of Apries JEA 74: 183-200 ----- (ed.) 1990 Libya andEgypt: c. 1300-750 BC London Lloyd A.B. 1975-88 Herodotus /-///London ------1982[poglavlje 13] ----- 1988 [poglavlje 13] Mariette A. 1882 Le Serapeum de Memphis Paris Masson 0 . 1978 Carian Inscriptionsfrom North Saqqara andBuhen (EES Texts from Excavations: Fifith Memoir) London Menu B. 1988 Les actes de vente en Egypte ancienne particulierement sous les rois kouchites et sai'tes JEA 74: 165-182 Миггау O. 1970 Hecataeus of Abdera and pharaonic kingship JEA 56: 141-171 Na’aman 1991 [poglavlje 8] Otto E. 1954 Die biographischen Inschriften der agyptischen Spatzeit (Probleme der Agyptologie 2) Leiden Petrie W.M.F. 1886 Naukratis I (1884-5) London Petrie W.M.F., Walker J.H. 1909a Memphis I London
Ciuapu исшок
799
------1909b The Palace o f Apries (Memphis II) London Porten[poglavlje 13] Prise K.-H. 1978 The kingdom of Kush: the Napatan period Africa in Antiquity [OGg]: 74-88 Redford 1992 [poglavlje 3] Rouge J. 1988 La navigation en Mer Erythree dans l’antiquite in Sallas J.-F. (ed.) L ’Arabie et ses mers bordieres I: itineraires et voisinages (TMO 16) Lyon Russman E.R. 1974 The Representation o f the King in the 25^ Dynasty Brussels Smith H.S. 1974 A Visit to Ancient Egypt: life at Memphis and Saqqara c. 50030 BC Warminster ------1992 The death and life of the mother of Apis in Lloyd A.B. (ed.) Studies in Pharaonic Religion and Society in Honour ofJ. Gwyn Griffiths London: 201225 Spiegelberg W. 1914 Diesogenannte demotische Chronykdes Papyrus 215 der Bibliotheque Nationale zu Paris (Demotische Studien 7) Leipzig Streck [poglavlje 9] Tait J. 1992 Demotic literature and Egyptian society in Johnson J.H. (ed.) Life in a Multi-cultural Society: Egypt from Cambyses to Constantine and Beyond (SAOC 51 ) Chicago: 303-310 Tanis 1987[poglavlje4] Thompson D. J. 1988 Memphis under the Ptolemies Princeton, Nj Trigger 1976[poglavlje 3] Vercoutter J. 1962 Textes biographiques du Serapeum de Memphis Paris Wallinga 1987[poglavIje 13] ------1991 Polycrates and Egypt: the testimony of the samaina AchHist 6: 179197 Wessetzky W. 1963 Die Familiengeschichte des Peteese als historische Quelle fur die Innenpolitic Psametiks I ZAS 88: 69-73 Yoyotte J. 1960 Nechao II SDB 6: 363-393 ------1961 Les principautes du Delta au temps de Panarchie libyenne Melanges Maspero 'Л Cairo: 121-181 ------ 1972 Les adoratrices de la troisieme periode intermediaire BSFE 57: 19-30 Yoyotte J. et al. 1990 L ’Egypte des millenaires obscurs Paris
800
Амели Курш
Поглавље 13 Опште САН IV, poglavlja I i II; V; VI и Ach Hist; Bengtson 1968; Briant 1992a; u štampi; Briant and Herrenschmidt 1989; Bum 1984; Cambridge History ofIran II; Lukonin 1989; Frye 1984; Sancisi-Weerdenburg 1982; Transeuphratene; Walser 1972; Walser 1984; Wiesehofer 1994; Yamauchi 1990 Приручници
Amiet P. 1992 ‘Sur Phistoire elamite’ IrAnt 27 : 75-94 Avigad N. 1976 Bullae and Seals from a Post-Exilic Judaean Archive (Qedem 4) Jerusalim BadianE. 1987 ‘The peace ofCallias’JH S 107: 1-39 Balcer J. 1987 Herodotus and Bisitun (Historia Einzelschriften 49) Wiesbaden Bengston H (ed.) 1968 Greeks and Persians (trans.) London Betlyon J. W. 1980 The Coinage and Mints ofPhoenicia: the pre-Alexandrine period (Harvard Semitic Monographs 26) Chico, Cal. Bickerman E. J. 1967 Four strange Books o f the Bible New York Bickerman E. J., Tadmor H. 1978 ‘Darius I, pseudo-Smerdis and the magi’ Athenaeum 56: 239-261 Boffo L. 1978 ‘La lettera di Dario I a Gadata: I privilegi del tempio di Apollo a Magnesia sul Meandro'Bulletino dell ’lnstituto di Diritto Romano 'Vitorio Scialo;'a'81: 267-303 Bothmer 1960[poglavlje 12] Boucharlat R. 1990 ‘Suse et la Susiane a Pepoque achćmenide : donnees archeologiques’Ach Hist 4 : 149-175 ВоусеМ. 1975- A History o f Zoroastrianism vol. 1- (HdO) Leiden ------- (ed. and trans.) 1984 Zoroastrianism (Texts and Sources for the Study of Religion) Manchester Brandenstein W., Mayrhofer M. 1964. Hadbuch des Altpersischen Wiesbaden Bresciani E., Kamil M. 1966 Le Lettere Aramaiche di Hermopoli (Atti della Accademia Nazionale dei Lincci Memorie, ser. VIII. 12.5) Rome Briant P. 1982a Etats etpasteurs au Moyen-Orient ancien (Coll. Production Pastoral et Societe) Cambridge
Сшари исшок
801
------ 1982b Rois, tributs etpaysans : etudes sur les formations tributaires au Moyen-Orient ancien Paris ------ 1984a L ’Asie Central et les royaumes proche-orientaux du premier millenaire Paris ------ - 1984b ‘La Perse avant l’empire (Un etat de la question)’ IrAnt 19 :71-118 ------ 1985 ‘Dons de terres et de villes : PAsie Mineure dans le contexte achemenide’££4 87/1-2 : 53-71 ------ 1986 ‘Polytheisme et empire unitaire (Remarques sur la politique religieuse des Achemćnides)’ Les Grande Figures Religieuses : fonctionnementpratique et symbolique dans l ’antiquite (Besanson 25-26 avril 1984) (Centre de Recherches d’Histoire Ancienne, vol. 68) Paris : 425-443 ------ 1987 ‘Pouvoir central et polycentrisme culturel dans l’empire achemenide : quelques reflexions et suggestions’Ach Hist 1 : 1-31 ------ 1988 ‘Ethno-classe dominante et populations soumises dans l’empire achemenide : le cas d’Egypte’y4c/? Hist 3 : 137-173 ------- 1990 ‘Herodote et la societe perse’ Herodote et les peuples non-grecs (Entretiens sur l’Antiquite Classique 35) Vandoeuvres-Geneva : 69-104 ------ 1991 ‘Le roi est mort : vive le roi ! Remarques sur les rites et rituels de succession chez les achemenides’ in Kellens J. (ed.) La Religion Iranienne a l ’Epoque Achemenide (IrAnt Suppl. 5) Gent : 2-11 ------ 1992a Darius, les perses et l'empire Paris -------1992b ‘La date des revoltes babylonienne contre Xerxes’ Stlr 21 : 7-20 -------1994a Alexandre le Grand (4th edn ; Que sais-je e) Paris ------- 1994b ‘L’eau du grand roi’ in Milano L. (ed.) Drinking in Ancient Societies : History and Culture o f Drinks in the Ancient Near East (History of the Ancient Near East/Studies VI) Padua: 45-65 ------ u štampi De Cyrus aAlexandre : histoire de Vempire achemenide (Ach Hist 9& 10) Leiden Briant P., Herrenschmidt C. (eds.) 1989 Le tributdans Vempire achemenide (Travaux de Plnstitute d’Etudes Iraniennes de l’Universite de la SorbonneNouvelle 13) Paris Brosius M. u štampi Royal and Non-royal Women in Achaemenid Persia (559331BC) (Oxford Calssical Monographs) Oxford Brown S. C. 1986 ‘Media and secondary state formation in the Neo-Assyrian Zagros: an anthropological approach to an Assyriological problem’ JCS 38: 107-119 ------- 1988 ‘The Medikos Logos of Herodotus and the evolution of the Median state’Ach Hist 3:71 -86
802
Амели Курш
Burn А. R. 1984 Persia and the Greeks: the defence ofthe West, c. 546-478BC (2nc*edn with postscript by D. M. Lewis) London CalmeyerP. 1979 ‘Fortuna-Tvche-Khvamalr Jahrbuch des Deutschen Archaologischen Instituts 94: 347-365 ------ 1987 ,Greek historiography and Achaemenid reliefs’Ach Hist 2: 11 -26 ------- 1992 ‘ Zwei mit historischen Szenen bemalte Balken der Achaimenidenzeit’ Munchener Jahrbuch der Bildenden Kunst 43: 7-18 Cambridge History o f Iran II: The Median andAchaemenidPeriods Cambridge 1985 Cambridge History ofJudaism I: Introduction; The Persian Period Cambridge 1984 Cameron G. G. 1948 The Persepolis Treasury Tablets (OIP 65) Chicago Cardascia G. 1952 Les Archives des Muraša : unefamille d'hommes d'affaires babyloniennes a l'epoque perse (455-403 av. J. -C.) Paris Cargill J. 1977 ‘The Nabonidus chronicle and the fall of Lydia: consensus with feet of clay’AJAH 2: 97-116 Carter E. 1994 ‘Bridging the gap between the Elamites and Persians in southwestem Khuzistan’ Ach Hist 8: 65-95 Carter, Stolper 1984 [poglavlje 7] Cook J. M. 1983 The Persian Empire London Cowley A. E. 1923 Aramaic Papyri o f thefifth century BC Oxford Cross E. M. 1963 ‘The discovery ofthe Samaria papyri’ Bib Arch 26: 110-124 Cruz-Uribe E. 1980 ‘On the existence of Psammetichus IV’ Serapis 5/2: 35-39 ------ 1988 [poglavlje 2] Dalton O. M. 1964 The Treasure o f the Oxus with Other Examples o f Early Oriental Metal-work (2nc*edn) London Dandamaev M. 1975 ‘Forced labour in the palace есопоту in Achamenid Iran’ AOF 2:71-78 ------ 1976 Persia unter den ersten Achamniden (6. Jahrhudert v. Chr.) (trans; Beitrage zur Iranistik 8) Wiesbaden ------ 1990 Political History of the Achaemenides (trans) Leiden Dandamaev M., Lukonin V. 1989 Economic and Social History ofAncient Iran (trans.) Cambridge Davesnes A., Lemire A., Lozachemeur H. 1987 ‘Le site archeologique de Меуdancikkale (Turquie) : du гоуаите Pindu a la garison ptolemaique’ CRAIBL : 365-377 Descat R. 1985 ‘Mnesimachos, Herodote et la systžme tributaire achemenide’ REA 87 :97-112
Сшари исшок
803
------ 1989 ‘Notes sur la politique tributaire de Darius Ier ’ in Briant and Herrenschmidt 1989 :77-93 Drevvs R. 1973 Greek Accounts ofNear Eastern History Cambridge, Mass. Driver G. R. 1957/1965 Aramaic Documents o f the Fifth Century BC (abridged and rev. edn.) Oxford Dyson R. H. 1965 ‘Problems of proto-historic Iran as seen from Hasanlu’JNES 24:193-217 Ebeling E. 1952 ‘Die Riistung eines baby lonisches Panzerreiters nach einem Vertrag’ aus der zeit Dareios II ZA 50: (n.f. 16): 203-214 Frye R. N. 1984 TheHistory of Ancient Iran ( Handbuch der Altertumswissenschaft III.7) Munchen Genito B. 1986 ,The Medes: a reassesment of the archaelogical evidence’ East and West 36: 11-81 Gharib B. 1968 ‘A newly found inscription of Xerxes’ IrAnt 8: 54-69 Grabbe L. 1992 Judaism from Cyrus to Hadrian vol. 1: The Persian and Greek Periods Minneapolis, minn. -------1994 ‘What was Ezra’s mission?’ in Eskenazi T. C., Richards K. H. (eds.) Second Temple Studies 2: Temple Community in the Persian Period (JSOT Supplementary 173) Sheffield: 286-299 Graf D. F. 1985 ‘Greek tyrants and Achaemenid politics’ in Eadie J. W., Ober J. (eds.) The Craft of the Ancient Historians: essays in honor of Chester G. Starr Lanham, Maryland: 79-123 ------ 1994 ‘The Persian royal road system’Ach Hist 8: 167-189 Grayson 1975 [poglavlje 7] Greenfield J., porten B. 1982 The Bisitun Inscription ofDarius the Great, Aramaic version (Corpus Inscriptionum Iranicarum Part I: Inscriptions of Ancient Iran, vol. V; The Aramaic Versions of the Achaemenian Inscriptions, Texts I) London Grelot P. 1972 Documents Arameens d ’Egypte (LAPO 5) Paris Gropp D. M. 1986 The Samaria Papyri from Wadi ed-Daliyeh ( Harvard, diss.) Haerinck E. 1973 ‘LepalaisachemenidedeBabylone’/Avinf 10 :108-132 Hall E. 1989 Inventing the Barbarian : Greek self-defmition through tragedy (Oxford Classical Monographs) Oxford ------ 1993 ‘Asia unmanned: images of victory in classical Athenes’ in Rich J., Shipley G. (eds.) War and Society in the Greek World London: 108-133 Hallock R. T. 1969 The Persepolis Fortification Tablets (OIP 92) Chicago ------ 1971 The Evidence o f the Persepolis Tablets (being one chapter of CHI II) Cambridge
804
Амели Курш
------ 1977 ‘The use of seals on the Persepolis Fortification Tablets’ in Gibson M. G., Biggs R. D. (eds.) Seals and. Sealing in the Ancient Near East (Bibliotheca Mesopotamica 6) Malibu, Cal.: 127-133 ------ 1978 ‘Selected Fortification texts’ CDAFI8: 109-136 Helms S. W. 1982 ‘Excavations at the “the city and the famous fortress of Kandahar’” Afghan Studies 3/4: 1-24 Herr L. G. 1992 ‘Two stampedjar impressions from the Persian province of Ammon from Tell el-‘Umeiri’ Annals o f the Department of Antiquities, Jordan 36: 163-166 Herrenschmidt C. 1977 ‘Les creation d Ahuramazda ’Stlr 6 :17-58 ------ 1990 'Nugae Antico-Persiane 'Ach Hist 4 : 37-61 Hinz W. 1971 ‘Achamenidische Hofvenvaltung ’ZA 61:260-311 Hoglund K. G. 1992 AchaemenidlmperialAdministration in Syria-Palestine and the Missions ofEzra andNehemiah (Society of Biblical Literature Dissertations Series 125) Atlanta, Ga. Homblower S. 1982 Mausolus Oxford Jacobs B. 1987 Griechische undpersische Elemente in der Grabkunst Lykiens z. Zt. der Achamenidenherrschaft (Studies in Mediterranean Archaeology 78) Jonsered Kaptan-Bayburtluoglu D. 1990, A group of seal impressions on the bullae from Ergili/Daskyleion’ EpAn 16: 15-26 Kent R. 1953 Old Persian Grammar, Texts, Lexicon New Haven, Conn. KuhrtA. 1983 ‘TheCyrus Cylinder and Achaemenid imperial policy'JSOT25: 83-97 ------ 1988 ‘Earth and water’ Ach Hist 3: 87-99 ------ 1990a [poglavlje 11] ------ 1990b [poglavlje 11] Kuhrt A., Sherwin-White S. 1987 ‘Xerxes’ destruction of Babylonian temples’ AchHist 2:69-78 Lewis D. M. 1977 Sparta and Persia (Cincinnati Classical Studies n.s. 1) Leiden ------ 1990 ‘The Persepolis fortification texts’ Ach Hist 4: 1-6 LloydA. B. 1982 ‘The inscription ofUdjahorresnet: acollaborator’stestament’ JEA 68: 166-180 ------ 1988 ‘Herodotus on Cambyses: some thoughts on recent work’Ach Hist 3: 55-66 MachinistP.,TadmorH. 1993 ‘Heavenly wisdom’inHallo 1993[0E]: 146-152 Malandra W. W. 1983 An Introduction toAncientlranian Religion: readingsfrom the Avesta and the Achaemenid inscriptions Minneapolis, Minn.
Сшари исшок
805
Metzger Н., Dupont-Sommer А., Laroche Е., Mayrhofer М. 1979 Fouilles de Xanthos: vol. VI : La stele trilingue du Letoon (Institut Franfais d ’Etudes Anatoliennes) Paris Mierse W. E. 1983 The Persian period’ in Hanfman 1983b [poglavlje 10]: 100-108 Miroschedji P. de 1985 *La fin du гоуаите d Anshan et de Suse et la naissance de 1’empire perse ’ZA 75 :265-306 Momigliano A. D. 1977 ‘Eastem elements in postexile Jewish and Greek historiography ’ in Essays in Ancient andModern Historiography Oxford: 25-35 Моогеу P. R. S. 1975 ‘Iraniantroops at Deve Hiijuk inthe early 5^ century BC’ Levantl'. 108-117 ------ 1980 Cemeteries o f the l st millennium BC at Deve Htijiik near Carchemish salvaged by T. E. Lcnvrence and C. L. Wolley in 1913 (BAR Monographs 87) Oxford Morkot R. 1991 ‘Nubia and Achaemenid Persia: sources and problems’ Ach Hist 6: 321-336 MuscarellaO. 1987 ‘Median art and medizing scholarship’JMJ.S' 46: 109-127 Nolle M. 1992 Denkmaler vom Satrapensitz Daskyleion (Die Daskyleionstele): Studien zur graeco-persischen Kunst (Antike in der Modeme) Berlin Nylander C. 1970 Ionians at Pasargadae: studies in Old Persian architecture Uppsala Petit T. 1990 Satrapes et satrapies dans l ’empire achemenide de Cyrus le Grand aXerxes Ier (Bibliotheque de la Faculte de Philosophie et Letteres de 1'Universitć de Liege, fasc. 254) Paris PetschowH. 1988 T)as Unterkonigtum Cambyses, « K6nig von Babylon » ‘ RA 82: 781-82 Pitschikijan I. R. 1992 Oxox-Schatx und Oxos-Tempel: Achamenidische Kunst in Mittelasien (Antike in der Modeme) Berlin Porten B. 1968 Archivesfrom Elephantine: the life ofan ancient Jewish military colony Berkley, Cal. Posener G. 1936 La Premiere Domination Perse en Egypte : recueil d ’inscriptions hieroglyphiques Cairo RolleR. 1989[poglavlje 10] Root M. C. 1979 The King and Kingship in Achaemenid Art: essays on the creation o f an iconography of empire (Acta Iranica 3/9) Leiden ------ 1991 ‘From the hearth: powerful Persiansims in the art of the westem empire’AchHist 6: 1-29
806
Амели Курш
Sachs А. Ј., Hunger Н. 1988 Astronomical Diaries and Related Textsfrom Babylonia vol. I: Diaries from 652 BC to 262 BC (Osterreichische Akademie der Wissenschaften, Phil.-hist.. Kl., Denkschr., 195. Bd.) Vienna Said E. 1978 Orientalism New York Salles J.-F. 1988 ‘La circumnavigation de l’Arabie dans l’antiquite classique’ in Salles J. F. (ed.) L ’Arabie et ses meres bordieres I : Itineraires et voisinages (TMO 16) Lyon ------ 1990 ‘Les Achemenides dans le golfe arabo-persique’Ach Hist 4 :111 -130 ------ 1991 [poglavlje 8] ------ 1994 [poglavlje 8] Sancisi-Weerdenburg H. 1980 Yaun? en Persai: Gricken en Perzen in een ander perspectief(\Jni\. of Leiden, diss.) ------ 1982 Geschiedenis van het Perzische Rijk Huizen ------ 1983a ‘Exit Atossa: images of women in Greek historiography on Persia’ in Cameron and Kuhrt[0E]: 20-33 ------ 1983b ‘Zendan and Ka’bah’ in Koch H., Mackenzie D. N. (Hsg.) Kunst, Kultur und Geschichte der Achamenidenzeit (AMI Erganzunsband 10) Berlin: 88-92 ------ 1987a ‘Decadence in the empire or decadence in the sourcese From source to synthesis: CtesiasMc/г Hist 1: 33-45 ------ 1987b ‘The fifth oriental monarchy and hellenocentrism’ Ach Hist 2: 117-131 ------ 1988 ‘Was there ever a Median empire?’ Ach Hist3: 197-212 ------ 1989 ‘Gifts in Persian empire’ in Briantand Herrenschmidt 1989:129-146 ------ 1990 ‘The quest for an elusive empire’^c/z Hist 4: 263-274 ------ 1993 ‘Political concepts in Old Persian royal inscriptions’ in Raaflaub K. (Hsg.) Anfange politischen Denkens in der Antike (Schriften des Historisches Kollegs Kolloquien 24) Oldenburg ------ 1994 ‘The orality of Herodotus’ Medikos Logos ’Ach Hist 8: 39-55 Schlumberger D. et al. 1958 ‘Une bilingue greco-aramćene d’Asoka’ JA 246 : 1-18 Schmidt E. F. 1953-7 Persepolis (2 vols) Chicago Segal J. B. 1983 Aramaic Texts from North Saqqara with Some Fragments in Phoenician (EES Texts from Excavations: 6. Memoir) London SeidlU. 1976 ‘EinReliefDareios’I. inBabylon’^ M /9 :125-130 SekundaN., Chew S. 1992 ThePersianArmy560-330BC (Osprey Military Elite Series 42) London Shahbazi A. S. 1980 ‘An Achaemenid symbol II: famah (godgiven) fortune “symbolized”MM/13: 119-147
Сшари исшок
807
Sherwin-White S., Kuhrt A. 1993 From Samarkhand to Sardis: a new approach to the Seleucid empire London Sims-Williams N. 1981 ‘The final paragraph of the tomb-inscription of Darius I (Dnb, 50-60): the Old Persian text in the light of an Aramaic version’ BSOAS 44:1-7 Spiegelberg 1914[poglavlje 12] Stem E. 1982 The Material Culture o f the Land of the Bible in the Persian Period (trans.) Warminster Stolper M. W. 1983 ‘The death of Artaxerxes I 'AMI 16: 223-236 ------- 1985 Enterpreneurs and Empire: the Murašu archive, the Murašu firm, and Persian rule in Babylonia Leiden ------ 1987 ‘Belshunu the satrap’ in Rochberg-Halton F. (ed.) Language, Literature and History: philological and historical studies presented to Erica Reiner (AOS series 67) New Haven, Conn.: 389-402 ------- 1989 ‘The govemor of Babylon and Across-the-River in 486 BC’ JNES 48:283-305 Stronach D. 1978 Pasargadae Oxford ------ 1994 ‘Parterres and stone watercourses at Pasargadae: notes on achaemenid contribution to garden design’ Journal o f Garden History 14: 3-12 Sumner W. 1986 ‘Achaemenid settlement in the Persepolis plain’AJA 90: 3-31 Tilia A. B. 1972-8 Studies and Restorations at Persepolis and Other Sites ofFars (IsMEO Reports and Memoirs 16 and 18) Rome Uchitel A. 1991 Foreign workers in the Fortification archive in de Меуег L. (ed.) Mesopotamie et Elam (Actes de la XXXVe Rencontre Assyriologique Intemationale) Gent: 127-135 Vallat F. 1989 Le palais d'Artaxerxes II e Babylone NAPR 2: 3-6 van der Spek R.J. 19V3 The Astronomical Diaries as a source for Achaemend and Seleucid history BiOr 50: 91-101 van Oriel G. 1989 The Mura{us in context JESHO 32: 203-229 von Voigtlamler 1963 [chapter II] ----- 1978 The Behistun lnscription ofDariuse The Great, Babylonian Version (Corpus. inscriptionis Iranicarium I: Inscriptions of Ancient Iran vol. II, Texts) London Walling M. 1987 The ancient Persian navy and its predecessors' Achllist 1:47-78 ----- 1993 Ships and Sea-power before the Great Persian Wars: the ancestry of the ancient trireme Leiden Walser G. (ed.) 1972 Beitrage zur Achamniden geschichte (Historia Einzenschrifiten 18) Wiesbaden ------ 1984 Hellas und Iran: Studien zu den grieschiche-persichishen Beziehungen (Ertrage der Forschnin; 209) Darmstadt
808
Амели Курш
----- 1987 Persischer Imperialismus und griechische Freiheit (Zum Verhaltnis zwischen Griechen und Persen in fruhklassischcr Zeit) AchHist 2:155-165 Weisskopf M. 1989 The So-called 'Great Satraps' Revolt J66-J60 Concerning local instability in theAhaemenidfar west (Histora Ejnrlsclinften 63) Wiesbaden Whitehead J.D. 1974 Early-Aramaic Epistolography: the Arsames correspondence (Univ. of Chicago unpub. diss.) Wiesehofer J. 1978 Der Altstand Gaumatas and die Achameniden reich (Habelts Dissertationsdrucke: Reihe Alte Geschichte 13) ----- 1982 Beobachungen zur Handel des Achamenidenreiches Munsteriche Beitrage zur Antiken Handelgeschihte 1: 5-15 ----- 1994 Das antike Persien: von 550 v. Chr. bis 650 n. Chr. Munich Yamauchi E. 1990 Persia and the Bible Grand Rapids, ML Zaccignini 1983[chapter7]
Скраћенице
Archaologischer A nzeiger Annales Archeologiques Arabes de Syrie Acta Antiqua Academiae Scientarium Hungaricae Annual of the American School of Oriental Research Abhandlungen der Bayerischen Akademie der Wissenschaften A.K. Grayson Assyrian and Babylonian Chronicles (TCS 5) Locust Valley, NY 1975 R.F. Harper( 1892-1914) and Babylonian Letters belonABL ging to the Коиуоипјгк Collection of the British Museum (14 vols.) London, Chicago AchHist 1 AchaemenidHistory 1: Sources, Structures, Synthesis (H. Sancisi - Weerdenburg ed.) Leiden 1987 AchHist 2 AchaemenidHistory 2: The GreekSources (H. Sancisi - Weerdenburg, A. Kuhrt eds.) Leiden 1987 AchHist 3 Achaemenid History 3: Method and Theory (H. Sancisi - Weerdenburg, eds.) Leiden 1988 AchHist 4 AchaemenidHistory 4: Centre andPeriphery (H. Sancisi - Weerdenburg, A. Kuhrteds.) Leiden 1990 AchHist 5 Achaemenid History 5: The Roots of the European Tradition (H. Sancisi - Weerdenburg, J.-W. Drijvers eds.) Leiden 1990 AchHist 6 AchaemenidHistory 6: Asia Minor andEgypt: Old Cultures in a NewEmpire (H. Sancisi - Weerdenburg, A. Kuhrt eds.) Leiden 1991 AchHist 7 Achaemenid History 7: Through Traveller's Eyes (H. Sancisi Weerdenburg, J.-W. Drijvers eds.) Leiden 1991 AchHist 8 AchaemenidHistory 8: Continuity andChange (H. Sancisi - Weerdenburg, A. Kuhrt, M.C. Root eds.) Leiden 1994 ActSum Acta Sumerologica ADFU Ausgrabungen der Deutschen Forschungsgemeinschaft in UrukWarka ADOG Abhandlungen der Deutschen Orient Gesellschafit AfO Archivfur Orientforschung Ag.Abh Agyptologische Abhandlungen Agyptische Agyptische Inschriften aus den Koniglichen Museen zu Berlin
АА AAAS AAASH AASOR ABAW ABC
810
Inschriften AION АЈА АЈАН Акк. AMI ANET AnOr AnSt AOAT AOF AOS APAW Ae. ARAB ARCE ARE ARM ArOr AS ASAE ASNP BaF BaM BAR BAR BASOR BibArch BiOr BMFA Bo. BSAG 4 and 5 BSFE BSOAS CAD
Амели Курш
(2 vols) Leipzig 1913-1924 Annali del'Istituto TJniversario Orientale di Napoli American Journal of Archaeology American Journal o f Ancient History Akkadian (акадски ) Archaologische Mitteilungen aus Iran Ancient Near Eeastern Texts relating to the Old Testament J.B. Pritchard (ed.) (3rd rev. edn) Princeton, NJ 1969 Analecta Orientalia Anatolian Studies Alter Orient und Altes Testament Altorientalische Forschungen American Oriental Society Abhandlungen der Preussischen Akademie der Wissenschaften Арамејски D.D. Luckenbill AncientRecords ofAssyria andBabylonia (2 vols) Chicago 1926-7 American Research Center in Egypt J.H. Breasted AncientRecords ofEgypt, Chicago 1906 Archives Royales de Mari Archiv Orientalni Assyriological Studies Annales du Service des Antiquites de l'Egypte Annali della Scuola Normale di Pisa Baghdader Forschungen Baghdader Mitteilungen British Archaeological Reports Biblical Archaeological Review Bulletin of theAmerican Schools o f Oriental Research Biblical Archaeologist Bibliotheca Orientalis Bulletin o f the Museum ofFineArts, Boston Symbol for Bogazkoy-Texte Bulletin ofSumerian Agriculture vols 4 and 5: Irrigation and Cultivation in Mesopotamia (parts I and II), Cambridge 1988-90 Bulletin de la Societe Fran^aise d’Egiptologie Bulletin of the School of Oriental and African Studies TheAssyrian Dictionary ofthe University ofChicago Chicago 1956
Ciuapu исшок
Camb. CBQ CAH CDAFI CH CHI CRAIBL CT CTH
CTN DHA D.S. EA
EES EI EL. Encyclopedia Enclr EpAn FAOS FGrH GM HdO Hdt. HUCA IEJ IOS IrAnt IsMEO JA JANES
811
Inschriften von Cambyses, Konigvon Babylon (529-521 v. Chr.) (Babylonische Texte 8-9) J.N. Strassmaier, Leipzig 1890 Catholic Bible Quarterly Cambridge Ancient History Cahiers de la Delegation Archeologique Frangaise en Iran Codex Hammurabi Cambridge History ofIran Comptes Rendus de l ’Academie des Inscriptions et Belles-Lettres Cuneiform Texts from Babylonian Tablets in the British Museum E. Laroche Catalogues des textes hittites (Etudes et Commentaires 75), Paris 1971 Cuneiform Texts from Numrud Dialogues d ’histoire ancienne Diodorus Siculus The Library ofHistory J.A. Knudtzon Die El-Amarna-Tafeln (Vorderasiatische Bibliothek 2) Leipzig 1907/15. За потпуно нов превод (са белешкама, коментарима у уводом) види данас W. Moran 1987 Les Settres d ’el Amama: correspondence diplomatique du pharaon (LAPO 13) Paris (енглеска верзија, ca извесним изменама и допунама, Baltimore, MD 1992) Egypt Exploration Society Erety Israel Еламитски Encyclopedia o f ArchaeologicalExcavations in the HolyLand (eds M. Avi-Yonah and E. Stem) Oxford 1975-1978 Encyclopedia Iranica (ed. E. Yarshater) London, Boston 1985 Epigraphica Anatolica Freiburger Altorientalische Studien F. Jacoby Die Fragmente der Griechische Historiker Berlin 1923 Gottinger Miszllen Handbuch der Orientalistik Herodotus, Histories Hebrew University College Annual IsraelExploration Journal Israel Oriental Series Iranica Antiqua Istitutio per il Medio e Estremo Oriente Journal Asiatique Journal o f the AncientNearEastern Society
812
JAOS JARCE JCS JEA JEOL JESHO JHS JNES JSOT JTS JTVI K КАНII
KAI Kbo KTU KUB LAPO LA LKA MAD MAOG MARI MCS MDAIK MDPII MDPIX MDP XI MIO MVAeG
Амели Курш
Journal o f the American Oriental Society Journal o f the American Research Center in Egypt Journal o f Cuneiform Studies Journ al ofEgyptian Archaeology Jaarbericht van het Vooraziatisch-Egyptisch Genootschap ’Ex Oriente Lux ’ Journal o f the Economic andSocialHistory o f the Orient Journ al ofHellenic Studies Journal ofNear Eastern Studies Journal o f the Study o f the Old Testament Journal o f Theological Studies Journal o f the Transactions o f the Victoria Institute Симбол за текстове из Кујунџик колекције у Британском музеју О. Schroeder Keilschrifttexte aus Assur historischen Inhalts, Zweites Heft (WVDOG 37) Leipzig 1922 H. Donner, W. Rollig, Kanaanaische undAramaische Inschriften (3 vols) Wiesbaden 1973-9 Keilschriftexte aus Boghazkoy M. Dietrich, O. Loretz, J. Sanmartin Die keilalphabetischen Texte aus Ugarit einschliesslich der keilalphabetischen Texte ausserhalb Ugarits I (AOAT 2,4) Kevelaer, Neukirchen-Vluyn 1976 Keilschrifturkunden aus Boghazkoy Litteratures Anciennes du Proche-Orient Lexikon der Agyptologie Wiesbaden 1975-86 E. Ebeling, K. Kocher, Literarische Keilschrifttexte aus Assur, Berlin 1953 Materials for the Assyrian Dictionary Mitteilungen der Altorientalischen Institutln Kairo Mari: Annales de Recherches Interdisciplinaires Manchester Cuneiform Studies Mitteilungen des Deutschen Archaologischen Instituts in Kairo V. Scheil Textes elamites-semitiques, premiere serie (Memoires de la Delegation en Perse I I ), Paris 1900 V. Scheil Textes elamites-anzanites, troisieme serie (Memoires de la Delegation en Perse IX ) Paris 1907 V. Scheil Textes elamites-anzanites, quatrieme serie (Memoires de la Delegation en Perse X I) Paris 1911 Mitteilungen des Institutsfur Orientforschung Mitteilungen der Vorderasiatisch-Aegyptischen Gesellschaft
Ciuapu исшок
NABU NAPR NEB NL OA OBO OIP OLA OLZ OP Or PAPhS PBS 5
PBS 13 PBS 15
PCPS PEQ PRU RA REA RIM RIDA RLA RSO SAA 1
SAA 2 SAA 3 SAA4 SAA 5
813
Notes Assyriologiques Breves et Utiles Northern Akkad Project Reports New English Bible Nimrud Letters Oriens Antiquus Orbis Biblicus et Orientalis Oriental Institute Publications Orientalia Lovaniensia Analecta Orien talische Literaturzeitschrift Old Persian Orientalia Proceedings of the American Philosophical Society A. Poebel Historical and Grammatical Texts (University of Pennsylvania Museum, Babylonian Section 5) Philadelphia 1914 L. Legrain Historical Fragments (University of Pennsylvania Museum, Babylonian Section 13) Philadelphia 1922 L. Legrain Royal Inscriptions and Fragments from Nippur and Babylon (University of Pennsylvania Museum, Babylonian Section 15) Philadelphia 1926 Proceedings o f the Cambridge Philological Society Palestine Exploration Quarterly Palais Royal d’Ugarit (Paris) Revue d ’Assyriologie Revue des Etudes Anciennes Royal Inscriptions of Mesopotamia Revue international des droits de l ’aniquite Reallexikon der Assyriologie, Berlin 1928 Rivista degli studi orientali S. Parpola The Correspondence o f Sargon //Part I: Lettersfrom Assyria and the JVest (State Archives of Assyria 1) Helsinki 1987 S. Parpola, K. Watanabe Neo-Assyrian Treaties andLoylaty Oaths (State Archives of Assyria 2) Helsinki 1988 A. Livingstone Court Poetry andLiterary Miscellanea (State Archives of Assyria 3) Helsinki 1989 I. Starr Queries to the Sungod: divination andpolitics in sargonidAssyria (State Archives of Assyria 4) Helsinki 1990 G.B. Lanfranchi, S. Parpola The Correspondence o f Sargon Part II: Lettersfrom the Northern andNortheastern Provinces (State Archives of Assyria 5) Helsinki 1990
814
SАА 6 SAA 7 SAA 8 SAA 10 SAAB SAOC SBT SDB SCO SSEA StBoT Stlr StOr Sum. TAPhA TCL TCS Theban Thuc. TIMI
TMO TTAED TUAT UET 1 UET 3 UET 5 UET 8 UF
Амели Курш
Т. Kwasman, S. Рафо1а Legal Transactions of the Royal Court o f Nineveh Partl: Tiglath-pileser III through Esarhaddon (State Archives of Assyria 6) Helsinki 1991 F. M. Fales, J. N. Postgate ImperialAdministrativeRecords Part I: Palace and Temple Administration (State Archives of Assyria 7) Helsinki 1992 H. Hunger Astrological Reports to Assyrian Kings (State Archives of Assyria 8) Helsinki 1992 S. Parpola Letters from Assyrian andBabylonian Scholars (State Archives of Assyria 10) Helsinki 1993 State Archives ofAssyria Bulletin Studies in Ancient Oriental Civilization Studies in Biblical Theology Dictionnarie du Bible: supplement Studi classici orientali Societyfor the Study o f Egyptian Antiquities Journal Studien zu den Boghazkoy Texten Studia Iranica Studia Orientalia Sumerian Transaction o f the American Philosophical Society Textes cuneiformes du Louvre Textes from Cuneiforms Sources The Theban Tombs Series (London 1915 -) Tombs Thucydides (Tukidid) History o f the Peloponnesian War OldBabylonian Letters, part 1 (Texts from the Iraq Museum) Baghdad 1964 Travaux de la Maison de l’Orient Tiirk Tarih arkeloji ve Etnografya Dergisi Texte aus der Umwelt des Alten Testaments (O. Kaiser et al. hsg) Glitersloh 1982 C.J. Gadd, L. Legrain, S. Smith Royal Inscriptions (Ur Excavation Texts 1) London 1965 L. Legrain Business Documents of the Third Dinasty of Ur (Ur Ехcavation Texts 3) London 1947 H.H. Figulla Letters and Documents of the Old Babylonian period (Ur Excavation Texts 5) London 1953 E. Sollberger Royal Texts part II (Ur Excavation Texts 8) London 1965 Ugarit Forschungen
Сшари исшок
Urk. I Urk III Urk. IV UVB
VAB VAT WO WVDOG WZKM Хеп. YNER YOS I
YOS X YOSR ZA ZAS ZA W ZDPV ZSS
815
К. Sethe Urkunden des Alten Reiches (2nd edn) Leipzig 1905 Urkunden des agyptischen Altertums, Abt. III Urkunden der 18. Dynastic (K. Sethe, W. Heleckeds.) Leipzig 1905 Urkunden des agyptischen Altertums, Abt. IV Urkunden der 18. Dynastie (K. Sethe, W. Helek eds.) Leipzig, Berlin 1906-1958 Vorlaufige Berichte iiber die von der Notgemeinschaft der Deutschen Wissenschaftin Uruk-Warkaunternommenen ausgrabungen Vorderasiatische Bibliothek Vorderasiatische Abteilung Tontafeln, Berlin Welt des Orien ts Wissenschaftliche Veroffentlichungen der Deutschen Orient Gesellschaft Wiener Zeitschriftfiir die Kunde des Morgenlanders Xenophon (Ксенофон) Yale Near Eastem Researches Clay A.T. Miscellancous Inscriptions in the Yale Babylonian Collection New Haven 1915 Goetze A. OldBabylonian Omen Texts New Haven 1947 Yale Oriental Series: Researches Zeitschriftfiir Assyriologie und verwandte Gebiete Zeitschriftfiir Agyptische Sprache undAltertumskunde Zeitschriftfur alttestamen tische Wissenschaft Zeitschrift des Deutschen Palastina-Vereins Zeitschrift der Savigny-Stiftung
Индекс
А ’apiru 326, 453,454-455 Alt, А. 451-452,472 Astour, М. 408 ’Аин Дара 430,480 Абидос 115,120,122-124,129,140, 154-156,179,183, 204, 217, 649, 650,663. Абисаре 75,76 Абсалом (Авесалом) 473 Абу Салабих24,29 Абу Симбел 141,183,186,207,338, 664,666 Абусир 136 Аварис 175,177-181 passim Авганистан 1,2,3,348,503,676,720 Авенир 465,466,470 Аврам 436,440,442,446,458 Агум I I 346 Адаб 37,38,68 Адад-апла-идина 371,387,390,416 Адад-нирари 1360passim Адад-нирари I I 503-504 passim Адад-нирари I I I 514,515,552, 563-564,601 Адад-шума-идина 381 Адад-шум-усур 365 Адана 405,431,432-433,481 Адилцеваз 574 Азербејџан 573 Азија 245,377,410,572passim, 667, 675,676,685,702
Азитавад 424,432-434 Ази-Хајаса 253,255,574 Ака из Киша 26,27 Акад 4,11,26,40 passim, 53 passim, 243,376,382,388 Акар Куф, видети Дур Куригалзу Акшак 39 Алабријанци 678 Алаксандру из Вилузе 259 Алалах (Тел Атчана) 244,254,288, 289, 292-293,294, 295, 297, 300 passim, 451. Алалија683 Алара 656 Аладша Кујук 9,235,275 Ал-ашур-насир-апли 506 Алванд, гора 678 Александар Македонски 8,120, 431,630,634,645, 671, 693 passim, 702-703,724 Алепо 10, 71, 95, 241, 243 passim, 291,292-293,295passim, 300passim, 510,515 Алијат 594-595 Алишар 89,224 Алкеј 632 Алтинтепе 574,576,584,585 Алфабет 3,4, 309,410 passim, 419 passim, 591-595 Амазис 660,664,665,668-670,686 Амалекити 436,458
818
Амарна 192 passim, 290passim, 351, 352,356,359,410,452,453 Аме-Баал 505 Амел-Мардук 619 Аменемес 1158,160,161,163-164, 170 Аменемхаб 185,330 Аменирдис 662 Аменофис 1184,189 Аменофис I I 184,185,191-192,210 passim, 223 Аменофис III185,186,192,193195, 212,214 passim, 251-252,254,349, 353 Ами-садука 96,109 Амиштамру 1310,311,313 Амиштамру I I 313,316,317-318 passim Амон / Амонити 436,444,458,463, 471,726 Аморити 7,61 passim, 317 Амратијен / Ел Амра 126 ’Амурапи II, 313,321 Амуру 254 passim, 311,316-318 passim Анита 226,227 Анкара588, 589 Анктифи из Моале 155,156-157 Анум-хирби из Маме 228 Аншан (Тал-и Малијан) 10,11,50, 378,380,384,522,677passim, 685 Апку 367,372 Апопис 175,178,180,181 Априје617, 660,665-669 Араму 579 Арарат 574 Арафа (Киркук) 289,291,300,555, 571,604,570 Арбела (Ербил) 10, 287, 371, 500 passim, 502, 512, 517, 533, 556, 572,675
Амели Курш
Арвад 421,423,562 Аргишти 1576,581 Аргиштихинили (Армавир Блур) 574,576,583,584 Арзава 251,252,256 passim Аријан 630,710,712 Аринберд 574 Арнуванда 1252,274 passim Арнуванда I I 231 Арнуванда III232 Арсамес 675,716,719,721-723 Артаксеркс 1672,674,697,698,726 Артаксеркс II672,699,713,719,724, 729 Артаксеркс III 672, 692, 699, 700 passim Артаксеркс IV 672,701 Артатама 1192,295 Артатама I I 300 Арташата 701 Артистона кралјица 674 Архалба 315 Асијут 153,155,651 Асирија 78,106,265,292,330, 347, 356 passim, 365 passim, 370 passim, 383,389, 401,412-413,415, 426,434,479-487,494passim, 505 passim, 518,519 passim, 522, 536, 540passim, 556, 566,571,583,590 591,593,600, 606, 609,658, 661, 668,677 Астијаг 594,678,681 Асуан 5,115,118,134,140,149,175, 179 passim, 653,665-667 passim Аталшен из Уркиша 287 Атарисија из Ахијаве 251 Атина 693,696,697 passim Атрибис 653 Афек 444,458-460 passim Ахав 484
Сшари u c u i o k
Ахаз 489-490,539 Ахемен 671,690,709 Ахеменидско царство, видети Персијанци Ахијава 235-236,251,252,275 Ахирам из Библоса 422 Ахмозе син Ебане 176,187,188 Ахмозе, кралј 174,187,189,327 Аштата 300 Ашур 37,48,59,72,78 passim, 225, 291 passim, 371,372,375,413passim , 495, 500, 502,505,512,523 passim, 535,563,566,570,572 Ашурбанипал 496, 497, 512, 521 passim, 523-526, 531, 570, 611, 613,659 Ашур-бел-кала 371 Ашур-дан I I 414,500,502,503,504 Ашур-етел-илани 533,566-569 passim Ашур-надин-ахе 1295,357 Ашур-надин-шуми 608 Ашур-насир-пал II 372, 506, 507, 508,526,530,533,546 Ашур-нирари V 515,516,581 Ашур-реша-иши 367 Ашур-убалит 356,358-359,372,374 I I 533, 571 Б Баалам 493-494 Баал из Тира 425 Баба Јан 679passim Бадари / Бадаријци 127 Багоја 701 Бактрија 685,700,720,721,726 Балават 526,580 Bandaka 715 Баргајах из КТК 516
819
Бардија (Гуамата) 689, 690, 691, 706,714 Барка 687 Бартатуа 553 Бастам 574,576,580,585 Басур из Самала 482 Бахреин 1,29,50,348 Бахрија 116,140,665 Беирут 422-423, Бејчесултан 235 Белесис 725 Бел-ибни 607 Бел-шар-усур (Белшазар) 620,623 Бени Хасан 166,169,175 Беросос 8,569,570,700 Бетиљ 448-449 Бет Рехоб 418 Бет шан 406,444,450,452 Бехистун 376,673,690,691 Библос 158,170,179,195,208,305, 421,425,426 passim, 651,668 Бинтепе 595 Бит Агуси 411,412, 480, 481, 510, 511,514,515,556 Бит Адини 411,506,507,510,516 Бит Амукани 417,599 Бит Бахиани 411,414 Бит Буруташ 431 Бит Дакури 417,599,607,608 Битик 234 Бит Јакин 417, 519, 570, 599, 602, 607 Бит Замани 411,505,506 Богазкеј, 89 такође видети Хатуша Борсипа 106,390,512,514,601,611, 619 Брак, Тел (Навар?) 285,304 Бреастед, X. Бубастис 650,651,652
820
Бурнабуриаш I I 348,351-352,360 Бусирис Буто 122,128 Бухен141,189
В Вавилон 8,10,70,77,84,97,101,103, 106passim, 110,208,229,243,255, 265,275,291, 330, 339, 341 passim, 345,348,365, 383, 389, 390, 401,411,416,425,436passim, 487, 490, 496,504,507, 518, 519 passim, 522,533, 601, 608, 631, 638, 684,718,719,729 Вавилонија 107,345,348,348,353, 356, 359,364,365, 367,376, 379 passim, 383, 385, 390, 413, 512, 533,563,566,569,570, 572,583, 594,597,599passim, 604,606-607, 610,612,615,618,634passim, 668, 669,672,677,683passim, 718,721, 724,727,730 Ван, језеро 370, 511, 518, 573, 575, 576,585 Варпалавас из Тијана 589 Вахшушана 90,225 Вашптах, везир Вашукани 292,297,301 Венамун, извештај 185, 208-209, 425,426 Вени 136,147
Г Гај 448-449 passim, 451 Гаваја449,462,466,473 Газа 326,328,406,444,489,518,702, 718 Газгејци 243,252,253,258,259,260, 407
Амели Курш
Гедалија Гезер 325,332,446,448,450 Герзешки / ел-Герза 127 Гибеон 486 Гиг 521,592-594,662 Гидеон 463-464 Г и за136 Гилгамеш из Урука 26,27,56 Гирсу (Тело) 24,29,35,39 Гобрија 626,683 Годин Тепе 679 Гордион 235,268,520,588,589,594 Грчка / Грци 236,401,409,422,428, 435,562,569, 573,591, 592, 594, 632,664,665,667,696 Гудеа из Лагаша 54-55 Гузана (Тел Халаф) 414,417,504, 523 Гунгунум 74-75 Гургум 429,431,480,481,510,514, 556 Гути 49,53,56
д драуга 706 Давид 418, 426, 437, 448, 456, 459 passim, 467,469-473,474,478,492 Дакла оаза 116,140,665 Дамаск 355 passim, 411, 412, 418, 476,477,483,490,511,518, 556, 562,675,718,726 Дан, племе 407,460 Дарбанд-и-Г аур Дарије 1376,662,665,670,673,680, 689,690passim, 692,693-696,703, 709,715,728,730 Дарије I I 698,699,725,726 Дарије III701-702,724 Даскилејон 675,719,720
Сшари исшок
Девтерономист / девтерономистички историчари 460,462,468 Деир Ала 493,494 Деир ел-Балас 179 Деир ел-Бахари 190 Деир ел-Медина 187,205,209,220, 221,222-223 Деир Таса 126 Делски савез 697 Дендера 649 Денјен / Дануна (Dnn) Дер 83,381,390,519,604,611 Дијала, област 41,44,49,53,62,71, 72,77,291,348,361,388,517,520, 599,606 Д илбат106 Дилмун 520,606,630 Диодор 340,660,665,730 Долина кралјева 189, 205, 223; краљица 189 Дор 406,556 Дрехем видети Пузриш-Даган ДУДУ 49 Дур Ашур 506 Дур Куригалзу (Акар Куф) 349, 371,390,505 Дур Папсукал 601 Дур шарукин 495,519,520,527,556, 563,565 Е Еанатум 30,33,39 Ебла (Тел Мардик) 7,37,52,71,78, 93,142,324 Егиби, породица 597,633,634 Египат 1,6,9 passim, 115,125,126, 128,132passim, 140,149,160,167, 172,183,191,202, 205-206,209, 210passim, 217,221,229,251,251, 254,275,297, 305, 324, 326 pas-
821
sim, 336,349,356,361,370,401, 407,411,425,426,436,438,444 passim, 454, 476, 489, 494, 518, 521,533,569,594, 615,617,646 passim, 655,659,660passim, 669, 676, 686-689, 692, 693, 700,716, 718,721,727 Едом 326,435,455,471,477,490 Едфу 140,157 passim Екалат 98 Екбатана (Хамадан) 10, 376, 517, 566,673,675,676,677,718 Ел-Бершех 166 Елам 11,19,25,67,69,72,73,83,342, 348, 364, 365 , 375, 376 passim, 384-385,386, 388, 401, 494, 520, 522,606,608,610,613,677,692 Елефантина 136,140,155,186,207, 664,667,675,719,725 Елипејци 678 Емар (Тел Мескене) 97, 289,290, 291,294,300,308,321-324,401, 451 Енчма Елиш 389 (Ен-)ме-бараге-си из Киша 26,27 Енлил Бани 75 Енлил-кудури-усур 365 Енлил-надин-ахи 388 Енлил-надин-шуми 381 Енлил-нирари 361 Енмеркар, 29,31 Енхедуана 47 Еребуни 583 Еретрија 693 Ериба-Мардук 602 Ериду 14,62,74 Еришти-Аја 114 Еришум 183
822
Есархадон 425,498,521 passim, 523-526, 533,536,562,610,659 Етрурија 409 Еуфрат 17,38,45,90,103,116,191, 218,235,291,294,321,330, 363, 370,411,413,430,480,504,507, 570,572,583,616 Ефес 236,595 Ехнатон (Аменофис IV) 192,193, 194-196,198,199,201,254, 305, 351-352 Ешнуна 62 passim, 72,77,106,291
3 Забала Загрос 340,350,367,503,517,538, 571,576,583,676,677,717 Задок 474 Закур из Хамата 480,491 Залпа 235,243 Зедекија 617 Зиданта 230,244 Зиклаг 471 Зимри-Лим из Марија 95-96,114 Зинкирли, видети Самал Зипасла 251 Зоба 418,471 И Ilkum 108 Ибирани из Угарта 313-314 Иби-Син 61,67,72 Ивостеј (Ишбал) 464,466,470 Идрими из Алалаха 292,294 Изоглу 583 Израел 326,402,418,426,435,436, 442passim, 450,455,459,460,470, 471, 472,476, 477-479, 480 passim, 489,494,511,518
Амели Курш
Икизтепе 235 Ила-кабкабу (Илу-кабкаби) 95 Илијада 421 Илтани, кралјица 100 Илушума 79 Имхотеп 132 Инандик 233,234 Инар 697 Инд, долина 2,9,339 Индија 50,671,677,721 Инитешуб 318,429 Интаферн 714 Интеф 155,170 Интефнахт 159 Ипувер 158 Ирак 17,18,24,48,70,93,291,300, 339,348,365,371,572 574 Иран 5,9,21,27,37,97,287,291,350, 375, 377, 566,573,677-678, 690, 730 Исаија 484 Исак 442,458 Исин 67,70,71,72,73,107,381,385, 388 Исува 251,265,267 Исус 410,448,451 Исус Навин 436 Ити-тави (Лишт) 163,175,176 Итур-Асду 106 Иупут И 648,651 Иупут I I 652 Ишан Мизјад 41 Ишби-Ера 72 Ишме-Даган из Асирије 85,95,105, 356 Ишме-Даган из Исина 74 Ишпуни
823
Сшари исшок
Ј
К
Јагид-Лим из Марија 95 Јазиликаја 234,268,290 Јакартес (Сир Дарија) 685 Јаков 442,444,446,457 Jacobsen, Т. Јамхад видети Алепо Јарим-Лим из Јамхада, 95-96 Јаририс из Кархемиша 434 Јасмах-Аду 95,95,105 Јаубиди из Хамата 519,527 Јафа 444 Јахве 436,438,443,448,455,456,461, 463 passim, 477,485,488 passim, 490,492, 535 Јахдун-Лим из Марија 95 Јевреји 726 Јездра 438 Језекија 535 Језекилј 420,499 Јемен 468 Јереван 583 Јерихон 14,451 Јерменија 428,573,584,690,716 Јеровоам 477,478,479 Хијероним из Кардије 730 Јерусалим 437, 456, 468, 471, 535, 615,668,720,725,727 Јесемек Јестира 437 Јоахаз 490 Јонјани 573,631,669 Јосија 441,568-569 Јосиф 220,436,451 Јосиф Флавије 173,422 Јудеја 418, 437, 440, 457, 470-471, 476,477-479,480passim, 490,494, 518,520,535,617,630,631,668
Ка 214,215 Кагемни 171 Кадашман-Енлил I 341, 349-350, 353 Кадеш (Тел Неби Менд) 170,191, 205,213,260,330,336,348,408, 630 Кадусијанци 699 Калха (Нимруд) 372,427,495,500, 506,507,508,511,520,523,527, 556,566,572,590,598,603 Камбиз 1660,670,677 Камбиз I I 671,684,687 passim Камозе 174,175,179,187 К ан б н / КанОнци 180, 308, 325, 332, 335,421, 429,436,444 passim, 447,454 Канарвон таблица 174,175 Кандалану 568,570,612 Канеш (Килтепе) 80,85,86,93,234, 235 Кападокија 431,589,682 Кар-Ашур-аху-идина 562 Карабел 234 Каратепе 431,432 Карахар 287 Карахардаш 363 Карахејек-Елбистан 224 Карахејек-Конија 89 Карга, оаза 116,140,655,665,687 Карија / Каријци 236,573,594,661, 664,669 Кармир Блур (Теишебаина) 574, 584,585 Карнак 123,155,176,183,189,207, 213,325,403,666 Картагина 421 Кар-Тукулти-Нинурта 366,372 Карум 80,86,87,90,93,225,228 Кархемиш 255, 266,274,300, 308,
824
316,318,322,401,408,413, 430, 432,480,509,510,511,589,615, 668,724 Касити 8,339,340 passim , 348,350, 385 Катал Kujuk 14 Катна (Тел Мишрифе) 71,97,289 Кангга 656 Каштилиаш IV 342,364 Кве видети Киликија Кеопс (Хуфу) 137,143,211 Керма 168,180 Кефрен (Хафра) 137,143,211 Киден-Хутран 381 Kidinnu 639-640 Кизувадна 250,251, 253, 254, 290, 294,297,300 Кијаксар 569,678 Киламува 481 Киликија 235,242,250,253,275,290, 297,308,316,405,423,427,431, 476, 480,481, 511,556,589 passim, 594,613,620,729 Кимерци 520,584,586,591,593 Кимон 697 Кипар 253, 267,268, 275, 308, 354, 401,409,423,427,435, 520,668, 669 Кир 1677,680 Кир II (Велики) 437,496,573,594, 597, 625, 670, 677,680,672, 680 passim, 685, 711-712 Киров цилиндар 677,680,684 Кирена 665,668,687 Кирта из Митанија 292 Киш 19,25,37,41,47,50,53,62,106, 607 Колхида 583 Комагена видети Кумух Коптос, декрети 134,152 Крез 592,594,596,678,682
Амели Курш
К соис177 Ксенофонт 579,671,616,708,715, 720,723 Ксеркс 696-697,706,716 Ктесија 569,671,680,685 Кудур-Нахунте 381,382-383,388 Kuduru 385,386,605 Кузи-Тешуб 430 Кумарби мит 304 Кумиди (Камид ел-Лоз) 191, 325, 331 Кумух (Комагена) 431, 481, 495, 510,514,518,581,584 Кунду и Сису 431,540 Кунтилет Ајруд 493 Купантараду 269 Кураш из Аншана 522 Куригалзу И 349,379 Куригалзу I I 342,346,360,379,380 Курк монолит, 510 Кур 649,656 Курунта 231,266,269,272. Кута512,514,601 Куш 189,217,656,661,664,666 passim Л Лабарна (Табарна) 239 Лабаши-Мардук 620, Лагаш 24,25,30,38,53,62,75 Лаке 504,505,506 Ларса 64,75,78-80,98,100,108.109 passim 611 Лахти-шиху / шипак 386 Левант 70,73,94, 99,171,191,195, 205,209,253,255,259passim, 290, 297,332,338,401passim, 410,419, 434,451,479,508,521,561,569, 583,615,660,667,675,684,692, 702
Сшари исшок
Леонтополис 651,652 Либан 1,183,186,209,218,324,325, 326,413,508 Либија / Либијци 94,140,205,206, 224,647-648,650, 667,687,687 Лидија 434,494,572-3,591,592passim, 594,596, 661, 670, 679,718, 726 Ликија видети Лука / Ликија Limmu 86,357,372-373,415,498-499, 520 Лугалзагези 39,41,46-47 Лугалкигинедуду 37 Лука / Ликија 236,275,405,407,573
825
Мати-илу 515,516 Мегабаз 697 Мегидо 328-329,330,337,448,556, 649 Медија / Ме?ани 506,521,561,566, 569,571,594,677,678,679, 699, 718 Мединет Хабу 183,205,404 Melammu 541 Меларту 586 Мелид (Малатија, Мелиду, Мелитен) 431,480,511,581, 584 Мелуха Мемфис 115,130,131,132,136,140, М 142,146,149,157,161,177,189, Мади 127,128 220, 328, 521,649, 651, 652 pasМаат 145,191 sim, 657,658, 659, 661, 664, 675, Маган 50 718 Менес 122,124,129 Магнезија на Меандру 728 Мадувата 251,253 Манетон из Себенитоса 8,119,122, Мазар 683 123,132,152-153,172,176,177, Малатија такође видети Мелид 652 Малката 215 Ментухотеп I I 152,156,159 Ментухотеп IV 161 Малта 423 Манапатархунда 269 Менуа из Урартуа 581 Манеанци 520 Меренре 134 Манија 627-628 Мерикаре 154 Маништушу 47,50,52 Меримде 127 Мернептах 202, 207,335, 403, 404, Марбани Мардук-апла-идина II (Меродах405,408,445 Баладан) 519,520,604,605,607 Мероје 656-657 Мардук-закир-шуми 511,512,513 Месалим 38 Мари (Тел Харири) 7,34,37,61,70, Месанепада 38 71,77,81,84,93 passim, 109,288, Метиох 725 291,324,339,389,516 Мида 235,588,589 Марјаре 403 Микерин (Менкаура) 137,143 Маријану 301-302 Милет 235,693 Машат Кујукк (Тапига) 233, 235, Милки-етири, управник Кадеша 258 Минет ел-Беиди 306
826 Митани 186,188,191,192,206,218, 242,243,251,254,265, 285 passim, 292passim, 327,341,357,365 Мита из Мушкија (Мида) 519,588 Mišarum 109 Моаб 435,471,488 Мојсије 4,436,438,440,458 Мубалиј ат-шеруа Муватали 259,362 Мукиш 293,300,306,308,320 Мурашу архиве 722-723,724 Муршили 1114,230,243,244,339 Муршили II255-259,315 Муршили III видети Ури-Тешуб Мусасир 520,536,576,580,581,583, 585, 686 Мушезиб-Мардук 608,609 Мушки 505,588
Н Набонид 597,620,621,622-623,626, 683 Набополасар 567,569,570,572,597, 614 Набу-апла-идина 600 Набу-зер-идина (Набо-зер-адан) Набу-мукин-зери 603-604 Набу-надин-зери 603 Набу-насир 602,603 Набу-шума-укин И 504 Набу-шума-укин II Накада 124,127,139 Накиа Закуту 552 Накши Рустам 675,695,702 Намарт из Хермуолиса 652,653 Намахани из Лагаша 55 Напата 192,337,521,649,653,655, 656,657,658,666 Нарам-Син 34,43,44,48-49,52,376, 382
Амели Курш
Нармер, палета 124,188; буздован 124 ’народи с мора’ 185 Насибина (Нусајбин) 411,504,505 Наукратис 665 Наури, декрет 217,222 Неарх 630 Небо-зар-адан видети Набу-зеридина Небухаднезар I 371,383, 385, 386, 388,389 Небухаднезар II437,597,598,615619,628,631,668,669 Нехо из Саиса 568,659,661,665 Нехо II668 Ненаса 225,242 Нериглисар 597 Неша (Канеш) 70,87,90,225-226, 227 Несухор 666-667 Неферефре 133 Нефериркаре 6,136 Неферкаре 133 Неферти 161 Нефертити 183,193,196,200 Неферуре 189 Неферхотеп 177 Нехеси 177 Никола из Дамаска 596 Нил 115-118,140,220,656 Нимруд видети Калха Нинива (КујундПик) 45,48,71,298, 358,367,371,372,495,500,512, 520,523,527,540,556,561,566, 572,598,659 Нинсун 56 Нинурта-апил-Екур 365 Нипур 41,43,46,56,62,72,74,107, 287,342,343,348,381,390,416, 638
Сшари исшок
Нитокрис Нихрија 363 Noth, М. Нубија 1,4,117,118,134,141,167, 169,188,190,195,202,207,208, 325, 337-338, 401, 656, 666 passim Нузи (Јорган Тепе) 289,297,303304,322,343 Нур-Адад 77 Нухаше 253,254,260,306 Нуш-и Јан видети Тепе Нуш-и Јан О Оазе видети појединачне уносе Одисеја 421 Оман 339 Омри 486,488 Опис 371,625,683 Openheim, A.I. Ортакеј Осоркон I I 650,651 Осоркон IV 652 П Пади из Екрона 542 Пактија 682 Палестина 128,130,131,175,178, 186,188,190,324,325passim, 406, 409,435,436passim, 442,452,521, 533,569,617,651,658,664 Палмира (Тадмор) 97 Памфилија 697 Панами из Самала 461,462 Pank 239,249 Паратарна из Митанија 292,294 Парисатис 726 Парчани 671 Пасаргаде 675,685,713,730
827 Патина 480,507,518,556,708 Патнос 574 Педиес 652 Педубаст 651 Пелешет (Прст) 405 Пепи 1132,134 Пепи I I 132,134,144 Персеполис 11, 377, 674, 675,713, 721,729,730 Персија / Персијанци 3,120, 376, 383,410,422,437,569,594, 623, 670-671,675,676,677passim, 684, 694, 696,698, 699,700,702,705 passim, 711, 717, 718, 719, 720, 721,725,726,727 Петиес, петиција 662 Пефтуаубаст из Хераклеополиса 652 Пиј 327,652,653,655,657,658 Питана из Кусара 226,227,228 Плутарх 699,700,710,712 Полибије 681 Поликрат са Самоса 669,686 Псаметих 1521, 594, 661, 662-663, 665,667 Псаметих II, 659,668 Псаметих III670,687 Птаххотеп 143 Пудухепа 290 Пузриш-Дагам (Дрехем) 57,59 Пунт 134-135,190 Пурушхатум/Пурушанда 89, 90, 225,226,227 Р Ровоам 457,474,477-479 Рамзес 1204 РамзесП 124,177,183,202,204-206, 213,260,335,445,664
828
Рамзес П1202,204,207,336,404-406, 407 РамзесIV Рамзес V I324,336 Рамзес IX 204 Рамзес X I204,208,209 Рас Ибн Хани 307,312 Рас шамра видети Угарит Рехмире 220 Ремани-Адад 555 Римах, Тел ал (Катара) 94,99,100 Рим-Син из Jlapce 75,77,106 Римуш 47 Руса 1586 Руса I I 586 С Саба, кралјица од 468,476 Саис 648,652,661-662,664,665,729 Самал 430, 431, 431, 480, 481, 482, 483,510,518,658 Самара 505 Самарија 437,486,490,518,538,556, 562,563,652,675,726 Самуило 460 Самос 428 Самсудитана 231 Самуха 253,260,275 Санхуниатон 422 Сакара 124,136,137,150,183,616, 675 Серапеум 661 Саргон из Акада 41, 43, 45-47, 74, 243,376,388,621 Саргон II498,519-521,523,527passim, 533,535passim,540-543,549, 556, 562-563, 576, 583, 586-587, 604 Сардинија 409,423
Амели Курш
Сард 592,592,595-596,675,682,693, 718,721 Сардури 1579 Сардури II581 Сарепта 421 Сасаниди 671 Саул 436-437,448,458,459 passim, 463-467,469,471,474 Сахуре 134 Себенитос 652 Сезострис 1161,163,164 Сезострис I I 163 Сезострис III160,166,168 Секененре 175 Силох 458,459,460,461 Согдијана 685,720 Селеукиди 730 Сенахериб 498,499,500,521 passim, 527,533,536,549,558,606-610 Серван језеро 370, 511, 518, 573, 575,577,585 Сети 1204,205,217,222,335 Сетнахт 202 Сидон 421,540,562,669 Синај 116,127,133,135,169,179, 188,401 passim, 436 Син-аха-усур 553 Син-идинам 77 Синкашид 99 Син-надин-апли 544 Синухет 166,170 Син-шар-ишкун 533,567,569 Син-шум-лишир 570 Сипар 62,106,107,109,113,390,416, 505,610,611,638 Сирија 68,71, 73, 88, 93,116,142, 191, 225, 232, 242-243,251,254, 255,259passim, 275,291,306,316, 321,324,363,404passim, 411,412, 417,435,477,521,561,583, 626, 664
Симри UCIUOK
Сицилија 409,422,423 Скилакс из Каријанде 694 Скити 572,573,692,693,718 Смендес 208 Сменкаре 193,200 Смирна 236,594 Собекнефру, кралјица 176 Собекхотеп IV 177 Согдијана 685 Солеб 186 Соломон 418,426,437,459 passim, 467,473-477 Солон 594 Спарта 594,696,697 Стари завет 6, 220, 285, 306, 355, 451,455,536,617,672 Страбон 340,375 С удан2,115,183 Суза 11,19,72,109,375,376,377passim, 382,386,389,522,531, 613, 616,675,677,683,721 Султантепе видети Хусирина Сумерци 19,25,41 passim Сумуабум 106 Сумуел 77 Сумујаманум 98 Суху 413,417,506,516,561,570,599 Сфинкс 212 Т Табал 511,520,682 Тадмор видети Палмира Тадухепа 298,305 Таиде 292,300,362 Такелот I I 649,651 Танис 204,209,646,650,651,652 Тантамани 655,657,659 Тапалазунаули из Арзаве 255-256 Тарбис 571 Таурус 291
829
Тархундараду 251 Тархунтас 232,259,266,269,274 Тахарка 655,658,659,662 Тахурваили 230 Теба у Египту 151,154,155,166, 175,189,199,204,205,224,328, 332,646,649,650,659 Теба у Гр?кој 696 Теисп 677,680 Теишебаина видети Кармир Блур Телепин 229,230,244-248,249,250 Т елБ рак видети Брак Тел ел-Даба 178,179 Тел Леилан 37,81,9 Тел Саби Абијад 363 Тел Таја 37 Тел Тајанат 430,474,480 Тел Фехерије 363,414,416,516 Тел Халаф видети Гузана Тел Куера 37 Тен из Сидона 700 Теодор са Самоса 595 Тепе Нуш-и Јан 679 Тепти-ахар 379 Тера 178 Тереш (Trš) 405 Терка 114,506 Теуман из Елама 533,543 Тефнахт 652,653,655 Тигар 14passim, 41,77,83,287,291, 364,381,382,411,504,571,608, 616 Тиглат-пилесер 180,367-368,370, 371,374,389,411,416,426,503; III 482, 483,489, 490, 515, 517518,519passim,521,523,527,582, 602 Тијана (Тувана/Тухана) 431,589 Тија 216,217,294
830
Тил Барсип (Кар-шулман-ашареду)510,514 Тир 195,305,420,421,422,425 passim, 476,488,562,616,668,702 Тирибаз 716 Тит 437 Тишатал из Уркиша 287 Тјанена 328 Тјекер / Закала ( Тјкр ) 405 Топраккале 574 Трансјорданија 324 Троја 9,409 Тудхалија I 229-230,232,250-251; III253; IV 232,266-267,272,318 Тукидид 422,697,698 Тукулти-Нинурта I 267, 364, 365, 366,367,370,381; II500,505,506, 509 Турска 1,232,233,235,236,291,405, 407,410,413,423,486,495,519, 573 passim, 631 Turtanu 515,516 Тутанхамон 183,193,194,199-200, 212,254 Тутмес 1189-189,327 Тутмес I I 189,190,327 Тутмес Ш 183,190-191,218,251,290, 324,327-329,337,347 Тутмес IV 212,327,331 Тушпа 518,579,586 Тушрата из Митанија 254, 285, 297-298,300 У Угарит (Рас Шамра) 274,286, 290,297,300,305,306 passim, 311-316,318-321,323,324,401, 405,408,425,451,487 Украјина 572 Уликуми 304 Ума 33,34,38
Амели Курш
Унки-Патин(а) 430 Унташ-Напириша (Ал-УнташНапириша / Цога Занбил) 377, 380 Упери из Дилмона 606 Ур 10,16 passim, 47,53 passim, 69, 83,107,243,388,607,601 Ур III26 passim, 55 passim, 58,64,67, 71,73,77,95,287,378 Урарту 291,431,434,494, 511,517, 519, 572, 574 passim, 577, 579, 581-585,678 Урзабаба 46 Урмија, језеро 576,577 Ур-Наму; законик, 55,56,62,65 Урнанше из Лагаша 31,32,33 Уруинимгина 35 Урук 12,18,19 пассим, 27, 31,34, 47,53,62,77,107,348,377,390, 572,602-603, 607,610,611 Ури-Тешуб (Муршили Ш) 249,260, 266 Уршу 238,285 Утухегал из Урука, 55,56 Уџахореснет 687-688
Ф Фаилака 630 Фајум 126,160,164,166,208,216,662 Фарнабаз 727 Фарс 676,677,680 Феникија 326,411,419,421-422,665, 675 Филистејци 406,411,435,436,443444,452,470,471,520 Филон из Библоса 422 Фокилид из Милета 569 Фригија 434,494,519,562,572-573, 588,591passim, 719,720,726,727
831
Ciuapu исшок
X habiru видети 'apiru Хабуба Кабир 21 Хададезер 418 Хадад-јиси 415 Хадрац (Хатарика) Халдејци 417,527,570 Хамадан видети Екбатана Хамат (Хама) 411, 430, 480, 481, 511,514,562,615 Хамураби 11,62,71,94,106 passim, 339,382,388,516 Хана 101,114,340 Хантили 230,244,248 Ханум Харан 563,571,623 Харкуф 134 Хармал, Тел видети Шадупум Харпаг 683 Харпал 719 Хасанлу 574,580,677 Хасува 243 Хати 90,205,235,239,244,258,275 passim, 316,330,407,408,429 Хатуша (Богаскеј) 224,226, 230, 232,234, 242,252, 253, 258,260 passim, 273,280, 285 пассим, 302,347,353,361,407 Хатушили 1232, 237-239, 240 passim, 248 Хатушили III206,216,249,260 passim, 280,290 Хатшепсут 183,190-191,327,337 Хафтаван Тепе 377,574,580 Хафра видети Кефрен Хебреји 453-454 Хелиополис 161,663 Хемамија 126 Хераклид из Куме 710
Хераклеополис 151-153,154,157159,208,649,650,652passim, 662 Херихор 208,209 Хермуполис 180,181,193,195,652 passim, 657,675 Херодот 115,137,143,422,553,562, 569,573,592-593passim, 595,649, 658, 660,665, 668, 670, 678 passim, 685,687,689, 710, 714-715, 725,730 Хесиод 4,304 Хијеракополис 130-132,140,338 Хикси 172,173-174,175,177,178 passim, 181,187,217,327 Хиндан 417,570 Хирам из Тира, 472 Хетити 4,6,188,191,207,213,237 passim, 242,250,251,253 passim, 307,313,325,335,362,401,407, 425.429 Хомер 236 Хоремхауф 176 Хоремхеб 193,194,200,204 Хорсабад видети Дур арукин Хузија 1230 Хузија II248 Хурбатила из Елама 379 Хурити 285-287, 291 passim, 301, 308.429 Хусирин (Султантепе) 503, 505, 523 Хутелутуш-Иншушинак 382,383 Хуфувидети Кеопс
Ц Цагар Базар 288 Цога Занбил (Ал-Унташнапириша) 380
832
џ
Џед-хонс-еф-анх 649 Џемдет Наср 19,22 Џехутихотеп 166 Џосер 132,137,146
Ш Шабака 655 Шадупум (Тел Хармал) 94 Шалманесер 1363,372 Шалманесер III488, 510-512, 513, 516,517,579 Шалманесер V 437, 517, 518, 519 passim Шамаш-мудамик 386 Шамаш-реша-ушур 561 Шамаш-шум-укин 522, 552-553, 568,611-612 Шамурамат (Семирамида) 514,552 Шамши-Адад 171,80,81-82,84-85, 86,94,97; V 513,514-515,601 Шамши-илу 514,515,516 Шар-кали-Шари 49,50 Шарухен (Тел ел Ајул?) 180 Шасу 326,450,455 Шативаза 253,269,294,300 Шауштатар из Митанија 294,296, 300
Лмели Куриг
Шаушгамува 318 Шебитку 655 Шекелеши / икала (Škrš) 321 , 405 , 408 Шемшара (Ровандуз) 70 , 84,95 Шерден / ардана (Šrdn) 405 Шеши 150 Шијана 307,313 Шимашки 67 , 74,378 Шкорпион 124 Шешонк 1 649 , 650- 651; III 651 Шпанија 420, 423,428 Шубат-Енлил 71,84 Шудурул 49 Шулги 62, 63 , 65,74 Шупилулиума I 229- 230 , 232 , 253255, 300, 306 , 314 , 321 , 335 , 408, 430 Шупилулиума II 268 Шуприја 532, 559,611 Шурупак (Фара) 24 , 28 , 29,34 Шу-Син 63,67 Шутрук-Нахунте 381 Шутарна из Митанија 292 Шутарна из Митанија I I 298
Амели Курт СТАРИ ИСТОК од 3000. до 330. године п.н.е. Превеле Аника Крстић Олга Пелцер Прво издање, 2004. година Издавач 3 АВОД ЗА УЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА Београд, Обилићев венац 5 www.zavod.co.yu Ликовни уредник А ИДАСП А СИ Ћ Корице АИДА СПАСИЋ Лектор ВЕЛИБОР ОСТОЈИЋ Графички уредник СЛАЂАНА МАНОЈЛОВИЋ Коректура ЗАВОД ЗА У ЏБЕНИКЕ И НАСТАВНА СРЕДСТВА Обим: 531/2 штампарских табака Формат 17 х 24 cm Тираж: 1000 комада Рукопис предат у штампу новембра 2004. године. Штампање завршено децембра 2004. године. Штампа БИГЗ
