ŽORŽ BATAJ
PLAVETNILO NEBA PLAVETNILO NEBA MRTVAC GOSPOĐA EDVARDA PRIČA O OKU MOJA MAJKA Naslovi originala Georges Bataille LE BLEU DU CIEL LE MORT MADAME EDWARDA L’HISTOIRE DE L’OEIL MA MERE BIBLIOTEKA »EROTIKON«
PLAVETNILO NEBA U jednoj jazbini londonske četvrti, u suterenu, na jednom od najprljavijih i čudnih mesta, Dora je bila pijana. I to pijana da crnje biti ne može. Bio sam pored nje (na ruci sam imao zavoj, jer sam bio zadobio ranu od slomljene čaše). Toga dana Dora beše obukla raskošnu večernju haljinu (a ja sam bio neobrijan i raščupan). U neobuzdanom grču, protezala je svoje duge noge. Rupa je bila prepuna muškaraca čije su oči postale jezive. Te zamućene muške oči podsećale su na ugašene cigarete. Dora je rukama stiskala svoje gole butine. Cvilela je grizući neki prljav zastor. Bila je pijana koliko i lepa: kolutala je okruglim i besnim očima gledajući u gasnu svetiljku. − Šta je s njim? − povika. Istovremeno poskoči poput topa koji puca u oblak prašine. Iskolačenih očiju, slična strašilu, ona briznu u jeziv plač. − Tropmen! − ponovo viknu. Gledala je u mene sve više bečeći oči. Svojim dugim i prljavim rukama milovala je moju glavu. Bio sam ranjen, a čelo mi se u groznici rosilo znojem. Uz sumanuto preklinjanje, plakala je kao da povraća. Toliko je lila suze da joj je kosa bila mokra. Kako god okreneš, prizor koji je prethodio odvratnoj orgiji − posle koje su pacovi mogli kolo da vode oko dva prućena tela − bio je dostojan Dostojevskog… Pijanstvo nas je navelo da grdno zastranimo i potražimo jeziv
odgovor na najjeziviju napast. Pre nego što nas je piće potpuno izludelo, bili smo još toliko svesni da nađemo sobu u hotelu »Savoja«. Dori je palo u oči da je liftboj đavolski ružan (i pored lepe uniforme, čovek bi za njega rekao da je nekakav grobar). Ona mi to i reče smejući se neodređeno. Već je govorila zbrdazdola; govorila je kao pijana žena. − Znaš − i svakog časa bi nakratko zastala štucajući − bila sam klinka… sećam se… došla sam ovamo s majkom… baš u ovaj hotel… pre desetak godina… a meni je tada moglo biti dvanaest… Moja majka, ah, to je bilo nešto kao trag u rodu sa kraljicom Engleske… E baš u to vreme, na izlazu od lifta, liftboj… evo ovaj… − Koji?… baš ovaj?… − Da. Isti ovaj današnji. Nije tačno podesio kabinu lifta… kabina je otišla previsoko… a moja ti se mati… prućila koliko je duga… tras… Dora prsnu u smeh i kao kakva luda nije mogla da prestane. S mukom tražeći reči, rekoh joj: − Nemoj više da se smeješ. Nikada nećeš dovršiti priču. Ona prestade da se smeje i poče da viče: − Ah! Ah! Postajem glupava… idem. Ipak, neću… Završiću priču… moja majka nije mrdala… suknja joj je bila zadignuta… nije se mrdala… kao mrtva… pokupili su je da bi je strpali u postelju… a ona je počela da bljuje… bila je treštena pijana… a samo časak ranije niko ne
bi pomislio… takva žena… čovek bi pomislio da je doga… ulivala je strah… Postiđeno sam rekao Dori: − Voleo bih da se kao tvoja majka prućim pred tobom… − Da li bi povraćao? − upita me uozbiljeno Dora. Poljubi me u usta. − Možda. Otišao sam u kupatilo. Bio sam veoma bled i bez ikakvog razloga dugo sam zurio u svoj lik u ogledalu: bio sam gadno raščupan, bezmalo prostački, naduvenih, ali ne i ružnih crta lica, odurne spoljašnjosti poput nekog ko je časak ranije ustao iz kreveta. Dora je ostala sama u prostranoj sobi obasjanoj mnoštvom svetiljki s plafona. Šetala se koračajući pravo kao da više i nije kadra da zastane: izgledala je naprosto luda. Bila je maltene nepristojno dekoltovana. Njena kosa je, pod svetlošću svetiljki, imala za mene nepodnošljiv sjaj. Ipak, u meni je izazivala osećanje čistote − u njoj, čak i u njenom razvratu bilo je neke nevinosti tako da sam, ponekad, želeo da se bacim pred njene noge: ali sam se plašio. Video sam da više neće izdržati. Svakog časa mogla je da se skljoka. Počela je da diše teško, kao životinja: gušila se. Izbezumio me je njen opak, usplahiren pogled. Zastala je: verovatno je uvrtala noge ispod haljine. Zacelo je počela da bunca.
Pritisnula je zvonce i pozvala sobaricu. Posle nekoliko trenutaka uđe prilično lepa, riđokosa služavka, rumenih obraza: kao da je prenerazi zadah neuobičajen na tako luksuznom mestu, zadah jevtinog bordela. Dora je stajala naslonjena uza zid, jer drukčije nije mogla: izgledalo je da užasno pati. Ne znam gde se bila tog dana naškropila jevtinim parfemom, ali je, u tom svom neizrecivom stanju, ona ispuštala i nekakav bazd iz guzice i ispod pazuha koji je, pomešan sa parfemom, podsećao na apotekarski zadah. Istovremeno je zaudarala na viski i podrigivala… Mlada Engleskinja je bila preneražena. − Potrebni ste mi − reče joj Dora − ali najpre pođite i potražite liftboja. Imam nešto da mu kažem. Služavka iščeznu a Dora se, teturajući, skljoka na stolicu. Jedva je uspela da bocu i čašu spusti pored sebe na pod. Pogled joj beše otežao. Potražila me pogledom, ali više nisam bio tu. Ona je pobesnela i pozvala me očajnim glasom. − Tropmene! Niko ne odgovori. Ustala je i nekoliko puta zamalo što nije pala. Stigla je do kupatila: ugledala me bledog i iznurenog, klonulog u naslonjaču. U svojoj nastranosti stigao sam dotle da sam ponovo otvorio ranu na svojoj desnoj ruci: pokušavao sam da peškirom zaustavim krv, ali ona je brzo kapala na pod. Stojeći preda mnom, Dora me zverski posmatrala.
Obrisao sam lice, tako sam krvlju umazao čelo i nos. Električno osvetljenje postalo je zaslepljujuće. Bilo je nepodnošljivo: ta svetlost je iznurivala oči. Začu se kucanje na vratima i uđe sobarica u pratnji liftboja. Dora se sruši na stolicu. Posle izvesnog vremena, koje mi se učinilo veoma dugo, ne videći ništa i spuštene glave, ona upita liftboja: − Jeste li bili ovde 1924. godine? Liftboj odgovori potvrdno. − Hoću da vas zapitam: ona krupna postarija žena… što je posrćući izišla iz lifta, ona je povraćala po podu… Sećate li se? Dora je izgovarala reči a da pri tome ništa nije primećivala, kao da su joj usta bila obamrla. U užasnoj neprilici, sobarica i liftboj su se pogledali preslišavajući se i uzajamno pitajući. − Da, sećam se, istina je − priznao je liftboj. (Taj četrdesetogodišnjak je imao lice grobarske protuve, ali to lice je izgledalo kao usalamureno u ulju jer beše veoma masno.) − Hoćete li čašu viskija? − upita Dora. Oboje su ćutali i stojeći iz poštovanja, nevoljno čekali. Dora se maši torbe. Pokreti su joj bili tako nespretni da je protekao ceo minut dok je uvukla ruku u torbu. A onda je izvukla svežanj novčanica i bacila ih na pod govoreći jednostavno: − Podelite…
Grobar je sada imao čime da se pozabavi. Podiže dragoceni svežanj sa poda i izbroja naglas dvadeset funti. Deset funti odvoji za sobaricu. − Možemo li se sada povući? − upita posle izvesnog vremena. − Ne, još ne, molim vas, sedite. Činilo se kao da se guši, krv joj je udarala u lice. Oba člana posluge su, u znak velikog poštovanja, stajali, ali su i oni bili zajapureni i ispunjeni nelagodnošću, nešto zbog zapanjujućeg iznosa napojnice, a nešto zbog nepojmljivog i neverovatnog položaja u kome su se oboje našli. Dora je i dalje ćutke sedela na stolici. Proteče jedan dug trenutak: moglo se čuti kucanje srca u telima. Prišao sam vratima, bled i bolestan, lica umrljanog krvlju, štucajući i gotov da se svakog trena izbljujem. Preneraženi, liftboj i sobarica ugledaše kako se tanak mlaz tečnosti sliva niz stolicu i noge lepe sagovornice: mokraća načini baricu na tepihu. I dok se barica širila, šum rasterećenih creva razlegao se ispod haljine mlade devojke, iskošene, zarumenjene i usukane na stolici poput svinje dok je kolju… Zgađena i uzdrhtala, sobarica pristupi da umije Doru koja je, reklo bi se, ponovo postala spokojna i srećna. Pustila je da je obrišu i nasapunaju. Liftboj provetri sobu i zadah posve iščeznu. Zatim mi namesti zavoj preko rane da zaustavi krv. Tako je sve opet bilo u redu: sobarica je uredila posteljinu. Dora, lepša nego ikada, umivena i namirisana, opruži se po krevetu i nastavi da pije. Pozva liftboja da sedne. On sede pored nje u fotelju u tom
trenutku pijanstvo je obuze kao devojčicu, kao detence. Mada nije ništa govorila, izgledala je posve opijena. Katkada se smejala sama. − Ispričajte mi − reče ona najzad liftboju − mora da ste za tolike godine provedene u ovom hotelu videli mnoge strahote. − Oh, ne bi se moglo reći − uzvrati on, ispijajući viski koji ga je, izgleda, prodrmao i odobrovoljio. − Gosti su ovde uglavnom veoma pristojni. − Ih, pristojni, ma nemojte, to je nešto kao način življenja: eto tako, kao što je moja pokojna majka ljosnula gubicom pred vama i izbljuvala se po vašim rukavima… I tada Dora prasnu u smeh koji, u novonastaloj praznini, zazvuča neskladno i bez odjeka. Potom nastavi: − A znate li vi što su oni pristojni, svi bez razlike? Imaju prpu, razumete, tresu im se gaće, zato se i ne usuđuju da pokažu svoje pravo lice. Ja to shvatam, jer i sama imam prpu, da, da, razumete li, momče… imam prpu čak i od vas. − Neće li gospođa možda čašu vode? − bojažljivo zapita sobarica. − Do đavola! − odbrusi Dora, plazeći joj jezik − ja sam bolesna, shvatite, neki mi je đavo u glavi. A zatim: − Vi zbijate sprdnju, ali meni se sve smučilo, shvatate li?
Polako, jednim pokretom, uspeo sam da je prekinem. Dao sam joj da otpije još gutljaj viskija i rekao liftboju: − Kad bi zavisilo od vas, priznajte da biste je rastrgnuli. − U pravu si − prosikta Dora − pogledaj te ogromne šape, kao u gorile, zarastao je u dlake kao muda. − Ali − usprotivi se liftboj, ustavši preplašen − gospođa zna da joj stojim na usluzi. − Koješta, idiote, shvati da mi uopšte nisu potrebna ta tvoja muda. Mene boli srce. I zakvoca podrigujući. Sobarica priskoči i prinese umivaonik. Ostavljala je utisak potpune i savršeno čestite pokornosti. Bled i nepomičan, sedeo sam i pio sve više. − A vi, čestita devojko − obrati se Dora sobarici − vi onanišete i piljite u čajnike po izlozima ne bi li vas neko pokupio i odveo na ševu. Kad bih imala guzove kao vi, svima bih ih pokazivala. A bez toga, prosto da se svisne od sramote, da se jednog dana uz grdno češanje naiđe na rupu. Najednom, prestrašen, rekoh sobarici: − Poprskajte je vodom po licu… zar ne vidite da se guši. Sobarica odmah stavi mokar peškir na Dorino čelo. S teškom mukom Dora ode do prozora. Dole ugleda Temzu, a u daljini spazi nekoliko najružnijih građevina Londona kako se propinju u
pomrčini. Brzo se ispovraća kroz prozor. Kad joj je bilo lakše, pozva me te joj pridržah čelo jednovremeno zureći u predeo sav od gadnih voda, u reku i dokove. Luksuzne i osvetljene zgrade nadmeno su se uzdizale u okolini hotela. Gotovo sam plakao gledajući London. Bio sam van sebe od zebnje. Sećanja na detinjstvo − devojčice što su sa mnom igrale đavolka ili goluba u letu − preplitala su se, dok sam udisao svež vazduh, sa prizorom liftbojevih ruku sličnih šapama u gorile. Sve to što mi se dešavalo izgledalo mi je uostalom beznačajno i nekako smešno. Bio sam prazan. Jedva da bih i pomislio da novim grozotama popunim tu prazninu. Osećao sam se klonuo i ponižen. U tom stanju zagrcnutosti i ravnodušja pošao sam sa Dorom na ulicu. Ona me vukla za sobom. Ipak, među ljudskim stvorenjima ne bih mogao zamisliti izgubljeniju olupinu. Groza koja ni časka nije davala telu da odahne predstavlja uostalom jedino objašnjenje
čudesne
lakoće:
uspevali
smo
da,
uprkos
smetnjama, utolimo svejedno koju želju kako u sobi hotela »Savoja« tako i u nekoj jazbini uz piće.
PRVI DEO Znam ja to. Umreću u sramnim okolnostima. Danas uživam u tome što sam predmet gnušanja i gađenja jedinome stvorenju za koje sam vezan. Što i hoću: što se najgore može dogoditi čoveku koji se na sve to smeje.
Glava u kojoj »ja« jesam postala je tako strašljiva, tako nezajažljiva da bi je samo smrt mogla zadovoljiti. Pre nekoliko dana sam došao − na javi a ne u mučnom snu − u nekakav grad koji je podsećao na dekor za tragediju. Jedne večeri − a to velim samo da se još zloslutnije nasmejem − nisam bio pijan dok sam gledao kako se dva starca pedera vrte igrajući, na javi a ne u snu. Usred noći Vitez uđe u moju sobu: posle podne sam proveo na njegovom grobu i oholost me navela te sam ga ironično pozvao. Njegov neočekivani dolazak me užasnuo. Drhtao sam pred njim. I bio pred njim krhotina. Pored mene je ležala druga žrtva: krajnja odvratnost njegovih usana činila ih je sličnim usnama mrtvaca. Iz usta su mu tekle bale gadnije od krvi. Od toga dana bio sam osuđen na ovu samoću na koju ne pristajem niti imam snage da je izdržim. Ali moj glas može samo da ponavlja poziv i, ako bih u slepom besu poverovao, otišao bi leš starca, a ne ja. Počev od ružne patnje, odolevajući na podmukao način, uprkos svemu, drskost postaje sve veća, najpre polako, a zatim me najednom, u naglom izlivu, zaslepljuje i ushićuje u sreći koja se potvrđuje protivno svakom razumu. Sreća me na trenutak opija, obeznanjuje. Ja joj kličem i pevam koliko me grlo nosi. U mom bedastom srcu bedastoća peva na sav glas. TRIJUMFUJEM!
DRUGI DEO RĐAV PREDZNAK 1 U vreme kada sam bio najnesrećniji u životu, često sam susretao − iz nedovoljno opravdanih razloga i bez trunke seksualne želje − jednu ženu koja me je privlačila jedino svojim čudnim izgledom: kao da je moja sudba iziskivala da me u tim okolnostima prati ptica nesreće. Po povratku iz Londona, u maju, bio sam potpuno izgubljen i u stanju bezmalo bolesne prenadraženosti, ali ta je devojka bila na svoju ruku i nije ništa primećivala. U junu sam napustio Pariz i otišao kod Dore u Prim: potom me Dora napustila kad joj je prekipelo. Po povratku dugo nisam mogao da se ponašam kako valja. Susretao sam »pticu nesreće« što sam češće mogao. Međutim, često sam i pred njom zapadao u očajanje. To je u njoj izazivalo nespokojstvo. Jednog dana zapitala me šta se to zbiva sa mnom: malo kasnije reče mi da joj je u pojedinim trenucima izgledalo da ću sasvim poludeti. Obuzela me jarost. Odgovorio sam joj: − Nije mi baš ništa! Ali ona je bila uporna: − Shvatam da ne želite da govorite: bilo bi svakako bolje da vas sada ostavim. Niste dovoljno spokojni da istražujete namere… Ali toliko želim da vam kažem: prestajem da se uznemiravam… Šta ćete učiniti? Pogledao sam je u oči, bez iole odlučnosti. Izgledao sam zacelo
izgubljeno, kao da sam hteo uteći od neke napasti od koje nisam mogao pobeći. Ona okrenu glavu. Rekoh joj: − Sigurno zamišljate da sam pio? − Ne, zašto? To vam se dešava? − Često. − Nisam znala (smatrala me ozbiljnim, čak posve ozbiljnim čovekom, a po njenom shvatanju, pijančenje je nespojivo sa ostalim potrebama). Ipak… čini mi se da ste na izmaku snage. Bilo bi bolje da se vratimo nameri. − Očigledno ste previše umorni. Seli ste, izgledate kao da ćete svakog trenutka pasti.. − Moguće je. − Šta se dešava? − Poludeću. − Ali zašto? − Patim. Šta ja mogu da učinim? − Ništa. − Zar mi ne možete reći šta vam je? − Sumnjam. − Pošaljite telegram vašoj ženi da se vrati. Je li obavezna da ostane u Brajtonu?
− Nije, uostalom, ona mi je pisala. Bolje je da ne dolazi. − Zna li u kakvom ste stanju? − Zna i to da ništa u svemu ne bi promenila. Ta žena osta zbunjena: mora da je pomislila da sam nepodnošljiv i malodušan, ali da joj je trenutno dužnost da mi pomogne da se izvučem iz tog stanja. Naposletku, odluči da mi osorno kaže: − Ovako vam ne mogu pomoći. Otpratiću vas do kuće… ili do prijatelja… kako vam je drago. Ništa nisam odgovorio. U tome trenutku sve mi je glavi počelo da se pomućuje. Bilo mi je dosta svega. Dopratila me do kuće. Nisam progovorio ni reči. 2 Viđao sam je uglavnom u bar-restoranu iza Berze. Pozivao sam je da zajedno jedemo. Jedva smo uspevali da završimo s jelom. Vreme je proticalo u raspravama. Bila je to devojka od dvadeset pet godina, ružna i upadljivo prljava (žene sa kojima sam izlazio ranije bile su, naprotiv, uredno odevene i lepe). Njeno prezime, Lazar, više je odgovaralo njenom mrtvački jezivom izgledu negoli imenu. Bila je čudna, čak prilično smešna. Teško bi se dalo objasniti moje zanimanje za nju. Valjalo bi pretpostaviti da je kod mene nastupio nekakav mentalni poremećaj. Tako su barem smatrala ona dva moja prijatelja sa kojima sam se susretao u Berzi. Ona je tada bila jedino biće sposobno da me izvuče iz utučenosti.
Tek što bi prekoračila prag restorana − njena crna i razuzdana prilika na ulazu, u ovom delu grada gde je sve u znaku sreće i bogatstva, bilo je glupo pomaljanje nesreće − ustajao sam i dovodio je za sto. Odeća joj je bilo crna, loše skrojena i uprljana. Dobijao se utisak da ništa ne vidi ispred sebe, jer je u prolazu gurala stolove. Bez šešira, njena kratko ošišana, kruta i neočešljana kosa ličila je na gavranova krila raširena s obe strane lica. Na žućkastom licu dizao se veliki nos, kao u mršavih Jevrejki, koji je ispod čeličnih naočara prodirao između ovih gavranovih krila. Ne može se reći da je bila baš prijatna. Govorila je s nekakvom vedrinom posve čudnog duha; za nju nisu ništa značili bolest, umor, skončanje ili smrt. Ono što je unapred pretpostavljala, kod drugih je bila najmirnija ravnodušnost. Opčinjavala je kako svojom lucidnošću tako i svojom halucinantnom mišlju. Davao sam joj novac potreban za štampanje malog mesečnog časopisa do kojeg joj je bilo neobično stalo. U njemu je branila principe komunizma sasvim različitog od zvaničnog komunizma Moskve. Najčešće sam mislio da je sigurno luda i da moje pristajanje na tu njenu igru nije ništa drugo do pakosna šala. Pretpostavljam da sam je viđao zato što je njeno delovanje bilo isto tako neuravnoteženo i jalovo kao i moj privatni život, a istovremeno i tako nemirno. Najviše me je zanimala bolesna pohlepa koja ju je gonila da svoj život i krv da za stvar razbaštinjenika. Razmišljao sam: bila je to sirota krv prljave device. 3 Lazarka me dopratila kući. Ušla je kod mene. Zamolio sam je da me pusti da pročitam prispelo ženino pismo. Beše to pismo od osam ili
deset stranica. Žena mi je govorila da više ne može ovako. Optuživala je sebe da me je izgubila iako se sve desilo mojom krivicom. To pismo me uzrujalo. Pokušao sam da ne plačem, ali se nisam mogao uzdržati. Otišao sam da na miru plačem u klozetu. Nisam prestao ni po izlasku, brisao sam suze koje su i dalje tekle niz lice. Rekao sam Lazarki, pokazujući vlažnu maramicu: − To je žalosno. − Imate rđave vesti od svoje žene? − Nemam, ali nemojte obraćati pažnju. Sada naprosto gubim glavu, ali bez nekog određenog razloga. − Nije ništa loše? − Žena mi priča o nekakvom svom snu… − Kakvom snu?… − To je bez ikakvog značaja. Ako hoćete, možete pročitati. Samo, slabo ćete razumeti. Dodao sam joj jedan od listova Editinog pisma (nisam mislio da će Lazarka razumeti, nego da će biti iznenađena). Govorio sam sebi: možda sam megaloman, ali sa tim valja da se pomiriš, ti, Lazarka ili ma ko da je. Odeljak koji sam dao Lazarki da pročita nije imao nikakve veze sa onim što me u pismu uzrujalo. »Noćas sam, pisala je Edit, sanjala san koji se ne završava i posle kojeg mi je bilo neizdržljivo teško. Pričam ti jer se plašim da ga
sačuvam samo za sebe. Oboje smo bili sa više prijatelja i neko je rekao da ćeš biti ubijen ako iziđeš. Navodno zato što si objavljivao neke političke tekstove… Tvoji prijatelji su tvrdili da je to sve bez veze. Ti nisi ništa rekao, ali si postao veoma crven u licu. Nipošto nisi hteo da budeš ubijen, ali tvoji prijatelji su te pridobili i svi ste izišli. Stigao je neki čovek s namerom da te ubije. U tu svrhu valjalo je da zapali lampu koju je držao u ruci. Koračala sam pored tebe a čovek, koji je hteo da mi stavi do znanja da će te ubiti, zapalio je lampu: lampa je ispalila metak koji je proleteo kroz mene. Ti si bio s nekom devojkom i u tom trenutku sam shvatila šta želiš pa sam ti rekla: »Pošto će da te ubiju, bar dok si još živ, povedi tu devojku u sobu i radi s njome što te volja.« Odgovorio si mi: »Hoću«. Otišao si sa devojkom u sobu. Zatim je čovek kazao da je kucnuo čas. Ponovo je upalio lampu. Izleteo je drugi metak namenjen tebi, ali sam osetila da je pogodio mene i da je sa mnom svršeno. Stavila ruku na grlo: bilo je toplo i sklisko od krvi. Bilo je užasno…« Seo sam na divan pored Lazarke koja je čitala. Ponovo sam briznuo u plač nastojeći da se nekako uzdržim. Lazarka nije shvatala da plačem zbog sna. Rekao sam joj: − Ne mogu vam sve potanko objasniti, ali sam se poneo kao kukavica prema svima koje sam voleo. Moja žena se žrtvovala za mene. Ludovala je za mnom dok sam je varao. Da li shvatate: kada čitam ovo što je sanjala, voleo bih da me ubiju pri samoj pomisli na sve što sam učinio…
Lazarka me tada pogledala kako čovek gleda nešto što prevazilazi očekivanja. Ona koja je na sve gledala uglavnom spokojno i ne trepnuvši, odjednom je izgledala zbunjena. Kao da je bila pogođena i više ni reči nije progovorila. Pogledao sam je u lice, ali suze su mi i nehotice navirale na oči. Obuzela me vrtoglavica i neka detinjasta potreba da jecam: − Morao bih vam sve objasniti. Govorio sam kroz suze. Suze su mi tekle niz obraze i kapale na usne. Najgrublje što se može zamisliti, ispričao sam Lazarki sve gnusobe koje sam sa Dorom počinio u Londonu. Kazao sam joj da varam ženu na sve moguće načine, čak i od ranije, da sam bio zaluđen Dorom toliko da više ništa ne mogu podneti svestan da sam je izgubio. Ceo svoj život ispričao sam toj devici. Stideo sam se bezočnosti koje sam ispripovedao jednoj takvoj devojci (koja je u svojoj ružnoći sposobna da podnese život samo ako mu se, u nekakvoj stoičkoj nesalomljivosti, smeje). Nikada nikome nisam pričao šta sam proživeo, pa me svaka rečenica ponižavala kao sušta podlost. 4 Reklo bi se da sam, na prvi pogled, govorio ponizno, kao nesrećnik. Ali to je bila podvala. U osnovi, bio sam i dalje cinično prezriv prema tako ružnoj devojci kakva je Lazarka. Objasnio sam joj: − Kazaću vam zašto je sve to tako rđavo ispalo: razlog će vam
sigurno izgledati neshvatljiv. Nikada nisam imao lepšu i zavodljiviju ženu od Dore. Potpuno me zaluđivala, ali sam u krevetu bio nemoćan s njom… Lazarka nije shvatala ništa od moje priče, pa je počela da se ljuti. Prekinula me: − Pa zar je to tako loše ako vas je volela? Prasnuo sam u smeh, a Lazarka se opet našla u neprilici. − Priznaćete, rekao sam joj, da se ne može izmisliti poučnija priča: smeteni razvratnici koji se gade jedno drugoga. Ali… bolje će biti da pričam ozbiljno. Neću vas zasipati pojedinostima. Ipak nije vam teško da nas shvatite. Ona je, koliko i ja, bila navikla na ispade i nisam je mogao zadovoljiti prenemaganjima. (Govorio sam skoro nečujno. Imao se utisak da sam ćaknut, ali sam osećao potrebu da govorim; po cenu groze − svejedno koliko glupe − bilo je bolje da Lazarka bude pored mene. Bila je pored mene, i tada sam se osećao manje izgubljen.) Nastavio sam: − Nije to teško shvatiti. Znojio sam se. Vreme sam traćio u uzaludnim nastojanjima. Na kraju sam zapao u stanje potpune fizičke iscrpljenosti, ali je moralna iscrpljenost bila nešto još gore. Kako za nju tako i za mene. Volela me je, ali me naposletku gledala glupavo, uz jedva primetan ali pakostan osmeh. Uzbuđivala se sa mnom, nadraživao sam se s njom, ali sve što nam je polazilo za rukom bilo je tek da se smučimo jedno drugome. Shvatate: to postane gadno. Sve je bilo nemoguće. Osećao sam se izgubljen i tada sam mislio jedino da se
bacim pod voz… Zastao sam na časak. Potom dodao: − Uvek se osećao nekakav naknadni ukus leša… − Šta hoćete time da kažete? − Naročito u Londonu… Kada sam otišao kod nje u Prim, dogovorili smo se da se nešto slično više ne ponovi. Ali čemu?… Ne možete zamisliti do koje mere je čovek sposoban da zabrazdi u nastranosti. Pitao sam se zašto sam nesposoban s njom, a ne i sa ostalim ženama. Sve bi išlo kako valja ukoliko bih prezirao određenu ženu, na primer prostitutku. Jedino sam sa Dorom uvek dobijao želju da joj se bacim pred noge. Poštovao sam je previše, a poštovao sam je upravo zato što je bila nepovratno ogrezla u razvrat… Mora da vam je sve ovo nepojmljivo… Lazarka me prekide: − Zaista ne razumem. Po vašem mišljenju, razvrat ponižava i kvari prostitutke koje žive u njemu. Ne vidim onda kako bi razvrat mogao da oplemeni i uzdigne tu ženu… Nijansa prezira s kojom je Lazarka izgovorila »tu ženu« izazva u meni osećanje nerazmrsivog besmisla. Pogledah ruke jadne devojke: prljavi nokti, boja kože mrtvačka; pomislih da se sigurno nije oprala izišavši iz izvesnog mesta… Ništa neugodno za ostale; ali Lazarka mi se gadila fizički. Pogledao sam joj u lice. Ispunjen takvom teskobom, osećao sam se sateran u škripac − na putu da bezmalo poludim − bilo je to u isti mah smešno i jezivo, kao kad bih imao jednog gavrana, tu
pticu zle kobi, koji na mojoj nadlanici proždrljivo jede otpatke. Pomislio sam: napokon je pronašla valjan razlog da me prezire. Gledao sam svoje ruke: bile su čiste i preplanule od sunca, a moje svetlo letnje odelo sasvim uredno. Dorine ruke su najčešće bile prosto opojne, a nokti su imali boju sveže krvi. Pa zašto da me onda izbezumljuje ova propala žena koja kipi od prezira prema sreći drugih? Mora da sam bio kukavica, smetenjak, ali tada sam se tim mirio bez imalo zebnje. 5 Kada sam − dugo otežući kao da sam poblesavio − ipak odgovorio na pitanje, hteo sam samo da iskoristim njeno prilično neodređeno prisustvo i da se ratosiljam nepodnošljive usamljenosti. Iako je izgledala stravično, Lazarka je u mojim očima imala tek nekakvu senku života. Rekoh joj: − Dora je jedina osoba na svetu koja me je nagnala da joj se divim… (u izvesnom smislu, lažem: možda nije jedina, ali je u nekom dubljem smislu to ipak tačno). Dodadoh: za mene je bila zanosna okolnost da je veoma bogata, pa je zato mogla da pljuje u lice kome joj je drago. Siguran sam: ona bi vas prezirala. Nije ona kao ja… Slomljen
umorom,
pokušao
sam
da
se
osmehnem.
Mimo
očekivanja, Lazarka je saslušala moje reči ne trepnuvši: postala je ravnodušna. Nastavih: − Sada ću radije terati do kraja… Ako hoćete, sve ću vam ispričati. U određenom trenutku u Primu bio sam umislio da sam nesposoban sa Dorom zato što sam nekrofil…
− Šta ste rekli? − Ništa besmisleno. − Ne razumem… − Znate valjda šta znači nekrofil… − Zašto mi se rugate? Gubio sam strpljenje. − Ne rugam se. − Pa šta to onda znači? − Ništa naročito. Lazarka se nije mnogo protivila, kao da je sve to bilo nekakav drski nestašluk. Samo je uzgred pripitala: − Jeste li pokušali? − Nisam. Nikada nisam otišao tako daleko. Evo šta mi se jedino dogodilo. Proveo sam jednu noć u nekom stanu gde je upravo umrla neka starija žena. Ležala je u svom krevetu, kao bilo ko, između dve voštane sveće, ruku položenih uz telo, ali ne i prekrštenih na grudima. Cele noći nikoga nije bilo u sobi. Tada sam se osvedočio. − Kako? − Probudio sam se oko tri časa izjutra. Kroz glavu mi je sinulo da odem u sobu gde je leš. Bio sam prestravljen. Drhtao sam uzalud, jer sam ostao pred tim lešom. Naposletku sam zadigao svoju pižamu. − Na šta ste se još usudili?
− Nisam se ni pomakao, u glavi mi se sve zaljuljalo; svršio sam izdaleka, jednostavno, gledajući. − Je li ta žena bila još lepa? − Nije. Sasvim uvenula. Mislio sam da će Lazarku najzad spopasti bes, ali ona je utonula u takav spokoj kao sveštenik dok sluša ispoved. Samo me je načas prekinula: − Pa to uopšte ne objašnjava zašto ste impotentni. − Objašnjava. Ili sam barem mislio da je to objašnjenje, za sve vreme života sa Dorom. U svakom slučaju, shvatio sam da su mi prostitutke privlačne baš kao i mrtvaci. Tako sam pročitao i priču o nekom čoveku koji je uzimao leševe posute belinom, oponašajući mrtvu ženu između dve voštanice. Ali to je bilo nešto drugo. Pričao sam sa Dorom šta bi se moglo učiniti i oboje smo se ljutili… − Zašto Dora ne oponaša mrtvaca iz ljubavi prema vama? Pretpostavljam: ne bi vam uskratila tu sitnicu. Drsko odmerih Lazarku, začuđen da na stvar gleda bez okolišenja. Želeo sam da se nasmejem: − Pa i nije uskratila. Uostalom, ona je bleda kao mrtvac. Naročito je u Primu bila nešto bolesna. Čak je jednog dana predložila da pozovemo katoličkog sveštenika: htela je da se pričesti glumeći samrtni ropac preda mnom, ali mi je ta lakrdija izgledala nepodnošljiva. Bilo je očigledno smešno, ali i veoma jezivo. Tako više nije išlo. Jedne večeri ležala je gola na krevetu, a ja stajao pored nje posve go. Htela je da
me razdražuje i govorila je o leševima… bez rezultata… Seo sam na ivicu kreveta i briznuo u plač. Rekao sam joj da sam običan idiot: skljokao sam se na rub kreveta. Ona je mrtvački pobledela. Oblio ju je hladan znoj… Počela je da cvokoće zubima. Dotakao sam je, bila je hladna. Pobelele su joj oči. Beše grozno pogledati je… Odmah sam uzdrhtao kao da me je zla kob zgrabila za ruku i zavrnula je toliko da sam morao kriknuti. Od silnog straha prestao sam da plačem. Usta su mi se osušila. Skinuo sam odeću. Hteo sam da je uzmem u naručje i progovorim neku reč. Uz gnušanje, odgurnula me je stvarno bolesna… Povraćala je po podu. Valja reći da smo cele večeri pili… viski. − Naravno − prekide me Lazarka. − Zašto »naravno«? Pogledao sam Lazarku obuzet mržnjom. Nastavih: − Eto tako se sve to završilo. Posle te noći više nije mogla podneti da je dotaknem. − Napustila vas je? − Ne odmah. Neko vreme smo još zajedno stanovali. Govorila je da me i pored svega voli; no, mada se osećala vezana za mene, ipak me se grozila, nepodnošljivo grozila. − U takvim okolnostima ne biste mogli poželeti da to potraje. − Nisam mogao ništa poželeti, ali sam gubio pamet pri samoj pomisli da će me napustiti. Bili smo dospeli dotle da bi prvi ko bi nas video u sobi, odmah pomislio da se tu negde nalazi mrtvac. Odlazili smo i vraćali se bez ijedne reči. S vremena na vreme, retko, mrzovoljno smo
se gledali. Pa kako je to i moglo potrajati? − A kako ste se rastali? − Jednog dana mi je saopštila da mora da otputuje. Nije htela reći kuda odlazi. Zamolio sam je da pođem s njom. Odgovorila je: možda. Putovali smo zajedno do Beča. U Beču smo uzeli kola i odvezli se do hotela. Kada su se kola zaustavila, rekla mi je da sredim stvari oko sobe i da pričekam u holu: ona mora najpre otići do pošte. Izneli su prtljag, a ona je ostala u kolima. Otišla je bez reči: činilo mi se kao da je izgubila glavu. Već ranije smo se dogovorili da idemo u Beč, pa sam joj dao svoj pasoš da podigne moja pisma. Uostalom, sav novac kojim smo raspolagali nalazio se u njenoj torbi. Čekao sam tri sata u holu. Bilo je posle podne. Duvao je žestok vetar, nebo se stuštilo, teško se disalo jer je zavladala velika omorina. Postalo je očigledno da se ona neće vratiti i ubrzo sam pomislio da mi se smrt približava. Lazarka, koja me je odmeravala pogledom, sada je izgledala ganuta. Bio sam zastao, pa me ona blago zapita šta se kasnije dogodilo. Nastavio sam: − Otišao sam u sobu gde su se nalazila dva kreveta i sav njen prtljag… Mogu reći da mi se smrt uvlačila u glavu… više se ne sećam šta sam radio u sobi… U jednom trenutku sam prišao i otvorio prozor: vetar je fijukao i oluja se približavala. Na ulici, tačno ispred mene, vijorila se veoma dugačka crna zastava. Bila je duga osam ili deset metara. Vetar je bio već napola istrgnuo njeno koplje: njeno vijorenje podsećalo je na lepet krila. Zastava ipak nije padala: nadimala se na vetru i lupkala u visini krova. Odmotavala se poprimajući vrtložne
oblike: kao kad bi bujica mastila kuljnula iz oblaka. Ta zgoda izgleda strana mojoj priči, ali je to za mene bilo kao da se čaša mastila prosula u mojoj glavi i toga dana sam bio siguran da ću neizostavno umreti: pogledao sam nadole, ali donji sprat je bio s balkonom. Tada sam na grlo namaknuo konopac kojim se razmiču zavese. Konopac je izgledao čvrst: popeo sam se na stolicu, načinio omču i hteo da se obesim. Ne znam kako bi se sve to završilo, da li bih se izvukao ili ne, kad sam udarcem noge zaljuljao stolicu. Ali omča se odrešila i ja sam sišao sa stolice. Pao sam na tepih ne mičući se. Plakao sam do besvesti… Na kraju sam ustao: sećam se da mi je bučalo u glavi. Bio sam nekako besmisleno hladnokrvan, a u isto vreme sam osećao da ću poludeti. Ustao sam pod izgovorom da pogledam sudbini u oči. Ponovo sam prišao prozoru: tamo je još bila crna zastava, ali je sada kiša pljuštala. Smračilo se, sevale su munje i prolamala grmljavina… Lazarku to više nije zanimalo i ona me zapita: − Otkuda je i zašto bila istaknuta ta crna zastava? Došlo mi je da je nerviram, stideći se možda što sam govorio kao megaloman. Odgovorio sam joj smejući se: − Poznata vam je priča o crnom stolnjaku koji prekriva sto postavljen za večeru kada Don Huan stiže? − Kakve to veze ima s vašom zastavom? − Nikakve osim što je stolnjak crn… Zastava je bila istaknuta u znak Dolfusove smrti. − Bili ste u Beču u trenutku ubistva?
− Nisam. Bio sam u Primu, ali sam stigao sutradan. − Mora da ste bili tronuti na licu mesta. − Nisam. (Ta bedasta devojka, sa svom svojom ružnoćom, užasavala me postojanošću svojih briga.) Uostalom, čak i da je to izazvalo rat, baš bi rat odgovarao onome što mi je prolazilo kroz glavu. Ali kako bi rat mogao odgovarati nečemu što vam je tada zaokupljalo mozak? Da li biste bili zadovoljni da je buknuo rat? − Zašto ne? − Mislite da bi posle rata mogla da izbije revolucija? − Govorim o ratu, a ne onome što bi došlo posle njega. Time sam je sablaznio surovije nego da sam ma šta drugo kazao.
MATERINSKE STOPE 1 Lazarku sam viđao sve ređe. Život mi je krenuo naopako. Pijančio sam gde bih stigao, besciljno tumarao i na kraju odlazio taksijem kući; tada bih na zadnjem sedištu taksija mislio na izgubljenu Doru i jecao. Više nisam čak ni patio, nikakva me mora nije mučila, a u glavi sam osećao potpunu otupelost kao neku beskrajnu detinjariju. Čudio sam se ludorijama na koje sam pomišljao − mislim na ironiju i hrabrost − kada sam bio rešio da izazivam sudbinu: u svemu tome izgledao sam sebi kao vrsta idiota, možda vrlo dirljivog, ali u svakom slučaju smešnog.
I dalje sam mislio na Lazarku i svaki put bih se trgnuo. Usled mog umora, ona je stekla značenje slično značenju crne zastave koja me je prestrašila u Beču. Posle nekoliko neprijatnih reči koje smo izmenjali o ratu, u tim zloslutnim predznacima nisam video samo pretnje mom životu, nego neku opštiju pretnju koja se nadnela nad svetom… Bez sumnje, ništa stvarno nije davalo povoda da mogući rat dovodim u vezu sa Lazarkom koja je, štaviše, tvrdila da se užasava i samog pomena smrti. Međutim, njen mesečarski i trzajući hod, boja glasa, osobina da oko sebe širi neku vrstu muka, neobuzdana potreba da se žrtvuje, ukratko, sve je u njoj doprinosilo utisku da je ona sklopila ugovor sa smrću. Slutio sam da takav život može imati smisla jedino za ljude zadojene nesrećom. Jednog dana u glavi mi se naglo razbistri i odmah reših da se ratosiljam svega što me vezivalo za nju. Taj neočekivani razračun je imao istu onu smešnu stranu koju je imalo i sve ostalo u mome životu… Pod utiskom te odluke, a ipak veseo, pošao sam pešice kući. Posle dugog pešačenja nasukao sam se na terasu kafane »Flora«. Seo sam za sto sa ljudima koje sam vrlo slabo poznavao. Izgledalo mi je da sam nametljiv, ali nisam odlazio. Ostali su, s najvećom mogućom ozbiljnošću, raspredali o događajima i o svemu što je korisno znati: izgledali su mi nestvarni kao priviđenja i šupljoglavci. Slušao sam ih ceo sat prozborivši tek poneku reč. Zatim sam krenuo niz Bulevar Monparnas i svratio u restoran s desne strane idući od stanice. U bašti tog restorana sam jeo sve najlepše što se moglo naručiti i počeo da se pošteno nalivam crnim vinom. Bilo je prilično kasno kada sam završio s večerom; ipak uđoše dvoje, mati i sin. Mati, još zavodljiva i vitka, ne
beše stara i ispoljavala je neki ljupki nehaj. Sve to nije imalo posebnog značaja, ali pošto sam mislio na Lazarku, bilo mi je utoliko prijatnije videti ovu majku jer je izgledala bogata. Sin je išao ispred nje, vrlo mlad, skoro nem, u skupocenom odelu od sivog flanela. Naručio sam kafu i zapalio cigaretu. Trgao me je užasan krik, otegnut kao hropac: neka mačka je ščepala za grlo drugu mačku, ispod šiblja koje je opasivalo baštu i baš ispod stola ono dvoje što su došli da večeraju. Mlada majka je skočila i, sva prebledela, kriknula. Brzo je uvidela da su posredi mačke a ne ljudi, pa je počela da se smeje. Konobarice i gazda dođoše u baštu. Smejali su se govoreći da je ta mačka poznata kao napasnica. I ja sam se smejao s njima. Zatim sam izišao iz restorana, misleći da sam dobre volje, ali čim sam se zaputio nekom pustom ulicom, ne znajući kuda idem, počeo sam da jecam. Nisam se mogao obuzdati: koračao sam tako dugo da sam napokon stigao u svoju ulicu. Još sam plakao. Ispred mene su se na sav glas smejale tri devojke i dva bučna mladića: devojke nisu bile lepe, ali su očigledno bile razuzdane i uzbuđene. Prestao sam da plačem i lagano se zaputio za njima do svog ulaza. Graja me toliko uzbudila da sam, umesto da uđem u kuću, odlučno nastavio put. Zaustavio sam taksi i odvezao se u kazino Tabaren. U času kada sam ušao, mnoštvo polugolih igračica igralo je na podijumu: mnoge su bile čile i lepe. Smestio sam se odmah pored podijuma (odbio sam svako drugo mesto). Dvorana je bila dupke puna. Namestio sam stolicu tamo gde je pod znatno izdignut. Stolica je bila nekako nagnuta pa je izgledalo da se svakog časa mogu zaljuljati i tresnuti među gole igračice. Od zapare sam se zacrveneo u licu i morao sam da već
mokrom maramicom brišem znoj sa čela. Jedva sam mogao podignuti čašu sa stola i prineti je ustima. U tome smešnom položaju, moje održavanje u nestalnoj ravnoteži postalo je oličenje nesreće: nasuprot tome, igračice na podijumu okupanom svetlošću izgledale su kao slika i prilika nedostižne sreće. Jedna igračica je bila vitkija i lepša od ostalih: stupala je sa osmehom boginje, u večernjoj haljini je izgledala velelepno. Na završetku igre ostala je sasvim gola, ali sa nekom gotovo nepojmljivom elegancijom i finoćom: u bledoljubičastoj svetlosti reflektora njeno sedefasto telo se pretvaralo u sablazno bledo čudo od lepote. Očaran kao dete gledao sam njenu nagu zadnjicu: kao da u svom životu nisam video ništa tako čisto, ni tako malo stvarno, toliko je bila lepa. Drugi put kada otpoče igru u raskopčanoj haljini, meni se preseče dah i jedva se održah na stolici. Napustih dvoranu. Lutao sam po kafanama, ulicama, noćnim autobusima. Bez ikakve određene namere, siđoh iz autobusa i svratih u »Sfingu«. Želeo sam bilo koju od onih devojaka što se u toj dvorani nude svakome ko svrati; nisam ni pomišljao da neku od njih povedem u sobu: u glavi mi se i dalje mutilo od neke nestvarne svetlosti. Zatim sam otišao u »Dom« osećajući sve veću klonulost. Pojeo sam pržene kobasice i popio malo šampanjca. Iako nije bilo bogzna šta, ipak sam se okrepio. U te sitne sate na ovom sumnjivom mestu zadržalo se malo sveta, moralno neotesanih muškaraca, postarijih i ružnih žena. Potom sam ušao u bar gde je neka prostačka i ne odviše lepa žena sedela na visokoj stolici i psujući nešto ćućorila sa barmenom. Zaustavio sam taksi i ovog puta otišao pravo kući. Bilo je prošlo četiri časa posle ponoći, ali umesto da legnem i spavam, širom
sam otvorio sva vrata i počeo da kucam na mašini neki izveštaj. Uto se probudi i moja tašta koja se beše nastanila kod mene da bi bila na usluzi (u odsustvu moje žene, vodila je kuću). Pozva me iz kreveta i viknu s kraja na kraj stana kroz otvorena vrata svoje sobe: − Anri… Edita je oko jedanaest sati telefonirala iz Brajtona; znate da je bila veoma obmanuta što vas nije zatekla. Od sinoć sam u svom džepu zaista imao jedno Editino pismo. Pisala mi je da će telefonirati večeras posle deset časova, pa je to samo podlac kakav sam ja mogao zaboraviti. Štaviše, otišao sam kada sam već bio stigao do ulaza! Nisam mogao zamisliti ništa gadnije. Moja žena, koju sam bedno ostavio, telefonira mi iz Engleske jer je uznemirena; za to vreme, zaboravljajući na nju, ja svoje propadanje i tupost vučem po odvratnim mestima. Sve je to lažno, pa čak i moja patnja. Ponovo sam iz sve snage briznuo u plač: ridao sam bez kraja i konca. Praznina nije prestajala. Pretvorio sam se u idiota koji se davi u alkoholu i plače. Da se odbranim od pomisli da sam zaboravljeni otpadak, nisam imao drugog leka nego da neprekidno šljemam. Uzdao sam se da ću tako straćiti zdravlje, a možda i skončati taj život bez smisla. Pomišljao sam da će me pijančenje dotući, ali mi nije bilo jasno kako će do toga doći. Možda ću nastaviti da ločem, pa ću tako i crknuti; ili ću prestati sa pićem… Tada je sve to izgledalo beznačajno. 2 Pošteno nakresan izišao sam iz taksija kod »Fransisa«. Bez reči sam seo za sto pored nekih svojih prijatelja. Odgovaralo mi je da
budem u društvu, jer me to odvlačilo od megalomanije. Nisam bio jedini koji je pio. Otišli smo na večeru u neki šoferski restoran: s nama su bile samo tri žene. Ubrzo se na stolu obrelo mnoštvo praznih ili poluispijenih boca crnog vina. Devojka pored mene zvala se Ksenija. Pri kraju večere rekla mi je da upravo dolazi iz kuće na selu u kojoj je provela noć, da je u klozetu videla noćnu posudu punu beličaste tečnosti, a u njoj se davila muva: govorila mi je o tome zato što sam jeo srce na kajmaku i gadila se boje mleka. Ona je jela krvavicu i ispijala čaše crnog vina čim bih nasuo. Gutala je komade krvavice baš kao kakva seoska devojčura, ali sve je to bilo namešteno. Ona je bila jednostavno prebogata devojka koja je sita svega. Video sam ispred njenog tanjira neki avangardni časopis zelenih korica koji je vukla sa sobom. Otvorio sam ga i nabasao na rečenicu u kojoj seoski pop nabada smeće na vile. Bivao sam sve pijaniji, a slika udavljene muve u noćnom sudu sjedinjavala se sa Ksenijinim likom. Ksenija beše bleda, na vratu su joj se mrsili prostački čuperci, muvlje šape. Njene bele kožne rukavice blistale su na papirnom stolnjaku pored mrvica hleba i mrlja od crnog vina. Svi su za stolom bučno govorili. Ja sakrih viljušku u desnu ruku, a zatim tu ruku polako spustih na Ksenijinu butinu. U tom trenutku glas mi je bio meketav kao u pijanca, ali to je donekle bilo izmotavanje. Rekoh joj: − Ti imaš sveže srce… Prsnuo sam u smeh. Time sam hteo reći: srce na kajmaku (kao da je u tome bilo nešto smešno)… Počeo sam osećati želju da povratim.
Bila je očito utučena, ali je odgovorila spokojno i bez zlobe u glasu: − Ožalostiću vas, ali je tačno: još nisam mnogo popila i ne želim vas zabavljati lažima. − Pa šta onda… − rekao sam. Kroz haljinu sam grubo zario zube od viljuške u njenu butinu. Ona kriknu i u nesvesnom pokušaju da se odbrani, prevrnu dve čaše crnog vina. Potom izmače stolicu i zadiže haljinu da vidi ranu. Njeno donje rublje bilo je lepo, svidela mi se i golotinja njenih butina; jedan od zuba, onaj najšiljatiji, probio je kožu i curila je krv, ali rana je bila beznačajna. Brzo priskočih: nije stigla da me spreči da pripijem svoja usta na butinu i da gutam ono malo krvi što sam izazvao. Ostali su, donekle iznenađeni, gledali smejući se zbunjeno… Ali primetiše da Ksenija, ma koliko bila bleda, sve manje plače. Bila je pijanija nego što je mislila: i dalje je plakala ali na mojoj ruci. Onda nasuh vina u njenu prevrnutu čašu i dadoh joj da pije. Neko od nas plati, a zatim račun razdelismo na jednake delove. Ali ja sam zahtevao da platim i za Kseniju (kao da sam kanio da je uzmem pod svoje). Predložiše da odemo kod »Fred Pejna«. Svi se potrpasmo u dvoja kola. Gušili smo se od vrućine u maloj dvorani; jednom sam plesao sa Ksenijom, a potom sa ženama koje nikada ranije nisam video. Izlazio sam napolje da udahnem vazduh, vukući čas jednog čas drugog − jednom čak i Kseniju − da popijemo viski za susednim šankovima. Povremeno sam ulazio u dvoranu; naposletku sam se, oslonjen o zid, namestio ispred vrata. Bio sam pijan. Pogledom sam merio prolaznike. Ne znam zašto je neki moj prijatelj otpasao kaiš i
držao ga u ruci. Zaiskao sam mu ga. Udvostručio sam ga i zabavljao se mašući njime ispred žena kao da ću ih udariti. Bila je pomrčina, niti sam šta video ni razumeo. Ako bi žene prolazile s muškarcima, pravile su se da ništa ne vide. Dođoše tada dve devojke i jedna od njih drsko stade ispred tog kaiša dignutog kao pretnja, poče da me vređa i sručuje sav prezir meni u brk: bila je zaista lepa, plava, plemenitog i odlučnog izraza lica. S gađenjem mi okrenu leđa i uđe kod »Fred Pejna«. Pođoh za njom među one koji su pili tiskajući se oko bara. − Zašto se ljutite na mene? − upitao sam je, pokazujući kaiš. − Hteo sam da se nasmejemo. Popijmo nešto zajedno. − Sada se ona smejala, gledajući me u oči. − Dobro − reče. Kao da joj nije baš godilo da bude sa pijanim mladićem koji joj blesavo pokazuje kaiš, ona dodade: − Uzmite. U ruci je držala figuru gole žene od mekog voska; donji deo lutke beše uvijen u hartiju; pažljivo je i vešto njihala grudi: ništa nepristojnije ne bi se dalo zamisliti. Sigurno je bila Nemica, veoma bleda, nadmenog i izazovnog držanja: plesao sam s njom i govorio joj kojekakve gluposti. Bez osobitog povoda, zastala je usred plesa, uozbiljila se i pogledala me pravo u oči. − Pogledajte − reče. I tada zadiže haljinu do pojasa: noga, podvezice na cvetiće, čarape, gaćice, sve je bilo luksuzno; prstom je pokazala golu put. Nastavila je
da pleše sa mnom i ja sam primetio da drži u ruci jednu lutku od voska: takve se igračke prodaju na ulazima mjuzikla, prodavac izvikuje silesiju izraza kao što su: »senzacionalna za pipanje…« Vosak je bio mek: imao je gipkost i svežinu tela. Još jednom je zanjihala lutku, ostavila me i, igrajući sama rumbu ispred Crnca pijaniste, namestila lutku da se, poput njene igre, izazovno njiše: Crnac ju je pratio na klaviru, glasno se smejući. Lepo je igrala, a ljudi oko nje su složno udarali rukama. Onda je izvukla lutku iz papirnog fišeka i bacila je na klavir, prasnuvši pri tome u smeh: predmet je pao na drvenu oplatu klavira uz prigušen šum tela koje se ruši. U stvari, pale su noge, a stopala su bila otkinuta. Mali rumenkasti i osakaćeni nožni listovi, raširene noge bili su istovremeno dosadni i zavodljivi. Uzeo sam nož sa stola i odsekao krišku rumenkastog lista. Moje privremeno društvo dočepa komad i tisnu mi ga u usta: imao je odvratan ukus gorke sveće. Zgađen, ispljunuh ga na pod. Nisam bio sasvim pijan; shvatio sam šta će se desiti ako budem poveo tu devojku u hotelsku sobu (ostalo mi je malo novca, mogao bih se naći praznih džepova, a pri tome još i podnositi uvrede, izložiti se preziru). Devojka vide da razgovaram sa Ksenijom i ostalima; zacelo pomisli da moram ostati s njima i da neću moći da spavam s njom: naglo mi dobaci zbogom i iščeznu. Malo kasnije, moji su prijatelji napustili »Fred Pejn« pa sam i ja pošao s njima: otišli smo da jedemo i pijemo kod »Grafa«. Bez reči sam sedeo na svom mestu, ne misleći ništa. Počeo sam da se osećam bolesnim. Otišao sam u klozet izgovarajući se da su mi ruke prljave i kosa neočešljana. Ne znam šta sam radio: nešto docnije sam napola spavao kada sam začuo dozivanje »Tropmen«. Bio
sam skinuo gaće i sedeo na klozetskoj šolji. Navukao sam pantalone i izišao. Prijatelj koji me zvao, reče mi da me nema već tri četvrti sata. Seo sam za sto sa ostalima, ali su me ubrzo posavetovali da ponovo odem u klozet: bio sam veoma bled. Tako sam i učinio. Dugo sam povraćao. Posle su svi rekli da je vreme za povratak kućama (bilo je već četiri sata). Strpali su me u kola pozadi i odvezli kući. Sutradan (beše nedelja) sam još uvek bio bolestan, a dan mi je protekao u odvratnoj obamrlosti, kao da su mi sve životne snage najednom iščezle. Obukao sam se oko tri časa po podne s namerom da obiđem neke osobe i pokušao, dakako bezuspešno, da ličim na normalnog čoveka. Rano sam se vratio i legao: imao sam groznicu i bolove u nosu, možda usled dugog povraćanja. Osim toga, odelo mi je bilo sasvim mokro od kiše i navukao sam nazeb. 3 Utonuo sam u nekakav bolestan san. Čitave noći su se nizali košmari i mučni snovi, te sam na kraju bio sasvim malaksao. Probudio sam se bolesniji nego ikada. Setio sam se šta sam upravo sanjao: nalazio sam se na ulazu u neku dvoranu, pred krevetom sa naslonima i baldahinom, nekom vrstom mrtvačkih kola bez točkova: oko tog kreveta ili tih mrtvačkih kola beše se sjatio izvestan broj muškaraca i žena, reklo bi se istih onih mojih prijatelja od prethodne noći. Velika dvorana je zacelo bila nekakva pozornica, a ti muškarci i žene očevidno glumci, a možda i režiseri predstave tako neobične da me je obuzimala zebnja čekajući. Nalazio sam se po strani, na skrovitom mestu, u nekoj vrsti praznog i oronulog hodnika, postavljenog prema dvorani sa krevetom baš kao što su sedišta u gledalištu postavljena
prema pozornici. Predviđena atrakcija je zamišljena sa puno preteranog humora i uzbuđenja: očekivali smo da se pojavi pravi pravcijati leš. Tada sam nasred kreveta sa baldahinom primetio mrtvački kovčeg: gornja daska na kovčegu se bešumno klizeći uklonila poput pozorišne zavese ili poklopca od šahovske kutije. Ali ono što se pojavilo nije bilo strašno. Leš je bio predmet nejasnog oblika, ljubičast i izrazito svež vosak; taj vosak je podsećao na plavušinu lutku otkinutih stopala. Nešto zavodljivije nije se dalo zamisliti, a i odgovaralo je sarkastičnom, tiho opčinjenom stanju duha prisutnih. Odigran je prvi, surov i smešan krug, čija je žrtva ostala nepoznata. Odmah zatim, ružičasti, istovremeno zavodljivi i zabrinjavajući predmet je narastao do znatnih razmera: primio je izgled gorostasnog leša izvajanog u belom mermeru i prošaranog ružičastim ili zemljanožućkastim žilicama. Glava u tog leša bila je ogromna kobilja lobanja, a telo beše neka riblja kost ili golema donja vilica, napola krezuba i udesno razvrnuta; njegove noge nastavljale su tu leđnu kost u istom pravcu kao i noge čoveka; nisu imale stopala, nego su to bili dugi i zamršeni patrljci konjskih kopita. Ta celina, smešna i gnusna, podsećala je na mermernu grčku skulpturu. Lobanju je štitio vojnički šlem, nataknut kao slamna kapuljača na konjsku glavu. Lično više nisam znao da li da strepim ili da se smejem. Taj bi kip, odnosno taj leš, očevidno postao gorka šala ukoliko bih se nasmejao. Međutim, ukoliko bih zadrhtao, ostrvio bi se na mene i razneo me na komade. Više ništa nisam uspevao da shvatim: ležeći leš se pretvorio u obučenu i propetu Minervu, ratobornu pod oklopom i šlemom. A ta je Minerva bila takođe od mermera, ali se razmahivala kao luda. Neobuzdano je nastavila šalu koja me očarala, ali i
zaprepastila. Na kraju sale zapažala se krajnja veselost, ali niko se nije smejao. Minerva je počela da vitla uokolo krivom sabljom od mermera: sve je na njoj bilo mrtvačko. Arapski oblik njenog oružja ukazivao je gde se zbivanja odvijaju: groblje sa spomenicima od belog mermera, od sivkastog mermera. Bila je gorostasna. Nikako nisam znao da li da je shvatim ozbiljno: postala je čak dvosmislenija. U tom času postavilo se pitanje da li će iz te sale izići na uličicu gde sam se sklonio preplašen. Bio sam se šćućurio, a kada me primetila, smesta je uočila da se plašim. Nju je taj moj strah i privukao: pokreti su joj bili ludački smešni. Iznenada je izišla na ulicu i nasrnula na mene vitlajući sve češće svojim jezivim oružjem. Ubrzo sam shvatio da je Dora, u tom snu, poludela i umrla, a potom obukla
odeždu
i
poprimila
izgled
kipa
Viteza,
pa
je,
tako
neprepoznatljiva, kidisala da me uništi. 4 Pre nego što sam se potpuno razboleo, moj život se pretvorio u bolesno bunilo. Bio sam budan, ali sve se odvijalo pred mojim očima suviše brzo, kao u rđavom snu. Posle noći provedene kod »Fred Pejna«, izišao sam u popodnevnim časovima nadajući se da ću susresti nekog od prijatelja koji će mi pomoći da se vratim u normalan život. Odjednom mi pade na um da svratim kod Lazarke. Osećao sam se veoma loše. Međutim, umesto onoga čemu sam se nadao, taj susret je naličio na košmar, čak mučniji od onog sna sanjanog minule noći. Bilo je nedeljno popodne; dan topao i bez daška vetra. Zatekao sam Lazarku u njenom stanu u Tirenskoj ulici u društvu jedne osobe koja
me je, čim je ugledah, navela na smešnu pomisao da se sve zaverilo protiv mene… Bio je to veoma krupan muškarac koji je nekako najmučnije ličio na narodsku sliku Landrija. Imao je velika stopala, svetlosivi sako, prevelik za njegovo omršavelo telo. Tkanina sakoa mestimično izlizana i izbledela; stare uglačane pantalone, tamnije od sakoa, uvojito su sezale do poda. Bio je neobično učtiv. Poput Landrija imao je bujnu kestenjastu masnu bradu i bio ćelav. Izražavao se brzo i biranim rečima. U trenutku kada sam stupio u sobu njegova prilika se ocrtavala na pozadini oblačnog neba: stajao je ispred prozora. Bila je to golema spodoba. Lazarka me predstavi i, izgovarajući njegovo ime, reče da joj je to očuh (nije, kao Lazarka, bio jevrejske krvi; njena mati bila mu je druga žena). Zvao se Antoan Melu. Bio je profesor filozofije u nekoj provincijskoj gimnaziji. Kada su se sobna vrata zatvorila za mnom i ja seo, baš kao da sam upao u klopku, pred ove dve osobe, osetio sam neugodniji umor i bol u srcu neprijatniji nego ikada: istovremeno, pomišljao sam da ću postepeno izgubiti prisustvo duha. Lazarka mi je više puta govorila o svom očuhu, tvrdeći da je to, sa strogo intelektualnog gledišta, najsuptilniji i najinteligentniji čovek kojeg je upoznala. Užasno me gnjavilo njegovo prisustvo. Bio sam bolestan, napola lud, i ne bih se iznenadio da je, umesto da govori, naprosto širom otvarao usta: zamišljao sam da bi mu bale curile niz bradu, a on ćutao kao zaliven… Moj nepredviđeni dolazak razljutio je Lazarku, ali ne i njenog očuha: odmah posle upoznavanja (pri kome je bio nepomičan i bez ikakvog
izraza na licu), čim je seo u neku gotovo polomljenu fotelju, otpočeo je da govori: − Stalo mi je, gospodine, da vas upoznam sa jednom raspravom koja me, priznaću vam, baca u prave bezdane zbunjenosti…. Smišljeno odsutnim glasom, Lazarka pokuša da ga zaustavi: − Ne mislite li, dragi oče, da je takva rasprava bezizlazna i da… ne vredi zamarati Tropmena? On izgleda iznureno. Držao sam pognutu glavu i zurio u patos između vrhova cipela. Rekoh: − Svejedno, recite ipak o čemu je reč, to ne obavezuje… − Govorio sam neubedljivo, gotovo nečujno. − Pa evo − nastavi gospodin Melu − pastorka mi je upravo izložila plod napornih razmišljanja u koja je već mesecima utonula. Uostalom, čini mi se, teškoća se ne sastoji u vrlo veštim i, po mom skromnom uverenju, ubedljivim argumentima kojima pribegava da ukaže na ćorsokak u koji su istoriju uvukli događaji što se dešavaju pred našim očima… Slabašni zviždukavi glas imao je izuzetno prefinjene prelaze. Čak ga nisam ni slušao: već sam znao šta će reći. Previše me zaokupljala i gnjavila njegova brada, prljav izgled njegove kože, usne boje škembića koje tako valjano izgovaraju reči, dok dugačke podiže ruke želeći da naglasi svaku izgovorenu rečenicu. Shvatio sam da se složio s Lazarkom da su se izjalovile socijalističke nade i da se s tim valja suočiti. Pomislih: evo ih, evo dve zebre, izneverene socijalističke
nade… bolestan sam… Gospodin Melu je nastavljao da govori, izlažući svojim profesorskim glasom »mučnu dilemu« sa kojom je intelektualni svet suočen u ovom žalosnom vremenu (po njegovom shvatanju, za svakoga ko raspolaže izvesnom inteligencijom prava je nesreća što je prinuđen da živi u ovom dobu). Reče s mukom, nabirajući čelo: − Da li treba da ćutke odemo u grob? Ili pak treba da podržimo poslednje otpore radnika, osuđujući sebe tako na neumoljivu i jalovu smrt? Ćutao je nekoliko trenutaka zagledan u prste desne ruke. − Eto − zaključi on − Lujza naginje junačkom rešenju. Ne znam šta vi lično, gospodine, mislite o stečenim mogućnostima za pokret emancipacije radnika. Dopustite mi dakle da problem postavim… provizorno (na te reči me pogleda uz lukav osmeh; zastao je dugo, dajući utisak krojača koji uzmiče malko da bi bolje procenio efekat)… u praznom prostoru, da baš tako valja reći (sastavi ruke i lagano ih protrlja), u praznom prostoru… Kao kad bismo se suočili sa datostima nekog arbitrarnog problema. Uvek imamo pravo da, nezavisno od stvarne datosti, zamislimo četvorougao ABCD… E pa, ako hoćete, da se izjasnimo u ovom slučaju: ili radnička klasa neminovno osuđena na propast… Slušao sam, dozlaboga rasejan: radnička klasa osuđena na propast… Nisam čak ni pomislio da ustanem i odem zalupivši vratima. Tupo sam zurio u Lazarku. Ona je sedela na drugoj fotelji, rezignirana a ipak slušajući pažljivo, glavu isturivši napred, s bradom na dlanu i
nalakćena na koleno. Nije bila manje odvratna ni manje jeziva od svog očuha. Nije se pomerila s mesta, ali ga je prekinula u pola reči: − Zacelo hoćete reći »osuđena da bude politički svladana«. Gorostasni lutan se grohotom nasmeja. Drage volje popusti: − Očigledno! Ne tvrdim da će svi propasti fizički… Više se ni ja nisam mogao obuzdati: − Šta vam je napelo da se to baš mene tiče? − Možda se nisam dobro izrazio, gospodine… Na to će Lazarka, s prizvukom nehajne zasićenosti u glasu: − Nećete mu zameriti što vas ne oslovljava sa druže, jer moj očuh je navikao na filozofska raspravljanja… sa kolegama… Gospodin Melu se nije dao zbuniti. Nastavio je. Meni se pripišalo (cupkao sam kolenima): − Suočeni smo, to valja reći, sa neznatnim i beživotnim pitanjem čiji se sadržaj, reklo bi se na prvi pogled, skriva (izgledao je kao da za nečim žali, morila ga je teškoća samo njemu vidljiva, učinio je nejasnu kretnju rukama), ali posledice tog pitanja ne bi smele promaći tako prodornom i tako nemirnom duhu kakav je vaš… Okrenuh se prema Lazarki: − Oprostićete mi, ali vas moram zamoliti da mi pokažete gde je klozet… Na časak je oklevala, ne shvatajući, zatim je ustala i pokazala mi
vrata. Pišao sam dugo, potom sam pomislio da bih mogao povraćati, pa sam se uzaman mučio zavlačeći dva prsta u grlo i pri tom se odvratno zakašljavajući. Od toga mi je ipak malčice laknulo, vratio sam se u sobu kod Lazarke i njenog očuha. Nisam seo, nego sam onako s vrata i mrzovoljno rekao: − Razmišljao sam o vašem problemu, ali ću vam pre svega postaviti jedno pitanje. Po izrazu lica naslutio sam da će me − ma koliko bili zbunjeni − »moji prijatelji« saslušati pažljivo: − Mislim da imam temperaturu (zaista sam pružio Lazarki svoju vrelu ruku). − U pravu ste − umorno uzvrati Lazarka − morali biste ići kući i leći. − Ipak, nešto bih hteo da znam: ako je radničkoj klasi odzvonilo, zašto ste onda komunisti… ili socijalisti… kao što tvrdite?… Zablenuli su se u mene. Potom se zgledali. Naposletku, Lazarka je odgovorila, jedva čujnim glasom: − Bez obzira šta je posredi, naša je dužnost da budemo na strani potlačenih. Sinu mi kroz glavu: pa ona je hrišćanka. Naravno!… a ja baš našao gde da dođem… Bio sam izvan sebe, prosto me ubijao sram… − Zbog čega je to, »vaša dužnost«? Čemu? − Čovek može uvek da spase svoju dušu − reče Lazarka. Izvalila je tu rečenicu ne mrdnuvši i ne trepnuvši. Izgledala je
nepokolebljivo ubeđena u ono što govori. Osetio sam da me obliva bledilo. Ponovo me žestoko zabolelo srce… Međutim, nisam se lako predavao: − A vi, gospodine? − Oh… − promuca gospodin Melu, zureći rasejano u svoje mršave prste, jošte kako shvatam vaše nesnalaženje i zbunjenost. Pa i ja sam zbunjen, stra-ho-vi-to zbunjen. Utoliko više što ste maločas… ukratko osvetlili neočekivan aspekt problema… Oh, oh! (nasmeši se u svoju dugu bradu), pa to je stra-ho-vi-to zanimljivo. Zaista, drago moje dete, zašto smo mi još uvek socijalisti… ili komunisti. Da, zašto?… Izgledalo je da se udubljuje u iznenadno razmišljanje. Pustio je da mu postepeno sa golemih ramena i vrata pada malecna dugobrada glava. Primetio sam njegova uglasta kolena. Posle neprijatnog ćutanja, raširi beskonačne ruke i tužno ih podiže: − Stvari su došle dotle da podsećamo na seljaka koji bi obrađivao zemlju da je oluja uništi. Prolazio bi pored svojih njiva, spuštene glave, i znao da je grad neizbežan »Onda… u narednom trenutku… zastaje ispred svojih useva i, kao što to sada činim (najednom, besmislena, smešna osoba postade uzvišena, a njen nežni glas, njen umilni glas naglo poprimi nešto ledeno), uzalud će dići ruke prema nebu… iščekujući da ga pogodi grom… njega i njegove ruke…« Na te reči, on spusti ruke. Bio se preobrazio u savršeno oličenje užasnog očajanja.
Shvatio sam. Ako bih ostao, ponovo bih briznuo u plač. Stoga sam, pod uticajem svega, obeshrabreno odmahnuo i pošao, tiho dobacivši: − Do viđenja, Lazarka. Zatim se u mome glasu osetila neka čudna simpatija: − Do viđenja, gospodine. Napolju je pljuštala kiša, a ja sam bio bez šešira i ogrtača. Pomislio sam da put nije dug. Išao sam gotovo ceo sat i nisam mogao da se zaustavim, promrzao od kiše koja je potpuno smočila moju odeću i kosu. 5 Sutradan je taj izlet u suludu stvarnost nestao iz mog sećanja. Probudio sam se uzrujan. Uznemirio me strah koji me spopao u snu, bio sam smeten i imao visoku temperaturu… Nisam ni okusio doručak koji mi je tašta prinela do uzglavlja. Još uvek sam osećao potrebu za povraćanjem. Ta potreba nije tako reći ni prestajala od prekjuče. Poslao sam po bocu rđavog šampanjca. Popio sam jednu čašu: posle nekoliko minuta ustao sam da povraćam. Nakon povraćanja, opet sam legao, bilo mi je na časak laknulo, ali mi se muka ubrzo vratila. Obuzela me drhtavica, cvokotao sam: bio sam očigledno bolestan i trpeo jake bolove. Utonuo sam u nekakav ružan san: počele su da sa zidova padaju sve stvari, nerazgovetne, grozne i bezoblične stvari koje je valjalo po svaku cenu pričvrstiti; ali za to nije bilo nikakvog načina. Život mi se raspadao kao nešto trulo… Dođe lekar i pregleda me od glave do pete. Naposletku odluči da dovede još jednog lekara; po tome kako je govorio, zaključio sam da ću možda umreti (trpeo sam jake bolove,
osećao sam kao da se nešto poput klina uklještilo u meni i užasno sam želeo da mi bude lakše: nisam žudeo da umrem kao ranijih dana). Imao sam grip praćen ozbiljnim simptomima na plućima: sinoć sam se nesvesno izložio opasnosti po hladnoj kiši. Proveo sam tri dana u tom užasnom stanju. Izuzev tašte, služavke i lekara, nisam viđao nikoga. Četvrtoga dana beše mi još gore, a temperatura nije padala. Ne znajući da sam bolestan, Ksenija me pozvala telefonom: rekoh joj da neću ustajati iz kreveta i da ona može doći da me poseti. Stigla je posle četvrt sata. Bila je jednostavnija nego što sam zamišljao: bila je čak vrlo jednostavna. Posle onih utvara u Tirenskoj ulici, ona je izgledala čovečno. Zatražio sam da mi donesu bocu belog vina. Čim ga donesoše, objasnih Kseniji da ću uživati gledajući je dok pije vino − iz želje za njom i vinom − a da ja ne mogu piti ništa osim soka od pomorandže ili supu od povrća. Ni najmanje se nije opirala da pije vino. Rekoh joj da sam one noći, kada sam se napio, pio samo zato što sam bio vrlo nesrećan. To je primetila − reče. − Pili ste baš kao da ste hteli da umrete. Najbrže što se može. Htela sam… ali ne volim nikoga sprečavati da pije, a sem toga i sama sam pila. Zamaralo me je to njeno brbljanje. Ipak, ono me je prisililo da se donekle trgnem iz malaksalosti. Začudio sam se da je sirota devojka tako dobro naslutila šta sam kanio one večeri, ali ona mi nije mogla pomoći. Čak ni docnije ukoliko budem prezdravio. Uzeh joj ruku, privukoh je sebi i privih je nežno uz moje lice da je bocka oštra brada
koja je izrasla za četiri dana. Nasmeših se: − Nemoguće je poljubiti tako neobrijanog čoveka kao što sam ja. Ona privuče moju ruku i na nju spusti dug poljubac. Iznenadi me taj njen postupak. Nisam znao šta da kažem. Pokušao sam da joj objasnim, smešeći se − govorio sam sasvim tiho kao veoma bolesni ljudi: bolelo me grlo: − Zašto mi ljubiš ruku? Dobro znaš da sam u suštini razvratan. Zaplakao bih pri pomisli da je sasvim nemoćna i ne bih se mogao obuzdati. Ona mi odgovori jednostavno: − Znam. Svi znaju da vodite nenormalan seksualni život. I ja sam mislila da ste neobično nesrećni. Vrlo sam glupa i smešna. Kroz glavu mi se vrzmaju sve same gluposti, ali otkad vas poznajem i otkad sam čula šta govore o vašim navikama, mislim da ljudi sa besramnim navikama… kao vi… verovatno pate. Dugo sam je gledao. I ona je mene gledala ćutke. Primetila je da mi, mimo moje volje, suze teku niz lice. Nije bila previše lepa, ali je bila dirljiva i jednostavna: nikada ne bih pomislio da je zaista tako jednostavna. Rekoh joj da mi je draga i da za mene sve postaje nestvarno: možda nisam besramno nizak − kad se sve uzme u obzir − nego da sam izgubljen čovek. Bilo bi bolje da umrem sada, kao što očekujem. Bio sam tako iznuren temperaturom i nekim silnim strahom da joj nisam mogao ništa objasniti; uostalom, ni sam nisam shvatao
ništa… Tada mi ona reče gotovo ludački naprasito: − Ne želim da umrete. Ja ću vas negovati. Toliko bih želela da vam pomognem da živite… Pokušao sam da joj objasnim razloge. − Ne. Ti mi ne možeš pomoći, niko mi ne može pomoći… Rekao sam joj to tako iskreno i tako nedvosmisleno očajno da smo oboje zaćutali. Nije se usudila da više izusti ni reč. U tom trenutku, njeno prisustvo mi je postalo neprijatno. Posle tog dugog ćutanja poče da me kopka glupa i odvratna ideja, kao da je najednom u pitanju život ili tačnije, u toj prilici, nešto više od života. Tada, goreći u groznici, rekoh Kseniji suludo razdražen: − Slušaj, Ksenija − počeo sam da vezem naširoko i bio bezrazložno van sebe − ti si se uplela u književno agitovanje, sigurno si čitala Sada, sigurno, kao i drugi, smatraš da je Sad izvanredan. Oni koji obožavaju Sada, oni su poslednji nitkovi, shvataš li?… bedni lupeži… Pogledala me ćutke, ne usuđujući se da nešto kaže. − Besan sam, jedem se, na izmaku sam snage, ne vladam sobom, reči mi beže… A zašto su sve to učinili sa Sadom? Gotovo sam vikao: − Jesu li oni jeli govna ili nisu? Psovao sam, sumanuto i u hropcu, da sam se najednom pridignuo i promuklim glasom, kašljući, počeo da urlam:
− Ljudi su bedni sobari… Ako se nađe neko ko liči na gospodara, ostali crkavaju od zavisti… ali… oni koji se ničemu ne pokoravaju… oni su u tamnicama ili pod zemljom… a tamnica ili smrt za jedne… znači slugeranjsko povinovanje i dodvoravanje za sve ostale… Ksenija blago pritisnu ruku na moje čelo: − Anri, preklinjem te − ona je, nagnuta nada mnom, u tom trenutku postala neka vrsta vile sapatnice, pržila me iznenadna strast u njenom prigušenom glasu − prestani da govoriš… u groznici si i više ne treba da pričaš… Posle moje bolesne razdraženosti nastupilo je neko neobično smirenje: čudni i osvajački zvuk njenog glasa ispunjavao me nekom polusrećnom obamrlošću. Dugo sam gledao Kseniju i ćutke se smešio: video sam da ima na sebi svilenu mornarsko-plavu haljinu i beo okovratnik, svetle čarape i bele cipele. Telo joj beše vitko i izgledalo je lepo ispod haljine; imala je mladalački sveže lice uokvireno brižljivo očešljanom crnom kosom. Žalio sam što sam bolestan. Rekoh joj bez imalo licemerja: − Danas mi se mnogo dopadaš. Nalazim da si lepa, Ksenija. Kada si me oslovila Anri i obratila mi se sa ti, veoma mi je godilo. Izgledala je srećna, čak van sebe od sreće, a bila je luda od nespokojstva. Obuzeta nemirom, kleknula je pored mog kreveta i poljubila me u čelo. Zavukoh ruku ispod njene haljine i takoh joj bedra… Bio sam malaksao kao i pre, ali su bolovi uminuli. Utom se začu kucanje na vratima i stara služavka uđe ne sačekavši odgovor.
Ksenija ustade što je brže mogla. Pretvarala se da tobože gleda neku sliku, podsećajući pri tom na luđakinju, čak i na idiota. Služavka je takođe podsećala na idiota: donela je termometar i šolju supe. Sasvim me je dotukla glupavost stare žene i ponovo me spopala najcrnja malaksalost. Samo časak ranije pod mojom rukom su bile mladalački sveže Ksenijine butine, a sada sve lebdi i rasplinjava se. Čak se i moje sećanje rasplinjava: stvarnost se raspada na deliće. Jedino preostaje groznica, a ona satire u meni i poslednju mrvicu života. Stavio sam termometar sebi u dupe, ne usuđujući se da zamolim Kseniju da se okrene. Starica beše već izašla. Ksenija je glupo buljila kako se meškoljim ispod pokrivača dok nisam sasvim zavukao termometar. Verujem da je nesrećnica želela da se smeje gledajući me, ali joj je ta želja na kraju postala bolna. Izgledala je sasvim izgubljeno: stajala je preda mnom izgužvana, raščupana, posve crvena; na licu joj se ogledalo seksualno uzbuđenje. Temperatura beše porasla od prethodne noći. Međutim, s tim sam terao šegu. Smešio sam se, ali je moj osmeh bio upadljivo pakostan. Čak je izgledalo mučno što Ksenija pored mene nije znala kakav izraz lica da napravi. Uto stiže i moja tašta želeći da sazna kolika mi je temperatura: umesto odgovora, obavestih je da će Ksenija, koju odranije poznaje, ostati u kući da me neguje. Moći će da spava u Editinoj sobi ako želi. Rekao sam to s gađenjem, zatim sam opet počeo da se pakosno smejem gledajući obe žene. Tašta me je mrzela zbog svih zala nanetih njenoj kćeri; osim toga, uvek joj je bilo neobično teško kada se pristojnosti naruše. Stoga je upitala:
− Hoćete li da pošaljem telegram Editi i pozovem je da dođe? Odgovorio sam promuklim glasom, ravnodušno kao čovek koji bolje vlada situacijom ukoliko ona biva gora: − Ne, neću. Ako hoće, Ksenija može da spava ovde. Ksenija je stajala i maltene drhtala. Zagrizla je donju usnu da ne bi zaplakala. Moja tašta je bila smešna. Načinila je nekakav prigodan izraz lica. Besno je kolutala zanesenim očima, što je posve odudaralo od njenog bezvoljnog držanja. Na kraju, Ksenija promuca da ide po svoje stvari: izišla je iz sobe bez reči, ne pogledavši me, a ja sam uvideo da se jedva uzdržava da ne zajeca. Nasmešio sam se i kazao tašti: − Neka se nosi do đavola, ako baš hoće. Tašta pohita da otprati Kseniju do izlaza. Nisam znao da li je Ksenija čula moje reči ili nije. Postao sam otpadak po kome svako gazi, a moja zloba je dopunjavala zlobu sudbine. Navukao sam nesreću i crkavam ovde; usamljenik sam i bedna kukavica. Zabranio sam da jave Editi. Odmah sam osetio nekakvu crnu rupu u sebi, bilo mi je jasno da više nikada ne bih mogao da privijem Editu na grudi. Pozvao sam nežno svoju sitnu decu: ona neće doći. Pored mene su bile tašta i stara služavka: obe su imale takve njuške kao da im predstoji da okupaju leš i da mu podvežu usta kako se ne bi smešno otvorila. Bio sam sve razdraženiji; tašta mi dade injekciju kamfora i pošto se igla zatupila, ubod je bio veoma bolan. Nije to ništa, ali se nisam imao čemu nadati osim tim odvratnim
sitnim grozotama. Sve će to već jednom proći, uminuće i bol, a bol je u tom času bio jedini ostatak mog burnog života… Naslućivao sam nešto prazno i crno, nešto neprijateljsko i ogromno… ali pri tom ja… Dođoše lekari; i dalje sam bio potpuno iznemogao. Mogli su da me osluškuju i opipavaju do mile volje. Preostaje mi jedino da trpim bol, gađenje i poniženje, da trpim duže nego što se moglo i zamisliti. Ne rekoše gotovo ništa; nisu čak ni pokušali da iz mene izvuku makar neku izlišnu reč. Ponovo će doći sutra izjutra, ali ja bih morao da učinim ono što je neophodno. Elem, moraću da pošaljem telegram svojoj ženi. Više nisam imao snage da se protivim. 6 Kroz dva otvorena prozorska krila prodiralo je sunce i obasjavalo jarkocrveni pokrivač na mom krevetu. Tog jutra je neka operska pevačica pevala u svom stanu; prozori su joj bili otvoreni, a ona se dernjala na sav glas. Iako sasvim malaksao, prepoznao sam Ofenbahovu ariju iz Pariskog života. Muzičke fraze su se izvijale i radosno izvirale iz njenog mladog grla. Beše to ono mesto: »Lepotice, da l’ sećaš se Onog momka što se zvaše Žan-Stanislav, baron od Fraskata?« U svom bolesnom stanju činilo mi se da čujem ironičan odgovor na pitanje koje mi se vrzmalo po glavi, vodeći do opšteg sloma. Mlada raskalašnica (ranije sam je već zapazio, pa čak i poželeo) nastavljala je svoju pesmu, kao da je kliktala u ushićenju: »Poslednje sezone, mene neko Kome to molećivo sama rekoh
Na svečanom balu predstavi vama! I čemu to kriti, volela sam vas! A vi mene? Nikad! − čujem sumnje glas«. Dok pišem danas, krv mi navire u glavu od neke silovite i bezumne radosti da bih i sam želeo zapevati. Očajna zbog mog ponašanja, Ksenija beše odlučila da makar prenoći kod mene i, ne čekajući više, tog dana uđe u tu suncem obasjanu sobu. Čuo sam šum vode koju je pustila u kupatilu. Možda devojka nije razumela moje poslednje reči. Nisam zbog toga bio ožalošćen. Više sam voleo da uz mene bude ona a ne tašta − mogao bih se na trenutak i zabaviti s njom… U jednom času pomislih da bi trebalo da zaištem da mi donese nokšir: šegačio bih se da kod nje izazovem gađenje, ali sam se stideo svog položaja; pasti toliko da moram obaviti nuždu u krevetu, pa još uz pomoć jedne lepe žene i povrh svega smrad, sve mi se pomutilo od nemoći (u tom času smrt me ispunjavala strahom, a ipak sam žudeo za njom). Sinoć je Ksenija stigla s nekom torbom, načinio sam mrzovoljan izraz lica, nešto sam gunđajući procedio kroz zube. Pretvarao sam se kao da sam na umoru, da ne mogu ni reč izustiti. Razljućen, na kraju sam odgovorio, kreveljeći se bez mnogo ustručavanja. Ništa ona nije primećivala. Povremeno je ulazila: zamišljala je da je potrebna nega ljubavnice pa da me spase! Kada je zakucala, uspeo sam da sednem (činilo mi se, na časak, da mi je malo bolje). Odgovorio sam: Uđite! a glas mi je bio gotovo normalan, donekle svečan, kao da igram neku ulogu u pozorištu. Ugledavši je, dodao sam manje svečanim a više tragikomičnim
tonom razočaranja: − Gle, pa to nije smrt… to je samo jadna Ksenija… Dražesna devojka pogleda svog tobožnjeg ljubavnika. Ne znajući šta da učini, ona kleknu pored mog kreveta. Nežno mi reče: − Zašto si tako svirep? Toliko bih želela da ti pomognem da ozdraviš. − Hteo bih tek toliko da mi za trenutak pomogneš da se obrijem − odgovorio sam uz najobičniju ljubaznost. − Možda će te to zamoriti? Zar ne možeš da ostaneš takav kakav jesi? − Ne. Neobrijan mrtvac, to nije lepo. − Zašto hoćeš da me žalostiš? Ti nećeš umreti. Ne. Ti ne možeš umreti… − Zamisli šta trpim očekujući… Kad bi svak mislio unapred… Ali kad umrem, Ksenija, moći ćeš da me ljubiš koliko hoćeš, više neću osećati bol niti ću biti grozan. Pripašću ti ceo… − Anri, ti mi nanosiš užasan bol da više ne znam ko je od nas dvoje bolestan… Znaš, nećeš umreti ti, u to sam sigurna, nego ću umreti ja, uvrteo si mi smrt u glavu kao da iz nje ne treba nikada da iziđe. Prošlo je nekoliko trenutaka. Postao sam maglovito odsutan. − U pravu si. Previše sam umoran da se brijem sam, čak i kad bi mi pomagala. Treba telefonirati berberinu. Nemoj se ljutiti, Ksenija, kada
kažem da ćeš moći da me ljubiš… Shvati to kao da govorim samom sebi. Znaš li ti da ja osećam razvratnu želju za leševima… Ksenija je i dalje klečala, na korak od mog kreveta, delovala je zaplašeno i gledala kako se smešim. Na kraju je oborila glavu i tiho me zapitala: − Šta si time hteo da kažeš? Preklinjem te, sada mi sve moraš reći, plašim se, užasno se plašim… Smejao sam se. Ispričao sam joj istu priču koju sam već pričao Lazarki. Ali tog dana sve je ispalo još čudnovatije. Iznenada mi je na pamet došao moj san: u ushićenju je počelo da se ukazuje sve što sam voleo u životu, kao groblje sa nadgrobnim kamenovima pri mesečevoj svetlosti, pri sablasnoj svetlosti. U stvari to groblje je bilo javna kuća, grobni mermer bio je živ i mestimično dlakav… Pogledao sam Kseniju. Pomislio sam sa užasom deteta: materinska! Ksenija je očigledno patila. Rekla je: − Nastavi… sada… pričaj… bojim se… poludeću… Hteo sam da govorim a nisam mogao. Napregnuo sam se: − Trebalo bi u tom slučaju da ti ispričam ceo svoj život. − Ne, samo govori… reci makar šta… ali me ne gledaj tako ćutke… − Kad mi je umrla majka… (Više nisam imao snage da govorim. Naglo sam se setio: plašio sam se da Lazarki kažem »moja majka«, nego sam od stida rekao »neka stara žena«):
− Tvoja majka?… Pričaj… − Umrla je danju. Spavao sam kod nje sa Editom. − Tvojom ženom? − Da, mojom ženom. Beskrajno sam plakao i jaukao. Ja sam… Ja sam te noći ležao pored Edite koja je spavala… Opet nisam imao snage da govorim. Sažaljevao sam sebe; da sam mogao, valjao bih se po podu, urlikao bih, zvao u pomoć, na jastuku se osećao dah samrtnika… najpre sam govorio Dori, zatim pričao Lazarki… pa Kseniji, tako sam hteo da molim za milost, da joj se bacim pred noge… Nisam mogao, ali sam je prezirao iz dna duše. Ona je bedasto cvilela i neprekidno me preklinjala. − Pričaj… Smiluj mi se… pričaj… −… Drhteći, izišao sam bos u hodnik… Drhtao sam od straha i uzbuđenja pred lešom, na vrhuncu uzbuđenja… bio sam u zanosu… Zadigao sam svoju pižamu… zatim sam… razumeš… Ma koliko da sam bio bolestan, nasmešio sam se. Slomljenih živaca, ispred mene, Ksenija je pognula glavu. Jedva se pomerila… ali, posle nekoliko sekundi, ona se skljoka u grču i njeno se nepomično telo opruži po podu. Bio sam napola u bunilu i ovako mislio: odvratna je i trenutak je da idem do kraja. S mukom sam se pomakao do ivice kreveta. Trebalo mi je dosta truda da to učinim. Ispružio sam ruku, zgrabio donji kraj njene suknje i zadignuo je. Užasno je kriknula, ali se nije pomerila: drhtaj je prošao celim njenim telom. Hroptala je, otvorenih usta, s licem na
tepihu. Poludeo sam. Rekoh joj: − Ovde si samo zato da mi smrt učiniš još prljavijom. A sad se svuci: neka bude kao da krepavam u javnoj kući. Ksenija ustade, oslanjajući se na ruke, vrati joj se njen ljutiti i ozbiljni glas: − Ako nastaviš sa tom lakrdijom − reče mi − znaš kako će se završiti. Polako ode i sede na rub prozora: gledala me ne zadrhtavši. − Kao što vidiš, baciću se… kroz prozor. I zaista, ona učini korak koji bi je, da je do kraja išla, odveo u ponor. Ma koliko bio gnusan, dirnulo me i zabolelo to što beše naumila. Još više mi se zavrte u glavi. Ustao sam, klonuo i bez daha. Rekoh joj: − Vrati se. Dobro znaš: da te ne volim, ne bih bio tako surov. Možda sam hteo da još više patim. Sišla je bez žurbe. Izgledalo je kao da je odsutna, umor joj se ogledao na licu. Mislio sam: ispričaću joj priču o Krakatoa. Sada mi je sve bežalo iz glave, sve što sam mislio nestajalo je bez traga. Čim bih želeo da nešto kažem, ubrzo ne bih imao ništa na umu… Ušla je stara služavka noseći na poslužavniku doručak za Kseniju. Spustila je poslužavnik na jednonožni stočić. Istovremeno mi je donela veliku čašu soka od pomorandže, ali pošto su mi jezik i desni bili upaljeni, više sam strepeo
nego što sam želeo da pijem. Ksenija nasu sebi kafu i mleko. Držao sam u ruci čašu, želeći da pijem, a nisam se usuđivao. Opazila je da postajem nestrpljiv. Držao sam čašu u ruci a nisam pio. Bilo je to sasvim besmisleno. Primetivši to, Ksenija je htela da me izvuče iz neprilike. Priskočila je, ali tako nespretno da je prevrnula sto i poslužavnik: sve se srušilo uz tresak polomljenog posuđa. Da je sirota devojka mogla u tom trenutku učiniti ma šta, bez oklevanja bi skočila kroz prozor. Njeno prisustvo pored mog uzglavlja bivalo je svakim časom besmislenije. Osećala je da se to prisustvo ničim ne može opravdati. Sagnula se, pokupila rasute komadiće i stavila ih na poslužavnik: tako je mogla da sakrije lice i ja nisam video (nego sam naslućivao) kako se izobličava od muke. Najzad je toaletnim ručnikom obrisala mrlje od bele kafe na tepihu. Rekao sam joj da pozove služavku koja će joj doneti drugi doručak. Nije odgovorila niti je podigla glavu. Uvideo sam da nije kadra da bilo šta traži od služavke, ali nije mogla ni da ostane tako bez jela. Rekao sam joj: − Otvori orman. Tamo ćeš videti kutiju od belog lima, u njoj mora da ima kolača. Naći ćeš gotovo punu bocu šampanjca. Doduše, mlak je, ali ako hoćeš… Otvorila je orman i, okrenuvši mi leđa, počela da jede kolače. Potom je nasula čašu šampanjca i, pošto je bila žedna, brzo je iskapila; jela je još, i na brzinu, nasula drugu čašu vina i zatvorila ormar. Naposletku je sve pospremila. Bila je zbunjena jer sada nije znala šta da radi. Trebalo je da primim injekciju kamforovog ulja: rekao sam joj. Ona ode u
kupatilo da pripremi i da u kuhinji potraži što je potrebno. Kroz nekoliko minuta vratila se sa punim špricem. S mukom sam se namestio potrbuške i okrenuo joj golu guzicu pošto sam prethodno skinuo donji deo pižame. Reče mi da ne zna kako da postupi. − U tom slučaju − rekoh − boleće me. Biće bolje da pozovemo moju taštu… Ne oklevajući ni trenutka, ona odlučno zabode iglu. Nije moglo da se izvede bezbolnije. Sve me više zbunjivalo prisustvo te devojke koja mi je zabola iglu u guzicu. Uspeo sam da se okrenem, doduše ne bez bola. Nisam osećao nikakav stid; pomogla mi je da navučem gaće. Želeo sam da još pije. Osećao sam se nešto bolje. Rekao sam joj da će biti bolje ako uzme čašu i bocu iz ormara, pa ih metne pored sebe i nastavi da pije. Odgovorila je jednostavno: − Kako hoćeš. Razmišljao sam: ako nastavi, ako bude pila, reći ću joj lezi i ona će leći, poliži sto, i ona će ga polizati… imaću lepu smrt… nema ništa što mi nije odvratno… duboko odvratno. Upitao sam Kseniju: − Znaš li onu pesmicu koja počinje sa: »Sanjao sam cvet?« − Znam. Zašto? − Voleo bih da mi je otpevaš. Zavidim ti što možeš da piješ čak i taj rđavi šampanjac. Popij još malo. Treba da iskapiš bocu.
− Kako hoćeš. Pila je dugim gutljajima. Nastavio sam: − Zašto mi je ne bi otpevala? − A zašto baš »Sanjao sam cvet?«… − Pa zato… − Dakle. To ili nešto drugo… − Pevaćeš, zar ne? Da ti poljubim ruku. Ljubazna si. Pevala je rezignirano, stojeći, praznih ruku, pogleda uprtog u tepih. »Sanjala sam cvet Koji nikada umreti neće. Sanjala sam ljubav Koja će trajati večno.« Njen duboki glas izvijao se osećajno i s mučnim zamorom sasecao reči na završetku: »Zašto, avaj, na zemlji što se okreće, Kratkotrajni da su baš sreća i cveće?« Tada sam dodao: − Mogla bi da nešto učiniš za mene. − Učiniću što želiš. − Bilo bi lepo ako bi pevala gola preda mnom. − Da pevam gola?
− Popij još malo. Zatim ćeš zaključati vrata. Načiniću ti mesta pored sebe u krevetu. Hajde, svuci se. − Ali to nema nikakvog smisla. − Obećala si mi. Činićeš što budem želeo. Pogledao sam je bez reči, kao da sam je voleo. Polako je pila gledajući me. Zatim je svukla haljinu. Krasila ju je neka suluda jednostavnost. Bez oklevanja je raskopčala bluzu. Rekao sam joj da iz ostave gde je visila odeća, u uglu sobe, uzme sobnu haljinu moje žene. Moći će da je navuče brzo ako ustreba, ako neko naiđe: neka ne svlači čarape i cipele, a haljinu i bluzu neka sakrije. Još sam rekao: − Voleo bih da mi još jednom otpevaš pesmicu. Zatim ćeš leći pored mene. Naposletku sam se uzbudio, utoliko pre što joj je telo bilo lepše i mladolikije nego lice. Naročito je bila nekako tromo gola u čarapama. Neprestano sam joj govorio, ali sada sasvim tiho. Beše to neka vrsta preklinjanja. Nagnuo sam se prema njoj. Glumio sam vatrenu ljubav glasom koji je podrhtavao: − Za ime sveta, pevaj stojeći, pevaj na sav glas… − Ako baš hoćeš − reče ona. Glas joj se grčio u grlu, jer su je uzbuđivali ljubav i osećanje da je gola. Reči pesmice gugutale su u sobi, a celo njeno telo izgledalo je
kao da gori. Činilo se da će se izbezumiti od ushićenja i pomame, da će se rasprsnuti ta glava što peva. O bezumlje! Plakala je kad je raskalašno gola prišla mom krevetu − za koji sam verovao da je samrtna postelja. Pala je na kolena, kleknula je ispred mene da sakrije suze u čaršave. Rekao sam joj: − Lezi pored mene i nemoj plakati… Odgovorila je: − Pijana sam. Boca na stolu bila je prazna. Legla je. Na nogama je imala cipele. Ispružila se sa guzicom naviše, zarivši glavu u jastuk. Kako je bilo čudnovato šaputati joj na uvo reči ispunjene vatrenom nežnošću koje čoveku obično dolaze na pamet samo noću. Govorio sam joj sasvim tiho: − Nemoj plakati, ali mi je potrebno da budeš van sebe zato da ne bih umro. − Nećeš umreti, veruj mi. − Više ne mogu da umrem. Hoću da živim s tobom… Kada si stala na ivicu prozora, smrtno sam se uplašio. Pomišljam na otvoren prozor… užasno sam se prestrašio… ti… a zatim ja … dvoje mrtvih… i prazna soba… − Čekaj, ako hoćeš, zatvoriću prozor. − Nemoj. Nije potrebno. Lezi pored mene, pripij se… još bliže…
hoću da osetim tvoj dah. Primaknula mi se, ali se iz njenih usta osećao zadah vina. Rekla mi je: − Vreo si. − Gore mi je − uzvratih − plašim se da ću umreti… Živeo sam obuzet strahom od smrti a sada… više neću da vidim taj otvoreni prozor, izaziva vrtoglavicu… eto, to je to. Ksenija odmah skoči prema prozoru. − Možeš da ga zatvoriš, ali se vrati… brzo se vrati. Sve se mutilo. Ponekad, na isti način, vuče je neki neodoljiv san. Ne vredi govoriti. Rečenice su već mrtve, nepomične, kao u snovima… Promucao sam: − Ne može ući… − Ko ne može ući? − Plašim se… − Koga se plašiš? −… Fraskate… − Fraskate? − Ma ne, sanjao sam. Ima neko drugi… − Nije neka žena… − Nije. Edita ne može doći… suviše je rano…
− Pa ko bi mogao biti, Anri, o kome govoriš? Reci mi… dovodiš me do ludila… znaš da sam previše pila… Posle mučnog ćutanja, progovorio sam: − Niko neće doći! Najednom, neka nemima senka pade sa sunčanog neba. Zatresla se puckajući u prozorskom otvoru. Zgrčen, šćućurio sam se drhteći. Bio je to dugačak tepih bačen s gornjeg sprata: na trenutak sam zacvokotao. U svojoj utučenosti, povikao sam: ušao je onaj kojeg sam zvao »Vitez«. Dolazio je uvek kada sam ga zvao. Ksenija se isto tako bila uplašila. Zajedno sa mnom strepela je od prozora gde je bila sela s namerom da se baci. U času kada se tepih pojavio iznebuha, ona nije vrisnula… zgrčila se uz mene, kao obarač uz pušku, bila je bleda i unezvereno gledala. Gubio sam tle pod nogama. − Suviše je mračno… … Ksenija se privila uz mene… izgledala je u tom času kao avet… beše gola… grudi su joj bile blede kao u prostitutke… čađav oblak je zamračivao nebo… izvlačio je krišom iz mene nebo i svetlost… leš pored mene, da li ću umreti? … Čak i da ta lakrdija prođe… to je lakrdija…
PRIČA O ANTONIJU 1 Posle nekoliko nedelja već sam bio sasvim zaboravio da sam bio bolestan. Susreo sam Mišela u Barseloni. Odjednom sam se obreo pred njim. Sedeo je za jednim stolom kod Kriolje. Lazarka mu je ispričala da sam na samrti. Te Mišelove reči su me setile mojih nedavnih teških trenutaka. Naručio sam bocu konjaka. Počeo sam da pijem, nalivajući Mišelovu čašu. Nisam mnogo oklevao da se naljoskam. Odavno mi je bila znana atrakcija Kriolje. Nije me privlačila. Jedan mladić odeven kao devojka izvodio je na podijumu neku okretnu igru: imao je večernju haljinu dekoltovanu do guzica. Udarci potpeticom u tom španskom plesu odjekivali su sa podijuma. Osetio sam veliku nelagodnost. Gledao sam Mišela. On obično nije bio sklon poroku. Baš stoga je Mišel bivao još nespretniji kad se napije: neprekidno se vrpoljio na stolici. Išao mi je na živce. Rekoh: − E baš bih voleo da te Lazarka vidi… u ovakvoj rupi! Prekinuo me, iznenađen: − Pa Lazarka ima običaj da često navraća u Kriolju. Prostodušno sam se okrenuo prema Mišelu, kao neko ko se zbunio. − Dabome, Lazarka je prošle godine boravila u Barseloni i često
provodila noć u Kriolji. Zar je to neobično? Kriolja je zaista bila jedna od čuvenih znamenitosti Barselone. Pa ipak sam mislio da se Mišel šali. Kazao sam mu: šala je besmislena, pri samoj pomisli na Lazarku razbolim se. Osećao sam da u meni kipi neki bezrazložni bes. Povikao sam, pobesneo do ludila, zgrabio sam bocu: − Mišel, da je Lazarka sada ovde, ubio bih je. Uz praskanje smeha i ciku, nova igračica − novi igrač − stupi na podijum. Imao je plavu periku. Bio je lep, ogavan, smešan. − Hoću da je udarim, da je premlatim… Bilo je to tako besmisleno da je Mišel ustao. Zgrabio me, bio je uplašen: ja sam izgubio svako osećanje mere. A on je, opet, bio pijan i imao zabludeo izraz lica. Svalio se na stolicu. Smirio sam se, gledajući igrača čija je kosa imala boju sunca. − Lazarka! Pa nije ona ta koja se rđavo ponela − povika Mišel. − Naprotiv, rekla mi je da si je surovo zlostavljao − vređao… − Ona ti je to rekla. − Ali ona se ne ljuti na tebe. − Nemoj mi reći da je dolazila u Kriolju. Lazarka u Kriolji!… − Dolazila je češće sa mnom: živo se zanimala za mnogo toga ovde. Nije čak htela ni da ode. Mora da je bila zgranuta. Nikada mi nije pričala o budalaštinama koje si joj rekao.
Delimično sam se smirio. − Pričaću ti o tome nekom drugom prilikom. Obišla me u trenutku kada sam bio na samrti! Ona da se ne ljuti na mene?… Nikada joj to neću oprostiti. Nikada, shvataš li, nikada! Najzad, hoćeš li mi reći šta je radila u Kriolji?… Lazarka?… Nisam mogao da zamislim Lazarku da sedi ovde gde ja sedim i da gleda tako sablažnjujući spektakl. Bio sam otupeo. Imao sam utisak da sam zaboravio nešto − što sam maločas znao i što moram po svaku cenu pronaći. Želeo sam da govorim podrobnije i glasnije; bio sam svestan da nisam uopšte kadar. Najzad sam bio trešten pijan. Zabrinut, Mišel je postao još nespretniji. Bio je oznojen i očajan. Što je više razmišljao, osećao se sve nemoćnijim da nešto preduzme. − Hteo sam da joj uvrnem ruku − reče mi. − Jednog dana… baš ovde… Bio sam napet, kao da ću svakog časa prsnuti. Usred sve te graje, Mišel se grohotom nasmeja: − Pa ti nju ne poznaješ! Tražila je da joj zarijem nokte u kožu! Ne znaš ti nju! Ona je nepodnošljiva… − Zašto nokte? − Htela je da se obučava… Viknuo sam: − Kog vraga… da se obučava? Mišel se još jače nasmeja.
− Da podnosi mučenje… Najednom se uozbiljio, nespretno kako to samo on ume. Izgledao je idiotski, usplahireno. Počeo je da govori ljutito: − Nešto moraš neizostavno znati. Znaš, Lazarka opčinjava one koji je slušaju. Ona im izgleda kao nadzemaljsko biće. Ovde je zaluđivala neke ljude, radnike. Divili bi joj se, a potom je susretali u Kriolji. Ovde, u Kriolji, ličila je na priviđenje. Njeni prijatelji, sedeći za istim stolom, bili su preneraženi. Nije im išlo u glavu da se ona nalazi tu. Jednog dana jedan od njih počeo je da pije, izgubivši živce… Bio je van sebe: učinio je što i ti, zgrabio je bocu. Ispijao je čašu za čašom. Mislio sam da će se tucati s njom. Istini za volju, on bi mogao da je ubije, više bi voleo da ga ubiju radi nje, ali nikada ne bi mogao zatražiti od nje da spava s njim. Ona ga je zavodila i on nikada ne bi shvatio ako bih mu rekao da je ružna. U njegovim očima, Lazarka je bila svetica. Štaviše, ona je to morala da ostane. Bio je to neki vrlo mladi mehaničar, po imenu Antonio. Uradio sam što je uradio i taj mladi radnik: ispraznio sam svoju čašu. Mišel, koji je retko pio, sada nije zaostajao za mnom. Bio je krajnje uzbuđen.
Ja
sam
bio
pred
praznim
prostorom,
pod
nekom
zaslepljujućom svetlošću, pred nekom ludorijom koja nas zasenjivala. Mišel je obrisao znoj sa slepoočnica. Nastavio je: − Lazarku je razdražilo kad je videla da on pije. Pogledala ga je u oči i rekla: »Jutros sam vam dala da potpišete jedan papir i vi ste potpisali ne pročitavši šta piše.« Govorila je bez trunke ironije. Antonio je odgovorio: »Pa šta?« Lazarka je uzvratila: »Ali ako sam dala da
potpišete priznanje da ste fašista?« Tada je Antonio pogledao Lazarku pravo u oči. Bio je opčinjen i izvan sebe. Odgovorio je odmerenim glasom: »U tom slučaju, ja bih vas ubio.« Lazarka je rekla: »Imate li revolver u džepu?« Uzvratio je: »Imam.« Lazarka reče: »Iziđimo.« Izišli smo. Hteli su svedoka. Počeo sam teško da dišem. Zamolio sam Mišela, čiji je zanos jenjavao, da bez oklevanja nastavi sa pričom. Ponovo je obrisao znoj sa čela: − Otišli smo na obalu mora, tamo gde postoje stepenice za silazak do vode. Svitalo je. Koračali smo ćutke. Bio sam zbunjen, Antonio smlaćen alkoholom, Lazarka odsutna, mirna kao mrtvac!… − Pa to je bila šala? − Nije bila šala. Nisam mario šta se oko mene dešava. Ne znam zašto sam bio ispunjen nekom zebnjom. Na obali su Antonio i Lazarka sišli do najnižih stepenika. Lazarka je naredila Antoniju da izvuče revolver i da joj pritisne cev na grudi. − I je li Antonio učinio? − On je takođe izgledao odsutan; izvukao je »brauning« iz džepa, napunio ga i uperio u Lazarkine grudi. − A zatim? − Lazarka ga je zapitala: »Zar nećete opaliti?« Ništa nije odgovorio i ostao je dva minuta potpuno nepomičan. Na kraju je rekao »ne« i vratio revolver u džep… − To je sve?
− Antonio je izgledao sasvim iscrpljen: bio je bled i, pošto je bilo sveže, počeo je da drhti. Lazarka je uzela revolver i izvukla prvi metak. Taj metak se nalazio u cevi kada joj je Antonio bio uperio pištolj u grudi. Zatim se obratila Antoniju: »Dajte mi ovaj metak.« Htela je da ga sačuva kao uspomenu. − Da li joj ga je Antonio dao? − Antonio je rekao: »Kako vam je volja.« Stavila je metak u svoju ručnu torbicu. Mišel je zaćutao: osećao se neugodnije nego ikada. Zamišljao sam muvu u mleku. Više nije znao da li da se smeje ili da prasne. Zaista je ličio na muvu u mleku ili na slabog plivača koji guta vodu… Nije podnosio piće. Naposletku je bio gotov da zaplače. Sred treštanja muzike neobično je mlatarao rukama kao da nastoji da se kurtališe nekakvog insekta: − Možeš li zamisliti besmisleniju priču? − reče mi. Znoj koji je tekao s čela izazivao je njegovu gestikulaciju. 2 Priča me prenerazila. Mogao sam još da zapitam Mišela − bili smo uprkos svemu svesni − kao da nismo bili pijani, nego prinuđeni da budemo očajnički pažljivi: − Možeš li mi reći kakav je bio taj Antonio? Mišel mi pokaza mladića za susednim stolom i reče da liči na njega. − Antonio? Izgledao je naprasit… Uhapšen je pre petnaest dana: on
je agitator. Zapitao sam potom što je moguće ozbiljnijim glasom: − Možeš li mi reći kakva je politička situacija u Barseloni? Ne znam šta se dešava. − Sve će da eksplodira… − Zašto Lazarka ne dolazi? − Očekujemo da stigne svakog časa. Dakle, Lazarka će doći u Barselonu da bi uzela učešća u agitaciji. Moje stanje iznurenosti pogoršalo se do te mere da bi se, bez Mišelove pomoći, te noći sve loše svršilo po mene. A ni Mišel nije znao gde mu je glava, mada je ipak nekako uspevao da me smiri. Nastojao sam, ne bez muke, da se prisetim boje Lazarkinog glasa. Pre godinu dana ona je sedela na nekoj od ovih stolica. Lazarka je sa mnom govorila uvek hladnokrvno, polako, nekakvim prigušenim glasom. Smejao sam se prisećajući se neke spore rečenice koju sam bio čuo. Želeo bih da sam Antonio. Ja bih je ubio… Od same pomisli da možda volim Lazarku viknuo sam na sav glas, ali taj se uzvik izgubio u opštoj graji. Mogao sam da sebe izujedam. Zaokupljala me misao o revolveru − potreba da pucam, da sručujem metke… u njen trbuh… u njenu… Kao da sam padao u neki ponor besmisleno se bacakajući, kao što u snu ispaljujemo neke nemoćne pucnje. Više nisam mogao da izdržim: da bih došao sebi, morao sam da
učinim veliki napor. Rekao sam Mišelu: − Toliko se užasavam Lazarke da me to plaši. Mišel je, prekoputa mene, ličio na bolesnika. I on je ulagao nadljudske napore da se održi. Glavu je stegnuo rukama, jer nije mogao da se obuzda a da se ne nasmeje: − U stvari, po njenom mišljenju, ti si ispoljio tako žestoku mržnju prema njoj… da se i ona uplašila. Ja je takođe mrzim. − Mrziš je! Pre dva meseca došla je da me obiđe kada je verovala da ću umreti. Uveli su je u moju sobu; na vrhovima prstiju prišla je krevetu. Kad sam je ugledao u svojoj sobi, stajala je ukočeno, na vrhovima prstiju: ličila je na nepomično strašilo usred polja… Na tri koraka od mene, ona je bila tako bleda kao da je gledala mrtvaca. Sunce je obasjavalo moju sobu, ali Lazarka je bila crna, bila je crna kao tamnica. Nju je privlačila smrt, da li me shvataš? Kada sam je iznenada ugledao, tako sam se prepao da sam viknuo. − A ona? − Nije ni reč progovorila, niti se pomaknula. Vređao sam je. Nazivao sam je prljavom svinjom. Nazivao sam je opajdarom. Naposletku sam još hladnokrvno rekao da sam miran, a drhtao sam celim telom. Mucao sam i slinio. Kazao sam joj da je teško umreti, ali na samrti videti tako gnusno stvorenje, pa to je previše. Želeo sam da je moj nokšir krcat, pa da joj pljusnem govna u lice. − Šta je ona tebi odgovorila? − Mirnim glasom rekla je mojoj tašti da će biti bolje ako ode.
Smejao sam se. Video sam dvostruko i mutilo mi se u glavi. Mišel je prasnuo u smeh: − I otišla je? − Otišla je. Toliko sam se znojio da su čaršavi bili potpuno mokri. Pomislio sam da ću tog trenutka umreti. Ali predveče mi je bilo bolje, osetio sam da ću preživeti… Shvati, morao sam je preplašiti. U protivnom, sa mnom bi bilo svršeno. Ne misliš li tako? Mišel je sasvim klonuo, ali se ipak uspravio: patio je, ali je istovremeno podsećao na nekog ko je utolio svoju žeđ za osvetom. Buncao je: − Lazarka voli ptičice: ona to veli, ali laže. Ona laže, shvati, ona laže. Lazarka ima zadah groba. Znam to pouzdano: zagrlio sam je jednog dana… Mišel je ustao. Bio je bled kao krpa. Rekao je sa izrazom krajnje otupelosti: − Biće bolje da odem u klozet. Ustao sam i ja. Mišel se poizmakao da bi mogao povraćati. Dok su mi svi oni uzvici iz Kriolje bučali u glavi, stajao sam izgubljen u gunguli. Više ništa nisam shvatao: i da sam se razdrao, niko me ne bi čuo, da sam vikao koliko me grlo nosi. Više ništa nije trebalo da kažem. Ipak nisam bio sasvim izvan sebe. Smejao sam se. Tog trenutka sam poželeo da ljudima pljunem u lice.
PLAVETNILO NEBA 1 Kad sam se probudio, spopao me užasan strah − od pomisli da susretnem Lazarku. Obukao sam se na brzinu, jer je trebalo da pošaljem telegram Kseniji da dođe kod mene u Barselonu. Zašto sam otišao iz Pariza a da prethodno nisam vodio ljubav s njom? S mukom sam je podnosio sve vreme moje bolesti; međutim, žena koju ne volimo osobito, mnogo je podnošljivija ako s njom vodimo ljubav. Bilo mi se već smučilo da povaljujem prostitutke. Užasno sam se plašio Lazarke. Kao da je trebalo da s njome namirim neke račune. Sećam se besmislenog osećanja koje me obuzelo u Kriolji. Toliko sam se plašio od same pomisli da je susretnem da više nisam osećao ni mržnju prema njoj. Ustao sam i brzo se obukao da bih poslao telegram. U svemu svom očajanju bio sam srećan gotovo mesec dana. Izvukao sam se iz jedne more, ali me sada spopadala druga. U telegramu sam objasnio Kseniji da do sada nisam imao stalnu adresu. Želim da što pre dođe u Barselonu. Imao sam ugovoren sastanak sa Mišelom. Izgledao je zabrinut. Pozvao sam ga da doručkujemo u nekom malom restoranu na Paralelu, ali on je jeo malo, a pio još manje. Rekoh mu da nisam čitao novine. Odgovorio mi je, ne bez ironije, da je opšti štrajk predviđen za sutradan. Biće pametnije ako odem u Kalelju gde ću pronaći svoje prijatelje. Ja sam, naprotiv, naumio da ostanem u Barseloni gde bih
mogao biti očevidac nemira ukoliko do njih dođe. Ne nameravam da se uplićem, ali imam kola koja mi je jedan od mojih prijatelja iz Kalelje, gde trenutno boravi, pozajmio na nedelju dana. Ako su mu kola potrebna, mogu da ga povezem. Prsnuo je u smeh, nimalo ne skrivajući svoje neprijateljstvo. Bio je ubeđen da pripada suprotnoj strani: novca nije imao, ali je bio spreman na sve da bi pomogao revoluciju. Pomislio sam: ako bukne pobuna, taj će, kao po običaju, biti s glavom u oblacima i ludo će poginuti. Čitava ta rabota nije mi se dopadala: u neku ruku, revolucija je sastavni deo one more iz koje sam verovao da sam izišao. Sa osećanjem nelagodnosti prisećao sam se noći provedene u Kriolji. Mišel isto tako. Ta ga je noć, pretpostavljam, tištala; opterećivala ga je i mučila. Našao je neki neodredljiv ton − izazovan i mučan − da mi saopšti da je Lazarka sinoć doputovala. Pretvarao sam se da sam ravnodušan pred Mišelom i osobito pred njegovim osmesima − iako me je vest svojom iznenadnošću zbunila i poremetila. Ništa se tu ne može, rekoh, što nisam ovdašnji radnik nego sam bogati Francuz kome se prohtelo da dođe u Kataloniju. Ali kola mogu da budu od koristi u izvesnim slučajevima, čak i u opasnim okolnostima. (Odmah sam sebi rekao: mogao bi da zažališ zbog ove ponude, jer je bilo očevidno da se time bacam pravo u Lazarkine kandže; Lazarka je zaboravila na svoja neslaganja sa Mišelom, a neće se s prezirom odnositi prema korisnom sredstvu kao što su kola, elem, nema druge, ništa mi nije uterivalo strah u kosti kao ta Lazarka.) Bio sam dotučen kada sam se rastao s Mišelom. Nisam pred sobom mogao poreći da me savest muči u vezi s radnicima. To nije imalo značaja ni osnova, ali sam bio još utučeniji što sam istu takvu nečistu
savest imao u pogledu Lazarke. U takvom trenutku uvideo sam da se ne da pravdati moj način života. Stideo sam ga se. Odlučio sam da ostatak dana i noć provedem u Kalelji. Više nisam želeo da te večeri bazam po prostim gradskim četvrtima. Međutim, nisam bio sposoban da ostanem u hotelskoj sobi. Posle dvadesetak kilometara prema Kalelji (otprilike na pola puta) promenio sam mišljenje. Mogao mi je stići u hotel telegramski odgovor od Ksenije. Vratio sam se u Barselonu. Nisam bio osobito ganut. Ako bi izbili nemiri, Ksenija ne bi mogla doći. Nije još bilo odgovora; poslao sam nov telegram moleći Kseniju da krene iste večeri ako ikako može. Više nisam sumnjao da ću se, po svoj prilici, susresti s Lazarkom ukoliko Mišel bude pristao da ga povezem kolima. Proklinjao sam znatiželju koja me je navela da, poizdalje, sudelujem u građanskom ratu. Što se tiče želje da budem čovečan, o tome zaista ne treba trošiti reči; naročito je ona bila bezrazložna, jer sam sve radio uzaman. Bilo je tek pet sati a sunce je peklo. Na ulici sam želeo da razgovaram s ljudima; bio sam utonuo usred slepe gomile. Osećao sam se glup i nemoćan kao dete. Vratio sam se u hotel; još nikakvog odgovora na moje telegrame. Zaista sam svim srcem želeo da se izmešam s prolaznicima i stupim u razgovor, ali je uoči pobune tako nešto bilo nemogućno. Želeo sam da saznam je li agitacija počela u radničkim četvrtima. Grad nije imao uobičajeni izgled, ali ja nisam uspevao da stvari shvatim ozbiljno. Nisam znao šta da činim, pa sam dva ili tri puta promenio mišljenje. Naposletku sam odlučio da se vratim u hotel i da se prućim
po krevetu. U celom gradu vladali su prevelika napetost, uzbuđenje, ali i potištenost. Prošao sam Katalonskim trgom. Vozio sam suviše brzo: neki čovek, verovatno pijan, najednom se obreo ispred mojih kola. Zakočio sam svom snagom i uspeo da ga izbegnem, ali su mi živci podrhtavali. Izbijale su mi graške znoja. Malo dalje, na Rambli, pomislio sam da sam prepoznao Lazarku sa gospodinom Meluom u sivom sakou i sa žirado šeširom na glavi. Obuzela me zebnja (docnije sam pouzdano saznao da gospodin Melu nije bio došao u Barselonu). U hotelu nisam hteo da idem liftom, nego sam se popeo stepenicama. Bacio sam se na krevet. Čuo sam kako mi srce lupa. Osećao sam kako mi damari biju u slepoočnicama. Dugo me mučila slutnja. Pokvasio sam lice vodom. Bio sam vrlo žedan. Telefonirao sam u hotel gde je Mišel odseo. Nije ga bilo tamo. Onda sam pozvao Pariz. Niko se nije javljao iz Ksenijinog stana. Pogledao sam u neki red vožnje i izračunao da bi već mogla da bude na stanici. Pokušao sam da telefonom pozovem svoj stan u kome je privremeno, dok mi je žena odsutna, stanovala tašta. Mislio sam da se moja žena već mogla vratiti. Tašta mi je odgovorila: Edita je sa dvoje dece ostala u Engleskoj. Upitala me jesam li primio zapečaćeno ekspres pismo koje mi je, nekoliko dana ranije, poslala avionom. Setio sam se da sam zaboravio u džepu jedno pismo od nje; pošto sam prepoznao njen rukopis, nisam ga ni otvarao. Odgovorio sam potvrdno i zalupio slušalicu, ljut što sam čuo njen neprijateljski glas. Iskrzano u džepu, pismo je bilo staro već više dana. Kada sam otvorio kovertu, video sam da se unutra nalazi zatvoreno ekspres pismo: prepoznao sam Dorin rukopis. Još nisam verovao svojim očima,
a onda sam drhtavim rukama otcepio spoljašnju traku. U sobi je vladala užasna vrućina: činilo mi se da ga nikada neću otvoriti do kraja, osećao sam kako mi znoj curi niz lice. Spazio sam ovu rečenicu koja me prenerazila: »Vučem se po tvom tragu« (pismo je počinjalo baš tim, veoma čudnim rečima). Od mene je tražila oproštaj jer nije imala hrabrosti da se ubije. Bila je došla u Pariz da me opet vidi. Čekala je da joj telefoniram u hotel. Osetio sam se krajnje bedno: pitao sam se na časak šta bih imao da joj kažem. Telefonom sam pozvao Pariz i uspeo da dobijem njen hotel. Čekanje me ubijalo. Pogledao sam na pismo: bilo je upućeno 30. septembra, a sada je već 4. oktobar. Zajecao sam od očajanja. Posle četvrt sata hotel je odgovorio da je gospođica Doroteja S… izišla (Dora je bila samo izazovna skraćenica od Doroteja). Ostavio sam poruku i podatke. Može da me pozove čim se bude vratila. Spustio sam slušalicu: bilo je to više nego što sam mogao podneti. Besomučno me progonilo osećanje praznine. Bilo je devet časova. Načelno uzev, Ksenija je u vozu za Barselonu i brzo će stići: zamislio sam brzinu voza osvetljenog u noći kako mi se približava uz strahovit tutanj. Učinilo mi se da sam opazio kako neki miš, možda bubašvaba, nešto crno promače između mojih nogu, po podu sobe. Beše to sigurno privid izazvan umorom. Imao sam neku vrstu vrtoglavice. Bio sam paralisan: u očekivanju telefonskog poziva nisam smeo da mrdnem iz hotela. Ništa nisam mogao izbeći: bila mi je uskraćena svaka inicijativa. Sišao sam da večeram u hotelskom restoranu. Skakao sam svaki put kada bi se začuo telefon. Plašio sam se da bi telefonista greškom mogao da me pozove u sobu. Zatražio sam red vožnje i poslao po
novine. Hteo sam da saznam kada vozovi polaze iz Barselone za Pariz. Bojao sam se da bi me generalni štrajk mogao sprečiti da otputujem za Pariz. Hteo sam da pročitam barselonske listove, čitao sam ali nisam razumevao šta čitam. Mislio sam da, u slučaju potrebe, idem kolima do granice. Telefon me pozva pri kraju večere. Bio sam miran, ali pretpostavljam da je kojim slučajem revolver opalio pored mene, jedva bih ga čuo. Beše to Mišel. Molio me da dođem kod njega. Rekao sam mu da ovog časa ne mogu zato što očekujem telefonski poziv, ali ako ne može da svrati do mog hotela, svakako ću navratiti do njega u toku noći. Mišel mi dade adresu gde ga mogu naći. Hoće neizostavno da me vidi. Govorio je kao neko kome su izdata naređenja, pa strepi da će nešto zaboraviti. Prekinuo je vezu. Dao sam ceduljicu telefonisti na centrali, vratio se u sobu i legao. U sobi je vladala teška zapara. Popio sam naiskap čašu vode iz česme: voda je bila mlaka. Svukao sam sako i košulju. Ugledao sam u ogledalu svoje gole grudi. Opet sam se opružio na krevetu. Na vratima se začu kucanje: uručiše mi Ksenijin telegram. Kao što sam i zamišljao, ona će stići sutradan podnevnim brzim vozom. Oprao sam zube. Istrljao telo vlažnim peškirom. Nisam se usuđivao da odem u klozet plašeći se da ne propustim telefonski poziv. Pokušao sam da ubijem vreme brojeći do pet stotina. Nisam izbrojao do kraja. Razmišljao sam da ne vredi padati u takvo očajanje. Zar to nije očevidan besmisao? Posle onog čekanja u Beču, ništa surovije nisam doživeo. U deset i trideset zazvonio je telefon: dobio sam vezu sa hotelom u kome je Dora odsela. Tražio sam da govorim s njom lično. Nisam mogao da razumem zašto neko drugi govori umesto nje. Veza
je bila slaba, ali sam uspeo da ostanem miran i da govorim polako. Kao da sam bio jedino mirno stvorenje u tome košmaru. Nije mogla da lično telefonira, jer je, istog trenutka kada se vratila u hotel i zatekla moju poruku, odlučila da otputuje. Imala je samo toliko vremena da uhvati poslednji voz za Marsej: od Marseja do Barselone putovaće avionom, tako da će stići u dva sata posle podne. Nije imala ni časka vremena, pa me stoga nije mogla obavestiti. Nijednog trenutka nisam pomišljao da ću sutradan videti Doru, nisam ni pomislio da bi mogla poći avionom iz Marseja. Nisam bio srećan, nego otupeo. Seo sam na krevet. Hteo sam da se prisetim Dorinog lica, nejasnog izraza njenog lica. Uspomena na nju bivala je maglovita. Mislio sam da je slična Loti Lenija, ali je i slika Lote Lenija bledela u mom sećanju. Sećao sam se jedino Lote Lenija u Mahagoniju: nosila je ženski crni kostim po muškom kroju, vrlo kratku suknju, širok žirado šešir i čarape podvezane iznad kolena. Bila je visoka i vitka, a činilo mi se da je bila riđokosa. U svakom slučaju, bila je čarobna. Ali, nisam se mogao setiti izraza njenog lica. Bosonog i go do pojasa, navukao sam bele pantalone i seo na krevet. Pokušavao sam da se prisetim pesmice iz javne kuće u Operi za četiri groša. Nisam mogao da se dosetim kako glase nemačke reči, setio sam se samo onih francuskih. Maglovito sam se prisećao kako je Lota Lenija pevala tu pesmicu. Mučilo me to nejasno sećanje. Ustao sam bosonog i vrlo tiho, ali žalostivo zapevušio: »Taj brod visoke krme Sto brodova s njega grme, Bom-bar-do-va-će luku…« Mislio sam: sutra će buknuti revolucija u Barseloni… Uzalud je u
sobi vladala nesnosna vrućina, ja sam se ledio od jeze… Prišao sam otvorenom prozoru. Na ulici je vrvelo od sveta. Osećalo se da je dan veoma topao. Napolju je bilo više svežine nego u sobi. Trebalo je da iziđem. Navukao sam košulju, sako, obuo cipele i zatim brzo izišao na ulicu. 2 Ušao sam u jedan vrlo osvetljen bar i brzo popio šolju kafe: bila je vruća, pa sam opekao jezik. Po svemu sudeći, nije trebalo da pijem kafu. Seo sam u kola i odvezao se tamo gde mi je Mišel kazao da ga mogu naći. Zatrubio sam: Mišel treba da siđe i da mi otvori vrata kuće. Mišel me ostavio da čekam. Ostavio me da čekam bez, kraja i konca. Naposletku sam pomislio da neće doći. Istog časa kada sam se kolima zaustavio ispred naznačene kuće, pouzdano sam znao da je Lazarka unutra. Mislio sam: Mišel me uzalud mrzi, zna da ću postupiti kao i on, da ću zaboraviti osećanja koja Lazarka pobuđuje u meni, ako to iole okolnosti budu iziskivale. Imao je utoliko više razloga da to misli jer sam, u suštini, bio zaokupljen Lazarkom. U svojoj gluposti čak sam želeo da je vidim; tada sam osetio neutaživu potrebu da u jednom trenutku obuhvatim ceo svoj život: svekoliku nastranost mog života. Izgledalo je, međutim, da će stvari krenuti rđavo. Biću prisiljen da se zavučem u neki ćošak, bez ijedne reči: zacelo u nekoj sobi prepunoj sveta, u položaju okrivljenog, čija je obaveza da se pojavi i bude prisutan, ali na koga, iz sažaljenja, svi ubrzo zaborave. Neće mi se jamačno ukazati prilika da Lazarki izrazim svoja osećanja, pa će ona stoga pomisliti da se kajem i sve upućene uvrede pripisati mojoj bolesti.
Uz to, najednom mi je sinulo u glavi: Lazarki bi svet bio kudikamo podnošljiviji ukoliko bi mene zadesila kakva nevolja; ona bez sumnje nazire u meni neki zločinački greh koji iziskuje okajanje… Biće sklona da oko mene isprede kakvu rđavu priču; iako svesna svega, tada će moći da kaže sebi da je bolje razobličiti jedan tako dvoličan život, kao što je moj, nego život nekog radnika. Pomislio sam da se ubijem, a da Dora sazna za moju smrt kad stigne u hotel. Sedeo sam u kolima, za volanom, i stavio sam nogu na papučicu. Ipak se nisam usudio da pritisnem. Naprotiv, zatrubio sam nekoliko puta, tešeći se nadom da Mišel neće doći. U tome stanju morao sam da u svakoj stvari, koju mi sudbina nameće, idem do kraja. Mimo volje, s nekom vrstom divljenja, predočavao sam sebi Lazarkinu smirenost i nesporivu smelost. Ali cela ta stvar više mi nije izgledala ozbiljno. Prestala je da ima smisla u mojim očima: Lazarka se okružuje ljudima koji su kao i Mišel nesposobni da se bore za jasan cilj i koji se ponašaju kako im najednom dune u glavu. Ipak, ona ima smisla za odlučivanje i mušku odvažnost da rukovodi pokretom. Smejao sam se pri pomisli: a ja bih, zauzvrat, jedino znao da izgubim glavu. Sećao sam se šta sam čitao o teroristima. Već nedeljama život me udaljio od svega što je glavna briga terorista. Najgore će, po svoj prilici, biti ako dospem dotle da ne postupam po svojim, nego po Lazarkinim željama. Čekajući Mišela u kolima, stiskao sam se uz volan − kao zvere uhvaćeno u zamku. Čudila me pomisao da pripadam Lazarki, da me ona poseduje… Sećao sam se: kao dete, ja sam bio baš tako prljav kao Lazarka. Beše to neprijatno sećanje. Posebno sam se prisećao nečega što me tištalo. Bio sam učenik u jednom liceju. Dosađivao sam se na časovima, nepomičan,
često otvorenih usta. Jedne večeri, pri svetlosti gasne lampe, stavio sam svoj stočić ispred sebe. Niko me nije mogao videti. Zgrabio sam držalo s perom i držeći ga desnom rukom, kao nož, počeo da zarivam čelično pero u levu nadlanicu i podlakticu. Da probam… Da probam i, uz to: Želeo sam da otupim na bol. Naneo sam sebi nekoliko nečistih rana, više crnkastih nego crvenih (zbog mastila). Te male rane su bile u obliku polumeseca, a ubodi u obliku pera. Izišao sam iz kola i tada ugledao zvezdano nebo. Posle dvadeset godina, dete koje je zabadalo pero u svoju ruku, očekuje bog te pita šta nemogućno, pod zvezdanim nebom, nasred tuđe i nepoznate ulice gde nikada ranije nije bilo. Nebo je bilo osuto zvezdama, nebrojenim zvezdama. Beše to besmisleno, besmisleno da čovek prosto zaurla, ali neprijateljski besmisleno. Neshvatljivo sam iščekivao da svane i izgreje sunce. Mislio sam da ću svakako biti na ulici u času kada zvezde iščeznu. U načelu, manje sam se plašio zvezdanog neba nego zore. Trebalo je da čekam, da čekam dva sata… Odnekud se setih da sam jednom u Parizu − preko mosta Karusel − po lepom suncu, oko dva sata po podne, video da prolazi klanični kamionet. Bezglavi vratovi oderanih ovaca nazirali su se kroz platno cirade, a plavo-bele prugaste bluze mesara blistale od čistoće: kamionet je išao polako, pri jarkom suncu. Kada sam bio dete, voleo sam sunce: zatvarao sam oči i kroz kapke slutio rumenilo. Sunce je bilo strašno, podsećalo je na eksploziju: da li ima išta sunčanije od crvene krvi prolivene po pločniku, kao da se svetlost rasipa i satire? U toj neprozirnoj noći postao sam pijan od svetlosti; tako je, ponovo, Lazarka za mene bila samo ptica zloslutnica, prljava i nevažna ptica. Moj pogled više nije nestajao među
zvezdama koje su zaista sijale na nebu, nego je tonuo u plavetnilo podnevnog neba. Zatvarao sam oči da uronim u to blistavo plavetnilo: krupni crni insekti sletali su kao zujave pijavice. Baš kao što će sutra, kad sunce najžešće prži, doleteti, najpre neprimetan, avion kojim treba da doputuje Doroteja… Otvorio sam oči, ponovo ugledao zvezde iznad sebe, ali sam postao lud za suncem i želeo sam da se smejem: sutradan će mi se avion, tako malen i dalek da nimalo neće pomutiti sjaj neba, učiniti sličan brundavom insektu i pošto će biti, u tom kavezu sa oknima, ispunjen Dorinim nerazumnim snovima, on će u visinama, nad mojom sićušnom glavom dok stojim na zemlji − u trenutku kad je bol obuzima žešće nego inače − biti ono što nije mogućno, jedna divna »muva govnara«. Nasmejao sam se i to više nije bilo tužno dete izbodeno perom koje noćas ide duž zidova: nasmejao sam se na isti način kao kad sam bio dete i tvrdo verovao da ću jednog dana, nošen blaženom drskošću, morati baš ja da sve ispreturam, da neizostavno sve srušim. 3 Više mi nikako nije bilo jasno kako sam mogao da se plašim Lazarke. Ako za nekoliko minuta Mišel ne bude došao, ja ću otići. Bio sam siguran da neće doći: čekao sam tek da mi savest bude sasvim mirna. Umalo što nisam krenuo, kada se otvoriše vrata kuće. Mišel mi priđe. Izgledao je, pravo govoreći, kao neko ko dolazi s onog sveta. Ličio je na čoveka koji se do tog časa dernjao na sav glas… Rekoh mu da sam bio taman naumio da odem. On mi reče da se »tamo gore« zapodenula takva raspra, bučna i bez ikakvog reda, da niko nikoga ne čuje.
Upitao sam: − Je li Lazarka tamo? − Razume se. Ona je sve i zakuvala… Ne vredi da ulaziš. Ne mogu više da izdržim… Idemo da nešto popijemo. − Da govorimo o nečem drugome?… − Ne. Siguran sam da ne bih mogao. Hoću da ti kažem… − Pa dobro, reci… Nisam osobito goreo od želje da saznam šta je posredi: tada mi se učinilo da je Mišel sposoban da se, s jakim razlogom, podsmeva onome što se dešava »tamo gore«. − Reč je o prepadu u kome treba da učestvuje pedesetak tipova, pravih »pistoljerosa«, znaš… To je ozbiljno. Lazarka hoće da napadne zatvor. − A kada to? Ako nije sutra, idem i ja. Dovezao bih oružje. Dovezao bih četvoricu kolima. Mišel viknu: − To je smešno. − Ah! Prsnuo sam u smeh. − Ne treba napasti zatvor. To je besmisleno. Mišel je te reči izgovorio na sav glas. Bili smo ušli u neku prometnu ulicu. Nisam se uzdržao a da mu ne kažem:
− Ne viči tako jako… Zbunio se. Zastao je gledajući oko sebe. Na licu mu se ogledala zebnja. Mišel je bio šeprtlja, dete i ništa više. Smejući se, rekao sam: − Nije važno: govorio si na francuskom… Smirio se brzo kao što se i uplašio, a potom je počeo da se smeje. Ali posle toga nije vikao; čak je nestao onaj prezriv ton kojim mi se obraćao. Zastali smo ispred jednog kafea i seli za sto po strani. Nastavio je: − Shvatićeš zašto ne treba izvršiti napad na zatvor. To je beskorisno. Lazarka hoće prepad na zatvor ne zato što je to korisno, nego zbog svojih ideja. Lazarka se gnuša svega što je nalik na rat, ali pošto je luda, ona je uprkos svemu za neposrednu akciju i želi da pokuša sa tim prepadom. Ja sam predložio da napadnemo skladište oružja, a ona neće za to ni da čuje jer bi to, po njenom mišljenju, značilo upadanje u staru konfuziju revolucije i rata! Ti ne poznaješ ovdašnje ljude. Ljudi su ovde predivni, ali su malo udareni: oni je slušaju. − Nisi mi rekao zašto ne treba napasti zatvor. U stvari, bio sam očaran idejom da napadnem zatvor, pa sam smatrao da je dobro što radnici slušaju Lazarku. Najednom je nestalo mog straha od Lazarke. Pomislio sam: ona je grozna, ali jedino ona shvata. Španski radnici takođe shvataju revoluciju… Mišel je nastavio, govoreći za sebe:
− Svima je to jasno: zatvor ničemu ne služi. Pre svega ostalog, potrebno je nabaviti oružje. Treba naoružati radnike. Ako pokret za otcepljenje ne da radnicima oružje, kakav je onda njegov smisao? Kao dokaz može da služi to što su katalonske vođe spremne da žrtvuju svoj cilj, jer umiru od straha pri pomisli da daju oružje radnicima… To je jasno. Treba pre svega izvršiti napad na skladište oružja. Pomislih: svako od njih tera po svome. Opet sam počeo da mislim na Doru: što se mene tiče, bio sam mrtav umoran, isuviše obuzet strepnjom. Rasejano sam upitao Mišela: − O kakvom skladištu oružja pričaš? Izgledalo je da me uopšte ne sluša. Bio sam uporan: ali o toj stvari on navodno ne zna ništa, pitanje se nameće kao hitno i neugodno, ali on nije ovdašnji. − Da li je Lazarka upućenija? − Jeste. Ona ima plan zatvora. − Hoćeš li da pričamo o nečem drugom? Mišel mi reče da će morati brzo da ode. Bio je miran nekoliko trenutaka ne izgovorivši ni reči. Zatim je dodao: − Mislim da će sve to krenuti naopako. Generalni štrajk je predviđen za sutra ujutru, ali svak će ići ponaosob i sve će ih ucmekati civilni gardisti. Na kraju ću misliti da je Lazarka bila u pravu. − Kako to?
− Tako. Radnici se neće udružiti i biće poraženi. − Da li je prepad na zatvor neizvodljiv? − Otkud ja to znam? Nisam vojnik… Bio sam na izmaku snage. Beše dva sata izjutra. Predložio sam Mišelu da se sastanemo u jednom baru na Rumbli. Doći će kad sve bude postalo jasnije i reče da će svratiti oko pet sati. Htedoh da mu kažem da greši što se protivi zamisli o prepadu na zatvor, ali mi je sve dozlogrdilo. Otpratio sam Mišela do onih vrata gde sam ga čekao i gde sam bio ostavio kola. Više ništa nismo imali da jedan drugome kažemo. Bio sam barem zadovoljan što nisam susreo Lazarku. 4 Uskoro sam otišao do Ramble. Ostavio sam kola. Ušao sam u jedan barrio chino. Nisam kanio da lovim kurvice, ali jedini način da se prekrate tri noćna sata bio je barrio chino. U te sate mogao sam da slušam andalužanske pesme i pevače cante jondo. Bio sam van sebe, raspamećen, tako da se pevanje tog cante jondo zlosrećno namestilo da pogorša moju groznicu. Ušao sam u neki bedan kabare: baš kad sam ulazio neka gotovo bezoblična plavuša s licem buldoga pokazivala je svoje golo telo na malom podijumu. Bila je skoro gola: obojena maramica oko bokova nije prikrivala njenu kao čavka crnu pičku. Beše puno sveta, otprilike kao u Kriolji, ali je sve bilo još gadnije. Pravio sam se da ne razumem španski. Samo jedna devojka beše lepa i mlada. Uputila mi je pogled. Njena znatiželja beše nalik na iznenada buknulu strast. Oko nje su bila čudovišta sa glavama i grudima svodilje u umazanim šalovima. Neki mladić, gotovo dete, u mornarskoj majici,
uvijene kose i namazanih obraza priđe devojci koja me je gledala. Izgledao je divlje: učinio je jednu besramnu kretnju, prsnuo u smeh, a zatim otišao i seo podalje. Uđe s kotaricom jedna pogrbljena, veoma stara žena sa seljačkom maramom na glavi. Na podijum se pope neki pevač s gitaristom; posle nekoliko taktova gitare, poče da peva… da ofucanije ne može biti. Tada sam se prepao da bi mogao zapevati poput drugih, razdirući me svojim vapajima. Prostorija je bila velika: na jednom njenom kraju nekoliko devojaka sedelo je u redu i čekalo mušterije za igru. Igraće s mušterijama čim se završi pevanje. Te devojke su bile mahom mlade, ali ružne i bedno obučene. Bile su mršave i neuhranjene: jedne su dremuckale, druge se smejuljile kao glupače, a treće su naglo trupkale potpeticama prateći zvuke gitare. Tada su izvikivale ole bez odjeka. Jedna od njih, obučena u bledoplavu haljinu, znatno ocvala, imala je mršavo i bledo lice ispod plave kose. Svi su izgledi da neće poživeti još nekoliko meseci. Osećao sam potrebu da se ne brinem, za sebe, makar na trenutak, hteo sam da se brinem za druge i da svako nosi neki svoj život. Ćutao sam možda ceo sat posmatrajući svoje bližnje u prostoriji. Zatim sam otišao u drugi noćni lokal gde je vladala živost: jedan vrlo mlad radnik u plavom vrteo se sa devojkom u večernjoj haljini. Kroz večernju haljinu nazirale su se prljave bretele od grudnjaka, ali devojka beše poželjna. I ostali parovi su se vrteli: brzo sam odlučio da odem. Više nisam mogao podneti bilo kakvo uzbuđenje. Vratio sam se na Ramblu, kupio ilustrovane novine i cigarete: bilo je tek četiri časa. Seo sam na terasu jedne kafanice i prelistavao novine ništa ne videći. Naprezao sam se da ne razmišljam ni o čemu. Nije išlo.
Neka lelujava prašina smisla dizala se u meni. Želeo bih da se setim kakva je zaista Dora. Ono što je nejasno izranjalo iz sećanja činilo mi se nemogućno, grozno i nadasve tuđe. Časak docnije detinjasto sam zamišljao kako ću s njom ići na večeru u neki lučki restoran. Ješćemo sve vrste jako začinjenih jela koja volim, a potom ćemo poći u hotel: ona će spavati, a ja ću ležati pored nje u krevetu. Bio sam toliko umoran da sam istovremeno mislio da spavam pored nje u fotelji ili čak da sam se opružio na krevetu slično njoj: čim bude stigla, oboje ćemo utonuti u san; biće to sigurno rđav san. A i taj opšti štrajk, velika soba sa svećom, dokolica, puste ulice, gungule. Mišel će uskoro doći, moram ga se otresti što pre.
Nisam hteo da slušam nikakve priče. Želeo sam da spavam. Sve što bi mi mogao ispričati kao najhitnije, proći će mimo mojih ušiju. Morao sam da odspavam, u odelu, bilo gde. U više navrata zaspao sam na stolici. Šta da činim kad Ksenija bude stigla? Nešto posle šest časova stiže Mišel i reče da ga Lazarka čeka na Rambli. Nema vremena da sedne. Ništa nije postigao: izgledao je rasejano kao i ja. Ni on nije goreo od želje da govori, bio je pospan i klonuo. Odmah sam mu rekao: − Idem s tobom. Razdanilo se: nebo beše bledo, zvezde nestale. Ljudi su se šetkali, ali Rambla je imala nešto nestvarno: s kraja na kraj iz platana se jedino razlegala neka zaglušujuća pesma ptica. Nikada nisam čuo nešto tako neočekivano. Primetio sam Lazarku. Koračala je ispod drveća okrenuta
leđima. − Zar nećeš da je pozdraviš? − upita me Mišel. U tom času, ona se okrenula i prišla nam. Kao i uvek, bila je u crno odevena. Na trenutak sam se upitao da li ona nije najčovečnije stvorenje koje sam ikada upoznao; a isto tako ona je taj ogavni pacov koji mi prilazi. Nije imalo razloga bežati, a bilo je lako. U stvari, ja sam bio odsutan, uveliko odsutan. Samo sam dobacio Mišelu: − Vas dvoje možete da odete. Kao da Mišel nije shvatio. Stegnuo sam mu ruku i dodao da znam gde stanuju: − Idete trećom ulicom desno. Telefoniraj mi sutra uveče, ako možeš. Kao da su Lazarka i Mišel jednovremeno iščileli izgubivši čak i senku života. Prave stvarnosti više nisam imao. Lazarka me pogledala. Nije mogla biti prirodnija. Pogledao sam i ja nju, a zatim mahnuo Mišelu. Tada su oboje otišli.
Uputio sam se u svoj hotel. Bilo je otprilike šest i trideset. Nisam zatvorio kapke na prozorima. Ubrzo sam zaspao, ali nisam imao miran san. Osećao sam dnevnu svetlost. Sanjao sam da se nalazim u Rusiji: kao turista obilazim jednu od dve prestonice, pre će biti da je posredi Lenjingrad. Šetam kroz ogromnu građevinu od čelika i stakla sličnu nekadašnjoj Galeriji mašina. Jutro je i kroz prašnjave prozore prodire
mutna svetlost. Prazni prostor je veći i svečaniji nego u katedrali. Pod je od nabijene zemlje. Potišten sam i sasvim sam. Glavnim tremom stižem do niza malih odaja u kojima se čuvaju sećanja na Revoluciju; ove odaje ne predstavljaju pravi muzej, ali se u njima nalaze glavna poglavlja Revolucije. Odaje su prvobitno bile namenjene plemićkom i otmenom životu carskog dvora. Tokom rata članovi carske porodice poverili su nekom francuskom slikaru da na zidovima predstavi »biografiju« Francuske: ovaj je u strogom i pompeznom stilu Lebrena prikazao istorijske prizore iz vremena Luja XIV; pri vrhu jednog od zidova zaogrnuta Francuska je držala teški svećnjak. Izgledala je kao da izranja iz oblaka ili ruševina, već gotovo izbrisana pošto je slikarev rad, nejasno nacrtan tu i tamo, prekinula pobuna: tako su ovi zidovi bili nalik na mumiju iz Pompeje, zapljusnutu kišom pepela dok je bila živa, ali mrtvija od ma koje druge. Jedino su topot i uzvici pobunjenika bili prigušeni u ovoj odaji gde se teško disalo, jer se kao u grču ili štucanju osećala strašna munjevitost Revolucije. Susedna odaja je još sumornija. Na zidovima ni traga od bivšeg režima. Pod je prljav, malter go, ali je prolaz Revolucije obeležen nebrojenim natpisima ugljenom koje su ispisali mornari ili radnici smatrajući da svojim neotesanim jezikom ili još neotesanijim slikama, u toj sali gde su spavali i jeli, predstave događaj koji je preokrenuo poredak u svetu. Nikada nisam video nešto nesnosnije niti čovečnije od toga. Stojim i gledam prosta i nevešta slova: suze mi naviru na oči. U glavu mi se polako penje revolucionarno ushićenje i ono se izražava čas rečju »blesak« a čas rečju »teror«. Lenjinovo ime susreće se često u ovim natpisima nacrtanim crnom bojom, a ipak tako sličnim tragovima
krvi: to ime je nekim čudom izmenjeno i sada ima ženski vid Lenova!
Izlazim iz te male odaje. Ulazim u veliki zastakljeni središnji prostor, znajući da svakog časa treba da bude dignut u vazduh: sovjetske vlasti su donele odluku da ga sruše. Ne mogu da pronađem izlazna vrata, sasvim sam usamljen i strepim za svoj život. Posle izvesnog vremena mučenja, primećujem jedan pristupačan otvor, neku vrstu prozora ugrađenog u vitraž. Uspinjem se i s grdnom mukom nekako se izvlačim napolje. Obreo sam se u žalosnom predelu s fabrikama, železničkim mostovima i zapuštenim zemljištem. Do mene dopire eksplozija koja je u tren oka raznela svekoliko ono trošno golemo zdanje iz kojeg sam izašao. Udaljavam se. Idem u pravcu nekakvog mosta. Tada me milicioner progoni zajedno sa buljukom dečurlije: caja je po svoj prilici zadužen da udaljava ljude od mesta eksplozije. Trčeći dovikujem deci kuda treba da beže. Zajedno smo stigli ispod nekog mosta. U tom trenutku kažem deci na ruskom Zdjes možno… »Ovde možemo da ostanemo«. Deca ne odgovaraju: uzbuđena su. Zajedno gledamo zdanje: videsmo kad je eksplodiralo (ali do nas ne dopire nikakva buka: posle eksplozije diže se gust dim koji se ne uvija, nego se prema nebu penje sasvim pravo nalik potkresanim dlakama na četki, ne javlja se nikakav plamen, sve je nepovratno mračno i prašnjavo…). Zagušljiva gungula, bez slave i veličine, koja uzaman iščezava u sumrak jednog zimskog dana. Noć koja se polako spušta, nije čak ni hladna ni snežna.
Probudio sam se. Ležao sam, ispružen i otupaveo, kao da me san ispraznio. Rasejano sam zurio u plafon i, kroz otvoren prozor, u deo vedrog neba. Činilo mi se kao da sam u bekstvu, kao da sam svu noć proveo u vozu, u nekom dupke punom kupeu. Postepeno sam se prisećao šta se u gradu dešava. Iskočio sam iz kreveta. Obukao sam se i, ne umivajući se, izjurio na ulicu. Bilo je osam sati. Dan je počinjao u ushićenju. Zapahnula me jutarnja svežina. Ali u ustima sam osećao neprijatan zadah da mi se naprosto smučilo. Ne mareći za odgovorom, zapitao sam se zašto su me taj talas sunca, taj talas svežine i taj talas života izbacili na Ramblu. Sve mi je posve tuđe, a i snaga me konačno izdala. Pomislio sam na grudve krvi zgrušane oko otvorene rane kada mesar zakolje svinju zarivši joj nož pod grlo. Prva briga mi je bila da nešto pojedem i ublažim fizičku malaksalost, zatim da se obrijem, očešljam, najzad da siđem na ulicu i popijem hladno vino, a potom da hodam sunčanim ulicama. Popio sam šolju bele kafe. Nisam se usudio da odem do hotela. Obrijao sam se kod berberina. Još jednom sam se pravio da ne razumem španski. Izražavao sam se kretnjama. Živnuo sam kad sam izišao iz berbernice! Vratio sam se da što brže operem zube. Hteo sam da idem na kupanje u Badalonu. Seo sam u kola: oko devet sati stigao sam u Badalonu. Plaža je bila pusta. Svukao sam se u kolima i, ne zadržavajući se na pesku, trkom sam ušao u more. Prestao sam da plivam i pogledao sam u plavetno nebo. U pravcu severoistoka: tamo odakle će se pojaviti
avion sa Dorotejom. Stajao sam u vodi do pojasa. Gledao sam svoje žućkaste noge u vodi, oba stopala u pesku, dok su mi grudi, ruke i glava bili iznad vode. Ironično znatiželjan gledao sam sebe, gledao to šta predstavlja ta osoba, gotovo gola, na površini zemlje (ili mora), dok iščekuje da kroz nekoliko sati doleti avion iz nebeskih visina. Opet sam zaplivao. Nebo je bilo ogromno i bez oblačka. Dobio sam želju da se smejem u vodi. 5 Ležeći potrbuške, na plaži, naposletku sam se zapitao šta ću da radim sa Ksenijom koja treba da stigne pre Dore. Smislio sam: brzo ću se obući, bez oklevanja odjuriti na železničku stanicu i sačekati je. Od sinoć mi nije izlazio iz glave taj nerešivi problem oko Ksenijinog dolaska, ali uvek kada bih se toga setio, rešenje sam odlagao za kasnije. Možda i ne moram da donosim odluku pre nego što bude doputovala. Ne bih želeo da ispadnem grub prema njoj. Ponekad sam se znao ponašati prema njoj kao najgori prostak. Doduše, zbog toga se nisam kajao, ali mi ni na kraj pameti nije bilo da zasvinjim još više. Već je mesec dana otkako sam pregrmeo ono najgore. Od sinoć me nekako progonila pomisao da bi se košmari mogli ponovo vratiti. Međutim, izgleda da to ipak nije posredi, da je to nešto drugo i da ću ostati u životu. Sada sam se nasmešio pri pomisli na leševe, Lazarku… i sve što mi je ulivalo strah. Ponovo sam ušao u more i, plivajući na leđima, zatvorio oči: na časak mi se učinilo da se Dorino telo meša sa svetlošću, naročito sa sunčevom jarom: ukočio sam se kao motka. Poželeo sam da zapevam. Ali ništa mi više nije izgledalo postojano. Osetio sam se slabašan kao cviljenje, kao da je moj život, s
prestankom nevolja, postao nešto u zametku posve beznačajno.
Jedino što je trebalo učiniti sa Ksenijom: sačekati je na stanici i odvesti u hotel. Ali neću moći da ručam s njom. Nisam uspevao da smislim neko objašnjenje. Pomislio sam da telefoniram Mišelu i da ga zamolim da je izvede na ručak. Palo mi je na pamet da su se njih dvoje povremeno viđali u Parizu. Ma koliko sumanuto, to je bilo jedino rešenje. Obukao sam se. Telefonirao sam iz Badalone. Nisam se nadao da ću zateći Mišela. Ali baš je on bio pored telefona i pristao je da se nađe Kseniji na usluzi. Bio je potpuno obeshrabren. Govorio je glasom slomljenog čoveka. Upitao sam ga da li se ljuti što sam se osorno poneo prema njemu. Nije se ljutio. U trenutku kad sam se rastao od njih dvoje, on je bio tako umoran da ni o čemu nije mislio. Lazarka mu nije ništa govorila. Ipak ga je zapitala šta je novo sa mnom. Smatrao sam da je Mišelov stav nedosledan: ozbiljan pobornik revolucije treba da tog dana ruča sa bogatom ženom u otmenom hotelu! Nastojao sam da logično predstavim sebi šta se dešavalo u zoru: pomislio sam da su Mišela i Lazarku istovremeno likvidirali njihovi sopstveni prijatelji, delimično kao Francuze tuđe Kataloniji, a delimično kao intelektualce tuđe radnicima. Docnije sam saznao da su ih njihova naklonost i poštovanje prema Lazarki usaglasili sa jednim katalonskim anarhistom koji je predložio da je uklone kao strankinju koja ne poznaje uslove radničke borbe u Barseloni. Morali bi samim tim ukloniti i Mišela. Na kraju, katalonski anarhisti povezani s Lazarkom ostadoše među njima, ali bez rezultata: nisu pristajali ni na kakav zajednički poduhvat, pa se sve svelo na to da sutra pojedinačno pucaju s krovova. Što se
mene tiče, hteo sam samo jedno: da Mišel ruča s Ksenijom. Štaviše, uzdao sam se da bi njih dvoje mogli da se dogovore o tome da provedu noć zajedno, ali za početak je dovoljno da Mišel bude u predvorju hotela pre trinaest časova, kao što smo se preko telefona dogovorili. Naknadno sam se prisetio: čim joj se pruži prilika, Ksenija se razmeće svojim komunističkim ubeđenjima. Reći ću joj da sam je pozvao u Barselonu da bi prisustvovala nemirima: mogla bi je uzbuditi pomisao da sam je smatrao dostojnom da učestvuje u tim nemirima. Dogovoriće se o svemu sa Mišelom. Ma koliko to rešenje bilo neuverljivo, zadovoljio sam se njime i više na to nisam mislio. Vreme je brzo prošlo. Vratio sam se u Barselonu: grad je poprimio neuobičajen izgled, kafanske terase pospremljene, a gvozdeni zastori na radnjama napola spušteni. Čuo sam pucanj: neki štrajkač je pucao u tramvajske prozore. Vladala je čudna živost, čas kratkotrajna čas nesnosna. Vozila gotovo nisu prolazila. Bezmalo na svakom koraku videle su se oružane snage. Shvatio sam da su kola prava meta pucnjima i kamenicama. Bio sam zlovoljan što nisam na strani štrajkača, ali sada više nisam mnogo mislio o tome. Zahvaćen iznenadnom pobunom, grad je izgledao mučno. Odustao sam da odem do hotela. Otišao sam pravo na stanicu. Još se nije predviđalo zakašnjenje voza. Primetio sam ulaz u neku garažu: bio je odškrinut; uterao sam kola. Bilo je tek jedanaest i po. Preostalo mi je više od pola sata do dolaska voza. Primetio sam neku otvorenu kafanicu: poručio sam bocu belog vina, ali nisam uživao dok sam pio. Mislio sam na noćašnji san o revoluciji: bio sam razboritiji − ili čovečniji
− dok sam spavao. Uzeo sam neke katalonske novine, ali sam katalonski vrlo slabo razumevao. Atmosfera u toj kafanici beše prijatna i zavodljiva. Tek poneki gost: dvojica ili trojica su takođe čitali novine. Uprkos svemu, zapanjio me zlokoban izgled glavnih ulica u času kada se razlegao pucanj. Bilo mi je jasno da se u Barseloni ne snalazim, da sam van toka stvari, dok je u Parizu nešto sasvim drugo, tamo sam u središtu zbivanja. U Parizu, čim bukne neki nemir, zapodenem razgovor sa svima oko sebe.
Voz je kasnio. Bio sam prinuđen da šetkam po stanici: a ona je bila slična onoj »Galeriji mašina« kroz koju sam tumarao u noćašnjem snu. Nisam previše mario za Ksenijin dolazak, ali ako voz bude mnogo kasnio, Mišel bi u hotelu mogao izgubiti strpljenje. A i Dora treba da doputuje u dva sata. Ja ću pričati njoj, ona će pričati meni, uzeću je u naručje: te su mi mogućnosti ipak izgledale nepojmljive. Voz iz Por-Bua uđe u stanicu: posle nekoliko trenutaka stajao sam ispred Ksenije. Još me ne beše primetila. Gledao sam je: zamajavala se oko prtljaga. Učini mi se nekako manja. Prebacila je ogrtač preko ramena i kad je htela da uzme u ruku malu putnu torbu, ogrtač pade. Opazila me dok se saginjala da podigne kaput. Stajao sam na peronu i smejao joj se. Pocrvenela je primetivši da joj se smejem, a zatim je i ona prsnula u smeh. Uzeo sam malu putnu torbu i kaput koji mi dodade kroz prozor vagona. Ma koliko se smejala, bila mi je potpuno strana, kao nezvan gost. Zapitao sam se − i uplašio toga − neće li se isto dogoditi sa Donom. Dora mi se mogla učiniti daleka: Dora je za mene bila čak nedokučiva. Ksenija se nespokojno osmehivala: osećala je neku
nelagodnost koja se pojačala kad se nađe u mom zagrljaju. Poljubio sam je u kosu i čelo. Pomislih da bih bio srećan tog časa samo da nisam očekivao Dorin dolazak. Odlučio sam da joj odmah ne govorim o tome da stvari između nas dvoje neće ići kako ona očekuje. Primetila je da sam zabrinut. Bila je dirljiva: ćutala je gledajući me prostodušno. Izgledala je kao neko ko, ne znajući šta se zbiva, gori od znatiželje. Zapitao sam je je li čula o događajima u Barseloni. Pročitala je nešto u francuskim novinama, ali ne zna ništa podrobnije. Polako sam joj rekao: − Jutros je počeo generalni štrajk i, po svoj prilici, sutra će se nešto odigrati… Dolaziš baš za nemire. Ona me upita: − Ne ljutiš se? Pogledao sam je, a misli su mi verovatno bile na drugoj strani. Cvrkutala je poput ptičice, a zatim me upitala: − Hoće li izbiti komunistička revolucija? − Ručaćemo sa Mišelom T… S njim ćeš, ako te volja, moći da pričaš o komunizmu. − Baš bih volela pravu revoluciju… Ručaćemo sa Mišelom T…? Znaš, umorna sam. − Prvo da ručamo… Spavaćeš kasnije. Sačekaj za trenutak: taksisti štrajkuju. Vraćam se kolima.
Ostavio sam je na pločniku. Bila je to zamršena priča − neobična priča. Gadio sam se uloge koju sam bio prinuđen da odigram. Ponovo sam morao da se prema njoj ponesem kao što sam se već poneo u mojoj bolesničkoj sobi. Uviđao sam da sam otišao u Španiju da bih pobegao od života, ali pokušaj je bio uzaludan. Ono od čega sam bežao, pratilo me u stopu, saletalo i zahtevalo da se opet ponašam kao propalica. Nipošto nisam želeo da se tako ponašam. Uprkos svemu, kada Dora bude stigla, verovatno će sve krenuti nabolje. Brzo sam koračao po suncu u pravcu garaže. Beše pripekla vrućina. Brisao sam lice. Zavideo sam ljudima koji se uzdaju u boga, dok ja… ja ću ubrzo imati »samo oči za plakanje«. Neko me drsko odmerio pogledom. Bio sam pognuo glavu i sada je podigoh: bio je to neki bosonogi skitnica, tridesetogodišnjak, s maramicom preko glave i vezanom ispod brade, i sa velikim žutim motociklističkim naočarima na licu. Gledao me dugo i izazovno svojim krupnim očima. Imao je drzak izraz, na suncu, gotovo sunčan izraz. Pomislio sam: »Možda je to Mišel, pa se prerušio!« Bilo je to detinje glupo. Nikada nisam sreo tog čudnog skitnicu. Prošao sam, a zatim se ubrzo okrenuo. On me još drskije odmeri. Pokušah da zamislim njegov život. Taj život ima nešto neporecivo. Pa i ja bih mogao postati skitnica. U svakom slučaju, on to jeste, on to jeste doista, to i ništa više: takva ga je sudbina zadesila. A mene je zadesila ugodnija sudbina. Vraćajući se iz garaže, prošao sam istim putem. Skitnica je stajao na istom mestu. Još jednom me odmerio. Polako sam prošao. Nešto me vuklo njemu i jedva sam se rastao. Želeo bih da i ja izgledam tako grozno, da imam taj sunčani izgled kao on, umesto što
podsećam na dete koje nikada ne zna šta hoće. Tada sam pomislio da bih mogao da srećno živim sa Ksenijom. Ona je stajala pred ulazom u garažu, s prtljagom pored nogu. Nije primetila da prilazim kolima: nebo je bilo sasvim plavo, ali se dobijao utisak da će se svakog trena sručiti oluja. Stojeći između svog prtljaga, pognute glave i mršava, izgledalo je kao da se Ksenija jedva drži na nogama. Pomislio sam: šta me sve danas čeka, dobro je ako i ja ostanem na nogama. Zaustavio sam se ispred nje i pogledao je bez osmeha, s očajnim izrazom na licu. Trgla se kad me ugledala: u tom trenutku, sav njen užas i strepnja videli su joj se na licu. Pribra se i priđe kolima. Uzeo sam njen prtljag: nosila je i svežanj novina, ilustrovanih listova i Imanite. Ksenija je doputovala spavaćim kolima u Barselonu, ali čita Imanite! Sve se odvijalo brzo: ćutke smo stigli u hotel. Ksenija je posmatrala ulice grada u kome se našla prvi put. Rekla mi je da joj na prvi pogled Barselona izgleda kao lep grad. Pokazao sam joj štrajkače i straže okupljene ispred nekog zdanja. Odmah mi reče: − Pa to je užasno. Mišel je bio u hotelskom holu. Odmah se uzmuvao sa svojom uobičajenom nespretnošću. Očigledno, Ksenija ga je privlačila. Živnuo je čim se pojavila. Tek što je čula šta je rekao, Ksenija ode u sobu koju sam joj zakupio. Objasnio sam Mišelu:
− Moram smesta da idem… Možeš li reći Kseniji da odlazim kolima iz Barselone do večeras, ali da ne pominješ nikakvo određeno vreme? Mišel mi reče da loše izgledam. A i on je izgledao bezvoljno. Ostavio sam poruku za Kseniju: van sebe sam zbog svega što mi se desilo, toliko puta sam se poneo rđavo prema njoj, sada sam hteo da se ponašam drukčije, ali od sinoć je to nemogućno, kako sam mogao predvideti šta će se dogoditi… Naglašavao sam govoreći Mišelu: nemam nikakvog ličnog razloga da se brinem oko Ksenije, ali ona je veoma nesrećna. Osećam se krivim pri pomisli da je ostavim samu. Požurio sam umirući od straha da bi mi mogli polupati kola. Niko ih nije ni pipnuo. Kroz petnaestak minuta stigao sam na aerodrom. Došao sam pun sat ranije. 6 Osećao sam se kao pas na uzici. Nisam video ništa. Sapet u vremenu, u trenu, u damaranju krvi, trpeo sam bol isto kao čovek vezan i izveden na strelište, koji nastoji da raskine uže. Nikakvu sreću nisam očekivao, nisam ni znao šta me čeka, a Dorotejin život je suviše neobičan. Lišen svake nade, ponovo sam postao spokojan pred sam dolazak aviona. Čekao sam Doru, čekao sam Doroteju baš kao što se čeka smrt. Samrtniku odjednom postaje jasno: gotovo je. Ipak na svetu je jedino važno to što će makar malo preživeti! Bio sam se smirio, ali avion je doleteo naglo u niskom letu. Pohitao sam: u prvom trenutku nisam primetio Doroteju. Nalazila se iza nekog krupnog starca. Nisam najpre ni bio siguran da je to ona. Prišao sam: lice joj je bilo mršavo
kao u bolesnice. Nije imala nimalo snage, trebalo joj je pomoći da siđe. Videla me je, ali nije gledala, oslanjala se, pognute glave i ne mičući s mesta. Reče mi: − Samo časak… Tada sam rekao: − Poneću te na rukama. Nije odgovorila ništa, prepustila se i ja sam je poneo. Bila je mršava kao kostur. Očigledno je imala bolove. Bila je nepomična u mom naručju, ravnodušna prema svemu, na rukama čoveka koji i sam pati. Smestio sam je u kola. Tada me je pogledala. Nasmešila se ironično, zajedljivo, neprijateljski. Šta ima zajedničkog sa onom Dorom koju sam pre tri meseca gledao da pije kao da se nikada neće zadovoljiti. Na sebi je imala žutu odeću, poput sumpora, a takve boje bila je i njena kosa. Dugo me progonila pomisao na sunčani skelet i kosti boje sumpora: Doroteja je sada otpadak, reklo bi se da je život napušta. Polako mi je rekla: − Požurimo. Moram što pre da legnem. Bila je sasvim iznemogla. Zapitah je zašto me nije sačekala u Parizu. Izgledalo je kao da ne čuje, ali na kraju odgovori: − Više nisam htela da čekam. Zurila je ispred sebe ne videći ništa.
Pred hotelom sam joj pomogao da siđe. Htela je da hoda do lifta. Pridržavao sam je i polako smo koračali. U sobi sam joj pomogao da se svuče. Poluglasno mi reče šta joj je potrebno. Moram izbegavati da je povređujem. Dodao sam joj rublje koje je želela. Svlačeći se, čim otkri svoju nagotu (njeno mršavo telo je bilo manje čisto), nisam mogao da obuzdam osmeh: bolje je što je bolesna. Ona reče s nekom vrstom mira: − Više me ne boli. Samo nemam ni trunku snage. Nisam je ni dotakao usnama, a ona me tek ovlaš pogledala; međutim, ono što se zbivalo u sobi, snažno nas je sjedinjavalo. Kada se ispružila na krevetu, namestivši glavu na sredinu jastuka, opustile su joj se crte lica: ubrzo je izgledala lepa kao nekada. Časkom me je pogledala, a zatim se okrenula. Prozorski kapci su bili zatvoreni, ali su kroz njih prodirali sunčevi zraci. Bilo je toplo. Uđe sobarica i u dubokoj činiji unese grumenje leda. Doroteja me zamoli da led stavim u kesu od kaučuka, te da potom kesu metnem na njen stomak. Reče mi: − Baš tu me boli. Ležaću opružena s ledom na trbuhu. Zatim dodade: − Bila sam izišla juče kada si me zvao telefonom. Nisam ja toliko bolesna koliko izgleda. Nasmešila se, ali je njen osmeh smetao.
− Morala sam da putujem trećim razredom do Marseja. U protivnom, krenula bih tek večeras, nikako ranije. − Zašto? Nisi imala dovoljno novca? − Bila sam prinuđena da sačuvam za avion. − Razbolela si se od tog putovanja vozom? − Nisam. Bolesna sam već mesec dana, truskanje mi je samo izazvalo bol: bolelo me mnogo cele noći. Ali… Zatim mi je zgrabila glavu obema rukama i okrenuvši se, kazala: − Bila sam srećna što me bolelo. Dok je to govorila, lagano me odgurnula tim rukama koje su me tražile. Ali, otkad je poznajem, ona nikada nije govorila na takav način. Ustao sam. Otišao sam u kupatilo i zaplakao. Odmah sam se vratio. Glumio sam hladnoću koja odgovara njenoj. Lice joj je otvrdnulo. Kao da je morala da mi se osveti zbog svog priznanja. Na kraju je obuze jarosna mržnja. − Da nisam bolesna, ne bih ni došla. Sada sam bolesna: bićemo srećni. Napokon sam bolesna. Lice joj se izobliči od uzdržanog besa. Postala je ružna. Shvatio sam da kod nje volim to silovito uzbuđenje. Kod nje sam voleo baš tu mržnju, voleo sam neočekivanu ružnoću,
odvratnu ružnoću koja dolazi od mržnje. 7 Sa recepcije hotela javi se lekar kojeg sam pozvao. Bili smo zaspali. Čudnovata, polumračna soba u kojoj sam se probudio izgledala je pusto. Istovremeno, probudi se i Doroteja. Trgnula se kad me primetila. Stajao sam na fotelji: pokušavao sam da shvatim gde se nalazim. Ništa mi nije jasno. Je li noć? Očigledno je dan. Podigao sam slušalicu telefona koji je zvonio. Zamolio sam na recepciji da lekara pošalju u našu sobu. Čekao sam da se završi pregled: osećao sam se umorno i još pospano. Doroteja je imala neku žensku bolest: uprkos tome što je stanje ozbiljno, može se izlečiti vrlo brzo. Putovanje je pogoršalo stvar, ne bi trebalo da putuje. Lekar će ponovo doći. Ispratio sam ga do lifta. Na kraju sam ga zapitao kakva je situacija u Barseloni. On mi odgovori da već dva sata vlada generalni štrajk, da je sve stalo, ali je u gradu mirno. Bio je to beznačajan čovek. Ne znam zašto sam mu rekao, glupo se osmehnuvši: − Zatišje pred buru… Rukovao se sa mnom i otišao ne odgovorivši, baš kao da sam neotesan čovek. Doroteja se očešljala i malko odmorila. Narumenela je usne. A zatim mi je rekla: − Sad mi je bolje… Šta si pitao lekara?
− Vlada generalni štrajk, a možda će izbiti i građanski rat. − Zašto građanski rat? − Između Katalonaca i Španaca. − Građanski rat? Pomisao na građanski rat izazvala je kod nje zbunjenost. Dodao sam: − Treba da postupaš kao što je lekar kazao… Pogrešio sam što sam o tome govorio tako na brzinu: kao da je prošla neka senka. Dorotejino lice se smrknulo. − Zašto bih se izlečila? − reče ona.
DAN MRTVIH 1 Doroteja je doputovala 5. oktobra. Šestog oktobra u deset časova uveče sedeo sam pored nje: ispričala mi je šta je radila u Beču nakon što se rastala od mene. Bila je ušla u jednu crkvu. Unutra nije bilo nikoga i ona je najpre kleknula, a zatim je legla potrbuške, raširivši ruke u vidu krsta. To za nju nije imalo nikakvog osobitog značenja. Nikada se nije molila bogu. Nije joj jasno zašto je sve to učinila, ali je posle izvesnog vremena uzdrhtala od praskanja groma. Ustala je, izišla iz crkve i potrčala po pljusku. Ušla je u crkvenu portu. Bila je bez šešira i pokisla. U porti je zatekla
nekog mladića, sasvim mladog i s kapom na glavi. Hteo je da se smeje s njom. Očajna, ona nije mogla da se smeje. Prišla je mladiću i poljubila ga. Zatim ga je dirala. I on je nju dirao. Bila je neobuzdana i prenerazila ga je. Dok mi je pričala o tome, ona se sasvim opustila. Reče mi potom: − Bio je kao mali brat, osećao se na vlagu, a ja isto tako, ali sam bila u takvom stanju da sam uživala, a on je drhtao od straha. U tom trenutku, dok sam slušao Doroteju, zaboravio sam na Barselonu.
Začusmo zvuk trube u neposrednoj blizini. Doroteja zastade. Slušala je iznenađeno. Potom je nastavila priču, ali je ubrzo zaista ućutala. Odjeknuli su plotuni. Zatim je nastupilo kraće zatišje, a onda se pucnjava ponovila. Bio je to nagli prasak, ne tako daleko od hotela. Doroteja je ustala: nije se plašila, nego je izgledala tragično okrutna. Prišao sam prozoru. Video sam ljude naoružane puškama koji su vikali trčeći ispod drveća Ramble u toj neosvetljenoj noći. Nije se pucalo na Rambli, nego na obližnjim ulicama: pade jedna grana polomljena mecima. Rekao sam Doroteji: − Sada je krenulo naopako! − Šta se dešava? − Ne znam. Sigurno je regularna vojska napala ostale (ostali su bili Katalonci i barselonski Generalitet). Pucaju u Kalje Fernando. To je
sasvim blizu. Od žestoke pucnjave prolamao se vazduh. Doroteja je prišla jednom prozoru. Okrenuo sam se i doviknuo joj: − Ti si poludela. Odmah idi u krevet! Imala je na sebi mušku pidžamu. Raspuštene kose i bosonoga, svirepog izraza lica. Odgurnu me i pogleda kroz prozor. Pokazah joj na zemlji polomljenu granu. Vratila se do kreveta i skinula gornji deo pižame. Gola do pojasa, počela je da traži nešto oko sebe: kao da je pomahnitala. Zapitao sam: − Šta tražiš? Neizostavno moraš leći. − Hoću da se obučem. Hoću da s tobom pođem i da vidim. − Hoćeš li da pogineš? − Slušaj, to je jače od mene. Idem da vidim. Izgledala je neobuzdana. Bila je besna, bespogovorna, smrknuta, zahvaćena nekom vrstom pomame. U tom času začu se kucanje na vratima. Doroteja ogrnu bluzu koju beše skinula. Bila je to Ksenija. (Sinoć sam joj sve rekao, ostavljajući je sa Mišelom.) Drhtala je. Pogledao sam Doroteju i zapazio njen izazovan izraz lica. Ćutljiva, zlurada, ona je stajala golih grudi.
Osorno sam se obratio Kseniji: − Vrati se u svoju sobu. Koga đavola još hoćeš? Doroteja me prekinu i ne pogledavši je: − Ne. Možete da ostanete, ako hoćete. Ostanite kod nas. Ksenija je stajala nepomično na vratima. Pucnjava nije prestajala. Doroteja me uze za rukav. Odvuče me u drugi ugao sobe i reče mi na uvo: − Imam strašnu ideju, razumeš? − Kakvu ideju? Ne razumem. Zašto zoveš ovu devojku da ostane? Doroteja uzmače: imala je podmukao izraz na licu, a u isti mah bilo je očigledno da su joj snage na izmaku. Prasak pušaka probijao je uši. Pognute glave i izazovnim glasom, ona mi reče: − Ti znaš da sam ja zver! Ksenija je mogla čuti njene reči: Brzo sam prišao Kseniji preklinjući je: − Odlazi odmah. Ksenija me isto tako molila. Uzvratio sam: − Je li ti jasno šta će se desiti ako ostaneš? Doroteja se podrugljivo smejala mereći je od glave do pete. Gurnuo sam Kseniju prema hodniku: ona se opirala mučki me vređajući. U početku je bila pomahnitala i − gotovo sam u to uveren − seksualno raspaljena. Gurao sam je ali ona se opirala. Počela je da urla kao sam
đavo. Na licu joj se ogledao stravičan bes: gurnuo sam je svom snagom. Ksenija je pala koliko je duga i prućila se po hodniku. Zaključao sam vrata. Bio sam van sebe. Bio sam i ja zver, ali sam istovremeno drhtao. Pomislio sam da je Doroteja ugrabila priliku dok sam se rvao sa Ksenijom i skočila kroz prozor. 2 Doroteja je bila iscrpena; ćutke je dopustila da je ponesem. Položio sam je na krevet: sasvim se prepustila, nepokretna na mojim rukama i golih grudi. Prišao sam prozoru i zatvorio kapke. Prestrašen, primetio sam Kseniju kako izlazi iz hotela. Pretrčala je Ramblu. Ništa nisam mogao da učinim: nisam mogao ni trenutka da ostavim Doroteju samu. Video sam da se Ksenija upućuje ne tamo odakle se čula pucnjava, nego prema ulici u kojoj je Mišel stanovao. Izgubila se. Nemiri su trajali čitave noći. Bilo je nemogućno zaspati. Borba je postepeno bivala sve žešća. Začuli su se mitraljezi, a zatim i topovi. Osluškivana iz hotelske sobe u kojoj smo Doroteja i ja bili zatvoreni, ta pucnjava je mogla imati nečega veličanstvenog, ali ona je bila nadasve nerazumljiva. Proveo sam jedno vreme koračajući kroz sobu uzduž i popreko. Oko ponoći, kad je nastupilo zatišje, seo sam na ivicu kreveta. Rekao sam Doroteji: − Ne razumem zašto si ulazila u crkvu. Već odavno smo ćutali. Ona se lecnula na moje reči, ali ništa nije rekla. Zapitao sam je zašto ne odgovara. Sanjari, kazala je.
− A o čemu? − Ne znam. Nešto kasnije, rekla je: − Mogla bih pred njim da se poklonim do zemlje i da padnem ničice u prašinu, samo kad bih bila sigurna da on ne postoji. − Zašto si išla u crkvu? Okrenula je leđa. Pri tom je rekla: − Trebalo bi da iziđeš. Bilo bi bolje da sada ostanem sama. − Ako baš hoćeš, ja mogu da izađem. − Hoćeš da odeš da te ucmekaju… − Zašto? Puščani plotuni ne pogađaju često. Slušaj: pucnjava ne prestaje. To dovoljno jasno svedoči da meci ostavljaju velik broj ljudi u životu. Ona je išla za svojom mišlju: − Bilo bi to manje lažno. Tog trenutka okrenula se prema meni i podrugljivo me pogledala: − Kad bi samo mogao da izgubiš glavu! Nisam ni trepnuo. 3 Iako se u međuvremenu donekle stišala, ulična bitka se sutradan posle podne povremeno rasplamsavala svom žestinom. Prilikom
jednog zatišja, Ksenija mi je telefonirala sa recepcije hotela. Vikala je u slušalicu. Doroteja je spavala u tom trenutku. Sišao sam u hol. Tamo je bila i Lazarka, pokušavajući da zaustavi Kseniju. Račšupana i prljava, Ksenija je ličila na pravu ludakinju. Lazarka je bila odlučna i zloslutna kao uvek. Ksenija se najednom istrgnula iz Lazarkinih ruku i kidisala na mene. Kao da je htela da me zgrabi za grlo. Vikala je: − Šta si učinio? Preko čela je imala široku ranu koja je krvarila ispod zasušene krvi. Ščepao sam je za ručni zglob, zavrnuo joj ruku i naterao da umukne. Bila je u groznici i drhtala. Ne opuštajući Ksenijin zglob, zapitao sam Lazarku šta se desilo. Ona mi objasni: − Mišel je poginuo i Ksenija misli da je to tvoja krivica. Morao sam se napregnuti da bih obuzdao Kseniju. Otimala se svom silinom dok je Lazarka govorila. Pokušavala je divlje da me ugrize za ruke. Lazarka mi je pomogla da je savladam: držala joj je glavu. Ja sam takođe drhtao. Posle izvesnog vremena Ksenija se smirila. Stajala je pred nama sva izbezumljena.
Obratila mi se promuklim glasom: − Zašto si mi to učinio?… Bacio si me na zemlju… kao zver… Zgrabio sam joj ruku i stegnuo je još jače. Lazarka je otišla da nađe mokar ručnik. Ksenija je i dalje govorila: −… sa Mišelom… bila sam grozna… Kao ti sa mnom… ti si kriv… on me voleo… samo me on na svetu voleo… Učinila sam sa njim… ono što si ti učinio sa mnom… izgubio je prisebnost… otišao je da pogine… i sada… Mišel je mrtav… to je strašno. Lazarka joj privi ručnik na čelo. Oboje smo je pridržavali dok smo je vodili u njenu sobu. Ona se vukla. Plakao sam. Primetio sam da i Lazarka plače. Suze su joj tekle niz obraze: pri tom je kao i obično sasvim vladala sobom i izgledala zloslutno, pa je bilo utoliko čudovišnije videti suze na njenom licu. Legli smo Kseniju u krevet. Rekao sam Lazarki: − Dora je ovde. Ne mogu je ostaviti samu. Lazarka me pogledala i u tom trenutku primetio sam da se ne usuđuje da me prezire. Prosto je kazala: − Ostaću sa Ksenijom. Stegnuo sam Lazarkinu ruku. Trenutak sam zadržao svoju ruku u njenoj, ali već sam mislio na to da je poginuo Mišel a ne ja. Zatim sam
grčevito zagrlio Kseniju: zaista sam želeo da je poljubim, ali sam osećao da bi to bilo licemerno. Odmah sam izišao. Kada je videla da odlazim, počela je da jeca ne mičući se s mesta. Izišao sam u hodnik. Briznuo sam u plač. 4 Sa Dorotejom sam ostao u Španiji do kraja oktobra. Ksenija se vratila sa Lazarkom u Francusku. Dorotejino stanje se svakim danom poboljšavalo: u popodnevnim časovima izlazila je sa mnom na sunce (bili smo se nastanili u jednom ribarskom selu). Krajem oktobra ostali smo bez novca. Trebalo je da se Doroteja vrati u Nemačku. A ja ću ići s njom do Frankfurta. Prvog novembra (beše nedelja izjutra) stigli smo u Trir. Nije nam preostalo ništa drugo nego da sačekamo da se sutradan otvore banke. Tog poslepodneva je padala kiša, ali nismo mogli da čamimo u hotelskoj sobi. Išli smo kroz polja, sve do uzvisine koja se nadnosi nad Mozelskom dolinom. Beše zahladnelo i padala je kiša. Doroteja je imala na sebi sivi putni ogrtač. Vetar joj je mrsio kosu. Bila je pokisla. Na izlazu iz grada zamolili smo nekog građanina sitnog rasta sa velikim brkovima i polucilindrom da nam pokaže put. Zbunjujuće ljubazno uzeo je Doroteju za ruku. Odveo nas je do raskrsnice odakle smo se i sami umeli snaći. Dok je odlazio, osvrnuo se i nasmešio nekoliko puta. Doroteja ga je pratila pogledom i ožalošćeno se smešila. Ubrzo smo zalutali, valjda zato što nismo do kraja razumeli šta nam je kazao onaj čovečuljak. Morali smo da idemo dugo kroz obližnje doline, daleko od Mozela. Zemljište, kamenje po izlokanim drumovima i gole stene imali
su jarkocrvenu boju: bilo je na sve strane mnogo šume, obrađenih njiva i livada. Prošli smo kroz neku šumu posutu žutim jesenskim rujem. Počele su da promiču snežne pahuljice. Naišli smo na grupu Hitlerjugenda, dečaka između deset i petnaest godina, u kratkim pantalonama i boleru od crnog somota. Koračali su brzo, ne osvrćući se ni na koga, i govorili praskavim glasom. Sve je bilo jezivo tužno: ogromni nebeski svod polako se pretvarao u snežnu vejavicu. Išli smo brzo. Morali smo da pređemo preko jedne uzorane zaravni. Nedavno zaorane brazde nizale su se jedna do druge; vetar je kovitlao sneg iznad nas. Svuda se širio neki beskraj. Žurno koračajući jednim puteljkom, dok nas je studen šibala po licu, izgubili smo osećanje da postojimo. Stigli smo do jednog restorana s kulom. Unutra je bilo toplo, a za stolovima je sedelo mnoštvo građanskih porodica. Neka mutna novembarska svetlost razlivala se prostorijom. Bledih usana i crvena u licu od hladnoće, Doroteja nije govorila ništa: jela je neki omiljeni kolač. I dalje je bila veoma lepa, ali lice joj se gubilo u toj svetlosti i sivilu neba. U povratku smo lako našli najzgodniji put koji je krivudao kroz šumu. Sneg beše gotovo prestao da pada. Brzo je iskopneo. Išli smo žurno, klizali smo se ili se s vremena na vreme spoticali. Spuštala se noć. Dole u polutami ugledali smo grad Trir. Pružao se na suprotnoj obali Mozela; nad njim su se uzdizali visoki četvrtasti zvonici. Postepeno su kroz pomrčinu zvonici počeli da iščezavaju. Prelazeći preko jednog proplanka, ugledali smo nisku, ali prostranu kuću zaklonjenu venjacima. Doroteja mi reče kako bi kupila tu kuću i tu se nastanila sa mnom. Između nas je ostala samo neka vrsta mrskog
razočarenja. Osećali smo to oboje, malo smo značili jedno drugome, barem od trenutka kada smo se izlečili. Hitali smo prema hotelu, u gradu koji nam je do sinoć bio sasvim nepoznat. Dešavalo se da smo se tražili po mraku. Jedno drugome smo zagledali u oči: ne bez bojazni. Još nas je nešto vezivalo, ali smo bili izgubili svaku nadu. Na jednoj krivini ukazala nam se velika udolina. Čudnovato: ta udolina ispred nas bila je beskrajna kao i zvezdano nebo iznad nas. Sijaset plamičaka treperilo je na vetru i u noći izvodilo tihu i nerazumljivu svetkovinu. Te zvezde, te slabašne svetlosti gorele su stotinama po zemlji: zemljom se nizalo mnoštvo osvetljenih grobova. Uzeo sam Doroteju za ruku. Bili smo posve opčinjeni tom udolinom u kojoj su gorele pogrebne zvezde. Doroteja mi priđe. Zatim me dugo i vatreno ljubila u usta. Obgrlila me i strasno stegnula: prvi put posle dužeg vremena nju je obuzela strast. Žurno smo, kao ljubavnici, sišli s puta i ušli desetak koraka u uzoranu njivu. Još uvek smo bili iznad grobova. Otvorila se i obnažio sam njene najstidnije delove. Obnažila je i ona mene. Pali smo na rastresitu zemlju i ja sam se zario u njeno vlažno telo kao što se plug u rukama dobrog orača zariva u njivu. Zemlja je pod njom bila otvorena kao grob, a njen mi se goli trbuh otvarao kao sveže iskopan grob. Bili smo izbezumljeni i preneraženi što vodimo ljubav iznad jednog zvezdanog groblja. Svaka svetlost je bila vesnik jednog kostura u grobu, a sve zajedno su sačinjavale treperavo nebo, nejasno i uzbuđeno kao pokreti naših isprepletanih tela. Bilo je hladno, zarivao sam ruke u zemlju: raskopčao sam Doroteju, a njeno donje rublje i grudi umazao sam svežom zemljom koja se zalepila za moje prste. Njene dojke, izronile iz odeće, rasipale su i zračile neku
mesečinastu belinu. Povremeno bi nas obuzimala prijatna malaksalost, a i studen nas je podilazila. Naša tela su drhtala kao dva reda zuba dok cvokoću. Vetar je divlje hujao kroz šumu. Rekao sam mucajući… mucao sam, divlje sam govorio Doroteji: −… kosturu moj… drhtiš od hladnoće… zubi ti cvokoću… Ućutao sam, mislio na nju ne pomerajući se, dahtao sam kao pas. Najednom sam stegnuo njene gole grudi. Pao sam svom težinom. Ona je užasno kriknula. Svom snagom sam stisnuo zube. U tom trenutku počeli smo da se klizamo niz padinu. Nešto niže nalazilo se nagnuto jedno kameno ispupčenje. Da se nisam odupro nogom o tu stenu, sigurno bismo pali u noć i, zadivljen, čak sam bio sklon da poverujem da bismo pali u nebeske prostore.
Morao sam, kako god znam, da navučem pantalone. Nekako sam ustao. Dora je iza mene ležala gola na zemlji. Jedva je ustala uhvativši me slučajno za ruku. Poljubila je moj goli trbuh. Moje dlakave noge bile su ulepljene blatom. Ona je pokušala da ga ostruže. Obesila mi se o vrat. Igrala se izvodeći podmukle kretnje; izvodila je čak i sumanuto nepristojne kretnje. Najpre me oborila. Teško sam ustao i pomogao joj da ustane. Pomogao sam joj da se obuče, ali to je bilo teško pošto su nam tela i odeća bili ulepljeni od blata. Zemlja nas je uzbuđivala ništa manje od golog tela. Dorina pička je bila skoro otkrivena, ispod odeće tako, da sam pohitao da je sasvim obnažim.
Vratili smo se pored groblja. Ulice su bile puste. Prošli smo kroz četvrt sa niskim zgradama i starim kućama ograđenim vrtovima. Prođe neki dečak: s čuđenjem pogleda Doru. Podsetila me na vojnike koji ratuju u blatnjavim rovovima, ali meni se žurilo da s njom stignem u zagrejanu hotelsku sobu i da joj pri svetlosti svučem haljinu. Dečak je zastao da nas bolje osmotri. Tada Dora protegnu vrat i grozno mu se isceri. A dečačić, ružan i očigledno iz imućne kuće, pobeže u trku. Pomislio sam na malog Karla Marksa i na bradu koju je u zrelim godinama pustio. Sada leži pod zemljom, blizu Londona. Mora biti da je i Marks kao dete isto tako trčao ulicama grada Trira. 5 Sutradan smo otputovali do Koblenca. A u Koblencu sedosmo u voz za Frankfurt gde je trebalo da se Dora i ja rastanemo. Dok smo išli dolinom Rajne, sipila je sitna kiša. Obale Rajne behu sive, ali gole i divlje. Voz je povremeno prolazio pored groblja zaraslog u hrpe belog cveća. Čim je pala noć, ugledali smo kako na krstačama gore sveće. Kroz nekoliko časova valjalo je da se rastanemo. U osam sati Doroteja će poći vozom koji od Frankfurta ide na jug. Samo nekoliko trenutaka docnije ja ću ući u voz za Pariz. Noć se spustila odmah posle Bingerbrika.
Bili smo sami u kupeu. Doroteja mi se sasvim primaknula da porazgovara sa mnom. Glas joj je bio gotovo kao u deteta. Snažno mi je stegnula ruku i rekla: − Uskoro će izbiti rat, zar ne?
Tiho sam uzvratio: − Ne bih ti umeo reći. − Tako bih volela da znam. Znaš li šta ponekad mislim? Mislim da izbija rat. A onda ja moram da javim vest jednom čoveku: buknuo je rat. Posećujem ga, ali on se tome ne nada i obuzima ga bledilo. − A zatim? − To je sve. Zapitah je: − Zašto misliš na rat? − Ne znam. Ukoliko izbije rat, da li bi se ti plašio? − Ne. Sasvim se pripila uz mene, naslonivši vrelo čelo na moje rame: − Slušaj, Anri… znam da sam čudovište, ali ima trenutaka kada poželim da izbije rat… − A zašto ne? − Šta, zar bi i ti voleo da se zarati? Pa ti bi poginuo, zar ne? − Zašto misliš na rat? Da li zbog onoga juče? − Da, zbog grobova. Ostala je tako dugo pripijena uz mene. Prethodna noć me je sasvim dotukla. Počeo sam da tonem u dremež. Čim sam utonuo u san, Doroteja poče da me miluje krišom, pri tom se gotovo i ne pomerajući. Htela je da me probudi i tiho je govorila:
− Znaš, čovek kome bih javila da je izbio rat… − Da. − Nalik je čovečuljku sa brkovima koji me je uzeo za ruku i poveo juče dok je padala kiša: čovek u svakom pogledu ljubazan i sa mnoštvom dece. − A deca? − Ona će listom umreti. − Biće ubijena? − Da, izginuće. Svaki put pred oči mi izlazi onaj čovečuljak. To je besmisleno, zar ne? − I baš si ti ta koja mu javljaš da su deca mrtva? − Da. Svaki put kada me ugleda, on pobledi. Ja dolazim u crnoj haljini, a kada odlazim, znaš… − Reci… − Ostaje lokvica krvi tamo gde sam stajala. − A ti? Ona kao da je u tom času zacvilela, kao da je najednom počela da preklinje: − Volim te… Na te reči, Dora je priljubila svoja sveža usta na moja. Obuzela me neka nepodnošljiva radost. A kada je počela da jezikom liže moj jezik, bilo je tako lepo da sam zaželeo da umrem.
Dora je skinula kaput i ostala u mom zagrljaju. Na sebi je imala jarkocrvenu haljinu od svile, crvenu kao zastave sa kukastim krstom. Ispod haljine bila je posve gola. Imala je miris raskvašene zemlje. Odmakao sam se od nje, nešto zbog razdraženosti (hteo sam da se pomerim s mesta), a nešto i zbog toga jer sam hteo da odem do kraja vagona. U hodniku sam dva puta uznemirio jednog vrlo visokog i lepog oficira S.A. Oči su mu bile kao od plavog fajansa pa su, čak i u osvetljenom vagonu, izgledale kao da tonu u oblake. Kao da je u sebi čuo zov Valkira, ali je njegovo uvo očigledno bilo osetljivije na zvuk trube iz kasarni. Zaustavio sam se na ulazu u kupe. Dora upali noćnu svetiljku. Stajala je nepomično, obasjana bledom svetlošću. Uplašila me: iza nje sam, uprkos pomrčini, video ogromnu ravnicu. Dora me gledala, ali je i sama bila odsutna, obuzeta nekim užasnim snom. Prišao sam joj i primetio da plače. Snažno sam je zagrlio, ali ona nije dopustila da je poljubim. Upitao sam je zašto plače. Pomislih: − Tako je malo poznajem. Odgovorila je: − Tek onako. I briznu u plač. Grlio sam je i sam jecajući. Želeo sam da saznam zašto plače, ali ona nije govorila ni reči. Pred mojim očima je sada bila ista onakva kakvu sam je zatekao ulazeći u kupe: stojeći ispred mene, ona je imala
lepotu priviđenja. Opet me spopao strah. Najednom mi je sinulo u glavi da ćemo se rastati kroz nekoliko časova. Ona je tako požudna da ne može ostati u životu. Ona će umreti. Pod nogama sam osećao tutnjavu točkova po šinama, onih točkova koji satiru i gnječe izdrobljena tela. 6 Poslednji časovi su protekli brzo. U Frankfurtu sam hteo da je odvedem u neku sobu. Ali ona nije pristala. Večerali smo zajedno: baviti se koječime bio je jedini način da podnesemo bol rastanka. Poslednji trenuci na peronu su bili neizdržljivi. Nisam imao snage ni smelosti da odem. A kroz nekoliko dana trebalo je da se ponovo sretnemo, ali ja sam bio sumanuto utuvio sebi u glavu da će ona umreti. Ušla je u voz i iščezla. Ostao sam na peronu, sam. Kiša je nemilice lila. Otišao sam plačući. Koračao sam s mukom. U ustima sam još osećao ukus Dorinih usana, nešto
naprosto
neshvatljivo.
Odmerio
sam
pogledom
nekog
železničkog službenika. Prošao je pored mene: osetio sam neku vrstu nelagodnosti. Zašto on nema ništa zajedničkog sa ženom koju bih mogao poljubiti? On takođe ima oči, usta, zadnjicu. Ta usta su me izazivala da se vratim. Želeo sam da ga tresnem po gubici: imao je izgled buržuja. Zapitao sam ga gde se nalazi klozet (morao sam što pre da utrčim). Čak ni suze nisam obrisao. On mi je objasnio na nemačkom: jedva sam razumeo. Stigavši do kraja staničnog hola, začuo sam treštanje neke silne muzike, nepodnošljivo kreštave i bučne. Kroz stanični izlaz video sam na drugom kraju ogromnog trga osvetljeno pozorište a na stepeništu tog pozorišta paradu uniformisanih muzičara. Muzika je treštala kliktavo, raskošno i prodorno. Iznenadio
sam se što sam odmah prestao da plačem. Više nisam osećao potrebu da idem u nužnik. Po pljusku sam pretrčao preko pustog trga. Sklonio sam se pod nadstrešnicu pozorišta. Ispred mene, na stepenicama pozorišta, u vojničkom poretku i nepomična, stajala su deca. Imali su kratke pantalone od crnog somota i kaputiće ukrašene gajtanima. Behu gologlavi; levo nekakve svirale, desno plitki bubnjevi. Svirali su tako silovito i u tako oštrom ritmu da mi je zastao dah. Nema ništa suvlje ni tvrđe od udara bubnjeva niti piskavije od tih svirala. Svi ovi nacistički dečaci (pojedini među njima su bili plavi, sa licem kao u lutke) koji su u noći, po pljusku i pred ogromnim pustim trgom svirali za retke prolaznike, kao da se behu, ukrućeni poput motke, pretvorili u bezumno veselo kliktanje kataklizme. Ispred njih je njihov vođ, neki mršavi kržljavko sa licem zajedljivim kao u ribe (povremeno se okretao da prosikće naredbe, gunđao i psovao), davao takt s nekim dugačkim štapom bubnjarskog podoficira. Na bestidan način je podizao taj štap držeći mu jabučicu ispod pupka (tako da je bio nalik golemom majmunskom penisu, ukrašenom obojenim rojtama); naglim trzajem, kao kakva mala prljava vucibatina, dizao je jabučicu u visinu usta. Od trbuha do usta, od usta do trbuha, svako to cimanje bilo je praćeno udarcima bubnjeva. Bio je to bestidan prizor, posve užasan: da nisam bio izuzetno hladnokrvan, kako bih mogao pred tim ogavnim mehanizmima ostati miran kao pred kamenim zidom. Svaki prasak muzike u noći bio je neka vrsta vračanja koje poziva na ubijanje i rat. Treštanje bubnjeva išlo je do krajnjih granica očekujući da se na kraju pretvori u krvave artiljerijske rafale: gledao sam u daljinu… armija
dečaka u bojnom poretku. Ipak su bili nepokretni, ali u zanosu. Na nekoliko koraka od sebe gledao sam te dečake opčinjene željom da pođu u smrt. Halucinirajući beskrajna polja kuda će jednog dana jurnuti, smejući se na suncu: za sobom će posejati samrtnike i mrtvace. Toj rastućoj plimi užasa i ubistva, mnogo ljućoj od života (jer život nije tako obliven krvlju kao smrt), mogle su se protivstaviti još samo trice i kučine, smešna preklinjanja starih gospođa. Zar svemu nije suđeno da bude sprženo ognjem, uz strašni prasak i grmljavinu, ognjem bledim kao zapaljeni sumpor koji guši. Neka veselost me navela te sam okrenuo glavu: pred tom katastrofom mi je bilo pisano da otkrijem crnu ironiju koja prati grčeve u trenucima kada niko više ne može da se uzdrži, a da ne krikne. Muzika presta. I kiša beše prestala! Polako sam se vratio na stanicu. Voz je već bio na peronu. Neko vreme sam koračao peronom pre nego što sam ušao u jedan kupe; voz je krenuo tačno na vreme. Maj 1935.
MRTVAC I MARIJA OSTAJE SAMA SA MRTVI MEDUAROM Eduar se sruši mrtav. U njoj nastade praznina i podiže je kao anđela. Gole joj se grudi uspraviše: zloslutan drhtaj ponese je u crkvu sna gde je dotukoše iznurenost, muk i osećanje da se tu više ništa ne može učiniti. U zanosu povrh užasa te kuće, Marija pade u očajanje. Najednom se pribra igrajući se svojim očajanjem. Eduar ju je na samrti preklinjao da bude gola. Beše bleda, rasute kose, čvrstih grudi šiknulih iz pocepane haljine. Njome je potpuno vladao užas kao što ubica vlada mrklom noći.
II MARIJA IZLAZI IZ KUĆE Vreme je polako pobijalo zakone koje nameće strah. Ona zdera haljinu i prebaci ogrtač preko ruke. Gola i suluda, izlete na kišu što je lila potocima. Cipele su joj šljapkale kroz blato, kiša se izlivala na nju. Oseti prostačku potrebu da se isprdi. U šumskoj mekoti Marija se opruži po zemlji. Dugo je pišala, mokraća se slivala između njenih nogu. Ležeći na zemlji, ona zapevuši promuklim glasom: To je nagota I grozota.
Zatim ustade, ogrnu kišni ogrtač i otrča do vrata krčme u Kiliju.
III MARIJA ČEKA PRED KRČMOM Smetena, zastade pred vratima nemajući hrabrosti da uđe. Cvokoćući, slušala je kako iz krčme dopiru povici, pesme devojaka i pijanica. Drhtala je pred vratima, ali je u tome uživala. Pomisli: »Ući ću, neka me vide golu.« Zanjiha se. Oslonjena o zid, raširi ogrtač. Zatim zari svoje duge prste u međunožnu pukotinu. Sažežena strepnjom oslušnu udišući kroz prste zadah algi svoga međunožja. Kiša je padala povijena mlakim vetrom. Kroz gustu pomrčinu čula je devojački glas: setnu predgradsku popevku. Slušan spolja u noći, taj teški i zidovima prigušen glas parao je srce. Zatim glas umuknu. A potom se začuše pljesak i udaranje nogama. Marija je jecala u mraku. Plakala je pomamno i bez suza, sa šakom u ustima.
IV MARIJA ULAZI U KRČMU Marija odluči da uđe; drhtala je, pođe. Otvori vrata, kroči tri koraka u dvoranu. Promaja zalupi vrata iza nje. Vrata zanavek zatvorena za njom: ta silina s treskom zatvorenih
vrata poticala je sa dna vekova. Sluge, vlasnica i devojke je odmeriše pogledom. Stajala je nepomično na ulazu. Blatnjava, mokre kose, gledajući popreko. Bila je tu, stigla iz vihora noći. Raskopča okovratnik ogrtača u koji beše uvijena.
V MARIJA PIJE SA SEOSKIM MOMCIMA Upita tihim glasom: − Može li se nešto popiti? Vlasnica dobaci sa šanka: − Jednu jabukovaču? Stavi malu čašu na šank. Marija odbi. − Dajte mi bocu i velike čaše − reče ona. Njen glas, još promukao, bio je strog. Ona dodade: − Hoću da pijem sa njima. Plati piće. Neki plav momak sa seoskog gazdinstva, u kaljavim čizmama, reče sramežljivo:
− Došli ste da terate šegu? − Baš tako − reče Marija. Pokuša da se nasmeši. Osmeh ju je sekao napola. Sede pored mladića, pripi svoju nogu uz njegovu, pa uze njegovu ruku i stavi je među svoje butine. Kada sluga dodirnu pukotinu između nogu, zacvile: − Za ime božje! Ostali su ćutali, a krv im je udarila u lice. Jedna od devojaka ustade i raširi skut ogrtača. − Pogledajte je − reče − ona je gola golcata. Marija se ne osvrnu na to, nego iskapi čašu pića. − Voli mleko − reče vlasnica. Marija samo zajedljivo podrignu.
VI MARIJA IZVLAČI KITU JEDNOG PIJANCA Marija reče tužno: − Tako je! Njena pokisla crna kosa lepila joj se u pramenovima uz lice. Zatrese svojom divnom glavom, ustade i zbaci ogrtač. Ogrtač pade prazan. Neki grubijan koji je pio u uglu prostorije jurnu prema Mariji. Dernjao
se: − Nama dajte te gole ženske! Vlasnica osu na njega: − Ima nosinu da ti izvučem. Zgrabi ga za nos i poče ga uvrtati. − Ne tako − reče Marija − bolje je ovako. Priđe pijancu i raskopča ga: iz gaća mu izvuče kitu koja ne beše osobito tvrda. Ta stvarčica izazva grdan smeh. Zajapurena kao luđakinja, Marija besno iskapi još jednu čašu. Vlasnica polako izbeči oči kao farove. Ona dotače udubinu njene zadnjice. − Prosto bi to čovek pojeo − reče. Marija opet natoči čašu. Šljemala je kao da joj je smrt za vratom i čaša joj ispade iz ruku. Udubina njenih guzova obasjavala je prostoriju.
VII MARIJA IGRA SA PJEROOM Jedan od seoskih momaka mrzovoljno se držao po strani. Taj prelepi seoski napoličar nosio je visoke, potpuno nove čizme od krepa. Marija mu priđe s bocom u ruci. Bila je krupna i crvena, krv joj je udarila u lice, noge su joj se njihale u čarapama koje su se lelujale.
Momak joj uze bocu iz ruku i nategnu. Zatim povika snažnim, nepodnošljivim glasom: − Dosta! I u trenu spusti praznu bocu na sto. − Marija upita: − Hoćeš li još jednu? On odgovori osmehom: postupao je sa njom kao sa nečim što je osvojio. Namesti mehanički klavir, vrati se, oponašajući neku igru, držeći ruke u krug. Uze jednom rukom Mariju: odigraše neku skarednu igru. Marija se potpuno prepuštala, od gađenja zabacivši glavu unazad.
VIII MARIJA PADA MRTVA PIJANA Najednom vlasnica ustade i povika: − Pjero! Marija je padala: skliznu iz ruku lepog nadničara koji se spotače. Vitko telo, koje se beše izmigoljilo, pade uz šum mrtve životinje. − Kurva! − reče Pjero. Obrisa usta rukavom. Vlasnica priskoči. Kleče podižući glavu: iz usta su odvratno curile
bale. Jedna devojka donese mokar ručnik. Marija ubrzo dođe sebi. Jedva čujno zaiska: − Pića! − Dodaj čašu − reče vlasnica jednoj od devojaka. Pružiše joj čašu. Ona popi i reče: − Još! Devojka nasu a Marija ispi odjednom kao da joj se žuri. Zavaljena u rukama devojke i vlasnice, ona podiže glavu: − Još! − reče.
IX MARIJA HOĆE DA GOVORI Sluge, devojke i vlasnica su se sjatile oko Marije, očekivajući šta će reći. A Marija izusti samo jednu reč: −… u zoru…, reče ona. I glava joj ponovo klonu. Vlasnica upita: − Šta je rekla? Niko nije znao da odgovori.
X PJERO SISA MARIJU Vlasnica reče lepom Pjerou: − Sisaj je. − Da je namestimo na neku stolicu? − upita jedna devojka. Njih nekoliko zgrabiše telo. Postaviše joj guzicu na stolicu. Pjero kleknu i stavi njene noge na svoja ramena. Lepotan se pobednički nasmeja i zari svoj jezik među dlake. Bolesna, ozarena, Marija je izgledala srećna, smešila se ne otvarajući oči. Neka neizdrživa radost dizala ju je u ogromna nebesa odakle se, kroz tmaste oblake, širila toplina zemaljska.
XI MARIJA LJUBI VLASNICU U USTA Osetila se ozarena, sleđena: njen život se primicao kraju. U hladnom bezmerju, preplavljenom dnevnom svetlošću, pred njom, Marija više nije bila odvojena od Eduarda. Siroti guz i go trbuh: miris guza i pljuvačkom umazanog trbuha bio je upravo miris smrti. Pijana od alkohola i jecaja, ali ne plačući, ona je udisala nekakav grobni zadah: privlačila je usta vlasnice, čijoj je snetljivoj gnjileži otvarala bezdan svojih usana.
XII MARIJA PIJE IZ BOCE Marija odgurnu vlasnicu i, otvorivši oči, ugleda njenu glavu izbezumljenu od radosti. Muškobanjino lice zračilo je raspamećenom nežnošću. Ona je isto tako bila pijana, pijana da dirne dušu, a niz lice su joj se kotrljale pobožne suze. Gledajući te suze i ne videći ništa, Marija je tonula u samrtničko bunilo. Prozbori: − Žedna sam. Pjero je sisao dahćući. Užurbana vlasnica dodade joj bocu. Marija nategnu i dugim gutljajima isprazni bocu.
XIII MARIJA UŽIVA … Metež, užasan krik, lomljava boca, a usred svega toga raširene Marijine noge su se praćakale poput žabe. Momci su se tukli, gurali se i vikali. Vlasnica pomože Mariji i posadi je na neku klupicu. A ona je sedeći zurila u prazno. Napolju su besneli vetrovi. U noći su lupkali kapci na prozorima. − Slušajte − reče vlasnica. Čulo se kako vetar zavija u krošnjama drveća, otegnuto poput
dozivanja lude. U tom trenutku otvoriše se vrata i vihor ulete u prostoriju. Marija ustade i viknu: − Eduare!
XIV MARIJA SUSREĆE PATULJKA Iz te olujne noći banu čovek, s mukom zatvarajući kišobran: u vratima se ukaza njegova mišje niska prilika. − Brzo, gospodine kneže, uđite − reče vlasnica. Posrtala je. Patuljak ćutke uđe. − U goloj ste vodi − dodade vlasnica. Nekako joj pođe za rukom da zatvori vrata. Čovečuljak je bio iznenađujuće ozbiljan, širok i grbav, s glavom u visini ramena. Pozdravi Mariju, a potom se okrenu seoskim slugama. − Zdravo Pjero − reče stežući mu ruku − skini mi ovaj ogrtač, molim te. Pjero pomože knezu da skine ogrtač. Knez ga štipnu za nogu. Pjero, smešeći se, obesi ogrtač. Knez se ljubazno rukova sa ostalima. − Dozvoljavate li? − upita uz naklon. Sede za Marijin sto, prekoputa nje. − Dajte boce − reče knez.
− Pila sam da ću se načisto upišati na stolici − reče jedna devojka. − Pijte da se user… Naglo zastade, trljajući ruke. Bio je đavolski neusiljen.
XV MARIJA VIDI EDUAROVU UTVARU Marija se nije pomerala, gledala je kneza i u glavi joj se vrtelo. − Natočite − reče ona. Knez nasu čaše. Ona lagano reče: − − Umreću u zoru… Knez je odmeri čelično-plavim pogledom. Plave trepavice su štrčale ističući bore na mnogo širem čelu. Marija podiže čašu i reče: − Pij! Knez takođe diže svoju čašu i popi. Oboje ispiše naiskap. Vlasnica dođe i sede pored nesrećnice. − Plašim se − reče joj Marija. Gledala je ozarena, ali ipak jetka. Spopala je beše štucavica. Napuklim glasom prošapta na uvo starici: − To je utvara Eduara!
− Kog Eduara − upita tiho vlasnica. − On je umro − reče Marija istim promuklim glasom. Zatim uze njenu ruku i ugrize je. − Kurveštijo − reče ujedena žena. Ipak, pošto je izvukla ruku, ona pomilova Mariju, poljubi je u rame i reče knezu: − Svejedno, ona je slatka!
XVI MARIJA SE PENJE NA KLUPICU Sada i knez upita: − Ko je Eduar? − Zar više ne znaš ko si? − reče Marija. Gušila se. − Dajte mu da pije − naredi vlasnici. Izgledala je umorno. Knez ispi dve čaše, ali priznade: − Piće malo utiče na mene. Široki čovečuljak neobično jake glave odmeri Mariju mutnim pogledom, kao da je hteo da joj bude neprijatno. Na isti način je odmeravao sve stvari, držeći kruto glavu između ramena. Zovnu: − Pjero!
Momak priđe! − Diže mi se na ovo detence − reče patuljak. − Hoćeš li da sedneš ovde? Seoski momak sede pored njega, a knez veselo dodade: − Budi ljubazan, Pjero, izdrkaj mi ga. Ne usuđujem se da zamolim detence… Nasmešio se. − Ona nije, kao ti, navikla na čudovišta. U tom trenutku Marija se pope na klupicu…
XVII MARIJA PIŠA PO KNEZU Marija reče knezu: − Plašim se tebe! Ti si preda mnom kao međa… On ne odgovori. Pjero mu uze kitu: bio je nepomičan. − Odlazi − viknu Marija − ili ću se ispišati po tebi… Pope se na sto i čučnu. − Biću očaran, ako me popišate − uzvrati knez. Vrat mu se uopšte nije pomerao. Dok je govorio, samo se brada mrdala. Marija poče da piša. Pjero je drkao kneza. Jedan mlaz mokraće zasu ga po licu: knez postade crven, a mokraća ga je polivala. Pjero je drkao kao što je sisao: iz kurca šiknu sperma po stolu a patuljak uzdrhta od glave do
pete (kao hrskavica koju drobi pseto).
XVIII MARIJA SE PRSKA MOKRAĆOM Marija je još pišala. Na stolu između boca i čaša prskala se mokraćom po rukama. Prskala je noge, guzicu, grudi i lice. − Pogledaj − reče ona − lepa sam. Čučnu, namesti dupe u visini glave čudovišta i bestidno raščepi svoj guzni otvor.
XIX MARIJA PADA NA KNEZA Marija se pakosno osmehnu. Sve je izgledalo užasno ružno. Jedna njena noga se pokliznu, guzica udari u kneževu glavu, a ovaj izgubi ravnotežu i pade. Oboje se uz tresak stropoštaše i zajedno prućiše po podu.
XX PJERO KROTI MARIJU Na podu se načini bezoblična masa. Marija se razuzda, ugrize patuljka za kitu, a ovaj dreknu. Pjero svali Mariju na pod, pritisnu je i raširi joj ruke. Ostali su joj držali noge.
Marija prostenja: − Pusti me. Zatim umuknu. Dahtala je, zatvorenih očiju, smlaćena kao životinja. Ipak otvori oči. Pjero je, crven i znojav, prineo svoje lice njenom. − Tucaj me − reče ona.
XXI PJERO TUCA MARIJU − Tucaj je, Pjero − reče vlasnica. Svi se sjatiše oko žrtve. Marija se pridiže paralisana svim tim pripremama. Ostali je povališe po zemlji i raširiše joj noge. Disala je brzo i veoma glasno. Glava joj se beše iskrenula u stranu. Prizor je, u svoj svojoj sporosti, podsećao na klanje svinja ili na spuštanje boga u grob. Pjero skide gaće, ali knez je zahtevao da se sasvim razgoliti. Efeb nasrnu kao bik: knez olakša njegovoj kiti da uđe. Žrtva se trzala i koprcala: telo uz telo u neverovatnoj silovitosti. Drugi su posmatrali, jedva dišući, zahvaćeni ovim metežom. Ruke i zubi su se satirali uz krike. Na kraju, zgrčivši se u luk i oduprevši o tle, gotovo bez daha, Pjero urliknu bacajući penu na usta. Marija mu
uzvrati samrtnim grčem… …..
XXII MARIJA SLUŠA PTIČJI POJ U ŠUMI …..
… Marija dođe sebi. Slušala je ptičji poj u šumskom čestaru. A taj poj, beskrajno umilan, provlačio se zviždukavo od drveta do drveta. Ležeći u vlažnoj travi, ona primeti da je nebo sasvim vedro. Dan se upravo rađao. Bilo joj je hladno, obuzimala ju je neka mučna sreća nalik praznini. Ali ona je htela polako da podigne glavu. I mada je od iznurenosti klonula na zemlju, osetila se vernom svetlosti, lišću, pticama koje su boravile u šumi. Na časak je dirnu sećanje na detinju sramežljivost. Ona primeti kako se nad nju nadnela široka i čvrsta kneževa glava.
XXIII MARIJA POVRAĆA Ono što je Marija pročitala u njegovim očima bila je pouzdanost smrti: to lice izražavalo je samo neku odbojnu ispraznost, nemoćnu ali neutaživu nadu. Iz nje tada provali mržnja: ona poče da drhti pred smrću. U njoj je još jedino preostao bes: ona ustade, stiskajući zube pred čudovištem koje je klečalo:
Posrtala je. Uzmače, pogleda kneza i poče da povraća. − Evo vidiš − reče. − Je li ti sad lakše? − upita knez. − Nije − reče ona. Dugo je zurila u lokvicu koju je ispovraćala. Iscepani ogrtač jedva je pokrivao njeno telo. − Kuda idemo? − upita Marija. − Kod vas.
XXIV MARIJA IZAZIVA PATULJKA − Kod mene? − procvile Marija. I sve joj se zavrte u glavi. − Jesi li ti đavo, zašto hoćeš da ideš kod mene? − upita ona. − Ponekad su mi ljudi govorili da sam đavo − učtivo odgovori patuljak. − Đavo − reče Marija − serem se ja pred đavola! − Pa sad ste povraćali. − Ako, baš ću da se poserem. Te istog časa čučnu i posra se na ono što je povratila. Knez je i dalje klečao. Marija se leđima nasloni na neki hrast. Bila je znojava, u zanosu.
Reče mu: − Pogledaj, nije to ništa. Za koji časak kod mene ćeš se tresti… Divlja, ona zabaci glavu. Uze patuljka za uvo i povuče ga. − Ideš li sa mnom? − upita. − Drage volje − reče knez. Gotovo nečujno dodade: − Ravna je meni.
XXV MARIJA SE DOGOVARA S KNEZOM Marija ču šta je knez rekao i bezazleno ga pogleda. Knez ustade. − Nikada u životu − prošapta on − niko sa mnom nije govorio na takav način. − Niko te ne sprečava da odeš − reče ona. − Ali ako dođeš… No knez je osorno prekinu. − Idem sa vama… podaćete mi se. Ona je i dalje bila sva silovita. − Vreme je − reče. − Hajde!
XXVI MARIJA I KNEZ ULAZE U KUĆU Koračali su brzo.
Dan je bio svanuo kada su stigli. Marija otvori baštensku kapiju. Pođoše nekom alejom između starog drveća. Sunce joj je po glavi sipalo zlatan sjaj. U svome besu Marija je znala da sa suncem bude u slozi. Uvede kneza u svoju sobu. − Svuci se − reče − čekaću te u drugoj sobi. Patuljak se svuče bez žurbe. Sunce je, prodirući kroz lišće, šaralo zidove i te su svetlosne šare poigravale.
XXVII MARIJA UMIRE… Knez ga nadrka. Kurac mu je bio dug i ružičast. Njegovo telo i kurac bili su đavolski nakazni. Glava udenuta među izbočena ramena delovala je podmuklo. Želeo je Mariju i svoju misao usredsredi na tu jaku želju. Gurnu vrata i ugleda nju. Žalosno golu. Ona ga je čekala, gola ispred kreveta, izazovna i ružna. Pijanstvo i iscrpljenost su je gotovo obarali s nogu. − Šta vam je? − reče Marija. Mrtvac je ispunjavao sobu.
Knez, ponizno, promuca: − Nisam znao… Morao je da se nasloni na orman: kita mu je mlitavila. Marija se odvratno nasmeši. − Nemoguće! − uzviknu. U ruci je držala ampulu.
XXVIII MRTVACI ….. … Knez primeti dvoja mrtvačkih kola u sprovodu na groblju… Kola su odlazila sama kroz polje. On zviznu kroz zube: − Imala me… Zatim skliznu u kanal čija se voda, trenutak docnije, uz prigušen šum, uznemiri.
GOSPOĐA EDVARDA PREDGOVOR »Smrt je nešto najstrašnije što postoji i održati delo smrti zahteva najveću snagu.« Hegel Autor »Gospođe Edvarde« je sam skrenuo pažnju na ozbiljnost svoje knjige. Pa ipak, čini mi se da na tome treba insistirati imajući u vidu lakoću s kojom se obično postupa sa delima čija je tema seksualni život. Ne nadam se ja − niti nameravam − da tu išta promenim. Ali tražim od čitaoca mog predgovora da za trenutak razmisli o tradicionalnom stavu prema užitku (koji, u igri polova, dostiže ludi intenzitet) i prema bolu (koji smrt, istina, ublažava, ali ga prethodno krajnje pojačava). Skup uslova nas navodi na predočavanje takve slike čoveka (čovečanstva) koja je podjednako udaljena od krajnjeg užitka i od krajnjeg bola: najrasprostranjenije zabrane pogađaju seksualni život s jedne, a smrt s druge strane tako da su i seksualni život i smrt postali posvećeno područje, povezano sa religijom. Najmučnija stvar se začela u trenutku kada su samo zabrane koje se tiču nestanka bića stekle ozbiljnost, dok su one vezane za okolnosti nastanka − čitava genetska aktivnost − olako shvaćene. Ni ne pomišljam da protestvujem protiv duboke težnje većine ljudi. Ona je izraz sudbine kojoj se prohtelo da se čovek smeje svojim polnim organima. Ali taj smeh, koji ističe suprotstavljenost užitka i bola (bol i smrt su dostojni poštovanja, dok je užitak izložen poruzi, preziru) označava i njihovu suštinsku srodnost.
Smeh više nije izraz poštovanja već je znak užasa. Smeh je kompromisni stav koji čovek zauzima u prisustvu jednog vida života koji, ako ne izgleda ozbiljan, izaziva odvratnost. Tako da i ozbiljno, tragično razmatranje erotizma predstavlja potpuni prevrat. Prethodno mi je stalo da naglasim u kojoj su meri neosnovane banalne tvrdnje da je seksualna zabrana samo predrasuda koje se najzad treba osloboditi. Nisu li i sam stid, sram koji prate snažno osećanje užitka samo dokazi nerazumevanja. To je isto kao da se kaže da bi najzad trebalo da sve izbrišemo iz svesti i da se vratimo u doba animalnosti, ljudožderstva i ravnodušnosti prema gnusobama. Kao da čitavo čovečanstvo nije rezultat snažnih i žestokih poriva u kojima je užas propraćen privlačnošću, a na koje se nadovezuju osećajnost i inteligencija. Ali, iako nemamo nameru da bilo šta suprotstavimo smehu izazvanom skarednošću, slobodni smo da se − delimično − vratimo na jedan način viđenja koji samo smeh uspostavlja. Taj smeh u stvari opravdava jedan oblik sramne osude. Smeh nas odvodi putem na kome se princip zabrane, neophodnih, neizbežnih obzira, pretvara u zatvoreno licemerstvo, u nerazumevanje onoga što je u pitanju. Krajnja slobodoumnost vezana za erotsku šalu propraćena je odbijanjem da se istina erotizma shvati ozbiljno − mislim tragično.
Predgovor ovoj knjižici u kojoj je erotizam predstavljen bez okolišenja, kroz svest o bolnom rascepu, pruža mi priliku da uputim apel i hteo bih da on bude patetičan. Ne čudi mene to što se duh odvraća od samog sebe i što, okrenuvši sebi leđa, postaje u svojoj
tvrdoglavosti karikatura sopstvene istine. Ako je čoveku potrebna laž, na kraju krajeva, slobodno mu bilo! Čovek koji možda i ima ponosa utopljen je u ljudskoj masi… Ali napokon: nikad neću zaboraviti sve ono snažno i čudesno što ide uz voljnu spremnost da se otvore oči, da se pogleda u lice onome što se zbiva, onome što jeste. A ne bih ništa znao o onome što se zbiva kad ne bih poznavao krajnje uživanje, kad ne bih poznavao krajnji bol! Da se razumemo. Pjer Anželik to i pokušava da kaže: mi ništa ne znamo i nalazimo se u mrklom mraku. Ali bar možemo da vidimo ono što nas obmanjuje, ono što nas odvraća od saznanja o sopstvenoj nesreći, od saznanja, tačnije rečeno, da je radost isto što i bol, isto što i smrt. Ono od čega nas taj grohotni smeh izazvan nepristojnom šalom odvraća je istovetnost krajnjeg užitka i krajnjeg bola: istovetnost bića i smrti,
istovetnost
saznanja
koje
se
okončava
tom
blistavom
perspektivom i definitivnog mraka. Na kraju ćemo se toj istini bez sumnje moći i smejati, ali ovog puta jednim apsolutnim smehom koji se ne zaustavlja na preziranju onoga što može biti odvratno, već nas time izazvano gađenje sunovraćuje. Da bismo stigli do kraja ekstaze u kojoj se gubimo u užitku, uvek joj moramo odrediti neposrednu granicu, a to je užas. Ne samo da me tuđi ili sopstveni bol, približavajući me trenutku u kome će me obuzeti užas, mogu dovesti u stanje radosti koje skreće u mahnitost, već nema te vrste gađenja u kojoj ne otkrivam srodnost sa željom. Užas i privlačnost se nikad ne mešaju već užas, ukoliko ne može da je osujeti, uništi,
pojačava privlačnost! Opasnost parališe, ali ako je manja, može da podstakne želju. Mi postižemo ekstazu samo u perspektivi smrti, makar udaljene, u perspektivi onoga što nas uništava. Čovek se razlikuje od životinje po tome što ga izvesni osećaji ranjavaju i poništavaju u najdubljoj intimi. Ti osećaji se menjaju u zavisnosti od osobe i načina života. Ali kroz prizor krvi, miris povraćanja koji u nama izazivaju užasnutost (pred) smrću, ponekad doživljavamo jedno stanje mučnine koje nas pogađa svirepije od bola. Mi ne podnosimo te osećaje vezane za krajnju vrtoglavicu. Nekim ljudima je smrt milija od dodira zmije, čak i bezopasne. Postoji jedno područje u kome smrt više ne znači samo nestajanje, već predstavlja nepodnošljiv proces u kome nestajemo protiv svoje volje, iako bi po svaku cenu trebalo da ne nestanemo. Baš to − po svaku cenu, to − uprkos našoj volji − zapravo i odlikuje trenutak krajnje radosti i bezimeno-užasne, ali čudesne ekstaze. Bez nečeg što nas prevazilazi uprkos našoj volji, nečeg što bi po svaku cenu trebalo sprečiti da se dogodi, ne postižemo bezumni trenutak kome svom snagom težimo i koji u isti mah svom snagom odbijamo. Užitak bi
bio
dostojan prezira
kad ne
bi
predstavljao
to
zaprepašćujuće prevazilaženje koje i ne pripada isključivo seksualnoj ekstazi i koje su mistici raznih religija, a pre svega hrišćanski mistici, doživeli na isti način. Biće nam je dato u nepodnošljivom prevazilaženju bića, ne manje nepodnošljivom od smrti. A pošto nam je u smrti ono oduzeto čim nam je dato, moramo ga tražiti u osećanju smrti, u tim nepodnošljivim trenucima kad nam se čini da umiremo jer je biće u nama prisutno još samo kroz prekomerje, kad se podudaraju punoća
užasa i punoća radosti. Čak se i misao (razmišljanje) u nama okončava jedino u prekomerju. Šta znači istina, izvan predstave o prekomernosti, ukoliko ne vidimo ono što prekoračuje i samu mogućnost viđenja, ono što nam je nepodnošljivo da vidimo, kao što je u ekstazi užitak nepodnošljiv, ukoliko ne mislimo ono što prevazilazi mogućnost da bude mišljeno…?
1
Na kraju ovog patetičnog razmišljanja koje jednim krikom samo sebe poništava skretanjem u nepodnošenje samog sebe, pronalazimo boga. U tome je smisao, u tome je golemost ove bezumne knjige: ova pripovest uvodi u igru samog boga sa svim njegovim atributima, a taj bog je, pri tom, jedna javna žena, ista kao sve druge. Ali ono što misticizam nije uspeo da kaže (jer bi u trenutku izgovaranja zatajio), to erotizam kaže: bog nije ništa ako nije prevazilaženje boga u svakom 1 Izvinjavam se što ću ovde dodati da se ta definicija bića i prekomerja ne može filozofski zasnovati, zato što prekomerje prevazilazi zasnovanost kao takvu: prekomerje je ono po čemu se biće, prvo i pre svega, nalazi izvan svih granica. Biće je bez sumnje i ograničeno: te granice nam omogućavaju da govorimo (i ja govorim, ali govoreći ne zaboravljam da će mi reč ne samo izmaći, nego da mi već izmiče). Ove metodično poređane rečenice su moguće (moguće su u velikoj meri zato što je prekomerje izuzetak, čudo, nešto vanprirodno…; a prekomerje je odlika privlačnosti, pa čak i užasa, svega onog što je više od onog što jeste, ali je pre svega data njihova nemogućnost. Tako da ja nikad nisam vezan; nikad se ne pokoravam već zadržavam svoju suverenost od koje me razdvaja samo moja smrt koja će dokazati nemogućnost u kojoj sam bio da se ograničim na biće
bez
prekomerja. Ja ne odbijam spoznaju bez koje ne bih ni pisao, ali ova ruka koja piše je umiruća ruka i tom smrću koja joj je obećana ona izmiče granicama koje je prihvatila pišući (granice koje je prihvatila ruka koja piše, ali ih je odbila ona koja umire).
smislu; prosto, u smislu bića, u smislu užasa i nečistote; na kraju u smislu − ničeg… Ne možemo nekažnjeno pridodati jeziku reč koja prevazilazi sve reči, reč bog; onog časa kad to učinimo, ta reč, prevazilazeći samu sebe, vrtoglavo ruši svoje sopstvene granice. Ono što ona predstavlja ne uzmiče ni pred čim: ona je svuda gde je nemoguće očekivati je: ona sama je jedna golemost. Ko god u to i najmanje posumnja, smesta zameni. Ili, tražeći izlaz i znajući da upada u sopstvenu klopku, on u sebi traži ono što ga, pošto ima moć da ga satre, čini sličnim bogu, sličnim − ničemu.
2
Na tom neizrecivom putu kojim nas odvodi najnepriličnija od svih knjiga, ipak je moguće da dođemo do još nekih otkrovenja. Na primer, onako nasumice, do otkrića sreće… Radost bi upravo ležala u perspektivi smrti (ovako je skrivena pod obličjem svoje suprotnosti, tuge). Nipošto nisam sklon da mislim da je sladostrašće najbitnija stvar na svetu. Čovek nije ograničen na organ uživanja. Ali taj sramni organ mu predaje svoju tajnu.
3
2 Evo dakle prve teologije koju predlaže čovek prosvetljen smehom i koji se usuđuje da ne ograniči ono što ne poznaje granice. Obeležite plamenim znakom dan kad budete ovo čitali, vi koji ste pobledeli nad filozofskim tekstovima! Kako se može izraziti onaj koji ih nateruje da zaneme, ako ne na način koji im nije nepojmljiv? 3 Mogao bih, povrh toga, da vam obratim pažnju na to da je prekomerje samo načelo seksualne reprodukcije: u stvari, božansko proviđenje je htelo da u njegovom delu, njegova tajna ostane čitljiva! Zar čovek nije mogao ničeg biti pošteđen? Na sam onaj dan kad je osetio da mu tle izmiče, rečeno mu je da mu
Pošto uživanje zavisi od ubitačne perspektive koja se otvara pred duhom, moguće je da ćemo mi, podvaljujući, pokušati da dospemo do radosti, ali da se u isti mah što manje približimo užasu. Slike koje draže želju ili izazivaju završni grč obično su sumnjive, dvosmislene: ako i imaju u vidu užas, smrt, to se uvek zbiva na pritvoran način. Čak i u Sadovoj perspektivi, smrt je skrenuta ka drugom, a drugo je pre svega sladostrasni izraz života. Područje erotizma je bez odstupnice prepušteno lukavstvu. Objekat koji izaziva poriv Erosa izdaje se za drugo nego što jeste. Tako da u pogledu erotizma zapravo askete imaju pravo. Askete kažu da je lepota klopka đavola: u stvari, samo lepota čini podnošljivom jednu potrebu za neredom, nasiljem i niskošću koja leži u korenu ljubavi. Ja ovde ne mogu da ispitujem u tančine mahnitost čiji se oblici umnožavaju i čiji najsilovitiji oblik na pritvoran način upoznajemo kroz čistu ljubav, mahnitost koja uznosi do granica smrti slepo prekomerje života. Asketska osuda je bez sumnje sirova, ona je kukavička, ona je surova, ali je u skladu sa drhtanjem bez kojeg se udaljavamo od istine noći. Nema razloga da se seksualnoj ljubavi pridaje značaj koji može imati samo čitav život, ali ako ne osvetlimo sam čas kad se spušta noć, kako bismo sami sebe znali, onakve kakvi jesmo, sačinjeni od bića vinutog u užas, ako ono tone u mučnu prazninu od koje bi po svaku cenu trebalo da beži…?
ono izmiče voljom proviđenja! Pa čak ako iz svog bogohuljenja dobije i dete, bogohuleći, pljujući na sopstvene granice u stvari i najveći bednik uživa, bogohuleći − on je bog. Utoliko je istina da je stvaranje nerazmrsivo, da je nesvodljivo na neki drugi poriv duha sem na izvesnost o prevazilaženju granica, pošto je i sam prevaziđen.
Ništa, zaista, nije strašnije. Koliko bi nam samo morale izgledati komične slike pakla na portalima crkava! Pakao je slaba predstava koju nam bog nehotice daje o sebi samom! Ali na nivou neograničene propasti, pronalazimo likovanje bića − kome je uvek i jedino nedostajalo da se saglasi sa porivom koji ga čini prolaznim. Biće samo sebe poziva na strahotni ples čiji je plesni ritam sinkopa koju moramo prihvatiti onakvu kakva jeste, ali spoznavši užas sa kojim se ona usaglašava. Ako nam srce zamire, ništa nije pogubnije od toga. A pogubni čas nikad neće izostati: ako izostane, kako da ga prebrodimo? Ali otvoreno biće − otvoreno smrti, mučenju, radosti − bez ostatka, biće otvoreno i smrtno, bolno i srećno, već se pomalja u svojoj zakriljenoj svetlosti: ta svetlost je božanska. A krik koji, iskrivljenih usta, to biće možda i izopačuje, ali ga ipak izgovara, je jedno ogromno haleluja, izgubljeno u beskrajnoj tišini. Ako strepiš od svega, pročitaj ovu knjigu, ali prvo, poslušaj me: ako se smeješ, znači da se bojiš. Jedna knjiga, čini ti se, to je mrtva stvar. Moguće je. A međutim, ako, kao što se to dešava, ti ne umeš da čitaš? da li bi morao da strahuješ…? Jesi li sam? je li ti hladno? znaš li u kojoj je meri čovek »ti sam«? bedan? i go? MOJA STREPNJA JE NAJZAD APSOLUTNA VLADARKA. MOJA MRTVA SUVERENOST SE VUČE PO ULICI. NEUHVATLJIVA − OKO NJE JE GROBNA TIŠINA − OKO NJE, SKOTURENE U OČEKIVANJU NEČEG
STRAHOTNOG − A IPAK NJENA SE TUGA SMEJE SVEMU.
GOSPOĐA EDVARDA Na uglu jedne ulice, strepnja, prljava i opojna strepnja rastroji me (možda što sam na stepeništu jednog toaleta ugledao dve devojke kako se iskradaju). U takvim trenucima poželim da samog sebe ispovraćam. Trebalo bi da se razgolitim, ili da svučem devojke koje želim: mlak dodir otužnih tela doneo bi mi olakšanje. Ali pribegoh najbednijem sredstvu: zatražih za šankom jedan perno koji iskapih; nastavih od šanka do šanka, sve dok… Noć se skoro sasvim spustila. Počeh da lutam prijatnim ulicama koje vode od raskršća Poasonijer do ulice Sen-Deni. Samoća i mrak su me sasvim opili. Noć je bila naga na pustim ulicama i ja zaželeh da se obnažim kao ona: svukoh pantalone i prebacih ih preko ruke; želeo sam da nogama upijem noćnu svežinu, nosila me je neka omamljujuća sloboda. Osećao sam kako rastem. U ruci sam držao svoj uspravljen ud. (Moj uvod je grub. Mogao sam ga izbeći i ostati pri »verovatnom«. Okolišenje bi mi išlo u prilog. Ali, kad je već ovako, počinjem bez okolišenja. Nastavljam, još grublje…) Uznemiren nekim šumom, navukoh pantalone i uputih se prema 4
kraju zvanom Glas : tamo se ponovo nađoh na svetlosti.
4 (p. p. Glaces − ogledala)
Usred gomile javnih žena, gospođa Edvarda, gola, palacala je jezikom. Bila je, za moj ukus, krajnje privlačna. Izabrah je: ona sede kraj mene. Jedva sam stigao da odgovorim kelneru: zgrabih Edvardu koja se prepusti: usne nam se spojiše u bolestan poljubac. Sala je bila prepuna ljudi i žena i u takvoj se pustinji igra produžila. Ruka joj u jednom trenutku skliznu, ja prepukoh kao staklo i drhtaj me snađe u pantalonama. Osetih da je i gospođa Edvarda, čija je stražnjica bila u mojim rukama, u isti mah obuzeta istim razdiranjem: u njenim uvećanim, posuvraćenim očima užas, u grlu dug grcaj. Setih se da sam poželeo da budem bestidan, ili pre, da je trebalo, po svaku cenu, da tako bude. Naslutih smeh kroz vrevu glasova, usred svetla, dima. Ali više ništa nije bilo važno. Stegoh Edvardu u naručje, ona mi se osmehnu: odmah zatim, prožet trncima, osetih u sebi novi potres, na mene se sa velike visine spusti neka vrsta tišine i sledi me. Uznese me uvis povorka anđela bez tela i glava, sva od bešumnog lepeta krila, ali to je bilo jednostavno: postadoh nesrećan i osetih se napuštenim kao što to čovek biva u prisustvu BOGA. To je bilo strašnije i luđe od pijanstva. Isprva se rastužih pri pomisli da mi ta veličina koja pada na mene uskraćuje nasladu koju sam očekivao da doživim sa Edvardom. Osetih se glupo: Edvarda i ja nismo progovorili ni reč. Za trenutak me obuze velika nelagodnost. Ništa ne bih mogao da kažem o svom stanju: usred graje i svetla, noć se spuštala na mene. Pokušah da preturim sto, da sve sručim: sto je bio nepokretan, pričvršćen za tle. Čoveku se ništa komičnije ne može dogoditi. Sve je iščezlo, sala i
gospođa Edvarda. Samo noć… Iz otupelosti me izvuče jedan glas, suviše ljudski. Glas gospođe Edvarde je, kao i njeno krhko telo, bio razbludan: − Hoćeš da mi vidiš dronjke? − rekla je. Grčevito se držeći obema rukama za sto, okretoh se prema njoj. Sedeći, podigla je visoko jednu raskrečenu nogu: da bi još više raširila pukotinu, na kraju je razmakla kožu obema rukama. Tako su me gledali Edvardini »dronjci«, maljavi i ružičasti, puni života kao neka ogavna pijavica. Tiho sam promucao: − Zašto to radiš? − Vidiš − reče ona − ja sam BOG… − Ja sam lud… − Ma ne, moraš da gledaš: gledaj! Njen promukli glas se utiša, ona se preobrati u dete kad mi sa umornom zasićenošću, sa beskrajnim osmehom prepuštanja, reče: »Kako sam uživala!« Ipak je zadržala svoj izazovni položaj. Naredi mi: − Poljubi! − Ali… − pobunih se − pred svima? − Naravno! Drhtao sam: gledao sam je, nepomičan, a ona mi se tako blago osmehivala da sam podrhtavao. Najzad kleknuh, zaneh se i spustih usne na živu ranu. Njena gola butina mi pomilova uho: učini mi se da
čujem šum uzburkanog mora, onaj šum što se čuje kad se uho prisloni uz velike školjke. U apsurdnosti bordela i usred meteža oko sebe (čini mi se da sam se gušio, bio sam crven, znojio sam se), zastadoh u čudnovatom lebdenju, kao da smo se Edvarda i ja izgubili u vetrovitoj noći usred mora. Začuh neki drugi glas, koji je poticao od jedne krupne i lepe žene, pristojno odevene: − Deco − čuo se muškobanjasti glas − treba da odete gore. Pomoćnica vlasnice uze mi novac, ja ustadoh i pođoh za gospođom Edvardom, čija spokojna golotinja prominu salom. Ali, čak je i obični prolaz između stolova prepunih devojaka i mušterija, taj prostački obred »žene koja se penje u sobu« u pratnji čoveka koji će je obljubiti, za mene u tom času bio halucinantno svečan: štikle gospođe Edvarde po popločanom podu, njihanje toga dugog, razbludnog tela, oštar miris žene koja uživa, vonj tog belog tela koji sam udisao… Gospođa Edvarda je ispred mene nestajala kao u oblacima. Bučna ravnodušnost sale prema njenoj sreći, odmerenoj ozbiljnosti njenih koraka, predstavljala je kraljevsko posvećenje i cvetni praznik: i sama smrt je sudelovala u slavlju, po tome što golotinja bordela priziva nož krvnika. ….. ogledala koja su zastirala zidove, kojima je čak i strop bio pokriven, umnožavala su životinjsku sliku snošaja: pri najneznatnijem pokretu, naša isprekidana srca su se predavala praznini u koju nas je sunovraćivala beskonačnost naših odraza. Naslada nas, na kraju, obeznani. Ustadosmo i ozbiljno se pogledasmo. Gospođa Edvarda me je opčinjavala, nikad nisam video
lepšu − ni obnaženiju ženu. Ne skidajući pogled sa mene, ona iz fijoke izvadi bele svilene čarape: sede na krevet i navuče ih. Bila je do ludila opijena sopstvenom golotinjom: ona još jednom razmaknu noge i otvori se. Opora nagost naša dva tela bacala nas je u istu malaksalost. Ona 5
navuče beli bolero, prikri golotinju dominom : kapuljača domina pokrivala joj je glavu, obrazina sa koprenom od čipke zaklanjala joj je lice. Tako odevena, otrže mi se i reče: − Hajdemo napolje! − Ali… Zar možeš da izađeš? − upitah je. − Brzo, srce − odvrati ona veselo − ne možeš izići go! Pruži mi odelo pomažući mi da se obučem, ali je pri tom iz hira svoje telo priljubljivala uz moje, u pritvornom dodiru. Spustismo se uskim stepeništem na kome susretosmo jednu sobaricu. U iznenadnom mraku ulice, sa čuđenjem naiđoh na jednu neuhvatljivu Edvardu, odevenu u crno. Zurila je, izmičući mi: zbog obrazine koja ju je pokrivala, ličila je na zverku. Nije bilo hladno, ipak se stresoh. Edvarda tuđinka, zvezdano nebo, prazno i ludo nad našim glavama: pomislih da ću posrnuti, ali ipak pođoh. U tom noćnom času, ulica je bila pusta. Iznenada, podmuklo i bez reči, Edvarda odjuri sama. Pred njom je bila kapija Sen-Deni: ona se zaustavi. Nisam se ni makao: nepomična kao i ja, Edvarda je čekala pod svodom kapije. Bila je potpuno tamna, jednostavna, stravična kao kakva jama: shvatih da se ona ne smeje i da je u stvari sad, pod odećom koja je skriva odsutna. Tada spoznah − pošto je sve pijanstvo 5 Pelerina sa kapuljačom. − Prim. prev.
iz mene iščilelo − da Ona nije lagala, da je Ona BOG. Njeno prisustvo je imalo nedokučivu jednostavnost kamena: usred grada, osetio sam se kao noću u planini, u srcu beživotne usamljenosti. Osetih se oslobođenim od Nje − bio sam sam pred tim crnim kamenom. Drhtao sam naslućujući tu, pred sobom, najveću pustoš koja postoji na svetu. U potpunosti sam bio svestan komičnog užasa svoje situacije: žena čiji me je lik u ovom času ledio, samo trenutak ranije… Promena se dogodila neosetno. Žalobna crnina − crnina bez bola i suza − unela je u gospođu Edvardu praznu tišinu. A ipak, htedoh da znam: ta žena, maločas tako gola, koja me je veselo nazvala »srce«… Pređoh ulicu, strepnja u meni je govorila da stanem, ali ja nastavih put. Ona skliznu, nema, uzmičući prema stubu s leve strane. Bio sam na dva koraka od te ogromne kapije: kad sam prodro pod kameni svod, domino iščeze bez šuma. Oslušnuh zaustavljajući dah. Čudio sam se što tako dobro shvatam: znao sam, dok je trčala, da je svakako morala da juri iz sve snage i da uleti u kapiju, i da je, kad se zaustavila, ostala da lebdi u nekoj vrsti odsutnosti, daleko izvan svake mogućnosti smeha. Nisam je više video: sa svoda se spuštao grobni mrak. Ni trenutak ne misleći na to, »znao« sam da počinje vreme agonije. Prihvatio sam to, želeo sam da patim, da odem još dalje, da stignem, pa makar stradao, do same »praznine«. Spoznavao sam, hteo sam da saznam, žudeći za njenom tajnom, ne sumnjajući ni za trenutak da njome vlada smrt. Jeknuvši pod svodom, bio sam prestravljen, smejao sam se: − Jedini čovek koji će prebroditi ništavilo ovog svoda!
Zadrhtao sam na pomisao da bi ona mogla da pobegne, da iščezne u nepovrat. Drhtao sam prihvatajući tu mogućnost, ali čim sam to i zamislio, izgubih glavu: poleteo sam kao vetar, zaobišavši stub. Istom brzinom obiđoh i stub s desne strane: ona je iščezla, a ja u to nisam mogao da poverujem. Satrven, ostadoh pred kapijom i prepustih se očajanju, kad, na drugoj strani bulevara spazih nepomičan domino koji se gubio u senci: Edvarda je, i dalje vidno odsutna, stajala pred praznom terasom jedne kafane. Pođoh prema njoj: izgledala je kao luda, kao neko pristigao iz nekog drugog sveta i, tu na ulici, odsutnija od utvare, od pramena magle. Ona blago uzmaknu i udari o jedan sto na praznoj terasi. Kao da sam je prenuo iza sna, prozbori beživotnim glasom: − Gde sam? Očajan, pokazah joj prazno nebo nad nama. Ona se zagleda: za trenutak ostade tako, pod maskom, mutnog pogleda, uronjenog u zvezdano prostranstvo. Pridržavao sam je: njene su ruke nekako bolešljivo prigrtale domino. Poče da se previja grčeći se. Patila je, pomislih da plače, bilo je to kao da su se svet i strava gušili u njoj, a nije mogla da zajeca. Obuzeta nekim mutnim gađenjem, ona me ostavi, odgurnu me. U iznenadnoj mahnitosti, sunu, naglo se zaustavi, pelerina joj se zavijori, pokaza stražnjicu isturivši je jednim zamahom, zatim se vrati i baci se na mene. Nekakav divljačni vetar ju je vitlao: ona me jarosno udari po licu, tukla me je zgrčenim pesnicama, bezumno poneta željom za tučom. Ja se zateturah i padoh, ona trkom pobeže.
Nisam se još potpuno pridigao, bio sam na kolenima, kad se ona vrati. Prodra se prozuklim, nemogućim glasom, vičući prema nebu i mlatarajući rukama od užasa: − Gušim se − zaurla − ali za tebe, mrcino popovska, ZA TEBE MI SE JEBE… Glas joj se prelomi u neku vrstu hropca, ona pruži ruke kao da hoće da davi i stropošta se. Uvijala se kao raskomadani crv, zbog grčeva pri disanju. Nagoh se nad nju, iz usta joj iščupah čipku obrazine, koju je gutala i kidala zubima. Razularenost njenih pokreta razgoliti je do runa: sada je njena golotinja bila lišena smisla, a istovremeno je imala naglašen smisao mrtvačke odore. Najčudnije − i najmučnije − bilo je ćutanje u koje se gospođa Edvarda zatvorila: sa tom patnjom više se nije mogla uspostaviti veza, i ja uronih u tu bezizlaznost − u tu noć osećanja koja nije bila ni manje pusta ni manje neprijateljska od praznog neba. Grčevito praćakanje njenog tela, izraz nakaznog besa na njenom opakom licu, sagorevali su život u meni i slamali ga do gađenja. (Da objasnim: uzaludno je smatrati delimičnom ironijom kad kažem da je gospođa Edvarda BOG. Ali da BOG bude prostitutka iz javne kuće, i ludakinja, to po logici nema smisla. U krajnjem slučaju, srećan sam što će, neizbežno, moja tuga izazvati smeh: razume me samo onaj čije je srce nezaceljivo ranjeno, ranom od koje nikad niko nije hteo da se izleči…; a koji bi to čovek, ranjen, pristao da »umre« od neke druge rane?)
Kad sam te noći klečao pored Edvarde, svest o nečemu nepopravljivom nije bila ni manje jasna ni manje ledena nego u ovom trenutku kad o tome pišem. Njena patnja bila je stvarna u meni poput strele: zna se da strela prodire u srce, a smrt sa njom; u iščekivanju ništavila, ono što preostaje liči na gomilicu zgure koje se moj život uzaludno maša. Pred tako crnim mukom, u mom se beznađu dogodio preokret; grčevi gospođe Edvarde, istrgavši me iz sopstvenog bića, bacali su me u jednu crnu onostranost, nemilosrdno, kao što se osuđenik predaje na milost i nemilost dželatu. Kad čovek kome predstoji izvršenje kazne posle beskrajnog čekanja stigne po danu na mesto na kome će se ta strahota dogoditi, on posmatra pripreme, a srce mu lupa, da prepukne: u njegovom suženom obzorju, svaki predmet i svako lice zaodevaju se tegobnim značenjem i doprinose stezanju obruča kome se više ne može izmaći. Kad sam video kako se gospođa Edvarda previja na zemlji, utonuo sam u slično stanje potpune obuzetosti, ali me promena koja se zbila u meni nije zatvarala: vidik pred koji me je stavljala Edvardina nesreća izmicao je, kao predmet neke more; razdiran i rastrojen, osetih jedan poriv moći koji bi, međutim, tražio da, postajući zao, omrznem samog sebe. Vrtoglavo skliznuće koje me je uništavalo, otvorilo mi je nekakvo polje ravnodušnosti; više nisu bile u pitanju briga, želja: proždiruća ekstaza groznice, u toj tački, rađala se iz potpune nemoći da se zaustavim. (Razočaravajuće je, ako je potrebno da se ovde ogolim do srži, igrati se rečima, usporavati rečenice. Ako niko ne dovede do ogoljenja ovo što govorim i ne zbaci odeću i formu, ja pišem uzalud. (Zato je, to već
znam, moj trud beznadežan: biće da je munja koja me zaslepljuje − i sažiže − oslepela samo moje oči.) Pa ipak, gospođa Edvarda nije utvara iz sna, moja maramica je bila natopljena njenim znojem: sad bih hteo da vas povedem do tačke do koje je ona mene dovela. Ova knjiga ima svoju tajnu, nju moram da prećutim: ona je izvan svih reči.) Kriza se na kraju smiri. Kratko vreme, grčevi se nastaviše, ali u njima više nije bilo onoliko jarosti: dah joj se povrati, crte se opustiše, više msu bile nakazne. Na ivici snage, za trenutak, se opružih pored nje na pločniku. Pokrih je svojim odelom. Nije bila teška i ja odlučih da je ponesem. Bila je nepokretna u mojim rukama. Put se ipak oduži, morao sam tri puta da zastanem; u međuvremenu, ona se povrati, i kad stigosmo, htede da stane na noge: učini korak i posrnu. Ja je pridržah, ona se uz moju pomoć pope u kola. Reče slabašnim glasom: … još ne… nek’ pričeka… Rekoh šoferu da ne kreće; van sebe od umora, uđoh u kola i svalih se pored Edvarde. Ostasmo dugo ćuteći, gospođa Edvarda, šofer i ja, nepomični na svojim mestima, kao da su koja krenula. Edvarda najzad reče: − Neka vozi do Hala! Rekoh to šoferu i ovaj krenu. Vozio nas je mračnim ulicama. Mirno i sporo, Edvarda razveza uzice svog domina, koji skliznu sa nje, sad je bila bez obrazine; skide bolero i
reče samoj sebi, tihim glasom: − Gola kao životinja… Zaustavi kola kucnuvši u staklo i iziđe. Priđe šoferu, skoro ga dotače i reče: − Vidiš… gola sam… dođi. Nepomičan, šofer pogleda zver: raskrečivši se, ona visoko podiže nogu želeći da on vidi pukotinu. Bez reči i bez žurbe, taj čovek ustade sa svog sedišta i iziđe. Bio je jak i sirov. Edvarda ga obgrli, poljubi ga u usta, zavuče mu ruku u pantalone. Smaknu mu pantalone koje spadoše, i reče: − Dođi u kola. On sede pored mene. Prateći ga, ona se pope na njega, sladostrasno, i rukom ga uvuče u sebe. Ja sam ostao nepokretan, gledajući; činila je spore i pritvorne pokrete iz kojih je, očigledno, izvlačila vrhunsku nasladu. On joj je uzvraćao, podavao se silovito, celim telom: rođen iz bliskosti ova dva bića, ogoljene do suštine, njihov zagrljaj je malo-pomalo dostigao krajnju tačku, kad srce zamire. Šofer se zavalio, dahćući. Upalih svetlo u kolima. Edvarda se uspravila, jašući rabotnika, zabačene glave, raspuštene kose. Pridržavajući je za potiljak, ugledah joj posuvraćene beonjače. Ona se snažno izvi oslanjajući se na ruku koja ju je pridržavala i to izvijanje pojača njen hropac. Pogled joj se povrati, čak je za trenutak izgledalo da se smiruje. Ugleda me. Po njenom pogledu, u tom trenutku, znadoh da se vraća iz nemogućeg i videh, duboko u njoj, jednu vrtoglavu ukočenost.
U korenu tela, mlaz koji je preplavi šiknu joj na oči: linuše joj suze. Ljubav je u tim očima bila mrtva, iz njih je izbijala studen praskozorja, providnost u kojoj sam video smrt. I sve se ispreplelo u tom snenom pogledu: naga tela, prsti koji su rastvarali plot, moja strepnja i sećanje na penu na ustima, sve, baš sve je doprinosilo tom slepom skliznuću u smrt. Edvardino uživanje − izvor žive vode − protičući kroz nju i dirajući vas u srce, produžilo se na neobičan način: talas sladostrašća nije prestao da uznosi njeno biće, da njenu obnaženost čini još obnaženijom, njenu bestidnost još sramnijom. Telom i licem u ekstazi, prepuštenu neizrecivim gugutavim glasovima, ona se, u svom milju, slomljeno osmehnu: ugledala me je u svoj dubini moje pustoši; a ja, sa dna svoje tuge, osetih kako se oslobađa bujica njene radosti. Moja strepnja se suprotstavljala uživanju koje je trebalo da poželim: Edvardina bolna naslada izazvala je u meni iscrpljujuće osećanje čuda. Moj jad i moja groznica izgledali su mi nedovoljni, ali to je bilo sve što sam imao, ono jedino veliko u meni kao odgovor na ekstazu one koju sam, iz dubine ledene tišine, zvao »dušo moja«. Protresoše je i poslednji drhtaji, lagano, zatim se njeno telo, i dalje zapenjeno, opusti: šofer se, posle ljubavnog čina, svalio u dnu taksija. I dalje sam pridržavao Edvardu za zatiljak: klupko se razdvoji, ja joj pomogoh da se opruži, obrisah joj znoj. Ugaslog pogleda, prepustila se tome. Ugasio sam svetlo: utonula je u polusan, kao dete. Mora da je isti san oborio Edvardu, šofera i mene. [Da nastavim? hteo sam, ali šta me je sad za to briga. Nije u tome
stvar. Kažem šta me pritiska u trenutku dok pišem: nije li sve besmisleno? ili postoji neki smisao? Pozli mi i od same pomisli na to. Probudim se ujutru, kao i milioni ljudi − devojčica i dečaka, beba, staraca − san se rasplinuo u nepovrat… Za mene i za ove milione, ima li buđenje neki smisao. Neki skriveni smisao? očigledno skriven! Ali, ako ništa nema smisla, uzalud se trudim: uzmaknuću ispomažući se prevarama. Moraću da dignem ruke i da se predam besmislu: za mene je to dželat koji me muči i ubija, nema ni senke nade. Ali, ako smisao postoji. Danas ga nisam svestan. Sutra? Šta znam? Ne mogu ni da zamislim smisao koji ne bi bio »moje« mučenje, u to sam bar siguran. A zasad: besmisao. Gospodin Besmisao piše, shvata da je lud: to je užasno. Ali, kako je njegovo ludilo, taj besmisao, iznenada postalo »ozbiljno«: nije li baš u tome »smisao«? (Ne, Hegel nema nikakve veze sa »apoteozom« jedne lude…) Moj život ima smisla samo pod uslovom da sam tog smisla lišen; da sam lud: neka shvati ko može, neka shvati ko mre…; i tako, biće je tu, ne znajući zašto, drhteći od studi…; beskraj i noć ga okružuju, i čovek je baš zato tu da… »ne zna«. Ali šta je s BOGOM? šta o njemu da se kaže, gospodo Blagorečiva, gospodo 6
Vernici? − Da li barem bog zna? BOG bi, kad bi »znao«, bio svinja. − Gospode (prizivam u svom jadu onu koju sam zvao »dušo moja«), oslobodi mene, zaslepi njih! A tu priču, da li da nastavim?] Završio sam. Iz sna koji nas je držao, kratko vreme, u taksiju, ja se 6 Rekao sam: Bog bi, kad bi »znao«, bio svinja. To jest, onaj koji bi (zamišljam ga u ovom času prljavog i »raščupanog«) dokučio ideju do kraja, ali šta bi još ljudsko ostalo u njemu? s onu stranu, i od svega… dalje, i još dalje?… ON SAM, u ekstazi nad bezdanom praznine… A sad? DRHTIM.
probudih bolestan, prvi… Ostalo je ironija, dugo čekanje smrti…
PRIČA O OKU I MAČJE OKO Odrastao sam u velikoj usamljenosti i dokle mi pamćenje seže, znam da me je morilo sve što je u vezi sa seksom. Imao sam blizu šesnaest godina kad sam na plaži X. upoznao Simonu, devojče mojih godina. Dalje srodstvo naših porodica ubrzalo je početak naših odnosa. Posle tri dana poznanstva, Simona i ja se obresmo sami u njenoj vili. Bila je odevena u crnu kecelju sa belom uštirkanom kragnom. Počelo je da mi dopire do svesti da i ona deli nemir koji mene obuzima kad je ugledam, nemir osnažen tog dana i nadom da je pod keceljom sasvim gola. Na nogama je imala čarape od svile koje su dopirale do iznad kolena, ali još nisam uspeo da je vidim sve do pice (ta reč koju sam uvek upotrebljavao sa Simonom za mene je, neosporno, najlepši od svih naziva za polne organe); jedino sam naslućivao, da bih, ovlaš razmakavši kecelju otpozadi, ugledao, ničim ne prikrivene, sramne delove njenog tela. Elem, u uglu hodnika se nalazio tanjirić pun mleka, za mačku: − Tanjiri služe za sedenje, zar ne? − reče mi Simona. − Da se kladimo? Sešću u tanjir. − Kladim se da ne smeš − odgovorih gotovo bez daha. Vreme je bilo izuzetno toplo. Simona stavi tanjirić na klupicu, stade pred mene i, gledajući me netremice, sede tako da nisam mogao da vidim kako, zaklonjene suknjom, zamače svoje zažarene guzove u
sveže mleko. Postajah neko vreme ispred nje, nepomičan, drhteći, krv mi je pojurila u glavu, a ona je posmatrala kako moj ukrućeni kurac napinje pantalone. Onda legoh kraj njenih nogu, ona se i ne pomače, i prvi put ugledah njeno meso, »ružičasto i crno«, koje se osvežavalo u hladnome mleku. Dugo ostadosmo tako nepomični, oboje podjednako uzbuđeni… Ona se iznenada diže i ja ugledah kako joj se mleko sliva niz noge, sve do čarapa. Pažljivo se obrisa maramicom, stojeći mi nad glavom, s jednom nogom podignutom na klupicu, a ja sam preko pantalona žestoko trljao kitu zaljubljeno se previjajući po podu. Tako doživesmo orgazam skoro u istom trenutku, bez ijednog dodira, ali kad joj se majka vrati, pošto sam sedeo na niskoj naslonjači, iskoristih trenutak kad se devojče nežno šćućurilo u materinom naručju: neprimetno joj zadigoh kecelju otpozadi i zavukoh ruku pod picu, između zažarenih butina. Trkom sam se vratio kući žudeći da još drkam, i sutradan naveče imao sam takve podočnjake da mi Simona, dobro me odmerivši, zagnjuri glavu na rame i ozbiljno reče: − Odsad neću da drkaš bez mene. Time se između tog devojčeta i mene začeo tako neraskidiv i nasušan ljubavni odnos da skoro nismo mogli izdržati ni nedelju dana a da se ne vidimo. Pa ipak, o tome zapravo nikad nismo razgovarali. Ja shvatam da se u njoj javljaju ista osećanja kao i u meni kad se vidimo, ali mi nije lako da to izrazim. Sećam se da smo jednog dana, jureći kolima punom brzinom, pregazili jednu biciklistkinju koja je, po svoj
prilici, bila sasvim mlada i vrlo lepa: točkovi su joj skoro iščupali vrat. Dugo smo stajali nekoliko metara dalje, ne izlazeći iz kola, obuzeti promatranjem pokojnice. Doživljaj užasa a beznađa izazvan tolikim okrvavljenim mesom, delom veoma lepim, a delom odvratnim, odgovarao je otprilike utisku koji su u nama obično stvarali naši susreti. Simona je visoka i lepa. Najčešće je vrlo jednostavna: nema ničeg očajničkog ni u pogledu ni u glasu. Međutim, u području senzualnosti, ona je tako plahovito gladna svega što izbezumljuje da i najneznatniji poziv čula naprasno daje njenom licu izraz koji neposredno navešćuje sve što je vezano za duboku seksualnost, na primer, krv, gušenje, iznenadni užas, zločin, sve što odvajkada razara ljudsko blaženstvo i čestitost. Na njenom licu sam prvi put video taj nemi i apsolutni grč, koji je i mene obuzeo onog dana kad je sela u tanjirić s mlekom. Istina je da se netremice gledamo samo u takvim trenucima. Ali bivamo utaženi i igramo se jedino u kratkim časovima popuštanja napetosti koji prate orgazam. Ipak moram reći da vrlo dugo nismo obavili snošaj. Jedino smo koristili svaku moguću priliku da se odajemo neuobičajenim radnjama. Nismo bili lišeni osećanja stida, naprotiv, ali neka krajnja nužnost prisiljavala nas je da mu stalno zajedno prkosimo, na što bezočniji način. I tako, tek što je zatražila od mene da više ne drkam nasamo (sreli smo se na vrhu jedne hridi), ona mi smaknu pantalone, natera me da se opružim na zemlju, zatim potpuno zagrnu suknju, sede mi na stomak okrenuta leđima a poče da se zaboravlja dok sam joj ja nabijao u dupe prst već podmazan mojom mlađanom spermom. Ona zatim leže, s glavom međ mojim nogama, ispod kite, i zabacivši picu uvis,
vrati svoje telo prema meni, dok sam ja podigao glavu taman toliko da se nađe u visini njene pice: na taj način mi se kolenima oslanjala o ramena. − Možeš li da se popiškiš uvis, sve do pice? − upita me ona. − Da − odgovorih, − ali tom položaju ću te verovatno poškropiti po haljini i po licu. − Što da ne? − zaključi ona; i ja uradih kao što mi je rekla, ali tek što to učinih, zalih je ponovo, ovog puta lepom belom spermom. Pri tom se miris mora mešao sa mirisom ovlaženog rublja, naših tela i sperme. Veče se spuštalo i mi smo ostali u tom neobičnom položaju spokojni i bez pokreta, kad začusmo kako trava šuška pod nečijim korakom. − Ne mrdaj se, preklinjem te − zamoli me Simona. Bat koraka utihnu, ali je bilo nemoguće da vidimo ko se približava. Dah nam se oboma presekao. Simonino dupe, podignuto tako uvis, izgledalo mi je, doduše, kao preklinjanje, bilo je tako savršeno, sastavljeno od dva uska i nežna, duboko usečena guza, te ni za trenutak nisam sumnjao da bi nepoznati čovek ili žena smesta podlegli iskušenju
i
bili
primorani
da
se,
gledajući
ga,
u
beskraj
samozadovoljavaju. Elem, koraci se ponovo začuše, sad već krajnje ubrzani, skoro u trku, i ja iznenada ugledah kako se pomalja jedno prekrasno plavo devojče, Marsela, najčistija i najdirljivija od svih naših prijateljica. Ali mi smo bili suviše snažno zgrčeni u strašnom položaju da bismo mogli pomeriti ijedan prst, i tako se naša zlosrećna prijateljica naprečac stropošta i zagnjuri u travu jecajući. Tek tada se otrgosmo iz neobičnog zagrljaja da bismo se bacili na klonulo telo. Simona joj zadiže suknju, zdera gaćice i, sva opijena, pokaza mi još jedno dupe,
iste lepote, istih čistih linija kao i njeno: ja ga pomamno obujmih, istovremeno nadražujući picu Simone, čije se noge sklopiše oko bedara čudne Marsele, koja je sad skrivala samo još svoje jecaje. − Marsela − viknuh joj − preklinjem te, prestani da plačeš. Hoću da me poljubiš u usta… Simona je milovala njenu lepu ravnu kosu celivajući je svuda nežnim poljupcima. U međuvremenu, nebo se sasvim navuklo olujnim oblacima i, u pomrčini, počeše padati krupne kapi kiše donoseći olakšanje posle teške sparine žarkog dana, bez daška vetra. More je već pomamno hučalo, zaglušeno ipak dugotrajnim praskanjem gromova, a munje su na mahove otkrivale, kao usred bela dana, užitku predane pice zanemelih devojaka. Besomučna pomama obodrila je naša tri tela. Dvoja mlađana usta otimala su se oko mog dupeta, muda i kurca, a ja nisam prestajao da razmičem ženske noge ovlažene pljuvačkom ili spermom, kao da sam hteo da umaknem čeličnom zagrljaju neke nemani, a ta je neman zapravo bila izuzetna silovitost mojih pokreta. Na kraju se topla kiša sručila, u potocima lijući po našim potpuno izloženim telima. Snažni udari groma su nas protresali i svaki put pojačavali našu mahnitost izmamljujući nam besne krikove, koji su se udvostručavali kad bismo pri svakom sevu munje ugledali naše polne organe. Simona je pronašla lokvu blata kojim je strastveno mrljala svoje telo: nadraživala se zemljom i žestoko uživala, šibana pljuskom, stežući moju glavu međ nogama umrljanim zemljom, a lice joj se brljuškalo u barici u kojoj je silovito vrtela picu Marsele, koju je obgrila
oko bedara, cimajući rukom butinu i nasilno je otvarajući.
II NORMANDIJSKA ŠKRINJA Od tog doba, Simonu je spopala manija da lomi jaja dupetom. U tu svrhu, stavljala je glavu na sedište salonske fotelje previvši noge prema meni koji sam drkao, s namerom da joj svršim u lice. Onda bih stavljao jaje tačno u procep njenog dupeta i ona se vešto poigravala gibajući ga u dubokoj pukotini između guzova. U trenutku kad bi sperma počela da šiklja i da joj lije po očima, njeni bi se guzovi stezali, zdrobivši jaje, i ona je svršavala dok sam se ja, zabivši joj lice u dupe, mackao obilnom brljotinom. Naravno, ubrzo nas u toj neuobičajenoj raboti iznenadi njena majka, koja je u svakom trenutku mogla da upadne u salon vile, ali ta izuzetno dobra žena, iako je lično provela uzoran život, kad nas prvi put zateče, jedino uspe da bez reči prisustvuje igri, tako da je mi nismo primetili. Pretpostavljam da je bila suviše zgrožena da bi išta mogla da prozbori. Ali kad smo završili i počeli da sređujemo nered, spazismo je kako stoji na vratima. − Ponašaj se kao da smo sami − došapnu mi Simona i nastavi da briše tur. I zaista, mi izađosmo mirno kao da je ta žena već svedena na porodični portret. Uostalom, posle nekoliko dama, Simona, gimnasticirajući sa mnom u
potkrovlju garaže, popiša se na svoju majku koja je, nesrećom, zastala ispod nje ne primetivši je: tad se tužna udovica uprepodobi i upilji u nas tako žalostivog pogleda i očajničkog držanja da izazva nastavak naše igre, to jest, kako je Simona prsnula u smeh stojeći četvoronoške na gredama i istrćenog tura pred samim mojim licem, ja joj jednostavno sasvim razgolitih dupe i stadoh drkati gledajući ga. Već celu sedmicu nismo videli Marselu i jednog dana je sretosmo na ulici. To plavo, stidljivo i do naivnosti pobožno devojče tako silno pocrvene kad nas ugleda da je Simona zagrli sa čudesnom nežnošću. − Molim vas za oproštaj, Marsela − reče joj sasvim tiho − ono što se pre neki dan dogodilo, bilo je besmisleno, ali nas to ne sprečava da se sad sprijateljimo. Obećavam vam da nikad više nećemo ni pokušati da vas taknemo. Marsela, koja je imala izuzetno slabu volju, pristade, dakle, da pođe s nama i da svrati do nas na užinu u društvu još nekih prijatelja. Ali, umesto čaja, izobilno smo pili hlađeni šampanjac. Prizor zajapurene Marsele potpuno nas je potresao. Simona i ja smo se razumeli i bili sigurni da nas odsad ništa neće sprečiti da postignemo svoj cilj. Tu su, sem Marsele, bile još tri lepe devojke i dva momčića: kako ni najstariji od nas osmoro nije imao ni sedamnaest godina, piće je očigledno delovalo, ali niko nije bio nadražen onoliko koliko smo želeli. Gramofon nas izvuče iz neprilike. Simona, koja je sama plesala nekakav besomučni čarlston, pokaza svima noge sve do tura, a ostale devojke, pozvane da igraju na isti način, bile su već suviše razdragane da bi se ustručavale. One su, bez sumnje, imale
gaćice na sebi, ali su one labavo sapinjale tur ne skrivajući baš bogzna šta. Jedino je Marsela, pijana i ćutljiva, odbila da pleše. Najzad Simona, koja se pravila potpuno pijanom, zgužva jedan stolnjak i, podigavši ga, predloži opkladu. − Kladim se − reče − da ću se popiškiti u čaršav pred svima. Bio je to u suštini komičan skup beznačajnih balavaca, većinom živahnih i brbljivih. Jedan od dečaka prihvati izazov i dogovorismo se da pobednik po slobodnom izboru odredi kaznu… Jasno je da se Simona ni za trenutak nije dvoumila, te obilno nakvasi stolnjak. Ali taj halucinantni čin očigledno ju je uzbudio do koske, u tolikoj meri da svi ovi sluđeni mladi ljudi počeše da dahću. − Pošto imam slobodu izbora − obrati se Simona poraženom − ja ću vam sad pred svima skinuti gaće. To se s lakoćom obavi. Kad su mu skinuli gaće, svukoše mu i košulju, da ne izgleda smešan. Ipak, još se ništa ozbiljno nije dogodilo: jedva da je Simona rukom ovlaš pomilovala svog mladog prijatelja, sasvim opsenjenog, pijanog i golog. Ona je, međutim, mislila samo na Marselu, koja me je već nekoliko minuta preklinjala da je pustim da pođe. − Obećali smo da vas nećemo ni pipnuti, Marsela, zašto onda hoćete da idete? − Zato − odgovarala je ona jogunasto, dok ju je malo-pomalo obuzimala žestoka pomama. Iznenada, na veliki užas ostalih, Simona se sruči na pod. Previjala
se u sve snažnijim grčevima, odelo joj se razletelo na sve strane, visoko je podigla dupe, kao da ima padavicu, ali je istovremeno, skotrljavši se do nogu momčića koga je svukla, izgovarala gotovo nerazgovetne reči: − Popišaj me… popišaj mi se u picu… − ponavljala je ona skoro žedno. Marsela je taj prizor posmatrala ukočenim pogledom: opet je pocrvenela do krvi. A zatim mi reče, i ne videći me, da hoće da skine haljinu. Ja joj je zaista upola strgoh, a odmah zatim i donje rublje: zadržala je jedino pojas i čarape, i samo što je načas pustila da je diram i ljubim u usta, ona prominu odajom kao mesečarka i priđe velikoj normandijskoj škrinji u koju se zatvori, prethodno promrmljavši nekoliko reči Simoni na uvo. Htela je da se zadovoljava u toj škrinji, pa je prekljinjala da je ostavimo na miru. Moram reći da smo svi bili veoma pijani i potpuno izbezumljeni od onog što se već dogodilo. Simona je, stojeći sa zadignutom suknjom, trljala svoje razgolićeno dupe uz škrinju užitka, iz koje se čulo kako devojče drka uz silovito dahtanje. Iznenada se dogodi nešto neverovatno, začu se čudan šum vode, praćen pojavom tankog mlaza, zatim pravog potočića ispod vrata škrinje: zlosrećna Marsela je drkajući pišala u svojoj škrinji. Svi ubrzo potpuno pijano prasnusmo u smeh, a potom nastade raspojasano survavanje tela na pod, podizanje nogu i guzova, vlaženje sukanja i štrcanje sperme. Cerekanje se rađalo poput nevoljnog, idiotskog štucanja, jedva uspevajući da prekine to silovito
kidisanje na pice i kite. A ipak, uskoro se začu kako tužna Marsela usamljeno jeca, sve jače i jače, u slučajnoj pišaonici koja se sad pretvorila u zatvor. Pola sata kasnije, pošto sam bio manje pijan od ostalih, pade mi na pamet da izvučem Marselu iz škrinje: zlosrećna devojka, ostavši gola, zapala je u jezivo stanje. Tresla se i cvokotala u groznici. Čim me spazi, obuze je bolešljiv, ali silan užas. Uostalom, ja i jesam bio bled, delimično okrvavljen i obučen navrat-nanos. Iza mene, grozno razularena, počivala su bezočno razgolićena i bolesna, gotovo nepokretna tela. U toku orgije, parčići stakla su duboko posekli i raskrvavili dvoje među nama; jedna devojka je povraćala, a povrh svega, nekoliko puta nas je spopadao tako ludački smeh da smo ukvasili odela, fotelje, parket. Sve je zaudaralo na krv, spermu, mokraću i bljuvotine, i taj miris me je već nagnao da ustuknem od groze, ali je neljudski krik iz Marselinog grla bio još užasniji. Moram ipak reći da je Simona u tom času spokojno spavala, sa rukom još uvek u krznu, isturenog stomaka i smirenog, skoro nasmešenog lica. Marsela jurnu kroz sobu teturajući se uz mumlave krike, i još jednom me pogleda: ustuknu kao da sam neka grozna avet koja se pomolila usred košmara i stropošta se na pod ispuštajući litaniju sve neljudskijih urlika. Začudo, to mi ponovo uli snagu. Sjatiće se svet, to je bilo neizbežno. Ali ni za trenutak nisam pomislio da bežim ili da ublažim skandal. Naprotiv, odlučno pođoh da otvorim vrata. Nečuveni prizor i radost! Lako se daju zamisliti uzvici užasavanja, očajnička vriska, neumerene
pretnje roditelja, koji su nadirali u odaju! Sud, robija, vešala bili su prizivani vatrenim urlicima i grčevitim kletvama. I sami naši drugovi i drugarice stali su da urliču i jecaju, sve dok nije došlo do mahnite provale plačevnih krikova: čovek bi pomislio da su ih sve zapalili kao žive buktinje. Simona i ja smo klicali od radosti. A ipak, kakva grozota! Izgledalo je da ništa neće moći da okonča tragikomično ludilo ovih besomučnika jer je Marsela, i dalje gola, nastavila žestoko da razmahuje rukama i razdirućim, bolnim kricima izražava nepodnošljivu moralnu patnju i užasnutost; videli smo kako je ugrizla majku za obraz, obgrljena rukama koje su uzaludno pokušavale da je savladaju. U stvari, taj prepad roditelja do kraja joj je uništio i ono malo preostalog razuma, te smo najzad morali pozvati u pomoć policiju, a svi susedi su bili svedoci nečuvenog skandala.
III MARSELIN VONJ Te večeri, moji roditelji se nisu pojavili sa čoporom ostalih. Ipak sam smatrao da mi oprez nalaže da odmaglim, predosećajući gnev jedne bede od oca, savršenog uzorka izlapelog generala i katolika. Stoga se vratih u vilu na zadnji ulaz. Zdipih nešto novca. Zatim se zavukoh u očevu sobu, uveren da će me tražiti svuda sem tu. Najzad, oko deset sati, dočepah se polja ostavivši na majčinom stolu sledeću poruku: »Nemojte me, molim vas, tražiti pomoću policije jer pri sebi imam
revolver, pa ću prvi metak ispaliti u žandarma, a drugi u sebe«. Nikad nisam bio sposoban da imam ono što se zove stavom, osobito ne u ovakvoj situaciji. Jedino sam želeo da svoju porodicu, nepokolebljivog neprijatelja skandala, nateram na odstupanje. Ipak, iako sam poruku napisao s najvećom mogućom ležernošću, čak uz smeh, nije mi se učinilo loše da strpam u džep očev revolver. Skoro cele noći hodao sam pored mora, ali se nisam suviše udaljio od mesta X. jer je obala bila zavojita. Jedino sam tražio načina da smirim jako rastrojstvo, čudnovati delirijum u kojem su se prikaze Marsele i Simone, protiv moje volje, sprezale u zastrašujuća obličja. Čak me postepeno obuze pomisao da se ubijem i, uzevši revolver u ruku, konačno izgubih smisao za reči kao što su nada i beznađe. Ali sam, onako zamoren, postao svestan da bi ipak trebalo da moj život ima neki smisao, a da će ga imati samo ako mi se dese događaji koje sam
smatram
poželjnim.
Na
kraju
se
prepustih
izvanrednoj
opsednutosti imenima Simona, Marsela, uzalud sam se smejao, nisam se više mogao uzbuditi sem prihvatajući ili praveći se da zamišljam nekakvu fantastičnu kompoziciju koja bi zamršeno povezivala moje najsumanutije postupke sa njihovim. Dan prespavah u jednom šumarku, a kad pade noć, uputih se Simoni: uđoh u vrt preskočivši zid. Soba moje prijateljice bila je osvetljena, bacih kamenčić u prozor. Posle nekoliko trenutaka, ona siđe i mi se gotovo bez reči uputismo ka morskoj obali. Veselili smo se ponovnom susretu. Bilo je mračno, s vremena na vreme sam joj zadizao haljinu spuštajući joj ruku na picu, ali nisam uživao u tome,
naprotiv. Ona sede, ja joj legoh kraj nogu: ipak, uskoro shvatih da neću moći da obuzdam jecanje, i zaista, dugo sam ridao na pesku. − Šta ti je? − upita me Simona. I udari me nogom da bi me nasmejala. Njeno stopalo baš dodirnu revolver u mom džepu i zbog strašnog praska zajedno kriknusmo. Nisam bio ranjen, ali se naprasno nađoh na nogama, kao da sam prodro u neki drugi svet. I Simona je zastrašujuće prebledela. Te večeri nije nam palo na pamet da se diramo, ali smo dugo ostali zagrljeni, spojenih usta, što nam se dotad nikad nije dešavalo. Živeo sam tako nekoliko dana: Simona i ja smo se vraćali kasno u noć i legali u njenu sobu, gde sam ostajao zatvoren do iduće noći. Simona mi je donosila hranu. Njena majka, koja za nju nije predstavljala nikakav autoritet (na dan izbijanja skandala, ona je, čim je začula vrisku, otišla u šetnju), prihvatala je tu situaciju i ne pokušavajući da sazna tajnu. Što se tiče služinčadi, Simona je uz pomoć novca odavno pribavila njihovu odanost. Od njih smo čak i saznali okolnosti Marselinog interniranja, a najzad, i u koju je duševnu bolnicu smeštena. Od prvog dana, sva se naša briga prenela na nju, njeno ludilo, na usamljenost njenog tela, mogućnost da dopremo do nje, da je, možda, odatle izbavimo. Kad sam jednog dana hteo na silu da uzmem Simonu, u njenom krevetu, ona se usplahireno izmače: − Potpuno si lud − povikala je − slušaj, mali moj, ne interesuje me da to radim ovako, u krevetu, kao majka porodice! Samo sa Marselom!
− Šta time hoćeš da kažeš? − upitah je razočaran, mada sam se u dubini duše potpuno slagao s njom. Ona se veoma nežno privi uza me i reče mi blago, sanjalačkim glasom: − Reci, ona bi morala da se popiški kad bi nas videla… da vodimo ljubav. U isti mah osetih kako mi se niz noge sliva topla i blažena tečnost, a kad je završila, digoh se i zalih joj telo, koje ona podatno okrete bestidnom mlazu što je lako šumeo po njenoj koži. Kad sam joj tako zalio i picu, na kraju joj spermom umrljah lice. Sva ubrljana, ona se odade nasladi sa oslobađajućom sumanutošću. Duboko je udisala naš opori i srećni miris: − Vonjaš po Marseli − poveri mi ona vedro kad se nauživala, njuškajući nosem pod mojim još vlažnim turom. Jasno je da smo Simona i ja ponekad bivali obuzeti žestokom željom da se jebemo. Ali nam više nije padalo na pamet da bi to bilo moguće bez Marsele, čiji su nam krici stalno dražili uši, isprepleteni sa našim najžešćim žudnjama. Tako se naša seksualna sanjarija stalno preobraćala u košmar, Marselin osmeh, njena svežina, njeni jecaji, stid koji ju je naterao da pocrveni i da pocrvenela do bola sama strgne odeću i preda svoje lepe, svetle guzove nečistim rukama, usnama, a iznad svega tragična pomama koja ju je nagnala da se zatvori u škrinju i da se tamo zadovoljava sa toliko samozaborava da se nije mogla uzdržati od upišavanja, sve je to izobličavalo naše želje, neprestano ih čineći razdiruće bolnim. Simona, čije je ponašanje za vreme skandala bilo sablažnjivije nego ikad − ležala je, nije se čak ni pokrila, naprotiv,
raskrečila je noge − nije mogla da zaboravi da je neočekivani orgazam izazvan sopstvenom bestidnošću, urlicima i golotinjom Marselinih zgrčenih udova, prevazišao po silini sve što je ona dotle uopšte mogla i da zamisli. I njena se pica nije otvarala preda mnom a da sablast Marsele, raspomamljene ili zajapurene, nije njenoj pomami davala mučno značenje, kao da je skrnavljenje moralo svaku stvar u načelu da učini stravičnom i besramnom. Uostalom, gliboviti predeli pičke − kojima su jedino nalik dani poplave i oluje ili zagušljivo kuljanje vulkanske lave, i koji, poput oluja i vulkana, postaju aktivni samo uz nešto katastrofalno ili pogubno − ti predeli što bacaju u očaj, a koje mi je Simona, u prepuštanju koje je samo ličilo na nasilje, davala da gledam kao hipnotisan, od tada su za mene isključivo predstavljali podzemno i duboko carstvo jedne Marsele na mukama, koja je u svojoj tamnici postala plen košmara. Pamtio sam samo jedno: u kojoj je meri orgazam opustošio lice devojčeta, obuzetog jecajima koje su presecali užasni krici. Ni Simona nije više promatrala oporu i toplu spermu čije je šikljanje izmamljivala iz mog kurca a da u isto vreme nije videla kako su Marselina usta i dupe njome obilno ukaljani. − Mogao bi je spermom išibati po licu − poveravala mi je mažući se njome po turu − da se puši − kako je govorila.
IV SUNČANA MRLJA Drugi ljudi ili žene za nas više nisu postojali. Samo smo sanjarili o Marseli i već smo detinjasto zamišljali njeno dragovoljno vešanje, tajnu sahranu, zagrobna pojavljivanja. Jedne večeri, pošto smo se pomno raspitali, pođosmo biciklom do duševne bolnice u koju je naša prijateljica bila zatvorena. Za manje od sata prešli smo dvadeset kilometara koji su nas delili od neke vrste zamka okruženog ograđenim parkom, Usamljenog na jednoj litici visoko nad morem. Saznali smo da Marsela boravi u sobi broj 8, ali je, očigledno, trebalo dopreti u bolnicu sa unutrašnje strane da bismo je pronašli. Jedino smo se mogli nadati da ćemo prodreti u njenu sobu pošto prestružemo rešetke, a nismo uspeli da smislimo nikakav način da raspoznamo njen prozor među još trideset − ali našu pažnju privuče jedna čudna pojava. Upravo smo preskočili zid i našli se u vrtu u kojem je žestoki vetar vitlao drveće, kad ugledasmo kako se otvara prozor na prvom spratu i jedna senka sa čaršavom u ruci kako veša taj čaršav o rešetke. Čaršav stade smesta praskati na vetru, a prozor se zatvori pre no što smo mogli da prepoznamo senku. Teško je zamisliti razdirući prasak toga ogromnog belog čaršava kojeg se dočepala vetruština. Ta buka je uveliko nadjačavala šum mora i vetra u drveću. Prvi put sam video Simonu izbezumljenu još nečim sem sopstvenom bestidnošću: pribijala se uza me dok joj je srce snažno udaralo, i ukočenog pogleda posmatrala grdnu sablast koja je
besnela u noći kao da je samo ludilo došlo da istakne svoj barjak nad tim turobnim zamkom. Stajali smo nepomični, Simona šćućurena u mom naručju, a i ja napola smeten, kad se učini kao da vetar dere oblake, a mesec iznenada osvetli sa preciznošću otkrovenja nešto tako čudnovato i za nas tako razdiruće bolno da se žestok jecaj otkide iz Simoninog grla: čaršav koji se razastirao na vetru sa silnom bukom bio je po sredini isprljan velikom vlažnom mrljom koja se providela, osvetljena mesečinom Za koji tren, novi mrki oblaci zastreše sve tamom, ali sam ja i dalje stajao gušeći se, vetar mi je mrsio kosu, plakao sam kao kakav nesrećnik, dok se Simona stropoštala u travu i prvi put dopustila da je protresaju snažni detinji jecaji. Znači da je naša zlosrećna prijateljica, jer nije bilo sumnje da je to Marsela, u mraku otvorila prozor, ona je to na rešetke svoje tamnice zakačila taj halucinantni znamen svog očaja. Bilo je očigledno da je morala drkati u krevetu u tako snažnoj čulnoj rastrojenosti da ga je celog natopila, i tad smo je mi videli kako veša svoj čaršav na prozor da se osuši. Ali ja više nisam znao šta bih radio u jednom ovakvom parku, pred tim lažnim zamkom za provod sa gnusobnim rešetkama na prozorima. Obiđoh malo unaokolo, ostavljajući potresenu Simonu opruženu na travi. Nisam imao nikakvu praktičnu nameru i samo sam hteo da za trenutak nasamo udahnem vazduh. Ali, kad na boku zgrade naiđoh u parteru na jedan prozor bez rešetaka, opipah revolver u džepu i
oprezno uđoh: bio je to salon kao svaki drugi. Uz pomoć džepne lampe, prodreh u predsoblje, pa na stepenište, ali ništa nisam razaznao, ništa postigao, sobe nisu bile obeležene brojevima. Uostalom, bio sam i nesposoban da bilo šta razumem, kao da sam naprasno bio začaran: u tom trenutku ne shvatih čak ni zašto mi je palo na um da skinem pantalone i da samo u košulji nastavim to mučno traganje. A ipak, skidoh jedan po jedan deo odeće sem cipela, i smestih je na jednu stolicu. S lampom u levoj ruci i revolverom u desnoj, kretao sam se nasumice i bez cilja. Slabašan šum me natera da brzo ugasim lampu. Zastadoh nepomičan, osluškujući sopstveni dah koji je postao nepravilan. Protekli su dugi trenuci strepnje, ponovo upalih lampu, ali me jedan krik natera da pobegnem tako sunovratno da zaboravih odeću na stolici. Osećao sam se kao da me neko prati: pohitah, dakle, da izađem kroz prozor i da se skrijem na nekoj stazi, ali samo što sam se okrenuo da osmotrim šta se moglo dogoditi u zamku, ugledah jednu golu ženu kako se uspravlja na prozoru, skače kao i ja i, trčeći, beži u pravcu jednog glogovog žbuna. U tim trenucima krajnjeg uzbuđenja, za mene je moja golotinja na vetru, na stazi nepoznatog vrta, bila nešto najčudnovatije. Sve se zbivalo kao da više nisam na zemlji, tim pre što je bura i dalje bila snažna, ali ujedno i dovoljno mlaka da vas ne bi žešće ometala. Nisam znao ni šta da učinim sa revolverom, koji sam i dalje držao u ruci; kako sam se bacio u poteru za ženom koju sam video u prolazu, moglo je izgledati da je tražim da bih je ubio. Buka pobesnelih elemenata, lomnjava drveća i prasak čaršava u tom trenutku su konačno
onemogućili da razaznam bilo šta određeno u onom što hoću i u onom što činim. Iznenada se zaustavih, bez daha: stigao sam do žbuna u kojem je senka maločas nestala. Raspaljen revolverom u ruci, počeh da zagledam tu i tamo, kad mi se odjednom učini da se čitava stvarnost kida: jedna ruka navlažena pljuvačkom zgrabila me je za kurac i stala da ga drka, jedan sluzavi poljubac, oprljivši me, spustio mi se na koren tura, gole grudi, gole noge neke žene pripijale su se uz moje u orgazmičkim trzajima. Jedva sam imao vremena da se okrenem i da štrcnem spermu u lice moje zadivljujuće Simone: s revolverom u ruci, protrese me drhtaj po silovitosti jednak buri, zubi su mi cvokotali, a usne, penile, malaksalim rukama grčevito sam stezao revolver, ali i protiv moje volje tri prodorna i slepa pucnja prasnuše u pravcu zamka. Opijeni i olakšani, Simona i ja se otrgosmo iz zagrljaja i odmah zatim poletesmo kroz park poput besnih pasa; vetar je suviše divljao da bi postojala opasnost da buka detonacije pobudi pažnju stanovnika zamka koji su spavali, ali kako smo instinktivno motrili Marselin prozor iznad čaršava koji se treskao na vetru, na naše veliko iznenađenje ustanovismo da je jedno okno zvezdoliko prslo od metka, zatim videsmo kako se krši, pa otvara i senka se po drugi put pomoli. Prestravljeni, kao da ćemo ugledati okrvavljenu Marselu kako pada mrtva kroz okvir prozora, zastadosmo ispod neobične, gotovo nepomične prikaze, nemoćni zbog hučanja vetra čak i u pokušaju da nas ona čuje. − Šta si uradila sa odećom? − upitah malo kasnije Simonu. Ona
odgovori da me je tražila i da je kako me nije našla, na kraju takođe krenula u pretraživanje unutrašnjosti zamka, ali se svukla pre no što je preskočila prozor, misleći da će tako biti slobodnija. I kad je najzad izašla za mnom, koji sam je prepao, nije više ništa našla, mora da joj je vetar odneo haljinu. Pričajući to, posmatrala je Marselu i ni na pamet joj nije palo da me zapita zašto sam i ja go. Devojče je nestalo sa svog prozora. Proteče trenutak koji nam je izgledao beskonačan: ona upali svetlo u sobi. Konačno se vrati da udahne čist vazduh i da pogleda u pravcu mora. Njena svetla, prava kosa vijorila je na vetru, mogli smo da joj razaznamo crte lica: nije se promenila, ali je u njenom liku sad bilo nečeg divljeg, nemirnog, što je bilo u raskoraku sa još uvek detinjom jednostavnošću njenih crta. Pre je izgledalo da ima trinaest nego šesnaest godina. Razaznavali smo pod spavaćicom njeno vitko, ali jedro telo, čvrsto i tamnoputo, prekrasno, kao i njen ukočen pogled. Kad nas najzad opazi, učini nam se da joj je lice živnulo od iznenađenja. Ona nam nešto viknu, ali mi ništa nismo čuli. Bezmalo uplakana, Simona, koju sam nežno milovao po čelu, posla joj poljupce, a ona ih uzvrati bez osmeha; Simona najzad pusti da joj ruka sklizne niz stomak do krzna. Marsela tada učini isto, stavivši istovremeno jednu nogu na ivicu prozora i otkri nogu koju je bela svilena čarapa obavijala sve do plave pice. Začudo, imala je na sebi beli pojas i bele čarape, dok je crna Simona, koju sam držao za dupe, imala crni pojas i crne čarape. Pri tom su se dva devojčeta zadovoljavala kratkim i naglim
pokretima, licem u lice, u hučnoj noći. Stajale su gotovo nepomične i napete, ukočenog pogleda usled neumerene radosti. Ali, uskoro se učini da je nekakvo nevidljivo čudovište snažno otrglo Marselu od rešetaka, za koje se levom rukom pridržavala svom snagom, i mi je videsmo kako se u svojoj pomami sruči na leđa. Pred nama ostade samo prazan, osvetljen prozor, četvrtasta rupa koja se probijala kroz neprozirnu noć i, pred našim skrhanim pogledom, osvetljavala, jedan svet ispunjen grmljavinom i praskozorjem.
V MLAZ KRVI Mokraća je za mene dubinski povezana sa barutom i gromom i podseća me, ne znam zašto, na prastari nokšir od porozne zemlje ostavljen nekog kišnog jesenjeg dana na limenom krovu provincijske vešernice. Od te prve noći u duševnoj bolnici, ove očajničke predstave su se u najsumračnijem delu moga mozga neraskidivo spojile sa pičkom, a istovremeno i sa sumornim i utučenim licem kakvo sam ponekad video u Marsele. Ipak se taj užasni i haotični krajolik moje uobrazilje naglo plavio mlazom svetlosti i krvi, zato što Marsela nije mogla da svrši a da se ne natopi, i to ne krvlju, već svetlim, za mene čak bleštavim mlazom mokraće, u prvi mah silovitim i isprekidanim poput štucanja, koji bi zatim slobodno šiknuo podudarajući se sa nadljudskim zanosom sreće. Nije čudno što su najpustinjskija i najleproznija obličja jednog sna bila samo podsticaj u tom smislu, uporno iščekivanje potpune radosti, poput vizije osvetljene rupe
praznog prozora, na primer, u samom onom trenutku kad se Marsela svalila na daščani pod zalivajući ga do u beskraj. Ali tog dana, u oluji bez kiše i neprijateljskoj tmuši, bilo je neophodno da Simona i ja napustimo zamak i pobegnemo kao životinje, bez odeće koja se zaturila, dok nam je maštu opsedala duga, grdna tegoba, koja će, verovatno, ponovo ophrvati Marselu, što je od nesrećne zatočenice činilo svojevrsno ovaploćenje pomame i užasa koji su naša tela neprestano predavali razvratu. Uskoro smo pronašli bicikle i tako smo mogli da jedno drugom pružimo razdražujući i teorijski prljav prizor golih tela sa cipelama kao jedinom odećom, na jednoj mašini; brzo smo okretali pedale bicikla, bez smeha i reči, čudno zadovoljni međusobnim prisustvom, istovetnim po potpunoj osamljenosti u bestidnosti, besmislu i umornoj zasićenosti. Ipak, oboje smo bukvalno skapavali od umora. Nasred jednog obronka Simona se zaustavi i reče mi da je trese groznica. Lica, leđa i noge su nam se ljeskali od znoja i uzalud smo se trljali rukama po raznim delovima vlažnih, usplamtelih tela; i pored sve žešće masaže, Simona se nije mogla odupreti drhtavici i cvokotanju. Skidoh joj tad jednu čarapu da upijem znoj sa njenog tela, koje je vonjalo toplim mirisom, podsećajući u isti mah na bolesničke i bludničke postelje. Ipak, malo-pomalo, ona se povrati u podnošljivije stanje, i na kraju mi u znak zahvalnosti pruži usne. I dalje sam bio grdno zabrinut. Još deset kilometara nas je delilo od X., a u stanju u kakvom smo bili, očigledno je trebalo da stignemo pre zore. Jedva sam se držao uspravno na sedištu gubeći nadu da ćemo
ikada stići do kraja ovog putovanja kroz nemoguće. Vreme u kojem smo napustili onaj zaista stvarni svet, isključivo sačinjen od odevenih osoba, bilo je već toliko daleko da se činilo gotovo van domašaja. Naša lična halucinacija ovog puta se prostirala bezgranično, kao i celokupni košmar ljudskog društva, sve, sa zemljom, vazduhom i nebom. Tako se kožno sedlo pripijalo uz golu picu Simone, koja se neizbežno morala nadraživati pokretanjem nogu na pedalama koje su se stalno obrtale. Povrh toga, zadnja guma je neprekidno nestajala pred mojim očima, ne samo u paocima točka već prividno i u pukotini gole zadnjice biciklistkinje: brzi rotacioni pokret prašnjavog točka mogao se, uostalom, poistovetiti i sa žeđi moga grla i sa mojom erekcijom, koja je neminovno morala da se okonča zarivanjem u bezdan pice pričvrljene uz sedlo. Vetar se malo utišao i mogao se videti deo ozvezdanog neba, a ja pomislih, pošto je smrt bila jedini mogući kraj moje erekcije, da bi Simoninom i mojom smrću, univerzum naše lične vizije, za nas nepodnošljive, neminovno smenile čiste zvezde, oslobođene svakog odnosa sa pogledima spolja, ostvarivši hladno, bez ljudskog oklevanja i okolišenja, ono što mi izgleda kao ishodište mojih seksualnih zastranjivanja: geometrijsku luminiscenciju između ostalog, tačku podudarnosti života i smrti, bića i ništavila u savršeno munjevitom blesku. Ali te predstave su, naravno, bile vezane za protivrečno stanje produžene iscrpenosti i apsurdne ukrućenosti muškog uda. Simona, međutim, nije mogla videti tu ukrućenost, s jedne strane zbog mrklog mraka, a s druge, zbog brzog izdizanja moje leve noge koja ju je, pri okretanju pedala, neprestano skrivala. Ipak mi se činilo da vidim kako
njene oči sjakte u mraku, kao da se stalno, ma koliko da je umorna, okreću prema tački raskola mog tela, i shvatih da se ona sve plahovitije nadražuje na sedlu, koje je čvrsto pritiskala guzovima. Ni ona, znači, kao ni ja, nije dokraja iscrpla oluju oličenu u bestidnosti svoje pice i povremeno je promuklo ječala. Bila je bukvalno otrgnuta radošću, i njeno nago telo bi strelovito odbačeno na gomilu zemlje, uz užasnu buku čelika koji se vukao po šljunku i oštar vrisak. Nađoh je nepomičnu, zabačene glave, tanak mlaz krvi joj je curio iz usta. Na granici snage od prestravljenosti, naglo joj povukoh jednu ruku, ali ona mlitavo pade. Bacih se tada na to beživotno telo cepteći od strave i, kako sam ga obgrlio, nehotice me protresoše grčevi uzmućene krvi, uz gnusno krivljenje donje usne, obalavljene i oklembešene, odavrljene od zuba kao u senilnog idiota. U međuvremenu se Simona lagano vraćala u život: dotače me jedan nevoljni pokret njene ruke, i ja naglo izađoh iz tuposti koja me je smlatila pošto sam oskvrnavio ono što sam već smatrao lešom. Na telu Simone, koja je imala na sebi samo pojas sa žabicama i jedinu čarapu, nije bilo belega nikakve rane, nikakvog uboja. Uzeh je u naručje i odneh na drum ne vodeći računa o umoru. Išao sam najbrže što sam mogao jer je počelo da svanjuje, i samo uz nadljudski napor stigoh do vile i srećno položih svoju divnu prijateljicu, živu, na njen sopstveni krevet. Znoj mi je lio niz lice i celo telo, oči su mi bile zakrvavljene i otečene, u ušima mi je bučalo, ali kako sam upravo spasao biće koje sam voleo više od svega na svetu i kako sam mislio da ćemo uskoro ponovo videti
i Marselu, onakav kakav sam bio, što će reći sav natopljen znojem i ulepljen prašinom, legoh pored Simoninog tela i ubrzo se prepustih maglovitim košmarima.
VI SIMONA Jedan od najspokojnijih perioda mog života nastupio je posle Simoninog ne mnogo ozbiljnog udesa posle kojeg je ona samo pala u krevet. Kad god bi naišla njena majka, prelazio bih u kupatilo. To sam najčešće koristio da pišam ili čak da se okupam; prvi put kad je ta žena htela da uđe, kći je smesta zaustavi: »Ne ulazi«, reče joj, »unutra je go muškarac.« Svaki put je, uostalom, brzo bila izbačena i ja sam se vraćao da opet zauzmem svoje mesto na stolici uz krevet bolesnice. Pušio sam, čitao novine i, kad bi se u rubrici »razno« javljalo o zločinima ili krvavim dogodovštinama, to bih čitao naglas. S vremena na vreme sam uzimao u naručje Simonu vrelu od groznice, nosio je u klozet da se popiški, zatim bih je na bideu pažljivo prao. Bila je veoma iznemogla i, naravno, nisam je ozbiljno dodirivao; ipak, uskoro joj se dopalo da me tera da u klozetsku šolju bacam jaja, barena jaja, koja su tonula na dno, kao i isisana jaja, manje ili više ispražnjena da bi zbog toga neka manje, neka više potonula. Dugo bi tako sedela i posmatrala jaja. Na kraju sam joj pomogao da sedne na šolju da bi ih gledala pod picom, između raskrečenih butina, pa sam konačno po njenoj želji povlačio vodu.
U drugoj igri bi razbila živo jaje o ivicu bidea i istresla ga pod sebe: nekad bi se na njega popišala, a nekad bi mene terala da se svučem i pojedem živo jaje sa dna bidea; uostalom, obećala mi je da će kad opet bude sasvim zdrava učiniti to isto preda mnom, a i pred Marselom. U isto vreme smo zamišljali kako ćemo jednog dana položiti Marselu, sa zadignutom suknjom, ali u cipelama i čarapama i nesvučenu, u kadu dopola napunjenu živim razbijenim jajima usred kojih bi se Marsela popiškila. Simona je, takođe, sanjarila o tome kako bih ja pridržavao Marselu, ovog puta samo s pojasom i čarapama, podignutog tura i s glavom nadole: ona sama bi se, u mantilu za kupanje natopljenom toplom vodom, koji bi se, dakle, pripijao uz telo, ali sa otkrivenim grudima, popela na lakiranu belu stolicu sa sedištem od plute. Mogao bih da joj dražim grudi izdaleka uvlačeći bradavice u zagrejanu cev punog revolvera iz kojeg bi upravo bio ispaljen metak (što bi nas, kao prvo, uzbudilo, a drugo, cev bi vonjala oštrim mirisom baruta). Za to vreme bi ona levala bleštavobeli mileram i puštala da curi po sivom Marselinom čmaru, a sama bi slobodno pišala po svom penjoaru ili, ako bi se ovaj slučajno otvorio, po leđima ili glavi Marsele, koju bih pak ja mogao zapišati s druge strane (ja bih je, verovatno, popišao po grudima); povrh toga, Marsela bi mogla da me zalije celog, do mile volje, pošto bi me, dok bih je pridržavao, obgrlila butinama oko vrata. Takođe bi mogla nabiti moju kitu u usta, itd. Upravo posle takvih sanjarija Simona bi me molila da je položim na ćebad pored klozetske šolje, nad koju bi ona nadnosila lice oslanjajući se rukama o ivice i zurila u jaja razrogačenih očiju. I ja sam se smeštao pored nje da bi nam se obrazi i slepoočnice mogli dodirivati. Posle
duge kontemplacije uspevali bismo da se primirimo. Zvuk povlačenja i odlaženja vode razgaljivao je Simonu i pomagao joj da se izbavi opsesije, pa nam se na kraju vraćalo vedro raspoloženje. Najzad, jednog dana, dok je koso podnevno sunce u šest sati neposredno osvetljavalo unutrašnjost kupatila, na jedno dopola ispijeno jaje nagrnu voda i ono, napunivši se uz neobičan šum, dožive brodolom pred našim očima; za Simonu je ta zgoda imala nekakvo izuzetno značenje − ona se izvila i dugo se naslađivala tako reći pijući moje levo oko ustima; zatim ne ostavljajući jaje koje je uporno sisala, kao dojku, ona sede privukavši snažno moju glavu, i bučno se popiša na ploveća jaja, bodro i s punim zadovoljstvom. Otada se moglo smatrati da je ozdravila, pa ona ispolji i radost pričajući mi dugo o raznim intimnim temama, dok obično nije govorila ni o sebi ni o meni. Priznade mi, smešeći se, da je maločas imala žarku želju da se potpuno olakša, ali se uzdržala jer joj je to pričinjavalo još veći užitak: u stvari, želja joj je još napinjala stomak i naročito nadimala picu, kao zrelu voćku. Uostalom, čvrsto stežući tom picom moju ruku podvučenu pod čaršav, obrati mi pažnju da se i dalje nalazi u istom stanju i da joj to silno prija. A kad je zapitah na šta je podseća reč pišanje, ona odgovori: na bušenje očiju brijačem, na nešto crveno, na sunce. A jaje? na oko krave, zbog boje glave (kravlje), i zato što belance odgovara beonjači, a žumance zenici. Po njoj, oblik oka je istovetan sa oblikom jajeta. Tražila je da joj obećam da ćemo, kad budemo mogli da izađemo, na suncu u letu razbijati jaja pucnjima iz revolvera, i na moj odgovor da je to nemoguće, dugo je sa mnom raspravljala pokušavajući da me ubedi svojim razlozima. Razdragano
se igrala rečima, i tako je čas govorila razbiti oko, čas iskopati jaje, baveći se pri tom neodrživim mudrovanjima. Dodade tim povodom da je za nju miris polnih organa jednak mirisu baruta, a da je mlaz mokraće »vatreni hitac opažen kao svetlost«; i jedan i drugi njen guz oljušteno je bareno jaje. Takođe smo se dogovorili da ćemo za klozet naručiti rovita jaja bez ljuske, sasvim vrela, i ona mi obeća da će se smesta, čim sedne na šolju, potpuno olakšati na ta jaja. A kako sam njenu picu i dalje držao rukom, i to u stanju u kojem je rekla da se ona nalazi, u meni se posle njenog obećanja malo-pomalo nagomilala izvesna uzburkanost, što će reći da sam sve dublje razmišljao. Pravo je da se kaže da je soba bolesnice koja celog dana ne napušta postelju, mesto zaista stvoreno za postepeno pronalaženje detinjaste razbludnosti. Nežno sam sisao Simoninu dojku dok smo čekali rovita jaja, a ona me je milovala po kosi. Njena majka nam donese jaja, ja se nisam čak ni osvrnuo misleći da je služavka, i blaženo nastavih da sisam svoju sisu. Uostalom, nisam se baš uzrujao ni kad joj prepoznadoh glas, ali kako je ona i dalje stajala u sobi, a ja ni za časak nisam mogao da se odreknem svog uživanja, pade mi na pamet da svučem gaće, kao da moram da obavim nuždu, ne iz razmetanja, uostalom, već iz želje da ona ode i ujedno razdragan time što ne vodim računa ni o kakvom ograničenju. Kad ona najzad odluči da se udalji i da na drugom mestu uzaludno preživa svoju zaprepašćenost, već je počelo da se smrkava i mi upalismo svetlo u kupatilu. Simona sede na šolju, pojedosmo po jedno toplo rovito jaje sa solju: ostala su još tri jajeta, kojima sam nežno milovao telo svoje
prijateljice klizeći njima između guzova i butina, potom sam ih puštao da jedno za drugim lagano padnu u vodu; zatim Simona, pošto ih je neko vreme posmatrala tako uronjena, bela, još topla, i videvši ih prvi put oljuštena, što će reći gola, potopljena pod njenom lepom picom − nastavi da ih gnjura šumnim mlazom sličnim šumu rovitih jaja pri padanju u vodu. Moram da kažem da se otad ništa slično između nas nije dogodilo i, s jednim jedinim izuzetkom, u našim razgovorima se više nikad nisu pominjala jaja; ipak, ako bismo slučajno opazili neko, nismo se više mogli pogledati a da oboje ne pocrvenimo, uz nemo, usplahireno pitanje u očima. Uostalom, videće se na kraju ove priče da nije bilo moguće do ovo pitanje zauvek ostane bez odgovora i, pogotovu, da je taj neočekivani odgovor nužan kako bi se mogla izmeriti ogromnost bezdana koji se pred nama razjapio, nesvesno, prilikom naših neuobičajenih igara sa jajima.
VII MARSELA Simona i ja smo uvek izbegavali, iz nekog obostranog ustezanja, da govorimo o najznačajnijim objektima naših opsesija. Kao što je reč jaje iščezla iz našeg rečnika, tako nikad nismo razgovarali ni o vrsti naklonosti koja nas je spajala, a još manje o onome što je za nas predstavljala Marsela. Sve vreme Simomne bolesti proveli smo u jednoj
sobi, iščekujući dan kad ćemo moći da se vratimo Marseli, uzrujani kao đaci koji čekaju izlazak iz škole. Ograničili smo se, međutim, na neodređene razgovore o danu kad ćemo možda moći da se vratimo u zamak. Ja sam pripremio konopac, debelo uže sa čvorovima i jednu turpiju za metal, a Simona je sve to pregledala duboko zainteresovana, proveravajući brižljivo svaki čvor i svaki deo užeta. Sem toga, uspeo sam da nađem bicikle, koje sam na dan pada skrio u jedan čestar, i veoma pažljivo očistio im razne delove, nazubljene točkiće, valjke, zupčanike itd. Još sam na svoj bicikl stavio par oslonaca za noge da bi jedna od devojaka mogla da sedne iza mene. Ništa ne bi bilo lakše, bar privremeno, nego da udesimo da Marsela kao i ja živi tajno u Simoninoj sobi. Jedino bismo bili primorani da spavamo svi troje u jednom krevetu (i da se samim tim služimo istom kadom itd.). Ipak, tek posle šest nedelja, Simona je stvarno bila u stanju da me prati na biciklu do duševne bolnice. Pođosmo noću, kao i prošli put: ja se, zapravo, i dalje nisam pojavljivao danju, a ovog puta smo zaista imali sve moguće razloge da ne privlačimo pažnju. Hitao sam da stignemo na mesto koje sam ja maglovito doživljavao kao »zamak s duhovima«, s obzirom na srodnost reči duhovi i duševna bolnica, na sećanje na čaršav-sablast, kao i na utisak izazvan prisustvom umobolnih u tako velikom i tihom noćnom prebivalištu. Čudno je bilo što mi se naročito nametala pomisao da se vraćam kući, dok sam se na svim drugim mestima osećao nelagodno. Tome je odgovaralo i osećanje koje me obuze kad nam je, pošto smo preskočili zid parka, veliko zdanje puklo pred očima kroz ogromno drveće; jedino je još Marselin prozor bio osvetljen i širom raskriljen. Kamenčićima sa
puteljka koje smo ubacivali u sobu ubrzo privukosmo pažnju devojčeta, koje nas brzo prepoznade i shvati znak koji smo joj dali stavivši prst na usta. Ali mi joj, naravno, smesta pokazasmo i konopac s čvorovima da bismo joj dali do znanja zašto smo ovog puta došli. Pomoću kamena joj dobacih konopac i ona mi ga vrati pošto ga je prethodno provukla iza jedne rešetke. Sve je išlo kao po loju, hitnuli smo joj veliki konopac, Marsela ga je pričvrstila za šipku i ja sam mogao da se uspužem do prozora. Kad sam hteo da je poljubim, Marsela u prvi mah ustuknu. Samo je s krajnjom pažnjom posmatrala kako turpijom stružem jedinu šipku. Blago joj rekoh da se obuče da bi mogla da pođe sa nama, na sebi je, zapravo, imala samo mantil za kupanje. Ona mi jednostavno okrenu leđa da bi navukla svilene čarape boje kože, zakopča ih pomoću pojasa sastavljenog od jarkocrvenih traka, što je isticalo lepotu jednog dupeta izuzetno čistog oblika i meke kože. Nastavio sam da turpijam, već sav u znoju, u isti mah zbog napora i zbog onog što sam video. Marsela, i dalje okrenuta leđima, pokri bluzom duga i ravna bedra čije su se prave linije prekrasno završavale picom, u tom položaju sa jednom nogom podignutom na stolicu. Ne obuče gaćice i samo navuče plisiranu suknju od sive vune i pulover sa vrlo sitnim crnim, belim i crvenim kockicama. Tako odevena u cipelama s ravnom petom, vrati se do prozora i ostade da sedi kraj mene da bih mogao da je jednom rukom milujem po glavi, po lepoj kratkoj kosi, sasvim pravoj i tako svetloj da je izgledala skoro bezbojna. Gledala me je s mnogo nežnosti i izgledala je dirnuta mojom nemom radošću što je vidim. Moći ćemo da se venčamo, zar ne? − reče mi ona najzad,
postepeno pripitomljena; − ovde je veoma rđavo, puno muka… U tom času ni za trenutak mi ne bi moglo pasti na um da ću posvetiti ostatak svog života jednom tako nestvarnom priviđenju. Pustila me je da joj dugo ljubim čelo i oči, i kako joj je jedna ruka slučajno skliznula na moju butinu, ona me pogleda raširenih očiju, ali pre no što je trgla ruku, pomilova me, preko odeće, odsutnim pokretom. Posle dužeg truda, uspeh da prerežem groznu rešetku. Kad sam to uradio, razmaknuh je svom snagom da bi ona mogla da prođe. Ona se zaista provuče i ja se spustih prihvatajući je odozdo, što me natera da vidim gornji deo njene butine, pa čak i da je dotaknem dok sam je pridržavao. Spustivši se na zemlju, ona se šćućuri u mojim rukama i svom snagom me poljubi u usta, dok joj je Simona, sedeći kraj naših nogu, sa suzama u očima ljubila pregib kolena i butinu, koju je u početku samo trla obrazom, ali u velikom naletu radosti, koju više nije mogla da obuzda, ona joj na kraju otvori telo raskrečivši joj noge i proždrljivo, požudno, pripi usne uz picu. Simona i ja ubrzo ipak postadosmo svesni da Marsela apsolutno ništa ne shvata od onog što se zbiva, i da je čak nesposobna da razlikuje jednu situaciju od druge. Tako se ona smeškala zamišljajući iznenađenje upravnika »zamka s duhovima« kad je bude video kako se šeta po vrtu sa svojim mužem. Povrh toga, jedva je bila svesna Simoninog prisustva, koju je na mahove, uz osmeh, smatrala vukom, zbog crne kose i nemuštog prisustva, a i zato što je najednom osetila kako je moja prijateljica umiljato priljubila glavu uz njenu butinu, poput psa koji pribija njušku uz nogu svoga gospodara. Ipak, kad god bih joj
pomenuo »zamak s duhovima«, shvatala je, ne tražeći objašnjenja, da je reč o kući u koju su je tako zlobno zatvorili, i kad god bi na to pomislila, prestravljeno se odmicala od mene kao da je ugledala kako nešto promiče kroz drveće. Ja sam je zabrinuto gledao, i kako sam već u to vreme bio grubog i mrkog lika, ona me se uplaši i skoro u istom času zatraži da je zaštitim kad se kardinal bude vratio. U tom trenutku smo ležali na mesečini, na rubu šume, jer smo hteli da se malo odmorimo na pola puta pri povratku, a pogotovu smo želeli da grlimo i gledamo Marselu. − Ali, ko je kardinal? − upita je Simona. − Onaj koji me je zatvorio u škrinju − reče Marsela. − Ali, zašto je on kardinal? − kriknuh ja. Ona skoro smesta odgovori: Zato što je on pop od giljotine. Onda se prisetih užasnog straha koji sam izazvao u Marseli po izlasku iz škrinje, a naročito dva jeziva detalja: na glavi sam tad 7
zadržao frigijsku kapu, odevni dodatak uz suknju zaslepljujuće crvene boje; povrh toga, zbog dubokih ogrebotina zadobijenih od jedne devojke koju sam silovao − po licu, odelu i rukama bio sam sav poprskan krvlju. Tako se u Marselinoj prestravljenosti kardinal − sveštenik koji prisustvuje giljotiniranju, pomešao sa dželatom umrljanim krvlju, sa frigijskom kapom na glavi: čudna podudarnost pobožnosti i gnušanja prema popovima objašnjavala je tu zabunu, koja je za mene ostala 7 Simbol republike. − Prim. prev.
povezana i sa mojom stvarnom grubošću i sa užasavanjem koje u meni stalno izaziva nužnost mojih činova.
VIII OTVORENE OČI POKOJNICE Za trenutak sam bio potpuno rastrojen zbog neočekivanog otkrića, isto tako i Simona. Sem toga, Marsela je u mom naručju bila u polusnu, pa nismo znali šta da radimo. Njena zadignuta haljina se, otkrivajući našem pogledu sivo krzno podno crvenih traka na kraju dugih butina, pretvorila u čudnovatu halucinaciju, i to u jednom tako krhkom svetu da je izgledalo da bi nas jedan dašak mogao preobratiti u svetlost. Nismo više smeli ni da se pomaknemo, i jedino smo žudeli da ta nestvarna nepomičnost potraje što duže, pa čak i da Marsela sasvim zaspi. I tako sam ja bio protresen svojevrsnim iscrpljujućim bleskom, i ne znam kako bi se to okončalo da se Simona, čiji se uzbuđeni pogled čas zadržavao na mojim očima, čas na Marselinoj golotinji, nije iznenada blago pomerila: ona razmaknu butine rekavši beživotnim glasom da više ne može da se uzdržava. Natopi haljinu u dugotrajnom grču koji je sasvim razgoliti i ubrzo učini da pod mojom odećom šikne mlaz sperme. U tom trenutku se opružih na travu, oslonivši lobanju na jedan veliki pljosnati kamen, otvorenih očiju, tačno pod Mlečnim putem, čudnom razderotinom zvezdane sperme i nebeske mokraće u lobanjastom svodu oblikovanom krugom sazvežđa: tom naprslinom otvorenom na
samom vrhu neba, prividno sačinjenom od amonijačne pare koja je zablistala u beskraju − u praznom prostoru koji besmisleno para poput petlovog krika sred mukle tišine − smrskano jaje, iskopano oko, ili moja sopstvena zablesnuta lobanja otežala uz kamen odražavali su unedogled simetrične slike svega toga. Razdražujući krik pevca posebno se podudarao sa mojim životom u kojem sam sad bio kardinal, zbog naprsline, zbog crvene boje, zbog kreštavih krikova koje je izazvao u škrinji, a i zato što petlove kolju. Drugim ljudima vaseljena izgleda čestita zato što čestiti ljudi imaju oči uškopljenika. Zbog toga oni i strahuju od sablažnjive razbludnosti. Njih ne obuzima nikakva strava kad začuju poj pevca, niti kad se šetaju pod ozvezdanim nebom. Uopšte, kad kušaju »putene užitke«, to čine samo pod uslovom da oni budu bljutavi. Ali, od tog doba za mene više nije bilo nikakve sumnje: ja nisam voleo ono što se zove »putenim užicima« jer oni su, u suštini, uvek bljutavi; voleo sam samo ono što se smatra »prljavim«. Nije me zadovoljavao čak ni uobičajeni razvrat, naprotiv, jer on prlja jedino sam sebe, a ostavlja netaknutim, na jedan ili drugi način, nešto uzvišeno i savršeno čisto. Razvrat kakav ja poznajem ne kalja samo moje telo i moje misli, već i sve što mogu ispred njega da zamislim, što će reći, veliki kosmos osut zvezdama koji samo igra ulogu dekora. Ja mesec povezujem sa vaginalnom krvlju matera i sestara, odnosno sa menstrualnim izlivima s razdražujuće mučnim vonjem, itd…. Voleo sam Marselu ne oplakujući je. Ako je umrla, umrla je mojom
krivicom. Ako sam imao košmare, ako mi se dešavalo da se satima zatvorim u kakav podrum baš zato što sam mislio na Marselu, ipak bih bio spreman da sve počnem iznova, da joj, na primer, zagnjurim glavu, s kosom, u klozetsku šolju. Ali, pošto je mrtva, sveden sam na neke katastrofe koje me njoj približavaju u trenutku kada se tome najmanje nadam. Bez toga mi je nemoguće da zamislim i najsićušniju sadašnju vezu između pokojnice i sebe, što većinu mojih dana čini neizbežnom čamotinjom. Ovde ću samo da ispričam da se Marsela obesila posle jednog kobnog događaja. Prepoznala je normandijsku škrinju i počela da cvokoće: istog trenutka je shvatila, gledajući me, da sam ja onaj koga je nazivala kardinalom, i kako je počela da vrišti, izlazak iz sobe je bio jedini način da zaustavimo urlanje. Elem, kad smo se Simona i ja vratili, našli smo je obešenu u unutrašnjosti škrinje. Presekoh uže, ali je ona već bila mrtva. Spustili smo je na tepih. Simona je videla da mi se digao i počela je da ga drka. I ja se opružih na tepih jer nije bilo moguće da išta drugo uradim. Kako je Simona još bila devica, prvi put je obljubih pored leša. To nam je oboma bilo vrlo bolno, ali smo bili zadovoljni baš zato što je bolno. Simona ustade i pogleda leš. Marsela je postala potpuna tuđinka, a za mene, u tom trenutku, čak i sama Simona. Nisam više nimalo voleo ni Marselu ni Simonu, i da mi je neko rekao da sam to ja umro, ne bih se iznenadio, toliko su mi događaji izgledali strani. Gledao sam šta Simona radi i jedino mi je pričinjavalo zadovoljstvo što je ona počela da se oneređuje pošto ju je leš koji je ležao pred njom veoma razdraživao, kao da joj je bilo nepodnošljivo što je to, njoj srodno biće više ne oseća. Naročito su
bile razjarene otvorene oči. Budući da joj je Simona zalivala lice, bilo je izuzetno čudno što se te oči nisu zatvarale. Svi troje smo bili savršeno mirni, i to je bilo najbeznadežnije. Sve što oličava jad i čamotinju, za mene je povezano sa tom seansom, a naročito sa jednom tako komičnom preprekom kao što je smrt. To me ipak ne sprečava da na sve mislim bez i najmanjeg gneva, čak sa nekakvim osećanjem saučesništva. U suštini, odsustvo zanosa je sve činilo još apsurdnijim, a samu mrtvu Marselu meni bližom nego za života, u onoj meri u kojoj upravo biće besmisla ima sva prava, kako ja to zamišljam. Što se tiče činjenice da se Simona usudila da se popiša na leš, možda iz crnog jada ili, u krajnjem slučaju, zbog prenadraženosti, to samo dokazuje u kojoj nam je meri bilo nemoguće da shvatimo šta se zbiva, i naravno, to ni dan-danas nije ništa razumljivije. Simona je zaista bila nesposobna da pojmi šta je to smrt, onako kako se na nju obično gleda, bila je prestravljena i razjarena, ali bez trunke poštovanja. Marsela nam je u našoj izdvojenosti toliko pripadala da mi nismo videli da je to pokojnica kao svaka druga. Ništa od svega toga se nije moglo svesti na opšta merila i protivrečni porivi koji su nama vladali u toj prilici su se potirali, ostavljajući nas u slepilu i tako reći vrlo daleko od onog što smo dodirivali, smeštene u jedan svet gde činovi nemaju nikakvog dejstva, poput glasova u prostoru koji bi bio potpuno bezvučan.
IX SABLAŽNJIVE ŽIVOTINJE Da bismo izbegli neprijatnosti policijske istrage, bez oklevanja rešismo da se dočepamo Španije i da tamo iščeznemo uz pomoć jednog Engleza bogataša koji je predložio Simoni da je izdržava i bio nesumnjivo najpodesniji čovek da se zainteresuje za naš slučaj. Vilu smo napustili usred noći. Nije nam bilo teško da ukrademo čamac, da dođemo do jednog zabitog mesta na španskoj obali i da tamo, bez tragova, spalimo barku sa dve kante benzina, koje smo za svaki slučaj mudro uzeli iz garaže vile. Simona me preko dana ostavi skrivenog u šumi i ode u San Sebastijan da potraži Engleza. Vratila se tek po mraku, ali vozeći divna kola sa koferima punim rublja i raskošne odeće. Simona mi reče da će nas ser Edmond sačekati u Madridu i ispriča mi da joj je celog dana postavljao najdetaljnija pitanja o Marselinoj smrti, terajući je da pravi planove i skice. Na kraju je poslao slugu da kupi lutku od voska sa plavom perikom i zahtevao od Simone da mokri po licu lutke položene na tle, u otvorene oči, u istom onom položaju u kom je ona pišala na oči leša: za sve to vreme, ser Edmond nije čak ni takao devojče. Međutim, u Simoni se posle Marseline smrti dogodila krupna promena, ona je neprekidno gledala u prazno, kao da pripada nekom drugom, a ne zemnom svetu, gde joj je skoro sve bilo dosadno i
mučno; ili, ako je još bila vezana za ovaj svet, bila je to samo preko retkih orgazama, ali neuporedivo silovitijih od dotadašnjih. Ti orgazmi su se toliko razlikovali od uobičajenih uživanja, kao što se, na primer, smeh divljih crnaca razlikuje od smeha zapadnjaka. U stvari, iako se i crnci ponekad smeju umereno kao belci, oni isto tako imaju dugotrajne krize smejanja, pri kojima im se svi delovi tela žestoko pokreću, a smeh ih nagoni da se protiv svoje volje vrte ukrug, da svom snagom mlataraju rukama, dok im se stomak, vrat i prsa tresu uz strahovito bučno kokodakanje. Što se tiče Simone, njen zamućen pogled bi živnuo tek pred nekim tužnim i sablažnjivim prizorom… Tako, na primer, jednog dana ser Edmond naredi da se u tesan svinjac bez prozora baci i zatvori jedna sitna, prekrasna lepotica noći iz Madrida, samo u trikou, koja se tako neizbežno sručila u kaljugu gnojiva, i to pod trbušine svinja koje su groktale. Simona, sa dupetom u blatu, izazva me da je dugo jebem, po sitnoj kišici, dok je ser Edmond drkao. Devojče, pošto mi se krkljajući istrglo iz zagrljaja, dograbi obema rukama sopstveni tur, žestoko se, zabačene glave, treskajući o tle, onda se izvi ne dišući nekoliko sekundi i cimajući svom snagom rukama, noktiju zarivenih u tur, i najzad svrši raskinuvši se u jednom zamahu, pa stade razulareno mahnitati po zemlji kao živina kad je kolju, ozleđujući se uz strašnu buku o gvožđuriju na vratima. Ser Edmond joj je pružio pesnicu da zagrize u nju ne bi li ublažila grč koji ju je i dalje trzao, dok joj je lice bilo umazano pljuvačkom i krvlju. Posle tako žestokih nastupa pomame, uvek bi mi se skoturila u
naručje, dragovoljno stavljajući svoje maleno dupe u moje velike ruke, i dugo bi tako ostala ne pomerajući se i ne govoreći, šćućurena kao mala devojčica, ali i dalje sumorna. Međutim, od svih sablažnjivih prizora koje se ser Edmond dovijao da nam priušti kad može, Simona je najviše volela koridu. U stvari, u borbama bikova opsenjivale su je tri stvari: prvo, kad bik sune kao meteor iz ograde za bikove poput kakvog ogromnog pacova; drugo, kad se njegovi rogovi sve do balčaka zariju u sapi kobile; treće, kad ta apsurdna kobila, sama kost i koža, progalopira arenom ritajući se u zao čas, a između butina joj ispadne grdna i gnusobna hrpa droba, jezivih bledunjavih boja, bele, ružičaste i sedefasto-sive. Naročito je sva treperila kad bi iz rasporene bešike pokuljala sva mokraća kobile i u jednom cugu pljusnula na pesak. Uostalom, ostajala je u teskobnom očajanju od početka do kraja koride, ispunjena užasom, koji je, naravno, pre svega izražavao žestoku požudu kad bi ugledala toreadora vinutog u vazduh jednim od čudovišnih udaraca roga kojima bik, stalno podjarivan, slepo kidiše na prazninu iza tkanine živih boja. Treba još da kažem da ako bik, bez dužih zastoja i u beskraj, silovito bode i ubada u pelerinu matadora, na jedan prst od uspravljene linije tela, svaki čovek doživljava čuvstvo totalnog i ponovljenog sunuća uvis svojstvenog koitalnoj igri. Krajnja blizina smrti se, uostalom, u obe situacije doživljava na isti način. Ali ti nizovi basnoslovnih uboda i obrta su retki, tako da oni svaki put izazivaju pravu raspomamljenost u arenama, i dobro je poznato da se u tim patetičnim trenucima borbi s bikovima žene nadražuju samim trljanjem butina.
U vezi sa koridom, ser Edmond jednog dana ispriča Simoni da je donedavno postojao običaj da neki muževni Španjolci, najčešće toreadori amateri, ako im se pruži prilika, poruče kod nadzornika arene sveža i na roštilju ispržena muda jednog od prvih ubijenih bikova. Tražili bi da im ih donesu na njihova mesta i odmah ih jeli posmatrajući ubijanje sledećih bikova. Simona pokaza grdnu zainteresovanost za tu priču, i kako je trebalo da sledeće nedelje prisustvujemo prvoj važnoj koridi godine, ona zatraži od ser Edmonda da joj obezbedi muda prvog bika, ali dodade svoj uslov: htela bi sirova muda. − Ipak − prigovori ser Edmond − šta hoćete da radite sa tim sirovim mudima? − Hoću da ih imam pred sobom u tanjiru − zaključi razgovor Simona.
X GRANEROVO OKO Trebalo je da se toreadori La Roza, Lalanda i Granero bore 7. maja 1922. u madridskim arenama, dvojica poslednjih važili su za najbolje matadore u Španiji, a sam Granero za boljeg od Lalande. On je tek bio napunio dvadeset godina, ali je već bio izuzetno popularan, onako lep, stasit i još uvek detinjasto jednostavan. Simona se živo interesovala za njegovu istoriju i izuzetno je ispoljila istinsko zadovoljstvo kad je ser Edmond saopštio da je slavni utamanjivač bikova pristao da s nama večera na dan borbe. Granero se razlikovao od ostalih matadora time što ni u najmanjoj
meri nije izgledao kao kasapin, već kao šarmantni princ, veoma muževan i savršeno vitak. Kostim matadora je sve to veoma isticao, jer on zadržava pravu liniju tela koja se izdiže vrlo ukrućeno i kao da stremi uvis kad god bik podskoči pokraj tela, a i zato što je tesno pripijen uz bedra. Jarkocrvena tkanina i blistavi mač − naspram bika koji crkava u mukama i čija se dlaka puši od znoja i krvi − dovršavaju metamorfozu i otkrivaju ono što čini najzanosniju osobenost igre. Treba takođe voditi računa i o žarkom nebu Španije, koje uopšte nije onako surovo i onakve boje kako se to zamišlja: ono je, jednostavno, savršeno osunčano, blistavo osvetljeno jarkom svetlošću, ali mekom, toplom i uzbudljivom, ponekad skoro nestvarnom po tome što podstiče slobodu čula ujedinjenom silinom svetlosti i vreline. U stvari, ta krajnja nestvarnost sunčanog bleska toliko je povezana sa svim što se oko mene dogodilo za vreme koride od 7. maja da su jedini predmeti koje sam ikad brižljivo sačuvao jedna okrugla papirna lepeza, pola žuta, pola plava, koju je Simona imala tog dana, jedna ilustrovana knjižica sa podrobnim objašnjenjima i nekoliko fotografija. Kasnije, prilikom jednog ukrcavanja, koferče sa te dve uspomene upade u more, odakle ga dugom kukom izvadi neki Arapin, pa se zato nalaze u veoma lošem stanju, ali su mi neophodne da bih za zemaljsko tle, za neko geografsko mesto, za određen datum vezao ono što mi sopstvena uobrazilja, i protiv moje volje, predočava kao jednostavnu viziju rasplinuća pod suncem. Prvi bik, čija je muda servirana na tanjiru očekivala Simona, bio je svojevrsno crno čudovište, čiji je nastup iz ograde za bikove bio tako brz da je, uprkos svim naporima i svim kricima, razbucao utrobu trima
konjima zaredom pre nego što se mogao proglasiti početak koride; jednog je konja sa konjanikom hitnuo u vazduh i oni su zatim s treskom pali pod rogove. Ali kad je Granero preuzeo bika, borba poče u punom sjaju i nastavi se uz pravi delirijum klicanja i bodrenja. Mladi čovek je obrtao oko sebe razjarenu životinju, mašući ružičastim plaštom, njegovo telo se svaki put izdizalo u nekoj vrsti spiralnog zamaha i za dlaku je izbegavao strahovit udarac. Na kraju, usmrćivanje sunčanog čudovišta obavi se po propisu, zver bi zaslepljena parčetom crvenog platna, mač se zari duboko u već okrvavljeno telo, dođe do neverovatnih ovacija kad bik, klecajući poput pijandure, kleče na kolena i diže sve četiri izdišući. Simona, koja je sedeći između ser Edmonda i mene prisustvovala ubijanju sa zanosom koji je bio bar ravan mome, ne htede da se smiri ni kad neprestano klicanje najzad prestade. Uze me ćutke za ruku i povede u zadnje dvorište arene, veoma prljavo, koje je, usled velike vrućine, zagušljivo zaudaralo na konjsku i ljudsku mokraću. Ja dohvatih Simonino dupe, a Simona zgrabi kroz pantalone moj razjareni kurac. Tako uđosmo u smradni klozet, gde su se odvratne muve kovitlale u jednom sunčevom zraku a ja stojeći uspeo da razgolitim devojčinu picu i u njeno sluzavo meso boje krvi, zarijem prvo prste, a zatim i ud, koji prodre u tu krvavu špilju dok sam joj srednjim, koščatim prstom drkao dupe prodirući duboko u njega. U isti mah, naša pobesnela usta su se spajala u pravoj poplavi pljuvačke. Orgazam bika nije snažniji od onog koji nam iskida krsta razdirući nas, a pri tome, moj nabrekli ud nije ni za dlaku ustuknuo iz te vulve u koju je ušao do dna, zagrcnuvši je spermom.
Uz silno damaranje naših srca u grudima, podjednako zažarenim i željnim da se gola pripiju, nimalo utaženih tela, Simona sa picom požudnom kao i ranije, ja sa uporno ukrućenim kurcem, zajedno se vratismo u prvi red arene. Kad stigosmo na naše mesto kraj ser Edmonda, na Simoninom praznom sedištu, pod jarkim suncem, nađosmo na belom tanjiru dva oguljena muda, žlezde veličine i oblika jajeta, sedefasto-bela, jedva prošarana krvlju, istovetna sa očnom jabučicom: ona upravo behu odsečena sa prvog bika, crnodlakog, u čije je telo Granero zarinuo mač. − To su sirova muda − reče ser Edmond Simoni sa lakim engleskim naglaskom. Simona je, međutim, kleknula pred taj tanjir zureći u njega u potpunoj obuzetosti, ali i u izuzetnom rastrojstvu. Izgledalo je da želi nešto da učini, ali da ne zna kako da pristupi delu, i da je to dovodi u stanje izbezumljenosti. Podigoh tanjir da može da sedne, ali mi ga ona grubo ote rekavši »ne« odlučnim tonom, zatim ga ponovo stavi na kamenu ploču ispred sebe. Ser Edmondu i meni je zasmetalo što privlačimo pažnju muških suseda baš u trenutku kad borba jenjava. Nagoh se Simoni na uvo i zapitah je šta je to spopada. − Budalo − odvrati ona − zar ne shvataš da bih htela da sednem u tanjir, a sav ovaj narod gleda! − To je potpuno nemoguće − uzvratih ja − sedi. U isti mah podigoh tanjir i naterah je da sedne, gledajući je pri tom
prodorno da vidi da sam shvatio, da pamtim tanjirić s mlekom i da je ta obnovljena želja dolila poslednju kap mom uzbuđenju. U stvari, od tog trenutka ni nju ni mene mesto više nije držalo, i to stanje nelagodnosti bilo je tako snažno da je zarazilo i ser Edmonda. Istini za volju, i sama borba je postala dosadna, neratoborni bikovi su se suočavali sa matadorima koji nisu znali kako da ih poduhvate, a povrh svega, kako je Simona želela da sedimo na suncu, bili smo obuhvaćeni svojevrsnom omaglicom svetlosti i vlažne sparine koja nas je pritiskivala i sušila nam grla. Zaista je bilo potpuno nemoguće da Simona zadigne haljinu i svojom razgolićenom stražnjicom sedne u tanjir sa sirovim mudima. Morala se zadovoljiti da drži tanjir na krilu. Rekoh joj da bih hteo još jednom da je jebem pre povratka Granera, koji je imao da se bori tek sa četvrtim bikom, ali ona odbi i ostade tu, uprkos svemu, živo zaokupljena razbucavanjem utrobe konja, propraćenim, kako je ona detinjasto rekla, »mukom i bukom«, što će reći pljuštanjem iznutrice. Sijanje sunca nas je malo-pomalo uronjavalo u nestvarnost koja se podudarala sa našom nelagodom, odnosno sa nemom i nemoćnom željom da se rasprsnemo i izvrnemo nauznak. Krivili smo lica usled zaslepljenosti, žege i uzrujanosti čula, u nemogućnosti da utažimo žeđ. Uspeli smo da utroje podelimo sumorno rasplinjavanje pri kojem nema nikakve usklađenosti raznih trzaja tela. Čak u tolikoj meri da ni povratak Granera nije uspeo da nas izvuče iz te tupe obuzetosti. Uostalom, i bik koji je stajao pred njim izgledao je nepoverljiv i nenadražen: nastavak koride nije obećavao uzbuđenja.
Događaji koji su usledili zbili su se bez prelaza i kao nepovezano, ne zato što su zaista bili nepovezani, već što je moja pažnja, odsutna, ostala apsolutno rascepljena. U svega nekoliko trenutaka videh prvo kako Simona na moj užas zagriza jedno od sirovih muda, zatim kako se Granero približava biku izazivajući ga purpurnom tkaninom − najzad, bezmalo istovremeno, kako Simona, kojoj je krv pojurila u glavu, sa izbezumljujućom bestidnošću otkriva svoje duge bele butine sve do vlažne pice, u koju je lagano i sigurnim pokretom gurnula drugu bledunjavu lopticu − i kako Granero, koga je bik oborio, biva pritešnjen uz ogradu; rogovi udariše u tu ogradu tri puta, svom snagom, pri trećem udaru rog probi oko i celu glavu. Silan krik užasa podudario se sa Simoninim kratkim orgazmom, ona polete sa kamenog stepenika i pade na leđa krvareći iz nosa, i dalje pod zaslepljujućim suncem; ubrzo se ljudi sjuriše da na rukama prenesu leš Granera, čije je desno oko visilo.
XI POD SUNCEM SEVILJE Tako su dve jabučaste lopte odgovarajuće čvrstine i veličine bile naprasno pokrenute istovremenim i suprotnim pokretom; jedna lopta, belo mudo bika, prodrla je u Simoninu picu, »ružičastu i crnu«, razgolićenu usred gomile sveta; druga, ljudsko oko, izletela je iz Granerove glave istom silinom kojom gomila droba pokulja iz trbuha. Kako je ta podudarnost bila povezana sa smrću i sa svojevrsnim razvodnjavanjem neba u mokraći, ona nas je prvi put približila Marseli,
koliko za jedan tren, na žalost, vrlo kratak i gotovo nepostojeći, ali sa tako uzbudljivim bleskom da učinih korak napred hodom mesečara, kao da ću nju dodirnuti u visini očiju. Naravno, sve je uskoro ponovo dobilo uobičajeno obličje, ali je čas koji je usledio za Granerovom smrću ipak bio ispunjen zaslepljujućim opsesijama. Simonu je čak spopala takva zlovolja da je rekla ser Edmondu da neće više ni dana ostati u Madridu: bilo joj je veoma stalo do Sevilje, koja je bila na glasu kao grad uživanja. Ser Edmond, kome je pričinjavalo opojno uživanje da ispunjava hirove »najjednostavnijeg i najanđeoskijeg stvorenja koje je ikad živelo na zemlji«, isprati nas sutradan u Sevilju, gde naiđosmo na jaru i svetlost još rastvorljiviju nego u Madridu. Povrh toga, prekomerno izobilje cveća na ulicama, geranijuma i oleandera, do krajnosti je razdraživalo čula. Simona se švrćkala naga u tako laganoj beloj haljini da se pod tkaninom naslućivao crveni pojas za čarape, a u nekim položajima čak i krzno. Moram da dodam da je sve u tom gradu doprinosilo da njena blistavost dobije nešto toliko senzualno da sam, dok smo prolazili usjaktelim ulicama, često mogao videti kako se u pantalonama uspravljaju kite. U stvari, nismo tako reći prestajali da vodimo ljubav. Izbegavali smo orgazam i obilazili grad, što je bio jedini način da ne držim neprestano svoj ud uronjen u njenu cevku. Ipak smo pri šetnji koristili svaku priliku. Napuštali bismo jedno podesno mesto sa jedinim ciljem, da odmah pronađemo drugo. Prazna dvorana muzeja, stepenište, baštenska
staza oivičena visokim žbunjem, otvorena crkva − s večeri, puste ulice − hodali smo sve dok ne bismo pronašli nešto te vrste, i čim bismo pronašli mesto, otvarao bih devojčino telo podižući joj jednu nogu i jednim zamahom bih joj džilitnuo koplje do dna. Posle nekoliko trenutaka, trgnuo bih svoj ud, koji se još pušio, iz njene štale i šetnja bi se nasumice nastavljala. Ser Edmond nas je najčešće pratio izdaleka, ne bi li nas iznenadio: postajao bi purpurno-crven, ali se nikad nije približavao. Ako je drkao, to je činio diskretno, istina ne iz uzdržanosti, već zato što je sve činio isključivo stojeći, usamljen, gotovo apsolutno ukočen, ali sa zastrašujućim grčenjem mišića. − Ovo je nešto veoma zanimljivo − reče nam on jednog dana obraćajući nam pažnju na jednu crkvu − to je Don Žuanova crkva. − Pa šta? − odvrati Simona. − Ostanite ovde sa mnom − reče ser Edmond obraćajući se prvo meni − vi biste, Simona, morali tu crkvu posetiti sasvim sami. − Šta vam pada na um? Ipak, bila ta ideja nerazumljiva ili ne, nju je stvarno obuzela radoznalost da uđe sama i mi je pričekasmo na ulici. Posle pet minuta, Simona se pojavila na pragu crkve. Mi zastadosmo sasvim zabezeknuti: ne samo da se previjala od smeha, već nije više mogla ni da govori, ni da se zaustavi, tako da i ja, dopola zaražen njenim smehom, a dopola zbog prekomerne svetlosti, počeh da se smejem skoro podjednako neobuzdano; pa čak, u izvesnoj meri, i ser Edmond.
− Bloody girl, − reče on − ne biste li mogli da nam objasnite? Upravo smo se smejali nad Don Žuanovim grobom! I smejući se od sveg srca, on nam pokaza jednu veliku nadgrobnu bakarnu ploču pod nogama. Bio je to grob osnivača crkve, a vodiči su tvrdili da je to bio Don Žuan. Pošto se pokajao, naredio je da ga sahrane pred pragom crkve da bi noge vernika gazile po njegovom lešu pri ulasku i izlasku iz njihovog pribežišta. Ali, iznenada nas ponovo spopade kriza smeha, udesetostručenog. Simona se, prsnuvši u smeh, malko upišala i tanak mlaz je iscurio na bakarnu ploču. Utvrdismo još jednu posledicu ove nezgode: lagana tkanina haljine, nakvasivši se, pripila se uz njeno telo i postala tako prozirna da su Simonin lepi stomak i butine bili otkriveni na izuzetno bestidan način, mrki međ crvenim trakama pojasa. − Jedino preostaje da uđemo u crkvu − reče Simona, malo smirenije − da se osušim. Upadosmo u jednu veliku dvoranu po kojoj smo ser Edmond i ja uzalud tražili komični prizor koji devojče nije uspelo da nam razjasni. U odaji je bilo prilično sveže i svetlost je prodirala kroz prozorske zastore od jarkocrvenog, providnog kretona. Strop je sav bio u duborezu, zidovi pogipsani, ali pretrpani raznim bogomoljačkim ukrasima, uglavnom preterano pozlaćenim. Oltar je zauzimao čitavo dno crkve od tla do krova sa džinovskim nadoltarjem u baroknom stilu, od pozlaćenog drveta: taj oltar, zbog izuvijanih i komplikovanih ornamenata koji su podsećali na Indiju, zbog dubokih senki i zlatnih odblesaka, učini mi se
otprve veoma tajanstvenim i predodređenim za vođenje ljubavi. Levo i desno od ulaznih vrata visile su dve čuvene slike slikara Valdesa Leala koje su prikazivale leševe u raspadanju: vredno je pomena da se videlo kako u očnu duplju jednog leša ulazi pacov. Ali u svim tim stvarima nije se dalo otkriti ništa komično. Naprotiv, sve to u celini bilo je raskošno i senzualno, igra svetlosti i senki crvenih zastora, svežina i jak, ljut miris rascvetalih oleandera, kao i haljina pripijena uz Simonino krzno, sve me je to dražilo da pustim pse sa lanca i na kamenim pločama razgolitim vlažnu picu, kad opazih kraj jedne ispovedaonice noge neke pokajnice u svilenim cipelama. − Hoću da ih vidim kad budu izlazili − reče nam Simona. Sede ispred mene, nedaleko od ispovedaonice, a ja sam se morao zadovoljiti da joj kitom milujem vrat i koren kose ili ramena. Čak je i to ubrzo nadraži, toliko da mi reče da smesta odmaknem ud, inače će ga ona drkati dok ne svršim. Morao sam, dakle, da sednem i zadovoljim se posmatranjem Simonine golotinje kroz navlaženu tkaninu, ili ponekad čak i otkrivenu, kad bi ona, želeći da rashladi uparene butine, širila prekrštene noge i zadizala haljinu. − Shvatićeš − rekla mi je. Zato sam strpljivo čekao rešenje zagonetke. Posle dužeg čekanja, jedna mlada smeđa žena, vrlo lepa, izađe iz ispovedaonice sklapajući ruke, bledog i ekstatičnog lica: i onda, zabačene glave i posuvraćenih beonjača, ona prominu dvoranom laganim koracima, poput sablasti oz
opere. To je, u stvari, bilo nešto toliko neočekivano da ja iz očajanja stisnuh noge da se ne bih nasmejao, kad se vrata ispovedaonice otvoriše: iz njih izađe nova spodoba, ovog puta jedan plavi sveštenik, vrlo mlad, vrlo lep, izduženog mršavog lica i sa bledim očima sveca; držao je ruke prekrštene na grudima i zastao na pragu svoje odajice, pogleda upravljenog u jednu fiksnu tačku na tavanici, kao da čeka da ga kakvo nebesko priviđenje uznese sa tla. Sveštenik se kretao u istom pravcu kao i žena, i verovatno bi i on nestao za njom, ne primećujući ništa oko sebe, da ga Simona, na moje veliko iznenađenje, nije naglo zaustavila. Neverovatna pomisao joj je pala na um: kako dolikuje, ona pozdravi vizionara i reče mu da hoće da se ispovedi. Sveštenik joj, nastavivši da lebdi u ekstazi, pokaza ispovedaonicu uzdržanim pokretom i vrati se u svoj tabernakl zatvorivši pažljivo vrata i ne rekavši joj ni reč.
XII SIMONINA ISPOVEST I MISA SER EDMONDA Nije teško zamisliti moju zabezeknutost kad videh kako Simona kleknu pored kabine turobnog ispovednika. Dok se ona ispovedala, ja sam sa izuzetnim interesovanjem iščekivao šta će se izroditi iz tog neočekivanog gesta. Već sam pretpostavljao da će ovo gnusno stvorenje izleteti iz svoje odaje i baciti se na bezbožnicu da je izbičuje. Čak sam se pripremio da oborim i izgazim tu groznu sablast, ali se
ništa slično nije dogodilo: kabina je ostala zatvorena. Simona je dugo govorila kroz prozorče s rešetkama i ništa se drugo nije dešavalo. Upravo sam se sa ser Edmondom krajnje upitno zgledao, kad stvari počeše da se uobličavaju: malo-pomalo, Simona je češkala svoje butine, mrdala je nogama; držeći i dalje jedno koleno na molitveniku, jednu nogu je ukopavala otkrivajući sve više noge iznad čarapa, ali ipak nastavljajući da se tiho ispoveda. Na mahove mi se činilo da drka. Lagano se približih sa strane pokušavajući da shvatim šta se zbiva: Simona je zaista drkala, lica priljubljenog, s leve strane, uz rešetke, kraj same sveštenikove glave, napetih udova, raskrečenih butina, prsti su joj duboko rili po krznu; mogao sam da je dodirnem, za trenutak joj razgolitih dupe. Upravo tad začuh kako razgovetno izgovara: − Oče, još Vam nisam rekla najveći greh. Nekoliko sekundi tišine. − Najgrešnije je, prosto rečeno, što drkam dok vam se ispovedam. Još nekoliko sekundi šaputanja u unutrašnjosti ispovedaonice, a onda gotovo glasno: − Ako ne verujete, mogu da vam pokažem. I zaista, Simona se diže i raskreči jednu butinu pred samim otvorom za oči, drkajući brzim i sigurnim pokretom ruke. ….. − Ej, pope − povika Simona udarajući snažno o ispovedaonicu, − šta ti radiš u toj tvojoj kućici? Je l’ i ti drkaš?
Ali ispovedaonica ostade nema. − Onda ću da otvorim vrata. I Simona povuče vrata. Unutra je stajao vizionar i brisao čelo, sa kojeg se slivao znoj. Devojče mu potraži kitu pod mantijom: on i ne trepnu. Ona zadiže groznu crnu suknju i izvuče dugačku kitu, ružičastu i tvrdu: on samo još više zabaci glavu, iskrivi lice pisnuvši kroz zube, ali se prepusti Simoni, koja tu živinsku stvar nabi sebi u usta i stade je dudlati dugim zamasima. Ser Edmond i ja ostadosmo kao ošinuti zaprepašćenjem, ukočeni. Mene je divljenje prikovalo i više nisam znao šta da učinim, kad zagonetni Englez odlučno zakorači prema ispovedaonici i maknuvši Simonu u stranu što je mogao pažljivije, izvuče za zglavak crva iz njegove rupčage i brutalno ga prući na kamene ploče, pred naše noge: gnusni sveštenik je tu počivao poput leša, zubima uz tle, a nije ni pisnuo. Ubrzo ga na rukama prenesosmo do sakristije. Ostao je otvorenog šlica iz kojeg mu je visio kurac, lica smrtno bledog i oblivenog znojem, nije se odupirao i teško je disao. Smestismo ga u veliku drvenu naslonjaču masivnih oblika. − Senjores − progovori bednik cmizdreći − vi možda mislite da sam ja licemer. − Ne − odvrati ser Edmond kategorički. Simona ga onda upita: − Kako se zoveš?
− Don Amindo − odgovori on. Simona ošamari tu svešteničku mrcinu, a mrcini se od toga ponovo diže kita. Potpuno ga oslobodiše odeće, na koju se Simona popiša čučnuvši kao kučka. Onda ga je Simona drkala i dudlala, a ja sam mu pišao u nozdrve. Najzad, na vrhuncu te egzaltacije nasuvo, ja naguzih Simonu dok mu je ona silovito sisala kurac. Za to vreme je ser Edmond, ne prestajući da posmatra prizor sa već 8
karakterističnim izrazom lica kao pri hard labour-u, pažljivo pregledao dvoranu u koju smo se sklonili. On opazi ključić koji je visio o jednom klinu u duborezu. − Od čega je ovo ključ? − upita on Don Aminda. Po izrazu užasa koji ugleda na sveštenikovom licu, ser Edmond prepozna ključ tabernakla. Englez se vrati posle nekoliko trenutaka, noseći zlatni putir, sav izuvijan, sa mnoštvom anđelčića nagih poput Amora. Zlosrećni Don Amindo je ukočeno zurio u posudu za svetu naforu spuštenu na pod i njegovo lepo lice idiota, već izobličeno ujedima i palacanjem jezika kojima je Simona šibala njegovu kitu, poče da drhti. Ser Edmond, koji je sad već zatarabio vrata i rio po ormanima, najzad pronađe veliki kalež i zatraži da za časak pustimo bednika. − Pogledaj − objasni on Simoni − ovo je putir s naforom, a ovde je i kalež u koji se sipa belo vino. − To vonja na spermu − reče Simona njušeći presne hlepčiće. 8 Tegoban rad. − Prim. prev.
− Tačno − nastavi ser Edmond − nafora, kao što vidiš, i nije ništa drugo do Hristova sperma u obliku belog kolačića. A što se tiče vina koje se sipa u kalež, sveštenici kažu da je to Hristova krv, ali je očigledno da su u zabludi. Kad bi zaista mislili da je to krv, sipali bi crno vino, ali kako isključivo upotrebljavaju belo, time dokazuju da u dubini duše i oni dobro znaju da je to mokraća. Lucidnost ovakvog predstavljanja stvari bila je tako ubedljiva da se Simona i ja, bez potrebe za daljim objašnjenjima, i to ona naoružana kaležom, a ja putirom, uputismo ka Don Amindu, gotovo nepomičnom u svojoj naslonjači, dok mu je telo protresala laka drhtavica. Simona ga za početak snažno odalami postoljem kaleža u lobanju, što ga prvo razdrma, a zatim sasvim ošamuti. Ona ponovo stade da ga dudla i da mu tako izmamljuje gnusobno krkljanje. Pošto ga je najzad dovela do vrhunca čulne pomame, ona ga uz moju i ser Edmondovu pomoć snažno prodrma: − Još nije gotovo − reče tonom koji nije trpeo pogovor − sad treba da pišaš. I po drugi put ga udari kaležom po licu; u isto vreme se obnaži pred njim i ja je stadoh drkati. Ser Edmond je u otupele oči mladog sveštenika uperio tako zapovednički pogled da se stvar dogodi bez po muke. Don Amindo šumno napuni mokraćom kalež koji mu je Simona podmetnula pod nabreklu kitu. − A sad pij − naredi ser Edmond.
Pretrnuli bednik iskapi čašu sa nekom vrstom gnusobnog zanosa, dugim, požudnim gutljajem. Simona ga je ponovo dudlala i drkala; on ponovo poče tragično dahtati od sladostrašća. Zamahom bezumnika zavrljači posvećeni nokšir i ovaj tresnu o zid. Četiri snažne ruke ga podigoše i on, raščepljenih butina, propetog tela i dernjajući se kao svinja kad je kolju, štrcnu spermu na naforu u putiru, koji je Simona držala pod njim drkajući mu kitu.
XIII MUVLJE NOŽICE Pustismo tu mrcinu da padne i on se s treskom sruči na daščani pod. Ser Edmonda, Simonu i mene pokretala je ista hladna odlučnost, propraćena, uostalom, neverovatnom egzaltacijom i bistrinom duha. Sveštenik je nepomično ležao, mlitave kite, sa zubima, od gneva i stida, pribijenim uz daske. Sad kad su mu muda bila prazna, sopstvena gnusoba mu se pokazala u svoj svojoj strahoti. Začusmo kako ječi: − O, bedni svetogrdnici… kao i neke druge nerazumljive žalopojke. Ser Edmond ga munu nogom; čudovište podskoči i ustuknu urliknuvši od gneva na tako komičan način da mi prsnusmo u smeh. − Diži se − naredi mu ser Edmond − sad ćeš da tucaš ovu girl. − Bednici… − pretio je Don Amindo grcajući − špansko pravosuđe… robija… davljenje garotom…
− Ali ti zaboravljaš da je ovo tvoja sperma − primeti ser Edmond. Ovaj mu odgovori divljačkim keženjem, drhtavicom progonjene zveri, potom reče: − I mene čeka garota… Ali najpre vas troje… Najpre… − Bedna budalo − podrugnu se ser Edmond − najpre mi! Misliš da ću te pustiti da toliko dugo čekaš? Najpre ti! To ništavilo zaprepašćeno pogleda Engleza, na njegovom lepom licu ocrta se krajnje blesav izraz. Nekakva apsurdna radost razvuče mu usta, on prekrsti ruke na golim grudima i najzad nas pogleda ekstatičnim pogledom: mučeništvo … prozbori on naglo malaksalim glasom, mučeništvo… Bedniku se javila čudnovata nada u očišćenje i oči mu se gotovo ozariše. − Prvo ću ti ispričati jednu priču − reče mu polako ser Edmond. − Ti znaš da se obešenima ili ljudima zadavljenim garotom, u trenutku kad im se preseče dah, tako snažno digne kita da ejakuliraju. Tebi ćemo, dakle, priuštiti to zadovoljstvo da budeš podvrgnut mučenju tucajući ovu girl. I kako se prestravljeni sveštenik ponovo pridiže da se brani, Englez ga brutalno obori na zemlju zavrćući mu ruku. Zatim mu ser Edmond čvrsto steže ruke na leđima, provukavši se ispod tela žrtve, dok sam mu ja začepio usta i pritegao noge kaišem. Englez, i dalje mu pritežući ruke otpozadi kao mengelama, ukoči mu i noge stisnuvši ih svojim. Klečeći iza njega, ja sam mu među butinama držao glavu da ne može njom da mrdne. − A sad − reče ser Edmond Simoni − uzjaši ovog crkvenog pacova.
Simona zadiže haljinu i sede na stomak neobičnog mučenika, s picom blizu njegove mlitave kite. − Sad mu − nastavi ser Edmond − stegni grlo, tačno pogodi žilu iza Adamove jabučice: uz snažan, postepeni pritisak. Simona
steže
gušu,
strašna
drhtavica
protrese
to
sasvim
imobilizovano telo i kurac se diže. Ja ga dohvatih i s lakoćom ga uvukoh u picu Simone, koja je nastavila da mu steže gušu. Devojka je, opijena do krvi, silovito uvlačila i izvlačila veliki ukrućeni kurac međ svoje guzove, nad telom čiji su mišići krckali pod našim strahotnim stiskom. Ona ga najzad steže tako odlučno da jedan još silovitiji drhtaj protrese njenu žrtvu, a ona oseti kako joj je sperma šiknula u picu. Tad ona ispusti svoj plen i izvrnu se na leđa u svojevrsnoj buri radosti. Simona ostade da leži na daščanom podu, isturenog stomaka i butina umazanih spermom mrtvaca, isteklom iz pice. Ja se opružih kraj nje da bih je i sam silovao i jebao, ali sam jedino mogao da je stegnem u naručje i da je ljubim u usta zbog čudne i duboke unutrašnje paralize izazvane mojom ljubavlju prema devojčetu i smrću te gnusobe. Nikad u životu nisam bio tako zadovoljan. Nisam čak sprečio Simonu da me odgurne i ode da pogleda svoje delo. Ona ponovo uzjaha goli leš i promotri pomodrelo lice krajnje zainteresovano, čak mu je otrla znoj sa čela i uporno terala jednu muvu koja je zujala leteći u jednom zraku sunca i stalno se vraćala spuštajući se na lice. Simona najednom slabašno kriknu. Evo kakva se čudna i
zbunjujuća stvar dogodila: muva se ovog puta spustila na mrtvačevo oko i svojim dugim nožicama, kao iz kakvog košmara, mrdala je po čudnovatoj okruglini. Devojka obujmi sopstvenu glavu rukama i prodrma je podrhtavajući, a zatim, kako je izgledalo, utonu u ponor misli. Čudno je što se mi ni najmanje nismo brinuli o onom što bi se moglo dogoditi. Da je neko naišao, pretpostavljam da ga ser Edmond i ja ne bismo pustili da se dugo zgraža. Ali, zar je to važno? Simona postepeno izađe iz obamrlosti i potraži zaštitu ser Edmonda, koji je stajao nepomično, leđima oslonjen o zid; čulo se kako muva proleće nad lešom. − Ser Edmonde − reče ona priljubivši mu nežno obraz uz rame − hoću nešto da uradite. − Uradiću što god hoćeš − odgovori on. Onda me ona pozva da i ja priđem telu: ona kleknu i širom otvori oko na koje se beše spustila muva. − Vidiš to oko? − upita me ona. − Pa šta? − To je jaje − zaključi ona sasvim jednostavno. − Ali najzad − nastavih ja uporno, dokraja uzrujan − šta hoćeš time da kažeš? − Hoću da se igram tim okom. − Objasni.
− Slušajte, ser Edmonde − izreče ona na kraju − treba da mi smesta date to oko, iščupajte ga, smesta, ja to hoću! Na licu ser Edmonda se nikad ništa nije moglo pročitati, sem kad postane grimizno-crveno. On se čak ni u tom trenutku ne pomače, samo mu krv prekomerno pojuri u glavu; on izvadi iz novčanika makaze sa finim sečivima i pažljivo opseče meso, zatim vešto zari dva prsta leve ruke u duplju i izvadi oko presekavši desnom rukom vezivne žile, koje je snažno zategao. I tako mu se mala beličasta lopta nađe u okrvavljenoj ruci. Simona pogleda neobični izvadak i na kraju ga uze u ruku, sva potresena, ali ipak bez dvoumljenja, i odmah se stade njim igrati milujući se po samom sastavu butina i klizeći po njima tim predmetom koji je izgledao fluidan. Milovanje okom po koži izaziva sasvim izuzetno milje u kojem ima nešto i od strašnog petlovog krika, toliko je to čuvstvo čudnovato. Simona se pri tom zabavljala gurajući to oko da sklizne u duboku pukotinu njene pice i, ležeći na leđima i izdižući noge i tur, pokuša da ga tu i zadrži jednostavnim stezanjem guzova, ali ono odatle izlete, kao zgnječeno meso trešnje među prstima, i pade na mršavi stomak leša, na nekoliko santimetara od kite. Ja sam za to vreme pustio ser Edmonda da me sasvim skine da bih tako potpuno go mogao da se strmoglavim na uzbuđeno telo devojčeta, moj kurac u jednom jedinom cugu iščeze ceo u maljavoj pukotini i jebao sam je snažnim zamasima, dok se ser Edmond poigravao okom kotrljajući ga po prevojima tela, po koži stomaka i
grudi. U jednom trenutku, to oko se nađe snažno priklješteno između naša dva pupka. − Stavite mi ga u picu, ser Edmonde, − kriknu Simona, i ser Edmond lagano kliznu oko među guzove. Simona me na kraju ostavi, istrgnu krasnu loptu iz ruku krupnog Engleza i sporim, ravnomernim pritiskom obe ruke natera oko da prodre u njenu sluzavu plot, usred krzna. Odmah zatim me privuče sebi obgrlivši me obema rukama oko vrata i pribi usne uz moje s takvom žestinom da doživeh orgazam i ne dodirnuvši je, a moja sperma joj poškropi krzno. Tad se podigoh, i raskrečivši butine Simoni, koja je ležala na boku, nađoh se suočen sa onim što sam, kako ja to zamišljam, oduvek očekivao, onako kako giljotina čeka vrat koji će prerezati. Čak mi se činilo da oči hoće da mi iskoče iz glave, kao da su se od užasa iskolačile; jasno sam ugledao u maljavoj Simoninoj materici Marselino bledoplavo oko koje me je posmatralo plačući urinskim suzama. Otegnute brazde sperme u zapenjenoj dlaci su toj lunarnoj viziji do krajnosti pridavale odličje pogubne tuge. Držao sam širom raskrečene Simonine butine, koje su se trzale zbog potrebe za mokrenjem, dok je užarena mokraća lila ispod oka na butinu… Dva sata kasnije, ja i ser Edmond sa lažnim crnim bradama, a Simona pod velikim i smešnim šeširom sa žutim cvetovima i odevena u glomaznu platnenu haljinu kao kakva otmena devojka iz provincije, napustismo Sevilju iznajmljenim kolima. Pomoću sadržine velikih kofera mogli smo da se prerušimo na svakoj etapi puta da bismo
izigrali policijsku istragu. Ser Edmond je u tim prilikama ispoljavao oštroumnost punu humora: tako smo glavnom ulicom gradića Ronda prošli preodeveni u španske popove, sa šeširima od čupave čoje i ogrnuti plaštom, muževno pušeći debele cigare; Simona, pak, idući između nas u uniformi seviljskih učenika bogoslovije, izgledala je anđeoskije no ikad. Na taj način smo neprekidno iščezavali po celoj Andaluziji, zemlji žute zemlje i neba, koja je u mojim očima izgledala kao ogroman nokšir preplavljen sunčanom svetlošću, i gde sam svakog dana silovao novu ličnost, Simonu koja se stalno preobražavala, naročito
u
podne,
pod
bleštavim
suncem,
na
zemlji,
pred
poluzakrvavljenim očima ser Edmonda. Četvrtog dana Englez u Gibraltaru kupi jahtu, sa crnačkom posadom, i mi se otisnusmo na pučinu u susret novim pustolovinama.
PODUDARNOSTI Nekoliko podudarnosti me je iznenadilo pri sastavljanju ove delimično izmišljene priče, i kako mi se čini da one posredno produbljuju smisao onog što sam napisao, želim da ih izložim. Počeo sam da pišem bez neke određene namere, gonjen željom da bar privremeno zaboravim šta ja lično mogu da budem ili da činim. Tako sam u početku verovao da ličnost koja govori u prvom licu nema nikakve veze sa mnom. Ali jednog dana mi pade pod ruku neki američki časopis ilustrovan fotografijama evropskih krajolika i ja slučajno nabasah na dve slike koje me začudiše: prva je predstavljala
ulicu jednog tako reći nepoznatog sela iz kojeg potiče moja porodica; druga, razvaline u blizini jedne srednjovekovne tvrđave koja se nalazila u planini, na vrhu litice. U istom času se setih i jednog događaja iz svog života vezanog za te ruševine. Imao sam tada dvadeset jednu godinu; kako sam se preko leta nalazio u tom selu, odlučih da jedne noći odem do ruševina, a to ubrzo i učinih u društvu nekoliko devojaka, uostalom savršeno čednih, i moje majke, koja je pošla zbog njih. Bio sam zaljubljen u jednu od tih devojaka i ona mi je uzvraćala ljubav, ali, uprkos tome, nikad još nismo razgovarali jer je ona verovala da je pozvana da se oda religiji, što je htela da ispita u punoj slobodi. Posle otprilike sat i po hoda, stigosmo u podnožje tvrđave oko deset ili jedanaest časova, skoro po mrklom mraku. Počeli smo da se uspinjemo uz stenovitu planinu nad kojom su se nadvijale veoma romantične zidine, kad bela, bleštava sablast izađe iz krivine u stenju i prepreči nam put. To je izgledalo tako čudesno da se jedna devojka i moja majka zajedno srušiše nauznak, a ostale prodorno kriknuše. I ja osetih grdnu, iznenadnu prestravljenost koja mi preseče glas, i prošlo je, bogme, nekoliko sekundi pre no što toj sablasti uputih nekoliko pretećih reči, uostalom, nerazumljivih, iako sam od prvog trena bio siguran da prisustvujem običnoj komediji. Fantom zaista pobeže čim vide da idem ka njemu i ja ga pustih da iščezne tek kad sam u njemu prepoznao svog starijeg brata; on je došao biciklom sa još jednim momčićem i uspeo da nas prepadne pojavivši se osvetljen snopom svetlosti acetilenske svetiljke koju sam ubrzo otkrio. Onog dana kad sam naišao na fotografiju u časopisu, u ovoj priči sam upravo završio epizodu sa čaršavom, i primetio sam da se tu
čaršav obavezno pojavljivao s leve strane, kao što se i duh u čaršavu pomolio sleva, a i to da je došlo do savršenog poklapanja slika vezanih za slična uzbuđenja. I zaista, retko sam kad u životu bio nečim tako zaprepašćen kao tom pojavom lažne sablasti. Već sam bio dovoljno iznenađen time što sam jednu viziju koja je izgledala lišena svakog seksualnog značenja sasvim nesvesno zamenio jednom savršeno skarednom slikom. Međutim, uskoro mi se pružila prilika da se još više začudim. Već sam u tančine zamislio prizor u seviljskoj sakristiji, naročito rasecanje očne duplje sveštenika kome vade oko, kad mi se učini zanimljivim, pošto sam već postao svestan veze između priče i sopstvenog života, da u priču unesem i opis jedne tragične borbe s bikovima kojoj sam zaista prisustvovao. Čudno je što između te dve epizode nisam ustanovio nikakvu vezu sve dok nisam opisao ozledu koju je bik naneo Manuelu Graneru (stvarnoj osobi), međutim, u trenutku kad sam stigao do te scene smrti, ostadoh potpuno zgranut. Rasecanje sveštenikovog oka nije bila, kao što sam mislio, proizvoljna izmišljotina, bila je to samo transpozicija na drugu osobu jedne slike koja je, nesumnjivo, sačuvala duboku životnost. Izmislio sam da mrtvom svešteniku vade oko zato što sam video kako je rog bika iskopao oko matadoru. Tako su dve određene slike, koje su me, verovatno, najviše potresle, ponovo izronile iz najveće tmine mog sećanja − i to u neprepoznatljivom obliku − čim sam se prepustio skarednim sanjarijama. Upravo sam utvrdio ovu drugu činjenicu i taman završio opis koride
od 7. maja, kad pođoh u posetu jednom prijatelju lekaru. Kako nikad nisam video oguljena muda bika, pretpostavljao sam da i ona moraju biti onako jarkocrvena kao kita životinje pri erekciji, pa su u prvoj verziji priče tako i opisana. Iako je u mom duhu cela »Priča o oku« bila zasnovana na dve stare i tesno povezane opsesije jajima i očima dotad su mi muda bika izgledala nezavisna od tog ciklusa. Ali, kad sam završio čitanje, prijatelj me natera da shvatim da nemam pojma o tome kakve su, u stvari, žlezde koje sam uneo u priču, i odmah mi iz jednog priručnika anatomije pročita detaljan opis: tako sam saznao da su muda u čoveka ili životinje jajastog oblika i da su veoma slična očnoj jabučici. Tom prilikom sam se odvažio da objasnim ove tako izuzetne veze pretpostavljajući da postoji jedno duboko područje mog duha u kome su se podudarale elementarne slike, sasvim skaredne, što će reći najskandaloznije, upravo one koje svest stalno zaobilazi, nesposobna da ih podnese bez sopstvenog pucanja, bez skretanja. Ali, određujući tu tačku raskola svesti, ili, ako hoćete, izabrano mesto seksualnog zastranjivanja, neke lične uspomene druge vrste ubrzo se pridružiše tim razdirućim slikama koje su izronile na površinu pri stvaranju skaredne kompozicije. Moj otac P. G. me je začeo kad je već bio slep, a ubrzo po mom rođenju bio je prikovan za fotelju svojom jezivom boleštinom. No, za razliku od većine muških beba koje su zaljubljene u majku, ja sam bio zaljubljen u oca. Sledeća stvar je vezana za njegovu paralizu i njegovo slepilo. Nije mogao da ide da piša u klozet kao ostali svet, već je bio
primoran da to radi pod fotelju, u jednu malu posudu, i kako se to dosta često dešavalo, nije se ustručavao da piša preda mnom pokrivajući se ćebetom, koje je, s obzirom na slepilo, najčešće stavljao naopako. Ali najčudniji je bio način na koji je on gledao pri pišanju. Kako nije ništa video, njegove zenice su često skretale nagore, kao da zuri u prazno, pod sam kapak, i to se pogotovu dešavalo u trenucima kad bi pišao. Imao je, uostalom, veoma krupne oči, širom otvorene, na licu koje je podsećalo na orlovski kljun, i te raširene oči bi bivale gotovo sasvim bele pri pišanju, sa potpuno tupim izrazom prepuštanja i izgubljenosti u jednom svetu koji je samo on mogao da vidi i koji mu je izmamljivao mutan osmeh, sardoničan i odsutan (voleo bih da ovde mogu sve da prizovem u isti mah, na primer, lutajuću prirodu osamljenog osmeha jednog slepca, itd., itd.). U svakom slučaju, slika beonjača tih očiju, u takvim trenucima, za mene je neposredno povezana sa slikom jaja, što objašnjava skoro redovno pojavljivanje mokraće svaki put kad se u priči javljaju oči ili jaja. Zapažanje odnosa između različitih elemenata navelo me je da otkrijem još jedan, ne manje suštinski, odnos između opšteg obeležja moje priče i jedne posebne činjenice. Imao sam otprilike četrnaest godina kad se moja ljubav prema ocu preobratila u duboku i nesvesnu mržnju. Tad sam potajno počeo da uživam u kricima koje su mu neprestano izazivali munjeviti bolovi tabesa, a koji spadaju među najstrašnije. Stanje prljavštine i zadaha na gnoj, na koje ga je stalno srozavala njegova potpuna obogaljenost (dešavalo mu se, recimo, da se usere u gaće), nije mi ni izbliza onako neprijatno kao što sam verovao. S druge strane, ja sam prema svim
pitanjima zauzimao stavove i prihvatao mišljenja suštinski oprečna stavovima tog bića, koje je bilo bogomdano da vam od njega pripadne muka. Jedne noći, majku i mene probudiše vatreni govori koje je sifilističar bukvalno urlikao u svojoj sobi: naprasno je sišao s uma. Pođoh po doktora, koji smesta stiže. Moj otac nastavi da, pun rečitosti, unedogled zamišlja potpuno nečuvene dogodovštine, ali, uopšte uzev, krajnje srećne. Doktor se sa mojom majkom povukao u susednu sobu, dok je sumanuti slepac u mom prisustvu gromoglasno vikao: »Javi, doktore, kad mi pojebeš ženu!« Meni je ova rečenica, koja je dok trepneš okom razorila obeshrabrujuće delovanje strogog vaspitanja, ostavila za sobom neku vrstu stalne obaveze kojoj sam se dosad nesvesno i protiv svoje volje podvrgavao: nužnost da joj nađem odgovarajuću vrednost u svim situacijama u kojima se nađem u velikoj meri objašnjava »Priču o oku«. Kao završetak ovog usputnog pregleda krajnjih dometa moje lične skarednosti, moram da pomenem još jednu srodnu vezu, koja najviše zbunjuje i koja je otkrivena tek na kraju, a tiče se Marsele. Nemoguće mi je da sa izvesnošću tvrdim kako je Marsela u suštini moja majka. Takva tvrdnja bi bila, ako ne pogrešna, bar preterana. Marsela je ujedno i jedno četrnaestogodišnje devojče koje je petnaest minuta sedelo naspram mene, u Parizu, u kafani »Dve nakaze«. Ipak ću ovde ispričati i neke uspomene koje imaju za cilj da povežu još neke epizode sa već iznetim činjenicama. Nešto vremena nakon očevog napada ludila, moja majka, posle
jedne gnusne scene koju joj je preda mnom priredila njena majka, i sama
naglo
izgubi
razum;
kriza
manijačko-depresivnog
ludila
(melanholije) potrajala je nekoliko meseci. Besmislene ideje o propasti i katastrofi koje su je u to vreme obuzele, razdraživale su me tim više što sam bio primoran da neprestano brinem o njoj. Ona se nalazila u takvom stanju da jedne noći iznesoh iz svoje sobe svećnjake sa mermernim postoljem iz straha da me ne ubije dok spavam. Sem toga, dešavalo se da je, već na ivici strpljenja, udarim ili da joj žestoko zavrnem ruku pokušavajući da je nateram da razumno misli. Jednog dana, moja majka iščeze u trenutku kad smo joj neoprezno okrenuli leđa; dugo smo je tražili i na kraju je pronađosmo obešenu na tavanu naše kuće. Ipak smo je povratili u život. Posle kratkog vremena, ona ponovo nestade, ovog puta u toku noći; dugo i dugo sam je tražio pored jedne rečice, svuda gde je mogla pokušati da se utopi. Trčeći bez zaustavljanja po pomrčini kroz močvare, na kraju se nađoh oči u oči sa njom: bila je mokra do pojasa, iz suknje se cedila rečna voda, ali se ona sama izvukla iz vode, koja je usred zime bila zaleđena i ne baš duboka. Nikada se ne zadržavam na ovakvim uspomenama pošto su one odavno izgubile svako emocionalno značenje. Mogao sam da ih povratim u život tek kad sam ih u tolikoj meri preobrazio da su i u mojim očima postale neprepoznatljive, i samo zato što su u tom izopačavanju poprimile najskaredniji mogući smisao.
MOJA MAJKA STAROST BESKRAJNO POVEĆAVA UŽASNU ZEBNJU I STRAH. ONA NEPREKIDNO VRAĆA POSTOJANJE NA SAM POČETAK! POČETAK KOJI NAZIREM NA IVICI GROBA JESTE ONA SVINJA KOJU NI SMRT NI POGRDA NISU KADRE DA UBIJU U MENI. TAJ STRAH NA IVICI GROBA JE BOŽANSKI. TONEM U STRAH ČIJE SAM ČEDO.
− Pjer! Reč je izgovorena poluglasno, naglašeno nežno. Da li me je pozvao neko iz susedne sobe? Nežno i tiho, da me, ukoliko spavam, ne bi probudio? Ali, već sam bio budan. Jesam li se na isti način budio u detinjstvu pri visokim temperaturama kada bi me mati zvala onim bojažljivim glasom? Sada sam i ja zovnuo: nikoga nema pored mene, nikoga ni u susednoj sobi. Napokon sam shvatio da sam, spavajući, čuo svoje ime koje je izgovoreno u snu izazivalo neko nepojmljivo osećanje.
Utonuo sam u postelju, bez muke i zadovoljstva. Jedino znam da me je taj glas baš tako dozivao u bolesti i dugim groznicama mog detinjstva: tada je pretnja smrti nadneta nada mnom davala glasu moje majke onu preteranu nežnost. Spor sam, oprezan i čudim se što ne osećam bol. Više me ne muči ni sećanje na majku, tako ispunjeno prisnošću. Niti se ono meša sa užasavanjem zbog onih razuzdanih kikota koje sam često slušao. Godine 1906. umire mi otac. Imao sam tada sedamnaest godina. Kako sam bio bolešljiv, dugo sam boravio na selu kod bake, gde je mati ponekad navraćala. Ali, tada sam već tri godine živeo u Parizu. Brzo sam uvideo da se otac opija. Ručavalo se i večeravalo ćutke: otac bi retko počinjao da priča nešto zbrda-zdola. Malo šta sam razabirao, a mati je nemo slušala. Nikada ne bi završio što bi započeo, naprosto bi zaćutao. Posle večere, često sam iz svoje sobe slušao bučne i meni nerazumljive rasprave, pa mi se činilo da moram priskočiti majci u pomoć. Iz kreveta sam napregnuto osluškivao žestoke povike pomešane s treskom ispreturanog nameštaja. Ponekad sam ustajao i slušao iz hodnika kako se vika stišava. Jednog dana otvoriše se vrata: ugledao sam oca crvenog i teturavog, nalik pijanduri iz predgrađa. Izgledao je neobično u raskoši kuće. Otac je sa mnom uvek govorio s nekom nežnošću, praveći pri tom nekakve slepe, gotovo detinjaste pokrete, jer je drhtao. U meni je budio užasan strah. Drugom prilikom zatekao sam ga dok je jurio kroz salone: prevrtao je stolice, a moja polugola majka bežala je pred njim. Bio je samo u poderanoj košulji.
Uspeo je da stigne majku i zajedno su pali uz neprekidne povike. Utekao sam i odmah shvatio da je trebalo da ostanem u svojoj sobi. Jednog dana otvorio je pijan vrata moje sobe: stajao je na ulazu s bocom u ruci. Čim me ugledao, ispustio je bocu: ona se razbila i piće se prolilo. Na trenutak sam ga pogledao: uhvatio se za glavu posle ružnog treska slomljene boce i ostao nem. Drhtao sam. Toliko sam ga mrzeo da sam vazda protivrečio njegovim shvatanjima. U to vreme sam bio tako pobožan da sam zamišljao da se docnije zakaluđerim. A otac je, opet, bio vatreni antiklerikalac. Odustao sam od sveštenog poziva tek po očevoj smrti, da bih mogao živeti s majkom, kojoj sam se bezumno divio. Verovao sam da je moja majka baš kao i sve ostale žene, kako sam ih u svojoj ludosti zamišljao: nadasve pobožna, čemu se muška taština opire. Zar nedeljom nisam s njom išao na misu? Majka me volela: verovao sam da su nam misli i osećanja istovetni, te da ih jedino pomućuje prisustvo jednog uljeza, naime mog oca. Doduše, teško su mi padali njeni redovni izlasci, ali kako sam mogao da ne pristanem kad je ona svim sredstvima pokušavala da pobegne od tog mrskog stvora? Zacelo sam bio iznenađen što je mati nastavila da izlazi i kad je otac bio odsutan. Otac je često provodio duže vreme u Nici, gde je, kako mi beše poznato, bančio, kockao se i pio. Dobijao sam želju da poverim majci s kakvom radošću primam te njegove odlaske. Ona je s nekom čudnom tugom izbegavala razgovor, ali sam bio siguran da je srećna ništa manje od mene. Poslednji put je pošao u Bretanju sestri koja ga je pozvala: trebalo je da majka ide s njim, ali je u poslednjem trenutku odustala. Posle očevog odlaska bio sam tako veseo za večerom da
sam se usudio da kažem majci koliko sam radostan što ostajem sam s njom: na moje iznenađenje, ona je izgledala ushićena šaleći se više nego što priliči. Tada sam brzo rastao. Iznenada sam postao muškarac: mati je obećala da će me ubrzo odvesti u neki prijatan restoran. − Izgledam sasvim mladoliko da ti mogu činiti čast − reče mi. − Ali, ti si tako lep muškarac da te ljudi mogu smatrati mojim ljubavnikom. Nasmejao sam se, jer se i ona smejala, ali mi se oduzeo dah. Nisam mogao da poverujem da moja majka može izustiti takve reči. Učinilo mi se da je pila. Nikada ranije nisam zapazio da pije. Ubrzo sam morao uvideti da ona redovno pije svakog dana. Ali nije se smejala tako u naletima, raskalašno, niti je izražavala tu razuzdanu životnu radost. Naprotiv, zračila je tužnom, privlačnom blagošću, povlačeći se u sebe. Obuzimala ju je duboka seta koju sam pripisivao očevoj zlobi, i ta je seta bila presudna što sam joj ostao privržen celog života. Otišla je na slatkiše, a ja sam ostao razočaran. Nije li se narugala mojoj tuzi? Moje razočaranje potrajalo je nekoliko dana. Majka nije prestala da se veseli − da pije − i naročito da izlazi. Ostajao sam sasvim sam i radio. U to vreme sam išao na predavanja, studirao sam i, baš kao kad bih pio, opijao se radom. Jednog dana mati nije kao obično izišla posle ručka. Smejala se sa mnom. Izvinjavala se što nije ispunila obećanje i što me nije, kako reče, odvela na »finu sedeljku«. Moja majka, nekada tako ozbiljna da je
ostavljala mučan utisak, kao veče pred oluju, najednom mi se pokazala u sasvim novom vidu: delovala je kao vetropirasta mlada devojka. Znao sam da je lepa: odavno sam slušao da se oko nje utrkuju. Ali, nisam poznavao tu njenu izazovnu koketeriju. Imala je trideset dve godine i, dok sam je posmatrao, njena otmenost i držanje su me prenerazili. − Vodiću te sutra − reče. − Ljubim te. Do sutra uveče, lepi moj dragane! Pri tom se neobuzdano nasmejala, stavila šešir, uzela rukavice i tako reći me prosejala kroz prste. Kad je otišla, pomislio sam da ima lepotu i smeh đavola. Te večeri, mati nije večerala kod kuće. Sutradan sam vrlo rano otišao na predavanja: bio sam, pri povratku, posve zaokupljen predmetom svojih studija. Sobarica mi otvori vrata, ali mi saopšti da me majka čeka u svojoj sobi. Bila je setna i odmah mi reče: − Dobila sam loše vesti o tvom ocu. Ostao sam stojeći, bez ijedne reči. − Bilo je to naprasno − reče majka. − Umro je? − zapitah. − Da! − odgovori. Kraće vreme je ćutala, a potom nastavi: − Poći ćemo odmah vozom za Van. Od stanice u Vanu ići ćemo kolima do Segrea.
Jedino sam zapitao od čega je moj otac tako iznenadno umro. Ona mi odgovori i ustade. Nemoćno je odmahnula. Bila je umorna, kao da je nekakav teret pritiskao njena ramena, ali nije ništa kazala o svojim osećanjima, osim: − Ako budeš pričao Roberu ili Marti, ne zaboravi da u načelu treba da izgledaš skršen bolom. Iz osećanja prema tim časnim ljudima koji nas služe, treba da budemo ucveljeni. Nema potrebe plakati, ali bar obori pogled. Shvatio sam da moja smirenost razdražuje majku, čiji je glas bio osoran. Gledao sam je netremice. Začudio sam se kako mi se učinila ostarela. Začudio sam se i zbunio. Jesam li mogao skriti smerno veselje koje se potajno protivilo uobičajenoj tuzi zbog te iznenadne smrti? Nisam hteo da mi mati ostari, hteo sam da vidim kako se naposletku kurtališe svog zlotvora, ali i da se lišava suludog radovanja kome se prepuštala, a koje je njenom licu davalo neki lažan izraz. Hteo sam da budem srećan, čak sam želeo da i bol, koji nam je sudba dodelila, spoji našu sreću sa onom tugom čarolije koju izaziva blagost smrti… Ali, pognuo sam glavu: majčina rečenica me nije samo postidela. Osećao sam se kao smlaćen. Pomislio sam da ću od srditosti, ma koliko sva moja žestina bila smešna, naposletku briznuti u plač. Pa pošto, na kraju krajeva, smrt priziva najbedastije suze, zaplakao sam dok sam razgovarao s poslugom. Kloparanje fijakera, a potom voza, omogućilo nam je, na svu sreću, da se prepustimo ćutanju.
Obuzimao me dremež i polako sam sve zaboravljao. Jedina mi je briga bila da ponovo ne rasrdim majku. Ipak sam joj predložio da prenoćimo u hotelu u Vanu. Pošto je prećutno pristala, preostalo je da telegramom najavi naš dolazak za sutradan. U restoranu, a kasnije na železničkoj stanici, govorili smo o svemu i svačemu. I nehotice, do izražaja su došle moja zbunjenost i detinjasta nespretnost. Nisam video da majka pije. Ali, pošto je naručila još jednu bocu, postalo mi je jasno. Usplahiren, oborio sam pogled. Kada sam ga podigao, presekao me majčin osoran pogled. To me sasvim porazilo. Ne libeći se, nalila je čašu. Čekala je zao čas koji je moja glupost prizivala. Već odavno nije bila kadra da više izdrži… U tom pogledu, gde se slegnuo umor, zablistala je suza. Plakala je i suze su joj tekle niz lice. − Mama! − povikao sam − pa zar to nije bolje za njega? Zar nije bolje i za tebe? − Umukni! − obrecnula se na mene. Kao da je mržnja progovorila iz nje, pokazivala mi je otvoreno neprijateljstvo. Promucao sam: − Mama, kako god okreneš, znaš da je tako bolje za njega. Pila je brzo. Na usnama joj je titrao zagonetan osmeh. − Hoćeš da kažeš da je sa mnom imao odvratan život? Nisam sasvim shvatio njene reči i usprotivio sam se.
− On je umro i ne treba ništa da govorimo o njemu. Ali, život ti je bio težak. − Šta ti znaš o tome? Nije prestajala da se smeje. Više nije ništa videla. − Ništa ti ne znaš o mom životu. Beše rešila da se sasvim uništi. Već je ispraznila i drugu bocu. Priđe konobar da nas usluži. U sali se širio neki tužan, ponižavajući zadah, stolnjak je bio poprskan crvenim mrljama. Vladala je vrućina. − Sluti na nevreme, i otuda zadah − reče konobar. Niko mu ne odgovori. Rekao sam sebi (drhtao sam pred majkom): »Kako bih mogao da je osuđujem?« Teško mi je padalo što sam i za trenutak posumnjao u nju. Pocrveneo sam i obrisao čelo orošeno znojem. Na kraju se majčino lice smrknu. Crte se izobličiše. Kao kad se vosak rastoči, one omekšaše, na časak donja usna uđe u usta. − Pjer, pogledaj me! − reče ona. To nestalno i hirovito lice neprekidno se menjalo. Na njemu se ogledao užas. Uzaman se opirala bezumlju u koje je polako tonula. Govorila je odmereno, lagano, dok su joj se crte na licu zatezale od ludila. Majčine reči nanele su mi žestok bol. Njena svečana ozbiljnost i osobito, još strašnije, njeno odvratno dostojanstvo sasvim su me dirnuli
i potresli. Slušao sam skrhan: − Još si suviše mlad i ne bi trebalo da ti o svemu ovome govorim, ali ti se naposletku moraš zapitati da li je tvoja mati dostojna poštovanja koje joj ukazuješ. Sada je tvoj otac mrtav i sita sam laganja: ja sam gora od njega! Nasmešila se zlurado, kao da je taj osmeh opovrgavao njene reči. Obema rukama je povukla okovratnik haljine i skinula ga. Ni trunke nepriličnosti nije se dalo naslutiti u toj kretnji kojom se ispoljavala samo užasna zebnja. − Pjer − nastavi mati − ti gajiš prema meni poštovanje koje ne zaslužujem. Oni ljudi koje si jednom prilikom zatekao u salonu, oni kicoši, šta misliš, ko su bili? Nisam odgovorio. Nisam na njih ni obratio pažnju. − A tvoj otac je znao. Bio je saglasan. U tvome odsustvu, ti idioti nisu nimalo uvažavali tvoju majku. Pogledaj je! Grozan, unezveren osmeh moje matere bio je u stvari osmeh nesreće. Mati me volela: da li je napokon mogla podnositi tu glupost na koju su me svele njene laži i moje bogobojažljivo poštovanje? Kasnije mi je poverila šta je otac izričito zahtevao: »Svali sve na moja pleća.« Bilo je to htenje oca svesnog da je mati u mojim očima neprikosnovena i da po svaku cenu treba takva da ostane. Njegova smrt je učinila ovaj dogovor nepodnošljivim. Tako je u poremećenosti izazvanoj smrću ona podlegla iskušenju da se u mojim očima prikaže
kao beščasna. Volela je da sebe prikazuje takvom uvek kada se predavala. − Htela bih da me voliš do smrti. Što se mene tiče, ja te volim sada i voleću te do smrtnog časa. Ali, tvoju ljubav hoću samo ukoliko znaš da sam ogavna i ako me uprkos tome voliš. Potpuno dotučen, tog dana sam napustio trpezariju i ridajući otišao u svoju sobu. Pokraj otvorenog prozora, pod olujnim nebom, na časak sam začuo šištanje pare, zvižduke i dahtanje lokomotiva. Stojeći, obratio sam se onome bogu koji je prebivao u mom srcu nanoseći mi ljuti bol i koga to moje skrhano srce više nije moglo da nosi u sebi. U toj svojoj teskobi pomislio sam da me ispunjava praznina. Bio sam suviše sitan i jadan. Nisam bio dorastao toj strahoti koja me mrvila. Začuo sam prasak groma. Prućio sam se po tepihu. Naposletku, dok sam tako ležao potrbuške, palo mi je na um da skrstim ruke kao neko ko preklinje. Kasnije sam čuo da majka ulazi u svoju sobu. Sećam se da sam ostavio otvorena vrata između njene i moje sobe. Čuo sam kako se koraci približavaju i vrata su se polako zatvorila. Tako me samoća ponovo skolila. Ali, činilo mi se, ništa me više iz nje ne bi moglo izbaviti. Ostao sam na patosu tiho plačući. Grmljavina se razlegala, ali ja sam polako tonuo u san. Najednom, vrata su se otvorila, snažan tresak groma me naglo probudio. Pljusak i praskanje nepogode sasvim su me ošamutili. A onda sam čuo kako je majka ušla u moju sobu na vrhovima prstiju. Bila je neodlučna, ali ja nisam stigao da ustanem. Pošto me nije primetila ni u krevetu ni u sobi,
najednom je povikala: − Pjer! Spotakla se o mene. Ustao sam. Prigrlio sam je. Drhtali smo od straha i plakali. Obasipali smo se poljupcima. Košulja joj beše skliznula niz ramena, tako da sam u naručju stezao njeno polugolo telo. Kroz prozor je uleteo mlaz kiše i pokvasio je: potpuno opijena, raspletene kose, nije znala šta govori. U međuvremenu, pomogao sam majci da sedne. Nastavila je da priča same ludorije, ali namestivši košulju, bila je ponovo pristojna. Smešila mi se kroz suze, iako se uvijala od bola i, pošto je povraćala, držala se za srce. − Ljubazan si − reče. − Ne zaslužujem te. Trebalo je da nabasam na nekog klipana koji bi me vređao i pljunuo mi u lice. Više bih to volela. Tvojoj majci je lepo jedino u blatu. Nikada ne bi mogao pomisliti na kakve sam grozote spremna. Volela bih da to znaš. Volim svoje blato. Posle svega, danas ću se ispovraćati: suviše sam pila, biće mi posle mnogo lakše. Činila bih najveće gadosti pred tobom i opet bih bila čista u tvojim očima. Tada je prsnula u onaj »drusni smeh«, koji me lecnuo. Stajao sam spuštene glave i ramena. Majka beše ustala: pošla je ka svojoj sobi. Još jednom je prsnula u smeh, što je u tom času izgledalo usiljeno, a zatim se povratila i, pošto joj je hod bio nesiguran, uhvatila me za ramena i rekla:
− Oprosti! A zatim je tiho dodala: − Treba da mi oprostiš: odvratna sam i pijana. Međutim, volim te i poštujem, tako da više nisam bila kadra da te obmanjujem. Da, istina je, tvoja majka je beščasna. Da bi to prebrodio, biće ti potrebno mnogo snage. Na kraju se, s velikim naporom, nekako pribrala i iznenada rekla: − Mogla bih da te poštedim, da lažem i postupam s tobom kao sa običnim tikvanom. Ja sam rđava žena, razvratnica sklona piću, ali ti nisi kukavica. Pomisli koliko mi je trebalo hrabrosti da ti sve ovo ispričam. Noćas sam tako bezumno pila da bih pomogla sebi i možda isto tako da bih pomogla tebi. A sada mi pomozi i povedi u sobu da legnem. Te noći sam vodio jednu staru, skrhanu ženu. Otupeo i posrćući, obreo sam se u nekom hladnom svetu. Da sam mogao, te noći sam zaželeo da je ubijem. Očevog pogreba od porodične kuće do crkve, a zatim na groblju u Segreu, sećam se kao nekog praznog vremena kome nedostaje sadržaj. Najpre moja mati pod dugim udovičkim velom, a zatim sva ta lagarija sa sveštenicima čija se dužnost sastojala u tome da ne pevaju jer pokojnik nije bio pobožan… Sve to nije imalo značaja, ali veći značaj nisu imali ni majčini velovi koji su me, i nehotice, gonili na smeh, jer sam znao kakva se gnusoba krije pod njima. Bio sam raspolućen i gotovo van sebe. Postalo mi je jasno da se u meni zametnula klica prokletstva i
užasnog straha. Bio sam ubeđen da će me očeva smrt vratiti u život, ali sada sam u svojoj crnoj odeći drhtao pred tim prividom života. U meni je zavladala strahovita pometnja i prema svemu sam postao potpuno ravnodušan. U dubini svog gađenja osetio sam se sličan BOGU. Šta sam u tom mrtvom svetu mogao da radim sem da iz sećanja istisnem ono sevanje koje me zaslepilo kada se majka našla u mom zagrljaju? Međutim, već sam pouzdano slutio da to nikada neću zaboraviti.
BOG JE MOJE ZGRAŽANJE NAD ONIM ŠTO JE BILO, ŠTO JESTE I ŠTO ĆE BITI TAKO UŽASNO DA BIH GA PO SVAKU CENU MORAO PORICATI I SVOM SNAGOM VIKATI DA PORIČEM DA JE TO BILO, DA TO JESTE I DA ĆE TO BITI. ALI, JA ĆU LAGATI.
Po povratku iz Segrea spopala me tako užasna groza da sam se svalio u postelju izgovarajući se bolešću. Došao je lekar i pregledao me. U sobu je ušla i mati: izbavili su me gnjavaže ono »ništa ozbiljno« i sleganje ramenima na kraju. Ipak, ostao sam u postelji i jeo u sobi. A onda sam kazao sebi da, sem što ću dobiti malo vremena, svojom tvrdoglavošću neću ništa postići. Obukao sam se i zakucao na majčina vrata. − Nisam bolestan − rekao sam.
− Znala sam − odgovorila je. Pogledao sam je izazovno, ali sam se naprosto sledio primetivši u njenim očima olujnu srdžbu i neprijateljstvo. − Ustaću sada iz postelje. Ako dopuštaš, ješću u trpezariji. Odmerila me pogledom. Njeno savršeno dostojanstvo i neusiljenost nimalo nisu odgovarali užasnim osećanjima koja su me obuzimala. Međutim, kroz tu olujnu žestinu koja ju je zahvatila izbijao je nepodnošljiv prezir prema meni. Time je, zacelo, nastojala da kompenzuje sram i stid kojima je htela da sebe dotuče u Vanu. Ali, docnije sam više puta primetio taj njen neograničeni prezir prema onima koji je ne bi prihvatali takvu kakva zaista jeste. Sa
savršenim
spokojstvom,
u
kojem
se,
ipak,
naslućivalo
nestrpljenje, majka mi reče: − Radujem se što te vidim. Pre nego što je lekar potvrdio, znala sam da se pretvaraš da si bolestan. Već sam ti rekla: iz svega ovoga nećeš isplivati time što pokušavaš da pobegneš. Moraćeš pre svega da prestaneš da bežiš od mene. Znam da nisi prestao da me duboko poštuješ, ali neću pristati da se neka vrsta ludila uvuče između nas. Od tebe ću tražiti izraze poštovanja isto tako potpune kao i ranije. Moraš da ostaneš sin one čija ti je nedostojnost poznata. − Strepeo sam − odgovorih − da moju nelagodnost pred tobom ne shvatiš kao nepoštovanje. Nemam snage, nesrećan sam. Izgubio sam glavu.
Suze su mi polako potekle. Nastavio sam: − Malo je reći da sam nesrećan. Ja se plašim. Mati mi je uzvratila onom neprijateljskom i žestokom surovošću koja me zapanjila čim sam ušao i u kojoj je bilo nečeg mučnog. − U pravu si. Međutim, tog straha ćeš se osloboditi samo ako budeš prkosio tome što te zastrašuje. Lepo ćeš se latiti svog posla, a, pre svega ostalog, treba da mi pomogneš. Moram da dovedem kuću u red posle očeve smrti i da uklonim nered koji je za njim ostao. Zamoliću te, ako hoćeš, da se pribereš i središ rusvaj od knjiga i hartija u očevoj radnoj sobi. Ja se ne usuđujem da to učinim. Uostalom, moram i da iziđem. Zamolila je da je poljubim. Bila je zajapurena, lice joj je, kako se to kaže, prosto gorelo. Stavila je brižljivo svoj šešir sa udovičkim velom. U tom času primetio sam da je dekoltovana i doterana, te da crnina naglašava njenu lepotu kao nešto posve nepristojno. − Naslućujem šta misliš − dodade pri tom. − Odlučila sam da te više ne štedim. U pogledu svojih želja neću ništa promeniti. Poštovaćeš me takvu kakva jesam: neću ništa skrivati pred tobom. Najzad sam srećna što više ne moram da se pretvaram pred tobom. − Mama! − vatreno sam povikao − ništa što si kadra da učiniš neće izmeniti moje poštovanje prema tebi. Ovo ti govorim drhteći, ali, kao što si shvatila, govorim ti svim svojim bićem. Nisam mogao da razumem žurbu sa kojom je otišla od mene: da li je
bila izazvana željom da se što pre otisne u provode ili što je žalila zbog moje već ispoljene nežnosti. Još nisam zapažao kakvu je pustoš u njenom srcu počinila sklonost ka uživanju. Međutim, otada sam se vrteo u začaranom krugu. Mogao sam da se ljutim na sebe više nego ikada jer sam, u stvari, i dalje obožavao svoju majku i klanjao joj se kao svetici. Priznajem da više nisam imao razloga za takvo duboko poštovanje, ali mu se zaista nisam mogao odupreti. Tako sam živeo u mukama koje ništa nije moglo da ublaži. Samo su smrt i konačna nesreća mogle da me iz njih izbave. Pošto sam se užasavao razvrata u kome je, kao što sada znam, moja mati bila ogreznula, samo poštovanje prema njoj pretvaralo je mene, a ne nju, u nešto krajnje užasno. Tek što bih osetio to duboko poštovanje, ne sumnjajući bih morao priznati da njen razvrat izaziva u meni osećanje mučnine. Ali, pošto je izišla iz kuće, nisam znao kakvu mi je paklenu zamku namestila. Shvatio sam to mnogo kasnije. A tada sam je usred tog razvrata i užasa još uvek voleo: obuzelo me to bezumlje u kome mi je izgledalo da ću se izgubiti u BOGU.
Bio sam u očevoj radnoj sobi: vladao je užasan nered. Gušilo me sećanje na njegovu beznačajnost, glupost i umišljenost. Tada još nisam jasno slutio šta je on zapravo bio: lakrdijaš s mnogo neočekivanih draži i bolesnih fiks-ideja, ali uvek predivan i vazda spreman da da sve što ima. Rodio sam se kao plod ljubavi koju je otac vodio s mojom majkom pre venčanja, u vreme kada je ona imala četrnaest godina. Porodica je
bila prisiljena da venča dva mlada čudovišta, dok je najmlađe čudovište raslo u haosu koji je vladao oko njih. Njihovo bogatstvo pružilo im je mnogo toga. Ali, ništa u očevoj biblioteci nije obuzdavalo zbrku koju je smrt dovršila i prepustila prašini. Tu sobu nikada nisam video u takvom stanju. Doznake ili nagomilani računi, bočice s lekovima, sivi polucilindri, rukavice, mnogobrojna dugmad, boce s alkoholom i prljavi češljevi povlačili su se između najraznovrsnijih i mahom nezanimljivih knjiga. Otvorio sam prozorske kapke i moljci su pod zracima sunca počeli da izleću iz šešira. Odlučio sam da kažem majci kako jedino metla može srediti sve to čemu je nered bio jedini cilj, ali to, ipak, nisam mogao da učinim a da prethodno ne pogledam brižljivije. Trebalo je da proverim da li ima stvari od vrednosti. Pronašao sam, doduše, mali broj veoma lepih knjiga. Izvukao sam ih, a tada su se redovi srušili: u sve većoj prašini i hrpama, osetio sam da se nalazim na izmaku snage. A tada sam otkrio nešto neobično. Iza knjiga, u zastakljenim ormarima koje je otac držao zatvorene, ali mi je mati dala ključeve, pronašao sam gomilu fotografija. Većina ih je bila prašnjava. Ali, brzo sam otkrio da su na njima prikazane neverovatne bestidnosti. Pocrveneo sam, zaškripao zubima i morao da sednem, ali sam ipak uzeo nekoliko tih ogavnih slika. Hteo sam da pobegnem, ali sam, u svakom slučaju, morao pre majčinog povratka da sklonim ili pobacam sve te slike. Trebalo ih je što pre skupiti na gomilu i spaliti. Drhtavim rukama sam ih sakupljao i pravio velike hrpe na stolovima. Pošto su gomile postale prevelike, u jednom trenutku su se srušile sa stolova i tada se pred mojim očima ukazala prava pustoš: na desetine tih bestidnih ali uzbudljivih
fotografija nabacanih jedne na druge prekrivalo je tepih. Jesam li mogao da se borim protiv te nadolazeće plime? U prvom trenutku ponovo sam osetio da me zahvata ona unutarnja, silovita i nemila pomućenost koja me bacila u očaj kada mi je polugola majka pala u zagrljaj. Gledao sam ih ne prestajući da drhtim. Izgubio sam glavu i iz nemoći počeo da obaram te hrpe slika. Međutim, trebalo je da ih pokupim… Otac, mati i ta močvara bestidnosti…: iz očajanja sam odlučio da u tome užasu idem do kraja. Već sam se stiskao kao majmun: utonuo sam u prašinu i skinuo gaće. Radost i užasan strah splitali su se u meni kao neko uže koje me raskida. Rastrzao sam se i krkljao od sladostrašća. Što su me te slike više užasavale, više sam uživao da ih gledam. Posle svih uznemirenja, groznica i gušenja tih poslednjih dana, zar je moje sopstveno beščašće moglo da me kosne? Prizivao sam ga i blagosiljao. Ono mi je bilo neizbežno suđeno: a moja radost bivala je utoliko veća što se poodavno moj jedini odnos prema životu sastojao u patnji i što sam uživajući, neprekidno ponižavao sebe i sve dublje srljao u propast. Osećao sam se izgubljenim. Prljao sam se tim svinjarijama gde su se moj otac − a možda i moja mati − valjali u sopstvenom kalu. Sve je to pogodovalo pokvarenjaku kakav je bilo suđeno da postanem, gadu koji se rodio iz sparivanja prasca i krmače. Majka se, rekoh sebi, obično klonila da čini ono što bi kod dece moglo izazvati užasne stresove. Svuda po podu ispred mene širile su se te svakovrsne bestidnosti. Krupni muškarci velikih brkova, s podvezicama i prugastim ženskim
9
čarapama, kidisali su na druge muškarce ili devojke, među kojima su me neke drusne debeloguze užasavale. Ali, većina njih me sasvim očarala: bio sam ushićen njihovim ogavnim pozama. U tom stanju grča i nesreće, jedna među devojkama, čiju sam sliku držao u ruci (opružio sam se po tepihu oslonjen na lakat, morio me jad i bio sam zasut prašinom), učinila mi se tako lepa (ležala je ispod nekog muškarca, zavaljena nauznak, zabačene glave i bludećeg pogleda) da su mi pale na um i vrzmale se po glavi one reči: »lepota smrti«, izazivajući u meni drhtavicu, tako da sam, stisnuvši zube, odlučio da se ubijem (pomislih da sam odlučio!). Ostao sam dugo opružen na tepihu: nepomičan, polunag, bestidan, među slikama bestidnosti. Zaspao sam. U toku noći majka je zalupala na vrata. Izbezumio sam se. Viknuo sam da malo pričeka. Dovodeći u red odeću, skupio sam fotografije što sam brže i bolje mogao, sakrio ih, a potom otvorio majci, koja je upalila svetlo. − Uspavao sam se − rekoh. Bio sam jadan i kukavan. Ne sećam se mučnijeg košmara. Jedino sam se nadao da sve to neću preživeti. I majka je, očigledno, posrtala. Jedino sećanje koje bih danas mogao dovesti u vezu s tom situacijom jeste cvokotanje zuba u 9 Pruge na čarapama bile su negde vodoravne negde uspravne. Raskalašne i skaredne fotografije onog vremena posezale su za tim nastranim sredstvima čije su ih ogavnosti i komičnosti činile efikasnijim − gnusnijim.
velikoj groznici. Mnogo kasnije, mati je priznala da se bila uplašila i da joj se učinilo da je preterala. Ona je, ipak, bila to što jeste i grešila je što je pomišljala na samoubistvo. Međutim, šta je mogla da kaže u tom času sem da se plašila čudovišne želje zbog koje je pomislila da na taj način konačno sa svime raščisti. Jer, ona je pokušala da se ubije i, u užasu koji joj je stisnuo grlo, sadistički je odlučila da sve prebaci na mene. A zatim je pohrlila svojim uživanjima. Ona me je volela, htela je da me poštedi nesreće i užasnih sladostrašća na koja je ovde naišla. Međutim, da li sam ja odoleo užasu koji me mamio? Sada su mi ta sladostrašća poznata: i mimo svoje volje, išla je dotle da je, u neku ruku, sudelovala u tome što nam je bilo odvratno. Ali, nju je to gađenje zaluđivalo do bezumlja. Stajala je u tom trenutku preda mnom − slična meni − prožeta zebnjom. Ipak, ona je iz te zebnje umela da izvuče dovoljno bezumnog spokojstva i da mi posle dužeg vremena kaže toplim glasom, čija me draž smirivala: − Dođi kod mene u sobu. Ne mogu da te ostavim samog. Poslušaj me. Ako nemaš milosti prema sebi, molim te da je imaš prema meni. Međutim, ukoliko, želiš, ja ću biti dovoljno jaka za oboje. Posle dugih jada, taj glas me vraćao u život. Voleo sam je utoliko više što sam, znajući sve, sada bio sklon da mislim kako ne postoji ništa što nije osuđeno na propast i zato što me najednom preplavila
ona nedokučiva vedrina koja pobeđuje i najcrnje zlo, neokaljana se dižući iz beščašća. Ušla je pre mene u svoju sobu, a ja sam se skljokao na stolicu na koju me je zamolila da sednem. U trenutku kada smo izlazili iz biblioteke primetio sam da se svuda po podu povlače fotografije koje su mi u žurbi poispadale. Pao mi je kamen sa srca što sam ih video i otklonio svaku sumnju. Laknulo mi je što sam na majčin stid, koji je, izgleda, mogla pokazati preda mnom, sada mogao odgovoriti stidom koji mi se činio potpunijim. U prihvatanju svog propadanja išao sam do onog stepena na kome će − ako preživim − ubuduće teći moj život. U mojim podočnjacima mati je mogla sada nazreti moju besramnost. Bio sam skrhan, ali sam više voleo da majka shvati da sam izgubio pravo da pocrvenim pred njom. Više neće slutiti u meni vrlinu koja pokazuje svu grozotu njenih poroka i otvara jaz između nje i mene. Preostaje mi jedino da se priviknem i pomirim sa idejom da sam samo stvorenje bez ikakvog sadržaja, pa će mi tako postati dostupno jedino blago koje će ubuduće odgovarati mojim željama: naime, ma koliko to bilo užasno nesrećno i bez obzira što o tome nikada nismo govorili, osećanje saučesništva je sjedinilo majku i mene. Upuštao sam se u razmišljanja te vrste, iako u njima nisam mogao naći spokoja, ali sam ga tvrdoglavo tražio kao da nisam, niz strminu kojom sam počeo da klizim, izgubio i najmanje izglede da naiđem na nešto što će me zaustaviti. U majčinom izrazu postojalo je uvek nešto čudno i nedokučivo: neka
vrsta žestoke zlovolje, srodne dobrom raspoloženju, koja je ponekad bivala izazovna i tako reći svedočila o beščašću. Preda mnom je sada izgledala odsutna, a ipak sam naslućivao da u njoj kipe bes, bezumna veselost ili odvratno izazivanje, kao što se u pozorištu može pretpostaviti da su iza kulisa glumi spremni da svakog časa banu na pozornicu. Uostalom, možda je u neku ruku moja majka najčešće izazivala u meni iluziju u tom iščekivanju nemogućeg. Jer njen glas, koji je retko gubio zavodljivu otmenost i odlučnost, očas je uspevao da me umiri. Ovog puta me probudio iz toga bolnog sna u kome mi se činilo da se život zaboravlja. − Ne dugujem ti objašnjenje − reče ona. − Ali, u Vanu sam pila preko svake mere. Molim te da to zaboraviš. Shvati me − nastavi majka. − Nećeš zaboraviti šta sam rekla: ali ne bih imala snage da to kažem da me tvoja detinjasta narav, piće, a možda i bol nisu na to naveli. Sačekala je, čini mi se, da odgovorim, ali ja sam samo pognuo glavu. Ona je produžila: − Volela bih da sada porazgovaram s tobom. Nisam sigurna da bih ti time pomogla, ali je bolje da te spustim što niže nego da te prepustim samoći, u koju se, bojim se, uvlačiš. Znam da si užasno nesrećan. Ti si, takođe, slabić. I otac ti je bio isto tako slab. Od pre neki dan znaš kuda vodi moja slabost. Možda sada znaš da nas želja nagoni da budemo nepostojani i slabi. Međutim, ti još ne znaš što ja znam…
O, kako li sam smogao smelosti − ili jednostavnosti − da joj kažem: − Hteo bih da znam šta ti znaš… − Ne, Pjer − uzvrati ona − ne smeš to saznati od mene. Ali, kada bi saznao, oprostio bi mi. Čak bi i svome ocu oprostio. I naročito… −… − Oprostio bi sebi. Ćutao sam neko vreme. − A sada moraš da živiš − reče majka. U tom času primetio sam da ona zuri u pod ispred sebe i da se njeno lepo lice zategnulo. Potom se neodređeno i jednostavno nasmešila. − Nisi raspoložen − dodade ona. −… − Nisam ni ja. Došlo je vreme da večeramo. Zatražila je da joj za stolom pričam o svojim studijama. Baš kao da se ništa nije dogodilo. I ja sam pričao. Kada je mati ponovo izišla, vratio sam se u krevet. Podstaknut gadošću u kojoj mašta često mimo naše volje nalazi zadovoljstva, pomislio sam tada da je mati opet pohrlila u potragu za svojim uživanjima. Međutim, pre nego što je izišla iz kuće, došla je u moju sobu i pokrila me kao što je činila dok sam bio dete. Tog dana mi nijednog trenutka nije palo na um da je ona želela da me izloži izazovnom iskušenju onih ogavnih fotografija! Živeo sam ispunjen
divljenjem i opčinjen time što su se u njoj smenjivali blaga nežnost i razvrat čineći je, kako sam mislio, svojom žrtvom, a i očigledno nesrećnom, kao što sam i sam bio nesrećan posle svega što mi se tog popodneva mimo moje volje dogodilo. Počivao sam u krevetu, na kome je došla da namesti pokrivače, baš kao žrtva posle udesa. Zamišljam da osećanja slična mojima ima teški ranjenik koji je izgubio mnogo krvi i trpi velike bolove, ukoliko se, sav u zavojima, ali i u miru klinike, na kraju ipak probudi.
U SAMOĆI U KOJU SAM SE POVUKAO, MERILA OVOG SVETA, UKOLIKO JOŠ VAŽE, SLUŽE DA SAČUVAJU U NAMA RASPAMEĆUJUĆE OSEĆANJE DA JE SVE BEZ MERE I NERAZUMNO: TA SAMOĆA JE SAM BOG.
Život je počeo iznova. Vreme prolazi i zaceljuje svaku ranu. Majka je preda mnom izgledala smirena, obožavao sam je, divio se njenoj sposobnosti da vlada sobom. Ta mi je snaga ulivala spokojstvo. Nikada je nisam toliko voleo. I nikada joj nisam bio tako pobožno odan. Ta odanost je bila utoliko bezumnija što smo se sada, sjedinjeni istim prokletstvom, odvojili od ostalog sveta. Između majke i mene uspostavila se neka nova veza, naime veza posrnuća i niskosti. Ni najmanje ne žaleći što sam i sam posrnuo, uviđao sam da me moja greška izlaže onome što se činilo da je majčina nesreća, koja će je
neizostavno satrti, kao što satire i mene. Ali, isto tako sam slutio da nam ta greška može, kao što sam kasnije shvatio − mučeći nas, pod uslovom da sebe mučimo − učiniti dostižnom jedinu sreću koja se nije činila uzaludna, jer nas je izbavljala iz okrutnog zagrljaja nesreće. Ipak, u prvo vreme nisam mogao da pristanem na to tajno venčanje neba i pakla. Uprkos svemu, bolelo me što sam video da mati uživa u bedi na koju je, kao što sam znao, bila osuđena. Svake večeri, a ponekad i posle podne, ona je izlazila. Kada bi večeravala kod kuće, najčešće sam primećivao da je pijana. Ćutao sam, čekao da ode i da se prepusti gadostima, i tada bih gorko plakao. Sećao sam se vremena kada sam žalio zbog očevog pijančenja i kada sam zbog majčinog ćutanja i smrknutosti verovao da ona deli moje osećanje. Sada sam shvatio da je istovremeno kada i otac − ako ne i s njim − mati takođe pila. (Ipak, ona je uvek uspevala da sačuva izvesno dostojanstvo koje otac nikada nije imao − ponestalo joj ga je, samo na tren, u Vanu.) Najbesmislenije je što sam, uprkos potpunoj očevidnosti, još uvek optuživao oca i jedino oca. Oca čija je bestidnost bila grdni nered, oca koji je, u to sam bio siguran, navikao majku da pije i konačno je iskvario, oca čije su me sramne poganštine, posle njegove smrti, odvele na stranputicu. Svom snagom sam izbegavao da priznam istinu koju će me docnije, pred njenu smrt, mati prinuditi da uvidim: da je sa četrnaest godina jurila za mojim ocem i, kada je trudnoća, čiji sam plod, prisilila porodicu da ih venča, ona je bila ta koja je tonula iz razvrata u razvrat kvareći oca do kraja, sa istom onom oštroumnom ustrajnošću kakvu će ispoljavati prema meni. Iako je u krajnjoj liniji imala neku izazovnu
privlačnost, ona je, ipak, bila podmukla: zaslepljivala je njena prevelika nežnost, iako se ponekad pretvarala u tešku neugodnost poput omorine pred oluju. Živeo sam u osećanju da nas neka guba nagriza iznutra: od tog zla se nikada nećemo izlečiti, jer nas je smrtno pogodilo. Moja detinja mašta neprekidno je proveravala očevidnost nesreće koja je snašla majku i mene. Ipak, ta propast nije mogla bez mog saučestvovanja. Jednog dana, ugrabivši priliku kada mati beše van kuće, ponovo sam počinio istu gadost. Iskušenje me nagrizalo, ušao sam u očevu biblioteku i najpre izvukao dve fotografije, ubrzo još dve, i polako me obuzimao vrtoglavi zanos. Uživao sam u čednosti nesreće i nemoći. Jesam li mogao sebi da pripišem u greh to što me opčinjavalo, zavodilo i ispunjavalo blaženim uživanjem isto onoliko koliko sam bio očajan? Morile su me sumnje i nagrizala zebnja. Satiran zebnjama, neprekidno sam dobijao želju da se zgražavam nad samim sobom: pokvaren zub a divno lice. Uporno sam se nosio mišlju da odem ispovedniku i da mu poverim sve svoje niskosti. Ali ne samo da sam se užasavao pomisli da odam takvu sramnu nastranost, nego mi je sama namera da se ispovedim sve više izgledala kao izdaja majke i kidanje neizbežne veze koju je između nas splelo naše zajedničko beščašće. Prava niskost bila bi, mislio sam, ako bih ispovedniku, koji poznaje moju majku i koji je sa mnom prihvatio nepodnošljive očeve gadosti, sada priznao da volim majčin greh i da sam na nj ponosan kao divljak. Unapred sam zamišljao svu otrcanost njegovih reči. Da li bi banalni saveti ispovednika mogli da odgovaraju veličini moje muke i nepopravljivom položaju u koji me bacio božji bes?
Za mene su nežne − i vazda tragične − majčine reči bile jedino dostojne drame ili misterije, koja nije ništa lakša niti manje zaslepljujuća od samog boga. Činilo mi se da čudovišna razbludnost majke i moja isto tako ogavna razvratnost vape prema nebu i da su obe nalik bogu, u istom smislu u kome su samo potpune tmine slične svetlosti. Sećam se jezgrovite Larošfukoove izreke: »U sunce i smrt ne može se gledati netremice«… U mojim očima smrt je bila isto tako božanska kao i sunce, a majka je sa svojim gresima bliža bogu od svega što sam smotrio kroz prozor Crkve. U tim beskonačno dugim danima moje samoće i greha krepilo me osećanje da greh i zločin uzdižu majku do boga, valjda u tom smislu što se užas i vrtoglavo omamljujuća ideja o bogu konačno poistovećuju. I ne želeći da pronađem boga, hteo sam da utonem u glib do grla i da se prekrijem blatom, kako ne bih ispao nedostojniji od majke. Besramni prizori na fotografijama dobijali su u mojim očima sjaj i veličinu bez kojih bi život izgledao lišen vrtoglave omame, a ja nikada ne bih pogledao ni u sunce ni u smrt. Nisu mi mnogo vredela ta osećanja majmunskog srozavanja koja su mojim podbulim očima otkrivala sliku mog posrnuća. Ono mi se predstavljalo počev od golotinje moje majke do pakla u kome je izabrala da živi. Ili, tačnije rečeno, da ne živi i ne diše. Ponekad sam uzimao očeve najgnusnije slike, svlačio se i vikao: »O bože užasa, tako si nisko bacio i bacaš majku i mene…« Konačno, bio sam svestan da se time ponosim i ustajao govoreći sebi da je od svih grehova najcrnja gordost. Jer, znao sam da časnost koju u mojim očima oličava ispovednik nije, bar za mene, ništa drugo do poricanje tog boga zablešćujućeg sunca, toga boga smrti za kojim tragam i kome me vode
putevi majčine nesreće. Onda mi je iz sećanja izronilo očevo pijandursko lice. Na kraju sam posumnjao da imam pravo da ga proklinjem: preko njega ja pripadam pijanstvu i bezumlju, svemu što je rđavo u svetu i od čega bog odvraća glavu samo zato da se okrene onome što je najgore. Moj otac, ta mrtvopijana suklata, koga su ponekad pajkani znali da pokupe s pločnika, sada je odjednom u meni izazivao neku nežnost: plakao sam. Sećao sam se noći na železničkoj stanici u Vanu kada se kod moje majke očajno spokojstvo mešalo s tugaljivim osmehivanjima. Od toga joj se lice izobličavalo kao da se rastakalo. Drhtao sam i bio nesrećan, ali sam se radovao što sam sasvim izložen rasulu koje vlada u svetu. Zar sam mogao izbeći ili odoleti zlu koje je davilo moju majku? Nekoliko dana nije uopšte dolazila kući. Vreme sam provodio uništavajući se ili plačući: čekao sam je.
SMEH JE VIŠE BOŽANSKI, PA ČAK I NESHVATLJIVIJI OD PLAČA.
Čim se vratila, majka je primetila da su mi oči upale u duplje. Nasmešila se: − Popravićemo mi to. Večeras sam mrtva umorna i odmah idem u krevet.
− Mama, ne ličiš mnogo na sebe. Pogledaj se u ogledalu! Kakvi podočnjaci… − Vere mi, u pravu si. Više volim da si pakostan nego snužden. Pri tom se nasmejala od srca i poljubila me. Videli smo se ponovo sutradan za ručkom. Uzviknula je: − Više neću da te vidim tako snuždenog. Znaš li kako te Rea zove? − Rea? − Ah, zaista, pa ti je još nisi upoznao. Mimoišli ste se na stepeništu. To je vrlo lepa devojka, ali ti se na izgled plašiš lepih devojaka. Rea te videla i prepoznala lepog momka o kome sam joj ponekad pričala. Sada se ona raspituje za tebe: »Kako je naš vitez Tužnog lika?« Pretpostavljam: vreme je da živiš manje povučeno. Mladić tvojih godina već izlazi sa ženskicama. Večeras ćemo izići s Reom. Neću biti u crnini; a ti ćeš obući elegantno odelo. Zaboravila sam: Rea je moja velika prijateljica. Predivna je, po zanimanju je igračica, to je najluđa devojka na svetu. Vratiću se s njom u pet sati i, ako hoćeš, upoznaćete se. Pre nego što iziđemo nekud na večeru, popićemo neko osvežavajuće piće. Smešila se mazno izgovarajući reči. − Slažem se, mama − promucao sam. Bio sam sasvim iznenađen. Govorio sam sebi da taj njen smeh nije ništa drugo do obična maska. Tada je majka ustala i prešli smo za sto.
− Valjda ti je jasno da tvoj odgovor nije dat radi ohrabrenja. Meni će biti potrebno poroka za oboje. Pucala je od smeha. Ali tužna istina − da je volim − neprestano je izbijala ispod maske. − Mama! − povikao sam. − Tvoja mama − reče − moraće da te zlostavlja. Ispruživši ruke, uhvatila me za obraze. − Pokaži se. −… − Nije sve u tome da voliš majku, da budeš pametan, lep i veoma ozbiljan… što me užasava. Kuda će te odvesti ta tvoja ozbiljnost ako ne upoznaš veselost drugih? Pomislio sam na zločin i smrt… Zaklonio sam lice. − Pa i ti si ozbiljna. − Budalo nikakva! Pa to je samo držanje. Bićeš poslednji zevzek ako ne budeš ležerniji. Rušio se moj sistem u koji sam se bio sklonio. Ponekad je mati bila dobre volje. Ali je njena veselost uvek skrivala neku zamku, a njena razdraganost me dovodila u nepriliku. Ručala je veoma raspoložena, rugajući se mojoj ozbiljnosti ili me nehotice zasmejavajući. − Eto vidiš − reče − nisam pila, a ipak sam đavolasta. Budi ponosan na svoju veliku pronicljivost. Ona me dovela dovde! Reci mi bez šale:
bojiš li se? − Ma… ni govora. − Šteta. Ponovo je prsnula u smeh i otišla. Nisam izišao iz trpezarije, nego sam pognute glave otišao i seo u kut. Unapred sam bio svestan da ću je poslušati. Čak ću umreti da majci pokažem koliko nije bila u pravu dok se rugala. Pružiću joj dokaze ležernosti… Tog časa pomislio sam da bi, ukoliko ispoljim preteranu ležernost, majka mogla da odglumi osećanje koje nema. Na taj način, mogao bih da sačuvam ono utočište koje sam stvorio za sebe. Tako bih bio spreman da odgovorim na zov sudbine koja nalaže da posrćem do kraja, sve niže, da idem kuda me mati vodi i da pijem s njom, ispijajući, ako joj je volja, sve do samog taloga… Njena veselost me opčinjavala. Ali, zar nisam morao da priznam sebi da mi je, ma koliko mi ublažavala muke, ipak nagoveštavala nešto što bi više odgovaralo mojoj želji da se otisnem u najveće opasnosti i što bi me bacilo u najvrtoglavije zanose? Zar mi, najzad, nije bilo jasno da će me majka voditi kuda bude išla? A to je, svakako, najbesčasnije. Ako je sada kadra da me opčini, pitam se, ne opčinjavaju li me to razvratnosti koje je njeno prividno dostojanstvo učinilo paklenim? I kao što je mati neprekidno prelazila iz srama u draž, iz uglađenosti u ozbiljnost, moje misli su se remetile u nestalnoj perspektivi koju je Reina zamisliva ležernost narušavala.
»Majka hoće da me upozna sa svojom prijateljicom«, mislio sam, »ali jesam li lud da iz toga izvučem zaključak kako joj je naredila da me skrene s pravog puta i upropasti?« Odmah sam sebi predočio da jedna igračica, a uz to i njena drugarica, svakako učestvuje u njenim razuzdanostima. Tako sam čekao obuzet groznicom. Rea me unapred privlačila. Ma šta tu pričam, ona me opčinjavala, ta Rea kadra da me uvede u svet koji me prestravljivao, ali koji je, uza sve moje užasavanje, bio predmet svih mojih razmišljanja. A ta razmišljanja su bila zloslutna, mada su mi pretila samo prekomernom radošću koja se začela iz prevelikog straha. Tako je bezumna slika koju sam stvorio o Rei počela da mi naposletku smeta. Bio sam u bunilu: posle prve reči ona izlazi pred moje oči i počinje da se svlači. Priterana podlostima, mati me prepušta toj hobotnici koja je slična očevim devojkama sa fotografija čijim je bestidnostima već uveliko hranjena moja mašta. Detinjasto sam tonuo u sanjarije. Iako im nisam verovao, ipak sam bio toliko zastranio da sam izmišljao najpodrobnije prizore samo da bih sebe sludeo i, čulno, sve dublje gacao kroz kal savladan stidom. Danas teško mogu da zamislim one grozničave časove kada se moja pobuna mešala s nezajažljivom željom za strahotnim uživanjima, kada sam sebe raspinjao i kada sam sve više u tome nalazio zadovoljstva. To što me na kraju uverava da je, ipak, u pitanju bila igra, nije samo okolnost što sam pribegavao podvalama i blagodareći njima uspevao da se uvek nekako izmigoljim, nego veština i majstorstvo
kojima sam raspolagao i uvek odolevao teškoćama. Kao da sam bio paralisan: kada sam, ušavši u veliki salon, na pozadini luksuznih draperija i zavesa ugledao njih dve, moju majku i njenu prijateljicu, u crvenim haljinama i nasmejane, za trenutak sam zanemeo; već sam bio prikovan u mestu, ali od zadivljenosti. Prišao sam osmehujući se. Susreo sam pogled majke u kome sam mogao da pročitam njeno odobravanje. Bio sam se zaista neuobičajeno brižljivo obukao i očešljao. Nisam drhtao dok sam im prilazio. Poljubio sam, čak nešto duže nego što pristoji, ruku lepe Ree, čiji su me mirisi, izrez na haljini i mig oka uzbudili kao što bi me, u najboljem slučaju, moglo da uzbudi ispunjenje onih sanjarija koje su me mučile u mojoj sobi. − Nemojte se ljutiti, gospođo − obratih se Rei − ukoliko sam, kako da se izrazim, smeten, ali bio bih kudikamo zbunjeniji da mi se ne vrti u glavi. − Gle kako je zabavan! − uzviknu Rea čežnjivo. − Tako mlad, a već ume da govori sa ženama i da tako laže… Zaista sam bio rođen za svet koji mi je Rea otvarala. Međutim, tek pošto je prsnula u grohotan smeh, primetio sam i čuo majku: njena pojava, na koju sam za časak bio zaboravio, i taj nepristojni smeh sasvim su me prenerazili. Najednom me spopala užasna nelagodnost. − Zacelo se ljutite na mene − reče Rea − ali, Pjer, dozvolite, draga, da ga zovem tako, po imenu, zaista bih bila presrećna ako me ne lažete. Zbunio me taj Rein prezir.
− Pjer − upade mati − sedi pored moje prijateljice. Ako dobro razumem, ona je od sada i tvoja prijateljica. Pokaza mi da sednem na sofu. Majka i Rea su bile baš onakve kako sam zamišljao da izgledaju dve lake žene u društvu partnera. Rea mi je načinila mesto pored sebe. Zatim je prišla. Već im je uveliko bio udario u glavu nemilice ispijani šampanjac. Dekolte moje susetke dovodio me do bezumlja. Bio sam pocrveneo. − Pa, Pjer − reče mi Rea − volite li da se zabavljate? Vaša mamica, bogme, voli da se zabavlja… − Gospođo… − Pre svega, zovite me Rea. Obećavate? Uze mi ruku i, pošto je pomilova, položi je na svoju nogu. To je bilo previše! Pobegao bih da nisam utonuo u sofu. Međutim, sigurno bih bio toliko slab i ne bih uspeo da pobegnem… Rea prestade da se prenemaže. − Tačno je − reče ona − ja lumpujem i provodim se, ali nikada nisam zbog toga zažalila, iako potičem iz ugledne porodice… Eto, vidite, Pjer, ne treba da se užasavate žena koje banče i teraju kera. Pa vaša mama je bolja od nas… − Bolja? − prekide je moja majka. Pošto joj je ona maska od smeha spala, najednom je ponovo postala onakva kakva jeste. − Poznajete li vi nekoga ko je gori od mene? Želim da to Pjer zna…
− Draga moja, nanosite mu bol, a čemu? − Rea, hoću da ga opametim. Pjer, hoćeš li šampanjca? Uzeo sam bocu i natočio čaše usplahiren trenutnim majčinim stanjem. Bila je visoka, krhka, i odjednom mi se učinilo da je izdaje snaga. Iz očiju joj je sevala mržnja, a lice joj se grčilo. − Hoću da znaš jednom zasvagda. Naglo je privukla Reu i, ne oklevajući, grčevito je poljubila. A onda se okrenula meni: − Srećna sam! − uzviknu. − Hoću da to znaš: ja sam najgora od svih majki… Lice joj se pretvorilo u grimasu. − Helena − zacvile Rea − odvratna si… Ustao sam. − Pjer, saslušaj me − reče mi majka (ponovo joj se vratilo spokojstvo; doduše govorila je, suludo, ali ozbiljno, i rečenice su tekle mirno jedna za drugom). − Nisam te danas zvala zbog ovoga. Ali, više neću da te takvog podnosim. Hoću da čitam prezir u tvojim očima, prezir i strah. Najzad, srećna sam što te vidim: ovih dana si gotovo na izmaku snage. Vidiš kako zaboravljam tvog oca. Znaj da me ništa toliko ne navodi na nevaljalštine koliko potreba da budem srećna. Bio sam pijan, pa ipak, čim sam ušao, shvatio sam da je majka pijana i da nema snage da se uzdrži. − Mama − rekoh joj − pusti me da odem.
− Nikada ne bih pomislila − reče mati ne gledajući me − da će me rođeni sin izneveriti onog dana kada bude iznenađen rđavim ponašanjem svoje majke. S neusiljenošću koja me najednom smirila i povratila, ona dodade: − Ostani ovde. Od sveg srca te volim, naročito sada kada sam ti dala pravo da sudiš o meni. Osmeh joj je bio onaj nesrećni, nevoljni, sada mi već dobro znani osmeh. Taj osmeh gotovo je gutao njenu donju usnu. − Helena! − povika Rea, očigledno obmanuta. Ustala je. − Draga, zar nećeš večerati s njim? Da ne bi, možda, istog časa pošla s njim u krevet? − Helena! − viknu Rea. − Odlazim ovog trena. Do viđenja, Pjer, nadam se da ćemo se ubrzo videti. Rea me umiljato poljubila u usta. Pretvarala se kao da će otići. Bio sam opčinjen i sasvim pijan. Sada je i mati ustala. Primetio sam kako gleda Reu kao da će svakog časa kidisati na nju i zasuti je udarcima. − Dođi! − reče. Uzevši je za ruku, majka je odvukla Reu u susednu prostoriju. Nisam mogao da ih vidim, ali saloni su bili spojeni; da me šampanjac u tom trenutku nije uspavao, mogao bih da čujem njihov dah. Kad sam se trgao iz sna, mati me je gledala sa čašom u ruci.
− Oči nam blistaju − reče. Rea se smejala. Video sam kako joj oči sijaju. − Hajdemo sada, čeka nas kočijaš − dodade majka. − Ali − uzvrati Rea − najpre razvedrimo tužno lice. − Ispijmo šta je ostalo u boci − reče majka. − Uzmi čašu i natoči. − Čaše u ruke! − uzviknu Rea − pijmo! Poneo nas je talas razdraganosti. Iznenada sam poljubio Reu pravo u usta. Otisnuli smo se niz stepenice. Odlučio sam da pijem i da na takav način živim. Čitavog svog života.
U kolima smo bili tako reći jedno preko drugoga. Majka je obgrlila Reu oko pasa, a Rea je nju grickala za rame. Rea mi je uzela ruku i položila je pri samom vrhu gole butine. Posmatrao sam majku: izgledalo je da njenoj sreći nema kraja. − Pjer − reče ona − zaboravi i oprosti. Srećna sam. Još uvek me držao strah. Pomislio sam da ga u ovoj prilici prikrivam. U restoranu, mati je podigla čašu i rekla: − Vidiš, moj Pjer, pijana sam. Tako je to svakodnevno… Reci mu, Rea. − Istina je, Pjer! − dobaci mi Rea − tako svakog dana. Nas dve
volimo da se provodimo. No, tvoja mati ne mari baš previše muškarce. Ali, zato ih ja volim za nas obe. Majka ti je predivna. Kao ozarena, Rea je gledala majku. Obe su bile ozbiljne. Majka mi je nežno govorila: − Srećna sam što ti ne izgledam nesrećna. Imam takve prohteve koji se naprosto ne mogu priznati, ali ja sam presrećna da ti o njima govorim. Pogled joj više nije bludeo. − Ja znam šta hoću − reče ona zajedljivo. Ali osmeha odmah nestade sa njenih sočnih usana. Činilo se kao da joj ponestaje daha. − Znam šta hoću − ponavljala je. − Mama − rekao sam van sebe − hoću da znam šta hoćeš. Hoću da to znam i hoću da mi to bude drago. Rea nas je gledala, posebno je posmatrala majku. Međutim, usred ovih stolova gde je vladao žagor, majka i ja smo se nalazili u pustinjskoj samoći. − Šta želim? − na to će mati. − Želim da zadovoljim sve svoje želje, makar morala istog časa da umrem. − Mama, zar i one najbezumnije? − Da, sine moj, čak i one najbezumnije. Nasmešila se ili, bolje rečeno, usta su joj se iskrivila od smeha. Kao kad bi trebalo da me, smejući se, pojede. − Pjer! − reče Rea − suviše sam pila, ali tvoja mati je toliko luda da
se plašim, kad je vidim, da će se jednog dana ubiti. Ne bi trebalo da ti to govorim: plašim se. Morao bi na to da misliš. Suviše sam pila, ali, da li mi možemo da živimo? Znaš, Pjer, ja sam zaljubljena u tvoju majku. Ali ti je uništavaš. Sprečavaš je da se raduje i veseli. A bez toga majka ne može da živi. − Ali, Rea, pa majka me gleda radujući se. Mama, šta mogu da učinim? Hteo bih… Pili smo suviše. Majka se odjednom pribrala: − Rea i ti ste previše pili. Pjer, seti se kada si spavao a ja ti držala ruku na čelu. Drhtao si u groznici: moja je nesreća što u svojim razuzdanostima nikada nisam doživela takvu sreću da uzdrhtim kakvu si mi ti tada pružio. Pjer, Rea me nije shvatila. A ti ćeš možda ostati gluv na to. Ali, video si kad sam se smejala: dok sam se smejala, pomišljala sam na trenutak kada sam bila uverena da ćeš umreti. Pjer? Ah, nije važno, zaplakaću. Ništa me ne pitaj! Uvideo sam da bi zaridala da se nije nadljudskim naporom uzdržala. − U pravu si, Rea − reče. − Sada me, za ime boga, malo razveseli! Rea se nagnula prema meni. Predložila mi je nešto tako bestidno da u toj zbrci različitih reakcija više nisam mogao da se uzdržim: nasmejao sam se. − Ponovi, šta ti je rekla? − upita majka. − Nagni se − reče Rea − ja ću ti ponoviti. Majka se nagnula prema Rei. Zagolicao nas je isti detinjasti smeh, jer je Rein bestidni predlog sadržavao u sebi tako ludačku nepristojnost
da su naši kukovi počeli da se uvijaju i njišu u prisustvu ostalih gostiju. Gosti koji su večerali za susednim stolovima počeli su da gledaju kako se razuzdano smejemo i, ništa ne shvatajući, glupo su zurili u nas. Neki među njima bili su neodlučni: iako smo se užasno uzdržavali, mi smo već bili razuzdani, poludeli, a naš smeh ih je još više bacao u nedoumicu. Ceo restoran je tada počeo da se smeje, iako nije znao zbog čega, ali su se smejali sve bezumnije i do suza. Najzad se i taj nepristojni smeh stišao, ali usred novonastale tišine neka devojka je, ne mogavši da izdrži, ponovo prsnula u smeh i cela sala se povela za njom. Na kraju, gosti su se pribrali, poboli noseve u tanjir i više se nisu usuđivali da nas pogledaju. Samo sam se ja, nesrećnik, još smejao. Rea mi je tiho rekla: − Misli na mene, dovodiš me u škripac… − Da − reče majka − baš u škripac! − Tebe ću ja saterati u škripac − reče Rea. Sada je ponovila predlog, ali me više nije mogla nasmejati, samo je raspalila moju želju. − Ja sam tvoja kučka − dodade ona − ja sam prljava uspaljena kučka koja se tera. Da nismo u restoranu, odmah bih gola kidisala na tebe. Nalivajući nam čaše, majka dobaci: − Dajem te Rei i dajem ti Reu. Ispio sam vino naiskap. Svima nam je krv udarila u lice.
− Ponašaću se nedolično. Hajde, stavi ruku ispod stola. Pogledaj. Gledao sam Reu: rukom ispod stola skrivala je šta čini. Ponovo sam natočio i iskapio. Rea mi reče: − Eh, kad bismo bili u šumi, odmah bi me povalio. − Više ne mogu da izdržim − rekoh Rei. − Raspalila sam se do ludila − reče Rea. − Hoću još da pijem. Ponestaje mi snaga. Vodite me! Tiho sam plakao zureći nekuda u prazno. Majka mi reče: − Nas dve smo lude i raskalašne. Rea, izgubile smo razum. Pijani smo sve troje. Bilo je predivno. Preklinjem te, Pjer, nemoj plakati. Vratićemo se odmah kući. − Da, mama! Previše je svega ovoga! Predivno je i suviše užasno. Iznenada su nas sledili pogledi prisutnih gostiju, koji su, užasavajući se, počeli da nas ponovo gledaju. Video sam da je mati postala sasvim mirna i samopouzdana. Pre nego što sam i bio svestan, našao sam se u kolima. Zaspao sam. Rea i majka su već znale da ih zbog te sitnice neće napustiti pomama… Poslušno (više ništa nisam video), pustio sam da me smeste u krevet. Sutradan za ručkom mati je razgovarala sa mnom.
Bila je u crnini, ali sam imao utisak da je obuzeta pomamom, ma koliko da je istovremeno vladala sobom. Kao i obično, čekala me u salonu, na sofi. Seo sam pored nje, poljubio je i zagrlio. Drhtao sam i bio gotovo bolestan. Sedeli smo ne pomerajući se. Najzad, prekinuo sam ćutanje. − Srećan sam − rekoh joj − ali znam da moja sreća ne može potrajati. − Od juče si srećan? − upita mati. − Da, obožavam te takvu, ali… − Ali šta… − Ubrzo će se sve to morati pokvariti… − Naravno… Još jače me stegnula. Bilo je to veoma nežno, ali rekoh: − Jasno ti je: stežemo jedno drugo u zagrljaju, ali sreća koju mi to pričinjava nepodnošljivija je od otrova. − Treba da pređemo za sto − reče mati. Seli smo u trpezariju čija mi je urednost s već postavljenim stolom pružila izvesno olakšanje. U posudi s ledom već se nalazila jedna, ali samo jedna boca. − Jesi li razumeo? − nastavi majka. − Uživanje počinje tek onog trena kada se crv začne u plodu. Jedino ako u našoj sreći ima nešto otrova, ona može da bude prijatna. Sve ostalo je detinjarija. Oprosti što izazivam nemir u tvojoj duši. Imaćeš vremena da polako shvatiš. Ima li
nešto dirljivije i nežnije od detinjarije? Ali ti si tako neiskusan, a ja tako iskvarena, elem, prisiljena sam da biram… Pomislila sam da bi imao snage da me podnosiš. Izuzetno si pametan, ali ta te pamet prisiljava da uvidiš šta je tvoja majka: dakle, imaš puno pravo da se užasavaš. Nije me stid od tebe. Brzo, otvori bocu… Trezveno gledano, položaj je snošljiv i ti nisi veća kukavica od mene… Hladnokrvnost je bolja od neobuzdanosti… Ali, kad nas vino ponese, jošte kako znamo zašto više volimo ono što je najgore… Ispijali smo čaše i gledali klatno zidnog sata. − Kazaljka − rekoh majci − ne zaostaje ni tren. To je prava šteta… U opštoj zbrci u kojoj smo živeli, znao sam i znali smo da sve brzo prolazi i brzo nestaje zauvek. Majka je zatražila da donesu još šampanjca. − Samo jednu bocu − reče. − Da, možda, samo jednu. Pa ipak… Posle ručka smo seli na sofu i zagrlili se. − Pijem za tvoju ljubav sa Reom − reče mi majka. − Ali, ja se plašim Ree − odgovorih. − Da nije nje − čuh kako reče majka − propali bismo. Njoj imam da zahvalim što sam oprezna: ona je tako luda. A ti ćeš danas naći smirenja u njenom zagrljaju. Vidiš da je već dva časa. Večeraćemo utroje, ali ćeš noć provesti s Reom. − Ti ćeš otići?
− Da, ja odlazim. Znam, hteo bi da zaustaviš kazaljku. Ali, čemu? Razjaruješ me. Ne mogu da te učinim srećnim. Ako bih ostala, uživala bih da ti nanesem bol. Hoću da me dobro upoznaš. Ja donosim nesreću onima koji me vole. Zato i tražim zadovoljstva kod žena kojima se mogu ravnodušno poslužiti. Ne libim se da nanosim bol, ali to je iscrpljujuće uživanje. Za tebe… − Mama, ti znaš da mi nanosiš bol… Nasmejala se, ali taj dvosmisleni smeh beše nalik sinoćnjem smehu u restoranu kada mi je govorila o smrti. Bio je to smeh na ivici plača… − Odlazim − reče ona. Ali, istog trenutka zasula me poljupcima po licu. − Brzo, da se gubim odavde − uzviknu. − Znaš da ti je majka ćaknuta. Zaplakao sam. Ubrzo sam se dosetio jedinog leka mojoj patnji. Trebalo je da je uvećam i da joj se prepustim. Žudeo sam za Reinim dahom. Mislio sam na bestidnosti i sladostrasna uživanja kojima se Rea svojski prepuštala. Fotografije su mi pokazale kakve su te bestidnosti. Rea mi je na uvo ćućorila reči od kojih mi je zastajao dah, krv mi je udarala u glavu a ja se pretvarao u bolni grč svojih organa. Rea me vodila, vodila je moju ruku prema svojoj ovlaženoj dolji u koju se moglo zariti, a kada me je poljubila, zavukla mi je svoj ogromni jezik u usta. Rea čije sam oči video da blistaju od ushićenja, a smeh se grohotom razleže od pijanstva i
besramnog uživanja koje joj je mati pružila. Zamišljao sam život lepe devojke slične ukrućenom bludu, bez daha i predaha, kakav su pokazivale devojke na fotografijama. Međutim, Rea je bila najlepša, pravo oličenje onih beskrajnih kovitlaca uživanja u koje sam naumio da se otisnem. Bezumnički sam ponavljao: »Reina guzica«, koju je uličnim rečnikom ponudila mojoj mladićkoj muškosti. U mojoj svesti se uobličavao taj deo Reinog tela koji sam žudeo da vidim i, po njenom nagovoru, kanio da preko svake mere koristim: u meni je otvarao hram bezumnom smehu, služeći istovremeno kao obeležje, ili posmrtno slovo, nužničkog kazančeta. Takvim smehom nikada se nisam smejao: bio je to sigurno bezumno razuzdan smeh, ali nekako zlovoljan, neveseo, prigušen i podmukao. Bio je to smeh nesrećnika. Mesto na onom delu tela koje mi je Rea ponudila, kao i onaj veseli smrad zbog koga se vazda zastidimo, izazivali su u meni osećanje sreće − dragocenije od svake druge − one sramne sreće koju niko ne bi poželeo. Međutim, tu bi bezočnu Reu trebalo dati anđelima, dok sam ja svirepo žudeo da je ščepam i utolim svoju pohotu. Blagosiljao sam je zbog smešnog poklona koji bi mi davala tako što bi mi, umesto čistog materinskog čela, podmetala da poljubim ono što je najbezumnije poljubiti. Nalazio sam se na vrhuncu užasnog uzbuđenja i promrmljao sam u groznici: − Hoću da mi učiniš zadovoljstvo i glasno imenuješ to neiskazivo zadovoljstvo koje mi pružaš. U tom trenutku posegao sam za rečima koje su Reina usta bila izgovorila, kazivao sam ih i naslađivao se njihovom gadošću.
Pošto sam ih ponavljao − pocrvenevši − postao sam svestan da je Rea nudila mojoj majci isto ono što je nudila meni i da je to majka s njome već radila. Stegnulo mi se grlo od svega što je moja misao dočaravala, ali utoliko je moje uživanje bilo veće. Shvatao sam da me obuzima dvojako osećanje: da se smejem anđelima i da sam u agoniji, kao i da ću umreti u grču u kome sam drhtao sladostrasno uživajući. I pošto sam zaista izgovorio reči Reinog skarednog predloga, potpuno iznemogao, glasno sam zavapio smrt. Znao sam da će se one bljuvotine ponoviti ako ostanem u životu. Jer nas najčvršće vezuje ono što je u našim uživanjima najodvratnije. Mogao sam glupo da odlučim da se ispovedim i raskinem dogovor koji sam maločas sklopio s majkom. Mogao sam unapred posumnjati da bi ideja o bogu bila bezbojna i beživotna u poređenju s idejom o propasti i prokletstvu. Neiskazivo gnusni poljubac koji mi je bio ponuđen (u kome je, pretpostavljam, i mati uživala) jedini je dostojan mog drhtanja. Taj poljubac je bio tragičan: imao je sumnjiv ukus i zastrašujući prasak groma. Znao sam da bi moje ispovedanje bilo puka podvala i da me ubuduće ništa ne bi moglo osujetiti da utolim svoju želju za besramnostima kakvu sam prvi put sinoć osetio. Sada o tom ukusu ili smrti znam ono što se nisam usuđivao da kažem: da više volim smrt, da joj pripadam i da je dozivam dok se prepuštam želji za tim gnusnim i smešnim poljupcem. Dok sam išao prema crkvi u kojoj sam, sasvim sišavši s uma, odlučio da se obratim prvome na koga nabasam, procenjivao sam kolika je moja neodlučnost. Čak nisam bio načisto neću li se bez oklevanja vratiti kući i, čim majka stigne, kazati joj da se iz istih stopa
vrati kod Ree. Sve je u meni bilo nepouzdano. Zar sam mogao sumnjati u svoj bliski pad? Hitao sam u ispovedaonicu da sručim optužbe na sebe, svestan da ih istog trena mogu zaboraviti, te da sam kadar da se ratosiljam griže savesti koja me muči, kako sam to rekao ispovedniku, a koju, istini za volju, uopšte nisam imao. Čim je trebalo da bacim krivicu na sebe za sve što sam počinio uz saučesništvo majke, razljutio sam se i stao. Pomislio sam da iziđem i zaustavio me samo kukavičluk u kome su se mešali izazovna želja za svetogrđem i otpor da izneverim majku. Očaralo me to opojno iskušenje, u vrtoglavoj žudnji naslađivao sam se Reinom golotinjom. Za trenutak sam zaboravio na boga ili, tačnije, vapio sam za njim u bezumlju i nasladama iskušenja. Čeznuo sam da dosegnem sav užas zla i osećanje da u sebi uništavam svaku nadu u spokojstvo. Osetio sam kako me zapljuskuje sumnja koju sam pothranjivao strahom i traženjem smirenja. Jesam li nešto progovorio o sramnoj ulozi svoje majke? Bio sam kadar da počinim smrtni greh i u tome sam uživao. Ubrzo ću videti majku i pri toj pomisli srce je htelo da iskoči od radosti. Na um mi je padao sram u kome je mati uživala; sa zebnjom sam mislio o tome − bila je to čak preterana zebnja − ali sada sam znao da će se zebnje nasladama izlečiti. Moje poštovanje prema majci bilo je čisto kao suza. Ipak, grlo mi se stezalo pri pomisli na njene nežne poljupce. Zar bih sada mogao sumnjati u nežno saučesništvo majke? Nalazio sam se na vrhuncu sreće, u kojoj sam uživao utoliko više što me hvatala drhtavica. Majka je, mislio sam, pre mene ogreznula u porok. Porok je, dakle, najželjenije i najnedokučivije dobro. Poput alkohola, ove misli su vrele i kipele u mojoj srećnoj glavi. Prevelika sreća prosto je izvirala iz
mene. Osećao sam se kao da je ceo svet moj i viknuo: − Više nema granica mojoj sreći! Da li bih bio srećan da nisam nalik na svoju majku i da nisam poput nje rođen da se opijam i ushićujem sramnim stvarima? Već me i sama odlučna želja opijala. Ne mislim da je tog dana piće dodalo nešto od novog pijanstva mojoj sreći. Ušao sam veseo u majčinu sobu. Kao da je bila iznenađena, tim pre što sam joj kazao da se vraćam iz crkve. Rekao sam: − Mama, znaš šta mi je Rea predložila. Pogledaj kako se radujem: odlučio sam u svojim molitvama da učinim ono što mi je Rea predložila. − Zaboga, Pjer, nikada ranije nisi bio tako prost! Zagrli me i poljubi. − Ah, mama! kakvo saučestvovanje! − Da, Pjer, kakvo saučestvovanje! Popijmo nešto u ime toga! Promucao sam: − Mama, mama! Poljubio sam je. − Šampanjac je već na stolu − reče mi ona. − Ne sećam se, odavno nisam bila tako vesela. Spremimo se. Hajde da popijemo! Kola su otišla po Reu. Sada ću piti s tobom, ali kada budem čula kola, otići ću da obučem svoju najlepšu haljinu. Crveniš! Večeraćemo u posebnoj odaji. Htela bih da se zabavljam i veselim s vama, kao da sam vaših godina. Ali, ostaviću vas nasamo posle večere. − Obožavam te, mama! Ali, uzalud se trudim…
− Uzalud se trudiš?… − Biću tužan ako odeš… − Pa shvataš li da nisam tvoja vršnjakinja… U tvojim godinama, Pjer, cepala sam haljine u trnju, živela sam u šumi. Napunio sam čaše. − Želeo bih da živim s tobom u šumi. − Ne, Pjer, sama sam trčala kroz šumu. Bila sam luda. Istina je, i danas sam luda na isti način. Ali, u šumu sam odlazila jašući na konju. Prethodno bih skinula sve sa sebe i rasedlala konja. Slušaj, Pjer, jurila sam na konju kroz šumu… Tada sam spavala s tvojim ocem. Imala sam samo trinaest godina. Bila sam pomamna. Tvoj otac me našao u šumi. Bila sam gola, verovala sam da s mojim konjem predstavljamo šumske zveri… − Tada ste me začeli! − Da, tada! Ali, ta ništarija od tvog oca nije mi značila ništa, ili skoro ništa u životu. Više sam volela da budem sama, bila sam sama u šumi, bila sam gola u šumi, gola sam jahala neosedlanog konja. Bila sam u takvom stanju da sam mogla umreti ne dolazeći sebi. Sanjala sam devojke ili životinje: znala sam da bi mi smetale. Smetao mi je i tvoj otac. Ali, kad bih ostala sama, izvijala sam se na konju, bila sam čudovišna… Najednom, mati je zaplakala jecajući. Prigrlio sam je. − Dete moje − govorila je − dete moje šumsko! Poljubi me: nastao si u lišću šumskom, u vlazi koja mi je pričinjavala zadovoljstvo, ali tvog
oca sam mrzela, bila sam zla. Kada me našao golu, silovao me, ali sam mu lice izgrebala i pretvorila u krv: htela sam da mu iskopam oči. Nisam mogla. − Mama! − uzviknuh.. − Tvoj otac me uhodio i vrebao. Verujem da me voleo. U to vreme živela sam sama s tetkama, onim matorim budalama koje su ti možda ostale u slabom sećanju… Potvrdno sam klimnuo glavom. − Te budale su se pravile važne i tako smo te porodili u Švajcarskoj. Ali, po povratku, trebalo je da se udam za tvog oca. Bio je tvoje dobi, Pjer, imao je dvadeset godina. Od tvog oca sam načinila užasnog nesrećnika. Nikada mu, posle prvog dana, nisam dopustila da mi priđe. Odao se piću: to mu se može oprostiti. »Niko«, znao je reći, »čak ni ne sluti u kakvom košmaru živim. Trebalo je da te pustim da mi iskopaš oči.« Želeo me kao zver, imala sam šesnaest godina, imala sam dvadeset godina. Bežala sam od njega, odlazila u šumu. Išla sam na konju i nikada me više nije napastvovao, iako sam strepela da bi se to moglo dogoditi. U šumama me uvek obuzimala žudnja, ali sam se plašila njega. Uvek sam uživala obuzeta tom žudnjom, ali do njegove smrti bivala sam svakim danom bolesnija. − Mama, drhtim kao list i sada se bojim da Rea… − Rea još ne može da stigne. Ona nikada ne stiže na vreme. Nisam znala da ću ti sve ovo ispričati danas… Pa evo, ispričala sam ti čim mi se ukazala zgodna prilika. Da li sam ti mogla ranije reći? I da li sam
mogla još slušati kako govoriš da je otac prostački postupao prema meni? Pjer, besramna sam! Bestidnica sam! Kažem ti to bez jadanja: tvoj otac je bio tako nežan i tako duboko nesrećan. − Mrzim ga − rekoh. − Ali ja sam ga ponizila − reče majka. − On te silovao i ja nisam ništa drugo nego užas koji se začeo tim činom. Kada si mi kazala: izgrebala sam mu lice, bio sam nesrećan, ali bih mu ga zajedno s tobom pretvorio u krv. Mama! − Pjer! Ti nisi njegov sin, ti si plod one žudnje koja me sagorevala u šumama. Ti si čedo užasnog straha što me obuzimao kada sam gola lutala šumama, gola kao zveri, i kada sam se naslađivala drhteći. Pjer, satima sam se naslađivala zavaljena u trulo lišće: ti si nastao iz tog naslađivanja. Pjer, neću da se ponižavam pred tobom, ali treba da znaš; ako hoćeš, gnušaj se oca, ali osim mene, koja bi majka bila kadra da ti govori o neljudskom zanosu i strasti u kojima sam te začela? Tvrdo sam verovala − a bila sam još dete − da sam pohotnija ukoliko me žudnja čudovišno i nezamislivo sažiže. Rastao si, a ja sam strepela za tebe, znaš kako sam strepela. Potresen, plakao sam. Plakao zbog straha moje majke koja je strepela za moj život; te su se suze inače mešale s dubokim i teškim bolom. A to što su izvirale iz mene znači da su napokon u meni doticale krajnju granicu stvari i krajnju granicu svekolikog života. − Plačeš − reče mi mati − ne znaš zbog čega, ali plači… − Mama − uzvratih − to su suze radosnice, verujem… Ni sam više
ne znam… − Ništa ti još ne znaš. Pusti me da ti pričam. Potrudi se da me saslušaš. Više volim da pričam nego i sama da plačem. Volela bih da Reu ne sačekaš s maramicom, nego sa čašom u ruci. Nisam ti pričala kako smo tvoj otac i ja živeli u ovom stanu. Bio je to život sasvim različit od onoga kakav si zamišljao. Ne znam da li stvarno volim žene. Verujem da sam ih volela jedino u šumi. Nisam volela šume, nisam volela. Nisam volela ni sebe, ali sam u sebi nosila bezmernu ljubav. Volela sam jedino tebe, ali, ne budi u zabludi, ono što sam volela u tebi, nisi bio ti. Verujem da volim jedino ljubav, a u samoj ljubavi jedino tu žudnju za voljenjem: nikada je nisam doživela osim u šumama ili kad neko umre… Međutim, s lepom ženom se zabavljam bez patnje, upravo bez žudnje: nalazim smirenje. Pretpostavljam da ti neću otkriti ništa novo ako kažem da nalazim zadovoljstvo samo u razuzdanom razvratu. Ali, dok od početka nisam pristajala da udovoljim ni najneznatnijim prohtevima tvoga oca, upuštala sam se istovremeno u veze s devojkama, tako da mi je jednog dana sinulo u glavi da priuštimo malo zadovoljstva tom nesrećniku. Na tu odluku me navela odvratnost prema ispravnim situacijama. I evo gadosti: uvela sam ga u svoju sobu i zatražila da i on učestvuje. Ne razumeš? Često sam dovlačila kući po dve devojke, od kojih je jedna vodila ljubav s tvojim ocem a druga sa mnom. Ponekad su devojke dovodile muškarce i tada bih se poslužila nekim od njih. Katkada je to bio kočijaš… Svake večeri sam pribavljala osobe za novu orgiju, zatim sam tukla tvog oca, tukla sam ga pred drugima i neumorno ga ponižavala. Oblačila sam ga u ženske haljine, oblačila ga kao pajaca, i tada bismo večeravali. Živela
sam kao životinja, a kad je bio u pitanju tvoj otac, mojoj svireposti nije bilo kraja. Postajala sam bezumna, Pjer, uskoro ćeš saznati šta je dokona strast: na početku, to je robija, naslade u bordelu, razvratna laž, zatim sve dublje padanje i, naposletku, smrt koja nema kraja. − Mama! To je previše… − Pijmo! Ali, naročito ne smetni s uma, više nisam slobodna: sklopila sam ugovor s ludilom, a večeras je red na tebe da ga sklopiš. Majka se smejala. Smejala se onim gnusnim smehom koji mi se gadi i užasava me. − Neću − uzviknuh. − Neću da te pustim. Govorila si mi nežno, a odjednom si se pretvorila u tuđinku, kao da si htela da mi zadaš bol. − Dovodim te do ludila! − Da, plašim se. Pričaj mi o svom životu u šumama! − Neću. Moj život je još samo obično đubre. U pravu si: tvoj otac me pobedio. − Nikada! − viknuh. − Pogledaj se, pogledaj me: vidiš da sam dete šumskih svetkovanja. − Pohotno dete? − upita ona. − Ti to znaš. Pohotno dete! Pogledao sam majku i prigrlio je. Lagano joj se vraćao onaj burni mir koji je bio mir žudnje i razbuktavanje njene prevelike želje. U očima sam joj naslućivao spokojnu sreću i znao da ona ne isceljuje strepnju, nego je samo ublažava i čini prijatnom. Znao sam da nju potajno
nagriza teška patnja, ali sam verovao da njena smelost pobeđuje svaku neshvatljivu zebnju. Verovala je da slabašno ushićenje može da ublaži duboku patnju. I već nas je oboje ponela veselost vraćajući nas u onaj svet uživanja u kome je, kroz trnje i jarost, moja mlada mati pronašla svoj božanski put. U tom času, blagodareći ironiji, lakom trepetu ironije, smogao sam snage da izazovem ono što me nekada zaprepašćivalo, a što me sada navodilo da sladostrasno uzdrhtim, i pred čime ću se neprekidno osmehivati. Posmatrao sam majku ozarenu tim tihim spokojstvom i tom neshvatljivom srećom. Bio sam začuđen svojom srećom utoliko pre što me ona manje vukla ka neobuzdanoj raspojasanosti kakvu sam spoznao u samoći, a više ka posmatranju savršenog poroka, od čega mi se, kao da sam uzeo drogu, ali ostajući pri svesti, sve zavrtelo u glavi, naročito kada sam uvideo koliko su beskrajne mogućnosti poroka. Drugim rečima, u meni je manji nemir budila lepa Rea, koja mi je mogla pružiti opipljiva smirenja, a veći moja majka od koje sam ipak mogao da očekujem samo bestelesno ushićivanje sramotnim delima. Rea me, zacelo, privlačila, ali manje sam žudeo za lakoćom uživanja, a više me zanosilo što je upletena u razvrat moje majke, dok sam, kad je o majci reč, kod nje voleo mogućnost žarke razuzdanosti, koja se, po mom uverenju, u telesnom uživanju ne bi mogla nastaviti, i ono se ne bi moglo pretvoriti u prijatno zadovoljavanje. Jedino bi me pijanstvo ili usamljenička bezumnost mogla navesti da više marim za Reu nego za majku. Više nisam sumnjao u svoju zabludu i bio sam spreman da u Rei − ako bih je kao sinoć dirao i ljubio − vidim samo zaobilazan put do onoga što mi je kod majke bilo nedostupno.
Morao sam časkom da iziđem. U međuvremenu, Rea je stigla. Kada sam se vratio, naišao sam na bučan smeh i ljubljenje. Natočio sam čaše i pružio ih: šampanjac im je udarao u glavu. Istog trena Rea je zacvilela: − Zaboga, Pjer, još me nisi ni poljubio. − Brzo ću se vratiti − reče mi majka. − Idem da obučem jednu veoma lepu haljinu… Odmah sam snažno prigrlio Reu. − Pjer − reče ona − obećala sam ti, sećaš li se… Pocrveneo sam. − Majka te takođe na to podsetila. Smejale smo se. − To je nekako nezgodno − uzvratio sam. Na te reči Rea je stala ispred mene izazovno; smejala se videći kako su mi usta umazana crvenilom za usne. (Rea koja se smeje mojim umazanim ustima, iznenađena kada u ogledalu opazi moj lik, Rea čiju sliku u sećanju ne mogu da odvojim od ukusa crvenila za usne, tog oličenja razvrata, Rea koja zastaje ispred mene da izvede neku nečuvenu bestidnost, ta Rea me uvek saletala i mučila: ona me i dan-danas gleda na isti način, ali danas je njeno lepo lice (mogao bih isto tako reći, njeno bezočno lice) lišeno draži šampanjca. To lice se u mome sećanju javlja danas samo iz dubina vremena. Bez sumnje, isti je slučaj sa svim licima čiji se odraz javlja u ovoj
pripovesti. Međutim, sećanje na Reu ima, između ostalog, tu prednost što dočarava samo jedno veoma nestalno priviđenje i što dopire iz davnina samo zahvaljujući okolnosti što me progoni neka vrsta pozadine na kojoj se ocrtava njena skarednost. A ta pozadina nije ništa drugo nego Reino stupanje u karmelićanski red godinu dana posle majčinog samoubistva. Srećna Rea, pred kojom se otvorilo utočište kome ova pripovest ne vodi…). Užas koji izražavaju prethodni redovi omogućava mi da neosetno pređem preko prizora koji je bio mogućan samo zato što je mati bila odsutna. Ako sam opisao lakrdijašku stranu tog prizora, činio sam to zato što sam nameravao da pokažem i njegovu užasnu cenu − što je docnije otkrio Rein odlazak u karmelićanke. Rea nije mogla da ispolji užas koji je u njoj vladao. A da li je, uostalom, i vladao? Zacelo jeste, ali kao što bi nastupio u duši deteta koje se, nesvesno opasnosti, igra na ivici ponora, i koje bi shvatilo šta je ponor tek ako bi se okliznulo i na samom ponoru ga držala suknjica zakačena za trnje, sprečivši na taj način užasan pad. Dete bi i dalje začikavalo bezdan igrajući se na njegovoj ivici. Kada je ustala iz neugodnog položaja, Rea se nasmejala. Ipak, zar mogu da zaboravim one lude oči koje su gledale s drugog sveta, sa dna svoje bestidnosti. Sada se Rea smejala, ali se smejala nežno. − Izokrenuo si mi glavu. Sve mi se vrti − govorila je. Odgovorio sam zadihano:
− Pa i meni se vrti u glavi. − Zvaću tvoju majku − reče. Mati ude na vrhovima prstiju. Kada sam osetio kako mi rukama pokriva oči, kada je prsnula u onaj raskalašni smeh koji joj ipak nije bio tako svojstven (kao crna maska koju je stavila uoči samoubistva) i kada mi je proćućorila na uvo »kuku!«, pomislio sam da niko nije razvratnije dospeo do srećne razuzdanosti detinjstva. U prekrasnoj haljini mati je izgledala sramno lepa. Izrez na leđima sezao je do granice nepristojnosti. Uzevši je u zagrljaj, osetio sam uzbuđenje koje se nadovezalo na ono koje mi je njena prijateljica već raspirila svojom beskrajnom nepristojnošću. Dobio sam želju da umrem u tom suludom kovitlanju sa kojim se danas ništa ne da porediti. Zajapurena od sreće, Rea je dodavala čaše. Privlačeći me uza se, tiho mi je rekla: − Nevinašce moje, dragi moj! Ja sam tvoja žena! Pijmo zajedno s tvojom majkom za našu sreću! Majka je digla čašu i rekla: − Za vašu ljubav! − Najednom je počela da govori kao ološ, tako da sam se sledio. Rea i ja smo joj odgovorili. Žurno smo pili želeći da nas zahvati ludo pijanstvo koje će odgovarati uzavrelosti naših duša. − Mama − rekoh − hajdemo da večeramo. Već sam se napio, ali
hoću još da pijem. Ima li čarobnije, božanstvenije majke od tebe? Imala je ogroman crni šešir s velikom snežnobelom trakom; taj šešir je počivao na neopipljivom zdanju plave kose; njena haljina je imala boju kože; iako visoka i krupna, majka mi je izgledala sitna, lagana, uvučena u ramena i nebesnih pogleda: zatrpana tim nadmenim volanima i nakitima, ličila je na laku ptičicu na grani ili, tačnije rečeno, na slabašan cvrkut ptičice. − Znaš li, mama, šta gubiš u toj nakićenoj haljini? −… − Težinu, mama, svu svoju težinu! Kao da si oduzela težinu svemu što je ozbiljno na svetu. Više nisi moja majka. Imaš trinaest godina. Više nisi moja majka: ti si moja šumska ptica. Vrti mi se u glavi, mama. Već mi se previše vrti. Zar ne, mama, bolje je izgubiti razum? Ja sam ga izgubio. Više ne znam za sebe. ~ Sada ti ostavljam Reu − reče majka. − Pjer, večeraću s drugim prijateljicama koje me čekaju u istoj kući, ali one večeravaju u drugoj sali, diskretnoj kao i ova vaša. Promucao sam: − Druge prijateljice? − Da, Pjer, prijateljice koje neće dozvoliti da ova haljina i ovaj šešir predugo ostanu na meni. − Ah, mama, nisam u stanju… − Pa, Helena, večeraj s nama − reče Rea. − Hansi će te čekati
mnogo kasnije. − Rekla si, mama, da ćemo se veseliti kao deca. Nisi li se zato i obukla? Hoću da se veselim s tobom, da te obožavam. − Ako budem ostala, kako da vas zabavljam? To je tako teško očekivati. − Zabavljaćemo se ispod stola − reče Rea. − Onako, veselja radi. A kada budeš otišla, zabavljaćemo se svojski. − Zašto da ne? − dobaci majka. − Danas sam zaista raspoložena. Ali, ti bi se, Pjer, mogao uplašiti. Ne zaboravi da mi danas šešir ne stoji na glavi i da sam više šumska zver nego žena. Utoliko gore, volećeš me onakvu kakva jesam. Šta misliš da sam bila u šumi? Bila sam goropadnica, uspaljenica. − Plašim se… Zaista… Ali, hoću da se plašim. Mama, uteruj mi strah! − Najpre popij! − reče mati. − A sada me pogledaj! Izbegavala je moj pogled. Pucala je od smeha. Postala nepristojna i, podmuklo, kao da je prema meni gajila još jedino mržnju, zagrizla je donju usnu. − Hajde da se veselimo! − uzviknu Rea. − Sada ćemo i njega razgaliti. Pjer, vreme je da se izbezumimo. Da još pijemo! Veseliće se i Helena. Do skorog viđenja, Helena… A naš Pjer je tako ozbiljan. − Or je najneiskusnije dete − reče majka. − Zasmejmo ga. − Tako je divno biti neiskusan između dve razuzdanice − rekoh. − Ali, ne plašite se! Razveselite me! Pijmo!
Rea me ponovo namazala crvenilom za usne i tako lukavo golicala da sam se izbezumljeno koprcao. − Hajdemo − reče majka − kola nas čekaju. A u kolima je nastao pravi lom. Orio se raskalašan smeh. Rea je prevršila svaku meru. Kada je izišla, više nije imala suknju na sebi. U sasvim raskopčanim pantalonama jurnula je ka stepenicama. Majka je, s Reinom suknjom u ruci, trčala za njom. A ja sam išao za njima isto tako brzo, s majčinim besmislenim šeširom u ruci. Teturali smo se i smejali. Neki kafanski momak se sklonio u stranu, pozdravio nas i otvorio vrata, koja je, čim smo ušli, majka s treskom zalupila. A onda se, zadihana, ustremila na Reu, oborila je i bacila se na nju. Najednom se zaustavila i ustala. − Pjer − reče − suviše sam pila, sasvim sam poludela. Potrebno je da se obuzdam i priberem. Ali, Rea je zabavna i tako lepa u pantalonama! Pjer, smem se kladiti da će ovo biti tvoja prva večera s devojkom u pantalonama. Kako je tužno što sam postala ona koja kvari veselje… Sada sam se otreznila i odlazim. Ostavljam vas… − Ne, mama, večeraj s nama. Krv mi je udarila u lice. Ozbiljno sam pogledao majku i uzeo je za ruke. Bio sam na vrhuncu bezumlja. Krišom, ispod stola, Rea me milovala. A majka me gledala. Kao da su se pogledi gložili. Tiho sam prošaputao:
− Voleo bih da se nikada ne pomerim odavde. Mati me odmerila pogledom. Rea se stiskala između nas na sofi. Pantalone su joj bile raskopčane, a levu ruku je zavukla pod ružičastu haljinu. − Čaše su na stolu prazne. Šteta! − primeti mati. − Evo boce − reče Rea. Ustala je, ali su joj raskopčane pantalone skliznule. Majka se osmehnula grizući usnu. Uzeo sam joj bocu iz ruku. Sela je golom zadnjicom između nas i nastavila da me krišom miluje ispod stola. − Helena − reče tiho Rea − još nisam razodevena kako treba, za posebni salon. Moraćeš da mi skineš grudnjak. Vidiš da su mi ruke zauzete. Na Rei je ostao jedino crni čipkasti steznik koji joj je držao čarape, ali i razgolićivao grudi. »Da smo sami«, mislio sam, »sigurno bih pobegao, uplašio bih se Ree.« − Više nemam snage da vas ostavim − procvile mati. − Hajde sada da nešto pojedemo − predloži Rea izvlačeći ruke ispod stola. − Ali, najpre da nešto popijemo. Mati i ja smo se zajedno nagnuli prema Rei, koja je pila između nas. Naše uživanje u tom trenutku bilo je utoliko veće što su ga odavali samo ćutanje i navala krvi. Nekoliko trenutaka smo se služili Reom kao
što se koji časak ranije ona služila nama. Jeli smo: majčini i moji pogledi su se ponovo obuzdavali. Konačno, morali smo da prekinemo igru. Rea je cvilela: − Hoću šampanjca, Pjer, daj mi šampanjca, više nisam gladna. Raspalili ste me. Hoću da pijem dok se ne skljokam pod sto. Natoči, Pjer, hoću punu čašu, sipaj meni i sebi, pijmo još, ne pijem u tvoje zdravlje, nego za moje prohteve: znaš šta od tebe očekujem. Uvidećeš koliko volim da uživam: silno i od sveg srca. Volim da uživam sve dok me ne obuzme strava. Tvoja mati… − Otišla je − rekoh. Steglo mi se grlo. − Nismo je čuli. Bi li nam smetala? Čudno je kako se plašimo. Kad nas ne bi bilo strah, naprosto bismo se usrali. − O! − reče ona. Nije se smejala. Podskočio sam na te njene reči. Bacio sam se na nju i poljubio je s nekom vrstom lupeške drskosti. − Zaboravio sam. − rekoh. − Pa ti si gola. − Gola golctata − odvrati ona. − Ja sam prva devojka koju tucaš, ali znaj da sam najveća gadura. Jezikom sam izvodio razne lupeške lizove. Pogledao sam Reu kao što sam gledao majku. − Rea − rekao sam − ne znam da li sam gad, ali je sigurno da sam okrutan.
Vodio sam ljubav s Reom, mada bi bilo tačnije ako bi se reklo da sam svu svoju pomamu izručio u nju. Majka me ostavila, spopadala me želja da zaplačem, a oni trzaji koji su prekidali naše zagrljaje i poljupce behu dugi jecaji od kojih mi je ponestajalo daha.
TAJ ZAPREPAŠĆUJUĆI BLESAK NEBESA BLESAK JE SAME SMRTI. GLAVA MI SE VRTI U NEBESIMA. NIKADA SE GLAVA VIŠE NE VRTI NEGO U SAMOJ SMRTI.
Obuzet žestokom strašću koju je mati raspaljivala u meni, nijednog trenutka nisam nikada pomislio da bi, čak ni u trenucima potpune zabludelosti, majka mogla da postane moja ljubavnica. Kakvog bi smisla imala ta ljubav ako bih izgubio išta od bezmerne i očajničke ljubavi koju sam gajio prema njoj? Ponekad sam želeo da me tuče. Užasavao sam se te želje koja me ponekad nagrizala; u njoj sam video svoju podlost i kukavičluk! Između nje i mene nikada ništa nije bilo mogućno. Ako bi to mati i želela, ja bih voleo bol koji bi mi nanela, ali se ne bih mogao poniziti pred njom: poniziti se u njenim očima, da li bi to značilo da je poštujem? Da bih uživao u tom predivnom bolu, trebalo je zauzvrat da je tučem. Sećam se da mi je jednog dana Hansi ispričala šta joj je majka bila predložila (Hansi, jedina devojka sa kojom sam mogao da živim duže −
u pravoj sreći). Hansi: majka je htela, ali uzalud, da je izopači i odvede na stranputicu. Nakon što smo se rastali, ona se udala za jednog uglednog čoveka, mog poznanika, koji joj je omogućio srećan i spokojan život: s njim je imala jedno dete koje me je uvek radovalo. Posle raskida, ona je i dalje, mada retko, spavala sa mnom; više me nije volela na isti način, htela je da me leči, i ona mi je zaista ulivala spokojstvo, istovremeno mi nudeći nerazuzdanu, a ipak bezmernu čulnost u tihoj noći. Mati joj je govorila da ne predstavlja nikakvo zlo ono što ona zahteva od nje, nego da se zlo sastoji u njenoj želji da sve to preživi: kanila je da je uvuče u takvo neoprostivo orgijanje koje bi se završilo jedino smrću. Mada je upoznala bezumnu narav moje majke, Hansi je u njoj videla samo hladnu ironiju. Ne samo što nije posumnjala da strasno uživanje krije u sebi opasnost, nego je, naprotiv, mislila da za moju majku − baš kao ni za nju − ne postoji kažnjivo uživanje. Jedino što je mati spremna da prizna, mislila je Hansi, to je da nije sposobna da obuzda želju koja, ukoliko njome ne rukovodi razum, konačno vodi ka smrti. Istina je da je Hansina surovost, inače kadra da bude mahnita, njenom mišljenju pružala valjanu potporu. Biće da je mati ipak govorila bez ironije. Hansi je vrlo oštroumna i veoma inteligentna. Međutim, ona je, ipak, mogla samo maglovito da nasluti šta se krije iza prividne vedrine ili, da se poslužimo njenim izrazom, »obešenjački nepristojne dostojanstvenosti« moje majke. Makar i maglovito, ipak je slutila: nju je užasavala moja mati, kojoj je Hansi mnogo značila. Više nego bilo koja druga devojka, osim Šarlote, moje rođake, koju ću upoznati ipak mnogo kasnije. Međutim, Šarlota je kao i moja mati pripadala svetu u kome sladostrašće i smrt imaju isti značaj
− i istu beznačajnost − istu žestinu, ali i istu nežnost. U mojoj ljubavi prema majci najveću dvoumicu unosi manji broj zgoda počinjenih u skladu sa raspusništvom u koje se pretvorio ceo majčin život, a koje je postepeno sasvim obuzelo i moj život. Istina je da smo barem u dva maha dozvolili da nas bezumlje sjedini dublje i neodoljivije od telesnog sjedinjenja. Oboje smo bili svesni toga, pa smo uz nadljudske napore, složno nastojeći da izbegnemo najgore, radosno pronašli zaobilazni put kojim smo se mogli otisnuti još dalje i stići do nedostižnog. Ipak, ne bismo mogli podneti da radimo ono što rade ljubavnici. Nikada nas zadovoljenje nije privlačilo jedno drugome kao što može da učini blaženstvo sna. Kao što su Tristan i Izolda imali između sebe mač kojim su prekinuli čulne naslade u svojoj ljubavi, tako su Reine umešne ruke i golo telo ostali do kraja znak strahopoštovanja koje je, razdvajajući nas u pijanstvu, zadržalo obeležje nemogućeg u strasti koja nas je raspaljivala. Da li bih mogao duže čekati na rasplet: istog dana kada joj je postalo jasno da će naposletku morati neizostavno da podlegne i da u znojave čaršave baci sve što me je dizalo prema njoj i nju prema meni, mati je prekinula s oklevanjem: ubila se. Da li bih mogao reći da je ta ljubav bila rodoskvrna? Nije li pomamna čulnost u koju smo neosetno klizili bila bezlična, nalik onoj tako vatrenoj pohoti majke u vreme kada je živela gola u šumi i kada ju je moj otac silovao? Mogao sam u naručju bilo koje žene da utolim želju od koje mi je često pred majkom navirala krv. Mati i ja smo se lako stavljali u položaj žene ili muškarca koji gore od želje i obuzimao nas je bes u tom položaju, ali nisam želeo majku niti je majka želela mene. Bila je ista kakva je nekada tumarala šumama, držao sam je za
ruke i znao da je preda mnom kao menada, da je luda, u pravom smislu reči, i ja sam učestvovao u njenom bezumlju. Da smo te strepnje našeg ludila izrazili kroz bedu sparivanja, naše oči bi prestale sa svojom svirepom igrom: više ne bih primećivao kako majku zahvata bezumlje dok me gleda, a ni ona više ne bi zapažala da se i ja izbezumljujem dok je gledam. Elem, što bi se reklo, zbog šake pišljivog boba za nekog tamo sladokusca, mi bismo time izgubili čistotu našeg nemogućeg. Da li sam bio zaljubljen u majku? Ja sam je obožavao, a ne voleo. A ja sam za nju, opet, bio dete iz šume, plod nečuvene čulne naslade: taj plod je hranila u svoj svojoj detinjastoj privrženosti, uz izlive lude nežnosti, vesele i pune zebnje, kojima me obasipala retko, ali me njima prosto zaslepljivala. Pa i rodio sam se iz zaslepljenosti njenih detinjih igara, verujem da nikada nije volela nekog muškarca, a mene nikada nije volela u onom smislu u kome Hansi jeste, ali je u životu imala samo jednu žarku želju: da me opčini i nepovratno gurne u sablasan, u koju je i sama htela da potone. Čim mi je, tako reći, otvorila oči, postala je podrugljiva i besna, a njena se nežnost pretvorila u neutaživu želju da me iskvari i u meni voli jedino tu iskvarenost. Ono što je volela beše uvek plod njene utrobe. Ništa joj ne bi bilo tako tuđe kao da u meni vidi muškarca, a osobito muškarca koga bi volela. Njenu misao nikada nije zaokupljao neki muškarac, nikada je nije obuzeo osim da je zadovolji u toj pustinji u kojoj je gorela i gde je htela da zajedno s njom bude prljavo uništena tiha, neznana i nehajna lepota bića. Da li je u tom kraljevstvu pohote moglo biti mesta za nežnosti: nežni su prognani iz tog kraljevstva na koje se odnosi reč iz Jevanđelja: violenti rapiunt illud.
Mati me pripravljala za tu žestinu kojom je gospodarila. Ona je prema meni gajila ljubav sličnu onoj koju, prema rečima mističara, bog namenjuje štićeniku, ljubav koja ište žestinu i nikada ne da mira. Ta strast je sasvim suprotna mojoj ljubavi prema Hansi i Hansinoj ljubavi prema meni. U njoj sam dugo uživao pre nego što nas je mati isterala iz našeg kraljevstva nežnosti. Strepeo sam da je ne izgubim, tražio sam je kao što žedan traži izvor. Hansi je bila jedinstvena: u njenom odsustvu, nijedna druga me ne bi mogla utešiti. Kada se majka vratila iz Egipta, nisam joj se obradovao: mislio sam − i nisam grešio − da će mi odmah uništiti sreću. Mogu da mislim da sam ubio oca: a mati je, možda, otišla u smrt zato što je podlegla nežnosti kada sam je poljubio u usta. Taj me poljubac ozlojedio i zbog njega još škripim zubima. Majka se ubila tog istog dana, što mi se učinilo kao pravi izlaz, tako da nisam ni zaplakao (ali, možda je najteži baš bol bez suza). Jedva se usuđujem da kažem šta mislim: ljubav između majke i mene bila je od drugog sveta. Želeo bih da budem mučen (barem velim da bih želeo): snaga bi me svakako izdala, ali bih hteo da se radujem pod mukama. Ne želim da ponovo vidim majku, ne bih hteo da vidim ni njen neuhvatljivi lik, koji goni na ridanje. U mome duhu ona ima uvek ono mesto koje joj određuje moja knjiga. Najčešće mi se čini da obožavam majku. Nisam li prestao da je obožavam? Da: ono što obožavam jeste bog. Međutim, ja ne verujem u boga. Pa jesam li onda lud? Jedino znam: ako bih se nasmejao pod mukama, ma koliko ta zamisao bila varljiva, ja bih odgovorio na pitanje koje sam postavljao gledajući majku i koje je ona postavljala gledajući mene. A i čemu se na ovom svetu podsmehivati ako ne bogu? U svakom slučaju, moje zamisli su od onog
sveta (ili s kraja sveta: ponekad mislim da je smrt jedini izlaz iz groznog razvrata, osobito iz najgroznijeg. koji predstavlja zbir naših života; doduše, naš golemi svemir postepeno i neprekidno uslišuje moju želju).
Kada me sobarica pozvala da ručam, obavestila me je da je Gospođa rano jutros otišla iz Pariza. Predala mi je pismo koje mati beše ostavila. Bio sam se probudio bolestan. U živčanom rastrojstvu, muka mi je spopala duh. Kroz patnju sam osetio surovost majčinog pisma. »Bili smo otišli predaleko«, pisala je, »tako da više ne mogu da ti govorim kao majka. Ipak, treba da ti govorim kao da nas ništa ne može da razdvoji, kao da ne moram da te dovodim u nepriliku. Premlad si, do juče si tako reći odlazio u crkvu… Ja tu više ništa ne mogu. Besna sam na sebe zbog onoga što sam učinila. Ali, to je već moja navika, i čemu se iščuđavati što je ludilo bilo jače od mene. Neizbežno ćeš osetiti koliko mi je potrebno hrabrosti da ti se obraćam na ovakav način, kao da imamo, kao da moramo imati snage da izdržimo. Možda ćeš iz mojih rečenica, ma koliko bile tužne, naslutiti moje nastojanje da dirnem u tebi ono što bi zacelo one pokrenule da nas je u nekom nepojmljivom svetu vezivalo čisto prijateljstvo koje počiva samo na našim preterivanjima. Ovo mi izgleda obično nagvaždanje. Ozlojeđena sam zbog toga, ali nemoć i ozlojeđenost ne menjaju ono što jesam. Rešila sam da te ne viđam dugo, mesecima, možda godinama. Čini
mi se da po tu cenu, već ionako odvojena beskrajnim putovanjem, mogu da ti u ovom pismu kažem ono što se ne bi dalo podneti ako bih ti rekla usmeno. Ja sam potpuno onakva kakvu si me video. Kada ti već govorim o tome, radije bih umrla nego da ne budem u tvojim očima i pred tobom ono što želim da budem. Ja volim uživanja koja si video. Volim ih do te mere da bi izgubio svaki značaj za mene kad ne bih znala da ih i ti voliš isto tako beznadežno. Ali, premalo je reći da ih samo volim. Ugušila bih se ako bih makar i za časak prestala da obelodanjujem istinu zapretenu u sebi. Uživanje je sav moj život. Nikada nisam birala, i znam da bih bila ništa bez tog uživanja, da ne bi bilo onoga čemu se u životu nadam. Bio bi to svet bez svetlosti, stabljika bez cveta, biće bez života. Pretenciozno je ovo što govorim, ali je naročito površno prema nemiru koji me obuzima i tako zaslepljuje da, nestavši u njemu, više ništa ne vidim niti znam. Dok ti ovo pišem, uviđam koliko su reči nemoćne, ali znam da će te, uprkos nemoći, naposletku ipak pogoditi. Kada te bude pogodilo, naslutićeš ono što me neprekidno zaprepašćuje. Ono što bezumnici govore o bogu nije ništa prema kriku koji ispuštam suočivši se sa jednom tako ludom istinom. Sve što nas je u svetu vezivalo, sada nas razdvaja. Više se ne bismo mogli susresti bez nespokoja i prepreke, a s time i ne treba da se susrećemo. Ono što tebe vezuje za mene i mene za tebe svezalo se do neizdržljivosti, tako da smo razdvojeni dubinom toga što nas vezuje. Šta bih mogla? Da te sablažnjavam i uništavam. Međutim, ne mogu se pomiriti da ćutim. Mučiću te, ali ću govoriti. Jer sam te iz srca svog izvukla, a jednog dana sam ti ispričala u kakvom sam te bezumlju začela. Međutim, po čemu bih svoje srce i tebe mogla da razlikujem od
svog uživanja, od tvog uživanja, od onoga što nam je, kako je znala i umela, Rea podarila? Govorim o tome: a znam da bih, jer se desilo, baš zbog toga morala da ćutim. Ali, ako govorim o svom srcu, o onom detinjem srcu iz koga sam te izvukla i odakle zauvek čupam tu krvavu vezu koja hoće da me prisili da ječim pored tebe, baš kao i ti pored mene, onda nije samo reč o patnji i ječanju, nego i o radosnom bezumlju koje nas je obuzimalo dok smo se gledali držeći se za ruke. Jer, naše je mučenje bilo uživanje − koje je Rea postavljala nisko, koliko je i potrebno. Rea me zaista nije milovala: uprkos njoj, uvijala sam se i bila van sebe pred tobom, kao što sam se − dok te još nije ni bilo − uvijala i bila van sebe kada sam te začela. Više ne mogu da ćutim i ono što cvili i bunca u meni nagoni me da protiv svoje volje govorim. Ne bih mogla ponovo da te vidim. Ne možemo ponovo učiniti ono što smo učinili, a ipak bih pred tobom mislila jedino da to ponovimo. I dok ti pišem ove redove, znam da ti ne mogu pričati, ali, isto tako, nema ni te sile koja bi me u tome mogla sprečiti. Odlazim iz Pariza, odlazim najdalje što se može, ali svuda ću se otiskivati u isto bezumlje, daleko od tebe kao i pored tebe, jer uživanje u meni ne čeka nikoga, ono izvire iz mene, iz moje neuravnoteženosti koja mi neprekidno kida živce. Možeš da shvatiš da nije reč o tebi, lišavam te se i hoću da te udaljim od sebe, ali ako si već ti posredi, onda hoću da budem u tom bezumlju, hoću da ga vidiš, hoću da te ono uništi. Dok ti pišem, već sam ušla u to bezumlje: čitavo moje biće je isuviše uzbuđeno, patnja vapi iz mene, ona me čupa iz mene, kao što sam tebe čupala dok sam te rađala. U tom usukivanju, ja sam sa svom svojom bestidnošću još samo krik, i to pre krik mržnje nego ljubavi.
Usukana sam od zebnje i izmorena pohotom. Ali, to nije ljubav, u meni kipi samo bes. Moj bes te doneo na svet, taj bes kome je nametnuto ćutanje, ali čiji krik, kako sam juče shvatila, ipak čuješ. Ne volim te, ostajem sama, ali taj osamljeni krik čuješ, slušajući ga neprekidno, neprestano će ti parati uši, a ja ću do smrti živeti u istom stanju. Živeću u iščekivanju onoga drugog sveta u kome osećam vrhunac uživanja. Potpuno pripadam tom drugom svetu, kao što mu i ti pripadaš. Neću ništa da znam o ovome svetu što su ga opljačkali oni čije strpljenje čeka da ih smrt prosvetli. Živim u dahu smrti, a za tebe bih prestala da postojim ako bi u jednom trenutku zaboravio da je to za mene dah uživanja. Kada to kažem, imam u vidu dvosmisleno uživanje. Pričala sam ti o šumama, i kako sam pokušavala da pogazim sve vidove pristojnog ponašanja. Ništa čistije, božanskije niti žešće nije bilo od moje naslade u šumi. Ipak, postoji neka vrsta uvoda: bez njega ne bi bilo uživanja, niti bih u šumama mogla odbaciti ovaj svet i naći onaj drugi. Ono što je na ulazu u šumu zbacivalo odeću devojčice bile su knjige čitane na tavanu u Enžervilu. Ostavljam ti parče tog tavana. U fioci toaletnog stočića u mojoj sobi naći ćeš knjigu Zatvorene kuće, otvorene pantalone: iako nije bogzna šta, što se već iz naslova vidi, knjiga će ti dati izvesnu predstavu o gušenju iz koga me izbavila. Kad bi samo znao kako sam udisala šumski vazduh kada sam ugledala očeve fotografije razbacane po podu ispred tebe. U istoj prašini! Poljubila bih tvoje zaprašeno lice. Prašina sa tavana! Znala sam to stanje… Jedino stanje koje sam htela, jedino stanje u kome sam želela da i ti budeš, i zbog koga me − onog dana kada me obuzeo bes − mučila žeđ: to stanje kojeg se svak javno stidi. Tada sam pomišljala da
ti vidiš moj zastakljen pogled i kako, nesrećnica, žudim za tvojim padom i, kasnije, očajanjem zbog pada. Sigurna sam da nikada… a i uskratila bih sebi… Ali sam htela da te uvedem u svoje kraljevstvo, koje nije samo kraljevstvo šume, nego i tavana. U svojoj utrobi sam ti podarila nešto od grozničave zebnje, a drugi put sam ti dala isti dar kada sam te gurnula u kolotečinu poroka u koji smo oboje zaglibili. Ponosim se tobom što si okrenuo leđa svemu ostalom. Ali bih te rastrgnula ako bi krišom − ili ne libeći se − krenuo drugim pravcem i ako bi odbacio kraljevstvo mog tavana. Odlazim s Reom. Ostavljam te sa Hansi, koju ne poznaješ. Nju nisam uspela da iskvarim koliko god da sam se upinjala; to je mlada devojka − sumnjiva mlada devojka? možda, ali ne mari − koju ti mećem u krevet. Ona je upoznata sa svime i, po dogovoru, čekaće te sutra. Više nećeš sumnjati, pred Hansi, u boginje koje su se smejale nad tvojom kolevkom. Ali, one su i boginje mog tavana…« Već sam rekao da me obuzela muka kada sam pročitao pismo: nisam mogao jasno da razaberem u šta se preobraća moj odnos prema majci, niti sam mogao da predvidim u šta će me uvaliti taj sastanak sa devojkom koju je zavodila. Nada da ću se izbaviti te nepodnošljive, ali možda divne nelagodnosti činila mi se uzaludnom. Laknulo mi je što je majka otputovala i u potpunoj pomućenosti izgledalo mi je da sam baš to pismo očekivao i da me ono uvaljuje u užasnu nesreću, ali da će mi uliti snagu da volim.
Mati je utanačila taj sastanak sa Hansi u jednoj kući poput one gde
smo večerali s Reom. Preksinoć je, pošto smo se rastali, pronašla Hansi na drugom spratu: zacelo je ona (ili Hansi) htela da izbegne neugodno sećanje na prvo veče. U međuvremenu, živeo sam čekajući. Čekanje je nepodnošljivo, ali ipak dopušta odlaganje. Za to vreme pročitao sam deset puta majčino pismo. Pružalo mi je izvesno olakšanje, čak mi se činilo da bi trebalo da pijem da bih ga razumeo i bolje doveo u vezu pijanstvo s tim mučnim svetom koji se otvarao pred mojim očima. Tačno u zakazani čas ušao sam u salon gde je bio ugovoren sastanak sa Hansi: nisam mogao da sednem ni da zatvorim vrata, ne bih klisnuo ni za šta na svetu, a ogledala, pozlate i blistavi svećnjaci su me prestrašili. Poslužitelj mi je pokazao zvonce i toalet skriven iza ormana od palisandrovog drveta. U toj ošamućenosti mi se pričinilo da je Hansi iznenada ušla i da joj starac s dugim zulufima, koji joj je ponovo otvorio vrata ormana, tiho govori: »Ovaj mladić lepe spoljašnjosti zamoliće vas da se pred vama posluži toaletom«, i, zaklonivši usta rukom, dodaje: »To je odvratno!« Činilo mi se da sam u kasapnici usred leta, kada jako zaudara na meso. Grlo mi se stezalo od svega. Sećam se majčinog post-skriptuma: »Hansi se plaši već same pomisli da se susretne s nepoznatim mladićem u tako sumnjivoj kući. Ona je plašljivija od tebe. Pa ipak, njome vlada znatiželja. Ne voli da bude oprezna. Ali, poslednja reč tvoje majke zahteva od tebe da je ceniš kao da se odaja u kojoj ćeš je upoznati nalazi u vilinskom dvorcu.« Stojeći, sav usplahiren, blagodareći svom liku koji se beskonačno odražavao u ogledalima, kojima su bili prekriveni zidovi i tavanica, konačno sam poverovao da sam zadremao i sanjao − da me težak
košmar razdire. Bio sam tako prožet mučninom da nisam čuo kad su se vrata otvorila. Ugledao sam Hansi tek u ogledalu: odmah pored mene, osmehivala se, ali se činilo da nehotice podrhtava. Ne okrećući se, i ja sam zadrhtao, osmehnuo se i rekao: − Nisam čuo kada ste ušli… Nije odgovorila. Samo se i dalje smešila. Dugo sam gledao odraz tog lika iz sna. − Možda ćete iščeznuti za koji časak, isto tako jednostavno kao što ste i došli… − Pozivate li me da sednem za vaš sto? − reče ona. Nasmejao sam se, seli smo i dugo se gledali. Zabavljali smo se tako da nas je i zebnja podilazila. Promucao sam: − Kako da ne budem plašljiv i sramežljiv? − Pa i ja sam plašljiva i sramežljiva kao i vi − reče ona glasom koji me odmah očarao − ali je sramežljivost neka vrsta dečje igre. Ako vas plašim, bogu hvala! Izgleda da vas to raduje: a ja sam, kao što vidite, u neprilici, mada ne žalim zbog toga. Šta li ćete pomisliti o devojci koja je pristala da se sastane s vama ovde − pogledom je obuhvatila odaju − … iako vas ne poznaje? − Ne − reče istog trena − nemojte mi odgovoriti! Vaša majka mi je pričala o vama, ali vi o meni ništa ne znate. Starac dugih zulufa koji mi je otvorio vrata natoči nam piće i poče da nas polako služi.
Nelagodnost zbog njegovog prisustva i krutog držanja je bila nekako smešna u ovoj kući namenjenoj luksuznim snošajima… Najzad, taj čovek iziđe. − Verujem − reče Hansi − kada bih mogla da plačem, bilo bi manje zagušljivo. Ne mogu, a ipak bi bolje odgovaralo u ovoj prilici. − Hoćete li da iziđemo? − upitao sam. − Mogli bismo da prošetamo. − Neću − odvrati ona. − Jer, naslućujem da vam je, kao i meni, ova nelagodnost ipak prijatna. Ono na šta sam pristala dolazeći ovamo, na to pristaje svaka žena čim se uda. Da li mogu da vam poverim šta me navelo da prihvatim predlog vaše majke? Ona vam je, zacelo, kazala da nisam pustolovka − ili da, najblaže rečeno, nisam okorela vetropirka: moje iskustvo ne odgovara situaciji u koju se nisam uplašila da sebe dovedem. Kada sam shvatila da vama neće biti ništa manje nelagodno nego meni, bila sam unapred očarana te sam podskočila od radosti. Ipak, nemojte da umišljate da sam zaista ono što se obično naziva čestitom devojkom. Da sam takva, zar bih bila ovako doterana i namirisana? Mogu da se, ako vam je volja, izražavam najsablažnjivijim rečima. Ipak, znam da to nećete tražiti od mene i da ćete se prema meni ponašati sa svim obzirima kao da sam najgluplji devojčurak. Ali… − Ali, recite… − Pod uslovom da… i vi budete uznemireni, da znate kako sam i sama uznemirena kao da sam sklona uživanju. Gledam vam u oči, ali bih, da smem, oborila pogled. Pocrveneo sam (ali je moj smeh opovrgavao to crvenilo).
− Očarana sam, ali sam zadovoljna što ste me, ipak, naterali da oborim pogled. Gledao sam je, međutim, iako sam crveneo i bio njome očaran, ipak nisam mogao da se obuzdam i da je ne izazivam. − Zaljubljen čovek, kad devojka pristane da bude s njim, počinje da liči, čim uvidi kako stvari teku, na kuvaricu koja smatra pravim bogatstvom zeca koga će zaklati. − Bio bih tako nesrećan − rekoh − ako bih morao da vas ubijem. Zar nisam prinuđen da budem nesrećan? − Zaista ste tako nesrećni? − Sanjam o tome da vas ne ubijem. − A ipak se smejete. − Sanjam da budem srećan, uprkos svemu. − Čak i da se zaljubim u vas? − Čak i da večno traje ovo stanje opčinjenosti u koje sam utonuo? − Kad sam dolazila ovamo, mislila sam da vam se dopadnem, da razonodim vas i sebe. Tada sam bila, i još uvek sam, uznemirena. Međutim, nisam znala da ću vas zavoleti. Okrenite se! Pokazala je na divan sa ogledalima. − Plašim se da nisam prava devojka i da mi kita, kakva kita! viri iz očiju. Svejedno, ja vas želim. Dolazila sam i ranije u ovu odaju ili, bolje rečeno, u neku prostoriju poput ove. Volela bih da nikada ništa nisam učinila. Volela bih da mi se u sećanju ne vrzmaju tolike slike. No, zar
bih bila ovde da ne volim ljubav? Jedino vas preklinjem da me ne uzimate sada. Za mene je bolno da vas ne držim u zagrljaju. Međutim, istovremeno želim da i vas razdire bol kao mene. Ne bih htela niti bih mogla da vas poljubim. Recite mi da patite i gorite od želje. Htela bih da mi se pomuti u glavi od vaše i moje patnje. Šta mari što znate da sam potpuno vaša. Bila sam vaša od prvog časa, inače ne bih došla. Sada sam vaša uza sve ovo drhtanje koje me je, kao što vidite, obuzelo. Govorila je grčeći ruke i smejuljeći se, kao da će svakog časa zaplakati od tog drhtanja. Nastupilo je ćutanje, prestali smo da se smejemo i počeli da jedemo. Da je neko iz prikrajka pogledao, mogao je u staklastoj ukočenosti naših pogleda primetiti mržnju. Hansi mi se ponovo obratila tužnim glasom, koji me je neprekidno opijao, kao što je, čim sam ga čuo, iz žeravice u meni suknuo svetao plamen. − Zašto nisam u vašem zagrljaju? Nemojte da me pitate, nego mi recite, da niste naumili da me proklinjete? − Ne proklinjem vas − odgovorih. − Pogledajte me! Uveren sam da uživate u našoj nelagodnosti. Isto tako, vama je jasno da mi ne biste mogli pružiti veću sreću od ove nelagodnosti. − Ah, vi, dakle, znate! nelagodnost me baca u vaše ruke. Ponovite: naslutili ste šta osećam! − Ne mogu da zamislim veću sreću. Držala mi je ruku u svojoj; njena se ruka kršila obuzeta grčem.
Osmehnula se kiselo i s primesom podsmeha. Vreme je proticalo između naših ruku. − Smirili ste me − reče ona. − Sada ćete mi dopustiti da odem. Htela bih da zaspim i potom se probudim: da oboje budemo goli i da vi budete u meni. Nemoj da me ljubiš, posle toga ne bih mogla da te ostavim. − A zašto morate da me ostavljate? − Ne pitaj ništa: hoću da spavam kod svoje kuće. Spavaću dvanaest sati. Pobrinuću se za to. Kada se budem probudila, znaću da stižeš: imaću tek toliko vremena da se rasanim. Oči su joj se postepeno sklapale. Kao da je, u svoj svojoj jednostavnosti, počela lagano da tone u san. − Da li bi hteo da i ti zaspiš sa mnom? − upita me ona. Nisam odgovorio. − To je, kao što znaš, nemogućno. Odvešćeš me kući. Čekaću te sutra. Ručaćemo zajedno. I više se nećemo rastajati. Vozeći se otvorenim kočijama, prozborili smo tek poneku reč. Nisam zaboravio kaskanje konja, pucanje biča, pustu živost bulevara duž kojih se slegla neka čudna tišina. U uglu Hansinih usana, na časak je zaigrao neprimetan osmeh, kao da mi se podruguje. Izišli smo iz kočija i ubrzo sam ostao sam na ulici. Hteo sam da se peške vratim kući. Nisam mogao da se snađem u tom fizičkom stanju u
kome sam se obreo posle sreće sa Hansi. Uvijao sam se od bolova u preponama. Grč me tako stegnuo da sam hramajući jedva išao sitnim koracima… Zaustavio sam neke kočije i vratio se kući. Uvijao sam se od bolova u trbuhu, bivao sam prosto smešan, a ipak sam dospeo do vrhunca nadraženosti. Pao sam u mučno uživanje i bolnu nadraženost. U mojoj svesti nekontrolisano su se smenjivale mutne slike, u nekakvom stanju sna za koje ne bih umeo reći da li je srećno ili veoma nesrećno, a iz koga sam napokon izišao ispražnjen čudovišno obilnim izbacivanjem semena. Probudio sam se kasno i sa upadljivim podočnjacima. Morao sam istog trena da odem do Hansi. U grozničavoj žurbi nisam tako reći imao vremena ni da pomislim kako je silno volim. Još sam osećao fizičke bolove, doduše, znatno blaže, a moja sreća mi je izgledala nepobitna. Ušao sam u Hansin stan. Lepa sobarica mi je ponudila da sednem u veliku naslonjaču i zamolila me da pričekam. Obuzela me silna zebnja. Iznenada, istina je izišla na videlo. »Juče«, mislio sam, »nisam ništa mogao da znam o Hansi. A već danas je sve jasno kao dan: devojka koju sam zavoleo, koju volim i neću moći prestati da volim, ta devojka trguje svojim telom i od ljubavi pravi posao… Ovaj luksuzno namešten stan, pa ona primamljiva devojka namiguša na ulazu (onako prelepa, rekla mi je uz osmeh: − Gospođi je neobično žao, ali me zamolila da vam poručim da ćete možda morati da je malko pričekate)… Pa šta, opet, znači da je sinoć morala da me što pre ostavi ili pak činjenica da je mati bez snebivanja ugovorila da se sastanem sa Hansi − kao da je u pitanju devojka čijim se telom može poslužiti onaj ko plati… A najgore od svega je njeno pretvorno izgovaranje kako ne želi da mi se poda
prve večeri. Čim bude stigla, tražiću da mi prizna s kime me je od sinoć varala.« Bio sam toliko ojađen da sam jednog trenutka naumio da odem, ali sam odmah shvatio da nemam snage. Ništa od mog odlaska. Obrisao sam znoj sa čela: bio sam, naprosto, satrven. Pomislio sam da još jednom pročitam majčino pismo. Ni to nije išlo, jer bih se onda morao do grla zaglibiti u bedu u koju me uvukla najbesmislenija i najneopravdanija strast. Jedino što sam mogao da učinim bilo je da svoja razmišljanja usredsredim na predmet te strasti: »Mogu li se žaliti da me prevarila? Ne, jer bih morao priznati da mi pripada. Uostalom, ne mogu je optuživati. Nemam nikakvog dokaza. Ako je, kao što pretpostavljam, Hansi samo jedna raskalašna devojka, onda ću se brzo uplesti u njene nebrojene laži koje ću uzimati zdravo za gotovo tim pre što već zebem pri pomisli da je mogu izgubiti.« U glavi mi je nastala zbrka: jednog trenutka sam, setivši se njenih reči, pomislio kako mi ne bi to ni kazala da je kanila da me izigra. Bol me razdirao dok mi je pred oči izlazio tako živ i očaravajući Hansin lik. Sećam se da me je u fijakeru krišom pogledala smejući se (nije slutila da je vidim): bila je pri tom tako lepa da bih, kad se samo toga setim, želeo da mi se večno ruga i da od mene napravi ono što sam pročitao u nekoj pornografskoj knjizi, roba isprebijanog na mrtvo ime koji uživa u tom batinanju i ropstvu. Začuo sam ključ u vratima. Hansi je zadihano uletela. − Ah, čekao si me − reče ona. − Pogledaj, nisam ni oka sklopila. S korbačem u ruci, riđokosa, s blistavim cilindrom na glavi i obučena u crno kao amazonka, Hansi je bila više nego čarobna: ona je bila
ovaploćenje napasti koja me upravo spopala. Kako li je samo pogodila šta mislim! Vragolasta i nasmejana, uhvatila me za podlakticu. − Zaprepastila te moja odeća. Volim je i uživam da je nosim. Pre svega, nemoj da u njoj gledaš odoru mojih poroka. Ja sam sladostrasna i gorim od želje da te u to uverim: ali − i pri tom pokaza na korbač − ne volim da ga upotrebljavam. Razočaran si? Njegov fijuk je tako divan… Pokunjio sam se, a uto je korbač fijuknuo. Nasmejana i preteći odlučno kao krotiteljka kada izaziva zver, Hansi mi priđe. − Na kolena! − povika. − Pogledaj moje čizme. Prestala je da izaziva i prsnula u smeh. Zadigla je haljinu i otkrila blistave lakovane čizme. Prenemagala se. − Neposlušan si. Šteta! Ipak, pravo govoreći, ne bih ti dozvolila da mi poljubiš čizme: ništa ne vrede. A sada mi reci šta te žalosti. Kaješ li se? Govorila je samo ona; bila je pomahnitala. Ponovo je zamahnula korbačem i švigar je resko pukao. − Znaš li zašto sam ovako raspoložena? Zato što sam, kad sam ulazila ovamo, rekla sebi: ja sam njegova a on je moj. Hoćeš li da skinem sve sa sebe? Ili više voliš da zadržim šešir? Možda čizme? Htela bih da radim samo ono što želiš. Hoćeš li korbač? Hoćeš li da me prebiješ namrtvo? Ne uživam mnogo u tome. Jedino mi je stalo da
budem s tobom i da budem tvoja igračka. Tužan si, vidim, a ja sam luda od radosti. Nisam mogla da podnesem one spore kočije i želju da odem u šumu, jer nisam mogla da zaspim. Nikada nisam patila zbog ljubavi, nikada nisam volela, ali sam izbezumljena otkako smo se sinoć rastali. Zašto sam te sinoć zamolila da me pustiš? − Da, Hansi, zašto si me zamolila? − Pjer, htela bih da znam. Bila sam luda. Htela sam da budem sama. Pjer, zar bi ikada znao šta je dan ako ne bi postojala noć? Ali, užasno je dok u noći čekaš dan. Bio sam zlovoljan i gluv za Hansino cviljenje. Ali sam bio i nesrećan što sam tako neosetljiv i što i ne pomišljam da je zagrlim. Verujem da je naslutila šta mislim. Najednom je uzviknula: − Baš sam na to zaboravila, Pjer, a mislila sam čitavu noć o tome jer nisam mogla da spavam, pa ti ništa ne znaš o meni! − Neću ni da znam… − Ako bih prodavala svoje telo, da li bi me i tada voleo? Ako bih se podavala onome ko najviše plati? Odgovorio sam uz neki opak prizvuk i pognuo glavu: − Svejedno mi je. Znaš da bih te voleo bez obzira na sve. − Kako si tužan! Je li te mučila sumnja? Glavu sam i dalje držao pognuto. − Šta znam o tebi? Uplašio sam se da si me sinoć slagala samo zato da te pustim da odeš.
− Nisam te lagala. Međutim, o devojci koja pristaje da večera na onakvom mestu ti si mislio da se prostituiše! Jesi li tako mislio? − Da, baš tako sam mislio. Pristao bih i na to, ali bih izgubio želju za životom. Često je ionako gubim. − Vratiće ti se ako me budeš voleo. Poljubi me! Šešir je pao s njene glave a mene je sreća ošinula poput groma. Ne znam koliko je trajalo to satiruće naslađivanje, ali sam začuo kako Hansi veli: − Nisam sklona porocima, užasavam se poroka, ali bih svojim sladostrašćem mogla da ubijem čoveka, A znaš li zašto? − Zato što umirem od sladostrašća. Usne su nam se ponovo slile u osećanje prekomerne radosti. Lak pokret jezika je izazvao neke unutarnje bujice i život se izlio preko svih međa: jačina i prisnost osećanja sunovraćale su se u bezdan gde sve nestaje, kao što duboka rana vodi u smrt. − Bio bi red da nešto prezalogajimo. − Sasvim si u pravu. Međutim, kao da smo izgubili svako osećanje za reči. Dok smo se gledali, obuzeo nas je nemir jer smo najzad zapazili da su nam pogledi tako reći zgasnuli: kao da dolazimo s drugog sveta. Zahvaćeni vatrenom žudnjom, nismo više imali snage ni da se nasmešimo. − Sve ću zbaciti sa sebe − reče Hansi. − Pođi u moju sobu, a ja idem u kupatilo da se presvučem. Moći ćeš iz sobe da razgovaraš sa
mnom. Kao i ja, Hansi se detinjasto užurbala. − Ne umem da skinem čizme − prostenjala je. Pozvonila je sobarici, ispoljavajući pri tom nestrpljenje. Sobarica joj je vešto i brzo izula čizme. Vratila se u lakoj kućnoj haljini s čipkama. Pala mi je u zagrljaj govoreći: − Moje telo gori od želje da ti se prepusti. Osećaš li? Neću se oblačiti, jer posle ručka idemo u krevet… Hoćeš li? Najednom mi je postalo jasno da ću biti nesrećan u svoj toj sreći. Hansi bi se, dakle, naočigled sobarice mogla podati nekom neznancu kao što sam ja. A to se može objasniti samo time što je na to navikla. Hansi je pretekla moju znatiželju: − Tako sam zaljubljena da u žurbi nisam ni stigla da porazgovaram s tobom. Već sam te slagala. Sada sam to primetila. − Ne budi tužan. Rekla sam ti da nisi moj prvi ljubavnik. Bićeš mi treći. Ali, tebe ću zadržati. Sa prvom dvojicom sam ostala samo po jednu noć. Samo… − Samo… − Lažem kada tvrdim da nemam poroka i da ga se gnušam. To je, po mom mišljenju, donekle tačno. Možda to i nije porok. Pa sobarica je zaista lepa. Šta misliš? Pocrveneo si. Nisi li već pomislio kako ćeš me prevariti? Rekla sam
ti da sam pohotna. Hteo bi da saznaš kako živim. Imam sve što mi treba i živim samostalno, ali da nemam Lulu, podala bih se prvome koji naiđe. Ne volim da budem sama kada padne noć. Zacvileo sam: − Sinoć? − Nesrećan si. Jesi li ljubomoran? − Nije mi prijatno da me lažeš. − Sinoć sam udvostručila dozu, a ipak nisam spavala. Da bih zavarala želju za tobom, jutros sam pomišljala da pozovem Lulu u svoj krevet. Bila sam toliko izvan sebe da bih to i učinila, ne bi me grizla savest. Kasnije bih ti priznala, a ti bi mi, svakako, oprostio. Ali sam odlučila da odem u šumu i da nadražujem ludakinju goneći je da galopira. Sada sam u tvom zagrljaju, ljubim te i gotovo sam gola. Hoću da se veselim s tobom. Ako nisam poročna, obešenjački sam bestidna i volim da se proveselim. Sada sam luda od nestrpljenja. Međutim, čekam da i ti malakšeš. Znaš li šta mi je Lulu šapnula dok mi je u kupatilu izuvala čizme? Ne možeš ni da zamisliš kako je zabavna. − Zoveš je Lulu? − Lulu je vidovito ime, zar ne? Ja sam veoma vidovita. Volela bih kad bi jednog dana došao u šumu, da se Lulu i ja zabavljamo pred tobom: ona je lepa u ulozi amazonke. − Lulu? − Lulu uopšte nije sobarica. Ona je žena koja se zabavlja, i naše igre nikada nisu bezazlene.
− Hansi − rekao sam − ne znam zašto bih hteo da zaplačem. Hansi nije shvatila da su te suze, koje su mi navirale na oči, zacelo suze radosnice. Uviđao sam svoju glupost i zadivljeno naslućivao kako život pruža pohotu i lepotu uz ljubavnu nasladu. − Ne, Pjer, neću te nikada žalostiti. Volim te kada plačeš, ali kada plačeš od radosti. Nikada nemoj sumnjati da naša ljubav neće biti srećna. Ali, hoću da se ovog časa skinem pred tobom. Već mi se čini da sam gola i hoću da govorim pred tobom bez imalo stida. Hajde da živimo strasno: za koji trenutak zamoliću te da me uzmeš. Međutim, još ne znaš šta mi je Lulu kazala u kupatilu. − Ne, Hansi, sada neću da znam. − Pjer, oprosti, tako sam luda za tobom, ne znam šta govorim. Potpuno sam van sebe i nikada me niko nije tako izbezumio. Želja za tobom me tako zaluđuje, zato i govorim sve ove budalaštine. Dostojna sam prezira, ali sam lepa. Ne mogu više ovako, pobesnela sam kao furija: povali me! Nije se povukla nego je pokidala čipke kojima beše prekrivena: ona je mene povalila. Pomogla mi je da se skinem. Onako neobuzdano uspaljeni, našli smo se na tepihu. Ostali smo nekoliko dana u krevetu, ogrezli u bezumnu strast; pokrivali smo se retko, samo onda kada bi Lulu unela vino, piletinu ili meso, na koje smo kidisali. Pili smo mnogo burgonjskog vina, da povratimo izgubljenu snagu. Jedne večeri smo se konačno upitali da li, možda, nismo izludeli, da ne haluciniramo. Hansi je neprekidno htela
još vina. − Baš bih htela da znam šta ona misli o svemu ovome − reče Hansi. Lulu je donela šampanjca i tada je Hansi zapita: − Lulu, mi više ne znamo za sebe. Pitamo se šta se to s nama dešava. Koliko smo dana već u krevetu? Nećemo li se istopiti ako ovako nastavimo? Lulu se nasmeja: − Već je četvrti dan. I pravo govoreći, gospođa izgleda kao da joj je duša u nosu. Ako smem da primetim, ni gospodin ne izgleda mnogo slavnije. − Više uopšte ne znam za sebe − reče Hansi. − Gospođa je, sigurno, previše sanjala… − Da, biće da je zbog toga? I obe devojke prsnuše u smeh. − A sada hajde da nešto popijemo zajedno − reče Hansi. − Pjer i ja ćemo piti iz iste čaše. − Dozvoljava li gospođa da je oslovljavam sa »ti«? Hansi se još jače zasmejala: − U redu, slažem se ako Pjer dopušta. − A ti se zoveš Pjer? − upita me Lulu. − Eh, evo i ja oživljavam! − dobaci Hansi. − Pjer − na to će Lulu − zacelo ne misli da smo poročne. Ja imam
svoje poroke. Biti sobarica, ipak je neobično. Hansi je neporočna. Ipak, uvek je prijatno klizati se po nasapunjenoj dasci. − Ostavljam takav utisak − reče Hansi − čak mi se sviđa da se o meni tako misli, ali ni ja ne odolim uvek. − I meni se, evo, vraća snaga − dodao sam. Nije mi bilo sasvim razumljivo zašto mi se dopada ovakav dvosmisleni način izražavanja koji me inače razdražuje. − Da li bi mogao da sanjamo? − upita me Hansi. − Naravno, snaga mi se povratila samo zato da bolje sanjamo. − Eh, sada vas moram ostaviti da sanjate − reče Lulu. − Ako bi htela − dobaci joj Hansi − ali prethodno isprazni ovu bocu i otvori drugu da popijemo još po jednu čašu. Mi ćemo sanjati, a zatim ćeš se vratiti pa ćemo ti ispričati šta smo sanjali. Lulu je ispila ćutke. Uopšte nas ne primećujući niti zapažajući da je Hansi već počela lukavo da razbuktava vatru ispod pokrivača, ona je samo dobacila: − Da li gospođa misli o jednoj stvari? Naime, ako je sobarica raspoložena da sanja, ne znači da je sklona da uvek sanja sama. Zbunio me ovaj razgovor. Više nisam mogao da dokučim šta moja ljubavnica očekuje od svoje prijateljice niti, pak, šta prijateljica očekuje od moje ljubavnice. Hansi je tako savršeno utolila moju požudu i ispunila me silnim nasladama… tako da su one nelagodnosti od prvog dana bile sada već sasvim daleko od mene. Nisam mario, ali ni zazirao
od takvog dvosmislenog okolišavanja u razgovoru, u čemu je sa svom svojom neusiljenošću Rea bila pravi majstor. Zbog prisustva majke, te dvosmislenosti su pobuđivale izvesnu zebnju, ali zebnja ne protivreči zadovoljstvu ukoliko može da ga učini žešćim. Oštroumno i natenane sam obuzdao rukama Hansinu vatrenu razdraženost: odmeravao sam put pređen od onog dana kada sam prvi put primetio šta mi pruža sladostrašće. Bez bojazni i griže savesti živim danas u prostranom području gde sam se kao samotar lukavo ugnezdio. Prvobitno religiozno strahovanje pretvorilo se u moj tajni podsticaj uživanja. Intimni život tela je tako dubok: on nas nagoni na užasan krik prema kome je religiozno ushićenje samo neka vrsta kukavnog mucanja. Prevaziđena pobožnost može biti samo dosadna. Jedino teškoće i problemi tela, njegove zablude, neuspesi, užasi, nesporazumi i nespretnosti tela opravdavaju postojanje neporočnosti. Genitalno uživanje je luksuz koji sputavaju starost, ružnoća i svi vidovi bede. Kad mi je taj luksuz bio podaren, sveštenike je obuzeo bes, u kome sam uočio jadikovanje zbog neizlečive impotencije. Sve što je preostalo od revnosne religioznosti u meni, stapalo se sa zanosima sladostrasnog življenja… Privlačile su me razvratne zabave, a tog dana sam hteo da kažem Lulu da ostane s nama. Zabavljala me pomisao da vodim ljubav pred lepom devojkom, ali me neodređen Hansin stav dovodio u nedoumicu. Nimalo ljubomoran što Hansi spava s Lulu, ipak sam hteo da znam šta ona hoće. Ova razmišljanja nisu mogla da umanje moje uživanje u Hansinom zagrljaju. Bujica bezumne strasti u koju sam tonuo imala je četvrtog dana nesmanjenu silinu. Nijedna žena mi nije na takav način podarila
neiscrpno osećanje sreće koja navire i koja neće brzo proći. Rana je, sigurno, smrtonosna, zanavek!… U trenu sam zažalio što sam pomislio na zlosrećan život Lulu, koja ne može sudelovati u toj beskrajnoj sreći moje ljubavi što je tajnija od mog srca i lucidnija od ubistva. Život
mi
je
zahvatila
takva
goropadna
žestina
da
sam
raspomamljenoj Hansi mogao reći: »rastrgni Lulu«, »liži joj jezik«, ne razlikujući isprva, u svojoj ravnodušnosti, mogućno od nemogućnog, ni poželjno od smešnog. Ako bi me ošinuo grom, više ne bih čuo muvu koja mi zuji u uhu. Živeo sam pogođen gromom, i tek sam, razgovarajući sa svojom milosnicom, naposletku ipak ponovo osetio želju da joj kažem (jer sam u međuvremenu zapao u životarenje lišeno želje): − Maločas si htela da mi kažeš šta ti je Lulu šaptala u kupatilu. Hansi me dugo gledala ne shvatajući. Zatim je, kao da se prenula iz sna, rekla: − Naravno. Trebalo bi da raskinem s njom. U svakom slučaju, hoću da ti pričam o njoj i da ti kažem šta mi znači, ili šta mi je, možda, značila. Osmehnula mi se. Još jednom se draž osmeha preobratila u nežnost usana, a ova nežnost potom u neutaživu žudnju i, konačno, u žestinu… Zatim se smirila. Rekao sam joj: − Mislim da sam ovog puta zaista mrtav umoran. − Trebalo bi da jedemo − reče ona. − Možda je vreme da večeramo? − Nisam navio sat…
− Pozvaću zvoncetom Lulu… − Pozvaćeš je… ona je, dakle, tvoja sobarica… nisi li mi to rekla? − Da, Lulu je moja sobarica, ali… reci i sam… ništa nije tako prosto… Hansi se razveselila. − Htela bih − reče − da ti zatvorim usta. Više nemam snage, sve mi titra pred očima. Pozvoniću Lulu. − Najpre mi sve ispričaj o njoj. − Ne, prvo ću je pozvati. − Pričaćeš mi pred njom? − Zašto ne? − Razmisli! − Ponestaje mi snage. − Pričaj mi o Lulu. − Kada sam ušla u kupatilo, imala sam čizme na nogama. Korbač je bio na stolici. Lulu je gledala u vrhove čizama i rekla: »Šteta što gospođa jutros nije sklona da porocima pusti na volju.« A sada ću da je pozovem pa ću ti o svemu pričati pred njom. Međutim, to je više nego teško, mrtva sam umorna. Eh, da znaš, htela bih da ti kažem sve i da sa tobom sve radim, hoću da govorim, razvrat iscrpljuje, a ja sam zbog iscrpljenosti još razvratnija. Hoću da govorim. Lulu je zakucala.
− Uđi, Lulu. Predajem se. Večeras sam cinična. Pre svega, gladni smo, hoćemo da jedemo i pijemo. Zatim ćeš sve lepo ispričati Pjeru: da voliš moj korbač, da nisi moja sobarica, da zbijamo šalu preke svake mere. Hvata me dremež. Pjer, već sam tako malaksala da nisam kadra da sanjam. − Večera nije spremna, a ona je tako reći zaspala. Zaista, Pjer, zar ti Hansi nije ništa rekla? − Ako sam dobro razumeo, ja sam uzeo tvoje mesto. Hansi te bičuje i to ti se dopada. Dopada li se i njoj? − Istinu govoreći, Pjer, ti si uzeo moje mesto − reče mi Lulu. − Ali, samo u izvesnom smislu, jer Hansi me nikada nije volela. − A ti misliš da mene voli? − Pjer, slutim da je na pomolu veliki lom, ona je sasvim izbezumljena; presrećna sam zbog toga, iako u isti mah tužna. − Lulu − rekoh − tako si lepa, osećam se veoma glupo što sam te zamenio kod Hansi i uzeo tvoje mesto. Sanjam o svetu u kome neće biti ljubomore. Međutim, verujem da bih mogao biti ljubomoran na Hansi. Na tebe nisam bio. Kad si ti u pitanju, ja mislim jedino na ostale njene ljubavnike, koje si, svakako, upoznala, i prosto sam se sludio uvidevši da će me primiti bez imalo snebivanja, kao da je to najobičnija stvar. − Ali, Hansi je gotovo devica i ja sam mislila da ona ne voli muškarce. Prevarila sam se, ona voli ljubav. Htela je svake večeri da se provodi. Jedino preksinoć… Preklinjala sam je da me tuče. To ne bi
značilo da te vara. Ona spava: reci mi, da li bi se ljutio ako bi me ona tukla? − Ne znam, umoran sam, sve me boli i više ne znam šta mislim. Ne verujem, ali, da li ti, Lulu, uživaš kad te ona tuče? − Da, svakako, ali Hansi ne uživa. − Ona ne uživa, nego se zabavlja. − Ne, ja sam jadna, sve podnosim, a to nju ne može da zabavlja. Ona je surova, ali iz ravnodušnosti, ne oseća nikakvo zadovoljstvo znajući da patim. Međutim, ona me baca u očajanje, i to joj je poznato. Rekao si mi, Pjer, da sam lepa: a pored vas živim kao životinja. Volim je još iz internata. Uvek je volela da se provodi. Dok smo bile deca, igrale smo se zajedno: ona je bila milosnica, a ja sobarica. Ostala je dete. Još se igramo, ali sada uviđam da se promenila. Hansi mi je već rekla da sigurno nećeš pristati da ostanem kod nje. − Ali, Lulu, pa ti ne treba da na to pristaneš! − Pristani, Pjer, biću tvoja robinja, njena i tvoja robinja. − Zaboga, Lulu, plašim se, ne znam šta uopšte očekuješ od Hansi kada se bude vratila. Što se mene tiče, od mene nema šta da očekuješ. − Ne očekujem ništa ni od Hansi. Htela bih da nastavi da me tuče. Znam da je svemu kraj. Od tebe baš ništa ne očekujem. Možete da me pozovete na piće… − Verujem da bi to za tebe bio nepodnošljiv život, osim ukoliko…
−… ukoliko šta?… − Ukoliko Hansi ne bude htela da nastavi… da se… s tobom zabavlja… −… bilo bi ti drago… − Ne znam da li bi mi bilo baš drago, ali, ako bi to ona volela, ja ne bih bio ljubomoran. − Ne bi ti smetalo da me Hansi pozove na piće? − Verujem čak da sam time, kako da kažem, ganut. Siguran sam da Hansi… − Sačuvajmo tajnu, Hansi je vrlo sklona… ali neće na to pristati. Ako se katkada šali, ona ipak tvrdi da se toga gnuša… Očarana sam, Pjer, što imamo zajedničku tajnu. Htela bih da ti poljubim ruku. Znam: ništa nije neizdržljivije od mazohizma. Međutim, to mi koristi, a i dovoljno sam lepa da se ne ljutim! Razvratna žena, ako voli žene, u svakom slučaju je vrlo prijatna i popustljiva. Muškarci su ozbiljniji ali dosadniji gospodari. Mazohisti koji vole žene vazda su dragoceni prijatelji… Tvoje prijateljstvo mi je ulilo novu snagu. Sigurno je da neću navući kecelju. − Lulu, hajde donesi šampanjca. Ako Hansi još spava, popićemo za naše prijateljstvo. Znaš da volim Hansi, ali hoću da znaš da me satire žudnja za njom kada staneš pored nje. Lulu je donela šampanjca, a ja sam izišao iz sobe u kojoj je spavala Hansi i seo pored Lulu. − Odbacila sam sva obeležja sobarice − reče ona − ali ću ih ponovo
staviti prilikom večere. A večera vas čeka. Otvorio sam bocu. Natočio sam čašu i pružio Lulu. − Volimo istu ženu − rekoh joj. − Hajde da popijemo u ime našeg saučesništva. Potom smo iskapili čaše. Bio sam srećan i razdragan: − Poljubiću te Lulu, ali u obraz… Nemoj da se ljutiš: raspinje me želja za Hansi. − Pjer, pa ja i ne volim muškarce, i jedino što volim kod tebe jeste Hansina sreća. Sve troje je shvatamo na isti način. Hajde da probudimo Hansi, a ja ću vam posle doneti večeru. Neka bude kao da smo govorili o meni, a da smo samo uzgred pomenuli da se gnuša zabavljanja… o čemu nismo ni hteli da razgovaramo… Otišao sam i probudio Hansi − ne krijući koliko me raspinje požuda. − Divno − reče ona, ljubeći me − ali sada sam suviše gladna i najpre ćemo da večeramo. Služila nas je Lulu. Večerali smo. Govorio sam malo, a pio mnogo. Hansi je zevala. Jedući, borili smo se protiv osećanja potpune iznemoglosti. Živci u potiljku prskali su od bola: više ništa nismo imali da kažemo jedno drugome. Jeli smo i pili uzdajući se da će nas žestoki bol uspavati. Hansi mi je rekla: − Ipak, srećna sam, bole me očni živci, ali te vidim. − Da, i mene bole oči, ali te vidim. Jedini način da ne patimo previše jeste da ponovo vodimo ljubav.
− Pa ti nemaš više ni mrvice snage. Želeći da se pokažem odvažnim, uzeo sam je za ruku: ne znam da li me je iznenadila moja malaksalost ili Lulin ulazak, ili možda oboje, tek ja sam poljubio Hansinu ruku, umesto da je spustim. Zatim sam se odmakao brišući maramicom znoj s čela. − Bol s tobom je prijatan − rekoh. − Ipak, to je bol. − Ako gospođa hoće − primeti Lulu − imam maramu bolničarke. − Nedostaju nam nosila i bolničari − reče Hansi − ti tu ništa ne možeš. Ali, ubrzo ćemo te zamoliti da odvedeš u krevet ove starce. Trenutna nesvestica, Lulu, nesvestica, i ništa više. Veselim se i želim te, Lulu, želim da budeš često ovako na umoru kao ja. Međutim, ja se smejem preko volje, a želja ima opravdanja samo ukoliko je utoljena. A sada… više nemam snage da jedem. Bio sam bled i rukom sam nemoćno odmahnuo. Više nisam bio sposoban da govorim. − Evo vrhunca sreće! − reče Lulu. Iscerio sam se da se ne nasmejem − i da ne uživam − u Lulinom šaljivom
raspoloženju.
Nego
da
patim
zbog
dogovorenog
saučestvovanja, koje me užasavalo. Mučnina i sreća su se mešale. Hansi je dopuzala do kreveta i istog trena zaspala. Ali ja nisam mogao da zaspim. Razdiran bolom i previjajući se pored nje, uzaman sam milovao njene guzove i grudi; znatiželjno sam ih zagledao. One su još oličavale ludu prekomernost u uživanju kojim su, izgleda, bile zasićene; uživanje je postalo smisao njihove lepote i, u
njihovoj bestidnosti, izazov mom ranije voljenom i prečistom bogu. Trpeći bol i osećajući da Hansi takođe pati, ja sam onu nasladu pre patnje i ono uživanje već utonulo u daleku pomrčinu minulih dana upoređivao sa onom »radošću od boga« koje sam ranije doživeo. Sadašnji bol, kako mi se činilo, trebalo bi da se uskladi sa prokletstvom tela i ovom srećom koja nas zavarava. Ali, dok me morila patnja, u svojoj muci sam pomislio da je telesno uživanje zaista sveto: možda je i ushićenje posle molitve takođe sveto, ali je uvek neizvesno, morao sam najpre da se naprežem i usredsređujem, ono me je tek docnije ispunjavalo. Pa ipak, nikada nije dostizalo ovaj stepen preobilja i bujne snage koji me nadmašuju i zbog kojih se gušim i vičem. Čak i ako je to ushićenje dostizalo takav stepen, sumnjao sam u ono što je u mojoj glavi izazivalo pometnju, čemu su doprinosile i ove detinje igre razumevanja. Ushićenju koje je preplavilo mene i Hansi doprineli su najpre naši goli trbusi, a zatim bezgranična ljubav zbog koje su se naši trbusi razgolićavali i oslobađali svih stega. A to kršenje svih stega, dok smo uranjali jedno u drugo, izgledalo mi je dublje od sveštenikovih propovedi u crkvi i činilo mi se svetije. U tome sam video meru božju, u čemu sam, inače, uvek gledao samo ljubavno bezmerje, bezgraničje i bezumlje. Tako sam u svojoj muci poljubio Hansinu guzicu, iako sam pri tom osetio da mi to, kao da je na sve bačeno božje prokletstvo, ne pričinjava radost. Ipak, usred te ne osobito velike nesreće, imao sam snage da kažem sebi: volim Hansinu guzicu, a volim i što je bog proklinje; u svojoj muci radujem se tom prokletstvu koje njenoj guzici utiskuje pečat božanskog. Hansina guzica je božanska, ako je ljubim, ako znam da Hansi voli da oseti moje usne na svojoj guzici. A onda
sam je pokrio: više nisam video predmet svoje nemoćne strasti. Poput giljotine, dremež i san su me odsekli od sveta u kome sam stvarno živeo: oko mene su se množila gola tela, neka vrsta litije koja je bila ne samo pohotna i nasrtljiva nego se odavala uživanju da ždere i čini blud, a prepuštajući se najnižim uživanjima, istovremeno je jednim okom gledala prema patnji i samrtnom hropcu. Elem, takva je litija proglašavala da su ružnoća, starost i izmet češći od lepote, otmenosti i sjaja mladosti. Imao sam osećanje kao da odasvud nadolaze vode; vode, sve one poganštine, pred kojima ubrzo nisam nalazio utočišta: poput utopljenikovog ždrela koje zeva u vodeni beskraj, podleći ću silini prokletstva i nesreće. Moj košmar se nije razvijao tako jednostavno, sećam se njegovog početka, ali sam zaboravio kako se završio. Posle pedeset godina, možda se i prisećam, ali samo toliko da me je obuzeo odjednom, kada mi je bilo dvadeset godina. Ne sećam se sna, nego samo osećanja, posle njega, koje sam sređivao najbolje što sam umeo. Tada sam sliku neobuzdanog božanstva, sačuvanu u sećanju, poredio sa slikom Hansinog sladostrašća, a obe ove slike sa onim beskrajno užasnim i svemoćnim naplavinama izmeta. U vreme dok sam bio pobožan, razmišljao sam o Isusu na krstu i o zagađenosti njegovih rana. Zbog ubistvene muke nastale usled prevelikog raspaljivanja pohote, u mene je provalila ta odvratna mešavina uzbuđenja a koja su listom vodila ka bezumlju. Moja neosetljivost i moralna obamrlost uzele su takvog maha da sam prosto bio zapanjen. Kao da moji živci razoreni morfijumom nisu više ništa osećali. Čak sam prestao i da mislim na religiju, za koju sam
u početku bio uveren da me celog prožima. Uživanje koje sam pružao Hansi, sladostrasna žudnja s kojom mi se podavala, sreća koja me ispunjavala dok sam nadraživao duboku nagotu njenog tela, otkrivao je i zbog nje gubio razum, zamenili su i potisnuli ona drhtanja, nagla uzmicanja i priviđanja izazivana prisustvom božanskog koje je razgovaralo nekada sa mnom, dozivalo me i mučilo. Od majke sam brzo dobio vesti. Nisam patio što je otputovala, a kada mi je u pismima bezočno kazivala kakav život vodi u Egiptu, bio sam samo u početku neznatno zaprepašćen, a zatim sam se time zabavljao. Rekao sam sebi da i ja, da i Hansi… Moja majka postajala je pomamna, bivala je razuzdana, ali mi je tvrdila da je srećna: umesto da se sredi, očaravalo je da se svakim danom sve više kvari. Mogao sam da naslutim zašto mi je pisala ta pisma: ipak, ja sam je obožavao, žudeo za njom i zahvaljivao joj na svojoj sreći.
»Tvoj otac«, objasnila mi je jednog dana, »nastojao je da me izvede na pravi put. A ja sam se trudila da isuviše usiljeno uzvratim nekom vrstom uvažavanja dostojnog njegovih skandaloznih pijančenja! Danas, u Egiptu, gde sam nepoznata i gde, osim na šalteru post-restanta, živim pod lažnim imenom, polako postajem skandal Kaira: toliko sam zabrazdila da na me prstom pokazuju. Pijančim neupadljivije od tvog oca… ali sam na lošem glasu zbog svojih veza sa ženama. Zamisli dokle sam stigla kad me i Rea urazumljuje i obuzdava! Preklinje me da izlazim s muškarcima. Onda izlazim s muškarcima. Sada je još gore, veli mi Rea! Iste večeri izlazim s njom: izbacili su nas iz jednog
restorana. Ponašale smo se da užasnije biti ne može… Ne bih ti o tome ni pisala, ali lepa Hansi mi je saopštila da te moje poslednje pismo razveselilo. A meni i ne treba više. Konačno sam prestala da se zaustavljam na nizbrdici kojom je moj život krenuo: ukoliko osećam da brže klizim, utoliko sam veselija i divim se sebi. Divim se sebi kada ti pišem na ovakav način i ushićena sam kad pomislim da je moje pismo dostojno tebe. Tvoja mangupski bestidna mati presrećna jer zna da se zabavljaš i da si, po Hansinim rečima, isto tako dobar sanjar kao tvoja majka. Helena«.
Nešto ranije, to bi me pismo bacilo u očajanje. Ono me zaplašilo, ali sam odmah čestitao sebi na ovakvom, za mene neočekivanom životu u atmosferi »sna« u koju me gurnula majčina bezočnost. U tom trenutku stvorio sam u mislima zavodljivu i prilično tačnu sliku svoje majke: majka je imala pravo da se ponaša na takav način, ne bih mogao da zamislim napregnutije ni jače stvorenje, oličenje smelosti i svesno ponora, koji je začikavala. Odmah sam joj odgovorio: »Plašiš me, mama, ali volim da se plašim tako da, što se više plašim, više te volim. Međutim, tužan sam kad pomislim da mi jedna nada nije dopuštena: nikada ti moja drskost neće izazvati osećanje da si nadmašena. Stidim se toga, a ipak mi je prijatno da na to mislim. Jedina drskost na koju imam pravo jeste da budem ponosan na tebe i na tvoj život i da te poizdalje pratim. Ali, počinjem da se osećam − doduše, retko − nekako neugodno zbog Hansine umerenosti i relativne
razboritosti. To me, kao i tebe, zasmejava: ali ne bih imao snage ni volje da je iskvarim.« Odgovor je stigao − kao post-skriptum jednom veselom pismu, pisanom istim mastilom kao prethodno. »Sam ne bi nikada mogao da iskvariš Hansi: tvoja greška je u tome što više voliš uživanje od perverznosti. Možda ćemo se jednog dalekog dana udružiti.« Trebalo je da procenim kobno značenje njenog predloga. Međutim, kako sam mogao da ga uočim? Danas sam iznenađen svojom lakoumnošću. Želje su me vukle u svim pravcima. Kao i Hansi, naivno sam želeo da svoje uživanje zaštitim od tih tegobnih promena raspoloženja što vode jedino bolesnim izumevanjima razvrata. Kao i Hansi, plašio sam se tih izuma. Međutim, često sklona da samo okrzne, Hansi mu je pristupila sigurna da će u datom trenutku uzmaknuti. Sada me porok opčinjavao, nadao sam se najgorem i, sopćući od žudnje, drhtao isplaženog i suvog jezika. Naposletku, postupao sam slično njoj, uzmicao sam, ali nikada nisam bio siguran da će mi to zaista poći za rukom. Iz iskustva sam znao da nikada nisam uspeo na vreme da se povučem. Voleo sam Hansi, voleo njenu žudnju za neprekidnim uživanjem i njeno gađenje prema razvratu (kao da bi sladostrašće moglo trajati ako nije uživanje duha, a ne tela, i ukoliko nije poročno). Shvatio sam to suviše kasno. Hansi nikada nije dopuštala da joj se jezik osuši od žudnje: volela je sreću bez ikakve senke, nepomućenu sreću za kojom je žudela, ali koju nikada ne bi, poput razvratnika, tražila u nesreći. Naša sreća je bila nepostojana i
počivala je na nesporazumu. Govorio sam joj ono što sam bio ubeđen da mislim i sa čime se iz dubine duše slažem, ali sam istovremeno pisao svojoj majci odgovarajući joj na rečenice prepune očiglednih pretnji: »Od tvoje zamisli o našoj riđokosoj lepojki prošli su me predivni žmarci niz kičmu. Usled straha ili ushićenja? Ne znam. Hteo bih da te uzmem za ruku.«
Od majke sam se svakim danom sve više tuđio, priviđala mi se još samo kroz maglu. Živeo sam u sadašnjosti. A sadašnjost je bila »riđokosa lepotica« čije su mi duge noge i zlatni trbuh svake večeri izranjali iz mora čipaka. Hansi me je obasipala poljupcima koji su me nadraživali. Ne bih rekao da je bila baš preterano sramežljiva. Međutim, mati mi je napisala i nekoliko redaka koji nisu smeli da padnu u ruke otmene riđokose: »Nikada velika ’mečka’ neće shvatiti da je duhovno uživanje, iako prljavije od telesnog, ipak čistije, i da se jedino njegova oštrica nikada ne zatupljuje. Po mom mišljenju, porok je kao crno zračenje duha koje me zaslepljuje i usmrćuje. Razvrat je duhovna rak-rana koja vlada u srži stvari. Što se više izopačujem, utoliko sam lucidnija, a rastrojstvo mojih živaca samo je posledica pustoši koja hara u mojim mislima. Pišem, ali sam pijana, a Rea me, ispod stola, užasava. Nisam ljubomorna na veliku ’mečku’, ali mi je žao što je, očigledno, razboritija i pristojnija od Ree.« U isto to vreme, Hansi je od moje majke dobijala pisma čija bi neobuzdanost za trenutak unela u njen pogled nešto bestidno. Ta pisma su bila nalik prvom delu pisama koja su meni upućivana.
Hansi je još bila opčinjena mojom majkom, ali se brzo uplašila. Uživala je u svemu tome: želeći povratak moje majke, nije mogla da se kao ja obuzda i da se ne plaši. Jednog dana mi je pokazala šta je odgovorila majci. »… Pjer nestrpljivo iščekuje da mu se vrati majka, dok ja sa istim osećanjem čekam da mi se vrati ljubavnica. (Ona je uoči našeg prvog susreta uživala u njenim poljupcima.) Kad ne bih svake večeri bila u zagrljaju tvog deteta… sanjala bih o tvom zagrljaju ili tvom devojačkom grlu. Ali svakog dana moram da se prepuštam Pjerovom plahovitom snu − a isto tako nema dana kada ne priželjkujem njegove prevelike muke. Srećna sam i presrećna zahvaljujući tebi i znam da bi trebalo da ti uzvratim istom srećom, ali sreća koju ti dugujem jača je od mene: veseliću se u tvom zagrljaju ispunjena zahvalnošću, postiđena zbog uživanja koje Pjer i ja pružamo jedno drugom, a srećna zbog uživanja u koje te baca nezajažljiva želja izmešana s mojom, kao što su se i naša dva milosnička tela mešala. Ljubim te i molim Pjera da mi oprosti. Trenutno ga varam u mislima, ali kao što voleći njega ne sumnjam da sam ti verna, ja ostajem verna njemu dok u mislima zavlačim jezik među tvoje zube.
10
Ali, ti ćeš mi oprostiti ako budem, kad stigneš,
zakinula neki poljubac mom telu, jer sam za Pjera rezervisala ono najdragocenije.
11
Lišiti me jednog uživanja znači nagnati me da se
razbolim, ali lišiti me zbog tvog malog Pjera znači u neku ruku lišiti me zbog tebe, što znači učiniti me više nego srećnom.« 10 Ne: u mislima zabijajući moj jezik kao šiljak u blaženu rupu njene guzice. 11 Ne: jer Pjeru ostavljam ono mestašce kuda se piški i ono drugo kuda se kaki.
Ništa nisam rekao: zahvalio sam Hansi, ali sam pomislio da me to nepristajanje koje je Hansi zaodenula nepristojnostima više rastužuje nego raduje. Voleo bih da se Hansi povremeno zabavlja s mojom majkom. Gadio sam se pomisli da pijem s majkom, kao što je ona volela da čini, i da potom neosetno kliznem. Međutim, ma koliko mi se srce stezalo − ne baš uvek − od drskosti njenih pisama, ja sam ta pisma ipak voleo. Nikada nisam zaboravio da je Hansi ljubavnica moje majke. S početka mi se ta veza dopadala, a sada bih voleo da se obnovi i nastavi. Čitanjem svog pisma Hansi me duboko uznemirila. Mada sam ga očekivao, takav kraj je izneverio moje nade: jedino sam se tešio mišlju da Hansi obećava da će majci uskratiti da ljubi telo ali ne i usta. Bezočno sam pomislio da će mati ljubiti Hansi u mom prisustvu. Takva intimnost je više odgovarala mojoj želji tim pre što je uskraćivanje tela ipak obuzdavalo ono što bi me inače ispunilo užasom. Jedva sam osetio da mi se volja lagano rasplinjava i da će majčin povratak biti zacelo neka vrsta ciklona u kome će sve listom nastradati. Međutim, za časak su me razgalile lakoumne rečenice »velike mečke«. − Hteo bih da vidim − rekoh − gde si riđa.
12
Podrugljivo se povinovala. Promrmljao sam za sebe da je slična meni i bez obzira koja da je od njenih ljubavnica u pitanju, makar po sredi bilo čak i puko oživljavanje uspomena, njihovo prisustvo ju je u zao čas navodilo na »san«. Tog dana je u pet časova rasklopila tajne »zlatnih vrata«. Sklopila ih je tek u tri sata izjutra. Lulu koja nas je 12 Zamolio sam je: − Najpre onu rupicu na koju piškiš.
služila, a mi je i sami docnije pozvali, zapitala me sutradan šta nas je dovelo do takvog stanja. − Bila sam prosto zaprepašćena − pričala mi je Lulu. − Hansi je preda mnom zabacila glavu unazad i iskolačila oči. Nikada je ranije nisi ljubio preda mnom. Nikada je nisi toliko razgolitio da je miluješ. Više ništa nisi primećivao. − Zar ni tebe?… Lulu mi se smejuljila, a zatim je zadignula haljinu. Njena vragolasta narav i umiljatost, prefinjena linija bedara i draž nepristojnosti, najzad njena ozbiljnost i povučenost navodile su me na pomisao da ona manje podseća na neku ličnost iz hiljadu i jedne noći, a više na bogatu i prekrasnu devojku koja bi, onako se preobraćajući u sobaricu, sa svojim čarolijama mogla da bude pravo oličenje raskalašne žudnje. Konačno sam se osećao kao srećan čovek obdaren mladošću, lepotom i novcem umišljajući da su svet i svi živi na svetu sazdani samo zato da usliše svakojake moje nastrane želje. Više nisam sumnjao u sreću kojoj je baš nesreća − i naivno sam se ponosio što to znam − dodavala izvesnu mogućnu dubinu, kao što je slučaj sa crnom bojom u paleti. Bio sam srećan, bio sam na vrhuncu sreće. Danju sam se zamajavao tim otužnim svetom pod uslovom da iz njega izvučem kakvo detinjasto − ili brižljivo − zadovoljenje uz izvesnu razvratnu ironiju. A čim veče padne, slavlje je počinjalo iznova tako da je i Hansi koja nikada ništa nije pred Lulu prihvatala što ne utiče da se pijanstvo uveća, na kraju je bila spremna na kompromise. − Na kraju krajeva, baš sam luda što se libim − reče.
Izvukla je iz ormana izvestan broj presvlaka za prerušavanje. Lulu joj dodade jednu: bila je to haljina od prozirnog platna. Kada su se dve žene vratile iz kupatila, Hansi se pretvarala da je oduševljena, a Lulu mi je pokazala da prorezi čak dopuštaju da jasno vidimo ono što haljina donekle skriva. Bio sam iznenađen i očaran jednom takvom promenom. Međutim, pošto je na trenutak uživala da se zabavlja, ona se ponovo oneraspoložila: − To je zabavno pod uslovom da se zaustavimo u pravom trenutku − reče ona. − Pa to je još zabavnije − odgovorih joj. − Obećaj mi da ćeš se zaustaviti kad treba, Pjer! Dosađivala sam se posle podne. Lulu mi se dopala i nisam imala osećanje da te varam. − Hansi, ja sam štaviše ubeđen da ćemo se večeras potpunije voleti. − Imaš pravo, ali ja ne pristajem da radim ono što bi Lulu želela. Ostavi nas, Lulu! Osećam da je Pjer nestrpljiv − a i ja sam još nestrpljivija. Pozvoniću ti ubrzo. Pre nego što sam čak i čuo da su se vrata zatvorila, Hansi mi je pala u zagrljaj i raspomamila se od strasti. − Volim te − reče − u pravu si, voleću te potpunije i čak verujem da ću te večeras učiniti još srećnijim. Sunovratili smo se tako duboko u bezdan uživanja da sam doviknuo Hansi:
− Maločas te gotovo nisam poznao a sada te volim možda više nego što je mogućno: razdireš me i verujem da i ja tebe razdirem do dna… − Htela bih nešto da popijem pre spavanja − dobaci mi Hansi. − Obuci se i dodaj mi haljinu. Nasmešila se jer ta haljina beše sve samo ne odeća, ali ona je namestila tako da bi izgledala pristojno. − Preklinjem te − reče Hansi − makar me želeo kao maločas, nemoj mi prilaziti. Znaš da se plašim igre. Međutim, nežno položivši glavu uz moju nogu, nasmejala se i glasom koji se menjao zbog zebnje dodala: − I pored svega, ako se budem ponašala… malčice nepristojno, nećeš me valjda grditi? Ali, nemoj da zabušavaš. Večeras sva prava pripadaju meni. Pristaješ li? Ipak… nemoj dozvoliti da odem još dalje od svojih želja. I ne zaboravi: gotovo uvek ja kažem ne… Najednom je postala vragolasto razdragana: − Nema sumnje, biće vrlo zabavno jer se oboje plašimo. − Mogla bi da namestiš haljinu, iako to možda nema svrhe − rekoh piljeći požudno u ono parče odeće koje je opet bilo zadignuto. − Šta hoćeš? − reče ona. − Čudi te moje raspoloženje, a ja uvrtela sebi u glavu da ti se ono sviđa. − Nikada ne bih poverovao da će mi se to toliko sviđati,
13
ali mi se
sviđa baš zato što te kao i mene prožima grozna zebnja i što nećeš ići 13 Znaš, evo već ceo celcati sat ovako jezivo drkam.
do kraja. 14
− Glas ti je promukao kao i meni. Čujem da dolazi Lulu. Lulu je metnula boce u posudu s ledom. U početku me ništa nije iznenađivalo osim njen osmeh, podmukliji i potajniji nego obično. − Lulu − reče joj Hansi − danas ćemo da se provodimo. Zar me nećeš poljubiti Lulu se mazno spustila na divan i pošto je u međuvremenu obukla haljinu sa istim prorezima kao što je Hansina, delovi platna su se razmaknuli tako da se ukazala njena gola guzica baš u trenutku kada je uzela u usta Hansin nezasitni jezik. Međutim, Hansi brzo odgurnu Lulu i ustade. − Ožednela sam od svega ovoga − reče. − Mogu li da ga poljubim? − upita Lulu pokazujući na mene. Hansi je samo besno pogleda. − Pa, Hansi, − reče Lulu − niko se ne brine o njemu. − Utoliko gore − reče mi Hansi − dođi i zagrli me. Ona se tako savršeno predala ljubljenju da je Lulu obuzeo isti zanos u koji smo nas dvoje već tonuli i ona se uspaljeno protezala na obližnjoj fotelji. Tada je Hansi grubo udari nogom i reče: − Hoćemo da pijemo, užasno smo žedni. I dodade: 14 Htela bih da ga izvadim, ali se ustežem.
− Da, Lulu, više ne možemo izdržati. Ustavši začudio sam se ogromnim čašama na poslužavniku u koje je Lulu žurno točila šampanjac. Uživao sam u svojoj muci. − Hoću da pijem u tvom naručju − reče Hansi Lulu. Gotovo čučeći Lulu je obema rukama prigrlila Hansi koja se, ne sedajući, oslonila na nju: Hansi me pogledala okrenuvši se.
15
Ispili smo čaše u istom trenutku. Lulu je takođe popila, a zatim je ponovo natočila. Zaćutali smo… − Popiću samo još jednu čašu − reče Lulu − neću da pored vas budem pijana. Zatim će gospođa piti u mom zagrljaju, ako gospodin dozvoljava… Ponovo smo zaćutali. Hansi se opet naslonila na Lulu. Besramno šireći noge, žudno je pila, ali se, kao i ja, istovremeno odmarala gledajući me netremice.
Kada smo prešli u trpezariju, bili smo već pijani ali i ćutljivi. Iščekivao sam. Čekala je i Hansi a ni Lulu nije izgledala ornija od nas dvoje. Kroz prosečene suknje nagoveštavalo se da će možda uslediti ili − ko zna? − da neizbežno predstoji pomamna razuzdanost. Međutim, bilo je dovoljno da se zakopča jedno dugme i Hansin dekolte je prestao da bludno zjapi. Posedali smo za već postavljenu hladnu večeru.
15 Osećam da ne mogu više, reče tiho, ali pijem da bih pišala u Lulina usta. (Lulu je ipak mogla čuti njene reči.)
− A ja sam gladna jedino tebe − reče mi Hansi. Nismo se usuđivali da govorimo osim polušapatom. Meni se učinilo da se Lulu, koja u međuvremenu beše nestala, nalazi pod stolom. − Možda si žedna − rekao sam Hansi. − Jesam. Hoću da pijem, a i ti ćeš sa mnom.
16
Shvatio sam da se Hansi već trese i da je počela da piški. Podilazili su je žmarci. − Pa ovo je čarobno − reče ona. − Sada ćeš i ti moći da uživaš. ispraznićeš u moja usta što budeš popio. Zatim ću ti uzvratiti, a ti ćeš mi onda naškropiti grlo, trbuh i noge. Lulu guta ama baš sve, pa ipak sačuva tek toliko da bude poškropljena. Ako hoćeš, svuci se i kada budeš čučnuo ispod stola, ona će te obilno naškropiti mojom mokraćom. Kada se budem odmorila, išibaću Lulu. Ona će potom otići, a mi ćemo se jebati. Ali, dotle ima još podosta… hoću da piškim u kratkim štrcajima… Kada tako piškim, bol me razdire, što ćeš uostalom i sam videti. Ne možeš ni da slutiš u kakvom sam stanju kad tako piškim. Osećaš kako mi podrhtavaju noge i trzaju se dok moja pišaćka ulazi u njeno grlo, Ljubi me, a ja ću da ti ga drkam. Lulu će ti ovlažiti karu, pokvasićeš mi ruku pišaćkom i ja ću ti ga tako drkati da ćeš 16 − Da, najpre treba da skupim snage i, pre svega, što više budem pila više ću da piškim. Pjer, volim te, obožavam te a živci su mi napeti do prskanja. Lulu je zarila glavu među moje noge: natoči mi, hoću da se nalijem, a zatim ću vino ispiškiti u njena usta. Ne mogu da zamislim veće uživanje od toga. Sva će ta igra da potraje duže, a kada budem sve ispiškila, pričiniću ti tako snažno uživanje da ćeš pomisliti da umireš. Kao živ oderan. Kao obešen čovek.
zaurlati na sav glas. »Evo, prestala sam, Lulu, nakvasi sada Pjerovu kitu mojom pišaćkom. Ipak, Pjer, uplašićeš se ili se možda već plašiš. A ja drhtim od početka. Nisam te lagala. Nemojmo više govoriti. Ludim od uživanja. Ponovo piškim.« Za neki časak je produžila: − Nisam te lagala. Radila sam to jednom − s nekim koga poznaješ − i nisam verovala da ću biti kadra da to ponovo uradim. Kada sam shvatila da bi ti to bilo milo, odlučila sam se. Ali, dok piškim, čini mi se da nesreća ulazi u kuću. Ah, pa ovo je previše! Još jednom ću da piškim. Volim da piškim u njena usta, ah, osobito sada kad si mi nabio ceo jezik u usta! Hansi je zaćutala dok je piškila. U jednom trenutku: − E, sad ćeš ti lepo da ideš pod sto i… za koji čas ćeš me jebati. Zarićeš se pravo u mene. Kupaćemo se u mojoj mokraći, a i piškićeš mi u usta. Kad bi znao koliko uživam u pišanju, čak više nego u samom naslađivanju… Oh, brzo, idi pod sto. Lulu će me ljubiti u usta. Brzo, osećam… Ispod stola sam dobio dar Hansinog nadraživanja. Povikala je: − Pjer, za ime sveta, brzo, zabij mi kitu! Izludeću. Prodro sam u nju, a ona je mazno zagukala: − Kako je velik, pa kako je tvrd! Lulu, sisaj mu kitu između mojih nogu i liži mi čmar. Ah, Lulu, volela bih da si dvostruka: trebalo bi da se barem u neku ruku razmahneš pa da mi prstom džaraš čmar a ne
samo da jezikom podlizuješ rupu. − Gospođa mi je već rekla da niko ne liže tako nezajažljivo − uzvrati Lulu. − Pjer, hajde da se zabavljamo kao nikada do sada i kako se više nikada nećemo zabavljati − reče Hansi. Nastavili smo sa igrom, a zatim smo zapali u neku vrstu potpune malaksalosti. Uverena da nas je izdala snaga − ili da možda žudimo za bolom − Lulu je potražila nešto što je već bila pripremila. Već odavno smo sve troje bili potpuno goli. Lulu se vratila i kleknuvši pokazala Hansi dva predmeta. U levoj ruci je držala korbač a u desnoj veličanstven veštački ud. Naprosto je zastajao dah od lepote ovih dveju golih žena, otvorenih kao rane. − Nagrada za mene − zaiska Lulu. Hansi joj uzvrati osmehom u kome se dala nazreti primesa neke surovosti. Stavila je desnu nogu na stolicu i tada joj, zadivljujuće vešto, Lulu zakrka ogromnu napravu u vaginu tako da napolju ostadoše samo muda i golemi žbun dlaka. A onda joj dodade korbač. Pogled mi je išao od smeha u kome se ogledala sva divljačka razdraženost do blaženog Lulinog osmeha u kome sam čitao užasavanje i ushićenje bolom. Pijana od vina i sperme, Hansi fijuknu korbačem pokazavši mi pogledom na Lulu i najednom je ošinu posred lica tako jezivo da sam
kriknuo a Lulu se ćutke skljokala s dugom crvenom brazgotinom preko obraza i usana. Grozničavo zažagrena, bolno se cereći, ushićena, Lulu je netremice gledala Hansinu vulvu iz koje je ova izvlačila veštački penis. Hansi je gledala u mene i kao da mi je njen zbunjeni pogled govorio: kao što vidiš, moja žarka ljubav me podstiče na toliku surovost i bestidnost. U ruci je držala veštački ud koji je maločas izvukla iz sebe: zatim se sagnula i bez ustezanja raščepila Luline noge kako bi postupila sa životinjom, a onda je tu svoju veštačku kitu silovito zarila u njenu međunožnu rasceplinu. Tada mi je prišla i opet se sagnuvši uzela moj kurac u usta: pohlepno ga je dudlala naočigled Lulu. Video sam kako joj se zadnjica napela i ja joj duboko zarih ovlaženi prst. A onda me ona zverski povukla na divan i dok je uplakana, ali uz duboko krkljanje, Lulu drkala snažno nabijajući onu napravu, Hansi i ja smo se pomamno jebali kao da su se, dok smo jedno drugome proždirali usta, cepala nebesa od pobesnelosti mog uda i razuzdanosti njene čerečene guzice. Stezanje naših tela gubilo se u osećanju uvek pokazivane ali uvek nedostižne golotinje koju je moj jezik ipak lizao negde u dubini Hansinog grla a glavić mog uda dodirivao upinjući se očajno da probije celu celcatu Hansi − do dna pohote njenog tela. Slabo sam spavao. Probudivši se u neko doba noći, zapazio sam da se nalazimo u trpezariji. Sasvim se rasanivši, shvatio sam čemu služi sav taj izuzetni nameštaj oko velikog divana za sedeljke postavljenog uz sve zidove odaje. Taj veoma široki divan je bio predviđen za
svakojake nestašluke i provode većeg broja osoba: jedna neobična ostava služila je da, ako ustreba, Lulu može raspremiti sto ne izlazeći pri tom iz prostorije. Začudio sam se svojoj naivnosti: već smo vodili ljubav na ovom divanu, ali nikada nisam ni pomislio da ga je Hansi načinila u te svrhe. Na časak, onako pospan i opet se uspavljujući pred tom golotinjom žena koje su spavale oprućene kako je kojoj bilo volja, imao sam utisak da sam u nekom mučnom snu: sviđao mi se i nisam ga napuštao. Pri slabašnoj svetlosti meseca koji je ponekad probijao kroz oblake mogao sam da vidim Lulino ranom izobličeno lice. Hansi je dakle učinila ono o čemu mi je govorila da joj se gadi, a zbog čega sam često žalio, ah ovaj nameštaj namenjen za ovakve partije jasno svedoči da je na njih navikla. Ni na kraj pameti mi nije bilo da joj makar šta prebacujem, voleo sam je i iskusio najveće uživanje u tim igrama: pre nego sam ih doživeo, već sam ih voleo u mislima, ali moja želja za njima probudila se jezivo tek kada sam se u samoći našao pred fotografijama svog oca ili kada sam sudelovao u scenama sa Reom i majkom, koje su me užasavale. Opet sam se našao u duhovnom stanju u kome sam bio posle svojih polucija i prvog odnosa sa Reom. Obuzela me groznica i prvi put od one večeri kada sam stupio u Hansin dom ponovo mi je grozna muka stegnula grlo. U takvom stanju ponovo sam zaspao i opet se probudio: Hansi je plakala na divanu. Ležala je potrbuške i plakala. Bolje rečeno, nabila je pesnicu u usta i uzdržavala se da ne plače. Prišao sam joj i nežno je zamolio da pođe sa mnom u njenu sobu i da spavamo zajedno. Nije izustila ni jednu reč, ćutke je pošla za mnom i tek pošto je legla u krevet, ponovo je počela da jeca. Setio sam se tog časa da Lulino
zaspalo telo i dalje mirno počiva u trpezariji. − Hansi − rekoh joj − to više nikada nećemo raditi. Ništa nije odgovorila, samo je briznula u plač. Tek posle dužeg vremena rekla mi je prigušenim glasom: − Pjer, dugujem ti objašnjenje, ali ono je užasno. Učinila sam to protiv svoje volje i sada osećam da je sve izgubljeno… Tvoja majka… Gušila se u jecajima. − To je suviše teško… Nemam više snage. Ludo te volim, ali sve je propalo. Ostavi me. Neprekidno je plakala. Napokon mi je jecajući ispričala: − Znao si da sam bila i da sam još uvek ljubavnica tvoje majke, znaš da je ona ogreznula u ovim igrama u koje smo se maločas upustili. Sve do one večeri kada je otputovala ona je na sve načine pokušavala da me u njih uvuče. To nije bilo suviše teško. Lulu je uvek bila u kući. Ona je već odavno bila moja ljubavnica odvratno se pretvarajući da mi je samo sobarica što joj je pričinjavalo zadovoljstvo: ta veza je nastavila igre iz detinjstva kada me Lulu, čiji je karakter uvek bio neobičan, prisiljavala da je tučem i ponižavam. Uvek je postojala neka vrsta mahnitosti u našem druženju, Lulu je vladala mnome i nametala mi svoju volju. Bivala bi zadovoljna tek kada bi me potpuno izludela. A tada su me spopadale ludačka pomama i strast kao što si maločas i sam zapazio. Tvoja majka i Lulu su se spanđale i nagodile utoliko brže što je Lulu odmah uvidela da ti predlozi za održavanje ljubavnih partija predstavljaju jedini način da ona i dalje uživa u meni. A ja sam pristala,
baš kao kada smo se voleli, samo na to da ona i dalje igra ulogu sobarice. Ali, najgore je počelo onog dana kada je, potpuno me opivši, tvoja majka postigla cilj: tog dana sam se ponela baš kao malopre. Udarila sam Lulu pred tvojom majkom! Tvoja mati je likovala: odmah mi je dala jedan poklon: Lulu joj je dala dimenzije trpezarije i malo kasnije ona je isporučila sve ove divane u trpezariji. Sutradan je došla da me poseti. Bila je naprosto luda od radosti, dizala je noge uvis, ali je kidisala na mene tek pošto je naredila Lulu da ode i zaključala vrata. Pre svega, proverila je da li su zaključane brave koje je naručila da budu postavljene na svim izlazima. Raznežila sam se osećajući zahvalnost, srećna što me pravilno shvatila, imala sam poverenja u nju kada mi je rekla da za svečano stavljanje na upotrebu ovih divana treba da pozove nekoliko svojih prijateljica, ali će mene odvesti u moju sobu. Svakako da će ona ući u trpezariju da se naslađuje koji časak u provodu baš kada slavlje bude na vrhuncu. To će je, rekla mi je, jezivo uznemiriti, ali će se ona odmah vratiti i zatvoriti se sa mnom u sobu. U početku nisam pristala, ali sam u njenim zagrljajima popustila. Kasnije sam je stalno želela, ali od tog dana strah se mešao sa željom. Znam koliko je voliš, ali ona mi je kazala da znaš sve u vezi s njom i ja moram da ti govorim o onoj užasnoj noći jer će se tvoja majka uskoro vratiti pa hoće da pozove nekoliko žena kod mene. − Kako? − viknuo sam. − Zar u mom prisustvu? − Da, u tvom prisustvu. Rekla mi je da bi htela da ti pokaže kako je postigla veliki napredak na lestvici razvrata…
Zacvileo sam: − Užasnut sam… Ali, dok sam se gušio, na pamet mi je padala dvosmislenost koja je provejavala u našim pismima. − Nisam prihvatila − reče mi Hansi. Uzviknuo sam: − Naravno! Međutim, u mojoj grozi potajno je tinjala želja za odgovorom na mahniti predlog moje majke i za prihvatanjem tog čuda od nesreće i razornog bola u koje se ona pretvorila. Voleo sam Hansi, ali sam voleo i njenu gotovost da nastrada u ljubavi, svejedno što sam se užasavao nejasnih svetkovanja moje majke, dakle onoga što sam zamišljao da u tim prilikama čini, voleo sam Hansinu nežnost s kojom su se mešali spremnost na patnju i osećanje smrtnih pretnji… Tek što sam s naporom izgovorio tu reč »Naravno«, shvatio sam da sam prepušten na milost i nemilost majci, nego da žudim za ponorom u koji me sve dublje vuče. Pri pomisli da mogu izgubiti Hansi jecaji su mi stezali grlo i gušili me. Ali, sećanje na Hansinu neobuzdanu noć kao da mi je govorilo: »Ni ti, Hansi, nećeš moći da ostaneš na obali, i tebe će povući ista bujica.« Odjednom sam se trgao, čučao sam go na krevetu i stezao šake na grudima, obuzet grčevima; Hansa je zaključila da me razdire žestok bol, ali nije ni slutila da mi majka više znači od nje. − Tada mi je rekla šta je po njenom mišljenju najmučnije: naime,
poslednje majčino pismo. Tvoja majka zahteva da i ti učestvuješ u svim sedeljkama. »Ne treba okolišiti«, napisala je u pismu, »obećala si mi da ćeš ga polako učiniti dovoljno čvrstim da podnese sve vrste preteranosti koje su neizbežan nastavak ljubavi. Pokazivala si − seti se − izuzetnu sklonost za te igre. Znaš: osećanje užasa i gnušanja koje te raspinjalo, svedoči o snazi tvoje sklonosti. Odvešću Pjera dan kasnije, ali pre toga ga iskvari preko svake mere, kao što bih i sama volela da ga iskvarim kad mi u tu svrhu ne bi bio potreban jedan beli riđokosi anđeo koji, ne plašeći se, ima čistotu i čednost anđela. Ništa ne smeta da Hansi ubuduće bude anđeo kvarenja.« Ovo poslednje pismo tvoje majke mi je stiglo, pogodi kada! … − Juče? − upitah. − Da, juče. − Ne bih hteo da se neprimetno ušunjam, kao što sam činio. − Shvataš li, taj anđeo o kom govori tvoja majka… − To je trepet tvog srca… Nikada ništa nisi mogla da učiniš protiv moje majke… Treptiš kao i ja. − Pa to me sažiže. Sada znam da smo propali. Uzmi me. Kada sam juče dobila pismo, pozvonila sam Lulu. Rekla sam joj: »Majka mu se vraća, a s njome i ludilo u ovu kuću. Pridruži nam se, Lulu, provodićemo se s Pjerom čim se bude vratio. No, sada zabavljaj mene. Kada se Pjer i ja budemo zamorili s tobom, otpustićemo te.« Kao što vidiš, nismo je otpustili. Pjer, jesi li se zamorio?
− Mislio sam da jesam, ali sada gorim od želje. Hajdemo u trpezariju. Kada smo ušli u trpezariju, Lulu je gotovo nečujno plakala. Sve troje smo stajali u polutami. [Ali, ona je drkajući zabijala veštački ud u vulvu. Zatim joj ga je Hansi izvukla i zarila joj jezik. Tada me je zamolila da joj zabijem jezik u čmar. Kada je, sva uplakana, Lulu počela da se propinje i trza od naših sladostrasnih poljubaca] Hansi mi reče: − Ljubi je u usta. Usta su joj bila umazana krvlju, lizao sam njene natekle usne izazivajući žestok bol. − Hoćemo da se pred tobom proveselimo − reče joj Hansi. − Za nas je sve svršeno, majka mu se vraća. Pridruži nam se i uživaj, ubrzo ćemo trpeti bol i patiti, pa ćemo i tebi pomoći da sudeluješ u našoj patnji kako bi je pretvorila u radost. Lulu procedi kroz zube: − Kada se ona vraća? − Ne znamo, ali već ludilo obuzima kuću. Što se rđavije budeš ponašala, bolje ćeš odgovarati onome što nas tišti. [− Pjer − reče Lulu − već dva meseca me niko nije jebao. Tada sam pojebao Lulu. Sve vreme je vrištala. Hansi joj je zabila u zadnjicu pozamašni veštački ud. − Ovo je veštačka kita tvoje majke − reče mi Hansi.
− To sam i pomislio − odgovorih. Hansi se naguzi da joj Lulu liže rupicu dupeta.] Nešto kasnije Lulu mi reče: − Smilujte se, zahtevajte od mene nešto najgore. Zar nisam kadra da učinim nešto još groznije? Eh, kakva šteta! Pjer, da li znaš kako ti se mati provodila u Kairu? I šta je radila s muškarcima noću po prljavim uličnim ćoškovima? Drkala im ga je i dudlala, a potom se čepila da joj ga nabiju. Ne možeš ni da zamisliš koliko bih na tvom mestu bila ponosna na nju. Ona je sada na brodu. Međutim, ono što je svake noći tražila bila je smrt. Ne mogu da govorim ako ne otvaram usta, sada sam srećna. Bolje rečeno, bila bih srećna kada bih na umoru poljubila noge tvoje majke. Hansi i ja smo je poljubili zahvaćeni nekim bolnim i grozničavim grčevima. Najzad je i Hansi klonula, a misao na moju majku raspirivala je u njoj isti iscrpljujući, zlosrećni i bolni zanos kao kod Lulu i mene. Više nismo čak ni pili. Patili smo i gorko uživali u patnji. Izmoždeni, proveli smo dan u nekom slabašnom snu koji je više bio nalik na uspavan bol i pohotu koja je bila kao nekakav talog prave pohote. Povukli smo se u deo stana koji je Hansi obično nazivala tajnim delom, a koji se sastojao od Hansine spavaće sobe, kupatila i trpezarije. Povremeno bismo se prućili po tepihu, a ponekad opruženi ležali na divanu. Bili smo goli, iznureni, očiju upalih a ipak lepih. Odjednom smo začuli lupu na vratima od hodnika. Neko je lupao na spoljašnjem ulazu u kupatilo. Osoba koja je lupala
zacelo je dobro poznavala kuću. Mislio sam da je već odavno nastupila druga noć. Brzo sam navukao kućni kaput i otvorio. Nikoga nije bilo pored vrata, ali sam u dnu hodnika pri slabom svetlu primetio dve žene koje su se izgleda svlačile − ili možda oblačile. Pošto su bile gotove, video sam izdaleka da su obe pod maskama. One su zaista bile obučene, ali samo u prozirnu košulju i široke platnene pantalone. Bez oklevanja su ušle, ali nisu progovorile ni reči. Jedna od njih zaključa bravu iznutra, a zatim pređoše iz kupatila u sobu, a odatle u trpezariju gde naposletku probudiše moju ljubavnicu i njenu sobaricu. Zbog maski i šminke nisam mogao da ih raspoznam. Ipak, ubrzo sam shvatio da je jedna sigurno moja majka a druga Rea: nisu govorile valjda zato da, ukoliko je mogućno, povećaju moju mučninu. A moja mučnina je bila u skladu sa njihovom. Jedna od njih je nešto rekla na uho Lulu i ova je to ponovila. Činilo mi se da se razgovor odnosi na mene. Odnosio se na moju mučninu. Od sinoć su i one provele vreme u igrama koje su ih baš kao i nas iznurile. Nigde ni traga od obesne veselosti koja je bila svojstvena ovim ženama za koje više nisam sumnjao da je jedna od njih moja majka a druga je svakako Rea. »Nismo došle«, rekoše nam, »s drugim ženama − ili muškarcima − koji bi nas zabavljali nekim pojedinostima što nas tako duboko uznemiravaju.« Zatim Lulu nastavi u njihovo ime: − Ali, mi imamo nešto drugo, znate da se zbog vas nećemo ustezati, kao što se ni vi pred nama nećete libiti. Sustale ste od umora, može biti, a i mi smo, niste spavale, a mi još manje: ali situacija je takva da
će nam se vratiti snaga. Ona od žena koja je sve vreme ćutala − i za koju sam pomislio da je možda moja majka − zaklanjala je lice šeširom. Iznenadila me njihova pristojnost: samo su Hansi i Lulu bile gole. Shvatio sam da bi one, ako bi se svukle, rizikovale da ih prepoznam. Zamišljao sam da će sigurno kidisati jedna na drugu ili će se zajednički obrušiti na mene. Bio sam iznemogao od umora. Odahnuo sam primetivši da su nasrnule na Hansi i Lulu koje su se, onako razgolićene, nudile njihovim poljupcima. Ipak, kada sam ostao Sam po strani, nisam osetio nikakvo olakšanje. Jednostavno nisam bio kadar da klisnem: niti sam imao snage da dokopam neko od tih golih tela koja su se nudila [i čije su gole zadnjice na mahove sevale]. Nisam se usuđivao da se skrajnem. [Bio sam ubeđen da sam video golu zadnjicu moje majke, ali jednaka lepota ostalih bestidnica držala me u neizvesnosti. Onako kukavički jadan, čak bih pustio majku da me povali!] Izazov je bio tako neodoljiv da sam u jednom trenutku zamolio Hansi da se naša tela spoje. Hansi je znala: one čiji poljupci prodiru najdublje što se može, sada više ne sumnjaju šta je razlog moje strepnje i da jedino u ovim bolnim okolnostima prihvatam kao ljubav ono što ne može biti ništa drugo nego razdiranje moje ljubavi, te da žudim za potpunom nesrećom. Iznenada sam se našao pred majkom. Beše se izmigoljila iz svih tih zagrljaja, zbacila je masku s lica i gledala me dvolično, kao da je tim dvoličnim osmehom stresala sa sebe sav teret pod kojim se gušila. Reče mi: − Nisi me prepoznao. Nisi mogao da me pogodiš.
− Prepoznao sam te − rekoh. − Sada počivaš na mojim rukama. Ni u samrtnom času neću biti iscrpljeniji. − Poljubi me − reče ona − da više ne bi mislio o tome. Stavi tvoja usta na moja. Sada budi srećan kao da nisam razorena, kao da nisam uništena. Uvešću te u taj svet smrti i razvrata u kome sam, kao što već pogađaš, uveliko zatvorena: znala sam da će ti to biti drago. Htela bih da sada pomamno mahnitaš sa mnom. Htela bih da te uvučem u svoju smrt. Samo trenutak mahnitosti koji ću ti dati vredi više od celog sveta gluposti u kome im je hladno. Hoću da umrem, »srušila sam sve mostove za sobom«. Tvoja iskvarenost i razvrat moje su delo: dala sam ti ono najčistije i najsilovitije što sam imala, želju da voliš samo ono zbog čega cepam odeću sa sebe. U ovom trenutku to su zadnjice. Majka svuče košulju i pantalone a leže gola. Bio sam takođe go i opružih se pored nje. − Sada znam − reče ona − da ćeš me nadživeti i da ćeš posle moje smrti izdati svoju groznu majku. Ali, ako se kasnije budeš setio zagrljaja koji će te ubrzo sjediniti sa mnom, nemoj zaboraviti zašto sam vodila ljubav s ženama. Nije sada trenutak da govorim o onoj krpi od tvog oca: zar je to bio muškarac? Znaš, volela sam da se provodim i možda je sada svemu kraj? Nikada do poslednjeg trenutka nećeš znati da li sam se veselila s tobom… Nisam ti pružila priliku da uzvratiš. Da li i sada znaš da li se plašim ili te previše volim? Pusti me da s tobom treperim u ovoj radosti koja je zacelo bezdan dublji i žešći od svake želje. Sladostrašće u koje toneš već je tako veliko da ti mogu reći: za njim dolazi tvoje nestajanje. U tom času ću otići i nikada više nećeš
videti onu koja te čekala da ti da svoj poslednji dah.
KNJIŽEVNOST KAO PRESTUP Uz priče Žorža Bataja Erotske i filozofske priče Žorža Bataja
17
stoje bez odbrane pred
17 Žorž Bataj (1897−1962) i za života je bio cenjen i uticajan pisac, pre svega kao autor brojnih filozofskih i književnih ogleda i kao osnivač Kritike (1946), jednog od najuglednijih francuskih književnih časopisa, ali je interesovanje za Batajevo delo naročito poraslo posle njegove smrti. Za to postoji nekoliko razloga. Najpre, Batajevo delo moralo je ostati u senci za sve vreme preovlađujućih uticaja dva najznačajnija književna i intelektualna pokreta čiji je on bio savremenik (nadrealizma i egzistencijalizma), sve dok se osećao autoritet, najpre Bretona, a zatim Sartra, koji su bili Batajevi glavni književni protivnici i kritičari, i to upravo onda kada je njihov uticaj bio najsnažniji. Mada je Batajevo delo, po mnogim svojim osobinama blisko nadrealizmu, on je, prema sopstvenoj oceni, uvek bio njegov »unutrašnji neprijatelj«. Zahvaljujući tome, bio je, kako piše Deni Olije, jedan od priređivača Batajevih sabranih dela, »najpre poznat ne po tome što je napisao, već po tome što ga je Breton osudio u Drugom manifestu nadrealizma«. Osuda s druge strane, Sartrove, došla je već 1943, kada je šef egzistencijalizma, u jednom od svojih prvih i najžešćih kritičkih tekstova, osporio vrednost Batajeve knjige Unutrašnje iskustvo, opisavši njenog pisca kao »novog mistika«, pa je on tako u posleratnu francusku književnost ušao već dvostruko osporen i sa dve strane odbačen. Zatim, publici je dugo bila poznata samo jedna strana Batajevog dela, njegova filozofska i književna esejistika, predstavljena u knjigama Unutrašnje iskustvo (1943), O Ničeu (1945), Prokleta strana (1949), Književnost i zlo (1957), Erotizam (1957) i Suze Erosove (1961), dok su njegova književna dela u užem smislu, izuzev romana
pravom našeg razuma, našeg moralnog osećanja i našeg književnog ukusa da o njima strogo sude. Čitalac ne treba da se upinje da erotizam ovih priča opravdava u ime pesničke ili moralne slobode niti da njihovu filozofiju izvede na čistinu pojmovnih određenja. Za slobodu koju je njihov pisac dao svojim raspojasanim junacima i sebi − da svoj jezik približi i prilagodi toj raspojasanosti − nema moralnog opravdanja. Za filozofiju ovih priča nema filozofskog ključa. Sve to ne bi predstavljalo veliku teškoću kad bi se erotizmu Batajevih priča moglo odrediti mesto izvan morala, s onu stranu dobra i Plavetnilo neba (1957), najpre bila objavljena kao tajna izdanja, u nekoliko desetina primeraka, potpisana pseudonimima i bila dostupna samo malom krugu posvećenih. Tek posle Batajeve smrti počeo je izdavač Ž. Ž. Pover da predstavlja široj publici, sa pravim autorovim imenom, njegove kratke romane i priče (Mali,1963; Mrtvac,1964; Moja majka,1966; Gospođa Edvarda,1966; Priča o oku,1967). Upravo objavljivanjem ovih knjiga započelo je življe zanimanje za Bataja i za čitav njegov opus, čiji se raznovrsni i ponekad iznenađujući vidovi postepeno povezuju u celovitu sliku. Poslednjih godina ređali su se časopisi, knjige i skupovi posvećeni Bataju, priznanja eminentnih filozofa i pisaca (Blanšo, Bart, Solers, Derida, Fuko), a u toku je objavljivanje kritičkog izdanja njegovih sabranih spisa u deset knjiga. U uvodnoj reči za ovo izdanje, Mišel Fuko je sažeto opisao značaj koji Bataj ima za savremenu francusku književnost i filozofiju: »Danas se zna da je Bataj jedan od najznačajnijih pisaca svog vremena. Priča o oku i Gospođa Edvarda prekinule su nit priča da bi ispričale ono što nikada dosad nije bilo ispričano; Suma ateologije uvela je misao u prostor − prostor pun neizvesnosti − granice, krajnosti, vrhunca, prestupa; Erotizam nam je približio Sada i učinio ga težim. Bataju dugujemo dobar deo trenutka u kome se nalazimo; ali i ono što ostaje da se učini, misli i kaže takođe njemu dugujemo, i još ćemo dugovati. Njegovo delo će rasti.«
zla, i kad bi se problem razumevanja njihove filozofije dao svesti na specifičnost njenog statusa u književnom delu. Međutim, ove priče su nesumnjivo na strani zla i nesmisla i to voljom svog pisca, koji se potrudio da ne ostavi ni trunku sumnje u pogledu poroka i ludila kojima su one posvećene i u pogledu krivice koja na njih pada. Ne samo što je on spreman da tu krivicu prizna, nego je čak uveren da je njegova dužnost − i, uopšte, dužnost književnosti − da je brani: »Na kraju, književnost je dužna da brani svoju krivicu.«
18
U ime čega? Vek i po posle markiza de Sada, svog velikog književnog uzora, Bataj zna da u slikama zla kojima obiluju Sadove knjige, kao i u onima kojima će on sam posvetiti svoje erotske priče, ne treba videti znak čovekove čežnje za »prirodnim životom« izvan moralnih stega koje civilizacija nameće ljudskoj slobodi, već da one svedoče o neodoljivoj potrebi za prekoračenjem granica svega što čini ljudsko dobro, za kušanjem zla. On, takođe, zna da ova potreba za prestupom ne podrazumeva, kao povratak prirodi, ukidanje zabrane koja joj se suprotstavlja, već samo njeno kršenje: u trenutku prestupa zabrana ostaje na snazi, u obliku straha s kojim je pomešano njeno kršenje. Junaci Batajevih priča daleko su od onog hladnokrvnog, ničim pomućenog uživanja u mučenju i ubijanju, od onog spokojnog, gotovo vedrog, prepuštanja najvećim gadostima, kojima se diče Sadovi veliki bludnici. Prekoračenje granica morala i razuma za njih uvek ima mučan, koban smisao. Ono što ih toliko privlači nije toliko uživanje u zlu 18 Književnost i zlo, BIGZ, 1977, str. 6.
koliko zla, zastrašujuća težina svakog uživanja. Oni su stalno prožeti osećanjem groze i reč »groza« (angoisse) javlja se u Batajevim pričama sa naglašenom učestanošću. Već u prvoj rečenici prve Batajeve priče, Priče o oku, postavljen je odnos između moralnog osećanja i seksualnosti koji će do kraja ostati osnovni motiv priče: »Odrastao sam u velikoj usamljenosti i dokle god mi pamćenje seže, znam da mi je ulivalo grozu sve što je u vezi sa seksom.« Na isti način, seksualnim uzbuđenjem u znaku groze, počinje i Gospođa Edvarda: »Na uglu jedne ulice rastroji me groza, prljava i opojna groza (možda zato što sam na stepeništu jednog toaleta ugledao dve devojke kako se iskradaju).« Snažni moralni nemir koji ova groza odaje ne koči senzualnu aktivnost Batajevih junaka, niti uživanja kojima se oni predaju znače da su se oni tog nemira oslobodili. U njima groza i uživanje rastu naporedo. Groza ih podstiče da se, zanemarujući mlaku seksualnost koja se zadovoljava na prijatan i nezlobiv način, isključivo posvete »dubokoj seksualnosti, za koju je vezano… sve što odvajkada razara ljudsko blaženstvo i čestitost«. Tako u Batajevim pričama najpre nalazimo nagoveštaj jednog novog shvatanja erotizma, čiji su one − reklo bi se izraz. Erotizam je tu predstavljen kao protivurečno iskustvo zabrane/prestupa, odnosno groze/zadovoljstva, a do takvog gledanja na erotizam Bataj je mogao doći čitajući Sada (od 1926, dve godine pre prvog izdanja Priče o oku) u svetlosti teorije primitivnih religijskih obreda koju su razvili francuski antropolozi Dirkem i Mos. Bataja je privlačila mogućnost da se kršenje moralnih normi i prekoračenje razumnog ponašanja u erotizmu dovedu u vezu sa obrednim prestupom tabua u primitivnim svetkovinama, pre
svega u obredu žrtvovanja, i da se na seksualne zabrane i njihova prekoračenja primeni jedan od osnovnih Mosovih zaključaka: da su »tabui stvoreni da bi bili prekršeni«. Tu ideju, prisutnu već u njegovoj prvoj priči, Bataj je kasnije razvio i u nizu ogleda, koji dozvoljavaju da se vidi šta on duguje antropološkoj teoriji religije i − što nas ovde više zanima − da se bolje vidi idejna potka njegove erotske proze. Tako u ogledu Erotizam nalazimo netaknutu Mosovu definiciju tabua i, u veza s njom, tumačenje teskobnog doživljaja seksualnosti, koji igra tako značajnu ulogu u ponašanju junaka Batajevih priča: »Granica je postavljena samo zato da bi bila prekoračena. Strah (groza) ne nagoveštava konačno mirenje. Naprotiv. njegovo dejstvo je povratno: on podstiče na prekoračenja granice.«
19
Ova teorija prestupa, kao antropološka interpretacija erotizma, u Batajevim ogledima je i sama interpretirana, u filozofskom ključu. On se nije zadovoljio time da polje erotskog iskustva pokrije mrežom pojmova uzetih od Dirkema i Mosa. Te pojmove: »sakralno« i »profano«, »tabu« i »prestup«, »žrtvovanje« i »žrec«, »čisto« i »prljavo«, u Batajevom tekstu natkriljuju i, na jednom višem planu apstrakcije, interpretiraju filozofski
pojmovi
»bića«
i
»negativiteta«,
»kontinuiteta«
i
»diskontinuieta«, »servilnog« i »suverenog«. Do ove filozofske formulacije teme prestupa Bataj je došao najviše zahvaljujući Hegelu. Pošto je, u skladu sa antropološkom teorijom tabua, za erotski prestup rekao da on »skida zabranu ne ukidajući je«, Bataj, u napomeni, 19 Erotizam. Suze Erosove, »Vuk Karadžić«, 1972, str. 133.
dodaje: »Nepotrebno je naglašavati hegelovsku prirodu ove operacije, koja
odgovara
dijalektičkom
momentu
izraženom
nemačkim glagolom aufheben (prevazići zadržavajući).«
neprevodivim
20
Ali iskustvo prestupa u erotizmu sadrži nešto što nijedna interpretacija, teorijska ili filozofska, ne može izraziti, jer je reč o prekoračenju temelja svake interpretacije, diskurzivnog smisla. Ovo iskustvo uvek ostaje unutrašnje i u tom pogledu najbliže je mističkom iskustvu, koje se, takođe, ne može saopštiti putem povezanog govora. U teorijskom ili filozofskom ključu mogućno je samo spolja opisati erotski zanos, na primer, kao trenutak u kome pojedinačno biće, prekoračujući svoje granice, doseže »kontinuitet bića«, ali taj trenutak izmiče saznanju: »Za kontinuitet bića reći ću samo to da on, po mom mišljenju, nije saznatljiv, ali da nam je dato da ga iskusimo, u nestalnim i uvek spornim oblicima.«
21
Tako se kretanje od unutrašnjeg iskustva erotizma ka spoljašnjem znanju
o
prirodi
prestupa
u
Batajevim
ogledima
upotpunjuje,
prevazilazeći se, daljim kretanjem od znanja ka ne-znanju (non-savoir). Tragajući za smislom prestupa, filozofija dolazi do toga da i sama postane njegov oblik. Pošto se, kako Bataj misli, »definicija bića i prestupa ne može filozofski zasnovati«,
22
preostaje samo mogućnost
da se zamisli filozofija koja bi bila prestup filozofije: »Filozofija,
20 Erotizam. Suze Erosove, »Vuk Karadžić«, 1972, str. 135. 21 Erotizam. Suze Erosove, »Vuk Karadžić«, 1972, str. 28. 22 Madam Edwarda, Preface, Oeuvres complêtes, III, str. 12, Gallimard, 1971.
pretvarajući se u prestup filozofije, dolazi do vrhunca bića.«
23
Prevazilaženje diskurzivnog mišljenja u stvari znači prekoračenje granica jezika, »zameniti jezik ćutljivom kontemplacijom«.
24
Jezik, u
skladu sa dijalektičkim kretanjem prestupa, nije odbačen. Samo nas on može usmeriti prema onoj krajnjoj tački u kojoj se razbija oklop pojedinačnog bića, gde se odvija tajna njegove suverenosti, ali ga na samom domaku cilja moramo odbaciti, jer bi nas tu izneverio. On je samo put ka tajni, ali »nema više smisla u odlučujućem trenutku kad sami prestup u svom kretanju dolazi na mesto diskurzivnog izlaganja o prestupu.«
25
Ovaj trenutak u kome se Batajeva misao okreće protiv sebe ili, bolje reći, nadnosi preko granica mišljenja, vraća nas njegovom gledanju na književnost i njegovim pričama. Najpre, postavlja se pitanje u kakvoj je vezi ideja o prestupu diskurzivnog mišljenja sa književnom (pesničkom) upotrebom jezika, u kojoj, kao što znamo, dolazi do odvajanja jezika od njegove osnovne funkcije. Nije li prestup filozofije u stvari književnost? Bataj često ističe prednosti pesničkog govora, koji, za razliku od diskurzivne misli, »čuva moć da ispolji punu suverenost«.
26
Ovu moć on priznaje i prozi, »pričama i romanima koji čoveku otkrivaju višestruku istinu života. Jedino ove priče, koje ponekad u
23 L'Erotisme, U.G.E., 1957, str. 305. 24 L'Erotisme, U.G.E., 1957, str. 303. 25 Erotizam. Suze Erosove, str. 30. 26 Méthode de méditation, Oeuvres complêtes, V, str. 219.
zanosu čitamo, suočavaju čoveka sa sudbinom«.
27
Ali da bi književnost bila na toj visini, da bi bila »nešto bitno« (inače »nije ništa«), i ona mora prekoračiti svoje granice, mora postati oblik prestupa a ne samo njegov izraz. Dakle, filozofija ne može svoje otvaranje pojmova izvesti po ugledu na pesnički jezik, ona se sa poezijom dodiruje samo u zajedničkoj usmerenosti prema trenutku u kome svaki govor zamire. U tom smislu se poezija i filozofija dodiruju i prepliću u većini Batajevih tekstova. (U jednom nacrtu za predgovor Gospođi Edvardi on ukazuje na tesnu povezanost ove priče i drugog dela njegovog ogleda Unutrašnje iskustvo, i dodaje da su ta dva teksta ostali razdvojeni samo »iz obzira dostojnog žaljenja«.
28
Suvereni trenutak prestupa izmiče filozofiji, ali se on ni književnim sredstvima ne može dostići. »On nikada nije književnost. Ako ga poezija izražava, on se od nje razlikuje: čak toliko da on nije poetski, jer ako je on predmet poezije, ona ga ne doseže. Kad je prekomernost tu, sredstva koja služe tome da se ona dosegne više nisu prisutna«.
29
Književnost je, u najboljem slučaju, »žrtvovanje gde su reči žrtve«,
30
ona je »izopačavanje jezika čak nešto više nego što je erotizam izopačavanje seksualnih funkcija«.
31
Batajeve priče su rezultat nastojanja da se istraže ili, bolje reći, 27 Le Bleu du ciel, Oeuvres complêtes, III, str. 381. 28 Le Bleu du ciel, Oeuvres complêtes, III, str. 491. 29 L’Expérience intérieure, Oeuvres complêtes, V, str. 64. 30 L’Expérience intérieure, Oeuvres complêtes, V, str. 156. 31 L’Expérience intérieure, Oeuvres complêtes, V, str. 173.
iskuse ove granične, krajnje mogućnosti književnosti, kad njen govor dopire do tačke u kojoj se graniči sa ćutanjem. Ali on se ne obraća tekovinama moderne poezije, gde su reči oslobođene simboličke funkcije radi njihove materijalnosti. U Batajevim pričama jezik ostaje sredstvo, služi prenošenju značenja, jer se on tek tada može podvrći jednoj vrsti nasilja u kome se prisutno značenje prekoračuje. Jezik je, najpre, pun značenja, tačnije, prepun značenja. To se odnosi i na pojmovni i na metaforični plan jezika. Bataj ne okleva da u svojim pričama neposredno saopšti svoje ideje. S druge strane, njegove metafore nije teško odgonetnuti. U većini slučajeva pisac nam pomaže da otkrijemo njihovo značenje, ili bar njihovo poreklo, kao da mu je stalo do toga da nam sve kaže, da u svojim pričama ne ostavi neki skriveni smisao. Na primer, drugi deo Priče o oku otkriva nam poreklo i značenje njenih osnovnih simbola, psihološke korene straha od seksualnosti i opsesivnih slika koje iz njega izviru. Priča o oku je, nema sumnje, priča o očevom oku. Predmeti opsesije − jaja, oči, testisi, Sunce − predstavljaju psihološke simbole, koji su međusobno zamenljivi jer imaju istu funkciju. Na isti način mogu se shvatiti i ostale Batajeve priče, kojima bez izuzetka, kao i prvom, vlada snažno osećanje straha od seksualnosti i gde su likovi roditelja često u prvom planu. Ali pojmovi, metafore, slike u Batajevim pričama ispoljavaju sposobnost brzog širenja, tako da se njihova značenja, postajući sve obuhvatnija, sve više preklapaju. Povezuju se simboli čija su asocijativna polja najpre nezavisna, pa čak i jedna drugima suprotstavljena, i u toj neočekivanoj (paradoksalnoj, skandaloznoj) vezi
nestaju razlike između simbola, nagoveštavajući njihovo dublje jedinstvo, ali na račun njihovog posebnog smisla. Tako se krajnja rečitost i najoštrija lucidnost podudaraju sa ćutanjem i ne-smislom. To ćutanje ne znači prekid opštenja, već prelaz sa jednog njegovog oblika na drugi, sa pozitivne retorike na negativnu, sa proizvodnje smisla (uključujući tu i prenosni, pesnički) na saučesništvo u njegovom prekoračenju. Ovaj postupak, koji Bataj naziva »suverenom operacijom«, francuski kritičari Deni Olije i Rolan Bart opisuju kao razdvajanje dva plana značenja, označujućeg i označenog. Ućutkivanje jezika izvodi se, kaže Olije, »razbijanjem jedinstva tela reči i njene duše«. Po njegovom mišljenju, mnogi Batajevi tekstovi ne završavaju se »iznošenjem smisla, već nekom vrstom ubrzavanja označujućeg«.
32
Slično tome, Bart tumači Priču o oku kao »značenje bez označenog… književnost otvorenog neba, postavljenu s onu stranu svakog odgonetanja, i koju jedino formalna kritika može − iz daljine − da prati«.
33
Tačno je da je prekoračenje značenja u Batajevim pričama praćeno množenjem označujućih i svođenjem označenih. Ali u tom svođenju označenih ne treba videti kretanje prema njihovom konačnom isključivanju. Prestup književnosti ovde se upravo javlja na planu označenih, jer se konačno označeno, na koje se sva druga svode i na 32 Hollier, Denis, De láu-dela de Hegel à l’absence de Nietzsche«, u zborniku Battaille, U.G.E., 1973, str. 91. 33 Barthes, Roland, Essais critiques, 1964, str. 245.
koje upućuju sva označujuća, pretvara u odsutni, negativni znak trenutka u kome se krajnji smisao i ne-smisao podudaraju. Svođenje označenih vodi prekoračenju značenja na vrhuncu značenja. Taj vrhunac u Batajevim pričama uvek ostaje prisutan, makar samo u obliku negativa, u obliku bezmerne praznine. Zato su njegove »nerazumljive« priče uvek čitljive. »Žrtvovanje reči«, njihovo ućutkivanje, u Batajevim pričama praćeno je još jednim oblikom nasilja nad jezikom: unošenjem u književnost zabranjenih reči, kršenjem tabua imenovanja. Tako je čitalac izložen dvostrukom skandalu. S jedne strane, njegovo razumevanje teksta pretvara se u trenutak zaslepljujućeg viška smisla koji je isto što i ćutanje, a s druge strane, pisac mu se obraća rečima sa kojima se on ne može pomiriti. Ne može se pomiriti, ali se ne može ni izmaći njihovom dejstvu. Osećamo da se nedopustive reči i mučni prizori urezuju u našu svest s takvom lakoćom kao da tu nalaze već gotovo ležište. »U prirodi je skandala, kaže Moris Blanšo povodom Gospođe Edvarde, da nam on izmiče, dok mu mi ne možemo izmaći.«
34
Bataj ne traži saglasnost našeg razuma i našeg moralnog osećanja, on štaviše nastoji da prvo zbuni a drugo povredi, ali samo zato da bi sa nama uspostavio jednu naročitu, »suverenu« vezu, za koju je otpor našeg razuma i našeg moralnog osećanja nužan uslov. Potrebna je granica i strah na granici da bi se ostvarila nasilna veza u zajedničkom iskustvu njenog prekoračenja. Nasilna dvostruko: autor ovih priča bio je »prinuđen« da ih napiše (»Kako da se bavimo knjigama na koje pisac 34 Blanchot, Maurice, Le livre à venir, 1959, str. 283.
očigledno nije bio prinuđen«, pita se Bataj u predgovoru za Plavetnilo neba),
35
mi ih, uprkos mori koju nam one ulivaju, čitamo. Iz
radoznalosti? Možda, ako se radoznalošću može nazvati ona sila koja nas drži pred nepodnošljivim prizorom neke nesreće. Možda je najtačnije reći da ove Batajeve priče nisu ni razumne ni nerazumne, ni moralne ni nemoralne. To ne znači da je pitanje smisla i morala za njih irelevantno. Njihovo mesto nije u etičkom ili estetičkom limbu. One su prestup, što znači da su u njima razum, moralno osećanje i pesnikki zanos prikazani u trenutku prevršenja svoje mere. Junak Plavetnila neba ne zove se slučajno Tropmen, što bi se moglo prevesti sa Prečovek. U ime čega? Comprenne qui peut, comprenne qui meurt. Ivan Čolović
35 Le Bleu du ciel, Oeuvres complêtes, V, str. 381.
ŽORŽ BATAJ PLAVETNILO NEBA
PLAVETNILO NEBA - (Preveo Milan Komnenić) MRTVAC - (Preveo Milan Komnenić). GOSPOĐA EDVARDA - (Prevela Ana Moralić) PRIČA O OKU - (Prevela Ana Moralić). MOJA MAJKA - (Preveo Milan Komnenić). Slika na koricama / Rene Magrit: Silovanje, 1934 Urednik Milan Komnenić
Recenzent Milan Komnenić
Tehnički urednik Žiža Ivanović Korektori
Olga Zarin Branka Jovetić * Izdavač Izdavačka radna organizacija Prosveta OOUR „Izdavačka delatnost“ Beograd, Dobračina, 30
Za izdavača Jordan Živković
Štampa OOUR Štamparija Slobodan Jović Beograd, Stojana Protića 52
Tiraž: 8 000 1979.
BIBLIOTEKA »EROTIKON«
U individualnim i društvenim vidovima života, u umetnosti i duhu vremena danas postaje sve upadljiviji udeo erotskog. Višesmislenost samog ovog pojma takođe je donekle znak našeg vremena. Umesto, na žalost, zaboravljenih platonovskih učenja o erosu, danas je frojdovski libido postao krilatica naše civilizacije koja, iz različitih pobuda, preterano zbližava erotsko sa skarednim, nečistim, nasilničkim i vulgarnim pojavama. Iz te mešavine rođena je pornografija čiji je smisao potpuno suprotan smislu erotskog. Knjige ove biblioteke, kao izraz slobodne umetničke mašte, bez sumnje će ukazati na korenitu razliku između erotske umetnosti i pornografije. Prva je slobodna, druga je u službi nazadnih nastojanja i manipulacija. Ne libeći se da iznese na videlo ono što je potiskivano, žigosano ili osporavano u različite svrhe, erotska umetnička književnost prekoračuje često one granice pristojnosti koje je građansko licemerje nametnulo kao svojevrsnu odbranu svojih interesa. U ime više moralne slobode, protiv predubeđenja, spremni da izazovu sablažnjavanje i anatemu, pisci erotskih knjiga su po pravilu revolucionisali samu književnu misao, a time i duh svog vremena. Jer, erotske knjige mahom teže ili da doprinose stvaranju jednog revolucionarnog morala ili su pak odjek morala svog vremena protiv kojeg protestuju. U tom smislu, erotsko ume da posluži kao ključ za posredno ukazivanje na pojave naizgled daleke, nesrodne ili čak suprotne samom erotskom, ali se time samo potvrđuje uverenje da je eros tvorački činilac.
