Uvod Do nedavno otac je izbegavao razgovore vezane za svoje doživljaje iz rata. Međutim, oni su me pratili od detinjstva. Iz ove knjige, koju sam našao u kućnoj biblioteci u svojoj 12 godini, saznao sam zbog čega nemam dedu i babu s očeve strane i zbog čega se to u mišoj kući nikada nije pomin pominjalo. jalo. Ova sećanja pomogla pomogla su s u mi da se s e upoznam upoznam s nepoznatim epoznatim delom naše porodične istorije... mada i dalje nismo govorili o tome. Zbog toga je, možda, mojoj pažnji promaklo, da očevi doživljaji mogu interesovati i nekog drugog. U smisao izdavanja ove knjige uverio me je moj prijatelj, veliki nemački pesnik Volf Birman, koji mi je ukazao na njenu nesvakidašnju dokumentarnu vrednost. Već mnogo godina živim u Nemačkoj i uočavam stanje bolne ćutnje koja postoji medu Jevrejima, Nemcima i Poljacima. Nadam se da će ova knjiga doprineti zaceljivanju još uvek otvorenih rana. Moj otac Vladislav Špilman nije bio pisac već pijanista, kompozitor i inspirator kulturnog života, „čovek u kome živi muzika“, kako je svojevremeno okarakterisan. Studije je završio na Berlinskoj muzičkoj akademiji klavir kod Artura Šnabla, a kompoziciju kod Franca Šrekera Kada je Hitler 1933. preuzeo vlast, vratio se u Varšavu i kao pijanista zaposlio u Poljskom radiju. Do 1939. komponovao je simfonijsku i filmsku muziku kao zabavne pesme, od kojih su mnoge postale hitovi. Još pre rata kon koncertirao certirao je sa svetski slavnim violinistim violinistima: a: Bron Bronjislavom jislavom Gimpelom, Henrikom Šeringom, Idom Hendl i Romanom Totenbergom. Posle 1945. nastavio je kao pijanista i kamerni muzičar. Stvorio je brojne brojne simfon simfonijske ijske kompoz kompozicije icije i oko hiljadu zabavnih zabavnih pesama, od kojih je dovoljno pomenuti: „Kišu“, „0ne godine niko neće povratiti“, „Nema sreće bez ljubavi“, ljubavi“, „Ne verujem pesmi“, pesmi“, „Crven „Crvenii autobus“, „Tih „Tihaa noć“, „Doći „Doći će i za to vreme“ ili „Sutra će biti lep dan“. Komponovao je preko 50 pesmica za decu, muziku za mnoge radio drame, filmove, kao i svima dobro poznat signal za Poljski filmski žurnal. U to vreme delovao je i u upravi ZAIKS-a, Saveza poljskih kompozitora, reaktivirao je ZAKR, dao ideju i bio suorganizator Međunarodnog festivala zabavne muzike u Sopotu. Do 1963. rukovodio je Redakcijom Zabavne muzike u Poljskom radiju. Taj posao je napustio da bi se posvetio koncertnoj delatnosti u
Varšavskom kvintetu koji je organizovao sa Bronjislavom Gimpelom i Tadeušem Vronjskim, sa kojima je nastupao više od dve hiljade puta po koncertnim salama širom sveta. Ovu knjigu otac je napisao odmah posle rata, 1945. godine. Njeno prvo izdanj izdanjee pojavilo se 1946, ali ubog ubogaljen aljenoo i osakaćeno od strane strane cenzure. I pored toga, čini mi se, knjiga je obavila svoj zadatak, pomogla mu je da oslobodi košmara doživljenih tokom rata i vrati normalnom životu. Početkom šezdesetih godina razne izdavačke kuće pokušavale su da knjigu učine dostupnom sledećim generacijama čitalaca. Iz nepoznatih, a istovremeno dobro poznatih razloga, nisu to uspele. Po svoj prilici ljudi koji su odgovorni imali su za to svoje razloge. Nakon više od pedeset godina odina kn knjig jigaa se pon ponovo ovo pojavila, najpre u Nemačkoj. Odmah Odmah je zauzela zauzela zn značajno ačajno mesto, kao jedan od važnijih važnijih dokumenata o poslednjem ratu. Najrenomiraniji nemački magazin „Der Spiegel“ posvetio joj je osam strana. Prošle godine objavljena je u Engleskoj, Holandiji, Italiji, Švedskoj, Japanu i Sjedinjenim Američkim Državama. Godine 1999. našla se na top listama novina kao što su „Los Angeles Times“, „The Times“, „The Economist“ ili „The Guardian“. Sada je objavljena u Poljskoj. Ovo izdanje je izmenjeno i prošireno u poređenju poređenju s verzijom verzijom iz 1946. godine. odine. Sadrži Sadrži pog pogovor ovor Volfa Birm Birmana s informacijama ko|e se odnose na epilog događaja razmatranih u knjizi. Fragmenti potresnih memoara kapetana Vermahta Vilma Hozenfelda, priključeni priključeni ovom izdan izdanju, ju, pridaju knjizi knjizi nov kvalitet. Osporavaju tezu koja e postojala u Nemačkoj, da nemačko društvo nije znalo za zločine koje je počinila počinila hitleristička armija armija na terenu terenu Poljske i drugih drugih okupiranih okupiranih zemalja. zemalja. Istovremeno, herojska dela tog Nemca svedoče o tome da su se pojedinci mogli suprotstavljati nacističkom režimu. Uključujući fragmente memoara u sadašnje izdanje, rukovodio sam se željom, odnosno moralnom obavezom, da lik Vilma Hozenfelda sačuvam od zaborava. Mart 2000. Andžej Špilman
1. Rat! 31. avgusta 1939. nije bilo gotovo nikog u Varšavi, ko je smatrao da se rat s Nemcima može izbeći. Jedino su nepopravljivi optimisti verovali da se Hitler prepao nepopustljivosti Poljaka. Njihov optimizam bio je znak oportunizma, vere lišene svake logike, da do izbijanja rata neće doći i da će se i dalje živeti u miru, jer je život bio tako lep. Grad je uveče brižno zamračivan. U kućama su zaplivane sobe izabrane za protivgasnu zaštitu, jer smo se najviše bojali bojnih otrova. Istovremeno u zamračenim kafanama i barovima svirali su orkestri, gosti su plesali, pili alkoholna pića i stvarali štimung, pevajući vojničke pesme. Obavezno zamračivanje prozora, nošenje gas-maski na ramenu i vraćanje noću taksijem, izmenjenim ulicama, pridavali su životu posebne čari, utoliko pre što se još uvek nije osećala nikakva opasnost. U to vreme stanovao sam s roditeljima, bratom i sestrama u Klizavoj ulici, a kao pijanista radio u Poljskom radiju. Pomenutog avgustovskog dana vratio sam se kasno kući i odmah legao da spavam. Naš stan nalazio se na trećem spratu, što je imalo svoje vrline: prašina i ulični mirisi padali su dole, a odozgo, s neba od strane Visle kroz otvorene prozore ulazio je svež vazduh. Iz sna su me trgli odjeci detonacije. Svitalo je. Pogledao sam na sat: bilo je skoro šest. Eksplozije nisu bile previše jake, činilo se da dopiru izdaleka, u svakom slučaju odnekud izvan grada. Po svoj prilici bile su to vojne vojne vežbe, na koje smo se od pre nekoliko dana navikavali. Posle nekoliko minuta usledila je tišina. Razmišljao sam da li da nastavim da spavam, ali već se bilo razdanilo. Odlučio sam da do doručka čitam. Mora da je već bilo osam sati, kad su se naglo otvorila vrata moje sobe. Na pragu je stajala majka, obučena, kao da će za trenutak izaći u grad. Bila je bleđa nego obično i nije krila ljutnju, što još uvek ležim u krevetu. Otvorila je usta kao da hoće nešto da kaže, ali joj je glas zastao u grlu, te je morala duboko da udahne vazduh. Na kraju je žurno i nervozno rekla: - Ustaj, izbio je rat! Odlučio sam da smesta odem u Radio. Tamo bih sreo prijatelje. Tamo se nalazio izvor najsvežijih vesti. Obukao sam se, doručkovao i izašao iz stana. Na zidovima kuća i na
oglasnim stubovima već su se videle bele plahte plakata s Predsednikovom porukom narodu, u kojoj obaveštava o nemačkom napadu na Poljsku. Ljudi su stajali u grupicama i čitali, neki su nervozno trčali u raznim pravcima, po svoj prilici želeći da obave svoje najvažnije neobavljene poslove. U radnji na ćošku blizu naše kuće vlasnica je lepila trake od belog papira na prozorska stakla, što je trebalo da spreči njihovo ispadanje u slučaju nagoveštavanog bombardovanja. Za to vreme njena ćerka je dekorisala tanjire sa salatom, šunkom i kobasicom malim zastavicama i portretima nacionalnih junaka. Ulicama su bez daha trčali kolporteri, kolporteri, prodajući specijalna izdanj izdanja. a. Nije se osećala nikakva panika. Raspoloženje se kolebalo između znatiželje, šta će iz toga proizići proizići i začuđenosti zbog zbog ovakvog ovakvog obrta obrta stvari. Pred jednim oglasnim stubom zaustavio se sedi, sveže obrijan i brižno odeven, elegantan muškarac, čiji su vrat i lice pocrveneli od iznerviranosti. Šešir mu se s čela povukao na potiljak, što u normalnoj situaciji sebi nikada ne bi dopustio. Čitao je, s nevericom vrteo glavom, čitao dalje, sve više pritiskajući naočare o nos. Neke reči ponavljao je glasno i ogorčeno: - Napali... bez upozorenja... Okrenuo se prema ljudima koji su ga okruživali, očekujući njihovu reakciju, podigao ruku da popravi naočare i uzviknuo: - Pa to nije pristojno! Malo kasnije, već idući, još uvek ne mogavši da se smiri, mrmljao je sebi u bradu, sležući ramenima: - Ne. Tako se ne radi... Put do Radija, iako sam stanovao veoma blizu, pokazao se nimalo lakim zadatkom, oduzeo mi je dvostruko više vremena nego obično. Već sam bio na pola puta kada je sa zvučnika okačenih o ulične svetiljke, iznad ulaza u radnje i prozora kuća odjeknuo zvuk alarma. Zatim se čuo glas spikera: „Alarm za grad Varšavu! Pažnja, pažnja, dolazi...“, nakon čega su usledile serije brojki i slova vojnih šifri, koje su u ušima civilnog stanovništva zvučale kao tajne formule. Da li su brojke označavale brojeve aviona aviona koji nadleću, a slova mesta, na koja će, mož ožda, da, uskoro pasti bombe? Među njim njima je, možda, možda, i ovo na kome upravo stojimo? stojimo? Ulica je brzo opustela. Prestrašene žene žurile su prema podrumima. Muškarci nisu hteli da se sklanjaju u njih, stajali su u kapijama kuća, psovali Nemce, demon demonstrirajući strirajući svoju hrabrost i bes prema prema nesposobnoj vladi koja je prekasno izvršila opštu mobilizaciju. Na praznim, gotovo
izumrlim ulicama čule su se svađe članova protivavionske odbrane s neposlušnima, koji su samo iz sebi poznatih razloga izvirivali iz kapija kuća ili promicali duž zidova. Nešto kasnije čule su se opet bombe, ali i ovoga puta ne tako blizu. U zgradu Radija uspeo sam da stignem u trenutku oglašavanja trećeg alarma. Međutim, tu nikom nije padalo na pamet da svakog časa silazi u sklonište. Radio program nalazio se u stanju raspada, samo što bi u najvećoj žurbi bivao nekako sklopljen, ponovo je prekidan, čim bi stigle nove i važne vesti s fronta ili političke informacije, koje su prenošene bez odlaganja, ilustrovane vojnim marševima ili Narodnom himnom. U hodnicima pojedinih redakcija vladao je haos. Osećalo se da ljude obuzima ratno raspoloženje. Jedan od činovnika pozvanih u vojsku, došao je da se pozdravi s kolegama, a istovremeno pokaže svoju novu uniformu. Verovatno je zamišljao da će ga svi okružiti i da će doći do uzbudljive scene oproštaja. Mora da se razočarao: niko nije imao vremena da obrati pažnju na njega. Stajao je i zaustavljao kolege u prolazu, da bi svoj program rastanka s „civilom“, o kome će kasnije moći da priča unucima, bar delimično sproveo. Pri tom nije podozrevao da dve nedelje kasnije niko takođe neće imati vremena da ga počastvuje prisustvom na pogrebu. Ispred radijskog studija uhvatio me je za rukav stari, zaslužni radio pijanista, pijanista, profesor Urštejn. Urštejn. Godinama Godinama je vreme vreme odmeravao odmeravao muzičkom uzičkom pratnjom pratnjom,, kao što ga drugi drugi ljudi odmeravaju odmeravaju dan danim imaa i satima. Kada je profesor pokušavao nečeg da se seti, uvek je započinjao započinjao rečima: Kada sam svirao... Odnosno, kada mu je polazilo za rukom da u vremenu lokalizuje mesto te muzičke pratnje, poput krajputaškog kamena na ivici puta, tada je svom sećanju dopuštao da pravi sve šire krugove i obuhvata nova, mada manje bitna i udaljenija sećanja. Sada je stajao ispred studija, ošamućen i dezorijentisan: kako će izgledati taj rat lišen muzičke pratnje? - Niko ne može da mi kaže - bespomoćno se žalio - da li ću danas raditi... Ispostavilo se da ćemo popodne raditi, svako za svojim klavirom. Muzičke emisije će ići, iako drugačijim redosledom nego što su planirane. Međutim, bližilo se vreme doručka i neke kolege su osetile glad. Dakle, napustili smo Radio, da bismo nešto pojeli u obližnjem restoranu.
Grad je delovao kao da se ništa nije dogodilo. Po glavnim ulicama saobraćaj je bio veoma živ. Radnje su bile otvorene, a kako je Predsednik Poljske molio da se ne prave zalihe, jer su, po njegovom mišljenju, nepotrebne, niko nije stajao u redovima. Ulični prodavci su s velikim uspehom prodavali igračku od papira koja je predstavljala svinju, koja se, kad se odvije iz duhovito složenog papira, pretvarala u Hitlerov portret. S naporom smo pronašli slobodan sto u restoranu. Mnogih jela, koja si uvek mogao naručiti, nije bilo. Ostala su prilično poskupela. Špekulanti su očigledno stupili u akciju. Razgovor se uglavnom koncentrisao na što skorije uključivanje Francuske i Engleske u rat. Osim nekoliko nepopravljivih pesimista svi su smatrali da će se to dogoditi tokom najbližih sati ili minuta. Neki su najavljivali da će i Amerikanci objaviti rat Nemcima. Pri tome, navođeni argumenti zasnivali su se na iskustvima stečenim u prethodnom ratu. Zvučali su: „Onda je vođen tako da znamo kako i sada treba ratovati“. Francuska i Engleska uključile su se u rat tek 3. septembra. Toga dana, iako je sat pokazivao već jedanaest sati, još uvek sam se nalazio kod kuće. Radio smo sve vreme držali uključen, da ne bismo izostavili nijednu svežu vest. Međutim, izveštaji s fronta nisu ispunjavali naša očekivanja. Istina, naša konjica je ušla u istočnu Prusku, a naši avioni bombardovali bombardovali nemačke vojne vojne položaje, položaje, ali poljska vojska morala je neprestano da se povlači sa zauzetih terena, s obzirom na vojnu nadmoć neprijatelja. Kako je to bilo moguće kada su Nemci imali avione i tenkove od kartona i sintetički benzin, koji nije bio ni za punjenje upaljača kako je tvrdila naša vojna propaganda?! Mnogi nemački avioni pogođeni su iznad Varšave i očevici su pričali da su tobož videli leševe neprijateljskih pilota u odelima i sa cipelama od papira. Kako je onda mogla ta bedna rulja da nas primorava na povlačenje? To niko nije mogao da shvati. Majka se muvala po sobi, otac je vežbao na violini, ja sam nešto čitao sedeći u fotelji, kada je prekinut neki beznačajan program i spiker patetičnim patetičnim glasom glasom nagovestio nagovestio prvorazredn prvorazrednuu vest. ve st. Ja i otac približili približili smo se se radiju, dok je majka istrčala iz sobe, da bi pozvala moje dve sestre i brata. Iz zvučnika se začuo vojnički marš, zatim je opet ponovljeno obaveštenje, pa su nam pon ponovo ovo naložili aložili da slušamo marševe, da bi trenutak trenutak kasnije ponovo ponovo rekli da će uskoro uslediti veoma veoma važna važna vest. Nervna Nervna napetost postala je nepodn epodnošljiva ošljiva kada je odjeknula odjeknula poljska Narodna Narodna himn imna, a neposredno posle nje engleska. Iza toga saznali smo da nismo usamljeni u
borbi s neprijateljem, eprijateljem, da imamo imamo jakog saveznika saveznika i da ćemo sada sigurn sigurnoo dobiti rat, čak ako bi se njegov tok promenio ili neko vreme za nas bio nepovoljan. Teško je opisati uzbuđenje koje nas je tada obuzelo. Majci su se u očima pojavile suze, otac je jednostavno ridao, a moj brat Henrik, koristeći situaciju, pred nosom mi mahao pobednički mkom, uzbuđeno uzvikujući: - Vidiš li? Zar ti nisam rekao! Regina je smatrala da se u ovom času ne treba svađati. Stala je između nas i mimo izjavila: - Prestanite! Svako od vas je znao da će biti ovako... A nešto kasnije dodala je: - Uostalom, to je proisticalo iz međunarodnih ugovora. Regina je bila advokat, prema tome i autoritet za slična pitanja. Tu nije bilo nikakve diskusije. Halina se pozabavila radijem, pokušavajući da nade Radio London, er je odlučila da do informacija dođe iz direktnih izvora. Dve moje sestre behu najspokojnije u porodici. Na koga su u tome povukle? Ako su bile na nekog ekog,, on onda da je to sigurn sigurno majka, međutim ona ona je u poređenju sa njima sada ostavljala utisak osobe koja ne vlada sobom. Četiri sata kasnije Nemačkoj je objavila rat i Francuska. Popodne otac je odlučio da učestvuje u manifestaciji koja je trebalo da se održi ispred Ambasade Velike Britanije. Majka mu to nije dozvoljavala, ali on je ostao pri svome. Posle se vratio kući veoma uzbuđen, uzrujan i izgužvanog odela. Pričao nam je kako je tamo video poljskog ministra spoljnih poslova i ambasadore Eng Engleske i Francuske. Nešto je uzvikivao, zajedno zajedno s ostalima pevao, sve do trenutka kada su ih pozvali da se zbog opasnosti od vazdušnih napada što pre raziđu kućama. Gomila je slušala te pozive tako napaljena, da je otac u njoj mogao biti ugušen. I pored svega što je doživeo bio je zadovoljan i dobro raspoložen. Nažalost, naša radost je kratko potrajala. Vesti s fronta fronta bile su sve alarmantnije. 7. septembra ujutru neko je glasno zakucao na naša vrata. Na stepeništu je stajao komšija od preko puta, lekar, obuven u vojničke čizme, sa sportskom kapom i u nekakvoj lovačkoj jakni, s rancem na ramenu. Veoma se žurio, međutim osećao se obaveznim da nas obavesti da se Nemci već približavaju Varšavi, da je naša vlada otputovala u Lublin, da svi muškarci moraju napustiti grad, preći na drugu stranu Visle, gde će biti organizovana nova linija odbrane.
U početku mu niko od nas nije verovao. Odlučio sam da skoknem do ostalih komšija i posavetujem se. Henrik je uključio radio, međutim u eteru je vladala tišina. Stanica je ćutala. Mnoge komšije nisam zatekao, da bih saznao nešto od njih. Većina stanova bila je zaključana, u drugima žene su ispraćale svoje muževe i braću na put, uplakane i spremne spremne na najgore. ajgore. Lekar je nesumnjivo esumnjivo govorio istinu. Bez premišljanja odlučio sam da ostanem. Nisam video nikakvog smisla u nekakvom ratnom potucanju. Ako sudbina želi da poginem, neka se to dogodi kod kuće. Osim toga mislio sam neko mora brinuti o majci i sestrama, ako otac i Henrik odu. Nakon savetovanja ispostavilo se da su i oni odlučili da ostanu. Iz čistog osećanja obaveze majka je i dalje pokušavala da nas nagovori na bekstvo. Nervozno nas je gledala širom otvorenih očiju, tražeći sve novije i novije argumente koji će nas uveriti u nužnost napuštanja grada. Kad je ipak shvatila da nije u stanju da slomi naš otpor, na njenom lepom, izražajnom licu oslikalo se osećanje olakšanja i zadovoljstva; neka bude što biti mora, bolje je da ostanemo zajedno! Čekao sam do osam sati i čim se malo smračilo odlučio sam da izađem u grad. Varšava se promenila do neprepoznatljivosti. Kako je bilo moguće da za samo nekoliko sati toliko dijametralno izmeni svoj izgled? Sve radnje bile su zatvorene, zamro je tramvajski saobraćaj, samo su automobili, natovareni do vrha, promicali neverovatnom brzinom u pravcu mosta Ponjatovski. Maršalovom ulicom 1 marširala je četa vojnika. Išli su gordo, pevajući, iako se među njima jima mog oglo lo zapaziti zapaziti nešto neviđeno: eviđeno: kape su im stajale nepravilno, svaki od njih nosio je karabin onako kako mu je bilo zgodno, nisu marširali u nizu, njihova lica odavala su da svako ide u boj na svoju ruku, da odavno nisu deo precizne i perfektne mašinerije, kakvu predstavlja dobro organi organizov zovana ana armija. armija. Dve mlade žene žene bacale su im s trotoara crvene lepe kate, s vremena na vreme uzvikujući patetične reči. Niko na to nije obraćao pažnju. pažnju. Ljudi su užu užurban rbanoo trčali, osećalo se da beže na desnu obalu Visle. Sada su imali imali da obave još par stvari, trudeći se da to učine pre odlučnog napada Nemaca. I oni su delovali drugačije nego prethodne večeri. Varšava je bila neobično elegantan grad. Kuda su se denuli svi oni muškarci i žene obučeni kao na stranicama modnih žurnala?
Oni koji su se danas kretali u raznim pravcima kao da su krenuli na nekakvu turističku ili lovačku maskaradu. U vojničkim ili skijaškim cipelama, skijaškim pantalonama, s maramama na glavi, natovareni zavežljajima ili rancima, sa štapovima u mci, obučeni nehajno, žureći, nisu se trudili da izgledaju bar malo civilizovano. Ulice, juče još tako čiste, danas su bile pune smeća i prljavštine. U ednom od bočnih sokaka po ivičnjacima, na trotoaru i kolovozu sedeli su ili ležali vojnici koji su se vratili direktno s fronta. U izrazima njihovih lica, u pozama i gestovima videla se ogromna iscrpljenost i mrzovolja. To su i demonstrativno isticali, da ljudi koji ih okružuju ne posumnjaju u njih, što su tu, a ne na frontu, da je to samo zato što nema nikakvog smisla, da e to jednostavno beznadežno. Ljudi koji su stajalo malo dalje u grupicama, prenosili su jedni drugima vesti s bojnog polja koje su čuli od vojnika. Bile su krajnje mučne. Podsvesno sam počeo da se osvrćem, tražeći zvučnike. Možda ih je neko odneo? Nije, još uvek su se nalazili na svojim mestima, ali su ćutali. Prema tome, požurih u Radio. Zbog čega nisu emitovali bilo kakve vesti? Zbog čega niko nije hrabrio ljude, da zaustavi njihovo kolektivno bekstvo? Radio nije nije radio. Direkcija je napustila grad. Samo Samo su blagajn blagajnici, ici, u najvećoj mogućoj žurbi, isplaćivali radnicima i umetnicima tromesečnu otpremninu. - Šta sada da radimo? - zgrabih jednog višeg činovnika za rame. Pogleda me odsutnim pogledom, pogledom u kome se manifestovao prezir prezir povezan s besom. Na kraju pošlo mu je za rukom da se oslobodi mog stiska. - Koga se to tiče? - dreknu na mene, sleže ramenima i istrča na ulicu, zalupivši besno vrata. Postaje neizdržljivo. Niko i ne pokušava da zaustavi Ijude da ne beže. Zvučnici okačeni o ulične svetiljke ćule. Niko ne uklanja đubre s ulica. Đubre? Da. Niti ublažuje paniku. Zar nije sramno bežati ulicama umesto boriti se? Niko gradu gradu neće povratiti izg izgubljeno ubljeno dostojanstvo! Bila je to slika poraza. Slomljena srca vratio sam se kući. Sledećeg dana uveče jedna od prvih granata nemačke artiljerije udarila je u skladište drva preko puta naše kuće. Prva su izletela stakla radnje na ćošku, nedaleko od naše kuće, brižno oblepljena trakama od belog papira.
2. Prvi Nemci Sledećih dana, hvala Bogu, situacija se znatno popravila. Grad je proglašen proglašen utvrđenjem utvrđenjem,, dodeljen mu je komand komandant ant,, koji se obratio stanovništvu, pozivajući ga da ostane u gradu i pripremi se za odbranu. Iza Buga već je organizovan protivnapad poljskih odreda. Naš zadatak je bio da zaustavimo glavne neprijateljske snage pred Varšavom, dok se armija ne pripremi za priticanje u pomoć. I u samoj Varšavi situacija se popravila: granate ranate nemačke emačke artiljerije artiljerije prestale su da padaju na prostor grada. Međutim, pojačali su se vazdušni napadi. Više nije bilo alarma. Često su paralizovali grad i onemogućavali pripreme za njegovu odbranu. Tako reći svakoga sata pojavljivale su se visoko, na te jeseni izuzetno plavom nebu, siluete aviona, okružene belim oblačićima granata naše protivavion protivavionske ske artiljerije, artiljerije, koje su eksplodirale oko njih. jih. Tada se smesta trebalo skrivati po podrumima. Tu više nije bilo šale: podovi i zidovi skloništa vibrirali su, kada su na prostor celog grada padale bombe i svaka od njih, kao metak u tom ruletu uništenja, pogađala kuću, u čijem se podrumu podrumu neko skrivao, što je zn značilo ačilo smrt. smrt. Kroz Kroz grad su neprestano jurila kola hitne pomoći: kada ih nije bilo dovoljno, uključivali su se fijakeri, čak obične taljige, da bi prevezli ranjenike i stradalnike izvučene iz ruševina. Među ljudima vladalo je pozitivno raspoloženje, iz časa u čas čak je raslo oduševljenje. Još nismo bili, kao onda, 7. septembra, prepušteni na milost i nemilost sudbini. Predstavljali smo organizovanu armiju, koja je imala vlastiti komandni štab, raspolagala municijom, pred sobom imala edinstven cilj: odbranu grada. Samo je od nas zavisio njen efekat. Sada je trebalo angažovati sve snage. Glavnokomandujući general apelovao je na ljudstvo da uzme učešća u akciji kopanja odbrambenih rovova oko grada, koji će otežavati napade nemačkih tenkova. Svi su se javljali za taj posao. U našoj kući ostajala je samo majka, da bi čuvala stan i kuvala ručak. Kopali smo na periferiji grada, duž jednog od brežuljaka na Volji. 2 Iza nas pružala se lepa četvrt s vilama, ispred nas mlada šuma. Taj posao pričinjavao pričinjavao bi mi čak zadovoljstvo, zadovoljstvo, da nas nisu progon progonile ile bombe. bombe. Istina stina
nisu padale previše blizu, ali sam se osećao nelagodno, slušajući njihovo zviždanje, svestan da bi nas neka mogla i pogoditi. Pored mene prvoga dana kopao je stari Jevrejin u kaftanu i sa okruglom jevrejskom kapicom bez danca. Kopao je s biblijskom samopredanošću, bacajući se na ašov kao na smrtnog neprijatelja, s penom na ustima, sivom od umora, potresan drhtajima mišića, škrgućući zubima splet cmog kaftana i brade. Rad koji je premašivao njegove snage, izvođen s gnevom, nije donosio nikakve vidljive rezultate. Lopata se samo vrškom zabadala u tvrdu zemlju, a grudve iskopane na taj način ponovo su klizile u rov, pre nego što mu je polazilo za rukom da ih prebaci van njegove ivice. Svakoga časa oslanjao se o ivicu rova, kašljao i krkljao. Smrtno bled pio je čaj od nan ane, e, koji su stare žene, žene, koje nisu mog ogle le fizički fizički da rade, a želele su da još nečim da doprinesu, donosile radnicima da se osveže. - Vama je očigledno teško - rekoh mu za vreme jedne pauze. - Morate prestati, ako nemate nemate sn s nage. Bilo mi ga je žao, pokušavao sam da ga nagovorim da odustane. Očigledno je da je posao tog tipa nadmašivao njegove mogućnosti. - Uostalom, niko vas ne primorava... Pogledao me je teško dišući, podigao pogled visoko ka nebu, po čijem su plavetnilu leteli delovi granata koje su eksplodirale. U njegovom pogledu pogledu primećivao primećivao se s e izraz sreće, kao da se na firmamen firmamentu tu u tom trenu trenutku tku pojavio Jehova u svem sve m svom sjaju. - Imam radnju - prošaputao je. Duboko je udahnuo vazduh, zaridao, na njegovom licu ocrtalo se očajanje i ponovo se s ogromnim naporom bacio na lopatu. Dva dana kasnije prestao sam to da radim. Saznao sam da Radio obnavlja delatnost pod rukovodstvom novog direktora Edmunda Rudnjickog, bivšeg šefa Muzičke redakcije. Nije pobegao kao drugi. Okupljao je raspršene radnike, da bi pokrenuo radio stanicu. Zaključio sam da ću tamo biti korisniji nego pri kopanju rovova. Tako je i bilo: puno sam svirao, i kao solista i kao muzička pratnja. Uslovi života u gradu počeli su se izrazito pogoršavati, da ne kažem: bili su obrnuto proporcion proporcionaln alnii sve većoj kuraži civilnog civilnog stanovn stanovništva. ištva. Nemačka artiljerija artiljerija počela je da tuče grad, u početku predgrađa, predgrađa, kasnije i centar. Videli smo sve više kuća bez prozora, s tragovima granata ili s oštećenim zidovima. Noću je nebo bilo crveno od požara, a vazduh težak od dima. Ponestajala je hrana. Bila je to jedina tačka, u vezi s kojom
hrabri predsednik Stažinjski nije bio u pravu: nije trebalo da odvraća ljude od pravljenja zaliha. Grad ne samo što je hranio sebe već i vojsku zatvorenu u njemu Armiju „Poznanj“, koja je dolazeći sa zapada uspela da se probije do Varšave i pojača njenu odbranu. Oko 20. septembra naša porodica se iz stana u Klizavoj preselila kod prijatelja u Gospodnjoj, Gospodnjoj, jer su stanovali na prvom spratu. Niži spratovi činili su se mnogo manje ugroženi, a za vreme napada nećemo morati da silazimo u podrume. Svi smo osećali strah od protivavionskih skloništa, s njihovim ustajalim vazduhom, koji nam nije dopuštao da dišemo i s niskim tavanicama koje su ostavljale utisak da će se svakog trenutka stropoštati i sve pokopati pod ruševinama višespratnica. Ni u našem stanu na trećem spratu nismo se osećali drugačije: kroz prozore bez stakala čuli smo zvižduke granata koje preleću, od kojih je svaka mogla udariti u naš stan. Prema tome, izabrali smo prvi sprat naših prijatelja, iako se u njemu sklonilo puno ljudi, vladala je gužva i moralo se spavati na podu. Bližio se kraj opsade Varšave. Sve teže sam stizao do Radija. Na ulicama su svuda ležali leševi, čitavi delovi grada goreli su, odavno nije bilo ni govora o gašenju požara, er je neprijateljska artiljerija oštetila gradski vodovod. Rad u studiju bio e veoma opasan. Nemački topovi gađali su sve važnije objekte u gradu, u trenutku kada je spiker najavljivao koncert, pojačavala se paljba po radio stanici. Histeričan strah stanovnika od sabotaže u to vreme dostigao je vrhunac. Svako je mogao biti osumnjičen za špijunažu i streljan, pre nego što bi se situacija razjasnila. U kući, u koju smo se preselili, na četvrtom spratu stanovala je žena, profesorka muzike. uzike. Imala je peh da joj je prezim prezimee Hofer Hofer i da je neustrašiva. Njenu hrabrost pre bi valjalo smatrati čudaštvom. Nije bilo vazdušnog napada koji bi je primorao da siđe u sklonište i odustane od svakodnevnih prepodnevnih vežbi na klaviru koje su trajale po dva sata. Sa samo sebi svojstvenom upornošću triput dnevno hranila je ptice koje je držala u kavezima na balkonu. Takav način života u opsednutoj Varšavi bio je doista neobičan. Služavke Služavke iz cele kuće, koje su se svakoga dan danaa okupljale kod domara na političke konferencije, smatrale su to veoma sumnjivim. Posle dužih debata došle su do zaključka da je nastavnica sa stranim prezimenom po svoj prilici Nemica, da svojom svirkom na klaviru, svojevrsnom tajnom šifrom signalizira stranoj avijaciji gde da baca bombe.
Pre nego što smo se osvestili, te razjarene žene su upale u stan čudakinje, sprovele je dole, u podrum, zajedno sa njenim pticama, koje su predstavljale dokaz njene jene špijunske špijunske delatnosti. delatnosti. I neh ehotice otice na taj način spasile su joj život. Nekoliko sati kasnije njen stan potpuno je uništio edan projektil koji je pao na njega. 23. septembra poslednji put sam svirao pred mikrofonima Poljskog radija. Ni sam ne znam kako sam se našao u Radio stanici. Jurio sam od kapije do kapije, na trenutak skrivao, trčao dalje, dok u najbližoj okolini ne bih začuo zviždu zvižduke ke bombi. bombi. Na vratima vratima sam sreo predsednika predsednika Stažin Stažinjskog. jskog. Bio je nemarno obučen, neobrijan, na njegovom licu ocrtavao se izraz smrtnog umora. Nije spavao danima, bio je duša odbrane i heroj grada. Na njegovim leđima ležala je odgovornost za sudbinu Varšave. Nalazio se svuda. Kontrolisao je prve linije rovova. Rukovodio podizanjem barikada. Bavio se bolnicama, pravednom raspodelom skromnih zaliha hrane, organizacijom protivavionske odbrane i vatrogasnom službom i pored toga nalazio vreme da se svakodnevno preko radija obraća narodu. Svi su očekivali ta obraćanja i iz njih crpli optimizam. Niko nije imao razloga za gubljenje hrabrosti, sve dok nije osećao Predsednikovu sumnju. Situacija uopšte nije bila najgora. Francuzi su prekoračili Zigfridovu liniju, Englezi su bombardovali Hamburg. U svakom trenutku očekivala se invazija na Nemačku. Tako T ako nam se bar svima činilo. činilo. Toga dana trebalo je da sviram Šopena. To je bila, kako se kasnije ispostavilo, poslednja emisija žive muzike sa antene Poljskog radija. Bombe su svakog časa padale u neposrednoj blizini studija, okolne kuće bile su u plamenu plamenu.. U takvoj buci tako reći nisam čuo zv zvuk uk vlastitog klavira. Posle koncerta morao sam da čekam dva sata, pre nego što je artiljerijska vatra prestala, da bih krenuo kući. Roditelji, sestre i brat već su se pribojava- tla mi se nešto desilo, zbog čega su me pozdravili kao da sam se vratio s onog sveta. Samo je naša kućna pomoćnica smatrala da je sva ta uznemirenost izlišna. Tumačila je: „Ta imao je sa sobom dokumente, doneli bi ga kući...“ Istoga dana, nešto posle tri sata, radio stanica je ućutala. Reprodukovana je ploča s Koncertom u c-molu Rahmanjnova, ali upravo u trenutku kada se završavao lep i veoma miran drugi deo, nemačka bomba oštetila je električnu centralu i zvučnici u gradu su umukli. Uveče sam i dalje pokušavao da i pored divljajuće artiljerijske vatre radim na kompoziciji mog Končertina za klavir i orkestar. Time sam bio zauzet i
kasnije, sve do kraja septembra, iako mi je to sa sve većim naporom polazilo polazilo za rukom. rukom. U suton pogledao sam kroz prozor. Ulica osvetljena vatrom bila je pusta, a s vremena vremena na vreme vreme u njoj su odjekivale eksplozije. S leve strane strane gorela je Maršalova, iza mene Kraljevska i Gžibovski trg, pravo Senjačka. Teški, krvavo-crveni kolutovi dima vukli su se nisko iznad kuća. Kolovozi i trotoari bili su zasipani nemačkim lecima, koje niko nije podizao, jer su kako se govorilo bili zatrovani. Ispod jedne bandere ležala su dva mrtva tela, jedno raširenih ruku, drugo zgrčeno kao u snu. Ispred ulazne kapije naše kuće ležao je ženski leš otkinute glave i ramena. Pored njega prevrnuta prevrnuta kofa. Žena je, očigledn očigledno, o, nosila vodu iz bunara. Trag njen njenee krvi e u vidu tamnog, dugog mlaza vodio ka uličnom kanalu i dalje ka rešetkastom slivniku. Gvozdenom ulicom od strane Velike lagano je dolazi fijaker. Teško e shvatiti kako mu je pošlo za rukom da stigne čak ovde i zbog čega su se i konj i kočijaš ponašali tako mimo, kao da se naokolo ništa nije događalo. Na raskrsnici raskrsnici sa Borovom Borovom ulicom fijakerista fijakerista je zaustavio kon konja, ja, razmišljajući kuda dalje da krene. Nakon kraćeg premišljanja izabrao je pravo, coknuo coknuo je i konj je nogu nogu pred nogu nogu krenuo napred. napred. Prošli su s u desetak dese tak metara, kada se začu fijukanje i tutnjava. Zaslepeo me je jak bljesak, kada sam se ponovo navikao na pomrčinu, fijakera više nije bilo. Razlupano drvo, ostaci rude, delovi tapacirunga, razneta tela čoveka i konja ležali su razbacani pored zidova kuća. A mogli su da skrenu u Borovu... 25. i 26. nastupili su pakleni dani. Eksplozije su se pretvorile u neprekidnu grmljavinu, čemu se priključila i buka aviona koji su nadletali u brišućem letu, podsećajući na električne bušilice. Vazduh, težak od dima i prašine, uvlačio se u svaku pukotinu, ne dopuštajući ljudima sakrivenim u podrumima ili u stanovima udaljenim od ulice da slobodno dišu. Ni sam ne zn znam am kako sam preživeo preživeo ta dva dana. Parče bombe bombe ubilo e čoveka koji je sedeo pored mene u spavaćoj sobi naših prijatelja. Dve noći i jedan dan proveo sam sa još deset osoba zatvoren u malom toaletu. Kada smo nekoliko nedelja kasnije razmišljali o tome, kako nam je to tada uspelo, pokušavajući ponovo da uđemo u njega, ispostavilo se da se u normalnim uslovima tamo ne bi smestilo više od osam osoba. 27. septembra, u sredu, Varšava je kapitulirala. Još dva dana nisam se usuđivao da izađem u grad. Kući sam se vratio smrvljen: činilo mi se da e Varšava prestala da postoji.
Ulica Novi svet 3 svela se na uzanu stazicu, koja krivuda između gomila ruševina. Na svakom uglu trebalo je mimoilaziti barikade podign podignute od prevrnutih prevrnutih tramvaja tramvaja i ploča povađenih povađenih iz trotoara. trotoara. Na ulicama gomile leševa u stanju raspada. Ljudstvo izgladnelo za vreme opsade gramzivo se bacalo na konjske strvine koje su svuda ležale. Još su tinjale ruševine mnogih kuća. Upravo sam išao Jerusalimskom alejom, kada su od strane Visle na motociklu prispela dvojica vojnika, sa čeličnim šlemovima, obučena u zelene, meni nepoznate uniforme. Imali su velika, tupa lica i oči boje vode. Zaustavili su se pokraj ivičnjaka i pozvali dečaka koji je upravo prolazio. Prišao im je. - Marschallstrase! Marschallstrase! Dubokim, hrapavim glasovima ponavljali su neprestano tu jednu edinu reč. Dečak je stajao nemo, otvorenih ustiju, ne mogavši da izusti ni reči. Vojnici su izgubili strpljenje. Jedan od njih opsova sebi u bradu, odmahnu prezrivo rukom, dade gas i ode. Bili su to prvi Nemci. Nekoliko dana kasnije na na zidovima zidovima Varšave Varšave pojavile su se dvojezičn dvojezičnee objave nemačkog komandanta, u kojima je poljskom življu obećavao posao, a usput i zaštitu nemačke nemačke države. države. Specijalno Specijalno pog poglavlje lavlje u objavama objavama bilo je posvećeno Jevrejima, Jevrejima, kojima kojima su garantovan arantovanaa sva prava, nedodirljivost svojine i potpuna sigurnost.
3. Očevo klanjanje Vraćali smo se u Klizavu, bez nade da ćemo svoj stan zateći neoštećen. Međutim, osim par prozorskih stakala sve je bilo na mestu. Vrata su bila zaključana, kao što smo ih ostavili izlazeći, unutra su sve sitnice ležale na svome mestu. I ostale kuće u okolini bile su neoštećene. Kada smo posle nekoliko dana počeli da izlazimo na ulicu, da bismo saznali nešto o svojim prijateljima, ispostavilo se da je grad i pored velikih oštećenja funkcionisao. U stvari, gubici su bili znatno manji nego što bi se očekivalo posle avionskih napada. U početku se govorilo o sto hiljada pobijenih pobijenih,, svi su bili duboko potreseni potreseni tom brojkom, brojkom, koja je predstavljala deset procenata celokupnog stanovništva Varšave. Kasnije se pokazalo da e broj žrtava iznosio oko dvadeset hiljada. Među njima su se nalazili i naši prijatelji, koje smo pre nekoliko dana videli žive, a danas su ležali zatrpani ruševinama, raskomadani bombama. Poginula su dva druga moje sestre Regine. Zatrpala ih je kuća srušena u Košikovoj ulici. Kada smo kasnije prolazili kraj tog mesta, trebalo je stavljati maramicu na nos. Kroz zatrpane prozore podruma i pukotine u zidu širio se smrad osamdesetak tela u raspadu, koji je trovao vazduh u čitavoj okolini. U Mazovjeckoj ulici jednog mog druga raznela je artiljerijska granata. Samo zahvaljujući tome što je pronađena glava, moglo se ustanoviti, da raskomadani ostaci pripadaju čoveku, koji je nekada bio talentovan talentovanii violinista. violinista. Bile Bile su to užasavajuće vesti. Međutim, ništa nije moglo da naruši našu gotovo životinjsku radost, stidljivo skrivanu u podsvesti, zbog toga što smo živi i ništa nam ne preti. U toj novoj stvarnosti sve što je pre mesec dana predstavljalo nekakvu trajnu trajnu vrednost, vrednost, izg izgubilo je zn značenje. ačenje. Stvari, Stvari, koje pre toga toga nisu zasluživale zasluživale pažnju, pažnju, zauzele zauzele su novo, važno važno mesto: lepa i udobna fotelja, bela kaljeva peć, na kojoj si za trenutak mogao zaustaviti pogled pogled ili škripa patosa koja je dopirala iz stana izn iznad našeg bile su obeležja normalnog života i kućne atmosfere. Otac se prvi ponovo počeo baviti muzikom. Satima je svirao na violini, bežeći na taj način od stvarnosti., Kada je neko, ko je doneo nove i rđave vesti, pokušavao da ga odvoji od posla, udubljivao se u to zabrinuto, naborana čela, da bi trenutak kasnije, razgaljena lica rekao: „Ali, to ne svedoči ni o čemu! i tako će ovde najdalje za mesec dana biti saveznici!“. Ovaj standardni odgovor na sva pitanja i probleme u to vreme
bio je njegov jegov jedini jedini način izolacije izolacije od okoline, okoline, beg u van vanzem zemaljski aljski svet muzike, u kome se osećao najbolje. Nažalost, prve inform informacije acije koje su don doneli eli ljudi, koji su uspeli da pomoću pomoću akumulatora akumulatora pokrenu pokrenu svoje radio aparate, nisu potvrdile potvrdile očev optimizam. Stvari su loše stajale: Francuzi nisu pokušavali da probiju Zigfridovu liniju, Englezi nisu bombardovali Hamburg, nije bilo pomena o bilo kakvim planovim planovimaa invazi invazije je na Nemačku. U Varšavi, međutim, eđutim, započele su prve racije. U početku činili su to nespretno, kao da se stide te nove metode mučenja ljudi. Nedostajalo im je iskustvo za nešto drugo. Mali privatni automobili prolazili su ulicama, neočekivano su se zaustavljali u blizini Jevreja koji su išli trotoarom, kroz vrata koja su se otvarala pružala se ruka, čiji je savijen kažiprst pozivao gestom: „Komm, komm!“ Oni koji su se vraćali iz takvih racija pričali su o prvim slučajevima prebijanja: tada još nisu bila opasna uglavnom su se svodila na udarce po licu ili na par šuteva. Ti događaji doživljavani su posebno bolno bolno od strane strane on onih ih,, koji su ih smatrali smatrali nečim uvredljivim uvredljivim,, još uvek ne shvatajući da ne predstavljaju, na osnovu etičkih kriterijuma, ništa drugo već da su to najobičniji udarci ili šutiranje nekakve stoke. U početku opšta ogorčenost na članove poljske vlade i rukovodstvo armije, koji su pobegli u inostranstvo, ostavivši zemlju na milost i nemilost sudbini, bila je snažnija od mržnje prema Nemcima. S tugom su se sećali Maršalovih reči, kada je izjavljivao da neprijatelju neće dati ni dugme od uniforme. Doista ga nije ni dao, jer je uniformu poneo sa sobom, napuštajući Poljsku. Bilo je i onih koji su proricali da će sada biti bolje, er će Nemci izaći na kraj s haosom koji je vladao u Poljskoj. Iako su Nemci dobili oružani rat protiv nas, u političkom pogledu počeli su da gube. Odlučan poraz pretrpeli su decembra decembra 1939. godine, odine, kada je u Varšavi streljano prvih sto nevinih muškaraca. Tada je samo za nekoliko sati između Poljaka i Nemaca izrastao zid mržnje, koji nije mogao biti uklonjen, premda su okupatori tokom kasnijih godina rata ispoljavali dobru volju za to. Istaknute su prve nemačke naredbe, za čije se nepridržavanje kažnjavalo smrću. Najvažnija se odnosila na trgovinu hlebom: svako ko bude prodavao ili kupovao pecivo po višoj ceni od on onee pre rata i u tome tome bude uh uhvaćen, vaćen, biće kažnjen kažnjen streljanjem streljanjem.. Ta naredba ostavljala je na nas potresan utisak. Danima Danima nismo jeli hleb, hraneći hraneći se krompirom krompirom i nekakvim elima od brašna. Henrik je kasnije primetio, da hleb ipak postoji, da se
kupuje i da one koji ga kupuju na licu mesta ne streljaju. Prema tome, i mi smo počeli kupovati hleb. Zabrana nikada nije ukinuta. To što se kupovao i jeo hleb tokom svih pet godina rata, značilo bi izvršenje miliona smrtnih kazni u celoj Generalnoj guberniji. 4 Prošlo je još mnogo vremena pre nego što smo se uverili, da nemačke naredbe ne predstavljaju za nas istinsku opasnost. Da nas snalazi krajnje neočekivano, kao grom iz vedra neba, ono što nije nagovešteno bilo kakvim propisom. Ubrzo posle toga usledila su nova šikaniranja, u prvom redu Jevreja. Nemci su počeli preuzim preuzimati ati nekretnin ekretninee koje su pripadale Jevrejima. Jevrejima. Takođe je objavljeno da nijedna porodica nema prava da poseduje više od dve hiljade zlota. Ostalu ušteđevinu i vredne predmete trebalo je deponovati u banci. Niko, naravno, nije bio toliko naivan da dobrovoljno preda bilo šta u neprijateljske ruke. I mi smo odlučili da sve sakrijemo, sakrijemo, iako se celokupan naš imetak sastojao od očevog zlatnog džepnog sata i pet hiljada hiljada zlota u gotovini. gotovini. O tome gde sve to sakriti burno smo diskutovali. Otac je predložio metod proveren u prethodnom ratu: izbušiti rupu u nozi od stola i u nju sve sakriti. - A šta će biti ako odnesu sto? - ironično je upitao Henrik. - Gluposti - odgovorio je ogorčeno otac. - Šta će im ovakav sto? S prezirom je pogledao komad nameštaja, čija je sjajno politirana ploča nosila brojne brojne tragove tragove prosute tečnosti, tečnosti, dok se na jednom jednom mestu orahov furnir malčice i podigao. Otac se približio naglo stolu i gurnuo prst ispod ploče. Komadić se odlomio s glasnim praskom, pokazujući golo drvo. To je nameštaju oduzelo i poslednju mrvicu sjaja. - Šta to radiš? - planula je majka. Henrik je imao drugi predlog. Po njegovom mišljenju, trebalo je ići na psihološke psihološke efekte sat i novac treba položiti položiti na sto, na vidno vidno mesto. Nemci koji će pretraživati sva moguća skrovišta, neće ih primetiti. Na kraju smo se nekako dog dogovorili ovorili:: sat smo stavili ispod orman ormana, a, lanac od sata u futrolu očeve violine, a novac zalepili za prozorski ram. Ljudi nisu dopuštali da budu zastrašeni strogošću nemačkog prava, radovali su se što će Nemci Varšavu svakog časa predati sovjetskoj Rusiji, koja će prostore koje je tobož zauzela vratiti Poljskoj, kada to bude moguće. Granica na Bugu još nije bila utvrđena, s druge strane Visle neprestano su dolazili ljudi koji su se kleli da su na vlastite oči videli ruske odrede u Jablonoj ili u Garvolinu. Bilo je i onih koji su se kleli da
su sreli Ruse koji se povlače iz Vilna i Lavova, prepuštajući te gradove nemačkoj kontroli. Nije bilo lako snaći se, niti ikome verovati. Mnogi Jevreji nisu čekali Ruse. Prodavali su svoj imetak u Varšavi i upućivali se na istok, u jedinom pravcu, u kojem su još mogli pobeći od Nemaca. Gotovo svi moji drugovi drugovi spremali su se za put, pokušavali da me uvere da krenem sa njima. Međutim, porodično smo odlučili da i ovoga puta ostanemo ostanemo zajedno. zajedno. Jedan poznanik se vratio posle dva dana, bez ruksaka i novca, sav u modricama i potišten. Video je petoricu Jevreja obešenih za ruke na drveću u blizini granice, s tim što su ih prethodno išibali. Bio je svedok smrti doktora Haskjeleviča, kome su Nemci, saznavši da se uputio preko Buga, zapretili streljanjem, a onda ga naterali da uđe u reku i da se kreće sve dublje i dublje, dok konačno nije izgubio tlo pod nogama i udavio se. Mnogim Jevrejima, iako su pokradeni i mučeni, pošlo je za rukom da stignu u Rusiju. Mom kolegi ukrali su samo novac i stvari, pretukli ga i proterali. proterali. Sažaljevali Sažaljevali smo jadnička, jadnička, smatrajući smatrajući da bi mu bilo bolje da je postupio kao mi. Naša odluka nije bila don doneta eta na osnovu nekakvih logičkih pretpostavki i premda ne želim da zvuči patetično, moram da konstatujem, da je pri njenom donošenju glavnu ulogu odigrala naša vezanost za Varšavu. Kada kažem „naša“ imam u vidu sve svoje bližnje s izuzetkom oca. Ostao je samo zato što nije hteo da se suviše udaljuje od Sosnovca, iz koga je poticao. Varšavu nikada nije suviše voleo i što je za nas ovde bilo gore, više je čeznuo za svojim rodnim gradom i idealizovao ga. Samo tamo bilo je dobro i lepo, ljudi su voleli muziku, uziku, cenili cenili kako svira na violini violini i samo tamo mogao se napiti dobrog, hladnog piva, dok ovde, u Varšavi služe odvratan bućkuriš. Posle večere položio bi ruke na stomak, zavalio se ugodno u fotelji, zatvorio oči sanjareći, ulepšavajući nam život monotonim pričama o Sosnovcu, koji je postojao samo u njegovoj mašti ispunjenoj čežnjom. Poslednjih nedelja jeseni, nepuna dva meseca nakon ulaska Nemaca, Varšava se iznenada vratila u svoj uobičajeni ritam života. Ekonomsko oživljavanje koje je proticalo bez teškoća za sve je predstavljalo još jedno iznenađenje u tom najneobičnijem od svih ratova, u kome je sve proticalo drugačije nego što se očekivalo. Ogroman grad, delimično uništenu prestonicu prestonicu višemilion višemilionske ske države, države, s armijom armijom nezaposlenih ezaposlenih činovn činovnika ika zapljusnuo je talas iseljenika iz Šleske, s Primorja i iz okoline Poznanja.
Neočekivano za te ljude, ljude bez krova nad glavom, lavom, bez šansi š ansi da dobiju posao i bilo kakvih izgleda izgleda za budućnost, ispostavilo se da se novac može zarađivati nepoštovanjem nemačkih uredbi. Što ih je više donošeno, mogućnosti za nepoštenu zaradu bivale su sve veće. Život se kretao na dva koloseka: prvim, u skladu s obavezujućim zakonima, u kome su ljudi morali da rade od jutra do sutra, gotovo gladujući, i drugim, nelegalnim, ispunjenim fantastičnim mogućnostima bogaćenja, bogaćenja, sa sjajnom trgovin trgovinom om dolarim dolarima, brilijantim brilijantima, a, brašnom, brašnom, kožom ili lažnim dokumentima i pored neprestanih pretnji smrtnom kaznom, ispunjenim zabavama u luksuznim restoranima, u koje se ulazilo rikšama. 5 Samo malobrojni su živeli u izobilju. Kada sam se uveče vraćao kući, svakodnevno sam viđao ženu koja je sedela u lođi jedne kuće u Senjačkoj i pevala tužne ruske pesme. Uvek je počinjala da prosi u sumrak, kao da se bojala da će je neko prepoznati. Imala je sivi kostim, čiji je elegantan izgled svedočio o tome da je njegova vlasnica nekada živela bolje. Njeno lepo lice pri sivoj svetlosti sumraka delovalo je mrtvo, oči su joj bile uperene u jednu tačku, negde iznad glava prolaznika. Pevala je prijatnim, dubokim glasom, prateći sebe na harmonici. U čitavom stavu i u tome kako se oslanjala o zid, mogla se prepoznati žena iz viših krugova, koju je samo rat mogao primorati da na taj način zarađuje za svoje izdržavanje. Međutim, nije joj išlo loše. U tamburinu ukrašenom svetlim trakama, koji e po svoj prilici smatrala simbolom prosjačkog reda i koji je stavljala pored svojih stopala, nalazilo alazilo bi se prilično prilično novčića, pon ponekad ekad i novčanice ovčanice od pedeset zlota. I ja sam izlazio, kad god sam mogao, međutim ne pre sumraka, iako iz potpuno potpuno drugih drugih razlog razloga. a. Među mnog ogim im mučn učnim im naredbama, aredbama, uperenim uperenim protiv Jevreja postojala je i jedna jedna nepisana, koje se bespogovom bespogovomoo moralo pridržavati: pridržavati: muškarci jevrejskog porekla morali su se klanjati klanjati svakom nemačkom vojniku koga sretnu. Ta idiotska i uvredljiva naredba dovodila e Henrika i mene do belog usijanja. Činili smo sve što je bilo u našoj moći, da je izbegnemo. Kada bismo izdaleka ugledali Nemca kako dolazi, prelazili prelazili smo na drugu drugu stranu stranu ulice, a kada nismo mog ogli li izbeći izbeći konfrontaciju, okretali smo glavu, praveći se da ga ne primećujemo, iako nam je u najboljem slučaju pretilo prebijanje. Sasvim drugačije postupao je otac. Pronalazio je veće ulice, po kojima je šetao i klanjajući se, pozdravljao Nemce prenaglašenim, ironičnim gestom, ushićen kada mu je vojno lice, obmanuto njegovim
radosnim licem, ljubazno i s osmehom odgovaralo kao starom znancu. Svake večeri nakon povratka kući nije mogao da se nahvali zadovoljstvima koja je usput doživljavao i dokle su sve stigli njegovi kontakti: bilo je dovoljno da na trenutak izađe na ulicu pa da ga okruže desetine poznanika. Nije mogao da ih se otarasi, ruka mu je trnula od neprestanog dodirivanja šešira. 0 tome nam je pričao vragolasto se smeškajući i trljajući trljajući ruke od zadovoljstva. Pa ipak, nisu se mogla umanjivati sva ona šikaniranja od strane Nemaca. Bila Bila su deo program programa, a, koji je imao imao za cilj da nas drže drže u neprestanoj nervnoj napetosti i brizi za budućnost. Svakih nekoliko dana pojavljivale su se nove, naizgled aizgled beznačajne beznačajne naredbe, mada su nam neprestano davale do znanja, da Nemci misle na nas i ne pomišljaju da nas gube iz vida. Jevrejima je bilo zabranjeno da putuju vozom. Za vožnju tramvajem morali su plaćati četiri puta veću cenu nego Arijevci. Počele su se širiti prve glasine o formiran formiranju ju geta. Kruž Kružile ile bi po dva dana i ljude dovodile do ludila, da bi iznenada utihnule.
4. Geto Kada su se krajem novembra sunčani dani, te godine izuzetno duge eseni, proredili i sve češće padala hladna, jaka kiša, ja, otac i Henrik prvi put smo se očešali o smrt. smrt. Jedne večeri sva trojica zasedeli smo se kod ednog poznanika i kada sam pogledao u sat, s užasom sam primetio da za trenutak počinje policijski čas. Trebalo je smesta krenuti. Nismo imali mogućnosti da na vreme stignemo kući, mada malo zakašnjenje tobož nije predstavljalo veliki greh. reh. Odlučili smo da probamo. probamo. Obukli smo mantile, antile, ubrzano se oprostili i istrčali na ulicu. Bilo je mračno i gotovo pusto. Kiša nas je šibala po licu, udarci snažnog vetra čupali su table s natpisima firmi, ceo taj prostor bio je ispunjen kloparanjem. Podignutih okovratnika trudili smo se da idemo duž zidova kuća, što smo mogli brže i tiše. Već smo bili u Biljnoj ulici i činilo se da ćemo srećno stići kući, kad se iznenada iza ugla pojavi žandarmerijska patrola. Nije bilo vremena ni da se vratimo ni sakrijemo. Stali smo pri zaslepljućoj svetlosti džepnih lampi, jedan od žandarma nam se približio, da bi što bolje osmotrio naša lica. - Da li ste Jevreji? Pitanje je pre imalo retorički karakter, jer nije očekivao odgovor: - Pa da... U njegovom glasu osećala se nota trijumfa, jer je uspeo da ulovi tako sjajne zverke, a takođe osećala se i pretnja i podsmeh. Pre nego što smo uspeli da se snađemo, šta nameravaju, postavili su nas licima prema zidu, udaljili se par koraka od nas i otkočili karabine. Tako je trebalo da izgleda naša smrt... Nastupiće za par sekundi. Zatim ćemo ležati u lokvama krvi, rascopanih lobanja, sve do sledećeg dana, dok za sve ne saznaju sestre i majka i ne dotrče ovde. Poznanici će zamerati sebi što su nam dopustili da izađemo od njih onako kasno. Sve te misli prolazile su mi kroz glavu, ne dopirući sasvim do moje svesti, kao da su se odnosile na nekog drugog. Tada začuh kako neko reče: - Ovo je kraj! Tek trenutak kasnije shvatio sam da je to bio moj vlastiti glas. Neko e glasno zaplakao. Okrenuo sam glavu i u svetlosti lampi ugledao oca kako kleči na mokrom asfaltu. Jecao je i molio žandarme da nam daruju život. Kako je mogao da se tako ponižava?! Henrik je stajao nagnut nad ocem, nešto mu je šaputao, pokušavajući da ga podigne. Henrik, moj brat,
sa svojim večno sarkastičnim smehom, imao je u sebi nečeg razoružavajućeg i prefinjenog. Nikada ga takvog nisam video. Mora da je u njemu, posve sigurno, čučao još jedan, potpuno drugačiji čovek, sa kojim sam se mogao čak dobro razumeti, a ne neprestano svađati, samo da sam imao priliku da ga ranije upoznam. Ponovo sam se okrenuo prema zidu. Naša situacija je i dalje bila beznadežna. Otac je plakao, Henrik je pokušavao da ga smiri, a Nemci su i dalje ciljali u nas. Nismo ih videli iza iza zida svetlosti. Odjednom, u deliću sekunde instinktivno sam osetio da nam smrt više ne preti. Prođe par sekundi i oni dreknuše: - Šta ste po profesiji? Henrik, potpuno vladajući sobom, krajnje mirnim glasom, kao da se ništa ne dešava, odgovorio je u naše ime: - Mi smo muzičari. Jedan od žandarma prišao nam je bliže, ščepao me za okovratnik i besno prodrm prodrmao, iako za to nije imao imao nikakvog razloga, razloga, s obzirom obzirom da nam e već poklonio život. - Imate sreću što ste naleteli na muzičara! Tako me je udario da sam se zateturao pored zida. - Bežite! Jurnuli smo u mrak, da što brže napustimo prostor koji osvetljuju lampe, u strahu, da mogu promeniti svoju odluku. Sa sve veće udaljenosti čuli smo kako se svađaju. Ostala dvojica žandarma zamerala su našem spasiocu, tvrdeći da ne zaslužujemo samilost, da je rat, u kome sada ginu nevini Nemci i da se razbuktao našom krivicom. Nažalost, Nemci nisu nisu ginuli ginuli onako onako brzo, koliko koliko su brzo brzo uspevali uspeva li da se bogate. bogate. Sve češće nemačke emačke band bandee su posećivale stanove Jevreja, J evreja, krale im dragocene predmete i nameštaj, koje su kamionima odvozili. Užasnuti ljudi lišavali su se skupocenijih stvari, zamenjivali ih bezvrednim, koje neće nikog privući. I mi smo prodali gotovo sve, što je imalo bilo kakvu vrednost, ali ne u strahu od napada već zato što nam je bivalo sve teže. Niko iz naše porodice nije imao imao mrvicu smisla za trgovin trgovinu. u. Regin Reginaa je pokušavala, ali joj nije polazilo polazilo za rukom. rukom. Kao pravnik pravnik imala imala je jako osećanje za pravednost, zbog čega nije mogla da traži dvostruko veću cenu za neki predmet. Brzo je odustala od trgovine, da bi se kao i nekad pozabavila pozabavila davanjem davanjem časova. Otac, majka i Halina Halina davali su časove muzike, a Henrik engleskog. Samo ja u to vreme nisam mogao naterati sebe da se bavim nečim što donosi zaradu. Utonuo u duboku depresiju, s
vremena na vreme sam uspevao jedino da radim na instrumentaciji svog končertina. U drugoj polovini novembra Nemci su bez navođenja bilo kakvih razloga započeli bodljikavom žicom da ograđuju severnu stranu Maršalove ulice. Krajem meseca pojavila se objava, u koju u početku niko nije mogao da poveruje. Prevazilazila je naša najcrnja očekivanja: u periodu između 1. i 5. decembra svi Jevreji morali su da stave beli povez sa našivenom belo-plavom Davidovom zvezdom. Dakle, trebalo je da budemo budemo obeleženi, obeleženi, da se javno javno razlikujem razlikujemoo u gomili, omili, tj. „od „određen ređenii smo za odstrel“. Time je poništeno nekoliko stotina godina humanizma, koji je zamenjen metodama mračnog srednjevekovlja. Jevrejska inteligencija je sada počela da sebe nedeljama drži u dobrovoljnom kućnom pritvora. Niko nije imao hrabrosti da sa povezom na raci izađe na ulicu, a kada se to ni na koji način nije moglo izbeći, pokušavalo se da se neopaženo eopaženo prolazi, prolazi, lica usmereno usmerenogg prema prema zemlji, zemlji, punog punog stida i bola. Nastupili su meseci neočekivano teške zim zime. Mraz kao da je dodatno dodatno pomagao pomagao Nemcima Nemcima u proganj proganjanj anjuu ljudi. Trajao je nedeljama, edeljama, tako niske temperature nisu pamtili ni najstariji ljudi u Poljskoj. Gotovo nigde nije se mogao kupiti ugalj, a njegova cena je porasla do neviđenih granica. Sećam se dana koje smo provodili u krevetu, jer se u stanu od hladnoće nije moglo izdržati. Za vreme najvećih mrazeva u Varšavu su stizali transporti Jevreja, iseljavanih iz zapadnog dela Poljske. U grad je stizao samo deo njih. U nova mesta boravka stizali su u stočnim vagonima, plombiranim, tako da su ljudi zatvoreni na taj način voženi bez jela, vode i grejanja, često i po više dana. Kada je transport stizao na cilj, u životu je bilo retko više od polovine polovine ljudi, a i ti su bili sa už užasnim asnim promrz promrzlin linam ama. a. Ostali, mrtvi, ukočeni od hladnoće, stajali su sabijeni među živima, prevrtali se na zemlju, kada bi otvarali vrata vagona. Činilo se da ne može biti gore. Tako su mislili samo Jevreji, dok su Nemci imali drugačije drugačije mišljenje. išljenje. U skladu s kladu sa svojim načelima načelima postepenog ačanja terora, izdavali su nove naredbe. Prve su nagoveštavale odvođenje na rad u koncentracione logore, u kojima će Jevreji steći odgovarajuće društveno vaspitanje, koje će im omogućiti „da prestanu da budu paraziti na zdravom organizmu arijevske rase“. Trebalo je da rade muškarci od dvanaest do šezdeset godina i žene od četrnaest do četrdeset pet. Druga
objava određivala je tok registracije i deportacije. Nemci nisu želeli da se bave time time i taj zadatak su predložili predložili Jevrejskoj opštini. opštini. Trebalo je da budemo budemo vlastiti dželati, dželati, da vlastitim rukama rukama priprem pripremamo amo svoj kraj, da vršimo neku vrstu pravno sankcionisanog samoubistva. Deportacije su planiran planiranee za početak proleća. Opština je odlučila da učini sve i koliko je moguće poštedi inteligenciju. Za hiljadu zlota po osobi zamenjivala je fiktivno registrovanog intelektualca nekim radnikom iz redova jevrejskog proletarijata. proletarijata. Naravno, Naravno, novac sakupljen na taj način nije u celosti dospevao u ruke onih jadnika: opštinski činovnici finansirali su sebe, život bogato bogato ispunjen votkom i ručkovima. ručkovima. Na kraju, stiglo je proleće. Nije došlo do očekivanih očekivanih deportacija. de portacija. I ovoga puta ispostavilo se da zvanične odluke Nemaca nisu uvek ispunjavane. Cak naprotiv došlo je do popuštanja popuštanja u jevrejsko-nemačkim jevrejsko-nemačkim odn odnosima, osima, koje je potrajalo nekoliko meseci i činilo se realno, jer su obe strane posvećivale pažnju događajima na frontu. Očekivali smo da se saveznici, koji su imali dosta vremena, tokom zime pripreme, u proleće istovremeno napadnu Nemce iz Francuske, Belgije i Holandije, da slome Zigfridovu liniju, da zauzmu Bavarsku, Sarsku oblast i severni deo Nemačke, osvoje Berlin i najkasnije do leta da oslobode Varšavu. Čitav grad živeo je u nervoznom iščekivanju tog napada, neke vrste praznika. Za to vreme Nemci će ući u Dansku, što je po mišljenju lokalnih „političara“ bez ikakvog značaja, jer će tamo biti opkoljeni. 10. maja započela je ofanziva, ali ne saveznička već nemačka. Holandija i Belgija su pale pred neprijateljem, napadnuta je Francuska, međutim nismo gubili nadu. Ponavljala se 1914. godina. Francuskim snagama rukovodili su čak isti ljudi, kao i nekada: Peten, Vejgan sjajni taktičari Fošove škole. Verovalo se da se Nemcima neće slabije suprotstaviti nego onda. 20. maja u vreme ručka posetio nas je kolega violinista. Trebalo je da malčice sviramo, da bismo se podsetili jedne od naših omiljenih Betovenovih sonata, koju odavno nismo svirali. Došlo je i nekoliko drugih prijatelja. Majka da bi nam priredila priredila zadovoljstvo, zadovoljstvo, spremila spremila užin užinu. Bio je lep, sunčan dan, pili smo divnu kafu, jeli kolač koji je majka ispekla, bili izvrsno raspoloženi; svi smo znali da su Nemci zauzeli položaje oko
Pariza, ali se niko zbog toga nije naročito uzbuđivao. Još je postojala Mama, klasična linija otpora, na kojoj se sve moralo, kao u fermatu drugog dela Šopenovog Skerca u h-molu, zaustaviti i Nemci, koji su se dotle kretali napred brzo, u jurišnom, osminskom taktu, biće primorani da se vrate i povuku na svoje granice, a kasnije još dalje, sve do konačnog akorda savezn s avezničke ičke pobede. Popili smo kafu i hteli da počnemo da sviramo. Seo sam za klavir okružen grupom prefinjenih slušalaca, koji su umeli da cene zadovoljstvo, koje će za trenutak doživeti. Sa moje desne strane stajao je violinista, sa leve je sedela mlada i lepa Reginina prijateljica, koja je trebalo da okreće note. Šta mi je još moglo nedostajati za sreću? Čekali smo Halinu, koja je morala da siđe na trenutak u prodavnicu, odakle će nekome telefonirati. Vratila se noseći specijalno izdanje nekih novina. Velikim slovima, valjda najvećim kojima je raspolagala štamparija, na prvoj strani bile su odštampane dve reči: OSVOJEN PARIZ! Naslonio sam glavu glavu o klavir i prvi put tokom tog tog rata rata briznuo briznuo u plač. Sada će Nemci opijeni pobedom, nakon kratkog predaha, ponovo imati vremena da se koncentrišu na nas, premda se nije moglo reći da tokom borbi na zapadnom frontu nisu mislili na nas. Neprestano su pljačkali, iseljavali Jevreje, odvodili ih na rad u Nemačku, N emačku, na na šta su se svi već navikli. Sada se moglo očekivati nešto gore. Septembra meseca krenuli su prvi transporti u radne logore u Belžecu i Hrubješovu. Jevreji, koji su tamo stekli „odgovarajuće vaspitanje“, stajali su danima u vodi do pojasa, radeći na izg izgradnji radnji melioracionih elioracionih kanala. Dnevna Dnevna porcija hrane rane iznosila je sto grama hleba i tanjir vodnjikaste supe. Rad nije potrajao dve godine kako su nagoveštavali već tri meseca, ali i to je bilo dovoljno da te ljude fizički potpuno iznuri, a mnogi od njih su oboleli od tuberkuloze. Muškarci koji su ostali u Varšavi, trebalo je da se prijave za rad; svako je najmanje šest dana nedeljno trebalo fizički da radi. Činio sam sve što je bilo u mojoj moći da to izbegnem. Radilo se pre svega o mojim prstima: prstima: bilo je dovoljno dovoljno sitno sitno oštećenje zg zglobova, lobova, og ogrebotin rebotinaa mišića ili laka povreda, pa da moja pijanistička karijera bude zapečaćena. Henrik je to video sasvim drugačije: po njegovom mišljenju, oni koji se bave stvaralačkim radom trebalo bi da iskuse i ukus teškog, fizičkog rada, da bi mogli da cene njegovu vrednost. Zbog toga se dobrovoljno prijavio za njega, iako je to prekinulo njegove dalje studije. Javno mnjenje ubrzo su uzdrmala sledeća dva događaja: prvi od njih
bio je nemački emački avionski avionski napad na Eng Englesku, a drugi drugi da su se u ulicama ulicama koje vode u geto pojavile table koje su informisale o epidemiji tifusa i nužnom zaobilaženju te četvrti. Ubrzo posle toga u jedinim novinama u Varšavi koje su Nemci izdavali na poljskom jeziku pojavio se zvanični komentar na tu temu: Jevreji su društveno štetni i prenosioci zaraze. Nisu zatvarani u geto, čak nije trebalo koristiti tu reč. Nemci, velikodušan, kulturan narod nikada ne bi zatvarali u geta ni parazite kao što su Jevreji, za koje kao relikte srednjeg veka nema mesta u novom, evropskom poretku. Čak naprotiv, aprotiv, planira planira se stvaranje stvaranje specijalne četvrti, u kojoj će isključivo živeti Jevreji, gde će moći da se osećaju slobodno, da se prepuštaju svojim ritualima ritualima i razvijaju razvijaju vlastitu kulturu. kulturu. Jedino iz higijenskih razloga ta četvrt biće odvojena zidom, kako se tifus i druge „jevrejske“ bolesti ne bi prenosile na ljude u ostalim delovima Varšave. Komentaru je priključen plan grada, u koji su precizno ucrtane granice geta. Jedino smo se mogli radovati što se naša ulica nalazila u okviru geta i što nismo morali tražiti nov stan. Jevreji koji su stanovali van njegovih granica nalazili su se u znatno težoj situaciji. Morali su da plaćaju visoke cene za ustupninu, da bi pre kraja oktobra našli nov krov nad glavom. Oni srećniji zauzimali su slobodne sobe u Senjačkoj, koja je avanzovala do Jelisejskih polja geta ili u njenoj neposrednoj blizini. Ostali su bili osuđeni na prljave rupe, koje je od drevnih vremena naseljavala jevrejska sirotinja, u blizini Guščije, Zmajeve i Zamenhofove ulice. 15. novembra zatvorene su kapije geta. 6 Te večeri imao sam nekakvog posla u završnom delu Senjačke ulice, na raskrsnici s Gvozdenom. Iako je padala kiša, za to doba godine beše neobično toplo. Mračne uličice rojile su se od ljudi s belim povezima na ruci. Svi su, iznervirani, trčali tamo amo, kao životinje zatvorene u kavezu, na koji se oš nisu navikle. Duž zidova kuća, na gomilama mokrih perina isprskanih blatom, blatom, sedele sede le su s u žene žene koje su kukale i deca koja su s u pištala od užasa. Bile Bile su to jevrejske porodice ubačene u poslednjem trenutku u geto, koje nisu imale nikakve šanse da dođu do bilo kakvog zaklona. U odavno prepunjen prepunjenoj oj četvrti, u kojoj se mog oglo lo smestiti sto hiljada, sada je moralo da živi više od pola miliona ljudi. U pozadini mračne ulice videla se rešetka kapije geta osvetljena reflektorima, istesana od svežeg drveta, koja nas je odvajala od slobodnih ljudi, smeštenih na dovoljnom prostoru, u ostalim delovima iste Varšave. Od toga dana niko od nas nije smeo da prekorači tu kapiju.
Jednom prilikom sreo sam jednog očevog prijatelja. Bio je muzičar kao i on i kao i on bio blage, žovijalne naravi. - Šta kažete za ovo? - nasmejao se nervozno, dok je njegova ruka napravila krug, pokazujući gomilu ljudi, zidove geta i kapiju. - Šta? - odgovorih mu. - Dokrajčiće nas. Međutim, stariji gospodin nije hteo ili nije mogao da se složi sa mnom. Ponovo se nasmejao, malo na silu, potapšao me po ramenu i uzviknuo: Ne uzbuđujte se! uhvatio me je pri tom za dugme od mantila, mome licu približio svoje, crveno i izjavio s dubokim uverenjem ili pretvarajući se: I tako će nas ubrzo ubrzo osloboditi. Dovoljno Dovoljno je da za ovo saznaju Amerikanci..
5. Igranke Igranke u Hladnoj Hlad noj Kada danas pokušavam da se u sećanju vratim na svoje doživljaje iz Varšavskog geta tokom one dve godine, od novembra 1940. do juna 1942, stapaju mi se nekako u jednu sliku, koja kao da je trajala samo jedan dan, i pored napora ne polazi mi za rukom da je razbijem na delove, hronološki sredim, što se uvek čini, kada se pišu memoari. Naravno, događaji iz tog perioda, kao i kasniji, kasniji, spadaju u opšte poz poznnate. Između zmeđu ostalog lov na radnu divljač bio je isti, onakav kakav su nemački progonitelji organizovali u celoj Evropi koju su okupirali. Jedino s tom razlikom što je u proleće 1942. iznenada prekinut. Jevrejska divljač određena je za drugu svrhu. Zahtevan je kao za svaku drugu divljač uoči sezone lova, zaštitni period, da bi kasnije planiran planiranii veliki lov ispao što bolje i, nikog ne bi razočarao. Pljačkali su nas isto kao Grke, Francuze, Belgijance ili Holanđane, samo s tom razlikom, što je to kod nas to rađeno sistematičnije i u ime zakona. Neopunomoćeni Nemci nisu imali pristup terenu geta. Nisu smeli da nas pljačkaju na svoju ruku. To pun punom omoćje oćje posedovala je samo nemačka policija, koja je raspolagala objavama komandanta, izdatim na osnovu prava na krađe, koje je ustanovila vlada Rajha. 1941. godine Nemci su napali Rusiju. Bez daha smo u getu posmatrali posmatrali tok te nove ofanzi ofanzive, ve, u početku s pog pogrešn rešnim im uverenjem uverenjem,, da će možda neko uspeti da savlada Nemce, kasnije sa sumnjom, ispunjeni strahom za svoju sudbinu i sudbinu čovečanstva. Sumnja se pojačavala sa kretanjem Hitlerove vojske u dubinu ruske teritorije, ustupala mesto optimizmu, kada su Nemci pod pretnjom smrtne kazne rekvirirali sva krzna koja su posedovali Jevreji. To nas je navodilo da mislimo: ne može im biti dobro, ako njihova pobeda zavisi od bundi od lisičjeg krzna ili od dabrovine. Sužavale su se granice geta. Njegova površina je sistematski smanjivana, nalik na teritorijalne promene u Evropi, gde su Nemci, zauzimajući pojedine zemlje, pomerali granice deleći ih na dva dela slobodan i okupiran. Kao da Varšavski geto ne predstavlja manje značajno pitanje pitanje od Francuske Francuske ili da je odsecanje ods ecanje Zlatn Zlatnee i Biljn Biljnee ulice od terena terena geta podjednako podjednako bitno bitno za proširivanje proširivanje nemačkog životn životnog og prostora kao i otkidanje Alzasa i Lotaringije od Francuske. Međutim, nijedan od tih događaja nije imao takav značaj kakav je imalo uverenje, koje nas je
neizbežno obuzimalo, zauzimajući centralni položaj u našoj svesti: mi smo sužnji. Čini mi se da bi naša situacija bila podnošljivija da je naša sloboda bila kon konkretn kretnije ije og ogran raničavana ičavana kao, na primer primer,, u zatvorskoj zatvorskoj ćeliji. Takav način zatvaranja definisao bi jasno i nepogrešivo odnos prema svetu koji nas okružuje. Zna se šta se tamo može očekivati; zatvorska ćelija je svet za sebe, lišen iluzija o normalnom životu, o kome se može samo sanjati, ispunjenom zatvorskom svakodnevicom, a ne, kao u getu, iluzijom, što se nameće na svakom koraku, ma gde se nalazio, što u svakom trenutku podseća na ukus izg izgubljene ubljene slobode. Tako da je život život u getu bivao sve nepodnošljiviji, što su više stvarani prividi slobodnog života. Mogao si izaći na ulicu i imati utisak da si u normalnom gradu. Trake na mišici više nam nisu smetale svi su ih nosili, a nakon dužeg postojanja geta, hvatao sam sebe, kako sam se na njih veoma navikao: kada bih sanjao svoje prijatelje od pre rata, video sam ih s trakama, trakama, kao da su bile sastavni deo odeće nalik na kravatu ili maramicu. Pa ipak, ulice geta nikud nisu vodile. Uvek su se završavale zidom. Često mi se događalo da idem napred i neočekivano naiđem na zid. Iznenada preprečavao je put i čak kad bih imao želju da svoju šetnju nastavim, nije postojalo nikakvo logično objašnjenje zbog čega je to nemoguće. Nastavak ulice, s druge strane zida, dobijao je u meni razmere nečeg, čega se nisam mogao odreći, nečeg najdražeg na zemlji, gde se događalo nešto za šta bih dao sve što imam. U getu si mogao otići u restoran ili kafanu. Tamo si sretao prijatelje i moglo se činiti da ti ništa ne može smetati da tamo provodiš vreme u prijatnoj atmosferi, nalik na onu, koja je vladala u svakoj drugoj kafani sveta. Ali, neminovno je nastupao trenutak, kada je nekom od prijatelja iz društva, koje tu sada sedi, padalo na pamet da jedne sunčane nedelje krene, recimo, u Otvock. Leto je, lepo vreme i čini se da će talas vrućina još dugo potrajati, da ništa ne mož ožee omesti omesti ostvarenje ostvarenje te tako ban banaln alnee namere, amere, čak ako bi trebalo da se to dogodi za časak. Bilo je dovoljno platiti kafu, izaći na ulicu i zajedno sa nasmejanim drugovima poći na stanicu, kupiti karte i sesti u prigradski voz. Živeli smo u lažnom svetu iluzija, ograničenom zidinama geta... Taj gotovo dvogodišnji period mog života podseća na događaj iz mog detinjstva, koji je ipak potrajao znatno kraće. Trebalo je da budem operisan od slepog creva. Relativn Relativnoo laka operacija, nije bilo nikakvih razloga za zabrinutost. Zakazana je za iduću nedelju, već je bio određen termin, rezervisana soba u bolnici. Da bi mi iščekivanje učinili prijatnijim prijatnijim,, roditelji roditelji su mi priređivali priređivali razn razna sitna sitna zadovoljstva. zadovoljstva. Svakoga Svakoga
dana išli smo na sladoled, kasnije u bioskop i pozorište, dobijao sam knjige i igračke koliko mi duša želi. Činilo mi se da mi ništa ne nedostaje da bih bio srećan. Pa ipak, dobro do danas pamtim, da sam se tokom cele one nedelje bez obzira da li sam se nalazio u bioskopu, pozorištu ili jeo sladoled, bavio nečim drugim, opsesivnim, što je angažovalo svu moju pažnju pažnju nikada me nije napuštao podsvesni strah od nečeg određenijeg određenijeg,, mada nisam znao od čega: od operacije koja me je očekivala! Sličan instinktivni strah nije napuštao ni ljude koji su živeli u getu čitave dve godine. U poređenju s onim, što će nastupiti kasnije, bio je to period relativnog spokojstva, u kome je naš život postajao sve košmarniji, jer smo oseća- strah od nečeg što se u svakom trenutku može desiti, samo što niko nije mogao predvideti koja opasnost i sa koje strane vreba. Svakoga jutra izlazio sam iz kuće, obično odmah posle doručka. U svakodnevni ritual spadala je duga šetnja po Miloj ulici, zaključno s mračnom, sumornom rupom, u kojoj je stanovao Jehuda Ziskind sa svojom porodicom. porodicom. Izlazak iz kuće nešto naizgled najobičnije u uslovima geta, posebno za vreme uličnih racija, dostizalo je rang istinskih događaja. Najpre je trebalo posećivati susede, susede , slušati njihove jihove žalbe i jadanja, jadanja, usput saznati saznati kakva je danas situacija u gradu: šta je s racijama, da li je neko nešto čuo o hajkama i šta se događa kraj stražarske kule u Hladnoj. Tek posle mogao si se odvažiti i izaći iz kuće, jer si na ulici morao biti veoma oprezan: na svakom koraku zaustavljali smo prolaznike iz suprotnog pravca, da bismo dobili nove informacije o aktuelnoj situaciji. Tek tako obezbeđena maršruta pružala je nekakve garancije, omogućavala da se izbegnu racije. Geto se delio na veliki i mali. Mali geto, smešten između Velike, Senjačke, Gvozdene i Hladne ulice, nakon poslednjeg smanjivanja bio je samo na jednom mestu povezan s velikim: na sastavu Hladne i Gvozdene. Veliki geto obuhvatao je čitav severni deo Varšave s mnoštvom malih, smrdljivih uličica i sokaka, koje su vrvele od jevrejske sirotinje, koja se gnezdila u bedi, prljavštini i teskobi. I u malom getu vladala je teskoba, mada nije prekoračivala granice zdravog razuma. U jednoj sobi živele su tri, najviše četiri osobe, a ulicama, uz malo pažnje, mogao si prolaziti ne češući se o druge ljude. Čak ako se to događalo, nije nas dovodilo u bilo kakvu opasnost; u malom getu živeli su pretežno inteligencija i imućno građanstvo, sa relativno malo vašljivih, koji nisu raznosili gamad, čega je nesumnjivo bilo u velikom getu. Košmar je započinjao, kada si za sobom
ostavljao Hladnu ulicu, jer da bi je prešao, trebalo je imati mnogo sreće i osećanja za situaciju. Hladna ulica se u celini nalazila u „arijevskom“ delu grada. U njoj je vladao oživljeni saobraćaj automobila, tramvaja i pešaka. Propuštanje jevrejskog življa Gvozdenom ulicom, iz malog u veliki geto ili u obrnutom pravcu, zahtevalo je zaustavljanje saobraćaja u Hladnoj. Nemcima Nemcima to nije bilo zgodn zgodnoo pa su zbog toga toga Jevreje J evreje propuštali. Dok sam išao Gvozdenom, izdaleka sam video gomilu ljudi na uglu Hladne. Žureći da obave svoje poslove, nervozno su stajali čas na jednoj čas na drugoj nozi, očekujući da se žandarmi smiluju, jer je od njihove odluke zavisilo: da li je gomila u Gvozdenoj dovoljno „gusta“ te da otvore prolaz. prolaz. Kada je takav trenutak trenutak nastupao, stražari stražari su se razm razmicali i nestrpljiva masa je nadirala s obeju strana, međusobno se sudarajući, prevrćući, čak gazeći, da bi se što brže brže udaljila od opasne blizine blizine Nemaca i razišla u uličicama oba dela geta. Zatim se špalir stražara iznova zatvarao i započinjalo nervozno iščekivanje, puno nemira i straha. Nemački stražari stražari su se dosađivali na svojim stražarskim stražarskim mestima, pokušavajući iz sve snage snage da se nečim zabave. Jedna od najomiljen ajomiljenijih ijih zabava bile su im igranke. Iz obližnjih uličica terali su muzičare ulične ansamble, kojih je sa sve većom bedom bivalo više i više zatim su iz grupe ljudi, koji su čekali, birali veselije, kojima su naređivali da igraju valcer. Muzičare su postavljali pored zida neke kuće, na kolovozu su oslobađali mesto i jedan od vojnika preuzimao je ulogu dirigenta, između ostalog bijući članove orkestra, ako su, po njemu, svirali suviše sporo. Ostali su pazili da se plesovi izvode savesno. Pred očima prestrašene gomile okretali su se parovi bogalja, staraca, debeljuca ili nekakvih slabunjavih jadničaka. Oni niski ili deca igrali su u parovima s onima koji su se isticali rastom. Naokolo su stajali Nemci, koji su se previjali od smeha i uzvikivali: Brže! Kreći se! Svi na ples! Ako je izbor parova bio uspešan i smešan, igre su se produžavale. Prolaz je otvaran, zatvaran i ponovo ponovo otvaran, otvaran, a malerozn alerozni su i dalje đuskali u ritmu ritmu valcera, dah dahćući ćući i plačući od umora, koristeći koristeći posledn pos lednje je mrvice mrvice sn s nage, očekujući milost. milost. Tek kada bih srećno prošao Hladnu ulicu, ukazivala mi se prava slika geta. Ovde ljudi nisu posedovali imetak ili skriveno blago. Živeli su od trgovine. Što se čovek dublje upuštao u gustiš tesnih uličica, trgovina je bivala življa življa i nametljivija. ametljivija. Žen enee sa decom, koja su s u im se držala držala za suknje, preprečavale su prolazn prolaznicima icima put, pokušavajući da im prodaju kolač postavljen na ivicu kartona, kartona, koji je predstavljao celokupan njihov jihov imetak, imetak,
od čije prodaje je zavisilo da li će njihova deca uveče pojesti frtalj crnog hleba. Pored su stajali neverovatno izgladneli stari Jevreji koji su pokušali da promuklim kricima skrenu pažnju ljudi na nekakvu starudiju, u nadi da će im poći za rukom da je prodaju. Mladi muškarci trgova- su zlatom i devizama, vodili besnu i upornu borbu oko iskrivljenih danaca satova, kopči za lance ili prljavih i pohabanih dolarskih novčanica, koje su razgledali ispod svetiljki, da bi utvrdili da slučajno nisu lažne ili bezvredn bezvredne, e, iako se s e prodavac zaklin zaklinjao jao da su „kao nove“. nove“. Zakrčenim ulicama, uz lupu i zvonjavu, kretali su se konjski tramvaji, takozvani kohnhelleri, presecajući rudom i telima konja zbijenu masu ljudske gomile, kao što brod kljunom seče vodu. Tako su nazvani prema imenima svojih vlasnika Kona i Helera, dvojice jevrejskih bogataša, koji su se stavili u službu gestapovaca, zahvaljujući čemu im je posao cvetao. S obzirom na visoku cenu za prevoz vagoni su bili ispunjeni isključivo imućnima, koji su zbog trgovine ulazili u geto. Izlazeći iz tramvaja na stanicama, pokušavali su da što pre uđu u nekakvu radnju ili biro, gde je trebalo da obave nekakav posao, a onda su munjevito ponovo uskakali u tramvaje, koji su ih izvozili iz te strašne četvrti. Nije bilo lako savladati rastojanje rastojanje od stanice do najbliže ajbliže radnje. radnje. Na susret s imućnim čovekom čekalo je sijaset prosjaka, koji su ga, gurajući se, vukli za odelo, preprečavali mu put, plačući, vičući ili preteći. Međutim, nije bilo razumno osećati samilost i davati prosjaku milostinju. Vika se tada pretvarala u zavijanje, a u odgovoru na taj znak sa svih strana hrlili su naredni siromasi i opkoljavali dobrotvora, okruženog izgladnelim licima koja su sejala tuberkulozu, bacajući mu pod noge decu pokrivenu gnojavim gukama, gestikulirajući patrljcima ruku, podmećući mu oči lišene svetlosti i bezuba, smrdljiva usta, koji su molili za milost u poslednjem trenutku uoči smrti, čiji kraj se mogao odložiti trenutno udeljenom pomoći. U unutrašnjost geta mogao si dospeti jedino Karmelićankom ulicom edinom ulicom, koja je tamo vodila. Bilo je nemoguće ne češati se o prolazn prolaznike. Gusta ljudska masa nije išla već se gurala, provlačila napred, stvarajući kovitlace oko kramarskih tezgi ili oaze spokojstva u kapijama kuća, iz kojih je dopirao hladan, ustajali smrad neprovetrene posteljine, užegle masnoće i trulih otpadaka. Iz svakog, bilo kog razloga gomilu je obuzimala panika, te je kretala čas na jednu čas na drugu stranu, gušeći se, grleći se i psujući sve na svetu. Karmelićanska ulica spadala je u izuzetno opasne. Svakodnevno njom su prolazila zatvorska vozila. Prevozila su
zatvorenike iz logora u Pavjaku u centralni gestapo u Aleji Suha, koji se nisu videli iza malih, mlečnih prozorčića s rešetkama i nazad ono što je od njih posle saslušanja ostajalo: krvave otpatke polomljenih kostiju, odvaljenih bubrega i iščupanih noktiju. Sprovodnici nisu dopuštali nikom da se približi tim vozilima, iako su bila oklopljena. Kada su skretali u Karmelićansku, koja je bila toliko zakrčena, da ni uz najveće napore ljudi nisu mogli da se sakriju u kapijama kuća, gestapovci su provirivali iz automobila i na slepo palicama udarali gomilu. To ne bi bilo tako opasno da su to bile normalne gumene palice. Na one koje su koristili gestapovci bili su pričvršćeni ekseri i žileti. U Miloj, blizu raskrsnice s Karmelićanskom stanovao je Jehuda Ziskind. Bio je stražar, a kada mu se pružala prilika nosač, kočijaš, trgovac, a takođe je krijumčario robu kroz zidine geta. Zarađivao je kako e mogao, da bi svojom okretnošću i snagom prehranio porodicu, čiju veličinu nikako nisam mogao da procenim, jer je toliko bila brojna. Pored tih krajnje običnih zanimanja, Ziskind je bio čovek pun ideala. Radio je u ilegalnoj organizaciji, tajno je proturao letke u geto, pokušavajući da na njegovom terenu razvije ilegalnu aktivnost, iako je to činio s ogromnim naporom. Tretirao me je s izvesnim omalovažavanjem, kao što, po njemu, treba tretirati umetnike ljude koji nisu za ilegalni rad. I pored toga voleo me je, dopuštao mi da svakodnevno svraćam kod njega i iz štamparske prese direktno direktno čitam najsvežije vesti, do kojih se dolazilo dolazilo tajno, tajno, putem radija. Jehuda je spadao u izrazite optimiste. Kada danas o njemu mislim, posle toliko užasnih užasnih godin godina, a, koje me odvajaju od dana kada je još bio živ i među ljudima širio dobre vesti, osećam divljenje prema njegovoj nesalomivosti. Nije bilo zloslutne vesti na radiju koju nije umeo da interpretira pozitivno. Jednom pročitavši poslednje vesti, pun sumnje, udario sam rukom o novine i uzdahnuo: „Danas ćete konačno morati da prizn priznate da je sve izg izgubljeno“, ubljeno“, Ziskind iskind se nasmejao, izvadio izvadio je cigaretu, cigaretu, smestio se ugodno u fotelju i odgovorio mi: „Gospodine Špilman, vi ništa ne razumete, ama baš ništa!“, nakon čega je započinjao jedno od svojih sledećih političkih predavanja. Od onoga što je govorio malo sam shvatao, mada je posedovao način govorenja, koji je sadržao snažnu, sugestivnu veru u ono što svet nalazi u najboljem poretku, te sam i sam, ne znajući kako i kada sticao slično uverenje. Od Jehude Ziskinda izlazio sam uvek okrepljen. Tek kod kuće, dok sam ležao u krevetu i ponovo u mislima analizirao političke vesti, zaključivao sam da su Ziskindovi zaključci
besmisleni. besmisleni. Međutim, Međutim, sledećeg dan danaa opet sam išao k njemu, jemu, sebe sam uveravao da sam napravio grešku i ponovo ga napuštao s injekcijom optimizma, koji me je držao do večeri i omogućavao mi da preživim. Ziskind je stradao tek u zimu 1942. godine. Uhvaćen je na delu: na stolu su ležale gomile letaka, Jehuda ih je sa ženom i decom sortirao. Svi su streljani na licu mesta, nije pošteđen čak ni njihov mali sin trogodišnji Simha. Kako mi je bilo teško da opstanem, kada je ubijen Ziskind i nije bilo više nikog, ikog, ko će mi sve tumačiti. tumačiti. Tek sada zn znam am da nismo bili u pravu ni ja ni vesti već Ziskind. iskind. Kasnije, Kasnije, sve je bilo kako je predviđao, iako nam se onda to činilo neverovatnim. Kući sam se vraćao istim putem: Karmelićanska, Lešno, Gvozdena. Usput sam na trenutak svraćao kod poznanika, da im javim novosti koje sam čuo od Ziskinda. Zatim sam odlazio u ulicu Novolipki, da pomognem Henriku da odnese korpe sa knjigama. Henrikov život nije bio lak. Sam ga je tako smislio ne pokušavajući da ga promeni, jer je smatrao da je drugačiji nedostojan. Poznanici, koji su cenili njegove humanističke sposobnosti, savetovali su mu da stupi u evrejsku policiju. U nju je, bezbednosti radi, ulazio veći deo mlađih ljudi poreklom iz intelektualističkih intelektualističkih krugova. krugova. U njoj se osim toga, toga, uz izvestan izvestan smisao za trgovinu, moglo dobro i zarađivati. Međutim, Henrik je odbacivao takve savete. Čak se ljutio i vređao zbog toga. Sa sebi svojstvenim strogim poštenjem odgovarao je da ne namerava da sarađuje s banditim banditima. a. Pozn Poznanike anike je to pog pogađalo, ađalo, a Hen Henrik rik je svakoga jutra odlazio odlazio s korpom punom knjiga u ulicu Novolipki. Trgovao je njima leti u znoju lica svog, zimi, za vreme mrazeva smrzavajući se, ne predajući se, ostajući nesalomivo pri svome; ako mu kao intelektualcu nije bilo dato da drugačije kontaktira sa knjigama, onda će bar ostati onakav kakav je, jer niže od toga nije smeo. Kada sam se s Henrikom i njegovom korpom vraćao kući, tamo su obično bili svi, čekajući samo nas, da zajedno ručamo. Majka je pridavala veliki značaj zajedničkim obedima to je spadalo u njene obaveze. Na taj način nas je podržavala. Brinula je o tome da sto bude prekriven čistim stolnjakom i sa salvetama, lepo postavljen. Pre nego što bismo seli za sto, puderisala je blago blago lice, popravljala kosu, proveravajući u og ogledalu ledalu da li izgleda elegantno. Nervoznim pokretom ruku popravljala je haljinu. Međutim, nije joj polazilo za rukom da izgladi bore oko očiju, čije su crte iz meseca u mesec bile sve izrazitije. Takođe nije mogla da spreči da joj
proseda kosa nag aglo lo ne osedi. Kada sm s mo već sedeli za stolom s tolom,, iz kuh kuhin inje je je donosila supu i sipajući je, počinjala sa nama razgovor. Pri tom je izbegavala neprijatne teme. Ako se nekom od nas dogodila neka nezgoda, govorila je: „Videćete, sve će biti drugačije“. Smesta menjajući temu, obraćala se ocu: „Samuele, kako ti se dopada?“ Otac nije imao razloga za preteranu zabrinutost. Češće je preterivao s dobrim vestima. Kada se događala racija, nakon koje je, zahvaljujući mitu, puštano tuce muškaraca na slobodu, raspoloženo raspoloženo je tvrdio da zn znaa iz najboljeg izvora kako su oslobođeni svi muškarci iznad i ispod četrdesete, obrazovani i neobrazovani, nasumice, i da to valja smatrati utešnim. Kada su iz grada dopirale rđave vesti, sedeo je potišten za stolom. Međutim, nada mu se vraćala. Kod drugog jela, koje se uglavnom sastojalo od povrća, razveseljavao razveseljavao se s e i prelazio prelazio na bezbriž bezbrižnno ćaskan ćas kanje. je. Henrik i Regina najčešće bi utonuli u vlastite misli. Regina se u sebi pripremala pripremala za posao, koji je obavljala tokom popodn popodneva. eva. Radila Radila je u ednoj advokatskoj kancelariji. U njoj je zarađivala siću, međutim ona je radila solidno kao da zarađuje hiljade. Kada se Henrik odvajao od svojih misli, to je bilo samo zato da bi se sa mnom upustio u kavgu. Neko vreme posmatrao posmatrao me je ljutito, ljutito, slegao ramen ramenim imaa i gun unđao, đao, da bi dao oduška svojoj sablazni: - Treba biti majmun i nositi kravate kakve nosi Vladek! - dobacivao mi je. - Sam si majmun, plus magarac! - odgovarao sam i kavga je započinjala. Nije shvatao da moram biti pažljivo obučen, ako javno nastupam. Nije shvatao ništa što se odnosilo na mene i moje probleme. Sada, kada ga odavno nema, znam da smo se na svoj način voleli, iako smo se često peckali. U stvari imali smo slične karaktere. Najmanje Najmanje imam imam da kažem o Halin Halini. Bila Bila je jedina jedina osoba u porodici koja je živela po strani. Bila je zatvorena, u kući nije obelodanjivala ništa što se u njoj događa i što je pokreće. Svakoga dana jednostavno je sedala za sto, ne ispoljavajući bilo kakvo interesovanje za naše probleme. Ne mogu da kažem, kakva je stvarno bila niti ću o njoj više bilo šta saznati. Naši ručkovi beh behuu veoma veoma skromn skromni. Meso gotovo više nismo viđali. Sve obroke majka je pripremala krajnje štedljivo. I pored toga bili su carski u poređenju s onim što su drugi ljudi u getu imali u tanjirima. Bila je zima, vlažan decembarski dan, pod nogama je šljiskalo blato pomešano pomešano sa snegom snegom,, na ulici je duvao leden vetar, vetar, kada sam slučajno
prisustvovao „ručku“ „ručku“ jednog jednog starog „p „pecaroša“. ecaroša“. U getu „pecarošima“ „pecarošima“ su zvali ljude koji su dospevali u takvu bedu da su morali da kradu, kako bi preživeli. preživeli. Recimo, Recimo, bacali su se na prolazn prolaznika koji je nosio neki paket, otimali mu ga i bežali, nadajući se da će u njemu naći nešto za jelo. Išao sam preko Bankarskog trga, nekoliko koraka iza mene išla je neka sirota žena, noseći u levoj ruci lonac zavijen u novine. Između mene i žene vukao se stari skupljač krpa, pogrbljenih ramena, tresući se od zime, vukući po blatu noge u pocepanim cipelama, iz kojih su izvirivala sivoljubičasta stopala. Iznenada starac se bacio napred, ščepao lonac, pokušavajući da ga ženi ženi iščupa iz ruku. Nije imao imao snage snage ili je žena žena lonac lonac čvrsto držala u svakom slučaju nije došao do posude, koja je pala na trotoar i gusta supa koja se isparavala prosula se na prljavu ulicu. Sve troje stajali smo kao okamenjeni. Ženi se od užasa oduzeo govor, otimač je gledao čas u lonac, čas u ženu, iz njegovih grudi oteo se uzdah koji je podsećao na jauk. Naglo se bacio u blato i počeo da loče supu direktno s trotoara, štiteći je obema rukama, da ne izgubi nijednu kap, neosetljiv na reakcije žene koja ga je udarala po glavi, vičući i od očajanja čupajući kosu.
6. Vreme dece i ludaka Moja karijera ratnog pijaniste započela je u kafani „Savremena“, koja se nalazila u ulici Novolipki, u samom centru Varšavskog geta. Još pre završetka 1940. godine, kada su zatvarane njegove kapije, prodali smo sve što se dalo prodati, čak našu najvredniju kućnu stvar, klavir. Život me je naterao da prevaziđem apatiju i potražim mogućnost da zaradim hleba. Pri tom sam imao i puno sreće. Posao mi je ostavljao manje vremena za razmišljanje, a svest da od moje zarade zavisi egzistencija cele porodice, pomog pomogla la mi je da se izborim izborim sa stanjem rane rane depresije, u kome kome sam se nalazio. Moj radni dan počinjao je u podne. Da bih stigao do kafane, išao sam krivudavim uličicama kroz centar geta. Kada sam hteo da posmatram za mene fascinantan posao švercera, išao sam pored njegove granice duž zidina. Popodnevni sati pogodovali su švercu. Vojnici umorni od jutarnjih obaveza, zadovoljni dobrom zaradom, popodne su bili manje budni i najviše ih je apsorbovalo preračunavanje dobiti. U kapijama i na prozorim prozorimaa kuća koje su stajale duž zidin zidinaa geta, pojavljivali su se i iščezavali nervozni tipovi, koji su s krajnjim nestrpljenjem iščekivali kloparanje dolazećeg vozila. Povremeno, iščekivana buka se pojačavala i kad bi se vozilo s robom našlo u odgovarajućoj blizini, čuli su se dogovoreni zvižduci, preko zida su prebacivane vreće i paketi. Iz kapija su istrčavali oni koji su čekali, brzo hvatali svoj plen, sakrivali se u kapijama i ponovo bi usledila prividna tišina, ispunjena iščekivanjem, nervoznom napetošću i tajanstvenim šapatima. Onih dana, kada su se vojnici budnije bavili svojim obavezama, obavezama, čuli su se odjeci pucn pucnjeva jeva koji su se mešali sa bukom vozila, a iza zidin zidinaa umesto umesto vreća padale su bombe, bombe, koje su bučn bučnoo eksplodirale, izazivajući prilična oštećenja. Zid je tako reći čitavom svojom dužinom bio udaljen od kolovoza. U određenim delovima na nivou zemlje nalazili su se izduženi otvori, koji su služili za oticanje vode iz „arijevskog“ dela ulice u kanalizacione cevi, duž trotoara sa strane geta. Te otvore koristila su deca koja su se bavila sitnim švercom. Ta mala bića hitala su sa svih strana, tankih, šibičastih nožica, prestrašenih prestrašenih očiju kradom su se osvrtala čas na levo čas na desn des no, a male i slabašne ručice kroz one otvore često su vukle vreće veće od samog
švercera. Kada se ceo tovar nalazio u getu, mališani su ga zabacivali sebi na leđa i duboko se ugibajući pod njegovom težinom, teturajući se, nabreklih plavih žilica žilica na slepoočnicama, slepoočnicama, širom otvorenih otvorenih ustiju, s naporom su hvatali vazduh, rastrčavajući se na kraju u svim pravcima kao uplašeni pacovi. Jednoga dana, kada sam ponovo išao duž zida, bio sam svedok ednog takvog šverca, koji će se, kako mi se učinilo, srećno okončati. Radilo se samo o tome da se mali jevrejski dečak provuče s one strane zida kroz otvor, sledeći svoju robu. Njegova sitna figura već se napola videla, kad je dete počelo užasno da vrišti. Istovremeno, sa „arijevske strane“ čula se promukla vika Nemca. Potrčao sam prema dečaku da mu pomog pomognnem, em, ali na nesreću bedro mu se zakačilo za ivicu kan kanaliz alizacion acionog og odvoda. Vukao sam ga za ramena iz sve snage, dok je njegov krik bivao sve očajničkiji. S druge strane zida dopirao je odjek teških udara žandarmovih potpetica. Kada sam na kraju uspeo da izvučem dete, umrlo mi je na rukama. Kičma mu je bila slomljena. Vreće i paketi prebacivani preko zida bili su uglavnom pokloni Poljaka za najsiromašnije Jevreje, jer se glavno snabdevanje geta temeljilo na švercu koji se nalazio pod kontrolom moćnika, kakvi su bili Kon i Heler. Odvijalo se glatko, bez komplikacija, na krajnje bezbedan način. Podmićeni stražari bi u određene sate prestajali da vide i tada su pred njihovim nosevima i ćutljivim nadzorom kroz kapiju geta prolazile čitave kolone vozila punih hrane, skupocenih pića, luksuznih slatkiša, duvana, direktno iz Grčke ili sa francuskom odećom i kozmetikom. Tu robu viđao sam svakodnevno u izlogu kafane „Savremena“. Tamo su dolazili bogataši, okićeni zlatom, blještavim dijamantima i napadno našminkane „dame“, sedale su za stolove postavljene poslasticama i u ritmu pucnjeva čepova od šampanjca koji su leteli uvis, one su tim ratnim špekulantima nudile svoje usluge. Tamo sam izgubio dve svoje iluzije: ednu o opšte vladajućoj solidarnosti, drugu o muzikalnosti Jevreja. Prosjaci nisu smeli da stoje ispred „Savremene“. Debeli portiri terali su ih palicama. Iz rikši koje su tu stizale izlazili su elegantni muškarci i žene, koji su zimi bili odeveni u odela od skupocene vune, a leti nosili skupocene šešire i francusku svilu. Da bi dospeli do prostora koji su portiri portiri štitili palicama, morali su s u s izrazom izrazom gađenja gađenja na svojim iskrivlj is krivljeni enim m licima štapovima da krče sebi put kroz gomile prosjaka. Nikada nisu
davali milostinju. Po njihovom mišljenju, to bi ih demoralisalo. Trebalo je da rade i zarađuju novac kao oni. Na kraju krajeva svako je mogao to da radi i svako da snosi krivicu zbog toga što ne ume da organizuje svoj život. Sedali su za stolove velikog lokala koje su posećivali zbog poslova i počinjali počinjali da se žale na teška vremena vremena i nesolidarnost esolidarnost američkih američkih Jevreja. Šta to znači?! Ovde umiru ljudi, nemajući parčence hleba, događaju se najstrašnije stvari, a s druge strane okeana američka štampa ćuti, jevrejski bankari bankari ne čine čine ništa da Amerikan Amerikanci ci objave Nemcima Nemcima rat, iako bi u svakom trenutku, samo da hoće, mogli uticati na to. U „Savremenoj“ mojoj muzici niko uopšte nije posvećivao pažnju. Što sam glasnije svirao, glasnije su razgovarali i svakoga dana ja i publika takmičili smo se u tome, ko će koga da zagluši. Jednoga dana dogodilo se da je jedan gost zamolio kelnera da mi kaže da na kratko prekinem sviranje, jer mu smeta da za susednim stolom proverava čistotu upravo kupljenog zlatnog novca u apoenima od dvadeset dolara. Hteo je da novac kucka o mermernu ploču, da ga podiže do visine uha i u njemu osluškuje zvuk jedine muzike, koja ga interesuje. Nisam dugo izdržao na tom mestu. Na sreću dobio sam posao u sasvim drugačijem drugačijem tipu lokala, u Senjačkoj Senjačkoj ulici, gde je dolazila jevrejska inteligencija i slušala moju svirku. Tamo sam učvrstio svoj položaj cenjenog umetnika, upoznao ljude, sa kojima sam kasnije proveo mnoge prijatne trenutke, a doživeo i mnoge užasne. U stalne goste te kafane spadao je i slikar Roman Kramštik, veoma talentovan umetnik, prijatelj Artura Rubinštajna i Karola Šimanovskog. Radio je na prekrasnom ciklusu grafika, koje su prikazivale život u okviru zidina geta, ne predosećajući da će kasnije biti ubijen i da će veliki deo tih crteža crteža propasti. U kafanu u Senjačkoj svraćao je i jedan od najplemenitijih ljudi koje sam u životu sreo Januš Korčak. Bio je pisac, svojevremeno prijatelj Žeromskog, poznavao tako reći sve važnije umetnike Mlade Poljske, 7 o kojima je pričao na jednostavan, a istovremeno zanimljiv način. Nije smatran piscem prvog reda, možda i zbog toga što su njegove zasluge na polju literature bile specifične prirode. Njegovo Njegovo stvaralaštvo svodilo se s e na na pisanje o deci i za decu. Korčakove knjige odlikovale su se dubokim razumevanjem dečje psihologije i nisu nastajale radi podmirenja umetničkih ambicija već iz potrebe srca rođenog društvenog radnika i vaspitača. O Korčakovoj velikoj vrednosti nije odlučivalo ono što je pisao
već kako je živeo. Svaki minut slobodnog vremena i svaki zlot koji je imao od samog početka svog profesionalnog rada posvećivao je pitanjima deteta. Bio je nesalomiv u tom stavu, sve do smrti. Organizovao je sirotišta, sakupljao brojne priloge za siromašnu decu, obraćao se deci preko radija, zahvaljujući zahvaljujući čemu je stekao veliku popularnost popularnost kao Stari doktor ne samo među decom. Kada su zatvarali kapije geta, preskočio ih e, iako je mogao da ih izbegne. U getu je nastavio svoju misiju oca po pozivu, pozivu, zbo zbogg gomile gomile jevrejske siročadi, on onee najbednije ajbednije i najusamljenije ajusamljenije od sve dece na svetu. Onda, kada smo razgovarali u Senjačkoj, nismo ni sanjali kakvim će čudesnim i krajnje posvećeničkim gestom okončati svoj Život. Posle Četiri meseca prešao sam u drugu kafanu u „Umetnost“ koja se nalazila u ulici Lešno. Bio je to najlepši lokal geta i imao različite ambicije. U sali „Umetnosti“ izvođeni su koncerti, a takođe je pevala Marija Ejzenštat, koja bi sigurno postala veoma slavna i poznata milionima ljudi, da je Nemci nisu ubili. Tamo je nastupala u duetu s Andžejem Goldfederom, tamo sam postigao neverovatan uspeh sa svojom parafrazom Kazan ove Ludomira Ružickog, prema tekstu Vladislava valcera iz Kazanove Šlengela, pesnika koji je tamo svakodnevno nastupao zajedno sa Leonidom Fokčanjskim i pevačem Andžejem Vlastom, poznatim satiričarem, „sudijom Vacušom“ kao i s Polom Braunuvnom u „Živom dnevničiću“ zabavnoj hronici geta, punoj oštrih i kamufliranih aluzija na račun Nemaca. Pored koncertne sale nalazio se bar, u kome su ljudi koji su manje žudeli za umetnošću, a bili više zainteresovani za jelo i piće, mogli da dobiju izvrsna pića ili veoma ukusno pripremljene cotelettes de volaille ili pak boeufs a la Stroganoff. I u koncertnoj sali i u baru sva mesta su gotovo uvek bila zauzeta. Tada sam dobro zarađivao i mogao, uz izvesne teškoće, da podmirujem potrebe naše šestočlane porodice. U pauzama između nastupa tu sam sretao mnoge poznanike, sa kojima sam mogao da porazgovaram, čak bi se moglo reći da mi se u „Umetnosti“ dopadalo, da nije bilo večernjeg povratka kući koji me je mučio celo popodne. popodne. Za geto zima 1941/1942. beše veoma teška. Ostrvca relativnog blagostanj blagostanjaa jevrejske intelig inteligencij encijee i raskošnog života života špekulanata potkopavalo je more jevrejskih bednika, bednika, koje je glad već tada bila potpuno potpuno iznurila, more vašljivih i neizbežno promrzlih. U getu vrvelo je od insekata i nije bilo načina da se spaseš od njih. Vašljiva su bila odela prolaznika,
unutrašnjost tramvaja i radnji, vaši su šetale trotoarima, stepeništima kuća, padale s plafona plafona javnih institucija, institucija, koje smo morali morali da posećujem poseć ujemoo u vezi s mnogim stvarima. Nalazile su se u presavijenim novinama, među novčanicama, čak su prekrivale kom sveže kupljenog hleba i svako od tih stvorenja bilo je prenosilac pegavog tifusa. U getu je izbila epidemija... Broj smrtnih slučajeva popeo se na pet hiljada mesečno. Tifus je bio osnovna tema razgovora svih siromašnih i bogatih bogatih:: siromašni siromašni su s u mislili kada ka da će umreti, umreti, a bog bogati ati kako da se spasu, tj. gde da nađu vakcinu doktora Vajgela. Taj poznati bakteriolog postao je najpopularnija ličnost posle Hitlera: dva krajnje različita simbola dobra i zla jedan pored drugog. Pričalo se da je doktor uhapšen u Lavovu, ali da na sreću nije ubijen, jer je smesta proglašen „Pranemcem“ honoris causa, ponuđen ponuđenii su mu sjajna laboratorija, laboratorija, vila i ništa manje anje luksuzan auto naravno, potpavši pod „sjajan“ nadzor gestapoa, da bi proizvodio što je moguće više vakcina za vašljivu nemačku armiju na istoku. Ne zn znam am kako je doista stvar stajala sa njim. jim. Jedino zn znam am da je preživeo preživeo i da mu Nemci nekim čudom nisu, iako im je odao tajnu tajnu svoje vakcine i prestao da im bude potreban, poklonili jednu od svojih „čudesnih“ gasnih komora. U svakom slučaju, zahvaljujući njegovom otkriću i korumpiranosti Nemaca od tifusa su se tada spasli mnogi varšavski Jevreji, koji su kasnije bili osuđeni na smrt, mada smrt drugačije prirode. prirode. Nisam se s e vakcinisao. vakcinisao. Imao sam para samo za jednu vakcinu, samo za sebe, ali ne i za ostali deo porodice. Prema tome, nisam hteo. Nije bilo govora o sahranj sahranjivan ivanju ju pomrlih pomrlih od tifusa on onom om brzin brzinom om kojom su umirali. Zbog toga su se odlučili na kompromis: leševi, sada bez dragocenog odela, ređani su uvijeni u papir ispred kuća, na trotoar, gde su često morali da čekaju i više dana, pre nego što su ih opštinska vozila odvozila u masovne grobnice na grobljima. Umrli od tifusa ili gladi činili su moje večernje povratke iz kafane sablasnim. Lokal sam napuštao među poslednjima, zajedno sa šefom, pošto bi ovaj izbrojao dnevni pazar i meni dao moju zaradu. Ulice su bile tako reći puste i mračne. račne. Put sam sebi osvetljavao baterijskom lampicom lampicom,, tražeći tražeći leševe, da se ne bih spoticao o njih. Ledeni januarski vetar duvao mi je u lice ili me nosio napred, šuškao papirom, u koji su bili zavijeni umrli, podizao podizao ga, pokazujući pokazujući osušene kosti cevanica, duboko upale stomake, lica iscerenih zuba ili oči zagledane u prazninu.
Tada još nisam bio naviknut na leševe ljudi. Ispunjen strahom i užasom promicao sam ulicama, da bih što pre stigao kući, gde me je čekala majka s činijicom špiritusa i pincetom. U tim užasnim vremenima zaraze brinula je što je mogla više o zdravlju naše porodice. Nikog nije puštala iz hodnika hodnika u kuću, ne proverivši proverivši prethodn prethodnoo kaput, šešir š ešir i odelo, ne uklonivši vaši iz njih, daveći ih u alkoholu. U proleće, kada sam se veoma sprijateljio sa Romanom Kramštikom, često sam posle posla, umesto kući, odlazio u njegov stan u Izbornoj, gde smo se sretali i razgovarali do kasno u noć. Vlasnik stana spadao je u srećnike. Imao je svoje malo carstvo: sobicu sa kosim plafonom na poslednjem spratu jedne najamne građevine. U njoj je nagomilao sva svoja blaga, koja je uspeo da sačuva od Nemaca pljačkaša: široko kan kanabe abe pokriveno pokriveno ćilimom ćilimom,, dve skupocene stare fotelje, prelepu, malu, renesansn renesansnuu komodu, komodu, persijski tepih, tepih, nekakvo staro oružje, oružje, nekoliko slika i mnoge sitnice koje je sakupljao godinama širom Evrope, od kojih je svaka bila malo umetničko delo i uživanje za oči. Lepo se sedelo u onoj njegovoj sobici, pili smo kafu i veselo čavrljali pri žućkastoj, zatamnjenoj svetlosti lampe, ukrašene abažurom koji je svojevremeno napravio sam gospodin Kramštik. Pre nego što bi pao mrak, na trenutak smo izlazili na balkon, da udahnemo svež vazduh, koji je ovde, gore, bio čistiji nego u klancima prašnjavih i zagušljivih ulica. Bližio se policijski čas, ljudi su se zatvarali zatvarali u kuće, prolećno prolećno sunce koje je visilo nisko na nebu prekrivalo je ružičastim sjajem metalne krovove kuća, jata belih golubova kružila kružila su plavim nebom, ebom, a iz obližn obližnjeg Saskog vrta dopirao je miris jorgovana, čak ovde, do nas, do četvrti ukletih. Nastupalo e vreme ludaka i dece. Gospodin Roman gledao je zajedno sa mnom niz Izbornu ulicu, pronalazeći „damu u šeširu“, kako smo zvali svoju ludakinju. Delovala je krajnje neobično. Obraze je mazala drečavim ružem, a santimetarski debele obrve jednom dugom linijom, koju je povlačila od jedne jedne slepoočnice do druge. druge. Preko crne, crne, iznošene iznošene haljine aljine prebacivala je stam zavesu od zelenog zelenog somota s resama, dok je na njenom jenom slamnatom šeširu štrčalo uvis veliko, ljubičasto, paunovo pero, koje se prefinjen prefinjenoo talasalo u taktu njenih jenih ubrzan ubrzanih ih i nesigurn esigurnih koraka. Usput je svakog časa zaustavijala prolaznike, ljubazno i s osmehom ih zapitkujući o svom mužu koga su Nemci ubili na njene oči: - Oprostite... Da slučajno niste sreli Isaka Šermana? Visokog, elegantnog gospodina sede brade...
Napregn Napregnuto se un unosila osila u lice svog sagovorn sagovornika, a kada je dobijala odričan odgovor, razočarano je uzvikivala: - Ah, ne?! - njeno lice se na trenutak bolno grčilo, međutim ubrzo se smirivala i na njemu pojavljivao se ljubazan, iznuđen osmeh. - Oprostite mi, poštovani gospodine - rekla bi i brzo se udaljavala, vrteći glavom, delimično postiđena, što je nekom oduzela vreme, a delimično začuđena, što neko ne poznaje njenog muža Isaka, tako elegantnog i simpatičnog gospodina. U isto vreme Izbornom je promicao i Rubinštajn, obučen u poderane, prljave rite koje su letele na sve strane. strane. Vitlao je štapom, trčao skačući, mrmljajući i pevušeći sebi nešto u bradu. Bio je veoma popularan u getu. Prepoznavao se izdaleka po izreci: „Drži se, momče!“, imajući samo jedan cilj: hrabriti ljude humorom. Njegovi vicevi i šale kružili su getom i širili veselost. Jedna od njegovih specijalnosti bilo je približavanje nemačkim stražarima, izazivanje, skakutanje i pravljenje grimasa, nazivajući ih „budalama, banditima, lopovskom bandom“. Nemci su se time sjajno zabavljali i često Rubinštajnu zauzvrat bacali cigarete i sitniš, jer ludaka nisu mogli tretirati ozbiljno. U njegovo ludilo nisam bio uveren kao Nemci, do dana današnjeg ne znam da li je Rubinštajn spadao u one brojne, koji su izgubili razum zbog proživljenih užasa ili se samo pravio lud, da bi zahvaljujući kapi dvorske lude izbegao smrt, što mu na kraju nije pošlo za rukom. Ludake uopšte nije uzbuđivao policijski čas. Za njih je bio bez značaja. Za njih i za decu. Iz podruma, sokaka, tremova, gde su spavala, ta dečja priviđenja su iskrsavala, u nadi da će možda ipak, tokom poslednjih dnevnih sati izazvati saosećanje u ljudskim srcima. Poređala bi se ispod svetiljki, zidova kuća, katkad na kolovozu i podižući glave, monotono cvilela da su gladna. Muzikalnija su pevala. Tanušnim, slabim glasićima pevala su o mladom vojniku, vojniku, koji je ranjen ranjen i od svih na bojnom bojnom polju napušten, koji je umirući uzviknuo „Mama!“ Međutim, mame nije bilo pored njega. jega. Daleko je i ne zn znaa da joj sin umire, umire, te ga za večni počinak počinak ljulja samo zemlja, šumom drveća i trava: „Spavaj sinko, spavaj mili!“; cvet s drveta koji je pao na njegove mrtve grudi jedini je Krst za ratne zasluge. Druga deca pokušavala su da deluju na savest ljudi, uveravajući ih: „Stvarno smo veoma, veoma gladni. Odavno ništa nismo jeli. Dajte nam parčence parčence hleba, a ako nemate hleba on onoo bar jedan krompir krompir ili crni crni luk, da
preživim preživimoo makar do jutra“. jutra“. Međutim, gotovo niko nije imao glavičicu luka, a ako ju je neko i imao, nije imao srca. Rat ga je pretvorio u kamen.
7. Gest gospođe K. U rano proleće 1942. godine iznenada su prekinute dotle sistematično izvođene racije. Da se dogodilo pre dve godine, to je moglo olakšati život, videli bismo u tome nekakav razlog za radost, nadu, poverovali bismo da e došlo do poboljšanja. Međutim, posle dvoipogodišnjeg suživota s Nemcima Nemcima niko se nije zavaravao. Ako su prestali da nas love, to je samo zato što su došli na nekakvu drugačiju ideju, pomoću koje će nas još uspešnije mučiti. Postavljalo se samo pitanje: koja je to ideja? Ljudi su se prepuštali pretpostavkama pretpostavkama pun punim im fantazi fantazije, je, ali umesto umesto da ih on onee smiruju, smiruju, postajali su još uznemi uznemiren reniji. iji. U svakom slučaju moglo se mirno spavati kod kuće, nismo morali pri najmanjoj panici da odlazimo preko noći u ambulantu. Henrik je tamo spavao na operacionom stolu, a ja u ginekološkoj stolici. Kad bih se ujutru probudio, probudio, moj pogled pogled je padao pa dao na rendg rendgen entske tske sn s nimke imke okačene iznad iznad mene, mene, koji su se sušili, bolesnih srca, pluća pojedenih sušicom, žučnih kesica punih punih kamenja kamenja i polomljen polomljenih ih kostiju. Lekar s kojim smo se sprijateljili, sprijateljili, še še te ambulante, s pravom je tvrdio, da i u slučaju najtežih noćnih racija gestapovcima nikada ne bi palo na pamet da nekog tu traže i da samo na tom mestu možemo mimo spavati. Naizgled Naizgled apsolutni apsolutni mir trajao je sve do aprila, kada je izn iznenada kroz geto prošao uragan straha. Činilo se da za njega nema osnova, jer kada si pitao ljude čega se boje, šta će se, po njihovom jihovom mišljenju, išljenju, dog dogoditi, oditi, niko nije umeo konkretno da odgovori. I pored toga još tog popodneva sve radnje su zatvorene, a ljudi su se sakrili po kućama. Nisam zn znao ao šta će biti s kafanama. kafanama. Kao i obično obično krenuo krenuo sam u „Umetnost“, ali i „Umetnost“ je bila zamandaljena. Na putu kući postajao sam sve nervozniji, utoliko pre što i pored truda, raspitivanja kod dobro obaveštenih poznanika, nisam mogao da saznam o čemu je reč. Niko ništa nije znao. Do jedanaest dežurali smo obučeni, očekujući razvoj događaja, ali kako je napolju vladao mir, odlučili smo da legnemo da spavamo. Bili smo tako reći sigurni da su paniku izazvale apsurdne glasine. Ujutru otac je prvi izašao izašao u grad i posle par minuta inuta vratio se bled i užasnut: užasnut: Nemci su tokom noći bili u mnogim kućama, izvukli su sedamdesetoricu muškaraca na ulicu i streljali ih. Leševi još nisu pokupljeni.
Šta je to trebalo da znači? Šta su učinili ti ljudi? Bili smo potreseni i ljuti. Tek popodne dobili smo odgovor. Na bezljudnim ulicama lepili su plakate s objavama. objavama. Nemačke vlasti obaveštavale su da su primoran primoranee da našu četvrt očiste od „nepoželjnih elemenata“, ali da se ta akcija ne odnosi na lojalni deo stanovnika i da radnje i kafane treba smesta ponovo otvoriti, da ljudi treba da počnu normalno da žive i da im ne preti nikakva opasnost. Sledeći mesec protekao je mirno. Bio je maj i u retkim baštama rasutim po getu cvetao je jorgovan, a sa bagrema visili su cvetovi, koji su iz dana u dan postajali sve belji, ali kada je trebalo da se potpuno rascvetaju Nemci su nas opet podsetili na sebe. Ovoga puta malo drugačije: nisu se sami pozabavili nama već su racije prepustili jevrejskoj policiji i jevrejskom Uredu Uredu za zapošljavanje. zapošljavanje. Henrik je bio u pravu kada nije hteo da uđe u policiju, nazivajući je čoporom bandita. Sastojala se uglavnom od mlađih ljudi iz imućnijih slojeva. Među njima imali smo veću grupu poznanika, zbog čega nas je obuzelo još veće gađenje, primećujući kako se do nedavno pristojni ljudi, kojima smo pružali ruku i koje smo tretirali kao prijatelje, pretvaraju u šljam. Zarazili su se duhom gestapoa, otprilike tako bi to trebalo nazvati. U trenutku kada bi oblačili policijske uniforme i kape, dobijali u ruke palice, postajali su zv zveri. eri. Njihov Njihov najvažniji ajvažniji cilj bilo je uspostavljanje kontakta sa gestapovcima, stavljanje u njihovu službu, paradiranje zajedno s njima po ulicama, pravljenje važnima što znaju nemački i isticanje pred svojim šefovima u brutalnosti prema jevrejskom stanovništvu. To im nije smetalo da osnuju, uostalom sjajan, policijski džez orkestar. Za vreme velike racije u maju okružili su ulice s preciznošću dostojnom rasnih esesovaca, trčali su u svojim elegantnim uniformama, glasno vikali i po ugledu na Nemce brutalno tukli ljude gumenim palicama. Još sam bio kod kuće, kad je iznenada utrčala majka, donoseći vesti o raciji: uhvatili Henrika! Odlučio sam da ga oslobodim po svaku cenu. Pri tom sam mogao da računam samo na svoju popularnost pijaniste, jer ni moji dokumenti nisu bili u redu. Probijajući se kroz nekoliko špalira policajaca, čas zaustavljan čas oslobađan, na kraju sam stigao stigao u zg zgradu radu Ureda za zapošljavanje. Ispred njega stajali su uhvaćeni muškarci, koje je policija doterivala sa svih strana, strana, kao što to čine čine psi koji čuvaju ovce,
okupljeno stado se svakog trenutka uvećavalo novim isporukama iz obližnjih ulica. S naporom sam stigao do zamenika direktora i od njega iznudio obećanje, da će Henrik biti kod kuće pre mraka. Dogodilo se i to što je za mene bilo krajnje neočekivano da Henrik bude besan na men ene! e! Po njegovom jegovom mišljenj mišljenjuu nisam sm s meo da se pon poniž ižavam avam i molim nekakve podlace, u kakve su spadali ti policajci iz Ureda za zapošljavanje. Zar je bolje da te odvedu u koncentracioni logor?! To te se ne tiče odgovorio je gunđajući. Mene će odvesti. Zbog čega se mešaš u tuđe stvari?... Slegao sam ramenima. Zašto se svađati s ludakom? Uveče su nagovestili da će se policijski čas pomeriti do dvanaest noću, da bi porodice „onih koje šalju na rad“ imale dovoljno vremena da im donesu ćebad, rublje za promenu i hranu za put. Tolika „velikodušnost“ Nemaca bila je stvarno stvarno dirljiva, dirljiva, a jevrejski policajci su je podvlačili, da bi stekli naše poverenje. Znatno kasnije saznao sam da je tada hiljadu uhvaćenih muškaraca odvedeno iz geta direktno u koncentracioni logor u Treblinki, da bi na njima isprobali uspešnost sveže sagrađenih gasnih komora i krematorijumskih peći. I ponovo je protekao čitav mesec relativnog mira, sve do onog slavnog junskog pokolja u getu. Uopšte nismo sumnjali u ono što će nastupiti. Beše vrelo, posle večere podigli smo roletne koje su inače zamračivale i otvorili širom prozore, da bismo udahnuli malo svežeg, večernjeg vazduha. Gestapovski auto pojavio se ispred kuće preko puta takvom brzinom i tako hitro su pali hici upozorenja, da pre nego što smo uspeli da ustanemo sa stola i priđemo prozoru, kapija te kuće već beše širom otvorena, iz njene unutrašnjosti dopirala je vika esesovaca. Otvoreni prozori prozori bili su zatamn zatamnjeni, jeni, pa ipak osećala se uzn uznem emiren irenost, ost, prestrašena lica izranjala su iz tame i ponovo brzo u njoj iščezavala. Svetlo se palilo sprat po sprat, prema tome kako su se Nemci stepenicama peli gore. Preko puta nas stanovala je trgovačka trgovačka porodica, koju smo dobro zn znali ali iz viđenja. viđenja. Kada je i tamo bljesnulo svetlo i esesovci u šlemovima, s mašinkama spremnim za pucanje upali u sobu, njeni žitelji su, kao i mi, samo trenutak ranije, sedeli za stolom, ne pomerivši se od užasa. Podoficir koji je komandovao četom to je protumačio kao uvredu. Od besa oduzeo mu se govor. Stajao je zanemevši, obuhvatajući pogledom one koji su sedeli za
stolom i tek posle par trenutaka besno viknuo: - Ustaj! Ustali su što su brže mogli, osim starca, oca porodice, čije su noge bile paralizovan paralizovane. e. Podoficir Podoficir je kipteo od besa. Približ Približio io se stolu, oslonio oslonio se o njega s obema rukama, upro ukočen pogled u paralizovanog i ponovo viknuo: - Ustaj! Stari čovek oslonio se jako o naslon stolice, čineći očajničke napore, ali bez uspeha. Pre nego što smo shvatitli situaciju, Nemci su se bacili na njega, podigli ga uvis s foteljom, izneli na balkon i bacili s trećeg sprata na ulicu. Majka je kriknula, pokrivajući oči. Otac se udaljio s prozora u dubinu sobe. Halina je požurila prema njemu, a Regina zagrlila majku i rekla zapovedničkim tonom, veoma glasno i jasno: - Mir! Ja i Henrik nismo mogli da se odvojimo od prozora. Videli smo starca, kako je još sekundu visio u fotelji nad ulicom, a kasnije kada je ispao iz nje, čuli smo kako je fotelja odvojeno udarila o kaldrmu, a ljudsko telo lupilo o ploče na trotoaru. Stajali smo nepomično, nesposobni da se povučemo povučemo ili skrenemo skrenemo pog pogled led od on onog og što se tamo tamo zbivalo. zbivalo. Istovremeno stovremeno esesovci su izveli još nekoliko grupa muškaraca na ulicu. Uključivali su reflektore automobila, primoravali uhvaćene da stanu u krug te svetlosti, zatim uključivali motor i tim ljudima naređivali da trče u belom krugu svetlosti. Na prozorima čuli su se grčeviti jecaji i u tom trenutku iz automobila bi usledio rafal iz mitraljeza. Oni koji su trčali ispred auta padali su jedan za drugim drugim,, podizani podizani uvis mecima, prevrtali se preko glave ili vrteli u krug, kao da je prekoračivanje granice između života i smrti moralo biti povezano s izvođenjem tako teškog i složenog skoka. Samo ednom pošlo je za rukom da izađe iz svetlosnog kruga. Trčao je iz sve snage, činilo nam se da će uspeti da stigne do najbliže raskrsnice. Međutim, auto je imao za takve situacije visoko pričvršćen pokretni reflektor. Uključen je, begunac je pronađen, usledili su pucnjevi i on je takođe poskočio uvis: podigao je ruke iznad glave, savio se u skoku nazad i pao na leđa. Esesovci su seli u auto i krenuli napred, prešavši preko leša, vozilo se pritom neznatno zatreslo, kao kad prelazi preko nekakvih malih džombi. Te noći u getu je streljano sto muškaraca, međutim ta akcija nije
ostavila ni na koga snažan utisak kao prethodna. Radnje i kafane sledećeg dana bile su normalno otvorene. Ljudi su se osim toga interesovali i za nešto drugo: svakodnevno zanimanje Nemaca sada je postalo filmsko snimanje. Zbog čega? Utrčavali su u restorane, naređivali kelnerima da postave stolove najboljim jelima i pićima, pićima, a ljudima ljudima u lokalu naređivali naređivali su da se s e sm s meju, jedu i piju i taj prizor prizor bi ovekovečivali na traci. U bioskopu „Fem „Femin ina“ a“ u ulici Lešno snimali snimali su operete, a jednom nedeljno simfonijske koncerte koji su se tamo održavali, pod dirigent dirigentskom skom palicom Marjan Marjanaa Nojteha. Predsedniku Predsedniku Jevrejske opštine opštine preporučili preporučili su da priredi elegantan elegantan prijem i na njega jega poz pozove ove sve zn značajnij ačajnijee ličnosti geta i o tom prijemu snimljen je film. Jednoga dana uterana je grupa muškaraca i žena u kupatilo, naređeno im je da se skinu goli i kupaju u zajedničkoj prostoriji i ta neobična scena je takođe detaljno snimljena. Tek znatno kasnije saznali smo da su ti filmovi bili predodređeni predodređeni za Nemce u Rajhu Rajhu i inostran inostranstvu. stvu. Trebalo je da omalovaže omalovaže uznemirujuće glasine, u slučaju da dan uoči likvidacije geta bilo kakve vesti prodru van njega. Trebalo je da posvedoče da je Jevrejima u Varšavi dobro, kada se muškarci i žene kupaju zajedno, bestidno se obnažujući edni pred drugima. Manje-više u isto vreme getom su sve češće kružile razne, sve uznemirujućije vesti. Kao i obično nije se znalo odakle potiču niti se mogao otkriti njihov autor ili neko ko bi mogao da potvrdi da se zasnivaju na istinitim događajima. I pored toga, smatrane su proverenim. Iz čista mira počinjale počinjale su priče o tome tome kako su, na primer primer,, strašni životn životnii uslovi u lođskom getu, u kome su Jevreji primoravani da stave u opticaj svoj vlastiti, metalni novac, za koji se ništa van geta nije moglo kupiti i sada hiljade ljudi umiru od gladi. Neke su takve vesti pogađale u srce, drugi su čuli na jedno uvo, a propuštali na drugo. Posle dužeg vremena prestalo je da se govori o Lođu, a započelo o Lublinu i Tamovu, gde su po svoj prilici Jevreje otrovali gasom, u šta niko nije hteo da poveruje. Verovatnija se činila glasina o tome da će se geta u Poljskoj svesti na četiri velike skupine, u Varšavi, Lublinu, Krakovu i Radomu. Posle toga pričalo se o prebacivanju prebacivanju Varšavskog Varšavskog geta na istok, u transportim transportimaa od šest š est hiljada ljudi dnevno. Po mišljenju nekih, ta akcija izvedena bila i ranije, da nije bilo tajne konferencije u upravi Jevrejske opštine, na kojoj su uspeli da ubede gestapo po svoj prilici pomoću mita da odustane od našeg preseljenja. 18. juna, u subotu, trebalo je da sa Golfederom u kafani „Kod
fontane“ u ulici Lešno učestvujem na koncertu u čast Leona Borunjskog, dobitnika nagrade Šopenov konkurs, koji je oboleo od tuberkuloze, ostao bez ikakvih sredstava s redstava za život, boraveći u otvockom getu. getu. Kafanska Kafanska bašta bila je prepuna. prepuna. Okupilo se blizu blizu četiri stotine stotine osoba iz društvene društvene elite i poluelite. Prethodn Prethodnuu „masovnu „masovnu priredbu“ priredbu“ više niko nije pamtio, pamtio, a ako su ljudi i bili uzbuđeni onda je to bilo iz krajnje prozaičnih razloga: elegantne dame iz redova plutokratije i elegantni skorojevići bili su znatiželjni, da li će se gospođa L. danas pozdraviti s gospođom K. Obe dame radile su u dobrotvorne svrhe. Aktivno su učestvovale u akcijama komiteta, koji su formirani u mnogim bogatijim kućama, čiji je cilj bio pomoć siromašnima. Takve aktivnosti bile su zgodne, jer su pokretane zahvaljujući čestim balovima, balovima, na kojima kojima se igralo, igralo, zabavljalo zabavljalo i pilo, a sakupljeni novac je davan u dobrotvorne svrhe. Razlog za nesporazum među dvema damama predstavljao je događaj, koji se pre nekoliko dana odigrao u kafani „Umetnost“. Obe dame bile su veoma lepe, svaka na svoj način. Mrzele su jedna drugu iz dubine duše, trudeći se da jedna drugoj preotmu obožavaoce, među kojima je u najatraktivnije spadao Maurici Kon gestapovski agent i vlasnik tramvajske linije, čovek zanimljivog, senzibilnog lica koje je podsećalo na lice glumca. Pomenute večeri obe su se sjajno zabavljale u „Umetnosti“. Sedele su kraj bara, svaka u malom krugu svojih obožavalaca. Trudile su se da licitiraju najskupoceniji alkohol koji je postojao na raspolaganju kao i snobističke hitove, koje je harmonikaš džez orkestra svirao za stolovima. Prva je izašla gospoda L, ne znajući da je ispred samih vrata bara pala žena obamrla od gladi i smesta umrla. Gospođa L., zaslepljena svetlom, izlazeći se spotakla o leš. Ugledavši ga, nije se mogla da se smiri. Sasvim drugačije postupila je gospođa K., koja je u međuvremenu obaveštena o celokupnom događaju. Stala je na vrata, oteo joj se krik užasa, ali ju je obuzelo duboko saosećanje, prišla je umrloj i iz tašne izvadila petsto zlota, koje je predala Konu koji je išao iza nje, rekavši mu: - Molim vas, učinite mi uslugu, pobrinite se da bude sahranjena. Jedna od žena iz njenog društva prošaptala je da svi čuju: - Anđeo, kao i uvek! Gospođa L. to nije mogla da oprosti gospođi K. Sledećeg dana nazvala ju je „podlom ženturačom“, izjavivši da više nikad neće videti njen naklon. Danas je trebalo da se obe pojave u kafani „Kod fontane“. Zlatna
omladina geta zainteresovano i napeto je iščekivala kako će se odigrati taj susret. Prvi deo koncerta bližio se kraju, ja i Goldfeder izašli smo na ulicu da na miru popušimo cigaretu. Zajedno smo nastupali već čitavu godinu i veoma smo se sprijateljili. Danas ga nema, iako je imao veće šanse od mene da preživi! Bio je sjajan pijanista, uz to pravnik. Završio je konzervatorijum i prava, ali je bio veoma zahtevan u odnosu na sebe, zaključio je da neće postati prvoklasni pijanista i počeo je da radi kao advokat, da bi kasnije, za vreme rata, ponovo bio pijanista. Zahvaljujući svojoj inteligenciji, ličnom šarmu i eleganciji bio je veoma popularan i omiljen u predratnoj Varšavi. Kasnije mu je pošlo za rukom da pobegne iz geta, preživi dve godine kod pisca Gabrijela Karskog, koji ga je sakrivao. Nedelju dana pre ulaska sovjetske armije Nemci su ga ubili u jednom gradiću blizu blizu porušene Varšave. Varšave. Pušili smo cigarete, ćaskali i sa svakim novim daškom osećali se manje umornim. Dan je bio tako lep! Sunce se sakrilo iza kuća, samo se sa krovova i prozora viših spratova odražavao purpurni sjaj. Intenzivno plavetnilo plavetnilo neba pretvaralo se u bledo plavetnilo, plavetnilo, ispresecano prugama prugama lastavičjeg leta. Gomila na ulici se proredila, ostavljajući utisak manje prljave i nesrećne, krećući se te večeri utonula utonula je u ružičastopurpurn ružičastopurpurnii i zlatasti sjaj. U jednom trenutku ugledasmo Kramštika, koji je išao prema nama. Obojica smo se obradovali. Hteli smo da ga uvedemo na drugi deo koncerta: nameravao je da naslika moj portret, te smo hteli i o tome da porazg porazgovaramo. ovaramo. Međutim, Međutim, nisam uspeo da ga nag agovorim ovorim.. Bio je nekako slomljen i ophrvan najcrnjim mislima. Iz pouzdanih izvora nešto pre toga saznao je da ovoga puta nećemo uspeti da izbegnemo preseljenje geta: s druge strane zida za akciju počeo je da se priprema nemački „Vernichtungskommando“ (Odred smrti).
8. Ugroženi mravinjak U to vreme, za godišnjicu postojanja našeg dueta, ja i Goldfeder pokušavali smo da organ organizu izujem jemoo podn podnevn evnii kon koncert. cert. Trebalo Trebalo je da se održi održi u bašti kafane „Umetnost“, u subotu, 25. jula 1942. godine. Bili smo dobro raspoloženi. Veoma nam je bilo stalo do tog koncerta i uložili smo puno truda u njegovu organizaciju. Sada, dan uoči toga, jednostavno nismo mogli da poverujemo da se koncert neće održati. Verovali smo da će se glasine o preseljenju ispostaviti neosnovane. U nedelju, 19. jula nastupao sam i u bašti još jedne kafane u ulici Novolipki, čak ne predosećajući da će to biti moj poslednji koncert u getu. Mada, iako je bašta bila prepuna, atmosfera beše tužna. Posle nastupa svratio sam u „Umetnost“. Bilo je kasno i u lokalu nije bilo više nikog. ikog. Samo Samo su se radnici radnici muvali tamo tamo amo, završavajući završavajući svoje svakodnevne obaveze. Za trenutak seo sam kod šefa bara. Bio je smožden, neuverljivo je izdavao naređenja, pre da bi sačuvao privid. - Pripremate li salu za naš subotnji koncert? - zagovorih ga. Pogledao me je, kao da ne zna o čemu govorim i na njegovom licu ocrtalo se ironično saosećanje prema meni koji nisam znao za odluke koje su odavno zapečatile iznenadni obrt sudbine geta. - Da li doista smatrate da ćemo u subotu još biti živi? - upita me, podvukavši to, nagin naginjući jući se izn iznad stola s tola prema prema meni. meni. - Siguran sam u to! - odgovorih. Kao da je moj odgovor otvarao pred njim nove perspektive za spas njegova sudbina zavisi od mene, uhvati me za ruku i uzbuđeno mi reče: - Ako ostanemo u životu, možete na moj račun u subotu večerati, šta god hoćete, i... - tu se na trenutak pokoleba, međutim očigledno je odlučio da nastavi ... - takođe možete da naručite najskuplja pića, koja postoje u podrumu podrumu „Um „Umetnosti“, etnosti“, koliko koliko vam duša želi! Prema glasinama akcija iseljavanja trebalo je da počne u noći između nedelje i ponedeljka. Noć je prošla ipak mimo, u ponedeljak ljudi su ponovo ponovo bili raspoloženi. raspoloženi. Možda Možda su s u to ponovo samo glasine? glasine? Međutim, uveče je izbila panika: prema najnovijim informacijama akcija je trebalo da počne te noći, iseljavanjem malog geta ovoga puta posve sigurn sigurno. Preko mosta, koji su Nemci izgradili izgradili iznad iznad Hladne Hladne ulice, da bi nam oduzeli poslednju mogućno mogućnost st kon kontaktiran taktiranja ja sa „arijevskom „arijevskom četvrti“, četvrti“,
uzbuđena gomila započela je seobu iz malog u veliki geto, s ogromnim koferima i decom na rukama, pokušavajući da pobegnu iz ugrožene četvrti, pre policijskog časa. U skladu s našim fatalizm fatalizmom, om, ostali smo gde smo bili. Kasno Kasno uveče susedi su preko komesarijata poljske policije saznali saznali da će uslediti uzbuna. Prema tome, spremalo se nešto loše. Do četiri ujutru oka nisam sklopio, dežurao sam kraj otvorenog prozora, međutim i ta noć je prošla mimo. U utorak sam s Goldfederom otišao u Jevrejsku opštinu. Još uvek nismo gubili nadu, smatrajući da će se sve srediti. Hteli smo da tamo dobijemo zvaničnu informaciju o namerama Nemaca u najskorije vreme u vezi s getom. Bili smo blizu zgrade, kada nas je mimoišao otvoreni auto, u kome je sedeo šef Odeljenja za pitanja zdravlja u Opštini, pukovnik Kon, bled i gologlav gologlav,, okružen žand žandarm armim ima. a. Istovremeno, stovremeno, kako sm s mo saznali saznali nešto kasnije, uhapšeni su i mnogi drugi opštinski činovnici. Započele su žestoke ulične policijske hajke. Istoga dana, popodne, došlo je do incidenta, koji je potresao celu Varšavu, s obe strane zida: poznati poljski hirurg, slavan u svojoj oblasti, doktor Rašeja, profesor Poznanjskog univerziteta, pozvan je u geto da izvrši tešku operaciju. Kao što je uobičajeno u takvim slučajevima, na ulazu dobio je od komandanture nemačke policije propusnicu, ali kada se već nalazio na licu mesta i spremao da počne s intervencijom, u stan su upali esesovci i ubili pacijenta koji je ležao na operacionom stolu pod narkozom, zatim hirurga i na kraju sve stanare kuće koji su se u tom trenutku tu našli. U sredu, 22. jula, negde oko deset ujutru krenuo sam u grad. Atmosfera na ulici nije bila toliko napeta kao prethodne večeri. Jer, proširile proširile su se glasine da su uh uhapšeni apšeni opštinski opštinski činovn činovnici ici pušteni na slobodu. Pa ipak, Nemci nisu imali namere da nas isele, iako su u takvim slučajevima u provinciji, gde su odavno iseljene mnogo manje skupine Jevreja, kako smo čuli, uvek počinjali ukidanjem Jevrejskih opština. Kada sam se našao blizu mosta u Hladnoj, bilo je oko jedanaest sati. Utonuo u misli, približavao sam se tamo, ne primećujući da se ljudi na mostu zaustavljaju i da jedni drugima pokazuju nešto prstima pa se ogorčeni brzo razilaze. Upravo je trebalo da krenem stepenicama drvenog luka, kada me zgrabi za rame jedan poznanik, koga odavno nisam video. - Šta radite ovde? - bio je veoma uzbuđen, dok je govorio njegova
donja usna podrhtavala je kao u zeca. - Smesta se vratite kući! - Šta se ovde događa? - Kroz jedan sat započeće akcija. - Nije moguće! - Nije moguće?! - zakikotao se nervozno i ogorčeno. Okrenuo me je prema prema naslonu naslonu i rukom mi mi pokazao prema prema Hladnoj. Hladnoj. - Vidite Vidite i sam s ami! i! Hladnom je marširala četa vojnika u žutim, meni nepoznatim uniformama, koju je predvodio nemački podoficir. Svakih par koraka četa e zastajkivala i jedan od vojnika bi stao kraj zida koji nas je okruživao. - Ukrajinci... Opkoljeni smo! - tu reč je pre izjecao nego izgovarao, bez pozdrava pozdrava strčavši niz stepenice. stepenice. U dvanaest sati započelo je pražnjenje staračkih i invalidskih domova, noćnih skloništa, u kojima su se u varšavskom getu gusto naselili Jevreji iz okoline Varšave, kao i Jevreji preseljeni iz Nemačke, Čehoslovačke, Rumunije i Mađarske. Već u podne visile su plakate koje su obaveštavale o početku preseljenja na istok svih Jevreja nesposobnih za rad. Svako je smeo da ponese dvadeset kilograma prtljaga, rezerve hrane za dva dana i nakit. Sposobni za rad biće smešteni u kasarne u mestu i poslati na rad u lokalne nemačke fabrike. To nije obavezivalo samo funkcionere jevrejskih društvenih organizacija i Opštine. Prvi put obaveštenje nije nosilo potpis predsednika predsednika Jevrejske opštine, opštine, inžen inženjer jer Černjakov Černjakov izvršio izvršio je samoubistvo, progutavši progutavši cijankalij. Tako je, dakle, započelo najgore iseljavanje polumilionske četvrti grada, prividan apsurd, u koji niko nije mogao poverovati. Prvih dana akcija je izvođena po principu lutrije. Slučajno su opkoljavane kuće, jednom jednog, drugi put drugog dela geta. Jednim zviždukom stanovništvo je terano u dvorište, odatle tovareno na teretna kola, bez izuzetka, bez obzira na pol i uzrast, počev od odojčadi, završno sa starcima, koja su ih prebacivala na Umschlagplatz. Tamo su žrtve uguravane u vagone i slate u nepoznato. Tih prvih dana akciju je izvodila isključivo jevrejska policija, na čelu sa trojicom dželata: pukovnikom Serinjskim i kapetanima Lejkinom i Erlihom. Nisu bili ništa manje anje opasni i nemilosrdn emilosrdnii od Nemaca, a možd oždaa i ništavniji od njih: kada su pronalazili ljude, koji su se negde skrivali umesto da siđu u dvorište, lako su sebi dopuštali podmićivanje, ali samo u
novcu. Nisu ih se doticali ni suze ni preklinjanja, čak ni očajnički krici dece. Kako su radnje bile zatvorene i geto bio odsečen od bilo kakve dostave prehrambenih namirnica već posle nekoliko dana počela se širiti glad, ovoga puta opšta. Međutim, to nije bio naš najvažniji problem. Važnije od gladi bilo je dobijanje uverenja da si radno sposoban. Kada hoću da približim sliku našeg života tih dana i sati, ispunjenih užasom, nameće mi se samo jedno poređenje: s ugroženim mravinjakom. Kada brutalna noga nekog lakomislenog glupaka počne da uništava građevine tih insekata, mravi beže na sve strane, vrzmaju se, traže puteve i mogućnosti za spas. Zaglušeni iznenadnim napadom ili zauzeti spasavanjem potomstva i imetka, vrte se u krug kao pod uticajem otrova i umesto da pobegnu van njegovog delovanja, vraćaju se istim putevima, nazad, na ista mesta, nisu u stanju da napuste smrtonosni krug i tako stradaju. Tako je bilo i sa nama... Taj po nas strašan period za Nemce je bio vreme sjajnih poslova. Nemačke firme firme u getu rasle su kao pečurke posle kiše, svaka od njih bila e spremna da izda uverenje o zaposlenju, naravno za odgovarajuću sumu, koja se pela na hiljade. Međutim, visina tih suma nikog nije plašila. Ispred firmi stajali su redovi, koji su ispred kancelarija važnih i velikih fabrika, kao što su „Tebens“ ili „Šulc“, dostizali ogromne razmere. Oni koji su srećno dobijali uverenje o zaposlenju, pričvršćivali su za revere kartončiće s nazivom organizacije, u kojoj tobož rade. Verovali su da će ih to spasiti od preseljenja. Mogao sam lako doći do takvog uverenja, ali ponovo, kao u slučaju vakcine protiv tifusa, samo za sebe. Niko od mojih poznanika, čak oni sa kojima sam bio u najboljim odnosima, nije hteo da čuje da mi izda uverenje za celu porodicu. Šest besplatnih uverenja bilo bi zaista mnogo, a nisam bio u stanju da za sve platim ni najnižu cenu. Zarađivao sam svakodnevno, međutim to što sam zarađivao odlazilo je na prehranjivanje. Početak akcija u getu iznenadio me je sa par stotina zlota u džepu. Bio sam slomljen svojom nemoći, pogotovu videći kako moji bogatiji poznani poznanici ci s lakoćom obezbeđuju obezbeđuju svoje porodice. Zapušten, neobrijan, eobrijan, ne okusivši hranu trčao sam od jutra do sutra, od jedne firme do druge, proseći milostinju. ilostinju. Tek posle šest dana, upotrebivši upotrebivši sve svoje uticaje i poznanstva, poznanstva, pošlo mi mi je za rukom da nekako pribavim uverenja. uverenja. Otprilike nedelju dana pre početka akcije poslednji put sam sreo
Romana Kramštika. Bio je omršaveo i s naporom krio nervozu. Obradovao se kada me je video. - Niste na tournee? - pokušao je da se našali. - Nisam - odgovorih kratko. Nije mi bilo do šale. Postavio sam pitanje pitanje koje su s u tada svi jedni drugim drugimaa postavljali: - Šta mislite? Da li će nas sve iseliti? Nije odgovorio odgovorio već je pokušao da zabašuri stvar. - Loše izgledate! - pogledao me je sažaljivo. - Suviše sve to uzimate k srcu. - A kako se drukčije može? - slegoh ramenima. Nasmeja se, zapali cigaretu, cigaretu, za za trenutak poćuta a onda reče: - Videćete, jednog lepog dana sve će se ovo okončati... - sleže ramenima jer sve ovo ipak nema nikakvog smisla... Reče to šaljivim, malčice bespomoćnim tonom, kao da je apsurd sam po sebi se bi dovoljan arg argumen ument,t, koji može može promen promeniti iti tok događaja. Međutim, nije ga promenio. Počelo je čak da biva gore, kada su u akciju sledećih dana uvedeni Litvanci i Ukrajinci. Bili su po svoj prilici podmitljivi podmitljivi kao jevrejska policija, samo na drugi drugi način. Uz Uzim imali ali su mito i čim bi ga dobili, ubijali su ljude od kojih su uzeli novac. Veoma rado su ubijali: sporta radi ili da bi sebi olakšali posao, radi treninga u pucanju ili, ednostavno, zabave radi. Ubijali su decu na oči majki, veseleći se njihovom očajanju. Pucali su ljudima u stomak, da bi posmatrali kako se muče ili je nekolicina njih bacala s izvesnog rastojanja bombe prema žrtvama u redu, da bi proverili koje bolje dejstvuju. U svakom ratu na površinu površinu isplivavaju nacionalne acionalne grupe, koje su s u prevelike kukavice da bi se se borile otvoreno otvoreno i suviše bedn bednee da bi igrale igrale bilo kakvu samostalnu samostalnu političku ulogu, i dovoljno nemoralne da prihvate ulogu plaćenih dželata, jedne od sila u ratu. U tom ratu takvu ulogu igrali su ukrajinski i litvanski fašisti. U to vreme dobili su ono što zaslužuju gestapovski agenti Kon i Heler. Nisu se dovoljno vešto obezbedili ili su bili suviše štedljivi. Plaćali su samo jednoj od dveju varšavskih SS centrala, a nesreća je htela da padnu padnu u ruke ljudi one druge. druge. Legitim egitimacije acije koje je predložilo predložilo konkuren konkurentsko tsko odeljenje SS još više su razbesnele rivale. Nisu se zadovoljili ubistvom Kona i Helera već su naredili da se dovezu đubretarska kola i na njima su, među smećem i otpacima, obojica magnata obavila svoje poslednje putovanje putovanje kroz geto, geto, do masovne masovne grobn grobnice. Ukrajinci i Litvanci prestali su da obraćaju pažnju na radne
dokumente. Čitav moj šestodnevni napor, povezan s njihovim dobijanjem, bio je uzaludan. uzaludan. Trebalo je pon ponovo ovo istinski raditi na na tome. Ali, šta? š ta? Izg Izgubio sam poslednje mrvice nade. Ležao sam danima u krevetu, osluškujući buku koja je dopirala sa ulice. Svaki udar točka po kaldrmi kaldrmi izazivao izazivao je u meni paničan strah. Bila su to kola koja su odvozila ljude na Umschlagplatz druga sada i nisu više prolazila kroz geto svaka od tih mogla su se zaustaviti pred našom kućom i u svakom trenutku u dvorištu se mogao začuti zvižduk. Iskakao sam iz kreveta, pritrčavao prozoru, a onda se ponovo vraćao u krevet. I ponovo pritrčavao sam prema prozoru... Od cele porodice samo sam se ja tako sramno ponašao. Možda zbog toga što sam samo ja s obzirom na svoju popularnost kako-tako mogao da e spasavam, zbog čega sam osećao presiju odgovornosti koja je počivala na meni. Roditelji, brat i sestre znali su da su bespomoćni. Sav svoj napor koncentrisali su na savlađivanje sebe i održavanje iluzije o normalnom životu. Otac je od jutra do večeri svirao na violini, Henrik je studirao, Regina i Halina su čitale, a majka krpila naše rublje. I ovoga puta Nemci su došli na novu ideju, kako sebi da olakšaju zadatak. Na zidovima grada pojavila su se obaveštenja, koja su informisala o tome da će svi, koji se zajedno s porodicama prijave za Umschlagplatz, radi odlaska, dobiti veknu hleba i kilogram marmelade po osobi a da porodice dobrovoljaca neće biti razdvajane. Započeo je masovni priliv dobrovoljaca, s jedne strane zbog gladi, a s druge u nadi da će zajednički proći nepoznat i težak put sudbine. Neočekivano u pomoć pomoć nam je pritekao Goldfeder. Goldfeder. Imao je mog ogućn ućnost ost da određen broj ljudi smesti na Umschlagplatz-u, gde se sortiraju nameštaj i stvari iz stanova deportovanih Jevreja. Tamo je smestio mene, oca i Henrika, a kasnije nam je pošlo za rukom da dovedemo sestre i majku, koja nije radila sa nama već se bavila našim novim domaćinstvom u zgradi, u kojoj smo bili smešteni. Domaćinstvo je bilo prilično skromno: svako od nas je svakodnevno dobijao pola vekne hleba i četvrt litra supe. Trebalo je vešto, što se bolje moglo određivati porcije s jelom, da bi se zavaravala glad. Bio je to moj prvi posao kod Nemaca. Od jutra do večeri vukao sam nameštaj, ogledala, tepihe, lični veš i posteljinu, odela stvari koje su do samo pre nekoliko dana nekome pripadale, davale lični pečat nekom enterijeru, u kome su živeli ljudi koji su imali ukusa ili ga nisu imali,
bogati bogati ili siromašni, siromašni, dobri ili rđavi. Sada su to bile ničije stvari, loše tretirane, mada katkad, dok sam prenosio naramke veša, iz njega je dopirao fini, blag, poput uspomena, miris nečijeg omiljenog parfema ili su u sekundi promicali monogrami u boji na beloj pozadini. Uostalom, tada nisam imao vremena da razmišljam o tome. Svaki trenutak zamišljenosti ili nepažnje povlačio je za sobom udarac gumenom palicom ili žandarmov šut potkovanom potkovanom cipelom, cipelom, a mog oglo lo je koštati i života, života, kao on onee mlade ljude, koji su streljani na licu mesta zbog toga što su ispustili i razbili salonsko ogledalo. 2. avgusta naređeno je Jevrejima koji su ostali u malom getu da ga do šest uveče napuste. Pošlo mi je za rukom da dobijem slobodan dan i u ručnim kolicima, što je zahtevalo veliki napor, iz našeg stana u Klizavoj dovezem u kasarnu malo ličnog rublja, posteljine, moje kompozicije, zbirku kritika o koncertima i recenzije o mom kompozitorskom stvaralaštvu, kao i očevu violinu. Bio je to naš celokupan imetak. Nekoliko dana kasn kas nije, čini mi mi se s e 5. avgu avgusta, sta, pošlo poš lo mi je za rukom da se na kratko iščupam od posla i da prolazeći Guščijom ulicom slučajno budem svedok odlaska Januša Korčaka i njegove njegove siročadi iz geta. Tog jutra planirano je, u skladu s naredbom, pražnjenje jevrejskog sirotišta kojim je Korčak rukovodio. Trebalo je da deca krenu sama, njemu se pružala šansa da se spase, međutim, s velikim naporom, pošlo mu je za rukom da uveri Nemce da mu dopuste da prati decu. Provela su sa njim mnoge godine svog života i sada, na njihovom poslednjem putu, nije hteo da ih ostavi same. Želeo je da im olakša taj put. Siročadi je objasnio da imaju razloga za radost, jer tobož putuju na selo. Konačno, moći će da zamene odvratne, zagušljive zidove za livade s cvećem, izvore u kojima će moći da se kupaju, za šume u kojima ima puno borovnica i pečuraka. Naredio je da se svečano obuku i tako lepo obučena, veselo raspoložena postroje u parovima u dvorištu. Malu kolonu predvodio je esesovac, koji je kao i svaki Nemac voleo decu, posebno onu koju će uskoro poslati na onaj svet. Posebno mu se dopao dvanaestogodišnji dečak violinista, koji je svoj instrument nosio ispod ruke. Naložio mu je da izađe na čelo kolone i svira. I tako su krenuli na svoj put. Kada sam ih sreo u Guščijoj ulici, deca su, idući, pevala u horu, ozarena, dok ih je mali muzičar pratio. Korčak je na rukama nosio dvoje najmlađe dece, koja su takođe bila nasmejana i pričao im nešto veselo.
Verovatno im je u gasnoj komori, dok je gas štipao dečje grkljane, a strah u srcima siročadi zauzimao mesto radosti i nade, Stari doktor s krajnjim naporom šaputao: - Ništa to nije, deco! Ništa to... - da makar svoje štićenike poštedi straha od prelaska iz života u smrt. 16. avgusta 1942. došao je red i na nas. Na zbornom mestu izvršena e selekcija i samo su Henrik i Halina proglašeni sposobnima za dalji rad. Ocu, Regini i meni preporučeno je da se vratimo u kasarnu, a kada smo stigli tamo zgrada je bila opkoljena, začuo se zvižduk. Nije se isplatilo dalje se boriti. Učinio Učinio sam sve što sam mog ogao, ao, da spasem svoje najbliže i sebe. I pored toga, očigledno je da spasa nije bilo. Možda će bar biti za Henrika i Halinu... Oblačili smo se, dok su iz dvorišta dopirali krici i pucnjevi koji su primoravali primoravali na žurbu. Majka je spakovala zavežljaj, zavežljaj, ono što joj se s e nalazilo alazilo pri mci mci i sišli s išli smo niz stepenište.
9. Umschlagplatz Pretovarni trg nalazio se na kraju geta. Bio je okružen mrežom prljavih ulica, uličica i ćorsokaka, pre rata skrivao je, i pored svog mračnog izgleda, velika blaga. Sporednim kolosekom tu su stizali transporti robe iz celog sveta, oko koje su se cenjkali jevrejski trgovci, kojom su se iz magacina u Nalevkama i Simonovog pasaža snabdevale varšavske prodavnice. Trg je imao oblik ogromnog kruga, delimično opkoljenog kućama, a delimično ograđenog plotom. Na njega je izlazilo par sporednih sporednih uličica, koje su ga dobro povezivale povezivale s gradom. radom. Završeci ulica bili su zatvoreni, njegova površina mogla je sada da primi oko osam hiljada ljudi. Kada smo stigli na trg, bilo je sasvim pusto. Ljudi su trčali tamo-amo, bezuspešno bezuspešno tražeći tražeći vodu. Bio je divan, divan, vreo dan kasn kas nog leta. Nebo je bilo plavosivo, kao da je trebalo da se pod uticajem jare koja je izbijala izbijala iz utabane zemlje i zaslepljujućih zidova kuća preobrazi u pepeo, dok je pržeće pržeće sun s unce ce iz umorn umornih tela istiskalo poslednje kapi znoja. znoja. Na kraju jedne jedne ulice nije bilo nikog. ikog. Svi su izdaleka izdaleka mimoilaz imoilazili ili to mesto, ne zaustavljajući se, odmeravajući ga s užasavanjem. Tamo su ležala tela onih koji su juče ubijeni zbog nekakvog prestupa, kao što je, recimo, pokušaj bekstva. Među leševima muškaraca ležao je i leš mlade žene, kao i leševi dveju devojčica, potpuno smrskanih lobanja. Jedni drugima smo pokazivali zid s izrazitim tragovima krvi i rasprsnutog mozga, ispod koga su ležala tela. Deca su ubijena omiljenom nemačkom metodom: hvatana su za noge, obrtana u krug, a onda su njihove glave razbijane o zid. Po leševima i krugovima osušene krvi šetale su velike, crne muve. Jasno se videlo kako se tela koja se raspadaju na žezi naduvavaju. Smestivši se sasvim podnošljivo, čekali smo voz. Majka je sela na zavežljaj sa stvarima, Regina je čučnula kraj nje na zemlji, ja sam stajao, otac je hodao nervozno, držeći pozadi ruke, četiri koraka u jednom i četiri koraka u drugom pravcu. Tek sada, u zaslepljujućoj svetlosti sunca, kada e razmišljanje o nekakvim iluzornim planovima za spasavanje izgubilo smisao, imao sam malo vremena, da se bolje zagledam u svoju majku. Izgledala je loše i pored potpune samokontrole, kako se to činilo. Njena nekada lepa i uvek uredna kosa, koja do nedavno nije bila seda, sada je
potpuno potpuno osedela i u vidu sedih pramen pramenova ova padala na umorn umornoo lice prekriveno prekriveno borama. borama. Crne, Crne, blistave oči sada kao da su izn iznutra ug ugasle, asle, od desne slepoočnice preko obraza do ugla ustiju svakoga časa prolazio je nervozni grč, koji pre toga nikada kod nje nisam primećivao, koji je otkrivao koliko je bila uzbuđena onim što se oko nas događalo. Regina je plakala, pokrivajući lice rukama, rukama, dok su joj suze klizile klizile niz prste. Pred kapiju trga stizala su svakog časa neka kola, na koja su tovarene gomile ljudi određenih za preseljenje. Nisu krili svoje očajanje: očajanje: muškarci su govorili ovorili povišenim povišenim tonom tonom,, a žene, kojima su oduzeta deca, jecale su ili histerično ridale. Ubrzo i na njih e počinjala da deluje atmosfera apatije i otupelosti koja je vladala na Umschlagplatz-u. Smirivale su se i samo je pokatkad na kratko nastupala panika, panika, kada bi neki esesovac eses ovac u prolazu prolazu pucao u nekog ekog,, ko mu se nije dovoljno brzo sklanjao s puta ili njegovo lice nije izražavalo dovoljno ponizn poniznosti. osti. Nedaleko od nas na zemlji zemlji je sedela mlada žena. žena. Haljin Haljina joj je bila pocepana, a kosa raščupana, kao da se malo pre sa s a nekim rvala. Sada e sedela mirno, očiju uprtih u nekakvu tačku u prostoru. Raširenih prstiju držala se za grlo i s vremena na vreme monotonom pravilnošću uzvikivala pitanje: pitanje: - Zbog čega sam ga ugušila? Mladi muškarac, sigurno njen muž, koji je stajao pored nje, pokušavao je da je smiri, smiri, tiho tiho je uveravajući u nešto, ali činilo činilo se da to nije dopiralo do njene svesti. Među doteranima na trg viđali smo sve više naših poznanika. Prilazili su nam, pozdravljali se i iz navike započinjali razgovor, koji nije trajao dugo, jer je brzo posustajao. Odlazili su u stranu, da u samoći savladaju svoju uzn uznemiren emirenost. ost. Sunce se pelo sve više i više, peklo sve vrelije i sve više su nas mučili glad i žeđ. Nije se moglo sedeti na jednom mestu, te sam odlučio da prošetam po trgu. trgu. Možda Možda će tako biti bolje? S dotokom ljudi postajalo je sve tešnje, te je trebalo mimoilaziti grupe onih koji su stajali ili ležali. Svi su razgovarali o jednoj jedinoj temi: kuda će nas odvesti, da li stvarno na rad, kako nas je sve ubeđivala evrejska policija. Na jednom jednom mestu, mestu, na trgu, trgu, razm razmestila se s e na zemlji zemlji grupa grupa staraca s taraca žena žena i muškaraca, po svoj prilici dovezena iz nekog staračkog doma. Bili su zastrašujuće izmršaveli, iscrpljeni glađu i žegom na ivici snage. Neki su
ležali zatvorenih očiju, da je bilo teško utvrđivo da li su mrtvi ili upravo umiru. Ako će nas poslali na rad, šta onda ovde rade ovi stari ljudi? Od grupe do grupe vukle su se žene s decom na rukama. Preklinjale su za kap vode, čiji su dotok na Umschlagplatz Nemci namerno odsekli. Deca su imala mrtve oči, s napola spuštenim kapcima, njihove glavice su se klatile na mršuljavim vratićima, njihove osušene usne bile su otvorene, kao ustašca sitne ribe, koju su ribari izbacili na obalu. Kada sam se vratio svojima, više nisu bili sami. Kraj majke je sedela naša dobra poznanica, a kraj oca stajao njen muž, nekada vlasnik velike radnje. Zajedno sa njima stajao je i jedan zajednički prijatelj, zubar, koji je ordinirao blizu naše kuće u Klizavoj. Trgovac je generalno bio raspoložen, dok je zubar sve video crno. Bio je nervozan i ogorčen. - Ovo je sramota, koja nas sve izvrće ruglu! - gotovo je vikao. Dopuštamo da nas vode u smrt kao stado ovaca! Da se nas pola miliona ljudi baci na Nemce, razbili bismo geto. Ili, bar bismo umrli dostojanstveno, ne bismo postali sramna mrlja u istoriji sveta. Otac je to slušao. Delimično stidljivo, delimično s dobrodušnim osmehom, sležući blago ramenima, a onda rekao: - Otkud znate da će nas sve poslati u smrt? Zubar je pljesnuo rukama. - Naravno da ne znam! Otkud bih mogao da znam? Hoće li nam oni to reći? Devedeset procenata sa sigurnošću se može reći da hoće sve da nas likvidiraju. Otac se ponovo nasmejao, kao da je posle njegovog odgovora postao sigurniji u sebe. - Pogledajte - reče i pokaza širokim pokretom gomilu na Umschlagplatz-u - nismo nikakvi junaci! Obični smo ljudi, zbog toga više volimo da izaberemo rizičnu šansu od deset procenata i ostanemo u životu. Trgovac je podržavao oca. I on je imao sasvim drugo mišljenje nego zubar: ta Nemci nisu toliko glupi, da će tek tako spiskati tako veliku radnu snagu, kakvu predstavljaju Jevreji. Mislio je na radne logore, možda i na one teške, u kojima sigurno niko nikoga neće ubijati. Istovremeno trgovčeva žena je pričala Regini i majci o svom srebru, koje je uzidala u podrumu. Bilo je vredno i lepo. Očekivala je da će ga posle povratka iz izgn izgnanstva naći. naći. Bilo je već popodne, kada su na trg doterali sledeću grupu iseljenika. Među njima smo s užasom prepoznali Halinu i Henrika. Dakle, i oni će
podeliti našu sudbinu. sudbinu. A tako veliku utehu utehu predstavljalo nam je to, da će možda njih dvoje preživeti. Poleteo sam u pravcu Henrika sigurno je kriva njegova pravolinijnost, što se ni on ni Halina nisu spasli. Zasipao sam ga pitanjima i zamerkama, međutim nisam zasluživao nikakav odgovor. Slegao je ramenima, izvukao malo oksfordsko izdanje Šekspira, stao po strani i počeo da čita. Tek nam je Halina ispričala kako su se ovde našli: saznali su za našu deportaciju i dobrovoljno se prijavili za Umschlagplatz, jer su hteli da budu zajedno zajedno sa nama. ama. Bio je to idiotski izliv osećanja s njihove strane. Odlučio sam da ih po svaku cenu izvedem izvedem odavde, jer se nisu nalazili alazili na listi deportovanih deportovanih i mogli su da ostanu u Varšavi. Ovde ih je sproveo jevrejski policajac, koji me je znao iz „Umetnosti“, računao sam s tim da ću uticati na njegovu savest, jer formalno gledano to dvoje nije bilo nužno deportovati. Nažalost, preračunao preračunao sam se. se . Nije hteo ni za šta š ta da čuje. Kao i svaki drugi drugi policajac imao je obavezu da samostalno, svakoga dana na Umschlahplatz dovede pet osoba, ako tu obavezu ne izvrši izvrši takođe mu preti deportacija. Halina Halina i Henrik dopunjavali su njegovu današnju petorku. Bio je umoran i nije nameravao da ih oslobađa, jer bi morao ponovo u poteru. A sem toga, kuda, kog đavola, ići?! Po njemu, takva potera nije bila nimalo laka stvar, er ljudi nisu olakšavali policiji izvršenje zadatka, čak su ga otežavali, krijući se. A i svega mu je bilo dosta. Vratio sam se svojima praznih ruku. I poslednji pokušaj spasavanja bar dela naše porodice, kao i svi ostali pokušaji pre toga, toga, propao je. Skrhan, seo sam pored majke. Iako je bilo pet popodne, žega se nije smanjivala, a gomila je iz sata u sat bivala sve gušća. U gužvi koja je vladala ljudi, međusobno se uzaludno nadgovarajući, gubili su jedan drugog iz vida. Iz susednih ulica dopirali su odjeci pucnjeva i vike tipične za racije. Napetost je rasla, što se više bližio čas, kada će biti postavljen voz. Situaciju je pogoršavala žena koja je sedela u blizini, ponavljajući neprestano sebi u bradu pitanje: „Zbog čega sam ga ugušila?“. Već smo znali šta joj se dogodilo. To je saznao naš trgovac. Dok su svi napuštali kuću, žena se sakrila s mužem i detetom u pripremljenom skloništu. Kada e policija prolazila pored njega, dete je počelo da plače i majka ga je iz straha ugušila vlastitim rukama. Plač i kasnije krkljanje deteta su se čuli i
sklonište je otkriveno. U jednom trenutku u našem pravcu se kroz gomilu progurao dečak, koji je na traci o vratu nosio kutiju s bonbonama. Prodavao ih je po neverovatnoj ceni, iako bi sam Bog znao šta bi kasnije uradio sa tako zarađenim novcem... Za ostatak sakupljenog sitniša kupili smo jednu edinu karamel bonbonu, koju je otac perorezom podelio na šest jednakih delova naš poslednji zajednički obrok. Negde oko šest sati na trgu trgu je zavladala napeta uzn uznemi emiren renost. ost. Stiglo Stiglo e nekoliko automobila sa žandarmima, koji su počeli da biraju mlade i ake među određenima za deportaciju. Ti srećnici najočiglednije će biti poslati na druge druge zadatke. Gom G omila ila od više viš e hiljada lica krenula krenula je da se gura u tom pravcu, nadvikivali su se, pokušavali da se probiju napred, da bi hvalili svoje fizičke vrednosti. Nemci su odgovorili pucnjevima. Zubar, koji se i dalje nalazio blizu nas, nije mogao da savlada ogorčenost. Besno e napadao moga oca, kao da je ovaj za sve kriv. - Sada mi valjda verujete, da će nas sve dokrajčiti. Ostaće samo sposobni za rad, dok nas tamo očekuje smrt! Njegov glas se utanjio, utanjio, kada je pokušavao da nadviče gomilu omilu i pucnjavu. pucnjavu. Ispružio spružio je ruku, pokazujući pokazujući pravac, kuda je trebalo da nas odvezu. Otac uzbuđen i zabrinut nije odgovarao. Trgovac je slegao ramenima i ironično se smejao: - Ne padati duhom! Selekcija od par stotina osoba, po njegovom mišljenju, nije dokazivala ništa. Nemci su pronašli pronašli radnu radnu snagu snagu za sebe i otišli, ali se izn iznerviranost erviranost gomile nije smanjila. Ubrzo posle toga u daljini se začuo zvižduk lokomotive i sve bliže kloparanje vagona. Prošlo je još par minuta i ugledali smo voz. Sijaset teretnih, marvenih vagona kretalo se u našem pravcu, dok je ćarlijanje ćarlijanje večernjeg večernjeg vetrića, koji je dopirao sa te strane, strane, nosilo talas zagušljivog mirisa hlora. Istovremeno se lanac jevrejske policije i esesovaca koji je opkoljavao trg suzio, počeo je da gura ljude ispred sebe ka sredini, a odjeknuše i hici upozorenja. U gusto stešnjenoj gomili čuli su se glasno naricanje žena i plač dece. dece . Krenuli smo napred. Šta da čekamo? Biće bolje da se što pre nađemo u vagonima. Nekoliko koraka ispred njih poređao se špalir policajaca, a za gomilu je ostavljen širok hodnik. Jedini njegov završetak predstavljala su otvorena vrata vra ta hlorisanih hlorisanih vagona. vagona. Pre nego što smo uspeli da se približimo vozu, bliže postavljeni
vagoni behu već puni; ljudi su stajali u njima nagurani jedan uz drugog. Esesovci su ih još uguravali puščanim kundacima, iako su se iznutra čuli krici ljudi lišenih vazduha. Naime, miris hlora otežavao je disanje i na većem rastojanju od vagona, a šta se tek odigravalo unutra, gde je pod pokrivao debeo sloj istog is toga? a? Upravo je prošlo pola vagona, kad iznenada začuh nečije dozivanje: - Vidi! Vidi! Špilman! Nečija ruka me je ščepala za okovratnik okovratnik i ja sam bio izbačen izbačen van kordona policije. Ko se usudio da se sa mnom tako ophodi? Nisam hteo da se razdvajam od svojih. Hteo sam da budem zajedno sa njima! Pred sobom sam sada video samo tesno poređana leđa policajaca. Bacio sam se na njih, ali ona nisu popuštala. Iznad njihovih glava video sam kako majka i Regina, koje pridržavaju Halina i Henrik, ulaze u vagon, dok se otac osvrtao za mnom. - Tata - kriknuo sam. Ugledao me je, napravio je nekoliko koraka u mome pravcu, ali se u tom trenutku pokolebao i zastao. Bio je bled, usne su mu nervozno podrhtavale. podrhtavale. Pokušavao je da se osmehn osmehne, nekako bespomoćno bespomoćno i s bolom, bolom, podigao podigao je ruku i mahn ahnuo uo mi za oproštaj, kao da se vraćam u život, život, a on me pozdravlja već s druge strane. Posle sam se okrenuo i uputio prema vagonima. Ponovo sam se iz sve snage bacio na policajce. - Tata! Henriče! Halina!... Vikao sam kao lud, obuzet strahom, što upravo sada, u najvažnijem momentu, ne mogu da doprem do njih i da ćemo zauvek ostati razdvojeni. Jedan policajac se okrenuo i besno me pogledao: - Šta izvodite? Bolje je da se spasavate! Spasavate? Pred čim? U sekundi sam shvatio šta je čekalo ljude nagurane u vagone. Kosa mi se digla na glavi. Pogledao sam iza sebe: trg e opusteo, a iza železničkih šina i rampi nalazili su se završeci ulica. Počeo sam da bežim u tom pravcu, rukovođen nekontrolisanim, gotovo životinjskim strahom. Uspelo mi je da se umešam u kolonu radnika Jevrejske opštine koja je u tom trenutku napuštala trg i da zajedno sa njima prođem kroz kapiju. Kada sam se osvestio, već sam stajao na nekakvoj stazici između kuća. Iz jedne od njih izašao je esesovac u pratnji jevrejskog policajca.
Esesovac je imao tupo i arogantno lice, dok je policajac puzao pred njim, skačući i topeći se od osmeha i ljubaznosti. Rukom je pokazao na voz na Umschlagplatzu i s drugarskim poverenjem, mada glasom koji je odavao prezir, prezir, reče mu: mu: - Sve to ide u staro gvožđe! Pogledao sam u tom pravcu: vrata vagona već su bila zatvorena, voz e polako i teško kretao. Okrenuo sam se i glasno plačući, pošao sredinom opustele ulice napred, praćen sve tišim kricima ljudi zatvorenih u vagonima, koji su odjekivali poput pištanja ptica stavljenih u kavez, koje su u smrtnoj opasnosti.
10. Šansa Šansa za preživljavanje Išao sam jednostavno napred. Bilo mi je svejedno kuda. Iza mene ostali su Umschlagplatz i vagoni, koji su odvozili moje. Više nisam čuo voz sada se nalazio daleko van grada, ali sam i pored toga u sebi osećao, kako se udaljuje. Sa svakim sledećim korakom osećao sam se usamljeniji. Obuzelo me je osećanje bespovratnog raskida sa svim što je predstavljalo moj dotadašnji život. Nisam znao šta me još čeka, ili pre sam znao da me čeka najgore. U kuću u kojoj je bila smeštena naša porodica, ni u kom slučaju nisam smeo da se vraćam. Stražari esesovci bi me ubili na licu mesta ili poslali nazad na Umschlagplatz, kao nekog ko je omaškom isključen iz iseljeničkog transporta. Nisam imao pojma gde ću da prenoćim prenoćim,, trenutn trenutnoo mi je bilo svejedno. U mojoj mojoj podsvesti jedino jedino je vladao strah od nastupajućeg mraka. Ulica je bila počišćena, kapije zamandaljene ili otvorene širom u kućama iz kojih su deportovani svi stanari. Iz suprotnog pravca dolazio je evrejski policajac. To me nije uzbuđivalo, čak na njega ne bih obratio ni najmanju pažnju, da me nije zaustavio, uzviknuvši: - Vladek! Kada sam stao, dodao je začuđeno: - Šta radiš u ovo vreme? Tada sam ga prepoznao. Bio je to moj rođak, koji nije bio naročito omiljen kod moje porodice. Sklanjali su mu se s puta, kao čoveku sumnjivih moralnih načela. Umeo je da se izvuče iz svake situacije, uvek se dočekujući na sve četiri šape, često zahvaljujući sredstvima, koja su drugi smatrali nepoštenim. Kada je postao policajac, njegova rđava reputacija se još više učvrstila. Kada sam ga prepoznao u uniformi, sve te misli prošle su mi kroz glavu, ali u sledećem trenutku za mene je postalo očigledno, da je moj rođak i sada jedini moj bližnji. Neko ko me je na određen način podsećao na porodicu. - Znaš, da... - hteo sam da ispričam o deportaciji roditelja, brata i sestara, ali nisam mogao da izgovorim nijednu jedinu reč. I pored toga, shvatio je. Približio mi se i uzeo me ispod ruke. - Možda je tako i bolje - prošaputao je. Odmahnuo je rezignirano rukom. - Što brže, to bolje. Sve nas to čeka...
Trenutak poćuta i dodade: - U svakom slučaju poći ćeš sa mnom, kod nas. To će te malo povratiti. povratiti. Složio sam se i tu prvu usamljeničku noć proveo sam kod njih. Rano ujutru otišao sam sinu predsednika Jevrejske opštine, Mječislavu Lihtenbaumu, koga sam poznavao iz vremena kada sam nastupao u kafanama geta. Predložio mi je da sviram u kasini nemačkog „Vernichtungskommando “, gde su se gospoda iz gestapoa i SS, umorna od celodnevnog ubijanja Jevreja, prepuštala večernjim zabavama. Služili su ih oni koje će ranije ili kasnije takođe ubiti. Naravno da nisam mogao da prihvatim prihvatim takav predlog, predlog, a Lihten ihtenbaum baum nije mog ogao ao da shvati zbog čeg če ga mi se nije dopao, čak se zbog mog odbijanja osetio pogođenim. Bez daljih diskusija preporučio je da me upišu u grupu radnika, koji su rušili deo geta priključen „arijevskom“ delu grada. Sledećeg dana prvi put posle dve godine napustio sam jevrejsku četvrt. Bio je lep, vreo dan, 20. avgust. Lep kao i mnogi drugi dani pre toga kao poslednji koji sam proveo među svojima na Umschlagplatz-u. Išli smo u grupi, po četvorica, predvođeni jevrejskim majstorima, čuvala su nas dvojica esesovaca. Zaustavili smo se na Trgu Gvozdene kapije. Dakle, negde je još postojao takav život! Ispred zatvorene trgovinske hale, koju su Nemci po svoj prilici pretvorili pretvorili u nekakve mag agacine, acine, stajali su sitni sitni trgovci trgovci s kotaricama kotaricama pun punim im robe. Jaka sunčeva svetlost oživljavala je boje voća i povrća, presijavala se na krljuštima izložene ribe i svetlucala na blještavim poklopcima konzervi. Pored trgovaca muvale su se žene, cenjkale se, išle od korpe do korpe, kupovale i udaljavale se prema centru grada. Trgovci zlatom i valutom uzvikivali su monotono: - Zlato, zlato kupujem. Dolari, rubljice... Nakon izvesnog izvesnog vremen vremenaa u jednoj jednoj od poprečnih poprečnih ulica zatrubio zatrubio je auto i u vidnom polju pojavila se sivozelena silueta policijskog kamiona. Trgovce je obuzela panika, brzo su spakovali svoju robu i bacili se u bekstvo. Na čitavom trgu trgu zavladali su vreva i neopisivi haos. Dakle, ni tu nije bilo sve u redu. Pri rušenju zida trudili smo se da radimo što sporije, da bi posao potrajao što duže. Jevrejski J evrejski majstori nas nas nisu pož požurivali, urivali, a i esesovci eses ovci su s u se se ovde ponašali drugačije nego u getu. Stajali su sa strane, razgovarali i osvrtali se.
Kamion je prošao preko trga i nestao, trgovci su se vratili na svoja stara mesta i trg je ponovo izgledao kao da se ništa nije dogodilo. Kolege su jedan po jedan napuštale grupu, da bi kupile nešto na tezgama, to potrpale u torbe, nog ogavice avice od pan pantalon talonaa ili džepove vatiranih vatiranih jakni. jakni. Nažalost, nisam imao imao novca i to sam mog ogao ao samo da posmatram, posmatram, iako mi e pozlilo od gladi. Od strane Saskog vrta u pravcu naše grupe približavao se mladi par. Oboje su bili savršeno obučeni. Mlada žena izgledala je čarobno. Nisam oči mogao da odvojim od nje. Njena našminkana usta su se smejala, njihala se blago u kukovima, a sunce se presijavalo zlatasto na njenoj plavoj kosi, stvarajući utisak oreola oko glave. Kada su prolazili prolazili pored nas, žena je usporila korak i uzviknula: - Vidi, vidi. Muškarac nije razumeo. Pogledao ju je upitno. Prstom je pokazala na nas: - Jevreji! Začudio se. - Pa šta? - slegao je ramenima. - Da li su prvi koje vidiš? Žena se zbunjeno nasmejala, priljubila uz svog partnera i krenuli su dalje prema trgu. Popodne uspeo sam da od jednog kolege pozajmim pedeset zlota. Kupio sam krompir i hleb, odlomivši parče i odmah ga pojevši. Ostatak hleba i krompir poneo sam sa sobom u geto. Još iste večeri izveo sam prvu transakciju transakciju u svom životu. životu. Za hleb kupljen za dvadeset zlota zlota u getu sam dobio pedeset. Krompir kupljen za tri zlota prodao sam za osamnaest. Prvi put posle dugog vremena bio sam sit, a osim toga imao sam mali obrtni kapital za kupovinu sledećih dana. Rad na rušenju bio je monoton. Geto smo napuštali u rano jutro i do pet popodn popodnee stajali pored gomila gomila cigli, cigli, praveći se da radimo. radimo. Kolegam Kolegamaa se vreme nije činilo dugačko, bili su zauzeti kombinacijama vezanim za kupovinu robe i razmišljanjem šta kupiti, kako prokrijumčariti u geto i tamo najkorisnije prodati. Kupovao sam najprostije stvari, da bih zaradio za jelo. Ako sam mislio na nešto, mislio sam na svoje najbliže: gde su sada, u koji su logor odvedeni i kako im je. Jednoga dana kraj naše grupe prolazio je moj stari prijatelj. Bio je to Tadeuš Blumental, Jevrejin, koji je imao tako „arijevske“ crte lica, da nisu odavale njegovo poreklo, tako da je mogao živeti van zidina geta.
Obradovao se kada me je ugledao, a istovremeno zabrinuo, videći me u tako teškom položaju. Dao mi je malo novca i obećao da će pokušati da mi pomogne. Sledećeg dana doći će žena, koja će me odvesti, ako mi pođe za rukom i neopaženo pobegnem u grad, gde ću moći da se sakrijem. Ta žena je stvarno došla, ali nažalost s vestima da ljudi, kod kojih je trebalo da stanujem, neće da skrivaju Jevrejina. Drugoga dana ugledao me je, prolazeći preko trga, koncertmajstor Varšavske filharmonije Jan Dvorakovski. Videvši me iskreno se uzbudio. Poljubio me i počeo da se raspituje za sudbinu mojih najbližih. Kada sam mu rekao da su deportovani iz Varšave, pogledao me je kako mi se činilo očima punim saosećanja, otvorivši usta, kao da hoće nešto da kaže. U poslednjem poslednjem trenutku trenutku se ipak uzdržao. uzdržao. - Šta o tome mislite? - Gospodine Vladislave! - Srdačno me zagrlio. - Možda je bolje da znate istinu... da pazite na sebe - na trenutak se pokolebao, stegao mi ruku i dalje govoreći tiho, gotovo šapatom prozborio - više ih nikada nećete videti. Brzo se okrenuo i otišao. Prešao je nekoliko koraka, okrenuo se i ponovo ponovo mi prišao, da me na rastanku rastanku poljubi, međutim nisam nisam imao imao snage, snage, da mu na srdačnost uzvratim istom srdačnošću. Podsvesno sam od samog početka bio siguran da su nemačke bajke o logorima za Jevreje s „dobrim uslovima za rad“, koji očekuju deportovane, najobičnija laž. Od nemačkih ruku mogli smo očekivati samo smrt. Pa ipak, gajio sam iluziju, kao i drugi Jevreji u getu, da može biti i drugačije, da su obećanja Nemaca ovoga puta poštena. Kada sam mislio na svoju porodicu, pokušavao sam da je zamišljam zamišljam živu u nadi da ćemo se s e i pored svega jednoga dana opet videti. Dvorakovski je u meni uništio iluziju koju sam s naporom gajio. Tek kasnije sam se uverio da je bio u pravu; u odlučujućim trenucima svest o smrti koja mi preti davala mi je snagu da se spasem. Sledeće dane proveo sam kao u polusnu; ujutru sam mehanički ustajao, mehanički se kretao, uveče mehanički sam se bacao na ležaj u magacinu s nameštajem koji je nekada pripadao Jevrejima, sada dodeljenom Jevrejskoj opštini, gde sam imao svoj brlog za spavanje. Nekako sam morao da naučim da živim živim sa s a svešću svešć u da sam izg izgubio majku, oca, Halinu, Reginu i Henrika. Rusi su izvršili vazdušni napad na Varšavu. Svi su se sakrili u
sklonište. Nemci su bili ogorčeni i besni, Jevreji su se radovali, iako nisu smeli to da ispoljavaju. Svaka grmljavina bombi koje padaju razvedravala nam je lica; za nas je predstavljala znak pomoći koja se približuje i poraz Nemaca, koji nam jedino jedino može don doneti eti spas. Nisam silazio ni u kakva skloništa bilo mi je svejedno da li ću ostati živ ili ću poginuti. U tom periodu uslovi rada pri rušenju zidova su se sve više pogoršavali. pogoršavali. Litvanci, itvanci, koji su nam sada dodeljeni, smatrali smatrali su da ne smemo smemo da kupujemo bilo šta na pijaci, a u glavnoj stražarnici na povratku u geto sve smo detaljnije bili kontrolisani. Jednog popodneva neočekivano izvršena je selekcija naše grupe. Pred stražarnicu je stao mlad žandarm, prekrstio ruke i počeo da nas sortira po sistemu lutrije i ličnom ličnom naho nahođenj đenju; u; levo smrt, desno život. Meni je naredio da idem desno. Onima na levoj strani naredio je da legnu na zemlju, licem okrenutim na dole, i pobio ih revolverom. Otprilike nedelju dana kasnije na zidovima geta izlepljena je nova objava o opštoj selekciji preostalih Jevreja. Od sto hiljada trista hiljada već je deportovano trebalo je da ostane dvadeset pet hiljada Nemcima neophodni specijalisti i radnici. Opštinski činovnici trebalo je da se određenog dana okupe u dvorištu Opštine, a ostatak ljudi u getu između ulica Novolipki i Guščije. Radi bezbednosti bezbednosti ispred opštin opš tinske ske zg zgrade rade postavljen je jedan jevrejski policajac, oficir Blaupapijer, s korbačem u ruci. Svojeručno je tukao sve koji su pokušavali da uđu unutra. unutra. Ljudima određenim da ostanu u getu podeljeni su brojevi na odgovarajuće štampanim karticama. Opština je imala prava da zadrži pet hiljada ljudi među svojim radnicima. Prvoga dana nisam dobio broj, i pored toga toga prespavao sam celu noć, dok su moji drugovi drugovi ludeli od zabrinutosti. Sledećeg dana, već ujutru dobio sam broj. Poređali su nas po četvoricu i tako poređani čekali smo da nemačka kontrolna komisija sa Untersturmfuhrerom Brantom dođe i prebroji nas, da slučajno veći broj ne izbegne smrt. Po četvorica, ravna koraka, marširali smo okruženi policijom u pravcu kapije Opštine, ka Guščijoj, gde je trebalo da budemo budemo ukon ukonačeni. ačeni. Iza nas ostala je gomila osuđenih na smrt, koja se bacala čas na jednu čas na drugu stranu, vikala, plakala i proklinjala nas, što smo se čudom spasli. Litvanci koji su čuvali granicu između života i smrti pucali su u njih, da bi ih na taj način, u to vreme normalan, smirili. tog puta pružila mi se šansa
da preživim. Ali, koliko dugo?
11. „Ej, stre s trelci lci skupa..“ Ponovo sam promenio stan. Koji već od vremena kada je izbio rat, kada smo stanovali u Klizavoj? Ovoga puta dodeljen mi je smeštaj ili pre data prostorija nameštena najnužnijim kućnim potrepštinama i strunjačom, koju je trebalo da koristim zajedno s tročlanom porodicom Pružanjski i s gospođom A., ćutljivom ženom, koja je, iako je delila sobu sa nama, vodila vlastiti život. Još prve noći sanjao sam san koji me je lišio svih iluzija. Predstavljao je poslednju potvrdu pretpostavki koje su se odnosile na sudbinu moje porodice. Sanjao sam svog brata Henrika. Približavao mi se, naginjući se iznad moje prične, a onda mi je rekao: - Više nismo živi. U šest ujutru probudili su nas odjeci glasnih razgovora i ubrzanih koraka u hodniku. Grupa „privilegovanih“ radnika, koji će pomagati u rekonstrukciji palate za šefa varšavskog SS-a u Ujazdovskoj aleji, odlazila e na posao. Njihova privilegija sastojala se u tome što su pre izlaska dobijali činiju hranljive supe s mesom, koja je tokom par sati čoveka činila sitim. Kretali smo ubrzo posle njih, tako reći praznih stomaka, pojevši čorbu na vodi, koja je bila bez ikakvog sadržaja, kao što je bio i naš posao. Trebalo je da čistimo đubre iz dvorišta dvorišta Jevrejske J evrejske opštine. Drugog dana mene i Pružanjskog poslali su zajedno sa njegovim mlađanim sinom u zgradu u kojoj su se nalazili opštinski magacini i stanovi opštinskih činovnika. Bilo je to oko dva popodne, kad se iznenada razleže poznati zvižduk, nastupi tipična vika Nemaca, koji su sve terali dole, u dvorište. Premresmo od straha. Prošla su tek dva dana otkad smo dobili svoje „brojeve za život“. U toj kući svi su ih imali, prema tome, ovoga puta, nije se moglo raditi o blokadi. A o čemu se onda radilo? Požurismo dole: ipak, u pitanju je bila selekcija! Među ljudima ponovo ponovo se rodila sum s umnnja, on onii esesovci eses ovci opet su vikali, mahn mahnitali, razdvajali porodice, sortirajući ljude na leve i desne, psujući i bijući ih. ih. Naša radna radna grupa, s malim izuzecima, bila je određena da preživi. Među tim izuzecima našao se i sin Pružanjskog, dobar dečak, s kojim sam se sprijateljio i koji mi je legao na srce, iako smo stanovali zajedno tek dva dana. Neću opisivati očajanje njegovog oca. Onako kako je on očajavao tih meseci u getu su očajavale još hiljade očeva i majki. Karakteristično je bilo nešto drugo: porodice značajnih ličnosti Jevrejske opštine iskupljivale su se na
licu mesta iz ruku „nepodmitljivih“ gestapovaca. Umesto njih, samo da se poklapaju brojke, na na Umschlagplatz dovođeni su i odvođeni u smrt stolari, kelneri, frizeri i druge profesije koje su Nemcima istinski mogle koristiti. Mali Pružanjski kasnije je uspeo da pobegne sa Umschlagplatza i još neko vreme ostane u životu. Jednoga dana pozvao me je predvodnik grupe i obavestio me da mu e pošlo za rukom da me smesti u grupu koja radi na izgradnji kasarni SS-a na dalekom Mokotovu. Zahvaljujući tome dobijaću bolju hranu i uopšte trebalo je da mi bude bolje. Naša nova grupa morala je ustajati dva sata ranije, da bi prošavši kroz čitav grad i savladavši više desetina kilometara stigla tačno na posao. Kada smo umorni od marša stizali na mesto, naređivano nam je da smesta počnemo da radimo. Taj posao je u znatnoj meri prevazilazio moje snage. Morao sam gore da nosim cigle poređane na dasci, koju sam držao na leđima. U pauzama vukao sam kofe s krečom gvozdene šipke. Možda bih izašao s tim na kraj da nije bilo nadzornika iz SS-a budućih žitelja tih kasarni, koji su smatrali da radimo suviše sporo. Naređivali su nam da nosimo osimo gomile gomile cigli i gvoz vozden denee šipke trčeći, a ako je nekog obuzimala slabost ili je zastajao, tukli su ga korbačima od kože, s upletenim olovnim kuglicama. Ne zn znam am kako bih izdrž izdržao ao tu prvu etapu teškog fizičkog fizičkog rada da nisam izmolio kod onog istog šefa grupe da me prebaci na posao pri Hauptf uhreraa SS-a u Ujazdovskoj aleji. Bilo je tamo izgradnji palate za Hauptfuhrer podnošljivije podnošljivije i mog oglo lo se nekako izdrž izdržati. ati. Ta podn podnošljivost ošljivost sastojala sas tojala se u uglavnom u tome što smo radili zajedno s nemačkim majstorima i poljskim stručnjacima, koji su delimično radili pod prinudom, a delimično na osnovu ugovora. Kako se tu nismo sve vreme pojavljivali kao jedinstvena grupa Jevreja, nismo padali toliko u oči i nekako smo se snalazili. Uostalom, u tome su nam pomagali Poljaci koji su se sa nama solidarizovali protiv nemačkih nadzornika. Pomagalo nam je i to što je faktički rukovodilac bio Jevrejin inženjer Blum, s njemu potčinjenim timom jevrejskih inženjera, najsjajnijih stručnjaka. Nemci zvanično nisu poštovali te funkcije funkcije i šef gradnje, radnje, majstor Šiltke, tipičan nemački nemački sadista, smeo je da bije inženjere koliko mu duša želi. Pa ipak, bez jevrejskih stručnjaka ništa se nije pomeralo napred. Zbog toga su nas tretirali relativno blago, osim onog bijenja, koje u to vreme nije predstavljalo ništa neobično. Postao sam pomoćnik zidara Bartčaka, Poljaka, koji je u suštini bio
čestit čovek. Naravno, i pored svega, među nama je dolazilo do koškanja. Bilo je momenata kada su nam Nemci stajali nad glavama i morali smo pedantn pedantno da radimo. radimo. I ja sam tada radio koliko sam mog ogao, ao, ali kako? Prevrtao sam merdevine, prosipao kreč ili obarao cigle sa skele, zbog čega smo Bartčak i ja gutali uvrede. Tada je besneo na mene. Mrmljao sebi u bradu, crvenog crvenog lica, čekajući da Nemci odu, on onda da bi skidao kapu sa čela, podbočivao se i tresući prezrivo prezrivo glavom zbo zbogg moje nespretnosti espretnosti u zidarstvu, počinjao govor: - Špilmane, kako si ti mogao da sviraš u onom Radiju? - tobož čudio se. - Kraj takvog muzičara, koji ne ume lopatom da pokupi kreč sa daske, mora da su svi spavali. Slegao je ramenima, gledao me sumnjičavo, pljuvao, vikao iz sve snage, da bi na kraju još jednom iskalio svoj bes: - Šeprtljo! Kada sam ponekad zaboravljao gde sam, počinjući da razmišljam o svojim stvarima i prestajući da radim, na vreme me je uvek upozoravao na nekog nemačkog nadzornika koji se približavao. - Malter - galamio je toliko da se čulo na celom trgu, a ja sam se bacao na prvu kofu ili mistriju, mistriju, praveći se da oduševljeno radim. radim. U svemu tome najviše me je obespokojavalo približavanje zime, na čijem smo se pragu nalazili. Nisam imao nikakvu odeću niti - naravno rukavice. Uvek sam bio prilično osetljiv na hladnoću, a ako bi mi ruke promrz promrzle, le, pri tom teško fizički fizički radeći, morao bih da zaboravim zaboravim u budućnosti budućnosti na profesiju pijaniste. pijaniste. Sa sve većom zabrin zabrinutošću utošću zagledao zagledao sam se u sve žuće lišće na drveću u Ujazdovskoj aleji, a iz dana u dan duvao je sve hladniji vetar. Nekako u to vreme vreme naši privremen privremenii „b „brojevi rojevi za život“ život“ pretvoreni pretvoreni su u vremenski neograničene, istovremeno prebacili su me na novo mesto stanovanja u getu - u Kokošiju ulicu. Promenili smo i radno mesto s „arijevske" strane. Rad na palati u Aleji se završavao, ne zahtevajući više toliko radnika. Deo nas prebačen je u Narbutovu 8, gde smo sređivali stanove za neku formaciju oficira SS-a. Bilo je sve hladnije i sve češće za vreme rada prsti su mi tmuli. Ne znam kako bi se to završilo da mi slučaj nije pritekao u pomoć, neka vrsta sreće u nesreći. Jednoga dana noseći kreč, spotakao sam se i iščašio gležanj. Postao sam nesposoban za rad na građevini. Tada me je inženjer Blum rasporedio u magacin. Bio je kraj novembra, poslednji trenutak da spasem ruke. U prostorijama magacina
bilo je toplije nego nego napolju. napolju. Sve više radnika iz Ujazdovskoj aleji sada je prebacivano kod nas. I sve više esesovaca koji su tamo bili nadzornici, prelazilo je na gradilište u Narbutovoj ulici. Jednoga Jednoga jutra tu se pojavio strah i trepet za radnike, radnike, bezimeni bezimeni sadista, kog kogaa smo zvali „Cik-cak“. „Cik-cak“. Mučenje Mučenje ljudi na jedan specifičan način pružalo mu je erotsko zadovoljstvo: naređivao je svojoj žrtvi da se savije, svojim udovima hvatao joj glavu, stezao je i bled od besa, pri tom kroz stegnute stegnute zub zubee siktao: „cik-cak, „cik-cak, cik-cak!“, cik-cak!“, udarao korbačem nesrečnika po zadnjici. Žrtvu nikada nije ispuštao, sve dok se ne bi onesvestila od bola. Po getu ponovo su odjeknule glasine o „preseljenju”. Da su se ostvarile, postalo bi očigledno da Nemci nameravaju da nas istrebe do poslednjeg. poslednjeg. Na kraju ostalo nas je samo oko šezdeset hiljada i kakav je drugi cilj mogao postojati osim da im je stalo da i tu grupicu udalje iz grada. Sve češće se razmatralo pitanje pružanja otpora Nemcima. Na borbu posebno je bila odlučna odlučna jevrejska omladin omladinaa i pon poneg egde de u getu počele su da se utvrđuju kuče, da se u slučaju potrebe iz njih može braniti. Nemci mora da su to naslućivali, jer su se na zidovima geta pojavila obaveštenja u kojima su nas toplim rečima uveravali da novo iseljavanje ne dolazi u obzir. Nadzornici naše grupe svakodnevno su nas uveravali zbog sebe i da bi učinili učinili verodostojnim verodostojnim njihove jihove reči, tako da nam je od tog dan danaa bilo dopušteno da zvanično svakodnevno kupujemo pet kilograma krompira i veknu hleba i s „arijevske” strane grada to unosimo u geto. Nemci su otišli toliko daleko da su dopuštali delegatu naše grupe da se svakodnevno slobodno kreće po gradu i kupuje za celu grupu. Pronašli smo hrabrog mladića, čije je prezime bilo „Majorčić“. Nemci nisu predvideli samo edno, da će „Majorčić“ - na našu preporuku - postati veza između Pokreta otpora u getu i sličnih organizacija van njegovih zidina. To što smo posedovali zvaničnu dozvolu za unošenje određene količine prehrambenih namirnica u geto izazvalo je veliku trgovinsku aktivnost oko naše grupe. Svakodnevno, kada smo napuštali geto, s druge strane zida čekala nas je gomila trgovaca, koji su sa mojim drugovima menjali hranu za „krpice“ ili za staru, iznošenu odeću. Ta trgovina me nije naročito interesovala, kao što su me interesovale vesti, koje smo tom prilikom prilikom čuli č uli od trgovaca. trgovaca. Savezn Saveznici su se iskrcali u Afri A frici, ci, Staljing Staljingrad se branio branio treći mesec, a u Varšavi je izvršen izvršen već treći atentat: atentat: bačene su granate u nemački „Kafe klub“.
Svaka od tih vesti dodavala nam je hrabrost, jačala našu istrajnost i veru u blisku propast Nemaca. Ubrzo posle toga u getu su započeli prvi slučajevi oružanog revanširanja, u početku uglavnom usmerenog protiv izdajnika. Ubijen je jedan od najvećih nitkova iz redova jevrejske policije, koji je uživao slavu hvatača ljudi i dostavljača kontigenata za Umschlagplatz - Lejkin. Ubrzo posle toga smrt je snašla od ruku naših evrejskih atentatora izvesnog Firsta - vezistu koji je posredovao između Jevrejske opštine i gestapoa. Prvi put je špijune u getu obuzeo strah. Polako sam duhovno jačao, rasla je moja želja za preživljavanjem. Zbog toga sam se jednoga dana obratio „Majorčiću“ s molbom da iz grada telefonira mojim poznanicima: da me nekako odavde izvuku i sakriju. Tokom popodneva, čekajući njegov povratak, srce mi je užasno lupalo. Vratio se ne donevši mi nikakve dobre vesti: poznanici su mu rekli da ne mogu snositi rizik krijući Jevrejina. - Na kraju, za to je pretila i smrt! ljutito su objašnjavali, kako je moguće da sam im tako nešto i mogao predložiti. predložiti. Da. Tu se ništa ne može uraditi. Ovi su rekli ne, ali će se možda sledeći pokazati milostiviji. U svakom slučaju nije trebalo gubiti nadu. Pred nama je bila Nova godina. 31. decembra 1942. godine iznenada je stigao veliki transport uglja. Sav smo morali istoga dana da rastovarimo i unesemo u podrum kuće u Narbutovoj. Bio Bio je to težak posao koji je potrajao neobično neobično dug dugo. o. Umesto Umesto da prema getu krenemo u šest uveče, krenuli smo kasno noću. Išli smo po trojica našom svakodnevnom trasom: Poljskom, Halubinjskog i dalje duž Gvozdene, do kapija geta. Već smo se nalazili u Ulici Halubinjskog, kada se od čela kolone začula užasna vika. Usporili smo korak. Trenutak kasnije znali smo šta se događa: sasvim slučajno naleteli smo na dvojicu pijanih esesovaca. Jedan od njih bio je „Cik-cak“. Bacili su se na nas i počeli da nas tuku korbačima, od kojih se nisu rastajali ni tokom pijanačkih eskapada. Radili su krajnje sistematično, tukući trojku za trojkom, od početka kolone. Kada su završili posao, popeli su se na trotoar, trotoar, udaljivši se od nas nekoliko koraka, izvadili izvadili pištolje i „Cik-cak“ je viknuo: viknuo: - Inteligencija, istupi. Nije bilo nikakve sumnje, sumnje, hteli su da nas pobiju na licu mesta. Nisam se mogao odlučiti. Nepoštovanje naredbe moglo je da ih još više razjari. S druge pak strane, mogli su nas sami izvući iz kolone i pre ubistva za kaznu
oš izmasakrirati, zbog toga što nismo istupili dobrovoljno. Istoričar, doktor Zajčik, univerzitetski docent koji je stajao pored mene tresao se čitavim telom, kao i ja i kao i ja bio je neodlučan. Kad su drugi put dreknuli, istupili smo iz kolone. Nas sedmorica. Stajao sam licem u lice sa „Cik-cakom“, koji mi se obratio vičući: - Naučiću vas redu! Šta ste dosad radili?! - mahao mi je pištoljem ispred nosa. - Trebalo je ovde da prođemo u šest, a sada je već deset. Nisam odg odgovorio, ovorio, u veren da ću i tako za trenutak trenutak biti streljan. streljan. Pogledao mi je u oči mutnim pogledom, zatim se oteturao do svetiljke i krajnje mirnim glasom rekao mi: - Vaša sedmorka odgovara lično za sprovođenje kolone u geto. Možete ići. Već smo se bili okrenuli, kad dreknu: - Vratite se! Sada je ispred sebe imao doktora Zajčika. Sčepao ga je za okovratnik, protresao i promuklim glasom rekao: - Znate li zbog čega smo vas tukli? Doktor je ćutao. - Znate li zbog čega? Neko od onih koji su stajali dalje, po svoj prilici preneražen preneražen,, stidljiv s tidljivoo e upitao: - Zbog čega? - Da znate da je danas Nova godina! Već smo stajali u koloni kada začusmo sledeću naredbu: - Pevajte! Začuđeno smo pogledali u „Cik-caka“. Zateturao se, dreknuo i dovršio: - ... veselo! Nasmejao se glasno svojoj dosetki, okrenuo okrenuo se i posrnuvši, posrnuvši, krenuo krenuo napred. Za časak zaustavio se i preteči viknuo: - Glasno!!! Više ne znam ko je prvi od nas intonirao melodiju, niti više znam zbog čega je upravo to bila poznata vojnička pesmica. Svi smo se priključili. Na kraju bilo nam je svejedno šta pevam pe vamo. o. Tek danas, kada se prisećam tog trenutka, postajem svestan koliko se tada mnogo tragizma ispreplitalo s komikom. Išli smo sredinom ulice grada, u kome se manifestovanje poljskog patriotizma već godinama
kažnjavalo - grupica izmaltretiranih Jevreja - vičući na sav glas i nekažnjeno, te novogodišnje noći pevajući: - „Ej, strelci skupa...!“
12. „Majorčić“ Prvi dan 1943. godine - godine u kojoj su Nemci, po Ruzveltovom mišljenju, trebalo da dožive poraz. I stvarno se tako dogodilo. Sreća je počela da ih napušta na svim frontovim frontovima. a. Samo Samo da linija linija nekog od tih frontova prolazi bliže! Stigla je vest o njihovom porazu kod Staljingrada, veoma bolna, da bi se mogla sakriti ili ignorisati običnim novinskim saopštenjem, da „taj događaj nema nikakvog značaja za pobednički tok rata“. Ovoga puta moralo se priznati da ima. Nemci su objavili trodnevnu žalost. Naši prvi radosni dani posle mnogo meseci. Optimisti su trljali ruke, uvereni da će se rat ubrzo završiti. Pesimisti su imali drugačije mišljenje: rat će potrajati još dugo, s tim što sada nema nikakve sumnje kako će se završiti. Istovremeno sa sve utešnijim političkim vestima, jačala je delatnost ilegalnih organizacija u getu. Uvučeni smo u nju. „Majorčić“ se svakodnevno bavio snabdevanjem naše grupe vrećama s krompirom, ispod koga je švercovao municiju. Kasnije smo je međusobno delili, sakrivali u nogavice pantalona i unosili u geto. To je bilo opasno i malo je falilo pa da se po sve nas završi tragično. „Majorčić“ je kao i obično vreće dovlačio u moj magacin. Trebalo je da ih raspakujem, municiju da sakrijem i uveče da je razdelim drugovima. Međutim, samo što ih je spustio na zemlju i nestao iz magacina, vrata su se naglo otvorila i na njima se pojavio Untersturmfuhrer Jung. Osvrnuo se, ugledao vreče i približio im se munjevitim korakom. Noge su mi se oduzele. Ako proveri šta je unutra, gotovi smo. Prvi ću dobiti metak u čelo. Jung je stao kraj vreča i pokušao jednu da odveže. Kanap se vezao u čvor i razvezivanje je išlo teško. Esesovac je nestrpljivo opsovao i pogledao pogledao me. - Razveži! - promrmljao je. Prišao sam bliže, trudeći se da savladam nervozu. Namerno polako i naizgled smireno, počeo sam da razvezujem. Nemac je stajao iznad mene, podbočivši se. - Šta je unutra? - Krompir. Dopušteno nam je da ga svakog dana unosimo u geto. Vreća je konačno bila otvorena. Usledilo je sledeće naređenje: - Pokaži!
Promuvao sam po vreći. To nije bio krompir. Upravo tog dana umesto krompira „Majorčić“ je kupio nešto kaše i pasulja. Nalazili su se na samom vrhu, a krompir dublje, ispod njih. Pokazao sam pregršt žućkastog zrnevlja. zrnevlja. - A krompir? - Jung se ironično nasmejao, a onda naredio: -Potraži dublje! Ovoga puta izvadio sam pregršta kaše. Svakog trenutka očekivao sam batine, batine, zbog pokušaja obman obmanee Nemca. Želeo sam da me bije. Možda Možda će to odvratiti esesovčevu pažnju od ostale sadržine vreća. Međutim, on me nije udario. Okrenuo se na peti i izašao. Za trenutak ponovo se vratio unutra, kao da je hteo da me uhvati na delu. Stajao sam u sredini magacina, teško dišući od uzbuđenja. Najpre sam morao da se priberem. Tek kada su se Jungovi koraci u hodniku udaljili i sasvim nestali, brzo sam ispraznio vreće i municiju sakrio ispod gomile kreča ostavljenog u uglu magacina. Te večeri, približivši se zidu geta, prebacili smo kao i obično preko njega odgovarajuću količinu metaka i bombi. I toga puta nam je uspelo. 14. januara, u petak, Nemci pobesneli zbog neuspeha na frontu i suviše demonstrativno ispoljavane radosti poljskog društva zbog toga, ponovo ponovo su se bacili na racije - ovog ovogaa puta istovremeno istovremeno na prostoru cele Varšave. Trebalo je da traju neprekidno tri dana. Svakodnevno, na putu za posao ili nazad, na ulicama ulicama smo videli kako hvataju ili zaustavljaju ljude. U pravcu zatvora kretali su se nizovi „marica“ - policijskih kamiona, punih uhapšenika. Iz zatvora su se vraćali prazni, spremni da prime novu zamenu za buduće zatvorenike koncentracionih logora. Jedna grupa „arijevaca“ pokušavala je da nađe sklon s klonište ište u getu. U ta teška teš ka vremena vremena došlo doš lo je do još ednog okupacijskog paradoksa: prevez sa Davidovom zvezdom, najopasniji znak, iznenada, iz dana u dan je postajao simbol koji štiti i osigurava, jer Jevreje u to vreme nisu lovili. Posle dva dana i mi smo došli na red. Kada sam u ponedeljak krenuo na posao, umesto cele naše grupe našao sam samo nekoliko radnika, koje su po svoj prilici smatrali nezamenjivim. U njih sam svrstan i ja, kao magacioner. Pod nadzorom dvojice žandarma krenuli smo u pravcu kapije geta. Obično ju je čuvala samo jevrejska policija, međutim danas se tamo nalazio čitav odred žandarmerije, koji je strogo pro vera vao dokumente onih koji su prolazili kroz kapiju geta na putu za posao. Trotoarom je grabio desetogodišnji dečak. Bio je bled i veoma uplašen, pa je zaboravio da skine kapu pred jednim žandarmom koji je dolazio iz suprotnog pravca.
Nemac je zaustavio dečaka, bez reči izvadio izvadio revolver, revolver, prislonio prislonio mu ga na slepoočnicu i pucao. Dete je skliznulo na zemlju, grčeči se zatreslo ramenima, ispružilo i umrlo. Žandarm je mimo vratio revolver u futrolu i nastavio put. Pogledao sam ga: čak nije ni imao brutalan izraz lica niti je delovao razdraženo. Bio je to normalan, miran čovek, koji je upravo obavio jedan od svojih manje važnih, brojnih, svakodnevnih zadataka i za trenutak na to zaboravio, zauzet drugim, značajnijim stvarima koje su ga čekale. Naša grupa se već nalazila sa „arijevske" „arijevske" strane, strane, kad smo začuli odjeke pucnjeva. Opkoljene grupe Jevreja koje su još ostale u getu prvi put su pucn pucnjevim jevimaa odgovorile odgovorile na nemački nemački teror. teror. Smoždeni išli smo na posao, razmišljajući o tome šta će se sada događati u getu. Nije bilo nikakve sumnje da počinje nova etapa njegove likvidacije. Pored mene je išao mali Pružanjski, brinući da li će njegovi roditelji, koji su ostali kod kuće, uspeti da se u pravom momentu negde sakriju i izbegnu deportaciju. Mene je mučila drugačija, specifična briga: ostavio sam u sobi na stolu sat i nalivpero - čitav svoj imetak. Moj plan je predviđao da te predmete predmete prodam, prodam, ako uspem da pobeg pobegnnem i za dobijeni dobijeni novac preživim nekoliko dana, do vremena kada ću se uz pomoć prijatelja nekako srediti. Te večeri nismo se vratili u geto. Ostali smo neko vreme u Narbutovoj. Tek kasnije kasnije smo saznali saznali šta se za to vreme vreme dog događalo ađalo u getu: ljudi su se branili kako su umeli, da ih ne odvezu u smrt. Krili su se u ranije pripremljenim skloništima, žene su polivale stepeništa vodom, koja se zamrzavala i Nemcima otežavala da se popnu u stanove na višim spratovima. Neke od kuća bile su jednostavno zabarikadirane i stanari su pucali u esesovce, eses ovce, odlučivši da pog pogin inuu u borbi s oružjem oružjem u rukama, rukama, umesto da dopuste da budu usmrćeni u gasnoj komori. Bolesnike jevrejske bolnice bolnice umotali umotali su u posteljinu, posteljinu, natovarili u ledene ledene vag vagon onee i odvezli odvezli u Treblinku. Zahvaljujući tom prvom oružanom otporu koji su Jevreji pružili, Nemci su uspeli da za pet dan danaa deportuju jedva pet hiljada lica, umesto umesto planiran planiranih ih deset hiljada. hiljada. Petoga dana uveče „Cik-cak“ nas je obavestio da je akcija „čišćenja geta od parazitskih elemenata” završena i da možemo da se vratimo kući. Naša srca udarala su kao čekići. Ulice Ulice geta pokazivale pokazivale su potresne potresne prizore. prizore. Trotoari Trotoari su s u bili zasuti parčićima polomljen polomljenog og stakla. Uličn Uličnii kan kanali ali bili su pun punii perja iz pocepanih pocepanih jastuka. Svuda perje. Svaki dašak vetra
dizao je naokolo oblake perja, kao da pada sneg, samo u obrnutom pravcu - od zemlje ka nebu. Na svakom koraku leševi pobijenih. Naokolo je vladala duboka tišina, tako da su naši koraci dugo odjekivali, odbijajući se o zidove kuća, kao kada u planinama presecamo klisuru. Soba je bila opljačkana, u njoj nismo zatekli nikog. Odnosno, sve je bilo onako kako su ostavili deportovani roditelji Pružanjskog. Prične su ostale nenameštene nakon njihove poslednje noći, a na ugašenoj peči stajao je lonac s kafom koju im nije bilo suđeno da popiju. Na stolu su ležali nalivpero i sat, onako kako sam ih ostavio. Sada se trebalo najenergičnije i u najvećoj žurbi baciti na posao. Prilikom sledeće eksterminacije, koja će sigurno nastupiti ubrzo, takođe se a mogu naći među deportovanim. Preko „Majorčića“ sam se dogovorio s prijateljim prijateljima - parom mladih umetnika. umetnika. On, Andžej Andžej Bog Bogucki ucki bio je glumac, lumac, a ona pevačica, koja je nastupala pod devojačkim imenom: Janjina Godlevska. Jednoga dana „Majorčić“ me je obavestio da će doći po mene u šest uveče. Iskoristio sam trenutak kada su „arijevski” radnici kretali kući da neopaženo izađem ispred kapije. Došli su oboje. Tako reći nismo razgovarali. Uručio sam im kompozicije, nalivpero i sat - sve što sam hteo da ponesem sa sobom i što sam ranije doneo iz geta i sakrio u magacinu. Dogovorili smo se da Bogucki dođe i odvede me u subotu u pet. U zgradi e trebalo da obavi inspekciju jedan od SS generala. Računao sam da ću u gužvi koja nastane lakše pobeći. Međutim, atmosfera u getu postajala je sve nervoznija, puna nemira i iščekivanja. Komandant jevrejske policije - pukovnik Serinjski - izvršio je samoubistvo. Najočiglednije da je dobio vrlo loše vesti, kad on, čovek veoma tesno povezan s Nemcima, neophodan im - i u svakom slučaju bio bi deportovan poslednji poslednji - za sebe se be nije video drugi drugi izlaz izlaz osim sm s mrti. I strani strani Jevreji su se svakodnevno pojavljivali među nama, radnicima, da bi nalazeći se van zidina - pobegli. Svima to nije polazilo za rukom. S „arijevske” strane nas, begunce, čekali su „šmalcovnici“ (ucenjivači) plaćeni agenti agenti ili dobrovoljci, dobrovoljci, koji su uživali uživali u tom zanim zanimanj anju, u, u nekoj od sporednih ulica napadajući Jevrejina koji beži, primoravajući ga da im da novac i nakit koji je imao kod sebe. Tako pokradenog kasnije su predavali Nemcima Nemcima u ruke. U subotu od ranog jutra bio sam smrtno iznerviran. Da li će mi plan uspeti? Popodne general se zaista pojavio u inspekciji. Esesovci zauzeti tim trenutno nisu obraćali pažnju na nas. Oko pet „arijevski” radnici su
završavali posao. Obukao sam mantil, prvi put posle tri godine skinuo sam traku sa svetloplavom zvezdom, i sa njima prošao kroz kapiju. Na ug uglu lu Višnjin išnjine ulice stajao je Bog Bogucki. ucki. Dotle je sve išlo glatko. Kada me je primetio, krenuo je brzo napred. Išao sam nekoliko koraka iza njega, visoko podignutog okovratnika, trudeći da ga u mraku ne izgubim iz vida. Ulice su bile opustele, veoma retko osvetljene svetiljkama, u skladu s naredbom koja je obavezivala od početka rata. Jedino sam morao da pazim da pri svetlosti koju bacaju svetiljke ne naletim na nekog Nemca, koji može da vidi moje lice. Išli smo brzim korakom, izabrali smo najkraći put, i pored toga toga sam imao imao utisak, da je beskonačno beskonačno dug dug.. Ko Konnačno smo postigli postigli naš cilj - kuća u ulici Noakovskog 10, gde je trebalo da se sakrijem u slikarskom ateljeu na petom spratu, kojim je trenutno raspolagao jedan od vođa muzičke ilegale - kompozitor Pjotr Perkovski, preskačući po tri stepenice, ustrčali smo gore. U ateljeu nas je čekala iznervirana i zabrinuta Godlevska. Kada nas je ugledala s olakšanjem je odahnula. - Konačno ste stigli! Od radosti je pljesnula dlanovima i obratila mi se: - Kad je Andžej već bio uveliko na putu ka tebi, setila sam se da je 13. februar, a trinaestica, kao što znamo, donosi nesreću...
13. Svađe s druge d ruge strane strane zida Atelje, u kome sam se sada nalazio i neko vreme je trebalo da ostanem u njemu, bio je prilično velika prostorija, vrsta sale sa zastakljenim plafonom. S obe strane imao je male spavaće sobe bez prozora, prozora, odvojene odvojene vratima. vratima. Bog Bogucki ucki su mi priprem pripremili ili poljski krevet. Posle kasamskih kreveta, na kojima sam dotle spavao, činio mi se veoma udobnim. Bio sam srećan zbog same činjenice što ne srećem Nemce i ne slušam njihovu dreku, kao ni to što ne moram da se bojim, da će me u svakom trenutku tući ili će me neki esesovac ubiti. Tih dana pokušavao sam da ne mislim šta me još čeka, pre nego što se rat završi i da li ću taj kraj uopšte doživeti. Snagu mi je pružala vest koju mi je jednoga dana donela Bogucka, da je sovjetska vojska povratila Harkov. Ali, šta će biti sa mnom? Morao sam da računam s tim da moj boravak u ateljeu neće potrajati dugo. dugo. Perkovski je morao u najskorije najskorije vreme da nađe stanara, ako ne zbog drugog ono zbog toga što su Nemci nagovestili popis stanovništva, tokom koga će policija pretraživati stanove i proveravati da li su stanari odgovarajuće prijavljeni i imaju prava da stanuju. Tako reći svakoga dana avljali su se novi kandidati za stanare, koji su razgledali prostorije. Tada sam morao da nestanem u jednoj od spavaćih soba i vrata zatvorim iznutra. Dve nedelje kasnije Bogucki se dogovorio sa bivšim muzičkim direktorom Poljskog radija, Rudnjickim - mojim predratnim šefom - koji se edne večeri pojavio u društvu inženjera Gembčinjskog. Trebalo je da se preselim u krilo iste kuće, u stan Gembčinjskih Gembčinjskih.. Te večeri prvi put posle sedam meseci dotakao sam klavijature. Sedam meseci tokom kojih sam izgubio sve svoje drage, doživeo likvidaciju geta, rušio njegove zidove, a kasnije nosio kreč i cigle. Dugo sam se opirao nagovaranjima gospođe Gembčinjske, da bih na kraju popustio. Ukočeni prsti kretali su se neposlušno po dirkama, a njihov zvuk me je nervirao kao nešto strano i teško podn podnošljivo. ošljivo. Te večeri dogodila se još jedna senzacionalna stvar. Gembčinjskom e telefonirao jedan dobro informisani prijatelj, rekavši mu da se sutra očekuju racije u celom gradu. Svi smo se užasno zabrinuli. Ali, kako se često u to vreme događalo, bio je to lažni znak za uzbunu. Sledećeg dana došao je naš nekadašnji kolega iz Radija, koji mi je kasnije postao blizak prijatelj - dirigent dirigent Česlav Levicki. Složio Složio se da stanujem stanujem u njegovoj jegovoj
garsonjeri u Pulavskoj ulici broj 83, kojom je raspolagao, a nije je koristio. Bilo je sedam uveče, subota, 27. februar, kada smo napustili stan Gembčinjskih. Na sreću bio je potpuni mrak. Na Trgu unije uhvatili smo rikšu i bez problema stigli u Pulavsku, uspeli smo i da ustrčimo na četvrti sprat, ne susrevši nikog na stepeništu. Stan je bio komforan, elegantno nameštena garsonjera, ne naročito velika, s nišom, u kojoj se nalazio ulaz u toalet. Na suprotnoj strani niše, u zidu veliki orman, a kraj njega šporet na gas. U sobi su se nalazili veliko kanabe, orman za odela, mala polica s knjigama, stočić i udobne stolice. Mala biblioteka imala je veliki izbor nota i partitura. U njoj sam našao i nekoliko naučnih knjiga. Osećao sam se kao u raju. Prve noči spavao sam kratko, jer sam hteo da uživam u ugodnom ležanju na pravom kanabeu, sa savršenim federima. Sledećeg dana došao je Levicki sa svojom prijateljicom, gospođom Malčevskom i doneo mi moje stvari. Tom prilikom dogovorili smo se oko moje ishrane i toga kako da se ponašam za vreme popisa stanovništva, koji će se obaviti sledećeg dana. Trebalo je da čitav dan provedem u toaletu, zaključan iznutra, kao nekad u niši slikarskog ateljea. Pretpostavljali smo da policajci, koji za vreme popisa uđu nasilno u stan, neće primetiti mala vrata, iza kojih ću se sakriti. U najgorem slučaju smatraće ih zatvorenim vratima zidnog ormana. Držao sam se precizno našeg strateškog plana. Natovaren knjigama uputio sam se od samog jutra na ono ne suviše prijatno mesto, pogotovu ako se u njemu boravi duže i tamo strpljivo odsedeo do večeri, pri čemu sam od podneva jedino sanjao da mogu da ispružim noge. Čitava akcija ispostavila se suvišnom: niko nije došao osim Levickog, koji je svratio negde predveče, znatiželjan i uznemiren, da vidi šta se sa mnom događa. Doneo je votku, kobasicu, hleb i puter. Jeli smo kao bogovi. Popis stanovništva trebalo je da bude izvršen da bi Nemci jednim udarcem otkrili sve Jevreje koji se kriju u Varšavi. Nisu me našli i ja sam stekao novu nadu. Levicki, koji je stanovao daleko, dogovorio se sa mnom da će me posećivati dvaput nedeljno edeljno i don donositi ositi mi hranu. ranu. Morao Morao sam nečim da ispunim vreme između žudno očekivanih poseta. Puno sam čitao i pripremao pripremao najukusnija ajukusnija jela, postupajući prema prema kulinarskim kulinarskim savetima doktorke Malčevske. Morao sam sve da radim bešumno, da hodam na prstima, prstima, usporenim usporenim tempom tempom,, da ne daj Bože Bože u nešto ne udarim rukom ili
nogom. Zidovi su bili tanki i svaki neoprezan pokret mogao je da oda moje prisustvo susedima. Sam sam do tančin tančinaa čuo šta se kod njih dog događa, ađa, posebno u stan s tanuu s leve strane. strane. Sudeći po glasovima, lasovima, tamo je stanovao neki neki mladi par, koji je svoja večernja ćaskanja započinjao maznim „kuco“, „maco“. Nakon frtalj sata harmonija među njima počinjala je da se narušava, podizali su glasove, a međusobni epiteti posle toga obuhvatali su čitavu skalu životinja, počev od domaćih, a završavali sa stokom. Zatim e po svoj prilici sledio čin nagodbe. Glasovi su se na duže vreme stišavali, na kraju tome se priključivao treći glas - klavir, po kome je mlada žena udarala pogrešno, mada osećajno. Na sreću to drndanje nije trajalo suviše dugo. Zvuk se prekidao i ženin iznervirani glas započinjao je iznova svađu: - Neću dalje da sviram! Uvek se okreneš, kada sviram. .. I ponovo je odjekivala serija životinjskih imena. Kada sam se u to udubljivao, počinjao sam da mislim, često ganuto, šta bih dao i koliko bih bio srećan, da ovde imam klavir, makar i raštimovan, kao što je onaj s druge strane zida, koji je dovodio do takvih svađa. Dani su prolazili. Dvaput nedeljno redovno me je obilazila gospođa Malčevska, na smenu sa Levickim, donoseći mi hranu i vesti o najnovijim političkim dog događajim ađajima. a. Nisu bile utešne: nažalost, sovjetska vojska se povukla iz Harkova. Harkova. Savezn Saveznici su se povukli iz Afrike. Primoran Primoran na pasivnost, provodeći većinu većinu dan danaa u razm razmišljanjim išljanjima, a, čas vraćajući se u sećanju na užasne doživljaje, na ubijene roditelje, brata i sestre, počinjao sam sve više da sumnjam i gubim nerve. Dok sam kroz prozor posmatrao nepromenljiv saobraćaj na ulici i Nemce koji se još uvek mimo kreću, počinjao počinjao sam da verujem da sve s ve može ostati ovako kako ka ko je, zauvek. A šta š ta će tada biti sa mnom? Posle godina i godina besmislenih patnji jednoga dana biću otkriven i ubijen. U najboljem slučaju izvršiću samoubistvo, da ne bih pao u ruke Nemcima. Moje raspoloženje počelo se popravljati, kada je započela velika ofanziva saveznika u Africi, ovenčavana brojnim uspesima. Bio je vreo, majski dan. Upravo sam kuvao supu za ručak, kada se iznenada pojavio Levicki. Teško je disao posle ustrčavanja na četvrti sprat, još prilično dugo dahćući, pre nego što mi je saopštio vest, koju je doneo: nemačkoitalijanski otpor u Africi potpuno je slomljen. Da je sve to započelo ranije! Kad bi saveznički odredi sada pobedili
u Evropi, a ne u Africi, možda bih se i obradovao. U tom slučaju ustanak koji su organizovali ostaci Jevreja u Varšavskom getu možda bi imao nekakve šanse na uspeh. Sa sve povoljnijim vestima koje je donosio Levicki, pristizali su sve strašniji detalji o toku tragične borbe moje sabraće, šačice ljudi, koji su odlučili u poslednjoj etapi života da se aktivno suprotstave Nemcima i da demonstriraju svoj protest protiv njihovog varvarstva. Iz ilegalnih novina, koje sam dobijao, saznao sam za evrejski otpor, o borbama za svaku kuću i parče ulice, kao i za velike gubitke Nemaca, koji nedeljama nisu mogli savladati znatno slabije ustanike, iako su u getu upotrebili artiljeriju, tenkove i avijaciju. Nijedan Jevrejin nije dopuštao da bude uhvaćen živ. Kada su Nemci zauzimali neku kuću, žene koje su se našle u njoj, nosile su decu na poslednji sprat i bacale se zajedno zajedno sa s a njom s balkona balkona na ulicu. Uv Uveče eče pred spavan s pavanje je mog ogao ao sam, nagnuvši se kroz prozor, da vidim na severu Varšave bljesak vatre i teške oblake dima, koji su prekrivali prozračno, zvezdano nebo. Bio je početak juna, kada se jednoga dana, iznenada, u neobičnom za njega satu - usred podneva - pojavi Levicki. Toga puta nije mi doneo dobre vesti. Bio je neobrijan, ispod očiju imao podočnjake, kao posle neprospavane noći i veoma zabrinut izraz lica. - Oblači se! - naredi mi šapatom. - Šta se dogodilo? - Prošle večeri gestapo je zapečatio moju sobu kod doktora Malčevskih, svakog časa mogu se pojaviti i ovde. Moramo smesta da bežimo. bežimo. Da bežimo? Usred bela dana, u podne? Za mene je to bilo isto što i samoubistvo. Levicki postade nestrpljiv. - Požuri, požuri! - insistirao je, dok sam ja stajao nepomično, umesto da u skladu s njegovim očekivanjem pakujem torbu. Odlučio je da me ohrabri i osokoli. - Nemaš čega da se bojiš - poče nervozno da objašnjava - sve je spremno; nedaleko odavde neko te čeka. Odvešće te na sigurno mesto. I pored toga nisam nameravao da se odavde pokrenem. Neka bude šta bude! Levicki Levicki će ć e pobeći, gestapo ga neće naći. Više sam voleo da završim završim sa sobom ovde nego da rizikujem dalje skitanje - jednostavno nedostajala mi je snaga. Uspeo sam čudom da ga uverim u to. Na oproštaju smo se pozdravili, pozdravili, gotovo sigurn sigurni da se više u životu životu nećemo videti, nakon čega
Levicki izađe. Počeh da kružim po sobi, koja mi se dosad činila jednim od najbezbednijih mesta na svetu, a sada je ostavljala utisak kaveza. Bio sam u njemu zatvoren kao zver. Samo je bilo pitanje vremena kada će doći kasapi, koji će me naći i ubiti - zadovoljni lovinom. Ja, koji dotle nikada nisam pušio, toga dana ispušio sam stotinak cigareta koje je ostavio Levicki, očekujući smrt, odlaganu iz sata u sat. Znao sam da gestapo dolazi obično uveče ili u rane jutarnje sate. Nisam se svlačio, nisam palio svetio, gledao sam kroz rešetku balkona i osluškivao i najtiše šumove koji su dopirali s ulice i stepeništa. U ušima neprestano su mi odzvanjale reči Levickog. Njegova ruka nalazila se već na bravi, kada se još jednom okrenuo, prišao mi i ponovo grleći me, rekao: - Ako dođu i provale u stan, skoči s balkona. Ne smeš živ da im padneš padneš u ruke! Zatim je dodao, da bi mi olakšao donošenje te odluke: - Sa sobom nosim otrov i ja im neću pasti u ruke. Bilo je već kasno. Saobraćaj na ulici sasvim je prestao, u kući preko puta gasila su se svetla - jedno jedno za drugim drugim.. Nemci se još uvek nisu pojavljivali. Bio Bio sam nervno ervno iscrpljen. iscrpljen. Tada sam želeo da dođu što pre, ako već moraju da dođu. Nisam hteo predugo da čekam smrt. Kasnije sam promeni promenioo odluku u vezi sa načinom ačinom samoubistva. Palo mi je na pamet pamet da se obesim umesto da se bacim s balkona. Ta vrsta smrti učinila mi se lakšom i bržom, mada mi je teško da kažem zbog čega. Još uvek nisam palio svetio, ali sam počeo poče o u sobi da tražim tražim konopac. konopac. Na kraju sam s am našao prilično prilično jako parče už užeta eta iza iza police s kn knjig jigama. ama. Skinuo Skinuo sam sliku sa zida zida iznad police, proverio sam, koliko je kuka čvrsta, pripremio sam omču i čekao. Gestapo nije došao. Nije došao ni ujutru ni sledećih nekoliko dana. Tek u petak pre podne, podne, dok sam posle tako reći cele neprospavane noći ležao obučen na kanabeu, čuo sam odjeke pucnjave na ulici. Smesta sam prišao prozoru. Širom ulice i preko trotoara kretao se napred front čete žandarma, koji su haotično pucali u ljude koji su bežali. Trenutak kasnije došao je kamion s esesovcima, opkolio veći deo ulice, u kome se nalazila i moja kuća. Gestapovci su u grupama ulazili u sve kuće i uskoro iz njih izvodili muškarce. Ušli su i u kuću u kojoj sam živeo. Sada nije bilo nikakve sumnje da me neće naći. Pomerio sam stolicu do biblioteke, da lakše dohvatim kuku, pripremio sam konopac i prišao
vratima, da bih oslušnuo. Sa stepeništa na nižim spratovima dopirala je dreka Nemaca. Pola sata kasnije sve se utišalo. Izvirio sam kroz prozor: blokada je nestala, esesovski es esovski kamion kamionii su odlazili. odlazili. Dakle, nisu došli. Posle ovog perioda života u strahu nastupio je sledeći: vreme takvog gladovanja kakvog nije bilo ni u getu u vreme najveće nestašice namirnica.
14. Šalasova prevara prevara Od bekstva Levickog prošla je nedelja dana. Gestapo se nije pojavio. Polako počeo sam da se smirujem. Međutim, pojavila se nova opasnost: iscrple su mi se zalihe hrane. Ostalo mi još malo pasulja i kaše. Sveo sam elo na dva obroka dnevno. Spremao sam sebi supu, u koju sam svaki put dodavao kašiku kaše i deset zrna pasulja, ali i pored tog skromnog doziranja, hranu sam imao dovoljno samo za nekoliko dana. Jednoga jutra u kuću u kojoj sam živeo ponovo je došao nemački vojni automobil. Iz njega su izašla i ušla u zgradu dvojica esesovaca s nekakvim papirom u ruci. Bio sam ubeđen da su došli po mene i ponovo sam se pripremio za smrt. Međutim i ovoga puta nije se radilo o meni. Ponestala mi je hrana. Već dva dana ništa nisam okusio. Ostale su dve mogućnosti: da umrem od gladi ili da rizikujem i kod najbliže ulične trgovkinje kupim hleb. Izabrao sam drugu. Lepo sam se obrijao, obukao i u osam ujutru, trudeći se da sačuvam krajnji mir, izašao sam iz kuće. I pored mojih izrazitih „nearijevskih“ crta lica, niko nije obraćao pažnju na mene. Kupio sam hleb i vratio se kući. Bilo je to 18. jula 1943. godine. Tim ednim hlebom, jer za više nisam imao para, hranio sam se do 28. jula ili čitavih deset dana. 29. jula pre podne začuo sam tiho kucanje na vrata. Nisam reagovao. Malo kasnije neko je oprezno stavio ključ u bravu i okrenuo ga. Vrata su se otvorila i ušao je meni nepoznat mladi muškarac. Brzo je zatvorio vrata za sobom i šapatom me upitao: - Da li je bilo nečeg sumnjivog? - Nije. Tek tada posvetio mi je trenutak pažnje. Odmeravao me je odozgo do dole i u njegovim očima video sam iznenađenje: - Živi ste? Slegao sam ramenima. Nisam ostavljao utisak umrlog, prema tome nije imalo smisla odgovarati. Na njegovom licu pojavio se osmeh. Na kraju odlučio je da se predstavi i kaže ko je: bio je brat Levickog. Došao e da mi kaže da će mi sledećeg dana doneti hranu, kao i da ću za nekoliko dana biti prebačen u drugo skrovište, jer gestapo i dalje traga za Levickim i može se i ovde pojaviti. Sutradan došao je inženjer Gembčinjski u društvu muškarca koga mi
e predstavio kao radiotehničara Šalasa - poverljivog saradnika ilegalne organizacije. Gembčinjski mi se bacio u zagrljaj: bio je uveren da sam umro od iscrpljenosti. Ispričao mi je da su svi zajednički prijatelji brinuli zbog mene, da je dugo vremena bilo nemoguće približiti se kući, jer je pod stalnom kontrolom tajnih agenata. Sada je to posmatranje prestalo, te su odlučili da se pozabave mojim telom i organizuju mi odgovarajuću sahranu. Od tog trenutka u ime ilegalne organizacije mnome će se baviti Šalas. Međutim, Šalas se pokazao prilično neobičnim zaštitnikom: svraćao e svakih deset dana, donoseći veoma malo hrane, objašnjavajući mi da za više nema para. Davao sam mu da proda ostatke mojih stvari, s tim što se svaki put događalo da mu ih neko ukrade i ponovo je dolazio s minimalnim količinama hrane, koja mi je u najboljem slučaju bila dovoljna za dva dana, a trebalo je bar za dve nedelje. Dok sam krajnje iscrpljen od gladi ležao u krevetu, uveren da ću ovoga puta sigurno umreti, Šalas se pojavljivao i pon ponovo ovo mi nešto don donosio, osio, toliko da ne umrem umrem i imam imam snage snage da se mučim. Uvek raspoložen i odsutan, postavljao mi je jedno jedino pitanje: pitanje: - Šta, još si živ? Bio sam živ, mada sam od gladi i teških briga dobio žuticu. Šalas se time nije naročito uzbuđivao. Ispričao mi je, po njegovom mišljenju, zanimljivu priču o svome dedi, koga je zbog žutice verenica ostavila. Po Šalasovom mišljenju, žutica je sitnica, zbog koje se ne treba previše uzbuđivati. Utehe radi obavestio me je da su se saveznici iskrcali na Siciliji, nakon čega se pozdravio i izašao. Bio je to naš poslednji susret, jer se više nije pojavljivao, iako je prošlo već deset, dvanaest dana, dve nedelje... Ništa nisam jeo. Toliko sam bio iznemog iznemogao, ao, da nisam imao imao snage snage da ustanem i dovučem se do česme i napijem vode. Da je tada došao gestapo, ne bih mogao ni da se obesim. Veći deo dana ležao sam u letargiji. U budnom budnom stanju jedino sam s am preživljavao preživljavao užasne užasne muke. Već su počeli da mi otiču lice, noge i ruke, kada je iznenada došla doktorka Malčevska, za koju sam znao da je morala da pobegne s mužem i Levickim iz Varšave i da se kriju. Bila je uverena da mi je dobro, jedino je poželela da svrati do mene, da popričamo i popijemo čaj. Ispričala je da je Šalas sakupljao za mene novac po celoj Varšavi, da ga niko tada nije žalio za spasavanje ljudi, te ga je imao u većim količinama. Uveravao je moje prijatelje da me
svakodnevno posećuje i da mi ništa ne nedostaje. Doktorka je otputovala iz Varšave posle nekoliko dana, prethodno me snabdevši dovoljnom količinom hrane i osiguravši mi solidnije staranje. Nažalost, ne ne za dugo. 12. septembra u podne, kada sam kao i obično kuvao svoju supu, neko je iznenada pokušao da provali u stan. Nije bilo uobičajenog kucanja, kao kada su me posećivali prijatelji već je bila lupnjava. Nemci! Međutim, glasovi koji su pratili lupnjavu bili su ženski. Jedna od žena uzviknula je: - Otvaraj, inače ćemo pozvati policiju! Udaranje u vrata bivalo je sve bučnije. Nesumnjivo da je moje sklonište otkriveno i da su stanari, bojeći se kazne zbog sakrivanja Jevrejina u kući, odlučili da me predaju. Brzo sam se obukao, spakovao svoje kompozicije i par sitnica u tašnu. Lupnjava se na trenutak stišala. Besne zbog mog ćutanja žene su sigurno već ispunjavale svoju pretnju, odnosno na putu su ka najbližoj milicijskoj stanici. Tiho sam otvorio vrata, izašao na stepenice, međutim, tu sam naleteo na jednu od njih, koja je po svoj prilici postavljena da stražari, da ne bih pobegao. Preprečila mi je put: - Da li ste iz ovog stana? - pokazala je rukom vrata. - Niste prijavljeni prijavljeni!! Odgovorio sam da pored stanuje moj drug i da ga nisam zatekao kod kuće. To objašnjenje bilo je besmisleno i razbesneloj ženi nije bilo dovoljno. - Molim vas legitimišite se! Pokažite papire! - vikala je sve glasnije. Sve više stanara kuće, zainteresovano bukom, počelo je da otvara vrata i izviruje iz stanova. Odgurnuh ženu i potrčah niz stepenice, začuvši za sobom dreku: - Zatvorite kapiju! Ne puštajte ga! U parteru sam protrčao pored domarke, koja na sreću ništa nije razumela od vike koja je dopirala odozgo. Dokopao sam se kapije i izleteo na ulicu. Uspeo sam da izbegnem smrt, ali vrebala me je druga opasnost: nalazio sam se na ulici usred podneva, neobrijan, već mesecima nepotšišivan, u izgužvanom i prljavom odelu. Samo to je bilo dovoljno da na sebe skrenem pažnju, a da i ne pominjem crte svoga lica. Skrenuo sam u prvu bočnu ulicu i potrčao pravo. Kuda da idem? Jedini moji najbliži poznani poznanici, ci, Boldokovi Boldokovi stanovali su u Narbutovoj. Odlučio sam s am da idem kod
njih. Međutim, bio sam toliko iznerviran, da sam zalutao u četvrti grada, čije ulice sam tako dobro znao. Lutao sam gotovo sat vremena, pre nego što sam stigao na cilj. Dugo sam se kolebao pre nego što sam pozvonio na vrata, iza kojih sam se nadao da ću naći sklonište. Znao sam kojoj opasnosti izlažem te ljude svojim prisustvom. Ako bi me našli kod njih, streljali bi i njih i mene. Međutim, nisam imao izbora. Kada su mi otvorili, smesta sam podvukao, da sam došao samo na trenutak, da se poslužim telefonom i saznam gde ću moći da nađem novo sklonište. Telefoniranje nije donelo željene rezultate. Jedni moji prijatelji nisu mogli da me prime, drugi nisu mogli da izađu iz kuće, jer su tog dana upravo naši partizani izvršili napad na jednu od najvećih banki u Varšavi i policija je zauzela ceo Centar grada. U toj situaciji Boldokovi su odlučili da spavam u stanu koji se nalazi sprat niže, od koga su imali ključeve. Tek sledećeg dana po mene je došao moj kolega iz Radija - Zbignjev Javorški, koji je odlučio da sledečih nekoliko dana budem kod njega. Opet sam se spasao. Boravio sam kod dragih i blagonaklonih ljudi. Odmah sam se okupao, posle čega je usledila ukusna večera, koju smo zalili votkom, što je, nažalost, naškodilo mojoj jetri. I pored prijatne atmosfere, a pre svega zbog mogućnosti da se posle dugih meseci prinudn prinudnog og ćutanja ćutanja ispričam do mile volje, nisam hteo da zloupotrebim zloupotrebim gostoljubivost mojih domaćina i da ih svojim prisustvom dovodim u smrtnu opasnost. Gospođa Zofja Javorška i njena hrabra majka, sedamdesetogodišnja gospođa Bobrovnjicka, iskreno su me nagovarale, da ostanem kod njih koliko je potrebno. Sva moja staranja da nađem novo sklonište završavala su se uzaludno, sa svih strana dolazili su odrični odgovori. Niko nije hteo da skriva Jevrejina, jer je za to pretila jedna jedina kazna - smrtna. Već sam se nalazio u stanju krajnje depresije, kada mi je sudbina iznenada, u poslednjem poslednjem trenutku, trenutku, poslala spasen spase nje, u vidu gospođe Helene Helene Levicke bratanice bratanice gospođe Zofje Zofje Javorške. Nikada me pre toga nije srela, a sada, videći me prvi put i naslušavši aslušavš i se o mojim dogodovštinama, smesta se složila da me primi kod sebe. Plakala je nad mojom sudbinom, mada ni njen život nije bio lak i po svoj prilici je bilo razlog razlogaa za plakanje nad nad sudbinom njenih jenih prijatelja prijatelja i bliskih. 21. septembra, nakon poslednje noći kod gospođe Javorške, tokom koje je gestapo divljao po okolini, držeći nas čitave noći u strahu, preselio sam se u veći blok u Aleji nezavisnosti. Bilo je suđeno da to bude moje
poslednje poslednje sklonište sklonište uoči Varšavskog ustanka i rušenja rušenja grada, povezanog povezanog s njim. Prostrana soba na četvrtom spratu direktno je izlazila na stepenište. U njoj je bilo gasa i struje, ali ne i vode. Po nju je trebalo izlaziti u hodnik, gde se pored zajedničkog toaleta nalazila česma. Pored mene stanovali su inteligentni ljudi, ljudi s višim obrazovanjem od onog koje su imali susedi iz Pulavske ulice, koji su se svađali danima, udarali po raštimovanom klaviru, a kasnije hteli da me predaju Nemcima. Ovde su mi susedi bili bračni bračni par ilegalaca, ilegalaca, koje su tražili, tražili, zb zbog og čega nisu smeli da spavaju kod kuće. Za mene to nije bilo dovoljno bezbedno, ali sam više voleo to nego komšiluk primitivaca, koji će me iz straha izdati. U susednim kućama pretežn pretežno su živeli živeli Nemci, odn odnosno osno bili su smešteni smešteni razn razni vojni vojni uredi. Nasuprot mojim prozorim prozorimaa stajala je nedovršena edovršena bolnička bolnička zg zgrada, rada, koja se sada koristila za magacine. Pred njom sam svakodnevno viđao ruske zarobljenike, koji u nju unose ili iz nje iznose razne teške škrinje. Ovoga puta boravio sam u srcu jedne jedne od najnemačkij ajnemačkijih ih četvrti če tvrti Varšave, u lavljoj pećini. pećini. Možda Možda je tako bilo bolje i sigurn sigurnije. U svom novom skrovištu možda bih se osećao sasvim dobro da se ubrzo nisam razboleo. Sve više me je mučila jetra. Početkom decembra doživeo sam tako jak napad bola, da sam se samo snagom volje uzdržavao da ne vičem. Trajao je cele noći. Lekar, koga je dovela gospođa Levicka, konstatovao je jako zapaljenje žučne kesice i preporučio mi strogu dijetu. Na sreću u to vreme vreme nisam bio prepušten na milost i nemilost emilost Šalasa već e o meni brinula jedna od najpožrtvovanijih žena koje su postojale, gospođa Helena. Zahvaljujući njoj, zdravlje mi se polako vraćalo. Nastupila je 1944. godina. odina. Iz sve snage snage trudio sam se da vodim sređen način života. Od devet do jedanaest učio sam engleski, do jedan sam čitao, posle sam kuvao ručak, a između tri i sedam ponovo sam se bavio engleskim engleskim i čitao. U to vreme Nemci su doživljavali poraz za porazom. Još nije bilo govora o bilo kakvim kontraofanzivama. Sa svih frontova povlačili su se „u skladu s planom”, tumačeći u štampi, da odstupajući sa beznačajnih položaja, položaja, korisno korisno skraćuju liniju liniju fronta. fronta. Međutim, Međutim, u dosluhu dosluhu sa njihovim jihovim porazim porazimaa na frontu frontu rastao je un unutrašn utrašnji ji teror u zemljam zemljamaa koje su bili okupirali. Javne egzekucije koje su počeli izvoditi u Varšavi u jesen prethodn prethodnee godine, odine, sada s ada su izvođen izvođenee tako reći svakodnevno. svakodnevno. Nemci, uvek u svemu sistematični, sada su još nalazili vremena za detaljno „čišćenje” geta od ljudi, a usput ga „čistili” i od zidina. Rušili su kuću po kuću, ulicu
po ulicu i ruševine ruševine vozo vozovim vimaa izvoz izvozili ili van grada. Ti „Gospodari sveta“, uvredeni otporom Jevreja, odlučili su da u njemu ne ostane kamen na kamenu. U mom monotonom životu s početka godine dogodilo se nešto što sam najmanje očekivao. Jednoga dana neko je pokušavao da uđe na moja vrata - polako, tiho, uporno, praveći pauze. U početku nisam razumeo ko bi to mog ogao ao biti. Tek posle duž dužeg eg razmišljan razmišljanja, ja, zaključio sam sa m da bi mog ogao ao biti samo lopov! Iz toga toga je proisticao problem: problem: u svetlosti prava obojica smo bili prestupnici, ja zbog biološke činjenice što sam Jevrejin, a on zbog toga što je lopov. Da li treba da mu zapretim da ću pozvati policiju, ako uđe unutra? Ili je verovatnije da on meni time preti? A možda ćemo i jedan i drugi dospeti u policijsku stanicu? Da li onda treba sklopiti pakt o nenapadanju, kakav sklapaju kriminalci? Na kraju nije provalio u stan, jer ga je uplašio neki stanar. 6. juna 1944. godine, popodne, kod mene je došla gospođa Helena, radosna lica i donela mi vesti o iskrcavanju Amerikanaca i Engleza u Norman Normandiji. diji. Slomili Slomili su nemački otpor i sada napreduju. Međutim, Međutim, počele su se munjevito množiti i druge, neobične vesti: zauzeta Francuska, kapitulacija Italije, Crvena armija na granici Poljske, oslobođen Lublin. Ruska avijacija sve češće je vršila napade na Varšavu, a oganj eksplozija video se s mog prozora. Sa istoka čula se tutnjava. U početku slaba, kasnije sve jača: to je bila ruska artiljerija. Nemci evakuišu Varšavu, evakuišu i nedovršenu zgradu bolnice preko puta. Na to gledam s nadom i sve jačim uverenjem u srcu, da ću ipak ostati živ! Da ću biti slobodan! 29. jula svratila je gospođa Levicka: u Varšavi će svakog časa izbiti ustanak! Naše organizacije prikupljaju žurno oružje od demoralisanih Nemaca koji se povlače. Mom nezaboravnom domaćinu iz Falatove ulice, Zbignjevu Javorškom naloženo je da kupi određen broj mitraljeza. Nažalost, naleteo e na gore od Nemaca - na Ukrajince. Da bi mu predali oružje koje je kupio, odveli su ga u dvorište Poljoprivredne akademije i tamo ga streljali. 1. avgusta gospođa Helena je došla oko četiri popodne da me odvede u podrum. Ustanak će izbiti svakog časa! Rukovođen nepogrešivim instinktom, koji me je mnogo puta spasao, odlučio sam da ostanem gore. Moja pokroviteljka se oprostila od mene kao od sina, sa suzama u očima i podrhtavajućim podrhtavajućim glasom glasom postavila mi je poslednje pitanje: pitanje:
- Vlatko, da li ćemo se ikada više videti?
15. U kući koja gori I pored uveravanja gospođe Helene da će Ustanak izbiti u pet ili kroz nekoliko minuta, nisam mogao poverovati u to. Za vreme okupacije stalno su kružile glasine o događajima koji će nastupiti, a do kojih kasnije nije dolazilo. Evakuacija Varšave od strane Nemaca, koju sam takođe mogao posmatrati posmatrati s mog prozora prozora i paničn paničnoo bekstvo kamion kamionaa natovarenih atovarenih do vrha i privatnih privatnih automobila automobila u pravcu zapada, poslednjih dan danaa je potpuno potpuno prestalo. I grmljavina ruskih tenkova, koje se tako jasno čulo pre nekoliko dana, sada se nekako udaljilo od grada, postajalo sve slabije. Približio sam se prozoru: na ulici je vladao mir i normalno, mada nešto manje oživljeno kretanje prolaznika nego obično, međutim u ovom delu Aleje nezavisnosti saobraćaj nikada nije bio intenzivan. Iz pravca Politehnike stigao je tramvaj i zaustavio se na stanici. Bio je gotovo prazan prazan.. Izašlo je nekoliko osoba: neke žene žene i stariji muškarac sa štapom. Razišli su se na različite strane. Trenutak kasnije izašla su još trojica mlađih ljudi, koji su u rukama nosili nekakve dugačke predmete uvijene u novine. Zastali su pred prvim vagonom. Jedan od njih pogledao je u sat, zatim se osvrnuo naokolo, odjednom je klekao na kolovoz, namestio paket na rame i odjeknuo je rafal brzih pucnjeva, koji su usledili jedan za drugim. Papir na kraju paketa počeo je da gori, otkrivajući cev mitraljeza. Pucnji mladog čoveka bili su neka vrsta pozivnog znaka za celu okolinu: trenutak kasnije svuda se već pucalo, a kada su obližnje eskplozije na trenutak utihle, začuli.bi se pucnji u centru grada, bezbrojni, gusti, koji su se slivali u jedan zvuk, koji je podsećao na klokotanje vode u ogromnom kotlu pokrivenom poklopcem. Ulica je opustela. Njom je samo još išao onaj stariji gospodin sa štapom, žureći i s naporom hvatajući vazduh, međutim i on se dokopao nekakve kapije, u kojoj je uspeo da se sakrije. Prišao sam vratima i na njih stavio uvo. U hodniku i na stepeništu vladali su vreva i muvanje. Vrata stanova su se bučno otvarala i zatvarala. Čula se haotična jurnjava. Neka žena je vikala „Isuse, Marija!". Druga je vikala prema stepeništu: „Ježi, pazi na sebe!“. Odozdo se čuo odgovor: „Dobro, dobro!“ Žene su počele da plaču, jedna od njih, ne mogavši da savlada sebe, nervozno je ridala. Nekakav muški, dubok glas ju je poluglasno poluglasno smirivao: smirivao: „Neće „Neće to trajati dugo. dugo. Svi su na to čekali... če kali...““
Helenine informacije bile su tačne. Ustanak je izbio. Seo sam na otoman da razmislim šta u ovoj situaciji da uradim. Izlazeći, Helena me je kao i obično zaključala spolja. Prišao sam prozoru. prozoru. U kapijama kapijama su stajale grupe Nemaca. Uskoro Uskoro su dolazili dolazili od strane Mokotovskih polja. Svi su imali u rukama mitraljeze, na glavama šlemove i za pojas zataknute bombe. U našem delu ulice nisu se borili. Ako su Nemci s vremena na vreme pucali, onda su to činili samo pojedinačno, pojedinačno, u prozore prozore i ljude, koji su gledali kroz njih njih.. Istinska stinska kan kanon onada ada tek je počinjala, kada su mimoilazili Ulicu 6. avgusta i otvarali vatru prema prema Politehn Politehnici i u suprotn s uprotnom om pravcu - prema Filtrim Filtrima. a. Možda Možda bih uspeo da prodrem do Centra, ako bih išao kroz dvorišta kuća prema Filtrima, ali nisam imao nikakvo oružje, a osim toga bio sam zatvoren. Smatram da susedi zbog zauzetosti svojim stvarima ne bi obratili pažnju na buku, ako bih počeo da lupam u vrata. Osim toga toga morao bih da ih molim molim da obaveste prijateljicu prijateljicu gospođe Helene, Helene, koja je jedina jedina u celoj kući zn znala ala da se ovde krijem i imala ključ od vrata, da me u slučaju potrebe oslobodi. Zato sam odlučio da pričekam do sledećeg dana i tada odlučim šta ću dalje. Međutim, pucnjava se pojačavala. Mitraljeskoj vatri priključile su se snažnije eksplozije ručnih bombi, čak artiljerijska vatra, koja je najverovatnije takođe uključena u akciju. Uveče, kada se smrklo, videli su se prvi požari. Njihov bljesak, još uvek slab, žario se u različitim tačkama neba, čas pojačavajući se čas gaseći se. Kada je pao mrak pucnjava je utihla. Sada su se čule samo pojedinačne eksplozije i kratki rafali iz mitraljeza. Na stepeništu gužva je potpuno zamrla: stanari su se po svoj prilici zabarikadirali zabarikadirali u svojim stanovim stanovima, da bi sredili s redili utiske iz prvog dana dana Ustanka. Kasno uveče iznenada sam zaspao čvrstim snom, umoran od nervne napetosti, ne uspevši čak ni da se svučem. Isto tako iznenada sam se probudio. Bilo je veoma rano - tek je svitalo. Prvi odjek koji sam čuo bilo je kloparanje fijakera. Izvirio sam kroz prozor: kretao se s podignutim krovom, polako, kao da se ništa ne događa. Osim toga ulica je bila pusta. Samo je trotoarom išao jedan par, muškarac i žena, oboje podignutih ruku. S prozora nisam mogao da vidim Nemce koji su ih pratili s oružjem oružjem.. U jednom jednom trenutku trenutku oboje su se dali u bekstvo. Žena je viknula: viknula: „Levo, „Levo, levo!“. levo!“. Muškarac je skrenuo skrenuo i nestao iz mog vidnog polja. U istom trenutku začuo sam rafal pucnjeva, žena se zaustavila, uhvatila za stomak i mekim pokretom skliznula na zemlju, savivši kolena. Nije pala već je klekla, oslanjajući se desnim obrazom o
asfalt kolovoza, ukočivši se u tom teškom, izveštačenom položaju. S razdanjivanjem pucnjevi su postajali češći. Kada se na veoma čistom nebu pojavilo sunce, cela Varšava je prosto klokotala od mitraljeske vatre, koja se preplitala sa sve češćim eksplozijama bombi, teške artiljerije i minobacača. Oko podneva došla je prijateljica gospođe Helene. Donela mi malo hrane i vesti. Što se naše četvrti tiče, nisu bile naročito povoljne: od početka se nalazila pod potpunom potpunom kon kontrolom trolom Nemaca, ustanici su jedva imali vremena, odnosno omladinci iz borbenih organizacija da se probiju u Centar. Sada nije bilo govora o izlasku iz kuće. Treba sačekati odrede iz centra. - Možda bih uspeo da se nekako provučem? - upitao sam je. Sažaljivo me je pogledala. - Godinu i po dana niste izlazili iz skrovišta! Noge su vam otkazale poslušnost. Teško T eško da ćete preći i pola puta. Klimnula je glavom, uzela me za ruku i smirujući me dodala: - Bolje je da ostanete ovde. Da sačekamo. Pravilno je razmišljala. Izvela me je na stepenište, kraj prozora, sa koga se pružao pogled na pozadine kuća. Celo naselje višespratnih kuća Stašicove kolonije, sve do Filtrova, gorelo je. Čuli su se tresak rožničnih krovova, lupa tavanica koje padaju, ljudski krici i odjeci pucnjeva. Crvenomrki oblak dima prekrivao je nebo. Kada ga je vetar na trenutak proredio, proredio, u daljini, daljini, na horizon orizontu, tu, jasno se videla belo-crvena belo-crvena zastava koja se vijori. Dani su prolazili. Pomoć iz Centra nije dolazila. Već godinama naviknut na život u skrovištu, skriven od svih, s izuzetkom grupe prijatelja koji su mi pomagali, nisam umeo da nateram sebe da napustim sobu, da ostalim stanarima obelodanim da sam tu i da sa njima vodim zajednički život u našoj zgradi, odsečenoj od sveta. Svest da se tu krijem, ne bi popravila njihovo jihovo samoosećanje. samoosećanje. Ako bi Nemci otkrili otkrili da se u kući krije „nearijevac“, poneli bi se veoma strogo prema njima. Osim toga, lično nisam mogao da olakšam njihov položaj. Zbog toga sam odlučio da se i dalje ograničim na osluškivanje razgovora koji se vode na stepeništu. Vesti nisu uvećavale moj optimizam: borbe u Centru su trajale i dalje, pojačanje pojačanje izvan grada grada nije stizalo, a na na terenu naše naše četvrti jačao je nemački emački teror. U jednoj kući u Langjevičevoj ulici Ukrajinci su stanare spalili žive, u drugoj streljali sve su, u blizini je ubijen poznati glumac Marjuš
Mašinjski. Komšinica odozdo prestala je da me posećuje, verovatno je imala dosta vlastitih briga. Ponestajala mi je hrana, njene rezerve sada su se sastojale isključivo od ostataka dvopeka. 11. avgusta iznerviranost i uznemirenost na prostoru kuće su se znatno pojačale. Osluškujući kroz vrata, nisam se mogao orijentisati, o čemu se istinski radi. Svi stanari su se okupili i savetovali na nižim spratovima, govoreći čas povišenim čas utišanim glasovima. Kroz prozor sam video grupice ljudi koji su s vremena na vreme izlazili iz susednih kuća, prikradali se našoj, zatim trčeći promicali dalje. Uveče su se stanari sa nižih spratova stepenicama popeli gore i deo se našao na mom spratu. Iz njihovih šaputanja saznao sam da su u zgradu upali Ukrajinci. Međutim, ovoga puta nisu došli da bi sve pobili. Muvali su se po podrumima, kradući odatle zalihe hrane, a onda su otišli. Uveče sam začuo struganje na mojim vratima: neko je skinuo katanac i brzo strčao dole. Šta je to značilo? Ulice su toga dana bile zasipane lecima iz aviona, ali iz čijih? 12. avgusta na stepeništu je ponovo izbila panika. Užasnuti ljudi trčali su njima, čas na dole čas na gore. Iz delova razgovora koje sam čuo, zaključio sam da su Nemci opkolili kuću i da je smesta treba napustiti, jer će je artiljerija srušiti. Prvi refleks me je naveo da se obučem, mada sam uskoro postao svestan da ne mogu da izađem na ulicu, jer ću upasti u ruke esesovaca i biti streljan. Odlučio sam da ne izlazim. Sa ulice su se čuli pucnjevi pucnjevi i glas koji je grlenim rlenim diskantom diskantom pozivao: pozivao: - Izađite svi! Molim vas smesta napustite kuću! Izvirio sam na stepenište: bilo je pusto i tiho. Sišao sam na polusprat i kroz prozor koji gleda na Sudijsku ulicu ugledao sam tenk čija je cev uperena u našu kuću, u visini moga sprata. Trenutak kasnije ugledao sam plamen plamen,, cev se povukla i začuo sam huku zida zida koji se u neposrednoj eposrednoj blizin blizinii ruši. Oko tenka tenka trčali su s u vojnici vojnici zasukanih zasukanih rukava, držeći držeći u rukama rukama plehan plehanee kante. kante. Od partera na gore, spolja s polja duž zidova zidova i izn iznutra stepen s tepeništem, ištem, počeli su se penjati penjati klobuci crnog crnog dima. dima. Nekoliko esesovaca eses ovaca upalo je u kuću i stepenicama brzo popelo gore. Zatvorio sam se u sobi, u ruku sam prosuo bočicu jakih tableta za spavanje, koje sam koristio za vreme vreme napada jetre, a pored stavio bočicu s opijumom. Hteo sam da progutam tablete za spavanje i ispijem opijum, kada Nemci počnu da provaljuju moja vrata. Za trenutak, vođen teško objašnjivim instinktom, promenio sam odluku. Izleteo sam iz sobe, potrčao prema merdevinama koje su vodile na tavan, popeo sam se ispod krova, izvukao merdevine i za sobom zalupio
poklopac od ulaza. U međuvremenu eđuvremenu Nemci su kun kundacim dacimaa mitraljeza itraljeza već razbijali vrata stanova na trećem spratu. Jedan od njih ustrčao je na sprat više i ušao u moju sobu. Ostali su valjda shvatili da je dalji boravak u toj kući opasan i pozvali su ga: - Schneller, Fischke! Kada su njihovi koraci utihli, sišao sam s tavana, na kome sam se već gušio od dima, koji je dopirao kroz ventilacione otvore iz nižih stanova i vratio u svoju sobu. Nadao sam se da je vatra podmetnuta samo zastrašivanja radi i da će zahvatiti samo parter, a da će se stanari nakon kontrole dokumenata vratiti u svoje stanove. Uzeo sam u ruke nekakvu knjigu i pokušavao da je čitam, međutim nisam razumevao ni reči iz njenog sadržaja. Ostavio sam je u stranu, zatvorio oči i čekao, ne otvarajući ih, dok ne čujem ljudske glasove. Odlučio sam ponovo da izađem u hodnik, tek kada padne mrak. Moja soba je bila sve ispunjenija čađi i dimom, pocrvenevši od bljeska vatre, koja je ulazila kroz prozor. Na stepeništu dim je bio tako gust da nisam mogao da vidim ogradu stepeništa. Sa nižih spratova čuli su se huka besnećeg požara, požara, tresak drveta koje puca i lupa tavanica tavanica koje padaju. Nije bilo govora govora o tome da siđem s iđem tim stepenicama. stepenicama. Prišao sam prozoru. Kuću su na izvesnom rastojanju opkolili Nemci. Od civila nije se video niko. Cela zgrada bila je u ognju, Nemci su po svoj prilici čekali da vatra zahvati zahvati najviše najviše spratove. Dakle, tako će izgledati moja smrt - smrt koju sam čekao pet godina, kojoj sam dan za danom izmicao da bi me stigla upravo danas. Mnogo puta pre toga toga pokušavao sam da je zamislim zamislim.. Očekivao sam da će me Nemci uh uhvatiti vatiti i mučiti, zatim zatim streljati s treljati ili ug ugušiti ušiti u gasnoj komori. komori. Nikada nisam pretpostavljao da ću živ izgoreti. Nasmejao sam se perfidnosti perfidnosti sudbine. sudbine. Bio sam krajnje krajnje spokojan, spokojan, uveren da se tok događaja ne može izmeniti. Osvrnuo sam se po sobi: njeni obrisi u sve gušćem dimu i mraku bili su nejasni, što je ostavljalo strašan, deprimirajući utisak. Disao sam sve teže, osećao sam sve veći šum u glavi, malo je falilo pa da se onesvestim. Prvi znaci delovanja ugljenmonoksida! Ponovo sam legao na otoman. Nije imalo smisla da dopustim da me živog spale, ako to mogu da izbegnem gutanjem tableta za spavanje. I pored svega moja smrt smrt biće zn znatn atnoo lakša od smrti smrti mojih roditelja, roditelja, brata i sestara, ubijenih u Treblinki. U tim poslednjim trenucima mislio sam
isključivo na njih. Izvadio sam bočicu sa tabletama, strpao ih sve u usta i progutao. Hteo sam da posegnem i za opijumom, da bih se obezbedio i tim narkotikom, ali nisam uspeo. Tablete za spavanje upotrebljene na prazan stomak delovale su munjevito. Utonuo sam u san.
16. Smrt grada Nisam umro. umro. Očigledn Očiglednoo je pilulama pilulama prošao rok i nisu bile dovoljno dovoljno ake. Ujutru sam se probudio. Osećao sam mučninu. U glavi mi je šumelo, u slepočnicama sam osećao bolno pulsiranje, oči su mi bile iskolačene, ruke i noge paralizovane. Zapravo probudilo me je golicanje po vratu. Po meni je hodala muva, po svoj prilici poluživa, ošamućena onim što se događalo prošle noći. Upotrebio sam svu silu, da je oteram. Prvo moje osećanje nije bilo razočarenje zbog toga što nisam umro već radost što sam živ. Osećao sam nesputanu, tako reći životinjsku volju za životom po svaku cenu. Samo da se sada nekako spasem, kada sam preživeo preživeo noč u kući koja gori. Ležao sam još neko vreme, pre nego što sam se dovoljno povratio, da sam mogao da skliznem s otomana i dovučem se do vrata. Soba je i dalje bila puna dima, dima, a kvaka, kada sam je uhvatio, tako vrela, da sam je smesta pustio i tek drugi drugi put, savladavši bol, povukao. Na stepeništu je bilo manje dima nego u sobi. Izlazio je kroz izgorele otvore visokih prozora na stepeništu. Stepenice su bile cele i mogao sam rizikovati i sići dole. Sakupio sam svu snagu i ustao, uhvatio sam se za ogradu i počeo da silazim. Sprat ispod mene bio je potpuno izgoreo - na njemu se požar zaustavio. Još su tinjali ragastovi od ulaznih vrata stanova, unutra su se osećale vibracije vazduha zagrejanog plamenom. Na podu dogorevali su ostaci nameštaja i stvari, tako reći sasvim pretvoreni u pepeo. U visini prvog sprata na stepeništu je ležao izgoreli leš muškarca, u ugljenisanom odelu, mrke boje, užasno naduven. Preprečavao mi je put. Morao sam nekako savladati tu prepreku, da bih sišao dole. Zavaravao sam se da će mi poći za rukom da podignem noge, koje sam jedva vukao, da bih mogao da ga preskočim. Međutim, pri prvom koraku sapleo sam se o njegov stomak, izgubio sam ravnotežu, pao na leš i zajedno sa njim kotrljao pola sprata, utoliko srećan što je telo ležalo ispod mene, te sam bez teškoća mog ogao ao da se krećem u pravcu partera. Izašao sam u dvorište, ograđeno niskim zidom, obraslim vinovom lozom. Dopuzao sam do tog zida i sakrio u udubljenju na uglu, udaljenom nekoliko metara od spaljene kuće. Pokrio sam se lišćem vinove loze i natom od krompira, čije su kućice rasle na leji pored kuće, i čekao. Pucnjava nije prestajala. Iznad mene preletali su meci, čuo sam
glasove Nemaca koji su prolazili trotoarom s druge strane zida. Uveče sam na zidu kuće koja je gorela primetio naprslinu. Kada zid padne sigurno će me prignječiti. I pored toga odlučio sam da ostanem nepomičan, sve dok se ne spusti mrak i ne povratim snagu posle jučerašnjeg trovanja sredstvima za spavanje. Kada se smrklo, vratio sam se na stepenište, ali se nisam usudio da se popnem gore. Unutrašnjost stanova je i dalje gorela, u svakom trenutku vatra je mogla zahvatiti sprat, na kome sam stanovao. Stoga sam se odlučio za nešto drugo. S druge strane Aleje nezavisnosti stajala je ogromna nedovršena bolnička zgrada, u kojoj su se nalazili nemački vojni magacini. Pokušaću da uđem u tu zgradu. Kroz drugi ulaz izašao sam u Aleju nezavisnosti. Iako je bilo veče, nije bilo tamno. Širok kolovoz bio je prekriven leševima, među njima je ležao još neodnet leš žene ubijene drugog dana Ustanka. Zgrada je u celini bila osvetljena osvetljena rumeni rumenilom lom požara. požara. Legao sam s am na stomak i počeo da puzim puzim u pravcu bolnice. Svakoga časa pored mene su prolazili Nemci, u grupama ili pojedinačno. Tada sam na trenutak zamirao, praveći sam da sam jedan od leševa. Od tela se širio miris truleži, pomešan sa mirisom paljevine, koji je ispunjavao vazduh. Trudio sam se da se što brže krećem, ali mi se i pored toga toga kolovoz činio činio beskrajno beskrajno širok, a moje prelaženj prelaženjee beskonačno. beskonačno. Konačno sam uspeo da doprem do mračne bolničke zgrade. Upao sam u prvi ulaz, ulaz, gde gde sam s am smesta smesta utonuo utonuo u dubok san. Sledećeg dana, u rano jutro, odlučio sam da osmotrim zgradu. S užasom sam primetio da je u njoj puno otomana, madraca, metalnog i porcelanskog porcelanskog posuđa i drugih drugih kućn kućnih ih potrepština, potrepština, po koje će Nemci sigurno često dolaziti. Međutim, nisam našao ništa za jelo. U udaljenom uglu pronašao sam nekakvu ropotarnicu: skladište otpada, cevi i peći. Tu sam se smestio i preležao sledeča dva dana. 15. avgusta, koji sam izračunao pomoću džepnog kalendara, koji sam imao pri sebi i u kome sam pedantno precrtavao dan za danom, osetio sam tako užasnu glad, da sam odlučio da po svaku cenu pronađem nekakvu hranu. Ali, uzalud. Popeo sam se na parapet jednog od prozora preko koga su bile ukucane daske i kroz pukotinu počeo da posmatram ulicu. Iznad leševa koji su ležali na kolovozu dizali su se rojevi muva. U blizini, na uglu Filterske ulice, nalazila se vila, čiji su žitelji vodili neobično normalan život. Sedeli su na terasi i pili čaj. Iz Ulice 6. avgust dolazio je ukrajinski odred SS vojnika. Sakupljao je leševe, slagao ih u gomile, polivao benzin benzinom om i - palio. U jednom jednom trenutku trenutku iz hodn odnika ika sam začuo bat koraka
koji se približavao. Skočio sam sa parapeta i sakrio iza jedne škrinje. U separe, u kome sam se nalazio, ušao je esesovac. Osvrnuo se na sve strane i izašao. Istrčao sam u hodnik, dočepao se stepenica, njima potrčao gore i sakrio u svom skladištu. Ubrzo u zgradu bolnice ušao je veći odred vojnika i počeo da pretresa sve njene prostorije. U mom skrovištu nisu bili, iako sam sasvim izbliz izblizaa čuo njihov jihov smeh,'pevušenj smeh,'pevušenje, e, zvižduk zviždukee i požurujuća požurujuća pitanja: pitanja: „Da li je već sve s ve pretraženo?" pretraženo?" Dva dana kasnije a pet otkad sam poslednji put jeo, ponovo sam krenuo u potragu za vodom i hranom. U zgradi nije bilo vodovoda, ali su se nalazila burad ispunjena do vrha s vodom protiv požara, prekrivena svetlucavim kožuhom, odnosno puna muva, komaraca i paukova. I pored toga počeo sam lakomo da pijem. Međutim, morao sam da prestanem, jer e voda smrdela, a bilo je i teško da prilikom srkanja izbegavam mrtve insekte. U stolarskoj radionici našao sam korice hleba. Bile su plesnive, prašnjave prašnjave i s mišijim izm izmetom, etom, međutim za mene mene su s u bile pravo blago. Neki bezubi stolar nije mog ogao ao da pretpostavi da će mi, ostavljajući ih, ih, spasiti život. 19. avgusta Nemci su uz dreku i pucnjavu izbacili stanovnike vile u Filterskoj. Ostao sam sam u celoj četvrti. U zgradu, u kojoj sam se krio, sve češće su dolazili esesovci. Koliko ću još dugo ovako živeti? Nedelju dana ili možda dve? Kasnije mi je ostajalo samo samoubistvo. Tada bih sebi jedino mogao iseći vene starim žiletom. Nije mi ostao više nijedan način za samoubistvo. U jednom separeu pronašao sam malo ječma. Noću sam ga skuvao u stolarskoj radionici, na vatri u peči koju sam založio, došavši na taj način do hrane za sledečih nekoliko dana. 30. avgusta odlučio sam da se ponovo vratim u ruševine moje zgrade, koja je - činilo se - potpuno izgorela. Iz bolnice sam uzeo bokal s vodom i oko jedan noću prešao preko ulice. Najpre sam hteo da se sakrijem u podrum, podrum, međutim tamo tamo je još uvek tinjao tinjao ug ugalj, alj, koji su Nemci namern amerno zapalili. Prema tome, zauzeo sam ruševine stana na trećem spratu. U kadi e bilo dovoljno vode, koja je, iako prljava, predstavljala pravo blago. U špajzu, koji nije izgoreo, pronašao sam vrećicu s dvopekom. Nedelju dan danaa kasnije, kasnije, pod uticajem rđavog predosećanja, još jednom jednom sam promenio sklonište, prebacivši se na tavan, ispod spaljenog krova. Istoga dana kuću su triput posetili Ukrajinci, tražeći skupocene predmete u neizgorelim stanovima. Nakon njihovog odlaska sišao sam u stan, u kome sam se tokom poslednje nedelje krio. Peči su bile poslednja, dotle
neuništena stvar. Ukrajinci su ih razbili, izvadivši sistematično pločicu po pločicu, po svoj prilici tražeći zlato. zlato. Sledećeg dana, od jutra, vojska je postavila s obe strane Aleje nezavisnosti špalire vojnika i kroz njih gonila kordone ljudi sa zavežljajima na leđima i s decom na rukama. Svakoga časa esesovci i Ukrajinci izvlačili su iz kordona muškarce i bez razloga ih ubijali naočigled ostalih, kao što su pre toga radili u getu, dok je još postojao. Da li se Ustanak završio neuspehom?... Nije! I dalje, svakoga dan dana, a, vazduh su s u presecali teški projektili, projektili, čiji odjek je podsećao na zujanje bumbara u letu, zatim se u blizini čulo nešto što je podsećalo na navijanje starih satova, iza kojih su iz centra grada dopirali odjeci jakih eksplozija koje su sledile jedna za drugom. 18. septembra preleteli su avioni koji su iznad grada bacili pojačanje ustanicima. Video sam padobrane - nisam znao da li su to bili ljudi ili samo oružje. Tokom niza sledečih dana avioni su bombardovali četvrti Varšave koje su se nalazile pod kontrolom Nemaca, a noću iz aviona spuštali terete iznad Centra. Pojačavala se artiljerijska vatra sa istoka. 5. oktobra, kroz špalire nemačkih vojnika, počeli su napuštati grad odredi ustanika obučenih u uniforme ili samo sa belocrvenim prevezima na rukama. Bili su u krajnjem kontrastu sa odredima Nemaca koji su nadzirali pokrete trupa, u savršenim un unifor iform mama, dobro uh uhran ranjen jenii i pun punii samopouzdanja. Smejali su se ustanicima, pravili filmove o njima, fotografisali ih. Ustanici, koji su prolazili bili su izmršaveli, prljavi, pocepani, pocepani, s naporom su se držali držali na nog ogama. ama. Na Nemce nisu obraćali pažnju, pažnju, kao da ih uopšte nije nije bilo, kao da su sami sebi odredili trasu marša Alejom nezavisnosti. Bili su zauzeti isključivo sobom, pazeći da idu u stroju, da pridržavaju one koji nisu imali snage da se sami kreću, međutim, iako su u poređenju sa svojim pobednicima delovali bedno, nisu se osećali poraženi poraženim ma. Isterivanje iz grada ostataka civilnog stanovništva trajalo je još osam dana. Poslednji žitelji napustili su grad 14. oktobra. Već je padao mrak, kada je pored kuće u kojoj sam se krio prošla zakasnela grupica, koju su požurivali požurivali esesovci. es esovci. Nagn Nagnuo uo sam se s e kroz izg izgoreli prozor i posmatrao posmatrao ljude pogrbljen pogrbljenee pod težinom težinom zavežljaja, zavežljaja, dok nisu nisu iščezli išč ezli u mraku. mraku. Sada sam ostao sam, s mrvicama dvopeka na dnu torbe i s prljavom vodom u kadi, celokupnim zalihama hrane. Postavljalo se pitanje, koliko
dugo ću izdržati u tim uslovima, uzimajući u obzir sve kraće jesenje dane i dolazeću zimu?
17. Život za špiritus Bio sam sam. Ne u prostoru kuće ili čak četvrti već u celom gradu koji je do nedavno brojao milion i po ljudi i bio jedan od bogatijih i lepših gradova Evrope. Danas je, međutim, ležao u ruševinama, pun spaljenih i srušenih kuća, ispod kojih su sahranjeni spomenici kulture čitavog naroda sakupljani vekovima i hiljade tela pobijenih ljudi, koja su se raspadala na toploti poslednjih dana te jeseni. Ruševine grada preko dana su obilazile grupice ljudi sa strane prigradski prigradski lopovi. Kradom Kradomice ice su ulazili, ulazili, s lopatama lopatama na ramen ramenim imaa i pljačkali podrume podrume kuća. Jedan od njih došao je u ruševine ruševine kuće u kojoj sam boravio. Nije smeo da me nađe tu. Niko ne sme da sazna da sam tu. Dok se penjao stepenicama i nalazio blizu mog sprata, grmnuo sam dubokim i pretečim glasom: - Was ist los? Rrrraus!!! Pobegao je kao preplašeni pacov - poslednji bednik koji se mogao prepasti od moga moga glasa, glasa glasa poslednjeg poslednjeg bednika. bednika. Krajem oktobra sa svog tavana video sam kako su Nemci uhvatili ednu takvu grupu hijena. Pljačkaši su pokušavali da opravdaju sebe. Stalno su ponavljali: „Iz Pruškova, iz Pruškova...“, pokazujući pri tom prema prema zapadu. Esesovci su poredali četvoricu tih ljudi kraj najbližeg najbližeg zida zida i uprkos preklinjanja da ih ostave u životu, streljali su ih na licu mesta. Ostalima je naređeno da u bašti jedne vile iskopaju jamu, da sahrane tela i da beže. Od tog vremena pljačkaši su prestali da posečuju četvrt, čiji sam edini stanovnik tog trenutka bio. Bližio se 1. novembar, postajalo je hladno, posebno noću. Da ne bih poludeo od samoće, s amoće, odlučio sam da sebi se bi organ organizu izujem jem što smisleniji smisleniji život. život. I dalje sam imao sat, moju predratnu Omegu, pored nalivpera jedini lični imetak, koji sam čuvao kao oči u glavi. Celoga dana ležao bih nepomično, da bih sačuvao ono malo snage, koja mi je preostala. Samo jednom sam, obično oko podneva, pružao ruku prema dvopeku i bokalu s vodom, koji su se nalazili pored mene da bih pojeo oskudno odmerenu porciju. Od utra do ovog obroka prisećao sam se, takt po takt, svih kompozicija koje sam nekada svirao. Ti repetitoriji, kako se kasnije ispostavilo, imali su smisla; kada sam se nakon povratka profesionalnom radu našao u Poljskom radiju za klavirom, mnemotehnički sam vladao repertoarom, kao
da ni za trenutak tokom ratnih godina nisam prestajao da vežbam. Posle mog podnevnog „obeda“ u sećanje sam dozivao sadržaj svih mogućih knjiga, koje sam ikada čitao ili ponavljao engleske reči. Sam sam sebi davao časove engleskog: postavljao sam sebi pitanja na koja sam odgovarao što je moguće pravilnije i iscrpnije. U sumrak bih obično zaspao i negde do jedan noću spavao, posle čega sam, osvetljavajući sebi put šibicama, koje sam našao u jednom sasvim neizgorelom stanu, kretao u potragu za hranom. Kopao sam po podrumim podrumimaa i zg zgarištim arištimaa stanova, nalazeći preostale ostatke kaše, ubuđale komade hleba, plesnivo brašno i vodu po kupatilima, u kofama i loncima. Na svojim putovanjim putovanjimaa svake noći prolazio prolazio sam nekoliko puta kraj ugljenisanog leša muškarca na stepeništu, jedinog druga u tom periodu, čijeg se prisustva nisam bojao. Jednom, u nečijem podrumu, neočekivano sam našao pravo pravcato blago: pola litra špiritusa. Odlučio sam da ga sačuvam i popijem kada se završi rat. Danju, dok sam ležao na tavanu, u kuću su u potrazi za plenom često upadali Nemci i Ukrajinci. Svaka od tih poseta izazivala izazivala je novu napetost nerava i smrtn smrtnii strah, strah, da će me naći i ubiti. Na tavan se nijednom nisu popeli, iako sam nabrojao tridesetak takvih poseta. Stigao je 15. novembar. Pao je prvi sneg. Hladnoća mi je sve više smetala, iako sam ležao pokriven gomilom krpa, koje sam nalazio za vreme mojih pretraživanja. Sada, kada sam se budio, bile su prekrivene belim, belim, rastresitim slojem snega. snega. Ležaj sam sebi namestio amestio u ug uglu lu tavana, tavana, ispod sačuvanog dela krova, ali je veći njegov deo bio oštećen i sneg je sada upadao sa svih strana. Jednoga dana ispod parčeta stakla koje sam našao, stavio sam komad čoje i u tom improvizovanom ogledalu se pogledao. U prvom trenutku ednostavno nisam poverovao, da sam ta grozna maska, koja se pojavila pred mojim očima, očima, ja. Već više meseci nisam se šišao, brijao ni umivao. umivao. Na glavi mi se nalazilo alazilo visoko, zamršeno zamršeno svračije gnezdo od kose. Moje lice bilo je zaraslo u impozantne crne brkove i bradu. Koža na licu na delovima nezaraslim u bradu bila mi je crna, očni kapci crveni, a čelo prekriveno prekriveno krastastim lišajevima. lišajevima. Najviše me je mučilo odsustvo inform informacija acija o tome tome šta se dog događa ađa na bojnim bojnim poljima: poljima: frontovskim frontovskim i ustaničkim ustaničkim. Ustanak Ustanak u Varšavi završio završio se porazom porazom.. Bilo Bilo je teško zavaravati zavaravati se. Mada su možd oždaa trajale borbe na periferiji periferiji grada? Možda Možda s druge druge strane strane Visle, u Pragi, Pragi, odakle su se čuli
odjeci pucnjeva artiljerije? Kako je protekao Ustanak van Varšave? Gde se nalazila sovjetska vojska? Kako su napredovali saveznici na zapadu? Odgovori na ta pitanja odlučivali su o mom životu ili smrti, koja je morala uskoro nastupiti, ako ne od gladi ono od zime, čak ako me Nemci pre toga ne bi otkrili u mom skloništu. Sledećeg dana odlučio sam da deo skromnih zaliha vode iskoristim za umivanje. Istovremeno sam odlučio da zapalim neki od sačuvanih šporeta i sebi skuvam ostatak kaše koju imam. Više od četiri meseca u ustima nisam osetio toplu hranu, čiji sam nedostatak sa nadolazećim mrazevima sve više osećao. Da bih ostvario obe svoje odluke, trebalo je da iz skrovišta izađem po danu. Kada sam se našao na stepeništu, primetio sam, da se preko puta, ispred vojne bolnice, zaustavio odred Nemaca i počeo da razgrađuje drvenu ogradu. Međutim, toliko sam se bio uželeo tople kaše da sam odlučio da ne menjam svoj plan. Činilo mi se da ću se razboleti ako smesta kašom ne zagrejem želudac. Muvao sam se pored šporeta kada iznenada začuh korake vojnika koji su se peli stepenicama. Umakao sam. Nemci su i ovoga puta njušnuli ovde-onde i otišli. Ponovo sam sišao u kuhinju. Da bih zapalio vatru, morao sam da nađenim zarđalim nožičem iseckam drvo od neizgorelih vrata. Oštar vrh jednog parčeta, treska duga nešto više od santimetra, zabila mi se ispod nokta desnog palca. Ušla je tako duboko i nesrećno, da nije bilo načina da je izvadim. Ta sitnica mogla je imati opasne posledice po mene: nisam imao imao nikakvo dezin dezinfekciono fekciono sredstvo, živeo živeo sam u prljavštini prljavštini i mog ogao ao sam s am da dobijem trovanje trovanje krvi. U najboljem najboljem slučaju, ako bi se trovanje trovanje og ogran raničilo ičilo samo na prst, sigurn sigurno bi se deformisao, deformisao, što bi okončalo moju karijeru pijaniste, naravno, ako preživim rat. Odlučio sam da sačekam do sledećeg dana i ako to bude neophodno da žiletom odsečem nokat. Stajao sam zabrinut, razgledajući prst, kad na stepenicama ponovo odjeknuše koraci. Bacih se prema izlazu na tavan, ali ovoga puta bilo je kasno. Stajao sam licem u lice sa nemačkim vojnikom, tupog lica, poluintelig poluinteligent entnnim, im, u šlemu i s mitraljezom itraljezom u ruci. Nije bio ništa man anje je prestrašen izn iznenadnim enadnim susretom u ruševinam ruševinama, a, samo što se trudio da ostavi utisak silnika. Na lošem poljskom upitao me e šta ovde radim. Odgovorio sam mu da živim u blizini Varšave i da sam se vratio da uzmem nešto svojih stvari. S obzirom na moj izgled to objašnjenje je bilo apsurdno. Nemac je uperio cev mitraljeza u mene i
naredio mi da pođem sa njim. Izjavio sam da ću poći, ali da će imati na savesti moju smrt, a ako mi dozvoli da tu ostanem, daću mu pola litra špiritusa. Rado se složio sa takvim oblikom otkupa, upozorivši me, da će doći još jednom i da mu moram dati više špiritusa. Samo što sam ostao sam, popeo sam se što sam brže mogao na tavan, uvukao merdevine i za sobom zatvorio poklopac od ulaza. Posle frtalj sata stvarao se vratio, ovoga puta u društvu još nekoliko vojnika i podoficira. Začuvši njihove korake, iskobeljao sam se sa tavana na sačuvani deo krova. Bio je strm. Ležao sam na njemu poleđuške, oslanjajući se stopalima o oluk. Da se savio ili odvalio, ne bih više imao oslonac i tresnuo bih s petog sprata na ulicu. Izdržao je i ja, zahvaljujući tom očajnom položaju novootkrivenog skloništa, još jednom sam se spasao. Nemci su pretražili celu kuću. Poredavši u piramidu nekakve stolove i stočiće popeli su se i na tavan, edino im nije palo na pamet da pogledaju na krov. Nije im se činilo verovatnim da neko može tamo ležati. Psujući, otišli su praznih ruku. Od tog trenutka - prepadnut susretom s Nemcima, koji je mogao dovesti i do drugih - odlučio sam da danima ležim na krovu i tek u sumrak da silazim na tavan. Pleh je bio leden, kočile su mi se ruke i noge, a telo oduzimalo u neugodnom, napetom položaju. Toliko toga sam izdržao, a vredelo je napatiti se još nedelju dana, pre nego što četa Nemaca, koji su znali da se tu krijem, ne završi svoje poslove u bolnici i ne preseli se u drugu četvrt. Bilo je deset pre podne. Toga dana esesovci su doveli grupu muškaraca obučenih u civilno odelo da im pomognu u radovima na terenu bolnice. bolnice. Ležao sam pljoštimice pljoštimice na krovu, kad izn iznenada začuh u blizin blizinii ispaljen rafal iz mitraljeza, koji je podsećao na fijuk ili cvrkutanje jata vrabaca koji preleću iznad glave. Meci su se rasprštali oko mene. Osvrnuo sam se: na krovu bolnice, na suprotnoj strani ulice stajala su dvojica Nemaca i pucala u men ene. e. Sklizn Skliznuo sam na tavan i zg zgrčen rčen potrčao ka izlazu. Za mnom odjeknuše uzvici: „Halt! Halt !“. !“. Rafali i desetine metaka proletali su izn iznad moje glave. Srečno Srečno sam skočio na stepenište. Nisam imao ni trenutka za razmišljanje: otkriveno je moje poslednje sklonište na prostoru kuće. Morao sam smesta da bežim. bežim. Strčao sam niz stepenice, izleteo u Sudijsku ulicu, pretrčao je i sakrio se u ruševinama jednospratnih kuća u Stašicovoj koloniji. Moj položaj je ponovo, po ko zna koji put postao beznadežan beznadežan.. Lutao sam među potpuno potpuno izgorelim izgorelim kućama, u kojima kojima nije bilo ni najmanje šanse da nađem vodu i hranu, a da i ne pominjem skrovište. Tek nakon isteka izvesnog vremena primetio sam u daljini,
između Aleje nezavisnosti i Sudijske visoku kuću. To je bilo jedino mesto, gde sam mogao da se sklonim. Krenuo sam u tom pravcu. Nakon bližeg razgledanja, ispostavilo se da je središnji deo kuće sasvim izgoreo, ali su krila ostala netaknuta. U stanu se nalazio nameštaj, u kadama rezerve vode načinjene još u vreme Ustanka, dok je u špajzu bilo ostataka neukradene hrane. Po starom običaju smestio sam se na tavanu. Krov je bio tako reći neoštećen, samo su ga ponegde probušili šrapneli. Tu je bilo i znatno toplije nego u mom prethodnom skrovištu, međutim odavde nisam imao gde da pobegnem. Nisam čak mogao da se sa krova bacim na ulicu, da me ne uhvate živog. Na poslednjem poluspratu kuće nalazilo se prozorče sa staklićima u boji, kroz koje sam mogao da posmatram okolinu. I pored mnogih pogodnosti, nisam se osećao dobro u novom okruženju. Možda zbog toga što sam se bio navikao na prethodnu kuću... Međutim, u ovom trenutku nisam imao nikakvog izbora. Morao sam da ostanem tu. Sišao sam na polusprat i počeo da posmatram okolinu, videči pred sobom stotine izgorelih malih kuča-vila, velike izumrle četvrti. U baštama mnogih od njih nalazili su se grobovi pobijenih stanara. Sudijskom je išla četa, poredana u četvorke, civilnih radnika s lopatama i pijucima na ramenu. Kraj njih nije bilo nikoga ikoga u un unifor iform mi. Ruko Rukovođen vođen izn iznen enadni adnim m refleksom čežnje čežnje za ljudskim govorom, pod utiskom nedavnog bekstva, odlučio sam da po svaku cenu porazgovaram s tim ljudima. Strčao sam brzo niz stepenice i izašao na ulicu. U međuvremenu četa je odmarširala nekoliko desetina metara dalje. Stigao sam je. - Da li ste Poljaci? Zaustavili su se. Iznenađeno su me posmatrali. Četovođa reče: - Da. - Šta radite tu? - govorio sam s naporom, uzbuđeno, posle četiri meseca potpune čutnje, ako ne računam par reči izmenjanih s nemačkim vojnikom, koji je uzeo od mene otkupninu u vidu špiritusa. - Kopačemo nasipe. A vi, šta vi ovde radite? - Krijem se. Četovođa me je pogledao, s izrazom sažaljenja. - Pođite s nama - reče - radićete, dobićete supu... Supa! Na samu pomisao da mogu pojesti porciju tople, prave supe, zbog gladi sam osetio takve grčeve u želucu, da sam na kratko bio spreman da krenem sa njima, čak ako bi me posle streljali. Samo da pojedem tu supu i konačno konačno se sit najedem. najedem. Razboritost Razboritost je ipak pobedila.
- Neću! - odgovorih. - Neću Nemcima... Predvodnik se cinično i podsmešljivo nasmeja. - Eh! - dodade - Nemci nisu tako loši... Tek sada primetih ono na šta dotle nisam obraćao pažnju. Sa mnom je razgovarao samo predvodnik, dok su ostali ćutali. Na ruci je imao nekakav prevez u boji, s pečatom. pečatom. Na njegovom jegovom licu se ocrtavao njegov jegov rđav, rđav, bedan i služinački služinački karakter. Dok je govorio nije nije me gledao gledao u oči već negd egdee iza mene, preko mog desnog ramena. - Neću! - ponovio sam. - Hvala vam, neću da pođem s vama. - Kako hoćete! - promrmlja. Okrenuo sam se. Kada je četa krenula, dodadoh za njima: - Doviđenja! Predosećajući ili pre vođen instinktom samoodržanja, koji sam godinama izoštravao, ne uputih se prema kući, na čijem se tavanu nalazilo moje novo sklonište. Krenuh u najbližu vilu, kao da mi je sklonište u njenom podrumu. Kada sam se našao na pragu izgorelih vrata, još jednom sam se osvrnuo - četa je marširala, dok se njen predvodnik svakog časa osvrtao, gledajući kuda idem. Tek kada sam ga izgubio iz vida, vratio sam se na svoj tavan ili pre na polusprat kuće i počeo da osmatram okolinu. Nije prošlo deset minuta inuta a civil s pre vezom se s e vratio u društvu dvojice žandarma. Pokazao im je vilu u koju sam ušao. Pretražili su je, a kasnije i oš nekoliko drugih. U moju kuću uopšte nisu zavirili. Možda su se bojali da će naići na veću grupu partizana koji se još uvek kriju u Varšavi. Zahvaljujući kukavičluku Nemaca, koji su bili hrabri samo onda kada su osećali apsolutnu prevagu nad protivnikom, mnogi ljudi su za vreme rata spaseni. Posle dva dana ponovo sam krenuo u potragu za jelom. Hteo sam da ovog puta nagomilam veće rezerve, da prečesto ne napuštam skrovište. U potragu sam morao danju, jer nisam dovoljno poznavao tu kuću, da bih po njoj cunjao cunjao noću. Naleteo sam na neku kujnu. kujnu. Iza nje je bio špajz. Tamo se nalazilo nekoliko konzervi, vrećica i torbi, čiji sadržaj sam morao nužno da proverim. Od vezivao sam kanape, otvarao poklopce. Bio sam tako zanet da me je iz zamišljenosti prenuo glas koji je dopirao iza mojih leđa: - Was suchen Sie hier? Iza mene je stajao vitak, elegantan nemački oficir, s rukama prekrštenim prekrštenim na na grudim grudima, oslonjen oslonjen o kuhin kuhinjski jski kredenac. - Šta tražite ovde? - ponovio je. - Znate li da se ovog časa ovde
preseljava štab š tab odbrane odbrane Varšave?... Varšave?.. .
18. Nocturno cis-moll Sručio sam se na stolicu kraj vrata koja su vodila u špajz. Iznenada, osetio sam da nemam više snage da se izvučem iz ove nove klopke. Snaga me je napustila kao kod onesvešćivanja. Sedeo sam, zagledan tupim pogledom pogledom u oficira, oficira, teško dišući. Tek nakon izvesnog izvesnog vremena vremena smogao smogao sam snage da odgovorim: - Radite sa mnom što hoćete. Ja se odavde ne pomeram. - Nemam namere da vam uradim bilo šta loše! - oficir je slegao ramenima. - Ko ste vi? - Ja sam pijanista. Počeo je pomnije da me osmatra, očigledno ne verujući. Za trenutak prebacio je pog pogled led ka vratima vratima koja su iz kuhinje kuhinje vodila u sobe, kao da je postao svestan s vestan nečeg. nečeg. - Pođite sa mnom. Prošli smo kroz prvu sobu, koja je nekada sigurno bila trpezarija i ušli u sledeću, u kojoj se pored zida nalazio klavir. Oficir mi ga je pokazao rukom: rukom: - Svirajte. Zar nije pomislio na to da zvuk klavira može smesta dovesti esesovce koji su se nalazili u blizini? Pogledao sam upitno, ne pomerajući se s mesta. Shvatio je moje strahovanje, jer je ubrzo dodao: - Svirajte. Ako neko dođe, sklonite se u špajz, a ja ću reći da sam sam svirao da bih isprobao instrument. Kada sam položio prste na klavijaturu zadrhtali su mi. Ovoga puta trebalo je da kupim život sviranjem na klaviru. Nisam vežbao već dve i po godine, prsti su mi odrveneli, bili su prekriveni debelim slojem prljavštine, dok nokte nisam sekao od početka požara kuće, u kojoj sam se krio. Soba, u kojoj je klavir stajao, kao i mnoge druge sobe u gradu nije imala stakla na prozorima, te je mehanizam nabrekao od vlage, zbog čega su dirke odgovarale neposlušno na pritisak prstiju. Noktur no cis-moll. cis-moll. Staklast, bučan Počeo sam da sviram Šopenov Nokturno zvuk, koji je dopirao iz raštimovanog instrumenta, odbijao se o prazne zidove stana i stepeništa, odjekujući utišano i tužno u ruševinama kuća s druge strane ulice. Kada sam dovršio, tišina koja je vladala u gradu
postala je još gluvlja i avetinjskija. avetinjskija. S izvesne izvesne razdaljin razdaljinee doprlo je mjaukanje mačke, a odozdo, ispred kuće, čula se grlena vika na nemačkom. Oficir je stajao duže vremena, posmatrao me ćutke, onda uzdahnuo i rekao: - Ne smete ostati ovde. Izvešću vas van grada, u neko selo. Tamo ćete biti bezbedni. Zatresao sam glavom. - Ne mogu da izađem odavde! - rekoh, podvukavši rečeno. Tek tada je shvatio, koji je pravi razlog mog skrivanja u ruševinama. Počeo je nervozno da hoda, upitavši me: - Vi ste Jevrejin? - Da. Spustio je ruke koje je dotle držao prekrštene i seo na fotelju pored klavira, kao da ga je cela situacija primoravala da dublje razmisli. - Da, da. U tom slučaju vi zaista ne možete izaći. Razmišljao je još neko vreme, zatim mi se obratio s novim pitanjem: - Gde je vaše sklonište? - Na tavanu. - Pokažite mi, da vidim kako izgleda. Krenuli smo stepenicama gore. Izvršio je inspekciju tavana, pedantno i profesionalno. Otkrio je nešto što do tog vremena nisam primetio. Tamo se nalazio još jedan sprat; nekakav polusprat napravljen od dasaka, iznad ulaza na tavan, a ispod otvora za krov. Na prvi pogled zbog mraka koji je vladao na tavanu bio je teško uočljiv. Savetovao mi je da se od sada krijem na tom poluspratu, nakon čega mi je pomogao da u jednom stanu nađem merdevine. Posle ulaska u sklonište trebalo je da ih izvučem za sobom. Zatim me je pitao imam li dovoljno hrane. - Nemam - odgovorih. - Upravo sam tražio hranu, kada ste naleteli na mene. - Ništa, ništa - dobaci u žurbi, kao da se stidi čitave situacije. Doneću vam hranu. Sada sam se odvažio da mu postavim pitanje, jer se nisam mogao više uzdržavati: - Da li ste Nemac? Pocrveneo je i gotovo kriknuo od uzbuđenja, kao da ga vređam: - Jesam. Nažalost, Nemac sam. Dobro znam šta se ovde, u Poljskoj, događalo i veoma se stidim zbog svog naroda. Grubim pokretom pružio mi je ruku i izašao. Prošla su tri dana, pre nego što se ponovo pojavio. Bilo je veče,
potpun mrak, mrak, kada sam odozdo, sa tavana čuo šapat: ša pat: - Halo! Da li ste tamo? - Da, tu sam - odgovorih. Malo kasnije, nešto teško palo je kraj mene. Kroz hartiju sam napipao nekoliko vekni hleba i nešto meko, što se kasnije ispostavilo da je marmelada umotana u pergament papir. Odložio sam brzo paket i uzviknuo: - Pričekajte malo! Glas u pomrčini je zazvučao nestrpljivo: - O čemu se radi? Požurite. Video me je stražar, kada sam ušao ovde. Ne mogu mogu dugo da ostanem. ostanem. - Gde je sovjetska vojska? - Na Pragi. Izdržite. To je još samo nekoliko nedelja. Čitav rat završiće se najkasnije na proleće! Glas je ućutao. Nisam znao da li je oficir još tu ili je već otišao. Trenutak kasnije opet se javio: - Morate izdržati! Čujete li me?! - rekao je tvrdo, gotovo zapovednički, kao da je želeo da u mene presipa svoju veru u srećan završetak rata po nas. Tek kada je to rekao, začuo sam škripu vrata koja se zatvaraju. zatvaraju. Opet su počele prolaziti nedelje u beznadnoj monotoniji. Artiljerija od strane Visle oglašavala se sve ređe. Bilo je dana kada tišinu nije narušavao nijedan jedini huk eksplozije. Čini mi se da bih tada nervno popustio i izvršio izvršio toliko puta planirano planirano samoubistvo, samoubistvo, da nije bilo novina, ovina, u koje je bio uvijen hleb koji sam dobio od Nemca. Bile su sveže, čitao sam ih više puta, krepeći se u njima vestima o porazima nemačke vojske, koja se povlačila na svim frontovima, sve brže, u dubinu Rajha. Štab u krilima kuće radio je uobičajeno. Po stepenicama su trčali vojnici, često zavirujući na tavan, unoseći i odnoseći nekakve pakete, međutim moje sklonište je bilo veoma dobro izabrano, jer nikom od njih nije palo na pamet da zaviri na polusprat. Ispred kuće, od strane Aleje nezavisnosti, neprekidno su šetali stražari. Danju i noću čuo sam kako na zimi trupkaju. Iz svog skloništa izlazio sam samo noću, da bih doneo vodu iz uništenih stanova, u kojima su se nalazile kade napunjene vodom. 12. decembra video sam oficira poslednji put. Doneo mi je veću količinu hleba nego prethodni put i perinu. Rekao je da sa svojom četom napušta Varšavu, da ne gubim nadu, jer će sledečih dana Rusi uzvršiti
napad. - Da li na Varšavu? - Da. - A kako ću preživeti ulične borbe? - upitao sam zabrinuto. - Lepo, s obzirom da ste i vi i ja preživeli više od pet godina ovog pakla - odg odgovori ovori on - očigledn očiglednoo nam je suđeno da ostanemo ostanemo u životu. životu. Treba verovati u to. Morao je da krene, te se pozdravismo. U poslednjem trenutku palo mi e napamet da bi trebalo da mu nekako zahvalim, problem je bio što ni za šta na svetu nije hteo da primi moje jedino blago, koje sam mu mogao dati - svoj sat. - Čujte me! - uzeo sam ga za ruku i počeo uzbuđeno da ga ubeđujem. - Ne znate ni moje prezime. Niste me pitali za njega, međutim ja bih hteo da ga upamtite. Ne zna se kakav če biti dalji tok rata. Čeka vas dalek put do kuće. Sto se mene tiče, ako preživim, sigurno ću odmah početi da radim, ovde, u onom istom Poljskom radiju, u kome sam radio pre rata. Ako bi vam se dogodilo nešto loše i ja mogu da vam pomognem, molim vas upamtite: Vladislav Špilman - Poljski radio. Nasmejao se, kao i obično obično tvrdo, stidljivo, s osećanjem nelagodn nelagodnosti, osti, mada sam osetio da mu je moja naivna želja da mu pomognem u ovoj situaciji pričinila zadovoljstvo. Polovinom decembra nastupio je prvi talas teških mrazeva. Noću između 13. i 14. decembra krenuo sam u potragu za vodom i utvrdio da se sve smrzlo. U jednom neizgorelom stanu, u sledečem ulazu, našao sam čajnik i lonac, vratio sam se na svoj tavan i iz lonca iskopao parče leda i stavio ga u usta. Voda koju sam dobio na taj način, međutim nije gasila žeđ. Zbog toga sam došao na drugu pomisao: uvukao sam se ispod perine, stavio lonac s ledom na go stomak. Posle izvesnog vremena led je počeo da se topi. Na taj način dolazio sam do vode za piće i za niz sledečih dana, dok mraz nije popustio i led nije počeo da se topi na temperaturi vazduha na tavanu. Stigli su Božić i Nova 1945. godina: šesti praznici tokom ovog rata, najteži od svih koje sam dosad preživeo i koje sam uopšte bio u stanju da preživim preživim.. Ležao sam u mraku i slušao vetar koji je kloparao limom limom krovova, prevrtao ostatke nameštaja u spaljenim i bombardovanim stanovima. U pauzama između naleta vihora čula se piska i čegrtanje miševa ili pacovi kako trče po tavanu. Povremeno su se upućivali na moju
perinu, perinu, kada sam spavao peli su mi se i na lice, grebući me u trku svojim noktima. Setio sam se prošlih, predratnih, a kasnije i ratnih praznika: imao sam dom, roditelje i brata i sestre. Posle nismo imali dom, ali smo bili zajedno. Posle toga ostao sam sam samcit, ali okružen ljudima. Danas sam bio tako sam, kao po svoj prilici prilici nijedan čovek na svetu. Kada je Defo konstruisao idealnu sliku usamljenog čoveka - Robinzona Krusoa - ostavio mu je nadu u kontakt sa ljudima i Robinzon je mogao da se raduje samoj pomisli pomisli na takav susret, koji je mog ogao ao uslediti us lediti svakoga dana, što mu je sve s ve vreme predstavljalo duhovnu podršku. Ja sam od ljudi koji su me okruživali - kada su mi se približavali - morao da bežim, u strahu od smrti krijući se od njih. Ako je trebalo da preživim, morao sam biti sam, apsolutno sam. 14. januara ujutru probudilo me je neobično kretanje na prostoru kuće i na ulici ispred kuće. Dolazili su i odlazili automobili, stepenicama su trčala vojna lica, čuli su se povišeni, nervozni glasovi, iz kuće je stalno nešto iznošeno, po svoj prilici da bi bilo utovareno na kamione. Sledeče noći čula se grmljavina topova od strane fronta na Visli koji je dotle ćutao. Projektili nisu dosezali do četvrti, u kojoj sam se krio. Od neprestane, gluve tutnjave zemlja je drhtala, a i zidovi kuća, vibrirao je lim na krovu, a sa zidova otpadao malter. Sigurno su to bili slavni sovjetski minobacači „kaćuše“, o kojima se puno govorilo još pre ustanka. Od radosti i uzbuđenja dopustio sam sebi ludost, nedopustivu u mojim uslovima: popio sam ceo lonac vode. Uraganska artiljerijska vatra prestala je posle tri sata, međutim ja sam se nalazio i dalje u stanju krajnje euforije. Tokom noći oka nisam sklopio. Da su Nemci imali nameru da brane ruševine Varšave, svakoga časa morale su nastupiti ulične borbe, tokom kojih sam mogao poginuti, što bi uostalom predstavljalo konačni završetak mojih patnji. Međutim, noč je protekla mimo. Oko jedan noću čuo sam kako se poslednji poslednji Nemci okupljaju na ulici i odlaze. odlaze. Nastupila je tako duboka tišina, kakva nikada pre toga nije bilo u Varšavi koja je već tri meseca bila mrtva. Više se nisu čuli koraci stražara ispred kuće. Nisu se čuli ni odjeci bitke. Prestao sam da se s e orijentišem orijentišem u situaciji. Gde su s u sada sa da borbe? Tek sledeče noći, pred jutro, tišina je prekinuta najmanje očekivanom bukom. bukom. Zvučn vučnici, ici, postavljeni postavljeni neg egde de u blizin blizini,i, emitovali emitovali su vesti na poljskom o porazu porazu Nemaca i o tome tome da su Armija Armija Žimjerskog imjerskog i Crvena Crvena armija osvojile Varšavu.
Dakle, Nemci su se predali bez borbe. Samo što se razdanilo, počeo sam se grozničavo pripremati da izađem na ulicu. Već sam oblačio nemački šinjel koji sam dobio od oficira, da imam u čemu da idem po vodu, kad iznenada, začuh ponovo korake stražara po kaldrmi ispred kuće. Znači li to da su se poljska i sovjetska vojska povukle?... Potpuno skrhan padoh na ležaj. Ležao sam tako, dok me ne prenuše novi odjeci. Glasovi žena i dece, koje nisam čuo mesecima, koji su sada mirno razgovarali, kao da se ništa ne događa, kao da neke majke s decom jednostavno šetaju ulicom. Odlučio sam da po svaku cenu izvidim nastalu situaciju. Jer, neorijentisanje u situaciji je postajalo nepodnošljivo. Strčao sam brzo niz stepenice i kroz glavna vrata napuštene kuće izvirio na Aleju nezavisnosti. Bilo je sivo, magličasto jutro. Nedaleko odatle, s leve strane stajao je vojnik u uniformi, međutim iz ove razdaljine bila je teško prepozn prepoznatljiva. Sa desne strane strane dolazila dolazila je neka žena žena sa zavežljajem na leđima. Kada se približila, skupio sam hrabrost da je zaustavim. - Molim vas, molim vas! - pokušavao sam da je polušapatom pozovem pozovem.. Pogledala me je, viknula iz sve snage: „Nemac!“ i dala se u bekstvo. Istovremeno, na mene je i vojnik obratio pažnju, i bez razmišljanja, u mom pravcu usmerio usmerio rafal iz svog mitraljeza. itraljeza. Meci su udarali o zid zid odmah odmah pored mene. Na licu sam osetio komade komade maltera koji se rasprskavao. Bez ikakvog kolebanja ustrčao sam stepenicama na tavan i sakrio se. Kada sam posle nekoliko minuta pogledao odozgo kroz prozorče, konstatovao sam da je cela kuća opkoljena. Čuo sam nagovaranja vojnika koji su pretraživali podrume, odjeke pucnjeva i eksplozije ručnih bombi. Moj položaj je za razliku od prethodnog bivao sve apsurdniji. Posle svega što sam preživeo, na pragu slobode, u oslobođenoj Varšavi, trebalo e da me greškom ubiju poljski vojnici. Počeo sam da razmišljam kako da im dam do znanja da sam Poljak, pre nego što me ubiju, smatrajući me Nemcem koji se krije. Međutim, Međutim, kući se približi približila la još jedna jedna četa vojnika, vojnika, ovoga puta u tamnoplavim uniformama - kako sam kasnije saznao bila je to jedinica koja je štitila železnicu i slučajno tu prolazeći pozvana u pomoć. pomoć. Međutim, Međutim, sada su na moj život život vrebale dve naoružan naoružanee čete. če te. Počeo sam polako da silazim dole, vičući što sam glasnije mogao: - Ne pucajte! Ja sam Poljak!
Trenutak kasnije začuo sam korake nekog ko se brzo penjao gore. Iza ograde pojavila se figura mladog oficira u poljskoj uniformi, s orlom na kapi. Uperio je u mene pištolj i povikao: - Hande hoch! Ponovio sam svoje: - Ne pucajte! Ja sam Poljak! Poručnik je od besa pocrveneo. - Zbog čega, dođavola, ne silazite dole?! - dreknuo je. - Zbog čega se smucate u nemačkom šinjelu?!... Tek kada su me pretresli i pažljivije osmotrili, postali su sigurni u moje nenemstvo. Odlučili su da me odvedu u svoje prebivalište, da mogu da se umijem i najedem, pre nego što odlučim šta ću dalje da radim. Međutim, nisam mogao tek tako da krenem. Morao sam da ispunim obećanje koje sam sebi dao: da zagrlim prvog Poljaka, koga budem sreo na završetku nemačke okupacije. Ispostavilo se da to nije lako. Poručnik se dugo opirao, braneći se svim mogućim argumentima, osim jednim, koji nije potezao zbog svoje finoće. Tek kada sam ga konačno poljubio, izvukao je džepno ogledalce i stavio mi pred oči i rekao smejući se: - Ta, pogledajte se, kako izgledate, tek tada precenjujte moj patriotizam patriotizam!! Po isteku dve nedelje, kada me je vojska nahranila, umiven i odmoran, prvi put posle šest godina išao sam bez bojazni, kao slobodan čovek, sredinom ulica Varšave. Išao sam na istok, prema Visli, da stignem u Pragu, nekada siromašno i udaljeno predgrađe, koje je danas bilo cela Varšava, jer su ostale njene delove Nemci uništili. Išao sam sredinom široke gradske arterije, nekada pune ljudi, a sada sam samcit čitavom njenom dužinom. Sve dok mi je pogled dopirao, duž nje nije bilo nijedne nespaljene kuće. Na svakom koraku mimoilazio sam gomile krša, preko kojih sam se penjao, kao preko planinskih visova. Noge su mi se zaplitale u koturove pokidanih telefonskih i tramvajskih žica, u otpatke od materijala, koji je ranije ukrašavao stanove ili oblačio ljude koji danas više nisu živi. Kod jedne kuće, u blizini ustaničke barikade, ležao je nesahranjen ljudski skelet, nevelik, sitnih kostiju, sigurno neke devojke, jer se na lobanji još uvek sačuvala duga plava kosa koja se opirala raspadanju. Pored skeleta ležao je zarđali karabin, na kosti desne nadlaktice pored delova odeće videla se belo-crvena traka s izbledelim slovima „AK“. 8
Od mojih sestara, lepe Regine i veoma mlade Hale nisu ostali ni takvi delovi niti ću bilo kada naći grob, nad kojim ću moći da se pomolim za njihove duše. Na trenutak trenutak sam zastao, da se odmorim odmorim.. Pogledao Pogledao sam prema prema severnom delu grada: tamo, gde se nekada nalazio geto, gde je pobijeno pola miliona iliona ljudi, gde gde nije ostalo ništa. Na zemlju zemlju su s u se čak srušili zidovi zidovi spaljenih kuća - Nemcima pred noge. Od sutra ću morati da započnem novi život. Ali, kako započeti život, kada za sobom imaš samo smrt? Kako crpsti snage za život iz smrti?... Krenuo sam napred. Silovit vetar kloparao je gvožđem u ruševinama, zviždao i zavijao u izgorelim prozorskim otvorima. Počelo se smrkavati. Sa sve tamnijeg, teškog neba sipio je sneg.
Postscriptum Dve nedelje kasnije jedan od mojih kolega iz radija, violinista Zigmunt Lednjicki, vraćao se nakon ustaničkih lutanja u Varšavu. Išao je kao i mnogi drugi - pešice, da što pre stigne u svoj grad. Jednoga dana prošao je kraj logora logora za nemačke zarobljen zarobljenike, ike, koji su ležali kao snoplje snoplje iza bodljikave žice, kao što je pre par meseci ležalo iza žica preživelo stanovništvo Varšave: muškarci, žene i mala deca. Ispričao mi je o događaju, koji mu se tada desio. Smatrao je da je postupio krajnje krajnje neodg eodgovarajuće, ovarajuće, međutim nije mog ogao ao da ovlada svojim refleksima. Prolazeći približio se žicanim preprekama i rekao Nemcima: „Tvrdili ste da ste civilizovan narod, a meni, umetniku oduzeli ste celokupan imetak - violinu”. Jedan oficir ustao je s naporom sa svog ležaja i nesigurnim korakom prišao žici. Bio je mršav, neobrijan i pocepan. Upro je u Lednjickog očajnički pogled: - Znate li možda Špilmana? - Naravno da ga znam! - Ja sam nemački oficir - šaputao je grozničavo - pomagao sam Špilmanu koji se krio na tavanu zgrade odbrane Varšave. Recite mu da sam ovde. Neka me spase, preklinjem vas... U tom trenutku prišao je jedan stražar. - Zabranjeno je razgovarati sa zarobljenicima. Molim vas, udaljite se što pre! Lednjicki se udaljio. Ubrzo je shvatio da ne zna ime onog Nemca. Ponovo se približio žici, ali stražar je već prilično daleko sproveo onog oficira. - Kako se zovete? Kako vam je prezime? Nemac se okrenuo, okrenuo, nešto uz uzvikn viknuo, uo, međutim Ledn ednjicki jicki nije razum razumeo eo šta. Ni ja nisam zn znao ao njegovo jegovo prezim prezime. e. Nisam hteo da zn znam am za njega, jega, iz predostrožn predostrožnosti. Ako bi me uh uhvatili vatili i proverili proverili ko mi je don donosio osio hleb, pod uticajem brutalnih tortura, koje je nemačka policija u načelu primenjivala, mogao sam da odam ime tog oficira. Iako sam činio šta sam mogao, nisam naleteo na njegov trag. Nemački logor prebačen je dalje. Gde - nisam uspeo da utvrdim. Bila je to vojna tajna. Možda se onaj oficir - jedini čovek u nemačkoj uniformi, koga sam
sreo - na kraju srečno vratio kući. Ponekad sviram u zgradi u Narbutovoj ulici 8, u Varšavi, gde sam 1942. nosio cigle i kreč, gde je radila brigada radnika iz geta, koji su streljani čim su dovršili stanove za oficire gestapoa. Ti oficiri, međutim, nisu dugo uživali u tim lepim stanovima. U toj sačuvanoj zgradi danas je škola. Sviram tamo za decu, koja ništa ne znaju o tome, kolike sam patnje i kakav smrtni strah preživljavao u tim osunčanim školskim salama.
Fragmenti dnevnika kapetana Vilma Hozenfelda 19. januar 1942. Nacionalsocijalistička revolucija pre svega odlikuje se polovičnošču. polovičnošču. Istorija govori o okrutnim činjenicama i potresnoj neljudskosti Velike francuske revolucije. I za vreme boljševičkog prevrata životinjski instinkti „podljudi“ ispunjenih mržnjom dopustili su im da izvrše strašne zločine nad vladajučim slojem. I pored osude i osečanja žalosti, nemoguće je suprotstaviti se bezobzirnosti, odlučnosti i determinaciji koji to prate. Nije bilo pregovora, pregovora, iluzija iluzija a ni komprom kompromisa. isa. Prevratn Prevratnici, ici, bez obzira obzira na to šta su učinili, išli su do kraja, težeći ka cilju bez obzira na etiku i glas savesti ili pak na svoje poreklo. I jakobinci jakobinci i boljševici poklali su predstavnike predstavnike vladajuće klase i izvršili smrtne kazne nad vladarskim porodicama. Raskidali su s hrišćanstvom i vodili razorne borbe protiv katoličke ili pravoslavne pravoslavne religije. religije. Pošlo im je za rukom da stanovništvo stanovništvo svoje zemlje zemlje uvuku u ratove, koje su vodili sa zamahom i angažovano - nekada su to bile revolucionarn revolucionarnee borbe, dan danas as je to nemački rat. Njihove Njihove teorije i ideje o prevratu imale su ogroman opseg, koji je prevazilazio granice njihovih vlastitih zemalja. Metode nacista su drugačije, mada se u načelu rukovode istom mišlju: istrebljenje i smrt onih koji misle drugačije. Ponekad se streljaju i neki svoji, mada se to pred javnim mnjenjem retušira i prećutkuje. Ljudi se zatvaraju u koncentracione logore i polako uništvaju i ubijaju. Javno mnjenje ne saznaje o tome ništa. S obzirom da se hvataju neprijatelji naroda, treba imati hrabrosti i javno ih žigosati i predavati osudi društva. S jedne strane, nacionalsocijalisti povezuju se sa finansijskim i industrijskim vladajučim slojevima, podržavaju načela kapitalizma, a s druge - opredeljuju se za socijalizam. Propagira se pravo pojedinca na slobodan razvoj ličnosti i slobodu veroispovesti, a istovremeno uništavaju hrišćanske crkve ili se sa njima krišom vodi borba. Govori se o pravu na slobodan razvoj interesovanja, istovremeno sve se svodi na partijsku pripadnost. pripadnost. Čak najsposobniji ajsposobniji i najgeni ajgenijaln jalniji iji podn podnose ose ostavke, kada se nađu van partije. Hitler nudi svetu mir, a istovremeno naoružava zemlju u supersilu. Nagoveštava svetu da ne namerava da osvaja druge narode i
oduzima im pravo na samoodređenje, a šta tek radi s Česima, Poljacima, Srbima? U Poljskoj sigurno nije bilo nužno da narod u vlastitim granicama bude lišen državn državnosti. osti. Prema tome, razmotrimo nacionalsocijaliste, odnosno u kojoj meri žive prema načelima koja proklamuju. Na primer: „Opšte dobro nad pojedinačnim pojedinačnim”. ”. Zahtevaju ahtevaju to od običnog običnog,, tzv. tzv. sivog čoveka, a samima samima ne pada na pamet pamet da tako žive. žive. Ko se bori s neprijateljem? eprijateljem? Narod, a ne partija. U službu armije armije sada se uključuju i invalidi, invalidi, a u partijskim kancelarijama i policiji vide se najzdraviji i najjači mladi ljudi, koji rade daleko od fronta. Zbog čega su baš oni pošteđeni? Poljacima i Jevrejima oduzimaju njihova dobra, prisvajaju ih za sebe i sami ih koriste. Sada ovi nemaju šta da jedu, žive u bedi i smrzavaju se. Otimaju im sve za sebe, što nikom od Nemaca ne smeta.
Varšava, 17. april 1942. Živim ovde mimo, dan za danom, u sportskoj školi. Istina nemam posla sa ratnim ratnim dog događanji ađanjim ma, ali nisam srećan. S vremen vremenaa na vreme vreme ponešto ponešto saznajem. saznajem. Ovde su najvažniji ajvažniji dog događaji ađaji on onii koji se zb zbivaju ivaju u pozadin pozadini, egzekucije, egzekucije, slučajevi i si. s i. U Lođu Lođu je streljano streljano sto s to nevinih nevinih lica, jer su banditi streljali trojicu policajaca, u Varšavi isto to. Međutim, užasnutost i bojazan nisu reakcija več zadrtost, gnev i sve veći fanatizam. Na Praškom mostu mostu dvojica pripadnika pripadnika Hitler-Jug Hitler-Jugen endd zaustavila su s u Poljaka. Kada je počeo da se brani, pozvali su u pomoć policajca. Poljak je upucao svu trojicu. Na Poštanskom trgu veliki vojni auto pregazio je rikšu sa trojicom ljudi - njen šofer je poginuo na mestu. Šofer vojnog vozila nastavio je dalje da vozi, vukući za sobom rikšu, u kojoj je još sedeo čovek. Nastala je ulična gužva, međutim, auto je nastavljao vožnju. Jedan Nemac pokušao je da ga zaustavi, rikša se uplela među točkove, tako da e auto morao da stane. Šofer je izašao, otkačio rikšu i otišao dalje. U Zakopanima Poljaci nisu hteli da predaju skije, pretražene su kuće i 240 muškaraca je poslato u Aušvic, koncentracioni logor na istoku koji je strava. Gestapo tamo muči ljude na smrt. Da bi skratio proceduru, tera nesrečnike u gasne komore, gde ih ubijaju. Za vreme saslušavanja, biju ih neljudski. Postoje i specijalne komore za mučenja, u kojima žrtvama vezuju ruke i ramena za stub, stub se podiže i čovek visi sve dok ne izgubi svest. Ili, žrtva se sabija u škrinju, u kojoj može da sedi čučeći, tu je držana dok ne poludi. Kakva su sve varvarstva izmišljena, koliko potpuno
nevinih ljudi robija po zatvorima? Svakoga dana sve je manje hrane. U Varšavi iz dana u dan sve veća glad.
Tomašuv, 26. jun 1942. U katoličkoj crkvi čujem zvuk orgulja i pevanje, ulazim unutra, ispred oltara stoje deca koja primaju Prvu pričest, obučena u belo. U crkvi je puno puno ljudi, pevaju Tantum ergo, sveštenik blagoslovi sve, između ostalih i mene. Stoje mala nevina deca, ovde u poljskom gradu, isto kao u nemačkom gradu ili u drugoj državi i sva se mole Bogu, a za par godina krenuće u boj, zaslepljena mržnjom i međusobno če se ubijati. I nekada davno, kada su narodi bili hrišćanskiji i svoje vladare nazivali Božijim pomazan pomazanicim icima, a, bilo je isto kao danas, kada se udaljujemo udaljujemo od hrišćanstva. Čovek je, kako se čini, osuđen na to da čini više zla nego dobra. Ljubav prema prema bližnjem bližnjem smatra smatra se jednim jednim od najviših najviših ideala na na zemlji. zemlji.
Varšava, 23. jul 1942. Kada se čitaju novine i slušaju vesti na radiju, čini se da je sve u redu, da je mir zagarantovan, rat dobijen, a budućnost nemačkog naroda ispunjena nadom. Međutim, ja ne verujem i ne mogu da verujem, ednostavno zbog toga što bezakonje ne može zauvek vladati i nemačke metode vladavine u osvojenim zemljama, ranije ili kasnije, moraju naići na otpor. Poznati su mi samo odnosi koji vladaju u Poljskoj i to ograničenog obima, jer mi najmanje saznajemo. Međutim, iz brojnih opservacija, razgovora, informacija koji svakodnevno dopiru do nas, izranja jasna slika situacije. Metode administriranja i vršenja vlasti, učene stanovništva kao i ponašanje ponašanje gestapoa izuzetn izuzetnoo su drastični drastični i po svoj prilici nisu drugačiji drugačiji nego u drugim osvojenim zemljama. Svuda vladaju teror, zastrašivanja, nasilje. Hapšenja, deportacije, čak streljanja su na dnevnom redu. Ljudski život i lične slobode izgubili su značaj. Međutim, instinkt slobode urođen je svakom čoveku i narodu i na duže staze se ne može prigušivati. Naše planove dodatno opterećuje nepodnošljivo bezakonje, kao što je, na primer, ubijanje jevrejskog stanovništva. Još uvek traje akcija likvidacije Jevreja, koja je predstavljala cilj nemačke civilne civilne admin administracije, istracije, policije i gestapoa od početka okupacije istočnih istočnih zemalja, zemalja, koja sada, očigledn očigledno, o, treba da se okonča energično i radikalno. Postoje verodostojni dokazi ljudi o tome da je ispražnjen lublinski
geto, da su Jevreji prognani, da je većina pobijena u obližnjim šumama, a mali deo se zatvorio u logoru. Za Lođ i Kutno se pričalo da Jevreje muškarce, žene i decu - truju u kamionima-gasnim komorama, a posle se leševi svlače i bacaju u masovne grobnice, a odeća radi daljeg koriščenja šalje u fabrike odeče. Odigravaju se užasne scene. Sada se na sličan način prazn prazni Varšavski geto, koji broji 400 hiljada ljudi. Umesto Umesto nemačke policije za to se koriste bataljoni bataljoni ukrajinske ukrajinske i litvanske litvanske policije. Teško je poverovati u sve to. Pred tim se ne branim branim zato što brinem brinem za budućn budućnost ost nemačkog naroda, koji će jednom morati da ispašta zbog tog varvarstva, već zato što ne mogu da po verujem da Hitler nešto tako želi, da postoje Nemci koji izdaju izdaju takve naredbe. Postoji samo jedno jedno objašnjenje: objašnjenje: to su bolesni, bolesni, ludi ljudi.
25. juli 1942. Ako je istina ono što pričaju ljudi od poverenja, onda nije nikakva čast biti nemački oficir i više nema načina da se u tome učestvuje. Ne mogu da poverujem u to. Ove nedelje iz geta je deportovano 30 hiljada Jevreja, negde na istok. Šta sa njima rade - već se zna i pored pokušaja strogog čuvanja tajne. Negde u blizin blizini Lublin Lublinaa sag s agradili radili su prostorije po ugledu na na krematorijum krematorijume, e, opremljene električnim pećima. U te peći teraju se nesrećni ljudi i živi spaljuju. Svakoga dana, na taj način mogu se ubiti hiljade. Štedi se na municiji i ne gubi vreme na kopanje i zatrpavanje masovnih grobnica. Takvu virtuoznost u masovnom ubijanju nisu postigli ni giljotina Francuske revolucije ni metode koje je u svojim podrumima primenjivao ruski GPU. Pa ipak, to je ludilo i ne može biti istina. Čovek postavlja sebi pitanje: pitanje: zbo zbogg čega se Jevreji ne brane? brane? Mnog Mnogii od njih, jih, većina, većina, nažalost, tako su iscrpljeni od gladi i bede, da nisu u stanju da pruže bilo kakav otpor.
Varšava, 13. avgust 1942. Poljski trgovac iz Poznanja, iseljen odatle početkom rata, otvorio je radnju u Varšavi. Cesto kupujem kod njega voće i povrće. Tokom Prvog svetskog rata četiri godine je služio na zapadnom frontu, u uniformi nemačkog vojnika. Pokazao mi je svoju vojničku knjižicu. Veoma simpatiše Nemce, ali je Poljak i ostaće to. Očajan je zbog užasne bestijalnosti bestijalnosti Nemaca u getu. Trebalo Trebalo bi sebi postaviti pitanje: pitanje: otkud u
našem narodu toliko šljama? Da li su pušteni prestupnici i duševni bolesnici bolesnici iz zatvora zatvora i ludnica? ludnica? Nisu. Krivicu Krivicu za to snose ljudi koji igraju igraju značajne uloge u zemlji, koji su uspeli da tako odgaje ljude, koji u drugim situacijama nisu opasni. U dubini čoveka ima mnogo zla i životinjskih instinkata. Da, neophodni su najniži instinkti, da bi se ubijali Jevreji i Poljaci. Pomenuti trgovac održava trgovačke veze s Jevrejima u getu i često boravi u njemu. jemu. Priča, kako ne može da podn podnese ese on onoo što tamo tamo vidi. Obuzima ga užas kad mora tamo da ode, vozi se po getu rikšom. Jednom e tamo video kako je neki gestapovac izveo Jevreje iz neke kapije i kasnije pucao u njih. Ubio je desetak osoba na mestu. Jedna žrtva pokušavala je da pobeg pobegnne, stigao ju je i stavio joj revolver na slepoočnicu, međutim šaržer je bio prazan. Umirućim ranjenicima niko nije pomagao, lekari su već deportovani ili pobijeni, uostalom ti ljudi bi i tako trebalo da umru. Jedna žena ispričala je mom sagovorniku, da je nekolicina gestapovaca upala u jevrejsko porodilište, odande je izvukla novorođenčad, potrpala ih u torbe, izašla i pobacala na kola s leševima. Te nitkove ni najmanje nije pogađao plač male dece i krici majki koji su razdirali srca. Teško je u to poverovati, ali je istina. Dve takve stoke - s korbačima u rukama - vozile su se juče sa mnom tramvajem, upravo izašavši iz geta. Najradije bih takve pse bacio pod tramvaj. Koje smo mi kukavice kada nešto takvo dopuštamo, iako ne želimo. Zbog toga ćemo zajedno sa njima biti kažnjeni. To će platiti i naša nevina deca, jer dopuštajući takve zločin zločinee postajemo sukrivci.
Posle 21. avgusta 1942. Najveće zlo zlo je laž. Iz njega jega proističu svi drugi drugi đavoluci. Kako samo obmanjuju nas i celokupno javno mnjenje. Nema novina koje nisu lagale. Bez obzira na to da li se radi o političkim, ekonomskim, istorijskim, društvenim ili kulturnim pitanjima - svuda se nad istinom vrši nasilje, deformiše se, izvrće i krivotvori. Može li to i dalje trajati? Ne može. Ne služi na čast slobodnom ljudskom biću i slobodnom ljudskom duhu! Dalje tako ne može! Lažovi i krivotvorci istine moraju nestati i izgubiti svoju diktatorsku vlast, da bi se upraznilo mesto za plemenitije čovečanstvo.
1. septembar 1942. Zbog čega je moralo doći do ovog rata? Trebalo bi da ljudi jednom
postanu svesni dokle su došli u svojoj bezbožn bezbožnosti. Najpre su boljševici pobili milione, ilione, da bi uveli nov poredak u svetu. To je bilo mog oguče uče samo zato što su Bogu i hriščanskom učenju okrenuli leđa, a sada isto postupaju nacionalsocijalisti u Nemačkoj. Zabranjuju religiozne običaje, vaspitavaju omladinu u bezverju, vode rat protiv Crkve, otimaju joj imetak, napadaju ljude koji misle drugačije. Nemcima se ograničava sloboda i svode se na nivo prestrašenih robova, lišenih poslovne sposobnosti. Od njih se krije istina. Ne mogu da utiču na sudbinu naroda. Božije zapovesti izgubile su značaj: ne kradi, ne ubij, ne laži. Iz odbacivanja Božijih zapovesti proističu sve nemoralne pojave, kao što su želja za profitom, nezakonito bogaćenje, mržnja, prevare, seksualna razuzdanost i neplodnost koja proističe iz nje, odnosno propast naroda. Bog sve to dopušta, ne ometa te sile u vršenju vlasti, dopušta ubijanje mnogih nevinih ljudi, po svoj prilici zbog toga da bi čovečanstvo shvatilo: shvatilo: bez men enee ste životin životinjske jske kreature, koje jedne jedne drugima smetaju i smatraju da se međusobno moraju istrebljivati. Ne želite da se držite Božije zapovesti: „Voli bližnjega svoga“? Pa dobro. Isprobajte suprotno, držite se đavolje zapovesti: međusobno se mrzite! Iz Svetog pisma pozn poznata ata nam je priča o potopu. Šta je predstavljalo razlog razlog te tragedije na početku istorije čovečanstva? Ljudi su napustili Boga i morali su da umru. Sami su zaslužili Božiji sud. Tako je i danas.
6. septembar 1942. Jedan od predvodnika grupe koja je učestvovala na mačevalačkom turniru, ispričao je o okrutnostima specijalnog odreda u sreskom gradu Sjelce. Bio je tako ogorčen i besan da je zaboravio da se nalazimo u većem društvu, iz koga potiče i jedan viši činovnik gestapoa. „Jednoga dana Jevreje su isterali iz geta i vodili ih ulicama - decu, žene i muškarce. Deo je streljan na ulici, javno, naočigled tamošnjeg nemačkog i poljskog stanovništva. Ranjene žene su ostavili da zapomažu u lokvama krvi, na žezi. Decu koja su pokušavala da se sakriju, bacali su kroz prozore. Isterane su hiljade ljudi na trg blizu železničke stanice, gde je trebalo da se nalaze vozovi koji če ih prebaciti. Držali su ih tamo tri dana, da leže na užasnoj žezi, bez jela i pića, a svako ko je pokušao da ustane, smesta je bivao ubijen. ubijen. Sve se to dog događalo ađalo naočigled aočigled lokalnog lokalnog stanovništva. stanovništva. Kasnije Kasnije su ih deportovali Bog te pita gde, u stočnim vagonima, po 200 osoba u svakom, iako se u takvom vagonu smeštalo najviše 42. Šta su uradili sa njima? To niko ne zna! Međutim, to se ne da sakriti. Nekima uspeva da
pobegn pobegnu i zahvaljujući zahvaljujući njima jima ti zločin zločinii izlaze izlaze na videlo. Gradić se naziva Treblinka, nalazi se u istočnom delu Generalne gubernije. U njemu rastovaruju vagone, u kojima mnogi putnici više nisu živi, čitav trg ograđen e zidom, vagoni ulaze unutra i tu ih rastovaruju. Umrle redaju u slojevima pokraj šina, zd zdravi ravi muškarci među pristiglim pristiglimaa moraju da pomeraju pomeraju brda leševa, da kopaju jame, a posle da ih zatrpavaju. Kasnije i njih ubijaju. Dolazi nov transport i pomera leševe prethodnog. Hiljade žena i dece moraju da se svuku, zatim ih teraju u pokretnu baraku i tamo usmrćuju gasom. Baraka prilazi jami i pomoću uređaja, koji otvara bočni zid i naginje dno, u nju se ubacuju leševi. To se već poodavno događa. Iz svih delova Poljske sakupljaju te nesrećnike, deo njih ubijaju na licu mesta, kada ne postoji mogućnost transportovanja. Užasan smrad širi se po celoj okolini”. Jedan begunac ispričao je mom sagovorniku o svemu - njemu i oš sedmorici Jevreja pošlo je za rukom da odande pobegnu. Sada živi u Varšavi. Čini se da je ovde dosta takvih ljudi. Spašeni je pokazao novčanicu od dvadeset zlota, koju je izvukao iz džepa jednog leša. Ukrao e tu novčanicu, iz koje miris leševa neće izvetriti i koja će ga podsećati na to da mora da osveti svoju braću.
Nedelja, 14. februar 1943. U nedelju, kada nisam na službi i mogu da razmišljam o svojim stvarima, padaju mi na pamet razne misli, koje normalno ostaju u podsvesti. Reč je o strahu strahu od budućn budućnosti, osti, istovremen istovremenoo o pog pogledu ledu un unazad azad na događaje iz rata - potpuno je neshvatljivo kako smo mogli da počinimo tako užasne zločine nad bespomoćnim civilnim stanovništvom, nad Jevrejima. Stalno postavljam sebi pitanje: - Kako je to bilo moguće? Postoji samo jedno objašnjenje. Ljudi, koji su to mogli učiniti i izdavati takve naredbe, izgubili su apsolutno osećanje moralne odgovornosti, krajnje su bezbožni i egoistični, prizemni materijalisti. Kada su se tokom poslednjeg poslednjeg leta dog dogodili odili gnusni zločini zločini nad Jevrejima, Jevrejima, pokolji žena žena i dece, posve sigurn sigurno sam zn znao ao da ćemo izg izgubiti ovaj rat, jer je time time izg izgubljen smisao borbe za životni prostor, ona se pretvorila u nekontrolisani, neljudski zločin nad ljudima, usmeren protiv kulture, koji se ne može opravdati pred nemačkim narodom i koji će svet strogo oceniti. Takođe se ne mogu opravdati mučenja Poljaka po zatvorima i bestijalno tretiranje i streljanje strelja nje ratnih zarobljenika. zarobljenika.
14. jun 1943. Danas me je posetio jedan mladi čovek. Upoznao sam njegovog oca u Oberzigu. Radi ovde u vojnoj bolnici. Bio je svedok ubistva jednog civila, koga su streljala trojica nemačkih policajaca. Od zaustavljenog zatražili su dokumenta i konstatovali da je Jevrejin. Odveli su ga u kapiju i ubili. Skinuli su sa njega mantil, a leš ostavili. Drugi svedok, Jevrejin, mi priča: „Nalazili smo se u jednoj kući u getu, tj. proveli smo sedam dana u podrumu kuće koja je nad nama gorela, žene su izašle napolje, kasnije i mi - muškarci. Deo nas je ubijen, moj brat e popio otrov. Preostale u životu odveli su na Umschlagplatz, potrpali ih u stočne vagone i deportovali u Treblinku. Žene su tamo odmah spaljene. Ja sam dospeo u radni logor. Užasno su nas tretirali, nismo dobijali ništa za jelo, morali smo teško da radimo. Napisao sam prijateljima: „Pošaljite mi otrov, ne mogu ovo da izdržim, mnogi umiru“. Gospođa Jait provela je godinu dana u sedištu Službe bezbednosti i često bila svedok strahovitog iživljavanja nad Jevrejima koji su tamo radili. Gadno su ih tukli. Jedan Jevrejin morao je čitav dan da provede bez odela, na gomili koksa, po jakom mrazu. Neki gestapovac prošao je pored i ubio ga. Mnogi Jevreji su ubijeni na taj način - bez ikakvog razloga i smisla. Sada su pobijeni i ostali žitelji geta. Jedan esesovac se hvalio da je pucao u Jevreje koji su s u iskakali iz zapaljenih zapaljenih kuća. Čitav geto su ruševine ruševine i zgarišta. Na takav način, beštije, hoćemo hoćemo da dobijemo dobijemo ovaj rat. Tim masovnim masovnim zločinom nad Jevrejima izgubili smo poslednji rat. Osramotili smo se do te mere da ne možemo sprati to, zauvek ćemo ostati prokleti. Ne zaslužujemo milost. Svi smo sukrivci. Stidim se da izlazim u grad. Svaki Poljak ima prava da nam pljune u lice. Svakodnevno neko puca u nemačke vojnike. Biće i gore. Nemam prava da se žalim, žalim, jer ništa bolje ne zaslužujem zaslužujemo. o. Ovde se svakodnevno svakodnevno osećam sve nelagodnije.
6. juli 1943. Zbog čega je Bog dopustio ovaj užasni rat, s njegovim jezivim žrtvama? Pri tom mislim na strahovite napade avijacije, na strah nevinog civilnog stanovništva, na neljudsko iživljavanje nad zatvorenicima
koncentracionih logora, na ubijanje stotina hiljada Jevreja. Da li je Bog kriv? Zbog čega ne interveniše, zbog čega sve to dopušta? To su pitanja koja se mogu postavljati, ali su bez odgovora. Najradije krivicu tražim tražimoo u drugim drugima, a, umesto umesto u sebi. Bog dopušta zlo, zlo, jer ga ljudi sami biraju, a sada osećaju nesreću koja se svaljuje na njih, zbog njihovog zla i nesavršenstva. Ništa nismo uradili da sprečimo dolazak nacista na vlast, izneverili smo vlastite ideale, ideale lične slobode, demokratije i verskih sloboda. Radnici su to podržavali, Crkva je to posmatrala iz prikrajka, građanstvo je bilo krajnje kukavičko, a i više sveštenstvo. Dopustili smo da sindikati budu razbijeni, ugnjetavane verske grupe, likvidirana sloboda reči u štampi i na radiju. Kasnije, dopustili smo da budemo uvedeni u rat. Bili smo zadovoljni što Nemci nisu imali parlament ili smo prihvatali parlament parlament koji nema šta da kaže. Ideali se ne mog oguu nekažnjen ekažnjenoo izneveravati i sada svi moramo snositi posledice.
5. decembar 1943. 1943. Već godinu dana doživljujemo poraz za porazom. Sada se još borimo na Dnjepru. Izgubili smo celu Ukrajinu. Čak ako bi nam pošlo za rukom da sačuvamo ostatak, nema govora o ekonomskoj eksploataciji. Rusi su tako aki, da nas sve više potiskuju iz svoje zemlje. U Italiji je započela kontraofanziva Engleza. Gubimo položaj za položajem. Uništavaju se nemački gradovi jedan za drugim. Sada je došao red na Berlin, a od drugog decembra bombe padaju na Lajpcig. Podmornice su potpuno zatajile. Sa čim još računamo, govoreći neprestano o pobedi. Naši saveznici: Bugari, Rumuni i Mađari mogu nam pomoći samo lokalno. Zadovoljni su kada izlaze na kraj sa unutrašnjim teškoćama, pripremaju se za odbranu u slučaju napada neprijatelja na njihove granice. Podržavaju nas samo ekonomski, Rumunija npr. snabdevajuči nas naftom. Njihova vojna pomoč e bez većeg značaja. Od fašističkog prevrata Italija ima za nas jedino vrednost kao scena za ratna bojišta i to što se rat trenutno odigrava van teritorije Rajha. Prevaga neprijatelja izbacuje nam oružje iz ruku. I onaj ko se još drži, pašće. Tako je već dan danas. as. Kako se još možemo ožemo nadati da ćemo nagn agnuti uti terazije u našu korist? U Nemačkoj nema više nikog ko veruje da ćemo rat dobiti, međutim niko ne vidi izlaz iz toga. U našoj zemlji neće doći do prevrata, jer niko
nema hrabrosti da istupi protiv gestapoa, bojeći se za vlastitu glavu. Iz pojedinačnih pojedinačnih pokušaja ništa ne može proisteći. Mase bi se možd oždaa i priključile, priključile, ali su im ruke vezane. vezane. Već više od deset godina odina lična lična sloboda ne postoji, naročito među masama stanovništva. Smesta bi u akciju stupio gestapo. Prevrat se ne može očekivati ni od armije. Lako dopušta da bude odvedena u smrt. I tu se svaka misao o otporu, koja bi se mogla pretvoriti u masovni pokret, brzo gasi. Prema tome, moramo dalje koračati, sve do gorkog kraja. Za sve zlo i nesreće, za sve zločine, koje smo počinili, sada će morati da plati ceo narod. Sve te nevine treba osvetiti, da bi se iskupili krvavi zločini. To pravo se ne može ukinuti.
I. januar 1944. Nemačke novine ovine neg egoduju oduju što Amerikan Amerikanci ci odn odnose ose iz južn južne Italije umetnička dela. Ta reakcija na prestupe drugih je naivna, ako se uzme u obzir, koja smo sve kulturna blaga iznosili iz Poljske i šta smo uništili u Rusiji. Ako onaj ko predstavlja stanovište: dobra ili rđava otadžbina uvek je moja, i danas ne pokušava ni da se zamisli nad tim, licemeran je i time nas izvrgava izvrgava podsmehu.
II. avgust 1944. Smatra se da je Firer izdao naređenje da se Varšava sravni sa zemljom. Već se krenulo s tim. Čitavi nizovi ulica, koje uspevamo da zauzmemo, uništavamo vatrom, tj. palimo. Stanovništvo mora da napusti grad i gomile od više hiljada ljudi kreću se ka zapadu. Ako doista postoji takva naredba Hitlera, čini mi se da predajemo Varšavu, Poljsku i ceo rat. Napuštamo sve s ve što smo držali pet godina odina i što smo pred svetom proglasili proglasili ratnim plenom. Uložili smo ogromna sredstva, ponašali smo se kao da smo gospodari, koji nikada neće otići odavde. Sada kada moramo da priznamo da je sve izgubljeno, uništavamo sve napore i rušimo ono zbog čega je civilna administracija, koja je za sebe tu videla značajne zadatke na polju kulture, bila tako ponosna i čime je pokušavala da pred svetom opravda potrebu za svojim postojanjem postojanjem.. To je ban bankrotstvo krotstvo naše istočne politike. Rušeći Varšavu, toj politici sami podižemo spomenik.
Volf Birman Most između Vladislava Špilmana i Vilma Hozenfelda sastavljen iz 33 fragmenta Ovoj knjizi nije potreban ni predgovor ni pogovor. Odnosno, nije joj potreban bilo kakav komen komentar tar.. Međutim, Međutim, Vladislav Špilman Špilman me je zamolio zamolio da na kraju, pedeset godina od njenog prvog izdanja, iznesem par opaski. Hteo je da bude jasno da je ovaj tekst nastao u Varšavi neposredno posle Drugog svetskog rata, tj. u vreme, kada se autor još uvek nalazio pod njegovim dubokim utiskom ili u stanju najdubljeg šoka. Poznate su nam mnoge knjige u kojima su ljudi opisali Holokaust. Većina tih izveštaja, međutim, napisana je mnogo godina posle završetka rata. Ne moram da objašnjavam zbog čega. Čitaoci će sigurno primetiti i sami, iako su ova sećanja pisana u stanju piščevog „ usijanja”, dok su se ruševine još uvek dimile, a pepeo svetskog požara još tinjao, da je jezik koji Vladislav Špilman koristi iznenađujuće uzdržan. Autor tako reći sa melanholičnom distancom opisuje sve što je preživeo. Stičem utisak da se tada još uvek nije bio povratio od putovanja putovanja po različitim različitim krugovim krugovimaa pakla, pa je pripovedao kao što se pripoveda o nekom drugom, o nekom ko je to postao u trenutku kada su Nemci zauzeli Poljsku. Za ljude, naročito u Nemačkoj, senzacionalnost ove knjige proizilazi iz toga što su joj prvi put dodati fragmenti iz dnevnika Vilma Hozenfelda, oficira Vermahta, bez koga Vladislav Špilman, poljski Jevrejin, najverovatnije ne bi preživeo. Hozenfeld je po zanimanju bio učitelj, u Prvom svetskom ratu, borio se u rangu poručnika, prema tome 1939. bio je prestar za front. Ta činjenica objašnjava zbog čega je taj oficir poslat da rukovodi sportskim centrima Vermahta u okupiranoj Varšavi, u kojima su nemački vojnici, baveći se s e sportom s portom,, održavali održavali svoju Fizičku kondiciju. kondiciju. Kapetan Hozenfeld poslednjih dana rata bio je zarobljen i sedam godina kasnije umro u Rusiji. Hozenfeldove ratne zapise, međutim, smatram senzacionalnim iz drugog razloga: osporavaju u Nemačkoj popularnu tezu da u pozadini
fronta, u dubini Rajha, niko ništa nije znao o događajima u okupiranoj Varšavi. 1. Knjiga Vladislava Špilmana objavljena je u Poljskoj 1946. godine, pod naslovom Smrt grada, kako je glasilo jedno od njenih poglavlja. Na insistiranje poljskih staljinista brzo je povučena iz opticaja i od tog vremena više nikada nije bila objavljivana. Što su se zemlje koje je osvojila Crvena armija više gušile u gvozdenom „bratskom” zagrljaju „oslobodioca”, vlasti zemalja istočnog bloka sve manje anje su mog ogle le prihvatati prihvatati autentičn autentičnoo svedočanstvo, kakvo je ovo. Sadržalo je previše neugodnih istina, između ostalog istinu o kolaboraciji okupiranih naroda - Rusa, Poljaka, Ukrajinaca, Litvanaca i Jevreja - s nemačkim nacistima. Ni u Izraelu zraelu ljudi nisu hteli o svemu tome tome ništa da zn znaju. aju. To je neverovatno, ali razumljivo: ta tema bila je nepodnošljiva za obe strane, kako za žrtve tako i za dželate, premda iz različitih razloga. 2. Jezik kao znak prepoznavanja! Nisu samo izmršavelo lice, bedna odeća i karakteristični gestovi otkrivali beskućnika i progonjenog čoveka. S arijevske strane Varšave bila je dovoljna senčica jevrejskog akcenta, tako reći savršenog poljskog pa da lovci na Jevreje, tako zvani šmalcovnici odvuku čoveka u najbližu kapiju. Tamo su mu skidali pan talone i proveravali „dokument”, koji je bilo teško krivotvoriti. Nesrećnik e bio pljačkan, a zatim za nekoliko kilograma brašna i šećera predavan u ruke gestapoa. Treba znati da je Vladislav Špilman govorio poljski bolje od većine Poljaka, kao i da nije znao jevrejski. 3. Onaj što odmeravaše sate naše, i dalje ih odmerava. Šta odmeravati može, reci. Pa ipak, meri li meri... meri. .. Paul Celan
Cifre. Cifre. Od tri i po miliona poljskih Jevreja rat je preživelo
dvesta četrdeset hiljada. Antisemitizam je besneo u Poljskoj mnogo pre napada Nemaca. I pored toga između trista i četristo hiljada Poljaka je rizikovalo život, da bi spasavalo Jevreje. Od šesnaest hiljada Arijevaca koji su u Evropi spasavali Jevreje i stekli počasno pravo na tzv. „drvce pravednika", pravednika", koje se sadi u Jad Vašemu, Vašemu, trećinu trećinu čine Poljaci. Zbog čega treba navoditi ove brojke? Jer ceo svet zna kako je antisemitizam među Poljacima snažno ukorenjen u njihovoj tradiciji. Međutim, samo malobrojni znaju, da nijedan drugi narod nije sakrio od hitlerovaca tako mnogo Jevreja, kao što su to učinili Poljaci. Onaj ko je skrivao Jevrejina u Francuskoj rizikovao je zatvorsku kaznu ili koncentracioni logor, u Nemačkoj to bi ga koštalo života, a samo u Poljskoj cenu je predstavljao vlastiti život i život cele porodice. 4. Svako, ko se bilo kada bavio istorijom Holokausta, poznajući je iz literature ili znajući istoriju spasenih ljudi iz porodičnih priča, osetiće da je svako, kome je uspelo da se iščupa iz tog pakla, neka vrsta ciničnog dokaza da Bog postoji. Po svoj prilici spasenje od pogroma je čudo, međutim svaki spaseni pre svega je mrtvac na godišnjem odmoru, priviđenje priviđenje u ljudskom telu. Bio je potreban neobičn neobičnoo srećan skup okolnosti okolnosti ili neverovatna slučajnost, pa da se neko ko se već nalazio u tom zločinačkom aparatu iščupa iz njega. 5. Odabir: Darvin. Selekcija: Mengele. Hitlerovci su bili najbolji učenici pseudoscipline zvane „društveni darvinizam”. At some future period, not very distant as measured measu red by Darvin: At centuries, the civilized races of man will almost certainly exterminate and replace the savage races throughout the world. Charles Darwin, Darwin, The Decent of Man Ovaj iskaz ne moram da tumačim: Adolf Hitler ga je u praksi perfektno perfektno preveo na nemački. nemački. 6. Šezdesetih godina u Nemačkoj je suđeno jednom lekaru SS-a, koji je
na rampi u Aušvicu vršio selekciju dovoženih Jevreja. Advokat je zahtevao da ga proglase nevinim: njegov klijent je svakodnevno spasavao živote stotina ljudi sposobnih za rad, koji zahvaljujući njemu nisu odmah slati u gasne komore. Da, ti Jevreji su dužni da mu posade drvce u Jad Vašemu... Da li sam osvetoljubiv? - Pravedan sudija, kakvog želim, trebalo bi tog advokata da osudi na doživotni zatvor, da robija zajedno s osuđenikom, koga je branio. 7. Kakvi su bili Jevreji, koji su preživeli Holokaust? Jaki? - Sigurno, ma šta to značilo. Hrabri? - Da, čak ako je to bilo iz osećanja smrtnog straha. Lukavi? - Možda. Da li su u tim kataklizmama žrtvovana prijateljstva? - Da. Ponekad. Da li su ti očajnici znali i za čistu ljubav prema bližnjima? - Da. Često. Da li je medu tim ukletim bilo brutalnog egoizma? - Bilo ga je kod mnogih. Da li je imetak, npr. novac igrao neku ulogu? - Da. Povremeno. Da li su uspostavljali dobre kontakte? - Naravno, kao i uvek u životu. A kako stoji stvar sa sposobnostima? Znanjem jezika? Slavom? Zdravljem i mladalačkom energijom? Budnošću uma? Da li je među onima koji su gladovali bilo slučajeva kanibalizma? Da, ali iznenađujuće retko, slično kao u opsednutom Lenjingradu. Pravi ljudožderi bili su savršeno hranjeni hitlerovci. Šta je u vreme masovne smrti predstavljalo najživotvorniji eliksir? Beznadežna nada ili nada za koju se kaže da uvek poslednja umire. Ponekad je spasavao komadić ubuđalog hleba, nađen u džepu nekog umrlog. A šta je pomagalo tamo gde više ništa nije pomagalo? - Često nekakva, potresno lakomislena i povezana s najvećim rizikom, pomoć spolja. Da. To su bili aduti u borbi za preživljavanje, mada ih nikada nije bilo puno. puno. Odn O dnosno, osno, nije nije postojao bilo kakav ka kav put spasenja. s pasenja. 8. Svojevremeno sam u Izraelu sreo svoju staru prijateljicu iz NRD. U
Izraelu je postala vatreno ortodoksna, odnosno bezgranično je verovala svom poludelom rabinu: Aušvic je bio kazna Božija! Bog je još jednom hteo da pokaže grešnim Jevrejima, ko je stvarno Bog! Po meni, to je suluda glupost o sumanutim zločinima Holokausta. Osim toga: najgluplji Nemci osećaju se oslobođeni greha. I više od toga: smatraju se - o užasa! oruđem u Božijim rukama. Ovde mislim na užasni fragment iz Knjige ponovljenog prava, 28 poglavlje, poglavlje, stihovi stihovi 49 do 62, u kojima kojima je Bog svom grešnom rešnom jevrejskom narodu proricao: „I Gospod če poslati na vas izdaleka narod... čiji jezik ne razumete... ešče priplod vaše stoke i vaše zemlje, dok vas ne istrebi; i ništa neće ostaviti od pšenice, mladog vina, ulja i voća... i stajaćete užasnuti u svim gradovima... ješćete plodove vlastitog tela, tela vaših sinova i kćeri... to ćete u nedostatku svega jesti. Potajno, u strahu i iz nužde... jer ne poslušaste glas Gospodnji Gospodnji - glas vašeg vaše g Bog Boga.. a...“ .“ 9. Nije moje da rešavam zagon zagonetke etke iz Talmuda, almuda, ali pitam tiho: tiho: zbo zbogg čega stradaše upravo najsiromašniji i najpobožniji Jevreji sa Istoka, dok par stotina stotina hiljada najbezbožn ajbezbožnijih, ijih, asimilovan asimilovanih ih zapadnih zapadnih Jevreja u Engleskoj ili na američkom kontinentu spase se? Prema kom ključu đavolje slučajnosti je Bog pojedinim Jevrejima, već zatvorenim u stočne vagone, omogućio da pobegnu iz njih kroz ventilacione otvore s rešetkama od žice? 10. I još jedno pitanje koje se odnosi na ovu knjigu: zbog čega je jedan od jevrejskih policajaca koji zaslužuju prezir na Umschlagplatzu spasao baš poloniz polonizovan ovanog og Vladislava Špilmana? Špilmana? „Jevrejskiji“ „Jevrejskiji“ Jevreji poslušno su dopuštali da ih uguraju u vagone koji su smrdeli na hlor, a kasnije u gasnim komorama do poslednjeg daha molili se: „ Čuj, Izraele...!“, a na hebrejskom Sz’ma Jisrael! Otkud su mi poznati tako apsurdni detalji, kao Hof juden, zarobljenici-radnici u da imam vesti s „one strane“? Postojali su Hofjuden, Treblinki. Posle ustanka nekolicina njih je pobegla. U logoru smrti u Treblinki nije bilo selekcije kakva je postojala u Aušvicu, gde je deset procenata onih koji pristižu po pravilu registrovano kao radna snaga i na levom ramenu im je tetoviran plavi broj. U Treblinki
nije bilo nikakve selekcije. Tamo nisu ubijali gasom Ciklon-B koji brzo deluje već izduvnim gasovima dizel motora. 11. Često opisivani fenomen spasenih iz geta ili logora predstavlja sledeče: muči ih parališući stid, što su upravo oni preživeli. Na njihovim leđima su planine leševa - prijatelja, porodice, vlastite dece, tako reći celog naroda. I tako ti koje je sudbina poštedela muče muke neskrivljene krivice, koja se, kako vreme odmiče, pojačava. Mnoge žrtve koje su preživele, osečaju strah pred nevinim pitanjem: zbog čega si upravo ti preživeo? (to pitanje postavljaju sami sebi). Onaj koji postavlja takvo pitanje, utuvio je sebi u glavu pravilo, koje rađa osećanje krivice: brutalni egoisti prošli su kroz pakao ne pretrpevši štetu, dok su plemeniti i dobri stradali. Taj tip razmišljanja pokazuje glupost, čak e i uvredljiv. 12. Dok u ovoj knjizi čitam o železničkim šinama, o transportima, koji su odlazili u Treblinku, kada razmišljam o vozovima smrti u Aušvicu, u meni se pojavljuje stari bol: zbog čega saveznici, koji su znali za sve, nisu bacili samo nekoliko bombi na koloseke i železničke mostove? Upravo to predstavlja belu mrlju mrlju u istoriog is toriografij rafiji.. i.... Jirgen Fuks (poznati nemački istoričar) svojevremeno je postavio mudro, a istovremeno naivno pitanje: zbog čega plemeniti vojnici Vermahta nisu pobili nekolicinu esesovaca i pustili Jevreje iz vozova smrti? 13. Uoči samog Ustanka u Varšavskom getu (1943) Vladislav Špilman je uspeo da se u Varšavi prebaci na „arijevsku“ stranu. Dakle, nije učestvovao u poslednjem očajničkom, oružanom činu borbe u getu. To nije bila „borba na život i smrt“. smrt“. To je bila „borba na sm s mrt“. rt“. Borba Borba da se umre, umre, boreči se. 14. Nema žrtava žrtava prve i druge druge kategorije. Jedni su umirali umirali u gasnoj gasnoj komori komori među ljudima koji su cvileli, a drugi - prema rečima partizanske pesme iz
Vilnjanskog geta - „s pištoljem u ruci...“ Ko sme da etički razvrstava ove žrtve? Vladislav Špilman spada u obe kategorije - u kategoriju borca i kategoriju žrtve: iz njegovih sečanja vidi se da je neposredno učestvovao u herojskom Pokretu otpora. Spadao je u one koji su u kolonama svakodnevno vođeni na rad na „arijevsku” stranu grada. Pri tom je u geto pored hleba i krompira krompira krijumčario krijumčario mun uniciju iciju za jevrejske borce. Taj unački čin pominje se na plemenit način - kao nešto uzgredno. 15. Primetio sam još nešto: autor ne zna za osečanje osvetoljubivosti. Jednom mi je u Varšavi, umoran od svojih pijanističkih turneja po svetu, sedeči za svojim raštimovanim klavirom, poluironično, poluozbiljno rekao: „Kao mlad čovek studirao sam dve godine muziku u Berlinu. Ne mogu da shvatim šta se dogodilo sa Nemcima... uvek su bili tako muzikalni!” 16. Ova knjiga savršeno karakteriše odnose u Varšavskom getu. Špilman o njemu pripoveda tako da dublje razumemo ono u šta smo ranije sumnjali: geta i koncentracioni logori s njihovim barakama, stražarskim kulama i gasnim komorama ni u kom slučaju nisu bili izolovani centri koji su formirali plemenite karaktere. Glad ne čini čoveka plemenitim. Jednostavnije rečeno: onaj ko je bio nitkov, ostajao je to i iza bodljikavih žica. žica. Mada, za to nisu postojala nikakva pravila. Mnog Mnogii primitivn primitivnii lopovi pon ponašali ašali su se u getu ili logoru logoru bolje od obrazovan obrazovanih ih i opšte poštovanih građana. 17. Vladislav Špilman opisuje Holokaust jezički uzdržanom prozom, ali s intenzitetom poezije. Scenu na Umschlagplatzu upamtio sam zauvek: Vladislav Špilman već se nalazio na drugoj strani granice života, izabran je za transport u nepoznato, svako je znao da to označuje sigurnu smrt. Autorovi roditelji, brat i sestre dele međusobno karamel bombonu iseckanu na šest delova - njihov poslednji zajednički obed. Tu je i nestrpljivi zubar koji čeka voz smrti, a nešto kasnije vodi se neverovatan dijalog: - Ovo je sramota, koja će pasti na sve nas! - gotovo je vikao. -
Dopuštamo da nas vode u smrt kao stado ovaca! Ako bi se ovih pola miliona ljudi bacilo na Nemce, razbili bismo geto. Odnosno, bar bismo izginuli tako da posle nas ne ostane sramna mrlja u istoriji sveta. - Vidite - rekao je (Špilmanov otac) i širokim gestom pokazao gomilu n a Umschlagpatzu - nismo nikakvi junaci. Samo smo obični ljudi i zbog toga više volimo da izaberemo rizik koji se sastoji u desetoprocentnoj šansi da ostanemo u životu. Kao što obično biva u pravoj tragediji: i zubar, i Špilmanov otac bili su u pravu. Jevreji su se hiljadu puta posvađali oko tog nerešivog pitanja i sledeče generacije činiđe to. Ako o tome razmišljamo iz praktičnog ugla: kako su ti civili - izgladneli i bolesni, žene, deca i starci, koje su Bog i ceo svet zaboravili - imali da se brane pred onom perfektnom mašinerijom smrti? Premda onemogućavan - jevrejski pokret otpora je postojao! Oružani rat u Varšavskom getu i hiljade herojskih akcija jevrejskih partizana dokazuju da je otpor pružan. Do ustanaka je došlo, u Sobiboru, čak u Treblinki. Prisećam se Lidije Vago i Sare Erenhalt iz Izraela, koje su preživele preživele Aušvic, radeći kao robijašice u nemačkoj fabrici mun unicije icije „Union“, iz koje potiče dinamit korišćen za dizanje krematorijuma u vazduh. 18. Normaln Normalnoo je da srce ocenjuje ocenjuje podlosti zemljaka zemljaka mnog ogoo strožije strožije nego prestupe drugih drugih zločin zločinaca. aca. U porodici se jače oseća stid zbo zbogg vlastite sramote. Međutim, glava ne može zaboraviti da su poljski „ucenjivači“ u Varšavi, kapoi u koncentracionim logorima, lovci na ljude u jevrejskoj policiji u getu, čak jevrejski doušnici doušnici gestapoa - na kraju krajeva svi bili žrtve nemačkih fašista. 19. Na početku priče Špilman Špilmanaa od smrti smrti spasava spasa va upravo jedan od tih odvratnih jevrejskih policajaca. Na kraju to če učiniti jedan od oficira Hitlerove armije, koji poluživog pijanistu nalazi u pustim ruševinama Varšave i... ne ubija ga. Kapetan Hozenfeld čak mu donosi u skrovište hranu, perinu i šinjel. To zvuči kao holivudska bajka, a zapravo je istina: odnosno, jedan od onih mrskih ljudi u toj krvavoj priči igra ulogu anđela, koji donosi
spasenje. 20. Kako je za hitlerističku Nemačku rat na neki način već bio izgubljen, onaj koji se krio daje svom anonimnom spasiocu važnu, proročansku informaciju: „Ako bi vam se dogodilo nešto rđavo, a ja bih mogao da vam pomog pomognnem, em, upamtite: upamtite: Vladislav Špilman Špilman - Poljski radio“. radio“. Od Vladislava Špilmana saznao sam da je pokušavao da pronađe Hozenfelda još 1945. godine, ali mu to nije pošlo za rukom. Kada je stigao u logor, Hozenfeld, koga je video violinista Lednjicki, več je bio prebačen negde drugde. 21. Sudbina kapetana Hozenfelda sama po sebi je već priča. Umro je u zarobljeničkom logoru blizu Staljingrada, godinu dana uoči Staljinove smrti. U zarobljeništvu je veoma mučen, jer su sovjetski oficiri njegove priče o spasavan spasava nju Jevreja smatrali smatrali krajnje krajnje sumnjivim sumnjivim lažima. lažima. Kasnije Kasnije je doživeo nekoliko izliva krvi u mozak i pred kraj života vegetirao u polusvesnom stanju, stanju, kao maltretirano altretirano dete, ne shvatajući zbog čega ga tuku. Umro je psihički potpuno slomljen. 22. Vilmu Hozenfeldu uspelo je da u Nemačku pošalje svoja sećanja. Poslednji odmor u otadžbini Kapetan je proveo maja 1944. godine. Iz tog perioda potiče lepa fotografija: fotografija: oficir prljavog rata u snežn snežnobeloj un unifor iform mi, kraj njega žena i voljena deca - bajkovita idila, kao da na zemlji vlada večni mir. Poslednji zapis u dnevniku nosi datum 11. avgust 1944. To znači da e Hozenfeld svoje senzacionalne beleške poslao kući vojnom poštom. Strah je čoveka i da pomisli šta bi se dogodilo da su pale u ruke gospode u kožnim mantilima! Iseckali bi Hozenfelda na komade!! Njegova porodica skrivala je njegove dve gusto ispisane sveske. U Špilmanovoj knjizi sadržani su samo neki fragmenti. 23. Od sina oficira Hozenfelda dobio sam informaciju, koja pruža živu sliku njegovog oca:
„Moj otac je bio rođeni učitelj, čovek vatrenog srca. U međuratnom periodu, kada se u školama po pravilu primenj primenjivalo ivalo batinanj batinanje, e, sa svojim učenicima postupao je nekonvencionalno, ispoljavajući prema njima puno ljubavi. Prvake, koji su imali problema s čitanjem, stavljao je na kolena. U džepu je uvek imao dve maramice, jednu za sebe, drugu za svoje musave pitomce. pitomce. U zimu 1939/40. odred vojnika pešaka, sa kojim je krenuo u Poljsku, bio je stacioniran stacioniran u gradiću Veng engruv ruv,, istočno od Varšave. Nemci su u njemu rekvirirali zalihe sena koje su pripadale Poljskoj vojsci. Jednog zimskog dana otac je primetio kako neki esesovac sprovodi dečaka u školskom uzrastu. Uhvaćen je u krađi rekviriranog sena. Koliko je mogao ukrasti? Naramak? Očigledno je zbog toga trebalo da bude streljan, da bi se zastrašili oni koji bi ga oponašali. Otac se, kako mi je kasnije pričao, bacio na esesovca eses ovca sa suzama suzama u očima, očima, vičući: - Ne možete ubiti to dete! Esesovac je izvukao revolver, uperio u oca i upozoravajući ga rekao mu: Ako smesta ne odeš odavde, streljaćemo i tebe! Posle te epizode otac dugo nije mogao da se povrati. O tome mi je ispričao posle dve-tri godine, jedino meni u našoj porodici”. 24. Posle je sve proteklo onako kako opisuje knjiga. Pijanista Špilman je stvarno odmah posle završetka rata počeo da radi u Poljskom radiju. U prvoj posleratnoj posleratnoj emisiji emisiji koju je varšavski radio emitovao emitovao uživo uživo Špilman Špilman e svirao isto Šopenovo delo, koje je svirao sat ranije pre nego što su nemačke bombe uništile predajnik, septembra 1939. godine. Ovo zvuči kao nekakav kičerajski filmski scenario - međutim, bilo je upravo tako. Moglo bi se reći: program Šopenovog recitala s Nokturnom cis-moll samo je na trenutak prekinut, da gospodin Hitler, za vreme kratke, šestogodišnje pauze, odigra svoju ulogu u interludijumima pozorišta sveta. 25. Do 1949. godine Špilman ništa nije znao o sudbini svoga spasioca. Ali, 1950. nešto se dogodilo. Iz Poljske je emigrirao Poljak jevrejskog porekla - Leon Varm. arm. Posetio je porodicu Hoz Hozen enfeld feld u Zapadnoj apadnoj Nemačkoj. O njemu jemu Hozen Hozenfeldov feldov sin piše: „Prvih posleratnih godina majka je sa mojom mlađom braćom i sestrama stanovala u delu službenog stana u školi rajnskog gradića Talau.
14. novembra 1950. godine posetio nas je simpatični mladić iz Poljske, raspitujući se za mog oca, koga je sreo za vreme rata u Varšavi. Na putu za Treblinku uspelo mu je da otvori vrata stočnog vagona, u kome je bio zatvoren i iskoči iz vagona u pokretu. U Varšavi je preko poznanika došao u vezu s mojim ocem, koji mu je sredio lažne papire i zaposlio ga na stadionu. Posle rata radio je u Poljskoj kao hemičar, sada namerava da u Australiji osnuje vlastitu firmu“. 26. Tada je Leon Varm saznao od gospođe Hozenfeld da je njen muž umro. Pre toga slao je pisma i dopisnice. U njima je Leon Varm naišao na Špilmanovo ime, koje je ratni zarobljenik Hozenfeld pomenuo svojoj ženi. Gospođa Hozenfeld mu je pokazala i dopisnicu od 15. jula 1946, koja je sadržala listu s imenima Jevreja i Poljaka koje je njen muž spasao. Trebalo je da od njih zatraži pomoć. Na toj dopisnici pod brojem četiri stoji: „Wladislaus Spielmann, pianist im Warschauer Rundfunk Leon Varm je pronašao adresu pijaniste i poslao mu informaciju. 27. Tri osobe iz porodice Ćećora znaju drugu priču vezanu za kapetana Hozenfelda. Prvih dana tzv. septembarske kampanje 9 odigrala se sledeća scena: žena Stanislava Ćećore krenula je u zarobljenički logor u Pabijanicama, gde se nalazio njen uhapšeni muž, vojnik poražene armije, koji je očekivao smrt od ruku Nemaca. U blizini logora srela je nemačkog oficira na biciklu. Ovaj ju je upitao šta tu traži... Paralisana od straha prizn priznala je istinu: istinu: „Moj „Moj muž je vojnik, vojnik, leži bolestan boles tan u logoru... logoru... bojim se za njega. Trudna sam“. Nemac je zapisao njeno jeno ime ime i poslao je kući, obećavši: „Za „Za tri dan danaa vaš muž biće kod kuće“. Tako se i dogodilo. Kasnije je Hozenfeld nekoliko puta posetio porodicu Ćećora i sprijateljio se sa njom. Taj neobični Nemac počeo je da uči poljski. Kako e bio veliki katolik, u uniformi Vermahta sa svojim poljskim prijateljima išao je u crkvu na poljsku misu. Kakav prizor! „Germanin u zločinačkom kaftanu“ (B. Breht) na kolenima pred poljskim sveštenikom - vuk pred pastirom - prima naforu iz ruku „slovenskog Unternescha “.
28. Porodica Ćećora bojala se za život jednog od svoje braće - Stanislava - sveštenika koji je radio u ilegali i za njim je tragao gestapo. Hozenfeld je i njega spasao. Kasnije je pomogao rođaku Ćećora, koga je otkrio u ednom kamionu. Kako se to dogodilo, saznao sam od oficirove kćeri: „U proleće 1973. godine posetio nas je Maćej Ćećora iz Poznanja, koji nam je ispričao sledeče: Njegov ujak, katolički sveštenik po ulasku Nemaca, u jesen 1939. godine morao je da beži od gestapoa. Moj otac, kome su kao oficiru zaduženom za pitanja sporta pripadali sportski tereni u Varšavi, koje je rekvirirao Vermaht, kasnije je svešteniku dao utočište, zaposlivši ga pod lažnim imenom Ćihocki, kao radnika na jednom stadionu. Preko oca Ćećore, sa kojim se brzo sprijateljio, moj otac je upoznao njegovog šuraka Košela. U to vreme (po svoj prilici 1943. godine) u četvrti Varšave, u kojoj je živela porodica Košel, poljski partizani su ubili nekolicinu nemačkih vojnika. Za osvetu SS je organizovao raciju, u njoj je među drugim muškarcima uhvaćen i Košel. Uhapšeni su strpani u kamion, a kasnije je trebalo da budu streljani. Slučaj je hteo da moj otac tada ide pešice ka Centru i na jednoj raskrsnici primeti taj kamion. Košel je ugledao oficira koga je poznavao kako stoji na trotoaru i počeo da mu maše rukom. Otac je smesta shvatio o čemu se radi, izašao na ulicu i dao znak šoferu da stane. „Potreban mi je muškarac za rad!“ - rekao je zapovedničkim tonom SS starešini, prišao je kamionu, pogledom prošetao po ljudima i tobož slučajno pokazao Košela, kome je dopušteno da siđe s kamiona i ode s mojim ocem“. 29. Kako je svet mali! Sin Stanislava Ćećore je danas, osam godina posle pada komun komunizm izma, a, poljski kon konzu zull u Hamburg Hamburgu. u. Od njega jega sam saznao saznao o još ednom uzbudljivom detalju te priče: njegovi zahvalni roditelji koji su živeli u Karolinu, slali su porodici Hozenfeld, lišenoj oca (još za vreme rata!), iz Poljske koja je gladovala, pakete s kobasicom i puterom u hitlerističku Nemačku. Nije li u svetu sve postavljeno naglavačke?! 30. Leon Varm je poslao Špilmanu iz Poljskog radija u Varšavi imena
spasenih, s molbom da ih informiše o Hozenfeldovoj sudbini. Od tog vremena prošlo je skoro pola veka. 1957. godine Vladislav Špilman nalazio se na turneji po Zapadnoj Nemačkoj s genijaln enijalnim im violinistom violinistom Bron Bronjislavom jislavom Gimpelom Gimpelom.. Ova dvojica muzičara odlučila su da posete porodicu Vilma Hozenfelda u Talau. Njegova Njegova žena žena Anemarije Anemarije dala je Špilman Špilmanuu fotografij fotografijuu svoga muža, muža, koja se može videti u ovoj knjizi. 31. U leto 1997. godine, kada se pouzdano znalo da će se ova gotovo zaboravljena knjiga pojaviti na nemačkom jeziku, pitao sam gospodina Špilmana za nastavak priče. Vladislav Špilman mi je rekao sledeče: „Znate, nerado o tome govorim. Još nikada o tome ni s kim nisam razgovarao, ni sa ženom ni sa sinovima. Zbog čega? Jer se stidim. Kada sam 1950. godine na kraju saznao prezime onog Nemca, savladao sam strah i prezir. Obratio sam se s molbom zločincu, sa kojim nijedan pristojan čovek čovek u Poljskoj ne ne bi razg razgovarao - Jakubu Ja kubu Bermanu Bermanu.. Kao šef poljskog odseka NKVD bio je najuticajniji čovek u Poljskoj. Bio je svinja - to je svako znao, međutim Jakub Berman imao je više da kaže od tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova. Odlučio sam da učinim sve što je moguće, prema tome otišao sam k njemu i ispričao mu o svemu. Hozenfeld nije spasavao samo mene već i malu jevrejsku decu, kojoj je na početku rata kupovao cipele i hranu. ranu. Ispričao sam mu i o Leon eonuu Varmu armu i porodici Ćećora, rekavši: - Mnog Mnogii ljudi zahvalni zahvalni su s u mu za život. Berman Berman je bio ljubazan ljubazan i obećao mi da će uraditi sve šta može. Posle nekoliko dan danaa sam mi je telefonirao: „Nažalost, tu se ništa ne može uraditi!“ i dodao: „Da e taj Nemac u Poljskoj mogli bismo da ga izvučemo, međutim sovjetski drugovi ga ne puštaju. Kažu da je bio u sastavu jedinice koja se bavila špijunažom. Tu Poljaci ne mogu ništa da urade i sam sam bespomoćan" rekao je onaj koji je za svoju svemoć zahvalan Staljinovoj milosti. 32. Odmah posle Drugog svetskog rata u Poljskoj se nije mogla objaviti knjiga koja prikazuje nemačkog oficira kao pristojnog i hrabrog čoveka. Zbog toga je Hozenfeld u poljskom izdanju pretvoren u Austrijanca. Austrijski anđeo očigledno „nije bio tako strašan”. Kakav apsurd! Za vreme hladnog rata Austriju i Nemačku povezivalo je isto
licemerje. Obe zemlje trudile se da ostave utisak da su se za vreme Drugog svetskog rata nalazile pod nemačkom okupacijom. 33. U Jad Vašemu, glavnom mestu sećanja na ubijene Jevreje, postoji „Aleja pravednika”. Tamo se sadi drvce za svakog goja, koji je za vreme Holokausta spasavao Jevreje. Kraj svakog drvceta, u kamenitoj zemlji stoji tablica s urezanim imenom i prezimenom „junaka“. Onaj ko uđe u muzej, proći će kraj hiljada takvih tablica. Potrudiću se da se tamo ubrzo nađe i drvce za kapetana Hozenfelda, poškropljeno vodom iz Jordana. Ko će ga zasaditi? Vladislav Špilman, a u tome će mu pomoći njegov sin Andžej.
Uz srpsko izdanje Pijaniste Zbilja je neobična sudbina knjige Vladislava Špilmana. Premijerno, ona se u Poljskoj pojavila 1946. godine, odmah po okončanju Drugog svetskog rata. Njen naslov je tada glasio Smrt grada, ali je propaganda u Poljskoj iz različitih, svakako ideoloških razloga, uspela da Špilmanov memoarski spis udalji od očiju šire javnosti i knjigu, privre meno, potisne u tamu. Poljskim socijalističkim pokazalo se privremeno, cenzorima je smetalo mnogo šta: Špilmanova iskrenost i nepotkupljivost, njegova nenametljiva težnja da svedoči o istini rata, posebno o odnosu Poljaka prema Jevrejima, o sudbini jevrejskog geta u Varšavi, o postupcima postupcima oslobodilaca u zadnjim zadnjim mesečima i dan danim imaa rata. Verovatno erovatno ih e posebno iritirala pojava nemačkog oficira koji je pomogao Vladislavu Špilmanu, u najtežim trenucima njegove višegodišnje kalvarije i skrivanja po varšavskim stanovima, stanovima, da živ dočeka završetak završetak rata. Preko pola veka docnije ovu knjigu je obnovio sam pisac, uz pomoč sina Andžeja, koji je i autor kraćeg predgovora. Promenjen je njen naslov, a osnovnom tekstu sećanja Vladislava Špilmana dodati su autentični dnevnik nemačkog oficira Vilma Hozenfelda (čija se sudbina u jednom momentu preplela sa Špilmanovom) da bi se sadašnje izdanje knjige, u Poljskoj, Nemačkoj, Japanu, SAD itd. završavalo tekstom savremenog nemačkog pesnika Volfa Birmana, naročitim pogovorom celog projekta. Dalji tok sudbine Špilmanovog teksta je poznat. Knjiga je postala apsolutni svetski hit, kako se to kaže; Roman Polanski je u njoj našao unaka i temu koju je, izgleda, čekao ceo život da bi se pozabavio temom holokausta... Pijanista, Što nije slučajno, u ovom i ovakvom izdanju, koje sada nudimo srpskom čitaocu u prevodu Biserke Rajčič, izaziva kontroverzne odjeke, ne samo u Poljskoj, ali u njoj, rekao bih ponajviše. Zašto? Odmah da kažem, pre svega, zbog prirode teksta koji je Špilman napisao pre više od pola veka. Od početka rata u Poljskoj, osvajačkog prodora prodora nacista, pada Varšave, formiran formiranja ja Varšavskog geta u njegovom jegovom ratnom obliku pa sve do čuvenog ustanka, njegove propasti i docnijeg poraza poraza hitlerovaca, te oslobođenja oslobođenja Poljske - Vladislav Vladislav Špilman Špilman je skoro iz dana u dan vodio dnevnik. Taj dnevnik je bio osnova na čijim je temeljima napisao Pijanistu. U tekstu ovog memoarskog spisa, slavni pijanista i
kompozitor (1911-2000) je sasvim autentično i nepotkupljivo zabeležio momente iz svog i porodičnog života tokom trajanja celog rata. U početku se, dakle, Pijanista čita kao jedna vrsta porodičnog romana - budući da je Špilman živeo sa roditeljima, bratom i dve sestre u istom velikom stanu. Pratimo odnose Špilmana prema roditeljima, njegovim sestrama i bratu, sa kojim se najmanje razumevao. Istovremeno imamo priliku da iznutra posmatramo posmatramo promene promene u svakodnevnom svakodnevnom životu životu Varšavljana, aršavljana, posebno Jevreja, u momentu izbijanja rata, pod okupacijom, i posebno u tragičnim danima kada se nacistička soldateska svim silama obrušila na Jevreje. Zlo u najbrutalnijem vidu, praćeno sve većom opštom bedom, nesigurnošću, glađu, polako je „osvajalo" Varšavu, počele su pojedinačne masovne egzekucije, zacarevalo je sasvim iracionalno nasilje Nemaca i njihovih pomagača, pomagača, kvisling kvislinga razn raznih vrsta i porekla. U narednom arednom delu Pijaniste, čitalac će imati priliku da prati sasvim ličnu, pojedinačnu dramu Vladislava Špilmana, budući da su svi njegovi najbliži rođaci transportovani u Treblinku, gde su kao i stotine hiljada ljudi poubijani, u Hitlerovom planu osvajanja „životnog prostora" i „čišćenja terena" odnosno obračuna sa „nižim rasama", pre svega Jevrejima, Slovenima, a potom su na redu bili i drugi. drugi. Tada drama drama Vladislava Vladislava Špilmana Špilmana postaje priča o preživljavan preživljavanju ju u ekstremno ekstremno teškim okolnostim okolnostima: a: usamljenost, usamljenost, skrivanje, progonjenost, glad, svest o smaknuću najbližih. Prizori uličnih borbi, propasti Varšavskog ustan us tanka, ka, nemačkog divljan divljanja ja po ulicama ulicama starog grada, prizori apokaliptičnih požara i pri kraju ulaska Rusa u Varšavu, te Špilmanovog susreta sa oslobodiocima pred čitaocem se smenjuju filmskom brzinom. Pijanista se čita bez daha, kao autentično svedočanstvo o zlu istorije, o beznačajnosti pojedinačne ljudske sudbine i konačno o neugasivosti iskrice nade, koja, čini mi se, nikada nije zgasnula u Špilmanu, mada je nekoliko puta, u najkritičnijim situacijama potpunog bezizlaza, bezizlaza, izgledalo izgledalo da je mrak nasilne smrti smrti ili samoubistva samoubistva on onoo što će neminovno nastupiti. Smatram da je sam spis Vladislava Špilmana vanserijski tekst, kojem nikakav pogovor, dnevnik drugog i sl. nije potreban. Da je Pijanista besmrtn besmrtno ostvarenje, ostvarenje, svedočanstvo o pošasti nacizma acizma i zlu zlu u ljudskoj prirodi prirodi koje će ć e biti čitano dok bude ljudi koji žele da se s e suoče s uoče sa s a istin is tinom om u zabor aviti - poručuje njenom ogoljenom, najtragičnijem vidu. Ne smemo zaboraviti ova knjiga. Ipak, odlučili smo, kao i inostrani izdavači, a na to se opredelio i sin
Vladislava Špilmana, da i u srpskom izdanju Pijaniste odštampamo dnevnik njegovog spasioca Vilma Hozenfelda, kao i lirski pogovor pesnika Birmana. Hozenfeldov dnevnik, iz pozicije nemačkog oficira, svedoči da je njemu i ne samo njemu, nego, rekao bih, svakom nemačkom vojniku bilo asno u čemu učestvuje i kakvim se poslom bavi. Tragična sudbina ovog plemen plemenitog itog oficira oficira Vermaht ermahtaa ne umanj umanjuje uje ni njegovu jegovu odg odgovorn ovornost, ost, a još manje odgovornost bilo kog drugog učesnika rata s nemačke strane, kao i sa strane svih nemačkih saveznika. Sam Hozenfeld na stranicama svog kratkog dnevnika nema mnogo iluzija o tome. O odgovornosti nemačkog naroda, posle dva svetska rata u XX. veku, Pijanista, takođe, ne ostavlja mnogo dilema. Ako među redovima Špilmanove knjige potražimo njegov stav prema ovom problemu, naslutićemo, čini se, upravo ono što o celom kompleksu piše pesnik Volf Birman. Zaborava ne bi smelo da bude, a o oproštaju, na ovaj ili onaj način, neka svaki čitalac porazmisli u sebi, pošto pročita Špilmano Špilmanovo vo gorko, gorko, pošteno sećanje. Konačno, na kraju, nama u Srbiji i Jugoslaviji, čiji su preci u dva svetska rata većinom učestvovali na ispravnoj strani, koji smo u 90-im godinama minulog veka dozvolili da zaratimo sa svojim dojučerašnjim komšijama i sudržavljanima, Pijanista je potreban da bi još jednom, hladne glave, razmislili o vlastitoj odgovornosti. Bolje je biti među progonjenima nego među hajkačima, zabeležio je Danilo Kiš. Vasa Pavkovi
1 Nazvana po maršalu Franjćišeku Bjelinjskom. Prim. prev 2 Volja, jedna od većih četvrti Varšave. - Prim. prev . 3 Novi svet je jedna od najstarijih i najznačajnijih ulica u centru Varšave. Prim. prev 4 Generalna gubernija deo poljskih zemalja, pet okruga, koje su okupirali Nemci, ali ih nisu uključili u Rajh. Prim. prev 5 Rikša u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata predstavlja- la je ručna kolica ili tricikl za prevoz lica i robe. - Prim. prev . 6 Prema planu Varšavskog geta objavljenom 15. X. 1940. u listu Nowy Kurier Kurier Warszaw Warszawski ski bilo ih je 19. Prim. Prim. prev 7 Umetnički pravac (1894-1918) blizak simbolizmu. Prim. Prev. 8 Skraćenica za Zemaljsku armiju, ilegalnu vojnu organizaciju, pod rukovodstvom izbegličke vlade u Londonu, oformljenu 1942, a rasformiranu 1945. - Prim. prev. 9 Misli se na septembar 1939. i ulazak Nemaca u Poljsku. -Prim. prev.
Kazalo vsebin vsebine Uvod 1. Rat! 2. Prvi Nemci 3. Očevo klanjanje 4. Geto 5. Igranke u Hladnoj 6. Vreme dece i ludaka 7. Gest gospođe K. 8. Ugroženi mravinjak 9. Umschlagplatz 10. Šansa za preživljavanje 11. „ Ej, strelci skupa..“ 12. „ Majorčić“ 13. Svađe s druge strane zida 14. Šalasova prevara 15. U kući koja gori 16. Smrt grada 17. Život za špiritus 18. Nocturno cis-moll Postscriptum Fragmenti dnevnika kapetana Vilma Hozenfelda Volf Birman Uz srpsko izdanje Pijaniste
3 5 12 18 24 31 40 48 55 63 70 86 93 98 104 111 117 122 129 137 140 150 165
