Vinsent-Van-Gog-Pisma-Bratu.pdf

Urednik: Tomislav Stanojević

Vinsent Van Gog

PISMA BRATU Prevod: Vesna Cekeljić Redaktura prevoda: Gordana Stojšin

Beograd, 2002.

PARIZ (MAJ 1 8 7 5 - MART 1 8 7 6 )

Pariz, 31. maja 1875. Juče sam video Koroovu izložbu. Naročito se isticala slika Maslinova gora, zadovoljan sam što je to naslikao. Desno, skupina maslina, tamna na plavetnilu predvečernjeg neba; u pozadini brežuljci sa grmljem i dva velika drveta, gore večernjača. U Salonu ima 3 veoma lepa Koroa; najlepši, naslikan neposredno pred smrt, Drvoseče, pojaviće se bez sumnje u Ilustrasionu ili u Mondu Ilustren. Kao što možeš da zamisliš, išao sam takođe da vidim Luvr i Luksemburg. Rejsdali u Luvru su veličanstveni; naročito Grm, Estakada i Sunčanica. Nadam se da ćeš videti jednog dana male Rembrante, Hodočasnike iz Emausa i dva pandana, Fi­ lozofe.

5

AMSTERDAM ( 9 . MAJ 1 8 7 7 - JULI 1 8 7 8 )

Amsterdam, 18. avgusta 1877. Ustao sam rano i video sam radnike koji su sti­ gli na gradilište, obasjani prekrasnim suncem. Si­ gurno bi ti se dopalo da si mogao videti neobičan izgled te reke velikih i malih crnih prilika, najpre u uzanoj ulici gde je bilo samo malo sunca, a potom na gradilištu. Nakon što sam doručkovao parče suvog hleba i čašu piva; to je sredstvo koje Dikens preporučuje onima koji su na putu da se ubiju, koje je prilično delotvorno da se oni još neko vreme odvrate od svog nauma. Ako čovek i nije sasvim u takvom stanju duha, dobro bi bilo tako raditi s vre­ mena na vreme, misleći pri tome na Rembrantovu sliku Hodočasnici iz Emausa.

Amsterdam,

9.januara

1878.

K. M. 1 me je danas upitao smatram li lepom Zeromovu Friniju2? Rekao sam da mi je neizmerno veće zadovoljstvo da gledam neku Israelsovu ili Mileovu ružnu ženu ili neku staricu Ed. Freru, jer 1 Inicijali j e d n o g od V i n s e n t o v i h s t r i č e v a po i m e n u K o r n e l i u s M a r i n u s , k o g a s u p o n e k a d zvali K o r . 2 Frinija, grčka kurtizana, P r a k i s t e l o v a l j u b a v n i c a ; z b o g v e l i k e lep o t e s l u ž i l a m u j e kao m o d e l .

6

šta u stvari znači neko lepo telo poput Frinijinog? I životinje imaju telo koje je možda još lepše od ljud­ skog, ali takvu dušu kakvu imaju ljudi s Israelovih, Mileovih ili Frerovih slika, eto to je ono što životinje nemaju, i zar nam život nije bio darovan da bismo obogatili svoje srce, čak i kad trpi fizički izgled? Ja lično ne osećam gotovo nikakvu simpatiju za tu Žeromovu figuru jer u njoj ne nalazim ni naj­ manjeg znaka koji odaje razum. Ruke na kojima su ostali tragovi rada mnogo su lepše od onih od onih koje su slične rukama te figure. Još veća je razlika između jedne takve devojke i čoveka kao što je Parker i Tomas Kempis, ili kao što su likovi koje je slikao Mesonije; kao što ne mo­ žemo istovremeno služiti dva gospodara, ne možemo ni voleti tako različite stvari i osećati za obe simpa­ tiju. K. M. me onda pita zar mi se ne bi svidela neka žena ili devojka koja bi bila lepa, ali ja sam mu re­ kao da bih se bolje osećao i bolje slagao sa ženom koja bi bila ružna ili stara ili siromašna ili nesrećna iz ovog ili onog razloga, ali koja bi stekla pamet i dušu životnim iskustvom i iskušenjima ili patnjama.

Amsterdam, 3. aprila 1878. Opet sam razmišljao o onome o čemu smo raz­ govarali i nehotice sam pomislio na reči "danas smo ono što smo bili juče". To ne znači da treba tapkati u mestu i ne pokušati se razviti, naprotiv, postoji nu­ žan razlog da to činimo, da to mislimo. Ali, da bismo ostali verni tim recima, ne treba da uzmičemo, a kad smo već počeli posmatrati stva­ ri slobodnim i poverljivim pogledom, ne možemo se vratiti natrag niti odstupiti. 7

Oni koji su govorili: "Danas smo ono što smo bili juče" bili su "časni ljudi" što jasno proizlazi iz ustava koji su oni napisali, koji će ostati za sva vre­ mena i za koji se moglo reći da je bio napisan "znakom s n e b a " i "plamenim prstom". Dobro je bi­ ti "častan čovek" i truditi se da to budemo sve više i više, a činimo dobro kada verujemo da za to treba biti "duhovan čovek i sa unutrašnjim životom". Kad bismo bili uvereni da pripadamo toj kate­ goriji, išli bismo mirno i samopouzdano svojim pu­ tem, ne sumnjajući u dobar krajnji ishod. Bio jedan čovek koji jednog dana ude u crkvu i upita: "Je li moguće da me je moja revnost prevarila, da sam izabrao loš put i da sam zlo počeo, avaj! kada bih se oslobodio te neizvesnosti i kada bih mogao imati čvrsto uverenje da ću na kraju pobediti i uspeti." A kada mu jedan glas odgovori: "A, kada bi bio u to siguran, šta bi tada učinio? - čini dakle onako kao da si ti u to siguran i nećeš biti u nedoumici." Čovek tada nastavi svoj put, ne više ne verujući nego verujući, i baci se na posao više dugo ne sumnjajući i ne oklevajući. Što se tiče onoga ko gleda da bude "du­ hovan čovek i sa unutrašnjim životom". Zar on ne bi mogao razviti to stanje u sebi poznavanjem opšte istorije i određenih ličnosti iz svakog vremena za­ sebno, od biblijske istorije do istorije Revolucije i od Odiseje do Dikensovih i Mišleovih knjiga? I zar ne bi mogao izvući ni jednu pouku iz dela ljudi poput Rembranta ili iz Bretonovog Korova ili iz Molitve pre jela od de Grua ili iz Briona, ili iz de Gruovog Regruta (ako ne iz Savesti) ili iz Dipreovih Velikih hrastova ili, pak, iz Mišleovih mlinova i peščanih zaravni? Dosta smo govorili o tome šta nam je dužnost i kako bismo mogli stići do nečeg dobrog, te smo do­ šli do zaključka da naš cilj u prvom redu mora biti 8

da nađemo određeno nameštenje i posao kome bi­ smo se mogli potpuno posvetiti. Mislim da smo se složili u tome i da pre svega treba zamisliti cilj i da pobeda koju bismo odneli nakon celog jednog života provedenog u radu i u naporima, više vredi od pobede koju bismo odneli ranije. Onaj ko živi iskreno i nailazi na istinske muke i razočaranja, ko ne dopušta da ga ona dotuku, više vredi od nekoga kome se uvek osmehuje sreća i ko bi poznavao samo relativan napredak. Jer, ko su oni kod kojih se najjasnije ogleda najviša vrednost, to su oni na koje se mogu primeniti reči:"Težaci, vaš život je tužan, težaci, vi trpite u životu, težaci, vi ste presrećni", to su oni koji nose ožiljke "života celog provedenog u borbi i u neprekidnom radu, a da nika­ da nisu klonuli." Bilo bi dobo da se trudimo da im postanemo slični. Mi dakle napredujemo na našem putu indefessi favende Deo3. Što se mene tiče, moram postati do­ bar propovednik, koji treba da kaže nešto što će mo­ ći da bude korisno u svetu, i moguće je da je bolje da prođem kroz relativno dug period priprema, i da budem temeljito oproban u jednom čvrstom uverenju pre nego što budem pozvan da o tome govorim drugima... Od trenutka kada se budemo trudili da živimo iskreno, sve će biti dobro, čak i ako neizbežno budemo imali iskrenih patnji i istinskih razo­ čaranja; verovatno ćemo počiniti i teške greške i izvršiti loša dela, ali tačno je da više vredi imati vatren duh, makar zbog toga počinili više grešaka, nego biti sitničav i odveć razborit. Dobro je voleti koliko god možemo jer u tome počiva istinska sna­ ga, a onaj ko voli mnogo, čini velike stvari i za njih 3 Neumorni s božjom pomoći (lat). 9

je kadar, a ono što se radi iz ljubavi dobro je ura­ đeno; kada vam se jako dopala ova ili ona knjiga, na primer, navodim nasumce: Lastavica, Ševa, Slavuj, Duh jeseni, Vidim odavde jednu gospođu, Volio sam taj čudni gradić, od Mišlea, to je zato što su to knjige napisane srčano, u jednostavnosti i produktivnosti duha. Ako bismo morali da izgovorimo samo neko­ liko reči, ali koje bi imale neki smisao, bilo bi bolje da ih izgovorimo mnogo koje bi bile samo prazni zvuči, a mogle bi biti izgovorene sa toliko više la­ koće što bi bile manje korisne. Ako nastavimo voleti iskreno ono što je zaista dostojno ljubavi, ne rasipajući svoju ljubav na bez­ načajne i ništavne i bljutave stvari, steći ćemo malo po malo više prosvetljenosti, znanja i postaćemo jači. Što brže nastojimo da se osposobimo u nekom domenu aktivnosti i u nekom zanatu i da usvojimo jedan relativno nezavisan način mišljenja, i postupa­ nja, i što više se držimo utvrđenih pravila, karakter će nam postati čvršći, ali zbog toga ne treba postati sputan. Mudro je tako se ponašati, jer život je kratak a vreme brzo prolazi; ako se usavršimo u jednoj stvari i dobro je shvatimo, steći ćemo uz to i razumevanje i znanje o mnogim drugim stvarima. Ponekad je dobro odlaziti često među svet i družiti se sa ljudima, a ponekad nam je to prava oba­ veza i dužnost. Ali onaj ko bi više voleo da ima jako malo prijatelja, to je čovek koji se kreće sa najviše sigurnosti među ljudima u svetu. Ne treba se nika­ da pouzdati u činjenicu da smo bez teškoća ili briga ili bilo kakvih smetnji, ali ne treba sebi učiniti život suviše lakim. Čak i u kulturnim sredinama i u najbo­ ljim društvima i u najpovoljnijim okolnostima, treba sačuvati nešto od izvornog karaktera jednog Robinzona Krusoa ili nekog prirodnog čoveka, nikada ne 10

dopustiti da se ugasi vatra naše duše, nego je treba raspirivati. A onaj ko i dalje ostaje siromašan što se njega tiče i kome je siromaštvo drago, poseduje ve­ liko blago i uvek će jasno čuti glas svoje savesti; onaj ko sluša i sledi taj unutrašnji glas koji je najlepši božji dar, na kraju će u njemu naći prijatelja i nikada neće biti sam... Neka to bude naša sudbina, dečače moj, neka te uspeh prati na tvom putu i neka Bog bude u svemu sa tobom i pomogne ti da uspeš, to ti želi uz srdačan stisak ruke na tvom odlasku. Tvoj brat koji te voli, VINSENT.

11

BRISEL (AVGUST 1 8 7 8 - 1 5 . NOVEMBAR 1 8 7 8 )

Lake, 15. novembra 1878. Jako bih voleo da počnem da pravim grube kro­ kije bezbrojnih stvari koje srećemo na ovom putu, ali pošto bi me to udaljilo od mog pravog posla, bolje da ne počinjem. Čim sam se vratio kući, počeo sam jednu propoved o "neplodnoj smokvi", Luka XIII, 6 - 9 . Ovaj mali crtež U ugljenokopu zaista nije bogznašta, ali napravio sam ga tako mahinalno zato što se ovde vidi toliko ljudi koji rade u rudnicima uglja, a to je veoma osoben narod. Taj kućerak se nalazi pored kanala, to je u stvari krčmica pored jednog ve­ likog odeljenja, gde radnici dolaze da pojedu svoj hleb i popiju čašu vina. Tražio sam u svoje vreme mesto propovednika u Engleskoj medu rudarima u ugljenokopima, moju molbu su tada odbili rekavši mi da moram imati naj­ manje dvadeset i pet godina. Ti dobro znaš da jedna od osnovnih ili glavnih istina ne samo jevandelja nego cele Biblije glasi: "Svetlost koja sija u tmini." Kroz tminu ka svetlosti. Elem, ko su oni kojima to doista treba, ko su oni koji će ovde naćuljiti uši? Iskustvo je potvrdilo da na one koji rade u tmini, u srcu zemlje, kao što su rudari u rudnicima uglja, reči jevandelja ostavljaju snažan utisak i oni im čvrsto veruju. Dakle, postoji na jugu Belgije, u Emou, isto toliko blizu Monsu koliko i francuskoj granici, pa i 12

dalje, pokrajina po imenu Borinaž gde živi čudan narod radnika koji rade u mnogobrojnim ugljenoko­ pima. Evo šta ima o njima u jednom malom geograf­ skom priručniku:"Borinažani (stanovnici Borinaža, kraja zapadno od Monsa) bave se jedino vađenjem uglja. Veličanstven prizor pružaju ti rudnici kame­ nog uglja otvoreni na 300 metara pod zemljom, a u koje svakodnevno silazi jedan radnički narod, do­ stojan našeg poštovanja i simpatija. Kopač kamenog uglja u Borinažu poseban je tip, za njega dan ne po­ stoji, i nikada, sem nedeljom, ne uživa u sunčanim zracima. On tegobno radi uz treperenje lampe čija svetlost je bleda i olovna, u uskoj galeriji, presavi­ jenog tela, ponekad primoran da puzi; on radi naime sred hiljadu opasnosti koje neprestano iskrsavaju, ali belgijski rudarski nadzornik izgleda srećan, svikao je na taj način života, i kada se nade u oknu, sa malom lampom na kapi, koja služi kao vodič u po­ mrčini, uzda se u Boga koji vidi njegovu muku i koji ga štiti, njega, ženu mu i decu." Takav je, dakle, Borinaž na jugu Lesina gde se nalaze kamenolomi. Mnogo bih voleo da tamo postanem propovednik. Tromesečni staž za koji su se postarali gospo­ da Jong i pastor Piterse, primiče se kraju. Pre nego što je počeo da propoveda i pre nego što je pošao na svoja velika putovanja propovedanja i vlastitog delovanja među paganima, Pavle je proveo tri godine u Arabiji. Kada bih ja mogao dve do tri godine tiho raditi u sličnoj pokrajini, gde bih neprestano učio i posmatrao, ne bih se odatle vratio bez sposobnosti da kažem nešto što bi zaista vredelo da ljudi čuju, ja to ipak kažem sa svom poniznošću, ali iskreno.

13

BORINAŽ ( 1 5 . NOVEMBAR 1 8 7 8 - 2 0 . AVGUST 1 8 8 0 )

Pti Vam, 26. decembra 1878, Borinaž-Eno Ti mora da znaš da u Borinažu nema slika, i da uglavnom uopšte ne znaju šta je to slika, pa se samo po sebi razume da ja od svog odlaska iz Brisela ni­ sam video ništa što se tiče umetnosti. Ali, bez obzira na to, kraj je veoma karakterističan i veoma živo­ pisan, sve ovde takoreći govori i sve je puno neke osobenosti. Ovih poslednjih dana, tmurnih dana pred Bo­ žić, pao je sneg. Sve je podsećalo na srednjovekovna platna Brojgela Seljaka i tolika druga na kojima su slikari uspeli da izraze na jedan začuđujući način karakterističan efekat crvenog i zelenog, crnog i belog. Ono što se ovde vidi, uvek me podstiče da mi­ slim na radove, na primer Tejsa Marisa ili Albrehta Direra. Ima ovde usečenih puteljaka obraslih kupina­ ma i starim drvećem sa njihovim neobičnim korenjem, koji strašno liče na onaj put sa jednog Direrovog bakroreza: Vitez i Smrt4. Ovih poslednjih dana posebno je bilo zanimlji­ vo videti rudare kako se uveče na belom snegu, u sumrak, vraćaju kući iz rudnika. Ti ljudi su posve crni kada izlaze iz mračnih rudnika na dnevnu svetlost, izgledaju poput dimničara. Njihovi stanovi su uglavnom mali, pre bi se reklo da su to čatrlje duž tih usečenih puteva i u šumi i na padinama brežulja4 P u n n a z i v je Vitez, smrt i đavo 14

ka. Tu i tamo vide se i krovovi prekriveni mahovi­ nom, a uveče kockasti prozorčići bacaju ljupku bledu svetlost. Oko bašti se ovde vide polja i oranice sa živi­ cama od crnih kupina, kao što se kod nas u Brabantu može videti lug i hrastov mladik, a u Holandiji krošnjasto potkresane vrbe. Ovih poslednjih snežnih da­ na to je pružalo utisak pisma na beloj hartiji, poput stranica Jevanđelja.

Vam, april 1879. Nedavno sam napravio jedan jako zanimljiv iz­ let, lično sam proveo šest sati u rudniku. I to još u jednom od najstarijih i najopasnijih rudnika u okoli­ ni, po imenu Markas. Taj rudnik je na veoma lošem glasu zbog niza mnogobrojnih nesreća koje se u nje­ mu dešavaju, bilo na silasku, bilo na izlasku, bilo zbog zagušljivog vazduha ili eksplozije metana ili zbog podzemne vode, ili zbog rušenja starih galeri­ ja itd. To je mračno mesto i sve što ga okružuje ima na prvi pogled sumoran i zloslutan izgled. Radnici iz tog radnika uglavnom su ljudi ispi­ jeni i bledi od groznice, izgledaju umorno i iscrplje­ no, pre vremena su ostareli i pocrneli u licu, a žene su uglavnom blede kao krpe i uvele. Oko rudnika su bedna rudarska naselja, sa ponešto mrtvog i potpuno čađavog drveća, živice od kupina, gomile đubreta i Šljake, brda otpadaka uglja itd. Maris bi to divno naslikao.

Vam, juni 1879. Ne znam bolju definiciju reči umetnost od ove: "Umetnost je čovek pripojen prirodi", prirodi, stvar15

nosti, istini, ali sa jednim značenjem, shvatanjem i karakterom koje umetnik ističe, kojima daje izraz, "koje izvlači", koje razrešava, oslobađa, ukrašava bojama. Jedna Movova ili Marisova ili Israelova slika kaže više i govori jasnije nego sama priroda.

Juli,

1880.

Dragi moj Teo, Pišem ti pomalo teška srca pošto to nisam već tako dugo činio iz više razloga. Ti si donekle postao za mene stranac, a i ja, i ja sam to možda postao za tebe više nego što misliš, možda bi za nas bilo bolje da ubuduće ne bude ova­ ko. Moguće je da ti ja ne bih ni sada pisao da nisam dužan, prisiljen da ti pišem, da me, velim, ti sam nisi na to primorao. Saznao sam u Etenu da si poslao 50 franaka za mene, pa eto, primam ih. Doduše, teška srca, doduše u dosta setnom raspoloženju, ali ja sam u nekoj vrsti ćorsokaka ili škripca, kako drugačije da postupim? I pišem ti, dakle, da ti na tome zahvalim. Ja sam se, kao što možda znaš, upravo vratio u Borinaž, otac mi je govorio da radije ostanem u bli­ zini Etea, rekao sam ne i mislim da je to najbolje što sam mogao uraditi. Nehotice sam postao neka vrsta nemoguće i sumnjive osobe u porodici, bilo kako bilo, neko ko ne uživa poverenje, a u čemu bih ja bilo kome i na bilo koji način mogao biti koristan? I zato je pre svega, sklon sam da to verujem, prednost i najbolje moguće i najpametnije rešenje, da odem i da se držim na poželjnoj udaljenosti, kao da ne postojim. Ono što je mitarenje za ptice, vreme

kada one menjaju perje, to su zla kob ili nesreća, teška vremena za nas, ljudska bića. Može se ostati u tom vremenu mitarenja, može se takode iz njega izaći kao preporođen, ali to se ipak ne čini javno, to nije mnogo zabavno, eto zato je bolje da se tada iz­ gubimo. Dobro, neka bude tako.

Sada moram da te gnjavim izvesnim apstrakt­ nim stvarima pa ipak bih jako voleo da ih strpljivo saslušaš. Ja sam strastven čovek, sposoban i podlo­ žan da činim više ili manje nerazumne stvari, zbog kojih mi se čini da se više ili manje kajem. Često mi se dešava da govorim ili radim malo suviše brzo, kada bi bilo bolje čekati malo strpljivi­ je. Mislim da drugi ljudi mogu takođe ponekad či­ niti slične nepromišljenosti. Sada, pošto je to tako, šta treba da radim, treba li da sebe smatram opasnim čovekom koji ni za šta nije sposoban? Ja to ne mislim. Ali, radi se o tom da treba da se trudim svim silama da izvučem iz tih strasti ono što je dobro. Na primer, da navedem je­ dnu strast između ostalih, osećam više ili manje ne­ odoljivu strast prema knjigama i osećam potrebu da se neprestano obrazujem, da, ako hoćeš, studiram, isto kao što osećam potrebu da jedem hleb. Upravo ti ćeš moći to da shvatiš. Kada sam bio u drugoj sre­ dini, okružen slikama i umetničkim predmetima, do­ bro znaš da me tada obuzela žestoka strast prema onome što me je okruživalo, koja je išla do oduše­ vljenja. I ne žalim zbog toga, pa još i sada, daleko od zavičaja, osećam često nostalgiju za tim zavi­ čajem slika. Ti se možda dobro sećaš da sam ja dobro znao (i vrlo je moguće da to još uvek znam šta je Rembrant ili šta je Mile, ili Žil Dipre ili Delakroa ili Mi17

las ili gospodin Maris? Dobro. - Sada nemam više sve to oko sebe, a tvrde da to nešto što se zove duša nikada ne umire i da to uvek živi i uvek i uvek traga, i još uvek. Umesto da podlegnem nostalgiji, rekao sam sebi: "Zavičaj ili domovina je svuda". Dakle, umesto da dopustim da padnem u očajanje, opredelio sam se za aktivnu setu, onoliko koliko sam mo­ gao da budem aktivan ili, drugim recima, draža mi je bila seta koja se nada, koja stremi i koja traga, od one koja je umorna, bez napretka i koja očajava.

ili

Dakle, proučavao sam više ili manje ozbiljno knjige koje sam imao pri ruci, kao na primer Bibliju Mišleovu Francusku revoluciju, a onda prošle zi­ me Šekspira i malo V. Igoa i Dikensa i Bičer Stou, a potom nedavno Eshila, a za njim mnoge druge koji su manje klasici, mnoge male u stvari velike umetnike. Ti dobro znaš da su neki od onih koje svrsta­ vaju u male umetnike Fabricijus ili Bida.

I evo ja sam sada već možda pet godina, ne znam tačno, bez nameštenja i potucam se tamo-amo; vi sada kažete, od toga i toga doba ti si se srozao, uga­ sio si se, ništa nisi uradio. Je li to sasvim tačno? Istina je da sam koji put zaradio sam koricu hleba, nekad bi mi je kakav prijatelj dao iz milosrđa, živeo sam kako sam mogao, i dobro i loše, kako je već išlo, istina je da sam izgubio poverenje neko­ licine ljudi, istina je da je moja novčana situacija u žalosnom stanju, istina je da je moja budućnost pri­ lično crna, istina je da sam mogao bolje da postu­ pim, istina je da sam gubio vreme upravo koliko da bih zaradio svoj hleb, istina je da su moje studije i same u dosta žalosnom i beznadežnom stanju i da mi nedostaje više, beskrajno više nego što imam. No, zar se to naziva srozavanje i zar se to naziva besposličenje? 18

Ti ćeš možda reći: Ali, zašto nisi nastavio, kao što su hteli da nastaviš, univerzitetske studije? Na to ću ti odgovoriti samo sledeće: to je suviše skupo, a osim toga, ta budućnost ne bi bila ništa bolja od ove na m o m sadašnjem putu. Ali, ja moram nastaviti put koji sam izabrao jer ako ne budem ništa radio, ako ne budem studi­ rao, ako ne budem više tražio, tada ću biti izgubljen. Tada, teško meni. Evo kako zamišljam celu stvar: nastaviti, na­ staviti, eto to je neophodno. Ali, koji je tvoj krajnji cilj, reći ćeš ti? Taj cilj postaje sve određeniji, polako i sigurno će dobiti ob­ rise kao što kroki postaje skica, a skica slika, u toj meri u kojoj budemo radili ozbiljnije, u kojoj bude­ mo dalje produbljivali u početku nejasnu ideju, prvu neuhvatljivu i polaznu misao, sve dok ona ne bude utvrđena. Treba da znaš da je sa propovednicima isto kao i sa umetnicima. Postoji jedna stara akademska ško­ la, često grozna, tiranska, sve u svemu strava i užas, ljudi imaju kao neki oklop, čelični oklop predrasuda i konverzija, a kada su na rukovodećim položajima, rasporede mesta, i sistemom okolišenja nastoje da podrže svoje štićenike i da isključe iz škole priro­ dnog čoveka. Njihov je B o g p o p u t boga Šekspirovog Falstafa "unutrašnjost crkve", "the inside of a church"; u stvari izvesna gospoda propovednici ? ? ? zatekli su se čudesnom igrom slučaja (ne bi li možda i oni sa­ mi, da su sposobni za neko ljudsko osećanje, bili malo iznenađeni što su se tu našli) na istom stano­ vištu po verskom pitanju kao i ovaj pijanac. Ali, ma­ lo je bojazni da bi se o tom pitanju njihovo slepilo ikada moglo preobraziti u oštroumnost. 19

Takvo stanje stvari loše se odražava na onoga ko se sasvim s tim ne slaže i koji celom svojom du­ šom i celim svojim srcem i sa gnevom za koji je spo­ soban protestuje protiv svega toga. Ja lično poštujem akademike koji nisu poput ovih pomenutih, ali akademika dostojnih poštova­ nja ima manje nego što bi se moglo u prvi mah pomi­ sliti. Jedan od uzroka što sam sada bez nameštenja što sam godinama bio bez nameštenja, to je sasvim jednostavno zbog toga što imam drugačije ideje ne­ go ta gospoda koja zapošljava osobe koje misle kao oni. Nije to samo obično pitanje moje spoljašnjosti, kako su mi licemerno zamerili, u pitanju je mnogo ozbiljnija stvar, uveravam te.

Za vreme tvoje poslednje posete prošloga leta, kada smo se zajedno šetali pored napuštenog okna koji zovu Veštica, podsetio si me da smo se jednom davno, takode skupa šetali pored starog kanala i mlina u Rejsvejku, "i tada smo se", govorio si, "sla­ gali u mnogim stvarima", ali dodao si čini mi se , " o d tada si se mnogo promenio, nisi više onaj isti". E pa dobro, to nije baš sasvim tako. Promenilo se to što tada moj život nije bio toliko težak, a moja bu­ dućnost naizgled nije bila toliko crna, ali što se tiče unutrašnjeg života, što se tiče mojih pogleda na svet i mog načina mišljenja, to se nije promenilo, samo ako zaista postoji neka promena ona se ogleda u to­ me što sada ozbiljnije mislim, verujem i volim ono što sam već tada mislio, verovao i voleo. Bio bi to, dakle, nesporazum kada bi ti ostao pri svom mišljenju da ću ja sada biti manje zagrejan za Rembranta ili Milea ili Delakroaa ili za bilo koga ili bilo šta, jer upravo je obratno, samo pazi, ima vi­ še stvari u koje treba verovati i voleti ih, ima Rem20

branta u Šekspiru i Koreda u Mišleu, i kod Delakroa u V. Igou, a osim toga ima Rembranta i u Jevanđelju i Jevanđelja u Rembrantu, kako god hoćeš, to ti se manje-više svodi na isto, pod uslovom da dobro razumemo stvar i da joj svesno ne damo pogrešan smisao i da imamo na umu približne vrednosti ono­ ga što poredimo, bez ikakve namere da umanjimo zasluge originalnih ličnosti. I u Banjenu ima Marisa i u Bičer Stou ima Arijal Šefera. Ako sada možeš oprostiti jednom čoveku što temeljito proučava slike, dozvoli da je i ljubav pre­ ma knjigama isto tako sveta kao i ljubav prema Rembrantu, čak mislim da se ove dve ljubavi do­ punjavaju. Strašno volim onaj Fabriciusov portret muškar­ ca koji smo jednog dana, dok smo se zajedno šetali, dugo posmatrali u Harlemskom muzeju. Dobro, ali isto toliko volim Dikensovog Ričarda Kartona u njegovom Parizu i Londonu 1793. i mogao bih ti ukazati na druge uzbudljive ličnosti u nekim, opet mojim knjigama, sa više ili manje upadljivom sličnošću. I mislim da je Kent, onaj čovek iz Šekspirovog Kralja Lira, isto tako plemenit i uzvišen lik kao neke figure T. de Kejera, iako su Kent i Kralj Lir, razume se, živeli mnogo ranije. Da ne dužim više, Bože moj kako je divan taj Šekspir! Ko je ta­ janstven kao on? Njegova reč i njegov način stva­ ranja sasvim su ravni kistu koji drhti od groznice i osećanja. Ali, treba naučiti čitati kao što treba nauči­ ti videti i naučiti živeti. Dakle, ti treba da misliš da ja odbacujem ovo ili ono, ja sam jedna vrsta vernika u svojoj nevernosti i premda sam se promenio, ja sam isti i muči me samo ovo: za šta bih ja mogao biti dobar, zar ne bih mogao na neki način služiti i biti koristan, kako bih mogao produbiti znanje i temeljno proučiti ovaj ili 21

onaj predmet? Vidiš, to me neprestano muči, a osim toga čovek se oseća zatočenikom u nemaštini, is­ ključen je iz učešća u ovom ili onom delu, a ove ili one neophodne stvari su izvan njegovog domašaja. Zbog toga je neizbežna seta, što više osećaš pra­ znine tamo gde bi mogla biti prijateljstva i uzvišena i ozbiljna osećanja, i osećaš da strašna malodušnost nagriza i samo moralnu snagu, a čini ti se da se sud­ bina može preprečiti potrebi za ljubavlju i u tebi ra­ ste plima gađenja. A onda kažeš: Dokle, Bože moj? No, šta ćeš, vidi li se s vama ono što se dešava unutra? Neko ima veliko ognjište u duši a neko ni­ kada ne dođe da se kraj njega ogreje, a polaznici od svega primete samo malčice dima gore iznad dim­ njaka, a onda odu svojim putem. I šta sada učiniti, zadržati to ognjište unutra, imati duha, ipak strplji­ vo čekati, ali sa koliko nestrpljenja, čekati čas, ve­ lim ti, kada će kogod hteti da kraj njega sedne - da tu ostane, šta ja znam? Neka svako veruje u Boga, neka čeka čas koji će doći pre ili kasnije.

Ali, reći ćeš, ti si ipak užasno stvorenje, pošto imaš nemoguće shvatanje o religiji i detinjaste mo­ ralne skrupule. Ako su nemoguće i detinjaste, kad bih samo mogao da ih se oslobodim, ne bi mi trebalo ništa bolje. No, evo šta ja otprilike o tome mislim. Naći ćeš u Suvestrovom Filozofu pod krovovima ka­ ko je jedan čovek iz naroda, jedan obični, ako hoćeš, veoma bedni radnik zamišljao domovinu. "Ti nisi možda nikada mislio šta je domovina", nastavio je on, spuštajući mi ruku na rame, "to je sve ono što te okružuje, sve što te je odgojilo i odbranilo, sve što si voleo, to polje koje vidiš, te kuće, to drveće, te devojke koje tuda smejući se prolaze, to je domovina". "Zakoni koji te štite, hleb kojim se plaća tvoj rad, 22

reči koje izmenjuješ, radost i tuga koje ti dolaze od ljudi i stvari medu kojima živiš, to je domovina. So­ bica u kojoj si nekad gledao svoju majku, uspomene koje ti je ona ostavila, zemlja u kojoj ona počiva, to je domovina. Ti je vidiš, ti je svuda udišeš. Zamisli prava i dužnosti, ljubavi i potrebe, uspomene i za­ hvalnosti, ujedini sve to jednim imenom i to ime će biti domovina." Sada opet za sve što je istinski dobro i lepo, sa unutrašnjom moralnom, duhovnom i uzvišenom lepotom u ljudima i u njihovim delima, mislim da dolazi od Boga, a sve što ima loše i zlo u ljudskim delima i u ljudima, nije od Boga, a ni Bog ne sma­ tra da je dobro. Ali, nehotice sam uvek sklon da verujem da će­ mo najbolje spoznati Boga ako mnogo volimo. Voli nekog prijatelja, neku osobu, neku stvar, šta god ho­ ćeš i bićeš na dobrom putu da o tome kasnije znaš više, eto šta ja sebi kažem. Ali, treba voleti uzvi­ šenim i ozbiljnim prisnim osećanjem, sa voljom, sa razumevanjem i treba da se uvek trudimo da o tome steknemo veće, bolje i šire znanje. To vodi Bogu, to vodi nepokolebljivoj veri. Neko će, da navedem jedan primer, voleti Rembranta, ali ozbiljno, dobro će znati da postoji Bog, i u njega će verovati. Neko će bolje proučiti istoriju Francuske revolucije - on neće biti nevernik, videće da i u velikim stvarima postoji jedna vladajuća sila koja se ispoljava. Da je neko prisustvovao samo kratko vreme besprekornom kursu velikog univerziteta bede i da je obratio pažnju na ono što vidi svojim očima i čuje svojim ušima i da je razmišljao o tome, na kraju bi, tobože, poverovao i naučio bi o tome možda više nego što bi znao da izrazi. Pokušaj da shvatiš poslednju reč onoga što kažu veliki umetnici, ozbiljni 23

majstori, u svojim remek-delima, u njima će biti Bog. Neki su to napisali ili rekli u knjizi, a drugi na slici. Zatim prosto naprosto čitaj Bibliju i Jevanđelje, jer to navodi na razmišljanje, na dugo razmišlja­ nje i razmišljanje o svemu. E pa, razmišljaj mnogo, razmišljaj o svemu, to uzdiže misao iznad običnog nivoa, i protiv tvoje volje. Čitajmo, dakle, pošto zna­ mo čitati. Sada posle na trenutke, čovek može postati po­ malo apstraktan, pomalo sanjar, ima ih koji postanu pomalo odveć odsutni, pomalo suviše sanjari, to se možda meni dešavalo, ali to je moja greška, a onda, na kraju krajeva, ko zna nije li postojao za to uzrok, bio sam zanesen, zaokupljen, uznemiren iz ovog ili onog razloga, ali čovek se vraća na to. Sanjar pone­ kad pada u neki bunar, ali posle, kažu, iz njega izađe. A i apstraktan čovek je prisutan duhom u ne­ kim trenucima, kao za nadoknadu. To je ponekad ličnost koja ima svoj raison d'etre' iz ovog ili onog razloga, koji se ne vidi uvek u prvi mah ili koji se zaboravlja zbog rasejanosti, najčešće nehotice. Neko koga je olujno more dugo valjalo i kao da ga je bacalo tamo-amo, napokon stiže na svoje odre­ dište, neko za koga se činilo da nije ni za šta i da je nesposoban za bilo kakav posao ili službu, na kraju nađe službu, a aktivan čovek sposoban za rad po­ kaže se sasvim drugačiji kakav nije izgledao na prvi pogled. Pišem ti pomalo nasumce ono što mi dođe pod pero, bio bih veoma zadovoljan kada bi ti mo­ gao videti u meni nešto drugo, a ne samo neku vrstu besposličara. Jer, postoje dve vrste besposličara koje čini kontrast. Ima neko ko je besposličar zbog lenosti i 5 razlog postojanja (franc). 24

slabosti karaktera, zbog niskosti svoje prirode, ti me možeš smatrati takvim ako tako sudiš. Osim toga postoji i drugi besposličar, neko ko je besposličar protiv svoje volje, koga iznutra izjeda velika želja za akcijom, koji ne radi ništa jer nema mogućnosti da bilo šta radi, jer je kao nečim zaro­ bljen, jer nema ono što bi mu trebalo da bude plo­ dan, jer ga kobne okolnosti dovode u taj položaj, neko takav ne zna uvek ni sam šta bi mogao da radi, ali to instinktivno oseća. Ja sam ipak za nešto dobar, osećam da imam raison d'etre, znam da bih mogao biti sasvim drugi čovek. Za šta bih ja, dakle, mogao biti koristan, čemu bih mogao služiti, postoji nešto unutar mene samog, a šta je to? To je jedan sasvim drugi besposličar, ti me mo­ žeš smatrati takvim, ako tako sudiš. Ptica u kavezu u proleće vrlo dobro zna da ima nešto za šta bi ona bila dobra, ona snažno oseća da može nešto učiniti, ali ne može to da učini, šta je to? Ne može da se doseti; zatim ima nejasne ideje i po­ mišlja: "Druge ptice grade svoja gnezda i legu svoje mlade i podižu ih". Onda ona lupa glavom po reše­ tkama kaveza. A kavez ostaje tu i ptica je luda od bola. "Evo jednog besposličara", kaže jedna druga ptica koja tuda proleće, a koja je neka vrsta renti­ jera. Zatvorenik ipak živi i ne umire, ništa se ne po­ javljuje spolja od onog što se odvija unutra, on se dobro oseća, više je ili manje veseo kad zasija sun­ ce. Ali stiže doba selidbe ptica. Spopade ga tuga "ali" kažu deca koja ga neguju u njegovom kavezu, "on ipak ima sve što mu treba", ali on gleda napo­ lje na natmureno, olujno nebo i oseća pobunu protiv kobi, u dnu duše. "Ja sam u kavezu", "ja sam u ka­ vezu, i dakle ništa mi ne nedostaje." "Ja imam sve što mi treba." "Ah milosti, slobode, da budem isti kao druge ptice." 25

Poneki besposlen čovek nalikuje ovoj beposlenoj ptici. A ljudi često nemaju mogućnosti da išta učine, zatvorenici su u ne znam kakvom strašnom, straš­ nom, veoma strašnom kavezu. Postoji, ja to znam, oslobođenje, zakasnelo os­ lobođenje. Nepravedno, ili s razlogom izgubljen do­ bar glas, nemaština, kobne slabosti, nesreća, to stvara zatvorenike. Ne bismo znali uvek reći šta je to što zatvara, ograđuje, to što kao da pokopava, ali ipak se osećaju ne znam kakve ograde, rešetke, zidovi. Je li to sve izmišljeno, fantazija? Ja to ne mi­ slim; a onda se čovek pita: Bože moj, biti brat, voleti, to otvara tamnicu nesavladivom silom, veoma moćnom čarolijom. A onaj ko to nema ostaje u smrti. Ali, tamo gde uskrsava osećanje, uskrsava i život. A onda, tamnica se ponekad zove: predrasuda, nesporazum, kobno nepoznavanje ovoga ili onoga, nepoverenje, lažni stid.

Kvem, 20. avgust 1880. Malo sam poučavao neka Igoova dela ove poslednje zime, neka bude. Poslednji dan jednog osu­ đenika i jednu veoma lepu knjigu o Šekspiru. Bacio sam se na proučavanje tog pisca ima već dugo vre­ mena, to je isto tako lepo kao Rembrant, - Sekspir je za Čarlsa Dikensa ili za V. Igoa ono što je Rejsdal za Dobinjija i Rembrant za Milea. Ono što ti kažeš u svom pismu o Barbizonu sasvim je tačno, a ja ću ti reći neke stvari koje će ti pokazati da i sam mi­ slim na taj način. Nisam posetio Barbizon, ali ako 26

ga i nisam posetio, prošle zime sam video Kurijer. Išao sam peške uglavnom po Pa de Kaleu, ne pored Lamanša nego po okrugu ili provinciji. Krenuo sam na to putovanje u nadi da ću tamo naći bilo kakav posao, prihvatio bih sve. No, sve u svemu, pomalo i protiv svoje volje, ne bih znao tačno kazati zašto. No, rekao sam sebi: treba da vidiš Kurijer. Imao sam samo 10 franaka u džepu, a pošto sam u početku putovao vozom, ubzo sam ostao bez novaca i pošto sam proveo na putu nedelju dana, s mukom sam vukao noge. Ipak sam video Kurijer i spoljašnjost ateljea gospodina Žila Bretona. Spoljašnjost tog ateljea malo me je razočarala, budući da je to potpuno nov atelje, i nedavno sagrađen od cigala, metodistički pravilan, negostoljubivog i hla­ dnog i razdražujućeg izgleda. Da sam mogao da vidim njegovu unutrašnjost ne bih više mislio na spolja­ šnjost, u to sam uveren, čak sam u to i siguran, ali šta ćeš, unutrašnjost nisam mogao da vidim. Jer se nisam usudio da se predstavim da bih ušao. Tražio sam drugde po Kurijeru neki trag Žila Bretona ili nekog drugog umetnika; sve što sam pro­ našao, bio je njegov portret kod jednog fotografa, a onda u jednoj staroj crkvi, u mračnom uglu, kopija Ticijanovog Spuštanja u grob koja mi se u tami uči­ nila veoma lepa i majstorski naslikana. Je li bilo nje­ govo? ne znam, jer nisam mogao razaznati nikakav potpis. Ali, od živog umetnika ni traga, samo sam na­ šao jednu kafanu koju zovu Kafana lepih umetnosti, takode od negostoljubivih i hladnih i ubistvenih no­ vih cigala, koja je bila ukrašena nekom vrstom fresa­ ka ili zidnog slikarstva koje je predstavljalo prizore iz života slavnog viteza Don Kihota. Te freske, me­ du nama rečeno, tada su mi izgledale prilično slaba uteha i manje-više osrednje. Ne znam čije su. 27

Ali sam ipak tada video polja u okolini Kurijera, stogove, smeđu zemlju ili laporac kafene boje, sa beličastim mrljama tamo gde probija lapor što je za nas, koji smo navikli na crnkastu zemlju, manjeviše naobično. A onda, francusko nebo mi se učinilo nekako finije i jasnije od zadimljenog i zamagljenog neba u Borinažu. Osim toga, tamo je bilo farmi i šupa koje su još sačuvale, Bogu slava i hvala zbog toga, svoja krovišta od slame obrasle mahovinom, zapazio sam takođe oblake gavranova proslavljene na Dobinjijevim i Mileovim slikama. A nisam ti prvo spomenuo kao što je priličilo, karakteristične figure raznih radni­ ka: kopača, drvoseča, kočijaša što upravljaju svojim zapregama, i nekoliko silueta žena sa belim kapica­ ma. Cak i ovde, u Kurijeru, još postoji jedan uglje­ nokop ili okno, gledao sam kako se dnevna vuča nastavlja sve do sumraka, ali nije bilo radnica u mu­ škim odelima kao u Borinažu, već samo rudara umornog i jadnog izgleda, pocrnelih od ugljene pra­ šine, obučenih u smešne rudarske dronjke, a jedan od njih u stari vojnički šinjel. Premda je taj put bio za mene gotovo gnjavaža i premda sam se vratio iscrpljen od umora, otečenih nogu i u manje-više setnom raspoloženju, ne žalim zbog njega, jer sam video zanimljive stvari, a čovek se upravo kroz mukotrpna iskušenja same bede uči da gleda sasvim drugim očima. Zaradio sam koje parče hleba tu i tamo na putu, u zamenu za neke cr­ teže koje sam imao u koferu. Ali kada sam dokrajčio svojih deset franaka, morao sam poslednjih noći logorovati u sred polja, jednom u nekim napuštenim kolima, sasvim belim od jutarnjeg inja, a koja su bila prilično loše konačište, jednom u nekoj hrpi snopova pruća, a jednom, što je bilo malo bolje, u nekom načetom plastu, gde sam uspeo da načinim 28

sebi malo udubljenje, jedino sitna kiša nije baš po­ većala ovu udobnost. A ipak sam, eto, u toj užasnoj bedi osetio da mi se vraća snaga i rekao sam sebi: bilo kako bilo, ja ću se opet uzdići, ponovo ću uzeti olovku koju sam odbacio u svojoj velikoj malodušnosti, i ponovo ću početi da crtam, i od tada se izgleda sve za mene promenilo, sada sam na putu, a moja olovka je po­ stala nešto malo poslušnija, a rekao bih da me iz dana u dan sve više sluša. Suviše duga i suviše veli­ ka beda do te mere me je obeshrabrila da više nisam mogao ništa da radim. Video sam tada, na tom izletu, i nešto drugo: selo tkača. Rudari i tkači su opet donekle poseban narod u odnosu na druge radnike i zanatlije, i za njih osećam veliku simpatiju, a smatrao bih se srećnim kada bih jednog dana mogao da ih nacrtam tako da ti nikad ili gotovo nikad slikani ljudi izađu na svetio dana. Čovek sa dna ponora, de profundis6 to je rudar, drugi sa sanjalačkim, zanesenjačkim, gotovo mesečarskim izgledom - to je tkač. Evo, skoro su već dve godine kako živim među njima i naučio sam da done­ kle prepoznajem njihov originalni karakter, barem karakter rudara, uglavnom. I sve više nalazim nešto dirljivo, čak i potresno, u tim jadnim i neuglednim radnicima, takoreći poslednjim i najprezrenijim od svih, koje obično vidimo, što je možda proizvod buj­ ne, no veoma pogrešne i neopravdane mašte, kao bagru zločinaca i razbojnika. Zločinaca, pijanaca i razbojnika ovde ima kao i drugde, ali to nipošto nije tipično. Ti si mi u svom pismu neodređeno govorio da dođem u Pariz ili u njegovu okolinu, pre ili kasnije, 6 Iz dubine ponora (lat.) - prve reči P s a l m a C X X I X .

29

kada to bude moguće i kada to budem želeo. Doista je moja velika i žarka želja da dođem ili u Pariz ili u Barbizon, ili negde drugde. Ali, kako to da ostvarim, kad ne zaradim ni groša, i premda naporno radim, trebaće još vremena dok ne dođem u situaciju da mogu misliti na takve stvari kao što je taj dolazak u Pariz. Jer, istinu govoreći, da bih mogao raditi kako treba, trebalo bi mi barem sto franaka mesečno, mo­ že se živeti i sa manje novca, ali tada se živi u nemaštini, čak prevelikoj. Siromaštvo sprečava dobre duše da uspeju, to je stara Palicijeva izreka u kojoj ima istine i koja je potpuno tačna, ako se shvati njena istinska namera i značaj.

Ti mi još govoriš o Merisonu, to što o njemu kažeš veoma je tačno, prilično dobro poznajem nje­ gove bakroreze. Ako hoćeš da vidiš nešto neobično, stavi jednu od tih istinitih i tako snažnih škrabotina pokraj neke grafike Viole-le-Dika ili bilo koga dru­ gog ko se bavi arhitekturom. Tada ćeš videti Meriona u punom sjaju, zbog drugog bakroreza koji će poslužiti, izvini zbog poređenja, kao sredstvo koje će istaći njegovu vrednost ili kao kontrast. Dobro, šta ćeš tada zapaziti? Ovo. Čak i kad crta cigle, gra­ nit, železne šipke ili ogradu nekog mosta, Merion unosi nešto od ljudske duše, razdiran ne znam ka­ kvim intimnim bolom u svom bakrorezu. Video sam crteže gotske arhitekture Viktora Igoa. No dobro, iako nemaju snažnu i majstorsku Marionovu izradu bilo je tu nešto od istog osećanja. Koje je to osećanje? Ima neke srodnosti sa osećanjem koje je Albreht Direr izrazio u svojoj Melanholiji i koje danas imaju Zam Tiso i gospodin Maris (ma koliko se ova dvojica međusobno razlikovala). S pravom je neki 30

ozbiljni kritičar rekao o Tisou: "To je nemirna du­ ša". No bilo kako bilo, ima nešto od ljudske duše u tome, i zato je to veliko, ogromno, beskrajno, i po­ stavi pored toga Viole-le-Dika, to ti je kamen, a drugi, neka bude Merison, to ti je duh. Merison je mogao tako silno da voli, da sada, poput Dikensovog Sidnija Kartona, voli čak i kamenje sa nekih mesta. Ali više je i bolje, uzvišenijim, dostojanstvenijim, i ako smem tako da kažem, evandeoskijim tonom, zastupljen i iznesen na videlo dragoceni bi­ ser, ljudska duša, kod Milea, Žila Bretona, Josefa Israelsa. No, vratimo se još malo Merionu, čini mi se da je on u nekom dalekom srodstvu sa Jongkintom mo­ žda i sa Sejmor Hejdnom, jer su u nekim trenucima ova dva umetnika bila veoma snažna. Čekaj, možda ćeš još videti da sam i ja radnik, mada ne znam unapred šta ću moći da uradim, pa ipak se silno nadam da ću još napraviti neku škrabotinu na kojoj bi mo­ glo biti nešto ljudsko. Ali, najpre treba crtati Barga i proći kroz druge više-manje trnovite stvari. Put je uzak, vrata su uska i malo je onih koji ih nadu.

31

E T E (APRIL 1881 - DECEMBAR 1881)

Ete, septembar 1881. Dragi Teo, Iako sam ti nedavno pisao, imam još nešto da ti kažem. Došlo je naime do promene u mom crtežu, ko­ liko u mom načinu rada toliko i u rezultatu. Nakon nekih stvari koje mi je Mov govorio, opet sam po­ čeo da radim prema živom modelu. Na svoju sreću uspeo sam da ubedim razne osobe, između ostalih Pita Koufmana, radnika. Brižljiva studija, nepresta­ no i ponavljano crtanje po Bargovim Vežbama za crtež ugljenom dalo mi je bolju koncepciju crtanja figura. Naučio sam da odmerim i vidim i tražim ve­ like linije. Tako da će mi ono što mi je nekada iz­ gledalo očajnički nemoguće, postati malo po malo moguće, hvala Bogu. Pet puta sam nacrtao jednog seljaka s lopatom, "kopača lopatom", u svim mogućim položajima, dva puta jednog sejača, dva puta jednu devojku s metlom. Zatim, ženu sa belom kapicom koja ljušti krompire, i jednog pastira podbočenog na svoj štap, i na kraju jednog starog bolesnog seljaka kako sedi na stolici kraj ognjišta, sa glavom u rukama i laktovima na kolenima. Svakako se neću na tome zaustaviti; kad jednom neka ovca pređe most, celo stado je sledi. Biće potrebno da bez prestanka crtam kopače, sejače, muškarce i žene; da ispitujem i proučavam sve 32

što je sastavni deo života na selu. Kao što su toliki drugi činili i još uvek čine. Pred prirodom se ne ose­ ćam više nemoćan kao nekada. Iz Haga sam doneo drvene Kontee (kao i olov­ ke) i mnogo se njima služim u radu. Počeo sam isto tako da radim kistom i višerom, sa malo sepije ili tuša, s vremena na vreme i sa malo boje. Sigurno je da crteži koje sam uradio u poslednje vreme, veoma malo nalikuju onome što sam do sada uradio. Dimenzija figura je gotovo kao dimen­ zija jedne Vežbe za crtež ugljenom. Što se tiče pejzaža mislim da mi to ni na koji način neće naškoditi, baš naprotiv, biće mi korisno.

Septembar Primio sam prošle nedelje od strica iz Prinsenhahea kutiju sa bojama, koja je dosta dobra, dobra u svakom slučaju za početak, (boje su Pajarove). Zbog toga sam jako zadovoljan. Smesta sam pokušao da napravim neku vrstu akvarela sa već navedenim mo­ tivom.

Priroda se u početku uvek opire crtaču, ali onaj koji zaista obziljno shvata svoj posao ne da se sme­ sti, jer je taj otpor, naprotiv, podsticaj da se bolje pobedi, a priroda i iskren crtač u suštini se slažu. No, priroda je doista "nedodirljiva", ipak bi se tre­ balo s njom uhvatiti u koštac, i to odlučno. I nakon što smo se neko vreme borili i nosili sa prirodom, ona na kraju popušta i postaje pokorna, nije da sam ja već dospeo do toga, mada niko više od mene nije u to uveren, ali to počinje da ide. 33

Borba sa prirodom ima ponekad nešto od onoga što Šekspir naziva "Taming the shrew"1, tj. pobediti onu koja pruža otpor ustrajnošću, "milom ili silom". U odnosu na mnoge stvari, ali naročito na crtež, ja smatram da "dobro pritegnuti više vredi ne­ go olabaviti". Sve više i više osećam da je crtež figura dobra stvar koja je idirektno korisna za crtanje pejzaža. Kada hoćemo da nacrtamo krošnjastu potkresanu vrbu, kao da je to živo biće, a ona to zaista jeste, sve što je okružuje dolazi relativno sasvim samo, pod uslovom da smo usredsredili svu svoju pažnju na dotično drvo i da se nismo zaustavili dok mu nismo udahnuli život.

Ete, 3. septembar 1881. Dragi moj Teo, Tišti me nešto što želim da ti ispričam, možda si ti o tome već obavešten i neću ti ispričati ništa novo. Hteo sam da ti kažem da sam ovog leta zavoleo K. 8 Ali, kad sam joj to rekao, ona mi je odgo­ vorila da će njena prošlost i njena budućnost za nju uvek biti nerazdvojive i da nikada ne bi mogla od­ govoriti na moja osećanja. Tada sam imao da resim užasnu dilemu: da se pomirim sa tim: "nikada, ne, nikada", ili da stvar smatram nezavršenom, da gajim nadu i da se ne po­ mirim sa sudbinom? Izabrao sam ovu poslednju mogućnost.

7 Ukrotiti goropad (engl.). 8 V i n s e n t o v a rođaka, u d o v i c a s d e t e t o m K e j Vos - Striker.

34

U međuvremenu sam nastavio naporno da ra­ dim i otkako sam je sreo, moj posao je mnogo lakši. Jedna godina u njenom društvu bila bi spaso­ nosna i za nju i za mene, ali roditelji su zaista tvrdo­ glavi u toj stvari. Ali, tebi je sigurno jasno da ja ne kanim ništa propustiti što bi me moglo približiti njoj i spreman sam da je volim sve dok konačno i ona mene ne zavoli. Dešava li ti se ponekad, Teo, da budeš zalju­ bljen, voleo bih da ti to budeš jer, veruj mi, "male nedaće" imaju isto tako svoju vrednost. Ponekad si neutešan, ima trenutaka kada bi poverovao da si u pa­ klu, ali ima i drugih i boljih stvari. Ima tri stepena: 1° ne voleti i ne biti voljen; 2° voleti i ne biti voljen (to je moj slučaj); 3° voleti i biti voljen. Ja sa svoje strane tvrdim da drugi stepen više vredi od prvog, ali treći! To je summum. 9

Pa dobro, old boy , budi dakle i ti takode za­ ljubljen i pričaj i ti meni o tome, budi dobar u slu­ čaju kao što je moj i pokaži mi svoju naklonost. Rapart je ovde, doneo je akvarele koji pokazu­ ju napredak. Nadam se da će M o v doći uskoro, u protivnom ću otići kod njega. Crtam mnogo i verujem da ide bolje, više radim kistom nego ranije. Tako je hladno da crtam samo figure u zatvorenom prostoru, krojačicu, korpara itd.

Ako se ikada zaljubiš, i ako budeš morao čuti jedno "nikada, ne, nikada" nipošto se nemoj pomi9 staro momče (engl.).

35

riti sa sudbinom! No, ti si takav srećković da ti se to, nadam se, nikada neće dogoditi.

Ete, 7. septembar 1881. Old boy, ovo pismo je samo za tebe, nećeš ga nikome pokazati, zar ne? Moram najpre da te pitam da li te i najmanje čudi da može postojati ljubav, dovoljno ozbiljna i strasna, da je ne mogu rashladiti čak ni mnogobro­ jni "ne, nikada, nikada?" Uveren sam da te to ni naj­ manje ne čudi, već ti izgleda prirodno i "razumno". Ljubav je, naime, nešto pozitivno, nešto sna­ žno, nešto do te mere stvarno, da je nekome ko voli isto toliko nemoguć iskoreniti to osećanje kao i dići ruku na sopstveni život. Ako mi ti odgovoriš: "ali ipak ima ljudi koji dižu ruku na sebe", ja ću ti je­ dnostavno odgovoriti: "ne mislim da sam ja čovek koji ima sličnih sklonosti". "Stekao sam istinsku volju da živim, i veoma sam srećan što volim. Moj život i moja ljubav su jedno". Ali, prigovaraš mi, ti se nalaziš pred jednim "nikada, ne, nikada". Na šta ja odgovaram: old boy, ja privremeno smatram "nikada, ne, nikada" parčetom leda koje pritiskam na svoje srce, ba bih ga otopio.

Osećam se jako naklonjenim seti kad vidim to­ like ljude kako stvari suviše primaju k srcu, ali ne­ mam nikakvu nameru da i sam postanem, setan i da dozvolim da klone hrabrost kojom sam se naoružao. Daleko od mene ta pomisao. Neka bude setan ko hoće, meni je toga dosta, i samo hoću da budem radostan kao ševa u proleće! 36

Hoću da pevam jedino ovu pesmu: Opet voleti! Zar ti, Teo, ne bi našao zadovoljstvo u tome "nikada, ne, nikada"? Sigurno da ne bi, naprotiv. Ali izgleda da ima ljudi koji nalaze zadovoljstvo možda i "ne znajući", očigledno sa najboljom voljom, sa najbo­ ljim namerama, u tome da mi čupaju komade leda iz grudi, a nesvesno sipaju na moju strašnu ljubav više udara hladne vode nego što oni misle. Ali, siguran sam da me mnogobrojna vedra hla­ dne vode neće, old boy, za sada rashladiti. Ne smatraš li priglupim one ljude koji su mi davali na znanje da treba da se pripremim, da ću uskoro saznati da je ona prihvatila neku drugu, bo­ gatiju partiju, da je postala lepa i da će je prositi, ali je izvesno da bi za mene malo marila ako bih išao dalje od "brat i sestra" (to je krajnja granica!), da bi bila zaista šteta da "u međuvremenu" (!!!) propu­ stim neku drugu, možda bolju priliku!!!... Onaj ko nije naučio da kaže "ona i nijedna druga", zna li on za ljubav? - Kada su mi svi to rekli, osetio sam svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim razumom: "ona i nijedna dru­ ga". "Slabost, strast, bezumlje, nedostatak pozna­ vanja sveta, eto šta vama služi za dokaz, navešće možda neki, kada vi kažete: "ona i nijedna druga", budite vrlo oprezni, nastojte da uredite stvari. Da­ leko od mene ta pomisao! Neka moja slabost bude moja snaga, hoću da budem zavisan od nje i ni od jedne druge, a čak i kad bih mogao, ne bih da budem nezavisan od nje. Ona je mnogo volela drugoga i njene misli su još u toj prošlosti, i ona izgleda oseća grizu savesti od same pomisli na moguću novu ljubav. Ima ipak jedna izreka, a ti je znaš: "Treba prvo voleti, zatim prestati voleti, zatim opet voleti!" 37

"Opet voleti: draga moja, tri puta moja draga, voljena moja". Primetio sam da ona uvek misli na prošlost i da u nju pobožno uranja. Onda sam došao na pomisao: premda ja poštujem to osećanje i prem­ da me njen veliki bol potresa i pogađa, ipak u njemu nalazim nešto kobno. On dakle ne može raznežiti moje srce, već treba da budem čvrst i odlučan ko čelični bodež, želim da se trudim da probudim nešto novo, što neće izbrisati ono staro, ali što će imati isto tako pravo da postoji. I tada sam počeo - u početku nezgrapno i ne­ spretno, ali ipak odlučno, da bi sve završilo recima: K. ja vas volim kao samoga sebe - a tada mi je ona rekla: nikada, ne, nikada. Nikada, ne, nikada, šta može tome da se su­ protstavi: "Voleti i dalje!" Ne mogu još da kažem šta će prevagnuti. Bog zna, ja znam jedino ovo: - "that I had better stick my faith. "1U Kada sam ovog leta čuo to "nikada, ne, nika­ da", Bože moj, kako je to bilo strašno, mada nije bilo neočekivano, osetio sam u početku nešto ubi­ tačno kao večno prokletstvo, - i zaista - tada sam bio za trenutak takoreći oboren na zemlju. Ali onda je u toj neizrecivoj teskobi moje duše, sinula jedna ideja kao svetlost u noći; upravo ova: sa sudbinom se miri onaj ko može da se pomiri, ali ako možete da verujete, onda verujte! Tada sam se podi­ gao, ne kao neko ko je pomiren sa subinom, već kao neko ko veruje i nema druge misli od ove: ona i ni­ jedna druga. Kazaćeš mi: od čega ćete živeti ako je ubediš da te posluša, ili možda: neće biti tvoja, - ali ne, ti to nećeš reći. Ko voli živi, ko živi radi, ko radi ima hleba. 10 bilo bi bolje da se držim svoje vere. (engl.)

38

Zato sam ja miran i pun pouzdanja u svemu tome, i upravo to vrši uticaj na moj rad, koji me sve više i više privlači, upravo zato što računam da ću uspeti. Ne mislim da ću postati nešto izuzetno, nego baš nešto obično, a pod tim podrazumevam da će moje delo biti zdravo i "razborito" i da će imati raison d'etre, i da će moći nečemu da služi. Mislim da nas ništa ne baca sa takvim intenzitetom u stvar­ nost kao istinska ljubav. A zar je na lošem putu onaj ko živi u stvarnosti? Mislim da nije. No sa čim bih mogao da uporedim to karakteristično osećanje, to karakteristično uviđanje zaljubljenosti? Jer to je stvar­ no za čoveka otkriće jedne nove hemisfere, kada po­ stane ozbiljno zaljubljen u svom životu. I zbog toga bih želeo da se i ti zaljubiš, ali zato je potrebna jedna "ona "; što se tiče te "one " s njom je međutim kao i sa ostalim stvarima: ko traži nađe, premda je nalaženje sreća, a nikako naša zasluga.

Ete, 12. novembra 1881. Ali upravo zato što je ljubav tako jaka, mi ni­ smo obično dovoljno jaki u mladosti ( hoću da ka­ žem sa 17, 18, 20 godina) da bismo mogli čvrsto čvrsto držati naše kormilo. Vidiš, strasti su jedra brodića. A neko ko se sa dvedeset godina potpuno pre­ pusti svom osećanju, uzme suviše vetra u jedra, a u njegov brod uđe voda i, - i on tone, - osim ako ne ispliva. Neko ko naprotiv razvije na svom jarbolu jedro Ambiciju i brodi pravo kroz život, bez nesreća, bez propinjanja, sve dok - sve dok najzad, najzad ne stignu okolnosti u kojima on uoči: nemam dovoljno 39

jedra, i tada kaže: dao bih sve što imam za još jedan kvadratni metar jedra, a nemam ga. Hvata ga oča­ janje. Ah, ali tada se predomisli i dokona da može koristiti dugu snagu; misli na jedro sve do tada prezreno što je oduvek stajalo u spremištu. I to je to jedro koje ga spašava. Jedro "Ljubav" mora da ga spasi, i ako ga ne razvije, neće doploviti.

40

H A G (DECEMBAR 1 8 8 1 - SEPTEMBAR 1 8 8 3 )

7. januar 1882. Evo ponovo sam u sličnom periodu borbe i obeshrabrenja, strpljenja i nestrpljenja, nade i oča­ janja. Ali potrebno je da ga pobednički prebrodim i uskoro ću imati jednu bolju koncepciju akvarela. Više volim da ne jedem u podne šest meseci i tako uštedim novac, nego da primam s vremena na vreme deset florina od Tersteha, uz njegova preba­ civanja. Jako bih voleo da znam šta bi slikari rekli o njegovoj tvrdnji "raditi manje prema modelu jer je jeftinije", kada neko nakon dugih traganja nade mo­ dele koji nisu odveć skupi. Raditi bez modela kuga je za slikara figura, naročito u početku. R S. - Teo, to je gotovo čudesno!!! Evo prvo me izveštavaju da treba da idem po tvoje pismo. Drugo, K.M. naručuje od mene dva­ naest malih crteža perom, vedute Haga, od kojih su neke već bile spremne (Prademus - Hest, - Vlersteh bili su spremni) za 2,50 florina po komadu, cena koju sam ja odredio, uz obećanje da će mi, ako ih napravim po njegovom ukusu poručiti i drugih dva­ naest, ali da će on odrediti njihovu cenu veću od moje. Treće, ja eto srećem Mova koji se srećno resio 41

svoje velike slike i obećava mi svoju sledeću pose­ ru. Dakle, "dobro je, ide mi dobro, biće još bolje!" I još jedna stvar koja me iznenadila, i to jako iznenadila: rekao sam modelu da ne mora danas da dođe - nisam rekao zašto - ali jadna žena je ipak došla, i ja sam se bunio. "Da, ali ja nisam došla da poziram, došla sam jednostavno da vidim jeste li imali šta da jedete", ona mi je donela porciju boranije i krompira. Ipak ima u životu stvari koje vrede truda. Evo nekoliko reci koje su me jako dirnule i po­ tresle kod Sansjeovog Milea, to su Mileove reči: "Umetnost je borba - u umetnost treba uložiti svoju kožu." "Treba raditi kao nekoliko crnaca: više bih voleo da ništa ne kažem, nego da se slabo izrazim." Tek sam juče pročitao te poslednje Mileove reči, ali već sam i ranije isto to osetio, eto zato ponekad osećam potrebu da se izražavam radije tvrdom sto­ larskom olovkom i perom, nego finom kičicom. "Čuvaj se, Tersteh! Čuvaj se! Grdno grešiš." Nikada nisam čuo neku dobru propoved o mi­ renju sa sudbinom (niti sam ikada smislio neku dobru propoved), osim te Movove slike i Mileovog dela. Upravo tu je mirenje sa sudbinom, ali ono pra­ vo, ne pastorsko. Ta kljusad, ta jadna iscrpljena kljusad, crna, bela, smeđa, ona su tu strpljiva, krotka, spremna, pomirena sa sudbinom, mirna. Za jedan trenutak ona će morati opet da vuku teški šlep, kulučenje se primiče kraju. Kratki trenutak zastoja. Ona dahću, oblivena su znojem, ali uopšte ne ropću, ne bude se, ne žale se ni na šta. Dugo su već na to navikla, navikla godinama. Pomirila su se da žive još malo i da rade, a sutra će ići živoderu; "neka bude", ona su na to spremna. 42

Nalazim u toj slici jednu takvu filozofiju, neo­ bično uzvišenu, primenljivu i bezglasnu, kao da hoće da kaže: "znati trpeti a ne žaliti se, eto to je jedina primenljiva stvar, u tome je veliko znanje, lekcija koju treba da naučimo, rešenje problema življenja." čini mi se da bi ta Movova slika bila jedna od retkih slika pred kojom bi se Mile dugo zadržao šapućući:"Taj slikar ima srca". Teo, ja zaista nisam pejzažist, ako i radim pej­ zaže, u njima će uvek biti trag figura. Ipak je jako dobro da ima ljudi koji su prevashodno pejzažisti. I jako me zaokuplja to da ti budeš jedan od njih "a da to ne znaš". Potaknut sam da ti govorim o tom pitanju zato što, usred finansijskih teškoća osećam da ništa nije pouzdanije od manuelnog zanata, doslovno, od rada koji se izvodi ruka­ ma. Kada bi ti postao slikar, jedna od stvari koje bi te začudile bilo bi to da je slikarski zanat, sa svim onim što on obuhvata, stvarno relativno težak posao u fizičkom pogledu; ako apstrahujemo duhovni na­ por, intelektualnu muku, taj zanat iziskuje svakog dana prilično zamašan fizički napor.

Aprila 1882. A to je svest da ništa (osim bolesti) ne može da mi oduzme tu snagu koja sada počinje da se razvija, to je ta svest koja čini da hrabro gledam u budućnost i da sada mogu da podnesem mnoge neprijatnosti. Divna je to stvar gledati jedan predmet i zaklju­ čiti da je lep, i o njemu razmišljati, i zapamtiti ga, a potom reći: počeću da ga crtam, a onda treba raditi sve dok ga ponovo ne stvoriš. Ipak se samo po sebi razume da to nije razlog da budem zadovoljan svojim delom u toj meri da 43

mislim da neću osetiti potrebu da radim bolje. Ali put ka tome da ga kasnije uradim bolje, u tome je da ga danas uradim dobro koliko god je to moguće, ta­ da će sasvim prirodno sutra biti napretka. Mali priloženi crtež 1 1 "skiciran je prema jednoj velikoj studiji, koja deluje mračnije. Ima jedna pesma, mislim da je od Toma Huda, u kojoj on govori o jednoj velikoj dami koja noću ne može da sklopi oka, jer je, pošto je po danu izašla da kupi haljinu, videla kako u jednoj čađavoj sobi rade jadne, blede, tuberkulozne i iscrpljene švalje. I onda joj njeno ve­ liko bogatstvo stvara grizu savesti te se ona noću budi puna teskobe. Jednom rečju, to je figura vitke i blede žene, uznemirene u mračnoj noći. Mov mi je zamerio što sam rekao: "ja sam umetnik", ali ja neću opozvati svoje reči jer se samo po sebi razume da ta reč sadrži u sebi ovo značenje: "uvek tražiti, a nikada ne naći savršenstvo". To je upravo suprotno od "ja to već znam, ja sam to već našao". Ta rečenica, koliko ja znam, znači ovo: "tražim, uporno istražujem, činim to svim svojim srcem." Ja ipak imam uši da čujem, Teo; kada mi neko kaže: "imate loš karakter", šta treba da radim? Okrenuo sam se i otišao sam sam, ali sa mnogo tuge u srcu, što se Mov usudio da mi to kaže. Neću tražiti od njega da mi za to da objašnjenje, a ni ja se neću izviniti. A ipak, - a ipak - a ipak! Voleo bih da se Mov zbog toga pokaje. 11 The Great Lady (engl. Velika d a m a ) , isto t a k o s l a v n a k a o i Sorrow (engl. - tuga) n a p r a v l j e n a p r e m a V i n s e n t o v o j d r u ž b e n i c i iz t o g v r e m e n a , Kristini, koju on s k r a ć e n o z o v e " S i n " . O njoj je r e č u n a r e d n i m p i s m i m a . K a o što p i š e g o s p o d i n Lui Pijerar u Tragi­ čnom životu Vinsenta Van Goga, " n j e g o v ž i v o t sa t o m ž e n o m j e p o m a l o priča o Vaskrsenju"

44

Za nešto me sumnjiče, - to je u zraku, imam nečega iza mene. Vinsent skriva nešto što ne može ugledati svetlost. Pa dobro, gospodo, reći ću vam nešto, vama koji držite do forme i do civilizacije, i to s punim pravom, pod uslovom da je to živa istina, šta je civilizovanje, delikatnije, muževnije, napustiti ženu ili se sažaliti nad napuštenom ženom? Ove zime sam sreo jednu trudnicu, koju je na­ pustio čovek čije dete je nosila u svom telu. Trudnica koja je usred zime lutala ulicama, ko­ ja je morala da zarađuje svoj hleb, dobro znaš kako. Uzeo sam tu ženu za model i radio sam s njom cele zime. Nisam joj mogao platiti punu svotu koja sleduje modelu, ali sam joj barem platio sate poziranja i mogao sam da je spasem, hvala Bogu, i nju i njeno dete, od gladi i od zime, deleći svoj hleb sa njom. Kada sam sreo tu ženu, bio sam zapanjen njenim bolesnim izgledom.

Čini mi se da bi svaki čovek koji vredi kože na svojim cipelama, kada bi se našao u sličnom po­ ložaju, isto tako postupio. Smatrao sam da je to što sam učinio tako je­ dnostavno i očito, da sam verovao da to mogu zadr­ žati za sebe. Njoj je bilo teško da pozira, ali je to ipak naučila, ja sam napredovao u crtanju jer sam imao dobar model. Ta žena mi je sada privržena kao pripitomljena golubica, a što se mene tiče, mogu se oženiti samo jednom, a kada bi bilo bolje da to uči­ nim nego sada sa njom, jer to je jedini način da na­ stavim da joj pomažem, u protivnom će je beda ponovo oterati na put koji vodi u propast. Ona nema novca, ali mi pomaže da zaradim novac mojim ra­ dom. 45

Verovao sam da ću biti shvaćen bez reči. Mno­ go sam mislio na jednu drugu ženu za kojom je tu­ klo moje srce, ali ona je bila daleko i nije htela da me vidi, dok je ova ovde bazala po zimi, bolesna, tru­ dna, izgladnela, nisam mogao drugačije da postupim. Mov, Teo, Terstah, moj hleb je u vašim rukama, zar ćete me ostaviti bez hleba ili ćete mi okrenuti leda? Ja sam rekao svoje i čekam šta će mi reći. Malo po malo i polagano između mene i nje ro­ dilo se nešto drugo: izvesna potreba jednoga za dru­ gim tako da ona i ja više nismo mogli da se razdvo­ jimo jedno od drugoga, te smo se sve više uvlačili jedno drugom u život, a onda je to postala ljubav. To što postoji između Sin i mene stvarno je, to nije san, to je stvarnost. Smatram za veliki blagoslov to što su moje misli i moja aktivnost našle jednu čvrstu tačku, jedan određen pravac. Moguće je da sam prema K. osećao više strasti, i da je u nekim pogledima bi­ la i lepša od Sin, ali ljubav prema Sin zaista nije ma­ nje iskrena, jer su okolnosti suviše teške, a vrlo je važno delovati, a tako je bilo od samog početka na­ šeg poznanstva. Vidi rezultat: kada mi budeš došao u posetu, nećeš me više naći obeshrabrenog ili setnog, nego ćeš se naći u jednoj sredini kojoj ćeš, verujem, moći da se prilagodiš, i koja ti barem neće biti neugodna. Mladi atelje, domaćinstvo još mlađe, u punoj akciji. Ne mistični je korene usred dečijom stolicom. već u kome sve tivnost.

ili tajanstveni atelje koji pušta svo­ samog života. Atelje sa kolevkom i U kome dakle nema stagnacije, podstiče i tera i stimuliše na ak­

Želim da radim crteže koji će iznenaditi neke ljude. Sorrow je mali početak, moguće je da su mali 46

pejzaž kao Lan van Merdervort, livade u Rejsvejku, zatim sušionica listova (ribe) takode mali počeci. Barem sadrže nešto neposredno iz mog sopstvenog srca. Bilo u figuri, bilo u pejzažu, hteo bih da izra­ zim ne nešto sentimentalno melanholično, već du­ boku bol. Sve u svemu, hoću da postignem da za moje delo kažu: taj čovek oseća duboko, i taj čovek oseća prefinjeno. Uprkos mojoj tobožnjoj prostoti, razumeš li, ili upravo zbog nje. Šta sam ja u očima većine - niko i ništa ili je­ dan ekscentričan ili neprijatan čovek - neko ko ne­ ma položaj u društvu ili neko ko ga neće ni imati, najzad, mnogo manje nego ništa. Dobro, pretpostavi da je tačno tako, dakle želeo bih da svojim delom pokažem ono što se nalazi u srcu jednog takvog ekscentrika, jednog takvog ni­ kogovića. To je moja ambicija koja je manje zasnovana na ogorčenosti nego na ljubavi "uprkos svemu", ko­ ja je više zasnovana na osećanju spokojstva nego na strasti. Premda često živim u bedi, u meni ipak ima harmonije i mirne i čiste muzike. I u najsiromašni­ jem kućerku i u najprljavijem kutku, ja vidim slike ili crteže. A moj duh se kreće u tom pravcu nekom neodoljivom silom. Sve više i više me druge stvari napuštaju, i što me više napuštaju moj pogled hitrije sagledava sli­ karsku stranu. Umetnost zahteva uporan rad, rad uprkos svemu i neprekidno posmatranje. Pod upor­ nim podrazumevam neprestani rad, ali isto tako pri­ vrženost koncepciji, uprkos tome što priča ovaj ili onaj. Toplo se nadam, brate, da ćeš od sada pa za nekoliko godina, čak već i sada videti malo po malo 47

dela moje ruke, koja će ti pružiti neku zadovoljštinu za žrtve koje si podneo.

Zato što imam umetnost i sam život čija je su­ ština umetnost, jedno tako neizmerno i široko osećanje, smatram nesnosnim i neispravnim kada vidim ljude kako se daju u poteru. Što se mene tiče, nala­ zim u mnogim modernim slikama posebnu draž ko­ ju stare nemaju. Jedan od najviših i najplemenitijih izraza umetnosti za mene uvek ostaje engleska umetnost, na primer Milej, Herkomer i Frenk Houl. Ono što hoću da kažem povodom razlike između stare i moderne umetnosti, to je da su moderni umetnici možda veći mislioci. Postoji još i velika razlika u osećanju između Milejevog Chill October12 i Rejsdalovih Livada u Overvenu, na primer. A isto toliko između Houlovih Irish emigrants13 i Rembrantovih Žena koje čitaju Bibliju. Rembrant i Rejsdal su uzvišeni, i za nas, isto kao i za svoje savremenike, ali postoji u modernoj umetnosti nešto što dolazi do nas na ličnije intiman način. Isti je slučaj sa Svejnovim drvorezima i drvorezima starih nemačkih majstora. To je dakle bila zabluda kada je pre nekoliko godina moderne spopalo ludilo podržavanja starih. Zato ja smatram tako tačnim ono što kaže čika Mile: "čini mi se apsurdnim to što ljudi hoće da se prikažu drugačijim nego što jesu."

12 Hladni oktobar (engl). 13 Irski emigranti (engl.)

48

Te reči izgledaju jednostavno, ali one ipak ima­ ju dubinu neizmerivu poput okeana, a ja lično sma­ tram da čine dobro oni koji te reči potpuno primaju k srcu. U subotu uveče započeo sam temu o kojoj sam već često sanjao. To je panorama zelenih livada sa plastovima sena. Preko njih, duž jednog potoka, vrluda put od zgure. A n a obzorju, u sredini slike, zalazi plamenocrveno sunce. Nemoguće mi je da nacrtam efekat na brzinu, ali evo kompozicije. Ali to je bilo samo pitanje boje i tona, nijanse game boje neba, najpre lila izmaglica u kojoj je crveno sunce napola prekriveno tamnoljubičastim oblakom sa tankim malim blještavocrvenim rubom; kraj sunca odbljesci rumenila, ali iznad je žuta traka koja postaje crvena, a malo više plavičasta, tako­ zvani Cerulean blue14, a zatim ovde-onde lila i sivi oblaci koji upijaju odbljeske sunca. Tlo je bilo neka vrsta tapiserije zelene - mrkosiva, ali pune nijansi i treperenja - voda potočića blista na tom obojenom tlu. ton.

To je nešto što bi na primer naslikao Emil Bre­

Još sam naslikao veliko parče dine - pastozno i sa debelim namazima. Za te dve slike, za malu marinu i za polje krompira, sa sigurnošću znam da se ne bi reklo da su to moje prve studije. Da ti istinu kažem, to me zaista pomalo izne­ nađuje, mislio sam da prve studije neće ni na šta li­ čiti, ali da će kasnije postati bolje. A istini za volju 14 modrikasta plava ( e n g l . ) .

49

moram reći da one liče na nešto i to me pomalo čudi. Mislim da to mogu da zahvalim činjenici što sam, pre nego što sam počeo da slikam, crtao i pro­ učavao perspektivu onoliko vremena koliko je bilo potrebno da komponujem neki predmet koji sam video. Otkako sam kupio boje i pribor za slikanje, to­ liko sam crnčio i radio da sam bio potpuno iscrpljen nakon što sam naslikao sedam studija. Ima još jedna sa jednom figuricom, majka sa detetom u seni ve­ likog drveta, u harmoniji tonova na dini obasjanoj letnjim suncem. To daje gotovo italijanski efekat. Nisam se doslovce mogao zaustaviti, nisam se mogao od toga uzdržati niti prestati da radim na to­ me... Hteo sam naprosto da ti kažem ovo, osećam da ima stvari koje boje iskrsavaju u meni dok sli­ kam, koje nisam posedovao ranije, širokih i snažnih stvari... Koliko ja mogu da zaključim, nisu najgori sli­ kari oni koji ponekad nedelju ili dve ne mogu da rade. Za to postoji razlog, to su upravo oni "koji u to ulažu svoju kožu", kako kaže Mile. To nije nikakva smetnja, a po mom mišljenju ne treba sebe štedeti kada je neophodno. Ako je čovek neko vreme iscr­ pljen, on se oporavi, a time dobija to što su studije spremljene, baš kao žito ili seno seljaka. Što se me­ ne tiče, za sada ne mislim da se odmaram. Sinoć sam se bavio jednim šumovitim predelom na blagoj padini, prekrivenim crvotočinom i suvim bukovim lišćem. Tlo je bilo smedecrveno, ponegde svetlije a ponegde tamnije, još više zbog oštrih senki stabala koja su na njega bacala čas slabije, čas jače, dopola izbrisane pruge. Radilo se o 50

tome, a zaključio sam da je to veoma teško, da po­ stignem dubinu kolorita, ogromnu snagu i čvrstinu tog zemljišta, a ipak sam tek slikajući shvatio koliko još ima svetlosti u toj tami. Treba sačuvati svetlost, a u isto vreme sačuvati i žar i dubinu bogatog preliva. Jer, ne može se zamisliti jedan tako divan či­ lim, kao ta duboka crvenosmeđa u žaru jesenjeg sutonskog sunca prigušenog granama. Iz tog tla se pomaljaju mlade bukve koje s je­ dne strane dobijaju svetlost i tu su svetlucavo zele­ ne, a ona strana njihovih stabala koja je u senci, ima toplu i snažnu, najtamniju zelenu boju. Iza tih mladih stabala, iza tog crvenosmeđeg tla, nalazi se veoma fino, golubijeplavo, toplo, goto­ vo i ne plavo, svetlucavo nebo. A ispod njega se na­ lazi magličasti rub zelenila i splet mladih stabala i žućkastog cveća. Tuda luta nekoliko figura saku­ pljača granja, kao tamne mase tajanstvenih senki. Bela kapa jedne žene koja se saginje da dohvati suvu grančicu, čini iznenadni kontrast sa dubokom smedecrvenom bojom tla. Jedna suknja je osvetljena - jedna oštra senka pada - jedna tamna silueta nekog čoveka uspravlja se iznad šibljaka. Jedna bela kapa, jedna kapica, jedno rame, jedno žensko po­ prsje ocrtavaju se na nebu. Te figure su velike i pune poezije, one u dubokoj tami sumraka izgledaju kao "ogromne terakote" koje oblikuju u ateljeu. Opisujem ti prirodu, ni sam ne znam u kojoj meri sam uspeo da je prenesem u svom krokiju, ali dobro znam da je harmonija zelene, crvene, crne, žute, plave, smeđe, sive učinila na mene jak utisak. To je bilo sasvim u stilu de Grua, efekat kao na pri­ mer na onom krokiju Odlazak regruta, koji se neka­ da nalazio u Vojvodskoj palati. 51

Imao sam mnogo muke da to naslikam. U po­ dlozi ima tuba i po bele - a ta podloga je ipak veoma tamna - zatim crvenog, žutog, smeđeg, okera, crne, sijeno-pečene, crnila od čađi, a rezultat je crvenosmeđa koja, međutim, varira do crnkastosmeđe do duboke bordo i do bledoružičaste i zlatnožute. Tu je i mahovina i mali rub svežeg travnjaka koji upija svetlost i jako sija, a bilo je veoma teško to prikaza­ ti. Evo najzad jednog krokija za koji tvrdim, ma šta o njemu kazali, da ima neko značenje i da govori. Kad sam ga radio, rekao sam sebi: neću otići pre nego što u njemu vidim sfekat jeseni i sumraka, nešto tajanstveno, ozbiljno. Primoran sam - pošto efekat ne ostaje - da sli­ kam brzo, figure su tu postavljene u nekoliko ener­ gičnih poteza četkom i u jednom mahu. Bio sam iznenađen kad sam video koliko se ta mala stabla čvrsto drže u tlu, započeo sam ih kičicom, ali onda sam, zbog već pastoznog tla - jedan namaz boje ki­ stom slivao se kao ništa, istiskujući tubu nacurio iz nje korenje i stabla - i nešto malo sam ih oblikovao kistom. Da, - evo ih, izbijaju iz tla, čvrsto su u njemu ukorenjeni. U izvesnom smislu sam zadovoljan što nisam učio da slikam. Možda bih naučio da mi promaknu neprimećeni efekti te vrste, sada, kažem ne, - to je upravo ono što moram da imam, ako to nije moguće, nije moguće, hoću da pokušam, premda ne znam kako treba da radim. Ja ni sam ne znam kako ja to slikam, dođem da sednem sa belim panoom is­ pred mesta koje je na mene ostavilo jak utisak, gle­ dam ono što mi je pred očima, kažem sebi, taj beli pano mora postati nešto - vraćam se nezadovoljan odlažem ga na stranu i nakon što sam se odmorio gledam ga sa izvesnom teskobom - i dalje sam ne­ zadovoljan, jer mi je odveć na umu ta čudesna priro52

da da bih mogao njime biti zadovoljan - ali ipak vidim u svom delu eho onoga što me je privuklo, vidim da mi je priroda nešto ispričala, govorila, a da sam ja to stenografski zabeležio. Moguće je da u m o m stenogramu ima neodgonetnutih reči - grešaka ili praznina, pa ipak ostaje nešto od onoga što su šuma ili obala ili figura rekle, a to nije bezizražajni ili konvencionalni jezik koji nije rođen iz same pri­ rode, nego iz osobitog načina rada ili iz jednog nau­ čnog sistema. Evo još jednog krokija dina. Tamo je bilo tog niskog šipražja čije je lišće s jedne strane belo, s druge strane tamnozeleno i koje neprestano treperi i blista. U pozadini je tmasta šuma. Praviti studije po m o m mišljenju znači sejati, a praviti slike znači žnjeti. Mislim da čovek mnogo zdravije rasuđuje kada ideje izviru iz neposrednog kontakta sa stvarima, nego kada on stane da posmatra stvari s ciljem da u njima nađe ovu ili onu ideju. Isto je tako i sa pitanjem kolorita. Ima boja ko­ je čine prijatan kontrast same od sebe, ali ja se tru­ dim da napravim onako kako ja to vidim, pre nego što počnem da radim da bih postigao ono što ose­ ćam. A, ipak, osećanje je velika stvar bez koje ne bismo mogli ništa izvesti. Potpuno se slažem sa onim što kažeš o trenuci­ ma koje ponekad imamo, kada nam se čini da smo neprijemčivi za stvari iz prirode ili kada nam se čini da nam priroda više ne govori. To mi se tako često dešava, i to mi ponekad priskače u pomoć da dozvolim sebi da se latim ne­ čega drugog. Ako osećam otpor prema pejzažu ili svetlosnim efektima, bacam se na figure i obratno. Često mi ne preostaje ništa drugo nego da čekam da to prođe, ali više no jednom sam uspeo da oteram neosetljivost, menjajući motive kojima posvećujem 53

pažnju. Ali figure me sve više i više zanimaju. Se­ ćam se da je bilo neko vreme kad me je osećanje za pejzaž jako opsedalo i kada je na mene činila sna­ žniji utisak slika ili crtež u kojima su svetlosni efe­ kti ili atmosfera pejzaža bili dobro izraženi, nego neka figura. Sve u svemu, slikari figura budili su u meni je­ dnu vrstu hladnog poštovanja, pre nego toplu sim­ patiju. Dobro se sećam da me je u ono vreme posebno uzbudio jedan Domjeov crtež, jedan starac pod ke­ stenovima na Jelisejskim poljima (ilustracija za Balzaka), mada taj crtež i nije bio tako značajan, ali dobro znam da me je posebno uzbudio čvrstom i muškom Domjeovom koncepcijom. Pomislio sam: mora da je to dobro osećati i misliti na taj način i prelaziti preko hrpe stvari, da bi se koncentrisao na ono što se na jedan ličniji način tiče čoveka kao čoveka, pre nego livade i oblaci. Tako često želim da si pored mene i toliko mi­ slim na tebe. Ono što mi pišeš o izvesnim karakter­ istikama pariških umetnika koji žive sa ženama, koji su manje sitničavi nego drugi, i koji se možda iz očajanja hvataju za mladost, čini mi se tačnim. Ima ih takvih i tamo i ovde. Za čoveka je možda još teže tamo nego ovde da sačuva malo svežine u porodi­ čnom životu, jer tamo treba ići gotovo protiv struje. Kako su brojni oni koji su u Parizu postali očajnici, sa tihim, razložnim i logičnim očajanjem. Opet sam čitao nešto na tu temu a tiče se Tasara koga mnogo volim i čija me je sudbina mnogo ražalostila. Smatram svaki pokušaj u tom pravcu dostoj­ nim poštovanja. Takođe mislim da može da se dogo­ di da čovek uspe, i da ne treba u početku da očajava, čak i ako ponekad izgubi hrabrost, i ako ponekad 54

oseti neku vrstu sklonosti. Treba se vratiti u život, ponovo steći hrabrost, čak i ako je ishod drugačiji nego što smo očekivali u početku. Nemoj misliti da ja prezirem osobe poput onih koje mi ti opisuješ, jer njihov život nije zasnovan na ozbiljnim i promišlje­ nim principima. Moje mišljenje o tome je sledeće: rezultat mora da bude čin, a ne apstraktna ideja. Ja odobravam principe i smatram ih dostojnim samo ako se razviju u dela. Odobravam da čovek razmi­ šlja i da se trudi da bude svestan, jer to više određuje njegovu aktivnost i čini celinu od njegovih različitih postupaka. Smatram da bi oni koje mi ti opisuješ mogli steći više čvrstine postupajući na promišljeniji način. Ali ja njih, konačno, više volim nego one koji se razmeću svojim principima a da se ni naj­ manje ne potrude, niti im to pada na pamet, da ih sprovedu u praksu. Jer ovi poslednji nemaju nika­ kve koristi od najlepših principa, a prvi su upravo oni koji su, kada se odluče da žive energično i pro­ mišljeno, sposobni za velike stvari. Jer velike se stvari ne čine samo impulsivno i one su niz sitnica povezanih u jednu celinu. Šta znači crtati? Kako se to postiže? To je čin probijanja prolaza kroz nevidljiv gvozdeni zid koji se izgleda nalazi između onoga što osećamo i onoga što možemo. Kako treba da prođemo kroz taj zid, kad nam ništa ne pomaže da u njega snažno uda­ ramo, taj zid treba da miniramo i da ga probijemo turpijom, polako i sigurno, po m o m mišljenju. I evo, kako će čovek moći i dalje da bude istrajan u tom poslu, ne dozvoljavajući da ga od njega odvrate, osim ako ne bude razmišljao i uredio svoj život na nekim principima. Tako je sa umetničkim kao i sa drugim stvarima. A veličina nije proizvoljna stvar; ona mora biti hotimična. Da li u početku postupci jednog čoveka treba da ga odvedu do principa ili principi do postupaka, to je nešto što mi se čini da 55

teško mogu da odredim, i što je u istoj meri malo va­ žno kao i odgovor na pitanje šta je najpre postojalo, kokoška ili jaje. Ali, ja smatram kao nešto pozitivno i od velike važnosti, da se trudimo da razvijemo svo­ ju snagu i svoju misao. Mislim, što se mene tiče, da u životu svakog sli­ kara postoji jedan period tapkanja u mraku, i mislim da sam ga ja prevazišao već poodavno. S druge stra­ ne, mislim da kod mene sve ide pravilno ali sigurno, a kasnije ću kroz bolji rad imati retrospektivni po­ gled na ono što sada radim, koji će bolje istaći da u tome ima nečeg jednostavnog i istinitog i - pošto isto to i ti kažeš, - snažan način shvatanja i sagleda­ vanja stvari. Stigao sam dakle u Vorbirh, a odatle u Lejtsendam. Ti poznaješ tamošnju prirodu; prekrasno dr­ veće, puno veličanstvenosti i vedrine, pored groznih zelenih kupolica nalik igračkama i svih besmislica koje troma mašta holandskih rentijera može da iz­ misli, kada su u pitanju cvetnjaci, senice, verande. Kuće su gotovo sve veoma ružne, neke su ipak stare i otmene. No u tom trenutku, vrlo visoko, iznad pa­ šnjaka, beskrajnih poput pustinje, nadirale su jedne za drugima ogromne mase oblaka, a vetar je najpre udario na niz seoskih kuća sa njihovim grupicama drveća, s druge strane kanala, gde prolazi crni put od zgure. To drveće je bilo prekrasno, gotovo bih rekao da se odvijala jedna drama u svakoj figuri, od­ nosno u svakom stablu. No, uprkos svemu, celina je bila gotovo još lepša od tih povijenih stabala posmatranih pojedinačno u njihovoj suštastvenosti, upra­ vo zato što je taj trenutak bio takav da su čak i te besmislene kupolice, mokre od kiše i šibane vetrom, dobile neku čudnu osobenost. Ta slika mi je pokazala kako i neki formalista nerazumnog ponašanja ili pun eksentričnosti i hiro56

va, samo ako oseća da ga je obuzeo istinski bol ili ako ga potresa nesreća, može postati dramatična fi­ gura izvanredne originalnosti. To me je navelo da za trenutak pomislim na današnje društvo, kako i ono, dok srlja u propast, može ponekad, viđeno kroz kon­ trast sa svetlošću nekog preporoda, načas izgledati kao velika i tamna silueta. Da, za mene je drama u prirodi, drama patnje u životu daleko najsavršenija. " R a j " je lep, ali Getsemen je ipak lepši.

57

D R E N T E (SEPTEMBAR - NOVEMBAR 1883)

Sve je ovde lepo, gde god da kreneš. Vres je mnogo rasprostranjeniji nego u Brabantu, barem po­ red Zinderta ili Etea, ponešto monoton u podne, a naročito kada ima sunca, ali upravo taj efekat koji sam uzalud hteo da slikam već nekoliko puta, ne bih želeo da propustim. Ni more nije uvek živopisno, ali treba takođe posmatrati te trenutke i baš te efekte ako čovek neće da se prevari u njegovom pravom karakteru. Tada, u tom vrelom podnevnom času, vres je katkad daleko od toga da bude dražesan, on je nesnosan, dosadan i zamoran kao pustinja, isto tako malo gostoljubiv i u neku ruku neprijateljski. Slikati ga u toj punoj svetlosti i prikazati to udalja­ vanje planova do beskonačnosti, to je nešto od čega te hvata vrtoglavica. Ipak ne treba misliti da jedan takav pejzaž mo­ ra da bude shvaćen na sentimentalan način, upravo je suprotno, to gotovo nikada nije slučaj. To isto nesnosno i dosadno mesto - uveče, kada se neka jadna mala osoba kreće kroz sumrak - kada to ogro­ mno prostranstvo zemlje, sprženo suncem, postane tamno nasuprot finim lila tonovima neba u smiraj dana, kada i ona poslednja mala tamnoplava linija horizonta deli nebo i zemlju, može da postane uz­ višeno kao u jednom Ž. Dipreu. Isto je sa ljudima, seljacima i ženama; oni nisu uvek zanimljivi, ali kada čovek ima sa njima strplje­ nja, vidi sve što je mileovsko u tim ljudima. 58

Juče sam otkrio jedno od najčudnijih groblja koje sam ikada video; zamisli komad vresa okružen nizom mladih jela pribijenih jedne uz druge, tako da bi čovek poverovao da je to prosto naprosto neki jelik. Ipak postoji ulaz, jedan kratki drvored, a onda se stiže do grobova prekrivenih busenjem trave i vresa. Mnogi su obeleženi belim stubovima na koji­ ma se mogu pročitati imena. To je nešto veoma lepo, videti plavi vres na grobovima, miris terpentina ima u sebi nešto misti­ čno, tamna linija jela koje ograđuju groblje razdvaja svetlucavo nebo od grube zemlje koja je uglavnom ružičasta, ridasta, braonkasta, žućkasta ali ipak sa posvuda razasutim lila tonovima.

N.

Amsterdam.

Sve je ovde savršeno lepo, onakvo kakvim ga ja volim. Hoću da kažem da je ovde mir. Nalazim da je još i nešto drugo lepo: to je tragičnost, ali ta tragičnost je svuda, dok ovde to nisu samo efekti Van Hojea koji mogu da se nađu. Juče sam slikao trule panjeve hrastova koje zovu tresetnim deblima (to su hrastovi koji su ostali zatrpani možda vek pod tresetom, te su i sami formirali novi sloj treseta; prilikom kopanja otkrivaju se ta tresetna debla). Ti panjevi su se nalazili u jednoj lokvi, u crnom blatu. Jedni crne boje, nalazili su se pod vodom u ko­ joj su se caklili, a drugi, bezbojni, na crnoj zaravni. Jedan beli puteljak krivuda s kraja na kraj, a ozada ima još više treseta, crnog kao čađ. Iznad je olujno nebo. Ta lokva u blatu, sa tim trulim panjevima, to je bilo nešto melanholično i dramatično, sasvim na59

lik na Rejsdala, nalik na Žila Diprea. To je mali kro­ ki Vena15. Ti si mi rekao jednog dana:"Ja sam kao ta li­ čnost iz Ključalog lonca"16, ja sam rekao: ne. Kad bi ti bio takav, učinio bi dobro da uđeš u novi posao, ali ti si dublji nego on, i ja ne znam da li si ti "u su­ štini" poslovan čovek, "u suštini suština", ja u tebi vidim umetnika, istinskog umetnika. Ti si imao sentimentalna iskustva koja nisi tražio, koja su ostavila na tebi traga; eto, stvari se dešavaju kako se dešavaju, zašto? Kuda ideš ti? Je li to novi početak jedne slične karijere? Ja odlučno verujem da nije, to je dublje od toga. Ti moraš da se promeniš, ali potreban ti je totalni preporod, a ne pona­ vljanje iste stvari. Nisi se prevario u prošlosti, ne, s obzirom na prošlost morao bi da budeš takav kakav si, ta prošlost je ispravna. Sledi li da to nije bila je­ dnostavno opšta priprema, temelji, grubo tesanje, i ne još uvek pravo rešenje? Zašto to ne bi proizašlo iz svega? Čini mi se da se radi upravo o tome. Mislim da stvari govore tako snažno samo po sebi da mi izgleda nemoguće da ti kažem nešto dru­ go do neku otrcanu istinu; čak i u tvojim vlastitim očima. Osim toga prilično je čudno, po mom mišlje­ nju, što se upravo ovih dana zbila u meni jedna promena. Ja sam do sada propuštao. Znam da se to podudara sa nekom silom koja sređuje, popravlja, okrepljuje, preporada i uveličava moje misli, tako da sam potpuno u njenoj vlasti. Tako da mogu da ti pišem, pun osećanja koje taj tužni samokritički vres budi u meni. Upravo u ovom trenutku osećam u sebi 15 "Ven" u Holandiji o z n a č a v a i s t o v r e m e n o t r e s e t i tresetište. K a ž e se: Ven, isto k a o stepa, d i n a , r a v n i c a . 16 N a s l o v r o m a n a E m i l a Z o l e .

60

početak nečeg boljeg. Nečega čega još nema, ali ja ipak vidim u svom delu stvari koje donedavno u nje­ ga nisam unosio. Slikanje mi postaje lakše, osećam želju da se bacim na gomilu stvari koje sam dosad propuštao. Znam da se to podudara sa neizvesnošću okolnosti, tako da nije uopšte sigurno da mogu osta­ ti ovde. Moguće je da zahvaljujući okolnostima koje potiču od tebe, stvari dobijaju drugačiji obrt. No ja bih zbog toga mnogo žalio, mada bih sve mirno primio. Ali ne mogu sebe sprečiti da zamišljam svoju budućnost kao nešto što ne stvaram samo ja, nego ti i ja, slikari i saradnici, drugovi, u tom malom tresetnom kraju. Poznajem unutrašnju borbu dve osobe: "ja sam slikar", i "ja nisam slikar". Rapartovu i svoju. Borbu ponekad zastrašujuću, borbu koju upravo predsta­ vlja razliku između nas i nekih drugih koji manje ozbiljno uzimaju stvari; nama je ponekad veoma te­ ško; nakon krize melanholije, malo svetlosti, malo napretka; neki drugi moraju da se bore, rade možda lakše, ali tako se karakter pojedinca manje razvija. 17

I ti bi morao da podneseš tu borbu , a ja ti ka­ žem: budi duboko uveren da se izlažcš opasnosti da te pokolebaju ljudi koji će imati najbolje namere na svetu. Ako ti nešto u dnu tebe samog kaže: "ti nisi slikar", baš tada treba slikati, stari moj, i taj glas će ućutati, ali samo na taj način; onaj ko, osetivši to, 17 P o š t o je i m a o t e š k o ć a u kući G u p i l , g d e je r a d i o , Teo je g o v o ­ rio u j e d n o m p i s m u o m a g l o v i t o m p l a n u da se bavi s l i k a n j e m . V i n s e n t t a d a više p u t a piše s v o m b r a t u d a g a uveri d a d e f i n i t i v n o napusti p o s a o t r g o v c a i da se p o t p u n o p o s v e t i slikarstvu, što bi ili približilo j e d n o g d r u g o m e . O n ć e čak utvrditi d o najsitnijih m a t e ­ rijalnih detalja p l a n z a j e d i č k o g ž i v o t a z a s n o v a n o g n a p o z a j m i c i n o v c a od s t a n o d a v c a u D r e n t e u , ne pitajući se da li će im on taj n o v a c dati.

61

odlazi prijateljima i priča im svoju muku, taj gubi delić svoje energije, delić onoga što je u njemu najbolje. Tvoji prijatelji mogu biti samo oni koji se sami bore protiv toga, oni koji primerom svoje vla­ stite aktivnosti stimulišu ono sto je aktivno u tebi. Treba se baciti na posao sa samopouzdanjem, sa izvesnom svešću da je ono što radiš u skladu sa razu­ mom, kao seljak koji upravlja svojim plugom ili kao naš prijatelj koji na m o m malom krokiju drlja svoju njivu, a drlja je sam. Ako nemaš konja, onda si vla­ stiti konj, tako mnogi ljudi ovde rade. Postoji jedna izreka Gistava Dorea, koju sam uvek smatrao veoma lepom: Strpljiv sam kao vo. Ja u tome vidim u isti mah nešto dobro, izvesno odlu­ čno poštenje, sve u svemu, ta izreka sadrži mnogo toga: to je prava izreka jednog umetnika. Kada po­ mislim na ljude čiji duh smisli takve stvari, čini mi se da su umovanja poput onih koje, na žalost, često čujemo od trgovaca slikama povodom "darovitih umetnika", tako strašno graktanje gavranova. Strpljiv sam, kako je to smireno, kako je to dostojanstveno, možda to ne bi bilo tako tačno rečeno, da nema svog tog graktanja gavranova. Ja nisam umetnik, - kako je to prostački, - čak i ako to o sebi mislimo, - zar bismo mogli nemati strpljenja, ne naučiti od prirode da imamo strplje­ nja, da imamo strpljenja gledajući kako žito tiho ni­ če, kako sve raste, - zar bismo mogli smatrati sebe za nešto tako apsolutno mrtvo da mislimo da više namerno ometamo svoj razvoj? Ja to govorim da pokažem koliko je po m o m mišljenju glupo govoriti o darovitim i nedarovitim umetnicima. No, ako hoćemo da rastemo, treba da se zarinemo u zemlju. Ja ti dakle kažem: usadi se u zemlju Drentea, tamo ćeš proklijati, nemoj da sahneš na pločniku. 62

Ima biljaka koje rastu u gradovima, reći ćeš mi ti, neka bude, ali ti si žito i tvoje mesto je u žitnom polju... Ne zadržavam sebi ni najmanje da sam ti rekao nešto novo, ja samo od tebe tražim da ne radiš pro­ tiv najboljih misli koje nosiš u sebi. Rado bih ti malo pričao o jednoj šetnji po Zvelu, mestašcu u kojem je Liberman dugo stanovao i pravio studije za svoju sliku iz poslednjeg Salona, na kojoj su pralje. U kojem su Termele i Julius Bakhejze takođe dugo boravili. Zamisli šetnju kroz vres, ujutru, u ti sata, u otvorenim dvokolicama (pratio sam čovu kod koga stanujem, a koji je krenuo na put u Ase). Putem, - jedan "dik" kako ovde kažu, - na koji su, da bi ga zatrpali, nabacali blata umesto peska. To je bilo još čudnije nego na barci. Kada je počelo malo da se razdanjuje i kada su petlovi po­ čeli da pevaju oko krovinjara razasutih u vresu: nekoliko kućica ispred kojih smo polazili, okruže­ nih ogolelim jablanovima sa kojih se čulo kako pada malo žuto lišće; - jedna stara okrnjena kula na ma­ lom groblju omeđenom nasipom od zemlje i ogra­ dom žitnog polja; - sve, sve, sve, postalo je potpuno isto kao najlepši Koroi. Tišina, tajna, mir, što je jedi­ no on naslikao. Ipak je još sasvim bila noć kada smo stigli u Zvelo, u šest sati izjutra; video sam istinske Koroe, još ranije u zoru. Naše ulaženje u selo bilo je međutim tako lepo. Ogromni kućni krovovi prekriveni mahovinom, konjušnice, štale, ambari. Ovde su naseja veoma velika, među hrastovi­ ma prekrasne bronzane boje. U mahovini, tonovi zlatnozelene, na tlu jedna tamna sivolila koja vuče na crvenu, plavu ili žutu, tonovi neizrecive čistote u zelenilu malih žitnih polja, crni tonovi na vlažnim 63

stablima koji čine kontrast sa zlatnom kišom jese­ njeg uskovitlanog i šuštavog lišća što je, poput ra­ ščupanih perika u koje je neko duvao, visilo na granama jablanova, breza, lipa, jabuka, s mukom se održavajući i propuštajući čak i svetlost neba. Nebo bez ijedne mrlje, svetlo, ne bele nego lila boje koja prkosi analizi, belo u kojoj se vidi nadi­ ranje crvene, plave, žute, nebo koje na sve baca od­ sjaj i koje svuda osećaš iznad sebe, koje je puno isparenja i slaže se sa laganom izmaglicom ispod njega. Sve se rastvara u gami divne sive. Pa ipak, u Zvelu nisam našao nijednog slikara; ljudi su mi, uostalom, rekli da oni nikada ne dolaze zimi. A ja se upravo nadam da ću u njemu biti sledeće zime. Pošto tamo nije bilo slikara, odlučio sam da se vratim peške i da usput malo crtam, umesto da čekam povratak svog stanodavca. Počeo sam da ra­ dim mali kroki čuvenih jabučnjaka koje je Liberman naslikao na svojoj velikoj slici. Zatim sam nastavio putem kojim smo išli rano izjutra.

Prošao sam pored jedne crkvice, zapravo Crkve iz Grevila sa male Mileove slike iz Luksemburga; ovde je, umesto malog seljaka sa ašovom, bio jedan pastir sa stadom ovaca pokraj ograde. U pozadini se nije primećivalo more, već more mladog žita, more brazda umesto more talasa. Izazvani utisak - isti. Video sam tada veoma uposlene ratare - kola sa peskom, pastire, ljude koji su radili na drumu, dvokolice sa dubrivom, Nacrtao sam u krčmici kraj puta jednu malu staricu koja je radila na svojoj predilici, malu crnu osobu koja kao da je izašla iz neke bajke, - malu crnu osobu ispred svetlog prozora kroz koji se videlo svetio nebo i 64

puteljak preko divnog zelenika polja, i nekoliko gu­ saka koje su štipkale travu. Kada je potom pao sumrak, zamisli tišinu, mir tog trenutka. Zamisli u tom trenutku mali drvored visokih jablanova sa njihovim jesenjim lišćem, za­ misli široki blatnjavi put, sav od crnog blata, s čije desne strane je beskrajni vres, s leve beskrajni vres, crne trouglaste siluete nekolikih krovinjara prekri­ venih busenjem trave, kroz čije prozore sija crvena svetlost vatre, - nekoliko lokvi žućkaste i prljave vode koje odbljeskuju nebo, u kojima trule tresetna debla; zamisli te gomile blata, uveče, u sumrak, sa blještavim nebom iznad njih, prema tome sve crno na belom. A medu tim gomilama blata, neka čupava osoba, pastir, hrpa stvari u obliku jajeta, poluvuna, polublato, koje se sve komešaju, guraju se, - stado. Gledaš ga kako dolazi - ostaj eš na sredini okrećeš se i slediš ga. Ono teško i nerado napreduje na blatnjavom putu. Ali eno u daljini majura, neko­ liko krovova prekrivenih mahovinom i gomile sla­ me i treseta između jablanova. Pastirica je takode gotovo trouglasta, sasvim tamna silueta. Vrata su širom otvorena. Otraga, kroz međuprostore greda, još sija svetlost neba. Celi karavan od vune i blata skupa nestaje u toj pećini, a kad je jednom unutra, pastir i žena koja dr­ ži fenjer zamandaljuju vrata. Povratak stada u sumrak finale je simfonije ko­ ju sam juče čuo. Taj dan se odvio kao u snu, bio sam celog dana toliko utonuo u tu potresnu muziku da sam bukvalno zaboravio da pijem i da jedem. Uzeo sam veknu seljačkog hleba i šoljicu kafe u krčmici u kojoj sam crtao ženu za predilicom. Dan je pre­ minuo i od zore do sumraka, ili, bolje rekavši, od jedne do druge noći, bio sam izgubljen u toj sim­ foniji. 65

Vratio sam se kući i dok sam sedeo ispred va­ tre, zaključio sam da sam gladan i utvrdio sam da sam začuđujuće gladan... Ali evo kako je to ovde. Imaš potpuno isti utisak kao da si, na primer, na izložbi Stotinu remek-dela. Sta donosi dan poput ovoga? Ništa, osim mnoštvo krokija. Pa ipak, dono­ si nešto drugo: spokojnu želju za radom.

66

N I N E (DECEMBAR 1 8 8 3 - NOVEMBAR 1 8 8 5 )

Usamljenost je prilično mučna stvar, čovek se oseća kao u zatvoru. Ipak, još uvek ne mogu da tvrdim do koje će mere to unaprediti moje poslove. To, uostalom, ni ti ne činiš. Ja se, sa svoje strane, često osećam bolje među ljudima koji ne znaju čak ni za reč usamljenost, na primer, među seljacima, tkačima, nego u civilizovanom svetu. To je za mene prava sreća. Tako sam se, otkako sam ovde, prisno zbližio sa tkačima. Piši mi, ako hoćeš, malo detaljnije o Maneovoj izložbi, reci mi nešto o slikama koje se tamo nalaze. Oduvek sam smatrao Manea veoma originalnim. Znaš li onaj članak koji je Zola o njemu napisao? Žao mi je što sam video samo poneku njegovu sliku. Naro­ čito bih voleo da vidim njegove aktove. Ne smatram preteranim što su neki - na primer Zola - njima oduševljeni, mada ja sa svoje strane uopšte ne smatram da on može biti uvršten među najistaknutije slikare ovoga veka. Ali to je talenat koji veoma izvesno ima svoj "raison d'etre", a to je već mnogo. Članak koji je Zola o njemu napisao na­ lazi se u Mojim mržnjama. Ja lično ne mogu da se složim sa Zolom kada on zaključuje kao da je Mane čovek koji, sve u sve­ mu, otvara novu budućnost u modernim koncepcija­ ma umetnosti. Za mene to nije Mane, to je Mile, slikar suštinski moderan, zahvaljujući kome se pred mnogima otvara vidik. 67

Kada čujem da kažu da "u prirodi nema crne", pomislim da crno zaista ne postoji, ako hoćeš, ni kao boja. Naročito ne bi trebalo pasti u zabludu, i verovati da koloristi ne upotrebljavaju crnu, kada se sa­ mo po sebi razume da čim crna ude u kompoziciju sa plavim, crvenim, ili žutim elementima, ovi posta­ ju sivi, naime ovde zagasitocrveni, žuti ili pepeljastoplavi. Posebno smatram da više ne može biti zani­ mljivo ono što Š. Blan, u svojim Umetnicima moga vremena, kaže o Velaskezovoj tehnici, čije se senke i polutonovi najčešće sastoje od hladnih sivih i bez­ bojnih, gde su crna i malo bele osnovni elementi. Na toj neutralnoj i bezbojnoj osnovi i najmanji oblačak, na primer, već govori. Moj račun za boje na sve to je takav da mi do­ zvoljava da se upuštam jedino razborito u nove stva­ ri većeg formata, a tim pre što će me modeli koštati još više, samo ako još budem mogao da imam mo­ dele koji će dobro odgovarati tipu koji imam u glavi (gruba, pljosnata lica sa niskim čelom i debelim us­ nama, ne sa istaknutim, već sa punim crtama i u Mileovom stilu), a obučena onako kako imam u svojoj zamisli. Jer, sve se ovde veoma tačno drži, i čovek ne­ ma tu slobodu da se udalji od boje nošnje, pošto efekat leži u približavanju prelomljenog indigo tona i prelomljenog kobaltnog tona, istaknutih skrivenim narandžastim i rujnosmeđim elementima žita. To bi moralo biti nešto što dobro izražava leto; leto, po mom mišljenju, nije lako izraziti; u naj­ većem broju slučajeva, čak često, efekat leta je ili neizvodiv ili ružan; to je barem moj utisak, no po­ stoje, zauzvrat, predvečerja. Ali treba reći da leti nije lako pronaći efekat sunca koji bi bio tako bogat, tako jednostavan i tako 68

prijatan za gledanje, kao karakteristični efekti dru­ gih godišnjih doba. U proleće, postoji mlado nežnozeleno žito i ru­ žičaste jabuke u cvatu. U jesen postoji kontrast žutog lišća i ljubičastih tonova. Zimi postoji sneg i male crne prilike. Dakle, ako leti postoji suprotnost plavih tono­ va i elemenata narandžaste u zlatnobronzanoj boji žita, mogla bi se upravo na taj način uraditi slika ko­ ja dobro izražava atmosferu godišnjih doba, sa svim kontrastima komplementarnih boja (crvene i naran­ džaste, žute i ljubičaste, bele i crne). Nisam mogao napisati svoje poslednje pismo u drugom obliku. Ali znaj da mi se čini da se radi o neizbežnoj nesuglasici između tebe i mene, pre ne­ go o nečemu za šta bismo snosili krivicu jedino nas dvojica. Kažeš da će uskoro biti izložba Delakroaovih dela. Dobro. Tamo ćeš sigurno videti jednu sliku: Barikadu, koju ja znam jedino iz Delakroaovih bi­ ografija. Mislim da ju je on slikao 1848. godine. Ti poznaješ, osim toga, jednu litografiju, mislim da je Lemidova; ako nije njegova, onda je Domjeova; ona takođe predstavlja barikadu iz 1848. Hteo bih da možeš da zamisliš da smo ti i ja živeli te 1848. go­ dine, ili u nekom drugom sličnom periodu, jer se i za vreme Napoleonovog državnog udara dešavalo nešto slično. Neću ti reći ništa što će te naljutiti, - to mi, uostalom, nikada nije bio cilj. - Hoću da ti obja­ snim u kojoj je meri udaljenost koja je nastala među nama povezana sa glavnim strujama u svetu i da je tako ta udaljenost nešto sasvim drugo od hotimične zlobe. Zamisli dakle to vreme 1848. godine. 69

Ko su bili oni koji su se našli licem u lice, koje možemo uzeti kao tipove za sve ostale? Gizo, mini­ star Luja Filipa, a s druge srane Misle i Kine sa stu­ dentima. Počeću od Gizea i Luja Filipa; jesu li oni bili loši ili su bili tirani? Ne baš sasvim, bili su, koliko ja znam, ljudi, kao na primer tata i deda, stari Gupil. Sve u svemu, bića krajnje časnog, odvažnog i oz­ biljnog izgleda; ali kada ih gledamo malo pažljivije i izbliza, oni imaju nečeg turobnog, bezizražajnog ruševnog, čak do te mere da bi se čovek zbog toga razboleo. Jesam li preterao??? Ako izuzmemo razlike u položaju, isti duh, isti karakter. Da li se varam??? Uzmimo sada, na primer, Kinea ili Mišlea ili, kasnije, V. Igoa. Da li je razlika između njih i nji­ hovog protivnika bila toliko strašna? Da, ali ako stvari posmatramo površno, to ne bi moglo da se ka­ že; ja sam u svoje vreme smatrao jednako dobrom neku Gizoovu i neku Mišleovu knjigu. Ali u m o m slučaju, što sam više ulazio u suštinu, počinjao sam medu njima da uviđam razliku i, što je još važnije, protivrečnost. Uvideo sam, najzad, da se jedan vrti u krugu, da gubi tlo pod nogama, a da od drugog, naprotiv, ostaje nešto beskrajno. Od tada se mnogo toga do­ godilo. Ali ja pouzdano smatram da bi se ti, da smo ti i ja tada živeli, našao na Gizoovoj, a ja na Mišleovoj strani. A kad bismo obojica ostali dosledni u svojim stavovima, morali bismo se, s izvesnom tu­ gom, naći licem u lice, kao neprijatelji, na primer na jednoj od onih barikada, ti ispred, kao vladin vojnik, a ja iza, kao revolucionar ili pobunjenik. I evo, danas, 1884. (brojevi su slučajno potpu­ no isti, ali obrnuto poredani), nalazimo se ponovo licem u lice, premda, istinu govoreći, nema barika70

da. Ali ima ih za duhove koji ne mogu da se slože. "Vetrenjače više nema, ali vetar je još tu ". A mi, mi se, po mom mišljenju, nalazimo u ra­ zličitim taborima, tu se ništa ne može učiniti. Hteo ti to ili ne, ti moraš nastaviti, a i ja moram nastaviti. Ali, pošto smo braća, ne treba da ubijemo jedan drugog (u prenosnom smislu). Što se tiče toga da pomažemo jedan drugom, kao dva čoveka koja se nalaze jedan pored drugog u istom taboru, to je nemoguće, jer kad bismo morali da tražimo da se sastanemo, izložili bismo se opa­ snosti da otvorimo vatru jedan na drugog. Razdražujuće reči koje mi padaju na pamet su meci ispaljeni, ne na tebe, koji si moj brat, nego, uopšte uzev, na stranku u kojoj se ti nalaziš. Ni ja ne smatram sebe pogođenim razdražujućim recima ko­ je dolaze od tebe. Ali ti pucaš na barikadu i misliš da ćeš time steći zaslugu, a slučajno sam ja iza nje. Razmisli, dakle, na trenutak o svemu tome, ho­ ćeš li, jer ne verujem da možeš naći u tome mnogo zamerki. Ja ne mogu da govorim drugačije nego što mislim; otprilike na taj način treba gledati stvari. Nadam se da ćeš razumeti to što hoću da ti ka­ žem u prenosnom smislu. Ni ti ni ja se ne bavimo politikom, ali smo na zemlji, u svetu, a ljudi se sami od sebe grupišu po kategorijama. Da li oblaci tako mogu, na kraju krajeva, da pri­ padaju jednoj ili drugoj gomili za vreme oluje? A ako su nosioci pozitivnog ili negativnog elektriciteta? Doduše, istina je da ljudi nisu oblaci. Kao pojedinci mi smo delovi jedne celine koja čini čovečanstvo. U tom čovečanstvu ima stranaka. Do koje mere vlastita volja, a do koje mere kobne okolnosti čine da čovek pripada jednoj ili drugoj protivničkoj stranci? 71

Najzad, tada je bila 48, a mi smo danas u 84; vetrenjače više nema, vetar je još tu. Nastoj ipak da saznaš zbog sebe samog na kojoj se strani stvarno nalaziš, kao što ja pokušavam da to saznam zbog sebe. Današnja omladina neće da čuje za mene; vrlo dobro, to me ne pogađa; i kao čoveku, i kao slikaru, draža mi je generacija iz 48, nego ova iz 84, ali što se tiče 48, ne volim razne Gizoe, nego revoluci­ onare, Mišlea, a i slikare seljake iz Barbizona. Ti si sasvim u pravu kada kažeš "da ću doći do boljeg ostvarenja ako više budem radio dobre slike, a manje raspravljao o revolucionarnim pitanjima." Ja i sam smatram da je to toliko tačno da sam, dok si ti to pisao, upravo načinio jedan novi korak imajući direktno za cilj da omogućim sebi napredak, upravo zato da bih opet mogao da naslikam neko­ liko studija u Movovom ateljeu. Ti nastavljaš gornju rečenicu iz svog pisma pi­ tajući se:"da li ja možda mogu da ti pružim nove elemente u vezi sa reformama koje treba da se iz­ vrše u trgovini umetninama". Hoćeš li da ti za to dam jedan savet u tvom in­ teresu i u svom vlastitom? Pusti ta uopštavanja, po­ drži ono što sam preduzeo kod Mova i Tersteha. Pomozi mi da popravim svoju tešku situaciju i da zaradim novaca, ne samo šaljući mi novac, nego i svojim uticajem i tešnjom saradnjom i prijateljstvom boljega kova. Ja imam u sebi dovoljno snage da bih mogao nešto da ostvarim, a i da zaradim novac. A onda, kao što ti to sam kažeš, ako budem na­ predovao u svom slikanju i ako steknem dobar neza­ visan položaj, vredeću više nego sada. Tada, to jest, dakle, kasnije, kada mi bude išlo malo bolje, vrlo 72

rado ću pokušati da ti dam nove elemente što se tiče tog pitanja reforme trgovine; ja o tome doista imam svoje ideje koje proističu iz mog vlastitog iskustva o onome što sprečava slikare da napreduju i znam ko­ je stvari čine život slikara ponekad nepodnošljivim. Ne mogu da brinem o onome što ljudi o meni misle, treba da idem napred, na to ja moram da mis­ lim. Napolju je tužno, polja predstavljaju pravi ru­ dnik lapora od gromada crne zemlje sa malo snega, a često nastupe dani u kojima ima jedino magle i blata, uveče, crveno sunce, a ujutro, gavranovi, sparušena trava i uvelo zelenilo koje trune, crni gajevi i grane jablanova i nakostrešenih vrba na tužnom ne­ bu, kao hrpa bodljikavih žica. To sam video samo u prolazu, ali je potpuno u skladu sa veoma mračnim enterijerima u tim tmurnim zimskim danima. To je takode u skladu sa fizionomijom seljaka i tkača. Ne čujem da se ovi poslednji žale, a imaju te­ žak život. Uzmimo da tkač koji naporno radi na­ pravi komad od šezdeset aršina sedmično. Dok on tka jedna žena treba za njega da suče, to jest da namotava konac na kaleme; ima ih dakle dvoje koji rade i moraju da žive od tog rada. Na tom komadu tkač te sedmice zaradi, na primer, čisto četiri i po florina, a kada ga odnese fabrikantu, obično mu če­ sto danas kažu da će dobiti da tka novi komad tek za jednu ili dve sedmice. Dakle, ne samo da je nadnica niska, nego se i posao prilično retko dobij a. Zato su ti ljudi često nervozni i zabrinuti. To je drugačije stanje duha od onoga koje sam zapazio kod "ugljenara" (rudara), jedne godine kada je bilo štrajkova i mnogo nesreća. Smaram da kada čovek pažljivo pokuša da otrkrije majstore, nalazi ih sve u izvesnim trenucima 73

u dnu stvarnosti. Hoću da kažem da on vidi tako u stvarnosti ono što se naziva njihovim kreacijama, u onoj meri u kojoj oko i osećanja postanu slični nji­ hovim. Takode mislim da, kada bi kritičari ili pozna­ vaoci bili prisniji sa prirodom, njihova sposobnost prosuđivanja bila bi bolja nego sada kad oni samo po navici žive medu slikama i prave poredenja me­ đu njima. To je samo po sebi odlično, ali nedostaje čvrst temelj, ako čovek stane da zaboravlja da po­ stoji priroda i ako ne produbljuje svoje znanje. Ja uvek sam u potrazi za plavim. Ovde su fi­ gure seljaka po pravilu plave. U zrelom žitu, ili iz­ dvajajući se na uvelom lišću niza bukava, tako da nijanse tamnoplave i svetloplave koje postupno sla­ be, ponovo oživljavaju i počinju da govore, suprot­ stavljajući se zlatnim ili crvenosmeđim tonovima, eto to je veoma lepo, i od početka sam bio time za­ divljen. Ovdašnji ljudi nose tako instinktivno odela najlepše plave boje koju sam ikada video. Oni tkaju od grubog sukna, nit osnove je crna, potka plava i tako se smenjuju crne i plave linije. Kada te tkanine vremenom i od kiše izgube sjaj i izblede, one dobiju jedan fini, krajnje nežan ton, po­ godan da istakne boje puti. Ton taman dovoljno plav da reaguje na sve boje u kojim ima skrivenih eleme­ nata narandžaste, i dovoljno izbledeo da ih ne učini drečavim. Ali to je pitanje boje, a pitanje oblika znači mi još više u ovom trenutku. Čini mi se da se oblik naj­ bolje može izraziti sa gotovo jednobojnim kolori­ tom čiji tonovi se uglavnom razlikuju u intenzitetu i u valeru. Na primer "Izvor " Žila Bretona naslikan je gotovo u jednoj jedinoj boji. Ali važno je proučavati svaku boju samo za se­ be, u funkciji njenih suprotnosti pre no što možemo 74

da budemo sasvim sigurni da ćemo sačuvati harmo­ niju. Ljudi veruju da ja zamišljam - to nije tačno ja se sećamn, rekao je neko ko je znao majstorski da komponuje. Što se mene tiče, ne mogu pokazati još nijednu sliku, a u krajnjem slučaju još nijedan crtež. Ali ono što radim dobro, to su studije, i upravo zato mogu vrlo dobro da zamislim da će mi jednog dana biti moguće i da komponujem veoma brzo. A uostalom, teško je reći gde se završava studija, a gde počinje slika. I želim da verujem da će, malo po malo, moje studije unositi uvek malo više hrabrosti u tvoje srce. Ni ti ni ja nismo savremenici one generacije koju Žigu, u knjizi koju sam dobio od tebe, naziva "juna­ cima". Ali, zbog toga nije manje prikladno, po mom mišljenju, sačuvati to oduševljenje u našem dobu, jer ipak je često tačno da se sreća smeši smelima, i ma šta naišlo, posebno sreća ili radost (?) življenja", treba raditi i imati smelosti ako čovek hoće stvarno da živi. A ja kažem: slikajmo i stvarajmo u izobilju, i budimo ono što smo, sa našim manama i vrlinama; kažem " m i " , jer novac koji dolazi od tebe, taj novac koji ti nisi, ja to znam, tako lako zaradio za mene, daje ti pravo, ako nešto dobro izađe iz mog rada, da smatraš kao da si to upola ti stvorio. Mislim na ono što kaže Mile: 'We želim uopšte da izbacim patnju, jer često je ona ta koja čini da se umetnici izraze najsnažnije". Kada ja kažem da sam slikar seljaka, to je stvar­ no upravo tako, a ti ćeš najbolje videti kasnije da se 18 O v o je u o r i g i n a l n o m t e k s t u n a p i s a n o na f r a n c u s k o m j e z i k u .

75

baš medu njima osećam u svojoj sredini. Nisam za­ badava tolike večeri razmišljao kraj vatre, kod ru­ dara i tresetara i tkača, osim kada mi posao nije ostavljao vremena za razmišljanje. Ja sam tako prisno vezan za život seljaka, jer ga neprestano posmatram u svako doba dana, da ne osećam da me stvarno privlače druge misli. Ti mi pišeš da mišljenje javnosti, to jest njena ravnodušnost prema Mileovom delu, kao što si imao priliku da utvrdiš ovih dana na izložbi, nije ohrabru­ juća ni za umetnike ni za one koji moraju prodavati slike. Slažem se s tobom, ali Mile je to i sam osetio i spoznao. Čitajući Sansjea, pogodilo me je ono što on kaže o početku njegove karijere, ne sećam se baš doslovce, ali se dobro sećam smisla, i da bi upravo ta ravnodušnost bila za njega dosta teška da je osećao potrebu da nosi lepe cipele i da je živeo kao u dvorcu, ali, govorio je on, "pošto tamo idem u klompama, ja ću se izvući". A tako je uostalom i bilo. Takode se nadam da nikada neću izgubiti iz vi­ da ono "tamo treba ići u klompama", hoću time da kažem da treba biti zadovoljan da imaš da popiješ, pojedeš, gde da spavaš i šta da obučeš, biti sve u svemu zadovoljan onim što imaju seljaci. Tako je radio Mile, a on, uostalom, ne bi ni želeo drugo, i iz tog razloga je on u mojim očima, kao čovek, pokazao put koji bi trebalo da slede slikari koji ga sami ne pokazuju, kao na primer Israels i Mov, za koje bi se pre reklo da žive na visokoj nozi. I ponavljam: Mile je "otac Mile", to jest savetnik i voda mladih slikara u svim oblastima. Većina onih koje poznajem - a uostalom ne poznajem ih mnogo - odrekla bi se takvih usluga; što se mene tiče, ja mislim kao on i potpuno verujem u to što on kaže. Ako sam se malo duže raspričao o tim Mileovim recima, to je zato što ti upravo pišeš o tome da, 76

kada građani slikaju seljake, čak i ako su njihove ličnosti divno naslikane, one ipak nehotice podsećaju na ljude pariških predgrađa. Ima - mislim- jedna škola - impresionista. Ali ja o njoj ne znam bogznašta. Ipak dobro znam koji su istinski i originalni umetnici oko kojih će se, kao oko ose, okretati pejzažisti i slikari selja­ ka. Delakroa, Mile, Koro i ostali. To je moje vlasti­ to, slabo izraženo osećanje. Hoću da kažem da postoje, pre nego osobe, pra­ vila ili principi ili suštinske istine, koliko za crtež toliko i za boju. Na to se treba vratiti kada se u tome nađe nešto istinito. Što se tiče crteža, postoji na primer taj način rada u krug, sa posebnim oslanjanjem na ovalne ob­ like kada je u pitanju crtež figura. To su već Grci osetili i to će biti tako do svršetka sveta. Što se tiče boje, postoje večna pitanja, na primer ono koje je Koro postavio Franseu kada je Franse (koji je već bio ime) pitao Koroa (koji još nije bio ime, koji je čak bio nepoznat ili, pre bi se reklo, poznat na svoju štetu) kada je on (Franse) došao kod Koroa da ga pita neke stvari: "Šta je to prelomljen ton? Šta je to neutralni t o n ? " Nešto što može bolje da se pokaže na paleti, nego da se izrazi recima. Hoću, dakle, da uverim Portjea u tom pismu da je moja vera u Ežena Delakroa i u te stare ljude po­ tpuno opravdana. I dok radim na jednoj slici na kojoj se ne vide odbljesci lampe na Douov ili Van Shendelov način, nije možda beskorisno primetiti da je jedna od najlepših stvari kod slikara našeg veka bila ta što su na­ slikali tminu koja je ipak boja. 11

Toplo se nadam da će slikanje tih ljudi koji jedu krompir krenuti. Radim, osim toga, još na jed­ nom crvenom zalasku sunca. Da bi se naslikao život seljaka, treba biti maj­ stor za mnoge teme. Kako je lepo ono povodom Mileovih ličnosti: njegov seljak kao da je naslikan zemljom koju zasejava! Kako je to tačno i istinito. I kako je važno moći na svojoj paleti napraviti one boje kojima ne možemo dati ime, a koje čine osnovu svega. Tebe možda ponovo zaokupljaju, čak bih se usudio da kažem sigurno, pitanja boja, a prevashodno prelomljenih i neutralnih boja. Što se tiče ljudi koji jedu krompir, to je slika kojoj bi lepo pristajao zlatni okvir, u to sam siguran. Isto tako bi lepo delovala na zidu prekrivenom ta­ petom koji bi imao zagasiti ton zrelog žita. Osim toga, ako ona nije izdvojena od ostalog na taj način, ona čak nije, iskreno rečeno, ni za gle­ danje. Ona ne dobija svoju vrednost na tamnoj os­ novi, a naročito ne na osnovi bez sjaja. Samim tim što je to veoma siv enterijer. U stvarnosti, on je uostalom takode u zlatnom ramu, ako tako mogu da kažem, jer posmatrač može videti ognjište i odsjaj plamenova na belim zidovi­ ma koji su, to je tačno, isključeni sa slike, ali koji u prirodi sve bacaju na tlo. Da ponovim, treba je dakle izdvojiti od osta­ log, okružujući je nečim što ima zlatnu ili bakarnu boju. Molim te, misli na to, ako hoćeš da je vidiš onakvu kako treba da bude gledana. To primicanje zlatnom tonu daje u isto vreme svetlost i mrlje, tamo gde nisi mogao ni pretpotavi78

ti, i otklanja mramorasti izgled koji bi imala kad bi na nesreću bila postavljna na bezbojnu ili crnu os­ novu. Senke su naslikane sa plavim, a zlatna boja deluje na to. Juče sam je odneo u Ejnthove jednom prijatelju koji takode slika. Završiću je tamo za tričetiri dana sa malo belanceta i preradiću još neke detalje... Pošto taj prijatlj isto tako radi prema mo­ delu, on takode veoma dobro vidi ono čega ima u seljačkoj glavi ili ručerdi, a govoreći o rukama, re­ kao mi je da je došao, što se toga tiče, do sasvim drugog saznanja kako da ih radi. Hteo sam savesno da prionem na rad da bih izrazio ideju da su ti ljudi koji pod svetiljkom jedu svoje krompire rukama koje stavljaju u zdelu, uz to i okopavali zemlju i da moja slika veliča, dakle, manuelni rad i hranu koju su oni sami tako pošteno zaradili.. Hteo sam da ona navodi na razmišljanje o je­ dnom sasvim drugom načinu života negi što je naš, život civilizovanih ljudi. Tako ja, dakle, nipošto ne želim da je svi smatraju lepom ili dobrom. Kada pomislim na Milea ili na Lermita, sma­ tram da je moderna umetnost isto tako velika kao Mikelanđelo i Rembrant,- staro je beskrajno, novo je takode beskrajno, - staro genijalno, novo genijalno. Neko kao Šenavar to bez sumnje ne misli. Ali ja sam sa svoje strane uveren da, što se toga tiče, možemo imati veru u današnjicu. Ono što čini da ja znam šta hoću da stavim u svoje delo i zbog čega ću se truditi da to postignem, makar morao u tome i sam da potonem, to je moja apsolutna vera u umetnost. Primičeš jednu veliku mrtvu prirodu koja pred­ stavlja krompire, kojoj sam pokušao da dam telo, 79

hoću da kažem, izraziti materiju na taj način da se ona preobrati u mase koje imaju težinu i koje su čvr­ ste, da bismo mogli da osetimo kada bi, na primer, trebalo da ih bacimo. Išao sam ove sedmice u Amsterdam; gotovo da nisam imao vremena da vidim išta drugo osim mu­ zeja; tamo sam ostao tri dana, došao sam u utorak, otišao u četvrtak. Rezultat je da sam veoma srećan što sam tamo išao " m a po koju cenu"; više se ne sećam da li sam ikada proveo toliko vremena da nisam video slike. Ne znam da li se sećaš da ima, levo od Noćne straže, prema tome kao pandan Za­ stupnicima gilde suknara, jedna slika (koja mi je sada bila nepoznata) od Fransa Halsa i P. Kodea, koja predstavlja dvadesetak celih figura oficira. Jesi li obratio pažnju na to??? Ako nisi, samo ta jedna slika vredi - naročito za jednog koloristu - da se doputuje u Amsterdam. Ima tamo jedna figura, figu­ ra barjaktara, u levom uglu, sasvim pokraj rama, ta figura je od glave do pete u sivom, rekao bih da je bisernosiva, - u jednom karakterističnom neutra­ lnom tonu koji je, mislim, postignut od narandžaste i plave pomešanih tako da se neutrališu, čineći da varira taj osnovni ton, praveći ga ovde malo svetlijim, onde malo tamnijim, slikar je uspeo da pruži utisak da je cela figura potpuno u jednoj jedinoj i istoj sivoj. Međutim, kožne cipele su od jedne ma­ terije različite od čarapa koje se razlikuju od kra­ tkih čakšira koje se razlikuju od prsluka, - svaki put je predstavljena neka druga materija i veoma su ra­ zličite jedna od druge po boji, - a sve je ipak ura­ đeno od sive jedne te iste vrste. Trenutak! To nije sve. U tu sivu on potom sta­ vlja plavu i narandžastu, - i malo bele; prsluk je ukrašen satenskim vrpcama od božanstveno nežne 80

plave boje, šal i zastava su narandžasti, - beli široki plisirani oko vratnik. Narandžasta-bela-plava, koje su onda bile na­ cionalne boje,- narandžasta i plava jedna do druge, najdivnija gama na sivoj podlozi, te dve boje - koje bih nazvao električnim polovima (i ovo se odnosi na boju), znalački pomešane i sjedinjene na taj način da razaraju jedna drugu u toj sivoj i u toj beloj. Malo dalje, on je uveo na tu sliku druge game narandžaste na drugim plavim bojama, a još dalje najlepše crne na najlepšim belim; glave - njih dva­ desetak - koje iskre od duha i života, a savršene su! a kakva boja! izvanredno držanje svih tih ljudi, čak i položaj stopala. Ali retko sam video tako božanstveno lepu fi­ guru kao što je narandžasto-bela-plava figura čikice u levom uglu. To je nešto jedinstveno. Delakroa mora da je bio oduševljen, ali odu­ ševljen do krajnosti. Ja sam bio prikovan za tlo. A onda, ti znaš pevača, tog čoveka koji se smeje, zelenkastocrno poprsje sa koralnim karminom, čak u boji puti. Ti znaš poprsje čoveka u žutoj, prigušenoj limunžutoj boji, čije je lice, kroz suprotstavljanje to­ nova, smele i majstorske bronzane boje, crvene boje vinskog taloga (ljubičaste). Birger je pisao o Rembrantovoj Jevrejskoj nevesti, kao što je pisao o Vermera van Delfu, kao što je pisao o Fransu Halsu, i nadmašujući samog sebe, Zastupnici su savršeni, to je najlepši Rembrant; ali Jevrejska nevesta - posmatrana zasebno - kakva prisna, beskrajna simpatična slika, naslikana "va­ trenom rukom". Vidiš, u Zastupnicima Rembrant ostaje veran prirodi, čak i kada, i tu i opet, ide u visine, najviše visine, beskrajne visine; a ipak, Rem81

brant je mogao opet napraviti drugačije, kada nije osećao potrebu da ostane veran, u doslovnom smislu reči, kao u portretu, kada je mogao da bude pesnik, to jest Stvaralac. On je upravo to u Jevrejskoj nevesti. Kako je Delakroa takode dobro razumeo tu sli­ ku. Kakvo uzvišeno osećanje beskrajne dubine. Tre­ ba više puta biti mrtav da bi tako slikao, evo reči koje mogu dobro na njega da se primene. Neka kaže ko šta hoće o slikama Fransoa Halsa, on uvek ostaje na zemlji, dok Rembrant prodire tako daleko u tajnu, da on kazuje stvari koje ni jedan jezik ne može da izrazi. Opravdano kažu za Rembranta: čarobnjak... To nije lak zanat. Ako se dobro sećam, naga žena iz zbirke Lakaz, takode je veoma lepa, alije iz kasnijeg perioda. Pred Rembrantovim delom Cas anatomije, ah, za­ ista nisam mogao da dođem sebi! Sećaš li se boja puti, to je od zemlje, naročito noge. Čuj me dobro: kod Fransa Halsa boje puti su takode zemljane, ovde u smislu koji ti je poznat. Barem, često. Ima takode ponekad, usudio bih se da kažem, uvek, jedan odnos suprotstavljanja između boje odeće i boje lica. Cr­ vena i zelena su suprotstavljene; pevač (Diper) čija put ima tonove karmina, ima crne rukave koji imaju zelene tonove, a na tim rukavima, vrpce jedne dru­ gačije crvene nego što je taj karmin. Narandžasto -plavo-belo lice tog čikice o kome sam ti pisao u prethodnom pismu neutralne je zemijanoružičaste bo­ je koja vuče na ljubičastu, nasuprot njegovom odelu od žute kože a la Frans Hals. "Prigušeno limun" žuti čikica ima mat ljubiča­ stu u ustima, u to nema sumnje. Dakle, što je odelo tamnije, lice je ponešto svetlije, ne slučajno, tako u njegovom portretu i u portretu žene u vrtu, ima dve crno ljubičaste (plavo ljubičasta i riđe ljubičasta), i je82

dna jedinstvena crna (žutocrna?), da ponovim, rideljubičasta i plavoljubičasta, crna i crna, dakle tri najtamnije stvari; tako su dakle figure veoma bele, izuzento bele čak i za Halsa. Konačno, Frans Hals je kolorist medu koloristima, kolorist kao Veroneze, kao Rubens, kao Dela­ kroa, kao Velaskes. S razlogom su više nego jednom rekli za Milea, Rembranta, ili na primer Israelsa da su pre harmonisti nego koloristi. Hoćeš li mi ovaj put reći ovo; mogu li crno i belo biti upotrebljeni ili ne, jesu li oni zabranjeno voće? Mislim da nisu, Frans Hals ima najmanje dva­ deset i sedam crnih. A bele? no ti ipak dobro znaš kakve izvanredne slike je uradila nekolicina mo­ dernih kolorista, namerno belo na belom. Šta dakle znači: ne treba? Delakroa je ovo zvao odmori i upo­ trebljavao ih je kao takve. Ne treba imati predrasuda protiv toga, jer se mogu upotrebiti svi tonovi, samo ako su na svom mestu i u odnosu sa ostalim, to je sa­ mo po sebi jasno. Znaš li ti, da ja često smatram veoma dobrim Apolove stvari, na primer njegove bele na belom. Njegov zalazak sunca u šumi u Hagu, na pri­ mer, koji se nalazi u Amsterdamu. Ta je stvar zaista đavolski lepa. Ne, crna i bela imaju svoj raison d'etre i svoje značenje, a oni koji hoće da ih zabašure, to ne uspevaju.

Dobro se izražavamo, po m o m mišljenju, kada govorimo o svetlosivoj i svetlosmedoj, o tamnosivoj i tamnosmeđoj. Ali kako je lepo ono sto kaže Silvestr o Delakroau, da je on nasumce uzimao boju na 83

svojoj paleti: "jednu neopisivu ljubičastu nijansu", da je tu boju bacao negde, bilo za najveću svetlost, bilo za najdublju senku, ili da je uspeo da napravi to blato tako da je ono svetlucalo kao svetlost ili posta­ jalo nemo kao najdublja tama. Tako sam čuo da se govori o pokusu sa listom papira neutralne boje. On je postajao zelenkast na crnoj podlozi, crvenkast na zelenoj podlozi, plavičast na narandžastoj, žućkast na ljubičastoj, a na žutoj podlozi vuče na ljubičasto. Slušaj me još: pretpostavljajući da želimo na slici učiniti svetlom neku blatnu boju ili neku riđu, 0 čemu govori Delakroa povodom Veronezea koji je mogao naslikati plavokosi akt sa sličnom bojom kao od blata, na taj način da je ona na slici činila zlatno­ žutu, pa dobro, pitam te, kako je to moguće, ako ne suprotstavljanjem snažnih sila u plavičastocrnim ili ljubičastim ili rujnosmeđim bojama? Ti, koji se pitaš kad ne vidiš mračne senke, i koji veruješ da to ništa ne vredi kada su te senke ta­ mne, čak crne, je li u pravu? Mislim da nisi, jer on­ da, na primer, Delakroaov Dante, ili pak Ribar iz Zantvorta, ništa ne vrede, jer u njima ima zaista naj­ snažnijih sila plavičastocrnih ili ljubičastih boja. Zar nisu Rembrant i Hals upotrebljavali crnu? A Velaskez? Ne samo jednu, nego, nego dvadeset i sedam crnih, uveravam te. Kad kažu: "ne treba upo­ trebljavati crno", to je koješta! Znaš li ti dobro šta to znači? Razmisli ozbiljno! jer ja mislim da bi ti još mogao doći do ovog zaključka za koji smatram da ne može biti uverljiviji, da si loše naučio i loše shva­ tio pitanje tonova, ili tačnije rečeno, da si to naučio 1 shvatio neprecizno. Mnogi tako misle, većina su takvi. Ali zahvaljujući Delakroau i ostalima iz nje­ govog doba, ti ćeš na kraju shvatiti. Reci mi, jesi li zapazio da su moje studije koje imaju crne osnove 84

sve postavljene u jedan veoma nizak tonalitet??? I da tamo gde postavljam svoje studije niže od pri­ rode, imajući u vidu da ne samo moje senke, nego i moje svetlosti postaju srazmerno tamnije, ja ipak čuvam odnos tonova? Moje studije nemaju za mene drugo opravda­ nje nego da budu neka vrsta gimnastike, da se pe­ njem i spuštam u tonovima, tako dakle, ne zaboravi da sam ja naslikao svoju belu ili sivu penu sa je­ dnom blatnom bojom, i da uprkos svemu, na studiji to deluje svetio. Zbogom, zdravo. VINSENT.

Pitanje komlepentarnih boja, simultanog kon­ trasta i uzajamnog uništavanja komplementarnih, prvo je i najvažnije pitanje; drugo je pitanje uza­ jamnog uticaja dvaju sličnih, na primer, karmin i cinober boje, ružičastolila i plavolila. Treće pitanje je suprotstaviti bledoplavu jednoj istoj tamnoplavoj, ružičastu smedecrvenoj, limun žutu svetložutoj, itd. Ali prvo pitanje je najvažnije. Sigurno je da možemo doći do toga, proučava­ jući zakone boja, da sebi objasnimo zašto smatramo lepim ono što smatramo lepim, umesto da imamo instinktivnu veru u velike majstore, a to je upravo danas neophodno, kada pomislimo koliko su sudovi strašno proizvoljni i površni.

Boja sama po sebi nešto izražava, to se ne mo­ že zaobići, treba iz toga izvući korist; ono što čini lepo, istinski lepo, uz to je i istinito. Kada je Verone85

ze naslikao portrete svojih lepih ljudi na Svadbi u Kani, on je primenio sve bogatstvo svoje palete u tamnim ljubičastim, u najdivnijim zlatnim tonovi­ ma. Tada je još ostao laki azur i sedefastobela o ko­ jima je sanjao, - a to se ne nalazi u srednjem planu. On je to strpao otraga, - i uspelo je, a ta boja se sa­ ma od sebe pretvorila u okolinu mramorne palate i u nebo, što na jedan karakterističan način upotpu­ njuje grupu figura. Ta pozadina je tako divna jer je rođena spontano iz proračuna boja. Grešim li kada to kažem? Zar nije naslikano drugačije nego što bi neko naslikao da je u isto vreme mislio na palatu i na figure? kao o jednoj celini. Sva ta arhitektura i to nebo su konvencionalni i podređeni figurama, proračunati su da njih učine lepim. To je zaista slikarstvo, i to je lepše nego tačno podražavanje samih stvari. Treba misliti na jednu stvar i napraviti neophodnu okolinu koja će pro­ isteći is ostalog. Godinama sam se posvećivao gotovo uzalud i sa svim vrstama mučnih rezultata, studiji prirode, borbi sa stvarnošću, ja to ne poričem. Ne bih hteo da se lišim te greške. Mogu prihvatiti da bi bilo ludilo i glupost nas­ taviti opet na isti način, ali ne i to da sam svu tu mu­ ku uložio uzalud. "Počinje se ubistvom, završava se ozdravlje­ njem" to su reči lekara.

4. novembra 1885. Potpuno sam zaokupljen tim zakonima boja. Ah, da su nas njima naučili u našoj mladosti! 86

Ali, većini ljudi se dešava da moraju zbog neke vrste zle kobi dugo tražiti svetlost. Jer zakoni boja koje je po prvi put kodifikovao Delakroa, i koje je sa jasnoćom učinio dostupnim većini ljudi u svoj njihovoj širini i u svim njihovim odnosima, kao što je Njutn učinio za težinu, a Stivenson za paru, ti su zakoni boja, velim, istinska svetlost, to je sasvim si­ gurno. Nemoj da se brineš što ja ostavljam da se na mojim studijama vide potezi kista sa debljim ili ta­ njim namazom boja. To ništa ne znači, ako ih ostaviš godinu dana (dovoljno je i šest meseci) i ako ih onda brzo sastružeš brijačem, slika će imati mnogo konzistentniju boju, nego da je boja bila nanesena la­ gano. Dobro je za očuvanje boja da naročito svetli delovi slike budu solidno naslikani. A stari su isto kao današnji Francuzi radili to drugačije. Mislim da se lazuri jedne prozirne boje prožimaju i često vre­ menom potpuno nestaju ako su naneseni pre nego što je preparacija slike bila sasvim suva. Ali ako su naneseni kasnije oni će se svakako održati. Sinoć mi se desilo nešto što ću ti ispričati što je moguće vernije. Ti znaš ona tri hrasta iza bašte naše kuće; mučio sam se na tome po četvrti put. Tri dana sam sedeo ispred jednog platna veličine krovinjare ili seoskog groblja koje ti znaš. Radilo se o tim čupavim frizurama od svetlokestenastog lišća, trebalo ih je modelovati i dati im oblik, boju, ton koji treba. Uveče sam uzeo sliku sa sobom i otišao sam u Ejnthove gde boravi taj pri­ jatelj koji ima dosta bogat salon (siva tapiserija, crni i zlatni nameštaj) i okačili smo sliku. I gle, nikada nisam bio toliko uveren da ću doći do toga da uradim dobre stvari, da ću uspeti da procenim svoje boje na taj način da postignem efe­ kat koji želim. Bilo je tu svetlokestenjaste, nežnoze87

lene i bele (sive), čak i čiste bele koja kao da upra­ vo izlazi iz tube. (Vidiš što se mene tiče, ja iako dr­ žim do tamnog, nemam nikakvih predrasuda prema drugoj krajnosti, čak i najvećoj krajnosti.) Premda dakle taj čovek ima novaca, premda je veoma želeo moju sliku, ja sam osećao da tako go­ rim od odvažnosti kada sam video da je ispalo kako treba, da je moja slika, onakva kakva je, sa blagim i setnim mirom koji je proizašao iz kombinacije boja, stvarala jednu atmosferu, te se nisam mogao odlu­ čiti da je prodam. Ali pošto ga je to zapanjilo, ja sam mu je dao, a on ju je primio jednostavno kako sam i hteo, bez mnogo reči, jedva izustivši:"Ova stvar je đavolski dobra". Ali ja još tako ne mislim. Treba najpre da vi­ dim još nekoliko šardena, Rembranta, starih holandskih i francuskih majstora i da još malo nad njima razmišljam, jer upotrebljavajući malo manje boje nego što sam ovde upotrebio, hoću da odmaknem još mnogo dalje.

Ne znam šta mi budućnost sprema. Sada, kada čitam nešto o tom savršenom demonu kakav je bio čuveni La Tur, pomislim dovraga! kako je to istina, i kako je taj čovek dobro znao iskoristiti život (ako se izuzme njegov strašni tvrdičluk), a i slikarstvo. Upravo sam video Franse Halse, pa eto, ti znaš koliko sam njima bio oduševljen, da sam ti odmah dugo pisao o pitanju postavljanja sadržaja prvim potezom. Kakva analogija postoji između težnji La Tura, itd. i Fransa Halsa, kada oni izražavaju život pastelom koji bi se mogao obrisati duvanjem. Ja ne znam šta ću napraviti i šta mi budućnost sprema, ali neću zaboraviti pouke koje tako stičem u poslednje 88

vreme. Postaviti sadržaj jasno prvim potezom, ali sa apsolutno potpunim naporom sveg duha i sve pa­ žnje. Sada mi ništa nije draže od rada kistom - čak i za crtanje - umesto da radim skicu ugljenom. Kada se pitam kako su stari Holandani zapo­ činjali svoje slike, ustanovim da ima relativno malo crteža u pravom smislu reči. A ipak, oni crtaju na za­ čuđujući način. Ali, ja mislim da su u većini sluča­ jeva počeli, nastavili i dovršili kistom. Oni nisu popunjavali. Na primer, jedan van Hoje. Upravo sam video od njega, u zbirci Diper, jedan hrast na dini za vreme oluje, i od Kejpa, jednu vedu­ tu Dorta. Začuđujuća tehnika, ali ni sa čim i kao sponta­ na, i ne vodeći računa o boji, a čini se ne može biti jednostavnija. Ali, bilo da se radi o figuri, ili o pejzažu, među slikarima je oduvek postojala težnja da uvere ljude da je slika nešto drugo, a ne predstavljanje prirode kao kad bismo je videli u ogledalu, nešto drugo a ne podražavanje, što znači da je ona ponovno stvaranje. Hteo bih ti još mnogo govoriti naročito o ono­ me na šta me Šarden navodi da mislim, u vezi sa bojom i sa neophodnošću da ne pravimo lokalnu boju. Smatram da je to divno: "Kako prozreti, kako reći od čega su napravljena ta krezuba usta koja imaju beskrajne prefinjenosti. To je napravljeno sa­ mo od nekoliko Širokih poteza žutom i od nekoliko sitnih poteza plavomW!" Kada sam to čitao, pomislio sam na Vermera van Delfa, na pejzaž Haga; kada ga gledam izbliza, to je neverovatno, to je napravljeno posve drugim bojama nego što bi mogao pomisliti gledajući ga sa neke udaljenosti. 89

Zdravo, nisam hteo da propustim da ti kažem koliko mi se dopala Gonkurova knjiga. Samo tvoj, Vinsent.

Dragi Teo, Našao sam u Gonkurovoj knjizi sledeću reče­ nicu koju si ti označio u članku o Šardenu. Nakon što je govorio o tome kako su slikari slabo plaćeni, on kaže: "Šta učiniti? Šta poslati? Treba gurnuti se­ be u ponižavajući položaj ili umreti od gladi. Ljudi se odlučuju na prvo rešenje" kaže on zatim, a izuzev nekoliko mučenika, ostali postaju "učitelji mačeva­ nja, vojnici ili glumci". Sve je to u suštini ostalo i danas isto. Pošto si ti zabeležio ovo što prethodi, mislim da ćeš bez su­ mnje želeti da znaš šta ja kanim u budućnosti, tim pre što sam te upravo obavestio da sam otkazao svoj sa­ dašnji atelje. Vremena nisu ni izbliza kao u Šardenovo doba. A danas ima mnogo stvari koje je teško odstraniti umovanjem. Broj slikara se mnogo povećao. Ako danas neki slikar stvara "nešto m i m o " , to neizostavno čini ne­ povoljan utisak na publiku. Ja nisam razumski iznad toga, ja bih rekao. Na­ stavi da slikaš, napravi dakle stotinu studija, a ako to nije dovoljno, napravi ih dve stotine, i vidi hoće li te od toga proći volja da "napraviš nešto mimo". Tako, navići se na siromaštvo, videti kako živi neki vojnik ili nosač i sačuvati sve vreme dobro zdravlje, hraneći se i stanujući samo kao običan 90

svet, to je isto tako korisno kao i zaraditi jedan jedi­ ni florin više nedeljno. Nismo ipak na zemlji da zbijamo šalu, a nije neophodno da živimo bolje nego neko drugi. U suštini ne služi relativno ničemu da živimo malo bolje; ipak ne možemo zadržati svoju mladost. Kad bismo samo to mogli! ali ono što nas čini istin­ ski srećnim, stvarno srećnim, to je biti mlad i ostati to dugo, eh, da, to ovde nije moguće, to čak nije mo­ guće ni u Arabiji ili u Italiji, mada je tamo to već lakše nego ovde. A ja sam lično mišljenja da čovek ima najviše izgleda da ostane jak i da se obnavlja, u sadašnjem "trećem staležu" (da ostane siromašan). Napokon! ja, dakle, velim da nastojim da se slikajući izdrža­ vam, bez zadnjih misli. Ali, čvrsto verujem da ću raditi tako da ne zanemarim portret, ako hoću nešto da zaradim. Znam da nije lako praviti ga po ukusu ljudi koji zahtevaju "sličnost" i ne usuđujem se unapred reći da je to nemoguće, jer se ovdašnji ljudi bez sumnje ne moraju razlikovati od ljudi iz drugih kra­ jeva. Seljaci i ljudi sa sela ne varaju se i kažu bez okolišenja, čak uprkos onome što im ja kažem, ako ih uveravam da se varaju: ovo je Rene de Hred, a ovo, ovo je Ton de Hret, a ovo, ovo je Din van de Bek, itd. Oni čak ponekad prepoznaju figuru na­ slikanu s leđa. Buržuji u gradu i "namiguše" barem su toliko kao oni zaljubljeni u portret. A Mile je čak otkrio da su kapetani lađa cenili nekoga sposobnog da ih uradi. ( T i porteti su bez sumnje bili namenjeni njihovim draganama koje su ostale na kopnu.) To još nije bilo korišćeno. Sećaš li se toga kod Sansjea? Ja sam se uvek sećao kako se Mile na taj način odr­ žao u Avru. Tako ja, dakle, imam magloviti plan da odem u Antverpen. S čim i kako, još mi je nemoguće da predvidim. 91

Tako vidi glave koje su još kod tebe. Ima ih dobrih, gotovo sam sasvim u to siguran. Pa dobro, dakle, napred! Mislim da se ove zime neću dosa­ đivati. Očigledno je da će to naime biti pitanje na­ pornog rada. Ali ima upravo nečega izuzetnog u osećaju da treba ući u vatru. Zbog činjenice da sam dugo radio osamljeno, zamišljam da ću, čak i ako budem hteo i ako budem mogao naučiti nešto od drugih, pa čak i pozajmiti ponešto iz njihove tehnike, nastaviti uvek da gledam svojim vlastitim očima, i da uvek imam svoj način ponašanja. Ništa nije sigurnije nego da ću pokušati nešto da naučim. A naročito o aktu, ako budem mogao. Ipak mislim da neću biti u mogućnosti da odmah uzmem dobre modele, i u tako velikom broju kao što želim, nego ću morati, da bih ih pribavio, zaraditi novac radeći nešto drugo. Bilo pejzaže, bilo gradske motive, bilo portrete, kao što sam ti rekao, ili, ako bude trebalo, napise i dekoracije ili, ono o čemu ni­ sam govorio u svom prethodnom pismu, između ostalih stvari koje bih lepo mogao uzgred da radim, to je davanje časova iz slikanja, počev od mrtvih priroda, što je, mislim, drugačija metoda od one ko­ ju su koristili majstori crteža. Rad sa prijateljem u Ejnthoveu, to je pokazao i usudio bih se da se opet u to upustim. Ovde sam samo neumorno slikao da bih na­ učio da slikam, da bih stekao čvrste principe o boji itd.; ne ostavljajući mnogo mesta drugim preokupa­ cijama. Ali, kada sam utekao na nekoliko dana u Am­ sterdam, bio sam vrlo zadovoljan da ponovo vidim slike. Jer ponekad je đavolski teško biti potpuno van slikarstva i sveta slikara i ne videti ništa od drugih. Od tada sam imao veliku želju da se tamo po­ novo vratim za neko vreme. 92

Kada je neko godinama potpuno od toga uda­ ljen i kada se bori sa prirodom, istina je da on ne gubi svoje vreme i da bez sumnje u njemu nalazi novu zalihu hrabrosti i zdravlja, što ni u kom slučaju nije suvišno, jer je slikarski život već sam po sebi dovoljno težak. Što se tiče moga rada, biće potrebno da ga podsetim prema okolnostima, hoću reći da kada bih mo­ gao da se povezem sa nekim ljubiteljem umetnosti, učinio bih sve da mu pokažem nešto svoje. Ali ono što je odgođeno nije izgubljeno, a na­ ročito ako bih uspeo da uradim nekoliko novih stu­ dija glava ili figura, ti bi ih odmah video. Mislim da bi ti se dopao jedan od pejzaža koje nosim, a čak možda i dva, no mislim da bi ti se naročito svideo onaj sa žutim lišćem. Prilazem ovome jedan brzo urađeni kroki. Obzorje je tamna linija na svetloj liniji belog i plavog neba. Na toj tamnoj liniji ima crvenih, plavičastih i zelenih ili smeđih mrljica koje formiraju si­ luetu krovova i voćnjaka, polje je zelenkasto. Nebo malo više, na kome se izdvajaju tanka crna stabla i žuto lišće, sivo je. Prednji plan potpuno prekriven žutim opalim lišćem, a u njemu dve crne i jedna pla­ va figura. Desno jedno stablo bukve, crno i belo, i jedno zeleno stablo sa crvenosmedim lišćem. Žarko želim da vidim Rubensa. No, jesi li za­ pazio kako je Rubens teatralan, a teatralan je čak i što se tiče osećanja njegovih religioznih tema, često je čak i loše teatralan. Pazi, uzmi Rembranta, Mikel19 anđela, uzmi Mikelanđelovog Mislioca. To zaista predstavlja mislioca, zar ne? Ali, njegove noge su male i okretne, ali njegova ruka ima brzinu munje poput lavlje pandže, a taj mislilac je u isti mah čo1 9 Van G o g v e r o v a t n o m i s l i n a p r o r o k a J e r e m i j u , s a o s l i k a n e ta­ vanice Sikstinske kapele.

93

vek od akcije, vidi se da je njegova misao koncen­ tracija duha, sa jednim ciljem da skoči ili da učini nešto na ovaj ili onaj način. Rembrant to izvodi drugačije. Njegov je Hrist, naročito u Učenicima iz Emanusa, duša u telu, što nije ipak slučaj u nekom Mikelandelovom torzu, ali ipak, u gestu koji on čini da bi ih uverio, ima nečeg snažnog. Postavi sada Rubensa pokraj toga, jednu od njegovih mnogobrojnih zamišljenih figura - i to su ljudi koji su se, da bi pospešili probavu, povukli u ugao. Tako je on, u svemu što je religiozno filozof­ ski, plitak i prazan. Ali ono što on zna napraviti, to su žene - kao Buše, i bolje od njega - baš tu on naj­ više podstiče na razmišljanje i najdublji je. Ono što on zna da uradi - kombinacije boje - ono što on zna da uradi, to je kraljica, državnik - dobro analizirani, takvi kakvi su. Ali natprirodno - tamo gde počinje magija ne? To nije ništa drugo nego stavljanje nečeg bes­ krajnog u izraz lica žene koji me još podstiče da ra­ dim jednim jedinim potezom. Evo: "Upravo ta naglost poteza daje toliko efekta. Spontanost njegove impresije ovde je potpuna i pre­ nosi se na posmatrača. Geizboro je uostalom imao jednu savršenu metodu da obezbedi celinu svojih kompozicija. On bi jednim potezom skicirao svoju sliku i harmonično bi je izrađivao od vrha do dna, ne izdvajajući svoju pažnju na malim fragmentima, ne zadržavajući se tvrdoglavo na detaljima, tragao je za opštim efektom, a nalazio ga je gotovo uvek, zahva­ ljujući širokom pogledu na platno koje je on gledao kao što se gleda priroda, jednim pogledom."

94

ANTVERPEN (NOVEMBAR 1 8 8 5 - FEBRUAR 1 8 8 6 )

Smatram Rubensa veoma lepim zbog slobodnog načina slikanja, zbog toga što radi sa najjednosta­ vnijim sredstvima. Ne svrstavam Anrija de Brakelera medu ljude koji svuda traže sedefaste efekte jer kod njega po­ stoji neki čudan, veoma zanimljiv napor da bude što bliži tačnosti, i veoma je ličan. Ne odričem se svog mišljenja o portretu, jer je dobro boriti se za to, pokazati ljudima da u njima ima još nešto osim onoga što fotograf sa svojim apa­ ratom može iz njih da izvuče. Ali ja toliko više volim da slikam figure, takode mislim da bi tržište moglo biti jednog dana zatrpano pejzažima i, mada čovek ima dosta teškoća zbog mo­ dela, ima više izgleda na uspeh na toj strani. Trgovci kažu da se najbolje prodaju glave i fi­ gure žena. Biće potrebno da se na proleće odlučim da li ostajem ili ne u okolini Ninea. Voleo bih da mi ti o tome kažeš svoje mišljenje. Juče sam naslikao nekoliko studija na kojima se vide katedrale. A imam još i jednu malu studiju Parka. Pa ipak, više volim da slikam ljudske oči nego katedrale, jer u očima ima nečega čega nema u kat­ edralama, čak i ako su one veličanstvene i ulivaju poštovanje, ljudska duša, čak i ako pripada nekom 95

jadnom golji ili nekom uličaru, zanimljivija je za moje oči. Upravo sam završio nekoliko studija i što više slikam, više mi se čini da napredujem. Čim sam primio tvoj novac, uzeo sam jedan lep model prema kome sam uradio glavu u prirodnoj veličini. To je potpuno svetio, osim onoga što je crno, ali glava se ravnomerno ističe na pozadini na kojoj sam nastojao da stavim zlatni sjaj. Evo uostalom game boja: jedna boja puti lepog tonaliteta, na vratu koji je više preplanuo od gagatnocrne kose, crne boje koju sam morao napraviti od karmina i od pruske plave, mutna bela za bluzu, svetložuta, mnogo svetlija nego bela za pozadinu. Jedna nota jarke crvene u gagatnocrnoj kosi i jedan drugi jarko crveni potez u prljavo beloj. To je jedna kelnerica iz kabarea, a izraz koji sam tražio pomalo je, upkos svemu, izraz jednog ecce hommo . Ali to je upravo onaj izraz koji sam hteo, mada sam, uprkos tome, želeo da ostanem istinit. Kada je model došao kod mene, na njemu su se videli tra­ govi nekoliko veoma napornih noći. Ona mi je tada rekla nešto dosta karakteristično: mene šampanjac ne razveseljava, čini me jako tužnom. Imao sam to što mi treba i tražio sam nešto u isti mah pohotno i neutešno. Počeo sam jednu novu studiju prema njoj, ali iz profila. Juče sam video veliku fotografiju prema jednom Rembrantu, koju nisam poznavao i koja me čudno iznenadila. To je glava žene, svetlost je padala na gru­ di, vrat, bradu i na jednu stranu nosa, na donji deo obraza. Čelo i oči u seni velikog šešira sa verovatno cr­ venim perjem, i verovatno sa crvenom ili žutom na 20 evo čoveka (lat.), fam. evo me.

96

maloj dekoltiranoj bluzi. Tamna pozadina. Izraz li­ ca, zagonetni osmeh, poput osmeha samog Rembranta na njegovom vlastitom portretu, na kome mu je Saksija na krilu i na kome drži čašu vina u ruci. Sve moje misli sada su pune Rembranta i Fransa Halsa, ne zato što mnogo gledam njihove slike, već zato što medu ovdašnjim svetom vidim toliko ljudi koji me podsećaju na to doba. Kobaltna je božanska boja, i ništa nije tako lepo da dočara zrak oko predmeta; karmin je crvena boja vina i topao je, ima duha kao vino. Smaragdnozelena takode. Nije štednja lišiti se tih boja. Ni kadmijuma. Mislim da ti dovoljno shvataš koliko je važno biti istinit, da mogu slobodno da ti govorim. Iz istog razloga što, kad slikam seljanke, hoću da to budu seljanke, iz istog razloga kad su to kurve, hoću da to bude izraz lica koji imaju kurve. Zato je Rembrantova glava bludnice učinila na mene toliki utisak. Zato je on beskrajno dobro uhvatio taj zagone­ tni osmeh, ozbiljno kako samo on, čarobnjak nad čarobnjacima, može. To je za mene nešto novo, i ja to želim po sva­ ku cenu. Mane je to napravio, i Kurbe, pa dobro, dovraga, ja imam istu ambiciju, jer sam, štaviše, suviše i do srži osetio beskrajnu lepotu analiza ženskih li­ kova velikih majstora književnosti Zole, Dodea, Gonkura, Balzaka. Čak mi se ni Stevens nije njegove žene nisu one o kojima smatram da one koje je izabrao Najzad, bilo kako bilo, hoću po napred, hoću da budem svoj.

dovoljno svideo, jer lično nešto znam. I nisu najzanimljivije. svaku cenu da idem 97

To je zato što u sebi osećam upornost, i ja sam iznad onoga što ljudi o meni i o mom delu mogu da kažu. Još uvek radim na svojim portretima i napokon imam dva koji su doista "nalik", (jedan profil i jedan 3/4). To nije sve, to čak nije ni ono glavno. Ipak vredi to proučavati, a čovek možda tako uči da crta. Po­ činjem, uostalom, da volim portrete sve više i više. Ima, na primer, nekih veoma slavnih Rubensa: Bogorodica sa papagajem, Hrist u jaslama, itd... Sto se mene tiče, ja prelazim preko toga i radije gledam taj grubi muški portret - naslikan tako zadivljujuće čvrstom rukom - sa tu i tamo izgledom krokija, koji visi nedaleko od Rembrantove Saksije. U jednom Skidanju s krsta od Van Dajka, onom po visini, velikom, ima takode jedan portret, istin­ ski portret, ne samo portret glave, nego, hvala Bogu, cele figure, a prekrasno odenute u žutu i lila, jedna pognuta žena koja plače, torzo, noge pod haljinom, urađene i doživljene na veoma prisan način. Kako je umetnost velika kada je jednostavno istinita. A jedan Engr, jedan David, slikari čije slikar­ stvo nije uvek lepo, koliko oni postanu zanimljivi kada se, ostavljajući na stranu svoju pedantnost, za­ borave i budu istiniti, i izraze karakter, kao u dvema glavama u Muzeju moderne umetnosti. Eto. Ali, kada bi čovek mogao imati modele koje bi želeo. Prošle nedelje sam prvi put video dve velike Rubensove slike, a pošto sam proučavao one iz Muzeja u više navrata i do mile volje te dve slike. Skidanje sa krsta i Podizanje, bile su tim pre za­ nimljivije. Podizanje ima jedno obeležje koje mi je palo u oči, naime nema ženskih figura. Ukoliko nisu na bočnim krilima triptiha. 98

Zbog toga ono nije bolje. Dopusti da ti kažem da me Skidanje s krsta baca u zanos. Ne zbog dubi­ ne osećanja koju bismo našli kod jednog Rembranta, ili u Delakroaovoj slici ili u Milerovom crtežu. Ni­ šta me manje ne žalosti nego Rubens, u pogledu iz­ ražavanja ljudskog bola. Da ti najpre kažem, da bih bolje objasnio svoju misao, da me najlepše uplakane glave Magdalene ili Mater Dolorosa, podstiču da mislim na suze neke lepe devojke koja bi imala, na primer, gnojnu ranu ili neku drugu "sitnu nevolju ljudskog života". Kao takve, te slike su majstorske, ali u njima ne treba tražiti ništa drugo. Rubens je začuđujući u slikanju običnih lepih žena. Ali u izrazu lica nije dramatičan. Uporedi ga, na primer, sa Rembrantovom glavom u zbirci Lakaz, sa figurom čoveka u Jevrejskoj nevesti, i razumeš šta hoću da kažem, naročito što mi tih osam ljudina naduvenih lica, koji se muče sa teškim drvenim krstom u Podizanju, izgledaju apsurdni, čim ih posmatram sa gledišta moderne analize ljudskih strasti i osećanja. Rubens je naročito u svojim izrazima ljudskih lica (uvek izuzimajući portrete u pravom smislu reči) površan, prazan, naduven, štaviše po­ tpuno konvencionalan, isto toliko kao Đulio Roma­ no i ostali još gori slikari dekadencije. Ali Rubens me ipak baca u zanos, jer on je upravo onaj koji nastoji da izrazi i da verno pred­ stavi - premda su njegova lica ponekad prazna atmosferu radosti, vedrine, bola, kombinacijom boja. Tako je u samom Podizanju krsta mrlja - leš sa snažnim intenzitetom svetlosti - dramatična u svom odnosu kontrasta sa ostalim delom slike, urađenim u tamnim nijansama. Iste je prirode čar Skidanja s krsta, ali je po mom osećaju ona mnogo veća, tu je bela mrlja na99

značena plavom kosom, belim licem i vratom žen­ skih figura, dok je tamno okruženje začuđujuće bo­ gato, zbog različitih količina crvene, tamnozelene, crne, sive, ljubičaste, koje su urađene u molskom valerskom ključu i približene drugima svojim to­ nom. Delakroa je nastojao da povrati veru u simfoni­ je boja. A reklo bi se da je to bilo uzalud, kada vidi­ mo kako gotovo svi smatraju da je neka stvar dobro obojena kada na njoj nalazimo tačnost lokalne boje, jednu sitničavu preciznost. Ni Rembrant, ni Mile, ni Delakroa, niti bilo ko drugi, čak ni Mane ili Kurbe, nikada nisu težili da je postignu, kao ni Rubens ili Veroneze. Video sam još mnoge druge Rubensove slike u raznim crkvama. A veoma je zanimljivo proučavati Rubensa, upravo zato što je on u svojoj tehnici, ili se čini da jeste, sušta jednostavnost. Zato što mu treba tako malo toga, što to radi tako sporom rukom, i što slika, a naročito crta bez ikakvog oklevanja. Ali nje­ gova jaka strana su portreti i glave ili figure žena. Baš tu je on dubok, a i prisan. A njegove slike su os­ tale sveže, upravo zbog jednostavnosti tehnike. Šta bih još mogao da kažem? Da sve više i više želim da se ponovo latim, bez žurbe, to jest bez ner­ vozne naglosti, mirno i spokojno, svih svojih studi­ ja figura, počinjući od početka. Hteo sam da moje poznavanje akta i strukture figure bude takvo da mogu raditi napamet. Mi smo u četvrtoj četvrtini veka koji će se za­ vršiti gorostasnom revolucijom. Ali pretpostavimo da obojica još vidimo njen početak, pred kraj svog života. No izvesno je da ne­ ćemo upoznati bolja vremena čistog zraka i osveženja celog društva nakon tih velikih oluja. 100

Ali jedna stvar je važna: a to je da čovek ne prevari laž svoje epohe, ipak ne u toj meri da on u njoj ne zabeleži nezdrave i deprimirajuće časove ko­ ji prethode oluji. I da ne kaže: nas muči teskoba, ali buduća po­ koljenja će moći da dišu slobodnije. Jedan Zola i Gonkurovi bezazleno u to veruju, poput velike dece, oni, koji su najstroži analitičari, čija dijagnoza je tako surova, a u isto vreme tako precizna. A upravo oni koje si spomenuo, Turgenjev i Dode, ne rade bez cilja, ne bez gledanja na drugu stranu. Ali svi, i s pravom, izbegavaju da proriču uto­ pije, a pesimisti su utoliko što, kad analiziramo, sa užasom vidimo kako se u istoriji ovog veka izjalovljuju revolucije, čak i kada su plemenito počele. Vidiš, ono što ohrabruje, to je da čovek ne mora uvek da juri sam sa svojim osećanjima i mislima, to je kada saraduje i radi sa grupom. Onda je takođe čovek sposoban za mnogo više, i beskrajno je srećniji. Eto Šta sam ja, već odavno, hteo da stvorim medu nama i, vidiš, ja zamišljam da bi ti bio tužan kada bi ostao sam, jer vremena nisu baš vesela, osim ako čovek ne nade sreću u svom radu.

101

PARIZ (MART 1886 - FEBRUAR 1888)

Pariz, leta 1887. Osećam se tužnim zbog toga što čak ni u slu­ čaju uspeha, slikarstvo neće doneti ni onoliko ko­ liko košta. Ganulo me je ono što si pisao o kući: "Dosta dobro se drže, ali ipak ih je tužno videti." Pre nekih dvanaestak godina čovek bi se ipak zakleo da će kuća ipak uvek napredovati i da će sve biti u redu. Ako tvoj brak bude uspeo, biće to veliko zadovoljstvo za majku, a što se tiče zdravlja i tvojih poslova, bilo bi ipak dobro da ne ostaneš sam. Ja - ja osećam da me je minula želja za brakom i decom i na trenutke sam prilično setan što sa 35 godina živim tako, kada bih morao da se osećam sa­ svim drugačije. I ljutim se ponekad na to prljavo slikarstvo. Rišpen je negde rekao: "Ljubav

prema

umetnosti

uništava

pravu

lju­

bav. " Smatram da je to užasno tačno, ali nasuprot to­ me, prava ljubav ubija želju za umetnošću. A već mi se dešava da se osećam starim i skr­ hanim, a ipak dovoljno zaljubljenim da ne budem oduševljen slikarstvom. Da bi čovek uspeo, potre­ bna je ambicija, a ambicija mi izgleda besmisleno. Iz toga će ispasti ne znam šta, ja bih naričito želeo 102

da ti budem manje na teretu - a to od sada nije ne­ moguće - jer se nadam da ću napredovati tako da ćeš ti moći smelo pokazati ono što ja radim, a da te ne osramoti. A zatim ću se povući negde na jug, da ne gle­ dam tolike slikare koji su mi odvratni kao ljudi... Juče sam video Tangija, i stavio je u svoj izlog jedno platno koje sam upravo uradio, uradio sam ih četiri od svog odlaska, a upravo radim jedno veliko. Dobro znam da se tu velika dugačka platna te­ ško prodaju, ali kasnije će se vide ti da tu ima svežeg zraka i dobrog raspoloženja. Sada će sve biti deko­ racija sale za ručavanje ili letnjikovca.

103

A R L (FEBRUAR 1 8 8 8 - MAJ 1 8 8 8 )

Jutros sam radio na jednom šljiviku u cvatu, najednom je počeo da duva strašan vetar, pojava koju nikad nisam video nigde drugde osim ovde, a koja se vraćala u pravilnim razmacima. U međuvre­ menu je sijalo sunce na kome su svetlucali svi beli cvetići. To je bilo tako lepo! Moj prijatelj Danac došao je da mi se pridruži, a ja sam, izlažući se svakog tre­ nutka opasnosti, da vidim sve to podrhtavanje obo­ reno na zemlju, nastavio da slikam - ima u m o m belom efektu mnogo žute sa plavom i lila, nebo je belo i plavo. Ali šta će ljudi reći o fakturi onoga što je urađeno tako napolju? Ne, pričekajmo. Bilo mi je žao što ipak nismo naručili boje od čiča Tangija, premda u tome nema ni najmanje pred­ nosti - naprotiv - ali to je jedan tako zabavan čikica, i ja još uvek često mislim na njega. Nemoj da zabo­ raviš da ga pozdraviš s moje strane ako ga vidiš, i reci mu da će, ako želi slike za svoj izlog, dobiti ovdašnje, i to najbolje. Ah, sve više i više mi se čini da su ljudi koren svega, i mada u njima večno osta­ je neko setno osećanje, što ne žive pravim životom, u tom smislu što bi bilo bolje da se radi sa samom puti nego sa bojama i sa gipsom, u tom smislu što bi bilo bolje da se stvaraju deca nego da se stvaraju slike ili da se bavi poslovima. Ipak, čovek oseća da živi kada pomisli da ima prijatelje u onima koji ni sami ne žive pravim životom. 104

Sve boje koje je impresionizam uveo u modu promenljive su, to je razlog više da ih smelo upotrebimo previše sirove, vreme će ih isuviše ohladiti. Tako, sve što sam ja naručio, naime 3 hroma (narandžasta, žuta, limun), prusko plavilo, sma­ ragdnu, broćaste lakove, veroneze-zelenu, sve se to retko sreće na holandskoj paleti Marisa, Mova i Israelsa. Toga je samo bilo na Delakroaovoj paleti, koji je iz najopravdanijih razloga ludovao za dvema bojama koje su najviše kudili, za limunžutom i pruskoplavom. Međutim, čini mi se da je on uradio pre­ krasne stvari sa tim plavim i limunžutim bojama.

Arl, 5. maja 1888. Kako je prljav taj grad u starim ulicama! Znaš li šta ja u stvari mislim o Arlezijankama o kojima se, nije li tako, toliko govori? Istina, one su stvarno dražesne, ali to više nije ono što mora da je nekada bilo. I eto, to više podseća na Minjara nego na Mantenju, jer se izopačuju. Ali to je ipak lepo, veoma lepo, i ja ovde govorim samo o tipu koji ima rimski karakter - malo dosadan i banalan. Koliko izuzetaka! Ima žena poput Fragonarovih, i - poput Renoarovih. Zar ih ne možemo smestiti u ono što je već bilo napravljeno u slikarstvu? Najbolje što bi čovek mogao da učini, bilo bi u svakom pogledu da pravi portret žena i dece. Samo, čini mi se da ja neću biti koji taj će to da radi, ne osećam se kao neki gospodin koji je dovoljno Lju­ bimac1^ za to. 21 Ličnost iz istoimenog M o p a s a n o v o g romana.

105

Ali bio bih strašno zadovoljan da taj južnjački Ljubimac, što Montiseli - nije bio - ali pripremao je - da ja osećam u vazduhu, ne zaboravljajući da to nisam ja - bio bih, velim, strašno zadovoljan, kada bi nam u slikarstvu došao čovek a la Gi de Mopasan, da veselo slika ovdašnje lepe ljude i stvari. Sto se mene tiče, radiću, a ovde onde će biti moga rada koji će ostati, ali ko je taj ko će napraviti u na­ slikanoj figuri ono što je Klod Mone napravio u pejzažu? Ti ipak moraš osetiti kao ja da je to u va­ zduhu. Rođen? On ne stvara boju, ne on. Ali slikar budućnosti, to je kolorist kakvog još nije bilo. Mane ga je pripremio, ali dobro znaš da su impresionisti već napravili jaču boju od Maneove. Tog slikara bu­ dućnosti ne mogu da zamislim kako živi u restorančićima, kako radi sa više lažnih zuba i odlazi u javne kuće za zuave22 kao ja. Ali čini mi se da sam u pravu kada osećam da će to doći u nekoj kasnijoj generaciji, a što se tiče nas, treba raditi ono što nam naša sredstva dozvolja­ vaju u tom pravcu, ne sumnjajući i ne trepnuvši. Upravo sam opet pročitao Kod ženskog raja od Zole i sve više smatram da je ta knjiga lepa. Sada imam dve studije poput ove: ti već imaš jedan crtež toga, jednog majura kraj velikog puta u žitu. Livada puna veoma žutih ljutića, jarak sa perunikama zelenih listova i ljubičastih cvetova, u poza­ dini grad, nekoliko sivih vrba, traka plavog neba. Ako ne pokose livadu, hteo bih ponovo da na­ pravim tu studiju, jer je motiv bio veoma lep, a imao sam muke da nađem kompoziciju. Gradić okružen poljima potpuno osutim žutim i ljubičastim cvetovima, znaš to bi bio pravi japanski san. 2 2 Z u a v j e pripadnik f r a n c u s k e k o l o n i j a l n e pešadije.

106

Imam dve nove studije, most i ivicu velikog puta. Mnogi ovdašnji motivi su, po karakteru, po­ tpuno isti kao u Holandiji; razlika je u boji. Svuda ima sumporaste, tamo gde prži sunce. Dobro znaš da smo videli prekrasan ružičnjak od Renoara. Uvrteo sam sebi u glavu da ovde nađem slične motive, i zaista kada su voćnjaci procvali, to se dogodilo. Sada se izgled promenio, a priroda je postala mnogo oporija. Ali zelenilo i plavet! Moram da kažem da neki Sezanovi pejzaži koje znam, jako dobro to izražavanja, i žao mi je što ih nisam video više. Ako to ne učiniš odmah, ne mari. Sada će ti ta­ mo Gribi dati jaku hranu sa mesom. Ja ovde ne bih mogao da ga uzimam mnogo, ovde to nije i potre­ bno. U ovom trenuku učmalost me napušta, ne ose­ ćam više toliku potrebu da se zabavim, manje me muče strasti i mogu da radim smirenije, mogao bih da budem sam, a da se ne dosađujem. Izašao sam iz svega toga sa osećanjem da sam još malo stariji, ali ne i ružniji. Ne bih ti verovao kada bi mi u sledećem pismu rekao da ti više nije ništa; to je možda neka ozbiljni­ ja promena, i ne bih bio iznenađen kada bi se ti, za to vreme koje ćeš uzeti da se oporaviš, osećao, po­ malo iznemogao. Postoji i ostaje tu, i uvek se na trenutke vraća, usred umetničkog života, nostalgija za pravim idealnim i neostvarivim životom. A pone­ kad čoveku nedostaje želje da se opet potpuno preda umetnosti, i da se toga opet lati. On zna da je konj upregnut u fijaker, i zna da će se opet upregnuti u isti fijaker. I tada on za to nema želje, i više bi voleo da živi na livadi sa suncem, rekom, u društvu drugih takođe slobodnih konja, i sa činom rađanja. A možda na kraju krajeva, bolest srca dolazi pomalo odatle, to me ne bi začudilo. Čovek se više

107

ne buni protiv tih stvari, niti se pomirio sa sudbi­ nom, bolestan je zbog toga, a to se neće desiti i s tim se ne može baš izaći na kraj. Ne znam ko je nazvao to stanje: biti pogođen smrću i besmrtnošću. Fijaker koji vučemo mora biti koristan ljudima koje ne poznajemo. I evo, ako verujemo u novu umetnost, umetničke budućnosti, naše predosećanje nas ne vara. Kada je dobri čika Koro rekao nekoliko dana pre svoje smrti: "Video sam te noći, u snu, pejzaže sa potpuno ružičastim nebesima", pa dobro, zar nisu došla ta ružičasta, i žuta i zelena nebesa povrh svega, u impresionističkom pejzažu? Ovim hoću da kažem da ima stvari u budućnosti ko­ je čovek predoseća, a koje stvarno dođu. A mi koji uopšte nismo, koliko sam ja sklon da verujem, tako blizu smrti, mi ipak osećamo da je to veće od nas, i da duže traje od našeg života. Mi ne osećamo da umiremo, ali osećamo stvar­ nost toga da smo malenkost, i da plaćamo, da bismo bili karika u lancu umetnika, strogu cenu zdravlja, mladosti, slobode, u kojima mi uopšte ne uživamo, ne više od fijakerskog konja, koji vuče kola puna lju­ di što odlaze da uživaju u proleću. Na kraju ti želim, kao i samo sebi, da uspemo da povratimo naše zdravlje, jer će nam trebati. Ta Nada Pivija de Savana jedna je takva stvarnost. Po­ stoji u budućnosti jedna umetnost, i ona treba da bude tako lepa i tako mlada, da bismo samo dobili u vedrini, ako bismo joj sada uistinu poklonili svoju mladost. Možda je suviše glupo sve to pisati, ali ja sam tako osećao, činilo mi se da bi i ti kao i ja, patio, kada bi video da ti je mladost uludo prošla, ali ako ona ponovo bukne i pojavi se u onome što činimo, ništa nije izgubljeno, a moć rada je druga mladost. Dakle, leci se malo ozbiljnije, jer će nam trebati naše zdravlje. Čvrsto ti stežem ruku, kao i Koningu. 108

Moram sada dodati jednu porudžbinu boja, pa ipak, u slučaju da bi tebi više odgovaralo da ih ne uzmeš odmah, ja bih malo duže radio crteže i ne bih time ništa izgubio. Zato delim porudžbinu na dva dela, prema to­ me šta bi bilo više ili manje hitno. Ono što je uvek hitno, to je crtanje, i bilo da crtam direktno četkom ili pak nečim drugim, na primer perom, toga nikada nije dosta. Sada nastojim da preteram u onome što je bitno, da namerno ostavim nejasno ono što je banalno... Sve više verujem da ne treba suditi o gospodu Bogu na osnovu ovoga sveta, jer to je njegova studi­ ja koja mu nije pošla za rukom. Šta ćeš, kada čovek mnogo voli umetnika - u promašenim studijama ne nalazi toliko toga što tre­ ba kritikovati i ćuti. Ali, ima pravo da zahteva nešto bolje. Za nas bi bilo neophodno da ipak vidimo druga dela koja je stvorila ista ruka, ovaj svet je očito skle­ pan na brzinu, u jednom od onih loših trenutaka kada tvorac više nije imao šta da čini, kada je bio izgubio glavu. Legenda nam priča o gospodu Bogu da se ipak silno namučio na toj svojoj studiji sveta. Sklon sam da verujem da legenda kaže istinu, ali studija je, eto, na razne načine skrhana od umora. Samo se majstori tako prevare, evo možda najbolje utehe, s obzirom da od tada čovek ima pravo na na­ du da će doživeti da se iskupi istom stvaralačkom rukom. I od tada mi ne moramo taj život, toliko kritikovan iz tako opravdanih, pa čak i odličnih razloga, smatrati za nešto drugo nego što on jeste, i ostaće nam nada da ćemo videti nešto što je bolje u nekom drugom životu. 109

Teško mogu da zamislim da promenim pravac, budući da sam počeo sa jugom; bolje je više se ne micati nego - uvek se kretati sve više prema unu­ trašnjosti zemlje. Mislim da imam više izgleda na uspeh ako ma­ lo proširim svoje poslove, nego ako se obuzdavam radeći suviše malo. A upravo zato mislim da ću po­ većati format platna i smelo usvojiti četvrtasto pla­ tno od 30; ono me ovde košta 4 franka po komadu, a to nije skupo, s obzirom na prevoz. Poslednje platno potpuno ubija sve ostalo, ima samo jedna mrtva prirodu sa džezvama za kafu i šoljicama i tanjirićima u plavoj i žutoj boji, koja može da stoji pored njega. To mora da je zbog crteža. Nehotice mi pada na pamet ono što sam video od Sezana, jer on je dao - kao u žetvi koju smo videli kod Portjea, tako grubu stranu Provanse. To po­ staje nešto sasvim drugo u proleće, ali ja doista ne volim manje prirodu koja već od sada počinje da bi­ va spržena. U svemu ima sada starog zlata, bronze, reklo bi se bakra, i to sa zelenim azurom usijanog neba, to daje jednu prekrasnu, izvanredno harmo­ ničnu boju, sa prelomljenim tokovima a la Dela­ kroa. Kad bi Gogen hteo da n a m se pridruži, mislim da bismo učinili korak napred. To bi nas učinilo pra­ vim istraživačima juga, i tome ne bi mogla da se stavi nikakva zamerka. Treba da postignem čvrstinu boje koju imam na tom platnu koje ubija ostala. Kada pomislim da je Portje u svoje vreme pričao da Sezani koje on ima ni na šta ne liče kad se gledaju sami za sebe, ali kada se primaknu drugim platnima, zasenjuju boje tih drugih. I da Sezani takode dobro izgledaju u zlatnom, što pretpostavlja veoma visoku gamu. Dakle možda sam, možda sam ja na dobrom 110

tragu i ne navikava li se moje oko na ovdašnju priro­ du. Pričekajmo još da bismo bili sigurni. Ova poslednja slika podnosi crveno okruženje od opeka kojima je popločan atelje. Kada je stavim na zemlju na tu ciglu crvenu, veoma crvenu osnovu, boja slike ne postaje prazna ili beličasta. Priroda pokraj Eksa gde radi Sezan, potpuno je ista kao ov­ de, to je još uvek Kro. Ako vraćajući se sa svojim platnom kažem sebi: "gle, evo došao sam tačno do tonova čika Sezana", hoću samo da kažem to da budući da je Sezan baš iz tog kraja kao i Zola, i po­ znaje ga dakle tako prisno, čovek treba da napravi u sebi isti proračun, da bi došao do istih takvih tono­ va. Razume se da bi, viđeno zajedno, to moglo ići, ali ne bi ličilo. Pišem ti iz Sent Marija na obali Sredozemnog mora, znaš. Sredozemno more ima boju kao skuša, to jest promenljivu, nikad se ne zna je li to zelena ili ljubičasta, nikad se ne zna je li to plava, jer je već sledećeg trenutka promenljivi odsjaj dobio ružičasti ili sivi preliv... Šetao sam se jedne noći pustom plažom na obali mora. Nije bilo veselo, niti je pak bilo tužno, bilo je - lepo. Zatvorenoplavo nebo bilo je ispegano oblacima još zatvorenije plave boje od osnovne intenzivne kobaltne plave beline mlečnog puta. Na plavoj pozaini svetlucale su zvezde, svetle, sa ze­ lenom platinom, žute, bele, ružičaste, još svetlije, a dalje još blistavije, poput dragog kamenja, nego kod nas - čak nego i u Parizu - baš kao: opali, smara­ gdi, lazurati, rubini, safiri. More, veoma zatvorene ultramarin boje - plaža sa naizgled modrikastim i bledoriđim tonom, sa grmljem na dnu (5 metara visokoj dini) grmljem pruskoplave boje. 111

Sada kada sam ovde video more, u potpunosti osećam koliko je važno da ostanem na jugu, i da osetim da treba još više preterivati sa bojom - ose­ ćam blizinu Afrike. Šaljem ti u istoj pošiljci crteže Sent Marija. U trenutku kada sam odlazio, vrlo rano izjutra, napravio sam crtež brodova, a upravo radim sliku prema njemu, na platnu od 30 sa više mora i neba s desne strane. To je bilo pre nego što su bro­ dići odmaglili, posmatrao sam ih svako jutro, ali pošto oni odlaze veoma rano, nisam imao vremena da je uradim. Imam još 3 crteža krovinjara koji mi još trebaju i koji će uslediti za ovima; krovinjare su pomalo grube, ali imam ih i marljivije urađenih. Što se tiče toga da ostanem na jugu, čak i ako je to skuplje, evo kako stoje stvari: volimo japansko slikarstvo, ono vrši na nas uticaj, svim impresionis­ tima je to zajedničko, a niko ne bi išao u Japan, to jest u kraj koji je ekvivalent Japana, jug? Ja dakle verujem da je opet, nakon svega, budućnost nove umetnosti na jugu. Samo, loša je politika tamo ostati sam, kada bi dvojica ili trojica mogla pomagati jedan drugom da žive skromno. Hteo bih da ti provedeš ovde neko vreme, ti bi sve to osetio nakon nekog vremena, pogled se menja, čovek gleda okom koje je sve više japansko, drugačije oseća boju. Zato sam ja uveren da ću upravo jednim dugim boravkom ovde, osloboditi svoju ličnost. Japanac crta brzo, veoma brzo, poput munje, zbog toga što su njegovi nervi tananiji, njegovo osećanje jednostavnije. Ja sam ovde tek nekoliko meseci, ali - reci mi, da li bih u Parizu nacrtao za jedan sat crtež brodića? Čak ni sa okvirom, elem ovo je urađeno bez merenja, puštajući peru na volju... 112

Kada bi Gogen došao ovde, on i ja bismo mo­ žda mogli pratiti Bernara u Afriku, kada ovaj bude tamo išao da služi vojni rok. Šta si odlučio za sestru? To što kaže Pisaro, tačno je, trebalo bi smelo preuveličavati utiske što ih proizvode boje, svojim slaganjem ili neslaganjem. To je kao i sa crtežom nije li možda crtež, prava boja, ono bitno što treba tražiti, jer kad bi bilo moguće potpuno uhvatiti bo­ jom odraz stvarnosti u ogledalu, to ne bi nipošto bila slika, ništa više od neke fotografije. Proveo sam sedmicu neprekidnog i napetog ra­ da u žitu usred sunca, iz toga su proizašle studije ži­ ta, pejzaži i - jedna skica sejača. Na uzoranoj njivi, velikoj njivi sa ljubičastim grumenjem zemlje - koja se uzdiže ka obzorju, je­ dan sejač u plavom i belom. Na obzorju polje niskog zrelog žita. Iznad svega toga žuto nebo sa žutim suncem. Ti osećaš u jednostavnoj nomenklaturi tonalitet, da boja igra u toj kompoziciji veoma važnu ulogu. Zato me skica onakva kakva je - platno od 25 - mnogo muči, u tom smislu što se pitam zar je ne bi trebalo shvatiti ozbiljno i od nje napraviti strašnu sliku, bože moj kako bih to želeo! Ali stvar je u to­ me što se ja pitam hoću li imati snage za to. Kakva je da je, odlažem skicu na stranu, ne usuđujući se gotovo ni da mislim na nju. Već dugo mi je bila želja da uradim jednog sejača, ali želje koje odavno gajim ne ispunjavaju se uvek. Osećam, dakle, gotovo strah od toga. A ipak, nakon Milea i Lermita, to što ostaje da se uradi, to je... sejač, u boji i velikog formata. Najzad imam model - jednog Zuava - to je dečak sitnog lica, sa vratom kao u bika, sa okom kao u tigra, i počeo sam jednom portretom, a ponovo 113

počeo drugim; njegovo poprsje koje sam naslikao bilo je strahovito grubo, u plavoj uniformi, plavoj kao plavo emajlirane šerpe, sa izbledelim narandžastocrvenim gajtanima, sa limunžutim zvezdama na grudima obične plave boje koju je vrlo teško na­ praviti. Mačkastu, veoma preplanulu glavu pokrivenu broćastom kapicom, priljubio na vrata obojena u ze­ leno i na narandžaste opeke zida. To je dakle žestoka kombinacija neskladnih tonova, ne odveć prijatna za izvođenje. Studija koju sam načinio izgleda mi veoma gruba, a ipak bih voleo da uvek radim na prostačkim pa čak i drečavim portretima kao što je ovaj. Na to­ me učim, i evo šta naročito zahtevam od svog rada. Sada ću naslikati drugi portret cele figure kako sedi uz beli zid. Sećaš li se među malim crtežima jednog drev­ nog mosta sa perilom i panorame grada u pozadini? Upravo sam naslikao taj motiv u velikom formatu. Moram da te upozorim da će svi smatrati da ja radim suviše brzo. Ne veruj nimalo u to. Zar nije emocija, iskrenost osećanja prirode, ta koja nas vodi, a ako su te emocije ponekad tako sna­ žne da radimo, a ne osećamo da radimo, kada pone­ kad potezi dolaze u nizu, a odnosi među njima kao reči u nekom govoru ili pismu, tada se treba setiti da to nije uvek bilo tako, i da će u budućnosti takode biti mnogo teških dana bez nadahnuća. Dakle, gvožđe treba kovati dok je vruće i sta­ vljati iskovane poluge na stranu. Što se tiče pejzaža, počinjem da smatram da su neki od njih, urađeni brže nego ikada, najbolji od svega što sam napravio. Tako je i sa onim čiji sam ti 114

crtež poslao, žetva i plastovi takode, tačno je da sam prinuđen da sve retuširam da bih malo izravnao fa­ kturu, da bih uskladio potez, ali u jednoj jedinoj du­ goj seansi sav bitni posao je bio urađen, a ja ga što je više moguće štedim vraćajući se na to. Ali kada se vratim sa jedne takve seanse, uveravam te da mi je mozak tada umoran, da ako se taj posao često ponavlja, kao što je bilo za vreme te že­ tve, postajem potpuno rasejan i nesposoban za go­ milu običnih stvari. U takvim trenucima izgledi da ne budem sam, nisu mi neprijatni. A veoma često mislim na tog odličnog slikara Montiselija, za koga su rekli da je takva pijanica i da je lud, kada vidim samog sebe kako se vraćam um­ nom radu da bih uravnotežio 6 osnovnih boja, cr­ venu - plavu - žutu - narandžastu - lila - zelenu. Rad i suvi proračun u kome čovek ima krajnje napet duh, kao glumac na pozornici u nekoj teškoj ulozi, u kome čovek mora da misli na hiljadu stvari odjednom, za samo pola sata. A posle, jedina stvar koja rasterećuje i zabavlja, u mom slučaju kao i u drugima, to je da se razgalim popivši dobru čašicu, ili veoma mnogo pušeći. To bez sumnje nije baš kreposno, ali to radim da bih se vratio Montiseliju. Veoma bih voleo da vidim jednu pijanicu pred platnom ili na daskama. Naravno, to je suviše gruba laž, sva ta zlobna i jezuitska Rokenova priča o Montiseliju. Montiseli, logički kolorista, sposoban da sledi najrazgranatije proračune i relativno ponovo podeljeno na game tonova koje je on uravnotežio, doista je tim radom preopterećivao svoj mozak, kao i De­ lakroa i Rihard Vagner. Ali ako je on možda i pio to je zato što je bio Jongkint takode - fizički jači nego Delakroa i fizički 115

više izmučen (Delakroa je bio bogatiji), a tada bi se dešavalo - bio bih sklon da verujem - da bi im nji­ hovi pobunjeni nervi pravili druge neprilike da nisu to radili. Tako Žil i Edmond de Gonkur kažu do­ slovce ovo: "Uzimali smo veoma jak duvan da bi­ smo otupeli" u zažarenoj peći smišljanja. Nemoj, dakle, da misliš da bih ja veštački odr­ žavao jedno grozničavo stanje, ali znaj da sam ja usred komplikovanog proračuna, iz koga brzo proističu jedno za drugim brzo napravljena platna, ali dugo unapred poračunavana. I evo, kada ti neko bu­ de rekao da je to suviše brzo urađeno, moći ćeš na to da odgovoriš da su oni suviše brzo pogledali. Uostalom, ja upravo sada malo doterujem sva pla­ tna, pre nego što ti ih pošaljem. Ali za vreme žetve moj posao nije bio ugodniji od posla seljaka koji obavljaju tu žetvu sami. Daleko od toga da se žalim, upravo se onda u umetničkom životu, makar on i ne bio istinski, osećam gotovo isto toliko srećnim, koliko bih mogao biti u idealu istinskog života. Juče sam, na zalaku sunca, bio u kamenitom vresu u kome rastu veoma mali i uvijeni hrastovi, u pozadini jedna ruševina na brežuljku, a u maloj doli­ ni žito. Bilo je romantično, ne može biti više, a la Montiseli, sunce je sipalo veoma žute zrake na žbunje i zemljište, pravu zlatnu kišu. I sve su linije bile lepe, celina puna dražesne uzvišenosti. Čovek nima­ lo ne bi bio iznenađen da vidi kako najednom iskr­ savaju konjanici i dame, na povratku iz lova soko­ lova, ili da čuje glas nekog starog provansalskog trubadura. Zemljište je izgledalo ljubičasto, daljine plave. Odatle sam uostalom doneo jednu studiju ko­ ja daleko zaostaje za onim što sam hteo da uradim. Evo jednog novog motiva - ugao vrta sa lo­ ptastim grmljem i jednim plačnim drvetom, a u po­ zadini žbunje oleandera i travnjak koji su upravo 116

pokosili, sa dugim nizovima sena koje se suši na suncu, krajičak zelenoplavog neba u visini. Upravo čitam Balzaka, roman "Veličina i pro­ padanje Sezana Birotoa ", poslaću ti ga kad budem završio - verujem da ću ponovo pročitati sve od Balzaka. Kada sam dolazio ovde, nadao sam se da ću moći da steknem ovde ljubitelje, no sve do sada nisam prodro ni jedan centimetar u srca ljudi. A sa­ da, Marselj? Ne znam, ali i to bi mogla biti obična iluzija. U svakom slučaju, malo sam prestao da mo­ zgam o tome. Veliki broj dana, dakle, prođe, a da nikome ne uputim ni jednu reč, osim što zatražim večeru ili kafu. A tako je bilo od samog početka. Do sada mi samoća ipak nije mnogo smetala, toliko sam smatrao zanimljivim jače sunce i njegov učinak na prirodu. Više puta sam već rekao koliko me Kamarga i Kro, osim razlike u boji i u prozračnosti atmosfere, podstiču na razmišljanje o drevnoj Holandiji iz Rejsdalovog vremena. Čini mi se da će ti te dve pano­ rame ravnice, prekrivene vinogradima i strnjištem, dati predstavu o tome... Draž koju ta prostrana ravnica ima za mene, veoma je velika. Zato nisam osetio nikakvu dosadu, uprkos u biti dosadnim, okolnostima; maestralu i komarcima. Ako jedna panorama učini da zabora­ vim te sitne nevolje, mora da u njoj ima nečega. Ti međutim vidiš da nema nikakvog efekta, to je na prvi pogled zemljopisna mapa, strateški plan što se tiče fakture. Uostalom, šetao sam se tuda sa jednim slikarem, koji je rekao: evo što bi bilo zaglupljujuće za slikanje. Samo evo celih 50 puta idem u Mon Mažur da bih gledao tu ravnu panoramu, grešim li? šetao sam se takode sa nekim ko nije bio slikar, i kada sam mu rekao: gle, za mene je ovo lepo i bes117

krajno kao more, on mi odgovara - a poznaje more, "ja volim ovo više nego more, jer je takode beskraj­ no, a ipak se oseća da je naseljeno" Kako bih to naslikao da nema tog prokletog vetra. To je ono što je ovde nesnosno, kada posadiš negde štafelaj. I baš zbog toga naslikane studije nisu tako dobro urađene kao crteži; platno uvek podrhtava. Kod crtanja mi to ne smeta. Japanska umetnost je nešto poput primitivaca, poput Grka, poput naših starih Holanđana, Rembranta, Potera, Halsa, Mera 2 3 , Ostadea, Rejsdala. To nema kraja... Zar ti ne nalaziš da Bulanže govori vrlo loše, on ne ostavlja nikakav utisak svojim recima. Ne smatram ga zbog toga manje ozbiljnim, a zatim, on ima običaj da se služi svojim glasom u praktične svrhe, da bi objasnio stvari oficirima i poslovođama arsenala. Ali ne ostavlja nikakav utisak u javnosti. Ipak je smešan taj grad Pariz, u kome treba živeti crkavajući, i u kome dok napola ne ispustiš du­ šu, ne možeš ništa uraditi, pa i tada je pitanje! Upravo sam pročitao Strašnu godinu od Vikto­ ra Igoa. U tome ima nade, ali... ta nada je u zvezdama. Smatram da je to istinito i dobro iskazano i lepo, uostalom ja u to rado verujem. Ali ne zaboravimo da je zemlja isto tako i pla­ neta, prema tome zvezda ili nebesko telo. A kad bi sve te ostale zvezde bile slične njoj!!! To baš ne bi bilo veselo, konačno, to bi značilo ponovo počinjati. Elem, što se tiče umetnosti, za koju čoveku treba vremena, ne bi bilo loše živeti više od jednog života. A ne bi bilo bez draži verovati da Grci, stari holand2 3 V e r o v a t n o s e o d n o s i n a V e r m e r a i z D e l f a čije j e p r a v o i m e J a n van der Mer.

118

ski i japanski majstori nastavljaju svoju slavnu ško­ lu na drugim planetarna. Videćeš kroz ovaj kroki motiv novih studija, ima jedna po visini i jedna po širini sa istim moti­ vom, na platnima od 30. Tamo ima pravo jedan mo­ tiv sa slike, kao i u drugim studijama koje imam. A zaista ne znam da li ću ikada uraditi spokojne i mir­ no urađene slike, jer mi se čini da će to uvek ostati zbrkano... Ipak mislim da ovdašnji neprestani vetar mora da je tu od nekog značaja, u tome što slikane studi­ je imaju taj smeteni izgled. Pošto se kod Sezana vidi to isto. Ono što mora da olakšava Japancima da gura­ ju svoja umetnička dela u fijoke i plakare, to je da čovek može urolati kakemonoe24, ali ne i naše sli­ kane studije, koje bi se na kraju oljuštile. Kod nas ništa više ne bi olakšalo postavljanje platna, nego da učinimo da budu prihvaćena uglavnom kao ukrasi građanskih stanova. Kao u stara vremena u Holandiji. Tako bi i ovde na jugu bilo strašno dobro videti slike na belim zidovima. Ali hajte da vidite - svu­ da veliki obojeni žilijenovi medaljoni, užas. I avaj, mi nećemo ništa promeniti u tom stanju stvari. Ipak - kafane, možda će ih kasnije ukrasiti. Šta, platno koje nalikam više vredi od belog platna. To - ja ne tražim ništa više, u to ne sumnjaj - ali zaboga imam prava da slikam, svoj razlog da slikam! Mene je to koštalo samo mog razorenog tela koje je kost i koža, mog prilično ćaknutog mozga 24 J a p a n s k a slika na svili ili na p a p i r u , u s k a i d u g a č k a , o b e š e n a uspravno.

119

što se tiče toga da živim kako bih mogao i morao čovek, kao filantrop. Tebe je to koštalo samo nekih, recimo, petna­ estak hiljada franaka koje si mi predujmio. Dakle... nema zbog čega da nam se rugaju... Svi planovi koje pravimo imaju duboko korenje u teškoćama. Kako bi sa Gogenom sve bilo je­ dnostavno, ali da li će on posle tog seljenja i dalje biti zadovoljan? Ali pošto ne možemo praviti planove, ne za­ okuplja me to što je položaj težak. Znati da je on takav i to osećati, to je ono što nam otvara oči i tera da radimo. Ako postupajući tako u to upadnemo, ja se usu­ đujem da u to sumnjam, ostaće nam nešto. Ali to što kažem ništa ne znači, kada čovek vidi ljude poput Gogena, u škripcu. Nadajmo se da će se naći izlaz za njega i za nas. Kada bih mislio, kada bih razmišljao o nesrećnim mogućnostima, ne bih mogao ništa da radim, no ja se bacam svom silinom na posao, a iz njega izlazim sa svojim studijama; ako oluja unutra pre­ jako tutnji, popijem jednu čašu više, da bih se stišao. To znači biti ćaknut u odnosu na ono kakav bi čovek morao da bude. Ali ranije sam se manje osećao slikarem, sli­ karstvo postaje za mene razonoda kao što je lov na zečeve za šašave, koji to čine da bi se zabavili. Pažnja postaje intenzivnija, ruka sigurnija. Dakle, zato se ja usuđujem da ti gotovo jam­ čim da će moje slikanje postati bolje. Jer, to je sve što imam. Da li si čitao kod Gonkura, da im se i Žil Dipre činio ćaknut? 120

Žil Dipre je našao jednog starog ljubitelja ume­ tnosti, koji ga je izdržavao. Kad bih ja mogao to da nađem, i da ti ne budem toliko na teretu! Nakon krize kroz koju sam prošao kad sam do­ šao ovde, ne mogu više da pravim planove niti išta drugo, sada se doista osećam bolje, ali nada, želja da uspem slomljena je i radim iz nužde, da ne bih to­ liko moralno patio, da bih se razonodio.

29. jula 1888. Ti sada govoriš o praznini koju ponekad ose­ ćaš, upravo to isto osećam i ja. Posmatrajmo ako hoćeš, vreme u kome živimo kao pravi i veliki preporod umetnosti, trulu i slu­ žbenu tradiciju koja se još drži, ali koja je u suštini nemoćna i neplodna, osamljena, siromašne nove sli­ kare, prema kojima postupaju kao prema luđacima, koji zbog takvog postupanja to stvarno i postanu, barem kad je u pitanju njihov društveni život. Dakle znaj da ti vršiš potpuno isti posao kao ti priprosti slikari, jer ih ti snabdevaš novcem, i pro­ daješ njihova platna, što im omogućuje da od toga naprave druga. Ako neki slikar upropasti svoj kara­ kter naporno radeći na slikarstvu koje ga čini jalo­ vim za toliko stvari, za porodični život, itd. itd. Ako prema tome slika ne samo sa bojom već i sa odri­ canjem i samopregorom, i slomljenog srca - tvoj rad ne samo da ti nije uopšte plaćen, nego te košta tačno onoliko koliko slikara košta to uništavanje ličnosti, pola hotimice, pola slučajno. Ovim hoću da kažem da ako se ti baviš slikar­ stvom indirektno, ti si produktivniji nego na primer, ja. Što neminovnije postaješ trgovac, više postaješ umetnik. 121

Ja se jako nadam da je isti slučaj sa mnom... Što više postajem rasejan, bolestan, razbijeni krčag, i ja više postajem umetnik, stvaralac, u tom velikom preporodu umetnosti o kome govorimo. Sve je to doista tako, ali ta umetnost koja večno postoji, i taj preporod, taj zeleni izlazak koji je izbio iz korenja starog posečenog stabla, to su tako spiritualne stvari, da nas uhvati izvesna seta kada pomi­ slimo da smo i sa manje troškova mogli urediti svoj život, umesto da se bavimo umetnošću. Ti bi zaista trebalo, ako hoćeš, da učiniš da ja osećam da je umetnost živa, ti koji možda voliš umetnost više ne­ go ja. Kažem sebi da to nije do umetnosti, nego do mene, da je jedini način da povratim samopouzda­ nje i vedrinu, u tome da radim bolje.

Početak

avgusta

Kako je život kratak i kako je mračan. Što nije razlog da preziremo žive, naprotiv. Zato imamo razloga da radije budemo privr­ ženi umetnicima, nego slikama... Sada upravo radim sa jednim drugim mode­ lom: jednim poštarom u plavoj uniformi, sa zlatnim ukrasima, krupno bradato lice, veoma sokratovsko. Vatreni republikanac kao čiča Tangi. Čovek zani­ mljiviji od mnogih ljudi... Video sam prekrasan i veoma čudan efekat ove večeri. Jedan veoma veliki brod na Roni, natovaren ugljem, privezan za mol. Gledam odozgo, bio je sav blistav i vlažan od pljuska, voda je bila žutobele i mutne bisernosive boje, nebo lila sa narandžastom trakom na zalasku, grad ljubičast. Na brodu su mali 122

plavi i beli prljavi radnici dolazili i odlazili, noseći tovar na kopno. Bio je to pravi Hokusai. Bilo je su­ više kasno da to naslikam, ali jednog dana kada se taj brod sa ugljem bude vratio, trebalo bi prionuti na posao. Taj efekat sam video sa jednog gradilišta železnice, to je mesto koje sam upravo pronašao i na kome ću imati još mnogo drugih stvari da uradim. Nema boljeg i kraćeg puta da se poboljša rad od slikanja lica. Zato ja uvek osećam samopouzda­ nje dok radim portrete, budući da znam da je taj posao mnogo ozbiljniji - to možda nije prava reč, ali bi se pre moglo reći da mi to dozvoljava da negujem ono što je kod mene najbolje i najozbiljnije. Danas ću verovatno započeti enterijer kafane u kojoj stanujem, uveče, uz plin. To se ovde zove "noćna kafana" ( one su ovde dosta česte) koja ostaje otvorena celu noć. " N o ć n e skitnice" tu mogu, dakle, da nadu utočište, kada nemaju od čega da plate sebi smeštaj) ili kada su odveć pijani da bi ih tamo primili. Sve te stvari, po­ rodica, domovina, možda imaju više draži u mašti ljudi poput nas, koji dosta dobro živimo bez do­ movine kao i bez porodica, bolje nego u bilo kakvoj stvarnosti. Čini mi se da ću uvek biti putnik koji ide nekuda i sa nekim ciljem. Ako kažem sebi to neku­ da, onda cilj ne postoji, to mi se čini veoma razu­ mno i istinito. Kada svodnik iz javne kuće izbaci nekoga na­ polje ima tu slične logike, i on pravilno rasuđuje i uvek je u pravu, ja to znam. Zato na kraju svoje ka­ rijere neću biti u pravu. Pa neka. Tada ću smatrati da su ne samo Lepe Umetnosti, nego i sve ostalo bili samo snovi, a ni mi nismo bili ništa. Ako smo tako površni, utoliko bolje za nas, ništa se tada ne suprot­ stavlja neograničenoj mogućnosti budućeg življe123

nja. Odakle dolazi da je u sadašnjem slučaju smrti našeg strica, lice mrtvaca bilo mirno, spokojno i oz­ biljno. Kada je činjenica da u toku života nikada nije bio takav, ni u mladosti ni u starosti. Tako često sam ustanovljavao takav efekat, gledajući mrtvaca kao da ga ispitujem. I to je za mene jedan dokaz, ne naj­ ozbiljniji, zagrobnog života. Dete u kolevci isto tako, ako ga čovek gleda do mile volje, ima beskraj u očima. Sve u svemu ja o tome ne znam ništa, ali upravo to osećanje da ne znaš, čini stvarni život koji mi sada živimo, uporediv sa običnim putovanjem železnicom. Idemo brzo, ali ne razlikujemo nijedan predmet iz velike blizine, a naročito ne vidimo lokomotivu. Dosta je čudno da su naš stric kao i otac verovali u budući život. Da ne govorimo o našem ocu, više puta sam čuo strica da o tome mudruje. Ah - oni su bez sumnje bili sigurniji nego mi, i tvrdili su da postoji, ljuteći se ako bi se neko usu­ dio da uđe dublje u to pitanje. Ne vidim bogznašta u budućem životu umetnika kroz njihova dela. Da, umetnici se nastavljaju, predajući jedni drugima baklju, Delakroa impresi­ onistima, itd. No, je li to sve? Ako bi jedna dobra stara majka sa prilično ogra­ ničenim i mučeničkim idejama u hrišćanskom siste­ mu, bila besmrtna kao što ona veruje i to ozbiljno, ja se onda pitam, ne želeći da protivrečim, zašto bi to, međutim, manje bio fijakerski konj, sušičav ili ner­ vozan kao širokogrudi Delakroa ili Gonkur? S obzirom da izgleda da baš najprazniji ljudi osećaju u sebi rađanje te neodređene nade. Dosta je toga, zašto se time baviti, ali živeći usred civilizacije, u sred Pariza i usred lepih ume­ tnosti, zašto ne bismo sačuvali to staričino ja, ako 124

same žene, bez njihovog instinktivnog verovanja u tako je, ne bi našle snage da stvaraju i da rade? Onda će nam lekari reći da su ne samo Mojsije, Muhamed, Hrist, Luter, Banjen i drugi bili ludi, ne­ go isto tako i Frans Hals, Rembrant, Delakroa, isto tako i sve prostodušne ograničene starice kao naša majka. Ah - ozbiljno je to - mogli bismo zapitati te lekare: gde bi onda bili razumni ljudi? Jesu li svodnici iz javne kuće uvek u pravu? Moguće je. Šta onda izabrati? Srećom, nema izbora. Zašto ne čuvamo ono što imamo, kao što čine lekari i mehaničari; kada je jednom nešto otkriveno i pronađeno, oni iz toga izvlače nauk, u tim užasnim lepim umetnostima sve se zaboravlja, ništa se ne čuva. Mile je dao sintezu seljaka, a sada da, ima Mermit, doduše ima još i retkih drugih, Menije... a za­ tim, jesmo li sada naučili da šire vidimo seljake? Ne, gotovo niko ne ume da smandrlja jednog jedinog. Zar nije greška pomalo do Pariza i Parižana, promenljivih i podmuklih kao more? Najzad, ti si vraški u pravu kada kažeš: idimo našim putem mirno, radeći za nas. Znaš, šta god da bude sa presvetim impresionizmom, ja ću ipak imati želju da pravim stvari koje bi generacija ispred Delakroaa, Milea, Rusoa, Dijaza, Montiselija, Izabea, Dekana, Diprea, Jongkinta, Cima, Izraelsa, Menija i gomile drugih, Koroa, Žaka, itd. mogla shvatiti. Ah, Mane je bio veoma blizu tome, i Kurbe, da spoji formu sa bojom. Rado bih pristao da ćutim de­ set godina, radeći samo studije, a zatim da uradim jednu ili dve slike figura. Stari, toliko preporučivani plan, tako se retko sprovede u delo. 125

Taj mali seljački vrt po visini, u prirodi je divne boje, dalije su u bogatom i tamnom purpuru, dvo­ struki red cvetova je ružičast i zelen s jedne strane, a narandžast i gotovo bez zelenika s druge. U sredi­ ni jedna niska bela dalija i jedan mali šipak u cvetu još blistavije crvenonarandžaste boje, sa žutozele­ nim plodovima. Sivo zemljište, plavozelene visoke trske "šaše", smaragdne smokve, plavo nebo, bele kuće sa zelenim prozorima, sa crvenim krovovima, ujutro obasjani suncem, uveče potpuno okupani u senci koju bacaju i ocrtavaju smokve i trske. Kada bi Kvost bio ovde ili Žanen! Šta ćeš, da bi se sve obuhvatilo, bila bi potrebna čitava škola ljudi koji bi radili zajedno u istoj zemlji nadopunjujući se kao stari Holandani, portretisti, slikari žanra, slikari pejzaža, animalisti, slikari mrtve prirode... Ovde ima u danima besparice samo još jedna prednost nad severom, lepo vreme (jer čak i maes­ tral obećava lepo vreme). Veoma slavno sunce na kome se Volter sušio prijuckajući kafu. Čovek svuda i nehotice oseća Zolu i Voltera. To je tako živo! a la Jan Sten, a la Ostade. Istina, ovde bi postojala mogućnost za jednu slikarsku školu, ali ti ćeš reći da je priroda svuda lepa, ako čovek u nju ude dovoljno duboko... Video sam u vrtu jednog seljaka žensku skul­ pturu od drveta, poreklom sa pramca jednog španskog broda. To se nalazi u gaju čempresa i bilo je sasvim Montiseli. Ah, ti vrtovi majura sa lepim krupnim crvenim ružama iz Provanse, vinogradi, smokve! To je ve­ oma poetično, i to večno žarko sunce, uprkos kojem zelenilo ostaje veoma zeleno. 126

Cisterna iz koje ističe bistra voda, koja zaliva majur kanalićima, čineći mali sistem navodnjava­ nja. Jedan konj, jedan sasvim beli stari kamaržanin pokreće mehanizam. Nema krava na tim malim majurima. Ali ovde su majur i birtija manje turobni, ma­ nje dramatični nego na severu, pošto toplota itd. Či­ ne siromaštvo manje teškim i setnim. Boja tog portreta seljaka manje je crna nego ljudi koji jedu krompir iz Ninea - ali veoma civilizovani Parižanin Portfe25, verovatno tako nazvan jer izbacuje slike napolje, naći će se tu pred istim pro­ blemom. A sada, ti si se od onda promenio, ali videćeš da se on nije promenio, i zaista je šteta da nema više slika u klompama u Parizu. Ne verujem da će moj seljak naškoditi na primer Lotreku koga ti imaš, a čak se usuđujem da verujem da će Lotrek postati istovremenim kontrastom još otmeniji, a moj seljak će dobiti tim čudnim približenjem, jer će se osunčanost i opaljenost, preplanulost od jakog sun­ ca i vetra više istaći pored pudera i šik toalete. Kakva greška što Parižani nisu bili dovoljno naklonjeni teškim stvarima. Montiselijima, ilovači. Konačno, znam da čovek ne treba da se obeshrabri zato što se utopija ne ostvaruje. Samo eto smatram da sve ono što sam naučio u Parizu odlazi, i da se vraćam svojim idejama na koje sam došao u selu, pre sam upoznao impresioniste. Ne bi me mnogo začudilo ako bi impresionisti uskoro našli zamerke m o m načinu rada, za koji bi se pre reklo da su ga oplodile Delakroaove ideje, nego njihove. 2 5 portir (fran.).

127

Jer, umesto da nastojim da tačno prikazem ono što mi je pred očima, ja se služim bojom samovoljnije, da bih se snažno izrazio. Ukratko, ostavimo to na miru kao teoriju, nego potkrepiću primerom ono što hoću da kažem. Hteo bih da uradim portret prijatelja umetnika koji sanja velike snove, koji radi kao što slavuj peva, jer takva je njegova priroda. Taj čovek će biti plavokos. Hteo bih da unesem u sliku svoje pošto­ vanje, svoju ljubav koju za njega osećam. Naslikaću ga dakle onakvog kakav je, što vernije budem mogao, za početak. Ali, time slika nije gotova. Da bih je završio, sada ću biti samovoljniji kolorist. Preterujem u plavoj boji kose, dolazim do narandžastih tonova, do hramova, do blede limun boje. Umesto da iza njegove glave naslikam otrcani zid belog stana, ja slikam beskonačnost, pravim je­ dnostavnu pozadinu od najbogatije, najintenzivnije plave koju budem mogao izraditi, i zahvaljujući toj jednostavnoj kombinaciji, plavokosa glava, osvetljena na toj bogatoj plavoj pozadini, dobij a neki tajanstveni efekat poput zvezde u dubokom plave­ tnilu neba. U portretu seljaka postupao sam takode na taj način. Samo ipak nisam hteo u tom slučaju da do­ čaram tajanstveni sjaj blede zvezde u beskraju. Ne­ go sam zamislio strašnog čoveka koga sam trebao da uradim usred žetvene jare, u sred podneva. Otud blještave narandžaste kao usijano železo, otud to­ novi starog zlata koje sija u tami. Ah, dragi moj brate... a dobri ljudi će u tom preterivanju videti samo karikaturu. Ali šta se to nas tiče, mi smo pročitali Zemlju i Zerminal, i kada 128

slikamo seljake, voleli bismo pokazati da se to štivo na kraju pomalo srodilo sa nama. Ne znam da li ću moći da naslikam poštara onako kako ga osećam, taj čovek je revolucionar kao i čiča Tangi, verovatno ga smatraju za dobrog republikanca jer iz dna duše mrzi republiku u kojoj uživamo, i jer sve u svemu pomalo sumnja u samu republikansku ideju i pomalo je njom razočaran. Ali video sam ga jednog jutra kako peva Marseljezu, i pomislio sam da vidim 89, ali ne iduću godinu, već onu od pre devedeset devet godina. U tome je bilo Delakroa, Domjea, i nešto od pravog starog Holandanina.

Ako se čovek dobro oseća, treba da može da živi od jednog parčeta hleba, radeći po celi dan, i da još ima snage da puši i da popije svoju čašsu, to je potrebno u tim uslovim. A da ipak jasno oseti zvezde i beskraj u visini. Tada je život ipak gotovo ča­ roban. Ah, oni koji ne veruju u ovdašnje sunce, pravi su bezbožnici. Na nesreću, pored gospoda boga sunca, tri če­ tvrtine vremena je đavo mistral. Taj restoran u kome se nalazim veoma je ču­ dan, potpuno je siv, pod je od sivog bitumena kao pločnik, na zidu sive tapete. Zelene roletne uvek spuštene, velika zelena zavesa ispred uvek otvo­ renih vrata, sprečava da ulazi prašina. To je već Velaskezova siva - kao u Preljama tu čak ne nedostaje ni vrlo tanak i vrlo jak zrak sun­ ca koji se probija kroz jednu roletnu, kao onaj koji preseca V. sliku. Naravno, stolići su s belim stolnjacima. Sada se iza te Velaskezove sive odaje primećuje starinska kuhinja čista poput neke holandske 129

kuhinje, pod od veoma crvenih opeka, zeleno povrće, ormar od hrastovine, kuhinjska furuna od blistavog bakra, od plavih i belih opeka, i velika svetlonarandžasta vatra. Sada ima dve žene koje služe, isto tako u sivom, skoro kao Prevoova slika koja je kod tebe, koja se zaista može uporediti u svakom pogledu. U kuhinji jedna starica i jedna debela niska kelnerica takode u sivom, crnom, belom. Ne znam da li opisujem dovoljno jasno, ali eto šta sam ovde video od istinskog Velaskeza. Dakle, užasavam se uspeha, plašim se sutra­ šnjice svetkovine uspeha impresionista, već sadašnji teški dani izgledaće nam kasnije "dobra vremena". I eto G. i ja moramo predviđati, moramo raditi da steknemo krov nad glavom, krevete, najzad, ono neophodno da bismo izdržali opsadu neuspeha, koja će trajati celog našeg života, i moramo se nastaniti u najeftinijem mestu. Tada ćemo imati neophodan mu­ da stvaramo mnogo, čak i ako budemo prodavali malo, ili ne ... Zaključujem: živeti gotovo poput kaludera ili pustinjaka, sa radom kao glavnom strašću, sa nepomišljanjem na blagostanje. Ovdašnja priroda, lepo vreme, to je prednost juga. Ali ja verujem da se Gogen nikada neće odreći pariške bitke, to mu je odveć u srcu, i on veruje više nego ja u jedan trajni uspeh. To mi neće naškoditi, naprotiv, ja možda suviše očajavam. Ostavimo mu dakle tu iluziju, ali znajmo da je ono što će mu uvek trebati - stan i hleb svagdašnji i boja. To je njegova slaba strana, i baš zato što se sada zadužuje, bio bi unapred izgubljen. Mi pak, pritičući mu u pomoći, činimo njegovu parišku slavu zaista mogućom. 130

Kada bih ja imao iste ambicije kao on, verova­ tno se ne bismo slagali. Ali meni nije stalo ni do mog uspeha ni do moje sreće, stalo mi je do tog pi­ tanja utočišta i do hleba svagdašnjeg za njih. A či­ nim zločin time što ga imam, kada sa istom sumom mogu živeti dvojica. Ako si slikar, ili te smatraju za luđaka, ili pak za bogataša; šolja mleka staje te jedan franak, na­ mazana kriška hleba dva, a slike se ne prodaju. Eto zašto se treba udružiti, kako su činili stari kaluđeri koji su živeli u bratstvu u našem, holandskom vresu. Već primećujem da se Gogen nada uspehu, on se ne može lišiti Pariza, on ne može da predvidi beskrajnost nemaštine. Ti shavatš koliko je meni potpuno svejedno u ovim okolnostima da ostenem ovde ili da odem. Treba mu prepustiti njegovu bitku, on će je, uostalom, dobiti. Suviše daleko od Paariza, on bi se­ be smatrao neaktivnim, ali zadržimo za sebe potpu­ nu nezainteresovanost za ono što je uspeh i neuspeh. Bio sam počeo da potpisujem platna, ali brzo sam prestao, to mi je izgledalo suviše glupo. Na jednoj marini ima veoma upadljiv crveni potpis, jer sam želeo jednu crvenu notu u zelenom. Konačno, ti ćeš ih uskoro videti. Kraj sedmice biće pomalo nate­ gnut, više se dakle nadam da ću dobiti pismo neki dan ranije, nego dan kasnije.

15. avgusta 1888. Sada sam zadržao veliki portret poštara, a nje­ gova glava koja je priložena, urađena je u jednoj je­ dinoj seansi. Pa eto, u tome je moja snaga, đavolski uraditi čovu u jednoj seansi. Kada bih se malo više ohra­ brio, dragi moj brate, uvek bih tako radio, hteo bih 131

sa bilo kim, i slikao bih ga, i to ne sliku akvarelom, nego uljem, na licu mesta, a la Domje. Kada bih uradio stotinu takvih, bilo bi dobrih medu njima. I bio bih više Francuz i više ja i više pijanica. To me toliko mami, ne piće, nego slikanje protuva. A da li bih, tako čineći, ono što bih dobio kao umetnik, izgubio kao čovek? Kada bih u to verovao, bio bih čuvena luda, ja za sada nisam jedan od čuvenih, ali vidiš, nemam dovoljno ambicije za tu slavu da bih sipao ulje na vatru. Više volim da čekam generaciju koja dolazi, koja će uraditi u portetu ono što Klod Mone radi u pejzažu, bogatom i smelom pejzažu a la Gi de Mopasan. Dakle ja znam - nisam od tih ljudi, ali nisu li Floberi i Balzaci napravili Zole i Mopasane? Živela dakle generacija koja dolazi, a ne mi. Ti se dovoljno razumeš u slikarstvo, da bi video i ocenio šta ja mo­ gu da imam od originalnosti, a jednako se dovoljno razumeš da bi uvideo beskorisnost predstavljanja onoga što ja radim, današnjoj publici, jer me drugi nadmašuju u čistijem potezu. To više zavisi od vetra i od okolnosti, nego od onoga što bih ja mogao da nije tog maestrala i da nije tih kobnih okolnosti la­ koumne mladosti, relativnog siromaštva. Dao sam da mi se urade dva rama od hrastovine za moju novu glavu seljaka i za moju studiju Pesnika. Ah dragi moj brate, ponekad tako dobro znam šta hoću. Lako mogu u životu, a i u slikarstvu, da se lišim gospoda Boga, ali ne mogu, paćenik, da se lišim nečega većeg od sebe, što je moj život, sna­ ge stvaranja. I tako prikraćen u toj snazi fizički, čovek na­ stoji da stvara misli umesto dece, on je ipak time zaista u čovečanstvu. A želeo bih da kažem u jednoj 132

slici nešto utešno poput muzike. Hteo bih da slikam ljude ili žene sa nečim, ne znam čim, večnim, čiji je simbol nekada bio oreol i što mi tražimo samim zra­ čenjem, titranjem naših boja. Tako shvaćen portret ne postaje portret Arija Šefera, jer iza ima plavo nebo kao u Svetom Avgustinu. Jer, Ari Šefer je tako malo kolorist. A to bi se pre slagalo sa onim što je tražio i na­ šao Delakroa u svom Tasu u tamnici i u tolikim dru­ gim slikama, koje predstavljaju pravog čoveka. Ah, portret, portret sa maslinama, dušom modela, toliko mi se čini da to mora doći. Belgijanac je rekao da oni u kući imaju jednog de Grua, skicu Molitve pre jela iz muzeja u Briselu... Ja sam tako uvek između dva toka ideja, prve su: materijalne teškoće, pretresati i proučavati sebe da bih sebi stvorio egzistenciju, a zatim: studija boje. Uvek se nadam da ću pronaći nešto u njoj. Izraziti ljubav dvoje zaljubljenih, venčanjem dve komplemen­ tarne boje, njihovom mešavinom i njihovim sukob­ ljavanjem, tajanstvenim titranjem bliskih tonova. Izraziti misao čela sijanjem jednog svetlog tona na tamnoj pozadini. Izraziti nadu nekom zvezdom. Zar jednog bića sijanjem zalazećeg sunca. To doduše nije realistički verno naslikana stvar, ali zar to nije nešto što stvar­ no postoji?

8. septembra 1888. Dakle, na veliku radost gostioničara, poštara koga sam već naslikao, noćnih posetilaca skitnica i samog sebe, tri noći sam probdeo slikajući, a spavao sam preko dana. Često mi se čini da je noć mnogo 133

življa i bogatije obojena nego dan. Sada više ne in­ sistiram da se svojim slikanjem ponovo dočepam novca kojim sam platio stanodavcu, jer slika je je­ dna od najružnijih koje sam uradio. Ona je ekviva­ lent, mada je drugačija, ljudima koji jedu krompir. Težio sam da izrazim crvenom i zelenom stra­ šne ljudske strasti. Prostorija je crvena kao krv i zagasitožuta, u sredini zeleni bilijarski sto, 4 limunžute svetiljke ba­ caju narandžastu i zelenu svetlost. Svuda je borba i suprotstavljanje najrazličijih zelenih i crveih, u ma­ lim likovima usnulih beskućnika u praznoj i tužnoj prostoriji, ljubičaste i plave boje. Krvavocrvena i žutozelena boja bilijarskog stola čine, na primer, kontrast sa nežnom Luj XV zelenom bojom šanka na kojem se nalazi ružičasti buket. Bela odeća gazde koji bdi u jednom uglu te uža­ rene peći, postaje limunžuta, bledozelena i sjajna... Pričinilo mi je veliko zadovoljstvo to što je Pisaro našao nešto u Mladoj devojci. Je li Pisaro rekao nešto za Sejača? Kasnije, kada budem dalje odma­ kao u tim istraživanjima, Sejač će uvek biti prvi po­ kušaj te vrste. Noćna kafana nastavlja Sejača, kao i glava starog seljaka i glava pesnika, ako stignem da uradim ovu poslednju sliku. To je onda boja koja nije lokalno verna sa reali­ stičkog gledišta verno prestavljenog predmeta, već jedna sugestivna boja bilo koje emocije žestokog temperamenta. Kada je Pol Mans video na izložbi, koju smo posetili na Jelisejskim poljima, snažnu i punu ushi­ ćenja Delakroaovu skicu: Hristova barka, osvrće se na nju uzvikujući u svom članku: "Nisam znao da se može biti tako strašan sa plavom i zelenom." Hokusai ti izmamljuje isti uzvik, ali on svojim linijama, svojim crtežom, kada ti u svom pismu ka134

žeš: ti talasi su pandže, brod je u njih uhvaćen, to se oseća. Dakle, kada bi čovek napravio potpuno tačnu boju ili potpuno tačan crtež, ne bi pružio te emocije. Gore će biti najlepša odaja u kojoj bi neko mo­ gao da stanuje, koju ću nastojati da uredim, što je moguće bolje, kao pravi umetnički ženski budoar. Zatim će biti moja soba u kojoj ću ja da spa­ vam, za koju bih želeo da bude krajnje jednostavna, ali sa četvrtastim i širokim nameštajem: krevet, sto­ lice, sto, sve u belom drvetu. Dole atelje i jedna druga prostorija, takode ate­ lje, ali u isto vreme i kuhinja. Videćeš jednog dana ili nekog drugog, sliku sa­ me kućice usred sunca, ili, pak, sa osvetljenim pro­ zorom i zvezdanim nebom. Moći ćeš od sada da misliš da imaš ovde u Arlu svoj letnjikovac. Jer ja sam oduševljen pomišlju da je uredim tako da ti budeš zadovoljan, i da to bude atelje u potpuno željenom stilu, tako uzmimo, da ka­ da za godinu dana ti dođeš da provedeš ovde u Marseju godišnji odmor, to će tada biti spremno, a kuća će biti, kako ja kanim, krcata slikama odozgo do dole. Soba u kojoj ćeš tada ti stanovati, ili koja će biti Gogenova, ako Gogen dođe, imaće bele zidove ukrašene velikim žutim suncokretima. Ujutru, kada se otvori prozor, vidi se zelenilo vrtova i izlazeće sunce i ulaz u grad... U svojoj slici Noćna kafana, nastojao sam da izrazim da je kafana mesto gde se čovek može upro­ pastiti, postati lud, počiniti zločine. Najzad, nastojao sam kroz kontraste nežnoružičaste i crvene boje krvi i vinskog taloga, blage zelene Luj XV, i Veroneze, 135

koje čine kontrast sa žutozelenim i tvrdim plavozelenim bojama, sve to u bledozelenij atmosferi pa­ klene užarene peći, da izrazim nešto poput mračne sile jedne rakijašnice. A ipak, pod prividom japanske veselosti i Tartarenove26 dobrodušnosti. Teško da ima još nešto, osim Sejača i Noćne kafane, koji su pokušaji složenih slika.

10. septembra 1888. Ideje za rad dolaze mi u obilju, a to čini da, iako sam u svemu osamljen, nemam vremena da mislim ili da osećam; idem kao lokomotiva na slikanje... Imam jednu studiju starog mlina, naslikanu pre­ lomljenim tonovima kao Hrast na steni, ona studija za koju si rekao da si je uramio sa Sejačem. Ideja Sejača još uvek me opseda. Preterane stu­ dije kao Sejači, kao sada Noćna kafana, meni se či­ ne užasno ružne i obično loše, ali kada me nešto uzbudi, kao ovde taj mali članak o Dostojevskom, onda su one jedine koje mi izgledaju da imaju oz­ biljnije značenje. Sada imam treću studiju jednog pej­ zaža sa fabrikom i ogromnim suncem na crvenom nebu, iznad crvenih krovova, gde priroda izgleda kao da je pobesnela, jednoga dana sa zlim maestralom. Ti si dobar prema slikama i znaj dobro da, što više razmišljam, više osećam da nema ničega što je stvarnije umetničko, od ljubavi prema ljudima. Reći ćeš mi da bi onda bilo dobro okaniti se umetnosti i umetnika. To se isprva čini tačnim, ali, konačno, Gr­ ci i Francuzi i stari Holandani prihvatili su ume26 Tartaren Taraskonac - ličnost iz Dodeove trilogije.

136

tnost, a mi vidimo kako umetnost uvek uskrsava na­ kon kobnih nazadovanja, i ja ne verujem da bi bilo poštenije kada bi se čovek iz tog razloga gnušao umetnika i njihove umetnosti. Sada još uvek ne smatram svoje slike dovoljno dobrim u odnosu na prednosti koje mi ti pružaš. Ali kada to jednom bude dovoljno dobro, uveravam te da će one biti u istoj meri tvoje delo kao i moje, jer ih proizvodimo obojica... Kada bismo imali manje mistrala, ova zemlja bi stvarno bila isto tako lepa, i bila bi pogodna za umetnost isto toliko koliko i Japan. Jutros rano već sam ti pisao, zatim sam išao da nastavim sliku sunčanog vrta. Onda sam je vratio i ponovo sam izašao sa belim platnom, a i ono je urađeno. I sada opet osećam želju da ti još jednom pišem. Zato što nikada nisam imao taku sreću, ovde je priroda izuzetno lepa. Nebeska je kupola sva i svuda divne plave boje, sunce baca bledosumporne zrake i sve je blago i dražesno kao kombinacija nebeskih plavih i žutih na slikama Van der Mera iz Delfa. Ne mogu slikati tako lepo kao što je to, ali to me toliko obuzima da se prepuštam ne misleći ni na jedno pravilo. Iz toga su proizašle tri slike vrta preko puta moje kuće. Zatim dve kafane, zatim suncokreti. Za­ tim de Bokov i moj portret. Zatim crveno sunce nad fabrikom, i istovarivači peska, stari mlin. Ne uzima­ jući u obzir druge studije, ti vidiš da ima urađenog posla. Ali moja boja, moje platno, moja kesa, danas su potpuno iscrpljeni. Poslednja slika urađena sa poslednjim tubama na poslednjem platnu, jedan priro­ dno zeleni vrt, slikan je u zelenoj u pravom smislu reči, jedino sa pruskoplavom i kromnom žutom. Po­ činjem da se osećam posve drugačijim nego što sam 137

bio kad sam došao ovde, više ne sumnjam, više ne oklevam da navalim na nešto, a to bi moglo još mnogo rasti. Ali kakva priroda! Nalazim se u je­ dnom parku, sasvim pored ulice sa dobrim ženicama, a Murije, na primer, nipošto ne bi kročio unutra, kada bismo se ipak gotovo svakodnevno šetali u tim parkovima, ali s druge strane (ima ih 3). Ali ti shvataš da upravo to daje nešto, ne znam šta Bokačovo tome mestu.

A to ti pruža duh jeseni, neko oduševljenje koje čini da vreme neosetno prolazi. Čuvaj se sutrašnjice svetkovine, zimskog maestrala. Pročitao sam pre nekog vremena jedan članak o Danteu, Petrarki, Bokaču, Boru, Botičeliju, bože moj, kako su pisma tih ljudi ostavila na mene utisak dok sam ih čitao. Znači Petrarka je bio ovde sasvim blizu Avinjona, a ja gledam iste čemprese i oleandere. Nastojao sam da stavim nešto od toga u jedan od vrtova naslikan jakim, limunžutim i limunzelenim namazima. Boto me najviše ganuo, večiti pa­ ćenik, a uvek pun dobrote i žara, kao da je već živeo u jednom drugačijem svetu nego što je ovaj. Doto je uostalom izvanredan, i ja ga bolje ose­ ćam nego pesnike: Dantea, Petrarku, Bokača. Uvek mi se čini da je poezija strasnija od sli­ karstva, mada je slikarstvo prljavije i, konačno, veća gnjavaža. A slikar sve u svemu ništa ne govori, on ćuti, a ja opet to više volim. Dragi moj Teo, kada budeš video čemprese, oleandere, ovdašnje sunce a taj dan će doći, budi miran - još češće ćeš misliti na lepe Pivije de Savane, "Blagu zemlju" i tolike druge. 138

Kroz Tartarenove i Domjeove predele ovog ta­ ko čudnog kraja, u kome ljudi imaju naglasak koji ti znaš, ima već toliko grčkog, a ima i Venera iz Arla poput one Lezboske, i još se, uprkos svemu, oseća ta mladost. Ni najmanje ne sumnjam da ćeš jednog dana i ti upoznati jug. Ići ćeš možda da posetiš Kloda Monea kada on bude u Antibu, ili ćeš valjda naći neku priliku. Kada duva maestral, to je ovde ipak u potpunoj suprotnosti sa blagom zemljom, jer je to razdražujući maestral. Ali kakva nadoknada, kada je dan bez vetra. Kakav intenzitet boja, kakav čist vazduh, kakvo vedro treperenje.

Šta radi Sera? Ne bih se usudio njemu pokaza­ ti studije koje sam već poslao, ali voleo bih da vidi studije suncokreta i krčmi i vrtova; često razmišljam o njegovom sistemu i neću ga ipak nipošto slediti, ali on je originalan kolorist, a ista je stvar i sa Sinjakovom, ali u drugom stepenu, poentilisti su pronašli nešto novo i ja ih ipak mnogo volim. Ali ja - to is­ kreno kažem - ja se radije vraćam nečemu što sam tražio pre svog dolaska u Pariz, i ne znam da li je iko pre mene govorio o sugestivnoj boji, ali Delakroa i Montiseli su je napravili, ne govoreći uopšte o njoj. Ali ja sam još onakav kakav sam bio u Nineu, kada sam uzalud ulagao napor da naučim muziku, već tada sam toliko osećao odnose koji postoje iz­ među naše boje i Vagnerove muzike. Sada, istina je, vidim u impresionizmu uskr­ snuće Ežena Delakroa, ali budući da su tumačenja i oprečna i pomalo nepomirljiva, impresionizam nije ono, što će formulisati doktrinu. 139

Po drugi put sam sastrugao studiju Hrista sa anđelom, na Maslinovoj gori. Zato što ovde prave masline, ali ne mogu ili bi se pre reklo da neću to da slikam bez modela, ali imam to u glavi zajedno sa bojom, zvezdanu noć, plavu figuru Hrista, u najsnažnijim plavim tonovi­ ma, i dela prelomljene limunžute boje. I sve ljubi­ často od krvavocrvenog purpura do pepeljaste u pej­ zažu... Mi osećamo da umetnost u kojoj radimo ima još dugo budućnost i treba dakle imati sređen život kao oni koji su mini, a ne živeti kao dekadetni. Ovde ću imati sve više i više život japanskog slikara, ži­ veći zaista u prirodi, kao mali buržuj. Dakle, ti do­ bro osećaš da je to manje žalosno nego dekadenti. Ako uspem dovoljno dugo da živim, biću nešto po­ put čiča Tangija. A naša lična budućnost, mi sve u svemu ništa o njoj ne znamo, ali ipak osećamo da će impresionizam potrajati. Do skorog viđenja i mnogo, mnogo ti hvala za svu dobrotu. Dobro znam da sam ti već pisao juče, ali dan je opet bio tako lep. Jako sam tužan što ti ne možeš da vidiš ono što ja ovde vidim. Od 7 sati ujutru sedeo sam ispred, a to ipak nije bogznašta, jednog loptastog žbuna kedru ili čempre­ sa, zasađenog u travi. Ti već znaš taj loptasti žbun, pošto već imaš jednu studiju vrta. Uostalom, u prilo­ gu je kroki mog platna, opet četvrtasto platno od 30. Žbun je zelen, pomalo bronzan i šarolik. Trava je veoma, veoma zelena, Veroneze-limunkasta, nebo je veoma, veoma plavo. Niz žbunove u pozadini od samih je oleandera, besomučnih luđaka, proklete biljke cvetaju na taj 140

način da bi doista mogle zaraditi lokomotornu ataksiju 27 . Pretrpani su svežim cvetovima, a zatim go­ milama uvelih cvetova, njihovo zelenilo se jednako obnavlja, naizgled neisrpnim, krepkim novim mla­ dicama. Jedan zloslutni sasvim crni čempres, uzdiže se iznad njih, a nekoliko obojenih figurica njiše se na ružičastoj stazi.

Danas sam opet od 7 sati ujutru do 6 sati uveče radio ne pomičući se, osim kada bih pojeo parče hleba na dva koraka udaljenosti. Eto zašto rad ide brzo. Ali šta ti o tome kažeš, kako će sve to meni sa­ mom ovde izgledati za neko vreme. Ja sada imam lucidnost ili slepilo zaljubljenog, što se tiče sadašnjeg rada. Pošto je to okruženje boje za mene sasvim no­ vo i neobično me zanosi. Čitam jedan članak u Reviji dva sveta, o Tolstoju, izgleda da se Tolstoj jako mnogo bavi religijom svog naroda, kao Džordž Eliot u Engleskoj. Mora da postoji jedna Tolstojeva religiozna knji­ ga, mislim da je naslovljena Moja religija, to mora da je jako lepo. On u njoj traži, koliko ja mogu da naslutim, ono što je svim religijama zajedničko. Iz­ gleda da on ne prihvata ni uskrsnuće tela ni uskrsnu­ će same duše, ali kaže kako nihilisti, da posle smrti nema više ničega, ali ako je čovek mrtav i zaista mrtav, ipak ostaje uvek živo čovečanstvo. Najzad, pošto nisam pročitao samu knjigu, ne mogu tačno da kažem kako on poima tu stvar, ali mislim da nje2 7 N e r v n a b o l e s t , v r s t a ataksije, k o j u k a r a k t e r i š e n e u s k l a đ e n o s t p o k r e t a u s t o j e ć e m p o l o ž a j u ili za v r e m e h o d a .

141

gova religija mora da nije okrutna i da ne uvećava naše patnje, već naprotiv, to mora da je veoma uspešno i uliva vedrinu i aktivnost i hrabrost za život i još mnogo toga.

Verujem da se na kraju više neću osećati sam u kući i da ću na primer u zimskim danima kada je lo­ še vreme i u dugim večerima naći neko zanimanje koje će me potpuno zaokupiti. Jedan tkač, jedan korpar, često provodi sva go­ dišnja doba sam ili gotovo sam, sa svojim zanatom kao jedinom razonodom. Ali ono što čini da ti ljudi ipak izdrže na je­ dnom mestu, to je upravo osećanje doma, umirujući i prazni izgled stvari. Doista bih voleo društvo, ali ako ga nemam, neću zbog toga da budem nesrećan, a osim toga, svakako će doći vreme kada ću ja imati nekoga. Ne sumnjam mnogo u to. Elem, i ti isto, mi­ slim da kada čovek ima dobru volju da primi na stan ljude, on ih nade dosta medu umetnicima. Zatim, što se mene tiče, mislim da je bezuslovno moja dužnost da nastojim zaraditi novac svojim radom, i vidim dakle svoj rad veoma jasno pred očima. Ah, kada bi svi umetnici imali od čega da žive, od čega da rade, ali budući da to nije lako, želim da stvaram i stvaram mnogo i sa pomamom. A možda će doći dan kada ćemo moći proširiti poslove i imati više uticaja na ostale.

Sada počinjem bolje da vidim lepotu ovdašnjih žena, i tada uvek i uvek ponovo mislim na Montiselija. Boja igra ogomnu ulogu u lepoti ovdašnjih žena, ne kažem da njihovi oblici nisu lepi, ali nije u tome draž ovoga mesta. O n a je u velikim linijama 142

obojene nošnje koju lepo nose, i pre bi se reklo u tonu puti nego u obliku tela. Ali namučiću se pre ne­ go što ih uradim onako kako počinjem da osećam. A ono u šta sam siguran, to je da ću napredovati ako ostanem ovde. A da bi čovek uradio sliku koja bi bila tipična za jug, nije dovoljna izvesna spretnost. Upravo dugo posmatranje stvari pruža zrelost i čini da ih dublje shvatamo. Nisam mislio da ću smatrati Montiselija i Delakroaa toliko istinitim, kada sam napuštao Pariz. Tek sada nisu izmišljali. I mislim da ćeš ti iduće godine ponovo videti iste motive vo­ ćnjaka, žetve, ali sa drugačijom bojom, a naročito sa izmenjenom fakturom. A to će još trajati, te izmene i te varijacije. Osećam da se ne moram žuriti dok radim. Šta bi sve u svemu značilo sprovesti u delo staru izreku: treba studirati dvanaestak godina, a onda napraviti nekoliko figura. Eto to je Montiseli ipak uradio, smatrajte neke od njegovih slika studijama. A ipak figure kakva je bila žuta žena, kao što je žena pod suncobranom - mališan koga ti imaš, za­ ljubljeni par koga je imao Reid, to su savršene fi­ gure kojima se što se tiče crteža, čovek može samo diviti. Jer Montiseli tada dostiže pastozan i prekra­ san crtež, kao Domje i Delakroa. Doista, s obzirom na cene Montiselija, bio bi odličan potez kupiti ih. Doći će dan kada će njegove lepe nacrtane figure biti cenjene kao veoma velika umetnost. Verujem da je grad Ari nekada bio beskrajno slavniji po lepoti žena, po lepoti nošnje. Sada sve to ima bolestan i skroman izgled, što se tiče karaktera. Ali kad se gleda dugo, stara draž se oseća... Izgleda da je u knjizi Moja religija natuknuo da što god bilo sa nasilnom revolucijom, zbiće se, takode, intimna i tajna revolucija u ljudima, iz koje će 143

se ponovo roditi nova religija ili, pre bi se reklo, nešto sasvim novo, što neće imati ime, ali što će imati isto dejstvo da uteši, da učini život mogućim, što je nekada imala hrišćanska religija. Čini mi se da ta knjiga mora da je veoma zanimljiva, na kraju će nam biti dosta cinizma, skepticizma, izmotavanja i htećemo da živimo više u skladu s muzikom. Kako će se to ostvariti i šta će ispasti? Bilo bi zanimljivo moći to predvideti, ali bilo bi još bolje to predosetiti, umesto da čovek ne vidi o budućnosti apsolutno ništa, osim katastrofa koje će se svakako sručiti, kao tolike strašne munje u modernom svetu i u civili­ zaciji, revolucijom ili ratom ili bankrotstvom trulih država. Ako proučavamo japansku umetost, tada vidimo neosporno mudrog čoveka i filozofa koji je inteligentan, koji troši svoje vreme na šta? na prou­ čavanje udaljenosti zemlje od meseca? ne, on pro­ učava jednu jedinu vlat trave. Ali, ta vlat trave omogućava mu da nacrta sve biljke, potom godišnja doba, velike panorame pej­ zaža, onda životinje, zatim ljudsku figuru. On tako provodi svoj život, a život je odveć kratak da bi se uradilo sve. Ali ipak, to gotovo i nije prava religija, to čemu nas uče ti Japanci koji su tako jednostavni, a žive u prirodi kao da su i sami cveće. Čini mi se da ne možemo proučavati japansku umetnost, a da ne postanemo mnogo veseliji i srećniji, i potrebno nam je da se vratimo prirodi uprkos našem odgoju i našem radu u jednom svetu konven­ cija.

Zavidim Japancima na krajnjoj jasnoći koju kod njih imaju sve stvari. To nikada nije dosadno i nikada ne izgleda da je urađeno u prevelikoj žurbi. 144

Njihov rad je tako jednostavan, kao disanje, i oni prave figure u nekoliko sigurnih poteza sa istom lakoćom kao da je to tako jednostavno kao zako­ pčati svoj prsluk. Ah, treba da postignem da uradim figuru u ne­ koliko poteza. Time ću se baviti cele zime. Kada jednom to budem uspeo, moći ću da uradim šetalište na bulevarima, ulicu, gomilu novih motiva. U pauzi pisanja ovog pisma, nacrtao sam ih već tuce. Na putu sam da to nađem, ali to je vrlo komplikovano, jer ono što ja tražim, to je da u nekoliko poteza, fi­ gura čoveka, žene, deteta, konja, psa, ima glavu, telo, noge, ruke, koji pristaju. Do skorog viđenja i čvrsto ti stežem ruku, VINSENT.

septembar

1888.

Prilazem mali kroki jednog četvrtastog platna od 30, to je zvezdano nebo slikano ove noći pod plinskom svetiljkom. Nebo je zelenoplavo, voda je kraljevski plava, zemljište je slezove boje. Grad je plav i ljubičast, plin je žut a odsjaji su rujnozlatni i silaze do zelenkastobronzane. Na zelenoplavom po­ lju neba, veliki medved svetluca zeleno i ružičasto, čije diskretno bledilo čini kontrast sa grubim zlatom plina. Dve obojene figurice zaljubljenih, u prednjem planu.

A čini mi dobro da radim nešto teško. Uprkos tome, imam strašnu potrebu - reći ću reč - za religi145

jom - tada noću izlazim napolje da bih slikao zve­ zde, i sanjarim o slici kao što je ona sa grupom živih figura drugova... Taj čiča benediktinac mora da je bio veoma za­ nimljiv. Šta bi po njegovom mišljenju bila religija budućnosti? Verovatno bi rekao: uvek ona ista iz prošlosti. Viktor Igo kaze: Bog je svetionik u po­ mračenju, a eto, mi doista sada prolazimo kroz po­ mračenje. Voleo bih samo da su nastojali da nam pokažu nešto umirujuće i da su nas tešili, tako da presta­ nemo da se osećamo krivim ili nesrećnim, i da takvi kakvi smo možemo da idemo a da se ne izgubimo u samoći ili u ništavilu, i da ne moramo na svakom koraku da se plašimo ili da nervozno računamo na zlo koje bismo ne želeći mogli naneti drugome. Taj čudni Doto, o kome je njegova biografija govorila da je uvek bio paćenik, a uvek pun žara i ideja, eto voleo bih da dospem do takvog uverenja koje čini srećnim, veselim i živahnim u svakoj prilici. To se može mnogo bolje izvesti na selu ili u nekom gra­ diću, nego u toj pariškoj užarenoj peći. Ne bih bio iznenađen kada bi se tebi dopala Zvezdana noć i Uzorane njive, to je mirnije nego druga platna. Kada bi rad uvek ovako išao, imao bih manje briga oko novca, jer bi ljudi tu dolazili lakše, kada bi tehnika po­ stajala sve harmoničnija. Ali taj prokleti maestral jako mi smeta da nanesem poteze koji se drže i stežu za­ ista sa osećanjem, kao osećajno odsvirana muzika. Imam neku strašnu lucidnost na trenutke, ovih dana kada je priroda tako lepa, i onda sam izvan se­ be, a slike mi dolaze kao u snu. Pomalo strahujem da će to imati za posledicu setu, kada nastupi hla­ dno doba godine, ali tada ću nastojati da to izbegnem, poučavanjem tog problema crtanja glava. Smatram da sam uvek prikraćen u svojim naj­ boljim sposobnostima nedostatkom modela, ali ne 146

brinem se zbog toga, pravim pejzaž i boju ne uznemiravajući se razmišljanjem kuda će me to odvesti. Znam ovo, da kada bih išao da preklinjem modele: ali pozirajte dakle za mene, molim vas, radio bih kao Zolin dobri slikar iz Dela. I zaista, Mane, na pri­ mer nije tako radio. A Zola ne kaže u svojoj knjizi kako su postupali oni koji nisu videli u slikarstvu ništa natprirodno... Tolstojeva knjiga, Moja religija, objavljena je na francuskom već 1885, ali ja je nikada nisam vi­ deo ni u jednom katalogu. Izgleda da nije mnogo verovao ni u uskrsnuće tela ni u uskrsnuće duše. Izgleda da naročito nije mnogo verovao u nebo - dakle, on rasuđuje kao nihilista, ali - u opoziciji u izvesnom smislu sa ovima, on pridaje ogroman značaj tome da čovek dobro uradi ono što radi, pošto verovatno ima samo to. A ako ne veruje u uskrsnuće, izgleda da veruje u ekvi­ valent - trajnost života - hod čovečanstva - čovek i delo pouzdano nastavljeni maltene humanošću budu­ ćeg pokoljenja. Konačno, to što on daje ne moraju biti kratkotrajne utehe. I on sam, plemić, postao je radnik, zna praviti čizme, zna popravljati peći, zna upravljati plugom i riljati zemlju. Prilazem jedno veoma, veoma važno Gogenovo pismo, koje bih te zamolio da ostaviš na stranu, pošto ima nesvakidašnji značaj. Govorim o njegovom opisu sebe, koji me ganuo do dna duše. To pismo mi je stiglo sa Bernarovim pismom koje Gogen mora da je čitao i koje možda odobrava, u kome Bernar još jednom kaže da želi da dođe ovde i predlaže mi u ime Lavala, Morea, jednog drugog novajliju i u svoje sopstveno ime, razmenu sa njima četvoricom. On takođe kaže da će i Laval isto tako doći i da ta druga dvojica imaju želju da dođu. Ne bi mi tre147

balo ništa bolje, ali kada se bude radilo o zajedni­ čkom životu više slikara, ja, pre svega, ustanovlja­ vam da bi bio potreban jedan opat da tu uvede red i da bi to naravno bio Gogen. Iz tog razloga bih ja želeo da Gogen bude ovde jer pre njih (uostalom Bernar i Laval će doći tek u februaru, budući da Bernar mora u Parizu da izađe pred regrutnu ko­ misiju). Što se mene tiče, želim dve stvari, želim da povratim novac koji sam već potrošio, da bih ti ga vratio, i želim da Gogen ima svoj mir i tišinu, da bi stvarao i disao kao sasvim slobodan umetnik. Ako povratim svoj novac koji sam već potrošio i koji si mi godinama pozajmljivao, proširićemo sve to i nastojaćemo da osnujemo atelje preporoda, a ne de­ kadencije. Prilično sam uveren da možemo računati na to da će Gogen uvek ostati sa nama i da na obe strane neće biti nikakve štete. Samo udružujući se tako, svaki od nas biće više svoj, a u slozi će biti snaga.

Posle dosadašnjeg neprekidnog napora s tvoje i s moj strane, to počinje da se pomalja na vidiku: Nada. Ostao ti kod Galupovih ili ne, svejedno, ti ćeš potpuno činiti jedno sa G. i njegovom svitom. Ti bi tako bio jedan od prvih ili prvi trgovac apostol. Ja, pak, vidim da dolazi moje slikarstvo a takode i rad među umetnicima. Jer ako ti budeš na­ stojao da nam pribaviš novca, ja ću navaliti na sve što mi se pruži prilika da stvorim i time ću dati lični primer. Elem, sve će to, ako se budemo čvrsto držali, biti da bi se stvorilo nešto trajnije od nas samih. Moram ovog poslepodneva da odgovorim Gogenu i Bernaru, i reći ću im da ćemo, u svakom slu148

čaju, za početak svi osetiti da smo veoma složni i da ja kao pojedinac imam poverenja da će u toj slozi bi­ ti naša snaga protiv nedaća sa novcem i sa zdravljem...

Oktobar Hvala ti na tvom pismu; a ovoga puta sam ga željno iščekivao, novac sam potrošio u četvrtak, ta­ ko da je do ponedeljka u podne bilo đavolski dugo. Uglavnom sam živeo ta četiri dana od 23 kafe i hle­ ba, a to još moram da platim. To nije tvoja greška nego moja, ako greška postoji. Jer sam se bio pomamio da vidim svoje slike u ramovima, i malo sam ih suviše naručio u odnosu na budžet, s obzirom da sam morao takode da platim mesečnu kiriju i sobaricu. Čak ću se i danas opet istrošiti jer moram da kupim platno i sam ga prepariram, pošto ono Taseovo nije još stiglo. Da li bi ti hteo, što pre možeš, da ga pitaš je li isporučio 10 metara ili barem 5 metara običnog platna 2 fr. 50. Ali to bi bilo svejedno, dragi moj brate, kada ne bih osećao da i ti sam mora da patiš od toga pritiska koji sada rad vrši na nas. Ali, usuđujem se da veru­ jem, da, kada bi ti video studije, dao bi mi za pravo da radim do usijanja dotle dok ne bude lepo. Što nije slučaj ovih poslednjih dana nemilosrdnog maestrala koji besno mete uvelo lišće. Ali između toga i zime, biće još jedan period vremena i divnih efekata, a on­ da će biti potrebno ponovo uložiti žestoki napor. Ja sam u tolikom poslu, da se ne mogu zaustaviti od­ jednom. Budi miran, loše vreme će me zaustaviti još suviše rano. Kao danas, juče i već prekjuče. Molim te nastoj da sa tvoje strane uveriš Toma. On će uvek nešto učiniti. Što se tiče moje sedmice, znaš li šta mi ostaje danas i to nakon četiri dana strogog posta? 149

Tačno 6 franaka. Ponedeljak je, dan kada sam pri­ mio isto pismo. Jeo sam u podne, ali već ću večeras morati da večeram koricu hleba. A sve to ne odlazi ni na šta drugo, nego ili na kuću, ili na slike. Jer ja čak nemam barem već tri sedmice od čega da popijem nešto za 3 franka... Ne oklevaj, ako ti to nije suviše teško, ne oklevaj da mi pošalješ luj28 i platno. Bio sam toliko za­ uzet od četvrtka, da sam od četvrtka do ponedeljka uzeo samo dva obroka, za ostatak sam imao samo hleba i kafe koju sam još bio primoran da pijem na veresiju i koju sam morao da platim danas. Tako ako možeš, ni malo ne oklevaj. Kaži, dakle, šta radi Sera? Ako ga vidiš, poruči mu, dakle, jednom od mene da upravo imam deko­ raciju koja se sada penje na 15 četvrtastih platna od 30 i koja će se, da bih stvorio celinu, povećati barem za 15 drugih, i da me u tom obimnijem radu, često sećanje na njegovu ličnost i na poseru koju smo na­ pravili njegovom ateljeu da bismo videli njegova le­ pa velika platna, ohrabruje u tom poslu. Najzad ti šaljem mali kroki da bih ti barem pru­ žio predstavu o preokretu koji uzima moj rad. Jer da­ nas sam se oporavio. Još uvek imam umorne oči, ali eto imao sam novu ideju u glavi i evo je na krokiju. Opet platno od 30. To je ovoga puta prosto naprosto moja spavaća soba, samo boja ovde mora da bude prava stvar i da dajući svojim pojednostavljenjem veći stil stvarima, sugeriše ovde uglavnom počinak ili san. Najzad pogled na platno mora odmoriti gla­ vu ili pre bi se reklo maštu. Zidovi su bledoljubičasti. Pod je u crvenim kvadratima. 2 8 z l a t n i k o d 2 0 franaka.

150

Drvo kreveta i stolice su žute boje svežeg ma­ slaca, čaršaf i jastuci veoma svetle zelenkastolimun boje. Pokrivač grimiznocrven. Prozor zelen. Stolić na toaletu narandžast, umivaonik plav. Vrsta boje jorgovana. I to je sve - ništa više nema u toj sobi sa zatvo­ renim kapcima. Ponuda nameštaja sada treba još da izrazi ne­ pomični odmor. Portreti na zidu i ogledalo i ručnik i nešto odeće, Ram će biti - pošto u slici nema bele - beli. To da nadoknadim prinudni odmor koji sam bio pri­ moran da uzmem. Na tome ću raditi još čitav sutrašnji dan, ali ti vidiš kako je zamisao jednostavna. Senke i bačene senke su izostavljene, to je obojeno jednoličnim i či­ stim bojama poput krepona. To će činiti kontrast na primer sa diližansom iz Taraskova i noćnom ka­ lanom. Ne pišem ti dugo jer ću sutra početi jako rano izjutra, sa svezom jutarnjom svetlošću, da bih do­ vršio svoje platno. I u takvim trenucima, baš nakon napornog rada i što je više naporan, osećam da mi je mozak prazan, da znaš. A kada bih hteo da se tome prepustim, ništa mi ne bi bilo lakše nego da prezirem ono što sam upra­ vo uradio i da udaram nogom u to kao čika Sezan. Najzad, zašto udarati nogom u to, ostavimo studije na miru, a samo ako u njima ne nalazimo ništa do­ bro, a ako u njima nađemo ono što se naziva do­ brim, bogami, utoliko bolje. 151

Konačno, ne razmišljamo odveć duboko o do­ bru i zlu, budući da je to uvek veoma relativno. Up­ ravo to je mana Holandana, da nazivaju jednu stvar potpuno dobrom, a neku drugu potpuno lošom, što se nikako ne može tako strogo razgraničiti. Čuj, pročitao sam takode Rišpenovu Sezarinu, ima tu dobrih stvari, taj marš vojnika u povlačenju, kako čovek oseća njihov umor, ne marširamo li i mi ponekad u životu, a nismo vojnici. Svađa oca i sina veoma je potresna, ali to je kao Lepak od istog Rišpena, smatram da to ne os­ tavlja nikakvu nadu, dok Gi de Mopasan, koji je napisao stvari koje su doista takode tužne, na kraju učini da se završe humanije. Vidi Gospodina Pa­ rana, vidi Pjera i Zana, to nema srećan završetak, ali eto ljudi se mire sa sudbinom i ipak idu dalje. Mnogo više volim Gija de Mopasana od Rišpena, zato što je utešniji. Sada sam upravo pročitao Balzakovu Evgeniju Grande, roman o jednom škrtom seljaku. Dao sam da mi se uvede plin u atelje i u kuhi­ nju, što me košta 25 franaka za instalacije. Ako Go­ gen i ja budemo radili petnaestak dana svake večeri, zar ih nećemo ponovo zaraditi? Samo, pošto uosta­ lom Gogen može sada stići svakog dana, meni će neizostavno, neizostavno trebati još najmanje 50 franaka. Ja nisam bolestan, ali oboleo bih bez imalo su­ mnje, da ne uzimam jaku hranu, i da nisam prestao da slikam nekoliko dana. Najzad, opet sam još je­ dnom gotovo doveo sebe u stanje ludila Huna van der Husa na slici Emila Votersa. A da samo nemam pomalo dvostruku prirodu i kaluđera i slikara, do­ veo bih sebe, i to već odavno, potpuno i nepovratno u gore pomenuto stanje. 152

Ali ne verujem da bi moje ludilo čak i tada bilo ludilo proganjanja, pošto moja osećanja u stanju odu­ ševljenja radije zapadaju u zaokupljenost večnošću i večnim životom. Ali ipak treba da pripazim na svoje nerve itd. Hvala ti na tvom pismu i na novčanici od 50 franaka. Kako si saznao iz mog telegrama Gogen je stigao živ i zdrav. Odaje mi utisak da se drži bolje nego ja. On je naravno veoma zadovoljan prodajom ko­ ju si napravio, a ni ja nisam ništa manje zadovoljan, pošto tako neki još neophodno potrebni troškovi za smeštaj ne treba ni da čekaju, niti će pasti samo na tvoja leda. Gogen će ti sigurno danas pisati. On je veoma zanimljiv kao čovek, i duboko sam uveren da ćemo s njim uraditi gomilu stvari. On će verovatno ovde stvoriti mnogo, a možda, nadam se, i ja takode. A onda, što se tebe tiče, usuđujem se da veru­ jem da će teret biti malo manje težak, i usuđujem se da verujem mnogo manje težak. Osećam potrebu da stvaram sve dok time ne budem moralno satrven i fizički iscrpljen, baš zato što sve u svemu nema nikakvog drugog načina da ikada pokrijemo svoje troškove. Ja tu ne mogu ništa, što se moje slike ne pro­ daju. Ipak će doći dan kada će se videti da to više vredi nego cena boje i mog, sve u svemu, veoma mr­ šavog života, koju i tu ulažemo. Nemam druge želje ni druge brige što se tiče novca ili prihoda, nego da se pre svega resim dugova. Ali, dragi moj brate, moj dug je tako velik, da kada ga budem namirio, što mislim da ću ipak us­ peti, muka oko stvaranja slika oduzeće mi čitav ži­ vot, i činiće mi se da nisam ni živeo. Samo, moguće 153

je da će mi možda stvaranje slika postati malo teže, a što se tiče broja, neće ih uvek biti toliko. To što se one sada ne prodaju, to mi stvara teskobu što ti zbog toga patiš ali meni bi to bilo - kada tebe ne bi suviše dovodilo u nepriliku to što ja nov­ čano ništa ne pridonosim - prilično svejedno. Ali što se tiče gotovine, dovoljno mi je da shva­ tim tu istinu da čovek koji živi 50 godina i potroši dve hiljade godišnje, potroši sto hiljada franaka, a treba takode i da donese sto hiljada franaka prihoda. Napraviti hiljadu slika po sto franaka u svom umetničkom životu, veoma, veoma, veoma je teško, ali kada je slika sto franaka... samo da je i toliko... naš zadatak je katkad veoma težak. Ali tu se ništa ne može promeniti.

Novembar

1888.

Zatim, najzad, imam jednu Arlezijanku, figuru (platno od 30) sklepano za jedan sat, pozadina bledolimun, boja lica siva, odeća tamna, tamna, tamna, od sasvim prodornog pruskog plavila. Ona je na­ slonjena na zelen sto i sedi u naslonjači od narandžastog drveta... Gogen, mada naporno radi, uvek oseća nostal­ giju za toplim krajevima. I, eto, neosporno je, da kada bismo došli, na primer, na Javu zaokupljeni time da tu pravimo boju, videli bismo gomilu novih stvari. A zatim, u tim svetlim krajevima, pod jačim suncem, vlastita senka kao i bačena senka predmeta i fugura postaje sasvim drugačija i toliko je obojena da je čovek u napasti da je prosto naprosto izbaci. To se dešava već ovde... Verujem da bi ti se dopalo opadanje lišća koje sam uradio. 154

Ono je sa stabala lila jablanova, presečenim ramom tamo gde počinje lišće. Ta stabla poput stubova oivičuju jedan prolaz gde su desno i levo poredani plavolila stari rimski grobovi. A tlo je prekriveno, kao sagom, gustom na­ slagom narandžaste i žutog opalog lišća. Poput snežnih pahulja, ono još uvek pada. A u prolazu crne figurice zaljubljenih. Gornji deo slike je veoma zelena livada i nema neba ili ga gotovo nema. Drugo platno je isti drvored ali sa jednim sta­ rim čikicom i jednom debelom i okruglom ženom, poput lopte. Ali da si u nedelju bio sa nama, videli smo cr­ veni vinograd, sasvim crven kao crveno vino. U daljini je postajao žut, a zatim zeleno nebo sa sun­ cem, zemljište nakon kiše ljubičasto i sa tu i tamo žutim svetlucanjem gde je bacalo odsjaj zalazeće sunce. Gogen i ja mnogo razgovaramo o Delakroa, Rembrantu, itd. Diskusija je krajnje naelektrisana, mi iz nje po­ nekad izlazimo umorne glave poput električne ba­ terije nakon pražnjenja. Bili smo usred magije, jer, kako to tako lepo kaže Fromanten: Rembrant je na­ dasve čarobnjak... Ti poznaješ čudni i veličanstveni Rembrantov muški portret iz galerije Lakaz, rekao sam Gogenu da ja lično tu vidim izvesnu porodičnu ili rasnu srodnost sa Delakroaom ili sa njim, Gogenom. Ja ne znam zašto, uvek nazivam taj portret Putnik, ili Čo­ vek koji dolazi iz daleka. To je ekvivalentna i uporedna ideja sa onim što sam već tebi rekao, da uvek gledaš portret Starog Siksa, lepi portret sa rukavi­ com, za tvoju budućnost, a Rembrantov bakrorez, Siks koji čita pokraj prozora pod znakom sunca, za 155

tvoju prošlost i tvoju sadašnjost. Eto kako je sa na­ ma. Gogen je rekao jutros kada sam ga zapitao kako se oseća: " d a oseća da mu se vraća njegova stara priroda", što mi je prilično veliko zadovoljstvo. Ka­ da sam ja došao ovde prošle zime, umoran i gotovo obeznanjenog mozga, pre nego što sam mogao da počnem da se oporavljam, takode sam pomalo patio u dubini duše.

9. januar 1889. Fizički sam dobro, rana zarasta veoma dobro, a veliki gubitak krvi se nadoknađuje pošto dobro je­ dem i probavljam. Najstrašnija je bila nesanica, a lekar mi o tome nije govorio, niti sam ja njemu još o tome govorio. Ali sam se borim protiv toga. Protiv nesanice se borim veoma, veoma jakom dozom kamfora u svom jastuku i dušeku, a ako ika­ da i ti ne budeš mogao spavati, preporučujem ti to. Mnogo sam se plašio da spavam sam u kući i brin­ uo sam se da neću moći zaspati. Ali to je dobro pro­ šlo i usuđujem se da verujem da se više neće pojavi­ ti. Patnja s te strane u bolnici bila je užasna, a ipak, budući da sam u svemu tome bio više ošamućen ne­ go u nesvesti, mogu ti reći kao zanimljivost da sam nastavio da mislim na Degaa. Gogen i ja smo razgo­ varali ranije o Degau, i skrenuo sam pažnju Gogenu da je Dega rekao ovo: "Čuvam se za Arlezijanke." A ti znaš koliko je Dega istančan, kada se vratiš u Pariz reci par reči Degau da ja priznajem da sam do sada bio nemoćan da ih naslikam, a da ne budu otrovnice, te žene iz Arla, i da ne treba da veruje Gogenu ako Gogen pre vremena hvali moj rad koji se odvijao u bolesnom stanju. 156

Dakle, ako se oporavim moram početi iznova i neću moći dostići one vrhunce na koje me je bolest nepotpuno odvukla.

17. januara Sad smo došli do rashoda koje ti je prouzroko­ vao Gogenov telegram, za koji sam mu već prilično oštro prebacio što ga je poslao. Jesu li izdaci, tako naopako napravljeni, manji od 200 franaka? Da li sam Gogen tvrdi da je izveo ovde majstorske manevre? Slušaj, ne insistiram da­ lje na besmislenosti tog postupka, pretpostavimo da sam ja bio koliko god hoćeš pomućenog razuma, zašto onda slavni drug nije bio smireniji? Neću dalje insistirati na tome. Ne mogu dovoljno da ti zahvalim što si platio Gogenu na jedan takav način da on može samo da se hvali odnosima koje je imao sa nama. To je, eto, na nesreću, još jedan izdatak, možda krupniji nego što je opravdano, ali napokon, ja u tome nazirem nadu. Ne treba li on, ili barem, ne bi li trebalo pomalo da počne uviđati da mi nismo bili njegovi izrabljivači, već naprotiv, da nam je bilo stalo da mu zaštiti­ mo život, mogućnost rada i... i... čast? Ako je to ispod grandioznih programa udru­ ženja umetnika, koje je on predlagao i do kojih on još uvek drži na način koji ti je poznat, ako je to ispod nivoa njegovih drugih španskih sela - zašto ga onda ne smatrati neodgovornim za patnje i troškove koje nam je nesvesno, tebi koliko i meni, u svom slepilu mogao da prouzrokuje. Ako bi tebi sada opet ta teza izgledala odveć smela, ja ne insistiram, ali pričekajmo. 157

On je imao iskustva u onome što naziva "banka u Parizu" i veruje da je tu ispao lukav. Možda smo s te strane ti i ja doista nedovoljno radoznali. Ipak, to nije sasvim u neskladu sa izvesnim od­ lomcima naše ranije prepiske. Kada bi Gogen bio u Parizu da bi malo bolje sebe proučio, ili da bi studi­ rao za lekara specijalistu, bogami ne znam baš šta bi iz toga proizašlo. Video sam ga u više navrata da čini stvari koje ti i ja ne bismo mogli sebi dopustiti da činimo, bu­ dući da imamo svesti koje drugačije osećaju, čuo sam dve ili tri stvari koje za njega govore u istom stilu, ali ja koji sam ga video veoma, veoma izbliza, ja verujem da je on zanesen maštom, možda pono­ som, ali da je - prilično neodgovoran. Taj zaključak ne podrazumeva da ti ja mnogo preporučujem da ga slušaš u svakoj prilici. Ali pri­ likom izravnavanja njegovog računa vidim da si ti postupio sa superiornom svešću, e onda mislim da ne treba nimalo da strahujemo da će nas on navesti na zablude "pariške banke". A on... bogami, neka on radi šta hoće, eto mu njegova samostalnost?? (na koji način on zamišlja svoj nezavisni karakter) njegova mišljenja, i neka ide svojim putem, kad mu se čini da ga zna bolje nego mi. Smatram dosta čudnim što traži od mene jednu sliku suncokreta nudeći mi pretpostavljam, u zamenu ili kao poklon, nekoliko studija koje je ostavio ovde. Vratiću mu njegove studije koje će za njega verovatno imati koristi koje nimalo ne bi imale za mene. Ali za sada zadržavam svoja platna ovde i ka­ tegorično zadržavam za sebe suncokrete o kojima je reč. On ih ima već dva, neka mu to bude dovoljno. 158

A ako nije zadovoljan razmenom koju je na­ pravio sa mnom, može ponovo uzeti svoje malo platno sa Martinika i svoj portret koji mi je poslao natrag iz Bretanje, i vratiti mi sa svoje strane i moj portret i moja dva platna suncokreta koje je uzeo u Parizu. Ako on dakle ikada ponovo načne tu temu, ono što ja kažem dovoljno je jasno. Kako Gogen može tvrditi da se plašio da me uznemirava svojim prisustvom, premda teško može poreći da je znao da sam ga neprestano tražio i da su mu govorili i ponavljali da insistiram da ga odmah vidim. Upravo da bih mu rekao da zadrži to za sebe i za mene, i da tebe ne uznemirava. Nije hteo da po­ sluša.

23. januara 1889. Upravo sam završio novo platno koje izgleda ljupko i gotovo šik, korpa od pruća sa limunovima i narandžama - jedna grana čempresa i par plavih ru­ kavica, ti si već video te moje korpe sa voćem... A da bih bio dovoljno zagrejan da složim ta zlata i te cvetne tonove - to ne može bilo ko, potre­ bna je energija i pažnja celog jednog bića. Kada sam nakon svoje bolesti ponovo video svoja platna, ono što mi se činilo najbolje, bila je spavaća soba... 29

Upravo radim portret Rulenove žene, na ko­ me sam radio pre nego što sam se razboleo. Tu sam poredao crvene, od ružičaste do narandžaste koja se penjala u žute, sve do limun boje sa 29 Poštar, V i n s e n t o v prijatelj, o k o m e je bilo reči u p r e t h o d n i m p i ­ smima

159

svetlim i tamnim zelenim. Kada bih to mogao za­ vršiti, to bi mi pričinilo veliko zadovoljstvo, ali bo­ jim se da ona više neće hteti da pozira, jer joj je muž odsutan. Dok sam bio bolestan ponovo sam video svaku sobu kuće u Zindertu, svaki puteljak, svaku biljku u bašti, razne izglede okoline polja, susede, groblje, crkvu, naš povrtnjak iza kuće - sve do svračijeg gnezda na visokom bagremu na groblju. To je zato što ja imam još starije uspomene na te dane nego svi vi; samo majka i ja, takoreći, sećamo se svega toga. Ne insistiram, pošto je bolje da ne nastojim da rekonstruišem sve što mi je onda prošlo kroz glavu... Ali ako hoćeš, ti možeš tamo izložiti dva pla­ tna suncokreta. Gogen bi bio zadovoljan da ima jedno od njih, a veoma mi je drago da pričinim Gogenu zadovolj­ stvo, sa izvesnim naporom. Dakle on želi jedno od ta dva platna, pa dobro, ponovo ću mu uraditi jedno od ta dva, ono koje on želi. Videćeš da će ta dva platna zapasti za oko. Ali savetovao bih ti da ih zadržiš za sebe, za tvoj intimni ugođaj, tvoje žene i tebe. To je slikarstvo pomalo promenljivog izgleda, koje dobija bogatstvo kada se duže posmatra. Ti znaš da ih Gogen uostalom izuzetno voli. Re­ kao mi je o njima između ostalog: "to... to je... cvet." Ti znaš da Žanen ima mak, da Kvost ima slez, a ja imam pomalo suncokret. Jesi li video za vreme tvoje nagle posete, por­ tret gospođe Žinu 3 0 u crnom i žutom? 30 Arlezijanka iz p i s m a iz n o v e m b r a 1 8 8 8 .

160

To je portret koji sam naslikao za tri četvrti sata. Za sada treba da završim. Pošto još traje zima, slušaj, pusti mi da mirno nastavim svoj posao, ako je to posao jednog luđaka, bogami, utoliko gore. Ja tu onda ne mogu ništa. Nepodnošljive halucinacije ipak su nestale, sad su se svele na obični košmar, mislim da je to zbog silnog uzimanja kalijumovog bromata... I još jedanput, ili me zatvorite pravo u ćeliju za opasne luđake, ja se tome ne opirem u slučaju da se varam, ili me pustite da radim svim svojim snaga­ ma, uz pomenute mere predostrožnosti. Ako nisam lud, doći će čas kada ću ti poslati ono što sam ti na početku obećao. Dakle, slike će možda neizbežno morati da se rasprše, steći ćeš o njima, usuđujem se da se nadam, utisak koji teši... Ti mora da si bio sve vreme siromašan da bi mene hranio, ali ja ću vratiti novac ili ću vratiti du­ šu. Sada će doći tvoja žena koja ima dobro srce, da nas malo podmladi, nas stare... Istina je to što ti kažem. Ako nije neophodno potrebno da me strpaju u rudničku ćeliju onda sam ja još dobar da platim barem robom ono što ja sma­ tram da dugujem. Privodeći pismo kraju, moram ti još reći da mi je glavni policijski komesar došao juče u vrlo prijateljsku posetu. Rekao mi je, stežući mi ruku, da ako bi mi ikada zatrebao, mogao bih da mu se obratim kao prijatelj. Daleko sam od toga da to odbijem, a moći ću uskoro da budem baš u toj situ­ aciji, ako bi iskrsle poteškoće u vezi sa kućom.

Taj dobri Gogen i ja, mi se u dnu duše razumemo, a ako smo pomalo ludi, neka, zar nismo poma161

lo, prilično duboko, i umetnici, da bismo sprečili nemire u tom pogledu, onim što kažemo kičicom. Svi će možda jednoga dana imati neurozu, urlikaće, imaće sunčanicu ili nešto drugo. Ali zar ne postoji protivotrov? u Delakroau, u Berliozu i Vagneru? A istina, naše umetničko ludilo, svih nas, ne kažem da naročito ja ne bolujem od njega do srži, ali kažem i ostaću pri tome, da naši protivotrovi i utehe mogu, sa malo dobre volje biti smatrani kao široko nadmašujući. Samo tvoj, VINSENT.

3. februara 1889. Kada sam sa dobrim Rulenom izašao iz bol­ nice, umišljao sam da mi nije ništa, tek sam posle imao osećaj da sam bio bolestan. Šta ćeš, ima trenu­ taka kada se grčim od ushićenja ili ludila ili poricanja, kao grčki prorok na svom tronošcu. Tada imam veliko prisustvo duha u govoru i govorim kao Arlezijanke, ali osećam se tako slabim sa svim tim... Moram da kažem to da su susedi, itd, posebno dobri prema meni, svi ovde pate bilo od groznice, bilo od halucinacija ili ludila, razumeju se kao ljudi jedne iste porodice. Juče sam išao da ponono posetim devojku kod koje sam odlazio u svom dušev­ nom rastrojstvu, tamo su mi govorili samo takve stvari, ovde u ovom kraju nema ništa začuđujuće. Ona je zbog toga patila i bila se onesvestila ali je povratila svoj mir. A nju, uostalom, hvale. 162

Ali da bih ja sebe smatrao sasvim zdravim, ne treba to da radim. Meštani koji su bolesni kao ja svakako mi govore istinu. Čovek može biti star ili mlad, ali uvek će imati trenutke kada gubi glavu. Dakle, ne tražim od tebe da kažeš da mi nije ništa ili da mi ne bi bilo ništa 3 1 . 19. marta Učinilo mi se da u tvom plemenitom pismu vi­ dim toliko bratske suzdržane strepnje, te mi se čini da je moja dužnost da prekinem svoje ćutanje. Pi­ šem ti pri punoj svesti i ne kao luđak, već kao brat koga ti poznaješ. Evo istine. Izvestan broj ovdašnjih ljudi uputili su gradonačelniku (mislim da se zove gospodin Tardije) peticiju (bilo je više od 80 potpi­ sa) obeleživši me kao čoveka koji nije dostojan da živi na slobodi, ili tako nešto. Policijski komesar ili glavni komesar dao je onda naređenje da me ponovo interniraju. Zato sam, evo, danima koji su dugi, zatvoren u ludničkoj ćeliji, pod ključem i s one strane brave i pod nadzorom čuvara, a da moja krivica nije doka­ zana, niti se čak može dokazati. Samo po sebi se razume da u dubini svoje duše imam mnogo toga da prigovorim svemu tome. Sa­ mo po sebi se razume da ne mogu da se ljutim, i da bi u takvom slučaju izviniti se značilo optužiti sebe. Samo da te obavestim, što se tiče mog osloba­ đanja - kao prvo, ja to ne tražim, budući da sam uveren da od cele te optužbe neće ostati ništa. 31 U t o k u februara V i n s e n t o v o stanje se p o g o r š a l o . U o b r a z i o je da su hteli da ga otruju. Teo je, p o š t o nije v i š e i m a o n o v o s t i iz A r l a , p o s l a o t e l e g r a m i p r i m i o 13. f e b r u a r a ovaj o d g o v o r od d o k t o r a R e ja: " V i n s e n t m n o g o bolje, u n a d i d a g a i z l e č i m o z a d r ž a v a m o g a o v d e , z a s a d a b u d i t e b e z b r i g e . " N e k o l i k o k a d a k a s n i j e , Teu j e sti­ glo V i n s e n t o v o p i s m o .

163

Samo, kažem ti, što se tiče mog oslobađanja, ti bi uvideo da je ono teško izvodljivo. Kada ne bih obuzdavao svoj gnev, smesta bi me proglasili opa­ snim luđakom. Budimo strpljivi i nadajmo se, uosta­ lom, jaka osećanja mogla bi samo pogoršati moje stanje. Zbog toga te za sada obavezujem da ih pustiš na miru i da se u to ne mešaš. Smatraj da si obavešten i da bi ti to možda zna­ čilo komplikovati i zamrsiti stvar. Utoliko pre što ćeš shvatiti da ja, iako sam u ovom trenutku potpuno miran, lako mogu ponovo pasti u stanje prenadraženosti, zbog novih moralnih osećanja. Zato možeš misliti koliko je to za mene bio udarac maljem usred grudi, kada sam video da ovde ima toliko ljudi koji su bili dovoljno podli da se udruže protiv jednog jedinog čoveka i to bolesnog. Dobro - eto da možeš da se ravnaš, što se tiče mog duševnog stanja, jako sam uzdrman, ali ipak ponovo postižem izvestan mir da se ne bih ljutio. Uostalom pokornost mi odgovara nakon isku­ stva sa učestalim napadima. Dakle, strpljiv sam. Glavno je, ne bih ti umeo baš tačno reći, da ti takode sačuvaš svoj mir, i da te ništa ne ometa u poslovima. Nakon tvoje ženidbe možemo se pobri­ nuti da sve to isteramo na čistac, ali dok čekam, bo­ gami, ostavi me ovde na miru. Uveren sam da su mi gospodin gradonačelnik kao i komesar u stvari pri­ jatelji i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da sve to izglade. Meni ovde, osim slobode, osim mnogo toga što bih inače želeo, i nije suviše loše. Rekao sam im, uostalom, da mi nismo u mogu­ ćnosti da podnesemo troškove. Ja ne mogu da se preselim bez troškova, a već tri meseca ne radim, i 164

obratite pažnju da sam mogao da radim, da me nisu doveli do očajanja i ometali. Kako su majka i sestra? Budući da nemam ništa drugo da se razonodim brane mi čak i da pušim - što je ipak dozvoljeno drugim bolesnicima, budući da nemam ništa drugo da radim, mislim na sve one koje poznajem, po celi dan i noć. Kakva nesreća - a sve takoreći ni zbog čega. Ne krijem ti da bih više voleo da crknem nego da prouzrokujem i podnosim tolike nevolje. Šta ćeš, trpeti a ne žaliti se, jedina je lekcija ko­ ju treba naučiti u ovom životu. Ako sada u svemu tome moram ponovo da se prihvatim svog posla pravljenja slika, treba mi, na­ ravno, moj atelje, pokućstvo, što doista nemam od čega da zamenim novim u slučaju gubitka. Zar da budem ponovo primoran da živim u hotelu, ti znaš da moj posao to ne dopušta, treba da imam stalni krov nad glavom. Ako ta ovdašnja gospoda protestvuje protiv me­ ne, i ja protestvujem protiv njih, a oni meni treba lepo da plate odštetu, najzad, oni samo treba da mi vrate ono što bih izgubio njihovom greškom i neukošću. Ako bih ja - uzmimo - postao istinski umobol­ nik, doduše ne tvrdim da je to nemoguće, trebalo bi u svakom slučaju da postupaju sa mnom drugačije, da me puste da dišem, da radim, itd. Tada bih se - bogami - pomirio sa sudbinom. Ali sa mnom uopšte tako ne stoje stvari, a da sam imao svoj mir, već odavno bih se oporavio. Oni mi zanovetaju što sam pušio i pio, dobro, ali šta ćeš, svom tom njihovom umetnošću oni mi sve u svemu samo stvaraju nove nevolje. Dragi moj brate, možda 165

nam je najbolje da se šalimo na račun naših silnih nevolja, a pomalo i krupnih nevolja ljudskog života. Pomiri se sa tim muški i idi pravo ka svom cilju. Mi umetnici današnjeg društva predstavljamo samo ra­ zbijeni krčag. Kako bih voleo da mogu da ti pošaljem svoja platna, ali sve je pod ključem, s one strane brave, ograde i pod nadzorom policije. Ne­ moj da me oslobađaš. To će se samo srediti, ipak obavesti Sinjaka da se u to ne meša, jer bi stavio ru­ ku u osinjak - da ja ponovo ne pišem. U mislima ti veoma srdačno stežem ruku, pozdravi svoju verenicu, majku i sestru. Ako bi te neočekivano emocije koje se pona­ vljaju morale da se nastave, mogle bi preobraziti trenutnu, prolaznu duševnu potresenost u hroničnu bolest. Budi uveren da bih, ako ništa ne iskrsne, bio trenutno kadar da obavljam isti posao, a možda bih ga radio bolje u voćnjacima koje sam načinio pre neku godinu. Sada budimo čvrsti koliko god možemo i sve u svemu ne dopustimo da budemo odveć bezobzirni. Od početka sam ovde imao veoma zle protivnike. Sva ta buka će naravno dobro doći "impresionizmu", ali ti i ja ćemo lično ispaštati zbog gomile budala i podlaca.

24. marta Dragi moj Teo, Pišem da ti kažem da sam video Sinjaka, što mi je mnogo značilo. On je bio veoma hrabar i veoma pravičan i veoma jednostavan kada je iskrsla teško­ ća da na silu otvorimo ili ne vrata što ih je zatvorila policija koja je obila bravu. U početku nisu hteli da 166

me puste i najzad smo ipak ponovo ušli. Dao sam mu za uspomenu jednu mrtvu prirodu koja je ogor­ čila dobre naoružane ljude grada Arla, jer je pred­ stavljala dve sušene haringe kako, kao što znaš, nazivaju žandare. Tebi je poznato da sam već u Pa­ rizu dva ili tri puta radio tu istu mrtvu prirodu, koju sam opet onomad zamenio za tepih. To dovoljno po­ kazuje u šta se petljaju ljudi i koliko su blesavi. Smatram da je Sinjak veoma miran, premda za njega kažu da je tako naprasit, on mi odaje utisak nekoga koji ima svoju sigurnost i ravnotežu, to je sve. Retko ili nikada nisam vodio sa nekim impre­ sionistom razgovor koji je bio obostrano do te mere bez nesuglasica ili nesnosnih sukoba. Tako je on posetio Žila Diprea i poštuje ga. Mora da si ti, bez sumnje, umešao svoje prste u to da on dode da mi podigne moral, i hvala ti za to. Iskoristio sam svoj izlazak da kupim jednu knjigu: Ljudi sa njive od Kamija Lemonijea. Progutao sam dva poglavlja kako je to ozbiljno, kako je to duboko! Sačekaj da ti je pošaljem. Evo po prvi put posle nekoliko meseci uzimam knjigu u ruke. To mi mnogo govori i zna­ tno me leci. Sve u svemu ima više platna koja treba da ti pošaljem, kao što je Sinjak mogao da utvrdi, a činilo mi se da se on ne plaši mog slikarstva. Sinjak je za­ ključio, a to je sasvim tačno, da ja izgledam dobro. Uza sve to, imam želju i volju da radim. Ostaje, naravno, da kada bih svakodnevno morao da radim a da me u mom radu i u m o m životu gnjave žandari i opaki besposleni gradski birači koji protiv mene podnose žalbe svom gradonačelniku koga su sami izabrali i kome je, prema tome, stalo do njihovih glasova, bilo bi to samo ljudski s moje strane da na­ novo podlegnem. Sinjak će ti, sklon sam da u to ve­ rujem, reći nešto u istom smislu. 167

Treba se odlučno, po mom mišljenju, suprot­ staviti gubitku pokućstva, itd. Zatim - bogami potrebna mi je moja sloboda kako bih obavljao svoj zanat. Gospodin Rej kaže da umesto da dosta i re­ dovno jedem, mene, naime, održava kafa i alkohol. Dopuštam sve to, ali zar nije istina da mi je bilo potrebno, ne bih li postigao visoku notu žute, koju sam letos postigao, da se malo pripomognem. Jer, konačno, umetnik je mučenik, i ne može, najzad, da ga pobedi prva budala koja naiđe. Treba li da trpim zatočenost ili ludničku ćeliju, zašto ne? Nije li Rošfor sa Igoom, Kineom i drugi­ ma dao večni primer trpeći izgnanstvo, a prvi čak i robiju. Ali hoću samo da kažem da je to iznad pitanja bolesti i zdravlja. Čovek je, naravno, van sebe u paralelnim slu­ čajevima - ne kažem ekvivalentnim, budući da imam samo jedno mnogo gore i drugorazredno mesto, već kažem paralelnim. I eto šta je bilo prvi i poslednji uzrok mog du­ ševnog rastrojstva. Znaš li onaj izraz jednog holandskog pesnika: "Vezan sam za zemlju više nego zemaljskim vezama". Eto to sam osetio u mnogim teskobama - pre svega - u bolesti zvanoj duševna. Nažalost, imam zanat koji ne poznajem do­ voljno da bih mogao da se izrazim onako kako bih želeo. Naglo se zaustavljam, u strahu da mi se bolest ne povrati, i prelazim na nešto drugo.

168

Razmislimo dobro pre nego što pođemo u dru­ go mesto. Vidiš da ja na jugu nemam više sreće ne­ go na severu. To je svuda pomalo isto. Pomišljam da odlučno prihvatim svoj posao luđaka kao što je Dega postao pisac. Ali ja se evo osećam sasvim snažnim za jednu takvu ulogu. Ti mi govoriš o onome što nazivaš "pravim jugom". Zbog gornjeg razloga ja tamo nikada neću da odem. To ostavljam, kako je pravo, kompletnijim, upornijim ljudima nego što sam ja. Ja sam dobar samo za nešto srednje i drugog reda i skromno. Ma koliki bio intenzitet koji može imati moje osećanje, ili taman da moja snaga izražavanja bude u doba u kome su materijalne strasti stišanije, hoću li ikada moći da na jednoj tolikoj truloj i uzdrmanoj prošlosti izgradim nadmoćnije zdanje. Meni je dakle više ili manje svejedno to što mi se dešava - čak i da ostanem ovde - mislim da bi se tokom vremena moja sudbina uravnotežila. Čuvaj­ mo se, dakle, nepromišljenih odluka - ti ženeći se, a ja postajući suviše star - to je jedina politika koja može da nam odgovara. Do skorog viđenja, nadam se, piši mi bez mno­ go zakašnjenja, i veruj mi, a zamolio bih te da sa moje strane puno pozdraviš majku, sestru i verenicu, tvoj brat koji te mnogo voli. Ah, ne treba da zaboravim da ti kažem jednu stvar na koju sam vrlo često mislio. Sasvim slučajno sam našao u jednom članku nekih starih novina iz­ reku napisanu na jednom drevnom grobu odavde, iz okoline Karpantraa. Evo tog veoma, veoma, veoma starog epitafa, uzmimo iz vremena Floberove Salambo: "Teba, Telujeva kći, Ozirisova sveštenica, koja se nikada nije žalila ni na koga. " 169

Ako budeš video Gogena, ispričaćeš mu to. A ja sam pomislio na jednu uvelu ženu, ti imaš kod sebe studiju te žene koja je imala tako čudne oči, koju sam slučajno sreo nekom drugom prilikom. Šta znači to "ona se nije žalila ni na koga"? Zamisli jednu savršenu večnost, zašto ne, ali ne za­ boravimo da stvarnost u starim vekovima ima ovo: "i ona se nikada nije žalila ni na koga." Sećaš li se kada je jedne nedelje čestiti Toma došao da nas poseti i kada je rekao: A, kaž'te - je 1' vam se diže na ovakve žene ?" Ne, to baš ne čini da nam se uvek diže, ali eto čovek se u životu s vremena na vreme oseća zapa­ njen kao da je pustio koren u tlu. Ti mi sada govoriš o "pravom jugu", a ja sam rekao da mi se, eto, čini da je to pre za kompletnije ljude nego što sam ja, da tamo idu. Zar ne bi poma­ lo tamo, na "pravom jugu" čovek našao razum, str­ pljenje, vedrinu koja bi bila dovoljna da on postane kao ta dobra "Teba, Telujeva kći, Ozirisova sveštenica, koja se nikada nije žalila ni na koga. " U odnosu na to, ja se osećam kao da sam kakvo nezahvalno biće. Tebi i tvojoj ženi povodom tvog venčanja, zaželeću vam oboma mnogo sreće i vedrine, i da imate u dnu duše taj pravi jug. Ako hoću da ovo pismo danas otputuje, treba da ga završim, stisak ruke, srećan put, puno pozdra­ va majci i sestri. Samo tvoj, VINSENT.

170

Početkom aprila 1889. Ovih dana sam dobro, izuzev izvesne naslage nejasne tuge koju je teško defmisati - ali eto - radi­ je sam fizički skupio snage umesto da je gubim, i radim. Upravo imam na štafelaju jedan breskvik na ivici puta, sa Alpinama u pozadini. Izgleda da je u Figarou bio jedan lep članak o Moneu; Rulen ga je čitao i jako mu se svideo, rekao je on... Vreme je srećom lepo, a sunce veličanstveno, te ovdašnji ljudi za tili Čas, brzo zaboravljaju sve svoje muke i onda zrače živahnošću i iluzijama. Ovih dana sam ponovo čitao Dikensove Bo­ žične priče u kojima ima tako dubokih stvari, da ih treba ponovo čitati, to ima ogromne sličnosti sa Karlaj lom. Mada nije sasvim dovoljno star da bi bio za mene kao otac, Rulen se ipak sa mnom ophodi sa nekom tihom ozbiljnošću i nežno, kao stariji vojnik sa mladim. Uvek - ali bez ijedne reči - nešto neodređeno što kao da znači: ne znamo šta će sutra da nam se dogodi, ali šta god da bude, pomisli na mene. A to godi kada dolazi od čoveka koji nije ni kiseo, ni tu­ žan, ni savršen, ni srećan, ni uvek besprekorno pra­ vedan. Ali tako dobroćudan i tako mudar i tako dirljiv i takav vernik. Slušaj, ja nemam prava da se žalim na bilo šta u vezi sa Arlom, kada pomislim na neke ljude koje sam video i koje nikada neću moći da za­ boravim. Sinjak me molio da mu se pridružim u Kasiju, ali s obzirom da i bez toga imam dosta troškova, šta god da ja učinim ili ti učiniš, za to nemamo stredstava. 171

21. aprila 1889. Na kraju meseca voleo bih opet da idem u bol­ nicu u Sen Remiju o kojoj mi je govorio gospodin Sal, ili u neku drugu instituciju te vrste. Izvini što ulazim u detalje da bih naveo sve razloge za ili pro­ tiv jednog takvog postupka. Mnogo bih razbijao glavu da o tome pričam. Nadam se da će biti dovoljno da kažem da se doista osećam nesposobnim da počnem iznova opet uzevši novi atelje i da u njemu ostanem sam, ovde u Arlu ili drugde, to za sada dođe na isto; pokušao sam da se naviknem na pomisao da počnem iznova, što je za sada ipak nemoguće. Plašio bih se da izgubim sposobnost za rad, ko­ ja mi se sada vraća, prisiljavajući sebe da imam ate­ lje i svaljujući još k tome sve druge odgovornosti na svoja leda. I želim privremeno ostati interniran, koliko zbog sopstvenog mira, toliko i zbog mira drugih. Ono što me pomalo teši, to je da počinjem posmatrati ludilo kao svaku drugu bolest i prihvatam stvar kao takvu, dok mi se u samim krizama činilo da je sve što zamišljam stvarnost. Eto, baš neću na to da mislim ni o tome da pričam. Oprosti mi zbog ovih objašnjenja, ali tebe, gospodu Sala i Reja, mo­ lim da postupite tako da krajem meseca ili poče­ tkom maja odem tamo kao internirani stanovnik azila. Da počnem iznova taj dosadašnji slikarski ži­ vot, da budem uskoro osamljen u ateljeu, i bez dru­ gog načina za razonodu, osim odlazaka u neku kafanu ili restoran, uz sve kritike suseda itd. ja to ne mogu; da odem živeti sa nekom drugom osobom, makar to bio neki drugi umetnik - teško - veoma teško - čo172

vek uzima na sebe suviše veliku odgovornost. Ne usuđujem se čak na to ni da mislim. Najzad, počnimo sa tri meseca, pa ćemo videti kasnije, pansion mora da je tamo oko 80 franaka, a ja ću pomalo da pravim slike i crteže, ne unoseći u njih toliko pomame kao prošle godine. Ne žalosti se zbog svega toga. Eto ovih dana, dok sam se selio, prenosio sav svoj nameštaj, pakovao platna koja ću ti poslati, bilo je tužno, ali činilo mi se naročito tu­ žno što si mi ti sa toliko bratske ljubavi sve to dao, i što si me ipak tolike godine ti jedini podržavao, a zatim, da sam dužan da opet dođem da ti ispričam svu tu tužnu priču, ali teško mi je da to izrazim ona­ ko kako sam osećao. Dobrota koju si imao za mene nije izgubljena, pošto si je ti imao i to ti ostaje, čak i kad ne bi bilo nikakvih materijalnih rezultata, to ti ipak, utoliko pre, ostaje, ali ne mogu to da iskažem onako kako sam osećao. Sada ti dobro shvataš da ako je alkohol sigurno bio jedan od glavnih uzroka mog ludila, to je onda došlo veoma polako i prošlo bi takode polako, na­ ravno u slučju da prođe. Ili ako to dolazi od p u š e ­ nja, ista stvar. Ali ja bih se samo nadao da je to - to lečenje - užasno praznoverje nekih ljudi u vezi sa alkoholom, tako da se oni sami diče što nikada ne piju i ne puše. Već su nam preporučili da ne lažemo niti da krademo itd, da ne počinimo druge velike ili male zločine, a to postaje suviše komplikovano, ako bi bilo potpuno neophodno ništa ne posedovati osim vrlina, u jednom društvu u kome smo veoma nedvo­ smisleno ukorenjeni, bilo ono dobro ili loše. Uveravam te da u ovim neobičnim danima, ka­ da mi mnoge stvari izgledaju čudno, zato što mi je mozak razdražen, ne mrzim u svemu tome čiča-Panglosa.

173

Ali učinićeš mi uslugu ako budeš odlučno pre­ tresao to pitanje sa gospodinom Salom i gospodi­ nom Rejom. Čini mi se da sa pansionom od nekih sedamde­ set pet franaka mesečno, mora da ima načina da bu­ dem interniran tako da imam sve što mi treba. Zatim, bilo bi mi mnogo do toga stalo, ako je to moguće, da preko dana mogu izlaziti da bih išao da crtam ili slikam napolju. S obzirom da sada ovde izlazim svaki dan i da verujem da se to može nastaviti. Kada bismo platili više, napominjem ti da bih bio manje srećan. Društvo drugih bolesnika, razu­ meš li, nimalo mi nije neprijatno, naprotiv zabavlja me. Obična hrana mi sasvim dobro odgovara, na­ ročito ako bi mi tamo davali malo više vina, kao ovde, kao što je uobičajeno, na primer pola litra umesto četvrt litra. A što se tiče odvojene sobe, to naime zavisi kakva će biti pravila jedne takve institucije. Znaj da je Rej preopterećen poslom, preopterećen, i ako ti piše on ili gospodin Šal, bolje je raditi tačno onako kako oni kažu. Najzad, treba se pomiriti, dobri moj, sa bolestima našeg vremena - to je sve u svemu sa­ svim pravično danas, pošto smo godinama živeli u relativno dobrom zdravlju, pre ili kasnije one za­ dese. Što se mene tiče, ti dovoljno osećaš da ja ne bih izabrao upravo ludilo da sam mogao da biram, ali kada čovek jednom dobije nešto takvo, ne može ga više uhvatiti. Međutim, ostaće mi možda osim toga još i uteha da mogu pomalo nastaviti da radim na slikarstvu. Kako ćeš izvesti to da ne kažeš svojoj ženi ni suviše dobrog ni suviše lošeg o Parizu i o gomili stvari? 174

Osećaš li se unapred sasvim sposobnim da uvek čuvaš kako treba pravu meru u svakom pogledu? U mislima ti čvrsto stežem ruku, ne znam da li ću da ti pišem veoma, veoma često, jer svi moji dani nisu dovoljno bistri da bih pisao malo logičnije. Danas sam smatrao sve tvoje dobrote prema meni većim nego ikada, ne mogu to da ti iskažem onako kako osećam, ali uveravam te da je ova do­ brota bila pravoga kova, i ako ti ne vidiš njene rezul­ tate, dragi moj brate, ne žalosti se zbog toga, tvoja dobrota će ti ostati. Samo prenesi na svoju ženu tu ljubav koliko god je moguće. A ako se mi budemo malo manje dopisi­ vali, videćeš, ako je ona takva kakvom je ja sma­ tram, da će te utešiti. Eto to se ja nadam. Rej je veoma čestit čovek, strašan radnik, uvek u poslu. Koji ljudi ti današnji lekari! Ako budeš video Gogena ili ako mu budeš pi­ sao, pozdravi ga od mene. Biću veoma zadovoljan ako dobijem nešto novosti o tome šta ti misliš o majci i o sestri i da li su one dobro, reci im da prime to što se sa mnom dešava, bogami kako nešto zbog čega ne treba da se preterano žaloste, jer ja sam re­ lativno nesrećan, ali eto, ja možda imam uprkos tome još mnogo gotovo običnih godina pred sobom. To je bolest kao svaka druga, a sada gotovo svi koje poznajemo, medu našim prijateljima i znancima, ima­ ju nešto.

29. aprila 1889. Na trenutke, kao što se o mukle očajne hridi razbijaju talasi, naiđe oluja želje da nešto ljubim, neku ženu tipa domaće kokoši, ali eto, treba to uzeti 175

za ono što jeste, za posledicu histerične prenadraženosti, pre nego viziju prave stvarnosti... Ah, dragi moj Teo, kada bi ti video masline u ovo doba!...Staro srebrno lišće i srebro koje se ze­ leni na plaveti. I uzorano tlo sa blagim narandžastim prelivima. To je nešto sasvim drugačije nego što se o tome misli na severu, tako je tanano, tako je otmeno. To je poput vrba okresanih grana naših holandskih livada ili hrastovog žbunja naših dina, to jest šuma maslinjaka ima nečeg veoma prisnog, neizmerno starog. To je suviše lepo da bih se usudio da ga slikam ili da bih mogao to da zamislim. Oleandar - ah - to govori o ljubavi i lepo je kao Lezbos Pivija de Savana, gde su bile žene na obali mora. Ali, ma­ slina je nešto drugo, to bismo mogli uporediti sa ne­ čim Delakroaovim.

30. aprila 1889. Kako je Delakroa bio u pravu, on koji se hranio samo hlebom i vinom i koji je uspeo da nade način življenja u skladu sa svojim zanatom. Ali uvek osta­ je kobno pitanje novca - Delakroa je imao rente. Koro takode. A Mile - Mile je bio seljak i sin se­ ljaka... Voda poplave nadošla je na nekoliko stopa visi­ ne kuća, i utoliko pre, budući da je kuća za vreme mog odsustva ostala bez vatre, kada sam se u nju vratio voda i salitra prokapavale su kroz zidove. To je na mene ostavilo utisak, ne samo turobni atelje već i upropaštene studije koje su mogle biti uspomena na njega, to je tako konačno, a moj polet da osnujem nešto veoma jednostavno, ali trajno, bio je tako žalostan. To je značilo boriti se protiv više 176

sile, ili bi se pre moglo reći da je to bila slabost ka­ raktera s moje strane, jer su mi od toga ostale grize savesti, koje je teško definisati. Mislim da je to bio uzrok što sam toliko vikao u krizama, što sam hteo da se odbranim i nisam više tamo odlazio.

2. maja 1889. Voleo bih da se zaposlim; ono čega se ovde bojim - budući da je moja nesreća poznata ovde u gradu - to je da me odbiju, ali ono od čega tako stra­ hujem ili, pre bi se reklo, što me čini bojažljivim, to je mogućnost, verovatnoća odbijanja molbe. Kada bih imao nekog poznanika koji bi mogao da me ubaci na pet godina u legiju, išao bih. Samo ne že­ lim da to bude protumačeno kao novi čin ludila s moje strane, i zato ti o tome govorim, kao i gospo­ dinu Salu, da moj odlazak tamo bude u miru i posle zrele odluke. Možda bih, kažem ti, ali najzad bilo kako bilo, kada bih znao da bi me prihvatili, otišao bih u legiju. Otkako sam postao bojažljiv i neod­ lučan živim skoro mahinalno. Međutim, zdravlje mi je jako dobro i pomalo radim. Upravo slikam drvored kestenova sa ružiča­ stim cvetovima, sa malom trešnjom u cvatu i glicinijom i stazom parka ispeganog od sunca i sene. To će biti pandan vrtu koji je u ramu od ora­ hovine. Ako ti govorim o m o m zapošljavanju na pet godina, nemoj pomisliti da ja to činim u nameri da se žrtvujem ili da dobro postupim. Ja sam "pogrešno shvaćen" u životu, a moje duševno stanje ne samo da jeste, već je i bilo, ne­ shvatljivo, tako da šta god bi učinili za mene, ja ne 111

mogu razmišljati da uravnotežim svoj život. Tamo gde se moram pridržavati pravila kao ovde u domu, osećam se mirno. A u službi bi to bilo više ili manje isto. A sada, ako ja ovde stvarno jako rizikujem da budem odbijen, jer oni znaju da sam verovatno oz­ biljno lud ili padavičar ( m a d a prema onome što sam čuo da se priča, ima 50 hiljada padavičara u Fran­ cuskoj, od kojih je samo 4000 internirano, te prema tome to nije tako neobično), kada bi možda u Parizu to rekli na primer Detaju ili Karan d'Ašu, ja bih brzo dobio posao. To ne bi bila veća nepromišljenost ne­ go nešto drugo, najzad, razmislimo, ali da bismo delovali. Dok čekam, činim ono što mogu, a da bih radio bilo šta, podrazumevam i slikarstvo, prilično sam dobre volje. A taj novac koji odlazi na slikarstvo, to me sa­ tire u vidu osećanja duga i kukavičluka, i bilo bi do­ bro da to, ako je moguće, prestane.

3. maja 1889. Gajim izvesnu nadu da će sa onim što sve u svemu znam o svojoj umetnosti, doći vreme kada ću opet stvarati, makar i u azilu. Čemu bi mi služio je­ dan patvoreniji umetnički život u Parizu, od koga bih sve u svemu samo napola pobudalio i za koji mi, prema tome, nedostaje iskonskog zanosa, neopho­ dnog da se probijem. Zapanjujuće je kako se fizički dobro držim, ali to nije dovoljno da bih se na to oslonio i poverovao da je isto tako i sa duševnim stanjem. Rado bih hteo, kada me jednom tamo malo upo­ znaju, da pokažem da malo po malo postanem bol­ ničar, ukratko, da radim bilo šta i da se prihvatim zanimanja - bilo kojeg. 178

Osećaću strašnu potrebu za čiča-Panglosom, ka­ da mi se naravno bude desilo da se ponovo zaljubim. Alkohol i duvan imaju eto tu dobru ili lošu stranu to je pomalo relativno - što su to antiafrodizijaci, treba li da imenujem ono što mislim. Nisu uvek za odbacivanje u obavljanju lepih umetnosti. Najzad, to će biti iskušenje u kome ne treba sasvim zabo­ raviti šalu. Jer vrlina i umetnost, jako se toga bojim, dovela bi me opet u te lučke predele gde obično vrlo brzo potpuno "gubim kompas", i gde ovoga puta moram pokušati da imam manje strasti, a više dobrodušnosti.

Čujem da se govori u novinama da ima dobrih stvari u Salonu. Slušaj - ne čini od sebe sasvim is­ ključivog impresionistu, najzad ako u nekoj stvari ima nešto dobro, ne gubimo to iz vida. Boja je do­ ista u usponu upravo zahvaljujući impresionistima, čak i kada sasvim zastrane, ali Delakroa je već bio kompletniji od njih. Do sto đavola, uzmi Milea koji skoro da nema boje, a kakvo je njegovo delo! Ludilo je spasonosno zato što čovek možda po­ stane manje isključiv...

Treba zaista da se s tim pomirim, odveć je ta­ čno da jedna gomila slikara postanu ludi, to je život koji čoveka čini, u najmanju ruku, veoma apstrakt­ nim. Ako se ponovo svojski bacim na posao, dobro je, ali uvek ostajem ćaknut.

179

SEN R E M I (MAJ 1 8 8 9 - MAJ 1 8 9 0 )

Hvala ti na tvom pismu. Zaista si u pravu kada kažeš da se gospodin Sal savršeno poneo u svemu tome, on me je mnogo zadužio. Hteo sam da ti kažem da mislim da sam dobro učinio što sam došao ovde, najpre, kada vidim stvar­ nost života luđaka ili raznih ćaknutih tipova u ovoj menažeriji, ja izgubim onaj nejasni strah, strah od te stvari. A zatim, malo po malo dođem do toga da posmatram ludilo kao bolest poput svake druge. A on­ da, prija mi promena okoline, bar ja tako mislim. Koliko ja znam, ovdašnji lekar je sklon da sma­ tra ono što mi se desilo, napokon epileptične priro­ de. Ali, posle ga nisam pitao. Jesi li već primio sanduk sa slikama, znatiže­ ljan sam da li su opet stradale ili ne? Upravo radim dve druge - ljubičasto cveće perunika i žbun jorgovana, dva motiva koja sam uzeo u vrtu. Misao da moram da radim često mi pada na pa­ met i verujem da će mi se sve moje sposobnosti za rad prilično brzo povratiti. Samo rad me često toliko obuzima da mislim da ću uvek ostati apstraktan i levak u snalaženju, čak do kraja života.

25. maja Otkako sam ovde, opustošeni vrt, zasađen ve­ likim borovima pod kojima raste neka visoka i 180

neobuzdana trava isprepletena raznovrsnim koro­ vom, bio mi je dovoljan da radim, a još nisam izašao napolje. Međutim, pejzaž Sen Remija veoma je lep i ja ću tuda, malo po malo, verovatno praviti maršrute. Ali kada sam ostao ovde, lekar je naravno bo­ lje mogao da vidi šta je tu bilo i šta će biti, usuđu­ jem da se nadam, uvereniji da mi može dozvoliti da slikam. Uveravam te da mi je ovde dobro i da privre­ meno ne vidim nikakav razlog da dođem u pansion u Parizu ili okolini. Imam sobicu sa zelenosivim ta­ petama, sa dve zelene zavese boje vode, dezenirane veoma bledim ružama, osvežene tankim krvavocrvenim crticama. Te zavese, verovatno zaostavština nekog pro­ palog preminulog bogataša, imaju jako lep dezen. Iz istog izvora verovatno potiče jedna veoma dotrajala naslonjača, zastrta tapiserijom prošaranom a la Dijaz ili a la Montiseli, smeđom, crvenom, ružiča­ stom, belom, krem, crnom, plavom bojom potočnice i dosta tamnozelenog; kroz prozor sa železnim re­ šetkama opažam kvadrat žita u ograđenom prostoru perspektivu a la Van Hoje, a iznad toga ujutru vidim sunce kako se rađa u svojoj veličanstvenosti. Uz to - pošto ima više od 30 praznih soba - imam još je­ dnu sobu za rad. Hrana je i ovakva i onakva. To se naravno malčice oseća na bud, kao u nekom pariškom restoranu sa žoharima ili u nekom pansionatu. Ti nesrećnici ne rade apsolutno ništa (nemam ni jedne knjige, ničega što bi ih zabavilo, osim jednih balota i jedne "da­ me", nemaju druge dnevne razonode, nego da se kljukaju nautom, pasuljem, lećom i drugim kolonijalnim mirodijama i životnim namirnicama, u propisanim količinama i u određeno vreme. 181

Probava ove robe zahteva izvesne teškoće, oni tako ispunjavaju svoje dane na toliko bezopasan ko­ liko i jeftin način. Ali šalu na stranu, znatno me spopada strah od ludila, kada izbliza vidim one koji od njega boluju, kakav i ja mogu ubuduće, vrlo lako da budem. Ranije sam osećao odbojnost prema takvim bi­ ćima i to je za mene bilo nešto neutešno da moram razmišljati o tome da su toliki ljudi našeg zanata: Troajon, Maršal, Merion, Junt, gospodin Maris, M o niseli, i gomila ostalih tako završili. Nisam bio ni najmanje kadar da ih sebi predočim u takvim stanju. E pa sada na sve to mislim bez bojazni, to jest, ne smatram to užasnijim nego da su ti ljudi izdahnuli od nečeg drugog, na primer, od tuberkuloze ili od sifilisa. Vidim te umetnike kako opet stiču svoje spokojno držanje i veruješ li da je sitnica pohoditi prethodnike u svom zanatu? To je ono čemu sam, bez šale, duboko zahvalan. Jer, koliko god da ih je koji urlaju i obično bulazne, ima ovde mnogo prijateljstva koje osećaju jedni za druge, oni kažu: treba trpeti druge, da bi nas drugi trpeli, a drugi rasuđuju jako tačno, kada to sprovode u delo. A mi se između sebe razumemo ve­ oma dobro, ja mogu, na primer, katkad razgovarati sa jednim koji odgovara samo nesuvislim zvucima, zato što me se ne boji. Ako neko zapadne u neku krizu, drugi ga ču­ vaju i upliću se, da on ne počini kakvo zlo. Ista je stvar sa onima koji imaju maniju da se često ljute. Oni stariji, naviknuti, iz menažerije, pritrčavaju i razdvajaju borce, ako dođe do borbe. Tačno je da ima i onih koji su ozbiljni sluča­ jevi, bilo da su nečisti, bilo da su opasni. Ovi su u jednom drugom dvorištu. Sada se dva puta dnevno 182

kupam i ostajem u kupatilu dva sata, onda mi želu­ dac bude beskrajno bolje nego pre godinu dana, tre­ ba dakle, toliko ja znam, samo da nastavim. Mislim da ću ovde potrošiti manje nego drugde, računajući da ovde još mogu da radim na ploči, jer je priroda lepa. Moja nada bi bila da ću krajem godine bolje znati šta mogu i šta hoću, nego sada. Tada ću malo po malo doći na ideju kako da počnem iznova. Da se vratim u Pariz ili bilo gde, trenutno me nimalo ne privlači, ostajem ovde na svom mestu. Krajnja mlitavost je ono od čega, po mom mišljenju, najviše pate oni koji su ovde godinama. Moj će me rad u izvesnoj meri zaštititi od toga. Sala u kojoj boravimo za kišnih dana, nalik je čekaonici 3. klase u nekom učmalom selu, utoliko više što ima pristojnih umobolnika koji uvek nose šešir, naočare, štap i putno odelo, skoro kao u mor­ skim kupalištima, i koji tu izigravaju prolaznike. Primoran sam da od tebe zatražim još nekoliko boja, a naročito nešto platna. Kada ti budem poslao 4 platna vrta, na kojima upravo radim, videćeš da, uzimjući u obzir da se život odvija naime u vrtu, to i nije tako tužno. Tamo sam juče nacrtao jednog ve­ oma velikog, prilično retkog noćnog leptira, koga zovu mrtvačka glava, koloritom začuđujuće prefinjenosti, crnom, sivom, nijansiranom belom i sa karminskim odbljescima, ili se to maglovito vrti oko maslinastozelene; veoma je velik. Da bih ga nasli­ kao, trebalo je da ga ubijem, a to je bila šteta, toliko je bio lep. Poslaću ti crtež te slike, sa nekoliko dru­ gih crteža biljaka. Jutros sam sa svog prozora video polja, mnogo pre rađanja sunca, sa kojim nije bilo ničega, osim zvezde Danice koja je izgledala veoma velika, Do183

binji i Ruso su to međutim napravili sa izrazom po­ tpune intimnosti i potpunog dubokog mira i ve­ ličanstveno, te ono ima u sebi, ako tome dodamo jedno tako potresno sećanje toliko ličnog. Takva osećanja ja ne mrzim. Uvek sam ogromne grize savesti kada mislim na svoj rad koji je tako malo u skladu sa onim što sam želeo da uradim. Nadam se da će mi vremenom to omogućiti da napravim bolje stvari, ali još nisam dospeo dotle... Evo skoro je celi mesec dana otkako sam ovde, a ni jedan jedini put ni najmanje nisam poželeo da budem drugde, jedino volja da nanovo radim posta­ je malčice jača... Imaš li novu knjigu Gija de Mopasana, Jaka poput smrti, koja je njena tema? Poslednje što sam čitao te vrste bio je Zolin San; našao sam da je jako, jako lep ženski lik vezilje, i opis veza sveg u zlatu. Upravo zato što je to kao pitanje boje različitih žu­ tih, čistih i prelomljenih. Ali muški lik mi se činio nedovoljno živ, a i velika katedrala me gurnula u se­ tu. Samo taj snažno obojeni ljubičasti i tamnoplavi deo slike ističe, ako hoćeš, lik plavuše. Ali eto, ta­ kvih stvari ima već kod Lamartina. Sada uzmimo na primer egipatsku umetnost, šta je to što je čini izuzetnom, zar to nisu ti spokoj­ ni, mirni krajevi, mudri i blagi, strpljivi, dobri, za koje se čini da ne mogu biti drugačiji nego što jesu, veČno ratari, obožavaoci sunca? Dakle, egipatski umetnici pošto su imali veru, pošto su radili osećajno i instinktivno, izražavaju sve te nepronicljive stvari: dobrotu, beskrajno strpljenje, mudrost, ve­ drinu, nekolikim znalačkim krivuljama i čudesnim proporcijama. Treba još jedanput reći, dok se pred­ stavljena stvar i način na koji je predstavljena slažu, ta stvar ima stila i lepo se drži. 184

Kada vidim sliku koja me zainteresuje, uvek se nehotice pitam "u kojoj kući, sobi, uglu sobe, kod koje osobe bi ona pristajala i bila na svom mestu?" Tako su Halsove, Rembrantove, v. d. Merove slike u svom ambijentu jedino u starinskoj holandskoj kući. A impresionisti - još uvek važi da ako jedan enterijer nije potpun bez umetničkog dela, ni slika nije potpuna ako ne čini jedno sa originalnim okru­ ženjem koje uz to potiče iz epohe u kojoj je ona na­ stala. A ne znam vrede li impresionisti više od svog vremena, ili bi se pre reklo da još uvek ne vrede. Jednom rečju: ima li duša i kućnih enterijera koji su važniji od onoga što je izraženo slikarstvom? Sklon sam da u to verujem...

19. juna 1889. Najzad imam jedan pejzaž sa maslinama, a i novu studiju zvezdanog neba. Mada nisam video Gogenova ni Bernarova poslednja pisma, prilično sam uveren da su te dve stu­ dije koje ti navodim, u jednom paralelnom osećanju. Kada kroz neko vreme budeš video te dve stu­ dije, kao i studiju bršljana, moći ću možda bolje nego recima da ti pružim predstavu o stvarima o kojima smo Gogen, Bernar j ja ponekad pričali i koje su nas zaokupljale; to nije povratak roman­ tičarima ili religioznim idejama, ne. Međutim, pri­ majući od Delakroaa, više nego što izgleda, boju i jedan samovoljnu'i crtež nego što je tačnost verno naslikanog predmeta, izrazili bismo raspevanu pri­ rodu čistiju nego predgrađe, krčme Pariza. 185

Nastojali bismo isto tako da naslikamo ljudska bića vedrija i čista nego što ih je Domje imao pred očima, ali naravno sledeći Domjea u crtežu toga. Neka to bude ili ne, ostavljamo to po strani, ali verujem da se priroda pruža s one strane Sent Uena. Možda smo čitajući Zolu, ganuti zvukom či­ stog francuskog, na primer, Renanovog... Gogen, Bernar i ja, možda ćemo svi ostati ovde i nećemo pobediti ali nećemo ni biti pobedeni, mi možda nismo tu zbog jednog ili zbog drugog, bu­ dući da smo tu da bismo tešili, ili da bismo pripre­ mili utešnije slikarstvo. Ono što bi mi bilo jako prijatno da imam ovde za čitanje s vremena na vreme, bio bi Šekspir. Ima za jedan šiling Šekspir, koji je kompletan. Izdanja ne nedostaju, a mislim da ona jeftina nisu manje izmenjena od onih skupljih. U svakom slučaju, ja neću ona koja bi koštala više od tri franka.

25. juna 1889. Radio sam prednje planove dveju studija čem­ presa te teške nijanse dosta tamnozelene boje, na­ mazima olovnog belila što daje čvrstinu zemljištu. Mislim da su Montiseliji veoma često bili tako podslikani. Preko toga se onda prelazi drugim bojama. Ali ne znam jesu li platna dovoljno jaka za takav rad... Ponovo sam čitao sa velikim zadovoljstvom Volterovog Zadiga ili sudbinu. To je poput Kandida. Tu barem moćni pisac daje naslutiti da ostaje mo­ gućnost da život ima smisao "premda proističe iz razgovora da se stvari ovoga sveta ne odvijaju uvek po volji najmudrijih"... 186

Imam jedno veoma žuto i veoma svetio žitno polje, možda najsvetlije platno koje sam uradio. Čempresi me još uvek zaokupljaju, želeo bih da napravim sa tim motivom nešto poput platna sa suncokretima, jer me čudi da ih još niko nije uradio onako kako ih ja vidim. To je lepo kao linije i kao proporcije, kao neki egipatski obelisk. A zelena je tako posebnog kvaliteta. To je crna mrlja u sunčanom pejzažu, a ona je jedna od najzanimljivijih crnih koju mogu da zami­ slim, jedna od najtežih da se tačno otipkaju. Ali, treba ih videti na plavom, bolje reći u pla­ vom. Da bi se ovde naslikala priroda treba, kao i svugde, zaista u njoj dugo boraviti. Tako jedan Montenar, po meni ne daje pravu i prisnu notu, jer je svetlost tajanstvena, a Montiseli i Delakroa su to osećali. No, Pisaro je u svoje vreme o tome veoma dobro govorio, a ja sam još uvek veoma daleko od toga da mogu da radim kao što je on govorio da bi trebalo.

Mislim da će od dva platna čempresa, biti bolje ono za koje sam uradio kroki. Drveće je na njemu veoma veliko i masivno. Prednji plan sa kupinama i šipražjem veoma je nizak. Iza ljubičastih brežuljaka zeleno i ružičasto nebo sa mesečevim srpom. Pre­ dnji plan je naime veoma pastozan, žbunovi kupina sa žutim, ljubičastim, zelenim odsjajima. Takode ti od srca zahvaljujem na Šekspiru. To će mi pomoći da ne zaboravim ono malo engleskog što znam, a to je pre svega tako lepo. Počeo sam da čitam seriju koju najmanje poznajem, koju mi je nekada, budući da sam bio rastrzan drugim stvarima ili nemajući vremena za čitanje, bilo nemoguće da 187

čitam; seriju kraljeva; već sam pročitao Ričarda II, Henrija IV i dopola Henrija V. Čitam bez raz­ mišljanja da li su misli ondašnjih ljudi iste kao naše, ili postaju iste kada ih suočimo sa republikanskim, socijalističkim uverenjima, itd. Ali ono što me tu pogađa, kao kod nekih romansijera našeg vremena, to je što nam glasovi tih ljudi, koji nam u ovom Šekspirovom slučaju dolaze sa vremenske udaljeno­ sti od više vekova, ne izgledaju nepoznati. To je to­ liko živo da mislimo da ih poznajemo i da to vidimo. Tako ono što jedini ili gotovo jedini Rembrant ima medu slikarima, tu nežnost u pogledima bića, koju vidimo ili u Hodočasnicima iz Emausa, ili u Je­ vrejskoj nevesti, ili u kakvoj čudnoj figuri anđela, kao slika koju si ti imao prilike da vidiš - tu potresnu nežnost, taj odškrinuti nadljudski bekraj, a koji tu izgleda tako prirodan, na više mesta susrećemo kod Šekspira. A zatim, to je nadasve puno ozbiljnih i ve­ selih portreta, kao Siks i kao Putnik, kao Saskija... Da bi ti dobio predstavu o onome što upravo radim, danas ti šaljem tuce crteža, koji su svi na­ pravljeni prema platnima na kojima upravo radim. Poslednja započeta slika je žitno polje na kome se nalazi mali žetelac i veliko sunce. Platno je sa­ svim žuto, izuzev zida i brežuljaka u pozadini koji vuku na ljubičasto. Platno koje je kao motiv gotovo isto, različito je kao kolorit, budući da je sivkastozeleno, a nebo je belo i plavo...

5. jula 1889. Živim ovde uzdržano, zato što sam u mogu­ ćnosti da tako činim, nekada sam pio zato što više nisam znao kako drugačije da postupam. Najzad, to mi je sasvim svejedno!!! Veoma proračunata uzdr188

žanost - to je tačno - ipak vodi u jedno stanje duha u kome misao, ako je imamo, teče lakše. Najzad, to je razlika kako slikati sivo ili obojeno. Ja ću zaista slikati sivlje... Juče sam se mnogo zabavljao čitajući Mera za meru. Zatim sam pročitao Henrija VIII gde ima tako lepih odlomaka, kao onaj sa Bakingemom i Vulzijevim recima nakon njegovog pada. Smatram da imam sreće što mogu to da čitam i iščitavam po svojoj volji, a zatim veoma se nadam da ću najzad čitati Homera. Napolju cvrčci pevaju iz sveg glasa, pištavo oglašavanje, deset puta jače od zrikanja zrikavaca, a sasvim spržena trava dobija lepe tonove starog zla­ ta. A lepi gradovi juga nalaze se u stanju naših mr­ tvih gradova duž Zejderze, koji su nekada bili puni života. Dok su u padu i u dekadenciji stvari cvrčci dragi dobrom Sokratu ostali. I oni ovde, zbilja još uvek pevaju na starom grčkom. Kakva li priča ta prodaja Sekretan! Uvek mi pričinjava zadovoljstvo, da se Milei drže. Ali koliko bih voleo da vidim više dobrih Mileovih reprodu­ kcija, da to ide u narod. Nekoliko dana bio sam potpuno pomračenog razuma, kao u Arlu, ako ne i gore, a treba pretpo­ staviti da će se te krize ubuduće opet vratiti, to je grozno. Četiri dana nisam mogao jesti, pošto mi je grlo bilo natečeno. Ne govorim ti, nadam se, ove pojedi­ nosti da bih se suviše na to žalio, već da ti dokažem da još uvek nisam u stanju da idem u Pariz ili u Po­ int Aven 32 , makar to bio i Šaranton 3 3 . Ta nova kriza, 32 G r a d i ć u Bretanji - slikarska š k o l a čiji je g l a v n i t e o r e t i č a r b i o E m i l B e r n a r , a najbolji slikar G o g e n . 33 M e s t o u p a r i š k o m p r e d g r a đ u - p o z n a t a d u š e v n a b o l n i c a .

189

dragi moj brate, uhvatila me je u poljima jednog vetrovitog dana, u trenutku kada sam slikao. Poslaću ti to platno koje sam dovršio. A to je upravo bio skromniji pokušaj, neugle­ dne boje bez sjaja, prelomljenih zelenih, crvenih i zemljanog gvozdenog okera, kao što sam ti govorio da na trenutke osećam želju da iznova počnem sa paletom kao na se veru.

Septembra

1889.

Dragi moj brate - uvek ti pišem u pauzi rada naporno radim kao pravi besomučnik, osećam pri­ gušenu pomamu za radom više no ikada. I verujem da će to doprineti m o m ozdravljenju. Možda će mi se dogoditi nešto slično onome o Čemu govori Ež. Delakroa "našao sam slikarstvo kada više nisam imao ni zube ni daha", u tom smislu što me moja tu­ žna bolest nagoni da radim sa prigušenom poma­ m o m - veoma polagano - ali od jutra do večeri bez predaha - i - u tome je verovatno tajna - da radim dugo i polako. Šta ja znam, no mislim da upravo ra­ dim na jedno ili dva platna koja nisu odveć loša, najpre kosac u žutom žitu i portret na svetloj poza­ dini, to će biti za ventiste 3 4 , ako me se oni ipak u datom trenutku sete, a bilo bi mi potpuno svejedno, ako ne i draže da me zaborave... To je jako zanimlji­ vo lice, ima jedan lepi Legroov bakrorez, ako ga se sećaš, koji predstavlja španskog plemića, to će ti dati predstavu o tom čoveku. On je bio u Marsejskoj bolnici za vreme dve epidemije kolere, ukratko, to je čovek koji je prekomerno gledao umiranje i pa­ tnje, a na njegovom licu je ne znam kakva pribra34 V i n g i s t e s - slikarska g r u p a u B r i s e l u , s kraja X I X v e k a .

190

nost, tako da mi Gizoovo lice - jer ima nečeg takvog u toj glavi, ali nečeg drugačijeg - i nehotice pada na pamet. Ali on je iz naroda i jednostavniji je. Najzad, videćeš ako mi ta slika uspe i ako napravim njen duplikat... Uh - kosac je završen, mislim da će to biti jedna od slika koje ćeš kod sebe izložiti - to je slika smrti kako nam o njoj govori velika knjiga prirode - ali ja sam tražio ono "gotovo sa osmehom". To je sasvim žuto, osim jedne pruge ljubičastih brežulja­ ka, u bledoj i zlatnoj žutoj. Mislim da je smešno da sam to tako video kroz železne rešetke ludničke će­ lije. Pa dobro, znaš li čemu se ja nadam, jednom ka­ da počnem da se nadam, nadam se tome da porodi­ ca bude za tebe ono što je za mene priroda, grude zemlje, trava, žuto žito, seljak, to jest da nadeš u svojoj ljubavi prema ljudima nešto što će te ne samo podsticati na rad, nego što će te tešiti i okrepljivati, kada to bude potrebno.

12. februara 1890. Orijeov članak bi me ohrabrio, kada bih se usu­ dio da se tome prepustim, da se i dalje izlažem opa­ snosti da izlazim iz stvarnosti, i da pravim bojom kao neku muziku tonova, kakvi su neki Montiseliji. Ali tako mi je draga istina, a i nastojanja da radim istini­ to, a eto, mislim, mislim da opet više volim da bu­ dem obućar nego da budem muzičar sa bojama. U svakom slučaju nastojanje da ostanem istinit možda je lek za borbu protiv bolesti koja me i dalje uvek brine. 191

29. aprila 1889. Budući da sam bio bolestan, opet sam uradio nekoliko malih platna glava, koja ćeš videti kasnije, uspomene sa severa, a sada sam upravo završio je­ dan krajičak sunčeve livade, koji smatram više ili manje krepkim. Uskoro ćeš to videti. Molim te zamoli gospodina Orijea da više ne piše članke o m o m slikarstvu, reci mu to svesrdno, da se on u prvom redu više nego stvarno vara što se mene tiče, ja se osećam suviše ophrvan tugom da bih se mogao odupreti publicitetu. Zabavlja me da pravim slike, ali ako čujem da se o njima govori, to mi stvara više muke nego što on zna... Razboleo sam se u vreme kada sam radio cveće badema. Da sam mogao nastaviti da radim, možeš misliti koliko bih napravio drugih slika drveća u cvatu, zaista nemam sreće. Da, treba nastojati izaći odavde, ali kuda otići? Ne verujem da čovek može biti više zatvoren i zatočenik u kućama u kojima ne­ maju nameru da vas puštaju na slobodu, kao u Sarantonu i u Montvergu.

192

O V E R SIR O A Z ( 2 1 . MAJ - 2 9 . JULI

1890)

23. jula 1890. Možda ćeš videti taj kroki Dobinjijevog vrta to je jedno od mojih najdražih platna - tome pri­ družujem jedan kroki starih krovinjara i krokije 2 platna od 3 0 , koja predstavljaju ogromna prostran­ stva žita nakon kiše... U prednjem planu Dobinjijevog vrta zelena i ružičasta trava. Levo, zeleni i lila grm i stabljika biljke sa beličastim lišćem. U sredini, leja ruža, de­ sno, rešetkasta ograda, zid, a iznad zida leska sa lju­ bičastim lišćem. Zatim živica od jorgovana, red žutih okruglastih lipa, i sama kuća u pozadini, ružičasta sa krovom od modrikastih crepova. Klupa i 3 stolice, crna figura sa žutim šeširom, a u srednjem planu cr­ na mačka. Bledozeleno nebo.

(Pismo koje je Vinsent imao kod sebe 29. jula35):

Dragi moj brate, Hvala ti na tvom plemenitom pismu i na nov­ čanici od 50 franaka koja je bila u njemu. Pošto je to u redu, što je glavno, zašto bih, bogami, insistirao na manje važnim stvarima, pre nego što bude prilike da 3 5 D a n Van G o g o v o g s a m o u b i s t v a . 193

zrelije popričamo o poslovima, a to je verovatno da­ leko. Drugi se slikari nagonski klone rasprava o da­ našnjoj trgovini, mada na to misle. I zaista, mi možemo govoriti samo kroz naše slike. A ipak, dragi moj brate, to stoji da sam ti uvek govorio i da još jednom ponavljam, sa svom ozbilj­ nošću koja proističe iz napregnutog upornog razmi­ šljanja kako da se potrudim da postupim što bolje mogu - ja ti to opet ponavljam da ću uvek smatrati da si ti nešto drugo od običnog trgovca Koroom, da si ti preko mene učestvovao u samom stvaranju ne­ kih slika, koje čak i u slomu zadržavaju svoj mir. Jer sa nama tako stoje stvari, i to je sve ili ba­ rem glavno što mogu da ti kažem u trenutku rela­ tivne krize. U trenutku kada su stvari jako zategnute između trgovaca slikama mrtvih i živih umetnika. E, pa što se tiče mog rada, ja zbog njega iz­ lažem opasnosti svoj život i zbog njega mi je napo­ la pomračen razum - dobro - ali ti ne spadaš, koliko ja znam, među trgovce ljudima, i možeš se, smatram, opredeliti, postupajući zaista čovečno, ali šta ćeš?

194

REGISTAR MANJE POZNATIH IMENA

AFOL, Lodevejk (Apol, Lodewijk), holandski slikar pejzaža, rođen 1850. godine. BAKHEJZE, Julijus (Bakhuijzen, Julius, 1835-1925), holandski slikar i grafičar BANJEN, Džon (Bunyan, John, 1828-1888), engle­ ski mistični pisac BARG, Šari (Borgue, Charles), francuski slikar i litograf, umro 1883. godine. BERNAR, Emil {Bernard, Emile, 1869-1941), fran­ cuski slikar, pesnik i kritičar umetnosti. BIČER-STOU, Herijet (Beecher-Stowe, Harriet, 1811-1896), američki romansijer, autor pozna­ tog sentimentalnog romana Ciča Tomina koli­ ba. BIDA, Aleksandar (Bida, Alexandre, francuski slikar, crtač i litograf.

1823-1895),

BIRGER - TORE, Etjen (Burger ~ Thore, Etienne, 1807-1899), pisac pod pseudonimom Birger, francuski istoričar umetnosti, autor knjiga o belgijskim i holandskim muzejima. BLAN, Šari (Blanc, Charles, 1813-1882), francuski grafičar koji je pisao o umetnosti. BOK, Teofil de (Bock, Theophile de, 1851-1904), holandski slikar i graver sa kojim se Van Gog 195

verovatno družio u Hagu, a čija je sestra Ana Bok, takode slikar, kupila Crveni vinograd, je­ dinu sliku koju je Van Gog za života prodao. BRAKELER, Anri de (Braekeleer, Henri de, 18401888), belgijski slikar i bakropisac. BRETON, Emil (Breton, Emile, 1831-1902), fran­ cuski slikar pejzaža. BRETON, Žil (Breton, Jules, 1827-1908), francuski slikar pejzaža, brat Emila Bretona. BRION, Gistav (Brion, Gustave, 1824-1877), fran­ cuski slikar žanr-scena i istorijskih prizora. BULANŽE, Luj (Boulanger, Louis, 1806-1887), fran­ cuski slikar, litograf i pesnik, veliki prijatelj Viktora Igoa. DEKAN, Aleksandar (Decamps, Alexandre, 18031880), francuski slikar žanr-scena i istorijskih prizora, grafičar i litograf. DETAJ, Žan-Batist (Detaille, Jean-Baptiste, 18451912), francuski slikar istorijskih prizora i bitaka. DIJAZ de la PENJA (Diaz de la Pena, 1807-1876), francuski pejzažist i žanr-slikar, španskog po­ rekla. DIPRE, Žil (Dupre, Jules, 1811-1889), francuski slikar i grafičar. DOBINJI, Šari (Daubigny, Charles, 1817-1879), francuski žanr-slikar, portretist i grafičar. D O U ili DOV, Henri (Dou, Gerrit, 1613-1675), ho­ landski žanr-slikar, portretist i grafičar. FABRICIJUS, Karei (Fabritius, Carel, 1622-1654), holandski žanr-slikar, portretist, najsjajniji Rem­ brantov učenik. 196

FRANSE (Frangais), nije jasno na koga Van Gog misli. FRER, Eduar (Frere, Edcuard, 1819-1888), verova­ tno francuski slikar, litograf, ilustrator, bakropisac. F R O M A N T E N , Ežen (Fromentin, Eugene, 18001876), francuski slikar i pisac psihološkog ro­ mana Dominik. GAŠE, dr Pol {Gachet, dr Paul, 1829-1909), slikar i grafičar, prijatelj najmanje shvaćenih slikara svoga vremena. GIZO, Fransoa (Guizot, Francois, 1787-1874), fran­ cuski istoričar i državnik. GRU, Šari de, nazvan D E G R U (Groux, Charles de, 1825-1870), belgijski realistički žanr-slikar, slikao ljudsku bedu. HERKOMER, sir Hubert fon (Herkomer, sir Hubert von, 1849-1914), engelski slikar nemačkog po­ rekla, portretist, pejzažist, slikar istorijskih sce­ na i scena iz običnog života, grafičar i skulptor. HOJE, Jan van (Goyen, Jan van, 1596-1665), holandski slikar i grafičar pejzaža. HOUL, Frenk (Holl, Frank, 1845-1888), engleski slikar istorijskih i žanr-scena. H U D , Tomas (Hood, Thomas, 1799-1845), engleski pesnik i graver. HUS, Huho van der (Goes, Hugo van der, 14401482), flamanski slikar i minijaturist. ISRAELS, Jozef (Israels, Joseph, 1824-1911), holandski slikar portreta, pejzaža, marina, mr­ tvih priroda, istorijskih i žanr-scena i akva­ relist. 197

IZABE, Luj (Isabey, Louis, 1803-1886), francuski žanr-slikar, slikar marina, akvarelist i litograf, Delakroaov prijatelj. JONGKINT, Johan (Jongkind, Johan, 1819-1891), holandski slikar pejzaža i marina, akvarelist i grafičar. KARAN D ' A Š , Emanuel (Caran d'Ache, Emma­ nuel, 1858-1909), francuski slikar i crtač, ro­ đen u Moskvi. KEJP, Jakob (Coyp, Jacob, 1594-1651), holandski slikar pejzaža. KINE, Edgar (Quinet, Edgar, 1803-1875), francuski istoričar, političar, filozof i pesnik. KODE, Piter (Codde, Pleter, 1599-1678), holandski slikar grupnih portreta i portreta. K O N I N G (Koning), najverovatnije holandski pejzažist i grafičar, rođen 1860. KORMON, Fernan (Cormon, Fernand, 1854-1924), francuski slikar istorijskih prizora i portretist. KVOST, Ernest (Quuost, Ernest, 1844-1931), fran­ cuski slikar cveća, voća, mrtvih priroda i pej­ zaža. LAKAZ, Luj (Lacaze, Louis, 1799-1869), francuski kolekcionar i filantrop, zaveštao osamsto slika Luvru i još trista muzejima u provinciji. LAVAL, Šari (Laval, Charles, 1862-1894), francu­ ski slikar. LEGRO, Alfons (Legros, Alphonse, 1837-1911), fran­ cuski slikar, skulptor i grafičar. LEMID, Franso (Lemud, Francois, 1817-1887), fran­ cuski slikar, grafičar i litograf. 198

LEMONIJE, Kamij (Lemonnier, Camille), belgijski književnik rođen 1845. LERMIT, Leon (Lhermitte, Leon, 1844-1925), fran­ cuski pejzažist, pastelist i grafičar. L I B E R M A N , M a k s (Liebermann, Max, 18471935), nemački slikar žanr-scena, pejzaža i portreta i predstavnik nemačke secesije. MARIS, Tejs (Maris, Thijs, 1839-1917), holandski slikar figura, pejzaža i grafičar. MARŠAL, Šari (Marchal, Charles, 1825-1977), fran­ cuski žanr-slikar. MENIJE, Konstantin (Meunier, Constantin, 18311905), belgijski skulptor, grafičar i slikar. MERION, Šari (Meryon, Charles, 1821-1868), fran­ cuski crtač i grafičar. MESONIJE, Žan (Meissonier, Jean, 1815-1891), francuski portretist, slikar istorijskih i žanr-sce­ na, skulptor grafičar. MILEJ, Džon (Millais, John, 1826-1896), engleski slikar portreta i istorijskih prizora. MINJAR, Pjer (Mignard, Pierre, 1612-1695), fran­ cuski slikar portreta, istorijskih prizora i mini­ jatura. MIŠEL, Žorž (Michel, George, 1763-1843), fran­ cuski slikar pejzaža i akvarelist. MONTISELI, Adolf (Monticelli, Adolphe, 18241886), francuski slikar kompozicija, figura, portreta i mrtvih priroda, obnavlja Vatoov stil, slika scene iz cirkusa. M O N T E N A R , Frederik (Montenard, Frederic, 1849-1926), francuski slikar prizora iz običnog života, pejzaža, figura, marina i ilustrator. 199

MORE, Anri (Moret, Henri, 1856-1913), francuski slikar marina i pejzaža. MOV, Anton (Mauve, Anton, 1838-1888), holand­ ski slikar pejzaža i životinja, prvi Van Gogov učitelj slikanja. OSTADE, Adrijan van (Ostade, Adriaen van, 18101885), holandski žanr-slikar i grafičar, slikao prizore iz života seljaka. PALICI, Đuzepe (Palizzy, Giuseppe, 1812-1888), italijanski slikar pejzaža i životinja, živeo u Pa­ rizu. PARKER (Parker), nije jasno na koga Van Gog mi­ sli, verovatno se odnosi na jednog od članova mnogobrojne porodice engleskih slikara. PIVI, de Šavan Pjer (Puvis de Chavannes, Pierre, 1824-1898), francuski slikar predstavnik aka­ demizma; radio monumentalne dekoracije. PORTJE (Portier), pod tim prezimenom ima više francuskih slikara 19. veka. POTER, Piter (Potter, Pieter, 1579-1652), holand­ ski slikar biblijskih motiva, žanr-scena, bitaka, portreta i mrtvih priroda, ili Paulus (Paulus, 1625-1654), holandski slikar životinja i pejzaža. P R E V O (Prevost), francuska porodica slikara, ima ih mnogo i nije jasno na koga Van Gog misli. RAPART, Anton van (Rappard, Anton von, 18581892), holandski slikar i grafičar, Van Gogov prijatelj sa kojim se jedno vreme dopisivao. RIŠPEN, Žan (Richpein, Jean, 1849-1926), fran­ cuski književnik akademik. ROKET. Oto (Roquette, Otto, 1824-1896), nemački pesnik. 200

R O M A N O , Đulio (Romano, Giulio, 1499-1546), italijanski slikar, arhitekta i inženjer, Rafaelov saradnik. ROŠFOR, Anri de (Rochefort, Henri de, 1831 -1913), francuski novinar i političar. SEJMON-HEDN, Sir Frensis (Seymour-Haden, Sir Francis, 1818-1910), engleski lekar i bakropisac amater. SHENDEL, Petrus van (Schendel, Petrus van, 18061870), belgijski slikar prizora iz običnog života i istorijskih prizora. SILVESTR (Silvestre), prezime više francuskih slikara jedne iste porodice, od kojih su najz­ načajniji Luj (Louis, 1675-1760), slikar reli­ gioznih prizora i portreta, i Izrael (Israel, 16211691), crtač i grafičar, otac prethodnog. STEN, Jan (Steen, Jan, 1626-1679), holandski sli­ kar žanr-scena, majstor kompozicije. STEVENS, Alfred (Stevens, Alfred, 1823-1906), bel­ gijski slikar portreta i žanr-scena. SUVESTR, Emil (Souvestre, francuski romansijer.

Emile,

1806-1854),

ŠEFER, Ari (Scheffer, Ary, 1795-1858), francuski slikar istorijskih i žanr-scena, portretist, bakropisac, grafičar, skulptor i litograf. ŠENAVAR, Pol (Chenavard, Paul, 1807-1895), lionski slikar, poznat po učenosti. TANGI, Žilijen (Tanguy, Julien, 1825-1894), zvani čiča-Tangi, veliki ljubitelj slikarstva i prijatelj impresionista, pravio je i prodavao boje, a u izlogu svog dućana u Parizu izlagao je dela tada nepriznatih slikara. 201

TASAR, Oktav (Tassaert, Octave, 1800-1874), fran­ cuski slikar istorijskih i žanr-scena i litograf. TERMELE, Frans Piter (Termeulen, Frans Pleter, 1843-1927), holandski slikar pejzaža i životinja. TERSTEH (Tersteeg), Menher Hermans Hejsbert, osnivač slikarske škole u Hagu i najvažniji tr­ govac umetničkim predmetima u Holandiji, živeo u Van Gogovo doba. TISO, Žam (Tissot, James, 1836-1902), francuski slikar istorijskih i žanr-pejzaža i portreta, crtač, bakropisac i modelar. TOMA, Šari (Thomas, Charles, 1857-1892), fran­ cuski žanr-slikar, pejzažist i slikar cveća. TOMAS A K E M P I S , nadimak nemačkog mističkog pisca po imenu H E M E R K E N Tomas (Hemerken, Thomas, 1379-1471). TROAJOM, Konstan (Troyon, Constant, 1810-1865), francuski slikar pejzaža i životinja. VIOLE LE DIK (Viollet-le-Duc), Adolf (Adolphe, 1817-1878), francuski slikar pejzaža ili Viktor (Victor, 1848-1901), takode pejzažist. VULZI, Tomas (Wolsey, Thomas, 1471-1530), en­ gleski kardinal, arhiepiskop Jorka i ministar kralja Henrija VIII. ZIM, Feliks (Ziem, Felix, 1821-1911), slikar marina i pejzaža. ŽAK, Šari (Jacque, Charles, 1813-1894), francuski slikar pejzaža, životinja i bakropisac. Ž A N E N , Žorž (Jeannin, Georges, 1844-1925), francuski slikar pejzaža i životinja i bakro­ pisac. 202

Z E R O M , Žan-Leon (Gerome, Jean-Leon, 18241904), francuski slikar istorijskih i žanr-scena, skulptor i graver, predstavnik akademizma. ŽIGU, Žan-Franso (Gigoux, Jean-Franqois, 18061894), francuski slikar, litograf i ilustrator, zna­ čajan po knjizi uspomena Razgovori o umetnicima moga vremena. ŽILIJEN, Žozef (Julien, Joseph), francuski slikar minijatura i grafičar, oko 810. godine radio u Lionu. ŽINT, Gistav (Jundt, Gustave, 1830-1884), francu­ ski slikar žanr-scena, karikaturist, grafičar i ilu­ strator.

203

Vinsent Van Gog

PISMA BRATU Izdavač: STOPER BOOK Beograd Za izdavača: Tomislav Stanojević Prevod: Vesna Cekeljić Slog, prelom i likovno rešenje korica: Mario Lampić [email protected] Lektura/korektura/redaktura Gordana Stojšin

prevoda:

Štampa: PLAVO SLOVO Beograd Tiraž: 300 primeraka C I P - Katalogizacija u publikaciji N a r o d n a b i b l i o t e k a Srbije, B e o g r a d 9 2 9 : 7 5 G o g V. 821 . 112. 5-6 G o g , V i n c e n t van P i s m a b r a t u / Vincent v a n G o g ; p r e v o d V e s n a C e k e l j i ć ; r e d a k t u r a p r e v o d a G o r d a n a Stojšin. - B e o g r a d : S t o p e r b o o k , 2 0 0 2 ( B e o g r a d : Plavo slovo). - 2 0 4 str. ; 21 cm T i r a ž 3 0 0 . - N a p o m e n e uz tekst. - R e g i s t a r . I S B N 86-83857-02-6 C O B I S S - I D 97568780