Milan Vukomanović ZNAČENJA I FUNKCIJE MITA ( Istočnik Istočnik , br. 41, Beograd, 2002, str. 97-102)
Postoje nevelike knjige koje puno govore s malo teksta. Postoje, dakako, i goleme
knjige koje s mnogo reči malo kazuju. Ima, najzad, i onih retkih knjiga što impre sioniraju čitaoca kako svojim obimom, tako i kvalitetom. Jedna od takvih retkih i dragocenih knjiga je Mit – Mit – njegovo njegovo značenje i funkcije u antičkim i drugim kulturama britanskog klasičara Džefrija Kirka (G. S. Kirk). 1
Ovo bogato i značajno teorijsko delo o prirodi mita višestruko je uticalo
na savremeno proučavanje mita ne samo u oblasti klasičnih nauka i filozofije, već i u književnoj teoriji i antropologiji. Kirk započinje svoja razmatranja mita s uverenjem da gotovo nijedan od problema s kojima se, u pr oučavanju oučavanju
mita, susreću spomenute nauke i naučne discipline nije do danas
adekvatno i dovoljno ubedljivo rasvetljen. Svoju vlastitu knjigu o mitu on, pak, vidi pre kao
»jedan ogled o tumačenju, ili jedan kritički poduhvat u oblasti istorije i filozofije id eja«, nego li kao sveobuhvatno teorijsko delo. I mada ovaj stav uglavnom odgovara glavnim naučnim pretenzijama Kirkove knjige, on dosta skromno, mislim, karakteriše njen pravi domašaj i značaj. Jer najveća vrednost tog kritičkog ispitivanja mita prepoznaje se baš u vrlo suptilnoj i ubedljivoj demitologizaciji različitih dogmi ili mitova o samom mitu. Otuda i Kirk u svojoj argumentaciji koristi dosta kontraprimera, svestan, valjda, svih prednosti »negativnog« metoda (via (via negativa) negativa) u pristupu jednom tako oset ljivom
području kao što je mitologija. S
druge strane, autor je sasvim svestan svih mogućih redukcionističkih strategija i Prokrustovih postelja kojima pribegavaju neke opštije teorije mita, poput onih koje nalazimo u delima Levija-Strosa (Levi Strauss), Klakhona
(Kluckhohn) ili različitih predstavnika kembridžke
škole. Kirk, na primer, nalazi da je strukturalistička lingvistička analogija vrlo ambivalentna i konfuzna kada se primeni na mit. »Pogrešno je«, veli on, »ukazivati na to da se značenje mita prenosi putem njegove strukture, koja odgovara sintaksi u jeziku«. 2 U tom smislu je i njegova kritika Strosove teorije vrlo primerena i opravdana. Za razliku od nekih drugih
1
G. S. Kirk, Myth: Kirk, Myth: Its Meaning and Functions in Ancient and Other Cultures, Cultures , Cambridge University Press and University of California Press, Berkeley and Los Angeles. 2 Ibid., Ibid., str. 43.
1
Strosovih kritičara, Kirk ne odbacuje sasvim, i bezrezervno, strukturalistički metod. Strukturalizam
je vredan kao i drugi pristupi mitu, ukoliko je, naravno, naučnik svestan
njegovih ograničenja. S druge strane, Strosov pristup je pogrešan utoliko što pretenduje na univerzalističko objašnjenje prirode svih mitova. Stros, dakle, sam ne respe ktuje nužna ograničenja takvog postupka. Čini se da je Kirk pre sklon da francuskog mislioca prihvati kao etnologa, nego kao filozofa. Problem je u tome što Stros pokušava da uz pomoć svoje teorije mitova objasni i samu strukturu ljudskoga uma. Kirk zato p rimećuje: »Bilo bi doista korisnije ukoliko bi Levi- Stros
najavio kada će zameniti uloge, nego li što spaja dva sasvim različita
pristupa: naučnika- posmatrača, s jedne strane, i filozofa i epistemologa, s druge«. 3 Pa ipak, ta dva pristupa ne moraju nužno biti u neskladu kao što je to slučaj sa Strosovom teorijom. Reklo bi se, u stvari, da francuski mislilac tu primenjuje jedan
samosvojan i originalan pristup mitu, koji bismo, možda, mogli nazvati simboličkom logikom mita. Jasno je da se tu pomalo i preteru je,
ali teško da bi se drukčije i moglo ići u primeni
jednog takvog metoda. Problem nastaje, kao što je Pol Riker (Paul Ricoeur) dobro primetio, kada Levi-Stros
pokušava da uopštava primere koje uzima iz jednog specifičnog,
južnoameričkog kulturnog i geografskog konteksta. Budući da on ne namerava, ili izbegava, da se tu pozabavi semitskim ili indoevropskim kulturnim nasleđem, on ni ne može pretendovati na sveobuhvatnost i univerzalnost svoje teorije. Kirkova kritika Levi-Strosa je vrlo objektivna, izbalansirana, i temelji se na dve osnovne pretpostavke: prvo, Kirk odbacuje teoriju po kojoj je krajnji smisao mitova u tome
što oni, na neki način, preslikavaju ljudski um; drugo, on ne prihvata da svaki detalj u mitu ima nekakav značaj i da stoga treba analizirati njegovu strukturu. Kirk, zapravo, podržava jednu dinamičniju koncepciju mita koja ostavlja mesta za različite alternative. On mitovima rađe pristupa iz perspektive empirijske, induktivne analize ponašanja pripovedača i mitotvoraca, nego što se trudi da primeni nekakve opšte, a prori teorije mita kao izraza ljudske imaginacije. Najviše što po njemu možemo prihvatiti od strukturalizma je da » neki mitovi u nekim kulturama mogu imati neku vrstu eksplanatorne funkcije koja ranije nije
primećivana«.4 Kirk stoga,
s pravom, odbija pogrešnu pretpostavku da je mit zatvorena kategorija s
istim odlikama u različitim kulturama. Drugim rečima, on nas često podseća na to da su različite kulture doista različite, kao i da svaki univerzalizam tu mora da se preispita u sv etlu protivrečnih običaja i verovanja čak i prostorno bliskih, susedskih grupa i kultura. Kao veliki 3 4
Ibid ., str. 48. Ibid ., str. 83.
2
ljubitelj starogrčke mudrosti, Kirk je, po svemu sudeći, i sam verovao da istinu treba tražiti negde u sredini. U prvom poglavlju Mita, on otuda razmatra četiri glavne dogme o mitovima:
1. svi mitovi se tiču bogova; 2. s vi mitovi vode poreklo od rituala; 3. mitologija je jedan aspekt religije ili,
još gore, religija sama; 4. svi mitovi su ili sasvim različiti, ili sasvim
neodvojivi od narodnih priča ( folktales). Iako Kirk podjednako osporava sve ove četiri dogme o mitovima i mitologiji, odnos između mita i rituala se tu mnogo detaljnije razmatra. Zasebno potpoglavlje je tu, opet, posvećeno glavnoj temi ove knjige – odnosu između mita i narodnih priča. Razm otrimo stoga glavne argumente i kontraprimere koje Kirk koristi u analizi polivalentnih odnosa između mita, religije i rituala. U svom uvodnom poglavlju, Kirk određuje ritual kao »strogo kontrolisan skup delatnosti koje se odvijaju utvrđenim sledom i imaju određenu natprirodnu svrhu«.5
S druge strane, autor svesno izbegava bilo kakvo slično određenje dvosmislenih
termina kao što su mythos ili mythologia. To je, uostalom, sasvim u skladu s njegovim odbacivanjem bilo kakve koncepcije ili teorije mita koja bi ga tretirala kao zatvorenu
kategoriju. Dovoljno je reći da je mit za Kirka jedna dinamičnija kategorija, dijahronijski povezana s drugim kulturnim i tradicionalnim pričama, pripovestima. Glavno je tu pitanje, zapravo, kako se narativni aspekti mita razvija ju i međusobno odnose.
Kada je reč o odnosu mita i rituala, Kirk zaključuje da između njih ne postoji nikakva jednostavna ili univerzalna veza. Umesto da to dokazuje na nekom čisto teorijskom planu, Kirk rađe primenjuje kritički metod odbacivanja nekih tipičnih teorija koje podržavaju suprotno stanovište. On nalazi da te teorije manje -više počivaju na tradicionalnoj ideji o povezanosti između legomenon i dromenon. Njegovi protivprimeri su uglavnom preuzeti iz grčkih mitoloških izvora, područja u kome se on, dakako, najbolje snalazi. Praznici posvećeni Harili i Septerionu u Delfima, kao i Dedala u Plateji, otkrivaju da su odnosi između mita i rituala složeni i raznorodni, čak i kada su mitovi povezani s nekim ritualima. Kada je, recimo, ritual po svojoj prir odi
katarktičan, mit koji s njim stoji u vezi to nije, ili ne mora da bude.
Štaviše, »asocijacija s ritualom je gotovo uvek trivijalna i kauzalna, i nema uticaja na smisao bilo koje pripovedne teme koja se tu koristi«. 6
Na sličan način Kirk odbacuje i druge dve teze o prirodi mitova. U tim slučajevima, međutim, njegovi protivprimeri su manje ubedljivi i pate od izvesne metodološke jednostranosti. Naime, da li je dovoljan kritički argument samo to da se mitovi ne odnose na 5 6
Ibid., str. 29. Ibid , str. 18.
3
bogove jer u grčkoj mitologiji nailazimo na čitav niz mitova o herojima? Ima li tu i nekih drugih primera, iz drugih mitologija sveta? Čini se, isto tako, da odnos između mita i religije (naročito u grčkom slučaju) nije dovoljno razmotren, da bi tako brzo i bezrezervno bio odbačen. Jer grčka mitologija je poseban slučaj u svetskim mitologijama, neka vrsta izuzetka koji, možda, ipak potvrđuje pravilo. Pre svega, stara grčka theologia i mythologia su bile najuže povezane. Sam Platon je Homera i Hesioda, najslavnije mitotvorce starog sveta, ponekad nazivao mythologoi, a ponekad, opet, theologoi.
Grčki primer naročito pokazuje
kako su priče o bogovima ( mythoi), u stvari, helenska theologia ili religija u užem smislu reči. Neki od tih mitova su, takoreći, »domaći« (npr. oni iz ahajske tradicije, t j. Homerovi i Hesiodovi mitovi), dok su drugi, ne manje važni, poput orfičkih i dionisijskih, tu došli sa Istoka. Kao takvi, oni nisu naišli na pogodno tle u Atici ( xenoi su u ta drevna vremena bili i barbaroi!), pa otuda i nedostatak hramova i dobro ukorenjenih rituala u tim oblastima.
Odgovarajući mitovi su, pak, bili kolektivno pamćeni, ali nije se tu uvek mogla naći jasna veza s nekim ritualom. To, dakako, ne znači da neki od tih mitova nisu poticali od rituala. Tokom dugog procesa njihovog prenošenja, oni su jednostavno mogli da se transformišu, izmene svoj prvobitni karakter, naročito ako znamo da su se neki od tih tradicionalnih obreda ipak zadržali u zemljama njihovog porekla. Ima, međutim, i nekih opštijih razloga zašto Grci tu predstavljaju poseban slučaj koji je, čisto metodološki, pomalo problematičan da bi se mogao upotrebljavati kao kontraprimer u odnosu na neke druge trendove u antičkoj mitologiji. Kirk je, dakle, svestan da Grci, sa svojim herojima, predstavljaju zaseban slučaj u svetskoj mitologiji. U stvari, grčki mit bi tu uvek nekako trebalo stavljati »u zagrade«, ili uzimati s rezervom kada se daju nekakva
uopštavanja o prirodi ili poreklu čitavog fenomena. Grčki mit je poseban, drukčiji, zbog toga što je antropomorfan. Ukratko, u svojim delatnostima, ponašanju i osobinama bogovi podr ažavaju ljude, a ljudi bogove. Odnos između njih je veoma prost, binaran. Zanimljivo je,
recimo, da Levi Stros nije bio sklon da koristi primere iz grče mitologije prilikom konstruisanja svojih binarnih opozicija. Kirk, međutim, naglašava jednu važnu istinu o grčkoj mitologiji: mitska moć nekog božanstva ne zavisi toliko od toga šta to božanstvi čini (što je slučaj sa nekim istočnjačkim mitologijama), koliko šta ono jeste, tj. predstavlja, personifikuje. Po svom veku trajanja, povest grčkih mitova, iako slavna, verovatno je i najkraća povest u istoriji mitologije. U toj činjenici treba, mislim, tražiti i razloge za njenu samosvojnost, posebnost.
Dobro je poznato da je nemački filolog Maks Miler poreklo mita tražio u svojevrsnoj »bolesti jezika«. Primenjujući sličnu metaforu, hoćemo li pogrešiti ako ustvrdimo da je 4
nekakva slična »bolest mita« u starih Grka bila glavni razlog njegove jedinstvenosti, ali i brze transformacije, štaviše - potpunog nestanka. Pre bismo, stoga, u ovom kontekstu mogli govoriti o »kr izi«
grčkoga mita. Zanimljivo je da su i Homer i Hesiod bili vrlo rano izloženi
kritici u delima presokratskih filozofa, poput Ksenofana, Heraklita i drugih mislilaca. Hesiodova Teogonija je
sastavljena, verovatno, početkom VII veka pre n.e., a spomenuti
f ilozofi su živeli samo vek, vek i po docnije. Njihovi argumenti bi se, možda, mogli rezimirati
na sledeći način. Filozofi nalaze da su domaći mitovi suviše obični, jednostavni, ili čak vulgarni. Ti mitovi ne zadovoljavaju spekulativne potrebe starih Grka i, za razliku od nekih
orijentalnih mitologija, koje istočnjačka filozofija može lako da usvoji, prilagodi (primer veda i upanišada), u Grčkoj se zbiva jedan samosvojan pomak od mythos-a ka logos-u. Logos se, međutim, tu ne može zasnovati ili izraziti bez potpunog odbacivanja, »ukidanja« mita. Sličan proces transformacije zbiva se i u samoj mitologiji. Mit o Prometeju javlja se tu, recimo, kao
»poslednji« helenski mit, mit koji se okreće protiv celokupne grčke mitologije. Krađa vatre koju čuvaju bogovi preds tavlja, doista, potpunu desakralizaciju helenske religije. Spomenutu tezu o desakralizaciji mogli bismo, možda, posmatrati i kao jednu od univerzalija zapadne duhovnosti i kulture. Tu je, dakle, mitologija desakralizovana od samih svojih početaka, u antičkom, grčkom svetu, dok hrišćanstvo, kao puno apstraktnija religija, ima više uspeha u helenističkom periodu. Obratimo pažnju na neke od glavnih tema grčke mitologije sa Kirkove liste: tu, naime, prepoznajemo razne trikove, zagonetke, ubistva, izazove, osve te, bračne prevare, incestuozne
veze i specijalno, moćno oružje. Nekolika spekulativna motiva, poput eshatoloških elemenata ili ideje o Zlatnom Dobu su, na žalost, samo pozajmljena iz drugih, bliskoistočnih ili srednjoistočnih mitologija. Poredeći helensku mitologiju sa egipatskom ili indijskom, Kirk, mislim, prenaglašava njenu složenost i sistematičnost. Stvar je, zapravo, tu sasvim obrnuta: grčki mitovi su vrlo jednostavni, prosti, dok je indijska mitologija daleko složenija, raskošnija. Profani, sekularni karakter mitologije u Grka bio je, po mom sudu, glavni uzročnik njene krize, pa otuda i njena bespoštedna kritika u delima filozofa. Neke opštije sličnosti između germanskih i helenskih mitova potvrđuju, u stvari, tezu o sličnom, antropomorfnom karakteru drevne zapadne mitologije.
Na osnovu prethodnih razmatranja jasno je, mislim, da grčka mitologija predstavlja jedan poseban, netipičan slučaj: ona, u stvari, jeste jedna teologija ili religija. Ali njeni bogovi nisu toliko duhovna, apstrakta bića kao što se to čini na prvi pogled. Oni su pre nalik na ljude: ponekad dobri, a ponekad pokvareni i okrutni. Heroji, pak, nemaju posebno mesto u toj
mitologiji. Oni su tek nekakvi posredni likovi između bogova i ljudi, i samo potvrđuju 5
sekularne osnove helenske mitologije. Oni se sasvim uklapaju u tu antropomorfnu religiju ili
mitologiju u kojoj sami bogovi podražavaju glavne ljudske osobine. Ne bi stoga trebalo toliko oštro razdvajati bogove i heroje u grčkoj mitologiji, kako bi se, eventualno, pronašao primer u pr ilog tezi da mitovi nisu priče o bogovima.
Drugo, grčki mit je češće povezan s ritualom nego što se to obično misli. Problem je, pak, u tome što su neki od glavnih segmenata helenske mitologije bili uvezeni sa strane, pretežno iz bliskoistočnih izvora. Otuda i tako malo upućivanja na rituale u proučavanju tih mitova. Neki od tih obreda su bili prestali da se praktikuju na helenskom tlu, ali su zato
mitovi, kao priče, preživeli, opstali. Kirk je sasvim u pravu kad naglašava ovaj narativni aspekt grčkih mitova. Na jednom širem, opštijem planu, on uspeva da dođe do prilično demistifikovanog i demitologizovanog objašnjenja mita, kao što je to, recimo, slučaj u poslednjem poglavlju njegove knjige. Treba, međutim, primetiti da je u petom stoleću pre n.e., kada tak av
govor više nije mogao zadovoljiti potrebe grčke duhovne elite, on ustupio
mesto drugim književnim i filozofskim formama: tragediji, lirskoj poeziji, filozofskim poemama, fragmentima i dijalozima. Čitav taj proces bih ovde nazvao »krizom« grčkoga mita, i
to u izvornom smislu te reči: naime, kao krajnju granicu razvoja nekog fenomena,
tačku u kojoj se on mora ili nestati ili se transformisati u drugi, adekvatniji oblik ili fenomen. U poslednjem poglavlju Mita,
Kirk, najzad, predlaže svoju vlastitu tipologi ju mitskih
funkcija, preskromno nazvanu »uprošćenom radnom tipologijom«. Putem te tipologije on, zapravo, otkriva i samu suštinu svoje teorije koja bi se, inače, teško razaznavala među brojnim kritičkim primebama koje on upućuje na račun drugih koncepcija mita. Reč je, naime, o sledećim funkcijama: 1) pripovedna i zabavna; 2) operativna, repetitivna i vrednosna; 3) kognitivna i eksplanatorna. Pozabavimo se ukratko svakom od njih ponaosob.
Mitovi su, pre svega, priče čija postojanost, trajnost bitno zavisi o d njihovih narativnih odlika. Po svojoj narativnosti, oni su slični legendama i narodnim, folklornim pričama. Slični, ali ne isti! Jedna od glavnih razlika je tu, svakako, mitski naglasak na natprirodnim
elementima. Narodne priče su, dakle, tradicionalne pripovesti čija forma nije čvrsto ustanovljena, i u kojima je korišćenje naprirodnih elemenata sporedno, sekundarno. Njihova privlačnost leži, pre svega, u njihovom narativnom sadržaju. Nije, međutim, dovoljno reći da su mitovi svete, a narodne priče sekula rne pripovesti. I mitovi mogu biti kako sakralni, tako i sekularni, kao što dobro pokazuju neki primeri iz helenske mitologije. Mitovi, međutim, imaju jednu ozbiljniju svrhu osobenost njihovih likova,
od one čisto pripovedne, čak i kad ne bismo spominjali
drukčije shvatanje prostora i vremena i upotrebu imaginacije.
6
Mitovi, potom, imaju operativnu i vrednosnu funkciju u samom društvu. Oni se obično redovno pripovedaju i ponavljaju tokom rituala ili neke druge svečanosti. Njihova ponovljivost, repetitivnost predstavlja
deo njihove vrednosti i značenja. Glavna praktična
svrha takvih mitova je da potvrde, sačuvaju u pamćenju, ili pridaju značaj nekim običajima i institucijama. Mit, isto tako, poseduje i etiološku funkciju: stvari se prihvataju zato što se njihovo poreklo može utvrditi.
Najzad, mitovi mogu imati i saznajnu ili kognitivnu funkciju, tako što pružaju rešenje nekog problema ili izlaz iz određene situacije. Problemi su ponekad tu vešto prerušeni ili se jasno ne vide, ali rešenja, u svakom slučaju, moraju biti mitska. Kirk često daje primer takvog mita kad objašnjava poruku Epa o Gilgamešu - smrtnici ne mogu nikako izbeći smrt. U tu tipologiju bi se mogli uvrstiti i eshatološki mitovi. Šta je, onda, osobeno svojstvo nekog mita u odnosu na druge narati vne forme i žanrove? Kirk često ističe da ne postoji samo jedna definicija mita, jer se mitovi međusobno dosta razlikuju po svojoj morfologiji, ali i socijalnoj funkciji. Mit nije samo mythos,
izmišljena priča, pripovest. To je mythos koji je postao tradicionalan. Pa ipak, ne postoji opšte pravilo po kome neki ep ili priča postaju tradicionalni. Zašto se, drugim rečima, kognitivna i operativna funkcija razvijaju iz narativne? Posebne potrebe jedne zajednice ostavljaju traga na pripovedanje kao jedan od glav nih vidova komunikacije. Suština mita je u
njegovoj dinamici, a ne u njegovoj statičnosti. On se može opisati ne samo pomoću radnje koja se u njemu odvija na objekt- nivou priče, nego i na jednom meta - planu tradicije i društva
koje ga prepričava i prerađuje u datom kulturnom kontekstu.
7
