И Л О В А Н В И Т Е
v RU DN AP A.D-
О В И Ћ
Ш ЕШ И Р ПРОФЕСОРА К О С Т Е В У ЈИ ЈИ Ћ А
/е п/г е т^ма-о-
"
^ ш , у и (/- ^
- ^/
/u z ^a ^a ^ -
па
е w a^ a ^ u iu iu a^ a^ e
a o-. o-.-ucf -ucfttg/Aa. g/Aa.a a up .atya/t oee / >и
.
B OO OO KL KL AN AN D • Б Е О Г Р А Д 2002 .
Л И П Р О Ф Е С О Р А К О С Т Е В У ЈИ Ћ
К оста оста В ујић, проф есор есор нем ачког језика езика у П рвој рвој м уш кој гим назиј назији, и, и м ао је, диљ ем године, сан сан раз различите чите дуж ине, прем прем а годиш њ им добим а. С јесени есени и тотоком зим е спавао је ујутру ујутру знатно д уж е, а вид но је је ранио с про лећа и током лета. лета. У ствари, ствари, увек се се будио у расвит. расвит. Р анио је, скоро увек, у очито добр ом располож ењ у за за ш етњ у. У стај стајао је, об лачи о се и, без неп отребн ог задрж задрж авањ вањ а, излаз излазио ио на улицу са ш еш иром у рукама. рукама. Т ек попош то би за собом собом затвори атвори о капи ју, к оју оју је отварао отварао ш иром да би и заш ао несм етано етано , застај застајао је. И з џепа је вадио бриж бриж љ иво слож слож ену ф илцану илцану крпу крпу и њ ом би приљ еж но опра опраш ш ио ш еш ир. П отом, отом, ш еш ир на глав лаву, ф илц у џеп и п ред ногам а м у је би о Б еоград, еоград, са добр им јутром на све све четири стране. стране. »Здраво »Здраво уранили , господи господи не проф есоре есоре В ујићу.« »Здраво »Здраво ура уранио, нио, м олим . И В ам а, такође такође.« .« - проф есор есор В ујић још није није био, ни п рви пут, честито честито наместио стио ш еш ир н а глав главу, у, и већ га га је ваљ ало скинути. скинути. И про ф есор есор га је скидао са неком сам сам о њ ем у својственом ственом ш ирин ом , при чем у је и ш ирио обе руке руке.. Б ио је човек човек ш ирин е и изгледом изгледом и гест гестом ом . »А кобогда, кобогда, господин господин е проф есоре?« есоре?« - питао је пролазни пролазни к из пош товањ товањ а, пи тањ тањ ем као делом п оздраоздрава, ва, као сам сам о да неш то пита ш то већ већ добро зна. зна. 5
»Ево, м олим , да прош етам етам овом м ојом хладовихладовином.« »И м а је, бога м и!« »М олим ? Т ек ће ће је им ати. ати. О во је хладовина за за век век унапред.« - годинам а, већ већ последњ последњ е недељ недељ е априаприла и први х н едељ а м аја, када се зацветај зацветају кестенови на Т ераз еразиј ијама, ама, кад кад зами зами риш у липе на Ш етал еталиш иш ту, ту, и проф есор К оста В ујић ујић б и ир оцветао. оц ветао. To је и овог м аја, ове 1886. би о случај случ ај.
П роф есор есор К оста оста В ујић ујић би о је страст страствени вени следбеследбеник, виш виш е из из убеђе убеђењ њ а, а м ањ е по земљ земљ ачкој ачкој бачко бачкој ј линији, нији, А танасиј танасија Н иколића, књ иж евника и политичара. политичара. П роф есор есор м у, ваљ ваљ а рећи, рећи, није није био следбеник следбеник ни у књ иж евном ни у политичком правцу. Н ије ије он дава давао о ни пребијеног пребијеног грош а за за начелниковањ начелниковањ е и м ини стровањ стровањ а А танасиј танасија Н иколића. С м атрао атрао је себе непозваним непозваним да оцењ оцењ ује вреднос вредност т драма »К раљ евић евић М арко арко и А рапин«, рапин«, »К раљ раљ евић евић М арко арко и В уча Ђ енера енерал«, л«, »Зидањ »Зидањ е Рава Раванице«, це«, »Зидањ »Зидањ е С кадра кадра« « и »Д раг рагољ уб, српски српски краљ « чији је писац био А танасиј танасије Н иколић. А још м ањ е се се сматрао сматрао п озва озваним ним да оцењ ује »П олиц ијски ијски законик« законик« из 1850. П ош товао товао је К оста оста В ујић рад Јована Јована С териј терије е П оповића и А танасиј танасија Н иколи ћа на ств ствара арањ њ у првих српских ских ш колских уџбеника, уџбеника, на оснивањ у српског српског Н ародародног позориш позориш та, та, п оздрављ оздрављ ао је њ ихов р ад на зас заснитку нитку Н ародног родног чита читалиш та и утемељ утемељ ењ у научног научног Д руш тва српске словесности. М еђут еђутим им , у оном е ш то је А танас танасиј ије е Н иколић чинио за за полепш авањ авањ е и поздрављ поздрављ ањ е Београда Београда,, В ујић 6
м у је био страст страствен вен следбени к. П одрж авао авао га је у настој стојањ ањ им а да покестени, покестени, појаблани, појаблани, заруж и и одр вореди Београд. К есте естенове нове на Т ераз еразијам ијам а и јабланове у К нез М илош евој, који који р аздвај аздвајај ају колску , јахач ку и ш еталачку еталачку стаз стазу у Ш еталиш еталиш та, та, садиле су генераци генераци је гим гим назиста назиста кокојим а је проф есор есор К оста В ујић и м ао разредно разредно старе старе-ш инство. инство. У сађивањ сађивањ е љ убави за за усађива усађивањ њ е дрвећа дрвећа у БеоБеограду дало је м ногу хладовину. хладовину. Н аш ао је, онодоб но, А танасиј танасије Н иколић, као као творац топчи дерског парка, парка, сређивала сређивалац ц К ош утњ ака и творац творац раса расадни дни ка у Топчи деру, у К ости ости В ујићу и Е м или јану Јосим Јосим овићу н ајоданије п оклони ке. Рад Е м или јана Јосим Јосим овић а, који се већ већ почео им еновати еновати као као М иливоје иливоје и кој који је тим тим им еном потписао сао први београдски п ројекат ројекат водо вода вод а и канали канали заци заци је, проф пр оф есор К оста В ујић ујић је свуда истиц ао. Јуче је, ето, м ахао ахао Јосимовићевим »С рпским рпским техничким техничким листом листом « и добром делу Београђа Београђана на под н ос потурио речени речени цу из М или војевог уводника: »Д ок још бејаху Турци овде, овде, њ ихове баш баш те колико-т колико-толико, олико, приносаху чиш ћењ ћењ у ваваздуха.«
П роф есор есор К оста оста В ујић је својом појав појавом ом испуњ авао улиц у којом којом је про лазио лазио онако кр упан, одебео, са необичним ходом, не било речено речено смеш ним , јер је у страну страну бацао бацао стопала стопала.. С ем ш еш ира, о којем којем је је побож но водио рачуна, рачуна, све је на њ ем у било пом ало зароз зарозаано, као код старог старог неж ењ е и боема, а ип ак и као као салисаливено, јер се другачијим другачијим ни је дао ни зам ислити. О девао девао 7
ce у ш ира одела и у тој тој ком отности отности било је н еке еке сам сам о њ егове егове елеганц елеганц ије. ије. И спод расцветалих расцветалих ли па је заст застао, ао, неш то због липа, неш то због због уваж уваж еног познаника. познаника. »К ако ако ст сте, господине господине Д иш и Д убоко?« - предухипредухитрио га је уваж ени познаник. »О, моје моје пош това овањ е, гос господине подине П иш и К ао Ш то Д руги руги Говоре.« - поздравио поздравио је колегу колегу проф есора есора В елиелике ш коле Јована С . М иловановића, творца »С рпске стено стенограф граф ије«. ије«. »П роцветале роцветале липе, како им је сам сам о густ густ м ирис?« »Ш та, Вам а је до до сада сада био нос запуш ен? М олим, ја греш греш им ?! Ја В ам ту, господ господ ин е м ој, осећам осећам укус липовог чаја.« У другој другој улици м ирис се пром енио. Д олазио олазио је из каф ане. »И м амо свеж свеж у рибу, господине господине В ујићу.« - препресрео срео га је каф еџија еџија »К од седам седам храбрих Ш ваба.« ваба.« »Т о ли је, значи, значи, ш то тако тако см см рди? М олим , ја грегреш и м ?« ?« »Н оћас је стигла. стигла. С веж а је, п роф есоре, есоре, ри ба ко риба.« »М ора да је иш ла пеш пеш ке, ке, по оној јучера учераш ш њ ој врућини.« »М и смо пош тена тена каф каф ана.« - каф еџија еџија је показипоказивао на ф ирм у, која која је уствари уствари би ла ум етничка слика, са седам едам н а смрт преплаш преплаш ених љ уди, у зел зеленој еној ш вапск вапској ој нош њ и и једним копљ ем у рукама, испред којих је рарадознао дознао зе зец: - »Н ама је ф ирм у сликао сликао Ђ ура Јак Јакш ш ић.« »П азите азите да вам вам се од те те рибе не усмрди ф ирм а. Ђ ура би се се од овог м ири са преврнуо у гробу. Знао сам сам човека човека.. Ч ак м е је и пом ињ ао у једном огорченом огорченом пи-
М огло се се за за К осту В ујића све ripe рећи, рећи, сам о не да је каф аном рзац. рзац. Д овољ но га је видети пред кафанским излог излогом ом »К руне«, руне«, пуним рум ено печених печених свињ свињ ских глава и пихтија, како застаје да се нагледа, па да све буде јасно. П роф есорове есорове ш етњ етњ е биле су неке врсте врсте нај најкракраћих путева којим а се се м огу обићи сви сви београдски београдски ресторани. Д аје аје п ут најкраћи, д оказивао оказивао је је то н ајбољ и м атеатем атичар атичар матура матурант нт П рве м уш ке гим назиј назије е М ихаило П етрови ћ, који који је тако тако зането реш авао м атем атем атичке зазадатке, датке, да је једно м , у р еш авањ у задата задатака, ка, успео да п ређе са ш колске табле табле на црно одело проф есора есора М арка Л ека, ека, н аслоњ аслоњ еног на зид уз таблу. таблу. М ихаил о П етровић етровић је им ао и своју теориј теорију у какаквом је је м етодом етодом проф есор есор К оста оста В ујић п ронаш ао нај најкраћи пу т до свих каф ана одједном . П ознато ознато је да магарац неће направити ни један један к орак виш е, ако иде виш е пута пута до стал сталних них одредиш та. П роф есор есор К оста оста В ујић је, см атрао је П етровић, сво јеврем ено у најм најм ио једн ог сељ сељ ака са м агарце агарцем м да га га њ еговим еговим путевим а прати прати десета сетак к дана. И спред сваке каф ане м агарац агарац је до бијао бијао ш аку зоби. зоби. О нда је сељ сељ ак пустио пустио м агарца агарца да сам сам , по свој својој вољ и, п рође два пута већ већ утврђену путањ у. Т ако је и п рон ађен ађен најкраћи пут, дуж којег којег су су п роф есора есора опијали опијали м ириси д рвореда и кухињ а београдс београдских ких ресторесторана.
8
9
сму уп ућеном м ини стру стру просвете просвете,, којим којим је траж траж ио прем еш тај тај у Београд. Београд. Ја Ја сам сам м у био прим ер - ко све све нем а м еста еста у Београду.« Београду.«
Јутарњ у ш етњ у проф есор К оста В ујић је и овог пута прекинуо свраћањ ем у каф ану »Д ва друга«, у Ј е д ну, такорећи, страћару увелико склону паду, на углу В идинске и В иш њ ичког пута. »Ш та ли Т е, м ојК оста, свако јутро, толико, м ам и у ту страћару?« - пи тао је, из своје баш те, н аслоњ ен на камену о граду песник и отац п есника Јован И лић, човек, коме је цео Београд скидао ш еш ире, он ни ком е ф ес. »К исело м леко, господ ар Јоване. Н ајбољ е је на овом делу географ ске мапе. Ја бих, због њ ега, ово место означи о као посебну знам енитост. М олим , ја греш им ? Јесте ли га пробали?« И за проф есора В ујића је долазио ф ијакер. У м им оходу, проф есор је, крајем ока, п репознао коњ а ми нистра правде М аринковића. У ф ијакеру није било м ин истра, већ су биле госпођа м ин истарка и госпођица М аринковић. К ад га је ф ијакер сасвим м им оиш ао, вративш и ш еш ир н а главу, проф есор В ујић је, натенане, посегнуо за сатом . Ретко је гледао на сат, али кад је гледао, гледао га је значајно, п ридајући значаЈ и п ош товањ е врем ену. Б ило је врем е да пође н а часове. To је п оказивао и сат, а и н аилазак М арин ковић евог ф ијакера, јер је госпођа М аринковић пратила госпођицу М аринковић на часове у В иш у ж енску ш колу. Д а проф есор К оста В ујић н ије погледао на сат, у ж ељ и да сравни своје и м ин истарско врем е, вероватно би видео м атуранта М илорада М итровића како из капије баш тованџиниц е са скривеном важ нош ћу гледа 10
пролазак ф ијакера. М ож да би ухватио и загонетни поглед који је госпођица М ирјана М аринковић узвратила М илораду М итровићу. П од утиском тог погледа занети М илорад М итровић је искорачио из капије и сударио би се са про ф есором , да га он, м а како незаобилазан, н ије, у задњ ем тренутку, и пак и збегао. »К уда гледаш , М итровићу, молим ?« »Гледам , опр остите господи не проф есоре В ујићу.« - М итровић се збуњ ено окренуо прем а баш тованџи ни цам а и везао се за прво ш то је видео: »Г ледам баш тованџијски долап, онако глом азан и ц рн, па га коњ олињ ао вуче све у круг, па м и н еш то дош ло да све то упоредим са ж ивотом , кога, на исти начин , и са не м ањ ом м уком, окрећем о...« »Ш та је, песниче, хоћеш да опеваш долап и м уку која га окреће. В елиш , као ж ивот? О сетљ ив си ти, М итровићу. М олим, ја греш им ?« »К ако В и каж ете, не греш ите.« »Тако је и Б ранко био осетљ ив... А ли, о том другом пригодом ... П ож ури, да не закасниш на часове, ја, за осетљ ивост, не правдам изостанке...«
11
К ад га је проф есор Зечевић пресрео сум њ ом да су м у, дан п ре, баш они узели б елеш ке за предавањ а, толике годин е стрпљ иво допуњ аване, толико непроцењ иве и ничим заменљ иве, и роф есор К оста В ујић је био уверен да су њ егови ђаци недуж ни.
»М олим , господи не колега, ја нем ам речи за ту лаж ну сум њ у, ш та ће њ им а Ваш е толико драгоцене белеш ке?« - рекао је отворено проф есору Зечевићу и са том истом реченицом уш ао је у разред: »М олим вас, господ о ђаци, м олим вас, ја нем ам речи за то...« »С амо реците, господин е проф есоре В ујићу, наш и смо.« - јавио се М ихаило П етровић, пре него ш то је проф есор В ујић рекао за ш та то нем а речи, пр ем да се не м ож е рећи да ни је претпостављ ао и проф есор није скрио да м у ни је право ш то је овако п рекинут. »М олим, П етровићу, у ћош ак. И да нисам ни реч чуо?« - рекао је б еспоговорно. »А ли, господине, проф есоре...« - М ихаило П етровић је тром о одл азио у ћош ак, развлачећи речи са ходом. »Н и реч.« »К ако В и каж ете, господин е проф есоре!« »Н и реч, рекао сам!« - проф есор В ујић је био одлучан д а пресече сваки р азговор са П етровићем . »Х тео сам да каж ем да сам В ас разум ео.« - М ихаило П етровић се није предавао, при видно се м ирећи. »И даљ е причаш .« »С тиснућу зубе.« - М ихаило П етровић се одм ах надовезао. »Ја виш е нећу с тобом ни речи, П етровићу, да се не би рекло како те ја спречавам да изврш иш м оју наредбу.« »Ја да виш е неш то каж ем, п осле В аш е наредбе, господин е проф есоре, не пада ми на памет.« »Н ека твоја, П етровић у, буд е последњ а, ја ћутим.«
12
13
П Р В Е
У Ш К Е
А Т У РА Н Т И
П роф есор К оста В ујић је у век застајао п ред вратим а свога разреда, да узм е ваздух, д а се припрем и. Т оли ко је доб ро знао своје ђаке, да ни када ни је тачно знао ш та ли га у разреду чека. Г оди нам а су га они истрајно н авикавали да од њ их м ож е очекивати сам о неочекивано. С амо, ако је неш то нем огуће, њ им а је тек м огуће. Једи но се, као разредни стареш ин а, није м огао да потуж и како нису били добри ђаци. С ве им је иш ло од руке. С ада су м атуранти и сада знају на чем у небо стоји. Једино да н ебо не сруш е, пом исли о је толи ко пута, уверен, да они, стварно, и то м огу. Б ило је дана када се осећао п очаствовани м ш то им је разредни стареш ина, али се чеш ће осећао каж њ еним , осуђеним на врем енску казну њ иховог гим назијског ш коловањ а. К ао да је сам У суд хтео да са њ им а заврш и своје проф есорство. И зненађењ а су м у приређивали там о где је у њ их био н ајсигурнији. Г де је веровао да их зна у душ у, п оказивали су м у да их н е познаје.
»Т ам ан п осла, ја јесам све, али не и толи ко н еваспитан.« »Ја ћутим «. »И ja.« »П а добро, ш та се то збило са проф есором Зечевићем? О птуж ио вас је да сте м у узели белеш ке са прип рем ама за предавањ а. М олим вас, господо, ја нем ам речи за ту лаж ну сум њ у. К о је узео проф есорове белеш ке? Н ико! О н сумњ а... С умњ а и кад м у ја каж ем ш та ће вам а те њ егове белеш ке...« - проф есор В ујић је волео да пи та и да одговара или да пи тањ ем ђаку укаж е на одговор. »К ако ш та ће нам?« »О пет ти... Д акле, вам а не требају, јер ш та ће вам ? В и јесте све сув м ангуп до м ангупа... А ли ш та ће вам ... У ваш ем м ангупи рањ у увек им а неког разлога. М олим, ја греш им?« »П а, да. Н икада ниш та не чини м о без разлога, у праву сте.« - никада се са проф есором није препирало виш е ђака, већ је и страјавао сам о он ај који је и п очео, дакле, М ихаило П етровић, овога пута. »С ам о би п ричао?« - проф есор је продуж авао препи рку из ж ељ е да је прекрати. »Х тео сам једино да каж ем ш та ће нам белеш ке.« »Т о см о раш чистили, ни сте их узели. Н ећу никакве претпоставке. Н ећу да улазим у м атем атичке хипотезе. To доказуј касније, на В еликој ш коли!« »Ја сам то већ доказао!« - П етрови ћ је остајао упоран. »К ојеш та.« - проф есор В ујић је одм ахнуо. »Јесте, доказао je.« - јавио се П авле П опови ћ. »П оповићу у ћош ак.«
»Д оказао је, господ ин е проф есоре В ујићу.« »И ти П родановићу.« »С тварно је д оказао.« »Д осадни сте. Х ајде М итровићу у ћош ак. К уда ћеш ти Ц вијићу?« »У ћош ак, господине проф есоре В ујићу, пош то је ђак М ихаило П етровић доказао да проф есор Зечевић не зна, скоро н и један д атум који тако важ но од нас траж и.« - Јован Ц вијић је успео саопш тити целу мисао, а да га проф есор В ујић н е прекине. »Ч им е доказао, побогу?« »П рофесоровим белеш кам а, м олићу.« »Д оказао, велиш , Ц вијићу? М олим , да ли сам добро чуо?« - проф есор В ујић је био запањ ен, ни је м огао да верује сопственим уш им а. У своје уш и је м огао да сум њ а, али у своје ђаке - не. »Д оказао господин е проф есоре В ујићу, сасвим . П роф есор Зечевић је п редавао цео час, а ни један се датум ни је поклогш о с белеш кама.« П роф есор К оста В ујић је само трен остао без речи од запрепаш ћењ а: »П етровићу, за казну да купиш књ игу библиотеци.« - проф есор К оста В ујић је ове ш колске годин е водио би блиотеку, а пом агао м у ученик Јаков П родановић. П роф есор је био м иш љ ењ а да је ђаке пож ељ но каж њ авати тако да то буде на неку корист. К азне куповине књ ига за библи отеку биле су доби т и за будуће ђаке. »В ећ сам Јаш и п редао једну заним љ иву књ игу.« »Ти на све им аш спрем љ ене одговоре, П етровићу? Где су белеш ке проф есора Зечевића? Д а му се одм ах, врате! А ја ћу м у се, већ, некако извин ити.«
14
15
»Б езразлож но je да се извињ авате, кад ће то, колико сутра, проф есор Зечевић учин ити В ама, господине В ујићу. Ја сам м у белеш ке, још јуче послао пош том из Зем уна. К оли ко сутра, проф есор истори је Зечевић огласиће целом Б еограду како су њ егове белеш ке толико драгоцене да се, за њ их н е бирајући средства, заним а тајна служ ба м оћне А устроугарске...« - П етровић је заиста им ао за све спрем љ ене одговоре. »О пр оф есору се тако не говори, м ангупе један.« - у гласу проф есора В ујића би ло је п рекорн ог задовољ ства. »Н исам н иш та лош е м ислио, господине проф есоре В ујићу. П роф есор Зечевић ће тим е бити поласкан. С лучај са белеш кама им аће за њ ега виш и значај, доприн еће и њ еговом утледу. И ја м ислим да В и, господин е проф есоре В ујићу, н ећете им ати срца да му, својим извињ ењ ем то величанствено и патриотично осећањ е ускратите. В и сте јако о сетљ ив чо век...« »С луш ај ти, м ангупе П етровићу, дабогда ти се остварило он о ш то ти је сад ж елим ... Д абогда, ти м ени, једно м , п остао академ ик, па м орао сваку своју реч неколико пута да вагаш , п ре него ш то ли је изговориш . М оли м .«
С утрадан je заиста проф есор историје Зечевић при чао како се тајна служ ба м оћн е ћесарије А устрије ж иво зани м а за њ егова историчарска предавањ а и рад уопш те. Ц аревина, једноставно, стрепи од њ егових истори јских поставки.
16
М еђутим , истог јутра, п роф есора В ујића је, са нестрпљ ењ ем , пред вратим а своје канц еларије, сачекао директор П рве м уш ке гим назије Ђ уро К озарац и rioзвао га да уђе. П озвао га је да уђе у к анц еларију, али га ни је понуди о и да седне, п ош то је уш ао. To је био знак да директор К озарац нечим код п роф есора В ујића ни је врло задовољ ан. Д иректор Ђ уро К озарац је свакодневно позивао по неког проф есора, да ra п одвори знацим а свог незадовољ ства њ им . С воју строгост спрам ђака показивао по читавој ш коли. »Господи не, колега В ујићу...« - д иректор Ђ уро К озарац је ш етао испред проф есора К осте В ујића, ш то је значило не сам о да нечи м ни је задовољ ан, н его да је због тога зловољ ан. К озарац је оп резно као да пип а ж ар, дохватио једн у књ игу са свог стола и у п ролазу је дотурио п роф есору В ујићу: »Јесте ли видели ову сумњ иву, да не каж ем противдрж авну књ игу?«
За директора Ђ ура К озарца и њ егову држ авотворитељ ност причали су слободоум ни ђаци ову догодовш тину: П осетио, у овој догодовш тини, господин министар народне просвете и вере П рву му ш ку гим назију. С ачекао га је господи н директор, им еновани Ђ уро К озарац. У наставничкој зборни ци , у чело дугог стола постављ ене су две ф отељ е, једн а за м ин исгра, а друга за директора. Д иректор К озарац је у својој ф отељ и оставио ш еш ир. П редстављ ајући м ини стру проф есоре, ди ректор је заостао. Т ако је м ин истар сео н а прву ф отељ у, ону у којој се баш карио директоров ш еш ир. О се17
тивш и да је на неш то сео, м ини стар је одм ах скочио, али је за ш еш ир то било довољ но. »О х, пардон.« - извињ авао се господин м инистар: »Ч ији је ово ш еш ир?« »М ој је ш еш ир, господине министре, им ао ту особиту част.« - рекао је пон осно проф есор Ђ уро К озарац.
П роф есор К оста В ујић је загледао у насловниц у књ иге. У очио је наслов »О Д ЕМ О К РА ТИ ЈИ «, писац је А . Т оквиљ , с ф ранцуског превео Н астас П етровић. С паж њ ом се загледао у напом ену: »О во дело је награђено из ф онда г. И лије К оларца.« К њ ига je ш там пана у Београду, у Д рж авној ш там парији 1872. године. А које дир ектор К озарац оч екивао да се он и зненади , н ије се изненадио. »Н исам је читао, знам за ту књ игу. Знам и Н астаса П етровића. В и добро знате да м ене поли тика не заним а.« - проф есору В ујићу ни је било јасно куда циљ а ди ректор К озарац. »О д јуч е је у библ ио теци.« ди ректор К озарац је бесно пром уцао: »Ја свако јутро пр егледам биб лиотеку господи не В ујићу. To би требало да чини те ви. О ткуд ова књ ига там о?« »Н е знам. Н ије ми јасно.« - проф есору К ости В уји ћу од једном је, итекако, бил о јасно и куда ци љ а директор и да је то он а зани м љ ива књ ига коју je по казни донео М ихаило П етровић: »А ли господине К озарац, зар је то важ но. To ни је проб лем атична књ ига, види те и сам и да је ш там пана у Д рж авној ш там парији.« 18
»Ш там пана је 1872. госпо ди не колега, значи п реведена је у годи ни П ариске ком уне и под у тицајем сам ог С ветозара М арковића. И з тих годин а је све проблем атичн о, господин е В ујићу. С ве.« - д иректор К озарац је, без оног оп реза да ће се опећи, ваљ да уверен да се охладила, и стргао књ игу из руку п роф есора В ујића: »П огледајте сам о ш та пиш е преводни к ове књ иге: »Н арод управљ а собом он ако као ш то пунолетне особе управљ ају собом . О н сам врш и своје послове у опш тини, срезу, цркви, ш коли и држ ави. О н је дакле свој госа. Њ егови се чланови ослањ ају на се, и не очекују ни ш та озго. О ни су, такорећи, заљ убљ ени у своја права и своје слободе, не уступ ају врш ењ е својих права другом, м а колико да их то стаје труда и м уке, јер би се та уступка могла учини ти само на уш трб њ ихове слободе, коју см атрају за најнеп овредн ију соп ствено ст, и у којој виде извор свог напретка и благостањ а, своје среће и своје силе. «В иди те, господи не В ујићу, свуда превладава несносно ст прем а влади и власти, све сам а опакост...« »А ко ја о том , ш то прочитасте, треба да неш то м ислим , а В и добро знате да сам ја неполи тичан, па ипак, м огу В ам рећи да ни је то ни непам етно, н и н епош тено. Н арод је пун олетан као човек. П а, ту ћете се и В и слож ити са мн ом , као један п аметан човек, колега К озарац.« - проф есор К оста В ујић је, баш због своје гласовите неполи тичности и смео да каж е ш та м исли и о политици. »Т аман посла да м ислите, колега В ујићу. Н емате В и ш та о том да ми слите. М ислите да та књ ига, само, ни је за наш у библи отеку. В ас см о и по ставили због В аш ег незаним ањ а за политику да водите библиотеку. 19
Н аш е je да учим о децу, а да народ препустимо влади... Д а је, којим случајем , за ову књ игу сазнало м ин истарство просвете, м ож ете ли, уопш те, пр етпоставити ш та би би ло? Ја ћу је ун иш тити, да будем сигуран.« »И пак је п рво п рочи тајте.« - рекао је п ростодуш но проф есор К оста В ујић. »К ако то да схватим , колега В ујићу !« - глас директора К озарца био је н епри јатно леден. »Д а знате ш та сте спалил и, господи не К озарац. Зар В и ни сте човек који се зани м а за политику? В аљ а спознати од чега смо ђаке спасили .« »К ад смо код ђака, они В аш и су опет направили К осово од разреда, ја сам наредио да ни ко н иш та не пом ера док В и не дођете.« - леденост директора К озарц а није се кравила, у очим а се искр ил а злурадост: »Господи не В ујићу, гледајући тај В аш разред посебно, чини м и се да ми нисм о дорасли овим годиш тима. К од њ их је и В аш а попустљ ивост учин ила своје...« »Господи не директоре К озарац, л ош е је ако см о им ми м ера, јако лош е. О ни дорастају м им о нас... О ни им ају м еру у свету...« - по стојале су грани це докле је проф есор К оста В ујић м ирно слуш ао директорове при дике: »Н а страну та м оја по пустљ ивост о којој се м ож е разговарати и В аш а непоп устљ ивост о којој се не мо ж е разговарати, све ми говори господ ин е директоре да је ово генераци ја која дораста Е вроп и.« »К амо среће, господин е проф есоре, кам о среће. Бојим се да једин о п рецењ ујете њ ихову распуш теност... Н и једну генерацију нисм о и спустили као њ их и то захваљ ујући В ам а, који сте пред п ензијом . Ч итају ш та хоће! Раде ш та хоће! М исле ш та хоће! И ду куд хоће!...« - К озарац је, оп ет, поч ео да ш ета. 20
»В олим ш то не дозвољ авају да им одређуЈемо границе - докле!« - ни проф есора В ујића виш е није држ ало м есто и он се раскорачао по ди ректоровој канцеларији: »О ни су такви, ш то су такви, а не ш то сам ја пред п ензијом .« »О ни не знају за грани це.« »С рби ја ће са њ им а прећи своје грани це.« »В и сте у тој ствари врло заблудни, господине проф есоре В ујићу.« - д иректор К озарац и проф есор К оста В ујић су се, ипак, м им оилазили , пр емд а се понекад чини ло да неће м оћи. »П огледајте сам о тог Јована Ц вијића.« »Ја верујем да ће се за ову зем љ у итекако знати баш по Јовану Ц вијићу...« »О н, В ам, уоп ш те, нем а оријентаци је по БеограДУ-«
»О н је усредсређен на велике п росторе!« »В и п ретерујете са светом , п ош то им јези к предајете!« »Ја предајем нем ачки, али ја их разум ем .« - м огло се рећи, да је једи н и про ф есор К оста В ујић см ео све рећи д иректору Ђ уру К озарцу у одб рану својих ђака. О н је био изван свега, сем изван себе: »Н е заваравам се ја њ им а. М ного они не знају. Н ем а те генерације ђака која научи све. О ви су н аучили да м исле, то В ам јемчи м . П огледајте, сам о, М ихаила П етровића.« »А ласког мајстора м еђу м атурантим а. П устите, м олим В ас. В и знате да сам ја теш ка срца преш ао преко тога да сте м у дозволи ли да п олаж е за аласког мајстора...« »А ласког м ајстора, него! Тај В ам је у стањ у да израчуна колико капи и м а у Д унаву.«
»Н исте им добро утувили страхопош товањ е кад улазе у најм ону м енталнију кућу данаш њ ег Београда. О ни В ас чекају да се у то уверите, господ ин е проф есоре В ујићу.« - дир ектор К озарац је пресекао даљ у расправу, отворивш и врата и проф есор К оста В ујић је бе~ сно закорачио ходн иком прем а свом разреду.
»Ш та сте то порадили? К осово. М олим ? Ја греш им? В идим ја добро. Ш та ли сам судбини згреш ио да м и да вас, за последњ у генерацију којој ћу би ти разредни стареш ина. Д а не ж алим , кад м е пензиониш у?!« - проф есор В ујић ни је ни м огао претпоставити разред у таквом нереду: »Ш та ово значи, господо?«. »Знате, господин е проф есоре В ујићу,« - јавио се П авле П опови ћ, и згледа да је данас на њ ега био ред: »Н аш ученик, наш друг Јован Ц вијић стално чита.« »Ч ита, дабом е, вредан м ладић, н е зевзечи се м еђу м ангупим а. Hero, не одвлачите ме од овог. Ш та ово значи, господо, м олим ?« »У ченик Јован Ц вијић чи та и ш ета, господине проф есоре В ујићу, чи та, ш ета и растура клупе...« »Ч ита, ш ета и растура клупе, а не прим ећује. М а, нем ојте!« П авле П оповић се сасвим преподобио: »М и смо сам о били добри и паж љ иви другови учен ика Јована Ц вијића, који стално ч ита, а кад чита ш ета, па см о склањ али клупе да се о њ их не полом и... А онда је наиш ао господин ди ректор и проф есор К озарац и он није им ао ним ало разум евањ а за наш другар22
ски однос пр ем а ученику Јовану Ц вијићу, који стално чита, а кад чи та ш ета, па...« »Д оста П оповићу, доста! Ш то нисте то средили?« - проф есор К оста В ујић се унео у лице П авлу П оповићу. »Х тели см о, господине проф есоре В ујићу. Баш смо хтели. А онда је уш ао господин директор и проф есор К озарац.« - П авле П оповић је почео да ш ета опонаш ајући карактеристичну кретњ у директора Ђ ура К озарца: » - Н ико да није пипн уо клупе док вам не дође разредни стареш ин а, господо п робисвети! - то нам је рекао!« »П роф есор К озарац им а право. М ного сам ја вас распустио. П оповићу како се усудујеш ? Т и ћеш по казни са м ном . А и сви остали сте каж њ ени.« »Д а донесем о сви по књ игу, господине проф есоре В ујићу ?« »Н е. К њ иге виш е не. С м ислићу до сутра неш то. Х ајде, П оповићу.« »К ладим се да је проф есор повео П авла у Топчи дер да м у под њ еговим надзором набере печурака.« нудио је опкладу М ихаило П етровић ком е се, иначе, тих дана, м еђу друговим а, прим ао надевак А лас.
Д а је неко ту опкладу прихватио, М ихаило би је изгубио. П роф есор К оста В ујић повео је П авла П оповића у ш еш ирџиниц у. П оручио је ш еш ире за лето, па је требало да м у их П авле однесе до куће. »Ш та оно ти ж елиш да студираш ? К њ иж евност, м олим ?« - питао је проф есор В ујић, п робајући п рви, платнени ш еш ир. 23
»Д а, господи не про ф есоре В ујићу .« - постојао је један п ропи с, који је ђацим а П рве м уш ке гим назије читан п риликом уписа у први разред, по њ ем у се знало, како ђак м ора свога про ф есора ословљ авати, при сваком обраћањ у. Т ај пропи с је предвиђао троделно ословљ авањ е: - прво по грађанском п олож ају: господине, друго - по ш колском полож ају: проф есоре и треће - по личном презим ену. У овом случају, значи: господи не, проф есоре В ујићу. У случају директора: господине проф есоре, директоре К озарац. П роф есора В ујића је, п ом ало, и нервирало строго п ош товањ е оног проп иса, на ком е је директор К озарац толико и нсистирао. С вестан да то проф есора В ујић а нервир а, П авле П оповић се овог правила и предоследно држ ао, али га је »заборављ ао« у разговорим а са проф есором К озарцем.« »А пон екад се ви са мн ом , је ли?« »М и В ас пош тујемо, господине проф есоре Вујићу. И зузетно В ас пош тујемо, м и то, у свакој прили ци показујем о.« »Н е сум њ ам ја у то, там ан посла. В идим ја то, м олим . И једин о ж елим д а то, исто, према теби, као про ф есору, једн ог дана, на исти н а чин, и осећа и покаж е овај овде деран.« - проф есор је по казао на четворогодиш њ ег дечака који је, и з све снаге, трчао по ш еш ирџиници: »К ако се ти зовеш , благо м ени?« »Јован.« - одговорио је м али несми рник. »У памти добро, П оповићу - Јован.« рекао је проф есор П авлу, а i i o t o m се са очитим задовољ ством , обратио ш еш ирџији: »Г осподине С керлићу, могу В ам 24
рећи да сам веома задовољ ан ш еш ирим а. Веом а, молим.« М илорад М итровић је, претекавш и проф есора В ујића, утрчао у К апетан М иш ино здањ е у исто врем е кад је звонило. У спори о је и спред врата на којим а пиш е: Д иректор. П ром илио је на прстима и био спрем ан да потрчи поново. »М итровићу, опет закаш њ авате.« - М итровић се следио и укопао на м есту. Д игао је поглед и, ум есто директора К озарца, видео свог друга П авла П оповића, како чини К озарчев карактери стич ан по крет, којим из м алог џепа вади сат. П авле П оп овић га је другарски узео испод руке и увео у учион иц у: » Д отерај сатове по срцу свога друга.« Разред је поспр дно у здахнуо. Н еки м атуранти су се м аш или сатова, а други су руком посегли к срцу. М илорад М итровић је одахнуо, продевш и се изм еђу њ их, на своје м есто. С едео је до М ихаила П етровића. М ихаило П етровић га, чинило се, отпрве није ни при м етио, тако је зането м азао гудало виоли не колоф онијум ом . О н је виолину доносио сваки дан у ш колу, откад је 7. ф ебруара 1883. годин е, Ч ех Јосиф С вобода постављ ен за проф есора музике и нотног певањ а. С вобода је у Београд дош ао са заврш еним П раш ким конзерваторијум ом . П рво С вободин о откриће био је М ихаило П етровић. С ваког дана, пре свих часова, С вобода је пол а часа посвећивао М ихаилу . А кад је 1885. годи не основао академ ски оркестар у Београду, П етровић је, иако гим назијалац, постао п рва виолин а: »М оја књ ига Ш кола виолине - то је П етровић у ж ивом издањ у.« - говорио је с поносом . 25
М ихаила П етровића су другови из ми љ а звали М ика, а кад је полож ио онај испит за аласког калф у, онд а су га, и н е слутећи д а то чи не за цео ж ивот, назвали М ика А лас.
»В идео си је?« - питао је М илорада најзад М иха-
ш ао с њ ом С им ићу. С им ић је направио лоповске м ердевин е, на које се П етровић поп ео. О н је скинуо краљ еву слику и додао је П родановићу, а потом н а њ ено м есто окачио доста верну карикатуру п роф есора К осте В ујића. »М атуранти, вољ но.« - ком андовао је Јаш а са краљ евом главом и спод м иш ке.
ило. »О ткуд знаш ?« »П огађам.« »К ога, кога?« - ди гао је Јован Ц вијић поглед са П анчићеве »Ф лоре кнеж евине С рбије«. »Госпођицу М ирјану М аринковић, која у пратњ и м ам е м ин истарке, сваког јутра, у ово врем е полази у В иш у ж енску ш колу. Ш та каж еш ?« »Х м .« рекао је Ц вијић: »то је при родно.« Ч ас који ће по чети био је час нем ачког језика, час пр оф есора В ујића. За овај час, увек, постојала је посебна п рип рем а, која је п очи њ ала оног тренутка када би разредни извидн ик П авле П опови ћ најавио долазак проф есора пред ш колу. »Ш еш ир на видику!« викнуо је П авле. Јаш а П родано вић је стао пред катедру, а остали ђаци су заузели своја м еста. »М атуранти, м ирно.« - ком андовао је Јаш а. Ђ аци су стали ми рно, озбиљ ни и свечани, спремни за церем они јал који су сам и и зм ислил и. »С им ићу!« - дао је Јаш а знак. Брани слав С им ић, смеш ан дугајлија, изаш ао је озбиљ но и стао пред слику краљ а М илана О бреновића, која је, и наче, окачена изнад катедре. П отом је М ихаило П етровић из скам ије извадио н екакву слику и при 26
П роф есор В ујић је застао, као и увек, пред вратим а свога разреда. Ш та ли су м у данас спрем или? П ипнуо је обод ш еш ира, да се усредсреди. У разред је, стално, улазио са десном руком на ободу ш еш ира, док је левом нагло отварао врата, држ ећи дн евник п од пазухом. П отом би, са првим кораком, скинуо ш еш ир и бацио ra, преко разреда, на полицу прозора насупрот врата. П розор је, увек за овај час, им ао да буде затворен, о том е је редар строго води о рачун а. П роф есор је уш ао, скинуо је ш еш ир и, пре него ш то је погледао у м атуранте који у стају, баци о га у пр авцу пр озора, који је, овог пута, зјапи о ш иром отворен. П роф есор се у неверици, укочио. М атуранти су стајали у скам ијам а, као да се ниш та није десило. Једино се М ихаило П етровић сагао и из скам ије извадио виоли ну. П отом је гудалом ударио у скам ију, дајући ди ри гентски знак: »Т ри, чет'ри!« М атуранти су запевали колико их њ ихово м атурантско грло носи: »П ричи овој нема спора, Г им назија откад поста, 27
Н ије било проф есора, К о ш то јесте В ујић К оста. С а појавом и у свему, О н је чудан да се памти. О ву љ убав, прем а њ ем у П рве муш ке матуранти. За доб ру је ш алу знао, А негдота оста ниска. Н ем ачки је п редавао, Би о лич но ст историјска.« »Значи опевали су м е. Још знам и за добру ш алу. Ш та сад?« - питао се у себи проф есор В ујић. Н ије му им ало друге, него да п рих вати игру. С ео је за катедру и уп итао: »К о је редар?« »Ја, господин е.« - устао је Јаш а П родановић. »П о казни, од Т оквиљ ове Д емократије.« »Затвори прозор, см еста!« и до к је Јаш а затварао прозор кроз који је и злетео ш еш ир, пр оф есор је наставио: »Јакове, ш та ти ми слиш као редар? Ш та радиш , дрем аш ?« - није му дозволио да одговори. »Ч екај, ко ће прво, да иде по ш еш ир?« »Ја, проф есоре.« »М огу ја!« »Ја ћу, господине!« »Ево м ене?« Разред је био на ногама, сем Ц вијића. »Н е м ож ете сви, то је сам о један ш еш ир... М огу, сам о двојица! Р ецим о, нека иду, нека иду...« - проф е28
сор је неодлуч но гледао по лици м а ђака: »Н и по бабу, ни п о стричевим а, него, по азбучном реду.« П роф есор се м аш ио за дневник, а ђаци Бранислав Р ајић и В асилије С им ић б или су пред вратим а. »Х вала господин е проф есоре.« - рекли су углас, очито увеж бани, јер им ово и ни је био пр ви п ут да негде иду по азбучном реду, чак су им али и надим ке по том е. Бранислав - »Н и по бабу«, а В асилије - »Н и по стричевим а«. »Јакове П роданови ћу, ко је отворио пр озор?« проф есор се окрену П родановићу укоченом , као ш тап поб оденом , крај затвореног прозора. »Г осподин е проф есоре, не знам , м ајке м и, ја нисам .« - П родановић је давао укочене одговоре. »К ако, м олим ? Д а ли ja чујем добро? Господин је редар, а не зна ко је отворио п розор? И ако м у је познато, да сам ја, и зрич ито, н аредио д а се овај прозор за м оје часове не отвара! Д уж но ст редара је да отвори очи и види ко је отворио прозор, а не да се пон аш а као принц!« »Н емам ја ниш та са принчевим а, м оја су политичка начела друге природе!« »П родановић, још једну недељ у да буде редар!« - про ф есор је изрекао казну, без уп равног обраћањ а П родановићу, са ж ељ ом да избегне сваки разговор о политичким начелим а. »Једну још им ам, од четири казнене недељ е, због књ иге »О д ем ократији!« »Још једну, м олим !« »Н е м ож е!« - Јован Ц вијић је прекинуо читањ е књ иге. »М олим , ко је то рекао?« - проф есор се наљ утио. 29
»Ja. Јован Ц вијић.« »К ако, Ц вијићу? К ако не м ож е? Ш та то значи? К о је овде разредни стареш ин а? Т реба ли тебе да питам ? Т и или ја? Звекане један! « »П од звеканом м и под разум евам о биће које говори неразум но.« - Ц вијић је био сасвим м иран: »А м оја уп адица је би ла на м есту, јер је и дућа н едељ а последњ а недељ а до м атуре!« »Д обро... Д а... М ож е и мени да се омакне. Н иси звекан, али си м и упао у реч.« - повлачи о се проф есор, али опрезно: »То ни је одно с који м орају да им ају м атуранти П рве м уш ке гим назије, прем а својем проф есору и пр ем а старијем . Н иси звекан, али си непри стојан. Ц вијићу, буди љ убазан и стани у ћош ак!« Ц вијић je изаш ао с раскриљ еном књ игом . »П родановићу, и ти буди љ убазан и стани у ћовдак! Јасно?« - поглед проф есора зауставио се на дигиутојруци П авла П оповића: »П оповићу, заш то диж еш руку кад још не проп итујем ?« »Господи не проресоре В ујићу, да ли м ож е Јаш а П родановић да не стоји Ја сам отворио прозор?« »М олим ? А м оја наредба? To си заборавио?« »Н исам заборавио, господи не проф есоре В ујићу, али сам м ислио да сте руку тако увеж бали да не м ож ете пром аш ити! Ја у то и даљ е верујем. С игурно В ас то суђењ е, о ком е се при ча, м ало растресло. А ли сам сигуран да, у другој ситуацији, никад не бисте пром аш или.« »М огу ја да набацим ш еш ир и кад је прозор отворен, то си добро п рим етио, али данас нисам д обро располож ен и то си добро прим етио. А Јаков П родановић
им а да стоји, н ије он п рин ц, већ редар који м ора да зна своју дуж ност...« »Н исам ја принц...« »Д обро, знам д а си читао С ветозара М арковића.« - проф есор виш е није ж елео да разговара са П родановићем , већ са П оповићем : »Н е мож е П родановић мени репуб лику у разред, П опови ћу! И м а да стоји, јакако, сви знате да ја нисам м ека срца! С еди, П опо вићу! « тек кад је П авле сео, п роф есор се сетио њ еговог признањ а: »П оповићу, устани! М олим ! И ти у ћош ак!« П ош то су два, три пута куцали на врата и пош то им је два, три пута речено - напр ед, у разред су уш ли Бранислав Рајић и В асилије С им ић, носећи ш еш ир изм еђу себе и с утиском као да но се неку, богзна како теш ку ствар. »Где сте до сад?« - питао је П авле: »Ш то нисте дош ли по пом оћ?« »М орали смо да млатимо ш еш ир...« »П рофесоров нови ш еш ир - каменицама?« »С ам о смо га прво м латили кам еницама.« - рекао је Брани слав. »П а кад га нисм о тако скин ули, ја сам м орао да се поп нем на лип у...« - надовезао се В асили је. »К ако, молим ?« »Запао је на ли пу...« »П а га нисм о погодили каменицам а...« »Ја сам се пео на ли пу да га отресем ...« »И тако смо га отресли, ja сам раш ири о руке да не падне на земљ у.« »П роф есор вам захваљ ује на несебичн ом труду.« - рекао је Јован Ц вијић.
30
31
»Х вала, хвала, хвала на труду. Н а м есто.« - и они су по проф есоровом упуту оставили бојаж љ иво ш еш ир на полиц у и отиш ли н а своја места. П роф есор је отворио дн евник: »Ц вијићу, је ли с тобом све у реду? Н еш то м ного причаш ? Д а ли ти се прича за оцену?« »П роф есоре, како да В ам каж ем .« - увијао је Јован Ц вијић, онако ђачки: »М олим В ас, да м е данас не испи тујете нем ачки, јер сам и за српски пром укао.« »Д обро, Ц вијићу, м ораћу да ти заведем оцену коју им аш ...« - проф есор је листао дневник: »А им аш , м олим , пет... Ц вијићу, м олим , све м ангуп...« »Н исам ја м ангуп, проф есоре, ја сам о седим до м ангупа.« »М итровићу, откад се ти ниси јављ ао?« »О д јутрос, господи не про ф есоре, срели смо се код баш тованџин ица. Р екли сте м и да ћу опевати долап.« »Н а часу, М итровићу, на часу, ниси ли м и рекао да ћеш се сам јавити, још прош ле недељ е? Ш та је, м олим , заборавио си?« »П роф есоре, зар очекујете да сам толико злопам тило? И то на својрачун?« »Ш та предлаж еш , М итровићу?« »Vor allem haltet euch an Worte! Dann geht ihr durch die sichre Pforte Zum Tempel der Gewissheit ein; Denn eben wo Begriffe fehlen, Da stelt ein Wort zu r rechten Zeit sich ein.«
»П ре свега се држ ите речи! О нда ћете на сигурну капију У ћи у храм извесности; Јер уп раво где појм ови недостају, Јављ а се реч у пр ави час.« »И м а један ђаво, један М ефи сто, је ли, м ој М итровићу.« - проф есор је био ретко задовољ ан: »М ени је веом а ж ао, М итровићу, али оцена је оцена, ж ао ми је, неописиво, ш то ти од пет не м огу виш е дати, а м олим , ја знам да греш им . Е во ти, ипак, п ет плус, да збуним наставничко веће... С еди, М итровићу. К ога сада да прозовем ? H e бојте се, н ећу ни кога. Зар да м и н еко поквари овај М итровићев утисак... Hero, учите ли ви ш та код осталих п роф есора?« »У чим о као луди, господине проф есоре.« - јавио се М ихаило П етровић, вадећи виолину. »Н адам се да тако не од говарате.« М ихаило П етровић је дао диригентски знак виолин ским гудалом и разред је запевао: »Н аш е главе до врха су П уне знањ а. П роф есоре, верујте нам Без питањ а. П роф есор ће сад да пита, им а л' спаса? П роф есоре, уво звони За крај часа.«
»Браво, М итровићу, откуд ти то? П реведи, за ове м ангупе.« 32
33
»М олим? Звонило? О пет нисам чуо звоно? М ож ете м и то и једно ставни је рећи, а не да правите оперету од разреда... О нда, проп итивањ е остављ амо за идући час!« - М атуранти су устали, а проф есор је кренуо до прозора, по ш еш ир. К ад је пипнуо ш еш ир, лице м у је доби ло неки чудан и зраз. П аж љ иво је завукао руку под ш еш ир и извукао голуба гаћана. С им ић и Рајић су сијали п уни пон оса, док су се сви о стали м атуранти с муком уздрж авали да не прсну у смех. П роф есор В уји ћ је отворио и розор и пустио голуба: » С им ић и Р ајић су отресли и једн ог голуб а са ли пе.« - рекао је и пон ово одм еривш и р азред застао је пред вратим а: »С ве м ангуп до м ангупа, господо!« »М атуранти, м ирно!« - ком андовао је Јаш а. Бранислав С им ић је пон ово направио лоповске м ердевине, а М ихаило П етровић је скинуо карикатуру и вратио слику краљ а М илана. Затим је цео разред на прстим а прош ао поред директоро ве канцелари је.
С П О
Е Н И К П Р О Ф Е С О Р У
П осле ш колских часова, м атуранти су се разилазили куд који. А сваки је им ао куда. Њ ихов свет није им ао само четири, већ м ного виш е страна. С коро д а је сваки од њ их био своја страна света. С ам Јован Ц вијић је иш ао у свим правцим а, са раскриљ еном књ игом. М илорад М итровић се налазио на седмом небу, које се најчеш ће налазило и спред В иш е ж енске ш коле. М илутин К . Д рагутиновић је сваког дана, криш ом , неком од ђака, али у личном при суству давао да прочита препис још неш там пане поем е Б ранка Радичевића »Л уди Б ранко«. К ако је направио овај препис, тајанствено је чувао. О вога пута стихове »Л удог Бран ка« гутала су двојиц а истоврем ено, Б рани слав Рајић и В асилије С им ић, њ их је азбучни ред учини о нераздвојни м : »Ту ћеш наћи окићени' Л епих м ома, лепих снаш а, И ма неш то и пош тени', А л' највиш е сека-даш а: И л' за новце, ил' он ако, А л' су даш е свакојако.«
34
У ЈИ Ћ
35
Једино се Јаш а П родановић није заним ао за »Лудог Бранка«. О н се заним ао за м ењ ањ е света. И он је криш ом давао на читањ е књ иге С ветозара М арковића, М ите Ц енића, В асе П елагића, Ем ила Золе, Ж орж С андове... П оред званичне ш колске библиотеке, он је био биб лиотекар и Р еда тајно г читањ а.
»У век сам се пи тао којој би п артији п рип адао господин В ујић? А ко већ не припада, прем да сумњ ам. He м ож е се не припадати ни једној партији, богам у, С рбија је ово.« - рекао је Јаш а П авлу и М ихаилу са којим а се наш ао у каф ани »Ц рна мачка«. »М лада господа ж еле?« - питао је келнер. »К риглу, са сеченом пеном .« - рекао је М ихаило. »И сто.« - П авле је, углавном свуда, па и у пићу, пратио М ихаила. »Ја ћу каф у.« - рекао је Јаш а, не пр екидајући своју м исао о пр оф есору: »Д а ли је за соци јалисте или ради кале, за ли берале сигурно ни је.« »П усти п роф есора, нека се сам одређује, ионако је човек кога не мож еш с другим сврстати. Ж ивели м и сто годин а, па после, ко хоће, нека м ре.« - М ихаило се куцнуо са П авлом : »У осталом , ево проф есора, па га питај.«
чев од последњ е стране, гледајући по при сутним гостим а. И м ож да би прим етио П етровића, П родановића и П опови ћа, да келнер, за суседни сто, ни је двојиц и гостију дон ео печењ е и салату. Још је и својим услуж ним повиком : »П ечењ е и салата, м олим !« - скренуо проф есору паж њ у. Г ости су се одм ах латили јела, оберучке, а проф есор и х је згрануто п осм атрао. С асвим разљ ућен, устао је и приш ао им : »Господо, п ечењ е и салата не ид у заједно.« »Ш та хоћете, господин е?« - гости су, и зненађени, оставили виљ уш ке и нож еве. »К ако, ш та хоћу? К ако? Х оћу да каж ем то, ш то сам и рекао, м олим . Т еш ко таквом печењ у и таквој салати у таквим рукам а.« - проф есор се поклонио гостим а који су устали и љ утито изаш ао из каф ане.
П роф есор В ујић је уш ао и сео за празан сто. М атуранти су набили главу на сто, да их не прим ети, гледајући ra, испо д ока. К елнер је проф есору однео н овине »н а рам у« које је он почео ви ш е да прелистава, а м ањ е да чита, no-
К асније, у ш етњ и, П етровић, П родановић и П оповић видели су проф есора В ујића, како у баш ти каф ане »С рпска круна« једе супу. »Господин К оста В ујић почињ е свој ручак код »С рпске круне«. - рекао је свечано П авле. »Б огам и, он је један од вођа српске гурм анске партије.« - гурнуо је П етровић П родановића. »М ико, остави ш але. И м а он нека своја строга начела и од њ их ни када не од устаје.« - остајао је п ри свом е Јаш а. »Једно од тих начела је да ће ручак наставити код »Гранда«, па...« - П авле је преводио П родановића на М ихаилову воду. »А , не, П авле, неће данас код »Гранда«, већ код »К оларца«, данас је п етак...«
36
37
»С м етнуо сам петак с ум а, печењ е код »К оларца«, онд а ће наставити у баш ти каф ане »Д руги српски устанак«, па код »С рбије«, и најзад, код »Д ва друга« сутлијаш .« »Н е претерујте.« рекао је Јаш а: »Т и, П авле, све изокренеш !« »Д а видимо!« »М ико, пресеци!« И про ф есор В ујић је би о чо век од реда, ручао је rio реду и по побро јаним каф анама. М атуранти су га поиздаљ е посм атрали. »В идиш , м ој Јаш о, проф есор В ујић је највећи гурман у Београду.« - пресудио је пресецањ е М ихаило П етровић: »Н е стиж е он да се петљ а у политику.«
да не правим веће судске трош кове, ако дозволите, господи не судија.« »А ха, не браним . М илуне, деде онај споменик.« - судија се обратио судском пандур у. П андур М илун је изаш ао из суднице у којој се лагано ш ирио ж агор и пригуш ени см ех. »М ир, испразнић у салу.« - опом ињ ао је судија. К адје М илун, са још једним пандуром, унео надгробни спом еник на ком е је било исписано: К О С Т А В У ЈИ Ћ , П Р О Ф Е С О Р П Р В Е М У Ш К Е Г И М Н А З И ЈЕ , У М Р О 18... Г О -
У з завојито степениш те прво се појавио ш еш ир, а потом и цео п роф есор К оста В ујић. Закорачио је ходни ком ка првим вратим а. И овде је застао пред вратима. Д одирнуо је десном руком обод ш еш ира, а левом отворио врата. М атуранти су устали. П роф есор В ујић је, већ био зам ахнуо својим ш еш иром , али га је, ипак, у последњ ем тренутку задрж ао. »Г осподине В ујићу, само В ас чекамо .« - рекао је судија: »Ш та је то там о? М ир.« М атуранти су стајали. »С едите.« - рекао је п роф есор В ујић. »Господи не В ујићу, где је В аш адвокат?« - упитао је суди ја, п ош то је, претходн о, дао знак да суђењ е почињ е. »Ш та ће ми адвокат?« - ш ирио је руке проф есор: »С ам ћу да и знесем своју туж бу, све је тако јасно, а и
салу је п реплавио ж амор. »М ир.« - викнуо је судија: »И зволите, господин е В ујићу.« »Г осподине судија, ја нем ам ни ж ене, ни деце, ш то но рекли ни кучета, ни м ачета, а годин е су ту.« пр оф есор је био врло узрујан: »Ја сам оби чан п роф есор нем ачког језик а, али нећу да м и гроб буде без спом еника! Зато сам реш ио, да за ж ивота, направим сам себи споменик! М олим! И наручио сам га, код кам еноресца К рунослава С пасића, овде п рисутног као оптуж ени. О н је спом еник и направио, углавном , онако како сам ја и траж ио, сем у једном . У м есто да уреж е сам о хи љ аду, то јест бројједан и д а остави да се, п осле м ене, уреж у годин е см рти, он је урезао хиљ аду и осам стотина, то јест један и осам . К ао ш то је то о чигледно, на доказу.« - проф есор је при ш ао спом енику и показао циф ре: »Ја овакав спом еник ни сам наручио и нећу да га примим .« »Т ако je.« - одобравала је п ублика: »П роф есор је у праву«. П роф есор је погледом ум ири о ђаке: »Зар ће мени, један кам енорезац д а одређује век, у ком е ћу да
38
39
ДИ НЕ,
умрем? О ткуда њ ему такво право? М олим? О н треба да уради п оруџби ну, а не да се бави проро чанствим а и враџбинам а! М олим!« »Г осподи не суди ја,« - како је узрујани проф есор сео, истовремен о се ди гао адвокат кам еноресца К рунослава: »М ој клијент, кам енорезац К рунослав С пасић, није им ао никакву злу нам еру прем а уваж еном господину проф есору В ујићу. У важ ени господин проф есор је рекао м ом е клијенту да се на спом ени к уреж е све, сем годин е смрти и м ој клијент је то урадио. Г осподине судија, до кр аја овог века им а још доб ри х четрнаест годин а, а господин К оста В ујић и м а ш ездесет и ш ест година...« »Н е м ож ете тако говорити!« - негодовала је публика: »Н аш проф есор је као м ладић!« »Н аш професор пуно ш ета!« - рекао је М ихаило П етровић. »Ја м огу посведочи ти д а је тако!« - јавио се Јован Ц вијић. »И господин адвокат се бави п ророчанствим а и он тврди да ћу ум рети у овом веку. Ја ћу да умрем кад м и буде врем е, а не кад м и одреде. П оготово, нећу да ум рем кад м и одреде кам енорезац и њ егов адвокат!« проф есор В ујић је скочио љ утит и п очео да истреса џепове: »Т ачно је, м оли м , да нас од двадесетог века дели виш е од децени је, скоро децен ија и по. Ја сам , м еђутим , већ у неколико београдских лок ала резервисао сто за 31. децем бар 1900. За улазак у двадесети век! М олићу! Х тео сам , да у овом граду, први бирам м есто за доч ек двадесетог века и да м и је све на избору! Е во, ту су резерваци је! Е во, увери те се, господ ин е судија! С ве је ту ч исто!« 40
»М олим , господ ин е суди јо, ја о тим резерваци јам а нисам и м ао појм а. Д а сам им ао појм а...« »Н ије то за тебе ниш та важ но! М олим! Ш та ти им аш да имаш појм а? Твоје је да испуниш наруџбину! Ја сад само нем ам нам еру да ум рем пре двадесетог века. А ко суду треба, ја предл аж ем да се саслуш аЈу ресторатери: Љ уба из »Д арданела«, Т ом чић из »Ц рне м ачке« на В рачару, М илан Биџ а из »М аљ ена«, П ериш а из »С рпске круне«, па...« »О чијем трош ку?« пи тао се каменорезац. »О трош ку оног ко изгуби п арницу, a то нећу бити ja.« - проф есор В ујић је сео. »С пасићу, и м ате ли ш та да каж ете?« - питао је судија туж еног. »Т ако је испало госпо дин е, па, сад ш та? Г осин проф есор неће да прим и спом еник! Ја сам хтео да се нагодим . М ож е да се ум етне парче ум есто осм ице, па да се не прим ети. А он неће, разум ете.« - каменорезац је би о један снебивљ ив ч овек. »М олим В ас, господине судија.« - поново се дигао проф есор В ујић: »Зар да испадам смеш ан. Ч итали сте ону ш алу на рачун Ш кота. П о тојш али Ш кот је купио половни спом еник, а ж ену после натерао да пром ени им е. Ч итали сте то. Н ије м ени до ш але.« »Н ије ни м ени до ш але, госим судија. He иде да правим нов спом еник, кад је и овај тако добар, бог и душ а! Н ије право. Забуна је са пр оф есорове стране, ни је рекао до краја ш та хоћ е.« »К ако нисам , хоћу спом еник и нећу да ум рем кад ви х оћете!« »М ени је свеједно, н ека он ум ре кад хоће. Д обар спом еник, ш тета да се баци, госим судија. М олим суд 41
да посредује да то са спом еником легне...« - преподобрио се К рунослав. О во је још виш е разљ утило проф есора: »Ја да легнем ? У овом веку? О дбијам, сам о ако м е см рт не присили! Н ећу да ме спом еник баксузира!« »М ислио сам да се посредује за парче.« »М ени нем а уметањ а! Н ећу ум етке, молим ! Тај спом еник је м оја историја, м ој ж ивот и хоћу да м и буде чист! Т ако сам наручио и тако хоћу да добијем .« про ф есор није попустио.
К о обични други љ уди И м ао је неприли ка, В олео је да се суди О ко личног споменика.«
А када је проф есор К оста В ујић, п обедоносно, изаш ао из суда и запути о се уз ули цу која је вод ил а од реке ка граду, п ратила га је, п оиздаљ е, песм а њ егових м атураната: »П роф есор је био један, О н је В ујић, б ило куда, С еби веран и доследан, М а иш ао преко суда. У И Ж И
ж ивоту знао ред м орао све да стигне. елео је он унапред гроб себи да поди гне.
У том виду, ч ег се сети, Радио је то да среди, Ч ак и врем е кад ће м рети Знао себи да одреди. 42
43
О П
А В Д А Њ А ЈО В А Н А Ц В И ЈИ Ћ
П роф есор К оста В ујић је уоб ич ајено, застао испред разреда. Н икакав ж ам ор н ије доп ирао кро з врата. Ш та ли је сад? К ао да нем а никог. П ринео је руку ободу ш еш ира и полако отворио врата. П роф есор није м огао веровати својим очим а. М атуранти су устали, без речи и без ш ум а, такорећи. П роф есор их је у чу ду п огледао. П огледао је потом и у прозор наспрам врата и, пр ем да је прозор био затворен, м ирно је отиш ао до њ ега и лепо спустио ш еш ир на полицу. П оново је погледао у м атуранте. Били су тако м ирни , да им ни буб ице ни су биле равне. К олико се сећао, а тога би се сећао, никад нису били тако м ирн и. П регледао је столиц у, завири о под катедру. Н ије веровао да су се ђаци см ир или без икаквог разлога, без неке план иран е ђаволије. О творио је дн евник, али ни је знао ш та да почне. О ва неуобичајена тиш ина избац ил а га је из седла. П ом исли о је како је ово стањ е да се излуди. У стао је и пош ао м еђу ђаке. »П етровићу.« - застао је п оред М ихаила П етровића. П етровић је устао, лепо, м ирн о, и без речи: »К ако си са здрављ ем, П етровићу?« »Х вала на питањ у, господи не проф есоре, добро сам.« - одговорио је н ајучтиви је од када ra зна, а зна га, већ осам годин а. П роф есор В ујић је завртео главом , оп ип ао се по леђим а, да му ни су ш та закачили. П ред њ им је био П авле П оповић: »П оповићу, да ниси слаб?« 44
»Н исам , господине.« - П оповић по п рви пут није инсистирао на ж ивцирајућем пропису ословљ авањ а проф есора. »А ти, М итровићу?« »Н исам , господине«. »И м аш ли каквих незгода, М итровићу? С ам о реци, благо м ени.« - учинило м у се да је М итровић м ањ е разбаруш ен, него ли обично. »Н емам .« - казао је суво. »А ха. А ти, П родановићу, да немаш каквих брига, својих и ли н ародн их? « »Н емам , господин е.« - рекао је без бунтарског нагласка. П рим етио је да Јован Ц вијић н ем а књ иге у руци, а већ га, годи нам а, узалуд оп ом ињ е да не чита на часу, да спрем и књ игу у клупу до к траје час: »Ц вијићу, где ти је књ ига?« »У клупи, спремљ ена, господи не проф есоре, није ред да читам на часу.« »А како сте ви остали са здрављ ем и уопш те, онако, како сте?« - забрин утим погледом је обухватио цео разред. О дговорили су му једногласно: »Д обро см о.« П роф есор се вратио за катедру, као у безнађе: »П а, ш та вам је онда? Ш то сте ми рни и озбиљ ни, дођавола!« Разредом се заорио дуго суздрж авани см ех, који је избрисао забрин утост с проф есоровог лица. С кам ије су заш крипутале. »С ве мангуп до м ангупа. Д оговорила се банда. У м ирили се да м ене секирају. А ја се забринуо.« - про45
ф есорове забрин утости је н естало, см ени ла ra је љ утњ а. О творио је дневник и викнуо: »Јован Ц вијић!« Јован Ц вијић је скочио, сада већ са књ игом уруци. »Записан си у петак двадесетдругог да ниси био у ш коли! Д а ли ти је то познато?« »П ознато м и је господи не проф есоре.« »О во ш то пиш е, то је ф акат, м ислиш ли ти то правдати?« - проф есор је п рстим а куцао по м есту где је Ц вијић би о записан. »М ислим, господине. И м ам оправдањ е.« »Н а сунце с њ им .« »У петак сам био лепо пош ао у ш колу и успут се зами слим ...« »О чем у, Ц вијићу?« - питао је М ихаило П етровић. »О природним наукам а.« »О природним наукам а се човек мож е добро зам ислити. П етровићу, н е прекидај ђака кад даје оправдањ е. Ш та је било даљ е Ц вијићу?« »И иђавш и тако замиш љ ен, налетим на улични стуб и... ударим главом у њ ега!« »Где, Ц вијићу, нећу да ти клеш тим а вадим опр авдањ е из уста?« »П ред Н ародним позориш тем, господине.« »Зар оп ет?« - проф есор се налактио и цедио оправдањ е. »Н ије опет, господине проф есоре.« »А прош ли пут?« »П рош ли пут није био стуб...« Ц вијић је ж елео све да разјасни. »Н его руп а...« - пр оф есор је истрајавао по своме. ~ 46
»Д а, рупа, господин е проф есоре...« »К од позориш та, Ц вијићу.« »А ли са дру ге стране, там о где се гради велодром , да велосипеди н е би газили м ирн е грађане, пролазни ке.« - и Ц вијић се држ ао свога. »И ти си прва ж ртва београдског велодрома, Ц вијићу.« - питао је проф есор са извесном прим есом под ругљ ивости, као да се и сам зановета. »М огло би се рећи, господи не проф есоре В ујићу, али ја се надам да ћу остати п ознатији rio н ечем другом .« - за Ц вијића све м ора им ати м еру, па и проф есорова подругљ ивост. »Засад је м оја ж ртва.« - рекао је М илутин Д рагутиновић. »И м оја, проф есоре.« - јавио се П авле П оповић. »И ја сам ту.« - пријавио се М ихаило П етровић. »Н и ја нисам изван групе.« - одазвао се М итровић. »И м и, проф есоре.« - јавили су се Рајић и С им ић. »С тани те!« - проф есор је устао: »К аква је то прозивка? Је ли ово час?« »Господи не проф есоре В ујићу, м и смо чланови првог С рпског велосипедског друш тва...« - рекао је најћутљ ивији ђак Љ убом ир С тојановић. »В и чланови?« - чудио се проф есор В ујић: »О ткад, м олим , да ли ја то добро чујем ?« »О д осни вањ а.« - наставио је С тојановић, ја сам уведен под бројем један. »О д свих бих то оч екивао, од свих и зузев тебе, С тојановићу. Н ајм ирн ији чо век у разреду, а први члан С рпског велосип едског друш тва. В елосипед је оп асно средство... О руж је, м олим , такорећи... В и сте ти који 47
сте опасност no грађанство... Д а се ја п итам пре м атуре...« »Још недељ а, професоре.« »Ш та м ислите, господине проф есоре,« - М ихаило П етровић је потегао тајне д оказе, у одб рану велосипеда: »д а ли би х В ам д он ео са С лавије онако брзо куване папке и то још вруће, да не кори стим велосипед?« »П а, добро, велосип ед је опасно средство, сем кад се, с разум ом , у корисне сврхе употребљ ава,« - закљ учио је проф есор с м иш љ у на папке: »В ратимо се Ц вијићевом стубу, то јест оправдањ у.« П оласкан победом велосипеда М ихаило П етровић је наставио да прича: »Т и би , Ц вијићу , м огао сваки дан да удараш у други стуб и то два пута дневно, a да не понављ аш исти стуб целе године пред Н ародним позориш тем . Н ије то градиво за пон ављ ањ е.« П роф есор га није схватио: »М олим , П етровићу.« ГТ рофесор и не треба све одм ах да схвати, ваљ а га доби јати на врем ену, им али су сви добре оцене, новим испитивањ ем би м огли сам о да их покваре: »Господине проф есоре, у Б еограду им а 611 опш тинских стубова са светиљ кам а. To је за Ц вијић а душ у дало, да двапут дневно удара, а да не понови стуб...« »Ш та ли ти све нећеш знати, П етровићу. А ли не м ож е два пута, година им а 365 дана, м олим .« П рофесор је дош ао на М ихаилово зем љ иш те: »Х оћете да каж ете да ф али 119 светиљ ки, ако годин а још ни је преступн а?« »Д абоме, П етровићу, и ти си успео да се прерачунаш .« »Н исам , господин е, проф есоре, треба одбити дане ш колског распуста. Ја на све рачун ам ...«
»С ве м ангуп до м ангупа, господо... А ти м ене на рачун, је ли? М олим , ја греш им ? П етровићу, за казну ћеш данас у иностранство, у Зем ун. О дм ах после ш коле. Х итно м и je.« - проф есор В ујић је ш тедео на маркам а, ш аљ ући писма рођацим а у Бачкој и пријатељ им а у Беч, из сам е А устроугарске, из Зем уна. »Заш то и нас не каж њ авате Зем уном ? М огли бисм о и ми да В ам ш аљ ем о писм а са земунске пош те?« - питао је Ђ орђе Ђ орђевић, м атурант изразито склон ф илологији: »У Земуну и м а и ш та да се види.« »Зар да вас потопим у У ш ћу? П етровић је аласки калф а, богаму. Ш та бисте ви у Зем уну?« - чудио се проф есор: »Ш та би ти, Ђ орђевићу?« »Ја бих ж елео да види м кућу у којој су се срели Бранко Радичевић и Јаков И гњ атовић.« - разредни ф илолог је им ао ж ељ у прем а својој склоности. »То ти вреди, Ђ орђевићу, треба истраж ивати.« »И страж уј, Ђ око, проф есора В ујића, он је ш колски друг Бранка Ради чевића.« - зуднуо је П авле: »А Земун је Зем ун.« »Ш та бисте ви, остали, у Земун у?« »П а зна ce.« - јавио се М илан Н еш ковић: »И ш ли бисм о да обиђем о ону веом а знам ениту и надалеко чувену јавну установу у рибарској улиц и.« »М олим , оне девојчуре?« - зачудио се строго, a он да се насм ејао: »Ја вам то не би х саветовао госиодо, јер там о м ож ете налетети на своје очеве.« Разред се зацерекао. »И м а ли неко ко не би ж елео да иде у Зем ун?« пи тао је п роф есор. Јавио се В елим ир С теф ановић и проф есора В ујића тим е, уопш те није изненадио.
48
49
»О х, да су ти сви као онајС теф ановић то би била песма.« - говорио је п роф есору В ујићу ди ректор К озарац. »Ц вијићу, пош то пред Н ародним позориш тем им а стубова за светиљ ке, прим ам оправдањ е, које сам све проверио. А сада седи и напиш и то оправдањ е. М орам им ати писмено.« - проф есор се окренуо С теф ановићу: »А сад, нас два да поп ричам о, С теф ановићу. Т и н е би и ш ао у Земун , јер је Зем ун покварена вар ош ? « »Н е бих, господине проф есоре.« - С теф ановић је одговарао са рукам а спуш теним и приљ убљ еним уз тело, у н екој врсти става ми рно. »С теф ановићу, па ти н емаш ни један изостанак?« »Н емам , господине проф есоре.« »Д обар си ђак, С теф ановићу?« - проф есор је питао пи тајући се хоће ли се С теф ановић уопш те померити. »О дли чан сам , без иједне четворке, господи не проф есоре.« »Н е виђаш се ни по граду, ни по каф анама, С теф ановићу?« »Н е, господ ин е проф есоре. Ја сам о знам за пут: ш кола - кућа.« - С теф ановић није м ењ ао одговорни став. »П а тоје неподнош љ иво, С тефановићу.« »Н е схватам В ас добро, господи не проф есоре.« ни је ни трепн уо. »Н еподнош љ иво је колико ти нервираш своје другове...« »Ја то нисам прим етио, господин е проф есоре.«
»Н ервираш и мене, том глупом реш енош ћу да проведеш ж ивот без погреш ке. Знањ е остаје, ако остаје, там о где остаје. А ш коловањ е се, по погреш кам а пам ти. A no том е, ти си своје ш коловањ е већ заборавио. С вим а сам лепо пруж ио право на погреш ке, али ти си све то и збегао... « - про ф есор је и звесно време поћу тао, а и разред је ћутао: »Ја сам пр ем а теби В елим ире С теф ановићу грдно погреш ио. О прости м и, ш то ти то ни сам рекао док је још по стојала м огућност да то пром ениш ...« »Ево оправдањ а, по коме ћу пам тити своје ш коловањ е.« - Ц вијић је изнео нагш смено. »У спели сте да м и п оједете час.« - рекао је проф есор, слуш ајући ш колско звоно: »Д анас нисте морали да певате. И пазите, нем ојте да м и ко сутра закасни.« »С утра је н едељ а.« - јавио се тачни Јован Ц вијић. »С утра ћемо сви ићи на С аву. П онесите м и оно ш то сам ран ије задао за дом аћи, п овађене и преведене описе река из Гетеових дела.« »Д а заокруж им о Г етеову природу?« »С асвим. П рош ле године см о иш ли на А валу и прип рем али см о Гетеове опи се ш ум а и планина. A претпрош ле см о припрем али заласке сунца. М олим, М итровићу, ти се неш то м рш тиш ?« »Н иш та, господине проф есоре...« »Њ ему би виш е одговарали Гетеови љ убавни описи.« - П авле је био тумач М итровићевих песничких хтењ а. »В и сте још ђаци, то је градиво за В елику ш колу. М олим, ја греш им ?« - проф есор је нам еш тао ш еш ир.
50
51
»М и се друж им о са великош колцим а. М ића је напредан м ладић и већ је уш ао у ове описе.« »То је слободна лектира, а обавезни су описи река.« - проф есор је затвори о врата, са гестом да је разговор окончан.
С Т А Б Е И П О Л Е Д И П Р О Ф Е С О Р А В У ЈИ Ћ
»Ш то ли се сели сваког Ђ урђевдана?« - питао се П авле. »Т ера га нека срећа или п роклетство.« - м ислио је Јован Ц вијић: »Зар ти М ико ни си у Зем уну.« »Н икада нисам овако ж урио из Зем уна. Зар да пропустим улицу Рузмарина.« П роф есор В ујић се сваке годин е, за Ђ урђевдан, у м ају селио, без обзира да ли је и колико био задовољ ан претходним станом и станодаватељ им а. П рво би, пред сеобу, даним а обилазио улиц е у којим а се издају станови и залазио је сам о у у лице у којим а до тада није становао, као д а је ж елео да спозна Б еоград станујући у свакојњ еговој улиц и.
О во суботњ е поп одне од војио је за улицу Рузмарин а. К ада би он заш ао у улицу, сви су знали заш то је заш ао и би вали су спрем ни да га сачекају. Т ако је било и са њ еговом крупном појавом у улици Р узм арина. »И м ам станове да В ам п ам ет стане, господине проф есоре. К ућу сам градио, по б ечком узору.« - нудио је П етар Јовић, рентијер с поч етка улице: »В и сте светски човек. П редајете и светски језик. К од м ене станује све сам ф ин свет. Х оћете стан на спрату, хоћете стан у при зем љ у? С ам о изволите, бирајте.« »М ож да сам ја, господине...« - проф есор В ујић ни је показивао вољ е да код Јови ћа иш та бира. 52
53
»П етар Јовић, господине проф есоре.« - Јовић је био реш ен да га не пропусти. М еђу станарим а м у је сам о недостајао проф есор. »М ож да сам ја, господи не Јовићу глуп, за све ш то је превиш е м одерно.« - П роф есор В ујић се није ни како дао, м ада је Јовић све чин ио д а га увуче, бар у двори ш те своје троспратниц е, »Т ам ан посла, проф есоре, ви сте...« - ако га увуче у двори ш те, поп еће га и на трећи спрат. »Рекох, м ож да сам и глуп, али ти спратови, то ја презирем , господ ин е, то је као да ја неком ходам по глави или д а се неко м ени п опео на тем е...« »Н ем ојте, господи не В ујићу, то је јако старом одно, а ви сте...« »Н ека сам ја и превиш е старом одан, али ја тврдо верујем да ћем о дебело ж алити за наш им лепим призем ним Београдом са баш там а... М и све виш е ж ивимо без сопственог надзора, а и град н ам тако расте. Ч ин и м и се да град беж и, д а се већ отео и спод р уку својих градитељ а. А станари ту губе сваки увид , а са њ им и м еру града прем а себи. Б еоград се ди ж е на рачун наш ег простора.« »Б еоград м ора постати европ ска престониц а, господине В ујићу« - сада је дотични П етар Јовић м ислио како да прекрати разговор са про ф есором В ујићем. П рим етио је да га пола улице слуш а, а он м у ру~ ж и кућу: »Б алкан м ора постати део Е вропе, Београд м ора изаћи из призем љ уш а.« »Р азум ем ја то, да Београд м ора да стигне европске престонице. А ли, не м ож е се ни када век прескакати годин ом . He м ож е се пет година стављ ати уз пет векова. М орају ту проћи деценије. Н ајм ањ е мож емо ве-
кове одређивати спратовим а. Ж урба је велики савезни к кајањ а. He см ем о дозволити, господи не Јовићу, да наш и градитељ и м рзе свој град. Б аш зато ш то иде иза других градова, Б еоград не см е да понављ а њ ихове греш ке. М ора се простор прво н авићи на човека. He м ож е се, тек тако, и заћи на ледин у и п оди ћи тек тако део града. А ко п ристанем на хаос, хаос ће завладати м ном е. И зато ја, господин е Јовићу, нећу ни пош то да станујем код В ас, па м акар да м е В и п лаћате.«
54
55
П роф есор В ујић је увек, тако, на поч етку улиц е у којој траж и стан, и знео своје погледе н а градитељ ство, а потом би сам о траж ио стан. »Ш крипи В ам, капија, господи не К арам атијевићу, чујете ли?« - одлуч ио је да буд е увиђаван. »Н е, господин е В ујићу, то м оја ж ена свира виолину. Х ај'те да В ам по каж ем стан.« »Х вала, господин е К арам атијевићу, не бих госпођу прекидао у м узиц ирањ у.« - увиђавност је била на висини . »Због госпође К арам атијевић је заоби ш ао и суседну кућу.« - закљ учила је група П етровић, П оповић, Ц вијић и Ђ орђевић, која је проф есора пратила, ш уљ ајући кроз баш те са зрелим треш њ ама.
»Госпођо П оповић, зар В и још нисте ож алили м уж а?« - проф есор је скинуо ш еш ир п ред зајапуреном госпођом у црнини. »Јесам, ж алила сам га и преж алила, господин е В ујићу.« - кликтала је госпођа П оповић.
»A та црн ин а, још увек је но сите из паж њ е, госпођо П оповић?« »А , да јесте. А и како би, господ ин е В ујићу, без црни не свет знао да сам у довиц а.« - госпођа П оповић је ш иро м отворил а капију као да отвара сопствено срце: »У ђите, господ ин е В ујићу, ово је кућа без м уш ке руке.« »Ж урим се, госпођо П оповић, мн ого се ж урим , и ж елим В ам заљ убљ ивог и изгледног станара.« - проф есор В ујић је кренуо ун атраш ке напред.
»У ђите, господине проф есоре.« - проф есор В уји ћ н ије стигао ни да се окрене у пр авцу свога кретањ а, кад га је rio рам ену клепнуо ковач М ираш Н икитовић. »Где да уђем ?« - тргао се проф есор, пред њ им је зјапи ла уска капи ја кроз коју би га м орали п рогуравати било да улази равно, би ло боком . »Н е пада м и н а памет, господ ин е, да станујем там о где се у двориш те м орам провлачити, хоћу да станујем као човек и да улазим и излазим ком отно и слободно.«
»Још није им ао прилике да гледа нуж ник.« - П авле је би о нестрпљ ив.
П роф есор се зауставио п ред једн ом заиста лепом , призем ном кућом. И баш та је била око њ е. У ш ао је, у пратњ и газде и изаш ао задовољ ан. 56
»П окаж ите ми тоалету.« »К лозет ко клозет, господи не В ујићу « - рекао је газда, скоро увређен ш то то м ора да показује. »Н е м огу се доселити код Bac.« - рекао је проф есор В ујић, који је ин аче говор ио , како хек кад види нуж ник, све зна о станодавцу, јер, по њ ему, ниш та као нуж ник н е личи на нас: »Н е одговара м и тоалета.« »С амо В и изволевате са нуж ниц им а.« - рекли су м у и на суседном броју. »За сада се, за праве нуж ни ке у Београду, борим ja, а ни је далеко дан када ће то, овде, са чаш ћу и поносом, ч ин ити и академ ија наука.« - одговорио је целој улици.
Б анкарски чи новн ик, Р адисав Јованови ћ је већ израчунао колико ће тачно доби ти од кир ије од проф есора К осте В ујића, кад м у је овај саопш тио како м у нуж ник н ије у најбољ ем реду. »П устимо н уж ник, важ но је оно где се ж иви.« окренуо је про ф есора у правц у куће. »Н е мо гу се слож ити са Вам а. Ч овек који не научи да је нуж ни к део њ еговог битно г боравка, остаће цео ж ивот у стисци.« »К оји цео ж ивот, у нуж ни ку се остаје сам о трен.« »Ш та је биолош ки ж ивот? - расрдио се проф есор В ујић: »Н еш то изм еђу јести и о слобађати се поједеног. В рло је важ но где једеш , али је ни ш та м ањ е важ на чистоћа и лепота м еста где се ослобађаш . О слобађати се од изм ета јесте велико ослоб ођењ е и м и се не см емо да стиди м о тих м еста, н аш ег свакодневног ослобађа57
њ а. П онекад то не иде, м ора се натенане, зар још да се и угуш ите.« »Д а В ам п окаж ем н уж ник? Ју, господине Вујићу. К ако В ас није срам ота, тако пр ич ати са једно м дам ом ?« - у суседству се срео са газдариц ом . »Н ије срам ота причати о чистим нуж ниц им а. To је дам ско огледало.« - рекао је м ирн о проф есор В ујић: »С рам ота је, да они н ису чисти. Д ам е би ваљ ало да се боре, да се, уз сваку културну кућу, прво подигне нуж ник.«
»О нда, овде, изнад врата, им а да буде баџа, у облику срца тачно наспрам седиш та, да м огу, седећи, ту да зврцкам кош тице од во ћа које једем .« - изволевао је В ујић. »П равићем о баџу, господин е В ујићу. И м а да буде у облику срца.« »У том случају, пристајем. М олим .« »Госнодим е В ујићу, м ож е ли неш то унапред, м ислим једн а м ала капара?« »Т ек кад видим полиц е и баџу.«
»И зволите, господ ин е, ту су собе светле, прозори трокрилни... А попод не ладовина... Ја сам м олер И вковић... Ш то није по вољ и, одм ах сређујем ...« »П рво да видим тоалету!« »М оли м ?« »Н уж ник.« - професор се нагнуо и ш апнуо му. »А то, изволите.« - И вковић је ж урно одвео проф есора, очито је м ислио да м у је хи тно. О творио м у је врата и пош ао да их затвори. П роф есор је задрж ао врата: »А ха, велика је тоалета и чиста.« »У чинићем о да буде и чистија.« - И вковић све хоће. У првом реду, станара, потом аванс. »С амо нем а полице! М ој услов су полице, место где ћу лети да држ им јабуке, круш ке и ш љ иве, а зим и ком поте!« - проф есор је показивао десни зид, н еш то изнад висине седењ а. »Н аправићем о, господи не В ујићу, направићемо пол иц е.« - И вковић је на све пристајао.
»Ја м ислим да знам заш то се сели.« - рекао је М ихаило: »Због нуж ника, изгрди добар део Београда, а бар један м у п реуреде. Т ри десет сеоба, трид есет нуж ника, то је већ неш то.«
58
»Н уж ник је ум етност. И Л еонардо да В инчи је прон аш ао тип клозета, ако ни сте знали. Знате ли да Е нглескињ е за то м есто каж у: »И дем да берем руж е.« Ш та ја то В ам а, кад нисте читали С виф та?« - тим речим а проф есор К оста В ујић је оставио збуњ еног И вковића и запутио се у правцу »Руског цара«, к о ји je им ао м есто за ослобађаљ е на нивоу пр оф есоровог достоЈанства.
59
А Т У РА Н Т И У
Е Д Е Љ
Т у су га чекали м атуранти , рекло би се с нестрпљ ењ ем. С ви су били, с изузетком увек читањ ем заузетог Јована Ц вијића, у купаћим оделим а. Ти м оделим а се м ож е објаснити и њ ихово нестрпљ ењ е. Чекали су про ф есора да м у предају по вађене опи се реке из Гетеа, које је већ П авле П опови ћ све скупио, да не губе врем е па да се предају благодетим а Л етњ ег купатила. Д а се препусте ш ареним погледим а госпођица испод ш арених сунцобрана. О ви сунцобрани су били понос прве српске ф абрике ам рела и њ еног власника М ош е А врам а М аце, чији је прин цип био да човек м ож е ићи без доњ ег рубљ а јер се то не ви ди, али не и без ам рела, јер се то види. Ч екали су матуранти п роф есора окупљ ени око лигеш тула, ли геш тул је проф есор В ујић, пре поласка на ручак, испратио по »ни по бабу, ни по стричевим а« Брани славу и В асили ју на С аву, на ком е се сада, у очекивањ у професора, баш карио М ихаило П етровић.
М а колико да су проф есора нестрпљ иво иш чекивали, м атуранти ни су били залудни и нису њ егов долазак одмах ни прим етили, били су окупљ ени оним ш то им је, са неких картона, читао разбаш карени М ихаило и ш то је м еђу њ им а изазивало необичн у и скоро циктаву веселост, којом се м ладић ство и показује. П роф есор В ујић је застао и сам са зани м ањ ем , ж елео да чује, а да не прекине читача. »Једна посм ртна листа«. - ж алостио се М ихаило у читањ у, п рил агоди вш и боју гласа гласу неког ко је дубоко ож алош ћен: »М оја нигда непреж аљ ена К ристин а прем ин ула је 3. овог месеца, у 34. или 36. години свога ж ивота и предана матери зем љ и. Х вала матери зем љ и која је К ристину при м ила. Х вала и лекару, господ ин и Рајићу , који је све и свја чин ио да спасе К ристину, па кад је ни је спасао хвала му. А л' највиш е хвала госпођи М илеви, удови, која се у врем е К ристини ног боловањ а налазила у м ојој кући. Х вала госпођи М илеви, удови, ш то је неговала м оју К ристину и м ене и тим е ми олакш ала јаде. А ш то се којеш та прича за м ене и госпођу М илеву, уд ову, то за сад није м есто за одговарањ е, али док дам К ристини по године, биће говора о свем у а дотле »С тан почекај од Д обоја М ујо, и ми коњ а за трку имамо.« О ж алош ћени К ристиф ор Гајић, овдаш њ и м еш танин«. »О дакле је то?« - пи тао је Н егослав В елизарић: »Зар то ниси изм ислио.« »И з »Београдских новина«, видиш да сам сам о изрезао и залепио .« - показивао је П етровић, м еш кољ ећи се у лигеш тулу. »Ш тета је ш то, М ико, не мож еш да изреж еш и залепи ш онај В елизаревићев историјски одговор из
60
61
И дући, својим одвећ уходани м , тако рећи утабаним путем , од каф ане до каф ане, отаљ авајући до детаљ а, недељ ни ручак, од осталих ип ак богатији, проф есор К оста В ујић се у рано недељ но п оподн е спустио на Саву, на П рво српско пливалиш те и купатило. О но се тако звало по званич ном им еновањ у, али се међу Београђани м а, звало једно ставни Је и м ањ е званично: Л етњ е купатило на С ави.
књ иж евности: ,Н е знам о тачно да ли је Х ом ер ж ивео, али је п ознато да је б ио слеп. ’ О дговор је душ у дао за један картон.« - рекао је М илутин К . Д рагутиновић. »Ш та ти хоћеш ? И м ам право да сумњ ам . Ш та је Г ете рекао. Г радови су се спори ли да м у буду родно м есто, а ш то се лепљ ењ а тиче свој писм ени би м огао да залепи, запам тили смо м и оно о коњ у: »К ад се роди један коњ , он ту не м ож е ниш та да пром ени, и увек остаје коњ .« У век ћемо то пам тити.« »То, ф илозоф ски, стоји.« - отресао је Д рагутиновић: »Т о се м ож е ф илозоф ски бранити: И м а се ш та и да пам ти.« »Ч итај, М ико, даљ е, док се ова двојиц а нису потукла.« - пресекао је М илорад М итровић изгледну свађу. »А ви сјаш ите са тог несрећног коњ а.« »Ш там парији П ере А . С тојановића потребне су две девојчиц е за савијањ е.« - М атуранти су се закикотали. О храбрен лепим и гласним при јем ом овог огласа, П етровић се латио др угог картона: »Т р а ж е . Траж и се виш е вредних м ладих ш ваљ а за бело рубљ е. П рвенство им ају оне, које су добре у кош уљ ама. П рва фабрика белог рубљ а код ,В редне руке‘«. »У ф ранцуским новинам а сам наш ао један оглас у којем се један пац ијент захваљ ује бол ни чаркам а поим енце, јер својом топли ном греју бо лесника.« - јавио се Д рагом ир Јанковић. »Д обар дан. Ш то рекли Ф ранцузи: , B o n j o u r . ‘ « пецкао је М итровић. »Ф ранцуски је језик ди пло м атије.« -- гунђао је повређени Јанковић. »У ручи м у ноту. О дсвирај je.« - рекао је Ж иван Гаш ић.
»О простите, господине проф есоре.« - Јован Ц вији ћ је, чи тајући, налетео н а проф есора В ујића: »В иди те, занео сам се Х акслијевим П рирод њ ачким говорима«. »О правдано, Ц вијићу. П равдао сам ја теби и м ањ е очигледне ствари.« - проф есор В ујић је, уопш те, био човек одобровољ еног духа, али је би вао још одобровољ енији после ручка: »П ризнај, сад, Ц вијићу, да си оне ф осиле, од летос, због којих те не сам о у ш коли, већ по читавом Београду хвали про ф есор зоологије, господин Љ уба М иљ ковић, на исти начин пронаш ао, тако ш то си налетео на њ их?« »О не на К личевцу изнад Л озниц е наш ао сам стварно случајно.« - Ц вијић је озбиљ но и страствено објаш њ авао: »А ли оне, близу Рож њ а, код подрињ ског С окола, пронаш ао сам разбијајући ш криљ це.« »Ч екај, Ц вијићу , п а та књ ига је н а енглеском? М олим ? М ени је, до сада, било познато колико знаш нем ачки и да им аш добру оцену из ф ранцуског. Т воја је ствар, нећу да се м еш ам , ш то за исп ит зрелости нећеш да полаж еш ф ранцуски. А ли, тајенглески, па ти и на енглеском читаш , м олим ?« - проф есор В ујић је био лепо изненађен. О н уоп ш те ни је ум ео да крије изненађењ а, а кад су лепа, он је уж ивао да та изненађењ а и показује. »Н аучио сам га за два последњ а разреда, уз савете проф есора А ндре Н иколића, по Ротвеловој граматици енглеског језика, сравњ ујући енглеску Б иб ли ју са наш ом у преводу Д аничића и по Бекловој »И сторији ци вили зације.« - Ц вијић је би о готов да се врати Х акслијевим »П риродњ ачким говорим а«.
62
63
»С ам?« - проф есор В ујић пом исли како је Ц вијић и пак оно ш то он м исли, а не оно ш то ми сли директор К озарац: »М олим , у реду. А неправилни глаголи?« »П рикуцао сам листе неправилн их глагола по дуварим а своје собе да би и х често м огао гледати и ш то пре их научиги« - откривао је Ц вијић д етаљ но свој начин учењ а неправил ни х глагола, свестан да ће се тако реш ити додатних проф есорових запиткивањ а и био је у праву. »Д обро је, Ц вијићу, седи.« - на ово »седи« см ехом су се огласили м атуранти, п роф есор се и сам н асмејао: »Д обро, Ц вијићу, не мораш да седнеш , или како хоћеш . Д обар си ти м ладић, а ниси као ове дангубе, које само траж е см ех и грају... He скупљ ај то, П етровићу, остави, м олим , хоћу и ја да видим ш та сте читали, ако см ем , и чем у сте се см ејали. Ч уо сам вас још код Ђ ум рука...« »То су наш и огласи из новина, наш е огласне нарави, лепим то на картоне и кори чењ ем направићу једном од тога књ иге. А ко нам се не пром ене нарави, наравно, a то се лако не мењ а, ако се уопш те м ењ а, онда кад будем ваш их година, господин е проф есоре В ујићу, им аћу неколико овако дебелих књ иж урди. Д еломудри је овог света‘, тако ћу их назвати.« М ихаи ло је слож ио картоне поред лигеш тупа. П ре него ш то ће се запутити ка лигеш тулу, проф есор К оста В ујић се, подаљ е изуо. О н се, одувек, изувао пр е него ш то ли уђе у пр осторију у којој ће лећи. Б ила је то још једн а од они х ч увени х навика, ко јих се држ ао, у свакој прили ци. Једном када је проф есор В ујић путовао у Беч, ж елезни цом , спаваћим вагоном , изуо се на земунском првом п ерону. М ихаило П етро-
вић, који је п роф есора испратио на воз, пон ео је ц ипеле у Београд, запамтивш и тачно м есто где их је проф есор слож ио, да би их на исто м есто вратио дош авш и да сачека проф есора у повратку. »О глас. К лавир изгубљ ен је на путу од С лавије до К алемегдана; ко га нађе нека га донесе на Ч убуру и преда М илош у Ђ орђевићу, у касапницу, где ће прим ити награду.« - проф есор В ујић је одлож ио чи тањ е матурантских списа из Гетеових дела о реци и латио се будућих »Ц елом удриЈа овог света«. П ретходно је, ни по бабу ни по стричевим а, послао Б ранислава и В асили ја на велику п ијацу по треш њ е: »О бјава. М оје говеђе папке с белим луком препоручујем као најбољ е м езе. Т аса Ђ орђевић, ш кем бар.« - проф есору В ујићу је вода пош ла на уста, м ислио је н а говеђе папке које прави Т аса Ђ орђевић, ш кембар. Н ије му добар оглас, не ум е Т аса да прави огласе, али ш то ум е да прави п апке, то је да прсте полиж еш . А ови м ангупи м у исекли оглас. С ве м ангуп, до м ангупа.
64
65
П роф есор В ујић је погледом обухватио Л етњ е купатило. М ихаило П етровић је пецао узводно. Н иједног м атуранта у близини . К ада се пре распрш иш е. Једино се П авле П оповић неш то објаш њ авао са Јованом Ц вијићем. »И ди по пиво.« - убеђивао га је П авле. »Ја не пијем .« - Ц вијић је као и у век био р азлож ан. »Н еће те ни пи тати да ли пијеш . У зм и две кригле, за М ику и м ене и донеси нам rope.« - П авле је неш то петљ ао.
»Ш то ја?« - бранио се Јован. »Ти све читаш . Ш та пиш е на вратим а купалиш не каф ане?« - П авле је покуш авао да разм рси конац удице. »П иш е: О вде је забрањ ено улазити и седети у неодевеном стањ у.« »С игуран си.« - П авле је вукао крај. »С асвим.« »К о од нас није неодевен?« - П авле је растезао кон ац са удиц ом , који је почео да се ипак разм рсује. »Ја«. - упецао се Јован. »Х оћеш ли онда поћи по то пиво.« »П оповићу, н исам знао да те заним а риболов.« рекао је пр оф есор В ујић: »П ецаш , то је добро.« »М а, не, ја, госпо дин е проф есоре В ујићу, ово је М икина удица. О н м ене често води на пецањ е, да м у разм рсујем конац и ловим глисте.« - П авле је то рекао са неком неодређеном врстом ругањ а, себи, М ихаилу или проф есору. »Т реба да пецаш , то је добр о.« - рекао је п роф есор В ујић одсутно, тек неш то да каж е, на ову поругицу. Ш та све није дож ивео са њ им а, и од њ их, у ових седам , њ ихових гим назијских година.
»О ни су неми рни и у ставу м ирно!« - ж алио се проф есору В ујићу проф есор војног веж бањ а Ђ ура Раш ић, пеш адијски поручник, м еђу ђацим а назван Ђ ура Д исцип лина, који је, иначе, купањ е на С ави отварао скоком у реку под пуном ратном спрем ом и пливао до друге обале. To је једн ом изазвало и званич но дип лом атско негодовањ е аустријског послани ка у Београду, 66
због наводне повреде територијални х вод а А устроугарске која је тим е учињ ена и то под ратном спрем ом . П оручник и п роф есор Ђ ура Раш ић и м ао је јаких разлога да се ж али на њ их. О ни су, по њ еговом лику, направили једно м , у ш естом разреду, картон ског пајаца и качили га изнад проф есорове главе, на м есто слике њ еговог величанства краљ а М илана. П ајац је м латарао и рукам а и ногама, пр авећи »егзиц иру нг«, кад би Таса К узм ановић, из последњ е скам ије, прстим а ногу потезао невидљ иве конце пруж ене по поду. Једном , кад се проф есор Раш ић суочио са својим картонским ликом , пајац га је проп исно поздравио салутирањ ем . За К узм ановића и саучеснике поручн ик Р аш ић је од проф есора В ујића траж ио п реки суд. П роф есор К оста В ујић је, би раним речим а овај ђачки по ступак назвао неизм ерним безобразлуком , али је, као успут, додао да он, ипак, спада и у ред ђачких н есташ лука који би ш тетили ли ку проф есора тако од говорног и отачественог предм ета уколико би се казнам а учини ли јавним . Зато је предлож ио поручн ику Раш ићу да он сам ђаке казни једном корисном казном , великим егзици ром до историјске тврђаве средњ евековног Ж рнова на А вали.
П роф есор В ујић се присећао збивањ а које је ripeтурио п реко главе са овим разредом и које ће пам тити. П редавао им је нем ачки свих седам годин а, али им је разредни стареш ина био сам о у виш им разредим а. А ко су распуш тен разред, он да део заслуга за распуш теност сноси и претходни стареш ин а М арко В елизарић који је у о вом разреду и м ао и сина. 67
Д осећао се и прве њ ихове на.вн е досетљ ивости, сигурно да им и н ије била то прва, али је п рва у њ еговој пам ети. К ако се у ш коли радило и до подне, ђаци су неш то м орали јести. И злазили су пред п одне испред ш коле где их је ч екала м аса пекара, воћара и посластичара. П родавци и ђаци су испред ш коле правили силан м етеж и на тај начин су терали грађане на средину блатњ аве и лош е калдрм исане улице. Н овине су узеле у заш титу грађане, а оком иле се на ђаке и њ ихове браниоце. В ладине новине »В идело« виделе су у сваком м етеж у огладнелих ђака демон страције. Д иректор П рве м уш ке гим назије С ветозар М илосављ евић забрани о је сваки ђачки излазак из зграде до заврш етка часова. А ко би ко изаш ао није се м огао вратити, јер је и зврш ност ове наредбе приљ еж но осигуравала послуж итељ ска страж а по улазим а. Т ада су се ови м ангупи п ож алили М арку В елизарићу, њ иховом тадаш њ ем разредном стареш ини да не м огу издрж ати до заврш етка часова, да ниш та не окусе, он и м је одоб рио да од куће по несу све ш то им је потребно за окрепљ ењ е и да то не држ е у тесним и уским скам ијам а, већ на столу, н а ком е су се у учион ици врш или разни п рим ерни огледи. И они су првог дана направили оглед. П онели су од куће оно ш то им се учинило најсмеш нијим . П роф есору В ујићу се чи ни ло као да је то јуче би ло. К ако је сам о био п ренераж ен кад је, дош авш и н а први час, изнад стола видео обеш ену даску на којој je писало: »П иљ арница П авла П оповића« Н а сам ом столу би ла је, као доказ родн е годи не п рава пи љ арниц а: неке огром не кобасице, велики ком ади сувог м еса и 68
сланин е, краставци од 30 сантим етара дуж ине, крупне тиквице, венци црн ог и белог лука, велики круж ни суџук, кли пови кукуруза и других ђакон ија, у којим а се издвајала једн а бун дева од ш ест кил ограм а, н аравно печена... П рво је пом ислио да их пош аљ е све код директора, а за то м у је требало бар м ало строгости, а њ ега je, у том часу, веселил а њ их ова несташ на веселост и храброст да учине то ш то су учини ли. Ц ео час м у је прош ао у строгом испиту ш та од тог пи љ арског еспапа ком е припада. П онеш то је, богм е, и пробао. О нда су били несташ ни , а сад су м ангупи. Д а ли је погреш ио кад им је отпрве попустио, ш то их онда ни је послао код ди ректора, питао се, сада им не би п онављ ао да су све мангуп до м ангупа. П отом се зами слио над питањ ем себи - а кад им то понављ а, грди ли их или хвали?
За првим несташ луком иде други пут, за другим нем а краја. Н иш та тако као м ладост, не мож е да повилени. А ђаци су, ш то оно каж у, ђаци ђаволи. К олико се пута питао да ли греш и, није ли превиш е у њ ему остало! »Ш та је ово? М олим !« - то им је најчеш ће говорио. Т ако их је пи тао и када је уш ао у разред и наш ао необично п оређане и искош ене сками је. Л еви и десни ред скам ија је би о тако искош ен, као пера на стрели, са врхом управљ еним ка катедри. Ђ аци су седели окренути прем а њ ему, лицем , већ левим и десним боком, полулевим и левим и полудесним и десним проф или м а и правили се невеш ти, као да се ниш та није 69
десило под м илим богом : »Ш то су ове клупе овако поређане?« »И м али смо час код проф есора К онж е.« - излетео је Ж иван Г аш ић и угризао се одм ах за језик, казао је у брзин и н адим ак проф есора ф ранц уског језик а Ж ивка Н едељ ковића, ш то ипак није ред, који је овај пон ео по р ечи »conjug asion«, коју је сваки час употребљ авао на један н арочити, ђацим а см еш ан начин. Ж иван Гаш ић се брзо исправио: »И м али см о час ф ранцуског, код проф есора Ж ивка Н едељ ковића.« »К акве ово везе им а са ф ранцуским језиком .« »К ад је звонило, да би б ољ е упам тили акценте ф ранцу ске ортограф ије, напр авили см о велики аксан сирконф лекс!« - Гаш ић је прстом цртао у ваздуху accent sirconflexe.
Би ло је и непријатности у том е ш то су чинили. Једно врем е је на часовим а средом , осећао гас - сумпорводони к. П ом ислио je да такав непри јатан и компром итантан колико неугодан м ирис п отиче од неваспитаности кога ученика, од он их ш то су дош ли са села, ш то се издрж авају бл агодејанијем , п а их је очи нски пр екоревао. П осаветовао их је да и поред своје ђачке сиротиљ е не једу стално пасуљ . О дговорили су м у да су часови хем ије, претходи ли њ еговом часу и да то гасовито стањ е вероватно по тиче од огледа које је врш ио проф есор хемије. В етрили су учион ицу, али није пом агало, м ири с је п рестао кад је о ткрио у катедри њ ихов п рон алазак прости хем ијски апарат, који су м у потури ли, који пр оизводи и истерује гас. О ткривањ ем апарата тако их је посрам ио, рекавш и д а од њ их очеку70
је сваш та, али не неш то тако про сто и тако ниско, да им виш е ниш та слично н ије падало на памет. Н ису се ум ирили , како би, јер н ису они такве природе, не иде им м ирн оћа са њ иховом ћуди, али је од тада њ ихова несм иреност постала друге природе, м ахом п олитичке. У том е се тек м учио да их разум е, да их појм и и то је иш ло сасвим теш ко, скоро никако, јер је пол итик а за њ ега била до краја непојм љ ива. О ни су истрајавали и сти, али је и он оп стајао, н е пром ени вш и се, јер м у је би ло касно да се м ењ а. Т ако су заједно истрајали, они до м атуре, он до одласка у пензију.
К ако је преузео разредно стареш ин ство, ваљ ало је прегрм ети н ајтеж е: они су се зам ерили »сам ом устројству К раљ евин е С рби је«, како је стајало у акту М ин истарства народне просвете којим се траж ила тем ељ на и строга истрага. М ини старство је актом траж ило да се про нађу сви учен иц и који су учествовали у нереду у П озориш ту и на своју руку, без дозволе насупрот полиције викали: »Ж ивео народ.« »Зар је позориш ни р епертоар, устројство К раљ евине С рбије.« - питао је тада он, п роф есор К оста В ујић, тадаш њ ег директора ш коле проф есора С ветозара М илосављ евића. »Ћ утите, кол ега В ујићу , сам о да се из овог извучем о.« - рекао м у је директор М илосављ евић, очито нерасполож ен да поведе ош тре м ере: »Благо В ама, господине В ујићу, кад сте аполитичн и.« »Н исам ja аполитичан, ја сам против сваке политике.« - О дговорио је. 71
Д обро се сећао тога дана, који ђаци са пон осом називају: Д ан н ајвеће ђачке дем он страци је XIX века. С премали су их великош колци, али су укљ учили гим назисте са којим а су делил и исти кров. Ч ак су ове м лађе лукаво истурили напред. Д а они и страју у њ иховом замеш атељ ству. Н ека завера се даним а осећала у целој ш коли. »Х оћете ли вечерас у П озориш те, даје се С ардуов Рабагас, сам м ин истар др В ладан Ђ орђевић га је превео за наш е прилике, господине п роф есоре В ујићу?« -пи тао га је овај исти Д рагом ир Јанковић, ком е позориш те ни сад не да м ира и који већ овде-онде пиш е позориш не приказе. Б ави се питањ ем п озориш та као да је у пи тањ у судб ин а света. О дговорио м у је да он н икада не иде на прву представу једн ог ком ада. О н и де да гледа ком ад, а не да њ ега гледају. Л укаво су м у неш то рекли, да м ож да неће бити поновљ ене представе Рабагаса. М ож да, a све су били прип реми ли, м ангупи. И није је ни било. Н ије ни п рва при ведена до краја. П рекин ута је великом ђачком дем онстрацијом »против репертоара К раљ евине«. Ђ аци су Рабагас схватили као ком едију са дем ократијом , у славу тираније. П редставу су прекинули звиж дањ ем, повицим а и чегртаљ кам а. Краљ евина је свој репертоар брани ла ж андарм еријом . Ђ аци су то и очекивали. У П озориш те су иш ли, по м оди, са ш таповим а и излазећи су дигли ш тапове на ж андарм е. С ве је то било м асло велико ш колаца, који су ђаке гурнули у салу, а они заузели б усију у руп и за спом еник К незу М ихаилу, одакле су осули кам енице rio ж андарм им а. И звесни великош колац Бранислав Н уш ић попалио је гим назисте.
Н еколико дана са тадаш њ им директором М илосављ евићем и једним полици јским служ беником , саслуш авао је ђаке П рве муш ке, разред по разред. Д иректор је траж ио да В ујић, као апо лити чан, д акле, непристрасан, постављ а питањ а. Т ако је и било. П остављ ао је сваком ђаку такво пи тањ е да м у је њ им е предлагао спасоносни одговор. »Је ли да ниси био на представи Рабагас?« - А ко би неки ђак, и п оред таквог питањ а, тврдоглаво одговорио да је био, про ф есор В ујић м у је давао поп равно питањ е: уверен да дављ еник м ож е и са сламком испливати, н аравно ако м у је слам ка у одсудно м тренутку при руци: »А ли ти ниси учествовао у демо нстрацији, јели да је тако?« И ђацим а се, углавном , сем неких ш колских затвора, ниш та није десило. Д есило се директору С ветозару М илосављ евићу, за кога је ли ст »В идело« писао да је ђацим а давао и новац за улазни цу, прем естио га је преводи лац Р абагаса. Д октор В ладан Ђ орђевић је био п овређен и у м ини старској и у п реводилачкој сујети. »Н икада није било ђака у П озориш ту као на представи Рабагас, то сви доб ро знам о, а отиш ли су тамо да звиж де данаш њ ој С рбији у којој се тај комад игра. О скрнавили су и тем ељ е спом еника кнезу М ученику и осни вачу позориш та. Ја сам дош ао ту, да нам се то виш е не догоди.« - тим речим а се наставничком већу П рве м уш ке гим назије представио нови директор Ђ уро К озарац: »Н е см еш кајте се колеге као да читате ш аљ иви лист »Ћ осу«. Н ема ни »Ћ осе« виш е, уредник В ладим ир М илојевић је ухапш ен због дем онстрације.«
72
73
П роф есор В ујић се скоро при сваком сусрету са директором К озарцем, сећао овог њ еговог представљ ањ а. Д одуш е и директор К озарац је непрекидно п оказивао заш то је ту. О вај разред је у разним , али честим при ликам а, м орао да брани од скоро сваког члана наставничког већа. О д свих п роф есора било м у је лакш е да их брани, него ли од проф есора и директора Ђ уре К озарца, који је делио и косу и браду н а раздељ ак и делио ђаке на добре, ш то ће рећи послуш не и м ирне и на пробисвете. М ада м у ни са осталим проф есорим а није иш ло лако, да несташ луке својих ђака истера на чистац, био је срећан када то н ије м орао да ради са директором К озарцем.
П роф есор В ујић је задрж ао поглед на чам цу у ком е су се возили Јаков П родановић и М илорад М итровић. П родановић је неш то ж учно објаш њ авао М итровићу. У оном заносу, својственом тим годинам а. С игурно, при прем а још једн ог следбеник а соци јалног и пол итич ког преобр аж аја света, пом исли о је проф есор В ујић и при сетио се како је м орао баш тога П родановића да брани од љ утњ е проф есора В ладим ира К арића, зато ш то м у је н а часу зем љ оп иса рекао да је и блато српска земљ а. Ш то на ум у, то на друму. П роф есор В ладим ир К арић је ово прим ио н а крај срца, био је уверен да се ово односи на њ егову књ игу »С рпска земљ а«.
м о н аизглед ђачки безазлено, упи тао: »Јесу ли сам о ти наш и владари наш а историја?« Н а велику и потврдну зачуђеност проф есора А нтоновића, П родановић је разлож ио пи тањ е: »П роф есоре, ш та су радили незнани С рби, под толиким знаним владарим а?« »Ш та хоћеш тим безобразним питањ ем П родановићу.« - ускиптеоје проф есор А нтоновић. »Н иш та посебно проф есоре.« - П родановића је красил а она врста м ир но ће која друге разјарује: »Х тео бих да неш то сазнам о С рбим а који су подигли те наш е дивне м анастире, чијих је руку дело та м онум ентално ст, који су из м ајдана вадили кам енове за С опоћане... Х тео бих да нам неш то каж ете и о С рбим а који су прип рем или К осовску вечеру, који су на њ ој служ или...« - и П родановић није заврш ио ни питањ е, ни на часу, избаченје и записан.
У зео га је у заш титу и од п изм е занетог проф есора наци оналн е историје С аве А нтон овић а, кога је, са-
И сторијски н еспоразум и Јакова П родановића са проф есорим а ових предмета, били су редовити. П онављ али су се законом ерно. Н ајж еш ћи н еспоразум је био са проф есором опш те историје М илош ем Зечевићем на кога су сви ђаци били кивни ш то им је зам енио толико ваљ аног проф есора И вана Ђ ају. Д ва ом иљ ена проф есора П рве м уш ке гим назије И ван Ђ аја и А ндра Н иколић, би ли су оптуж ени као радикали због познате Т им очке буне и уочи М итровдана 1883. годин е, оковани и спроведени у Зајечар, пред пр еки суд. И ако су ослобођени као невин и, н ије им д озвољ ено да се врате у ш колу. Зато је проф есор М илош Зечевић трпео ђачку осуду, као да су м у зам ерали ш то није и он окиван и
74
75
отпуш тен. Б ио је неповољ ан и раздраж ив на све ш то м у ђаци каж у, а ш то није био тачан одговор на постављ ено пи тањ е. П роф есор Зечевић је записао Јакова П родан овића и траж ио казну, јер м у је без-зазорн о рекао да историја ни је колекц ија датум а исп уњ ена догађајим а. П роф есор Зечевић н ије питао П родановића ш та је о нда за њ ега историја, п итао га је он , п роф есор К оста В ујић. »И сторија је теж њ а повлаш ћених за ш то већом влаш ћу над обезвлаш ћеним и обесправљ еним.« - П родановић н ије им ао нам ере да се извини проф есору Зечевићу , како м у је то предлагао: »Још је ђачка генерација Богдана П оповића, П авловог брата, доказала ш та им а у »О пш тој историји« проф есора Зечевића, ш то м ора обарати њ егов ауторитет, нам а је см еш но и недопуш тено да он дин астију Гу става В азе назива »В асићим а«, да наслов Гетеове драм е »Ф ауст« преводи као »П есница«. »И звини, П родановићу, м орам те казнити, тако се не говори о проф есорим а, није ред.« - рекао м у је, тако двосм ислено, да ни њ ем у ни је било јасно да ли то значи »извини, ш то те м орам казнити« или »извини, брајко, али тако се не разговара са проф есорим а.«
ни о п оли тике, а ни је био свестан да се њ егово разредно стареш ин ство овој генерацији ђака претворило у велико дипло м атисањ е. С а Јаковом П родановићем није ум ео ни да разговара. »П родановићу, м олим , још цео свет хоћеш да промениш ?« »С прем ам се, господин е проф есоре В ујићу, спрем ам ce.« »И неуспех ће бити неш то велико, после покуш аја. « - скоро га је подрж ао: »М олим , ја греш им ?« »М ислите ли, господ ин е проф есоре, да је свет толико н епром ењ ив? Г оворите као н еко ко је то искусио, господине професоре В ујићу?« - п роницљ иви П родановић скоро да је п огоди о у једн у тајну , од авно зараслу рану, када је м лади К оста В ујић 1848. заједно са Бранком Радичевићем, радио н а једном тајном циљ у за про м ену света, због кога је Б ранко и дол азио у Зем ун и Б еоград. Б ранко је тајну свог ци љ а пон ео у гроб, a проф есор К оста В ујић п окоп ао је у себи. О дустао је проф есор В ујић да са П родановићем води разговоре који одавно н ису њ егови. С ам о га је казнам а прои звео у вечитог редара.
П роф есор К оста В ујић је скоро увек бивао између две паљ бе, проф есорске и ђачке. М орао је да см ирује про ф есоре и да п окаж е толико разлож ности којом ће у њ иховим очима умањ ити оно ш то су им њ егови ђаци учин или . М орао је, опет, с друге стране ум ири вати ђаке и научити их да б уду свесни своје греш ке, тако да виш е не учине оно ш то су учинили. Ц ео ж ивот се кло-
Д ок је проф есор К оста В ујић разм иш љ ао како го, са којим даром , ђак Јаков П родановић ум е да пронађе, скоро сваком проф есору пи тањ е или одговор којим ће навући про ф есорски гнев на себе, сам ГТ родановић је, равном ерно веслајући, распредао М илор аду М итровићу о ф илозоф ским погледим а проф есора латинског језика М ите Ж ивковића, који је у проф есорским круго-
76
77
вим а важ ио за значајног књ иж евника, ком е није м огао да опрости држ ањ е приликом укидањ а ђачке друж ине »Н ада«, којојје он, П родановић, би о последњ и секретар. »Ч уј, М ићо, јеси ли чи тао н ове приче проф есора М ите Ж ивковића? К ладим се да ниси.« »Н исам , још . Јесам ли м ного пропустио? С таре м и се не свиђају.« - М итровић је гледао напред, у правцу чам ца на ком е се, напред, ш епурио један од најлепш их ам рела. »И нове су м у старе. И нећеш их ни прочитати. О но ш то је Ф ихте рекао, ш то нам п роф есор Ж ивковић тако често понављ а: »Н а м оје делањ е треба да се односи све моје м иш љ ењ е«, то је у свим при чам а испош товано, као ш то м иш љ ењ е није богзна, то се и за дело не м ож е рећи да је бољ е! П редаје нам м ртви језик и i n l ine м ртву литературу!« - Јаш а П родановић је бивао све говорљ ивији а М итровић га је слуш ао све загледанији, н е толико у амрел, ко лико у девојку под амрелом : »И м а право В асо П елагић када каж е да, као ш то су љ удски путови различити, различити су и начини ф илозоф ирањ а. lla једни начини воде у царство стварног друш твеног препо рођаја и бољ итка, а други крајче у научну и ненаучн у изм отацију и заврзлам у. Д ок ова земљ а, сваким даном све вш ие, пропада због чиновни ка, јер све ш то народ уради, то чи новн иц и п оједу, наш проф есор М ита Ж ивковић пиш е приче заврзлам е. A када нам је до заслепљ ености одани чиновни к, наш проф есор и директор Ђ уро К озарац укидао ђачку друж ину »Н ада«, јер см о опасни по п остојеће чиновничко стањ е, проф есор М ита Ж ивковић ни је ни речи рекао. Д опустио је да М ихаило П етровић буде каж њ ен за оно
ш то је дебатовао о Золиној »Н ани«. Н ије му пало на пам ет да каж е како смо у праву, ни је ни п ом ислио да нас узм е у заш титу. П редаје књ иж евност и ваљ ало је да ш тити бар Золу... И м а В асо П елагић свуда право, сам о га нико у том е не слуш а. О н би требало да буде проф есор новим н араш тајим а, а не М ита Ж ивковић. Е то, колико је сам о В асо у п раву у оном предлогу да се за право народа, у и нтересу ш тедњ е и народне привреде, донесе стални закон п о ком е се забрањ ује, по свим канцеларијам а и салоним а, други нам еш тај сем нам еш таја израђеног од голе јелови не, храстовин е, буковине и другог отачественог дрвета. Ш та каж еш ?« »Тако je.« - одобравао је М итровић п иљ ећи у истом правцу. О чи су му светлуцале, неш то од сунца, неш то од воде, а неш то и од оног у ш та је гледао. »У праву је, па ниш та. П огледајм о наш е канцеларије и салоне, све су там о канабета и наслоњ аче. А ту треба рада, а не готованског ком отизовањ а по н аслоњ ачам а, канабетим а и м еким столицам а. П огледаЈ сам о канцеларију директора К озарца и одм ах ћеш видети који је он велики ч ин овни к. С ам о м у глава вири из наслоњ аче. С луш аш ли ти м ене?« М илорад М итровић га, руку на њ егово узнемирено срце, н ије слуш ао, али н е зато ш то је био глув за политику. Д ок су се спуш тали на С аву, он је и почео овај разговор, који ће П родан овић вод ити до вечери, ако се неш то посебно не деси ш то ће му усм ерити м исли у другом правцу. П очео га је питањ ем : »Јаш о, јеси ли прочитао вест да ће се идуће године у Берлину одрж ати конгрес слепаца? Ш та мислиш , хоће ли наш е диплом ате по слати свога пр едставни ка?« Јаш а га је одм ах окупио причом да ту поругу одмах пош аљ е нови-
78
79
нама. П отом га је окупио дру гим причам а, али на исту поли тичку бану. Јаш а је баш ум ео да се раж ести на политичку тем у и под утиском баш те ж естине, у М итровићу се јављ ала ж ељ а да пиш е политичке епиграме, које је објављ ивао у новосадском »С тарм алом «, под псеудоним ом , за чијом је тајном ш иф ром трагао и сам м инистар унутраш њ их дела Д им итрије М аринковић, како му је бриж но дојављ ивао сам уредни к А буказем да се негде не излане. М ини стар М аринковић је у том ци љ у и н аредио д а се прегледа сва београдска пош та за Н ови С ад, залуд, јер је М итровићеве епиграм е М ихаило П етровић слао из Земуна. С ада М итровић није слуш ао П родановића, јер су њ егове ми сли следиле њ егов поглед у правцу раскош ног ам рела, од ђум руш ке свиле, са дугим свилени м ресам а и са рукуниц ом од резбарене слоноваче. А м рел је би о такав, да би био достојан какве добр е поругиц е на рачун м оде и пом одарства, да није био у рукам а госпођиц е М ирјане М арин ковић. С ам о м у је то требало, да се загледа у ћерку м инистра М аринковића. О паки псеудоним уз м инистрову кћерку. И А м ор воли поругицу, досадна му је пуста романтика, м ислио је М итровић, »Н есташ ко м лад« - како би за Љ ељ а, словенског А м ора, рекао В ојислав И лић чије је песме знао наизуст. »Слуш аш ли ме?« »С амо н астави, ни кад те овако ни сам слуш ао.«
»Г осподи не В ујићу, зар није пријатан дан? « - купали ш тем се, као колац прав, као да се побада с места на м есто, ш етао царински служ беник М иодраг К аљ евић, закопчан до грла. 80
»Господи не К аљ евићу, зар В ам н ије вруће?« питао је п роф есор В ујић. »Н им ало, господин е В ујићу. Би ло би ми вруће да сам у реци.« - К аљ евић је лети ш етао купалиш тем и гледао купаче, а кад се он куп ао, у сред зим е, тада би скоро сви ови , које он сада гледа, дош ли на залеђено купалиш те да њ ега гледају. М иодраг К аљ евић је био вољ ан да поприча са проф есором В ујићем. М еђутим , стигли су »ни но бабу, ни по стричевим а« Бранислав Рајић и В асилије С им ић и про ф есору В ујићу виш е није било до разговора, већ до треш ањ а и до зврцкањ а кош тицама. Т реш њ е му је дон ео сам о »ни по бабу« Б рани слав, док је »ни по стрич евим а« В асили је теглио један велики, али лепо обликован кам ен, али то проф есор ни је од треш ањ а ни при м етио: »В оће треба јести п осле ручка, да би ручак господски п рош ао кроз тебе.« - п ром рм љ ао је и латио се треш ањ а.
П роф есор В ујић скоро да ни је ни при м етио како су Брани слав и В асилије, придруж или су им се С теван П етковић и Т аса К узм ановић, недалеко од њ ега направили бану и започели б ацањ е камена с рамена. У ствари ви део их је крајичко м ока, али као и увек њ им а није посветио неку посебни ју паж њ у. К ам ен је добро л егао на руку и л етео све даљ е, на гласну радост њ егових бацача. И када га је В асилије С им ић хитнуо н ајдаљ е, кам ен је треснуо, утонувш и у песак пред зачитаног Јована Ц вијића.
81
»Ч увај!« - крикн уо је В асилије, као да м у је и грло кренуло за каменом , истоврем ено одахнувш и, срећан ш то камен ни је бацио још даљ е. Д а није било овог реског узвика, Ц вијић, вероватно, не би ни прим етио кам ен. П рво ra је погледао тек онако, а затим се сагао над њ им и по чео да га разгледа са посебним заним ањ ем. »О ткуда вам овај кам ен.« - питао је Ц вијић. П роф есор В ујић је обратио паж њ у на бацаче који су се скупили око Јована Ц вијића нагињ ући се и сам и над кам еном , вољ ни да прим ете оно ш то је њ ихов друг већ при м етио, али то из прве ни сад ни су видели! »Ја сам r a дон ео са К осанчи ћевог венца. Д обро леж и и на руци и на рам ену.« - брундао је В асилије уверен да lie за неш то бити крив, без разлога. »К ако вас ни је срам ота? Бацате се археолош ким благом .« - Јован Ц вијић је паж љ иво дигао кам ен: »О во је део неког ри м ског ф риза. Е во, како је, изм еђу осталог С ингидунум униш тен: кам еном с рамена, баца се кам ен по кам ен и р азвалин е нестају...« »Јоване, пусти нас, ш та ти je.« - см ири вао га је Т аса К узм ановић. »В ам а је до игре, a то је и сторија.« »Ш та ти је, одједном ?« - чудио се Бранислав: »Ч итај, човече, заборавио си ce.«
превејава... Д а ли је то зато ш то м у је ова генераци ја у пам ћењ у најсвеж ија, или су они најнеоби чни ји ђаци у њ еговом проф есорском веку. Б и ло је и једно г и другог. П роф есор В ујић је би о такав човек да је н ем иле успом ене, ако не заборављ ао, оно их потискивао у задњ и ред успом ена, одакле је п росијавало сам о он о ш то је у њ им а било светло.
П роф есор В ујић и х је гледао, тако су м у ш арени као калеидоскоп и сваки поглед на друго лице, на другу групу , био је као м ањ и и ли м ало већи окрет калеидоскопа. И м ао је и пре необи чни х генерација, али, или време пречиш ћава успом ене, или их заборавом
»П ронаш ао сам «. - В икао је М ихаило П етровић као да неш то избацује из реке на обалу П авлу П оповићу: »П ронаш ао сам заш то се паралелне лини је секу у бесконачно сти. К ако су ли ни је тачке које се крећу, ја то заснивам на п ретпоставци да ће те тачке, ип ак једном изгубити стрпљ ењ е да и даљ е иду једна поред друге.« »Н арочито, ако су то тачке различ ити х полова.« - см ејао се П авле П опови ћ: »Једн а тачка и један тачкац!« »Знам како ћемо доћи и до одговора на питањ е које те увек на С ави м учи. Г де се Д оситеј О брадовић, идући устаниц им а у С рбију, отиснуо од зем унске обале и где се тачно искрцао на београдској обали.« - П етровић и П оповић су, у свој нераздвојности им али и својхумор: »П итаћу једн ог старог сом а.« М ихаило П етровић је загњ урио и под водом остао толико дуго да забрин е проф есора В ујића. И зронио је д есетак м етара даљ е. »С ом кога сам срео на дну н ем а см исла за књ иж евност. П итаћу даљ е. Знам да само тиме м ож еш допунити предавањ а А ндре Н иколића о Д оситеју. Зами-
82
83
ш љ ам те како једно г дана, као проф есор, стајеш пред ђаке и држ иш предавањ е о Д оситејевом п реласку у С рбију, а они зину ли...« П роф есор В ујић се пи тао које ли ће им улоге у ж ивоту дод елити судбин а. С ад су заједно, а с јесени ће већ студирати друго. Н а В еликој ш коли ће се још виђати. П осле В елике ш коле, свак ће на своју страну. С астајаће се с врем ена на врем е и обавеш тавати један о другом , п ретресаће заједни чке успо м ене, али све ређе. Т ргао се од ових м исли. »Јесам за пензију,« - пр ом рм љ ао је сам себи: »пред њ им а је ж ивот, а ја се над њ им а саж алио.« »О вде се све чин и д а се сузбије пам ет, ум есто да се сузбија сиром аш тво.« - ниш та се непредвиђено н ије десило, ш то би П родановића одвело од политичке тем е: »У С рбији је доста оних који н а питањ е ш та су ручали, одговарају - ниш та! А на питањ е ш та су вечерали - оно ш то је остало од ручка«. Д ва чам ца су иш ла према обали један поред другог. »Ж ивот не допуш та празно идеалисањ е.« - настављ ао је или почињ ао П родановић. » M m m .« - м рм љ ао је М итровић загледан у госпођиц у М ирјану, која је обо рила п оглед на њ егов лик у бистрој савској води. »Ж ивот није идеалистичан ром ан. Је ли се слаж еш ?« »Са чим?« »Д а ж ивот није идеалистичан ром ан.« »И м аш право. Ж ивот м ож е бити песм а.« 84
»К аква песма?« »Ч уј, х вала ти за ид еју.« »К акву песму? Д а те чујем, М ићо!« »У том часу, озго с двора Ш крипне крило од прозора. И девојка, анђ'о пр ави, П лаш љ иво се с двора јави. »Љ убиш ли ме још и сада.« О н је п ита блед од јада. А девојка стидом руди, И баца му ц вет са груди. С ад и опет м ир се врне, И там нин а ноћи црне; А за овим славуј поје Н ајнеж ни је песм е своје.«
»М ића је добио сунчаниц у.« - рекао је Јаш а П авлу, који м у је пом агао да веж у чам ац: »Ч уо си га како реци тује.« »Н е брини , извор топли не је друге природе. To сунце које је њ ега упекло м ного је б лиж е.« »Значи, вечерас.« - М итровић се саш аптавао са П етровићем: »М ико, кренућем о се у завечерје преко баш та.« 85
»Ja виш е нећу да идем са вам а у баш ту И лићевих, па ма ко био на њ иховом доксату.« - рекао је П авле. »И дете у баш ту И лићевих, а м ени ни реч, вајни јарани.« - љ утио се Јаш а П родановић. »Ч овек је песник, а ми м у правим о друш тво.« М ихаило је тапш ао по рамену М илорада. »М ико, стварно вас позивају на доксат И лићевих?« Јаков није могао да верује. К њ иж евне седељ ке на доксату песни ка Јована и син ова м у В ојислава и Д рагутина, ок упљ але су највиђен ије Београђане. »М и се сам и позовемо!« - смејао се М ихаило: »Н а треш њ у изнад доксата.« »Ја виш е нећу да идем .« - потврђивао је П авле своје одустајањ е: »П рош ли пут М ића нам рече како је сазнао да ће В ојислав да чита песм е, а кад оно там о, Бранислав Н уш ић је прочитао целу драм у.« »Би ла је комедија, »С ум њ иво лице«, одли чна ком едија.« - исправио га је М ихаило. »Т о ш то је била ком едија, било је још горе. М и на треш њ и н исмо смели ни да диш емо, а кам о ли да се см ејем о...«
»Н ису см ели ни да зврцају кош тицама.« - рекао је пр оф есор К оста В ујић, онако за себе, повлачећи се са треш њ ам а, неопазице у високу и густу савску трску, изни клу из м очварног, а сада сувог и испу цалог тла, с м иш љ у да су приро дни услови изузетно достојни услови за потребу нуж де, ако н ису настањ ени.
86
Е С О Р С Е В У ЈИ Ћ
С Е Л И
С ваког понедељ ка, са првим циљ ем, на самом почетку јутарњ е ш етњ е, проф есор К оста В ујић залазио је у И лкића берберницу, да се подш иш а и да м у среде бакенбарде. М илета И лкић, власни к берберске радњ е, са посебном паж њ ом је подш иш ивао ову необичну муш терију, јер се радило о м или м етрим а, ш кљ оцајући м аказама виш е упразно него ли са секом . П рили ком подш иш ивањ а стотинама пута би обиш ао проф есорову главу, на коју би сваки час стављ ао ш еш ир да би проверио како ће с њ им подш иш ани проф есор В ујић изгледати на ули цам а Београда. »Ч ујем д а сте већ добил и спом еник, господи не В ујићу?« - питао је М илета И лкић са берберском радозналош ћу, уствари, показивао је д а све зна, али је хтео п роф есорову причу: »К ад пре, ни је се ни недељ а саставила од суђењ а?« »И м ао је он још колико за суђењ е нови спом еник готов, али без икаква упи са, за сваки случај, ако на суду не пр ође стари. Ја м исли м да је он и веровао да неће проћи, али је хтео да проба. Н ије он лош човек, м олим ! Д обар је то м ајстор, али је бр љ ив х оће да одређује век у ком е ко треба да ум ре. О во га је научи ло пам ети, м ол и м .«- проф есор В ујић је отварао уста, не пом ерајући главу, н аглаш авајући сваку реч подједнако. »Ш та ће бити са старим спомеником?« - ш трицкао је И лкић.
87
»Н еће ш тетовати, само ће им ати н еш то виш е посла, срезаће му ли це за дуб ин у уп иса и прод ати другом , који н еће ни знати да је реч о п репр авци , а кад не знаш , онд а ти је свеједно, м оли м !« »Знао сам д а сте га доб или , а и на В ам а се види, господ ин е В ујићу.« - И лкић н ије рекао како се то на про ф есору види , већ је своје речи оставио недоречене, за нагађањ е. »У ћи ћем о м и заједно у XX век, господин е И лкићу, спом еник и ја, усправан п оред њ ега.« - проф есор је одговарао на једну значењ ску м огућност брици них речи. »Н исам тако м ислио, господин е В ујићу.« - п равдао се брица И лкић, виш е реда ради. »Ја вам говорим ш та ја м ислим .« - рекао је проф есор, не остављ ајући н иш та недоречено , не скривајући н и задовољ ство ш то је скинуо с врата и ту велику бригу са својим будућим спом еником , но и нат спрам оних који то зачуђено гледају. К ао да је то за чуђењ е, налазио је, јер ако иза човека остаје кам ен ни је ли при родн о да се сам постара за тај кам ен, ако се у ж ивоту ни је постарао да им а некога ко би се постарао за тај кам ен.
»Зар касни м ?« - синуло је пр оф есору кроз главу, м ора да је госпођа М аринковић већ и спратила госпођицу М аринковић на часове у В иш у ж енску ш колу. У осталом, ово и није пут ка В иш ој ж енској ш коли, већ ка К апетан М иш ином здањ у. П рофесор се маш ио сата, њ егово про ф есорско врем е није се ним ало слагало са м инистарским врем еном . О чито десило се неш то ш то је п ом ерило м ин истаркин пут, а и ф ијакер је, јутрос, 'јурио , без оног равном ерног и достојанствено г м ин истарског каса. Н и сам не знајући заш то и проф есор В ујић одуста од своје уходане ш етњ е спрам београдских каф ана и запути се, за ф ијакером , ка К апетан М иш ин ом здањ у, ка П рвој м уш кој гим назији. У спут га је протрчао задувани и узбуњ ени М илорад М итровић. »О дакле идеш , М итровићу?« - питао га је одговарајући м у на поздрав. »О д баш тованџин ица, господине проф есоре.« пром уцао је: »О д долапа, господин е проф есоре.« »Ш то си тако задихан, ш та те узбунило, м олим? Д а се долап, п есни че, н ије почео д а окреће унатраш ке.« »Н е знам , м ож да.«
П роф есор В ујић је из И лкића бербернице изаш ао са ш еш иром у рукам а, тако га није м орао скидати, док је и спред њ ега прозврјао ф ијакер који су вукли коњ и господин а м ини стра М аринковића, у којем је, као и обич но, седела госпођа м ин истарка, али без госпођи це М аринковић.
М ин истарски ф ијакер је стајао, док су коњ и нервозно ф рктали и ч епали у м есту, тресући главам а, пред првим вратим а К апетан М иш иног здањ а. »А ко је м ин истарски и кочи јаш је бахат.« - гунђао је проф есор В ујић оби ш авш и ф ијакер како би уш ао на друга врата и у двориш ту се срео поново са госпођом М аринковић. И ш ла је из двориш ног дела
88
89
здањ а који је припадао П рвојм уш кој гим назији. Х одала је надм ено и љ утито, отресајући главом и ни је ни при м етила п роф есора В ујића који је још једно м поздравио скидањ ем свог ш еш ира, оним ш ироким гестом .
»Д осад су нам м ин истри чи нили част, сад почеле и госпође м ини старке, господин е директоре.« - рекао је уз поздрав проф есор К оста В ујић ди ректору П рве м уш ке гим назије Ђ уру К озарц у који је до излаза из гим назије испратио изненадну гош ћу: »Је ли дош ла да траж и д а уписујемо и девојке? Д а постанемо прва меш овита гим назија?« »Г осподи не колега, будите љ убазни, па свратите у м оју канцеларију.« - директор Ђ уро К озарац, не сам о да је био врло изненађен овом очито ненајављ еном и ним ало угодн ом посетом , него је био и видн о незадовољ ан, прем да се који м инут пре, пред важ ном посетитељ ком топио од слаткоречија. С ада ће своје незадовољ ство и по казати прем а оном ко га је и заслуж ио: »Г оспод ин е колега, питао сам се докл е ће нас они B a nin одвести и надао се да ће нас напустити без већег скандала. Б ила је то пуста нада. О ни су нас одвели п од прозоре ми нистра унутраш њ их п ослова.«
Д иректор Ђ уро К озарац је уз степениц е измакао про ф есору К ости В ујићу, ком е су оне показивале да је врем е за пензију, да би га сачекао и спред ш иром отворених врата своје канцелањ е. Т еш ко пратећи ж устар ход директора Ђ ура К озарца, проф есор К оста В ујић 90
м у се и диви о, коли ко да заборави н апор брзог пењ ањ а. Засигурно он је им по зантна личн ост, крупн ог стаса и војнич ког држ ањ а, носи овећу, лепо раздељ ену и неговану браду, увек тврди полуцилиндер на глави, a сваком свом ђаку, па и оном најм ањ ем из првог разреда скида у име отпоздрава дубоко свој ш еш ир. Њ егова појава м ам и питањ е: како он ако крут хода, а да се не укочи? С игурно ће га сви ђаци н ајбољ е запам тити, он је оличењ е целокупног ж ивота и рада П рве м уш ке гим назије. Руковод и н аставом , а и сам п редаје, кад треба некога зам ени ти, он зам ењ ује, само да се ниједан час не изгуби. В оди надзор, са под једнаком строгош ћу, и над проф есорим а и над ђацим а. П рописује пор едак, даје ретке похвале и н аграде, изриче честе казне. О бавеш тен је о сваком , м а и најситни јем догађају, који за њ ега ни је ни ситан, а кам оли најситни ји. У очим а свих, он је н ека врста ди ктатора, под чијим се подстреком целокуп ни ж ивот развијао и кретао правилн о трасиран им путевим а, без нереда и трзавица, као по гвоздени м закон им а војне обуке. Т реба снаге да се буде такав. К олико ли је све то до лазил о о д њ еговог рани јег посла? Би о је високи католичк и ф ратар у Д алм ацији. П роф есор В ујић м у се највиш е дивио ш то је, као ум ни католички non, за љ убав мале, деж м екасте и округле госпође Е м е, збаци о са себе м антију, ож енио се својом љ убави и преш ао у С рбију да проф есује. Ђ уро К озарац је био он акав, какав пр оф есор В ујић н икада ни је могао бити.
»Г оспод ин е колега, ја сам, од свог доласка, од Рабагаса, претпостављ ао да до овога мож е доћи.« - за91
П о н ачин у н а који је закорачио у разред и како је бацио ш еш ир преко разреда, м атуранти су знали да је проф есор К оста В ујић љ ут, бољ е рећи бесан и да га ваљ а нечим некако одобровољ ити. »Н е покуш авајте ни ш та.« - проф есор је предосетио њ ихове нам ере: »Господо, м орамо да претресемо један нем или догађај. Један изгред који је и з основа пољ уљ ао углед П рве муш ке гим назије. Ш та ви м ислите да ја нем ам д ругих п робл ем а? П реварили сте се господо, ако сте тако м ислили. И м ам ја ових дана пун ш еш ир, пун ш еш ир, проблем а.«
»Н исмо тако м ислили!« - јавио се П авле П оповић, припрем ан да понесе теш ки терет одобровољ авањ а. »Н исте ви уопш те мислили! М олим, ја греш им ? Д а сте ми слили, не би до овог дош ло!« »Д ош ло је до м атуре, кад досад нисм о м ислили, да полож им о испи т зрелости, па после, ком е се ми сли нека ми сли.« - покуш ао је упадицом П авле. »П етровићу и М итровићу, излазите, ш та чекате.« - проф есор се није ловио на П авлове упадице: »Ш та сте радили н оћас у ситне сате?« »П а.« - М илорад је погледао у М ихаила. »Н иш та.« - рекао је м им о М ихаило, па је, гледајући п роф есора у очи, још допунио одговор: »Н иш та ш то би се тицало угледа П рве м уш ке гим назије. А ко ви знате, господ ин е проф есоре, да смо неш то тако зем љ отресно радили, реците нам, да и м и знам о...« »М и см о гладни знањ а.« - није се предавао П авле. »Ш та? Х оћете да вам ја каж ем ?« - зграњ авао се проф есор: »О д М ихаила би човек и могао све да очекује, али ко би се томе н адао од тебе М итровићу! Ж алила се госпођа м инистра унутраш њ их п ослова М аринковића.« »Н исмо радили ниш та руж но, господине профеcope.« - рекао је смерно М илорад. »К ако ни ш та руж но, а галам а?« - ко вас не зна скупо би вас платио пр овлачило се пр оф есору кроз пам ет. »М и н исмо галамили , господин е.« - одрицао је М итровић.
92
93
творивш и врата, п ош то га је п ропустио унутра, директор К озарац ни је дозволио пр оф есору В ујићу ни д а се издува од пењ ањ а уз степениц е, уз које се он, и наче обично пењ е са књ игом у рукам а и коју чита сам о на окретиш ту: »Г оспођа господина м ини стра М аринковића се ж алила на ваш е ђаке, М илорада М итровића и М ихаила П етровића. О ни су ноћас, господин е колега, ноћас, узнем иравали ф ами лију М аринковић. Г алам или су под пр озорим а и певали, госпо ди не колега. П евали!« »П евали?« дош ао је до даха проф есор В ујић. »Д а! Д рско су певали. Т у ствар испи тајте и изгреднике казни те. М ора се чувати углед који уж ива П рва м уш ка гим назија.« - директор је на исти н ачин отпустио проф есора В ујића кроз ш иром отворена врата и та ш ири на отворени х врата била је једин а ш ирин а К0ЈУ Је У 0В0Ј ш коли свим а стављ ао на располагањ е: »Ч екам вас сутра, господ ин е колега.«
»П евали см о серенаду, господи не проф есоре.« појасни о је М ихаило: »А ко је серенада галама, он да смо чини ли то ш то ви каж ете.« »К оме сте певали? К оме? М инистру унутраш њ их дела?« - саблаж њ авао се проф есор. »Н е, господине.« - рекао је М итровић. »Н исмо м и Јаков П родановић.« - казао је М ихаило.
»П устите ви м ене«. - устао је Јаков: »За м ене треба бити ja.« »О ни нису Јаков П родановић« - настављ ао је П авле: »Н аш ем другу Јакову П родановићу би најбољ е легло м атурско питањ е: да ли je м ини стар Јован Ристић лопов по рођењ у или по образовањ у?« »П оповићу умукни, навућићеш ми ж андаре у разред.« - плануо је проф есор: »К ом е сте певали? Х оћу истину на сунце?« »П евали см о госпођици М ирјани М аринковић, кћери господин а м ин истра унутраш њ их послова, ученици В иш е ж енске ш коле.« - истресао је М ихаило. »Тачно, м олим .« - проф есору В ујићу се ово чинило логичним : »К ако сам претпостављ ао љ убав! К о је Taj који пати од среће? М итровић , м оли м ?« »К ако ни сте пом ислили да сам ја?« - качио се М ихаило. »Ти ћеш , П етровићу, остати вечити неж ењ а да би доскочио попу. Значи, М итровићу, онај долап ће остати да црни, трули и да чека другог песника, тебе је ухватила тзв. љ убав, осећањ е које пуни срце, а празни главу.« М илорад М итровић се зарум енео. 94
»Н емојте, господи не проф есоре В ујићу, а љ убав, волели сте и ви...« —П авле П оп овић је видео при лику. »Н ије да нисам , све мангуп, до м ангупа.« »М огла би В ам се још десити која љ убав.« - П авле П оповић је иш ао даљ е: »Знате оно ш то је рекао В ук К араџић, кад су га пи тали које ж ене најволи и заш то, рекао је да најволи м ладе удо виц е које су као добар купус са слани ном ... В и знате ш та је добар куп ус.« »П усти то. Љ убав је као супа, прве каш ике су сувиш е вреле, а последњ е сувиш е хладне.« - проф есор В ујић је схватио куда ra вуку: » Д а се не удаљ авам о од нем илог догађаја. Р еци м и све по реду како је било М итровићу, хајде?« »Б ило је благо вече, небо као од м одро г сом ота, лиш ће ш апће у поветарцу. П родевали смо се М ика и ја кроз баш те, игленил и см о кроз ограде, клонећи се капија и ш крипе, док нисмо дош ли под прозор госпођице М ирјане. Б ило је исто, као кад сте некада В и и Бранко Р адичевић п евали девојкам а серенаде.« - М илорад М итровић м у се увлачио под кож у, претурао м у по успом енама, наш ао м у је ж ице и пребирао их: »П рикр адете се и запевате ону Бр анкову »Д ође м ом че црна ока, на коњ ић у лака скока, ој«...« »Баш тако је било, настави, М итровићу.« - у проф есору К ости В ујићу су забру јале старе струне. »П розор се отвори и девојка баци руж у, а онда њ ена м ајка баци саксију на вас.« »К ако, м олим ? И спаде да сам вас ја дрскости учи о.« - тргао се проф есор В ујић: »Јесте певали смо, и ја сам причао да смо певали. А ли н ам није ни на пам ет падало да певам о м ин истарским ћеркам а. М огао је господин м ини стар и ж андарме н а вас да напујда. К о зна 95
ш та сте ви там о п евали? Н а м есто! К о зна ш та сте певали? М олим!« »П евали см о једну М ићину песму.« - М ихаило П етровић је и звадио виоли ну из скам ије: »Н аш негдаш њ и проф есор А ндра Н иколић налази да она им а велику књ иж евну вредност. Х оћете да чујете?« П роф есор К оста В ујић је био н еодлучан: »К ад ја дохватим то гудало, па вас испердаш им , господо, ово је час н ем ачког језика.« М ихаило се није обзирао н а претњ у, п ревлачио је гудалом п реко ж ица: »П а, ви сте господи не проф есоре сам и рекли, ко зна ш та смо тамо певали, ваљ а проверити ствар која из темељ а руш и углед наш е гим назије. К ако хоћете м и см о ион ако син оћ своје одгудели.« Разред се разгалам ио убеђујући про ф есора да провери, јер, хоће и они да п ровере. П роф есор се нећкао, да би попустио. »Д обро, чекај м ало, само тихо, на уво.« - пристао је и још им дао интонацију: »Т ри, четири.« Гледајући како се проф есор В ујић ш аком круж но глади по стомаку, трудећи се да при кри је колико уж ива, М илорад М итровић и М ихаило П етровић су певали: »У м ајке је ћерка била, К о дан лепа, ко цвет чедна, П а заволе једно м ом че, Би ла једном руж а једна... А л то мом че лептир беш е, И њ у презре, срца ледна, 96
Д ругој м ом и руку даде, Би ла једном руж а једна... У цркву се свати крећу, Разлеж е се песм а м една, А на цркви звоно јеца: Би ла једном руж а једна...« »Л епо, богам и.« - проф есор В ујић је н ајзад дош ао до речи: »Т о су, то су, ип ак, дем он страције.« »К ако демон страције?« - чудио се М ихаило: »Ч ули сте, сам о ш то нисм о клицали ж ивела љ уб а в ?«
»Н ека вам Јаков П родановић лепо испри поведа о том е ш та су дем онстрације и да то м ож е бити опако клицањ е љ убави под прозорим а ми нистра унутраш њ и дела « - рекао је проф есор В ујић, н а ш та је П родановић см еста устао, али м у ни је дозволио д а дође до речи: »П осле часа, П родановићу... Г осподин д иректор и проф есор К озарац захтева да вас најстрож е казни м . П а, сад, ш та да вам радим ?« Н астао је тајац у разреду, за који ни П авле П оповић н ије им ао уп адице, јер казна је н а само м крају м атурске годин е за сва сведоч анства непо прављ ива. »К азни те нас.« »М олим, П етровићу?« »К азните нас, м и В ам нећем о зам ерити, а проф есор Ђ уро К озарац хоће.« - М ихаило је гледао проф есора у очи. 97
»Н ека остане све до сутра ујутру, ид уће јутро је пам етни је од овог јутра.« - про ф есор В ујић је узео дневник и ш еш ир. »П роф есоре, H H j e још звон ило .« - рекао је Јован Ц вијић. »У пола четири будите сви у м ојој авлији.« пр оф есор се ни је дао уставити.
П роф есор К оста В ујић је за сеобу унајм љ ивао троја кола и ф ијакер. М атуранти су већ пуни ли други ш педитер. У м нош тву ствари на првим колим а наЈуочљ иви је су биле две: ко пи ја античке статуе одевена у проф есоров иберци гер и велики чи вилук, начичкан проф есоровим ш еш ирима. Ђ аци су износили књ иге у веш корпам а. М илорад М итровић ни је одолео да разгледа књ иге, бар оне корп е, које претходни х годин а и пр етходн их сеоба ни је стигао да разгледа, б ила је то Г етеова корпа. Р аскрили о је књ игу и загледао се. »Ш та је било, М итровићу?« - питао је проф есор В ујић. »Eine Sammlug von Anekdoten und Maximen ist fur den Weltmann der grosste Schatz, wenn er die ersten an schicklichen Orten ins Gesprach einzustreuen, der letzten im treffenden Falle sich zu erinnern weiss.« - читао je М илорад М итровић, који je и ум ео да буде ђак кад треба, онако по вољ и проф есора. »П реведи М итровићу, за ове м ангупе.« - рекао је проф есор В ујић не скривајући задовољ ство М итровићем. »Збир ка анегдота и м аксим а за светског човека је највеће благо, ако оне п рве ум е на правом м есту уба-
цити у разговор и ако м у ове друге у прави час падну на пам ет.« - М илорад М итровић је превео у даху. »Д а није м оја књ ига. М итровићу, пом ислио бих да си целе годин е бирао м есто где ћеш је преда м ном раскрилити.« - признао је п роф есор В ујић свом е ђаку, али се виш е није обраћао само М итровићу, већ целом разреду: »В аш е ш коловањ е је зби рка анегдота, господо. М олим , ја не греш им . О стварили сте богату збирку анегдота. Д аљ е је пред вам а ж ивот у ком е м орате остварити м аксим е, створити дела из којих ћете их и звући, захваљ ујући којим а ће и анегдоте бити запамћ ене. М орате постати значајни љ уди д а би анегдоте о вам а им але значаја. М олим , ја опет не греш им и генијалне анегдоте о безначајни м љ уди м а постале су безначајне.« М илорад М итровић је м огао да мирно настави са разлиставањ ем Г етеа, док се проф есор В ујић м орао вратити својој сеоби и расп оред у ђака који су пословали. О дреди о је четворицу, н ајјачих ђака, који ће и знети високи, велики и, п рема њ ему, п ространи, гвоздени кревет. К ревет је им ао м адрац, али он се сигурно ни је м огао ним ало растезати од ц игле која се указала паж љ иво слож ена испод њ ега. »Д рж и је под креветом да се на њ у ш то бољ е навикне!« - дош аптавали су се М ихаило и П авле. »М ора да им ате раван, спартански сан.« - прим етио је М илутин Д рагутиновић. »М олим , сада ћем о износити циглу. С а циглам а, м олићу, паж љ иво. Н аправите ланац, тако, а сада ком ад по комад, из руке у руку. С амо паж љ иво, тако, па редом .« - проф есор В ујић је иш ао уз прву ц иглу, која је иш ла од руке до руке.
98
99
»О пет цигла.« - рекао је Д рагом ир Јанковић. »О пет апатинска цигла, Јанковићу.« - исправио га је проф есор В ујић. »О пет апатинска ц игла, коју је селил а још генерација мога брата Богдана.« - огласио се П авле П оповић. »С лаба ћеш м и ти бити оп озиц ија Јанковићу, м ораш познавати чињ енице.« - проф есор В ујић је настављ ао оно ш то је наум ио да каж е Јанковићу. »Н а врем е се определи за владу. В лади не требају чињ енице, њ ој је довољ на власт.« - рекао је Јаш а П родановић, полож ивш и прву циглу на кола. »А патинска ци гла је најбољ а цигла, Јанковићу, у овом крају света.« - про ф есор В ујић се латио ц игле и Д рагом ира Јанковића и није их испуш тао: »С елите ме толике годи не и ни сте м огли, бар, то да научите. Т ребаће и вам а једн ом оваква ци гла, када за то дође врем е. М олим , ја вам то не зам ерам , јер сте још далеко од тога врем ена. А ли кад вам дође врем е, сетићете се ви м ене и апатинске ц игле. To је тврда ци гла, веом а је отпор на у зиду, не пије м ного воду и не пр опу ш та је, кад се са апатин ском ци глом и по озида гробн иц а...« »Н е бојте се реум е у гробу, али ни других врста костобољ а.« - остао је ж ив М ихаило П етровић, праћен згледањ ем осталих ђака у ком е се видела неум есност ове упадице. »П етровићу, у ћош ак!« - разбеснео се проф есор.
П роф есор К оста В ујић је и купи о ову циглу, још пре десетак година, за гробни цу, отад се с њ ом стално селио и он а м у је п ри сеобам а би ла највећа брига.
П ред сваку сеобу, п оручивао је из А патина да м у пош аљ у, пош том, десет цигли, добро уш уш каних, да би надокн адио број разбијених. В аљ да, као да прави инат теш ком сам ачком ж ивоту, м а како га он ведро и јеш но под носи о, као да тера пизм у самачком потуцањ у, проф есор К оста В ујић је све предузео да ш то бољ е и ш то удобније среди вечну кућу. А патинска цигла је у том сређивањ у им ала главно м есто. He зна се како се и када проф есор К оста В уји ћ н ахватао толи ког страха од влаге. Н ије се толико бојао влаге у ваздуху, већ зидне и зем не влаге. В еровао је да је њ еговог по братим а из ђачких карловачких дана Бр анка Радичевић а у гроб одвукл а зем на и зидн а влага. Ђ аци м а је зидн а влага би ла тајна, а за зем ну влагу су налазили прим ере у Б ранковим стиховим а. С ав свој страх од влаге, проф есор В ујић је узидао у плано ве о вечној кући, то јест гробн иц и. М ада је изабрао најсувљ е м есто у гробљ у, ко лико да је веровао у апатинску ци глу, коју је и п од кр еветом држ ао да до уп отребе не пи је влагу из ваздух а, ж елео је да се осигура и дебљ ин ом зида гробниц е. Д а би зид м огао да се озида ш то дебљ им , и да не би био вечито стиснут, већ у својој познатој ком оци ји, п роф есор В ујић је купио плац за три гроба, ш то је резултовало злобни м и веом а погреш ним причам а, по којим а је он би о овејан ж еном рзац који, ето, све чин и, за сваку сигурно ст, како м у се не би ни мртвом , какво ж енско чељ аде прибли ж ило. »П огледајте у калем егданске зидин е, чем у све оне не од олевају?« - говорио је п роф есор В ујић најчеш ће у берберници И лкић, када би се, углавном н амерно заподенуо разговор о апатин ској цигли о њ еним својствим а и о трајно сти свега њ ом озидано г: »Ја веру-
100
101
јем да je то апатинска ц игла, да је то б ило која друга ци гла, К алемегдан би се истопи о.«
Ц игла је иш ла од руке до руке и од једном је настао застој. С коро сви су им али у руц и по ц иглу. »Ш та је, Ц вијићу, ш то си уставио ланац?« - п итао је п роф есор. »П роучавам геолош ки састав чувене ци глус апатинус.« - рекао је озбиљ но Ц вијић: »М огу ли ову једну да разбијем , у научн е сврхе?« »Д а разбијеш , там ан посла! Н астави ланац.« »П онећете у ту В аш у гробниц у господине професоре велики и неопростиви грех п рема н ауци.« - ripoм ум лао је, тобож увређен, Ц вијић, ш то је увеселило остале. В иди се да га већ н еколи ко годин а селе, све знају, п акују без греш ке, овога пута ни су разби ли ни једну циглу. П роф есор В ујић је м огао бити само задовољ ан. С лож или су је брзо и веш то. К о ли ће га селити идуће године, кад буде у пензији? М огу се унајм ити радни ци за сеобу, али код њ их неће бити ове паж њ е, нарочито не прем а ци гли, таквим а је свака цигла иста и бри га их за ш та је спремљ ена. А ко м у пензија буде теш ко пала, најтеж е ће м у пасти прили ком сеоба. П роф есор К оста В ујић је уздануо, као да је он, сам, баш тог тренутка подигао, па спустио пуна кола апатинске цигле. »Господи не проф есоре, не брини те, селићем о вас м и. Д оговорили смо се да В ам п ом огнемо да ш то безбриж није испуните спом енички и судски завет да дочекате двадесети век и да у њ ем у пож ивите.« - осетио је П авле разлог уздаха. 102
»С ве мангуп до м ангупа, договорила се м ангупарија да ме и у пензији не остави на м иру, већ да м е, бар једном годиш њ е, пропи сно насекира.« ... грдио их је себе ради: »Д ош ли смо до спом еника. Њ ега први пут носите. П аж љ иво с њ им е, као...« »П о јајим а.« »М олим, П оповићу.« »К ао по лоју«. »Т аман посла. Л ојје гори. П аж љ иво и у фијакер, на седиш те, спом еник лево, a ја ћу десно. У пам тите, он лево, ја десно, како бих, у спут м огао н апољ е да скидам ш еш ир.« С пом еник се пресијавао на попо дневном сунцу. Ђ аци су га носили усправно, он ако како и треба да стоји, о нако како lie и бити кад дође врем е да се пободе врх гроба. Н а њ ем у је био у клесан и п озлаћен напис: К оста Вујић, проф есор П рве м уш ке гим назије, ум ро 1... годин е. О вај споменик подиж е К оста В ујић себи за ж ивота.« П роф есор К оста В ујић је усео поред спом еника: »Јесм о ли ш та заборавили ?« »М ихаила П етровића у ћош ку и Бранка Радичевића на зиду.« »И ди, М итровићу, откачи их.«
П роф есор К оста В ујић није на зидовим а својих сам ачких станова држ ао ни роди тељ ских, ни својих слика. Н ије ту било ни иконе ни кандила. А ли је им ао једну урам љ ену светињ у. У век је, м а где становао, на зиду и знад узглављ а кревета, а поде103
сност зид а за качењ е одређи вала је м есто узглављ а, стављ ао један барокни рам , где је п од стаклом било једно п исм о - песма Бранка Р адичевића, О ва песма је, по м иш љ ењ у ђака М илутина К. Д рагутиновића, сведочила да су негда К оста В ујић и Б ранко б или п обратим и: »П обратиме К оста, Е во теби пр ебелога стада, О сам десет им а му ком ада, У зм и, побро, н а сајам га гони , С ве распродај, ни ш та не поклони, За овчи цу сваку без разлике, И ш ти до две пребеле цванцике. А кад десет за белце растуриш , В аљ а једну у својтор да сјуриш , А за малту (м ито) где се дегод плати, С ве ће тебе побратим да врати. О ј чудне књ иге, ш ин ула је гуја! Ч удн а стада, надрео га вуја. С ада блеји, сада опет лаје, Ш та је ово, ам ана ти, ш та је? Н иш та брате, све сам а чудила, А ко оћеш , оно и лудила.« У Б е ч у 1 8 /6 Д е к . 1 84 7 .
о г р а д з а х в а у ју ћ и п р о ф е с о р у К о с т и В у ји ћ у и њ вом побратим тву с ранком.
г о-
е о б н а п о в о р к а е к р ен у л а : п р в о к о л а с а еш ир и м а и г а р д ер о б о м , п о т о м к о л а са к р е в ет о м и к њ и г аа , а т и м к о л а с а а п а т и н с к о м ц и г л о м , у з к о ја с у и ш ли ђ а ц и и , н а ј а д , и ја к е р са п р о е со р о м остом у ји ћ е м и с п о м н и к о м п р о ф е с о р у К о с т и В у ји ћ у . о гр а ђ ан и и з л а з и л и н а у л и е , а м и о и х је г л а с о о в о ј ч у д е с н о ј с е о б и , а л и и п е с а м а т у р а н а та : » е о гр а д о м п р и ч а и д е , д р а зб и љ а ш т о в е л и , в и и з л а з е д а је в и д е : ли. Та пром на њ у го ди , н с е с е л и је р т о ж е л и , л ' у г а зд а н е у г о д и : р о ф с о р с е В у ји ћ с е л и . а се се л и , т о се ш у ш к а , а о д ет е њ а к л ел и , р а д и ц и у н е п р о п у ш т а: р о ф е с о р с е у ји ћ с е л и .«
Б р а н к о Р а д и ч ев и ћ , Л а н д ш т р ас е, У нгаргасе 442.
М илутину К . Д рагутиновићу је још о понечему сведочила ова Б ранкова песм а. О н је у њ ој наш ао доказ да је пр вих о самд есет Б ранкови х књ ига стигло у
р о ф е со р Ђ у р о К о за р а ц е о с т а в љ а о д и р е к т о р к и у ти с ак и с а та к в и м н е ст р п љ е њ м е с ач е к а о п р о ф с о р а В у ји ћ а . » а к л е , г о с п о д и е В у ј ћ у ?«
104
105
»Ja сам их н ајстрож е саслуш ао.« »А казна? Г оспод ин е колега, нем ојте м и сам о рећи оно, како предлаж ете да још једном разм ислим о, пре него ш то ниш та не предузм емо.« »Н ећу В ам, господ ин е директоре, то рећи, јер сте већ В и рекли, али предлаж ем да разм ислим о.« »Н еће бити разм иш љ ањ а, колега В ујићу. Реците м и за које сте се казне од лучил и.« »Н ећу их казнити, господин е директоре.« - глас про ф есора В ујића је одједном постао одлучн ији од гласа ди ректора К озарца: »Н ем а ту разлога за казне.« »А изгред, а ж алба госпође М аринковић«. - питао је ди ректор К озарац, ж ељ ан да чу је свој глас, уверен да не чује оно ш то чује. »Ја знам , господи не ди ректоре да се ради о ж алби госпође м ин истарке, само то н ије био н икакав изгред, него серенада«. »Ја сам запреп аш ћен, господи не колега.« »И ја сам запрепаш ћен, господи не директоре, колико госпођа м ин истарка нем а слуха и са којом храброш ћу то још и показује. О ни јесу били там о, али нису певали ни господи ну м ин истру, ни госпођи м инистарки, већ њ иховој кћери. Г оспођа М аринковић хоће и ћерку и м ир. H e иде то обоје заједно. А ко господи н М аринковић им а портф ељ , госпођица нем а портф ељ а. И зато, господи не ди ректоре К озарац, нећу да их казним .« »К ако то да схватим , господи не колега?« - ж арио се директор Ђ уро К озарац, »М оја упутства су, у поводу изгреда, би ла јасна.« »К ао одбијањ е, господин е директоре К озарац, м ислим да се то другачије и не м ож е схватити.« - про-
ф есор В ујић је изазивао судбину отпуш тених проф есора. »У том случају, п ош товани господ ин е колега, ја ћу м орати д а известим господин а м ин истра просвете и вера и траж ити...« »Х оћете рећи, господи не К озарац, да ћете траж ити од господин а м ини стра да ме по казни, ум есто по реду пензиони ш е. А ко је тако, бољ е ја да будем каж њ ен, а не они. Ја сам у одласку, они тек улазе у ж ивот.« »Заборавили сте на м оје дир екторско пр аво каж њ авањ а. А ко га искористим ...« »П а их казните? А ?« - разбеснео се проф есор В ујић : »Н е бих В ам саветовао, господи не директоре. У кор ди ректора је п ревелика казна. И нећете их казнити, јер ће онда сва опозици она ш там па писати о томе како госпођа м инистра унутраш њ их дела каж њ ава сироте ђаке због серенаде.« »К ако се усуђујете, пош товани ко лега?« - зграњ авао се директор Ђ уро К озарац: »П а В и сте, бар досад, важ или за аполи тичн ог човека.« »Б ити апол итич ан, не значи бити л ојалан, госпођама м ини старкам а, које м еђу нам а буди речено н емају ни слуха.« - проф есор В ујић је ш ири о руке и уопш те се ш ирио као да ће испунити ди ректорову канцеларију: »К ако се усуђујем ? Н ем а виш е страха за кору проф есорског хлеба. У пензију ћу, било са орденом или по казни, a то м и је свеједно . У овом случају казна ће бити сјајни ји орден!« »Ја нем ам речи, пош товани колега. К ако да им ам речи. И м али см о један р азред који је распустио њ ихов проф есор, је ли? И ш та се десило? Н ајгоре! У м есто да
106
107
проф есор п оново пр еваспита разред и спрем и за ж ивот, разред је то учи ни о са про ф есором ? To ш то се деш авало са тим разредом , то ни је образовањ е!« »Зависи за чије поим ањ е, господ ин е директоре. За м ене је об разовањ е када ђаци све науче и забораве све ш то су научили, па оно ш то им остане, то је образовањ е.« »Т о је којеш та, такав В ам је разред. С асвим испуш тен!« »Захваљ ујући том испуш теном разреду, господине, В и ћете бити једин и ди ректор П рве м уш ке гим назије који ће под нети и звеш тај м ин истарству о генераци ји м атураната која им а четрнаест одличн их, а међу њ им а једн ог сјајног м атем атичара, једн ог од лич ног при родњ ака, једн ог уби ственог логичара и једн ог великог песника. »Х м !« - рекао је К озарац годило м у је ово »једини дир ектор«, али се ни је предавао: »В елики п есни к серенада.« »То ће будућност показати.« »Б удућн ост не траж и п еснике серенада, него песнике као ш то је у »С рпч ету« он ај, н е знам одакле ђак М .Ј.М . Њ егове патриотске песме је на просветном савету и м ини стар похвалио«. »М .Ј.М ? М илорад Ј. М итровић! А В и, господине ди ректоре К озарац, би рајте, да ли ћ ете га наградити за »С рпч е« или ћете га казни ти за серенаду. В и и м ате да се одлучујете, a ја сам се одлучио. Ја сам им нем ачки предавао и овако и онако, али неш то ми говори, господин е директоре, да ће се у будућности и о В ама и о м ени знати сам о по том е ш то см о били њ ихови проф есо108
ри«. - проф есор В ујић је и стресао ш то је им ао на ум у и напустио ди ректорову канцеларију.
»О длазите и ви, а јесте м ангуп до м ангупа.« - рекао је проф есор В ујић, уш авш и у разред. »Panta rei!« - казао је Ц вијић. »Д а, да, panta rei.« - поновио је проф есор В ујић. »В иди ти П анту.« - зачудио се М ихаило П етровић. »П етровићу у ћош ак.« »Заш то проф есоре?« »Знаш ти добро да је то - све тече, али се правиш П анта!« »С ве тече, али је о бала иста.« - П етрови ћ је и заш ао. »А на обали П анта!« »Х ајде и ти П оповићу у ћош ак.« »П анта нас чека у двориш ту.« - упао је у разред задихани Љ убом ир С тојановић: »П анта Јовановић, дворски ф отограф дош ао је да нас слика. Д иректор К озарац је већ у двори ш ту«.
»У радили смо као ш то сте поручи ли, господине проф есоре. И м а да будете задовољ ни.« - проф есора К осту В ујића је на улазу у стан сачекао њ егов н ови газда И вковић. »Ш та сам то поручио?« - питао је проф есор. »О но ш то сте послали, слику, господин е проф еcope.« 109
»С лику?« - проф есор се никакве слике није могао присетити. »Д онела су двојиц а ђака, м ало чудн о, изм еђу се6e.« »Где је та слика?« »Н а зиду, м ного личи н а Bac.« П роф есор је отворио врата и суочи о се са својом карикатуром . Зраке сунца су тако необично падале, да се проф есору К ости В ујићу учи ни ло како м у је онај са карикатуре нам игнуо.
С А Д
А Ј
Ш ЕТ А Л И Ш ТЕ П РО Ф ЕС О РА К О С ТЕ ВУ ЈИ Ћ А ...............................................5 П РВ Е М У Ш К Е М А Т У РА Н Т И ..............................................................................12 С П О М ЕН И К П РО Ф ЕС О РУ В У ЈИ Ћ У ................................................................35 О П РА В Д А Њ А JOBAIIA Ц В И ЈИ Ћ А ...................................................................44 С Т А М Б ЕН И П О Г Л ЕД И П Р О Ф Е С О Р А В У ЈИ Ћ А .......................................... 53 М А Т У РА Н Т И У Н Е Д Е Љ У ....................................................................................60 П РО Ф Е С О Р С Е В У ЈИ Ћ С Е Л И .............................................................................87
110
С ви см о ми изаш ли из некаквог ш ињ ела. С амо се, богати, овај В итезовић извукао из Ш еш ира проф есора К осте В ујића. Бранко
о пи ћ
К од В ујића нема забуш анта, С ад још једно г им а м атуранта. ан Радо ић
В елика је храброст уз београдска Три ш еш ира још један додати и успјети у том е. Гу
ав
рк
И м али см о у српској књ иж евности В ечитог м ладож ењ у, сад смо добили и вечитог м атуранта М илована В итезовића. л о б од а н
о в ак о ви ћ
И грао сам проф есора В ујића у телевизијској драм и М илована В итезовића. Б ило је то право задовољ ство, зато ш то сам као ђак им ао једн ог заним љ ивог про ф есора кога сам им итирао, који м и је, у ствари, био идол. У век сам знао ш та ће тај проф есор да учини. К ладио сам се са другарим а кад ће да се почеш е иза ува. И грајући про ф есора В ујића, ја сам све врем е м ислио н а тог свог драгог пр оф есора, који се, сиром ах, убио. И м ао је н еке своје бубиц е. авле
113
у ји и ћ
БИБЛИОТЕКА
ХИТ
*
М И Л О В А Н В И Т Е ЗО В И Ћ
Ш Е Ш И Р П Р О Ф Е С О Р А К О С Т Е В У ЈИ Ћ А
*
И З Д А В А Ч К О П Р Е Д У З ЕЋ Е 3 A Д Е Ц У
BOOKLAND Б Е О Г РА Д , Ч И К А Љ У Б И Н А I l/III Т Е Л /FAX 632-191 *
3A И ЗД А В А Ч А
РА Д О М И Р РА Д О В А Н А Ц Д И Р Е К Т О Р И ГЛ А В Н И У Р ЕД Н И К
*
П И ЗУ Е Л Н А И Д Е Н Т И Ф И К А Ц И ЈА
М Л А Д Е Н Ћ У РО В И Ћ *
КОРЕКТОР
М И ЛО Ш
М И ЈУ Ш К О В И Ћ
*
Т ЕХ Н И Ч К И У РЕ Д Н И К
С Н ЕЖ А Н А Н Е Ц И Ћ
*
Т И РА Ж 1000 П Р И М Е Р А К А
*
ISBN 86-7182- 103-Х
*
БЕОГРАД 2 0 0 2.
*
Ш ТА М П А
„Ф И Л И П В И Ш Њ И Ћ " БЕОГРАД
115
