VelikiPrasak004.pdf

Veliki

ve l i k ip

rasa k.

com

Prasak ČASOPIS ATEISTA SRBIJE

Marko Ekmedžić:

ČOVEK NA MESECU Dr Andrija Šrek:

KRAJ HOMEOPATIJE Aleksandar Lambros:

TROJANSKI KONJ

UDRUŽENJE „ATEISTI SRBIJE“ - PROTIV DOGMI I NEZNANJA

broj 4 / nov 2012.

WWW.ATEISTI.COM

Sadržaj VELIKI PRASAK

Uvodna reč ...............................................................................3

izdavač: Udruženje „Ateisti Srbije“

Dve vrste ljubavi prema bogu............................................4

Kontakt telefon: +381 64 13 23 484

Osnovi evolucije – Treći deo: evolucija i genetika.....6

Glavni i odgovorni urednik: Miloš Đuričić

Playboy intervju - Ričard Dokins..................................10

Redakcija: Marija Dudić Milena Burgić Miodrag Ribić Kristina Gavrilović Marko Ekmedžić Jelena Radojčin Vladimir Božanović Lidija Siniša Obrenić Andrija Šrek Miloš Matić Predrag Stojadinović Voja Antonić

Čovek na Mesecu .................................................................21

časopis Udruženja „Ateisti Srbije“

Lektori: Milena Burgić Miodrag Ribić Dizajn i prelom: Filip Lazarević Miloš Matić Lidija

Autor Predrag Stojadinović Autor Voja Antonić Autor Miloš Babić Autor Chip Rowe

Autor Marko Ekmedžić

Kraj homeopatije ...............................................................25

Autor Dr Andrija Šrek

Glas razuma...........................................................................27 Autor Srđan Jovanović Maldoran

Nastanak Univerzuma ......................................................29 Autor Marko Ekmedžić

Srpska pravoslavna crkva ................................................33 Autor Damjan Pavlica

Trojanski konj .....................................................................35 Autor Aleksandar Lambros

Hronika .................................................................................40 Humor ....................................................................................43 Citati .......................................................................................44

Foto: Naslovna - nasa.gov 22-23 str. - nasa.gov

ISSN 2217-5679 Veliki prasak (Online)

2

Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012

web: ateisti.com i velikiprasak.com e-mail: [email protected]

UVODNA REČ Predrag Stojadinović

Verovanje

J

edan problem redovno uočavam kod ljudi koji brane neodbranjivo – bilo da je to homeopatija, veganska ishrana, horoskop ili religija. Sa ubeđenjima je veoma nezgodno. A sa apsolutnim ubeđenjima je, samim tim, i apsolutno nezgodno. Što je manje razloga, validnih dokaza i validnih argumenata za neistinu/obmanu koju taj neko zastupa, to je teže sa tom osobom normalno diskutovati i raspravljati. Barem kada je, konkretno, njegova obmana u pitanju. Neretko, ti ljudi sasvim normalno i logički rezonuju kada se promeni tema. Neretko, čak i na veoma zavidnom nivou. A onda se vratimo na temu njihove obmane i onda kreće rafal logičkih grešaka i apsolutno besmislenih rečenica.

Što je manje razloga, validnih dokaza i validnih argumenata za neistinu/obmanu koju taj neko zastupa, to je teže sa tom osobom normalno diskutovati i raspravljati. Razlika između svih tih obmana i moje pozicije skeptičkog humanističkog antiteizma je u tome što ja nisam došao na ovu poziciju slušajući druge i slepo im verujući na reč. Nisam prihvatao njihove argumente i dokaze bez rigorozne provere. Naprotiv, ja sam došao na ovu poziciju dugim, napornim analiziranjem stavova i tvrdnji,

nastojeći da objektivno razmišljam nezavisno od mojih želja, i to polaženjem od pretpostavke da nisam u pravu! Svaki put, bez izuzetka. To je osnova za bilo kakvu objektivnu analizu – dokaz negacijom. Za vernike, homeopate, astrologe i druge takva je pozicija nemoguća. Oni ne mogu da zamisle ovaj svet bez boga, bez vode koja pamti, bez milion svetlosnih godina udaljenih zvezda koje, pak, utiču na naš karakter i budućnost. Šta god rekli, kako god sebe pokušali da nateraju na tu pomisao, neće uspeti. To se na silu ne može. To mora da dođe iznutra, moraju iskreno, duboko u sebi ozbiljno pretpostaviti da, na primer, bog ne postoji i da onda, opet iskreno i sa željom da saznaju istinu kakva god da je, pogledaju svet oko sebe i analiziraju dalje.

Ali, to je nemoguće. Nemoguće je i zbog druge, drastične razlike između samih sistema u kojima se nalazimo. Ja mogu da se pojavim ispred Dokinsa, ispred Harrisa, ispred deGrasse Tysona i da im kažem da nisu u pravu u vezi sa nekom tvrdnjom i da im objasnim zašto nisu u pravu. Svaki od njih, iako za mene intelektualni giganti, saslušaće me, razmisliće i, ako je zaista tako, reći će: „U pravu si, pogrešio sam“. Zatim će promeniti taj stav i prestati da prave istu grešku. Da li možete da zamislite tako nešto u homeopatiji? U astrologiji? U religiji?

Homeopata je ubeđen da voda ima pamćenje. Ne može da pomisli da je to nelogično i nemoguće. Zato mu je i nemoguće objasniti. Astrolog je ubeđen da položaj nebeskih tela koja su suviše udaljena da bismo ih videli golim okom imaju ogroman uticaj, ne samo na naše živote, već i na naše osobine, budućnost i slično. On nije ni sposoban da pomisli da je to nelogično i nemoguće. Vernik je ubeđen da bog postoji, da ga nadgleda, pazi, brine se o njemu i da je smrt samo prelazak iz ovog test-života u neki natprirodni, magični, večni život. Nije ni sposoban da pomisli da je to možda netačno i krene odatle. Nije ni sposoban da shvati da je to samo kombinacija straha od smrti, želje za patrijarhalnom pažnjom i sistematske indoktrinacije.

Zašto? Zašto smo kao deca verovali, a neki i dalje veruju, da crna mačka donosi nesreću kada pređe put? Sami smo to zaključili? Eksperimentalno dokazali i potvrdili? Ili nam je neko rekao? Zašto verujemo da razbijanje ogledala donosi nesreću? Zašto verujemo da nećeš imati novca ako ostaviš tašnu na podu?

Zašto verujemo da postoji nekakav bog? Sami smo to zaključili? Eksperimentalno dokazali i potvrdili? Ili nam je samo... neko... to... rekao? + novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak

3

ATEIZAM I RELIGIJA Voja Antonić

Dve vrste ljubavi prema bogu

Bog, zapravo, ne interesuje ateiste, njime su opsednuti samo vernici. Da li se ljubite zatvorenih očiju? Pre dve godine, na sajtu Žive Reči Utehe učestvovao sam u raspravi između vernika i ateista. Naivno sam verovao da je to slobodna diskusija u kojoj svako ima pravo da iznese svoje mišljenje i zbog te svoje naivnosti sam napravio težak prestup. Mada je diskusija bila uljudna i niko nikoga nije vređao, kada smo došli do tada aktuelnog pitanja lečenja mladih zavisnika u manastiru Crna reka, napisao sam, bez navođenja imena, da je čovek koji može tako besomučno da prebije lopatom bolesno dete (koje, pritom, čvrsto drže druga dva čoveka i koje ne može da se brani), zapravo perverzni sadista. U odgovoru mi je rečeno da sam „pacijent“, nekulturan, da bi trebalo da se bavim svojim problemima i da ne zabadam nos u tuđe stvari. Moderator mi je poručio da svoje procene „ostavim po strani... zauvek“. Kada vas domaćin izbaci iz svoje kuće, najmanje što treba da učinite jeste da u nju nikada više ne kročite. Ja sam to donedavno poštovao, ali kada me je jedan prijatelj obavestio da na istom sajtu kritikuju mene lično zbog stavova iznetih na tribini održanoj 25. januara u Centru za kulturnu dekontaminaciju, diskretno sam zavirio tamo, bez namere da diskutujem. Prvo što sam video, bio je post nekoga ko se predstavio kao Dusha:

4


Ateisti bi hteli da uhvate Boga... A traže ga širom otvorenih očiju Oni kao i mi mogu da ga nađu samo zatvorenih očiju. Ali, oni to ne priznaju.. Oni Ga traže napolju, a On je unutra u njima kao i u nama... Da li se ateisti ikada ljube zatvorenih očiju...?

Baš ništa. Ljudi vole da se prepuste poljupcu – zašto bi se inače ljubili? Verujem, dakle, da se uglavnom ljube zatvorenih očiju. Problem nije u tome, nego u podmetanju koje cilja na emocije da postigne željeni efekat u raspravi.

Divna tema! Lepo zvuči, dobro osmišljeno, na prvi pogled ne bi imalo šta da se prigovori. Tako je uvek kad se u poruci cilja na emocije: tek pri drugom čitanju vidite malo jasnije, recimo, da prva tvrdnja – da ateisti traže boga i da bi hteli da ga uhvate – nikako ne stoji. Bog, zapravo, ne interesuje ateiste,

Ako pratimo analogiju citirane poruke, osnovno pitanje nije kako ćemo se ljubiti, nego kako ćemo pronaći osobu s kojom ćemo se družiti, ljubiti, možda i zasnovati porodicu i podizati decu. Kako ćemo znati da li je to prava osoba ako su nam oči zatvorene, koliko je pametno tražiti životnog saputnika, boga (ili nešto treće) zatvorenih očiju? Savetujem vam da tako važne odluke ipak donosite otvorenih očiju jer biste, u suprotnom, mogli da se opečete. Tek kada se, širom otvorenih očiju, uverite da je to osoba koja zaslužuje da joj se prepustite, slobodno zatvorite oči i uživajte. Ipak, u ovom zanimljivom postu se krije i jedna velika istina: svi koji su našli Boga, našli su ga zatvorenih očiju. Još češće, Boga im je „pronašao“ i nametnuo neko drugi, u vreme kad, figurativno rečeno, nisu ni mogli da otvore svoje oči. A postoje li i ljudi koji vole boga otvorenih očiju? Zanimljivo, ali postoje. Oni, ne samo da su ga pronašli otvorenih očiju, nego ga tako i obožavaju i to iz vrlo praktičnih razloga. Oni profitiraju na toj ljubavi, pa

Svi koji su našli Boga, našli su ga zatvorenih očiju. Još češće, Boga im je „pronašao“ i nametnuo neko drugi, u vreme kad, figurativno rečeno, nisu ni mogli da otvore svoje oči. njime su opsednuti samo vernici. A ako još jednom pročitate poruku, tek tada se magla razilazi i vi vidite da, zapravo, ništa od napisanog nema smisla, čak ni poslednje pitanje – da li se ateisti ljube zatvorenih očiju. Ali, šta je loše, pitaćete, u tome da li će se neko ljubiti otvorenih ili zatvorenih očiju?

Slepo traganje

kako ga ne bi voleli! Ta ljubav je sasvim praktična, za razliku od ljubavi koju osećaju vernici. Zato im oni govore kako njihova ljubav mora da bude duboka i bezgranična, kako ne smeju da sumnjaju i razmišljaju, kako moraju do kraja da se prepuste. Pošto su vernicima oči zatvorene, njima će neko drugi da tumači onoga koga ljube, da im sugeriše kakav je taj koga ne vide i da im na svaki način diktira emocije prema njemu. U tom tumačenju, „zaljubljenici otvorenih očiju“ nalaze mehanizme koji će im omogućiti da profitiraju na ideji boga i zato oni dobro znaju da moraju da drže oči širom otvorene. Ali, isto tako dobro znaju i to da vernici moraju da ih drže zatvorene! To je princip na kome već hiljadama godina funkcioniše koncept vere. Ovde je reč o velikom broju sveštenika i crkvenih starešina. Kakve bi to vođe bile ako bi hordu ljudi koji žmure vodili zatvorenih očiju? Ovo možete lako da proverite: idite pred bilo koju visoku crkvenu instituciju i sačekajte da prođu crkveni velikodostojnici. Ako su vam oči otvorene, videćete da svaki od njih ima oko vrata masivni lanac i krst od čistog zlata, veliki kao dlan. Otkud im to, ako su se zarekli na skroman i nesebičan život? Odgovor je jasan: zato što drže oči širom otvorene i zavlače ruku u džep onih koji žmure.

Prevaranti otvorenih i zatvorenih očiju Pre skoro dve decenije, dok sam pisao o vidovnjacima, koristio sam iste izraze, pa sam ih podelio na mistike sa otvorenim i sa zatvorenim

očima. Definicije su bile slične: oni sa otvorenim očima dobro znaju da su prevaranti, a oni sa zatvorenim najpre moraju da prevare sebe da bi mogli da varaju druge. Paradoksalno zvuči, ali obe grupe su podjednako uspešne u širenju svoje pogubne ideologije.

Kao što ni prevaranti iz domena paranormalnog ne vole skeptike jer im kvare posao, ni crkva ne toleriše ateiste i u svojim krugovima podstiče mržnju protiv njih. Ateisti su zli ljudi koji će navesti nekoga da otvori oči, a onda će se dogoditi zlo! Pobeći će još jedna ovca iz stada! Svakako ste već čuli za koncept pastira i stada, koji zagovara Crkva. Pastir drži oči otvorene, a stado žmuri; svaki od članova tog stada drži oči tako čvrsto zatvorene da ne primećuje čak ni da je to poređenje, sa pastirom i stadom, zapravo direktna uvreda. Ovaj paradoks postaje čak i veći kad se setimo da kreacionisti u raspravi sa evolucionistima često koristite frazu „ako je čovek nastao od majmuna, to onda znači da nije ništa bolji od majmuna“. Na stranu to što mnogi ljudi misle da prosečan predstavnik čovekove vrste objektivno nije ništa bolji od prosečnog predstavnika majmunske vrste, na stranu i to što evolucionisti ne tvrde da je čovek nastao od majmuna, nego samo da imaju zajedničkog pretka – vašoj pažnji nudim samo činjenicu da isti ti ljudi, koji ne pristaju na poređenje s majmunom (inače vrlo inteli-

gentnom životinjom), u isto vreme sve svoje sledbenike, dakle, vernike, zovu „stado“. I, ne samo da ga tako zovu, nego ga tako i tretiraju, a stado kao stado – trpi, šta će... Predlažem mladim zaljubljenim ljudima koji nekoga vole zatvorenih očiju, da ih bar na trenutak otvore. Možda će shvatiti da su voleli samo svoju pogrešnu sliku o nekome? Otrežnjenje nije bezbolno, ali je svakako bolje da do tog otrežnjenja dođe ranije, nego prekasno. Isto predlažem i vernicima – da bar na trenutak otvore oči i da pogledaju ko ih vodi i koga to vole. Da li se plaše da će ugledati nešto što im se neće svideti? Možda nekoga ko im zavlači ruku u džep i tretira ih kao ovcu iz svoga stada? Kad se nešto traži, traži se otvorenih očiju. Posle mogu i da se za-

Kao što ni prevaranti iz domena paranormalnog ne vole skeptike jer im kvare posao, ni crkva ne toleriše ateiste i u svojim krugovima podstiče mržnju protiv njih. tvore, ako se treba prepustiti emocijama. Ali, nikako ne voleti i ne ljubiti nešto što nikada nismo videli i ne znamo kako izgleda! To je neudobno, nesigurno, nepraktično, nehigijenski, a, iznad svega, opasno. + novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak

5

NAUKA Miloš Babić

Treći deo: evolucija i genetika U prethodna dva broja objasnili smo da evolucija neizbežno dovodi do promene genetičkog sastava vrsta, kroz procese varijacije i selekcije; pokazali smo kako to izgleda na nivou oblika cele životinje. Na genetičkom nivou, ove promene su još direktnije i još jasnije.

1. Održavanje stabilnosti genoma, i širenje novih mutacija u populaciji Svaka jedinka unutar vrste nosi u sebi određenu količinu novih genetičkih promena (kod ljudi, svako dete se rađa sa par stotina novih mutacija). Ako ove nove promene dovedu do bolesti ili smrti, one neće biti prenesene na sledeću generaciju. Ako one dovode do slabljenja jedinke, možda će i uspeti da se provuku kroz nekoliko generacija, ali će uvek ostati prisutne u manjini, i pre ili kasnije će biti eliminisane. Na ovaj način, genomi živih bića se održavaju na stabilnom nivou i sprečava se narušavanje njihove stabilnosti. Mi danas imamo genomske sekvence iz kostiju ljudi koji su živeli i umrli pre više desetina hiljada godina. Ako ih te prastare genome sa DNK sekvencama modernog čoveka, nalazimo da su 6


razlike minorne: njihovi genomi nisu značajno drugačiji od današnjih. Desetine hiljada godina nakupljenih mutacija nisu proizvele nikakve merljive štetne efekte. Retke pozitivne mutacije, međutim, imaju obrnuti uticaj: strahovito brzo se šire kroz populaciju, pošto daju prednost svojim nosiocima. Uzmimo kao primer laktazu, enzim koji je neophodan za varenje mleka. Sisari u prirodi imaju pristup mleku samo u toku ranog detinjstva, i laktaza im više nikada u životu ne treba. Proizvodnja laktaze je čist gubitak, zbog čega se kod svih sisara, odmah nakon ranog detinjstva, obustavlja funkcija gena za proizvodnju laktaze. Ljudi su takođe sisari, i za veliku većinu čovečanstva ovo pravilo takođe važi. Narodi koji nisu organizovali svoj život oko stoke i domaćih životinja i dan danas imaju oblik gena za laktazu koji se

gasi rano u toku života. Američki Indijanci, veći deo Afričkih naroda, dobar deo Azije... uopšte nije u stanju da konzumira mleko i mlečne proizvode. Sir, kajmak i slični prehrambeni proizvodi dovode do jakih bolova u stomaku i ozbiljne dijareje. Ali šta se desilo sa narodima koji su pripitomili životinje poput koza, ovaca i krava? U početku, odrasli pripadnici takvih naroda su mogli da jedu meso i koriste kožu svojih životinja, ali samo deca su mogla da piju mleko. Međutim, svaka mutacija koja omogućava detetu da duže opstaje na ishrani mlekom – svaka mutacija koja održava gen za laktazu aktivnim – takođe ima selektivnu prednost. Dete ima veću šansu za opstanak ako može da pristupi hrani koja je za druge pripadnike grupe nejestiva. Otud, mutacije koje održavaju laktazu aktivnom su se veoma

brzo širile kroz narode koji zavise od goveda, i njihovi potomci danas nose jednu ili više takvih mutacija.

Retke pozitivne mutacije se strahovito brzo šire kroz populaciju, pošto daju prednost svojim nosiocima. Ovo uključuje većinu Evropljana, mnoga Afrička plemena, određene grupe iz Srednjeg Istoka... Sledeći put kada budete uživali u bureku sa jogurtom, setite se da preko polovine čovečanstva ne bi moglo da vam se pridruži, i zahvalite se evoluciji i prirodnoj selekciji za svoju sposobnost varenja mlečnih proizvoda!

2. Genetička nasledna hijerarhija, poslednji zajednički preci U okviru ovog teksta se ne možemo ovoj temi posvetiti onoliko detaljno koliko ona zaslužuje, ali vredi pomenuti najosnovnije pojmove. Naime, danas svi znaju da je moguće pratiti biološko nasleđe pomoću DNK analize; možemo, recimo, utvrditi ko je otac ili maj-

ka određenog deteta, sa efektivno apsolutnom sigurnošću. Osnova za ovo je nasleđe sa modifikacijama: mada dete svakako nosi određen broj novih promena u genomu, genom tog deteta je prevashodno kopija genoma njegovih roditelja. Na osnovu DNK analize, moguće je utvrditi i srodstvo koje je veoma, veoma daleko – recimo, moguće je jasno videti da li dvoje ljudi imaju istog pradedu, ili istu čukunbabu. Ali isti princip važi i za cele genome životinjskih vrsta: moguće je pratiti koje vrste su, kako, i koliko srodne jedne drugima. Genom vrste 5 i genom vrste 6 na donjoj slici su kopije sa modifikacijama jednog istog početnog genoma, koji je pripadao vrsti 4. Genom šimpanze i genom čoveka su kopije sa modifikacijama jednog istog početnog genoma, koji je pre šest do sedam miliona godina pripadao njihovom poslednjem zajedničkom pretku. Važno je razumeti da se ovde ne radi prosto o „sličnosti.“ Mnoge stvari mogu izgledati slično, iako su u stvari veoma različite (delfini, recimo, izgledaju veoma slično ribama, mada su u stvari sisari). Genom šimpanze nije prosto „98% sličan“ ljudskom genomu (ovde govorimo o tzv. funk-

cionalnim delovima genoma, tj. o genima kodiraju za proteine); oba genoma su potomci istog pretka, kopije istih osnovnih sekvenci koje su nakon divergencije od zajedničkog pretka doživele niz različitih promena. Što se tiče samih gena, te promene koncentrisane u samo 2%

Svaka mutacija koja omogućava detetu da duže opstaje na ishrani mlekom – svaka mutacija koja održava gen za laktazu aktivnim – takođe ima selektivnu prednost. Dete ima veću šansu za opstanak ako može da pristupi hrani koja je za druge pripadnike grupe nejestiva. ukupne sekvence, dok se kompletni genomi, obuhvatajući i nekodirajuće sekvence za koje danas znamo da su veoma važne za regulaciju aktivnosti gena, razlikuju za oko 5%.

Stablo nasleđa: potomci nasleđuju promene koje su doživeli njihovi preci novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak

7

Pojam „poslednjeg zajedničkog pretka“ takođe može da izazove zabunu. Često izgleda kao da naučnici pričaju o nekoj jedinki koja je eto, sama od sebe, proizvela čitavu novu vrstu, ili čak više vrsta. O čemu se u stvari radi? Razmislimo ovako. Svako od nas ima dvoje roditelja; četvoro baba i deda; osam prababa i pradeda; šesnaest čukunbaba i čukundeda; itd. Ako odemo deset generacija unazad, svako od nas ima preko hiljadu predaka. Ako odemo četrdeset generacija unazad, sve do otprilike dvanaestog-trinaestog veka nove ere... ispada da je tada na svetu bilo preko trilion naših predaka. Ups, mali problem, zar ne?

Genom šimpanze i genom čoveka su kopije sa modifikacijama jednog istog početnog genoma, koji je pre šest do sedam miliona godina pripadao njihovom poslednjem zajedničkom pretku. Rešenje je, naravno, jednostavno. Nakon petog ili šestog kolena, brak među rođacima je prilično čest. Sedmo ili osmo koleno niko ne može realno da prati – svako od nas ima na desetine hiljada takvih rođaka. U okviru bilo koje omanje ljudske grupe (recimo, ako brojimo sve nacije južnih Slovena) šanse su da svaki bračni par može da nađe makar jednog zajedničkog pretka u okviru prethodnih sedam ili osam generacija. Kod životinja, koje su generalno još više geografski ograničene, veze su najčešće mnogo direktnije. Ako dvoje ljudi ustanovi da imaju istog čukun-čukun-čukundedu, ali da nakon toga nema krvne veze među njihovim porodicama, 8


taj „kubni čukundeda“ je njihov poslednji zajednički predak. Oni imaju mnogo drugih predaka koji su živeli u istom periodu kada i taj čukundeda, ali ti preci nisu zajednički. Možemo isti princip da primenimo i na narode. Pre oko 5000 godina, grupa poznata kao Indo-Evropljani je protutnjala kroz Evropu i Aziju; Englezi, Nemci, Norvežani, Srbi, Rusi, Grci, Iranci i Indijci su svi potomci ovog istog početnog plemena. U tom početnom plemenu, bilo je na hiljade osoba čiji potomci žive i dan danas; čitavi narodi mogu da nađu mnoge zajedničke pretke. Ali jedna osoba u tom periodu, jedan čovek ili jedna žena, je poslednji zajednički predak svih Indo-Evropskih naroda. Idući dublje, možemo da potražimo i poslednjeg zajedničkog pretka svih ljudi. Pošto se takozvana mitohondrijalna DNK nasleđuje samo od majke, a Y-hromozom sinovi nasleđuju samo od oca, možemo čak da pratimo i pol naših predaka. Poslednja zajednička majka ljudske rase, takozvana „mitohondrijalna Eva,“ je živela pre oko 200,000 godina; poslednji zajednički otac, „Yhromozomalni Adam,“ je živeo pre oko 60,000 godina. Razlika u dobu potiče iz više uzroka, između kojih je i činjenica da muškarci češće ostavljaju potomstvo sa više žena nego što žene ostavljaju potomstvo sa više muškaraca. Ovo, očigledno, nisu prosto bili dvoje ljudi koji su imali decu jedno sa drugim; poslednja žena koja je zajednički predak svim ljudima je živela mnogo ranije nego poslednji muškarac za koga važi ista distinkcija. Konačno, možemo da nađemo kada su živeli zajednički preci različitih vrsta. Za kalkulacije na tom nivou postaju potrebni čitavi superkompjuteri, ali na sreću, rezultati su javno dostupni. Ako vas ova tema zanima, idite na sajt www. TimeTree.org, gde možete ukucati bilo koje dve vrste, i videti kada je

najverovatnije živeo njihov poslednji zajednički predak. Kao primer, poslednji zajednički predak Homo sapiens (čoveka) i Canis lupus (vuka) je živeo pre oko 94.4 miliona

Poslednja zajednička majka ljudske rase, takozvana „mitohondrijalna Eva“, živela je pre oko 200.000 godina; poslednji zajednički otac, „Y-hromozomalni Adam“, živeo je pre oko 60.000 godina. Razlika u dobu potiče iz više uzroka, između kojih je i činjenica da muškarci češće ostavljaju potomstvo sa više žena nego što žene ostavljaju potomstvo sa više muškaraca. godina. Poslednji zajednički predak čoveka i kukurusa (Zea mays) je živeo pre otprilike 1369 miliona godina. Ova istorija nasleđa sa modifikacijama je doslovno zapisana u našem genomu.

3. Nastanak i nestanak gena – zašto nam je potreban vitamin C? Kao što je objašnjeno u prvom delu ovog teksta, najveći broj novih gena nastaje kroz procese duplikacije praćene modifikacijama. Na ovaj način, od jednog početnog gena mogu nastati na hiljade drugih. Recimo, geni zvani kinaze, koji kontrolišu najveći deo ćelijskih procesa, su potomci jednog prostog

početnog gena koji se umnožio kroz duplikacije i modifikacije u čitavu familiju gena:

činama voća, ona u telo unosi velike količine vitamina C. Samim tim, ovo uklanja selektivni pritisak koji

oksidazu, neophodan za proizvodnju vitamina C). Ovaj deaktivirani gen se onda prenosio dalje kroz ko-

Stablo nastanka Gigantska kompleksnost, na hiljade gena koji kontrolišu brojne ćelijske funkcije, su svi potomci jedne iste početne sekvence. Koja se duplikovala, prikupila mutacije, duplikovala se ponovo, i ponovo, i ponovo... kroz stotine miliona godina. Ovakav nastanak se jasno može videti kroz uporednu analizu desetina hiljada genskih sekvenci. Još jasnije možemo da pratimo šta se događa sa pojedinim genima, bez obzira da li ti geni nastaju, opstaju, ili čak polako nestaju. Dobar primer ovoga možemo naći na primeru vitamina C. Ovaj vitamin je supstanca potrebna u mnogim biohemijskim reakcijama, zbog čega se proizvodi u ćelijama praktično svih biljaka i životinja. Psi, mačke, ptice, ribe, biljke – vitamin C je svima neophodan, ali ne moraju da ga uzimaju u ishrani. Njihovo sopstveno telo proizvodi više nego dovoljnu količinu. Nekoliko vrsta životinja je, međutim, izuzetak od ovog pravila. Ako se životinja hrani velikim koli-

održava postojanje gena za njegovu proizvodnju. Na primer, ako tigar u divljini okoti deset tigrića, i jedan od tih deset nosi mutaciju koja onemogućava proizvodnju vitamina C u telu - taj tigrić će ubrzo uginuti. Sa druge strane, ako neka životinja jede prevashodno voće, i ako ta životinja ostavi potomka koji doživi istu ovu mutaciju, taj potomak će preživeti sasvim normalno, pošto iz ishrane dobija daleko više vitamina C nego što mu je potrebno. Mutacija koja onesposobljava proizvodnju vitamina C se zatim prenosi dalje na potomke ove jedinke. Zbog ovoga, mnoge vrste koje se hrane voćem izgube sposobnost proizvodnje vitamina C. Ovaj gubitak se onda prenosi i na dalje generacije, pa i na vrste koje nastanu od ove početne, čak i ako ta vrsta promeni ishranu. Upravo ovo se desilo i sa primatima. Predak današnjih tarsijera, majmuna, hominida, i ljudi je doživeo mutaciju koja je deaktivirala takozvani GULOP gen (ovaj gen proizvodi enzim L-gulonolakton

piranje genoma sve do danas. Danas možemo da posmatramo kako su se i kada određene promene na ovom genu događale, i kako su bile prenošene sa predaka na potomke. U okviru ovog teksta, mi ne možemo prikazati celo stablo nasleđa ovog gena, pošto bi smo dobili daleko previše kompleksnu sliku (sličnu onoj gornjoj koja je data za kinaze). Ali možemo ovo prikazati uprošćeno: označićemo GULOP gen prostom plavom linijom, i onda ćemo na njemu označavati samo velike promene, i to samo one koje su se prenele do čoveka danas. Dakle, shema koja sledi prikazuje razvoj ovog gena sa ljudske tačke gledišta... Nastavak u sledećem broju...+ Napomena: Autor ovog teksta nije povezan sa Udruženjem „Ateisti Srbije“. Njegov web-sajt TeorijaEvolucije.com je religijski neutralan i bavi se isključivo naučnim činjenicama bez uplitanja bilo religije, bilo ateizma. novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak

9

INTERVJU Drugi pišu

Playboy intervju Ričard Dokins Čak i ako odabereš pravog boga, zašto bi taj bog bio tako opsednut time da li veruješ u njega? Uz to, svaki bog koji drži do sebe, shvatiće da se pretvaraš.

R

ičard Dokins (Richard Dawkins), svetac-zaštitnik nevernika, izazvao je pometnju ranije tokom godine, a u debati sa kanterberijskim nadbiskupom, koji je primetio da njegovog suparnika često opisuju kao najčuvenijeg ateistu na svetu. „To ne radim ja“, odgovorio je Dokins pre nego što je dao svoje uobičajeno objašnjenje, „vrhovno biće je moguće, ali vrlo malo verovatno“, što je pak navelo londonske novine da proglase da se najpoznatiji skeptik na svetu sada koleba. Daleko od toga. Dokins, sa svojom 71 godinom, ostaje nepokolebljivi i oštri kritičar verskog dogmatizma. Kao i svaki naučnik koji osporava Bibliju i Foto: AFP njenu liričnu verziju stvaranja, troši i dosta vremena na odbranu teorije Čarlsa Darvina, prema kojoj je sav živi svet, uključujući tu i ljude, evoluirao eonima pomoću prirodne selekcije, umesto da ga je oblikovala inteligentna, ali nevidljiva ruka pre 10.000 godina. 10


Dokins je otišao u penziju 2008. godine, nakon 13 godina rada na Univerzitetu Oksford kao profesor javnog razumevanja nauke, što znači da je predavao i pisao knjige.

U žižu javnosti je dospeo 1976. godine, sa svojih 35 godina, kada je objavio knjigu „Sebični gen“ (The Selfish Gene). Ta knjiga, prodata u više od milion primeraka, vrlo ubedljivo tvrdi da se evolucija odigrava na genetskom nivou; jedinke

umiru, ali najsposobniji geni opstaju. Od tada je Dokins napisao još deset bestselera, uključujući i najnoviji, „Čarolija stvarnosti: Kako znamo šta je zaista istina“ (The Magic of Reality: How We Know What’s Really True). Nakon 11. septembra, postao je još glasniji u pogledu sopstvenog skepticizma, što je kulminiralo knjigom „Zabluda o bogu“ (The God Delusion), koja je postala osnova njegove stalne debate sa vernicima. Ta knjiga, izdata 2006. godine, postala je najpopularnije Dokinsovo izdanje, sa dva miliona prodatih primeraka i sa prevodom na 31 jezik. Iste te godine je osnovao „Fondaciju Ričard Dokins za razum i nauku“ (Richard Dawkins Foundation for Reason and Science) sa ciljem da „podrži naučno obrazovanje, kritičko razmišljanje i razumevanje prirodnog sveta zasnovano na dokazima, kao deo pohoda za prevazilaženje verskog fundamentalizma, sujeverja, netolerancije i patnje.“ Knjige su ga načinile i popularnim govornikom i prva-

kom kritičkog razmišljanja. Ovog marta je govorio pred 20.000 ljudi na Sajmu razuma (Reason Rally) u Nacionalnom tržnom centru (National Mall) u prestonici SAD, Vašingtonu. Nedelju dana kasnije, bio je u Fort Bregu u Severnoj Karolini, da bi ohrabrio učesnike prvog dozvoljenog okupljanja vojnika ateista i agnostika u jednoj američkoj vojnoj bazi. Dokins živi u Oksfordu sa svojom trećom suprugom, Lalom Vord (Lalla Ward), poznatom po ulozi Romane u hit seriji „Doktor Ko“ (Doctor Who). Ipak, on je retko duže vreme kod kuće, pa je odgovorni urednik Čip Rou morao da obiđe tri grada da bi zaokružio razgovor. Izvestio je sledeće: „Dokins je pažljivi slušalac, sa malo strpljenja za glupiranje (kog ima svugde, naročito među verujućima i povremenim novinarima), ali se ispravlja u stolici i oči mu zaigraju, kada god je zamoljen da objasni neki princip evolucije. Prvi put smo se sreli u Las Vegasu, na konvenciji za skeptike. Ponovo smo razgovarali kada je posetio Njujork, da održi predavanje na koledžu Kuper Junion (Cooper Union), i u Vašingtonu, gde je govorio na Univerzitetu Hauard (Howard University), susreo se sa direktorom svoje fondacije, zahvalio njenim volonterima i posetio impresivnu izložbu o ljudskim počecima u Smitsonijan Nacionalnom muzeju prirodnjačke istorije (Smithsonian’s National Museum of Natural History). Tokom obilaska sa kustosom izložbe, delovalo je da je Dokinsa zamaralo usputno ćaskanje, pa je stalno skretao pogled ka okolnim eksponatima, uključujući tu i zid sa progresivno savremenim lobanjama. U jednom trenutku su mu prišle dve devojke. „Ovo je Ričard Dokins!“, jedna je rekla drugoj, razrogačenih očiju. Verujem da je to nalik na naletanje na Bona (Bono Vox, frontmen U2) u Holu slavnih rokenrola.

PLAYBOY: Šta znači značka sa „A“ koju nosiš? DAWKINS: Znači „ateista.“ PLAYBOY: Nešto kao grimizno slovo? DAWKINS: Ne treba da znači tako nešto. To je deo kampanje „Izvan“ moje fondacije. Označava isticanje i posezanje, kao i javno iskazivanje verovanja koja imate, uz davanje objašnjenja. Na neki način je to analogija sa samootkrivanjem gej osoba. PLAYBOY: Premda se ateisti mogu venčavati jedni sa drugima. DAWKINS: Istina. PLAYBOY: Postoji li bolja reč za neverujućeg od ateiste? Darvin je više voleo reč agnostik. Neki predlažu i humanista, prirodnjak, neteista. DAWKINS: Darvin je odabrao reč agnostik iz taktičkih razloga. Rekao je da običan čovek još nije spreman za ateizam. Postoji divna priča kojom komičarka Džulija Svini (Julia Sweeney) objašnjava sopstveno putovanje od predanosti katoličanstvu do ateizma. Kada je napokon odlučila da je ateista, nešto se u vezi sa tim pojavilo u novinama. Majka ju je nazvala u histeriji i rekla nešto kao: „Nemam ništa protiv da ne veruješ u Boga, ali da budeš ateista?“ [smeh] Jedan kalifornisjki par je predložio reč ‘svetli’. Mislim da je to prilično dobra reč, premda većina mojih prijatelja ateista misli da ona ukazuje na to da su religiozni ljudi ‘tamni’. Ja im kažem: „A šta tu nije tačno?“ [smeh] PLAYBOY: Sebe si opisao kao agnostika prema „vili Zubić“. Šta je to? DAWKINS: Umesto da kaže da je ateista, jedan moj prijatelj voli da kaže da je agnostik prema „vili Zubić“, što znači da ne može da dokaže da Boga nema, ali da misli da je

Bog verovatan taman koliko i vila Zubić. PLAYBOY: Dakle, ne isključuješ u potpunosti ideju o vrhovnom biću. Kritičari smatraju da tako ostavljaš otvorene mogućnosti. DAWKINS: Možeš i tako da razmišljaš, ako misliš da postoji otvorena mogućnost za postojanje vile Zubić. PLAYBOY: Zvuči kao teza koju je postavio Bertrand Rasel (Bertrand Russell), koji je rekao da, iako bi mogao da tvrdi da čajnik obilazi oko Sunca negde između Zemlje i Marsa, ne bi mogao da očekuje da mu bilo ko veruje samo zato što ne bi mogli da dokažu da greši. DAWKINS: U pitanju je ista zamisao. Pomalo je nefer reći da je to isto kao sa vilom Zubić. Mislim da je zasebni, konkretni bog poput Zevsa ili Jehove neverovatan taman kao i vila Zubić, ali zamisao o nekakvoj vrsti stvaralačke inteligencije nije sasvim smešna. PLAYBOY: Dakle, nećeš izazvati Paskala i njegovu opkladu. On je bio filozof iz 17. veka koji je tvrdio da je pametnije kladiti se u postojanje Boga, jer ako grešiš... DAWKINS: Cena greške je veoma visoka. Ali, šta ako odabereš pogrešnog boga u kog ćeš verovati? Šta ako dođeš tamo gore, kad tamo nema Jehove, nego je tu Baal? [smeh] Čak i ako odabereš pravog boga, zašto bi taj bog bio tako opsednut time da li veruješ u njega? Uz to, svaki bog koji drži do sebe, shvatiće da se pretvaraš. Šanse su izuzetno male, ali svejedno, ima smisla, jer je nagrada izuzetno visoka. A opet, moguće je da uzalud trošiš život. Odlaziš u crkvu svake nedelje, obavljaš pokoru, nosiš kostret i pepeo. Imaš užasan život, a onda umreš, i to je to.

novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 11

PLAYBOY: Pretpostavimo da bog postoji i da imaš priliku da mu postaviš jedno pitanje. Šta bi to bilo? DAWKINS: Pitao bih ga: „Gospodine, čemu toliki trud da se sakrijete?“ PLAYBOY: Imaš li duboko religioznih prijatelja? DAWKINS: Ne. Nije da ih teram od sebe. Radi se o tome da su krugovi u kojima se krećem uglavnom krugovi obrazovanih i inteligentnih, a u njima nema mnogo religioznih ljudi za koje znam. Družim se sa nekoliko biskupa i vikara koji kao veruju u nešto i uživaju u muzici i vitražima. PLAYBOY: Albert Ajnštajn (Albert Einstein) i Stiven Hoking (Stephen Hawking) spominju Boga u svojim delima. Koriste li tu reč u kontekstu inteligentnog tvorca? DAWKINS: Svakako, ne. Koriste boga u poetskom, metaforičnom smislu. Ajnštajn je naročito voleo da koristi tu reč da bi preneo ide-

Da bog postoji, pitao bih ga, ‚‚Gospodine, čemu toliki trud da se sakrijete?” ju misterije, što mislim da svi pristojni naučnici i čine. Ipak, danas smo se opametili,i ne koristimo reč ‘bog’, jer će biti namerno loše protumačena, taman kao što se danas Ajnštajn pogrešno tumači. I siroti Ajnštajn se zbilja ljutio zbog toga. „Ne verujem u ličnog boga“, ponavljao je bezbroj puta. Na određeni način, sam je to tražio. Hoking koristi pojam boga na sličan način u „Kratkoj povesti vremena“ (A Brief History of Time). U čuvenom, poslednjem redu kaže da, ako bismo razumeli unoverzum, „spoznali bismo um Boga“. On tu ponovo 12


koristi boga na ajnštajnovski, a ne religisjki način. Tako Hokingova knjiga „Veliki projekat“ (The Grand Design), u kojoj kaže da je univerzum mogao nastati ni iz čega, ne predstavlja njegovo okretanje od Boga; njegova uverenja ostaju sve vreme ista. PLAYBOY: Prilično si se zabavio rasturajući zamisao o inteligentnom tvorcu. Ističeš da je Bog stvorio geparda dovoljno brzim da uhvati gazelu i gazelu dovoljno brzom da nadtrči geparda. DAWKINS: Da. Da li je Bog sadista? PLAYBOY: A loš dizajn proističe i iz činjenice da dišemo i jedemo kroz isti kanal, što olakšava mogućnost da se ugušimo. DAWKINS: Ili pak laringealni nerv, koji okružuje arteriju u grudima i potom se vraća do larinksa. PLAYBOY: Nije naročito efikasno. DAWKINS: Svakako ne kod žirafe. PLAYBOY: Tvrdiš da hrišćani obožavaju „napravljenog Boga“. Neki hrišćani odgovaraju da njihov Bog nije napravljen, već je večan. DAWKINS: Isto možeš reći i za univerzum. Možeš reći i da slonovi na svojim leđima drže svet. Oduvek su postojali slonovi. Proglašavam to zakonom. PLAYBOY: Napadi 11. septembra kao da su te učinili militantnijim po pitanju sopstvenog ateizma, kao da si napokon izgubio strpljenje. DAWKINS: Postojala je i određena doza toga. Mnogo ljudi širom sveta je osetilo potrebu da ustane i da stane u vrstu. Svaki nagoveštaj antiamerikanizma u mom umu je iščezao. Ich bin ein Amerikaner. A onda je Džordž Buš mlađi (Ge-

orge W. Bush) to uništio. Ali, bio je to i antiislamski i antireligiozni trenutak za mene, jer mi se smučilo to što je odgovor na „Alahu Akbar“ postalo „Bog je uz nas“, ili šta god su hrišćani govorili – zvuk hrišćanskih vođa u Americi koji se ujedinjuju u podršci sili koja je i dovela do same krize. PLAYBOY: Kriviš 11. septembar za veru u zagrobni život. DAWKINS: Da. Obično, kada je avion otet, postoji pretpostavka da otmičari žele da se izvuku živi. Igra se menja ukoliko se otmičari raduju smrti, jer će ih ona odvesti u najbolji deo raja. PLAYBOY: Misliš na onaj deo sa 72 device za koje Kuran kaže da čekaju na mučenike. DAWKINS: Tačno. Mladići koji su previše neprivlačni da bi našli devojke u stvarnom svetu žele one iz raja. Ali, moja poenta je da ti ljudi zaista veruju u to što kažu da veruju, dok većina hrišćana ne veruje. Ako razgovaraš sa umirućim hrišćanima, oni se tome ne raduju. PLAYBOY: Šta će se desiti kada umreš? DAWKINS: Pa, biću ili sahranjen ili kremiran. PLAYBOY: Duhovito. Ali, bez vere u zagrobni život, u čemu nalaziš utehu u trenucima beznađa? DAWKINS: U ljudskoj ljubavi i zajedništvu. Ali u promišljenijim, umnijim momentima, crpim, uteha nije prava reč, ali crpim snagu iz razmišljanja o tome kakva je silna privilegija biti živ i imati mozak koji je na svoj ograničeni način sposoban da razume zašto postojim, ali i da uživa u lepoti sveta i lepoti proizvoda evolucije. Veličanstvenost univerzuma i osećaj majušnosti nas u prostoru i geološki dubokom vremenu tera na poniznost, ali na začudno utešan način. Lepo je osećati se kao deo ogromne šire slike.

PLAYBOY: Plašiš li se da bi tvoji protivnici mogli da insceniraju preobraćenje na samrtničkoj postelji, kao što su kreacionisti pokušali da učine sa Darvinom? DAWKINS: Ono što je donekle više zabrinjavajuće je efekat Entonija Flua (Antony Flew). Flu je bio ateistički britanski filozof, koji se preobratio u starosti. Čini se da je odlepio. Od toga nema zaštite. PLAYBOY: Dakle, ako se to dogodi, trebali bismo da pretpostavimo da si skrenuo. DAWKINS: Da. Nakon što je mom prijatelju Kristoferu Hičensu (Christopher Hitchens) dijagnostikovan rak, upitan je da li bi mogao da se preobrati. Rekao je da ako bi to učinio, to ne bi bio istinski on. Ono što je zbilja uvrnuto je kada to zloupotrebljavaju verske apologete, kao što su učinili u Fluovom slučaju, kog su pod stare dane nagovorili da stavi svoje ime na knjigu u kojoj piše da se preobratio u jedan oblik deizma. Ne samo da on nije napisao tu knjigu, nije je čak ni pročitao. [smeh] PLAYBOY: Tvoj poziv na militantni ateizam je jedan od razloga što si prikazan kao lik u jednoj epizodi „Saut Parka“ (South Park). Tvorci serijala, Trej Parker (Trey Parker) i Met Stoun (Matt Stone), optuženi su da su ateisti, pa su se setili najmilitantnijeg ateiste kog su mogli da bace u vatru. DAWKINS: To je jedina epizoda „Saut Parka“ koju sam odgledao. Postojao je pokušaj da se približe satiri, kroz ideju izmaštane budućnosti u kojoj se različite ateističke sekte međusobno sukobljavaju. Ali, najveći deo te epizode je bio besmislen u tom smislu što je moj crtani lik radio, poput sodomizacije ćelavog transvestita. PLAYBOY: Transseksualca, da budemo precizni.

DAWKINS: Transseksualca, u redu. To nije satira, jer nema nikakve veze sa onim za šta se zalažem. A skatološki deo, gde neko baca govno, koje se zalepi za moje čelo – pa to nije čak ni smešno. Ne razumem zašto nisu odmah prešli na tuču među ateistima, koja ima određenu dozu istine u sebi. To me je podsetilo na deo „Žitija Brajanovog“ od montipajtonovaca (Monty Python’s Life of Brian), sa Judejskim narodnim frontom i Narodnim frontom Judeje.

jućih. Ipak, Jevreji imaju izuzetan uticaj. Ja to ne kritikujem – svaka njima čast. Ali, i mi bismo mogli tako.

PLAYBOY: Predsednik Obama je priznao „neverujuće“ u svom inauguracionom govoru, što je izazvalo pometnju. Ali, kada se govori o verskim stavovima, jedna od najvećih grupa u SAD su ateisti i agnostici. Zbog čega su zanemareni u političkim raspravama?

PLAYBOY: Kakav je tvoj stav o Isusu? DAWKINS: Dokazi da je postojao su iznenađujuće sumnjivi. Najranije knjige iz Novog Zaveta koje su napisane su Poslanice, a ne Jevanđelja. Kao da Sveti Pavle i ostali koji su pisali Poslanice i nisu baš bili zainteresovani za to da li je Isus

PLAYBOY: Ne nadaš se previše miru između Izraela i Palestinaca. DAWKINS: Nema mnogo nade kada najuticajniji protagonisti zasnivaju svoje neprijateljstvo na knjigama starim 2000 godina, za koje veruju da im daju pravo nad zemljom.

Foto: Leon Neal, AFP

DAWKINS: To je dobro pitanje. Naravno, sve zavisi od toga kako posmatraš stvari. Hrišćani su nesumnjivo najveća grupa. Ako hrišćane podeliš po denominaciama, agnostici i ateisti dolaze na treće mesto, odmah iza katolika i baptista. To je zanimljivo kada se uporedi sa nedostatkom uticaja neverujućih. A ako uračunaš i Jevreje, naročito ortodoksne Jevreje, vidiš da ih je znatno manje od neveru-

bio stvaran. Sve i da je izmišljen lik, onaj ko je dopisivao njegove citate bio je ispred svog vremena po pitanju moralne filozofije. PLAYBOY: Pročitao si Bibliju. DAWKINS: Nisam pročitao celu, ali je moje poznavanje Biblije znatno bolje od onog koje ima većina fundamentalističkih hrišćana. PLAYBOY: Imaš li omiljeni stih? novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 13

DAWKINS: Moja omiljena knjiga je „Knjiga propovednikova“. To je predivna poezija na sedamnaestovekovnom engleskom, a čujem da sjajno zvuči i na hebrejskom. „Taštino nad taštinama, reče Propovednik, taštino nad taštinama; sve je taština“ (Vanity of vanities, saith the Preacher, vanity of vanities; all is vanity). Pesma nad pesmama je užasna i još je skarednija na hebrejskom, gotovo kao kafanska pesma. PLAYBOY: Istakao si da, ako je Isus i postojao i otišao u smrt onako kako je opisano u Bibliji, to je „potpuno sumanuto“. DAWKINS: Nema dokaza da je sam Isus bio potpuno sumanut, ali je doktrina koju je kasnije izmislio Pavle, po kojoj je Isus umro zarad naših greha, sasvim sigurno baš takva. Zaista je odvratna zamisao da je tvorac univerzuma – sposoban, dakle, da izume zakone fizike i isprojektuje proces evolucije – da taj štićenik natprirodnog intelekta nije mogao osmisliti bolji način da nam oprosti grehe, od toga da sebe prepusti mučenju do smrti. I kakva je to užasna poduka kada kažete da smo rođeni u grehu zbog Adamovog prvobitnog greha, kada sad čak i katolička crkva kaže da Adam nije ni postojao. PLAYBOY: Stalno slušamo da je Amerika hrišćanska nacija i da su njeni osnivači bili sve sami hrišćani. DAWKINS: Bili su deisti. Nisu verovali u ličnog boga ili onog koji se meša u poslove ljudi. I bili su vrlo čvrstog uverenja da ne žele da Sjedinjene Države zasnuju kao hrišćansku naciju. PLAYBOY: Ali često čuješ da, ako pustiš da ateisti upravljaju, završiš sa Hitlerom i Staljinom. DAWKINS: Hitler nije bio ateista, bio je rimokatolik. Ali me nije ni briga šta je bio. Ne postoji logi14


čka povezanost između ateizma i činjenja loših stvari, kao ni dobrih stvari, kad smo već kod toga. To je filozofsko uverenje vezano za odsustvo stvaralačke inteligencije na svetu. Svako ko misli da je religija neophodna da bi bio dobar, dobar je iz pogrešnog razloga. Radije ću biti dobar iz moralnih razloga. Mo-

Crpim snagu iz razmišljanja o tome kakva je silna privilegija biti živ i imati mozak koji je na svoj ograničeni način sposoban da razume zašto postojim, ali i da uživa u lepoti sveta i lepoti proizvoda evolucije. ral je postojao pre religije i moral se menja prilično brzo, uprkos religiji. Čak i ljudi koji se oslanjaju na Bibliju koriste nebibilijske kriterijume. Ako su ti kriterijumi iz verskog spisa, nemaš osnovu da izabereš stih koji kaže da okreneš i drugi obraz, radije nego stih koji kaže da ljude kamenuješ do smrti. Zato biraš i odlučuješ se bez smernica iz Biblije. PLAYBOY: Rekao si da nauka gubi rat sa religijom. DAWKINS: Zar sam rekao da gubimo? To mi je samo bio loš dan. PLAYBOY: Iznenađuje te da se nauka i dalje dovodi u pitanje. DAWKINS: Jesam iznenađen, ali nisam siguran da je to izgubljena bitka. Ako pogledaš, kroz vekove, postoji uzlazna tendencija. Religiozni ljudi vole da istaknu da je Isak Njutn (Isaac Newton) bio religiozan. Pa naravno da je bio – živeo je pre Darvina. Bilo bi teško

biti ateista pre Darvina. PLAYBOY: Ti si mogao biti taj neko ko nije verovao u Zevsa. DAWKINS: Bio bih skeptičan oko detalja Zevsovog bacanja gromova, ali bih verovatno verovao u neko natprirodno biće. Kada pogledaš živi svet i vidiš složenost ćelije i eleganciju drveta – „Mislim da videti nikada neću Pesmu po krasoti ravnu drveću. Pesme pevaju lude kô ja, A drveće stvara tek ruka Božija” – to bi me dirnulo. Darvin je sve to izmenio. Dao nam je jednostavnu, razumljivu, izvodivu priču o tome kako se dobija složenost, ne samo drveta, već i ljudskog bića, pomoću fizike koja dela kroz prilično poseban proces evolucije prirodnom selekcijom. Da je samo Njutn bio živ da to čuje. PLAYBOY: Evolucioni biolog Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould) je smatrao nauku i religiju DAWKINS: Oblastima bez dodirnih tačaka, „NOMA“ (Nonoverlapping magisteria – NOMA). PLAYBOY: Potpuno odvojenim. DAWKINS: To je čista politika. Guld je pokušavao da dobija bitke u debatama kreacionista i evolucionista tako što bi religioznim ljudima govorio: „Ne treba da brinete. Evolucija nema ništa protiv religije.“ A jedini način na koji je mislio da se to može postići je da se kaže da zauzimaju različite oblasti. Međutim, previše darežljivo je predao oblasti morala i findamentalnih, osnovnih pitanja religiji, što je poslednja stvar koju treba učiniti. Nauka trenutno ne može – i možda nikada i neće moći – odgovoriti na duboka pitanja o postojanju i korenima osnovnih zakona prirode. Ali, šta vas nagoni da pomislite da religija to može? Ako nauka ne može da dâ odgovor, ništa ne može. PLAYBOY: Neki naučnici kažu

da treba da prekineš da govoriš o ateizmu, jer tako zamućuješ vodu u debati o evoluciji. DAWKINS: Ukoliko želiš da dobiješ taktičku bitku u američkim školama, bolje ti je da lažeš i govoriš da evolucija nije u sukobu sa religijom. Ne želim da osuđujem ljude koji lažu iz taktičkih razloga, ali ja to ne želim da radim. Za mene je ovo tek sitna čarka u širem ratu protiv iracionalnosti. PLAYBOY: Rekao si i da, ako su nauka i religija zaista „NOMA“, hrišćani moraju da odustanu od vere u čuda. DAWKINS: Apsolutno. Čuda su čisto prisvajanje terena nauke. Ako pitate ljude u crkvenoj klupi ili na

obrazovanih ljudi na drugoj. Teško mi je da poverujem da će ekipa iz Kamenog doba na kraju pobediti. Užasno veliki broj ljudi koji sebe nazivaju religioznima, jednostavno ne znaju da alternativa postoji. Ako zadrete u to u šta oni veruju, ispostavlja se da je, uglavnom, jedno te isto – svi imamo osećaj začudnosti i poštovanja prema veličanstvenosti univerzuma. PLAYBOY: Misliš da je religijsko razmišljanje verovatno evoluiralo kao „slučajni nusproizvod“. DAWKINS: Kada god je nešto široko rasprostranjeno među nekom vrstom, moraš da pretpostaviš da ima određenu vrednost kod preživljavanja. Verovatno ne

njujem svoje roditelje tako što bih rekao da su me kljukali religijom. Poslali su me u neke od najboljih škola, a, kao što je bio slučaj sa većinom škola u Engleskoj tog vremena, one su bile anglikanske. Miropomazan sam sa 13 godina. PLAYBOY: Kada si prvi put pročitao Darvinovo „O poreklu vrsta“? DAWKINS: Dve godine kasnije. PLAYBOY: I potpuno te oduvalo... DAWKINS: Da. To da jedna tako jednostavna zamisao može da objasni složenost repa pauna, antilope u skoku, geparda u trku, čiope u letu, čoveka koji misli. To su sve izuzetno složene naprave, a opet, razumemo zašto su ovde. PLAYBOY: Tvoji roditelji su bili prirodnjaci, koji su, kako kažeš, mogli da prepoznaju svaku biljku u Britaniji. DAWKINS: Moj otac je predavao botaniku na Oksfordu. Ja tu predajem zoologiju. Nisam bio prirodnjak na način na koji je on bio, ali sam voleo da se motam po džungli sa nekim ko ju je poznavao.

Foto: AFP

molitvenoj prostirci zašto veruju u Boga, to će uvek imati veze sa čudima, uključujući tu i čudo stvaranja. Ako se to uskrati religiji, uklanja se i razlog zbog kog je svako ko je religiozan zaista i religiozan. PLAYBOY: Da li te obeshrabruju stalni napadi na razum? DAWKINS: Ne. Prilično često sam na Internetu i tu čitam šta pišu mladi ljudi. Vidim veliki uzlet dobrih osećanja, racionalnosti, bunta. Amerika je podeljena na dva dela. Postoje idiotske neznalice poput Sare Pejlin (Sarah Palin) na jednoj strani i ogroman broj intelektualnih, inteligentnih,

postoji nikakva vrednost u smislu preživljavanja, u vezi sa religijom – iako je može biti – već samo vrednost u vezi sa nizom potpuno odvojenih psiholoških predispozicija, poput pokornosti autoritetima. To je, recimo, snažna vrednost za preživljavanje dece. S obzirom na to da su bespomoćna, i da se ne snalaze u svetu, oslanjaju se na mudrost roditelja. Ali opet, oni nemaju načina da razdvoje mudrost koja je bitna za preživljavanje od mudrosti koja je besmislena. PLAYBOY: Tebe su roditelji podizali u anglikanskoj crkvi. DAWKINS: Ne bih želeo da ocr-

PLAYBOY: Da li je na neki poseban način uticao na tebe? DAWKINS: Radoznalost, naučna radoznalost. PLAYBOY: A tvoja majka? DAWKINS: Nije stekla diplomu iz nauke, ali je, takođe, veoma dobro poznavala biljke. Rekao bih da je to jedna od stvari koje su radili zajedno. Podučavala me je dok sam bio dete i mnogo toga sam naučio od nje. PLAYBOY: Rotđen si u Najrobiju (Kenija, prim. prev.). Zašto su tvoji roditelji bili tamo? DAWKINS: Zbog svog poznavanja botanike, moj otac se pridružio poljoprivrednom odeljenju novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 15

Kolonijalne civilne službe i poslat je u Istočnu Afriku, u oblast koja se tada zvala Njasalend, a danas je Malavi. Potom je pozvan da pristupi Kraljevskim afričkim strelcima, što je, zapravo, bio britanski odred sa sedištem u Najrobiju. Tako je otišao na sever, u Keniju, a moja majka je krenula sa njim. Imala je i određenih problema. S obzirom na to da nije bila legalno u Keniji, nije bilo lako otići odatle. [smeh] PLAYBOY: Čega se sećaš iz tog vremena? DAWKINS: Sećam se mnogo toga o Njasalendu. Sećam se mirisa, prizora i boja. Bio je to privilegovan život, sa sve poslugom. Kao da je sat pomeren sto godina unazad. Bilo je to čudno paternalističko društvo u kom smo živeli. PLAYBOY: Kada ti je bilo osam godina, sa roditeljima si se preselio u Englesku. DAWKINS: Mom ocu je pripalo imanje Dokins, koje je u porodici bilo još od 1723. godine. Ostavio mu ga je veoma daleki rođak – toliko daleki, da nikada nismo ni čuli za njega. Taj rođak je želeo da farma ostane Dokinsima, ali su svi imali ćerke. Izbor je bio sjajan, jer je moj otac bio školovan za poljoprivredu, premda tropsku, i imao je zbilja preduzimljive ideje kako da da pretvori imanje seoskog gospodina u proizvodnu farmu. PLAYBOY: Šta je uzgajao? DAWKINS: Imali smo džersijske krave, koje, kao što znaš, daju dosta mleka. Snabdevao je sve lokalne hotele i oksfordske koledže mlekom. I svinje. Površina imanja nije bila naročito velika. Jedan ekscentrični Dokins iz 19. stoleća je prodao najveći deo imanja da plati sudske procese, pa je, tako, najveći deo porodičnog bogatstva nestao. PLAYBOY: Decenijama nakon preseljenja u Englesku, napisao si 16


svoju prvu knjigu tokom restrikcija struje. DAWKINS: Godina 1972. je bila vreme velikih industrijskih nemira u Britaniji i danima nije bilo struje. Nisam mogao da se bavim istraživanjem, pa sam počeo da pišem „Sebični gen“.

bila bi to zabavna igra u kojoj se računa da bi on morao da putuje brže od brzine svetlosti.

PLAYBOY: Veliki si ljubitelj naučne fantastike. Šta ti se sviđa kod nje? DAWKINS: Sviđa mi se naučna fantastika koja uzima neki aspekt nauke i menja ga. Ima jedna divna novela Danijela Galueja (Daniel Galouye), pod naslovom „Tamni univerzum“ (Dark Universe), u kojoj se priča o grupi ljudi koji žive u potpunoj tami i ne znaju ništa o svetlosti. I tako svetlost postaje mit. Koriste fraze poput „Velika Svemoćna Svetlost“, imaju obrede gde opipavaju svetu sijalicu. Galuej je izmenio jednu stvar – uklonio je svetlost – i posmatrao je posledice.

PLAYBOY: Da li je to što si dobio dete promenilo tvoje stavove na bilo koji način? DAWKINS: Mislim da nije, mada me interesuju evolucioni koreni subjektivnih osećanja. Postao sam osetno nervozniji oko stvari poput visine.

PLAYBOY: Nasuprot stvaranju zemlje vilenjaka. DAWKINS: Princeze koje jašu jednoroge ne spadaju u naučnu fantastiku.

PLAYBOY: Šta ako dete brizne u plač? DAWKINS: O, to bi baš bila šteta.

PLAYBOY: Svuda si video opasnost. DAWKINS: Tako je. PLAYBOY: Savetovao si joj da uvek kada joj bilo ko predstavi neku tvrdnju, treba da upita „A kakve dokaze imaš?“ Da li je bila popularna među učiteljima? DAWKINS: Ne znam za nju, ali sam čuo strašne priče o deci koja su postavljala previše pitanja veroučiteljima.

PLAYBOY: Plejbojev savetnik je dobio ovo pitanje od čitaoca: „Osećam se nelagodno kada me osoba koju sam tek upoznao upita idem li u crkvu, jer ne idem. Postoji li propisani, odnosno pravilni odgovor?“ DAWKINS: Ja bih odgovorio: „Ne, ne idem u crkvu. Ideš li ti I, ako ideš, zašto to radiš?“

PLAYBOY: Svi ateisti koje smo susreli na konvenciji skeptika u Las Vegasu kao da imaju neku svoju priču o tome kako su izbačeni sa veronauke. DAWKINS: Da, to je strašno smešno. Ono što bi veroučitelj trebalo da kaže je: „Pa, pogledajmo dokaze.“ Umesto toga, oni se naljute. A razlog zbog kog se ljute je taj što ne postoje ma kakvi dokazi.

PLAYBOY: To si savetovao svojoj ćerki u pismu koje si joj napisao kada je imala 10 godina. DAWKINS: Ono što sam ja uradio, i što bih savetovao i drugim roditeljima da učine, jeste da sam je ohrabrio da sama razmišlja. Kao ilustraciju, za Deda Mraza sam joj rekao: „Pa, hajde da razmislimo koliko dimnjaka postoji.“ Mislim,

PLAYBOY: I na tebe se ljute. Tražiš od religiozne osobe da promeni svoj pogled na svet. DAWKINS: Želim da ljudi promene svoj pogled na svet tako da zahtevaju dokaze za nešto u šta bi verovali. Nije zdravorazumski verovati zato što je „naš narod uvek u to verovao“. Da si rođen u Afganistanu ili Indiji, verovao bi u nešto

drugo. Još jedan glupav razlog je kad veruješ zato što imaš unutrašnji osećaj da to mora biti ispravno, ili zato što ti je sveštenik rekao da je to istina. PLAYBOY: Ken Miler (Ken Miller), autor „Pronalaženja Darvinovog Boga“ (Finding Darwin’s God), jednom te je kritikovao, rekavši da su ateisti i agnostici više jevanđeoski ljudi od onih religioznih. Da li je tvoje iskustvo sa ateistima takvo? DAWKINS: Možeš biti strastven u pogledu potrebe da se traga za dokazima i strastveno ljut na ljude koji to ne žele da rade. To nije jevanđeosko ponašanje, to je naprosto ljutnja.

ta XVI. DAWKINS: Očekivano je svega oko 2000 ljudi, a pojavilo se njih 15000. PLAYBOY: Odbacuješ papu kao neprijatelja dece, gej osoba, žena, istine, siromašnih, nauke i humanosti. DAWKINS: To je bio govor na mitingu, pa sam se poslužio retorikom. PLAYBOY: Da li i ti veruješ, kao što je Kristofer Hičens verovao, da papu treba uhapsiti? DAWKINS: Hičens mi je pisao sa predlogom da ga uhapsimo, ali smo ubrzo odustali od ideje bu-

Foto: AFP

PLAYBOY: Ipak ti se sviđa Milerova knjiga. DAWKINS: Moguće je da je to najbolje pobijanje kreacionizma, premda zastranjuje kada pokušava da opravda hrišćanstvo. Jedan od razloga zbog kojih je preporučujem je ne samo zbog toga što je dobra, već i zbog toga što ju je napisao hrišćanin. Nažalost, napisao ju je katolik, a mnogi ljudi o kojima pričamo misle da su katolici gori od ateista. [smeh] PLAYBOY: Godine 2010, govorio si na skupu u Londonu protiv državničke posete pape Benedik-

kvalnog građanskog hapšenja, uz prišunjavanje, lisice ili već nešto slično. Umesto toga, zamolili smo Džefrija Robertsona (Geoffrey Robertson), uglednog adokata za oblast ljudskih prava, da da izjavu o postupku protiv pape za zataškavanje pedofilije. Takođe, proverio je i navodni papin imunitet od gonjenja, kao šefa države, dovodeći u pitanje legitimitet Vatikana kao suverene države. Ja sam odgovorio na, ničim izazvanu, papinu nadmenost po sletanju u Edinburg. Prva stvar koju je rekao je bila da optuži ateiste za Hitlera. Premda ja ne krivim papu za članstvo u Hi-

tlerjugendu (Hitlerova omladina, prim. prev.), s obzirom na to da je bio veoma mlad, smatrao sam da je ovo zaista vrlo drsko. Da sam na njegovom mestu, bio bih manji od makovog zrna po pitanju Hitlera. PLAYBOY: Zadivili su te neki transparenti na mitingu. DAWKINS: Dva meni omiljena su bili „Drži svoje brojanice dalje od mojih jajnika“ (Keep your rosaries off my ovaries) i „Dalje ruke od mojih jaja, Benedikte“ (hands off my eggs, benedict; „jaja benedikt“ su poznati kulinarski specijalitet, prim. prev.). [smeh] PLAYBOY: Papa se izvinio za seksualno zlostavljanje dece u katoličkoj crkvi. Nije li to dovoljno? DAWKINS: O, jaka stvar. Nije predao ni jedan dosije policiji. Izvinio se uz silno oklevanje, nakon što je izvršen ogroman pritisak. PLAYBOY: Održao si govor u Dablinu, u kom si rekao da je za dete seksualno zlostavljanje manje štetno u odnosu na psihološka oštećenja koja će imati ako odrasta kao katolik. Kakve su bile reakcije? DAWKINS: Doživeo sam ovacije. Da budem jasan, nisam govorio o onoj vrsti nasilnog seksualnog zlostavljanja za koje smo sada saznali da se stalno ponavljalo. Govorio sam o blagom milovanju, koje je već dovoljno loše, ali je podizanje dece uz verovanje u pakleni oganj još gore. PLAYBOY: Pozabavimo se evolucijom, koju mnoštvo ljudi pogrešno tumači, kao na primer kroz verovanje da smo potekli od čovekolikih majmuna. DAWKINS: Mi jesmo čovekoliki majmuni. Potičemo od izumrlih životinja koje bi bile klasifikovane kao čovekoliki majmuni. Ne potičemo od savremenih šimpanzi ili bonobo majmuna ili gorila. Oni su novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 17

evoluirali tačno onoliko dugo koliko i mi. PLAYBOY: Šta nas dakle čini ljudima? DAWKINS: Mi smo jedinstveni čovekoliki majmuni. Imamo jezik. Druge životinje imaju sisteme komuniciranja koji su daleko iza toga. One nemaju takvu sposobnost da saopštavaju komplikovane kondicionale i „šta-ako“ i da razgovaraju o stvarima koje nisu u sadašnjem vremenu. Sve su to jedinstvene pojave kod našeg evoluiranog mozga čovekolikog majmuna, koje su, prema nekim dokazima, nastale kroz vrlo ograničen broj mutacija. PLAYBOY: Piter Singer (Peter Singer), jedan od osnivača „Projekta velikih majmuna“ (Great Ape Project), tvrdi da čovekoliki majmuni zaslužuju osnovna prava. Da li se slažeš? DAWKINS: Zašto stati kod čovekolikih majmuna? Zašto ne i svinje? PLAYBOY: Ali čovekoliki majmuni su nam rođaci. DAWKINS: Pa šta? Svi smo mi rođaci. Šta da su oktopodi, koji su nam mnogo dalji rođaci, evolucijom razvili inteligenciju ravnu našoj? PLAYBOY: Ali nisu. DAWKINS: Možeš da zasnivaš svoju moralnost na rođačkim odnosima ako želiš, ali zašto bi to činio? Ja ću radije da se složim sa Džeremijem Bentamom (Jeremy Bentham) i da svoju moralnost zasnujem na pitanju – „Mogu li da pate?“ Singer je poprilično sklon reči „specizam“, tj. diskriminacija po vrstama. Imamo zajedničkog pretka sa šimpanzama, koji je živeo pre 6 miliona godina. Ako možeš da zamisliš da se za ruku držiš sa svojom majkom, koja drži ruku svoje majke, i tako ideš unazad ka zajedničkom pretku, ta linija bi se 18


pružala nekoliko stotina kilometara. A ako svojom drugom rukom zajednički predak drži ruku svoje kćeri, koja drži ruku svoje kćeri, i tako sve unapred, na kraju ćeš doći do savremene šimpanze. Kako ideš unazad, svaka od ovih veza majke i ćerke će uključivati i pripadnike iste vrste. PLAYBOY: To znači da nije bilo prvog čoveka. DAWKINS: Ne, nikada. Ali zamislimo da neka od međuvrsta nije izumrla. Zamislimo da su ostaci te populacije nađeni u afričkoj džungli. Da bi šimpanzama uskratio prava, morao bi da uspostaviš sudove nalik na one iz vremena aparthejda, da bi odlučivali uračunava se ta osoba među ljude. Zato što je to kontinuum. Iz razloga praktičnosti, međuvrste nisu opstale, pa je moguće ljudima dati osnovna prava, a šimpanzama nikakva. Ipak mislim da je u pitanju vredan argument. PLAYBOY: Da li si pro-lajf (pro-life; „Pro-life“ pokret označava protivnike abortusa)? DAWKINS: Ljudi koji govore da su pro-lajf, zapravo misle da kažu da su za ljudski život. Četvoroćelijski embrion ili šezdesetčetvoroćelijski embrion ili čak i neki znatno veći od toga nema nervni sistem. Trebalo bi da imaš znatno manju grižu savesti za ubijanje takvog bića, nego, recimo, za kišnu glistu, s obzirom na to da kišna glista ima nervni sistem I, vrlo verovatno, može da pati. Zato je otpor abortiranju veoma mladih ljudskih embriona obična besmislica. Otpor ubijanju starijih ljudskih embriona nije obična besmislica. Nema razloga da se pretpostavi da je njihova sposobnost patnje išta veća od sposobnosti odrasle svinje ili krave. PLAYBOY: Znamo li šta se prvo pojavilo – veći mozak ili hod na dve noge?

DAWKINS: Hod na dve noge se prvi pojavio. PLAYBOY: Kako to znamo? DAWKINS: Fosili. To je nešto oko čega su fosili izuzetno jasni. Pre tri miliona godina Australopitekus afarensis (Australopithecus afarensis) je bio dvonožac, ali mu mozak nije bio veći od šimpanzinog. Najbolji primer za to je Lusi (Lucy) [delimični skelet pronađen 1974. godine u Etiopiji]. Na neki način, ona je bila šimpanza koja je hodala uspravno. PLAYBOY: Sviđa ti se Lusi. DAWKINS: Da. [osmeh] PLAYBOY: Rekao si da očekuješ da će čovečanstvo imati genetsku knjigu mrtvih do 2050. godine. Na koji način bi to bilo korisno? DAWKINS: S obzirom na to da u sebi imamo gene koji su preživeli generacijama, teoretski bi mogao da očitaš evolucionu istoriju nekog bića. „Ah da, ova životinja je živela u moru. Ovo je vreme kada je obitavala u pustinji. Ovaj deo pokazuje da je morala živeti u planinama. A ovaj pokazuje da je živela u jazbinama.“ PLAYBOY: Da li bismo tako mogli da vratimo dinosauruse? Predložio si ukrštanje ptice i krokodila, sa mogućim stavljanjem u jaje noja. DAWKINS: To bi moralo da bude sofisticiranije od ukrštanja. Morao bi da bude spoj. PLAYBOY: Možemo li ponovo stvoriti Lusi? DAWKINS: Već poznajemo genome čoveka i šimpanze, pa je moguće dati sofisticiranu pretpostavku o tome kako je mogao izgledati genom zajedničkog pretka. Odatle bi bilo moguće uzgojiti životinju blisku zajedničkom pretku. A odatle bi se mogla izdvojiti razli-

ka između predačke životinje koja je stvorena i savremenog čoveka i tako bismo dobili Lusi. PLAYBOY: Optužio si kreacioniste da se bore prljavo. DAWKINS: Naravno da je to tačno. PLAYBOY: Da li zbog toga ti i drugi evolucioni biolozi nećete da debatujete sa njima? DAWKINS: Delimično. Takođe, to im daje ugled koji ne zaslužuju. Jedan moj kolega voli na to da kaže, „To bi izgledalo sjajno u tvom CVu, ali ne baš tako dobro u mom“. PLAYBOY: Sa kojim argumentima te kreacionisti obično napadnu? DAWKINS: Sa besmislicama neznalica. Kažu nešto kao: „Pa, ako smo potekli od šimpanzi, kako to da šimpanze i dalje postoje?“ I nije baš teško. PLAYBOY: Često čuješ da je evolucija opisana kao „samo teorija“. Da li je to stvarno tako? DAWKINS: Reč „teorija“ može da označava hipotezu. Ali se ta reč koristi i u mnogo ozbiljnijem smislu, kao celina znanja. Bolje je koristiti reč „činjenica“. Evolucija je činjenica, na isti način kao i to da Zemlja obilazi oko Sunca. PLAYBOY: Postoji nesaglasnost oko toga šta pokreće evoluciju.

DAWKINS: Prirodna selekcija je pokretačka sila, ali postoje neslaganja oko toga šta je bio pritisak selekcije. Na primer, znamo da je ljudski mozak narastao. Da li se to dogodilo zbog toga što su pametnije jedinke bile bolje u nalaženju hrane ili u izbegavanju predatora? Ili su možda te jedinke bile seksualno najprivlačnije? Moguće je da je uvećani mozak nešto nalik na paunov rep. Darvin je predložio drugu verziju prirodne selekcije, koju je nazvao seksualna selekcija. Ukoliko paunice biraju paunove prema lepoti njihovog perja, to znači da ne brinu o opstanku. Oni koji imaju najveće repove teže će opstati, jer je rep teret. Sa druge strane, ako su takvi privlačniji ženkama, onda je verovatnije i da će geni zaduženi za stvaranje velikih repova dospeti do naredne generacije. Sasvim je moguće da je i ljudski mozak narastao zbog seksualne selekcije. Inteligencija je seksi. Možda su najinteligentniji mužjaci bili i najvispreniji govornici. Možda su bili dobri govornici, dobro su pamtili plemenske sage i mitove ili plesne korake. PLAYBOY: Ili da ona voli kožu antilope.

DAWKINS: Tako nešto. Ako paunica bira mužjaka sa dugim repom, to je zato što zna da on nije mogao da preživi sa tolikim repom, a da ne postoji i nešto više u vezi sa njim. Sve se svodi na pokazivanje ženki da si otporan na bolesti. Postoji dualna selekcija – ženke

Želim da ljudi promene svoj pogled na svet tako da zahtevaju dokaze za nešto u šta bi verovali. Nije zdravorazumski verovati zato što je ‚‚naš narod uvek u to verovao.” postaju bolji lekari dijagnostičari, a mužjaci postaju bolji u tome da budu dijagnostikovani. Čak i ako su, zapravo, bolesni. PLAYBOY: Kakva je uloga sreće, tj. verovatnoće u evoluciji? DAWKINS: Mutacija, odnosno sirovi materijal za prirodnu selekciju, slučajan je, u smislu da nije sistematično usmeren ka unapređenju. Ipak, prirodna selekcija je izuzetno nenasumična, s obzirom na to da odabira unapređenja iz te mase varijacija koju mutacija izbacuje. Postoji i veoma mnogo

novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 19 Foto: AdelaideNow

uticaja slučajnosti na to koja vrsta izumire. Kada je kometa pogodila Zemlju, svi dinosaurusi su izumrli osim ptica. Neki sisari su preživeli i mi smo potekli baš od tih, koji su tada možda bili u hibernaciji negde ispod zemlje. PLAYBOY: Život si opisao kao „bombu replikacije“. DAWKINS: Ako malo pogledaš po svemiru, videćeš jedan mrtvi svet za drugim. Fizika postoji i hemija postoji, ali se ništa drugo ne dešava. A onda, iznenada, na nekom mestu se dogodi eksplozija, koja nastaje usled replikacije. Iz nekog razloga, zakoni hemije omoguće pojavu molekula koji se samoreplicira. Možda je ova naša planeta jedina na kojoj se to dogodilo. Ali, nastanak života od hemijskog incidenta gde molekul pravi svoje kopije, zaista ima izuzetne posledice. PLAYBOY: Kreacionisti često pokušavaju da te uhvate nespremnog, poput australijske filmske ekipe koja te je pitala: „Možeš li mi dati primer genetske mutacije, ili evolucionog procesa, koji uvećava informaciju genoma?“, a onda te, pošto si zastao, predstavila kao nekoga ko nema odgovor. DAWKINS: Način na koji se to događa je kroz duplikaciju gena. Imaš delove genoma koji rade nešto korisno, pa se onda deo iskopira i prelepi negde drugde, gde može slobodno da evoluira u drugom smeru. PLAYBOY: Pa zašto onda nisi odgovorio? DAWKINS: Razmišljao sam da li da ih izbacim. To je pitanje koje bi samo kreacionisti postavili, a nisu mi rekli da su kreacionisti. Oni su zapravo prepleli pitanje i dugu pauzu, sa mojim odgovorom na drugo pitanje, pa je izgledalo kao da izbegavam da odgovorim. To je bila apsolutno skandalozna 20


prevara. PLAYBOY: Najveći broj primedbi na evoluciju se, izgleda, svodi na složenost. Ljudi ne mogu da razumeju kako je nešto pooput oka uspelo da evoluira. DAWKINS: Bez obzira na to koliko oko može biti složeno, nije tako složeno kao bog. PLAYBOY: Kreacionisti vole da navode praznine u nalazima fosila, kao što je velika praznina pre Kambrijske eksplozije, pre oko 530 miliona godina, kada je došlo do eksponencijalnog rasta broja složenih oblika života. Kako to objašnjavaš? DAWKINS: Naravno da postoje praznine; fosilizacija ja retka pojava. Ali, čak i da nemamo ni jedan jedini fosil, dokazi za evoluciju bi bili potpuno čvrsti, s obzirom na uporednu anatomiju, uporednu biohemiju, geografsku raspodelu. Praznina pre Kambrijske eksplozije je zanimljiva zato što je velika. Ali, ako razmisliš o tome, postoje velike grupe životinja koje uopšte nemaju fosile. Na primer, danas smo u muzeju prirodnjačke istorije videli gotovo mikroskopsko stvorenje pod imenom tardigrada, odnosno dugoživac. Ta bića ne fosilizuju, zato što su mekana. Pretpostavlja se da je pre Kambrija, većina predaka kambrijskih stvorenja bila mekana i mala. PLAYBOY: Kako da znamo da su postojala, ako ne postoje fosili? DAWKINS: To baš i nije pravo pitanje, zar ne? Njihovi potomci su postojali u Kambriju, pa ako ne misliš ozbiljno da su nastali tek u Kambriju, morali su postojati preci. Možeš reći da to baš i nije dokaz, ali ja ti kažem da to isto možeš reći i za svako drugo mekano stvorenje za koje nemamo fosile. Kako znamo da nisu nastala 1800. godine? To baš i nema smisla. PLAYBOY: Šta je sa još jednim

omiljenim pitanjem kreacionista: ako su savremene životinje poput majmuna evoluirale od žaba, zašto onda nismo našli fosile prelaznih formi, poput žabomajmuna? DAWKINS: Greška je u pretpostavci da su savremene životinje potomci drugih savremenih životinja. Ako bi to uzeo za ozbiljno, ne bi tražio samo fosile žabomajmuna, već i krokopatke i oktokrave. Zašto bi, za ime sveta, očekivao da možeš da uzmeš ma koji par životinja i potražiš neku njihovu kombinaciju? Mi tragamo za vrhovima grančica sa drveta. Preci su sakriveni duboko u sredini, u krošnji drveta. Ne postoje žabomajmuni, s obzirom na to da bi zajednički predak žabe i majmuna bilo neko riboliko, daždevnjačko stvorenje, koje nije ni nalik ni žabi, ali ni majmunu. PLAYBOY: Kreacionisti vole da tvrde da, ukoliko ukloniš jedan deo celine i on ne funkcioniše, onda nema ni načina da je mogao da evoluira. DAWKINS: Prilično dobra analogija je lûk, gde imaš kamen, pa kamen, pa kamen, pa se susretnu na sredini, i stoje uspravno. Ali, ako izvadiš samo jedan deo, raspašće se ceo lûk. Mogao bi da pomisliš da je teško sagraditi jedan lûk, sve dok sve ne stoji na mestu, ali zaboravljaš da su u izgradnji koristili skele, koje su kasnije uklonjene. To je jedan od odgovora. Drugi je to što ti nisu potrebni svi delovi oka da bi video. Mogao bi da imaš prilično nesavršeno oko, koje vidi samo razliku između svetlosti i tame. To je i dalje korisno, ukoliko tako uočavaš senku grabljivca. Zato i nije tačno da pola oka nije korisno. Pola oka je upola dobro kao celo oko, ali je bolje od ničega. + Intervju preuzet iz magazina Playboy. Intervju u originalu objavljen avgusta 2012 godine. Autor: Chip Rowe.

NAUKA Marko Ekmedžić

Čovek na Mesecu

Nil Armstrong je 25. avgusta, u svojoj 82. godini, preminuo od komplikacija nakon operacije na srcu. „Ovo je mali korak za čoveka, ali ogroman skok za čovečanstvo!“

nom pažnje, pohvala i priznanja. Umeo je da kaže da jedan trenutak vrtoglave slave nikada ne može da zameni čitav život posvećen napredovanju i saznanju. Gotovo u šali, često je govorio da se nada da taj čuveni otisak stopala sa Meseca, koji bi mogao stajati

Legendarnoj izjavi prvog astronauta koji je kročio na Mesec, u večnosti se sada pridružuje i čovek koji ju je skovao, a koji je 25. avgusta, u svojoj 82. godini, preminuo od komplikacija nakon operacije na srcu. Taj 20. jul 1969. godine, kada je misija „Apolo 11“ dovela prve ljude do površine našeg najbližeg kosmičkog saputnika, bio je samo kruna karijere i napora komandanta te misije, mornaričkog oficira, Nila Aldena Armstronga (Neil Alden Armstrong). Čuvena šetnja po prašnjavom tlu Meseca donela je mnogo više od euforije Americi šezdesetih godina prošlog stoleća, opterećenoj zategnutim odnosima sa hladnoratovskim protivnicima s one strane „gvozdene zavese“ i kr- Foto: Everett Collection/Rex Feature vavim i po mnogo čemu pogrešnim i uzaludnim istrajava- hiljadama godina nedirnut i nenanjem na ratu u Vijetnamu. Učinjen rušen, treba da što pre obriše neki je korak koji je pokrenuo snove či- novi astronaut, nova misija, novo dostignuće. tavog čovečanstva. Pomalo ironično, onako kako Nil Armstrong je tada, sa svojih 38 godina, prema mišljenju mno- to sudbina potpomognuta ljudima gih, dosegao vrhunac ljudskih do- ume da namesti, čuvena „Apolo stignuća. Ipak, on sam se sa tim 11“ misija je bila i poslednji Armnije slagao i čak je osećao izvesnu strongov svemirski let. Već naredne nelagodu pred decenijskom lavi- godine je dobio kancelarijski po-

sao, sa dugačkom i zvučnom titulom Nasinog zamenika pomoćnika administratora za aeronautiku u kancelariji za napredna istraživanja i tehnologiju. U narednim godinama, potpuno se povukao iz javnosti, izbegavši čak i simbolično učešće u obeležavanju 25. godišnjice sletanja na Mesec. Možda se vratio onim dečačkim mislima koje su ga iz malog mesta Vapakoneta u Ohaju nagonile da gleda nebo i sanja o karijeri pilota, slobodi odvajanja od tla i beskrajnom miru oblaka i visokih vetrova. Možda se sećao kako je, već sa šest godina, po prvi put dobio priliku da se provoza avionom, kako je satima i danima pravio modele aviona, i kako je prilježno štedeo da bi pohađao pilotsku školu, još pre nego što je naučio da vozi i automobil. Sigurno se u samoodabranoj osami sećao kako je prosto „gutao“ fiziku i matematiku I, kao najbolji đak u svojoj generaciji, dobio univerzitetsku stipendiju Američke ratne mornarice, da bi već nakon dve godine napustio studije i postao mornarički pilot i osvojio tri ordena za učešće u Korejskom ratu. Verovatno se setio i da ga je ljubav prema nauci i saznanju naterala da se vrati studijama i da je 1955. novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 21

22



godine diplomirao kao vazduhoplovni inženjer, koji je ubrzo dobio posao probnog pilota u organizaciji koja je prethodila Nasi.

O, i sasvim sigurno se sećao teškog i veoma rizičnog spuštanja na Mesec, preuzimanja komandi od autopilota i tankih 30 sekundi

žiže svemirskog programa napustio Nasu i postao profesor inženjerstva na Univerzitetu u Sinsinatiju. Morao se setiti i kako su ga godinama, bezmalo decenijama, razni politički lovci u mutnom jurili i vukli za rukav da svoj ugled i harizmu

‚‚Jedan trenutak vrtoglave slave nikada ne može da zameni čitav život posvećen napredovanju i saznanju.”

Foto: Central Press

Morao se sećati kako je, nakon sedam godina usavršavanja letenja na opitnim letelicama, 1962. godine postao i jedan od prvih američkih astronauta, da bi ubrzo i upravljao misijom „Džemini 8“ i učestvovao u misiji „Džemini 11“. Kako bi zaboravio prvo uspešno svemirsko spajanje letelica sa ljudskom posadom i uzbuđenje koje je to donelo?

24


Foto: nasa.gov

preostalog goriva nakon uspešno izvedenog sletanja. Morao je osetiti ponos i ushićenje kada se nakon sletanja u mesečevo More spokoja javio kontroli misije potpuno smirenim glasom da ih obavesti da je „orao sleteo“. Ne mogu a da ne prijaju pohvale kolega sa misije, Edvina „Baza“ Oldrina (Edwin „Buzz“ Aldrin) i Majkla Kolinsa (Michael Collins), koji su mnogo puta rekli da sve do sletanja čoveka na Mars neće biti boljeg i sposobnijeg komandira jedne svemirske misije. Setio se Armstrong sigurno i toga kako je ubrzo nakon sklanjanja iz

uloži u njihove političke projekte... i kako ih je hladno, ali uljudno odbijao. Učestvovao je samo u komisiji koja je ispitivala uzroke nesreće šatla „Čelendžer“, 1986. godine, i to iz pijeteta prema stradalim astronautima. Iako povučen, iako skroman do kraja, nije propuštao da podseti čovečanstvo da je važno vratiti se i letovima na Mesec, ali i slanju ljudi na dalje planete. Nije odustajao od vizije okretanja zajedničkim ciljevima celog čovečanstva i pozivima da zbog politike ne odustajemo od sopstvene budućnosti. Inspirisao je svoju porodicu, prijatelje, javnost, čovečanstvo, tih i nenametljiv, a opet autoritativan i jasan. Setite ga se ponekad, kada u noći sa vedrim nebom vidite našeg tihog saputnika kako gotovo čezne za novim gostima. Namignite mu i setite se Armstrongovih reči – Mesec je zanimljivo mesto za obilazak, zaista ga preporučujem! + Milojko Majk Vucelić, projektni menadžer Nasine vasionske misije „Apollo 11“ zaslužne za osvajanje Meseca, umro je 8. septembra u SAD u 82. godini života, saopštila je njegova porodica.

NAUKA Dr Andrija Šrek

Kraj homeopatije Uprkos brojnim dokazima o neefikasnosti, homeopatija nalazi svoj put i do strukovnih udruženja lekara koji, prenebregavajući Hipokratovu zakletvu, svesno nanose pacijentima potencijalnu štetu i ugrožavaju čak i njihov život. Homeopatiju je razvio Samuel Haneman krajem XVIII veka u Nemačkoj. Ovaj lekar i hemičar je verovao da je bolest posledica „neravnoteže“ u telu i da se može izlečiti „similia principom“ – „slično leči slično“. (grč. homoios – sličan, pathos – tegoba, patnja). Po ovoj teoriji, sićušna doza uzro(čni) ka bolesti, višestruko razređena u vodi, stimulisaće telo da se bori protiv nje. S obzirom na to da je

ova metoda bila daleko elegantnija, jeftinija i pristupačnija širokim narodnim slojevima od tadašnjih metoda konvencionalne medicine (puštanje krvi, pijavice, klizme...), postala je vrlo popularna i široko prihvaćena. Homeopatski lek se prilagođava individui. Homeopat ocenjuje ne samo fizički uzrok bolesti, nego i emocionalno stanje pacijenata, njihovu ličnost i temperament, pre no što odluči koji će lek upotrebiti. Pre početka terapije, sprovodi se obično i „elektrodijagnostika“ – pro-

cenjuje se „energetski disbalans“ koji je uzrokovao problem. Jedan od aparata kojim se „dijagnostikuje“ je, zapravo, kompjuterizovani galvanometar pod nazivom INTERRO (na slici), koji, navodno, meri promene električnog otpora kože pacijenta, koje potom pokazuju da li pojedini organski sistemi imaju odgovarajući „elektromagnetni energetski balans“. Zapravo, što je jači pritisak na kožu pacijenta, na ekranu se očitava viša vrednost što se, potom, tumači kao „zapaljenje“, dok niža vrednost označava „degeneraciju“ – rak ili aterosklerozu. Ovakva dijagnostika, naravno, nema nikakvu potporu u naučno dokazanim činjenicama o funkcionisanju ljudskog tela u uslovima zdravlja ili bolesti. Potom se pacijentima daju homeopatski lekovi, zapravo, rastvori ili kuglice koji sadrže praktično nemerljiva razređenja aktivnih supstanci. Homeopatski lekovi su toliko razređeni da ne mogu imati bilo kakvo dejstvo na organizam (razređenja današnjih homeopatskih lekova se kreću od šest – 1/1.000.000 do 30 redova veličine – 1/1.000.000.000.000.000.000.000.0 00.000.000), pa i više. U ovolikom razređenju, neki od njih ne sadrže čak ni ceo molekul originalne biljke. Homeopati tvrde da „voda zadržava memoriju ‘vitalne esencije’ konkretne biljke ili minerala“, što će „probuditi“ organizam i on će, zapravo, sam sebe izlečiti. Ovo spada u domen tzv. pseudonauke i ni jednom poznatom naučnom meto-

dom nije dokazivo. Često se homeopate udružuju sa drugim „specijalistima“, naročito nutricionistima, koji u istom stilu preporučuju korišćenje kućnih prečistača vode („koje možete

U većim, kvalitetnijim studijama, homeopatija je pokazala iste rezultate kao placebo. nabaviti kod nas po vrlo povoljnoj ceni, sa popustom“), zabranjuju korišćenje mikrotalasnih pećnica (jer uklanjaju „životnu energiju“, menjaju molekulsku strukturu namirnica...), kao i aluminijumskih folija (jer „izazivaju nastanak Alchajmerove bolesti“) itd. U avgustu 2005, časopis „Lancet“ je objavio istraživanje Matijasa Egera i ostalih sa Univerziteta u Bernu (Švajcarska) i Univerziteta u Bristolu (Engleska) pod naslovom „Da li su klinički efekti homeopatije placebo efekti? Komparativna studija placebo-kontrolisanih ispitivanja homeopatije i alopatije“. Metodom meta-analize ispitani su rezultati 110 studija u kojima su upotrebljeni homeopatski lekovi i 110 studija u kojima su korišćene metode konvencionalne medicine, u istim patološkim stanjima. Posmatrani su efekti kako u malim studijama, slabijeg kvaliteta, tako i u velikim, kvalitetnim studijama. U analiziranim homeopatskim studijama korišćena je klinička honovembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 25

meopatija, kompleksna homeopatija, klasična homeopatija i izopatija. U analiziranim studijama konvencionalne medicine, korišćeni su uglavnom lekovi – nesteroidni antiinflamatorni, antihistaminici, antibiotici i virostatici. U zaključku ovog opsežnog istraživanja, homeopatski lekovi su imali pozitivni efekt u malim, lošije definisanim studijama. U većim, kvalitetnijim studijama, homeopatija je pokazala iste rezultate kao placebo. Studija, prema tome, jasno ilustruje uzajamno dejstvo i kumulativni efekat različitih izvora, te

pokazuje da su efekti koji se vide u placebo-kontrolisanim studijama homeopatije KOMPATIBILNI sa placebo-hipotezom! Ovo, praktično, znači da je efekat homeopatije ISTI kao i efekat placeba. Placebo efekat homeopatskih preparata savremena nauka objašnjava blizinom određenih zona (asocijativne, motorne i somatosenzorne) u kori velikog mozga, koje bi, angažovanjem kratkih i dugih projekcionih nervnih puteva, mogli dati nekakav efekat u smislu olakšavanja tegoba kod određenih bolesti. Ovo, međutim, nikako

NIJE efekat samog homeopatskog leka. Često se homeopate, suočene sa ovako egzaktnim naučnim dokazima, brane konstatacijama da homeopatski lekovi bar nisu štetni. Prema prof. Ernstu (Exeter Univer-

Često se homeopate, suočene sa ovako egzaktnim naučnim dokazima, brane konstatacijama da homeopatski lekovi bar nisu štetni. sity), homeopatski lek prouzrokuje pogoršanje bolesti pre no što počne da deluje. Problem je u tome što ovo pogoršanje može da bude tako teško, da zahteva i hospitalizaciju na nekoliko dana, što se obrazlaže kao neophodan korak na putu ka oporavku! Neki pacijenti tako završe čak i na odeljenjima intenzivne nege, što homeopate tumače kao dobar znak (?!), a konvencionalni lekari, ispravno, kao pogoršanje nelečene bolesti. Homeopate, takođe, tvrde da meta-analiza nije urađena korektno, da su zanemarene negativne kliničke studije, a da je prevelik značaj dat pozitivnim studijama. Međutim, ni ova tvrdnja „ne pije vodu“, jer su upravo velike, bolje kontrolisane, tzv. „duplo slepe studije’’ (u kojima ni lekari ni pacijenti ne znaju koji preparat se daje), potvrdile placebo efekat homeopatije. Naučnu javnost zabrinjava činjenica da homeopatija i dalje, uprkos brojnim dokazima o neefikasnosti, nalazi svoj put i do strukovnih udruženja lekara koji, prenebregavajući Hipokratovu zakletvu, svesno nanose pacijentima potencijalnu štetu i ugrožavaju čak i njihov život. Protiv ovoga se moramo boriti. +

26


POZNATI ATEISTI Srđan Jovanović Maldoran

Glas razuma Prof. dr Ljubiša Rajić je preminuo posle duge i teške bolesti.

O

vo je jedna tipična rečenica, onakva kakvu možemo videti u većini članaka koji su izveštavali o ovom nadasve tragičnom događaju. Međutim, budući da sam Rajića poznavao ceo svoj život, pa i da mi je bio predavač na univerzitetu početkom ovog veka, meni to zvuči drugačije. Čini mi se kao da smo juče saznali da je bolovao od raka, te proklete bolesti, te mi se čini da taj period uopšte nije bio tako „dugačak“. Rak nam ga je uzeo, što se mene tiče, preko noći. Došao, pokupio, otišao. Veni, vidi...ubij. Teško je (makar u ovome članku) odvojiti ličnu tragediju od jedne opšte. Padaju mi na pamet buduće mlade kolege skandinavi-

sti, svi oni koji će u oktobru ove godine krenuti akademskim putem upisujući se na studije Grupe 18, Skandinavski jezici i književnosti. Oni nikada neće videti Rajića, oni ga nikada neće čuti, on im nikada neće održati predavanje. Pomisao je odista jeziva. Onda se prisetim Rajićevih predavanja, kao i večitog osmeha koji je imao na njima. On je toliko voleo svoj posao i uživao u njemu. Svi mi, njegovi bivši studenti, sećamo se kako je umeo da skrene sa teme (kako kažu na engleskom, to get sidetracked) i da se zaputi manje utabanim stazama objašnjenja neke potpuno druge teme, teme koja se nije odnosila na predavanje. I ti momenti su nekako bili najza-

nimljiviji jer su davali jednu širu, komparativnu sliku. Vrlo lako je Rajić umeo da pređe sa prihvatanja hrišćanstva na Islandu godine 999. (ili 1000, nije sigurno) do statusa koje hrišćanstvo ima u Srbiji, ili inače. Ti kratki pogledi iz prošlosti ka sadašnjosti su mnogo otkrivali. Svi se sećamo priče koju je tako mnogo puta pomenuo, upravo o hrišćanstvu u Skandinaviji. Kako je govorio, Islanđani su se prosto sastali na tzv. Allthingu, „svesaboru“, i dizanjem ruke izglasali da prime hrišćanstvo – jer se prosto isplatilo. Misionari ih onda ne bi prisiljavali, a Islanđanima je bilo svejedno. Toliko o „iskrenoj religioznosti“ nekih hrišćana. Isto tako je pričao i o nameta-


nju hrišćanstva Skandinaviji. Ovaj proces je, naime, trajao. Kako Rajić objašnjava, bilo je potrebno nekoliko dodatnih stoleća da se hrišćanstvo „naseli“ u Skandinaviju. Ovo iz više razloga: jedan je činjenica da je Skandinavija udaljenja od pape. No, drugi razlog je zabavniji. Hrišćani su, naime, mačem i strahom širili svoju grotesknu „veru“. Plašili su ljude paklom kako bi se ovi priklonili religiji. Skandinavcima je to, prosto rečeno, bilo besmisleno. U Skandinaviji, gde je pre hiljadu godina bilo hladno, hladno, hladno, a grejna tela nisu postojala, vatra je bila voljena. „Plašiti“ nekoga da će, ukoliko se ne prikloni hrišćanstvu, biti večno na mestu gde vatre stalno gore, nije imalo nikakvog smisla. Genijalni hrišćani su paklom Skandinavcima obećavali raj. Bilo je zato potrebno naći druge načine. Jedan je bio sledeći: svakom ko se odluči na krštenje će jedno veliko, čisto, belo platno biti poklonjeno posle obreda. Sada su siromašni ljudi već masovno krenuli na krštenja, neki čak i po četiri-pet puta, samo kako bi dobili platno: u ono doba luksuz. Još jednom: toliko o „iskrenoj veri“. Rajić nije bio samo osnivač Odseka za skandinavistiku; bio je i neumorni borac protiv klerikalizacije. Bio je i jedan od prvih ljudi koji se zvanično ne bave religijom, a ipak istu poznaju bolje od onih koji su se busali u grudi kojekakvim „filozofijama religije“, „teologijama“, „bogoslovljem“ i sličnim besmislicama. Postalo je tada jasno da se jedino naučnik može baviti religijom, neko ko poznaje istoriju, društvo, te kako socium funkcioniše. „Teologija nije nauka i bilo bi bolje da je osnovana katedra za nauku o religiji, koju nemamo. To što je sekularna država dostignuće civilizacijskog razvoja, našu vladu ne zanima, uprkos tome što je i Republika Srbija ustavom određena kao takva”, pričao je Rajić sasvim lucidno, u zemlji u kojoj se vrši re28


ligijska indoktrinacija maloletnih. Kada je umro patrijarh, Rajić je ovako pisao: „Uvodi se trodnevna žalost kao da je on neka značajna istorijska ličnost za državu i društvo, a ne, suštinski, poglavar udruženja građana koje se zove Srpska pravoslavna crkva. A onda se slavi čovek u čiju čast se navodi to da je on bio lično veoma skroman. Pa, ovde ima još hiljade i stotine hiljada ljudi koji su veoma skromni. Uostalom, ne primećujem da je učinio nešto mnogo, počev od njegovog ekstremnog verskog konzervativizma – čuvena je njegova izjava da žene koje imaju menstruaciju ne bi trebalo da ulaze u crkvu jer su nečiste – preko njegovog mišljenja o homoseksualcima i drugima i, pre svega, njegovog nezaustavljanja episkopa – poput Pahomija, Pentofila ili Filareta i Artemija sa njihovim mućkama - koji bi bili sramota za bilo koju crkvu“. Kritika Crkve je kod Rajića – logično – bila uvek povezana i sa kritikom same države, koja je ne samo dozvolila da crkvena moć toliko ojača, već to i podržavala: „Srbija je po Ustavu sekularna republika, a u stvarnosti su se politička i crkvena elita isprepletale u sklopu uzajamnih interesa i pretvorile državu u klerikalnu polumonarhiju. Iako je SPC beznačajna institucija s tačke gledišta razvoja Srbije, njoj se masovno vraća imovina, a, na primer, Univerzitetu, koji isporučuje skoro sav kadar i skoro sve naučne rezultate nužne za savremeni razvoj, vraćeno je samo pravo da na svoju bivšu imovinu stavi ploču s natpisom da je to njegova bivša imovina. I sve to propraćeno je ogromnim licemerjem i državnog i crkvenog vrha.” Od zvaničnika ove države se gotovo niko nije oglasio, jedino je Jovanović imao šta lepo da kaže: „Dobronameran u svojoj kritici, dosledan u svojim stavovima, uvek je činio sve kako bi ukazao na ono što je bilo pogrešno. Jedan je

od prvih profesora koji je stao uz studente u zimu 1996, spreman da zajedno sa nama brani volju naroda“. Tu se onda valja i setiti kako

Kritika Crkve je kod Rajića – logično – bila uvek povezana i sa kritikom same države, koja je ne samo dozvolila da crkvena moć toliko ojača, već to i podržavala je Rajić bio jedan od retkih akademaca koji su podržavali studente na njihovim mnogobrojnim protestima. Već sam pisao o tome kako profesor koji nije uz studente ne zaslužuje da se zove profesor. I to treba ponavljati ad nauseam. Rajić je uz studente bio, a sa njegovim odlaskom, desetine hiljada studenata, koji su zaglavljeni u beskonačnoj birokratiji i čistoj gluposti beogradskog univerziteta, imaće jedan glas manje, glas koji je nekada bio na njihovoj strani. Ta vara på ditt liv för nu är det din stund på jorden, pisao je Vilhelm Muberj (Moberg) krajnje ateistički, poznati švedski pisac o kojem nam je Rajić držao predavanja. „Čuvaj svoj život, jer sada je tvoj trenutak na zemlji”. Rajićev se trenutak, pak, završio. Ali, neće biti zaboravljen i njegove reči će ostati i posle njega. Uz naučnu lucidnost i informisanost, društveno-kritički i antiklerikalni angažman, Rajić je bio glas razuma. I u doba u kojem je razum najpotrebniji, u doba u kojem se predsednik jedne zvanično sekularne države konsultuje sa sveštenstvom, taj glas je sada ućutao. Crno nam se piše. Åt helvete. +

NAUKA Marko Ekmedžić

Nastanak svemira, II deo

Postoje snažni dokazi da je univerzum imao početak koji je suštinski zasnovan na istim principima nuklearne hemije kakvu srećemo u zvezdama. Brzina rađanja zvezda Da je svemir oduvek prisutan, nove zvezde bi se rađale stalno. Rađanje zvezda bi se danas dešavalo potpuno istovetno kao i pre 1.000, 10.000, milion, ili 10 milijardi godina. Ipak, slike dalekog svemira koje nam šalje svemirski teleskop

lijardi godina. Snimci su ukazali na to, da je brzina rađanja zvezda bila čak deset puta veća pre nekoliko milijardi godina. Kako je vreme prolazilo, tako je i brzina rađanja zvezda opadala. Odatle su proistekli i neki veoma bitni zaključci: – najveći broj zvezda koje će ikada postojati već je nastao;

đaju? Upravo je to podatak koji dodatno ukazuje da je univerzum imao jasan početak. Ako hoćemo da studiozno ispitamo vezu zvezda i trajanja svemira, mogli bismo je okarakterisati kroz nekoliko jednostavnih stavova: – činjenica je da su zvezde nastajale velikom brzinom u ranom univerzumu, iz prašine i gasa; – činjenica je da brzina rađanja zvezda opada; – činjenica je da će sve zvezde prestati da gore i odumreti s vremenom; – univerzum je imao početak i vremenom će sve zvezde nestati; – činjenica je da univerzum umire i ne može sam sebe održati.

Brzina rađanja galaksija

Foto: nasa.gov

„Habl“ pričaju sasvim drugačiju priču. Godine 1995. ovaj teleskop je uporno snimao daleki svemir. Punih deset dana teleskop je bio usmeren ka malom delu neba u sazvežđu Veliki medved. Gledano golim okom, ovo područje svemira je potpuno crno. Ipak, osetljivi instrumenti „Habla“ su uspeli da uhvate trag najbleđih galaksija koje su ikada uočene do tada. Svetlost koja potiče od tih galaksija je ka Zemlji krenula pre više od 12 mi-

– Sunce je nastalo na samom kraju eksplozije zvezdane populacije; – kako vreme teče, rađanje zvezda će se sve više smanjivati, sve do trenutka kada će i prestati, naprosto zato što će ponestati materijala. Tako možemo reći da danas najveći broj zvezda u svemiru, zapravo, prolazi kroz svoje srednje godine (da li su i u krizi srednjih godina, teže je reći). No, šta je to toliko važno u vezi sa brzinom kojom se zvezde ra-

Kada se beba rodi, ona ne ume odmah da hoda. Kako raste, prvo počinje da puzi, potom pokušava da se uspravi, da bi, napokon, načinila i prve, u početku nesigurne korake. Ti prvi koraci su veoma nespretni i nezgrapni, u poređenju sa kretanjem deteta koje ima 5 ili 10 godina. U poređenju sa ljudskom bebom, kako onda izgleda i kako se ponaša beba galaksija na svom početku? Pre svega, kod beba galaksija ne postavlja se pitanje hodanja. Ali, sa druge strane, njihova veličina i izgled jesu bitni. Dakle, kako su izgledale bebe galaksije pre nekoliko milijardi godina? Snimci dubokog svemira koje je načinio teleskop „Habl“ pokazuju da bebe galaksije izgledaju mnogo drugačije od današnjih galaksija. novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 29

Pre opisa tih beba galaksija, treba reći i to da su nastale nekih milijardu godina nakon „Velikog praska“. Postoje naučnici koji veruju da snimci koje pravi „Habl“ mogu pokazati neke od prvih beba galaksija. Ti snimci pokazuju da su bebe galaksije u početku bile vrlo male, što se i moglo očekivati. Treba reći da ima i onih koji veruju da su ove bebe galaksije isprva bile daleko veće, a da mi vidimo samo središnji deo galaksije koja nastaje. Bilo kako bilo, s vremenom su galaksije rasle i dobijale spiralne „krakove“ i „izrasline“ raznih drugih oblika. U redu. Ali, kako su to galaksije rasle? Evo dva moguća načina: 1. Galaksije se sudaraju i tako stvaraju jednu veću iz dve manje; „Habl“ je načinio mnoštvo snimaka sudaranja galaksija i to ne samo dve, već i više njih u isto vreme;

30


Foto: grandunificationtheory.com

2. Beba galaksija uvlači gas i drugu materiju u sebe i tako raste; gas i materija potiču iz vremena „Velikog praska“, kada je materija rasuta širom univerzuma. Podjednako bitno je bilo i otkriće da unutrašnja jezgra nekih velikih galaksija odaju izuzetno jaku svetlost. Ta izuzetna svetlost je posledica kvazara (energetski jako i veoma udaljeno aktivno galaktičko jezgro) iz ranog svemira. Nauka nam govori da su kvazari najsjajniji objekti u celom univerzumu. Izmereni sjaj samo jednog kvazara ravan je sjaju hiljada galaksija, sakupljenih zajedno. I pored tog izuzetnog sjaja, kvazari su otkriveni tek nizom osmatranja iz 1960-ih. U početku, najveći deo naučnika je verovao da su kvazari tačkasti izvori svetlosti, ali i radio-talasa. Danas se veruje da su kvazari nastali u središtima mladih galaksija. Njihova ogromna masa je privla-

čila i gutala zvezde i različiti razni svemirski otpad koji je kraj njih prolazio. Izuzetna vrelina ovog gigantskog sistema nastaje trenjem i

Nauka nam govori da su kvazari najsjajniji objekti u celom univerzumu. Izmereni sjaj samo jednog kvazara ravan je sjaju hiljada galaksija, sakupljenih zajedno. tako stvara snažnu svetlost. Tako se galaksije iz ranog univerzuma prilično razlikuju od današnjih, „starih“ galaksija. Ali, šta je toliko bitno u vezi sa bebama galaksijama? Verovatno je najbitniji stav da

su gotovo sve galaksije nastale u približno isto vreme (približno, u relacijama trajanja svemira, može da bude i više desetina, stotina hiljada godina, pa čak i par miliona godina). Od nastanka galaksija, do danas se nisu pojavljivale nove. Oni koji se drže teorije „stabilnog univerzuma“ ne mogu objasniti ovu pojavu. Upravo ovo naglo rađanje beba galaksija ukazuje na to da je univerzum imao početak. Činjenice o bebama galaksijama bile bi sledeće: – činjenica je da su u ranom univerzumu nastajale bebe galaksije; – činjenica je da su kvazari veoma daleko i da su nastali u ranom univerzumu; – činjenica je da su rane galaksije rasle usled međusobnih sudara; – činjenica je da su galaksije menjale oblik od trenutka svog nastanka. Postojanje beba galaksija govori da univerzum nije uvek postojao. Dakle, dokazi podržavaju tezu o početku univerzuma, a na osnovu životnog ciklusa galaksija. Da bismo nastavili dalje, moramo se vratiti sa ivice poznatog univerzuma i mikroskopom zaviriti u unutrašnjost samog atoma.

Čudesni atom U trenutku dešavanja „Velikog praska“ nije bilo atoma. Jedina fizički prisutna materija su bile sićušne čestice, koje će jednom u budućnosti načiniti atome. Te sićušne čestice su nazvane subatomske čestice. Nauka kaže da je u trenutku „Velikog praska“ bilo pretoplo da bi atomi opstali. Međutim, sa svakom sekundom, kako je vreme teklo, temperatura je brzo padala. Već nakon 3 minuta od „Velikog praska“, teže čestice su sačinile protone i neutrone. Kasnije, zajedno sa elektronima će stvoriti najprostije atome, vodonik i helijum.

S obzirom na to da je postojalo pravo izobilje čestica koje će zajedno stvoriti proste atome, teorija „Velikog praska“ pretpostavlja da je moralo nastati mnogo vodonika i helijuma. Naučnici koji proučavaju atome sračunali su da bi „Veliki prasak“ bio direktno odgovoran za stvaranje ranih atoma, od kojih su 75 procenata činili atomi vodonika, a 25 procenata atomi helijuma. Takva procena potiče iz dobrog poznavanja nuklearnih reakcija koje nastaju tokom decenija sudaranja atoma u čestičnim akceleratorima. Sada, zamislimo prelepu dugu, sa svetlošću razloženom na pojedinačne boje – crvenu, narandžastu, žutu, zelenu, plavu, teget i ljubičastu. Svetle boje nastaju usled rasipanja svetlosti po različitim spektrima (tj. po različitim talasnim dužinama), a naučnici koji se bave atomima koriste naprave poznate kao spektrometri da svetlost razdvoje, raseju i dobiju boje odvojene isto kao kod duge. A sada, zamislimo Sunce. U Suncu postoje usijani atomi koji odaju svetlost. Svaki atom, bilo da je u pitanju vodonik ili helijum, odaje svetlost. Korišćenjem spektroskopa, naučnici su utvrdili da svaki atom ima svoju jedinstvenu šemu boja, nalik na sopstvenu dugu. Na primer, vodonikova „duga“ izgleda poput otiska prsta, dok je helijumova malo drugačija – i tako kroz ceo periodni sistem elemenata, od najlakših do najtežih atoma. Tako, ako naiđete na neki nepoznati atom, možete saznati kakav je. Naučnici koji se bave atomima samo bi zagrejali taj atom i videli kakvu svetlost odaje, tj. kakva mu je „duga“. Tako bi tačno znali o kom se atomu radi. Spektroskopskom analizom svetlosti koja dolazi sa Sunca ili sa neke druge zvezde, lako je moguće odrediti od kojih se atoma ta zvezda sastoji. Analizom svetlosti koja dolazi iz svemira naučnici su otkri-

li i sastav našeg univerzuma, koji se potpuno slaže sa pretpostavkama teorije „Velikog praska“. Dakle, teorija „Velikog praska“, zajedno sa našim razumevanjem nuklearne hemije, navodi nas da očekujemo veliku količinu lakih elemenata poput vodonika i helijuma. I još jednom, teorija i praktična posmatranja se slažu. Kako zvezda sagoreva, nuklearna fizika menja njene atome vodonika u atome helijuma. Tako,

Analizom svetlosti koja dolazi iz svemira naučnici su otkrili i sastav našeg univerzuma, koji se potpuno slaže sa pretpostavkama teorije „Velikog praska“. s vremenom nastaju sve teži i teži elementi. Za zvezde poput Sunca, nuklearni proces se završava sa helijumom i zvezda na kraju umire. Kod ekstremno velikih zvezda, proces nuklearne hemije se završava kada kombinacija elemenata dâ gvožđe. Kako se proces pretvaranja u gvožđe nastavlja, dolazi do drastičnih događaja. Ogromna zvezda doživljava svoj kraj tako što eksplodira, tokom pojave koja se naziva supernova. Na osnovu ovog procesa, logika nam govori da, na kraju, ta velika količina vodonika mora da se smanji. Takođe, logika nam govori da univerzum nije postojao oduvek. I, ponovo, postoje snažni dokazi da je univerzum imao početak koji je suštinski zasnovan na istim principima nuklearne hemije kakvu srećemo u zvezdama. Nastavljamo dalje, do tačke u kojoj ćemo naučiti da je, po svemu novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 31

sudeći, naš univerzum postojao samo jednom kao takav i da polako odumire.

Čudni, zastrašujući (i, pri tome, ubrzavajući) univerzum Do 1995. godine najveći broj naučnika je prihvatio teoriju „Velikog praska“ i na osnovu teorijskih predviđanja i na osnovu posmatranja. Ideja o svemiru koji se širi postala je opšteprihvaćeni postulat nauke. Podjednako opšte prihvatanje je doživela i ideja da bi, nakon početnih događaja iz „Velikog praska“, gravitacija usporila brzinu širenja. Međutim, svet naučnih misli je čekalo naglo buđenje. Nakon deset godina intenzivnog istraživanja i posmatranja dalekih supernova, dva nezavisna naučna tima („Supernova Cosmology Project“ i „High Z Supernova Search Team Project“) došla su do iden-

Postoje snažni dokazi da je univerzum imao početak koji je suštinski zasnovan na istim principima nuklearne hemije kakvu srećemo u zvezdama. tičnog zaključka – da se uvećava brzina kojojm se univerzum širi. Ta ideja je bila toliko neočekivana, da je smesta dobila svoje mesto među astrofizičkim i kosmološkim teorijama, kao „ubrzavajući univerzum“. Odjek ovakvog otkrića u široj naučnoj zajednici je bio veliki i vrlo glasan. Od tada potiče i fraza jednog od naučnika, da je ovaj univerzum čudan i zastrašujuć. Međutim, kako možemo znati da se univerzum uvećava i to sve brže i brže? Da bismo pronašli odgovor na ovo pitanje, moramo pogledati 32


zvezde koje eksplodiraju i njihovo svetlo. Kada se posmatra zvezda koja eksplodira, ona koju nazivamo supernova, uočava se da je svetlost koju odašilje toliko jaka, toliko svetla, da se vidi čak na drugom kraju univerzuma. Kako je te eksplodirajuće zvezde moguće videti na tako velikim razdaljinama, one nam otkrivaju kakav je univerzum bio pre više milijardi godina. Mapiranjem, tj. beleženjem rastojanja do svake od zvezda koja eksplodira, uz spoznaju o njenoj brzini, saznajemo da se univerzum širi sve brže i brže. Da bi dobili dokaz za ove tvrdnje, naučnici koji proučavaju svetlost zvezda koje eksplodiraju, tragaju za tri vrste podataka: – kakvi atomi nastaju pri eksploziji i evoluciji zvezda (zvezde koje pri eksploziji proizvode iste atome, po svemu sudeći, proizvode i isti stepen osvetljenosti, tj. luminoznosti); – koliko brzo se zvezda udaljava od nas (pri udaljavanju zvezde povećava se talasna dužina svetlosti koju odašilje); – da li je onda ubrzavajući univerzum zaista postojeći (ispitivanja nezavisnih naučnih timova ukazuju jasno na to)? U redu, ali zašto je ubrzavajući univerzum toliko bitan? Pre svega, treba reći da ima onih koji su verovali da će univerzum nastati, nestati i, potom, ponovo nastati. Ti ljudi su verovali da je takav „oscilirajući univerzum“ prošao kroz sledeći ciklus: – univerzum nastaje „Velikim praskom“; – univerzum se neko vreme širi, a onda širenje prestaje; – univerzum počinje da se urušava, sve dok se potpuno ne uruši u samoga sebe; – univerzum nastaje iznova sa novim „Velikim praskom“.

Po toj teoriji, ovakav niz događaja bi se dešavao iznova i to zauvek. Da je to tačno, univerzumu, u stvari, ne bi ni bio potreban neki formalni početak. Međutim, „Ubrzavajući univerzum“ je uništio ovu teoriju. Mi sada znamo da će se univerzum zauvek širiti, što znači da se nikada neće urušiti u samog sebe i potom iznova nastati. Može se sa dovoljno sigurnosti zaključiti da je univerzum postojao (i postoji) samo jednom; Može se sa dovoljno sigurnosti zaključiti da je univerzum imao samo jedan početak; Može se sa dovoljno sigurnosti zaključiti da univerzum umire i da će u narednom periodu postati mesto tame, ekstremne hladnoće i samoće. Jedan i jedini univerzum za koji znamo da postoji, imao je početak i svakako će imati kraj. Samo, taj kraj neće biti katastrofično razaranje, velike eksplozije, samourušavanje, ili nekakav mistični intergalaktički sukob koji će spržiti sve u celoj vasioni. Ne, kraj će biti nimalo romantičan, nimalo dinamičan, nimalo pesnički. Zvezde će istrošiti svoje gorivo, svetlo će nestati, život odumreti i sve će jednostavno stati u večnom mraku. Entropija će nepogrešivo uzeti svoj danak.

Bog nije tvorac A bog? Gde je mesto bogu u svemiru koji je nastao velikim praskom? Jednostavno – nema ga. I bez zalaženja u duboku vodu prepunu prepiranja između teista, deista, ateista i anti-teista, dovoljno je samo posvetiti malo pažnje razmišljanjima nespornog autoriteta na polju kosmologije i fizike, Stivena Hokinga (Stephen Hawking). Sam Hoking je ranije tvrdio da

„tvorac“ nije potpuno nekompatibilan sa naukom, u smislu da je, na primer, mogao stvoriti zakone fizike, ali da nikada neće učiniti ništa što bi prekršilo te iste zakone. A vremenom, i njegovi stavovi, a posebno u vezi sa nastankom univerzuma, menjali su se do tačke u kojoj je potpuno izbacio mogućnost postojanja „tvorca“, makar i povučenog, makar i potpuno dobroćudnog. Zaključio je da je i sam „Veliki prasak“ samo nepobitna posledica zakona fizike, spontani nastanak, i da apsolutno ne postoji potreba za pozivanjem boga u pomoć da bi univerzum trajao, menjao se i, jednostavno, postojao. Nakon što je 1992. godine otkrivena planeta koja orbitira oko zve-

Hoking je zaključio da je i sam „Veliki prasak“ samo nepobitna posledica zakona fizike, spontani nastanak. zde koja nije naše Sunce, okolnosti koje čine našu planetu, naše Sunce i naš položaj u svemiru jedinstvenim, postale su nešto manje takve, podižući, istovremeno, verovatnoću o postojanju drugih svetova sa životom, negde u daljinama vasione. Upravo to saznanje, uz tako univerzalni i tako genijalno primenljivi zakon gravitacije, uverili su i Hokinga da je sam pojam boga postao suvišan, zastareo i intelektualno štetan. I, mada će za konačnu pobedu nauke nad praznoverjem biti potrebno još dosta vremena i dosta truda, svako novo otkriće i svako novo saznanje o mikrosvetu i makrosvetu, sve do tačke nastanka univerzuma u kome obitavamo, zapravo je, u figurativnom smislu, samo još jedan ekser više u sanduku u kome će biti sahranjena i poslednja iluzija koju religija nosi u sebi. +

RELIGIJA Damjan Pavlica

Srpska pravoslavna crkva Osnivačem crkve u Srba se, prilično pogrešno, smatra Sveti Sava. Srpska pravoslavna crkva je najstarija i najuticajnija politička organizacija u Srba. Tokom istorije se skrivala iza različitih imena (Žička arhiepiskopija, Pećka patrijaršija, Karlovačka mitropolija), a danas je široj javnosti poznata po zloglasnoj kratici SPC. Svoj sadašnji naziv Srpska pravoslavna crkva nosi od 1920. godine, kada je uspela da ostvari svoj velikosrpski san, podvodeći pod svoju nadležnost sve pravoslavce sa prostora Jugoslavije, uključujući i one koji se nisu smatrali Srbima, poput Makedonaca. Osnivačem crkve u Srba se, prilično pogrešno, smatra Sveti Sava. Uistinu, bar pet vekova pre njega se zbilo prvo masovno krštavanje Srba, u vreme cara Heraklija, početkom 7. veka. No, krajem 12. veka, Sava i otac mu Nemanja su započeli surove verske progone u Raškoj, koji su uključivali spaljivanja na lomači, žigosanja po licu, masovna iseljenja iz zemlje, oduzimanja imovine i druge stravične mere. One koji nisu hteli da se odreknu svoje vere i prihvate njihovu crkvenu organizaciju, Nemanja i sin mu Sava „s velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu“. Dakle, Sava Nemanjić nije osnovao srpsku crkvu, već je samo iskorenio autohtone slovenske oblike hrišćanstva i reformisao srpsku crkvu u „pravovernu“ političku organizaciju pod kontrolom Carigrada. Otada je srpska crkva stavljena u službu vladarskog kulta dinastije Nemanjića i gotovo sve vladare je proglašavala svecima, uključujući i kralja Milutina, koji je u narodu

bio ozloglašen zbog nemoralnog života i zlostavljanja maloletne Simonide, ali je izdvajao za podizanje novih crkvi i manastira. U 14. veku, crkveni velikodostojnici su zdušno podržali imperijalne pretenzije kralja Dušana, očekujući da će im pripasti prihodi od novih grčkih parohija, zbog čega su stekli anatemu od matične grčke crkve. Srpska crkva je svojim političkim delovanjem odgovorna za jednu od najvećih seoba u srpskoj istoriji, veliku seobu kosovskih Srba u Austriju. Naime, krajem 17. veka, pećki patrijarh Arsenije III Crnojević se angažovao u austro-turskom ratu na strani Austrije. Nakon poraza Austrije, on beži u inostranstvo. Iako Turska proglašava amnestiju, čelnici crkve nisu hteli ostati bez svoje pastve, pa pozivaju srpski narod da napusti svoja vekovna ognjišta na Kosovu, nakon čega osnivaju paralelnu crkvenu organizaciju na području Austrije, Karlovačku mitropoliju. Nekoliko decenija kasnije, pećki patrijarh Arsenije IV Jovanović ponavlja istu politiku sa istim ishodom. Usled iseljavanja pod vođstvom crkve, srpsko stanovništvo na Kosovu postaje manjinsko. Ali, zahvaljujući carskim privilegijama, karlovački mitropoliti su sve do 19. veka bili najznačajniji predstavnici srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji. Paradoksalno, danas se crkva predstavlja kao glavna zaštitnica Srba na Kosovu. Nakon stvaranja novovekovne Srbije, beogradska mitropolija se aktivno uključuje u borbu za „ujenovembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 33

dinjenje srpstva“, videvši u tome šansu za proširenje svoje teritorijalne nadležnosti. Stvaranjem Jugoslavije, sve pravoslavne crkve su sjedinjene u novouspostavljenu Srpsku pravoslavnu crkvu. U razdoblju Kraljevine Jugoslavije SPC je podržavala režim i diktaturu kralja Aleksandra. Tokom Drugog svetskog rata, crkva je sarađivala sa četnicima Draže Mihailovića. Period SFRJ predstavlja redak period kada je srpska crkva bila isključivo verska institucija, bez političkog autoriteta, jer joj nove vlasti nisu bile naklonjene. Ubrzo nakon Titove smrti, SPC je započela huškačku kampanju o genocidu nad Srbima, manipulišući posmrtnim ostacima

Usled iseljavanja pod vođstvom crkve, srpsko stanovništvo na Kosovu postaje manjinsko. žrtava, ne pozivajući na pomirenje i praštanje, već na oružje. Krajem 1980-ih, Srpska pravoslavna crkva je pružila bitnu podršku Miloševićevom usponu na vlast, podrža-

34


Foto: vijesti.me

vajući aktivnosti njegovog rukovodstva na ukidanju autonomije Vojvodine i Kosova. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, Srpska pravoslavna crkva je imala izrazito negativnu ulogu. Njeni predstavnici su podržavali srpske vojne i paravojne formacije i blagosiljali Radovana Karadžića, Ratka Mladića, Arkana i ostale. SPC je odbacila gotovo sve ponuđene mirovne planove, uključujući Vensov plan, Vens-Ovenov plan, Plan Kontakt grupe i Dejtonski mirovni sporazum. Njeni najviši predstavnici su tada javno zagovarali nastavak rata i stvaranje Velike Srbije. SPC danas pljuje po svemu što je drugo i drugačije, to jest svemu što nije Srpska pravoslavna crkva. Njena mržnja je posebno uperena prema manjinama: verskim, etničkim i seksualnim. Predstavnici SPC, kao glavni nosioci antievropskog raspoloženja, u svojim nastupima redovno difamiraju civilno društvo, zapadnu kulturu, demokratiju, liberalizam, ljudska prava i srodne slobodarske pošasti. Jedina vizija srpske crkve je idealizovanje vizantijskog srednjovekovlja, kada su joj tekli med i mleko.

I pored svih kritika, SPC i dalje nastavlja ekstremno desničarskom linijom. Na Dan pobede nad fašizmom, 9. maja 2009. godine, SPC je

Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, Srpska pravoslavna crkva je imala izrazito negativnu ulogu. u Sabornoj crkvi održala pomen saradnicima fašista, Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću. Leta 2011. SPC je promovisala knjigu ratnog zločinca Milana Lukića, osuđenog na doživotnu robiju zbog paljenja preko 100 bošnjačkih žena i dece u Višegradu. Nažalost, SPC je jedna od institucija kojoj se najviše veruje u Srbiji, što rečito govori ne samo o crkvi već i o onima koji joj veruju. Osim u Srbiji, SPC destabilišuće deluje i u drugim republikama bivše Jugoslavije, poput Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Ima li nade da će se SPC ikada odreći svesrpskih pretenzija i da će postati, jednostavno, Pravoslavna crkva u Srbiji? +

SEKULARIZAM Aleksandar Lambros

Trojanski konj Kritika religije, ma koliko oštra bila, morala bi se smatrati temeljnom demokratskom tekovinom.

T

eror političke korektnosti i multikulturalizma ide na ruku verskim fanaticima koji bitku biju zapadnim oružjem – ljudskim pravima. Tu prevashodno mislim na islam, religiju koja, kao nijedna druga, od srednjeg veka, pribegava nasilju i pretnji nasiljem u obračunu sa neistomišljenicima po bilo kom osnovu, uključujući tu i sektaške sukobe unutar samog islama. Bez obzira na međusobno masakriranje sunita i šiita, i najmanja opaska na račun islama shvata se kao islamofobija koja će izazvati nesrazmeran gnev muslimana. Šta se može imati protiv multikulturalizma? Ništa. Problem je jedino u tome što multikulturalizam funkcioniše jednosmerno, što će reći, u razvijenim sekularnim društvima sa jakim mehanizmima zaštite ljudskih prava. Prisećam se epizode sa seminara CIReL-a (Centra za istraživanje religije pri Beogradskoj otvorenoj školi) o verskoj i etničkoj toleranciji. Jedan od predavača na seminaru, islamski teolog Muhamed Jusić, na čitanje nam je dao tekst pod nazivom „Spuštanje vela u Evropi ili nad Evropom?“. Između ostalog u tekstu stoji i sledeće:

„Bez obzira šta mislili o muslimanskim pokrivalima za ženska lica i tome šta ona simboliziraju, ništa manje nije zabrinjavajuća spoznaja da država daje sebi za pravo da bilo kome određuje kako će se oblačiti i koje lične iz-

bore može donositi. Zato je još u januaru 2010. kada je Francuska nagovijestila mogućnost zabrane nikaba u javnim institucijama, u ‘The New York Timesu’ osvanuo uvodnik pod naslovom „Talibani bi vam aplaudirali“. Ovo je tipičan i zabavan primer zamene teza – predstavnik religije nalazi za shodno da, pozivajući se na sekularizam i ljudska prava (formulacija „država koja sebi daje za pravo“) brani oblik verskog fundamentalizma i otvorene mizoginije. Razmotrimo trenutnu situaciju u Evropi. Zbog svog standarda, kako onog ekonomskog tako i u oblasti ljudskih prava, Evropa je krajnje odredište mnogim iseljenicima i azilantima koji maštaju o boljem životu. Među njima je i mnogo muslimana. Zahvaljujući njihovoj stopi nataliteta, koja je, procenjuje se, tri puta veća nego kod evropskog stanovništva nemuslimanske vere, Francuska bi, primera radi, već kroz nekoliko decenija, pri sadašnjem stanju stvari, mogla postati većinski muslimanska zemlja. Dosadašnje iskustvo s muslimanskim imigrantima govori u prilog tome da većina njih nije spremna da prihvati svetovne i građanske vrednosti zemlje domaćina. Međutim, to im nimalo ne smeta da te vrednosti iskorišćavaju da zahtevaju toleranciju za mizoginiju, antisemitizam, homofobiju, versku mržnju .... U Holandiji, zemlji poznatoj po svom liberalizmu i blagonaklonoj politici prema imigrantima, prema podacima iz 2012. godine, živi oko 850.000 muslimana što je oko 6%

ukupnog broja stanovnika. Njihov veći priliv zabeležen je šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Holandiji bila potrebna nekvalifikovana radna snaga za poslove koji ne zahtevaju veću stručnu spremu. U Holandiji postoji oko 400 džamija, 45 islamskih osnovnih i dve islamske srednje škole. Problem loše integracije muslimanskih imigranata i, posebno, njihovog neprihvatanja građanskih vrednosti zemlje domaćina primećen je dosta ranije, ali je u punom svetlu iskrsao 2004. godine s ubistvom filmskog reditelja Tea van Goga i hapšenjem pripadnika takozvane „Hofstad“ grupe, islamističke organizacije čije članstvo čine

U Holandiji postoji oko 400 džamija, 45 islamskih osnovnih i dve islamske srednje škole. uglavnom mladi Holanđani marokanskog porekla, osumnjičene za pripremu terorističkih napada u Holandiji. Muhamed Bujeri, ubica Tea van Goga, pripadnik je ove grupe. Muhamed je, inače, rođen u Holandiji u porodici marokanskih imigranata. Van Gog je, po scenariju Ajan Hirsi Ali, holandske feminističke aktivistkinje i političarke poreklom iz Somalije, napravio desetominutni film pod nazivom „Potčinjavanje“ (doslovan prevod reči musliman), koji govori o položaju novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 35

žena u islamu. Film je na holandskoj televiziji emitovan avgusta 2004. godine, a van Gog je ubijen 2. novembra iste godine, na ulici u Amsterdamu, sa osam hitaca iz pištolja. Na njegovom telu ubica je ostavio poruku pretnje zapadnim vladama, Jevrejima i Ajan Hirsi Ali, a drugu poruku na pet stranica, s uobičajenim repertoarom pretnji i ideološkim momentima islamističke grupe Takfir-valHidžra, nožem je zabo na grudi ubijenog van Goga. Policija je kod Muhameda prilikom hapšenja pronašla pesmu koja otkriva njegovu nameru da umre kao mučenik islama. Jedan od stihova glasi:

Alah otvara kapije I daruje ti Raj Umesto zemaljskog loma Neprijateljima poručujem Da će sigurno umreti Gde god da ste Smrt vas čeka Ubica van Goga osuđen je na kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja. Za vreme suđenja, na koje je dolazio sa Kuranom pod miškom, majci ubijenog reditelja obratio se rečima: „Ne saosećam sa tobom. Ni malo te ne žalim. Ne žalim te jer si Nevernica.“ Ovaj tragični događaj je u Holandiji pokrenuo niz de-

36 Foto: EPA


bata na temu „verskih sloboda“ i radikalnog islamizma. Jedan od najoštrijih kritičara islamskog fundamentalizma svakako je kontroverzni političar Gert Vilders. Vilders je vođa Partije za slobodu, treće najjače političke stranke u Holandiji. Vilders, koga protivnici nazivaju rasistom, ultra desničarem i običnim populistom, autor je i kratkog političkog filma „Fitna“ (arapski: neslaganje među ljudima, iskušavanje vere u teškim vremenima). Film, sačinjen od kombinacije sura iz Kurana i novinskih i TV izveštaja, za cilj ima da pokaže kako učenja iz Kurana vernike ohrabruju na terorizam, antisemitizam, nasilje prema ženama, pripadnicima drugih vera, homoseksualcima i uspostavlja vezu između Kurana i islamskog političkog univerzalizma. Vilders u svojim javnim nastupima islam poredi sa fašizmom, Kuran s Hitlerovom „Mojom borbom“, islam naziva evropskim trojanskim konjem i nazadnom ideologijom, govori o nepomirljivoj razlici između evropskih građanskih vrednosti i islama, proroka Muhameda naziva pedofilom i kaže da bi u današnje vreme bio tražen kao terorista. Svojim ostvarenjima i javnim nastupima jasno ističe da

multikulturalizam ne znači toleranciju netolerancije. Vilders se zalaže za oporezivanje žena koje nose burke, zabranu muslimanske imigracije, kao i građenja novih džamija. Suđenje Vildersu zbog „iniciranja mržnje i diskriminacije“ počelo je u oktobru 2008. godine, nakon što je tri godine ranije pozvao na zabranu Kurana. Prvo suđenje završeno je saopštenjem izdatom iz kancelari-

„Ne saosećam sa tobom. Ni malo te ne žalim. Ne žalim te jer si nevernica.“ je javnog tužioca: „Vildersovi komentari su štetni i uvredljivi za veliki broj muslimana, ali to ne znači da su i kažnjivi. Sloboda izražavanja vrši ključnu ulogu u javnim debatama u jednom demokratskom društvu. Što znači da su uvredljivi komentari u političkoj raspravi dozvoljeni“. U januaru 2009, međutim, protiv Vildersa pokrenut je novi postupak. U uvodnom obraćanju veću sudija, Vilders je rekao: „Ovo je suđenje o slobodi izražavanja. Ali i o utvrđivanju istine. Izjave koje sam davao, poređenja koja sam pravio – jesu li istiniti?

Jer, ako je nešto istina kako onda može biti protivzakonito?“ Vilders zbog brojnih pretnji smrću živi pod stalnom policijskom zaštitom, menja lokacije svakodnevno i sa suprugom se iz bezbednosnih razloga viđa samo jedanput nedeljno. Godine 2002, u jednoj TV debati u kojoj je učestvovao Pim Fortujn (politički aktivista koji je otvoreno govorio o problemu integracije muslimanskih doseljenika u liberalno holandsko društvo) i jedan muslimanski klerik, Fortujn je napadno isticao svoju homoseksualnu orijentaciju. Imamu je konačno pukao živac i izvređao ga pogrdnim rečima iz uobičajenog repertoara uvreda za homoseksualce. Fortujn se, savršeno miran, okrenuo ka kameri, obraćajući se direktno gledaocima: „Ovo je taj trojanski konj netolerancije koji Holanđani puštaju u ime multikulturalizma“. Pim Fortujn je ubijen na parkingu radio stanice u Hilversumu na severu Holandije u jeku predizborne kampanje, 6. maja 2002. godine. Njegov ubica je Holanđanin Volkert van der Graft, koji je svoje ubistvo pravdao željom da „zaštiti slabije grupe društva“ i muslimane kao „žrtvene jarce onih koji teže političkoj moći“. Nakon svih ovih dešavanja, holandski ministar pravde, Piet Hein Doner, izjavio je 2006. godine da bi Holandija u jednom trenutku mogla da prihvati šerijat na ustavni način. „Ako dve trećine stanovništva sutra odluči da uvede šerijat onda takva mogućnost mora da postoji. Kako to možete sprečiti na zakonski način? Većina odlučuje. To je suština demokratije“. Šerijat kao paralelni pravni sistem u Evropi već postoji. Šerijatski sudovi u Britaniji postoje još od 1982. godine i presude imama u vezi sa za građanskim sporovima, kao što su brak, razvod, finansijske nadoknade, pravosnažnost su imale samo ukoliko se obe strane u sporu slože da sud prihavate kao

nadležan. Tako je bilo do 2008. godine, kada je, na osnovu člana 1996 britanskog Zakona o arbitraži, dozvoljeno da presude šerijatskog suda imaju puno pravno dejstvo, a kao pretpostavka prihvatanja nadležnosti suda uzima se činjenica da se jedna strana sudu uopšte i obratila za rešavanje spora. Nadležnost suda jeste ograničena (za sada) na građanske parnice i sporove. Budući da sud ima ograničene nadležnosti (opet valja istaći, za sada), najveći broj sporova koji rešava odnosi se na problematiku porodičnog života (porodično nasilje, razvod), međusobne nasilne obračune (napade, ulične bande, nanošenje telesnih povreda), pitanje nasledstva, finansijske nesporazume i slično. Novinarka Daily Maila, Edna Fernandez, 2009. godine je dobila dozvolu da prati rad sudija imama iz „Islamskog šerijatskog saveta“ u Lejtonu. Za to vreme vodila je razgovore sa doktorom Hasanom, glavnim sudijom imamom, drugim sudijama članovima veća, kao i sa nekim od muslimanki koje su se sudu obraćale uglavnom zbog slučajeva porodičnog nasilja i zahteva za razvod braka. Većina sudija imama „školovala“ se u medresama Indije i Pakistana ili na islamskim fakultetima, kao što je Al-Azhar u Egiptu. Britanski zakon ne priznaje razvod koji odobri šerijatski sud, niti šerijatski sud priznaje građanski razvod. Taksa za pokretanje parnice za muškarce iznosi 100, a za žene 250 funti (ženske iskaze pred sudom treba potkrepiti i potvrditi pa to više košta). Iskazi muškaraca se ne proveravaju i on može osporiti iskaze žene, pri čemu su potrebni svedoci sa strane, poželjno muški. Jedno muško svedočenje vredi kao dva ženska. Prema rečima doktora Hasana, to je zato što žene podležu osećenjima, dok muškarci najpre razmisle pre nego što progovore. I uprkos tako očiglednoj pristrasnosti sudova prema muškarcima

i otvorenoj polnoj diskriminaciji, muslimanke se u velikom broju obraćaju šerijatskom sudu. Deca starija od sedam godina na starateljstvo se dodeljuju ocu. Ovakvo stanje stvari u praksi je izrodilo još jedan neverovatan paradoks. Naime, šerijat dopušta brak sa devojčicama koje su, po britan-

„Ako dve trećine stanovništva sutra odluči da uvede šerijat onda takva mogućnost mora da postoji. Kako to možete sprečiti na zakonski način? Većina odlučuje. To je suština demokratije“. skom zakonu, još uvek deca. Pronađeno je solomonsko rešenje koje odstupa od principa univerzalnosti prava. Muslimanima je priznato pravo da se (van Velike Britanije) venčavaju u skladu sa svojim običajima, ali se istovetna praksa izvan okvira braka zasnovanog na šerijatskom pravu smatra seksualnom zloupotrebom dece, koja podleže krivičnom gonjenju. Sudski presedan je bio slučaj u kome je suprugu venčanom po muslimanskim zakonima dozvoljeno da nesmetano nastavi obavljanje bračnih dužnosti sa trinaestogodišnjom devojčicom.

Podsetimo se nekih medijski propraćenih primera. Autorima američke animirane komedije „South Park“ i žaoci njihove satire nije izmakao ni prorok Muhamed. Prvi pokušaj da se pomene dogodio se 2006. godine. Autori serije su pokušali da naprave satirični komentar na karikature proroka Muhameda objavljenovembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 37

ne u jednim danskim novinama. „Comedy Central“, koji emituje „South Park“, nije im to dozvolio. U aprilu 2010. godine, u jubilarnoj 200. epizodi serije, prorok Muhamed se javlja kao jedan od likova u epizodi. Sutradan po emitovanju ove epizode, na sajtu radikalne islamističke organizacije „Revolution Muslim“ sa sedištem u Njujorku, osvanulo je „upozorenje“, propraćeno odgovarajućim video zapisom, da bi Met Stoun i Trej Parker mogli završiti onako kako je u Holandiji završio Teo van Gog. Pored upozorenja, na sajtu su objavljene i privatne adrese dvojice autora serije. Naredna epizoda, zamišljena kao nastavak prethodne, po nalogu „Comedy Central“, cenzurisana je. Ove dve epizode takođe nisu emitovane ni na vebstranici što je, inače, običaj nakon TV emitovanja. Slučaj Salmana Ruždija i njegovog romana „Satanski stihovi“ ostaje kao slučaj koji je otvorio moderno poglavlje bogate istorije blasfemije i cenzure. Knjiga, za koju kritičaru kažu da je od znatne književne vrednosti, naišla je na žestoku osudu islamskih fanatika gotovo odmah po objavljivanju. Najpre je zabranjena u Indiji, a na demonstracijama u Britaniji javno je spaljivana. U februaru 1989. godine, nakon izuzetno nasilnih demonstracija u Pakistanu, vrhovni vođa Irana, ajatolah Ruholan Homeini, izdao je fatvu kojom se muslimani u svetu pozivaju da ubiju pisca i bilo koga iz izdavačkog sveta ko ima veze s objavljivanjem knjige. Ruždiju je u

38


Foto: Nick Edwards

Britaniji dodeljena policijska zaštita i od tog trenutka počinje njegov neveseli život žrtve progonitelja, verskih fanatika. Pisac je, srećom, još uvek živ. Iz Irana je 1998. saopšteno da je fatva povučena, a te iste godine Ruždi je objavio da se više neće kriti. Međutim, Iranska novinska agencija je 2006. godine objavila da je fatva ipak i dalje na snazi, budući da je može povući samo onaj koji ju je i izdao, a Homeini je umro 1989. godine. Žrtava je ipak bilo. U julu 1991. ubijen je japanski prevodilac „Satanskih stihova“, Hitoši Igaraši (ironično, konvertit u islam i podržavalac ajatolahove fatve). Istog meseca i godine, u svom milanskom domu, pretučen je i nožem ranjen italijanski prevodilac romana, Etore Kapriolo. Norveški izdavač dela, Viliam Nigard je u oktobru 1993, ispred svoje kuće u Oslu, ranjen sa tri hica iz pištolja. Najozbiljniji zločin u vezi sa ovom fatvom dogodio se u Turskoj, jedinoj većinski muslimanskoj zemlji u kojoj roman nije bio zabranjen. Prevodiocu dela na turski, Azizu Nesinu, prećeno je u više navrata, a u julu 1993. islamski fanatici zapalilu su hotel u anadolijskom gradu Sivasu, u kome su se okupili intelektualci alevisti ,a čijem je okupljanju prisustvovao i sam Nesin. Nesin se spasao, ali su u požaru nastradala 37 pripadnika alevizma i dva člana hotelskog osoblja. Vođe verskih zajednica izrazile su duboko žaljenje i razumevanje za bol nanet muslimanima. Imanuel Jakobovic, vrhovni rabin „Ujedinjene hebrejske kongregacije Komonvelta“, usprotivio se objavljivanju knjige. Kao i kanteberijski nadbiskup Robert Runsi. Na sekulranom zapadu novinski članci bili su prepuni razumevanja za „štetu i bol nanetu svetskoj muslimanskoj zajednici“ (?!), dok su političari, među njima i

bivši američki predsednik Džimi Karter, tugaljivim frazama govorili o tome da je pisac „morao biti svestan posledica svog stvaranja“ i da je morao „uzeti u obzir osećanja vernika“. Ono što se zapravo dogodilo je sledeće – jedan teokratski diktator je običnom pretnjom zadao udarac sekularnim vrednostima Zapada, među kojima je sloboda govora i izražavanja jedna od temeljnih. Politička korektnost kritike može poštedeti samo nevoljne osobine, kao što su nacija, rasa, pol, fizičke karakteristike, starost... S druge strane, ideologije, a religije se svakako kvalifikuju za ovu kategori-

„Pogubite one koji kažu da je islam nasilna religija“. ju, ne zaslužuju nikakav imunitet od kritike. Upravo suprotno. One nam svakodnevno pružaju i suviše razloga za žestoku i beskompromisnu kritiku. Kritika religije, ma koliko oštra bila, morala bi se smatrati temeljnom demokratskom tekovinom. Sva neurastenija, histerija i šizofrenija indukovana religijom i nerazumnim zahtevom za njeno neupitno poštovanje, odlično je ilustrovana događajima izazvanim objavljivanjem karikatura u jednom danskom dnevnom listu u septembru 2005. godine. List „Jyllands Posten“ je objavio 12 karikatura različitih autora čija je tema bio prorok Muhamed. Pet meseci nakon objavljivanja karikatura u Danskoj, došlo je do nereda koji nisu ostavljali mesta sumnji o islamu kao religiji mira i ljubavi. Demonstranti u Britaniji nosili su transparente na kojima je pisalo „Pogubite one koji kažu da je islam nasilna religija“. Britanci su poruku, izgleda, shvatili vrlo ozbiljno

sudeći po tome da je Britanija bila jedna od retkih zapadnih zemalja čiji listovi nisu, u znak podrške danskim kolegama i slobodi govora, preneli neku od spornih karikatura. Zanimljivo je da niko od demonstranata koji su nosili transparente kojima se poziva na ubijanje protivnika islama nije uhapšen, ali su uhapšena dvojica protivdemonstranata koji su nosili sporne karikature. I opet, razumevanje i saosećanje izražavani su za povređena osećanja muslimanskih vernika. Vladimir Putin, u to vreme ruski predsednik, izjavljuje da danska vlada slobodu govora koristi kao plašt kojim krije one koji vređaju muslimane, a Žak Širak, u to vreme predsednik Francuske, da „treba da se izbegne sve što može da povredi osećanja drugog, naročito verska“. Vatikan je izdao saopštenje koje ovo ludilo sumira na najbolji način: „Pravo na slobodu misli i izražavanja iz Deklaracije o pravima čoveka ne može se odnositi na pravo da se vređaju osećanja vernika. To važi za sve religije.“ Jedna od morbidnijih reakcija na karikature zabeležena je u Iranu, čiji je predsednik Ahmadidženad poznat po tome što Holokaust naziva običnim mitom. Najtiražniji dnevni list u Iranu, „Hamšari“, raspisao je konkurs za 12 najboljih karikatura o Holokaustu.. Iz preobilja primera ekstremne verske zatucanosti i nepokolebljivog zahteva da se ona poštuje po cenu života, izdvajam tragikomičan slučaj iz 2007. koji je danima bio novinska vest širom planete. Engleskinja Džilijan Džibons radila je kao učiteljica u engleskoj školi u Kartumu, glavnom gradu Sudana. Jednog dana uhapšena je na osnovu optužbe za vređanje islama jer je razredu dozvolila da plišanog medvedića nazovu Muhamed. Prijavila ju je koleginica iz škole, žena zaposlena u školskoj

administraciji. Jedan od dečaka iz razreda, po imenu Muhamed, u pokušaju da učiteljicu, koju je razred voleo, spasi neprijatnosti, istupio je sa tvrdnjom da je plišani meda nazvan po njemu a ne proroku. Zalaganje dece iz razreda nije imalo nikakvog efekta. Protiv učiteljice je podignuta optužnica po članu sudanskog krivičnog zakona za „vređanje religije, podsticanje mržnje, seksualno uznemiravanje, rasizam, prostituciju i nepoštovanje religioznih verovanja“ (sve to u jednom članu), a osuđena je za „vređanje religije“ na 15 dana zatvora i deportaciju. Međutim, oko 10.000 demonstranata, među kojima je bilo i onih sa mačetama, dan nakon suđenja i nakon što su imami po lokalnim džamijama držali zapaljive propovedi protiv nesrećne žene, izlazi na ulice grada zahtevajući smrtnu kaznu. Na demonstracijama su se čuli uzvici „nema tolerancije, ubijte je“, „streljajte je, streljajte“ ... Nesrećna žena je nakon toga prebačena na tajnu lokaciju. Morala je da interveniše Velika Britanija, koja je u diplomatsku misiju u Sudan poslala dvoje parlamentaraca, muslimana. Oni su kod predsednika Sudana izdejstvovali njeno oslobađanje, nakon čega je vraćena nazad u Britaniju. Po povratku u zemlju istraumirana učiteljica je izjavila: „Gajim veliko poštovanje prema islamu i ne bih svesno nikoga uvredila.“

Veliko poštovanje? Često me nazivaju islamofobom. S razlogom. Islamofobija je strah od islama. Mene zaista plaši ova nehumana ubilačka ideologija i, posebno, posledice njenog neposrednog delovanja u svetu. Ali, tačnije bi bilo reći da sam antiislamist na način na koji je neko antinacista. U zemljama sa većinskim muslimanskim stanovništvom ne

postoji koncept multikulturalizma, dok u zemljama sa manjinskim muslimanskim stanovništvom ovi uspevaju da nametnu svoje izrazito nazadne „vrednosti“

Na demonstracijama su se čuli uzvici „nema tolerancije, ubijte je“, „streljajte je, streljajte“ ... i, pri tom, većinsko nemuslimansko stanovništvo nateraju na „poštovanje“ istih. Monolitnost islamskog monoteizma ispoljava takav stepen okrutnosti i prema svojim sledbenicima i prema „nevernicima“ da ih temeljno dehumanizuje u obimu koji ovu religiju odvaja od bilo kakve „duhovnosti“. Prilikom rasprava na temu islama, i religija uopšte, svakodnevno mi se skreće pažnja na to da je Kuran nastao u određenom vremenu, na određenoj teritoriji i pod određenim istorijskim okolnostima, te da bi trebalo da to imam u vidu kada ga kritikujem kao ideološku podlogu terorizma. U redu, ali budući su to spisi koje su pisali ljudi pod određenim istorijskim okolnostima, što bi trebalo da bude jasno svakome ko se potrudio da ih pročita i izanalizira, a ne nikakva otkrovenja i božija reč, i Biblija i Kuran odražavaju moral i vrednosti svog vremena i svojih zajednica. Oni nisu univerzalni, kako se to kroz neumornu klerikalnu propagandnu mašineriju uporno natura, a daleko od toga da predstavljaju vrhunac ljudske etike. Naprotiv. Kad god je čovečanstvo htelo da zakorači napred, u pravcu veće čovečnosti i napretka koji bi omogućio bolji život za više ljudi, moralo je koliko-toliko da se ratosilja tereta religije. Priznati to, jasno i glasno, značilo bi urušiti same osnove vladajućih monoteizama. + novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 39

Hronika

Hronika 20. januar 2012. Nakon poziva gradonačelnika Novog Sada da prestanu podele i da se zajednički oda pošta žrtvama novosadske Racije 23. januara, sukob sa Eparhijom bačkom je doživeo vrhunac. Pavličiću je od strane Eparhije poručeno da laže i da se ponaša necivilizovano i anticrkveno. Gradonačelnik Novog sada je na vrlo primeren način pozvao da se zajednički obeleži bitna godišnjica stravičnog zločina kada je 1300 novosađana bačeno pod led. Nigde, međutim, nije pomenuto da je svih 1300 žrtava bilo pravoslavne veroispovesti, te je neshvatljivo da SPC privatizuje ovu komemoraciju na kome se izvode samo pravoslavni rituali. Čak ni to ne bilo potpuno neprihvatljivo da Eparhija nije angažovala obezbeđenje koje je zabranilo pristup gradskim čelnicima i ambasadorima Mađarske i Izraela. Krajnje hrišćanski, zar ne? Upotreba fizičke sile i pravljenja nedodirljivih samo zato što nose mantiju su očigledno dokaz bahatosti i moći čelnika SPC i prst u oko svima koji misle da se SPC ponaša nedostojno svojoj ulozi u društvu. 24. februar 2012. Crkva Svete Trojice u Vranju će imati besplatno grejanje. Gradsko veće ovog grada je preuzelo milionski dug Crkve prema JP Novi dom, a od sada će im građani plaćati grejanje, što će na godišnjem nivou biti oko 677.000 dinara. U budžetu grada Vranja, za socio-humanitarne dotacije je izdvojeno ukupno 5 miliona dinara. Od tih para će Vranjanci platiti grejanje Crkvi Svete Trojice,

40


iako grad već godinu dana ne plaća grejanje za škole, javne ustanove i preduzeća, a taj dug je oko 22 miliona dinara. U obrazloženju stoji da je crkva neprofitabilna ustanova i da se izdržava od priloga “verujućeg naroda” i “prodaje sveća” što nije dovoljno da se izmire svi dugovi. Centar za razvoj neprofitnog sektora nam daje informaciju da je SPC, pa samim tim i vranjska eparhija, od Vlade Srbije u poslednje četiri godine kroz razne donacije dobila oko 20 miliona evra. 18. mart 2012. Vicepremijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dacić i partrijarh srpski Irinej potpisali

Foto: TANJUG

su večeras u Patrijaršijskom domu Memorandum o saradnji Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) na sprovođenju Strategije za borbu protiv droga u Srbiji. Vlada Srbije očigledno neće ili ne želi da shvati da je narkomanija bolest, a ne porok. Bolesti se leče u bolnici, a ne u kampovima za odvikavanje (čitaj: Crna

Reka) gde nestručno osobolje vrši „lečenje“ štićenika, metodama iz srednjeg veka koje uključuju i batinjanje. I pored „slučaja Crna Reka, Ivica Dačić se odlučuje na promovisanje nadrilekarstva sa najvišeg državnog nivoa. Očigledno da je predizborna kampanja podesna za igrarije i sa onim najugroženijima. Podsetićemo da Centar za lečenje zavisnosti vapi za pomoć, ali je ipak pomoć jednoj takvoj ustanovi nepopulistički čin koji neće imati mnogo izbornih poena.

ženjem „da ima viševekovni crkveni i pravni kontinuitet i subjektivitet“ u Crnoj Gori. Ideologija ispred zakona. Ovako možemo protumačiti stav Mitropolije koja ne priznaje svetovnu vlast jedne države i tumači „Zakon o pravnom oložaju vjerskih zajednica“ iz 1977. gde se kaže da taj zakon traži registraciju samo novoosnovanih verskih zajednica i da bi Đukanović i njegovi saradnici trebalo da se registruju kod SPC.

7. april 2012. Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić objavio je da će se kandidovati za predsednika Srbije na predstojećim izborima.

2. maj 2012. Pokret “Dveri” je objavio saopštenje pod nazivom “Pismo pravoslavnima” u kojem između ostalog stoji da se na ovim izborima ne glasa za političke partije, već za Hrista ili protiv Hrista, za carstvo nebesko, a ne zemaljsko i pozvali građane da glasaju po svojoj “svetosavskoj i svetolazarevskoj svesti”. Kao što je kandidovanje Zukorlića igranje sa verskim osećanjima muslimana, tako je i saopštenje „Dveri“ pokušaj da se na osnovu pravoslavne većine u Srbiji zadobije podrška glasača. Pored uobičajenih ksenofobnih i homofobnih izjava ovog puta imamo i Hrista na „izbornoj listi“. Iako „Dveri“ imaju podršku određenih struktura u SPC, ovakva saopštenja nisu ni na nivou same SPC.

Foto: islamskazajednica.com

Najeksplicitniji primer mešanja religije i države. Iako sa pravnog stanovišta, Zukorlićeva kandidatura nema prepreke, vrlo je jasan pokušaj mešanja verskih osećanja sa izborom sekularnih predstavnika vlasti. 10. april 2012. U informativnoj emisiji „Slike dana“, koju emituje niška TV „Belle amie“, predsednik opštine Medijana i kandidat Demokratske stranke za funkciju gradonačelnika Niša, Dragoslav Ćirković je, pri poseti dečijem vrtiću, izjavio: „Tako mi je drago da je gradska opština Medijana u deci iznašla ljude, verujuće ljude. Jer šta je to čovek ako ne veruje? Onda nisam potpuno siguran da i jeste čovek.“ Kandidat DS-a je izgleda poverovao rezultatima prethodnog popisa da ateista u Srbiji ima oko 2%, pa je smatrao da neće mnogo ljudi uvrediti svojom izjavom. Međutim, sve i da se broj ateista meri promilima, izjava ovakvog tipa spada u govor mržnje. Ali u izbornoj kampanji se, izgleda, sve prašta, pa je i ova izjava prošla nezapaženo. Očigledno da je dodvoravanje većini bitnije od kršenja Ustava i zakona i prava građana na slobodu (ne)verovanja.. 1. maj 2012. Vlasti Crne Gore zatražile su od Mitropolije crnogorsko-primorske SPC da se registruje u Crnoj Gori kao verska zajednica kako bi rešili status sveštenika te crkve koji nemaju državljanstvo, a borave na teritoriji Crne Gore. Mitropolija je to odbila sa obrazlo-

4. maj 2012. Mitropolit Amfilohije Radović podržava ulazak Crne Gore u EU, ali smatra da bi doprinos Crne Gore, Srbije i drugih balkanskih zemalja EU bio u tome da pomogne evropskim državama, evropskim narodima i SAD da se NATO rasformira i da nestane sa lica zemlje. Risto Radović je izjavio da „takav novi poredak nije poredak po Bogu i da taj militaristički imperijalni duh treba da se zameni duhom Jevanđelja. NATO treba da se rasformira i da nestane sa lica zemlje i da se ‘tomahavci’ i osiromašeni uranijum, kojim je zatrovana kosovska srpska zemlja, pretvore u raonike, u mir i u istinsko bratstvo i zajedništvo među ljudima i među evropskim i svjetskim narodima“. Već je postalo uobičajeno da se crkveni velikodostojnici mešaju u geopolitičke prilike, a kroz pravoslavlje. Pitanje je na osnovu čega?. 10. maj 2012. Ombudsman Saša Janković utvrdio je nepravilnosti u radu Školske uprave u Jagodini, jer su 2011. postupile suprotno ustavnom načelu odvojenosti crkve od države tako što je školama upućen dopis da se nedelja, 16. oktobar 2011. godine proglasi radnim danom, a učenici pozovu na organizovani doček crkvenog velikodostojnika.” Pored školske slave i veronauke, država je prešla i na vannastavne aktivnosti. Nadamo se da će ova pravno utemeljna odluka ombudsmana biti početak prestanka zloupotrebe dece u verske svrhe.


10. maj 2012. Poznati novosadski aktivista Zoran Petakov osuđen je na 100 dana zatvora jer je odbio da plati kaznu od 100.000 dinara po četiri godine staroj presudi za vređanje vladika SPC koje je nazvao „četiri jahača Apokalipse“. Ponovo kršenje Ustava, ali ovaj put nije u pitanju čuveni član 11. već je dovedena u pitanje sloboda javnog govora i izražavanja. Episkop Irinej Bulović je tužio Petakova jer ga je nazvao jednim od jahača Apokalipse i zahtevao odštetu u visini od million dinara, ali je presudom osuđen na 100 000 dinara. Kada ateisti ukazuju na kršenje sekularnosti to se smatra govorom mržnje, a kada SPC na najbrutalniji način krši Ustav i zakone to je sloboda govora. Dupli aršini i „slobodno sudijsko uverenje“ na osnovu ličnih (verskih) afiniteta sudije. Zamislite da je sudija musliman presudio oko krađe svinje time što je osudio kradljivca, ne zato što je ukrao svinju, već zato što svinjetina za njega kao muslimana uvreda. Poruka ove presude je da niko ne sme da se drzne u „besprekorne ličnosti“ glavešina SPC jer će pored „onozemaljskog“ doživite i ovozemaljski sud. Slučaj je i pred sudom u Strazburu, a održan je i građanski protest u Novom Sadu. Hrišćanstvo i praštanje. Šta to beše? 12. maj 2012. Patrijarh srpski Irinej svečano je u Trebinju dodelio Emiru Kusturici Orden Svetog Save. Ovo priznanje Kusturici je dodelio Sinod Srpske pravoslavne crkve na predlog episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog Grigorija. Ovaj orden je svrstao Kusturicu u društvo Draže Mihailovića, Vladimira Putina, Dmitrija Medvedeva, Sergeja Šojgua, Bogoljuba Karića, Miroslava Miškovića, Milke Forcan, Aleksandra Konuzina i Novaka Đokovića. U plejadi ovih raznovrsnih Srba, postavlja se pitanje motiva dodele ovog ordena Kusturici? 24. maj 2012. Na stranici Vlade Republike Srbije pojavila se informacija da je ponovo doneta uredba o izdavanju doplatne poštanske marke „Izgradnja hrama Svetog Save“. Osmi put, osmom uredbom, apsolutno svi građani Srbije su dužni da grade verski objekat Srpske pravoslavne crkve. U ovaj „Skadar na Bojani“ je do sada potrošeno 50 miliona dolara, iako je, prema predračunu iz 1986. godine, trebalo ukupno da se plati samo 12 miliona dolara. Računajući i inflaciju, ovaj iznos je otišao „u nebo“, a svi vidimo da je objekat daleko od završenog. Osmom protivustavnom uredbom (pre toga 2001, 2003, 2005, 2007, 2008, 2009, 2010) država je uvela obavezne doplatne markice koje su u poštama širom Srbije morali da plaćaju svi građani, dakle i oni koji nisu pravoslavci. Udruženje građana „Ateisti Srbije“ je podnelo zahtsev za ocenu ustavnosti te odredbe. I dalje čekamo... 42


28. maj 2012. Novi selektor fudbalske reprezentacije Srbije, Siniša Mihajlović udaljio je iz ekipe igrača Adema Ljajića. Selektoru Mihajloviću zasmetalo je što mladi „vezista“ Fiorentine iz, kako je sam rekao ličnih stavova nije želeo da peva himnu „Bože pravde“. Na osnovu nerazumnog „sporazuma“ kojim su igrači obavezni da pevaju himnu „Bože pravde“, iz tima je izbačen Adem Ljajić. Siniši Mihajloviću, velikom Srbinu i pravoslavcu nije bilo ništa čudno što jedan reprezentativac muslimanske veroispovesti ima problem sa himnom koja je potpuno posvećena pravoslavnim

Foto: TANJUG

vernicima, a ne državi, zbog čega svi nepravoslavci ne mogu da se identifikuju sa njom. Iako Ljajić ničim nije poremetio red ili svojim ponašanjem izazvao revolt pri intoniranju himne, osim što je nije pevao, selektoru je to zasmetalo i odstranio je momka iz ekipe. 04. jun 2012. Nakon predsedničkih izbora, u nekoliko dana, oba kandidata za predsednika, Boris Tadić i Tomislav Nikolić su,“privatno” posetili patrijarha Irineja da od njega „traže blagoslov i savet o tome šta činiti u teškim vremenima“. Privatne posete dva građanina Republike Srbije verskom poglavaru ne predstavljaju nikakav problem, jer su pomenuta dvojica u takvom svojstvu i posetili Miroslava Gavrilovića. Međutim, težnja SPC da se po ko zna koji put meša u državne poslove, iako u svojm redovima ne procesuira pedofile, homofobe i ratne huškače ponovo postavlja pitanje sekularnosti, odnosno nesekularnosti Republike Srbije. +

Bezbožni humor


I ti i ja smo ateisti. Ja samo verujem u jednog boga manje nego ti. Kada shvatiš zašto odbacuješ sve ostale moguće bogove, shvatićeš zašto ja odbacujem tvog Stiven Roberts

Ja sam ateista jer nas religija uči da budemo zadovoljni nerazumevanjem sveta oko nas Ričard Dokins

Ne samo da nema boga, nego pokušajte da pronađete vodoinstalatera nedeljom Vudi Alen

Ako bog postoji, ateizam je za njega manja uvreda od religije Edmond De Gonkur

Nema nijedne religije koja nije bezbožno rušila Meša Selimović

Nisu sva mišljenja jednaka. Neka su bolje podržana logikom i argumentima od drugih Daglas Adams

Što više proučavam religiju, sve više sam ubeđen da čovek nikada nije obožavao ništa drugo osim samog sebe Verovanje razdvaja Ričard Barton

Nije li dovoljno videti da je bašta lepa, bez potrebe da verujemo da se u njoj nalaze dobre vile Daglas Adams

ljude. Sumnja ih ujedinjuje Piter Justinov

O Mariji i devičanskom rođenju: Šta je verovatnije: da je ceo prirodni poredak suspendovan, ili da je jevrejska namiguša izrekla laž?

Dejvid Hjum


VelikiPrasak004.pdf

Recommend Documents